Skripta Gradjansko Procesno Pravo

1. ЗНАЧАЈ И ЗАДАЦИ ГРАЂАНСКОГ СУДСКОГ ПОСТУПКА Материјалноправне и процесноправне норме чине правни поредак. Материјалноправне норме уређују настанак, промену и престанак грађанскоправних односа. Цивилизовани правни пореци у начелу не допуштају самопомоћ. У изузетним случајевима, закон допушта појединцу (нужна одбрана, крајња нужда, дозвољена самопомоћ), да сам оствари субјективно право , које му припада; акт заштите субјективног права од повреде и угрожавања. Стална примена самопомоћи имала би за последицу примену закона јачег, неконтролисане силе појединаца и стање хаоса. Правни поредак мора да садржи и оне норме које су подобне да дају коначна решења за конкретне правне ситуације, да одлучују о конфликтима између правних субјеката у погледу остваривања њихових субјективних права. Правни поредак садржи норме , којима омогућава правним субјектима да остваре своје субјективно право. Начин за поштовање и остварење субј. права- грађански судски поступак- законом уређен поступак пред редовним судовима, пред којима се одлучује о постојању и остварењу субјективних права и правних овлашћења. Правну заштиту субјектима права пружа суд. Правни субјект који сматра да је његово субјективно право повређено или да имаправно овлашћење према другом субјекту, може подићи тужбу пред редовним судом и захтевати да му правни поредак пружи правну заштиту. Задатак редовних судова је да одлуче да ли је тврдња наведена у тужби основана? Суд у грађанском судском поступку утврди да ли је субјективно право настало, промењено или престало. Грађанину припада право на правну заштиту, зато суд не може да одбије да одлучује о повредама субјективних права. Задатак суда је да утврди да ли је тачна тврдња субјекта права да му је одређено субјективно право повређено или угрожено, да о томе донесе одлуку и пружи му правну заштиту. Када одлука суда не може више да се побија, стиче својство правноснажности и постаје обавезујућа за странке. Ако дужник , и након што је одлука суда постала правноснажна, не жели добровољно да изврши своју обавезу (чинидба или трпљење), тад поверилац може у извршном поступку да реализује своје право инкорпорисано у судској одлуци, користећи државни монопол примене силе. Држава делимично одустаје од свог монопола у остваривању правне заштите. Супституисање правне заштите, које пружа државно судство разним формама недржавног остваривања правне заштите, засновано је на вољи титулара тих права. Уместо државних 1

судова, спорове могу да решавају приватноправне арбитраже. Спор може да се реши и медијацијом или посредовањем. Задаци грађанског судског поступка: 1) Да пружи правну заштиту за повређена субјективан права поводом повреде права личности, из личних, породичних, радних, привредних, имовинских и других грађанскоправних односа. Правна заштита не обухвата само обавезу да се у поступку утврди повреда, односно угрожавање субјективног права , већ и обавезу да се субјективно право или правно овлашћење изврши уз примену државног монопола силе. 2) И грађански судски поступак има за задатак да очува интегритет приватноправног поретка. 3) Задатак грађанског судског поступка је да обезбеди остварење материјалноправне правичности приликом одлучивања о повреди или угрожавању субјективних грађанских права. 4) Обезбеђење правне сигурности. Структура грађанског судског поступка Грађански судски поступак се дели на : парнични поступак, ванпрарнични поступак и извршни поступак. У парничном (когниционом) поступку се расправља и утврђује (сазнаје) да ли је истинита тврдња субјетка права да је његово приватно субјективно право повређено или угрожено. ЗПП: У парничном поступку суд је дужан да расправи и утврди сва чињенична и правна питања, те да донесе одлуку о томе да ли је тврдња једног учесника у постпуку основана и да ли му је припадајуће субјективно право повређено или угрожено. У ванпарничном поступку судови најчешће уређују грађанска стања, тј уређују грађанскоправни статус физичког лица... Ради се о скупу различитих поступака. Свим ванпарничним поступцима је заједничко да се у њима уређују грађанскоправна стања пред редовним судовима. Лице не мора добровољно да изврши обавезу која је садржана у одлуци суда. У тој ситуацији поверилац може да иницира извршни поступак , у коме ће се уз употребу монопола државне силе дужник принудити да поступи по одлуци суда донетој у парничном поступку. Грађанско процесно право 2

-скуп правних норми које регулишу грађанске судске поступке. ГПП је део јавног права. Оно регулише односе између суда и странака у поступку и односе између самих странака у постпуку. ГПП регулише однос између појединца и државе у поступку за остварење и извршење приватноправних субјективних права. 2. ПРАВО НА СУДСКУ ЗАШТИТУ а) Право на слободан приступ суду (право на тужбу) Улога грађанског судског поступка је да право на судску заштиту пружи оном коме је повређено односно угрожено субјективно право. Суд одлучује да ли субјективно право припада тужиоцу или туженом.Странке пред суд износе чињенице , а суд доноси одлуку чија је тврдња основана, заснована на чињеницама и доказима. Право на подношење тужбе, тј право да од суда захтева правну заштиту има свако ко тврди да му одређено право припада, да је оно повређено или угрожено. Да ли је такав захтев основан, одлучује суд. Свако има право да захтева заштиту својих права пред судом. Право на тужбу припада свакоме, па и лицу које нема средстава да сноси трошкове грађанског судског поступка. Након подношења тужбе, да би суд решио спор у меритуму, потребно је да се стекне низ услова, који се зову процесне претпоставке. Б) Обим права на правну заштиту Новије теорије (теорије двојства; дуалистичке теорије) праве јасну разлику између јавноправног овлашћења субјекта права према држави (право на правну заштиту) и субјективног грађанског права или овлашћења поводом чије повреде или угрожавања субјект права од суда захтева правну заштиту. Суд удовољава праву грађанина на правну заштиту, сваки захтев за правну заштиту једнако узима у разматрање. Ово модерно схватање највише одговара принципима правне државе и владавине права. Право на правну заштиту- јавноправни однос грађанина и државе (суда), у коме субјект права (грађанин) има овлашћење у односу на државу да му пружи правну заштиту. Право на тужбу и право на судску заштиту има статус људског права. В) Право на правну заштиту у правном поретку Србије

3

ЗПП: Странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права. Правни систем РС разликује право на правну заштиту од субјективних права и материјалноправних овлашћења. ЕКЉП: Субјект права има према суду (одн држави) јавноправно овлашћење да захтева заштиту права. На суду одн. Држави лежи обавеза да тражену заштиту пружи. Право на правну заштиту је у правном поретку уређено као право на правосуђе. ЗПП: Суд ће упутити странке на медијацију одн. Информативно рочиште за медијацију, одн указаће странкама на могућност за вансудско решавање спора медијацијом. Да ли ће предлог странке да прихвате зависи од њихове воље. 3. ПРОЦЕСНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ* Услови и ограничења под којим је допуштено вођење поступка и пружање правне заштите. Процесне претпоставке су скуп свих тих услова и ограничења. Правна заштита се пружа само ако постоје сви унапред одређени услови и ограничења прописани нормама. Обавеза пружања правне заштите и одлучивање о захтеву којим се правна заштита тражи, претпоставља позитиван став суда о постојању и испуњености услова. Ако је став суда негативан, одбацује се захтев (тужба, предлог) и процесне активности које су евентуално претходиле акту одбацивања губе значај. Пропуст суда да реагује на непостојање процесних претпоставки добија значај апсолутно битне повреде одредаба поступка, на основу које је допуштено изјављивање редовних и ванредних правних лекова. Процесне претпоставке могу бити опште или посебне. Опште се односе на допуштеност вођења поступка у целини, док се значај посебних претпоставки ограничава на поједине врсте поступка у одр виду правне заштите; на поједине стадијуме поступка; или су услов за пуноважно предузимање одр процесних радњи. Апсолутне процесне претпоставке = суд о њима мора водити рачуна по службеној дужности. Релативне процесне претпоставке = о њима се води рачуна само по иницијативи (приговору) странака или учесника у поступку. Позитивно одређене = процесне чињенице које морају постојати да би вођење поступка и одлучивање било допуштено. Негативно одређене = чињенице које не смеју постојати (процесне сметње). Услови се групишу у : 1) Претпоставке које се тичу суда; 2) претпоставке које се односе на странке или учеснике поступка 3) претпоставке које се односе на предмет поступка; 4) 4

претпоставке које се односе на иницијалне радње странака или учесника у поступку (тужбу, предлог), којим се покреће врста грађанског судског поступка.

4. ИЗВОРИ И НОРМЕ ГППа А) Устав РС као извор ГППа Устав садржи принципе на којима се темељи организација судства, положај судија. Устав садржи гаранције које служе остварењу права на правично суђење. Полазећи од принципа поделе власти, судови су независни у одлучивању. Устав гарантује и независност судија: сталност судијске функције, непреместивост судије, имунитет судије. Б) Европска конвенција о људским правима (ЕКЉП) као извор ГППа 1- Право на правично суђење; 2-Процедуралана људска права: -Право на приступ суду (право на тужбу) -Правично суђење: а) Право на контрадикторан поступак; б) Равноправност странака (суд мора свакој странци да омогући да изнесе све чињенице у поступку) в)Право на образложену судску одлуку г)Право на одлуку у примереном року (почетак тока поступка се рачуна од момента подношења тужбе суду, а окончање моменат наступања формалне правоснажности одлуке по унутрашњем праву државе чланице) д) Право на усмену расправу и објављивање пресуде – Принцип је да првостепени поступак и одлука првостепеног суда морају да почивају на усменој расправи. У поступцима по правним лековима нема усмене расправе и јавности суђења. 3- Право на суђење пред независним и непристрасним судом а) Независан суд б) Непристрасан суд

5

Примена ЕКЉП на извршни и стечајни поступак- Свако ускраћивање извршења извршног наслова представља повреду ЕКЉП. И на извршни поступак се примењује гаранција да поступак мора да се оконча у примереном року (право на брз и ефикасан поступак). Неизвршење или одуговлачење са принудним извршењем извршног наслова представља повреду права на својину из Првог протокола ЕКЉП. В) Извори организационог процесног права Обухватају правне норме којима се регулише оснивање, организација, састав и надлежност судова и других правосудних органа, уређује избор, положај и статус судија и других субјеката. Закон о уређењу судова; Закон о судијама; Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава; Закон о јавном тужилаштву; Закон о државном већу тужилаца; Закон о јавном правобранилаштву; Закон о адвокатури; Закон о јавном бележништву; Г) Извори функционалног процесног права Закон о парничном поступку (ЗПП) из 2011. је основни извор парничног процесног права. Својство извора имају и други закони: Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља; Породични закон; Закон о информисању; Значај имају и закони којима се регулише мирно решавање спорова: Закон о арбитражи; Закон о посредовању-медијацији; Закон о мирном решавању радних спорова; Ванпарнични поступак- Закон о ванпарничном поступку из 1982.г; А ЗПП(закон о парничном поступку) представља допунски извор. Извршни поступак – је у целости регулисан Законом о извршењу и обезбеђењу из 2011. Стечајни поступак је регулисан Законом о стечају из 2009.год. Обичајно право и судска пракса нису извор парничног процесног права. Д) Норме ГППа Норме којима се регулише грађански судски поступак претежно су импретивног карактера. Странке у поступку се не могу принудити на одређени вид понашања, али ако се одлуче на активно понашање, оно тада мора бити у складу са садржином одговарајуће норме. Важење норми ГППа

6

У погледу важења норми издваја се њихово просторно важење, важење према субјектима поступка и временско важење. У погледу просторног важења норми грађанског процесног права важи принцип lex fori. Судови једне државе могу власт вршити само на подручју те државе, и у случају да се одређене процесне радње предузимају на подручју неке друге државе, морају да то чине преко органа те државе путем правне помоћи. Наши судови приликом пружања правне заштите примењују норме нашег процесног права, а само изузетно примењују одредбе страног процесног права када пружају међународну правну помоћ. Ирелевантно је да ли се пред нашим судовима у својству странке појављују домаћи, страни држављанин или лице без држављанства. У поступцима се примењује грађанско процесно право Републике Србије.Изузета су само лица која уживају дипломатски имунитет. Питање временског важења норми: Постоји могућност да током трајања судског поступка дође до доношења нових прописа. Према важећем ЗПП поступци започети пре ступања на снагу овог закона спроводе се по правилу раније важећег закона. Ако је у поступку који је започет пре ступања на снагу ЗПП укинута пресуда (или решење) и предмет враћен на поновно суђење, поновљени поступак се спроводи по важећем ЗПП. 5. СПОР И ПАРНИЦА Парнични поступак не може да се одвија по службеној дужности. Судови решавају спорове поводом повреде права личности и спорове настале из личних, породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа физичких и правних лица. Судови решавају грађанскоправне спорове, пружају правну заштиту титуларима грађанских субјективних права. Спорови се решавају у парници, поступку пред судом. Парница представља скуп активности сва три процесноправна субјекта. Циљ: доношење судске одлуке о основаности захтева субјекта права да му суд пружи правну заштиту. Парница представља процес. Тужилац- лице које тражи од суда да му се пружи правна заштита. Тужени- лице према коме се правна заштита тражи. Суд- државни oрган који одлучује да ли је тужиочев захтев основан. Парница- процес и однос (процесноправни) између парничних субјеката.

7

Спор- материјалноправни однос између правних субјеката. О ПРАВНОЈ ПРИРОДИ ПАРНИЦЕ Предајом тужбе суду још се није успоставила парница. Тек у моменту када суд достави тужбу туженом почиње да тече парница. Парница представља тројни процесноправни однос; за разлику од парничног поступка који настаје у моменту предаје тужбе суду, и тада се заснива процесноправни однос између тужиоца и суда. Парница је трипартитни однос између суда и странака и између самих странка. Парница почиње да тече у моменту када суд достави тужбу туженом, а окончава се када суд донесе одлуку о спору, која више не може да се побија, или у ранијем процесноправном моменту када се парница окончава вољом самих странака (повлачење тужбе, одбацивање тужбе, одрицање од тужбеног захтева) . Након што је тужба достављена туженом, тужени има овлашћења према тужиоцу и процесних терета према суду. Тужени је дужан да одговори на тужбу; тужени има овлашћење да призна тужбени захтев, након чега суд има дужност да донесе пресуду на основу признања. Странке нису обавезне да врше процесне радње. Странка која се одлучила на нечињење може да изгуби спор. Процесноправни однос се састоји из овлашћења и процесноправних терета. Странка би требало у парници да изнесе све чињенице и доказе за које сматра да су подобни за утврђивање тачности њених навода. Она има овлашћење и процесни терет. 6. ГРАЂАНСКО-СУДСКИ И УПРАВНИ ПОСТУПАК Грађански суд одлучује у грађанскоправним споровима насталих због повреде права личности, у споровима из личних, породичних, радних, привредних, имовинских грађанскоправних односа. Надлежност грађанског суда може да изостане када је за решавање спорова законом предвиђена друга врста поступка (нпр. Управни поступак). Разграничење надлежности суда и управних органа- суд је дужан да током читавог трајања поступка ex officio пази да ли решавањае спора спада у судску надлежност. Ако суд, током трајања поступка, утврди да је за решавање конкретног спора надлежан орган управе, суд ће се огласити ненадлежним , укинуће спроведене парничне радње и одбациће тужбу. Разграничење грађанскоправне и управне ствари - Грађанскоправна ствар постоји када се тужбени захтев заснива на правној последици из материјалноправне норме грађанског права. Овде је одлучујућа правна природа спорног односа. Правна природа правног односа се одређује на следећи начин:

8

а) Грађанскоправни однос- странке у правном односу су равноправне; б) Управноправни однос- једна странка је у односу субординације (подређености) према органу јавне власти; Допуна теоријског разграничења је стављање акцента на субјекте овлашћења (одн обавезе) из правног односа. Ако се правни однос темељи на норми која је подобна да обавеже само носиоца јавне власти, тада се ради о јавноправном односу, односно о управној ствари. Насупрот томе, ако носилац јавне власти предузима оне правне послове и радње које може да предузме и свако друго лице приватног права, тада се ради о приватноправном, одн грађанскоправном односу. У осталим ситуацијама, кад није могуће разграничити надлежност управних органа и судова, о сукобу надлежности одлучује Уставни суд Републике Србије. Дејство управних аката у грађанскосудском поступку и дејство судских одлука у управном поступку – У грађанском судском поступку може да се кал претходно питање јави управна ствар и обрнуто. Управни орган може независно да одлучује о претходном питању које је грађанскоправна ствар, али само док о томе није одлучено у грађанском судском поступку. Изузетак од овог правила постоји ако се претходно питање односи на утврђење постојања брака, очинства и материнства. Правноснажне одлуке грађанских судова обавезују управне органе у границама њихове правноснажности. Посебан проблем настаје када је управни орган већ донео своју одлуку о претходном питању као о главној ствари. Владајуће схватање: грађански суд је везан одлуком управног органа у границама њене правноснажности. Интерна хармонија одлучивања захтева да грађански суд и управни орган међусобно уважавају судске одлуке и управне акте који су ови органи донели (сваки у оквиру своје надлежности). Управни поступак као претпоставка за подношење тужбе пред грађанским судомПарница за накнаду вануговорне штете може да се поведе тек када о истом захтеву одлучи законом одређен орган. Подношење захтева (најчешће) органу управе представља процесну претпоставку за започињање и даље вођење поступка. Овакви обавезни покушаји остварења накнаде вануговорне штете пред другим органима (не пред судом) предвиђени су: а) наканада штете лицу које је неоправдано осуђено кривичном пресудом или које је било у притвору (а крив.поступак обустављен). Лице је дужно да се пре подношења тужбе суду обрати Министарству правде Р Србије.

