Slava! 04 [7525]

Број

година

Часопис посвећен родној вери

„Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma – drugo proãireno i dopuweno izdawe” najdetaqnija je i najopseænija studija o padu Arkone i sudbini slovenskog paganizma na Baltiku. U kwizi su po prvi put objavqeni prevodi svih znaåajnih hronika ikada napisanih na ovu temu: od franaåkog hroniåara Fredegara iz 12. veka preko ãpansko-mavarskog Jevrejina Ibrahima ibn Jakuba Izraiqñanina iz X veka, Saksonaca Vidukinda Korvejskog, Titmara, Herborda, Eba do Islanœanina Olafura Bordarsona, Helmol da, Saksa Gramatika, Adama Bremenskog... Kwiga je bogato ilustrovana i bavi se temom indo-slovenskih veza. Obraœeno je sve ãto je imalo da se obradi u vezi sa ovim pitawem, od lingvistike preko mitologije, arheologije do genetike, ãto je novina u odnosu na prvo izdawe, dokazujuñi indijsko poreklo slovenskog paganizma kao i slovenske rase (Sloveni bi prema sasvim opreznim i racionalnim analizama morali biti potomci vedskih Danava, sinova primordijalne indijske bogiwe Danu, åije ime znaåi

„reka” i iz koje su izvedena imena reka Don, Dwepar, Dwestar, Dowec i Dunav), ne zane marujuñi ni znaåajne razlike nastale nakon razdvajawa. Obraœeno je i vendsko poreklo balkanskih Srba a naroåito Crnogoraca (pri loæena je mapa Akademije nauka ÅSSR-a na kojoj se vide praktiåno svi crnogorski toponimi u wihovoj originalnoj otaxbini, u slovenskom Polabqu i na Baltiku), seksualne navike i obrede paganskih Slovena. Autor se dotakao i onih koji se sluæe slabim falsifikatom, tzv. „Kwigom o Velesu”, savremenih sukoba u narodu ukorewenih paganskih verovawa i stavova Srp ske pravoslavne crkve, kao i istorije brutalne hristijanizacije evropskog kontinenta. Koli ko god da je kwiga anti-katoliåka, u drugom izdawu nisu poãteœeni ni arogantni vizantijski pravoslavni pokrstiteqi koji su u neku ruku gori i od katolika, jer nisu ostavili nikakva svedoåanstva o slovenskoj veri za razliku od prvih. Sve ãto ima da bude reåeno o pokrãtavawu Slovena se praktiåno nalazi u ovoj kwizi. Ko je bude imao posedovañe znawe o prethriãñanskoj istoriji Slovena kakvo neñe nañi na bilo kom drugom mestu. Nauåno je poãtenija i utemeqenija u istorijskim åiwenicama od bilo koje druge kwige na ovu temu kod nas. To je ujedno autorova sedma objavqena kwiga od 2009. U kwizi se nalaze i fotografije kipova vrhovnog slovenskog boga Svetovida sa Balkana (Preslava u Bugarskoj) i iz Skandinavije (Vindbija u Ãvedskoj) iz ranog sredweg veka koje su do sada bile potpuno nepoznate u naãoj nauci.

Åetvrti broj „Slave!” konaåno je izaãao na svetlost dana, nakon brojnih peripetija zbog kojih je åasopis umalo ugaãen. S obzirom na okolnosti, ovaj put smo se opredelili za elektronsko izdawe åasopisa, i u tom obliku ñe „Slava!” izlaziti i ubuduñe. Izuzetak ñe predstavqati specijalni brojevi kao ãto je bila „Slava 3” za koje ñemo se truditi da, iako nisu u elektronskoj formi, budu i na taj naåin dostupni åitaocima. Ãta se deãavalo u periodu izmeœu treñeg i åetvrtog broja? Primetno je porasla zainteresovanost za rodnoverje na naãim prostorima, ãto pokazuje i ãirewe delatnosti „Staroslavaca”. Naime, u Makedoniji je osnovano predstavniãtvo naãeg udruæewa („Staroslavci Makedonija”), åije aktivnosti moæete pratiti na wihovoj Fejsbuk stranici, kao i na blogu: http://staroslavcimakedonija.blogspot.rs/. Makedonski „Staroslavci” usvojili su i naã rodnoverni kalendar, a svoje proslave odræavaju na planini Vodno iznad Skopqa. U meœuvremenu, u Srbiji su odræane brojne tribine i predavawa na temu stare slovenske vere, o kojima ñe biti viãe reåi u ovom broju. Izdate su i neke kwige koje su inspirisane verom predaka, a jednom od wih bavili smo se u rubrici „Umetnost”. Takoœe, reizdata je, po nama, najbitnija kwiga koja se u novije vreme bavi verom predaka, „Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma”. S tim u vezi vodili smo intervju sa wenim piscem, Rastkom Kostiñem. Tema ovog broja je „Bogiwa majka” ali i obiåaji vezani za raœawe i trudnoñu. Sliånost ovakvih obiåaja kod germanskih i slovenskih naroda podstakla nas je da piãemo i o jednim i o drugim, a bavili smo se i baltiåkom Bogiwom majkom. Vera indoevropskih baltiåkih naroda (Litvanaca i Letonaca) najbliæa je slovenskoj, ãto se vidi i iz kulta Æemine, Majke Zemqe. Ovaj „æenski” deo åasopisa uravnoteæili smo „muãkim” pa ñete u åetvrtom broju „Slave” nañi i tekstove posveñene ratniãtvu u rodnoverju, sportu poznatom kao „zid na zid”, a predstaviñemo i viteãko udruæewe „Beli orlovi”. Tu si i standardne rubrike „Predstavqamo vam”, „Folklor”, „Kalendar biqaka”, „Slovenska bajka” itd. Ãto se ove posledwe rubrike tiåe, u ovom broju napravili smo malu izmenu pa smo umesto narodne bajke objavili jednu autorsku. Reå je u bajci mlade spisateqice Milene Stojanoviñ, åime smo dodatno hteli da skrenemo paæwu na wen rad. Do sledeñeg broja, uæivajte u åitawu. V.K.

1

± Uvodna reå . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 ± Predstavqamo vam „Velesov krug” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 ± Rodna vera Put ratnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 ± Folklor Kolo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 ± Narodni æivot „Zid na zid” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 ± Obiåaji Rodnoverna slava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14 ± Narodni recepti Bungur . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 ± Intervju Rastko Kostiñ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 ± Rodnoverje i umetnost Milena Stojanoviñ, „Petruãki zmaj” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 ± Vesti Kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 Umetnost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 ± Tema broja: Bogiwa majka Majka Vlaæna Zemqa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 Materica i grob . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Matrijahalno boæanstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Obredi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 Majka-domovina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 Mokoãa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 Æemina / Zemes-mate . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Æene i trudnoña (verovawa i obiåaji) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Obiåaji starih Germana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 ± Kalendar biqaka Glog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 ± Slovenske bajke Prsten (Milena Stojanoviñ) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

Izdaje: URS „Staroslavci”, Orfelinova 22, Beograd Glavni i odgovorni urednik: Vesna Kakaãevski Broj pripremili: Andrej Stefanoviñ, Vesna Kakaãevski, Vlatko Kakaãevski, Lazar Mitiñ, Ivan Vukadinoviñ, Zorana Periñ Grafiåko ureœewe: Saãa Peãiñ, Novi Sad

2

elesov krug” je najveñe udruæewe u Rusiji koje se bavi staroslovenskom duhovnoãñu. U pitawu je zajednica slovenskih rodnovernih opãtina, a osnovana je 1999. godine. Od poåetka osnivawa zajednice

glavni ciq bio je razumevawe naãeg nasleœe i razvoj autentiåne slovenske duhovnosti. Voœe „Velesovog kruga” su volh Veleslav i volh Bogumil Murin.

Trenutne ålanice „Velesovog kruga” su: 1. Rusko-slovenska rodnoverna opãtina „Rodoqubqe” 2. Rjazawska rodnoverna opãtina „Trojesvet” 3. Astrahanska rodnoverna opãtina „Rodolad” 4. Brjanska slovenska opãtina „Svet Svaroga” 5. Iæevska rodnoverna opãtina „Veæa” 6. Kazawska rodnoverna opãtina „Veãtij zov” 7. Permska rodnoverna opãtina „Svaroæiñi” 8. Jaziåeska opãtina „Rodoviñi” grada Komsomoqska na Amuru 9. Samarska rodoslavna opãtina „Bojaga” 10. Obninska rodnoverna opãtina Trojana „Triglav” 11. Kostromska rodnoverna opãtina „Horovod” 12. Slovenska rodnoverna opãtina Donbasa i Priazovqa „Dikaje poqe” i 13. Minska rodnoverna opãtina „Svaroæje kolo”. Ova posledwa je jedina beloruska opãtina dok su ostale iz Rusije i Novorusije. Ipak, svima je zajedniåko ãto svoj identitet smatraju ruskim (novoruska opãtina se smatrala ruskom i dok je bila na teritoriji Ukrajine). Najveña i najuticajnija opãtina je „Rodoqubqe” i wu vodi Iqa Åerkasov tj. volh Veleslav. Opãtine koje pripadaju „Velesovom krugu” okupile su se oko sledeñih zajedniåkih ciqeva: oåuvawe, oæivqavawe i ãirewe duhovnog nasleœa predaka, razvoj i oæivqavawe praktiånog znawa volhova i duhovno-koordinacioni i istraæivaåko-prosvetiteqski rad. „Velesovim krugom” upravqa savet volhova – voœa i æreåeva koji se sastaju bar jednom godiãwe. Duhovni pokroviteq zajednice je, naravno, Veles.

3

Zajednica „Velesov krug” obeleæava sledeñe praznike: Koledo (25. decembar) Vodokres (6. januar) Gromnica (3. februar) Dan Velesa (11. februar) Soroki (9. mart) Maslenica (25. mart) Jarilo Proleñni (23. april) Proleñne zaduãnice (1. - 7. maj) Proleñno Makoãje (9. maj) Jarilo Mokri (3. jun)

Prema podacima iz 2012. „Velesov krug” imao je oko 400 ålanova dok se na obredima skupqalo i preko 800 qudi. Sada je taj broj åak i veñi. U pitawu je, dakle, jedna od najveñih rodnovernih organizacija, koja je meœu rodnovernim ujedno i najpoznatija. Za to su, pre svega, zasluæni snimci wihovih obreda na „You tube”-u, kao i promocija rodne vere na internetu uopãte. U saradwi sa Savezom slovenskih opãtina slovenske rodne vere „Velesov krug” objavquje „Æurnal Rodnoverje”. prevod: Zorana Periñ

Kupala (24. jun) Letwe Svaroæje (29. jun) Perunov dan (20. jul) Spoæinke – okonåawe æetve (15. avgust) Dan Roda i roæanica (8. septembar) Jesewi (24. septembar) Jesewe zaduãnice (od 21. do 27. oktobra) Jesewe Makoãje (28. oktobar) Jesewe Svaroæje (od 1. do 7. novembra) Marin dan (21. novembar)

4

odnoverju, kao i drugim oblicima duhovnosti, qudi prilaze iz razliåitih razloga. Svima je zajedniåka æeqa da se spozna sopstvena priroda ali i identitet, usko povezan sa pripadnoãñu odreœenoj kulturi i narodu. Tu je i æeqa da se ostvari sklad sa prirodom i svetom uopãte, ãto je uslov kvalitetnog æivota. Ipak, postoje razliåiti pristupi rodnoj veri kao i razliåiti naåini komunicirawa sa boæanskim. To su ujedno i razliåiti duhovni putevi, uz pomoñ kojih se ono boæansko pronalazi u sebi. Prvi je mistiåno-religiozni put, koji moæemo nazvati putem æreca ili volha. Drugi je put ratnika, a treñi, put åuvawa i obnove predaåkog nasleœa. Volh Veleslav smatra da postoji joã jedan pristup rodnoverju, koji nije nuæno vezan za samu veru, koliko za wenu afirmaciju radi suprotstavqawa tuœim kulturnim uticajima. To je takozvani „politiåki” oblik rodnoverja i ovde se rodna vera smatra samo naåinom borbe, metodom, koji ne mora da bude u nuænoj vezi sa duhovnoãñu.

