Slobodan Brankovic - Istorija Kulture i Civilizacije

Prof. dr Slobodan Branković

ISTORIJA KULTURE I CIVILIZACIJE - kratak pregled Megatrend univerzitet Beograd, 2009. Recenzenti: Prof. dr Milan Matić, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu Dr Dragan Aleksić, naučni savetnik, Institut za noviju istoriju, Beograd Odlukom Komisije za izdavačku delatnost Megatrend univerziteta, broj 311/53 (15.6.2009) rukopis je odobren za štampu i upotrebu u nastavi kao udžbenik.

SADRŽAJ Predgovor 3 TEORIJSKA I METODOLOŠKA RAZMATRANJA 4 1.1. Istorija i istoriografija 4 1.2. O kulturi i civilizaciji 10 1.3. Teorije o kulturi i civilizaciji 21 1.4. Elementi kulture 25 1.5. Modeli istraživanja kultura i civilizacija 31 1.6. Zašto istraživati kulture i civilizacije? 34 1.7. Preispitivanja 37 2. STARI VEK - drevne civilizacije 39 2.1. Praistorija i istorija 39 2.2. Začeci kultura i civilizacija 43 2.3. Bliskoistočno civilizacijsko središte 44 2.4. Dalekoistočne civilizacije 58 2.5. „Prekoatlantsko“ civilizacijsko središte na američkom kontinentu 80 2.6. Starogrčka civilizacija 81 2.7. Starorimska civilizacija 92 2.8. Hrišćanska civilizacija 100 3. SREDNJOVEKOVNO RAZDOBLJE Duhovna i svetovna obeležja civilizacijskih središta 103 3.1. Susret Istoka i Zapada na prelazu epoha 103 3.2. Dva kulturna kruga evropskog civilizacijskog identiteta - indoevropski i semitski 104 3.3. Seoba i sukobi naroda - začeci evropske civilizacije 104 3.4. Od starorimske ka vizantijskoj civilizaciji 107 3.5. Vizantijska civilizacija 109

1

3.6. Krstaški ratovi 113 3.7. Islamska civilizacija 114 3.8. Slovenska civilizacija 121 3.9. Države Zapadne Evrope 126 3.10. Podela hrišćanstva 129 3.11. Hrišćanstvo - civilizacijski ujedinitelj 131 3.12. Pretkolumbovska („stara“) Amerika 138 4. NOVOVEKOVNO DOBA - evropska civilizacija i svet 140 4.1. Humanizam i renesansa 140 4.2. Reformacija 145 4.3. Geografska otkrića 147 4.4. Kapitalizam - svetski sistem 148 4.5. „Države-nacije“ - apsolutizam XVI-XVIII veka 154 4.6. Doba revolucija 158 4.7. Francuska revolucija (14. jul 1789) - vrednosti novog doba 164 4.8. Evropa „Svete alijanse“ 169 4.9. Evropa - civilizacija u usponu 169 4.10. Modernizacija 171 4.11. Kolonijalizacija 174 4.12. Imperijalizam 175 4.13. Velike ideologije u „novovekovnom svetu“ 177 4.14. U potrazi za civilizacijskim identitetom - skica za srpski putokaz 179 4.15. Propitivanje moći evropske civilizacije 180 4.16. Industrijska kultura i civilizacija 181 5. SAVREMENI MULTICIVILIZACIJSKI SVET 185 5.1. Svet u ratu 185 5.2. Totalitarizam - fašizam (nacizam) i komunizam (boljševizam, lenjinizam, staljinizam, maoizam...) 188 5.3. Drugi svetski rat (1939-1945) - rat pre rata 188 5.4. Hladnoratovska druga polovina XX veka 195 5.5. Moderno i postmoderno doba - od nacionalne države ka umreženom svetu 196 5.6. Posthladnoratovski period - pobeda liberalne demokratije - kraj istorije 198 5.7. Evropa - civilizacijska zajednica? - od podela i sukoba ka ujedinjenju 210 5.8. Civilizacije i svetski poredak 210 5.9. Posle-poslehladnoratovski svet 215 5.10. Globalni ciljevi UN 220 5.11. Kultura kao fenomen napretka 223 UMESTO ZAKLJUČKA 225 PRILOZI 228 LITERATURA 235

2

PREDGOVOR Istorija kultura i civilizacija, njen kratak pregled, mozaik civilizacijskih i anticivilizacijskih pojava, preuređena je verzija materijala za nastavu, u skladu s programom predmeta na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend univerziteta u Beogradu. Kultura i civilizacija spadaju u najopštije pojmove, kompleksnog, razvojnog i protivrečnog sadržaja. Pod civilizacijom se podrazumeva i kultura, osim u nemačkoj intelektualnoj tradiciji. Istorija civilizacija je, po Hantigtonu, istorija ljudskog roda. Pojave, događaji, procesi, strukturne promene i njihovi učesnici od praistorije do savremenosti, na planetarnom prostoru predstavljaju nepregledan opseg. Predviđeni program predmeta odredio je obim i uticao na oblikovanje sadržaja. Koncept je zasnovan na selektivnom izboru sinteza o najbitnijim odlikama civilizacija tokom milenijuma i njihovom predstavljanju u formi pregleda. Hronološko-problemskim pristupom opsežnoj materiji, kompoziciona struktura je usklađena s uobičajenom periodizacijom naučne istoriografije. Sintetizovani sadržaj raspoređen je u pet potcelina: I. Teorijsko-metodološki deo, II. Stari vek, III. Srednjovekovno razdoblje, IV. Novovekovno doba i V. Savremeni multicivilizacijski svet. Ideja koncepta je orijentisana ciljevima interdisciplinarnog proučavanja ove kompleksne problematike. To su, u prvom redu, upoznavanje s pojmovima i razumevanje suštine pojave dugog trajanja, kao i primena saznanja u različitim sferama delovanja, koje su obeležene civilizacijskim rasuđivanjima i vrednovanjima. Obuhvaćena je široka lepeza poimanja civilizacija kroz milenijumsko vreme, uključujući i savremena shvatanja i sve frekventniju upotrebu u rečniku medija, od rubrika o svetskoj politici do sporta i zabave, kao i u komunikaciji svakodnevnih ljudi, koji prepoznaju aktuelne pojave i kao susrete i sukobe kultura i civilizacija. Pogledi na svet različitih autora interpretirani su tako da pobuđuju kritičko mišljenje i orijentaciju u oblikovanju ponašanja i potraga identiteta u susret budućnosti multicivilizacijskog sveta. Svet je tokom istorije obogaćivan novim civilizacijama, istovremeno razvijajući neke od najstarijih. Tako je nastao globalni mozaik u kome su se dodirnule kineska i indijska s najmoćnijom zapadnom civilizacijom. U izradi ovog materijala za nastavu kao izbora iz svetske istorije kultura i/ili civilizacija, zbog ograničenog obima sažimani su odeljci i pododeljci, tako da je tekst u celini gubio na koherenciji, a sintetizovan mozaički kompleks se približio istorijskoj stvarnosti. Prvobitni koncept podrazumeva rekonceptualizaciju, inkorporiranje novih saznanja i kristalizaciju u duhu teorijskih, metodoloških, nastavnih i naučnoistraživačkih trendova, kao i kreativne aktivnosti. Izvori i literatura dati su kao podstrek traganju i izoštravanju kritičkog odabira u obilju baza podataka i sve opsežnijih bibliografija komunikaciono-informatičke ere. Pred nama je „okean saznanja“, koji nas može na tren i odvratiti od koraka napred, ali mi živimo u tom okeanu u kome je sve više stvaralaca u odnosu na nekadašnji nesrazmerno veći broj korisnika. Ovo izdanje je namenjeno istinskim subjektima radoznalog duha na zvezdanom i trnovitom putu nauke u inspirativnom smeru kreiranja budućnosti.

3

1. TEORIJSKA I METODOLOŠKA RAZMATRANJA 1.1. ISTORIJA I ISTORIOGRAFIJA Istoriju u svakodnevici poimamo kao minulu stvarnost. Postoji od kada i ljudi, koji su pamtili, crtali i beležili, ostavljali tragove o svom postojanju u dalekoj prošlosti. Upamćeno se obnavljalo u svesti. Sadržaji su se prenosili i akumulirali u nasleđu. Počeci ljudske istorije su počeci kulture i civilizacije, kako nam otkrivaju najraniji izvori. Termin istorija potiče iz grčkog jezika, s indoevropskim korenom. Preko latinskog jezika, postao je svojina evropskih jezika. Istorija na grčkom znači: znanje dobijeno ispitivanjem; nauka, opisivanje, obaveštavanje, pripovedanje. U srednjovekovnom razdoblju beleženje događaja i pričanje o prošlosti označavano je hronikama, biografijama (vitae) u događajima (gesta). Termin istorija je retko upotrebljavan za davno prošle događaje, izuzev u Starom i Novom zavetu Od XVI veka termin istorija upotrebljavan je prevashodno u smislu prošlih događaja (res gestae) i izveštaja o njima (istoria rerum gestarum). Reč istorija imala je dva značenja: a) minula stvarnost i b) obrada, bavljenje njome. Pisanjem se uvećavao broj dela i značaj stvaralaštva, što je izražavano terminom istoriografija. Naučna istoriografija, ili nauka o istoriji, ili istorijska nauka, određuje karakter istoriografije, s kriterijumom šta je naučno od svega napisanog. Filozofi istorije su uočili da je istoriografija neadekvatan naziv za nauku o istoriji, koja se ne može svesti samo na opisivanje, bez objašnjenja stvarnosti.

1.1.1. Od najranijih spisa ka nauci o istoriji Nauka o istoriji i istoriografija imaju istoriju. Dominantna obeležja mogu se predstaviti po periodima. Izvori drevnih civilizacija govore o počecima istoriografije. Pojava pisma smatra se začetkom istorijske svesti koja pobuđuje potrebu da se važna zbivanja zabeleže za potomstvo. Od 4.000. godina pre Hrista susrećemo se sa zapisima kao najranijim izvorima ljudske istorije. Novija istraživanja ukazuju i na starije izvore. U evropskoj civilizaciji smatra se da je u antičko vreme začeta prva značajna - starogrčka istoriografija. Ciceron je nazvao Herodota „ocem istorije“. U Herodotovoj „Istoriji“ prvi put je uočen pojam događaja. U opisivanju grčko-persijskih ratova nazire se uverenje o nadmoći atinske demokratije protiv persijske despotije. Čovek, iako nije smatran glavnim pokretačem istorije, prikazan je ne sasvim zavisnim od bogova. Širina opisa upućuje na shvatanje o predmetu koji nije bio sveden samo na ratove. Istoričari su se koncentrisali na svoje vreme. Sledili su antički primer pripovedanja istorije do XVII veka. Tukididovo delo „Istorija Peloponeskog rata“ veličano je kao remek delo antičkog stvaralaštva. Politička, diplomatska i ratna (vojna) istorija, s uvidom u psihološke motive istaknutih ličnosti, nalaze začetke u Tukididovom delu. Za razliku od Herodota, težio je pouci o prošlosti za budućnost. Nazvan je „ocem istoriografije“. U vreme Rimskog carstva, Livije je bio utemeljivač istoriografije kao književnosti. Stvaralaštvo Tacita je predstavljalo domet rimskog vremena. U Tacitovom opusu bile su biografije, „Istorije“, „Anali“. Tacitova metodološka orijentacija bila je u duhu slavne misli da piše „sine ira et studio“ (bez ljutnje i bez pristrasnosti). Istoriografiju u Antici činila su dela pojedinaca. Smatrala se granom govorništva. Nije bilo teoretičara istorije. Aristotel je prosuđivao da je poezija „više filozofska“ jer govori o opštem, a istorija o

4

posebnom. Ciceron je, kao sjajan orator, cenio istoriju, poimao je kao veštinu govorništva, svedoka vremena, svetlo istine, život uspomene, objaviteljicom starih vremena i učiteljicom života (magistra vita est). Sirijac Lukijan je, kao polemičar, na temelju Tukididovih radova, stvorio spis „Kako se piše istorija“. Nije bilo kritike, nego je stvoren idealistički obrazac istoričara, prijatelj istine koji iznosi ono što se dogodilo. Istoriografija je u srednjovekovnom razdoblju bila zasnovana na antičkom nasleđu i hrišćanstvu. Mašta je nadvladala razum. Verovalo se u tradiciju bez provere. Ep o istorijskom događaju smatran je istinom. Istoriografija je bila zastupljenija u različitim oblicima, hronikama, životopisima (vitae) crkvenih i svetovnih vladara, analima... Ibn Haldun je bio najveći istoričar arapskog sveta u srednjem veku. Umesto istorije vladara i ratova, orijentisao se ka istoriji društva (islamsko-arapskog). Prve katedre za istoriju osnovane su na pojedinim univerzitetima u XVI veku. Posle antičkog i srednjovekovnog razdoblja, zakoračilo se prema nauci o istoriji. Humanisti su sudbinu ljudskog roda na poslednjem sudu ili u budućem životu zamenili za živi svet, kakav jeste u stvarnosti, s mogućnošću popravljanja u korist čoveka. Stvoren je temelj sekularizovane (istoriografske) misli, kritike izvora i novovekovnog shvatanja istorije. Erudicija je zasnovana na utvrđivanju činjenica. Lorenco Vala (1407-1457) je otkrio (Konstantinov) falsifikat iz VIII veka o papinskoj svetovnoj vlasti kao da je dokument poticao iz IV veka. Bio je to značajan primer kritičkog mišljenja. Nikolo Makijaveli (Nicoolo Machiavelli, 1469-1527) je postao slavna ličnost humanističke istoriografije, teoretičar države i jedan od utemeljitelja moderne nauke o politici. Žan Boden (Jean Boden, 1530-1596) je formulisao ideju o metodologiji istorije kao predmetu posebnog naučnog razmatranja i o zakonitosti (ponavljanju) toka istorije. U spisu o metodi za razumevanje istorije, naveo je osobine istoričara i mišljenje o načinu njegovog rada. Istoriografija prosvetiteljstva je zasnovana na racionalističkoj filozofiji. Prosvetitelji su, na temelju razuma i iskustva, gradili koncepciju o duhu institucija, običaja i naroda, uslovljenih klimom, religijom, oblikom vladavine, s razumevanjem i objašnjavanjem uočenih uzroka i posledica. Interesovanje je prošireno i izvan granica Evrope, naročito na tlu kolonija u Aziji i Americi. Fransoa Arue Volter (Fransoa Arue Volter, 1694-1778), filozof i književnik, bavio se temama koje su tangirale istoriju. Prvi je upotrebio izraz univerzalna istorija i uticao na prihvatanje pojma filozofija istorije. Objavljivanjem „Eseja o običajima i duhu naroda“, stvorio je osnovu za svetsku istoriju. Uvod je posvetio poreklu čoveka, kulture i religije. U opsežnijem prikazu predstavio je primitivni zapad, staru Grčku, Rim, Kinu, Indiju, Persiju, Arape, prvi istakavši njihov uticaj na evropsku civilizaciju Opisao je srednjovekovno razdoblje i potonji period, do Luja XIV. Dela Hjuma (pregled engleske istorije), Gibona („Istorija...“, koja je postala bestseler), Monteskjea (tragao za konstantama u istoriji, onoga što se ponavlja), Vikoa („... čovek stvara istoriju i može je saznati...“), Herena, Mezera, Rusoa, Tatiševa, Lomonosova, Ščerbatova..., imala su veliki značaj za razvoj istoriografske misli. Tradicionalna istorija u XIX veku obeležena je istorizmom pod uticajem nemačke idealističke filozofije i francuskog pozitivizma. Njihova pojava se reflektovala i na druge nauke, naročito u Evropi i Americi. Pristup nemačkih filozofa, u osnovi, svodio se na ideje, a pozitivista na činjenice. Njihova suprotstavljenost se najoštrije manifestovala u sporenju oko metoda. Johan Gotfrid Herder se smatra osnivačem filozofije istorije. Volter je ranije upotrebio pojam filozofija istorije, ali je Herder smatrao da njena problematika treba da postane predmet nove discipline. Herder je mislio da postoji zakonitost u kretanju zbilje i da su različiti narodi pokretači svetske istorije. Time se suprotstavio prosvetiteljima koji su ličnostima davali takvu ulogu. Imanuel Kant, naročito svojom „Idejom opšte istorije usmerene na ostvarivanje svetskog

5

građanskog poretka“ i Georg Vilhelm Fridrih Hegel, viđenjem istorije kao samorazvoja ideje, kao i zakonitosti u razvoju duha, imali su veliki uticaj na istoriografiju, naročito u pogledu spajanja interpretacije, s genetičkim načelom i erudicijom. Za njih je država bila osnovni sadržaj istoriografije. Romantizam, naročito nacionalni romantizam, reflektovao se u orijentaciji istoričara, posebno u uzletu mita nad razumom. Istoriografija je postala sastavni deo uspona nacionalnih država. U Francuskoj (Tijeri, Gizo, Mišle...) i Engleskoj (Mekolej, Karajl...) bile su u poletu liberalna i romantičarska istoriografija. Tomas Karajl je nastojao da pronikne u ideju vođe i kult heroja. Uslovi za nauku o istoriju stvarali su se s razvojem genetičke (geneza) istorije i s njenim spajanjem s erudicijom. Predmet istraživanja i metode su u XIX veku dolazili više iz praktičnog rada nego iz filozofije istorije. Leopold Ranke (1795-1886) je imao suštinski uticaj na utemeljenje nauku o istoriji. Ne samo u Evropi, nego i u Americi. Formulisao je normu istoriografije. Šta je cilj istoriografije? Ranke je odgovorio da nauka o istoriji „jednostavno kaže (prikaže) kako je to uistinu bilo“. Smatra se da je to najčešće navođena misao istoričara, inspirativna za raspravljanje i tumačenja i u vreme kad je naučna istoriografija odmakla daleko od nje. Država je bila Rankeov osnovni predmet istraživanja istorije. Tokom šezdesetogodišnjeg rada, Ranke je svake godine u proseku objavljivao po jednu knjigu. Naučna istoriografija je postala priznata disciplina u XIX veku. Jakob Burkhart, pisac svetske istorije, orijentisao se na svetskoistorijska razmatranja, ističući evropsko kulturno jedinstvo i duhovni kontinuitet. Pozitivistička istoriografija je doživela uspon stvaralačkim radom francuskih istoričara pozitivista, refleksijom utemeljitelja pozitivizma Ogista Konta. Aleksis de Tokvil, veliki istraživač američke demokratije, Fistel de Kulanž, Ipolit Ten..., najviše su doprineli afirmaciji i razvoju faktografske istoriografije. Marksističko tumačenje istorije reflektovalo se ne samo u teorijsko-metodološkom, nego i u praktičnom pogledu u „burama“ modernog doba. Istorija je za mladoga Fridriha Engelsa bila „sve i sva“. Karl Marks je napisao da poznaje jednu nauku, nauku o istoriji. Marksističko određenje istorije zasnivalo se na premisama: a) shvatanje istorije kao procesa humanizacije čoveka; b) shvatanje posledica delatnosti grupa i pojedinaca, koji nastoje da zadovolje svoje potrebe polazeći od položaja u kome su se našli, i to ne svojom voljom; c) shvatanje istorije kao procesa podređenog zakonima koji imaju istorijski karakter. Postavke o bazi i nadgradnji, determinišućeg odnosa materijalnog nad duhovnim, apsolutizacija klasne borbe (istorija društva je istorija klasne borbe), zakonitost istorijskog razvoja, šematizovane su i instrumentalizovane u stvarnosti socijalističkih istoriografija (totalitarnih sredina) XIX i XX veka. Socijaldemokrati su prvi plasirali i pokušali da razviju ideje iz marksističkog opusa. Bebel, Kautski, Mering, Bernštajn, Pol Lafraž, Antonio Labriola... bili su među istaknutijim posvećenicima tumačenja istorije. U ruskoj i sovjetskoj istoriografiji, istaknutiji zastupnici marksističke istoriografske orijentacije bili su Bjelinski, Plehanov, Hercen, Černiševski, Lenjin, Pokrovski... Krajem XIX i početkom XX veka filozofi su pokušali da pomognu istoričarima u sporenjima oko metoda i nađu rešenje spajanjem postulata istorizma i pozitivizma. Inspirativan podstrek su dali Diltaj („uživljavanje“ u istraživanu situaciju i razumevanje), Vindelband, Rikert, Maks Veber...

6

Razlike između „struja“ i pojedinaca bile su nadvišene obeležjima proisteklim iz prakse. Dominantna je postala tradicionalna ili događajna (faktografska) istorija. Istorija je imala veliki uticaj na društvene nauke u XIX veku. Predstavila se kao najopštija nauka. Kritika događajne istorije i nove orijentacije, nakon kriza, obeležile su nove etape u razvoju istoriografije. Prodori izvan okvira tradicionalne istoriografije bili su plodotvorni s orijentacijom na kulturnu istoriju nemačkog istoričara Karla Lamprehta, usponom francuske strukturalne istoriografije i nove istorije (New history) u Americi. Koncept kulturne istorije Lamprehta obuhvatao je idejne, društvene, privredne i političke pojave. Zadatak istoričara je video u istraživanju razvojnog tipa pojedinih naroda, u cilju postepenog obuhvatanja čovečanstva i pisanja svetske istorije. Anri Ber je mislio da se sintezom („Sinteza u istoriji“, 1911) može postići takav poduhvat. U svom „Internacionalnom centru za sintezu“ okupljao je znamenite naučnike, između drugih i Alberta Ajnštajna. Benedeto Kroče (Benedetto Croce, 1866-1952), italijanski filozof, ideolog građanskog liberalizma, središnja ličnost italijanskog kulturnog života, bio je protivnik fašizma i katoličke ideologije i zastupnik „apsolutnog istorizma“. Prožimanje idealističke filozofije i tradicije pruskog militarizma predstavljalo je osnovu uzleta imperijalizma, militarizma i nacionalizma u Nemačkoj, strateški orijentisanoj ka ovladavanju svetom. Nacisti su pretvorili istoriju u mit modernog doba. Većina istoričara je ćutala ili se prilagodila imperativu u vreme euforije sile, oličene u Hitlerovom ekstremu. Fric Fišer je smelo i lucidno otvorio put ka strukturalnoj istoriji rezultatima istraživanja „Potrage za svetskom moći“ Nemačke u Prvom i Drugom svetskom ratu. Britanski istoričar Arnold Tojnbi (Arnold Toynbee, 1899-1975) je opsežnim delom u 12 tomova „Istraživanje istorije“ (A study of history), inspirisao veliku raspravu o problemima nauke o istoriji. Tojnbi je zaradio pokudu, a događajna istorija poraz. Traganje istoriografije za novim putevima je pronašlo prostor. Visok domet je ostvarila francuska strukturalna istoriografija. Lisjen Fevr (Lucien Febvre, 1878-1956) i Mark Blok (Marc Bloch, 1886-1944) bili su osnivači časopisa „Anali“ (Annales). Grupa okupljena oko glasila pokrenula je istoimenu istoriografsku školu, angažujući velika imena naučne misli, među kojima i istoričara civilizacija Fernana Brodela. Geoistorija, socijalna i ekonomska istorija su orijentacije koje su, na neki način, krunisane „totalnom istorijom“, metodološkim nastojanjem celovitog proučavanja događaja, struktura i procesa. Nova traganja su u krugu „analista“, kao i u okvirima drugih škola, afirmacijom metodoloških pluralizama, ali i izvan „okvira“ - stvaralaštvom pojedinaca u zemljama u kojima su najrazvijenije društvene nauke i interdisciplinarno istraživanje.

1.1.2. Predmet nauke o istoriji Nauka o istoriji, kao i druge nauke, definisala je predmet i uvek ga iznova preispituje, određuje, šireći okvire. Vremenom, preglednije po periodima, možemo pratiti kako su se shvatanja o istoriji menjala, kao i određenja predmeta. Razmatranje shvatanja o istoriji ukazuje na raznovrsnost pristupa i određenja predmeta istoriografije. Praksa nije uopštena tako da bi važila svuda i za svagda. Traganje za predmetom je orijentisano kulturom na različitim prostorima i u različitim vremenima. Od najranijih fragmentarnih tragova, kultura je postajala bogatija akumuliranjem novih sadržaja. Utemeljenjem nauke o istoriji u moderno doba, došlo se do promene od nedostatka do preobilja izvora. Šta proučavati, šta istraživati? Odgovor na to pitanje je predmet nauke o istoriji. Nauka o istoriji je i sama istorična. U različitim periodima, različiti autori i škole

7

orijentisali su se na različite pristupe i određenja predmeta proučavanja i istraživanja nauke o istoriji. Volterovo poimanje istorije kao izveštaja o činjenicama, smatranim istinitim, prevazišlo je ranije neproverene priče i književno pripovedanje kao „važeće istorije“, da bi i samo bilo prevaziđeno orijentacijom ka celini u totalnoj istoriji. Značajna dela istoričara analizirana su i kao rezultati koji su obogaćivali teoriju i metod nauke o istoriji. Istorija civilizacija, kao sveobuhvatna, osamostaljivala se od Voltera do interdisciplinarnih orijentacija. Anri Ber je objavio „Evoluciju čovečanstva“ posle Prvog svetskog rata. Ideja o svetskoj istoriji je, posle evropocentrističke tendencije, orijentisana na prikazivanje svih naroda, država i stanovnika na Planeti. Sima Ćirković je sredinom XX veka uputio na istoriju susretanja kultura, a pola veka kasnije, Frensis Fukujama i Samjuel Hantington su aktuelizovali opomenu o njihovom sukobu. „Istorija čovečanstva, kulturni i naučni razvoj“ je neka vrsta svetske istorije u izdanju Uneska.

1.1.3. Teorija istorije Čovek misli o sebi i svetu u svakodnevnom životu. Ima predstavu o očigledno promenljivoj stvarnosti. Svakodnevno mišljenje se izražava istoriografski i razlikuje od naučnog saznanja (epistheme, epistemologija) o stvarnosti. Istorija se saznaje dvojako, obuhvata sve izvore i načine saznanja. Naučno saznanje se na osnovu teorijsko-metodoloških kriterijuma formuliše (stvara), proverava i opovrgava, za razliku od magije, verovanja, mita... Naučno saznanje se razlikuje od religijskog, umetničkog, filozofskog i zdravorazumskog saznanja. Teoriju istorije je predložila Agneš Heler (Agnes Heler: Theory of history) umesto filozofije istorije. Postoje različite vrste teorija. Helerova upućuje na višu (filozofsku) teoriju, kao smisleni pogled na svet, i primenjenu teoriju ili teorije. Istoriografija je objektivacija na nivou primenjene teorije. Filozofiju istorije i teoriju istorije posmatra kao antropologiju „Treba“ se izvodi iz „Jeste“. Na pitanje o istoriji odgovara: mi smo istorija. Od istorije učimo zato što zaboravljamo i zato što se sećamo. Istorija je prošlo-sadašnjebuduće doba. Reč koju izgovorimo je prošlost. Prošlost naše sadašnjosti, a bila je samo tren ranije budućnost. Istorija (s velikim „I“) je prošlost i budućnost u sadašnjosti. Kao istoričar, mogao bih teoretičaru, koji ne svodi istoriju na prošlost, da posvetim misao: Istorija ne zna kako će biti u budućnosti, ali zna bolje od drugih kako ne bi trebalo da bude. Da li je moguće da pripremamo i stvaramo budućnost? DA. Pol Kenedi, savremeni američki istoričar, jedan od najčitanijih i i često diskutovanih u novije vreme, iskoračio je u budućnost u knjizi „Uspon i pad velikih sila“ (1988), proširivši predmet od 1500. do 2000. godine. Rankeova norma prikaza istorije onako kako je bilo je regulativna ideja teoretisanja. Konstitutivne ideje istoriografske teorije su principi: a) organizovanja (periodizacije), b) objašnjavanja (razumevanje), c) orijentisanja (uopštavanja), d) promišljanja (teorijsko-filozofska).

1.1.4. Metod i metodologija Svaka nauka, kao i svaka ljudska delatnost, ima svoju metodu. Naučne metode su načini teorijsko-praktičnog sticanja, proveravanja i razvijanja naučnog saznanja. Metodologija je

8

nauka koja proučava metode naučnog saznanja. Metode nauke o istoriji su sastavni deo metodologije društvenih nauka. Pojednostavljeno, „istorijski metod“ se smatrao uzornim načinom sticanja saznanja kad je istorijska nauka bila u usponu kao najopštija društvena nauka. Sa stanovišta prirodnih nauka, postavljeno je pitanje mogućnosti naučnog saznanja društvenih pojava. Tokom razvoja nauke o istoriji i društvenih nauka, s novim određenjima i preplitanjima predmeta, pojavom novih teorija i metoda, tumačenja i uopštavanja rezultata istraživanja, pokazalo se plodotvornim kombinovanje metoda u procesu sticanja i primene saznanja o stvarnosti sve obimnijeg i kompleksnijeg sadržaja. Zastupljene su opšte i posebne metode: analiza, sinteza, komparativne metode (poređenja), uopštavanje (generalizacija), razumevanje...

1.1.5. Interdisciplinarno proučavanje kultura i civilizacija Interdisciplinarni pristup u istraživanju kultura i civilizacija je plodotvorna metodološka orijentacija u proučavanju pojava dugog trajanja i kompleksnog sadržaja. Nauka o kulturi, kulturologija, kao i druge nauke, ne obuhvata celinu njihovih sadržaja, a opterećena je jednostranošću. Kultura i/ili civilizacija su predmet nauke o istoriji i njenih disciplina. Posmatraju se s različitih aspekata u kulturnoj istoriji, intelektualnoj istoriji, političkoj istoriji, ekonomskoj istoriji, istoriji države i prava... i različito označavaju, to i onda kad su obe u fokusu nauka i disciplina, ili je samo jedna od njih. Evo naslova predmeta koji ih obuhvataju zajedno ili posebno: Istorija kultura i civilizacija, Kulturna istorija, Istorija (Povijest) civilizacija... Etnologija, arheologija... u „specijalizovanim programima“ proširuju polje proučavanja kultura i civilizacija. Tako se „nova arheologija“ usredsređuje na način razvoja kultura i kako su funkcionisali artefakti kultura u okvirima eko-sistema. Istorija uopšte se poima i proučava i kao istorija kultura i civilizacija. Nauka o istoriji proučava stvarnost u celini, civilizacijske i anticivilizacijske pojave. Voren Sasman je naslovio svoju knjigu „Istorija kao kultura“. Osim nauke o istoriji, i druge nauke i discipline bave se proučavanjem tema, pojedinih problema i aspekata kultura i civilizacija u okviru svojih predmeta: sociologija, filozofija, geografija, antropologija, ekonomija, psihologija, politikologija..., razvijajući posebne discipline: sociologija kulture, kulturna antropologija, geokultura, ekonomska kultura, politička kultura, ekološka kultura, bezbednosna kultura, kulturni turizam... Kultura je u središtu istraživanja načina mišljenja, načina živo-ta, kulturološkocivilizacijskih fenomena i delatnosti, i kao takva ispunjava sadržaj predmeta: Teorija kulture, Kultura govora, Kultura ponašanja, Kultura stanovanja, Modeli kulturne politike, Masovna kultura, Kultura modernog i postmodernog doba, Kultura industrijskog i informacionog (umreženog) društva... Svetska organizacija za kulturu UNESKO, specijalizovana organizacija OUN, orijentiše se na bogatstvo kulturne baštine, negovanje raznolikosti i različitosti i interkulturnu i intercivilizacijsku aktivnost ljudi na planeti u kreiranju i ostvarenju kvalitetnijeg života. U okviru menadžmenta, marketinga, komunikacijsko-informatičkih i tehnoloških inovacija (teorija, metod, primena), novi trend je doneo i nagoveštava nove discipline: interkulturni menadžment, marketing u kulturi, kultura poslovanja (poslovna kultura), intercivilizacijski menadžment (u okviru strateškog menadžmenta), kultura i komunikacije, interkulturne komunikacije, digitalna kultura, organizaciona kultura, medijska kultura, vizuelna kultura... Interdisciplinarnošću je moguće kritičko prožimanje saznanja i njihova praktična primena u sve kompleksnijem sadržaju ljudske stvarnosti.

9

1.2. O KULTURI I CIVILIZACIJI U svakodnevnom govoru često se čuju reči kultura i civilizacija. Ljudi nazivaju jedni druge kulturnim ili nekulturnim, civilizovanim ili necivilizovanim! Ne precizira se šta se pod ovim nazivima tačno misli, ali se sagovornici u većini slučajeva, u suštini, razumeju. Kad se za nekoga kaže da je nekulturan, u prvom redu uočava se njegovo ponašanje mimo običaja. Nasilno ophođenje pojedinca kategoriše se necivilizovanim u najvećem broju slučajeva. Komunikacije identifikuju obeležja kultura i civilizacija u različitim sredinama, različito izražavanim i vrednovanim. Kako je upozorio Dewey: „Jedino komunikacija može stvoriti veliku zajednicu!“ Kultura i civilizacija imaju posebne rubrike u medijima. Zapažamo da isti nazivi, koji se odnose na kulturu i/ili civilizaciju, mogu imati različita značenja, kao i da različiti sadržaji mogu imati ista imena. Promene tokom istorije nisu okončane. Odnose se na pojam, termin i značenja kulture i civilizacije u različitim vremenima i na različitim prostorima. Kako ih možemo proučavati, istraživati, analizirati? Po periodima, područjima javljanja i trajanja, obeležjima u stvarnosti i značajnijim tumačenjima. Kulture i civilizacije, pre i posle Hrista, uz različita računanja vremena, predstavljaju se neujednačenim nazivima, podelama, periodizacijama, objašnjenjima, simbolima, koji proističu na osnovu rezultata novih istraživanja i različitih pristupa, teorijskih orijentacija i metodoloških postupaka. Kao pojave kompleksnog sadržaja, navode se po periodima i prostorima, dvema bitnim odrednicama, ali ne i bez relativizovanja „skice strukture sadržaja“ od praistorije do „postistorije“ i „predvidive“ budućnosti. Pojavni i razvojni oblici kultura i civilizacija su prethodili razlikama u njihovom poimanju, imenovanju i značenjima.

1.2.1. Pojmovna određenja Kultura i civilizacija su srodni pojmovi. Spadaju u najopštije pojmove. Sadržaji ovih pojmova su obimni, kompleksni, komplementarni, međuzavisni, poistovećivani, diferencirani, suprotstavljani, pozitivno i negativno ocenjivani, označavani istovetnim i različitim terminima, s mnogostrukim značenjima i tumačenjima. Termin kultura potiče iz latinskog jezika: cultus - u smislu gajenja, obrade polja; colere uzgajati, obrađivati zemlju (po Vilhelmu Vuntu, osnivaču psihologije). Odatle potiče cultus ili cultura agri, što znači poljoprivreda. Termin kultura se upotrebljavao s prefiksom agri sve do druge polovine XVIII veka. Vremenom je pojam kultura evoluirao od „obrade zemlje“ figurativno u „obradu duha“. Rimski filozof i orator Ciceron je u „Poslanicama Tuskaloncima“ prvi upotrebio termin kultura, misleći najpre na kulturu duše (cultura animi). Ciceron je ukazao da „kao što polje ma koliko bilo plodno, ne može dati ploda bez obrade, tako ne može ni duh bez nauke...“. Obrada duha je filozofija: Cultura... animi filosofia est. Pojam kulture je u prošlosti bio povezan s pojmom kulta (obožavanje, kao, na primer, kult predaka u Kini, kult sunca u starom Egiptu...). U srednjovekovnom razdoblju bila je u upotrebi sintagma cultura mentis, što je značilo duhovna kultura, duhovno usavršavanje. Religijski kult je dominantan. Religija je osnov intelektualnosti, tako da raniju paralelu poljoprivredanegovanje duha susrećemo gotovo raritetno kod Tome Akvinskog u izrazu sapentiam colere. U novovekovnom razdoblju, na evropskom tlu, termin kultura se javlja u renesansi u okviru rasprava učenjaka. Reč kultura susreće se najpre u francuskom jeziku krajem XIII veka,

10

u početku kao couture; u engleskom jeziku od X veka, kao culture; u nemačkom jeziku prvo kao Cultur, a od XIX veka, kao Kultur... Značenja su trojaka, kao i u poznom latinskom: poljoprivreda, bogopoštovanje i ljudski duhovni kvaliteti. U periodu između XVI i XVIII veka termin kultura je sve više procesualan, delanje, ali ne i rezultati; delanje - u smislu negovanja nečega. Samjuel Pufendorf, teoretičar prirodnog prava, u drugoj polovini XVII veka, odvaja kulturu od njene ranije poljoprivredne konotacije. On protivstavlja prirodnom stanju društveno stanje. Smisao kulture vidi u sveobuhvatnom negovanju sposobnosti, veština i vrlina, među kojima je i suživot s drugima. Novovekovni pojam kulture rođen je u XVIII veku. Đanbatista Viko (Gianbatista Vico) je 1725. godine objavio delo „Scienza nuova“ („Nova nauka“). Kultura je u ovom čuvenom delu predstavljena kao čovekov svet. Čovek je kao tvorac kulture u moći da odgonetne njene Tajne, pre nego svet prirode, o kome Bog ima znanja kao njegov stvoritelj. Viko je emancipovao ideju o samoostvarenju čoveka, suprotno teološkom razumevanju Boga kao apsolutnog tvorca svega. Kultura je ostvariva preko „institucija“ identifikovanih u religiji i događajima kao što su rituali, rođenja, venčanja, smrti, koji prate sve kulture. Viko traga za univerzalnim unutrašnjim principima da bi spoznao različito manifestovanje kulture kao modifikacije arhaičnih tipova, zajedničkih svim narodima. U kulturnoj raznolikosti zajednički je intelektualni jezik kao temelj teorije i filozofije kulture. Johan Adelung (Johann Christoph Adelung) je objavio knjigu „Istorija kulture“ 1782. godine. Naredne godine je termin kultura ušao u rečnike. U Rečniku Francuske akademije našao se 1798. godine. Poimanje kulture je diferencirano na duhovnu i tehničku. Humbolt je pod kulturom podrazumevao vladavinu čoveka nad prirodom, koristeći se naukom i iskustvom. To je bila tehnička kultura (civilizacija), koja je označavala tehničke i praktične sposobnosti čoveka. Duhovna kultura je, no Humboltu, obuhvatala duševno, duhovno i intelektualno bogatstvo čoveka. Upotrebom termina kultura i civilizacija ne misli se uvek na pojave iskristalisanog sadržaja i precizno određenog značenja. Razlike su evidentne u različitim naukama i disciplinama. Frekvencija njihove upotrebe u svakodnevnom govoru je sve veća. Jasnost značenja je veći problem u komunikaciji naučnika, s obzirom na pretpostavljenu preciznost u izražavanju. Teškoće u određenju i definisanju kulture i civilizacije proističu iz različitih pojedinačnih pristupa nauka i disciplina, interdisciplinarnih proučavanja i različitih značenja kulture i civilizacije u različitim jezicima i tradicijama. Istoriju pojmova kulture i civilizacije obeležavaju promenljivost sadržaja i značenja, kao i njihova isprepletanost i međuzavisnost tokom vekova. Možemo akceptirati njihove posebne odlike za pojedine periode i prostore.

1.2.2. Problemi definisanja Problemi definisanja kulture i/ili civilizacije nisu lako rešivi. Dva poznata američka kulturna antropologa, Kreber (A. Kroeber) i Klakhon (S. Kluckhohn), objavili su 1952. godine 250 određenja i 161 definiciju kulture različitih autora! Armand Kivilije (Armand Cuvillier) je nabrojao 20 značenja civilizacije u svom „Udžbeniku sociologije“. Sve je veći broj definicija, sa isto toliko nedostataka. Dejvid Bidni (David Bidney), američki teoretičar kulture, zapaža pet glavnih tipova

11

grešaka: 1. pozitivističke definicije zasnovane su na kulturnim činjenicama i kulturnoj praksi kao skupu naučenih ponašanja; 2. normativističke definicije preferiraju cilj, norme, svrhu i aspiracije kulture, a zapostavljaju građu kao njenu osnovu; 3. metafizičke definicije diferenciraju duhovnu od materijalne kulture; 4. kulturalističke definicije tretiraju kulturu kao supersocijalni i superindividualni sistem; 5. naturalističke definicije dovode u vezu kulturne pojave s organskim, biološkim i psihološkim karakteristikama ljudske ličnosti. Bidni definiše kulturu kao proces i proizvod oplemenjivanja potencija ljudske prirode i prirodne okoline u cilju zadovoljavanja osnovnih psiho-socijalnih potreba i aspiracija.

1.2.3. Shvatanja o kulturi O kulturi se može govoriti od nastanka čoveka jer je ona njegovo delo. Začeci koncepta kulture u evropskoj civilizaciji mogu se pronaći kod sofista. U suprotstavljanju plemstvu stare Grčke, sofisti su izrazili svoje viđenje kulture. Mislili su da se čovek ne može prosuđivati samo na osnovu urođenosti, genetskoj predispoziciji i socijalnom poreklu. Viši slojevi su iz interesa odbacivali mišljenje sofista. Predrasudi o sofistima je doprineo i Platon, govoreći o njima u pežorativnom smislu. Sofisti su slikovito obrazlagali da, kao što se pri obradi njive mora obezbediti dobro seme, vešt sejač i plodno tlo, tako su i za čovekov razvoj, uz predispozicije, potrebni vaspitač, znanje, i aktivnost, (samo) stvaralaštvo. U njihovom učenju su začeci humanističkih nauka. Gledište sofista bilo je suprotno biologizmu, sociologizmu, rasizmu i drugim redukcionističkim i determinističkim potonjim strujanjima, a inspirativno je za teorijsko promišljanje kulture (samo) kritičke orijentacije. O kulturi i/ili civilizaciji nailazimo i kod mislilaca drevnih civilizacija i pre sofista, ne pod tim nazivima, ali se iz opisa uočava da je reč o njihovim prapočecima. Herderovo poimanje kulture. Herder (Johann Gotfried von Herder) ce, tragajući za poreklom kulture, pitao šta karakteriše čoveka kao njenog kreatora. Bio je svestan čovekove biološke egzistencije kao kreacije prirode. Herder je u „Poreklu jezika“, 1772. godine, osporavao ideju o čoveku kao racionalnoj životinji. Govor čini čoveka suštinski različitim od životinje. Čovek je svestan svoje prednosti u odnosu na životinje i mogućnosti odnosa prema prirodi, a ne totalne podređenosti. Čovek je svestan sebe i svog nesavršenstva; da bi postao ono što jeste, uvek je u akciji, u procesu sticanja autonomije kao bića. Čoveka osećanje slobode čini kreatorom kulture. Čovek je, u suštini, kreacija sopstvene slobode. Stvorio je boginju izbora, umesto samopodvrgavanja nužnosti. Svest o nesavršenstvu i osećanje slobode su, po Herderu, od fundamentalnog značaja za razvoj kulture. Rasuđivanje o geoklimatskim uslovima za nastanak i razvoj civilizacije. Monteskje (Montesquieu) je smatrao da su geoklimatski uslovi i okolnosti bili primarni za nastanak i razvoj civilizacija. U delu „O duhu zakona“, objavljenom 1748. godine, nastojao je da ispita prirodu i izvor „opšteg duha“ u društvu. Monteskjeovo učenje je predstavljalo inspiraciju engleskom filozofu istorije Arnoldu Tojnbiju tokom rada na višetomnom delu „Istraživanja istorije“ 1934-1961. godine (A Study of History). Volter (Voltaire) je kritikovao Monteskjeovu prevalenciju geoklimatskih odrednica u razvoju civilizacija. Ne fizički faktor sredine, nego čovekova sposobnost da ovlada njome otvorila je put uspona civilizacije, objašnjavao je Volter u svom delu „Esej o običajima i duhu

12

nacija“, objavljenom 1769. godine. Da je ljudski život stvar samo biologije, bio bi isti u sredinama s istovetnim prirodnim uslovima. Prostor običaja je, no Volteru, mnogo širi od prostora prirode. Ne priroda, nego kultura daje „različite plodove“. Gradovi i urbanizacija su, po Volteru, bili od velikog značaja za uspon civilizacije. Kritičarima Monteskjea pridružio se i Kolingvud (R. G. Collingwood). U delu „Ideja istorije“ (The Idea of History, 1946) izložio je gledište da je Monteskje shvatio ljudski život kao refleksiju geografskih i klimatskih faktora, slično kao poimanje života biljke.

1.2.4. Tipologije pojmova kulture Veliki je broj tipologija pojmova kulture. Jedno od „operativnijih“ razgraničenja je na kulturu u A) humanističkom i B) antropološkom smislu. A) Humanističko poimanje kulture podrazumeva: 1) selektivne aktivnosti i proizvode; 2) bavljenje kulturom stvaralaca (umetnika, intelektualaca - elite); 3) procenjivanje ljudske delatnosti i njenih rezultata sa stanovišta univerzalnih vrednosti. B) Antropološko poimanje kulture obuhvata: 1) sveukupne ljudske aktivnosti i nasleđe; 2) postignuća, ne samo elite nego društva; 3) vrednosno je neutralna svaka kultura. A) Humanistički pojam kulture Sadržaj pojma kultura širio se uporedo s obogaćivanjem prakse u moderno vreme. Prvo, od pojedinca ka zajednicama, narodima, „država-ma-nacijama“, do čovečanstva; od individualnog ka kolektivnom. Drugo, od pojedinačnih oblasti delovanja (poljoprivrede, vaspitanja, nauke), ka sveukupnoj aktivnosti i postignuću. Treće, s procesa kultivisanja ka njegovim rezultatima, proizvodima i tvorevinama. Humanističko poimanje kulture je orijentisano ka pozitivnom vrednovanju njenog sadržaja i određenju šta i kakva bi trebalo da bude. Humanistički pojam kulture se stoga smatra i normativnim. Proces kultivisanja se proširuje „procesom civilizovanja“, i to na mikro i makroplanu, od pojedinca ka državi i društvu modernog doba. Pojam civilizovanosti je u vezi s nastajućim pojmom civilnosti i civilnog društva. Norbert Elias je suštinu procesa civilizovanja video u strukturnim promenama ljudi, samokontroli nad afektima, telesnom i prirodnom, kako u samodoživljavanju, tako i u ponašanju. B) Antropološki pojam kulture Antropološki pojam kulture se afirmisao u vreme utemeljenja antropologije kao nauke tokom XIX veka. Kultura je noseći pojam antropologije. Za razliku od normativnog pojma, koji polazi od toga kakva treba da bude kultura, antropološki pojam je usmeren na kulturu - onakvu kakva ona jeste. Proučavanjem se saznaje i opisuje kultura u stvarnosti. Istražuje se šta je to zajedničko, a šta različito u kompleksnom sadržaju kultura u različitim vremenima i na različitim prostorima. Kliford Gerc smatra da je kultura simbolički problem, a da je čovek u mrežama značenja

13

kulture koje je sam ispleo. Analiza kulture bi mogla biti interpretativna nauka u potrazi za njenim značenjem.

1.2.5. Civilizacija, termin i pojam Civilizacija je srodan pojam kulturi. Kao i kultura, pripada novovekovnom razdoblju „Pojmovima civilizacije“ bili su opozitni pojmovi criminalis, naturalis, barbaricus, tyrannicus, što ukazuje na širi smisao njihovog značenja. U prvom redu na „preokret od kriminalnog ka građanskom“. Termin civilizacija potiče iz latinskog jezika od naziva civitas (država), civis (građanin), civilitas - oznaka za društveno poreklo, ponašanje i zakonski položaj rimskih građana u odnosu na ljude iz provincije. Civilitas konotira dobro uređen život u zajednici. Varvari i divljaci su, kao necivilizovani, iz nje isključeni. „Lepo ponašanje“ je najpre na dvorovima, označavanim pod novim imenom courtoisie. Manifestovani su profinjenost, uglađenost, blagost, veština komuniciranja... Termini civilite', civiliser, civilise', u sve većoj upotrebi od XVI veka, označavali su ne samo lepo ponašanje u svakodnevnom životu, nego i u sferi vladavine, javne uprave i na javnoj sceni. Termini police i police' odnosili su se na uređenost društva, suprotno varvarstvu: na bezbednost, red, nenasilnost i međusobno poštovanje u odnosima ljudi, kako zapaža Febvre. Civilnost se od dvora širi društvenom stvarnošću. Prepoznatljiva je u ophođenju ljudi, po pristojnosti, tolerantnosti, dijalogu kojim se rešavaju sporovi... To je odlika građanstva, civilizovanog društva kao obrazovne zajednice, suprotnog društvu (svešteno-vlastelinskovojnog) srednjovekovnog razdoblja. Velika ideja o civilnom društvu je delo uma modernog doba.

1.2.6. Prosvetitelji o kulturi i civilizaciji Prosvetiteljsko poimanje kulture i civilizacije je zasnovano na ključnim odrednicama: razum (ratio), znanje (nauka - pozitivizam), kritička metoda. Njihovim utemeljenjem prevladavani su vera, misticizam, voluntarizam..., srednjovekovno nasleđe. Engleski empiristi (Hjum, Lok, Hobs) inspirisali su francuske prosvetitelje (Monteskje, Volter, Ruso), kao što su im „kontinentalni filozofi“ (Dekart, Lajbnic, Spinoza) pripremali teren za konstituisanje pojmova kulture i civilizacije novovekovnog doba: • identifikovana je suprotnost između kulture i prirode; • formulisana je ideja univerzalnosti; • afirmisan je smisao progresa, napretka, prosvećivanja, obrazovanja, nauke, rada..., individualizma i samorazvoja čovečanstva...; • čovek je postavljen u središte univerzuma... Prosvetitelji su širili optimizam u pogledu usavršavanja ljudske vrste, poboljšavanja naravi, intelektualnog napredovanja tokom prosvećivanja. Intelektualni napredak je označavao meru progresa. Misija je počinjala od pojedinca, šireći se prostorom Francuske i sveta. Kolonizatori, evropski misionari, predstavljali su svoj nastup na tlu Azije, Amerike, Afrike, Australije i Novog Zelanda... idejom civilizovanja „divljih“ naroda (domorodaca). Teoretičari su na različite načine objašnjavali razlike između prosvećenih i „divljih“, samo u stepenu, ili samo u istoriji, ili u kvalitetu, što onemogućava preobražaj, kako su mislili rasisti. Evrocentrizam (egoizam) i etnocentrizam (nacionalizam) našli su plodno tlo u radovima autora iz Francuske i Nemačke. „Zapad“ je identifikovan s civilizacijom. Francuska je slavljena kao misionar i organ

14

civilizacije. Velika Britanija je postala najveća kolonijalna imperija. Nemačka je, uporedo s narastanjem moći, posegla za preraspodelom i osvajanjem sveta. Nadmetanje je kulminiralo anti-civilizacijskim apsurdom. Tri svetska rata ispunila su XX vek! „Zapad“ je zbog superiornosti smatran, krajem XVIII i u XIX veku, istorijski obaveznim da pomogne „ostatku sveta“. Volter je označio veliki pomak u razvoju, naročito u moralnom, političkom i društvenom pogledu Prosvećeno društvo se očigledno razlikova-lo od varvarstva. Potreba je bila da se nova pojava označi novim imenom. Fevr (Febvre) je uočio kako se tragalo za rečju kojom bi se izrazili trijumf i širenje razuma, ne samo u ustavnom, političkom i administrativnom, nego i u moralnom, religijskom i intelektualnom pogledu. Potragu su posebno inspirisala dela: Monteskjea „Duh zakona“ (1748) i Volterov „Ogled o običajima i duhu nacija“ (1756). Volter je pratio napredovanje dobrog života u istoriji kao ekvivalenta civilizaciji, s odrednicama: dobra vladavina, razborita filozofija, materijalno blagostanje, estetski ukus, istančani maniri, širenje znanja i kulturnih tvorevina. Kondorse (Condorcet) je predstavio smenu epoha u razvoju društva od najnižih stepena varvarstva do desetog stepena razvoja superiorne civilizacije. Holbah (Holbach) je civilizaciju pojmio kao proces, dugotrajan i ne lak, na putu poboljšanja individue i društva. Mislioci XVIII i XIX veka objavili su velike ideje. Civilizacija je bila jedna od njih. Širila se Evropom i svetom, s promenama u sadržaju, vrednovanju, značenjima i tumačenjima. Reč civilisation je u moderno vreme uvršćena u francuske i engleske rečnike kao pravnički pojam preokreta od kriminalnog ka građanskom procesu i s poboljšanjem naravi (izobraženie). Smatra se da ju je prvi upotrebio Markiz de Mirabo 1756. godine, podrazumevajući pod njom moralno usavršavanje, a kasnije i razvoj društva po pravoj progresa. Napredak je poiman kao zakoniti razvoj ljudske zajednice. A da li je svaki razvoj nužno i istovremeno napredak, progres...? Da, u ideologiji.

1.2.7. Kritičko poimanje civilizacije Prosvetitelji su s velikim optimizmom predstavljali viziju civilizacije. Postignuća civilizacije su imala veliki podstrek za njen uspon u „zlatnom dobu“, naročito u francuskoj i britanskoj sredini. Kritika se javila već u krilu prosvetiteljstva, kod Rusoa (J. J. Rouseau). Civilizaciju je okrivio za čovekov pad i destrukciju njegovog moralnog bića. Ništa nije moglo da nadoknadi taj gubitak. U moći usavršavanja video je uzrok zala. Najnapredniju civilizaciju - evropsku, ocenio je najmanjom ocenom! „Čoveku je postao interes da se ponaša onako kakav u stvari nije“, opominjao je Ruso. Ljudi su gubili osećanje identiteta, otuđivali se od sebe i drugih. Biti i izgledati - postale su dve različite stvari. Umesto saradnje, rivalstvo i takmičenje pretvaralo se u sukob interesa. Osporavao je društvo koje nije prihvatilo „prirodni poredak“. Uočio je kako civilizacija poništava prirodu, a kultura je poriče. Istoriju civilizacije je video kao degradaciju čovekovih izvornih svojstava. Napredovanje kulture je tumačio kao negaciju prirode i čovekovo udaljavanje od nje. Ruso je preferirao skladnu sveukupnost prirode i čoveka kako bi se i priroda razvijala u kulturi. Furije (C. Fourier), pre svih drugih utopista, suprotstavio se „blebetanjima o savršenstvu u civilizaciji, napretku uma, uzvišenom uzletu“. Civilizaciju je na skali od 36 stupnjeva razvoja

15

čovečanstva rangirao nisko, ukazujući da je bliža divljaštvu, patrijarhatu i varvarstvu, nego garantizmu, socijetizmu i harmonizmu. Civilizaciju je okrivio: za razvoj poreskog sistema kao sistema iznuđivanja; za razvoj trgovine i putem otimačina i lopovluka, špekulacija, naročito zelenaša; za napade na svojinu, po navici s revolucionarnim izgovorima; za neuspehe skupština i korporacija koje su se suprotstavljale vlasti; za ratničko rušilaštvo i razaranje, koji vraćaju u život varvarstvo; za nemoralnost politike, s kardinalnim posledicama, kao u slučaju saveza hrišćanskih sila s trokontinentalnim Otomanskim carstvom, koji je omogućio masovne pokolje; za pokvarenost nauke... Imanuel Kant je zastupao ideje prosvetiteljstva, ali i prevladavao ih zbog iskrivljavanja u praksi. Podsećao je da moralnost spada u kulturu, ali da se svodi samo na spoljašnju pristojnost i častoljublje, tako da ispunjava samo (naizgled) civilizaciju. Nauka i umetnost kultivišu, obrazovani mogu biti pristojni i uljudni, ali to ne znači da su i moralni ljudi, što je, po Kantu, bilo bitno. Jasno je da je Kant razdvajao kulturu i civilizaciju, ali ih nije suprotstavljao. Obe su bile u funkciji moralnosti kao najvišeg ideala razvoja ljudske zajednice.

1.2.8. Romantizam o kulturi i civilizaciji Utemeljenje modernog pojma „kulture“ u vreme prosvetiteljstva „produženo“ je „zaokruživanjem“ tokom romantizma. Plodotvorni udeo romantizma je od druge polovine XVIII veka do ranog XIX veka. Nova obeležja kulture izražava poezija (ah, kakva osećanja!), stvaralaštvo zanesenih i uzvišenih... Radovi Vikoa, Herdera, Rusoa... inspirišu romantičare u idealizaciji kulture, razlikovanju kultura naroda i kritici civilizacije, s pratećim negativnim tendencijama, pre svega destrukcije, dominacije, otuđenja... Nemački mislioci oštro diferenciraju kulturu i civilizaciju , duhovno i materijalno, što će biti trajna razlika u odnosu na evro-atlantsku misao. Romantičarsku kritiku civilizacije preuzimali su u različitim formama i varijacijama revolucionari i reakcionari, naprednjaci i konzervativci...

1.2.9. Ideje i stvarnost („ne“) civilizovanog sveta Kakav je udeo ideja i teorija o kulturi i civilizaciji u razvoju kapitalizma, industrije, liberalne demokratije, građanstva (klasne strukture)..., umetnosti...? Koliko se ideja civilnog društva približila stvarnosti? Šta se može nazreti iza idealizacije progresa, napretka, univerzalizma? Modernizacija, industrijalizacija, urbanizacija, širenje pismenosti i obrazovanja..., karakterisali su procese okrenute ideji civilnog društva. Ključno obeležje modernog društva, po Maksu Veberu, bilo je izdvajanje i samostalno razvijanje privrede, politike, umetnosti, po sopstvenim načelima, merilima vrednovanja, sa sopstvenim ustanovama i kadrovima. Intelektualci su se oglasili u kulturi. Delovanje intelektualaca je inspirisalo nove snage i pokrete i njihove „grandiozne poduhvate“. Sekularizacija je dovela do promene - uvažavanja, umesto verskih, civilnih vrednosti koje su izražavale ideologije. Organizovanost je smenjivala spontane pokrete i pobune fragmentarnih i rasutih nezadovoljnika ili idealista. Isticanje najviših vrednosti otvorilo je veliki dijalog, pokrenulo je rasprave, kritike, uvažavanje različitosti, slobode govora i mišljenja, smisao javnosti u različitim formama, institucionalnim oblicima, kao što su bila udruženja, društva, klubovi...

16

„Uzdizanje države - nacije“ je delo kulture i obratno; jer, „to su lica istog procesa“, identifikovana u podržavljenju i nacionalizaciji kulture, kao i u identifikaciji države s kulturom i nacijom. Kultura je prvi put u programu države. Shvaćena je kao medijum zajednice. Temelj delovanja društva. Prosvetiteljstvo najavljuje jedinstven sistem školstva i obrazovanja. Romantizam idealizuje narodnu kulturu, država nacionalnu kulturu, tražeći oslonac u nacionalnosti što dubljih korena (jezik, istorija, duhovnost) i šire teritorijalnosti; modernizacija pretpostavlja nove obrasce integracije za željeno napredovanje države i društva, akceptirajući vitalne vrednosti nasleđa.

1.2.10. Diferenciranje kulture i civilizacije u nemačkoj tradiciji Koliko su događaji uticali na širenje sadržaja i produbljivanje različitosti u poimanju kulture i civilizacije među vodećim ljudima moderne Evrope? Francuzi i Englezi su bili ponosni na uspon civilizacije, posebno naglašavajući sferu obrazovanja i politike. Termin culture ce, počev od XIX veka, poistovećivao s duhovnošću (religija, umetnost, filozofija). Bio je potiskivan sve većom upotrebom termina civilizacija. Nemački mislioci su, naročito posle poraza Pruske na Jeni 1806. godine, tragali za smislom misije Germana i njihovog Duha. Akcenat je bio na originalnosti i vrednostima nemačke kulture (Kultur), dominantno postavljane u odnosu na civilizaciju (Zivilisation). Pojmovi kulture i civilizacije su suprotstavljani tokom romantizma. Sociogeneza ovog suprotstavljanja je na nemačkom tlu. Građanstvo, iako u ekonomskom usponu, bilo je udaljeno od politike. Srednji slojevi se okreću kulturi kao istinskoj vrednosti, spram „blještavosti“ civilizacije. Predvodnici u traganju za razrešenjem socijalne suprotnosti nalaze oduška u idealizaciji nacionalnog. Kultur ce koristi protiv Napoleonovih osvajanja i francuske civilizacije. Kultur postaje temelj na kome se politički razjedinjen nemački narod može ujediniti. Nemački Kultur odnosi se pre svega na duhovnost i umetnost, s jasnom granicom prema sferi politike, privrede i društva. U nemačkom poimanju kulture i civilizacije jasna je diferenciranost na duhovnu i materijalno-tehničku sferu. Kultura je viša sfera; bitna i večna, nacionalna, autohtona, neponovljiva; kultura je ontološkog statusa, a civilizacija ontičkog i prolaznog. Civilizacija se smatra nusproizvodom kulture. Saradnja među narodima je moguća u ravni civilizacije, razmenom materijalnih dobara, tehnologije... Civilizacija može eliminisati nacionalne razlike jer naglašava ono što je svim ljudima zajedničko. Nemački Kultur upravo potencira nacionalne razlike, iz straha za samobitnost - kako tumače Beneton i Elias. Fiš osporava Elijasovu tezu o nemačkom podvajanju pojmova kulture i civilizacije na prelazu XVIII u XIX vek, upozoravajući na kasniju pojavu instrumentalizovanja tog podvajanja. Nemački nacionalizam je počivao na teoriji rasa, viših i nižih, suprotno Hegelovoj ideji o svetskom (civilizacijskom) duhu (svih na-roda). Niže rase se, no tumačenju nacista, nikako ne mogu preobraziti u visokokulturne, pa je „rešenje“ traženo tokom Drugog svetskog rata u anticivilizacijskom ekstremu - genocidu. Ničeovo suprotstavljanje kulture civilizaciji. Niče (F. Nietzsche) je suprotstavio kulturu civilizaciji, za razliku od njihove komplementarnosti po tumačenjima prosvetitelja. „Na moral treba pucati!“ - obrušavao si Niče, ustajući protiv teorije napretka, hrišćanstva, prosvetiteljstva..., civilizacije. Samoobmana gomile je u svakoj demokratiji; teži se za svim onim što umanjuje čoveka i što čini da se njime lakše upravlja, nazivajući sve to 'napretkom'!

17

Vreme juri napred, a mi bismo hteli da sve što je u njemu - isto čini, da je svaki razvoj napredak. To je privid. Čovečanstvo, ne samo da ne ide napred, nego, za Ničea, ni ne postoji. Sredstva civilizacije - koja vode raspadu i dekadenciji - po Ničeu, ne poistovećivati s kulturom! Ničeov imperativ je: kultura protiv civilizacije!

1.2.11. Periodizacija istorije čovečanstva kao određenje civilizacije divljaštvo, varvarstvo i civilizacija Periodizacija istorije L. Morgana (Ancient Society) i F. Engelsa (Poreklo porodice, privatne svojine i države) na divljaštvo, varvarstvo i civilizaciju je široko korišćena šema. Kritika civilizacije kao „otuđenog društva“ sve manje je bila usmerena na podsticanje njenog antagonizma s kulturom. Došlo je do promene i u samom poimanju civilizacije. Civilizacija je posmatrana kao najviša faza u razvoju čovečanstva. Podela rada, razmena i robna proizvodnja, procenjeni su kao činioci velikog preokreta uspona civilizacije u odnosu na minule periode, divljaštva i varvarstva. Novac, trgovina, robna (industrijska) proizvodnja, „procvat“ liberalnog kapitalizma, monogamna porodica i država, označili su uspešan razvoj industrijske (građanske) civilizacije na svetskom prostoru

1.2.12. Civilizacija kao kulturno-istorijski tip Nikolaja J. Danilevskog Ruski slavenofil i prirodnjak N. Danilevski proučavao je odnose Rusije i Evrope da bi otkrio uzroke slovenskog i germansko-romanskog antagonizma. Kulturno-istorijski tip je približan značenju pojma civilizacije. Danilevski je otkrio (Rossija i Evropa) da se opasnost jedne države nad drugom ogleda, ne u političkom, nego u kulturnom gospodstvu Dominacija kulturno-istorijskog tipa je prevalentna u odnosu na ma kakvo unutrašnje političko ustrojstvo. Život civilizacije teče po zakonima kruga. Civilizacije su smrtne. Najavio je kraj hegemonije Evrope. Ne postoji opštečovečanska civilizacija. Predviđao je da će ruski kulturno-istorijski tip ući u kreativnu fazu Uspon ruske civilizacije su, pored Danilevskog, prognozirali i Špengler i Tojnbi.

1.2.13. Pojmovi i značenja kulture i civilizacije u savremenosti Teoretičari i istraživači koji su pristupili određenju i definisanju kulture i civilizacije u savremeno doba, suočili su se s nasleđenim teškoćama. Tokom dva minula veka preovladavala je heteronomija značenja, različita određenja, mnogobrojni pokušaji definisanja i pozitivna i negativna vrednovanja kulture i civilizacije. Moguće je identifikovati trojake odnose pojmova kulture i civilizacije: 1. pojmovi kulture i civilizacije - antinomi (opozitni), 2. pojmovi kulture i civilizacije - sinonimi, 3. pojmovi kulture i civilizacije - subordinarni. 1) Poimanje kulture i civilizacije sa svim razlikama u njihovim sadržajima, diferencirano je na mislioce koji su ih posmatrali u njihovoj komplementarnosti i na one koji su preferirali suprotstavljenost do međusobne isključivosti, u rasponu vrednovanja od pozitivnog do negativnog. Kritika civilizacije je potekla od pojedinih prosvetitelja, pa preko njihovih razočaranih sledbenika i kritičara iz različitih oblasti: Ruso, Kant, Špengler, Berđajev, A. Veber, Mekajver, Markuze, Redfild... Diferenciranje kulture i civilizacije u nemačkoj stvarnosti samo produžava tradiciju,

18

nasuprot njihovom poistovećivanju na Zapadu. Raskol pojmova kulture i civilizacije je počeo od višeg vrednovanja kulture u odnosu na civilizaciju, pa sve do njihovog pozitivnog i negativnog ocenjivanja. Oštrica kritike je prema idealizaciji i shvatanju napretka i progresa kao zakonitosti. Reaktuelizovana je i stara dihotomija između duha (ideje) i materije, ciljeva i sredstava, slobode i nužnosti, duše i tela..., tako da je kultura dobijala pozitivan predznak, a civilizacija negativan. U moderno vreme kultura i civilizacija su razlagani na parove nepomirljivih suprotnosti: duh-priroda, rad-dokolica, život-smrt... Kao vrhunac suprotstavljanja, civilizacija je označena kao smrt kulture. Osvald Špengler (Oswald Spengler), u „Propasti Zapada“, izložio je shvatanje da svaka kultura, posle rađanja i procvata, ima civilizaciju kao veštačko stanje i smrt. Megalopolis, gigantski grad, označen je uzrokom propadanja kulture. U megalopolisu nema zajednice nego mase koja vodi nomadski i parazitski život, bez cilja i smisla. Špengler je Rimljane označio varvarima u odnosu na Stare Grke, da su bez duše, umetnosti, filozofije..., a praktični, rasni i sirovi, zaključujući: „Grčka duša i rimski intelekt ..., tako se razlikuju kultura i civilizacija“. Prelaze od kulture ka civilizaciji Špengler je identifikovao tokom istorije. Uočio je vavilonski, egipatski, indijski, kineski, rimski... imperijalizam. Ka svetskom stremljenju zapazio je i budizam, stoicizam i socijalizam, u nastojanju da preobraze ljudsko koje se gasilo. Civilizacija kao istorijski proces postepeno razgrađuje anorganske, izumrle oblike. Špengler je u XIX veku spoznao imperijalizam kao simbol propadanja na Zapadu. Čoveka kulture je video okrenutog prema unutrašnjem svetu, a čoveka civilizacije prema spoljašnjem. Nikolaj Berđajev („Smisao istorije“) je na istovetan, „cikličan način“ predstavio kulturu i civilizaciju, slično kao i Špengler. Kultura, kao živi, organski proces, posle cvetanja prelazi u civilizaciju, koja je smrt njenog duha. Suprotnost je između kulture i života, čije je ostvarivanje civilizacija. Tako je nastala moćna nemačka država, kapitalizam i socijalizam, kada nestaje velika umetnost i velika filozofija, a uzdiže se tehnika. Civilizacija modernog doba udaljila se od kulture. Berđajev je razrešenje ljudske egzistencije u budućnosti video, posle epohe varvarstva, kulture i civilizacije, u religioznom preobražaju. Kultura je izraz duše, a civilizacija, vođena logikom, stvara svet nužnih stvari i rasvetljava praegzistencije. Alfred Veber (Weber) je objasnio jednostavno svoj nalaz: duša ne pita za svrsishodnost i korisnost. Dve koncepcije kulture, naučnika i književnih intelektualaca, zasnovane su na velikoj šizmi između emocija i intelekta, idealizma i pragmatizma, bez međusobnog razumevanja. Zapadno društvo je izgubilo čak i privid zajedničke kulture, dokazivao je Snou (C. Snow) u raspravi „Dve kulture“. Kultura, kao carstvo vrednosti, stilova, emocionalnosti i intelektualnosti, viđena je kao antiteza civilizaciji među antropolozima kao što je bio Mekajver (R. M. McIver). 2) Upotreba pojmova kulture i civilizacije kao sinonima mnogo je šira. Tome je doprineo razvoj društvenih nauka, naročito sociologije i antropologije, sa svojim sve brojnijim disciplinama. Istraživači su otkrili bliskosti i međuzavisnosti kulture i civilizacije, a preispitali njihove razlike. Izjednačavanje pojmova kulture i civilizacije se odvijalo decidirano i prećutno u dugom periodu, naročito u francuskoj i anglosaksonskoj tradiciji. Od Tajlora (E. Tylor), preko Vajta, Nortropa, Sorokina, Krebera, do Kloda Levi Strosa i drugih. Kultura ili civilizacija - nije samo Tajlorov moto, nego sledbenika i sagovornika o ovim temama u velikom delu sveta. Lesli Vajt (White) je smatrao da nema principijelne razlike između kulturne istorije i istorije civilizacije. „Nauku o kulturi“, svoje glavno delo, predstavio je kao studiju o čoveku i

19

civilizaciji. Predložio je, umesto razlikovanja kulture i civilizacije, razlikovanje prirode i kulture. Simboli dele prirodu od kulture, odnosno civilizacije, pomoću kojih se one održavaju. Civilizacije mogu biti, po Nortropu, estetske ili teoretske, ukoliko nisu određene kao vremenski i prostorni entitet na delu planete. Sorokin smatra da civilizacije uzimaju oblik velikih socio-kulturnih sistema, celine svega što je stvoreno. Tri su osnovna super-sistema: ideacionalni, idealistički i senzatski, koji se periodično smenjuju tokom istorije. Alfred Luis Kreber (A. L. Kroeber) kao sinonime za civilizaciju navodi kulture u licu modela, master types. Civilizacije su, po Kreberu, strogo određene kao kulturni fenomeni. Strukturalisti ukazuju da su strukturalne forme civilizacije ili kulture iste u primitivnim i razvijenim društvima. Klod Levi Stros (Claud Levi Strauss) uverava kako je „divlja“ misao ista kao i moderna. Dolazi do zaključka, kao i raniji mislioci i istraživači istovetne orijentacije, da ne treba podvlačiti razliku između civilizacije i kulture, nego između kulture i prirode. Herbert Markuze (Marcuse, „Kultura i društvo“) je ukazivao kako se teško može održati razlika između kulture i civilizacije u modernom industrijskom društvu. Tehnološka civilizacija nastoji da eliminiše transcedentne ciljeve kulture, koji su joj suprotstavljeni, preuzimajući njeno organizovanje i orijentisanje ka tržištu. Markuze je optimistički izrazio nadu da je čovečanstvo dostiglo istorijski stepen na kome je tehnički sposobno da stvori svet mira, bez izrabljivanja i bede. Civilizacija bi tako postala kultura. Da li je moguće preduprediti podvajanje kulture od civilizacije? Istraživači poput Redfilda (Redfield), koji identifikuju civilizaciju kao naučeno ponašanje ljudi u različitim zajednicama (društvima), daju pozitivan odgovor. Razvoj kulture je imanentan stabilnim društvima. 3) U novije vreme preovladava upotreba pojma civilizacije kao višeg oblika kulture. Po tome je pojam civilizacije subordinaran u odnosu na pojam kulture. To mišljenje je najrasprostranjenije. Začeci ovakvog gledišta su u Morganovoj i Engelsovoj periodizaciji ljudske istorije na divljaštvo, varvarstvo i civilizaciju. Bio je to kriterijum u određenju civilizacije koji je našao široku upotrebu. Pismo, metalni predmeti, podela rada, urbanizacija, država, ekonomske nejednakosti, umetnost..., smatraju se osnovnim činiocima za pojavu civilizacije. Među antropolozima postoje razlike u mišljenjima o značajnim faktorima za razvoj civilizacije. Begbi (F. Bagby), Mamford (L. Mumford), Čajld (G. Childe)... smatraju da su gradovi bili najvažniji za razvoj civilizacije. Čajld objašnjava da je urbana revolucija podstakla razvoj kulture do najvišeg stadijuma civilizacije. Vajt je rast energije identifikovao kao osnovni faktor razvoja civilizacije, s upozorenjem da može postati i njen epitaf. Arnold Tojnbi je bio veliki istraživač i pisac opsežnog dela „Istraživanje istorije“ (A Study of History). Umesto kulture, rado je upotrebljavao termin civilizacija. Šta je podrazumevao pod civilizacijom? Fernan Brodel otkriva kako ga je to pitao Lisjen Fevr u jednom bespoštednom članku. Umesto preciznog odgovora, određenja i definicije, stigli su opisi civilizacije i poruka da je jasno šta je civilizacija. Tojnbi je tokom rasprave osvetljavao sličnosti civilizacija, a njihove razlike svodio na jedinstveni model. Tako je došao do civilizacije u jednini, a da su različite strukture ostale izvan idealizacije, što je odudaralo od stvarnosti. Civilizacije dugo traju, diferenciraju se faze, koje se različito određuju i različito tumače. Kerol Kigli navodi sedam faza evolucije civilizacija: 1. mešanje, 2. bremenitost, 3. ekspanzija, 4. doba sukoba, 5. univerzalno carstvo, 6. opadanje i 7. invazija.

20

Melkov model promene primeren je istorijskoj stvarnosti od feudalnog preko državnog do imperijalnog sistema. Tojnbi kristališe rast, uspon univerzalne države i dezintegraciju. Nalazi da su sve imperije propale u krajnjem rezultatu iznutra, „greškama samouništenja“ njihovih lidera.

1.3. TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI Postoje razne vrste i veliki broj teorija o kulturi i civilizaciji. Nauke i discipline koje proučavaju kulture i civilizacije sa stanovišta svojih omeđenih predmeta, zadataka i ciljeva, orijentisane su na „svoje“ teorije i metode, metodologiju. Proučavanja i istraživanja interdisciplinarnog tipa nisu lišena determinizma i rivaliteta. Istoriografija, sociologija, filozofija, etnologija, arheologija, psihologija..., ustupaju vodeća mesta: antropologiji, kulturologiji i novim disciplinama. Kakvu su praktičnu snagu imale ideje, filozofski pravci, teorijska strujanja, škole, indoktrinirani pokreti, učenja, ideologije, utopije i propagande o kulturi i civilizaciji... u novovekovnom razdoblju, modernom i postmodernom dobu? Savremena istorija je obeležena pregledima, šemama i modelima rata i mira naroda i država, čija je stvarnost odudarala od idealizovanih projekcija kultura i civilizacija. Kriterijum podela može biti i prema poimanju kulture kao skupa činjenica, ponašanja, struktura i modela.

1.3.1. Antropološke teorije o kulturi i civilizaciji Antropologija, nauka o čoveku, ima više grana. Kulturna antropologija, jedna od njih, orijentisana je više od drugih na proučavanje kulture kao čovekovog sveta. Antropološke teorije, prema Elvinu Haču, mogu se grupisati na: A) racionalističke, utemeljene na razumu (ratio), empiristički orijentisane i B) iracionalističke (iracionalističko-metafizičke), usmerene na proučavanje, manifestne pojavnosti kulture, dubljih struktura čuvstvenog (osećajnog) i duševnog.

iza

Racionalističke teorije mogu se podeliti na: 1. evolucionističke teorije kulture i civilizacije, 2. funkcionalističke teorije kulture i civilizacije.

1.3.2. Evolucionističke teorije o kulturi i civilizaciji Čarls Darvin je otkrio evoluciju vrsta živih organizama. Pit Rivers je među prvima pokušao da primeni princip evolucije, rašćenje i promene, na kulturu, odnosno civilizaciju, i umetnost. Značajni autori ovog pravca su Edvard Tajlor, Luis Morgan, Herbert Spenser, Bastijan... Tajlor smatra da su razum i naučna saznanja temelj razvoja kulture, odnosno civilizacije, suprotstavljeni tradicionalizmu, mitu, primitivnom nasleđu. Kultura ili civilizacija - to je shvatanje Tajlora, pisca knjige „Primitivne kulture“ (Primitive Culture, 1871). Tajlor određuje kulturu kao „opšte usavršavanje ljudskog roda putem više organizacije društava, snage i ljudske sreće.“ Herbert Spenser je smatrao najvažnijim oslobođenje Čoveka od bespogovorne potčinjenosti praiskonskim običajima i ustanovama. Kako bi drugačije mogao da uzme budućnost u svoje ruke i da je, uz pomoć nauke, oblikuje u duhu razboritosti i pravde.

1.3.3. Nauka o kulturi Leslija Vajta

21

Lesli Vajt (Leslie White) je koncipirao nauku o kulturi i civilizaciji. Osnovu je izložio u delima: „Nauka o kulturi, proučavanje čoveka i civilizacije“ (The Science of Culture, a Study of Man and Civilisation, 1949) i „Evolucija kulture“ (Evolution of Culture, 1959). Koncept ne predstavlja novo teorijsko - metodološko rešenje, nego je kombinacija kulturalizma, neoevolucionizma i verzije marksizma. Kritičko razmatranje reflektovalo se na proučavanja kulture. Vajt je težio zasnivanju nauke o kulturi, kulturologije. Pogreške u pristupu odredile su protivurečan karakter teorijsko-metodološkog koncepta. Dve su ključne: a) objašnjenje kulture je determinističko kulturološko; b) primena metoda iz prirodnih nauka, naročito fizike u proučavanju kulture, kao da je reč o istovetnim pojavama. Vajt je objašnjavao da je predmet kulturologije, nauke o kulturi - kultura, a ne čovek - što je predmet antropologije. Kultura je entitet sui generis, stvara samu sebe i može se objasniti samo sama sobom. Kultura je data čoveku, ali ne po biološkom određenju. Ljudi se rađaju u određenoj kulturi, koja je promenljiva i uslovljava njihovo ponašanje. Suštinska slabost ovog pristupa je u naturalističkom svođenju individue na biološko biće. Vajt zaključuje da ljudska bića ne određuju kulturu po svojim zamislima i željama, nego da upravo kultura određuje njihovo ponašanje. To bi značilo da pojedinac ne može da utiče na promenu kulture, što je očigledno netačno. Vajt je kulturu odredio kao širi sistem koji obuhvata tehnološki, sociološki i ideološki podsistem. Tehnološki podsistem je smatrao ključem za razumevanje kulture. Kritikovan je i kao pristalica američkog tehnokratskog društva, s prepoznavanjem amerikanizovanog marksizma u njegovoj teoriji. Vajtov ekstremni kulturni determinizam je kritikovan i od strane zastupnika zajedničkih teorijsko-metodoloških orijentacija i pravaca. Deterministička teorija i kulturalizam Leslija Vajta kritički su razmatrani u spektru „izama“, naročito sociologizma i psihologizma.

1.3.4. Funkcionalističke teorije o kulturi i civilizaciji - Teorija kulture Bronislava Malinovskog Bronislav Malinovski je imao mnogo poštovalaca i kritičara. Smatran je „etnografskim provincijalcem“, utemeljivačem kolonijalne politike, najkontroverznijim, ali i vodećim antropologom. Pohvaljivan je za umetničke kvalitete u traganju za univerzalnim u pojedinačnom, u okviru zabitog lokalnog terenskog istraživanja, uz istovremene optužbe za nalaze u zatvorenom sistemu, statičnom i primitivnom lokalitetu. Od svih kritika, najviše ima opravdanja prigovor zbog biheviorističkog poimanja kulture. U Poljskoj je, 2002. godine, posle izdanja u SAD-u, objavljena integralna verzija Dnevnika (7 svezaka pod naslovom: „Dnevnik u strogom značenju toga izraza“) Bronislava Malinovskog (1884-1942). Za života je i hvaljen i kuđen, a o šezdesetogodišnjici njegove smrti sublimiran je zaokret u prevrednovanju njegovog Dnevnika. Označen je od ranijeg oštrog kritičara K. Gerca prelomnim za istoriju antropologije. „Uranjanje“ Malinovskog u život urođenika na Novoj Gvineji, Trobrijandskim ostrvima i na ostrvu Mailu (uz ranija istraživanja na Kanarskim osrvima, u Lajpcigu, Berlinu i na poljskim Tatrama) predstavlja autentično iskustvo u stvaranju naučnog dela interdisciplinarnog karaktera (antropologije, etnografije, kulturologije...). Naučna teorija Malinovskog je proistekla iz njegovog obrazloženja sopstvenih rezultata terenskog istraživanja, tamo gde „živi život“. Proučavanje institucija, običaja, ponašanja, mentaliteta, bez neposrednog uočavanja želja, osećanja, suštine sreće ljudi, predstavljalo bi odricanje od dragocenih saznanja. To je bila

22

osnova teorijsko-metodološkog koncepta Malinovskog. Polazište njegove teorije kulture je biološka činjenica da su ljudi životinjska vrsta. Čovek je prvo morao da preživi, kao i svaki drugi organizam, da bi stvarao u „primarnoj“, prirodnoj sredini kulturu - „sekundarnu sredinu“. Kultura se reprodukuje, održava, usmerava shodno čovekovim potrebama. Svaka kultura stvara standard života, kao uslov opstanka i napredovanja zajednice. Iz okvira standarda života proističu nove potrebe. U osnovi kulture su ljudske potrebe. Zadovoljenje potreba su funkcije koje se ostvaruju aktivnošću ljudi, njihovom saradnjom, upotrebom rukotvorina i trošenjem dobara. Teorijska analiza odnosa kulturne radnje i zadovoljavanja ljudskih potreba označava se funkcionalnom analizom. Ljudi rade da bi zadovoljili potrebe, tako da je funkcionalno povezano s korisnošću. Malinovski smatra da je za opstanak kulture važna tradicija, prenos vrednosti s pokolenja na pokolenje. Organizovanost i institucije, naročito organizovanost u okviru institucija, uzimaju se, takođe, kao jedan od temeljnih uslova za razvoj kulture. Institucija je, no Malinovskom, „oblik saglasnosti“ o tradicionalnim kulturnim vrednostima zbog kojih se ljudi udružuju i organizuju. Kultura je stoga određena kao integral sastavljen od delimično sa-mostalnih, delimično koordiniranih institucija. Integriše se po načelima kao što su zajednica po krvi, razmnožavanje; prostorna bliskost, u vezi sa saradnjom; specijalizacija aktivnosti; upotreba moći u političkoj organizaciji. Kultura je integralna celina sastavljena od oruđa i potrošnih dobara, konstitucionalnih statuta društvenih skupina, od ljudskih ideja i veština, verovanja i običaja. Malinovski shvata kulturu kao sredstvo za postizanje cilja, što znači instrumentalno i funkcionalno. Njen je značaj u društvenom pogledu što doprinosi organizovanju ljudi u trajne grupe. Njen primarni cilj je integrativan. Ljudi rođenjem ulaze u tradicionalne grupe, a kasnije osnivaju nove. Pravila organizovanja i statuti institucija su sistemi vrednosti, u okviru kojih su podele po autoritetu, funkcijama, privilegijama i dužnostima. Ljudi kao kulturna bića žive u skladu s normama, običajima, tradicijama i pravilima, koji su rezultat čovekovog delovanja u sredini i njenog preuređivanja. * * * Kultura je, po A. R. Redklif-Braunu (Radcliffe-Brown), „izvesna standardizacija načina unutrašnjeg i spoljnog ponašanja“, preferirajući jedinstvo aktivnog i misaonog u ljudskoj praksi. Margaret Mid (Margaret Mead) je smatrala da kultura predstavlja izbor iz celine naučenog ponašanja, koji grupa ljudi sa zajedničkim tradicijama prenosi..., obuhvatajući ne samo umetnost i nauku, religiju i filosofiju na koje se reč „kultura“ istorijski odnosila, nego takođe i sistem tehnologije, sitne intimne navike svakodnevnog života. Suštinu kulturnih promena videla je u društvenim procesima. R. H. Louvi (R. H. Lome) je smatrao da je kultura društvenog porekla i uslovljenosti. Za Louvijaje kultura „opšta suma svega što individua dobija od svog društva - verovanja, običaje, umetničke norme, veštine, koje čovek dobija ne kao rezultat sopstvene stvaralačke delatnosti, nego kao nasledstvo prošlosti stečeno putem formalnog ili neformalnog obrazovanja“.

1.3.5. Iracionalističke teorije Franc Boas, američki antropolog, zastupnik je nemačke teorije o kulturi. Njegovo polazište je da kultura svakog naroda ima svoju istoriju. Ekonomija i tehnologija spadaju u civilizaciju, nusproizvod kulture (ideja). Kultur je temelj naroda. Prenaglašavanje kulture je Boasa odvelo u

23

kulturni determinizam. Franc Boasa je uvažavao tradiciju i osećanje kao značajne dinamičke faktore kulture. Mislio je da se i uobičajeno mišljenje prvenstveno usmerava čuvstvom, a ne razumom. Rut Benedikt je smatrala dominantnom ideacijsku, sferu ideja. Kulturni obrazac je osnovni pojam kulture Rut Benedikt. Istoimenu knjigu „Kulturni obrazac“ objavila je 1934. godine. Obrazac predodređuje položaj svakog novog člana zajednice. Čovek ne posmatra svet očima svog pretka, nego onako kako je prikazan skupom običaja, ustanova i načina mišljenja. Šta povezuje ljude? Kultura, ideje i merila koja su im zajednička. Čovek po rođenju uobličava životno iskustvo i ponašanje običajima sveta. Kad počne da govori, on je malo stvorenje svoje kulture; kad odraste, njene navike postaju njegove, njena verovanja su njegova verovanja, a njene nemogućnosti su i njegove nemogućnosti. Rut Benedikt ukazuje kako su kulture više no zbir njihovih odlika. Možemo znati mnogo o elementima kulture, a da budemo daleko od kul-ture kao celine čiji su oni sastavni delovi. Zašto proučavati kulture primitivnih naroda? Rut Benedikt objašnjava kako činjenice najjednostavnijih kultura mogu učiniti jasnim društvene okolnosti koje nisu pristupačne dokazivanju. Kulturni obrazac deluje snažno na pojedinca. Većina ga prihvata. Pojedinci se mogu prilagoditi obrascu, pa se pojaviti kao njegov kreator. Teško je pojedincima čije urođene pojedinosti odudaraju od obrazaca kulture. To su izuzeci kojima ustanove civilizacije uskraćuju podršku. Elvin Hač je, tumačeći Rut Benedikt, zapazio da ljudi nisu uvek dovitljivi da učine nešto više od beznačajnih promena kada dobiju od ustanova slobodu. Benediktova je verovala da se stvaralačka sila integracije nalazi u umu pojedinca, te da taj um bira i preinačuje kulturne odlike delovanjem pojedinca u duhu subjektivnih merila kulture kojoj pripada. Emil Dirkem je preferirao „osećajnu sferu kulture“. Kritičar Tajlora i Spensera, imao je značajne sledbenike: Marsela Mosa, Robera Erca, Lisjen-Levi Brila... Za Dirkema je kultura sistem „kolektivnog verovanja i osećanja“. Kultura je, po Dirkemu, sui generis čija je osnova u kolektivnoj volji i osećajnosti. Mislio je da postoji kvalitativna razlika između „divljih i primitivnih“ i, s druge strane, civilizovanih naroda. Lisjen-Levi Bril je teorijski i empirijski razrađivao i dokazivao ovu tezu smatrajući je veoma značajnom. Alfred Luis Kreber je zastupnik teze o kulturi sui generis. Njegov pojam kulture je shema, slično kulturnom obrascu Rut Benedikt. To je osnova kulture koja je „štiti od bezličnosti“. Kulturni sistem ima 1) osnovne osobine i 2) drugostepene osobine, koje odlikuju stvarnu i vrednosnu kulturu. Ova dihotomija, po Eliasu, odgovara razlikovanju kulture i civilizacije, tipičnom za nemačku teoriju Vrednosnoj kulturi je svojstvena kreativnost, a civilizaciji kumulativnost (evolutivnost). Kreber je prvi američki antropolog, po Heču, koji je razvio kulturni determinizam.

1.3.7. Teorije kulturnih ciklusa Teorije kulturnih ciklusa tumače ciklusno - kružno kretanje kultura, slično biološkim organizmima, koji se rađaju, razvijaju i umiru, uvek se ponavljajući. Toma Akvinski, Skot Eriugena i Nikola Kuzanski smatraju se pretečama, a glavnim zastupnicima: Đanbatista Viko, Nikolaj J. Danilevski i Osvald Špengler. Zastupnici teorije kulturnih ciklusa su protiv teoretičara evolutivnog, kontinuiranog razvoja i progresa kulture.

24

Viko je imao ideju da predstavi večnu idealnu istoriju tokom koje protiču istorije svakog naroda. Egipatska kultura je prošla kroz epohu bogova, heroja i ljudi. Nikolaj Danilevski je smatrao da ne postoji opšti razvoj istorije civilizacije, već da je ona smenjivanje kulturno-istorijskih tipova. Identifikovao je 10 tipova: egipatski, kineski, asirskovavilonsko-fenikijski, haldejski ili arapski i germansko-romanski ili evropski. Eventualno bi se ovom hronološkom nizu mogao dodati i mesijanski i peruanski tip. Danilevski je označio narode koji su svojim rušilačkim osvajanjima ubrzali propast pojedinih civilizacija, kao što su to bili Huni, Mongoli, Turci... Predvideo je da dolazi vreme slovenskog kulturno-istorijskog tipa, kao sinteze ruskog, češkog, srpskog i bugarskog naroda. Suprotstavljao se periodizaciji istorije na starovekovno, srednjovekovno i novovekovno razdoblje. Osvald Špengler je istoriju video kao ciklusni sled kultura.

1.3.8. Psihoanalitičke teorije o kulturi Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize, smatrao je da kulture i civilizacije počinju kad se zadovoljenje potreba, kao primarni cilj, efikasno odbaci. Ne samo kultura i civilizacija, nego i religija, ne doprinose ostvarenju libida. Frojd negativno kategoriše kulturu jer ona sputava erotsku energiju čoveka i lišava ga slobode. Istoriju kulture vidi kao istoriju lišavanja čoveka njegovog potencijala slobode i kapaciteta uživanja. Kako je počela? Na početku grupnog, plemenskog života primitivnih naroda braća su se udružila, ubila oca i eliminisali njegov monopol nad ženama. Da bi zaštitili sebe od potencijalnih pobunjenika, gradili su zajednicu regulisanu pravilima. Tako je izgrađivan poredak, države, međunarodni sistem... Frojdov zaključak je: ostalima, koji nisu mogli bezgranično da uživaju u blagodetima libida, preostalo je da se bave kulturom, umetnošću, plesom, crtanjem, u funkciji trošenja viška seksualne energije. Eros i Ananke su postali i roditelji ljudske kulture. Razvoj kulture su borba dva nagona koje simbolizuju Eros i Tanatos.

1.3.8. Moderne i postmoderne teorije o kulturi i civilizaciji Kritička teorija o društvu i kulturi je predstavljena delima plodotvornih stvaralaca: Maksa Horkermajera, Adolfa Adorna, Herberta Markuzea... Najznačajniji predstavnik teorije o kulturnoj promeni je Džulijan Stjuart.

1.4. ELEMENTI KULTURE Kultura je složena pojava. Elementi kulture su njeni osnovni sastavni delovi. Kultura kao kompleksna celina se sastoji iz velikog broja delova. To su proizvodi, tvorevine, dela, učinci... ljudi. Nema kul-ture bez rezultata delovanja ljudi. Ni ljudi, vrsta homo sapiens, ne mogu opstati bez kulture. Elementi kulture su sve ono što ljudi stvaraju i koriste za život u zajednici. Prvo što se može uočiti u kulturi pojedinih ljudskih zajednica su predmeti, umeća, ponašanje, veštine...način života... Potpunijim uvidom otkrivaju se odnosi među ljudima, organizovanost, institucije, statusi, položaji (zanimanja), delatnosti i aktivnosti, pravila (norme, zakoni, običaji), materijalno-tehnički i duhovni proizvodi, mišljenja, vrednosti, moralnost, smisao življenja... Različite odlike se susreću kod različitih grupa, zajednica, od plemena, naroda, do čovečanstva, u lokalnim, nacionalnim, državnim, r-gionalnim i globalnim okvirima, sa sličnostima i razlikama, koje se interakcijom mogu pretvoriti u bogatiji interkulturni i

25

intercivilizacijski identitet. Pogledajmo, na primer, razvoj pisma od klinastog, hijeroglifa, kineskog, grčkog, latinice, gotice, glagoljice, ćirilice, do arapskog i drugih pisama. Vil Djurant, poimajući kulturu kao civilizaciju, opisuje elemente civilizacije, polazeći od preduslova za njenu pojavu: ekonomski elementi civilizacije, politički elementi civilizacije, moralne osnove civilizacije i mentalne osnove civilizacije. Posle predstavljanja drevne civilizacije najvećeg kontinenta tokom četiri hiljade godina, izlaže sintezu elemenata istočnog civilizacijskog nasleđa. Iz kompleksa bogate civilizacijske riznice otkrivene daleke prošlosti, posebno je izdvojio i kratko opisao osam elemenata: 1. rad - obrađivanje tla, zanatstvo, saobraćaj i trgovina...; 2. vlada - organizacija i zaštita života i društva preko klana i porodice, zakona i države...; 3. moral - običaji i ponašanje, savest i milosrđe, zakon, red, disciplinu...; 4. religija - verovanja, mit, tradicija...; 5. nauka - znanje, dovoljno objektivno da omogući predviđanje i kontrolu...; 6. filozofija - razmišljanje o postojanju, njegovom smislu i značenju, o istini, lepoti, vrlini, pravdi, o idealnom čoveku i državama...; 7. pismo - prenos jezika, obrazovanje, školstvo, opismenjavanje, pisanje, poezija, drama, proza...; 8. umetnost - ukrašavanje života, tela, predmeta... bojom, ritmom, oblikom...: arhitektura, vajarstvo, slikanje..., bareljef, odeća, nakit, kozmetika, grnčarije, rezbarije, svodovi, stubovi, kripta..., prozorski sprat, kupola... Novo i savremeno doba obogatili su sadržaj elemenata civilizacija na planeti i znanje o njima. Fernan Brodel je u određenju civilizacije pošao od interdisciplinarnog stanovišta (istorija, sociologija, geografija, ekonomija, socijalna psihologija), objašnjavajući uzajamno delovanje kompleksa činilaca: 1. civilizacije su prostori, podrazumevajući zemlje, reljefe, klime, vegetacije, životinjske vrste..., stečene prednosti, kulturne krugove; 2. civilizacije su društva, gradovi (staništa) u središtu komplementarnosti civilizacija i kultura; 3. civilizacije su gospodarstva, zavisna od ekonomskih, tehnoloških, bioloških, demografskih faktora...; 4. civilizacije su kolektivni mentaliteti, svest, psiha, religija, moral... 5. civilizacije su kontinuiteti koji pretpostavljaju pojave, događaje, „prekretnice“, procese, strukture..., ličnosti (heroje), organizacije, ustrojstva, duga trajanja i svakodnevne promene, prenose vrednosti iz različitih kultura... Širenje kultura je pojava dugog trajanja u okviru iste i različitih civilizacija. Ti procesi se označavaju kao kulturna dinamika. U okviru kulturne dinamike mogu se razlikovati akulturacija, asimilacija, difuzija...

1.4.1. Akulturacija Istorija je ispunjena prenosom elemenata iz kulture u kulturu tokom seoba, ratova, trgovine, putovanja, raznovrsnih misija, do informaciono-komunikacijske ere. Širenje elemenata kulture zavisilo je od pripadnika zajednice koja ih je primala i pripadnika zajednice koji su ih prenosili ili nametali. Dodiri, kontakti, mešavine i preobražavanje, preuzimanje ili odbijanje i zabrana elemenata među zajednicama različitih kultura je neprekidan proces. Postoje različiti oblici akulturacije, dodira kultura, s različitim ishodima tokom istorije.

26

Veliki je broj različitih primera. Upadom evropskih osvajača u Ameriku, carstvo Inka se smanjilo više od 90%. Većina stanovnika potiskivane kulture je stradala od „kulturnog šoka“. Izlaz je u krajnjem tražen u bekstvu ili samoubistvu Pogubni primeri akulturacije zabeleženi su tokom kolonizacije na afričkom, azijskom, američkom i australijskom kontinentu.

1.4.2. Čovek i kultura Čovek i kultura je osnovni odnos. Čovek živi u kulturi, a ne neposredno u prirodi. Čovek je od prirode dobio mozak po kome se razlikuje od svih drugih živih bića. Sve drugo što je potrebno za život, čovek stvara sam. To je kultura. Čovek se od postanka učio životu, usvajajući i menjajući kulturu t zajednice, kulturu učećeg života, kojoj je pripadao, šireći je vremenom i prostorom. Mnoštvo je pojavnih oblika i pojedinačnih kultura od preistorijskog do savremenog istorijskog doba.

1.4.3. Kultura kao način života Kultura se može posmatrati kao način života naroda, kao društveni sistem s političkim, ekonomskim, organizaciono-institucionalnim, religijskim, etnografskim, umetničkim..., psihološkim..., vrednosnim odlikama. Od najranijih kultura se smatra da je rad učinio da majmun postane čovek. Taj daleki predak - pračovek, od sakupljača plodova radom je postao stvaralac. Iz rada i igre razvijala se kultura, kao što ih je i ona u dugom procesu unapređivala (kultivisala). Čovek je u središtu odnosa kultura-priroda-društvo. Tokom istorije pratimo njihov razvoj. Novovekovno vreme je podstaklo proučavanje kultura naroda, ne samo iz naučnoistraživačkih, nego i iz praktičnih (svojevremeno kolonijalnih, političkih, ekonomskih...) potreba. Tako su stvarani novi pojmovi i raznolika značenja kultura: tradicionalna, narodna, nacionalna, masovna, elitistička, avangardna, industrijska, moderna, postmoderna... do globalne kulture. Vladajuća kultura u društvu označava se i kao dominantna, a razlikuju se i potkulture, subkulture, kontrakulture, kao i negativni eks-tremi masovne kulture - kič i šund..., i kulture po sferama delovanja, kao što su: politička, ekonomska, informatička, pravna, diplomatska, medijska, bezbednosna, saobraćajna, komunikacijska, poslovna, geokultura..., u okviru koje se izdvajaju zapadna, istočnjačke... Zapadna kultura obuhvata ekonomski, industrijski, tehnološki i finansijski najmoćnije zemlje, sa sistemom vrednosti koje one u formi zapadnog modela preporučuju „ostatku sveta“: demokratija, vladavina zakona, tržišna ekonomija i preduzetništvo, ljudska prava..., interkulturalizam (multikulturalizam)..., globalno civilno društvo... Kultura može postati takav socijalni kapital, kako je naziva Frensis Fukujama, da su neke siromašne zemlje iz „trećeg sveta“ „skočile“ u „prvi svet“!

1.4.4. Kultura i igra Igra je pojava dugog trajanja, kao i čovek. Ideja igre se menjala kroz vreme. U drevnim civilizacijama obredno-magijska igra bila je prožeta radom u funkciji ljudske egzistencije. Predstavljala je manifestaciju religije, životne filozofije, običaja, kulture. Indijanac je igrao svoju molitvu Igra je imala i uzvišeni smisao posvete večnom nadzemaljskom životu. U starogrčkoj civilizaciji proširio se smisao igre, prenet kasnije i na stari Rim. Igre su imale

27

poseban značaj za zajednicu, razvijajući psiho-fizičku snagu, veštine, vrline i duhovnu nadmoć. Značaj igre je bio toliki da su se i ratovi prekidali zbog olimpijskih igara. Igre su zaokupljale javnu scenu i predstavljale najviši čin javnog nadmetanja. U rimsko doba igre su postale sastavni deo programa uspešne vladavine masama. U vreme Cezarove vladavine cirkus „Maksimus“ je okupljao 260.000 posetilaca! Igre su bile znak opadanja moći rimske civilizacije podređivane umirenju razularene svetine. Igra je potiskivana veličanjem rada, kome su bili posvećeni oni što su živeli u dokolici i, s velom ironije, propovedali kako je nerad najveći greh. U vreme kapitalizma „čovek igre“ je potisnut „čovekom rada“ kao „stvaraocem profita“. Industrijalizam je pretvarao radnike u „šrafove mašina“. Poboljšanje materijalnih uslova života bilo je uporedo s duhovnim osiromašenjem masa. Johan Huizinga je kritički ukazao na gubitak smisla igre u kapitalizmu u odnosu na starogrčku civilizaciju, podsećajući da se kultura razvila iz igre. Homo faber i homo ludens (igra, užitak, zabava) su dve strane čovekovog bića. Rože Kajoa („Igre i ljudi“) objašnjava kako se degradiranjem smisla igre poništava prostor čovekove slobode osvajan višemilenijumskim tokom civilizacija. Smisao života obeležavaju igre, kako ih je Kajoa klasifikovao: 1. igre takmičenja (agon), 2. igre na sreću (alea), 3. igre prerušavanja (mimicry), 4. igre zanosa (ilynx). Čovek igrom prodire u dubine duhovnog sveta, po mišljenju Hermana Hesea. Tako svakodnevni čovek izbegava da se udavi na ustajaloj površini života. Bodrijar je upozorio na opasno samozarobljavanje savremenog svakodnevnog čoveka po površini svega, koji ne stiže sopstveni život ni za povećani broj godina u odnosu na minule cvetne epohe. Ipak, ne odustaje, nego se prepušta simulaciji (simulacrum). Tako se otvara polje imitativne kulture. Potiskivanjem smisla igre i rad gubi stvaralački smisao. Tehno-ekonomska civilizacija, po Edgaru Morenu, ograničava sopstvene temelje reduktivnim shvatanjem čoveka. Stvaralački čovek, kako objašnjava Ernst Fišer, može biti kompletan čovek. U protivnom, i najbogatiji pojedinac, ne samo čovek mase, može se osetiti otuđenim, odbačenim, praznim, izgubljenim. Igra doseže vrhove u umetnosti, po Kantu, uzletom duha u slobodnom stvaranju.

1.4.5. Civilno društvo i kultura Civilno društvo je novovekovni pojam. Kao izraz je poteklo iz radova filozofa. Prvo Džona Loka (1632-1704), potom Hegela (1770-1831) i drugih. Pojava je istorijski starija, datira iz drevnih civilizacija. U staroj Grčkoj država je nazivana politejom (Platonovo delo „Država - Politeja“). U rimsko vreme starogrčkom izrazu politeja je odgovarao, kako je to isticao Ciceron, latinski izraz respublika. Ciceron je upotrebio izraz civilis societas koji se odnosio na državu i društvo, podrazumevajući građanski život, a isključujući varvare. Lok, teoretičari Društvenog ugovora, potom Hegel..., razdvojili su sferu države od sfere društva. Rasprave o civilnom društvu ispunile su minulo novovekovno i savremeno doba. Događaji i stvarnost koja se ekstremno udaljavala od proklamacija reaktuelizovali su staru ideju o civilnom društvu.

28

Koncept o civilnom društvu javio se kao suprotnost oživljavanju feudalnog nasleđa i pogotovo kao protivljenje apsolutizmu, tokom koga je država nastojala da podredi sebi sve što je u njoj postojalo. Ideja o civilnom društvu je tako osvajala prostor od apsolutističke države, uzletom liberalnog duha, s čuvenom parolom: Laissez-nous/aire, laissez-nous passer. Praktično je bila prvobitno orijentisana protiv „vojničkog društva“. Lok je, nasuprot teoretičarima apsolutne i suverene države (Makijaveli, Boden, Hobs...), jasno odvojio građansko društvo (civil society) od vlade (civil govermment). Tomas Pejn je podržao potrebu razdvajanja društva - kao zajednice osnovane radi saradnje i povezanosti, na temelju pravde i osećanja, od vlade - koja je instrument represije. Kako je tumačena Lokova teorija? Čovek je polazište za oba entiteta. Kao slobodna individua ulazi u raznovrsne odnose s drugim članovima društva na osnovu prava. To je društvo slobodnih ljudi. Novovekovni pojedinac kao građanin formira političku vlast s drugim ljudima, koju prihvata pod uslovom da je kontrolisana. To je civilizovano društvo jer se uzdiglo do civilizovanog nivoa. Kapitalizam, kao protivrečan sistem, podstakao je naučni dijalog o odnosu države i društva kao zajednice i mogućnostima razvoja demokratije. Koncept civilnog društva je reaktuelizovan u savremeno doba kao alternativa autoritarnom socijalizmu. U posle-poslehladnoratovskom periodu, nobelovac Stiglic je uputio na globalno civilno društvo kao put pred nama.

1.4.6. Tolerancija, prijateljstvo, dijalog... Od ranih do savremenih društava odnosi među ljudima tek su se približavali velikim idejama i najvišim vrednostima. Protivrečnosti ispunjavaju svakodnevni život ljudi. Svet se označava rizičnim, paradoksalnim, opasnim, osim po Bakminsteru Fuleru - za utopije. Po Ajnštajnu, „Ovaj svet je opasno mesto, ne zbog toga što su ljudi zli, nego što se ne bore protiv zla“. Različitosti podstiču na suprotstavljanja, umesto na njihovo pretvaranje u prednosti. Odnosi sukoba su preovladavali i iz teško objašnjivih razloga usred odnosa saradnje. Tolerancija je iz perioda u period potvrđivala vrednost jednog od najznačajnijih elemenata kulture. Dijalogom kao modelom komuniciranja, prenosa vrednosti kultura i civilizacija i traganja za rešenjima svakovrsnih problema može se izraziti najdublji smisao u odnosima ljudi, ne samo u institucionalnim i intelektualnim okvirima, nego i u svakodnevnom sve ubrzanijem životu, s idejom promene Globalnog pojedinca na raskršću, porodice, države, društva..., načina mišljenja, vrednovanja, odnosa, ponašanja, življenja u eri visokih tehnologija za kojim „kaska“ običan čovek od krvi i mesa, sve siromašnijeg duha, kao bez duše, osećanja i misli iz sopstvene glave. U vreme otuđenja, obezličenja, carevanja privida i virtuelne stvarnosti, u raskoraku duhovne kulture i materijalne, tehničko-tehnološke civilizacije, prijateljstvo izgleda kao nada u povratak čoveka i vera da može postati ono što jeste.

1.4.7. Civilna religija Žan Žak Ruso je upotrebio prvi pojam civilne religije u moderno doba. Civilna religija u idealno uređenoj građanskoj zajednici bi se ispunjavala poštovanjem Boga, vere u pravednost njegovog rada, nagrađivanjem vrline i kažnjavanjem poroka, upražnjavanjem verske tolerancije.

29

Primenom ovih religijskih načela kao osnove građanskih vrednosti i verovanja, bilo bi moguće graditi pravednu zajednicu jednakih ljudi. Civilna religija se, po R. Belaju (Bellah), može tretirati kao ravnopravan sistem simbola i verovanja. Ima mesta između sekularne i duhovne sfere u tolerantnom demokratskom društvu kao istinske zajednice ljudi. Predstavlja univerzalnu i transcendentalnu realnost. Ne pripada nijednoj konfesiji. Karakteristična je za društva pluralističke demokratije. Rasprostranjena je u SAD-u. Poreklo ima u prošlosti, posebno iz starogrčkog polisa i rimske civilizacije, kada su bogovi određivali putokaze i ukazivali na poduhvate za dobrobit zajednice. Civilna religija je element kulture i tradicije demokratskih društava u dugom trajanju. Predstavlja antipod političkoj religiji, naročito u vladavini obeleženoj harizmatskim vođama i ideološkim vođstvima. Politička religija sekularnu sadržinu prerušava religijskom formom. Zato je kratkotrajna. Civilna religija osnažuje sekularne forme religijskom sadržinom. Religijska propoved predviđa ostvarenje na onostranom svetu, pa, za razliku od političke ideologije, nije vremenski ograničena na ispunjenje ciljeva, u koje se veruje bez mogućnosti proveravanja i dokazivanja.

1.4.8. Simbolički karakter kultura i/ili civilizacija Kulture i/ili civilizacije se izražavaju simbolima. Simboličkom sposobnošću ljudi su stvorili kulturu i/ili civilizaciju. Druga živa bića nemaju simboličku sposobnost, pa nemaju kulturu i/ili civilizaciju. Kultura i/ili civilizacija su rezultati ljudskog stvaralaštva simboličkog karaktera. Reč simbol je grčkog porekla, od reči symbolo, u smislu znaka, znamenja, simbolon - što znači dva dela jednog predmeta kao znaka raspoznavanja i spajanja. Simboli izražavaju čovekovo delovanje. Čovek je animal simbolicum. Simbolički karakter kulture se prepoznaje od ranih duhovnih oblika daleke prošlosti do najnovijih simboličkih modaliteta i varijacija komunikaciono-informatičke ere. Reprezentativne forme simbola su umetnost, mit, vera, filozofija, jezik, nauka, tehnologija, vrednosti... Simbol je znak i dubnji, skriveni smisao znaka; zamisao, projekcija i materijalni izraz u formi predmeta, reči, slike, tona, zvuka...; osim pojavnog, manifestnog, ima i nevidljiv, imaterijalni smisao. Saobraćajni znaci nisu simboli jer nemaju dublji, nego konkretan, jasno izražen smisao. Simboli pretpostavljaju razumevanje da bi se spoznao njihov smisao. Simboli su otvorili put čoveku u civilizaciju, po Ernstu Kasireru.

1.4.9. Kultura, mit i umetnost Mit je prisutan u kulturi od njenih ranih pojava do modernog i postmodernog doba. Dominacija razuma u moderno vreme (od prosvetiteljstva) je potisnula mit iz središta stvaralaštva. Začeci racionalizacije se susreću još kod Platona i Ksenofana. U moderno vreme umetnost je gubila trku s razumom, a to znači u prvom redu s naukom i tehnologijom, jer je mitska fantazija bila proglašena za praznovericu. Prelaz od sveta mita na svet refleksivnog mišljenja bio je značajan za razvoj evropske civilizacije. Tehnizovano pustošenje sveta ljudske egzistencije krajnostima racionalizma podstaklo je preispitivanje duha moderne. Postmodernisti su ukazali na osiromašenje tvorevina kulture bez mita. Mit i umetnost, kao dve značajne forme kulture, idu zajedno kroz istoriju. Komparativna mitologija ukazuje na značajan udeo mita u „osvitu svake civilizacije“.

30

Umetnost, religija i filozofija imaju u mitu svoje iskonsko poreklo. U mitu su prisutne tri najvažnije ljudske funkcije: religijska, saznajna i estetska, kao dobro, istinito i lepo. Iz mita su se razvile 1. religija i vera, 2. nauka i filozofija, 3. umetnost i igra. Mit se, po Mirči Elijadeu, uvek odnosi na ljudsku stvarnost; vezan je za doživljaj, nadilazi racionalno mišljenje, kao bekstvo od materijalizacije usmereno ka kolektivnom duhu. Funkcije mita mogu biti: regulativne, delotvorne, transcedentne i utopijske, sinkretička, estetska i simbolička, katartička, inkorporativna, kultna, saznajna, socijalna i politička, kako navodi Sreten Petrović u iscrpnim istraživačkim radovima o mitologiji.

1.5. MODELI ISTRAŽIVANJA KULTURA I CIVILIZACIJA 1.5.1. Brodelov predlog: istorija civilizacija Fernan Brodel (Fernand Braudel, 1902-1985) je uvažavan kao jedno od najvećih imena istoriografije XX veka. Postao je čuven svojim velikim delom o Sredozemlju, koje se pojavilo posle Drugog svetskog rata. Pripadao je istoriografskoj školi čiji je francuski časopis „Anali“. Osnivači škole, Lisjen Fevr (Lucien Febvre, 1878-1956) i Mark Blok (Marc Block, 1886-1944), istaknuti istoričari XX veka, postali su svetski poznati posle uspeha dela Brodela, slavnog analiste. U teorijsko-metodološkom pogledu, Brodel je zastupao gledište o proučavanju celine istorije, proširenju predmeta istraživanja („totalna istorija“ i „kulturna istorija“), metodološkom pluralizmu, ukrštanju teorija i metoda društvenih nauka i disciplina, kao i posebno po raz-ikovanju tri vremena istorije. Istorija „sporog ritma“ obuhvata pojave „dugog trajanja“ (a longue dure'e), kao što su civilizacije; društvena istorija (istorija grupa i grupacija, privreda, država, društava...); događajna istorija-tradicionalna, „kratka“, „brzog ritma“, uzburkane površine, uzbudljiva... Brodel je sredinom XX veka video istoriju i istoriju civilizacija na raskršću. Bio je zaokupljen pitanjem: Istraživanje civilizacija – kako da odgovori potrebama sadašnjosti i izazovima budućnosti? Odgovornost bi se mogla zadovoljiti pisanjem obimnog (ili beskonačnog!) dela o civilizacijama. Za takav poduhvat isuviše kratko traju životi ljudi koji bi se, u duhu Poperovog metodološkog ideala, posvetili traganju bez kraja. Ideju moguće istorije civilizacije Brodel je pragmatski procenio i osmislio orijentaciju: a) kritički propitati poimanja kulture i civilizacije; b) tragati za definicijama kulture i civilizacije; c) osmisliti saradnju istraživača iz nauka o kulturi i/ili civilizaciji. a) Kritički pristup je podrazumevao da se o civilizaciji i/ili kulturi ne govori kao o biću, organizmu, ličnosti ili telu (korpusu). Brodel je uputio na razmišljanja poput Žorža Gurviča o globalnom zapadnom srednjovekovnom društvu, s razmatranjem mnogostrukosti života i mnoštva puteva u budućnost. Civilizacija, ma kako bila izvorna, nije zatvoren svet, niti ostrvo u okeanu. Inspirativna je misao Magaret Mid (Margaret Mead), u duhu teza Marsela Mosa, da je civilizacija ono što čovek više neće moći da zaboravi. rodel je nabrojao jezik, azbuku, brojeve, pravilo trojno, matematičku funkciju, vatru, paru... Kritičkim prosuđivanjem naveo je šta bi trebalo odbaciti, uz preispitivanje načela objašnjenja, metoda, modela, teorijskih postavki: 1. ciklična kretanja civilizacija ili kultura (dogmu kako se rađaju, rastu i umiru); 2. tri Vikoova doba: božansko, herojsko i ljudsko;

31

3. tri doba Ogista Konta: teološko, metafizičko, pozitivističko; 4. Spenserove dve faze: prinuda i sloboda; 5. Dirkemove dve solidarnosti: spoljna i unutrašnja; 6. Vaksvajlerove etape rastuće koordinacije; 7. ekonomske etape Hildelbranta, Frederika Lista ili Bihera; 8. rastuće gustine Levasera ili Racela; 9. Marksov „lanac“: primitivna društva, robovlasništvo, feuda-lizam, kapitalizam, socijalizam...; 10. Špenglerove i Tojnbijeve šeme, kao i spiskove civilizacija koje navode. Ideja plodonosnih istraživanja mogla bi biti mikroistorija i istorija tradicionalne otvorenosti. To znači raščlanjavanje civilizacija na podcivilizacije... do „sitnih elemenata“. Države, narodi, nacije teže da se predstave kao nosioci sopstvene civilizacije, a istovremeno na njihovom tlu ima korena više civilizacija iz minulih vremena. Sveobuhvatnijim pristupom merila bi se kristalisala i potvrđivala proverom rezultata istraživanja. b) određenje kulture i/ili civilizacije identifikuje suštinu pojave. Mnoštvo definicija nije rešenje nego problem. Brodel je kritički razmatrao određenja velikog broja autora, prihvativši ideju Marsela Mosa. Pohvalio je antropologe koji u civilizaciji vide prostor, „kulturni areal“, kulturnu celinu, uz sopstveno dodavanje druge bitne odrednice trajnost u vremenu Kulturna dobra - mikroelementi civilizacije u neprekidnom su procesu preuzimanja i odbijanja. Razmena i strujanja traju u različitim oblicima, odnosima, naročito u pogledu materijalnih i duhovnih vrednosti. Brodel razmatra Rajnu i Dunav kao duhovnu granicu u razvoju evropske civilizacije, na kojoj je nekad Rim zaustavio svoja osvajanja. Reformacija je protumačena kao veliki raskol u Evropi. Ne samo zato što je pao stari Rim, nego je odbijanje evropske civilizacije prepoznato u napuštanju Carigrada. S druge strane, Brodel ukazuje na ogromne pozajmice evropske civilizacije, rasprostranjene na planeti tokom njenog milenijumskog trajanja. Njen položaj na raskršću „mnoštva struja“ omogućavao joj je vekovima da prima, čak i od mrtvih civilizacija, pre nego što je i sama bila u stanju da daje, da zrači. c) Kako obuhvatiti civilizaciju kao celinu tokom istraživanja i proučavanja, ako ne saradnjom više nauka i disciplina? Inspirisati dijalog, a ne sukobe, civilizacija. Čemu nemačko izdvajanje kulture od civilizacije, kao od svoje osnove? Istoričari bi trebalo sa svoje strane da osmisle i vode dijalog sa sociolozima, antropolozima, filozofima, ekonomistima, geografima, demografima, statističarima, etnolozima, psiholozima, politikolozima... Zašto? Zato što je, po Brodelu, civilizacija, kao i dugovečna i sveukupna stvarnost, istorija. Na karti sveta obeležene civilizacije naći će se i posle 50 godina, bilo da im istorija odgovara ili ne. Tako je govorio Brodel. Da li je bio u pravu?