9

б)Накнада штете лицу (грађанину) коме је војно лице је проузроковало штету, у вршењу службе. Подношење захтева за накнаду штете војним органима. Ако захтев буде одбијен или надлежни орган не донесе одлуку у року од 3 месеца од дана подношења захтева, оштећени тек тад може да тражи правну заштиту пред грађанским судом. Ако тужилац жели да поднесе тужбу против државе Србије дужан је да, пре подношења тужбе, поднесе захтев Републичком јавном правобраниоцу у виду предлога за мирно решење спора. Предлог садржи све нужне састојке тужбе. Обавеза подношења предлога за мирно решење спора представља посебну процесну претпоставку. Ако је тужба поднета суду пре него што је предлог за мирно решење спора достављен Републичком јавном правобраниоцу, тужба се одбацује као недопуштена. Републички јавни правобранилац може да прихвати предлог, у ком случају су странке закључиле посебан уговор, који има снагу извршне исправе. Правобранилац може и да предлог одбије или не одговори на њега (рок за одговор -60 дана). Ако рок протекне, сматра се да предлог за мирно решење спора није прихваћен, те је отклоњена процесна сметња за подношење тужбе суду. 7. ГРАЂАНСКО СУДСКИ И КРИВИЧНИ ПОСТУПАК Грађански судови пружају правну заштиту лицима приватног права. Кривични суд поступа по оптужници државног тужиоца због учињеног кривичног дела. У грађанском судском поступку оштећени захтева репарацију нанете му штете, док у кривичном поступку државни тужилац захтева да суд изрекне казну учиниоцу кривичног дела. Нема парнице без тужиоца и његовог тужбеног захтева (не води се грађански судски поступак по службеној дужности). Изузетак: ванпарнични поступак се покреће ex officio. Кривични поступак покреће државни тужилац ex officio. Изузетак: оштећени као приватни тужилац иницира рад кривичног суда (код извршења лакших кривичних дела- увреде, клевете...). Тачке додира грађанскосудског и кривичног поступка Адхезиони поступак- У оквиру крив.поступка оштећени (или његов наследник) могу да захтевају у адхезионом поступку да кривични суд одлучи и о грађанскоправним последицама кривичног дела (оштећени истакне имовинскоправни захтев који се односи на накнаду штете, повраћај ствари или поништај правног посла). Кривични суд може оштећеног да упути на парницу пред грађанским судом. Када кривични суд донесе пресуду којом оптуженог ослобађа оптужбе, или одбије оптужбу, суд ће оштећеног упутити пред грађански суд. 10

Претходно питање у кривичном и грађанском судском поступку- Грађански и кривични суд могу самостално да одлучују о претходним питањима која спадају у надлежност другог суда. Ако се у кривичном поступку постави претходно питање које је грађанскоправне природе, кривични суд може самостално да одлучује о претходном питању и није дужан да чека да грађански суд донесе правноснажну одлуку о том питању. Исто важи и у обрнутом смеру (грађански суд сам решава о постојању кривичног дела и одговорности учиниоца). Дејство пресуде кривичног суда у грађанско судском поступку Јединство правног системаи потреба да се одржи унутрашња хармонија одлучивања налажу одступање од принципа независности, када је о једној правној ствари већ правноснажно одлучено. Грађански суд је везан само осуђујућом правноснажном пресудом кривичног суда – везан је у погледу постојања кривичног дела; и у погледу постојања кривичне одговорности учиниоца. Обрнуто, ако је кривични суд донео ослобађајућу пресуду, тада грађански суд није везан овом пресудом када суди о грађанскоправним захтевима који се изводе из истих чињеница. Постојање кривичног дела- Грађански суд је везан пресудом кривичног суда да кривично дело постоји. Ако је само постојање штете претпоставка за постојање кривичног дела, грађански суд је везан пресудом кривичног суда. Парнични суд не би могао да утврђује постојање мање штете од оне која чини биће кривичног дела за чије извршење постоји осуђујућа пресуда. Грађански суд је везан констатацијом кривичног суда да је причињена штета, али не и њеном висином, ако висина штете не чини обележје кривичног дела. Кривично дело као претходно питање у грађанскосудском поступку Најчешће се разматра утицај постојања кривичног дела на грађанскосудски поступак у случајевима искључења наследника из права на нужни део до ког долази када наследник са умишљајем учини кривично дело према оставиоцу, његовом детету, супружнику или родитељу. Када је кривични суд правноснажно пресудио о постојању кривичног дела и о одговорности учиниоца, грађански суд је везан оваквом одлуком. Грађански суд је, у овим ситуацијама, везан и ослобађајућом пресудом кривичног суда (у којој је утврђено да кривичног дела нема и да нема одговорности учиниоца). Ако нема пресуде кривичног суда, грађански суд може сам да реши о постојању кривичног дела као о претходном питању.

11

Чињенично дејство пресуде кривичног суда Материјално грађанско право и грађанско процесно право везују наступање правних дејстава за постојање кривичне пресуде одређене садржине. Нпр. Предлог за понављање парничног поступка може се поднети ако су судија или вештак осуђени за кривично дело поводом којег је дошло до доношења судске одлуке. Дејство пресуде грађанског суда у кривичном поступку- кривични суд је везан пресудом грађанског суда; то нарочито важи у погледу преображајних пресуда (пресуда о разводу брака) и у погледу статусних одлука (утврђење очинства и материнства). 8. РАЗГРАНИЧЕЊЕ ПАРНИЧНОГ И ВАНПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА Постоје различите врсте ванпарничних поступака које су одређене по свом предмету – нпр. Заоставштина се расправља у оставинском поступку, лице се оглашава умрлим у поступку проглашења несталог лица за умрло; право својине и остала стварна права на непокретностима се стичу и уписују у земљишно-књижном поступку. Разграничење парничног и ванпарничног поступка се користи наредба законодавца. Ако је законодавац предвидео да се одр правна ствар решава у парничном поступку, тад се ради о парничној ствари. Обрнуто, ако је за решавање правне ствари предвиђен ванпарнични поступак, тад се ради о ванпарничној ствари. Ако се ради о тзв правој ванпарничној ствари, тада нема спора, нема супротстављених интереса учесника, па је сигурно да ће се расправљати у ванпарничном поступку. Кад се ради о неправој ванпарничној ствари (у поступку постоје супротстављени интереси учесника), законодавац понекад изричито одређује да се имају расправити у ванпарничном поступку, а понекад то чини судска пракса (поступак егзекватурапризнање и извршење страних судских и арбитражних одлука). За разграничење парничног и ванпарничног поступка највише се користи теорија спора. Ако суд решава о спору, решава применом правила парничног поступка. С друге стране, у неправим ванпарничним поступцима постоји спор, али је законодавац из разлог целисходности одредио да се он има расправити по правилима ванпарничног поступка (поступак за деобу заједничке ствари или имовине). Основне разлике између парничног и ванпарничног поступка- парнични поступак се никада не покреће по службеној дужности; ванпарнични поступак се покреће на тај начин. У парничном поступку постоје две странке: тужилац и тужени; у ванпарничном поступку може да постоји и само једна странка. У парничном поступку доминирају диспозициона и расправна максима, док је у ванпарничном доминантнија инквизициона максима.

12

Однос парничног и ванпарничног поступка Парнични и ванпарнични суд су независни у одређењу сопствене надлежности, тако да самостално оцењују да ли се ради о парничној или ванпарничној ствари. ЗПП садржи посебна правила о решавању сукоба надлежности између парничног и ванпарничног суда. Закон даје примат надлежности парничног суда и процесним радњама предузетим у парничном поступку. Суд ће решењем да обустави парнични поступак, ако нађе да би поступак требало спровести у складу са одредбама ванпарничног поступка. Поступак се наставља пред надлежним судом по правилима ванпарничног поступка. Ако је ванпарнични суд утврдио да решава о правној ствари за коју је надлежан парнични суд, обуставиће поступак решењем и након правноснажности решења поступак ће се наставити пред надлежним судом по правилима парничног поступка. Требало би да се поново изведу процесне радње које је извео ванпарнични суд, јер њихово неизвођење може да има за последицу (по одредбама парничног поступка) да се одлука суда побија по жалби због битних повреда одредаба парничног поступка. Ако је одлука суда о правној ствари донета у ванпарничном уместо у парничном поступку, таква одлука може да се побија редовним и ванредним правним средствима. Када је о ванпарничној ствари одлучено у парничном поступку, редовна и ванредна правна средства против такве одлуке имаће мало изгледа за успех, с обзиром да начин одвијања парничног поступка пружа више гаранција за доношење законите одлуке. Пр- Ванпарнични суд који одлучује о расподели заоставштине везан је пресудом парничног суда о разводу брака. Парнични суд који одлучује о пуноважности правног посла је везан одлуком ванпарничног суда о лишењу пословне способности. Ванпарнични суд је везан правноснажним одлукама донетим у парничном поступку. Одлука донета у ванпарничном поступку обавезује парнични суд само ако постоји идентитет странака и идентитет предмета спора.

9. СТРУКТУРА ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА Парница је трипартитни однос између странака и суда. Парнични поступак се развија кроз фазе: 1) подношење тужбе; 2) припремање главне расправе; 3) главна расправа; 4) доношење пресуде; 5) поступак по редовним правним лековима; 6) правоснажност пресуде;

13

Правна заштита се заокружује поступком по ванредним правним лековима као и поступком извршења правноснажне судске одлуке. 1)Подношење тужбе Парнични поступак никада не почиње по службеној дужности, већ увек на иницијативу лица које сматра да му припада право на правну заштиту. Поступак се покреће подношењем тужбе суду- почетак тока парничног поступка, а у моменту када суд достави тужбу туженом наступа литиспенденција, заснива се парница. 2)Припремање главне расправе По пријему тужбе суд треба да утврди да ли је она допуштена, тј да ли су испуњене све процесне претпоставке за расправљање и одлучивање о предмету спора. 3)Главна расправа Срж парничног поступка, обавља се на рочишту. Усменост је правило а писменост изузетак. Суд утврђује чињенице које ће бити основ за мериторну одлуку. Најважнија активност је извођење доказа. Суд одлуку о извођењу доказа доноси када саме странке предложе, а ретко по службеној дужности. Неспорне чињенице се не доказују. Суд цени доказе по слободном уверењу. 4)Пресуда Када се оконча доказни поступак , суд доноси и објављује пресуду. У поступку пресуђивања, суд утврђује чињенично стање на основу резултата доказног поступка, а затим на чињенично стање примењује правне последице из материјалноправних нормиДоношење судске одлуке представља силогистичку операцију. Доњу премису судског силогизма чине чињенице које је суд утврдио на основу резултата главне расправе. Горњу премису чини правна норма. 5)Поступак по правним лековима Виши судови контролишу законитост и тачност одлуке првостепеног суда. Редовни правни лек је жалба против пресуде првостепеног суда и жалба против решења. Ванредни правни лекови се улажу против правоснажних одлука донетих у другостепеном или првостепеном поступку (ревизија против пресуде и ревизија против решења, захтев за преиспитивање правноснажне пресуде и предлог за понављање поступка) У поступку по жалби, другостепени суд може да расправља о чињеницама које је првостепени суд утврдио у поступку; у поступку по ванредним правним лековима расправља само о процесноправној и материјалноправној законитости судске одлуке. 6)Правоснажност 14

Формална правноснажност значи да пресуда више не може да се побија редовним правним лековима. Наступање материјалне правноснажности се односи на садржину пресуде и спречава да се у истој правној ствари поново одлучује. 7)Извршење Извршност судске одлуке- титулар може да тражи да се она и принудно изврши употребом мера државне принуде против лица које је назначено као дужник у судској одлуци.

10. СУД КАО СУБЈЕКТ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА Суд је државни специјализовани орган који се оснива законом и коме је поверено вршење судске функције. Грађански судски поступак је поверен редовним судовима, опште надлежности. Организација судова у Републици СрбијиУ Р Србији постоје судови опште надлежности и судови посебне надлежности. Судови опште надлежности су: -

Основни судови

-

Виши судови

-

Апелациони судови (4 апелациона суда: у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевццу)

-

Врховни Касациони суд Републике Србије (највиши суд; седиште у Београду)

Судови посебне надлежности: -

Привредни судови

-

Привредни апелациони суд

-

Прекршајни судови

-

Виши прекршајни суд

-

Управни суд;

У првом степену суде основни и виши судови, односно привредни судови. Апелациони судови и Апелациони привредни суд суде у поступку по жалбама на одлуке основних и 15

виших судова. ВКС (Врховни Касациони суд) суди само у поступку по ванредним правним лековима. 11. НЕЗАВИСНОСТ СУДОВА 3 аспекта независности суда: 1) суд мора да буде независан од државе; 2) мора да буде независан од странака; 3) суд мора да буде независан од друштва; Суд је (као државни орган) независан од законодавне и извршне власти. Независност суда у односу на странке подразумева да суд финансира држава а не странке. Судије од странака не добијају никакву накнаду за рад. Најспорнија је независност судова у односу на друштво, јер се на рад суда врши притисак путем медија. 12. НЕЗАВИСНОСТ СУДИЈЕ У персонални састав суда спадају судије и остало судско особље. Постоје професионалне судије (обављају судску функцију као редовну и сталну делатност) и судије поротници. Судско особље се бави техничким, рачуноводственим пословима. Независност судије Суд мора да буде независан као институција и државни орган. Начин избора судије- У Р.Србији судије бира и разрешава Народна скупштина Реп.Србије или Високи савет судства. Кад се кандидат именује први пут, бира се на период од три године. Судију бира Скупштина, а предлаже га Високи савет судства. Високи савет судства је независан и самосталан орган који гарантује независност судства и судија. Високи савет судства бира судије за трајно обављање судијске функције и именује судије поротнике. Овај орган одлучује о престанку судијске функције. Сталност судије – Судијска функција је стална, осим кад се судија бира први пут. Судији који је биран први пут на 3 године престаје судијска функција ако не буде трајно изабран. Непреместивост судије- Судија врши своју дужност стално у суду за који је изабран. Нико не може без његове сагласности да га премести у други суд. Изузеци у случају укидања суда, смањења броја судија или преузимања надлежности од стране другог суда. Право на природног судију – Годишњи распоред послова, за сваку народну годину, доноси председник суда у писменој форми, пошто претходно прибави мишљење судија. Право на природног судију подразумева да се предмети расподељују случајем. 16

Имунитет- Судија не може да одговара због мишљења које је изразио приликом вршења судијске дужности. Судија не може да одговара због начина на који је гласао приликом доношења одлуке. Тужба против судије је недопуштена јер судија ужива имунитет. За незаконит и неправилан рад судије одговара Р.Србија. Материјална независност судије – право на плату одр.висине.

13. ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ КАО СТРАНКА ПО ДУЖНОСТИ Јавни тужилац је странка по дужности кад покреће грађанскосудски поступак, на основу овлашћења која му даје закон. Јавни тужилац може да буде странка по дужности у парничном и ванпарничном поступку. Јавни тужилац може да подигне тужбу за утврђење постојања (непостојања) брака; за поништење брака из разлога апсолутне ништавости; за поништење признања очинства; за заштиту права детета; за лишење родитељског права; за поништење усвојења; тужбу за заштиту од насиља у породици. ЗОО: јавни тужилац има право да захтева утврђење апсолутне ништавости уговора. ЗВП: Јавни тужилац може да предложи покретање неких ванпарничних поступака: проглашење несталог лица за умрло; предлог за утврђење смрти физичког лица; 14. ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ КАО ИНТЕРВЕНИЈЕНТ У ЈАВНОМ ИНТЕРЕСУ Јавни тужилац може самоиницијативно да пријави своје учешће у парници која тече између других лица (предајом поднеска суду пред којим се води парница). Јавни тужилац може пријавити своје учешће у поступку и на позив суда, уколико суд сматра да су испуњени услови за учешће јавног тужиоца. У овом случају јавни тужилац нема положај странке. Разлике између јавног тужиоца (интервенијента) и обичног умешача: умешач ступа у парницу, која тече међу другим лицима, јер има интерес да једна од странака успе у парници, па се он придружује тој странци. Јавни тужилац ступа у парницу, која тече међу другим лицима, ради заштите јавног интереса; он се не придружује ниједној странци, већ има самосталан положај. Јавни тужилац има одређена овлашћења у парници: он може предложити да се утврде чињенице које странке нису навеле; да се изведу докази које странке нису предложиле. Има право да изјављује правне лекове. Странке не могу спречити јавног тужиоца да предузме парничне радње. Јавни тужилац може против правноснажне судске одлуке да изјави ванредни правни лекзахтев за преиспитивање правноснажне пресуде. 17

15. ОРГАН СТАРАТЕЉСТВА Послове органа старатељства врши центар за социјални рад. Орган старатељства има различите улоге у грађанскосудском поступку. Орган старатељства као странка у поступку- Орган старатељства је овлашћен да покрене парнични поступак у сл.случајевима: тужба за заштиту права детета; тужба за вршење родитељског права; тужба за лишење родитељског права; тужба за издржавање детета; тужба за заштиту од насиља у породици. У овим парницама орган старатељства може да има положај странке по дужности и положај законског заступника странке. Орган старатељства је овллашћен да предложи покретање ванпарничних поступака: поступак за лишење одн враћање пословне способности. Старање о интересима лица која су под посебном заштитом- Орган старатељства врши надзор над радом законских заступника пословно (парнично) неспособних лица. Кад суд установи да законски заступник парнично неспособног лица не показује потребну пажњу у заступању, застаће са поступком и обавестити орган старатељства о томе. У свим поступцима који се односе на права детета, орган старатељства и суд су дужни да пазе да ли између детета и његовог законског заступника постоје супротни интереси (тада орган старатељства поставља колизијског стараоца). Ако орган старатељства учествује у ванпарничном поступку, он је овлашћен да износи чињенице, предлаже извођење доказа и да изјављује правне лекове. Орган старатељства као помоћно судско тело- Суд је дужан (у неким поступцима) да пре доношења одлуке, затражи налаз и мишљење од органа старатељства: у парници за вршење и лишење родитељског права; у парници за заштиту од насиља у породици; у ванпарничном поступку за продужетак родитељског права; у ванпарничном поступку за давање дозволе за ступање у брак; 16. АДВОКАТУРА Адвокат има двоструку улогу: он је заступник странака и орган у систему правосуђа. Адвокатура је независна и самостална служба која се бави пружањем правне помоћи грађанима. Код нас не постоји обавеза да странку заступа адвокат, осим у поступцима по свим ванредним правним лековима. Ако странка жели да је у поступку заступа пуномоћник, тад пуномоћник странке може да буде само адвокат. Положај адвокатуре у правном систему – Адвокатура је институција (независни део правосудног система) која служи професионалном заступању странака. 18

Адвокат је дужан да одбије пружање правне помоћи: - ако је у истој правној ствари заступао супротну странку; -ако је био приправник у адвокатској канцеларији у којој се заступа супротна страна -ако је у истој правној ствари поступао као носилац правосудне функције или службено лице у државном органу; -ако су интереси странке која тражи правну помоћ у супротности са његовим интересим или интересима његових блиских сродника, пријатеља, сарадника... Организација адвокатуре- Адвокати обављају своју професију самостално, али се могу удруживати у заједничку адвокатску канцеларију или у адвокатско ортачко друштво. Право на бављење адвокатуром стиче се након уписа у именик адвоката и полагањем заклетве. Однос адвоката и клијента- Однос се заснива на уговору о налогу. Адвокат није обавезан да прихвати понуду клијента да га заступа; осим ако адвоката странци није поставио суд у оквиру права на бесплатну судску помоћ. Адвокат има право на награду и накнаду трошкова за свој рад, према адвокатској тарифи. Право на награду и накнаду трошкова постоји и кад адвокат изгуби спор. Ако је адвокат пропустио да се користи процесним средствима (пропусти рок за жалбу) или учини грешке у вођењу спора (пропусти да предложи извођење доказа), он је дужан да клијенту, који је изгубио спор, накнади штету. Професионална одговорност адвоката- За повреду професионалних дужности, адвокат одговара дисциплински пред органом и у поступку које је регулисан општим актима Адвокатске коморе. Повреда дужности- поступци противни закону и етичком кодексу адвоката: - поступање адвоката противно принудним прописима или моралу -предузимање некорисних парничних радњи; предузимање парничних радњи противно вољи странке; -Јавно саморекламирање и нуђење услуга (?!) -контактирање са противном страном (адвокат сме да контактира само заступника или пуномоћника противне стране) -поступње противно интересима странке коју заступа; 17. ЈАВНО БЕЛЕЖНИШТВО Латински тип нотаријата –Закон о јавним бележницима се ослања на латински тип нотаријата. Нотар је самосталан и независан а своју функцију обавља као искључиво и стално занимање.