„Put ratnika” u rodnoj veri povezan je sa karakterom onoga koji kreñe tom duhovnom stazom, sa wegovim/wenim mentalitetom, prirodom. To je, ukratko, put kroz afirmaciju voqe. Ratnici su individue koje vole da dokazuju svoje sposobnosti, testiraju svoju snagu i izdræqivost, koje vole izazove. Takmiåarskog su duha i konstantno teæe da prevaziœu sebe i svoje moguñnosti. Takve osobine nekad su se najboqe ispoqavale u ratu, dok se danas najviãe ispoqavaju u sportu. Ali, bez obzira na vreme u kome æive, borba je osnovna odlika ratniåke egzistencije, kako u fiziåkom tako i u duhovnom smislu. U rodnoverju, kao i u drugim arijevskim religijama, Staza ratnika svodi se na borbu kao put do boæanskog. To nije samo borba sa protivnicima kakva je do skoro bila u ratovima ili je zastupqena u borilaåkim veãtinama, veñ, pre svega, borba sa samim sobom. Podrazumeva se da „rodnoverni ratnik” usavrãava svoje fiziåke sposobnosti, kako kroz trening, tako i kroz zdrav æivot koji je i inaåe svojstven rodnoverju. Ratnik se suoåava sa svojim slabostima,

5

Sa Dana Peruna, proslave rodnovernih iz kaluãke oblasti blokadama koje samom sebi postavqa i trudi se da sve to prevaziœe. Veæbawem jaåa svoj karakter isto kao ãto jaåa i telo, a jaåawem duha postaje i fiziåki jaåi, efikasniji, izdræqiviji. Fiziåka priprema, dakle, nije ciq po sebi, veñ iza we uvek stoji neka ideja. To je, kako smatra Iqa Åerkasov, „korak ka osmiãqavawu onoga ãto znaåi pripadnost vojniåkom sloju, ãto znaåi postati pravi vojnik” Razlike izmeœu karaktera qudi i wihovih sposobnosti nekada su åinile temeq druãtvenih razlika. U starom arijevskom druãtvu postojala je jasna distinkcija izmeœu onih koji su ratnici i drugih slojeva stanovniãta. U takvom, kastinskom sistemu, ratnici su se zvali kãatrije, i bili su ujedno borci i voœe. Sistemi sliåni kastinskim postojali su i kasnije, meœu indoevropskim narodima. Ratniåki sloj odavao je poãtovawe ratniåkim bogovima, dok je ostatak stanovniãtva poãtovao, pre svega, bogove plodnosti (sveãteniåka „kasta” je takoœe imala svoje bogove). Bog kãatrija bio je Indra (na slici) istovremeno bog neba, groma i pravde. Wegov slovenski ekvivalent je Perun i upravo wega najviãepoãtuju slovenske „kãatrije”. Neki od wih veruju da ñe posle smrti otiñi na Perunovu zvezdu koja je neãto sliåno nordijskoj Valhali. Iako se radi o terminu preuzetom iz „Velesove kwige” ovo verovawe moæe imati osnove u tradicionalnoj slovenskoj veri. Jer svi arijevski narodi su smatrali da drugaåija sudbina sledi onome ko umre u ratu, nego onome ko prosto umire od starosti ili bolesti. Zato ñemo navesti hvalu Perunu sa

daãåice D11, koja se istiåe po svojoj poetskoj vrednosti i u duhu je autentiåne slovenske vere:

Iako su joã neki slovenski bogovi ratnici, åak i åitav panteon kao ãto je baltiåki, Perun je, dakle, onaj od koga se traæi pobeda, zaãtita, snaga. Ali kako biti rodnoverni ratnik, pogotovo u danaãwe vreme? I kako iñi tom Stazom ratnika koja je, kao ãto vidimo, jedan oblik Staze Prava (puta istine, pravde, vrline, tradicije tj. predaåke vere...). Za poåetak, tu su treninzi. Individualni treninzi postepeno mogu preñi u grupne, ukoliko se naœe dovoqan broj rodnovernih koji æele da rade na fiziåkoj pripremi, sposobnosti za borbu i sl. U Rusiji postoji veliki broj grupa koji se bave ovim (npr. „Slovenska sila”) postoji åak i æenska organizacija „Moñ Beregiwe” åije se ålanice bave nekom vrstom slovenske gimnastike. Veæbati se moæe i na moderan naåin, pa rodnovernih klubova ima i u teretanama, a sa druge strane, tu su udruæewa istorijske rekonstrukcije. Ona se bave tradicionalnim naåinima borbe, prave svoja oruæja i opremu,

6

odlaze na lokalne ili meœunarodne turnire. U ovakvim udruæewima ima i rodnovernih i hriãñana, a svima je ciq oåuvawe ratniåke tradicije svog naroda. Viteãki turniri posebno su popularni u Istoånoj Evropi, Rusiji i Ukrajini, a najpoznatiji je svakako Bitka nacija. I Srbija ima svog predstavnika na ovim turnirima, udruæewe „Beli orlovi”. Na kraju imamo opãtine koje su vezane za vojne kultove. Kako najveñi broj rodnovernih opãtina i organizacija postoji u Rusiji i Ukrajini, logiåno je da je odreœen broj wih ima i epitet „ratniåki”. Ovde moæemo dodati i militantne rodnoverne organizacije kao ãto je npr. poqski „Niklot”, ali ne treba zaboraviti ni rodnoverne koje se bore sa obe strane u Ukrajini i Novorusiji, Siriji i dr. Za sve one koji pripadaju navedenim organizacijama, koji treniraju radi ostvarivawa nekih viãih ciqeva, koji se bore za svoju zemqu, rod i tradiciju u ratu ili na drugi naåin... za sve wih moæemo reñi da na svoj naåin slave Peruna, i hodaju stazom koja vodi do wega. Svako ima svoj naåin da zasluæi svoje mesto u „Perunovom puku”. V. K.

Udruæewe „Beli orlovi” osnovano je sa namerom da slavni period sredwevekovne srpske istorije predstave qudima u 21. veku. Ålanovi „Belih orlova” trude se da verno prikaæu sve aspekte æivota u Sredwem veku, kako viteãkog æivota tako i onog obiånog, svakodnevnog. Aktivnosti udruæewa ogledaju se u organizaciji razliåitih tribina, izvoœewu prikaza viteãkih borbi, a pokrenute su i radionice brojnih zanata kao ãto su tkaåki, kovaåki, stolarski, izrada obuñe i drugih artikala od koæe, izrada oklopa koji se koriste u prezentacijama itd.

„Beli orlovi” saraœivali su sa brojnim srpskim opãtinama (wih petnaestak) kao i sa rumunskom Drobetom – Turnu Severin, za ãta su viãestruko nagraœivani. Uåestvovali su na domañim i meœunarodnim turnirima kao ãto su turniri u Manasiji, Trogiru, Pragu, Barseloni itd. Takmiåe se u bohurtu, viteãkom sportu koji je postao popularan u Rusiji, Ukrajini i Poqskoj, a kasnije se proãirio na ostatak Evrope. Viãe o ovom udruæewu moæete saznati na: http://www.beliorao.com/ i https://www.facebook.com/vitezovibeliorlovi/

7

les i muzika su najstariji oblici ritualnih praksi i neraskidivo su povezani. U wihovoj osnovi nalazi se ritam, koji i sam moæe imati magijski karakter. Brojåani odnosi meœu tonovima melodije i isti takvi odnosi u ritmu vekovima su koriãñeni u magijske svrhe. S druge strane, ples je uvek bio sastavni deo maskarada, obreda inicijacija, rituala plodnosti...

jinski – horovód, poqski – korowód, beloruski – karagod. Koren reåi svugde je isti i on je izveden iz imena starog indoevropskog boæanstva sunca koje je u „Avesti” bilo poznato kao Hvare, a u Persiji kao Horãid. Iz ovog korena izvedeno je i ime slovenskog boga Sunca – Horsa.

Najpoznatiji slovenski ples, kojeg obiåno prati muzika, je kolo. Naziv plesa potiåe od proto-slovenske reåi „kolo” ãto znaåi „toåak”. Iz

Solarni karakter kola otkriva se i iz toga ãto se ono ponekad naziva „zlatnim”. Npr. u lirskoj narodnoj pesmi: „Kad su vile na vesequ bile / tri su zlatna kola poigrale”. Ono je najåeãñe kruænog oblika, a åak i kad nije, kolo na neki naåin imitira kretawe Sunca. U sluåaju kruæ-

ovoga vidimo da kolo ima nekakve veze sa suncem jer se ranije Sunce smatralo uæarenim nebeskim toåkom. To dokazuju i drugi nazivi za kolo: bugarski – horo, makedonski – oro, ruski i ukra-

nog tj. „zatvorenog” kola, igraåi se obiåno kreñu u smeru kazaqke na satu kao ãto to prividno åini Sunce. U sluåaju „krivog kola” imitira se Sunåevo uzdizawe i ponirawe iza

8

horizonta itd. Na slici vidimo i kola u formi dobro poznate „svastike”, najpoznatijeg solarnog simbola:

Zaãto je kolo kao obredni ples povezano baã sa Suncem? Za stare narode, Sunce je bilo izvor æivota, uzrok plodnosti zemqe, uslov blagostawa, simbol radosti. Da bi „omoguñili” zemqi da raœa, poveñali natalitet, zaãtitili sebe ili stoku od bolesti itd. oni su morali da naœu naåin da prizovu moñ Sunca. Igrawem kola vrãila se, dakle, nekakva solarna magija. Samim tim ãto je u pitawu ples, oseñaj radosti bio je i prirodno izazvan, ãto je doprinosilo oseñaju da ta magija funkcioniãe. Na ovaj naåin „pomagalo se” i Suncu da ojaåa, ãto je takoœe svrha obreda s badwakom. Jer „jako” Sunce bilo je od koristi qudima dok je „slabo” bilo uzrok hladnoñe, bolesti pa åak i smrti. Jasno je, dakle, na koji naåin su naãi preci razmiãqali i zaãto su verovali da mogu uticati na procese koji se deãavaju u prirodi. Ili, na ono ãto se deãava u svetu qudi. Jer naã materijalni svet je, po wima, kopija boæanskog sveta, pa jeono ãto se igra u kolu prikaz deãavawa nebeskih pojava. Svet åoveka i svet prirode odraæavaju nebeski svet tako da igra na zemqi ima svoju paraleli na nebu. Vidimo odjek ovih verovawa u narodnim pesmama:

ili varijacija na temu:

Videli smo da je najåeãñi oblik kola krug, za ãta postoji viãe razloga. Formirawe kruga

9

sluæilo je za simboliåko ograœivawe prostora, izdvajawe iz profanog sveta. Stvarawe svetog prostora neophodan je uslov za vrãewe magijske radwe, pa i one koja se tiåe solarne magije. Isto vaæi i za krug koji se formira od tela qudi tokom rodnovernih obreda ili za magijski krug koji se otvara tokom modernih okultnih ritu-

ala. Igraåi u kruænom kolu, kao i uåesnici obreda okrenuti su licima ka centru kao ka duhovnom srediãtu (kosmiåkoj osi, drvetu ili stubu svemira). Pri svemu ovome postiæe se oseñaj zajedniãtva i jedinstva sa drugima, ãto vaæi i za kola koja nisu kruænog oblika jer se i u wima igraåi dræe za ruke, ramena i sl.

Bugarsko horo

10

Da zakquåimo, prvobitna svrha kola bila je da obezbedi blagostawe zajednici. Od presudnog znaåaja je bilo da zemqa obilno raœa, pa se pored vrãewa razliåitih obreda plodnosti igralo i kolo.Povezanost kola sa plodnoãñu ostala je i kasnije u svesti naroda, zbog åega je postojala i zdravica: „Da bog da nam kolo vodilo a poqe rodilo” (zabeleæio u Primorju Vuk Karaxiñ). Kao ãto su i ostali agrarni obredi vrãeni u odreœeno doba godine tako su se i kola igrala tokom odreœenih praznika, kad se zavrãi æetva itd. Kod nas npr. imamo „kolo baba” koje se igralo na Poklade, u Podravini su se za vreme Kresova igrala „vuzmena kola”, tu su i ukrajinska proleñna kola „vesnþnki” itd.

najvaænijom – odræavawem i produæetkom æivota i zaãtitom od zlih sila. Slika prikazuje kako se ovo „krivo” kolo igralo. Ono je imalo oblik cik-cak linije, pa su igraåi svojim telima formirali figuru poznatu kao „vuåji zubi”. Taj simbol je od davnina koriãñen u zaãtitne svrhe, a nalazi se åesto i na uskrãwim jajima („pisankama”) pored mnogih simbola iz prethriãñanskog perioda. „Kriviy tanecø” obiåno se igrao oko tri drveta, tri deåaka, tri koca. Kao ãto smo veñ rekli, ovo kolo imitira uzdizawe i ponirawe Sunca, a wegova putawa trebala je da „skrene put” zlim silama. Ovim plesom ãtitili su se usevi, stoka i sami qudi.

Kolo je imalo znaåajnu ulogu i u obezbeœivawu potomstva. U kolu su se mladi upoznavali, igrawe u kolu bilo je pokazateq fiziåke snage mladiña, i sposobnosti devojaka za raœawe i rad. Treba spomenuti i svadbena kola kao jedna od najpoznatijih, a ona su se igrala iz viãe razloga. Prvi je, naravno bio da se obezbedi dobar i harmoniåan brak, mir u kuñi i, po moguñstvu, ãto viãe dece. Pred svoœewe mladenaca igralo se na Balkanu ãareno kolo (kumovo kolo, rastur kolo). Pored mladenaca izvodili su ga braåni parovi koji imaju decu, a koji magijskim putem treba da prenesu plodnost i dobar brak na mladence. Kola su obeleæavala i dolazak mlade iz jedne porodice u drugu, tj. wen prelazak iz jednog u drugi kult predaka. S tim u vezi se igralo momino oro, babino, svekrvino... Na kraju ñemo predstaviti i „krivo” kolo (kriviy tanecø) kojim se obezbeœivala zaãtita zajednice. Wime, naravno, nismo iscrpeli sve magijske funkcije kola ali smo se bavili

11

V. K.

aterijal iz Vikipedije. slobodne enciklopedije „Stenóãnûy boy” ili „boi stenka na stenku” je stara ruska narodna zabava. Sastoji se u borbi pesnicama dve vrste („zidovi”). U borbi „zid na zid” uåestvuju muãkarci od 16 do 60 godina. Broj uåesnika varira od 10–15 do nekoliko stotina qudi. Najmasovnije borbe „zid na zid” organizuju se uoåi Uskrãweg posta, na Maslenicu (Mesojeœe). Osnovna pravila: – „Zid” je otvoren za sve punoletne muãkarce U borbi „zid na zid”, usvajaju se sledeña pravila:

– Ne sme se napadati s leœa – Udarci se nanose samo rukama (nogama su dozvoqeni udarci po nogama radi obarawa) – Vodi se briga o drugovima – Zabraweni su udarci u lice, kao i svaki udarci u oblasti iznad Adamove jabuåice ili ispod solarnog pleksusa – Ako se proœe kroz red neprijateqa, obilaze se oba „zida” i staje se u „svoj” – Ako neko padne, borba se odmah prekida – Pobeda „zida” se proglaãava u sluåaju da jedan od „zidova” protera protivnika sa svoje teritorije, do odreœene linije (posledwa dva pravila su kao u sumo-u)

12

Broj takmiåewa: kada jedna strana ostvari 3 pobede Izmeœu takmiåewa organizuju se borbe pesnicama jedan na jedan, vuåewe ãtapova, borbe na kowima, dva na dva, tri na tri, i bilo koja druga takmiåewa, dogovorene od strane boraca pred borbu.

