Slobodan Miladinovic Drustvo u Raskoraku

Slobodan Miladinović DRUŠTVO U RASKORAKU

Slobodan Miladinović DRUŠTVO U RASKORAKU Izdavač IIC Nova srpska politička misao Terazije 38/2 11000 Beograd Za izdavača Đorđe Vukadinović Biblioteka Politički život Recenzenti prof. dr Slobodan Antonić prof. dr Živko Surčulija Adresa redakcije Dečanska 8/1 (118), 11000 Beograd 011/32-31-206 E-mail [email protected]; [email protected] Web site www.nspm.org.yu Lektura i korektura Marija Stanojević Štampa Grafički atelje Kum Beograd Tiraž 500 primeraka ISBN 978-86-84321-12-3

Slobodan Miladinović

DRUŠTVO U RASKORAKU Između unutrašnjih protivrečnosti i evropskih integracija

Beograd 2008.

UVOD Jedno od onih pitanja koje svaki sociolog, a verovatno i svaki građanin koji živi u Srbiji sebi postavlja je zašto nam se sve ovo događa. Ništa manje česta nisu ni pitanja tipa da li Srbija može postati punopravna članica društva evropskih zemalja (pa makar i ne bila članica Evropske unije – EU), te da li Srbija može da prevaziđe sve teškoće i probleme koji generišu, sada već, višedecenijsku krizu na svim poljima društvenog života, itd. Može se postaviti mnogo ovakvih pitanja. Odgovore na njih nije lako dati naprosto zato što je društvena stvarnost toliko složena da uopšte nije jednostavno prodreti do početnog odgovora, koji bi, u krajnjoj liniji, bio i odgovor na pitanje da li u društvenom životu postoji determinizam koji uslovljava sled događaja ili je samo reč o nizu istorijskih slučajnosti. Sklon sam da verujem da postoji istorijski determinizam koji, doduše, ne deluje slepo kao prirodni determinizam, već deluje samo u obliku tendencije da se neka dešavanja odvijaju na ovaj ili onaj način, te da tendencije bivaju obojene slučajnostima, od kojih se mnoge mogu posmatrati kao stvar dobre volje aktera društvenih dešavanja. Upravo zbog tog čudnog spoja determinizma, slučajnosti i voluntarizma dešavanja sa našeg prostora ne treba prihvatiti fatalistički kao božju volju ili naprosto kao sudbinu koja nam je unapred data. Društvena kriza na prostoru Srbije ima svoje duboke i kompleksne korene i izvore. Mnogi od njih, ako ih uzmemo u nekritičko razmatranje (što se kod nas uobičajeno dešava), navode nas na pomisao da se moralo desiti ono što nam se desilo (mi smo po prirodi ovakvi ili onakvi, ili su takvi možda naši susedi, mrze nas zato što smo Srbi, pravoslavci ili možda nešto treće itd.). S druge strane, ako u razmatranje uključimo slobodnu volju, kao univerzalno svojstvo ljudskog roda, ali i nekoliko objektivnih elemenata kao što su raspodela društvene moći, konfiguracija autoritarnosti, strukturalni kontekst društva i slično,

Slobodan Miladinović:

možemo doći do zaključka da je mnogo toga moglo biti drugačije, samo da su oni koji su stvarali našu istoriju tako hteli. Praktično, da je nekada bilo više ili manje razboritosti, sada bi stvari mogle biti mnogo bolje ili mnogo gore. Tako treba gledati i na budućnost. Od naših današnjih akcija zavisiće naša sutrašnjica. Drugim rečima, sve zavisi od toga u kojoj smo meri spremni da se suočimo sa svim istorijskim nefunkcionalnostima našeg društvenog života. Bez svake sumnje, naše je društvo puno različitih unutrašnjih protivrečnosti. Ako smo spremni da se uhvatimo u koštac sa onim što proizvodi te protivrečnosti, bićemo u stanju da ih s vremenom savladamo i prevaziđemo. Ako ne, one će nam još dugi niz godina izgledati kao usud dodeljen odozgo. Cilj mi je da u daljem tekstu ukažem na neke od ključnih protivrečnosti koje generišu krizu koja već dugo predstavlja osnovnu naznaku socijalnog miljea u kojem živimo, uz napomenu da od naše mudrosti (životne, ljudske, političke ili ma koje druge) i spremnosti da se suprotstavimo autoritetima, bili oni personalizovani ili institucionalizovani (kroz običaje, vrednosti, političke ili neke druge ustanove), zavisi da li ćemo i koliko dugo biti društvo koje potresaju unutrašnje protivrečnosti i krize i koje se, kao takvo, nalazi na marginama evropske civilizacije. U tom suprotstavljanju se, bez daljeg, treba svrstati na kolosek istorijske logike i razvoja i pratiti smer socijalnog dinamizma razvijenog dela sveta. Njihovo istorijsko iskustvo treba prihvatiti i kao učiteljicu (ili možda pre kao jednu od učiteljica) našeg života. U iskustvo razvijenih zamalja treba udenuti naše istorijske specifičnosti i na optimalan način povezati sve što je u našoj tradiciji, kulturi i istoriji iole društveno vredno sa zakonomernim društvenim dinamizmom i time premostiti istorijski jaz koji nas odvaja od civilizacijski uznapredovalog dela sveta. Nije nemoguće ući u društvo razvijenih evropskih zemalja. Potrebno je samo malo dobre volje i mnogo napora, vremena, energije, znanja, pameti i umešnosti kako za unapređivanje naše proizvodne osnove, tako i naše ukupne društvene situacije, ali i nas samih. 6

DRUŠTVO U RASKORAKU

*** Za vreme postojanja bivše Jugoslavije neretko su ideološki orijentisani autori javno izgovarali frazu: šest republika, pet naroda, četiri religije, tri jezika, dva pisma i jedna država. Te države danas više nema, republike su krenule svojim putem, narodi i religije se zavadili do krvi, svaki pokušaj dijaloga vođen je jezikom gluvih, mirovni sporazumi su potpisivani nečitkim rukopisom, a zajedničku državu smo odavno prežalili i zaboravili. Nakon dugih dezintegracionih procesa mnogi su shvatili da bi bilo najbolje da nikada nismo iskusili ono što nam se dešavalo tokom devedesetih. Danas kada mnogi veruju da zajedno nije bilo moguće živeti, postavljamo sebi zajednički cilj – uklopiti se u evropske integracije, tj. integrisati se u evropsko društvo. Kruna tih integracija bi trebalo da bude pristupanje Evropskoj uniji. I pored svih političkih nesuglasica, sasvim je izvesno da će Srbija, u skorije vreme, krenuti putem Evrope. Međutim, ono što nije potpuno izvesno je kada će se društvo Srbije integrisati u evropsko društvo. Treba napraviti jasnu razliku između pukog, formalnog članstva Srbije u Evropskoj uniji i pune integracije našeg društva u evropsko društvo. Tek puna integracija može obezbediti uslove za stvarni ekonomski, politički i kulturni razvoj našeg društva, a ona je moguća tek po prevladavanju ključnih globalnih unutrašnjih protivrečnosti. Cilj daljeg teksta je da ukaže na te protivrečnosti i njihove posledice na naš globalni društveni razvoj, kao i na važnost njihovog prevazilaženja. Evropska unija je mnogo više od šest republika, pet naroda, četiri religije, tri jezika, dva pisma i jedne države. Reč je o skupu država i naroda koji teže da se povežu, ujednače, unificiraju, uniformišu, da imaju iste zakone, isti novac, istovremeno zajedničko i jedinstveno tržište, da uspostave iste obrasce funkcionisanja i komuniciranja na svim delovima Unije. Radi se o skupu koji nastoji da prevaziđe sve protivrečnosti i 7

Slobodan Miladinović:

prepreke koje se nalaze na putu normalnog funkcionisanja zamišljenog entiteta, kao što su razlike u jezicima i kulturama, unutrašnji sukobi između nacionalnih, verskih ili klasnih grupacija i ostala međusobno nerešena pitanja. Svaka ozbiljnija razvojna strategija na našem prostoru bi morala uvažiti svetske integrativne tokove, posebno tokove evropskih integracija. To znači da je neophodno razmišljati o mogućnostima našeg uključivanja u Evropsku uniju. Naravno, od ideje do realizacije dug je put. Neophodno je preispitati koliko smo daleko od zahtevanih i postignutih standarda same Evropske unije i, posebno, preispitati naše mogućnosti kako objektivne, tako i subjektivne da iste standarde dostignemo. Međutim, to nije sve, neophodno je razviti i globalne strategije našeg razvoja na putu evropskih integracija. Ovde će biti dat osvrt samo na neka od pitanja koja je neophodno rešiti i moguće socijalne implikacije koje iz njih slede. Kao prvo, treba naglasiti da je naše društvo puno unutrašnjih protivrečnosti, bez čijeg prevazilaženja nije moguće uključivanje u evropske integracione tokove. Zbog unutrašnjih protivrečnosti i razvojnih problema, kao i kulturno-istorijskog nasleđa, nagomilavaju se problemi i društvene protivrečnosti na spoljnom planu. One mogu biti političke, ekonomske, etničke, religijske, kulturne, istorijske i druge. Zadatke koji se pred nas postavljaju (bilo da su direktno spolja postavljeni ili iznutra definisani) možemo podeliti (u kontekstu ovog rada) na formalne i kontekstualne. Formalni su zadaci oni koji se institucionalno podrazumevaju i njih je relativno lako ostvariti uz malo dobre volje i političkog konsenzusa (ulazak u određene međunarodne organizacije – što najčešće predstavlja formalno postavljen prethodni zahtev priključenja Evropskoj uniji – nedavno smo se priključili Savetu Evrope, priključili se Partnerstvu za mir, parafirali i potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju itd.). Tu spadaju i izgradnja odgovarajućeg pravnog, političkog i privrednog sistema i slični zahtevi. Kontekstualni zadaci se odnose na uspostavljanje adekvatnog socijalnog konteksta bez kog naprosto 8

DRUŠTVO U RASKORAKU

nije moguće približiti se savremenoj Evropi, a još manje je moguće integrisati se u njeno društvo. Dalje razmatranje će biti okrenuto ka kontekstualnoj problematici. Primera radi, dovoljno je reći da republike članice u nekadašnjoj (SFR) Jugoslaviji nisu htele i nisu mogle da žive zajedno, tj. u zajedničkoj državi. Ta se država raspala tokom teškog i krvavog rata. Danas one predstavljaju uglavnom međusobno zavađene države, koje tek počinju da uspostavljaju kakve-takve diplomatske i privredne veze. Neke granice novih država su za građane nekad „bratskih“ republika zatvorene ili pod viznim režimom. Pripadnicima nacionalnih manjina se još uvek dešavaju neprijatnosti (pogotovo ako se radi o povratku izbeglih) i sl. Dakle, nismo mogli zajedno, a sada bismo svi pojedinačno hteli u Evropsku uniju, a tamo bismo opet bili u nekakvoj zajednici. Evidentno je da nešto nije u redu sa onim aspektima domaćeg socijalnog konteksta, koje bismo mogli nazvati kontekstima stabilnosti, bezbednosti, pravne sigurnosti, međusobnog poverenja, razumevanja i tolerancije. Očigledno da smo pod pritiskom brojnih socijalnih protivrečnosti, koje nas do te mere destabilizuju da je veliko pitanje da li EU (i pored deklarativno pozitivnog stava) uopšte pokazuje želju i nameru da nas kooptira u svoje integrativne tokove. Dakle, postavlja se pitanje koje su to protivrečnosti. Na unutrašnjem planu mogu se izdvojiti sledeće: – protivrečnosti koje slede iz različitog etničkog i religijskog sastava stanovništva; – protivrečnosti koje slede iz sukoba tradicionalističkokonzervirajućih društvenih vrednosti s jedne strane, i liberalnomodernizacijskih vrednosti s druge strane; – protivrečnosti koje slede iz ekonomske nerazvijenosti i nedostatka racionalnog privrednog zakonodavstva; – globalne strukturalne protivrečnosti proizišle iz socijalnog sastava stanovništva. Za prve dve grupe protivrečnosti se može reći da slede iz našeg kulturno-istorijskog miljea, da su produkt kulturnoistorijskih razlika i različite tradicije pojedinih socijalnih kategorija (pre svega etničkih i religijskih grupacija) prisutnih na 9

Slobodan Miladinović:

našem prostoru i da je reč o protivrečnostima koje su se gomilale tokom dugog perioda i koje i dan-danas predstavljaju osnov i potencijalno žarište svake moguće društvene krize u budućnosti. Za poslednje dve grupe protivrečnosti se može istaći da su produkt neadekvatnog privrednog razvoja, da se radi o protivrečnostima koje su pokrenute u ekonomskoj strukturi da bi se zatim odrazile na celokupnu društvenu strukturu, a čiji je izvor, pre svega, u neizgrađenom građanskom društvu. Naravno, ovde se može dodati i niz drugih društvenih protivrečnosti, ali one ili izlaze iz sociološkog okvira ili se radi o problemima koji se mogu rešiti socijalnim konsenzusom (pitanja konkretnih socijalnih i političkih akcija i strategija oko rešavanja konkretnih kratkoročnih ili dugoročnih pitanja), pa stoga pre mogu biti predmet pravne ili politikološke analize. U tom smislu će ovde biti dat samo osvrt na neke političke protivrečnosti, odnosno protivrečnosti koje slede iz nedovoljne razvijenosti demokratskih institucija, koje će biti razmatrane u sociološkom kontekstu. Praktično, da bi Srbija uopšte bila konkurentna za pristup Evropskoj uniji, ona mora sprovesti ozbiljnu i permanentnu socijalnu akciju na ublažavanju i, koliko je to moguće, neutralisanju globalnih društvenih protivrečnosti. Ulazak u EU predstavlja razvojni imperativ. Bez toga Srbija može samo da ostane na marginama evropske civilizacije. Da nam se to ne bi desilo, nužno je preduzeti niz mera (ekonomskih, političkih, socijalnih i drugih) na ublažavanju i prevazilaženju naših unutrašnjih društvenih protivrečnosti, a to će nesumnjivo biti dug i mukotrpan put jer, ne treba zaboraviti, koliko god se mi, u doglednom periodu, budemo razvijali, Evropska unija će, verovatno, napredovati brže od nas. Stoga, moramo u razvoj uložiti mnogo više napora i sredstava nego što to čini Evropa da bismo došli do željenog cilja, a to nije nemoguće. Treba napomenuti da pristupanje Evropskoj uniji, samo za sebe, ne mora predstavljati veliki napredak. Srbija će – pre ili kasnije – ući u EU, međutim, da bismo videli korist od toga, neophodno je integrisati se u društvo EU – integracija našeg društva u društvo EU na svim poljima (kulturnom, socijalnom, 10

DRUŠTVO U RASKORAKU

političkom i ekonomskom) jeste sine qua non bez kojeg je nemoguće ostvariti bilo kakav pozitivan pomak u budućnost. Jedini put prave evropske integracije Srbije je prevazilaženje unutrašnjih protivrečnosti, što predstavlja veoma težak, ali ne i nemoguć zadatak.

11

PROTIVREČNOSTI PROIZIŠLE IZ RAZLIČITOG ETNIČKOG I RELIGIJSKOG SASTAVA STANOVNIŠTVA Da bi se celovito razumeo prvi niz protivrečnosti, sigurno da je neophodno obaviti opsežniju istorijsku, sociološku, socijalnopsihološku i politikološku analizu. U domaćem kontekstu etnička i religijska izmešanost stanovništva je pre vodila ka dezintegracionim, nego ka integracionim tokovima. Poslednji kompletan popis stanovništva obavljen je 1981.1 godine i po njemu je u Srbiji živelo 66,39% Srba, 13,99% Albanaca, 4,19% Mađara, 2,3% Muslimana itd. (popis iz 1991. su bojkotovali Albanci, a popis iz 2002. godine nije obavljen na teritoriji Kosova i Metohije, po tom popisu je u Srbiji, ne računajući Kosovo, živelo 82,9% Srba, 0,82% Albanaca, 3,91% Mađara, 0,26% Muslimana, 1,81% Bošnjaka, 1,44% Rumuna, 0,94% Hrvata itd2. Na popisu iz 1991. godine se o konfesionalnoj pripadnosti deklarisalo 81,8% pravoslavaca, 6,4% katolika, 2,9% muslimana, 1,1% protestanata, 0,1% pripadnika ostalih vera i 2,1% se deklarisalo da nisu vernici, dok je za 5,6% ostao nepoznat podatak o veroispovesti. Godine 2002. bilo je 85,0% pravoslavnih, 5,5% katolika, 3,2% muslimana, 1,1% protestanata, 0,3% pripadnika ostalih vera, 0,5% onih koji su se deklarisali da nisu vernici i 4,4% onih za koje je ostao nepoznat podatak o veroispovesti3. Ove podatke treba shvatiti uslovno, s obzirom na to da je velik broj Albanaca (koji su, inače, odbili da se popišu) islamske veroispovesti, a jedan deo čine i katolici. Ovde treba uzeti u obzir da deklarativno konfesionalno 1

Podaci o stanovništvu preuzeti su i preračunati u procente iz Statistički godišnjak SRJ, 1999, str. 65. 2 Statistički godišnjak Srbije, 2005, str. 74. 3 Goran Penev (ur.): Stanovništvo i domaćinstva Srbije prema popisu iz 2002. godine, Republički zavod za statistiku, Institut društvenih nauka, društvo demografa Srbije, Beograd 2006, str. 217.

Slobodan Miladinović:

izjašnjavanje i stvarna religioznost ne moraju biti (i nisu) u pozitivnoj korelaciji4. Bez obzira na to, konfesionalno poreklo, u sadejstvu sa nacionalnom pripadnošću, u mnogo čemu definiše vrednosni sistem i spremnost na socijalnu akciju, te često, u multietničkim i multikonfesionalnim sredinama, otvara potencijal za socijalne sukobe i protivrečnosti.

Nacionalno i/ili društveno

U širem se smislu nacionalizam može odrediti kao pokret za nacionalnu afirmaciju. Nacionalna afirmacija je tokom istorije poprimala različite pojavne oblike (borba za kulturnu samostalnost, oslobođenje od političkog ropstva itd.). Međutim, i pored obilja formi u kojima se ispoljavao, nacionalizam je uvek bio i ostao sredstvo sukobljavanja i potčinjavanja jer se pod njim uvek podrazumeva borba za socijalno, klasno i nacionalno podvajanje. Večita je težnja njegovih zastupnika da ovladaju i nad sopstvenom nacijom, pa da i u tom kontekstu zavedu odnose najamništva i podaništva prema nacionalnoj državi, nacionalnoj birokratiji i nacionalnim elitama. U tom smislu nacionalizam predstavlja program i akcije određenih društvenih grupa koje teže da za svoje ciljeve privuku masu nacije (kojom se prilikom nacionalizam stapa s populizmom) da bi njome manipulisali. Nacionalizam se, dakle, javlja kao instrument u rukama određenih grupa, čiji je cilj da zavladaju nacijom i da preko nje vrše prodor u šire okruženje. Nacija (nacionalna pripadnost), u svetskim razmerama, pokazala se kao jedan od najznačajnijih činilaca socijalne integracije. Naravno, socijalna se integracija tokom istorije nije uvek ostvarivala na jednoobrazan način. Ona se kretala između dve krajnosti: borbe za uspostavljanje posebnog kulturnog 4

Slobodan Miladinović: „Religioznost: između stvarnosti i predrasude“, JUNIR godišnjak, Niš 2001.

14

DRUŠTVO U RASKORAKU

identiteta s jedne strane, i borbe za ostvarivanje „istorijske misije“ date nacionalne grupe s druge strane. Bez obzira na to kom je ekstremu težilo ispoljavanje nacionalnih osećanja, ono je u krajnjoj liniji imalo formu etnocentrizma. Etnocentrizam se može odrediti kao prenaglašavanje (pa i apsolutizovanje) vrednosti jedne etničke grupe, kao kolektivno zamišljanje koje se ponekad ispoljava u mržnji prema drugim grupama5. Radi se o tendenciji da se neprestano razgraničava sopstvena grupa, koja predstavlja „svet pravih vrednosti“ od ostatka sveta, tj. od „sveta nevrednosti“. Dakle, reč je o rasprostranjenom obliku društvene distance zasnovanom na osećanju pripadnosti etničkoj grupi, koja se doživljava kao osnova društvene integrisanosti i ličnog identiteta. Nacionalizam, direktno ili indirektno, zastupa prava i interese samo svoje nacije i, direktno ili indirektno, vodi sukobu sa ostalim nacijama. On zahteva nacionalno jedinstvo i deklarativno miri socijalno-klasne protivrečnosti, tj. nacionalni interes kao opšti interes stavlja ispred svih partikularnih interesa s tim da je „pravi“ nacionalni interes ono što zastupnici nacionalnog pogleda deklarišu kao nacionalni interes. Nacionalizam u odnosima među nacijama nameće, umesto ravnopravnosti i saradnje, svoje prioritete i teritorijalne pretenzije. Nacionalizam, koji je naglašeno prisutan na našem prostoru, ima dva lica. Njegovo prvo lice je socijalnointegratorsko i on, u tom kontekstu, vrši kohezivnu ulogu socijalne sile koja drži na okupu značajan deo društva i oko koje se obrazuje kulturno-istorijski identitet i obavlja integracija većine stanovništva. U ovom kontekstu nacionalizam se javlja kao čuvar istorijske i kulturne baštine nacije i to je nesumnjivo njegova najpozitivnija istorijska i socijalna funkcija. Njegovo drugo lice je destruktivno (što se jasno može videti iz konfiguracije etničke distance, ali i drugih međunacionalnih odnosa kod nas) i ono vodi u šovinizam, tj. nacionalnu mržnju i 5

Milan Matić; „Etnocentrizam“, odrednica u Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd 1993, str. 310–311. 15

Slobodan Miladinović:

netrpeljivost. Ovo lice nacionalizma je potencijal koji svakodnevno iznova dovodi u pitanje mogućnost integracije društva Srbije u evropske tokove. Nekoliko godina pre raspada Jugoslavije mogle su se javno čuti teze da republičko-pokrajinske elite imaju udela u nacionalizmu, te da one nacionalističkom politikom žele zadobiti podršku, odnosno monopol u tumačenju nacionalnih interesa6. Činjenica je da lokalni nacionalizmi u Jugoslaviji ne bi imali takav uticaj i ne bi bili neprekidno u usponu da svoje uporište nisu imali u zvaničnim političkim strukturama, u nacionalno podvojenim i postrojenim društveno-političkim organizacijama, pa i samom Savezu komunista, koji se kroz federalizaciju već bio pretvorio u višenacionalnu partiju osamostaljenih i suverenih republičko-pokrajinskih organizacija. Raspad SFRJ finaliziran je međunacionalnim ratom. Brojne političke grupacije koje su nastojale da na ovaj ili onaj način sprovedu neminovnost sukoba i raspada su to najčešće argumentovale nacionalnom neravnopravnošću, naravno, sopstvenu naciju uzimajući kao podređenu i eksploatisanu u dotadašnjoj Jugoslaviji. Međutim, u bivšoj je Jugoslaviji, iz ideoloških razloga, strogo vođeno računa o nacionalnom pitanju, tako da je činjen niz mera na uspostavljanju međunacionalne ravnopravnosti (ravnoteže). Režim je učinio mnogo da bi se uspostavila ravnomerna raspodela važnijih društvenih položaja među najbrojnijim etničkim grupama, ali s druge je strane malo učinjeno na razbijanju raznih predrasuda (tipa etničkih stereotipija i dr.) i kulturne tradicije, kao i na kontrolisanju napetosti i sukoba u pravcu izgrađivanja jedinstvene jugoslovenske kulturne specifičnosti. Dakle, i pored svih nastojanja, nacija je i dalje ostala jedan od bitnih činilaca identifikacije pojedinca sa kolektivom. Na našem prostoru autoritarnost, kao značajno prisutna psihološka osobina, i patrijarhalni tradicionalizam i autoritarizam kao dominantne društvene vrednosti su nužno vodili u 6

Zagorka Golubović: Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva, Filip Višnjić, Beograd 1988, str. 355.

16

DRUŠTVO U RASKORAKU

nacionalizam7. Narastanjem sistemske krize postaju sve otvorenije, do tad prikrivane, težnje ka unutrašnjem učvršćivanju (ili proširivanju) kulturnih, privrednih, političkih i vojnih granica sopstvene nacije u odnosu na druge. Rezultat toga je da su se sukobi u Jugoslaviji odvijali ne oko političko-teritorijalnih, već oko etničkih granica. Zaoštravanje sukoba imalo je za svoju posledicu stvaranje niza političkih organizacija (Srpska narodna obnova, Hrvatska demokratska zajednica, Srpska demokratska stranka, Stranka demokratske akcije, Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i dr.), koje su favorizovale nacionalno zatvaranje i konfrontaciju sa ostalim nacijama8. Lideri tih organizacija i pokreta su se prvenstveno obraćali onim pojedincima kod kojih je bio naglašen autoritarni sindrom. Racionalizacija njihovog delovanja bila je okrenuta ka „višim“ i „svetim“ idejama tipa odbrane „nacionalne samobitnosti“, „odbrane svog ognjišta i grobova predaka“, ali, u kasnijem periodu, i lojalnosti ka „demokratski izabranoj vlasti“. Druga polovina osamdesetih i naročito devedesete godine su samo tragično finale vekovnih sukobljenosti različitih verskih i etničkih grupacija. U ranijim vremenima, u tradicionalnom društvu, religijske i etničke grupe su naprosto predstavljale centar socijalne integracije i identifikacije. Međutim, to, samo po sebi, ne bi predstavljalo problem, niti bi proizvodilo protivrečnosti da se naš prostor, tokom vekova, nije nalazio na raskrsnici velikih puteva, te da on nije predstavljao stecište na koje su stizali i na kom su ostajali pripadnici različitih naroda i vera. Jedni su bežali od progona, drugi su dolazili u potrazi za 7

8

Ovo potvrđuju mnoga istraživanja: M. Lazić: Sistem i slom, Filip Višnjić, Beograd 1994, Z. Golubović, B. Kuzmanović, M. Vasović: Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Filip Višnjić, Beograd 1995, S. Mihailović: Deca krize, IDN, Beograd 1990. O novoformiranim strankama i njihovim programima s početka osamdesetih opširno je pisano u Jadranko Sinković: „Hrvatske pozicije“, Vijesnik, Zagreb 1990; D. Đurić, B. Munjin, S. Španović: Stranke u Hrvatskoj, Radničke novine, Zagreb 1990; Vukašin Pavlović (ur): Nove stranke Srbije, Institut za političke studije, Beograd 1990; Dušan Radulović, Nebojša Spaić: U potrazi za demokratijom, Dosije, Beograd 1991; Demokratija ili građanski rat, Beseda, Beograd 1990. 17

Slobodan Miladinović:

plenom, treći tražeći izdašniju životnu sredinu, četvrti kao trgovci, itd. Pored ovoga, naš je prostor vekovima, čak hiljadama godina unazad predstavljao granicu različitih velikih kultura (pravoslavne i katoličke, hrišćanske i islamske, rimske i grčke, istoka i zapada u najrazličitijim značenjima tih reči). Danas su jasno vidljivi tragovi tih granica u svesti ovdašnjih ljudi. Istorijska distanca je, po mnogim pitanjima, umesto trezvenog stava, proizvela kulturno-istorijsku zadršku u svakodnevnoj društvenoj svesti. Stoga i nije slučajno da među pripadnicima različitih etničkih i verskih grupa, kod nas, postoji tradicionalno nepoverenje. Nebrojeno puta tokom istorije su, po ovom osnovu, izbijali sukobi među narodima. Praktično, sukob je na ovom prostoru bio i ostao način života. To se vidi, između ostalog, i kroz definisanje i preciziranje određenih vrednosti, karakternih osobina, mitova i legendi i sl. Primera radi, dovoljno je napomenuti da su među najznačajnijim tradicionalnim vrednostima kod Crnogoraca, „čojstvo i junaštvo“, gde čojstvo znači štititi drugoga od zla u sebi, a junaštvo štititi sebe od zla u drugome. Drugi primer, tradicionalna plemenska struktura crnogorskog društva (koja je prisutna ne samo u Crnoj Gori već i u nekim delovima Srbije, npr. na Kosovu i kod Srba i Crnogoraca i kod Albanaca) pokazuje paralelizam sa vojnom organizacijom i hijerarhijom. Ne bi se mogla smatrati istorijskom slučajnošću ni činjenica da su se Srbi iz Hrvatske (pa i iz Bosne) često odlučivali za vojni ili policijski poziv. Ovo ima dugu tradiciju. Još od formiranja Vojne krajine srpski živalj sa tog prostora regulisao je svoj kolektivni (etnički i socijalni, odnosno profesionalni) status posvećivanjem vojničkom pozivu. Vekovima pre toga je ovaj prostor predstavljao branik Evrope od najezdi i osvajačkih pohoda različitih naroda iz Azije (Tatari, Avari, Huni, Mongoli, Turci). To se, čak i danas, višestruko odražava na svakodnevni život Srba sa ovih prostora. Etnički identitet i etnička svest Srba oblikovani su tokom poslednjih vekova pod snažnim uticajem upravo njihovog vojničkog statusa. Taj uticaj je bio toliko velik da je praktično došlo do izjednačavanja vojničkog i etničkog elementa. Puška, fišeklija i 18

DRUŠTVO U RASKORAKU

vojna kabanica postali su srpski simboli i oznake, a elementi vojničke uniforme ugradili su se čak i u delove ženske narodne nošnje9. U socijalnom (i sociološkom) smislu, ovaj spoj vojničkog i etničkog je, sa jedne strane, izražavao način funkcionisanja i integrisanja Srba u šire društvene okvire, a sa druge je obeležio njihovu unutrašnju društvenu organizaciju i kulturu tokom narednih vekova, što se moglo prepoznati na mnogim poljima društvenog života, u obrascima porodične socijalizacije, u načinu privređivanja, u odnosima osnovnih društvenih grupa sa krajiškog prostora, kao i u odnosu državne vlasti (vladara) prema krajišnicima i njihovoj ulozi u funkcionisanju tadašnje Austrougarske. Ovome možemo dodati da, u tradicionalnom srpskom društvu uopšte, mladić stasava za ženidbu tek kada odsluži vojsku. Biti vojnik je gotovo izjednačavano sa biti muškarac. U narodnom stvaralaštvu su gotovo dominirale epska tzv. junačka poezija i proza na račun lirske. Glavne epske celine su svrstavane u cikluse, koji za centralnu tematiku imaju vojnički element (npr. Kosovski ciklus, Ciklus o hajducima ili o Kraljeviću Marku). Tradicionalno narodno muzičko stvaralaštvo je pre okrenuto ka ritmičkim formama (vojnički marševi i sl.), nego ka melodijskim. Naravno, i folklor je obojen vojničkim elementima. Sablje, jatagani, kubure i uopšte oružje i odlikovanja za herojska dela su gotovo sastavni deo tradicionalne nošnje u mnogim našim krajevima. I ne samo to. Sablje, jatagani i uopšte oružje su često viđeni rekviziti čak i u tradicionalnim narodnim igrama i plesovima. Uz njihovu pomoć se, kroz umetnički izraz, simulira bojni okršaj sa neprijateljem i demonstrira junaštvo i ratnički mentalitet. Ovakve igre se mogu videti na mnogim našim prostorima, a pogotovo su karakteristične za Kosovo i Sandžak i Crnu Goru, za prostore gde upravo žive izmešani pripadnici različitih etničkih i religijskih grupa (Srbi, Crnogorci, Albanci i Muslimani). Ovakvi primeri se mogu nalaziti kod pripadnika

9

Nada Sekulić: „Neki društveni aspekti oblikovanja etničkog identiteta Srba Krajišnika na hrvatskoj granici od 16. do 18. veka“, Sociologija 4/1999. 19

Slobodan Miladinović:

gotovo svih naroda kako na prostoru Srbije, tako i u našem neposrednom okruženju.

Etnička distanca i stereotipi

Ako uzmemo u obzir prethodno razmatranje, onda nije slučajno da su, na našem prostoru, na delu bili procesi lokalne integracije i globalne dezintegracije. Međunacionalno i međukonfesionalno nepoverenje, proizišlo iz brojnih sukoba, čiji počeci datiraju još od davno zaboravljene prošlosti, zadržava se u svesti ljudi dugo po okončanju tih sukoba. Ovo nepoverenje s vremenom postaje trajna karakteristika nacionalnog karaktera. Štaviše, ono proizvodi brojne (često negativne) stereotipije o pripadnicima drugih, a naročito rivalskih etničkih grupa sa kojima se deli isti fizički i politički prostor i sa kojima se, po prirodi stvari, često dolazi u blizak kontakt. Ono je do te mere prisutno u svesti ovdašnjih ljudi da se u istraživanju organizovanom tokom leta 2003. godine (na temu „Kvalitet međuetničkih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogućnosti saradnje i integracije na Balkanu“ – rezultati istraživanja u jugoistočnoj Srbiji) konstatuje da najveći broj ispitanika smatra da zvanična kulturna politika treba da bude orijentisana ka nacionalnoj, odnosno svetskoj kulturnoj baštini (32,1% i 31,7%), dok veoma mali broj njih smatra da ista treba da bude okrenuta ka balkanskoj kulturnoj baštini (9,6%).10 Najfrekventnije je mišljenje da se sličnosti i veze među balkanskim narodima najviše ogledaju u načinu života (24,7%), dok su znatno slabije zastupljena shvatanja da se ogledaju u poreklu (15%), tradiciji (11,5%) i religiji (5,7%). Čak četvrtina 10

20

Nikola Božilović: „Kulturni, etnički i regionalni identiteti i odnosi na Balkanu“ u Lj. Mitrović (red): Kvalitet međuetničkih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogućnosti saradnje integracije na Balkanu, FF Niš, 2004, str. 47.

DRUŠTVO U RASKORAKU

ispitanih ne prepoznaje sličnost, odnosno smatra da sličnosti među balkanskim narodima nema11. U istraživanjima međunacionalnih odnosa na našem prostoru beleži se i jaka etnička distanca12. Etnička distanca evidentirana ovim istraživanjima, praktično, predstavlja potencijal za dalju međunacionalnu netrpeljivost. Zabrinjavajuće je da veliki deo naše populacije ne želi prisustvo pripadnika nekih veoma brojnih etničkih skupina iz našeg najbližeg okruženja u svom susedstvu, u preduzeću u kom radi, u gradu u kom živi ili u svojoj zemlji, da ne govorimo o tome da je prihvatanje nacionalno mešovitih brakova sa pripadnicima određenih etničkih skupina svedeno na minimum13 ili saglasnost s tim da rade zajedno, da im budu nadređeni na poslu ili da im deca idu u istu školu. 11

N. Božilović: isto, str. 39. Sergej Flere, Todor Kuljić: „Autoritarizam“, odrednica u Sociološki leksikon, Savremena administracija, Beograd 1982, str. 17–18; Slobodan Miladinović: „Etnocentrizam vladajućih elita pred raspad Jugoslavije“, Nova srpska politička misao 1–2/1987; Laslo Sekelj: „Etnička distanca, ksenofobija i etnonacionalistička manipulacija“, Sociologija 1/2000. 13 Etnički mešoviti brakovi na našem prostoru nisu bili retkost. Delom su oni prouzrokovani etnički mešovitim sastavom stanovništva, a delom i migracionim kretanjima. Potvrdu ovog stava nalazimo u činjenici da je 1950. godine u celoj Srbiji bilo sklopljeno tek 7,5% etnički mešovitih brakova. Već 1959. takvih je za trećinu više – 10,6%, a 1979. ih ima 13,8%. Naravno, ovi brakovi nisu bili ravnomerno raspoređeni na celom prostoru Srbije. Ubedljivo najviše ih je bilo u Vojvodini, koja je karakteristična po dva osnova. Prvo, reč je o prostoru na kojem već dugo živi veći broj etničkih grupa i, drugo, reč je o prostoru na kojem su se slivale reke imigranata (kolonisti, ali i oni koji su dolazili zbog rastućih potreba za industrijskom radnom snagom). U Vojvodini je 1956. godine sklopljeno 17,3% etnički mešovitih brakova. Već 1959. ih je sklopljeno 20,0%, a 1973. čak 26% ukupno sklopljenih brakova. U narednih deset godina se učešće etnički mešovitih brakova u ukupnom broju stanovnika blago povećalo. (Ruža Petrović: Etnički mešoviti brakovi u Jugoslaviji, ISI FF, Beograd 1986, str. 60). Treba napomenuti da je u periodu intenzivnih migracija bila veća stopa razvoda etnički heterogamnih, nego homogamnih brakova. Drugim rečima, mešoviti brakovi su manje stabilni od etnički homogamnih. Evidentirano je da je učešće heterogamnih u ukupnom broju razvedenih brakova bilo veće od njihovog učešća u sklapanju braka. 12

21

Slobodan Miladinović:

Značajno prisustvo etničke distance predstavlja tačku na kojoj lako može doći do ekspanzije negativnih osećanja i njihovog prerastanja u veliki politički problem koji nas može ozbiljno udaljiti od evropskih integracionih tokova. Događaji sa Kosova od 17. marta 2004. samo su surova opomena da je ovo realna mogućnost. Poseban problem predstavlja i to što je etnička distanca evidentirana između najbrojnijih nacionalnih grupa sa našeg prostora: Srba, Hrvata, Albanaca i Muslimana (Bošnjaka). Veliki problem predstavlja i to što je etnička distanca realna osnova na kojoj izrasta i mogućnost političke manipulacije svih onih snaga koje svoj politički interes traže i nalaze u distanciranju od tokova evropskih integracija. Primera radi, u istraživanju etničkih stereotipija utvrđeno je da je slika koju Srbi imaju o Albancima (i obrnuto) ekstremno loša. Već nekoliko decenija konstantno se dobija nalaz da je stereotip prema Albancima negativniji od ostalih, i predstavljen skoro isključivo negativnim osobinama14. D. Pantić nalazi da s kraja osamdesetih čak 57% Albanaca izražava jaku distancu prema Srbima (u odnosu na mogućnost sklapanja mešovitog braka), dok latentnu distancu izražava njih 16%. Slična je situacija i kod Srba kod kojih 60% iskazuje jaku, a 24% latentnu distancu. Stav Albanaca se može proširiti i na druge narode, s obzirom na to da, generalno, prema drugim narodima izuzetno jaku i jaku distancu izražava njih 69%, a slabu i potpuno odsustvo distance iskazuje 19%. U ovom slučaju je kod Srba situacija bitno drugačija, 48% ih izražava jaku distancu u oba modaliteta, a skoro polovina slabu do odsustva bilo kakve distance prema drugima15. U ispitivanju građana Srbije16 53% ispitivanih građana složilo se s tvrdnjom „Svi Albanci su 14

15 16

22

Dragomir Pantić (1987): Nacionalna svest mladih u Srbiji, Beograd, Istraživačko-izdavački centar SSO; Dragomir Pantić (1996): „Changes in ethnic stereotypes of Serbs“, Sociologija XXXVIII, 4, 561–583. Dragomir Pantić: „Nacionalna distanca građana Jugoslavije“ u Lj. Baćević (ur): Jugoslavija na kriznoj prekretnici, IDN, Beograd 1991, str. 188–196. Zagorka Golubović, Bora Kuzmanović i Mirjana Vasović (1995): Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Beograd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Filip Višnjić, Beograd 1995.