19

Јавни бележник: - саставља, оверава и издаје јавне исправе о правним пословима и чињеницама на којима се заснивају субјек.права; - оверава приватнер исправе; - предузима на чување исправе, новац, хартије од вредности.... -врши правне радње које му делегира суд у ванпарничним поступцима; - врши достављање странкама и другим учесницима у парничном поступку Нотар као носилац јавне функције – одлучујући критеријум за одређење нотаријата као јавне службе је чињеница да држава служби делегира вршење послова из својих овлашћења. Нотар врши функције које су по природи исте као функције било код управног органа или овлашћења суда у ванпарничном поступку. Исправе које је нотар сачинио не разликују се у својствима и дејствима од исправа које је издао суд или орган управе. Нотара именује Министар правде, након чега нотар полаже заклетву. Важно је нагласити да нотар није орган власти. Улога нотара у грађанском судском поступку- најважнија функција нотара је што му законодавац поверава спровођење појединих грађанских судских поступака (ванпарничних, пре свега). У нотаријалном поступку, приликом састављања нотаријалних аката, важи начело строгог формализма. Ако се нотаријални акт саставља у форми јавнобележничког записа (уговор о деоби заједничке имовине брачних другова). Недостаци у форми имају за последицу ништавост читавог правног посла. Ако јавнобележничком запису недостају нужни подаци, сматра се непостојећим. Ако се нотаријални акт саставља у облику јавнобележничког записника (записник са оснивачке скупштина АД) недостаци у форми имају за последицу да записник нема дејство јавне исправе. Извршност нотаријалних аката – Нотаријални акти имају дејство и јавне и извршне исправе. Да би нотаријални акт стекао својство извршне исправе, учесници у нотаријалном поступку морају да уговоре овакво дејство исправе (дужник мора да пристане на извршење). Нотар ставља потврду извршности на нотаријални акт. Нотар може да сачини извршну исправу, али не може никад да донесе решење о извршењу или решење о спровођењу извршења, јер оно остаје у искључивој надлежности суда. 18. СУДСКА НАДЛЕЖНОСТ; СТВАРНА И ФУНКЦИОНАЛНА НАДЛЕЖНОСТ

20

Надлежност судова је уређена законом. Кад је суд надлежан, дужан је да поступа по одређеној правној ствари. Врсте надлежности: Апсолутна надлежност- разграничење делатности између парничних судова и осталих државних органа. Међународна надлежност- одговара да ли је домаћи суд надлежан да поступа у конкретној правној ствари. Релативна надлежност- разграничење послова између домаћих судова. Релативна надлежност је стварна, функционална и месна надлежност. Стварна и функционална надлежност Стварном надлежношћу се расподељује поступање судова према врсти спорне ствари. Који ће од судова поступати као првостепени? Основни , виши или привредни суд ? У правном систему РС постоје судови опште и посебне надлежности. Разликујемо (у оквиру стварне надлежности) надлежност врсте суда и стварну надлежност у ужем смислу. А) Надлежност врсте суда Правилима о надлежности врсте суда решавање спорова се расподељује између судова опште и посебне надлежности. Стварна надлежност судова опште надлежности - Судови опште надлежности суде све грађанскоправне спорове, осим када закон изричито предвиђа надлежност привредног суда. Стварна надлежност привредних судова – Надлежност привредних судова се заснива на субјективном (персоналном) критеријуму. Помоћни критеријум је објективни (на предмет спора). Тражи се постојање субјективног критеријума (странака у спору), странке у парници морају да буду домаћи и страни привредни субјекти. ,,Домаћи привредни субјекти“ : привредна друштва, предузећа, задруге, предузетници. Привредни суд је надлежан да суди и спорове између привредних субјеката и других правних лица. Када за успостављање надлежности привредног суда није довољно постојање субјективног критеријума, закон о уређењу судова тражи да спор настане у обављању делатности привредних субјеката. Објективни услов се односи на правну природу спора. Обављање делатности привредних субјеката одвија се путем уговора у привреди . Спор из делатности привредних субјеката не мора да потиче само из уговора (довољно је да спор 21

има било какве везе са привредним пословањем). Надлежност обухвата и спорове који произилазе из уговорне и вануговорне одговорности за штету. Надлежност привредног суда обухвата и спорове о бродовима и ваздухопловима, пловидби на мору и унутрашњим водама. Б)Стварна надлежност у ужем смислу Правила о стварној надлежности дају одговор да ли је у првом степену надлежан основни или виши суд. 1)Стварна надлежност основних судова- Основни суд је надлежан да води парнични, ванпарнични и извршни поступак. 2)Стварна надлежност виших судова- Виши суд суди као првостепени у имовинскоправним споровима чија вредност допушта изјављивање ревизије. Виши суд суди у првом степену у споровима из ауторског права, споровима поводом повреде и заштите права личности. У надлежност вишег суда спада и решавање патернитетских и матернитетских спорова. Функционална надлежност 1)Када основни суд решава спорове, виши суд одлучује по жалби на одлуку основног, али само у споровима мале вредности. Решења основног суда против којих је дозвоњена жалба побијају се пред вишим судом. 2)Када је виши суд надлежан у првом степену, у другом је надлежан Апелациони суд. Апелациони суд одлучује по жалбама на пресуде основних судова. 3)Кад је привредни суд је надлежан у првом степену, у другом Привредни апелациони суд. У поступцима по ревизији и захтеву за преиспитивање правоснажне пресуде одлучује Врховни Касациони суд. Све пресуде које доносе основни и виши судови се побијају жалбом у поступку пред Апелационим судом. 19. МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ Одређује се дужност стварнонадлежног суда да поступа територијално у одређеној ствари. Субјективни критеријум- територијално разграничење надлежности врши се на основу везе које парничне странке имају са територијом суда. Објективни критеријум- на основу везе које предмет спора има са територијом суда. 22

Месна надлежност се уређује законом. Изузетно, могуће је да странке сачине уговор о месној надлежности (forum prorogatum). Месна надлежност : општа, посебна. Пред судом општег форума може се водити свака парница. Пред посебне форуме могу се изнети само законом одређене парнице. Елективни форуми- тужилац може да бира да ли ће поднети тужбу суду општег или посебног форума. Општа месна надлежност : ЗПП: пребивалиште, одн седиште туженог. Поред суда на чијем подручју тужени има пребивалиште, опште месно надлежан је и онај суд на чијој територији се налази његово редовно боравиште. Редовно боравиште- центар животних интереса лица. Посебна месна надлежност: Искључива, алтернативна (елективна) и помоћна. А) Искључива месна надлежност: Уклања могућност да се парница води пред било којим другим стварно надлежним судом. Тужилац не може да поднесе тужбу суду општег форума, већ само суду који је искључиво надлежан. -Спорови о непокретностима - за спорове чији су предмет право својине или друга стварна права на непокретностима, искључиво је месно надлежан суд на чијем се подручју непокретност надлази- forum rei sitae. Ако се непокретност простире на подручју више судова, сваки од њих може да буде месно надлежан. Ако се парница води поводом стварних службености, искључиво месно надлежан ће бити суд на чијем се подручју налази послужно добро. -Спорови о ваздухоплову и броду – Искључиво је месно надлежан суд на чијем се подручју води уписник у који је уписан ваздухоплом одн брод. -Спорови из односа са војним јединицама и установама-Спорови у извршном и стечајном поступку-Спорови настали током оставинског поступка- Оставински суд је искључиво надлежан да решава спорове из наследноправних односа, спорове између наследника, спорове повериоца против наследника за дугове оставиоца. Б) Алтернативна (елективна) надлежност: 23

Тужилац може да бира да ли ће поднети тужбу суду опште или суду посебне надлежности. Избор се чини у моменту подношења тужбе суду. Суд већ по пријему тужбе ex officio оцењује своју надлежност на основу околности (у том моменту). -Брачни и породични спорови, спорови о законском издржавању- (парнице за поништење или развод брака) се решавају пред општим форумом или пред судом на чијем подручју су супружници имали последње заједничко пребивалиште. Код спорова за законско издржавање тужилац бира између општег форума и судана чијем се подручју налази његово пребивалиште, боравиште. -Стварноправни спорови-Спорови из уговорних односа 1)Директна месна надлежност : ЗПП- правило о надлежности у привредним споровима који потичу из уговорних односа: тужба за утврђивање постојања уговора, тужба за извршење или раскид уговора и тужба за накнаду штете услед неизвршења уговора пред судом на чијој територији је тужени дужан да изврши уговор. 2)Помоћна месна надлежност- утврђује се када је извесно да постоји директна међународна надлежност судова РС. Спорови из уговорних односа могу се изнети пред суд на чијем подручју је обавеза настала, или на чијем подручју је место извршења обавезе. -Спорови о накнади штете- Осим пред општи форум, тужилац оштећени може да поднесе тужбу и суду на чијем подручју је извршена штетна радња, онд наступила штетна последица. -Спорови из радних односа- за запосленог пред судом на чијем се подручју рад обавља или обављао. -Имовинскоправни спорови -Спорови за заштиту права потрошача и повреде права личности В) Помоћна месна надлежност Помоћна месна надлежност се заснива на: 1) Боравишту туженог- када нема пребивалиште на територији РС 2) Пребивалишту тужиоца у споровима за законско издржавање 3) Последњем заједничком пребивалишту супружника или пребивалишту тужиоца у брачним споровима; 24

4) Пребивалишту или боравишту тужиоца у брачно-имовинским споровима у време подношења тужбе. 5) Пребивалишту тужиоца у патернитетским и матернитетским парницама.

20. НАДЛЕЖНОСТ ПО СПОРАЗУМУ СТАНАКА (ПРОРОГАЦИЈА МЕСНЕ НАДЛЕЖНОСТИ) Пророгациони споразум је уговор странака, којим се оне споразумевају о месној надлежности суда. Процесноправни уговор. Дерогира (укида) се надлежност иначе месно надлежног суда, а успоставља се месна надлежност суда према избору странака. Разликује се изричит и прећутни пророгациони споразум. А) Изричита пророгација Изричитим пророгационим споразумом странке уговарају месну надлежност одређеног суда. Није допуштен само када закон предвиђа постојање искључиве надлежности. Услови за пуноважност споразума : (пророгациони споразум и клаузула) -Пророгациони споразум- се закључује након што је спор настао. Странке морају да одреде спор; да се одреди предмет спора. -Пророгациона клаузула- је инкорпорисана у правни посао из којег би спор могао да настане. Она има независну правну судбину од правног посла у који је инкорпорисана (ради се о посебном уговору). За пуноважност пророг.клаузуле неопходно је да је одређен правни посао из којег могу да настану спорови, који ће се решавати пред пророгираним форумом. За обе врсте изричите пророгације: писмена форма. Б) Прећутна пророгација (prorogatio tacita) До прећутне пророгације долази, када тужени не истакне приговор месне ненадлежности суда којем је тужилац поднео тужбу. Суд не пази по службеној дужности на месну надлежност, већ само по приговору туженог. Ако тужени не истакне приговор месне ненадлежности у одговору на тужбу, преклудиран је да то учини касније. 25

Закон предвиђа да суд може да се огласи месно ненадлежним у року од 8 дана од дана пријема одговора на тужбу. Суд је дужан да се огласи месно ненадлежним по приговору туженог. 21. ДЕЛЕГАЦИЈА И ОРДИНАЦИЈА НАДЛЕЖНОСТИ -Одређивање месне надлежности од стране вишег суда Месну надлежност може да одреди и суд. 1) делегацијом или 2)ординацијом А) Делегација У неким случајевима иначе месно надлежни суд не може фактички да поступа у конкретној правној ствари или није целисходно да поступа. Тад долази до делегације надлежности- надлежност се преноси са иначе месно надлежног суда на други суд. Делегацију надлежности врши непосредно виши суд. (Апелациони судови за ниже судове (?!); одн Привредни апелациони суд) Против решења о делегацији жалба није допуштена. 1)Нужна делегација- до ње долази када иначе месно надлежни суд не може да поступа услед изузећа или искључења судије. Кад наступе те околности, првостепени суд обавештава непосредно виши суд, који решењем одређује да у тој правној ствари наступа други стварно надлежан суд. 2)Сврисходна делегација- Кад је очигледно да ће се лакше спровести поступак пред другим месно надлежним судом или када постоје други важни разлози за делегацију. Поступак: Суд може да застане са поступком, ако је поднео захтев за делегацију. О захтеву за делегацију надлежности одлучује највиши суд (Врховни касациони суд или Привредни апелациони суд) у већу. Предлог за делегацију надлежности могу да поднесу и странке поступајућем суду. Предлог се подноси најкасније до окончања припремног рочишта за главну расправу, а касније само ако је странка са закашњењем сазнала за разлоге, или су разлози настали после окончања припремног рочишта. Предлог који је суду упутила једна странка, доставља се другој на изјашњење (3 дана). Председник већа поступајућег (првостепеног, другостепеног) суда, одбацује предлог за делегацију ако: 1)је странка једном већ поднела истоветан предлог 2)предлог није образложен 26

3)се делегација надлежности захтева из разлога који се односе на изузеће или искључење судије 4)је предлог неблаговремен Решење о одбацивању предлога странке за делегацију доноси се у року од 8 дана. Против решења није допуштена жалба. Б) Ординација Ординацију надлежности врши ВКС, када је сигурно да постоји директна међународна надлежност судова у Србији, али из околности случаја не може да се утврди који би суд био месно надлежан. 22. ПРИВЛАЧЕЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ Надлежност суда у правној ствари се тада заснива на њеној повезаности са другим поступком (парничним, извршним, ванпарничним или стечајним), који се води пред другим судом или на његовом подручју. Заснивање овакве врсте надлежности из разлога процесне економије. -Врсте привлачења надлежности Потпуно привлачење- постојање једног поступка има за последицу промену у стварној и месној надлежности у повезаној парници. Непотпуно привлачење- повезаност парнице са неким другим поступком доводи само до промене месне, не и стварне надлежности. Јача атракција- нижи судови привлаче предмете из надлежности виших иа слабија атракција- обрнуто. Привлачење надлежности у спору по тужби главног мешања- Тужбу главног мешања подноси треће лице против странака (тужиоца и туженог) у току њихове парнице, при чему у тужби тражи за себе право о коме тече првобитна парница. Привлачење надлежности у спору по противтужби- Противтужба је тужба коју тужени подноси против тужиоца у току иницијалне парнице. Суд који одлучује о тужби, може одлучивати и о противтужби само ако је стварно надлежан да поступа у парници по противтужби. Привлачење надлежности код објективног спајања тужбених захтева- Тужилац може против истог туженог у тужби да истакне више тужбених захтева. До спајања тужбених захтева у истој тужби долази само када је за сваки од њих предвиђена иста врста поступка

27

и када је исти суд стварно надлежан за сваки од њих. У супротном, парнице се по спојеним тужбеним захтевима раздвајају. 23. ЗНАЧАЈ, ИСПИТИВАЊЕ , ЗАСНИВАЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ -Утврђивање надлежности Свој став о надлежности одређеног суда, тужилац изражава подношењем тужбе. Ако је у питању покретање поступка поводом захтева код којих тужилац може да бира између више месно надлежних судова (актом подношења тужбе), странка врши избор надлежног суда. Ако се тужба подноси суду по основу споразума о пророгацији надлежности, мора се приложити споразум странака. Надлежност суда се утврђује према стању ствари у моменту подношења тужбе, тако да касније промене принципу не утичу на надлежност. Ограничење (ЗПП) : Ако по подношењу тужбе настану промене због којих поступајући суд престаје бити стварно надлежан, због природе нових околности (стварно надлежан би био суд друге врсте, а не онај коме је поднета тужба), надлежност суда се одређује према новим околностима и резултира уступањем предмета надлежном суду. -Испитивање надлежности Суд је дужан да испита своју надлежност одмах након пријема тужбе. Суд испитује надлежност разматрајући: 1) Чињенице наведене у тужби 2) Чињенице које су му познате У каснијој фази поступка, суд располаже са много више података, на основу којих може да утврди да ли је надлежан. Обе странке имају право да им суди надлежан суд; имају право на ефикасну правну заштиту; Ако нађе да основ надлежности не постоји, суд неће одбацити тужбу, већ ће одбити тужбени захтев као неосован. Заснивање и устаљивање надлежности Суд по службеној дужности оцењује да ли је надлежан да поступа у конкретној правној ствари, и то одмах по пријему тужбе. Ако је суд био надлежан према чињеницама које су постојале у моменту подношења тужбе, он остаје надлежан све до момента окончања парничног поступка. Каснија промена чињеница (тужени промени домицил) на којима је надлежност заснована, нема утицаја на 28