Naziv „zid” potiåe iz tradicionalnog poretka bitke u kojem su borci postrojeni u uskoj liniji iz nekoliko redova, i idu kao kompaktni zid na suparniåki tabor. Karakteristiåno za ove borbe je istiskivawe protivnika sa linije borbenih dejstava. Neprijateq koji se povukao vrãi pregrupisavawe, prikupqa novu snagu, i

nakon pauze se ponovo angaæuje u borbi.Bitka se tako sastojala od viãe pojedinaånih borbi i obiåno je trajala nekoliko sati, sve dok jedna strana konaåno ne nadvlada drugu. Ove borbe imaju direktnu analogiju sa drevnom ruskom falangom. Borbe su se vodile na ulicama, na zaleœenim vodenim povrãinama, obiåno na rekama, jer je reka bila prirodna granica koja je delila grad ili rejon na dva „lagera”. Borci su imali predvodnika koji je planirao razmeãtaj boraca (jaki borci na odreœene poloæaje), ubacivawe rezerve, stvarawe grupe boraca radi eliminisawa odreœenog suparniåkog borca itd. Borbe su trajale ceo dan, a uåesnici su se mewali.

13

prevod: Vlatko Kakaãevski

renimo od danas, kod veñine, uobiåajenog konteksta. Slava tj. krsno ime, krsna slava, je srpski, narodno-crkveni obiåaj i posle Boæiña, najvaæniji porodiåni praznik, uvek povezan sa danom odreœenog hriãñanskog svetiteqa. Ona je toliko karakteristiåna za Srbe da predstavqa znak wihovog prepoznavawa i identifikacije. Etimologija ove reåi najverovatnije vodi do sanskrita i reåi „ãrava” koja, neãto izmewena u izvedenim slovenskim jezicima, tako i srpskom, poprima danaãwi oblik. Ovaj obiåaj je postao hriãñanski, ali onome ko se zanima za poreklo (a takvih je danas malo), sve bi trebalo da bude jasno veñ od sankskritskog korena reåi. Slava je prehriãñanski obiåaj! Najviãe pristalica ima verovawe da je slava hristijanizovani oblik starog slovenskog (ili ãire, indoevropskog) praznika posveñenog mitskom pretku porodice, odnosno porodiå-

nim precima uopãte. Slava potiåe iz kulta predaka, jednog od najvaænijih praslovenskih kultova. Naime, stari Sloveni su, Srbi posebno, veoma dræali do porodice i odnosa prema precima. Slava je tada, a i danas, upravo odræavala vezu sa precima i poreklom. Slavqewem, porodice su prenosile kulturno nasleœe sa pokoqewa na pokoqewe i åuvale svest o sopstvenom poreklu. Najstariji pomen slave u naãim krajevima potiåe iz 1018. godine. Smatramo da je objaãwewe kako slava predstavqa señawe na dan kada su se krstili preci samo æalosni pokuãaj da se zatomi u suãtini paganska priroda tzv. narodne vere u Srba. Radije ñemo se osvrnuti na priåu o htonskoj, odnosno posmrtnoj prirodi slave, koja je ne vezuje samo za kult predaka, nego i za kult mrtvih (koqivo odnosno æito argument je tome u prilog). Neki to pokuãavaju demantovati, argumentima kako je

14

kult mrtvih æalostan, a slava je vesela. Meœutim, liåno smatram da je jedan od osnovnih razlog da se uopãte neãto veruje – æeqa da se prevaziœe fiziåka smrt, pa time i æaqewe zbog iste. Jer „ko se rodio taj ñe i umreti, mrtvima sleduje da se opet rode, zaãto zbog toga æaliti.”, piãe u „Mahabharati”.

*** Zbog navedenog, odluåili smo da slavimo slavu kao rodnoverni obiåaj, kakva je nekada i bila.

Ovakvo obeleæavawe pomaæe jedinstvu svake zajednice. Evo i ãta je mene motivisalo da prvi poånem da slavim rodnovernu slavu… Moram priznati da nemam preterani odnos prema precima. Mislim da konkretan odnos moæe postojati samo sa onima kojih se liåno señaã, a ja se señam samo jedne od baka. Takoœe, da se ne laæemo, naãi preci su barem formalno bili hriãñani, na neki naåin i praktiåno, a koliko to ima veze sa „teorijom” odnosno tekstom Biblije, druga je stvar. Moja predaåka slava je Mala Gospojina (Bogorodica, odnosno Bogiwa majka, Majka Priroda) ãto ja i daqe doæivqavam na odreœeni naåin. A ãto se ove slave tiåe, æelim reñi da sam je odabrao prema svojem

oseñaju (a rodnoverje je za mene oseñaj), a ne prema onome ãto su mi stariji rekli. Ãto moje potomke, a ja ñu za wih biti predak, stavqa u nezahvalni poloæaj da slede moje hirove. No, åovek ionako ne bira gde ñe, kada i kod koga da se rodi... Tako, odluåio sam se da slavim Vodana (ili Vodena). Voden je bog reka, jezera i mora, ukratko - boæanstvo voda. Wegova funkcija je htoniåna, on, kao slovenski Haron prevozi preko vode duãe mrtvih u podzemni svet Nav. Po dolasku hriãñanstva zamewen je svetim Nikolom. Me-

œutim, povezan je i sa vlaãkim Tartorom, koji je æiveo u dubinama voda i pomagao æenama da ostvare svoje magijske ciqeve.Takoœe je sliåan ruskom Kupalu, boæanstvu povezanim sa ritualnim kupawem, kao i sa magijom. Otvoreno je pitawe je li Voden boæanstvo ili demon koji se pojavquje u rekama ili jezerima, vreba iza uvek sablasnih vodenica. I da se vratimo se na poåetak. Ako slavimo slavu, shvatili smo wenu izvorno htonsku prirodu. Zato nije loãe da se ciklus slavqewa zapoåne upravo sa onim koji mrtve vodi u Nav. U tome ne treba videti niãta sporno.

15

Ivan Vukadinoviñ

ao ãto je naukom utvrœeno da je pogaåa vajkadaãwi hleb, i da je u poåetku, kao paqenica, prinoãena bogovima na ærtvu, tako je isto iz prastare vere oåuvano koqivo (panahija) uz slavu, preslavu, pogreb i dañu. U narodnom je obiåaju i varica, takoœe kuhano æito. Metne se u jedan kotao ili lonac od svakog æita i variva, pa se pristavi uoåi Varina dne, pa se ujutru gleda sa koje je strane navrela, te se na ovoj strani seju æito one godine: jer kaæu da ñe onamo najboqe roditi. Kod nas se mnogo ceni „bungur” koji se istovetno pravi u svim zemqama gde Srbi æive. Bungur moæe biti od jeåma ili pãenice. Prvi se pravi na ovaj naåin: jeåam se kuha neko vreme, ali ne u kquåaloj vodi, nego se viãe

bari, za tim se izvadi i lepo osuãi. Poãto je dovoqno suh, gruva se u stupi, a time se od oãqa (opni) oåisti i nekoliko istuca — to je bungur. Veñina ga seqaka upotrebqava mesto pirinåa, jer ga kuhaju posna, s mesom, s mlekom i sa skorupom. Bungur pãeniåni isto se onako ukuha kao i jeåmeni, ali kad se osuãi ne tucaju ga u stupi, nego ga u vodenici krupno namequ, ili ga boqe reåeno, tek prekrupe. Upotrebqava se isto onako kao bungur jeåmeni. U Crnoj Gori pravi se od sitna bungura i kaåamaka jedno jelo koje se zove „kulijeã”. U Beranima, kad se bungur skuha zove se „ñeãket” i jedu ga bez hleba, naroåito kad se daju dañe.”

16

Sima Trojanoviñ”, Starinska srpska jela i piña (1896.god.)

rugo izdawe tvoje „Arkone” izazvalo je joã veñe interesovawe nego prvo... Ãta misliã, otkud tolika zainteresovanost za staru slovensku veru? Da li se radi o trendu ili je u pitawu neãto drugo? Qudi se svuda bude u potrazi za svojom duhovnoãñu, tom suãtinskom dimenzijom koja je bila do tog stepena uniãtena u toku vremena da se ona sada oæivqava u svim oblicima izraæavawa. Sve dok ima qubav u svom korenu i poziva nas iz najveñih dubina naãe duãe, to je dobra stvar. Drago mi je da je drugo izdawe izazvalo veñe interesovawe nego prvo. Ono je mnogo potpunije. Dotakao sam se i teãkih pitawa koja obiåno nauånici zaobilaze u ãirokom luku: npr. neslavne uloge vizantijskog odn. romejskog carstva u odnosu na paganske Slovene Balkana (skoro potpuno preñutkivawe bilo kakvih podataka o veri naãih predaka), poreœewe genocida nad paganskim Slovenima od strane germanskih

hriãñana sa zloåinima muhamedanskih i hriãñanskih monoteista nad naãim najbliæim genetskim i religioznim srodnicima, Indusima, za koje su do pre samo 70 godina zapadni istoriåari koristili termin „pagani”. Ne treba zanemarivati åiwenicu da se u drugom izdawu „Pada Arkone ili sumraka slovenskog paganizma” nalaze prevedene praktiåno sve hronike iz sredweg veka koje detaqno izlaæu opis tih dogaœaja, to jest daju nam jednu sliku izuzetno nasilnog pokrãtavawa Venda, odn. Slovena sa Baltika i Polabqa. Neke hronike je bilo izuzetno teãko nañi, i koãtale su puno novca koji sam platio iz svog xepa ne bih li pruæio juæno-slovenskim åitaocima priliku da åitaju direktno iz pera najranijih evropskih hroniåara kako je izgledao proces hristijanizacije tog dela Evrope. Na primer, hronika Vidukinda, prvog nemaåkog pisca uopãte, koãtala me je 200 dolara i morao sam da toliki iznos platim jednom kalifornijskom univerzitetu, koji su je izvukli iz praãwave arhive gde je decenijama niko nije pogledao. Ali zahvaqujuñi tome imamo na primer sledeñi iskaz Vidukinda – kada je buduñi car Oton hteo da suzbije ustanak S(o)rba- Slovena protiv prihvatawa „vere qubavi i mira”: „... 16. oktobra 955. na reci Reknic u Maklenburgu svoju pobedu u svitawe hriãñani su proslavili najpre tako ãto su glavu obodritskog kneza Stojneva, poginulog u bekstvu, natakli na sred bojnog poqa, poklali 700 zarobqenika, a kada su, na kraju divqawa, meœu wima naãli kneæevog savetnika, izvadili su mu oåi i iãåupali jezik, i takvog ga, æivog i nedoklanog, ostavili meœu leãevima.”

17

Zaãto Rujan i Arkona, ãta te je inspirisalo da piãeã baã o tome?

rodovske zaãtitnike nad slovenskim urnama na ostrvu Rujan, nedaleko od Putbusa itd.)