DRUŠTVO U RASKORAKU

primitivni i necivilizovani“. U istraživanju na beogradskim srednjoškolcima17 (1998), više od polovine učenika je opisivalo Albance kao složne, agresivne, podmukle, zaostale, osvetoljubive, dok ih niko nije opisao kao komunikativne, miroljubive, druželjubive, učtive, sa smislom za umetnost. Uopšte uzev, Albanci se pojavljuju kao narod prema kojem se ispoljava najveća etnička distanca. Generalno se može tvrditi da su stereotipi Srba o Muslimanima i Albancima isključivo negativno konotirani. Muslimani se opisuju kao primitivni, neiskreni, kao oni koji ne vole druge narode, prljavi, nekulturni, svadljivi, glupi, kukavice, lenji, dok su u slučaju Albanaca izrazito naglašene skoro sve negativne osobine. I jedni i drugi se opisuju kao primitivni, ne vole druge narode, prljavi, nekulturni, drski, neiskreni, svadljivi, sebični, glupi, hladni, kukavice. I ostale osobine su im na negativnom polu, ali kao manje izražene im se pripisuje lenjost i negostoljubivost. Stereotip o Hrvatima izgrađen je i od pozitivnih i od negativnih osobina. Oni se, uglavnom, predstavljaju kao neiskreni, kao oni koji ne vole druge narode, kao hladni, sebični, svadljivi, nepošteni, ali i kao čisti, vredni, kulturni, civilizovani. S druge strane autostereotip o Srbima je, uglavnom, sastavljen isključivo od pozitivnih i veoma izraženih osobina. Srbi su gostoljubivi, ponosni, osećajni, hrabri, vole druge narode, iskreni, nesebični, pametni, pošteni, čisti, ljubazni, civilizovani. Jedine osobine koje su nešto manje izražene su: vredni, kulturni i miroljubivi. Slična je situacija i sa Crnogorcima, jedina razlika je u tome što su pozitivne osobine nešto manje izražene nego kod samopercepcije Srba. Prema grupama sa kojima ne postoji aktuelni konflikt (npr. Rumuni, Bugari i Makedonci) stereotipije nisu posebno raširene i ne sadrže mnogo ekstremnih osobina.18 17

18

Bojana Vlahović (1998): Etnički stereotipi i socijalna distanca prema Romima kod srednjoškolaca, diplomski rad, Filozofski fakultet u Beogradu. Navedeno prema Dragan Popadić, Mikloš Biro: „Autostereotipi i heterostereotipi Srba u Srbiji“, Nova srpska politička misao 1–2/1999. Dragan Popadić, Mikloš Biro: „Autostereotipi i heterostereotipi Srba u Srbiji“, Nova srpska politička misao 1–2/1999. 23

Slobodan Miladinović:

U nastavku će biti analizirani podaci prikupljeni tokom istraživanja obavljenog aprila 2007. godine19. Biće posmatrana distanca na relaciji većina (Srbi) – manjine, a u razmatranje su uzete sve relevantne manjinske etničke grupe po osnovu popisa stanovništva iz 2002. godine. Stanje etničke distance – srednje ocene brak

srodstvo

Prijatelj

rukovodilac

sused

da živi u mojoj zemlji

funkcija

srednja vrednost

Albanci

1,79

2,32

3,04

2,47

2,99

3,26

2,24

2,59

Bugari

2,55

3,02

3,63

2,91

3,54

3,68

2,52

3,12

Crnogorci

3,24

3,60

4,00

3,13

3,81

3,92

2,88

3,51

Hrvati

2,57

3,00

3,48

2,86

3,44

3,57

2,49

3,06

Mađari

2,73

3,14

3,67

3,06

3,61

3,75

2,69

3,24

Makedonci Muslimani/ Bošnjaci Romi

3,16

3,50

3,95

3,25

3,82

3,91

2,76

3,48

2,03

2,56

3,28

2,71

3,26

3,47

2,48

2,83

1,99

2,52

3,40

2,72

3,28

3,65

2,60

2,88

Rumuni

2,40

2,87

3,50

2,91

3,46

3,67

2,58

3,06

Slovaci

2,88

3,25

3,79

3,17

3,68

3,81

2,75

3,33

Slovenci

2,88

3,24

3,78

3,29

3,73

3,84

2,67

3,35

Srbi

4,66

4,65

4,69

4,41

4,58

4,65

4,58

4,6

Vlasi

2,78

3,15

3,74

3,15

3,66

3,83

2,85

3,31

Srednja vrednost

2,78

3,17

3,71

3,12

3,62

3,78

2,75

3,28

Društveni odnos Etničke grupe

19

24

Istraživanje je realizovala ekipa časopisa Nova srpska politička misao pod rukovodstvom prof. dr Slobodana Miladinovića i Đorđa Vukadinovića na uzorku od 1.200 ispitanika na teritoriji Srbije bez Kosova.

DRUŠTVO U RASKORAKU

Pitanje koje je uzeto u razmatranje glasilo je: naznačite u kojoj meri prihvatate određene društvene odnose20 sa pripadnicima pojedinih21 etničkih grupa. Ovim istraživanjem je utvrđeno da građani Srbije, generalno, najveću etničku distancu iskazuju prema Albancima (ukupna srednja vrednost prihvatanja/odbijanja po svim posmatranim društvenim odnosima za Albance iznosi 2,59), Muslimanima (2,83), Romima (2,88), a s druge strane da najmanju etničku distancu iskazuju prema Srbima (4,6), Rusima (3,61), Crnogorcima (3,51) i Makedoncima (3,48). Zanimljiv je podatak da se najveća distanca iskazuje u odnosu na sklapanje braka koja je najveća prema Albancima (srednja vrednost 1,79), Romima (1,99) i Muslimanima (2,03). Najmanja distanca u odnosu na sklapanje braka je, očekivano, prema većinskom narodu – Srbima (4,66). Ovde je ona ujedno i jedina u iznosu većem od 4,00. Rusi (3,32), Crnogorci (3,24) i Makedonci (3,16) jesu jedine etničke grupe kod kojih je srednja vrednost između 3,00 i 4,00. Iz tabele se vidi da je na delu velika selektivnost kod prihvatanja/odbijanja pripadnika različitih etničkih grupa kao potencijalnih bračnih partnera, što nedvosmisleno ukazuje na to da je nacionalna pripadnost značajan činilac koji opredeljuje potencijalni izbor supružnika i da postoji i jasno vidljiv redosled prihvatanja/odbijanja posmatranih etničkih grupa, a da se bračni i porodični odnosi pojavljuju kao jedan od najznačajnijih generatora održavanja i međugeneracijskog prenošenja nacionalnog identiteta.

20

Ponuđeni odnosi prema kojima se meri etnička distanca su: (1) da budem u braku s njim, (2) da budem u srodstvu, (3) da mi bude prijatelj, (4) da mi bude šef – rukovodilac na poslu, (5) da živi u mom susedstvu, (6) da živi u mojoj zemlji i (7) da ima funkciju u državnoj vlasti. Ponuđeni odgovori za koje su se ispitanici opredeljivali su sledeći: (1) uopšte ne prihvatam, (2) uglavnom ne prihvatam, (3) svejedno mi je, (4) uglavnom prihvatam i (5) u potpunosti prihvatam. 21 U razmatranje su uzete sledeće etničke grupe (po abecednom redu): Albanci, Bugari, Crnogorci, Hrvati, Mađari, Makedonci, Muslimani, Romi, Rumuni, Slovaci, Slovenci, Srbi i Vlasi. 25

Slobodan Miladinović:

Drugi društveni odnos u kojem se iskazuje visoka distanca prema pripadnicima manjina je da imaju funkciju u državnoj vlasti. Najveće prihvatanje da imaju državnu funkciju se, očekivano, iskazuje prema Srbima (4,58), dok su ostale etničke skupine raspoređene u vrlo uskom rasponu od 2,24 (Albanci) do 2,88 (Crnogorci). Zanimljiv je, dakle, podatak da se pripadnici manjina manje-više ne prihvataju za vršenje državnih funkcija. Nizak nivo selektivnosti registrovan u izboru potencijalnih vršilaca državne funkcije prema nacionalnoj pripadnosti ukazuje na to da kod nas preovladava mišljenje da Srbija treba da pripada Srbima i da, u tom kontekstu, pripadnike nacionalnih manjina ne treba mnogo pitati. Dominacija ovakvog gledišta predstavlja ozbiljan problem koji može ugroziti nastojanja modernizacijski orijentisanih snaga, koje teže da Srbiju približe evrointegracijskim procesima i u krajnjem ishodu integrišu u društvo Evropske unije. Odbijanje da pripadnici manjinskih grupa zauzimaju državne funkcije je znak niskog praga nacionalne tolerancije na političkom nivou, što može predstavljati ozbiljan problem kako u procesu dalje unutrašnje demokratizacije, tako i u procesu integracije nacionalnih manjina u društvo Srbije (s obzirom na to da je logično očekivati da one učestvuju u političkom životu), ali i integracije društva Srbije u evropske tokove. S druge strane, relativno visoko odbijanje sklapanja braka sa pripadnicima pojedinih manjinskih grupa ukazuje na to da u Srbiji postoji dosta jak otpor ka međunacionalnom približavanju, povezivanju i saradnji na individualnom nivou. Međutim, da ovaj stav nema apsolutnu težinu ukazuju nalazi za neke druge društvene odnose, koji ipak ulivaju nadu da su moguće međunacionalna saradnja i tolerancija (npr. da „živi u mom susedstvu“, „da mi bude prijatelj“ ili „da živi u mojoj zemlji“, gde su čak i najmanje prihvatani Albanci dobili relativno visoke srednje ocene – 2,99; 3,04; 3,26). Najmanja etnička distanca je zabeležena u odnosu na prihvatanje da pripadnici pojedinih etničkih skupina „žive u mojoj zemlji“, odnosno „da mi budu susedi“. Najmanje prihvaćeni „da žive u mojoj zemlji“ su Albanci (3,26), što se 26

DRUŠTVO U RASKORAKU

može smatrati iznenađujuće visokom ocenom s obzirom na tradicionalne sukobe srpskog i albanskog naroda, kao i s obzirom na najnovija dešavanja oko statusa Kosova i na povremene talase nasilja Albanaca prema Srbima na Kosovu, ali i s obzirom na ranije nalaze istraživanja etničkih stereotipija i distance. Srbi su jedina etnička grupa koja je prihvaćena ocenom iznad 4,00 (4,65), što ne treba posebno objašnjavati, s obzirom na to da se ovde radi o stavovima većine prema manjini i da je logično očekivati da će autodistanca većine (Srba) prema samima sebi biti minimalna. Takođe je relativno mala etnička distanca registrovana i u odnosu na prihvatanje „da mi bude sused“, kojom prilikom su jedino Albanci dobili ocenu (zanemarljivo) manju od 3,00 (2,99), a jedino Srbi dobili ocenu iznad 4,00 (4,58). Ovako mala distanca još uvek ne znači prihvaćenost manjina za uspostavljanje komšijskih odnosa, ali ipak ukazuje na to da je danas tolerancija nešto veća (a distanca nešto manja) nego što je bila nepunu deceniju ranije. Slična konstatacija važi i za prihvatanje „da mi bude prijatelj“. Generalno najnegativniji stav je zauzet prema Albancima (ukupna srednja ocena za Albance po svim društvenim odnosima iznosi 2,53), što se može smatrati očekivanim s obzirom na najnovija dešavanja povodom kosovske krize, tj. ubrzavanje aktivnosti na rešavanju budućeg statusa Kosova i Metohije. Brojna istraživanja obavljena u ranijem periodu ukazuju na to da je srpsko-albansko međusobno odbacivanje uzajamna pojava. U istraživanju obavljenom nešto više od godine ranije (decembar 2005) utvrđeno je da se među pripadnicima albanske nacionalnosti Srbija kao država doživljava kao strano, neprijateljsko, ako ne čak i okupaciono okruženje22. S obzirom na sve ono što se dešavalo u novijoj istoriji, može se zaključiti da je ubedljiva propaganda albanskih nacionalista i separatista ostvarila svoj krajnji cilj, a da su istovremeno mlade generacije Albanaca uskraćene kako za viđenje ukupne situacije iz ugla druge (srpske) strane, tako i za vrednosno neutralan pogled na 22

Slobodan Miladinović, „Pitanje socijalnog identiteta nacionalnih manjina i evrointegracijski procesi u Srbiji“, Sociološki pregled 2/2006, str. 223. 27

Slobodan Miladinović:

istoriju srpsko-albanskih odnosa. Da ova teza i te kako ima osnova, potvrđuju i brojna ranija istraživanja etničke distance i etničkih stereotipija23. Od srednjih ocena su mnogo ilustrativniji podaci o tome koliki je pojedinačni iznos prihvatanja i odbijanja pojedinih etničkih grupa za određene društvene odnose. Ovi podaci potvrđuju redosled prihvatanja/odbijanja utvrđen posredstvom srednjih ocena, ali daju i precizniji uvid u unutrašnju konfiguraciju odgovora. Ostaje konstatacija da se najviše odbijaju Albanci, s tim da se iz podataka vidi da tri četvrtine građana ne želi Albance kao bračne partnere, a da ih više od polovine građana ne želi na državnoj funkciji. S druge strane, najveće prihvatanje Albanaca (nešto ispod polovine) jeste „da živi u mojoj zemlji“ (48,60 odsto) i „da mi bude prijatelj“ (44,09 odsto), dok oko dve petine (39,22 odsto) građana prihvata da ih ima za suseda. Za brak ih prihvata svaki osmi pripadnik većine (12,92 odsto), a za vršenje državne funkcije skoro svaki četvrti (24,67 odsto). Prihvaćenost Muslimana/Bošnjaka je za svaki od ovih društvenih odnosa veća za 3–4 odsto u odnosu na Albance, a Romi su tek neznatno više prihvatani, odnosno odbijani od Muslimana/Bošnjaka. Generalno se može konstatovati da na prostoru Srbije postoji evidentna etnička distanca koja se bazira na sukobima iz bliže ili dalje prošlosti (pre svega prema Albancima i Muslimanima/Bošnjacima, mada se u nekim odnosima tu vide i Hrvati – sklapanje braka, vršenje rukovodilačkih dužnosti i zauzimanje funkcija u državnoj vlasti), odnosno na religijskim razlikama (pre svega prema narodima koji su islamske, a, zatim, donekle i katoličke veroispovesti), ali i na jezičkim razlikama. Značajno slabija distanca je vidna kod naroda sa kojima srpski narod ima dosta zajedničkog, počev od zajedničke istorijske sudbine, iste verske pripadnosti, ali i sličnog jezika (Crnogorci i Makedonci). 23

28

Vidi u Dragomir Pantić, „Nacionalna distanca građana Jugoslavije“ u Lj. Baćević (ur.), Jugoslavija na kriznoj prekretnici, IDN, Beograd 1991, str. 188–196.

DRUŠTVO U RASKORAKU

Treba napomenuti da ovde prikazanu logiku etničkih distanci narušava jedino (ne)saglasnost s tim „da mi bude šef – rukovodilac na poslu“. Ono što narušava već utvrđen redosled je da se, nakon Srba, za ovaj društveni odnos najviše prihvataju Slovenci (3,29) za koje važi stereotip da su radni, pedantni, organizovani, disciplinovani i da se može pretpostaviti da u svesti građana Srbije postoji uverenje da bi njihovo prisustvo na rukovodećim mestima naših preduzeća moglo značiti i otvaranje vrata za potencijalni ekonomski napredak. Treba upozoriti na poziciju Hrvata (2,86), koja je na ovoj skali prilično niska i može predstavljati problem zbog toga što oni predstavljaju relativno brojnu nacionalnu manjinu, čija je matična država naš prvi sused i sa kojom bi trebalo već u (bližoj) budućnosti da ostvarimo veoma blisku saradnju na različitim poljima. Hrvati koji žive u Srbiji bi trebalo da predstavljaju most u povezivanju dva naroda i dve države, a zbog svoje brojnosti je logično i da učestvuju u političkom životu, lokalnoj samoupravi pa, naravno, i da zauzimaju rukovodeća mesta u preduzećima. U tom kontekstu se ovakva pozicija (koja je registrovana i kod nekih drugih društvenih odnosa, npr. „da živi u mojoj zemlji“) mora korigovati, a to znači da je potrebno uložiti puno političkih i drugih napora da dođe do međunacionalnog pomirenja na relaciji Srbi–Hrvati (što, naravno, važi i za druge narode sa kojima su Srbi bili u otvorenim sukobima tokom novije istorije), integracije Hrvata u društvo Srbije i uspostavljanja bližih političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih veza dveju država i dva naroda. Bez toga mnoga nastojanja na približavanju evropskim integracijama gube smisao. Detaljnijim uvidom u dobijene rezultate pokazalo se i da pojedina individualna i socijalna obeležja ispitanika imaju veći uticaj na uspostavljanje etničke distance prema pojedinim narodima. Pokazalo se da su posebno interesantni za razmatranje političko opredeljenje u smislu partijskog izjašnjavanja kao potencijalnih glasača, nivo obrazovanja, ali i samopercepcija klasnog položaja. Gledano po političkom opredeljenju, tj. stranci, za koju bi naš ispitanik potencijalno glasao na narednim izborima najveću 29

Slobodan Miladinović:

etničku distancu iskazuju potencijalni glasači stranaka nacionalističke i nacionalne orijentacije (Srpske radikalne stranke – SRS, Socijalističke partije Srbije – SPS i Demokratske stranke Srbije – DSS), a ubedljivo najmanju etničku distancu iskazuju glasači Liberalno demokratske partije (LDP), koji su generalno blagonakloni prema pripadnicima svih etničkih skupina, s tim da i kod njih važe napomene karakteristične za opštu populaciju da je primetna nešto veća distanca prema Albancima, Muslimanima/Bošnjacima i Romima, ali ne onoliko izražena kao u opštoj populaciji ili kod glasača stranaka sa nacionalnim predznakom. Za njima slede glasači Demokratske stranke i ostalih stranaka demokratske opcije koje se nalaze na vidnom odstojanju u odnosu na stranke nacionalističke i nacionalne orijentacije. Gledano po školskoj spremi, generalno, najveću etničku distancu iskazuju ispitanici sa završenom osnovnom školom, školom za KV i VKV radnike i srednjom stručnom školom. S druge strane se nalaze ispitanici sa završenom gimnazijom i višim i visokim obrazovanjem, koji iskazuje nešto veću nacionalnu toleranciju. Između ove dve skupine podeljene prema stepenu obrazovanja postoji vidljivo odstojanje, lako uočljivo na grafičkim prikazima, koje iako nije veliko, ipak ukazuje na to da, generalno, između nižih i viših obrazovnih nivoa (gde se linija razdvajanja nalazi između srednjeg stručnog i gimnazijskog obrazovanja) postoji razlika u gledištima vezanim za iskazivanje etničke distance i tolerancije. Gledano prema samopercepciji klasnog položaja, vidno je da u većini slučajeva oni koji smatraju da pripadaju srednjoj klasi u oba njena modaliteta (viša srednja i niža srednja) iskazuju znatno manju etničku distancu (veću toleranciju) od pripadnika gornje i donje klase i posebno od onih koji ne mogu da se odluče. Zanimljiva je upravo kategorija onih koji ne mogu da se odluče o tome kako vide svoj klasni položaj. Oni, u principu, iskazuju najjaču etničku distancu, i to generalno prema svim etničkim grupama posmatranim kroz sve upitane društvene odnose. Iz ovoga se može pretpostaviti da je samopercepcija sopstvenog klasnog položaja jedan od onih sintetičkih pokazatelja kroz koje 30

DRUŠTVO U RASKORAKU

se može iskazati širi pogled na svet nekog pojedinca. Činjenica da on nije u stanju da se odluči može da ukazuje i na njegovu globalnu socijalnu neprilagođenost zbog koje je takav pojedinac u stanju da se prepusti različitim oblicima socijalno neadekvatnog vrednovanja društvene situacije i njima primerenog postupanja. U našem uzorku takvih je bilo 12,1 odsto, što ukazuje na to da mnogi problemi vezani za stanje međuetničkih odnosa u Srbiji imaju, pored objektivnih, i svoje subjektivne korene. Pretpostavka je da oni koji ne mogu da se odluče pri samopercepciji svog klasnog položaja takav stav zasnivaju pre na nezadovoljstvu sopstvenim društvenim položajem, nego na činjenici da se po svojim socijalnim karakteristikama nalaze između nekih klasnih grupisanja, pa ne mogu da odrede koje karakteristike kod njih dominiraju. Da je u pitanju objektivni kriterijum samopercepcije svog položaja, oni bi ipak po svom vrednosnom okviru naginjali nekoj od klasnih skupina. Ovako oni generalno odbacuju manjinske grupe, dajući im frontalno najniže ocene prihvatanja za uspostavljanje svih posmatranih društvenih odnosa. Klasno neopredeljeni nose najveće opterećenje nacionalne netolerancije, koje predstavlja odraz njihovog socijalnog statusa. Ima dosta argumenata za pretpostavku da su nacionalno najnetolerantniji oni koji su tokom ratnih sukoba i kasnije tranzicije doživeli veće socijalne padove24. Ovo je pojava koja je tokom devedesetih i kasnije bila vidna na našem prostoru što zbog nadiranja velikog broja izbeglica, što zbog ekonomskog i političkog kolapsa, ali i zbog tranzicionog restrukturiranja. Mnogi su izgubili imovinu, posao, porodice, društveni status i u 24

Teorijsku potvrdu ovom stavu daje A. M. Ros, koji smatra da čak i u rapidnom ekonomskom rastu jedan broj ljudi može doživeti socijalni pad ili bar postati (subjektivno) siromašan ili siromašniji nego što je bio, a takvi će težiti da povrate svoj status iracionalnim sredstvima (to su oni koji propagiraju rasnu, nacionalnu ili ma koju drugu mržnju, koji podržavaju demagoge, stvaraju avangarde totalitarističkih partija, u našem slučaju to su oni koji se priključuju i podržavaju ekstremne nacionalističke partije i predstavljaju njihovo čvrsto biračko telo). Arnold M. Rose: Sociology: The Study of Human Relations, New York 1957, str. 256–257. 31

Slobodan Miladinović:

njihovoj svesti je došlo do nesklada u sagledavanju subjektivne i objektivne dimenzije njihovog socijalnog statusa. Taj nesklad izaziva osećaj nepomirljivosti sa socijalnim padom i oni postaju lak plen za ekstremističke političke snage koje zagovaraju nacionalnu netoleranciju i, generalno, plasiraju govor mržnje. Tražeći krivca za globalno socijalno rasulo i lični pad, oni ga lako nalaze u manjinskim grupama koje nisu u stanju da se odbrane od često neprimerenih optužbi, već bivaju generalno žigosane kao lako prepoznatljivi dežurni krivci za sve tekuće društvene probleme. Problemi ove socijalne kategorije se najlakše rešavaju globalnim ekonomskim razvojem. U ekonomski prosperitetnom društvu nema potrebe za traženjem globalnih krivaca za tekuće individualne probleme. Karakteristično je da su krivulje (koje ovde zbog njihovog broja i obima nije moguće prikazati) kojima se može predstaviti prihvatanje/odbijanje pripadnika pojedinih naroda za posmatrane društvene odnose uglavnom sličnog oblika kod svih posmatranih kategorija. Razlika je uglavnom u tome što se proporcionalno krivulje podižu na viši nivo kod potencijalnih glasača stranaka demokratske orijentacije, kod onih sa višim nivoom obrazovanja, kao i kod onih koji sebe doživljavaju pripadnicima srednje klase. Ovo nam ukazuje na to da u društvu Srbije postoji manje-više saglasnost oko redosleda prihvatanja pripadnika nacionalnih manjina za pojedine društvene odnose (od bližih ka udaljenijim), a da na razlike u individualnim gledištima presudno utiču politička opredeljenja, nivo obrazovanja i uopšte stepen zadovoljstva sopstvenim društvenim i posebno materijalnim položajem i da se afirmacija pozitivnog stava generalno može tumačiti i kao znak globalnog društvenog napretka i obrnuto, da se širenje negativnog odnosa prema nacionalnim manjinama može shvatiti kao znak civilizacijskog opadanja, pri čemu se konfliktni potencijal društva usmerava ka pripadnicima manjinskih grupa kao potencijalnim „dežurnim krivcima“ za tekuće društvene probleme. Praktično, jedini način da se prevladaju opterećenja prethodnog perioda je da se podigne ekonomski i kulturni nivo ljudi sa ovog prostora. Tako će biti uvećan i potencijal za objektivno sagledavanje uzroka društvenih 32

DRUŠTVO U RASKORAKU

kriza, čime će se smanjiti manipulativni potencijal snaga, kojima iz različitih razloga odgovara status kvo i nedefinisana politička i ekonomska situacija.

Problem nacionalne zatvorenosti: pitanje potencijala za buduće sukobe

Od prestanka ratnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini se neprestano spekuliše o mogućim žarištima novih sukoba i to ovoga puta na teritoriji Srbije. Kao potencijalni izvori sukoba se navode Kosovo, Sandžak (ili Raška oblast) i sever Vojvodine. Naravno, radi se o prostorima sa gustom koncentracijom pripadnika tri manjinske etničke grupe – Albanaca, Muslimana/Bošnjaka i Mađara, kao i tri religije – pravoslavne, katoličke i islama. Za svaku ozbiljnu analizu je bitno da se utvrdi u kojoj meri su takve spekulacije zasnovane na realnim činjenicama. Podaci koji će ovde biti predstavljeni su prikupljeni krajem 2005. godine na prostorima visoke koncentracije stanovništva ovih etničkih skupina, odnosno na potencijalnim kriznim žarištima25. Uzorkom je obuhvaćena omladina26 upravo u očekivanju da će njeni stavovi biti iskreniji i 25

26

Ovde analizirani podaci su nalazi istraživanja, koje je obavio mr Dragan Kolev u okviru svojih doktorskih studija na Fakultetu bezbednosti u Beogradu tokom decembra 2005. Podaci se odnose na stavove pripadnika posmatranih etničkih skupina koji žive u mestima guste koncentracije datih etničkih grupa u Srbiji. Deo uzorka koji se posmatra u ovom tekstu iznosi 1.100 ispitanika, od toga je 730 pripadnika manjina i 370 Srba. Širi podaci se mogu videti u Dragan Kolev: Osnovne karakteristike odbrambene svesti mladih u višenacionalnoj zajednici (doktorska disertacija), Fakultet bezbednosti, Beograd 2006. Ima dovoljno teorijskog i empirijskog opravdanja verovati da stavovi mladih oslikavaju stavove odrasle populacije. Ne tako brojna istraživanja pokazuju da čak i kod veoma male dece (osnovnoškolaca, pa čak i predškolaca) postoji tendencija da se neke nacionalne grupe vide kao bliske, a neke kao daleke, što proizvodi prihvatanje ili odbacivanje tih grupa. (Vladimir Mihić 33

Slobodan Miladinović:

oslobođeni konformizma i oportunističkog prihvatanja nečeg s čim se ne slaže. Poenta je stavljena na ocenu značaja pripadnosti Srbiji mada je u razmatranje uzeta i ocena značaja pripadnosti Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, zavičaju, naciji i Evropskoj uniji.

Srbiji DZ SCG EU zavičaju naciji SMNO

T-1: Albanci: ocena značaja pripadnosti (%)27 total 1 2 3 4 5 77,0 13,5 8,1 0,0 1,4 100,0 73,0 13,5 10,8 1,4 1,4 100,0 5,4 0,0 17,6 33,8 43,2 100,0 0,0 1,4 8,1 13,5 77,0 100,0 0,0 4,1 6,8 10,8 78,4 100,0 79,7 16,2 4,1 0,0 0,0 100,0

Skor 1,35 1,45 4,09 4,66 4,64 1,24

St. d. 0,748 0,846 1,049 0,688 0,786 0,518

Najdrastičniji nalazi se vide kod mladih Albanaca koji s jedne strane prenaglašavaju vezanost za naciju, rodni kraj (vrednost svih skorova je vidno iznad 4) i Evropsku uniju, a s druge strane, gotovo u potpunosti odbijaju da prihvate kako Srbiju, tako i Državnu zajednicu (gde je vrednost skorova ispod 1,5). Gotovo da nije potrebno komentarisati da se Srbija kao država, a takođe i Državna zajednica među Albancima doživljava kao strano, neprijateljsko, ako ne čak i okupaciono okruženje. Čak 95,9% Albanaca međunacionalne odnose u Srbiji smatra lošim. S obzirom na sve ono što se dešavalo u novijoj istoriji, može se zaključiti da je ubedljiva propaganda albanskih nacionalista ostvarila svoj krajnji cilj, a da su istovremeno mlade generacije Albanaca uskraćene za viđenje ukupne situacije iz i Ivana Mihić: „Etnička distanca kod dece osnovnoškolskog uzrasta i njihovih roditelja“, Psihologija, 2003, Vol. 36 (2), 167–182). Kod dece, kao i kod njihovih roditelja, postoji gotovo identičan sled nacionalnosti što se tiče izraženosti etničke distance. Realno je očekivati da su deca iskrenija od roditelja za koje se može očekivati da se „dozirano“ izjašnjavaju po ovom pitanju zavisno od očekivanih stavova ispitivača i globalne društvene atmosfere. 27 Oznake u ovoj i narednim tabelama znače: 1. nimalo važna; 2. malo važna; 3. osrednje važna; 4. dosta važna i 5. veoma važna. Skor predstavlja srednju vrednost, St. d. Standardnu devijaciju, a oznaka SMNO znači – ocena stanja međunacionalnih odnosa u Srbiji. 34

DRUŠTVO U RASKORAKU

ugla druge (srpske) strane. Mladi Albanci se dobro sećaju onoga što su lično preživeli s kraja prethodne decenije, ali, očigledno, ne znaju šta je sve prethodilo tome. Sistematsko maltretiranje kosovskih Srba je mračna mrlja u istoriji albanskog naroda, koja se, najverovatnije, krije od mladih naraštaja. Friziranje istorije, kojom prilikom se druga strana satanizuje, a sopstvena predstavlja kao žrtva, može da ima za posledicu samo dalje produbljivanje netrpeljivosti i dalje širenje konflikta. Da ova teza i te kako ima osnova, potvrđuju i brojna istraživanja etničke distance i etničkih stereotipija. Ovakvi nalazi nisu daleko od tvrdnje da je kreatorima albanskog nacionalizma i secesionizma njihova sopstvena omladina samo topovsko meso koje bi trebalo da odigra udarnu ulogu u ostvarivanju konačnog cilja – secesije. Odbijanje Srbije i Državne zajednice kao životnog i identifikacionog okvira nedvosmisleno ukazuje na to da će albanska manjina još dosta dugo biti okvir, povod i uzrok dubokih sukobljavanja. Ovo predstavlja poseban problem u vremenu današnjem kada se vode pregovori sa međunarodnom zajednicom o budućem statusu Kosova i Metohije, delova teritorije Srbije sa kojih su decenijama unazad sistematski raseljavani, ili bolje reći proterivani Srbi koji su tamo vekovima živeli i koji su nekada na tom prostoru predstavljali etničku većinu. Broj stanovnika Kosova se, prema popisu, u periodu 1948–1981. povećao 2,18 puta. Za to vreme je broj Albanaca uvećan za 2,46 puta, broj Srba je uvećan 1,22 puta, a Crnogoraca 0,96 puta (umanjenje broja). Drugačije iskazano, udeo Albanaca je u ukupnoj populaciji sa 68,5% povećan na 77,4%, a broj Srba je sa 23,6 smanjen na 13,2%, a broj Crnogoraca je smanjen sa 3,9 na 1,7%28. S obzirom na to da je u posmatranom periodu evidentirano iseljavanje velikog broja Srba (i Crnogoraca) sa Kosova, prikazane tendencije se ne mogu smatrati samo proizvodom prirodnog kretanja stanovništva (u čemu je albanska etnička zajednica decenijama unazad 28

Ruža Petrović, Marina Blagojević: Seobe Srba i Crnogoraca sa Kosova i iz Metohije, SANU, Demografski zbornik, knjiga II, Beograd 1989, str. 84– 85. 35

Slobodan Miladinović:

učestvovala sa izuzetno velikim prirodnim priraštajem – koji je konstantno bio viši od 20 promila). Naprotiv, radi se o sistematskom progonu, koji s kraja devedesetih postaje očigledno etničko čišćenje. Danas na Kosovu i Metohiji živi tek nekoliko hiljada Srba i to pod stalnim pritiscima, pretnjama, ucenama i fizičkim napadima albanskih ekstremista. Postoji bogata empirijska evidencija koja potvrđuje da je reč što o tihoj, što o otvorenoj torturi ekstremnih nacionalističkih snaga kosovskih Albanaca. Od većine Srbi su pretvoreni u manjinu, od manjine su, u sopstvenoj zemlji, pretvoreni u izgnanike sa sopstvene zemlje. Iz dobijenih nalaza se vidi da Albanci ubedljivo minimiziraju (bolje reći čak da negiraju) značaj pripadnosti Srbiji. Ekstremno negiranje iskazuje više od tri četvrtine ispitanih mladih Albanaca, dok svaki osmi smatra da mu je pripadnost Srbiji malo važna. Ono malo Albanaca što pridaje važnost pripadnosti Srbiji ili, bolje reći, priznaje Srbiju kao svoju državu je uglavnom rođeno u mešovitim brakovima. Otuda se njihovo izjašnjavanje pre može shvatiti kao odbrambeni stav nego kao naznaka mogućeg prihvatanja i formiranja ličnog identiteta (ili bolje reći identifikacije) sa državom Srbijom. Praktično, iz konfiguracije odgovora mladih Albanaca se jasno vidi da oni, a zaključak je moguće proširiti na ukupnu populaciju albanske nacionalne manjine u Srbiji, u najvećoj meri odbijaju da prihvate državni identitet građanina Srbije. Ovo je višestruko zabrinjavajući podatak. Pre svega, radi se o omladini koja pripada regrutnom kontingentu. U slučaju aktiviranja međunacionalnog sukoba na relaciji Srbi–Albanci mnogi od njih bi verovatno bili spremni da se angažuju čak i u oružanoj borbi. Međunacionalni odnosi Srba i Albanaca imaju dugu istoriju i njih nije moguće čak ni u naznakama prikazati u kraćem tekstu. Ono što je bitno reći je da je u bivšoj Jugoslaviji (SFRJ)29 29