већ установљену надлежност у моменту подношења тужбе. Тад се надлежност усталила, окаменила (perpetuatio fori). Вредност предмета спора је одлучујућа за успостављање стварне надлежности судова у имовинским споровима. Виши судови суде у првом степену у парницама чија вредност предмета спора прелази износ од 100.000 Евра. 24. ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НЕНАДЛЕЖНОСТИ Апсолутна ненадлежност суда и директна међ.надлежност- Апсолутна ненадлежност је неотклоњива процесна сметња. Ако суд утврди да је за решење правне ствари надлежан други домаћи орган а не суд, он ће се огласити ненадлежним,укинути све радње у поступку,и донети решење којим одбацује тужбу. Повреда правила о апсолутној ненадлежности парничног суда, као и непостојању директне међ.надлежности судова РС представља апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка на коју другостепени суд пази по службеној дужности. Пресуда се може побијати жалбом и ревизијом. Недостатак стварне надлежности- суд пази током читавог поступка на стварну надлежност. Када је тужба поднета нижем суду првог степена а требало је, по закону, вишем суду првог степена, тад ће се нижи суд огласити ненадлежним и уступиће предмет вишем суду. Поступање нижег суда првог степена у предметима за које је прописана надлежност вишег суда првог степена представља апсолутно битну повреду правила парничног поступка. Недостатак месне надлежности- суд не пази по службеној дужности да ли је месно надлежан. Једини изузетак је кад је у питању искључива месна надлежност. У случају да суд нађе да није месно надлежан, доноси решење којим се оглашава ненадлежним и по правноснажности уступа предмет надлежном суду. Повреда правила о месној надлежности нема утицаја на законитост судске одлуке. Суд кад се огласи стварно или месно ненадлежним, доноси два акта а) решење којима се оглашава ненадлежним и акт о уступању предмета надлежном суду. 25. СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ Сукоб надлежности може да буде позитиван и негативан. Сукобе о апсолутној надлежности (јурисдикцији) решава Уставни суд Србије. Између самих судова може да дође само до негативног сукоба надлежности. Два суда одбијају да поступају у конкретној правној ствари. Суд који сматра да није надлежан, доноси решење којим се оглашава ненадлежним. По правноснажности тог решења,

29

доставља предмет оном суду за који он сматра да је надлежан. Суд коме је уступљен предмет може такође да сматра да је ненадлежан. Сукоб надлежности судова исте врсте решава заједнички непосредно виши суд. Апелациони судови и Привредни Апелациони суд решавају сукоб надлежности између нижих судова. Остале врсте сукоба надлежности решава ВКС. Поступак покреће суд коме је предмет уступљен, тако што доставља уступљен предмет суду који је надлежан да реши сукоб надлежности. Поступак о сукобу надлежности се окончава решењем , против којег није дозвољена жалба. 26. ПРАВНА ПОМОЋ* 27. САСТАВ СУДА Суд је као државни орган, независан од легислативне (законодавне) и извршне власти. Независност суда у односу на странке- суд финансира држава. Спорна је независност судова у односу на друштво, јер се на рад суда врши притисак путем медија. -Персонални састав суда: Судије (професионалне судије и судије поротници) и остало судско особље. Судско особље се бави техничким, рачуноводственим пословима. Професионалне судије- лице које судску функцију обавља као редовну и сталну делатност. Судија не сме да обавља послове који су неспојиви са функцијом судије. Независност судије- Суд мора бити независан као институција и државни орган, исто важи и за сваког појединачног судију. Независност судије доведена је у питање због могућности његовог реизбора након истека рока од 3 године, када је судија први пут изабран на ту функцију. Могућност поновног избора зависи од распореда снага у парламенту. 1)Начин избора судија : Судије бира и разрешава Народна скупштина Републике Србије или Високи савет судства. На следећи начин: када се кандидат именује први пут, бира се на период од 3 године. Тада судију бира парламент, а прелаже га Високи савет судства. Високи савет судства- независан орган који гарантује независност судства и судија. Високи савет судства бира судије за трајно обављање судијске функције, именује судије поротнике. Овај орган одлучује и о престанку судијске функције. 2)Сталност судије : Судијска функција је стална, осим кад се бира први пут. Судији који је биран први пут на 3 године престаје судијске функција, ако не буде изабран трајно. 30

3)Непреместивост судије- Врши своју дужност стално у суду, за који је изабран. Нико не може да га премести у други суд, без његове сагласности. Изузеци : укидање суда, смањење броја судија или преузимање надлежности од стране другог суда. 4)Право на природног судију- подразумева да се предмети расподељују случајем. 5)Имунитет- Судија ужива имунитет, не може бити позван на одговорност за мишљење које је изразио приликом вршења судијске дужности. Не може да одговара због начина на који је гласао приликом доношења одлуке. Тужба против судије ради накнаде штете је недопуштена. За незаконит и неправилан рад судије одговара Р Србија. 6)Материјална независност судије- се обезбеђује правом на плату одређене висине. Судије поротници- Лице које судијску дужност обавља повремено, поред редовног занимања. У суђењу су равноправни са професионалним судијама. Учешће судија поротника у суђењу је у складу са принципом зборности. Тенденција је да се уклоне из области грађанскосудског поступка. Судско особље- лица ангажована у суду на обављању пратећих послова , од значаја : 1)Судијски помоћник- стручно лице које непосредно помаже судији у вршењу судијске функције. Проучава правна питања, судску праксу и литературу. Судијски помоћници имају звања: судијски сарадник, виши судијски сарадник, судски саветник. 2)Судијски приправник- дипломирани правник, прима се у суд ради обучавања за обављање правосудних послова. Радни однос приправника траје најдуже три године. Суд приправник који је положио правосудни испит, има право да буде примљен у радни однос у звању судијског сарадника. -Састав суда У парничном поступку суди веће или судија појединац. Да ли се суди у већу или инокосно зависи од стадијума поступка и врсте спорне ствари. А)Састав првостепеног суда: У првом степену суди судија појединац. Увек суди у првом степену у : -породичним стварима; -државинским парницама -предметима који се односе на правну помоћ

31

Споразум о зборном суђењу- Када у закону није предвиђено да у првом степену суди судија појединац, странке могу да се споразумеју да њихов спор, уместо судије појединца, суди веће. Б)Састав другостепеног суда Другостепени суд увек суди у већу од три судије. У породичним стварима судије морају да имају посебна знања из области права детета. В) Састав ВКС ВКС одлучује у већу од тројице судија када суди у степену или на расправи. Када одлучује о ревизији ВКС суди у већу од 5 судија. -Значај састава суда Првостепени суд, одмах по пријему тужбе цени да ли ће у конкретној правној ствари поступати веће или судија појединац. Суд на свој састав пази по службеној дужности током целог поступка. Повреде правила о саставу суда представљају апсолутно битну повреду правила парничног поступка, на које суд пази по службеној дужности. 16. ИЗУЗЕЋЕ СУДИЈА Кад се јаве околности које указују да суђење неће бити непристрасно, поступајући судија може бити искључен, одн изузет из суђења. ЗПП разликује искључење од изузећа судије. До искључења долази када наступи један од разлога, који закон таксативно наводи (необорива претпоставка да суђење неће бити непристрасно). Код изузећа конкретно постоје околности које не дају гаранције за постојање непристрасног суђења. Разлози за искључење или изузеће се односе на сваког члана судског већа понаособ. -Разлози за искључење ЗПП таксативно наводи разлоге: 1) Нико не може да буде судија у сопственој правној ствари: Судија не може судити: -

Ако је сам странка, законски заступник или пуномоћник странке;

-

Ако је члан или акционар правног лица са више од 3% учешћа у капиталу правног лица , које је странка у спору

-

Ако између странке и судије тече парница;

32

2) Постојање сродства између судије и неког од учесника у поступку: Искључиће се судија : -

Ако му је странка, њен законски заступник или пуномоћник сродник по крви у правој линији, побочни сродник до 4.степена или му је супружник или ванбрачни партнер, или сродник по тазбини;

-

Ако је судија старалац, усвојеник или усвојилац странке, законског заступника или пуномоћника странке

3) Неспојивост функције суђења у конкретном спору са учешћем судије у другим поступцима у истој или повезаној правној ствари: Искључење је нужно: -

Ако је судија у истом предмету саслушан као сведок или вештак;

-

Ако је у истом предмету учествовао у поступку медијације, учествовао у закључењу судског поравнања, које се побија у парници.

-

Ако је у стечајном поступку, као стечајни судија донео одлуку, поводом које је дошло до спора. -

Разлози за изузеће

Разлог за изузеће судије је постојање околности које доводе у сумњу његову непристрасност. За изузеће, довољно је да постоји субјективно осећање страха на страни странке, да суд неће бити непристрасан. Различити разлози за изузеће судије: 1) Блискост судије са странкама, њиховим законским заступницима или умешачем: даљи степен сродства, сукоб интереса, пријатељство или непријатељство; 2) Однос према предмету спора: изражен став судије у односу на исход спора или доказно средство, вођење поступка са низом процених грешака...често одлагање рочишта... 3) Однос према пуномоћницима: пријатељство или непријатељство... -Поступак за искључењеИницијатива- од самог судије или странке. Судија је дужан да се сам искључи, ако постоје разлози. Чим сазна да постоји разлог за искључење, мора да прекине рад на предмету и обавести о томе председника суда. Председник суда доноси решење о искључењу судије. 33

Ако судија сматра да постоји један од разлога за његово изузеће, дужан је да застане са поступком и о томе обавести председника суда. И странка може да предложи да се судија искључи одн изузме (судија је дужан да се сам искључи кад се стекну услови). Странка је дужна да у захтеву наведе законски разлог и да образложи постојање чињеница на којима заснива захтев. Захтев мора бити и благовремен. Ако захтев за изузеће није благовремен, странка је преклудирана да се позива на разлоге за изузеће, на које је могла да се позива у првостепеном поступку. На разлоге због којих се судија искључује, суд пази по службеној дужности током читавог поступка. Захтев за искључење или изузеће судије је недопуштен и одбациће га судија ако: -се тражи паушално изузеће свих судија -није образложен разлог за изузеће -ако је о захтеву већ одлучено -ако се захтева изузеће судије који не поступа у том премету -Одлука о изузећу, одн искључењу: Председник суда узима изјаву од судије чије се искључење- изузеће тражи. Председник суда одлучује о захтеву. О захтеву за изузеће одн искључење председника суда, одлучује председник непосредно вишег суда. О захтеву који се односи на председника ВКС, одлучује се на општој седници ВКС. Рок за доношење одлуке о искључењу или изузећу: -

3 дана о искључењу или изузећу судије

-

15 дана о искључењу или изузећу Председника суда или Председника ВКС.

Ако председник суда усвоји захтев за искључење или изузеће, жалба није допуштена. Када одбије захтев као неоснован, није допуштена жалба. Дејство подношења захтева- Судија на чијој су се страни стекли разлози за искључење дужан је да прекине рад на предмету; када постоје разлози за његово изузеће, застаје са поступком, обавештава председника суда који одлучује о изузећу, а може да предузима само парничне радње које не трпе одлагање. Ако захтев за искључење судије буде усвојен, суд укида све парничне радње које је предузео искључен судија.

34

Ако захтев за изузеће буде усвојен, суд укида само оне парничне радње од момента кад је поднет захтев за његово изузеће. Правила о искључењу и изузећу судија, примењују се једнако и на председника суда и на судију поротника. 28. ПРЕТХОДНО ПИТАЊЕ Питање о постојању субјективног права или правног односа, чије решење логички претходи решењу главног питања. У парничном поступку, прејудицијелно питање претходи решењу главног питања о основаности тужбеног захтева. Претходно питање је: 1) Правно питање (постојање или непостојање субјективног права или правног односа), никад чињенично. 2) Правно питање које се поставља у односу на главно питање 3) Јавља се у диспозицији материјалноправне норме Претходно питање увек чини самосталну правну целину, о њему може да се решава као о главном питању у некој другој парници. Парнични суд може сам да реши о претходном питању (грађанско правне природе или управна ствар), ако о претходном питању не тече парница, одн ако није покренут управни поступак у коме се о претходном решава као о главном питању. Ако је парница почела (о претходном питању као главном), одн ако је покренут управни поступак, суд може према својој оцени или сам да реши претходно питање, или да прекине поступак и сачека правноснажну одлуку суда, одн управног органа. Поступак ваља прекинути, ако се ради о сложеном претходном питању. Суд је везан правноснажном одлуком грађанског суда, који је решио о претходном питању као о главној ствари. Парнични суд је везан одлуком органа управе, у којој је решено о претходном питању као о главном . Одлука суда о претходном питању не улази у изреку судске одлуке, већ у њено образложење. Она има дејство само за конкретну парницу у којој је то питање решено.

29. СУДСКА ПРАКСА КАО ИЗВОР ГПП-А Поступак за решавање спорног правног питања

35

Под спорним правним питањем подразумева се: 1)које се тиче тумачења садржине материјалноправне или процесноправне норме или квалификације правног института. 2)које је значајно за решавање предмета спора у више парница пред првостепеним судовима. ВКС заузима став о спорном правном питању. Поступак се покреће на предлог странке или од стране поступајућег суда, по службеној дужности . Захтев за решавање спорног правног питања мора да садржи кратак приказ утврђеног стања у конкретној ствари, ставове странака о спорном правном питању и разлоге због којих се захтева став ВКС (иницира поступак). Уз захтев, поступајући првостепени суд прилаже и сопствено тумачење спорног правног питања.Ако је поступак иницирала странка, суд може доставити захтев противној странци на изјашњење. Рок за изјашњење је 15 дана. Врховном касационом суду доставља се предмет (пред ВКС се води поступак). ВКС решава по правилима за усвајање правних ставова. ВКС ће одбити предлог, неће решавати спорно питање, ако није од значаја за већи број спорова пред првостепеним судом. ВКС решава о спорном правном питању у року од 60 дана. У одлуци којом заузима став о спорном правном питању, ВКС образлаже правно схватање. Одлука се доставља суду, који је покренуо поступак и објављује на интернет страници ВКС. 30. ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА ПАРНИЧНИХ СУБЈЕКАТА Парнични субјекти су лица и органи који учествују упарници. Странке (тужилац и тужени) и суд. Остали субјекти: заступници странака, умешач, јавни тужилац, сведоци, вештаци, тумачи. Главни парнични субјекти- странке, суд, заступници странака, јавни тужилац и умешач. Могу да предузимају парничне радње. Помоћни парнични субјекти – учествују у парници, али не предузимају парничне радње. Помоћни парнични субјекти су сведоци и вештаци. 31.ПОЈАМ, ПРЕТПОСТАВКЕ И СТИЦАЊЕ СВОЈСТВА СТРАНКЕ У парничном поступку странке су тужилац и тужени. Тужилац је лице које је поднело тужбу суду, лице које у парничном поступку тражи од суда правну заштиту његовим повређеним или угроженим субјективним грађанским правима. Тужени је лице према коме се правна заштита тражи. 36

Тужилац стиче својство странке самим тим што је поднео тужбу, а тужени постаје странка јер је тужба поднета против њега. Суд одбија тужбени захтев мериторном пресудом, када утврди та тужилац није титулар субјективног права или овлашћења, односно када утврди да тужени према тужиоцу нема никакву обавезу грађанскоправног карактера. -Странка по дужности У парници, редовно, странке се споре о властитим правима. Могуће је да закон повери државном органу или другом лицу овлашћење да води парницу о туђем праву или обавези. (нпр. Јавни тужилац може да покрене парницу за поништење апсолутно ништавог правног посла; Орган старатељства да покрене парницу за утврђивање очинства); Јавни тужилац који покреће парницу (парница за поништај апслолутно ништавог правног посла, за поништај брака) има положај странке по дужности. Подноси тужбу у јавном интересу, као државни орган. Трошкови јавног тужиоца, као странке у парници, падају на терет државе. Исти правни положај у парници има и орган старатељства. -значај, својства и равноправност странака Странке су примарни субјекти парничног поступка. Њима припадају процесноправна овлашћења и терети. Парничне странке су овлашћене да предузимају парничне радње, које имају за циљ и последицу заснивање парнице, развој и окончање. Пресуда гласи увек на име странака. Странке у парничном поступку су формално равноправне (имају једнака права и дужности). И тужилац и тужени имају право да износе чињеничне и процесне предлоге, да се изјасне о наводима противника. Тужени је изложен ризику да изгуби парницу и буде обавезан на чињење или нечињење према тужиоцу, плус да му накнади парничне трошкове. Док је положај тужиоца бољи, он може да изгуби парницу и да буде обавезан да противнику накнади трошкове поступка. Тужилац одлучује да ли ће и када покренути поступак, такође одређује и предмет спора. Тужилац је дужан да поднесе тужбу против туженог суду опште месне надлежности, (суду на чијој територији се налази пребивалиште, одн седиште туженог). Положај странаца у парници: (ЗПП садржи институте): акторска кауција, сиромашко право; Стицање својства и идентитет парничне странке У парници мора да постоји спор, супротстављени интереси између тужиоца и туженог.