Ja sam, sticajem okolnosti, æiveo dugo u Kopenhagenu kao politiåki izbeglica koji je tamo doãao iz Beograda. Stigao sam u tu zemqu 1997. godine, kada sam imao samo 20 godina. Radio sam kao novinar za najprestiæniji danski list „Politiken”. Uoåio sam, meœutim, u toku rata protiv Srbije 1999. jednu, do tada meni sasvim nepoznatu koliåinu neobjaãwivog anti-slovenstva u toj zemqi. Poåeo sam da

Zatim sam poåeo da åitam direktne izvore iz sredweg veka o sudbonosnim dogaœajima na ostrvu Rujan iz XII veka i konaåno dobio æequ da o svemu tome napravim jednu ozbiqnu, nauånu kwigu, koja ne bi bila liãena i emocija. S obzirom da sam u Danskoj studirao Istoriju religije, konaåno sam smogao hrabrosti da 2009. izaœem u Srbiji pred javnost sa kwigom o Arkoni i o Rujnu.

tragam za wegovim korenima i otkrio da vuku poreklo od XII veka, kada su Danci uniãtili slovensko pagansko svetiliãte, Arkonu. Tragajuñi daqe za sopstvenim identitetom, setio sam se, posle nekoliko godina, Arkone i ostrva Rujan, za koje sam åuo na studijama u Beogradu, kod prof. Sretena Petroviña. Zajedno sa svojim prijateqima iz Kopenhagena srpskog porekla, odluåio sam da posetim ostrvo i sam rt. Iskustvo je bilo toliko predivno, da sam nastavio redovno da obilazim ostrvo i samu Arkonu, otkrivãi mnoge tajne ovog ostrva (ukquåujuñi brdo koje se zove Sveta gora i dan-danas, male statue Svetovida u muzeju u Bergenu, prelepe ãume u onom delu ostrva koje se zove Jasmund., hrastove –

Baviã se i prevoœewem dela koja nisu vezana samo za naãu staru veru veñ i za duhovnost uopãte. Reci nam malo viãe o tom poqu tvog interesovawa... Da, preveo sam tri kwige iz oblasti jungovske psihoanalize, a upravo zavrãavam prevod åetvrte, samog Junga, Psihologija i religija – Zapad i Istok, wegovog kapitalnog dela od 650 strana. Moje interesovawe za Junga i wegove sledbenike sam nasledio od pokojne majke Dubravke, koja je prva u tadaãwoj Jugoslaviji prevela wegovu autobiografiju „Señawa, snovi, razmiãqawa” i osnovala naãu porodiånu izdavaåku kuñu, „Atos”. Jung, kao i moj uzor broj 1 u religozno-istorijskoj literaturi, Miråa Elijade, spadaju u takozvanu

18

fenomenoloãku ãkolu prouåavawa religije. A to je zapravo i jedini moguñi pristup ovoj tematici. Jung je vrlo dubok u svojim analizama odreœenih religioznih fenomena, ali na momente zazvuåi kao krstaã, koji odbija da prihvati nepobitnu åiwenicu o duhovnoj superiornosti Istoka nad Zapadom. (Znam da ñe me mnogi optuæiti za neobjektivnost u prethodnoj tvrdwi – ali ja u to iskreno verujem, naime: u duhovnu superiornost Istoka.) Osim jungovske psihoanalize, preveo sam sa jednim kolegom i kwigu „Meso bogova” o ritualnom koriãñewu halucinogenih droga u primtivnim zajednicama, koju je sedamdesetih godina napisala grupa meœunarodnih antropologa (dominiraju oni sa ameriåkih univerziteta.) Oni koji su proåitali kwigu znaju da je zakquåak antropologa bio da su druãtva koja su koristila ili i daqe koriste halucinigene supstance to åinila iskquåivo iz religioznih razloga i uz strogu proceduru i pravila koja se moraju ispoãtovati. U tim sluåajevima konzumenti droge nemaju nikakvih problema sa drogom – ãto je potpuno drugaåije od naãeg, hedonistiåkog, i baãmebrigaãkog koriãñewa droge, koja ubija decu i odrasle, razara porodice, zdravqe qudi, uniãtava ih materijalno itd.

smtaram svojim najveñim uzorom (uz Elijadea i Œordana Bruna), bio vrlo negativno raspoloæen prema svim avramovskim, monoteistiåkim religijama. Mislim da je opasno i riziåno za svakog istraæivaåa u ovoj oblasti da bude u potpunosti negativno orijentisan prema bilo kojoj religiji, jer negirajuñi jednu, åovek neizbeæno poåiwe polako da negira sve religije. Ãokantno iskustvo, meœutim, za mene je bilo studirawe Istorije religije u Danskoj 2007-08, gde je na katedri vladao pravi teror kulturnog marksizma, i gde se jedan Elijade na predavawima opisuje kao pre svega – nacista. (Uprkos åiwenici da je on naglasio da je svaki religozni genij drugaåiji i vredan paæwe, ukquåujuñi i semitski religiozni genij). Dræim u svojoj radnoj sobi sliku Svetovida, a iznad ulaznih vrata sobe lice indijskog boga smrti Jame. Takoœe i budistiåke mandale. Ne mogu da definiãem sopstvenu duhovnost, jer

Kako bi definisao svoju duhovnost, ili, ako verujeã u neka konkretna biña, koja je tvoja vera? Proãao sam razne faze u svom duhovnom æivotu. Najpre sam bio izraziti racionalni ateista, da bih se na studijama Svetske kwiæevnosti zainteresivao za novozavetno hriãñanstvo. Imao sam nekoliko dragocenih duhovnih iskustava u mladosti – izleåewe od teãke bolesti (fibromialgije) bioenergijom u Irskoj, kao i nezaboravan boravak u Indiji kada sam imao 22 godine, gde sam se na reci Gang izleåio od astme. Naæalost, imao sam jedan period u æivotu, posle 2001. kada sam, pod uticajem filozofije Ãopenhauera, koga

19

sam pre svega istraæivaå religije, neko ko ispituje taj fenomen pokuãavajuñi da ga razumem. I – nemojte mi zameriti – ãto tajnu svoje duhovnosti i religioznosti ne mogu da vam otkrijem do kraja. Najveñi deo te priåe vam ne mogu reñi. Ona se, naime, ne sme kazati nikome. Koliko naãa stara vera ima veza sa izvornom, vedskom, i koliko tog vedskog je uopãte saåuvano u slovenskoj veri? Naãa stara vera je svakako izdanak starijih religija Indije, naãe prapostojbine. Upeåatqiv fenomen je polikefalija vrhovnih bogova Slovena i Indije (Svetovid izgleda potpuno isto kao Brama, koji je najstariji bog u Indiji, Triglav kao neka verzija Ãive, kao i Porenut – koji je moæda bio slovenski bog meditacije i Porevit, zatim pronaœena dvoglava boæanstva na ostrvu Rujan izgledaju kao indijski Agni, itd.) Skreñem paæwu i na slovensko-indijsku paralelu u mitu o divqem vepru koji se vaqa na talasima kao spasilac åoveåanstva (o ovom vepru kod Slovena govori hroniåar Titmar, a kod Indusa je taj vepar treñi avatar Viãnua, koji se zove Varaha). Zatim, Jakob Grim je zapazio da je slovenski

bog Sitivrat verzija indijskog Satjavrate, kraqa solarne rase, indijska verzija Utnapiãtima ili Nojea. Slovenska reå „bog” potiåe od indijskog boæanstva „Baga”, åije ime znaåi bogatstvo, prosperitet, zaãtita. Bog gromova iz Rig Vede, Parœana je nesumwivo u etimoloãkoj vezi sa naãim Perunom. Prema nekim miãqewima, slave koje mi juæni Srbi slavimo su najtaånije odslikani primeri vedizma i naãeg prabitisawa, jer se tako isto slavilo kod vedejaca, pre svega – slavili su se bogovi i traæilo samo retko, simboliåno i najvaænije – zdravqe, rodna godina itd. Severnoiranski narod Skiti, koje mnogi poistoveñuju sa originalnim Slovenima je imao religiju koja je imala viãe sliånosti sa vedskom religijom, sa naroåitim naglaskom na oboæavawu Sunca, pijewu some i velikim varijetetom boæanstava, ãto je viãe karakteristiåno za vedsku i slovensku religiju nego npr. za zoroastrijansku (koja je takoœe ostavila traga na slovensku veru). Osim toga, kod paganskih Slovena su bile svete ãume, izvori, planine, reke, obale, ptice, volovi, kowi itd. baã kao ãto govori bog Kriãna u Bagavadgiti („Meœu planinama ja sam Himalaji .... meœu drveñem Aãvatam .... meœu kowima Uåajãrava .... meœu svetim kravama Kamaduk...

20

meœu rekama Gang....). U najstarijem ruskom gradu, Staraja Majna na Volgi, pronaœena je pre desetak godina statua Viãnua. U svakom sluåaju, radi se o kompleksnoj temi, koja zahteva dugogodiãwe studije i veliku sposobnost prepoznavawa uzora i kopije ili onoga ãta se nastavqa u naãoj veri iz vedizma i åak iz pre-vedizma. U svakom sluåaju jasno je da je mnogo toga saåuvano u slovenskoj veri od tog vedskog elementa. Ãta misliã o obnovi stare vere u liku rodnoverja? Kao ãto sam rekao na poåetku, qudska duhovnost u naãe vreme oæivqava u svim oblicima izraæavawa. Mislim da se radi o pozitivnom razvoju. U suãtini, rodnoverje vidim kao neku vrstu ekoloãkog pokreta, kao povratak prirodi. Napisao sam u kwizi: „Ãta bi, po naãem miãqewu, trebalo da bude etos slovenskog neopaganizma? Svakako sledeñe: da se ãtite zemqa i nebo i da se brine o wima. Da se ne uzima od zemqe i iz mora viãe nego ãto je neophodno i da se poãtuju sva æiva biña sa kojima delimo planetu. Da se sledeñe nauåi od hinduizma: da religija vaqa, izmeœu ostalog, da bude åvrsto vezana za zemqu. Da svaka reka, planina, obala itd. treba da bude smatrane svetom.” Postoji i drugi aspekat obnove vere u vidu rodnoverja. To je taj neizbeæni, rasni aspekat, åeæwa i okrenutost ka poreklu predaka, ponirawe u dubqe slojeve kolektivnog nesvesnog. Buœewe iz sna starih bogova moæe da ima sasvim nepredvidive posledice. Jer oni su deo naãeg kolektivnog nesvesnog, koje po definiciji ne moæe da nestane. Setimo se buœewa Votana iz dubokog hiqadugodiãweg sna – u jezivi, destruktivni, ubilaåki i samoubilaåki nacionalsocijalizam! Onima koji nagiwu desniåarskim ideologijama, rodnoverje moæe svakako da prija kao osveæavajuñi motiv, kao odliåan motiv da se zaustavi trenutni trend u svetu koji, zahvaqujuåi pohlepi izvesnih slojeva sve nas lagano dovodi do ivice opãte kataklizme u

besomuånoj potrebi za pqaåkom i daqom i daqom eksploatacijom resursa na planeti koja ima ograniåene resurse – a ãto takoœe ima korene u religijama i uzorima (npr. u Talmudu). Kod Slovena bi rodnoverje moglo da pokrene energiju otpora i preœe u ofanzivniju etapu prema ostatku sveta. Pomenuñu ovde ãta je jevrejski putopisac Ibrahim ibn Jakub iz X veka napisao putujuñi po slovenskim zemqama. „Uopãte, Sloveni su hrabri i agresivni qudi, i da nema nejedinstva u wihovim redovima zbog toga ãto su podeqeni na mnogobrojne ogranke, da nema raãtrkavawa wihovih plemena, nijedan narod na svetu ne bi im bio ravan u moñi.” Dakle, rodnoverje pokreñe ponovo i neizbeæno pitawe panslavizma. Ali, kao ãto moæemo danas da vidimo, ova ideja je u velikoj krizi i pitawe je da li ikad moæe da bude obnovqena i reformulisana (makar kao ãto je bila u periodu 1945-1948. kada su Sloveni, moæda jedini put u istoriji, bili ujediweni (naæalost, pod komunistiåkom ideologijom åiji su koreni bili antislovenski, i koja je nestala pre viãe od dve decenije u ñorsokacima istorije.) Kako izbeñi zamke koje nam stoje na putu u istraæivawu vere predaka? Sve te neautentiåne izvore, fantastiåne teorije, New age i sliåno. .. Kako na pravi naåin obnoviti tradiciju? Koristeñi svu moguñu inteligenciju i intuiciju i nikada ne napuãtajuñi nauåni pristup. Prouåavawem i prihvatawem onoga ãto je od naãe tradicije joã uvek saåuvano u naãem narodu. (Imate primer strahovitog otpora meãtana u Srbiji u vezi sa seåom ãestovekovnog hrasta kod Gorweg Milanovca iz 2015, stabla koje je bilo starije od ãest vekova; ili, recimo, ostataka saåuvane seoske gostoqubivosti – kod paganskih starih Slovena se gost smatrao gotovo bogom). Verom.

21

V. K.

riåa je smeãtena u sredwovekovnu Srbiju sa fokusom na Petruãku oblast, kojom je u to vreme vladao æupan Vukoslav. Deåak Crep, sin slavnog æupana Vukoslava, saznaje da ima joã dva brata razdvojenih po roœewu. On za roœendan dobija vilinski maå, ali i moñ preobraæaja u obliåje zmaja. Uåi tajne magijskih veãtina od Vujina, starca kome niko ne zna broj godina, a koji je ceo æivot proveo uz Crepa, åekajuñi dan kada ñe krenuti u potragu za brañom i ka ostvarewu drevnog proroåanstva, izreåenog od samih bogova. Slovenska bogiwa smrti i

zime Morana, na sve naåine pokuãava da osujeti Crepa u planovima, sklapajuñi saveze sa mraånim silama, a sve s razlogom da se Trojstvo brañe ne okupi, i ona zauvek ne bude uniãtena. U svojoj nameri da pronaœe brañu upoznaje veliki broj qudi, koji su svojim sudbinama vezani za staru pagansku veru, ali i on sam preispituje svoja uåewa, a sve se to dogaœa na pragu hriãñanstva, i neposredno pre kosovskog boja. U potrazi mu pomaæu starac Vujin, druid stare vere, otac Vukoslav, tadaãwi æupan, Lazar Hrebeqanoviñ, i mnoga magijska biña Æar ptica, vile, patuqci, maœionik, krilati pegazi i divni jednorozi, koje ñe åitaoci imati prilike da upoznaju, na Crepovom putu da naœe brañu.