1.5.2. Hantington: sinteza civilizacija „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka“ Semjuel Hantington (Samuel P. Huntington: The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order) je kritički analizirao obimnu literaturu najznačajnijih pisaca o civilizacijama tokom istorije. Od velikog broja autora, istaknuti su istoričari, sociolozi, antropolozi... U opsežnoj bibliografiji navedeni su značajni stvaraoci i njihova dela. Posebno je u osnovnom

32

tekstu navedeno 17 imena, između drugih: Veber, Dirkem, Špengler, Sorokin, Tojnbi, Kreber, Bagbi, Kigli, Ajzenštat, Brodel, Bozeman, Valerštajn... Interdisciplinarnim proučavanjem njihovih rezultata komparativnih analiza, Hantington je zasnovao svoju sintezu o svetu civilizacija. Istorija pojma, teorija i značenja, određenja i definicije civilizacije prezentirani su u sažetku „Priroda civilizacija“ (Civilizacije u istoriji i danas). Ideja civilizacije je shvaćena i kao standard za određenje pojave koja joj pripada, a koja ne. Uočena je razlika između civilizacije u jednini i civilizacija u množini. Predmet Hantingtonove knjige je civilizacija u množini. Posebno je obrađena ideja o civilizaciji u jednini u licu univerzalne svetske civilizacije. Civilizacija je kulturni entitet. Hantington konstatuje da je ovo određenje preovladalo u svetu, s posebnim izuzetkom Nemačke, čiji su mislioci još u XIX veku oštro razlikovali kulturu u duhovnom pogledu od civilizacije, koju su smatrali materijalnom sferom. Hantington se pozivao na Brodela u opredeljenju za odbacivanje podvajanja i suprotstavljanja kulture i civilizacije. Hantington je naveo različite definicije civilizacija, ukazujući na neodvojivost civilizacije od kulture, jer „upućuju na ukupan način života ljudi“. Elementi kulture određuju civilizaciju Hantington je naveo primer Atinjana i Spartanaca, njihove zajedničke elemente (krv, jezik, religija i način života) koji su ih, kao Grke, civilizacijski razlikovali od Persijanaca. Ljudi pripadaju civilizacijama po kulturnim karakteristikama, a po fizičkim odlikama (boja, oblik, veličina) različitim rasama. Religija je glavna određujuća karakteristika civilizacije, smatrao je Hantington. Zaključak je temeljio na mišljenju Kristofera Davsona da su velike religije osnove na kojima počivaju civilizacije. Od pet svetskih religija, po određenju Vebera, četiri su povezane s važnijim civilizacijama: islam, hrišćanstvo, hinduizam i četvrta - pogrešno kategorisano verovanje u filozofiju kao u religiju: konfučijanizam; budizam - samo na područjima na kojima nije asimilovan, kao što su teritorije u Šri Lanki, na Burmi, Tajlandu, Laosu, u Kambodži, zatim na tlu Tibeta, Mongolije i Butana. Da li se može govoriti o jevrejskoj civilizaciji i judaizmu kao njenoj osnovi? Tojnbi je predstavlja kao zaustavljenu civilizaciju, poniklu iz ranije sirijske civilizacije. Bila je povezana s hrišćanstvom i islamom. Jevreji su tokom vekova održavali kulturni identitet unutar islamske, hrišćanske i zapadne civilizacije. Stvaranjem Izraela, smatra se da su Jevreji ispunili objektivne uslove za tretiranje kao civilizacije: imaju religiju, jezik, običaje, literaturu, institucije, teritorijalni i politički dom. Po broju ljudi, jevrejska civilizacija ne bi mogla da se ubroji u važnije civilizacije. Suština je u subjektivnoj identifikaciji, kako je pisao Mordecai M. Kaplan (Judaism as Civilization, 1981). Jevreji su u velikom broju rasuti u svetu, pa se deo njih identifikuje s civilizacijama u kojima žive, naročito oni koji su nastanjeni na Zapadu Civilizacije su sveobuhvatne, Hantington citira Tojnbija: „obuhvataju, a da nisu obuhvaćene“. Šta je civilizacija? Hantington definiše civilizaciju kao najšire kulturno Grupisanje ljudi i najviši nivo kulturnog entiteta koji ih razlikuje od drugih vrsta. Postoje različiti nivoi identiteta. Stanovnik Rima je Rimljanin, Italijan, Katolik, hrišćanin, Evropljanin, Zapadnjak...Civilizacija kojoj pripada je najširi nivo identifikacije s kojim se poistovećuje. Šta određuje civilizaciju? Objektivni elementi (jezik, istorija, religija, institucije, običaji...), ali i samoidentifikacija. U istoriji su postojale mnoge male grupe ljudi koje su posedovale osobenu kulturu, ali im je nedostajala šira kulturna identifikacija. Sinteza akcentira važnije civilizacije. Civilizacije kao pojave dugog trajanja u istoriji odlikuju se širinom kulturnog grupisanja i identifikacije; nemaju jasne granice; mogu biti razvojne, dinamične, ali i smrtne; civilizacije su

33

kulturni a ne politički entiteti; sadrže više političkih jedinica (gradovi države, nacionalne države, federacije, konfederacije, carstva...). Teško je odrediti jasne granice, precizno početak i kraj civilizacija. Sastav i oblici civilizacija su se menjali vremenom, tokom milenijuma. Poređenja ukazuju na sličnosti i razlike civilizacija i kultura. Civilizacije se razvijaju na velikim prostorima, dugo traju, ali mogu i da nestanu, s mogućnošću obnavljanja. Civilizacije predstavljaju najtrajnija ljudska udruženja, stvarnosti krajnje dugog trajanja (longue dure'e). Civilizacije mogu da sadrže više političkih jedinica, kao što su: gradovi-države, države, carstva, federacije, konfederacije, nacionalne države i multinacionalne države, države različitih oblika vladavine. Postoje različite identifikacije civilizacija u istoriji, kako onih koje su nestale, tako i onih koje traju hiljadama godina, s perspektivom razvoja u budućnosti. Navodi spiskova civilizacija ukazuju na razlike u pristupu i objašnjenju i najznačajnijih autora. Hantington je naveo kako Kigli smatra 16 jasnih i 8 dodatnih civilizacija; Tojnbi je pisao najpre o 22, a potom i o 23 civilizacije; Meknil je spomenuo 9 civilizacija u istoriji; Bagbi je našao 9 civilizacija ili 11, ako bi se Japan razlikovao od Kine, i pravoslavlje od Zapada; Melko smatra da je razumna saglasnost o postajanju pet civilizacija (kineska, japanska, indijska, islamska i zapadna) i sedam koje su postojale (mesopotamska, egipatska, kritska, klasična, vizantijska, srednjoamerička i andska). Hantington uzima u obzir mišljenje pojedinih teoretičara o postojanju pravoslavne ruske civilizacije, odvojene od roditeljskih, vizantijske i zapadne civilizacije. Ovim, ukupno šest civilizacija, Hantington smatra da je moguće pripojiti i latinskoameričku i afričku. Kinesku civilizaciju je označavao kao konfučijansku, ali i kao siničku (podrazumevajući zajedničku kulturu izvan njenih granica, kao u Južnoj Aziji, i kulture Vijetnama i Koreje).

1.6. ZAŠTO ISTRAŽIVATI KULTURE I CIVILIZACIJE? Kultura je od značaja za budućnost civilizacije. Istraživači su se s velikim interesovanjem orijentisali na proučavanje kulture sredinom XX veka. Razumevanje društava, naročito razlika u njihovom razvoju, ekonomskom, političkom i naučno-tehnološkom, predstavljalo je inspirativan izazov. Rut Benedikt, Margaret Mid, Gabrijel Almond, Martin Lipset dali su značajnije rezultate. Posle kratkotrajnog „zasićenja istraživača“, ponovo je oživeo interes za kulturu i civilizaciju. Zasluga za to pripada u prvom redu Semjuelu Hantingtonu i Lorensu Harisonu. Naučna saznanja eminentnih autora predstavljaju krunu Harisonovog projekta; objavljena su u knjizi, zajednički priređenoj s Hantingtonom, pod naslovom koji je najbolja poruka naučnika: „Kultura je važna“ (Culture matters, 2000).

1.6.1. „Obuhvatno“ značenje kulture Kliford Gerc razmatra kulturu u „obuhvatnom značenju“: kako kultura utiče na način života, na praksu? Ispituju se: institucije, vrednosti, simboli, socijetalni razvoj. Ako obuhvatimo sve, teško možemo do naučnog objašnjenja! Zato su u fokusu subjektivne odrednice: stavovi, verovanja, orijentacije, pristupi, polazišta. Izrada i realizacija projekata pretpostavlja skicu koncepta: 1. tipologija vrednosti/stavovi; 2. odnosi između kulture i razvoja, 3. odnosi između vrednosti/stavova i politike/institucije, 4. kulturna transmisija - transmisija vrednosti, 5. merenje vrednosti/stavova,

34

6. procena inicijativa za kulturnu promenu. Šta preferira istraživanje međuodnosa kulturnih obrazaca u tokovima kulturnih promena u pojedinim društvima u raznim delovima sveta, po Džulijanu Stjuartu? U prvom redu su pojmovi, metodi, teorije primenjene u različitim kulturnim sredinama, na mnogovrsne kulture; razlikovanje pojmova: kulturna ekologija - disciplina koja prilagođavanjem sredini dolazi do kulturne promene; posebne discipline su socijalna ekologija, ekologija čoveka; kao istraživački zadaci javljaju se i nivoi sociokulturne integracije, asimilacija (imigranata), kulturna homogenizacija; pojam kulturnog tipa i kulturnog jezgra; interdisciplinarni pristup složenim civilizacijama, začetim na obalama reka, utemeljenim na irigacionoj poljoprivredi...; poseban izazov: odnos kulture i ličnosti...

1.6.2. Kulturna i biološka evolucija Svi ljudi se hrane, što predstavlja biološku, a ne kulturnu činjenicu Kako to čine (u kom periodu i na kom prostoru), objašnjenje nudi istorija kulture. Ponašanje kod određenih grupa objašnjava se osobenim obrascima, nadorganski, psihološki, biohemijski, za razliku od univerzalnih obrazaca, koje tumači istorija kulture. Kultura se ne može objasniti „ključem“ kojim se tumači ponašanje čovečanstva. Nijedna kulturna pojava nije univerzalna. Lesli Vajt pogrešno misli da se naučnom teorijom mogu objasniti svi pojavni oblici ponašanja. Ne mogu se apstrahovati činjenice kulturne divergentnosti i lokalnih varijacija na račun kulture kao celine. Biološka evolucija ima genetski sled, a kulturna - hronološki. Proces kulturnog razvoja je akumulativan, a proces organske evolucije je supstitutivan. Prikazivanja tokova i razvojnih oblika u različitim sredinama i različitim vremenima ne mogu se svesti na uopštavanje (zamišljene) jedinstvene, univerzalne kulture. Kultura čovečanstva kao celine postoji u koncepciji univerzalnih evolucionista. Istraživanja su identifikovala razlike kultura, koje se ne mogu uklopiti ni u jednu kulturnu tradiciju. „Rešenje“ je pronađeno njihovim „uguravanjem“ u šemu univerzalne kulture! Divergentan razvoj ne vodi ka samozamislivoj, ali ne i ostvarivoj, jedinstvenoj kulturi svih ljudi na planeti. Kriterijum nacionalne kulture u osnovi se izražava u: 1) nasleđu, 2) nacionalnim ustanovama, 3) nacionalnoj jednoobraznosti, postignutoj preko masovnih komunikacija. Ali, on nije primenljiv na sve druge kulture. Bilo je kardinalnih zabluda.

1.6.3. Kultura i preokret Shvatanje da su ljudi po prirodi kapitalisti i da teže slobodnom tržišnom i preduzetničkom sistemu pokazalo se pogrešnim, naročito posle kraha sovjetske privrede i proučavanja uzroka. Nije bila u pitanju priroda, nego kultura. Postoje tipologije kulture koje su sklone i tipologije kulture koje su rezistentne na društveno-ekonomski razvoj. Ekonomisti zapostavljaju kulturu u analizi razvoja zbog poteškoća u definisanju, kvantifikovanju i merenju njenog delovanja u kompleksu činilaca. Kultura se prepoznaje kao izraz razlika etničkih grupa, koje se manifestuju u različitim društvenim, gradskim i seoskim sredinama. Relativisti i pluralisti potvrđuju da je opredeljenje većine ljudi za dobro, a protiv zla. Tradicionalističke kulturne vrednosti su u korenu siromaštva, autoritarizma i nepravde. Ma kako cinično izgledalo siromašnima, snaga preokreta je u društvima promenjenih odlika i vrednosti.

35

Zašto neke kulture brže napreduju, a neke ne? Zapadna kultura je u svoje zlatno doba (renesansa, prosvetiteljstvo, liberalizam...) projektovala novi svet i pokrenula snage za njegovo ostvarenje. Rad i stvaralaštvo bili su njen kult. Sloboda i druge vrednosti, preduzetništvo, kreativnost, demokratski duh..., orijentisali su ponašanje od pojedinca (vlasnika individualne slobode i svojine, učesnika vladavine zakona i ljudskih prava - bez obzira na sve zloupotrebe), preko porodice do države i izvan njenih granica na prostoru neravnomernog procesa modernizacije... Nasuprot modernizacijskom trendu stvaranja „socijalnog kapitala“ kulture, nalaze se zemlje koje su bile zatvorene ili su sporo primenjivale vrednosti moderne kulture. Zemlje koje su pristupile promenama, sa svim nacionalnim osobenostima, postigle su velike uspehe na različitim područjima sveta, poput „azijskih tigrova“ (Južna Koreja, Tajvan, Singapur, Hong Kong). Kulture sadrže i pitanja bez odgovora. Kulturaje majka, institucije sudeca. Decentralizacija može da jača poverenje, modernizacija - toleranciju. Zašto je bilo potrebno 150 godina da demokratija stigne u Latinsku Ameriku, kad je taj prostor „produžetak Zapada“? U osmišljavanju koncepcija, projekata, planova, programa... polazi se od saznanja i činjenica: vrednosti se menjaju sporo, stavovi brže; kulturne realnosti ne mogu se ignorisati, nego se mora naći odgovor na pitanje: kako ih uklopiti? Ukoliko su kulturne vrednosti prepreke progresu, osmišljava se kulturna promena, koja vodi ka društvenoj i ekonomskoj moći. Kulturne univerzalije su rasprostranjene na različitim prostorima i razlike mogu da obogate kulturni identitet. Ljudi koji žive da bi radili, za razliku od onih koji rade ga bi živeli, predstavljaju malu srećnu elitu.

1.6.4. Multikulturalizam i interkulturalizam Karl Degler (Carl N. Degler) je predstavio multikulturalizam kao izazov, a Vil Kimlika (Will Kymlicka) kao multikulturno građanstvo. Najveći broj zemalja na planeti je kulturno heterogen. U 184 nezavisne zemlje (sada 192 u OUN) ima oko 600 jezičkih grupa i 5.000 etničkih grupa. Island i Koreja spadaju u kulturno najhomogenije zemlje. „Većine“ (nacionalne) i „manjine“ (nacionalne) karakterišu svet, čije su osnovne „ćelije“ države. Odnosi su komplikovani. Pripadnici manjina imaju različit položaj i prava u različitim sredinama. Sporovi i krize eskaliraju u sukobe, etničko-nacionalne konflikte. Multikulturalizam je izraz dugotrajne i rasprostranjene pojave mirnog opstajanja pripadnika različitih kultura na zajedničkom životnom prostoru. Interkulturalizam podrazumeva njihovu kreativnu interakciju, saradnju i obogaćivanje zajedničkog života i pretvaranje razlika u prednosti.

1.6.5. Smisao raznolikosti i celine U SAD je multikulturalizam kulturna činjenica, starija od Ustava (1787, kad je stvorena i Unija). Rano je predstavljao opasnost po nacionalno jedinstvo. Povećan priliv useljenika je izazivao podozrenje starosedelaca. Bendžamin Frenklin je 1751. godine izrazio bojazan da će novi doseljenici ponemčiti engleske utemeljitelje Pensilvanije, umesto da budu anglizirani. Nijedna religija nije proglašena državnom, s obzirom na to da je bilo pripadnika mnogobrojnih religija. Građanski rat je doprineo okončanju traganja za državnošću. Utemeljen je princip

36

jednakosti i slobode, kao suštine američkog političkog i društvenog jedinstva. Obe vrednosti bile su sadržane u Deklaraciji o nezavisnosti. Ustav, od donošenja važi za stvarnost - menjanu tokom minulog modernog vremena. Jednakost je značila jednake mogućnosti za sve građane. Amerika je, zahvaljujući tim vrednostima, bila u prednosti u XIX veku u odnosu na evropske zemlje, obezbeđujući obrazovanje za građane, uključujući i žene i crnce, posle ukidanja ropstva. Besplatno školstvo je trebalo da pruži svima jednake šanse za životnu utakmicu. Multikulturalizam je postao odlika „zemlje useljenika“, kako je Džon Kenedi opisao SAD u svom istoimenom bestseleru. „Pretapanjem u loncu“ stvarani su Amerikanci od došljaka iz sveta. Normativno je bilo uređeno da javne funkcije ne mogu da obavljaju oni koji nisu bili rođeni na tlu SAD i da su mogli dobiti državljanstvo tek posle 20 godina boravka u „obećanoj zemlji“. Zakon o ograničenju ulaska u SAD donet je 1924. godine. Od milion useljenika godišnje do Prvog svetskog rata, za kratko vreme je priliv smanjen na 150.000. U vreme svetske krize i Ruzveltovog „Nju dila“ (New Deal), bila je prihvaćena i rasna raznolikost. Posle Drugog svetskog rata poboljšavali su se uslovi za crnce i pripadnike različitih etničkih grupa. Ipak, „lonac za topljenje“ pretvorio se u „činiju za salatu“. Raznolikost, mada je zakasnelo prihvaćena, predstavlja nacionalni moto SAD u znaku: E Pluribus Unum (Od mnoštva, jedno). Opasnost je, kako se misli, da se ne preobrazi u suprotnost, u odliku karakterističnu za tipične nacionalne države: od jednog, mnoštvo. Amerika se, zbog svoje raznolikosti, simbolizuje i kao mozaik koji delovima daje novi smisao, smisao celine.

1.6.6. Stvarnost globalnog terorizma opovrgava teoriju? Kraj sna o multikulturalizmu, oglasio se „Njujork tajms“ (The New York Times) u leto (avgust) 2005. godine, posle terorističkih napada revoltiranih islamskih imigranata. Šta je u pitanju? Rođeni i školovani, situirani i zaposleni u Engleskoj, osećaju se otuđenim. Otuđenje je kulturno. Povratak kulturi predaka javio se kao spasenje? Potraga za identitetom? Pribegavanje nasilju obrazovanih u liberalnim sredinama ukazuje na latentnost ekstrema u multikulturnoj sredini. Da li je dovoljno samo koegzistiranje različitih kultura na životnom prostoru udaljenom od zavičaja predaka? Ili je rešenje u interkulturalizmu? Da li je ispunjen Rusoov kriterijum o pridobijanju bez sile i uveravanju bez ubeđivanja kad je u pitanju integracija u dominantno društvo i istovremeno očuvanje korena identiteta kao pripadnika grupe, makar vremenski i prostorno udaljenih od zavičajnog društva - drevne žive civilizacije (poput indijske)? Pokazalo se kao izazov da generacija imigranata, različitog (ne samo muslimanskog) porekla, prihvati vrednosti države u kojoj je rođena i živi u gradovima zapadnih zemalja. Kako očuvati identitet grupe, u duhu kulture kolonizovanih predaka u minulom veku? Problem je kompleksan, manifestuje se psihološki, verski, politički, ekonomski, socijalno, civilizacijski (potcenjena vera, strah od emancipacije muslimanki, nezaposlenosti...). Plasirani model multikulturalizma, izgleda, nije održiv u posthladnoratovskom periodu, u kome je mir obeležen s oko 60 ratova i 250 političkih konflikata. Interkulturalizam je na „sceni osmišljavanja“ i primene u multicivilizacijskom svetu.

1.7. PREISPITIVANJA Kritika postmodernista sve podvrgava ironiji. Društvena istorija je mrtva, kaže P. Džojs;

37

vreme je izmišljena kategorija, no E. Ermartu; H. Kelner opominje istoričare da se ne ponašaju kao da istražuju stvari koje su se stvarno dogodile; D. Perkis smatra da treba da pričamo priče bez obzira da li jesu ili nisu istinite; L. Hant tvrdi da istoričari ne mogu kroz veo jezika da prodru u istorijsku stvarnost; K. Dženkins vidi istoriju kao puku ideologiju namenjenu istoričarima da pruži novac i moć...! Jirgen Habermas, jedan od najvećih oponenata postmodernizma, upozorava da postmodernističko poricanje velikih ostvarenja prosvetiteljstva i ruganje razumu okreću čovečanstvo u opasnu proizvoljnost. Tako se potkopava i demokratija, koja počiva na racionalnom diskursu. Jirgen Koka ukazuje da bi odricanjem od istorijskog razumevanja veza i odnosa, uzroka i posledica, kritičke interpretacije koja se empirijski temelji i teži intersubjektivnim važenjem nastao vakum u kome bi se širile legende i mitovi, predrasude i manipulacije, s nesagledivim posledicama - nihilizma i svega dopuštenog! Ričard Evans je napisao knjigu „Odbrana istorije“, koja se može čitati i kao odbrana od relativizma i skepticizma u istoriografiji. Teorijska osporavanja nauke o istoriji opravdavaju se njenim navodnim zapadanjem u epistemološku krizu i potresima do naučnih i kulturnih temelja. Evans odgovara na kritiku jednostavno, razložno i argumentovano. Moguće je saznati šta, kada, gde i kako se nešto stvarno dogodilo. Moguće je doći do zaključka (ne konačnog) šta je sve to značilo i šta bi moglo da znači. Objektivna istorijska spoznaja je poželjna i dostižna. Savremeni istoričari objašnjavaju kako istorija ne mora da bude učiteljica života (magistra vita est) zato što se uslovi brzo i u širokim okvirima menjaju i da iskustva i pouke ne mogu da važe u novim istorijski« situacijama. Istoričari polaze od toga da se postmoderna više odnosi na umetnost, nego na nauku. To što postmodernisti smatraju sve interpretacije subjektivnim i da je znanje relativno, istovremeno znači da su i oni sami u pogrešnom! Virdžinija Vulf je postavila pitanje o neadekvatnosti pisanja istorije početkom XX veka. Piter Burke je krajem veka naznačio nove pristupe pisanju istorije, ističući mikroistoriju, istoriju predstava, istoriju marginalaca, istoriju tela, žensku istoriju, studije roda...

38

2. STARI VEK (drevne civilizacije) 2.1. PRAISTORIJA I ISTORIJA 2.1.1. Periodizacija - praistorija i istorija Praistorija i istorija su dva velika razdoblja globalne periodizacije, u okviru kojih ima više podela. Podele se mogu uslovno shvatiti i nisu opšteprihvaćene. Računa se da je praistorija počela pre tri miliona godina i da je trajala do pojave pisma u IV milenijumu pre Hrista. To vreme se označava i kao prvobitna ljudska zajednica. Praistorija se može podeliti na 1. kameno i 2. metalno doba. Kameno doba se deli na: a) staro - paleolit (grčki: palaios - stari; lithos - kamen); b) srednje - mezolit; v) mlađe - neolit. Metalno doba se deli na: a) bakarno, b) bronzano, v) gvozdeno. PERIOD Paleolit

POTPERIOD Stariji Srednji Mlađi

Mezolit Neolit Metalno doba

Stariji Mlađi Bakarno Bronzano Gvozdeno Starije (Halštatsko) Mlađe (Latensko)

GODINA PRE HRISTA 500/400.000-100.000 100.000-40.000 40.000-10.000 10.000-8.000 8.000-6.500 6.500-4.500 4.500-3.000 3.000-800 800-500 500-100

Istorija obuhvata: 1. stari vek od 3000-4000. g. pre Hr. do pada Rimskog carstva, (476) V veka posle Hr.; 2. srednji vek od kraja V veka do kraja XV veka (do renesanse, po nekima do Kolumbovog otkrića Amerike 1492); 3. novi vek od kraja XV veka do početka XX veka (Prvi svetski rat 1914-1918); 4. savremeno doba od početka XX veka do danas..., i dalje u budućnost... U duhu „Teorije o istoriji“ Agneš Heler - istorija je prošlo, sadašnje, buduće vreme (in continium). Neravnomeran razvoj karakteriše ljudske zajednice u različitim vremenima i na različitim prostorima. Tri stadijuma razvoja: divljaštvo, varvarstvo i civilizacija trajali su u različitim vremenskim i prostornim okvirima. Divljaštvo je bilo u paleolitu, a varvarstvo u neolitu i metalnom dobu. Prve civilizacije počinju s pojavom pisma. U Aziji (Mesopotamija, stari Egipat, Kina, Indija..., Anadolija...) je civilizacija bila pre 4000 godina, a u Americi i Australiji mnogo kasnije, u XV, odnosno XIX veku! Najstariji gradovi, kao što su bili Jerihon, Čatal Hik (Anadolija, oko 6.500 godina pre Hr.),

39

smatra se da su postojali i pre drevnih „rečnih civilizacija“. Luis Morgan, znameniti američki etnolog je, na osnovu istraživanja, postavio hipotezu o prvobitnom matrijarhatu. Prelaz iz matrijarhata u patrijarhat u ljudskom rodu (latinski: gens) počeo je s razvojem civilizacije.

2.1.2. Vreme, prostor, ljudi... kao civilizacijske odrednice Istorija civilizacija je bez početka i kraja. Vreme, prostor i ljudi su odrednice civilizacije. Kako su to najopštiji pojmovi, nadilaze civilizaciju, pojavu koju karakterišu tokom istorije. Šta je vreme? Ima različitih odgovora, do onog da vreme i ne postoji. Ekonomsko određenje vremena je izraženo u maksimi „vreme je novac“. Hrišćanstvo uči da vreme počinje s Bogom, koji gospodari nad njim. Večnost znači širenje vremena u beskonačnost. Filozofi drevnih i potonjih civilizacija su promišljali vreme na različite načine. Aristotel je poimao vreme kao neprekidan tok, kontinuum, označivši ga kao „broj u pokretu“. Platon je mislio da je večnost odsustvo vremena. Platonovoj misli su bliski i savremeni filozofi, koji objašnjavaju da vreme u stvarnosti ne postoji. Vreme je, po njima, kreacija čovekovog uma kojom se mere promene u kosmosu i prirodi. Pored kosmičkog i geološkog, postoji i istorijsko vreme. Artur Holms (Arthur Holmes) je, posle otkrivanja radioaktivnosti, izračunao da je planeta Zemlja stara oko četiri milijarde godina. Geološka skala vremena je od tada menjana do sadašnjeg izgleda, prema kojoj se predak čoveka pojavio u kvartaru, pre 1,6 miliona godina. Moderna fizika je razvila teoriju o relativnosti vremena, čija je suština promena; čuvena je Ajnštajnova formula. Teorija Velikog praska objašnjava postanak vasione, prema kojoj je vreme nastalo u momentu velike eksplozije ogromne energije u jednoj tački.

2.1.3. Prostor (reljef) i klima Era kenozoika, u odnosu na ranije ere (arhaika, proterozika, paleozoika i mezozoika) po strukturi reljefa na planeti Zemlji, flori i fauni, najbliža je sadašnjem vremenu. Zato je i nazvana „novo doba“. Tokom ranijih era bilo je velikih promena rasporeda kopnenih i vodenih površina. Za vreme stvaranja superkontinenta Rodinije nestalo je 95% tadašnjeg sveta. Sadašnji reljef Zemlje je nastao razdvajanjem delova od celine Rodinije, u trajanju stotinama miliona godina. Završilo se u pliocenu, kad je pronađeno kameno oruđe na afričkom tlu. Indijski potkontinent, iz sastava Gondvana kontinenta (Afrika, Južna Amerika, Australija i Antartik), udario je u Aziju i prouzrokovao stvaranje Himalaja. Reljef se bitnije više nije menjao, a klima jeste, smenjivanjem ledenih i međuledenih doba. Milutin Milanković je predvideo povratak ledenog doba. Klimatske promene su najbolje podneli sisari, među njima hominidi, dok su mnoge vrste nestale. Poslednje ledeno doba se završilo pre 11.000 godina, što koincidira s početkom epohe savremenog čoveka - holocena.

2.1.4. O postanku čoveka Kako, kada i gde je nastao čovek?

40

Nauka nema odgovor. Ima pretpostavki, teorija... Računa se da je ljudski rod star tri miliona godina. Među najstarije ostatke čoveka spadaju lobanja i skelet, pronađeni u jugoistočnoj Africi, svrstani u grupu australopitekus (južni majmun). Smatra se da je to bio prelazni tip između životinje i čoveka. Zapremina njegove lobanje je bila u proseku između 550 i 650 kubnih santimetara, manja za više od hiljadu kubnih centimetara od današnje čovekove lobanje (1450-1650). Pitekantropus - čovek majmun, pronađen kasnije na istom, afričkom, tlu, uzima se kao prvi pračovek. Pronalasci ukazuju kako se ljudska vrsta širila i razvijala na planeti Zemlji. Iskopani ostatak pračoveka u dolini Neandertala, blizu Dizeldorfa, dobio je naziv po reci neandertalac. Prenos iskustava na potomstvo i veština izrade oruđa vodili su pračoveka ka odvajanju od životinja. Pravljenje oruđa simbolizuje početak civilizacije, ekonomije, tehnologije..., i rađanje čoveka. Kromanjonac se smatra pretkom čoveka, nazvan po pećini Kromanjon u Francuskoj, u kojoj su pronađeni njegovi ostaci. Kromanjonac je homo sapiens (razuman čovek), koji je govorio i imao svest o svom postojanju. Na zidovima pećina kasnije se predstavio kao stvaralac.

2.1.5. Svetsko stanovništvo Broj stanovnika na planeti Zemlji menjao se po periodima i na njenim delovima. Procenjuje se da je broj stanovnika pre Hrista (od 10.000 godina pa nadalje) rastao uporedo s razvojem proizvodnje, pre svega poljoprivrede i stočarstva. U daljem toku istorije bio je cikličan rast i zastoj stanovništva. Postepeno se povećavao broj stanovnika do 1750. godine, kada je iznosio oko 770 miliona. Nadalje se ubrzano povećavao broj stanovnika. U XVIII veku povećanje je iznosilo 50%, a u XIX veku 80%. Tokom XX veka povećanje je bilo najveće u istoriji. Svetsko stanovništvo se utrostručilo, iznosi preko 6 milijardi.

2.1.6. Religija U neolitu je zajednica imala svog zaštitnika (totem, nastaje totemizam) i kultove (obožavanje). Za zaštitnike su uzimane životinje (lav, bik, soko...), biljke (drveće) i nebeska tela (sunce, mesec, zvezde...). Totem je poštovan, nije korišćen u ishrani (poput krave, svete životinje u Indiji). Zajednice ljudi su imale neke vrste sveštenika, maga ili vrača, koji su bili zaduženi za obrede. Uz starešine, oni su bili najvažniji u zajednici. Religija se oblikovala i kao tumačenje pojava u ranim ljudskim zajednicama.

2.1.7. Umetnost Umetnost je nastala iz religijskih pobuda. Kromanjonac je stvorio prva umetnička dela, oko 25.000 godina pre Hrista. Otisci ruku na steni smatraju se najstarijim vidom slikarstva. Crteži, predmeti od kosti i slonovače, gravure životinja, figure žene - venere..., upotpunjavali su riznicu rane čovekove umetnosti. Venere su mitska bića, božanstva plodnosti, kao simbol materinstva (sa izraženim grudima i kukovima, retko s rukama i nogama). Vilendorfska venera je vredan arheološki primerak, jer na rukama ima nakit. Lov je bio tematska preokupacija prvih crtača.

41

2.1.8. Računanje vremena Ljudi su posle pronalaska pisma imali potrebu da datiraju događaje. To su počeli na različite načine, kako to otkriva hronologija (nauka za proučavanje načina računanja vremena). Po vizantijskoj ili carigradskoj eri, vreme se računalo od stvaranja sveta - 5508 godine pre Hr. Jevrejska era vreme računa isto tako od zamišljenog nastanka sveta - 3760. godine pre Hr. Stari Grci su računali vreme od održavanja prve olimpijade - 776. godine pre Hr. Rimljani su računali vreme od osnivanja grada Rima - 753. godine pre Hr. Islamska era računa vreme od hidžre, Muhamedovog prelaska iz Meke u Medinu, 622. godine. Hrišćanska era je najzastupljenija; vreme računa od Hristovog rođenja; vreme pre Hristovog rođenja je stara era, a nova počinje posle Hristovog rođenja. Sosigen, starogrčki astronom, po zahtevu Cezara izradio je julijanski kalendar, po kome je godina trajala 365 dana, 5 sati, 59 minuta i 6 sekundi, a sunčana godina 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi. Razlika je 1582. godine iznosila 10 dana. Reformisan kalendar (5. oktobar je proglašen za 15. oktobar) 1582. godine, pod pokroviteljstvom pape Grgura XIII, proglašen je novim, nazvan u njegovu čast gregorijanskim kalendarom. Najprecizniji kalendar je izradio Milutin Milanković. Na skupu pravoslavnih crkava u Carigradu, 1923. godine, sve su ga prihvatile, osim Srpske, Ruske i Jerusalimske. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi je u upotrebi julijanski kalendar, koji se naziva srpski, iako je u upotrebi države gregorijanski od 1919. godine.

2.1.9. Tajne civilizacija Nauka o istoriji je u potrazi za saznanjima od najranije prošlosti do predviđanja o budućnosti. Istraživanja, interdisciplinarne orijentacije, fokusirana su na vreme od dva i po miliona godina. Brajan M. Fagan, profesor antroplogije na Univerzitetu Kalifornija, „Santa Barbara“, objedinio je rezultate ekspertize 28 eminentnih profesora arheologije, antropologije, istorije, umetnosti... u značajno delo, kod nas objavljeno 2001. godine u izdanju „Derete“, pod naslovom „Sedamdeset velikih misterija drevnog sveta“ i podnaslovom „Otključavanje tajni prošlih civilizacija“. Priča je fascinantna, bogato ilustrovana, kulminira na pitanjima biblijskog Potopa, Atlantide, zagonetkama kamenog doba, nedešifrovanim pismima, izgubljenim civilizacijama... Da bi smo je bolje razumeli, podsetimo se reči Alberta Ajnštajna o misteriji - da je to nešto najlepše što možemo doživeti, jer je ona izvor istinske umetnosti i nauke. Veliki potop je protumačen kao kataklizmički događaj na Crnom moru sredinom šestog milenijuma pre Hrista. Sećanja na taj potop bi mogla biti izvor priča o Noju, epa o heroju iz Mesopotamije i legende o Deukalionu iz stare Grčke... Pitanje o postanju, razvitku ljudi iz majmunolikih predaka od pre 4,5 miliona godina i kulture, ima jedan isuviše uopšten odgovor: biološka evolucija. Pitanja o zagonetnim strukturama, poput grobnice 55 u nilskoj Dolini kraljeva, nedešifrovanim spisima, počev od etrurskih runa do rongorongoa sa Uskršnjih ostrva, orijentišu na nova proučavanja. Traga se za dokazima o Trojanskom ratu i o postojanju Rajskog vrta i Izlaska..., o Svetom gralu, položaju Actlana, mitološkog rodnog mesta Asteka... Da li priča o Jasonu i Argonautima ima istine u putovanjima Starih Grka Crnim morem? Šta je s potragom za Zavetnim kovčegom? Da li su australijski Abordžini sačuvali sećanje na Vreme sna, prvu kolonizaciju ovog kontinenta pre nekoliko desetina hiljada godina? Da li Torinski pokrov nosi sliku mrtvog Isusa? Hoće li svet po mitu drvnih Maja 2012. godine? Kakva su saznanja o zajednicama ljudi na tlu Afrike, o poreklu govora i o prvim umetničkim

42

tradicijama od pre 30.000 godina? Šta je na kraju ledenog doba upokojilo velike životinje? Rasprava o poreklu poljoprivrede u jugozapadnoj Aziji, od pre oko » 12.000 godina, osvetlila je fundamentalne promene ljudskih zajednica, od kojih neke i sada traju. Pretpostavlja se da su prvi ratari imali matrijarhalnu zajednicu, izgrađenu na kultu boginje majke. Ko je bio Eci, ledeni čovek, čiji ostaci, pronađeni na Alpima, potiču od pre 5.000 godina? Odakle su došli Indoevropljani? Kako je izgrađen Stounhendž? Kontroverze o drevnim civilizacijama odnose se na korene njihovog identiteta; nema odgovora na pitanja o afrocentrizmu, o poreklu Olmeka u Mesopotamiji, o starosti staroegipatske Sfinge, o uzroku Tutankamonove smrti... Stari Rim krije istine od tajnog kulta mitraizma do zagonetke o izgubljenim legijama. Izgubljena blaga i grobnice pune su tajni. Šta se krije u prevedenom, ali enigmatičnom, sadržaju Bakarnog svitka s Mrtvog mora? Nagoveštaji o još uvek zakopanom ogromnom bogatstvu puka od terakote kineskog cara Šihuangdija predstavljaju poseban izazov. Kakve su poruke starih spisa: indusko pismo, kritski linear A, Festoski disk i rana pisma s Meksičke visoravni...? Protoelamitsko pismo je najstarije svetsko nedešifrovano pismo od pre 5.000 godina u Elamu, biblijsko ime za persijsku provinciju Suzijanu, koje potiče od imena stare prestonice Suze. Usponi, padovi i propasti civilizacija su teme najmanje prevaziđenih neslaganja, kao što je bila civilizacija Maja, civilizacija Moče, stari Rim...; posebno su intrigantna pitanja o ratovima, unutrašnjim nemirima, ekološkim i klimatskim promenama, udarima kometa...

2.2. ZAČECI KULTURA I CIVILIZACIJA Mišljenja o začecima kultura i civilizacija su različita i promenljiva, u skladu s novim arheološkim otkrićima i tumačenjima. Arheološki nalazi u Kini su pobudili razmišljanja o počecima civilizacije u VIII milenijumu pre Hr. Pouzdanije gledište je da se radi o VI milenijumu pre Hr. i da su počeci bili u dolinama velikih reka. Novo tumačenje je pomerilo vreme na IV milenijum pre Hr. i fokusiralo četiri rana razvojna civilizacijska središta: 1. sumerska (mesopotamska) civilizacija u dolini Eufrata i Tigra; 2. staroegipatska civilizacija u dolini Nila; 3. indijska civilizacija u dolini Inda, s gradskim središtima Harape i Mohendžo Dara; 4. kineska civilizacija u dolini Žute reke (Hoanghe) i Jangcea. Indus-Sarasvati civilizacija, na osnovu novopronađenih ostataka, procenjuje se i kao najstarija, čiji počeci datiraju, možda, između VII i V milenijuma pre Hr. Korito reke Sarasvati, koja je presušila, bilo je široko i do 10 kilometara! Na tlu zapadne Evrope pronađeni su kameni blokovi, nazvani megalitima, koji su predstavljali svetilišta obožavanih ličnosti seoskih društava od pre četiri do šest hiljada godina. To su značajni ostaci megalitske civilizacije.

2.2.1. Lepenski vir Lepenski vir (5800-4950. pre Hr.), civilizacija na prostoru srednjeg i donjeg Podunavlja, sa središtem u Đerdapu, otkriće arheologa Dragoslava Srejovića, rekonstruisan je na osnovu pronađenih ostataka iz paleolita, u V milenijumu pre Hr., kao i onih koji pripadaju kasnijem vremenu, mezolitu i neolitu. Naziv civilizacije je potekao od najvećeg naselja (kod Donjeg Milanovca) u nizu na obalama Dunava. Procenjeno je da je obitovalo od 100 do 120 generacija Lepenskog vira.

43

Arheološki nalazi ukazuju i na osnovanost pretpostavke da se civilizacija na evropskom kontinentu začela samostalno, bez preuzimanja korena iz drugih civilizacijskih središta. Uz Lepenski vir, otkrivena je Starčevačka kultura (4850-4400. godine pre Hr.), na istom, đerdapskom području, kasnije i Vinčanska kultura (s početkom od 4.300. godine pre Hr.), nedaleko od Beograda. Kultura Lepenskog vira može se posmatrati od 5.800 godine pre Hr. Reka Dunav bila je izvor hrane. Ribolov i lov su bila dva glavna zanimanja za žene i muškarce, podeljene u radu. Veliki jajasti obluci bili su simboli civilizacije Lepenskog vira. Motivi na oblucima predstavljaju, možda, najstariji zapis mita. Oblutak je praistorijsko jaje iz koga nastaje sve. Prvo - ribolika bića, a potom i životinje koje se love (jelen). Skulpture Lepenskog vira su izvorne i originalne. Sastavni su deo unutrašnjosti zgrada, svetilišta, kuća, najčešće nalažene iza ognjišta. Modelovane su od oblutka i predstavljaju majstorska umeća. Skulpture Lepenskog vira su najstarija monumentalna dela od kamena. Kasnije su nastali primerci s bliskoistočnog tla. Možda je žitelj Lepenskog vira prvi put u istoriji umetnosti predstavio oblutkom ljudsku glavu? Religija Lepenskog vira opisuje se tumačenjem pronađenih ostataka. Oblikovana glava pokojnika od oblutka - kraj ognjišta je predstavljala »drugo sahranjivanje“, posle odnošenja tela u šumu, ostavljanja na drvetu... Čovekova glava je imala uzvišeno značenje verskog simbola. Kraj pokojnikove lobanje, ostavljane su i glave krave, srne, jelena..., kosturi pasa... Rogovi su simbolizovali smrt i ponovno rađanje vaskrsenjem, a psi čovekovog vernog pratioca. U kasnijim fazama, pokojnici su polagani u kućnim svetilištima, kraj ognjišta, ispruženi u pravcujug-sever, lica prema istoku. Ostaci građevina ukazuju uvek na isti raspored. Kameni stolovi su oko ognjišta koje je u središtu, orijentisano u smeru istok-zapad, od strane gde se rađa sunce. Tragovi kosmogonijskih elemenata su u običajima života ljudi Lepenskog vira. Zapad se može odgonetnuti kao strana smrti. Trouglovi (šema kuće), raspoređivani uz ognjišne konstrukcije u obredu sahranjivanja, mogu da simbolizuju projekciju večnog boravišta mrtvih. Kultovi predaka, ognjišta i vatre izražavali su suštinu religije žitelja Lepenskog vira.

2.3. BLISKOISTOČNO CIVILIZACIJSKO SREDIŠTE 2.3.1. Sumer Sumerska civilizacija datira iz V i IV milenijuma pre Hrista. Identifikovana je na ušću velikih reka Tigra i Eufrata, na području Jerihona (u Palestini) i jezera Van. Sumeri su naselili jug Mesopotamije, oko delte Eufrata. Severno od njih, na prostoru srednjeg toka Tigra, naselio se drugi se-mitski narod. Bila je to zemlja Akada, na kojoj je kasnije stvoreno Akadsko carstvo. Sumerska civilizacija je u III milenijumu pre Hr. dosegla vrhunac. Posle centralizovane vladavine, nastala su manja kraljevstva i neka vrsta lokalnih državagradova. Svako kraljevstvo je imalo svoga boga zaštitnika. Kraljevi Ura su, oko 2600. godine pre Hr., nametnuli svoju vlast svim drugim osvojenim kraljevstvima. Tako je stvorena I urska dinastija, koja je trajala pet generacija. Semiti na severu, ili semitizovani narodi, iako snažniji od južnjaka, prihvatili su njihovu kulturu, koja je bila razvijenija. Bile su to neke vrste odlika nadnacionalne civilizacije: pismo, organizacija države, tehnika...

44

Sargon, kralj Akada, iskoristio je unutrašnje borbe Sumera i pokorio ga 2385. godine pre Hr. Proglasio je sebe i svoje sinove za kraljeve Akada i Sumera. Bila je to II urska dinastija. Guti, varvarski narodi, prodrli su sa severoistoka i zauzeli Akad i Sumer. Prostor je osvojen, ali ne i duhovno, pa su bili pokoreni. Kultura je odlučila o vladaru. Tako je počela III urska dinastija. Zemlja je dosegla najveće materijalno blagostanje. Upravu su organizovali i severnjaci Akađani i južnjaci Sumeri, s jednakim pravom, što je davalo stabilnost vladavini. Pronalazak pisma smatra se jednim od najvažnijih odlika drevnih civilizacija. Sumeri se označavaju prvim narodom koji je razvio pravi sistem pisanja. Bilo je to klinasto pismo. Usavršavano je počev od pritiskanja igle u glinu. Prihvatili su ga narodi na mesopotamskom prostoru. Uspon sumerske civilizacije trajao je tri milenijuma, počev od 3000. godine pre Hr. Reke su pružale najbolje mogućnosti za život. Obrada zemlje bila je glavno zanimanje. Poplave reka prinudile su stanovništvo da živi koncentrisano u velikim savezima i organizovano uklanja posledice i usavršava odbranu od prirodnih nedaća. Naročito se zajednički radilo na kopanju kanala i isušivanju mulja. Religija je bila osnova i za duhovnu i svetovnu vladavinu. Vladar je upravljao kao božji izaslanik. Raspolagao je imovinom i prinosio i žrtve bogu. Sveštenici, posrednici između bogova i ljudi, obavljali su i poslove učitelja, lekara, sudija...; verovalo se u više bogova, htonična božanstva, ali i u demone i duhove. Bogovi kraljevstava i gradova-država činili su veliko veće svih bogova civilizacije. Vrhovni bog je Anu, gospodar neba, izvor zakona i poretka. Enlil je bog olujnog vetra, koji je izvršavao naloge vrhovnog boga, braneći red i poredak od haosa. Grmljavina je bila njegov simbol. Slično grčkom Zevsu, rimskom Jupiteru, slovenskom Perunu, pravoslavnom Svetom Iliji. Treća velika sila je Zemlja, Majka Zemlja, izvor života. Predanje govori kako je Anšar, kada je bio vrhovni bog, zamolio sina Anua da uništi boginju Ti’amat zato što se suprotstavljala ostalima. Marduk je prihvatio da je uništi pod uslovom da postane vrhovni bog. To ce i dogodilo. Tako je Marduk postao kralj svih bogova. Sumeri su verovali u zagrobni život, pa su kraj njih umrlih na grobljima stavljali hranu i piće. Od vremena III urske dinastije mrtvi su sahranjivani u kućama, porodičnim grobnicama. Verovalo se da je pokojnik i dalje obitavao u krugu svoje porodice. Takav običaj bio je i kod Slovena. Srbi su imali isti običaj, pa su zato za njih ognjište i kućni prag imali višestruko značenje. O Sumeru je ostavio trag Berozus, vavilonski istoričar iz 250. godine pre Hr., o kome je znao kroz veo legende. Dve hiljade godina kasnije, Hinks je, 1850. godine, ponovo otkrio hipotetički narod, nazvavši ga Sumerom. Pesnici i učeni ljudi su ostavili pisane tragove. Teme legendi su bile o stvaranju sveta, raju i potopu, koje su interpretirale i potonje civilizacije. Zapisi na glinenim pločicama iz 3000. godine pre Hr. prikazuju stupanje na presto i krunisanje vladara. Protumačeno je da je pisanje istorije, pristrasno i hvalisavo, vrlo stara pojava. Izvori su u formi pesama. Jedna od najstarijih pesama, iz 4.800. godine pre Hr., sumerskog pesnika Dingiradama, govori o obeščašćenoj boginji Lagaša. Ur-Engur, slavni kralj „Haldejskog Ura“ objavio je jedan od najobimnijih zakonika u istoriji, na kome se temeljila miroljubiva vladavina na velikom prostranstvu zapadne Azije. Poruka je jednostavna: „Po zakonima pravednosti Šamaša zauvek sam utemeljio pravdu“. Ur, grad na Eufratu, bogatio se trgovinom, a Ur-Engur ga je ulepšavao hramovima, kao i druge osvojene gradove. Njegov sin Dungi nastavio je očevo delo. Vladao je mudro 58 godina, a ljudi su ga slavili kao boga koji im je povratio drevni raj. Elamiti i Amoriti osvojili su raskošni Ur i vladali dva veka. Veliki Hamurabi, kralj Vavilona, osvojio Uruk i Isin, posle 23 godine i Elam, zavladao

45

Amorom i Asirijom, stvorio veliko carstvo. Semiti su zavladali „zemljom između reka“, sve do uspona Persije. Istorija Sumera bila je završena. Sumerska civilizacija je postala inspirativno nasleđe vitalnijih i moćnijih civilizacija na mesopotamijskom tlu i na širim prostorima. Osnovu sumerske kulture predstavljala je zemlja između korisnih i opasnih reka. Sistem navodnjavanja datira iz 4000. godina pre Hrista. Najviše su gajeni žito i povrće. Retko je korišćen metal. Zanatstvo je bilo razvijeno. Kontrolore tkanja postavljao je kralj. Kuće su podizane od trske. Krave, ovce, koze i svinje tumarale su po kućama. Roba je prevožena vodenim putevima. Poslovni pečati ukazuju na trgovinu trampom s Egiptom i Indijom. Zlato i srebro su bili u upotrebi. Nalaženi su u grobnicama u obliku nakita i raznovrsnih predmeta. Između bogatih i siromašnih bio je srednji sloj poslovnih ljudi, sveštenika, lekara... Ropstvo je bilo rasprostranjeno, svojinska prava regulisana. Medicina je bila razvijena, s lekovima posebno za svaku bolest. Ratovi su najviše vođeni iz osvajačkih pobuda, zbog trgovačkih puteva i robe. Zaključak o sumerskoj kulturi temelji se na kontrastima između jednostavne grnčarije i vešto izrađenih nakita; „sirovih“ početaka i neverovatnog majstorstva. Istraživači procenjuju da se u sumerskoj civilizaciji javljaju: prvi gradovi, države, kraljevstva, carstva; prvo navodnjavanje, prvi poslovni ugovori i krediti; prva upotreba zlata i srebra kao standardnih vrednosti; prvo pismo, prvi zakonik, prvi začeci književnosti i istoriografije, mitologije, biblioteka, škola; upotreba kozmetike, nakita; izrada skulptura i bareljefa, palata i hramova, prvi ukrasni metal, stub, svod, kupola..., ali i grehovi civilizacije: ropstvo, prostitucija, despotizam, crkveni dogmatizam, ratovi imperijalističkog tipa... Kritičko gledište upućuje na teškoće razlučivanja prvih pojavnih oblika i mešanja kultura na mesopotamskom tlu, označavanom i kao „trougao kultura“ Sumera, Vavilonije i Asirije.

2.3.2. Vavilon - od Hamurabija do Nabukodonosora Vavilon je bio proizvod ujedinjavanja Sumeraca i Akađana. Posle pobede Akada u ratu, podignut je Vavilon. Postao je prestonica donje Mesopotamije. Hamurabi (2131-2081) je bio prva ličnost tog poduhvata. Bio je osvajač, zakonodavac i moćan vladar 43 godine. Hamurabijev zakonik, kao i Mojsijev, smatrao se darom s neba. Na pronađenom primerku kod Suze 1902. godine, ugraviranom na valjku od diorita, vidi se kralj kako prima zakone od Šamaša, Sunca-boga. Hamurabi, plemeniti vladar, objašnjavao je zašto donosi zakonik: da pravda prevlada u zemlji, da uništim zlo, da sprečim jake da ugnjetavaju slabe..., da prosvetlim zemlju i unapredim blagostanje naroda. Teokratski tip vladavine - predstavljan da je po volji bogova (vlast od boga), pokazao se uspešnim. Hamurabi je obezbedio poštovanje i primenu zakonika. Prokopan je veliki kanal između Nila i Persijskog zaliva. Bila je to uspešna zaštita od poplava Tigra i obezbeđenje navodnjavanja u vreme velikih suša. Žetve su bile veliko bogatstvo za zadovoljne ljude i, preko poreza, izvor sredstava za upravu i gradnju hramova, palata i tvrđava. U Vavilonu je izgradio veliko svetilište za Marduka, vrhovnog boga i njegovu ženu, kao i ogroman ambar za bogove i sveštenike. Most preko Eufrata je omogućio širenje Vavilona na njegovim obema obalama. Brodovi s posadom i do stotinu ljudi plovili su rekom, odlazeći i vraćajući se u jedan od najbogatijih gradova drevnih civilizacija. Bogatstvo je najavljivalo kraj „cvetnog“ doba Vavilona. Lagodan život ljudi zaklanjao je

46

opasnost koja je pretila od Kasita, napada gladnih usta i snažnih ruku. Vavilonija je pljačkana, osvajana, hiljadu godina trpela u haosu i borbama. Nabopolasar je uz pomoć Medesa oslobodio Vaviloniju, osnovao dinastiju i pred smrt zaveštao drugo vavilonsko kraljevstvo svome sinu Nabukodonosoru II. Novi vladar je postao jedan od najvećih vojskovođa, državnika i neimara svoga doba. Trgovina je proširena od Persijskog zaliva do Sredozemlja. Vavilon je pretvoren u planinu građevina. Postao je jedna od najmoćnijih prestonica antičkog sveta. Građevine su bile od opeke na kojima je pisalo: Ja sam Nabukodonosor, kralj Vavilona. Najviši je bio ogromni zigurat, sedmospratna Vavilonska kula („Božja vrata“); na vrhu je bio sto od zlata i ukrašena postelja na kojoj je svake noći spavala neka žena priželjkujući čulni užitak boga. Južno od Kule bio je hram boga Marduka, zaštitnika Vavilona. Hramove je povezivao „Sveti put“. Na jednom njegovom kraju, bila je Kapija boginje Ištar, dvostruki portal s veličanstvenim ukrasima. Severno od Kule, na brežuljku Kasr, bila je najveća palata. U blizini su bili čuveni Viseći vrtovi, uvršteni u sedam čuda sveta. Nabukodonosor ih je podigao za jednu od svojih žena, ćerku Sijaksars, kralja Medesa, da bi ublažila čežnju za zelenilom brda svog zavičaja. Delovi carstva su predstavljali divljinu Kraljevi su stvarali maštovite zabave. Priređivane su borbe s lavovima, koji su pozirali umetnicima, ali su bežali od grupa ljudi. Civilizacija je narušavala život u prirodi. Zemlju su obrađivali robovi i vlasnici parcela. Na pečatu iz 1400. godine pre Hr. je plug, s cevčicom za sejanje semena. Korišćena je i nafta, vrsta vode koja gori, koju je proverio Aleksandar polivanjem i spaljivanjem dečaka kao baklje! Poznavali su i veštinu livenja metala. Postojali su tkački razboj i grnčarski i kolski točak. Tkanina je bila važan trgovački artikal. Zanatlije su bile organizovane u esnafe (nazivani „plemenima“). Za prevoz su korišćena kola, koja su vukli magarci. Konj se spominje kao magarac sa Istoka oko 2000. godine pre Hr. Trgovina je bila tako razvijena da se civilizacija označavala trgovačkom. Vavilon je bio prestižno tržište polovine sveta. Poslovanje je bilo napredno, s raznovrsnom dokumentacijom na koju ukazuju pronađeni primerci, naročito ugovora i pečata. Pobožnost, trgovina i blud su bili glavna obeležja života u Vaviloniji. Očevi su prodavali ćerke za novac. Prostitucija je proglašavana svetom. Bila je uobičajena pojava u zapadnoj Aziji. Konstantin ju je ukinuo 325. godine posle Hr. Herodot je zapisao kako je „svaka žena u Vavilonu bila obavezna, jedanput u svom životu, da sedi u Venerinom hramu i da ima odnos sa strancem“. Bogovi su činili nevidljivu policiju. Mitovi su, preko Jevreja, postali svojina savremenog sveta. Ep o Gilgamešu je fascinantan izdanak mesopotamske književnosti. Obuhvata, poput Ilijade, sled priča, od kojih najranija dopire do Sumera 3000. godine pre Hr. Gilgameš je bio legendarni vladar Uruka (ili Ereka), moćan potomak Šamaša, koji je preživeo Potop. Vavilonci su bili uspešniji u nauci nego u umetnosti. Trgovina je diktirala razvoj matematike, sjedinjavajući se s religijom da bi začela astronomiju. Nabukodonosor je posle 43 godine uspešne vladavine, podizanja 54 hrama bogovima, postao duševni bolesnik. Uobrazio je da je životinja, išao je četvoronoške i jeo travu. Posle 30 godina od njegove smrti, carstvo se raspadalo. Persijski osvajač Kir dočekan je dobrodošlicom. Dva veka je vladao i Vavilonom, kao delom jedne od najvećih imperija. Aleksandar je u svom osvajačkom pohodu ušao u Vavilon, koji nije pružao otpor, i napio se

47

u veličanstvenoj palati drugog kraljevstva da nije znao za sebe. Vavilonija je predavala darove kulture civilizaciji u usponu, koji su tako stigli do nas. Posle Vavilonskog, bilo je u usponu Asirsko carstvo. Mesopotamski prostor se smatra središtem sumerske, akadske, vavilonske i asirske civilizacije. Posle nastanka i uspona, karakteristično je bilo za njih propadanje.

2.3.3. Stari Egipat Stari Egipat, veličina, bogatstvo, sjaj, slava..., dar Nila. Kolevka civilizacije. Veliko otkriće tajne, izazov saznanja. Na prostoru na kome su bili u različitim vremenima Herodot, Aleksandar, Cezar, Napoleon... otkrivena je staroegipatska civilizacija. Napoleonovi istraživači su odgonetnuli ono što je zaborav potisnuo u pesak vremena. Egiptologija je rezultirala velikim otkrićem. Šampolion je, posle dvadesetogodišnjeg rada, dešifrovao staroegipatske hijeroglife. Palelolitski i neolitski tragovi ne kazuju ko su bili Stari Egipćani i odakle su došli, pre nego su začeli civilizaciju u dolini Nila. Navode se različite mogućnosti. Spominju se semitski narodi ili hibridizacija naroda, tvorca jedne od najvećih drevnih civilizacija. Vladari, dinastije. Istoriju starog Egipta možemo da prosuđujemo po učincima dinastija. Bilo ih je tridesetak, domaćih i stranih. Vlast je uspostavljena 4000. godine pre Hr. Stanovništvo je bilo podeljeno na nomese, kako su ih imenovali Grci, po reči nomos, što znači zakon). Pripadnici nomesa bili su iste loze, imali isti totem, istog vladara, obožavali iste bogove, obavljali iste obrede... Troškovi ratovanja i trgovine podstakli su stvaranje dve kraljevine, na jugu i na severu doline Nila. Menes je osnovao prvu dinastiju, ujedinjenjem „dve zemlje“. Smatra se da je naučio ljude da koriste stolove i ležajeve i da je uveo raskoš i rasipništvo. Imhoted, umetnik i naučnik, lekar, arhitekta, bio je savetnik kralja Zosera (oko 3150. godine pre Hr.). Zbog učinaka u medicini, slavljen je kao bog znanja, tvorac nauke i umetnosti. Osnovao je školu arhitekture i projektovao najstarije zdanje, piramidu kod Sahare, kao i pogrebni hram faraona Zosera. Poslednja vladavina treće dinastije bila je obeležena rudarskim radovima, dominacijom egipatskih trgovaca na Mediteranu, deljenjem pravde i brutalnoj energiji Kafua (Keopsa, po Herodotu), neimaru prve piramide kod Gize. Kafu je prinudio po stotinu hiljada ljudi na težak desetogodišnji rad (svaka grupa po tri meseca). Piramide su bile grobnice, potekle od primitivnih humki. Verovalo se da u svakom živom čoveku prebiva dvojnik Ka, koji ne mora da umre sa zadnjim izdisajem, te da telo preživi ukoliko se sačuva od gladi, nasilja, truljenja... Piramide su simbolizovale postojanost, snagu, besmrtnost. Mumificiranje (balsamovanje) postalo je veština. Herodot ju je detaljno opisao. Arapska poslovica kaže kako se svet plaši vremena, a vreme piramida. Piramida je prvi simbol staroegipatske civilizacije. U Kufoovoj piramidi je 2,5 miliona kamenih blokova, od kojih su pojedini teški i 150 tona. Stotinak stepenika je prolaz za telo kraljevo i kraljičino u središte piramide. Sarkofazi faraona su od mermera. Umetnici su ovekovečili pomoćnike za usluživanje potreba pokojnikove duše (faraona) na onom svetu. Ništa nije sprečavalo kradljivce, ni kletve bogova, da ne odnesu što im se dopadalo u svetu piramida. Nigde i nikada nije više bilo kraljeva, nego u dolini Nila. Istorija ih održava po dinastijama, lozama, porodicama; izdvaja ih po raritetima... Pepi II je vladao 94. godine. Niko duže od njega u istoriji.

48

Centralizovana i decentralizovana vlast smenjivala se na tronu. Kao da je dolazilo do zamora slobode i reda, pa je nastupao period haosa. Amenenhet I je ugušio zaveru onih koje je uzdigao, a svome sinu je ostavio pouku o kraljevanju, jednostavno biti čvrst prema potčinjenima. Uprava ga je nadživela i pola milenijuma je proveravana i unapređivana. Bogatstvo se ponovo uvećavalo. Bio je izgrađen veliki kanal od Nila do Crvenog mora. Odbijeni su Nubijci. Podigao je hramove u Heliopolisu, Abidosu, Karnaku... Senusret III je krenuo u osvajanje Palestine, odbacio Nubijce, podigao Stelu, na kojoj je pisalo: Ne iz bilo kakve želje da je obožavate, već da se za nju borite. Srednje kraljevstvo je potresano bunama, koje su vodile podelama. Hiksi, nomadi iz Azije, osvojili su razjedinjeni Egipat. Kako? Kako to čine varvari? Palili su gradove, razarali hramove, poharali blago i umetnička dela...; vladali su dva veka dolinom Nila. Oslobođenjem od Hiksa, stvorena je XVIII dinastija. Obnovom iz pepela Egipat je dosegao do još većeg bogatstva i slave. Tutmost je zauzeo Siriju da bi predupredio opasnost od njenog osvajanja. Uzdigao je ćerku, Hatšepsut na tron da vlada s njim. Hatšepsut je preotela vlast od naslednika, proglašena je za muškarca i boga. Kao i svaki vladar, postala je sin boga Amona. Prikazivana je kao brkati ratnik, bez ženskih grudi, „sin Sunca“ i „gospodar dveju zemalja“. Vladala je mudro u miru. Izgradila je za sebe raskošan hram i grobnicu u dolini kraljevskih grobnica. Tutmost III je, posle Sirije, tokom šestomesečnog pobedničkog pohoda zavladao zapadnom Azijom. Povratak u Tebu bio je trijumfalan, kao i na kraju svakog od petnaest pohoda. Bio je osvajač i organizator zaposednutih teritorija. Ratni plen je predstavljao veliko bogatstvo i temelj umetnosti. Trgovina ih je samo uvećavala. Hramovi, posebno Šetalište i Svečani hol u Karnaku, blistali su pod teretom darova u slavu boga i kralja. Kralj je u miru veličan kao bog znanja. Velikani na tronu su se smenjivali s manjim i većim uspesima. Amenhotep III označava se vladarom koji je dosegao vrhunac slave i sjaja. Teba je bila veličanstvenija no ijedna druga prestonica antičkog sveta. Nije bilo raskošnijeg uzora za potonji uzlet Rima. Ehnaton je označen jeretičkim kraljem. Po stupanju na presto, ukinuo je Amonove konkubine koje su zabavljale sveštenike. Ustao je, ne samo protiv svetog razvrata, nego i protiv vradžbina, korupcije, politizovanja religije, prinošenja žrtava bogovima, rasipništva... Objavio je da postoji samo jedan bog - Aton. Svoje ime Amenhotep, promenio je u Ehnaton, što je značilo: „Aton je zadovoljan“. Posvetio je pesme Atonu, kao začetniku života. Bio je to poetski monoteizam. Božanstvo je video u suncu, kao i Akbar 30 vekova kasnije u Indiji. Napustio je Tebu, sagradivši novu prestonicu - Ahnaton („grad Atonovog horizonta“). Aton nije mogao biti predmet umetničkih inspiracija jer, po Ehnatonu, istinski bog nema oblik. Ehnaton je imao vitalističku koncepciju božanstva; naturalističkim monoteizmom je uzdigao razum umesto mašte. Sveštenstvo je bilo posebno pogođeno oduzimanjem poseda. U narodu su Ehnatonove mere protumačene kao bogohulničke, pogotovo nepošto-vanje predaka. Pripremana je zavera protiv jeretičkog kralja. Unutrašnja slabost izazvala je udar spolja. Hetiti i drugi susedi, uvidevši pesnika, filozofa, sveca u Ehnato-nu, a ne moćnog vladara, odbacili su egipatske upravnike po kolonijama, prestali da plaćaju danak... Obustavljen je priliv iz rudnika. Velika imperija se svela na malu državu. Ehnaton nije bio uveren da Egipćani treba

49

da ginu za nesigurnu stvar. Pobuna spoljnih i unutrašnjih snaga označila je neuspeh vladara. Ehnaton je umro slomljen porazom, ne napunivši ni tridesetu godinu. Tutankamon je došao na vlast dve godine posle smrti svoga zeta Ehnatona. Bio je miljenik sveštenika. Vratio je sve na staro. Poznat je po neverovatnom blagu pronađenom u njegovoj grobnici. Harmhab je obeležio vladavinu velikim osvajanjima i učvršćenjem unutrašnjeg mira. Seti I je iskoristio obnovljeno bogatstvo. Ramzes II je bio jedan od najznamenitijih faraona. Lep i hrabar, s velikim uspesima u ratu i ljubavi. Tokom njegovih pohoda, Jevreji su u velikom broju stigli u Egipat, kao zarobljenici i doseljenici. Veruje se da je Ramzes II faraon Izlaska (Ekzodusa). Zapisi o njegovim pobedama bili su na 50 zidova. Pesnik ga je slavio u naručenom epu, a zauzvrat dobio 700 žena. Ramzes II je imao 150 ćerki i 50 sinova. Koliko potomaka, od kojih su birani vladari tokom 400 godina! Umro je u devedesetoj godini. Njegova vladavina bila je impresivna, ne samo u staroegipatskoj civilizaciji. Graditeljstvo je bilo u najvećem usponu, kao i trgovina. Sveštenici su se najviše obogatili tokom Ramzesove vladavine, što se reflektovalo i na rivalstvo crkve i države u dalekoj prošlosti. Darovi sveštenicima su bili veliki. Ljudi su gladovali da bi bogovi bili siti. Carstvo se pretvorilo u stagnantnu teokratiju kada je Amonov vrhovni sveštenik uzurpirao presto. Pobožnost je istopila vitalne izvore Egipta. Spoljni rivali su smanjivali njegovu prednost strateškog položaja na raskršću trgovačkih puteva. Naročito u Asiriji, Vavilonu i Persiji. Feničani su stekli prevlast na moru Dorci i Ahajci su zauzeli Krit i Egej i stvorili svoje trgovinsko carstvo. Moć južne obale Mediterana ustupala je tron severnoj obali. Psamtik, princ od Saisa, ostvario je preporod, odbio napadače i ponovo ujedinio Egipat. Persija ga je pokorila tokom pohoda Kambiza. Aleksandar je u svom velikom osvajačkom poduhvatu pretvorio Egipat u provinciju Makedon, s novom prestonicom Aleksandrijom. Cezar je 48. godine pre Hr. zauzeo Aleksandriju, u kojoj je podario Kleopatri sina. Verovali su da će njihov naslednik postati najveći ujedinitelj imperija antičkog doba. Istorija ih je izneverila. Egipat kao rimska provincija nije imao snage za ponovni uzlet. Muslimani su ga osvojili oko 650. godine i podigli Kairo iz ruševina Memfisa kao novu prestonicu. Prve džamije su najavile novu kulturu. Privreda. Iza sjaja kraljeva i palata bili su ljudi koji su radili na zemlji, u gradovima, rudnicima... Njihovo izrabljivanje, težina rada, eksploatacija, trpljenje i siromaštvo otkrivaju pojedini izvori, s fascinantnim detaljima, naročito kad se radilo o robovima. Vlasnici, slobodni seljaci, zanatlije i trgovci, živeli su bolje. Bile su velike razlike između bogatih i siromašnih, počev od faraona do roba. Žitarice, riba i meso najviše su korišćeni u ishrani. Preporuka đaku šta sme jesti je obuhvatala 33 oblika plodova, 48 načina pečenog mesa i 24 vrste pića. Bogati su pili vino, siromašni pivo od ječma. U svakodnevnim poslovima svinje su učene da ugaze seme, a majmuni da beru plodove s drveća. Kraljevi su koristili robove i osuđenike za rad u rudnicima u Arabiji i Nubiji... Ni deca nisu bila pošteđena teškog rada. Zanati su bili isto što i kaste u Indiji. Bilo je veštih majstora za metale, grnčariju, rezbarenje drveta, izradu alata, odeće i obuće i sredstava za svakodnevni život. Platno staro 6000 godina izgleda kao da je svila! Tehnički inventar Starih Egipćana nadmašivan je u evropskoj civilizaciji posle pronalaska parne mašine. Impresivan je bio sistem kanala za navodnjavanje.

50

Trgovina se odvijala trampom. Zarada od viškova je omogućila ulaganja koja su podstakla uspon kulture. Najveća dobit je ostvarivana od danka velikog broja teritorija, neke vrste kolonija, i trgovine. Upravljanje je bilo tako organizovano da je moglo uspešno i dugo da traje. Pisari su predstavljali birokratiju, zakon se dosledno primenjivao. Laž na sudu se kažnjavala smrću Prestupnici visokog položaja su se sami ubijali, poput samuraja u Japanu. Pronađena parnica oko nasleđa smatra se jednim od najstarijih pravnih dokumenata na svetu. U svakom nomesu su postojali sudovi, od lokalnih, do najviših u Memfisu, Tebi i Heliopolisu Bezbednost i red su zasnivani na autoritetu faraona, kontinuitetu zakona i vlasti. Škola i crkva su psihološki održavali taj poredak. Slično kao i u Kini, na samodisciplini. Faraon je oličavao vrhovni sud. Vladao je iz Velike kuće, pod čijim krovom su bila ministarstva i gde je rođena carska titula. Kuća je nazvana pero, a Jevreji su je odgonetnuli kao Pharaoh. Tajna vladavine i života. Savet (Savet staraca - Saru) bio je sastavljen od starih dvorjana. Faraon je, preko sveštenika, predstavio svoju vlast božanskom. Iz toga je proistekla moć, uz sve drugo. Kraljevski incest, ženidbe najčešće sa sestrama, ponekad i ćerkama, prvenstveno je bio motivisan održanjem imovine. Žene su posedovale i nasleđivale imovinu. Kraljevi su, uz žene, imali i bogate hareme. Amenhotep III je dobio od princa Naharine njegovu najstariju ćerku i 300 devojaka. Žene su imale visok pravni status. Hatšepsut i Kleopatra su se uzdigle do položaja kraljica, a vladale su i stradale kao kraljevi. Porodični život se održavao na vernosti supružnika, kažnjavanjem preljube. Muž je bio pokoran u bračnoj obavezi prema ženi. Zbog slobode žena, grčki putnici su nazvali Egipćane papučićima. Matrijarhatski običaji su karakterisali staroegipatsku civilizaciju. O seksualnim temama se govorilo slobodno. Hramovi su ukrašavani s anatomskom otvorenošću, kao i grobovi pokojnika. Devojčice su bile spremne za udaju u desetoj godini; predbračni seksualni život bio je slobodan. Ptap-Hotep je savetovao sina da voli svoju ženu, jer je ona njiva korisna za svog vlasnika; ukoliko bi joj se suprotstavio, doživeo bi propast. Za formiranje karaktera bio je karakterističan savet detetu za javnu službu: budi pošten. Stari Egipćani su bili marljivi i štedljivi, zaneseni veličinom. Platon opisuje Atinjane kao ljubitelje znanja, a Egipćane kao ljubitelje bogatstva. Odgonetani su i kao hiperkonzervativci istorije. Što se više menjali, sve više su bili isti! Egipatski vojnici su bili bez sentimentalnosti prema životu. Tokom dugotrajnog mira promenila se njihova neustrašivost, tako da su rimski vojnici lako zaposeli Egipat. Egipćani su imali smisla za humor, upražnjavali su razne igre (dame, kocke, klikera, čigre, kugle, lopte..., takmičarske borbene veštine...). Muškarci su na slikama prikazivani crvenom bojom, a žene žutom. Žene su išle obnaženih grudi, bez stida, koji je dete običaja, a ne prirode. Muškarci su se brijali, čak i glave, nosili perike, kralj najveću. Kozmetika je bila izuzetno zastupljena. Žene su koristile sedam krema i dva ruža. Svi su voleli i nosili ukrase i nakit muškarci prsten, a žene lančić. Obrazovanje je organizovano i visoko vrednovano. Poziv učenicima na poučnom papirusu je glasio: „Predaj svoje srce znanju i voli ga kao majku.“ Znanje je smatrano najvećom dragocenošću. Obrazloženje je bilo jednostavno i razumljivo: „Nema profesije nad kojom neko ne upravlja; jedino učen čovek sam upravlja sobom“. Na „državnom nivou“ bile su škole javnih administracija. Viši razredi su koristili papir (od

51

biljke papirus), jedan od glavnih trgovačkih artikala. Mastilo je pravljeno mešanjem vode, biljne smole i čađi, a pero od trske. Najstarije pismo je bilo piktografsko (predmet predstavljen crtežom). Stvorena je azbuka od 24 suglasnika. Hijeroglifi su stari koliko i dinastije. Iskvarenu verziju hijeroglifa Grci su nazvali hijeratsko pismo. Nauka i filozofija. Stari Egipćani su kombinovali piktograme, ideograme i silabičke znake sa svojim slovima do kraja svoje civilizacije. Prvi naučnici su bili sveštenici. Legenda govori da je nauke izumeo Tot, egipatski bog mudrosti, 18.000 godina pre Hr. Pisana istorija beleži razvijenu matematiku preciznost merenja zemljišta, naročito posle poplava Nila, i primenu znanja, posebno u podizanju piramida. Josef je smatrao da je Avram doneo aritmetiku iz Mesopotamije (Haldeje) u dolinu Nila. Predviđanja porasta Nila zasnivana su na proračunima. Kalendar je izumljen beleženjem kretanja planeta iz veka u vek i deljenjem godine na tri sezone po četiri meseca: I) porast, izlivanje i povlačenje Nila; II) obrada zemlje; III)žetva. Staroegipatski kalendar je odstupao za šest sati godišnje u odnosu na kasniji precizniji. Klepsidra - vodeni sat pripisivan je bogu Totu, kao da je bio njegovo delo. Najstariji sat takve vrste datira iz vremena Tutmosa III. Medicina je predstavljala sjajno poglavlje staroegipatske nauke. Verovalo se da je srce sedište uma i pokretač organima. Bile su popularne amajlije, vradžbine i magije najviše kao preventiva od bolesti. Autoritet su uživali lekari opšte prakse, posebno hirurzi, ginekolozi, stomatolozi i specijalisti za stomačne, očne i druge bolesti. Odvažni lekari su utemeljili etički kodeks, koji je prenet u čuvenu Hipokratovu zakletvu. Od papirusa posvećenih medicini, najstariji je iz 1600. godine pre Hr., nazvan po Edvinu Smitu, koji ga je pronašao. Lekova je bilo za 700 bolesti, počev od ujeda zmije do groznice. Neki od lekova i metoda nisu izgubili primenu ni u savremenosti. Istoričari su starogrčke mislioce označavali prvim filozofima; Indijci su verovali da su izmislili filozofiju, Kinezi da su je usavršili... Ko spominje Stare Egipćane? Jedno od najstarijih filozofskih dela su „Poduke Ptah-Hotepa“ iz 2800 (možda 2300) godine pre Hr. Pre Konfučija, Sokrata, Bude...! Eto, koliko je stara mudrost Egipćana. Ptah-Hotep je bio vladar Memfisa i kraljev prvi ministar V dinastije. Po povlačenju iz službe ostavio sinu priručnik mudrosti. Može biti najraniji filozof u ljudskoj istoriji. Govori tako da ne izazivaš dosadu i da rečima ne stvaraš neprijatelje... Saveti se mogu posmatrati i kao rani društveni idealizam, ono što je kod Jevreja mesijanizam. Mudrac Ipuver je imao ideju o filozofu-kralju kao pastiru svih ljudi. Umetnost. Možda najveći sjaj staroegipatskoj civilizaciji daje umetnost. Najviše arhitektura, vajarstvo, slikarstvo i druge vrste umetničkog stvaralaštva. Stari Egipćani su bili veliki graditelji. Arhitektonska dostignuća kao da su iznikla iz peska milenijumskog vremena, predstavljaju simbol civilizacije, možda okrznut večnošću. Hramovi, palate, piramide, sfinge, stubovi..., u koliko varijacija su inspirisali, preko stare Grčke i Rima, Evropu i svet... Sfinga, spoj lavovskog i ljudskog, autentično u faraonu, možda najpre Kefrena... Među remek-delima dioritski kip Kefrena, kip faraona Zosera..., Tutankamonova grobnica, glava Amenemheta III..., reljef, bareljef, rezbarije... su monumentalni izvori umetničkog

52

prikazivanja istorije trijumfa, karaktera i slave staroegipatske civilizacije. Umetnost koja se rukovodila konvencijama religije ugasila se kad i verovanje. Najveći deo staroegipatske književnosti napisan je hijeratskim pismom. Pronađeni odlomci govore o velikodostojniku iz IV dinastije pod naslovom „Pisar kuće knjiga“. Tekstovi iz piramida spadaju u najstariju literaturu. Papirusi, upakovani u svicima i naslagani na policama, otkrivaju staroegipatske biblioteke. Priča o Simbadu moreplovcu, staroegipatskom Robinzonu Krusou, ima poruku o sreći pripovedanja o doživljajima kad prođe nevolja. Priče i pripovetke otkrivaju spektar motiva, od kojih neke možemo prepoznati u verzijama o Pepeljugi. Poetske forme se prepoznaju i u psalmima hebrejskih pesnika. Tragovi ukazuju kako je književnost postajala svetovna i profana, razgranavajući vrste, forme i stilove. Među izvorima pronađeni su zakonski dokumenti, zvanična pisma, istorijske priče, svečane himne, molitvenici, pesme o ljubavi i ratu, romantične novele, moralni saveti, filozofske rasprave... dela kraljeva, koji su vodili zapise, pisali pesme, beležili mudrosti... Istoriografija je, možda, stara koliko i istorija! Najtužnija pesma iz 2200. godine pre Hr. naslovom izražava poruku: Iskoristi dan (carpe diem)! Religija. Religija se u starom Egiptu pojavljivala u raznovrsnim formama, od totemizma do teologije, s uticajem na vlast, umetnost i život. Tako bogat panteon kao staroegipatski imali su Indija i stari Rim. Proučavanjem bogova upoznajemo i ljude tih dalekih svetova. Nebo i Nil su bili glavna staroegipatska božanstva. Nebo je zamišljano kao svod u kome se nalazila Velika krava, boginja Hator. Zemlja je ležala pod njenim nogama, a stomak joj bio prekriven lepotom 10.000 zvezda. Mesec je poštovan kao bog, možda najstariji. Maštovita mitologija je imala veliki broj verzija. Sunce je bilo najveći bog, vrhovno božanstvo Ra (ili Re), svetli otac koji je oplodio majku zemlju. Ponekad je to bilo božansko tele, koje se rađalo svakog jutra, plovilo na svom nebeskom čamcu, da bi se s večeri ugasilo u tami kao u grobu. Sunce je, ili Ra, bilo tvorac. Stari Egipćani su obožavali izvor i način života. Mnoge biljke i životinje su smatrane svetim. Palma, smokva, luk, krastavac, grožđe..., šumarak koji je pružao hlad usred vreline, izvor u oazi..., bili su veoma poštovana božanstva na obalama Nila. Od životinja, najviše su obožavani: bik, krava, guska, koza, ovan, kokoš, mačka, pas, krokodil, jastreb, lasta, zmija, šakal... Neke od njih su se slobodno kretale po hramovima, kao sveta krava u Indiji. Bogovi, koji su postali ljudi, prikazivani su simbolom životinjskog dvojnika: Amon kao bik ili ovan, Horus kao jastreb ili soko, Sebek kao krokodil, Hator kao krava, Tot kao pavijan. Ponekad su žene nuđene nekima od ovih životinja kao seksualni partneri u čast bogova koje su simbolizovale. Jarac i bik su smatrani inkarnacijom boga Ozirisa, simbola seksualne moći i blagodatnog Nila. Figura Ozirisa je prikazivana i sa trostrukim falusom. Simbolika ukazuje na rasprostranjeno obožavanje seksa u starom Egiptu. Bogovi koji su postali ljudi, u suštini, ljudi koji su simbolizovali bogove, bili su po herojskom modelu moćni muškarci i žene, koji su voleli, mrzeli, jeli, pili, starili i umirali. Mit o Izidi govori kako je poštovana kao Majka božja. Izida je svojom ljubavlju vratila život Ozirisu, bogu Nila, tvoritelju civilizacije. Besmrtnost je bila suštinska odlika staroegipatske religije. Na nju su mogli da računaju samo oni bez greha, bez počinjenog zla. Svi koji bi prošli ispit kod Ozirisa. Sveštenici su upućivali ljude da snabdeju grobnice svačim što je potrebno za produžetak života na onom svetu. Podučavali su ih kako i šta da izjave Ozirisu, koristeći se „Knjigom mrtvih“, za koju su napi-sali molitve, vradžbine, bajalice... Ispovest bogu, gospodaru Istine i Pravde, u jednom pronađenom izvoru, govori o moralnoj

53

čistoti duše iskrenog staroegipatskog čoveka. Sveštenici su odstupali od morala jer su, zbog pohlepe, ubeđivali ljude iz koristoljublja u nestvarnu moć vradžbina, bajalica, magija...

2.3.4. Hetiti, Anadolija, Fenikija Hetiti su stvorili državu sredinom XVI veka pre Hr., koja je posle dve veka dosegla najveću moć. Hetitsko carstvo se raspalo polovinom XIII veka pre Hr. Hetiti su stvorili autohtonu kulturu u Maloj Aziji, na području Anadolije, sa centrom u gradu Hatuši. Hetiti su verovali u hiljadu bogova, a mali broj je poštovan u čitavoj državi. Ostaci carskih letopisa predstavljaju značajne istorijsko-književne izvore. Stanovnici primorskih gradova (stare Sirije) Ugarita, Biblosa, Berita, Sidona, Tira..., nazvani su u XII veku pre Hr. Feničani. Ime su dobili od Grka po crvenoj boji (Feničani - crveni) odeće koju su dobijali od jedne vrste morskog puža. Gradovi su postali centri zanatlija, pravih majstora, uspešnih trgovaca, veštih moreplovaca. Bili su i rasadnici znanja. Fenikija je imala najrazvijeniju ratnu i trgovačku mornaricu Ratnu flotu je iznajmljivala i drugim državama. Tir je bio najznačajniji grad. Od XII veka pre Hr. osnivao je kolonije u Sredozemlju Kartagina (novi Grad), osnovana 814. godine pre Hr. bila je najveća kolonija. Postala je veća i od matičnog grada Tira. Kolonije su plaćale desetinu prihoda svetilištu boga Melkarta u Tiru Feničani su izumeli fonetsko (glasovno) pismo - alfabet oko 1000. godine pre Hrista, pismo je nazvano po prvim slovima A - alef (bik) i B - bet (kuća). Prvobitno je imalo 30 slova, a potom 22. Feničanski trgovci su na osnovu klinastog pisma stvorili savršeno pismo. Izumeli su računaljku s kuglicama, za bolje obavljanje poslova.

2.3.4. Jevreji, Izrael i Judeja Jevreji, kao narod dugog trajanja, odlikuju se posebno po svojoj religiji i kulturi, istoriji, po nekima - i posebnoj civilizaciji. Jevrejska istorija može se uslovno predstaviti kroz istočni i zapadni period i savremeno doba. Izvori za jevrejsku istoriju u ranom periodu religioznog karaktera dobijaju na snazi arheološkim pronalascima i komparativnim tumačenjima. Ima razlika i sporenja u prikazima drevnog toka jevrejske istorije. Jevreji potiču od dalekih predaka semitskog porekla, s tla drevne sumerske i vavilonske civilizacije. Avram se smatra praocem Jevreja. Njegovo nomadsko pleme bilo iz Ura, u Halideji. Živelo je među drugim nomadskim plemenima u Mesopotamiji. Kasnije se doselilo u Kanaan (Palestinu). Između Vavilonije i starog Egipta prostirali su se Aram (Sirija) i Kanaan (Palestina). Na tom području živeli su Feničani i drugi narodi, kao i brojna nomadska plemena. Među manjim nomadskim plemenima, pojavili su se i Hebreji (Ivrim), pod vođstvom Avrama. Avram se smatra praocem naroda kasnije nazvanog jevrejski narod. Avram je, po nasleđu iz sumerske civilizacije, verovao da postoji jedan bog, kad su drugi narodi i plemena imali mnogo bogova. Seoba u Kanaan (Palestinu) u religijskom pogledu značila je i „prenos“ bezimenog porodičnog boga u novu sredinu Po predanju, Bog se javio Avramu i rekao: idi iz svoje zemlje i od roda svoga u zemlju koju ću ti pokazati i učiniti tvoj narod velikim među narodima sveta. Avram je prošao Kanaan, dok nije pronašao Egipat. Iz Egipta je bio prinuđen da ode kako bi sačuvao ženu Saru, koja je zapala za oko faraonu Stigao je ponovo do Hebrona u Kanaanu

54

Isak, naslednik Avrama, imao je dva sina: Esava i Jakova. Biblija opisuje Jakova kao poslednjeg od tri jevrejska patrijarha. Ja-kov je ponovo našao utočište u bogatom Egiptu Faraon je iz straha da Jevreji ne zavladaju u Egiptu, utapao svu mušku decu. Spaseno je dete iz reke, koje je odrastalo pod zaštitom kraljevske porodice, kasnije nazvano Mojsije. Mojsije je pobegao do Sinajske gore, gde su pastiri napasali stada. Bog se javio Mojsiju: „Ja sam Bog Avramov, Isakov i Jakovljev...“, i rekao mu da izuje obuću pred žbunom jer je na svetoj zemlji. Jevreji su izašli iz Egipta radosni jer su ponovo postali slobodni ljudi. Mojsije ih je odveo do Sinajske gore. Bio je to izlazak (egzodus) posle 500 godina. Mojsije je verovao u jednog boga, poistovećenog s Jahveom, što znači „Moj Gospod“. Bog se oglasio: 10 zapovesti je Mojsije ispisao na kamenim pločicama. Izvorni tekst je prilagođavan kasnije u više verzija, do najnovijih hrišćanskih. 1. Ja sam Gospod Bog tvoj koji sam te izveo iz zemlje misirske. 2. Nemoj imati drugih bogova osim mene, ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike i nemoj im se klanjati. 3. Ne pominji uzalud ime gospoda boga svojega. 4. Svetkuj dan odmora (subotu). Šest dana radi, a sedmi je dan odmora za tebe i za tvoju decu, za tvoje sluge i za tvoju stoku. 5. Poštuj oca svoga i majku svoju, da ti se produže dani na zemlji. 6. Ne ubij. 7. Ne čini preljube. 8. Ne kradi. 9. Ne svedoči lažno. 10. Ne poželi kuće bližnjega svojega, niti išta što pripada bližnjemu tvojemu Smatralo se da su Božje zapovesti prvi zakon vere i morala, bez koga zajednica ljudi ne može da živi. Iako nije navedena, zaturena usled ponavljanja raznih zakona, zapovest koja se pojavljuje u „Levitskoj knjizi“ imala je posebnu snagu: „Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga“. Zakon se doživljavao kao uzvišena poruka; presecao mane svoga vremena, a uzdizao vrline. Kršio se više nego što se ispunjavao, tako da je delovao i kao utopija; bio je više od kodeksa i moralnih ideala; poput „prenosive otadžbine“, kako reče Hajne, održavao je ljude u duhovnom jedinstvu usred rasejanja i gubitka tla tokom milenijuma po svetu. Izvor vlasti je bila božja volja, a pobuda rata religija. Odstupanje od volje boga, vodilo je propasti. U pravoslavnoj verziji izmene u formulaciji su za pojedine zapovesti: 1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene. 2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti. 3. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu. 4. Ne poželi ništa što je tuđe. Ljudi su bili navikli u Egiptu da se klanjaju bogovima u različitim oblicima i nisu mogli da zamisle da to isto čine nevidljivom bogu. Produžili su stari običaj da obigravaju oko boga u obliku teleta(zlatno tele). Mojsije se posvetio prosvetljenju naroda i poštovanju 10 božjih zapovesti. Lutanje dvanaest plemena po pustinji i borba s drugim plemenima na području između Egipta i Palestine (Kanaana) trajali su 40 godina. Nisu svi uspeli da se nasele u „obećanoj zemlji“. Mojsije je pred smrt postavio Jušnu za vođu i pozvao ljude da žive u skladu sa zakonima slobode i pravde, kako propisuju 10 božjih zapovesti.

55

Izrael. Jevrejska plemena su pod vođstvom Jošua naselila zemlju kanaansku (palestinsku), na području između Sredozemlja i reke Jordan. Tako je nastao Izrael (Erec Jisrael). Svako pleme imalo je svog vođu. Zajednička vojska je bila pod vođstvom herojskog sudije (gibora). Proročica Debora je govorila u ime Božje, kao majka Izraela. Pozvala je moćno pleme Efrajim da pomognu svojoj braći na severu u odbrani od napada ratnika Sisara. Pobedu je slavila pesmom zahvalnosti bogu Izraela. Borbe sa spoljnim napadačima smenjivale su se s predasima mira. Gideon, jedan od novih vođa, i pored uspeha u odbrani, nije hteo da bude vladar. Predlagačima je rekao: „Bog je vaš kralj“. Samson je bio jedan od jevrejskih junaka, čudesne moći. Dalila, njegova žena, trebalo je da otkrije tajnu Samsonove snage svojim Filistejcima. Samson se molio Bogu da dobije snagu i umre zajedno s Filistejcima u borbi. To mu je i uslišeno u dramatičnom prizoru. Prvi kralj Izraela, s prestonicom u Gilbou, postao je Saul 1030. godine pre Hr. U toku Saulove vladavine pojavio se mladić David, koji nije bio samo svirač, nego i hrabar borac. Pobedio je div-junaka Golijata. Od tada je poznata izreka o Davidu i Golijatu. David je postao novi kralj Izraela. Osnovao je na brežuljcima Jude prestonicu Jerusalim, preotevši ih od plemena Jevusa. Zauzeo je i tvrđavu na planini Cion, pa je grad nazvan Davidov grad. Tako je postao sveti grad, jedan od najpoznatijih kroz milenijume. Razdori u porodici Davidovoj završili su pogibijom njegovog sina Absaloma u borbi s ocem za vlast. David je tron predao najmilijem sinu Solomonu. Solomon je bio jedan od najmudrijih ljudi svoga vremena i uspešan vladar. Po savet kod njega su dolazili ljudi iz dalekih oblasti. Umesto rata, zavladao je mir. Pripovedalo se kako je svako sedeo u svom vinogradu, pod svojom smokvom. Poljoprivreda, zanatstvo i trgovina posebno su razvijani. Solomon je za jednu od svojih žena uzeo ćerku egipatskog kralja da bi se obezbedio od spoljne opasnosti. Podigao je veličanstven hram u Jerusalimu. Hiram, kralj Feničana, njegov prijatelj, poslao mu je najveštije graditelje. Hodočasnici su dolazili u hram sa svih strana, naročito za praznike Pesaha, Šavuota i Sukota. Stranci su svraćali da se dive hramu. Jeru-salim je bio lep grad, s palatama i privlačnim kućama. Narod je platio i propatio veličanstvenu gradnju. Deoba, Izrael i Judeja. Jerovoam, iz plemena Efrajim, spremao je po-bunu ohrabren prorokovim predskazanjem. Posle izgnanstva i smrti Solomonove, Jerovoam se vratio u zemlju. Kraljevina se podelila na dva dela: Kraljevina Izrael, deset plemena i kralj Jerovoam, i Juda ili Judeja, dva plemena, verna sinu Solomonovom - Rehovoamu, 930. godine pre Hr. Prestonica Kraljevine Izrael ili kraljevine 10 plemena postao je Šehem. Izgrađena su dva hrama da ne bi narod išao u Jerusalim. Zlatni kip teleta - lik božji služio je da se vernici klanjaju. Po tome je Izrael postao sličan susedima. Kraljevina Izrael je opstala blizu 200 godina, sve do razaranja oko 720. godine pre Hr. Kraljevinom Judeje su za to dvestagodišnje vreme vladali kraljevi iz Davidove loze. Umesto rata s Egiptom, plaćan je danak. Posle Egipta, Judeja je pretpočinjena prvo Asiriji, potom Vaviloniji, dok nisu moćne imperije zavladale i ovim, „svetim“ prostorom. Religija („savez sa Bogom“) bila je osnova drevnog jevrejskog poretka, zajednice porodica, a etika izvor snage. Biblija - istorija, religija, poezija, etika, filozofija..., umetnost... Biblija, u različitim sadržajima, najprevođenija i najčitanija knjiga, ima odlike starog zapisa, izvora, forme i značenje istoriografije, etike, prava, poezije, proze, filozofije... u prepletu s legendama i predanjima drevnog sjaja... Spisi nisu samo značajan izvor, nego izražavaju koncept i filozofiju istorije, uvek iznova inspirativan pogled na svet.

56

Književnost Starog zaveta Jevreja predstavljena je u Poslovicama, Knjizi o Jovu, Propovedniku, Crkvenici i Knjizi mudrosti. U Knjizi mudrosti postavlja se pitanje zašto pravednik trpi, iako nije načinio moralni prestup, s navođenjem primera Jevreja i osvajačkih imperija. Priče o Saulu, Davidu i Solomonu, ali i o Rut, Isaku i Rebeki, Jakovu i Raheli, Samsonu i Dalili..., spadaju u najlepše iz antičkog vremena s bliskoistočnog tla. Psalmi (pohvalne pesme) dosežu vrh lirske literature. Pesma nad pesmama je prva stranica svetske poezije. Pesme su glas mladosti, a Poslovice glas mudrosti. „Bolje u ljubavi i zelje za hranu, nego vo ugojen u mržnji“, misao je čoveka koji je, prema zapisu, imao 700 žena! Spoznaja je izvor života, bila je poruka mudrosti, a istraživanje je čovekova posvećenost da je ostvari. Jevreji su se suprotstavljali rimskim osvajačima tokom ratova od 66. do 135. godine. Zeloti su predstavljeni u mitu kao branioci velike hrabrosti. Ne samo da su se borili protiv napadača, nego i protiv svojih koji nisu bili za pružanje otpora. Prvi su proslavili čast, a drugi održali rod. U vreme opsade Jerusalima, Ben Zakaj, rabin i mudrac, iskrao se iz grada u mrtvačkom kovčegu. Komandant napadača je Vespazijanu prorekao da će postati imperator. Ostvarenjem proročanstva bio mu je omogućen, po ranijem dogovoru, miran izlazak iz Jeusalima i otvaranje škole u Jabneu. Učenje i ideje su držali Jevreje u rasejanju. Gubitak rata i teritorije je nadoknađen. Svest o sebi, vrednostima, identitetu, tradicija, solidarnost, vera, znanje, pero i novac... održavali su ih vekovima, dok nisu postali najmoćniji narod „po glavi stanovnika“.

2.3.6. Persija Međani i Persijanci su bili srodna plemena indoevropskog porekla. Živeli su na prostoru potonjeg Irana. Međani, iako nisu bili na visokom stepenu kulture, bez poznavanja pisma, stvorili su državu koja je pobedom nad Asirijom postala moćna. Persijanci su priznavali prevlast Međana. Kir je bio osnivač Persijskog carstva. Međani su prihvatili Kira za vladara, posle njegove bune i pobede protiv despota Ekbatane. Persija je postala gospodar Medije. Kir je bio od onih vladara čijem krunisanju se raduju svi ljudi. Legenda i istorija su isprepletane oko Kirove moći. Bio je lep, postao je uzor persijske lepote. Uspostavio je dinastiju Ahemenida, „velikih kraljeva“, koja je vladala tokom slavnog perioda persijske istorije. Organizovao je nepobedivu vojsku, osvojio veliko prostranstvo, stvorio moćnu imperiju koja se odlikovala uspešnom vladavinom, utemeljena na plemenitosti. Slobodu religije je poštovao, polazeći od shvatanja da je religija jača od države. Okončao je na vrhuncu slave, možda od prekomerne ambicije poput Napoleona, u borbi s Masagetima, malo poznatim plemenom na obalama Kaspijskog mora. Nasledio ga je sin Kambiz, koji je bio suprotnost ocu, pa je završio samoubistvom. U borbi za vlast, na tron je došao car Darije. Posle umirenja pobunjenih satrapija (provincija), orijentisao se ka mudrom upravljanju tada najvećom imperijom. Red i blagostanje zavladali su na tradicionalno nemirnom prostoru. Težnja ka njegovom širenju, Darija je vodila ka Indu, Volgi, evropskom Sredozemlju... Persijsko carstvo je obuhvatalo 20 satrapija (satrap - vladar), s oko 40 miliona stanovnika. Obrada zemlje je bila glavno zanimanje. Carski putevi su građeni radi državnih i vojnih potreba. Najbolji - Carski put od Sarda do Suze, prelazio se za sedam dana. Trgovinom su se bavili stranci, Vavilonci, Feničani i Jevreji. Darije je pustio u promet darik, zlatni i srebrni novac sa sopstvenim likom.

57

Prokopavanje kanala između Nila i Crvenog mora predstavljalo je veliki graditeljski poduhvat. Carstvo je živelo u političkom i vojnom duhu, a moć (ne ekonomija) bila je izvor bogatstva. Zakon je bio volja vladara i snaga vojske. Veliki broj činovnika, koji su faktički vladali, plaćao je narod. Govorilo se da kralj umire, a birokratija je besmrtna. Izvori prihoda bili su brojni; koliko su kasu punile uplate Indije, Asirije, Vavilonije, Egipta..., koliko je Aleksandar zatekao novca posle bekstva Darija III i dvovekovnog persijskog rasipništva? Kako je obezbeđen priliv bogatstva? Svaka oblast je zadržala jezik, zakone, običaje, religiju, ekonomiju u kojoj se rezonovalo da bi „domaća globa“ bila još veća! Veliki prorok Zaratustra, kako ga narod nazvao, simbolizuje persijsku religiju. Legende se prepliću s istorijom i nadmašuju njene više nego skromne podatke fantastičnim verzijama o Zaratustri. Pre njegove pojave glavni bogovi su bili: Mitra - bog sunca, Anaita - boginja plodnosti i zemlje, i Haoma - bik-bog. Zaratustra je prihvaćen kao istorijska ličnost. Po njegovom učenju, svet je podeljen na svet Dobra, kojim upravlja bog Ormuzd, i svet Zla, kojim vlada Ahriman. Njegovo učenje je zasnovano na etici. Pod njegovim uticajem razvio se budizam. Dobra je priroda koja neće činiti bilo šta što nije dobro ni za nju samu. Čovekova dužnost je da od neprijatelja načini prijatelja, od zlobnika - pravednika i od neznalice učenoga. Zaratustra je imao veliku ljubav prema mudrosti i pravednosti. O njemu postoje različita tumačenja. Osamio se, nije podlegao iskušenjima demona! Ahura-Mazda dao mu je Avestu, knjigu znanja i mudrosti, da je propoveda ljudima. Kada ga je pogodila munja, uspeo se na nebo! Darije ga je koristio da bi učinio privlačnijom svoju vlast. Kakvo je bilo ponašanje Persijanaca? Iznenađuje brutalnost, uprkos njihovoj etičkoj religioznosti. Istraživači ukazuju na primere Grka da se bore protiv Grka, ali ne i Persijanaca protiv Persijanaca. Opis kažnjavanja (nije za navođenje) izdajica ukazuje na nasilje kojim se branila čast. Obrazovanje je obuhvatalo decu imućnih, sveštenike kao učitelje, po rigoroznim metodama. Uzroci propasti Persijskog carstva bili su prvenstveno unutrašnji (politički, vojni, moralni), pa onda i spoljni. Moral Persijanaca je krahirao u bitkama kod Maratona, Salamine i Plateje. Darijeva vojska od milion ljudi pala je u jednodnevnoj borbi protiv 47. 000 Aleksandrovih ratnika! Persijanci su prišli mladom, moćnom i velikodušnom osvajaču kao svom vođi! Zašto? Carevi Persije su zamenili Marsa Venerom, za aristokratijuje najvažniji „posao“ postalo jelo, a država je tonula u agoniju. Kir i Darije su stvorili moćnu Persiju, Kserks ju je nasledio, a njegovi naslednici su je položili u grob. Kao da je pad Persije anticipirao pad Rima! Ratovi su iscrpli snagu Persije, gramzivost, blud i nemar nagrizli su njenu strukturu iznutra. Pokazalo se da je imperijama, vekovima stvaranim, svojstveno da se brzo dezintegrišu i nestanu pod udarcima spoljnih sila kao da nisu ni postojale na pijedestalu moći.

2.4. DALEKOISTOČNE CIVILIZACIJE 2.4.1. Indijska civilizacija

58

Civilizacija nastala u dolini Inda u drugoj polovini trećeg milenijuma pre Hr. označavana je i kao „prva civilizacija“. Utvrđeno je da su drevni Indusi, njeni stanovnici, trgovali sa Sumerima, koji se, isto tako, smatraju pripadnicima „prve civilizacije“. Noviji rezultati istraživanja ukazuju na Indus-Sarasvati civilizaciju, nazvanu po reci Sarasvati. Pretpostavlja se da je paralelno tekla s Indom, široka i do 10 kilometara. U Rigvedama je označena i kao „majka svih reka“, velika kao okean. Indus-Sarasvati civilizacija je zahvatala veći prostor od bliskoistočnog civilizacijskog središta. Grad Mohendžo Daro smatra se njenim centrom. Može se pratiti po fazama: 1. 7000 do 5000 godina pre Hrista; zemljoradnja je preovladavala, a javili su se i prvi gradovi, poput Mahrgarha; 2. 5000 do 2600 g. pre Hr.; u ovom periodu razvijano je i stočarstvo, grnčarstvo, metalurgija i urbanizacija; 3. 2600 do 1900 g. pre Hr.; ovo je bilo vreme procvata u kome je otkri-veno pismo, usavršavana urbanizacija, trgovina i metalurška proizvodnja. Pronalasci ukazuju da je bio razvijen sistem kanala. Bilo je mnoštvo kupatila i bunara, samo u Mohendžo Daru, sa 55.000 stanovnika, 700 bunara. U većim gradovima bilo je metalurških peći. Cvetali su i zanati. Najviše se proizvodila oruđa, oružje i nakit. Podizani su silosi za žito. Najbolje su uspevali pirinač, povrće, pamuk... Postojanje raznovrsnih bubnjeva i žičanih instrumenata, kao i pozorišnih maski i figurica šaha, ukazivali su na razvoj umetnosti i igara. Decimalni sistem je izum ove civilizacije. Što se tiče uređenja, postoje dva mišljenja. Po jednom, postojalo je carstvo, sa centrom u Mohendžo Daru. Po drugom, veruje se da je bilo više regionalnih država, koje je povezivala jedinstvena kultura. Na pronađenim ostacima, naročito pečata i grnčarstva, nije bilo tragova koji bi ukazivali da su vođeni ratovi, niti da je postojala vojska. Odsustvo oružanih sukoba je jedna od tipičnih karakteristika ove civilizacije, za razliku od drugih. Kraj trećeg perioda Indus-Sarasvati civilizacije usledio je nakon prirodnih katastrofa, verovatno zemljotresa, tokom kojih su promenjeni rečni tokovi. Voda reke Sarasvati se prelila u pritoke Inda i Ganga. Pretpostavlja se da je istovremeno došlo do otopljavanja klime. Stanovništvo se zbog toga selilo na područja s povoljnijim životnim uslovima. Tokom velike seobe naroda, u prvoj polovini drugog milenijuma pre Hr. Arijci (moguće mongolskog i skitskog porekla) su prodrli u Pendžab (petorečje), probivši bedeme oko gradova. Kao varvari i nomadi, narušavali su staroindijsku harapsku civilizaciju. Dolaskom Arijaca nije došlo do gašenja ni do prekida stare dravidske kulture, nego se razvijala u novim uslovima. Indijska civilizacija se stoga smatra, poput kineske, autohtonom, te da je imala neprekinuti tok od prvih začetaka do danas. Vede su svete knjige (znanje, knjige znanja), na ranom sanskritu, predstavljaju osnovu nekoliko sistema misli i religija. Indra se pojavljuje kao razoritelj tvrđava. „Rigveda“ (Rigvedske himne) je ep o nestajanju jedne od velikih kultura. Sveštenici arijskih plemena pevali rigvede (himne) prilikom prinošenja žrtvi zajedničkim bogovima: Indri - bogu-ocu ljudskog roda; Agniju - bogu žrtvene vatre (oganj - po etimologiji, sličnost sa slovenskim narodima); Varunu - čuvaru svetskog poretka i pravde (grčki: Uran). Po preovladavajućem mišljenju naučnika hinduska civilizacija je stvorena stapanjem starosedelačke - harapske i invazione - arijske kulture. Iskopavanja ruševina gradova Harape i Mohendžo-Dara rezultirala su ostacima civilizacije u dolini Inda, koji ukazuju: da su bogovi bili u ljudskom obliku; da su obožavane životinje; da je dominirao kult falusa, kao simbol reproduktivne moći prirode; da je religija bila tipična za zemljoradničku zajednicu. Religija je u Indiji bila tako moćna kao u malo kojoj drugoj zemlji. Zato što je religija bila glavna, a ne politika, vernicima nije bilo važno da li ih potčinjava tuđa ili domaća vlast. Duša je

59

bila bitna, a ne telo; verovalo se: ne ovaj prolazni život, nego onaj koji dolazi! Prvi koji je ujedinio Indiju u njenoj dugoj istoriji bio je svetac, ne državnik! Procenjuje se da je religijski sistem stvaran između VIII i VI veka pre Hr. sintezom bramanizma, arijskih veda i htonizma starosedelaca. Bramanizam, tada ustanovljen, postaje osnova za kasnija verovanja. Upanišade, kao sintetičko versko učenje, smatra se izvorom budizma, đainizma i hinduizma. Opstale su Indiji slično kao i Novi zavet u hrišćanstvu. Dva velikana duha i staroindijske misli, Buda i Mahavira, stvorili su dve monoteističke religije: budizam i đainizam. Država na indijskom tlu je stvarana u periodu od X do VIII veka pre Hr. Bramani, najviša kasta u Indiji, utemeljili su bramanizam. Brahman je sveopšte načelo Duh. Atman je individualno načelo - Duša. Odnose se na Boga i Jedinku i Kolektivno i Individuapno. Bramanizam. Brahman je izvorno bio povezan sa žrtvenim obredom. Posle je postao filozofski pojam, oznaka za apsolutno biće. Atman - pojedinačna duša je u materijalnom obliku, identifikuje pojedinačnu egzistenciju, i to u vremenu, pa je i prolazna. Smisao života je oslobađanje od telesnog i spajanje sa brahmanom. Ideje i principi bramanizma su: dharma, karaman, samstara, joga u mokša. Dharma je moralno načelo. Postoje dva moralna načela: opšte i pojedinačno. Opšte pojedinac može postići oslobađanjem mokše. U budizmu je nirvana savršeni oblik oslobađanja mokše. U bramanizmu je put oslobođenja samsara. Brzina oslobađanja zavisi od konkretnih čovekovih dela (karman). Budizam. Budizam je nastao kao reakcija na obrede žrtvovanja u bramanizmu, na kastinski sistem i vrhovni autoritet Veda. Osnivač budizma je Sidharta Gautama (556-486. pre Hr.), poznat kao Buda. U mladosti je Buda bio pod uticajem bramanizma. Uočio je vedske i htonske elemente što ga je karakterisalo kao politeističku i pagansku realističku religiju. Budizam je zasnovao kao religiju otkrovenja, čistu duhovnu, univerzalnu religiju. Veliko preobraćanje, prema legendi, doživeo je pod nekim velikim stablom. Buda je rođen kao princ u bogatoj porodici plemena Šakja. Roditeljsku kuću je napustio u 29. godini i posvetio se asketskom životu. Prema Budi, apsolutno blaženstvo, nirvanu, mogu da dožive svi ljudi, bez obzira na raznovrsne razlike. Budino učenje je zastupalo koncept neopiranja zlu. Tokom britanske kolonizacije, narod je podnosio teškoće verujući da ne treba nasilno da se suprotstavlja osvajaču. U XX veku Indijci, predvođeni Mahatma Gandijem, oslobodili su se britanskih kolonizatora. Suštinu budizma izražavaju Četiri plemenite istine: 1) univerzalna patnja (dakha), koja postoji u životu: 2) uzrok patnje je želja (žudnja) koja teži čulnom zadovoljstvu u ovom svetu; 3) potrebno je osloboditi se želja; 4) osloboditi se „Osmokrakim putem“ (Osam plemenitih staza). To su: autentično razumevanje budizma, ispravan pogled, govor, delovanje, napor, sećanje, korišćenje pravih sredstava za život i istinska meditacija. Vrhovni cilj u budizmu je dosezanje najvišeg blaženstva: nirvane. Sanskritska upotreba nirvane je značila gašenje (poput plamena, kao svetiljka ili vatra) mržnje, pohlepe, zablude, era... Nirvana je od Budinih sledbenika dobijala različita značenja. U najranijim Budinim objašnjenjima označavala je bezbolni mir koji nagrađuje moralno poništenje bića, da se nikada ne bude ponovo rođen. Program budista je formulisan u 5 tačaka: 1) ne ubij; 2) ne kradi; 3) ne vrši preljubu; 4) ne laži; 5) ne pij alkohol.

60

Budizam se proširio na veliki deo indijskog prostora za vreme kralja Ašoka u III veku pre Hr. Od II veka opada broj budista, a y XIII veku budizam zamire na svom rodnom potkontinentu, ali su njegovi koreni dublji izvan granica Indije. Budizam je potisnut prodorom muslimana u XIII veku, kada je na prostoru oko Nepala (Pakistan), preobraćeno 100 miliona Indijaca u islam. Budizam se razvijao u više varijacija: na jugu Indije kao hinajana („uski put“ ili „mala kola“), na severu kao mahajana („široki put“ ili „velika kola“) i posebnim pravcem kao tantrizam. Posle smrti Bude, nastalo je 18 doktrina (sekti). Nakon pola milenijuma, budizam je gotovo nestao iz Indije. Kritičari uočavaju grešku Bude, isto kao i kod Lutera, što je religijski ritual zamenjivao propovedima i moralom. Predistorija budizma govori o uspešnoj vladavini Arijaca u Indiji. Napredna privreda, posebno razvijena trgovina, podignuti gradovi, veliki kao Pataliputra i Vaišali, gomilano bogatstvo - stvorili su dokolicu, omogućili uspon nauke i kulture. Kako se tumači da religija ne cveta u blagostanju, to se pretpostavlja da je filozofija imala primat u periodu civilizacijskog uspona. Epikurejstvo i materijalizam u Indiji pripisuju se bogatašima tokom sedmog i šestog veka pre Hrista. Filozofija je smatrana delom mislećih ljudi, među kojima su u „zvezdanom periodu genija“ bili velikani: Mahavira i Buda u Indiji, Lao-Ce i Konfučije u Kini, Džeremaja i Isaija Drugi u Judeji, presokratovski filozofi u Staroj Grčkoj, Zaratustra u Persiji... Legenda o Budi je mnoge ljude učinila njegovim sledbenicima. Veruje se da su počeci Budinog posvećivanja bile misli o tome da je smrt poreklo religija i da ne bi bilo ni bogova da nije nje! Budino podučavanje je teklo kroz razgovor i kroz predavanja, izvan spisa, kao kod Sokrata. Najstariji dokument Budinog učenja su pitake („košare zakona“). Iz rasprava, koje su uobličili Budini sledbenici, naziremo njegov portret: čoveka jake volje, velikog autoriteta i primetnog ponosa, blage naravi, tihog govora i beskrajne dobrodušnosti. Budina metodologija je bila osobena. Ponekad ga je sledilo 12.000 ljudi! Smisao življenja je video u propovedanim moralnim pravilima. Dobro da prevlada zlo u čoveku, ljubav mržnju... Budizam se označava kao put duhovne spoznaje. Sve je u životu prolazno i privremeno, propovedao je Buda. Svest o nestalnosti, i u radosti, prouzrokuje patnju. Istina, kao zakon budizma, poznata je kao dharma (spasenje). Buda je stvorio sandhe, zajednicu monaha i monahinja, koji su propovedali i širili njegovo učenje. Tako je Budina duhovna misija institucionalizovana. Smisao budizma je blagostanje ljudi. Fleksibilan je u odnosu na druge religije i filozofije i otvoren za sve ljude - kao nebo! Verovanje, kao i u indijskoj religijskoj tradiciji, da se duša posle smrti ponovo rađa u novom telu, znači da je ciklus života i smrti beskonačan. „Točak života“ obuhvata sva živa bića. Budin koncept religije bio je etički. Imao je viziju osnivanja svetske religije. Svetost je nalazio u dobrobitnosti življenja; teologiju bez božanstva, psihologiju bez duše; odbacivao je animizam, slagao se s mišlju Heraklita i Bergsona o svetu, s Hjumom o umu. To je bila filozofska strana Budinog učenja. Kritičari su uočili kontradikciju u njegovom učenju između racionalističke psihologije i reinkarnacije. Lamaizam je skup vernika „žute kape“, predvođenih Dalaj Lamom, svetovnim i duhovnim vladarem Tibeta. Suština lamaizma je reinkarnacija duše (metempsihozis). Smrću Dalaj Lame, odmah se reinkarnira - ulazi u dušu deteta. Tokom nekoliko godina posmatraju se sva muška deca rođena s kakvom prirodnom manom (rasečena usna, velike uši, pege po koži...). Njihova imena se stavljaju u zlatnu činiju i, uz verski ritual, izvlači se jedno ime deteta. To dete se prepoznaje kao reinkarnacija preminulog Dalaj Lame, odvaja od porodice, isključuje od kontakta s ženama, podrazumevajući i majku, i strogo verski obrazuje.

61

Trinaesti Dalaj Lama je umro 1933. godine, a četrnaesti je otkriven 1939. godine. Aktuelni Dalaj Lama već dugo živi u izgnanstvu. Đainizam. T)ainizam je ustanovio Mahavira, Budin savremenik. Za razliku od budizma koji je propovedao sintezu asketizma i blaženstva - đainizam odbacuje blaženstvo i propoveda spasenje samo ukoliko se postigne oslobođenje od materijalnog sveta. Tako se postiže identifikacija s Đainom. U početku je đainizam privlačio vernike, ali je kasnije opadala njegova popularnost. Mahatma Gandi je bio pristalica đainizma. Hinduizam je zamenio budizam. Predstavljao je mešavinu vera i ceremonija. Sledbenici hinduizma su priznavali kastinski sistem i vođstvo Bramana, poštovali su kravu kao poseban primer božanskog, prihvatili su zakon karme i seobu duša, kao i bogove iz Veda. Novi Brama je bio gospodar bogova. Bilo je 30 miliona bogova. Tri su glavna procesa bila za hinduse: Stvaranje - stvoritelj je bio bog Brama; Očuvanje ogledalo se u moći boga Višne, za koje je bila potrebna ljubav, a najveću inkarnaciju oličavao je - Krišna; Uništenje - bilo je u moći boga Šive. Karma je predstavljala najviši i najstrašniji zakon; dela uzročnosti u duhovnom životu. Karma je razumevana i kao sudbina, jer je svako postojanje nosilo zlo ili dobro iz ranijeg života. Morbidni cinizam Bramana manifestovao se u poštovanju krave kao svete životinje, ili nepovređivanju insekata, a, na drugoj strani, spaljivanje udovica pored mrtvih muževa! Religije su imale uspeh, posebno kad su se javljale, u početku, zato što su nadilazile hijerarhijske kastinske razlike među ljudima u Indiji. Bramanizam, odnosno hinduizam ili neobramanizam, prihvaćen je kao spasenje koje se postiže poštovanjem bogova, molitvama i prinošenjem žrtve. Budizam je primljen kao spasenje putem meditacije, pobožnim razmišljanjem i očišćenjem svoje čulne egzistencije. Đainizam je protumačen kao spasenje radikalnom individualnom askezom. Kaste u Indiji označavaju hijerarhijsku podelu ljudi, koja određuje njihov položaj i način života. Navodi se pet kasti: 1. bramani (sveštenici, filozofi-upravljači); 2. kšatrije (plemići, čuvari, ratnici); 3. vaišije (trgovci, zanatlije); 4. šudre (ratari, radni deo stanovništva), i 5. parije (najniži sloj stanovništva - „nedodirljivi“). Pojedini teoretičari smatraju da su ovo u osnovi klase, a neki navode da ima mnogo više kasti, da ih je bilo čak i do 4000! Kaste su bile zatvorene grupe, čiji pripadnik se postaje rođenjem. Pripadnici kaste međusobno se pomažu, upražnjavaju svoje običaje i odvojeni su od druge kaste. Pripadnici nižih kasti nisu smeli, na primer, ni u grad da izađu danju - da ne bi njihova senka „onečastila“ pripadnike viših kasti. Šudre je mogao da ubije ko je hteo! Za bramane nisu postojale telesne kazne, bez obzira na vrstu prestupa. Oštro raslojavanje obeležilo je IX vek pre Hr., kad su se Arijevci premeštali prema Gangu i Bengalu, središtima domorodaca. Arijevci su nastojali da očuvaju rasnu čistotu, koju je predstavljala kastinska hijerarhija. Arijevski sveštenici - bramani smatrani su najčistijim slojem. Šta je obeležilo period u Indiji od Aleksandra do Aurangzeba?