37

Тужилац стиче ово својство у моменту када поднесе тужбу суду. Тужени стиче својство туженог, у моменту кад је тужба поднета суду. За стицање својства обе парничне странке, релевантан је моменат подношења тужбе суду. Странка мора да постоји. (Тужба против непостојећег или умрлог физичког лица или против непостојећег правног лица-стечај,ликвидација; није допуштена). Странка мора да буде позната, одређена. Одређење физичког лица: лично име, занимање, пребивалиште, боравиште. Одређење правног лица: пословно име и седиште; Када је странка непрецизно означена, суд ће да врати тужбу тужиоцу ради исправке или допуне. (Тужено је предузеће које постоји, али је погрешно означено;) Лице коме је тужба погрешно достављена мора да одговори на тужбу и истакне приговор недостатка пасивне легитимације. -Накнадно стицање својства странке=процесна сукцесија; (као последица универзалне или сингуларне грађанскоправне сукцесије; сукцесија на основу закона и вољна сукцесија). Процесна сукцесија као резултат универзалне грађанскоправне сукцесије- универзални сукцесор ступа у парницу на место свог претходника; нпр после смрти оставиоца парницу наставе његови наследници. (не долази до аутоматске сукцесије јер се поступак прекида због смрти странке или услед престанка правног лица). Процесна сукцесија као резултат сингуларне грађанскоправне сукцесије- до процесне сукцесије долази када сингуларни сукцесор ступи у парницу на место свог претходника. Нпр Када тужилац отуђи ствар или цедира право поводом којег тече парница. Исто важи када тужилац изврши субјктивно преиначење тужбе,тј уместо првобитно туженог тужи друго лице. За субј преиначење тужбе, потребна је сагласност лица које треба да ступи у парницу уместо туженог, као и самог туженог када се он већ упустио у расправљање о главној ствари. 32.СТРАНАЧКА, ПАРНИЧНА И ПОСТУЛАЦИОНА СПОСОБНОСТ Странка може да буде свако физичко и правно лице. Свако ко има правну способност, има и страначку способност. Страначка способност је процесна страна правне способности. Страначка способност Страначка способност је шире призната субјектима права од правне способности. Страначка способност је шире призната од правне. Правно способна могу бити физичка и правна лица, док страначка способност може да се призна и организацијама, државним органима... 38

Страначка способност физичких лица- Сваком физичком лицу је призната правна способност, оно може бити странка у парници. Страначку способност физичко лице стиче рођењем, а губи смрћу. Страначка способност се признаје зачетом, а нерођеном детету (под условом да се роди живо). Страначка способност странца цени се по његовом lex nationalis у моменту подношења тужбе. Страначка способност правних лица- Правна способност правних лица је неограничена. Страначка способност страних правних лица се одређује према праву државе у којој су она инкорпорисана. Страначка способност органа и облика удруживања- Својство странке може да се призна и ентитету који није физичко или правно лице. (Јавни тужилац странка по дужности или орган старатељства). Значај страначке способности - Страначка способност је процесна претпоставка. Суд у току целог поступка, по службеној дужности, пази да ли субјекти (тужилац и тужени) имају страначку способност. Ако утврди да не постоји страначка способност, суд одбацује тужбу. Недостатак страначке способности може да буде као проблем идентитета странака, и он је тада отклоњив. Нпр Ако тужилац у тужби као туженог означи Министарство финансија, суд ће га поучити да исправи тужбени поднесак и да као туженог означи Републику Србију. У случају да се недостатак парничне способности не може отклонити, суд ће донети решење којим укида радње спроведене у поступку и одбацује тужбу. Ако губитак страначке способности наступи током поступка (ликвидација правног лица, смрт физичког лица) поступак се прекида. Када је упркос недостатку страначке способности донета пресуда, она је ништава и побија се редовним и ванредним правним лековима. Ако је пресуда донета у корист или против странке која не постоји, тада је непостојећа. Парнична способност Парнична способност је способност парничне странке да сама или путем пуномоћника пуноважно предузима процесне радње у парници. Процесноправни пандан пословној способности. Сва потпуно пословно способна лица су и парнично способна. Физичко лице може да има делимичну пословну способност. А странка у поступку може само да има потпуну парничну способност. Странка је или парнично неспособна или је парнично способна, па може пуноважно да предузима све процесне радње у парници.

39

Парнична способност пословно способних лица – Потпуно пословно способна лица су парнично способна (онај ко је способан самостално да врши правне радње и закључује правне послове, може самостално да предузима и парничне радње). Потпуно пословно способна су: 1) пунолетна лица 2) физичка лица која су потпуну пословну способност стекла на основу дозволе суда; Парнично неспособна су: 1) лица потпуно лишена пословне способности; 2)Малолетна лица испод 14 година Њих у парници заступа законски заступник. Парнична способност ограничено пословно способних лица – парнично су способна у границама своје пословне способности. У решењу ванпарничног суда одређује се коју врсту правних послова то лице (делимично лишено пословне способности) може самостално да предузме. Парнична способност малолетника Оцена парничне способности- Парнична способност физичких лица цени се према праву државе чији су они држављани. Ако физичко лице није способно по свом lex nationalis, а парнично способно је по lex fori , његова парнична способност се утврђује по lex fori. Парнична способност правних лица- Правна лица немају парничну способност. У њихово име, у поступку парничне радње предузимају законски заступници правног лица. Законски заступник правног лица- лице које је уписано у регистар привредних друштава. Значај парничне способности- Парнична способност представља процесну претпоставку. На њу суд пази ex officio током читавог поступка. Обавеза суда да контролише постојање парничне способности: а) Суд је дужан да утврди да ли парнично неспособна странка има законског заступника и да ли законски заступник има посебно овлашћење за предузимање неких радњи у поступку (нпр.за признање тужбеног захтева); б) Дужност суда да од органа старатељства затражи да постави стараоца парнично неспособном лицу. Недостатак парничне способности је отклоњива парнична сметња. Када је спорно да ли је странка парнично способна, узима се да је парнично неспособна.

40

Повреда правила о парничној способности представља апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка на коју другостепени суд пази по службеној дужности. Постулациона способност Постулациона способност је фактичка способност странке да сама и непосредно предузима парничне радње у поступку. ПОстулациона способност је различита од парничне. Парнично неспособна странка може да предузме парничну радњу која се сматра пуноважном све док се не утврди да је ништава. Када парнично способна странка нема постулациону способност, тада није допуштено да она предузме било какву парничну радњу. У нашем праву постулациону способност имају сва парнично способна лица. Парнично способна странка нема постулациону способност само у два случаја: а)Кад је фактички неспособна да врши парничне радње (нема, глува, не познаје језик). Суд странци поставља тумача; б)Странци није допуштено да изјави ревизију против пресуде или решења. То може да учини само адвокат. 33. СТВАРНА И ПРОЦЕСНА ЛЕГИТИМАЦИЈА -Стварна легитимација Циљ парнице је мериторна одлука. Ако парничне странке нису уједно и учесници материјалноправног односа који је био повод за спор, каже се да нису стварно легитимисане, да им недостаје стварна легитимација. Активно легитимисан је тужилац, ако је титулар спорног права или овлашћења. Пасивно је легитимисан тужени. У случају да странкама недостаје стварна легитимација (активна или пасивна), суд одлучује мериторно и одбија тужбени захтев као неоснован. -Процесна легитимација Процесна легитимација је право једног лица да у сопствено име води конкретну парницу. Правило је да странке саме воде спор у своје име и о свом праву- процесна и стварна легитимација се поклапају. Правни поредак допушта могућност да странка води парницу о туђем праву (али не као законски заступник). Процесна легитимација ex lege- заснива се на два осова: 41

а) закон овлашћује државне органе и лица да воде парницу о туђем праву, кад она имају положај странке по дужности (јавни тужилац по тужби за поништај брака), положај законског заступника странке (стечајни управник). б) Закон даје могућност одређеним организацијама, удружењима који имају својство правног лица да воде парницу о туђем праву. Ради се о парницама које се воде ради заштите колективних права и интереса грађана. Нпр. Ако је повређено право више лица у области заштите равноправности полова, удружења која имају за циљ унапређење равноправности полова подижу тужбу у своје име, а парницу воде како за свој тако и за рачун физичких лица чија су права повређена. -Процесна легитимација на основу правног посла Под спорном ствари подразумева се телесна или бестелесна ствар о којој постоји спор стварноправне природе. Стварну легитимацију губи тужилац који води парницу ради утврђења права својине на ствари, када ствар отуђи током трајања парнице. Према теорији ирелеванције отуђење стварног права или ствари нема никакав процесноправни ни материјалноправни значај. Пресуда и даље гласи на тужиоца, али се дејство њене материјалне правоснажности простире и на стицаоца. Право на вођење поступка о туђем праву постоји на основу законског основа и у случају кад у поступку дође до отуђења ствари или права о ком се води парница. Губитак стварне легитимације нема никаквог утицаја на процесни положај странака у парници. Најважније дејство процесне легитимације је да се правоснажност пресуде проширује и на лице које је стекло спорно право или ствар током парнице. Разлози процесне економије и тежња да се спрече злоупотеребе и опструкција поступка резултирали су правилом да поменуто располагање није сметња да се поступак доврши између странака које су престале да буду стварно легитимисане. 34. СУПАРНИЧАРСТВО: ПОЈАМ И ВРСТЕ На страни тужиоца може да се јави више процесних субјеката, као и на страни туженог. Супарничарство- када више процесних субјеката тражи правну заштиту од једног туженог, када један процесни субјект захтева правну заштиту према више тужених. Активно супарничарство- више процесних субјеката на тужилачкој страни; пасивно супарничарство- множина субјеката на страни туженог.

42

Смисао супарничарства је на остварењу начела процесне економије. Читав процес расправљања и одлучивања се одвија само у једном поступку, па се смањује број процесних радњи и штеди на трошковима поступка. Заснивање и врсте Супарничарство може да настане: а) Када тужилац наведе у тужби да тужи више тужених; б) Када једној или другој странци током парнице приступи друга странка в) Када,током поступка, на масто једне или обе странке, универзалном сукцесијом ступи више процесних субјеката (нпр. Смрћу једне од странака, када на њено место у парницу ступају наследници;) Иницијално супарничарство- настаје већ у моменту подношења тужбе; Накнадно супарничарство- настаје у току парнице; Супарничарство може да настане процесном вољом тужиоца (процесно супарничарство), или независно од воље странака- случај универзалне сукцесије (материјално супарничарство); -Формално супарничарство- код формалног супарничарства, супарничари нису ни на који начин повезани у погледу предмета спора, нити стоје у вези у материјалноправном односу. Смисао појаве више процесних субјеката у једној парници је искључиво због процесне економије. Допуштено је само ако је суд стварно и месно надлежан за сваки тужбени захтев и сваког туженог у парници. Чак и ако су се ови услови стекли, суд може да раздвоји поступке, ако је то целисходније. -Материјално (право) супарничарство- Код материјалног супарничарства, супарничари се налазе у односу који спада у диспозицију једне исте материјалне норме. а) када постоји правна заједница више тужилаца или више тужених; б) када права или обавезе супарничара произилазе из истог чињеничног и правног основа; Правна заједница- заједница у погледу предмета спора; У правној заједници су увек солидарни дужници или повериоци, сувласници , брачни другови... Материјално супарничарство подразумева да захтеви и обавезе супарничара морају кумулативно да произилазе из истог чињеничног и истог правног основа. Материјално супарничарство је могуће само ако је исти суд стварно надлежан за све захтеве и све 43

супарничаре. Месна надлежност се одређује правилима о атракцији надлежности. Тужба против материјалних супарничара може да се поднесе оном месно надлежном суду, који је надлежан за било ког од њих. Просто супарничарство- Учешће више тужиоца или тужених у парници не мења , по правилу, њихов процесни положај. Сваки супарничар остаје самостална странка. Суд може мериторно да одлучи различито у погледу сваког супарничара. Формално супарничарство је увек просто супарничарсво. Јединствено супарничарсво- постоји када спор може да се реши на једнак начин према свим супарничарима. Нужност једнаког решења спора према свим супарничарима, темељи се на природи правног односа или на закону. Јединствени супарничари се сматрају једном странком у поступку. Када постоји јединствено супарничарство? Оно постоји када пресуда мора једнако да гласи према свим странкама, било на активној или пасивној страни. -1) Јединствено супарничарство из процесних разлога- настаје кад се правноснажност пресуде проширује и на она лица која нису била странке у поступку. -2)Јединствено супарничарство из материјалноправних разлога- у материјалноправном односу стоје више лица у односу саобвезника или саовлашћеника. Активно јединствено супарничарство постоји кад тужиоци, који су у односу саовлашћеника, морају да подигну тужбу заједно. Што се тиче пасивног јединственог супарничарства, треба разликовати да ли је тужба управљена против саобвезника дељиве или недељиве обавезе. -3)Јединствено супарничарство на основу закона- постоји у патернитетским и матернитетским споровима. У брачним односима јединствено супарничарство постоји поводом тужбе јавног тужиоца против оба брачна друга у тужби за поништај брака. Нужно супарничарство- Јединствено супарничарство из материјлно правних разлога је нужно супарничарство. Оно постоји због природе правног односа или када Закон то изричито предвиђа. Тада је нужно да се тужбом обухвате сва лица, која су учесници материјалноправног односа. Битно је да материјалноправно овлашћење припада већем броју лица, одн да се може истаћи против више лица. Пр. Тужба за утврђење права на нужни део против више тестаментарних наследника. Тужба може да се подигне само ако су у њој назначени , као странке, сва лице која материјалноправна норма одређује као учеснике материјалноправног односа. 44

Дејства јединственог супарничарства За разлику од простог супарничарства , где се више парница спаја у циљу заједничког расправљања из разлога процесне економије, код јединственог супарничарства постоји само једна парница у којој супарничари учествују као једна странка. Постоје ограничења у погледу могућности да јединствени супарничари самостално предузимају парничне радње и ограничење у погледу самосталног дејства процесних радњи. Прво, закон креира фикцију да се предузета процесна радња протеже у дејству на све супарничаре, у случају да је само један супарничар предузео процесну радњу, док су други то пропустили. Пресуда због пропуштања не може да се донесе, када је само један јединствени супарничар одговорио на тужбу и оспорио тужбени захтев. Друго, Закон предвиђа да било који супарничар може да предузме процесну радњу, чије је предузимање везано за рок. Оне процесне радње, које предузима један јединствени супарничар, имају дејство према свим супарничарима само ако су корисне. И обрнуто, ако је предузета неповољна парнична радња, нема дејства ни према коме (ни према супарничару који ју је предузео). Неће имати у парници дејства радње којима се диспонира тужбеним захтевом (признање или одрицање од тужбеног захтева, закључење судског поравнања), чак и кад се само један супарничар противи. Правне лекове може да уложи и само један јединствени супарничар са дејством и за све остале. 35. СУПАРНИЧАРСТВО НА ОСН ЗАКОНА И СА ЕВЕНТУАЛНО ТУЖЕНИМ (ПОСЕБНЕ ВРСТЕ СУПАРНИЧАРСТВА) А) Евентуално (супсидијарно) супарничарство- представља посебну врсту пасивног супарничарства. Успоставља се тако што се једном тужбом тужи више лица по одређеном (евентуалном) редоследу. Допуштено је само под условом да тужилац према сваком од супсидијарних супарничара истиче исти захтев или различите захтеве, који су у међусобној вези. Суд мора бити стварно и месно надлежан за сваког од супарничара. Суд одлучује по редоследу, који је одредио тужилац; о захтеву против евентуалног супарничара може се одлучити само ако је према претходно одређеним супарничарима тужбени захтев одбијен правноснажном пресудом. Овај вид супарничарства је факултативан. Тужилац би могао истовремено да покрене две или више одвојених парница, али тиме повећава трошкове поступка.

45

Б) Супарничарство тужиоца и туженог по тужби трећег лица- реч је и овде о пасивном супарничарству. Треће лице подноси тужбу против лица (тужиоца и туженог) између којих већ тече парница и захтева ствар или право о ком та лица већ воде поступак. Тужба се може поднети све до правноснажног окончања поступка. Суд може одредити спајање оба поступка и у циљу заједничког расправљања и одлучивања, а може одредити и посебно одлучивање поводом сваке парнице, али прво поступа по тужби трећег лица јер одлука по овом захтеву има прејудицијелан значај за парницу која је прва покренута. У тој парници се може одредити застој поступка све до доношења правноснажне пресуде поводом тужбе трећег лица. В) Супарничарство по тужби против главног дужника и јемца- вид пасивног супарничарства. Постоји могућност да тужилац тужи истом тужбом главног дужника и јемца под условом да то није противно садржају уговора о јемству. Супарничарство се може успоставити, ако је у питању солидарно јемство по којем се дужник обавезао као јемац-платац. Остали видови јемаства не могу резултирати овом врстом супарничарства јер се јемац обавезује да ће испунити дуг главног дужника само под условом ако то лице буде правноснажно осуђено да исплати одређени дуг, а покушај принудног извршења према главном дужнику буде безуспешан. У правном животу, посебно поводом давања банкарских кредита, број случајева у којима јемац одговара за дуг главног дужника веома се повећао, тако да постаје основни вид личног обезбеђења извршења уговорних обавеза. За одлучивање по тужби месно је надлежан суд главног дужника. 36. ПОЈАМ, ПОДЕЛА И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗАСТУПНИШТВА Заступник води парницу у име странке и предузима парничне радње у име и за рачун странке. Три врсте заступника: законски заступник, пуномоћник и заступник правног лица. Овлашћење законског заступника произилази непосредно из закона. Законски заступник се поставља парнично неспособним странкама; може и парнично способним лицима који нису у могућности да се појаве пред судом или именују пуномоћника. Пуномоћник је заступник који овлашћење за заступање темељи на правном послу. Заступник правног лица је физичко лице уписано у регистар при Агенцији за привредне регистре. Ако је странка у поступку Р Србија, јединица аутономне или локалне самоуправе, такве странке заступа јавно правобранилаштво (одговарајуће). Положај заступника – заступник предузима парничне радње у име и за рачун странке. Заступник мора да има страначку и парничну способност. Заступник једне странке у парници не може да буде друга странка у истој; исто лице не може бити заступник обе

46

странке у парници; судија не може да буде заступник у парници у којој суди (искључење судије). Заступник не одговара за неуспех у парници, већ једино одговара ако странци проузрокује штету непажљивим и неправилним радом. 37. ЗАКОНСКИ ЗАСТУПНИК Законски заступник води парницу у име лица које је парнично неспособно, или из другог разлога није у стању да само води своју парницу или да себи постави пуномоћника. Малолетну децу заступају родитељи, или само један родитељ. Штићенике њихови стараоци. Својство законског заступника има и колизијски старалац (старалац одсутном лицу), старалац nasciturusa. Својство законског заступника има и орган старатељства. Орган старатељства може у име повериоца издржавања да покрене, води или настави парницу за издржавање. Орган старатељства може да покрене парницу ради одређења мера због насиљња у породици. - Остали облици законског заступања: А) Привремени заступник; Б) Заступник за пријем писмена А) Привремени заступник- Привременог заступника поставља суд поставља туженом под условима предвиђеним законом. Може бити постављен само адвокат. Привремени заступник се поставља: 1) искључиво туженом физичком или правном лицу; 2) искључиво у поступку пред првостепеним судом; Смисао института је да се поступак убрза и да се заштите интереси туженог. ЗПП наводи ситуације кад суд поставља привременог заступника: 1) Ако је тужени парнично неспособан, а нема законског заступника. 2) Ако постоје супротни интереси туженог и његовог законског заступника. 3) Ако је пребивалиште (боравиште) или седиште туженог непознато, а тужени нема пуномоћника; 4) Ако се тужени ли његов законски заступник налазе у иностранству, немају пуномоћника у РС, а достављање се не може извршити. О постављању законског заступника суд одлучује решењем, које достави органу старатељства и странкама. Против решења није дозвољена жалба. 47

Споран је случај постављања привременог заступника (боравиште туженог је непознато, а нема пуномоћника; тужени или његов законски заступник су у иностранству, достављање се није могло извршити, јер немају пуномоћника). Суд издаје оглас у републичком службеном гласнику, огласној табли и интернет страници суда. Оглас садржи: 1)означење суда који је поставио привременог заступника; 2) законски основ за постављање; 3) име и презиме туженог; 4) предмет спора; 5) име, презиме, занимање и боравиште привременог заступника; 6) Назначење да ће привремени заступник вршити своју функцију док се пред судом не појаве тужени или његов пуномоћник; Б) Заступник за пријем писмена- институт има циљ да се парнични поступак убрза. (видети у делу о достављању) -Положај и овлашћења законског заступника- Законски заступник у име странке предузима парничне радње, њега суд позива на рочишта, њему се достављају поднесци и судске одлуке. На главној расправи, суд не саслушава парнично неспособну странку, већ њеног законског заступника. Изузетно , суд може одлучити да саслуша саму странку. Заступник може и да ратификује парничне радње које је предузела парнично неспособна странка пре него што је он ушао у парницу. Законски заступник може да предузима све парничне радње. Изузетак постоји кад је предвиђено да му је потребно посебно овлашћење за: 1)подизање тужбе, 2) повлачење тужбе, 3) признање тужбеног захтева, 4) одрицање од тужбеног захтева, 5) закључење поравнања, 6) изјављивање, повлачење или одрицање од правног лека; Законски заступник је дужан да се на захтев суда легитимише као законски заступник. Парничне радње заступник не мора предузимати лично, већ може ангажовати пуномоћника. Тад је пуномоћник заступник странке, а не законског заступника. Законски заступник има обавезу да савесно заступа странку. -Значај законског заступања – Уредно заступање представља процесну претпоставку за покретање и вођење парнице, и за мериторно одлучивање. Суд је дужан да у току целог поступка пази да ли парничну неспособну странку заступа законски заступник и да ли он има посебно овлашћење за заступање. Ако у току парнице законски заступник умре или престане овлашћење за заступање, поступак се прекида. Кад суд уочи да у погледу законског заступања постоје недостаци, предузеће мере: да орган старатељства постави законског заступника; затражиће од законског заступника да прибави овклашћење. До уклањања недостатака суд може предузимати само радње због чијег одлагања би наступиле штетне последице за странку.