„Iako prvenac, roman „Petruãki zmaj” je voœen veãtom rukom pripovedaåa koji odliåno vlada podæanrom epske fantastike. Odmerena kombinacija elemenata mitskog i istorijskog, nenametqiv stil i bogat jezik, samo su neki od kvaliteta ovog sjajnog dela. Ukoliko ste qubiteq slovenske mitologije, mitskih biña i vilinskih svetova – obavezno proåitajte ovaj roman.”

22

• U zborniku „Savremena srpska folkloristika” objavqen je prvi akademski ålanak koji se bavi rodnom verom. Autor ålanka „Neopaganizam u Srbiji” je dr. Nemawa Raduloviñ, koji predaje na Filoloãkom fakultetu. On je prvi na ozbiqan naåin predstavio „Staroslavce”, kao i neke druge organizacije koje imaju veze sa rodnoverjem. („Svevlad „ je npr. raskrinkan kao „kvazi-nauåna organizacija koja pretenduje na to da bude autoritet u rodnoverju, iako se ograœuje od rodnoverja”). Predstavqene se i neopaganske grupe sa teritorije Srbije, Paganska federacija itd. Iako se „Staroslavci” ograœuju od termina neopaganizam, podræavamo istraæivawa ovog tipa. Verujemo da ñe to biti podsticaj drugima struåwacima da se aktivnije ukquåe u rad na rasvetqavawu naãe prethriãñanske vere, kao i wene obnove kroz rodnoverje.

obeleæja Staroslavaca u Srbiji”, a odbrawen je na katedri za etnologiju. Da podsetimo, prvi akademski rad koji se bavi rodnoverjem je „Rodnoverne organizacije u slovenskim zemqama” Zorane Periñ, uvrãñen kasnije u zbornik „Rodna vera”. • Udruæewe „Staroslavci” pokrenulo je inicijativu za uvoœewe slovenske mitologije u osnovnim ãkolama. S tim u vezi, ove, kao i proãle godine odræane su sledeñe tribine:

• Odbrawen je drugi diplomski rad koji se bavi rodnom verom, Wegova autorka je Viãwa Boãåiñ, a rad se bavi „Staroslavcima” kao organizacijom i rodnoverjem kao fenomenom. On nosi naziv „Druãtvena i kulturna

23

28. januara proãle godine, u UK „Palilula” organizovana je tribina pod nazivom „Slovenska kultura kroz istoriju”. Na tribini je bilo reåi o starosti i osnovnim odlikama naãe kulture, kao i naåinima da se ta kultura oåuva u vremenu globalizacije. U ime „Staroslavaca” nastupio je tadaãwi predsednik Nebojãa Jeremiñ, åije se izlagawe ticalo vere naãih predaka i bogova koje su poãtovali. U centru wegovog izlagawa bile su rekonstrukcije obiåaja koji su nekad vrãeni, a koje „Staroslavci” danas obnavqaju. „Ovo je jedan od naåina da se saåuva slovenska kultura i nematerijalno nasleœe naãih predaka”, rekao je

Jeremiñ. Sliånom temom bavio se i Ivan Vukadinoviñ koji je govorio o duhovnim aspektima slovenske kulture. Pored wih, govorili su i Dalibor Drekiñ („Rasen”) i Vesna Peãiñ („Peãiñ i sinovi”), a tribina je zavrãena predstavqawem treñeg broja „Slave” (Vesna Kakaãevski) Na istom mestu organizovano je i predavawe pod nazivom „Narodni obiåaji inspirisani slovenskom mitologijom”. Predstavqeni su svadbeni obiåaji saåuvani u Vojvodini (Ivanka Iliãev) ali i elementi stare vere saåuvani u obredima koji se vrãe na Boæiñ, Vrbice, Mladence, itd. (Andrej Stefanoviñ). Specijalni gost bio je gajdaã Vawa Ilijev koji je odræao krañe predavawe o istoriji gajdi, a zatim otsvirao nekoliko narodnih pesama na ovom instrumentu.

slovenskim motivima i preñutanom istorijom Srba i ostalih slovenskih naroda. Vesna Peãiñ, Ivan Vukadinoviñ i Predrag Milojeviñ gostovali su poåetkom decembra u Gradskoj biblioteci Panåeva. • Na kraju, jedna neuobiåajena prezentacija na temu slovenske mitologije. Naime, na ovogodiãwem Sajmu nautike odræala se internacionalna konferencija koja je dobila naziv po slovenskom boæanstvu voda. Na konferenciji „Voden 2017” organizovana su predavawa na temu lingvistike, istorije, etnologije, folklora itd. dok je predavawe o samom Vodanu odræala urednica „Slave” Vesna Kakaãevski.

• 7. oktobra u Crepaji odræana je promocija romana Ivana Vukadinoviña, åasopisa „Mozaik” i naãeg åasopisa. Domañin je bila opãtinska biblioteka sa centrom u Kovaåici. • „Ko smo mi Sloveni? Da li naãa istorija poåiwe od pokrãtavawa, pre hiqadu godina, ili moæda od dogaœaja koji zvaniåna istorija i daqe naziva Seoba Slovena, i smeãta ga samo malo ranije? Ko su naãi bogovi i zaãto o bogovima svojih predaka znamo mawe nego o gråkim, nordijskim, keltskima? Kako se potraga za korenima oslikava u oblasti kulture, u umetnosti?” Na ta i mnoga druga pitawa odgovarali su qudi koji se bave obnovom vere i obiåaja predaka, umetnoãñu inspirisanom

24

jom kulture åitawa uopãte. Trenutno sve informacije o wemu moæete nañi na wegovoj stranici: https://www.facebook.com/milospetkovicwriter86?fref=ts, a uskoro moæemo oåekivati i dvojeziåan sajt „Perunovog hroniåara”. • Vesti iz folklorne fantastike – uskoro nam stiæe zbirka priåa Homoqa i Zviæda pod nazivom „Åuvari zlatnog runa”. Zbirka ñe na jednom mestu okupiti poznate autore iz æanra domañe fantastike i narodnog folklora. Kwigu kao urednici potpisuju Dragan Œorœeviñ i Miloã Petkoviñ, koji je poznat po trilogijama „Perunov Hroniåar”, „Vukovi sudbine” i „Sedam maåeva”. Meœu autorima su Qubivoje Rãumoviñ, Aleksandar Teãiñ, Miloã Petkoviñ, Nenad Gajiñ, Goran Skrobowa, Milena Stojanoviñ, Aleksandar Petroviñ (Aca Seltik) i dr. Izdavaå je Centar za kulturu iz Kuåeva.

• U planu je snimawe radio-drame na osnovu romana „Kosingas” Aleksandra Teãiña. Incijativu za to dao je Slobodan Govoråin iz Radio-televizije Vojvodina koja ñe i realizovati emisiju u okviru svog dramskog programa. Ove i ostale aktivnosti Aleksandra Teãiña moæete pratiti na sajtu wegove izdavaåke kuñe „Strahor” (https://www.strahor.com/) • I jedna vest iz inostranstva... Ove godine biñe zavrãeno snimawe filma „Veãtac” po motivu kwiga Anxeja Sapkovskog. Kwige o „Veãcu” doæivele su planetarnu popularnost, prevedene su na mnoge jezike (ukquåujuñi i srpski), a na osnovu wih stvorena je i istoimena video igra. Sapkovski svoju inspiraciju pronalazi u slovenskoj mitologiji ali i u mitologijama drugih naroda, kao i u bajkama. Specifiåan je po tome ãto meãa humor i epsku fantastiku, stvrajuñi netipiånu, ali zanimqivu kombinaciju. Spekuliãe se da ñe glavna uloga u filmu pripasti Madsu Mikelsenu (Le Ãifr, Hanibal), ali velika ãanse za to ima i Trevis Fimel (Ragnar Lotbrok).

• Milena Stojanoviñ, autorka „Petruãkog zmaja” intenzivno radi na drugom delu svoje triologije „Proroåanstvo bogova” koji ñe nositi naziv „Zov krvi”. Kwiga izlazi u oktobru. • Trenutno najplodniji pisac fantastike koji se bavi staroslovenskom verom, Miloã Petkoviñ, aktivan je ãirom Srbije. Osim promocije kwiga bavi se kursevima kreativnog pisawa i promoci-

25

vo je period bujawa vegetacije, period rasta i izobiqa. Doba u kome deviåanske pupoqke i neæne cvetove zamewuju plodovi, u kome se æito talasa pod jarkim suncem, a æivotiwe donose na svet svoje mlade. Ukratko, to je period vladavine Bogiwe Majke. Ovo prastaro boæanstvo zamenile su kasnije druge bogiwe, a mi ñemo u ovom broju predstaviti Mokoãu. Ipak, poåeñemo prvo sa wenom prethodnicom, samom boæanskom Zemqom.

ajka Zemqa je najstarije æensko boæanstvo naãih predaka. Wen kult potiåe iz perioda kada se Sloveni joã nisu izdvojili kao narod – vremena pre Velikih seoba. Preteåom Majke Zemqe moæemo smatrati indo-iransku bogiwu Ardvisuru Anahitu, bogiwu plodnosti åije se ime povezuje sa vlagom. U vreme kada se slovensko-baltiåki narod nije podelio na Slovene i pretke danaãwih Letonaca i Litvanaca, joã uvek je postojalo poãtovawe Bogiwe Zemqe. To vidimo iz kulta Æemine odnosno Zemes-mate, o kojoj ñe kasnije biti reå. Iako se ona kasnije slavila u liku drugih bogiwa (Mokoãa, Æiva itd.), señawe na Majku Zemqu ostalo je saåuvano meœu Slovenima. Naime, u ruskim legendama o herojima – bogatirima, pojavquje se izvesna Majka Vlaæna Zemqa, naslednica drevne Anahite.

ãto su poåeli da se bave zemqoradwom oni su vodu smatrali izvorom æivota, a kasnije, i uzrokom plodnosti. A upravo se Zemqa, kao Bogiwa majka, smatrala izvorom æivota, dok je plodnost bila wena suãtinska odlika. Ipak, da bi Zemqa postala plodna ona je morala biti „oploœena” od strane principa vlage. Prostim jezikom reåeno, biqke ne bi mogle da rastu bez kiãe, odnosno, bez zalivawa. Zato se verovalo da plodonosna vlaga dolazi „odozgo”, s neba tj. da predstavqa nebesku silu. U „Avesti” ta sila je muæ Anahite Apam Napat (sin Voda) u „Vedama” se takoœe pojavquje ovo boæanstvo ali tu je i Varuna (koji povezan sa nebeskim okeanom). Kod Slovena ta sila je Perun.

Zaãto se vlaga povezivala sa Majkom Zemqom? Bez obzira na to ãto naãi preci nisu znali da se åovek sastoji od 70 posto vode i da je tokom æivota gubi (ãto je suãtina starewa) oni su ipak imali nejasnu intuiciju da je voda od suãtinske vaænosti za æivot. Åak i pre nego

26

me Majka Vlaæna Zemqa opisuje Bogiwu majku kao veåno plodnu, æivotodavnu i reproduktivnu silu, izvor æivota i blagostawa. Ipak, ona je istovremeno postojbina smrti. Iz we sve dolazi i sve se u wu vraña, u skladu sa paganskim shvatawem vremena kao kruænog procesa. Moæda na prvi pogled deluje åudno da se u jednom biñu spajaju æivot i smrt kao dve krajwe suprotnosti, ali åoveku starine ovo je delovalo sasvim PRIRODNO. Htoniånost Bogiwe majke posebno je razumqiva ako se ona posmatra iz ugla zemqoradnika. Jer on u proleñe posmatra kako biqka raste iz semena koje leæi u zemqi, ãto mu deluje kao da ona „raœa”. U jesen on polaæe seme te iste biqke u zemqu, „sahrawuje ga”. U drugom broju „Slave” pisali smo i da se smatralo da plodnost zavisi direktno od sveta mrtvih, zbog åega su se slale poruke i ærtve precima. One su se slale niz vodu, koja i sama ima htoniåan karakter.

ajka Zemqa shvatala se kao qudska majka, samo sa boæanskim statusom. Ona je mogla da zatrudni (belorusko verovawe), ali i da bude „udovica” (ispoãñena i jalova zemqa u ruskim pesmama-legendama). Wu je, kao ãto smo videli, neko morao i da „oplodi”. Bogiwa majka se nije smela psovati ili povrediti na bilo koji naåin. S tim u vezi postoje zabrane kopawa zemqe na odreœeni dan. Poãtovawe zemqe kao majke doprinelo je kasnijem zbliæavawu tog lika s likom Bogorodice, kojoj su se Srbi nekad obrañali sa „zemqo-Bogomajko” (Qubinko Radenkoviñ, „Slovenska mitologija”). Sloveni su uvek imali poseban odnos prema Majci Zemqi, sasvim drugaåiji odnos od onog koji su imali prema ostalim bogovima. Majka Zemqa bila je jedino boæanstvo kome su se Sloveni direktno obrañali, bez posredovawa i koriãñewa usluga sveãtenika. Ovo je tipiåno za jedno boæanstvo iz perioda matrijarhata, jer tek dolaskom patrijarhata pokazuje se potreba za posrednikom i voœom obreda.