62

Aleksandar Veliki je, 327. pre Hrista, iz Persije prodro sa svojom vojskom u Indiju. Savladavši Porovu odbranu, postavio ga je za kralja cele Indije, uz obavezu isplate danka. Posle tri godine, istopila se Aleksandrova vojna sila. Na scenu je stupio Čandragupta, s makijavelističkim savetodavcem Kautiljaomom, slabiji ratnik od Aleksandra, ali bolji vladar. Stvorio je jednu od najvećih država u to vreme na svetu i osnovao dinastiju Maurija. Bila je civilizacijski ravna starogrčkim polisima. Taksila, nedaleko od današnjeg Ravalpindija, predstavljena je kao veliki i bogat grad, s najboljim zakonima, vojskom i univerzitetom, na kome se izučavale nauke i umetnost kod uglednih profesora toga doba. Pataliputra je bila prestonica, u kojoj je dominirala kraljeva palata, poput najboljih tadašnjih rezidencija Suza i Ekbatana. Njeni stubovi bili su optočeni zlatom. Raskoš je bila prva odlika tadašnje indijske kulture, koja nije zaostajala ni za onom u vreme mogulskih vladara osamnaest vekova kasnije. Čandragupta se držao isplaniranog radnog dana, osmišljenog u šesnaest devedesetominutnih delova. Savetnik Kautilja je diktirao upravljanje državom, držeći se u suštini principa cilj opravdava sredstvo. Osim Princa, spisa iz diplomatije i ratovanja, pripisuje mu se i autorstvo jedne od najstarijih knjiga iz sanskritske književnosti Arthašastra. Tajna najmoćnije indijske imperije, koju nije dosegao ni Akbar, najveći od Mogula, bila je u kraljevom Savetu, koji je bio izuzetan po mudrosti i karakteru. Vladajuća struktura je strogo hijerarhizovana i upravljala je svim državnim i javnim poslovima: prihodima, granicama, pasošima, vezama, trošarinama, rudnicima, poljoprivredom, skladištima, prodavnicama, porezom, mornaricom, šumama, kovanicom novca, primenom zakona, saobraćajem, izgradnjom puteva, javnim kockanjem, drogom i opojnim pićima, prostitucijom... Uprava je bila organizovana na ogromnom prostoru po principima društvenih nauka. Vinsena Smita je zaprepastilo savršeno uređenje u Indiji 300 godina pre Hrista! Naslednik na tronu, Bindasura hteo je da kupi grčkog filozofa, ali nije uspeo da pronađe nijednog ko je bio na prodaju. Želja mu se ispunila kada je dobio sina filozofa, Ašoka Vardhana. Ašoka je menjao tradicionalnu vladavinu svog dede Čandragupte, dobro, ali okrutno, tolerancijom i dobrodušnošću. Promenio je uslove u zatvoru, koji se u početku označavao kao „Ašokin pakao“. Pridružio se Redu budista i pristupio Osmokrakom plemenitom putu. Edikte vladanja je počeo da objavljuje u jedanaestoj godini, čiji je sadržaj klesan na kamenu i stubovima. Pronađeni su njihovi ostaci u svim delovima Indije. Bio je to poziv na versku toleranciju u budističkom duhu i pridržavanje morala. Ašoka je postao vođa budizma, preterujući u bogatim darivanjima bolnicama i podižući 84.000 samostana za sebe. Budističke misionare je uputio na sve strane, u Kinu, Japan, Stari Egipat, sve do Stare Grčke. Težio je da unapredi upravu. U poznim godinama, svrgao ga je s trona njegov unuk. Širenje budizma posle njegove smrti, bilo je i njegova zasluga. Političko iskustvo predstavljalo je veliku opomenu da se države ne grade na idealima, nego na ljudskoj prirodi. Koliko je to pomoglo dinastiji i carstvu Gupta? Prodorom Sirijaca, Skita i Grka u Pendžab, u prvom i drugom veku pre Hrista, nastupilo je tristogodišnje razdoblje grčko-baktrijske kulture pod vlašću Kušana. Kaniška je budističku filozofiju širio kao veru. U vreme njegove vladavine stvorene su osnove Mahajane (Velikog točka) budizma. Posle Kušana, zavladala je dinastija Gupta, kada je u petom veku došla do izražaja moć uma i oružja i nastupilo zlatno doba. Kineski budista Fa-Hien s divljenjem je opisao prosperitet, bogatstvo, vrline, slobodu, gradove, carske palate, bolnice, dobrotvorne ustanove, manastire, univerzitete... Bramani su oživeli filozofsku i književnu tradiciju, kada su i napisani veliki epovi Mahabharata i Ramajana. Hejvel smatra da je to bila epoha najvećeg uspona indijske kulture. Kralj Harša je predstavljao redak primer uspešnog vladanja. Bio je vladar neodoljivog

63

šarma i vaspitanja, pisao je poeziju i drame, koje i danas nalaze svoje poklonike. Dan je za njega bio isuviše kratak, pa bi zaboravio i da spava u svojoj zanesenosti dobrim delima. Proglašavao je svakih pet godina Dan dobročinstva, na koji je pozivao sve kojima je bila potrebna pomoć. Viškovi iz državnih riznica deljeni su tokom tri meseca kao milostinja, osim hrane, i biseri, odeća, cveće, mirisi, zlato...Na kraju je Harša skidao sa sebe skupocenu odeću i nakit i darivao okupljenima. Posle slavne Haršove vladavine, usledio je hiljadugodišnji haos nakon upada varvara u Indiju. Epski Radžputan je predstavljao mali bljesak. Feudalna civilizacija je počivala na upravi poput ratničkih radža. Radžputi („sinovi kraljeva“) su bili više za umetnost življenja nego za umetnički život. Njihova zemlja, Radžastan je značila dom kraljevske vlasti. Pred najezdom muslimanskih hordi, svaki pojedinac je ispoljavao neustrašivost, a žene heroizam. Rat su doživljavali kao najveću umetnost. Taj duh ih je dugo održavao pred naletima muslimana, dok nisu bile osvojene njihove male države. Muhamedansko osvajanje Indije jedna je od najkrvavijih stranica svetske istorije. Todov zapis o padu Čitora, jedne od prestonica Radžputa, može se doživeti i kao znamenita legenda. Muslimanski napadač, Alu-d-Din je tražio princezu Pudmini da bi poštedeo Čitor. Kada je to odbijeno, predložio je da je vidi, a kada je i to odbijeno, zadovoljio se da je vidi u ogledalu. Ni to nije bilo dopušteno. Borba je počela, a žene Čitora su se pridružile braniocima. Grad je pao, iza njegovih kapija svi branioci su bili izginuli, a supruge su se samospaljivale u zastrašujućem obredu džohur. Ima li sličnog mesta na nekoj od mapa svetskih civilizacija? Nadiranje muslimana je svelo starosedelačku kulturu na južni deo indijskog poluostrva. Nije izostalo književno ni arhitektonsko stvaralaštvo, ni luksuzne palate i moćni vlastodršci. Krišna Raja, vladar Vidžajanagara, tako su se zvali kraljevstvo i prestonica, poveo je bitku kod Talikota sa 703.000 pešadinaca, 32.000 konja, 551 slonom, uz stotinak hiljada trgovaca, prostitutki i drugih pratilaca logora. Opisan je kao veliki vladar, velikodušan gospodar i pravičan čovek... Pobedom nad Ramom Radžom kod Talikota, muslimanski napadači su osvojili starosedelački jug i zasuli ga pepelom. Svaki od njih je postao bogat, prisvajajući deo plena u zlatu, novcu, oružju, konjima, robovima... Sultani Delhia su svojom vladavinom okrenuli protiv sebe i sopstvene muslimanske pristalice. Pokazalo se tačnim, kao i uvek, da svaka vlast kvari, a najviše najviša. Za jedan vek stigle su posledice: promene vlasti. Babur je bio osnivač dinastije Mogula. Smatran je fascinantnim kao Aleksandar Veliki. Posle zauzimanja Delhija, vladao je četiri godine u miru Imao je dara za poeziju, a ostavio je i znamenite memoare. Nasledio ga je sin Hamujan, slab i kolebljiv, zavisan od opijuma. Doživeo je poraze i od avganistanskog poglavice Šer Šaha. Ostaće upamćen po svome sinu, koga je pobožno nazvao Muhamed, a Indija ga je zvala Akbar - „Veoma veliki“. U njegovim venama je tekla krv Babera, Timura i Džingis Kana. U četrnaestoj godini je stekao titulu koljač (Ghazi ili nevernik). Od tog varvarskog čina, krenuo je stazom samoobrazovanja, mudrosti i ljudskosti. U osamnaestoj godini, preuzeo je od regenta punu nadležnost. Posle pobedničkih ratova, zavladao je Hindustanom (Indijom), izuzev Mevara. U miru se posvetio unapređenju uprave. Organizovao je vlast ličnim imenovanjima po hijerarhijskoj vertikali. Sistem je uspešno funkcionisao na velikom prostoru. Kontrolisao je posebno strogu ekonomiju troškova, poreze, kao i primenu zakona... Kada je umro, njegova imperija je bila među najvećima na svetu i ostavio je vrednost koja je procenjivana na oko milijardu dolara. Prikazivan je kao najbolji konjanik, mačevalac, arhitekta... i kao najzgodniji muškarac u kraljevini. Imao je harem, koji je odgovarao srazmerno veličini njegove imperije.

64

Naučio je, u duhu izreke Vudroa Vilsona, da sedi na sopstvenom vulkanu. Bio je velikodušan, trošeći velike iznose na milostinju, ljubazan prema svima, posebno prema skromnima. Posedovao je 1.000 slonova, 30.000 konja, 14.000 pitomih jelena..., 800 konkubina... Bio je sklon razmišljanju, sa strašću o metafizici. Obožavao je knjige; imao ih je u svojoj biblioteci 24.000. Podsticao je umetnost, posebno poeziju i slikarstvo. Organizovao je prevođenje glavnih dela na persijski, koji je bio glavni jezik na dvoru Pokrenuo je kod Agre izgradnju čuvenog Utvrđenja, sa oko 500 najlepših zgrada unutar njegovih zidina. Osvojio je svet i osećao se nesrećnim, jer to nije razumeo! Od svega, najviše je uživao u filozofskim raspravama. Okupljao je mudre i učene ljude sa svih strana sveta. Na dvoru bi ih počastvovao razgovorima o nauci, otkrićima, smislu istorije, čudima prirode... Za Akbara je nadmoćnost čoveka zasnivana na dragulju razuma. Organizovao je i skupove predstavnika svih religija i ukazivao na značaj tolerancije svakog kulta i vere. Boga bi trebalo, mislio je i govorio Akbur, obožavati preko intelekta. Ediktom je regulisao zabranu izgradnje džamija, proslave Ramadana, hodočašće u Meku i druge verske običaje muslimana. Podigao je hram Ujedinjenih religija, propovedajući da će svi indijski stanovnici biti braća i obožavati istog Boga. Akbar je sanjao o ujedinjenju Indije. Bio je jedan od najmudrijih i najpravednijih vladara u istoriji indijske civilizacije. Umro je na-pušten od svih. Sinovi i dvorani su slavili veliko nasleđe odmah posle Akbarove sahrane. Naslednici su bili preslabi za imperiju kojuje stvorio moćni Akbar. Dženhagir je bio poznat po haremu od 6.000 žena. Njegov sin, Šah Džehan mogao je biti upamćen po velikodušnosti prema prijateljima i siromašnima i po strasti prema arhitekturi. Kada mu je supruga Mumtaz Mahal umrla na porođaju s četrnaestim detetom, u 39 godini, Šah Denan je u čast sećanja na nju i njenu ljubav i plodnost izgradio velelepnu palatu Tadž Mahal. To je jedan od najlepših nadgrobnih spomenika na svetu Među hiljadu palata koje je gradio, najlepše su bile one kod Agre, u planski podizanom novom delu Delhija. Paunov presto je podigao tokom sedmogodišnje gradnje od nakita, dragih metala i kamenja. Nadir Šah ga je zauzeo i preneo u Persiju 1739. godine. Deo po deo Prestola je poslužio za podmirivanje troškova persijske kraljevske porodice. Džeha je započeo svoju vladavinu ubijanjem braće, a sin Aurangzeb ga je svrgnuo s trona i zatvorio u utvrđenju Agra, ne posetivši ga nijednom tokom njegovog devetogodišnjeg zatočeništva. Muhamedanstvo je nametao svim stanovnicima, a druge religije zabranio i njihova zdanja uništavao. Na hiljade hramova i umetničkih dela hinduiske religije i hrišćanstva je nestalo zauvek za vreme Aurangzeba. Milioni ljudi bežalo je od njegovih poreznika i molilo se za njegovu smrt. Mogulska imperija je tokom njegove vladavine doživela vrhunac i krah sedamdesetak godina posle njegove smrti. Od britanske kolonije do nezavisne Indije (1750-1947) Velika Britanija je vladala Indijom dva veka (1750-1947). Kakav je to susret i sudar civilizacija, srednjovekovno autohtono indijsko nasleđe i superiorna industrija modernog doba! Kako se odvijalo „pozapadnjačenje“? Bila je to velika ljudska drama epohalnih promena. Demokratija - umesto nirvane! Samouprava 1905! Uspon moderne nauke i industrije! Tagore velika porodica istorije! Mohandas Karamčad Gandi - jedinstvena pojava na sceni moderne svetske istorije. Od naroda je dobio naziv Mahatma - što znači Velika duša. Nenasilje je smatrao vrhovnim principom života. Indija je nenasilnim putem postala slobodna i nezavisna država 1947. godine. Revolucija - bez oružja! Gandijev poduhvat nema ravna u istoriji civilizacije. Od postvedske do nezavisne Indije

65

Veliki deo indijske zemlje na početku svoje istorije bio je džungla, neprikosnoveni dom lavova, tigrova, slonova, zmija... Osvajanje prirode i oslobađanje od zveri ljude je preokrenulo ka gajenju pirinča, prosa, mahunarki, povrća i voća. Prirodna ishrana je bila glavna u jelovniku stanovnika indijske zemlje. Rano korišćenje karija, đumbira, klinčića, cimeta, kao i drugih začina, bilo je svojstveno ovom delu planete kao nijednom drugom. Zemlja je pripadala narodu u vedska vremena, a posle su kraljevi po-lagali pravo vlasništva na nju. Seljacima je deljena za godišnju rentu i porez, uz obavezu države o njenom navodnjavanju. Posle poljoprivrede, bilo je razvijeno i rudarstvo. Možda su indijski rudari prvi na svetu, kopajući pesak, pronašli zlato? Postojali su rudnici srebra, bakra, olova, cinka i gvožđa. U Delhiju je 380. godine podignut gvozdeni stub koji je sačuvao sjaj i nije zarđao do naših dana, što je zagonetka i za nauku. Indijska radinost u topljenju ruda i obradi metala zasnivala se na umešnosti, bez premca do evropske industrijske revolucije, koja ju je nadvisila po konkurentnosti. Gajenje pamuka se koristilo za izradu odeće u oblasti Mohendžo-Daro. Arapi su preuzeli tu veštinu iz Indije, od čije reči ljuatan se stiglo do reči koton. Naziv muslin se najpre odnosio na fina pamučna tkanja rađena u Mosulu prema indijskim uzorima. Indijsko tkanje i vezenje je usavršavano tokom vekova, tako da su i danas na glasu kašmirski šalovi i indijske prostirke i druga roba na svetskom tržištu. Zanatski i trgovački esnafi i radinosti prednjačili su u svetu, pogotovo u drvodeljstvu, obradi slonovače, obradi metala, pravljenju sapuna, stakla, baruta, cementa... Indija je bila jedna ogromna radionica. Početak njene trgovine se poklapao s početkom njene istorije. Ratovi su vođeni za trgovačke puteve za Indiju. Kada su Arapi u sedmom veku osvojili Persiju i Egipat, trgovina između Azije i Evrope je prešla u muslimanske ruke. U vreme Akbara za Carigrad je bilo jeftinije da gradi brodove u Indiji nego u Aleksandriji. Indijski kovani nova je tada bio superiorniji od bilo kog drugog. Kreditni sistem se kasnije razvio, nadomešten je kupovinom nakita i dostupnim gomilanjem bogatstva srazmerno velikom broju ljudi. Razlike između bogatih i siromašnih nisu bile izražene kao u moderno vreme u Evropi i Americi. Indija je smatrana zemljom neiscrpnog bogatstva. Zbog loših puteva i veza lakše je bilo osvojiti Indiju nego njome vladati. Zakoni su počivali na etici. Težilo se da budu nepristrasno strogi i očinski brižni. „Kodeks Manu“, 2685 stihova, postao je zakon zajednice, osim muslimana, kod kojih je zakon proisticao iz volje sultana. Kastinski sistem je utemeljen na moralu. Kamasutra je predstavljala učenje i umnu i fizičku tehniku vođenja ljubavi. Brakovi su sklapani među devojčicama i dečacima. Gandi se protivio dečjim brakovima i užasavao kada bi devojčica postala udovica. Prostitucija je bila u okviru hramova. Svaki tamilski hram je imao grupu „svetih žena“. Devadadis je bila poput gejše u Japanu i Hetere u Grčkoj. Porodica je bila patrijarhalna, s ocem kao njenim gospodarom i vlasnikom. Lepo ponašanje i čistoća su negovani od ranog detinjstva. Po izdržavanju bola Hindusi nisu imali premca. Spaljivanje udovica sa svojim mrtvim muževima - sati - predstavljalo je preuzet običaj od Skita. Umetnost. Mešavinom kultura Dravida i arijskih plemena stvarana je osnova na kojoj je nastala osobena kultura. Najvrednija je književnost na sanskritskom jeziku, kao i stari spomenici kulture, arhitekture i druge umetnosti. Rigvede, himne bogovima, predstavljaju jedno od najstarijih dela, nastale u drugom milenijumu pre Hr. u severnoj Indiji, kad je robovlasništvo počelo vladavinu. Najveći broj umetničkih dela nastao je u inspiraciji bramanizma, a znatno manje pod uticajem budizma. To zato što je bramanizam politeistički mitološki sistem. Umetnost je bila vezana za hramove, koji su kao „kola božanstva“, građe-ni od kamena. Svetovna arhitektura i vajarstvo, stvarani od drveta za obične ljude, posebno kao umetnički predmeti kojim su ukrašavane građevine, nisu sačuvani.

66

Hram i prikazi likova u njemu su za svakodnevni svet predstavljali javnu knjigu, pismo za nepismene, ilustracije mitologije, legendi... Religije, osim islama, negovale su arhitekturu koja je bila povezana sa skulpturom, izrazito verskog karaktera. Slikarstvo je bilo namenjeno narodu, sa svetovnim motivima. Bramani su težili otelotvorenju svojih apstraktnih zamisli o životu i kosmosu u umetnosti hrama. Ideja jedinstva makrokosmosa i mikrokosmosa značila je atman - individuum kao mikrokosmos. Bogati su plaćali porudžbine da im se likovi nađu ovekovečeni na zidovima hramova i palata. Među traktatima o umetnosti, pisanim u vreme hinduizma, jedna od najvrednijih bila je tibetanska „Rasprava o slikarstvu“. Indijsko vajarstvo i slikarstvo je uticalo na umetnost Kine i Japana, kao i Indokine. Ep „Mahabharata“, nastao između VI i III veka pre Hr., sa preko 100.000 stihova, predstavlja jedno od najobimnijih poetskih dela na svetu. „Bhagavad-Gita“, deo epa, smatra se biblijom hinduizma. Značajan je i ep „Ramajana“, koji govori o doživljajima princa Rame. Ovi epovi se porede s Homerovom „Ilijadom“ i „Odisejom“. Umetnost budizma je, kao i umetnost hrišćanstva i islama, koristila alegorijski način predstavljanja božanstava. Buda se prikazivao u položaju joge i meditacije, ne u ljudskom obliku, nego u vidu „lavljeg tela“. Osnova budističkog hrama je četvrtasta, a reljef anagogijskog karaktera, simboličkog uspenja od realnog ka irealizaciji, simbolički u smeru od Zemlje ka vrhu - nebu. Tako se ostvaruje najviše blaženstvo - nirvana. U islamu je irealizacija ostvarena u formi arabeske, koja poništava svaku formu konkretnosti.

2.4.2. Kineska civilizacija Jedna od dominantnih zemalja Azije je Kina. Najmnogoljudnija na svetu. „Opkoljava“ je najveći okean, uzdiže je najviša planina, obeležava je jedna od najdužih pustinja, veličina i raznolikost prostranstva...; duga istorija jedne od najranijih civilizacija, sa odlikama „kao sveta za sebe“. Kinezi su, između drugih imena, zvali svoju zemlju „Ispod nebesa“ (Tien-hua). Plodan jug proseca velika reka Jangce, a sever Huanghe (Žuta reka). Na-stanak kineske civilizacije je na obalama ovih reka. Njeno napredovanje je zavisilo i od toga kako su ljudi ovladavali poplavama i sušama. Pronađeni ostaci „pekinškog čoveka“ ukazuju na veliku starost čovekolikog majmuna u Kini. Po pojedinim procenama, Mongolija je bila naseljena 20.000 godina pre Hr. Kameno oruđe i predmeti lončarstva iz VIII milenijuma inspirišu različita tumačenja. Dva mlađa kamena središta pripadaju kulturi Lung Šao i kulturi Jang Šao. Naučno su potvrđena otkrića iz sredine drugog milenijuma pre Hr., proučavanjem grobova u Anijangu, iz doba dinastije Šang. Tehnika livenja bronze bila je usavršena, bolje no u drugim kulturama. Nauka nema odgovor na pitanje ko su i odakle su došli Kinezi. Indoevropski (konjički) narodi su upali na kineski prostor oko 1200. godine pre Hr. Njihov udeo je u organizaciji carstva i utemeljenju poretka. Mase su održavale svoju staru htonsku religiju. Iz kompleksnih mešavina naroda, proistekli su mongolski i kineski tip i još koliko drugih tipova i rasa. Dinastička razdoblja. Istorija kineske civilizacije predstavlja se po razdobljima dinastija. Prva se spominje legendarna dinastija Hsia; sledi dinastija Šang, koja vlada do 1122. godine pre Hr., kada na tron dolazi dinastija Čou.

67

Za vreme dinastije Šang utemeljeno je pismo, filozofija, vera i umetnost. Kultura se širila iz Honana na području Šansi, Šensi, Kansu, Šantung i Hopeh. Ka jugu proces je tekao veoma sporo. Vladavina dinastije Čou, od kraja XII veka (1122. godine pre Hr.) do 221. godine pre Hr., bila je obeležena kineskim feudalizmom koji je, po rascepkanosti i borbama feudalaca, bio sličan evropskom feudalizmu. Značajna je bila pojava filozofskih škola i verskih učenja. Dinastija Čin je obnavljala i razvijala kinesko carstvo birokratsko-centralističkog tipa, koje se održalo do 1912. godine. Vladar iz ove dinastije, Čin Ši Huang Ti, otpočeo je gradnju Kineskog zida. Dinastija Han je vladala četiri veka, počev od 206. godine pre Hr. do 220. godine. Bio je to klasičan period u kineskoj kulturi. Vlast je proširena i na prostor Mongolije, Koreje i Vijetnama. Seljački ustanci i socijalni nemiri potresali su poredak. Istoriju vladavine dalje su ispunjavala: tri carstva - Tang, Soung, Zlatne horde; Ming od 1368. do 1644. godine; Mandžu od 1644. do 1912. godine, kad Kina postaje republika. Kinesko pismo je autohtono, ima dugu istoriju i razlikuje se od drugih pisama. Ima šest razreda u kojima su svrstani znaci kineskog pisma. Najstariji primerci su pronađeni na oklopima kornjača u Anijangu. Bili su to predmeti za gatanje za vreme vladavine dinastije Šang. Potiču iz XIV veka pre Hr. Poznato je oko 2500 piktograma iz tog vremena. Načela pisma nisu izmenjena ni danas. Svaka reč predstavlja posebnu celinu. Može biti glagol, imenica, pridev, zavisno od položaja u rečenici. Ideografsko pismo, pismo u slikama, stilizovani crteži, proisteklo je iz oblikovanja apstraktnih pojmova na osnovu stvari (predmeta) i njihove neodvojivosti. Filozofija je u staroj kineskoj civilizaciji značila isto što i religija u drugim civilizacijama. Najznačajnije filozofske škole su taoistička i konfučijanska. Pored njih, poznate su i mocistička (Mo Ce) i pravna (legalistička - Šang Jang i Han Fej Ce) filozofska škola. Lao Ce, Konfučije i Mo Ce su u kineskoj filozofiji isto što i Sokrat, Platon i Aristotel u starogrčkoj filozofiji. Predmet taoizma su kosmos i priroda, „koren stvari“, metafizički i kosmogonijski problemi. Konfučijanizam orijentiše taoizam prema čoveku, društvu i istoriji. Može se protumačiti i kao filozofska škola politike. Taoizam je idealizacija jednostavnosti. Taoisti su osuđivali civilizaciju, a veličali prirodu, kao izvor ljudske sreće. Filozofija taoizma je predstavljena u delu „Tao te king“ (Knjiga o putu). Tao je kompleksan pojam. Može se uporediti s grčkim pojmovima put, logos i noeme. U Taou je i ono unutrašnje, noumenon, neizrecivo, Koren, i ono spoljašnje, manifestno, vezano za srce, za vid, za fenomen. Moderna forma ideograma Tao znači delati u skladu s umom. Lao Ce (604-517. pre Hr. - s imenom Li-šljiva) napisao je, na molbu svog učenika, knjigu o svom učenju - „Knjigu o putu“. Bio je savremenik Bude i Zaratustre. Tao je praznina iz koje izvire sve i koja daje smisao svemu Tao je nevidljiv (Ji), nečujan (Hsi) i neopipljiv (Vei). Tao je Jedno, mnoštvo se rađa iz jednog. Ako želimo dosegnuti do Taoa, kao Tajne, moramo se osloboditi strasti, koje nas prevode iz onog večnog u ovostrani, prolazan svet, svet različitog i mnoštvenog. Tao je Jedno, Koren, Tajna. Konfučije (551-479. pre Hr.) jedan je od najuticajnijih filozofa u istoriji. Legenda govori o 49 njegovih svojstvenosti. Duhovi su objavili njegovo nelegitimno rođenje mladoj majci, ne i sedamdesetogodišnjem ocu, i to u pećini, dok su zmajevi čuvali stražu, vile parfemisale vazduh...; imao je leđa zmaja, usne vola i usta kao more, ljubazno srce i čudesan um... Konfučije se rodio u državi Lu. Sedamdesetogodišnji otac mu je umro kad je imao tri godine. Posle škole, radio je pomažući petnaestogodišnjoj majci. Deo kuće je pretvorio u školu i postao privatni učitelj u 22. godini. Podučavao je učenike

68

po programu čiju su osnovu činili istorija, grnčarstvo i vlast (pravila). Plaćali su mu koliko je ko imao. Tri hiljade mladih je pohađalo Konfučijevu školu, i posle završetka odlazili u svet. Učio je iskreno radoznale i željne znanja. Sedamdesetoro je ostalo uz svog učitelja, kao hindu početnici kod svog gurua. Konfučije je postao u 54. godini ministar pravde i kasnije ministar-predsedik. Kada je Konfučije umro u 72. godini, sahranili su ga studenti. Podigli su kućice kraj groba i živeli tri godine iz poštovanja prema svome učitelju. Ce Kung, koji ga je voleo najviše, ostao je šest godina. Delo Konfučijevo je pisano njegovom rukom ili su ga priredili njegovi učenici i sledbenici, među njima i njegov unuk, u IX tomova. Nazivaju se Kanonskim knjigama (Pet činga). Prevodioci označavaju „komplet“ kao šest klasičnih dela (šest umetnosti). Konfučije je priredio „Zapisnik rituala“ (Li-či, prevodi se i kao „Knjiga obreda“); napisao je priloge u komentare za „Knjigu promena“ (I-Čing; priredio i ilustrovao „Knjigu oda“ (pesama); uneo izmene u „Knjigu o muzici“ (Jue); napisao je knjigu „Anali proleća i jeseni“ (Čun Čiu hronika Konfučijeve države Lu); priredio je „Knjigu istorije“ (Šu-Čing); „Četiri knjige“ (Šufilozofa): „Predavanja i dijalozi“ (Lun Ju); „Veliko učenje“ (Ta Hsueh, po nekima je autor Konfučijev unuk Kung Či, ili je pisac nepoznat); „Doktrina zla“ (Čung Jung - navodi se kao autor Konfučijev unuk); „Knjiga Menčija“ - poslednja od Šua; četiri poslednje i pet napred navedenih čini devet klasika. Nova izdanja su u XIII klasika. Konfučijanstvo, za razliku od taoizma, ne odbacuje ljudska osećanja, nego ih podređuje etičko-estetskoj svrsi. Poezija i muzika su za Konfučija imale veliku moć, od značaja i za razvoj države i društva. U tome se prepoznaje i socijalna funkcija umetnosti. Upućivao je na jednostavnost kao stil u umetnosti. Konfučije je izlagao viziju društvenog i kosmičkog poretka, vrline vladavine. Moral je video u svemu i svuda. Smatrao je da je čovek merilo za čoveka. Politiku nikako nije zamišljao bez etike. Promišljao je i došao do jedinstva dobro-lepoistinito. Mislio je: „Kada se car vozi u kolima vrline, a Muzika mu je kočijaš..., to je zdravlje sveta. Veličanstvena harmonija.“ Zaključio je da umetnost izražava ideal harmonije, zlatnu sredinu, svetski mir. Verovao je da uzvišen čovek postaje ljubazan kad sazna šta je kultura, a običan čovek kada nauči šta je kultura - postaje disciplinovan. Konfučijeva formula mudrosti, suština filozofije i vodič života u najkraćem bi mogli da se izraze u duhu Velikih učenja: preispitivanjem stvari, znanje se upotpunjuje; misli postaju iskrenije; samim tim su i srca popravljena; onda su time ljudi kultivisaniji; kada su ljudi kultivisani, onda su i porodice uređene; kada su porodice uređene, državom se pravilno vlada i carstvo postaje mirno i srećno. Temelj društva je kultivisan pojedinac u uređenoj porodici. Samorazvoj pojedinca je u središtu društva. Konfučije je govorio da Višeg čoveka čini „sopstveno kultivisanje sa izuzetnom posvećenošću“. Konfučije je isticao da su za čoveka bitne inteligencija, hrabrost i dobra volja, vrhunske vrline koje su odabrali i Sokrat, Hrist i Niče. Konfučijevo pravilo ponašanja je „da ne činiš drugima ono što ne želiš da bude učinjeno tebi“ i „da na uvredu uzvratiš pravdom, a na ljubaznost ljubaznošću“. Suština karaktera Višeg čoveka je simpatija za sve ljude! Koren Menčijeve doktrine božanskog prava na revoluciju je u Konfučijevom stavu da, kad je naređenje (zahtev) pogrešno, sin treba da se odupre ocu, a ministar Gospodaru! Narod je izvor suvereniteta, vlada koja izgubi njegovo poverenje, pa-da ranije ili kasnije. Kada se ispune Veliki principi, onda se otvara put univerzalnog mira i uspešnog života u državi(zajednici), koju je Konfučije nazvao Velika sličnost. Uspeh Konfučija je bio veliki u dugim periodima posle njegove smrti, a njegovo delo je

69

slavljeno, primenjivano i unapređivano, ali i potiskivano, sve do njegovog proglašenja za svetitelja. Konfučijevo nasleđe je inspiracija i za vođstvo u savremenom svetu. Znanje kineskih filozofa je dragoceni deo kineskog dara svetu Konfučije je prva ličnost Doba filozofa u kineskoj istoriji civilizacije. Filozofija se smatrala mudrošću upravljanja izlaska iz slabosti i haosa i dolaska do reda, snage i uspona u međunarodnim okvirima. Konfučije je slavljen, oponašan, ali i kritikovan i odbacivan. Doživeo je ponovno rađanje, prvo, drugo, treće... Dva veka posle Konfučija, nastupilo je vreme kontroverzi i jeresi. Zavladale su preteče socijalizma i anarhizma. Filozofi su otkrili paradokse rezonovanja. U grad Lo-Jang su došli filozofi koji su uživali slobodu misli i govora, slično istovetnom dešavanju u Benaresu i Atini. „Unakrsni filozofi“ (sofisti zvani Cung heng sja) učili su ljude životu U Lo-Jang stigli su Mencije, naslednik Konfučijevog kaputa, Čuang Ce, najveći od Laoceovih sledbenika, Sun Ce, apostol originalnog zla i Mo Ti propovednik univerzalne ljubavi. Mo Ti se pojavio posle mudraca Konfučija, propovedajući volite se ljudi! Mencije (Mang Ko) je bio prvi po slavi posle Konfučija. Kineski istoričari su predstavili njegovu majku kao model materinstva. Otvorio je filozofsku školu i podučavao prinčeve teoriji vladanja. Mencije se posvetio dobrom životu i ustanovljavanju vlasti od strane dobrih ljudi. Za Mencija su problemi proisticali iz loše vlasti, ne iz prirode ljudi. Zbog toga je trebalo da filozofi vladaju, ili da vladari postanu filozofi. Kineski carevi su prihvatili budizam i taoizam da bi postali popularniji ili da bi disciplinovali narod. Ču Hsi je u dvanaestom veku afirmisao Konfučija i na njegovim aforizmima zasnovao svoj filozofski sistem. Smisao vladavine je pronađen u pravilnom uređenju države, koja počiva na zdravo razvijenoj porodici, porodica na pojedincu, koji obogaćuje misli sticanjem znanja! Ču Hsi je smatrao prirodu Zakonom. Bog je, po Hsiju, bio racionalan proces bez ličnog identiteta ili forme koja se može prikazati. Moralnost je bila usklađena sa zakonima prirode, a najviša politička veština je bila primena moralnosti u sferi upravljanja državom. Doba pesnika je počelo kineskim Bizmarkom, ujediniteljem Kine, Ši Hangom. Spojio je delove u celinu velikog Kineskog zida, najveće građevine koju je čovek podigao na planeti zemlji. Uspostavio je vladavinu zakona, povezujući feudalce u centralni sistem vlasti, zasnovanog na seljačkoj svojini. Izgradio je velike drumove u svim pravcima od svog glavnog grada u Hin Jangu. Putovao je prerušen i nenaoružan, ispravljajući nepravde. Ohrabrio je nauku, suprotstavljao se pisanju. Nije pronašao tajnu besmrtnosti, kojoj se bio posvetio krajem života. Nered je nastupio posle Šijeve smrti, kao i posle smrti svakog diktatora. Dinastija Han se ustalila posle prelaznog perioda nestabilnosti i vladala četiri veka. Vu Di je bio najuspešniji. Tokom poluvekovne vladavine, proširio je vlast Kine na teritoriju Koreje, Mandžurije, Anama Indokine i Turkestana. Eksperimentisao je sa socijalizmom, ustanovivši nacionalnu svojinu prirodnih resursa, kontrolu trgovine, transporta, cena, skladištenja viška roba, snabdevanja, javnih radova... Trgovalo se s bogatim Bliskim istokom i ostvaren je veliki napredak. U javnoj službi su radili samo oni koji bi položili državne ispite. Cvetalo je školstvo, poezija, grnčarstvo, nauka, bibliotekarstvo... Visoki porezi, korupcija, poplave i suše... prouzrokovali su krizu. Na tron je stupi Vang Mang. Na početku vladavine je ukinuo ropstvo i nacionalizovao zemlju, oslonivši se na ekonomskoj politici. Dinastija Han se ugasila serijom slabih careva. Slava T'anga je obeležila najkreativnije stopedesetogodišnje doba Kine. Taj Cungu, jedan od najvećih kineskih careva, nasledio je oca u dvadeset prvoj godini, osnivača dinastije Tanga. Posle ubistva dva brata iz rivalskih pobuda i odbacivanja varvara u uspešnim ratovima, posvetio se miru. Nadahnuće je našao u delima Konfučija, naredivši njihova luksuzna izdanja. Uspeh je usledio tokom velikog izvoza pirinča, kukuruza, svile, začina...Trgovinom sa svetom je ostvareno veliko bogatstvo. Kina nikada ranije nije bila bogatija i raskošnija. Bilo je

70

više bundi u Kini u osmom veku nego u Njujorku u dvadesetom veku! Koliko novca, uzviknuo je najveći kineski pesnik Li Po! Izvori kažu za to vreme da „ko god je bio muško, bio je pesnik“! Antologija pesnika iz vremena dinastije Tang sačinjena je u osamnaestom veku po naređenju mandžurijskih careva u 30 tomova, obuhvativši pesme 300 pesnika. Li (šljiva) Po (Bela zvezda - Venera) bio je anđeo koji peva. Sa deset godina je pročitao Konfučijeva dela i pisao zlatne stihove. U dvanaestoj godini je kao filozof otišao u planine i tamo ostao mnogo godina. Lutao je zemljom i živeo boemski od svojih pesama. Njegov život je bio mešavina avanture i drame. Ming Huang, car na vrhuncu svoje vladavine, dodelio mu je titulu i odeću doktora prvog ranga zato što je, za razliku od drugih intelektualaca, uspeo da dešifruje objavu rata Koreje Kini. Huang je uputio zastrašujući odgovor. Koreja se izvinila i poslala danak, od koga je polovina pripala Liju. Cuj Cung-Či predstavio je Lija na ilustrativan način: „Ruksak na leđima pun knjiga, hoda hiljadu milja i više, kao hodočasnik. Ispod rukava bodež, a u džepu zbirka pesama“. Trideset tomova stihova je autentičan izvor civilizacije i nasleđe najvećeg pesnika Kine Li Poa. Poezija je samo deo velike kineske književnosti, koja prednost prepušta samo starogrčkoj književnosti. Romani, naročito s istorijskom fikcijom, eseji, romanse..., istorija..., upotpunjavaju grandiozni opseg. Sa svakim prevodom bar pola umetničke vrednosti se gubilo. Pozorište je imalo mnogo veću popularnost no reputaciju. Istorija je bila najcenjenija literatura u Kini. Istoričari, i to službeni, postojali su od vremena ranih dvorova. Stvoren je ogroman opus istoriografske literature. „Dinastičke istorije“, 24 službene, objavljene su 1747. godine u 219 tomova. Istoriografija je napredovala od prvog značajnog naslova. Od „Knjige istorije“ („Šu Činga“) do remek dela u Istorijskom dokumentu Cuma Č'iena iz drugog veka pre Hrista. Cuma je težio istini, ne lepoti stila, jer je smatrao da istorija treba da bude više nauka, a manje umetnost. Doba umetnika na vlasti je simbolizovao car Hui Cung, koji je bio prvo umetnik, pa onda i vladar! On je slikao, dok su varvari napredovali ka prestonici! Osnovao je umetničku akademiju, koja je izložbama i nagradama, podstakla razvoj umetnosti, po čemu je postala poznata dinastija Sung. Nova dinastija Sung se uzdigla iz kratkotrajnog haotičnog perioda. Osnivač je bio car Tai Cu, a najznačajniji vladar Vang An-Ši (1021-1086). Vang se posvetio blagostanju naroda, tvrdeći da je vlast odgovorna za dobrobit svojih državljana. Ukinuo je prinudne radove, seljacima je pružao povoljne novčane pozajmice, a nezaposlenima delio besplatno seme. Za stare, siromašne i nezaposlene obezbedio je penziju; uspostavio je budžetski sistem, trgovinu je nacionalizovao; reformisao je obrazovanje, preferisane su činjenice, Konfučijeva načela, ne reči, govorništvo... Eksperiment s plemenitim, socijalnim idejama, zamenjen je zbog zloupotreba, korupcije i pobuna, vladavinom konzervativca, rođenog brata Szuma Kuanga. Ljudska iskvarenost i nesposobnost onemogućavaju kontrolu vlasti nad industrijom. Zato je bilo primenjeno ekonomsko načelo laissez-faire. Vladavina dinastija je, bez obzira na uspone i padove, unapređivala život stanovnika Kine. Štamparstvo je revolucionisalo literarnu delatnost Kineza. Otkriće hartije 150 godine je imalo epohalni značaj. Umesto svile, koja je bila skupa, i bambusa, koji je bio težak, novi materijal za pisanje je prihvaćen od Arapa u osmom veku, a od Evropljana u trinaestom veku, postavši ubrzo nezamenljivo sredstvo komuniciranja za ceo svet. Raniji izum hartije i mastila Starih Egipćana nije našao delotvornu planetarnu primenu. Filozofija i porcelan su smatrani prvim znacima kineske civilizacije. Između umetnika i zanatlija(radnika) nije pravljena razlika. Za Kineze, do prodora ideja sa Zapada, industrija je kao i umetnost bila izražavanje ličnosti u stvarima.

71

Lakiranje je razvijano u Kini, a usavršavano u Japanu. Žad, „zvučni kamen“, umetnički dragulj, rezan u obliku ribe ili na druge načine i vešan o remen, bio je star kao i kineska istorija. Udarcem u žad proizvodio bi se čist muzički zvuk koji je dugo trajao. Predmeti od bronze bili su cenjeni i zastupljeni u dugom periodu kineske civilizacije. Vajarstvo i arhitektura nisu spadale u važnije umetnosti u Kini. Kinesko slikarstvo, kao i slikarstvo Dalekog istoka, razlikovalo se od slikarstva Zapada. Slike su rađene najvećim delom na svili. Kinesko vođstvo u grnčarstvu i u izradi porcelana bilo je nesporno, a poticalo je iz 3000. godine pre Hrista. U Evropi izrada porcelana nije počela pre 1470. godine, kada su Venecijanci ovladali ovom veštinom u vreme Krstaških ratova. Marko Polo, zajedno s ocem i ujakom, pošavši iz Venecije, 26 godina je putovao do Kine. U Kini su živeli četvrt veka. Opis te avanture je u jednoj od najznamenitijih putopisnih knjiga u svetskoj literaturi. Marko Polo je postao guverner Hgnočua, naprednijeg od bilo kog evropskog grada. Prikaz Pekinga (Kambaluka) bio je fascinantniji. Bio je to čuveni kineski grad, naročito po milionima po kojima je dobio nadimak, kao i po bogatstvu. Marko Polo je predstavio Mongole („hrabre“), Kublaj Kana i njegove pretke kao osvajače Kine. U potrazi za plodnom zemljom, Mongoli su osvojili gotovo celu Aziju i deo Evrope. Pojedini kritičari sumnjaju da je Marko Polo uopšte bio u Kini! Džingis Kan, jedan od najvećih osvajača u svetskoj istoriji, po predanju, rođen je s ugruškom krvi na dlanu! Od trinaeste godine je počeo da udružuje mongolska plemena i zavodi strahovladu. Nije imao premca po surovosti i monstruoznosti. Naređivao je da se klinovima zakucavaju zarobljenici za drvene magarce, ili da se iseku na komade, ili da se kuvaju u kazanima, ili da im se živima dere koža! Pet godina je „Car čovečanstva“ pustošio Kinu, 90 gradova je pretvorio u prah i pepeo! Zastrašen nepovoljnim rasporedom planeta, pošao je u svoje selo i umro na putu! Ogodaj, Mangu i Kublaj Kan nastavili su osvajački pohod sa zastrašujućim nasiljem. Sem pojedinačnog heroizma, nije pružen ozbiljniji kolektivni otpor. Sto hiljada Kineza je skočilo u more, samo da ne bi potpalo pod mongolsku vlast. Kineski general Lu Hsiu-Fu, pred poslednjim utočištem, stavio je dečaka-cara na leđa i s njim zajedno otišao u smrt skočivši u more. Kublaj je dostojanstveno sahranio cara i otpočeo osnivanje dinastije Juan („Izvorne“), koja je vladala Kinom jedan vek. Umesto ratne veštine, u Kini je cvetala kultura! Kublaj Kan je poštovao civilizacijsku nadmoćnost Kine. Postupno su prihvatani domaći običaji. Izmenjen je sistem ispita za državnu službu, da ne bi bili samo kineski činovnici u administraciji. Rekonstruisan je Veliki kanal, organizovana pošta, poboljšani veliki putevi, izgrađena velika skladišta, smanjeni porezi, uveden sistem socijalne zaštite, podsticane su prosveta, književnost, umetnost...osnovana je carska akademija...U Pekingu je podignuta nova prestonica, čudo za posetioce! Kublaj Kan je omogućio povratak grupe izaslanika u svoju zavičajnu Persiju, a s njima je i Marko Polo krenuo put Evrope, s porukom za papu. Kada je Marko polo stigao u Veneciju, Kan i nana su već bili umrli. Mongoli, osvajači, prihvatili su kulturu osvojenih i preobrazili se u Kineze. Mongoli su bili bolji ratnici no upravljači. Kinezi su ih civilizovali i smenili na vlasti. Bivši budistički sveštenik je predvodio pobunu, trijumfalno stupio u Peking i proglasio se za prvog cara dinastije Ming („Sjajni“). „Sjajni“ su kratko vladali, do prve krize. Mandžurci, tunguski narod, preoteli su im tron, osnovali dinastiju Č'ing („Neokaljani“), postali Kinezi i vladali sve do revolucionarnih vremena. Drugi vladar dinastije, K’ang-Hsi unapredio je vladavinu blagostanja, mira i prosvećenosti, možda s najvećim dosegom u istoriji kineske civilizacije. Na presto je došao u sedmoj godini, a vlast preuzeo u trinaestoj, u nikad prostranijoj carevini, koja je obuhvatala ne samo užu Kinu, nego i Mongoliju, Mandžuriju, Koreju, Indokinu, Anam, Tibet i Turkestan. Vladao je uspešno mudrošću i pravednošću. Na samrti je predvideo

72

da će sile Zapada u budućnosti ugroziti Kinu! Brojnost kineskog stanovništva je jedna od karakteristika najmnogoljudnije države sveta. Svrha kineske porodice su deca. Nikada ih nije bilo previše. Jezik Kineza se razlikovao od svih drugih, bez azbuke, pravopisa, gramatike...a jedan od najsloženijih na svetu! Svaka reč može biti imenica, glagol, pridev ili prilog, zavisno od konteksta i tona. Kinezi su stvarali plodno tlo, a selo je postalo „osnovna ćelija“ državne zajednice. Obrada zemlje je održavala najveći broj stanovnika u životu tokom milenijuma. Poplave i suše su pretile katastrofama. Reku Huang-Ho je narod nazvao „Tugom Kine“. Poslovica je izražavala osnovnu potrebu: „Sve što je čoveku potrebno u ovom prolaznom životu, to je šešir i zdela pirinča.“ Pesme seljaka na njivama iz pradavne prošlosti budile su veliku nadu i veru u bolji život. Osnova industrije su bile domaće radinosti, tkanje tekstila, stara milenijumska veština, i gajenje svilenih buba. Kina iz vremena Kublaj Kana je bila kao Evropa iz osamnaestog veka. Udruženja, posebno esnafi, imala su značajnu ulogu. Trgovina je unapređivana sistemom kredita i ranom upotrebom kovanog novaca. Pronalasci, svila, hartija, štampa, porcelan, barut, kompas... učinio je Kineze do 1912. godine pronalazačkim narodom, inventivnim u umetnosti i raznim veštinama, ali ne i u savremenoj industriji, zapadnjačkom izumu. Nauka, geografija, matematika, fizika, astronomija, medicina...začete su u milenijumima pre Hrista. Religija je u Kini proistekla iz filozofije. Taoizam i konfučijanizam su bili filozofije i religije. Konfučijanizam je proglašen za službenu religiju za vreme dinastije Han, a Konfučije svecem kome su podizani hramovi. Budizam je bio strana religija, koja je prihvaćena na kineskom tlu iz egzistencijalnih pobuda o mogućnosti spasa. Kinesko društvo je izgrađivano na mešavini filozofije, morala i religije, pa onda na nauci. Kinezi su odani religiji i istovremeno svetovni i realistični kao narod, bez crkvene dominacije! Svenarodno obožavanje predaka i konfučijansko obožavanje neba i velikih ljudi predstavljaju osnovu ortodoksne religije Kine i smisao ponašanja i svakodnevnog života njenih stanovnika. U tome se ogledala institucionalna ukorenjenost kao značajna odlika kineske civilizacije. Život najmnogoljudnije zajednice na ogromnom prostoru, bez fizičkog jedinstva od ranih vremena, ispunjen je duhovnim jedinstvom njenih pripadnika. Moral, kao zakon zvezda, otkrivao je smisao verovanja u Vrhovnog Boga, moćno nebo (T'ien), pravednost odnosa od pojedinaca u porodici, prema vladaru, vladara prema caru, cara prema Nebu, Vrhovnom Bogu... Konfučiju, kao zameni za Boga! Život je počivao na moralu, doslednom ispunjenju verovanja u mudrost. Ako se kuća podigne na zdravom temelju, govorio je Konfučije, onda je ceo svet bezbedan. Kult neba i kult predaka bili su najznačajniji za Stare Kineze. Bilo je rasprostranjeno verovanje da duhovi predaka mogu uticati na uspeh u lovu, poljoprivredi, ratu... Da bi se odobrovoljili duhovi predaka, mrtvima su prinošene žrtve tokom i posle sahrane. Vođeni su i posebni ratovi kako bi se zarobio što veći broj ljudi, koji su posle prinošeni kao žrtve mrtvima. Konfučijevo učenje je uticalo da se odustane od tog tragičnog religijskog rituala. U kineskoj mitologiji prasupstanca svega i pokretački životni (aktivan i pasivan) principi su: a) Jang i b) Jin. Njihovom kombinacijom nastaje sve. Jam označava: muškost, oca, savršenstvo, nebo, jedinicu, svetlo, lakoću. Jin označava: ženskost, majku, nesavršenstvo, zemlju, dvojnost, tamu, otežavanje. Kosmogonijski pogled na svet je imao najpotpuniji izraz u taoizmu, dugovladajućoj filozofiji Starih Kineza. Htonične sile su bile dominantne. Žena je bila stub kuće, a njen najstariji brat, u duhu starog matrijarhatskog običaja, predvodio je grupu.

73

Broj „pet“ je simbolizovao više značenja (priroda, upravljanje, zajednica): 1) zemlja - u bliskoj vezi središte i žuta boja; 2) drvo - istok, zelena boja, proleće; 3) metal - zapad, belo, jesen; 4) vatra - jug, crvena boja, leto, i 5) voda - sever, crno, zima. U pet generacija se iscrpljivala snaga vladajućih dinastija. Car je vladao zračeći vrlinom, magijskom harizmom, kao Bog neba. Poljoprivreda je bila Prvo i Koren, jedinica, preovlađujuće zanimanje, a tehnika Drugo i Grana, sporedno zanimanje. Izlaženjem iz htonične religije (vezanosti za tlo), kao što iz korena raste stablo biljke preko koga gaze osvajači, ali ga ne mogu uništiti jer ono daje nove izdanke, oblikovano je verovanje u mogućnost samoopstajanja pri naletu spoljnih moćnika. Kako objasniti njihovo utapanje u dubine kineske civilizacije? Uprava se svrstava u istočne despotije. Vladar je imao veliku moć. Bio je „sin“ ili „izabranik neba“ i vladao je „po milosti neba“. Personifikovao je božanstvo, zato se može govoriti o teokratskom tipu vladavine u Kini. Ono što je bio otac u porodici - to je bio vladar u državi, što je ukazivalo na njen patrijarhalni karakter. Vladar je mogao da menja zakone, običaje, pa čak i bogove. Da bi to uspešno činio, morao je da bude uzor podanicima. Vladar se, kako piše Konfučije, mogao smeniti, i to voljom (sudom) neba. Smena dinastija bila je i dobrovoljna. Prirodne nedaće su mogle da presude vladarima, u duhu maksime: „Dobrome dobrim predznacima, lošemu lošim predznacima“. Astronomija, klimatologija i seizmografija su se razvijale više zbog potreba vladavine nego poljoprivrede, iako je ona bila glavna grana privrede. Struktura upravljanja je utemeljena na hijerarhiji i centralizaciji razgranate organizacije (pokrajinske, okružne, sreske, seoske, porodične zajednice). Porodica je bila osnovna jedinica kineske države. Da bi se obezbedio red, mir i prosperitet, državu su vodili umni ljudi. Državni službenici su birani na ispitima. Kinesko pravo se temeljilo na Klasici zakona iz IV veka pre Hr. Zakonik dinastije Tang, na tome zasnovan, bio je uzor kasnijim zakonima. Društvenu strukturu su činili u osnovi upravljači, „obični ljudi“ (učeni, zemljoradnici, preduzetnici, trgovci), koji su pripadali dobrim ljudima, treću kategoriju - robovi (nikad više od 1%), prosjaci, prostitutke, izdajnici... Privredu je u osnovi predstavljala poljoprivreda, a selo je bilo središte ekonomskog života. Grad postaje trgovačko i industrijsko središte za vreme dinastije Tang. Bio je tako bogat da je iznenadio venecijanskog trgovca, Korčulanina Marka Pola, u XIII veku kada je posetio Kinu Trgovina je bila razvijena, naročito brodovima po Tihom, Indijskom i Atlantskom okeanu. Novac je rano postao platežno sredstvo uz bankovne papire i čekove, ali je bila razvijena i trampa za kinesku svilu, konoplju, žito... Tehnološki razvoj je od bronzanog doba iz XV veka pre Hr., a gvozdeno doba je nastupilo osam vekova kasnije. Kanali i plugovi, uz prirodnu pogodnost plodnog lesa (najvećeg mulja na svetu) nanosa vodom bogatih reka, omogućili su marljivim Kinezima da unapređuju poljoprivrednu proizvodnju. Kina je gradila najveće brodove, prva je proizvodila papir, razvila štamparstvo, proizvodnju porcelana, baruta, svile, kompasa, ogledala, satova, igrački... Umesto drveta, korišćeni su, ne samo za ogrev, ugalj i nafta. Zašto se kapitalizam nije prvo pojavio u Kini, kada je stvorila preduslove? Jedan od mogućih odgovora je i taj što je vladar bio najveći vlasnik, a država imala monopol nad celokupnom privredom, koristeći skladišta za regulisanje tržišta. Nauka. Razvoj nauke u Kini je podstaknut praktičnim potrebama, a ne apstraktnim mišljenjem i logičko-racionalnim razlozima kao kod Starih Grka.

74

Bilo je otkrića iz različitih nauka, iako one nisu bile strogo diferencirane. Matematičari su bili istovremeno i astronomi, fiziolozi i alhemičari, izumitelji, pa i umetnici. Uobičajene su bile neke vrste enciklopedija. Država je diktirala i upravljala u velikoj meri razvojem nauke i primenom saznanja u praksi. Matematika je primenjivana u merenju zemljišta, astronomskim računanjima, projektovanju kanala, proračunima poreza...; pojava budista i kontakti s indijskim matematičarima, počev od VIII veka pre Hr. ubrzali su razvoj „primenjene matematike“. „Klasik računa“ bilo je poznato delo u V veku pre Hr. Astronomija, kartografija, meteorologija i seizmografija pratile su razvoj matematike. Interesovanje taoista za alhemiju pridonelo je razvoju geologije, botanike, zoologije i medicine. „Svrstani recepti sva Četiri mora“ predstavlja najopsežnije medicinsko delo u svetu iz VI veka pre Hr., obima 2600 svitaka. Istoriografija, opisivanje događaja i razvrstavanje po dinastijama, počinje kad i civilizacija - na kineskom prostoru. „Opšta istorija“ iz VIII veka pre Hr. smatra se prvim primerom kritičke istoriografije. „Potpuno ogledalo za pomoć vladanja“ iz XI veka pre Hr. osobeno je po shvatanju da su institucije važnije od događaja. Najbolja vlast je karakterisala kinesku civilizaciju! Sistem vladavine, idealna kombinacija demokratije i aristokratije, autentična samouprava, vlast koja je vladala u najmanjoj meri, na nikad većem prostoru i u nikad dužem vremenu...to je suština upravljanja zajednicom ljudi u okvirima jedne od najdugovečnijih civilizacija u svetskoj istoriji. Zakoni, običaji, moral, (samo)odgovornost oblikovali su ponašanje ljudi kineske zajednice. Obrazovanje je organizovano od strane najviše vlasti. Nastava je bila priprema za državnu službu, a kandidati su polagali ispite pre zaposlenja. Kineski državni službenik bio je školovani konfučijevac. Pojavom štampe školstvo je omasovljeno, jer je bilo dostupno i siromašnoj deci. Monopol nad izdavanjem knjiga imao je car. Kakva je bila razmena vrednosti sa svetom? Umetnost Kine je autohtona. Bila je od velikog uticaja na kulture susednih naroda, naročito na prostoru Koreje i Japana, a u izvesnom i na Evropu. Simbolika je, kao i u Indiji, prožimala razvijenije grane kineske umetnosti, počev od vajarstva. U arhitekturi su prevladavali krovovi na kućama vodoravne konstrukcije. Kinesko oblikovanje prostora oponašalo je prirodu. Tako je smreka bila uzor građenju kuća. Takav hram je i pagoda. Izuzetak je hram Nebu s kupolom. Kaligrafija je bila osnova slikarskog umeća. Priroda je bila velika inspiracija kineskih slikara. Slike su čuvane kao svici u ormanima, a gledane su uz čaj, laganim otkrivanjem. Književnost, posebno poezija, predstavlja jedan od najlepših darova kineskih poeta. Prosvetitelji su intelektualno otkrili Kinu. Didro je pisao kako su Kinezi superiorniji od drugih azijskih naroda u starinama, umetnosti, intelektu, mudrosti, politici, filozofiji, i da o svemu tome polemišu s najboljim umovima Evrope. Volter je rekao da su Kinezi stvorili najbolju organizaciju (carstva) koju je svet ikad imao. Vojvoda Kijserlin je smatrao da su Kinezi najsavršeniji tip ljudskog roda i da je Kina kreirala najvišu univerzalnu kulturu. Kinezi su u to doba gledali na stanovnike Evrope i Amerike kao na varvare. Do 1860. godine reč stranac su prevodili kao varvarin. Odlike jedne od najstarijih živih civilizacija su fascinantne: poetska tradicija je otkrivena do 1700. godine pre Hr.; dometi civilizacije; veštine u keramici i crtanju, jednostavnost kao perfekcija, autohtona umetnost; možda najefektivniji moral koji narod može da ima; duga i uspešna vladavina i organizacija (socijalna); civilizovano društvo, predvođeno filozofima i pesnicima, u vreme kad je stara Grčka, kolevka evropske civilizacije, bila puna varvara.

75

Dela kineskih filozofa bila su predmet proučavanja velikih umova u svetskoj istoriji. Volter, Gete, Tolstoj... objasnili su neodoljivost kineskog štiva kojim su bili iskreno zaokupljeni. Lajbnic, zainteresovan za tajnu kosmosa, posle upoznavanja kineske filozofije, orijentisao je na mešanje i unakrsno oplođavanje Istoka i Zapada. Molio je Petra Velikog da izgradi put do Kine kako bi Evropa lakše ostvarila razmenu civilizacija s njom. Prosvetitelji su se posebno inspirisali kineskom civilizacijom. Fiziokrate su pod uticajem Lao Cea i Huan Cea formulisali doktrinu laissez faire. Žan Žak Ruso je govorio kao Stari učitelj: „Luksuz, raskalašnost i ropstvo oduvek su bili kazna za ambiciozne napore koje smo činili da bismo izašli iz srećnog neznanja u koje nas je smestila Večna mudrost“. Konfučijevo učenje je postalo aktuelno u posthladnoratovskom svetu, pred izazovima terorizma i hegemonije. Filozofija i mudrost Konfučija živele su 2,5 milenijuma u temeljima kineske civilizacije. To su duboki izvori svesti i mentaliteta kineskih ljudi. U vreme revolucije Konfučije je bio potisnut. Eksperiment, međutim, nije uspeo. Umesto Maove klasne borbe, usledio je povratak Konfučiju. Njegova dela su velika inspiracija za koncipiranje skladnog društva i spoljne politike u vreme globalizacije.

2.4.3. Japan, civilizacija - država Veliki Jamato (Japan) nazvan je davno (1334. Kitabatake) Božanskom zemljom. Od Boginje sunca preneta je dugom nizu naslednika. Legende, a ne nauka, izvor su nastanka drevnog - Prvobitnog Japana. Istorija Japana se može posmatrati u tri perioda, kako na to ukazuje i hronologija japanske civilizacije: 1) carski Tapan, 2) feudalni Japan, 3) novi Japan. Tokom razdoblja 522-1603. godine pre Hr. utemeljena je civilizacija u Japanu prenošenjem vrednosti iz Kine i Koreje. Japan se u tom vremenu označavao i klasično budističkim. Odlikovao se otmenošću i verom, uzletom umetnosti i remek-delima iz književnosti. U feudalnom periodu mirni Japan Šogunata Tokugave (1603-1868) bio je dovoljan sam sebi. Posvećen umetnosti filozofiji, živeo je od poljoprivrede. Doba je počelo otvaranjem Japana, 1853. godine, od strane američke flote. Japan se okrenuo trgovini i industriji, tragajući za sirovinama i tržištima. Potraga je motivisana ekspanzijom, imperijalistička pobuda je eskalirala u sukobe. Posle svetskih ratova, Japan je u tehnološkom uzletu i unapređenju svojih civilizacijskih dostignuća kao jedna od vodećih sila sveta. Prvobitni Japan. Stara japanska predanja govore kako su bogovi stvorili Japan. Bacili su draguljima ukrašeno koplje u okean i podigli ga prema nebu. S vrha koplja palo je 4.223 kapi. To su ostrva u arhipelagu koji se zove Japan. Pet su velika, a od njih je Hondo (Honšu) najveće, 210.000 kilometara kvadratne površine, polovina svih ostalih zajedno. Japan je stvoren verovatno zemljotresom, i on živi s njim. Pronađeni kameni i glineni predmeti ukazuju na prve tragove stvaralaštva visokog umetničkog kvaliteta u mezolitu. Kultura je označena džomonskom, po šari nalik konopu (džomonu). Stanovnici Japana bili su pripadnici rase čiji su današnji potomci Ainu, kojih ima na ostrvu Hokaido. Seobe naroda sa susednih prostora, iz Kine, Koreje, Malinezije, Indonezije, imale su za posledicu mešanje stanovništva. Tako je nastao japanski narod. Kineski izvori iz IV veka pre Hr. opisuju Japance kao patuljke, s kopljima, lukovima i strelama s vrhovima od kamena ili gvožđa. Nisu nosili odeću i obuću, bili su poligamni, poštovali su zakone, voleli jako piće i bili su dugovečni... Obožavanje predaka i seksa ispunjavalo je religiozne pobude drevnih Japanaca. Šinto - put bogova (otuda šintoizam) je izvorna japanska religija. Zasnovana je na kultu

76

porodičnih predaka, kultu predaka klana (zajednice) i državnom kultu carskih predaka i bogova osnivača. Šinto nije zahtevao simbol vere, nego povremeno hodočašće i poštovanje predaka, cara i prošlosti. Šinto je vera koja propoveda postojanje dva sveta, gornjeg i donjeg. Predstavlja politeistički sistem koji postulira božanstvo Kami. Japanski panteon je početkom X veka brojao 3.132 bogova. Boginja Sunca (Amaterasu-Omikami - „Svetleće nebo - veliki uzvišeni Kami“) je vrhovna, i od nje vode poreklo svi drugi dinastički bogovi. Vera fokusira kult prirode, svetlosti i čistoće. Raj je svuda oko nas. Nema kulta zla i tame. Ima tabua i greha. Obredi očišćenja su surovi, mogu se završiti i umorstvom grešnika. Budizam mahajane je uticao na šinto, pa otuda i mogućnost postojanja sekti u šintoizmu. Japansku veru karakteriše verski eklekticizam. Japan - država i civilizacija - otvoren je za vrednosti drugih civilizacija, istovremeno produžavajući svoju dugu i bogatu tradiciju. Očuvanjem običaja, održava se višemilenijumski koren identiteta. Običaji su više navika no obaveza. U prvom redu „neprikosnovenih vrednosti“ su japanski jezik i japansko pismo. Moral se tiče pojedinca, ne grupe. Običaji se poštuju, a praznici slave. Trešnjin cvet je simbol duše Japana. Porodice i prijatelji se okupljaju pod procvalim trešnjama..., pevaju, igraju, raduju se... Retko gde kao u Japanu, tradicionalne vrednosti korespondiraju sa savremenim idejama u interakciji kulture i religije. Vladavina je bila obeležena učincima vladajućih čelnika, koji su i znanje smatrali vrlinom. Car je nosio naziv „sin neba“. Teno je imenovan „Nebeskim kraljem“, a poznat je simbol najvišeg na tronu bio i „Uzvišena kapija“. Posle smrti, vladari su dobijali i druge nazive. Imali su žena koliko su hteli, da bi u svakom slučaju održali lozu. Naslednike su birali po sposobnosti, a ne po njihovim godinama. Carevi Kjota su u ranom periodu bili pobožni. Neki su zabranjivali ribolov da ne bi uvredili Budu! Bilo je i neobičnih pojava. Josei je terao ljude da se penju na drveće, a zatim ih je skidao strelama! Devojke je hvatao po ulicama i bacao ih u ribnjake! Jahao je ulicama i bičevao prolaznike! Sedišta vladara su menjana, iz Nave u Nagaoku, zatim u Kjoto („Prestonica mira“). Kjoto je imao pola miliona stanovnika, u odnosu na Evropu, bio je nešto manji samo od Carigrada i Kordobe. Ljudi su živeli pretežno u kolibama i nemaštini, ali su bili srećni. Na drugom kraju živeli su „stanovnici iznad oblaka“, aristokratija i carska porodica. Bilo je to zlatno doba Japana (794-1192). Izrazitije nejednakosti su se javljale s razvojem civilizacije. Pojavile su se moćne porodice, koje su diktirale svakodnevni život ljudi. Mladi šogun Sanemoto bio je slavljen svakog 25 u mesecu kao „Bog pisma“. Ostao je posebno poznat po pesmi koju je napisao utro pre ubistva: „Ako ne dođem više, /šljivino drvo, kraj mojih vrata, /ne zaboravi da na proleće/ verno procvetaš.“ Pod prosvećenim Daigom, Japan je doživeo uspon. Prodor kulture iz Kine, podstakao je napredak. Najviše pod Tangom. Preuzimano je mnogo toga: odeća, način pisanja, poezija, upravljanje, vrtovi, arhitektura... Preuzimanje je činjeno na sličan način kao i u novije vreme od Evrope i Amerike, tako da su inovacije samo obogatile domaće izvorne vrednosti, a ne da su ih potisnule ili zamenile. Ono što je bio Pariz za Francusku, to je postao Kjoto za Japan. Književnost je cvetala, a moral opadao. Kriminal, korupcija i mito obeležili su epohu, koja, po pravilu, kratko traje. U kriznoj situaciji, uzdigli su se diktatori, koji su faktički vršili vlast, a car je postao fasada. Seljaci su plaćali porez generalima ili šogunima, koji su mogli, ne car, da ih zaštite od pljačke.

77

Feudalizam je uspeo u Japanu, isto kao i u Evropi, zbog jačanja lokalnih nosilaca vlasti. Joritomo je okupio vojnike i vazale i stvorio nezavisnu vlast, koja je u središtu nazvana „Kamakuin bakufu“. „Bakufu' je neka vrsta vojne uprave. Moćnog vođu nije imao niko od sinova nasledi, u duhu japanske izreke da „Veliki čovek nema semena“. „Namesništvo Hođo“ je usledilo, vladajući šogunima, koji su upravljali carevima! Kublaj Kan je hteo da iskoristi slabosti trostruke vlasti, kako bi što lakše ovladao Japanom. Izgradio je moćnu flotu, tako brojnu da su kineski pesnici oplakivali tugu planina za svojom šumom! Tokom napada na Japan, „Veliki vetar“ je razbio brodove Kublaj Kana, a od 100.000 mornara 70.000 ih se utopilo! Posle Hođoe, koji su bili opsesivni za vlašću, nasledno pravo je prešlo s probisveta i stvaralaca na kukavice i glupake! Takatoki, poslednji u liniji, voleo je pse, pa ih je, umesto poreza, skupio 5.000! Daigo, uz pomoć klanova Minamoto i Ašikaga, dočepao se trona. Takatoki i 870 njegovih vazala povukli su se u hram, ispili poslednju sake i izvršili harikiri. Japanom je zavladao šogunat Ašikage narednih 250 godina haosa i sukoba. Vlast se okrenula umetnosti. Jošimuci, umoran od borbi, posvetio se slikanju i postao značajniji umetnik svog vremena. Tri pustolova su se iz haosa uzdigla na scenu u potrazi za jedinstvom zemlje. Bili su to: Nobunaga, Hidejoši i Ijejasu. Hidejoši, seljački sin, zvani „Majmunsko lice“ („Sarumena kandžu“). jer je bio ružniji i od Konfučija, bio je neukrotiv, neobuzdan, sklon porocima, dok nije ušao u službu samuraja („čoveka koji nosi mač“), kada je spasio gospodara i dobio dozvolu da nosi mač. Pridružio se Nobunagi, pomogao mu hrabrošću i inteligencijom, preuzeo vođstvo i umirio pobunjenike. Uveravao je u snagu Japana kojom bi mogao „da proguta Koreju i Kinu“ i stvori jednu zemlju. Car je bio zadivljen, ali je Hidejoši, iako lukav i vešt, doživeo poraz, izgubivši veliki broj brodova, i inače inferiornih u odnosu na inovantne metalne korejske brodove. Hidejoši je stekao ime taiko ili „Veliki suveren“, što bi moglo da se pojmi kao tajkun. Hrišćanstvo je stiglo u Japan 1549. godine, s pojavom sv. Fransiska Ksavijera, jednog od prvih i najplemenitijih jezuita. Za kratko vreme bilo je 70 jezuita i 150.000 preobraćenika, nakon potiskivanja budizma. Nagasaki, trgovačka luka, pretvorena je u hrišćanski grad. Hidejoši je objavio edikt kojim je proterao hrišćane, vraćajući sjaj domaćim bogovima Kamiju i Hotokiju. Podsticao je umetnost, naročito razvoj keramike, igre No, ceremoniju čaja i obezbeđenje Ijejasuovog obećanja izgradnje nove prestonice u Jedu (današnji Tokio). Ijejasu, veliki šogun, objasnio je da nije pustio krv ni iz prsta ni iz desni, nego iz uva, što je značilo da ga zakletva ne obavezuje po kodeksu samuraja. Da bi obezbedio vladajući tron, bio je prinuđen da se bori i savlada rivale, uz ogroman broj mrtvih. Ijejasu je organizovao život u miru, s blagodetima za 8 generacija. Bio je čovek od ideja, poštujući etiku u svakoj konkretnoj situaciji. Znanje je smatrao vrlinom, slično kao i Sokrat, ostavivši za sobom intelektualno „Nasleđe“, zaveštano porodici na samrti. Za vreme njegove vlasti, kultura je cvetala, a ratobornost opadala. Samuraje je upućivao na umetnost, književnost, filozofiju...a ne na mač. Organizovao je jednu od najuspešnijih varijanti feudalnog poretka, pronašavši racionalnu ravnotežu između lokalne i centralne vlasti. Religiju je smatrao oruđem društvene discipline. Savet Ijejasua sinu nasledniku na vladajućem tronu je glasio: „Vodi brigu o ljudima. Teži vrlinama...“. Period Tokugava bio je jedan od najsrećnijih u životu Japana. Kako istorija može da odgonetne tajnu prošlosti civilizacije u kojoj su siromašni ljudi bili zadovoljni i dugo živeli u miru? Umetnost Japana je obeležena uticajima spolja i kreativnom inspiracijom japanskih umetnika. U drugom veku su doseljenici iz Kine i Koreje donosili elemente kulture, ne samo iz svojih sredina, nego i iz Indije, Asirije, Grčke…Spoljni podstrek je implicirao kreativnu inspiraciju japanskih umetnika, koje je karakterisala radinost, veština, ukus...

78

Muzika, sviranje, igra, recitovanje…smatralo se da su dar Bogova! Kada bi Japanac zasvirao, govorilo se, da je i prašina na plafonu zaigrala. Đingaro je bio čuveni vajar u drvetu, jedan u mnoštvu drugih, koji su ukrašavali svetilišta, mauzoleje i palate. Sveštenici, arhitekte, drvodelje, livci bronze, vajari gline, zidari, tkači, majstori za crep i pozlatu, kao i drugi umetnici i zanatlije, prešli su iz Koreje u vreme podizanja budističkih hramova. Gradnja se odvijala po naredbi carice Suioko širom carstva. Budistička svetilišta i statue su prekrile zemlju. Najviši domašaj je dosegla grupa hramova u Horiuđiju, u blizini Nare. Zdanje je bilo izgrađeno od drveta zbog opasnosti od zemljotresa. Kasniji hramovi Nare smatraju se dragocenom arhitekturom Azije. Uspon građevinarstva je bio u vreme šogunata Ašikaga, kada je Jošimicu odlučio da od Kjota napravi najlepšu prestonicu na svetu. Hidejoši je iz želje da prevaziđe Kublaj Kana sagradio u Mimojami „Palatu užitaka“. Ukrasi su predstavljali veličanstvenu tvorevinu. Čitavdan je mogao da se razgleda rezbareni portal a da se posmatrač ne zasiti njegovog savršenstva. Vajari su koristili više drvo i metal nego kamen, zbog nedostatka granita i mermera. Trojstvo u Horiuđiju - Buda između dva bodisutva - spada u remek dela skulpture u Japanu. Od kolisa do visećih necuka, skulptura je prošla raspon najrazličitijih figura, sve do majstorstva Takamure novijeg datuma. Japansko grnčarstvo je sastavni deo dalekoistočnog grnčarstva, a dolazilo je odmah iza kineskog, čuvene keramike i porcelana. Novopronađeni praistorijski glineni sudovi iz OdaiJamamoto i Uširono, na ostrvu Honšu, koji potiču od pre 13.000 godina, predstavljaju izazov ustaljenim gledištima. Najbolja slikarska dela u Japanu su nastala u periodu od 1200 godina. Pripadaju mnoštvu škola, a sačuvana su u privatnim zbirkama. Japanski slikari, za razliku od evropskih, oblik i boju su predstavljali bez reljefnosti i iluzija, s filozofskom tolerancijom. Japanski slikar je bio i pesnik. Zen meditacija je izvor kreati-nosti. Sesšia, po nadimku „Snežni brod“, bio je jedan od najvećih slikara u japanskoj likovnoj umetnosti. Japanski drvorez je bio poslednji izdanak japanske umetnosti pre naleta zapadne industrije. Najranija književnost smatra se i najboljom. Najstarija je knjiga Manjošu - Knjiga 10.000 stihova. Car Daigo je sakupio 1100 pesama iz 150 godišnjeg perioda u Antologiju Pesme drevne i nove (Kokinšu). U tome mu je pomagao pesnik Curajuki. Najčešće teme su bile raspoloženje i mene, cvetanje i uvenuće, priroda, kiše... Kratke pesme - u tanka obliku, pet redova od 5, 7, 5, 7 i 7 slogova, u velikom su rasponu značenja. Pravi umetnik je bi inspirisan da motiviše čitaoca da aktivno misli, traga za poetskom porukom...Pesma je tihi zapis čovekove inspiracije trenutka... Zlatna riznica Japana - Hijaku-Nin-Isšu - „Pojedini stihovi stotine ljudi“, herojski ili epski ton i lirski polet... Pesnici su izražavali spremnost da svoj život ulože na jedan stih... Ljudi su pozvani na sastavljanje tanki; zamišljeno je da to bude vrsta aristokratske zabave. Car je zabavljao goste tako što im je davao reči da oblikuju pesmu (31 slog); organizovao je takmičenja i turnire i do 1500 kandidata, pesme nagrađenih su arhivirane. Poetski biro je bio osnovan 951 godine! Skraćivanjem tanke nastao je haiku (5,7,5 slogova) kao jedinstven poetski izraz. Haiku je bio moda u doba Genroka (1688-1704), potom i ludilo... Najveća poetska imena su Macuo Bašo (1643-1694), Curajuki, Buson, Isa, Šiki... * * * Poređenje Japana i Evrope u vreme od srednjovekovlja do modernih vremena otkriva jednu posebnu sličnost. Samuraj i vitez pali su pred bombarderom - s velikih visina, što je bio dar tehnologije modernog doba. Odnosi među ljudima u Japanu uobličavani su s uspostavljanjem prevlađujuće

79

hijerarhije. Slično hijerarhijsko liniji lord-baron-vitez... Šoguni su od careva preuzimali privilegije. Imali su veliku pratnju, među kojom osam obrazovanih dama i četiri dvorske lude. Kada bi se šoguni pojavili u kočijama ili nosiljci, ljudi bi klekli kraj puta, s glavama i rukama okrenutim prema zemlji. Svaki otmen čovek je smatran vojnikom, za razliku od Kine, u kojoj je svaki otmen čovek bio pre učen no ratnik. Samuraji su obrazovane ljude nazivali knjiškim budalama, iako su voleli lepa književna dela, poput kineskog romana Tri kraljevstva. Samuraji nisu plaćali porez, dobijali su pirinač, nisu radili, sem što bi ponekad umirali za zemlju, i što su od kockanja i kavgi pravili posao. Mač je bio duša samuraja. Isprobavan je na prosjaku i psu, a korišćen je i za zabavno pogubljenje. Samuraji su imali strog kodeks bušido (naše-vari-kruškin rez), suđeno im je po njihovim strogim zakonima, ili, preciznije rečeno, sami sebi su presuđivali hari-kirijem (sepukom). Ključna je bila njihova lojalnost prema gospodarima. Samuraj bi se rasporio posle smrti gospodara da bi mu služio na onom svetu! Teško je porediti samuraje i s najodanijim i najhrabrijim vojnicima na svetu. Definisali su vrlinu tako što su smatrali da postoji moć odlučivanja o određenom načinu ponašanja u skladu s rasuđivanjem: kada je pravo, ima da se umre! Bilo je rasprostranjeno i pravo na osvetu. Život je vođen u ime pravde, strogo i štedljivo. Samo jednom dnevno su obedovali. Žene su učene da se raduju kada bi im muževi poginuli na bojnom polju. Odbor cenzora je, kao i u Kini, kontrolisao feudalne gospodare. Zakon je bio osnovna regulativa skladnog života u Japanu. Poticao je iz drevnog nasleđa i uticaja spolja, pre svega iz Kine. Tenči Tano je među prvima formulisao sistem zakona u širokoj upotrebi. Car Šomu (724-756) je prvi ukinuo smrtnu kaznu, da bi je ponovo uveo car Konin. Primenjivane su kazne bičevanjem i raznim vrstama mučenja. Porodica je bila odgovorna za ponašanje svakog svog člana. U carskom periodu društvo se delilo na 8 seia ili kasti, a u feudalnoj epohi na 4 : samuraji, zanatlije, seljaci i trgovci. Pored toga, postojali su i robovi, kao i niža kasta (parija) i od njih, skupljači đubreta, štavljači koža i kasapi. U periodu Nare, zemlja je bila nacionalizovana, ali eksperiment nije uspeo, pa je ponovo privatizovana. Porodica je bila osnovna ćelija društva. Njeni članovi su ovladavali veštinom zanatlija i trgovaca. Ne insistiraju na velikom broju dece, svesni ograničenja svog životnog prostora. Položaj žene je bio viši u ranijim periodima civilizacije. Izražavana je sinovljeva ljubav prema ocu. U Cvetnom kvartu je bilo 15.000 obrazovanih žena, koje su ulepšavale život neoženjenim i razočaranim muškarcima. Gejše su bile u posebnom položaju po svom obrazovanju, veštinama, umeću iz različitih oblasti. Japanci su proseku u dugom periodu svoje istorije bili niski rastom, u proseku muškarci 162 santimetra, a žene 148 santimetara, ali ljupke gracioznosti. Njihova energija je proisticala, bez obzira na krhkost, iz njihove smelosti. Odlikuje ih strpljivost i upornost do savršenstva. Postoji 15 načina češljanja kose napred i 12 načina nazad! Šminka je naročito zastupljena. Odeću su menjali tri puta dnevno, uz svakodnevno kupanje. Majstori su osobene kuhinje. Glavna hrana je pirinač, uz ribu, plodove mora, povrće i voće. Osim sake (vrsta rakije), razvili su kult i ceremoniju ispijanja čaja, uz skupove i meditacije. Cveće je religija i kult u Japanu. Nema kuće bez vaze s cvećem. Ljubav prema prirodi ispoljava se iskreno, kao kod malo kog naroda na svetu. Svoja sveta ostrva pretvaraju u osobene vrtove.

2.5. „PREKOATLANTSKO“ CIVILIZACIJSKO SREDIŠTE NA AMERIČKOM KONTINENTU Olmečka civilizacija se smatra prvom na tlu američkog kontinenta i matičnom na

80

srednjoameričkom prostoru. Razvijena je u neolitu na potonjoj meksičkoj zemlji Vera Kruz. Tu se nalaze ostaci središta La Venta. Kultura je simbolizovana monumentalnim kipovima i likom boga - jagura. Ostaci gradova su pronalaženi od mesta prvih iskopina i dalje, idući ka jugu, na prostoru Srednje Amerike..., Teotihuacan (Sunčana piramida), Zapoteci, Miksteci, Tolteci... Bili su to centri verskog, trgovačkog i političkog značaja. Južnije od postojbine Olmeka na Jukatanu, razvila se civilizacija Maja, na tlu potonje Gvatemale i Hondurasa. Gradili su impozantne hramove. Koristili su pismo, jedini od drevnih civilizacija američkog kontinenta. Ostaci gradova Copan i Tikal svedoče o dostignuću i znanju Maja. Čavin (Chavin) civilizacija (kultura) je matična na južnoameričkom prostoru, na delu potonjeg Perua i Bolivije, iz neolita, koji je ovde „kasnio“. Središte predstavlja Chavin de Huantar. Ostaci velikih građevina i umetnička dela od zlata svedoče o bogatstvu ove civilizacije. Nalazi ostataka verskih i gradskih centara, ali i oruđa, tkanina, umetničkih dela... govore o procvatu lokalnih kultura: Mohika, Nazca, Paracas i Tiahuanako...

2.6. STAROGRČKA CIVILIZACIJA 2.6.1. Kritska (Egejska) i Mikenska civilizacija Na Kritu i ostrvima u Egejskom moru razvila se civilizacija sredinom trećeg milenijuma pre Hr. Otuda njen naziv Kritska, Kritsko-Mikenska ili Egejska civilizacija. Krit su naselili stanovnici s južne obale Male Azije, poreklom iz Egipta. Trgujući i ploveći, dolazili su u dodir s kulturama Sredozemlja. Tako se obogaćivala kritska civilizacija, istovremeno šireći se i grčkim kopnom. Bronzano doba, od XX do XVI veka pre Hr. smatra se srednjim periodom starogrčke civilizacije. Trgovina, uspon gradova i zanatstvo karakterisali su njen razvoj. Poznatiji gradovi su bili Knosos, Festos, Malija... Na južnom delu Egejskog basena i egejskoj maloazijskoj obali bili su gradovi Efes, Milet i Ilion (Troja). Knosos je bio znamenit i po palati, u kojoj je, po predanju, postojao lavirint sa čudovištem Minotaurom. Vera je imala primat u životu egejske zajednice. Od pisama prvo je korišćeno hijeroglifsko, a potom i linear A, koje je poslužilo, polovinom XV veka, za stvaranje grčkog lineara B. Krićani su usavršili keramiku, nazvanu keramika ljuske jajeta. Zanatlije su bili vešti majstori u izradi nakita, rezbarenju kamenih pečata i predmeta od slonovače i dragog kamena. Kritska civilizacija je dosegla vrhunac u XVI veku pre Hr. S Krita se širila na Peloponez, naseljen Ahajcima. Centar je bio u Mikeni. Otuda i naziv kritsko-mikenska civilizacija. Uspon Mikene je pretio da preuzme primat Kritu. Sredinom XV veka pre Hr. Ahajci su zauzeli i razorili kritske gradove. Erupcija vulkana na ostrvu Tera, krajem XVII veka pre Hr.(dovodi se u vezu s iščezlom civilizacijom Atlantida) izazvala je ogromne talase (cunami), koji su opustošili severnu obalu Krita. Zemljotresi su uvećavali nedaće Krićana i ubrzali gašenje njihove civilizacije. Dorci su osvojili Peloponez početkom XII veka pre Hr. i razorili gradove. To je bio kraj mikenske civilizacije.

2.6.2. Polisi, Sparta i Atina Početkom XII veka pre Hr. tri grčka plemena Dorci, Jonjani i Eolci su naselili krajnji

81

jutoistok Evrope. Nazivali su se Helenima, a svoju zemlju Helada. Rimljani su im dali ime Grci. Vreme od XII do VIII veka pre Hr. naziva se homersko doba, po slepom pesniku Homeru. Njegovi epovi Ilijada i Odiseja predstavljaju važan izvor za saznanje o ovom periodu. Arheološka istraživanja, posebno Hajnriha Šlimana i Artura Evansa, potvrdila su Homerove podatke. Dorci se civilizuju, preobražavajući svoj nomadsko-ratnički način života. Ratnički duh su očuvali u vojnički i aristokratski uređenoj Sparti. Jonjani su bili nosioci civilizacije. Trgujući s Feničanima, pre-uzimali su vrednosti razvijenih bliskoistočnih kultura. Od VIII veka pre Hr. Grci su preuzimali vodeće mesto u trgovini i komunikaciji sa svetom. Konfiguracija zemljišta, ostrva, planine, klanci, uticali su na podvojenost stanovništva po gradovima-državama, nazivanim polisima. Rodovske zajednice su se raspadale do VIII veka pre Hr. kad su se diferencirali imućni eupatridi i narod - demos. Polisi su se razlikovali međusobno po uređenju: demokratiji, oligarhiji i tiraniji. Najveći i najznačajniji polisi bili su Atina i Sparta. Od VIII do IV veka pre Hr. traje treći period grčke antičke civilizacije, s najvišim usponom, procvatom: Trgovina, pomorstvo, političke, socijalne i institucionalne promene imale su višestruki značaj. Umesto aristokratske konjice, odlučna postaje falanga hoplita. Šesto i peto stoleće pre Hr. su period klasične Grčke, uspona umetnosti, filozofije i nauke. Polisi su postali vremenom prenaseljeni, pa su njihovi stanovnici naseljavali do VI veka pre Hr. nenastanjene susedne i daleke predele. Matični grad je za iseljenike bio metropola, a novoosnovani - kolonija. Kolonije su održavale dugotrajne veze sa svojim metropolama. Južni deo Apenina, posle grčke kolonizacije, Rimljani su nazivali Velika Grčka (Magna Graecia). Grčki doseljenici su podigli gradove Neapolis (Napulj), Tarent, Kroton, Sibaris, Sirakuza. Na južnoj obali Galije (potonje Francuske) bilo je više grčkih kolonija, među kojima je bila najveća Masilija (Marselj). Kolonija je bilo i na istočnoj obali Španije, na obalama Mramornog, Crnog i Azovskog mora, u Trakiji...; na obali Jadrana Grci su osnovali kolonije Jadera (Zadar), Korkira (Korčula), Isa (Vis)... Na južnim obalama Sredozemlja bile su kolonije Naukratis u delti Nila i Kirenu (Kireaniku - današnja Libija). Kolonisti su bili većinom iz grčkih maloazijskih gradova. Milet je osnovao preko 70 kolonija. Grci su trgovali tako što su razmenjivali svoje zanatske proizvode za stoku, kožu, vunu, drvo, smolu, ćilibar... i druge sirovine. Tako se širila grčka kultura na velikom prostoru. Broj gradova se povećavao. Osim najznačajnijih gradova-država - Atine i Sparte, isticali su se i Korint, Argos, Megara, Teba..., Korint po izradi bronzanih statua, grnčariji i slikanju vaza. Argos se pročuo po muzičarima, pesnicima i piscima drama. U Megari se proizvodio najbolji tekstil i obrazovale računovođe. Posle Peloponeskih ratova u nju se preselio Platon i živeo deset godina. Megara je 630. godine pre Hr. osnovala na Bosforu Vizantion. Sparta. Dorska plemena su podigla Spartu na desnoj obali reke Eurote u VIII veku pre Hr. Poljoprivreda je bila glavno zanimanje. Povećanjem broja stanovnika, ravnica je postala mala. Rešenje je pronađeno u osvajanju susedne Mesenije. Proširenjem teritorije Sparta je zahvatila blizu polovine Peloponeza. Mesensko stanovništvo je pretvoreno u robove ili helote. Da bi ih držala u pokornosti, Sparta je organizovana kao vojnički polis. Vojska je bila stub države. Svi Spartanci su bili pripadnici vojske, branioci države. Društvenu strukturu su činili: spartijati (Spartanci), perijeci i heloti. Spartijati su bili potomci Doraca, s pravom učešća u političkom životu; perijeci su bili potomci Ahajaca, slobodni, bavili su se zemljoradnjom, zanatstvom, trgovinom, ali bez prava učešća u političkom životu; heloti, državni robovi, vodili su poreklo iz Lakonije i Mesenije.

82

Spartom su upravljala dva kralja, zadužena prvenstveno za vojsku, držeći je stalno spremnom za rat. Najviši organ vlasti bilo je veće od 28 staraca - geruzija (geront - starac). Skupština ih je birala među ljudima starijim od 60 godina. Geronti su doživotno bili na vlasti. Izvršnu vlast su činila petorica eufora (nadzornika). Narodna skupština (apela) odlučivala je o predlozima geruzije. Sparta je predvodila Peloponeski savez, osnovan 550. godine pre Hr. Život Spartanaca bio je podređen vojničkoj državi. Ukoliko bi se rodilo bolesno dete, po odluci komisije, moglo je biti bačeno u provaliju na Tajgetu Muška deca su od sedme godine školovana za vojnički poziv. Svakodnevnim vežbama težilo se sticanju izdržljivosti. Obrazovanje se svodilo na horsko pevanje, izučavanje spartanskih pesnika i spartanskog morala. Mladi Spartanci su učeni da na pitanja daju što kraći odgovor (lakonski govor). Spartanac je do tridesete godine živeo u vojničkoj zajednici, a posle je dobijao kuću i imanje, kao i veću slobodu da živi s porodicom. Hrabrost je bila prva vrlina Spartanaca. Majke su ispraćale sinove u rat, predajući im štit, rečima: „S štitom ili na njemu“. Atina. Na poluostrvu Atici Jonjani su podizali naselja, koja su se koncentrisala oko Atine i osnovala atinski polis u VIII veku pre Hr. Kao i u drugim polisima, u Atini je bilo rodovskoplemensko uređenje. Plemenski kralj (basileus) bio je na čelu veća - Aeropagusa, prema imenu brda na kome su se održavali skupovi. Stanovništvo se delilo na plemensku aristokratiju, seljake, zanat-lije, trgovce (u početku - stranci), najamne radnike i robove, čiji se broj povećavao. Vino i maslinovo ulje su donosili najveće prihode aristokratiji, i to od izvoza. Bogaćenje je prouzrokovalo promenu uređenja, nastanak oligarhije plutokratskog tipa (vladavina male grupe). Vladavina je postajala sve nestabilnija, pa je usledila promena, ne nasilno, nego reformom. Aeropag je 624. godine pre Hr. poverio arhontu Drakonu da napiše zakone. Njegovi zakoni su bili sinonim za strogost, po kome je nastao izraz drakonske mere (drastično). Posle tridesetak godina, isti posao je dodeljen Solonu, pesniku, filozofu, zakonodavcu, jednome od sedmorice mudraca starog sveta. Solon je primenio reformske mere u poljoprivredi, trgovini, vlasništvu, politici i upravi. Stanovništvo je diferencirano prema bogatstvu, svrstano u četiri razreda (klase-file). Narodna skupština (eklesija) bila je najvažniji organ vlasti. Pravo učešća u Skupštini su imali svi slobodni, punoletni muškarci, atinski građani. Izvršnu vlast su imali, kao i ranije, devetorica arhonata. Stanovništvo je bilo podeljeno prema bogatstvu u četiri razreda (klase - file). Svaka fila je davala po stotinu predstavnika u veće koje je predstavljalo vrhovni sud, nazvan bula. Vojska je bila u nadležnosti desetorice stratega, zapovednika koji su birani na godinu dana. Atina je krenula putem demokratije. Pizistrat je produžio reformsku politiku Solona. Sledio ga je Isagora, koji je izazvao pobunu. Klisten je unapredio Solonove zakone i demokratiju. Uveo je ostrakizam kao časno progonstvo, proterivanje na deset godina svakog od građanina opasnog po demokratiju. Proterani nije gubio imovinu, a posle povratka uživao je ranija prava. Perikle, zlatno doba. Perikle je stupio na scenu. Bio je veliki državnik, zakonodavac, vojskovođa, vladar izvornog demokratskog duha. Prvo je učinio preokret u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Atina je nastojala da okonča rivalstvo sa Spartom i otkloni eventualni novi rat Persije, pa su s njima sklopljeni ugovori o miru. Iz Delfskog saveza su pojedine članice istupile da bi se oslobodile troškova finansiranja, koji su se slivali u kasu Atine.

83

Novčani priliv preostalih članica Delfskog saveza iz preventivnih odbrambenih razloga bili su značajni za Atinu. Savez se pretvorio u neku vrstu atinskog političkog carstva. Perikle je sproveo demokratske reforme i popravio položaj siromašnog gradskog stanovništva. Atina je dostigla vrhunac. Perikle je okupio velikane duha, filozofe, istoričare, umetnike... Stvorena su monumentalna dela. Vladavina Perikla označena je kao zlatno doba u starogrčkoj istoriji. Persijsko-grčki ratovi (500-449). Persijska vojska je osvojila maloazijske grčke gradove, despotska vlast je nametnula visoke poreze i vojnu obavezu. Pod vođstvom grada Mileta, podignut je Jonski ustanak. Persijski car Darije I tražio je da svaki polis, u znak pokornosti, simbolično pošalje zemlju i vodu. U Atini i Sparti su persijski poslanici ubijeni. Bio je to dovoljan razlog da Persija krene u rat 490. godine pre Hr. Atinjani su, iako brojno slabiji, pod vođstvom Miltijada u bici na polju Maraton pobedili. Bio je to veliki uspeh. Protumačeno je i da se tada Evropa odbranila od najmoćnije sile. Atinski političar Temistokle je predložio da se deo prihoda od novootkrivenog rudnika srebra, Lauriona, utroši na izgradnji mornarice. Atina je za kratko vreme izgradila dve stotine brodova. Ubrzo se pokazalo koliko je to bilo dragoceno ulaganje. Od nekoliko stotina grčkih gradova, samo 31 grad je odlučio da se brani od pokrenute persijske sile. Sparta, Atina i Korint bili su na čelu saveza, a za vrhovnog komandanta je određena Sparta. Novi ratni pohod Persije protiv Grčke predvodio je kralj Kserks I, sa 150.000 vojnika i 600 brodova. Napadači su se iskrcali 480. godine pre Hr. u srednjoj Grčkoj. Spartanci su ih zaustavili kod Termopila, u legendarnoj borbi u kojoj je poginulo 300 branilaca, zajedno s kraljem Leonidom. Persijanci su opustošili Eubeju i zauzeli Atinu. Novoizgrađena atinska flota je izvojevala veliku pobedu u pomorskoj bici kod Sala-mine (tesnacu između ostrva Salamine i Atike). Persijska flota bila je uništena. Ishod rata je odlučen. Car se vratio u Persiju, a vođenje rata prepustio vojskovođi Mardoniju. U kopnenoj bici kod Plateje 479. godine, Spartanci su postigli novu veliku pobedu. Posle poraza u pomorskoj bici kod rta Mikale, druga persijska invazija je okončana neuspešno. Opasnost time nije bila sasvim eliminisana po grčke gradove. Na inicijativu maloazijskih gradova, stvoren je savez gradova 478. godine pre Hr. na ostrvu Delfi. Zato je poznat kao Delfski savez. Svi pripadnici saveza su plaćali za unapređenje i jačanje odbrane od mogućeg novog persijskog rata. Najviše je profitirala Atina od zajedničkih uplata, koja je predstavljala i osnovnu snagu grčke odbrambene moći. U to vreme u Atini su bili u poletu umetnost, graditeljstvo i zanatstvo. Tasos se pobunio protiv Atine zbog ubiranja priliva, s nagoveštajem istupanja iz saveza. Atina je, po preporuci političara Cimona, smrvila pobunjenike ostrva Tasosa. Brutalna reakcija izazvala je ogorčenje. Demokratski pokret s Periklom na čelu, osudio je Cimona kao autokratu, zbog čega je bio proteran. Unutargrčki sukobi. Rivalstvo između Sparte i Atine nije ugaslo ni pred spoljnom opasnošću. Nastanak Atinskog pomorskog saveza podstakao je podelu „starogrčkog sveta“. Nasuprot Peloponeskom savezu, bio je Atinski pomorski savez. Peloponeski rat je trajao od 431. do 404. godine pre Hr. Rat je počeo upadom Spartanaca u Atiku i pljačkanjem imanja seljaka. Seljaci su potražili spas u Atini, koja je postala prenaseljena. Zbog nehigijene, izbila je kuga, koja je prepolovila vojsku i građane.

84

Epidemija kuge nije poštedela ni Perikla, ni njegova dva sina. Nikija je, shvatajući težinu situacije, uspeo 421. godine pre Hr. da prekine rat i da se uspostavi mir između Atine i Sparte. Rat je obnovljen šest godina kasnije, kada je ratoborni Alkibijad prekršio mirovni sporazum. Atina je, napuštena od saveznika, pretrpela poraz. Bila je primorana da raspusti Atinski pomorski savez i da poruši Duge zidove od grada Atine do luke Pirej. Sparta je postala dominantna sila. Pomogla je da na vlast u Atini dođu tridesetorica tirana, koji su svrgnuti već naredne, 403. godine pre Hr. U senci Sparte, uzdigla se Teba, grad u Beotiji. Kao izraz njenog snaženja i ekspanzionističkih ambicija, stvoren je Beotijski savez. Sparta je pokušala da je zaustavi, ali je poražena. Atina je sklopila savez sa Spartom, pa su zajedničkim snagama zaustavile Tebu. Tako je okončana njena prevlast. Sloboda grčkih polisa našla se pred novom spoljnom opasnošću u licu Makedonije. Makedonija i helenistički svet. Makedonci su bili starogrčko pleme. Stari Grci ih nisu priznavali za Helene, već su ih tretirali kao varvare zbog mešanja s Ilirima i Tračanima. Makedonija je nastala u IV veku pre Hr. Filip II (359-336), makedonski kralj, napadao je polise, iscrpljivane u međusobnim sukobima. Demosten je ukazivao na opasnost, ali je zakasnela priprema za odbranu. Posle pobede u bici kod Heroneje, Filip II se na skupu u Korintu predstavio kao ujedinitelj Grka, pod uslovom da polisi priznaju Makedoniju za hegemona (vođu) i da se objavi rat Persiji. Kad je Filip II ubijen na jednoj pozorišnoj predstavi, vlast je preuzeo njegov sin Aleksandar. Ispunila se želja mladog vladara jer je govorio kako će njegov otac sve da osvoji, pa njemu neće da ostane ništa za osvajanje. Svet je bio njegov cilj! Aleksandar Veliki (Makedonski) (336-323) je ostvario blistav osvajački pohod. Posle osvajanja Male Azije, pobedio je vojsku persijskog cara Darija III u bici kod Isa (Sirija) 333. godine pre Hr. Car je pobegao na istok, a Aleksandar je na jugu osvojio feničanske gradove. U Egiptu je sledeće godine Aleksandar dočekan kao oslobodilac. U delti Nila osnovao je grad koji je nazvan Aleksandrija. Tokom posete Amonovom svetilištu, poklonio se staroegipatskim bogovima. Sveštenstvo ga je krunisalo i dalo mu zvanje faraona. Posle pobede nad persijskom vojskom kod Gaugamele, ušao je u Vavilon i proglasio ga za svoju prestonicu. Prodor je nastavio osvajanjem Suze, stare persijske prestonice, i nove Persepolis. U Persepolisu se proglasio za cara i naredio uništenje grada. Zahtevao je da mu se ukazuju sve počasti, kao i ranijim kraljevima i carevima. Pored ostalog, i padanje na kolena i ljubljenje skuta. Pobunjenike protiv toga je pobio, iako su bili iz redova njegovih saradnika. Aleksandar je planirao dalji pohod - na Indiju. Želeo je da postane gospodar ekumene, nastanjenog sveta. Posle bitke na reci Hidasp, 327. godine pre Hr., zauzeo je Pendžab i dolinu Inda. Bio je to najveći Aleksandrov doseg. Zbog malarije i pobuna u vojsci, vratio se u Vavilon. Proslavljajući veliki osvajački poduhvat, organizovao je svadbu za desetak hiljada svojih sunarodnika s Persijankama. Iako je bio oženjen Roksanom, ponovo se oženio ćerkom persijskog cara. Aleksandar Veliki je umro u 33 godini života - 323. godine pre Hr. u Vavilonu. Naslednici su počeli borbu za vlast i podelili carstvo na četiri dela, kojima su vladale Aleksandrove vojskovođe. Civilizacijske odlike. Privreda, uprava, društvena struktura, umetnost, religija... razlikovale su se po razdobljima. U periodu egejske civilizacije bili su razvijeni poljoprivreda i stočarstvo, zanatstvo (radionice i skladišta), kao i trgovina u sredozemnim okvirima.

85

Pojavom Doraca u XII veku pre Hr. nastaje zastoj, a zatim ponovno oživljavanje i razvoj od VIII veka. Privreda starogrčkih polisa bila je uslovljena konfiguracijom i položajem zemlje, kao i klimom i drugim činiocima i okolnostima. Zemlja je bila u vlasništvu seljaka, koji su bili vojni obveznici. Poljoprivreda je bila razvijena u sredinama gde je bilo povoljnih uslova za gajenje žitarica, povrtarstva i voćarstva. Maslina je bila sveto drvo. U brdovitim i planinskim predelima čuvane su ovce i koze. Kamenolomi su radili u Atici, otvarani su i rudnici, od kojih je najznačajniji bio rudnik srebra Laurion. Na Tasosu je bio najkvalitetniji mermer. U gradovima su bili najrazvijeniji zanatstvo (radionice) i trgovina. Trgovinom su se u početku bavili stranci, jer nije dopuštala odsustvovanje s posla. Hesiod je u svom delu „Poslovi i dani“ opisao sajmove, trgovačke brodove, tkanje na razbojima, kao i tesare, grnčare, selidbe preko mora, raznovrsnu trgovinu i želje za bogatstvom... u vreme grčkog ovladavanja Sredozemljem. Tržište je bilo srce polisa. Ne samo trgovina i proizvodnja, nego su i gusarenje i ratovanje korišćeni za bogaćenje. Politika, zakoni, vlast, privreda, organizacija polisa, njihovi unutrašnji i spoljašnji odnosi, sve je to bilo međusobno isprepletano. Posle plemenske organizacije, stvarana je nova društvena struktura. Sukobi trgovaca i plemića, kao i pojava falange hoplita, uticali su na promene u društvenoj strukturi. Polis kao grad-država počivao je na porodici. Vlast se menjala vreme-nom, u različitim oblicima i trajanju. Mogla je biti nasledna - kraljevska, aristokratska, oligarhijska, tiranska i demokratska, kada je odlučivala većina (demos - narod). Bez obzira na oblik vlasti, postojale su tri institucije (državne): skupština (eklezija), veće (geruzija) i izvršni službenici (arhonti i tezmoteti). Pojam politika ima poreklo u grčkom jeziku: polis - država, politikos - Jrađanski, državni, javni. Politika je u demokratskim polisima bila stvar svakog građanina. Dobar građanin je onaj koji se posvećuje javnom životu - učestvuje u skupštini, sudu, verskim svečanostima, običajima, vežbama ratnih veština, igrama..., ispoljavajući lične vrednosti, moral i moć. Posvećivanje građana polisu bila je odlika načina života. Starogrčka civilizacija je temeljena na znanju i kultivisanim odnosima građana. Deci se posvećivala pažnja ukućana, pre svega žena, na kojima je počivala kuća. Posle šeste ili sedme godine, deca su išla u školu. Roditelji su birali i plaćali učitelje. Najmlađi uzrast je imao u školama čitanje, pisanje i računanje. Na višem nivou su na programu bile Ilijada i Odiseja i dela Hesioda, Solona, Simonida... Sviranje na liri i gimnastika bili su sastavni deo obrazovanja ovog nivoa. S navršenih petnaest godina, upisivane su gimnazije, Akademija, Licej ili specijalizovane i škole za pojedine struke, poput medicinskih, matematičkih, pesničkih, zanatskih... Profesionalizacija u javnim poslovima je najavila propast polisa. Demokratija je važila za građane, ali ne i za robove. U tome se ogledala ograničenost u njenoj starogrčkoj kolevci. Ropstvo je shvatano kao prirodna pojava (od prirode dato!), kao da robovi nisu bili ljudi! Religija i vera. Religija seutemeljilau vreme dolaska Dorana na grčko tlo. Smatra se da je bilo značajno što su pronašli i nešto svoje na novom staništu. To je odredilo razvoj slobodnog duha i svojstvo helenskog bića da i u tuđem vidi nešto svoje u drugom obliku. Drevna starogrčka božanstva padala su u zaborav. Verovalo se da bogovi žive na planini Olimp. Odatle vladaju nebom, zemljom, vodom i podzemnim svetom. Zamišljani su u ljudskom obliku, ali da imaju nadljudsku moć.

86

Vrhovni bog bio je Zevs, bog groma i gospodar sveta. Hera je bila njegova supruga, zaštitnica žena i braka. Atina, zaštitnica Atine, boginja mudrosti i znanja, Posejdon - bog mora, Had ili Pluton - bog pakla, podzemnog sveta i mrtvih, Apolon - bog lepote, harmonije, svetlosti i poezije, Afrodita - boginja ljubavi, Dionis - bog vinove loze, vina i veselja, Adonis - bog bilja, Demetra - boginja zemljoradnje, Ares - bog rata, Hermes - bog stada, putnika i trgovine, Hipnos - bog sna... Apolon je bio pokrovitelj muza, zaštitnica umetnosti: Klio - istorije, Euterpa - lirske poezije, Talija - komedije, Melpomena - tragedije, Terpsihora - igre, Erato - ljubavne poezije, Polihimnija - ozbiljne poezije, Uranija - astronomije i Kaliopa - epske poezije. Mitovi i legende su tvorili fantastični svet bogova i heroja. Iznad tog sveta uzdizali su se filozofija, umetnost, nauka... Tri su bila dominantna kulta: a) dioniski, b) apolonski i c) orfički. Teoretičari kulture smatraju da su se iz njih razvili na evropskom tlu: iz dioniskog - drama (tragedija), iz apolonskog - likovne umetnosti i iz orfičkog - hrišćanstvo. Grčka mitologija se razlikuje od istočnjačkih, bliskoistočnih i dalekoistočnih. U istočnim kulturama čovek je bio potčinjen spoljašnjim silama, podnoseći kob sudbine, a izbavljenje je viđeno u ukidanju individualnosti. U starogrčkoj mitologiji čovek je borbeniji, prkosi neumitnim silama sudbine, pokušava da se održi aktivnošću. Hesiodova mitologija simbolizuje htonična i demonska bića Zemlje, a Homerova bogove Olimpa. Filozofija. U staroj Grčkoj filozofi su se suprotstavili mitovima kao objašnjenju pojava koje su interesovale ljude. Homer i Hesiod su 700. godine pre Hr. zapisali mnoge mitove. Rasprava je tako mogla da počne. Prvi filozofi su kritikovali Homerovo učenje o bogovima. Pomišljalo se da nisu mitovi ljudske predstave? Ksenofon je zaključio da su ljudi stvorili bogove prema sopstvenoj slici. Slobodni ljudi su počeli da razmišljaju o mitskim tumačenjima mnogih pojava, koristeći privilegiju da su robovi obavljali veliki deo poslova u starogrčkim gradovima-državama. Bio je to početak filozofije i njeno odvajanje od religije. Mislilo se da je filozofija nastala zbog toga što se ljudi čude. Nema kulture u kojoj ljudi nisu postavljali pitanja koja su 600. godine pre Hr. zaokupila starogrčke filozofe. Ko smo? Odakle smo? Kako živeti? Istorija je beležila odgovore tokom milenijuma i vekova. Malo je pronađeno, još manje odgonetnuto. Prvi filozofi su se pitali o pratvari i prirodi. Nisu prihvatili shvatanje o stvaranju ni iz čega, ni verovanje da je sve nastalo po volji bogova. Bili su označeni kao filozofi prirode jer su se opredelili za izučavanje prirode. Njihovo istraživanje je istovremeno predstavljalo i značajan korak ka naučnom saznanju. Na to ukazuju Aristotelovi spisi, dragocen izvor od malo sačuvanog nasleđa. Tri filozofa iz Mileta su tragali za odgovorima na pitanja koja su zaokupljala misleće ljude stare Grčke. Tales je mislio da je voda ishodište svega; Anaksimander je odbacio vodu, a uputio na nešto neodređeno; Anaksimen je, pored vode, naznačio i vazduh. Parmenid, jedan od mislećih Elejaca, smatrao je da sve što postoji, postoji oduvek, da je večno i da ništa može nastati ni iz čega. Promene u prirodi je registrovao čulima. Da li verovati čulima ili razumu? Čula ne identifikuju svet u skladu s ljudskim razumom. Zato se posvetio otkrivanju „prevara čula“. Tako je, mišljenjem da je razum izvor saznanja o svetu, začet racionalizam. Heraklit, začetnik dijalektike, uočio je promene u prirodi i izrazio misao da sve teče i da se sve menja, kao i da je nemoguće zagaziti dva puta u istu vodu. Empedokle je smatrao „korenom“ četiri elementa: zemlju, vazduh, vatru i vodu. Demokrit je prozreo da je sve što postoji sastavljeno od atoma, nevidljivih čestica. Bio je

87

začetnik materijalizma. Savremena nauka je otkrila još sitnije delove i od atoma i potvrdila suštinu Demokritovog mišljenja. Verovanje ljudi u sudbinu bilo je izraženo u dalekosežnoj poruci natpisa iznad hrama bogu Apolonu u proročištu u Delfima: „Spoznaj sebe sama“. Priče i drame (tragedije) o ljudima koje je stigla sudbina bile su popularne među Starim Grcima. Poruka je bila jednostavna. Čovek ne može biti ništa više nego - čovek. Verovalo se da sudbina ne određuje samo život pojedinca, nego i tok istorije. Nema boga, ni bogova, ni mističnih sila koje upravljaju zbivanjima u istoriji. Gubitak rata nije bila osveta bogova. Suprotno mišljenje je ukorenjeno, pa kad se nešto dogodi što nekome odgovara, on protumači izrekom: Ima Boga. Starogrčki mislioci su imali racionalan pristup istoriji. Herodot se smatra „ocem istorije“, a Tukidid „ocem istoriografije“. Hipokrat je odvraćao od verovanja u bolesti kao božjoj kazni. Čovek se razboli kad „priroda skrene s puta“. Put ka zdravlju vodi od uzdržanosti, preko harmoničnosti do „zdrave duše u zdravom telu“. Lekari treba da budu posvećeni ozdravljenju bolesnika. Najviši moralni čin lekarske posvećenosti je Hipokratova zakletva. Čovek se preselio u centar filozofije od kad je Atina postala centar kulture, 450. godine pre Hr. Učeni ljudi iz kolonija preseljavali su se u Atinu. Živeli su putujući i podučavajući građane. Nazvani su sofistima. Bili su kritički orijentisani prema mitovima, ali su sumnjali da ljudi mogu naći odgovore na sva pitanja prirode i svemira. U filozofiji je takav pravac označen skepticizmom. Njihova glavna tematska preokupacija bio je čovek. Protagora je izrazio čuvenu misao: „Čovek je mera svih stvari“. Na pitanje da li postoji Bog ili ne, odgovorio je da je „stvar teška, a čovekov život kratak“. Takav čovek koji ne može dati odgovor označava se agnostikom. Sofisti su tokom putovanja upoznavali razne običaje, zakone, načine upravljanja, pa su pokrenuli rasprave o prirodnom i kulturnom (naučenom u zajednici, društvu). Bili su to izvorni vidovi neke vrste javne kritike. Ukazivali su kako je stid izraz običaja, a ne prirode, potkrepljujući objašnjenja primerima iz života. Sokrat (470-399) je s Platonom i Aristotelom činio trojku velikana starogrčke filozofije. Rodio se u Atini i živeo na njenim ulicama i trgovima, razgovarajući s ljudima koje bi susretao. Cilj mu je bio da sagovornici svojim razumom krenu u potragu za istinom. Za razliku od sofista, nije naplaćivao svoje umeće, veštinu razgovora. Spolja je bio ružan, a iznutra divan. Smatrali su ga čudakom. Kako je živeo? Kako je umro? O Sokratu se zna na osnovu napisa njegovog učenika Platona. Može li se tačno utvrditi šta je Sokratovo, a šta Platonovo? Sokrat je govorio da jedino zna da ništa ne zna. Pravio se da je neznalica tokom razgovora, postavljao je pitanja tako da sagovornik sam uoči slabost svog mišljenja i razluči ispravno od pogrešnog zaključivanja. Bila je to „sokratovska samoironija“ u dijalogu sa slučajnim prolaznikom ili pred velikom publikom na javnoj sceni. Ponekad bi se neko mogao osetiti glupim ili ismejanim. Pogotovo je to bilo opasno kad se radilo o ljudima na vlasti. Zašto je Sokrat to činio? „Atina je mlitav konj, a ja sam obad koji pokušava da ga probudi i održi u životu“, rekao je jednom prilikom Sokrat. Politički protivnici su odlučili da se oslobode „obada“ u liku Sokrata. Bio je optužen da uvodi nove bogove i da navodi omladinu na stranputicu. Porota od 500 članova ga je malom većinom proglasila krivim. Objašnjavao je da je radio u korist države, a osuđen je na smrt. Popio je otrov iz pehara pred svojim najboljim prijateljima i umro. Zašto? Zašto nije zamolio za milost? Zašto nije otišao iz Atine? Pitanje se uvek iznova postavlja. Iznova se traga za odgovorom.

88

života.

