Slavomir Mrozek - Na Pucini

Slavomir Mrožek

Na pučini Lica: Debeli brodolomnik Srednji brodolomnik Mali brodolomnik Poštar Lakej Radnja se dogaña u jednom činu i u jednom dekoru. Scena prikazuje pramac na otvorenom moru. Tri brodolomca u elegantnim crnim odelima i belim košuljama. Besprekorno vezane kravate, maramice u džepićima od kaputa. Oni sede u trima naslonjačama. Kasnije se na pramcu nañe kofer. DEBELI: Gladan sam. SREDNJI: Nešto bih da pregrizem. MALI: Jesu li sve zalihe iscrpljene? DEBELI: Zalihe su iscrpljene do kraja, nema više ni mrvice. MALI: Učinilo mi se da nam je ostalo još malo teletine s graškom. DEBELI: Ništa nije ostalo SREDNJI: Pojedimo nešto. MALI: I ja bih nešto pojeo. DEBELI: „Nešto“?...Gospodo,budite realni, bolje će biti... SREDNJI: Meni je već sasvim svejedno: MALI: Rekli ste da su zalihe iscrpljene. Na šta ste onda mislili? DEBELI: Moramo pojesti ne nešto, nego nekoga... SREDNJI: Ne vidim... MALI: Ne vidim ni ja nikoga, osim... DEBELI: Moramo pojesti nekoga od nas. SREDNJI: Pojedimo! MALI: Dobro! Dobro! Pojedimo! DEBELI: Gospodo, ne budimo deca. Skrećem vam pažnju da ne možemo sva trojica u isto vreme reći „pojedimo“. U ovoj situaciji jedan od nas mora reći: „molim lepo, izvolite, poslužite se“. SREDNJI: A ko? MALI: Da, a ko? DEBELI: To sam upravo hteo da pitam ja vas......... Apelujem na osećaj kolegijalnosti, kao i na vaše dobro vaspitanje. SREDNJI: Na naše vaspitanje!? O, galeb leti, galeb! MALI: Možda je to brutalno što ću reći, ali moram priznati da sam strašno sebičan. Uvek sam bio sebičan. Još u osnovnoj školi sam užine uvek jeo sam. Ni sa kim nisam hteo da delim. DEBELI: Vrlo neprijatna i teška situacija. Hajde da pokušamo sa kockom!

SREDNJI: Sjajno! MALI: To je najbolje rešenje. DEBELI: Evo ovako ćemo: neka jedan od vas dvojice kaže jedan broj. Zatim neka drugi kaže neki drugi broj. Na kraju ću i ja na glas reći jedan broj. Ako zbir svih brojeva bude neparan, ja sam onda izgubio. Ja treba da budem pojeden. Meñutim, ako zbir brojeva bude paran broj, onda će biti pojeden jedan od vas dvojice. SREDNJI: Ne... zato što ne volim hazardne igre. MALI: A šta će biti ako se vi prevarite? DEBELI: Nemate poverenja u mene. Žalosno. SREDNJI: Bolje da nañemo drugo rešenje. Jesmo li civilizovani ili nismo? Igre na sreću, kockanje, to je ostatak mračne prošlosti. MALI: Ordinarno sujeverje. DEBELI: Dobro. Onda da organizujemo opšte izbore. SREDNJI: Nije loša ideja. (debelom) A mislite li vi da ću ja da glasam s vama u istu izbornu kutiju? To je uprošćavanje kampanje. MALI: Parlamentarizam je prevaziñen... DEBELI: Ali drugog izlaza nema. Ako izaberete diktaturu, rado ću preuzeti vlast. MALI: Ne, ne! Dole tiranija! DEBELI: Dobro. Onda, slobodni izbori! SREDNJI: Tajni. MALI: Ali bez ikakvih koalicija i blokova! Svako postaje protivkandidat samoinicijativno. DEBELI: Ovo je glasačka kutija. U njega ćemo ubaciti glasačke listiće sa imenom kandidata. MALI: Ja nemam olovku. SREDNJI: Rado ću vam pozajmiti. DEBELI: Ja imam svoju srećnu olovku. SREDNJI: Izbori, izbori! MALI: Samo malo. Ako već organizujemo izbore kao civilizovani ljudi, onda ne možemo propustiti predizbornu kampanju koja u celom kulturnom svetu ima značajnu ulogu. DEBELI: Ako baš insistirate... SREDNJI: Onda da počnemo sa agitacijom, što pre! DEBELI: Počinjemo sa kampanjom. Ko će prvi za govornicu? SREDNJI (malom): Hoćete li vi? MALI: Ja bih radije kasnije...Nisam nikada bio dobar govornik. DEBELI: Ali vi ste predložili rešenje. SREDNJI: Pa da, vi ste masama sugerisali da diskutuju, da politiziraju. Prema tome, počnite vi. MALI: Ako baš želite, uostalom... Hm....Gospodo! SREDNJI: Mi smo obični ljudi! Samo bez podvala! DEBELI: Tako je! Dole sa slatkorečivim frazama! Hoćemo surovu istinu! MALI: Kolege, drugovi! Sakupili smo se ovde... SREDNJI: Izjasni se, izjasni! DEBELI: Na posao! MALI: Sakupili smo se ovde da razmotrimo gorući problem životnog opstanka.