36

Istorija odnosa Srba i Albanaca je dosta starija od države SFRJ. Ono što je bitno reći u socio-antropološkom kontekstu je da je život seoskog stanovništva Kosova bio sveden na borbu za opstanak, ljudi su nastojali da žive od sitnog zemljišnog poseda koji im je pružao samo minimum za život. Stoga nije neobično da su se sinovi (posebno kod Albanaca) slali u

DRUŠTVO U RASKORAKU inostranstvo ne bi li dopunili nedovoljne kućne prihode. Zbog teških životnih uslova i oštre konkurencije proširena porodica se pojavljuje kao prirodan okvir za zadovoljavanje niza društvenih potreba, pa predstavlja glavni oblik unutargrupne solidarnosti, ali i, što je posebno značajno, predstavlja osnovnu jedinicu za napad i odbranu koja je strogo organizovana u skladu sa korporativnim i patrijarhalnim principima. Jaka vezanost za (proširenu) porodicu pogoduje stvaranju nepoverenja prema svima koji nisu rod. Ako se ovo podigne na viši organizacijski nivo, izlazimo na stanovište da je jaka vezanost za nacionalni okvir vodi u ksenofobiju. U uslovima socijalne atomizacije i fragmentacije koje obeležavaju oštri sukobi (na ivici borbe za opstanak) svi oblici lojalnosti van okvira porodice (i nacije) mogu biti samo nepostojani i nepouzdani. Posledica toga je da se, zavisno od istorijskog trenutka, u lokalnim okvirima vrši represija jedne nad drugom stranom. Praktično, ako sagledamo viševekovnu istoriju zajedničkog života dva naroda, teško da možemo reći kome bi trebalo da pripadne epitet progonitelja, a kome žrtve. U vreme Otomanske vladavine vodili su se sukobi Turaka i Albanaca u kojima je hrišćansko stanovništvo (uglavnom srpsko) nesumnjivo predstavljalo nezaštićenu i ugroženu stranu. Od Berlinskog kongresa i utvrđivanja srpsko-turske granice dolazi do međusobnih proganjanja (Srbi progone Albance iz Srbije, a Albanci progone Srbe sa Kosova koje je ostalo tursko). Tada se prvi put u istoriji Kosova postavlja jasna etnička granica Srba i Albanaca. Balkanski ratovi (1912–1913) rezultiraju pripajanjem Kosova Srbiji. Uloga žrtve se prebacuje na Albance, koji ostaju otvoreno neprijateljski nastrojeni prema Srbiji (kasnije Kraljevini Jugoslaviji). Praktično je period 1878–1914. bio ključan za sve što se danas dešava na Kosovu jer je podela između hrišćana i muslimana svedena na etničku podelu Srba i Albanaca. Nakon Drugog svetskog rata situacija se obrće. (Ger Dejzings: Religija i identitet na Kosovu, Biblioteka XX vek, Beograd 2005, str. 13–35). Nije ništa neobično da se u ovakvim okolnostima dominantan obrazac samoidentifikacije Srba kreće u okviru pretpolitičkih i primordijalnih određenja nacionalnog identiteta (etničko poreklo i istorija). S druge strane, osnovni obrazac samoidentifikacije Albanaca se završava na utvrđivanju negativnih osobina drugih (primarno Srba). Svet u ovakvoj predstavi Albanaca izgleda kao homogenizacija Srba protiv Albanaca, ali i čitavog sveta sa ciljem umanjenja negativnih posledica svoje politike na Kosovu. S druge strane, Albanci se homogenizuju oko odbrane svog nacionalnog bića od antialbanskog režima Slobodana Miloševića. Oni sebe doživljavaju kao dominantnu etničku grupu, a ne manjinu, i kao jedinu naciju u Evropi koja je podeljena etničkim granicama. Ovim se opravdava samoopredeljenje i nezavisnost albanske nacije jer se ona u slovenskom okruženju ne doživljava kao subjekt jednak drugima, iz čega sledi i uverenje da nastavak života van sopstvenog „pravnog sistema“ vodi u nove 37

Slobodan Miladinović:

nacionalni ključ bio osnova za donošenje svih značajnijih političkih odluka (od kadrovske politike do raspodele sredstava za najrazličitije potrebe). Gledano u tom kontekstu, teško da bi se moglo govoriti o nacionalnoj neravnopravnosti. Pripadnici albanske nacionalnosti su stizali do najviših javnih položaja (tipa predsednika predsedništva SFRJ ili predsednika predsedništva Republike Srbije). Njihova procentualna zastupljenost u raznim organima vlasti, u obrazovnom procesu, u izvođenju nastave na maternjem jeziku i nizu drugih mesta je odgovarala najvišim standardima koje je moderan svet često počinjao da uvodi tek nakon nas. Međutim, u relativno povoljnoj političkoj klimi za normalan suživot Srba i Albanca do njega uopšte nije došlo. Iz današnje perspektive je gotovo nemoguće dati valjane razloge zašto je to tako. U igri je verovatno veliki broj faktora, među kojima treba pomenuti neravnomeran ekonomski razvoj SFRJ, ali i same Srbije (Slovenija i delovi Hrvatske su bili razvijeni od Srbije, a unutar Srbije su Vojvodina i Beograd bili znatno razvijeniji od njenog jugoistoka, gde je inače živela većina albanskog stanovništva). Čini se da u takvim uslovima političke slobode i nacionalna ravnopravnost pre pogoduju lokalnoj integraciji i homogenizaciji onih koji se nalaze u ekonomski lošijoj poziciji. Otvaranje obrazovnog procesa, posebno visokog obrazovanja na albanskom jeziku, imalo je za posledicu stvaranje nacionalne intelektualne elite, koja je pokušala da izvrši racionalizaciju nepovoljne ekonomske situacije. S obzirom na ranije stanje nepoverenja, jezičkih, religijskih, običajnih i, uopšte, kulturnih barijera, ali i brojnih (često i oružanih) sukoba iz dalje i bliže prošlosti, logičan ishod racionalizacija se okretao ka nacionalnom zatvaranju. Ovome je veoma doprinosila etnička i prostorna homogenizacija obeležena jakom etničkom distancom. Nije potrebno posebno dokazivati da su etnička sukobljavanja na liniji Srbi–Albanci ušla u začarani krug iz kojeg je, u dogledno vreme, nemoguće izaći. Između Drugog svetskog sukobe (Dušan Janjić: Kosovo između sukoba i dijaloga, Forum za etničke odnose, Beograd 2005, str. 62). 38

DRUŠTVO U RASKORAKU

rata i početka osamdesetih ovi sukobi su ideološki prikrivani da bi s početka osamdesetih došlo do otvorenog manifestovanja albanskog nacionalizma. Prirodan odgovor na ovo je bilo pokretanje srpskog nacionalizma. Praktično, od tada, pa do danas imamo polarizaciju odnosa dva entiteta koju u većoj ili manjoj meri permanentno obeležava političko nasilje. Na političkoideološkom planu od početka osamdesetih kreće se sa postavljanjem zahteva za formiranje republike Kosovo unutar SFRJ, što se sa srpske strane opravdano doživljavalo kao uvod u otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije i njegovo osamostaljivanje i pripajanje (potencijalno velikoj) Albaniji. Normalno, državne vlasti su na ovo odgovorile načinom koji se može smatrati jedino očekivanim, vojnom i policijskom akcijom. Situacija se drži pod prividnom kontrolom i u prividnom miru. Međutim, početak devedesetih je obeležen raspadom Jugoslavije i ratom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Srpski resursi (kako ljudski, tako i materijalni) angažuju se na više frontova. Situacija je bila idealna da albanska nacionalna elita otvori novi front i krene u oružanu akciju radi otcepljenja od Srbije. Ono što ostaje čudno je kako to da Kosovo i Albanci ostaju relativno mirni tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Da li je postojao dogovor o nenapadanju dve nacionalne elite? Na ovo pitanje je teško odgovoriti tim pre što su s kraja osamdesetih kosovski Albanci organizovali paralelne institucije, imali paralelan obrazovni sistem, pa čak stvorili i paralelnu državnu vlast. Dakle, postojali su svi uslovi da se otvori još jedan front čak sa veliki izgledom da se albanski nacionalni ciljevi ostvare. Oružane provokacije albanskih snaga na Kosovu počinju da se javljaju tek po okončanju dejtonskih pregovora i uspostavljanju mira. Dve godine kasnije (28. februara 1998) otpočinje rat na Kosovu. Radi se o ratu koji su tadašnje vlasti Srbije skrivale od sopstvenog naroda, ratu koji donosi žrtve i stradanja na obe strane. Godinu kasnije otpočinje bombardovanje NATO snaga, koje traje 77 dana, nakon čega se uspostavlja protektorat međunarodnih snaga na Kosovu. Međutim, jedan broj Albanaca, od kojih je većina koncentrisana u tri opštine na samoj granici Kosova (Preševo, Medveđa i Bujanovac) ostaje pod 39

Slobodan Miladinović:

vlašću Srbije. Nezavisno od ishoda budućih pregovora o statusu Kosova, koncentracija Albanaca u tri opštine predstavlja realnu opasnost (bez obzira na njihov relativno mali broj) od izbijanja novih sukoba u budućnosti. Da je ovo realna opasnost, potvrđuje novije istorijsko iskustvo vezano za delovanje tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (UQK), ali i za formiranje paravojnih formacija po okončanju vojnih sukoba na Kosovu i stavljanja istog pod protektorat međunarodne zajednice (tzv. Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca – UQPMB). Drugo, međunacionalni odnosi na relaciji Srbi–Albanci su do te mere narušeni da se iz današnje perspektive čini nemogućim suživot na zajedničkom prostoru. Poslednja drastična potvrda ovog stava su dešavanja od 17. marta 200430. Realno je očekivati da iza ovakvog stava pripadnika albanske nacionalne manjine stoji otvorena secesionistička težnja koju prihvataju i najmlađe generacije, što samo ukazuje na duboke korene sukoba dva naroda i, što je najgore, na realnu nemogućnost razrešavanja međunacionalnih napetosti čak i u daljoj budućnosti. Treće, posebnu opasnost predstavlja to što se radi o etničkoj grupi koja ima prilično mladu populaciju i kod koje je evidentirana visoka stopa nataliteta. Potencijalno ova grupa je u biološkoj prednosti jer u doglednoj budućnosti može biti znatno uvećana, što ne važi za ostale etničke grupe koje žive u Srbiji. Realna je opasnost njenog širenja i inficiranja međunacionalnih odnosa i van teritorije tri opštine koje su sada značajno nastanjene Albancima. Novije istorijsko iskustvo upravo upozorava na ovakvu vrstu opasnosti po mir i bezbednost stanovništva na područjima koja nastanjuju pripadnici albanske nacionalne manjine. Mladi Mađari takođe visoko vrednuju pripadnost rodnom kraju, naciji i Evropskoj uniji (skor iznad 4). S druge strane, pripadnost državnoj zajednici gotovo da nema za njih značaj 30

40

Iscrpan pregled etničkog nasilja na Kosovu, sprovedenog tokom 17. marta 2004 i nekoliko dana kasnije, dat je u Dragan Popović (ed): Ethnic Communities in Kosovo 2003 and 2004, Humanitarian Law Center, Belgrade 2005, pp. 163–267.

DRUŠTVO U RASKORAKU

(1,63). Značaj pripadnosti Srbiji je ocenjen sa 2,92, što se može smatrati prilično dobrom ocenom i naznakom da je u budućnosti moguće ostvariti mnogo bolju međuetničku saradnju na relaciji Srbi–Mađari. Izvesnog nezadovoljstva stanjem međunacionalnih odnosa u zemlji ima kod pripadnika mađarske nacionalne manjine, ali postoji i dobra volja da se problemi rešavaju u okviru granica Srbije bez zaoštravanja situacije i otpočinjanja većih konflikata. Čak 18,6% mladih Mađara smatra da su međunacionalni odnosi loši, dok ih dobrim smatra 24,2%.

Srbiji DZ SCG EU zavičaju naciji SMNO

T-2: Mađari: ocena značaja pripadnosti (%) total Skor 1 2 3 4 5 7,6 22,4 46,0 18,6 5,5 100,0 2,92 51,7 34,2 13,7 0,2 0,2 100,0 1,63 3,0 3,0 5,9 57,0 31,2 100,0 4,11 0,0 0,0 7,4 38,2 54,4 100,0 4,47 0,4 1,9 4,9 41,8 51,1 100,0 4,41 2,1 16,5 57,2 18,1 6,1 100,0 3,10

St. d. 0,963 0,739 0,864 0,631 0,711 0,817

Veliki značaj pripadnosti Srbiji daje 24,1% Mađara i 41,8% Muslimana/Bošnjaka. Skoro polovina Mađara taj značaj kvalifikuje kao osrednji, a malim ga smatra njih 30%. Iznos od 30% Mađara koji odbijaju da prihvate Srbiju kao okvir svog društvenog identiteta nije uopšte mali i zanemarljiv. Radi se o potencijalu za međuetničke sukobe. Mora se priznati da taj broj u velikoj meri amortizuju oni koji daju pozitivne i neutralne ocene. Ovi podaci potvrđuju da pitanje „severa Vojvodine“ kao potencijalnog kriznog žarišta nije bez osnova. Međutim, mora se priznati da postoji veliki broj Mađara koji pokazuju spremnost oblikovanja svog (društvenog) identiteta oko pripadnosti Srbiji i spremnost za integraciju u društvo Srbije. Ova spremnost je pozitivan znak s obzirom na to da je njihova matična država, Mađarska, danas ekonomski znatno razvijenija od Srbije. Realizacija potencijalne težnje ka secesiji od Srbije i pristupanju Mađarskoj bi za njih, evidentno, značila makar malo poboljšanje životnog standarda i otvaranje životnih perspektiva, ovo tim pre što je Mađarska član Evropske unije još od 2004. godine. Dakle, 41

Slobodan Miladinović:

i pored svih potencijalnih prednosti od pristupanja matici, dobar broj Mađara nalazi sebe u državnim okvirima Srbije. Naravno, moguće je postaviti pitanje u kojoj je meri prikazano odbijanje vezivanja socijalnog identiteta za Srbiju odbrambeni stav. Ovo pitanje je zasnovano na političkom uspehu ekstremnih nacionalističkih stranaka u nacionalno mešovitim sredinama. Uspeh Srpske radikalne stranke je evidentan u Vojvodini. Mnogi vojvođanski Mađari su pod utiskom njihove retorike, koja je svoju kulminaciju imala tokom ratnih devedesetih godina31. Rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini je završen, ali se još uvek zvecka pretnjama o izbijanju sukoba u Vojvodini. Nacionalizam je povratna kategorija. Ako se pojavi na jednoj tački nekog prostora, sasvim je evidentno da će se u najskorije vreme pojaviti i u nekoj drugoj njoj prostorno i vremenski bliskoj tački. Stoga se nacionalno zatvaranje jednog broja Mađara i njihovo distanciranje od države Srbije može delom objasniti i kao odgovor na ekstremni srpski nacionalizam i radikalizam. Naravno, uvek ostaje mesta i za autohtoni mađarski nacionalizam, tim pre što je u novijoj istoriji srpsko-mađarskih odnosa bilo nacionalnih trvenja, teritorijalnih pretenzija, pa čak ratnih sukoba. U svojoj suštini, prikazani podaci, iako nisu alarmantni, upozoravaju na moguće probleme u budućnosti. Muslimani/Bošnjaci su znatno pozitivnije orijentisani prema državnoj pripadnosti od Mađara iako imaju neka zajednička obeležja vezana za njihovo mesto u socijalnom miljeu Srbije. Čak 41,8 odsto njih pridaje veliki značaj pripadnosti Srbiji uz 37,9 odsto neutralnih odgovora. Praktično svaki peti Musliman/Bošnjak se negativno određuje prema državnoj pripadnosti kao faktoru socijalnog identiteta. Visoko prihvatanje 31

42

Situaciju dodatno komplikuje činjenica da je od 1991–1995. u Vojvodinu prebačeno više od 200.000 izbeglica (prema evidenciji UNHCR-a, 1995. ih je bilo oko 260.000), što je više od 40% ukupnog broja izbeglica pridošlih u Srbiju. Upravo je politika radikalskih vlasti u nekim opštinama išla ka tome da su se oni naseljavali na područjima na kojima pretežno žive Mađari, što je dopunski povećavalo međuetničke (i socijalne) napetosti na tom prostoru. (Manjine u Srbiji, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2000, str. 19)

DRUŠTVO U RASKORAKU

Srbije kao države od pripadnika ove etničke grupe se može objasniti delovanjem više činilaca. Svakako najznačajnija je činjenica da su istorijski gledano domaći Muslimani/Bošnjaci slovenskog porekla i većim delom srpskih etničkih korena. Radi se o činjenici koja bitno obeležava njihovo nacionalno biće i ispunjava njihovu nacionalnu svest. Drugim rečima, radi se o etničkoj grupi koja nema svoju istorijski utemeljenu matičnu državu van teritorije Srbije32, koja govori srpskim jezikom, a koja se od onih koji se deklarišu kao Srbi razlikuje jedino po tome što vodi poreklo od onih delova (uglavnom) srpske populacije koji su tokom srednjovekovnog perioda, iz najrazličitijih razloga, primili islam. T-3: Muslimani/Bošnjaci: ocena značaja pripadnosti (%) total Skor 1 2 3 4 5 Srbiji 3,8 16,5 37,9 30,8 11,0 100,0 3,29 DZ SCG 14,8 18,1 38,5 18,7 9,9 100,0 2,91 EU 11,5 8,2 19,8 23,6 36,8 100,0 3,66 zavičaju 1,6 2,7 18,7 24,7 52,2 100,0 4,23 naciji 4,9 2,2 12,1 27,5 53,3 100,0 4,22 SMNO 6,0 23,1 46,2 20,3 4,4 100,0 2,94

St. d. 0,995 1,164 0,352 0,959 1,070 0,923

Dakle, jedina bitna razlika domaćih Muslimana/Bošnjaka od većinske nacije je vera, i to ne mora biti njihova aktuelna veroispovest i konfesionalna pripadnost, već vera u koju su njihovi preci nekada prešli. Konverzijom su stvoreni uslovi za razlikovanje pravoslavne i islamizirane populacije kao odvojenih entiteta koji se međusobno, tokom relativno dugog perioda istorije, nisu mnogo mešali. Naprotiv, došlo je do njihovog razdvajanja po više osnova. Tokom druge polovine 20. veka aktuelne državne vlasti su Muslimane priznale kao etničku grupu i tako ih evidentirale kroz popise stanovništva. Racionalizacija političke i ekonomske krize s kraja 20. veka je išla ka 32

Mada se u javnosti može čuti teza da su Bošnjaci iz Srbije nacionalna manjina Bošnjaka iz Bosne i Hercegovine. Mešutim, ostaje nam da sačekamo ne bismo li videli da li će, u doglednom periodu, ova teza dobiti empirijsko opravdanje. 43

Slobodan Miladinović:

nacionalnim podvajanjima, u kojima se Srbi i Muslimani polarizovani kao suprotstavljene snage u sukobima koji su obeležili raspad bivše Jugoslavije. Jedna od posledica te polarizacije je masovno buđenje nacionalne svesti Muslimana, koji u novije vreme sve više počinju da usvajaju izraz Bošnjaci kao svoje nacionalno ime33. Prosečnom pripadniku muslimansko-bošnjačke nacionalne skupine se, prema nalazima ovog istraživanja, Srbija javlja kao prihvatljiv okvir državnog identiteta, uz ogradu da se svaki peti ne bi složio sa ovakvom konstatacijom. Muslimansko-bošnjačka etnička grupa pokazuje izuzetno visoke skorove po svim kriterijumima, što predstavlja svojevrsno iznenađenje s obzirom na ratne sukobe u Bosni i Hercegovini tokom devedesetih u kojima su oni bili direktno suprotstavljeni srpskoj strani34. Ovi sukobi su bili obeleženi ratnim zločinima s 33

34

44

Sâm naziv Muslimani je izazivao dosta nesuglasica. Čak su u prvim posleratnim popisima stanovništva oni koji su se nacionalno izjašnjavali kao Muslimani bili statistički obrađivani u kategoriji neopredeljeni. Jedan od najvećih argumenata protiv tog naziva je da se radi o imenu religijske skupine koja je znatno šira od domaćih Muslimana i da nisu svi oni koji bi trebalo da pripadaju muslimanskoj naciji istovremeno i muslimanske veroispovesti. Ovaj argument je dobijao i posebnu ideološku težinu u vreme komunizma kada je religijskoj pripadnosti generalno davan negativan ideološki predznak. Stoga se često dešavalo da su pojedinci koji su usvojili komunističku ideologiju odbijali da se nacionalno izjasne kao Muslimani, već su se izjašnjavali kao neopredeljeni i još češće kao Jugosloveni. Raspadom Jugoslavije i sâm naziv Jugosloven postaje istorijski i ideološki problematičan. Usvajanje izraza Bošnjak (iako je u opticaju još mnogo pre najnovijih sukoba, bilo i drugih izraza npr. Krajišnik – koji je, opet, ideološki bio neprihvatljiv zbog upotrebe tog naziva da bi se njime obeležili žitelji srpskih krajina u Hrvatskoj) može se oceniti kao finale u konstituisanju muslimanskog ili sada bolje reći bošnjačkog, nacionalnog identiteta. Stanje mađuetničkih odnosa u Bosni i Hercegovini se može jasno videti iz stanja etničkih stereotipija i etničke distance pripadnika srpske i bošnjačke nacionalnosti. U najnovijim istraživanjima su stereotipi prema drugoj strani izrazito negativno konotirani. Čak 81,02% Bošnjaka Srbe smatra nasilnim, a 78,83% okrutnim, 76,64% gramzivim, 70,07% nacionalistima itd. Nabraja se preko deset negativnih stereotipa zastupljenih sa preko 50% prihvatanja. S druge strane, Srbi navode četiri stereotipije o Bošnjacima koje su

DRUŠTVO U RASKORAKU

obe strane, a najpoznatiji i najmasovniji od njih je streljanje oko 8.000 Muslimana iz Srebrenice. Kad se uzmu u obzir najpotresnije stranice novije političke istorije ova dva naroda, ostaje nejasno da li ovako visoko vrednovanje značaja pripadnosti Srbiji predstavlja iskren stav ili se radi o svojevrsnoj političkoj mimikriji. Ima argumenata za obe tvrdnje, tim pre ako se uzme u obzir da 29,1% njih (dosta više nego Mađara) ocenjuje lošim stanje međunacionalnih odnosa u Srbiji, ali ih 24,7% (približno kao i Mađari) međunacionalne odnose procenjuje kao dobre. Zaista je moguće da je na delu politička mimikrija kao jedna vrsta odbrambenog stava ove etničke skupine u postkonfliktnom okruženju. Za ovakvu tvrdnju postoji čak i istorijska argumentacija koja može biti dovedena u vezu sa motivima praktične korisnosti koji su bili evidentni prilikom primanja islama. Međutim, s druge strane se može govoriti i o tome da su domaći Muslimani/Bošnjaci i te kako svesni svojih zastupljene sa preko 50% prihvatanja: religiozni – 58,49% (što ne mora, po sebi, predstavljati negativnu stereotipiju ako zanemarimo da se radi o religiji koja je bitno drugačija od one koju prihvataju Srbi), nazadni – 54,72%, primitivni – 53,58%, neiskreni – 51,32%. S druge strane, autostereotipi obe etničke grupe su uglavnom pozitivno konotirani i ima ih oko petnaest, kod obe strane, koji su zastupljeni sa preko 50% prihvatanja. Sami sebi su, i jedni i drugi, obično hrabri, ponosni i uopšte uzev, pozitivni bez i jedne negativne osobine. Zaključak je da su etnički stereotipi izrazito emotivno obojeni, što je, bez sumnje, posledica ratnih dešavanja. (Vladimir Turjačanin: „Etnički stereotipi mladih srpske i bošnjačke nacionalnosti u Bosni i Hercegovini“, Psihologija, vol. XXXVII, 3/2004, str. 363–364). Drugo istraživanje ukazuje na to da je etnička distanca jednog naroda u odnosu na drugi veća kod onih odnosa koji zahtevaju veći stepen bliskosti (npr. sklapanje braka, da živi u susedstvu ili da bude nastavnik u školi koju mu pohađaju deca). Interesantan je nalaz da veću distancu pokazuju Srbi u odnosu na Bošnjake nego obrnuto. Srbi prihvataju mogućnost sklapanja braka u 13,9% slučajeva, a Bošnjaci u 20,5%, da bude nastavnik u školi u njegovom mestu Srbi odbijaju u 28,8%, a Bošnjaci u 48,1% slučajeva. Jedini odnos prema kojem postoji visoka tolerancija je „da kao turista posećuje moju zemlju“ koji prihvata 98,8% Srba i 93,9% Bošnjaka. Od ponuđenih devet odnosa Srbi u natpolovičnoj većini prihvataju dva, a Bošnjaci četiri odnosa. (Srđan Puhalo: Etnička distanca građana Republike Srpske i Federacija BiH prema građanima bivše SFRJ, Fondacija Fridrih Ebert, Banja Luka 2003) 45

Slobodan Miladinović:

srpskih (i uopšte slovenskih) etničkih korena, pa se ne mogu identifikovati ni sa jednom državom (izuzev donekle sa Bosnom i Hercegovinom) u spoljnom okruženju. Stoga se za njih Srbija kao okvir identifikacije nameće kao optimalno praktično i logično rešenje. Mora se priznati da njihovi odgovori u mnogo čemu zbunjuju, s obzirom na to da je ta etnička skupina bila jedan od aktera ratnih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije35. Odgovor na neke nejasnoće u vezi sa izjašnjavanjem pripadnika ove grupe možda treba tražiti, između ostalog, i u tome da se jedan deo ispitanika izjašnjavao kao Musliman, a drugi deo kao Bošnjak. Naravno, ovde je moguće postaviti pitanje da li različito nacionalno izjašnjavanje za posledicu ima i drugačije prihvatanje ponuđenih okvira identifikacije. Da to pitanje nije bez osnova, potvrđuje i prikazana tabela.

naciji zavičaju Srbiji DZ SCG EU SMNO

T-4: Muslimani i Bošnjaci: ocena značaja pripadnosti36 total skor 1 2 3 4 5 Musl. 0,0 3,4 13,6 23,7 59,3 100,0 4,38 Bošnj. 7,3 1,6 11,4 29,3 50,4 100,0 4,14 Musl. 0,0 0,0 23,7 35,6 40,7 100,0 4,17 Bošnj. 2,4 4,1 16,3 19,5 57,7 100,0 4,26 Musl. 0,0 3,4 42,4 37,3 16,9 100,0 3,68 Bošnj. 5,7 22,8 35,8 27,6 8,1 100,0 3,10 Musl. 1,7 13,6 50,8 23,7 10,2 100,0 3,27 Bošnj. 21,1 20,3 32,5 16,3 9,8 100,0 2,73 Musl. 8,5 6,8 16,9 23,7 44,1 100,0 3,88 Bošnj. 13,0 8,9 21,1 23,6 33,3 100,0 3,55 Musl. 3,4 10,2 62,7 20,3 3,4 100,0 3,10 Bošnj. 7,3 29,3 38,2 20,3 4,4 100,0 2,86

St. d. 0,851 1,155 0,791 1,031 0,797 1,028 0,887 1,242 1,288 1,374 0,759 0,986

Iz podataka se vidi da postoji razlika u izjašnjavanju i ona se ogleda u tome da Muslimani imaju znatno pozitivnije stavove po svim stavkama od Bošnjaka. Prikazana konfiguracija 35

Treba napomenuti da su se ispitanici o nacionalnoj pripadnosti izjašnjavali na pitanju otvorenog tipa. Dakle, nije bio ponuđen popis nacionalnosti, već su oni sami upisivali kako se izjašnjavaju. 36 Oznaka SMNO znači ocena stanja međunacionalnih odnosa u Srbiji. 46

DRUŠTVO U RASKORAKU

odgovora otvara prostor za postavljanje mnogih pitanja. Pre svega, možemo se pitati da li je na delu buđenje bošnjačke nacionalne sveti. Ovi podaci mogu biti signal za predostrožnost povodom potencijalne radikalizacije bošnjačke manjine. Buđenje bošnjačke nacionalne svesti u domaćim uslovima može potencijalno generisati nove sukobe koji bi svoj koren verovatno mogli naći u različitom religijskom poreklu, ali, verovatno, mnogo pre toga u sukobima koji su se tokom devedesetih odvijali na teritoriji Bosne i Hercegovine. Ovi podaci mogu ukazati i na moguće stvaranje jezgra islamskog fundamentalizma i radikalizma. Naravno, ovi podaci samo daju naznake, konture moguće konfliktne situacije. Ono što predstavlja problem je činjenica da se odnos Muslimana i Bošnjaka prema poslednjem popisu stanovništva (2002) pojavljuje u razmeri 1:7. Drugi problem je u tome da se radi o izjašnjavanju mladih ljudi, ljudi koji počinju da ulaze u vojni kontingent i koje je lako pretočiti u topovsko meso za neki potencijalni sukob. Problem je upravo u tome što je na našim prostorima sukob već odavno postao način života koji se nekritički prihvata kao normalno stanje37. Utešno je to što Srbiju kao okvir identifikacije prihvata nešto više od trećine Bošnjaka, a Državnu zajednicu nešto više od četvrtine. To znači da i u bošnjačkoj skupini, slično kao i kod Mađara, postoji zdravo jezgro koje je spremno da prihvati suživot sa ostalim etničkim grupama u Srbiji kao zajedničkoj državi, pa da svoj kolektivni identitet oblikuje u tom smeru. Zdravo jezgro bošnjačkog dela zajedno sa polovinom Muslimana koji prihvataju Srbiju kao svoj identifikacioni okvir predstavlja potencijal za dobru međunacionalnu saradnju sa većinskom nacijom i za uspešnu integraciju u društvo Srbije. Šta će doneti budućnost, to je u ovom trenutku teško predvideti. Kako će se nadalje odvijati međunacionalni odnosi na relaciji Srbi–Muslimani/Bošnjaci i Srbi–Mađari ponajviše će zavisiti od toka ekonomskog razvoja u neposrednoj budućnosti. 37

Slobodan Miladinović: „Srbija i Crna Gora: problem unutrašnjih protivrečnosti i evropske integracije“, Tehnologija kultura i razvoj – 9, Institut Mihajlo Pupin i Udruženje tehnologija i društvo, Beograd 2002. 47

Slobodan Miladinović:

Iskustvo je pokazalo da ekonomski prosperitet na najbolji način kanališe međunacionalne probleme. Tamo gde je privreda jaka, gde ljudi žive u relativnom blagostanju, nacionalne razlike se ne nameću kao jedini mogući odgovor na nerešena pitanja. Tamo gde je na delu ekonomski progres ne postoji potreba za postavljanjem pitanja „ko je kriv za ovo ili za ono“ i ne postoji potreba za racionalizacijom bede tipa „oni su nam krivi“, „oni nas eksploatišu“ ili „oni koče razvoj“. Zamenica oni se uglavnom, u takvim prilikama, koristi da bi se njom obeležio apstraktni pripadnik druge (najčešće susedne) nacionalne ili konfesionalne grupe (u sredinama sa rasnim problemom to može biti i druga rasna skupina). Konkretno, produbljivanje nacionalnih protivrečnosti na relaciji Srbi–Muslimani/Bošnjaci i Srbi–Mađari je izgledno u onoj meri u kojoj društvo Srbije u budućnosti bude egzistiralo kao stagnantno društvo. Ekonomski prosperitet će sigurno amortizovati nacionalne strasti. Razmena robe, usluga i, pre svega, cirkulacija ljudi će za posledicu imati razvijanje tolerancije i razumevanja različitosti. Uostalom, socijalni konflikti, od onih najblažih pa do radikalnih, izbijaju tamo gde ima pre svega ekonomskih, a zatim i ostalih (iz ekonomskih problema se generišu i politički38) problema. Drugim rečima, ako se ekonomska stagnacija nastavi (ili još gore ako se opet vratimo na put ekonomskog sunovrata iz devedesetih), neminovno će doći do radikalizacije muslimanskog/bošnjačkog, a verovatno i mađarskog pitanja u Srbiji. Subjektivni i objektivni potencijal sukoba je evidentan. Posebnu pažnju svakako zaslužuju mladi pripadnici matične etničke grupe – Srbi. Njihovi odgovori su veoma zanimljivi. Očekivano bi bilo da se oni masovno identifikuju sa svojom državom. Međutim, da li su patriotski motivi dovoljno jaki da nadvladaju sve ekonomske, političke i druge teškoće sa kojima se Srbija sudara i koje, evidentno determinišu njihovu 38

48

Ovo kod nas takođe može predstavljati veliki problem s obzirom na veliku brojnost i krajnju socijalnu marginalizaciju Roma koje karakteriše visoka stopa nataliteta. Čak se očekuje da u skorijoj budućnosti iz zemalja Evropske unije u Srbiju bude vraćen znatan broj Roma, koji su tamo stigli tražeći politički azil.

DRUŠTVO U RASKORAKU

ukupnu ličnu, socijalnu i ekonomsku situaciju, te da Srbiju, ovakvu kakva ona sada jeste, dožive kao prihvatljiv okvir socijalne i državne identifikacije?

Srbiji DZ SCG EU zavičaju naciji SMNO

T-5: Srbi: ocena značaja pripadnosti (%) total 1 2 3 4 5 4,3 5,7 20,5 25,1 44,3 100,0 16,5 17,3 21,6 23,8 20,8 100,0 14,6 13,5 18,6 31,4 21,9 100,0 4,3 8,4 20,3 22,2 44,9 100,0 3,0 5,1 16,2 27,6 48,1 100,0 10,8 21,9 53,0 11,9 2,4 100,0

Skor 3,99 3,15 3,32 3,95 4,13 2,73

St. d. 1,126 1,373 1,345 1,173 1,050 0,893

Na osnovu prikazanih podataka se može zaključiti da nešto, definitivno, nije u redu ili sa mladim Srbima ili sa njihovom državom. Njih sedam od deset smatra da za njih pripadnost Srbiji ima veliku važnost. Broj nije mali, ali kad se uzme u obzir da su to pripadnici većinske i matične nacije, nacije prema kojoj država nosi ime i oblikuje svoj međunarodni identitet, onda se podatak da se 20,5% mladih Srba oseća ravnodušno prema svojoj sopstvenoj državi, a da 10,0% njih svojoj pripadnosti Srbiji pridaje mali značaj mora shvatiti kao ozbiljno upozorenje državnim vlastima, makar koje političke opcije one bile. Moguće je postaviti i pitanje zašto Srbi ne vrednuju očekivano visoko pripadnost Srbiji. Njihov skor (3,99) nije mali, ali je ipak niži od očekivanog, s obzirom na to da se radi o njihovoj sopstvenoj (matičnoj) državi. Očigledno da su unutrašnje protivrečnosti39, kojima društvo Srbije obiluje, toliko 39

Vidi šire u Slobodan Miladinović: „Srbija i Crna Gora: problem unutrašnjih protivrečnosti i evropske integracije“, Tehnologija kultura i razvoj – 9, Udruženje tehnologija i društvo, Beograd 2002; Slobodan Miladinović: „Protivrečnosti kulturno-istorijskog nasleđa kao faktori (dez)integracije Srbije u evropske tokove“, Modeli kulturne politike u uslovima multikulturnih društava na Balkanu i evrointegracionih procesa, Institut za sociologiju, Filozofski fakultet, Niš 2004; Slobodan Miladinović: „Etničkoreligijske protivrečnosti kao faktori (dez)integracije Srbije u evropske tokove“, Društvene promene kulturni i etnički odnosi i evrointegracijski procesi na Balkanu, Filozofski fakultet, Institut za sociologiju, Niš 2004, str. 109–118. 49

Slobodan Miladinović:

intenzivne da kod jednog dela, naročito mlade, srpske populacije gotovo da ne postoji želja da nastave u njoj da žive. Ovo potvrđuju podaci o velikom broju iseljavanja mladih i obrazovanih ljudi iz zemlje40. Radi se o tendenciji koja je tokom devedesetih doživela kulminaciju, a koja ni danas, po završetku svih ratova koje je vodio režim S. Miloševića i po njegovoj smeni s vlasti i započinjanju demokratskih reformi, još uvek ne jenjava. Ovaj razlog sigurno da ima velikog odjeka ne samo na opredeljivanje pripadnika većinske, srpske, nacije već sigurno ima još veći odjek kod pripadnika nacionalnih manjina, naročito onih koje su u doglednoj prošlosti učestvovale u otvorenim sukobima sa srpskim narodom. Podaci ukazuju na to da se pripadnici različitih nacionalnosti slažu u jednom, a to je da je zavičaj jedan od najjačih okvira formiranja ličnog i socijalnog identiteta. Gotovo kod svih etničkih grupa su najviši skorovi upravo kod vrednovanja značaja pripadnosti naciji i rodnom kraju. Pojedinačno, najveći značaj zavičaju kao okviru identifikacije pridaju Mađari, za koje on ima veliki značaj u 92,6% slučajeva. Drugi na listi su Albanci, koji veliki značaj pripadanju zavičaju daju u 90,5% slučajeva. Slede Muslimani/Bošnjaci sa 76,9% prihvatanja. Srbi pridaju manji značaj pripadanju zavičaju od pripadnika svih brojnijih manjina u Srbiji, tek njih 67,1% mu pridaje veliki značaj. Radi se o vrlo indikativnim podacima na osnovu kojih možemo naslutiti da što je veća jezička barijera između manjine i matične nacije, to je veće pridavanje značaja pripadanju lokalnim okvirima ili, drugim rečima, to je veće zatvaranje manjina u lokalne okvire. Ovi podaci se donekle mogu razumeti činjenicom da su oni prikupljani na prostorima na 40

50

Ovo je opširno prikazano u Silvano Bolčić: „Iseljavanje radne snage i ‘odliv mozgova’ iz Srbije tokom devedesetih“ u S. Bolčić, A. Milić: Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život, ISI FF, Beograd 2002, str. 159–166; V. Grečić, V. Matejić, Đ. Kutlača, O. Mikić: Migracije visokostručnih kadrova i naučnika iz SR Jugoslavije, Savezno ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Institut M. Pupin, IMPP, Beograd 1996; Vladimir Grečić: „Novije migracije naših stručnjaka u inostranstvo“, Međunarodna politika, vol. LIV, br. 1103/2003.