27

slovenskim verovawima, zemqa ima obeleæja svetosti i ritualne åistote. Åak su joj se i hriãñani kasnije obrañali istim molbama kao i pagani boæanskim silama: „Pomiluj, saåuvaj i spasi, sveta zemqo i majko Boæija! Za greãnog åoveka su govorili da nije dostojan da ga „sveta zemqa na sebi dræi”. Po masovno poznatim predstavama, zemqa ne prima u sebe tela „neåistih” pokojnika; tela takvih mrtvaca u zemqi se ne raspadaju ili ih sama zemqa „izbacuje”. Kao najviãi moralni autoritet i simbol pravednosti, zemqa je åesto koriãñena u narodnim pravnim obiåajima, zakletvama i kletvama. Ona je imala ulogu proroåiãta kome su se Sloveni obrañali za savet, ali i ulogu boæanskog svedoka i sudije. Npr. pri sukobima oko privatnog vlasniãtva seqaci su joj se obrañali sa molbom da im bude svedok i u wu su se zakliwali. Kada je bilo potrebno da se brak potvrdi, seqaci su gutali grumen zemqe ili ga pak stavqali na glavu. O ovome piãe Qubinko Radenkoviñ: „Rusi su, u sluåaju spora oko meœa, dokazivali da su u pravu stavqajuñi na glavu busen ili grumen zemqe; zakliwawa sa zemqom na glavi poznato je iz slovenskih istorijskih izvora 11. veka. U Åerepoveckom srezu, u sluåaju sukoba oko zemqe, seqaci su izgovarali zakletvu, uzimali prstohvat zemqe u usta ili je stavqali na glavu, leœa, pod pazuho; dokazujuñi svoje pravo na kosidbu, qudi iskopaju busen zemqe i stave ga na glavu, govoreñi da ako busen svedoåi laæno, onda da „sama majka-vlaæna zemqa zauvek prekrije wih” (rus., Rjazanski kraj). Analogni obiåaji poznati su i kod Srba, Bugara i Makedonaca: svakoga ko bi javno iznosio dokaze u spornim parnicama, Bugari su terali da u rukama dræi komad zemqe, kao dokaz istinitosti onoga ãto kaæe (Marin. NB: 37). Obiåaj ispovedawa zemqi zabeleæen je kod novgorodskih jeretika – strigoqnika, o åemu svedoåe izvori iz XIV veka, a zadræao se kod

staroveraca sve do XIX veka. U srpskoj tradiciji, seqaci su æenu, koju bi zatekli da se bavi vraåawem, terali da se pokaje zemqi, za svoje grehove. Kod Slovena je veliku popularnost uæivao obiåaj celivawa zemqe u raznim ritualnim situacijama: na primer, pri prvom orawu ili prvoj setvi; u obiåajima mirewa ili moqewa za oproãtaj; prilikom izgovarawa kletve, zakletve ili molitve. U Orlovskoj guberniji, prilikom udara prvog groma, æene su se krstile i celivale zemqu. Na kraju æetve postojao je obiåaj da se zahvaquje zemqi za letinu i da se zemqa celiva: up. bug. izreku „Ako celuneã prøst – celuvaã hlþb” (odnosno, ako celivaã pregrãt zemqe, znaåi da celivaã æito)” Wena pomoñ koriãñena je i pri zaãtiti qudi i stoke od bolesti. U tu svrhu Sloveni bi izorali brazdu oko stoke oslobaœajuñi na taj naåin protektivnu moñ zemqe.

redstave o zemqi kao neåemu svetom povezana je i sa pojmom roda i domovine. Svetost rodne zemqe odreœivalo je to ãto je ona rodno mesto, „izvor æivota” ali i ãto su u woj sahraweni rodovski preci, roditeqi. Takoœe, za domovinu su dali æivot i weni braniteqi, koji su je svojom krvqu posvetili. Ovde ponovo vidimo kako se u zemqi kao neåemu oboæenom spajaju Bogiwa majka i Bogiwa smrti, materica i grob. Sa ovim shvatawem povezani su mnogi obiåaji. „Roditeqska” zemqa, uzeta iz svog dvoriãta ili s groba roœaka, smatrana je svetom i verovalo se ona moæe da zaãtiti od nevoqa. Iseqenici bi, pred odlazak u tuœu zemqu, uzimali pregrãt rodne zemqe da bi se ustalili na novom mestu, isto tako su postupali hodoåasnici koji su napuãtali rodni kraj na duæe vreme: nosili su sa sobom ãaku „rodne zemqice” koja bi, u sluåaju smrti, bila sipana u oåi pokojnika ili na wegov grob. U svesti naroda i domovina je kao neãto boæansko dobijala i svoj lik. Tako imamo Majku Srbi-

28

ju, Majku Rusiju, Domovinu-majku. Itd. Pored Slovena i drugi narodi imaju ovakve bogiwe ili polu-bogiwe vezane za domovinu. Tu je irska Erin, francuska Marijana, nemaåka Germanija... Na slikama su statua Majke Srbije koja se nalazi

na zgradi Vlade, statua „Majka-domovina zove” iz Volgograda, i kijevska „Majka-domovina”.

29

V.K.

je bio vezan za praznik Mokoãe Jesewe jer je to period berbe konopqe. okoã ili Mokoãa jeslovenska bogiwa plodnosti, zaãtitnica æena i æenskih poslova. Ona je bogiwa koja uz suœaje moæe odreœivati sudbinu qudi. U „Nestorovoj hronici” spomiwe se kip bogiwe Mokoãe koji je podigao knez Vladimir na brdu iznad Kijeva. Mokoãa je bila jedino æensko boæanstvo kijevskog panteona. Uz kip Mokoãe na istom brdu nalazili su se kipovi: Peruna, Horsa, Daæboga (Dajboga), Striboga i Simargla. Bogiwa Mokoãa predstavqana je na viãe naåina: kao visoka æena bujnih grudi i raspletene kose, kao æena velike glave i dugih ruku ili jednostavno kao starija æena. Sliåno Æivi, Mokoãa pomaæe porodiqama, ãtiti decu ali i pomaæe æenama da odræe dobar brak. Predewe je oblast koja je neraskidivo vezana za ovu bogiwu. Mnogi obiåaji vezani su za Mokoãu kao zaãtitnicu preqa. Nekada su æene u vodu bacale kudequ (vlakna konopqe), nazivale su je „mokrica” i to je predstavqalo ærtvu Mokoãi. Ovaj obiåaj uglavnom

Novija istraæivawa ukazuju da je naziv bogiwe izveden iz reåi „mokro”. Mokoãa se povezuje i sa zemqom, pogotovo sa mokrom vlaænom zemqom. Postoji proleñni praznik posveñen ovoj bogiwi i smatra se da je na taj dan loãe kopati ili ubadati zemqu oruœem ili bilo kakvim predmetom. Loãe je i åupati travu, jer se verovalo da se tako Mokoãi åupa kosa. Znamo da Mokoãa ima funkciju sliånu suœajama. Buduñi da je vezana za vreteno i preslicu, ova Mokoãina delatnost proteæe se i na nekom viãem, kosmiåkom, planu. Ona tada postaje delatnost bogiwe koja moæe da odreœuje qudsku sudbinu i seåe kratke ili duge niti åovekovog æivota. Pre stotinak godina verovalo se da Mokoãa obilazi kuñe i nadgleda preqe, dobre i vredne nagraœuje, dok lewe kaæwava. Poãtovana je i kod zapadnoslovenskih plemena, a sudeñi po saåuvanim toponimima i narodnim verovawima, poznata je i u naãim predelima. Kod Slovenaca postoji priåa o åarobnici Mokoãki ãto je direktno povezano sa bogiwom Mokoãom i verovatno nekom mnogo starijom priåom. Verovawe u Mokoãu je bilo toliko jako da se odræalo i posle primawa hriãñanstva pogotovo kroz lik hriãñanske svetiteqke Paraskeve (u naãem narodu poznatije kao sveta Petka). Paraskeva ni na koji naåin nije povezana sa obiåajima oko Mokoãinog dana. Roœena je na obali Mramornog mora (danaãwa Turska), dok je najveñi deo æivota provela u vreloj Jordanskoj pustiwi. Mokoãin dan je petak, ãto je joã jedna sliånost sa svetiteqkom koja je preuzela atribute stare slovenske bogiwe. Mnogo vekova posle sloma naãe stare vere, zabeleæeno je da su hriãñanski sveãtenici pitali devojke koje ispovedaju da li su se molile Mokoãi. Da je kult Mokoãe dugo bio prisutan kod Slovena govori propoved svetog Grigorija iz 14. veka: „I danas se u udaqenim mestima mole prokletom Perunu, Horsu, Mokoãi i Vilu”.

30

Veruje se da je, uz Svaroga, Mokoãa zasluæna za stvarawe prvih qudi i na taj naåin povezana sa „belom påelom” – æenskim mitskim pretkom svih Slovena. Osim påele, sa bogiwom Mokoãom povezuje se ovca, a smatra se da su lipa, lan i konopqa Mokoãine biqke. 9.5. Mokoãin dan slave rodnoverne zajednice: „Velesov krug”, „Soýz slavþnskih obõin slavþnskoy rodnoy verû” i dr. Andrej Stefanoviñ

lovenima najbliæi narodi, kako genetski tako i po jeziku i kulturi, su indoevropski narodi koji æive pored Baltiåkog mora. Litvanci i Letonci imali su religiju sliånu slovenskoj, a neka boæanstva bila su im zajedniåka. Ãto se Bogiwe majke tiåe, wihov ekvivalent Mokoãi i Æivi bila je Majka Zemqa. Ona je meœu Litvancima bila poznata kao Æemina, dok su je Letonci zvali Zemes-mate. Ova posledwa reå, „mate” znaåi „majka” i åest je deo imena mnogih letonskih bogiwa (Veju-mate tj. Majka vetrova, Sniega-mate tj. Majka snega. Miglas-mate tj. Majka magle itd.) Ime bogiwe izvedeno je, naravno, iz reåi „zemqa” ( eme, zeme). Ona je istovremeno sila plodnosti, izvor æivota, moñ rasta i obnove... ali i vladarka smrti, jer, kao ãto smo veñ rekli, sve ãto iz zemqe dolazi u zemqu se vraña. Ovaj htoniåan aspekt bogiwe prenosi sa i na ostala æenska boæanstva baltiåkih naroda. Æemina/Zemes-mate spomiwe se prvi put kod Tacita, u prvom veku nove ere. Ona je åoveku donosila blagostawe zbog åega su se obredi vezani za wen kult vrãili najåeãñe tokom venåawa ili uoåi æetve. Ærtva u piñu prosipala se na zemqu dok su se kosti ili meso æivotiwa spaqivali ili ukopavali. U zemqu se takoœe zakopavao hleb napravqen od posledwih zrnevqa u æetvi.

Majka Zemqa je, po verovawu bila æena Perkunasa, boga groma. Posle prihvatawa hriãñanstva wene funkcije nasledila je Bogorodica.

• Po narodnom verovawu, trudna æena je åesta meta zlih sila, koje pokuãavaju da na razne naåine naãkode trudnici i detetu. Da bi se trudnica saåuvala, obiåaj je da trudnica uz sebe nosi razna apotropejska sredstva kao i razne amajlije u vidu krpe, konca, lanåiña i drugo. Od raznih apotropejskih sredstava trudnica uz sebe najåeãñe nosi glavicu belog luka jer na wega ne sme nikakva neåista sila, cveñe uroåac koje istaknuto na telu skreñe na sebe urokqive poglede i time ãtiti trudnicu od uroka. • Trudnica mora da se pridræava i odreœenih propisanih obiåajnih normi ili, u protivnom, naãkodiñe svom porodu.

31

• na primer:

uãice rodiñe æensko dete, a ako zagrize na onu stranu gde je vrh rodiñe muãko dete.

1) Ako trudna æena neãto ukrade, pokazañe se na detetu belega kao ãto je ukradena stvar, i to i na onom mestu za koje se ona na sebi prvo dohvatila poãto je stvar ukrala. Da se ne bi na detetu pokazala belega ako ãta ukrade, po R. T. iz sela Kostajnika, trudnica posle kraœe treba prvo da dotakne zemqu. 2) Trudnica ne sme povezivati crninu niti jaukati, gledati mrtvaca, niti jesti o dañi jer ñe „nabaksuzirati” i roditi mrtvo dete. 3) Trudnica ne sme preskakati konopac jer ñe joj se dete kad odraste obesiti itd. • Za radoznale ålanove porodice i buduñe roditeqe vaæno je unapred saznati, pre roœewa, koje ñe polnosti biti roœeno dete. Da bi se to odgonetnulo pristupa se proverenim narodnim metodama: – ãivaña igla (åiji delovi uãice i vrh imitativno predstavqaju qudske polne organe) zavije se sredinom hleba i da trudnici da zagrize. Ako trudnica zagrize onu stranu gde su

– makaze i noæ (koji namenom u domañinstvu otkrivaju i polnost korisnika) stave se bez prisustva trudnice na stolice i prekriju platnom. Onda se trudnica pozove da sedne na stolicu koju sama po liånom izboru odredi. Ako sedne na stolicu na kojoj su makaze rodiñe æensko dete, a ako sedne na stolicu na kojoj je noæ rodiñe muãko dete. • Radi zaãtite porodiqe, zdravog roœewa deteta i da bi poroœaj bio lakãi svekrva bi magijskim obredom imitativno predstavila poroœaj. Kroz porodiqinu koãuqu (koja je u ovom sluåaju isto ãto i za vraåaru „biqeãka” – deo od odela koji zamewuje svoga vlasnika) probacuje æivo jaje koje se u naãoj obrednoj praksi pojavquje kao izvor æivota i plodnosti. Po narodnom verovawu, kao ãto jaje brzo propada kroz koãuqu tako ñe se brzo i porodiqa poroditi. • Åest je sluåaj da porodiqa sama odseåe detetu pupak srpom, noæem ili ga zubima odgrize.