Kolege,ja nisam dužan da udjem u razmatranje kao kandidat. Ja imam ženu i decu. Ne jednom, dok je sunce zalazilo, sedeli smo u vrtu i ljuljali decu, a žena je vezla vezivo do sumraka. Gospodo, kolege! Zar u vama ta slika zadovoljstva i spokojstva ne izaziva osećaj spokojstva? SREDNJI: To nije nikakav argument! Kad se radi o opštem dobru osećanja ne igraju nikakvu ulogu. Deca se mogu ljuljati i sama. DEBELI: I to.... mnogo bolje! SREDNJI: Da,da! I to mnogo bolje! U kolevci, na ljuljašci, na vrtešci...Ne, ne, deca nisu nikakav argument. MALI: Ali, kolege...dok sam još bio mala beba sanjao sam o velikim planovima. Istina je, nisam dovoljno radio na sebi i nisam postigao ono što sam naumio. DEBELI: Tačno! SREDNJI: Pogotovo ako se čovek prepusti sticaju okolnosti, a sve za dobro svog naroda. MALI: Obećavam zato, da se neću prepuštati slučajnostima i da neću biti aljkav u postizanju ciljeva. Da, doživljavao sam padove, to je sušta istina. Nedostatak vere u samoga sebe, lenjost, gubitak nade.... meñutim DEBELI: Šta meñutim? MALI: Ja ću to nadoknaditi, kunem se! Vežbaću čvrstinu volje, izgrañivaću svoj karakter, osvajaću nove vidike, sve dok ne postignem ono što me čeka... postaću ...neko. SREDNJI: Glasnije! MALI: Postaću neko! DEBELI: To je subjektivizam. SREDNJI: Hoćemo da živimo! DEBELI (srednjem): Dopustite, da zajedno.... tri-četiri: Hoćemo da živimo, hoćemo da živimo! MALI(u suzama): Ne znam...zaista...nisam dovoljno pametan...(siñe sa govornice) SREDNJI: Braćo od istog stola! Ja nisam baš dobar govornik, zato ću biti kratak. Ne volim duge priče, ali šta mogu, moram da govorim. Još od malih nogu zanima me kulinarska umetnost. I to ne samo jelo kao takvo,daleko od toga. Ja sam skroman čovek sa malim prohtevima, i istinu govoreći, ne volim da jedem. Tek toliko, zasitim se bilo čime, dovoljno mi je ono najnužnije, neka sitnica. Zadovoljan sam sa minimalnim. Ma šta ja to pričam?! Ne treba mi ništa. Pre nekoliko godina jeo sam svaki drugi-treći dan komadić ili dva, ali sada?! Sada više ne! S jelom sam prekinuo zauvek! Uprkos tome, rad oko pripreme raznih ñakonija predstavlja za mene radost i smisao mog života. Nema ništa lepše za jednog kuvara, nego posle teškog i mukotrpnog napora gledati kako drugi jedu i kako im prija. To je najlepša nagrada za moj trud. Dodao bih samo još da sam specijalista za jela od mesa. Moji umaci su savršeni. To sam samo hteo da kažem. DEBELI: Bravo! (aplaudira, penje se na govornicu) Pozdravljam vas, gladni! SREDNJI: Uraaa! Živeo! DEBELI: Govoriću kratko, vojnički! Kao prvo, ne želim da utičem na vaše mišljenje! Odlučite sami. Ja sam samo vaš sluga, i vaša volja za mene je svetinja. Poješću samo ono što mi zapadne. Kao drugo, da ne razvodnjavam: ja sam nesvarljiv. Uvek sam bio žilav, koščat i mršav. Imam dva gvozdena rebra, fali mi pola utrobe i imam jednu nogu kraću. Nisam sasvim siguran, ali čii mi se da je to paraliza. Što da krijem. Kao treće, neću da budem demagog, ja volim jasne situacije: ako me ne izaberete, odmah će onaj drugi dobiti plećku i iznutrice. Ja ću se zadovoljiti ostacima i jezikom. Svima onima koji imaju