48

Недостатак уредног законског заступања представља битну повреду правила парничног поступка, због које се може изјавити жалба, на коју другостепени суд пази по службеној дужности. Недостатак уредног заступања представља разлог за понављање поступка. 38. ЗАСТУПАЊЕ ПРАВНИХ ЛИЦА*

39. ПУНОМОЋНИК; ПУНОМОЋЈЕ (УГОВОРНО ЗАСТУПАЊЕ СТРАНАКА*) -Пуномоћник Пуномоћник заступа странку и води спор у њено име на основу пуномоћја, које је од ње добио. Пуномоћство је облик вољног заступања (не законског). У нашем правном систему свака парнично способна странка може сама да предузима парничне радње у поступку (постулациона способност), није нужно да ангажује пуномоћника. Изузетак : за подношење ревизије странку мора да заступа адвокат. Када странка одлучи да води парницу путем пуномоћника, пуномоћник да буде адвокат. Пуномоћник правног лица може да буде и дипломирани правник са положеним правосудним испитом, који је стално запослен у правном лицу, које је странка у поступку. Пуномоћје је једнострана парнична радња коју властодавац врши према суду. Захтева се писмена форма, па се оно као исправа подноси суду, кад пуномоћник врши прву парничну радњу у поступку. Пуномоћје је једнострана парнична радња, производи дејство према суду од момента кад је поднето суду. Према противној страни од момента кад је сазнала за постојање пуномоћја. Од пуномоћја разликовати материјалноправни однос између налогодавца и пуномоћникаунутрашњи однос, који је правни основ за издавање пуномоћја. Обим пуномоћја одређује сама странка, или пуномоћник и налогодавац споразумом. Странка може овластити пуномоћника да предузима све радње у поступку или само поједине радње. Пуномоћник може (ако у пуномоћју није друкчије одређено) да предузме све радње у поступку. Пуномоћје дато адвокату је преносиво и без сагласности странке. АДвокат може да пренесе пуномоћје на другог адвоката. Пуномоћнику нијепотребно посебно овлашћење за:1)повлачење тужбе, 2) признање тужбеног захтева, 3) одрицање од тужбеног захтева, 4) закључење поравнања, 5) одрицање и одустанак од правног лека, 6) преношење пуномоћја на друго лице; 49

Врсте пуномоћја - Опште и посебно. Правило је да се издаје опште пуномоћје, по ком је пуномоћник овлашћен да предузима све парничне радње у поступку до правоснажног окончања. Посебно пуномоћје је у пракси ретко, издаје се само за предузимање посебних парничних радњи (подношење тужбе). И опште и посебно пуномоћје може да буде временски неограничено (што је правило) и временски ограничено. За вођење одређених парница закон захтева специјално пуномоћје- када се даје овлашћење за покретање парнице за развод или поништај брака, пуномоћје мора да буде оверено. Пуномоћник може у парници да предузима све парничне радње у име и за рачун странке у границама својих овлашћења. Сматра се да је странка предузела радње, одн да су парничне радње предузете са дејством према њој. Пуномоћник је дужан да се придржава налога странке. Властодавац може да измени или опозове радњу свог пуномоћника. Неке парничне радње дејствују непосредно на поступак , па су оне неопозиве. Кад су у питању чињеничне тврдње, тад странка може на рочишту одмах да опозове такву чињеничну тврдњу пуномоћника. Ако пуномоћник предузме парничну радњу, која се не тиче чињеница, важе следећа правила: странка може да опозове процесне предлоге (предлог за извођење доказа), само док је сама радња опозива, док суд о предлогу не донесе одлуку. Ако се ради о радњама од непосредног дејства на посупак (признање или одрицање од тужбеног захтева, закључење судског поравнања, повлачење тужбе), тада странка не може да опозове парничну радњу свог пуномоћника, јер је она већ произвела дејство. Пуномоћје дато адвокату може се пренети на заменика (супститута). Супститут заступа странку, а не пуномоћника. Супститут одговара странци за штету, коју је произвео лошим заступањем. Престанак пуномоћја1) окончањем парнице 2) смрћу пуномоћника, проглашењем несталог пуномоћника за умрло лице, губитком пословне способности; 3) смрћу странке; 4) престанком правног лица; 50

5) опозивом и отказом пуномоћја; када пуномоћник откаже пуномоћје, односно када странка опозове пуномоћје пуномоћнику. Могу у свако време да откажу , одн опозову пуномоћје. Значај пуномоћја – Постојање пуномоћја је процесна претпоставка, на коју суд пази по службеној дужности. Радње које је у парници преузело лице које није овлашћено за заступање, немају никакво дејство. Пуномоћник је дужан да се већ приликом извођења прве парничне радње, легитимише као пуномоћник. Недостатак уредног овлашћења за заступање је апсолутно битна повреда одредаба парничног поступка. Може да се изјави жалба из тог разлога, жалбени суд на овај недостатак пази ex oficio. Због ове повреде, може се поднети и предлог за понављање поступка. 40. УЧЕШЋЕ ТРЕЋИХ ЛИЦА У ПАРНИЦИ; УМЕШАЧ (УЧЕШЋЕ УМЕШАЧА У ПАРНИЦИ*)

Умешач (споредни умешач - интервенијент) је треће лице лице које учествује у туђој парници на страни једне од странака, јер има правни интерес да она успе у парници. Разликује се обично мешање и умешача са процесним положајем супарничара. А) -Обично мешање Мешање је допуштено само у парници која већ тече, дакле кад је тужба већ достављена туженом на одговор. Од тог момента умешач може да ступи у парницу све до правоснажности одлуке о тужбеном захтеву. Умешач не сме да буде странка. Он ступа у парницу једне од странака, у туђу парницу. Да би ступио у парницу , умешач мора да има правни интерес. Увек ће постојати правни интерес за интервенцију кад судска одлука донета у парници између странака производи дејство на грађанскоправни положај умешача. Умешач и главна странка у парници на чијој страни он интервенише су увек повезани материјалноправним односом. Постоји правни интерес за учешће интервенијента, кад би се успехом странке на чијој страни се интервенијент меша, његов правни положај побољшао, или када би се њеним неуспехом његов правни положај погоршао.

Ступање умешача у парницуУмешач може сам да сазна да већ тече парница за чији је исход заинтересован, и тада може да обавести суд (поднеском или изјавом датом на рочишту) да ступа у парницу.

51

И странка може сама да обавести умешача да тече парница с позивом да у њој узме учешће као интервенијент. Суд ће, по службеној дужности, испитати да ли постоји правни интерес умешача и одбиће решењем мешање као недопуштено, ако такав правни интерес не постоји. Умешач је дужан да у поднеску или усмено на рочишту изнесе чињенице на којима заснива постојање свог правног интереса. Ако суд оцени да правни интерес постоји, суд доставља поднесак умешача обема странкама. Тиме је мешање у парницу отпочело. Свака странка може да се противи мешању. У том случају, суд одлучује решењем да ли је мешање допуштено. Против одлуке суда којом се интервенција (мешање) допушта није дозвољена жалба Обични умешач није странка у парници. Он помаже само једној од странака да успе у спору и контролише њено понашање у парници. Умешач предузима парничне радње у своје име, али оне производе дејство на странку, ако их она прихвати. Умешач може у парници да предузима све парничне радње које би могла и странка да предузме, а које се односе на изношење чињеница, стављање доказних предлога. Умешачу није дозвољено да предузима парничне радње, које би биле у супротности са парничним радњама које је преузела странка. Интервенијент предузима само парничне радње са којима би се сагласила странка; никада не може да предузме парничну радњу противно вољи странке. Умешач може да предузме све оне парничне радње које је странка пропустила да предузме, ако још тече рок. Умешач не би могао да опозива процесну радњу странке, ни ону којом се признаје тужбени захтев. Умешач може да уложи и редовне и ванредне правне лекове, али не противно вољи странке. Б ) Умешач са положајем јединственог супарничара- Умешач има положај јединственог супарничара кад дејство пресуде треба да се односи и на умешача. Код умешача са положајем јединственог супарничара, пресуда делује непосредно на правни однос између умешача и противника странке на чијој страни се он меша, било због природе предмета спора, било на основу закона. Умешач са положајем јединственог супарничара може да изјављује све правне лекове у парници у којој није учествовао без своје кривице. Ради се о случају кад умешач није обавештен благовремено о парници.

52

Положај умешача – јединственог супарничара у парници – Овакав умешач има положај странке у поступку, (за разлику од обичног-споредног умешача). Умешач и странка ће се сматрати једном странком. Овакав умешач може да изјављује правне лекове, да се противи признању тужбеног захтева, тако да странка не може сама да диспонира тужбеним захтевом, ако се умешачјединствени супарничар томе противи. Умешач-јединствени супарничар може сам да изјави ванредни правни лек. Умешач-јединствени супарничар је странка у поступку, тако да је суд дужан да јој пружи прилику да се изјасни о свим чињеничним и правним наводима противне стране. Умешачглавни интервенијент може да води парницу до њеног окончања, чак и противно вољи странке на чијој страни се умешао. Њему се достављање врши посебно. Интервенцијско дејство пресуде Умешач помаже и контролише понашање странке у парници да би, у случају обостраног неуспеха, могао да се позове на дејство пресуде у новој парници између њега и странке на чијој се страни мешао. Интервенцијско дејство пресуде је посебно, различито од дејства материјалне правноснажности. ОВо дејство наступа, ако је учешће умешача у парници било допуштено. Објективно интерв.дејство пресуде се испољава: интервенијент не може у новој парници са странком да истиче да је суд донео погрешну одлуку, те да је странка лоше водила парницу. Мада, овај приговор умешача (приговор лошег вођења спора) био би допуштен једино када: а) је лоша проц.одлука по странку била резултат парничне радње коју је сама странка предузела док умешач није ступио у парницу; б) је странка била у могућности да предузме средства чија би употреба довела до повољније одлуке, при чему је странка то пропустила да учини, а умешачу та средства нису била позната или доступна. Приговор несавесног вођења спора стајао би на располагању интервенијенту и а) када је странка обавестила умешача о парници у позном стадијуму, кад он више није могао да употреби средства; б) када је странка опозвала неку процесну радњу умешача чије би предузимање могло довести до повољнијег исхода парнице; в) када је суд пропустио да умешачу доставља позиве, поднеске и одлуке... Суд је у накнадној парници између интервенијента и странке везан судском пресудом донетом у претходној парници. Субјективно интервенцијско дејство пресуде – владајуће схватање да дејство обухвата умешача и странку на чијој страни се он умешао у парницу као и њене правне следбенике. Интервенцијско дејство пресуде се, у субјективном смислу, не простире на другу странку која је учествовала у првој парници. 53

41. ОБАВЕШТЕЊЕ О ПАРНИЦИ Обавештењем о парници једна од странака у парници обавештава треће лице да тече парница. Циљ обавештења је да треће лице ступи у парницу као интервенијент на страни оне странке која је обавештава о парници. Странка обавештава треће лице о парници у сл случајевима: а) када према трећем лицу може да истакне захтев због правних недостатака ствари; б) када према трећем лицу може да истакне захтев због материјалних недостатака ствари; в) када према трећем лицу може да истакне регресни захтев; г) У свим случајевима солидарних облигација; Обавештење о парници може да се врши од почетка тока парнице до њеног правоснажног окончања. Обавештење се врши формално, поднеском који садржи разлоге за обавештење и стање у ком се парница налази. Суд доставља поднесак трећем лицу. Не може суд да наложи трећем лицу да против своје воље ступи у парницу. Обавештење о парници производи материјалноправна и процесноправна дејства. Материјалноправно дејство- прекид застарелости и очување могућности истицања материјалноправних захтева према трећем лицу. Процесна дејства- Ако треће лице ступи у парницу, оно има положај споредног умешача. За треће лице је повољније да ступи у парницу као интервенијент на страни странке која га обавештава, него на страни противника. Процесна дејства која институт обавештења о парници производи у накнадној парници између странке која обавештава и трећег лица састоје се у интервенцијском дејству пресуде. 42. ИМЕНОВАЊЕ ПРЕТХОДНИКА Именовање претходника је такође обавештење трећег лица о парници. Циљ института је да правни претходник ступи на место туженог у парницу. Именовање претходника предузима у парници тужени који држи неку ствар или користи неко право, а тврди да ствар држи или право врши у име трећег лица.

54

Тужени је дужан да већ у одговору на тужбу именује претходника. Суд је дужан да позове претходника на рочиште. Његов недолазак или одбијање да ступи у парницу нема за дејство да тужени иступа из парнице. Тужени иступа из парнице само када претходник пристане да ступи у парницу на његово место. Ако претходник ступи у парницу, постаје странка, одн тужени. 43. ОСНОВНА НАЧЕЛА ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА; НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ* Парнични поступак служи заштити угрожених и повређених грађанских субјективних права и овлашћења. Судови се оснивају законом, а њиме се одређују организација судског система, врсте судова, њихова надлежност и састав. Стицање својства судија и њихов статус одређен је законом. Поступак у којем се пружа правна заштита такође је регулисан законом. Ни суд ни парничне странке не смеју да појединачним актима или споразумно одређују правила поступања. У ужем значењу начело законитости претпоставља да парнични суд доноси одлуку применом материјалноправних норми на чињенично стање утврђено у поступку. Чињеничну основу своје одлуке суд формира руковођен диспозицијама тих норми, одређујући их као релевантне за решење спора. Судска одлука је резултат примене норме материјалног права на чињенице утрвђене у поступку. Суд суди на основу устава, закона и других општих аката. Делатност суда није само акт просте примене права, него садрћи и одговарајућу стваралачку компоненту (суд располаже овлашћењем да створи одговарајућу норму у случају постојања правне празнине ?!). Довољно је да странка наведе чињенице на којима заснива свој захтев.. Странка није дужна ни да доказује постојање и садржај материјалноправне норме, јер важи принцип да суд познаје право (iura novit curia). Суд има обавезу да утврди да ли је постављени захтев основан у светлу примене материјалноправних норми које по становишту суда могу бити релевантне за решење спора. Правило ,,суд познаје право“ (iura novit curia) примењује се и на норме страног материјалног права ако на те норме упућује одговарајућа колизиона норма или споразум странака. Странке имају могућност у овом случају да суду пруже доказ о постојању и садржини страног права. 44. НАЧЕЛО ДИСПОЗИЦИЈЕ* Субјективна грађанска права која се штите у парничном поступку настају из правних односа у којима влада аутономија воље. Од субјекта тих односа зависи далиће уопште 55

доћи до њиховог заснивања. Од воље тих субјеката зависи да ли ће их штитити у случају повреде и угрожавања. Парнични поступак се покреће искључиво по иницијативи лица које тужбом захтева правну заштиту. Изузетно то може бити радња обе парничне странке- у случају предлога за споразумни развод брака. Суд не може покренути по службеној дужности овај вид правне заштите. Када надлежни државни орган покреће поступак, то није покретање поступка по службеној дужности, држани орган то чини у својству странке као и сваки други субјект (који подноси тужбу и покреће поступак). Странке својом вољом одређују предмет парничног поступка: тужилац захтевом тужбе и постављањем инциденталног захтева за утврђење; тужени захтевом противтужбе или захтевом истакнутим материјалноправним приговорима. Суд не може досудити другачије ни више од онога што је захтевано , чак кад би резултати поступка то оправдали. Тужбом се одређују и странке у поступку. У обе компоненте (оној која се тиче предмета спора и оној која се тиче странака) могуће су промене, преиначења током трајања поступка, уз одређена ограничења у циљу спречавања процесних злоупотреба или ради заштите интереса противне странке. До ових промена долази по иницијативи странака, а понекад и услед ванпроцесних догађаја- смрти странке или статусних промена. Само изузетно суд може одлучивати о нечему што странке нису захтевале. У брачним споровима, споровима о материнству и очинству, спору за заштиту права детета, спору за вршење родителјског права, суд по службеној дужности може одлучивати и о вршењу родитељског права, о потпуном или делимичном лишењу родитељског права. У овим поступцима суд може одредити једну или више мера заштите од насиља у породици. У радним споровима и споровима поводом сметања државине суд може одредити привремене мере по службеној дужности. Од тужиоца зависи да ли ће у једној тужби кумулирати више тужбених захтева или ће их остварити у посебним поступцима. У одређеним случајевима, разлози процесне економије и спречавања процесних злоупотреба резултирају могућношћу спајања више посебно покренутих поступака. Тужилац може утицати на то да ли ће се применити правила општег парничног поступка или ће се водити поступак у споровима мале вредности. Странке утичу на ток поступка, а могу одредити и садржај правне заштите. Тужилац повлачењем тужбе, може окончати покренути поступак (а након што је тужба достављена туженом, потребна је сагласност туженог за повлачење). Кад се тужилац одрекне тужбеног захтева, на основу те диспозитивне радње суд доноси пресуду на основу одрицања, којом се тужбени захтев одбија као неоснован. Исту процесну могућност има тужени признањем тужбеног захтева на основу ког се доноси 56

пресуда на основу признања којом се усваја тужбени захтев. Странке могу закључити судско поравнање и мирно решити спор. Преношење процесних активности у поступак по редовним и ванредним правним лековима остварује се по начелу диспозиције. До покретања поступка по правним лековима никада не долази по иницијативи суда. Странке се могу одрећи правног лека или одустати од оног који је већ изјављен. 45. ОКОНЧАЊЕ ПАРНИЦЕ ВОЉОМ СТРАНАКА Парница може да се оконча вољом странака. Тужилац може да повуче тужбу. Повлачење тужбе има за последицу окончање парнице. Тужилац може одмах да поднесе нову тужбу са истим тужбеним захтевом. Закон предвиђа да је за повлачење тужбе неопходна сагласност туженог, од момента упуштања туженог у расправљање. Странке могу током поступка да се нагоде о предмету спора и закључе судско поравнање. Закључено поравнање пред судом производи дејство материјалноправног уговора, али и окончава парницу и има дејство извршне исправе. Тужилац може да се одрекне од тужбеног захтева- закључи да му не припада право чију је заштиту тражио у тужбеном захтеву. Тада суд доноси пресуду на основу одрицања. Тужени може да призна тужбени захтев. Тада суд доноси пресуду на основу признања.