DRUŠTVO U RASKORAKU

kojima je velika koncentracija pojedinih manjina i s te strane bi se radilo o svojevrsnom lokal-patriotizmu, koji bi trebalo da bude u izvesnoj meri urođen svim ljudima nezavisno od njihove etničke pripadnosti. Međutim, ako se ovo dovede u vezu sa odbijanjem značaja pripadnosti Srbiji i donekle Državnoj zajednici koje iskazuju, u većoj ili manjoj meri, pojedine etničke manjine, onda se može naslutiti delovanje drugih uzroka koje bi trebalo tražiti u stanju međunacionalnih odnosa, u aktuelnoj političkoj i privrednoj situaciji, a pre svega vrednosnom sistemu koji je bitno obeležen autoritarnošću i nacionalizmom41. I ovde se može tvrditi da je, do izvesne mere, vezivanje za lokalne okvire identifikacije svojevrsan odbrambeni stav nacionalnih manjina. Za pripadnike posmatranih manjina lokalni okvir, odnosno zavičaj, jeste sredina u kojoj se osećaju kao većinska etnička grupa. Tamo su okruženi pripadnicima iste nacionalnosti, uče školu na maternjem jeziku, ne osećaju se nacionalno ugroženim, ili se bar tako osećaju znatno manje nego van lokalnih okvira, upražnjavaju svoju veru i uopšte kulturu. Nasuprot visokom vrednovanju značaja pripadnosti naciji i rodnom kraju, ni pripadnost Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore nije visoko vrednovana. Među mladim Mađarima (0,4%) i Albancima (2,8%) visoko vrednovanje značaja pripadnosti Državnoj zajednici se moglo pre naći kao incident, nego kao pravilo. I jedna i druga etnička grupa gotovo da nisu pridavale nikakav značaj pripadnosti saveznoj državi. Naprotiv, Albanci su joj pridavali mali značaj u 86,5% slučajeva, dok je kod Mađara takvih bilo 85,9%. Srbi su je prihvatali u 44,6% slučajeva. 41

Vidi Stjepan Gredelj: „Dominant Value Orientations“ u M. Lazić (ed) Society in Crisis, Filip Višnjić, Belgrade 1995; Bora Kuzmanović, Mirjana Vasović: „Tradicionalistička orijentacija“ u Zagorka Golubović, Bora Kuzmanović, Mirjana Vasović: Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Filip Višnjić, Beograd 1995; B. Kuzmanović: „Social Distanc Towards Individual Nations“ u M. Lazić (ed): Society in Crisis, Belgrade 1995; Bora Kuzmanović: „Autoritarnost kao socijalnopsihološka karakteristika“ u Z. Golubović, B. Kuzmanović, M. Vasović: Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Filip Višnjić, Beograd 1995; Bora Kuzmanović: „Authoritarianism“ u M. Lazić (ed): Society in Crisis, Filip Višnjić, Belgrade 1995. 51

Slobodan Miladinović:

Evidentno je da je svaki treći mladi Srbin imao negativan stav prema vrednovanju značaja pripadnosti Državnoj zajednici, a svaki peti je imao ravnodušan (neutralan) stav. Izborom neutralnog stava dominirali su Muslimani/Bošnjaci (38,5%). Ovakva konfiguracija odgovora već sama po sebi dovoljno govori o tome da se Državna zajednica Srbija i Crna Gora kod većine njenih stanovnika posmatrala kao nedovoljno jak identifikacioni okvir. Na pitanje zašto je tako moguće je dati veliki broj različitih odgovora. Ovde je dovoljno pomenuti samo nefunkcionalnost savezne države iz koje proizilazi veliki broj praktičnih problema koji uzrokuju niz konflikata između republičkih rukovodstava. U Crnoj Gori postoji jak secesionistički pokret koji je na referendumu od 21. maja 2006. izborio državnu samostalnost. U Srbiji se secesionističke ideje mogu čuti, ali se one u političkoj javnosti mnogo češće prećutkuju nego što se javno izgovaraju. Može se smatrati da je ovakva konfiguracija odgovora delom i rezultat tihe preparacije javnog mnjenja za konačno administrativno razdvajanje Srbije i Crne Gore. Može se pretpostaviti da pripadnici nacionalnih manjina nemaju razvijen nostalgičan osećaj za zajedničku državu. Oni su okrenuti ili ka potencijalnoj secesiji, što je kod Albanaca evidentno, ili ka lokalnim okvirima, što se primećuje kod ostalih etničkih manjina. Jedino mladi srpske nacionalnosti nalaze dovoljno elemenata koji opravdavaju zajednički život ove dve države, a to se može objasniti, između ostalog, i nedefinisanim nacionalnim bićem Crnogoraca koje mnogi smatraju ogrankom srpske etničke zajednice, a takođe i mešovitim srpsko-crnogorskim poreklom velikog broja mladih koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi, ali su svesni svojih crnogorskih korena. Kod dobrog dela njih između Srba i Crnogoraca se ne postavlja nikakva kulturno-istorijska razlika ili posebnost. U novijim istraživanjima (2001) utvrđeno je da slabljenje veza Srbije i Crne Gore preferira 44% mladih iz Srbije. Od toga se za nezavisnost izjašnjavalo 17,78%, a za savez nezavisnih

52

DRUŠTVO U RASKORAKU

država 16,46%. Preostalih 9,65% je za konfederaciju42. Čini se da je sad situacija, u najboljem slučaju, slična onoj od pre četiri godine. Ako izuzmemo Srbe, ostali ne osećaju značajniju vezanost za Državnu zajednicu (ovde odudaraju pripadnici etničkih grupa koje ne karakteriše velika brojnost i gusta naseljenost užih područja, pa je, stoga, realno očekivati da su oni ili etnički mešovitog porekla ili dovoljno integrisani u društvo Srbije, tako da Državnu zajednicu doživljavaju kao recidiv bivše Jugoslavije koja je na svojevrsan način bila garant nacionalne ravnopravnosti i odsustva nacionalnog hegemonizma većih etničkih skupina. Jedna od mogućih pretpostavki koje se mogu izvesti iz ovih podataka je da će razdruživanje Srbije i Crne Gore proći bez većih potresa u samom stanovništvu Srbije. Problemi vezani za razdruživanje bi pre mogli nastati kao posledica destruktivnog delovanja nacionalistički (velikosrpski) orijentisanih delova političke elite (prvenstveno onih iz Srbije), koji, po svaku cenu, žele da drže sve istorijske i etničke teritorije srpskog naroda na okupu (što u krajnjoj liniji znači u jednoj državi). U istraživanjima s kraja osamdesetih (D. Pantić) slika je bila značajno drugačija. Tada se visoko cenio značaj svih nivoa pripadnosti i to kod svih etničkih grupa. Najviši značaj lokalnoj i republičkoj pripadnosti su pridavali Mađari (60% i 62%), a jugoslovenskoj Muslimani (84%) i Mađari (79%). Albanci su sva tri okvira identifikacije prihvatali u iznosu nešto manjem od polovine (radi se o oceni značaja pripadnosti kao veoma i dosta važna). Srbi su na relaciji lokalna–savezna–republička pripadnost iskazali sledeće vrednosti: 36–51–71%. Veliki značaj evropskoj pripadnosti su sve etničke grupe iskazale natpolovičnom većinom (najmanje Srbi – 52%, a najviše Mađari – 66%). Ako uzmemo u obzir da su ovi podaci prikupljani u predvečerje međunacionalnih ratova i u vreme veoma zaoštrenih etničkih konflikata na Kosovu, možemo posumnjati u valjanost podataka 42

Hana David, Iris Jovanović, Biljana Jokić i Jelena Savić: Stavovi mladih iz Srbije i Crne Gore prema drugim narodima i državama 1999–2001, Centar za antiratnu akciju, Beograd 2002, str. 79. 53

Slobodan Miladinović:

iznetih za Albance. Ovo tim pre ako njihovo izjašnjavanje dovedemo u vezu sa podacima koji će u daljem tekstu biti prikazivani43. Pantićevi podaci se bitno razlikuju i od nalaza Ljiljane Baćević, iz vremenski bliskog perioda, po kojima se odrednica veoma i prilično važna za lokalnu pripadnost prihvata u 19% slučajeva, za republičku u 26%, jugoslovensku 57%, i evropsku u 36% slučajeva44. Za samo jednu i po godinu, koliko je prošlo između ova dva istraživanja, došlo je do krupnih promena koje su bitno izmenile identifikacione okvire. Međutim, treba naglasiti da ova dinamika ni tada a ni sad nije bila ujednačena po etničkim grupama. Albanci su i tada pridavali veći značaj lokalnoj pripadnosti45 od ostalih etničkih grupa (27%). Interesantan je nalaz da su oni u 34% slučajeva pridavali veliki značaj republičkoj pripadnosti, a u 53% jugoslovenskoj, dok je evropsku orijentaciju iskazalo tek njih 32%. Preferencije Muslimana su bile sledeće: lokalna – 22%, republička 21%, jugoslovenska 26% i evropska 33%. Srbi su pokazali sledeće tendencije: lokalna 18%, republička 24%, jugoslovenska 49%, evropska 40%46. Očigledno da su dešavanja iz devedesetih ostavila dubok trag na prihvatanje pomenutih okvira identifikacije ili, preciznije rečeno, da ranije evidentno pogoršavanje međunacionalnih odnosa (koje se u periodu od šezdesetih do polovine osamdesetih uočava u nizu istraživanja) svoju kulminaciju doživljava tokom devedesetih. Pripadnost naciji s kraja osamdesetih uopšte nije bila u vrhu prioriteta običnog sveta. U međuvremenu je ona postala ključna odrednica socijalnog identiteta za pripadnike mnogih etničkih grupa sa prostora Srbije. Današnja slika izgleda kao lik u ogledalu u odnosu na stanje od pre skoro dve decenije kada je građanima bila najvažnija jugoslovenska pripadnost, a za 43

Dragomir Pantić: „Širina grupnih identifikacija građana“ u Lj. Baćević (ur): Jugoslavija na kriznoj prekretnici, IDN, Beograd 1991, str. 236. 44 Ljiljana Baćević: „Nacionalna svest omladine“ u S. Mihailović (ur): Deca krize, IDN, Beograd 1990, str. 147–172. 45 Lj. Baćević: isto, str. 150. 46 Lj. Baćević: isto, str. 169. 54

DRUŠTVO U RASKORAKU

njom su sledile republička (pokrajinska), svetska i na kraju lokalna pripadnost. Neka istraživanja obavljena uoči i u vreme kulminacije društvene krize ukazuju na to da priličan broj građana smatra da je nacionalna pripadnost suviše uzak okvir za identifikaciju47. U istraživanju obavljenom samo nekoliko godina pre toga (na omladini) ustanovljeno je da 55,7% ispitanih izražava slabu (do potpunog odsustva) nacionalnu vezanost, dok snažnu do ekstremnu nacionalnu vezanost izražava 2,4% mladih. Teritorijalno ona je bila najveća na Kosovu i kod pripadnika albanske nacionalnosti (srednju, snažnu i ekstremnu vezanost izražava 78,6% mladih Albanaca). Najniži stupanj nacionalne vezanosti je registrovan u Bosni i Hercegovini (u sva tri stepena 35,4%, od toga snažnu vezanost izražava 0,7% a ekstremnu 0,0%). U tom kontekstu etnocentrizam kod Srba i Crnogoraca je pokazivao prvenstveno tragove tradicionalizma i patrijarhalne solidarnosti, dok su kod Srba bili vidljivi i tragovi nacionalne zatvorenosti. Hrvati su pokazivali, možda neočekivano, nizak stepen nacionalne zatvorenosti i usmerenosti ka naciji kao vrednosti. Takođe je vidljivo da je među onima koji su se nacionalno deklarisali postojala jaka jugoslovenska nacionalna preferencija (kod 42,1% Srba, 25,5% Hrvata, ali samo kod 2,7% Albanaca, kod ostalih manjinskih naroda zbirno 39,9% itd)48.

47

Uporedi Ljiljana Baćević: „Nacionalna svest omladine“ u Srećko Mihailović (ur): Deca krize, IDN, Beograd 1990, str. 149–153. 48 Sergej Flere: „Odnos mladih prema etnosu“ u Položaj, svest, i ponašanje mlade generacije Jugoslovena: preliminarna analiza rezultata istraživanja, Centar za istraživačku, dokumentacionu i izdavačku delatnost predsedništva konferencije SSOJ, Beograd i IDIS, Zagreb 1986, str. 131–149. 55

Slobodan Miladinović:

Problem integracije nacionalnih manjina u društvo Srbije

Generalno se može konstatovati da među različitim etničkim grupama ne postoji saglasnost oko prihvatanja ponuđenih okvira identifikacije. Manjine se mogu podeliti na dve grupe: prvu koja prihvata Srbiju kao svoju državu i drugu grupu koja nije blagonaklona prema Srbiji kao okviru za svoju socijalnu identifikaciju. Problem sa drugom grupom je u tome da se radi o manjinama koje su gusto koncentrisane na pojedinim delovima teritorije Srbije. Prisustvo druge grupe manjina jasno govori o tome da je društvo Srbije opterećeno nizom protivrečnosti koje vode poreklo iz etnički i religijski mešovitog sastava stanovništva s jedne strane, te iz različitih kulturno-istorijskih specifičnosti pojedinih etničkih grupa49. Ove protivrečnosti predstavljaju jednu u nizu prepreka (pored socioekonomskih, političkih i drugih) koje otežavaju integraciju Srbije u evropske tokove. Ono što je u ovom trenutku posebno bitno je stvoriti ambijent za otvaranje međunacionalnog poverenja. Ovo se najlakše može postići pokretanjem ekonomskog razvoja. Razvojem privrede se sužava spektar pitanja o uzrocima svih društvenih teškoća, tako da se sužava i mogućnost racionalizacije krize posredstvom etničke nejednakosti i neravnopravnosti. Naravno, privredni razvoj podstiče i mobilnost radne snage, učenika i studenata, čime se, kroz međusobne komunikacije, razvija tolerancija i osećaj za potrebu suživota u istom društvu i, naravno, prihvata društvo sa svim svojim karakteristikama i protivrečnostima, kao legitimni okvir socijalnog identiteta. Društvo Srbije je evidentno fragmentisano i to po više osnova. Nacionalna fragmentacija je izuzetno jaka. Kolektivni 49

56

Slobodan Miladinović: „Etničko-religijske protivrečnosti kao faktori (dez)integracije Srbije u evropske tokove“, Društvene promene, kulturni i etnički odnosi i evrointegracijski procesi na Balkanu, Filozofski fakultet, Institut za sociologiju, Niš 2004, str. 109–118.

DRUŠTVO U RASKORAKU

identitet u fragmentisanom društvu ne može biti drugačiji do fragmentisan i parcijalizovan, razbijen na veći broj podidentiteta obeleženih nacionalnim, religijskim, teritorijalnim i socijalnim predznacima. Ovde se javlja kao problem činjenica da se pojedinačni podidentiteti ne stapaju u jedan relativno homogen kolektivni identitet, već se često nalaze kao unutrašnje nekonzistentni i međusobno protivrečni, pa čak i ne mnogo prijateljski nastrojeni. Problemi koji iz ovoga slede se reflektuju kako na unutrašnjem planu, tako i na spoljnopolitičkom planu. U krajnoj liniji problem se svodi na ukupno zaostajanje društva Srbije za razvijenim delom sveta i otežavanje/onemogućavanje integracije društva i države u svetske i posebno u evropske, integracione tokove. Ovakvo stanje stavlja na dnevni red dilemu da li društveni i državni prostor Srbije treba urediti po građanskom ili po nacionalnom modelu i pitanje kako, u skladu s tim, treba formirati/definisati kolektivni identitet. Državnost, državljanstvo i kolektivni identitet uvek idu zajedno, te je stoga logično očekivati da tamo gde nije moguće uspostaviti stabilne veze državne pripadnosti i ličnog i kolektivnog identiteta nije realno očekivati ni kolektivnu stabilnost, a posebno ne stabilnost države. Bivša Jugoslavija je upravo bila tipičan predstavnik države u kojoj je na delu sve vreme njenog postojanja bila kriza identiteta. Danas, deceniju i po po raspadu Jugoslavije i čitavu deceniju po okončanju ratova društvo Srbije je još uvek pod udarom različitih kriza (ekonomske, političke, kulturnoideološke i dr.). Opšta društvena kriza, između ostalog, još uvek generiše krizu identiteta. Ovo je, u prvom redu, posledica globalne sistemske krize koja je produkovala ekonomsku krizu. S druge strane, ekonomska kriza zaoštrava sistemsku krizu, čime se ulazi u začarani krug kriznog razvoja. Da bi se iz njega izašlo, potrebno je uložiti mnogo napora da bi se sistematski reformisao globalni društveni sistem. Naravno, postavlja se pitanje da li je potrebno oživeti privredu da bi se demokratizovao politički sistem ili treba demokratizovati politički sistem da bi privreda mogla da zaživi. Ovo pitanje je neodvojivo od pitanja značaja i uloge kolektivne svesti u preoblikovanju političkog i privrednog 57

Slobodan Miladinović:

podsistema društva. Naravno, ovde se radi o problemima i procesima koje nije moguće poređati hijerarhijski i tako ih rešavati. Na njihovom razrešavanju mora se raditi simultano. Što je najgore, društvo Srbije i dalje ostaje parcijalizovano, fragmentisano, dezintegrisano i zatvoreno. Veći broj etničkih (i religijskih) zajednica ostaje zatvoren u svoje unutrašnje okvire. Klase i slojevi ostaju unutrašnje heterogeni i međusobno izolovani. Unutrašnje društvene protivrečnosti još uvek potresaju društvo nesmanjenom žestinom. Nacionalističke provokacije (verbalni i fizički napadi na nacionalnoj osnovi, pojavljivanje grafita nacional-šovinističkog sadržaja, povremene neodmerene izjave političara itd.) podsećaju na sukobe iz bliže prošlosti. Politička i privredna stabilizacija i međunacionalno (i nacionalno) pomirenje još uvek nisu na vidiku. Danas, kada su u toku globalni integracioni procesi, više nije sporno da korpusu ljudskih sloboda (pored političkih i ekonomskih sloboda) treba dodati i kulturne slobode koje su nužan uslov razvoja, a pre svega uspostavljanja i održavanja političke stabilnosti i funkcionalne demokratije, ali i zdrave privrede. Ovde posebno mesto ima priznavanje prava i sloboda manjinskih grupa da nesmetano manifestuju svoju manjinsku pripadnost. Diskriminacija etničkih (i verskih) manjina otvara put njihovom političkom angažovanju, koje će pre biti destruktivnog nego konstruktivnog karaktera. Na prostoru Srbije je sudar različitih politika identiteta već doveo do međuetničke fragmentacije društva, što je rezultiralo širenjem nacionalne mržnje i ugrožavanjem političke stabilnosti, mira i razvoja. Evidentno je da se na našem prostoru, već dugi niz godina, mnogi povezuju i organizuju po etničkoj, verskoj, rasnoj ili kulturnoj osnovi, te da će to još dugo ostati dominantna tendencija. Ovo dobija poseban značaj činjenicom da se upravo mladi uključuju u kolotečinu društvene fragmentacije. Pluralizam je jedan od vodećih trendova savremenog sveta. On naprosto zahteva toleranciju i razumevanje, pa stoga kulturne slobode treba prihvatiti kao osnovno ljudsko pravo bez kog nema razvoja sve raznolikijeg ljudskog društva sadašnjice i sutrašnjice. S obzirom na to da se društvo Srbije odlikuje 58

DRUŠTVO U RASKORAKU

postojanjem većeg broja prostorno koncentrisanih etničkih i jezičkih grupa, to bi kao jedno od mogućih rešenja za očuvanje etničkih osobenosti svih etničkih grupa uz istovremeno očuvanje stabilnosti zajedničke države (u kojoj živi i jedan većinski narod prema kome se definiše nacionalni status zajedničke države, službeni jezik i niz drugih osobenosti) mogla biti asimetrična regionalizacija. U ovakvom modelu različite etničke zajednice, koncentrisane u pojedinim regijama, imale bi različite vrste autonomije. Država može uvažiti neke posebne karakteristike u svojim političkim, administrativnim i privrednim strukturama i to ne samo manjinskim etničkim grupama već i matičnoj naciji, koja može na pojedinim delovima teritorije pokazivati različite kulturne i razvojne specifičnosti50. Takve posebne mere omogućavaju teritorijalno koncentrisanim grupama da sačuvaju svoj identitet pod okriljem državne vlasti, čime se umanjuje opasnost od izbijanja etničkog nasilja ili uspostavljanja zahteva za otcepljenjem. U društvu poput onog u Srbiji to nije jednostavno izvesti. Inercija socijalno-političkih dešavanja druge polovine osamdesetih i tokom devedesetih je veoma jaka, te ne postoji dovoljno dobre volje za suživot uz jednaka prava za različite manjinske grupe. Naravno, ova je inercija jača na prostorima koji su fizički bliži mestima ratnih sukoba i na prostorima na kojima se u međuvremenu naselilo dosta ljudi sa ratnih područja. S druge strane, znatno manju inerciju imamo na prostorima koji su se našli van domašaja sukoba i gde ljudi, uglavnom, tragične događaje s prve polovine devedesetih nisu osećali na sopstvenoj koži. Ovo potvrđuju nalazi istraživanja J. Živkovića u jugoistočnoj Srbiji, po kojima je čak tri četvrtine građana saglasno da pripadnicima manjina treba omogućiti da stvaraju 50

Skoro svaka velika demokratska država u kojoj postoji etnička ili jezička raznolikost u praksi ima neki oblik asimetričnog regionalizma/federalizma – istaknuti primeri su Belgija, Švajcarska i Španija. Uspeh federalnog uređenja zavisi od toga da li je pažljivo osmišljen i da li postoji politička volja da se poboljšava sistem demokratskog funkcionisanja. Ono što je bitno je da takvi aranžmani uvažavaju postojanje različitosti i istovremeno jačaju lojalnost prema državi. 59

Slobodan Miladinović:

organizacije i udruženja za očuvanje i razvijanje njihove kulture, da izdaju knjige i druge publikacije na svom jeziku. Dve trećine ispitanih je saglasno da manjinama treba omogućiti da imaju svoje političke partije i da se obrazuju na maternjem jeziku. Nešto je manja saglasnost (između 50 i 60%) s tim da im treba omogućiti da imaju svoje predstavnike u lokalnim organima vlasti, zatim u Narodnoj skupštini (bez obzira na izborne rezultate), te da imaju pravo na službenu upotrebu svog jezika, podrazumevajući tu i isticanje natpisa na javnim mestima u naseljima u kojima žive. S druge strane je veoma indikativan podatak da je tek nešto malo više od jedne četvrtine ispitanih saglasno s tim da manjine treba da imaju pravo na teritorijalnu autonomiju51. Ovi podaci, na prvi pogled, ulivaju optimizam u mogućnosti razrešavanja mnogih aktuelnih društvenih problema (tim pre što se radi o prostoru na kojem žive pripadnici albanske nacionalnosti sa kojima, može se reći, već tradicionalno postoje odnosi nerazumevanja, netrpeljivosti i otvorenog neprijateljstva), ali ih ipak treba uzeti sa rezervom s obzirom na to da je uzorkom obuhvaćeno 43,4% pripadnika većinske (na nivou Srbije) nacije, te s obzirom na to da odgovori nisu raslojeni prema nacionalnom opredeljivanju ispitanika. Da je u Srbiji regionalizacija koja bi uvažila manjinsku specifičnost, u najboljem slučaju, problematična, ukazuju neki drugi nalazi istog autora, dobijeni u okviru istog istraživanja, po kojima samo četvrtina ispitanih (28,4%) smatra da je za ostvarivanje kolektivnih prava manjina potrebno da se oblast u kojoj žive organizuje kao region, dok se 70,7% ispitanika s tim ne slaže. Ako ovo dovedemo u vezu s pretpostavkom da ispitana sredina postane region, postavlja se pitanje kako bi to manjine iskoristile. Čak 26,1% ispitanika vidi kao ishodište samo to da bi se manjine, s vremenom, izdvojile iz sastava države (dok polovina nema stav o tome, a tek poslednja četvrtina vidi u tome mogućnost da manjine na taj način potvrde svoju samostalnost, 51

Jovan Živković: Manjine i regionalizam, Društvo dobre akcije, Niš 2005, str. 35–42.

60

DRUŠTVO U RASKORAKU

etnički i kulturni identitet)52. Kada se svi ovi podaci međusobno povežu, postaje jasno da za asimetričnu regionalizaciju u korist manjina ne postoji dovoljno jaka javna podrška. Može se pretpostaviti da bi pripadnici manjina pretežno bili za, dok bi pripadnici matične, srpske, nacije pretežno bili protiv takve varijante. Na realnost ove primedbe upućuju i nalazi Ljubiše Mitrovića dobijeni u okviru projekta „Kulturni i etnički odnosi na Balkanu“ (2003), po kojima ukupno 25,8% ispitanika smatra da su nacionalne manjine smetnja saradnji među balkanskim narodima, dok 70,7% njih smatra da su one most za bližu saradnju. Gledano po nacionalnoj pripadnosti, 40,1% Srba prihvata prvi stav (smetnja), dok 41,4% njih prihvata drugi stav (most). Kod pripadnika manjina slika je značajno drugačija. Njih 15,7% prihvata prvi stav (smetnja), a 84,3% prihvata drugi stav (most)53. Prikazani podaci navode na pomisao da u Srbiji postoji vidna podela na relaciji većina–manjina, pa da između pojedinih segmenata ove dve kategorije već duže vreme postoji dubok jaz koji otežava povezivanje Srbije prvo sa svojim susedima, a zatim i sa ostatkom sveta s jedne strane, i s druge strane, koji otežava unutrašnju integraciju manjina u društvo Srbije. Radi se o ozbiljnom problemu, koji u današnje vreme predstavlja potencijalnu prepreku ukupnom društvenom razvoju, posebno unutrašnjoj političkoj i privrednoj stabilizaciji. Naravno, jaz se ne stvara samo na relaciji većina–manjina, već i unutar same većine (ali i manjina). Etnička fragmentacija, posmatrano iz ovog ugla, pojavljuje se, između ostalog, i kao faktor koji podstiče političku fragmentaciju i to ne samo putem podvajanja većine i manjine, 52

53

Jovan Živković, Olivera Marković: „Apstraktni pristup regionalizaciji manjinskih zajednica jugoistočne Srbije“ u Kvalitet međuetničkih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogućnost saradnje i integracije na Balkanu, Filozofski fakultet, Niš 2004, str. 66–67. Ljubiša Mitrović: „Regionalni identitet i odnos aktera prema procesima globalizacije, regionalizacije i evrointegracije Balkana“, Kvalitet međuetničkih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogućnost saradnje i integracije na Balkanu, Filozofski fakultet, Niš 2004, str. 26. 61

Slobodan Miladinović:

već i putem stvaranja (nepomirljivih) linija razdvajanja unutar same većine koje su, neretko, obeležene diskvalifikatorskom, vrednosno obojenom, retorikom koja pripadnike većine (ali i manjina) deli na patriote i izdajnike. Praktično, kroz gore prikazane podatke se reflektuje nedostatak tolerancije i razumevanja različitih entiteta za potrebu suživota na istom prostoru uz poštovanje kulturnih raznolikosti i specifičnosti. Drugim rečima, u okviru većinskog srpskog naroda postoji čvrsto jezgro onih koji u prvi plan stavljaju nacionalni identitet i smatraju da društvo (i država) mora biti obeleženo strogo nacionalnim elementima na račun individualnih obeležja. Radi se, u suštini, o odbrambenom stavu koji, makar koliko bio pokrenut iz patriotskih pobuda, u krajnjoj liniji ima suprotan efekat uz obavezno zatvaranje manjina za saradnju sa većinom i odbijanje prihvatanja državnog identiteta54. Održavanje ovakvog stanja, nesumnjivo, s vremenom vodi u začarani krug nerazumevanja, netolerancije i sukoba sa nepredvidivim posledicama. Najnovije istorijsko iskustvo bi trebalo da nam bude pouka pri kreiranju svake buduće razvojne politike. Na početku 21. veka nije sporno da svi ljudi treba da imaju pravo na očuvanje svog etničkog, jezičkog i verskog identiteta. Usvajanje politike kojom će se takve razlike priznavati i štititi je jedini održiv pristup za razvoj društava u kojima su evidentne 54

62

Ne postoji neizbežna potreba da se bira između državnog jedinstva i priznavanja kulturnih razlika iako danas mnogi raspaljuju mit o nesaglasnosti etničkog identiteta i državne pripadnosti, te da iz toga ne sledi uspostavljanje kompromisa između priznavanja pluralizma i uspostavljanja stabilnog stanja u državi. Zagovornici ovakvih ideja su skloni da veruju da postoji prirodna težnja različitih etničkih grupa da se nalaze u međusobnom sukobu, čime se poštovanje različitosti i održavanje mira nalazi u relaciji ili–ili, što previđa mogućnost da ostvarivanje kulturnih sloboda znači i veću mogućnost ličnog izbora, koja ne bi trebalo da bude ograničena na tradicionalno shvatanje odnosa različitih (etničkih, religijskih ili kulturnih) grupa. Iskustvo nekih nacionalno mešovitih sredina rečito govori o tome da kulturna raznolikost ne mora biti prepreka razvoju. Pre bi se mogla prihvatiti ideja da nedostatak razumevanja, tolerancije i dijaloga različitih strana usporava razvoj, a to se uglavnom dešava kada ne postoji konsenzus oko pravaca ekonomskog razvoja, bez obzira na to da li se radi o nacionalno, religijski i kulturno mešovitoj sredini ili ne.

DRUŠTVO U RASKORAKU

etničke, religijske i kulturne razlike. Ekonomska globalizacija na svetskom nivou i ekonomski prosperitet na lokalnom nivou ne mogu dati rezultate ako se ne poštuju i ne štite kulturne specifičnosti pojedinačnih subjekata socijalnog života. Stoga je nužno uložiti maksimalne napore da bi se minimizirao, pa i prevazišao, svaki pokušaj (ksenofobičnog) otpora kulturnoj različitosti. Nije potrebno posebno dokazivati stav da je politička stabilnost prvi uslov održavanja dostignutog nivoa ekonomskog razvoja i njegovog daljeg jačanja. Politički nestabilna društva imaju dodatne troškove za očuvanje opšte bezbednosti (dodatno finansiranje vojske i policije i niz drugih troškova). Ti dodatni troškovi se vrše na račun ekonomskog investiranja, iz čega sledi da, umesto dodatnog investiranja u proširenu reprodukciju, politički nestabilna društva investiraju u održavanje sistema, čime tope osnovnu ekonomsku supstancu. Posledica ovoga je dugoročni trend opadanja životnog standarda i osiromašivanja stanovništva. Siromaštvo je danas, nažalost, globalni svetski fenomen naročito prisutan u fragmentisanim sredinama i prostorima sa živim etničkim religijskim, socijalnim i drugim sukobima. Stoga se sve razvojno orijentisane političke snage, radi uspešne borbe protiv siromaštva, moraju prihvatiti zadatka da se izgrade otvorena i kulturno raznovrsna društva. Jedan od najvažnijih uslova da se to postigne je ekonomska stabilizacija praćena privrednim razvojem.

Izgledi i perspektive – pitanje realnosti

Veliko je pitanje u kojoj je meri, u ovom momentu, ostvariva integracija različitih etničkih grupa u društvo Srbije. Socijalne i etničke distance utvrđene ranijim istraživanjima ne ulivaju mnogo vere u to da će se ukupna društvena (a pre svega politička) situacija tako skoro i lako normalizovati da će Srbija i po tom kriterijumu biti otvorena za integracione procese. Jedno 63

Slobodan Miladinović:

je sigurno. Unutrašnja integracija društva Srbije (po ovom pitanju) jeste jedan od prvih uslova za ostvarivanje balkanske integracije, a ova je samo stepenik za šire (evropske) integracije. U suprotnom, Balkan ostaje „bure baruta“ spremno i sposobno, u svakom momentu, da, iznova, eksplodira. Međutim, pitanje je koliko je saradnja između balkanskih naroda zaista moguća. Ako postoji niz problema koji otežavaju integraciju manjina u društvo Srbije onda je teško ostvariva puna integracija balkanskih zemalja. Situacija je do te mere iskomplikovana da je čak i običnom posmatraču jasno da su (međunacionalni) sukobi na prostoru Srbije i Balkana naprosto način života ljudi ovog podneblja. U okviru pomenutog istraživanja sa jugoistoka Srbije nađeno je da čak 33,2% ispitanih (uz 22,4% neodlučnih) prihvata stav da saradnja balkanskih zemalja nije moguća jer među njima stalno dolazi do sukoba55. Uostalom, nije slučajno da su se zone visokog rizika od unutrašnjih i spoljnih međunacionalnih sukoba našle na obodu evropskih integracionih procesa i to mnogo pre u svojstvu posmatrača nego aktera. Narastanje nacionalizma kao dominirajućeg oblika društvene svesti, koje je usledilo uoči raspada bivše Jugoslavije i nakon toga, teško da se može smatrati isključivo za kulturno nasleđe determinisano nacionalno mešovitim sastavom stanovništva, odnosno da je reč o jednoj autohtonoj pojavi. Pre bi se moglo tvrditi da je nacionalistička svest produkt društvenoistorijskih dešavanja. Nekoliko ranijih istraživanja u tom kontekstu nalaze da jedan od uzroka koji dovode do međunacionalnih konflikata treba tražiti u postupcima političkih rukovodilaca koji favorizuju nacionalno pitanje i daju mu preterani publicitet56. To znači da ima osnova za pretpostavku da 55

Vjekoslav Butigan: „Politički stavovi anketiranih građana jugoistočne Srbije“ u Lj. Mitrović (red): Kvalitet međuetničkih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogućnosti saradnje i integracije na Balkanu, FF Niš, 2004, str. 89. 56 Dragomir Pantić: Jugoslovensko javno mnjenje o nekim aspektima međunacionalnih odnosa, IDN, Beograd 1967. i Anđelka Milić: Mišljenje građana o uzrocima teškoća u međunacionalnim odnosima i njihovo shvatanje jugoslovenstva, IDN, Beograd 1972. 64

DRUŠTVO U RASKORAKU

je vladajuća politička elita57 bila jedan od značajnijih subjektivnih činilaca koji su omogućili da ojača osećanje nacionalne vezanosti i nacionalne introvertnosti do tačke koja je registrovana u kasnijim istraživanjima. U sadašnjim istorijskim okolnostima rane poslednjih sukoba su još sveže, izbeglice se dobrim delom, još uvek, nisu vratile u svoje domove. Ratom razorena privreda još uvek nije stala na sopstvene noge, a novostvorene države, po raspadu Jugoslavije, teško uspevaju da na zadovoljavajući način obnove pokidane veze. Ukratko rečeno, nalazimo se u paradoksalnoj situaciji: ne postoji dobra volja bivših jugoslovenskih republika za uspostavljanje čvršćih međusobnih veza, ali zato svaka od njih pojedinačno želi da se uključi u evropske integracione tokove i, perspektivno, postane član Evropske unije. Malo ko pomišlja da postavi pitanje realnosti ovakvog plana. Države koje su formirane raspadom zajedničke federalne države izbegavaju svaku iole ozbiljniju saradnju, a žele da pristupe EU. Ovde treba postaviti pitanje da li EU želi da ima posla sa takvim skupom susednih i razjedinjenih zemalja? Drugim rečima, ima li jedan stabilan sistem bilo kakvog interesa da u svoje redove integriše ekonomski i politički nestabilan, fragmentisan i dezintegrisan prostor? Odgovor teško da može biti pozitivan. 57

Z. Golubović, na osnovu analiza struktura moći i vlasničke transformacije u jugoslovenskom društvu, koja je prethodila međuetničkom ratu, zaključuje da je međunacionalni rat podstican sistematski „odozgo“ s ciljem da se zadrži stečena moć koja se od sedamdesetih sve više premeštala i koncentrisala u rukama nacionalnih elita (Zagorka Golubović: „Stavovi prema nacionalnim problemima“ u Z. Golubović, B. Kuzmanović i M. Vasović: Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Filip Višnjić, Beograd 1995, str. 225). Ovakvo gledište podržavaju i Bora Kuzmanović (B. Kuzmanović: „Social Distance Towards Individual Nations“, M. Lazić: Society in Crisis, Belgrade 1995) i Silvano Bolčić (S. Bolčić: Tegobe prelaza u preduzetničko društvo, ICI FF, Beograd 1994, str. 48). Takođe, i V. Katunarić tvrdi da nacionalistička ideologija dolazi odozgo iz redova elita, koje se bore za vlast ili učvršćenje postojeće vlasti (V. Katunarić: „Uoči novih etnopolitičkih raskola: Hrvatska i Bosna i Hercegovina“, Sociologija 3/1991, str. 379). 65

Slobodan Miladinović:

66

SUDAR VREDNOSTI: Sukob tradicionalizma i modernizma

Drugi red društvenih protivrečnosti, proizišlih iz kulturnoistorijskog konteksta, sledi iz sukoba tradicionalističkokonzervirajućih društvenih vrednosti s jedne strane, i liberalno modernizacijskih vrednosti s druge strane. Savremeno društvo je dinamično društvo. Međutim, i u takvom okruženju društvo Srbije je ostalo manje-više stagnantno. Da bi se istraživale društvene vrednosti na našem prostoru, mora se krenuti od odnosa prema promeni kao osnovnog kriterijuma vrednosnog opredeljivanja. U skladu s tim, društvene se vrednosti globalno mogu podeliti na dva osnovna para suprotnosti: na konzervativne i liberalne vrednosti s jedne strane, i tradicionalne i modernizacijske društvene vrednosti s druge strane. Vrednosti orijentisane na očuvanje postojećeg stanja se vezuju za tradiciju, autoritet, naciju, korene, dok se vrednosti promene vezuju za zakonomerni socijalni dinamizam i orijentišu se ka čoveku i njegovim snagama i sposobnostima i njegovoj težnji da se oslobodi autoriteta i okoštalih obrazaca socijalnog ponašanja.