32

Ako se poraœa u kuñi, onda pupak svekrva odseåe srpom, po verovawu da bi dete napredovalo i raslo kao æito. Pupak se vezao koncem, ulepio voskom, a dete onda kupalo hladnom vodom da bi po verovawu bilo zdravo. • Æena posle poroœaja samo jedan dan bi leæala uz dete na slami, a zatim normalno nastavqala da radi. Za dete se pravila „beãika” ili kolevka. U kolevku se prostirala slama a preko we stavqala kakva „aqetka” (powava) ili bezano platno. U odeñi se dosta oskudevalo. Beba ima samo dve ili tri pelene koje su satkane od debelog beza. Dok se jednom beba uvija, druga se „ceœem” (pepeo prokuvan u vodi) pere i sve tako naizmeniåno. Aleksandar Œurœev Raœevina, „Obiåaji, verovawa i narodno stvaralaãtvo”, Krupaw 1988.

ao Odinova æena i majka bogova, Friga je bila bogiwa koja se najåeãñe vezivala za tru-

dnoñu. Tu je i Freja, kao i biña po imenu „disir”, srodna naãim roæanicama. Osim ærtvi koje su se prinosile Frigi, Freji i „disir”-u, koristili su se i neki talismani åija je svrha bila da olakãaju poroœaj. Jedan od takvih talismana bio je srebrni kquå åija je simbolika bila jasna – on je imao svrhu da otvori vrata koja vode bebu u novi svet. Takoœe, kquå je trebao da olakãa put novoroœenåetu kroz poroœajni kanal i ubrza sam poroœaj. S tim u vezi postojao je obiåaj i da se tokom poroœaja otvaraju sva vrata u kuñi, a ovaj obiåaj su Vikinzi preneli i u Ãkotsku. Obred „otkquåavawa” dosta podseña na sliåan obiåaj vezan za svetkovinu Mokoãe. Kao ãto smo videli Sloveni su „otkquåavali zemqu” u ciqu omoguñavawa plodnosti. „Otkquåana” zemqa mogla je nakon toga da „raœa” æitarice, voñe, povrñe, lekovito biqe itd. Kao ãto su sva vrata u kuñi morala biti otvorena, tako je i sve ãto je u kuñi bilo vezano, moralo biti odvezano. Åak je i kosa porodiqe morala biti raspuãtena. Nekad su se izgovarale i odreœene bajalice a koristila se i „Frejina trava” koja se postavqala u kolevku. Iz poeme „Sigdrifumal” saznajemo da su se i odreœene rune koristile da bi se omoguñio lak poroœaj. Iako poema ne navodi koje su konkretno bile te rune, sa sigurnoãñu moæemo da kaæemo da je jedna od wih bila Berkana, runa majke ali i runa zdravqa i novog poåetka. Tu su Laguz (æenska runa i runa vode) i Perdhro (runa obnove, regeneracije, plodnosti). Moguñe je i da su rune bile spojene u jednu („vezane”) ãto je postupak opisan u sredwevekovnom magijskom priruåniku „Galdraboku”. Sudbinu novoroœenåeta odreœivale su norne kojima je takoœe trebalo prineti ærtvu. One su identiåne naãim suœajama, a u nekom od sledeñih brojeva baviñemo se ovim biñima koja su zajedniåka svim indoevropskim narodima. V.K.

33

log je poznat po tome ãto se smatrao najboqom zaãtitom protiv vampira, veãtica i zlih sila uopãte. Koristio se, a koristi se i danas, kao lek protiv srdoboqe, groznice i raznih epidemija. Smatrao se i „senovitim” drvetom, tj. drvetom-boraviãtem zlih duhova. Da se vampir moæe ubiti glogovim kocem, svima je poznato iz holivudskih filmova, koji u nedogled eksploatiãu slovensko verovawe u ova biña. Ipak, prava svrha ubistva glogovim kocem nekad je bila spreåavawe zlih sila da ponovo åine zlo. One su se na ovaj naåin zapravo prikivale za grob (ili drvo, kao ãto ñemo videti kasnije) ãto je i prvobitna svrha ovakve egzekucije. Vuk Karaxiñ zabeleæio je da su se i u wegovo vreme vampiri prikivali za grob, i to u Bosni i Dalmaciji. Iz ålanka napisanog 1933. saznajemo da je te godine jedan vampir glogovim kocem prikucan za grob u selu Åiåkovi, blizu Ariqa. Glogovo trwe je takoœe koriãñeno u borbi protiv vampira. Ponekad se mrtvacu, za koga je postojala bojazan da ñe se povampiriti, zabadao u pupak trn od crnoga gloga pre nego ãto se leã spuãtao u raku. Verovalo se da je dovoqno da se ispred vampira stavi ili makar da mu se samo

pokaæe glogov trn, pa ñe biti onesposobqen ili oteran. Åajkanoviñ uporeœuje ove obiåaje sa praksom Starih Germana, koji su trwem prekrivali leãeve onih koji su umrli nasilnom smrñu. I Grci i Rimqani su se na sliåan naåin branili od mrtvaåkih demona pa moæemo zakquåiti da se radi o zajedniåkom indoevropskom obiåaju. Da se mrtvac ne bi povampirio u grob su se zabadali i glogovi ãiqci. Kada nije bilo poznato u kom je taåno grobu vampir, u sve nove grobove se za svaki sluåaj pobijao po jedan glogov kolac i nameãtala zamka od rogozine. Glogov kolac koriãñen je i da spreåi vampira da uœe u kuñu. Time su se zatvarala spoqna vrata, a na sva vrata i prozore stavqao se glogov prutiñ. Glogom su se terali i demoni bolesti. O tome piãe Åajkanoviñ: „Kad je neko bolestan od dalka, vraåara ga odvede na buwiãte (œubriãte), i tu demonu bolesti preti glogovim trnom. Kada se pojavi kakva epidemija, sva åeqad iz kuñe da svoje tkanice vraåari, pa ih ona jedne na druge nastavi, zakaåi za kuñna vrata, pa onda rastegne, i dokle doœu, na tom mestu pobije u zemqu glogov kolac, pa se okrene zapadu i kaæe: „Do koca bolest doãla, a kolac ne preãla!”. Na sliåan naåin tera se glogovim kocem i padavica.” Veselin Åajkanoviñ, „Reånik srpskih narodnih verovawa o biqkama”. Poãto se glog smatrao senovitim drvetom, tj. drvetom na kome borave zli demoni, smatralo se da je ono staniãte i demona bolesti. Zato su vraåare, u pokuãaju da izleåe bolesnika, odlazile do glogovog drveta i tamo prinosile ærtvu. Ova ærtva se sastojala od pogaåe, vina i cveña, a uz sebe je vraåara imala joã i vodu, so, kowsku potkovicu i klin. So, vodu i gvozdene predmete

34

nosila je sa sobom za terawe zlih sila, a sam klin sluæio je da prikuca demone za drvo. Ovde vidimo sliånost sa obiåajem prikivawa vampira za grob, odnosno, pokrivawe leãeva trwem. Glogu se takoœe mogla „predati” bolest, i tom prilikom mu se opet prinosila ærtva. Bolesnik je sa sobom nosio kolaåiñ, odlazio do gloga, dotakao bi ga ga tri puta i rekao svojoj bolesti da ide u glog. Onda bi ostavqao kolaåiñ da ga „’tice pojedu” tj. da ga pojedu duhovi koji æive na glogu. Interesantno je da je i hajduk Vasa Åarapiñ jednom prineo ærtvu glogu, ãto je zabeleæeno u kwizi Milana Œ. Miliñeviña, „Kneæevina Srbija” (1876). Krajem zime, koju je jedva preæiveo na Avali skrivajuñi se od Turaka, Åarapiñ je ugledao drvo gloga koje je prvo olistalo. Darivao je drvo stavivãi u wega srebrni novåiñ, opalio iz piãtoqa i uzviknuo „E, åik sad Turo, Vasa steåe krila!”. Nakon toga, ponovo se prikquåio ustanicima.

Zbog svojih zaãtitniåkih moñi glog se uãivao u amajlije u vidu krstiña ili quspica. Crnim glogom urezivao se na kolaåiñu zapis protiv besnila, na nerotkiwe su pile vodu u kojoj se kupao æuti bik (simbol plodnosti) i u koju su stavqena tri zrna gloga. Na praznik Cveti kitile su se glogovim granåicama kuñe i obori, a na Œurœevdan se stavqao glog u vodu-omaju. Postojala je åak i zakletva „gloga mi”. Glog je u mitologiji imao kosmiåki znaåaj jer se smatralo da zemqa stoji na granama ovakvog drveta. Za taj kosmiåki glog privezan je veliki crni pas koji gloœe drvo u nameri da ga prelomi. Ipak, drvo se obnavqa, a po kasnijem verovawu, drvo obnavqa sveti Petar tako ãto ga prekrsti. Danas se glog, kao i u stara vremena, koristi za terawe i ubijawe zmija. Ovo se radi na praznik sv. Jeremije (Poqobranije). V.K.

Vasa Åarapiñ, „Zmaj od Avale”

35

ahao sam ceo dan. Ni po ovolikoj julskoj vruñini nisam smeo da napravim predah. Vodu sam pio iz åuturice, ne silazeñi sa kowa i osmatrajuñi. Dan se polako gasio a noñ je morala da preuzme ulogu veåitog straæara. Nebo je na zapadu poprimilo crvenu nijansu, ostavqajuñi krvav trag na planini iza koje se sakrilo. Kako je sunce otiãlo na poåinak, na nebu su se umesto zvezda pojavqivali oblaci. Ali ne oni prijatni, koji bi samo sakrili mesec, veñ oni teãki, puni kiãe. Åovek kada dugo putuje, oseti miris kiãe, primeti kako se ptice uzjogune i kako onaj slabaãni vetar rasprãti svoje niti i natera drveñe da zadrhti i ãuãti ne bi li kroz ãapat prenelo Perunove æeqe ostalim stanovnicima ãume. A onda svet nekako utihne, åekajuñi da se sprovede voqa Boæja, smireno i skriveno po svojim jazbinama i utoåiãtima. Prve kapi kiãe me zatekoãe na sred druma. Preko glave prebacih kapuqaåu I podbodoh kowa. On se uzjogunio zbog muwa kojima je Perun parao nebo, pa dobi neku åudnovatu

snagu, I poæuri kao da nije ceo dan na putu. Jahao sam sve dok mi se ne uåini da se kroz veo pquska ukazuje nekakva koliba. Noñ je po ovakvom vremenu zlokobni saputnik, pa se åesto poigrava sa qudima, ali kada muwa osvetli put ispred mene, bio sam siguran da me oåi nisu prevarile. Stao sam ispred kolibe, koja je po mraku delovala veoma staro. Kowa sam odveo pozadi I privezao ga za stub ispod nadstreãnice, pa krenuo ka vratima. I ako je koliba izgledala kao da godinama niko ne boravi u woj pokucao sam za svaki sluåaj. Kao ãto sam i oåekivao, niko nije otvorio, pa sam uz cviqewe teãkih, drvenih vrata zakoraåio u mrak. Oprezno sam gazio po daskama koje su ãkripale pod mojom teæinom, dok nisam napipao sto i sveñu na wemu. Izvadih iz xepa kesicu sa duvanom i ãibicama. Pripalih sveñu i pokupih razbacane grane oko ogwiãta, da naloæim vatru. Plamen sveñe nije mogao da obasja celu prostoriju, ali je vatra iz ogwiãta to uåinila i prizor koji sam ugledao, sledio mi je krv u æilama. Na jednom kraju kolibe gde je bila prostirka, leæalo je neãto ispod medveœe koæe. Disalo je mirno, umereno prepuãteno snovima. Noge koje su virile bile su æenske, stare, sa pokidanim kaqaåama. Priœoh oprezno i jednom granom gurnu koæu u stranu.

36

Otkri se telo starice koja otvori oåi i pogleda prema meni.

svaka buva moæe da zarati sa najjaåima, a svaka vrana da pokquca ostatke od rata.

– Oprostite, mislio sam da je koliba napuãtena.

– A tebe su proterali? Ili si sama odluåila da odeã?