46. РАСПРАВНО НАЧЕЛО* Расправно начело представља основни метод прикупљања чињеничне грађе у поступку. На странкама није само обавеза да наведу чињенице на којима заснивају своје захтеве, него доказе којима потврђују истинитост својих тврдњи о постојању тих чињеница. Улога суда у прикупљању овог вида процесне грађе није сасвим пасивна. У обавези је да се стара да се у току расправе пруже сва потребна обавештења да би се утврдиле чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева. Важећи ЗПП тежи да ограничи ову улогу суда само на постављање питања у вези са чињеничним стањем које се утврђује у поступку. Улога суда приликом одређивања чињеничне основе спора није маргинална; суд одређује које су од изнетих чињеница битне. Од суда зависи које ће чињенице сматрати битним за доношење одлуке. Од суда зависи и који ће од предложених доказа бити изведени у поступку. ЗПП од странака захтева да све чињенице и доказе изнесу већ на припремном рочишту или првом рочишту главне расправе (ако није било припремног рочишта).У каснијим фазама поступка, укључујући и главну расправу, странке морају оправдати да то без своје кривице нису раније могли учинити. 57

Странке имају обавезу да изнесу чињеничну и доказну грађу за коју сматрају да је значајна за одлучивање о истакнутим захтевима. Суд није обавезан да заснује своју одлуку на свим чињеницама које су странке изнеле у поступку и свим предложеним доказима, већ је заснива само на чињеницама које сматра битним. У погледу предложених доказа, изводи их само до момента док не формира свој став о постојању чињеница које су предмет доказивања. Као последица примене начела обостраног саслушања странака, суд своју одлуку мож е засновати само на чињеницама о којим је странкама пружена могућност расправљања, изјашњавања. Расправним начелом одређују се оквири изван којих је недопуштено доказивање у поступку. Изузетно само, суд по службеној дужности и применом истражне максиме има овлашћење да утврђује чињенице које странке нису изнеле и да изводи доказе које странке нису предложиле. У питању су чињенице којима се указује на недопуштеност располагања странака у поступку због тога што су противне принудним прописима, јавном поретку, моралу, или су у питању спорови поводом породичних односа (поступци у којима се делимично одступа од начела диспозиције). До изношења чињеница и доказа у поступку може доћи и по иницијативи јавног тужиоца које је учествовао у парници у јавном интересу да би спречио злоупотребу процесних права странака. У овом случају надлежни јавни тужилац има овлашћење да предлаже да се утврде и чињенице које странке нису навеле и изведу докази који нису предложени.

47. ОДСТУПАЊЕ ОД НАЧЕЛА ДИСПОЗИЦИЈЕ И РАСПРАВНЕ МАКСИМЕ Суд је дужан да активно учествује у поступку, приликом претходног испитивања тужбе, на припремном рочишту за гл.расправу, као и у фази главне расправе, да својим питањима подстакне странке да допринесу расветљавању чињеничног стања. Од начела диспозиције у парничном поступку се одступа у сл.случајевима: 1)у породичним парничним поступцима суд може да одлучи о правним последицама које нису тражене тужбеним захтевом (у поступку за заштиту од насиља у породици) 2) у споровима чијим предметом странке не могу слободно да располажу (располагање је противно принудним прописима, јавном поретку и моралу) 3) у споровима чији је предмет накнада штете, суд може да одлучује и ван граница захтева који су стављени у поступку. Одступања од расправног начела : - суд је дужан да се стара да се расветле и оне чињенице од којих зависи основаност тужбеног захтева; -странке, умешачи и заступници су дужни да пред судом говоре истину

58

- у породичним парничним поступцима важи истражно начело- суд може одлучивати чињенице које нису спорне међу странкама и чињенице које ни једна странка није изнела. Странке, заступници и други учесници у поступку су дужни да говоре истину. 48. НАЧЕЛО ОБОСТРАНОГ САСЛУШАЊА СТРАНАКА* Начелом обостраног саслушања странака тежи се остварењу равноправности странака у поступку. Начело се може разумети у ширем и ужем значењу. У ширем значењу начело подразумева изједначавање процесних позиција обе странке. Овлашћењу тужиоца да поступак покрене тужбом одговара овлашћење туженог да поднесе противтужбу. Тужилац се може одрећи тужбеног захтева, тужени признати захтев, а странке заједнички могу закључити поравнање о предмету спора. Под равноправним условима и уз испуњене процесних претпоставки странкама су доступни правни лекови. Тужени мора прихватити парницу, јер не може спречити да буде тужен, па се месна надлежност најчешће одређује тако да то погодује туженом- парница се води пред судом на чијем подручју тужени има пребивалиште, тј седиште. Странке су овлашћене на употребу свог језика и писма у поступку. Равноправна позиција странака остварује се и посредством правила којима се уређује тзв сиромашко право- ослобађање странке од претходног сношења парничног поступка. У свом ужем значењу начело обостраног саслушања странака подразумева да суд свакој странци мора пружити могућност изјашњавања о наводима и захтевима противне странке, и тек по испуњењу услова суд може одлучивати о тим захтевима. Странка се мора обавестити о радњама противника, а мора јој се оставити одређено време да се упозна са тим радњама припреми и изјасни. Зависи од воље странке да ли ће ту могућност искористити, а то чини редовно јер не жели губитак спора. Таквим суочавањем странака суд долази у прилику да обезбеди потребну чињеничну и доказну грађу за доношење одлуке. Тужба се доставља туженом на одговор.Тужиоцу се доставља одговор на тужбу. Припремно рочиште започиње усменим излагањем тужбе, затим тужени даје одговор на тужбу. Исто се поступа и на првом рочишту за главну расправу ако претходно није одржано припремно рочиште. У даљем току расправе расправља се о предлозима странака и чињеничним наводима којим странке образлажу предлоге, односно побијају предлоге противника, расправља се о предложеним доказима, приступа се њиховом извођењу и претресању резултата доказивања. Сви правни лекови против пресуде достављају се противној странци на одговор. Позив за припремно рочиште и рочиште за главну расправу мора се странкама доставити најкасније 8 дана пре одржавања рочишта. Посебан значај (у остваривању овог начела) има систем правила о достављању којим се странка обавештава о процесним активностима противника и радњама суда с циљем да јој се омогући одговарајуће изјашњење.

59

Само изузетно суд може одлучити о одр.питању а да о томе не обавести противну странку. Тако одлучује у случају издавања платног налога, у поступку поводом захтева за обезбеђење доказа или издавања привремених мера обезбеђења, поводом захтева о одређивању трошкова поступка, приликом одлучивања о жалби против решења. 49. НАЧЕЛО УСМЕНОСТИ И ПИСМЕНОСТИ; НАЧЕЛО НЕПОСРЕДНОСТИ И ПОСРЕДНОСТИ* Начело усмености и писмености- Формулација садржана у општим одредбама ЗПП да о тужбеном захтеву суд одлучује на основу усменог, непосредног и јавног расправљања, упућивала би на то да начело усмености доминира овим видом правне заштите, што није случај. Поступак је организован на начелу усмености ако је за пуноважност предузетих радњи неопходно њихово усмено предузимање; супротно, поступак је писмен ако је за пуноважност одређене радње неопходно њено предузимање у писаној форми. Савремени процесни системи комбинују примену ових начела, тако је и у нашем праву. Начело усмености долази до изражаја у првостепеном поступку у стадијуму главне расправе. У другостепеном поступку потискује се начелом писмености. У поступку по ванредним правним лековима важи начело писмености. Изузетак је поступак поводом предлога за понављање поступка. У оквирима првостепеног поступка начело усмености доминира у стадијуму главне расправе. У стадијуму припремања главне расправе начело усмености је присутно на припремном рочишту. ЗПП сужава домен примене начела усмености јер постоји могућност изостављања главне расправе ако је према наводима тужбе и одговора на тужбу неспороно чињенично стање. Од начела усмености се одустаје и кад процесне активности странака (располагање тужбеним захтевом или пропуштање тужбене стране да одговори на тужбу) резултирају доношењем пресуда у стадијуму припремања главне расправе. Тужба и одговор на тужбу су парничне радње за које се предвиђа обавезна писмена форма. Писмена форма је предвиђена и за пуномоћ, уговор о пророгацији надлежности, налаз и мишљење вештака. У погледу осталих парничних радњи важи правило да се на рочиштима предузимају усмено а изван рочишта писмено. И радње које се усмено предузимају у поступку се формализују на одређени начин, јер се евидентирају у судском записнику. Судски записници представљају најзначајнији извор сазнања инстанционих судова о усмено предузетим радњама странака у поступку. Увођење могућности аудио-визуелног снимања процесних активности предузетих на рочиштима делимично мења позицију судова, који поступају по правним лековима. Снимак представља део судског списа што омогућава непосреднији увид вишестепених судоца у процесне активности предузете усмено на рочиштима. Начело непосредности и посредности –поступак је одређен начелом непосредности ако се суду који је изводио доказе и утврђивао чињенично стање поверава одлучивање о спору. 60

Непосредност такође претпоставља да одлучивање по захтевима уследи непосредно по окончању главне расправе, када су утисци поступајућег суда о предузетим процесним активностима још свежи и непосредни. Важећи ЗПП садржи низ нових решења којим се делимично потискује значај овог начела у поступку, али уводе решења која доприносе његовом бољем остваривању. У првостепеном поступку суд одлучује на основу усменог, непосредног и јавног расрпављања. Доказни поступак се спроводи на главној расправи пред судом који суди у том спору. Ако гл.расправа не може да се доврши на једном рочишту, ново рочиште се држи пред истим већем или судијом појединцем. На том рочишту се прво излажу резултати претходног, а онда се поступак наставља. Раније важећа решења прописивала су могућност да се у случају одржавања новог рочишта пред измењеним већем странке изјасне о томе да ли ће докази који су изведени до те промене бити поново изведени или ће се прочитати записници. Сад се не захтева то изјашњавање, а суд ће редовно оптирати да се одређени докази поново не изводе. Изузетак представља доказивање исправама код којег се мора приступити поновном извођењу. Поновно извођење доказа негативно утиче на ефикасност поступка и доводи до његовог одуговлачења, па је законодавац наведеним решењем дао предност ефикаснијем решавању спорова. До промена у саставу већа најчешће је долазило због судија поротника. ЗПП правилима о инокосном првостепеном суђењу реално сузио могућност промена у саставу суда које би биле разлог за поновно извођење доказа. Одступање од начела непосредности и даље постоји у случају извођења доказа путем правне помоћи, затим у поступку обезбеђења доказа, јер чињеничну и доказну грађу обезбеђује један суд, док други одлучује у поступку на основу ње. До одступања од начела непосредности долази и на основу нових решења о извођењу одр.доказа: суд може одлучити да се доказ саслушаем сведока изведе и читањем писане изјаве сведока која је оверена у неком другом суду. У другостепеном поступку начело посредности постаје наглашеније јер се по правилу о жалби одлучује без отварања расправе. По ванредним правним лековима (изузимајући предлог за понављање поступка) важи начело посредности. Када је у доношењу одлуке учествовао судија који није учествовао на главној расправи, повреда начела непосредности има значај апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка о којој другостепени суд у жалбеном поступку води рачуна по службеној дужности. На наведеном разлогу може се засновати и предлог за понављање поступка. 50. НАЧЕЛО ЈАВНОСТИ Начело јавности изражава идеју о контроли вршења судске функције од стране грађана. Суд одлучује о тужбеном захтеву (по правилу) на основу усменог, непосредног и јавног 61

расправљања. Јавност се може искључити само у случајевима предвиђеним законом. Разликују се општа и страначка јавност. Правилима о општој јавности даје се право лицима старјим од 16 година да присуствују и прате процесне активности које се одвијају на рочиштима- припремном рочишту, рочишту главне расправе, рочишту на ком се објављује пресуда, рочишту другостепене расправе. Није допуштено да се праћење процесних активности ограничи само на одређена лица. Они који присуствују расправи не смеју носити оружје ни опасно оруђе. Начело јавности се везује за оне фазе поступка у којима важи начело усмености. Страначку јавност чине странке, њихови законски и статутарни заступници, пуномоћници и умешачи. Та лица су субјекти процесног односа, тако да се ова јавност не може искључити. Ова лица имају право да разгледају списе предмета. Не допушта им се да присуствују доношењу одлуке или да имају увид у записник о већању и гласању. Општа јавност може бити искључена по самом закону или по одлуци суда. У првом случају (по самом закону) јавност је искључена у споровима из породичних односа. Кад се по одлуци суда општа јавност искључује то се чини у циљу заштите интереса националне безбедности, заштите јавног реда и морала, заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку. Јавност се може искључити и кад се мерама одржавања реда не може обезбедити несметано одржавање расправе. Јавност може бити искључена у току целе главне расправе или само у току њеног дела. На захтев странке, расправи могу присуствовати и два лица која она одреди. Ова лица морају чувати као тајну оно што су сазнала пратећи процесне активности. Већању и гласању присуствују само чланови већа и записничар. И у случају искључења јавности, изрека пресуде се јавно објављује, а образложење се објављује у мери која није у супротности са разлозима који су довели до искључења јавности. Повреда начела јавности има значај апсолутно битне повреде одредаба поступка, ако је јавност била искључена противно закону. О овој повреди другостепени суд води рачуна по службеној дужности. Из овог разлога могуће је и изјављивање ревизије. 51. ПОВРЕДЕ НАЧЕЛА УСМЕНОСТИ, НЕПОСРЕДНОСТИ И ЈАВНОСТИ Повреда начела усмености не представља апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка. Другачије је са повредом начела непосредности и јавности. Ако је пресуду донео судија који није учествовао на главној расправи, или ако је противно закону била искључена јавност на главној расправи, пресуда ће моћи да се побија у поступку по жалби и у поступку по ревизији.