odreñene namere, govorim jasno: nećemo odustati od jezika. SREDNJI: Bravo, bravo! Vodi nas, voño! DEBELI: To je sve. Ne volim nagañanja, ne volim filozofe, ne volim kolebljivce. Napred! SREDNJI: Uraa! Bravo! Bis! Živeo! DEBELI(malom): Jeste li zadovoljni? MALI: Bili ste sjajni, samo...ja...zapravo...ne mogu džigericu, ne prija mi...ako vam to ne bi predstavljalo problem... SREDNJI: Čestitam, ako dopuštate. Vaš govor me potresao. Što se tiče jezika, sasvim sam na vašoj strani. DEBELI: Dakle, kampanja je gotova. Sad na glasanje. MALI(daje olovku debelom): Najlepše zahvaljujem. DEBELI: Ah, sitnica. Ako želite nešto da popravite, stojim vam na raspolaganju. (nakon glasanja) A sad, da prebrojimo glasove! SREDNI: Strašno sam radoznao. Glasanje pojačava apetit. MALI: Mogli bi ste imati više takta. Šta se dogodilo? SREDNJI: Ko je kriv? DEBELI: Gospodo, moramo da poništimo izbore! SREDNJI: Ali kako? Ja sam gladan. MALI: Zar vi hoćete da minirate slobodne demokratske izbore?! DEBELI: U glasačkoj kutiji se nalaze četiri listića. Četiri! MALI: Rekao sam da je parlamentarizam prevaziñen. SREDNJI: I šta sad? DEBELI: Tipična kriza vlade. Možda da pribegnemo najobičnijem imenovanju kandidata? MALI: A ko će ga imenovati? DEBELI: Vrlo rado ću preuzeti tu odgovornost. MALI: Svakako! Baš tako sam i mislio! Ne! Nema govora! SREDNJI: Nezgodna stvar! Demokratija nije uspela, a diktatura se ne prihvata. Svejedno, nešto moramo da smislimo. DEBELI: U ovakvim trenucima situaciju može spasiti samo požrtvovano, svesno i jako jedinstvo. Ne zaboravimo da su dobrovoljci uvek spasavali situaciju. Dragi i poštovani kolega! MALI: Ne, ne i ne! Upozoravam vas, ne želim da slušam! SREDNJI: Slušajte! DEBELI: Poštovani i dragi gospodine! Svima nam je poznato da je nemoguće sakriti takve crte karaktera kao što su požrtvovanost, ljubav prema bližnjem, ljudka solidarnost. Već od prvog časa primetili smo ja i kolega da je u vama nešto, po čemu se razlikujete od nas, a to je neka uroñena plemenitost, neprikrivena čežnja da služite opštem dobru, spremnost na...na... je li tako kolega? SREDNJI: Nisam u životu sreo boljeg čoveka! DEBELI: Srećni smo da se naš kolektiv može odazvati vašim plemenitim težnjama i da može izaći u susret vašim pritajenim i čistim željama. Vi želite da ostanete u našem sećanju kao pojedinac... poštovan... skroman... kolegijalan... ukusan... MALI: Ne želim. SREDNJI: Kako to, nećete da ostanete dobrovoljac?!