Dominacija tradicionalno-konzervirajućih vrednosti

Na našem terenu su obavljena brojna istraživanja društvenih vrednosti. Kao opšti zaključak se može konstatovati da su tokom dugog niza godina dominirale upravo tradicionalnokonzervirajuće vrednosne orijentacije. Ovaj skup vrednosnih orijentacija je recidiv predindustrijskog društva i on je na našem

Slobodan Miladinović:

prostoru još uvek veoma živ iz prostog razloga što kod nas industrijalizacija i uopšte tehnička modernizacija nisu izvedeni do kraja, te se stoga teško može argumentovati teza da je u Srbiji formirano industrijsko društvo. Naprotiv, čak i objektivni pokazatelji, tipa društvene strukture govore da je u našem društvu, u značajnoj meri, prisutno učešće poljoprivrednog i mešovitog stanovništva. Približno jedna trećina ukupnog stanovništva direktno živi od poljoprivrede. Pored njih, još najmanje jedna trećina se može smatrati polutanima, onima koji svoje prihode ostvaruju delom iz poljoprivrede, delom iz nepoljoprivrednih delatnosti. Procenjuje se da značajan deo gradskog nepoljoprivrednog stanovništva opstaje zahvaljujući seoskom zaleđu (roditelji, bliža ili dalja rodbina). Može se pretpostaviti da 90–95% ukupnog stanovništva ima (direktno ili indirektno) seosko zaleđe putem koga se snabdeva poljoprivrednim proizvodima (hranom), te da oni ne osećaju egzistencijalnu zavisnost od radnih mesta u nepoljoprivrednom sektoru, odnosno da nisu čvrsto egzistencijalno povezani za svoja radna mesta. Iz toga dalje sledi da se od tog dela populacije ne može očekivati da bude nosilac modernizacijskih vrednosti, a još manje da bude pokretač društvenog razvoja. Ovakav sociostrukturalni milje predstavlja plodno tle za održavanje i dalji razvoj vrednosti tradicionalnog društva. Stoga nije slučajno da su kod nas veoma prisutne vrednosti patrijarhalnog tradicionalizma, autoritarnosti, kolektivizma, ksenofobije1, koje, iako su u značajnoj meri determinisane drugim činiocima, dobrim delom izviru i iz strukture našeg društva kao (polu)agrarnog društva. Relativno mali deo čistog gradskog stanovništva, koji živi isključivo od rada u nepoljoprivrednim delatnostima, može se smatrati za uporište liberalno-modernizacijskih vrednosnih orijentacija i taj deo stanovništva je u stalnom protivrečnom odnosu prema onom delu populacije koji je tradicionalistički i konzervativno orijentisan.

1

S. Gredelj: „Dominant Value Orientations“ u M. Lazić (ed): Society in Crisis, Filip Višnjić, Belgrade 1995.

68

DRUŠTVO U RASKORAKU

Gradsko nepoljoprivredno stanovništvo se uobičajeno može smatrati za nosioca tehničko-tehnološke i društvene modernizacije i ono je, u principu, otvoreno za promene. To je razumljivo iz same činjenice da tehnologija podrazumeva inovativnost, a ova je nemoguća bez spremnosti i sposobnosti za promenu. S druge strane, agrarno društvo je stagnantno društvo, društvo koje teži da očuva kako vrednosti tradicionalnog društva, tako i njegovu dugoročnu stabilnost i nepromenljivost, društvo koje gaji strah od promene. Promena je način života dinamičnog industrijskog i postindustrijskog društva. Praktično, u našem društvu je na delu vrednosna diskrepancija na liniji agrarnoindustrijsko društvo. Dakle, tradicionalizam se, u socijalno dinamičkom kontekstu, može posmatrati kao nekritička svest koja predstavlja sklonost ka instrumentalizaciji tradicije i insistiranje na nekoj vrsti uspostavljanja i održavanja istorijskog kontinuiteta u razvoju društva i kulture2 kao prostom prihvatanju nasleđenih vrednosti. Radi se o konzerviranju i okamenjivanju nasleđenih vrednosti i običaja, tj. tradicionalnih kulturnih obrazaca, odnosno posmatra se kao regresija i stagnacija u kulturi, pri čemu se polazi od toga da tradicionalistička stanovišta podrazumevaju strogo oslanjanje na prošlost i negativan stav prema novim idejama, npr. individualizmu, slobodi, industrijalizmu, tehnologiji, demokratiji i sl. U njih je ugrađena averzija prema promeni (u shvatanju društvenih i porodičnih odnosa, braka i razvoda, pitanja prava na abortus, kao i prava i sloboda građana i sl.). Stoga se u raspravama o činiocima koji ometaju društveni razvoj i ostvarivanje modernog društva tradicionalizam često poistovećuje sa pojmom konzervativizma i konceptualno određuje kao suprotnost modernizmu (kao stanju i vrednosnoj orijentaciji), tj. modernizaciji (kao procesu)3. 2 3

Veselin Ilić: „Tradicija“, odrednica u Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd 1993, str. 1204. Bora Kuzmanović, Mirjana Vasović: „Tradicionalistička orijentacija“ u Zagorka Golubović, Bora Kuzmanović, Mirjana Vasović: Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Filip Višnjić, Beograd 1995, str. 112–113. 69

Slobodan Miladinović:

Na našem prostoru se tradicionalizam može posmatrati kao deo kulturno-istorijskog nasleđa. Socijalnu osnovu tradicionalizma kao značajno prisutne vrednosne orijentacije čine tradicionalno predindustrijsko društvo i kultura. Dakle, reč je o nasleđenom tradicionalizmu nerazvijenog seoskog društva. Konkretno, tradicionalizam je, tokom istorije, podstican i održavan činjenicom da su se na našem prostoru susretale mnoge kulture. Srbija je dugo bila pod turskom opsadom, a njeno stanovništvo se štitilo zatvarajući se u izolovane seoske zajednice, stvarajući čvršću etničku homogenizaciju u vidu pojačane solidarnosti svojih članova, učvršćujući na taj način temelje tradicionalnog društva. Spoljna manifestacija tih dešavanja bila je stvaranje tešnje povezanosti unutar porodice i srodničke (plemenske) strukture sa jakim osloncem na primarne (porodične) i etničke grupe i umanjenom važnošću profesionalnih grupa i političkih organizacija usled zakasnelog procesa modernizacije4. Pri stvaranju bivše Jugoslavije seosko je stanovništvo činilo oko 80% ukupnog stanovništva. Nakon Drugog svetskog rata je tradicionalizam došao u dodir i sa autoritarnim komunizmom. Tradicionalizam, koji je, iako neravnomerno, ipak bio prisutan kao dominantna vrednost na prostoru čitave Jugoslavije je posle Drugog svetskog rata ograničavao proces modernizacije i to kako strukturalno, tako i kulturno. Radi se o tome da je seosko stanovništvo bilo rezervoar radne snage za narastajuću industriju po gradovima. Takozvani „polutani“ – radnici-seljaci već šezdesetih godina činili su polovinu 4

Unekoliko drugačiji vrednosni okvir i veća otvorenost ka modernizacijskim društvenim vrednostima u Hrvatskoj se može objasniti činjenicom da je tamo situacija bila nešto drugačija. Ona je, kao deo austrougarske imperije i deo katoličkog sveta, bila manje ugrožena s jedne strane, dok je, s druge strane, dolazila u značajniji dodir sa modernizacijskim tokovima bilo da je reč o tehničko-tehnološkoj, bilo da je reč o socijalno-političkoj modernizaciji. U tom kontekstu su profesionalne grupe i političke organizacije i pre stvaranja stare i bivše Jugoslavije imale veći značaj za društveni život u Hrvatskoj, nego u Srbiji. Blizina zapadnog sveta je u mnogo čemu diktirala da hrvatsko društvo bude u manjoj meri autarkično i vezano za primarne grupe od društva u Srbiji.

70

DRUŠTVO U RASKORAKU

industrijskog radništva i oni, zbog svog ambivalentnog ekonomskog položaja, nisu uspeli da se prilagode uslovima gradskog i industrijskog načina života. Ovome treba dodati da se radilo o, uglavnom, nekvalifikovanoj i nepismenoj radnoj snazi. Jednoznačan pregled stanja (ne)pismenosti je teško dati zbog vremenski promenljivih kriterijuma registrovanja nepismenih, ali se zato može pouzdano tvrditi da je u Srbiji 1981. godine bilo 44,8% starijih od petnaest godina, čije obrazovanje nije dostizalo do punih osam razreda osnovne škole; deset godina kasnije takvih je bilo 33,6% a po popisu iz 2002. godine 21,9%5. Zahvaljujući takvom socijalnom kontekstu, bilo je moguće da se nametne i prihvati parcijalna modernizacija u vidu industrijalizacije bez pratećih procesa demokratizacije. Razvija se autoritarni sistem u kojem nova vladajuća klasa preuzima kontrolu nad totalitetom društvenih odnosa, a autoritarizam, kolektivizam podržan komunističkom ideologijom, egalitarizm, solidarnost organskog tipa postaju dominantni orijentiri akcije. Tradicionalizam se na jugoslovenskim prostorima u vreme raspada SFRJ iskazivao kao najizraženiji vid reakcije na raspad socijalističkog sistema, pri čemu su na površinu izbijali autarhični patrijarhalni obrasci mitskih korena i ruralnopastoralnih vrednosti, koji su pružali, na prvi pogled, prepoznatljive (i prihvatljive) odgovore na akutnu krizu i osećanje nesigurnosti i time aktivirali snažan psihološki potencijal za političku mobilizaciju i iracionalni fundamentalizam.

5

Biljana Stanković: „Obrazovne karakteristike stanovništva“ u Goran Penev (ur): Stanovništvo i domaćinstva Srbije prema popisu iz 2002. godine, Republički zavod za statistiku Srbije, Institut društvenih nauka – Centar za demografska istraživanja, Društvo demografa Srbije, Beograd 2006, str. 171. 71

Slobodan Miladinović:

Modernizacijske vrednosti

S druge strane, modernizacija se, globalno, može shvatiti kao tranzicioni društveno-istorijski proces6, čije proučavanje podrazumeva analizu kretanja društva, odnosno utvrđivanje razvoja, modela, periodizacije i prelomnih tačaka društvenog razvoja. Njena suštinska karakteristika je uvođenje inovacija, sekularizacije kulture i građanskog društva. U najširem smislu pojam modernizacije obuhvata skup strukturalno-organizacionih promena i razvojnih tendencija, kojima se društveni razvoj usmerava ka formiranju određenog tipa globalnog društva, koji u krajnjoj liniji vodi konvergencija između društava, odnosno stvaranju građanskog društva. Modernizacija je i civilizacijski i kulturni fenomen. Kao civilizacijski fenomen ona se manifestuje kroz niz (totalitet) tehničko-tehnoloških inovacija, koje nastaju i šire se na nivou globalnog društva i koje u krajnjoj liniji imaju formu stalne promene proizvodne osnove i kvaliteta života ljudi. Kao kulturni fenomen ona se ispoljava kroz formiranje, razvijanje i usvajanje 6

Suštinu modernizacijskog preobražaja društva čini uporedno odvijanje procesa demografske tranzicije; opšte industrijalizacije i, posebno, industrijalizacije poljoprivrede, diferencijacije i racionalizacije posebnih oblasti društvenog života; jačanja tržišne privrede, univerzalizacije tržišta i novca, zatim visoki stepen društvene pokretljivosti, koji podrazumeva porast broja zanimanja i sve užih specijalizacija, porast birokratije; urbanizaciju naselja, porast nacionalnog dohotka i dohotka po glavi stanovnika, opadanje uticaja religije, razvoj kulture, demokratizaciju politike i nacionalnu integraciju. Ovome se može dodati i porast pismenosti i uopšte ekspanzija obrazovanja i obrazovnog sistema, kao i mogućnost prihvatanja medijskih poruka, koja je kod nas još uvek ograničena s obzirom na relativnu zatvorenost medija za opoziciona mišljenja, zatim smanjenje broja članova porodice i izdvajanje potrošnje kao posebne delatnosti, grupno profesionalno zatvaranje; individualizam kao društvena vrednost i postojanje autonomije društvenih grupa. Vidi šire u Igor Karaman: „Prijelaz ili modernizacija“, Naše teme 4– 5/1976, Zagreb; Jovica Trkulja: „Aporije neuspele modernizacije“, Tokovi istorije 1–2/1993, str. 18–19; Miodrag Ranković: „Modernizacija“ odrednica u Sociološki leksikon, Savremena administracija, Beograd 1982, str. 372.

72

DRUŠTVO U RASKORAKU

sistema ideja, prvenstveno vrednosnih stavova i činjeničkih saznanja, pod uticajem tehničko-tehnološke modernizacije. Ova dva reda promena teku paralelno i teško je u konkretnom slučaju razgraničiti uzroke od posledica pojedinačnih promena. Radi se o tome da su danas modernizacijske promene postale toliko kompleksne da se može govoriti o jedinstvenom modernizacijskom procesu koji ima svoje dve strane – civilizacijsku i kulturnu – i u kojem početni impuls ukupnih društvenih promena dolazi iz sfere materijalnih promena. Reč je o procesu tehničko-tehnoloških promena i kulturne transformacije i s njom povezanih ostalih društvenih promena, ili o procesu internacionalnog prenošenja modernih ostvarenja na neko nemoderno kulturno tlo. Na globalnom planu modernizacija obuhvata niz razvojnih društvenih promena zasnovanih na industrijalizaciji i na njoj zasnovanoj socijalnoj diferencijaciji. Osnovni pravac tih promena je kretanje (prerastanje) od agrarnog i tradicionalnog (nerazvijenog) ka modernom društvu. S obzirom na to da ne postoji opšti oblik tradicionalnog društva, ovaj se izraz koristi kao tehnički termin koji se uvek mora iznova definisati u odnosu na društvo koje se posmatra. Transformacija društvenih vrednosti je neizostavna posledica ovakvog razvoja. Ovo navodi na pomisao da su u kontekstu društvenog razvoja pojmovi modernosti i modernizacije relativni pojmovi jer je u tradicionalnom društvu uvek bilo elemenata modernosti kao preteče nastupajućih vremena, ideja, sredstava za proizvodnju, oblika organizacije društvenog života i sl. Društvo savremene Srbije je društvo između dve epohe. To je „kao da smo sadašnjost ogradili i od prošlosti i od budućnosti jer nismo ni tu ni tamo“.7 Drugačije rečeno, naše društvo u prošlosti je bilo autoritarno, centralizovano, samodovoljno i zatvoreno u lokalne okvire i ono još uvek živi kao takvo. Jednom nogom smo u starom svetu – polažemo nadu u moć institucija, neprestano gradimo hijerarhije i u stalnom smo traganju, nalazeći uzore u razvijenom svetu, za kratkoročnim 7

J. Naisbitt: Megatrendovi, Globus, Zagreb 1985. 73

Slobodan Miladinović:

rešenjima naših aktuelnih teškoća i problema. Međutim, budućnost još nismo prihvatili. Držimo se poznate prošlosti i bliske nam tradicije iz straha od nepoznanica i ograničenja koje nam nudi budućnost. Promene društvenih vrednosti, podstaknute modernizacijskim promenama u materijalnoj sferi, odvijale su se znatno sporije od tehničke modernizacije i bile su slabije vidljive od promena u načinu proizvodnje, strukturi stanovništva i ostalih materijalnih i kvantitativno lako uočljivih promena. Među ograničavajućim elementima modernizacije na prvom mestu su bili nacionalni konflikti8, sistematski podsticani nakaradnim ideologijama (kao što su npr. samoupravne ideologije, odnosno ideologije o stvaranju jednonacionalnih država). Tradicionalizam je ipak najveći protivnik modernizacije, i to tradicionalizam kao poseban skup društvenih vrednosti agrarnog – predindustrijskog – društva, tradicionalizam u obliku apsolutizacije prošlosti, predanja, prevaziđenih ideologija, romantike i idealizacije „starih dobrih vremena“, kontinuiteta istorije koji se ogleda u suprotstavljanju svakoj inovaciji. Modernizacija se u Srbiji tokom druge polovine 20. veka može odrediti kao parcijalna (kvantitativna) modernizacija, čime se ističe koegzistencija modernizma i tradicionalizma. Ona, u jednom trenutku, počinje da ugrožava opstanak i razvoj dostignutih modernih tekovina, te su stoga nosioci političke vlasti nastojali da to preduhitre brojnim reformama privrednog i političkog podsistema. Međutim, ove su reforme otvarale dilemu uključiti ili ne i kvalitativne promene. Ako se one ne uključe, modernizacija ostaje bez efekta, dok, s druge strane, svaki pokušaj da se one uključe predstavlja veliki rizik za sistem. Parcijalna modernizacija prisutna u Srbiji je bila ograničena legitimacijskom osnovom prenaglašenog političkog podsistema. Stoga, čim bi proces prestrukturiranja proizvodnih snaga pokrenuo proces političke sekularizacije i čim bi on ugrozio legitimacijske simbole na kojima se zasniva integracija sistema, 8

S. Miladinović: „Etnocentrizam vladajućih elita pred raspad Jugoslavije“, Nova srpska politička misao 3–4/1997.

74

DRUŠTVO U RASKORAKU

politička elita (partija) otvorenom ili prikrivenom akcijom blokirala bi reformu. Dakle, parcijalna modernizacija je često otvarala neke nove mogućnosti razvoja, ali je generalno blokirala razvoj niza drugih mogućnosti. Posledica toga je da se usled nedostatka razvojnih opcija kvalitativnog tipa pokretao kako u sferi politike, tako i u sferi privrede i kulture proces retradicionalizacije, ali i entropije, odnosno da se tokom osamdesetih i devedesetih pokrenula tranzicija iz jednog (polu)perifernog tipa društva (u našem slučaju konkretno socijalističkog samoupravnog) u neko novo (polu)periferno društvo.

Sudar vrednosti

Najznačajniji vrednosna orijentacija postsocijalističke privrede u tranziciji bi morala da bude liberalizam. Liberalizam je vrednosna orijentacija koja se suprotstavlja pritiscima spoljnih autoriteta i neopravdanom spoljašnjem uplitanju i manipulisanju ličnom sferom čoveka9. 9

Jedan od klasika liberalne misli L. T. Hobhaus je kao ključne elemente liberalizma izdvojio: građansko društvo, fiskalne slobode, lične slobode (sloboda mišljenja i promene mišljenja, sloboda pisane i štampane reči i mirne diskusije, sloboda veroispovesti), društvene slobode (oslobađanje od monopola raznih institucija – crkve, korporacija i sl. – i profesija. U tom smislu se liberalna misao obračunava sa onim ograničenjima koja dolaze od hijerarhijske organizacije društva, a zalaže se i protiv zadržavanja izvesnih službi, formi zanimanja, pa čak i protiv prava ili šansi za obrazovanje koje favorizuje ljude određenog ranga ili klase), ekonomske slobode, tzv. domaće slobode (slobode u okviru porodično-bračnih odnosa), lokalne, rasne i nacionalne slobode, međunarodne slobode, političke slobode i narodni suverenitet. Liberalizam primarno teži očuvanju vrednosti lične slobode (naročito slobode izbora i odlučivanja), tolerancije i razuma, nasuprot tiraniji i apsolutističkom sistemu. Zastupnici liberalnog pogleda veruju u progres, te oni u samom čoveku i njegovoj težnji za slobodom i samoafirmacijom vide pretpostavke razvoja, pri čemu je ključ razvoja u 75

Slobodan Miladinović:

Usvajanje liberalnih vrednosti je nužna pretpostavka tranzicije (modernizacije) kako u Srbiji, tako uopšte svih postsocijalističkih društava, kako u pravcu uvođenja tržišne ekonomije, tako i u razvoju demokratskih političkih institucija. Ovim se stavlja naglasak na demokratske performanse participativne političke kulture i već ostvarenih tekovina socijalne države10. Srbija se kao država, danas, teško može smatrati za modernu liberalnu državu. Ona je u velikoj meri opterećena autoritarnim nasleđem, uključujući i konkretnu pravnu regulativu nasleđenu iz perioda Miloševićeve vladavine, koja je još uvek na snazi. I ne samo to. Danas u Srbiji nosioci političke vlasti (aktuelna politička elita11) još uvek teže da ovladavaju totalitetom društvenih odnosa umesto da se bave samo političkom organizacijom društva i kreiranjem kratkoročne i dugoročne strategije razvoja ili, bolje reći, stvaranjem ambijenta za funkcionisanje moderne (neo)liberalne privrede i kulture u najširem značenju tih reči. Još polovinom sedamdesetih je utvrđeno12 da kod nas postoji velika heterogenost vrednosnih orijentacija. Pitanje je:

10

11

12

76

povećanju proizvodnje i materijalnom rastu. Vidi u L. T. Hobhouse: Liberalism, William and Nortage LTD, London 1927. Liberalna država u izvornom smislu je politička organizacija kojom počinje modifikacija klasičnih koncepata neograničenog državnog suvereniteta i njihovo zamenjivanje idejom narodne ili preciznije građanske suverenosti, koja implicira ne neko najviše i apsolutno hijerarhijski utemeljeno sredstvo svima i svemu nadređene vlasti, već ideju horizontalne, ograničene (u demokratskom smislu), sposobne i efikasne vlade, koja uvek radi u granicama prava, odnosno ustava. Liberalna država je pravom ograničena država, koja nepristrasnim ponašanjem garantuje slobodu i pravnu jednakost društvenih subjekata. Vidi šire u Slobodan Miladinović: „Politika kao faktor socijalne (dez)integracije Srbije u evropske tokove“ u Regionalni razvoj i integracija Balkana u strukture EU – balkanska raskršća i alternative, Filozofski fakultet u Nišu, Institut za sociologiju, Niš 2004, i Slobodan Miladinović: „Značaj političke elite za pokretanje globalnog ekonomskog razvoja“ u Menadžment – ključni faktori uspeha, FON, Beograd 2004. M. G. Zaninovich: „Elites and Citizenry in Yugoslav Society: a Study of Value Differentiation“ u Beck C. at all: Comparative Communist Political Leadership, David MCKoy Company Inc, New York 1973.

DRUŠTVO U RASKORAKU

„Koje društvene vrednosti sada dominiraju našim društvenim prostorom?“ i „Kakve su naše razvojne mogućnosti u datom vrednosnom okruženju?“. Na osnovu istraživanja obavljenih nekoliko decenija unazad može se zaključiti da su našim prostorom dominirale tradicionalno-konzervirajuće vrednosti (tradicionalizam, autoritarnost i holizam u varijanti socijalističkog kolektivizma). U novije vreme (od početka devedesetih naovamo13) uočavaju se izvesna vrednosna pomeranja u smeru postepenog usvajanja (neo)liberalnih vrednosti. Ovo se pre svega odnosi na generalno prihvatanje primarnosti privatnog vlasništva nad društvenim i državnim. Takođe se ovde može ubrojati i prihvatanje grupne autonomije i političkog pluralizma. Međutim, krupan nedostatak u prodoru liberalne vrednosne orijentacije je veoma slabo usvajanje individualizma kao društvene vrednosti. Kolektivizam se uobičajeno javlja u privredno nerazvijenim i ekonomski siromašnim zemljama nastalim na temeljima apsolutističkih i autoritarnih diktatura i koje još uvek dominantno pripadaju tipu agrarnih društava. Kolektivizam je kod nas zaostatak, odnosno komponenta još uvek dominantne tradicionalne svesti. S druge strane kolektivizam je u našim uslovima bio korelat socijalističko-samoupravne vrednosne orijentacije i predstavlja jednu od vidnijih prepreka otpočinjanju procesa modernizacije društveno-ekonomskih odnosa. Ponajveći problem predstavlja činjenica da se ta protivrečnost sistematski koristila ne bi li se podsticale i održavale i neke druge društvene protivrečnosti (npr. političke protivrečnosti). Svakako, najznačajniju ulogu u razvoju tradicionalističko-konzervativnih vrednosnih orijentacija imaju autoritarnost kao psihološka osobina i autoritarizam kao društveni odnos. Štaviše, uporedna međunarodna istraživanja su pokazala da prostor Srbije spada u zone sa najvećim

13

S. Gredelj: „Dominant Value Orientations“, M. Lazić, Society in Crisis, Filip Višnjić, Belgrade 1995. 77

Slobodan Miladinović:

registrovanim stepenom autoritarnosti stanovništva14 (samo je u Grčkoj nađen viši stepen autoritarnosti)15. Sociološka značajnost istraživanja autoritarnosti16 ogleda se pre svega u tome što ova komponenta ljudskog društvenog ponašanja predstavlja evidentiran psihološki potencijal za preferiranje autokratije, iz čega sledi i otvorenost ka prihvatanju nedemokratske orijentacije (autoritarizma). Dakle, autoritarnost, kao psihološka osobina, otežava utemeljenje modernog demokratskog društva i povoljno utiče na održavanje različitih tipova autoritarne vlasti, čak i onda kada dođe do civilizacijski poželjne smene ideologija, što se, ne tako davno, desilo i kod nas. Globalno se, dakle, autoritarnost može odrediti kao oblik ljudskog društvenog ponašanja, za koji je karakteristično da pojedinac u svojim uverenjima i u ponašanju preuveličava moć i poslušnost pred autoritetom, izražava poželjnost principa hijerarhije u društvenom životu uopšte, te u društvenim odnosima preferira vertikalnost, a potiskuje horizontalnost. Od konkretnog socijalnog konteksta će zavisiti da li će takav sistem psiholoških karakteristika biti potencijal za „levo“ ili „desno“ političko ponašanje. Prihvatanje autoritarnog sistema vrednosti je plodno tle za razvoj socijalnih konflikata, pogotovo ako raste brojna snaga onih koji odbacuju date autoritete, što posebno može biti vidljivo u političkoj i religijskoj sferi društvenog života. Vrednosni sistem privredno i politički razvijenih zemalja sa bogatom demokratskom tradicijom, a koje se nalaze u sastavu 14 15 16

78

Dragomir Pantić: „Vrednosti mladih u vreme krize“ u Srećko Mihailović (ur.): Deca krize, IDN, Beograd 1990, str. 187. L. Stankov: „Some Experiences with the F-scale in Yugoslavia“, British Journal of Social and Clinical Psihology 2/77, vol. XVI, p. 112. Pod autoritarnošću će se ovde podrazumevati oblik ljudskog društvenog ponašanja koji u svojoj suštini predstavlja oblik prilagođavanja pojedinaca i društvenih grupa zahtevima društvene sredine. Ona se uglavnom odnosi na bezuslovno prihvatanje odnosa moći. Radi se o tome da odnosi moći operacionalizovani odnosima podređenosti–nadređenosti nisu predmet kritičkog preispitivanja, već se manje-više prihvataju kao takvi.

DRUŠTVO U RASKORAKU

Evropske unije, odavno insistira na pluralizmu, na različitosti, na koegzistenciji različitih subjektivnih i objektivnih karakteristika članova društva. U takvom socijalnom kontekstu nema mesta za autoritarni sistem vrednosti koji se bazira na isključivosti, na odobravanju samo jednog pogleda, na prihvatanju samo jednog uzora. U krajnjoj liniji autoritarnost se može smatrati za jedan od antipoda demokratizaciji. Sve dok kod nas bude značajno prisustvo autoritarnog sistema vrednosti biće problematična i mogućnost ozbiljne demokratizacije našeg društva. Problem je pre svega u tome što neke od uticajnih političkih partija upravo igraju na kartu autoritarnosti, prenaglašavajući značaj određenih vrednosnih pogleda, koji se često nalaze u samom jezgru društvenih sukoba na našem prostoru. Liberalno demokratske vrednosti su najčešće na udaru nosilaca autoritarne svesti, što, naravno, usporava i obeshrabruje sve one čija su nastojanja okrenuta ka uvođenju modernizacijskog i liberalno demokratskog socijalnog konteksta u društvo Srbije. Veliki problem u generisanju socijalnih konflikata, u čijoj se osnovi nalaze protivrečnosti koje slede iz sukoba tradicionalističko-konzervirajućih društvenih vrednosti s jedne strane, i liberalno modernizacijskih vrednosti s druge strane, čini i politička mimikrija veoma prisutna u borbi za vlast, koja se najjasnije vidi kod političkih stranaka koje predstavljaju eksponente starog sistema. One naprosto previđaju svoju ulogu generatora socijalnih protivrečnosti, konflikata i društvene krize uopšte. Postoji opšta saglasnost u postsocijalističkim zemljama da je osnovni smer razvoja uvođenje tržišne privrede zapadnoevropskog tipa. U istraživanju17 iz 1988. godine utvrđen je uravnotežen odnos prihvatanja tržišne i samoupravne privrede, što u globalu predstavlja vidljivo pomeranje orijentacije ka zapadnom modelu u odnosu na istraživanje obavljeno samo dve godine ranije. Radništvo je češće preferiralo socijalizam jer im je on nudio sigurnost zaposlenja, brojna socijalna davanja vezana za društveni standard, ali bez razvojnih šansi. U trećem 17

D. Mrkšić: „Preferiranje društvenih sistema“, Sociološki pregled 1–4/1990. 79

Slobodan Miladinović:

istraživanju (1990)18 59,3% građana Srbije je orijentisano ka privatnom vlasništvu i tržišnoj privredi. Ispod 50% saglasnosti pokazali su samo KV radnici (48,1%) i pripadnici političke elite (47,0%). Iz ovoga se vidi da niže rangirane grupe još uvek zaziru od privatne svojine i tržišne privrede. S druge strane, stav političke elite ukazuje na to da ona tokom devedesetih nije bila primarno modernizacijski orijentisana, već da se prilagođavala zahtevima trenutne političke konjukture, što predstavlja posebnu razvojnu teškoću, s obzirom na to da se radi o grupi koja poseduje najveću društvenu moć i mogućnost pokretačkorazvojne inicijative, ali i mogućnost medijske manipulacije. Veliko je pitanje da li je postpetooktobarska politička elita modernizacijski nastrojena ili i ona ima za cilj da se ukoreni na vlasti i ovlada totalitetom društvenih odnosa, kao što je to učinila njena socijalistička prethodnica. Paradoks naše situacije je da je preferiranje privatnog vlasništva pratilo i preferiranje privrednog etatizma. Ovde se očigledno radi o unutrašnjoj protivrečnosti modernizacijskog opredeljenja karakterističnoj kako za socijalističku, tako i za postpetooktobarsku političku elitu. Globalno se može zaključiti da se za veću kontrolu države u privredi zauzimaju oni koji mogu očekivati da će njihov položaj, usled promena, biti ugrožen, a za manju kontrolu se zalažu oni kojima postojeći sistem najviše odgovara19 (oni koji imaju osnova da veruju da će u procesu svojinske transformacije imati šanse da se pretoče u novu vlasničku grupu). Jedan od značajnijih blokirajućih činilaca razvoja našeg društva je naglašeno prisustvo egalitarizma (koji se u našim uslovima bazira na ekonomskoj nerazvijenosti i svodi na potrošački egalitarizam). Istraživanja egalitarizma na našem prostoru nalaze da je ovaj bio interesno uslovljen, te da je izraz prvenstveno egzistencijalne ugroženosti i nesigurnosti, kao i relativne statusne deprivacije i krize prilagođavanja prvenstveno 18 19

S Vuković: Čemu privatizacija, SDS i IKSI, Beograd 1996. Vidi u Slobodan Miladinović: „Liberalne vrednosti vladajućih elita i raspad sistema“, Nova srpska politička misao 2–3/1998.