Da se spasio na neki način, ne bi bio Sokrat! Savest i istina su mu bile i ostale iznad

Govorio je da je osećao Glas božji i da nije mogao da bira jer mu savest govori šta je ispravno. Platon (427-347) je napisao veliki broj dela, od kojih je sačuvan samo deo. Nasleđe je opstalo verovatno zato što je osnovao filozofsku školu izvan Atine, u gaju nazvanom po grčkom junaku iz predanja Akademosu. Po tome je ponela ime Platonova škola - Akademija. Pored filozofije, predmeti su bili i matematika i gimnastika. Razgovor je bio glavni metod rada u Akademiji, a dijalog Platonov pisani oblik. Platon je u 29 godini pratio suđenje svome učitelju Sokratu. Atina je osudila svog plemenitog, odanog i mudrog stanovnika. Platon je opisao Sokratovu odbranu. Presuda je predstavljala veliki raskorak između faktičkog i istinitog. Bio je to prvi Platonov filozofski čin, izvor inspiracije za istinito, lepo i dobro, orijentaciju filozofa antičkog sveta. Sokratova smrt je pokazala da nisu dovoljni znanje i moralnost, nego da je potrebna i vlast. Tako se politička filozofija nametnula kao izazov i jedna od preokupacija. U središtu Platonovog učenja su ideje. Platon je smatrao da su sve pojave samo senke ideja. Karakterističan je primer prevalencije ideje konja s četiri noge, pa makar svi konji dolazili hromi na svet! To ne znači da Platon nije bio racionalista. Nije porekao ni Heraklita, ni Sokrata, već se zaputio dalje u potrazi za pouzdanim znanjem. Ne samo ono što primamo čulima, nego i ono vanvremensko, što uviđamo razumom. Platon je državu protumačio kao opštu potrebu uzajamnosti ljudi u zajednici (društvu). Platonova ideja države je filozofska država - država kojom upravljaju filozofi. Bila bi to filozofokratija. Projekcija je odudarala od stvarnosti, pa je to u suštini idealna, utopijska država. Platonu je čovek poslužio kao ideja (uzor) za državu. Ilustrativan je primer posmatranja tri dela ljudskog tela: 1) glava, 2) grudi, 3) donji deo, kojima odgovaraju duhovne osobine: razum, volja, požuda (želja), i koje treba da teže: mudrosti, hrabrosti, uzdržanosti. Država, analogno delovima čoveka, ima: 1) vladare, 2) čuvare (vojnike), 3) proizvođače. Zdrav čovek i pravedna država uravnoteženošću ispunjavaju smisao harmonične celine. Razočarenje je posebno podstaklo Platona da se u dijalogu pozabavi zakonom, ključnom odrednicom „pravne države“. Objašnjava značaj privatnog vlasništva i porodice, kao i ulogu žene, bez koje bi muškarac bio kao bez desne ruke. Platon je mislio da je osnovna delatnost države obrazovanje. Sistemom sveobuhvatnog i koordiniranog duhovnog, mentalnog i fizičkog obrazovanja moguće je stvaranje potpunog čoveka. Platonov ideal potpunog čoveka bio je Pitagora. Platon je osnovao „Akademiju“ (387. godine pre Hr. do 529. godine posle Hr.), koja je radila u tom duhu blizu 1000 godina, sve dok je nije zatvorio vizantijski car Justinijan. Aristotel (384-322) je 20 godina učio u Platonovoj Akademiji. Platon je imao 60 godina kad je Aristotel stigao iz Makedonije. Bio je učitelj Aleksandra Velikog. Aristotelov stvaralački opus je impresivan: oko 170 dela, mahom u formi beleški s predavanja. Pronađeno je svega 47. Logički spisi su kasnije obuhvaćeni naslovom „Organon“; prva filozofija, kasnije pod naslovom „Metafizika“; etički spisi: „Nikomahova etika“, „Eudemova etika“...; politički spisi: „Politika“; retorički spisi: „Retorika“, „Poetika - O pesničkoj umetnosti“; „O duši“; „Fizika“... Širok je spektar tematskog interesovanja Aristotela. Ostvario je misiju utemeljitelja, filozofa, istraživača i naučnika, autora velikog broja značajnih dela, inspirativnih priloga ili anticipacija. Imao je kritički odnos prema delu svog velikog učitelja Platona. Opovrgavao je Platonovu misao da ima urođenih ideja. Oglasio se jezikom nauke, u kome je više disciplina pronašlo za-četke. Enciklopedijski je

89

značaj njegovih ispisa sistematizovanih po predmetima. Zasnovao je logiku kao nauku. Posvetivši se etici, tragao je za od-govorom na pitanje kako čovek da postane srećan. Kako, ako ne uravnoteženošću i uzdržanošću? Aristotelovo mišljenje o čoveku, politici i državi otvorilo je polje političke filozofije. Čoveka je shvatao kao političko biće (zoon politikon), a državu kao najviši oblik zajedništva. Diferencirao je tri oblika organizovanja države: monarhija, aristokratija i polis demokratija. Polis je poiman kao duh zajednice, zajednice građana, a ne samo kao grad-država. Kosmopolis - kao idealna zajednica sveta. Mišljenje o demokratiji (reč demokratija potiče iz sredine V veka pre Hr.), jednakosti i slobodi je inspirativan milenijumski izvor političke filozofije. Aristotel je nazivan „zakonodavcem evropske misli“, „prvim evropskim biologom“, a no Marksu, bio je „Aleksandar Makedonski grčke filozofije“. Nauka. Filozofska i naučna znanja potekla su od jonskih filozofa iz Mileta. Iz okvira filozofije izdvajale su se nauke: matematika, astronomija, medicina, geografija... Tales, osnivač Miletske škole, bio je filozof, matematičar, astronom, prirodnjak... Čuvena je Talesova teorema. Tales je bio i astronom, predvideo je prvi pomračenje sunca. Stari Grci su ga svrstali u sedmoricu mudraca starog sveta. Pitagora, filozof i matematičar (Pitagorina teorema) sa Samosa, mislio je da brojevi vladaju svetom. Objašnjavao je da je zemlja okrugla i da lebdi svemirom. Eudoks, matematičar i astronom, imao je značajne radove iz geometrije. Medicina je bila dugo u rukama vračeva. Pored njih, postojali su i lekari praktičari i bolnice za lečenje građana. Škola za lekare je postojala u Knidu u VII veku pre Hr. Zaštitnik medicine je bio bog Asklepije, sa svetilištem u Epidaurusu. Bolesnici su na žrtvu prinosili petla. Rimljani su preuzeli to božanstvo i poštovali ga pod imenom Eskulap. Najveći lekar antičkog sveta bio je Hipokrat (460-377), iz porodice koja je propovedala da vodi poreklo od Asklepija. Proučavanjem ljudskog tela i uticaja sredine, otkrivao je uzroke bolesti i metode za njihovo lečenje. Upravljao je medicinskom školom i pokrenuo kliničko lečenj£ Hipokratova etika je osnova zakletve koju lekari polažu kad počinju službu. Aristotel, čuveni filozof, u saradnji s učenicima, zasnovao je biologiju kao nauku. Herodot i Tukidid su utemeljili nauku o istoriji, a Ksenofont je doprineo njenom razvoju. Hekatej (VII-V vek pre Hr.) iz Mileta, etnograf i geograf, zasnovao je geografiju kao nauku. Prvi je opisao Evropu, Bliski istok i severnu Afriku (karta ondašnjeg sveta). Umetnost. Starogrčka književnost je bila usmena i posle preuzimanja pisma od Feničana. Ilijada i Odiseja, epovi slepog pesnika Homera, prenošeni su usmenom tradicijom. Zapisani su u VIII veku pre Hr. Nazvani su grčkom biblijom, koja je imala veliki odjek i mnogo godina kasnije u evropskoj književnosti. Pesnici su nastojali da dostignu slavu Homera. Hesiod je imao više uspeha od drugih. U VII veku pre Hr. bio je uspon lirske poezije, koja je nazvana po liri, muzičkom instrumentu uz čiju pratnju je izvođena. Pesnikinja Sapfo, čuvena po lepoti, pevala je o ljubavi. Najpoznatije njeno delo je Himna Afroditi. Pindar je pevao pohvalne pesme, ode t u čast pobednika na olimpijskim i drugim igrama. Najpoznatije mu je delo Epinikije. Simonid je poznat po tužaljkama i epigramima. Anakreont je pevao o vinu, Alkman o ratu, Ahilokus o politici... Basna je nastala kao književni rod u VI veku pre Hr. Najveći pisac basni bio je Ezop. Drama je originalna grčka književna vrsta. U čast boga Dionisa održavane su svečane povorke u proleće i jesen. Učesnici povorke imitirali su pratioce Dionisa satire i oblačili jareće kože (tragos - jarac). Sledili su u povorkama horovi pevača i igrača koji su izvodili himnu

90

ditiramb. Iz ditiramba je krajem VI veka pre Hr. nastala tragedija. Uz ditiramb i tragediju, u dionizijskim povorkama stvorena je komedija. Pisci drama bili su velikani: Eshil: „Okovani Prometej“, „Orestija“, „Sedmorica protiv Tebe“, „Persijanci“; Sofokle: „Kralj Edip“,„Antigona“, „Elektra“, „Ajant“...; Euripid: „Medeja“, „Hipolit“, „Trojanke“, „Feničanke“; Aristofan: „Žabe“, „Zolje“, „Žene u narodnoj skupštini“, Sokrata je ismejao u „Oblacima“... Besedništvo je bilo poseban književni rod, koji su proslavili Isokrat (pisao je govore) i Demosten (čuven po Filipikama, uperenim protiv Filipa II). U arhitekturi su bila tri stila, prema razlikama u obliku stubova: dorski, jonski i korintski. Hramovi su bili pravougaonog oblika, s izuzetkom okruglog hrama (tolos) u Delfima. Najpoznatijihram - Partenon, na atinskom Akropolju, u dorskom stilu, posvećen je Atini Partenos. Kraj njega je Erehtejon, u jonskom stilu, sa stubovima u obliku devojačkih figura (karijatide). Poznatiji graditelji hramova bili su: Hipodam iz Mileta, napisao je raspravu o idealnom uređenju gradova; Iktin - arhitekta Partenona i Kalikrata, radio je na Partenonu i izradio nacrte za hram Atine Nike. Znamenite su bile građevine grčkih pozorišta. Najpoznatije je pozorište u Epidaurusu na Peloponezu. Vajari su stvarali velika dela. Najpoznatiji su bili: Miron, Poliklet, Fidija i Praksitel. Rimska kopija je proslavila Mironovog Bacača diska. Poliklet je došao do idealnih proporcija ljudskog tela, odnosa glave i trupa, ustanovljenih kao kanon. Najvrednije mu je delo Kopljonoša. Fidija, jedan od graditelja Partenona, čuven je po statui Atine Partenos (drvo obloženo zlatom i slonovačom) na Akropolju i Zevsa u Olimpiji na Peloponezu. Praksitel je autor prve nage ženske statue (Afrodita Knidska). Pli-nije je ocenio da je to najlepša skulptura svih vremena. Lizip je vajao figure mladića. Najpoznatija mu je skulptura mladića, atlete Apoksiomenosa. Pretpostavlja se da je prvi izradio portret Aleksandra Velikog, kao i da je stvaralac kompozicije Konji ispred crkve Svetog Marka u Veneciji. Keramička proizvodnja bila je u usponu od sredine VI veka pre Hr. u Atini. Vaze su izvožene širom Sredozemlja. Istoričari likovne umetnosti razlikuju četiri razdoblja, s četiri karakteristična stila: 1) geometrijski, 2) arhajski, 3) klasični, 4) helenistički. Helenizam. Na velikom prostoru od južne Evrope do Indije, nastalom osvajanjima Aleksandra Makedonskog, mešanjem starogrčke i istočnjačkih kultura, stvorena je helenistička kultura. Dominirala je u periodu od 323. do 30. godine pre Hr., kada je Rim stupio na scenu istorije i kad je otpočelo rimsko doba (poznoantičko). Smatra se da je u tom vremenu osnovana jedna svetska zajednica. Mešanjem religija (sinkretizam) stvarane su i nove verske predstave. Zajednička im je bila preokupacija „spasenja od smrti“. Spoznajom te tajne i prinošenjem žrtvi ljudi su mogli da se nadaju u besmrtnost duše i večnom životu. Kako se i filozofija bila posvetila pesimizmu i strahu od smrti, to se gubila granica između religije i filozofije. Helenistički filozofi su preuzeli teme Sokrata, Platona i Aristotela, fokusirajući etiku i traganje za mogućnostima dosezanja sreće. Izdvojila su se četiri filozofska pravca: cinici, stoici, epikurejci i neoplatonisti. Atina je i dalje bila centar filozofije, u kojoj su, za ranijim, sledile nove filozofske škole. Aleksandrija je postala mesto „susreta kultura“. Bila je čuvena po velikoj biblioteci i kao centar za matematiku, astronomiju, biologiju i medicinu. Doba helenizma se u pogledu mešavine kultura dovodi u vezu sa savremenim dobom i

91

idejama planetarne zajednice ljudi i prevazilaženja granica.

2.7. STARORIMSKA CIVILIZACIJA U vreme pojave indoevropskih (konjičkih) naroda 1200. godine pre Hr., Apeninsko poluostrvo je bilo naseljeno Latinima, Hernicima, Auzoncima, Opicima, Italicima, Sikulcima, Sikancima, Liguranima, Azilcima... Severno od reke Po, smatra se da su živeli stanovnici koji su pripadali etrurskom etnosu. Bili su to preci Etruraca. U novom talasu, 1000 godine. pre Hr., doseljavali su se „drugi Italici“, najpre Osci i Umbrijci, a zatim Iliri, i u trećem talasu Kelti. Od VII veka pre Hr. počela je starogrčka kolonizacija Apenina. Etrurci se uzimaju za začetnike rimske civilizacije. Rimljani, ogranak Latina, preuzimali su kulturu Etruraca i posebno Starih Grka. Rim je, prema arheološkim nalazima, nastao u VI veku pre Hr. Legenda govori da je osnovan 753. godine pre Hr. Trojanski junak Enej je, posle putanja po morima, osnovao državu u Lacijumu. Kralj Numator, njegov daleki potomak, nije imao muških naslednika. Trebalo je da ga nasledi ćerka Rea Silvija. Brat Numatorov Amulije, odveo je Silviju u hram boginje Veste, u kojoj su sve pripadnice morale ostati device. Silvija je, posle odnosa s bogom Marsom, rodila blizance Romula i Rema. Amulije je bacio blizance u Tibar. Talasi su ih izbacili pa obalu, na kojoj ih je zadojila vučica. Pastir koji ih je pronašao, očuvao ih je do punoletstva. Po saznanju šta im se dogodilo, ubili su Amulija i počeli da podižu grad. Tokom posla je došlo do sukoba u kome je Romul ubio Rema. Tako je grad po Romulu nazvan Roma (Rim). Etrurci su na mestu ranijeg grada podigli Rim. Izgradili su poznati Rimski forum. Za vreme vlade Tarkvinija Rim se osamostaljuje (509. godine pre Hr.), a moć Etruraca slabi. Tokom narednih pet vekova Rim je od grada-republike, po starogrčkom uzoru, postao carstvo, jedna od najvećih imperija u istoriji. Istorija rimske civilizacije može se podeliti na tri perioda: 1) doba kraljeva (753-509. g. pre Hr.), 2) doba republike (509-31. g. pre Hr.), 3) doba carstva (31. g. pre Hr.). U prvom periodu vladalo je sedam kraljeva. Patriciji su vladali, predstavljali su aristokratiju, poreklom od „plemenitih očeva“. Prvobitno su bili organizovani u tri plemena (tribe), od kojih je svako pleme imalo deset bratstava (kurije), a bratstvo je obuhvatalo deset rodova. Tri stotine rodova činilo je rimski narod (Populus Romanus). Plebejci su bili slobodni ljudi, ali bez političkih prava. Bavili su se najviše zanatstvom i trgovinom; služili su vojsku. Reformama kralja Servija Tulija poboljšao se položaj plebejaca. Osvajana zemlja u ratovima smatrala se državnom (ager publicus) i dodeljivana je patricijima. Nezadovoljni položajem, plebejci su najavili iseljenje 494. godine pre Hr. Tako su izdejstvovali oslobađanje najsiromašnijih od dugova i ulazak u senat dva plebejska predstavnika, narodna tribuna, koji su imali pravo veta (veto - zabranjujem). Time su mogli da osujete odluke senata koje im nisu odgovarale. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i vrhovni sveštenik (pontifex maximus). Senat je vršio zakonodavnu vlast. Bio je sastavljen od 300 predstavnika rodova (po jedan iz svakog roda). Skupština se održavala po kurijama. Odluke kurijatskih skupština u senatu su proglašavane zakonom. U doba republike počela su velika osvajanja i sticanja rimske prevlasti u Sredozemlju. Stari Rimljani su osvajali najpre susede politikom devide et impera („zavadi ili podeli, pa vladaj“)Rimljani su pokorili Etrurce, a velikim otkupom otklonili opasnost od Gala (Kelta). Gali su, po legendi, zauzeli šest brežuljaka i pokušavali i poslednji, sedmi - Kapitol, kad su naišli na Guske kod Junoninog hrama. Guske su gakanjem probudile branioce Kapitola, koji su la

92

odbranili. Tako je nastala izreka „Guske su spasile Rim“. Tarent je pružio najveći otpor kad mu je u pomoć pritekao epirski kralj Pir s vojskom. Trogodišnji rat je toliko iscrpeo Pirovu moć, da je nakon poslednje bitke zaključio kako bi s još jednom pobedom ostao bez vojske. Tako je nastala čuvena izreka Pirova pobeda. Rimljani su zaratili i s Kartaginom. Vodili su tri punska rata, budući da su Kartaginjane nazivali Punima. U prvom ratu su osvojili Siciliju, a potom je Kartagina, uz ratnu odštetu, predala i Sardiniju i Korziku. U drugom ratu Hanibal je stigao do Rima, pa su njegovi stanovnici šaputali: „Hanibal ante portas“ (Hanibal je pred vratima). Rimljani su pobedili, a Kartagina je sklopila mir pod nepovoljnim uslovima, predajući pobednicima sve posede u Španiji. Marko Porcije Katon, rimski senator, započinjao je i završavao govor u senatu sa „Kartaginu treba razoriti.“ Rimljani su nagovorili Masinisu, numidijskog kralja, da to učini. Senat Kartagine je zatražio dozvolu od Rima za odbrambeni rat. Rim to nije dozvolio; Kartagina je, u Trećem punskom ratu (149-146. godine pre Hr.) nestala sa scene. Rim je zavladao zapadnim Sredozemljem. Rimljani su, posle Punskih ratova, primorali ilirsku kraljicu Teutu na istočnom Jadranu na pokornost, osvojili Makedoniju i starogrčke polise i učvrstili se u Aziji pridobijanjem Pergamske kraljevine 133. godine pre Hr. Rimska republika. Najvišu vlast u Republici imali su centurijske skupštine i senat. Najvišu izvršnu vlast vršila su dva konzula, koja su mogla biti birana jednom u životu na godinu dana. Vojska je bila njihova preokupacija. U ratu je senat odlučivao ko će od dvojice konzula biti šestomesečni diktator. Činovnička zvanja (magistrature) povećavala su se širenjem države (gradski edil, kvestor, cenzor, pretor i konzul). Plebejci su se izborili za pravo izbora u zvanja. Izborom plebejca za vrhovnog sveštenika nestala je podela na plebejce i patricije, 300. godine pre Hr. Osvojene zemlje nazivane su provincijama, kojima su upravljali bivši konzuli u zvanju prokonzula. U njihovom nedostatku, senat je imenovao pretore kao svoje legate. Vojne jedinice (legije) su raspoređivane po provincijama, a kraj njih su locirane kolonije (rimskih građana - činovnika, zanatlija, trgovaca...). Pored rimskih građana, bilo je i saveznika (federati) i stranaca. Robovi su bili bez prava, nazivani oruđem koje govori. Položaj robova je, u suštini, zavisio od volje gospodara i njihovih zanimanja (pisari, rudari, poljoprivrednici, gladijatori...). Kriza Republike je od kraja II veka pre Hr. izazvana razlikom između aristokratije (optimati) i sirotinje, gradske i seoske. Latifundisti, krupni posednici državne zemlje, bogatili su se, a seljaci, čiji je vojni rok trajao i po tri decenije, propadali. Vojnici na kraju službe, veterani, dobijene posede bi prodavali i odlazili u gradove. Tako se povećavala gradska sirotinja. Tiberije i Gaj Grah, braća, pokušali su reformom da reše problem ovih suprotnosti. Trebalo je da se deo zemlje od najvećih posednika podeli bezemljašima. Protivnici reforme su ubili Tiberija. Ustanci robova, od kojih je bio najveći Spartakov ustanak (74-71. godine pre Hr.), produbili su krizu i borbu optimata i populara. Posle odmazde nad popularima, koje je predvodio Gaj Marije, Kornelije Sula je zaveo diktaturu. Protivnika se rešavao proskripcijama i ubistvima. Tri najmoćnija građanina: Gaj Julije Cezar, Gnej Pompej i Marko Kras sklopili su savez Prvi trijumvirat i preuzeli vlast. Cezar je postao konzul i zatim dobio provinciju Galiju. Sedmogodišnjim osvajanjem Cezar je zauzeo celu Galiju, stekao vojničku slavu i veliku popularnost. Pogibijom Krasa i oglašavanjem protivnika Cezara u Rimu, nastala je delikatna situacija.

93

Cezar je odlučio da s vojskom krene na Rim. Od-luka je simbolički izražena: „Kocka je bačena“. Cezar je pobedio vojsku Pompeja, ušao u Rim i preuzeo svu vlast. Sređujući stanje, težio je monarhiji. Senat ga je proglasio doživotnim diktatorom. Pristalice republike organizovale su zaveru i pogubili Cezara u senatu Cezara je nasledio Oktavijan, po volji diktatora, malo poznati mladić, njegov sestrić. Oktavijan je s Markom Antonijem i Markom Lepidom sklopio Drugi trijumvirat, 43. godine pre Hr. Posle okončanja sukoba republikanaca i monarhista, međusobno su se obračunali trijumviri. Marko Antonije, koji je vladao Istokom, po želji kraljice Kleopatre odvojio se od Rima i izazvao rat. Oktavijanova vojska ga je pobedila kod Akcijuma, 31. godine pre Hr. Antonije je pobegao u Egipat i izvršio samoubistvo, a ubrzo i Kleopatra. Egipat je postao rimska provincija. Doba carstva. Oktavijan se vratio sa slavom pobednika u Rim. Građanima je bilo dosta sukoba i ratova. Oktavijan je proglasio Rimski mir (Pax Romana). Od senata je dobio zvanje princeps (princeps senatus - prvi u senatu, prvi među jednakima), pravo na telesnu gardu od deset hiljada pretorijanaca... i naziv Avgust (augustus - uzvišeni), poistovećen s bogom (deifikacija). To je značilo carstvo, ali Oktavijan Avgust nije ukidao ustanove republike, predstavljajući se kao prvi senator. Bila je to neka vrsta monarhije, principat. Oktavijan Avgust je umro 14. godine n. e. Nasledio ga je Tiberije, sin njegove žene Livije iz prvog braka. Tiberije se posvetio vojsci i učvrstio poredak. Nasledio ga je Gaj Cezar Germanik, poznat po nadimku Kaligula. Verovao je da su istočnjačke monarhije idealne države, a omalovažavao republikanske ustanove. Svoga konja je uveo u senat i proglasio ga za senatora. Kada ga je obuzelo ludilo, bio je ubijen. Klaudija, njegovog strica, vojska je dovela na tron. Osvojen je veliki deo britanskog ostrva. Klaudija je otrovala druga žena, Agripina, Oktavijanova unuka, samo da bi obezbedila presto svome sinu Neronu. Neron je posle zavere strahovao od okoline. Progonio je hrišćane, koji su propovedali jednakost među ljudima, što je ugrožavalo poredak u kome su robovi tretirani kao oruđa koja govore. U euforiji ludila, Neron je ubio svog učitelja filozofa Seneku, majku i ženu Zamišljao je sebe velikim pesnikom. Zapalio je Rim da bi se inspirisao za pisanje epa o požaru Troje. Pobegao je iz Rima pred zaverom. Pred neizbežnom opasnošću, tražio je od roba da ga ubije, izgovarajući poslednje reči: „Kakav umetnik umire!“ Za vreme vladavine cara Trajana i cara Hadrijana, Rimska imperija je, obuhvativši i Mesopotamiju, dosegla najveći opseg. Prostirala se na tlu Evrope, Azije i Afrike. Napadi spolja i krize iznutra ukazivali su da je teže održati nego osvojiti imperijalno prostranstvo. Zbog nepriznavanja rimskog građanskog prava stanovnicima provincija, rasla je njihova netrpeljivost prema metropoli. Pojedini gradovi i provincije su uspevali da dobiju prava građanstva i polugrađanstva (kolonije i municipiji). Carevi ilirskog, tračkog, španskog... porekla zalagali su se da izjednače provincije s metropolom. Car Karakala je svim slobodnim stanovnicima Carstva priznao rimsko građansko pravo ediktom 212. godine. Unutrašnje nezadovoljstvo je stišavano u vreme širenja carstva besplatnom podelom žita sirotinji i ulaznicama za cirkuske predstave. Mir je trajao dok je bilo hleba i igara. Dominat (284-474). Car Dioklecijan je uspostavio neograničenu vlast, a republikanske

94

ustanove su izgubile značaj. Bio je to oblik apsolutne monarhije - dominat (dominus gospodar). Uvedena je tetrarhija - vladavina četvorice (dva cara i dva savladara) i provedena administrativna preraspodela Carstva. Verujući da je obezbeđena stabilnost poretka, povukao se s vlasti u svoju palatu blizu rodnog grada Salone (Solin kod Splita). Poljoprivreda je bila u zastoju zbog jeftinog uvoza iz provincija. Robovi nisu imali motiva za proizvodnju, pa su velike površine ostajale neobrađene. Gospodari su oslobađali robove i davali im zemlju u zakup da bi rešili problem. Tako su stvarani kolonati i sistem kolonat. Koloni su tako vezivani za zemlju, najavljujući feudalizam. Konstantin, na zapadu, i Galerije, na istoku, preostali tetrarsi, bili su rivali. Kada je Konstantin postao vladar Carstva, pristupio je reformama. Hrišćani su postali pomirljiviji prema vlasti, propovedajući: „Caru carevo, Bogu Božje“. Konstantin je, procenjujući da bi mogao imati koristi od hrišćanstva, objavio edikt u Milanu, 313. godine, o verskoj toleranciji, kojim ga je izjednačio s drugim religijama. U okviru reformi, tražio je da deca produžavaju zanimanja roditelja. Prestonicu je premestio iz Rima na Bosfor, gde se dodiruju Evropa i Azija. Na temeljima starogrčkog Vizantiona podigao je grad, nazvavši ga po svom imenu - Konstantinopolj. Aristokratiji iz Rima je na tom području dodelio najbolja imanja. Podela Rimskog carstva. Naleti Germana od I veka na Rimsko carstvo pretili su njegovom opstanku Car Teodosije ga je 395. godine podelio na dva dela, Istočno i Zapadno (Pars occidentis i Pars orientalis), i predao vladajući tron dvojici sinova. Granica je išla od Sirmijuma (Sremske Mitrovice), rekom Drinom, preko Budve, Jadrana, Sredozemlja, do reke Kirenaike u severnoj Africi. Zapadno carstvo je romanizovano (primivši jezik, veru, kulturu), a Istočno helenizovano (pod uticajem grčke kulture). Vizigoti su posle osvajanja Rima (410. godine), primivši veliki otkup produžili u Galiju i osnovali državu koja je obuhvatala i deo Pirineja. Bila je to kraljevina Vizigota, prva varvarska država na tlu Rimskog carstva. Vandali su potom prešli s Pirineja u severnu Afriku i tamo osnovali svoju državu. Izgradili su jaku flotu i pljačkali Sredozemlje. Rim su osvojili 455. godine, opljačkali i razorili, tako da su postali simbol za rušilaštvo pod imenom vandalizam. Na jugoistoku Galije stvorena je Kraljevina Burgundija, treća varvarska država na tlu Zapadnog rimskog carstva. Staro središte Carstva premešteno je iz porušenog Rima u Ravenu. Odoakar je s plaćeničkom vojskom sastavljenom od najamnika germanskih plemena, uklonio s trona poslednjeg rimskog cara Romula Avgustula, 476. godine. Bio je to kraj Zapadnog rimskog carstva. Istočni deo Rimskog carstva, pod imenom Vizantija, opstao je do pada Konstantinopolja pod tursku vlast 1453. godine. Balkan od varvara do Rimljana. Balkan su pre rimskih osvajanja naseljavali Tračani, Iliri i Grci. Kelti su prodrli iz Galije, Dunavom, u Panoniju oko 400 godine pre Hrista. Prodor su nastavili prema jugu; nakon poraza protiv Grka kod Delfa, 279. godine pre Hrista, nastanili su se u Maloj Aziji u provinciji po njima nazvanoj Galatija. Singi, keltsko pleme iz saveza Skordiska, osnovalo je u III veku pre Hrista na ušću Save u Dunav grad Singidunum (Beograd). Rimljani su stupili na balkansku scenu uzimajući u zaštitu Gr-ke tokom njihovog sukoba s Ilirima. Ilirska plemena ujedinjena pod Aragonom, proširila su napade i pljačku grčkih kolonija i u vreme kraljice Teute. Rimljani su intervenisali i nametnuli Ilirima ne samo pokornost, nego i plaćanje nameta. Oktavijan je 35. godine pre Hrista krenuo u osvajanje Balkana. Prvo je osvojio Japode, razorio njihov glavni grad Metulum, zatim Panonce (oko Siska), Dalmate i Panoniju do Dunava.

95

Ustanak Desidijata i Breuca (dalmatinsko-panonski) protiv rimskih osvajača trajao je od 6. do 9. godine. Rimski osvajači su uspostavili provincije: Panoniju, Dalmaciju, Meziju, Dakiju, Trakiju, Makedoniju i Grčku. Vizigoti i Ostrogoti su ih pljačkali krajem IV veka i u drugoj polovini V veka. Rimljani su izgradili važne puteve na tlu balkanskih provincija, naročito Via militaris. Kraj puteva su podignuti značajni gradovi: Sirmijum, Singidunum, Viminacijum, Naisus. Carevi Konstantin I i Justinijan su rođeni u Naisusu, Galerije u Gamzigradu (Romulijana felix). Legije cara Trajana, koje su prokopavale put kroz Đerdap i podigle most na Dunavu, o čemu svedoči Trajanova tabla, bile su smeštene u Singidunumu. Religija. Rimljani su prvobitno verovali u duhove, pa im je religija bila animistička. Svaka porodica je imala svoja božanstva (zaštitnike). Decu su štitila 43 boga. Bogovi, čuvari kuće, porodičnog ognjišta, bili su dobri duhovi-penati. Lari su čuvali članove porodice i imovinu. Otac porodice (pater familias) je vršio obrede za vreme praznika. Religija Rimljana se menjala po uzoru na Etrurce i Grke. Vrhovni bog je bio Jupiter, slično grčkom Zevsu, bio je gospodar neba i zemlje i bog munje; Neptun, bog mora, odgovarao je grčkom bogu Posejdonu; Minerva, boginja znanja i mudrosti, odgovarala je Atini; Junona Heri; Apolon je preuzet; Saturn - bog useva i Vulkan - bog vatre i zaštitnik kovačkog zanata, preuzeti od Etruraca; Boga sunca (svetlosti) Mitru Rimljani su preuzeli od Persijanaca. Rimljani su negovali duh verske tolerancije prema osvojenim narodima. Ciceron je to izrazio mišlju da svaka zajednica (grad) ima veru najprikladniju za sebe (Sua cuique civitati religio est). Kultovi iz provincija su prodirali u Rim. Kult Mitre primili su vojnici, a kult Izide - žene. Kult Baha ili Dionisa bio je orgijastičkog tipa, propovedao je čulno uživanje, pa se preneo na stanovništvo. Rimljani su primili hrišćanstvo za vreme cara Konstantina. Školstvo i obrazovanje. Prva znanja deca su sticala u porodici. Roditelji su ih učili čitanju, pisanju i računanju. Prve pouke su bile iz agronomije - s obzirom na to da je poljoprivreda bila glavno zanimanje - i običaja. Zakoni dvanaest tablica su se učili napamet u vreme Republike. UII veku pre Hr. nastupile su promene u obrazovanju. Deca su u sedmoj godini života počinjala sa obrazovanjem, tako što su roditelji angažovali učitelje. Bogati su koristili obično Grke, robove, pedagoge. Prve srednje škole za dečake od dvanaest do šesnaest godina, otvarane su u Rimu, s programom helenističkog obrazovanja. Proučavani su grčka i latinska književnost, gramatika, retorika, filozofija, matematika i agronomija. Govorništvo su vežbali nastupom na forumu, posebno u okviru priprema za advokaturu. Rimsko pravo su proučavali pod nadzorom iskusnih pravnika. Aristokratski sinovi su se usavršavali u filozofskim i retorskim školama u Atini, na Rodosu, Pergamu... U doba Carstva otvarane su škole i u provincijama, u Milanu, Bordou, Bejrutu, Kartagini, Antiohiji... Nauke i filozofija. Od svih nauka, Rimljani su u oblasti prava imali najveće naučno dostignuće. Zakoni dvanaest tablica, objavljeni 450. godine pre Hr., predstavljali su prvi značajan naslov pisanog prava. Razvoj pravne nauke rezultirao je objavljivanjem novih zakona. Od V veka pre Hr. pravnici su objavljivali zbirke zakona. Zbirka građanskog prava Kvinta

96

Mucija Scevole pojavila se polovinom I veka pre Hr. i predstavljala je jedno od poznatijih pravnih dela. Revidiranje zakona je vršeno u skladu s potrebama. UII veku pre Hr. pojavio se udžbenik rimskog prava - Institucije, veliko delo pravnika Gaja. Službenu zbirku zakona je predstavljao Teodosijev kodeks, objavljen 438. godine, koji je bio nezamenljiv sve do pojave celovitog Justinijanovog Zbornika Građanskog prava. Nauka o istoriji je unapređena u doba rimske imperije. Tit Livije je napisao istoriju grada Rima od njegovog osnivanja. Kornelije Tacit je opisao Prvi period Rimskog carstva u delima Anali i Istorija. Gaj Julije Cezar je opisao događaje u kojima je učestvovao u memoarskom delu Galski i Građanski rat. U oblasti filozofije izdvojili su se autori po značaju svojih dela. Lucije Anej Seneka, baveći se stoičkom filozofijom i retorikom, na-pisao je dela: O postojanosti mudraca, O smirenosti duše, O 1nevu... U oblasti prirodnih nauka rimski stvaraoci su se orijentisali na enciklopedijski pristup. Marko Porcije Katon je pristupio izradi pregleda znanja iz medi-cine, zemljoradnje i retorike. Marko Terencije Varon je, izučavajući nauke koje su bile poznate, oslonivši se na saznanja grčkih naučnika, stvorio obimno enciklope-dijsko delo. Ono je poslužilo u srednjem veku za formulisanje „sedam slobodnih veština“. Plinije Stariji je napisao „Istoriju prirode“, koja je, bez obzira na nedostatke, dugo korišćena u Evropi. Lucije Junije Kolumela, agronom iz doba Neronove vladavine, objedinio je znanja Grka, Kartaginjana i Rimljana o poljoprivredi i životu na selu u svom enciklopedijskom delu. Aul Kornelije Celzus je napisao opsežan enciklopedijski priručnik i značajno delo „Medicina“ - vrstu primenjene nauke. Helenistički centri nauke u doba rimske imperije. Najveći centri helenističke kulture u doba rimske imperije bili su Atina i Aleksandrija. Među znamenitijim ličnostima iz sveta nauke bio je Heron, matematičar i fizičar, koji je otkrio princip rada parne mašine, konstruišući točak s pogonom na vodenu paru i primenivši ga u radu vodoskoka. Njegov izum je pao u zaborav, pa se Džems Vat u XVIII veku smatrao pronalazačem parne mašine. Heron je bio veliki izumitelj. Njegova su dela: mehanička lutkarska pozorišta, automat za novac, vodomer, vatrogasna mašina, uljana lampa (sama skraćuje fitilj) instrumenta za posmatranje - sličan teodolitu, mehaničke ptice, fontana orgulje na vodu i na vetar... Ptolomej Klaudije, astronom, matematičar i geograf, objavio je znanja iz astronomije u „Matematičkom zborniku“. Arabljani su ga, pod nazivom „Almagest“, preneli u Evropu. Napisao je „Optiku“ i „Geografiju“, koje su uvažavane do XVI veka. Galen je bio najpoznatiji grčki lekar antičkog doba. Dioskurid je objavio pet dela o lekovima (De materia Medico). Hipatija (370-415) iz Aleksandrije, smatra se prvom ženom koja se bavila filozofijom, matematikom i astronomijom. Bila je voditelj škole filozofije u Aleksandriji, birana ne samo po darovitosti, nego i po skromnosti i lepoti. Najviše uspeha postigla je u matematici i astronomiji. Bila je simbol učenosti i nauke. Pogubila ju je hrišćanska gomila zbog njenog odnosa s gradskim perfektom, paganinom, i zbog bavljenja naukom, koju su hrišćani tada smatrali paganstvom. Umetnost. Početak rimske književnosti je pod grčkim uticajem. Livije Andronik je napisao prvu tragediju na latinskom jeziku i preveo „Odiseju“ s grčkog na latinski kada je bio oslobođen položaja roba u Rimu. Prvi rimski pisci bili su Gnej Nevije, pisao drame, a postao čuven po epu „Prvi punski

97

rat“, i Plaut, koji je pisao komedije; najpoznatija je „Hvalisavi vojnik“. U vreme Avgustove vladavine, njegov prijatelj Mecena materijalno je pomagao darovite pesnike. Ime Mecena postalo je sinonim za sve koji materijalno pomažu umetnike. Najznačajniji rimski pesnici živeli su u Avgustovo vreme: Vergilije, Ovidije i Horacije. Publije Vergilije Maron je napisao „Georgike“, ep o zemljoradnji, i „Eneidu“, po uzoru na „Ilijadu“ i „Odiseju“. Kvint Horacije Flak postao je slavan po delima „Satire“, „Ode“ i „Poslanice“. Publije Ovidije Nazon je poznat po delima „Metarmofoze“ (Preobražaji), „Ljubavna veština“ „Pisma sa Ponta“. Retorika (besedništvo) bila je veoma važna veština koja je učena od detinjstva. Znanje iz retorike bilo je preduslov za državni posao. Posebno su cenjeni senatori koji su lepo govorili u senatu. Najpoznatiji rimski besednici bili su Marko Tulije Ciceron, Gaj Grah i Gaj Julije Cezar. Kvintilijan je bio značajan pisac retorike koji je za govor rekao da je to dar bogova. U arhitekturi su Rimljani nastojali da spoje lepo i korisno. U početku su kopirali Grke, da bi kasnije došli do originalnih rešenja. Tri su osnovne stilske karakteristike rimskog graditeljstva: monumentalnost zgrada, luk i svod. Rimljani su bili originalni u gradnji amfiteatara, vodovoda (akvadukata), carskih palata, mostova (vijadukata), mreže puteva i gradova (s namenom tvrđava i vojnih logora). Procenjivanjem najboljih pravaca, putevi su povezivali gradove na najmanjoj razdaljini. Otuda izreka: „Svi putevi vode u Rim.“ Izgradnja mostova i puteva i snabdevanje vodom bio je zadatak i posao države. Stubovi su bili posebno obeležje rimske arhitekture. Trijumfalne kapije su bili čuveni slavoluci u čast pobednika, vojskovođa i careva. Najpoznatiji je Konstantinov slavoluk, na kome su reljefno i hronološki simbolizovani najvažniji događaji iz vremena njegove vladavine. Avgust je realizovao Cezarove projekte i podigao nove građevine (Žrtvenik mira i Forum), zaključujući da je grad od opeka pretvorio u grad od mermera. Kad su graditelji ovladali gradnjom luka i svoda, bio je podignut prvi amfiteatar u Pompeji 80. godine pre Hr. Koloseum je predstavljao najbolje delo te vrste. Hadrijanov Panteon, izgrađen na temelju izgorelog u požaru Agri-pinovog Panteona, predstavlja monumentalno delo rimske arhitekture. Panteon je 609. godine pretvoren u hrišćansku crkvu. Bazilika cara Maksencija je poslužila kao prototip hrišćanske bazilike. Trajanov stub, delo Apolodora iz Damaska, sadrži 2500 figura s izvanrednim detaljima njegove vladavine. Apolodor je rukovodio gradnjom mosta na Dunavu, koji je povezivao provincije Gornju Meziju i Dakiju. Postao je čuven po Trajanovom forumu slavoluku s Trajanovim stubovima. Skulpture su služile u dekorativne svrhe, kao ukras u kući, vrtu, na žrtvenicima, sarkofazima, slavolucima... Skulpture su najviše dopremane iz grčkih polisa u Rim. Kopiranje grčkih uzora najviše je podsticao car Hadrijan, koji je zbog toga prozvan „grčić“. Vajarstvo, i to portretno, bilo je veoma razvijeno. Portretne skulpture su proistekle iz običaja modelovanja posmrtnih maski. Pronađeni mozaici govore o umeću rimskih majstora. Freske u Pompejima predstavljaju značajnija rimska ostvarenja u slikarstvu. Rimska imperija je bila jedna od najvećih u istoriji. Trajala je oko 1200. godina. Od plemenskog uređenja, preko monarhije i republike, dosegnuto je carstvo. Najveće po opsegu je bilo za vreme cara Trajana (98-117). Prostiralo se na tri kontinenta, od Rajne i Dunava na severu, do Sahare na jugu, i od Atlantika na zapadu do Mesopotamije na istoku. Na tom prostoru je, po procenama, živelo i do 100 miliona ljudi. Rimski carevi su uvideli rizik proširenja zbog siromaštva, podaništva i nekorisnih oblasti necivilizovanih naroda. Odabir delova kopna i vode smatrao se važnim u osmišljavanju imperijalne politike. Moć celine je slavljena i simbolizovana kao „večito carstvo“. Šta je omogućavalo uspon?

98

Osvajanje, ekspanzija i ratovi bili su glavna preokupacija. Veliča se rimska država tezom da je dostigla najvišu tačku organizovanosti, narodni dohodak najvišu cifru, a da je mir podigao svet na nivo bezbednog napretka. S druge strane, konstatuje se da je rimska istorija bila ispunjena ratovima, bunama, borbom za vlast, ustancima, svrgavanjima vladara..., nemoralom...! Požuda za bogatstvom i prezir znanja... bili su prvi pokretači... Propadanjem Rimskog carstva, otkrivene su ključne unutrašnje slabosti, „odlike karaktera moći“. Osmišljena politika i organizovana akcija kojom je orijentisana pokretačka snaga, vodile su usponu. Osvajačkim pohodima uvećavana je teritorija. Na taj način povećavao se broj robova, radne snage i kultivisanih pojedinaca; zemljišni fond države (ager pulicus), porodica (privatna svojina) i kolektivna svojina (ager gentilicus), vojnika; priliv danka, priliv iz plena; povećavao se broj rudnika; povećavao se „veliki i jeftin uvoz“ iz bogatih provincija i „mali izvoz“... Umesto malih parcela stvarane su latifundije, veliki posedi s velikim brojem robova, fenomen rimskih agrarnih odnosa. Najveći vlasnici bili su imperatori i upravljači provincijama. Prihodi od danka i po raznim osnovama slivali su se u Rim, koji je postao finansijski moćan. Rast prihoda je omogućavao smanjivanje poreza i razvoj države, privrede, umetnosti i nauke. Graditeljstvo je imalo obezbeđen dugoročan izvor. Uporedo s osvajanjem teritorije i njene organizacije, izgrađivani su putevi i podizani gradovi. Mreža puteva je mnogo značila za povezivanje svakog dela sa celinom države. Politika „zavadi i podeli, pa vladaj“ imala je efekta u organizovanju vladavine, s razlikama u provincijama u kojima se „kupovala lojalnost“. Rimsko pravo je utemeljavano donošenjem i primenom zakona. Vlast se suočavala s reakcijom javnosti, koju su činili ljudi s političkim pravima. Rimsko umeće je bilo korišćenje nasleđa, u prvom redu grčkih polisa, ali i kultura drugih naroda. Od uzora kretalo se ka originalima i inovacijama. Tokom uspona, manifestovane su negativne posledice. Propadanje seljaka je bilo izazvano dugogodišnjom vojnom obavezom i ratovanjem seljaka. Uvoz jeftinih proizvoda iz provincija „presekao je proizvodnju“. Troškovi vojske i administracije na uvećavanom prostoru rimske imperije pokazali su se velikim izdatkom. Moć se „rasipala“ i opadala. Gaj Marije je bio prinuđen da sprovede reformu i da smanji vojni rok na 16 godina. Siromašni i beskućnici su služili u vojsci iz materijalnih pobuda i pljačke. Vojska je bila stub države, a sa takvim pripadnicima predodređena za građanske ratove. Može li civilizacijski opstati država čiji vojnik pri zauzimanju Sirakuze zakolje Arhimeda!? Položaj robova je bio težak, prema njima se surovije postupalo nego u drugim imperijama. Na velikom tržištu robova u Delosu, dnevno ih je prodavano i po 100.000! S drvenom daščicom o vratu na kojoj su bili osnovni podaci, prodavani su u bescenje. Kupoprodaja je predstavljala unosan posao za vreme vladavine plutokratije (bogataša bez ugleda). Izvan tržišta, sudbina roba je zavisila od gospodara, koji je s njim mogao da učini šta je hteo. Borbe gladijatora s divljim zverima su, bez obzira na užasan prizor, priređivane kao svečanosti za najbogatije. Recept „hleba i igara“ mogao je da je privuče masu cirkuskim predstavama, ali ne i da reši probleme „iz dubine poretka“. Možemo li ovaj rimski koncept komparativno da posmatramo kao daleku preteču masovne kulture industrijskog doba? Socijalno raslojavanje je nosilo višestruke opasnosti: krize, bune, ustanke, ratove... Finansijske manipulacije bile su „usavršavane“, naročito „kvarenjem novca“,

99

smanjivanjem sadržaja metala u kovanom novcu u odnosu na njihovu numeričku oznaku i stvarnu vrednost, što je dovelo do njegovog nestanka u prometu. Bio je to ekstreman primer u monetarnoj istoriji. Dioklecijan i Konstantin Veliki su preokrenuli monetarni haos. Propadanje rimskog carstva počelo je s nedostatkom duhovnog stvaralaštva, i to od vladavine Avgusta do kraja trećeg veka. Gramzivost, podmitljivost, korupcija, ratno varvarstvo, vojno ugnjetavanje, nepoštenje upravljača, lopovluci, blud i pljačke..., vodili su moralnom posrnuću. Izvor „kvarenja“ širio se iznutra. Napadači spolja, makar bili i varvari, samo su iskoristili slabosti imperije u agoniji na prostoru Zapadnog rimskog carstva. Istraživači pronalaze majstore brutalnosti i među Starim Rimljanima. Novija tumačenja ukazuju da je njihovo carstvo bilo podignuto na bogatstvu, krvi i znoju varvarskih naroda. U Rimu je i spomenik Trajanov stub. Na njegovim spiralnim reljefnim ukrasima prikazuju se borbe s Dačanima, koje su Rimljani istrebili. Zlato u Transilvaniji bilo je jedan od razloga nepomirljivih sukoba.

2.8. HRIŠĆANSKA CIVILIZACIJA Hrišćanstvo se javilo na Bliskom istoku, u trokontinentalnom Rimskom carstvu. Poteklo je iz judaizma, sekte Esena, koji su propovedali dolazak Mesije, Božjeg izaslanika i izbavljenje Jevreja. Hrišćanstvo je bilo više od sekte Esena. Hrišćanski misionari su se obraćali svim ljudima univerzalnom porukom o spasenju. Hrišćansko veruju sažima ključne dogme (stavove). Najvažnija je o Isusu Hristu (reč Hristos na grčkom je prevod s hebrejskog reči mesija), ne polubog i polučovek, nego savršen Bog, savršen čovek. Umesto starog ugovora između Boga i Izraela, došao je novi - između Boga i ljudi. Kada hrišćanstvo stupa u starogrčko-starorimski svet odvija se velika smena kultura u istoriji sveta. Bio je to dramatičan susret dva kulturna kruga. Po veri - semitski, po jeziku indoevropski. Srednji vek je na evropskom tlu označen hrišćanskim. Hrišćanstvo, judaizam i islam imaju koren u semitskom kulturnom krugu. Svaka od univerzalnih, monoteističkih religija, jeste soterološka (na grčkom: soter spasilac, soterologija - nauka o spasenju na onom svetu). Hrist, Buda i Muhamed smatraju se spasiocima, mesijama. Hrišćansko učenje je zasnovano na premisama: 1. čovek i svet su puni zla i zato treba težiti boljem, savršenijem životu; 2. spasiti se znači osloboditi se zla, izvora zla, a to su telesna uživanja, čežnje, strasti: „telo je tamnica duše“; 3. milioni ljudi u Rimskoj imperiji bili su oduševljeni idejom izbavljenja; 4. eshatologija - nauka o kraju istorije i sveta, o dolasku strašnog suda ili apokalipse (prema spisu iz Novog zaveta: „Otkrovenje Jovana Bogoslova“). Hrišćanstvo, izvori i tumačenja. Kako je uistinu nastalo hrišćanstvo? Sama pomisao da je poteklo iz sekte izaziva podozrenja i spekulacije. Eseni, sekta iz ogranka judaizma na tlu Rimske imperije, koja je propovedala dolazak Božijeg izaslanika i izbavljenje Jevreja, smatrani su „učiteljima mudrosti“. Koloni, sirotinja i robovi rado su prihvatali njihovo učenje. O Isusu Hristu nema mnogo izvornih podataka. Jevanđelja (grčki: evangelion - radosna, dobra vest) su glavni izvor. Bilo je mnogo svetih zapisa - jevanđelja prvih hrišćanskih opština. Biskup Todor iz Sira je odbacio 200 nekanonskih knjiga koje su kružile njegovom biskupijom, a zadržao samo četiri jevanđelja. Apostoli Mateja, Marko, Luka i Jovan su ih pisali u periodu od 30. do 120. godine. To je kanon hrišćanske crkve.

100

Biblija ili Sveto pismo sadrži Stari i Novi zavet. Biblija je knjiga sa najviše izdanja i prevoda na jezike sveta. Najpotpuniji je latinski prevod s hebrejskog i grčkog originala Vulgata svetog Jeronima iz IV veka. Stari zavet je pisan na hebrejskom jeziku. Sadrži svete spise triju „knjiga“: Petoknjižje, Proroci i Hagiografije. Novi zavet, pisan na grčkom jeziku, sadrži četiri apostolska jevanđelja. Kumranski rukopisi su pronađeni posle Drugog svetskog rata u pećini na obali Mrtvog mora u svicima. Novi zavet, koji je nastao posle njih, obuhvatio ih je kao zapise hebrejskih vidovnjaka. Jevanđelja su zapisi apostola o Isusu Hristu. Apostoli ga nisu videli. Zato se smatra da su to zapisi hroničara verovanja o Isusu Hristu na tlu Rimskog carstva. Šta dokazuje da je Isus Hrist istorijska ličnost? Ima mnogo verovanja, mitova i predanja o Hristu, hrišćanima i hrišćanstvu. Smisao hrišćanstva bio je u ispovedanju vere o skorom nailasku carstva Božijega na zemlji. Hristos je, po predanju i Novom zavetu, rođen u Vitlejemu. Pojavio se prvi put u Palestini 27. godine, kada je najavio carstvo Božje, utemeljio veru i postavio apostole za sveštenike. Tri godine je Hrist propovedao reč Božju i činio mnogobrojna čuda. Jovan Krstitelj je u Jordanu, pre Hristove pojave, najavio Mesiju (spasitelja). Pristalice i sledbenici Hrista su verovali da je Hrist taj mesija, pa su nazvani hrišćani. Hristos je stekao veliki broj sledbenika, zbog čega ga je Pontije Pilat, rimski namesnik u Jerusalimu, okrivio za bogohuljenje i osudio na smrt. Isus je izdahnuo razapet na krstu. Trećeg dana posle smrti je vaskrsnuo iz groba. Hristovi učenici - dvanaest apostola, majka i sledbenici, njih ukupno 120, nastavili su molitve. Posle pedeset dana od Hristove smrti, doživeli su silazak Svetog duha (Duhovi). Jevreji su činili hrišćansku zajednicu (opštinu). Progoni Hrišćana su organizovani u Rimskom carstvu, čije učenje je podrivalo robovlasnički poredak. U Siriji je 35. godine jedan od organizatora progona bio Jevrej Savle. Kada je čuo glas Božji, nedaleko od Damaska, preobratio se u hrišćanina i promenio ime u Pavle. Apostol Pavle je preobratio 5.000 ljudi. Bila je to druga hrišćanska opština u Samariji. Misionarska putovanja je organizovao na Kipar, Korint i Atinu. Uhapšen u Cezariji, tražio je da bude prebačen u Rim jer je imao rimsko građansko pravo. Čekao je suđenje u tamnici za vreme Neronovih progona hrišćana, i pogubljen 64. godine. Apostol Petar, rimski episkop, doživeo je istu sudbinu u cirkusu, na mestu nedaleko od potonjeg Vatikana. Progoni nisu zaustavili hrišćanstvo, koje se širilo Carstvom. Tokom zabrana, hrišćani su ispovedali veru na grobljima i u podzemnim skladištima, katakombama, služeći se simbolima krsta, goluba, jagnjeta, sidra i najčešće ribe, jer je na grčkom ta reč ishtus predstavljala skraćenicu: „Isus Hrist, Sin Božji, spasitelj“. Objedinjavanjem hrišćanskih opština, kojima su upravljali episkopi, stvorena je u II veku hrišćanska crkva. Poglavar hrišćana na zapadu bio je rimski episkop, kasnije nazvan papa (grčki: papas - otac). Na istoku je bilo više centara, s patrijarsima kao najvišim poglavarima. Položaj hrišćana se popravio posle Edikta o toleranciji cara Galerija 311. godine. Dve godine kasnije, Milanskim ediktom cara Konstantina, hrišćanstvo je priznato za religiju. Hrišćanske opštine su povratile imovinu, a episkopi su dobili rang senatora. Prve teološke škole su otvorene početkom IV veka u Aleksandriji i Antiohiji. Aleksandrija je postala centar hrišćanskog učenja i kulture. U njoj je živeo Origen, pisac prvog priručnika o hrišćanskom učenju. Nedelja je, u čast Hristovog vaskrsnuća 321. godine, po zakonu, postala dan odmora. Kako je došlo do promene odnosa rimskih careva prema hrišćanstvu?

101

Ima više pretpostavki i tumačenja. Konstantin je ugledao krst na nebu kao simbol carske crkve? Kritičari pitaju: možda se to odnosilo na sunce? Po drugima, Konstantin je bio sveštenik paganske religije, shvatio da budućnost pripada hrišćanstvu, pa mu se privoleo. Kršten je kao hrišćanin na samrtničkoj postelji. Po trećoj verziji Konstantin je, kao neznabožac (praznoveran) procenio da će carstvo imati koristi od hrišćanstva jer je protiv pagana, i što će svojim učenjem da poboljša moralno stanje rimskog društva. Jednostavno objašnjenje je da je svetskoj imperiji bila potrebna svetska vera (crkva) i obratno. Crkva je širila organizaciju, koristeći pogodnosti Carstva i prevazilazeći rasprave o razlikama u hrišćanskom učenju i misiji. Na Prvom vaseljenskom (ekumenskom) saboru, u Nikeji 325. godine, formulisan je simvol vere, po kome je Hrist „Bog od Boga, Svetlost od Svetlosti, pravi Bog od pravoga Boga, rođen-nestvoren, istovetan s Ocem“ Sabor je osudio Arijevo učenje o trojstvu, po kome Isus Hrist nije istovetan s Bogom, nego samo biće s božanskim moćima. Na saboru je odlučeno o crkvenim praznicima. Hrišćanstvo je u Rimskom carstvu propovedano na hebrejskom i grčkom jeziku, a od 430. godine i na latinskom jeziku. Car Teodosije je 391. godine proglasio hrišćanstvo državnom religijom i odrekao se zvanja vrhovnog sveštenika. Hrišćanstvo je, od začetka do prve svetske religije, prolazilo kroz različite faze. Istorija hrišćanstva ukazuje na pojavu dugog trajanja na velikom prostoru. Prvi period se označava ranim hrišćanstvom. Utemeljenje hrišćanstva kao religije otkrivalo je ne samo teološke, nego i filozofske, sociološke, etičke, političke, humanističke aspekte i vidove civilizacije označene njegovim imenom. Sporna pitanja o hrišćanstvu izazivala su raznovrsne rasprave, borbu, sukobe i stradanja. Hrišćanstvo je otvorena tema za proučavanje. Nalazi izazivaju osporavanja. Najviše tamo gde se susreću vera i znanje, kako misli Žak Derida. Šta je izvorno, a šta preuzeto, prilagođeno, modifikovano? Koreni hrišćanstva su u judaizmu. Rana hrišćanska sekta je nasledila ideju o svetom pismu od judaizma. Povećanjem broja svetih hebrejskih spisa, postavilo se pitanje koje od njih unositi u kanon. Zašto samo četiri jevanđelja - Mateje, Marka, Luke i Jovana? Razlike u sadržaju pojedinih svetih spisa otvaraju nova pitanja. Pomeralo se vreme dolaska carstva Božijeg. Poruka: siromašni u raj, a bogati u pakao, zračila je optimizmom za najveći broj ljudi koji su teško živeli. Čuvena je uteha siromašnih i opomena bogatih: „Kad kamila prođe kroz iglene uši, tada će bogati u raj.“ Misao hrišćana o jednakosti ljudi bila je privlačna za potlačene, obespravljene i ponižene.

102

3. SREDNJOVEKOVNO RAZDOBLJE duhovna i svetovna obeležja civilizacijskih središta Srednjovekovno razdoblje obeleženo je različitostima na civilizacijskim prostorima. Na evropskom tlu je trajalo od V do XV veka, od pada Rimske imperije do renesansne epohe. Kineska, indijska i islamska civilizacija bile su u usponu u odnosu na civilizacije na evropskom i drugim kontinentima. Periodizacija u istoriji je uslovna. Prelaz iz jednog u drugo razdoblje dugo traje i nosi različita obeležja. Neravnomeran razvoj na različitim prostorima izlazi izvan okvira podela na periode. Feudalizam kineske civilizacije prethodi feudalizmu evropske civilizacije mimo podele na stari i srednji vek. Procesi i strukturne promene različito traju na različitim prostorima, praćeni različitim osobenostima. Evropa je od IV do XI veka bila poprište sukoba novodolazećih naroda. Bilo je to vreme provala i velikog civilizacijskog pada. Iščezavao je sjaj antičkog vremena. Neprijateljstva su se rasplamsavala od pustošenja Vizigota do smirivanja Normana, ustaljenja Ugara i potiskivanja islama s Pirineja i Sicilije. Međusobna ubijanja, razaranja, glad i bolesti, prekid saobraćaja i trgovine, nauke, veština, umetnosti, nestajanje učenih i velikih ljudi, zatamnili su sliku starogrčkog i rimskog nasleđa. Srednjovekovna noć je padala na Evropu. Srednjovekovno razdoblje se u istoriografiji posmatra u dve etape (faze, perioda), kao rani (IV-XI) i pozni ili razvijeni feudalizam (XI-XV), čiji su međaši krstaški ratovi u XI veku. U drugom periodu srednjovekovnog razdoblja feudalizam je preovladao i u Vizantiji i slovenskim zemljama. Razvoj je bio obeležen usponom gradova i trgovine, kao i promenama u drugim sferama, načinu života. Postoji i podela srednjovekovlja na tri perioda: prvi, od IV do X veka, drugi od X do XII veka, treći od XII do XV.

3.1. SUSRET ISTOKA I ZAPADA NA PRELAZU EPOHA 3.1.1. Komparacija kultura Budizam je imao veliki značaj za oblikovanje kultura na Dalekom istoku. Iz Indije je prenesen na Kinu, a potom i na Japan. Budizam je bio značajan za razvoj šintoizma - religije Japana. Škola kineskog budizma „čan“ - u Japanu „zen“, imala je snažan uticaj na književnost i slikarstvo između VII i IX veka pre Hrista. Budizam je uticao i na oblikovanje kultura na tlu Burme, Tajlanda, Laosa, Kambodže, Šri Lanke... Kulture na prostoru Bliskog istoka, Severne Afrike i Evrope (stare Grčke) oblikovale su se pod uticajem hrišćanske i islamske religije. Delotvornost njihovog uticaja ogledala se i u nazivu civilizacija: hrišćanska (vizantijska) i islamska. Kulture oblikovane religijskom svešću, predstavljale su duhovni susret Istoka i Zapada u srednjovekovnom razdoblju. Šta pokazuje komparativna analiza orijentalnih religija s hrišćanstvom, judaizmom i islamizmom? Civilizacijske karakteristike objedinjavaju teološke, sociološke i kulturološke osobenosti, u sintetičkoj sublimaciji Brajana Vilsona, uz potrebu da se izuzeci posebno protumače. 1. Za razliku od orijentalnih religija, judaizam, hrišćanstvo i islam, koje ćemo označiti kao tri religije, smatraju sebe za jedinu pravu religiju. Svaka od struja u hrišćanstvu isto to

103

tvrdi za sebe. 2. Orijentalne religije se odlikuju tolerantnošću prema drugim religijama i filozofskim školama i pravcima. Kao da je što veći broj religija bio poželjan na Istoku. Jevreji i hrišćani su proganjali druga božanstva. 3. Hrišćanski monoteizam je nastojao da sebe prikaže kao univerzalnu religiju, iako je hrišćanska religija spoj teško pomirljivih elemenata i premisa. 4. Hrišćanstvo je Evropi donelo civilizaciju, a budizam se u Indiji, Kini i drugde prilagođavao visokocivilizovanim zajednicama (društvima). 5. U orijentalnim religijama formulisanje koherentnog intelektualnog sistema postavki nisu isključivani različiti izvori mudrosti. 6. U svetu orijentalnih religija najbitniji je odnos emocije i intelekta. U hrišćanstvu, posebno u protestantizmu, bitna je intelektualna preokupacija. Emocionalno usmerenje je snažnije u istočnim kulturama, nego na zapadu. Na evropskom tlu zapadna religija je propisala forme izražavanja emocija, odbacujući ples, erotiku, stimulanse i sve što vodi u ekstatička stanja, kao neprimerena liturgiji, dok je sve to opstalo na indijskom tlu. 7. U islamskoj kulturi je potpuna nepodeljenost religijskih i političkih ustanova; paralelizam crkve i države u hrišćanskim zemljama... U budizmu je religija potpuno odvojena od države.

3.2. DVA KULTURNA KRUGA EVROPSKOG CIVILIZACIJSKOG IDENTITETA indoevropski i semitski Evropska civilizacija ima dva korena. Po jeziku - indoevropski i po veri - semitski. Prodorom hrišćanstva u grčko-rimski svet odvijao se plodotvorni susret kultura. Isus Nazarećanin, Jevrej, pripadao je semitskom kulturnom krugu, a grčko-rimski svet indoevropskom kulturnom krugu. Indoevropljani su poticali sa širokog prostora, a svi su govorili indoevropske jezike. U Evropi su svi jezici indoevropskog porekla, izuzev finsko-ugarskih i baskijskog. Većina indijskih i iranskih jezika isto tako pripada indoevropskoj porodici jezika. Praindoevropljani su živeli 2000. godina pre Hr. u kavkasko-kaspijskoj oblasti. Selili su se na širokom prostoru od Indije do Skandinavije i od Španije i Britanije do Rusije. Nastanjivanjem na novom prostoru, tokom mešavina njihove kulture sa starosedelačkim, održali su jezik i religiju. Stare indijske Vede i starogrčka filozofska dela, kako objašnjava Justejn Gorder, napisani su na srodnim jezicima. Osim jezika, bliske su im bile i misli, religije, mitologije, umetnosti, osobito književnost, ciklično shvatanje istorije... Zato se govori o jednom istom kulturnom krugu. Semiti, koji potiču s Arabijskog poluostrva, i koji su se proširili na velike delove sveta, pripadaju drugom kulturnom krugu. Judaizam, hrišćanstvo i islam potekli su iz semitskog kulturnog kruga. Stari zavet i Kuran su napisani na srodnim semitskim jezicima. Sve tri religije zastupaju misao da postoji samo jedan bog. Njihovo shvatanje istorije je istovetno - linearno. Jerusalim, večni grad, je versko središte za pripadnike judaizma, hrišćanstva i islama. Hrišćanstvo se, posle prodora u grčko-rimski svet, razvijalo tokom hiljadugodišnjeg srednjovekovnog razdoblja u miru i sukobima, koji su ispunili dramatično poglavlje istorije sveta.

3.3. SEOBA I SUKOBI NARODA - Začeci evropske civilizacije 3.3.1. Huni i Germani

104

Seoba naroda na evropskom tlu je trajala od završetka IV veka do X veka. Glavni prolaz bio je na prostoru od Urala do Kaspijskog jezera. Tu su plemena i narodi vekovima prodirali iz Azije u Evropu. Huni (mongolsko-turansko pleme) tu su prošli 375. godine. U isto vreme iz srednje Evrope su nadirala u Aziju germanska plemena: Goti, Ostrogoti i Vizigoti. Njihov sudar je predstavljao početak velikog kretanja naroda na interkontinentalnom prostoru. Prolaz je nazvan „Vrata naroda“. Huni su pljačkali teritorije Zapadnog i Istočnog rimskog carstva. Najveći uspon su dosegli pod vođstvom Atile, koga su protivnici nazvali „Bič božji“. Centar hunske države bo je u Panoniji, blizu Kikinde. Posle smrti Atile, hunska država se raspala. Sukobi naroda su određivali vladavinu na prostranim teritorijama. Huni su pokorili i zavladali Ostrogotima; Vizigoti su zaposeli rimsku provinciju Donju Meziju, a, posle pobede nad carem Valensom kod Jedrena, zauzeli i Rim 410. godine. Germanska plemena su u V veku na tlu Zapadnog rimskog carstva proglasili Vizigotsku kraljevinu (429-711), Vandalsku kraljevinu (429-534), Kraljevinu Burgundiju (443-534); na britanskom tlu su Angli, Sasi i Jiti pokorili Kelte, dok su starosedeoci Briti zaposeli severni deo Galije, po kojima je kasnije nazvana Bretanja. Galiju su potom naselili Franci, pokrenuvši se s ušća Rajne i stvorivši Franačku državu, pod vođstvom Hlodoveha (481-511). Hlodoveh je bio rodonačelnik dinastije Merovinga, nazvane po legendarnom vođi Franaka Merovehu. Franačka vlast u Galiji je osnažila kada su stanovnici preobraćeni u hrišćane. Avari, tursko-mongolsko pleme, prodrlo je iz Azije u Evropu i naselilo Panoniju, slično ranije Hunima. Langobardi su pod njihovim pritiskom prešli na Apenine, pa je po njima taj deo nazvan Lombardija. Langobardska kraljevina je okončala tako što ju je kasnije osvojio Karlo Veliki i pripojio Franačkoj državi. Slabljenjem vrhovne vlasti, Franačka država se raspala na tri dela. Bilo je to „doba lenjih kraljeva“, kada su njihove uloge preuzimali čelnici dvora - majordomi. Karlo Martel (715-741), majordom, obnovio je jedinstvo franačke države. Uspeo je da odbrani državu od napada Arabljana 732. godine, koji su nadirali s Pirinejskog poluostrva. Pipin Mali je nasledio tron od majordoma Martela. Prvo je odbranio Rim od Langobarda, ispunivši zahtev pape, a posle se, uz papin blagoslov, proglasio kraljem franačke države, umesto vladara Hilderiha III, i osnovao dinastiju Karolinga. Odbijajući uporne Langobarde, Pipin Mali ih je najzad predao u „nadležnost“ papi 756. godine. Tako je, pod vođstvom pape, nastala papska država, a nana njen svetovni vladar. Slovenska plemena su se pokrenula u periodu od V do VII veka s prostora Istočne i Centralne Evrope u potrazi za novim staništima. Među Slovene su se potom doselili Bugari (679) i Mađari (896). Normani su u iseljeničkom talasu krenuli iz Skandinavije krajem IX veka. Deo se naselio na tlu severne Francuske, koji je po njima nazvan Normandija. Vikinzi, njihov drugi ogranak, naselili su se na Islandu. Kasnije, oko 1.000. godine, preko Grenlanda, dospeli su do severne Amerike. Varjazi, treća grupa Normana, rasprostrla se na prostoru od Baltika do Crnog mora. Normani su označili kraj velike seobe naroda.

3.3.2. Karlo Veliki (768-814) - „Zapadno evropsko carstvo“ Karlo Veliki je bio jedan od najvećih vladara u srednjovekovnoj istoriji. Čovek od akcije, po biografu Ajnhardu. Osvojio je Langobardsku kraljevinu, Bavarsku, Slovene u Karantaniji i Avare u Panoniji. Bio je pobednik u najvećem ratu - protiv Avara. Na poprištu Panonije, posle sukoba nije bilo tragova ljudskog staništa. Plen je bio veliki. Zaplenjeno je zlato koje su Avari opljačkali od pokorenih naroda. Avari su posle poraza nestali sa scene, a njihov kraj je

105

simbolizovan u izreci: „Izginuše kao Avari“. Tokom ratova sa slovenskim plemenima (Ljutića, Lužičkih Srba i Čeha) stvarao je pogranične grofovije na njihovim teritorijama. Nije bio uspešan u ratovima s Arabljanima na Pirinejskom poluostrvu. Papa Lav III je krunisao Karla Velikog za cara 800. godine. Vizantijski car Mihailo I ga je priznao za cara mirom u Ahenu 812. godine. Franačkoj državi je po sporazumu pripao veći deo Apeninskog i Balkanskog poluostrva, a Vizantiji Venecija, ostrva u severnom Jadranu, južni deo Apenina, gradovi Zadar, Trogir i Split, kao i južni deo Jadrana. Pod vlašću Karla Velikog bio je veliki deo teritorija današnje Francuske, Nemačke, Švajcarske, Holandije, Belgije, Italije i Austrije. Tajna uspešne vladavine Karla Velikog mogla bi biti u tome što je znao šta ne zna i što je umeo da konsultuje savetnike koji su to znali. Najduže je živeo u Ahenu, u dvoru, s kapelom i prestolom, među građevinama koje je podigao po ugledu na one iz vremena Justinijanove obnove Rimskog carstva. Franačko carstvo su, u duhu Verdenskog ugovora, 843. godine podelili unuci Karla Velikog na tri dela: Karlu Ćelavom je pripao zapadni deo carstva, Ludvigu Nemačkom istočni deo, a središna oblast Lotaru I, koji je bio car.

3.3.3. Zapadnoevropski feudalizam Franci su kao osvajači oduzeli polovinu zemlje od domaćeg galo-rimskog stanovništva u okvirima Zapadnog rimskog carstva. Na ostatku poseda starosedeoci seljaci i koloni su obrađivali zemlju. Novodoseljeni su živeli u duhu franačkih zakona, a starosedeoci podvojeno, po rimskim zakonima. Merovinzi su svoje pravo zasnovali na rimskom pravu. Franci su bili slobodni seljaci i nisu plaćali porez, odazivali su se u rat po vojnom pozivu, nabavljajući oružje i opremu. Kralj je svake godine vršio smotru vojnika okupljenih na skupovima, nazvanim majske skupštine. Naslednom deobom poseda stanovništvo je osiromašilo i nije moglo da podmiruje vojne izdatke. Zato je deo crkvenih imanja raspodeljivan vojnicima na korišćenje, pod imenom beneficijumi (dobročinstva). Karlo Veliki je reformisao upravu i podelio zemlju na grofovije, koje su dodeljivane kao beneficije članovima porodice i pripadnicima svite, grofovima, kneževima, vojvodama. Svi su oni polagali zakletvu kralju i obezbeđivali i vodili vojnike u rat. To su bili kraljevi vazali (vasus - sluga), a kralj njihov senior. Najviši su predstavljali plemstvo, koje je imalo svoje vazale, niže plemstvo, ritere, kako bi se efikasnije upravljalo prostranijim teritorijama. Riteri su u srednjem veku predstavljali osnovnu snagu vojske. Pretvaranjem beneficijuma u nasledno dobro, nazivano feudom (posedom), na kome su radili kmetovi (seljaci), stvaran je poredak - feudalizam. Feudalci su preuzimanjem zemlje od slobodnih seljaka povećavali broj kmetova. Dažbine su opterećivale kmetove, nazivane rentama: radna renta - kulučenje tokom meseca na imanju feudalaca; naturalna renta - davanje dela proizvoda, novčana renta - plaćanje poreza u novcu. Crkva je raspolagala velikim posedima, na kojima su isto tako radili kmetovi. Zemljoradnja i stočarstvo su predstavljale osnovne grane naturalne privrede. Stanovništvo je u najvećem broju stanovalo u selima. Veće naseobine su stvarane oko crkvenih središta. Vladari su se selili s dvorovima s imanja na imanje, pa države nisu imale glavni grad. Na uzvišenjima i istaknutim mestima na imanjima od IX veka vladari i plemići su podizali zamkove. Svaki feud je proizvodio sve što je bilo potrebno za život. Postojale su „putujuće zanatlije“ za složenije poslove. Trgovina se odvijala u lokalnim okvirima, i to razmenom viš-ka proizvoda na crkvenim praznicima, na vašarima, na raskršćima, kraj crkava i

106

manastira. Mali broj trgovaca je iz mediteranskih centara dopremao so, začine, svilu, oružje i raritetne proizvode. Plemstvo se osamostaljivalo, što je vodilo cepanju država na grofovije, kneževstva i vojvodstva. Feudalci su osvajali jedni drugima posede, a ratovi su ispunjavali svakodnevni život srednjovekovnih ljudi. * * * Nasilje i kultura na tlu nekadašnjeg Zapadnorimskog carstva. U vreme Velike seobe pljačkom i razaranjima rimskih gradova stradala je kultura antičkog sveta. Plamen i bes varvara pretvarali su u pepeo monumentalna dela, čitave biblioteke, ne spoznajući u njima „dar bogova u ljudskom nadahnuću“, nego zlo pagana. Hrišćanska crkva je uspela da sačuva mali deo nasleđa, uz crkvena i neznatan broj svetovnih dela. Sveštenstvo je širilo misiju opismenjavanja. Rana hrišćanska književnost u spisima crkvenih otaca imala je uzore u sačuvanim antičkim delima. Ambrozije, Avgustin i Jeronim svojim delima stvorili su teorijsku osnovu zapadnog hrišćanstva. Ambrozije je od rimskog činovnika postao episkop Milana, stekavši popularnost kao propovednik i tumač Svetog pisma (Stari zavet). Aurelije Augustin (354-430), bio je episkop u rimskoj severnoj Africi. Njegovo učenje o predestinaciji (predodređenosti) i naslednom grehu inspirisalo je Lutera i Kalvina, protestantske reformatore. Značajna su mu dela „O Božjoj državi“ (De civitate Dei) i „Razgovor sa samim sobom“. Slavi se kao Sveti Avgustin. Jeronim (346-40) je bio monah, pustinjak i teolog. Njegov prevod Biblije jedini je koji priznaje rimokatolička crkva. Benedikt iz Nursije je bio učeni monah. Podigao je manastir Monte kasino, južno od Rima, i napisao „Pravilo“, po kome se upravljalo sveštenstvo. Osnovao je monaški red nazvan benediktinski. Benediktinci su bili hrišćanski misionari, prepisivali su rukopise, popularisali su crkvene knjige i romaničku umetnost. U manastirima, kao središtima kulture, sticalo se obrazovanje u ranom srednjem veku i učio latinski jezik, na kome se obavljalo bogosluženje. Otvarane su radionice (skriptorijumi) za prepisivanje i umnožavanje knjiga. Najveći skriptorijumi su bili u opatijama u Korbi kod Amijena i u svetom Martin Turumu. Od sredine VIII veka od prepisivanja se razvijalo izdavaštvo. Književnost je bila zastupljena prepisivanjem hrišćanskih klasika u skriptorijumima. U arhitekturi su kopirani uzori slavnog starogrčkog nasleđa. U slikarstvu je preovladavala iluminacija jevanđelja i rukopisa. Na Karlovom dvoru u Ahenu, okupljeni učeni ljudi osnovali su visoku školu, akademiju za decu plemića. Najznačajniji stvaraoci bili su Ajnhard, biograf Karla Velikog, i Pavle Đakon, pisac „Istorije Langobarda“. Karolinška renesansa je bila plod različitih uticaja, s malo ili nimalo originalnih ostvarenja.

3.4. OD STARORIMSKE KA VIZANTIJSKOJ CIVILIZACIJI 3.4.1. Pad Rimske imperije i uspon Vizantije

107

Padom Rima 476. godine središte Rimskog carstva je premešteno u Vizantion. Carstvo je pokušavalo da produži život, ali je civilizacija doživela kraj. Za početak vizantijske civilizacije uzima se proglašenje Vizantiona novim Rimom od strane cara Konstantina 330. godine. Carstvo se održalo do 1453. godine. Vladalo je trinaest dinastija. Bilo je to vreme Velike seobe naroda. Vizantija se suočavala s državama i narodima, od persijskih, islamskih, slovenskih, germanskih do onih koji su iščezli. Održala se od najvećeg obima Rimskog carstva do svođenja na grad i njegov pad. Stubove poretka su predstavljale administracija, vojska, diplomatija, trgovina i vera. Vizantija se u civilizacijskom smislu može posmatrati i kao nastavak Rimskog carstva. U kulturnom i religijskom pogledu kao nastavak stare Grčke i pohrišćenje. Na velikom delu „ostatka“ evropskog kontinenta u vreme Vizantije, tokom ranog srednjovekovnog razdoblja dominirali su sukobi i seobe naroda. Bio je to civilizacijski pad sve do XI veka. Pojavom turkoidnih plemena Seldžuka iz srednje Azije na područjima na kojima je opadala moć kalifa i njihovim prihvatanjem islama nastaje promena. Halif proglašava seldžučkog poglavara - sultana „kraljem Is-toka i Zapada“. Seldžuci potiskuju Vizantince iz Male Azije. Šire svoju teritoriju. Prvi se sukobljavaju s krstašima. Najavljuju vladavinu i moć trokontinentalnog Otomanskog carstva u XIV veku. Arabljani su začeli islam, iako su bili bez civilizacijskih tradicija. Muhamedanci su se susretali s nasleđem (staroegipatsko, staro-grčko, starorimsko) i persijskom, kineskom, indijskom i vizantijskom kulturom. Primali su, razvijali i prenosili vrednosti, naročito iz sfere nauke, filozofije, umetnosti, u riznicu civilizacija. Na zapadnom delu Rimskog carstva franačka moć se širila uporedo s prijemom hrišćanstva. Rimski biskup se okrenuo franačkim vladarima, udaljavajući se od Vizantije. Dokumentom je regulisano da predstavlja vrhovnu vlast nad svim drugim biskupima. Duhovna vlast je uzdignuta nad svetovnom. Hrišćanstvo se proširilo na velikom prostoru. Vera je prožimala život ljudi srednjovekovnog razdoblja. Crkva je predstavljala središte organizovanja i institucionalizovanja odnosa ljudi, podvojenih feudima. Izrada ugovora u Strazburu, 842. godine, na nemačkom i francuskom jeziku, između dva unuka Karla Velikog, označava i postojanje dva naroda. Feudalizam se začeo iz rimskog nasleđa i germanskog institucionalnog iskustva ratničkih grupa. Deljenjem imanja, po običaju i normativnoj regulativi, rascepkanost je postala odlika feudalizma. Od plemena su nastajali narodi ustaljivanjem i organizovanjem života na samoodržavanim područjima u obrisima država. Promene u XIII veku najavljivale su rađanje nove civilizacije. Kriza. U IX veku nastupila je kriza. Kuga je od 1348. godine usmrtila veliki deo stanovništva. Pojedini gradovi su prepolovljeni „crnom smrću“. Procenjuje se da je kuga odnela dve trećine žitelja Evrope. Glad je takođe povećala stopu smrtnosti. Umesto dotadašnjeg ukupnog rasta stanovništva, došlo je do demografskog pada. Bez obzira na evropske gubitke, procenjeno je da se svetsko stanovništvo udvostručilo između 1000. i 1500. godine (od 253 do 461 milion stanovnika). Krizu su produbljavali i produžili međuzavisni činioci (demografski, politički, ekonomski, klimatski), različito manifestovani na pojedinim teritorijama, sve do XVI veka, kada je počeo veliki razvoj. Teške posledice su imale klimatske promene (zahlađenje i produžavanje zimskog perioda), socijalni nemiri, pobune seljaka, ratovi, povećanje cena, smanjenje nadnica, pad trgovine... Od svih sukoba, najduže je trajao Stogodišnji rat između Engleske i Francuske (13381453).

108

3.5. VIZANTIJSKA CIVILIZACIJA Tri su stuba vizantijske civilizacije: starogrčko (helenističko) nasleđe, starorimska organizacija (uprava) i hrišćanstvo.

3.5.1. Vizantija - Istočno rimsko carstvo Vizantija je dobila naziv po Vizantionu, staroj grčkoj koloniji i gradu, podignutom na Bosforu pre Hrista. Stanovnici Vizantiona su se nazivali Romejima (Rimljanima), a zvanično ime zemlje bilo je Romejsko carstvo. Car Konstantin je 330. godine podigao na mestu starog - novi grad, nazvan Konstantinopolis (Konstantinopolj). Bila je to nova prestonica Rimskog carstva, „novi Rim“. Sloveni su ga nazvali Carigradom. Novi osvajači, Osmanlije promenili su mu ime u Istanbul. Podizanje grada se uzima za nastanak države Vizantije. Ona je nastala kasnije, Teodosijevom podelom Rimskog carstva 395. godine. Vizantijski carevi su se smatrali naslednicima Zapadnog rimskog carstva posle njegove propasti. Car Justinijan (527-565) je uspeo da ga obnovi u znatnom delu, osvojivši Vandalsku i Ostrogotsku kraljevinu, kao i deo vizigotskih Pirineja. Ponosno je konstantovao da je „Sredozemno more opet postalo rimsko jezero“. Uspesi Justinijana su se ogledali ne samo u osvajanju, nego i u podizanju građevina i utemeljenju države. Za to su bili zaslužni i vojskovođe Velizar i Narzes, čuveni pravnik Tribonijan, kao i njegova odvažna žena Teodora. Carica Teodora se usprotivila Justinijanu da se odrekne vlasti kad je u Carigradu, 532. godine, izbio ustanak „Pobeda“ (Nika). Velizar je umirio pobunjenike, usmrtivši oko 30.000 ljudi. Teodora je cinično izjavila: „Purpur je najlepši mrtvački pokrov“. Justinijan je pokrenuo izradu „Zbornika građanskog prava“, na kome su radili pravnici kao reformatori prava. Bilo je to uistinu veliko delo. Posle smrti Justinijana, Carstvo se smanjilo; Langobardi su zauzeli severni deo Apenina, Vizigoti veliki deo Pirinejskog poluostrva, Sloveni veliki deo Balkana, Persija teritorije u Aziji. Car Iraklije (610-641) bio je novi veliki vizantijski vladar. Proveo je reformu uprave i uveo „tematski sistem“. Teme su bile vojno-administrativne oblasti, kojima su, u ime cara, upravljali stratezi. Većinu stanovništva su predstavljali slobodni seljaci (stratioti), koji su plaćali porez i služili vojsku. Odbrana je održala Carigrad 626. godine pred opsadom Avara i Slo-vena. Car Iraklije je dopustio da se među Slovenima, Srbi i Hrvati nasele na delovima Balkanskog poluostrva koje su zaposedali. Pred kraj njegove vladavine Arabljani su zauzeli Siriju i Palestinu. Osvajački pohod Arabljana je posle Iraklijeve smrti trijumfalno nastavljen zauzimanjem Egipta, potom Kipra, Rodosa i Krita, ugrožavajući i Carigrad. Lav III (717-741) bio je osnivač sirijske dinastije. Jedan građanski rat je utihnuo, drugi potpirio. U Siriji se upoznao s islamom i judaizmom, koji zabranjuju prikazivanje ljudskog lika u bogomoljama i protive se ikonama. Uklanjanje ikone Hrista iznad dveri carske palate naredio je 726. godine, što je ogorčilo stanovništvo, a izvršioce usmrtilo. Bio je to početak dugotrajnog građanskog rata (726-843), označenog kao ikonoborstvo ili ikonoklazam. Sukobi su okončani kada je, 843. godine, Sveti sinod proglasio poštovanje ikona zakonitim. Vizantija je od kraja VIII veka vodila veliki broj odbrambenih ratova protiv Arabljana, Bugara, Rusa..., Samuilovog carstva, gubeći moć dominantne sile. Tokom vladavine cara Vasilija II Makedonca (976-1025), stabilizovana je vizantijska

109

država. Feudalizacija Vizantijskog carstva počinje od IX veka, kada nastaje plemstvo, obezbeđujući visoke položaje. Od seljaka je otkupljivalo zemlju i pretvaralo ih u kmetove (zvani parici) do XI veka. Tada je u Vizantijskom carstvu preovladao feudalizam. Jačanjem plemstva, slabila je država, finansijska i odbrambena moć. U vojsku su iznajmljivani Anglosasi, Germani, Romani, Normani, Varjazi, Alani i Pečenezi. Vizantion je vremenom postao veliki grad, trgovačko i kulturno središte u kome se mnogo gradilo. Oko milion stanovnika je živelo u njemu kad je postao veći od Bagdada. Zvanični jezik u Vizantiji bio je grčki. Vizantijsko pravoslavlje se širilo, naročito pokrštavanjem Rusa. Za vreme vladavine Vasilijevih naslednika teritorije su gubljene, Carstvo je propadalo. Normani su osvojili južni deo Apenina i Siciliju, Ugri Beograd (1064), Pečenezi prodrli u grčke oblasti, Turci Seldžuci u Malu Aziju i ustanovili (1077) Ikoniski sultanat (Rum). Car Aleksije Komnin (1081-1118) uspeo je da odbije Normane i povrati uticaj u istočnom Sredozemlju uz pomoć Venecije. Zauzvrat je Venecija dobila povlašćeni položaj u trgovini s Vizantijom i bila oslobođena poreza. Manojlo I Komnin (1143-1180) odbio je učešće u Drugom krstaškom ratu, što ga je koštalo gubitka južnog dela Apenina. Raspad Vizantijskog carstva otpočeo je tokom vladavine dinastije Anđela (1185-1204). Krstaši, a posle njih muslimani, osvajali su njegove teritorije. Predvodnici Četvrtog krstaškog rata su osvojili i divljački opljačkali Carigrad 1204. godine i na vizantijskom tlu osnovali svoje države. Propale su značajne vrednosti, spaljivani su vredni rukopisi, uništavane freske; metalne statue su prerađivane u oružje i oklope...četiri bronzana konja s carigradskog hipodroma prenesena su u Veneciju... Krstaši su osnovali Latinsko carstvo na vizantijskom evropskom tlu, koje su činili: Carigrad, Trakija, obale Mramornog mora i severo-zapadni deo Male Azije; Solunsku kraljevinu: Solun, deo Makedonije i Tesalije; Atinsko vojvodstvo: poluostrvo Atika i Beotija; Kneževina Ahaja: Peloponez: Veneciji je pripao deo Carigrada i Krita. Za obnovu Vizantijskog carstva borili su se Epirska despotovina i Nikejsko carstvo u Maloj Aziji. Vojska Nikejskog castva je 1225. godine prinudila krstaše da napuste Malu Aziju, pa je Latinsko carstvo svedeno na Carigrad i okolinu Epirski despot je uništio Solunsku kraljevinu 1224. godine. Nikejski car Mihailo VIII Paleolog (1258-1282) pobedio je epirskog despota i krstaše i ovladao Trakijom i Makedonijom, oslobodio Carigrad i obnovio Vizantijsko carstvo. Okruženje je bilo neprijateljsko: Tatari u južnoj Rusiji, Mongoli i Turci u Maloj Aziji, Ahajska kneže-vina na Peloponezu, Srbija i Bugarska na severu... Car Mihailo i sveštenstvo priznali su papu za vrhovnog poglavara hrišćanstva i tako osujetili pripremani napad Karla Anžujskog, kralja dveju Sicilija. U tome se ogledala diplomatska veština Vizantije. U duhu tog priznanja potpisana je Unija u Lionu, 1274. godine, koja je izazvala podele. Novi nana je odbacio Uniju 1281. godine. U XIV veku su građanski ratovi i ekspanzija Turaka zapretili opstanku Vizantije. Osman je ujedinio turske državice, a njegov sin Orhan je 1326. osvojenu Brosu pretvorio u prestonicu. Mala Azija je 1300. godine bila turska. Jovan Kantakuzin je, uz pomoć Turaka, zaposeo Trakiju i carski presto. Sporazumeo se s maloletnim Jovanom Paleologom (1341-1391) da vlada 10 godina, a posle da preda presto. Mlečani su nagovorili Jovana da pogazi dogovor. Usledio je građanski rat, u kome je Kantakuzin, uz pomoć Turaka, pobedio. Carstvo je bilo pred padom. Posle bitke na Marici (1371), Vizantija je postala vazalna država. Carstvo nije više postojalo kao celina, već su njegovi delovi bili podeljeni članovima carske porodice. Vladari su, mimo ponosa, molili Zapad za pomoć u borbi protiv Turaka. Odgovor je predstavljao ucenu, jer je pre upućivanja pomoći traženo priznanje Unije.

110

Jovan Paleolog je primio katoličanstvo u Rimu i prihvatio Uniju, ali se tome usprotivio patrijarh. Pomoć je tražio i Manojlo Paleolog (1391-1425). Kao darovit i obrazovan vladar, dočekivan jek: najvećim počastima u Rimu, Parizu, Londonu, ali od pomoći - ništa! Car Jovan je verovao da će Zapad pomoći Vizantiju u borbi za opstanak. Na saboru u Firenci 1439. Unija je prihvaćena. Bilo je regulisano i napisano na grčkom i latinskom da pravoslavni zadrže svoj obred. Mitropolit Marko Eugenik je bio protiv. U Carigradu je Unija odbačena. Luka Notaris se oglasio rečima. „Više volim da vidim usred Carigrada turski turban, nego latinsku mitru.“ Sultan Mehmed Osvajač je 7. aprila 1453. otpočeo opsadu Carigrada. Car Konstantin Dragaš - Paleolog (1449-1453) je organizovao odbranu sve do 29. maja 1453. godine. Hiljadugodišnje Vizantijsko carstvo je okončano. Sultan je preneo prestonicu u Carigrad, promenivši mu ime u Istanbul. Odlike Vizantijske civilizacije prepoznaju se u spektru raznolikosti od 330. do 29. maja 1453. godine. Šta je u fokusu kulturne tipologije Vizantije? Ljudi i njihov način življenja. Ceremonije (taksis - grčki - ceremonijalne procesije, red i poredak) su odslikavale istovremeno tipologiju vizantijskih ljudi i strukturu i red poretka. U povorci je svako imao svoje mesto u okviru svoje grupe: nosioci insignija, starešine civilnih i vojnih vlasti...na kraju car (straže i evnusi). Povorka se kretala kroz okupljeni svet: među pripadnicima gradskih vlasti prestonice, činovnicima, notarima, učiteljima, trgovcima, zanatlijama, lekarima, advokatima, vojnicima, seljacima, plaćenicima, siromasima, robovima, prezrenima... Horovi su pevali pesme u čast vladara, “božjeg namesnika na zemlji“ ... Car, po stizanju do Svete Sofije, ulazi u Veliku crkvu, prima pozdrave patrijarha i učestvuje u liturgiji. Po izlasku, deli okupljenima zlato, posebno siromasima, jer se „pod odrpanom odećom mogao naći i Hristos“. Poredak na zemlji je prikazivan kao da liči na nebeski poredak. Moglo se promeniti mesto u njemu, ali ne i sam poredak. Carstvo je verovalo da je Bog gospodar svega. Bog ga je zato i čuvao. Plaćanje poreza je bila obaveza u smislu potčinjenosti caru, a izbegavanje je bilo jednako počinjenom grehu. Siromasi su bili pošteđeni poreza, jer su živeli od milosrđa. Nasleđe kasne antike, rimska tradicija i hrišćanstvo učestvovali su u nastajanju Vizantijske civilizacije. Rimsko carstvo se uzdiglo zajedno s Hristom! Hipodrom i Sveta Sofija su bili simboli prevazilaženja dualizma rimskih iskustava i hrišćanstva. Svest ljudi o pripadnosti Vizantiji održavala je Carstvo na Istoku, za razliku od propasti Carstva na Zapadu. Vizantinci su proučavali nasleđe, posebno posvećeni književnosti i vojničkoj obuci. Vladar se okretao štitovima, ostavljao nakratko književnost, samo u vreme dok bi trajala opasnost od napada varvara s istoka ili zapada. Od latinske kulture, koja je stizala na istok od Justinijanovog vremena, najveći uticaj su imali pravo i jezik. Autentični karakter vizantijske kulture tvorili su kasnoantički paganski i hrišćanski helenizam. Prelom u odnosu na zapad dogodio se u vreme napada Latina na Konstantinopolj, kada su krstaši otkrili svoje lice varvara., uprkos suza ražalošćenih muza. Vizantinci su, s ponosom, branili sjaj starogrčke i starorimske civilizacije. Vizantija je bila svet predstava, razmetanja...igara, svečanosti, liturgija, fascinacija...Ljudi su se pitali kako lije tek na nebu, kad je ovako na zemlji! Verovalo se u izbavljenje i uspon kroz služenje božjim namesnicima. Veličanstvena scena cara na tronu je doživljavana i kao zamišljani korak ka raju. Vizantijski poredak je bio poredak suprotnosti i ekstremnih razli-ka, pre svega, javno izloženog bogatstva i siromaštva. Naspram izobilja i luksuza, prosjaci su tražili dar da ne bi okončali najgorom smrću od gladi. Filantropija je bila oličena u milosrdnim kućama. Prizori svetaca, bezumnih u Hristu, otkrivali su užasne ljudske sudbine. Sveti Andrija Jurodivi je trpeo nezamislivu hladnoću, prezir svih; „gradski dečaci su ga

111

tukli, vukli po zemlji, šamarali bez milosti, ili su mu vezivali uže oko vrata i tako bi ga usred dana vodili po gradu, ili su mu lice mazali mastilom i ugljem.“ Nasuprot milosrđu, okrutnost se odlikovala i jezivim pojedinostima. Ni carevi nisu bili zaštićeni od iživljavanja euforične gomile, poput sudbine Mihaila V i Andronika I Komnina. Predskazanja su bila brojna, između ostalih i s političkim refleksom. Kraj Vizantije se predskazivao i kao kraj sveta. Hijerarhija poretka je podrazumevala poštovanje nadređenog, sve do vrha lestvice: činovnika i monaha - cara, a cara - Boga. Podređivanje hijerarhijskom vertikalom odozdo prema gore prouzrokovalo konformizam u načinu razmišljanja i u ponašanju Vizantinaca. Podražavanje modela bio je ideal kome se težilo u Vizantiji, po ugledu na cara, koji je podražavao Hrista. Pojedinac je mogao da unese nešto od svog obrasca ponašanja u opšti hijerarhijski model. Potčinjavanje Bogu, caru...je predstavljalo način života. Slobodno tržište je kontrolisala država, a pohlepa za bogatstvom je osuđivana. Zadovoljstvo sopstvenim imetkom bilo je najbolja solucija, čak i za one koji su živeli u bedi. Filantropijom su ublažavane nedaće siromašnih i bolesnih. Car Aleksije je podigao poseban grad - „grad nesrećnih“. Zahvaljujući filantropiji, carevi su lakše pridobijali podanike. Osnovu obrazovanja je predstavljao tradicionalizam. Pismenost je bila važna. Simbol je predstavljao sveti Vasilije, koji je deci crtao slova po pesku. Konformizam i tradicionalizam su predstavljali utočište za nesigurnog pojedinca u vizantijskom svetu. Od VI veka su zatvarane nasleđene škole. Po Justinijanovoj volji i Platonova Atinska akademija. Glavne su postale monaške škole. Škole u Carigradu su obrazovale činovnike za rad u državnoj službi. U IX veku dolazi do poleta u školstvu. U Carigradu je osnovana Visoka škola, koja je predstavljala istovremeno centar za proučavanje nauka. Škola je prerasla u Carigradski univerzitet, koji je okupio vodeće umove kao što su bili Leon i Fotije. Književnost i istoriografija uporedo su se razvijale u Vizantiji, bez oštre granice. Prokopije je bio značajan istoričar. Napisao je „Istorikon“, u kome je prikazao Justinijanove ratove; u „Tajnoj istoriji“ predstavio je Justinijana kao demon cara, igračke u rukama cirkuske igračice, carice Teodore. Georgije Pisida, đakon Svete Sofije, pored istorije, bavio se istovremeno i književnošću. U vreme ikonoborstva hroničari su preuzeli primat istoričara. Najpoznatiji su bili Teofan i patrijarh Nićifor. Jovan Damaskin je u delu „Izvor saznanja“ predstavio osnovne hrišćanske dogme. Delo je inspirisalo recepciju Aristotela na zapadu. Damaskinovo najpopularnije delo bilo je „Vaarlam i Joasaf“. U spisu „O građevinama“ opisani su najznačajniji građevinski poduhvati. Patrijarh Fotije je tvorac „Biblioteke“ (Miriobiblon), zbornika prikaza dela najznačajnijih pisaca iz filozofije, politike, medicine, prava, vojske... Justinijanov Zbornik građanskog prava (Corpus iuris civilis) predstavlja jedan od dragocenih izvora pravnog sistema. Car Vasilije I je, na osnovu Justinijanovog Zbornika, sastavio zbornike Prohiron (građansko i javno pravo) i Epanagoga. Lav VI je objavio zbornik građanskog, kanonskog i javnog prava pod imenom Vasilike, na grčkom jeziku, pa je u Vizantiji bio u najširoj primeni. Vizantijska kultura je imala veliki uticaj na slovenske narode i zemlje, kao što su i oni unapređivali i razvijali vizantijsku kulturu u dugom procesu uobličavanja narodnih i nacionalnih kultura. Arhitektura i graditeljstvo su bili u velikom usponu u vreme Justinijanove vladavine. Carigrad je iz temelja obnavljan, u široj okolini je opasan dvostrukim bedemima sa preko 200 kula. Posle Kineskog zida, oni spadaju u najveće građevine na svetu. Bile su velika inspiracija za zamkove u XI i XIII veku. Crkvenu arhitekturu reprezentuju crkva Svete Sofije (Aja Sofija) u Carigradu i Sveti Vital (San Vitale) u Raveni.

112

Izrada ikona (grčki: slika) je činila slikarstvo. Najranije ikone su nastale u VI veku, u manastirima na Sinaju i koptskim manastirima u Egiptu. Teme su bile: Hrist, Bogorodica i svetitelji, od kojih najviše Jovan Krstitelj.

3.6. KRSTAŠKI RATOVI Turci Seldžuci su u XI veku napali Vizantiju i osvojili Jerusalim. Vizantijski car Aleksije I Komnin pozvao je papu i zapadne vladare da se zajedno suprotstave seldžučkim napadačima. Papa Urban II je u Klermonu, 1095. godine, pozvao vernike u rat za oslobođenje Hristovog groba. Vernici su odgovorili: „Bog to hoće“. Na poleđini odeće vernicima je bio ušiven znak krsta, kao simbol pohoda. Papa ih je blagoslovio. Krstaško ratovanje je počelo. Prvi krstaški rat je trajao od 1096. do 1099. godine. Krstaši predvođeni vojvodama Bujonskim, Tuluskim i Boemundom, položili su zakletvu caru Aleksiju u Carigradu i krenuli ka Jerusalimu. Posle osvajanja Antiohije, Bejruta, Tira i Akre, opsedali su i osvojili Jerusalim 1099. godine. Na osvojenom prostoru su osnovali države: Jerusalimsku kraljevinu, Kneževinu Antiohiju i grofoviju Edesu i Tripolis po zapadnoevropskom uzoru. Drugi krstaški rat (1147-1149) je počeo zbog gubitka grofovije Edese. Neuspeh u ratu i odvajanje od Vizantije primorali su krstaše na povratak, među kojima je bilo mnogo nedostojnih pohoda. Bernar, izaslanik pape koji ih je regrutovao, predvideo je dvostruku korist njihovim slanjem u rat: „Evropa se raduje što će ih izgubiti, a Palestina što će ih dobiti; korisni su na dva načina: i svojim odsustvom odavde, i svojim prisustvom tamo“. Treći krstaški rat (1189-1192) je izbio zbog zauzeća Jerusalima od strane muslimanskog vojskovođe Saladina. Tri moćna evropska vladara, nemački car Fridrih I Barbarosa, francuski kralj Filip II Avgust i engleski kralj Ričard poveli su svoje vojske u oslobođenje Jerusalima. Barbarosa je stigao do Carigrada i, produživši pohod, utopio se pri prelazu reke Kalikadnos 1190. godine. Filip se vratio s pohoda, a Ričard je vodio rat sa Saladinom. Nazvan je Lavlje srce. Zbog situacije u Engleskoj bio je prinuđen da zaključi trogodišnje primirje. Hrišćani su stekli pravo da posećuju Hristov grob u Jerusalimu, pod uslovom da su bez oružja. Četvrti krstaški rat (1202-1204) počeo je na zahtev pape Inoćentija III. Bonifacije Monferatski i Balduin Flandrijski su doveli krstaše u Veneciju. Troškovi transporta su obezbeđeni tako što su krstaši preoteli Zadar od Ugarske i predali ga Veneciji. Krstaši su uzeli učešće u borbama za vizantijski presto. Podržani od Mlečana, osvojili su i opljačkali Carigrad; na evropskom delu Vizantije osnovali su Latinsko carstvo, Solunsku kraljevinu, Atinsko vojvodstvo i Kneževinu Ahaju. Dečji krstaški rat (1212) je izazvan praznoverjem da samo bezgrešna deca mogu osloboditi Hristov grob u Jerusalimu, posle neuspešnih pokušaja krstaša. Na hiljade dece je okupljeno iz središnih franačkih (francuskih i nemačkih) oblasti. Da li je u istoriji bilo veće zloupotrebe dece? Kontigent dece koji je dospeo do luke u Marselju preuzeli su trgovci robljem na svojim brodovima i prodali ih u Aleksandriji. Put grupe dece preko Alpa bio je stradalnički. Po stizanju u Brindizi, episkop ih je ubedio da se vrate kući. Na putu povratka, seljaci su ih preuzimali za sluge, a devojčice su preusmerene u javne kuće u Rimu! Ratovi krstaša dugo su trajali, naročito manjih razmera. Ideja oslobođenja Hristovog groba bila je samo primamljiv povod. Luj IX Sveti u Tunisu porazom je okončao ratovanje krstaša. Zemlje krstaša su preuzimali muslimani do kraja XIII veka, stanovništvo je velikim delom stradalo ili je pretvarano u roblje.

113

Za odbranu krstaških poseda i svetih mesta osnivani su viteško-monaški redovi. U Jerusalimu je osnovan jedan od najstarijih redova od strane čuvara bolnice Svetog Jovana za stare i bolesne hodočasnike, koji su nazvani jovanovci ili hospitalci. Red templara (hramovnici) osnovan je radi zaštite hodočasnika na putu od morske obale do Jerusalima. U Pruskoj su tevtonci (nazvani po Nemcima - Tevtoni), stvorili svoju državu i krenuli u osvajanje slovenskih zemalja. Slični ratovima krstaša, pokretani su ratovi protiv bogumila u Bosni, protiv albižana, katara i drugih jeresi u Francuskoj, kao i protiv Pomeranskih Slovena, Rusa, Turaka... Trgovci iz naprednih gradova trgovali su s muslimanima, zbog čega je izostala njihova podrška krstašima. Tokom krstaških ratova intenzivirani su dodiri kultura i civilizacija Evrope i Azije. Trgovina je proširena, što je ubrzalo razvoj gradova, privrede i feudalnog poretka. Venecija, Đenova i Piza najviše su napredovale u vreme krstaških ratova. Moć Vizantije je opadala, a na svetski tron su se uspinjale islamska i evropska civilizacija.

3.7. ISLAMSKA CIVILIZACIJA Islam je nastao na tlu Arabije, na najvećem poluostrvu na svetu. Beduinska plemena su krstarila retko naseljenim arabijskim prostorom sa svojim stadima. Zbog pustinjske klime najviše su gajene kamile. Beduini su bili mnogobošci i veoma heterogeni u verskom pogledu. To je onemogućavalo stvaranje države. Hrišćanske i jevrejske kolonije su naseljene do VII veka. Tvorac islama bio je Muhamed (570-632). Rodio se u Meki, u plemenu Korejš. U šestoj godini je ostao bez roditelja, pa ga je očuvao stric Abu Talib. Kad je odrastao, zaposlio se kod bogate udovice Hatidže. U dvadeset petoj godini oženio se njome i preuzeo njene poslove. Tokom poslovnih putovanja od Jemena do Sirije upoznao je više religija: hrišćanstvo, judaizam, budizam..., mnogobožačke religije arabljanskih plemena, naročito one s elementima monoteizma. Na osnovu njih začeo je novu veru - islam. Muhamed se tokom svake godine osamio i određeno vreme posvetio meditaciji u pećini na brdu Hiral kod Meke. U 610. godini, navodno, javio mu se Arhanđel Gavrilo (anđeo Gabrijel), otkrio mu „pravog Boga“ - Alaha i rekao mu da to objavi ljudima. Muhamed se nagodio s emisarima iz Jatriba o prihvatanju njegovog učenja, koje do tada nije bilo prihvatano. Jastrib je postao verski centar pod imenom Medina. Preseljenje Muhameda i njegovih sledbenika iz Meke u Medinu (na arapskom - hidžra), 622. godine, smatralo se najvažnijim za njegov uspeh. Zato se ta godina uzima za početak računanja vremena u muslimanskom kalendaru. Muhamed je dao novi izraz hodočašću svetilištu u Ka’bi (Ćabi), u kome je postojao crni kamen, poistovećivan s Alahom. Misija Muhameda propovedanjem vere bila je orijentisana na ujedinjenje arapskih plemena. Nova religija je pružila odgovore na pitanja koja je postavljao život, od moralnih, političkih, pravnih, ekonomskih, do verskih. Muhamed je uvideo da su anomalije gradskog života, zapostavljanje starog plemenskog Boga Alaha i idolatrijski običaji karakteristični za kulture zasnovane na trgovini, prouzrokovali razjedinjenost. Sličnost Muhameda s jevrejskim prorocima uočavana je u proglašavanju napuštanja Jehovinog kulta glavnim uzrokom propasti zemlje. Sličnost Muhameda s Isusom Hristom bila je u tome što je on Jevreje upućivao na pravu veru njihovih otaca. Muhamed se razlikovao od Hrista, polubožanskog bića (sinteza Svetog duha i ovozemaljske, telesne majke) zato što je bio ovozemaljsko biće. Stvorio je državu zasnovanu na

114

islamu, poput „Božje države“ svetog Avgustina. Muslimanska zajednica, s centrom u Medini, bila je u sto vreme i verska i državna zajednica. Svetovno i versko su delovi celine. Muhamed je sa svojim pristalicama presretao trgovačke karavane i oduzimao im blago. Ujedinjeni Arapi, predvođeni Muhamedom, osvojili su Siriju i Egipat, delove severne Afrike, prodrevši do španske i francuske obale. Vojska francuskog kralja Martela ih je zaustavila na francuskom tlu, a vojska cara Justinijana porazila ih je u Vizantiji. Arapi su živeli u okolini osvojenih gradova jer nisu mogli da se prilagode načinu života u sredinama s drugačijom kulturom. Islam je, iako inspirisan nasleđem, uobličavan kao autohton pogled na svet. „Islam“ znači potčinjavanje vernika Bogu, predavanje Božjoj volji i uspostavljanje mira. Islam je jedinstven, Bog se ne „razlaže“ na trojstvo (Oca, Sina i Svetog duha). Postoji razlika između koncepta islama i crkvene organizacije i konfesionih pravila. Islam se zasniva na Kuranu (reč znači: čitanje naglas; sveta knjiga, sveti spisi) i Muhamedovoj sunna (implicira neku vrstu kulta predaka, običajno pravo, tradiciju, utaban put, plemensko pravo). Kuran ~ izvor vere, dopunjava se kazivanjima (hadisima - koja se odnose na Muhamedove izreke i predanja). To je sveti spis (114 poglavlja), teorijski opus, dopunjavan i razrađivan tokom vremena; preveden je na više od 40 jezika; najveće je intelektualno ostvarenje islama i islamske civilizacije. Islam je izložen u Kuranu, određen je dogmama: 1) verovanje u postojanje jednog Boga, Alaha, 2) verovanje u anđele, 3) verovanje u svete knjige, 4) verovanje u Alahove poslanike, 5) verovanje u kraj sveta, 6) verovanje u predodređenje svega (predestinacija), 7) verovanje u uskrsnuće mrtvih. Konfesionalna pravila: 1) Šehada - ispovedanje vere da nema Boga osim Alaha i da je Muhamed Alahov poslanik. 2) Molitva: a) lična molitva, sprovodi se individualno, svaki musliman (osim dece i bolesnih), religijski čist, pet puta u toku dana: u zoru, u podne, posle podne, predveče i uveče; b) zajednička molitva je petkom u podne u džamiji (mošeji - mesto klanjanja i stožer društva), hramu muslimanskog bogosluženja ili liturgije; džamija je uvek otvorena, ne samo za molitve, nego i za meditacije i učenje; propovednica (minbar) je mesto na kome se izgovaraju proglasi ne samo verske nego i političke i društvene prirode. unutrašnjost džamije je bez ukrasa zato što se veruje da se Bog ne može simbolima, slikama i kipovima prikazati. 3) Hodočašće (hadž); musliman u toku svog života trebalo bi da poseti bar jednom Meku i Medinu i poseti Prorokov put; oni koji ne odu, mogu to da povere u svoje ime ili testamentom drugima; hodočašće dostiže vrhunac za vreme velikog praznika žrtvovanja, Kurban-Bajrama. 4) Post je u devetom mesecu muslimanske godine (za sve, osim za stare i bolesne) zove se Ramazan, u toku meseca posta od jutra do večeri svi se uzdržavaju od jela, pića i seksualnih odnosa; svinjsko meso i alkohol nisu dozvoljeni za unošenje u organizam vernika. 5) Zekat - finansijski prilog koji se daje državi (zajednici) od strane njenih pripadnika. Sveti zakon islama je šerijat, koji sledi iz Kurana i sunna. Propoveda se da će protivnici Boga biti kažnjeni na ovom i na onom svetu Posle smrti odlazi se u raj ili pakao. Musliman može imati četiri venčane žene i više nevenčanih (konkubina). Najznačajniji praznici u islamu su: Kurban-Bajram, Uraza-Bajram, Melvud. Za vreme Kurban-Bajrama nekad su žrtvovane ovce, koze, krave ili kamile, a u novije vreme ovan. U islamu nema svešteničke hijerarhije niti autoriteta, nema sabora ni koncila. Uleme su učenjaci, oni koji znaju, teolozi ili pravnici, koji tumače verske spise Kurana u

115

džamiji ili školi. Islamu je bliska ideja mesije, kao što je Isus u hrišćanstvu, ili Buda u budizmu. Veruje se u velike ličnosti imama i mahdija, poistovećivanih s „arapskim mesijom“, o kome se propovedalo posle Muhamedove smrti. Kuran je kodifikovan u vreme vladavine Muhamedovih naslednika - halifa. Prvi put nekoliko meseci posle Muhamedove smrti, 632. godine, za vreme Abu-Bakra. Drugi put za vreme Osmana, od 644. do 665. godine. Treći put, početkom VIII veka, kada se islam diferencirao na dve struje. Suniti su sledbenici Osmana. Šiiti su disidentska grupa halifa Alije. Dele se na više grupa, od kojih je najpoznatija duodecimalski šiiti. Verovalo se da je posle Muhamedove smrti bilo dvanaest imama, da dvanaesti nije umro i da se očekuje njegov povratak na kraju vremena. Različita tumačenja islama su produkovala raznovrsne struje islama. Među najpoznatijim je sufizam (suf - vuna), od kraja VIII veka. Većina sufista je nosila vunenu odeću, simbolizujući želju za ispošćenjem i ispaštanjem, s obzirom na to da je pobožnost pronađena u siromaštvu. Organizacioni oblik sufizma su derviški redovi (derviš - siromah). Slušanjem poezije i muzike („vremenskih umetnosti“) verovalo se u ekstazu, dodir s Bogom. Smatra se da je sufizam analogan misticizmu i monaštvu u hrišćanstvu, taoizmu Čuanga Cea i đainizmu u Indiji. Pravoverni halifi koje su ispovedale sunitizam bile su zamenjene 661. godine na tlu zapadne Arabije prvim dinastičkim halifatom Omajada. Njeno uporište je bilo na sirijskom tlu. Islamsko carstvo se proširilo na istoku do Indije i Kine, na zapadu do Atlantika i Pirineja. Nova dinastija Abasida je premestila sedište u Bagdad. Potresi unutar carstva doveli su do njegovog cepanja. Pojavile su se nove dinastije na tlu Maroka, Egipta i Tunisa. Persijske dinastije su u X i XI veku bile nosioci renesanse u kulturnom životu islamskog življa. U XI veku javljaju se Turci kao nova snaga u srednjoistočnom islamu. Porodica Seldžuka stvorila je novu političku instituciju univerzalni sultanat, u cilju da vlada sunitima. Turci su bili novi osvajači, širili su se od Male Azije i dalje na indijskom potkontinentu. Na velikom prostoru izdvojilo se više centara. Osmansko carstvo se širilo posle osvajanja Konstantinopolja 1453. godine. Memlučki sultanat prostirao se na tlu Egipta, Palestine i Sirije. Pripojen je Osmanskom carstvu 1516-1517. godine. Iran, treća velika islamska država, stvoren je u XVII veku. Četvrti centar nastao je na tlu severne Indije. Dve države islamizovanih Mongola - Hanat Zlatne horde, u južnoj Rusiji, i Čagatajski hanat, u srednjoj Aziji, predstavljale su peti centar, koji je kasnije pripao Rusiji. U Anadoliji je, nakon raspada Seldžučkog sultanata, stvoreno više malih država. Najznačajnija je bila Osmanska kneževina na zapadu Anadolije, koja je postala moćno trokontinentalno carstvo. Sultan Mehmed II je 1453. godine zauzeo Konstantinopolj, pokušavajući da poveže dva kontinenta, Aziju i Evropu, i dve civilizacije - islam i hrišćanstvo.

3.7.1. Srećna Arabija - Arabljani, Saraceni, Arapi... Na Arabijskom poluostrvu, najvećem na svetu, na kome su živeli semitski narodi, nema podataka o postojanju organizovanih država do VII veka. Na retko naseljenom prostranstvu krstarila su beduinska plemena sa stadima. Zbog pustinjske klime, najviše su čuvane kamile, korišćene za prenos tovara, trgovačke karavane, hranu (meso i mleko), izradu odeće i obuće (koža i dlaka). Osim kamila, gajene su ovce i koze, kao i konji u oazama. Vođe plemena su imale titule šeika ili emira. Na jutozapadnom delu Poluostrva podignut je grad Jemen. Rimljani su ga zbog bogatstva nazvali Srećna Arabija (Arabia Felix). Stanovnici Jemena su se obogatili trgovinom mirisa (tamjan i mirisne smole).

116

Karavanski put, koji je išao preko visoravni Hedžasa do mediteranskih luka, nazvan je „Put mirisa“. Trgovina se odvijala i na relaciji Crveno more - Indija. Područja na kojima su tekle reke privukla su stanovnike da se tu nasele. Njihov pogled na svet bio je mitološko-htoničan. Važio je kult prirode, obožavanje svetog kamena i drveta. Najstarije plemensko božanstvo Hubal postalo je cilj hodočašća, pa je vremenom nazivano Alahom (skraćenica arapske reči al-(i)-lah - svemoguć). Na delu Poluostrva stvarane su prve hrišćanske i jevrejske kolonije. Tako su ostvareni prvi dodiri kultura. Razmenom njihovih vrednosti inspirisao se i Muhamed, tvorac islama. Promene su nastupile tokom VII veka. Ratovi i borbe iznutra odvojili su stanovništvo od obrade zemlje i uticali na premeštanje karavanskog puta ka iranskoj visoravni. Život arapskih plemena bio je sve teži, a gradovi siromašniji. Ujedinjeni Arapi su pod Muhamedom osvojili veliko prostranstvo, dospevši do franačkih i vizantijskih granica. Zbog autohtonih odlika svoje kulture i civilizacije, nisu mogli da se adaptiraju na uslove pokorenih zemalja, pa su živeli vojnički u predvorju osvojenih gradova. Muhamed je poslednji put bio u Meki na hadžiluku 632. godine i uskoro umro. Nasledio ga je Abu Bekr, otac jedne od njegovih žena, jer nije imao muško dete. Kako Proroka nije niko mogao da zameni, potonji vladari su imali titulu halifa, što je značilo zamenik, država se zvala halifat. Bekrova osvajanja vizantijskih oblasti produžio je Omar, drugi Muhamedov tast. Na istoku je osvojena persijska država Sasanida. Verovali su da su pobede došle od Alaha. Strujanja unutar islama pretila su rascepom. Tako je došlo do odvajanja šiita i sunita. Dinastija Omejada (661-750) preselila je prestonicu u Damask i preduzela osvajanja na istoku sve do Kine i Indije, i na zapadu, pokorivši vizigotski deo Pirinejskog poluostrva i prodrvši do Poatjea u Franačkoj državi. Normani su ih potisnuli s južnog dela Apenina sredinom XI veka. Arabljansko društvo je doseglo viši nivo razvoja tokom vladavine Omejada. Pokorenima su davali široku autonomiju, uz obavezu plaćanja poreza. Kako su muslimani plaćali porez samo radi izdržavanja vojske, to su pokoreni prelazili u islam. Za vreme ustanka u Mesopotamiji vlast je preuzela dinastija Abasida (750-1258). Bagdad je postao nova prestonica. Raspad ovog kalifata počeo je cepanjem i stvaranjem samostalnih država. Abdurahman je osnovao 756. godine emirat, kasnije proglašen halifatom, sa sedištem u Kordovi. Poslednji njegov ostatak, emirat Granada, opstao je do 1492. godine. Persijske dinastije su tokom X i XI veka postale centri „persijske kulturne renesanse“. Halife su bile samo verski poglavari kada su Turci Seldžuci 1055. godine osvojili Bagdad. Turci su predstavljali treći etnički element u srednjoistočnom islamu. Porodica Seldžuka ih je vodila osvajačkim putem. Da bi ovladala sunitima, ustanovila je univerzalni sultanat. Islamsko carstvo se širilo tokom turske dominacije preko srednjoazijskog prostora i indijskog potkontinenta. Tokom XI veka u Maloj Aziji su sledbenici Seldžuka osnovali novu muslimansku državu. Mongoli, neznabožački narod, u osvajačkom naletu iz jugozapadne Azije, zauzeli su i razorili Bagdad 1258. godine, što je bio kraj Bagdadskog kalifata. Posle mongolskih osvajanja bilo je više centara u islamskom svetu. Osmansko carstvo, u svojim trokontinentalnim razmerama, bilo je najveće, nastalo osvajanjem Konstantinopolja 1453. godine. Turci su u Anadoliji posle raspada Seldžučkog sultanata stvorili više manjih država. Osmanska kneževina, na zapadu Anadolije, vremenom je postala moćna imperija. Drugo središte je Memlučki sultanat u Egiptu, Palestini i Siriji, koji je 1516-1517. pripao Osmanskom carstvu. Iran je bio treće veliko islamsko središte; država stvorena u XVII veku. Četvrto središte je u severnom delu Indije, a peto na tlu dveju država islamiziranih Mongola,

117

Hanat Zlatne horde - u južnoj Rusiji, i Čagatajski hanat - u centralnoj Aziji, kasnije pripao Ruskom carstvu.