MALI: Neću. SREDNJI: Pa to je gadno! DEBELI: Odlučno odbijate? MALI: Kategorički odbijam. Nisam predodreñen da budem veliki. SREDNJI: Od danas se nećete sa mnom rukovati. Smatrao sam vas pristojnim čovekom, mislio sam da ste patriota našeg pramca, a pokazalo se da ste podlac. Žao mi je! DEBELI: Da, tako je to. Razočarali ste nas. Čast za vas ne znači ništa. Ali bez obzira na to, molim vas lepo, da li nam vi možete predložiti neki drugi izlaz? Da čujemo! MALI: Izlaz?! Molim...od detinjstva sam čeznuo za opštom pravdom. Tražim samo pravednost i ništa više! DEBELI: Vi me iznenañujete! MALI: Zašto? DEBELI: A ko vam garantuje da se pravednost neće okrenuti protiv vas, a to znači, hteo sam da kažem, da baš ta pravednost neće istaći vas kao kandidata? MALI: Ali to je sasvim jednostavno. Od detinjstva sam bio nesrećan, ništa mi nije polazilo za rukom. Sve okolnosti su na kraju bile protiv mene, i zato... DEBELI: I zato vi sad mislite da je došao čas da sveopšta pravednost ispravi vaš dosadašnji nedostatak sreće. MALI: Da. DEBELI: Uzevši u obzir da se na nedostatak sveopšte pravednosti žale pre svega oni koji su nezadovoljni, ili, drugim rečima, tražeći pravdu-zar ne traže samo opravdanje za svoj neuspeh? MALI: Ja se ne protivim. Ja pristajem na sve pod uslovom da rešenje bude pravedno. DEBELI: Ili pod uslovom da vi ne budete pojedeni. MALI: To su insinuacije. Pre svega molim da se postupi pravedno. DEBELI. Sedimo gospodo. Biće teško, ali mislim da ćemo s tim izaći na kraj. SREDNJI: Ja s njim ne razgovaram. DEBELI(srednjem): Gospodine kolega, imate li majku? SREDNJI: Kako da kažem... A vi šefe? DEBELI: Na žalost, još od malih nogu sam puko siroče. Jadni moji roditelji. SREDNJI: Upravo sam to hteo da kažem. Pravo govoreći, ja uopšte nisam imao roditelje. DEBELI(Malom): A vi? MALI: Ja imam mamu. Upravo sada ona me olakuje u svojoj samoći. Jadna mama! DEBELI: Čini mi se da je sa stanovišta pravednosti stvar jasna. Da li biste vi čista srca učinili nešto nažao siročetu? Siročad su uvek bila meñu divljim ljudima najčešće najnesretnija. Ne, dragi gospodine. Kad bi bilo ko od nas siročića trebao da bude pojeden, bila bi to povreda najelementarnije pravednosti. Zar nije dovoljno što je neko siroče, nego još treba da bude pojeden?! MALI: Ali... DEBELI: Ne, dragi gospodine. To je jasno kao dan. Vi imate mamu, vama je bilo lepše na svetu nego nama, pa zar ne osećate da je došlo vreme da platite onaj moralni dug prema siročadi? Prema svim onim koji koji nikada nisu osetili majčinsku brigu, toplinu roditeljskog doma i spokojnu vedrinu voljenog deteta. Uostalom, vi ste rekli da vas vaša majka sigurno već oplakuje. MALI: Ali, možda moja mama nije više živa. U poslednje vreme se slabo osećala, a ja već odavno nisam bio kod kuće...