80

DRUŠTVO U RASKORAKU

niže kvalifikovane radne snage na gradske uslove života i rad u industriji. Dosadašnja praksa postsocijalističkih društava, za kojom mi još uvek dosta zaostajemo, nedvosmisleno ukazuje na to da pravce izlaza iz krize treba tražiti u preorijentaciji na tržišnu privredu, reprivatizaciji, decentralizaciji upravljanja i političkoj (i ekonomskoj) demokratizaciji. Od svega ovog najvidljiviji pomak postignut je u razvoju višepartizma iako su postignuti rezultati još uvek daleko od dostignutog civilizacijskog standarda. Nama tek predstoji izgradnja političkih, pravnih i ekonomskih institucija i instrumenata koji garantuju demokratizaciju društvenih odnosa. Za uspešno sprovođenje tranzicije nije dovoljno samo sprovesti nužne „tehničke“ mere, već je potrebno preoblikovati dominantne vrednosne orijentacije. Konkretno, to znači da će se proces tranzicije odvijati uz dosta teškoća sve dok na našem prostoru budu dominirali tradicionalizam, autoritarizam, nacionalizam i kolektivizam kao dominantni orijentiri socijalne akcije. „Tehnička rešenja“, makar koliko bila funkcionalna, mogu izazvati otpor kod onog dela populacije koji nije pripremljen i prilagođen promenama. Naravno, da bi se postigle promene u sferi društvenih vrednosti, neophodno je postići stanje ekonomske stabilnosti i egzistencijalne sigurnosti. U uslovima u kojima većina stanovništva (po nekim podacima i preko 90%) oslonac svoje ekonomske egzistencije nalazi u seoskom zaleđu (ovo je jedan od ključnih razloga što se društvena kriza u zemlji održava i prihvata kao normalno stanje već duži niz godina) ili sivoj ekonomiji, nije moguće postići egzistencijalnu vezanost uz rad u nekoj od nepoljoprivrednih delatnosti, što znači ni prerasti okvire tradicionalizma. Uspešno odvijanje kako tranzicionog procesa, tako i uključivanja Srbije u evropske integracije (ako pretpostavimo da je krajnji cilj tranzicije izgradnja razvijenog industrijskog društva koje će funkcionisati na bazi kapital odnosa, privatne inicijative i preduzetništva, kulturnog i političkog pluralizma – praktično građanskog društva) i pristupanje Evropskoj uniji podrazumeva izgradnju proizvodne infrastrukture na bazi moderne tehnologije, transfer stanovništva iz ruralnih u urbane zone, egzistencijalno 81

Slobodan Miladinović:

vezivanje stanovništva za rad u vanpoljoprivrednom sektoru. U narednom koraku sledi socijalno prilagođavanje „gradske“ radne snage datim životnim i radnim uslovima, razbijanje tradicionalnih kulturnih obrazaca i vrednosti i usvajanje modernizacijskih vrednosti građanskog društva. Paralelno sa ovim ide i razbijanje autoritarnog ustrojstva države i njemu odgovarajućeg sistema vrednosti i afirmacija grupne autonomije i mogućnosti artikulisanja grupnih interesa različitih društvenih grupa kao novog vrednosnog orijentira. Tranzicija koja vodi evropskoj integraciji, dakle, podrazumeva globalni zahvat unutar svih glavnih društvenih podsistema (ekonomskog, političkog i kulturnog). Intervencije (ili njihovo izostajanje) unutar jednog od njih ne mogu dati društveno vredan rezultat iz prostog razloga što globalni društveni sistem (koji čine pomenuta tri podsistema) mora predstavljati racionalno uređenu i funkcionalnu celinu. U kontekstu teme ovog rada: da bi bilo moguće uspešno sprovesti tranziciju, mora se sistematski raditi na razvijanju liberalnomodernizacijskih vrednosti građanskog društva. Sadašnja slika vrednosne strukture našeg društva ukazuje na to da je još uvek prisutna tendencija jačanja etatističko-kolektivističkog duha zasnovanog na snazi nacije, autoritetu državne vlasti i harizmatskog vođe, dok se s druge strane privredna filozofija još uvek zasniva na državnom (može se reći čak i društvenom) i mešovitom vlasništvu u kojem država, i s njom vladajuća politička i privredna elita, igraju ulogu najznačajnijeg (kolektivnog) preduzetnika. Dakle, u našim uslovima tradicionalno društvo nije prošlost, već sadašnjost. Slobodna društvena zajednica i organizacija se ne mogu zasnivati na (autoritarnom) diktatu, već to mora biti postignuto u (demokratskom) dijalogu. Ukoliko se onemogući dijalog, tada se zajednica održava nasiljem i bez pristanka njenih članova, a političke odluke poprimaju despotski karakter. Evidentno je da na našem prostoru dijaloga jedva da ima. Vladajuća elita na našim prostorima predstavljala je, i još uvek predstavlja, društvenu grupu koja u svojim rukama drži najviše društvene 82

DRUŠTVO U RASKORAKU

moći20. A kada je najveća količina društvene moći koncentrisana na jednom mestu, odnosno u malom broju ruku, postoje svi uslovi za održavanje autoritarnog sistema društvenih vrednosti i autoritarizma kao dominantnog oblika političkog uređenja. Na ovaj način se formira društvena struktura koja iznutra generiše mnoge društvene protivrečnosti i koči razvoj. Problem je što u našoj dosadašnjoj praksi nije posvećena dovoljna pažnja izgradnji sistema društvenih vrednosti koji bi bio u funkciji globalne transformacije ekonomskih odnosa i koji bi preferirao privrednu liberalizaciju i globalnu modernizaciju društvenih odnosa.

20

S. Miladinović: Socijalna reprodukcija i društvena svest vladajućih elita u Srbiji i Hrvatskoj pred raspad SFRJ, Filozofski fakultet, Beograd 1999.

83

PROBLEM EKONOMSKE NERAZVIJENOSTI Veliki problem na putu evropske integracije predstavljaju protivrečnosti koje slede iz ekonomske nerazvijenosti, kao i iz nedostatka racionalnog privrednog zakonodavstva. Ovaj red protivrečnosti je u direktnoj vezi sa strukturalnim kontekstom, s obzirom na to da se dostignuti tehničko-tehnološki nivo privredne razvijenosti direktno odražava i na socijalnu strukturu stanovništva, odnosno na prostornu alokaciju i zastupljenost različitih grana delatnosti u ukupnoj društvenoj strukturi, a takođe i na kvalitet i kvantitet društvenog proizvoda, kao i na kvalitet života i rada. Srbija da bi uopšte mogla biti konkurentna za ulazak u EU mora do oživi proizvodnju i to ne zatečenom tenologijom, već tehnologijom koju razvijene zapadne zemlje već uveliko koriste. Ovde se pojavljuje niz krupnih problema. Pre svega kako doći do te tehnologije? Donacijama, kreditima ili domaćim, odnosno stranim ulaganjima? Da bi bilo po kom od ovih osnova bilo moguće obnoviti proizvodnu osnovu, nužno je rešiti niz pitanja i izvršiti niz intervencija u pravnom, političkom i privrednom sistemu. Srbija važi za zonu velikog rizika za sve naše potencijalne poslovne partnere. Dosadašnje iskustvo je ukazivalo na pravnu nesigurnost, promenljivost zakona, pre svega u oblasti fiskalne politike, na nepostojanje garancija neophodnih za normalno poslovanje. U zemljama EU su već odavno uspostavljeni ekonomska, politička i pravna stabilnost. Uspostavljeni su čak i standardi u svim ovim oblastima, te se za svaku zemlju, interesenta za pristup Uniji, postavlja zahtev da prihvati date standarde, odnosno kompletnu pravnu regulativu u oblasti ekonomskih i političkih odnosa, ali i standarde u oblasti tehničkog kvaliteta procesa rada i konačnog proizvoda. Naravno, da bi kod nas bilo moguće prihvatiti evropske (i svetske) standarde, neophodno je izboriti se sa vrlo raširenim shvatanjima, koja se, podržavajući ideju socijalnog intervencionizma u privredi, suprotstavljaju

Slobodan Miladinović:

liberalnoj tradiciji zapadne Evrope i delovanjima zakonitosti tržišta. Pre svega, treba naglasiti da je još uvek, kod nas, nerešeno pitanje privatnog vlasništva, odnosno vraćanja nacionalizovane imovine nekadašnjim vlasnicima. Od tog pitanja je čak napravljena farsa time što je nacionalizovanu imovinu dobio mali broj vlasnika, od kojih je nekadašnja kraljevska porodica najpoznatija, što je izazvalo veliki publicitet, ali čime problem jedva da je dotaknut. Pitanje privatizacije javne (društvene – državne) svojine još uvek nije ni dotaknuto. I dalje dominira državna svojina, što, svakako, nije trend koji usvaja EU. Mi se, dakle, nalazimo u rascepu između ostataka socijalističke planske privrede kojom rukovodi državno-partijska vladajuća elita i začetaka moderne tržišne privrede u privatnom vlasništvu. Privatni i javni sektor su u neprestanim antagonizmima, koji zbog nedovršene pravne regulative ekvilibriraju na granici kriminogenog poslovanja, odnosno sive ekonomije1. Siva ekonomija se, takođe, može smatrati za način života društava Srbije (i ne samo Srbije, već i mnogih njenih suseda). Nosioci sive ekonomije su, kod nas, ostaci nekadašnje, a sada osiromašene klase radništva i dela srednje klase, uz vidno učešće nasleđenog sitnog privatnog sektora iz socijalističkog perioda. Tokom devedesetih je došlo i do vidne restratifikacije našeg društva2, čije su osnovne karakteristike drastično osiromašenje većine stanovništva. Jedna od vidljivih manifestacija toga je gotovo potpuno nestajanje srednje klase, bar kada je reč o materijalnom standardu. Materijalno gušenje srednje klase je imalo za posledicu njenu političku pasivizaciju, što se, nesumnjivo još uvek negativno odražava na prodor demokratskih institucija u naš politički (i privredni) sistem. Ovo predstavlja poseban problem i zbog toga što se srednja klasa, u 1 2

Danilo Mrkšić: „Dualizacija sive ekonomije i stratifikaciona struktura“ u M. Lazić (ur.): Razaranje društva, Filip Višnjić, Beograd 1984. Danilo Mrkšić: „Restratifikacija i promene materijalnog standarda“ u M. Lazić (ur.): Račji hod, Filip Višnjić, Beograd 2000.

86

DRUŠTVO U RASKORAKU

sociološkoj literaturi, tradicionalno smatra stubom društva i osloncem svih progresivnih ideja, ideologija i političkih organizacija. Materijalno opadanje srednje klase praktično znači njeno osiromašenje. Siromašnih je u Srbiji danas veoma mnogo, bilo da granicu siromaštva merimo minimalnim dnevnim, nedeljnim ili mesečnim prihodom po glavi stanovnika ili da je merimo potrošačkom korpom, kao što je to slučaj kod nas. Tu spadaju veliki delovi radništva, seljaštva i srednje klase, tu spada i veliki broj beskućnika (podstanara) i nezaposlenih. Siromaštvo je, dakle, bitna odredba ekonomskog statusa većine ljudi sa našeg prostora. Nasuprot njima, imamo mali broj novonastalih ekstremnih (za naše uslove) bogataša, čije je bogatstvo, u većini slučajeva, sumnjivog porekla. Ovakva socijalna slika izaziva brojne socijalne napetosti u društvu i u suprotnosti je sa strukturalnim modelom koji važi u zemljama EU. Praktično, da bismo uopšte bili konkurentni za pristupanje EU, morali bismo uravnotežiti socijalnu sliku društva Srbije, a to zaista nije moguće u kratkom roku. Kao prvo, potrebno je materijalni status srednje klase, radništva i seljaštva dovesti na po standardima razvijenog sveta prihvatljiv nivo. U suprotnom bismo samo mogli biti veliki socijalni problem razvijene Evrope. Međutim, pitanje je da li Evropa želi da u svoje redove primi državu ovakvih ekonomskih karakteristika i da li želi da rešava tuđe socijalne probleme kao svoje.

Siromaštvo i način života siromašnih

Problem siromaštva

Po već zastarelim definicijama pod siromaštvom se podrazumevalo stanje nedovoljnosti ličnih ili porodičnih prihoda 87

Slobodan Miladinović:

za nabavku minimalne korpe robe i usluga. Danas se smatra da je siromaštvo stanje u kom nedostaju osnovne mogućnosti za dostojanstven život. Siromaštvo se danas manifestuje na različite načine, a posebno kroz nedostatak prihoda i sredstava dovoljnih da se osigura održiva egzistencija; zatim kroz glad i neuhranjenost, slabo zdravlje, ograničenu ili nikakvu dostupnost obrazovanja i ostalih osnovnih javnih usluga (npr. zdravstvene zaštite); kroz povećanu smrtnost, uključujući smrtnost od bolesti; beskućništvo i neadekvatne stambene uslove; nesigurno okruženje, društvenu diskriminaciju i izolaciju. Ovome treba dodati i isključenost iz procesa odlučivanja, kao i isključenost iz građanskog društvenog i kulturnog života zajednice, što se može identifikovati kao vid negacije ljudskih prava3. Siromaštvo treba, danas, posmatrati kao multidimenzionalnu pojavu, kao stanje koje karakterišu (trajna ili hronična) uskraćenost resursa, sposobnosti, mogućnosti izbora, sigurnosti i moći koji su potrebni za adekvatan životni standard i ostvarenje drugih građanskih, ekonomskih, političkih, kulturnih i socijalnih prava. To znači da se pojam siromaštva ne odnosi samo na neadekvatne prihode, već da on podrazumeva i mogućnost zadovoljavanja osnovnih društvenih potreba kao što su npr. osnovna ljudska prava, ali i ono što nazivamo neopipljivim faktorima kao što su rizik, nejednakost, marginalizacija, diskriminacija, izolovanost, osećaj nemoći i ranjivosti, ograničenost mogućnosti izbora. Kada se jednom uđe u siromaštvo, tada je teško osloboditi ga se. Nije potrebno posebno komentarisati činjenicu da loši stambeni uslovi ili neadekvatna (u kvantitetu i kvalitetu) ishrana štete zdravlju dece i njihovom napredovanju u obrazovanju. Trajnija nezaposlenost može rezultirati gubljenjem samopoštovanja i samopouzdanja ili 3

88

Autopercepcija siromaštva od strane siromašnih sama za sebe govori dovoljno: siromaštvo je „nedostatak sredstava da kupite kompjuter i knjige“, „nedostatak sredstava za stručno usavršavanje“, „nemogućnost da putujete“, „nemanje para za bioskop, pozorište, novine“, „nemogućnost da se družite sa prijateljima“ (Poverty from the Civil Society Perspective, With a Review of Regional Specific Characteristics, Serbia Free of Poverty, Belgrade, p. 26).

DRUŠTVO U RASKORAKU

odvesti do očaja, u ekstremnim slučajevima čak i do samoubistva. Neretko, prateću pojavu siromaštva čine alkoholizam, narkomanija i, uopšte, različite bolesti zavisnosti, čime se otvara i neprestano produbljuje začarani krug siromaštva. Ovi problemi, iako nisu tipični samo za siromašne, i psihičke posledice koje oni donose, u uslovima siromaštva samo bivaju pogoršani i dopunjeni drugim problemima kao što su nasilje u porodici, zlostavljanje i sl. Od šest milijardi ljudi na svetu 2,8 milijardi njih danas živi sa manje od dva dolara dnevno, dok 1,2 milijarde ljudi troši manje od jednog dolara dnevno. Od sto dece svako osmo dete ne doživi svoj peti rođendan, svaki deveti dečak i svaka četrnaesta devojčica ne idu u školu4. Tokom devedesetih je u većini zemalja u tranziciji u značajnoj meri uvećano siromaštvo. Ono se, u prvom redu, manifestuje kroz uvećanje nezaposlenosti, koje je, inače, uvek prisutno kada se dešavaju krupne društvene, ekonomske i političke promene. U većini zemalja srednje i istočne Evrope se moglo smatrati da pojedine kategorije stanovništva pripadaju grupacijama sa velikim rizikom od potencijalnog siromaštva (nezaposleni, niže obrazovani, seosko stanovništvo). Danas je siromaštvo jedna od najizraženijih karakteristika postsocijalističkih zemalja5. Međutim, posmatrano iz ugla siromaštva, ove zemlje su izrazito izdiferencirane. Praktično, masovnim siromaštvom nisu obuhvaćene jedino centralnoevropske zemlje. Međutim, i u njima je, u prvim godinama tranzicije (između 1993–1995), broj siromašnih udvostručen. Povećao se sa nešto ispod 1% na 2%. U balkanskim zemljama ono je povećano sa približno 5% na jednu trećinu. Jaz

4 5

Strategija za smanjenje siromaštva, Vlada Republike Srbije, Beograd 2002. Podaci koji se ovde navode preuzeti su iz Branko Milinović: Income Inequality and Poverty During the Transition from planned to Market Economy, The World Bank, Washington D. C. 1998, p. 67–80. 89

Slobodan Miladinović:

siromaštva raste sa 0,1% (iznos karakterističan za gotovo sve socijalističke zemlje) na 2,2% bruto nacionalnog proizvoda6. Zbirno, za sve bivše socijalističke zemlje, indeks siromaštva raste sa 4 na 45% (ili, u apsolutnim brojkama, broj siromašnih raste sa 13,6 na 168 miliona ljudi). Ukupan jaz siromaštva iznosi 3,5%. Karakteristično je da su, u svim ovim zemljama, najgore prošli zemljoradnici, dok su najbolje prošli penzioneri. Siromaštvo i na njemu zasnovane društvene nejednakosti čine ozbiljan društveni problem i pretnju kako privrednom, tako i ukupnom društvenom razvoju, što posebno dolazi do izražaja u zemljama u tranziciji. U tim zemljama društvene nejednakosti sve više i više produbljuju krizu (siromašni zbog male kupovne moći nisu u stanju da apsorbuju eventualno pokrenutu proizvodnju); ovo ima za posledicu da se u uslovima jake međunarodne konkurencije, niskog tehnološkog nivoa proizvodnje, niskog kvaliteta proizvoda ili međunarodne ekonomske zatvorenosti ili izolacije ulazi u začarani krug razvoja). Ovo se, u sledećem koraku, manifestuje van ekonomskog života kroz izazivanje socijalnih (socijalno-klasnih) konflikata (na relaciji bogati–siromašni), što u krajnoj liniji ugrožava funkcionisanje društvenog sistema. Ovo je naročito vidljivo na samom početku izgradnje demokratskih odnosa i institucija. U društvu sa naglašenim socijalnim i ekonomskim nejednakostima vrlo brzo dolazi do porasta učestalosti nasilja i kriminala, u šta se, gotovo po pravilu, uključuju upravo siromašni. Posledica socijalnih nejednakosti uslovljenih

6

Slična je situacija u baltičkim zemljama, gde se broj siromašnih povećao sa 1 na 29% dok je jaz siromaštva skočio na 3,1%. Najteža je situacija u slovenskim republikama bivšeg SSSR-a. Indeks siromaštva se tamo povećao sa 2 na 52% (reč je o desetom delu ukupne svetske populacije). Naravno, ovde je jaz siromaštva izrazito visok 4,8%. Najdramatičnija je situacija u centralnoazijskim zemljama bivšeg SSSR-a. U njima se, još u socijalističkom periodu, broj siromašnih popeo na 15%. Tokom tranzicije se taj broj povećao na 66%. Jaz siromaštva raste na 9,8% (Branko Milinović: isto, p. 67–80).

90

DRUŠTVO U RASKORAKU

siromaštvom je i narušavanje (ionako malog) socijalnog kapitala7 i niže participacije građana u političkom životu i društvu, što siromašnima povratno smanjuje mogućnosti uticaja na donošenje za njih relevantnih odluka. U razvijenim zemljama su detaljno analizirani gotovo svi aspekti života siromašnih8. To se, međutim, ne bi moglo reći za većinu zemalja u postsocijalističkoj tranziciji, a posebno ne za države nastale na prostoru bivše Jugoslavije, gde su prva istraživanja započeta i rađena tek u nekoliko poslednjih godina. O dinamici siromaštva se u ovim zemljama još uvek malo zna. Što je najgore, malo se zna o tome koliko dugo porodice u ovim sredinama ostaju u siromaštvu i koje strategije koriste da bi iz njega izašle, niti ima saglasnosti oko raširenosti siromaštva. Nisu utvrđene čak ni konvencije oko toga koje linije i ekvivalentne skale treba koristiti prilikom istraživanja siromaštva, s obzirom na to da nije usvojena nacionalna ili zvanična linija siromaštva9. Izbor linija ili skala siromaštva značajno utiče na broj siromašnih, dok je profil siromaštva (sastav siromašnih) stabilniji i manje zavisi od prihvaćenih linija siromaštva ili ekvivalentnih skala siromaštva10.

7

Pierre Bourdieu: „The Forms of Capital“ u J. G. Richardson (ed): Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education, Greenwoos Press, New York, 1986, p. 241–258. 8 S. Becker (1997): Responding to Poverty, London and New York: Longman. 9 U istraživanju siromaštva urađenom 2002. godine uzeta je linija siromaštva u iznosu od 4.489 dinara ili 72 dolara mesečno, odnosno 2,4 dolara dnevno (Biljana Bogićević, Gorana Krstić, Boško Mijatović i Branko Milanović: Siromaštvo i reforma finansijske podrške siromašnima, Centar za liberalnodemokratske studije, Beograd 2003, str. 19). 10 P. Tsakloglou (1998): „Who Are the Poor in Greece? Analising Poverty under Alternative Concepts of Resources and Equivalence Scales“, Journal of European Social Policy 3: 213–236. 91

Slobodan Miladinović:

Siromaštvo u Srbiji – stanje

Siromaštvo je u svojoj ekstremnoj formi u Srbiji vidljivo od početka devedesetih godina prošlog veka. U ranijem periodu (u vreme SFRJ) ostvarivan je bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika u iznosu od oko 3.000 američkih dolara. Privreda je funkcionisala znatno bolje nego u ostalim socijalističkim zemljama i dobrim delom se bazirala na tržišnim odnosima. Obrazovanje, zdravstvena i socijalna zaštita i ostale javne usluge su manje-više bile dostupne većini stanovništva. Iz ovoga se s početka devedesetih pretpostavljalo da će Srbija (kao uostalom i druge republike bivše Jugoslavije) krenuti sa bolje startne pozicije i imati više uspeha u realizaciju predstojeće tranzicije u pravcu izgradnje tržišne privrede i demokratskog društva nego ostale socijalističke zemlje. Umesto očekivanog uspeha Srbiju je zadesio ekonomski i politički sunovrat (pad proizvodnje i bruto nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, nezaposlenost, drastično smanjenje kupovne moći stanovništva, koja je uzrokovana upravo politikom autoritarnog režima, međunarodna izolacija, ekonomske sankcije, rat, NATO bombardovanje). Situaciju dodatno pogoršava dolazak 700.000 izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, koji sada čine približno 10% ukupnog stanovništva Srbije. Nakon NATO bombardovanja (1999), veliki broj Srba sa Kosova prelazi u centralnu Srbiju gde dobija status raseljenog lica. Sve ovo vodi rapidnom osiromašenju većine stanovništva sa jedne strane, i ekstremnom bogaćenju manjine s druge strane zahvaljujući korupciji, privrednom kriminalu i bliskim vezama sa režimom11. 11

92

Burna politička dešavanja sa kraja prošlog veka uslovila su drastičan pad životnog standarda, što je izazvalo niz problema, počev od ličnih, preko porodičnih, pa do frustracija celih društvenih grupa. Mnogi pripadnici srednjih slojeva su naglo padali na hijerarhiji društvenih položaja, moći i materijalnog standarda. Posledica ovoga bio je i pad njihovog ugleda. Pad standarda, udružen s povećanom nesigurnošću i neizvesnošću položaja, razarao je sistem vrednosti. U Srbiji nakon pedesetogodišnjeg ograničavanja dolazi do razvoja privatnog sektora. Razvoj privatnog sektora

DRUŠTVO U RASKORAKU

Tržište rada u Srbiji je podeljeno na formalno i neformalno, odnosno sivo tržište rada. Pod pritiskom siromaštva različite kategorije stanovništva se uključuju na neformalno tržište rada. Tu ima zaposlenih sa nedovoljnim prihodima za normalan život, zatim se tu nalaze tehnološki viškovi, nezaposleni, studenti, izbeglice, penzioneri. U sivoj ekonomiji je u godinama oko hiperinflacije (1993) cirkulisalo oko 50% bruto nacionalnog proizvoda12. Prema nekim procenama, oko milion ljudi pokušava da ostvari prihode na taj način. Rezultati istraživanja pokazuju da je 2000. godine svaki peti nezaposleni i svaki četvrti zaposlen u društvenom/državnom sektoru učestvovao u sivoj ekonomiji. Našli smo se u apsurdnoj situaciji jer umesto da nezaposleni vrše pritisak na formalno tržište rada, dolazi do paradoksa da formalno zaposleni predstavljaju glavnu konkurenciju nezaposlenima na neformalnom tržištu rada13, što za posledicu ima pad cene rada na sivom tržištu rada. Na prostoru bivše Jugoslavije se, od 1995. godine, s izuzetkom Slovenije, vrlo malo postiglo u razvoju privrede. Fizička obnova regiona (putevi, mostovi, zgrade, trgovine, itd) na mnogim mestima stvara privid privrednog napretka i normalnog života. S druge strane je vladajuća politička i privredna elita u svakoj od novostvorenih država dobila jedinstvenu priliku da nekadašnju društvenu svojinu pretoči u sopstveno vlasništvo i time sebi obezbedi još veću moć nego što je imala u periodu pre

dovodi do rasta materijalnog položaja njegovih pripadnika. Ovo uzrokuje društveno raslojavanje. Tako se stvara, na jednoj strani, tanak sloj bogatih, a na drugoj, ogromne mase osiromašenog stanovništva. U tome je dodatni razlog za rastakanje do tada važećeg vrednosnog sistema. Vidi Boris Begović i Boško Mijatović (redaktori): Korupcija u Srbiji, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd 2001, str. 172. 12 Poverty Reduction Strategy; Paper for Serbia – Executive Summary and Activity Matrices, Government of the Republic of Serbia, Belgrade 2003, p. 3. 13 Gorana Krstić, Božo Stojanović: Osnove reforme tržišta rada u Srbiji, CLDS, Beograd 2001, str. 30. 93

Slobodan Miladinović:

raspada zemlje14. Međutim, velika većina stanovništva ovih prostora i dalje za sebe ne vidi nikakvu perspektivu. Indeks siromaštva u Srbiji (bez pokrajina) jeste 1978. godine iznosio 15,3% a 1999. godine 19,5%. Procenjuje se da je 1993. godine 50–70% stanovništva živelo ispod linije siromaštva. Tokom sedamdesetih u ukupnom siromaštvu dominiraju seljaci (64,7% – 1978), dok početkom devedesetih preovladava urbano stanovništvo (poljoprivrednici – 25%; mešovita domaćinstva – 27,1% i nepoljoprivredna 47,1% ukupnog broja siromašnih), što znači da polovinom devedesetih glavnina siromašnih pripada nižim i srednjim slojevima gradske populacije15. U prvom polugodištu 2000. godine nešto više od trećine stanovništva u Srbiji je bilo siromašno, budući da su njihovi prihodi u proseku bili manji od 30 dolara mesečno. Od toga 18,2% stanovništva živelo je u apsolutnom siromaštvu sa mesečnim prihodima manjim od 20 dolara. Pad bruto nacionalnog proizvoda u desetogodišnjem periodu ključni je faktor koji je uticao na rast siromaštva. Procenat siromašnih povećan je sa 14,1% u 1990. godini na 36,5% u prvom polugodištu 2000. godine16. U 2002. godini približno svaki deseti stanovnik u Srbiji (10,6%) bio je siromašan, jer je živeo u domaćinstvu čija je potrošnja po potrošačkoj jedinici u proseku bila manja od 4.489 dinara ili 72 dolara mesečno, tj. 2,4 dolara dnevno17. Na osnovu nalaza raznih istraživanja može se konstatovati da su u Srbiji najsiromašniji stanovnici sela koji su 14

15

16

17

94

Vidi Slobodan Miladinović: „Značaj političke elite za pokretanje globalnog ekonomskog razvoja“ u Menadžment – ključni faktori uspeha, FON, Beograd 2004. Danilo Mrkšić: „Dualizacija ekonomije i stratifikaciona struktura – siva ekonomija kao način preživljavanja“ u M. Lazić (ur.): Razaranje društva, Filip Višnjić, Beograd 1994, str. 35–36. Biljana Bogićević, Gorana Krstić i Boško Mijatović: Siromaštvo u Srbiji i reforma državne pomoći siromašnima, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd 2002, str. 36. Biljana Bogićević, Gorana Krstić, Boško Mijatović i Branko Milanović: Siromaštvo i reforma finansijske podrške siromašnima, Centar za liberalnodemokratske studije, Beograd 2003, str. 19.

DRUŠTVO U RASKORAKU

neobrazovani, nezaposleni ili izdržavana lica starija od 65, odnosno mlađa od sedam godina koja žive u domaćinstvu sa pet ili više članova. U SR Jugoslaviji (ne računajući Kosovu i Metohiju) 1999. godine, u poređenju sa 1990, društveni proizvod izražen u stalnim cenama bio je manji za 54% ili preračunato u nemačkim markama po tržišnom kursu bio je manji za 72%. Prosečna plata (preračunata u markama po tržišnom kursu) jeste bila umanjena za 80%, a prosečna penzija za 82%. Stopa otvorene nezaposlenosti u odnosu na registrovanu radnu snagu povećana je od 19,7% (1990) na 27,3% (1999), a stopa viška zaposlenih u društvenim i državnim preduzećima je povećana sa oko 19,6% na oko 58%. Te iste 1999. godine je stopa siromaštva svih domaćinstava iznosila 29,4%, a nepoljoprivrednih koje pretežno živi od plata i penzija 32,9%18. Prema novijim analizama rađenim u Srbiji u kontekstu procesa Strategije za smanjenje siromaštva, oko 10% stanovništva je u 2002. godini živelo ispod nacionalne linije siromaštva (od 2,4 evra dnevno). Oko 2% stanovništva nije u stanju da sebi priušti čak i najosnovniju potrošačku korpu. Analiza podataka iz pregleda koju je uradila Svetska banka19 pokazuje da je siromaštvo koncentrisano među domaćinstvima koja su bez zaposlenja, kod onih koji su sa niskim stepenom obrazovanja, kod domaćinstava sa izbeglicama i interno raseljenim licima i u određenim regionalnim zonama (seoski deo jugoistočne Srbije). U Srbiji je 2002. godine bilo oko 790.000 siromašnih i oko 1,5 miliona materijalno nedovoljno obezbeđenih. Oko 250.000 domaćinstava (10,3%) živelo je u siromaštvu, odnosno oko 474.000 domaćinstava (19,5%) bilo je materijalno nedovoljno obezbeđeno. Stvarno stanje je mnogo teže, s obzirom na to da prikazani podaci ne obuhvataju u potpunosti izbeglice i raseljena 18 19

Bilten G17, br. 13, januar 2001. Document of the European Bank for Reconstruction and Development: Strategy for Serbia and Montenegro as Approved by the Board of Directors at its Meeting on 2 November 2004, p. 15. 95

Slobodan Miladinović:

lica (ni 25 hiljada ljudi u kolektivnim centrima), koji su ugroženiji od ostalih stanovnika. U Srbiji, kao i u većini drugih zemalja u postsocijalističkoj tranziciji, ruralno stanovništvo je znatno siromašnije u odnosu na urbano stanovništvo20. Siromaštvo je postalo ruralni fenomen, kao, uostalom, i u većini zemalja u tranziciji, s obzirom na to da je rast realnih zarada i penzija (koji čine dominantan izvor prihoda stanovništva u urbanim sredinama) bio relativno veći u odnosu na rast drugih izvora prihoda21. Pored toga, siva ekonomija (kao jedna od glavnih strategija preživljavanja) pruža znatno veće šanse za preživljavanje gradskom stanovništvu, nego seoskom22. Gledano i prema visini zarada23, primećuje se da je siromaštvo u Srbiji značajno smanjeno. Po tom kriterijumu je 2002. godine bilo 14,5% siromašnih u odnosu na 36,5% u 2000. godini. Međutim, i pored smanjenja broja siromašnih, sada je problem u tome da je siromašnima potrebno znatno više (novčanih) sredstava da bi se izjednačili sa linijom siromaštva. Iako je procenat siromašnih smanjen, oni su u proseku siromašniji nego dve godine ranije, a takođe više i u odnosu na 1995. godinu. Prema podacima Svetske banke, u 2002. godini je oko 36% stanovništva Kosova živelo ispod linije siromaštva od 1,65 dolara po odraslom stanovniku dnevno24. Iako manje prisutno, ekstremno siromaštvo je predstavljalo ozbiljan problem, s obzirom na to da je 15% stanovništva preživljavalo ispod linije 20

Indeks siromaštva ruralnog stanovništva skoro dva puta je veći od indeksa siromaštva urbanog stanovništva: 14,2% prema 7,8%, respektivno, dok je njihov relativni rizik siromaštva bio za oko trećinu veći u odnosu na prosek cele populacije. 21 Vidi TransitionReport 2002, EBRD 22 Biljana Bogićević, Gorana Krstić, Boško Mijatović i Branko Milanović: Siromaštvo i reforma finansijske podrške siromašnima, Centar za liberalnodemokratske studije, Beograd 2003, str. 20–21. 23 Biljana Bogićević, Gorana Krstić, Boško Mijatović i Branko Milanović: isto, str. 23. 24 Document Of The European Bank For Reconstruction And Development: Strategy For Serbia And Montenegro, As approved by the Board of Directors at its meeting on 2 November 2004, p. 34. 96

DRUŠTVO U RASKORAKU

od 2.100 kalorija po odraslom članu dnevno25. Najugroženije kategorije stanovništva su seljaci bezemljaši, invalidi, oni sa niskim obrazovanjem, kao i domaćinstva na čijem su čelu žene i domaćinstva sa velikim brojem dece. Siromaštvo je na Kosovu takođe povezano i sa etničkom pripadnošću (najugroženije je nealbansko i nesrpsko stanovništvo). Uprkos velikom broju siromašnih ljudi, čini se da Kosovo nema značajne disparitete kada se radi o dohotku. Siromaštvo i isključenost iz društvenih tokova za većinu običnih ljudi dobijaju neslućene dimenzije, a privredni razvoj doživljava potpuni kolaps praćen negativnim platnim bilansom, poljoprivreda i selo su razoreni, najmlađi i najobrazovaniji u velikom broju odlaze u inostranstvo, stope nezaposlenosti su sada zvanično među najvišim u svetu, od postojećeg broja zaposlenih sve veći broj prima subvencionirane plate, ranije relativno kvalitetna javna infrastruktura i ravnopravan pristup javnoj infrastrukturi (zdravstvo, obrazovanje, sport, kultura) skoro su nestali, a ono što je preostalo dostupno je onim malobrojnim srećnicima koji su još uvek u stanju da plaćaju čvrstom valutom, i na kraju – što veoma zabrinjava – nejednakost je dostigla visine bez presedana. Kriza iz devedesetih praćena siromaštvom je na socijalnom planu ostavila mnogo negativnih posledica. Porast kriminaliteta i uspostavljanje sprege vlasti i kriminala doveli su do toga da se vrednosti savremenog sveta smatraju nepotrebnim ili suvišnim, ako ne čak i nepoželjnim. Obrasci socijalne poželjnosti se okreću ka sticanju brže i lake zarade, dok se rad kao vrednost smatra nepoželjnim. Korupcija je zahvatila čak i institucije koje bi, po logici stvari, trebalo da se bore protiv nje, kao što su sudstvo i policija26. 25

26

Ova procena je data u novembru 2003. godine u izveštaju koji je uradio Riinvest, u kome se tvrdi da preko 59 procenata kosovskog stanovništva nije bilo u stanju da zadovolji druge potrebe osim hrane i odeće, a da oko 12 odsto stanovništva čak nije bilo u stanju da zadovolji potrebe za hranom. Vidi Slobodan Vuković: Korupcija i vladavina prava, IDN-Draganić, Beograd 2003. 97

Slobodan Miladinović:

Istraživanje javnog mnjenja, koje je sproveo Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka pred kraj 2002. godine, ukazuje na to da su se siromaštvo, nezaposlenost i skupoća subjektivno iskazivali kao najvažniji problemi građana Srbije (44% ispitanih). Kao drugi problem (koji je apostrofiralo 16% ispitanih) javljaju se kriminal i korupcija, dok je spore ekonomske reforme pomenulo 14% anketiranih. Dalje slede politički problemi, od kojih su politički sukobi primarni za 10% ispitanih, a nesloga u narodu i nedovoljne političke reforme najvažniji su problemi za po 4% građana27. Nešto pre toga istraživači Centra za liberalno demokratske studije nalaze da kao tri najvažnija problema s kojima se susreće srpsko društvo (od deset ponuđenih) ispitanici navode siromaštvo, kriminal i političku nestabilnost. Siromaštvo kao najveći problem registruje 48,1%, kriminal 35% i političku nestabilnost 31% ispitanika28 (niže obrazovani nešto malo češće percipiraju siromaštvo, a više obrazovani političku nestabilnost). Socijalne karakteristike siromaštva u Srbiji

Siromaštvo u Srbiji ima brojne socijalne karakteristike. Kao najznačajnije prisutne u našem društvu mogli bismo izdvojiti sledeće:29 Siromaštvo je u Srbiji u bliskoj vezi sa nivoom obrazovanja. Rizik od siromaštva je dva puta veći kod onih koji nemaju kompletno osnovno obrazovanje nego kod ostalih (svega 2% visokoobrazovanih spada u siromašne). Isto važi i za dubinu i intenzitet siromaštva. 27

Evropa plus, 51–53, januar/mart 2003, str. 5. Boris Begović i Boško Mijatović (redaktori): Korupcija u Srbiji, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd 2001, str. 172. 29 Poverty Reduction Strategy: Paper for Serbia, Executive Summary and Activity Matrices, Government of the Republic of Serbia, Belgrade 2003, p. 5–7. 28

98

DRUŠTVO U RASKORAKU

Posebno ugrožene kategorije su nezaposleni, stari (preko 65 godina) i deca. Kod nezaposlenih (registrovanih na tržištu rada) rizik od siromaštva je veći za 59% nego kod ukupne populacije. Najugroženiji su nezaposleni u ruralnim područjima, dok su zaposleni u urbanim područjima u najpovoljnijoj poziciji. Stari (preko 65) čine skoro četvrtinu ukupnog broja siromašnih, a 17,7% ukupne populacije. Najrizičniju grupu čine starije osobe bez penzije. Siromaštvom je obuhvaćeno 12,7% dece. Njihov relativni rizik od siromaštva je za 20% veći od iznosa za ukupnu populaciju. Jaz siromaštva dece je znatno veći u poređenju sa drugim starosnim grupama. Siromaštvo je u Srbiji u bliskoj vezi sa brojnošću domaćinstva. Kod domaćinstava sa pet i više članova rizik siromaštva iznosi 26,3%. Takođe su ugrožena i samačka domaćinstva, kao i dvočlana staračka domaćinstva (rizik je za dve trećine veći nego kod ukupne populacije). Ovo posebno dolazi do izražaja u ruralnim područjima. Siromaštvo je u Srbiji ruralni fenomen zbog brzog porasta realnih zarada i penzija, koji su, uglavnom, izvor prihoda urbane populacije. Indeks siromaštva ruralne populacije je skoro dvostruko veći nego kod urbane. U poređenju sa urbanom populacijom ruralna je izložena većem riziku, dubini i oštrini siromaštva. Siromaštvo je ruralni fenomen ne samo kod nas, već i u svetskim razmerama. Čak 75% ukupnog broja siromašnih živi i radi u ruralnim područjima30. Jugoistočna Srbija, posebno njeni ruralni delovi su dva puta više izloženi riziku od siromaštva nego ostali delovi Srbije. Četvrtina siromašnih živi u selima na jugoistoku i delu zapadne Srbije. Siromaštvom su obuhvaćene ekonomski i socijalno izolovane grupe: – Izbeglice i interno raseljena lica: U najtežem položaju su oni koji se nalaze u kolektivnim centrima. Procenjuje se da oko 25% izbeglih i interno raseljenih pripadaju kategoriji siromašnih; 30