3.7.2. Tumačenja islama Islam je monoteistička, svetska religija, osnov kulture i civilizacije sve brojnijih vernika, s preko 1,3 milijardu ljudi na planeti. Temelj islama su Muhamedovo učenje i dela, Kuran (koran - čitanje, recitovanje) - Sveta knjiga, i sunna (kult predaka, običajno i plemensko pravo, tradicija i utaban put). Sveti zakon islama je šerijat, koji sledi iz Kurana i sunna. Kuran se proširivao kazivanjima (hadisima), Muhamedovim izrekama i delima, predanjima, razradama i doradama, tako da predstavlja bazične izvore šerijata i najveće intelektualno ostvarenje islamske kulture. Islam, kao religija, zasnovan je na verovanju u jednog boga, Alaha, jedinstvenog. Alah se ne razlaže na sveto trojstvo (trojedinstvo), kao u hrišćanstvu, na Oca, Sina i Svetog duha. Teološki smisao islamske religije je obnova pravog monoteizma, objavljen ranije Mojsiju, Davidu i Hristu. Muhamed je ovozemaljsko biće koje je otkrilo istinu Boga Alaha. Isus je polubožansko biće, sinteza Svetog duha i ovozemaljske, telesne majke, pa se za njega vezuje natprirodno uskrsnuće. Za razliku od Hrista, Muhamed je u svom životu stvorio državu teokratske vladavine, istovremeno versku i svetovnu zajednicu Bilo je to u duhu ideje o Božjoj državi svetog Augustina. Za religiju kao oblik svesti je suštinsko verovanje u transcendentno, u natprirodno, što je iznad stvarnosti, a ne u znanje, činjenicu, u proverljivo, dokazivo i opovrgavajuće. Crkva je institucija, organizacija, zajednica vernika, koja u skladu sa svojim pravilima samoopredeljenim ljudima omogućava ispoljavanje slobodno izabrane vere kao jedine prave. Kakve razlike postoje između religija i crkava? Kakav je odnos duhovnog i svetovnog? Evo jednog od sažetih zapažanja, umesto opširnih odgovora: „U Rimu je Cezar bio bog; u hrišćanstvu su vlast delili Bog i cezar; u islamu Bog je cezar, a vođa muslimanske zajednice njegov izaslanik na zemlji“. Islam, izložen u Kuranu, polazi od pet dogmi (pravila u koja se ne sumnja): 1) verovanje u postojanje jednog Boga, Alaha; 2) verovanje u anđele; 3) verovanje u svete knjige; 4) verovanje u Alahove poslanike; 5) verova-nje u kraj sveta; 6) u predodređenje svega (predestinacija); 7) verovanje u uskrsnuće mrtvih. Musliman, kao vernik, dužan je da poštuje konfesionalna pravila u svom duhovnom i svetovnom životu, pet stubova islama: šehada, molitva, hodočašće (hadž), post i zekat.

3.7.3. Civilizacijske odlike, islam i kultura Fundamentalizam se zasniva na potrebi obnove izvornog učenja islama kao sinteze verskog i civilizacijskog koncepta. Fundamentalisti misle da su odstupanja od izvornog islama dovela do njegove propasti nakon njegovog nekadašnjeg velikog uspona. Oštrica je usmerena protiv kolonijalnih sila koje su zaposele islamski prostor. Ideja je objedinjavanje i ekspanzija islamskog sveta u duhu panislamizma. Fundamentalizam kao pokret u islamu ima više različitih orijentacija; od konzervativne, koja se javlja među zastupnicima afirmacije postojećeg stanja u islamskom svetu, do radikala, koji ga osuđuju, kritikuju druge religije i odbacuju zapadnu civilizaciju. Islam, od svoje pojave kao religije u VII veku, prolazio je kroz različite faze do naših dana. U ranom periodu, prvi muslimani, Arabljani, susreli su se s bogatim kulturnim nasleđem, od sumersko-vavilonskih i persijskih..., do grčko-rimskih vremena. Intelektualni i umetnički darovi inspirisali su muslimansku kulturu od njenog začetka. Njeno širenje obezbeđivano je

118

osvajanjem teritorija. Musliman je postajao onaj ko je ispovedao islam i služio se arapskim jezikom. Arapski osvajači su organizovali izučavanje jezika i Kurana u novoosvajanim oblastima. Masovno u najvećim gradovima, kao u Basri i Kufi. Poezija je bila „kraljica arapske književnosti“. Značajan pravac arapske književnosti predstavljala je i istoriografija, koja vodi poreklo od zapisivanja hadisa. Predmuslimanska književnost bila je dugo uzor za omajadske i abasidske pesnike. Nova vremena su donela inovacije. Bašar ibn Burd, slepi pesnik, je, 783. godine, bio osuđen na smrt zato što je ismevao visoke činovnike na halifovom dvoru. Abu al-Atahija, asketski Beduin, stekao je titulu oca sakralne poezije. U muslimanskoj Španiji razvile su se dve forme narodne poezije, koje su pevali lutajući pevači od Gibraltara do Pirineja. Procvat lepe književnosti u drugoj polovini IX veka trajao je do XII veka. Dela pisana pod persijskim uticajem odlikovala su se prefinjenim stilom. Nastala je nova forma nazvana Makamat (Zbirka). Rad Makamat Al-Harira smatra se riznicom arapskog jezika i kritikom društvenog uređenja. U Bagdadu je nastala prva skica budućeg slavnog dela pod imenom „Knjiga iz hiljadu i jedne noći“ (na osnovu starog persijskog dela „Hazar afsana“ - „Hiljadu priča“). Tokom vekova to se delo dopunjavalo novim prilozima i prevodilo na mnoge jezike. U muslimanskoj Španiji književni život je bio najrazvijeniji u Kordobi i Sevilji, a potom i u Toledu i Granadi. Ali ibn Hazm bio je autor oko 400 dela iz istorije, teologije, logike, književnosti... Uticaj arapske književnosti na srednjovekovnu evropsku književnost bio je mnogostruk i višeznačan. U čuvenom delu „Don Kihotu“ ima toliko arapskih elemenata da su neki kritičari pomislili da se ne radi o prevodu s arapskog jezika. Islam se na indijskom potkontinentu pojavio u XI veku. Propovedajući ravnopravnost, brzo se ukorenio na indijskom tlu. Potiskivao je hinduizam, začinjući muslimansko kulturno jezgro. Nauka u muslimanskom svetu je zasnovana na nasleđu, starogrčkom, persijskom, sirijskom...Najrazvijenije discipline su bile teologija, istorija, medicina, astronomija, matematika...u okviru medicine, posebno se razvila farmacija. Medicina je dosegla vrhunac u muslimanskoj Španiji, kada je u Kordobi postao slavan hirurg Az-Zahravi. Njegova dela su prevedena na latinski, što se reflektovalo na razvoj evropske hirurgije. Filozofija je bila toliko zastupljena u muslimanskom svetu da se govorilo kako je gotovo svaki musliman bio filozof, a da su filozofska dela pisali svi koji su znali da pišu i čitaju! Masovno bavljenje filozofijom nije rezultiralo velikim delima. Prvi muslimani - beduini, sa svojom istrajnošću, strpljivošću i duboko ukorenjenim individualizmom, imali su veliki uticaj na islamsku filozofsku misao. Podela filozofa na svetovne i religiozne, mogla bi se samo uslovno primeniti. Jedan od najistaknutijih arapskih filozofa bio je Al-Kindi. To je bio mislilac koji je pokušavao da poveže Platonovo i Aristotelovo učenje. Al-Farabi je stvorio filozofski sistem spajanjem platonizma, aristotelizma i sufizma. U delu „Politička ekonomija“, predstavio je koncept idealnog grada kao hijerarhijski organizam, sličan ljudskom telu. U Basri je bila otvorena „Škola iskrenosti“ ili „Škola čistote“. Zbirka rasprava „Iskrenista“ sadrži 52 rasprave iz matematike, geografije, muzike, etike i filozofije. U muslimanskoj Španiji najpoznatiji filozofi su bili Ibn Badža (Avenpale), Abubacer i slavni Ibn Ružd, racionalista. Ružd je bio značajan inspirativni činilac evropske misli. Geografska proučavanja počela su rano, na osnovu praktičnih potreba za putevima i džamijama. Čuveni su naslovi „Slika zemlje“ Al-Hvarizmija, geografski rečnik Jakuta, „Knjiga zemalja“ Al-Jakubija i „Knjiga o putovanjima i kraljevstvima“ Al-Bakrija. Arapska istoriografija se razvila veoma rano, iz religioznih pobuda. Bilo je neophodno da se znaju prorokov život i rad, što je uticalo na nastanak hadisa. Najznačajnija istoriografska dela su nastajala u vreme abasidske dinastije. Al-Kalbi, istoričar, proslavio se kao poznavalac predmuslimanske epohe. Ibn Ishak je prvi napisao biografsko delo o proroku. Veliki broj

119

naučnika bavio se istorijom arapskih osvajanja. Koncepcija opšte istorije razvila se po ugledu na persijska dela, poput „Huda-mame“ („Knjige kraljeva“). Preovladao je tradicionalni pristup opisa očevidaca svakog istoriografski prikazivanog događaja. Akcenat je bio na tačnosti i verodostojnosti objašnjenja. Dva istaknuta persijska istoričara unapredila su istoriografsku metodologiju, Ibn Kutajba, autor „Knjige znanja“, i Ad-Dinavari, autor opšte istorije („Duge pripovesti“). Jedan od najvećih arapskih istoričara, bio je Al-Masudi, nazivan arapskim Herodotom, tvorac novog istoriografskog metoda. Napisao je delo „Zlatonosna polja i rudnici dragog kamenja“, u 30 tomova. Primenom Al-Masudinog metoda u svojim radovima, Ibn Haldun je postao slavan istoričar i sociolog. Al-Tabari je pisao po 40 strana dnevno 40 godina! Napisao je istoriju stvaranja sveta, zaključno s 915 godinom, pod naslovom “Istorija proroka i kraljeva“. Na osnovu radova istoričara u muslimanskoj Španiji, Al-Kutija, Al-Faradija, Al-Hatiba i Ibn Halduna..., moguće je rekonstruisati njenu impresivnu istoriju Jedan od najvećih muslimanskih matematičara, bio je Al-Hvarizmi, koji je, pored ostalog, napisao čuveni rad iz algebre „Izračunavanje integrala i jednačina“. Evropska matematika je iz muslimanske riznice preuzela algebru, algoritam...tek u trinaestom veku broj nulu („pust“, „prazan“ - sanskrit) i arapske brojeve. Beduini su bili prvi muslimanski učitelji arapskog jezika, poezije, jahanja konja i kamila, rukovanja lukom i drugim hladnim oružjem, kao i raznih drugih veština. Na dvoru omajadskih halifa prvi učitelji su bili hrišćani. Prve muslimanske škole su bile džamije (kutab). Glavni priručnik je bio Kuran, a izučavali su se osnovni predmeti. Učenje je zasnivano na pamćenju Od prvih osnovnih škola, obrazovni sistem se podizao do univerziteta. U Kairu je osnovana džamija-univerzitet, a zatim i slavna bagdadska Nizamija. U Kairu je osnovana prva naučna institucija - „Kuća znanja“ („Dar al- Ilm“). Za obrazovanje veliki značaj su imale biblioteke, kao i trgovina knjigama i rukopisima. U ranom periodu najviše su za pisanje upotrebljavani pergament i papirus. Arabljani, tvorci islama, bili su plodotvorni prenosioci kultura pokorenih naroda i bogatog nasleđa, iako ne i tako dobri stvaraoci originalnih dela. Brojeve - koje pogrešno nazivamo arapskim i kojima se služimo - preneli su iz Indije. Algebra, cifra, zenit... su arapski izrazi. Evropa je od Arabljana preuzela pirinač, šećernu repu, konoplju, pamuk, dud, breskvu kajsiju, pomorandžu, jorgovan, kameliju, arapske konje, merino ovce... Islamski gradovi su bili istovremeno i središta kulture: Bagdad, Damask, Alepo, Kairo, Meka, Mosul, Samarkand, Kordova, Malaga, Granada... Dva velika civilizacijska središta islama bili su: Omajada i Abasida, sa centrima u Damasku i Bagdadu. Arabljani su proučavali drevne kulture, posebno nauke. Preveli su dela Hipokrata, Euklida, Galena i Ptolomeja. Od nauka, najviše su napredovali u medicini, matematici, astronomiji i geografiji. U Bagdadu je Persijanac Nizam el Mulk, vezir i prosvetitelj, otvorio islamsku akademiju 1066. godine. El Tabari je napisao udžbenik medicine, koji je vekovima bio u upotrebi. „Kanon medicine“, delo čuvenog lekara i filozofa Avicene, korišćeno je u zapadnoj Evropi kao udžbenik do XVII veka. El Razi je, s preko 140 dela iz medicine, bio jedan od najvećih istraživača u srednjovekovnom razdoblju. Postignuća u književnosti su bila inspirisana Kuranom i hadisama od vremena Omejada. Epika je dominirala tokom vladavine Abasida. Razvoj je dalje bio u znaku dela posvećenih vladarima s temama iz života i o ljubavi. UIX veku anegdote su inspirisale pisce i preovladavale sve do uspona narodne književnosti. Svet zna za poeziju čuvenog persijskog pesnika Omar Hajama, ali malo ko zna da je bio istovremeno i istaknuti matematičar i astronom. U X veku je fascinirala zbirka bajki, legendi, anegdota i šaljivih pripovedaka pod naslovom „Hiljadu i jedna noć“. Delo je poteklo s širokog prostora, a uobličeno je na dvoru

120

Haruna al Rašida. Prevedeno je na svetske jezike i postalo popularno u svetu. Graditeljstvo se u početku nije odlikovalo arhitektonski vrednim postignućima. Prve džamije su bile skromne, podizane po uzoru na Muhamedovu kuću. Verovalo se da graditeljstvo nije tako vredno da bi gutalo bogatstvo vernika. Od vremena preseljenja prestonice u Damask, halifi su nastojali da svojim palatama i džamijama nadvise vizantijske dvorce i crkve. Monumentalnošću su se izdvojile džamija El Aksa u Jerusalimu; Velika džamija u Damasku, na mestu srušene crkve Jovana Krstitelja iz IV veka; Velika džamija u Samari, podignuta polovinom IX veka, u obliku spiralne kule. Zidovi džamija su ukrašavani arabeskama, ornamentima biljnog porekla i kaligrafskim tekstovima na arapskom jeziku. Islam zabranjuje prikazivanje ljudskog lika u umetnosti. Uvedeni su zato natpisi koji veličaju Alaha i proroka Muhameda. Džamija je bila osnovni objekat islamske arhitekture, a minaret (toranj) njen fundamentalni element. Mujezin je s vrha minareta pozivao vernike pet puta dnevno na molitvu. Kupola džamije je element koji upućuje na uticaj hrišćanske kulture. Minare je doprinos islamske arhitekture, a arabeska likovne umetnosti. Ornament je spiritualni, likovni izraz islama, izvan mimetskog, podražavalačkog, realističkog, ovostranog i predmetnog. Nikako slika o Alahu radi čulnog opažanja! Kupola i arabeska su promišljene od filozofa Hegela kao „potencijalno sve“ i „konkretno ništa (prazno)“. Počeci tog apstraktnog panteizma su u indijskoj umetnosti. Osnovna odlika islamske umetnosti je njena nekoherentnost. Kaligrafsko arapsko pismo je autentična i rasprostranjena forma islamske umetnosti. Korišćenje figure i slikovitog prikaza religijskih ideja je, po islamu, najveće svetogrđe. Umetnost islama se određuje i kao dekorativna zbog zastupljenosti geometrijskih crteža, biljnih stilizacija i pejzaža u ornamentalnoj umetnosti. U muzici islama su se preplitali uticaji mnoštva etničkih grupa. Al Kindi, „filozof Arapa“, misli da svaki narod ima sopstveni muzički sistem koji niko drugi nema. Svaki narod ima svoje melodije i ritmove u kojima uživa, dok drugi ne, kako je izloženo u Poslanici predstavnika reda Ihvan as Sasa. Tokom vremena je sintezom različitih orijentacija na širokom islamskom prostoru nastala „nova muzika“. Konstitutivni elementi su bili arapski jezik i arapska poezija. Vokalna muzika je zbog toga postala omiljenija od instrumentalne.

3.8. SLOVENSKA CIVILIZACIJA 3.8.1. Prapostojbina, seobe i države Slovena Za prapostojbinu Slovena smatra se oblast u slivu reka Bug, Dnjepar i Dnjestar. Herodot ih je spomenuo kao Neure i Budime, a Plinije, Tacit i Ptolomej pod nazivima Venedi, Veneti i Vinidi. Ime Sloveni pronađeno je najranije u vizantijskim izvorima iz VI veka. Nalaze se i pod imenom Anti. Sloveni su se bavili zemljoradnjom, stočarstvom, lovom i ribolovom. U potrazi za plodnom zemljom, kretali su se na velikom prostranstvu i krčili su i palili šume. Truljenjem opalog lišća stvarao se plodan humus. Stanovali su u drvenim kolibama i zemunicama. Kućna radinost je predstavljala i vid zanatstva. Imali su jedinstvenu religiju, običaje i kulturu do VI veka. Bili su mnogobošci. Vrhovni bog im je bio bog groma Perun. Bog neba se zvao Svarog, stada Veles, boginje proleća Vesna i Lada, boginja plodnosti Majka zemlja. Glavni kultovi odnosili su se na duhove voda, polja, šuma, simbolizovani u svetim

121

izvorima, gajevima, brdima, ostrvima... Za svoje bogove podizali su hramove od drveta. Među raritetnim pronađenim znamenjima Slovena je svetilište na ostrvu Rigenu u Severnom moru, na kome se nalazio i sveti grad Arkona. Plemena, narodi, države. Sloveni su u VI veku živeli na širokom prostoru između Labe na zapadu i Volge i Dnjepra na istoku, Baltika na severu i Karpata na jugu Seobe Slovena su se odvijale u tri pravca, što je uticalo na stvaranje tri grupe naroda. Od istočnoslovenskih plemena, Istočnih Slovena, nastali su Rusi, Belorusi i Ukrajinci. Tri grupe plemena: poljska, češko-moravska i polapsko-baltička (pomeranska) svrstavaju se u Zapadne Slovene, od kojih su postali Česi, Poljaci, Moravci, Slovaci i Lužički Srbi. Većina plemena je germanizovana ili su stradala. Od Južnih Slovena postali su Srbi, Hrvati, Slovenci, slovenizovani Bugari, kao i Makedonci i Crnogorci (po jednom broju tumačenja). Samova država. Pod vođstvom kneza Sama, Sloveni su odbili napad franačkog kralja Dagoberta i stvorili državu na prostoru od reke Labe do Jadrana, sa središtem u Češkoj i Moravskoj. Unutar njenih okvira živeli su Moravljani, Česi, Polapski Sloveni, Lužički Srbi, Slovaci, Karantanci (preci Slovenaca) i slovenska plemena u Panoniji. Moravska kneževina. Franci su od kraja VIII veka pokušavali da pokore Slovene i da ih pokrste. Moravljani su 830. godine podigli ustanak pod vođstvom kneza Mojmira i stvorili Moravsku kneževinu Franački feudalci su doveli na presto Rastislava (846-870), sinovca kneza Mojmira. Na Rastislavov poziv, vizantijski car Mihailo III je poslao u Moravsku učenu braću Konstantina (Ćirila) i Metodija, rodom iz Soluna, da šire hrišćanstvo na slovenskom jeziku. Konstantin i Metodije su napisali slovensku azbuku (glagoljicu) i sa starogrčkog preveli na slovenski jezik bogoslužbene knjige. Zbog protivljenja franačkog sveštenstva njihovoj „lažnoj veri“, Konstantin je išao u Rim po saglasnost pape za osporavanu misiju. Po papinom odobrenju, zamonašio se i uzeo ime Ćirilo. Ćirilo i Metodije su ustanovili crkvenu organizaciju sa slovenskom liturgijom i utemeljili slovensko hrišćanstvo i kulturu. Tako je jezik Slovena postao, uz grčki i latinski, bogoslužbeni („božji jezik“). Zasluga za to pripala je Konstantinu (Ćirilu), „najsvetlijem umu IX veka“. Tokom druge posete Rimu, Ćirilo je umro 869. godine. Papa je za arhiepiskopa Panonsko-sremske dijeceze postavio Metodija. Posle vladavine Rastislava, Metodije je zlostavljan i proganjan, umro je 885. godine. Njegovi učenici su, posle proterivanja iz Moravske i Panonije, nastavili misiju na Balkanu. Ugarskim osvajanjem Panonije, Sloveni na njenom tlu su „pretapani“ u Ugre. Češka. Knez Pšemisl je ujedinio češka plemena, osnovao Češku i dinastiju Pšemislovića. Germani su ubrzo posle toga ovladali Češkom. Knez Venceslav je pokrenuo borbu za oslobođenje i u njoj poginuo. Kao heroj, bio je proglašen za sveca pod imenom sveti Vaclav. U vreme vladavine Bžetislava II, polovinom XI veka, u Češku su se doseljavali germanski rudari, trgovci, plemići i seljaci i zauzimali najveće položaje. Češka je imala autonomiju u okviru germanskog carstva jer su njome vladali domaći kneževi. U XI vekuje postala kraljevina, a češki kraljevi su učestvovali u izboru germanskih careva. Poljska. Germani su u X veku napadali plemena Vislana, Poljana, Mazura, Slezana... u oblasti Visle, Varte i Odre. Kneževi Poljana su pružali uspešan otpor. Mječislav (Mješko) I polovinom X veka ujedinio je poljska plemena i osnovao dinastiju Pjastovića. Bio je pod vrhovnom vlašću germanskog cara. Germansko sveštenstvo je širilo hrišćanstvo među

122

poljskim plemenima. Boleslav I Hrabri (992-1025) uspeo je da osamostali poljsku crkvu i da osnuje arhiepiskopiju (nadbiskupiju). Poljska je postala nezavisna kad je od pape primio kraljevsku krunu 1024. godine. Pretenzije Germana na Poljsku time nisu prestale. Podelom Poljske u XII veku na četiri kneževine između vladarevih sinova, bio je olakšan germanski upliv i raspad zemlje. Tatari su, posle osvajanja Rusije 1240. godine, opustošili Poljsku. Poljsko-germanska vojska je pretrpela poraz u Šleziji 1241. godine. Polapski i Baltički Sloveni. Polapski Sloveni, plemena Ljutići, Bodrići i Lužički Srbi živeli su u oblasti reke Labe. Baltički ili Pomeranski Sloveni živeli su u oblasti Baltika. Germani su od polovine XII veka osvajali Polapske Slovene i njihove gradove uništavali. Na njihovom tlu su osnovali Brandenburšku marku sa centrom u Braniboru (potonji Berlin). Krajem XII veka osvojili su i Baltičke Slovene. Lužički Srbi su jedini od Baltičkih Slovena očuvali korene identiteta. Rusija. Istočni Sloveni su prve države stvorili u IX veku: Novgorodsku kneževinu, Varjazi (normansko pleme) od Baltičkog mora do jezera Ladoga; Kijevsku kneževinu u oblasti srednjeg toka Dnjepra. Varjazi su prodrli do Crnog mora, zavladali Novgorodom, a njihov vođa Rjurik je postao knez Novgorodske kneževine. Njegov naslednik Oleg je ujedinio Novgorodsku i Kijevsku kneževinu. Kijev je postao prestonica, nazvan „majka ruskih gradova“. Oleg je postao veliki knez Rusije. Rat Rusije i Vizantije (907-911) okončao je povoljno-trgovinskim ugovorom. Rusija se širila pripajanjem teritorije Drevljana i pokoravanjem Hazara na Kavkazu. Knez Vladimir je pod uticajem svoje žene, vizantijske princeze Ane, primio hrišćanstvo 988. godine i silom ga nametnuo stanovništvu. Vizantijski sveštenici su širili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu. Kijev je postao sedište mitropolije. Knez Vladimir je gradio crkve, škole, dvorac u Kijevu, kovao novac i doneo prve zakone po uzoru na Vizantiju. Jaroslav Mudri (1019-1054) uzdigao je Rusiju do nivoa evropskih sila svoga vremena. Podsticao je razvoj vizantijske umetnosti, posebno arhitekture, ali i zanatstvo i zabavu. Dinastiji Rjurikovića, povezanoj s evropskim dvorovima, podigao je ugled među hrišćanima. Tokom njegov vladavine, na osnovu vizantijskog i običajnog prava, napisan je zbornik zakona u Rusiji, nazvan Ruska pravda. Zemlju je podelio na tri dela i ostavio je svojim sinovima. Tako su i oni postupili, pa se Rusija raspala na brojne kneževine, s novim gradskim centrima. Vladajući feudalci su u Rusiji bili boljari, zemljoposednici, vojnici i državni službenici. Posedi su se cepali nasleđivanjem. Obrađivali su ih u početku slobodni seljaci, a potom sve više holopi (polurobovi). Na upade Kumana u južne ruske kneževine, odgovarano je na isti na-čin, kako je predstavljeno i u „Spevu o polku Igorovu“. Mongoli (Tatari) su početkom XIII veka, pod vođstvom Džingis-kana, osvojili Kinu i prodrli do Kumana. Porazivši kumansko-ruske odbrambene snage 1223. godine, Tatari su produžili prodor i 1240. godine osvojili Kijev. Na osvojenom prostoru Kijevske kneževine, osnovali su svoju državu, Zlatnu hordu (1240-1480). Velikim delom Rusije vladali su skoro četvrt milenijuma. Sloveni na Balkanu. Sloveni su od II veka po grupama prelazili preko Karpata i naseljavali se na levoj obali Dunava. Od V do VII veka naseljavali su se na obalama reka, krećući se od istoka ka zapadu - do Apenina, u sukobu s Vizantincima (Grci, Tračani, Iliri...), čije su teritorije osvajali i pljačkali. U VI veku su u Panoniji potpali pod vlast Avara, s kojima su objedinili prodor ka jugu sve do Soluna. Grad su držali u opsadi, ali ga nisu osvojili. U napadu na Konstantinopolj

123

pretrpeli su poraz, posle koga su Avari nestali sa scene. Zemlje Slovena u vizantijskim izvorima spominju se kao sklavinije. Početkom VII veka, u vreme vizantijskog cara Iraklija, doseljavaju se na poluostrvo slovenska plemena pod imenom Srbi i Hrvati. O njihovom životu svedoči „Spis o narodima“ ili „O upravljanju carstvom“ Vizantinskog cara i pisca Konstantina VII Porfirogenita (913-959). Starosedeoci su se stopili sa Slovenima na većem delu Poluostrva, a na njegovom jugu proces je bio obrnut. Raška (Srbija). Srbi su se, po dolasku na Balkan predvođeni svojim knezom, rasprostrli na širokom prostoru, na zapadu naseljavajući i ostrva u Jadranskom moru. Srpska država se od kraja VIII i početka IX veka oblikovala oko grada Rasa (kod današnjeg Novog Pazara) na velikom delu Balkana. Po Rasu je i nazvana Raška. Potomci prvog srpskog kneza bili su Višeslav, Radoslav i Prosigoj, o kojima nema podataka. Zato se osnivačem prve srpske dinastije smatra knez Vlastimir, polovinom IX veka. Vlastimirovi sinovi Mutimir, Strojmir i Gojnik odbranili su Srbiju od Bugara u vreme vladavine Borisovog sina. Srbiju je odbranio od Bugarske, u vreme kada je ona postala carevina, Mutimirov sinovac knez Petar Gojniković. Bugari su zbacili s vlasti Petra, posle intriga zahumskog kneza Mihaila Viševića. Bugarski kneževi, koji su postavljani na srpski presto, nisu pristajali na poslušnost, pa su uklonjeni, a Srbija pripojena Bugarskoj. Časlav Klonimirović (927-950) je pobegao s bugarskog dvora posle smrti cara Simeona. Uz vizantijsku pomoć, oslobodio je i obnovio Sr-biju u ranijim granicama. U borbama s Ugrima, posle pogibije ugarskog kneza, poginuo je i srpski knez Časlav. Da bi opstala, Srbija se potčinila vizantijskoj vlasti. U vreme uspona Samuilovog carstva, Srbija je potpala pod njegov tron. Posle pobede Vizantije nad Samuilovim carstvom, na srpskom prestolu su, voljom vizantijskih careva, postavljani župani iz uglednih srpskih porodica. Poznata su imena velikih župana iz tog perioda: Vukan, Uroš I i Uroš II, Desa i Tihomir. Duklja (Zeta). Na području od Boke Kotorske do reke Bojane stvorena je Duklja, srpska država, po imenu rimskog utvrđenja Doklea, nedaleko od Podgorice. Prva srpska plemena su se ovde doselila u VII veku i živela pod vizantijskom vrhovnom vlašću. Knez Jovan Vladimir (970-1016) vladao je Dukljom u vreme sukoba vizantijskog i Samuilovog carstva, opredeljen za vizantijskog vladara. Samuilo ga je zarobio, odveo u svoju prestonicu Prespu i oženio svojom ćerkom Teodorom Kosarom. Od tada je Jovan Vladimir vladao Dukljom kao vazal svog tasta cara Samuila. Posle Samuilove smrti, pogubio ga je Samuilov sinovac Jovan Vladislav. Prevladavanjem Vizantije, Duklja je vraćena starom gospodaru. Stefan Vojislav je 1036. podigao ustanak i osamostalio Duklju. U vreme vladavine njegovog sina Mihaila, Duklja je pripojila Rašku. Papa Grgur VII ga je krunisao za kralja 1077. godine. Duklja je tako postala prva srpska nezavisna država. Konstantin Bodin je pripojio Duklji i Bosnu, a episkopiju (biskupiju) je podigao na rang mitropolije (nadbiskupije). Duklja je početkom XII veka preimenovana u Zetu. Njena moć je opadala, pa je pripojena Raškoj, kao središtu srpskih zemalja. Samuilovo carstvo. Samuilo (976-1114), sin oblasnog makedonskog kneza Nikole, podigao je ustanak, odbacio vizantijsku vlast i proglasio se za cara, pozivajući se na kontinuitet s prvim bugarskim carstvom. Carstvo je obuhvatalo Makedoniju, Tesaliju, Epir, Bugarsku, Srbiju, Bosnu, Duklju, Dalmaciju i Albaniju. Vizantijski car Vasilije II Makedonac je u bici na Belasici zarobio 14.000 Samuilovih vojnika, oslepeo ih, ostavljajući svakom stotom oko da bi ih odveli u Prespu. Samuilo je, ugledavši svoje oslepljene vojnike, umro. Vizantija je ubrzo ponovo zavladala prostorom koji je

124

pripadao Samuilovom carstvu. Pohrišćavanje Slovena i opismenjivanje Srba i Makedonaca. Srbi su za vreme Mutimirove vladavine primali hrišćanstvo, između 867. i 874. godine, od vizantijskih misionara. Poziv pape Jovana VIII knezu Mutimiru da zemlja Srba u duhovnom pogledu bude uvrštena u Panonsko-sremsku dijecezu, ostao je tako neuslišen. Učenici Metodija su, posle njegove smrti, prešli iz Panonije u Bugarsku. Kliment, jedan od dalekovidih misionara, došao je u Ohrid, podigao manastir i unapredio duhovnu i prosvetiteljsku misiju. Postavši episkop, utemeljio je slovensku crkvu. Prevodio je crkvene knjige s grčkog i bavio se književnim radom. U Ohridu se isticao i Naum, mlađi Klimentov sledbenik. Smatra se da je Kliment sastavio jedinstvenu slovensku azbuku nazvanu ćirilica, u znak posvete velikom učitelju Slovena - Ćirilu. Po drugom gledištu, ćirilica je nastala u Preslavi u Bugarskoj, jer je u vreme Klimentove misije na makedonskom tlu bila rasprostranjena glagoljica. Grčko i latinsko sveštenstvo protivilo se širenju slovenskog jezika. Prvi književni radovi na slovenskom jeziku bili su dela učenika Ćirila i Metodija. Poznat je i spis „O pismeneh“ monaha iz Makedonije Črnorisca Hrabara, s početka X veka. Posle pada Samuilovog carstva, srpske zemlje su bile pod jurisdikcijom novoosnovane ohridske arhiepiskopije, kao i crkvenih centara u Splitu, Dubrovniku i Baru. Hrvatska. Hrvatska je nastala u IX veku, na području između Velebita i reke Cetine, na kome su se naselila hrvatska plemena u VII veku. Bila je to Primorska ili Dalmatinska Hrvatska, koja se vremenom širila. Panonski Sloveni su, posle franačke pobede nad Avarima, osnovali Posavsku ili Panonsku kneževinu, kasnije nazvana Slavonija, a od XV veka poznata i pod imenom Hrvatska. Knez Ljudevit je podigao ustanak 819. godine protiv franačke vlasti, koji se širio tokom trogodišnjeg uspona dok ga franačka vojska nije slomila, a Ljudevita pogubila. Hrvatska je polovinom IX veka potpala pod Vizantiju. Knez Trpimir (849-864) je osnovao prvu hrvatsku kneževsku dinastiju. Knez Branimir (879-892) je uz pomoć pape postao prvi nezavisni hrvatski vladar, osamostalivši se od Vizantije. Tokom njegove vladavine bila je misija učenika Ćirila i Metodija. Sedište kneževa bilo je u Ninu, a potom u Klisu. Knez Tomislav (910-930) je uspešno odbijao ugarske napade i zaustavio širenje Samuilovog carstva na zapadu Balkana. Hrvatska je od Vizantije dobila na upravu Split, Zadar i Trogir, kao i ostrva Krk, Osor i Rab. Knez Tomislav se krunisao za kralja 925. godine. Hrvatska se protivila potpadanju pod rimsku crkvenu jurisdikciju sve do 1054. godine. Naslednici kralja Tomislava održavali su Hrvatsku do polovine X veka, kada su je unutrašnje borbe oslabile. Dalmatinski gradovi i ostrva su menjali gospodara, Vizantiju i Veneciju, dok nisu 1000. godine pripali Mlečanima. Posle vladavine kralja Zvonimira (1075-1089), budući da nije bilo naslednika, njegova žena - sestra ugarskog kralja, smatrala je da hrvatska kruna, po „baštenskom pravu“, pripada njenom bratu Ladislavu. Ugarsko zaposedanje hrvatskog prostora odvijalo se do planine Gvozda, na kojoj je došlo do borbe u kojoj je poginuo hrvatski kralj Petar. Tada je Gvozd preimenovan u Petrovu goru. Koloman se u Biogradu na moru, 1102. godine, krunisao za kralja Hrvatske. Od tada do 1526. godine, Hrvatska je bila u sastavu Ugarske. Bugarska. Bugari, hunsko-turanskog porekla, srodni Avarima, pod vođstvom hana Asparuha, stigli su s Kavkaza na područje između Dunava i planine Balkan. Posle pobede nad vizantijskom vojskom, osnovali su svoju državu. Koristeći slabosti vizantijske vlasti, pustošili

125

su Trakiju, i u vreme arabljanskog napada na Carigrad, učestvovali u njegovoj opsadi. Posle neuspeha, izdejstvovali su mir i priznanje nezavisnosti Bugarske od Vizantije. Bugari su se, zbog malobrojnosti u odnosu na Slovene, slovenizovali, a Sloveni su na tlu bugarske države preuzeli njihovo ime. Knez Boris je 864. godine primio hrišćanstvo iz Konstantinopolja, a Bugarska je tako stekla crkvenu samostalnost (autokefalnost). Početkom X veka, knez Simeon (893-927) proglasio se carem, a Bugarska je dosegla najveću moć. Krajem X veka, Bugarska je ušla u sastav Samuilovog carstva. Od 1018. do 1204. godine bila je pod vlašću Vizantije. Tokom Četvrtog krstaškog rata Bugari su obnovili i osamostalili svoju državu. Ugarska. Ugri (Mađari) su iz ugro-finske grupe. Zbog mešanja s turskim plemenima, poprimili su i njihove osobine, pa se i u njima nalaze koreni porekla. Pod vođstvom Arpada, doselili su se, 896. godine, iz oblasti između Dona i Dnjepra, pod pritiskom Pečenega, u Panoniju. Pokorili su na novoosvojenom prostoru Slovene i napadali i pljačkali okolne narode, dosežući i do Pirineja i Galije. Posle poraza od Germana, 955. godine, na reci Leh, prešli su na sedelački način života. Stefan I (997-1038), iz Arpadove dinastije, bio je osnivač ugarske države. Primio je hrišćanstvo i od pape kraljevsku krunu 1000. godine. Crkva ga je proglasila za sveca. Vlast je organizovao po županijama i izgrađivao feudalni poredak po germanskom uzoru. Ugarska se širila i napredovala do XIII veka. Kralj Andrija II je objavio Zlatnu bulu 1222. godine. Dokumentom su garantovana prava i privilegije plemstva, kao i obaveza kralja da najmanje jednom godišnje sazove skupštinu. Dokument se smatra nekom vrstom Velike povelje sloboda.

3.9. DRŽAVE ZAPADNE EVROPE 3.9.1. Staleške monarhije Francuska. Karolinška loza se ugasila krajem X veka u Zapadnoj Franačkoj (Francuskoj), a feudalne oblasti su se osamostalile. Ig, vojvoda Pariza, iz porodice Kapeta, poneo je kraljevsku krunu. Vladari iz dinastije Kapeta planski, uz podršku crkve, širili su kraljevski domen (posed) i centralizovali upravu. To isto su činili i kraljevi vazali i vojvode Normandije Plantageneti. Vojvoda Anri Plantagenet je 1154. postao engleski kralj Henri II. Kralj Filip II (1180-1223) posvetio se ujedinjenju Francuske. Prvo je objedinio nekoliko oblasti, a potom je prodavao gradovima povelje, kojima se obezbeđivala autonomija. Tako je savladao otpor feudalaca i visokog plemstva. Ujedinjenje je omogućilo razvoj kulture, naročito gotičke umetnosti i jezičkog jedinstva. Pariz je postao glavni grad. U njemu je podignuta Bogorodična crkva (Notre Dame) i otvoren univerzitet. Katedrale su podizane u Šartru, Remsu i Amijenu. Luj IX Sveti (1226-1270) osnažio je centralnu Francusku. Primenom kraljevskih propisa, koju su kontrolisali činovnici senešali, omogućen je razvoj trgovine i privrede. Francuska je, posle pripajanja Provanse (1229) i nekoliko grofovija, postala najveća zemlja zapadne Evrope. Filip IV Lepi (1285-1314) se sporio s papom zbog uvođenja poreza. Pridobio je podršku plemstva, sveštenstva i građana, održavši skupštinu državnih staleža. Premestio je sedište nana i Rima u Avinjon i podredio ih vlasti francuskih kraljeva. Bio je to period Avinjonsko ropstvo (1309-1378). Posle dinastije Kapeta, za kralja Francuske staleži su izabrali Filipa VI Valoa. Tome se usprotivio engleski kralj Edvard III, unuk Filipa III Lepog, smatrajući da mu je

126

kruna pripala po naslednom pravu. Zbog toga je počeo sukob koji se pretvorio u Stogodišnji rat (1309-1453). U početku je Engleska imala više uspeha, sve do kuge koja je pogodila stanovništvo. Nameti francuskih ritera, na drugoj strani, izazvali su ustanak seljaka (žakerija). Francuski i engleski riteri su se ujedinili da bi ugušili ustanak. Pobili su 20.000 seljaka. Engleska vlast na severu Francuske prouzrokovala je otpor i podstakla dobrovoljce na oslobodilačku borbu. Jovanka, šesnaestogodišnjakinja iz Domremija, pošla je dobrovoljno u rat. Govorila je kako je pozvana od svetog Mihaila da oslobodi kraljevstvo od neprijatelja. Svojim herojskim podvigom nadahnula je vojsku u borbi za Orlean. Postala je simbol slobode, poznata kao Jovanka Orleanka (Jeanne D'Arc). Tokom opsade Kompijenja, zarobljena je, osuđena kao jeretik i spaljena na lomači u Ruanu. Kralj Šarl VII (1422-1461) stabilizovao je stanje u Francuskoj: iskorenio je pljačkaše i bande najamnika, uveo regularne trupe, zaveo red, uredio finansije, plaćanje poreza i umirio feudalce. Objavio je „Pragmatičku sankciju“ u Buržu, 1438. godine, po kojoj je francuska crkva postala zavisna od francuskog kralja, a ne od pape. To je bio osnov za stvaranje galikanske crkve i podstrek ujedinjenju Francuske. Prvo je osvojena Normandija. Gubitkom Kastiljona, samo grad Kale je ostao pod engleskom vlašću. To je bio kraj Stogodišnjeg rata. Luj XI (1461-1483) je utemeljio apsolutizam. Vladao je na osnovu dekreta i ličnih odluka, objašnjavajući da „Sve svoje savetnike nosi na leđima svoga konja“. Skupštinu je sazvao samo jednom, radi uvođenja novih poreza. Anžujci, Normandijci, Bretonci, svi stanovnici pokrajina, od tada su se zvali jednim imenom: Francuzi. Engleska. Anglosaksonska država je stvorena u IX veku. Njene istočne delove zaposedali su Danci. Engleski kraljevi su ih angažovali u svojoj službi. Kraljevski savet je, posle bekstva Etelreda u Normandiju, zbog danskih pretnji za kralja prihvatio Danca Knuta I Velikog. Postavši kralj Danske i Norveške 1019. godine, Knut je kraljevska ovlašćenja preneo na dvojicu vojvoda, od kojih je Edvard Ispovednik (1042-1066) postao kralj Engleske. Englesko plemstvo je nastojalo da ograniči kralju vlast, ali se on opirao koristeći usluge Normana u upravi, vojsci i crkvenoj organizaciji. Harold Gudvin je postao engleski kralj posle Edvardove smrti. Bio je moćan grof i odlučan protivnik Normana. Normanski vojvoda Viljem Kopile, kasnije Viljem Osvajač (1066-1087), polagao je pravo na engleski kraljevski presto, pa je napao Englesku. U bici kod Hejstingsa, pobedio je englesku vojsku, a kralj Gudvin je poginuo. Viljem je zemlju poginulih engleskih plemića podelio vojnicima. Stvorio je elitnu vojsku od 5.000 vitezova, najbolju na zapadnoevropskom tlu. Feudalcima je zabranio da podižu zamkove. To pravo je samo sebi dopustio, izgradivši tvrđavu Tauer. Podelu zemlje na grofovije nije menjao. Vazali su položili zakletvu na vernost kralju. Sva imanja su popisana kako bi se uredno plaćao porez. Evidencija o popisu nazvana je „Knjiga strašnog suda“ (Doomsday Book). Normanska dinastija je afirmisala u Engleskoj francuski jezik i novu kulturu. Posle borbe Viljemovih sinova za vlast, stabilizovao je stanje Henri II Plantagenet (1154-1189). U grofovijama su bili postavljeni predstavnici centralne vlasti. Zvali su se šerifi, upravljali su i sudili u ime kralja. Njihove presude je proveravao i potvrđivao Kraljevski sud. Za donošenje najvažnijih odluka pozivao je predstavnike plemstva i sveštenstva na skupštinu. Proteste je izazvao zavođenjem novih poreza, koje je predvodio kraljev bivši savetnik - kenterberijski nadbiskup Tomas Beket. Posle kratkog bekstva, Beket se vratio u zemlju. Prvo je zatočen, a potom i ubijen u katedrali. Kralj je zbog nemira morao javno da se pokaje.

127

Ričard Lavlje Srce (1189-1199) bio je sin i naslednik kralja Henrija. Kao vitez i pustolov, odudarao je od duha vladara. Zbog učešća u Trećem krstaškom ratu, zamenjivao ga je na prestolu brat Jovan bez Zemlje, koji nije ništa dobio u nasledstvo. To je bio razlog rivalstva između Henrijevih sinova. Filip II Avgust, francuski kralj, potpirivao je njihovo nadmetanje da bi preuzeo njihove posede u Francuskoj. Ričarda je no povratku iz rata zarobio austrijski vojvoda i predao nemačkom caru. Oslobodio se velikim otkupom. Zaratio je protiv Filipa II da bi povratio posede u Francuskoj, koje je u međuvremenu bio izgubio njegov brat Jovan bez Zemlje, dok ga je zamenjivao na vladarskom tronu. Tokom primirja s Francuskom, Ričard Lavlje Srce je poginuo obilazeći zamkove pobunjenog vazala. Jovan bez Zemlje (1199-1216) nasledio je engleski kraljevski tron. Zbog konfiskacije crkvenih imanja, nana ga je isključio iz crkve (primenio interdikt). Porazi i gubici teritorija u ratu s Francuskom izazvali su pobunu. Baroni su predvodili građane u zauzimanju Londona. Kralj je bio prinuđen da objavi Veliku povelju sloboda (Magna Carta Liberatatum). Vlast kralja je ograničena, baronima su tradicionalna prava garantovana i slobodni ljudi su bili zaštićeni od samovolje vlasti. Novi porezi nisu mogli da se uvode bez saglasnosti barona, koji su kontrolisali naplatu. Zakon je bio uzdignut iznad vladara, a sprovođenje Povelje je pratio odbor od 25 barona. Vladari su u vreme normanske dinastije povremeno sazivali Veliki savet, sastavljen od prelata (visoko sveštenstvo) i barona. Predmet savetovanja su bile važne odluke i zakoni. Od polovine XIII veka Veliki savet je nazivan i parlament (mesto gde se razgovara i raspravlja). Za nastanak engleskog parlamenta uzima se 1265. godina, kada je Simon de Monfor pozvao po dva predstavnika okruga i po dva stanovnika iz svakog grada da prisustvuju sastanku Saveta. Geslo parlamenta je od tada glasilo: „Ono što se tiče svih, treba da bude od svih odobreno“. Parlament je polovinom XIV veka postao zakonodavno telo, sastavljeno od Doma lordova (Gornji dom) i Doma komuna (Donji dom). Kralj Edvard III (1327-1377) je počeo rat Engleske s Francuskom, koji je trajao čitav vek, pa se naziva Stogodišnji rat. Engleska je u početku rata bila uspešnija i stekla je prednost. Kuga je teško pogodila Evropu, osim Poljske. Pošast je uticala na promenu ratne situacije. Smatra se da je stradala polovina gradskog stanovništva Evrope. Vrhunac epidemije je bio 1348-1350. godine. „Crna smrt“ je harala Evropom. Trećina stanovništva je stradala u Engleskoj. Cena rata je vrtoglavo rasla. Porez je trostruko povećan. Seljaci su se pobunili pod vođstvom Vata Tajlora (1381-1389). Smanjenje poreza, jednaka prava za sve ljude i dodela crkvenih imanja sirotinji - bili su glavni zahtevi ustanika. Sveštenik Džon Bul se oglasio na strani ustanika. Njegovo pitanje je postalo znamenita parola: „Ko je, dakle, bio plemić kada je Adam kopao zemlju, a Eva prela vunu?“ Protivio se nečoveštvu, tražio da se iskorene zli lordovi, nepravedne sudije i pravnici koji su smetali opštem dobru, kako bi nastupio mir za sadašnjost i sigurnost za budućnost. Rat je iscrpljivao zaraćene zemlje sve do sredine XV veka, kada je Engleska pobeđena i potisnuta iz Francuske. Rat ruža (1455-1485) bio je uzbudljivi period unutrašnje borbe u istoriji Engleske. Neredi, razbojništva, kriza pogodili su Englesku posle Stogodišnjeg rata. Kralj Henri nije mogao da sredi stanje zbog ličnih psihičkih problema. Za vlast su se nadmetale dve plemićke porodice Jork i Lankaster. One su imale u grbu belu i crvenu ružu, po čemu je tridesetogodišnji period njihove borbe nazvan Rat dveju ruža. Posle pobede Henrija Tjudora iz porodice Lankaster u bici kod Bosvorta 1485. godine,

128

odlukom parlamenta postao je kralj pod imenom Henri VII. Da bi prevazišao neprijateljstva, oženio se Elizabetom od Jorka. Dinastija Tjudora je zavladala engleskom scenom od 1485. do 1603. godine. Nemačka. Padom Karolinga, osamostalila su se vojvodstva: Saksonija, Bavarska, Švapska, Frankonija i Lotaringija. Vojvode Frankonije i Saksonije su preuzele kraljevsku krunu od Karolinga. Hajnrih Ptičar (919-936) istakao se suzbijanjem napada Ugara. Njegov sin Oton I (936973) bio je još uspešniji u tom pogledu. Uspeo je da objedini osamostaljena vojvodstva u okvirima nemačke države. Nemačku je proširio pripajanjem Normandije i Lombardije. Posle pobede protiv Ugara na Leškom polju, Oton je osnovao Bavarsku marku. Od 996. godine ona se zvala Austrija (Österreich). Oton I je pokorio Slovene između Labe i Odre i na osvojenom tlu podigao utvrđenja. Papa je, 962. godine, Otona I krunisao za cara Svetog rimsko-nemačkog carstva. U njegovom okviru bili su i posedi Otona I (od nekadašnjeg cara Lotara): Italija, Burgundija i Lorena. Careva vlast je, osim u Saksoniji, nailazila na otpor. Bio je to period borbe papstva i carstva, okončane Vormskim konkordatom (1122). Fridrih I Barbarosa (1152-1190) bio je jedan do najznačajnijih careva dinastije Hoenštaufovaca. U početku vladavine je pomagao papi protiv Normana. Posle krunisanja za cara, vratio se u Nemačku i postavljao sam episkope, zanemarujući Vormski konkordat. Papa se zbog toga pomirio s Normanima. Fridrih I Barbarosa je krenuo na Apenine da povrati carska prava u osamostaljenim gradovima. Većina gradova se pokorila, a Milano je odbio carev imperativ. Zato je bio razoren do temelja. Umesto povinovanja, gradovi su radi odbrane od nemačkih ritera obrazovali Lombardijsku lšu. Car je pokušao povlasticama da preokrene situaciju. Podelom pristalica za i protiv cara, nestabilno stanje je produženo do kraja vladavine Hoenštaufovaca. Austrija. Na nemačkoj vladajućoj sceni je trajalo međuvlašće, interregnum od 1256. do 1273. godine, zato što vojvode i kneževi nisu mogli da se dogovore oko ustoličenja cara. Za cara je izabran plemić Rudolf Habzburg (1273-1291), umesto moćnijeg pretendenta Pšemisla I Otokara, češkog kralja. Habzburg je, nakon što je postao car, uredio porodične posede, okupio vojsku i porazio češkog kralja Otokara II. Na tlu osvojenih slovenačkih pokrajina Koruške, Kranjske i Štajerske, osnovao je državu Austriju. Bilo je to jezgro budućeg Habzburškog carstva, s centrom u Beču. Albert I Austrijski (1298-1308) je tokom svoje vladavine širio habzburške posede. Nemački tron su preuzeli od 1346-1437. Luksemburgovci Karlo IV (1346-1378) i njegova dva sina. Albert II (1438-1439) je označio povratak Habzburgovaca na vlast, i to sve do 1806. godine.

3.10. PODELA HRIŠĆANSTVA 3.10.1. Katolici i pravoslavci Hrišćanstvo je posle ozakonjenja za državnu religiju institucionalizovano, a njegove istine kanonizovane i dogmatizovane. U tom vremenu počinju sporenja istočne, vizantijske i, s druge strane, zapadne, latinske, odnosno rimokatoličke, katoličke crkve. Vizantija se opredelila za pravoslavni (pravoverni) tip interpretacije hrišćanstva, oslanjajući se na grčka učenja i patristiku (učenja crkvenih otaca).

129

Katolička, zapadna varijanta hrišćanstva orijentisala se prema novim izvorima zapadne teorijske misli. Sporovi su kulminirali u IX veku, kada je patrijarh na vizantijskom dvoru, Fotije, proglasio 867. godine kanonsku nezavisnost istočnih patrijarhata od Rima. Formalno otcepljenje bila je 1054. godini. U XVI veku izražene su bile težnje za reformisanjem katoličke crkve u licu protestantskog pokreta, protestantizma. Na čelu reformacije bili su Luter i Kalvin. 1) Pravoslavna crkva za poglavara ima patrijarha, a katolička papu. Obe su apsolutni tumači Biblije. Božje otkrovenje se u obema konfesijama crpi iz Biblije i tradicije. Tumačenja značajnih i spornih mesta su na saborima u pravoslavnoj crkvi, a na koncilima u katoličkoj crkvi. 2) Katoličko hrišćanstvo je primenilo nadnacionalni princip ustrojstva, forsirajući centralizaciju, a ne priznajući osamostaljenje nacionalnih crkava, za razliku od pravoslavnog hrišćanstva. Bile su suprotstavljene dve teološke koncepcije: Avgustinova (354-430) i Akvinskog (1225-1274). Pravoslavlje (grčki: ortodoksia) znači izvorno, istinsko slavljenje Boga i njegovog dela. Pravoslavlje je rođeno u Vizantijskom carstvu. Širilo se kod Srba, Grka, Bugara i Rumuna, kao i dalje u Rusiji, Gruziji i Jermeniji od VII do IX veka. Filozofske ideje helenskog nasleđa, starogrčke misli i neoplatonizam uticali su na oblikovanje pravoslavlja.

3.10.2. Katolici i protestanti Podele su usledile i u novovekovnom dobu posle reformatorskih pokreta, pokreta mističnih orijentacija i Luterovog zahteva za suspenzijom vlasti rimokatoličke crkve nad nemačkom crkvom. Protesti su se proširili na Holandiju, Francusku, Švajcarsku, Englesku i skandinavske zemlje... Pokret za reformu, otuda reformacija, predvodio je Martin Luter. Kada je ukinuto pravo na autonomiju nemačkim pokrajinama 1529. godine, priznato tri godina ranije na svenemačkom Saboru u Špajeru, evangelistički staleži su uložili „protest“ (protestatio). Katolički staleži nisu to učinili. Protestanti su, kao vernici po svojoj savesti, polazili od Svetog pisma. Katolička crkva sa sedištem u Rimu prešla je u kontraofanzivu protivreformacijom od 1545. do 1563. godine. Na Trindenskom koncilu donete su značajne odluke. Formiran je red Jezuita (Isusovaca), militantne snage za borbu protiv reformacije. Zaveden je Index librorum prohibitorum (popis zabranjenih knjiga). Formiran je i poseban crkveni sud - inkvizicija. Pod rimokatoličkom jurisdikcijom bile su crkve u Španiji, Poljskoj, Austrougarskoj, Italiji... Sukobi su eskalirali u tridesetogodišnji verski rat. Pokret reformacije se širio Evropom. Protestantizam je prihvaćen 1629. godine u Engleskoj. Protestantizam je postao pokret vernika i crkava protiv rimokatoličke crkve. Ima dve grane: 1) anglikanstvo i 2) luteranstvo. Obe broje oko 400 miliona vernika. Odvajanjem od anglikanske crkve nastali su: baptizam, kongregacionizam, prezbiterijanstvo, kvekeri, metodisti, adventisti, sledbenici hrišćanske nauke i drugi. Pored Lutera, najpoznatiji borac za stvar protestantizma bio je Kalvin, uspostavivši novu organizaciju na reformatorskom konceptu. Luteranstvo je antropocentrički orijentisano, kalvinizam teocentrički (bar u XX veku). Za protestante je izvor otkrovenja Biblija. Nema sabora na kojima bi se tumačio sadržaj Biblije. Sveti spisi su okrenuti svakom verniku. Ideje Tome Akvinskog su postale zvanično učenje u katoličkoj crkvi. U protestantskoj crkvi više je prihvaćeno učenje svetog Avgustina. Hrišćanske crkve usvajaju dogmu o Svetom trojstvu (Otac, Sin i Duh). Pravoslavna

130

crkva sledi dogmu da Sveti duh proizlazi iz Boga-Oca. U drugim crkvama proishodi i iz Oca i iz Sina. Pravoslavna i katolička crkva priznaju kult svetaca, relikvija i ikona, uz sedam svetih tajni: krštenje, miropomazanje, pričešće, ispovest, brak, rukopolaganje za sveštenika i poslednje pomazanje. Pravoslavna crkva, kao i luteranska i kalvinistička, odbacuju čistilište. Luteranstvo i kalvinizam priznaju samo dve tajne: krštenje i pričešće. Protestantizam odbacuje obožavanje svetaca, ikona i relikvija.

3.10.3. Hrišćanstvo i vrednosti Protestantima je blisko Kantovo gledište o etici i „kategoričkom imperativu“, prema kome se čovek ponaša racionalno u skladu s nalozima uma. („Radi tako da maksima tvoje volje može postati univerzalnim zakonodavstvom“). Usvojene vrednosti protestantskih zemalja i orijentacija pojedinca na preduzetničku inicijativu i trgovinu uticali su na razvoj kapitalizma do najvećeg uspona. Sistem vrednosti je orijentisao proces uobličavanja ekonomske i naučne kulture. Protestantska etika, puritanski moral i metodizam inspirisali su vrline čoveka posvećenog radu (savesnost, revnost, tačnost, štedljivost...). Maks Veber je u čuvenom radu „Protestantska etika i duh kapitalizma“ ukazao na smisao podstreka razvoja kapitalizma i poseban primer razvoja Nemačke koja je prešla na protestantizam. Traćenje vremena je najveći od svih i grehova. Katolici su manje bili upućeni u ove inicijative i poslove zbog rizika, opredeljeni pre da „mirno spavaju“, nego da „imaju više“. „Katolička srednja Evropa“ je zaostajala u razvoju za „protestantskom Evropom“. Katolička crkva, jedina crkva-država, sa oko milijardu vernika, posle Drugog vatikanskog koncila (1962-1965), sve više se sekularizuje (posvetovljuje), modernizuje i postaje tolerantnija, prevazilazeći recidive nacifašizma u zemljama u kojima je imao duboke korene (Italija, Španija, Austrija, južna Nemačka...). Katolička teologija je, pored pomenutih izvora, bila inspirisana i rimskim eklekticizmom i stoicizmom. Temelj pravoslavnog religijskog sistema je mogućnost intuitivnog i ekstatičkog usvajanja dogmi, da se subjekt u mističnoj ekstazi identifikuje s božanskim bićem. Ideal pravoslavlja je bogočovek u pojedincu.

3.11. HRIŠĆANSTVO - CIVILIZACIJSKI UJEDINITELJ Hrišćanstvo je tokom srednjovekovnog razdoblja na evropskom prostoru predstavljalo „civilizacijskog ujedinitelja“. Ono je bilo duhovni temelj hrišćanske civilizacije. Najveći doseg u srednjem vekuje hrišćanska renesansa. Nosioci civilizacije su bili hrišćanska crkva i feudalci. Otuda i naziv hrišćansko-feudalna civilizacija. Sinonimi za evropsku srednjovekovnu civilizaciju su evropski feudalizam ili feudalizam, iako nije bio svuda i u svemu isti. Feudalizam se kao poredak može posmatrati u duhovnom, upravnom, socijalnom, ekonomskom i kulturnom pogledu. Poreklo feudalizma je iz ratničkog iskustva „naroda došljaka“ (njihovih ratnih družina) i iz rimskog nasleđa (patronata i kolonata). Što se tiče naroda, u prvom redu se odnosi na Germane, koji su se udruživali radi rata i plena. Njihov vođa je sledbenike nagrađivao posedom. U starom Rimu manje imućan čovek je mogao po običaju da služi moćnijem - patronu, kao klijent gospodaru; nije gubio slobodu, dobijao je zaštitu, a za služenje gospodaru bio bi nagrađivan hranom, odećom i parčetom zemlje na vremensko korišćenje, što se nazivalo pecarium. Ako je uživalac zaštite bio iz višeg sloja, zvao se fidelis. Pružalac vojne usluge

131

gospodaru u vreme karolinga nazivao se vazal (vassus). Pecarium je kasnije bio zamenjen nazivom beneficium (dobročinstvo, dobro delo, usluga, počast, odlikovanje), a zatim terminom feud, po kome je poredak nazvan feudalizam. Feud je kasnije postao nasledan; vazal ili feudalac mogao je dobiti i pravo upravljanja, da ubira porez, stvori dvor, vodi politiku, sudi...; to je važilo i za crkvene posede. Po ugledu na Stare Rimljane, organizovane su i lokalne službe vojvode i Grofa. Njihova moć je mogla porasti toliko da su samo formalno smatrani vazalima kralja. Sve je to - feudi (posedi) sa svim zvanjima i moćima, u vreme slabljenja franačkih karolinga, postalo nasledno. Na tlu nekadašnjeg Zapadnog rimskog carstva, osim feuda s kmetovima koji su obrađivali zemlju, bilo je i privatnih poseda. Zemlja je pripadala feudalcima, slobodnim seljacima, kralju i zakupcima. Feudalizam se razlikovao u stvarnosti od države do države, ponekad i od oblasti do oblasti. Kakva je bila društvena struktura? Na dnu lestvice feudalne društvene strukture bili su kmetovi, u izvesnom naslednici kolonata iz starorimskih vremena. Kmetovi nisu mogli da napuste zemlju, kao ni ranije koloni. Stanovali su u selima na gospodarevim imanjima, na latifundijama. Na starorimskim latifundijama proizvodilo se za tržište, a na srednjovekovnim za sopstvene potrebe. Hrišćanska crkva - duhovni poglavar i svetovni vladar. Crkva je u feudalizmu bila ne samo duhovni poglavar, nego i svetovni vladar. Ne samo da je širila veru, nego je bila i kreator civilizacijskog načina života. Crkva je, nakon pada Rimskog carstva i pojave novih naroda, imala odlučujući položaj i ulogu. Preuzela je, pored verske službe, i ulogu svetovnog vladara. Rimski biskup-papa bio je na vrhu hijerarhije. U vreme pape Grgura I Velikog (590604), kao crkveni poglavar, ne samo da je osnivao samostane, slao misionare na pokrštavanje, upravljao crkvenim posedima i novcem, nego se starao o stanovništvu, odbrani Rima, diplomatiji vojsci... Bio' je oličenje papinske moći. Hrišćanstvo se širilo Evropom pokrštavanjem naroda. Bio je to dugotrajan proces, i ne bez protivrečnosti, kriza, sukoba, deoba, počev od podele na katolike i pravoslavce 1054. godine, sa sedištem pape u Rimu, a vaseljenskog patrijarha u Carigradu. Na prostoru na kome se hrišćanstvo širilo crkva je ujedinjavala, integrisala, homogenizovala i ujednačavala pripadnike različitih naroda i kultura jedinstvenom duhovnom misijom i svetovnim načinom delovanja. Duhovno objedinjavanje je nadvišavalo svetovnu fragmentarnost feudalizma. Bog je ishodište svega! Verovanje u Boga nije nikako moglo da se dovede u sumnju. Bog je bio odgovor na sva duhovna i svetovna pitanja. Duhovnost je određivala svetovnost. Onostrani svet je bio nad zemaljskim svetom. Duhovnici su, kao zastupnici (posrednici) između Boga i vernika (hrišćana), uređivali svetovni život. Crkva je na Zemlji zastupala Boga. Propovedala je božji mir i određivala mir, red, organizaciju, smisao i način svakodnevnog života ljudi. Pokrštavanjem naroda stišavali su se nemiri i sukobi, naročito „izazivača“ poput Normana i Mađara. Crkva je tražila božje primirje među vitezovima, njihove javne zakletve i ekskomunikaciju prekršilaca. Za ostvarenje misije bili su joj potrebni realizatori, obrazovani i samodisciplinovani. Zato su podizani manastiri (samostani), osnivani novi redovi, organizovano duhovno obrazovanje, ustanovljen celibat i uzdizana središta duhovnog i ujedno intelektualnog učenja. Na tlu zapadne Evrope bili su poznati benediktinski, klinijevski, cistesitski samostani. Smatrani su božjim gradovima i božjim državama, kao duhovni i kulturni centri. Sveštenici su, kao jedini pismeni ljudi, obavljali duhovne dužnosti i svetovne poslove, osim ratničkih. Bilo je i viteških crkvenih redova, poput teutonaca. Samostani cistercita bili su središta tehničkih

132

izuma u proizvodnji. Latinski jezik crkve postao je službeni jezik, jezik viših slojeva, literature, obrazovanja... na tlu zapadne Evrope. Hrišćanstvo je ovladavalo ljudima. Hrist je postao duhovni simbol svetovnog života. U ime i za Hrista vođeni su i krstaški ratovi. Evropljani su stigli tako do Jerusalima i otkrili druge kulture. Rat je bio isuviše okrutan način susretanja kultura, ali su i sukobi, ma kako paradoksalno izgledalo, doprineli razmeni civilizacijskih vrednosti. Crkva se nije držala verskog načela „Bogu Božje, caru carevo“, u duhu Augustinovog učenja podele na verske i državne zakone. Papa je težio za vrhovnom vlašću. Od X veka je trajala borba papstva i carstva za vrhovnu vlast. Prevlast crkve je trajala i s papom Bonifacijem VIII. Sa završetkom XIII veka pojedini teoretičari su označili i kraj srednjovekovnog razdoblja. Civilizacijski nagoveštaji preokreta. Od XII veka počinje razvoj privrede, gradova, uprave, školstva, graditeljstva i umetnosti. Srednjovekovno društvo je u velikoj meri bilo sukobljeno društvo. Tri su glavna tipa ljudi u trifunkcionalnoj šemi: 1) monah 2) vitez i 3) seljak, što znači: oni koji se mole, oni koji ratuju i oni koji rade (oratores, bellatores i laboratores). To je u osnovi struktura indoevropske kulture. Uz osnovne tipove ljudi, u analizama se prikazuju još desetak, kao i posebno marginalci. U prvoj, pored monaha, episkop i sveštenici. U drugoj, uz viteza, i vojnici. U trećoj, uz seljake, i najamnici, zanatlije, radnici... Žak Le Gof posebno navodi lekare (hirurge), dok feudalnog gospodara izdvaja „negde između“ i uzdiže ga iznad viteza i seljaka. Među marginalcima, prvenstveno predstavlja siromahe i jeretike. U „nove“ ubraja varošane, trgovce, intelektualce, umetnike... Žena je na ivici srednjovekovnih kategorija; posmatrana u duhu Eve, osuđivana je kao grešnica; u duhu Marije, poštovana je. Žena se za dugo nije određivala zanimanjem, nego telom, polom i njenim odnosom prema različitim grupama. Definisana je kao supruga, udovica, devica. Za srednjovekovnog čoveka se kaže, poput Bodlera, da je živeo u šumi simbola. Religija je dominirala srednjovekovljem.. Čovek se uzimao kao božansko delo. Isus je u poznom srednjem veku predstavljan kako pati kao otelotvoreni Bog. Karakteristična je predstava s Isusovom slikom, kada ga Pontije Pilat prikazuje rulji u crvenom plaštu i podrugljivo krunisanim trnovim vencem, izgovarajući, po Jovanu, Evo čoveka (Ecce homo). Čemu čovek? - bila je jedna od najznačajnijih rasprava. Poljoprivreda je bila glavna grana privrede u srednjovekovnoj Evropi, kao i u drugim civilizacijama toga i ranijeg doba. Bila je autarhična i fragmentarna, s malim prinosima na rascepkanim posedima. Feud je bio podeljen, na njemu su kmetovi radili za feudalca i za sebe, kako bi od svog prinosa namirili namete. Poboljšanje nastupa s razvojem gradova, korišćenjem vetra za pokretanje jedrenjaka i vetrenjača i energije vode za vodenice, valjanje tekstila, drobljenje ruda, kovanje metala... Gradovi su obnavljani na tlu nekadašnjeg Rimskog carstva. Trgovina i pijace su podstakle njihov razvoj. Gradovi su podizani i uz sedišta episkopija, na važnim raskršćima i obalama reka i mora, u blizini zamkova, rudnika... Vladari su podsticali podizanje gradova, uviđajući korist od razmene proizvoda naturalne privrede između različitih oblasti. Posebnim bulama regulisane su određene slobode, pijačni dani, vlasništvo, sudovi... To su bili rudimentarni oblici novog urbanog i privrednog života, ograničeni crkvenim pravilima, kao u odnosu na zabranjeno lično preduzetništvo i upotrebu novca za materijalno bogaćenje, što se smatralo moralnim svetogrđem. Gradovi su bili mali po površini i broju stanovnika (3.000-5.000), obezbeđeni kapijama i zidovima na kojima su podizane kule za odbranu od čestih upada napadača. Kapije su

133

otvarane izjutra, a uveče zatvarane. Ulice su bile uske, usmerene na trg u središtu grada, na kome su se odvijali trgovina i „javni život“. U jesen blatnjave, leti prašnjave. Crkve su bile najvažnije javne građevine. Kuće za stanovanje su zauzimale malu površinu, veći prostor po vertikali: u prizemlju je bila radionica, na spratu se stanovalo, u podrumu je čuvana stoka. Zemljoradnja i stočarstvo su bili dopunska zanimanja u gradovima sve do XIV veka. Nehigijena je bila izvor zaraza i raznih bolesti, najviše kuge i kolere, koje bi često prepolovile stanovništvo srednjovekovnih gradova. Seljaci su se okretali gradovima u usponu, bežali od svojih gospodara, skrivajući se godinu i jedan dan, jer posle nisu imali pravo da ih vrate na posed. Grad je otvarao perspektivu u odnosu na srednjovekovno selo. Zanatstvo se širilo, naročito u gradovima. Urbani način života se po~boljšavao. Govorilo se da „gradski vazduh čini čoveka slobodnim“. Gradovima su u početku upravljali episkopi i feudalci na čijim posedima su i podizani. Stanovnici gradova su se opirali samovolji i nametanim obaveza-ma upravljača na različite načine. Najuspešnije stvaranjem i radom zajednica (komuna). Vladari su podržavali komune da bi feudalce potčinili svojoj vlasti. Gradovi, koji bi se oslobodili samovoljnih upravljača, sticali su povelju slobodnog grada. Vladar bi određivao svog činovnika koji bi učestvovao u upravljanju komunom. Vladari su iz koristoljublja podsticali razvoj gradova, dodeljujući povelje i većim selima. Komune italijanskih gradova su se osamostalile uz pomoć plaćeničke vojske, predvođene kondotjerima. Osamostaljeni su nametali vlast neosamostaljenim. Kondotjeri su se uzdizali do trona gospodara gradova. To su činile i moćne porodice, kao trgovačka Mediči u Firenci ili plemića D'Este u Ferari. Izborna vlast je bila u Veneciji. Trgovina se razvijala ne samo između gradova Evrope, nego i izvan njenih granica. Bilo je to unosno, ali i opasno zanimanje zbog napada razbojnika i gusara. Zato su trgovci morali da se osiguravaju oružanim pratnjama. Trgovci su osnivali profesionalna udruženja kako bi zaštitili svoje interese. Severnonemačka hanza, najpoznatije tadašnje udruženje trgovaca, širila je mrežu od Londona do Novgoroda. Zanatlije i trgovci su osnivali profesionalna udruženja - esnafe (cehove) i Gilde. Ustanovljavali su pravila, birali starešinu, imali su zajedničku kasu, zastavu i grb. Za otvaranje radionice kalfa je morao da izradi nešto značajno, podmiri takse i priredi gozbu za članove esnafa. Povećanje obima razmene obnovilo je potrebu za korišćenjem novca. Plemeniti metali su bili sredstva plaćanja. Libra ili funta (400 grama srebra) bila je osnovna težinska mera. Od XII veka je oživela novčana privreda. U XIII veku groš (denarius grossus - veliki dinar) postao je novčana jedinica u Veneciji. Njegova upotreba se širila na evropskom tlu. Zlatnici, kovani u Veneciji - dukati, u Firenci - fiorini (floren - cvet ljiljana, simbol Firence), takođe su bili u sve široj upotrebi. Prenos novca na velike daljine bio je rizičan, pa su se angažovali za obezbeđenje novčanih transakcija monaško-viteški redovi templara i hospitalaca. Svi koji bi založili novac kod njih, primali bi priznanicu s kojom su mogli da uzimaju valutu sredine u kojoj su se nalazili. Kako hrišćanska crkva nije dopuštala novčane transakcije, Jevreji su stekli monopol. Otvarane su banke i menjačnice. Pojam banka je izveden iz italijanske reči banco, koja znači tezga. Takve tezge su držali Jevreji na pijacama u Lombardiji, na kojima se razmenjivao kovani novac i izdavale priznanice. Oštećeni, kada bi se osetili prevarenim, slomili bi tezgu, podržani od solidarnih ljudi s pijace. Od takvog slučaja je kasnije nastao termin bankrot. Od XIII veka hrišćani su pokušavali da preuzmu primat na tržištu novca, suprotstavljajući se Jevrejima kao konkurentima. To je dovelo do proterivanja Jevreja iz evropskih zemalja. Za trgovce i novčare pisani su prvi priručnici. Novac je sticao veliku moć. U duhu izreke „vreme je novac“, na kulama i crkvenim zvonicima su postavljani

134

časovnici. Škole i univerziteti. U Evropi je tokom srednjovekovnog razdoblja bilo malo obrazovanih ljudi. Dominirala su crkvena učenja i praktična obuka. Sveštenici su za dugo bili jedini pismeni, a manastiri centri duhovnog i intelektualnog rada. Isticali su se irski sveštenici u misionarskoj ulozi. Karlo Veliki je okupljao učitelje na dvor kako bi se organizovalo širenje znanja, što je označeno kao „Karolinška renesansa“. Prve škole, manastirske i katedralne, otvarane su pri verskim ustanovama tipa osnovnog obrazovanja, a potom i tipa srednjeg obrazovanja. Program je bio inspirisan starogrčkim i rimskim nasleđem, sa četiri osnovna predmeta (geometrija, aritmetika, astronomija i muzika) i tri književna (gramatika, retorika i dijalektika). Visoko plemstvo je učilo sinove svojih vazala da postanu što bolji vitezovi, a majstori šegrte zanatskom umeću. Razvoj gradova diktirao je tražnju novih zanimanja, samim tim i ustanova višeg obrazovanja. Prvi univerziteti (sveučilišta) stvoreni su krajem XII veka. Universitas znači zajednicu, pa su u tom duhu i bile prve visokoobrazovne ustanove, neke vrste esnafa profesora i studenata, s visokim stepenom autonomije. Među prvim otvorenim univerzitetima bili su oni u Bolonji, Parizu, Oksfordu, Padovi, Napulju, Kembridžu, Monpeljeu, Hajdelbergu, Kelnu..., a u slovenskoj sredini - u Pragu i Krakovu... U Evropi su krajem XIII veka postojala 23 univerziteta, a dva veka kasnije 70, utemeljenih po uzoru na bolonjski i pariski. Studije su upisivane sa 15 godina, ako je kandidat znao da čita i piše latinski jezik. Za upis na Oksford bila je organizovana pripremna škola u Vinčester koledžu, a za Kembridž u Itonu. Robert de Sorbon je ustanovio prvi koledž u Parizu, 1258. godine. Program na univerzitetima je obuhvatao sedam slobodnih veština, koje je priznavala crkva: gramatika, retorika, dijalektika i matematika. Po završetku se sticala matura (bakalaureat). Posle studija logike, fizike, metafizike, astronomije i etike, sticalo se zvanje magistra. Doktorat je bio najviše zvanje, do koga se teško stizalo. Studenti su mogli da menjaju univerzitete, s obzirom na znanje jezika i istovetnost kriterijuma predavanja i rasprava, u suštini, u duhu antičkih obrazaca. Na univerzitetima su osnivani fakulteti za teologiju, medicinu, kanonsko i civilno pravo... Vladari su univerzitetima dodeljivali zaštitne povelje. U početku se obrazovao pretežno kadar za potrebe crkve, ali i za državne službe i druge potrebe, s razvojem društva. Pojedini univerziteti su se specijalizovali za određene studije: univerzitet u Bolonji za pravo, u Salernu za medicinu... Bilo je intervencija zbog kršenja hrišćanskog morala kad bi se na univerzitetima preteralo „s pesmama, vinom i ženama“. Filozofija i nauke. Duhovno stvaralaštvo dugo se svodilo na prepisivanje Biblije, Augustinovih, Platonovih i Aristotelovih dela, Justinijanovog kodeksa, uključujući i osvrte na njih. Od XII veka razvija se sholastika (struja realista i nominalista) i javljaju se značajniji stvaraoci od Abelarda do Skota, Bejkona i Tome Akvinskog. O nauci u Evropi u ovom razdoblju nema se šta istaći. Istraživanje sveta kao božjeg dela smatralo se zabludama demonstva, praznoverstva i čarobnjaštva. Znanje je moglo da ima smisla ukoliko bi doprinosilo spasenju. Kao preteče hemičara, javili su se alhemičari. Sveto pismo je bila glavna knjiga. Toma Akvinski (125-1274) bio je najznačajniji teolog i filozof svoga doba. Učenje je zasnivao na Aristotelovom delu, s idejom da na njemu utemelji hrišćansko shvatanje sveta.

135

Srednjovekovni pogled na svet, kao i čovekove vrline i slabosti, izložio je u delu „Suma teologije“. Rodžer Bejkon (1214-1294) je prvi težio da se do saznanja dođe istraživanjem prirode, posmatranjem činjenica i eksperimentima. Proučavao je optiku i nagovestio pojavu letilica, parobroda i podmornica. Delo teologa Aurelija Augustina „Civitate Dei“ uzima se za početak evropskog srednjovekovnog duhovnog stvaralaštva. „Božanstvena komedija“ Dantea Aligerija simbolizuje kraj srednjovekovnog i početak novovekovnog razdoblja. Umetnost. Umetnost na evropskom tlu u srednjovekovnom razdoblju bila je više nego skromna, izuzev malobrojnih majstora i talentovanih autora. Arhitektura. Crkve na zapadu su građene s valjkastim svodovima od kamena i kupolama, poznatim u Vizantiji i istočnim civilizacijama. Takav način gradnje je usavršavan u XI i XII veku i nazvan romanički stil. Ime romanika je ukazivalo na rimsku arhitekturu kao uzor, mada ne bez tragova drugih umetnosti. Glavne odlike su pravougaona osnova crkve, poprečno presecana transeptom, tako da bi izgledala u obliku krsta. Iznad glavnog ulaza su postavljane skulpture, najčešće simbolika Strašnog suda, što je snažno delovalo na vernike. Gotika je novi stil, nastao po uzoru na opatiju Sen Deni kod Pariza. Brzo se širio, ne samo na evropskom tlu, nego je tokom krstaških ratova prenesen i na istok. Gotika je dominirala tri veka. Elementi konstrukcije su bili novi u odnosu na romanički stil. Svod je podsećao na ukrštena rebra. Vrh u obliku zašiljenog šiljka pružao se u visinu, što je činilo impresivnijom građevinu. Gotičke crkve su karakterisala obojena stakla (vitraž). Gotički stil je primenjivan i u gradnji tvrđava i zamkova. Skulptura je bila podređena ukrašavanju crkava tako da najsnažnije deluju na vernike. Književnost. Latinski jezik je upotrebljavan ne samo u administraciji, nego i u kulturi. Ko nije znao latinski, nije se smatrao učenim. U poznom srednjovekovlju težilo se da narodni jezik postane i književni. Najveći uspon književnosti bio je u Provansi početkom XII veka. Najpopularniji su bili pevači (minstreli i drugi), trubaduri i putujući književnici po gradovima i zamkovima, sa svojim pesmama o ljubavi i viteštvu, romansama, baladama i basnama. Plemići i vitezovi nastupali su kao trubaduri. Krstaški rat protiv Albižana utihnuo je Provansu. Pisanje hronika je najavljivalo uspon proze. Žofroa de Vilarduen (1150-1213) bio je najpoznatiji prozni pisac, s delom „Osvajanje Carigrada“, učesnik Četvrtog krstaškog rata. Najveći domet u srednjovekovnoj književnosti dosegli su italijanski pesnici. Dante Aligijeri (1265-1321) je opevao srednjovekovni svet i stekao svetsku slavu svojim glavnim delom „Božanstvena komedija“. Toskansko narečje, na kome je delo napisano, uzeto je za osnovu italijanskog književnog jezika. Frančesko Petrarka (1304-1374), kao prvi humanista, označio je put ka kulturi novog doba. Za „Afriku“, na latinskom jeziku, bio je nagrađen lovorovim vencem. Najveću pohvalu je stekao za pesme o ljubavi prema Lauri, napisanim na italijanskom jeziku. Đovani Bokačo (1313-1375) je svetsku slavu stekao „Dekameronom“, iako je „Genealogiju bogova“ smatrao važnijom. Džefri Čoser (1345-1400) bio je najznačajniji pisac u engleskoj književnosti svoga doba, poznat po knjizi „Kenterberijske priče“. Slikarstvo. U ranom srednjem veku je iluminacija rukopisa bila dominantan vid slikarstva. U manjoj meri slikalo se i na pergamentu, drvetu i kamenu. Iluminatori nisu poznavali perspektivu i nisu predstavljali realističke figure. Vizantijske ikone su inspirisale rad umetnika na drvetu. Najviše su prikazivani oltar, Bogorodica sa Hristom i Hristovo raspeće. Đoto di Bondone (1266-1337) bio je stvaralac prekretnice u slikarstvu srednjeg veka.

136

Na njega može primeniti parafraza Bokačove misli da je slikao kako bi pre zadovoljio kriterijume stručnjaka nego da ugodi zadovoljstvu neznalice. Francuski i katalonski umetnici bili su okrenuti muralima, kao i tapiserijama i vezu. Odnos hrišćanstva i kulture na različite načine je tumačen i promišljan. Za crkvu je svet bio sve ono što je izvan njenih okvira. Hrišćanske vernike je trebalo braniti da ne postanu „svetski ljudi“. Crkva je osuđivala svet, ne kao ovozemaljska organizacija, nego kao pripadnica božjeg carstva. Crkveni misionari su propovedali da u svetu vlada satana, po božjem dopuštenju, i vodi ljude na pogubljenje. Ranohrišćanski antagonizam između crkve i sveta kasnije je bio ublažen, ali je implicirao raznovrsne struje. Pojedini zagovornici su mislili da hrišćanstvu pridodaju pagansku kulturu, dok su drugi prihvatali samo elemente paganske kulture. Ranohrišćanski pisci i prve apologete, među kojima i Kliment Aleksandrijski i Origen, uveravali su da hrišćanstvo treba da prisvoji antičku kulturu. Tako su se u manastirima našli ljudi od nauke, umetnici, pisci i pesnici, što je manastire pretvorilo u središta kulture. Prema gledištu Heronima, Vasilija, Ambrozija, Euzebija, naročito Augustina, trebalo je sačuvati samo elemente antičke kulture, i to one koji su odgovarali hrišćanstvu („naturaliter Christiana“). Opozicija ovim pobornicima izražavala je prezir prema svetu i njegovoj kulturi. Od Konstantina Velikog počelo je uništavanje dela „ovoga sveta“. Tertulijan je među prvim crkvenim ideolozima osudio ovaj svet zbog njegove podlosti. Hrišćanski pisci su polazili od Boga kao tvorca i vladara svih stvari i božanskog poretka. Sveti Augustin je u vreme krize rimske države govorio da je jedino rešenje autokratska država. Crkva je bila ta, kako je mislio, koja jedina usmerava ka božjoj državi. Vlast je kritikovao samo zbog nesposobnosti da ostvari božji poredak. Crkva je ojačala u ranom srednjem veku u vreme pada zapadnorimske države, seobe naroda, kraha robovlasništva i rađanja feudalizma, kao i novih hrišćanskih država u Evropi. Srednjovekovna hrišćanska kultura bila je orijentisana prema večnom životu. Religija je odvraćala mislioce od pitanja ovoga sveta. Crkva je bila mesto na kome je hrišćanin provodio veliki deo vremena, ne radeći, kao u danima velikog broja praznika. Srednjovekovna Evropa je s razlogom bila siromašan i gladan kontinent. Postojale su velike razlike između manjine i ogromne većine: naspram malobrojnih bogataša, mnoštvo ljudi koji su živeli u krajnjoj bedi; pored veličanstvenih dvoraca i bogatih manastira i crkava, mizerne udžerice seljaka i zanatlija; nasuprot privilegovanima, većina je krajnje asketski živela...Teologija je prožimala nauku, obrazovanje, umetnost...život. Nasuprot veličanju hrišćanske teokratije i kulture, renesansni mislioci su označili srednjovekovlje kao tmurna i mračna stoleća. Pro-svetitelji su odbacili i njegova varvarska zločinstva. Život u strogom religioznom duhu Veliki broj kritičara, među njima i Herder, Hegel, Marks, Engels..., smatrali su da se papstvo ne bi iskupilo zbog varvarizma u kulturi ni da je Evropu ujedinilo u veliku hrišćansku republiku. Šta je donelo novo doba? Po mišljenju Kondorsea: „Evropa, koju su ugnjetavali sveštenička tiranija i vojni despotizam, u suzama i krvi čekala je trenutak kad će se zahvaljujući novim bakljama znanja i razuma preporoditi u pravcu slobode, čovečnosti i vrline“. Taj preporod je donela građanska kultura u svojim blistavim uzletima slobode, nauke, umetnosti, stvaralaštva, demokratije... Iracionalisti i pojedini romantičari s početka „veka ideja“ pozivali su na povratak srednjovekovnoj hrišćanskoj koncepciji kulture. Njima se pridružio i naš savremenik, E. Gilson, koji je zaključio da je srednjovekovna (feudalno-religiozna) kultura najsavršenija ostvarena sinteza filozofije, teologije, umetnosti, morala, politike, vaspitanja... pod nadahnućem katoličke religije. Srednjovekovno razdoblje u Evropi, u pogledu razvoja civilizacija, razlikuje se u odnosu

137

na civilizacije izvan njenih granica. Indijska i kineska civilizacija i civilizacija Maja iz ranijeg vremena, produžile su uspon i u srednjovekovnom razdoblju. Nove civilizacije, u prvom redu islamska, vizantijska, evropska, označavaju se kao feudalne. Civilizacije Inka, Asteka u Afrike (srednjoafrički predeo) imale su i posebna obeležja.

3.12. PRETKOLUMBOVSKA („STARA“) AMERIKA 3.12.1. Civilizacije Maja, Asteka i Inka Civilizacija Maja je trajala, kako se računa, oko dva milenijuma. Njihovo pismo podsećalo je na kinesko. Imali su razvijen gradski život. Smatra se da su španski osvajači uništili njihovu kulturu, koja se upoređuje s velikim istočnim nasleđem. Kultura Maja se označava i kao „kultura kukuruza“. Dve žetve godišnje omogućavale su bavljenje i duhovnim vrednostima. Bio je izrađen kalendar, znanja iz matematike i drugih oblasti bila su na nivou razvijenijih civilizacija. U gradovima su podizali opservatorije u obliku stepenastih piramida. U religiji Maja jaguar je predstavljao najvažnije božanstvo. Istraživanja i otkriće Maja u XIX veku rezultirali su prvim preciznim opisom 144 nalazišta, kojima su dodavana kasnija saznanja novootkrivenih lokaliteta i impresivnih spomenika. Kultura Maja nije bila homogena, jer je svaki veći grad-država imao sopstvena obeležja umetnosti i arhitektonskog stila. Izrađivani su ukrasi u obliku cveta za povećane rupice na usnim resicama visokih pripadnika Maja; pločice za ukrašavanje grudi, privesci, kuglice, maske za ljudska lica, kao i drugo što se nosilo kao nakit. Sve se to pohranjivalo u zavetna skrovišta ili u grobnice kao pogrebna oprema. Opsidijan, tamno vulkansko staklo, bio je među najkrhkijim materijalima s kojima su radili umetnici i zanatlije. Prvi su radili za elitu. Rezbarenje nefrita predstavljalo je vid najveće umetnosti Maja. Nefrit, sa svim svojim nijansama zelene boje, cenio se više nego zlato. Najveći uspon civilizacije Maja bio je između 300. i 900. godine, i to na području Gvatemale, zapadnog Hondurasa, Belizea, Jukatana i istočnog Kempeceua. Gradovi su građeni od kamena, a među poznatijim bili su Tikal (50.000 stanovnika), Kopan, Čičen Ica („grad hramova“, sa velikim hramom u obliku piramide, s velikim stepeništem i preko 130 svetilišta) i Palenkue. Izvori ukazuju da je na tom prostoru trgovina bila razvijena još 2.000. pre Hrista. Među interesantnijim pronalascima je žrtveni bunar u koji su bacane device, zatočenici i nakit, ne bi li se tom žrtvom umilostivio bog kiše. Asteci. Asteci su bili nomadi i kretali su se nagi. Živeli su na prostoru potonjeg Meksika. Bavili su se lovom, a od kultura u ratarstvu najviše su gajili kukuruz. Religija je osnova njihovog života, politike i kulture. Sunce je bilo glavno božanstvo. Verovali su da poginuli u ratovima i umrle porodilje idu u raj, a utopljenici da završavaju u paklu, jer su bili pod vlašću vodenog demona. Vrhovni bog Otontekutli predstavljao je istovremeno božanstvo neba i sunca. Supruga boga neba bila je htonična boginja zemlje, nazivana „majkom“. Tlalok je bio bog plodnosti. Asteci su bili surovi u obredu žrtvovanja, prema procenama, ponekad i do 20.000 ljudi (što je malo verovatno iz objektivnih razloga egzekucije) i nije im bilo strano ni ljudožderstvo (kanibalizam - antropofagija). Teško je razumeti astečku religiju, divnu i u isto vreme zastrašujuću! Asteci su podizali velike građevine, kule i hramove. Civilizacija Inka. Narod Inka se javlja u XIII veku. Za dva veka stvorio je veliko carstvo na

138

južnoameričkom tlu (od srednje Kolumbije preko Perua do srednjeg Čilea i Bolivije). Španski osvajači u XVI veku uništili su civilizacije Asteka i Inka. Carstvo je stvarano diplomatijom i ratom, a održavano i razvijano, iako sastavljeno od različitih pripadnika plemena i naroda, uspešnom hijerarhijskom upravom. Porodica je činila prvu i osnovnu jedinicu, zatim upravljači pokrajina, guverneri, i na vrhu car. Država je bila birokratizovana, sa strogom evidencijom, počev od zemljišta, rada, poreza, do ženidbe, jela, pića, i ponašanja svakog pojedinca! Službeni jezik, uprava i vera bili su od Inka. Podanici su koristili svoj jezikom i imali pravo na svoju veru. Država se starala o onima kojima je bila potrebna pomoć, naročito o starcima i udovicama... Carska zemlja je deljena hramovima i zemljoradnicima. Vladar je bio svetovni i duhovni, što je podrazumevalo poštovanje njegovih božanskih moći. Ljudi su zato bili obezglavljeni kad je Pizaro umorio vladara. Religija Inka je naglašavala ritual, a ne duhovnost i misticizam. Bila je povezana s državnim, ekonomskim i vojnim aktivnostima. Vera je zasnivana na kultu boga jaguara, poput egipatskih sfingi, u antropozoomorfnom obliku, polujaguar-polučovek. Religija Inka je bila zaokupljena i pitanjima morala. Sveštenici su se starali o obavljanju obreda, o zalihama hrane, državnim institucija-ma, za više miliona ljudi. Lame su tokom najvećih verskih svečanosti prinošene na žrtvu bogovima. Virakoča, vrhunsko biće, bilo je u središtu obožavanja. Poštovani su i bogovi prirodnih sila - groma i vremena, ali i nebeska bića niža po rangu od sunca, meseca, zvezda, zemlje i mora... Mumificirane vođe su nošene tokom najvećih praznika po glavnom trgu prestonice Kusko. Hramovima u kojima su čuvane predstave bogova upravljali su sveštenici. U tim hramovima su živele i device sunca, odabrane žene iz carstva. Sveštenici su organizovali i upravljali svečanostima utvrđenim po poljoprivrednom kalendaru. Šamani su lečili bolesnike i „isterivali zle duhove“. Religija Kečua je preuzela neke rituale iz tradicije Inka. Znanja iz različitih oblasti ukazuju na primere velikih dostignuća, kao što su bile operacije na mozgu! Piramide grandioznih dimenzija su predstavljale najveći domet u arhitekturi. Vajarstvo je zastupljeno primercima klesanih glava u ka-menu. U slikarstvu je bila zapažena primena ornamenta. Inke su bili slobodoljubiv narod i hrabri ratnici. Bavili su se zemljoradnjom, najviše su gajili kukuruz i krompir. Razvili su rudarstvo, eksploatišući olovo, bakar, srebro i zlato. Kao zanatlije, isticali su se tkači, grnčari, graditelji. Ostaci velikih kamenih građevina, tvrđave, naselja, kao i raznovrsni predmeti, ukrasi i nakit ukazuju na domašaje njihove kulture. Maču Pikču, grad-utvrđenje, utočište, svetilište Inka, sagrađeno je na granitnom masivu, u srcu lanca Anda, na visini 2.000 metara, 600 metara iznad reke Urubamba, na 130 kilometara od Kuska, glavnog grada i velikog središta carstva, iz koga je vladao Sin Sunca i „gospodar četiri strane sveta“. Kada su španski osvajači saznali za obilje zlata kojim Inke raspolagale, počeli su da ih proganjaju i ubijaju. Veliki hram Sunca i manastir Devica Sunca bile su dve najveće građevine Kuska. Device su bile neka vrsta vestalki Inka, najsvetije osobe posle cara. One su pripremale hranu, piće i odeću za boga Sunca. Smatrane su njegovim zemaljskim nevestama. Krasila ih je moralnost, najstrože čistote. Grešnica bi živa zakopavana, slično kako je s nedostojnim vestalkama postupano u Rimu. Peruanski arheolozi su pronašli mumiju Inka i 25 ceremonijalnih predmeta u okviru parka Maču Pikča. U grobnici su bili zlatni broševi, keramički tanjiri i posuđe dekorisano u paru kao muškarac i žena, što predstavlja koncept andskog dualizma.

139

4. NOVOVEKOVNO DOBA - evropska civilizacija i svet U XIV veku je najavljeno novo doba. Manje se osećao kraj starog razdoblja, nego početak novog. Novovekovni period je trajao do XX veka, odnosno do završetka Prvog svetskog rata. Devetnaesti vek se naziva „dugim vekom“. Novovekovni period može se deliti na vreme do i posle Francuske revolucije, 1789. godine. Istorija ovog perioda bila je ispunjena značajnim događajima. Promene i procesi su dugotrajni, s višestrukim efektima, uzročno-posledičnim implikacijama i međuzavisnostima. Crkva je vladala duhovnim i svetovnim organizacijama i životima ljudi na velikom prostoru tokom srednjeg veka. Katolička crkva je gospodarila zapadnom Evropom. Papa je nastojao da očuva svetovnu vlast. Papi Bonifaciju VIII (1294-1303) suprotstavljali su se vladari i sveštenstvo. Vladari su papi osporili neprikosnoveni autoritet. Promene su nastupile s prelazom iz XIII u XIV vek. Polarizacija pristalica i protivnika pape bila je oštra na apeninskom tlu Engleski i francuski vladari su se opirali papinskom oporezivanju. Otvarala su se i nova pitanja. Razmatrale su se mogućnosti da ne bude samo Rim središte katoličke crkve, niti da nana potiče samo iz italijanskog naroda. Posle smrti Bonifacija VIII, papa je postao francuski plemić i nadbiskup Klement V, sa sedištem u Avinjonu. Nigde se nije živelo raskošnije i razvratnije u Evropi kao u Avinjonu u vreme „francuskog“ pape. Opadanje moći Rima u to vreme, izazvalo je reakciju. Tražio se povratak na staro stanje. Sukobi su imali dublje razloge u suprotstavljenim interesima zemalja i rezultirali su izborom dvojice papa 1378. godine. Nisu okončani, nego su trajali 30 godina - u potrazi za pravim papom. Tako se izabranima pridružio i treći papa. Sabori u Konstanci (1414-1418) i u Bazelu (1431-1449) nisu obuzdali papsku vlast apsolutističkog karaktera. Nemački vladar sazvao je koncil u Konstanci da bi se došlo do rešenja crkvenih sporova. Glasanje je obavljeno po kriterijumu francuske, italijanske, nemačke i engleske narodnosti. Radilo se o suprotstavljenim konceptima: papinske nadnarodne moći i zalaganja za crkve nacionalnih država. Pape su vladale po starom sve do Luterovog protesta. Probleme u vrhovima crkava pratili su misticizam i hereze. Javljali su se verski pokreti, u suštini, kao preteče protestanata. Javljaju se i žene mistici koje osnivaju svoje redove. Misticizam se reflektovao i u književnom delovanju kartezijanaca, naročito Nikole Kuzanskog. Verovanje u veštice je trajalo od pojave u XV veku do kraja XVIII veka. U Comu je 1540. godine bilo spaljeno oko 300 žena. „Ne daj veštici živeti“! - glasila je papina obnova biblijske zapovesti iz 1484. godine. Odstupanje od ispovedanja vere predstavljao je herezu, strogo kažnjivu. Inkvizicija (crkveni sud) nije mogla da stišava sve veći broj nezadovoljnika. Narod je bio iritiran raskošima, silom i nemoralom crkve. Prodaja oproštaja za grehove (indulgencija) i oporezivanje, kao i druge zloupotrebe, ili problem centralizacije crkve, zaoštravali su krizu i otvorili put reformama.

4.1. HUMANIZAM I RENESANSA U XIV veku misleći ljudi su tragali za istinom izvan srednjovekovnog tumačenja da je Bog u osnovi života i sveta. Odnos vere prema razumu postao je slobodniji. Sve više ljudi je shvatalo da se razumom ne može približiti Bogu. Nauka i kultura postavljaju temelj novog doba, humanizma i renesanse. Čovek je u središtu novog pristupa. Nova kultura je bila okrenuta čoveku i zato je nazvana: humanizam (grčki: humanus - čovečan, ljudski).

140

Veliki preokret je začet na apeninskom tlu. Usponu humanizma su doprineli i Stari Grci, koji su pred osvajačkim naletom Turaka našli novo utočište, prenoseći sa sobom biblioteke izvornih dela iz zlatnog doba svoje kulture. Humanisti su se inspirisali delima antičkih mislilaca, ovladavajući, pored latinskog, grčkim i hebrejskim jezikom. Proučavajući spise rimskih spisatelja, otkrili su njihove staro-grčke uzore, srednjovekovno izopačavanje latinskog jezika, zablude i falsifikate. „Konstantinova darovnica“, „konstruisana“ u vreme pape Stefana II, trebalo je da ozakoni primat duhovne nad svetovnom vlašću. Lorenco Vala, bibliotekar vatikanske biblioteke, utvrdio je da „dokument“ predstavlja falsifikat. Bio je to početak kritičkog mišljenja, na čemu se utemeljila nauka. Oživljavanjem antičke kulture, nastupio je novi period: renesansa (preporod). „Renesansni humanizam“ je značio povratak izvorima, „antičkom humanizmu“. Renesansa je bila, u suštini, „ponovno rađanje“ starog, izvornog. Najveći centri humanizma i renesanse bili su Rim, Firenca, Ferara, Mantova, Napulj... Nikolo Makijaveli je napisao knjigu „Vladar“, velike upotrebne vrednosti. Gvičardini „Istoriju Italije“. Značajna književna dela predstavljali su Ariostov „Besni Orlando“ i „Oslobođeni Jerusalim“ Torkvata Tasa. Firenca je bila najveći centar renesansne umetnosti U gradu je negovan osobeni stil u slikarstvu (Mazačo), u vajarstvu (Donatelo) i arhitekturi (Bruneleski). Dela Leonarda da Vinčija (Tajna večera, Mona Liza...) i Mikelanđela (Sveta porodica, Strašni sud, Mojsije...) neprolazne su vrednosti. Papa i vladari gradova štitili su i materijalno pomagali umetnike, nastojeći da najpoznatije dovedu na svoje dvorove. Humanizam i renesansa doživeli su procvat u XIV veku na severu Apeninskog poluostrva i brzo su se širili, najpre na sever, tokom XVI veka. Najistaknutiji stvaralac u nemačkim zemljama bio je Erazmo Roterdamski, čuven po delu „Pohvala ludosti“. U delu „Obrazovanje hrišćanskih vladara“ prikazao je idealnu državu. Tomas Mor, s delom „Utopija“ (što znači - „nigde“) bio je među prvim stvaraocima novog pogleda na svet u Engleskoj. Viljem Šekspir je, svojim poznatim delima, stekao svetsku slavu. Fransoa Rable i Montenj najveća su stvaralačka imena u francuskoj renesansnoj književnosti, a Pjer Lesko (autor plana Luvra) u arhitekturi. Preokret u odnosu na srednji vek nastupio je onda kad je Bog postao neshvatljiv za novu misao. Nauka i filozofija su se odvojile od crkvene teologije. Preorijentisale su se od Boga ka čoveku. Civilizacijska interakcija razdoblja. Renesansa se može posmatrati kao središte interakcija starovekovnog, srednjovekovnog i novovekovnog razdoblja. Humanizam i renesansa, ili renesansni humanizam, koji se podrazumeva kada se spomene renesansa u XV i XVI veku, predstavljali su veliki preporod i procvat, počev od Apenina (na severu) i dalje na širokom prostoru u novovekovnom vremenu. Preporod je nastao kada se srednjovekovno hrišćanstvo, posle Tome Akvinskog, našlo pred epohalnim izazovom. Filozofija i nauka su se sve više odvajale od crkvene teologije. Verski život je postao slobodniji prema razumu Razumom nije bilo moguće približavanje Bogu, misao je izmicala veri, a ljudi su se sve manje podređivali Božjoj volji. Čovek se okretao racionalnom mišljenju, a naučni metod mu je otvarao put. „Preskočio je srednjovekovlje“, vratio se izvorima, antičkom humanizmu, u čijem središtu je bio čovek. Traganje za rukopisima i kipovima obeležavalo je polet renesansnog humanizma. Političke, ekonomske, kulturne promene su stvarale temelj za novi svet. Kompas,

141

kasnije i durbin, barut i puška, štamparija i štamparstvo, štampana knjiga..., kao izumi, po Justejnu Gorderu, stvarali su njegove temelje, uporedo u privrednom, društvenom i kulturnom pogledu. Kompas je olakšao navigaciju i dugu plovidbu, usledila su interkontinentalna putovanja i velika geografska otkrića. Evropljani su, s novim oružjem, bili nadmoćniji u odnosu na američke, azijske i afričke kulture tamošnjih domorodačkih naroda...; nauka, tehnika i tehnologija napredovale su do vremena kad su odvele čoveka u kosmos, ranije zamišljanog kao onostrani svet...; ostvaren je prelaz s naturalne na kapitalističku privredu, razvoj gradova kao političkih, industrijskih, trgovačkih, tržišnih, finansijskih, kulturnih centara građanskog sveta. Građani su sticali slobodu u odnosu prema prirodi, državi i društvu, koje su gradili na idejama slobode i ljudskim vrednostima, rešavajući se feudalnih gospodara i vlasti crkve. Uspon renesansnih humanista je upoređivan sa starogrčkim preokretom od mitske (vezane za seljačku kulturu) ka helenskoj slici sveta.“ Tako se prethodno, starovekovno razdoblje, dodirnulo s novovekovnim, „preskačući“ srednji vek. U tom kompleksnom i protivrečnom procesu bilo je značajno nadahnuće, ne samo starogrčkom, nego i vizantijskom kulturom. Polazište je bilo od čoveka, ne od Boga. Daleko se širio odjek Fičinog uzvika: „Upoznaj samog sebe, o Božanski rode u obličju čoveka!“ Pohvala ljudskoj vrednosti stigla je u pravom trenutku „civilizacijskog preloma“, od Mirandela. Preporod renesansnih humanista bio je izrazitiji u pogledu individualizma. Renesansni čovek postao je ideal. Nekadašnji „grad gradova“, „pupak sveta“, milionski Rim, spao je na 17.000 stanovnika. Obnova Rima je smatrana kulturnim poduhvatom novog vremena, započeta 1506. godine, u trajanju narednih 120 godina, kada je izgrađen veličanstveni Trg svetog Petra. Humanizam je imao i drugu, mračnu i represivnu, stranu. Novo shvatanje prirode kažnjavano je nezamislivom brutalnošću. Đordano Bruno je tvrdio da je Bog u prirodi i da je svemir beskrajan. Spaljen je kao jeretik na Cvetnom trgu u Rimu 1600. godine. Nosioci antihumanizma bili su crkva i autoritarna vlast, koje nisu prezale ni od dugih i krvavih verskih ratova. „Znanje je moć“, misao Fransisa Bekona, ušla je u upotrebu i kao svojevrsna parola najavila novu, naučno-tehničko-tehnološku civilizaciju. Poljski astronom Kopernik tvrdio je da se zemlja okreće oko sunca, a ne obratno; umro je na dan kad mu je objavljena knjiga „O kretanju nebeskih tela“; tako je nastala heliocentrična slika sveta, a njegov učinak uzima se kao paradigma za druge oblasti, u formi izreke „kopernikanski obrt“. Otkriće Njutnovih zakona gravitacije, inercije..., Darvinovo učenje... i druga dostignuća menjala su ranija saznanja građanina o Postanju na osnovu mitova, što ga je okrenulo nauci, tehnici... Šekspirova dela, koji je jednom nogom bio u renesansi, a drugom u baroku, uveravala su čoveka modernog doba darom umetnika da je život kao pozorište. Filozofija novog vremena. Rene Dekart (1596-1650) bio je velikan među osnivačima filozofije novog vremena. Prvi među velikim graditelji-ma filozofskog sistema, za kojim slede Spinoza, Lajbnic, Lok, Berkli, Hjum, Kant... Dekart, Lajbnic i Spinoza bili su najistaknutija imena kontinentalnog racionalizma. Platon i Aristotel su bili velikani, racionalisti starog veka. Toma Akvinski je nastojao da poveže Aristotelovu filozofiju i hrišćansku teologiju. Tokom renesanse su odjeknule stare i nove misli o prirodi i nauci, Bogu i čoveku. Objedinjavanjem novih misli stvarani su filozofski sistemi. Dekart je smatran saznajnim simbolom modernog čoveka. Predvodnikom intelektualne revolucije, orijentisane prema istini i razumu.

142

Obnovu znanja temeljio je na misli, svesti i samosvesti. Čuvena je bila njegova ideja, koja je obeležila razdoblje: „Mislim, dakle, postojim“ (Cogito ergo sum). Bio je okupiran pouzdanošću spoznaje i odnosom između duše i tela. Filozofski skeptici su bili saglasni da čovek ne zna ništa, ali se, za razliku od njih, nije mirio s tim. Imao je sličan odnos prema skepticizmu u svom vremenu kao i Sokrat prema skepticizmu sofista. Dekart se pitao da li postoji egzaktan metod za filozofsko razmišljanje kao što je metod prirodnih nauka. Velika imena britanskog empirizma bili su filozofi iskustva: Džon Lok (1623-1704), Dejvid Hjum (1711-1776) i Džordž Berkli (1685-1783). Monteskje, Volter i Ruso su najznačajniji mislioci prosvetiteljstva. Nauka. Nauka je u usponu u Evropi od XVI veka. Tome su doprineli i stvaraoci iz ranijih razdoblja: Bekon, Magnus, Toma Akvinski... Tako je došlo do odvajanja filozofije od prirodnih nauka, po pristupu i predmetu istraživanja. Upoznavanje sa znanjima minulih civilizacija predstavljao je jedan od podstreka razvoju nauke. Shvatanje da je svet zakonito uređen, implicirao je zadatak nauke da otkrije zakone. Predmet prirodnih nauka postao je materijalni svet. Pristup je određen ključnim pitanjem: Kako? (Kako se pojava događa u prirodi?). Proučavanje duhovnog sveta (kvalitativnog i vrednosnog sadržaja) bilo je orijentisano pitanjem: Zašto? (Zašto se pojave događaju u prirodi?). Galilej je osmislio metodološko usmerenje: a) razumsko identifikovanje pojave, b) eksperiment, c) matematički prikaz. Dekart je govorio kako će nauka pomoći ljudima da ovladaju prirodom. Sumnja je orijentisala na strogost u primeni metoda, sprava (teleskopa, durbina, mikroskopa...), širenja polja istraživanja i traganja u njemu. Nauka je razvijala svoje nove discipline. Osnivanjem naučnih organizacija, ustanova i udruženja, i internacionalizacijom nauke znanja su se uvećavala i koristila na razne načine od strane što većeg broja ljudi u raznim krajevima sveta. Naučnici su sticali autoritet i slavu; među najpoznatijim imenima bili su: Dekart, Galilej, Kepler, Njutn, Paskal, Lajbnic, Lomonosov, Franklin... Obrazovanje, školstvo. Opismenjavanje i sticanje znanja shvatano je kao potreba ljudi. Školstvo se oslobađalo nadzora crkve, menjali su se srednjovekovni programi i metode nastave. Obrazovanje je koncipirano po kriterijumu svetovnosti, naučnosti i stručnosti. Povećavao se broj škola u cilju opšteg opismenjavanja dece. Srednjovekovno nasleđe bilo je takvo da ni svi sveštenici nisu bili pismeni. Pruski vladar je propisao obavezu o školovanju dece od 5. do 13. godine, a siromašna da se materijalno pomognu. Neravnomernost je bila velika, tako da su razlike u kvalitetu društava bile očigledne. U XI veku, tokom srednjovekovnog razdoblja, u Firenci su trgovačke škole imale i preko 1.000 učenika. Škole slobodnih veština upisivale su po 600 polaznika. Prvi univerziteti osnivani su ne samo na zapadu, nego i u srednjoj Evropi, u Pragu, Krakovu, Beču... Tokom XV veka otvarani su u većem broju, od Upsale u Švedskoj, širom Evrope. Bilo je mnogo novih srednjih i posebno stručnih škola. Počela je specijalizacija u medicini za hirurge i druge specijaliste, zabranjivano je nadrilekarstvo. U Italiji su otvarane umetničke akademije, u kojima su izučavani predmeti o istoriji, filozofiji, poeziji, podstaknuto Danteovim i Bokačovim gledištima da je umetnost intelektualna. Tehnika. Tehnika je označila civilizacijsku novovekovnu promenu u odnosu na milenijumsko nasleđe. Civilizacija se poimala i kao tehnička kultura. Izumi koji su omogućili korišćenje izvora energije simbolizovali su početak čovekovog ovladavanja prirodom. Proizvodnja je mehanizovana, mašine su obeležile uspon industrije, industrijsko doba. Izumitelji su se, kao ljudi iz prakse, povezivali s trgovcima, preduzetnicima i

143

naučnicima. Nauka je otvorila polje istraživanja i proučavanja prirodnih i društvenih pojava, naročito fizičke, hemijske i biološke procese, u kojima su tehnički proizvodi, kao i u usavršavanoj proizvodnji i modernom društvenom i svakodnevnom životu nalazili široku primenu. Urbanizacija i industrijalizacija, kao i promene u ishrani, odevanju, stanovanju, poslovanju ljudi, načinu života, uobličavali su identitet građana i njihove zajednice u novovekovnoj kulturološkoj i civilizacijskoj ravni. Šta su značile štamparija i štampa u razmeni vesti i vrednosti prvi put na širokom prostoru, počev od najrazvijenijih centara ka periferiji? Uvoz kafe i čaja u Evropu stvarao je nove običaje sastajanja ljudi. Otvarane su kafane, kulturne i javne ustanove, kao gradska središta novih tradicija. Pariz se, na primer, pretvarao u „Meku umetnika“. Ideje novog doba. Ideja napretka (progresa) bila je ideja vodilja novovekovne civilizacije. Nema je u drugim civilizacijama. Klica ove ideje javlja se u renesansnim mišljenjima, zasnovanim na razumu, kao temeljnom pojmu Upoznavanje drugih naroda i kultura, podstaklo je interesovanje za „primitivne narode i kulture“. „Uvođenjem“ lestvice moralnog razvoja čovečanstva, bilo je pronađeno mesto na njoj za Evropljane na vrhu, a za „primitivne“ na dnu. Problem se javio mešanjem pojmova napretka (progresa) i razvoja (evolucije). Vrednovanje novih dela boljim i od antičkih prouzrokovalo je žestoku raspravu u vreme francuskih prosvetitelja. Došlo je do podele na „stare“ i „moderne“ u Francuskoj. Moderni su bili u usponu, njihova dela su Prosvetiteljstvo i Enciklopedija. Enciklopedijom su se dokazivali razvoj i napredak u istoriji. Tako je i pre Darvina, na neki način, bila najavljena ideja evolucije. Ideja o napretku bila je široko prihvaćena, i to bez kritičkog prosuđivanja, kao nešto što je samo po sebi razumljivo. „Nacrt o napretku ljudske svesti“ Kondorsea, 1794. godine, predstavljao je istoriju u 10 stupnjeva, od kojih je svaki naredni napredniji u odnosu na ljudski život od prethodnog, završavajući je s Francuskom revolucijom, kao krajem neznanja, patnji i okrutnosti. S idejom napretka bila je afirmisana i ideja kulturnog razvoja. Iskrivljavanjem njenog smisla, išlo se ka ideologiji kulturnocentrizma, evropocentrizma i podele na rasističkoj osnovi na napredne i zaostale, više i niže, superiorne i inferiorne. Prosvetitelji su se držali najviših vrednosti, koje su proklamovali i pronicljivo obrazlagali, tako da se kod njih ne može govoriti o svesnom „skretanju“. Ruso se divio „prirodnom“ životu »primitivnih“. Za proučavanje teme o razvoju kulture višestruko su značajna dela Vikoa. Posebno je inspirativno njegovo gledište o globalnom razvoju kulture. Moć ideja. Idejna strujanja o racionalizmu i individualizmu podstakla su učenja o pravima, prirodnim (počev od Grocijusa, Hobsa, Loka, Monteskjea, Rusoa...), političkim, građanskim i ljudskim pravima; o državi, utoliko da se zasniva na ugovoru, da je suverena (s razlikama o suverenitetu), da vlast pripada vladaru (apsolutizam) ili narodu (demokratija). Ideja borbe različito je tumačena. Stvarnost je bila daleko od proklamacija o miru, od čuvenog Kantovog traktata o večnom svetskom miru. Razdoblje je obilovalo sukobima, rat i mir su se smenjivali, tako da svet nije bio ni dana bez sukoba. Interesi su nadvisili ideale, moć je sticana ne samo sposobnostima, znanjima i radom, nego i silom, kriminalom, korupcijom, prevarama i manipulacijama dvoličnih ljudi lažnog morala. Šta je bilo važnije: biti ili izgledati, biti ili imati? Kakav je kulturni obrazac preovladavao? Koji sistem vrednosti? U vreme razvoja nauke rođena je ideja univerzalizma, matematika je postala novi univerzalni jezik, govorilo se o univerzalnim ljudskim vrednostima.

144

Ideja rada je preokupirala ljude koji su živeli da bi radili, za razliku od većine, koja je mislila obratno. Prosvetitelji su nastupali s natpisom na zastavi: Znanje je moć. Poslovni ljudi su se držali izreke: Vreme je novac.

4.2. REFORMACIJA Reforma crkve pokazala se neminovnom kad su se težnje vladara, sveštenstva, građanstva i plemstva podudarile s očekivanjima vernika da se promeni sve ono što nije valjalo u njenoj organizaciji i delovanju. Kao početak reformacije navodi se objavljivanje 95 teza (istaknute na vratima Virtemberške katedrale), 31. oktobra 1517. godine, čiji je autor Martin Luter (1483-1543), profesor teologije u Virtembergu. Umesto nameravane akademske rasprave, teze su odštampane i širile se na tlu srednje Evrope. Ovom događaju su prethodile ideje, dela i inicijative za reformu crkve Luterovih preteča. Džon Viklif (1328-1384), engleski teolog, zalagao se za koncept reforme crkve u duhu ideje direktne povezanosti čoveka s Bogom. Jan Hus (1370-1415), češki inspirator reforme crkve, kritikovao je korupciju i nedoslednosti crkve, predlažući primat Svetog pisma. U Konstanci je na Saboru osuđen zbog jeresi i spaljen na lomači. Johan Tecel, papski legat, podneo je tužbu Rimu protiv Lutera. Papa nije odmah odgovorio, obazirući se na političku situaciju. Luter je pozvao Tecela na javnu diskusiju. Suština crkve je u neposrednom, ličnom odnosu vernika i Hrista, bez posredovanja pape i sveštenstva, isticao je Luter. Sveto pismo (Biblija) je izvor vere, a sedam tajni je trebalo svesti na tri: krštenje, pokajanje i pričešće. U izučavanju Svetog pisma posebno je naglašavao značaj jevanđelja. Njegove pristalice su zbog toga nazvane evangelisti. U raspravi pod naslovom „Apel hrišćanskom plemstvu nemačke države“, Luter je objašnjavao kako su svi vernici sveštenici i smisao optužbe nemačkih katolika protiv Vatikana i sveštenstva. Spisom „Vavilonsko ropstvo crkve“ i raspravom „O hrišćanskoj slobodi“, Luter je utemeljio svoje učenje. Papinim dekretom „Exsurge Domine“ bio je pozvan, pod pretnjom ekskomunikacije, da u roku od dva meseca opozove svoju 41 jeretičku tvrdnju. Luter je pred profesorima i studentima u Virtembergu, 1520. godine, spalio primerak papinog dekreta. Sledeće godine je javno ekskomuniciran iz crkve. Novoizabrani car Karlo V se bojao da se protest protiv crkve ne preokrene protiv države, pa je pozvao Lutera da pred papskim sudom brani svoje stavove. U prisustvu predstavnika plemstva i klera, odbrana je održana na skupštini u Vormsu, 17. aprila 1521. godine, kojom je predsedavao car. Na zahtev da se odrekne svog učenja, Luter je odgovorio: „Dokle god nisam ubeđen da grešim na osnovu Svetog pisma ili zdravog razuma, ne mogu i neću da se ičega odreknem, jer nije bezbedno ni časno raditi protiv sopstvene savesti. Tako mi Bog pomogao. Amin“, pozivajući nemački narod da ustane protiv tiranije Rima. Zbog toga je bio proglašen za jeretika i osuđen na progonstvo. Car Karlo V nije mogao da stavi edikt na snagu, pa je Luter našao utočište na dvoru saksonskog kneza Fridriha Mudrog pod imenom Vitez Džordž. Tu je počeo da prevodi Bibliju na nemački jezik. Podrška Luteru dolazila je sa više strana, od radikala, romantičara, humanista, ali i od carskih gradova i nepokolebljivih kneževa. Luter se pojavio u Virtembergu i držao propovedi (o hrišćanskoj slobodi, o reformaciji nezavisnoj od materijalne snage vlasti i naroda i o potrebi propovedanja), nastojeći da iznova podstakne reformacijski pokret. Propovedi su imale širokog odjeka. Prihvatili su ga redovnici augustinci u Nemačkoj i Nizozemskoj, zatim franjevci, kartezijanci, benediktinci, karmaličani, pa čak i dominikanci. Luteranski pokret je bio u usponu.