– Ako, sinko, dobro si ti meni doãao, reåe starica i poåe da se pridiæe. Pomogoh joj da ustane i sedosmo za troãan drveni sto. Izvadih åuturicu sa vodom i ono malo hrane ãto sam nosio. Starica uze jedno koricu hleba i malo sira. Videlo se da danima nije jela, ali ja nisam imao niãta viãe da joj ponudim. Podelismo kako vaqa i zahvalismo se bogu ãto ima i toliko. – Stara, odkud ti ovde? Ovo je tvoja kuña, ili si se sklonila sa kiãe kao ja? – E, sinko, moj je dom svuda gde zakoraåim, a zaklon traæim ne bi li se sklonila od qudi. – Zaãto? – Zato ãto je doãlo takvo vreme, da budale vladaju, da se maloumnici bogate, i teraju pametne qude da im idu po voqi. Doãlo je vreme kad smo mi ãumski qudi nepoæeqni. Kada im je milija svaka glava koja im ide po voqi od wihovih najroœenijih. Kada

– Otiãla sam sama. Baã kao ãto sam na ovom svetu sama celog æivota, tako sam odluåila da sama boravim dok ne umrem, makar lutala po svetu. Kada je kiãa poåela doãla sam ovde. Mirno je i mraåno. – I ja sam se sklonio od kiãe. Åim svane nastavqam put. – Kuda putujeã? Kuñi? – Jaãem ka severu. Imam neka posla tamo. Ostavio sam majku kod kuñe dole na jugu. – Moæeã li mi zagrejati vodu, da spravimo åaj i da se ogrejemo? Pristavqao sam vodu za åaj i razmiãqao o ovoj starici koja se zatekla na ovom mestu. Ne vaqa da qudi budu sami. Da se sami zlopate kroz æivot. Svaki åovek, svako biñe na ovome svetu mora imati nekog na kog moæe da se osloni. Nekom sa kim ñe deliti dobro i zlo. Ali sve je viãe onih koji ne mare za to… Sve je viãe onih koji ñe leœa okrenuti ruci koja ih je na krilu dræala, onih koji ñe podiñi maå na roœenu brañu, onih koji ñe se svega odreñi za trice i kuåine. Kada sam nasuo vodu u dve posude, koje naœoh na polici, starica ubaci nekakve suve listiñe meni i sebi u ãoqu. Saåekasmo da biqke izbace svoja svojstva po vodi, i pogled mi pade na stariåinu levu ruku kojom je dræala ãoqu. Stara, ogrubela koæa, veãto se nabrala oko jednog zlatnog prstena na wenom domalom prstu. Crveni kamen koji je bio na wemu je tako veãto stajao, kao da je srastao sa zlatnim delom. Malo je åudno da jedna ovakva, starica sva u ritama no-

37

si neãto tako vredno. Videlo se da taj prsten odudara od we.

– Postavio bih vam jedno pitawe. – Reci, sinko. – Odakle vam taj prsten na ruci? Izvinite ãto pitam ali divim se kako je veãto izraœen. – Taj prsten sam dobila od jedne æene na samrti, nekada davno. Obeñala mi ga je, ako joj dete bude æivo na roœewu. – Zanimqivo. Nikada ne bih rekao da jedna starica moæe da ima neãto tako vredno kod sebe. – Taj prsten i moj razum su dve najvrednije stvari koje imam u æivotu, i koje bih branila. Ne æeliã vaqda da mi ukradeã, ili, ne dao bog, odseåeã prst na spavawu. – Taman posla. Samo sam se divio wegovoj lepoti. Boqe da ga nosiã u nekom xepu, da ti ga ne bi neko drugi odsekao. – Popij åaj da se ne ohladi. Onda neñeã moñi da se ugrejeã. Otpio sam dug gutqaj. Toplina åaja mi se razlila telom, naterajuñi me da zadrhtim. Starica je gledala u mene, pa naposletku skide prsten i pruæi mi. Zbuweno sam je pogledao kad reåe. Stavi ovaj prsten. Æelim da vidim kako izgleda na mladim rukama. Popih joã malo åaja pa probah ovaj veliåanstveni prsten ne bi li ispunio stariåinu æequ. Osetih kako mi se pomuti u glavi. Åinilo mi se kao da sam u nekakvom vrtlogu i da

padam sve niæe i niæe. Kada mi se malo razbistri videh da sedim u svojoj kuñi. Majka sedi na drvenom tronoæcu sa zadenutom kudeqom i prede. Otvoriãe se vrata i uœe prelepa crnokosa æena vodeñi jedno dete za ruku, a drugo dræaãe u naruåju. Zagrli me, i sede pored mene. Deca se zaigraãe pored ogwiãta a ona i ja izaœosmo da proãetamo. Napoqu vedar i sunåan dan, sve mirno, bez vetra. Sunce prosipa svoje zrake po nama, a mi upijamo tu toplotu, grleñi se i uæivajuñi u divnoj prirodi oko kuñe. Htedoh da uæivam u wenim milim oåima i belim licem, i taman da je poqubim, kada se onaj vrtlog ponovi. Opet mi se zamagli vid i izgubih ravnoteæu, da bi se veñ u sledeñem trenutku naãao na nogama u sred bojnog poqa. Zavitlah maåem i posekoh nekog åoveka koji je kidisao svom snagom na mene. Usledi drugi, treñi… Åinilo se da nema kraja. Sekle su se dve vojske, nemilosrdno su padali poseåeni udovi, glave, krv je liptala na sve strane, dok se ispred mene ne ukaza ratnik na kowu. Taman zamahnuh maåem da ga poseåem, kad kow okrenu glavu prema meni, i izgubih se u dubini tih tamnih oåiju. Ponovo sam padao. Padao sam sve dok ne ugledah ispred sebe planinu, naizgled visoku. Morao sam da stignem do vrha, ni sam ne znam ãta me je teralo na to. Pewao sam se sve viãe i viãe, probijao se kroz grmqe koje me je seklo, proklizavao po nezgodnom tlu, æurio da stignem negde. Jurio sam kao mahnit, sve dok ne izbih na åistinu a srce mi se skameni kada videh vuka kako leæi krvav. Wegove oåi su me upitno po-

38

gledale. Teãko je disao, a noga mu je bila sva u krvi. Pribliæavao sam se oprezno, a on nije ni zareæao. Samo je gledao u mene tim tuænim, vuåjim oåima, uokvirenim bolom, i tugom. Pomazio sam ga po wuãci. Izvadio sam rakiju iz torbe i prelio mu ranu, na ãta se on samo trgnuo. Oprezno sam stavio melem, i uvezao paråetom koãuqe koju sam iscepao. Gledao sam ga i u oåima mu video zahvalnost. Srce mi se stezalo od tuge. Vihor me povuåe ponovo. Sada sam veñ bio svestan da se nalazim ponovo u onoj kolibi. Starica je sedela naspram mene i gledala me. Skinuo sam prsten. – Ãta je ovo, stara? Kakav je ovo prsten? – Åaroban, zar ne vidiã? odgovori mi pitawem. – Ove slike koje sam video, ãta one znaåe? – To je tvoja buduñnost, sinko. Ovaj prsten je napravqen pre mnogo vekova od åistog zlata i zmajevog oka koje je sposobno da vidi sve. – Znaåi, sve ñe se ovo desiti? – Da, ali ne baã kao u ovome ãto si video. Svaki je åovek krojaå svoje sudbine. I ako neko na nebu åvrsto dræi naãe konce, mi sami odreœujemo kako ñemo iñi kroz æivot. Ja sam nekada imala porodicu. Muæa i dva sina. Hrabri ratnici koji su mnogo doprineli izgradwi ove zemqe. Ali, okrene se toåak sudbine, pa se na glavu åoveka svali ono ãto se nikada nije nadao. Jednog mi sina odvedoãe u robqe. Drugog otrova æena. A muæ, nemajuñi viãe naslednike mene protera i oæeni se mladom boga-

taãicom, koja mu je rodila decu. Naslednike. Promenio se od tad. Ona je upravqala wime, govorila mu ãta vaqa a ãta ne, a on je slepo sluãao svaku wenu reå. Æivela sam sa wima u sobama za poslugu, dok me jednog dana nisu isterali. Sada tumaram ãumama i planinama, pomaæuñi qudima da vide i shvate svoju sudbinu. Pomaæem im da razumeju i da se ne ogreãe o wu. Ali qudi je mnogo. Koliko i zvezda na nebu iznad nas. Neki posluãaju, neki ne. Svaki åovek je jedinstven na sebi svojstven naåin. Nikada neñeã nañi dva åoveka koji ñe isto shvatiti reåi savetovawa i upozorewa. – Ãta bih trebao da promenim? Da li sam ja, jedan greãnik stvarno stvoren da imam onako lepu æenu i decu? Video sam i da ubijam qude u ratu. I vuka na samrti, a to je loã znak. – Nemoj se optereñivati nepotrebnim pitawima. Biñe kako je suœeno. Moæeã se oæeniti i nekom bogataãicom pa proñi kao ja. Ili vojevati neke svoje bitke dok neduæni qudi ginu. Ubiti vuka, ne bi li mu skratio muke. Nikad se ne zna kako ñeã proñi, ali ovo ãto si video, dok ti je prsten bio na ruci, biñe tako. Budi hrabar i pravedan. Nemoj åiniti nepravde, vidi se da imaã poãteno srce. Obavi to za ãta si poãao i vrati se majci i svom domu. Sve ñe iñi kako vaqa. – Hvala na savetima, stara. A imam toliko pitawa koja bih da ti postavim. – Uzdræi se od zapitkivawa. Jer ja ne æelim da ti odgovorim na sva. Odgovore ñeã dobiti kad za to doœe vreme. Da se odmorimo malo do jutra, reåe starica i poœe prema onoj powavi na kojoj je leæala kada sam doãao. Skinuh svoj koæuh pa je pokrih wime. – Mogu li da znam tvoje ime, stara? – Mokoãa, izgovori i okrenu se na drugu stranu. Leæao sam kraj ogwiãta a suze su mi se slivale niz lice. Toliko je nepravde na ovom svetu. Toliko zla koje qudi åine. Udaqavaju od sebe one koji su im najbliæi, ne bi li prgrlili blaga nekih dalekih i hladnih tela, koja su na ovom svetu samo prolazna. Skapavaju u najgorim mukama jer su se ogreãili o svoj rod i porod. Ubijaju i muåe mlade i stare, decu, majke... Napuãtaju bogove ne bi li se priklonili zemaqskom bogatstvu, zlatnicima i srebrwacima. Otuœuju se od prirode, seåu ãume, prave puteve i gradove... Izopaåio se narod...

39

Dugo sam se trudio da odræim vatru u ogwiãtu. Zaspao sam priliåno kasno. Ne señam se da sam iãta sawao, a opet me neki nemir nije napuãtao. Kada sam se probudio i pogledao prema powavi, Mokoãa nije bila u kolibi, a guw je leæao na podu u istom poloæaju kako sam je pokrio. Pogledao sam i oko kolibe ali je nisam naãao. Nastavio sam po svom poslu, i vratio se svome domu. Nisam viãe æeleo da sluæbujem i da me zadesi zla sudbina, koju sam video kada sam stavqao prsten. Posvetio sam se æivotu u svojoj kolibi, sa dobrom æenom, i dva krasna deteta. Imali smo malo imawe na poåetku, pa je naãi trudom ono naraslo. Moæe se reñi da smo bili jedna sreñna porodica. Nikada ih ne bi mewao ni za ãta na ovome svetu... Åudni su putevi kojima qudi hode, a joã åudnije åarobne staze koje nas kad kad nateraju da skrenemo sa glavnih. Kuda ñe nas odvesti, zna samo åuvar sudbina... Zateæe i otpuãta konce kada je potrebno. Mrsi ih i raspreda, praveñi tanku mreæu kao pauk oko svoje ærtve. Da li ñemo pratiti te niti zavisi samo od nas samih…

ilena Stojanoviñ je roœena 21.03.1988. godine u Parañinu. Zavrãila je osnovnu ãkolu „Momåilo Popoviñ – Ozren”, sredwu ekonomsko-trgovinsku ãkolu u Parañinu i fakultet za menaxment. Piãe priåe i romane sa elementima slovenske mitologije u koju je veliki zaqubqenik. Inspiraciju nalazi u muzici, slikama, prirodi. Ciq joj je da kroz svoje pisawe, pokaæe qudima da nije najbitnije imati para, dobre automobile, bogatstvo, veñ da ima onih starih vrednosti na koje su svi zaboravili, na veru, poãtewe, zdravqe, pretke. Jedina je devojka mlaœa od 30 godina, u Srbiji, koja piãe epsku fantastiku, i jedina koja piãe o slovenskoj mitologiji i sredwevekovnoj Srbiji, wenim legendama, istoriji, i dogaœajima, kao i zaboravqenim mestima i obiåajima, koji su vezani za taj period. Mnogi åitaoci kaæu da Milena zna da napravi zaplet ravan X. K. Rouling, koja joj je jedna od uzora. Preko 100 priåa joj je objavqeno na sajtovima, u raznim zbornicima i magazinima. Dobitnica brojnih nagrada za kratke priåe. Najpoznatija je po romanu „Petruãki zmaj”, prvom delu triologije „Proroåanstvo bogova”. Ålan je Druãtva za negovawe tradicije, kulture, umetnosti, turizma i ekologije „PETRUS” Zabrega, i kwiæevnih klubova „Mirko Baweviñ” i „Duãan Matiñ”. Priprema i ureœuje on-line åasopis „Kreativni magazin” i aktivno piãe za portal parañin.info. Moæete je pratiti na sledeñoj FB adresi: https://www.facebook.com/mikac88?fref=ts

40

Радуј се риђа сенко Нагнута над нашом радошћу Радуј се једини уједу На трбуху земљиног шара Радуј се громогласно слово Усред чељусти невремена Радуј се црни урличе Над бескрајним снежним заборавом Радуј се упаљени осмеху У срцу пасјег мрака Радуј се златно памћење Нахватано на нашим костима Радуј се вучји пастиру. Васко Попа, „ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ“

ISSN 2334-9271

9 772334 927001