Rural Poverty Report: The Challenge of Ending Rural Poverty, Oxford University Press, 2001, N. Y., p. 16. 99

Slobodan Miladinović:

– Romi: u poređenju sa drugim ugroženim grupama oni su najsiromašniji i najugroženiji. Romi su obuhvaćeni najvećim rizikom od trajnog siromaštva, što se posebno odražava na ključne aspekte njihovog života: nezaposlenost je oko četiri puta veća nego kod ostalih; obrazovanje, 32,5% Roma nema nikakvog obrazovanja ili ima manje od četiri razreda, zdravstvenu zaštitu; njihov očekivani životni vek je znatno kraći nego kod drugih, što ukazuje na to da njihovi životni uslovi već, po sebi, predstavljaju zdravstveni rizik; uslove stanovanja. Generalno se može tvrditi da je kod Roma evidentno nizak sociokulturni nivo, koji se prvo prepoznaje kroz nizak stepen obrazovanja i nedostatak školskih kvalifikacija, iz čega sledi da su oni u mogućnosti da se prvenstveno bave najtežim i najmanje plaćenim poslovima (ako su uopšte zaposleni). Karakteriše ih i nedovoljna uključenost u predškolske i školske institucije, a često i potpuna nepismenost (a takođe često, zbog jezičkih barijera, i edukativna zapuštenost, pa čak i prelazak u specijalna odeljenja). Sve ovo vodi ka višegeneracijskom reprodukovanju siromaštva i ima za posledicu kompletnu životnu ugroženost; – Hendikepirani: razlog njihovog siromaštva najčešće leži u niskom obrazovanju i ograničenim šansama za zapošljavanje, samo trećina hendikepiranih ima posao prilagođen njihovim mogućnostima i potrebama. Siromaštvo hendikepiranih nije određeno ograničenjima koje nameće sama invalidnost, već je, pre svega, određeno diskriminatorskim odnosom i marginalizacijom koju sprovodi okruženje, što se prepoznaje u nizu mentalnih i fizičkih barijera sa kojima se oni suočavaju. Suštinski njihovo siromaštvo produkuju vrlo često i neadekvatna zakonska rešenja kojima se reguliše njihov status i život u oblasti obrazovanja, zdravstvene zaštite i zapošljavanja, ali takođe i nepoštovanje njihovih zakonskih prava; – Žene: veći je udeo žena bez ličnih prihoda, češće su nižih kvalifikacija nego muškarci, teže nalaze posao, posebno su ugrožene samohrane majke, stare žene u ruralnim oblastima, domaćice, Romkinje, izbeglice, neobrazovane i nezaposlene, bolesne i žene sa hendikepom, žrtve nasilja. Porastom siromaštva polne nejednakosti postaju sve veće. Preko 40% starijih od 15 100

DRUŠTVO U RASKORAKU

godina nema redovne lične prihode. Žene prosečno zarađuju 10% manje od muškaraca za isti posao. Ovo je naročito vidljivo u sektorima kao što su obrazovanje, zdravstvo i socijalna zaštita gde žene čine većinu zaposlenih (u ovim su sektorima delatnosti prosečne zarade često bivale niže nego u ostalim). Žene predstavljaju 53% birača, ali zato samo 7% biranih predstavnika na svim nivoima vlasti. U Srbiji je preko 50% njih između 19– 24. godine nezaposleno. Najveća stopa nezaposlenosti je u romskoj populaciji (preko 80% zvanično nezaposlenih)31. Siromaštvo i njemu odgovarajući način života

Siromaštvo neminovno prati i stil života koji je u literaturi poznat i pod imenom kultura siromaštva. Kultura siromaštva predstavlja specifičan sindrom koji izrasta iz određenih životnih uslova (i ona pretpostavlja, kao svoj socijalni okvir, određenu finansijsku situaciju, nezaposlenost ili nedovoljnu zaposlenost, niska primanja i ljude niskih kvalifikacija). Ona je istovremeno i adaptacija i reakcija siromašnih na njihov marginalni položaj u društvu. Siromašni shvataju da imaju marginalan položaj unutar stratifikovanog društva koje im ne pruža šansu za uzlaznu pokretljivost niti u sociopoložajnom niti u materijalnom smislu. Kultura siromaštva predstavlja pokušaj da se siromašni izbore sa osećajem beznađa i očaja, koji se razvija iz nemogućnosti da se postigne uspeh i ostvare ciljevi i vrednosti šireg društva. U nameri da prežive, siromašni razvijaju sopstvene institucije32, s 31

Draft country programe document, Serbia and Montenegro, United Nations Children’s Fund, Executive Board, Annual session 2004, 7–11. June 2004, Item 4 of the provisional agenda, p. 3. 32 Dešava se da siromašni osnivaju razne zadruge i kreditne fondove, s obzirom na to da banke često nisu spremne da ih kreditiraju jer ne veruju da će oni biti u stanju da vrate preuzeti dug. Radi se o formiranju „paralelnog sistema“, sistema „mreža“, koji nadomešta javni sektor i koji je u našim uslovima naročito vidljiv u sivoj ekonomiji gde je bio vitalniji i žilaviji od zvaničnog sistema institucija. Paralelni sistem mreža nadoknađuje ono što 101

Slobodan Miladinović:

obzirom na to da šire društvo teži da ih ignoriše i zaobiđe. Na taj način siromašni teže da izraze sopstveni skup vrednosti, normi i obrazaca ponašanja, koji su drugačiji od globalne kulture. Jednom rečju, siromašni imaju sopstveni način života, specifičnu supkulturu koja se razlikuje od globalne kulture. Mnogi elementi kulture siromaštva mogu biti, uslovno, shvaćeni kao pokušaj da siromašni, između sebe, rešavaju svoje probleme, a koji (pokušaj) ne dolazi u dodir sa postojećim institucijama naprosto zato što one nisu dostupne siromašnima, što ih ignorišu ili sumnjaju u njih, odnosno njihove mogućnosti i sposobnosti. Kultura siromaštva nije samo odgovor i adaptacija na objektivne uslove koji vladaju u društvu. Jednom formirana, ona teži da se održava i da se putem socijalizacije prenosi s jedne generacije na drugu. Ona pokazuje tendenciju da se prenosi na decu, koja socijalizacijom usvajaju osnovne vrednosti i stavove svoje kulture. Upravo zbog toga, deca vaspitavana u duhu kulture siromaštva vrlo često nisu socijalno i psihološki pripremljena da napreduju u izmenjenim uslovima u kojima dolazi do otvaranja životnih šansi sa kojima se susreću tokom svog života33. Očekivano je da oni koji dolaze iz nižih slojeva društva koje se rapidno menja, u kojem su obuhvaćeni raznim vidovima otuđenja, ostanu vezani za kulturu siromaštva, pa da se,

33

se gubi zbog nefunkcionalnosti zvaničnog institucionalnog sistema i u krajnjoj liniji omogućava preživljavanje siromašnima. Ovim se pored oficijelnog stvara i paralelno društvo sa svojom paralelnom strukturom. Može se tvrditi da u uslovima povećanog siromaštva i na njemu zasnovane kulture siromaštva dolazi do dualizacije društvene strukture, do stvaranja dva društva koja egzistiraju i funkcionišu odvojeno, ali paralelno. Najnovija istraživanja vertikalne pokretljivosti u Srbiji ukazuju na to da dolazi skoro do potpunog zatvaranja klasne strukture. Više nije zatvorena samo viša klasa za prijem onih koji potiču iz srednje i niže klase, već postaje zatvorena i srednja klasa, što znači da se klasno slojna samoreprodukcija sada pojavljuje kao dominantni obrazac klasno slojne reprodukcije našeg društva (Slobodan Cvejić: Društvena pokretljivost u Srbiji u procesu postsocijalističke transformacije, doktorska disertacija, Filozofski fakultet, Beograd 2004, str. 175–190). Drugim rečima, siromašnima ostaje da međugeneracijski samoreprodukuju svoju poziciju ili da napreduju kroz paralelni (sivi) sektor i kroz njemu odgovarajuću (paralelnu – nezvaničnu) strukturu društva.

102

DRUŠTVO U RASKORAKU

posredstvom nje, pokažu kao socijalno i psihički neprilagođeni za korišćenje šansi koje pruža razvoj. U odsustvu dobrovoljne ili državne podrške i stabilne porodice siromašni teže da razviju kulturu siromaštva, koja je, gotovo po pravilu, okrenuta protiv dominantne ideologije srednje klase. Moguće je izdvojiti određene karakteristike kulture siromaštva. Može se smatrati da je većina ovih karakteristika prisutna u životu siromašnih u Srbiji, odnosno da se i kod nas razvila specifična supkultura koju možemo smatrati kulturom siromaštva. Oskar Luis34 je utvrdio oko sedamdeset karakteristika kulture siromaštva koje je klasifikovao u četiri osnovne celine, a koje možemo prepoznati i u našem društvu: 1. Karakteristike koje se izražavaju kroz odnose supkulture i šireg društva: Ove se karakteristike prepoznaju kroz nemogućnost participacije i integracije siromašnih u glavne institucije društva. Siromašni se ili distanciraju ili isključuju iz šireg društva. Ljudi koje karakteriše kultura siromaštva stvaraju proizvod male vrednosti i zarađuju veoma malo, imaju nizak nivo obrazovanja i često ne pripadaju sindikatima i nisu članovi političkih stranaka. Generalno, ne koriste usluge institucija nacionalnog blagostanja (slabo se koriste uslugama banaka, bolnica, škola, velikih robnih kuća, muzeja, pozorišta, sportskih centara itd.). Oni održavaju kritičke (negativne) stavove prema nekim od osnovnih institucija političkog sistema (mrze policiju, nemaju poverenja u vlast, a izvesnu dozu cinizma šire i ka crkvi). Evidentan dokaz da siromašni ne participiraju u društvenim institucijama (konkretno obrazovnom sistemu) jeste činjenica da čak 69% siromašnih u Srbiji ima samo osnovno ili nekompletno srednje obrazovanje, dok samo 2% siromašnih ima visoko obrazovanje (broj visokoobrazovanih u ukupnoj populaciji je nekoliko puta veći). 34

Ideju kulture siromaštva je teorijski koncipirao Oskar Luis u Oscar Lewis: Five Families: Mexican Case Studies in the Culture of Poverty, New York: Basic, 1959; Books.; Oscar Lewis: „The Culture Poverty“ u Conformity and Conflict: Readings in Cultural Anthropology, edited by James P. Spradley and David W. McCurdy. Boston: Little Brown, 1966. 103

Slobodan Miladinović:

Niska potrošnja za obrazovanje (3,14% bruto nacionalnog proizvoda) ima negativan efekat na prihvatanje obrazovanja kod dece iz siromašnih grupa, kao i na kvalitet njihovog obrazovanja35. Tokom 2002/03. je zvanična stopa obuhvata dece osnovnim obrazovanjem iznosila 98,3% dok je zvanična stopa osipanja iznosila 0,62%. Stvarna stopa osipanja učenika se procenjuje na 15%. Ovaj problem je naročito izražen među siromašnima (u ruralnoj populaciji, kod Roma, dece sa posebnim potrebama, izbeglim i interno raseljenim licima). Evidentno je da je stopa napuštanja škole veća kod ženske dece iz porodica kojima je potrebna socijalna pomoć, kod dece sa posebnim potrebama, među Romima i u ruralnoj populaciji36. Radi se o složenom problemu koji se, između ostalog, može objasniti nedostatkom ekonomskih resursa, segregacijom, diskriminacijom, strahom, sumnjom, apatijom ili lokalnom praksom u rešavanju nekih problema. Participiranje u institucijama društva ne može po sebi eliminisati kulturu siromaštva. Postoje i shvatanja da institucije čiji je cilj pružanje pomoći siromašnima upravo održavaju ljude u životu, ali da takođe održavaju i osnovu siromaštva, kao i osećaj beznađa37. Niske zarade, hronična nezaposlenost ili nedovoljna zaposlenost imaju za posledicu neposedovanje imovine, odsustvo štednje, nedostatak rezervi hrane u kući i hroničnu besparicu. Ovakvi uslovi redukuju mogućnost participacije u širem ekonomskom sistemu. Ovi uslovi često teraju ljude da zalažu svoje stvari, da se zadužuju kod onih koji su spremni da im daju novac na zajam, 35

Obrazovni sistem je kod nas bio i ostao jedan od kanala koji su mehanizmima selekcije i raznim socijalnim preprekama omogućili održavanje klasno slojnih nejednakosti kroz generacije, čime je omogućeno, između ostalog, i međugeneracijsko prenošenje siromaštva (Slobodan Miladinović: „Obrazovanje i socijalna mobilnost“, Teme 2/1992). 36 Poverty Reduction Strategy, Paper for Serbia, Executive Summary and Activity Matrices, Government of the Republic of Serbia, Belgrade 2003, p. 26. 37 Davanjem socijalne pomoći takve institucije pomažu preživljavanje ugroženih, ali ništa ne čine da bi poboljšali njihove tržišne pozicije (primera radi, osposobljavanjem za obavljanje određenih poslova ili otvaranjem novih radnih mesta). 104

DRUŠTVO U RASKORAKU

često uz veliki interes, da često nose već korišćenu odeću (second hand), da hronično nabavljaju male količine hrane, da to čine više puta na dan, prema potrebi itd. Sve ovo kulturi siromaštva daje protesni potencijal, koji može biti upotrebljen u političkim pokretima, čiji je cilj borba protiv postojećeg socijalnog poretka38. Ljudi vezani za kulturu siromaštva su svesni vrednosti srednje klase, čak neke od njih usvajaju kao sopstvene. Ali, gledano u celini, ne žive po njima, a često postoji i razlika u onome što govore i što rade. 2. Karakteristike koje se iskazuju kroz prirodu zajednica (slama): Kultura siromaštva na lokalnom nivou se, neretko, razvija unutar siromašnih naselja (slamova). Slamove karakterišu neuslovne kuće i prenaseljenost sa minimumom organizacione strukture iznad nivoa porodice, koja se svodi na neformalna, privremena grupisanja ili dobrovoljna udruživanja unutar slamova. Obično se radi o niskom nivou organizovanja zajednice koji daje kulturi siromaštva njen marginalni i anahroni kvalitet u visoko složenom i specijalizovanom društvu. Ovi oblici organizovanja se uglavnom razvijaju da bi zadovoljili minimum ljudskih potreba. Ekonomija slamova je okrenuta ka unutra. Orijentisana je ka očuvanju sopstvenih dobara, neformalnom kreditiranju i korišćenju polovnih stvari. Uprkos niskom nivou organizacije, nije isključeno postojanje osećaja za zajednicu i duh zajednice. Pa ipak, to zavisi od velikog broja socijalnih faktora kao što su veličine slama, 38

A. M. Ros konstatuje da čak i u rapidnom ekonomskom rastu jedan broj ljudi može doći i u stanje siromaštva ili bar postati subjektivno siromašan ili siromašniji nego što je bio, a takvi će težiti da povrate svoj status iracionalnim sredstvima (to su oni koji propagiraju rasnu, nacionalnu ili ma koju drugu mržnju, koji podržavaju demagoge, stvaraju avangardu totalitarističkih partija, ovo je pojava koja je tokom devedesetih i kasnije bila vidna na našem prostoru). (Arnold M. Rose: Sociology: The Study of Human Relations, New York 1957, str. 256–257). Radi se o tipičnim karakteristikama kulture siromaštva stavljenim u socio-strukturalni kontekst, a koje, između ostalog, mogu voditi u socijalnu i političku destrukciju. 105

Slobodan Miladinović:

njegova lokacija, gustina i veličina stambenog prostora, mogućnosti posedovanja zemlje ili kuće, iznosa renti, etničkih osobina, slobode ili mogućnosti slobode kretanja, ali i od niza individualnih svojstava. Tipične slamove na prostoru Srbije predstavljaju romska naselja na obodima gradova, u kojima su kuće, ili bolje reći staništa, često pravljeni od dasaka, lima i kartona, u kojima nema struje, tekuće vode i kanalizacije. Higijenski nivo je u takvim naseljima ispod svake granice ljudskog dostojanstva. Njihove ulice ne postoje u zvaničnim planovima grada, a kućni brojevi su nepoznata kategorija. Poštar ili policajac u takvo naselje često ne sme ni da uđe. Ljudi koji u njima žive su marginalizovani do te mere da se može tvrditi da za državnu administraciju mnogi od njih ne postoje čak ni kao brojevi39, deca ne idu u škole, već su često zlostavljana i prinuđena da se bave prošnjom, krađom ili prostitucijom. Mnoga romska naselja su mobilna (čerge) i, u slučaju pritisaka od sanitarne ili komunalne inspekcije, mogu lako i brzo da budu premeštena na neko drugo mesto. Tokom leta 2005. godine pažnju javnosti je privukla izjava gradskih vlasti srpske prestonice da će pokrenuti akciju raseljavanja nekih od slamova koji se nalaze u samoj užoj gradskoj zoni Beograda (konkretno, reč je o improvizovanom naselju ispod mosta Gazela, poznatijem kao Karton Siti). Najavljeno je da će stanovnici tog naselja biti preseljeni na obod Novog Beograda u namenski izgrađene kontejnere površine 18 kvadratnih metara, da će tamo imati struju, vodu, zajedničko kupatilo, pa čak i školu i obdanište, te da će se njihov svakodnevni život organizovati (uz pomoć nekih nevladinih organizacija) unutar ograde novog improvizovanog naselja. Naravno, ova odluka je izazvala bure protesta i reakcija stanovnika sa lokacija kod kojih je trebalo da bude postavljeno 39

Prema poslednjem popisu stanovništva Roma ima oko 108.000, a procenjuje se da ih stvarno ima preko 300.000 (Poverty Reduction Strategy, Paper for Serbia, Executive Summary and Activity Matrices, Government of the Republic of Serbia, Belgrade 2003, p. 6). Ovde treba uzeti u obzir i činjenicu da se jedan broj Roma nacionalno izjašnjavao kao pripadnik većinskog naroda.

106

DRUŠTVO U RASKORAKU

ovo naselje. Na taj način je slučaj dobio, pored urbanističke i nadasve socijalne i humanitarne dimenzije, čak i političku dimenziju. Slučaj je, vrlo brzo, postao medijski ispolitizovan i etiketiran rasizmom i šovinizmom. U stvari, suština problema je u tome da Romi, koji su živeli u nehigijenskom naselju, slamu, žive po obrascima i standardima kulture siromaštva, bave se sakupljanjem sekundarnih sirovina (koje nalaze na đubrištima), ne poseduju elementarne kulturne i higijenske navike (što je dobrim delom uslovljeno i prirodom naselja u kakvim žive), te što mnogi van njihovog kruga ne veruju u njihovu spremnost i mogućnost da, preseljenjem u naselje koje ispunjava prihvaćene higijenske standarde, promene neke svoje životne navike. Dakle, najavljena akcija, umesto da donekle ublaži problem integracije siromašnih Roma u društveni život, samo je problem učinila još težim. Na ovom primeru se jasno vidi tačnost izreke da sit gladnom ne veruje. Deo društva koji se koliko-toliko nalazi uzdignut iznad kulture siromaštva nije spreman da prihvati one koji se nalaze na samom socijalnom dnu, u kandžama kulture siromaštva. Naravno, ovo nije jedini razlog socijalne isključenosti i marginalizacije siromašnih i posebno Roma. Nažalost, u novije vreme romska naselja nisu jedini oblici slamova na našem prostoru. Možemo pomenuti i neke od improvizovanih izbegličkih kampova, koji su mnogima postali privremeni smeštaj za čitav život. Smeštaj bez elementarnog komfora (sa zajedničkim kupatilom, toaletom, vodom na jednom mestu, bez grejanja, u kojima jednu sobu deli više osoba koje žive od socijalne i humanitarne pomoći). Slamovima se mogu nazvati i mnoga naselja nastanjena siromašnima u perifernim područjima Srbije u kojima privreda gotovo da ne funkcioniše. U njima ljudi funkcionišu po zakonima siromaštva vođeni kolektivnom solidarnošću, često na samoj ivici zakona. Kultura siromaštva izlazi iz okvira neuslovnih naselja i ulazi na urbanizovana područja. Prvi kontakt žitelja urbanih sredina sa kulturom siromaštva predstavljaju ulični prodavci koji na improvizovanim tezgama prodaju švercovanu ili polovnu robu uglavnom lošeg kvaliteta i po znatno nižim cenama od onih u zvaničnim prodavnicama, a na koju, uz to, niko ne plaća porez. 107

Slobodan Miladinović:

Ulični prodavci su dugi niz godina imali prećutni dogovor sa „državom“ da mogu nesmetano da posluju. Time su prodavci, za sebe i svoje porodice, sticali prihod, ostali građani su kupovali relativno jeftinu robu, bez obzira na njen nizak kvalitet, a državne vlasti održavale kakav – takav socijalni mir i minimalni životni standard (improvizovale/simulirale kupovnu moć) velikog broja ljudi. Za to vreme na ulici su se mogli kupovati hrana, odeća, obuća, lekovi, školski pribor, ogrev, razna deficitarna roba koju je zvanična industrija izvozila, a nosioci sive ekonomije uvozili (šećer, jestivo ulje i slično), rezervni delovi za automobile i kućne aparate, sitniji kućni aparati, pa čak i benzin. 3. Karakteristike koje se iskazuju kroz prirodu porodice: Na porodičnom nivou glavna osobina kulture siromaštva je odsustvo detinjstva kao posebno produženog stanja u životnom ciklusu, sistem bilateralnih veza, nestabilni brakovi, koje karakteriše rano uključivanje u seksualni život, slobodno formirane zajednice ili sporazumni brakovi, relativno visok stepen napuštanja supružnika i dece, tendencija stvaranja matricentričnih porodica i domaćinstava, snažna predispozicija za autoritarnost, nepostojanje privatnosti, verbalno naglašavanje porodične solidarnosti, koja se retko kad ostvaruje zbog rivalstva pri raspodeli ograničene količine dobara (a neretko i same majčinske ljubavi). Prva tačka na kojoj možemo sagledavati značaj uticaja siromaštva na sferu porodičnih (i bračnih) odnosa nalazi se u nekim demografskim pokazateljima. U Srbiji tokom osamdesetih dolazi do postepenog pada stopa zaključivanja i razvoda braka. Ovo se, s jedne strane, može objasniti raznim modernizacijskim trendovima (npr. produženim obrazovanjem, većim zapošljavanjem žena i sl.), ali, s druge strane deo objašnjenja treba tražiti i u ekonomskim činiocima (nezaposlenost, niska primanja, nerešeno stambeno pitanje – jednom rečju, u siromaštvu). S jedne strane postoji vidna tendencija sklapanja maloletničkih brakova, kakvih je u Srbiji u periodu 1981–1991.

108

DRUŠTVO U RASKORAKU

godine bilo čak 22,4%40. Može se pretpostaviti da se jedan od ključnih uzroka značajnog broja ovih brakova nalazi u individualnom ili društvenom siromaštvu, bilo da sklapanjem ovakvog braka jedna strana (najčešće ženska) sebi obezbeđuje socijalnu promociju (ulaz u viši društveni status ili izlaz iz porodice koja je niskog materijalnog položaja), bilo da zbog siromaštva ne postoji kvalitetna edukacija o mogućim posledicama nekontrolisanih seksualnih sloboda (neželjene trudnoće i sl.), koje često prethode ovakvim brakovima. S druge strane, zbog nepovoljnih životnih uslova, postoji tendencija ka produženom celibatu. Prosečna starost muškarca u Srbiji prilikom stupanja u prvi brak je 1970. godine iznosila 25,4 godine, a 1997. godine 27,7 godina. Kod žena je ona 1970. iznosila 21,6 godina, a 1997. godine 24,3 godine41. U centralnoj Srbiji i Vojvodini u 1991. godini polovina žena u dobi između 20–24 godine starosti nije bilo udato, a u dobi od 25–29 godina u centralnoj Srbiji brak nije sklopilo 21,3% žena, a u Vojvodini 16,6%42. Devedesete su, naročito, bile obeležene porastom infektivnih bolesti, i to pre svega onih koje se smatraju posledicom siromaštva, nepostojanja adekvatne ishrane i higijenskih uslova života (najčešće porast respiratornih i gastrodigestalnih bolesti, međutim, zabrinjavajuće je da se frekventnije javljaju zarazne bolesti sa enterokolitisima, vašljivost i druge parazitarne bolesti43). Istraživanje obavljeno u 15 škola u Srbiji i Crnoj Gori navodi na podatak o neredovnoj ishrani dece (ishranu ne čine kvalitetne namirnice, a obroci se često preskaču44). 40

Marina Blagojević: „Demografska slika Srbije devedesetih: dihotomija i stagnacija“, S. Bolčić (ur.): Društvene promene i svakodnevni život: Srbija početkom devedesetih, ISI FF, Beograd 1995, str. 45. 41 Mirjana Bobić: Brak ili/i partnerstvo, ISI FF, Beograd 2003, str. 17. 42 Marina Blagojević: isto, str. 46. 43 Smiljka Tomanović-Mihajlović: „Svakodnevnica dece u društvu u tranziciji“, S. Bolčić (ur.): Društvene promene i svakodnevni život: Srbija početkom devedesetih, ISI FF, Beograd 1995, str. 214. 44 Zdravlje školske dece, Medicinski fakultet, Beograd 1995, str. 93. 109

Slobodan Miladinović:

Da nešto nije u redu sa porodičnom atmosferom, ukazuje i podatak o porastu maloletničkog kriminala i nasilničkog ponašanja. U godinama prvog kriznog udara iz devedesetih konstantno raste broj ubistava za koja su osuđena maloletna lica (1988 – 13; 1989 – 14; 1990 – 16; 1991 – 21; 1992 – 26; 1993 – 34), mada u strukturi maloletničkog kriminaliteta dominiraju krivična dela protiv imovine. Zabrinjavajuće je da se mnogi maloletnici ponovo vraćaju kriminalu, te da u njemu ima sve više lica mlađih od 14 godina45. Kriminal često prate alkoholizam i narkomanija kod dece i omladine koji poprimaju zabrinjavajuće razmere. Generalno, deca i mladi (uključujući i najmlađe uzraste) postaju agresivniji i skloniji nasilju (koje im se često plasira iz medija bilo da je reč o informativnom ili zabavnom programu). Naravno, teško da se mogu prihvatiti argumenti davani u autoritarnom maniru da je sve ovo posledica „modernih vremena“, u kojima deca neće da slušaju starije i ne prihvataju njihove vrednosti. Deca i mladi, iako nisu svesni logike društvenih dešavanja, veoma su svesni posledica koje po njihov svakodnevni život imaju sva ta dešavanja, a posebno su svesni beznađa koje im pruža aktuelna ekonomska situacija. Stoga je i razumljiv porast nasilničkog i kriminalnog ponašanja kod omladine. Njega generiše, u našim uslovima, siromaštvo koje ne nudi alternativu, ali i svest da se negde drugde živi mnogo bolje. Siromaštvo produkuje vaspitnu zapuštenost bilo zato što roditelji, zbog stalne trke za zaradom koja im je potrebna radi golog fiziološkog preživljavanja, ne mogu dovoljno vremena46 da posvete svojoj deci, bilo zbog toga što i sami zalaze, svojim ponašanjem, u domen socijalne patologije. 45 46

Smiljka Tomanović-Mihajlović, isto, str. 217–218. U istraživanju iz 2003. godine se navodi da dve trećine ispitanika u Srbiji osnovu svojih porodičnih neuspeha nalazi u aktuelnoj društvenoj situaciji, koja im onemogućava rešavanje osnovnih egzistencijalnih pitanja (novčana i stambena nestašica), dok 14,6% njih direktno izjavljuje da je to nedostatak vremena za porodicu. Anđelka Milić: „Transformacija porodice i domaćinstva, zastoj i strategije preživljavanja”, Anđelka Milić (ur.): Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: svakodnevnica Srbije na početku trećeg milenijuma, ISI FF, Beograd 2004, str. 338.

110

DRUŠTVO U RASKORAKU

Kulturni sadržaji su u životu dece i mladih postali već od kraja osamdesetih, pa sve do danas proređeni. U mnogim sredinama ne rade bioskopi, a ako se održi neka predstava, onda je najčešće reč o predstavi nekog amaterskog pozorišta47. Radio i televizijski program i sadržaji mnogih časopisa namenjenih mlađoj (a i ostalim) populaciji su prepuni šunda (i kiča), nasilja, pornografije, dekadentnih moralnih poruka i vrlo često namerno komponovani da skreću pažnju većine siromašnog stanovništva sa stvarnih životnih problema, a neretko i da optužuju raznorazne subjekte iz šireg okruženja za aktuelnu situaciju na domaćem terenu. Sve ovo prati i pad kvaliteta obrazovanja, koji je uzrokovan kako međunarodnom izolacijom, tako i nedovoljnom motivisanošću i višegodišnjim štrajkovima prosvetnih radnika, koji nisu bili produkt njihovog hira, već lošeg materijalnog položaja (koji je u velikom broju slučajeva bio na granici ili ispod linije siromaštva). Stoga i ne čudi da je „palanački duh“48 zahvatio i čak visoko urbanizovane sredine koje bi trebalo da budu centri kulturnog života (naše najveće gradove, koji po prirodi svog bića predstavljaju kulturne i univerzitetske centre). 4. Karakteristike koje se iskazuju kroz stavove, vrednosti i ličnost pojedinca: Na individualnom nivou, glavne karakteristike kulture siromaštva su jak osećaj marginalizacije, bespomoćnosti, zavisnosti ili inferiornosti. Takođe je moguće prisustvo visokog nivoa materinske deprivacije ili slabe strukture ličnosti, konfuzije seksualnog identiteta, odsustvo kontrole impulsivnosti, slab ego i čvrsta orijentacija ka zadovoljavanju potreba sadašnjeg trenutka sa malom mogućnošću zadovoljavanja i planiranja budućnosti, osećaj rezignacije i fatalizma, rašireno verovanje u mušku superiornost i visoko tolerisanje psihopatologije ma koje vrste. U slučaju Srbije treba dodati da je ona siromašna postkonfliktna 47

Oliver Petrović, Jelena Mirković i Jasmina Kijevčanin: Siromaštvo sa mnogo lica: istraživanje siromaštva dece u Srbiji, UNICEF, Beograd, mart 2004. 48 Sreten Vujović: „Urbana svakodnevnica devedesetih godina“, S. Bolčić (ur.): Društvene promene i svakodnevni život: Srbija početkom devedesetih, ISI FF, Beograd 1995, str. 128–129. 111

Slobodan Miladinović:

zemlja, u kojoj većina građana podržava egalitarističku i kolektivističku vrednosnu orijentaciju. Ljudi sa kulturom siromaštva su provincijalno i lokalno orijentisani i imaju malo osećaja za razumevanje socioloških i istorijskih zakonitosti. Poznaju samo svoje nevolje, svoje lokalne uslove i svoj sopstveni način života. Obično nemaju znanje, viziju ili ideologiju da sagledaju sličnost svojih problema i problema svojih sapatnika u drugim zemljama. Nisu klasno svesni mada su veoma osetljivi na statusne razlike. Siromaštvo se u ovom kontekstu može shvatiti kao strukturalna determinanta49 za formiranje vrednosnih orijentacija koje karakterišu kulturu siromaštva. Ova grupa determinanti se odnosi na samu strukturu društva, što znači da na zauzimanje vrednosnih stavova utiču čitava struktura društva, odnosno pozicija pojedinih društvenih grupa u strukturi (globalnog) društva, kao i sama struktura moći (mesto u raspodeli društvene moći, koje zauzimaju pojedine društvene grupe, u ovom slučaju siromašni), priroda društvenih ideologija i sl. i njih je moguće ustanoviti komparativnim, odnosno longitudinalnim (ponovljenim) istraživanjima. Siromaštvo se može posmatrati i u kontekstu funkcionalnih determinanti društvenih vrednosti koje pripadaju kulturi siromaštva. Pod funkcionalnim determinantama se podrazumevaju one koje su povezane s (profesionalnom) delatnošću pojedinaca, koja podrazumeva određeno lično obrazovanje, zatim samo profesionalno delovanje i različite funkcije koje se mogu nadovezati na užu vrstu profesionalne delatnosti. Ovo dobija smisao tek kad se uzme u obzir da siromašni najčešće obavljaju fizički teške poslove za koje se ne traže stručna znanja, tim pre ako se ne poštuju propisane mere zaštite na radu, zatim, kada je reč o trajnoj nezaposlenosti50 koja 49

50

O determinantama društvenih vrednosti vidi Rudi Supek: „Društveni determinizam i istraživanje vrednota“ u Vrednosti i društveni sistem, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, str. 133. U teoriji su već razvijene ideje marginalne klase ili potklase (underclass), koje čine upravo, gledano po radnom i materijalnom kriterijumu, deklasirani elementi društva, oni koje nije moguće razvrstati u postojeću

112

DRUŠTVO U RASKORAKU

postaje njihova osnovna funkcionalna odrednica. Realno je očekivati da će ovakav funkcionalno-situacioni okvir proizvesti i preferenciju ka određenim vrednostima koje su usmerene protiv dominantnih vrednosti ostatka društva koje nije obuhvaćeno siromaštvom. Pitanje prevazilaženja načina života siromašnih

Zastupnici kulture siromaštva su verovali da se može smatrati da kada siromašni postanu klasno svesni ili aktivni članovi sindikata ili kada usvoje internacionalistički pogled na svet, tada više nisu deo kulture siromaštva iako i dalje mogu biti veoma siromašni. Verovali su da svaki pokret koji organizuje siromašne i daje im nadu u bolji život i koji stvarno promoviše solidarnost i osećaj identiteta sa širim grupama, razara društvenu i psihološku srž kulture siromaštva. Veoma je sporno da li se ovakav stav može prihvatiti. Na našem prostoru su, svojevremeno, socijalizam i samoupravljanje odigrali veliku ulogu u aktiviranju masa. Međutim, teško da se može reći da su izveli iole značajniji pomak u eliminisanju kulture siromaštva. Naprotiv, pre bi se moglo tvrditi da su kulturu siromaštva upakovali u novu formu. Nije istorijska slučajnost što je socijalizam, kao oblik političko-ekonomskog uređenja, nastao u skladu sa Lenjinovim pogledom da lanac kapitalizma puca tamo gde je najslabiji, a ne u skladu sa Marksovom idejom da socijalizam nastupa tek kada kapitalizam maksimalno razvije sve svoje snage (iako je ovo drugo, u istorijsko-logičkom smislu, prirodniji proces). Samoupravljanje i realni socijalizam su, u našem kontekstu, bili zakoniti naslednici predindustrijskog i ranog industrijskog društva. Oni su funkcionisali vođeni kolektivističkom vrednosnom orijentacijom i karakterisao ih je klasnu šemu. Vidi A. Buckingham: „Is There an Undsrclass in Britain“, British Journal of Sociology 1/1999, p. 49–75. 113

Slobodan Miladinović:

egalitarni sistem raspodele, mala disperzija zarada, prenaglašeno vrednovanje nekvalifikovanog rada, nerazumevanje vrednosti i značaja ljudskog kapitala i nedovoljno ulaganje u njega. Deo odgovora na pitanje zašto je kolektivizam dominirao ideološkim prostorom socijalističkih zemalja može se naći u činjenici da je reč o privredno nerazvijenim i ekonomski siromašnim zemljama nastalim na temeljima apsolutističkih i autoritarnih diktatura i koje još uvek pripadaju tipu agrarnih društava. Kolektivizam se ovde javlja kao zaostatak, odnosno komponenta još uvek dominantne tradicionalne svesti. Jasno je da siromašni i ugnjeteni ne mogu biti individualisti kada im je glavno oružje u borbi za očuvanje gole fiziološke egzistencije kolektivna solidarnost i spremnost žrtvovanja za zajednicu51. U tim se situacijama najbolje vidi u kojoj meri je čovek u svom najindividualnijem postojanju istovremeno i deo zajednice, tj. u kojoj meri drugi čovek kao čovek postaje potreba. U Srbiji se siromaštvo može posmatrati kao relativno autonomna pojava, koja je konstantno prisutna već vekovima i može se smatrati recidivom agrarnog društva dovedenog u vezu sa dugoročnim socioistorijskim kontekstom. Razvoj siromaštva u Srbiji tekao je paralelno sa razvojem globalnog društva, što znači da na njega ne treba gledati kao na izraz trenutnog stanja. Na primer, siromaštvo Roma i ruralno siromaštvo se reprodukuju generacijama. Upravo je tvrdokorno, višegeneracijsko, održavanje siromaštva omogućilo da se i na našem prostoru, kod određenih društvenih grupa, pojavi specifična (sub)kultura, kultura siromaštva, u vidu specifičnog pogleda na svet koji daje tumačenje sveta koji okružuje te grupe, mesta i položaja pojedinaca u tom svetu, (ne)mogućnosti socijalne akcije i regulisanja njihovih životnih okolnosti. Radi se o supkulturi koja ima svoje društvene osnove i koja kao takva predstavlja prepreku adaptaciji siromašnih na društvene promene, koje donosi tehničko-tehnološki i privredni razvoj.