DEBELI: Govorite kao dete. Gde su vam dokazi? Ili bar naznake bilo kakvih dokaza. SREDNJI: Gde su? MALI: Pa rekao sam da se onda kad sam odlazio nije dobro osećala. Pa u ostalom, toliko se u poslednje vreme govori o bolestima savremene civilizacije... DEBELI: To su umetnička fantaziranja, to je igra mašte. Vaša mama je sigurno živa i zdrava, i neka joj Bog podari dug život, a naši roditelji su..... Sećate li se onih dugih jesenjih noći kada smo, kao deca, bosonogi, predavali jedan drugom upaljene šibice kao buktinje... SREDNJI: Ah, ne podsećajte me na to. Bolje zaboravite. DEBELI: A sećate li se onog dalekog roñaka, onog škrtice i satrapa, koji nam je otimao i poslednji komadić slanine da ga podmetne kao mamac miševima u mišolovku? SREDNJI: Aveti prošlosti! MALI: Oprostite, čini mi se da čujem nekakav glas na pučini. DEBELI: Vi namerno menjate temu. Vas ljudska nevolja ne može ganuti. Ah, vi, sebično vaspitani mamini sinovi. SREDNJI: On je imao loptu kad je bio mali. DEBELI: I loptu i medu. POŠTAR: Upomoć! Upomooooć! MALI: Evo, zaista, sad se već dobro čuje! POŠTAR: Upomoooć! DEBELI: Stvarno, neko pliva ka nama. Nesretnima vetar uvek u oči duva. SREDNJI: Šefe, možda je neko sa hranom...Vidim da pliva služeći se samo jednom rukom, a da u drugoj drži poveći predmet. MALI: Da, da, moguće je. Dešavalo se tako, da seljak, idući na vašar sa prasencetom pod miškom, upadne u vodu. I tako, plivajući, grčevito drži jednom rukom prasence, sve svoje imanje... DEBELI: Evo, vidim ga! SREDNJI: To je neko u uniformi. A u boljim restoranima konobari nose uniforme. POŠTAR(sasvim blizu): Upomoć! ......Najlepše hvala. DEBELI: Imate li nešto za jelo? POŠTAR: Apsolutno ništa. A i ja sam gladan. Zateklo me pre doručka. A, vi ste to! Ne, bez šale, neobično čudan sticaj okolnosti! DEBELI: Vi se poznajete? POŠTAR: Kako ne! Već deset godina ja gospodinu dostavljam poštu. Nisam znao da ćete se zateći na moru. Ali, savršeno se slaže, imam za vas telegram. MALI: Za mene? Telegram? POŠTAR: Da. Baš kad sam stigao do vaše kuće, zahvatio me talas. Na sreću, dobar sam plivač. Evo ga. MALI: Oprostite gospodo. DEBELI: Je li to prava uniforma? POŠTAR: Prava, samo što je mokra. Znate, kad čovek padne u vodu... MALI: Uraaa! DEBELI: Šta se dogodilo? MALI: Gospodo, snašla me velika nesreća. Moja majka nije više meñu živima. SREDNJI: Eto ti sad na! MALI: I u vezi sa tim izjavljujem da sam i ja siroče, i da ćemo zbog toga morati da

obnovimo proces i još jednom razmislimo o kandidatima za glavno jelo! DEBELI: Ne slažem se, to je podvala, vi ste se sigurno dogovorili sa poštarom! POŠTAR: Ne vreñajte službenika za vreme vršenja službene dužnosti! DEBELI: A možda ste ga i podplatili! A može biti da ste prijatelji još iz školskih klupa!? MALI: Okrivljujete me krivo. Molim, upitajte poštara da li sam bio s njim u dogovoru. DEBELI: Dobro. Upitajmo. Ako odgovori da, to jest ako prizna, pojeste ćemo vas bez razmišljanja. Ako kaže ne, onda ćemo pojesti poštara. POŠTAR: Kako to? Tek sam došao i već bi me pojeli. Na šta to liči? DEBELI: Baš zato. Vi ste još puni nade, vi ste još potpuno sveži. SREDNJI: Šefe, najbolje da pojedemo obojicu. Poštar a la vild. Jednog pečenog, drugog kuvanog, ili kao kompot. Možemo jedan deo marinirati, a jedan deo na gradele. Ili filovati jednog drugim. Kao delikates. MALI: A ako tek poštar nije siroče? Mi, napušteni, beskućnici...Trebalo bi ga pitati. DEBELI: Ne, iz ovoga bi trebalo da poteče vino. Poštansko vino. Vin du