145

Nemački seljački rat. Bunt seljaka širio se Evropom. Luteranizam je inspirisao seljački pokret na široj osnovi od njihovih neposrednih ciljeva u vreme smene „srednjovekovlja novovekovljem“. Nemački seljački rat 1525. godine, pod vođstvom Toma Mincera, Luterovog učenika, bio je usmeren na ispunjenje „Dvanaest zahteva“. U osnovi, to su bili ciljevi: da se božanska reč propoveda razumljivo, bez ličnih i doktrinarnih pogleda, da se postigne društvena jednakost, da se smanje obaveze, nameti i takse, da plemstvo ne koristi šume, ispaše, lovišta, reke, i da se ukine kmetstvo. Tokom širenja ustanka, Mincer je, u duhu jedne svoje mistične vizije, proglasio vladare „mističnim nitkovima“ i naredio stravično krvoproliće na dan označen kao „Gideonov mač“. Luter je bio užasnut obrtom događaja, priklonio se plemstvu i napisao pamflet „Protiv mučkih i lopovskih bandi seljaka“. Protestantizam. Ponovno širenje reformacije prinudilo je cara Karla V da podrži Katoličku ligu. Na skupštini u Špajeru 1529. godine, Liga je izdejstvovala da se Luterovo učenje ponovo osudi. Kneževi su na osudu uložili javni protest. Od tada se Luterovi sledbenici nazivaju protestantima. Zbog širenja protestantizma, car je bio prisiljen na ustupke. Na skupštini u Augsburgu 1555. godine, uspostavljen je verski mir u Carstvu Kneževi su dobili pravo da određuju veru svojih podanika. Tada je nastala čuvena izreka: „Čija vlast - njegova i vera“ (Cuius regio, eius religio). Luterovo učenje je imalo praktičnu primenu, posebno u školstvu i načinu života. Gradovi su od manastira preuzimali brigu o bolesnima i siromašnima. Grad Lejsing je primer Luterovih shvatanja komunalnog života. Upravno telo je birano iz redova građana i seljaka, sa zadatkom ispunjavanja potreba grada i stanovništva. Po tome je nadvisilo i Kalvinovu Ženevu Luterovo učenje je razvio Urlih Cvingli (1484-1531) u Cirihu. Na francuskom govornom području u Švajcarskoj, sa sedištem u Ženevi, predvodnik reformacije je bio Žan Kalvin (1509-1564). Bog je unapred odredio koga će spasiti, a koga će stići prokletstvo, propovedao je Kalvin. Studirao je teologiju i pravo u Parizu, Orleanu i Buržu. Poznavao je dobro filologiju. Humanisti s kojima se sreo u Parizu, imali su veliki uticaj na njega. Bio je plodan pisac. „Institucije hrišćanske vere“ smatraju se njegovim najznačajnijim delom. To je klasika protestantizma, suština Kalvinovog shvatanja o političkim, socijalnim i verskim pitanjima. Po njegovom prelasku u Ženevu, rasplamsala se polemika katolika i protestanata. Bio je prinuđen zbog građanskih sukoba da ode iz Ženeve u Strazburg. Nakon poziva vratio se u Ženevu, u kojoj je sprovođena reorganizacija. Kalvin je objašnjavao da crkva treba da bude odvojena od države. Uspeo je da uspostavi teokratiju (vladavina Boga preko svetovnog zastupnika ili sveštenstva) u Ženevi. Službovao je kao pastor i upravnik Ženevske akademije. Pisao je do kraja života propovedi, komentare Biblije i pisma. Tako je stvorena opsežna osnova njegovog učenja. Kalvinizam je imao veliki uticaj, a njegov tvorac još veći ugled. Ideje kalvinizma širile su se u Francuskoj (hugenoti), nizozemskim provincijama, Engleskoj, Škotskoj... U Engleskoj je parlament, zaslugom kralja Henrija VIII, doneo Akt o suprematiji, po kome je kralj najviši crkveni poglavar. Reformacija je počela stvaranjem anglikanske crkve i odbacivanjem vlasti pape. Za vreme vladavine Elizabete I utemeljena je anglikanska crkva i završena reformacija. Luterove i Kalvinove ideje su predstavljale osnovu njenog učenja. Protivreformacija - katolička obnova. Reformacija je oslabila moć pape i ugled katoličke crkve. Papstvo je pronašlo oslonac u jezuitima, pripadnicima novog crkvenog reda. Ignacio Lojola je 1534. godine osnovao je red Družba Isusova (Societas Iesu). Glavni ciljevi jezuita bili

146

su: teološko obrazovanje, pokornost papi i širenje vere. Njima se pripisuje maksima: Cilj opravdava sredstva. Katolička crkva (kardinal Karafa) je obnovila inkviziciju kako bi suzbila reformaciju na Apeninima, u Habzburškom carstvu, Španiji i Poljskoj. Sabor (koncil) u Tridentu (Tridentski sabor, 1545-1563) bio je posvećen obnovi crkve. Osuđeno je protestantsko učenje, doneti su dekreti o veri i reformama, definisana je dogma, potvrđena nepogrešivost pape i propisana disciplina za sveštenstvo. Popisane su zabranjene knjige (Index librorum prohibitorum) i pristupilo se strogoj zabrani crkvi neprimerenih ideja. Verski ratovi. U Francuskoj su se katolici i hugenoti (kalvinisti) sukobljavali tokom XVI veka. Bilo je to teško vreme verskih ratova. Katolički fanatici su, po naređenju Katarine Mediči i Šarla IX, 24. avgusta 1572. godine, ubili 20.000 hugenota. Od toga, 3000 samo u Parizu, u Vartolomejskoj noći. Kralj Anri IV, bivši hugenot, prekinuo je odmazde Nantskim ediktom 1598. godine. Hugenotima je bila dozvoljena sloboda veroispovesti u svim okruzima, osim u Parizu, a u pogledu dažbina bili su izjednačeni s katolicima. Jezuiti su u Habzburškoj monarhiji i Bavarskoj izazvali Tridesetogodišnji rat (16181648). Sukobi su se proširili na Češku. U njima su direktno učestvovale Švedska, Danska i Francuska, a posredno Engleska, Holandija i Španija, isporukama materijalne pomoći sukobljenima. Rat je završen Vestfalskim mirom. Francuska je dobila Alzas, a Švedska najveći deo Pomeranije. Nemačka je bila opustošena i raspar-čana. Njenim kneževinama je priznata nezavisnost, a protestantima sloboda vere. Vestfalski mir se uzima za početak međunarodnog poretka koji je trajao oko 150 godina. Novi period je počeo po njegovom isteku i trajao do Prvog svetskog rata, nešto više od 100 godina. Nove ideje, učenja i saznanja, izumi, pronalasci i otkrića, utemeljili su poduhvat označavan i kao naučna, humanistička i tehnička civilizacija.

4.3. GEOGRAFSKA OTKRIĆA U srednjem veku svet je malo znao o Evropi i Evropa o svetu. Retka otkrića, pronalasci i izumi, dešavalo se, bez obzira na veličinu i fascinaciju, da padnu u zaborav. Viking Lajf Erikson je doplovio do Severne Amerike 1000. godine, ali su kontinenti ostali nepoznati jedan drugom. Put Marka Pola (1254-1324) u Kinu i Japan predstavljao je prvi susret Evrope s Dalekim istokom. Evropljani su, od svih delova sveta, najviše znali o Sredozemlju. Plovidba se odvijala do polovine XIV veka još i na Severnom moru i do priobalnog pojasa Atlantika. Praznoverje je vladalo u vreme neznanja ljudi o planeti Zemlji. Mislilo se da je zemlja ravna ploča, a da u okeanima ima ogromnih hobotnica koje mogu da progutaju čitave brodove. Maštovite priče za decu novijeg datuma nekad su ljudi smatrali za istine. Neznanje je bilo veliko, saznanja su sporo prenošena, nije bilo tehnike za masovno komuniciranje, svako je živeo u svom svetu, ne mnogo daleko izvan lokalnih okvira. Gutenbergov izum štamparije 1450. godine omogućio je milenijumsku komunikaciju civilizacija u planetarnim okvirima. Biblija je bila prva odštampana knjiga. Kompas, dvogled, sprave za navigaciju i kvalitetniji brodovi omogućili su plovidbu dalekim morima i okeanima. Trgovina je predstavljala snažan podstrek istraživanjima i otkrićima.

147

Enriko Moreplovac, portugalski princ, otvorio je geografsko-pomorsku školu na svom dvoru Bartolomeo Dijaz je doplovio do juga Afrike 1487. godine, rt koji je otkrio nazvao je Olujni. Portugalski kralj ga je preimenovao u Rt dobre nade. Istraživači su težili da otkriju Indiju (zemlju začina) najviše iz ekonomskih razloga. Trgovci su najviše zarađivali preprodajom robe. Mletački trgovci su plaćali skuplje arapskim trgovcima za robu iz Indije, a prodavali su je skuplje na zapadu Evrope. Kristifor Kolumbo (1451-1506), rasuđujući po karti fiorentinskog geografa Toskalenija, mislio je da se do Indije može stići ploveći na zapad. Da bi ostvario veliki cilj, pristupio je službi španske (kastiljske) kraljice Izabele. Plovidbu je otpočeo 3. avgusta 1492. godine sa tri broda („Pinta“, „Ninja“ i „Santa Marija“) iz španske luke Palos preko Atlantika. Po-sle 61 dan plovidbe, stigao je do ostrva Guanahani, koje je nazvao San Salvador (Sveti Spasitelj). Otkrio je Kubu i Haite. Tokom kasnijih plovidbi, otkrio je Antile, Jamajku, Panamsku prevlaku, Venecuelu, Honduras i ušće reke Orinoko u južnoj Americi. Verovao je da je to bila Indija, pa je domoroce nazvao Indijancima. Kraljica Izabela i kralj Ferdinand dali su mu plemićku titulu i zvanje „velikog admirala okeana“. Nije postao potkralj novootkrivenih zemalja, iako mu je to bilo obećano. Vasko da Gama je, oplovivši Afriku, stigao do Indije 1498. godine, do luke Kalikut. Kabral je 1500. godine stigao do obala Brazila. Fernando Magelan je, ploveći duž istočnih obala Južne Amerike, 1520. godine otkrio prolaz i ušao u Tihi okean. Kasnije je taj prolaz dobio ime po njemu - Mageelanov prolaz. Amerigo Vespuči je posetio novootkrivene teritorije i o njima napisao brošuru. Tvrdio je da predstavljaju novo, nepoznato kopno. Valdzemiler, nemački kartograf, nazvao je po njemu, 1507. godine, obale Brazila Amerigova zemlja (Tera Amerika). Tako je novi kontinent dobio ime Amerika. Stari svet je otkrio Novi svet. Otkrića su predstavljala veliki susret civilizacija u ljudskoj istoriji. Bili su to uzbudljivi dodiri kultura, velika razmena dobara, ideja, veština, iskustava, ljudi. Opisi o dalekim teritorijama inspirisali su maštu Evropljana o bogatstvu i rajskim uslovima života. Pustolovi, avanturisti, ali i kriminalci, krenuli su u Novi svet. Blago i ljudi, robovi modernog doba, iz domorodačkih sredina prevoženi su u evropske zemlje. Tragači su se pretvorili u bezobzirne osvajače. Španski konkvistadori uništavali su drevne civilizacije. Ernan Kortes je predvodio ekspediciju iz Santo Dominga ka Meksiku, od 1519. do 1521. godine, razarajući carstvo Asteka. Osvajači Perua, Francisko Pizaro i Dijego Almagro, razorili su carstvo Inka. Španija je, posle zauzeća Meksika, zaposela Srednju Ameriku i uništila civilizaciju Maja i Pueblo Indijanaca. Osvajači su pokazali svoje varvarsko lice pljačkom, eksploatisanjem i istrebljenjem domorodaca, predstavljajući ih životinjama u ljudskom obliku i bezdušnim stvorenjima. Španija i Portugalija su izvršile podelu sveta da bi predupredile međusobni sukob i konkurentski kolonijalni udeo drugih zemalja. Sporazum je postignut u Saragosi, 1521. godine: Španija je prepustila Aziju i Afriku Portugaliji, a Portugalija Ameriku - Španiji. Kolonijalna osvajanja su se proširila na veliki deo sveta. Najrazvijenije države su postale predvodnici kolonijalizma u novovekovnom razdoblju.

4.4. KAPITALIZAM - SVETSKI SISTEM 4.4.1. Začeci kapitalizma Manufakture (manus - ruka, facere - raditi) smenile su male radionice zanatlija u XV veku.

148

Potrebe tržišta su diktirale razvoj manufakture kao novog načina proizvodnje i prevazilazile esnafska ograničenja iz feudalnog doba. Preduzetnici su ulagali novac u razvoj manufaktura i lančanog procesa proizvodnje, od priprema sirovina ka složenijim operacijama, s kvalitetnijim finalnim proizvodima, manjim trošenjem sredstava i radne snage i kraćim vremenom izrade. Angažovana je nekvalifikovana radna snaga, seoske i gradske zanatlije i novousavršavani i specijalizovani stručni kadar. Manufakturne radionice su predstavljale prva kapitalistička preduzeća. Poslodavci su u njima nadgledali proces proizvodnje. Od prodaje proizvoda kupovane su sirovine i isplaćivane nadnice radnicima, a profit je pripadao vlasnicima radionica i prvih preduzeća. Kapital je od nastanka, u ranoj fazi kapitalizma, ispoljio „težnju za širenjem“ kao svoje suštinsko svojstvo. Prve manufakture su stvorene na apeninskom tlu i u Flandriji, privredno bogatim i urbanizovanim, najnaseljenijim oblastima. Kapitalistički način proizvodnje obuhvatio je privredu i brzo se širio u Engleskoj, Francuskoj, nizozemskim provincijama, i u drugim delovima Evrope i sveta. Trgovina i konkurencija na tržištu su podsticale razvoj i usavršavanje proizvodnje, robno-novčanu privredu, kapitalistički sistem i nove društvene i međunarodne odnose. Naturalnu privredu je smenjivala robno-novčana privreda. Radna snaga se pretvarala u robu koju je vlasnik sredstava za proizvodnju kupovao na određeno vreme. U proizvodnom procesu radna snaga je stvarala višak vrednosti i omogućavala akumulaciju kapitala i proširenu reprodukciju. Kapitalista je prisvajanjem viška vrednosti mogao da uvećava kapital i da obogaćuje i sebe i druge. Kapitalisti su, oslanjajući se na ekonomsku moć, imali značajan udeo u stvaranju nove vlasti, države i društva. Začet je novi sistem, suprotan apsolutističkoj vlasti i teritorijalnoj rascepkanosti. Promene su nosile i negativne odlike: eksploataciju i otuđenje radne snage. Propadanje seljaka kao posledica razvoja kapitalizma, bilo je najizrazitije u Engleskoj. Tekstilna industrija je tokom razvoja uvećavala tražnju vune. Farmeri su objedinjavali mala seljačka imanja, a milion seljaka je opstanak potražilo prelaskom u gradove. Govorilo se: „ovce su pojele ljude“. Povećanje cena proizvoda nije bilo uslovljeno samo njihovim kvalitetom. Revolucija cena je nastupila kad je zlato iz Amerike „preplavilo“ Španiju. Novčani kapital se oplođavanjem pretvarao u industrijski kapital. Razvoj kapitalizma bio je različit u pojedinim zemljama. Teoretičari razlikuju više faza razvoja i oblika kapitalizma: rani, liberalni i razvijeni (po fazama); monopolski, državni, globalni... U polumilenijumskoj istoriji smenjivali su se periodi uspona i kriza do tranzicije globalnih razmera. Maks Veber je mislio da je protestantizam, sa svojom etikom, posebno kalvinizam, bio ključni činilac za razvoj kapitalizma. Stvaralački rad kao smisao života i verska vrlina orijentisali su ljude na racionalno ponašanje, uredan život, marljivost i samokontrolu kao osnovu kapitalističkog sistema. Marks je kritikovao protivrečnosti i eksploatatorski karakter kapitalizma. Lenjin je pisao da je imperijalizam najviši stadijum kapitalizma. Kriza kapitalizma u XX veku je, po mišljenju E. Altfatera, bila kriza svetskog kapitalističkog sistema kao zakonita istorijska pojava, i strukturna kriza prouzrokovana hiperinflacijom. Posledice krize oštro su se manifestovale u polarizaciji socijalne strukture, raslojavanju i povećanju razlika između bogatih i siromašnih u sve većem broju. Valerštajnova teorija svetskog sistema ukazuje na kompleksnost njegovih promena svakih 400-500 godina, označavajući ih tranzicijom i ne predviđajući, osim teškoća, ishod. Prelaz kapitalizma u šta?

149

4.4.2. Teorijska osnova svetskog sistema Teorija o svetskom sistemu je naučni poduhvat Imanuela Valerštajna. Zasnovan je na rezultatima istraživanja Fernana Brodela. Od posebnog je značaja za multicivilizacijski svet. Brodel je uveo pojam svetska privreda proučavajući Mediteran u XVI veku. Koncept svetske privrede znači ekonomsku celinu u kojoj se uspostavljaju hijerarhijski odnosi centra i periferije. U njenim okvirima postoje izdvojene privrede koje su nacionalne po svom delokrugu. Moguća su kretanja uspon-pad, kako zemalja, tako i proizvoda. Privreda koja uspostavlja dominaciju - može ostvariti i hegemoniju. Privreda Mediterana je u XV veku prekoračila političke i kulturne granice, koje su delile prostor mediteranskog sveta. Ona nije svetska privreda jer nije zahvatila planetu. Koncept privreda-svet pretpostavlja jednu privredu na zemaljskoj kugli. Suštinska obeležja privrede-sveta su: prostor, centar i hegemonija. Granice privredesveta su ekonomske ili geografske barijere koje će kapitalizam kao istorijski sistem prevladavati: 1) ekonomski - snagom svetske podele rada, i/ili 2) vojnopolitički - prostornim širenjem kroz lokalne ili svetske ratove za vladajući tron, hegemoniju. Prostor se osvaja vojnopolitički, a hegemonija se ostvaruje razmenom i trgovinom. Gradovi su trgovačka središta, srca privrede-sveta. Mleci nisu bili sami, ni Anvers, ni Amsterdam... Ekspanzija privreda Evrope prema drugim delovima sveta odvijala se glavnim tokovima trgovine. Na to najbolje ukazuje smena gradova na hijerarhijskoj lestvici moći: Amsterdam smenjuje Anvers, London uzima mesto Amsterdama, Njujork pretiče London... Valerštajnovo tumačenje istorije zasniva se na istorijskom razvoju kao totalitetu u prostoru i vremenu. Prostor i vreme su najznačajnije odrednice kapitalizma kao svetskog sistema. Kapitalizam kao istorijski sistem od evropske svetske privrede u XVI veku prerasta u svetski sistem, šireći se na planeti, tako što se stvarala hijerarhizovana struktura odnosa centar-poluperiferija-periferija. Vreme prelaska feudalizma u kapitalizam obeleženo je kontinuitetom razvoja od nastajanja kapitalizma do njegove dominacije u planetarnim okvirima. Prostor svetske privrede u starorimsko doba prelazio se za oko 40 do 60 dana. Prostor savremene svetske privrede prelazi se otprilike za isto vreme. Tehnologija je omogućila da se brže dosegnu granice mnogo većeg prostora savremene svetske privrede. Prelaz feudalizma u kapitalizam izazvao je polemiku među teoretičarima o tome da li se to dogodilo zbog spoljnih ili unutrašnjih uzroka. Dob je naveo argumente za unutrašnje uzroke smene feudalizma kapitalizmom, a Svizi argumente za spoljašnje uzroke. Njihove jednostranosti mogu se prevazići celovitim posmatranjem delovanja kompleksa činilaca: neefikasnost feudalizma u odnosu na rastuće potrebe, i s druge strane, uspon trgovine i urbanizacije, s uticajem na razmenu - podelu rada - proizvodnju. Prelazni period između feudalizma i kapitalizma odlikovao se mešavinom naturalne i robne privrede, proizvodnje za tržište i neposrednu upotrebu. Različiti su bili putevi razvoja feudalizma i kapitalizma u Evropi i Aziji. K. Takahaši objašnjava da je u Zapadnoj Evropi proizvođač postao trgovac, a u Aziji je trgovac zagospodario proizvodnjom. Neslaganje teoretičara, po R. Gotlibu, može se razumeti u duhu dva modela prelaska feudalizma u kapitalizam, no a) tvrdoj i b) mekoj teoriji. Po tvrdoj teoriji glavni razlozi su antagonizam kmetova i feudalaca i vanekonomska prinuda koja ne može da obezbedi napredovanje proizvodnih snaga. Po mekoj teoriji neophodno je sagledati feudalizam ne samo preko ekonomskih faktora, nego i u kontekstu politike i kulture. Za Valerštajna je ključno to što trgovina ne samo da razara stari sistem, nego i konstituiše novi. Kapitalizam postaje svetski sistem tako što se proizvodnja razvija radi prodaje na tržištu i maksimiziranja profita.

150

R. Holton analizira Smitov pristup na osnovu razmene, Marksov na osnovu svojinskih odnosa i Veberov prema tipu društvene akcije, i zaključuje: ključni faktori prelaska feudalizma u kapitalizam su snažna država i agrarni odnosi koji stvaraju višak koji će biti kapitalistički investiran.

4.2.3. Svetski kapitalistički sistem kao civilizacija Svetski kapitalistički sistem je civilizacija istovremeno pojmljena kao proces i struktura. Ovaj pojam se javlja u vreme Francuske revolucije, koja je prouzrokovala strukturnu promenu društva, rekonstrukciju društvenog poretka i ozakonjenje univerzalne uloge kapitalizma. Tokom istorije postojala su tri najvažnija oblika istorijskog sistema: 1) Recipročni minisistemi, koji su postojali sve do pojave velikih drevnih civilizacija: jedna privreda, jedna zajednica, jedna kultura. To je mali sistem, na maloj teritoriji, koga čine međusobno povezane porodice. Višak je nedovoljan, s obzirom na nerazvijene proizvodne snage. Recipročan je zato što počiva na darovima. Prinuda se pojačava zbog malog viška, što u krajnjem vodi pro-pasti zajednice. 2) Redistributivna svetska carstva, postojala su do 1500 godine: jedna privreda, jedna zajednica, mnoštvo kultura. Proizvođači su proizvodili koliko je bilo potrebno za održavanje administracije. Bile su to države produkti razvoja u vreme drevnih civilizacija, velikog prostranstva, poput Kine, starorimske imperije, dok su u srednjem veku bile manjeg teritorijalnog opsega. Svetska carstva zbog nedosgnutog tehnološkog nivoa nisu prerasla u svetski sistem. 3) Svetski kapitalistički sistem traje od 1500 godine, čija je struktura: jedna privreda, mnoštvo zajednica, mnoštvo kultura. Akumulacija kapitala je osnova sistema. Potlačeni narodi neprekidno se zasebno reprodukuju radi eksploatacije. Kriza svetskog kapitalističkog sistema predstavlja period dugotrajnog prelaska u novi sistem. Valerštajn predviđa svetsku socijalističku vladavinu kao sistem u budućnosti, koji se ne može poistovećivati sa socijalističkim državama. Cilj tog sistema je pretvaranje robne proizvodnje u proizvodnju upotrebnih vrednosti i ukidanje represivne države. Period smena hegemonističkih sila je u duhu Kondratljevljevih ciklusa od 50 godina, s mogućnošću trajanja i do 300 godina. Prvi ciklus je trajao od 1100. do 1450. godine, u vreme feudalizma. Faza A bila je obeležena eksploatacijom stanovništva, razvojem trgovine i jačanjem političkog aparata u rasponu od 1250. do 1300. godine. U fazi B došlo je do kontrakcije. Drugi ciklus trajao je od 1450. do 1750. godine, u vreme kapitalizma. Razlika je bila u tome što u Fazi B nije došlo do opadanja moći, nego do stagnacije. Holandija, Ujedinjene provincije, prva je hegemonistička sila, između 1625. i 1672. godine, koju su ugrozile Engleska i Francuska. Smatra se da je engleski Navigacioni akt stvorio imperijalnu silu, a Kolberov merkantilizam je stvarao tek ujedinjeno domaće tržište. Koncept mnoštva civilizacija pretpostavlja različite moguće ishode: 1) povratak na mnoštvo svetskih carstava sa zasebnim podelama rada, što je teško ostvarivo; 2) prelaz (tranzicija) u drugi sistem, što se u sadašnjoj krizi svetskog kapitalističkog sistema dešava. Valerštajn upozorava na mogućnost istorijske regresije. U osnovi njegove kritike Organizujućeg mita istorije je ukazivanje na to što su stari vladajući slojevi zamenili stare forme eksploatacije novim. Nema raskida, kako je ekonomska istorija učila, nego se produžava eksploatacija. To znači, po Valerštajnu, da su feudalci postali kapitalisti, kmetovi najamni radnici. Vladajući su ostvarili vodeću ulogu rušenjem starog i izgradnjom novog sistema.

151

Moderni pojam civilizacije je utemeljen u zapadnoj naučnoj misli. Valerštajn navodi da se pojam civilizacije prvi put koristi 1639. godine u smislu udruženja osoba koje žive u višemanje uređenoj zajednici. Razvoj shvaćen kao rast je osnovno svojstvo ove civilizacije. Evrocentrističko shvatanje o ovoj civilizaciji se ogledalo u tome što je ona označena univerzalnom i što je svaki evolutivni razvoj smatran opšteljudskim progresom. Šta je u osnovi Valerštajnove kritike Organizujućeg mita? Prvo i osnovno neravnomernost u razvoju. Jedinica analize njegove teorije svetskog sistema je kapitalistički svetski sistem. Delovi sistema su povezani jedinstvenom podelom rada. Veze njegovih delova su robno-novčane; proizvodnja za svetsko tržište kroz razmenu, radi sticanja profita, pa se kapitalizam identifikuje s odnosima razmene. Nerazvijenost nastaje tokom penetracije kapitalističkog centra u dugom XVI veku (1450-1650). Jedinstvena struktura periferije preliva višak kroz razmenu u centar. Kapitalizam se širio iz centra u severo-zapadnoj Evropi ka poluperiferiji i periferiji na susednom i dalekom vanevropskom prostoru. Dihotomija centar-periferija predstavlja jedinstvo svetskog sistema. Osnovu teorije o svetskom sistemu čini teza o pretvaranju feudalizma u kapitalizam, ne raskidom, nego širenjem robnih lanaca izvan granica država. Zemlje periferije se preko jeftine radne snage integrišu u svetsku privredu. Zemlje centra su zakoračile u kapitalizam tokom dugog XVI veka (1450-1650), a zemlje periferije tek tokom dugog XIX veka (1780-1914). Nerazvijene zemlje su zavisne u privrednom pogledu (trgovina i proizvodnja) od centra. U osnovi kapitalizma kao svetskog sistema su prostorne nejednakosti centra i periferije i nejednakosti između kapitalista i najamnih radnika, što prouzrokuje istorijsku prolaznost kapitalizma. U perspektivi kapitalizma kao svetskog sistema u pogledu političkih odnosa, Valerštajnova koncepcija se može porediti s kineskom tezom o tri sveta: 1) prvi svet: SAD i bivši SSSR; 2) drugi svet: Zapadna Evropa i Japan; 3) treći svet: zemlje u razvoju. Svaki svetski sistem objedinjava tri vremena: dugo (Brodelovo) vreme, hronos (formalno vreme) i kairos (pravo vreme). Ključne protivurečnosti kapitalizma su između: 1)politike i eko-nomije; 2) ponude i tražnje; 3) rada i kapitala. Evropa XVI veka je prvi istorijski sistem koji se nije pretvorio u svetsko carstvo. Funkcioniše na osnovama dvostruke dihotomije: prostorne, centar-periferija i klasne, radkapital (najamni radnici i kapitalisti). Sekularni trend kapitalizma kao svetskog sistema, ma kako bilo njegovo dugo trajanje, dovodi do zaoštravanja klasnih borbi u centru i uspona nacionalnih pokreta na periferiji. To su antisistemski činioci koji ugrožavaju kapitalizam. Kapitalizam kao svetski sistem je proces neprekidne akumlacije kapitala u okviru jedinstvene podele rada koja reprodukuje asimetrične odnose centar, poluperiferija i periferija. Podrazumeva transformaciju proizvodnih procesa. Polarizuje društvenu organizaciju na proleterijat i buržoaziju. Država je instrument kapitalističke represije. Podudarnost ekonomskih i političkih procesa ispoljila se u tome što su ekonomski razvijene države centra postale politički snažne. Svetska privreda je strukturirana kao skup proizvodnih procesa, povezanih robnim lancima, koji su osigurali transfer viška, komodifikaciju rada i akumulaciju kapitala. Prostorne i vremenske granice kapitalizma kao svetskog sistema ocrtavaju se u istoriji modernog doba. Evropska svetska privreda je krajem XVI veka obuhvatila severozapadnu Evropu, hrišćansko Sredozemlje, srednju Evropu i Baltičko područje, kao i neke delove Amerike pod upravom Španije i Portugala. Izvan su bila područja u Indijskom okeanu, Daleki istok, Osmansko carstvo, Rusija... Evropski svet XVI veka posmatra se i kao struktura nastala povezivanjem hrišćanskog sredozemnog sistema i severnoitalijanskih gradova i flandrijskohanzeatske trgovačke mreže severne i severozapadne Evrope. Istočna Evropa je u to vreme predstavljala periferiju. Proizvodnja se menjala od

152

naturalne ka robnoj, seljaci su bili njeni nosioci, država je prinudom obezbeđivala njenu namenu za tržište. Na poluperiferiji se razvio posredni oblik - napoličarstvo. Periferija je proizvodila robe nižeg ranga. Spoljna arena obuhvata sisteme s kojima svetska privreda održava neku vrstu trgovačkih odnosa. Svetska privreda se može podeliti na države matice i periferna područja. Dinamiku istorije čini prelaz iz jednog u drugi sistem. Valerštajn zasniva Alternativni organizujući mit na identifikaciji novih for-mi eksploatacije tokom promene autonomnih sistema. Samo dovoljno veliki sistem dobija stepen autonomije u odnosu na spoljašnji svet. Kapitalizam kao istorijski sistem predstavlja integrisanu mrežu ekonomskih, političkih i kulturnih procesa koji ga održavaju. Subjektivitet država stvarao je privid da su one najvažnije, a ne kapitalizam kao svetski sistem. Takvo shvatanje je izraženo u Organizujućem mitu ekonomske istorije prema kome su „države-nacije“ pogrešno označeni kao entiteti koji proširuju ekonomske krugove i tako stvaraju međudržavne odnose. Kapitalizam kao istorijski sistem u svom dugom trajanju karakteriše smenjivanje uspona (faza A) u kriza (faza B), čiji su uzroci različiti. Uspon je proizvod političkih, a kriza ekonomskih faktora. Kriza nastaje kada kumulativne posledice unutrašnjih protivurečnosti ne mogu da se razreše kroz adaptaciju unutar sistema. U dugom trajanju istorijskog sistema od 4 go 5 vekova razlikujemo cikluse i sekularni trend razvoja. Proces razrešavanja protivrečnosti traje od 100 go 150 godina. Kriza se u tom vremenu podudara s prelaskom (tranzicijom) u novi sistem. Najvažnija protivrečnost sistema je dvostruka uloga rada, koji je trošak i izvor efektivne tražnje. Države su tokom istorije nastojale da nametnu svoju hegemoniju: • posle Tridesetogodišnjeg rata u XVII veku nastupila je dominacija Holandije; • posle Napoleonovih ratova sledila je dominacija Velike Britanije u XIX veku; • posle Prvog i Drugog svetskog rata dominacija je prešla u ruke SAD. Hegemoniju, kao dominaciju u političkoj, ekonomskoj i kulturnoj sferi, prati zalaganje za konzervativizam, marksizam i globalni liberalizam, što odgovara interesima hegemonističkih sila u različitim periodima i što je predstavljalo njihove ideologije. Hegemonija u ekonomskom smislu postoji kada nastupi dominacija u agroindustrijskoj proizvodnji, trgovini i finansijama. Centar je dominantan u odnosu na periferiju, a ona mu je potčinjena. U okviru kapitalizma kao svetskog sistema ostvarena je integracija na ekonomskom planu, dok su države zadržale političku i kulturnu samostalnost, što im omogućava da vode merkantilističku politiku u skladu sa sopstvenim interesima. U borbi za hegemoniju postojale su dve glavne suprotstavljene strane, od kojih su se moćnije smenjivale na tronu: posle Španije - Holandija, posle Holandije - Engleska, posle Nemačka, posle Amerika... Istorijski doprinos kapitalizma kao svetskog sistema je u pogledu razvoja nauke, tehnike i tehnologije. Svetska privreda ne može da opstane bez kapitalističkog načina proizvodnje, i obrnuto, kapitalizam može biti način proizvodnje samo kao svetski sistem. Ekspanzija je neophodnost njegovog trajanja, a poluge razvoja su komodifikacija, širenje granica sistema i razvoj nauke i tehnologije. Kritika Valerštajnove teorije kapitalizma kao svetskog sistema osporava pojedine tvrdnje, kao i priloge podrške eminentnih teoretičara. Holton je doveo u pitanje da su gradovi i urbane društvene klase najvažniji pokretači zapadnog kapitalizma, jer nisu bili nezavisni akteri, nego su preferirani u kompleksu faktora. Ortodoksno-liberalni način razmatranja perspektive kapitalizma kao svetskog sistema pretpostavlja njegovu progresivnu ulogu i na periferiji, dok radikalni pristup negativno ocenjuje njegovu ulogu u zemljama u razvoju. Perspektiva svetskog sistema produžava tradiciju Brodela, Šumpetera, Vebera, Polanjia, Marksa i teoriju zavisnosti. Kapitalizam je u centru ostvario najveću razvijenost i nedovoljnu

153

razvijenost na periferiji. Akumulacija kapitala odvija se na globalnom planu u okvirima jedinstvene podele rada. Kapitalizam je prvi sistem u istoriji koji se nije pretvorio u svetsko carstvo, mada se na tronu smenjuju hegemonističke sile. Tiranija globalizma se manifestuje u tome što sistem organizuje onaj akter koji može da utiče na sve ostale. Moć je u zemljama centra koje utiču na zemlje s periferije. Globalisti posmatraju raspodelu resursa u okviru nepravičnog sveta. Promene na globalnom nivou započinju promenama unutar države i naročito u odnosima kapitalista-radnik. Greška globalizma je što se koncentriše na institucije sistema, a ne na odnose unutar država. Suma postignuća i promašaja kapitalizma kao svetskog sistema izražava doprinos u pogledu razvoja proizvodnih snaga i zamera na slabostima u domenu društvenih odnosa. Teoretičar zavisnosti G. Frank, kapitalizam identifikuje sa svetskim sistemom razmene i uverava da deo sveta koji dolazi u vezu s kapitalizmom i sam postaje kapitalizam. Franka i Valerštaja kritikuje A. Bruer zbog orijentacije ka deskriptivnim generalizacijama koje bi neposredno uvažavale posmatrane fenomene. Uspon centra ne može se objašnjavati samo na račun periferije. Razmatranje u totalitetu, za koje inače Valerštajn pledira, kompleksnije je nego što to pokazuju rezultati njegovog istraživanja. Kao da nisu uzeti u obzir neekonomski faktori u analizi kapitalizma kao svetskog sistema. To ce odnosi na komparativnu analizu centra i periferije, položaj zemalja u svetskom poretku, kao i u odnosu na teoriju zavisnosti, modele razvoja, uzroke nejednakosti, unilinearizam zapadnoevropskog puta, poistovećivanje kapitalizma s tržišnom privredom, podelu rada, ulogu i odnosa država... Da bi se odgovorilo na teorijske izazove, neophodna su dva nivoa analize, međusobno povezana, sa stanovišta 1) svetskog sistema i 2) države. Kritika T. Šenteša, pored primedbi, sadrži i pohvalu Valerštajnu za pristup kapitalizmu u totalitetu i insistiranju na razmeni kao njegovoj ujedinjavajućoj osnovi, kao i za domašaje njegove inspirativne analize.

4.5. „DRŽAVE-NACIJE“ - apsolutizam XVI-XVIII veka Španija - svetska sila. Španija je bila najmoćnija država u svetu u XVI veku, kad su njome vladali Habzburgovci, Karlo V (1519-1556) i njegov sin Filip II (1556-1598). U njenom sastavu bila je izvesno vreme Portugalija i 17 nizozemskih provincija (teritorija Belgije, Holandije i deo severne Francuske). Karlo je govorio da je vladar zemlje u kojoj sunce nikad ne zalazi. U provincijama je u snažnom razvoju bila manufakturna proizvodnja. U severnim provincijama bio je u upotrebi nemački, a u južnim - francuski jezik. Po verskom opredeljenju u provincijama su bili kalvinisti. Španija je smatrana „najkatoličkijom zemljom“. Filip II je hteo da pokatoliči celokupno stanovništvo, nametanjem velikog poreza i zavođenjem inkvizicije. Holandija - prva građanska republika u Evropi. Stanovnici provincija su podneli peticiju, tražeći ublažavanje nameta od španske namesnice Margarete od Parme. Bili su grubo odbijeni i nazvani odrpancima (gezima). Gezi se nisu uplašili, nego su podigli ustanak. Bio je to početak oslobodilačkog rata i građanske revolucije. Vojvoda od Albe je pokušao represijom da uguši ustanak. Rezultat je bio suprotan, otpor stanovništva postao je još veći. Vojvoda je opozvan, primirje je regulisano Ganskim sporazumom. Valonske provincije, u kojima je stanovništvo bilo katoličko, okrenule su se španskoj vlasti. Sedam provincija je osnovalo Utretsku uniju 1579. godine. Pod vođstvom najveće - Holandije, nastavile su rat. Dve godine kasnije donele su deklaraciju o nezavisnosti od „španske tiranije i bespravlja“ i proglasile republiku. Prvobitno je nazvana Ujedinjene provincije, a kasnije Holandija. Bila je to prva građanska republika u Evropi.

154

U špansko-holandski rat ušla je Engleska. Španija je usmerila svoju flotu („nepobedivu armadu“) ka Engleskoj, koja je bila poražena kraj braniočevih obala 1588. godine. Rat je okončan dvanaestogodišnjim mirom, 1609. godine. Neprijateljstva su obnovljena tokom Tridesetogodišnjeg rata. Holandija je bila priznata kao nezavisna država Vestfalskim mirom 1648. godine. Bila je to prva kapitalistička zemlja na svetu. Njene luke su postale najveći trgovački centri. Holandija je bila najveća trgovačka sila na svetu. Stekla je kolonije, među prvima Novi Amsterdam (Njujork). Primat joj je kasnije preuzela Engleska. Francuska. Francuska se ujedinila završetkom Stogodišnjeg rata. Verski ratovi su je ponovo protresli u XVI veku. Privremeno zatišje je nastupilo s dolaskom na vlast Anrija IV (1589-1610), osnivača Burbonske dinastije. Tokom vladavine Luja XIII (1610-1643), faktičku vlast je vršio prvi ministar, kardinal Rišelje (1624-1642). Rišelje je utemeljio apsolutističku monarhiju, uzdigao kralja iznad visokog plemstva i reformisao administraciju i ekonomiju Njegovim zalaganjem osnovana je, 1635. godine, Francuska akademija nauka. Za vreme Luja XIV (1643-1715), koji je kao maloletan stupio na presto, prvo je vladala u njegovo ime kraljica majka, Ana Austrijska, a posle prvi ministar Mazaren. Mazaren je tokom građanskih ratova (nazvao ih je fronda - praćka) silom umirio pobunjeno činovničko plemstvo i građanstvo. Luj XIV je sam vladao od 1661. godine. Osećao se odgovornim jedino pred Bogom, a narod je smatrao za podanike koji su dužni da mu se pokoravaju. Predstavio se izrekom: „Država, to sam ja“ (L'Etat c'est moi). Obožavatelji su mu dali nadimak Kralj Sunce. Luj XIV, ipak, nije vladao sam. Oslanjao se na savete četiri sekretara u izvršnoj vlasti. Prvi među njima je bio Žan Batist Kolber, ekonomist i reformator, na položaju ministra finansija. Držao se merkantilizma, teorije po kojoj se bogatstvo zemlje meri količinom novca, zlata i srebra. Osmislio je jedinstvenu carinsku politiku, osnivao državne manufakture, velike trgovačke kompanije, ubrzao gradnju puteva i od Francuske stvorio pomorsku silu Merkantilizam je u Francuskoj po njemu nazvan kolberizam. Zahvaljujući Kolberu, Francuska je raspolagala značajnim finansijama. Luj XIV je zbog toga mogao da okuplja umetnike, filozofe i naučnike na dvoru i da bude njihov mecena. Podigao je, pored drugih građevina, dvorac Versaj. Francusku su icrpli ratovi, što je, uz iseljavanje hugenota nakon kraljevog ukidanja Nantskog edikta, dovelo do slabljenja privrede i krize. Luj XV (1715-1774) je stupio na presto s pet godina starosti, pa je do njegovog punoletstva vladao vojvoda Filip Orleanski. Vladavina Luja XV bila je ispunjena ekspanzionističkom politikom i ratovima (rat za poljsko nasleđe, 1733-1738; rat za austrijsko nasleđe, 1741-1748, i Sedmogodišnji rat, 1756-1763). Francuska nije imala uspešan ratni bilans jer je izgubila posede u Indiji i Kanadi. Na dvoru kralja Luja XV vladali su luksuz i raskoš, finansije su nekontrolisano trošene, nastupila je kriza, zemlji je pretilo bankrotstvo. Kraljev odgovor na sve to bio je: „Posle nas potop“. Kriza Francuske u vreme vladavine Luja XVI (1774-1792). Francuska je bila zahvaćena dubokom krizom i nalazila se pred bankrotstvom kad je na presto došao Luj XVI (1774-1792). On nije imao snage ni mudrosti da nađe rešenje. Marija Antoaneta, njegova supruga, površna i nestalna, nije mu mogla biti od pomoći. Raskol u strukturi francuskog društva ogledao se u oštroj polarizaciji staleža, privilegovanih - plemstva i sveštenstva, i trećeg staleža u sve nezavidnijem položaju. Teret nameta je najteže pogađao najbrojnije seljake (23 miliona od 25 miliona ukupnog broja stanovnika). Kralj je okupljao učene ljude na dvoru, ekonomiste i pravnike, ali je odbacio njihove predloge o zavođenju poreza na crkvena i plemićka imanja, jer se oslanjao na sveštenstvo i

155

plemstvo. Rusija. Oslobođenjem od tatarske vlasti stvarani su uslovi za objedinjavanje ruskih zemalja. Za vreme vladavine Ivana Groznog (1533-1584) Rusija se uvrstila u velike evropske sile. Stvoreno je jedinstvo ruske države, čije su jezgro činile objedinjene kneževine. Nizom reformi unapređivane su najviše privreda i kultura. Zaostalost je prevazilažena evropeizacijom. Doseljavanje stranaca (Nemaca, Holanđana, Engleza, Šveđana...) doprinelo je širenju uticaja evropske kulture. Trgovina Rusije je povećana, naročito s Engleskom i nizozemskim provincijama, posebno posle izgradnje luke Arhangelsk. Osnovana je i prva štamparija. Uspesi su omogućili proglašenje kneza Ivana IV za cara, 1547. godine. Ruski vladar je stvorio regularnu vojsku i posebne odrede (gardu), pretežno od pripadnika nižeg plemstva. Rusija je proširila granice u Sibiru do reke Irtiš. Visoko plemstvo (boljari) opiralo se reformama. Car ga je pretera-nom represijom gušio. Zbog surovosti je nazvan Grozni. Posle cara Ivana IV Groznog, kriza je potresala Rusiju. Nastupio je period „smutnog vremena“ (smutnoe vremja). Poljska je preuzela „kormilo“ dovođenjem dva samozvana, lažna cara. Ustankom građana Moskve, Rusija se oslobodila poljskog diktata. Okončano je smutno vreme. Za cara je izabran ugledan plemić Mihailo Fjodorovič Romanov (1613-1645). Novi ruski car je osnovao dinastiju Romanov, koja je vladala sve do Oktobarske revolucije 1917. godine. Car je proširio veze sa zapadnom Evropom. Nastanjivanjem stranaca, ubrzan je razvoj gradova i privrede. Tokom vladavine Alekseja I (1645-1676) Sibir je u celini bio obuhvaćen ruskim granicama. Donet je zakonik, kojim je učvršćena centralna vlast. Sprovedene su reforma crkve i revizija starih obreda i knjiga. Vernici koji su pružali otpor su proganjani, a sukob se završio raskolom crkve. Reforma je nadalje usmerena na finansije, sudstvo i vojsku. Angažovanjem stranih privrednika i vojnih stručnjaka, unapređivana je vojska, vojna privreda i rudarstvo. Veliki uspon Rusije bio je u vreme vladavine cara Petra I, nazvanog Veliki (1682-1725). Pomorstvom je bio zaokupljen kao dete. Tajno je putovao u Englesku, Holandiju, Saksoniju, Austriju. Interesovao se za nauku, a radio je u brodogradilištima i izučavao zanate. U Rusiji je posebno podstakao organizovanje i razvoj privrede. Osnovao je preko 200 manufaktura; otvarani su rudnici, livnice, brodogradilišta..., građene mreže kanala... Angažovao je najbolje zanatlije i stručnjake iz inostranstva, otvarao škole u Rusiji kako bi obezbedio stručnu radnu snagu (rudarske škole na području Urala, matematičkih i navigacionih nauka u Moskvi, pomorsku i inžinjerijsku u Petrogradu...). Podigao je grad Sankt Peterburg (po njemu nazvan Petrograd) na ušću reke Neve, koji je postao nova prestonica Rusije. Car Petar I Veliki je odvojio crkvu od države, ukinuo Patrijaršiju i postavljao najviši organ crkve Sveti sinod. Zabranio je nošenje duge brade i dugačkih haljina. Obrazovao je Državni savet i organizovao vlast po gubernijama. Taj poredak je trajao koliko i carstvo. U Petrogradu je 1725. godine obrazovao Rusku akademiju nauka. Reforme su najteže pogodile kmetove (porez na duše) i prouzrokovale ustanke seljaka. Pobednički je vodio ratove Rusije protiv Švedske i Otomanskog carstva i otvorio joj put ka Crnom moru. Smrću Petra I Velikog, ugasila se dinastija Romanov po muškoj liniji. Potonji vladari su se oslanjali na dvorske izabranike.

156

Carica Jelisaveta Petrovna (1741-1761), ćerka Petra Velikog, bila je upamćena po doprinosu razvoju nauke i kulture. U Petrogradu je otvorila Umetničku akademiju, a Lomonosovu je pomogla da osnuje Univerzitet u Moskvi. Presto je predala sestriću Petru, vojvodi od Holštaja. Vladao je pod imenom Petar III, no ugledu na Fridriha Velikog, prezirući sve što je rusko. Pogubila ga je dvorska garda, a njegova žena Sofija Anhalt-Cerbst je prešla u pravoslavlje i preuzela tron pod imenom Katarina II. Katarina II Velika (1762-1796) bila je posvećena prosvetiteljstvu, u prepisci s Volterom i Didroom. Okupila je kvalitetne saradnike, unapredila vojsku, diplomatiju i odnose Rusije na međunarodnoj sceni. Preuredila je dvor, podigla Zimski dvorac (Ermitraž), Carsko selo i druga velelepna zdanja. Petrograd je u vreme njene vladavine nazvan „Atina severa“. Granice Rusije bile su proširene nakon podele Poljske, zajedno s Pruskom i Austrijom, kao i pripajanjem Belorusije i Ukrajine (na desnoj obali Dnjepra), kao i Litvanije i drugih područja. Posle dva rata s Otomanskim carstvom, Rusija je dobila pravo slobodne plovidbe Dunavom i njegovim morima, kao i teritorije oko Azovskog mora i ranije anektirani Krim. Ratne troškove je pokrivala štampanjem novca, što je teško pogodilo privredu. Kmetovi, predvođeni donskim kozakom Pugačovim, podigli su ustanak (1773-1774). Katarina II je s razlogom nazvana Velika, svrstana među vladare prosvećenog apsolutizma, zajedno s Fridrihom Velikim u Pruskoj i Josifom II u Austriji. Pruska. Za vreme vladavine branderburškog velikog kneza izbornika Fridriha Vilhelma (1640-1688), Pruska se teritorijalno proširila i osnažila kao militaristička država. Vladar apsolutista, oslanjao se na vojsku, pruski nacionalni militarizam. Oko 20.000 hugenota se doselilo iz Francuske u istočnu Prusku posle vladarevog objavljivanja edikta o verskoj toleranciji u Potsdamu 1685. godine. Hugenoti su osnivali manufakture i ubrzali razvoj privrede. Pruska se prostirala na zapadu, preko poseda Branderburga, do Rajne. Država je osnažena, naročito vojska, reorganizacijom, kao i obrazovanje i kultura. U Berlinu su osnovane Umetnička akademija (1696) i Akademija nauka (1701. godine). Pruska je 1701. postala kraljevina sa prestonicom u Berlinu. Utrehtskim mirom, 1713. godine, bila je priznata za nezavisnu kraljevinu. Fridrih Vilhelm I (1713-1740) produžio je militarizaciju i birokratizaciju države. U vojsci je važila njegova maksima: „Vojnik mora slušati, a ne misliti“. Građani su smatrani državnim službenicima, navikavani da slušaju vojsku i vlast, vladara koji se pojavljivao u uniformi. Vilhelm I je prezirao učenost, otvarajući samo vojne škole, i to za sinove vojničkog plemstva (junkere) u Berlinu Fridrih II Veliki (1740-1786) bio je posvećen knjigama, što se nikako nije dopadalo njegovom ocu Svirao je i komponovao za flautu. Književna dela je objavljivao na francuskom jeziku, smatrajući ga značajnijim od nemačkog jezika. Pisao je da je vladar prvi sluga države. Kritikovao je osvajanja i opravdavao samo odbrambene i preventivne ratove u delu „Antimakijaveli“. Okupljao je učene ljude na dvoru kod Pozdama i sarađivao s prosvetiteljima. Bio je u prepisci s Volterom i njegov domaćin na dvoru od 1750. do 1753. godine. Doneo je moderni zakonik kojim su regulisane verske slobode, razvoj školstva, nauke i umetnosti, ali i manufakture, poljoprivreda i trgovina. Posvećen ekspanziji Pruske, u praksi je odbacio svoja shvatanja. Pruska je pripojila Šleziju nakon rata s Austrijom, a učešćem u deobi Poljske proširila se na istok. Pruska je sledila ideju odbrane apsolutističkog poretka i posle smrti Fridriha II. Prva je istupila protiv Francuske revolucije. U ratovima s Napoleonom pretrpela je poraze kod Jene (1806) i Auerštata (1807). Pad vojske se tumačio krutošću organizacije i nezamislivom

157

poslušnošću. Austrija. Za vreme vladavine cara Leopolda I (1658-1705), habzburške zemlje su bile objedinjene administrativno i podređene centralnoj vlasti. Manji deo Ugarske, koji je bio u sastavu Austrije, teško se uklapao u habzburško carstvo. Otomanska sila pod vođstvom Kara Mustafe, prodrla je do Beča i preduzela njegovu opsadu. Pomoć je stigla od poljskog kralja Jana Sobjeskog, koji je potisnuo napadače iz Austrije. Posle rata obrazovana je Sveta liga, sklapanjem saveza s papom, Poljskom, Venecijom i Rusijom. Time je počeo Veliki (Bečki) rat, koji je završen postignutim mirom u Sremskim Karlovcima 1699. godine, pripajanjem Ugarske Austriji. U ratovima s Otomanskim carstvom Austrija nije prošla kako je očekivala. U prvom ratu, mirom u Požarevcu (1718) proširila se sever-nom Srbijom i, preko Dunava, do Temišvara. U drugom ratu je Otomanska imperija, nakon Beogradskog mira (1739), povratila severnu Srbiju. Karlo VI (1711-1740) je Pragmatičkom sankcijom, 1724. godine, omogućio nasledstvo svojim ženskim potomcima. Vodeće evropske sile i Češka i Ugarska bile su saglasne. Ugarska je u Habzburškom carstvu imala samoupravu i plaćala neznat-ne poreze. Plemstvo, oslobođeno nameta, prihvatilo je Pragmatičku sankciju i potvrdilo da je Ugarska sastavni deo Habzburškog carstva. Marija Terezija (1740-1780), ćerka Karla VI, došla je na presto u duhu Pragmatičke sankcije. Preduzela je reforme po uzoru na Prusku Regulisane su obaveze kmetova prema feudalcima i državi, a kuluk je bio smanjen na tri dana u nedelji. Ograničen je uticaj crkve na državu i prosvetu. Otvaranjem škola, podstaknuta je misija prosvetiteljstva. Josif II (1780-1790), sin Marije Terezije, nasledio ju je na prestolu. Učen je pod nadzorom majke. Objavio je Patent (edikt) o toleranciji, kojim je regulisana sloboda veroispovesti. Ukinuo je nasledno plemstvo i uveo porez za plemstvo i sveštenstvo. Seljaci u mogli postati vlasnici zemlje, pod uslovom da posednicima plaćaju rentu i državi porez. To je značilo ukidanje kmetstva. Pohađanje osnovne škole postalo je obavezno za decu, i mušku i žensku. Nemački je postao zvanični jezik 1784. godine. To je predstavljalo početak germanizacije Habzburškog carstva. Reforme su poboljšale položaj pojedinih naroda u njegovom sastavu. U Ugarskoj je manifestovan otpor centralizaciji vlasti. Plemstvo i sveštenstvo se protivilo zbog gubitka privilegija, pa je tražen kompromis.

4.6. DOBA REVOLUCIJA 4.6.1. Engleska revolucija (politička) u XVII veku (Borba protiv apsolutizma: za parlamentarizam, građanska i ljudska prava) Dinastije i vladari su se smenjivali na tronu Engleske. Uspeh se cenio po uvećavanju moći i karakteru vladavine, po osvajanju prava onih kojima se vladalo. U vreme dinastije Tjudor Engleska je postala najveća pomorska sila na svetu, proširila kolonijalni posed i poboljšala međunarodne pozicije. Vladari sledeće dinastije - Stjuart (1603-1688), težili su apsolutizmu, a građanstvo se borilo u parlamentu za svoja prava. Kralj Čarls I (1625-1649) je objavio Peticiju o pravima, kojom je ozakonjeno da se bez odluke parlamenta i suda ne mogu povećavati porez i hapsiti ljudi. Kralj se nije mirio s gubitkom prava, pa je našao način da raspusti parlament i da sam vlada jednu deceniju. Protestanti (puritanci) su ovladali parlamentom koji je sazvan 1640. godine, podržani od građana Londona. Građanski sukobi su potresali Englesku

158

Protiv kralja i visokog plemstva bili su seljaci, radnici i zanatlije. Predvodio ih je seoski plemić Oliver Kromvel. Kad su građanske snage pobedile kraljevu vojsku, kralj Čarls I je pobegao u Škotsku. Kasnije je predat engleskom parlamentu i pogubljen, a njegove pristalice proterane iz parlamenta. „Krnji parlament“ je proglasio republiku. Državni savet je preuzeo izvršnu vlast, a Gornji dom parlamenta je ukinut. Odlučujući uticaj je imao Kromvel. Kromvel je zaratio s Irskom i Škotskom kad su za kralja proglasile Čarlsa II, sina pogubljenog Čarlsa I. Prinudio je Škotsku da ostane u državnoj zajednici s Engleskom, Irskoj prepustio samo šestinu teritorije, objavio rat Holandiji, ratovao sa Španijom i Portugalijom. Kraj karijere je obeležio raspuštanjem parlamenta i ličnom vladavinom kao lord prorektor Republike. Nasledio ga je sin Ričard, tokom čije vladavine se ponovo zaoštrilo stanje. Na vlast je ponovo došao Čarls II (1660-1685), potpomognut generalom Monkom. Najavio je slobodu vere, ličnu imovinu i amnestiju učesnika revolucije, osim ubica Čarlsa I. Leš Olivera Kromvela je iskopan i obešen na mestu ubistva Čarlsa I. Dobri odnosi Čarlsa II s francuskim kraljem Lujem XIV izazvali su reakciju puritanaca zato što je Francuska bila katolička zemlja. Do rešenja je došlo kad je anglikanska crkva proglašena državnom na osnovu Zakona o uniformitetu, donetog 1662. godine. Protiv kralja su bili vigovci (liberali), a podržavali su ga torijevci (konzervativci). Nastojanjem torijevaca donet je akt Habeas corpus, kojim je bilo regulisano da se samo s pismenim nalogom neko mogao zatvoriti i pred sud izvesti samo u određenom roku. Deklaracija o toleranciji doneta je 1687. godine, za vreme vladavine Džemsa II (16851688). Deklaracijom su regulisane verske slobode za puritance i katolike, što je dovelo do revolucije jer je velika većina stanovništva bila za anglikansku crkvu. Kralj je uklonjen s prestola mirno, bez prolivanja krvi, pa je događaj nazvan Beskrvna ili Slavna revolucija. Viljem Oranski, generalni namesnik Holandije, i njegova žena Marija, ćerka Džemsa II, postali su novi vladajući par. Obećali su da će redovno sazivati parlament i prihvatiti Deklaraciju prava. To je bio dokument koji je predstavljao osnovu ustavnog i parlamentarnog uređenja Engleske. Promene su, u suštini, predstavljale političku revoluciju. Kraljevina Velika Britanija nastala je 1707. godine ujedinjenjem Engleske i Škotske.

4.6.2. Industrijska revolucija Velika Britanija je propisima, osnivanjem trgovačkih društava, regulisanjem unutrašnjeg i rastućeg spoljnog tržišta, primenom izuma, unapređivala privredu. Postala je vodeća svetska pomorska sila, „trgovačka država“ i „radionica sveta“, u kojoj je rođena industrija. Potražnja robe na tržištu diktirala je razvoj proizvodnje. Izumi pronicljivih radnika i njihova uspešna primena u radu uvećavali su obim proizvodnje izvan kapaciteta manufaktura. Leteći čunak radnika Keja iz Burija dvostruko je smanjio vreme tkanja. Džems Hargrejvc je izumeo mehaničku predilicu koja je osam puta ubrzala proizvodnju prediva. Metalni tkački razboj radnika Kartrajta označio je smenu manufakture industrijskim načinom proizvodnje tekstila. U drugoj polovini XVIII veka izmenjen je način proizvodnje. Džems Vat je 1764. godine izumeo parnu mašinu (praktično primenjena 1776, a u upotrebu je uš la 1789). Ovo postignuće je predstavljalo početak industrijske revolucije. Industrijski način proizvodnje predstavljao je jednu od najvećih civilizacijskih promena kojim je obeleženo moderno doba.

159

Tehnički izumi su primenjivani u rudarstvu, proizvodnji čelika, saobraćaju...; ugalj i čelik su predstavljali osnovu za tešku industriju, kao što su parobrod i parna lokomotiva značili za saobraćaj. Industrijska revolucija se brzo širila iz Engleske na severnu Ameriku i zapadnu Evropu. Prouzrokovala je velike promene u društvu i kulturi. Veleposednici su se širili na račun slobodnih seljaka, koji su ostajali bez posla. Stanovništvo je iz sela masovno prelazilo u gradove. Jedni su tražili izlaz, drugi zaradu u industrijskim poslovima. Bila je to jedna od najvećih seoba u istoriji civilizacija. Promena sredine i familijarnih i porodičnih odnosa radikalizovala je socijalnu strukturu. Razvoj je imao i svoju negativnu stranu. Trgovci i vlasnici preduzeća su se bogatili, radnici siromašili, a zanatlije, kao srednji sloj, propadale. Novo doba je stupalo na scenu civilizacija. Liberalizam u politici, ekonomiji i kulturi dosegao je uspon u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Bio je to „zlatni period“ kapitalizma.

4.6.3. Stvaranje SAD - Rat za nezavisnost i građanska revolucija Posle otkrića Novog sveta, do početka XVII veka nije bilo masovnijeg interesovanja za život na njegovom tlu. Seljaci bezemljaši iz Engleske su naseljavali istočnu obalu severne Amerike. Virdžinija je osnovana 1606. godine kao prva engleska kolonija. Kvebek su osnovali Francuzi 1608. godine, a Holanđani - Novi Amsterdam, 1614. godine. Engleska je potisnula kolonijalne rivale i do sredine XVIII veka imala 13 kolonija u severnoj Americi. Kolonije su se ekonomski brzo razvijale, otvarani su rudnici, stvarane su farme i uređivane plantaže pamuka, duvana, šećera, pirinča. Iskorišćavana je jeftina radna snaga, dovođeni su crnci iz Afrike i pretvarani u robove. Kolonijama su upravljali guverneri u ime kralja i parlamenta. Engleski kolonijalisti su crpli veliko bogatstvo iz kolonija, najviše sirovine, i nametali visoke poreze. Zabrana kolonijama da izvoze svoje proizvode i uvođenje raznih taksi, čak i na novine, prouzrokovali su bojkot engleske robe. Zakon o taksama iz 1765. godine stavljen je van snage. Odnosi između Engleske i njenih kolonija zaoštrili su se kad je par-lament dao pravo monopola istočnoindijskoj kompaniji na trgovinu čajem u kolonijama. Kad je stigao čaj u bostonsku luku, stanovnici preobučeni u Indijance, bacili su tovar u more. Događaj je nazvan Bostonska čajanka. Engleski kolonijalisti su zatvorili bostonsku luku i zabranili javne skupove i lokalne izbore. Time je bio prekršen statut (zakon) kolonije Masačusets. Tako je nastao povod za rat. Posle prvih sukoba kolonista s engleskim garnizonima, zasedao je Kontinentalni kongres predstavnika svih kolonija. Na skupu je odlučeno da se stvori sopstvena vojska. Najveći teret rata podnele su kolonije na čijem tlu su se vodile borbe. Kongres predstavnika svih 13 kolonija održan je u Filadelfiji 1776. Na kongresu je usvojena Deklaracija o nezavisnosti, koju je napisao Džordž Vašington. Deklaracija je predstavljala jedan od najznačajnijih dokumenata, u kojoj je istaknuto da su svi ljudi rođeni jednaki i da imaju neotuđiva prava na život, slobodu i sreću. To su bile suštinske civilizacijske vrednosti. Autor Deklaracije je na kongresu bio izabran za glavnog komandanta vojske kolonija. Vašington je objedinio vojsku kolonija, uveo red i disciplinu i uspešno se suprotstavio engleskim trupama. U borbi kod Saratoge, 1777. godine, postigao je veliku pobedu i zarobio 6.000 engleskih vojnika. Francuska i Španija su objavile rat Engleskoj, posle apela za pomoć Bendžamina Frenklina po evropskim zemljama. Položaj američke vojske time je bio značajno olakšan. Ishod je usledio posle pobede američke vojske i predaje engleskog korpusa kod Jorktauna u Virdžiniji, 1781. godine.

160

Engleska je u Versaju, 1793. godine, priznala nezavisnost svojim borbenim kolonijama. U Severnoj Americi zadržala je kao koloniju Kanadu. Odredbe konfederacije bio je prvi ustavni akt, donet 1781. godine, engleskih kolonija na severnoameričkom tlu i pre priznanja nezavis-nosti. Svaka od njih je težila što većem stepenu samostalnosti. To je bio glavni problem pri donošenju ustava. Rešenje je pronađeno u prime-ni federalnog principa, konstituisanjem saveza država s neophodnim zajedničkim organima. Sjedinjene Američke Države (SAD) predstavljale su afirmaciju prvog praktičnog modela federacije u svetu Ustav je akceptirao odredbe tako uspešno da se nije menjao od kada je stupio na snagu. Kongres je, po ustavu SAD, najviše zakonodavno telo, sastavljeno od Senata i Predstavničkog doma. Senat čine po dva senatora iz svake države, a Predstavnički dom poslanici izabrani srazmerno broju stanovnika u svojim državama. Predsednik i vlada predstavljaju najvišu izvršnu vlast. Vrhovni sud rešava sporove među državama članicama federacije i usklađuje zakone s ustavom. Aktom iz 1877. godine bilo je omogućeno pristupanje novih država, sa istovetnim pravima ranijih članica američke federacije. Stvaranje SAD je prvi primer uspešne antikolonijalne borbe u svetu, rata za nezavisnost i revolucije kojom su ostvarene slobode i ljudska prava kao najviše vrednosti modernog doba. Borba za ostvarenje ovih vrednosti nije bila okončana, bez obzira na proklamacije, jer je ropstvo u južnim državama trajalo do sredine XIX veka. Amerika nije uvek poštovala prava drugih, počev od istrebljenja Indijanaca, pa do najnovijih vremena, pod različitim izgovorima, u cilju ostvarenja sopstvenih interesa.

4.6.4. Barok Doba baroka je XVII vek. Termin barok prvobitno je značio nepravilna perla. Umetnost, kao i sam život, prepoznavana je u oblicima kontrasta. Po tome se razlikovala od jednostavnije i harmoničnije renesansne umetnosti. Bilo je to vreme napetosti između nepomirljivih kontrasta. Naspram renesansnog raspoloženja i želje za životom, pojavila se krajnost poricanja sveta i verska povučenost. Svakodnevica je bila obeležena razmetljivom životnošću. Na jednoj strani divni dvorci, a na drugoj zatureni manastiri. Poziv iskoristi (zgrabi) dan (carpe diem, latinski) i istovremeno interesovanje za prolaznost svih stvari (memento mori - seti se smrti). Tuga je izražavana i zato što će i ono lepo umreti jednog dana i zato što život kratko traje. Suprotnosti u političkom pogledu najizrazitije su se ogledale u Evropi rastrzanoj ratovima. Najteži je bio Tridesetogodišnji rat (1618-1648), koji je potresao dobar deo evropskog kontinenta. Rat je najviše pogodio Nemačku, dok se Francuska pojavila kao velesila. U središtu sukoba su bili katolici i protestanti. Vlast je demonstrirala raskoš. Francusko plemstvo i dvor u Versaju su predstavljali oličenje raskoši. Politički život su ispunjavale intrige, zavere i ubistva iz potaje. Ubistvo švedskog kralja Gustava III, dogodilo se na maskenbalu 1792. godine. Njegova vladavina se smatrala prosvećenim samodržavljem, kao i Luja XIV, u minulom veku. Pozorište je predstavljalo simbol baroknog vremena. Smatralo se da je život pozorište. Šekspir, koji je jednom nogom izlazio iz renesanse, a drugu vukao u baroku, napisao je velike drame upravo na prelazu vekova. Dominantna Šekspirova misao bila je da je svet glumište. Predstava o svakodnevnom životu je sezala do dna ljudske bede. Jednog dana smo na zemlji, drugog nismo. Šekspirovu čuvenu misao izrekao je Hamlet: To be or not to be (Biti ili ne biti), pitanje svih pitanja. Život je poređen sa snom. Naslov čuvene drame španskog pesnika Kalderona glasio je

161

„Život je san“. Motivi su datirali iz arabljanske „1001 noći“. Gde je bila granica između ovozemaljskog i onozemaljskog života? Kineski mudrac je rekao: „Jedanput sam sanjao da sam leptir, a sad više ne znam da li sam Čuang-Ce koji sanja da je leptir ili sam leptir koji sanja da je Čuang-Ce“. Filozofija se odlikovala suprotstavljenim načinima razmišljanja, pre svega idealizma i materijalizma. Shvatanje o postojanju duševne ili duhovne prirode predstavljalo je suštinsku nit filozofa idealizma. Filozofi koji su mislili da su sve pojave zasnovane na fizičkim veličinama predstavljali su materijaliste. Hobs je bio jedan od najuticajnijih filozofa materijalista. Čuveni fizičar Njutn je otkrio da isti zakon kretanja važi za sve u svemiru i da su sve promene na Zemlji prouzrokovane zakonom dejstva sile zemljine teže. Shvatanje da svet postoji kao neka vrsta velike mašine predstavljalo je osnovu mehanicističke slike sveta. Sve što se događa - unapred je određeno, bila je misao vodilja determinista. Čovek onda ne bi mogao da ima slobodnu volju Lajbnic je ukazao da je velika razlika između onoga što je od materije i onoga što je od duha. Da li postoje misli? Umesto odgovora, dobro je setiti se anegdotskog dijaloga ruskog astronauta i neurohirurga. Astronaut je objašnjavao kako je bio u svemiru i nije video Boga. Neurohirurg je uzvratio kako je mnogo operisao, ali da nije video misao u mozgu Odnosom duše i tela bavili su se Dekart i Spinoza, možda dva najvažnija filozofa doba baroka.

4.6.5. Prosvetitelji i enciklopedisti, inspiratori revolucije - Prosvetiteljstvo izvor moći zapadne civilizacije Prosvetitelji i enciklopedisti, veliki francuski mislioci i intelektualci kritikovali su versku isključivost, vladarski apsolutizam i privilegije plemstva i sveštenstva. Najznačajniji su bili Monteskje, Ruso i Volter. Šarl Monteskje (1689-1755) je ukazivao na značaj političkih sloboda. U delu „Duh zakona“ istakao je značajne odlike engleske ustavne monarhije i podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (skupština, vladar i nezavisni sudovi). Žan Žak Ruso (1712-1778) izložio je osnove građanske demokratije. U knjizi „O društvenom ugovoru“ objasnio je zašto najviša vlast pripada narodu i zašto državno uređenje mora da bude rezultat ugovora društva. U protivnom ne bi služilo postizanju opšteg cilja. Fransoa Arue Volter (1694-1778) je stekao takvo znanje da je smatran poglavarom filozofske misli. Evropski vladari su cenili njegovo mišljenje i obraćali mu se za savet. Borio se protiv nepravde, pa je dva puta zatvaran u Bastilji. Proučavao je prava, filozofiju, politiku, religiju, književnost, kulturu i napisao veliki broj dela iz raznih stvaralačkih oblasti. Značajniji su: spev „Andrijada“, komedija „Bludni sin“, tragedija „Kandid“, „Filozofska pisma“, „Filozofski rečnik“, „Rasprava o tolerantnosti“... Napisao je deset hiljada pisama tokom prepiske s velikim brojem ljudi. Interesovanje za nova znanja bilo je sve veće u narodu Deni Didro, filozof, i Žan D'Alamber pokrenuli su veliki poduhvat - „Enciklopediju nauka, umetnosti i zanatstva“. Štampana je u 28 tomova 1751-1752. godine. Kritički tekstovi su cenzurisani, a njihovi autori proganjani. Ideje u dela prosvetitelja predstavljale su pokretačku snagu i izvor inspiracije za jednu od najvećih promena u istoriji civilizacija. Francuski prosvetitelji i enciklopedisti su stvorili osnovu za Veliku francusku revoluciju. Ideje prosvetiteljstva su se širile. Nosile su snagu revolucionarne promene i civilizacijskog procesa. Pobuna protiv autoriteta bila je usmerena protiv crkve, plemstva i kralja. Ove institucije

162

su tokom XVIII veka bile moćnije u Francuskoj nego u Engleskoj. Pobuna je bila zasnovana na delima i aktivnostima naučnika i filozofa. Francuski prosvetitelji su posetili Englesku, koju je prožimao duh slobode. Fascinantno su delovali naučnici koji su se bavili prirodnim naukama. Isak Njutn, sa svojim delima iz fizike, predstavljao je posebno nadahnuće. Filozofi su isto tako predstavljali veliki podstrek, naročito Lok, s političkom filozofijom. U Francuskoj je utemeljivan preokret u mišljenju i izražavana sumnja u nasleđene istine. Pojedinac je orijentisan da traga za odgovorima na mnoga pitanja. Racionalizam je predstavljao osnovu francuske prosvetiteljske filozofije. Monteskje, Volter i Ruso bili su u Engleskoj i inspirisali su se delima empirista, potencirajući razum. Akcenat engleskih filozofa bio je više na iskustvu (empiria), a francuskih na razumu (ratio). Doba francuskog prosvetiteljstva se označavalo racionalizmom. Vera u ljudski razum bila je velika. Sličnost se može uočiti s antičkim humanistima, Sokratom i stoicima. Naučnici koji su se bavili prirodom otkrili su da je „razumski uređena“. Filozofi su u skladu s razumom ljudi postavljali temelje morala, religije i etike. Tako je uobličavana velika ideja prosvetiteljstva. Od ideje, potekla je akcija - prosvećenje naroda. Poduhvat je imao za cilj bolje društvo. Beda i tlačenje mogli su da se prevaziđu razumom i znanjem. Vaspitanje dece i naroda postalo je imperativ. Ako je školstvo imalo korene u srednjovekovnom razdoblju - pedagogija je u prosvetiteljstvu. Enciklopedija, 28 tomova pisanih od 1751. do 1772. godine, predstavljala je stvaralački poduhvat prosvetiteljstva trajne vrednosti. Objedinjena su „znanja od toga kako se pravi igla do toga kako se liju topovi“. Poverovalo se u prosvećenu ljudskost, razum i znanje. Širenjem poverenja u prosvećivanje najavljivan je veliki napredak. Bio je to impresivan kulturni optimizam. Apsolutizovanje razvoja kritikovali su filozofi prosvetiteljstva. Bila je to kritika u prvom redu civilizacije, i to njene negativne strane. Povratak prirodi predstavljao je moto delovanja prosvetitelja. Priroda je gotovo izjednačavana s razumom. Razum je poiman kao dar prirode, za razliku od crkve i civilizacije. Ruso je pozvao na povratak prirodi; naglašavajući da je priroda dobra, čovek je dobar po prirodi, a zlo je u društvu. Primitivni narodi su smatrani zdravijim i srećnijim od Evropljana zbog svoje necivilizovanosti. Dete treba da živi što duže u svom prirodnom stanju nevinosti. Prosvetiteljstvo je rodilo ideju o vrednosti detinjstva. Humanizovano hrišćanstvo je značilo dovođenje religije u sklad s „prirodnim“ razumom ljudi. Bilo je materijalista koji nisu verovali u Boga, izjašnjavajući se kao ateisti. Većina prosvetiteljskih filozofa mislila je da je nerazumno zamišljati svet bez Boga. Njutn je mislio da je svet isuviše razumno uređen. Odbačeni su nerazumni stavovi i dogme koji su pridodavani Isusovom učenju tokom istorije. Nasleđeno je verovanje da je Bog stvorio svet pre mnogo godina i da se više nije pojavljivao. Takvo shvatanje se naziva deizmom. Bog se otkriva kroz prirodu, na natprirodan način. To je „filozofski Bog“, kakav se javio mnogo ranije, kod Aristotela, kao prauzrok svemira i prvi pokretač. Prosvetiteljski filozofi su se borili za ljudska prava, preciznije - za prirodna prava građana. U prvom redu borili su se protiv cenzure, u suštini, za slobodu štampe. Tražili su pravo da pojedinac može slobodno da izrazi misli o religiji, moralu, politici...; ustali su protiv trgovine crnačkog roblja i zalagali se za humanije postupanje s kažnjenicima. „Nepovredivost pojedinca“ postala je kasnije sastavni deo „Proglasa o pravima čoveka i građanina“, koji je usvojila francuska skupština 1789. godine. Velika promena koja je obeležila novovekovno doba temeljila se na ključnim postavkama: 1. racionalizam, 2. koncept prosvetiteljstva,

163

3. kulturološko-civilizacijska orijentacija, 4. pobuna protiv autoriteta, 5. povratak prirodi, 6. humanizovano hrišćanstvo, 7. ljudska prava, 8. vrednosti.

4.7. FRANCUSKA REVOLUCIJA (14. JUL 1789) - vrednosti novog doba Luj XVI se u uslovima sve dublje krize odlučio da sazove skupštinu staleža. U Versaju, 5. maja 1789. godine, bilo je 610 učesnika skupa. Polovinu su činili predstavnici plemstva i sveštenstva, a polovinu predstavnici trećeg staleža, najviše iz reda građana. Skupština nije počela s radom zbog neslaganja privilegovanih i građanskih predstavnika. Privilegovani su tražili da svaki stalež ima po jedan glas i da se održavaju posebne sednice. Nije bilo dogovora, pa je kralj raspustio skupštinu pre nego što je i bila počela s radom. Predstavnici trećeg staleža zadržali su se u Versaju, objašnjavajući da predstavljaju francusku naciju. Proglasili su se, 17. juna, narodnom skupštinom. Predstavnici plemstva i dvorski krugovi podsticali su kralja da silom protera neposlušne iz Versaja. Vojska se okupljala u Parizu i Versaju. Broj nezadovoljnih građana se povećavao, posebno zbog udvostručene cene hleba i nestašice namirnica. Nemiri su se širili i omasovljavali. Formirana je narodna garda za borbu protiv kraljeve vojske. Najveće demonstracije su bile 14. jula 1789. godine. Bastilja, tvrđava,.simbol tiranije i nasilja, zauzeta je i srušena do temelja. Bio je to veliki dan pobede Francuske revolucije. Skupština je 4. avgusta označila kraj feudalizma i proglasila Deklaraciju prava čoveka i Građanina. U Deklaraciji su bile izražene najviše vrednosti, da su ljudi slobodni i jednaki u pravima; da javne službe treba da budu dostupne svima prema njihovim sposobnostima; da treba da postoji sloboda mišljenja, govorenja i pisanja... Plamen revolucije širio se kroz unutrašnjost zemlje. Seljaci su palili zamkove plemića i dokumente o nametima. Veliki broj pripadnika plemstva i sveštenstva prelazio je u susedne zemlje, najviše u Austriju. Tamo su pripremali rat protiv revolucionarne Francuske. Skupština je proglašena ustavotvornom, sa zadatkom da pripremi i donese ustav. Ustav je usvojen 1791. godine. Nije zadovoljio građane jer je ograničio pravo glasa i favorizovao interese bogatih. Monarhija nije bila uklonjena, a kralj je zadržao velika ovlašćenja, pored ostalog, i odobravanje ustava i zakona. Poslanički klubovi u skupštini bili su tako obrazovani da su štitili interese pojedinih društvenih slojeva. Žirondinci su bili u većini, kao predstavnici srednjeg sloja. Jakobinci, njihovi protivnici, bili su predstavnici nižih slojeva, zanatlija, trgovaca i seljaka. Političke borbe su se zaoštrile, posebno zbog kraljevog paktiranja s emigracijom, neprijateljima revolucije, i zbog strane intervencije. Zbog svega toga je, 1792. godine, ustanovljena revolucionarna skupština (konvent). Konvent je proglasio republiku, uveo zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Crkvena imovina je bila nacionalizovana, hrišćanski obredi ukinuti i uveden kult razuma. Kralj je bio osuđen na smrt i giljotiniran januara 1793. godine. Novi ustav je usvojen juna 1793. godine i potvrđen referendumom. Nije bio primenjen u praksi zbog ratne situacije. Austrija, Velika Britanija i Španija su nastupale protiv revolucionarne Francuske. Revolucija je bila u krizi. Jakobinci su, predvođeni Robespjerom, izvršili prevrat u skupštini i uspostavili strahovladu (jakobinsku diktaturu). Jakobinci su uveli narodnu vojsku i zadužili Komitet javnog spasa za odbranu zemlje. Kult razuma su preimenovali u kult vrhovnog bića.

164

Bila je proglašena mogućnost da se svaki pojedinac uzdigne prema svojim mogućnostima. Najsposobniji su došli na komandne položaje. Francuska je oslobođena. Napoleon Bonaparta je potisnuo engleske trupe iz Tulona. U vreme jakobinske diktature zatvori su bili prepuni, a pogubljeno je oko 40.000 ljudi. Nezadovoljstvo je bilo veliko, pa su jakobinci prevratom u konventu, jula 1795. godine uklonjeni s vlasti. Robespjer i njegovi bliski saradnici osuđeni su na smrt i giljotirani. Izglasavanjem novog (trećeg) ustava, skupština je bila raspuštena. Počeo je period vladavine direktorijuma. Zakonodavnu vlast je imao Savet pet stotina i Savet starih, a izvršnu direktorijum petorice direktora.

4.7.1. Svet u vreme Francuske revolucije „Svet - geografski“ bio je, po Eriku Hobsbaumu, piscu: Doba revolucija, Doba kapitala, Doba imperija i Doba ekstrema - manji od „poznatog sveta“. Čovek koji je proživeo život u svom selu nije poznavao druge sredine. Ni svetski putnici i naučnici nisu poznavali veliki deo zemaljske kugle. Na mapama je bilo „belina“ - neistraženih delova Zemlje: plani-na, prašuma, pustinja ili voda okeana, mora, reka... Koliko je ljudi živelo na Zemlji? Nije bilo popisa stanovništva, nego demografskih procena. S kojim ciframa se operisalo? U Evropi je 1800. godine živelo 187 miliona stanovnika. U Aziji je živelo srazmerno više stanovnika. Klima je bila hladnija i vlažnija nego u potonjim periodima. Bolesti su harale i odnosile veliki deo populacije u mnogim sredinama. Privreda nije bila razvijena, ni poljoprivreda, koja je preovladavala. Na prostranim područjima Evrope bili su zastupljeni primitivni oblici priređivanja. U ravnicama Apulije dominirali su lov i nomadsko stočarstvo. Zemlja za obradu se stvarala od šuma, pustara, pašnjaka, močvara... Kako su izgledali ljudi? Mršavi, kržljavi, niskog rasta (oko 150 centimetara), a veoma izdržljivi. Vojnici trupa francuske revolucije su marširali nedeljama i po 42 kilometara dnevno. Visoki i krupni su regrutovani u elitne formacije, gardu, konjicu... Komunikacije, saobraćaj i transport, mogu se upoređivati s onima iz minulih vekova novovekovnog razdoblja. Putevi su poboljšani, kao i kočije i poštanska služba. Parobrod, voz i auto omogućili su svetska putovanja i svestranije susrete civilizacija. Tokom sukoba s Napoleonom, britanska pošta je odaslala oko 20 miliona pisama. Novine su predstavljale revoluciju u prenosu poruka s jednog na drugi kraj sveta. Međutim, za većinu svetskog stanovništva najveći problem je prilično dugo predstavljala nepismenost. Stanovništvo je u najvećem broju živelo na selu. Na tlu Rusije, Skandinavije i Balkana od 90 do 97% stanovništva. U Austriji je u gradovima živelo tri četvrtine stanovništva. Najveći gradovi bili su u najrazvijenijim i najvećim zemljama Evrope: London -oko milion stanovnika, Pariz - pola miliona stanovnika; pored Engleske i Francuske, bilo je manjih gradova i u drugim državama, Nemačkoj, Austriji, Italiji, Španiji, Portugaliji, Rusiji, Nizozemskoj, Poljskoj, Irskoj, evropskom delu Otomanske imperije. Pojam urban odnosio se na velike i male gradove. Odnosi između sela i grada ukazivali su na napredovanje civilizacije u odnosu na nasleđe. Agrarni odnosi bili su u središtu života najvećeg dela stanovništva unutar i izvan država, naročito među kolonizatorima i kolonijama. Problem je nastao u odnosima između onih koji su posedovali zemlju i onih koji su je obrađivali. Može se posmatrati. 1) na prostoru zapadne Evrope, 2) na prostoru istočno od nje (duž Labe i dalje na jug prema Trstu) i 3) u kolonijama, sa zajedničkim odlikama i specifičnostima.

165

Zemlja i renta su predstavljale izvor čistog dohotka, smatrali su fiziokrati, prvi koji su stvorili sistematsku školu ekonomista u kontinentalnoj Evropi. Vlasnici zemlje (plemići, velikaši ili ma kako se zvali) i njeni obrađivači (kmetovi, seljaci, robovi) predstavljali su novu snagu u socijalnoj strukturi na prostranim delovima kontinenata, na kojima je feudalizam smenjivan građanskim modalitetima u neravnomernom, ali nezadrživom širenju kapitalizma. Modernizacija se najbrže odvijala na tlu zapadne Evrope. Poljoprivreda je pratila razvoj drugih grana privrede, najbrže u Engleskoj. Hrana i sirovine su se slivale na najrazvijenije zapadnoevropsko tržište, na kome se profitiralo jeftinijom kupovinom i skupljom prodajom, stičući monopolski položaj tokom uspona kapitalizma u svetskim razmerama. Od poljoprivrednih proizvoda najviše su se gajili raž, pšenica, ječam, zob...; voće i povrće; čuvala su se goveda, ovce, koze, svinje, živina; bilo je raznovrsnih proizvoda domaće radinosti, čuveni mlečni proizvodi, vino, i sirovine za industriju: vuna, lan, konoplja, ječam za pivo... Širile su se i nove kulture s drugih kontinenata: kukuruz (na Balkanu se nazivao „indijskom pšenicom“, krompir (u Irskoj postao osnovna namirnica) pirinač... Rudimentarni industrijalizam širio se i na selu. Najuspešnija zemlja XVIII veka bila je Velika Britanija. Smatrana je kolevkom industrijske revolucije, a Francuska - kolevkom političke revolucije. Prosvetitelji i enciklopedisti ukazivali su na mogućnosti ljudskog ovladavanja prirodom širenjem naučnih saznanja. Nosioci promena bili su dalekovidi ljudi, trgovci, ekonomski prosvećeni plemići, novčari, privredni i društveni upravljači, preduzetnici, manufakturisti i prvi industrijalci. Bendžamin Frenklin je bio štampar, novinar, izumitelj, preduzetnik, državnik i pronicljiv poslovan čovek. Pozdravljen je kao simbol aktivnog, samoukog i razumnog građanina sveta. Novi, uspešni ljudi prosvetiteljskog duha, ulazili su u slobodno-zidarske (masonske) lože tajnih društava novog doba. Ideje o oslobođenju i emancipaciji ljudi nadilazile su stari režim (ancien régime). Pripadnici apsolutne monarhije mogli su da se protive novim vrednostima, ali ne i da novo vreme nazovu starim imenom: feudalizam (féodalité). Prosvetiteljstvo (prosvećeno mišljenje - svetovni, racionalni i progresivni modernizam) se širilo i ovladavalo svetom koji je izranjao iz „jeseni srednjovekovlja“. Sloboda, jednakost, bratstvo ljudi bila je parola prosvetiteljstva pre nego je postala simbol Francuske revolucije. Širila se kao voda, kao kapital, nezadrživo, dok nije postala ideal slobodnog sveta. Privredni uspon, kolonijalizam, kriza izazvana reformskim napetostima i nadmetanjem moćnih država, vodili su novim sukobima, revolucijama i ratovima. Ratovi Velike Britanije i Francuske (1689-1713,1740-1748,1756-1763,17761783,1792-1815) mogu se posmatrati i kao sukob starog i novog poretka. Francuska je pobeđivala napredovanjem trgovine i širenjem kolonijalnog poseda, kada je postala najmoćnija apsolutna monarhija. Ratovi su iscrpli Francusku starog režima. Kriza je nagoveštavala revoluciju, bez obzira na to što se kao saveznica SAD smatrala pobednicom. Velika Britanija, bez obzira na gubitak američkih kolonija, društvenim, političkim i ekonomskim promenama, postavši prva industrijska sila, kretala se putem prve imperije sveta. Revolucije su predstavljale veliku objavu Zapada svetu: put ka napretku i progresu tokom modernizacije i industrijalizacije. Odnosi Evrope i drugih delova sveta bili su u znaku evropskih „belih“ trgovaca, pomoraca, preduzetnika, upravljača, istraživača, vojni-ka... i domorodačkog stanovništva. Evropski mislioci otkrivali su svet civilizacija na najprostranijim delovima planete, izvan kontinentalnih granica. Zapad je ponirao u dubine veličanstvenog mozaika dugotrajnih civilizacija na

166

kontinentalnim i interkontinentalnim prostranstvima, koje su pokazivale vitalnost minulih milenijumima. Veliko kinesko carstvo, na vrhuncu moći pod dinastijom Čing (Manchu), otvaralo se svetu Istok je predstavljao mesto uzbudljivog susreta kultura i razmene vrednosti. Islamske države bile su u silaznoj putanji moći. Transkontinentalno Otomansko carstvo, sve do Prvog svetskog rata bilo je među silama koje su odlučivale o svetu. Afrika je bila na pragu interesovanja evropskih kolonizatora. Belaca je bilo u trgovačkim centrima na obalama Afrike. Posle Španije, Portugalije i Nizozemske, Britanija i Francuska su postale prvorazredne kolonijalne sile. Evropski kapitalizam je bio nadmoćniji u odnosu na civilizacije na drugim kontinentima. Preduzetnici su menjali zatečeno stanje, snabdevajući se izvorima bogatstva i eksploatišući stanovništvo kao moderno roblje. Ekspanzija kapitalizma obeležena je prodorom na velika prostranstva. Britanija je pretvarala indijski potkontinent u svoju provinciju.

4.7.2. Smisao promena Promene u verovanju, mišljenju, obrazovanju, ekonomiji, politici, vladavini, načinu života i međuljudskim odnosima, u kulturi i civilizaciji bile su istovremene, povezane i međuzavisne tokom sukoba i saradnje, sa usponima i padovima, kao i dalekosežne; pokrenule su procese, uobličavale poredak i sistem, prvi svetski sistem, kapitalizam, sa osnovnom „ćelijom“ - državom-nacijom. Feudalno nasleđe se transformisalo i ustupalo vodeće mesto novom: kapitalistički način proizvodnje, trgovina i širenje tržišta i kapitala, novčarstva (bankarstva), razvoj robnonovčane umesto naturalne privrede, industrije, uporedo s razvojem nauke i tehnike, i s promenama u društvenoj strukturi: građanstvo - od novovekovnog začetka do vladajuće klase u vreme Velike francuske revolucije. Građanstvo postaje nosilac promena. Apsolutizam, prosvećena vladavina i merkantilizam, moderna ekonomska doktrina, podstakli su razvoj država i međunarodne odnose diktirane politikom, diplomatijom, propagandom, ekspanzivnom moći velikih sila imperija u „veku ideja i nacionalnosti“ i „zlatnom dobu kapitalizma“ liberalno-demokratskog tipa.

4.7.3. Države osvajaju civilizacije - kolonijalni pohodi Otkrića novih delova sveta podstakla su želju prvih država modernog doba za osvajanjem novih teritorija. Njihov uspon, trgovačka, ekonomska i vojna moć, omogućavali su ostvarenje osvajačkih težnji. Zaposedanje novootkrivenih teritorija predstavljano je civilizacijskom i kulturnom misijom. Objašnjavano je kako su osvajane teritorije od varvara. Kolonije su stvarane zaposedanjem „ničije zemlje“. Portugalija i Španija su bile prve kolonijalne sile, a potom su krenule u još veće kolonijalne pohode Holandija, Engleska, Francuska, Italija, Nemačka, kao i SAD i Japan.

4.7.4. Napoleonova osvajanja Napoleon je od narednika postao slavni vojskovođa, pobednik u velikim bitkama i ratovima. Uporedo je krčio put ka vladajućem tronu Francuske. Vešto je širio nadležnost direktorijuma, kao jedan od petorice direktora, na račun zakonodavne vlasti. Uspesi Napoleona u osvajanju ređali su se jedan za drugim. Zauzimanjem severnog dela Apenina ugasio je, 1797. godine, Mletačku republiku. U

167

planiranju zauzimanja Engleske, krenuo je prvo na njene kolonije. Posle osvajanja Jonskih ostrva i Malte, 1798. godine, usmerio se na Egipat i Siriju. Osnažen novim uspesima, uspeo je da ostvari zamisao o raspuštanju direktorijuma i obrazovanju konzulstva, sastavljenog od tri konzula. Bio je jedan od njih, i to prvi i s najvećim autoritetom i ovlašćenjima. Porazivši više puta austrijske trupe, znao je da iznudi teritorijalne ustupke posle mira u Linevilu 1801. godine: preuzeo je Belgiju i teritorije zapadno od reke Rajne. Većinu nemačkih kneževina je okupio u Rajnski savez i stavio pod svoju kontrolu. Nagrađen je proglašavanjem za doživotnog konzula 1802. godine. Stekao je pravo da menja ustave, raspušta skupštinu i sklapa međunarodne ugovore. Napoleon je s papom zaključio konkordat godinu dana ranije, 1801. Crkvi je time vraćena imovina i omogućeno bogosluženje. Monarhija se vratila u Francusku kad je bio izglasan na referendumu 1804. godine. Krunisan je za cara u Rimu iste godine. Doneo je Građanski zakonik, koji je važio i u novoosvojenim zemljama i teritorijama unutar rastuće imperije. Zakonik je vrednovao više i od svojih 40 bitaka! Uvažavao je i tradiciju i postignuća revolucije. Planove o osvajanju Velike Britanije nije ispunio, jer je francuska flota u sudaru s engleskom flotom kod rta Trafalgar, 1805. godine, bila pobeđena. Zato se preusmerio protiv Austrije i Rusije, britanske saveznice, čije trupe je porazio iste godine kod Austerlica, severno od Beča. Zauzimanjem Pruske, Berlina i Varšave, 1806. godine, zaveo je „Kontinentalnu blokadu“. Bila je to zabrana svim zemljama da trguju i razvijaju ekonomske odnose s Velikom Britanijom. U okviru preuređenja novoosvojenog prostora, stvorio je Varšavsko vojvodstvo od poljskih teritorija, preuzetih od Pruske. „Ilirija“ (Ilirske provincije) je nastala od Dalmacije, Istre i slovenačkih područja. Portugalija i Španija su zauzete tokom 1806-1807. godine. Napoleon je tako zavladao Evropom, izuzev Britanskih ostrva i Rusije. Mirom u Tilzitu, 1807. godine, Rusija je priznala hegemoniju Francuske u Evropi. Imperatoru to nije bilo dovoljno. Otpočeo je rat protiv Rusije, koji je trajao od 23. juna do 28. novembra 1812. godine. Bio je to grandiozni sudar, po mnogo čemu značajan i s višestrukim posledicama. Napadač je koncentrisao oko pola miliona vojnika u oblasti Berlina i krenuo u osvajanje Rusije početkom leta 1812. godine. Ideja ruske odbrane bila je da razvuče Napoleonove trupe na širokom prostoru, da se planski povlači do zime, koja je trebalo da bude saveznik domaćim snagama. U čuvenoj Borodinskoj bici, ruske snage su, pod komandom gene-rala Kutuzova, pobedile Napoleonove trupe. Ruski gubici su bili 50.000 branilaca, a Napoleonovi 30.000 vojnika. Ruski protivnapadi, glad i zima, preokrenuli su situaciju. Od moć-ne Napoleonove armade, ostalo je oko 50.000 vojnika, koji su se povukli s ruskog tla krajem novembra 1812. godine. Posle pobede, Rusiji su se pridružile Pruska, Austrija i Velika Britanija. Bila je to koalicija protiv osvajača sveta. Savezničke snage su, nakon pobede u Bici naroda kod Lajpciga, marta 1814. godine ušle u Pariz. U maju je postignut mir, Francuska je vraćena u granice iz 1792. godine. Napoleonu je dozvoljena garda od 800 ljudi i data kneževina, ostrvo Elba u Tirenskom moru. Dinastija Burbon je vraćena na presto, dolaskom kralja Luja XVIII (1814-1824). Novi vladar se priklonio plemstvu i sveštenstvu, bez obzira na proklamacije o liberalizmu. Napoleon je uočio neslaganja među silama, pa se s manje od 1000 ljudi iskrcao na jugu Francuske. Ubrzo je stvorio jezgro vojske i ušao u Pariz, 20. marta 1815. godine. Sile su proglasile Napoleona za odmetnika i stavile ga van zakona. Prikupivši 250.000 vojnika, suprotstavio se spoljnim presuditeljima. Njegova vojska je poražena kod Vaterloa, 18. juna 1815. godine, od britanskih i pruskih trupa. Pobednici su po drugi put ušli u Pariz. Napoleon je prognan na ostrvo Sveta Jelena na jugu Atlantika, na kome je i umro 1821.

168

godine. Nije bilo moćnijeg osvajača u istoriji Francuske. Vreme u kome je živeo po njemu se naziva Napoleonovo doba. Bilo je to razdoblje ispunjeno usponima i padovima, stradanjima i razaranjima, stvaralaštvom i postignućima. Revolucija je presečena osvajačkim ratovima. Kako su se smenjivali događaji obeleženi režimima i snagama koje su izbijale na scenu, nošene idealima promene: direktorijum 1795-1799; konzulat 1799-1804; carstvo 1804-1814; restaurirana burbonska monarhija 1815-1830; ustavna monarhija 1830-1848; revolucija 1848. i republika do 1851; drugo carstvo 1851-1871; Pariska komuna - 1871.

4.8. EVROPA „SVETE ALIJANSE“ Predstavnici sila pobednica, posle uklanjanja Napoleona s vladajuće scene, sastali su se u Beču na kongresu. Skup je dugo trajao, od septembra 1814. do juna 1815. godine. Među savezničkim silama glavni problem je bio podela plena. Vođenjem dvostruke politike stvarani su tajni savezi. Austriji su pripali Tirol, Trst, Milano, Venecija i Galicija. Pruska je pripojila Vestfaliju i rajnske pokrajine, a Rusija veći deo Poljske. Knez Meternih, austrijski prvi ministar, nastojao je da obnovi raniji poredak u Evropi, koji je bio odbačen Francuskom revolucijom. Koliko je restauracija uspela? Sile su se solidarisale u suzbijanju revolucionarnih pokreta, koji su bili zajednička opasnost. Proglašen je legitimnim sistem zaštite upotrebom svih sredstava. Na kraju Kongresa stvorena je „Sveta alijansa“, na predlog ruskog cara Aleksandra I. Bio je to savez Rusije, Pruske i Austrije, sa ciljem očuvanja restaurisanog poretka. Revolucija u Francuskoj 1830. godine i 1848. godine u Evropi izmenile su očekivani tok događaja učesnika Bečkog kongresa. Ekonomska kriza 1846. na neki način je najavila revoluciju 1848. godine. Naziva se evropskom i prvom evropskom i svetskom revolucijom. Promene u doba revolucija tumačene su kao veliki preokreti i skokovi u odnosu na minuli period. Promene su od prvih začetaka produžene tokom novovekovnog razdoblja. Pojedine su evoluirale u procese. Po modernizacijskom procesu je i doba nazvano, koji se proširio i na najudaljenije delove sveta. Po nauci, tehnici i tehnologiji, označena je i civilizacija. Promena načina mišljenja, vrednovanja i vrednosti, jezika i pisma, odnosa među ljudima unutar i izvan organizacija..., promene u ekonomiji i privredi, politici, vladavini, pravima i zakonima, državi i društvu, u umetnosti, načinu života, verovanjima i običajima, u najširem - u kulturi, otkrile su međuzavisnost sfera delovanja i kompleksa činilaca. Evropa, u znaku triju staleža i dve klase, menjala se tokom novovekovnog perioda s pojavom i usponom građanstva. Promene su se širile iz zapadne Evrope u druge delove sveta, različitom brzinom i obuhvatnošću. Okviri međustaleške i međuklasne pokretljivosti bili su trajno probijeni. Građanstvo je bilo snaga promena, naročito u ekonomiji, politici i kulturi. Ekonomija je omogućavala građanskoj klasi materijalno bogaćenje, a politika je otvarala put moći razvojem država.

4.9. EVROPA - CIVILIZACIJA U USPONU Promene, revolucije i ratovi, stvaralaštvo u miru primenom naučnih saznanja i izuma, otvorili su mogućnosti i podstakli spektar novih ideja. Odvijao se veliki preokret u odnosu na minulo doba u svim sferama života. Ideali visoko uzdignuti na zastavama revolucija nisu nestali u talasima protivrečne stvarnosti. „Otvoren je let“ ka najvišim vrednostima, pravima i mogućnostima organizovanja moderne države, društva, života ljudi u novom vremenu.

169

Prva velika iskustva bila su izvor modela u budućnosti. Revolucija u svim oblastima ljudskog delovanja i vrednosti evropske civilizacije širile su se svetom. Modernizacijski procesi su bili u zamahu. Od agrara, kretalo se ka industrijalizaciji. Privreda je bila materijalna osnova političkih, društvenih, kulturnih promena. Zagarantovana je privatna svojina i podstaknuto preduzetništvo. Liberalni kapitalizam je težio slobodnom tržištu. Ideal vladavine bila je parlamentarna demokratija. Ciljevi idealne vlade bili su: sreća ljudi, demokratski ustav, ozakonjenje proklamovanih vrednosti - sloboda i ljudskih prava, stvaranje institucija, modernih ustanova, moćnih stubova sistema - skupštine, sudstva, vojske...; sloboda štampe, najmoćnijeg medija...; pobune masa i tiranisanih naroda i modernizovanje međunarodnih odnosa... nisu iscrpljivali spektar, makar deklarisanih, promena. Demokratija je najavljivana kao jevanđelsko nadahnuće. Tokvil je pisao o epohi demokratije. Hajek je racionalizaciju političkog života orijentisao prema moralu, da bi se postiglo blagostanje. Autokratije su se pretvarale u demokratije. Na zapadnoj hemisferi je niklo 29 slobodnih država i pet britanskih dominiona. Preko sto predstavničkih skupština radilo je, posredstvom štampe, prvi put pred očima javnosti. Svet građanskog čoveka idealizovan je kao svet rada. Romantizam je idealizovao narodnu kulturu, a država je forsirala nacionalnu kulturu; nauka i umetnost su rezultirali takvim delima da je, ne bez nadmenosti, evropska civilizacija označavana univerzalnom. Od „Svete alijanse“, kojoj je kumovao ruski car Aleksandar, najveći problem tokom XIX veka predstavljalo je „istočno pitanje“. Od većih sukoba, bili su Krimski rat (1854-1856) i ratovi u vreme Velike istočne krize (1875-1878) na obodu Evrope i tradicionalno nemirnom, po uvidu geopolitičara, „trokontinentalnom evro-azijsko-afričkom spoju“. Ako se ima u vidu da Sjedinjene Države nisu ratovale na svom tlu od građanskog sukoba, kao i da su od izolacionističke sile prešle put do vođstva sveta u XX veku, onda je jasno šta znače mirnodopski periodi za razvoj civilizacije. Međunarodna trgovina ljudima je zakonom ukinuta 1815, ali je faktički norma prihvaćena 1834. godine. Rođena je velika socijalna nada siromašnih u odnosima s bogatim u vreme kapitalističkog liberalizma, kako to crnačka duhovna pesma ovekovečuje: „Da je život stvar što se novcem može kupiti, bogataš bi živeo, siromah bi mogao umreti.“ Ideologija je preuzela vodeće mesto religije u novom svetu koji se stvarao sekularizacijom masa. Bio je to početak ateizma, najavljivanu okviru procesa emancipacije. Nastupalo je doba novog verovanja ljudi. Ideologije su došle kao „svetovna služba svakodnevnog života ljudi“, a skrenule su stranputicom totalitarizma u XX veku u anticivilizacijski mrak, ka opasnosti od samouništenja. Procvat umetnosti, po Eriku Hobsbaumu, ostvaren je delima neprolazne vrednosti. Kakav uzlet velikana duha Betovena i Šuberta, zrelog i starog Getea, mladog Dikensa, Dostojevskog, Verdija i Vagnera, Mocarta, Goje, Puškina, Gogolja, Balzaka, Igoa, Tolstoja, Bajrona, Čajkovskog, Edgara Alana Poa, Mickijeviča, Petefija (alijas Aleksandra Petrovića)... Novovekovno razdoblje velikih stvaralaca može se uporediti s bilo kojim u svetskoj istoriji! Umetnici su nalazili inspiraciju u javnim događajima, njihovo oglašavanje je predstavljalo duh i savest epohe; javno mnjenje je usred meteža imalo duhovnu i moralnu orijentaciju... U komunikaciji sagovornika s različitih prostora obraćanja su počinjala rečima: „Ljudi, braćo...“. Romantizam nije bio samo pravac, nego i iskreno osećanje idealista i dobrovoljaca koji su se borili za plemenite ciljeve, krstareći s kraja na kraj sveta. Oslobođenje i ujedinjenje naroda bila je velika inspiracija i istina u samooslobodilačkom poduhvatu malih naroda i stvaranju velikih nacionalnih država, u prvom redu Italije (Macini,

170

Kavur, Garibaldi...) i Nemačke (Bizmark). Novo doba je utemeljilo nauku u modernom smislu reči. Naučna saznanja, izumi, pronalasci i otkrića primenjivani su u praksi unutar i izvan država, nadilazeći njihove granice kao opšte ljudsko dobro. Naučna i tehnološka dostignuća su fascinantno delovala na obične ljude, koji su pomišljali da su proroci iz prošlosti bili u pravu! Nauka je u usponu, koji traje od XVI veka. Novi uslovi su omogućavali njen razvoj. Diferencirane su prirodne i društvene nauke, kao i filozofija, i podstaknut je uspon novih disciplina. Matematika, hemija, fizika, biologija.., kao i društvene i humanističke nauke, beležile su značajne rezultate. Otvarani su naučnoistraživački centri, stvarana naučna društva i udruženja u svetu. Naučno „razdoblje pare“, „smenilo je doba elektriciteta“. Nauka i tehnologija su dosegle do komunikaciono-informatičke ere. Najveći među izumiteljima, Nikola Tesla, osvetlio je svet. Darovi Ajnštajnovog uma, prvog među naučnicima sveta XX veka, kao i drugih velikana iz sveta nauke i tehnologije, zloupotrebljeni su u destruktivne svrhe, upotrebom atomske bombe sredinom XX veka. Obrazovanje je oblikovano u sistem koji je prenosio naučna saznanja sve većem broju korisnika unutar i izvan država. Velike ideje su obeležile XIX vek. Razum, priroda i napredak (progres) predstavljali su ključnu vrednost u utemeljenju naučno-tehničko-tehnološke civilizacije. Događaji su odudarali od ideala. Proklamovano je bilo u raskoraku sa stvarnošću. Umesto priželjkivanog idealizovanog sveta, pogoršavalo se stanje. Imperijalizam je smenio liberalizam, svet se našao pred novim, moćnijim osvajačima. Razlika između reči i dela je od vremena isticanja slobode, jednakosti i bratstva, kao najviših ljudskih vrednosti. Napoleon je osvajanjima prekinuo san o slobodi pobunjenih. Ekonomski rast nije ispunio očekivanja u smanjenju razlika između bogatih i siromašnih. To je produžilo borbe u različitim oblicima i različitim sredstvima unutar država. Imperijalizam, rukovođen ekspanzionizmom, preovladao je u međunarodnim odnosima. Silom su ostvarivana osvajanja i dominacija. Svet je zaratio u XX veku i našao se, tragom hegemonističke opsesije, pred apokaliptičnim iskušenjem.

4.10. MODERNIZACIJA Modernizacija je proces, teorija i ideologija. To je višeznačan, složen i razvojni pojam. Filozofija prosvetiteljstva je izvor teorija o modernizaciji. Uspon teorija o modernizaciji je posle Drugog svetskog rata u uslovima ekspanzije globalnih komunikacija. Modernizacijski proces predstavlja transformisanje tradicionalnog u moderno društvo. Simbolizuje novovekovno vreme i novi svet. Modernizacija se definiše i kao proces racionalnog usavršavanja sveta. Odnos tradicije i modernizacije je složen, a istorija je puna osobenosti koje izmiču uopštavanjima i teorijskim strujanjima. Modernizacija se redukcionistički predstavljala i kao evropeizacija i amerikanizacija. Teorije svetskog sistema, evolucionističke (Spenser, Dirkem, Kont...) i funkcionalističke (Talkot Parsons), razvijale su elemente za teoriju modernizacije. Strukturalne promene i državljanstvo (građanska komponenta), po Parsonsu, su bitne odlike za prelaz iz tradicionalnog u moderno društvo. Građanin i preduzetnik su portretisani sa šarmom nosilaca modernog društva. Izvorni model modernizacije predstavljalo je, kako je našao Maks Veber, Zapadno društvo. Novi predvodnik modernizacije u XX veku, prema Parsonsovom uvidu, je SAD. Danijel Lerner predstavlja elemente modela institucionalnog razvoja i prelaska

171

tradicionalnog u moderno društvo. To su: urbanizacija, opismenjavanje, širenje sredstava masovnog opštenja, ekonomski rast i politička participacija (glasanje). Antoni Gidens je identifikovao dimenzije modernizacije tokom 400 godina svetske istorije: 1. kapitalizam; 2. industrijalizam; 3. vojna sila u kontekstu industrijalizacije rata; 4. kontrola informacija i praksa vladavine nad stanovništvom. Nedostaje oblast međunarodnih odnosa, s refleksijom na modernizacijske procese. Dvostrukost modernizacije kao procesa izražavala se u blagodetima i, s druge strane, u krizi i negativnim posledicama. Hajdeger je kritički promišljao modernost kroz prizmu otuđenja. Totalitarizam i opasnost od ekološke katastrofe nezaboravna su opomena teškoća kontrolisanja zloupotreba modernizacije. Modernizacija može biti parcijalna, neravnomerna u različitim sferama (politička, ekonomska, socijalna..., kulturna), pa i protivrečna; ne samo dokidajuća (mehanicistički), nego i prožimajuća s tradicijom. Semjuel Ajzenštat smatra imperije kolevkom modernog društva. Za Ajzenštata su imperije najznačajnija pozornica razvoja civilizacija, s promenama drevnog u moderno. Proces preobražaja traje od ranih imperija, feudalnog sistema i apsolutizma, pa preko evropskih ekspanzionističkih imperija, do savremenih, s demokratskim, autoritarnim i totalitarnim režimima. Modernizacija, industrijalizacija i demokratizacija su u međuzavisnosti, s obiljem raznovrsnosti, ambivalentnosti i autohtonih obeležja. Hans Urlih Viler opovrgava slabosti teorija koje nisu zasnovane na rezultatima istraživanja, nego su intonirane pod presijom ideoloških trivijalizacija. Istorijski prvi tipovi modernizacije su Engleska, SAD, Skandinavija..., tamo gde su grupe bile nosioci modernih shvatanja u privredi i kulturi, a stanovništvo se uključilo u proces pre u sferi ekonomije, nego u politiku Od naprednog stanovništva je stvarana kritička javnost kao kolektivni regulator zajedničkog života. Suprotan redosled i parcijalnost su bili u drugim delovima Evrope i sveta. Istorijsko zakašnjenje je pratilo odsustvo svesti. Kao da je modernizacijski proces bio posao istorijske nužnosti. Poređenja po tabelama odnosa tradicije i modernizacije ukazuju na velike neravnomernosti na pojedinim prostorima novovekovnog doba. Novo je prodiralo kao uvoz fenomena, s nekritičkom imitacijom ili totalnim negiranjem stranog na sopstvenom „svetom tlu“. Izostala je refleksivnost nauke, naročito društvenih disciplina, kako uočava Gidens. Nije bilo snage koja bi realizovala institucionalizaciju promena, koje su se rastvarale pod teretom tradicionalizma. Visoka empatija, uživljavanje u situaciju drugog čoveka, karakteristična za moderna društva, teško je prodirala preko granica tradicionalističkog gledanja na svet. Moderno društvo je participativno zato što funkcioniše pomoću konsenzusa, što je uslov stabilne vladavine. Model ponašanja u modernom društvu karakteriše empatija, mogućnost usaglašavanja i poistovećivanja ličnog s javnim, interesno profilisanim i institucionalizovanim. Norbert Elias, sa stanovišta teoretičara civilizacije, interdisciplinarno posmatra modernizaciju, ukazujući na problem nedostatka inicijatora i nosilaca modernizacijskih promena u uslovima izrazito seljačkih društava. Promene pretpostavljaju oplemenjivanje sirovosti i kroćenje surovosti u svakodnevnom životu. Kako ih ostvariti? Kako kultivisati one koji su označavani varvarima? U odnosu prema agresiji i nasilju, intelektualac je bio u senci heroja! Nisu jednako uvažavani vatreno srce i mudra glava. Kad je srce poželelo, glava se gubila. Kako onda do ontičke sigurnosti u društvu, kako je naziva Gidens? Kako, pogotovo u zemljama čija je istorija bila istorija diskontinuiteta, kao što je to bio slučaj sa Jugoslavijom i Srbijom? Civilizovano društvo pravilima (zakonima) reguliše i sankcioniše pojave varvarstva.

172

Kontrola bi trebalo da bude moralno poučna i dosledna. Mehanicistička solidarnost vodi nacionalizmu, s opasnošću građanskog rata i sukoba država rastućih razmera. Naciju ne pretvarati u utočište ostrašćenog pojedinca, grupa, masa, pod kapom lažnog ispravljanja istorijskih nepravdi i ostvarivanja ideala minulih epoha u budućnosti, kao zamenu za rešenje svakodnevnih životnih problema. Ne mit, nego kultura određuje smer kretanja i upotrebu energije u procesu modernizacije. Hajdegerova kritika modernizma, zbog vidova otuđenja, kao i opaska Ralfa Darendorfa da modernizacija ne mora da rezultira modernizmom, ukazuju na protivrečnost modernizacijskih procesa u različitim istorijskim okolnostima. Volja za moć može postati sopstvena kob u krajnjoj konsekvenci požude za ovladavanjem svetom. Dva svetska rata, dva ekstrema otkrivaju, pored ostalog, sociološkopsihološku i kulturološku stranu problema modernizacije. Modernizam je prešao prag novog doba, označen i kao postmodernizam, a da je, u suštini, kako misli Habermas, nedovršen civilizacijski projekat.

4.10.1. Industrijalizacija Uspon zapadne civilizacije je uputio radoznale duhove na njene začetke i temelje. Podsećanje osvetljava Evropu iz srednjovekovnog vremena i uspehe narednih trgovačkih gradova. Podstrek procesima industrijalizacije i modernizacije, suštinskim za civilizaciju i kulturu novog doba, imao je duboke korene. Nauka je stvorila osnovu, počev od Dekarta, „tvoritelja slobodnog čoveka“. Čuvena Rasprava o metodi je, u suštini, sažeta verzija Pravila za upravljanje duha. Krajem XVIII i početkom XIX veka bili su postavljeni temelji moderne nauke. Ključno je bilo povezivanje disciplina i kritička razmena i primena saznanja u praksi. Materijalističko objašnjenje je orijentisano na industrijalizaciju, kao unutrašnju snagu zapadne civilizacije. Privredni uspon od XVIII veka proširio se iz evropskih zavičajnih središta i pokrenuo svet. Evropa je, po lucidnom Brodelu, označena srcem modernog sveta. Kina je pre Evrope imala razvijenu nauku, ali je izostala njena pri-mena i brži prodor u svet. Plodotvorni susret duhovnog i materijalnog odigrao se najpre u Engleskoj. Nastupila je značajna promena „starog privrednog režima“. Tako je rođen pokretač. Kad se pomene Engleska u XVIII veku, onda se prvo pomisli na industrijsku revoluciju. Uz prvu, navode se još tri klasične industrijske revolucije: upotreba pare, struje, motora (eksplozivnog) i nuklearne energije. Svesno se prelazi preko građanske revolucije u Engleskoj 1688. godine. Model političke revolucije vezuje se za Francusku, a industrijske za Englesku, pa se navode pod jednim nazivom, u interpretaciji Erika Hobsbauma, kao dvojna revolucija. Veliko iskustvo industrijske revolucije u Engleskoj ogledalo se u saznanju da uspeh u jednoj ili dve privredne grane, treba preneti i na druge grane i ostvariti ekonomski uzlet (take off). Početni uspon u Engleskoj je ostvaren u pamučnoj industriji, što je bio i rezultat sticaja povoljnih kolonijalnih okolnosti. Uvoz pamuka iz Indije i stalno unapređivana industrijska prerada u Engleskoj i izvoz na svetsko tržište, koje joj je bilo otvoreno kao kolonijalnoj i pomorskoj sili. U XVIII veku bilo je više nego uočljivo da je „Engleska bila zaluđena kanalima“. Demografski rast na zemljinoj kugli i iskorišćavanje jeftine radne snage omogućili su rast u tekstilnoj industriji, a potom i u teškoj industriji (metalurgiji). Udeo finansijskog kapitala je nov momenat od osnivanja Engleske banke 1694. godine do razvijenog finansijskog kapitalizma.