51

Ivan Kuvačić: „Potrebe i vrijednosti“ u Vrijednosti i društveni sistem, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 1977, str. 44.

114

DRUŠTVO U RASKORAKU

Naravno, veliko je pitanje kako izaći na kraj sa tom pojavom, odnosno, na koji način se boriti protiv nje. Jedna od najvećih smetnji u borbi protiv siromaštva je institucionalna slabost (slaba povezanost obrazovnog sistema sa tržištem rada, slabo angažovanje sindikata na razvoju institucija kolektivnog pregovaranja i njihovom aktiviranju, slabo povezivanje radničkih i poslodavačkih udruženja i vlade, nedorađenost sistema pravne zaštite tzv. slabije strane, nedefinisana „pravila igre“ itd.). Najbolja globalna strategija smanjenja siromaštva je ekonomski rast, s obzirom na to da povećanje nacionalnog dohotka jedne zemlje neminovno donosi i povećanje individualnog dohotka njenih siromašnih građana, otvarajući im mogućnosti za bolji život. Nije teško dokazati da siromašni ravnopravno učestvuju u podeli dobrobiti ekonomskog rasta, s obzirom na to da njihov dohodak raste proporcionalno prosečnom dohotku date zemlje. Ova veza, iako nije univerzalna, osporava često izrican stav da siromašni nemaju korist od ekonomskog napretka, te da ne ubiraju plodove rasta. Pozitivna korelacija ekonomskog rasta i smanjenja siromaštva je vidljiva bar na tri nivoa. (1) Razvoj podstiče tražnju za radnom snagom i utiče na povećanje zaposlenosti, čime nezaposlenima pruža šansu da dobijanjem posla i sticanjem prihoda izađu iz siromaštva. (2) Zaposlenima se povećavaju zarade, čime se smanjuje krug siromašnih u okviru zaposlenog dela populacije. (3) Povećava se iznos dostupnih budžetskih sredstava za socijalna davanja onima koji, trajno ili privremeno, nisu u stanju da sami izađu iz siromaštva. Ekonomski razvoj predstavlja značajno uspešniju strategiju za smanjenje siromaštva od bilo koje državne politike pomoći siromašnima. Mnogo je teže eliminisati kulturu siromaštva nego eliminisati samo siromaštvo. Kultura siromaštva svojim nosiocima ne obezbeđuje dugoročno zadovoljstvo i ne podstiče poverenje u izlaz iz bespomoćnosti i izolacije. Eliminisanje psihičkog osećaja siromaštva ne može biti dovoljno za eliminaciju kulture siromaštva, koja se pojavljuje kao celovit način života. Moguće je pretpostaviti da su nerazvijene zemlje (uvođenjem osnovnih strukturalnih promena u društvo, 115

Slobodan Miladinović:

redistribucijom bogatstva, organizovanjem siromašnih i dajući im osećaj pripadnosti, moći, vođstva) u mogućnosti da ublaže neke od osnovnih karakteristika kulture siromaštva čak i kada ne uspevaju da ublaže samo siromaštvo. Jedan od krupnijih problema u tom kontekstu je spremnost siromašnog dela društva za pokretanje socijalne akcije. S obzirom na to da se smanjenje nezaposlenosti posmatra kao jedan od ključnih instrumenata u prevazilaženju siromaštva, onda se problem može postaviti u formi da li ljudi hoće ili neće da rade. S. Cvejić52 nalazi da u kategoriji siromašnih ima samo 10% onih koji su nezaposleni i ne rade dodatno, a ima i onih koji ne traže aktivno posao. Nadaju se da će ga dobiti, ali ga ne traže aktivno. To je kategorija koja je najproblematičnija. U principu, siromašniji su spremniji da promene mesto boravka zbog posla, da rade svaki posao, bilo koje vrste, da rade duže od formalnog radnog vremena ili u sivoj ekonomiji. Međutim, problem je u tome da oni ne iskazuju spremnost da se doškoluju ili da osnuju svoju firmu, kao što su spremni zaposleni koji nisu siromašni. Snage koje pokreću tranziciju moraju računati na to da će kod nas kultura siromaštva, u dugoročnoj perspektivi, predstavljati ometajući faktor, koji će usporavati kako samu postsocijalističku tranziciju, tako i mogućnost integracije Srbije u evropske tokove. Samo siromaštvo je, možda, moguće relativno brzo i lako svesti na socijalno prihvatljivu meru, međutim, može se pretpostaviti da će kultura siromaštva, kao specifičan stil života siromašnih, još dugo postajati kao uvrežena navika kod onih koji su dugi niz godina, ako ne i čitav svoj život, proveli u kandžama siromaštva i kulture siromaštva.

52

Slobodan Cvejić: „Kultura siromaštva“, Socijalna politika, mart 2005, str. 26.

116

STRUKTURALNE PROTIVREČNOSTI

Socio-strukturalni kontekst

Četvrti red globalnih društvenih protivrečnosti, koji je u direktnoj vezi sa prethodnim, čine protivrečnosti proizišle iz socijalnog i klasno-slojnog sastava stanovništva. Pre svega, ovde treba istaći problem zatvorenosti društvene strukture za vertikalnu pokretljivost. To praktično znači da su zatvoreni kanali za uspon pripadnika nižih društvenih položaja na više položaje. Zatvaranje društvene strukture za pokretljivost počinje da se primećuje već u istraživanjima sprovedenim tokom osamdesetih1 da bi se u najnovijem istraživanju2 primetila gotovo puna zatvorenost društvene strukture za (uzlaznu) pokretljivost. Evidentna je pojava da samoreprodukcija postaje osnovni obrazac u tokovima društvene pokretljivosti. Ova pojava je u suprotnosti kako sa samim tendencijama razoja društva u zemljama EU3, u kojima postoji vidljiva socijalna pokretljivost i značajna otvorenost društvene strukture za socijalnu promociju pripadnika nižih društvenih slojeva, tako i sa osnovnim načelima demokratije (i otvorenih tržišnih odnosa), koja podrazumevaju da ljudi treba profesionalno da napreduju u skladu sa svojim sposobnostima i naporima koje pri tome čine. Naravno, ovde treba napomenuti da se, na osnovu ranije obavljenih istraživanja, 1 2

3

Slobodan Miladinović: „Vertikalna društvena pokretljivost u Jugoslaviji“, Sociologija 2/1993. Slobodan Cvejić: „Opadanje društva u procesu dualnog strukturisanja“ u M. Lazić (ur.): Račji hod, Filip Višnjić, Beograd 2000. R. Ericson & J. H. Goldtrope, The Constant Flux, Oxford Clarendon Press, 1992.

Slobodan Miladinović:

može tvrditi da je jugoslovensko društvo sve vreme otkad se sprovode ovakva istraživanja (prvo je urađeno 1960. godine) pokazivalo tendenciju ka zatvaranju društvene strukture za vertikalnu pokretljivost. Burna pokretljivost koja je bila registrovana tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka bi se mogla okvalifikovati kao iznuđena pokretljivost4 i to iznuđena tehničkom modernizacijom zemlje. Podizanje velikog broja fabrika je otvaralo veliki broj radnih mesta, što je, dalje, zahtevalo prebacivanje radne snage iz poljoprivrede u industriju, iz redova seljaštva u radništvo, iz redova tada relativno malobrojnog radništva u srednje slojeve, pa čak i među rukovodioce. Veliki transfer stanovništva sa sela u gradove i sa nižih društvenih položaja na više je, dakle, pokrenut spolja i nije bio akt otvorenosti društva. U pozadini ovih procesa nalazi se činjenica da su na delu bile i ostale brojne socijalnopatološke pojave tipa nepotizma, protekcije, te da su primordijalni kriterijumi (rodbinska veza, ideološka pripadnost, nacionalni ključ i sl.) bili odlučujući činioci koji su doprinosili da se pojedinci pomere na društvenoj hijerarhiji. U celom tom procesu su lične sposobnosti i uloženi trud pojedinca imali drugostepenu ulogu. Društvena kriza devedesetih je učinila da se svi ovi (strukturalni) procesi pokažu u svom drastičnom obliku. Na ovom problemu se prelamaju i sve ranije pomenute društvene protivrečnosti. Nacionalne suprotstavljenosti koje se najjednostavnije racionalizuju neravnopravnošću različitih etničkih grupa u ekonomskim procesima svoju vidljivu formu dobijaju kroz nejednako učešće različitih etničkih grupa u pojedinim društvenim slojevima. Primera radi Romi kao nacionalna grupacija se nalaze u deprivilegovanom položaju, ima ih veoma malo u strukturi (visoko) obrazovanog stanovništva i 4

Marija Bogdanović: „Društvene nejednakosti i vertikalna društvena pokretljivost“ u M. Popović i saradnici: Društvene nejednakosti, ISI FF, Beograd 1984; Slobodan Cvejić: Društvena pokretljivost u Srbiji i procesu postsocijalističke transformacije (doktorska disertacija), Filozofski fakultet, Beograd 2004.

118

DRUŠTVO U RASKORAKU

uopšte veoma malo participiraju u obrazovnom procesu. Siva ekonomija predstavlja način njihovog života itd. Neravnomeran ekonomski razvoj, koji predstavlja opšte mesto ekonomske geografije nerazvijenih i nedovoljno razvijenih zemalja, obavezno se reperkutuje i kroz neujednačenu ekonomsku razvijenost pojedinih regija na kojima žive pripadnici različitih nacionalnih grupa, iz čega sledi i neujednačena mogućnost socijalnog napredovanja (primera radi, 80% Rumuna u Srbiji se bavi poljoprivredom kao osnovnim zanimanjem. Npr. Vojvodina je najrazvijenija, a Sandžak ili jug Srbije spadaju među nerazvijena područja. Nacionalna i socijalna struktura stanovništva ovih regija je različita. Mali korak deli neujednačen privredni razvoj od otvorenog iznošenja političke teze da jedan narod eksploatiše drugi. Ovaj je moment u našoj novijoj političkoj istoriji nebrojeno puta bio zloupotrebljen, što je samo ažuriralo i aktuelizovalo naše unutrašnje društvene protivrečnosti. Naravno, ove su protivrečnosti do te mere prisutne u društvu Srbije i do te mere isprepletane da se svakom njihovom političkom zloupotrebom s lakoćom ulazi u „začarani krug“, iz kog se teško može izaći. Posledice toga se, u krajnjoj liniji, mogu svesti na jedno: da trajno ostajemo izolovani od razvijenog sveta, kojem bismo, po logici stvari, morali pripadati.

Zatvaranje društvene strukture

Problematika društvene strukture i pokretljivosti spada u red značajnijih pitanja kojima se bavi sociologija. U svetskim razmerama već postoji bogata praksa empirijskih istraživanja i teorijskog promišljanja ovih pitanja. Nažalost, jugoslovenska sociologija nije držala tempo, pa stoga danas nismo u mogućnosti da se pohvalimo velikim brojem sprovedenih empirijskih istraživanja ili teorijskih radova. Prva interesovanja za ovu problematiku krenula su tek šezdesetih godina da bi se nešto veće interesovanje pokazalo tek od početka osamdesetih. Bez obzira 119

Slobodan Miladinović:

na mali interes i povremeni angažman naših sociologa u ovoj oblasti, već smo došli i do prvih značajnijih rezultata i to kako u akumulaciji konkretne empirijske građe, tako i u razvoju teorijsko metodološkog pristupa istraživanju problematike društvene strukture i pokretljivosti. Proučavanje društvene pokretljivosti je oblik proučavanja promena koje su se tokom vremena dešavale u društvenoj podeli rada i društvenoj slojevitosti. To je razlog što svako dinamično proučavanje društvene strukture mora, između ostalog, da obuhvati i društvenu pokretljivost.5 A pod njom se podrazumeva promena društvenog položaja pojedinaca – ponekad i celih grupa – unutar strukture društva, gde uzimamo u obzir kako njenu horizontalnu i vertikalnu dimenziju, tako i njen međugeneracijski i unutargeneracijski aspekt. Razgranavanje društvene podele rada, koje je nužna posledica društvenog i tehničko-tehnološkog razvoja, dovodi do povećanja obima društvene pokretljivosti. Drugo je pitanje da li se u uslovima povećane društvene pokretljivosti strukturalne (iznuđene) prirode uglavnom održavaju društvene nejednakosti i hijerarhijske razlike na relativno istom nivou, tako da pripadnici različitih generacija uglavnom zadržavaju isti relativni položaj u društvu, koji su imali i njihovi roditelji. S obzirom na to da su obim i pravci društvene pokretljivosti najtešnje povezani s karakterom društvene podele rada i promenama koje se u njoj dešavaju, to se može konstatovati da društvena pokretljivost omogućava prilagođavanja strukture stanovništva promenama u proizvodnim snagama, što dovodi do promena u društvenoj podeli rada.6 Na obim i pravce društvene pokretljivosti utiče veći broj činilaca, od kojih je način reprodukcije društva najvažniji, a iz njega slede kao značajniji činioci: (1) promene do kojih dolazi u društvenoj strukturi u određenom periodu; (2) međuslojne razlike u prirodnom kretanju stanovništva; (3) stepen pristupačnosti 5

Vojin Milić: „Jedan pojmovno-hipotetički okvir za proučavanje društvene strukture“, Sociologija 2/60, str. 27. 6 S. Flere, M. Marjanović: Uvod u sociologiju, Beograd 1990, str. 188. 120

DRUŠTVO U RASKORAKU

stanovništvu iz raznih društvenih slojeva onih društvenih ustanova koje u određenom društvu služe kao glavni kanali pokretljivosti; (4) pravni propisi koji neke društvene položaje i uloge pretvaraju u nasledne i time sputavaju pokretljivost.7 Obim društvene pokretljivosti, posebno vertikalne, jeste manji ukoliko je društvena podela rada više statična i stabilizovana, naravno, pod uslovom da u demografskom obnavljanju raznih slojeva ne postoje veće razlike. U takvoj se situaciji viši slojevi samoobnavljaju jer žele da očuvaju svoj postojeći status, dok se kod nižih slojeva isto događa jer postoje mnogi socijalni mehanizmi koji otežavaju njihovu uzlaznu pokretljivost, pa im ništa drugo ne preostaje. Međutim, za povećavanje i međugeneracijske i unutargeneracijske pokretljivosti stiču se najpovoljniji uslovi onda kada se u društvenoj podeli rada dešavaju obimne i trajnije promene. Konkretno, na jugoslovenskom prostoru je do toga došlo u periodu posleratne modernizacije, koja podrazumeva prebacivanje radne snage iz primarnog sektora (poljoprivrede) u sekundarni, a nešto kasnije i u tercijarni sektor. S obzirom na to da je po okončanju rata izvršena i promena društvenog uređenja, tj. uvođenje tzv. socijalističkih društvenih odnosa, desilo se i to da je nova vlast već na početku ukinula one klase koje su prisvajale rezultate materijalne proizvodnje i upravljale društvenom reprodukcijom po osnovu privatno-svojinskog monopola nad sredstvima za proizvodnju. Međutim, u socijalizmu se i dalje zadržavaju bitne karakteristike klasne strukture društva. Tu su, pre svega, podela rada na proizvodni i neproizvodni rad, na potreban rad i višak rada, fizički i umni rad, podela rada na relaciji grad–selo. U socijalizmu ove podele su bile osnova na kojoj su se stvarale socijalno-ekonomske razlike, a međugeneracijska pokretljivost je predstavljala značajan činilac u reprodukovanju socijalnih razlika, odnosno klasa i socijalnih slojeva. Javlja se novi oblik monopola u upravljanju svim sferama društvenog života, koji je i 7

V. Milić: „Osvrt na društvenu pokretljivost u Jugoslaviji“, Statistička revija 3–4/1960, str. 186. 121

Slobodan Miladinović:

sada u rukama nove vladajuće klase. Ranije otvorena klasna struktura društva sada postaje, iz ideoloških razloga, prikrivena. Empirijska identifikacija statusnih grupa (i klasa) prestaje biti očigledna, a njihov međusobni odnos više nije spolja lako uočljiv, sada se njihovo otkrivanje postavlja kao istraživački zadatak. Upravo se zbog toga u ranijim istraživanjima društvene pokretljivosti jugoslovensko društvo, najčešće, posmatralo kao slojno diferencirano, s tim da između susednih slojeva nije bilo značajnijih statusnih razlika. Vladajuće teze o radničkoj klasi, koja je u svoje redove obuhvatala sve radne slojeve, ili teze o radnom narodu, imale su veliki uticaj i na naše istraživače, te se oni dosta dugo nisu bavili konfliktima i protivrečnostima između grupa, a pogotovo ne između krajnjih tačaka na hijerarhiji, među kojima socijalna distanca nije bila zanemarljiva i koji su teško mogli zajedno biti smatrani za pripadnike iste (radničke) klase. To je dalo značajan doprinos i činjenici da mi danas nemamo jedinstvenu i opšteprihvaćenu tipologiju društvenih grupa i klasa koje bi u jednoj dugoročnoj perspektivi bile predmet interesovanja istraživanja ove vrste. Od polovine osamdesetih se čine napori da se obavi standardizacija i u ovoj oblasti, međutim, s obzirom na političku i privrednu krizu s jedne strane, te na dinamiku tranzicije s druge strane, ostaje da sačekamo bolja vremena u kojima će stabilizacija globalnih društvenih odnosa ostaviti svoj trag i na stabilizaciju društvene strukture, što bi trebalo da omogući i teorijsku standardizaciju u ovoj oblasti. Na sociološkom planu, praćenje društvene pokretljivosti predstavlja jedan od oblika proučavanja promena koje su se tokom vremena dešavale u društvenoj podeli rada i društvenoj slojevitosti, što u krajnjoj liniji ima značaja za pitanje konkurentnosti nekog društva u njegovom međunarodnom okruženju (mogućnost širih međunarodnih integracija društva), ali i za problem unutrašnje konkurentnosti pojedinih njegovih delova (mogućnost integracije pojedinih segmenata nekog društva u globalni društveni sistem). Pod njom se podrazumeva promena društvenog položaja pojedinaca – ponekad i celih grupa 122

DRUŠTVO U RASKORAKU

– unutar strukture društva, gde uzimamo u obzir kako njenu horizontalnu i vertikalnu dimenziju, tako i njen međugeneracijski i unutargeneracijski aspekt. Razgranavanje društvene podele rada, koje se u Srbiji odvijalo kao posledica tehničko-tehnološkog i ekonomskog razvoja tokom druge polovine 20. veka, dovodi do toga da smo imali tokom prvih nekoliko decenija druge polovine 20. veka značajniji obim društvene pokretljivosti nego ikada ranije (ali i kasnije). S obzirom na to da su obim i pravci društvene pokretljivosti najtešnje povezani s karakterom društvene podele rada i promenama koje se u njoj dešavaju, možemo prihvatiti stav da društvena pokretljivost omogućava prilagođavanja strukture stanovništva promenama u proizvodnim snagama, što dovodi do promena u društvenoj podeli rada, iz čega, dalje, slede različite socijalne, ekonomske, političke, tehničke, ali i druge mogućnosti društva. Kao i u svakom savremenom društvu, tako su i kod nas vidne strukturalne karakteristike, kao što su podela rada na proizvodni i neproizvodni rad, na potreban rad i višak rada, fizički i umni rad, podela rada na relaciji grad–selo. Kod nas je ovo bila osnova na kojoj su se stvarale različite društvene protivrečnosti, kao što su npr. socijalno-ekonomske razlike (socijalno-klasne razlike, protivrečnost selo–grad, tržišne i komandno-planske privrede i dr.), a međugeneracijska pokretljivost predstavlja značajan činilac u reprodukovanju socijalnih razlika, odnosno, u krajnjoj liniji, klasa i socijalnih slojeva. Za povećavanje i međugeneracijske i unutargeneracijske pokretljivosti stiču se najpovoljniji uslovi onda kada se u društvenoj podeli rada dešavaju obimne i trajnije promene. Konkretno, na jugoslovenskom prostoru je do toga došlo u periodu posleratne modernizacije koja podrazumeva prebacivanje radne snage iz primarnog sektora (poljoprivrede) u sekundarni, a nešto kasnije i u tercijarni sektor. Za ovaj period važi konstatacija M. Bogdanović, koja smatra da ako proučavanje vertikalne pokretljivosti omogućava da se uoče 123

Slobodan Miladinović:

glavna područja strukturalnih nejednakosti, koje se ispoljavaju, pre svega, između poljoprivredne i nepoljoprivredne delatnosti, a potom i između manuelnih i nemanuelnih zanimanja, tada dominantni smer kretanja članova jednog društva postaje pouzdan pokazatelj povoljnosti i poželjnosti njihovog društvenog položaja. Otuda je podatak o napuštanju poljoprivrede, procesu koji je još uvek prisutan u našem društvu, pokazatelj „nepovoljnosti ekonomskog i društvenog položaja poljoprivrednih domaćinstava“, kao što i „dominantna tendencija kretanja od proizvodnih ka neproizvodnim zanimanjima i delatnostima izražava nepovoljan materijalni i socijalni položaj radničkih domaćinstava“8. Drugi talas vidne (ovog puta horizontalne) pokretljivosti nastupa sa velikom sistemskom krizom devedesetih kada se veliki broj mladih i visokoobrazovanih odlučuje da napusti zemlju i okuša sreću u nekoj od visokorazvijenih zemalja Zapada. Neretko, dešavalo se da se jedan broj njih (naročito onih preduzetnički orijentisanih) preseljava u neku od zemalja u kojima je tranzicija uzela maha, tako da tamo započinju sopstveni biznis. U međuvremenu (od početka sedamdesetih naovamo) imali smo otvaranje međunarodnih migracionih kanala podstaknuto smanjenom dinamikom otvaranja novih radnih mesta, što je samo predstavljalo uvertiru u veliki migracioni talas pokrenut početkom devedesetih.

Pojmovna razgraničenja

Radi lakšeg razumevanja problematike društvene pokretljivosti i protivrečnosti koje iz nje proizilaze neophodno je dati izvesna pojmovna određenja i razgraničenja. U tom smislu 8

Marija Bogdanović: „Društvene nejednakosti i vertikalna društvena pokretljivost“ u M. Popović i saradnici: Društvene nejednakosti, ISI FF, Beograd 1984, str. 321.

124

DRUŠTVO U RASKORAKU

se na sociološkom nivou pojmovno razlikuje više vrsta pokretljivosti: 1. Horizontalna i vertikalna pokretljivost predstavljaju dva osnovna oblika pokretljivosti i oni odgovaraju osnovnim dimenzijama društvene podele rada – njenoj horizontalnoj razgranatosti na pojedine oblasti, grane i vrste delatnosti i njenoj vertikalnoj strukturisanosti. Pod horizontalnom pokretljivošću se podrazumeva promena mesta stanovanja ili, češće, promena delatnosti u kojoj neko radi, nezavisno od toga da li se time ostvaruje objektivna ili subjektivna promena društvenog položaja. Vertikalna pokretljivost govori upravo o promeni društvenog položaja, koja znači njegovo poboljšavanje ili pogoršavanje, tj. uzlazno ili silazno kretanje na društvenoj lestvici položaja (ugleda, moći, obrazovanja, bogatstva). Gledano iz sociološkog ugla, daleko je značajnije proučavanje vertikalne pokretljivosti jer ona za sobom povlači strukturalne promene kojima se zadire u neka suštinska pitanja društvenih odnosa. 2. Unutargeneracijska (intrageneracijska) i međugeneracijska (intergeneracijska) pokretljivost se razlikuju na osnovu generacijskog raspona u kome se utvrđuje obim društvene pokretljivosti. Ova dva tipa pokretljivosti zavise od strukturalnih promena u društvu i činioci koji stvaraju mogućnost da se pojača jedna od njih deluju u istom smeru i na drugu. Povezanost ova dva tipa pokretljivosti ogleda se i u tome što se uticaj društvenog porekla ne mora ograničiti samo na različit početni društveni položaj lica naredne generacije (međugeneracijska pokretljivost), već može da utiče i na njihova kasnija društvena pomeranja, tj. njihovu unutargeneracijsku pokretljivost. Pod njom podrazumevamo promenu društvenog položaja pojedinca tokom njegove radne karijere (individualna karijera). Kao pokazatelji iste služe nam krajnje tačke u karijeri, tj. prvo radno mesto s jedne strane, i poslednje (sadašnje) radno mesto s druge strane. Na ovaj način se može dobiti uvid u karakter unutargeneracijske pokretljivosti koja može biti uzlazna, silazna i stagnantna (unutargeneracijska stabilnost), kao i kompletniji uvid u to da li je društvo otvoreno ili zatvoreno, tj. kakve su mogućnosti da se tokom radne karijere pređe iz jedne 125

Slobodan Miladinović:

statusne grupe u drugu. U tom kontekstu bez proučavanja unutargeneracijske pokretljivosti ne može se ispitati uticaj uspeha u obavljanju određenih društvenih uloga i osposobljavanja u toku rada za druge složenije uloge. 3. Izlazna i ulazna pokretljivost su pokazatelji otvorenosti, odnosno zatvorenosti društva (odnosno društvene strukture). Pod izlaznom pokretljivošću se podrazumeva raspodela potomaka (druge generacije) neke društvene klase ili sloja na sve klase i slojeve. Konkretno, to znači da se potomci npr. klase poljoprivrednika u određenom procentu raspoređuju na sve ostale klase u društvu. Ukoliko su poljoprivrednici druge generacije pretežno popunjeni potomcima (imaju za roditelje) poljoprivrednika, onda je društvena struktura zatvorena (jer onemogućava socijalni pad pripadnicima drugih klasa i slojeva) i obrnuto u slučaju da neku od viših klasa u drugoj generaciji popunjavaju uglavnom potomci viših klasa takođe imamo zatvorenu strukturu društva jer nije omogućena (kroz međugeneracijsku pokretljivost) socijalna promocija potomaka (pripadnika druge generacije) nižih klasa. Pod ulaznom pokretljivošću se, dakle, podrazumeva klasno-slojni priliv u drugu generaciju. Konkretno, to znači da svaka klasa ili sloj mogu biti popunjeni u različitoj razmeri od potomaka različitih klasa ili slojeva. Izlazna pokretljivost se posmatra kao dvogeneracijski klasno-slojni odliv iz prve generacije neke klase ili sloja. 4. Iznuđena (strukturalna), čista (netto, razmenska, cirkularna) i savršena (perfektna) pokretljivost: s obzirom na to da ukupnu pokretljivost u nekom društvu možemo predstaviti kao posledicu više determinanti od kojih se posebno ističu: (a) promene u kompoziciji posmatranih slojeva; (b) različite promene među slojevima u pogledu veličine populacije koja ih sačinjava (rođenje, smrt, migracije) i (c) promene mesta pojedinaca među raznim statusnim grupama, u tom kontekstu prva dva faktora predstavljaju iznuđenu, a treći čistu pokretljivost. Iznuđena (strukturalna) pokretljivost je ona koja predstavlja rezultat promenjenih okolnosti u podeli rada (npr. prelaskom iz primarnog u ostale sektore rada), i rezultat 126

DRUŠTVO U RASKORAKU

demografskih okolnosti. S druge strane čista (netto, razmenska ili cirkularna) pokretljivost predstavlja onaj obim pokretljivosti koji preostaje iza ovih promena, dakle, onaj deo ukupne pokretljivosti koji nije uslovljen demografskim promenama, promenama u sastavu pojedinih slojeva, u strukturi zanimanja, u ekonomskoj strukturi društva i drugim društvenim promenama, već predstavlja preostali deo društvene pokretljivosti i, posebno, kada bi fertilitet i smrtnost posmatranih slojeva bili jednaki. U vremenima brzih strukturalnih promena značaj čiste pokretljivosti se ogleda u tome što nam ona ukazuje na to koji su se slojevi najviše koristili uslovima koji su pogodovali pokretljivosti, kao i strukturalnom pokretljivošću. Pojam savršena (perfektne) pokretljivost govori o pokretljivosti jednog sloja (statusne grupe ili zanimanja) koja bi postojala kad ne bi bilo odnosa između oca i sina, kad porodica ne bi intervenisala, kada socijalno poreklo ne bi determinisalo zanimanje (sociopoložajnu pripadnost pojedinca). Dakle, ako u jednoj generaciji ima 50% poljoprivrednika, savršena pokretljivost postoji ako i u narednoj generaciji u svim slojevima ima 50% sinova čiji su očevi bili poljoprivrednici. 5. Individualna i kolektivna pokretljivost se posmatraju zavisno od toga da li svoj položaj menjaju pojedinci ili cele društvene grupe (pojedini slojevi, porodice i sl.). Pri empirijskom istraživanju međugeneracijske pokretljivosti, u metodološkom smislu je najznačajnije ispitati vezu zanimanja pripadnika dveju uzastopnih generacija. Iz toga se može dobiti podatak o ukupnoj društvenoj pokretljivosti u posmatranom (dvogeneracijskom) periodu (odnos ukupne međugeneracijske pokretljivosti i samoobnavljanja, ulazna i izlazna, silazne i uzlazne pokretljivosti, strukturalno neophodne, a takođe i delovanje socijalnog porekla na pravce i dužinu vertikalne pokretljivosti u uslovima apstrahovanja ekonomskog rasta i demografskih činilaca). Ukupnu pokretljivost je, dakle, moguće podeliti na dva dela, te bi prvi deo predstavljao tzv. iznuđenu pokretljivost. Ona je iznuđena, u prvom redu, ekonomskim promenama koje menjaju ukupno raspoloživi broj radnih mesta u pojedinim 127

Slobodan Miladinović:

posmatranim slojevima, a zatim i u populacionim promenama koje uslovljavaju da su različiti slojevi različito brojni u pojedinim populacionim segmentima. Drugi deo predstavlja čistu pokretljivost, bez obzira na sve ove iznuđene faktore. Čista pokretljivost, koja ujedno predstavlja i otvorenost nekog društva, daje nam informaciju o tome kolika je razmena među pojedinim slojevima ili drugim posmatranim grupama, kada se ekonomski razvoj i populacione promene uzimaju kao konstante. U idealnim uslovima se može smatrati da indeks otvorenosti govori o tome kakva bi bila pokretljivost u društvu u situaciji nultog ekonomskog rasta i potpuno identične populacijske dinamike u tim slojevima. Indeks otvorenosti predstavlja meru otvorenosti nekog društva bez obzira na ekonomske i populacione transformacije koje su u njemu prisutne. Kao pokazatelj koristi se Jasudin (Yasuda) indeks pokretljivosti koji se pokazao kao relativno pouzdana mera i koji je koristila većina naših istraživača9. U novije vreme se koristi i količnik šansi koji predstavlja modifikovani količnik unakrsnih proizvoda i koji pokazuje koliko su puta veće ili manje šanse potomaka dva sloja koja se porede. 9

Ovaj indeks je prvi put predstavljen u S. Yasuda: „A Methodological Inqiry into Social Mobility“, American Sociological Rewiev, vol. 29, 1964. Tehniku njegovog izračunavanja kod nas je najpreciznije prikazao D. Sekulić u D. Sekulić u „Socioprofesionalna mobilnost u Jugoslaviji“, Sociologija 1–2/1984, vol. XXVI. Jasudin indeks interpretira se na sledeći način: ako u nekoj ćeliji imamo pozitivne vrednosti, znači da postoji tendencija da je verovatnoća da su ispitanici regrutovani od očeva istog radnog mesta viša nego što bismo to očekivali na osnovu slučaja, ukoliko je predznak negativan, to znači da su regrutovani manje od očeva dotičnog radnog mesta nego što to očekujemo na osnovu slučaja. Sociološka interpretacija negativnog predznaka je ta da postoje „prepreke“ da se ispitanici određenog radnog mesta regrutiraju iz grupe očeva istog radnog mesta, tj. što je negativna vrednost veća, to je i barijera naglašenija. Važi i obrnuto. Pozitivni predznak znači da postoje podsticajni momenti da ispitanici određenog zanimanja budu regrutirani od očeva istog zanimanja, što je apsolutna vrednost predznaka veća, to znači da je i „privlačenje“ veće.

128

DRUŠTVO U RASKORAKU

Stanje vertikalne društvene pokretljivosti

Pre skoro pola veka je našoj javnosti predstavljena prva značajnija studija iz ove oblasti10. Bio je to rad prof. V. Milića „Osvrt na društvenu pokretljivost u Jugoslaviji“ (1960). Ova studija je urađena na osnovu podataka probnog popisa stanovništva i omogućava da se prate obim, pravci i jačina međugeneracijske pokretljivosti. Trebalo je da prođe nešto više od jedne decenije da bi se pojavilo sledeće istraživanje slične vrste,11 nakon toga, opet decenija pauze da bi zatim stvari krenule znatno brže.12 10

V. Milić: „Osvrt na društvenu pokretljivost u Jugoslaviji“, Statistička revija 3–4/1960. 11 M. Janićijević: „Međugeneracijska društvena pokretljivost u Srbiji“, Marksističke sveske 1–2/1972. 12 U međuvremenu je izvedeno i objavljeno više istraživačkih studija ove vrste: U. Zvekić: „Međugeneracijska vertikalna pokretljivost“, Sociološki pregled 1–2/1981. na uzorku za kraljevački region; S. Flere i B. Đurđev: „Međugeneracijska vertikalna pokretljivost u Vojvodini“, Sociologija 1– 2/1984, istraživanje je sprovedeno 1982/83; D. Sekulić: „Socioprofesionalna mobilnost u Jugoslaviji“, Sociologija 1–2/1984, u kojoj je izvršena reinterpretacija nekih ranijih istraživanja; M. Bogdanović: „Društvene nejednakosti i vertikalna društvena pokretljivost“ u Društvene nejednakosti, Beograd 1984. Istraživački projekt „Reprodukcija društvenih grupa u Hrvatskoj“, kasnije publikovano u M. Lazić: U susret zatvorenom društvu, Zagreb 1987, a jedan deo rezultata je interpretiran i u D. Sekulić: „Socio-profesionalna mobilnost u Hrvatskoj“, Revija za sociologiju 1– 4/1986. i D. Sekulić: Strukture na izmaku: klase, sukobi i socijalna mobilnost, SDH, Zagreb 1991; M. Bogdanović: „Vertikalna društvena pokretljivost“ u Srbija krajem osamdesetih, Beograd 1991. i M. Bogdanović: „Međugeneracijska društvena pokretljivost“, Sociologija 2/1992, vol. XXXIV. S. Miladinović: „Vertikalna društvena pokretljivost u Jugoslaviji“, Sociologija 2/1993. S. Vuković: Pokretljivost i struktura društva, IKSI, Beograd 1994; S. Cvejić: „Opadanje društva u procesu dualnog strukturisanja“ u M. Lazić (ur.): Račji hod, Filip Višnjić, Beograd 2000. S. Cvejić: Društvena pokretljivost u postsocijalističkoj tranziciji, Filozofski fakultet, Beograd 2004. 129

Slobodan Miladinović:

Karakteristično je za dosadašnja istraživanja vertikalne pokretljivosti da se pretežno odnose na međugeneracijsku pokretljivost, da su obavljana u različitim vremenskim periodima, kao i u različitim društvenim i teritorijalnim okvirima. Upravo zbog ovih raznolikosti, kao i zbog teorijskometodoloških neujednačenosti, često nije moguće dobiti jasnu predstavu o dinamici i karakteru pokretljivosti.

O\I poljo. priv. radn. služ. struč rukov ukup.

T-1: Reprodukcija statusnih grupa13 izlazna pokretljivost poljo. Priv. radn. služ. struč rukov 49,5 1,0 36,0 5,5 7,0 1,0 10,2 11,5 42,9 13,4 18,6 3,4 6,6 2,0 65,9 12,3 11,7 1,5 3,4 2,5 33,7 25,4 31,1 3,9 1,3 3,2 21,9 24,6 45,3 3,7 0,8 1,7 14,4 20,3 53,4 9,3 24,3 2,1 45,9 11,4 14,5 1,8

2 χ = 3309,2 p