Postillon! Poštanski burgundac! POŠTAR: Da, da imate pravo. S obzirom na burgundac, svaka čast, ali sam ipak zato korisniji kao poštar. SREDNJI: Gle! A šta vi mislite, je li Vin du Postillon prirodno vino ili je pravljeno? MALI: Ako budete krivo svedočili, da smo se dogovorili, žaliću se direkciji pošte, telegrafa i telefona. POŠTAR: Ne morate se bojati. Imam iza sebe trideset godina besprekorne službe. DEBELI: Ne gubimo vreme. Jeste li se dogovorili s ovim gospodinom? Da ili ne? Ako je da i ako je vest o smrti njegove majčice fingirana dobićete podbradak i možda malo buta. A Ako je ta vest istinita, onda ćemo mi, tri siročeta, pojesti vas kao onoga koji je tu vest doneo. Pošta je javna ustanova i treba da služi opštoj koristi. MALI: Zaklinjem vas da ne dopustite da vam unište karakter. POŠTAR: Bez brige. Ja sam pošten poštar starog kova, mene se ne može podkupiti šunkama. DEBELI: Naknadno vam možemo još ponuditi kolenicu, ali više ne. POŠTAR: Ne, gospodo. Vidite li ovaj znak ovde? Čast ovog znaka poštujem iznad svega. Doviñenja, gospodo. MALI: Ne, ne, ne odlazite posvedočite bar da sam nevin. Stanite! Kolege, sad i sami uviñate da smo sa stanovišta pravednosti jednaki. Svi smo siročići. DEBELI: Gospodine kolega, molim vas da servirate pribor, nalazi se u mom koferu. MALI: Pa kako to? Zar siroče! DEBELI: Zaboravljate da postoji i druga pravednost. Istorijska pravednost! MALI: Kako to da razumem? SREDNJI: Šefe, da li će trebati cedka? DEBELI: Pa tako. Činjenica da smo svi izgubili roditelje ne postavlja nas na istu ravan. Treba razmotriti pitanje : ko su bili naši roditelji? MALI: Bože moj, pa roditelji... DEBELI: Da, da! Ko je bio vaš otac? SREDNJI: Šefe, a model za tortu? MALI: Moj otac? Činovnik. Pa šta? POŠTAR: Oprostite, zaboravio sam na potpis. Tako ste me smutili sa izjedanjem, da sam izgubio glavu.

MALI: Gde da potpišem? POŠTAR: Ovde, molim lepo. Morao sam da se vraćam priličan komad puta. Doviñenja. DEBELI: Dakle vaš otac je bio činovnik? To sam i mislio. A znate li šta je bio moj otac? MALI: Ne znam. DEBELI: Bio je obični drvoseča, a otac mog kolege nije ni postojao. Njegova majka ga je začela u teškim okolnostima, iz nužde. Da, moj gospodine. Vaš otac je ispisivao čitave hrpe kancelarijskog papira u službi aristokratije sedeći udobno u čistoj, toloj kancelariji. A moj otac je valjao klade za papir samo zato da bi vaš otac imao na čemu pisati poreske prijave jadnoj majci mog kolege, koji uopšte nije imao oca. Kako vas nije sramota! MALI: Ja sa tim nemam nikakve veze! DEBELI: Upravo zato, pravednost koja nas podstiče da vas pojedemo, nazivamo istorijskom. LAKEJ: Gospodine grofe, gospodine grofe! DEBELI: Do ñavola, šta je sad opet? LAKEJ: Gospodine grofe, kako sam srećan što vas opet vidim! DEBELI. Šta je sad ovo?! LAKEJ: Gospodin grof me ne prepoznaje? Gospodin grof ne prepoznaje svog starog Jana? Pa ja sam gospodina grofa učio da jaše na poniju, dok je još gospodin grof bio mali gospodičić! DEBELI: Odstupi! LAKEJ: Kakva je to sreća, da moje stare oči opet gledaju gospodina grofa. Svi su uznemireni u dvorcu. Kad je stigla vest da je potonulo ono imanje na kojem je gospodin grof plovio, nisam mogao više izdržati. Gde je gospodin grof, tamo sam i ja, sudbina gospodina grofa je i moja sudbina-i tako sam skočio u more i plivao sve dok nisam ugledao gospodina grofa! Oh, kakva sreća. DEBELI: Jane, molim vas da smesta napustite pramac i da potonete! LAKEJ: Na zapovest gospodina grofa! Oh, kakva sreća! MALI: Ne, ne, dobri čoveče, ne puštajte se, prihvatite se za... potonuo je. DEBELI: I sami vidite da istorijska pravda... MALI: Da, vidim! Stanovali ste u dvorcu i jašili na poniju! DEBELI: Ja? Na poniju?! Moj se otac nije mogao ni popeti na ponija! Vi meni pripisujete uspomene iz vašeg vlastitog detinjstva! MALI: Pa to prelazi sve granice! Zar vi hoćete timereći da sam ja jašio na poniju? DEBELI: Svakako, sami ste to izjavili malopre. MALI: Ne, to je neshvatljivo! Kategorično tvrdim da sa nikakvim ponijem nisam nikada imao nikakvog posla. DEBELI: A ja još manje. Moj jadni otac nije ni znao za reč „poni“. On je bio nepismen. SREDNJI: Jadno kljuse. Niko ga ne priznaje. Zar vam nije žao životinje? Bilo šta bilo, morate mu bar biti zahvalni za srećne časove svog detinjstva. MALI: Ali onaj lakej... DEBELI: Kakav lakej? Da li ste videli nekavog lakeja, kolega? SREDNJI: Ja? Ni od korova! DEBELI: Dragi moj gospodine, od ovog časa prestajem da vas smatram ravnopravnim partnerom u diskusiji, vi imate priviñenja. SREDNJI: Ludak! DEBELI: Tim više, kao osoba koja ne može biti odgovorna za svoje postupke, morate se

podvrći voñstvu ljudi koji znaju šta hoće. Vi treba da budete izopšteni iz društva na najbolji način: tako što će vas društvo pojesti. Gospodine kolega, molim vas prostrite astal. SREDNJI: Da stavim i male kašike? DEBELI: Bezuslovno. Za kompletan ručak. SREDNJI: Po jedan ili po dva noža? DEBELI: Po dva. SREDNJI: Salvete? DEBELI: Razumljivo. Sve se mora odvijati po propisu. Jesmo li kulturni ljudi? MALI: Molim vas... DEBELI: Mali pribor pomerite malo udesno. MALI: Molim vas...Ja sam otrovan... DEBELI: Činiju za kompot više u sredinu... MALI: Časna reč. Nisam vam hteo pre reći, bilo mi vas je žao... DEBELI: Očistiti. MALI: Nije da uzmičem samo zbog vitalnosti, i sam volim dobro pojesti, pa znam kao pohlepa vremenom uništava čoveka. Da nisam otrovan ne bih ništa rekao, molim lepo. Ovako je to, eto, naprosto moja dužnost da vam kažem. DEBELI: Počnimo. SREDNJI:; Da, šefe. MALI: Ne kažem, da je to neizlečivo.Ne, ne daj Bože, morate samo malo pričekati, proći će. Ležaću dan dva, i otrov će izaći. Leći ću ovamo u ćošak, da vam ne smetam. Čim ne budem više otrovan, odmah ću vam reći. Pa ja se ne šalim! Možda čak za dva dana, i to će proći. A možda i za dan. Znate valjda poslovicu: „što možeš pojesti danas, ostavi za sutra“ he, he he!... Uzmimo da je dovoljno samo nekoliko sati, samo sati... DEBELI: Vreme je. MALI: Dobro, dobro! Imate pravo. Ali, da li bih vam mogao nešto savetovati? Sasvim nezainteresovano? DEBELI: A šta? MALI: Nešto sasvim stručno, kulinarski savet, sasvim apropo. Zar...zar ne bi bilo poželjno da operem noge? DEBELI: Ah da, nismo ni mislili na to. Šta vi kažete? SREDNJI: A šta ja znam...neka opere. MALI: O,oo,oo! Pozlatile vam se reči! Higijena je osnova zdravog života. Bakterije se ne vide prostim okom. Ali osećam kako me svrbe. DEBELI: Dobro. Čistoća nije nikome naškodila. Šta više, ona osigurava pojedincu zdrav i dug život. Odmah ću vam dodati peškir. MALI: Kad ste već neopozivo izabrali mene... DEBELI: Mislim, da je to jasno. MALI: Vi ste malo pre govorili o požrtvovanosti... DEBELI: Da. Govorio sam, da je požrtvovanost lepa vrlina. MALI: Kažite još nešto o tome. DEBELI: Pa šta, rekao sam uglavnom sve. Požrtvovanost je spremnost da se žrtvuje... MALI: Da, da, sve je to gola istina. DEBELI: Eto vidite! A niste mi hteli verovati. MALI: Bio sam očito još nezreo, nesvestan...Sad vidim da ima nešto u tome.