173

Neravnomeran razvoj. Engleska je dostigla visok nivo industrijalizacije i kapitalizma sredinom XIX veka. Razvijena Evropa će to učiniti početkom XX veka, a ostatak sveta posle Drugog svetskog rata. Ljudi su doživljavali dve Evrope, čije su postojanje novine opisale, kako je Brodel upamtio, kao Evropu s kolskom zapregom i Evropu konjske snage. Svetski ratovi u XX veku su predstavljali ne samo prekid u razvoju, nego i teret posledica u posleratnom periodu. Ne samo prostor SAD, nego i Velike Britanije, bili su pošteđeni svetskih kopnenih ratnih sukoba. Industrijalizacija se neravnomerno odvijala ne samo na interkontinentalnom prostoru, nego i u okviru regiona i država. Zakašnjenje se različito manifestovalo. Politika je često diktirala ekonomiju, razvoj društva, kulture, kao i civilizacijske promene. Proizvodnja je orijentisana na masovno zadovoljavanje stanovnika kao potrošača. Romantično je propagirano socijalno blagostanje industrijski razvijenih „država-nacija“ u civilizovanom svetu. Redosled je bio hronološki i u suštini procesa dobro poznat, a objašnjenja različita: zašto Engleska..., zašto SAD..., zašto Zapadna Evropa..., zašto ostatak sveta? Supremacija velikih događaja nad procesima, ma kako bili očigledni za dobrobit ljudi, vodila je istoriju civilizacija različitim putevima i smerovima.

4.11. KOLONIJALIZACIJA Prva geografska otkrića orijentisala su evropske sile od avantura i pustolovina na kolonijalna osvajanja velikih delova novootkrivenog sveta. Stvarane su naseljeničke i trgovačke kolonije i kolonijalna carstva. Kolonijalizacija se može posmatrati u više etapa. Prva - počev od geografskih otkrića, do početka XIX veka. Druga bi se mogla označiti do osamdesetih godina XIX veka. Kolonizatori su u usponu. Među kolonijalnim silama, prednjačile su Velika Britanija i Francuska. Afrika i Azija su bile veliki prostorni ciljevi kolonijalnih osvajača. Francuska je stvarala svoje drugo kolonijalno carstvo. Posle Alžira i Tunisa, usmerila se na Egipat, gde se sudarila s paralelnom akcijom Velike Britanije. Velika Britanija je, posle otvaranja Sueckog kanala (1869), kupila akcije kanala i ojačala uticaj u Egiptu. Suecki kanal je skratio put do Indije. Britanska pomorska sila je kontrolisala put za Istok i stekla važne pozicije u stvaranju prve imperije modernog sveta. Kolonijalna osvajanja su vodila širenju kolonijalnih poseda i nadmetanju kolonijalnih sila. Privredni i tehnički razvoj je podsticao ekspanziju, a rast moći povećavao je mogućnost sukoba. Veći broj država se sve više interesovao za posede. Treća etapa kolonizacije počela je u vreme imperijalizma. Kraj XIX i XX veka je vreme zaoštravanja interesa u svetskim kolonijalnim okvirima. Raniji obrisi na mapama interesnih područja postali su predmet suprotstavljenih interesa evropskih sila, SAD-a i Japana. Kolonijalne aspiracije sila bile su izraz imperijalizma. Svaka od sila je planirala i vodila osobenu kolonijalnu politiku, s razlikama u ekonomskom rastu i vojnoj moći, diplomatiji i propagandi. Italija i Nemačka su se pojavile s novim kolonijalnim pretenzijama među starim rivalima - Velikom Britanijom i Francuskom. Italija je posle ujedinjenja nastojala da proširi područje svoje vladavine, orijentišući se na oblasti u Evropi i izvan njenih granica. Pohod ka severnoj Africi nije imao izgleda posle zauzimanja Tunisa od strane Francuske. Zaoštravanje italijansko-francuskih odnosa preokrenulo je Italiju ka Nemačkoj. Prethodno je morala da izgladi odnose s Austrougarskom zbog pretenzija na delove naseljene Italijanima unutar njenih granica. Kompromis je dalje uveo Italiju u Trojni savez 1882. godine.

174

Teritorijalni apetiti Italije su prerasli njenu stvarnu vojnu snagu. Poraz u ratu protiv Abisinije (Etiopije) 1896. godine bio je poučan. Unutrašnje snaženje je u novim okolnostima oživelo stare italijanske aspiracije na susedne oblasti i realističnije planiranje kolonijalnih nastupa. Nemačka je u vreme Bizmarka gradila poziciju u Evropi odlučujućeg činioca politike ravnoteže snaga. Finansijski i militaristički moćnici su, na osnovu ekonomskog rasta, usmerili nemačku politiku na kolonijalna osvajanja. Osvajanjem delova jugozapadne i istočne Afrike, zatim Kameruna i Togoa, Nemačka je postala rival Velikoj Britaniji, u vreme kada je vodila rat protiv Bura i kad se javila ruska ekspanzija u Aziji. Podela Kine je predstavljala kompromisno namirenje starih i novih kolonijalnih sila. Učešće u ugušenju Bokserskog ustanka ukazivalo je na sporazumnu isplatu svakoj od sila za njen udeo u održanju i širenju kolonijalnih poseda. Nemačka je u osvajačkom zanosu predviđala stvaranje kolonijalnog carstva. Francusko-britanske suprotnosti u Africi su se opasno približile ratu. Kolonijalne kombinacije su zaoštrile i britansko-ruske suprotnosti. Zbog britanskog pokoravanja burskih republika, javno mnjenje Evrope je ustalo protiv prve kolonijalne sile sveta.

4.12. IMPERIJALIZAM Imperijalizam je dosegao svetske razmere krajem XIX i početkom XX veka. Bio je to period politike imperija na svetskoj sceni. Označava se i kao nova faza kapitalizma. Odnosi među moćnim državama, starim i budućim imperijama, karakterisali su se ekspanzionizmom, koji je dodirnuo svetske okvire. Unutrašnji problemi su sve manje mogli da se rešavaju izvan sopstvenih državnih granica. Širenje, kao izraz razvoja kapitalističkog sistema, pretpostavljalo je nove prostore. Države koje su iznutra prvenstveno ekonomski snažile, težile su i novom mestu na hijerarhijskoj lestvici moći. Bile su to buduće imperije, kako ih označava Nil Ferguson u „Ratu sveta“ u „Američkom XX veku“, „Veku mržnje“, što je i podnaslov njegove nove knjige. U prvom redu to su bili SAD i Japan. Istovremeno je rastao otpor i starim i novim silama. Odnosi su bivali sve složeniji i zamršeniji, koje su vladine politike, ideologije i propagande predstavljale na različite načine, uvek što dalje od stvarnih uzroka protivrečnosti. Konsolidacija i unutrašnji razvoj SAD, omogućili su spoljni uspon. Od bivše kolonije, nastala je moćna kolonijalna sila, koja je prvo zagospodarila američkim kontinentom, a onda širila uticaj i izvan njegovih granica. Američki kapital je prodro i na azijsko tlo. Kina i Japan, velike civilizacije, nastojale su da očuvaju svoje kul-ture. Sile su otvorile njihova vrata i pored protivljenja. Prva trgovina je ušla u njihove kuće milenijumskih kultura. Velika Britanija je 1840. godine povela protiv Kine Opijumski rat (zbog zabrane uvoza opijuma iz britanske Indije) da bi otvorila njena pristaništa trgovačkom prometu. Za razliku od Kine, koja nije bila za otvaranje prema svetu, Japan je nastojao da iskoristi modernizaciju za sopstveni razvoj, kako bi mogao da se odupre spoljnoj agresiji sila. Snaženje ga je preorijentisalo ka spoljnoj ekspanziji, pa je zaratio protiv Koreje, što je aktiviralo Kinu i kolonijalne sile da razreše sukob, „pravedno“ - po meri sopstvenih interesa. Velika Britanija, Francuska i Nemačka su naplatile svoju intervenciju, a Rusija je iskoristila svoju ekspanziju da izgradi pristanište Port-Artur, kao pomorsko utvrđenje. Politika sila je diktirana interesima koji su nadilazili sve druge razloge, vrednosti... „Nema večnih prijatelja u politici, samo su interesi večni“, kako je upozoravao lord Palmerston. Kina je pokušala da se odupre ekspanziji evropskih sila Bokserskim ustankom (19001901), koji je bio surovo ugušen.

175

Konflikti na kolonijalnim područjima vodili su produbljavanju krize imperijalizma na planeti. Bio je to osoben sudar civilizacija u režiji imperijalnih sila u globalnim okvirima... Unutrašnji pokreti otpora su bili fragmentarni, u začetku, neobjedinjeni, tako da je vojska brzim intervencijama zavodila kolonijalni red, propagandno veličan kao „put izlaska iz divljaštva“.

4.12.1. Društvo protivrečnog kapitalizma Eksploatatorski karakter kapitalizma izražen u protivrečnom odnosu kapitala i rada, na teret radne snage, a u korist kapitalista, bio je povod, predmet i izvor socijalnih zahteva za poboljšanjem uslova rada, zarada i života. Humanizacija odnosa inspirisala je ideje i pokrete u oblikovanju građanskog društva. Tokom XIX i prve polovine XX veka, u evropskoj istoriji društvenih promena mogu se označiti tri perioda: 1) prvi period traje od završetka Napoleonovih (ratova) osvajanja do Pariske komune 1871. godine; 2) drugi period traje do Prvog svetskog rata; 3) treći - do Drugog svetskog rata: Posle Drugog svetskog rata Evropa je bila podeljena i delovala u okviru dva rivalska bloka Zapada i Istoka, što je predstavljalo novu globalnu situaciju. Prvi period je ispunjen društvenim idejama i revolucionarnim zbivanjima, čiji je „domaćin“ Francuska, u znaku „1848“ kao izveženog ideala svetske revolucije. Cilj socijalnih zahteva je društvo. Francuska je smatrana zemljom revolucija. Sećanja na 1789. godinu uzbuđivala su duhove pri izgovoru reči jakobinci, teror, sloboda, jednakost, bratstvo... Novi zahtevi su podstakli na stvaranje novih pojmova. Od stare reči industrija, grof Sen Simon je lansirao imenicu industrijalac, pridev industrijski i industrijsko društvo, termin koji je smenio stari naziv za ratoborno - vojno društvo. Pojam masa najavio je Napoleon, 1844. godine, označivši kraj vladavine kasti i početak upravljanja masama. Siromašni stanovnici gradova su predstavljali mase, nasuprot bogatima, što je navelo Karla Marksa na čuveni pojam klasne borbe. Istorija je, za Marksa, istorija klasne borbe. Nejednakosti su inspirisale i pojavu i upotrebu reči socijalizam, komunizam i kapitalizam... tumačenja Bjankija, Prudona, Lamartina... Bjanki, „general revolucionarnih masa“, smatrao je da je „komunizam spasenje za pojedinca“. Reformatori su se služili rečju revolucija jer je ona imala opsesivno dejstvo. Objavljeni „Komunistički manifest“, Karla Marksa i Fridriha Engelsa, u februaru 1848. godine, smatran je Biblijom komunista. Marksovo delo „Kapital“, objavljeno 1867. godine, učinilo ga je duhovnikom proletarijata. Od obožavanja i upotrebe Marksovih radova poput religijske dogme, do kontroverze i osporavanja, proteklo je mnogo modernog i postmodernog vremena. U predasima između ratova i revolucija (1830, 1848-1871) Francuska je predstavljala dramatičnu scenu uzleta i padova, u čijoj su se dubini ogledale civilizacijske promene. Privredni, industrijski i urbani rast prouzrokovali su pojavu masa (napuštanjem sela) i bedu u gradovima, koja je zaokupila plejadu pisaca i kritičara od Balzaka do Igoa. Poboljšanja u privredi u drugoj polovini XIX veka odrazila su se i na promenu položaja radnika. Ideolozi i teoretičari, sindikalisti, revolucionari raznih boja, pripadnici stranaka, političari i brani-oci režima oglašavali su se širom civilizovanog sveta. Ideologija komunista i socijalista, privlačna za mase, prenela se iz zapadne Evrope u svet, na Nemačku (prolazno u liku oportunističke socijaldemokratije), Rusiju (SSSR), Kinu... Ono što je bio Marks za proletarijat, to isto je značio Dizraeli za aristokratiju Britanski predsednik vlade, konzervativac jevrejskog porekla, titulisan kao lord Bikonsfild, uzdizao se nasuprot liberalu Gledstonu.

176

Između njihovih suprotstavljenih pogleda na svet, odjekivao je britanski parlament i brodila je britanska imperija, „Viktorijansko carstvo“, sporeći se sa starim i novim silama oko izbora pravca budućnosti na uzburkanoj površini imperijalnih interesa. Socijalisti su se preko masa oglašavali kao smenitelji vođa imperija i carstava, koji su, uprkos međusobnih razlika i sporova, čuvali tron od revolucionarnih promena. Tako je Evropa stigla do praga rata ili socijalizma, ali socijalisti nisu sprečili rat 1914. godine! Kormilari vladajućeg mira imperija već su bili napustili upravljačku nacionalnu i međunarodnu scenu. U prvom redu se misli na Bizmarka. To je bio i kraj političkog obrasca, vladavine imperijama i među-narodnom scenom (ravnoteža snaga), čija je diplomatija nosila čar romantizma u dugom periodu XIX veka. Krize i ratovi ograničenih razmera potresali su scenu imperija, ali, i pored svih slabosti, svet u XIX veku nije zaratio. Da li je bio manje ili više civilizovan od sveta u XX veku?

4.12.2. Politika imperija, ekspanzionistička vladavina civilizacijama Ekspanzionizam je odlika spoljne politike imperijalnih sila. Događaji koji su obeležili XIX vek u pogledu međunarodnih odnosa predstavljaju istovremeno međaše perioda. Odlike velikih skupova predstavnika velikih sila oblikovale su poredak Evrope, koja je u tom vremenu bila središte sveta: Bečki kongres (1814-1815), Pariska konferencija 1856. godine, posle Krimskog rata, Berlinski kongres 1878. godine, kao epilog Velike istočne krize 1875-1878. godine i Berlinska konferencija 1885. godine, na kojoj su deljeni posedi u Africi. Podruštvljavanje industrijalizacije. Industrijalizacija je preobražavala privredu, reflektovala se na razvoj kapitalizma kao svetskog sistema, na politiku i promene države, društva, kulture...; nosila je nov način života. Države su proširile delovanje iz politike na ekonomiju; okretale su se i socijalnim zahtevima za izgradnju društva, kao i idejama za unapređenje kulture.

4.12.3. Kapitalizam od Hamurabija do Rokfelera Kapitalizam kao da oduvek postoji, od drevnih civilizacija, koje su imale trgovce, bankare, vešte proizvođače, kreditore... Može se istraživački podsticajno shvatiti Brodelov pronicljiv iskaz: Istorija kapitalizma od Hamurabija go Rokfelera. U Evropi je industrijalizacija privukla banke i finansijere, tako i toliko da je u drugoj polovini XIX veka u Francuskoj i Velikoj Britaniji bio razvijen finansijski kapitalizam. Banke su širile svoju mrežu u Evropi i Americi, pozivale štedljive ljude, podsticale „ludilo za deonicama“... Igra finansijskog kapitala je postala međunarodna. Strani zajmovi su izazivali podozrenja velikim efektima, ali i pridonosili usponu velikog dela „bankarske Evrope“. Bili su poznati finansijski centri u Londonu, Parizu, Frankfurtu, Amsterdamu, Briselu, Cirihu, Milanu... Državni kapitalizam je nova etapa kada države diriguju privredom i kada, kao veliki gospodari, postaju industrijalci, bankari, investitori..., pozivajući na ostvarenje planske privrede, planova u određenim rokovima i povećanje nacionalnog dohotka. Kolonijalizam omogućava razvoj kapitalizma u njegovom „liberalnom nadahnuću“. Evropska ekspanzija je posle 1492. godine podrazumevala kolonijalizam. Kritički je bilo uočeno da je bila ostvarena kolonijalnim putem. Kolonijalne sile su veličale svoju civilizacijsku misiju, a kolonije su se tužile na neverovatnu eksploataciju civilizacija od strane kolonizatora.

4.13. VELIKE IDEOLOGIJE U „NOVOVEKOVNOM SVETU“ Najvažnije ideologije novog doba su liberalizam, konzervativizam (opravdavanje

177

postojećeg), socijalizam (komunizam), anarhizam i totalitarizam (u duhu teorije Hane Arent), sa posebnim „strujanjima“, „fazama“ i „pravcima“ u XIX i XX veku. Tipologije su identifikovale, po Ljubomiru Tadiću, liberalizam u tri faze, klasični konzervativizam, konzervativni nacionalizam, konzervativni liberalizam, konzervativni tehonkratizam i konzervativni socijalizam. Problem totalitarizma u XX veku pratile su kontroverze između heuristike i ideoloških varijacija, pod pragmatskim uticajem hladnoratovske stvarnosti u izjednačavanju „levog s desnim radikalizmom“ („crne i crvene diktature“, fašizam - nacionalsocijalizam / komunizam u različitim oblicima socijalizma, boljševizma - lenjinizam, staljinizam..., titoizam..., maoizam...). Liberalizam je ideologija slobode, proistekla iz racionalizma i ideja prosvetitelja. Bio je u poletu od prevladavanja apsolutizma i prožimanja vrednostima novog doba u sferi politike (liberalne države - parlament), ekonomije (laissez faire), kulture građanskog društva. Liberalizam je bio simbol promene „vekovima nemenjanog sveta“. Liberalna javnost i demokratski duh su bili podložni zloupotrebama. Iz demokratije se u različitim istorijskim okolnostima „skretalo“ ka despotiji, anarhiji i totalitarizmu. Socijalizam (komunizam) i fašizam (nacionalsocijalizam) okrivili su liberalizam i parlamentarizam za krize u društvu. Liberalizam, posle rata s nacifašističkim diktaturama i kritike „staljinističkog komunizma“, ofanzivom započinje svoju treću fazu, kao neoliberalizam. Neoliberalna kritika oštricu usmerava protiv države masa, u kojoj su vođe zaboravile da, ako su gospodari sveta, nisu i njegovi tvorci. Hana Arent razlikuje revolucionarni i totalitarni teror, a Rejmon Aron monopolistički od totalitarističkog sistema. Razlike su bitne jer ukazuju na poreklo devijacije i njene ekstremne izdanke na tlu ideološke države. Odstupanja od proklamovanih ideala, najpre u Francuskoj - „zemlji revolucija“, a onda i na prostoru „širenja revolucionarnog talasa“, imala su za posledicu reakciju u pokretima masa i komunističkoj (socijalističkoj) ideologiji, predstavljanoj i kao teorija, naučni pogled na svet, kakav je bio marksizam. Eksploatacija masa je postala izvor sukoba buržoazije i proletarijata. Terorizam i revolucija su postali sredstvo i način da se dođe do velikog cilja „svetle budućnosti besklasnog društva“. Oktobarskom revolucijom (1917) je visoko uzdignut ideal prve zemlje socijalizma na svetu – SSSR-a, a degradiran stvarnošću staljinističkih gulaga, kako ih Solženjicin otkriva u njihovoj monstruoznosti i varvarskom stradanju miliona ljudi. Tako se i zastave velikih ideja pretvaraju u crne krpe ideologija, koje lelujaju nad nepovratnim žrtvama opijenih masa. Gde je civilizacijska greška? Ideologije su u XIX veku, po mišljenju oksfordskog profesora Ajzijaha Berlina, zasnivane na slobodi. Koncept je bio jednostavan i jedinstven. Rađanje ideja ne podleže istorijskoj logici, zavisi od pojave velikana duha. Pariz je bio centar ideja levice sve do 1968. godine. Beč je to bio između 1860. i 1920. godine, kada se u njemu pojavljuju graditelji sistema: Hajek, Poper Betelhajm, Vitgenštajn... Ne treba kriviti ideologe za posledice njihovih sistema. Hegel nije kriv za Marksa, kao što ni Marks nije kriv za gulag... Uspeh ideologije proističe iz jednostavnosti, a ne iz istine. Što je jednostavnija ideologija, može biti privlačnija za mase koje su bez kulture. Ideologije XIX veka predstavljaju se pod maskom nauke. Ponavljanje slogana, velikih reči, raznih katehizama - zamenjuje analizu, razmišljanje, odgovornost... Dovoljno je bilo prepustiti se snagama istorije, zakonima progresa... da bi se bilo na pravoj strani! A šta je zavisilo od indoktriniranog pojedinca (ništa), a šta od socijalnih i nacionalnih uslova (sve)? Temelj ideologija je bilo verovanje da istorija ima smisao. Nisu se ostvarili ciljevi revolucija, a žrtve se ne mogu vratiti.

178

Aleksandar Hercen je predvideo beskorisnost i propast svake revolucije, iako je bio njen pasionirani pristalica sve do 1848. godine. Tada je shvatio kako ideologije pretvaraju ljude u žrtve u ime crkve, naroda, nacije, države, partije, progresa..., budućnosti... Ideologije žive nezavisno od svojih tvoraca i okolnosti u kojima nastaju. Nijedan veliki mislilac XX veka nije predosetio fenomen koji je bio odlučujući u njegovom vremenu: nacionalizam. Svi su ga smatrali konačno prevaziđenim. Ideologije su iz zavičaja zapadne Evrope - eksportovane na Istok. Religija, hrišćanstvo - začeto na bliskoistočnom civilizacijskom središtu, postalo je civilizacijski utemeljitelj na evropskom tlu.

4.14. U POTRAZI ZA CIVILIZACIJSKIM IDENTITETOM - skica za srpski putokaz Izvori za istoriju srpskog naroda, Srbije i srpskih zemalja u kulturološko-civilizacijskom pogledu su značajni, rasuti, kritički nesagledani u celini, praćeni mitologizacijama, politizacijama i ideologizacijama. Nema srpskog kulturnog obrasca, ukazivao je Slobodan Jovanović, kritikujući prevalenciju političkog i nacionalnog u kulturi srpskog naroda. Moderno vreme je susrelo srpski narod u rasejanju u okvirima Otomanskog i Habzburškog carstva. Civilizacijski je raspolućen jer je teško opstajao slovensko-pravoslavni koren od nastanka i „cvetnog“ srednjovekovnog nasleđa tokom viševekovne vlasti imperija koje su pripadale islamskoj i zapadnoj civilizaciji. Nasleđe je duhovni oslonac u novovekovnom srpskom samooslobodilačkom poduhvatu. Novo se može posmatrati u duhu vremena i prostora, kao dve bitne odrednice civilizacije, i u kontekstu kulture kao njenog entiteta. U fokusu su prostor i vreme samooslobađanog naroda, njegovi unutrašnji i spoljni odnosi države i društva u nastajanju, u „mreži“ događaja i procesa koji su ispunjavali i prelivali evropske okvire „srpskog raskrsja“ (raskršća) od početka XIX do početka XXI veka. Prožimanje tradicionalnog, modernog i postmodernog je u središtu istorijskog toka, s odlikama života i običaja u miru i ratu, s usponima i padovima u političkoj, ekonomskoj i kulturnoj sferi, s posebno visokim dometima u nauci i umetnosti. Oslobođenje, ujedinjenje, stvaranje i razvoj države i društva pretpostavljalo je borbu u XIX veku, „veku ideja“. Istorija Srbije i srpskih zemalja je istorija diskontinuiteta. Smena ratnih i mirnodopskih perioda je diktirala civilizacijski hod. Srpski udeo u događajima, koji su dobijali međunarodno značenje, učinio je pojedine periode srpske istorije sastavnim delom evropske i svetske istorije 1804-2000. godine. I. Srpski ustanci (Prvi i Drugi srpski ustanak 1804-1815. pod vođstvom Karađorđa i Miloša), označeni i kao Srpska revolucija, prva na Balkanu u moderno doba, bila je u vreme Napoleonovih osvajanja i Svete alijanse (Bečkog kongresa 1814-1815). II. Velika istočna kriza 1875-1878. i srpska borba za slobodu i ne-zavisnost (Hercegovačko-bosanski ustanak, ratovi Srbije i Crne gore) imali su širokog odjeka u svetskoj javnosti. „Apostoli liberalizma“ su pozdravili odvažne i kritikovali hrišćanske sile koje su podržavale islamsku imperiju u borbi protiv slabijih a pravednih hrišćanskih boraca za slobodu. Viktor Igo se oglasio tekstom „Za Srbiju“, kao paradigmom za pravedno uređenje Evrope i sveta. Srpska zemlja je postala uzvišeno mesto susreta idealista i dobrovoljaca iz sveta i inspiracija velikana duha, poput Tolstoja, Artura Evansa, Čajkovskog, Dostojevskog... Na Berlinskom kongresu 1878. godine, kao političkom epilogu ratnih sukoba, iako nije pravedno i u celini rešeno „istočno pitanje“, jedno od najznačajnijihu svetskoj istoriji XIX veka, Srbija i Crna Gora su postale evropske nezavisne države.

179

III. Prvi svetski rat (1914-1918) je počeo austrougarskim napadom na Srbiju, u kome je mala zemlja dala moralni primer svetu kako se brani dostojanstvo, uz veoma velike žrtve. Srpski doprinos pobedi saveznika bio je nesrazmerno veliki. Na temelju tog srpskog uloga je stvorena jugoslovenska država. Kako je svet gledao na srpsku pojavu na evropskoj sceni „borbenim samoizranjanjem iz dubina imperijalnih osvajača“? Komparativna analiza ukazuje na pohvale i pokude, raznovrsne prirode, od spontanih, do čisto interesno motivisanih. Iskreno intonirani napisi su otkrili svetskom javnom mnjenju veličinu duha malog po broju srpskog naroda. IV. Drugi svetski rat (1941-1945) je najduže trajao u Evropi na području najmasovnijeg srpskog stradanja u NDH (Nezavisna Država Hrvatska). Slobodna Jugoslavija je stvarana na temelju srazmerno velikih žrtava, pre svega srpskog naroda, s komunističkim idealom „bratstva i jedinstva“. V. Kriza, sukobi i građanski rat na jugoslovenskom prostoru 1989/1990-2000. godine do petooktobarskih promena, kada je počelo novo razdoblje u srpskoj istoriji. Svaki od ratnih perioda i mirnodopskog vremena između njih predstavljaju celinu za sebe i potcelinu u srpskoj istoriji modernog i postmodernog doba. Naznake za pojedina obeležja mogu biti značajne i podsticajne za istraživanja. Ratni i revolucionarni udeo odlikuje veliko samožrtvovanje, a mali učinci u miru. Promene odnosa i „osvajanje slobode“ nisu adekvatno institucionalizovani, tako da se srpski narod na kraju XX veka našao pred davno otvorenim pitanjem svoje države i društva i odnosa s Evropom i svetom. Nije bilo dugoročnog programa, a tokom perioda se odgovaralo na zahteve situacija, tako da su one vladale elitama, a ne obratno. Ni u jednoj od država u kojima je živeo srpski narod, podeljen ili u velikoj većini, nisu iskorišćene mogućnosti za razvoj, a Jugoslavija je i nestala kao „država propuštenih mogućnosti“. U potrazi za civilizacijskim identitetom postoje koreni, izvori i elementi, koji predstavljaju vitalno duhovno i kulturno nasleđe, počev od pisma i jezika, vere, rezultata nauke, dometa u umetnosti i sportu, izvornih karakteristika stanovništva, prirodnogeografskih odlika, položaja, potencijala za razvoj i uzlet u multicivilizacijskom svetu komunikaciono-informatičke ere. Pretpostavlja se osmišljen strukturni preokret u odnosu na kritički valorizovano stanje (ideološke i mitološke recidive u procesu demokratizacije i tranzicije) i vladajuću, medijski isforsiranu, nepovoljnu sliku sveta o srpskom identitetu. Orijentacija u strateškoj viziji može biti sistem vrednosti, počev od najviših, kako ih je navela po redosledu SPC: život, mir, sloboda, jednakost... Dostignuća velikana srpskog porekla su inspirativni orijentir za srpski civilizacijski uspon: Vuk, Dositej, Tesla, Pupin, Milanković..., koji slove i na svetskoj sceni kao ljudi izvan vremena. (...)

4.15. PROPITIVANJE MOĆI EVROPSKE CIVILIZACIJE Evropska civilizacija ima izvor u hrišćanstvu. Rano hrišćanstvo se širi na evropskom tlu od VIII i IX veka. Evropa je zaostajala u tom periodu iza drugih naprednijih civilizacija. Evropska kultura crpe iz bogatog nasleđa u periodu između XI i XIII veka i kreće put razvoja. Uspon evropske civilizacije je od XVI veka. Renesansa evropske kulture, trgovina, tehnološki izumi, društveni pluralizam..., bili su osnova evropskog napretka i prodora na druge kontinente. Zapad je osvojio zapadnu hemisferu i velike delove Azije. Sila, smisao za organizaciju, vladavinu i eksploataciju, vojna i tehnička sredstva bili su

180

upotrebljeni u kolonijalnom pohodu predstavljanom kao velika civilizacijska misija. Nezapadnjaci u svemu tome su videli u prvom redu organizovano nasilje, koje ne zaboravljaju i pre-poznaju ma kako bilo prikazivano i opravdavano. U prvom talasu trajalo je dva i po veka. Oslobođenje Amerike je otvorilo put nezavisnosti podređenih i kolonijalizovanih, ali ostvarenje nije išlo tragom linearne istorije. Imperijalizam je rezultirao širenjem kolonijalnog poseda i dominacije. Evropske kolonijalne sile i njihove bivše kolonije, 1800. godine kontrolisale su 35% Planete. Samo 78 godina kasnije taj procenat je povećan na 67%. Uoči početka Prvog svetskog rata povećao se na 84%, a no završetku se uvećao podelom Otomanskog carstva. Britanska imperija je obuhvatila ogromno planetarno prostranstvo, na kome sunce nije nikad zalazilo! Evropskom ekspanzijom ugašene su andska i mezoamerička civilizacija, indijska, afrička i islamska su potčinjene, a kineska podređena zapadnom uticaju. Opstale su ruska, japanska i etiopska, ali ne i mimo uticaja Zapada. Svet je postao jedinstven više nego ikad u svojoj istoriji podređivanjem Zapadu Zapadna civilizacija je postala njegovo središte. Međunarodni sistem je u suštini bio zapadni vestfalski sistem suverenih država-nacija (nacionalnih država) i njihovih kolonija i sfera uticaja. Zapad je afirmisao kriterijum civilizovanog i necivilizovanog sveta. Trgovina, razmena ideja i vrednosti, kontakti i kretanje ljudi i kapitala, ubrzavali su razvoj tokom modernog doba, s jedinstvenom karakteristikom unutarcivilizacijskih odnosa saradnje i sukoba. Posle Vestfalskog ugovora, sukobi su se odvijali među apsolutističkim vladarima, prinčevima, kraljevima, carevima, a od rođenja „države-nacije“ među narodima. Ratovi naroda trajali su u duhu prepoznatljivog obrasca, od 1793. godine do Prvog svetskog rata. Na Zapadu su nastale velike ideologije (liberalizam, komunizam, socijalizam, marksizam, konzervativizam, anarhizam, nacionalizam, socijaldemokratija, fašizam, korporativizam...), ali ne i značajne religije, koje su prethodile zapadnoj civilizaciji. Ideologije stvorene na Zapadu tokom XIX veka zapalile su svet u XX veku. Svetski ratovi su zatamnili horizont civilizacija. Darovi naučno-tehničke civilizacije otkrili su i njeno apokaliptično lice. Genocid, holokaust, atomsko ratovanje i nuklearno nadmetanje proizvod su savremenih civilizacija. Divljaštvo i varvarstvo ne bi preživeli nuklearni sukob civilizacija.

4.16. INDUSTRIJSKA KULTURA I CIVILIZACIJA Moderno doba je obeleženo industrijskom kulturom. U upotrebi je i termin masovna kultura, sličnih ili istovetnih odlika. U suštini, reč je o istoj pojavi, detaljno opisivanoj, s razlikama u njenom opsežnom prikazivanju. Modernizacija je od početka razvoja kapitalizma, osobito industrije, donela velike materijalne blagodeti ljudskom rodu. Osnovu modernizacijskih procesa predstavlja razvoj nauke, tehnike i tehnologije, prema kojima je i usledio jedan od više naziva za civilizaciju novovekovnog i savremenog doba, naučno-tehnička i tehnološka civilizacija. Razvoj i progres su mitologizovane ideje, čija se zakonitost podrazumevala. Univerzalnost je zloupotrebljavana u zanemarivanju kritičkih uvida već samih prosvetitelja, koji su osmišljavali misiju modernog doba. Iz „dubine modernizacijskih procesa“, naročito veličane industrijalizacije, počev od industrijske revolucije, pa uporedo s razvojem dolazi do raskoraka između materijalnog i duhovnog u čoveku mase. Materijalno bogaćenje i duhovno osiromašenje pojedinca su dve strane istog procesa. Trag pojedinca se nazire ili bespovratno gubi u broju anonimnog učesnika gomile, stroja,

181

priveska mašine, aparata - kolektivnog, uzdignutog iznad ljudske ličnosti. Kritika je usledila od istoričara, sociologa, filozofa, psihologa, ideologa, ekonomista, kulturologa, antropologa, s odlikama škola, pravaca, struja, pokreta, političkih, revolucionarnih snaga, radnika i seljaka na širokom prostoru razvoja kapitalizma kao svetskog sistema. Posle Špenglera, Vebera, Hoze Ortega i Gaseta, Tojnbija..., Boris Petrovič Višeslavcev (1877-1954), nazvan Rahmanjinom ruske filozofije, ispisao je inspirativne stranice „Krize industrijske kulture“. Krize su eksplodirale u revolucije i ratove, nacionalne, internacionalne i svetske. U strukturi sukoba, identifikovano je konfrontiranje liberalne demokratije i totalitarizma, u različitim oblicima u XIX veku, s apokaliptičkim izazovom u XX veku. Konflikt je u različitim modalitetima prepoznavan u periodu nepomirljivih ideologija kao sudar kapitalizma i socijalizma, preko koga je vodio put u komunizam. Svetska revolucija, u različitim varijetetima internacionalnih i nacionalnih puteva i etapa, Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina..., kao što nijedna revolucija nije ostvarila svoje ciljeve, nije razrešila suprotnost između demokratske slobode i komunističke diktature, niti između odumiranja države i stvaranja besklasnog društva. Ideološki imperativi: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“, „socijalizam s ljudskim licem“, kulturna revolucija..., nisu ni mogli da dovedu do utopijskih rešenja u čovekovom svetu kulture. U vreme najvećih izazova, označena je kriza industrijske kulture. Industrijska kultura - kultura industrijalizacije, kultura industrijskog doba, proširila se od mesta rođenja na svet. Začeci pojave industrijalizacije su novovekovni. Šta je donela, ako imamo u vidu njen početak i uspon? Porast stanovništva, s neverovatnim demografskim procenama na tlu evropske civilizacije. Od VI veka do 1800. godine, tokom 12 vekova (1200 godina), kako navodi Višeslavcev Zombarta, stanovništvo Evrope se kretalo ne preko 180 miliona. U XIX veku, preciznije - od 1800. godine do 1914. godine, evropsko stanovništvo se za tri generacije od 180 miliona povećalo na 460 miliona! Nagli porast stanovništva nije karakterističan samo za Evropu, nego je istovetan trend zabeležen i u drugim delovima sveta. Poboljšanje uslova života, koje je bilo rezultat razvoja, sigurno je uticalo na smanjenje smrtnosti i produženje prosečnog trajanja čovekovog životnog veka. Život čoveka mase postao je ugodniji i duži. Komfor i higijena u odnosu na nasleđe podigli su nivo životnog standarda (standard of life). U Parizu je 1820. godine postojalo desetak kupatila u privatnim kućama. Mase su od ukupnog prosperiteta dobile mnogo manje nego vladajući i bogati, ali su dobijale. Smanjila se razlika između bogate manjine i siromašne većine u odnosu na prethodno vreme. S razvojem kapitalizma, menjao se način svakodnevnog života. Promena u odnosu na minulo milenijumsko vreme označavala se „skokom iz varvarstva u civilizaciju“. Nauka, otkrića i izumi, njihova primena, omogućavali su utemeljenje i razvoj kapitalizma, posebno industrije. Države, države-nacije, kao organizovani oblici života ljudi u novovekovnom vremenu, bez obzira na slabosti, nedostatke, zloupotrebe oblika institucionalizovane moći nad pojedincem, proklamovale su prednosti liberalno-demokratske vladavine, prava, zakone, vrednosti i otvorile prostor za nove ideje, nauku, umetnost, kulturu, stvaralaštvo. Svet bez elektrike, telefona, radija, bioskopa, automobila, avijacije, štamparstva, oružja, ustupao je mesto novom svetu. Poređenje svetova antičke, srednjovekovne i novovekovne civilizacije, s fantazmom maštara, moglo bi da povede Sokrata imaginarnim korakom u šetnju iz stare Atine u Rim, Pariz, London, Njujork... i da zabeleži delove njegovog dijaloga s građanima, po njegovom dobrom starom običaju, na najprometnijim ulicama. Šta je bilo to novo što ranije civilizacije nisu imale? U kontekstu analize industrijske kulture, s razlogom fokusiramo darove industrijske revolucije i industrijalizacije kao ubrzanog procesa i modela ubrzanog života u savremenom

182

dobu.

Podsetimo se da je Džejms Vat izumeo parnu mašinu 1769. godine; da je upotreba uglja nazvana prvim hlebom industrije; pojava elektrike 1880. godine predstavljena je kao drugi hleb industrije; kakav lančani razvoj je usledio pojavom dinama i Tajlorove industrijske racionalizacije od 1890. godine, a zatim pronalazak motora s unutrašnjim sagorevanjem, mogućnost razvoja automobilske i avio-industrije..., do atomske energije, neslućenih stvaralačkih primena i teško kontrolišućih opasnosti od samouništenja. Broj stanovnika na planeti se uvećava u razmerama koje pretpostavljaju neprekidno usavršavanje organizacije i upravljanja planetom. Materijalno-tehnički i tehnološki oblici civilizacije slave se i kao fantastični uspon. Kvalitet života i kultura ljudi osiromašuju otuđenjem, obezličenjem i potčinjavanjem sopstvenim tvorevinama, organizacijskom aparatu (sistemu) i tehničko-tehnološko-finansijskoj opsesiji, čiji su oni sve sićušniji i zavisniji delovi. U drugoj polovini XIX i u XX veku pojam mase je na istorijskoj sceni pokazao (apsorcionu i vrtložnu) moć upijanja pojedinca i njegovo utapanje bez traga ličnosti u rastuću gomilu Pobuna masa Ortega i Gaseta, uključila je alarm, paradoksi progresa i izgubljeni (prividni) identiteti subjekata su iznova prokazani. Uz masu je i vođa, aparat je sredstvo koje opravdava cilj, vladavina je mogla da uputi ljude jedne na druge do samouništenja u ime vrednosti koje su ideološki, propagandno, manipulativno markirale ideal. Vođe, karikaturalno slabašni pojedinci u opsesiji moći, povele su svet u rat. Minule civilizacije nisu poznavale takvu vrstu sukoba. Špengler je predvideo „propast Evrope“. Da li je imao pravo da ga nazove povratkom na drevni cezarizam? Edgar Moren je, u vreme građanskog rata krajem XX veka na jugoistoku Evrope, na eksjugoslovenskom prostoru, kada su novine pisale o „kraju civilizacije“, izveštavajući o etičkim čišćenjima, patetično konstatovao da je istorija skrenula od budućnosti ka prošlosti. Opomena uoči i početkom XX veka o iščeznuću duhovne kulture u masovnoj civilizaciji kao da nije imala odjeka. Čovek mase stremi materijalnom. Kao da se ponovo čuo poklič rimske gomile iz vremena propasti Rimskog carstva: „Hleba i igara!“ (cirkuskih predstava - ...rapet et circenses...). Ekonomski materijalizam je bio osnova imperijalizma, čija je požuda za ekspanzijom bila beskrajna. Industrijski razvoj je preuzimao ljude na interkontinentalnom pros-toru i pretvarao ih u mase, a oni su gubili ličnost i u totalitarnim i u demokratskim sredinama kao pripadnici gomile, ali na različite načine i s različitim mogućnostima. Liberalna država, industrijski razvijena, našla se pred problemom masovnog robota kojim upravlja vođa, umesto slobodno misleće ličnosti koju je uputila u civilno društvo. Za razliku od anomalija totalitarnih režima, na njenom tlu je u prvom planu bilo konfrontiranje teokratske moći i demokratske slobode. Industrijska civilizacija nazvana je civilizacijom bez duše. Maks Veber je 1914. godine upozorio na dijalog čoveka sa sopstvenim čudovišnim tvorevinama. Negativan trend XX veka bio je u znaku kolektivizma, ekstremnog u licu totalitarizma, levog (komunizma) i desnog (fašizma). Masovna psihologija je razorila ličnu racionalnu svest u kolektivnom nesvesnom, a tehnologija ju je deformisala. To je bila svojevrsna priprema masa za zloupotrebu lažnim idealima. Racionalna svest naučno-tehničke civilizacije je, no Jungu, popustila pred provalijom ispražnjenog unutrašnjeg sveta ekstrovertno orijentisanog tipa. Iz dubine kolektivnog nesvesnog čoveka mase, „broja bez duše“, razbuktao se atavizam. Isplivalo je varvarstvo „neandertalca“, koji je, umesto kamene sekire, imao u rukama atomsku bombu! Kakav je taj tip, koji je ostao bez duhovne kulture?

183

Sopstveni ram potisnutog mišljenja i osećanja, nepojmljivog tajanstva, koje natkriljuje neveliku racionalnu zonu, polje delovanja civilizacije. Organizacija masa je „progutala logiku srca“, kako kaže Blez Paskal, izbrisala funkciju osećanja i Kantov kategorički moralni imperativ. Kritičari su upozoravali da teror tehnološke civilizacije počiva na moralu varvara ili zlih majmuna. Lično rasuđivanje je podređeno dominantno oblikovanom masovnom javnom mnjenju. Ideolozi i propagandisti su se latili zastrašujućeg posla, a mali ljudi strasno - trona velikih vođa i priviđenja svetske moći. Nacisti su imali znanja, ne i osećanja. Rasistički cilj je opravdavao monstruozno sredstvo holokausta orijentisanih na spoljašnji svet. Prednosti i mane industrijalizacije su kulminirale u krizi s industrijskom kulturom. Materijalno poboljšanje uslova života bilo je u sve većem raskoraku s duhovnim osiromašenjem masa. Masovna proizvodnja i masovna potrošnja rezultirale su masovnom kulturom, koja se ravna prema prosečnim vrednostima i osrednjosti. Oduhotvorenje industrijske kulture, ukoliko je moguće, vodilo bi razrešenju krize otuđenih i obezličenih u dramatičnoj potrazi za identitetom.

184

5. SAVREMENI MULTICIVILIZACIJSKI SVET između dostignuća i opasnosti od samouništenja 5.1. SVET U RATU Savremeno doba spada u period u kome živimo i susrećemo (nikad više) objašnjenja koja manje zadovoljavaju odgovorima na otvorena pitanja. Saznanja se uvećavaju, ali iluzija da se kvantitet po „zakonu“ pretvara u kvalitet, mogla je da razočara ideologe i da zavede lakoverne. Istraživači su se poslužili jezikom metaforista. Nazvali su XX vek zlim stolećem i vekom svetskih ratova. Kasno počeo, i to ratom. Bio je to zloslutni početak. Razdoblje je obeleženo događajima koji su se pojavili prvi put u istoriji. Prvi svetski rat, kome su prethodili Balkanski ratovi, trajao je od 1914 do 1918. godine. Poruka s kraja rata: „nikad više“, ubrzo je izneverena. Drugi svetski rat je počeo 1939. godine (po nekim istraživačima i ranije!) i trajao do 1945. U njegovoj završnici javila se „klica“ hladnog rata, nadmetanje Zapada i Istoka, predvođenih SAD-om i SSSR-om. Bili su to veliki saveznici pobedničke koalicije u upravo završenom ratu protiv sila Osovine. Svet u senci mira strahovao je od nuklearne varnice i samouništenja. Krajem XX veka, 1989/1990. krahirao je Istok, sovjetska imperija iznutra; Zapad je slavio trijumf nad komunizmom. Hladni rat je okončan bez rata. U euforiji konačne pobede nad totalitarizmom, proglašena je duga era mira, koja je paradoksalno počela Zalivskim ratom. Poslehladnoratovski period je trajao kratko. Svet je označen unipolarnim, pod vođstvom SAD. Nova faza - post-posthladnoratovski period, objavljena je 2006. godine, a svet označen multipolarnim.

5.1.1. Prvi svetski rat (1914-1918) Novi odnosi među silama su se zaoštravali, a sporazumi, dogovori, ugovori, javni i tajni savezi i koalicije, grupisanja i pregrupisavanja, nisu bili u smeru rešenja problema. Princip ravnoteže snaga i savezi u politici, promovisani na Berlinskom kongresu 1878. godine, izgubili su važenje. Nova situacija je obilovala novim ugovorima i savezima, koji su bili mali znaci kompromisa - trenutnog ujednačavanja u suštini suprotstavljenih i teško pomirljivih interesa. Nemačko-austrougarski savez, sklopljen 1879. godine, pretvoren je u Trojni savez pristupom Italije, 1882. godine. Nasuprot Trojnom savezu, stvoren je Trostruki savez (Triple Entente), sporazumima Francuske i Rusije (1892), Velike Britanije i Francuske (1904) i Velike Britanije i Rusije (1907). Umiruće imperije, kako ih je nazvao Solzberi, britanski predsednik vlade, bile su predmet procena mogućih preuređenja i promena na karti sveta. Otomansko carstvo je predstavljalo anahroni oblik hegemonije. Zapadne sile su uviđale da se bliži kraj podrške „bolesniku s Bosfora“ kao brane panslavizmu i izlasku Rusije na topla mora. Austrougarska je perspektivu tražila u prodoru na Balkan i izlaz na Egejsko more. Iza nje, kao prethodnice, stajala je Nemačka, sa svojom dalekosežnom strateškom koncepcijom prodora na istok (Drang nach Osten). Austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine izazvala je krizu. Reakcija zainteresovanih sila, u prvom redu Rusije i Nemačke, predstavljala je samo prolazni test neizvesnih reperkusija zbog suzdržanosti Britanije i Francuske. Druga marokanska kriza 1911. godine, podstakla je na ubrzane ratne pripreme velikih

185

sila.

Italijansko-otomanski rat i Balkanski ratovi zaoštrili su odnose među velikim silama i degradirali napore za nagodbama o spornim teritorijalnim i drugim pitanjima. Konflikti i karakter saveza i sporazuma sila ukazivali su na opasnost od sukoba nepomirljivih grupacija i na njegovo lančano širenje. Rat je, po Klauzevicu, shvatan kao produžetak politike nasilnim sredstvima. Upotreba oružane sile bila je sastavni deo postizanja planiranih ciljeva sila. Ekonomija, s prevalentnom industrijom, i vojna snaga bile su dve glavne komponente njihove moći. Tako su se moćne države, najrazvijenije civilizacije, suprotno njenom smislu i vrednostima, pripremale za licemerno propagiranu „veliku budućnost“, koju rat nije mogao da donese. Svet je zaratio prvi put u svojoj istoriji. Borba se vodila za prostor. Gospodari poseda težili su njihovim proširenjima, a novi moćnici preraspodeli, u vreme kada je „ničija zemlja“ na planeti već bila pod kolonijalnom dominacijom. Mirnim putem nije bilo moguće izvršiti preraspodelu tako da se zadovolje pretenzije zainteresovanih sila. Njihovo grupisanje u dva nepomirljiva tabora - blok Centralnih sila i sile Antante, doveo je do početka rata napadom Austrougarske na Srbiju 1914. godine. Ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu, 28. juna 1914. godine, kao da je bio naručeni neposredni povod za rat, jer je iz Beograda ranije bilo upućeno upozorenje Beču o mogućem atentatu. Nemačka, pravi izazivač rata - po Fricu Fišeru, nije htela da propusti priliku. Planski se pripremala za rat sa silama Antante. Beč je upućen na objavljivanje rata Srbiji. Politika, diplomatija i propaganda su vešto skrivale strateške ciljeve nemačkog carstva. Nemačka elita je posegnula za svetskom moći, za velikim prostorom, najpre na evropskom i afričkom kontinentu, u duhu koncepta Mitteleuropa i Mittelafrika, moćnog u svetskim razmerama Imperium Germanicum. Ideja o svetskom tronu u kontinuitetu elita prožimala je Rajh od ujedinjenja 1871. do Hitlerovog kraha 1945. godine, bez obzira na promenu tri vladajuće garniture carstva, republike i nacističke diktature. Dugoročno ekspanzionistički orijentisana vladavina oslanjala se na velike zemljišne posede, krupan kapital i militaristički vrh, uz podršku škole i crkve. Prvi svetski rat nazivan je „velikim ratom“, „evropskim ratom“ „rovovskim ratom“... Tokom rata, izbila je u Rusiji Oktobarska revolucija 1917. godine, s višestrukim i dugotrajnim posledicama, ali i s velikom ideološkom nadom u „svetlu budućnost“. Prvi svetski rat je bio najveći rat do tada vođen u istoriji, po teritorijalnom opsegu i broju država (ukupno 36), sa više od 800 miliona stanovnika. Broj mobilisanih u periodu 1914-1918. bio je oko 36,5 miliona ljudi. Poginulo je oko 10 miliona ljudi. Težište frontova bilo je u Evropi, a ratne operacije su se vodile na teritoriji 14 država. Uzroci, tok, razmere, posledice... mogu se predstaviti anticivilizacijskom slikom besmislenih poprišta najvećih bitaka i stradanja ljudi, razaranja dobara..., apsurdom koji prati svaki rat, a sukob svetskih razmera zastrašujućim odnosom pobednika i pobeđenih među najrazvijenijim državama svetskih civilizacija na početku XX veka. Ratni planovi sukobljenih sila nisu ispunjeni. Rat je stanje u kome ciljevi izmiču ostvarenju i iz iracionalnih razloga. Nisu samo poraženi izgubili, nego i pobeđeni. Hoće li svet upamtiti poruku britanskog pobednika posle obilaska bojišta, da je od pobede samo poraz gori! Istraživači ukazuju kako je Japan profitirao preuzimanjem nemačkih kolonija. Svet je upoznao moć SAD u teškom ratnom vremenu, opčinjen pričama o „obećanoj zemlji“. Od dužnika evropskim zemljama, Sjedinjene Države su postale njihov veliki kreditor! Među velikim pobednicima bila je i „mala Srbija - velika hrabrost“, kojoj se svet iskreno

186

divio. Veličina slave nije mogla da nadoknadi razmere njene tragedije, najviše stradanjem njene muške populacije. Habzburška elita je u napadu na Srbiju u leto 1914. godine imala za cilj (!) osvajanje vizantijske civilizacije, kako je pisalo u privatnim beleškama Konrada fon Hecendorfa. Krajem XX veka, kao i na njegovom početku, u srpskom narodu je pronađen isti cilj. Vilijam Klaus, generalni sekretar Nato pakta, naveo je u televizijskim intervjuima među razlozima vojne intervencije na Balkanu i vizantijsku civilizaciju! Da bi se slomila herojska odbrana srpske vojske i naroda u Prvom svetskom ratu, Srbiju je daleko nadmoćnija sila pretvorila u zemlju smrti, kako je izvestio svet Džon Rid. Promene koje su počele s Prvim svetskim ratom, ili neposredno po njegovom završetku, uzimaju se i kao kraj novovekovnog perioda u istoriji. Mir utemeljen na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine, nije dugo trajao. To kratkotrajno mirnodopsko vreme označava se periodom između dva svetska rata, a preuređenje sveta - Versajskim poretkom. Francuska, Velika Britanija i SAD bili su njegovi glavni kreatori. Sile pobednice su na mirovnim konferencijama potpisivale sporazume o novim granicama i o drugim pitanjima važnim za život u miru. Pregovori su predstavljali diplomatsku borbu za imperijalnu preraspodelu teritorija i interesnih sfera. Četiri carstva su nestala: Nemačko, Austrougarsko, Rusko i Otomansko. Stvorene su nove države. U Evropi to su bile: Austrija, Mađarska, Čehoslovačka i Jugoslavija. Oktobarskom revolucijom u carskoj Rusiji, 1917. godine, boljševici su, u seljačkoj zemlji, stvorili prvi put u istoriji socijalističku državu, s Lenjinom na čelu, suprotno marksističkom učenju (jer nije bilo radnika). Bila je to radikalna promena, proklamovana u duhu marksizma, koja je podstakla revolucionarnu aktivnost i u drugim zemljama. U Moskvi je, u martu 1919. godine, osnovana međunarodna organizacija, Komunistička internacionala (Kominterna, Treća internacionala). Lenjinove teze bile su osnova za dugoročni program (kolonijalno, agrarno, nacionalno pitanje...) i praktično ostvarenje diktature proletarijata i sovjetske vlasti. Poražene - Centralne sile, nisu bile zadovoljne nametnutim obavezama, najviše Nemačka. Italija nije dobila što je očekivala od sila Antante, pa je preusmerila politiku. Vudro Vilson, predsednik SAD, predložio je stvaranje Društva naroda, u programu „Četrnaest tačaka“. Francuski i britanski predstavnici su podržali zamisao, realizujući i svoje posebne interese kao glavne evropske sile pobednice. Društvo naroda nije ispunilo očekivanja, ne samo zato što u njegovom radu nisu učestvovale Sjedinjene Države, u početku ni Sovjetska Rusija i Nemačka, nego zbog neuniverzalnosti njegove organizacije.

5.1.2. Period između dva svetska rata Oduševljenje ljudi završetkom Prvog svetskog rata pretvorilo se u slavljenje mira. Velika nada rođena je u srcima mirotvoraca. Naslovi i štampi orijentisali su javno mnjenje na posipanje cvećem mirnodopskog puta. U senci trijumfa mira, teškoće pregovaranja pobednika i pobeđenih ukazivale su na interese država koje su diktirale politiku udaljenu od propagiranih ideala. Izgledalo je kao da rat nije dovršen, nego da je stao. Posledice rata su pale na teret novih vladajućih snaga i unutar država. Nejednak položaj ljudi unutar nacionalnih granica i država unutar preuređivanog svetskog poretka bio je izvor novog suprotstavljanja interesa. Posle kratkotrajne konsolidacije i „pospremanja sveta posle rata“, nastupila je kriza.

5.1.3. Svetska kriza

187

Velika ekonomska kriza širila se i obuhvatila svet 1929. godine. Krize hiperprodukcije pratile su kapitalistički način proizvodnje, uvećavanje kapitala i grandiozan razvoj proizvodnih snaga. U monopolističkom kapitalizmu protivrečnosti su se zaoštrile između rada i kapitala, što je impliciralo konflikte među državama koje su nastojale da unutrašnje probleme reše ekspanzijom - širenjem tržišta i kolonijama, tj. imperijalnom politikom i ratovima. Suprotno gledište okrivljuje politiku za poremećaje u ekonomiji. Konsolidacija i privremena stabilizacija kratko su trajale. Velike zalihe neprodate robe i slom na Njujorškoj berzi najavili su krizu. Pad proizvodnje, pad cena i bankrotstva, kao i nezaposlenost, najteže su pogađali siromašne. Kriza se produbila i zahvatila društvo, s osobenostima koje nisu mimoišle ni najrazvijenije zemlje.

5.2. TOTALITARIZAM - fašizam (nacizam) i komunizam (boljševizam, lenjinizam, staljinizam, maoizam...) Demokratija se suočila s velikim izazovom, totalitarizam je našao plodno tlo u zemljama u kojima su ideologije, umesto religije, postale „opijum za mase“, kako ju je Marks označio. Rešenja su tražena u pojačanoj ulozi države. Fašizam u Italiji, nacizam u Nemačkoj, militarizam u Japanu stupili su na scenu. Bio je to »desni totalitarizam“ u odnosu na „levi totalitarizam“: komunizam, socijalizam, boljševizam, lenjinizam, staljinizam..., čiji je centar bio SSSR. Diktature su zavladale velikim delom sveta, a ideologije masama. Vladajuće diktature su izgrađivale moćan hijerarhijski državni aparat, vojsku, policiju, masovnu organizaciju, zasnovanu na veri u utopije i fantazam, na nacionalističkom, rasnom i šovinističkom oreolu, poslušnosti i masovnoj represiji. Ratna privreda je pružala lažnu egzistencijalnu nadu zaposlenima, a svetu pripremala najveći pokolj u njegovoj istoriji. Mase nisu prepoznale apsurd; totalitarni režimi, s karikaturalnim vođama, pridobijali su na različite načine umove da im služe ili da se ne protive, ili su ih proganjali i likvidirali. Mali ljudi postali su velike vođe. Hitler i Staljin su bili diktatori čije su vladavine obeležene najvećim stradanjima ljudi u savremenoj istoriji. Velike sile su veličane, a velike civilizacije degradirane u projekcijama nasilnog preuređenja sveta. Nacistička Nemačka, fašistička Italija i militaristički Japan formulisali su i potpisale Trojni pakt za stvaranje novog poretka u svetu. Bile su to sile Osovine, suprotstavljene savezničkim silama iz Prvog svetskog rata: Velikoj Britaniji i Francuskoj, kasnije SAD-u i, još kasnije, SSSR-u.

5.3. DRUGI SVETSKI RAT (1939-1945) - rat pre rata U periodu između dva svetska rata vođeni su ratovi i pre 1939. godine, koja se uzima u zvaničnim istoriografijama za početak Drugog svetskog rata, u duhu maksime da pobednici pišu istoriju. Rat su započele države koje su predstavljale velike civilizacije. Ekspanzionističke države su zaratile, raspolažući silom, založile su veliko civilizacijsko nasleđe. Ideološkim licemerjem najavljivale su stvaranje novog poretka u svetu Laž, propaganda i sila kombinovane su u kotlu Globalne politike protiv civilizacijskih vrednosti, stvaranih tokom milenijuma. Japan je iznenadnim upadom na teritoriju Kine, u septembru 1931. godine, za kratko vreme osvojio Mandžuriju. Na zaposednutom području proglašena je država Mandžuko.

188

Bio je to početak realizacije velikog plana o stvaranju azijskog „životnog prostora“. Velike sile su bile obuzete svetskom krizom, tako da je izostala i reakcija Društva naroda. Na njegove kasnije reakcije, deklaracije o povlačenju japanskih trupa, Tokio je odgovorio 1933. godine povlačenjem iz njegovog sastava, planski nastavljajući osvajanja. Vlade Velike Britanije i Francuske vodile su popustljivu politiku, a Sjedinjene Države su bile opredeljene za držanje po strani, što je protumačeno kao izolacionizam. Nemačka je naredne, 1934. godine, istupila iz Društva naroda. Pripajanjem susednih oblasti ostvarivala je plan o „Srednjoj Evropi“ kao jezgru budućeg „novog poretka“. Versajski ugovor o miru, koji je predviđao njena vojna ograničenja, smatrala je „aktom prošlosti“. Britanska vlada je, 1935 godine, potpisala sporazum koji je omogućavao stvaranje ratne flote Hitlerovom Trećem rajhu! Fašistička, Musolinijeva Italija je, posle incidenata 1934. godine, zaratila, osvojila i anektirala Etiopiju dve godine kasnije. Nacistička Nemačka i fašistička Italija su, 1935. godine, posle prvih osvajačkih uspeha, stvorile evropski deo osovine Rim-Berlin, kojoj je iz Azije pristupio i Tokio. Uz podsticaj nemačko-italijanskog savezništva, u Španiji se 1936. godine razbuktao građanski rat. Velika Britanija i Francuska oformile su u Londonu Odbor za nemešanje u špansko pitanje! U Kini je tokom 1937. godine otpočela „obnova“, koja je imala za cilj modernizaciju i industrijalizaciju zemlje. Japan je, posle malog incidenta u Hopeju, otpočeo novu agresiju protiv Kine. Društvo naroda nije odgovorilo na kinesko traženje pomoći. Kina je organizovala otpor koji se pretvorio u dugotrajni rat, suprotno planu Japana za njeno brzo osvajanje. U 1938. godini vodila se desetodnevna bitka sovjetskih i japanskih trupa na tromeđi SSSR-a, Kine i Koreje. Bila je to svojevrsna najava najvećeg rata za prostor ekspanzionističkih sila. U Evropi su sile Osovine osvajale teritorije politikom pretnji i oružanom silom. U 1938. godini je Hitler najpre pripojio (anšlus) Austriju Trećem rajhu, a potom i Sudet, oblast Čehoslovačke, naseljene pretežno nemačkim stanovništvom. Čehoslovačka kriza je testirala ne samo Veliku Britaniju i Francusku nego i SAD i SSSR, dokle mogu ići u politici popuštanja. Na konferenciji u Minhenu, 29. i 30. septembra 1938. godine, Čemberlen i Daladje su prihvatili diktat Hitlera i Musolinija, žrtvujući Čehoslovačku, kako se propagiralo: da bi spasli mir. Hitler je potom bio još odlučniji; sledeće godine je Čehoslovačka prinuđena da prihvati protektorat Trećeg rajha. Musolini je 9. aprila 1939. godine naredio napad na Albaniju, a nedelju dana kasnije je pripojio Italiji. Velika Britanija i Francuska su u „godini odluke“ - 1939, dale garancije Poljskoj i Grčkoj da će intervenisati u slučaju agresije sila Osovine. Od marta iste godine su vodile pregovore sa SSSR-om o sklapanju odbrambenog saveza. U avgustu iste godine pregovori su prekinuti. Krajem avgusta 1939. godine, Hitlerov Treći rajh i Staljinov SSSR su potpisali sporazum, ne samo o nenapadanju, nego su tajne klauzule predviđale i neku vrstu savezništva. Hitler je nastojao da se obezbedi od rata na dva fronta. Posle potpisivanja pakta „Ribentrop-Molotov“, uzviknuo je: „Svet je u mom džepu!“ Staljin je polazio od svojih razloga i rezona, žureći da dobije u vremenu priprema za rat, podredio je privremeno ideologiju politici. Dve ideološki nepomirljive sile postigle su međusobni dogovor koji je važio dok ga Hitler nije prekršio, 22. juna 1941. godine, napadom na SSSR. Kao da su se suprotnosti, kako bi Haksli rekao, dodirnule. Komunisti u mnogim zemljama su teško mogli da razumeju, a join teže da prihvate savez s fašistima i nacistima.

189

Početak rata u Evropi. Nemačka je 1. septembra 1939. godine napala Poljsku. Velika Britanija i Francuska su, posle odbijenog ultimatuma o povlačenju nemačkih trupa s poljske teritorije, dva dana kasnije objavile rat Hitlerovom Trećem rajhu. Tako je počeo Drugi svetski rat. „Munjeviti rat“. Etapa rata od 1939. do 1941. godine označava se i kao „munjeviti rat“ (Blic-krig). Poljska je brzo osvojena; krajem septembra 1939. godine Hitlerov Treći rajh i Staljinov SSSR su se još brže sporazumeli o njenoj podeli, po „pola plena za svaku hijenu“. Sovjetski Savez je poveo „Zimski rat“ protiv Finske, a propaganda je ubeđivala javno mnjenje kako je „prva zemlja socijalizma bila napadnuta“. U nadmetanju za Baltik nije bila izostala ni sovjetsko-nemačka kupoprodaja tuđih teritorija i trgovina sudbinama ljudi. Sovjetske granice su se proširile obuhvatanjem teritorija baltičkih zemalja Letonije, Litvanije i Estonije. Nemačka je u proleće 1940. godine zauzela Dansku i Norvešku. Posle Belgije i Holandije, kao i značajnog uspeha kod Denkerka, Hitlerove trupe su slomile odbranu Francuske. Nasuprot okupiranom delu, maršal Peten je, prihvatajući uslove Berlina, predvodio „slobodnu Francusku“ s centrom u Višiju, u kvislinškoj varijaciji služenja Hitlerovoj „novoj Evropi“. De Gol je u Londonu formirao Nacionalni komitet slobodnih Francuza, u cilju produžetka borbe. Kontinentalni „sistem Versajske Evrope“ bio je pod „Hitlerovom soldateskom“. Iracionalna Hitlerova projekcija o stvaranju carstva od Atlantika do Urala disciplinovano je realizovana kombinacijom zastrašujuće sile i demagogije „u srcu demokratske Evrope“. Na osvajanom prostoru, uspostavljan je novi poredak u duhu rasističke teorije o „čistoti krvi i tla“. Fašistička Italija, ushićena nemačkim uspesima, 10. juna 1940. godine objavila je rat zapadnim saveznicima. Velike savezničke sile ostavile su Veliku Britaniju samu u ratu. Čemberlenov sastav vlade bio je zamenjen novom garniturom, koju je predvodio Vinston Čerčil. Hitlerovu ponudu o sklapanju mira i priznanju nemačkih osvajanja, britanska vlada je odbila. Nemački firer je odgovorio invazijom na Veliku Britaniju. Avijacija i podmornice su upućene da „potope ostrvo gordog Albiona“. Na udaru su bili gradovi, posebno London, kao i drugi važni strateški ciljevi. Čerčil je pozvao u borbu u kojoj su ljude čekali krv, znoj i suze. Velika Britanija se branila do maja 1941. godine, kad je Hitler odlučio da težište udara prebaci na Istok. Nemačka, Italija i Japan potpisali su Trojni pakt u Berlinu, 27. septembra 1940. godine. Bilo je to normativno utemeljenje saveza tri velike totalitarne države, sile Osovine. U ugovoru je bilo formulisano da svaka nacija dobije prostor na koji ima pravo kao pretpostavka za trajni mir. Tri vlade su odlučile da sarađuju i uzajamno se pomažu politički, privredno i vojno u stvaranju novog poretka, zajedno s narodima kojima je svetski mir krajnji cilj. Japan je priznao vođstvo Nemačke i Italije u stvaranju novog poretka u Evropi, a one njemu u istočnoj Aziji. Ugovorom su potpisnici obavezani na uzajamnu pomoć u slučaju na-pada i od sile koja ne učestvuje u sukobima. Obaveze potpisnika nisu tangirale njihove političke odnose sa sovjetskom Rusijom. Ugovor je predstavljao akt politike interesnih sfera u delikatnom momentu nemačkog strateškog odlučivanja. Odnos između politike i rata izražavao se, pre svega, kroz odnos interesnih sfera i fronta. Ključni potezi Berlina bili su postupci prema „rubnim silama“ - SSSRu i Velikoj Britaniji: politikom i/ili vojnim sredstvima, ili u kombinaciji. Ponuda SSSR-u da pristupi Trojnom paktu i pretvori ga u četvorni pakt nije ostvarena

190

zbog nesaglasnosti u raspodeli interesnih sfera u tajnim protokolima i sovjetskim protivzahtevima. Hitler je aktivirao vojnu varijantu, napad na SSSR po planu „Barbarosa“ i prenošenje težišta rata na istok, u cilju osvajanja velikog životnog prostora. „Rešenje situacije“ na afričkom ratištu, u Sredozemlju i na Balkanu bilo je preduslov velikog vojnog poduhvata na istoku. Glavna namera je kamuflirana modifikovanom varijacijom stare ideje „prodora na istok“ (Drang nach Osten). Uporedo sa Hitlerovom invazijom na Britaniju, Musolini je pokrenuo ofanzivu u Africi, a u oktobru 1940. godine počeo je rat protiv Grčke, u skladu s romantičnom idejom obnove Rimskog carstva od Alpa do Crvenog mora. Veliki italijanski neuspesi na frontovima primorali su Hitlera da interveniše u korist svog nezajažljivog saveznika, kome „oči nisu videle od stomaka“, kako su ozlojeđeni planeri protumačili greške Dučeovih stratega. Romel je predvodio nemačke trupe u Africi, čiju ofanzivu su zaustavile britanske snage u aprilu 1941. godine. Hitler je nastojao na „miran način“ da zagospodari Balkanom, kao pozadinom u predstojećem ratu protiv SSSR-a. Zato je od Jugoslavije zahtevao samo potpis Protokola o pristupu Trojnom paktu, a ne i vojne oba-veze u predstojećem poduhvatu protiv SSSR-a po planu „Barbarosa“. Knez Pavle Karađorđević je nastojao da Kraljevina Jugoslavija zadrži status neutralne zemlje. Rat je, međutim, menjao i sam pojam neutralnosti, jer su se tada događaji odvijali u duhu izreke „sila Boga ne moli“. Potpis Protokola o pristupu Jugoslavije Trojnom paktu, 25. marta 1941. godine, u Belvedereu, u Beču, za Hitlera je izgubio važnost već dva dana kasnije, zbog vojnog udara, smene potpisnika i velikih demonstracija, naročito u Beogradu, na kojima je u lice svetskoj javnosti izrečeno „veliko ne nacifašističkoj osvajačkoj čizmi“. Operacijom trupa Osovine, simbolično šifrovanoj - „Kazna“, Kraljevina Jugoslavija bila je osvojena i podeljena tokom Aprilskog rata (6-18. aprila 1941). Nezavisna Država Hrvatska (NDH) proglašena je već četvrtog dana rata kao sastavni deo naci-fašističkog novog poretka, a ostali delovi su anektirani, okupirani i preuređivani po naci-fašističkom modelu. Osvajanjem Grčke, nemačke i italijanske trupe su prinudile na povlačenje britanske snage s Balkana. Rat protiv SSSR-a je mogao da počne. Početak je kasnio zbog rata na Balkanu, protiv Jugoslavije i Grčke, kao i zbog nepovoljnih vremenskih uslova, dugog trajanja poznate ruske zime kao saveznika branilaca otadžbine. Zakašnjenje se reflektovalo nepovoljno na kasniji tok ofanzive tru-pa Osovine u pokušaju osvajanja Moskve „munjevitim ratom“. Svet u najvećem ratu. Hitlerovim početkom napada na Staljinov SSSR, 22. juna 1941. godine, nastupio je novi momenat u ratu. Udar je izveden sa 180 divizija, u cilju brzog prodora u Moskvu i druge važne sovjetske gradove. Da li je ikada bilo koncentrisano više ljudi u ratnom sudaru jednih protiv drugih? Šta ih je suprotstavilo? Ideologije njihovih vođstava? Tako je otvoren veliki Istočni front. Za Staljina to je bilo veliko iznenađenje, ali ne i za svet. Posle velikog početnog uspeha trupa Osovine, organizovana je odbrana na frontu i otpor i partizanski rat u pozadini. Japanska avijacija je, 7. decembra 1941. godine, napadom na Perl Harbur na Havajima, iznenadila odbranu SAD. Američka flota je teško stradala. Na napad Japana, Sjedinjene Američke Države odgovorile su ratom. Ovim agresivnim činom sila Osovine, Velika Britanija je dobila moćne saveznike. Svet je bio u najvećem ratu u istoriji. Tri velika saveznika, ideološki heterogena, protiv tri totalitarne, nacifašističko-militarističke sile - Trojnog pakta. Čerčil i Ruzvelt su, 14. avgusta 1941. godine, objavili Atlantsku povelju. U dokumentu su precizirani principi borbe i obećanje pomoći narodima i državama u ratu za slobodu i

191

nezavisnost. Povelju je podržao SSSR u septembru, a 1. janura 1942. godine u Vašingtonu su predstavnici 26 nacija potpisali Deklaraciju o produžetku rata do pobede. Vašingtonski pakt je predstavljao osnovu antifašističkog saveza i začetak kasnijih Ujedinjenih nacija. Ugovori između tri velika saveznika jačali su jedinstvo antifašističke koalicije, koja nije bila lišena britansko-sovjetsko-američkih nesuglasica, kalkulacija i sporova. Odlučujuće bitke. Ofanziva trupa Osovine na istočnom frontu, posle početnih uspeha, što je više ulazila u unutrašnjost sovjetskog prostranstva, bila je sporija i neizvesnija. Zima je stigla pre nego trupe napadača u Moskvu. Eva Braun nije morala da žuri s kreiranjem haljine da bi sa Hitlerom proslavila novu godinu u Kremlju. Na prilazima sovjetskoj prestonici branioci ne samo da su zaustavili napad trupa Osovine, nego su prešli u kontraofanzivu. Bila je to prva velika pobeda Crvene armije na istočnom frontu. Japanska vojska je na Dalekom istoku do leta 1942. osvojila Malaju, Burmu, Indoneziju, Filipine, Novu Gvineju, Guam i veliki broj ostrva u Tihom okeanu Predstojao je period sudara zaraćenih strana od kojih je zavisio ishod rata. Pojačanja su upućivana na front iz pozadine koja je pretvarana u njegov sastavni deo. Na istočnom frontu Crvena armija je postigla pobede u Staljingradskoj i Lenjingradskoj bici i bici kod Kurska u 1943. godini. Bila je to velika prekretnica. Sovjetske snage su prešle u kontraofanzivu. Na afričkom frontu su nemačko-italijanske trupe pod komandom Romela, u leto 1942. godine, odbacile britanske snage do Aleksandrije. Krajem oktobra su britanske snage pod komandom Montgomerija preduzele ofanzivu, u okviru koje su postigle veliku pobedu kod El Alamejna. Posle Alžira i Maroka, britanske snage su osvojile Tunis, u maju 1943. godine. U ratu na Pacifiku, posle uspeha kod Midveja i Gvadalkanala, američke snage su početkom 1943. godine prešle u kontraofanzivu protiv japanskih trupa. Rasplet. Veliki uspesi saveznika označili su početak treće etape rata u 1943. godini, u kojoj se očekivala njihova konačna pobeda. Porast snaga i sredstava, kao i izvora saveznika, prinudio je na povlačenje trupa sile Osovine na frontovima. Istovremeno su rasle snage otpora i samooslobodilačke borbe iznutra, kao i slobodne teritorije unutar novog poretka. Zapadni saveznici, anglo-američke snage su, posle zaposedanja severne Afrike, preko Sicilije preduzele prodor Apeninskim poluostrvom. Musolini je pao s trona 24. juna 1943. godine; zamenio ga je Badoljo. Fašistička Italija je kapitulirala 3. septembra 1943. godine. Nemačke trupe su preuzele suženi front na Apeninima. Širenjem oslobođenog prostora savezničke snage su rasle, a osovinski front se smanjivao. Politika zaraćenih strana je preduzimala diplomatske, ekonomske i propagandnopsihološke akcije. U opticaju je bio sve veći broj kombinacija. Saveznici su 1943. godine održali tri konferencije na najvišem nivou. Prva je održana u Moskvi, u oktobru 1943. godine, na kojoj su mini-stri spoljnih poslova SAD-a, Velike Britanije i SSSR-a razmatrali, između drugih pitanja, otvaranje drugog fronta u Evropi. U novembru su Ruzvelt, Čerčil i Čaj Kanšek odbili da priznaju japanska osvajanja u Aziji i raspravljali o konceptu završetka rata protiv Japana. Krajem istog meseca 1943. godine, održana je konferencija „velike trojice“, Čerčila, Ruzvelta i Staljina, u Teheranu, na kojoj su donete značajne odluke za pobedonosni završetak rata. U maju 1944. godine, Crvena armija je oslobodila Krim. Od leta i jeseni njena ofanziva je usmerena na Hitlerove satelite, a zatim na samu „nacističku tvrđavu“. Zapadnosavezničke trupe su se iskrcale u Normandiji, u junu 1944. godine. Ostvaren je

192

dugo odlagan poduhvat otvaranja drugog fronta u Evropi. Samooslobodilačkom borbom i antifašističkim otporom na jugoslovenskom prostoru rastao je osoben unutrašnji front, koji je u završnici rata povezao istočni i zapadni saveznički front. Anglo-američka avijacija je pojačavala bombardovanje gradova i strateških objekata u Hitlerovoj pozadini. Saveznički bombarderi su razorili Drezden. Krajem 1944. godine savezničke trupe su prodrle na nemački prostor. U februaru 1945. godine, na Krimu je održana konferencija Ruzvelta, Čerčila i Staljina, na kojoj se odlučivalo o završetku rata i o posleratnom uređenju. Nemačke trupe u Berlinu kapitulirale su 2. maja 1945. godine. Na tlu NDH rat je potrajao i posle pada Berlina. Akt o bezuslovnoj nemačkoj kapitulaciji potpisan je u noći između 8. i 9. maja 1945. godine. Bio je to kraj rata u Evropi. U junu 1945. godine, u San Francisku je održana konferencija predstavnika 46 država, na kojoj je osnovana Organizacija ujedinjenih nacija (OUN). Rat na Dalekom istoku trajao je još nekoliko meseci. Sovjetski Savez je objavio rat Japanu 9. avgusta 1945. godine. Posle američkog atomskog bombardovanja japanskih gradova, Hirošime (6. avgusta) i Nagasakija (9. avgusta), Japan je kapitulirao 2. septembra 1945. godine. Bio je to kraj Drugog svetskog rata.

5.3.1. Moderni rat kao usavršeno varvarstvo - slika anticivilizacijske pojave Istorija ratova je duga kao i ljudska istorija. Saznanja nisu opomenula na opasnost od rata kao nekontrolisane anticivilizacijske pojave, s mogućnošću nuklearnog samouništenja. Drugi svetski rat se razlikuje od svih ostalih. Komparativna analiza ukazuje na bitne odlike. Po obimu, žrtvama i razaranjima, bio je to najveći sukob koji je ikad vođen u istoriji. U njemu je učestvovala 61 država, s oko dve milijarde ljudi. Poginulo je 55 miliona ljudi. Trajanje rata, ma kako se računao njegov početak, okončano je upotrebom atomske bombe. Tako je otvorena nuklearna era. Događaji koji su prethodili nisu najavljivali lančano širenje sukoba do svetskih razmera i oružje koje bi moglo da izmakne kontroli i pretvori svet u pepeo. Sile Osovine su krenule u osvajanje prostora i preuređenje sveta u duhu Trojnog pakta. Pohod je za krajnji cilj imao svetski mir. Hitlerov Treći rajh je posegnuo za svetskom moći, podržan od elita, u kontinuitetu s prethodnim tragičnim pokušajem. Planiranje je zasnovano na ranije objavljenom programu, u duhu rasnih teorija. Hitler je predstavio svoje ideje u „Mojoj borbi“ (Mein Kampf). Fašistička Italija i militaristički Japan pridružili su se nacističkoj Nemačkoj jer su bili ushićeni i posvećeni velikim ciljevima i imperijalnim osvajačkim ambicijama. Nije bilo snage koja bi im se suprotstavila. Ni Društvo naroda, ni velike sile svetskog „versajskog poretka“ nisu se suprotstavile, posvećene kalkulantskom rasuđivanju o uobičajenim namirivanjima interesa u preraspodeli kolonijalnih poseda i sfera uticaja. Čerčilova Velika Britanija je posle pada Francuske ostala jedina od velikih savezničkih sila na bojištu. Staljinov SSSR je bio u paktu s Hitlerovim Trećim rajhom. Ruzveltova Amerika nije prelazila okvire izolacionističke politike. Treći rajh i Japan su ih napali i napravili koaliciju velikih saveznika. Države, nosioci ratnih sudara, crple su moć iz civilizacija kojima su pripadale, i usmeravale je prema „čeljustima neprijatelja“. Velika Britanija, najveća imperija, aktivirala je Indiju, Australiju, Novi Zeland, Kanadu, Južnu Afriku... Države su upravljale civilizacijama u ratu koji je poništavao njihove vrednosti. Ko je upravljao događajima?

193

Rat je izmicao i planovima i razumu. Martin Hajdeger je pozvao nemački narod da glasa za firera, jer preko njega dostiže sopstveni identitet i od njega dobija mogućnost da postane aktivan subjekt. Istoričari su činili ono što im je od davnina posao, kako je Teodor Lesing obrazlagao, nastojali su da osmisle besmisleno što ulazi u istoriju. Propagandisti su prethodnica, oni su dželati prve žrtve u ratu - istine. Proizvođači zabluda su zasipali mase privlačnim fantazmima. Velike ideologije su pozajmile najvažnije od velikih religija. Totalitarizam je presijama oblikovao javno mnjenje. Adolf Hitler je dr Jozefa Gebelsa nazvao duhovnim feldmaršalom! Metodologija osvajanja pripada arsenalu totalnog rata. Totalni rat je obuhvatao sve, front i pozadinu, „životni prostor“, poredak do poslednjeg pojedinca, koji mu je pripadao. Prvo je uništio pojam civila. Kukasti krst je postao ime za sve. Svima razumljiv simbol komunikacije koja održava u životu sagovornike. Bio je to stravičan znak anticivilizacije koji je svodio čoveka na broj u masi zaraćenih, opsenjujuće veličine. Svi drugi identiteti su podređeni broju u hijerahijskom rasponu vrednosti, na čijem je vrhu bio vođa. Pre napada, evidentiranog na mapama okruženog prostora, s precrtanim starim imenom i upisanim novim znakom raspoznavanja, bilo bi aktivirano „podzemlje“, „Peta kolona“, svi koji bi mogli služiti u osvajanju i vladavini na planiranom „životnom prostoru“. „Munjeviti rat“ je osmišljen i usavršavan kao model kojim je Hitler stvarao „novu Evropu“. Iznenadni udar na „neposlušne države i narode“ je predstavljao kaznu, koja je delovala kao psihološko oružje zastrašivanja i nauk drugima. Protivnici su diskreditovani i prikazivani u izdanju koje bi javnost navodilo na osudu kao „neprijatelja pravednog sveta“. Pripajanje teritorija bez borbe značilo je ipso facto preuređenje i uklapanje u novi poredak. Osvajanje teritorija silom pretpostavljalo je njihovu deobu, tako da se više nikad ne javi otpor s njihovih središta. Proglašavanje nezavisnosti, autonomija, velikih država, kao što su bile NDH, Velika Albanija..., ukazivalo je na simbolizovani kompleks njihovih kreatora i tragičan smisao kreatura. Rudolf Ramel je tokom istraživanja pronašao da je NDH bila najgenocidnija tvorevina u Drugom svetskom ratu. Struktura sukoba u totalnom ratu bila je razgranata. Rat se vodio u domenu politike, diplomatije, propagande, psihologije, ekonomije, tehnologije, nauke, umetnosti, kulture..., odnosa među državama, narodima, manjinama, verama...; oružjem i tehnikom, raznovrsnim sredstvima, od kojih su pojedina po prvi put bila u rukama vojnika i civila, i na način koji je menjao pravila, strategiju i taktiku, kodekse i običaje ratovanja i života. Upotreba aviona (vazdušni rat), brodova i podmornica (pomorski rat), tenkova, raketa, bombi po gradovima i vitalnim objektima, do bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, imali su zastrašujući efekat ubijanja civilizacije. Masovno usmrćivanje ljudi u logorima, nazvanim „planete smrti“, i etnička čišćenja teritorija, rezultirali su holokaustom i genocidnim karakterom rata, tokom planskog stvaranja novog poretka. Zatiranje ljudske vrste iz ideoloških, nacionalnih, verskih, rasnih i bilo kojih drugih razloga nikada nije ranije imalo takve oblike i razmere kao u Drugom svetskom ratu. U ukupnom broju žrtava, najviše je stradalo civila - 61%! Bio je to najveći rat protiv stanovništva. Nazivan je i industrijom smrti. Posmatran je i proučavan, s interdisciplinarnim pristupom, i kao usavršeno varvarstvo modernog doba. Šta s destrukcijom, koja je moguća apokalipsa zloupotrebom sredstava razvoja, ostvarivanog unapređivanim procesima industrijalizacije i modernizacije? Stvaranje OUN i donošenje njene Povelje pobudili su veliku nadu čovečanstva i orijentisali na razumno i zajednički odgovorno upravljanje multicivilizacijskim svetom. Drugi svetski rat je podstakao rasprave o ratu i miru. Od Kantovog eseja o svetskom miru, predviđanja futurista nisu se obistinila. Biolog Dezmond Moris je dokazivao da čovek

194

nosi rat u genima. Johan Galtung je osmislio novi poziv na ostvarenje koncepta mira. Nikola Tesla je predvideo ishod i trajanje Prvog svetskog rata i najavio novi rat u još većem opsegu na osnovu spoznaje tajne ispoljavanja energije. Mislio je da će rata biti dok je čovečanstva, a da nauka i pronalasci mogu dovesti do njegovog prestanka!

5.4. HLADNORATOVSKA DRUGA POLOVINA XX VEKA U završnici Drugog svetskog rata slavljeno je osvajanje slobode. Organizovane su ceremonije pobednika. Ljudi su i spontano izražavali osećanja. Veliku nadu. Stvaranje OUN predstavljalo je institucionalizaciju promenjenih odnosa, ne samo među državama, nego i među ljudima u posleratnom svetu. Poverovalo se u razum osvajača slobode. U senci velikih očekivanja, manifestovali su se znaci neslaganja među saveznicima i reflektovale duboke protivrečnosti dva ideološki heterogena sveta. Svet liberalne demokratije i svet komunizma našli su se u savezu voljom nacifašističko-militarističkog protivnika. Propagandisti sila Osovina, pogotovo u završnici rata, predočava-li su javnosti nepomirljivost „zapadne demokratije s istočnom crvenom diktaturom“, predstavljajući se kao mogući spasioci od „komunističke opasnosti“. Saveznici su u projekcijama budućnosti sveta u ranom vremenu po-lazili od interesa koji su bili ideološki obojeni. S približavanjem dana pobede, savezništvo je obeležavano politikom interesnih sfera. Kako urediti (samo)oslobođeni svet? Odluke savezničkih konferencija su kritikovane sa stanovišta trgovačkih manira. Teritorije gubitnika i malih naroda postale su predmet kalkulisanja i sporenja. Proračunavale su se granice između dva ideološki nespojiva sveta. Nagodbama velikih saveznika dolazilo se do rešenja, mimo ranije isticanih vrednosti i uvažavanja udela u borbi za slobodu i nezavisnost do konačne pobede. Teško je povučena linija razgraničenja bajonetom i diplomatskom pisaljkom Zapada i Istoka. Krize su pratile svakovrsne teškoće. Otkrivena su razmatranja i o idejama da Zapad produži borbu protiv Istoka, do konačne pobede protiv totalitarizma. Njihovo nadmetanje bivalo je sve očiglednije u završnici rata i pogotovo posle njegovog završetka. U koncipiranju dugoročne politike otkrivaju se klice hladnoratovskih odnosa u ratnom i posleratnom vremenu, osobito u spletu suprotstavljenih interesa tokom preuređenja sveta. Poremećaji su vodili pogoršanju odnosa između Zapada i Istoka, predvođenih SAD-om i SSSRom. Hladni rat je identifikovan kao nadmetanje i konfrontiranje blokova Zapada i Istoka radi sticanja prevlasti u svetu u pogledu ostvarenja političkih, ekonomskih, vojnih, ideoloških ciljeva, s pozicija sile. To je anticivilizacijska pozicija, ma kako bili u pitanju veličanstveni ciljevi. Hladnoratovsko nastojanje izraženo je u stvaranju blokova i blokovske podele sveta, vojnopolitičkih saveza, političkih i ekonomskih međunarodnih organizacija unutar blokova i sfera interesa, u trci u naoružanju, od konvencionalnog do nuklearnog, u vođenju lokalnih ratova i nadmetanju u svim sferama života, do prevladavanja Zapada nad Istokom, ili obratno. Propagande konfrontiranih blokova prosecale su društveni život i civilizacijsko nasleđe, redukujući ih kroz prizmu antikomunizma ili antikapitalizma. Severnoatlantski ili Nato pakt stvoren je u aprilu 1949. godine. U njegovom sastavu bilo je 15 zemalja Evrope i Severne Amerike. Kasnije je proširivan prijemom zemalja s Dalekog istoka i Australije, ili smanjivan istupanjem pojedinih članica. Vodeću ulogu u Nato paktu ima SAD, od njegovog osnivanja. Koncipiranje Maršalovog plana tokom 1948. godine, toliko potrebnog posleratnom svetu, pratila su propagandistička podozrenja o „plodotvornom ulogu kapitala i dugoročnom vezivanju za američkog darodavca“. Evropska organizacija za ekonomsku saradnju bila je fokusirana na demokratsku Evropu.

195

Zapadne sile su imale vodeću ulogu u Seato paktu, formiranom 1954. godine za Jugoistočnu Aziju, kao i u kasnije nastalom Cento paktu. U Americi je formirane Organizacija američkih država (OAS). Nasuprot okupljanju i angažovanju država u vojnopolitičke i ekonomske saveze Zapada, kao izraz blokovske politike i eskalacije hladnog rata, zaključen je Varšavski ugovor vojnopolitički savez evropskih socijalističkih država, izuzev Jugoslavije, koja je odbila članstvo u njemu Trka u naoružanju je mnogo koštala. Trošena su ogromna finansijska sredstva za usavršavanje, modernizaciju i inovaciju naoružanja, naročito atomskog i raketnog. Vojna industrija, nauka, ekonomija i tehnologija su predstavljale moćan kompleks u vodećim blokovskim zemljama. Sovjetski Savez je, posle prve probe atomske bombe u 1949. godini, izvršio i prvu probu hidrogenske bombe, avgusta 1953. godine. Spekulisalo se sa sovjetskom prednošću nad Amerikom. U martu 1954. godine, Amerika je na ostrvu Bikini izvršila probu svoje hidrogenske bombe. Ubrzano usavršavanje raketnog i konvencionalnog naoružanja samo je pojačavalo strah i psihozu zbog moguće kobne varnice hladnoratovskih rivala. Stratezi su pokušali da umire zabrinute teorijom o nuklearnoj ravnoteži, kao balansu koji štiti od samovolje eventualno hijerarhijski uzdignutog hladnoratovskog takmaca na svetski tron. Pripreme za rat su predstavljane i kao najbolji način odvraćanja od rata. Svet je živeo u senci hladnoratovske trke u naoružavanju, s opasnošću od povlačenja nuklearnog okidača. Pogoršanje međunarodne situacije izazivalo je nova strahovanja. Događaji u Mađarskoj 1956. godine, Berlinska kriza 1958-1962. i Kubanska kriza 1962. godine, predstavljali su posebne hladnoratovske izazove. Posle kubanske krize, u kojoj se svet našao na ivici nuklearnog rata, s nezamislivim ishodom, nastupio je period „hlađenja usijanih odnosa“. Hladnoratovska politika sile, u nastojanju da izbegne opšti ratni sukob blokovski podeljenog sveta, kao da je nalazila oduška, istina tragičnog, ali ograničenog u lokalnim ratovima. Ratovi u Koreji, u Indokini, Vijetnamu..., na Bliskom i Srednjem istoku..., predstavljali su pragmatsko testiranje odnosa Zapada i Istoka u situacijama u kojima je oružje bacalo plamen na svet, ne tako daleko izvan ograničenih okvira, da bi ga ponovo zapalilo u drugoj polovini XX veka. „Popuštanje u hladnoratovskoj politici Zapada i Istoka“ bilo je praktično manifestovano u normativnom ograničavanju i kontroli proizvodnje i isprobavanju nuklearnog oružja. Dekolonizacija je donela slobodu velikom broju zemalja koje su se rešile kolonijalne vlasti. Novooslobođene države su tragale za sopstvenim putem u budućnost, pa su odbile da pristupe nekom od suprotstavljenih blokova, već su se opredelile za nesvrstane, „treći svet“ materijalno siromašan, ali duhom bogat. Krahom sovjetske imperije padom iznutra, raspao se međunarodni sistem blokovski podeljenog sveta. Rušenje Berlinskog zida predstavljalo je simbol, ne samo ujedinjenja Nemačke, nego i početka stvaranja novog svetskog poretka.

5.5. MODERNO I POSTMODERNO DOBA - od nacionalne države ka umreženom svetuPrirodno stanje“ čoveka, mislio je Hobs, jeste da bude „siromašan, prljav, grub i mali“. Da bi se zaštitio od takvog stanja, čovek se dobrovoljno potčinjavao „vladaru s mačem“, veštačkom telu koje je Hobs nazivao „velikim levijatanom“. Glavni pokretači istorije bili su levijatani: bogati, nemilosrdni, veliki, civilizovani... U predmoderno doba levijatane su predstavljali gradovi-države, feudalni gospodari ili

196

višenacionalne imperije. U moderno doba levijatani su bile nacionalne države. Velike sile su bile u ulozi glavnog levijatana. U postmoderno doba levijatane predstavljaju makroorganizacije nove vrste. Nacionalna država je tekovina modernog doba. U predmodernom dobu postojala su plemena, etničke grupe, narodi, domoroci...; od njih su nastale nacije širenjem pismenosti na zajedničkom jeziku i zajedničkoj književnosti. Proces je počeo u XV veku, s otkrićem štamparske prese. Diktirale su ga protestantska reformacija i prosvetiteljstvo. Gradovi, kraljevstva, carevine, posedi... prerasli su u države, s pojavom institucija, sa zajedničkim jezikom. S pronalaskom baruta razvijala se vojska, kao stub države. Trgovinska i industrijska revolucija diktirale su razvoj i omogućile finansiranje profesionalne vojske. Proces je zaokružen uspostavljanjem generalštabova i zavođenjem opšte vojne obaveze. Nastanak nacionalnih država Engleske, Francuske, Italije, Nemačke, Japana, predstavljao je širenje modela u svetu. Nadnacionalni izuzeci su SAD i SSSR. Uspešno funkcionisanje nacionalnih država izražavalo se na ekonomskom, bezbednosnom i kulturnom nivou. Delovanje je efikasno u okvirima usavršavanih organizacija: pismenost (škole), institucije (posebno vojska), privreda (industrija)... Razvoj organizacije rezultirao je masovnim organizacijama (organizacije organizacija): obrazovanje masovno, vojska - masovna mobilizacija, proizvodnja - masovna, političke organizacije stranke (partije), sindikati, udruženja..., sve do masovnih medija. Sjedinjene Američke Države su najuspešniji i najmoćniji federalni model države. Primeri federacije, savezne republike su Meksiko, Brazil, Švajcarska (posle 1848). Uspon SAD je počeo sticanjem nezavisnosti. Američki građanski rat (1861-1865) je predstavljao sukob suprotstavljenih koncepcija. Unija (ili Sever) je zastupala model nacionalne države. Konfederacija se zalagala za model federalne republike. Posle rata, naročito posle rekonstrukcije, kada su se 1877. federalne trupe povukle s juga, model federacije je prevladao. „Drugo osnivanje“ američke nacionalne države dogodilo se krajem XIX veka. Bilo je obeleženo špansko-američkim ratom 1898. godine. Amerika je, posle pobede, kao velika sila stupila na međunarodnu scenu. U vreme Teodora Ruzvelta i njegovog „novog racionalizma“, Amerika beleži prvi uspon u XX veku. Posle pobede u Drugom svetskom ratu postaje svetski lider u ekonomiji. Šire uticaj preko najznačajnijih međunarodnih organizacija, čije je sedište na američkom tlu: OUN, MMF, Svetska banka, STO, NATO... A posle trijumfalnog okončanja hladnoratovskog perioda, postaje megasila. Postmodernizam je začet u vreme najvećeg američkog uspona. Period od 70-ih godina XIX veka do 40-ih godina XX veka bio je obeležen rastom američke moći. Početak uspona SAD bio je u regionalnim okvirima, stvaranjem sfera uticaja, prvo u Centralnoj (Karibi) i Latinskoj Americi (velika sila i manje države kao njena sfera uticaja). Kasnije se uticaj širio na Zapadnu Evropu i svet. Uticaj se ispoljavao na planu ekonomije, bezbednosti i kulture. To su tri ključna stuba sistema. U oblasti kulture (ideologije) liberalizam je postao osnova za unutrašnje ustrojstvo i uređenje međunarodnih odnosa. Američki liberalizam se smatrao spojem individualnog i univerzalnog. Nikako kolektivizam i nacionalizam. Bezbednost se temeljila na pretnji nuklearnim oružjem. Oružje visoke tehnologije je promenilo značaj vojne obaveze i prevagu konvencionalne vojne sile: ne više vojska nacionalne države, nego sila koalicije naoružana i opremljena proizvodima naučnim i tehničko-tehnološkim izumima. Na ekonomskom planu američki kapitalizam se zasniva na privatnom preduzetništvu i svetskom tržištu (umesto državnog kapitalizma i nacionalnog i nešto šireg tržišta), međunarodnim finansijama i međunarodnom poslovanju (s fokusom na Njegovo veličanstvo kupca!).

197

Na vrhuncu moći, SAD je raznoliko društvo, svet u malom. Analitičari civilizacija identifikovali su trend opadanja američke imperije. Multikulturno društvo. SAD podseća na multikulturno društvo, manje na nacionalnu državu. Sistem obrazovanja ima izuzetno mesto u planiranju i realizovanju prioritetnih ciljeva. Orijentacija nije diktirana potrebama nacionalne kulture, nego masovnom kulturom (popularnom). Pokazalo se da multikulturalizan (koegzistencija različitih kultura) nije dovoljan, nego da je neophodan interkulturalizam (saradnja, kreativna interakcija različitih kultura). Komunikacije i informacije, mediji, naročito elektronski, obeležavaju novo doba, informatičko-komunikacijsku eru i vladavinu medija - globalnu medijakratiju. Postindustrijska privreda je obeležena ogromnim brojem radnika u uslužnim delatnostima. Istovremeno se pojavljuju na globalnom tržištu i kao potrošači. U konkurentnoj privredi proizvodi su namenjeni svetskom tržištu. Savremene države su konkurentne. Ne samo komparativnim, nego i konkurentskim prednostima diktiraju kriterijume nadmetanja. U tipologiji država ističu se: trgovačke, vojnopolitičke, korporativne, za razliku od liberalnih; jake, za razliku od slabih i kasno razvijenih nacionalnih država. SAD od 60-ih godina XX veka obeležava trend smanjivanja značaja nacija i država, a jačanje multikulturnog društva (sve je više podeljena vlast, predvođena političkom klasom čiji su interesi nacionalni i internacionalni). U postmodernoj budućnosti Amerika može biti uzor svetu u procesu preoblikovanja. Na mapi makroorganizacija 90-ih godina XX veka, SAD je vodeća sila u oblasti kulture, bezbednosti, ekonomije... SAD je pokretač promena sveta u njegovom preuređenju Mediji su pretvorili SAD u multikulturni auditorijum; multinacionalne firme (preduzeća) - u svetskog potrošača... Šta je ostalo od nacionalne države u liku SAD? Da li je moguća obnova SAD kao nacionalne države? Da, ukoliko bi se ostvarile prednosti u oblasti kulture, bezbednosti, privredi, tipične za nacionalnu državu. Od modernog ka postmodernom društvu - prirodno je kretanje čiji bi bio delikatan izazov povratak idealu modela nacionalne države. Opredeljenje za nacionalnu ekonomsku politiku suočilo bi se s neprimerenim institucijama: federalna republika i razdvojena vlast; liberalizam i preduzetništvo su ideje kojima je preuska politika nacionalne države, a c druge strane, bila bi onemogućena koherentnost i konstruktivnost nacionalne politike; koncept bezbednosti nacionalne države, koji je odgovarao velikom neprijatelju iz hladnoratovskog perioda, neprimeren je opasnosti nevidljivog protivnika na planetarnom prostoru - kakav je terorizam, koji provocira izazov globalnog rata. Države koje očekuju zaštitu protivile bi se promeni strateškog kursa bezbednosti SAD. Kultura SAD predstavlja najveći potencijal u izgradnji interkulturnog društva. Liberalizam zahteva obrazovane građane, kakvi su bili u vreme rođenja i razvoja SAD kao moderne zemlje. To je bila snaga koja je učinila da zemlja ne samo sledi istoriju XX veka, nego i da je stvara. Ne sila, ili ne samo sila, nego i znanje je vodilo putem od američke revolucije do pobede u najvećem ratu u ljudskoj istoriji. Od nacionalne države, nacionalne kulture, nacionalne privrede, SAD je postao lider u tranzicijskom poduhvatu ka multicivilizacijskom svetu, globalizaciji i postmodernoj budućnosti!

5.6. POSTHLADNORATOVSKI PERIOD - pobeda liberalne demokratije - kraj istorije Najveća intelektualna debata povela se o utopiji Frensisa Fukujame o kraju istorije i

198

vladavini liberalne demokratije, s podsećanjem na metamorfoze ideje iz prošlosti, od Hegela i drugih idealista. Preuređenje sveta je pompezno najavljivano kao novi svetski poredak pod zastavom pobedničkog Zapada ka modelu univerzalne civilizacije. Treći milenijum i XXI vek brzo su stigli, toliko brzo da su preduhitrili i futuriste i prognozere, iznenađene minulim događajima. Scenaristi budućnosti polaze od konstatacija o nikad većoj međuzavisnosti sveta, ni većoj teskobi na Planeti i većem „ubrzanju“ života. Projektivne varijacije ne upućuju na odgonetanje raskoraka između naučnog i tehnološkog razvoja i kvaliteta života ljudi. Naprotiv, pored optimističkih vizija, broj globalnih opasnosti se uvećava, bez svesti o brzom razrešenju gorućih problema na planeti. Ralf Darendorf, intelektualna zvezda smatrana za gurua koji je stupio na tron umesto Sartra, zaključio je da je Fukujamina ideja glupost i da je istorija tek počela. Semjuel Hantington, harvardski profesor, oglasio se prvo člankom 1993. godine, potom i knjigom o sukobu civilizacija (i kultura - za one koji diferenciraju ova dva pojma). Polemika je otkrila neslaganja, pohvale i pokude autoru, ali je stvarnost drži u žiži aktuelnosti. U sukobima na planeti prepoznaju se sudari civilizacija. Stara pitanja i novi izazovi zaokupljaju mislioce u potrazi za odgovorima o demokratiji, tržišnoj ekonomiji, ljudskim pravima, bezbednosti, identitetu, globalizaciji, tranziciji svetskog sistema, komunikacijsko-informatičkoj eri, „umreženom i civilnom društvu'... Zapad i zapadna civilizacija. Zapadna civilizacija je neadekvatan naziv za evroameričku civilizaciju. „Zapad“ obuhvata Evropu, Severnu Ameriku, kao i druge zemlje kojima su ovladali evropski doseljenici, u prvom redu Australiju i Novi Zeland. Tokom istorije odnos Evrope i Amerike se menjao. U XIX veku Amerika je bila suprotstavljena Evropi. Smatrala je Evropu posebnom, manje naprednom civilizacijom. Pretpostavlja se da je to i zbog ograničenih dodira s drugim civilizacijama. Stupanjem SAD na svetsku scenu, javio se osećaj šireg identiteta s Evropom. U XX veku Amerika nastupa kao vođa Zapada, koji obuhvata i Evropu. „Zapad“ poreklo nalazi u zapadnom hrišćanstvu. Civilizacijski, ne identifikuje se s narodom, geografskim prostorom, ni religijom. Istorijski, zapadna civilizacija je evropska civilizacija, rasprostranjena na širokom, interkontinentalnom prostoru. Širenje zapadne civilizacije je označeno i kao „pozapadnjačenje“, a ne kao „evroamerikanizacija“. U upotrebi je i termin evroatlantska civilizacija. U njene okvire neki ubrajaju i južnoamerički prostor. Novi odnosi među civilizacijama. Odnosi među civilizacijama posmatraju se po fazama. Identifikovane su tri faze. Od pojave prvih civilizacija, dodiri među njima su bili ograničeni, ili nisu ni postojali, ili su bili u znaku „susretanja“. Civilizacije su bile podvojene i vremenom i prostorom. Koliko je vremena proteklo od susreta na konjima do susreta brodovima? U međuvremenu su stare smenjivane novim civilizacijama, od kojih neke nisu ni znale za druge, niti su postojale u isto vreme, iako su bile pojave dugog trajanja. Osvajanja i razmena proizvoda, ideja, vrednosti... moćnih civilizacija Azije i Evrope, ispunili su novi period. Trgovinske, vojne i kulturne interakcije najsnažnije su bile unutar civilizacija, čiji su nosioci bile države u usponu. Moćne države, a u civilizacijskom smislu su označene kao ograničene civilizacije. A) Engleski svet - britanska imperija B) Američko vođstvo sveta, SAD - obećana zemlja C) Rusija/SSSR/Rusija - najprostranija na svetu A) Engleska - kolonijalni kolos

199

Engleska se od XVIII veka širila na vanevropskom prostoru. Stvorena je velika Britanska imperija. Bila je civilizacijski oblikovalac u imperijalnim okvirima na ogromnom prostoru: Indije, Kanade, Australije, Novog Zelanda, Egipta..., izgubivši u međuvremenu kolonijalni posed u Severnoj Americi, na kome su stvarane Sjedinjene Američke Države (SAD). Od XVIII veka do sredine XX veka Velika Britanija je smatrana prvom kolonijalnom silom sveta, a London njegovim središtem. Homogenost Australije i Novog Zelanda je nastala dominacijom belaca i iščezavanjem i brisanjem domorodačkog stanovništva. Očuvanjem ogromnog prostranstva od masovnog doseljavanja, održavan je visoki standard. Francuska je, posle Napoleona, izgubila primat osvajača sveta, ali je postala druga kolonijalna sila na svetu. B) Amerika - SAD, novi svet Amerika je želela da bude nešto novo; da bude nova u civilizacijskom smislu, po Džefersonu, oblikom i načelima. Mlada Amerika bila je okrenuta budućnosti, pod sloganom zemlja pripada živima. U vreme krize 1929. godine, okrenula se u prošlost, u retrospektivnu melanholiju Civilizacijska orijentacija bila je u duhu slobode pojedinca i nacije, kao osnove jedinstvene političke i kulturne tradicije, a preduzetništva u ekonomiji. Pratile su je i negativne posledice divljeg individualizma i izolacionizma. Istorija SAD je istorija ostvarenih prilika. Iz etape u etapu. Od Kolumbovog otkrića, trajala je trka za Amerikom. Nezavisnost je postignuta oslobođenjem od engleske kolonijalne vlasti. U danima pobede, osmišljeni su temelji američke nezavisnosti. Deklaracija o nezavisnosti, proglašena 4. jula 1776. godine i dugo pripremani ustav iz 1787. godine označili su rođenje samosvesti mlade Amerike, Poljopriveda i pomorstvo su njeni prvi veliki uzleti. Geografska ekspanzija je bila prvi oblik američkog rasta, koji diktira druge oblike, ekonomski..., civilizacijski rast. Slično kao i u slučaju Rusije, Brazila..., Amerika se širila i proširila s Atlantika na Pacifik bez ispaljenog metka. Osvajanje Divljeg zapada, uporedo s naseljavanjem i potiskivanjem Indijanaca, pretvorilo se u stvaranje država, 49 Aljaska i 50 Havaji, kao „ćelija“ Unije. Materijalni uspon je bio rezultat kredita, kapitalizma, a duhovni je produkovan protestantizmom u drugoj i ključnoj etapi razvoja. Protestanti su se uspešno suočili s izazovima životne situacije ljudi rasutih u prostoru. U osnovi, dominirala su dela, individualna teologija i suverenost ličnosti. Amerika je upijala sve što je dolazilo iz sveta i vešto upravljala sve uspešnijom industrijalizacijom i urbanizacijom. Civilizacijski temelji su stvarani kroz tri etape: u prvoj, na obalama Atlantika; u drugoj od Atlantika do Pacifika, i u trećoj - vertikalno, industrijalizacijom. Bogatstvo je olakšavalo asimilaciju. Anglosaksonski duh je prožeo američko jedinstvo. Primat engleskog jezika, kulturna kohezija i američki način života civilizacijska su obeležja države koja je za najkraće istorijsko vreme dospela na svetski tron. SAD su preuzele primat od Evrope posle Drugog svetskog rata. U pogledu ekonomske, političke, naučne, vojne..., medijske, kulturne moći, SAD su na planetarnom vrhuncu. Ali moć, ne samo da pruža mogućnost za dirigovanje, nego i obavezuje. Kuda ide multicivilizacijski svet, sa svojim predvodnikom? Latinska (Južna) Amerika se označava i kao drugi novi svet. To je druga američka kulturna celina, u senci Amerike - SAD i Kanade. U civilizacijskom središtu je njen osobeni humanizam, problemi, ali i dostignuća. Drevno civilizacijsko nasleđe, čudesne odlike i tajne prirode, prostor koji opija ljude, dramatičan i nepregledan raspon društvenih promena, književni dometi... vodeće države: Brazil, Argentina..., strasti, privlačne ali bolne, kao „kontinenta tuge“, tradicije - od indijanske, preko španske, portugalske, italijanske...; mnoštvo autohtonosti je u spletu latinoameričkog sveta.

200

C) Rusija (Druga Evropa) /SSSR/ Rusija... Velika poglavlja (periodi) duge istorije Rusije. Ogromno prostranstvo na istoku Evrope i zapadu Azije je prva odlika Rusije. Potekla je iz kolevke Slovena, predaka Rusa, u oblasti Karpata i Male Poljske (zemlja s najvećim procentom slovenskog stanovništva). Seobe Slovena su trajale od početka nove ere do VII veka. O Rusiji se govori od vremena Kijevske Rusije (IX-XIII veka). Mešanje naroda evropskog i azijskog porekla, prijem hrišćanstva, i to pravoslavlja, trgovina od Baltika do Crnog mora, kao i dalje do Vizantije, pa i do Bliskog i Dalekog istoka, sveukupni razvoj, uz poseban uspon gradova, od Novgoroda na severu do Kijeva na jugu, karakterišu prvo veliko poglavlje ruske istorije. Trgovački put stare Rusije imao je poseban značaj zbog moći Vizantije i odsecanja Zapadnog Sredozemlja islamskim osvajanjima. Ruski gradovi su bili isti kao i gradovi Evrope. Kijev na Dnjepru je dominirao južnim delom Rusije, s oko 60 kneževina. Jezik je bio crkvenoslovenski, na koji su sveti Ćirilo i sveti Metodije preveli Sveto pismo između 853. i 862. godine. Pomorski put je, od 1204. godine, kada su krstaši osvojili Konstantinopolj, bacio u senku ruski transcivilizaijski kopneni put. Kijevska Rusija se potom našla na udaru brojnih napadača. Stanovništvo se selilo na severoistok. Mešanjem Slovena i Finaca mongolske rase nastaje prvi sloj stanovništva poreklo Velikih Rusa. Pad Kijevske Rusije je usledio posle pustošenja Kijeva od strane Mongola, odnosno Tatara, kako ih Rusi nazivaju. Tu je stvorena mongolska država - Kanat Zlatne horde, s glavnim gradom Sarajem na Volgi. Mongolskim putem su prolazili sve do 1340. godine i mletački i đenovljanski trgovci za Kinu i Indiju. Druga Rusija se označava i kao Rusija šuma, koja je predstavljala put do Velike Rusije. Azijski osvajač, prodrvši na konjima, bio je konačno prinuđen puščanim prahom da se povuče. Zaštićena šumama, Moskva je u XIV veku izmicala najezdama. Počecima stvaranja moskovske države je upravljao Danijel, sin Aleksandra Nevskog, kneza Velikog Novgoroda. U uslovima feudalne rascepkanosti, kmetstva, međusobnih borbi i siromaštva, začeta je Moskovska kneževina. U procesu emancipacije, moskovski vođa je zauzeo mesto kana Zlatne Horde. Krimski Tatari, podržani od Osmanlija, zadržali su se još nekoliko vekova. Mongoli su kao pripadnici moćne civilizacije bili u početku uzor moskovskim kneževinama. Pobeda Moskve je ostvarena u vreme vladavine Ivana Trećeg (1462-1505). Nakon stupanja na presto, oženio se Sofijom, naslednicom Paleologa, poslednjih vizantijskih careva. Moskva je, posle pada Konstantinopolja, 1453. godine, imala priliku da postane Treći Rim i spasi svet. U Moskvu su dolazili italijanski umetnici. Tada je Kremlj poprimio svoj autohtoni oblik. U toku daljeg širenja Rusije, osvojen je Novgorod, nazivan i kao Gospodin Veliki Novgorod. Ivan Veliki (1462-1505) je u najvećem obimu okupio ruske zemlje. Pod njegovim vođstvom moskovski ratnici prelaze Ural i stupaju u Sibir. Ivan Grozni (1530-1584) je ovladao celim prostorom u zahvatu velike reke Volge, od njenog izvora do ušća u Kaspijsko more. Moskovska kneževina se uzdizala i kao moćna vojna sila. Petar Veliki (1672-1725) je legendarni tvorac ruske moći, pobednik nad Šveđanima i Turcima, reformator i utemeljitelj Petrograda (Sankt Petersburg, kasnije Lenjingrad) 1703. godine. Bila je to Rusija u usponu, koja se sve više okretala Evropi. Od početka novovekovnog doba odvijao se proces evropeizacije, s usponima i padovima, kao i u trećem milenijumu. Industrijalizacija je najavila velike mogućnosti. Istovremeno se budi ruska samosvest, s uspesima u umetnosti, posebno u književnosti (Puškin, Ljermontov, Gogolj, Turgenjev, Dostojevski, Tolstoj, Čehov...). Promena je nagoveštena kada su se ruski revolucionari, nadahnuti marksizmom, suprotstavljali slavjanofilskim tradicionalistima.

201

Iz toga su proistekle dalekosežne implikacije, oličene u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine, nakon one iz 1905. godine. Engleska je dosegla vrhunac industrijske revolucije u vreme kad je bila objavljena prva sveska Marksovog Kapitala, 1867. godine. Marks je odbacio i teoretsku mogućnost revolucije u Rusiji zbog odsustva industrijskog proletarijata. Lenjin, njegov učenik, uočio je mogućnost društvene revolucije (seljaštvo 80%, radništvo 5%) u analizi protivrečnosti carske Rusije (imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma). Komunistička partija, boljševici (na ruskom: oni koji su u većini), nastala posle Ruske socijaldemokratske stranke, bila je osnovna revolucionarna snaga. Lenjin je primenio diktaturu partije (avangarde), demokratski centralizam i programski orijentisao industrijalizaciju u prvoj zemlji socijalizma. Umesto modela svetske revolucije, u duhu marksističkog slogana „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“, promena se dogodila u „okeanu seljaštva na istoku“. Ideologija rođena na Zapadu, eksplodirala je na Istoku. Lenjin je, u potrazi za revolucionisanjem masa, rezonovao: kada se carizam održavao vekovima sa 130.000 plemića, revolucionarni preobražaj SSSR-a će biti moguć sa 130.000 odanih pristalica. Posle Lenjina, Staljin je produžio vladavinu kao crveni (komunistički) diktator SSSR-a. Zastrašujuće su posledice staljinizma. Dvadesetak miliona ljudi, mahom seljaka, našlo je smrt u provođenju staljinističkih mera. Pobedom u Drugom svetskom ratu, SSSR je izbio na političku scenu kao druga sila sveta, odmah iza SAD. U hladnoratovskom periodu, bio je temelj Varšavskog pakta sve do poslednje decenije minulog veka. Nadmetanje s drugom super silom sveta, SAD-om, dovelo je do unutrašnjeg pada Sovjetske komunističke (ideološke) imperije. Ideološki, sovjetska imitacija građanske civilizacije nije uspela. Nova etapa, s Putinom na vladajućem tronu, posle Jeljcina, predstavlja povratak Rusije među upravljače multicivilizacijskog sveta i otvara nove mogućnosti demokratskih promena.

5.6.1. Susreti i sukobi civilizacija Trijumf Zapada, paradoksalna euforija mira. Svet posthladnoratovskog razdoblja je multicivilizacijski svet. Politika i odnosi država oblikovani su njihovim kulturama, srodnostima i razlikama. Države pripadaju različitim civilizacijama. Od nastanka nacionalnih država, one su nosioci (subjekti) međunarodnih odnosa. Države su „osnovne ćelije“ svetskog sistema (međunarodne zajednice, „globalnog sela“, novog svetskog poretka...). Broj država se povećava, a njihovi predstavnici su zastupljeni u međunarodnim organizacijama. Najviša je OUN, kao i specijalizovane STO, MMF, Svetska banka... SAD je prva sila sveta, megasila, jedina supersila posle kraja SSSR-a. Odnosi među državama su opterećeni nasleđem sukoba. Svet je orijentisan prema „zapadnom modelu“. Zapad i ostatak sveta - nova terminologija izrazila je novi odnos. Nakon okončanja hladnog rata, pobede liberalizma nad komunizmom, euforično je slavljen trijumf Zapada. Proglašena je duga era mira. „Kraj istorije“ opisan je u istoimenoj utopiji Frensisa Fukujame, koji je postao predmet jedne od najvećih javnih debata. Era mira je počela paradoksalno ratom u Zalivu. Semjuel Hantington je upozorio na opasnost od sukoba civilizacija. Rat na eks-jugoslovenskom prostoru vođen je zbog „neodgovarajuće granice“! Sukobljeni su pripadali različitim civilizacijama na prostoru tradicionalnih nemira. Posle kraha ideologije koja ih je držala u zajedničkoj državi, posegnuli su za korenima identiteta. Samoidentifikacija u formi etničko-verskog razgraničenja u neintegrisanom multikulturnom društvu eksplodirala je u građanskom ratu, s udelom spoljnih činilaca različite civilizacijske pripadnosti.

202

Vreme je potvrdilo Hantingtonovu tezu, u jednoj od (kasnije) najprevođenijih knjiga, i donelo nove izazove. Nil Ferguson je analizirao Hantingtonov model i plodotvornu primenu na događaje do 2006. a onda zaključio: kolaps, ne sudar civilizacija! Lokalna krizna i ratna žarišta imaju za uzroke sporove država i grupa unutar njihovih problematičnih granica. Sukobljeni pripadaju različitim, ali i istim civilizacijama. Sukobi mogu da eskaliraju na različite načine i do širih razmera. Odnosi moći u svetu su takvi da se sukobi mogu kontrolisati. Veća je verovatnoća, po Hantingtonu, da u budućnosti dođe do sudara civilizacija, nego da se obnove ratovi između država poput onih iz prošlosti, kakvi su bili u XX veku. Zašto? Sporovi su plod razlika među civilizacijama. Najmoćnija je zapadna, evroatlantska civilizacija. Smatra se da svetom upravlja SAD, kao „najmoćnija imperija“. Procene govore da njihova moć opada, da će taj period potrajati po meri procesa i da se moć seli na Istok, na kome su civilizacije unutar najmnogoljudnijih i najprostranijih država u usponu: Kina, Indija, Rusija... Globalna politika je prvi put u istoriji multicivilizacijska. U najdužim periodima dodiri između civilizacija bili su krhki, ili nepostojeći, ili ratnički, ili s prekidima. Države-nacije zapadne civilizacije (Britanija, Francuska, Španija, Nemačka, SAD...) konstituisale su multipolarni međunarodni sistem, širile se, osvajale, kolonijalizovale veliki interkontinentalni deo, međusobno sarađivale i sukobljavale se do svetskih razmera u XX veku. U vreme hladnog rata globalna politika je bila bipolarna, a svet podeljen u dva bloka i treći - nesvrstani deo. Padom komunizma, krahom sovjetske imperije iznutra, okončan je hladnoratovski period. Umesto ideoloških, glavne razlike među ljudima su postale kulturološke. Umesto reči nacija, upotrebljava se imenica kultura. Svet je u preuređenju, unutar i izvan država i regiona, u planetarnim okvirima. Trijumf Zapada je rezultirao utopijom o pozapadnjačenju sveta.

5.6.2. Univerzalna civilizacija? Ideja o univerzalnoj civilizaciji je proizvod Zapada. Svet je postao jedan, većina ljudi na planeti ima isti osećaj za ispravno i pogrešno. Bez obzira na raznovrsnost kultura, postoji ono što je zajedničko „svima na planeti“ („našoj civilizaciji“). Civilizacija se poima kao suprotnost varvarstvu, s razvojem od pronalaska pisma tokom milenijuma i vekova. Na čemu se temelje argumenti za univerzalnu civilizaciju? Pobeda liberalne demokratije, koja se širi svetom, kao trijumf Zapada (utopija o kraju istorije stvarane sukobima); zajedničke vrednosti koje ljudi na planeti razmenjuju komunikacijom, susretima, tokom putovanja, migracija... saradnje (umesto sukoba!)...; proglašavanje engleskog za svetski jezik; „projekti“ o svetskoj vladi, svetskom novcu, svetskoj vojsci, svetskoj religiji...; ubrzanje života, teskoba na planeti, međuzavisnost i povezanost sveta kao nikada ranije...; globalno komuniciranje, globalni mediji..., globalna ekonomija, globalno tržište, kapitalizam kao svetski civilizacijski sistem, novi svetski poredak, globalna bezbednost..., nauka, tehnologija..., do kulture sveta... Kako se obrazlažu i osporavaju ovi navodi? Vrednosti i dostignuća vodećih u XXI veku shvataju se u zapadnoj civilizaciji visokim dosegom koje ljudi prihvataju, ili bi to trebalo da čine, spontano kao zajedničko dobro. Skup najuspešnijih, najbogatijih i najobrazovanijih ljudi sveta održava se svake godine u Davosu, u Švajcarskoj, na kome se raspravlja kako dalje ka boljoj budućnosti. Hantington to naziva kulturom Davosa. Da li je to uistinu kultura sveta, ili je to elita udaljena od svetskog stanovništva? Kultura

203

sveta, kakvu podrazumevaju Lečner i Boli? Najviše što kritičari univerzalne civilizacije kao idealističkog projekta dopuštaju to su tendencije ka takvoj zamisli, koje ukazuju na jednu od orijentacija u planetarnom spektru razlika, raznolikosti, različitosti, koje tvore bogatstvo svetske kulturne baštine. Širenje zapadne (evroatlantske) kulture, zapadnog modela, pogotovo potrošačkog obrasca, ne rezultira stvaranjem univerzalne kulture. Zapadna dobra ne nailaze na plodno tlo u ostatku sveta, da bi se rasprostiranje označilo planetarnim procesom stvaranja univerzalne civilizacije. Globalne komunikacije manifestuju zapadnu moć na planetarnom prostoru, izazivajući odbojnost novom kulturnom imperijalizmu i konvergenciju u vrednovanjima i verovanjima. Jezik i religija, kao elementi kulture, ne ukazuju na „pozapadnjačenje ostatka sveta“. Jezik kao sredstvo komunikacije, nije istovremeno izvor identiteta. Globalno uskrsnuće religije krajem XX veka, posebno u praznini koju su za sobom ostavile krahirale ideologije, istovremeno je pojačalo razlike među religijama i udaljilo od ideje o svetskoj religiji. Globalni religiozni revivalvizam i povratak sakralnom je reakcija na zapadnu percepciju sveta kao jednog mesta. Osobita posledica globalizacije „odozgo“ u umetnosti je pogubna homogenizacija, unificiranje... Zapadna civilizacija se smatra produktom modernizacije (opismenjavanje, obrazovanje, urbanizacija, industrijalizacija...), koju je Zapad od XVIII veka podario svetu. Tradicionalne kulture su se tako preobraćale u moderne kulture do komunikacionoinformatičke ere. To ne znači da je svet postao homogena celina, niti su razlike prepreka, već se, u duhu interkulturalizma, poimaju kao bogatstvo. Širenje Zapada doživljavano je kao ekspanzija. Modernizacija je prihvatana ili odbacivana, kao i pozapadnjačenje, ili i jedno i drugo u različitim razmerama i odnosima, proizvodeći „pocepane zemlje“ (vrh za moderno, ostatak za izvorno). Uspon modernizacije, s posledicom otuđenja, pojačavao je odbojnost prema pozapadnjačenju Zapadni recept za uspeh nije prihvatan kao uzlet u univerzalnu civilizaciju, nego kao obmanjujuća formula za dominaciju Moć Zapada nije negirana, već je realno procenjena. Dominacija Zapada nije sporna. Izražava se u ključnim kategorijama. Istovremeno, nije sporno ni da je to civilizacija u opadanju. Predviđa se da će primat u ne tako dalekoj budućnosti pripasti azijskim civilizacijama, koje su u najvećem usponu. Koncept univerzalne civilizacije Pola Rikera, proistekao je iz potkrepljenja Morenovog shvatanja (Edgar Moren, Duh vremena). Pošao je od problema opisivanja univerzalne svetske civilizacije, a ne od pitanja da li uopšte ona postoji. Kritikovao je uverenje da je tehnika njegova osnovna činjenica, a ne naučni duh, koji daje univerzalni karakter civilizaciji. Šta se previđa u jednostranim tumačenjima univerzalne civilizacije, ne samo povodom razmišljanja o Evropi? Ežen Jonesko je patetično uzviknuo da više nema jedne Evrope, jer nema jednog jezika, kao što je to nekad bio latinski. Engleski jezik nije univerzalni jezik (niti ga upotrebljava najveći broj ljudi na planeti)! Optimistička opcija o supremaciji Evrope i mogućnosti njenog ponovnog preuzimanja vodeće uloge u svetu u inventaru Armina Krebsa polazi od citiranja geopolitičara koji Evropu (ne Ameriku!) određuju jezgrom, centrom i središtem sveta. Evropska dominacija u XIX i početkom XX veka proističe, po Haberleu i Pihtu, iz kulturne tradicije. Ovladavanje prostorom beleži istorija, ali automatski ne pretvara pobede i vladavine u vrednosti koje obogaćuju kulture i civilizacije. Kulturni kompleks je u osnovi civilizacijske opcije, ne može se svoditi niti izraziti

204

univerzalizmom jer ga suštinskim čine razlike jednog od drugog. Koliko ih je nastalo iz susreta Zapada s različitim svetovima na planeti u različitim istorijskim periodima? Vreme u kome je Evropa nazvana centrom sveta i evropskom ekumenom ocrtalo je krug od helenskog do savremenog doba. Ekumen je u antičkom vremenu predstavljao naseljene prostore poznatog sveta. U okviru stoičkog učenja, svetska država je obuhvatala ne samo Grke nego i varvare, polazeći od izvornog shvatanja o jednakosti ljudi. Zigmund Bauman na tragu nasleđenih ideja ističe izraz evropski ekumen, kako bi potencirao prostor polistrukturnih društava i analizirao kulture i civilizacije u evropskim okvirima. Zaključak je jednostavan. Reč je o civilizacijskom kompleksu nastalom sintezom bogatog nasleđa. U kompleksu su istaknuti prostorni kontinuum i temelji zajedničkih vrednosti. Kompleks se slikovito poima kao tepih čiju osnovu čine nacije, potku regioni. Šta određuje evropski identitet? Šta je evropsko u kompleksu kulture na evropskom kontinentu? Prva karakteristika kulture „kontinenta upitnog življenja“, kako Evropu simbolizuje Žan Mari Domenak, jeste njeno neprekidno propitivanje sveta. Od grčkih tragedija, koje su u osnovi evropske kulture, upitnost je nezaustavljiv proces. Edgar Moren je proces oplemenjivanja evropske kulture raznovrsnostima, suprotstavljenostima, takmičenjima... označio dijalogikom, kao središtem razvojnog evropskog kulturnog identiteta. U tome je Kirsti Simonsuri video tragičnost i pesimistički ocenio složeno evropejstvo teško ostvarljivim zbog individualnosti evropskih nacija. Hoze Ortega i Gaset je video ostvarenje evropskog društva u istorijskoj dimenziji života na zajedničkom evropskom društvenom prostoru i označio ga konvivencijom. Politika ujedinjenja Evrope je osmislila povezivanje unutar Evrope i formulisala trajne oblike zajedničkog delovanja u dokumentu Evropske zajednice, naslovljenim „Evropski identitet“. Koegzistiranje i interakcija nacionalnih identiteta su rezultirali trijumfalno uzletom Evropske unije (EU), kao simbolom i organizacionim oblikom evropskog identiteta. Procese promena odnosa, ne samo na evropskom kontinentu, prate pre i više krize i sukobi, nego harmonija i ravnoteža. Evropa je izronila iz krvi poslednjeg građanskog rata na njenom tradicionalno nemirnom jugoistočnom, balkanskom prostoru. Kontroverze zrače iznutra i dolaze spolja. Svetska konkurencija pojačava unutarevropsku solidarnost. Kultura odgovara suprotno ekonomiji i sili. Ratovi između Nemačke i Francuske kao i između Britanije i Francuske, u ne tako davnoj evropskoj prošlosti, ukazuju kako je uvažavanje velikana kulture bilo suprotno ponašanju nosiocima sudara iz zaraćenih zemalja. Od vrha diplomatija, ma kako maštovitih i inventivnih, nemoguće je „odozgo“ kreirati evropski identitet bez identiteta Evropljana. Svest, misli, osećanja, verovanja, način života..., to čini temelj identiteta pod zajedničkim evropskim krovom. Globalna vizija. Kreatori Zapada polaze od civilizacije kojoj pripadaju tako da je određuju kao svojevrsnu. Zapadna (evroatlantska) civilizacija se razlikuje od svih drugih. Njena moć je obnovljiva. Strateški koncept je u oblikovanju U središtu komparativne analize realnosti su ekonomija, demografija, nauka i tehnologija. Niko kao Zapad nije ostvario uticaj na svet u vekovima najvećeg uspona Evrope i SAD. Raspolaže najvećim bogatstvom, a za niže stope razvoja od drugih ima više solucija. Za nadoknadu demografskog priraštaja preferirana je imigracija, s orijentacijom na sposobne useljenike i raspoložive za integrisanje u zapadnu (američku) kulturu. Sa svetom civilizacija u usponu osmišljava se globalno partnerstvo, tako da se

205

razmenom vrednosti promeni neoimperijalističko i hegemonističko podozrenje „ostatka sveta“ u nastup Zapada s pozicija moći. Ideja multipolarnog sveta je na zastavi inoviranog nastupa („meke moći“) Zapada. Suština problema zapadne civilizacije je unutrašnje prirode. Na američkom tlu su navedeni prioriteti rešavanja: • „kulturno samoubistvo“ (hiperprodukcijom, karnevalizacijom i trivijalizacijom kulture); • antisocijalno ponašanje (kriminal, droga, nasilje...); • raspadanje porodice i njeno negiranje, s impliciranim reperkusijama; • opadanje posvećenosti učenju i intelektualnim aktivnostima... Američki nacionalni identitet, istorijski uzev, kulturno je određen (kolevka Evropa). Utemeljene vrednosti su sloboda, demokratija, individualizam, jednakost, ustavnost, privatno vlasništvo, preduzetništvo, tržišna ekonomija, ljudska prava, multikulturalizam... Demokratizacija širom planete podstiče sličnosti, a razlikama obogaćuje multicivilizacijski svet, na putu ka globalnoj kulturi i univerzalnoj civilizaciji? Strateška intelektualna orijentacija. Savremeni svet je svet civilizacija. Zapadna civilizacija sebe smatra jedinstvenom. Hantigton navodi dve osnove: vrednosti i institucije. Vrednosti, potekle iz Evrope, iz starogrčkog izvora, su bliske, slične ili istovetne s izvornim vrednostima država koje reprezentuju drevne civilizacije višemilenijumskog trajanja. Institucionalizacija sveta posle Drugog svetskog rata oblikovana je u duhu zapadnog pogleda na svet. Ideja da svaka važnija civilizacija preko reprezentativne zemlje ima predstavnika u Savetu bezbednosti, ili u budućoj svetskoj vladi, na putu je ostvarenja. Strateška orijentacija zapadne civilizacije je težiti sličnostima i pretvarati razlike u prednosti. Smisao načina ponašanja obeležen je pravilom uzdržavanja od mešanja u sukobe civilizacija i zajedničkim posredovanjem putem pregovora u traganju za rešenjima. Američki i evropski san. Američki san je od 60-ih godina XX veka bio privlačan ideal u svetu. Tada je srednja klasa SAD bila najsnažnija u svetu. Sada je SAD među industrijskim zemljama na 24 mestu. Velike su razlike između malog broja bogataša i sve većeg broja zaposlenih siromaha. Promena će biti teža nego nekadašnji uspon. Evropski san je u procesu utemeljenja. Džeremi Rifkin ga predlaže kao model za globalizovani XXI vek. Cilj je privlačan za sve: kvalitet života. Evropski san je orijentisan ka globalnoj svesti. Ideal je preokret većine koja radi da bi živela, u većinu koja bi živela da bi radila! Model je testiran na istraživanju javnog mnjenja, koje je opredeljeno za socijalna, svojinska, ljudska prava..., očuvanje zdrave prirodne sredine...; veruje više u diplomatiju no u vojnu intervenciju, poziva na odgovornost, zaštitu slobode, rada, tržišta... i mogućnosti razvoja kulture. Kulturni identitet i međucivilizacijski odnosi. Okončanje hladnoratovskog perioda reaktuelizovalo je pitanje identiteta. Zaoštrila se kriza identiteta. Više nije moglo da se pita: „Na kojoj ste strani?“. Ko je predvideo način ishoda nadmetanja Istoka i Zapada? Preovladalo je u trenu šokantno osećanje kraja starog i početka novog. Kraj istorije, lansirana je stara teza u novom dobu, rasplamsala se interkontinentalna debata, iako su i svakodnevni proroci, a ne samo učenjaci, znali da istorija nema početka ni kraja!

206

Ljudi su se iznova pitali spontano: „Ko smo?“; „Kuda idemo?“; „Gde pripadamo?“. U velikom broju zemalja dominiralo je pitanje o nacionalnom identitetu. Pripadnici različitih civilizacija u sve većim populacionim kretanjima, imigracijama, mešavinama, preispitivali su pripadnost i tužili se na mitove i zablude. Spontano se posezalo za izvorima i dubljim korenima identiteta iz civilizacijskih riznica. Jezik, religija, poreklo, vrednosti, institucije..., ekonomije, kulture, odredili su smer prestrojavanja i pregrupisavanja. U sve neizvesnijem svetu tragalo se za identitetom. Kriza je eksplodirala u sukobe na prostorima krvavih pokušaja (samo)identifikacija. Planeta se pretvorila u uzavreli kotao međucivilizacijskih razrešenja na nivou grupa (nacija, većina, manjina...) unutar država neintegrisanih vrednosti i hijerarhijski pomešanih kultura. Pogled na mapu sukoba koji je potresao i razdelio i porodice ukazuje na „savremene varijacije varvarizma“ i besmisleno stradanje s višestrukim dugoročnim posledicama i savršenijim metodama samozatiranja i zločina. Požuda ispravljanja istorijskih nepravdi je u ime budućnosti iracionalno skliznula u prošlost. Ponovo se ukazalo lice ne tako davno potisnute izreke u društveni zaborav. Istorija nije riznica samo ide-ala i pravde, niti neukrotivo plovna reka nasilja i zločina. Određenje identiteta je mnogostruko i kompleksno, ali i protivrečno, počev od porodičnog, nacionalnog, političkog, institucionalnog, profesionalnog, teritorijalnog, verskog, obrazovnog..., do kulturnog. Kulturna identifikacija u savremenom svetu obuhvata različite dimenzije identiteta i na različite načine se manifestuje u spektru motiva, osećanja, interesa, potreba, pobuda..., ali uvek u odnosu na drugog i drugo. Ljude i narode je zbližavala slična kultura. Svrstavanja diktirana ideologijom i odnosima dveju supersila bila su zamenjena grupisanjima po srodnosti kultura. Kulture su određivale granice u posthladnoratovskom vremenu. Kulture su postale granice. Blokovi hladnog rata bili su zamenjeni kulturnim zajednicama, s verskim, etničkim i ukupnim - civilizacijskim karakteristikama. Udruživanja i razdruživanja, saradnja i sukobi, bili su generisani modernizacijom i razrešavani u novoj, globalnoj politici sveta u preuređenju, ne bez tragično crveno obojenih granica i novohijerarhizovanih struktura moći. Udeo država u preoblikovanju svetskog poretka bio je u skladu s politikom (anti)civilizacijskog identiteta. Svet u preuređenju. Svet viđen očima preuređivača svetskog poretka je svet civilizacija. Ne negira se haos. Prateće pojave globalnog prekomponovanja su realan izazov. Projektanti su obeležili velike prostore, po Bžežinskom - grozdove moći, velike regione... „Preklapanja graničnih područja“ su izvori milenijumskih nemira. Područje Baltika-Kavkaza-Crnog mora označeno je, po Nilu Fergusonu, kao „fatalni trougao“. Kako dati naziv Bliskom, Srednjem i Dalekom istoku kroz prizmu sukoba koji su se tamo odvijali od drevnih civilizacija do savremenog, multicivilizacijskog sveta? Moć se seli na Istok - konstatacija je zapadnih futurista. „Tajna prodora u srce Zemlje“ je reaktuelizovana verzija geopolitičke doktrine ratom u Avganistanu i razgraničenjima sfera uticaja na uzavrelom azijskom prostoru. Države su u nadmetanju, ne nalazeći izlaz iz multicivilizaciskog spleta: islam traga za državom - jezgrom civilizacije; kineska i indijska civilizacija tragaju za novim modalitetima odnosa; u igri je Japan, država - drevna civilizacija i moćna sila iz „sazvežđa Zapada“, kao i Rusija - predvodnica pravoslavno-slovenske civilizacije. Na nišanu SAD, predvodnice Zapada i sveta, su zemlje „osovine zla“, orijentisane na podršku globalnih terorista. Mapa kriznih žarišta i sukoba registruje reprodukciju ratova „iza leđa sveta duge ere mira“.

207

5.6.3. Evropski identitet Umetnost je jedan od izvora identiteta Evrope. Minsterova litografija iz 1588. godine, Cosmographia - Evropa kao kraljica, prikazala je Evropu u ljudskom liku, čiji su delovi evropske zemlje. Ostvarenje umetničkim darom simbolizuje identitet Evrope. Poruka Viktora Igoa, kao predsedavajućeg Evropskog mirovnog kongresa održanog 1849. godine u Parizu, predstavljala je dalekosežnu ideju Evrope i evroatlantske civilizacije: Doći će dan kada ćeš ti, Francusko, ti, Rusijo, ti, Italijo, ti, Englesko, ti, Nemačko, vi sve nacije kontinenta, bez gubljenja svojih različitih osobitosti i vaše slavne individualnosti, postati bliske i združiti se u evropsko bratstvo... Doći će dan kada će bombe i metke zameniti glasači, opšte pravo glasa naroda..., kada ćemo videti dve ogromne grupe Sjedinjene Američke Države i Sjedinjene Države Evrope kako se susreću, pružaju ruke jedna drugoj preko okeana... Postoji li evropski identitet? Ima više identiteta, oblikovanih i preoblikovanih tokom evropske istorije u dvomilenijumskom trajanju. Geografski, istorijski (projektni, proživljeni...), kulturni..., na različite načine su predstavljani i tumačeni. Interdisciplinarnim pristupom uočavaju se činioci (socio, ekonomski, politički, pravni, psihološki, komunikacijski, kulturni...) koji učestvuju u stvaranju evropskog identiteta. Diferencira se jezgro (središte) i periferija. U različitim periodima ideje i inicijative o Evropi prožimale su njen prostor, kao velikog poluostrva Azije. Evropa - mešavina civilizacija i kultura. Pojmovi kulture i civilizacije imaju dugu istoriju po poreklu reči iz latinskog jezika, i kao pojave sežu iz daleke prošlosti. Termini novog doba izražavaju kompleksan sadržaj ovih pojmova, koji spadaju u najopštije. Ima različitih shvatanja ne samo o evropskoj, nego i o drugim kulturama i civilizacijama, kao i o univerzalnoj civilizaciji i globalnoj kulturi. Suština razlika je: a) u gledištu o autohtonim i kompleksnim civilizacijama (kulturama), kako ističe Hoze Ortega i Gaset, i b) mišljenja Klod Levi Strosa da sve kulture (civilizacije) proizlaze iz mešanja, pozajmica, ukrštanja, uticaja... Brodel, ne samo povodom rasprave o Evropi, ukazuje na civilizacije kao na entitete, naglašavajući kao bitne elemente: prostor, društva, gospodarstva, mentalitete. Melvil Herskovic Evropu vidi kao supranacionalnu u liku civilizacijske zajednice, za koju argumente daje Andre Akun. Shvatanje Evrope kao civilizacijske zajednice bitno je za razumevanje evropskog kulturnog identiteta. Dominacija serije činilaca ne dovodi u pitanje njen razvoj jer je u prožimajućem uticaju i međuzavisnosti s drugim činiocima koji konstituišu i integrišu delove u celinu zajednice na evropskom prostoru. Nacionalne kulture se ne negiraju u tom procesu jer se afirmiše njihov identitet i različitosti u rađanju polikulture u evropskim okvirima. Edgar Moren je elaborirao tezu Marsela Mosa u identifikaciji civilizacije kao kulturnog kompleksa. Isprepletano dejstvo nasleđa i uticaja na evropskom prostoru identifikuje u procesu difuzija i očuvanja osobenosti kultura grčko-rimsko-jevrejsko-hrišćansko-vizantijskoindustrijski... splet. U civilizacijskom smislu, metodološki naznačeno, racionalizuje se humanističkonaučno-tehničko-tehnološki splet, posmatrano u milenijumskom rasponu od prvih starogrčkih obrisa do uspona evropske (evroatlantske) civilizacije kao najmoćnije u svetu. Sličnosti i razlike Evropljana. Šta zbližava (A), a šta udaljava (B) ljude koji žive na evropskom tlu? A)

208

• Zajedničko indoevropsko poreklo naroda; • zajedničko poreklo jezika, što posebno dolazi do izražaja u nauci, korišćenjem u izvornom obliku; • prostorna bliskost, komunikativnost i život u okvirima relativno malog kontinentalnog prostora (manjeg i od pojedinih država: Rusije, Kanade, SAD...); • zajednička religija (hrišćanstvo); • zajednička istorija; • zajednička kultura, kao suma umetničkog stvaralaštva i kao suma načina života. B) • Indoevropsko poreklo nije izraženo u svesti, jer je usledilo kao naknadna rekonstrukcija lingvista; • nije moguće sporazumevanje ljudi koji govore veliki broj različitih evropskih jezika; • prostor Evrope je doživljavan i kao ograničen, nedovoljan i neodgovarajući „životni prostor“, pa je bio uzrok najvećih ratova u istoriji sveta i požuda velikih sila i malih naroda koji su težili velikim državama, najpre od naziva!; • zajednička religija ne znači i zajedničku religijsku organizaciju (crkvu, odnosno konfesiju), pa su već prve jeresi bile uzrok verskih podela, sukoba i ratova... Uređenje Evropske zajednice polazi od osmišljenog koncepta, kriterijuma i pravila, zakona, regulativa, vrednosti, zajedničkih odlika i sličnosti do, kako kaže Habermas, jedinstva razlika. Kritičari su negirali Evropu kao društvo, socijalni entitet i zajedničku kulturu, iako je ona imala te odlike, samo u različitoj meri. Velikani duha su smatrali sebe Evropljanima, ne samo iz geografskih razloga, nego polazeći prvo od civilizacijske osnove: Niče, Špengler, Hajdeger, Sartr, Vitgenštajn, Bertrand Rasel, Aleksandar Kožev... Evropsko tržište je imalo mnogostruko delovanje i značenje, u prvom redu za ekonomsku i socijalnu integraciju, prodrevši, kako je to analizirao Jirgen Habermas, i u sferu kulture i preoblikujući način života. Indikatori evropske različitosti u odnosu na svet, po Olivijeu Todu, bili su: • veoma niska stopa smrtnosti dece; • veoma nizak natalitet; • veoma visok procenat pismenog stanovništva; • porast prosečne visine generacija; • u proseku prevelika uhranjenost stanovništva • striktna egzogamija kao opšte pravilo; • socijalno osigurana većina stanovništva; • visok procenat zaposlenja ženske populacije. Analiza tabelarnih prikaza razlika i sličnosti na uzorku između 1880. i 1980. godine 24 indikatora svrstanih u 7 grupa (ekonomski rast, zaposlenost, porodica i stanovništvo, obrazovanje, urbanizacija, država blagostanja i sindikalna organizovanost), ukazuje na trend većih sličnosti u odnosu na razlike među evropskim zemljama. To je bio pouzdani pokazatelj za izgradnju i proširenje Evropske zajednice, odnosno Evropske unije. Evropa - san o Velikom. De Golova vizija Evrope od Atlantika do Urala, posle Drugog svetskog rata mogla je da liči mnogima i na utopiju. Kako do pomirenja između ne tako davnih protivnika u najvećem ratu u ljudskoj istoriji? De Gol je imao viziju. Za njeno ostvarenje je trebalo probuditi snage. Ne samo vlade, nego i narode da iskreno poveruju u „nemoguće“. Projektovan je poduhvat; koncipiranje, planiranje i realizovanje su suptilno

209

koordinirani u spletu izazova. Ključno je bilo da različiti interesi nosilaca ostvarenja pronađu jedinstvo u zajedničkom dobru krucijalnog modela civilizacijskog preokreta od sukoba ka saradnji, na tlu najžešćih i najdužih ratova u evropskoj istoriji. Tako je začeto francuskonemačko jezgro evropskog zajedništva. Predstava o otadžbinskoj Evropi obišla je i uzbudila svet. Evropa - jedinstvo razlika. Koliko je bilo pokušaja od vremena teškog položaja Evrope posle Drugog svetskog rata? Tu su političke, privredne, kulturne inicijative..., osnivanje Komiteta za ujedinjenu Evropu, u Londonu 1947. godine; Maršalov plan 1948, potekao iz političkih, privrednih, socijalnih, kulturnih, vojnih motiva..., sve do ideje o zajedničkom tržištu. Evropsko udruženje za slobodnu trgovinu (Evropa sedmorice) otvorilo je put Evrope šestorice, Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, 1951. godine, a potom Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ) i Evropskoj uniji (EU). Evropa je jedinstvo razlika.

5.7. EVROPA - CIVILIZACIJSKA ZAJEDNICA? - od podela i sukoba ka ujedinjenju Ideja o Evropi. Ideja o Evropi je stara koliko i kulture i civilizacije na njenom tlu, čiji se prostor smatra njihovom kolevkom. Ima mnogo izvora, a malo odgovora na otvorena pitanja. Odakle naziv Evropa? Postoje dva tumačenja. Po jednom, reč Evropa potiče od semitskog Erib, što znači kraj u kome sunce ne zalazi, ili zapad. Po drugom, reč Evropa je grčkog porekla, u izvornom smislu bila je pridev sa značenjem mnogostruk ili mnogolik. Mitologija je jedan od izvora porekla i postanka Evrope. Ima više mitoloških verzija rađanja Evrope. Evo poznatog mita o nastanku Evrope. Evropa je bila ćerka tirskog kralja Agenora. Bila je lepotica. Zevs se zaljubio u Evropu. Da bi je osvojio, pretvorio se u prekrasnog bika. Pojavio se na obali mora, na kome se Evropa igrala s vršnjakinjama. Pošto joj se dopao Zevs, ona se popela na njegova leđa, pa su tako otplovili do Krita. Evropa je sa Zevsom rodila više sinova. Kasnije se udala za kritskog kralja. Po drugoj verziji, Evropa je ćerka Okeana i Tetide, a Azija i Afrika (Libija) su njene polusestre. Evropa je u antičkom vremenu najpre označena s one strane Peloponeza. Prvi pomen Evrope kao geografskog pojma je u himni Apolonu. Stari Grci su je videli kao zapad, u formi kaleidoskopa, nepregledne mešavine naroda, počev od polisa... Šta je moglo biti zajedničko u spektru razlika, počev od helenskog zavičaja do pogleda na Evropu kao celinu? Narodi indoevropskog porekla, jezik, mitologija, religija, istorija, socijalne bliskosti...! Sličnosti i razlike su prožimali procese koji su pulsirali tokom vekova, s obeležjima po periodima. U vreme neolita identifikovana su tri kulturna kruga: Dunavski, Sredozemni i Kompjenski, s osobenostima proizvodnje (poljoprivredne), trgovine, zanatstva, religije, seoba, rata i mira, uspona i padova ranih civilizacija na tlu evropskog kontinenta... Dvomilenijumski period evropske civilizacije je burna istorija od utemeljenja do svetskog trona.

5.8. CIVILIZACIJE I SVETSKI POREDAK Civilizacije su na prelazu milenijuma postale predmet svetske politike. Svet je od Mekluana označen „globalnim selom“. Umesto „svetski“ i „međunarodni“, u informatički diktiranoj upotrebi je „globalni“. Civilizacije u globalnoj politici u posthladnoratovskom

210

periodu pretpostavljaju pregrupisavanje, „prekomponovanje svetskog poretka“. Tokom hladnog rata postojale su dve supersile, SAD i SSSR, oko kojih se odvijalo grupisanje država. Države su mogle biti saveznice, članice blokova Zapada ili Istoka, sateliti, štićenice, neutralne i nesvrstane. Svetom je dominirala bipolarna struktura. Posle pada Istoka, Zapad je preuzeo vođstvo u stvaranju novog svetskog poretka jer se raspala hladnoratovska bipolarna struktura. Promene su se reflektovale i unutar zemalja koje su se našle na raskršću, kao i na svet. Tragalo se za novim strateškim pozicioniranjem i preuređenjima na planeti. Zabluda Zapada se ogledala u previđanju sopstvene iscrpljenosti tokom hladnog rata, u pogrešnom svođenju sveta na pobeđeni „istočni, k-munistički blok“ i potcenjivanju mogućnosti transformisanja i reformisanja država koje su identifikovale civilizacije, s revitalizujućim potencijalima. Civilizacijske promene. U nezavidnom položaju našle su se „pocepane, podeljene i usamljene zemlje“, kako ih je označio Hantington. Svet nikad nije bio u većoj međuzavisnosti, i opredeljenje zemalja u okviru pregrupisavanja je krenulo logikom orijentacije prema zemlji ili zemljama koje su identifikovale civilizacije u usponu. Umesto ideologija, kulture, u kojima je glavni element religija, postale su dominantni orijentiri. Sa stanovišta multicivilizacijskog sveta, govori se o odlikama zemalja koje se označavaju kao usamljene, podeljene i pocepane zemlje. Japanska civilizacija je identična s državom. Japan je usamljena zemlja jer nema druge koja deli vrednosti njegove kulture. Etiopija je usamljena zemlja jer joj nedostaje kulturno zajedništvo s drugim društvima. Kineska, pravoslavna i hindu civilizacije imaju glavnu ili dominantnu državu. Zapadna civilizacija je imala više važnih država, sada su to „ograničene civilizacije“ u liku Evrope (EU) i Amerike (SAD). Velika Britanija se označava „mostom“. U islamskom svetu ima više važnih država, ali nema glavne, što ne sprečava rivalstvo među najmoćnijima. Brazil se smatra prvom državom Latinske Amerike, ali ne i s neprikosnovenim autoritetom glavne države latinoameričke civilizacije. Nigerija je potencijalno najvažnija zemlja afričke civilizacije. Podeljene zemlje karakteriše suprotstavljenost grupa iz dve ili više civilizacija koje gravitiraju i vuku svaka svojoj. Pocepane zemlje odlikuju (pre)dominantne kulture po kojima pripadaju određenoj civilizaciji, a vođe žele da ih preorijentišu na druge civilizacije. Sporovi nastaju po pitanju koja je prava civilizacija i naročito u pogledu promene civilizacijske pripadnosti. Tokom istorije različita su iskustva pocepanih zemalja, posebno Rusije, Turske, Meksika, Australije... Rusija je prošla kroz četiri faze: 1. Period pre Petra Velikog; 2. vladavina Petra Velikog, kada se Rusija okrenula Evropi u čudesnom spoju modernizacije i despotizma; 3. Boljševici i njihovo iskustvo; 4. postsovjetski period - Rusija Jeljcina i Putina. Među zemljama koje su u potrazi za civilizacijskim identitetom je i Srbija 2006. godine Da bi se redefinisao civilizacijski identitet, potrebno je obezbediti bar tri preduslova: 1. promenu bi trebalo da nosi elita (politička i ekonomska); 2. javnost bi trebalo da bude upoznata s poduhvatom, smislom i načinom ostvarenja; 3. preorijentacija na novu civilizaciju trebalo bi da bude prihvaćena od njene glavne zemlje (i više važnih zemalja). Da li je moguća civilizacijska promena?

211

Proces je kompleksan, protivrečan, posebno u uslovima tranzicije, ali ostvariv. Budućnost civilizacija. Zapadni model je preporučen svetu kao univerzalni. Svet ga doživljava kao ekspanzionistički. Evo kako je Mahatma Gandi odgovorio zašto potkontinent ne bi prihvatio zapadni model, model svojih gospodara: „Ako je Britaniji bilo potrebno da otme pola sveta da bi bila tu gde jeste, koliko bi onda svetova bilo potrebno Indiji?“ Kulturne raznovrsnosti se opiru ujednačavanju i univerzalizmu ma od kuda dolazio. Svet ima budućnost u globalnoj interkulturalnosti. Univerzalizam produkuje imperijalizam, a relativizam represiju. Kulture drži moralnost. Interakcijom kultura može se učiniti plodotvornim traganje za onim što je zajedničko civilizacijama. Svet je multicivilizacijski. Kulturne raznovrsnosti su bogatstvo sveta civilizacija. Težiti sličnostima i negovati razlike kao prednosti civilizacija znači ići u susret njihovoj budućnosti. Modernizacija je materijalno obogatila civilizacije. Da li i njihove kulturne dimenzije? Odgovor je potvrdan, uz pojavu „haosa“! Upravljanje je u globalnoj krizi jer se civilizacije suočavaju s inoviranim modalitetima varvarstva. Na to ukazuje raskorak tehnološkog dosega i kvaliteta života, rastuće bogatstvo malog broja ljudi i rastuća opasnost od samouništenja vrste. Vođe civilizacija - u susret budućnosti!

5.8.2. Vera i nauka u postsekularnoj civilizaciji Svet pred sve većim izazovima podstakao je mislioce u traganju za putevima izlaza. Kako izbeći svetsku konfrontaciju između i unutar kultura? Posle kraha ideologija, religija je doživela povratak u ateistički svet. Preispitivanje uloge crkve u društvu opsednutog globalnim problemima reaktuelizovalo je strogu podvojenost crkve i države. Sekularizacija (obescrkvljenje, posvetovljenje...) je na Zapadu dosegla krajnje granice. Habermas je korigovao samoga sebe iz mlađih dana. Sekularizacija nije rešila probleme u društvu, a prouzrokovala je odvajanje od važnog resursa smisaonosti i razorila tradicionalne norme, bez nadomeštanja blagostanjem života u siromašnim delovima sveta. Najizrazitija posledica je radikalizacija religije, i to posebno u muslimanskim zemljama. Sajentološka vera u nauku pretvorila je nauku u lošu filozofiju. Modernizam se doživljava i kao obeskorenjivanje, što implicira promene u načinu razmišljanja. Hajdeger govori o modernizmu kao otuđenju! Pojedinac koji živi u sredini striktne podvojenosti države od crkve dolazi u situaciju da deli svoj identitet na javni i privatni. Habermas je pristupio analizi polazeći od pretpostavke da su verske zajednice razborite, da poštuju ustavnu državu, pluralizam konfesija u pluralnim društvima i da su svom snagom protiv nasilja. Militantna manipulacija vodi ka globalnom terorizmu, nesigurnosti i stradanju nedužnih ljudi na planeti. Vera i nauka u postsekularnoj civilizaciji ne treba da se sučeljavaju, još manje da ignorišu jedna drugu, jer imaju odgovornije uloge. Suština problema je, po Habermasu, kako naći mesto religioznom u sekularnom multicivilizacijskom svetu? Novo stanje sveta zahteva otvaranje crkve u njemu, s novom etikom koja mu nedostaje, po mišljenju H. Kinga. Ugrožavanje svetskog mira „u ime Boga“ od strane „branitelja vere“ nailazi na oštru

212

kritiku. Evropski ateizam je, po mišljenju Slavoja Žižeka, jedina šansa za svetski mir. Zašto? Ateizam je kontrapunkt verama koje su postale izvor ubistvenog nasilja koje potresa planetu. Fundamentalisti (muslimanski, hrišćanski, hinduistički...) zloupotrebljavaju plemenitu poruku svojih vera. Obnova ateizma je stoga neophodna kao jedne od najvećih tekovina evropske civilizacije. Teroristi su tezu Dostojevskog u romanu „Braća Karamazovi“, kao i drugih autora, da, ukoliko bog ne postoji - onda je sve dozvoljeno, preokrenuli i doveli je do apsurda. Po teroristima, ukoliko bog postoji, sve je dozvoljeno, pa sebe predstavljaju kao da deluju po božjoj volji! Plemenita poruka činiti dobro iz ljubavi prema bogu (a ne zato da bi se po nagradi išlo u raj, ili po kazni u pakao), kompromitovana je od strane fundamentalista. Fundamentalisti i (samo)ubistva smatraju dobrim delima, predstavljajući ih ispunjenjem božje volje, a ateisti čine dobro zato što misle da tako treba, ostvarujući svoj moralni, ljudski smisao. Moderna Evropa je prva i jedina civilizacija u kojoj je ateizam legitiman izbor, koji je demokratski ozakonio slobodu veroispovesti i izražavanje verskog identiteta. U sve većoj teskobi na planeti, sloboda izražavanja različitih vera i sloboda ateista prepliću granice, izazivajući sukobe u spletu multikulturalnih identiteta. Verski sukobi se identifikuju i kao sukobi kultura. Planetarna tabela vernika 2005. Hrišćanska crkva ima najveći broj vernika na planeti. Tu su ubrojani katolici, pravoslavci, protestanti, kao i druge manje zajednice. Hrišćani čine 33% stanovništva na Zemlji. Muslimana ima 17,7%, hindusa 13,4%, a verski neopredeljenih 14% (8.850.000). Hrišćani 2,0 milijarde vernika Muslimani

1,3 vernika

Hindusi

900.000.000 vernika

Budisti

360.000. vernika

Kineska (tradicionalna)

milijarde

000

225.000.000 vernika

Domorodačke (religije)

90.000.000 vernika

Siki

23.000.000 vernika

Jaruba (religija)

20.000.000 vernika

Juši

19.000.000 vernika

Spiritualisti

14.000.000 vernika

Jevreji

14.000.000 vernika

Bahaisti

6.000.000 vernika

Uaini

4.000.000 vernika

Šinto

4.000.000 vernika

Cao Dai

3.000.000 vernika

213

Novi pagani

1. 000.000. vernika

Dijalog sekularnog razuma i religije. Problemi savremenog sveta motivišu verske poglavare da se obrate svojim vernicima, pozivom na dijalog, a protiv sukoba civilizacija. U globalnoj potrazi za mirom, umesto globalnog terorizma i sukoba, razmatrana je i ideja o stvaranju versko-geografskih blokova, koja je u začetku izgledala utopijska u odnosu na uzburkanu planetarnu realnost. Papa Benedikt XVI (Jozef Ratzinger) je u novogodišnjem govoru 2005/06. „Urbi et orbi“, pozvao vernike širom sveta na „preporod vere kao obaveze trećeg milenijuma, da ne bi postali žrtve sopstvene intelektualnosti“. Bez povratka verskim principima bio bi nezamisliv prosperitet unitarističkoekspanzionističke demokratije po američkom receptu, smatra Roland Benedikter, naučni saradnik za demokratska istraživanja u Insburku. Da li je u pitanju renesansa verskog mita ili se radi o reakcijama na pokušaje ateističkog sveta, prvenstveno u Americi i Evropi, da regulišu verska pitanja u skladu s kriterijumom odvojenosti crkve od države? Sekularizam je na probi vremena, kao i klerikalizam, koji je nametnuo neprirodnu političku ulogu crkvi. Novo stanje sveta traži i novo promišljanje. Dijalog pape i H. Kinga je nastavak ranijih suprotstavljenih gledišta, ne bez posledica, pa je nazvan istorijskim susretom i primerom nove etike planetarnog tipa, poučnim za globalnu politiku multicivilizacijskog sveta. Navedeno je da su se susreli sekularni razum i planetarna civilizacija u stvaranju\ Saglasnost je u potrebi obnove moralnih vrednosti. Bez njih, vladavina se i u informatičkoj eri svodi na represiju. Papa je naveo u svojoj knjizi suštinu dijaloga s Habermasom o Evropi i njenoj kulturi. Dijagnoza je zajednička da univerzalizaciju evropske kulture prati kriza. Evropa postaje moćna ekonomski i tehnološki, a iznutra (duhovno) prazna. Problemi, ne samo fundamentalizam i terorizam, koji se hrane i religijskim fantazmima, nalažu saradnju sekularnog razuma i religije. Koreni sežu duboko, prosecaju istoriju kultura, počev od drevnih civilizacija. Novo polazište bi moglo da bude učenje moderne Crkve da razum oplemenjuje veru a da vera daje duhovnu dimenziju razumu Rasprave, u čijem su središtu sekularne i crkvene dogme, ne prestaju. Šta je u konstatacijama? Biblija se zloupotrebljava na različite načine, ali hrišćanski temelj civilizacije nije nagrižen crvom evropskog verskog fanatizma, koji se hrani jabukom crkvene i laičke organizacije. Hrišćanski fundamentalizam, kako se procenjuje, može biti opasniji i od islamskog jer se širi iznutra, a ne dolazi spolja. Oživljavanje religije u 2006. godini predstavlja se i geopolitičkim trendom. Najveće je u islamskom svetu. Žil Kepel je nazvao revivalvizam božjom osvetom. Radikalizacija islama ukazuje na posebnu opasnost zbog rastuće islamske populacije. Islam, za razliku od preovlađujućeg relativizma Zapada, veruje u apsolutne vrednosti, moralne norme, večno istinske i objektivne standarde, primenljive na sve ljude i kulture, u svim vremenima i na svim prostorima. Vladari sebe predstavljaju kao svest koja je bliska srcima i dušama svih muslimana. Šta je novi vek doneo islamu? Islam je izgubio ulogu lučonoše civilizacije, nestanak imperija, krah moći, gubitak uticaja, prodor kolonijalizma, potčinjavanje Za-padu, nostalgija za prošlošću... samo su produbljavali krizu. Lideri su svesni kako žive njihovi podanici u nerazvijenim sredinama „preovlađujućeg neznanja“. Pitanje je mogućnosti promena? Kada i kako? Šta s kolevkama religioznog fanatizma i militantnosti?

214

Nasilje, krize, ratovi potresaju Avganistan, Irak, Čečeniju, Liban, Kašmir, Palestinu... Kakvo je stanje u Pakistanu, Iranu, Somaliji...? Solidarnost, ali i rivalstvo, umesto produktivnog jedinstva, moć-nijih država za lidersko mesto u islamskom svetu. Slika dva dečaka koji su u lancima uspeli da pobegnu iz medrese u Karačiju šokirala je svet istinom o brutalnosti u verskim školama u Pakistanu! Organizacija islamske konferencije na samitu u Meki, svetom gradu, daleko je bila od tema koje tangiraju 1,3 milijarde muslimana. Lideri 57 država su istakli da je njihova svest duboko prilagođena srcima i dušama umme - muslimanske zajednice. Despotski sultani, šeici i emiri, monarsi, uniformisani diktatori..., prosvećeni i liberalni predsednici u objavljenoj deklaraciji - ni slova o miru i demokratiji! Revivalvizam u svetovnoj Evropi je u okviru snaženja politike, ma kako to paradoksalno izgledalo ateističkim analitičarima. Ateizam je poistovećivan s krahiranim komunističkim totalitarizmom, pa je spontani prelaz u vernike inspirisao kreatore Evrope da se stvori novi centar hrišćanstva. Svetske religije inspirišu dijalog civilizacija. Šta je doneo svetski samit verskih vođa, više od 100 predstavnika iz 40 zemalja, na skupu u Moskvi, od 3. do 5. jula 2006. godine, u organizaciji Ruske pravoslavne crkve i Interreligioznog saveta Rusije? Predstavnici svetskih religija programom rasprave su obuhvatili najvažnija pitanja i izazove: uloga vere u društvu, duhovne i moralne vrednosti, odgovornost religije, prava i sloboda čoveka, porodične vrednosti, ravnopravnost polova, mediji, prirodna sredina, rešavanje problema ekstremizma, terorizma, narkomanije, bolesti, trgovine oružjem za masovno uništenje..., dijalog civilizacija... U radu samita učestvovali su predstavnici pravoslavnih, katoličkih i drugih hrišćanskih crkava i konfesija, predstavnici muslimanskih, šiitskih, judejskih, budističkih, šintoističkih i hinduističkih verskih zajednica.

5.9. POSLE-POSLEHLADNORATOVSKI SVET U vreme hladnog rata svet je bio bipolaran, sa nadmetanjem dve super sile: SAD i SSSR (poslehladnoratovska Rusija). Posle kraha sovjetske imperije i trijumfa Zapada, svetom je dominirala Amerika, megasila SAD. Svet je bio unipolaran. U XXI veku svet se promenio, po mišljenju Tomasa Fridmana, jednog od najuticajnijih globalista. Svet je postao multipolaran, nastupila je posle-poslehladnoratovska faza u kojoj ima više centara odlučivanja i bitnih aktera. Za SAD je to novi izazov. Za svet...?

5.9.1. Pojam globalizacije Globalizacija je proces planetarnih razmera kojim se nadilaze granice nacionalnih država. Termin globalizacija (globalni proces, globalni sistem, globalni problemi...) sve više se upotrebljava u nauci i svakodnevnoj komunikaciji. Povećanoj upotrebi globalizacije najviše su pridoneli Maršal Makluan i Zbignjev Bžežinski. Makluan je identifikovao nov svetski fenomen i označio svet kao „globalno selo“. Mediji su omogućili sveprisutnost i transparentnost na planeti. Prvi put u istoriji TV je prenosila direktno rat u Vijetnamu! Bžežinski je proglasio „kraj ideologije“ i najavio, umesto socijalne revolucije,

215

elektronsku revoluciju. Ideja globalizacije nije novog datuma. Postala je predmet naučnog istraživanja i svestrane operacionalizacije osamdesetih godina XX veka. Analiza Trilaterale (TK, Vašington, 1984) rezultirala je značajnim zaključcima. Globalizacija je jedan od najvećih izazova našeg doba. U ekonomskom smislu to je stara reč koja znači stari proces: integraciju globalne privrede od početka merkantilističkog kapitalizma pre pet vekova. Globalizacija je hvaljena zbog slobodne volje pojedinca, razvoja tržišta i demokratije, a osporavana zbog neravnomernosti u razvoju i razlika između bogatih i siromašnih. Globalizacija se odvija pod motom: „misli (gledaj) globalno, deluj lokalno“. To je proces u kome organizacije nude svoje proizvode i usluge, ne na lokalnom, nego na globalnom nivou. Globalizacija je u tom pogledu produžetak procesa koji su stremili otkrivanju novih svetova, širenju tržišta i traganju za izvorima energije i radnom snagom. Države i kompanije se združuju u nastojanju da ostvare što bolju konkurentsku poziciju na globalnom nivou. Države rade na otvaranju novih tržišta, a kompanije na širenju političkog prostora uticaja. Rast svetske trgovine implicira stvaranje nadnacionalnih organizacija, modele efikasnih globalnih upravljanja. Kompanije se javljaju u ulozi globalnih aktera, diktirajući norme i standarde. Na taj način preuzimaju deo suvereniteta državama. Globalni svetski sistem prvi put se javlja u istoriji. Otvorena je mogućnost za nov sistem globalne saradnje. Putovanje džetom, komunikacioni sateliti i kompjuteri izmenili su planetu, sve to nekada je bilo teško zamislivo. Ranije globalne vizije izgledaju kao obmane ili mistika. Čovečanstvo je, uporedo s razvojem, naročito naučnim i tehnološkim, suočeno s opasnošću razaranja globalnih razmera, bez presedana u istoriji. Reč međunarodni napušta se u ekonomiji, politikologiji, pravu, sociologiji, kulturi i umetnosti. Sve više je u upotrebi termin globalizacija. Nije u pitanju samo semantička izmena. Terminom međunarodni označavali su se odnosi među državama u minulom svetskom poretku. Diskontinuitet je realnost istorije. Terminom globalni polazi se od čoveka kao građanina planete zemlje. Svet je krajem XX veka ušao u fazu globalizma. To je nova etapa u svetskoj politici.

5.9.2. Teorija globalizacije Zbignjev Bžežinski je svojim radovima doprineo podstreku intelektualnog traganja za konceptom globalizacije. Nazvan je „Rišeljeom transnacionalnog kapitalizma“. Teoriju globalizacije osmišljavali su eksperti Bruking institucije u Vašingtonu i studijske grupe Saveta za spoljne odnose SAD. Koncept globalizacije se proučava interdiscilinarno i posebno u pojedinim naučnim disciplinama. Stiglic je za delo „Protivrečnosti globalizacije“ dobio Nobelovu nagradu. Za razumevanje globalizacije bitno je diferencirati globalizam, kao teorijsku konstrukciju, od globalizacije kao tekućeg procesa, iako globalizam ima i druga značenja. Ekonomisti u objašnjenju globalizma naglašavaju strategiju globalne proizvodnje i razmene dobara; pravni teoretičari ističu normativnu i institucionalnu strukturu, sociolozi preferiraju svest o globalnoj međuzavisnosti..., teoretičari međunarodnih odnosa - novo razdoblje u svetskoj politici, diktirano SAD-om. Među tipovima globalizma, zapaženo je još Špenglerovo diferenciranje „blagog globalizma“, inspirisano Kantovom mišlju, i „robusnog globalizma“, s izvorom u marksizmu. Tumačenje „globalizma odozgo“ i „globalizma odozdo“ je izuzetno značajno. Ričard Folk je ukazao na njihovu suštinsku razliku. Prvi tip globalizacije „odozgo“ diktiraju najmoćnije države sveta, transnacionalne korporacije i političke elite; ostvaruje se iskorišćavanjem prirodnih bogatstava, a akumulacijom kapitala stvaraju se transnacionalni centri moći; njime se širi potrošački

216

mentalitet. Drugi tip globalizacije „odozdo“ odvija se preko niza transnacionalnih društvenih procesa i pokreta, u cilju iskorenjivanja siromaštva, ugnjetavanja, poniženja, nasilja i očuvanja životne sredine; u suštini, izraz je demokratije bez granica i predstavlja izazov globalizaciji „odozgo“. Globalizam, bez obzira na veliki broj radova o njemu kao receptivnoj temi, nije teorijski utemeljen. Osporavaju se teze teoretičara trilateralizma da se globalizacijom. stvara novi svetski poredak. Globalizacija se može pratiti od sredine XIX veka, zlatnog doba kapitalizma, s ubrzanjem planetarnog razvoja komunikacija. Svest o globalizaciji je u začetku. Protivrečnosti dugotrajnih globalnih procesa manifestuju se u oštroj suprotstavljenosti potreba čovečanstva i interesa koji diktira ekspanzija kapitalizma, naročito u izazovnoj tranzicionoj fazi. Za konstituisanje globalnog sistema od izuzetnog značaja je kultura, kao globalni fenomen u kategorijalnom smislu. Suština je što kultura nije jednoobrazan fenomen i što nema jedinstvene globalne kulture. Kultura savremenog sveta je, po Beriju Eksfordu, totalitet različitih fragmenata. Globalno komuniciranje je omogućilo razmenu vrednosti i dobara različitih kultura, njihovo prožimanje i povezivanje, ali ne i njihovo stapanje. Hegemonija orijentiše na homogenizaciju, pod plaštom integracije. Takva vrsta nametnutog totaliteta bila bi lažnog identiteta. Borba protiv kulturnog imperijalizma ima značaj civilizacijskog ishoda.

5.9.3. Izazovi globalizacije Globalizacijom se u dugom procesu nacionalne države pretvaraju u anahrone institucije. Sve veća međuzavisnost traži prestrukturiranje sveta. Umesto vlada nacionalnih država, predviđa se svetska vlada. U toku je oblikovanje globalne ekonomije. Globalizacija proizvodnje, globalizacija finansija i globalizacija tržišta su osnovni procesi transnacionalnog kapitalizma. Transnacionalne korporacije (TNK) su nosioci tih procesa. Vlasništvo i moć TNK šire se na prostoru više zemalja. Koristeći finansije, tehnologiju, menadžment, marketing i odnose s javnošću, stvaraju svetsko tržište. Tako se ostvaruje stari san kapitalizma kao svetskog sistema. Kapital se širi i traži nove prostore. Bankarstvo je postalo industrija. Svetski menadžeri vide ostvarenje svetskog mira kroz svetsku trgovinu. Vizija globalista je kosmopolitska. Ključni problem je kako se reformisati i uključiti u globalnu svetsku privredu. Postoji dilema: šok terapija (raskid sa starim) ili graduelizam (kontinuelne promene). Globalni društveni pokret nastaje kao opozicija neoliberalno-kapitalističkoj paradigmi globalizacije isticanjem emancipatorske paradigme humanističke globalizacije. Pogrešno se naziva antiglobalisički pokret jer ne traži kraj svake globalizacije, nego globalizaciju odozdo. U vrhu društvene borbe je težnja za demokratiju, socijalnu pravdu, ekološku održivost, suprotno globalizaciji u ekonomiji, vojnoj i ideološkoj sferi. Komunikacijski sistemi šire predstavu o globalizaciji svim ljudi-ma na planeti kao učesnicima ili posmatračima svakodnevnih promena. Transnacionalne kompanije (TNK) u oblasti komunikacija beleže rast među najvećima na svetu. Stvara se globalni komunikacijski sistem, tržište, industrija, sveukupno: „globalna kultura“. Globalne komunikacije se šire, globalni mediji kreiraju meni svakodnevnih ljudi. Ko vlada svetom? Javno mnjenje! Na delu je Globalna medijakratija, kako prikazuje Pol Kerc, vladavina medija. U okvirima civilizacijskog identiteta, pojedinac iznova kreće u potragu za sopstvenim

217

identitetom. Kulture za autentičnošću, koje razlike prepoznaju kao prednosti. Proglašena duga era mira, posle trijumfa Zapada nad Istokom (liberalizma nad totalitarizmom) krajem XX veka, otpočela je paradoksalno: ratom. Projektovan je globalni rat; ne simuliran, stvarno izvođen pred očima sveta: Zalivski rat. Televizija je stvorila imidž globalnog neprijatelja; 24 satelita su obezbeđivala prenos. Programeri su motivisali vojnike porukom: „Ubij i zaboravi“, koja je izostala s globalnog ekrana. Globalizacija prevazilazi granice država i otvara društva; počiva na kompresiji (sabijanju) prostora i vremena. Prostor planete postaje nedeljiv i jedinstven, a vreme nastupa svih aktera se skraćuje. Tri su dominantna tumačenja globalizacije: 1) u duhu teorije svetskog sistema, 2) neoliberalni institucionalizam, 3) teorija svetske zajednice. Vašingtonskim konsenzusom usmerava se „odozgo“ globalizacija kao proces stvaranja globalnog slobodnog tržišta i demokratskog kapitalizma. Vašington se smatra svetskom prestonicom, sedištem „svetske vlade“. Smisao osnovne poruke iz Vašingtona je da je rezultat globalizacije rast, koji je dobar za siromašne. Nobelovac Džozef Stiglic je kritikovao vrhove svetskih finansijskih institucija, posebno zbog podsticanja ideologije tržišnog fundamentalizma, koja je, u suštini, loša politika i loša ekonomija. Male zemlje su kao mali brodovi na uzburkanom globalnom okeanu.

5.9.4. Globalizacija i kultura Globalizaciju je teško definisati. Različiti su pristupi globalizaciji. Razlike se ogledaju u pohvalama i pokudama ove složene pojave, planetarnog fenomena. U toku je, po Imanuelu Valerštajnu, tranzicija, transformacija kapitalizma, kao svetskog sistema, koja se događa svakih 400-500 godina. Izazov nad izazovima. Globalna kriza civilizacije! Globalizacija je proces (ili niz procesa) transformisanja (promene) kapitalizma u novi svetski sistem. Globalizacija je proces koji se odvija u ekonomiji, politici i kulturi. Svetske elite moći, s američkog vrha, diktiraju promene „odozgo“. Promene „odozdo“ su rezultat sveopšteg civilizacijskog razvoja. Globalizacija kao proces, ili niz procesa, odvija se u svim sferama delovanja i na planetarnom prostoru, ali neravnomerno. Najave o najvišim dometima i standardima u svim sferama delovanja intonirane su privlačno od strane kreatora globalizacije „odozgo“. U tome se javljaju problemi između reči i dela. Kritičari su uočili problem zapostavljanja kulturne politike u odnosu na politiku i ekonomiju unutar država, naročito u onim nedovoljno razvijenim i onim u razvoju. Opasnost od nametanja unificiranog kulturnog modela, poput „kulturnog imperijalizma“ u planetarnim okvirima od strane najmoćnijih implicira višestruke i dalekosežne posledice. Strukture svetske moći, Zapad, predvođen SAD-om, međunarodne organizacije i transnacionalne kompanije (TNK), zanemaruju autohtonost kultura u malim zemljama. Kao da slede tragove bivših kolonijalnih sila, samo u rafiniranijim postkolonijalnim oblicima. Uobličava se slika „Drugih“, ne autentična, nego sa stanovišta dominacije i posredništva putem moći (političke, vojne, ekonomske, ideološke...). Tipičan primer „Zapadnog uobličavanja Drugog“ je shvatanje o Orijentu predstavljeno svetu preko globalnih medija. Šta predstavlja orijentalizam? Odgovor je jednostavan: „zapadni način dominiranja, restrukturiranja i posedovanja vlasti na Orijentu“. Razvoj se ne može osmisliti i planirati mimo kulture. Uklanjanjem različitih tipova neslobode otvaraju se mogućnosti za delovanje u svim oblastima života. Tako se omogućava da

218

se kulturne razlike pretvore u prednosti i obogati svetska kulturna baština. Kritičari ukazuju da se globalizacijom smanjuje, ili eliminiše značaj lokalnih, nacionalnih i regionalnih kultura. Kako? Homogenizacijom! Uniformnost - umesto kulturne raznolikosti. Njihova preterana zabrinutost se odbacuje tezom o tome da je globalizacija komplementaran, a ne disparetan proces fragmentaciji autohtonih kultura. Švedski antropolog, Fridman objašnjava kako su kulturna fragmentacija i modernistička homogenizacija dva konstitutivna trenda globalne realnosti. Teoretičari globalizacije ukazuju na potrebu redefinisanja države u globalno umreženom i nikad međuzavisnijem svetu, u kulturi sveta. Osmišljavanje globalizacije u kulturi pretpostavlja kreativni udeo svih subjekata i aktera u duhu interkulturalizma. Kineski teoretičari se ne protive usmeravanju ekonomske globalizacije, s obzirom na dobit od spoljne trgovine. Zalažu se za veći sopstveni udeo u osmišljavanju kulturne mobalizacije. Višemilenijumsko iskustvo kineske civilizacije, posebno konfučijanizma, ne bi trebalo da se prenebregne u traganju za uspešnim putevima izazovnog i protivrečnog procesa globalizacije. Kako razumeti sučeljavanje hiperglobalista i antiglobalista? Hiperglobalisti u opredeljenju za globalizaciju ističu njene prednosti, a antiglobalisti slabosti. Globalisti uveravaju da je vreme nacionalne države na izmaku. Antiglobalisti ukazuju na potrebu normativnog i institucionalnog održanja sistema međunarodnih odnosa i nacionalnog suvereniteta. Država je osnovni nukleus globalnih trendova u ekonomiji, politici, kulturi, u svakodnevnom životu Zagovornici globalizacije podsećaju na njene pojavne oblike u minulim periodima. Očigledna je činjenica da živimo u vremenu sveobuhvatnih promena, nikad međuzavisnijeg sveta, ubrzanijeg života i veće teskobe na planeti. Živimo u planetarnoj civilizaciji\ Čovečanstvo se poboljšava kroz liberalizaciju ekonomije, slobodu kretanja (ljudi, robe, kapitala), razmenu informacija i usavršavanje komuniciranja... Protivnici upozoravaju na opasnost od amerikanizacije („mekdonaldizacija“) i nametanja zapadnih vrednosti „ostatku sveta“. Postoji saglasnost o teškoćama preciznog definisanja globalizacije kao fenomena modernog doba i predviđanja šta će doneti u budućnosti. Da bi se objasnila dešavanja u svetu, koristi se fenomen globalizacije. Kroz prizmu globalizacije posmatra se planetarna ekonomija, tržište i proizvodnja „bez granica“; konkurencija, koja je sve oštrija; podseća se da se produktivnost ne može beskrajno uvećavati. Proizvodnja se premešta u sredine s jeftinom radnom snagom i s manjim zakonskim ograničenjima (naročitu u ekološkom pogledu). Kapi-tal postaje savremeni nomad. Vlade imaju sve manje uticaja na ekonomiju To ne znači da su u potpunosti izgubile ulogu Ne postoji integrisan sistem ni u ekonomskom, finansijskom i tržišnom pogledu Vlade i transnacionalne kompanije (TNK) iz obostranih interesa osmišljavaju saradnju. Manje razvijene zemlje predosećaju transnacionalni kapitalizam kao sredstvo neokolonijalizma. Ekstremne razlike pojedinih delova sveta udaljavaju ga od celine kojoj stremi globalizacija pod zastavom strateškog menadžmenta. Međunarodne organizacije su pred izazovom promena nasleđa koje ih čini anahronim.

219

5.9.5. Globalna kultura? Svet se promenio! A čovek? Sredinom šezdesetih XX veka, lansiran je telekomunikacioni satelit koji je omogućio da se televizijski program iz jedne zemlje može videti na planeti. Svest o mogućnostima i značenju ostvarenja dolazi kasnije i kod onih koji se bave predviđanjem budućnosti. Predstava o nacionalnom suverenitetu i granicama država izmenila se u Globalnom selu. Države su izgubile raniju moć regulative samopredstavljanja. Politička elita je ostala bez monopola nad istinom. Kreatori globalizacije proširili su prostor delovanja. Grupe lobista su pronašle svoje mesto u sve oštrijoj konkurenciji u komuniciranju s javnošću. Internet je nadmoćan promoter fenomena globalne mreže. Komunikacioni i informativni centri šire se planetom. Svima je sve postalo dostupnije no ikad ranije! Svi bi da se oglase i pronađu mesto i ulogu komunikatora na javnoj planetarnoj sceni. Kako da bude uticajniji, privlačniji, autoritativniji - onaj kome se veruje...? Maršal Makluan, kanadski mediolog, ugledao je ne tako davno svet kao „globalno selo“. Vesti u slici i reči sa svih strana sveta postale su lokalna hronika. Mediji su zavladali svetom. Postoji globalna medijakratija, da li je to istovremeno i globalna kultura?

5.10. GLOBALNI CILJEVI UN Globalni planeri i stratezi procenjuju mogućnosti i tragaju za koncepcijskim orijentacijama u nameri da poprave i unaprede multicivilizacijski svet. Formulisani su globalni ciljevi, koji bi trebalo da se ostvare do 2015. godine. Obavezu učešća u tom globalnom poduhvatu prihvatile su članice UN, 191 zemlja (u međuvremenu je i Crna Gora postala 192. članica UN). Ciljevi, u suštini, predstavljaju prioritete u dokumentu UN, koji bi mogao da se označi i kao milenijumska deklaracija. Po usvojenom redosledu, navedeni su ciljevi: • iskoreniti siromaštvo i glad (da se prepolovi procenat populacije koja živi s manje od dolara dnevno i onih koji gladuju); • ostvariti opšte osnovno obrazovanje; • promovisati jednakost među polovima i dati veća prava ženama; • smanjiti smrtnost dece (mlađe od pet godina, za dve trećine); • poboljšati zdravlje majki (smanjiti njihovu stopu smrtnosti za tri četvrtine); • izboriti sa sidom, malarijom i ostalim bolestima; • osigurati održivost prirodne sredine (između ostalog, da se prepolovi procenat ljudi bez pristupa pijaćoj vodi); • afirmisati globalno partnerstvo za razvoj (između ostalog omogućiti trgovinu bez diskriminacije, olakšati izvoz robe iz ne-razvijenih zemalja, rešavati dužničke probleme, obezbediti pristojne poslove za mlade, itd.). Globalna agenda Kako je viđena budućnost multicivilizacijskog sveta i šta je predloženo u Davosu, 25-29. januara 2006. godine, na Svetskom ekonomskom forumu, gde su se sastala 234 učesnika iz 89 zemalja (15 šefova država ili vlada, 60 ministara i ambasadora i preko 700 predstavnika vodećih svetskih kompanija)? Objavljena je „Globalna agenda“, u cilju boljeg razumevanja među ljudima. Svetska elita je razmatrala najvažnije teme: problem s naftom, nestašica radnih mesta, neravnomeran razvoj na planeti, siromaštvo, ekologija, nepoverenje u političare...

220

Najviše govora bilo je o Kini i Indiji, koje su nazvane „Kinindija“. Promene su označene kao alarmantne od kako su „azijski džinovi“ krenuli put svetskog uzleta: nafta poskupljuje, a profitiraju, kako uočavaju američki analitičari, veliki izvoznici (Rusija, Iran, Venecuela... - „petrolejska osovina“) izvan liberalnog sveta; jeftina kineska roba i jeftina radna snaga šire dominaciju...; Kina i Indija, s visokim stopama razvoja, povećavaju rupu u ozonskom omotaču, što izaziva preteće globalno zagrevanje, klimatske i vremenske promene, pandemijske bolesti... „Stanje sveta 2006“, izveštaj vašingtonskog instituta Worldwatch Institute analizira globalne trendove s kojima se svet suočava, i iznosi zabrinjavajuće podatke i procene. Iscrpljenost Planete u pogledu izvora energije, hrane, vode, prostora za život je takva da izaziva „podrhtavanje globalnog ekonomskog sistema“. Za dvadesetak godina „Kinindija“ bi mogla da „pojede Planetu“! Profesor Lester Braun procenjuje da će u Kini 2031. godine živeti 1,41 milijarda ljudi, koji bi mogli pojesti dve trećine ukupnog roda žita i potrošiti dva puta više hartije no što se uopšte proizvede! Poziv na spašavanje planete tumači se i kao poziv za spašavanje Zapada od Kine i Indije. Potraga za budućnošću multicivilizacijskog sveta upućuje i na drugačija razmišljanja. Da li je moguća integracija četiri petine sveta, u kome žive siromašni, s onom jednom petinom bogatih? To bi predstavljalo, po mišljenju harvardskog profesora Lorensa Samersa, jedan od najznačajnijih događaja u trećem milenijumu, koji bi mogao da se poredi s renesansom i industrijskom revolucijom...!

5.10.1. Upravljanje multicivilizacijskim svetom - G-8 u potrazi za rešenjima globalnih problema Multicivilizacijski svet u kome živimo postao je „narkotički zavistan“ od izvora energije. Problem se zaoštrio trošenjem prirodnih resursa, čiji su izvori ograničeni, a potrebe rastu. Istovremeno se umnožavaju ekološki problemi zagađivanjem prirodne sredine, kao i velike klimatske i vremenske promene. Godišnje se u svetu proizvede i spali preko 10 milijardi tona goriva (nafte, uglja, gasa, uranijuma) da bi se omogućio rad energouređaja. Kako obezbediti globalnu energetsku stabilnost? Globalno upravljanje multicivilizacijskim svetom je u potrazi za rešenjem. Pitanje je razmatrano i na dnevnom redu samita Grupe 8 (G-8: SAD, Japan, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Kanada, Rusija) najrazvijenijih zemalja u Sankt Peterburgu, od 15. do 17. jula 2006. godine. Strateška orijentacija je u korišćenju alternativnih, obnavljajućih, umesto tradicionalnih, izvora energije. Postoje veliki potencijali na planeti, posebno u pojedinim zemljama. Rusija ima mogućnosti za proizvodnju energije pomoću vetra i poseduje značajne geotermalne, vodne i solarne resurse, kao i biomasu i plimu. Godišnje bi moglo da se obezbedi 4,6 milijardi tona goriva, što pet puta premašuje sadašnju potrošnju zemlje, ili je oko polovine ukupnih energetskih potreba na planeti. Prioritetni projekti se finansiraju od strane Svetske banke, kao i drugih finansijera, jer „najskuplja je energija koje nema“, po rečima indijskog fizičara Homi Bhabha. Angažovanje G-8, kao i drugih „planetarnih vrhova“, predstavlja novi iskorak u prevladavanju krize u globalnom upravljanju. To je samo znak u traganju za dobrim putem u budućnost. Put se, kao što znamo, stvara hodanjem. Nove ideje u realizaciji programa obnovljivih izvora energije su veliko ohrabrenje za zabrinuti multicivilizacijski svet. Razmatra se mogućnost instaliranja uređaja za solarnu

221

energiju na Zemljinim satelitima i na Mesecu, kao „kosmičkim izvorima energije“. Pamte li najstarije civilizacije na Zemlji ovakve poduhvate tokom svog višemilenijumskog postojanja i šta bi oni mogli doneti, ako ne budućnost? Upravljanje multicivilizacijskim svetom pretpostavlja proširenje G-8 na G-10, prijemom lidera Kine i Indije, ili na G-12... ili... stvaranje svetske vlade?

5.10.2.Tranzicija kapitalizma - Imanuel Valerštajn: promena svetskog sistema svakih 400-500 godina Teoretičar kapitalizma kao svetskog sistema analizirao je njegovo funkcionisanje od Vestfalskog mira (1648) i zaključio da se svet nalazi pred istorijskim izborom u XX veku. Teorija o svetskom sistemu zasnovana je na ključnim odrednicama u vremenu i prostoru. To su iste one odrednice Brodelovog određenja civilizacije. Imanuel Valerštajn je na čelu Brodelovog istraživačkog centra u Njujorku, inspirisan Brodelovim velikim delom o civilizacijama. Države su, no Valerštajnu, glavne institucionalne karakteristike, a ne entiteti svetskog sistema. Kapitalizam je postao globalan u XIX veku, sem onih delova koji su kasnili zbog neravnomernog razvoja. Vreme država bliži se kraju. Sve veće razlike između bogatih i siromašnih najavljuju tranziciju svetskog sistema kao pakao na zemlji. Ideologija liberalizma nametnula se kao geokultura svetskog sistema. Za život sistema je neophodno ostvarivanje profita. Proces ne može biti beskrajan. Konkurencija, nevidljiva ruka svetskog tržišta, kao i kulturni efekti promenili su uslove na prostoru, koji je organizovan u centar, poluperiferiju i periferiju. Kapitalistima je potrebna država, organizacija, čiji je princip neprekidna akumulacija kapitala. Protivrečnosti su proistekle iz sistema u minulom vremenu, koje je proticalo u obliku sekularnih trendova i cikličnih ritmova. Valerštajn je dokazao postojanje strukturnih ograničenja procesa neprekidne akumulacije kapitala, koja koče funkcionisanje sistema. Time se stvara strukturno haotična situacija, prenatrpana neredima, konfliktima i ratovima, čija rezultanta teško može biti predvidiva. Ako se drugi dokazi mogu osporavati, civilizovan čovek može razborito postaviti pitanje: koji se događaj takve vrste u istoriji odvijao po planu? Kakav se poredak može izroditi iz poluvekovnog haosa? „Koncept dugine koalicije“ - u formi što bezbolnijeg „isplivavanja iz tranzicije eksplozivnih poriva“ - pretpostavlja zalog privilegija vladajućih i bogatih kao udeo u tranziciji iz sistema u sistem, s izvesnijim ishodom, kako predviđa Valerštajn, negde oko 2050. godine. „Utopistika ili istorijski izbori za XXI vek“ Imanuela Valerštajna, može se čitati kao analitički pledoaje za racionalno orijentisanje ka budućnosti koja je počela i pre nego se svet oglasio sa svojom preferencijom. Drevna civilizacijska središta su u plamenu rata, a da malo ko zna šta se stvarno događa!

5.10.3. Pristupi globalizaciji - Kina: Konfučije i globalizacija; Fukuzava: Duh Japana - ka Evropi! Kina se strateški orijentisala ka budućnosti, ne kroz prizmu Maove komunističke ideologije, nego konfučijanske filozofije. Misao Konfučija (551-479. g. pre Hr.) je nasleđe, ne samo kineske civilizacije, nego multicivilizacijskog sveta. Pomen Konfučija je dobio globalna obeležja. Konfučijansko nasleđe je dar milenijuma. Izvor je inspiracije „izgradnje skladnog društva“, spoljne politike i modela globalizacije.

222

svetu.

Sklad bez jednoobraznosti iz Konfučijeve riznice mudrosti odgovara multipolarnom

Ima tri principa: 1. nezavisno mišljenje 2. nenametanje svoga mišljenja drugima 3. saradnja s drugima, usklađivanje odnosa i zaštita slabijih. Ciljevi spoljne politike Kine definisani su u duhu Konfučijeve misli: mir, sklad i zajednički razvoj sveta. Moto diplomatije je Konfučijeva misao: ne čini drugima ono što ne želiš da drugi tebi čine! Međunarodne odnose treba zasnivati na preplitanju kultura, napustiti mentalitet hladnog rata, kultivisati koncept bezbednosti, na temelju poverenja, uzajamnosti i jednakosti ističu kineski vodeći ljudi. U sferi ekonomske globalizacije naglasak je na većoj ulozi zemalja u razvoju. Globalizacija u sferi politike i kulture pretpostavlja osmišljeniji pristup. Nametanje jednoobraznosti oduzima vitalnost civilizacijama sveta. „Svet je sve manji“ i globalizacija u kulturi zahteva usmeravajući koncept. Kako objasniti osmišljavanje i realizaciju tog koncepta, pitaju kineski lideri, mimo uticaja naroda čija civilizacija traje 5.000 godina? U traganju za korenima globalizacije u istoriji civilizacija, kineski istraživači navode i Džingisa Kana, jednog od najvećih osvajača, kako je, stvarajući imperiju na interkontinentalnom prostoru, pozivao na razvoj trgovine i kulturnu razmenu izolovanih i zabitih civilizacija. Bilo je to u duhu savremenog koncepta globalizacije, objasnio je Hao Šijuan iz Kineske akademije društvenih nauka, prilikom obeležavanja 800. godišnjice mongolske imperije. Jukiči Fukuzava je okrenuo „duh Japana“ od Azije ka Evropi u potrazi za putevima preobražaja. Preokret je u duhu istočne mudrosti o skladu bez jednoobraznosti. To je nalik načelu ujedinjavanja Evrope: ujedinjeni u različitosti! Evropa je zasnovana na razumu. Oživljavaju se stoga ideje bliske evropskim idejama. Filozofija Konfučija ne može biti osnova savremenog života. Fukuzava smatra da je evropska civilizacija na najvišoj poziciji koju je čovek dosegao u svetu. Istraživači, koji uzimaju filozofiju kao osnovu života, usmereni su na savremene izazove mišljenja. Događaji se posmatraju i kao modeli zbivanja.

5.11. KULTURA KAO FENOMEN NAPRETKA 5.11.1. Kultura u međuzavisnosti s ekonomijom i politikom Determinante složenih procesa su mnogostruke, isprepletane, međuzavisne i povezane. Kultura orijentiše populacije, dotiče identitete, otkriva puteve uspenja. „Konfučijanski zmajevi“ su, doslednošću svom kulturnom identitetu, prešli iz „trećeg“ u „prvi svet“! Put uspeha se otkriva i u međuzavisnosti kulture, ekonomije i politike. Kao da se ponovo potvrdio Veberov nalaz da - ako nas istorija ekonomskog razvoja ičemu uči, onda je to saznanje da u kulturi leži sva razlika. Veberov tekst „Protestantska etika i duh kapitalizma“, objavljen 1904-1905. godine, postao je jedan od najuticajnijih i najprovokativnijih članaka ikada napisanih. Idealan tip kapitaliste, po Veberu, postao je praktičan orijentir u sredini u kojoj se verovalo u ostvarenje privlačnih, ma kako velikih, ali dostižnih ciljeva. Kapitalizam je u modernom dobu beležio najveći uspon u svojoj industrijskoj fazi, prvenstveno na tlu na kome je bila definisana etika svakodnevnog ponašanja. Zašto treba biti dobar? Zato što je, prema kalvinizmu, dobrota uverljiv znak izabranosti. Ponašanje ljudi bilo je inspirisano vrednostima: marljiv rad, poštenje, ozbiljnost,

223

štedljivost, pronicljivost, naročito u korišćenju novca i vremena. To je omogućilo stvaranje snage koja je unapredila privređivanje i ostvarila veliku akumulaciju kapitala. Protestantizam je stvorio novu vrstu poslovnih ljudi! Smisao je u ljudskom delovanju! Važna je aktivnost kao način života, bogatstvo je usputni proizvod! Tumačenje protestantizma rezultiralo je inspirativnim tezama. Merton je portretisao modernog čoveka kao racionalnog, urednog, vrednog, stvaralačkog bića...; naglasak je bio na pismenosti i obrazovanju. Vrline nisu bile nove. Suština je bila u tome što su bile rasprostranjene. Religija, kao komponenta kulture, doprinela je ostvarenju „zlatnog doba“ kapitalizma. Rast kapitalizma, konstatovao je Maks Veber, u suštini je kulturni fenomen, ukorenjen u religiji.

5.11.3. Kultura donosi uspeh društva Uspešno funkcionisanje političkog sistema SAD omogućila je kultura koja je produkovala demokratiju, kako je uočio Tokvil. Kultura, ne politika, određuje uspeh društva, kako upozorava Danijel Patrik Mojnihan. Politika može promeniti kulturu i spasiti je od sebe same. Faktori kul-ture utiču na ekonomiju, politiku, društvo, razvoj, progres, promene. Društva odgovaraju na izazove. Nacistička Nemačka i militaristički Japan, posle poraza u Drugom svetskom ratu, preobrazili su se u pacifistička društva. Argentina se, posle vojne diktature, vojnog poraza i super-hiperinflacije, orijenti-sala ka demokratskim promenama. Može li vođstvo (državno..., političko...) biti pokretač kulturnih promena? Singapur je višestruko značajan i inspirativan primer. Da li je održiv posle Li Kvan Jua? Proučavanje pojedinačnih iskustava pretpostavlja kompleks faktora. Razlike među zemljama u nivou korupcije slede granice kulturnih razlika. Korupcija je najniža u protestantskim društvima severne Evrope. Konfučijanske zemlje su u sredini tabele. Singapur je među zemljama s najnižom korupcijom u svetu. Rezultati istraživanja kulture, uporednih studija o kulturama i o njihovom uticaju na razvoj društva primenjuju se u osmišljenoj realizaciji organizovanih akcija.

224

UMESTO ZAKLJUČKA POGLED U BUDUDUĆNOST Vreme u kojem živimo označava se komunikacijskom i informatičkom erom. Posle Fukujamine utopije o kraju istorije nasilnim stvaranjem, svet se suočio sa globalnim izazovima. Vrh upravljačkog sveta iz Bele kuće uputio je dramatičan apel o potrebi borbe protiv globalnog terorizma. Ideja američkog intervencionizma suočila je svet sa teškim globalnim posledicama. Globalni lider je, pre svega zbog sopstvenog pada, primoran na preokret. Barak Obama je pozdravljen sa svih strana kada je stupio na američki presto. Najavljene su promene koje su probudile nadu, ne samo u „Novom svetu“, nego i na planeti. Teška situacija, usložnjavanje problema, pretpostavlja novi duh liderstva. Posledice pogrešnih poteza s kraja XX i početka XXI veka prevagnule su na tasu prioriteta novim izazovom. Svet je zahvatila kriza, upoređivana s onom koja je dovela do najvećeg rata u ljudskoj istoriji. Bankarska, ekonomska..., reflektovana, s različitim varijacijama u raznim sferama na interkontinentalnim prostorima. Dogodilo se ono što su retki umovi predviđali, kao što je Stiglic upozoravao, objašnjavajući protivrečnosti globalizacije. Prvo je obelodanjeno kako je pogođen „vrh multicivilizacijskog sveta“ - SAD. Opasnost od kraha upravljanja svetom na dosadašnji način približila je, ako ne i ujedinila, vodeće sile. Svet je na putu transformacije od monopolarnog u polipolarni, sa više centara i odgovornih za planetu. Daleko je svest o odgovornosti svakog pojedinca u Mekluanovom „globalnom selu“ za novi korak u smeru budućnosti, ili kraja! Vladajući i vodeći predlažu „pakete mera“ za izlazak iz krize. Karakteristično je i mišljenje o potrebi preuređenja, promene sistema, strukture, organizacije, institucija... sveta. Objašnjenje je jednostavno. Svet se promenio, nasleđena organizacija ne odgovara novim odnosima snaga, potrebi brzog reagovanja, planiranja, donošenja i sprovođenja odluka od planetarnog imperativa, kao kada je u pitanju novi sistem, kultura, ekologija..., svakodnevni život ljudi... Uporedimo vizije, inicijative i promene koje forsiraju UN, ali i G-8, BRIK... EU... uočićemo prednosti, ali i nedoslednosti, koje „proizvode probleme novog tipa“. Sa nasleđenim, to je teško breme za savest čovečanstva. Civilizacijski izazovi traže adekvatne odgovore. Za početak, suočimo se s realnim, a ne virtuelnim svetom. U potrazi za idejama, izoštrimo sopstvenu kritičku svest i javno mnjenje.

Nove tendencije „Svet drugačije organizovan“ - poruka je Svetskog socijalnog foruma sa skupa u Porto Alegreu, kao opozicija »gospodarima sveta“, Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, koji nameće nepravedan svetski poredak, sa hijerarhijske lestvice moći. Ideja je da se socijalnim forumima (s ambicijom najvećeg društvenog pokreta u istoriji), ne samo na globalnom, nego i na regionalnom i lokalnom nivou, svet organizuje drugačije i postane bolji. To je politika, snaga i globalizacija „odozdo“, iz koje bi mogao da proistekne svetski parlament, s pravom veta na odluke vlada, kao neminovnostima liberalnog kapitalizma. Time bi se predupredila manipulativna redukcija stvarne demokratije, u čije ime najmoćniji zakulisno nastupaju ka idealima savremene civilizacije. Futuristi optimistički otvaraju pitanja o životu posle neoliberalnog kapitalizma i rata u novom svetu koji se nazire.

Unapređenje preispitivanja i dijaloga

225

U vreme aktuelne svetske ekonomske krize, ideja o globalnoj moneti testira zabrinute svetske moćnike. Vrh SAD, čiji dolar je od sredine minulog veka faktički „svetska moneta“, ne smatra da postoji potreba za globalnom valutom. Novo sredstvo plaćanja je u eksperimentalnoj fazi. Zagovornici svetskog novca su iz ekonomija u usponu. Ekskluzivni primerci „evrodolara“ pojavili su se na samitu G-8 u Italiji 2009. To je bio samo jedan od simbola „nadnacionalne valute“. U Moskvi i u Pekingu zatražena je nadnacionalna rezervna valuta u okviru reforme globalnog finansijskog sistema kako bi se smanjio rizik od budućih kriza. Vašington uverava da je dolar jak zato što investitori smatraju SAD najznačajnijom ekonomijom sveta, sa najstabilnijim političkim sistemom. Između 40 i 60 procenata međunarodnih finansijskih transakcija obavlja se u dolarima. Približno dve trećine svetskih deviznih rezervi je u dolarima. Dominaciju dolara ugrožava evro koji koristi 175 miliona ljudi u svetu. Evrozona je druga ekonomija u svetu. Evro je pretekao dolar u kombinovanoj vrednosti keša u prometu. Uspešno korišćenje evra u nizu država sa različitim ekonomijama i kulturama najbolji je argument „kovača svetskog novca“. Među predlozima za nadnacionalne valute su i afro, petro, amero, kaledži... Za buduću svetsku monetu predviđa se da počiva na „zlatnom standardu“ i da je reguliše globalna centralna banka. Procenjuje se da ne bi patila od inflacije, podsticala bi međunarodni biznis i investicije. Kritičari upozoravaju da svetski novac ne bi mogao da funkcioniše zbog raznolikosti nacionalnih i ekonomskih sistema u svetu.

Smer globalnih promena teško je predvidiv? Promena poretka je neminovna, jer se i odnosi u svetu menjaju, osobito među najmoćnijima. Postoji saglasnost među globalnim prognozerima o pojedinim karakteristikama sveta u budućnosti. Odnosi SAD i Kine oblikovaće svet u XXI veku. Profesor sa Univerziteta Harvard, Nil Ferguson predviđa: U narednih pet do deset godina, kucnuće čas kada će se Kinezi osetiti spremnim da uklone svoje kontrole kapitala i dozvole sopstvenoj valuti da se razvije kao internacionalna. U tom trenutku, kinesko-američki brak će biti mrtav.

Put izlaska iz svetske ekonomske krize Smenjuju se najave pesimista i optimista o mogućnostima izlaska iz svetske ekonomske krize. Vesti iz prve sile sveta upoređuju se s onim iz drugih zemalja. Ako je suditi po tome što se prosjak u prolazu ka metro stanici između Vašingtona i Merilenda ne razlikuje po veselosti i odeći od onih od kojih traži milostinju, moglo bi se rezonovati u duhu prolaznika: „Kad je njemu krenulo nabolje, sigurno će i svima nama!“ Optimisti sa raznih strana su se oglasili: „najgore je prošlo!“ Zvaničnici SAD-a i MMF-a to su potvrdili pokazateljima kako je pogoršavanje (recesija) zaustavljeno, kako kriza popušta, ali da će oporavak biti postepen. Usporen je pad vrednosti američke ekonomije. Stanje je lošije nego je bilo procenjeno. Najveći problem je rast nezaposlenosti. Traži se strpljenje ojađenih masa, poverenje u institucije sistema. Kako to postići kad su one bile otuđene od potreba građana i iz njihovog kursa je proistekao i globalni lom? Gde su vodile astronomske nadoknade Vol strita, fiktivni novac...? Temeljno preuređivanje sistema je neophodno da se kriza ne bi ponovila u još gorim oblicima.

226

Alarmantno upozorenje Suprotne, sumorne prognoze iznosi „Trend risrč institut“ u Njujorku. Njegov direktor i osnivač dr Džerald Selente, s timom stručnjaka, uspešno je predviđao ekonomske i političke trendove tokom poslednjih trideset godina. Rezultati najnovijih istraživanja su alarmantni. Za Ameriku i svet dolaze teški dani. Krah se može očekivati 2012! Štampanje i upumpavanje fantomskog novca dovešće do tačke bez povratka! Najveću odgovornost za aktuelnu svetsku ekonomsku krizu snose Federalne rezerve (centralna banka). Upumpavanje novca u propali sistem znači isto kao kada bi se u već slupana kola ugrađivale kočnice! Upumpavanje triliona dolara, uz dozvoljenu nisku kamatnu stopu, stvorilo je „balon“ na američkom tržištu nekretnina. Novi stimulativni plan, na istom principu u Americi i Evropi, po mišljenju Selentea, stvoriće „majku svih balona“. Na vrhuncu krize, moglo bi se očekivati da američka vlada povede naciju u neki novi veliki rat. Razlika u odnosu na prošlost bila bi u tome što bi se vodio oružjem za masovno uništenje. A to bi mogao biti kraj multicivilizacijskog sveta. Ohrabrenja da je najgore prošlo Selente pripisuje ljudima koji su ukinuli pravila i doveli do krize, a sada neodgovorno lansiraju optimističke prognoze.

Zračak nade Francuska i Nemačka su, na iznenađenje prognostičara, ostvarile privredni rast od 0,3 posto u drugom kvartalu 2009. godine. Privreda Japana ih sledi... Da li je to kraj recesije za dve vodeće ekonomije evrozone i dalekoistočnu civilizaciju? Ohrabrujući znak, pozdravljen i od SAD, globalnog prvaka, koji ih je kritikovao za neadekvatnu primenu mera u procesu prevazilaženja krize. Vesti iz Pariza i Berlina su važne zbog prevladavanja straha građana od reprize kraha iz 1929. godine. To je prerano za optimističke prognoze, jer, posle dugog posrtanja, to je samo mali plus, najviše zbog „nemačkih elektrana i francuskog sira“! Američki analitičari sve manje isključuju početak globalnog oporavka, u statističkim kalkulacijama predviđan za početak 2010.

Analitički izazov Svetska kriza, po pojedinim analizama globalnih trendova, označava početak kraja dominacije osionih na planeti. U tome se otvara mozaik scenarija za njen rasplet. Za pripadnike multicivilizacijskog sveta, to je samosvojni izazov. Svetski analitičari su saglasni da je globalni finansijski kolaps izbegnut, ali da promena stanja pretpostavlja strategiju za izlazak iz najteže ekonomske krize za poslednjih 80 godina. Mišljenje okupljenih na skupu G-20 je da bi svetski lideri trebalo što pre da razviju strategiju za izlazak iz krize. Od reformi i regulative očekuje se ubrzanje procesa oporavka privrede, za šta su životno zainteresovani svi na planeti. Znanje iz ovog predmeta na prelomu civilizacija inspiriše vaše kreativne predloge. Hvala na saradnji u ime zajedničke budućnosti.

227

PRILOZI Opšta deklaracija o pravima čoveka Uvod Pošto je priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu; Pošto je nepoštovanje i preziranje prava čoveka vodilo varvarskim postupcima, koji su vređali savest čovečanstva, i pošto je stvaranje sveta u kojem će ljudska bića uživati slobodu govora i vere i biti slobodna od straha i nemaštine proglašeno kao najviša težnja svakog čoveka; Pošto je bitno da prava čoveka budu zaštićena pravnim sistemom kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja; Pošto je bitno da se podstiče razvoj prijateljskih odnosa među narodima; Pošto su narodi Ujedinjenih nacija u Povelji ponovo proglasili svoju veru u osnovna prava čoveka, u dostojanstvo i vrednost čovekove ličnosti i ravnopravnost žena i muškaraca i pošto su odlučili da podstiču društveni napredak i poboljšaju životni standard u većoj slobodi; Pošto su se države članice obavezale da u saradnji s Ujedinjenim nacijama obezbede opšte poštovanje i primenu ljudskih prava i osnovnih sloboda; Pošto je opšte shvatanje ovih prava i sloboda od najveće važnosti za puno ostvarenje ove obaveze; Generalna Skupština Proglašava ovu Opštu deklaraciju o Pravima čoveka kao zajednički domet koji treba da postignu svi narodi i sve nacije da bi svaki pojedinac i svaki organ društva, imajući ovu Deklaraciju stalno na umu, težio da učenjem i vaspitavanjem doprinese poštovanju ovih prava i sloboda da bi se postupnim unutrašnjim i međunarodnim merama obezbedilo njihovo opšte i stvarno priznanje i poštovanje kako među narodima samih država članica, tako i među narodima onih teritorija koje su pod njihovom upravom. Član 1. Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva. Član 2. Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti. Dalje, neće se praviti nikakva razlika na osnovu političkog, pravnog ili međunarodnog statusa zemlje ili teritorije kojoj neko lice pripada, bilo da je ona nezavisna, pod starateljstvom, nesamoupravna, ili da joj je suverenost na ma koji drugi način ograničena. Član 3. Svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti. Član 4. Niko se ne sme držati u ropstvu ili potčinjenosti: ropstvo i trgovina robljem zabranjeni su u svim oblicima. Član 5. Niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili svirepom, nečovečnom ili ponižavajućem

228

postupku ili kazni. Član 6. Svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravni subjekt. Član 7. Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo bez ikakve razlike na podjednaku zakonsku zaštitu. Svi imaju pravo na jednaku zaštitu protiv bilo kakve diskriminacije kojom se krši ova Deklaracija i protiv svakog podsticanja na ovakvu diskriminaciju. Član 8. Svako ima pravo da ga nadležni nacionalni sudovi efikasno štite od dela kršenja osnovnih prava koja su mu priznata ustavom ili zakonom. Član 9. Niko ne sme biti proizvoljno uhapšen, zatvoren, niti proteran. Član 10. Svako ima jednako pravo na pravedno i javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji će odlučiti o njegovim pravima i obavezama, i o osnovanosti svake krivične optužbe protiv njega. Član 11. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da bude smatran nevinim dok se na osnovu zakona krivica ne dokaže na javnom suđenju na kojem su mu obezbeđene sve garantije potrebne za njegovu odbranu. Niko ne sme biti osuđen za dela ili propuste koji nisu predstavljali krivično delo po nacionalnom ili međunarodnom pravu u vreme kada su izvršeni. Isto tako ne sme se izricati teža kazna od one koja se mogla primeniti u vreme kada je krivično delo izvršeno. Član12. Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zakonsku zaštitu protiv ovakvog mešanja ili napada. Član 13. Svako ima pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja u granicama pojedine države. Svako ima pravo da napusti bilo koju zemlju, uključujući vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju. Član 14. Svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama utočište od proganjanja. Na ovo se pravo niko ne može pozvati u slučaju gonjenja za krivična dela koja nisu političkog karaktera ili progona zbog dela koja su u suprotnosti sa ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija. Član 15.

Svako ima pravo na državljanstvo. Niko ne sme samovoljno biti lišen svog državljanstva niti prava da promeni državljanstvo. Član 16.

229

Punoletni muškarci i žene, bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva ili vere, imaju pravo da sklope brak i da osnuju porodicu. Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i prilikom njegovog razvoda. Brak se zaključuje samo slobodnim i potpunim pristankom lica koja stupaju u brak. Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu društva i države. Član 17. Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam kao i u zajednici s drugima. Niko ne sme biti samovoljno lišen imovine. Član 18. Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i vere; ovo pravo uključuje slobodu promene vere ili ubeđenja i slobodu da čovek, bilo sam ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno, upražnjava svoju veru ili ubeđenje putem nastave, vršenja kulta i obavljanja obreda. Član 19. Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice. Član 20. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja. Niko ne može biti primoran da pripada nekom udruženju. Član 21. Svako ima pravo da učestvuje u upravljanju svojom zemljom, neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika. Svako ima pravo da na ravnopravnoj osnovi stupa u javnu službu u svojoj zemlji. Volja naroda je osnova državne vlasti; ova volja treba da se izražava na povremenim i slobodnim izborima, koji će se sprovoditi opštim i jednakim pravom glasa, tajnim glasanjem ili odgovarajućim postupkom kojim se obezbeđuje sloboda glasanja. Član 22. Svako, kao član društva, ima pravo na socijalno osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, društvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i međunarodne saradnje, a u skladu s organizacijom i sredstvima svake države. Član 23. Svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti. Svako, bez ikakve razlike, ima pravo na jednaku platu za jednaki rad. Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu i koja će, ako bude potrebno, biti upotpunjenja drugim sredstvima socijalne zaštite. Svako ima pravo da obrazuje i da stupi u sindikate radi zaštite svojih interesa. Član 24. Svako ima pravo na odmor i razonodu, uključujući razumno ograničenje radnog vremena i povremeni plaćeni odmor. Član 25.

230

Svako ima pravo na životni standard koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu i potrebne socijalne službe, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, invalidnosti, udovištva, starosti, ili drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled okolnosti nezavisnih od njegove volje. Majke i deca imaju pravo na naročito staranje i pomoć. Sva deca, rođena u braku ili van njega uživaju jednaku socijalnu zaštitu. Član 26. Svako ima pravo na školovanje. Školovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i nižim školama. Osnovna nastava je obavezna. Tehnička i stručna nastava treba da bude opšte dostupna, a viša nastava treba da bude svima podjednako pristupačna na osnovu utvrđenih kriterijuma. Školovanje treba da bude usmereno punom razvoju ljudske ličnosti i jačanju poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ono treba da unapređuje razumevanje, trpeljivost i prijateljstvo među svim narodima, rasnim i verskim grupacijama, kao i delatnost Ujedinjenih nacija za održavanje mira. Roditelji imaju prvenstveno pravo da biraju vrstu školovanja za svoju decu. Član 27. Svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja od tuda proističe. Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz bilo kog naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac. Član 28. Svako ima pravo na društveni i međunarodni poredak u kojem prava i slobode objavljeni u ovoj Deklaraciji mogu biti potpuno ostvareni. Član 29. Svako ima dužnost prema zajednici koja jedina omogućava slobodno i puno razvijanje njegove ličnosti. U vršenju svojih prava i ostvarivanju sloboda svako može biti podvrgnut samo onim ograničenjima koja su predviđena zakonom u cilju obezbeđenja nužnog priznanja i poštovanja prava i sloboda drugih i u cilju zadovoljenja pravičnih zahteva morala, javnog poretka i opšteg blagostanja u demokratskom društvu. Ova prava i slobode ni u kom slučaju ne mogu se izvršavati protivno ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija. Član 30. Nijedna odredba ove Deklaracije ne može se tumačiti kao pravo za ma koju državu, grupu ili lice da preduzima bilo koju aktivnost ili da vrši bilo kakvu radnju usmerenu na poništenje prava i sloboda koji su u njoj sadržani. Pedeset treće zasedanje 31. tačka dnevnog reda Rezolucije usvojene od strane Generalne skupštine (bez pozivanja na Glavni odbor (A/53/L.79)) 53/243 A. Deklaracija za kulturu mira

231

Generalna skupština, Pozivajući se na Povelju Ujedinjenih nacija, ciljeve i principe koji su u njoj sadržani, Pozivajući se, takođe, na ustav Organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija, koji ukazuje na to da „pošto ratovi počinju u glavama ljudi, tako i u glavama ljudi odbrana mira mora nastati“, Pozivajući se dalje na Opštu deklaraciju o ljudskim pravima/1 i druge relevantne međunarodne instrumente iz sistema Ujedinjenih nacija, Uviđajući da je mir, ne samo odsustvo konflikta, već da takođe zahteva pozitivan, dinamičan pristup u kome svi učestvuju, u kome se podstiče dijalog, a konflikti rešavaju u duhu uzajamnog razumevanja i saradnje, Uviđajući takođe da je završetak hladnog rata proširio mogućnosti za jačanje kulture mira, Izražavajući duboku zabrinutost zbog neprestanog povećanja nasilja i konflikata širom sveta, Uviđajući potrebu da se eliminišu svi oblici diskriminacije i netolerancije, uključujući i one na osnovu rase, boje, pola, jezika, religije, političkog ili nekog drugog mišljenja, nacionalnog, etničkog ili socijalnog porekla, imovine, invaliditeta, rođenja ili drugog statusa, Pozivajući se na rezoluciju 52/15, od 20. novembra, 1997. godine, kojom je proglasila 2000. godinu za „Međunarodnu godinu za kulturu mira“, kao i rezoluciju 53/25 od 10. novembra 1998. godine, kojom je proglasila period od 2001. do 2010. godine za „Međunarodnu dekadu za kulturu mira i nenasilja za decu sveta“, Uviđajući važnu ulogu koju Organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija nastavlja da ima u promovisanju kulture mira, Svečano proglašava postojeću Deklaraciju za kulturu mira, koja će svojim odredbama pomoći vladama, međunarodnim organizacijama i civilnom društvu u podršci i jačanju kulture mira u novom milenijumu: Član 1 Kultura mira je skup vrednosti, stavova, tradicija, modela ponašanja i života koji se zasnivaju na sledećem: a. Poštovanje života, okončanje nasilja, promocija i praksa nenasilja kroz obrazovanje, dijalog i saradnju; b. Puno poštovanje principa suverenosti, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti država i nemešanje u stvari koje su suštinski unutar domaćeg zakonodavstva bilo koje države, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i međunarodnim zakonom; c. Puno poštovanje i promovisanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda; d. Posvećenost mirnom rešavanju konflikata; e. Napori da se zadovolje razvojne i ekološke potrebe sadašnje i budućih generacija; f. Poštovanje i podrška prava na razvoj; g. Poštovanje i promovisanje jednakih prava i mogućnosti žena i muškaraca; h. Poštovanje i promovisanje prava na slobodu izražavanja, mišljenja i informisanja; i. Privrženost principima slobode, pravde, demokratije, tolerancije, solidarnosti, saradnje, pluralizma, kulturološke raznolikosti, dijaloga i razumevanju na svim nivoima društva i među narodima, podstaknuta omogućavanjem nacionalnog i međunarodnog okruženja koje vodi ka miru. Član 2 Napredak u potpunijem razvoju kulture mira dolazi preko vrednosti, stavova, modela ponašanja i života pogodnih za promovisanje mira među pojedincima, grupama i narodima. Član 3

232

Puni razvoj kulture mira je suštinski povezan sa sledećim: a. Promovisanje mirnog načina rešavanja konflikata, uzajamno poštovanje, razumevanje i međunarodna saradnja; b. Pristajanje na međunarodne obaveze u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i međunarodnim zakonima; c. Promovisanje demokratije, razvoja i univerzalno poštovanje i očuvanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda; d. Omogućavanje ljudima na svim nivoima da razviju veštine dijaloga, pregovaranja, postizanja konsenzusa i mirnog rešavanja nesuglasica; e. Jačanje demokratskih institucija i obezbeđivanje punog učešća u procesu razvoja; f. Iskorenjivanje siromaštva i nepismenosti i smanjivanje nejednakosti unutar i između naroda; g. Promovisanje održivog ekonomskog i socijalnog razvoja; h. Eliminisanje svih vidova diskriminacije protiv žena kroz njihovo osnaživanje i jednaku zastupljenost na svim nivoima odlučivanja; i. Obezbeđivanje poštovanja, promovisanja i zaštite prava dece; j. Omogućavanje slobodnog protoka informacija na svim nivoima i poboljšanje pristupa uz to; k. Povećanje transparentnosti i odgovornosti u upravljanju; l. Eliminisanje svih oblika rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i povezanih oblika netolerancije; m. Unapređenje razumevanja, tolerancije i solidarnosti između svih civilizacija, naroda i kultura, uključujući i etničke, verske i jezičke manjine; n. Priznavanje u potpunosti prava svih ljudi, uključujući i one koji žive pod kolonijalnim ili nekim drugim oblikom tuđinske dominacije ili strane okupacije na samoopredeljenje, sadržane u Povelji Ujedinjenih nacija, Međunarodnom paktu o ljudskim pravima,/2 kao i Deklaraciji o priznavanju nezavisnosti kolonijalnim državama i narodima, sadržane u Rezoluciji 1514(HV) Generalne skupštine od 14. decembra 1960. godine. Član 4 Obrazovanje na svim nivoima je jedan od glavnih načina izgradnje kulture mira. U tom smislu, edukacija o ljudskim pravima je od posebne važnosti. Član 5 Vlade imaju suštinsku ulogu u promovisanju i jačanju kulture mira. Član 6 Civilno društvo treba u potpunosti da učestvuje u punijem razvoju kulture mira. Član 7 Edukativna i informativna uloga medija doprinosi promovisanju kulture mira. Član 8 Ključna uloga u promovisanju kulture mira pripada roditeljima, nastavnicima, političarima, novinarima, verskim grupama, intelektualcima, onima koji su uključeni u naučne, filozofske, kreativne i umetničke aktivnosti, zdravstvenim i humanitarnim radnicima, socijalnim radnicima, menadžerima na različitim nivoima, kao i nevladinim organizacijama. Član 9 Ujedinjene nacije treba da nastave da igraju važnu ulogu u promovisanju i jačanju kulture mira širom sveta.

233

107. plenarno zasedanje 13. septembar 1999.

234

LITERATURA • Avramov, S. (1998): Trilateralna komisija, Svetska vlada ili svetska tiranija?, Idij, Veternik. • Avramović, Z. (2006): Kultura, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd. • Arent, H. (1998): Izvori totalitarizma, Beograd. • Attali, J. (1984): Tri svijeta, Globus, Zagreb. • Axford, B. (1995): The Global System. Ekonomics, Politics and Culture, New York. • Bauman, Z. (1988): Culture As Praxis (Theory, Culture and Society), Sage Pub. • Bek, U. (2001): Rizično društvo, „Filip Višnjić“, Beograd. • Bek, G. H. (2006): Vizantijski milenijum, Klio, Beograd. • Benedikt, R. (1976): Obrasci kulture, Beograd. • Bilington, Dž.: Ikona i sekira, istorija ruske kulture - jedno tumačenje, Rad, Beograd, 1988. • Boas, F. (1982): Um primitivnog čoveka, Prosveta, Beograd. • Bodrijar, Ž.. (1991): Simulakrum i simulacija, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad. • Božović, R. (1990): Kultura, Naučna knjiga, Beograd, „Milić Rakić“, Valjevo. • Branković, S. (2000): Nezavisnost slobodoljubivih, drugo izdanje, Vojnoizdavački zavod, Beograd. • Brodel, F. (1992): Spisi o istoriji, Srpska književna zadruga (SKZ), Beograd. • Broudel, F. (1994): History of Civilization, New York. • Brzezinski, Z. (1993): Out of Control. Global Turmoil on the Eve of the 21st Century, New York. • Bžežinski, Z. (2000): Velika šahovska tabla, Cid, Podgorica i Romanov, Banja Luka. • Vajs, A. (1965): Razvitak civilizacije, Beograd. • Vajt, L. (1970): Nauka o kulturi, Beograd. • Valerštajn, I. (1986): Savremeni svetski sistem, Zagreb. • Valerštajn, I. (2005): Posle liberalizma, „Službeni glasnik“, Beograd. • Veber, M. (1976): Privreda i društvo, I i II, Beograd. • Vitrou, Dž. Dž. (1993): Vreme kroz istoriju, Beograd. • Višeslavcev, B. P. (2002): Kriza industrijske kulture, CID, Podgorica. • Vlahović, P. (1999): Srbija, zemlja, narod, život, običaji, Beograd. • Gerc, K. (1998): Tumačenje kultura, Beograd. • Gidens, E. (2001): Sociologija, CID, Podgorica, Romanov, Banja Luka. • Gidens, E. i Vil, H. (2003): Na ivici - živeti sa globalnim kapitalizmom, Plato, Beograd. • Gidens, E. (2005): Odbegli svet, Kako globalizacija preoblikuje naše živote, Stubovi kulture, Beograd. • Globalisation-Reader (2005), Lechner, F. i Boli, J., ur., Oxword. • Goldberg, Dž. D., Rejner, D. Dž. (2006): Jevreji - istorija i religija, Clio, Beograd. • Goldsvit, E. i Džeri, M. (2003): Globalizacija, Klio, Beograd. • Graig, A., Graham, W., Kagan, D., Ozment, S., Turner, F. (2006): The heritage of world civilizations, by Pearson Education Inc., Upper Saddle River, New Jersey. • Gross, M. (1980): Historijska znanost, Zagreb. • Damjanović, M. (1977): Istorija kulture, „Gradina“, Niš. • Danilevski, N. J. (1994): Rusija i Evropa, Beograd. • Dedijer, V. (1980): Politika interesnih sfera, Beograd. • Dejvis, N. (2004): Evropa, jedna istorija, Novi Sad. • Deretić, J. (2001): Kulturna istorija Srba, predavanja, Kragujevac. • Derida, Ž. (2001): Vera i znanje, „Svetovi“, Novi Sad. • Dimić, Lj. (1997): Istorija kulturne politike u Jugoslaviji 1918-1941, I-III, Stubovi kulture, Beograd. • Djurant, V. (2005): Istorija civilizacija, 12 tomova, Narodna knjiga i Vojnoizdavački zavod, Beograd.

235

• Djurant, V. (2006): Najveći umovi i ideje svih vremena, Narodna knjiga, Politika, Beograd. • Druker, P. F. (1995): Postindustrijsko društvo, Beograd. • Dubnov, S. (1986): Kratka istorija jevrejskog naroda, Beograd. • Đukić, D. V. (2005): Kulturni turizam, Klio, Beograd. • Ekmečić, M. (1997): Susret civilizacija i srpski odnos prema Evropi, Novi Sad. • Elias, N. (2001): Proces civilizacije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad. • Eliot, T. S. (1995): Ka definiciji kulture, Prosveta, Niš. • Enciklopedija političke kulture (1993), red. Milan Matić, Beograd. • Živojinović, D. (1989): Uspon Evrope (1450-1789), Beograd. • Ilić, M. (1976): Sociologija kulture i umetnosti, Naučna knjiga, Beograd. • Istorija srpskog naroda (1994), grupa autora, I-X tomova, Srpska književna zadruga, Beograd. • Istorija srpske kulture (1994), Zbornik radova grupe autora, ur. Pavle Ivić, Beograd. • Jakšić, M. i Praščević, A. (2007): Istorija ekonomije, Beograd. • Janson, H. V., Janson, E. (2005): Istorija umetnosti, Novi Sad. • Kalvakorezi, P., Vint, G. (1987): Totalni rat, Beograd. • Kale, E. (1977): Uvod u znanost o kulturi, Školska knjiga, Zagreb. • Kale, E. (1982): Povijest civilizacija, Školska knjiga, Zagreb. • Casirer, E. (1978): Ogled o čovjeku, „Naprijed“, Zagreb. • Kelner, D. (2004): Medijska kultura, Clio, Beograd. • Kenedi, P. (1988): Uspon i pad velikih sila, CID, Podgorica, „Službeni list“, Beograd. • Kimlika, V. (2004): Multikulturalizam, multikulturalno građanstvo, CID, Podgorica, „Jesenski i Turk“, Zagreb. • Klark, K. (1973): Civilizacija, „Mladost“, Zagreb. • Kloskovska, A. (1985): Masovna kultura, Novi Sad. • Kožminjski, M. (2009) priređivač, Evropska civilizacija, Zbornik, Službeni glasnik, Beograd. • Kolingvud, R. (1986): Ideja istorije, Svjetlost, Sarajevo, „Globus“, Zagreb. • Krocber. L., Kluckhoholn, C. (1952): Culture, Cambridge, Mass. • Kuk, M. (2007): Kratka istorija čovečanstva, Buk i Marso, Beograd. • Kuper, E. D. (2004): Svetska filozofija, istorijski uvod, Svetovi, Novi Sad. • Kulturna riznica Srbije, Zbornik radova grupe autora, 1996, ur. Jovan Janićijević, Beograd. • Kurten, F., Fajerman, S. Dompson, L., Vansina, J. (2006): Istorija Afrike, Clio, Beograd. • Lakroa, M. (2001): Ideologija novog doba, Clio, Beograd. • Lečner, Dž. F., Boli, Dž. (2006): Kultura sveta, Clio, Beograd. • Ling, T. (1993): Istorija religija Istoka u Zapada, Beograd. • Makluan, M. (1973): Gutenbergova galaksija - civilizacija knjige, Beograd. • Malinovski, B. (1970): Naučna teorija kulture, Beograd. • Marković, P. (1992): Beograd i Evropa 1918-1914, Beograd. • Markuze, H. (1965): Eros i civilizacija, Zagreb. • Markuze, H. (1977): Kultura i društvo, Beograd. • Maškin, N. A. (1968): Istorija starog Rima, Beograd. • Moren, E. (1979): Duh vremena, Beograd. • Morli, D., Robins, K. (2003): Britanske studije kulture, „Geopoetika“, Beograd. • Milton, F. (1963): Capitalism and Freedom, Chicago. • Haj, S. Dž. i Hofman, S. (2006): Kako razumeti međunarodne odnose: uvod u teoriju istorije, Stubovi kulture, Beograd. Natzmer, G. (1966): Prethistorijske kulture, Zagreb. Nemanjić, M. (1974): Kulturne potrebe, Beograd. • Nova istorija umetnosti (2005), priredio Klod Fruntizi, „Larus“, Beograd. • Nova istorija srpskog naroda (2002), ur. Dušan Bataković, Beograd. • Nolte, E. (1990): Fašizam u svojoj epohi, Beograd. • Norbert, E. (1996): The Civilizing Proces, Blackvel.

236

• Ortega i Gaset, H. (1988): Pobuna masa, „Gradac“, Čačak. • Ostrogorski, G. (1959): Istorija Vizantije, Beograd. • Parsons, T. (1992): Moderna društva, Niš. • Peinter, S. (2006): Istorija srednjeg veka, Clio, Beograd. • Peri, M. (2006): Intelektualna istorija Evrope, Clio, Beograd. • Petrović, S. (2005): Kulturologija, Čigoja, Beograd. • Pečujlić, M. (2005): Globalizacija, dva lika sveta, drugo izdanje, „Gutenbergova galaksija“, Beograd. • Poper, K. (1992): Traganje bez kraja, Beograd. • Popović, R. protojerej (1999): Pravoslavlje na raskršću vekova, Bogoslovski fakultet, Beograd. • Pulme, D. (1970): Afrička civilizacija, Zagreb. • Radica, B. (1994): Agonija Evrope, Beograd. • Ransimen, S. (1985): Vizantijska civilizacija, Beograd. • Ristović, M. (1991): Nemački novi poredak - jugoistočna Evropa 1940/1941-1944/45, Vojnoizdavački zavod, Beograd. • Russel, B. (1964): Has a Man a Future?, Pengvin Books, Great Britain. • Sasman, V. (1987): Kultura kao istorija, Beograd. • Sve religije sveta: za sve ljude u svim vremenima (2006), Pol Balta i dr., Beograd. • Serpel, R. (1978): Uticaj kulture na ponašanje, Beograd. • Smailagić, N. (1970): Historija političkih doktrina, Zagreb. • Sorokin, P. (1962): Social and Cultural Dynamics, New York. • Srbi u evropskoj civilizaciji (1993), grupa autora, Balkanološki institut, SANU, Beograd. • Srbija u modernizacijskim procesima, Zbornik radova s naučnog skupa (1994), Institut za noviju istorije Srbije, Beograd. • Srejović, D. (1994): Kad smo bili kulturno središtv svvta, Beograd. • Srpska Vizantija, Zbornik radova (1993), ur. B. Jovanović, Beograd. • Stiglic, Dž. E. (2002): Protivrečnosti globalizacije, SBM-h, Beograd. • Stjuart, Dž. (1981): Teorija kulturne promene, Beograd. • Stojanović, B. (2005): Ekonomska istorija sveta do 16. veka, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd. • Stojanović, T. (1995): Balkanska civilizacija, Centar za gepoetiku, Beograd. • Stojković, B. (2003): Evropski kulturni identitet, Niš. • Tadić, Lj. (1996): Nauka o politici, drugo dopunjeno izdanje, BIGZ, Beograd. • Tartalja, S. (1976): Skriveni krug, Beograd, • Tompson, M. (1995): Proizvodnja rata, Beograd. • Tomc, G. (1994): Kultura u modernom svetu, KRT, Ljubljana. • Tocqueville, A. (1966): Democracy in America, New York. • Toynbee, A. J. (1962): A study of History, I-XII, Oxford University Press, New York. • Tylor, E. (1924): Primitive culture, Brentaos Publishers, New York. • Tyren, A. (1980): Postindustrijsko drustvo, Zagreb. • Fabijas, B. (1994): Hajdeger i nacizam, Novi Sad. • Fišer, F. (1985): Savez elita, Beograd. • Frojd, S. (1969): Iz kulture i umetnosti, Matica srpska, Novi Sad. • From, E. (1979): Imati ili biti, „Naprijed“, Zagreb. • Fukujama, F. (1997): Sukob kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd. • Fukujama, F. (2002): Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica. • Fukujama, F. (2002): Our posthuman Futur, „Straus and Giroux“, New York. • Habermas, J. (1969): Javno mnjenje, Beograd. • Hantington, S. (2000): Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, drugo izdanje, CID, Podgorica, „Romanov“, Banja Luka. • Harison, E., Hantington, S. ur., (2004): Kultura je važna, Beograd. • Hač, E. (1979): Antropološke teorije, knjiga 1i 2, BIGZ, Beograd.

237

• Held, D. (1997): Demokratija i globalni poredak, „Filip Višnjić“, Beograd. • Heler, A. (1984): Teorija istorije, Beograd. • Historija čovječanstva - kulturni i naučni razvoj (1966), UNESKO, Zagreb. • Hobsbaum, E. (1994): The Age of Extremes, The Short Twentieth Century 1919-1991, London. • Holton, R. (1986): Cities, Capitalism and unwin, London. • Huizinga, J. (1974): Jesen srednjeg veka, Novi Sad. • Špengler, O. (1989): Propast Zapada, I-IV, Književne novine, Beograd. • Šušnjić, Đ. (1994): Dijalog i tolerancija, iskustvo razlike, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad. • Quigley, C. (1977): The Evolution of Civilizations: An Introduction to Historical Analysis, Liberty Press, Indianopolis. • Walker, Ch.R. (1968): Moderna tehnologija i civilizacija, „Naprijed", Zagreb. • Wallerstein, I. (1990): Kapitalizam-istorijski sistem, Titograd. • Woolley, L. (1966): Počeci civilizacije, Zagreb, Naprijed.

238