DEBELI: Ništa, nije kasno. MALI: Bio sam podlac kad sam odbijao vaše argumente. DEBELI: Ali vidi se da niste potpuni cinik, kad se u vama počinju buditi plemenita osećanja. Leva je već dobra? MALI: O ne, još malo oko prstiju. Ne, nego da se vratim na stvar, moram vam reći da se u meni raña drugi, bolji čovek, samo apropo... vi ste čvrsto odlučili...? DEBELI: Molim vas... MALI: Ne, ne, ne, zaista ne! O čemu sam ono govorio, aha, drugi, bolji čovek, koji iz sopstevnih pobuda...Drugim rečima, koji će biti pojeden zato što sam to hoće, mahom iz plemenitih pobuda. A je li sigurno da jeveć sve gotovo? DEBELI: Časna reč. MALI: Hm, čudno! A ipak...o čemu sam ono govorio, aha, to ipak pruža zadovoljstvo, osećaj nevezanosti, slobode... DEBELI: Konačno ste se opametili. Kolega, dodajte sapun. MALI: Jer...molim lepo, nemojte misliti da sam ja primitivac bez ikakve volje. Niko to ne voli. DEBELI: Budite sigurni da mi na vas tako ne gledamo. Šta više, vi ćete preći u nas, a to znači u naše sećanje kao vitez, kao svetao primer, kao nesebično biće. Čini mi se da jeleva već zaista dobra. MALI: Zaista je dobra. Zapravo, i desna je sasvim čista. Dajte mi peškir, evo me odmah. DEBELI: Ne, ne, trebalo bi malo i desnu... MALI: Kako želite... DEBELI: Mislim da je tako bolje. MALI: Da, ja sam se prvi prepustio toj velikoj odluci, ja sam se prvi, dakle, digao da se žrtvujem za druge. SREDNJI: Možda bi bilo dobro malo sode. DEBELI: Biće dobar i sapun. Pričekaćemo malo. MALI: Pričekati? Onda kad moji prijatelji skapavaju od gladi? Ne, ne dopuštam! DEBELI: Još malo desnu i gotovo. MALI: Sad, kad sam se osvestio, noge ne igraju nikavu ulogu, mogu biti i neoprane. DEBELI: Još peškir i gotovo. MALI: Gospodo, hvala vam. Konačno sam postao potpun čovek. Pronašao sam u sebi ideale koji su mi nedostajali. DEBELI: Nemojte se kajati. MALI: Ja držim do svog dostojanstva. Uostalom,kakva je situacija? Ima nas trojica, a samo ja spašavam ostale. Hteo bih da mi dopustite da kažem nekoliko reči o slobodi. DEBELI: Da ne bude predugo? MALI: Ne, samo nekoliko reči. DEBELI: Dobro, slažem se. MALI: Sloboda, to nije ništa. Tek istinska sloboda, to je nešto. Zašto? Što je istinskija, to je bolja. A gde uopšte treba tražiti istinsku slobodu? Razmotrimo tu stvar logično. Ako je sloboda istinska, onda nije isto što i obična sloboda, opšte uzevši. Gde je istinska sloboda? Pa to je bar jsno. Istinska sloboda je tamo gde nema obične slobode. SREDNJI: Šefe, a gde je so? DEBELI: Ne prekidajte! U koferu, na dnu. MALI: I upravo zato...i upravo zato...

SREDNJI: Šefe, našao sam teletinu sa graškom. DEBELI: Psssst! Smesta je sakrij. MALI: I upravo zato... SREDNJI: Istinu govoreći, ja bih radije grašak. Jeste li vi za to znali, šefe? DEBELI: Ta ja ne želim, uostalom... MALI: I upravo zato... SREDNJI: Šta uostalom? DEBELI: Zar ne vidite da je on već srećan? Kraj