62

52. НАЧЕЛО САВЕСНОСТИ И ПОШТЕЊА ; НАЧЕЛО ЗАБРАНЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ ПРАВА * (НАЧЕЛО САВЕСНОГ КОРИШЋЕЊА ПРОЦЕСНИХ ОВЛАШЋЕЊА*) Савесно коришћење процесних овлашћења - Странке су дужне да савесно користе права која имају у поступку. Оне су дужне да говоре истину пред судом. Процесна права дата у поступку служе циљу- законитој, једнакој и правичној правној заштити. Савесно коришћење права у двостраначки организованом поступку није само у интересу противне странке, него је и интерес саме странке која те радње предузима. Једино под овим условом она може рачунати са таквим држањем противника. Поступак остваривања правне заштите претпоставља спор о постојању одређеног права и његовој повреди, па се зато и покреће поступак пред трећим, за исход спора незаинтересованим субјектом. Тамо где бар једна од странака зна да није у праву, тешко је очекивати савесно и поштено понашање странака. Исто процесно држање у две различите парнице може да има сасвим различит смисао. У једној парници подносилац жалбе изјављује правни лек зато што је искрено убеђен у незаконитост побијене пресуде, док у другој то чини само са идејом да тако продужи трајање поступка и одложи наступање правноснажности. У оба случаја поступаће се по правном леку, јер странка на њега има право. Забрана злоупотребе права – као својеврсно наличје начела савесног коришћења процесних овлашћења постоји обавеза суда да спречи сваку злоупотребу права у поступку. Код начела савесног коришћења процесних права адресат је странка, у другом случају то је суд. Појам ,,злоупотреба права“ у општој правној теорији и процесном праву има 2 израза. У објективном значењу подразумева вршење права супротно његовом циљу. У субјективној компоненти то значи вршење одређеног права у намери да се другом проузрокује штета. Према ЗПП је коришћење процесних овлашћења противно циљу због којег су та овлашћења прописана.Санкционисање злоупотреба процесних права у поступку је тешко остварив циљ. Санкционисање злоупотребе права претпостављало би би одузимање правног значаја предузетој радњи која је, бар споља посматрано, у складу са процесноправним нормама које је регулишу. То ствара ризик да таквим правним квалификовањем предузете радње буде угрожено право странке на правну заштиту. Некритичким и ширим коришћењем овог начела суд би практично био доведен у прилику да сам одређује правила поступања, што се не може дозволити. Зато приступ примени овог начела мора бити веома опрезан. Пр: странка може да изјави жалбу већ наредног дана од дана достављања пресуде,али то чини последњег дана рока препорученом пошиљком, у намери одуговлачења поступка. Тешко је замислити и оправдати одбацивање овог правног лека позивајући се на примену начела забране злоупотребе процесних овлашћења. Тешко је претпоставити да би таква 63

одлука успешно прошла инстанциону контролу. У нашој судској пракси постоји мали број случајева у којима је суд, позивањем на начело забране злоупотребе права, одбацио иначе у свему уредну радњу странке. Спречавање злоупотребе права остварује се на другом плану. ЗПП је то учинио поводом више процесних установа. Непотпун поднесак који је поднео пуномоћник одмах се одбацује, што се показало као погодан инструмент за прекидање раширене праксе подношења неуредних поднесака од стране пуномоћника. Истицање нових чињеница и доказа снажно се ограничава идејом концентрације процесне грађе у припремни поступак. Битно су промењена и правила о достављању како би се спречило одуговлачење поступка. Могућност повлачења тужбе условљава се сагласношћу противне странке. Отуђење спорне ствари или права током парничног поступка није сметња да се поступак оконча између странака са којима је започео. Значајан инструмент који треба да предупреди злоупотребу права јесте учешће јавног тужиоца као интервенијента, умешача, у јавном интересу. Он је овлашћен да у границама тужбеног захтева предлаже да се утврде и чињенице које странке нису навеле и да се изведу докази које странке нису предложиле, као и да изјављује правне лекове. Постоје радње којима суд може знатно лакше одузети правни значај. У питању су признање и одрицање тужбеног захтева, судско поравнање. Битно обележје ових радњи је то да се њима располаже и посредним предметом спора- материјалним правом поводом којег тече парница.Наведене радње могу у својој процесној компоненти бити у складу са нормама процесног права, али са становишта материјалног права могу бити противправне, јер су противне јавном поретку, моралу, добрим обичајима. Ту постоји противправност, и позиција суда је знатно једноставнија, тако да ту врсту располагања неће уважити. Видови злоупотребе права могу бити различити. У теорији се помиње фиктивна парница која се води у неком другом циљу, а не због остваривања правне заштите, као и парница која се води из обести (у циљу шиканирања противне странке). Злоупотребу представљају и процесне преваре којима се постиже то да странка предузме радњу коју иначе не би предузела. ЗПП прописује могућност да се новчане казне, укључујући и накнаду штете, могу одредити збох злоупотребе процесних овлашћења према странци, умешачу, законском заступнику, пуномоћнику и вештаку. Законодавац има у виду противправна понашања странака која санкционише. Друга лица могу се казнити ,,због ометања парничних радњи ван рочишта“. Пуномоћник за примање писмена се кажњава ако противно одредаба закона не обавести суд о промени адресе. 53. НАЧЕЛО ЕКОНОМИЧНОСТИ И ПРАВО НА СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ* (ово начело само у приручнику проф Кече)

64

У закону о парничном поступку идеја о ефикаснијој, бржој и економичнијој правној заштити добила је посебан значај. Као значајније промене могу се издвојити оне које се односе на одређивање временског оквира за спровођење главне расправе, повећање броја процесних ситуација у којима се законом одређују рокови за предузимање процесних радњи суда, концентрацију чињеничне и доказне грађе у подстадијуму припремања главне расправе, ограничења везана за истицање нових чињеница и доказа у поступку, увођење нових решења у материји достављања и доказном поступку, употребу савремених аудио-визуелних средстава у поступку, ограничење официјелних овлашћења суда у ревизијском поступку. Постоје и промене мањег значаја руковођене идејом ефикаснијег и економичнијег вођења поступка. Задржана су и даље решења која су традиционално била присутна у нашем процесном систему којима се одређују основне контуре овог вида правне заштите. Осим општег парничног поступка постоје и посебни у којима се наглашеније тежи ефикаснијој и економичнијој правној заштити.И на организационом плану приступ налази потврду у низу установа: повећање броја првостепених ствари у којима уместо већа поступа судија појединац, затим правила по којима виши суд задржава надлежност у случају кад је за вођење поступка надлежан суд нижег ранга; или када веће задржава надлежност кад је за вођење поступка надлежан судија појединац. Наведени значај имају и правила о спајању парничних поступака, кумулацији тужбених захтева, правила о супарничарству. Наведеном циљу служи и подела првостепеног поступка на два стадијума- стадијум припремања главне расправе и главну расправу. Припремање главне расправе служи да би суд утврдио постојање процесних претпоставки, раздвојио битно од небитног и спорно од неспорног; како би други стадијум (главна расправа) био окончан на једном рочишту. Економићчност поступка јесте разлог и оправдање за доношење делимичне, допунске пресуде и међупресуде. Начело економичности је усмерено према суду. Начело економичности је као право на суђење у разумном року- право да се о њеним захтевима и предлозима одлучи у разумном року. ЗПП не одређује прецизно значење термина ,,разуман рок“, него га одређује као правни стандард који у свакој конкретној парници може имати различит садржај (и парнице могу бити различите, што зависи од низа процесних околности, укључујући и оне које зависе од самих парничних странака). 54.НАЧЕЛО ПОМОЋИ НЕУКОЈ СТРАНЦИ* (ово начело само у приручнику проф Кече) У важећем ЗПП нестале су одредбе о обавези суда да поучава странке о њиховим процесним правима. На основу изричитог законског титулуса у низу процесних ситуација парнични суд обавезује да поучи странку о процесним правима или последицама њиховог 65

пропуштања. У питању су најзначајније процесне радње. Начело није сасвим нестало из нашег процесног система, али је битно ограничено. Суд је дужан да обавести орган старатељства да законски заступник не показује довољну пажњу у заступању. Ако би услед пропуста заступника могла наступти штета за лице под старатељством, суд има обавезу да застане са поступком и предложи да се одреди други законски заступник. Ако је поднесак (укључујући и тужбу) неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по њему поступило, суд га враћа странци која нема пуномоћника на измену и допуну. У позиву за припремно рочиште или прво рочиште за главну расправу, странке се упозоравају на законске последице изостанка са рочишта и о дужности да обавесте суд о промени адресе. Тужени се поучава о обавезном садржају одговора на тужбу и последицама пропуштања. Поучава се и о обавези одређивања пуномоћника за пријем писмена и о дужности обавештавања суда о промени адресе. На припремном рочишту суд обавештава странке о праву да реше спор медијацијом или да закључе судско поравнање. Странке се упозоравају и на обавезу да предложе временски оквир за вођење поступка. Налаже им се да донесу све исправе које служе као доказ и предмете које треба разгледати у суду. Поучавају се о обавези да суд обавесте о промени адресе. У позиву за рочиште на ком ће се извести доказ саслушањем странака мора се навести да странка која не дође на рочиште мора бити саслушана у одсуству друге странке. Странкама се доставља оверен препис пресуде са упутством о праву на изјављивање правног лека. Постоји обавеза поучавања и других субјеката у поступку. У позиву за сведочење, сведок се мора упозорити на последице неоправданог изостанка и право на накднаду трошкова. У позиву за вештачење, вештак се упозорава на последице пропуштања, као и о праву на награду и накнаду трошкова. Сведок се поучава о праву на ускраћивање сведочења или давања одговора на поједина питања. Лица која присуствују расправи са које је јавност искључена упозоравају се да чувају као тајну оно што су сазнала на расправи, уз указивање на последице одавања тајне. 55. УБРЗАЊЕ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА Монократно суђење- у парничном поступку у првом степену увек суди судија појединац; осим ако законом није прописано да у првом степену суди веће. Временски оквир парнице- суд је дужан да спроведе поступак у складу са унапред одређеним временским оквиром парнице. Временски оквир за извођење парничних радњи се одређује на припремном рочишту за гл.расправу. Суд у њему одређује број рочишта за главну расправу, време извођења појединих парничних радњи. Концентрација процесне грађе и јединство гл.расправе- ЗПП је (у циљу ефикасног спровођења поступка) померио тежиште расправљања на припремно рочиште за главну расправу.. Одговор на тужбу је обавезан, захтева се од туженог да у одговору на тужбу 66

наведе све чињенице и доказе којима поткрепљује своје наводе. Главна расправа представља јединствену процесну целину. Суд је дужан да, приликом доношења одлуке, узме у обзир процесно градиво изнето на свим рочиштима за главну расправу. Достављање- Главни разлог због којег долази до одуговлачења поступка. Законодавац је изменио начин достављања. Достављање може да се врши и електронским путем; а адвокатима може да се доставља полагањем писмена у њихов преградак у суду. Проширена је могућност фиктивног достављања- депоновањем писмена у суд и прибијањем на огласну таблу суда; или прибијањем писмена на врата адресата. Инструкциони и законски рокови – другостепени суд је дужан да одлучи по жалби на првостепену пресуду у року од 9 месеци, рачунајући од дана пријема списа првостепеног суда. Врховни касациони суд је дужан да донесе одлуку о спорном правном питању у року од 60 дана од дана пријема захтева. Пресуда мора писмено да се изради у року од 8 дана од објављивања. Рок за одговор на тужбу је 30 дана. Рок за улагање жалбе против пресуде првостепеног суда је 15 дана. Спор мале вредности- када је вредност пердмета спора нижа од 3000 Евра неће се водити редовни парнични поступак, већ скраћени поступак који важи за спорове мале вредности. Правни лекови 56. НАЧЕЛО СЛОБОДНОГ СУДИЈСКОГ УВЕРЕЊА Ово начело је одлучујуће за доношење мериторне судске одлуке. Питање је на који ће начин суд ценити доказе који су изведени. Судија по свом слободном уверењу цени да ли је постојање одређене чињенице доказано. Начело слободног судијског уверења не сме да буде повод за арбитрарност у одлучивању. Суд је дужан да оцени вредност сваког доказа посебно, и да оцени вредност свих доказних средстава заједно; да узме у обзир резултат читавог поступка. 57. ПАРНИЧНЕ РАДЊЕ (ПОЈАМ И ВРСТЕ) Појам - Парнична радња је свако понашање процесног субјекта које у парници производи законом предвиђена процесноправна дејства. Врсте парничних радњи- Разликују се парничне радње странака и парничне радње суда. Парничне радње суда су по својој правној природи акти државног органа. 57. ПАРНИЧНЕ РАДЊЕ СТРАНАКА Страначка способност је пандан правној, а парнична способност пословној. 67

Чисто процесно учење: парнична радња је свако понашање странке у парници које је уређено процесним правом и чије су последице уређене процесним правом. Функционално учење (владајуће): За одређење парничне радње и њено разграничење од материјалноправне изјаве воље није одлучујуће да ли је понашање странака уређено процесним правом, већ да ли то понашање производи дејство на терену процесног права, односно у парници. Подношење тужбе је парнична радња јер је њено примарно дејство почетак тока поступка. Унутрашњи елемент воље се састоји у самом формирању воље која се тиче садржине парничне радње, док се њен спољашњи елемент огледа у формирању воље да се предузме парничана радња. За постојање парничне радње је довољно да постоји спољашњи елемент воље, хтења да се парнична радња предузме. Парнична радња претпоставља понашање странака у парници. Под понашањем се подразумева свако активно понашање, изражено било усмено (излагање на рочишту), било писмено (поднесци). Негативне радње странака- изјаве да неће предузимати неку парничну радњу (странка се одрекне права на жалбу). Парнична радња се може предузети и нечињењем – законодавац за нечињење процесног субјекта везује наступање фикције да је парнична радња предузета. Ако на припремно рочиште не дође тужилац, сматраће се да је тужба повучена. У изузетним случајевима, парнична радња се може предузети и конклудентно- процесни субјект предузима активност,која нема карактер парничне радње , али се из те активности може са сигурношћу извести закључак о постојању намере да се парнична радња предузме. Врсте парничних радњи странака Парничне радње могу да буду једностране и двостране; Подела на непосредне и посредне- врши се према њиховим дејствима у парници; Прави се разлика на опозиве и неопозиве; Према функцији коју имају у поступку, парничне радње могу бити: а)предлози, б)тврдње, в)понуде доказа; Све парничне радње могу да буду нападне и одбрамбене, из угла гледања процесног положаја странака; 1) Једностране и двостране68

Све парничне радње су по правилу једностране. Њихов адресат је суд. Тужба производи дејство чим је поднета суду. Исто важи за одрицање од тужбеног захтева; признање тужбеног захтева; за улагање правних лекова; Само изузетно су парничне радње двостране. Важи за разне облике пристанка туженог на парничне радње тужиоца: пристанак туженог је потребан за преиначење тужбе; за повлачење тужбе; 2) Радње од непосредног и посредног дејства на поступакРадње од непосредног дејства на поступак су оне које ex lege производе процесноправни ефекат. За наступање дејства парничне радње није потребна никаква процесна активност суда. Пр. Повлачење тужбе и пристанак туженог на повлачење тужбе доводе сами по себи до тог да парница престаје да тече. Суд није овлашћен да доноси одлуку којом би одобрио или одбио повлачење тужбе. Парничне радње које само посредно делују на поступак не могу саме по себи да произведу процесно дејсто. Да би дејство радње наступило, потребна је и одлука суда. Пр. Предлог странке да се изведе одређени доказ не значи да ће тај доказ бити изведен, јер одлуку о томе доноси само суд. Радње од непосредног дејства на парницу (повлачење тужбе, одрицање или одустанак од правног лека), те саопштења. Радње од посредног дејства на парницу могу имати облик предлога, тврдње и понуда доказа. 3) Предлози, тврдње и понуда доказа а) Предлози – су парничне радње којима странка од суда захтева да донесе одређену одлуку. Могу да буду стварни и процесни. Стварни предлози су: 1) тужба- предлог тужиоца да суд усвоји тужбени захтев; 2) предлог туженог да се одбије тужбени захтев; 3) правни лек- предлог подносиоца правног лека да се измени судска одлука о тужбеном захтеву; 4) предлог противника подносиоца правног лека да се одбије уложени правни лек и потврди судска одлука. Процесним предлозима странка тражи од суда да донесе одлуку која се не тиче непосредно тужбеног захтева, већ неког другог питања које се може појавити у току парнице. Странка може да захтева враћање у пређашње стање; ослобађање од плаћања парничних трошкова;

69

б)Тврдње- су изјаве сведока о чињеничним или правним питањима поводом конкретне парнице. Поводом тврдњи које износе странке суд не доноси одлуку, већ их прима к знању. Тврње: чињеничне и правне. Чињеничне тврдње су изјаве странака да постоје или не постоје чињенице на којима су засновани предлози. Карактер чињеничних тврдњи имају и изјаве којим странка признајем или оспорава чињеничну тврдњу свог противника. в) Понуда доказа- њом странка означава додатно средство чија би употреба требало да увери суд у истинитост њених чињеничних тврдњи. Услови за пуноважност парничних радњи Да би парнична радња произвела дејство: 1)Парничну радњу може пуноважно да предузме само странка која има и страначку, и парничну и постулациону способност; 2)Парничну радњу може да предузме треће лице у име странке само ако постоји овлашћење за заступање (на основу закона или пуномоћја); 3)Парнична радња мора да буде предузета у законом предвиђеној форми и са предвиђеним садржајем (тужба); 4)Нужно је да адресат парничне радње (суд или супротна страна) њу прими, одн сазна; Тумачење парничне радње Парничне радње се тумаче на основу правила о тумачењу. Утврђује се стварна воља странке, а не изражена. Тумачење парничних радњи не задаје у пракси тешкоће, јер ће суд постављањем питања учинити да странке пруже неопходна разјашњења, како би се утврдио стварни значај њихових предлога и чињеничних навода. Недостаци парничних радњи Парнична радња не може да се побија због мане воље. Ако странка врши парничне радње у циљу да злоупотреби своја процесна овлашћења, примењују се општи процесни принципи који важе за забрану злоупотребе процесних овлашћења. Ако се ради о парничној радњи од посредног утицаја на парницу, суд ће одбити решењем предлог странке (предлог за извођење доказа са циљем да се поступак одуговлачи). Ако се

70

ради о парничној радњи од непосредног дејства на парницу (повлачење жалбе) дејство парничне радње ће се отклонити подношењем предлога за повраћај у пређашње стање. Опозив парничне радње- свака парнична радња може да се мења, допуњава и опозове, све док противна страна не стекне процесну позицију. Једино су радње од непосредног дејства на поступак, по правилу, неопозиве. Опозиви су сви процесни предлози (предлог за извођење доказа), чињеничне тврдње- док суд о њима не донесе одлуку (нпр донесе решење о извођењу доказа). Парничне радње од непосредног дејства су неопозиве- одрицање и одустанак од правног лека. Процесноправни уговори А)Прави процесни уговори: 1) споразум странака да њихов имовински спор суди веће уместо судије појединца, 2) споразум странака о месној надлежности, 3) предлог за споразумни развод брака; Б)Материјалноправни уговори са процесним дејством: 1)уговор о арбитражи, 2) споразум странака којим оне одређују поступак пред арбитражом, 3) судско поравнање.

58. ОБЛИК ПАРНИЧНИХ РАДЊИ Стране предузимају парничне радње усмено или писмено. Усмено на рочишту, а писмено у облику поднеска. У нашем праву важи начело комбинације усмености и писмености, парничне радње се предузимају писмено ван рочишта или усмено на рочишту. Само неке парничне радње се морају предузети писмено (поднесци). Писмена форма поднесака задовољена је и кад је поднесак упућен суду телеграмом или електронском поштом. Правило је да поднесак не може да замени усмена изјава странке дата пред судом на записник. 59. ПОДНЕСЦИ

71

Поднесак је писмена парнична радња странака која се предузима искључиво ван рочишта. Мора да буде предат суду најкасније у року од 15 дана пре дана одржавања рочишта. Парничне радње које морају бити предузете у форми поднеска су: а) пуномоћје б) тужба и противтужба в) одговор на тужбу г) сваки правни лек (редовни и ванредни) Поднесци се деле на: одређујуће, припремне и обичне. Одређујући поднесци садрже процесни или стварни предлог. Примери: Тужба, правни лекови, одговор на тужбу и одговор на правни лек; одрицање од тужбеног захтева, признање тужбеног захтева, повлачење тужбе. Припремним поднеском странка наговештава чињенице које намерава да изнесе на рочишту за главну расправу, и доказе чије извођење намерава да предложи. У обичном поднеску странка саопштава суду или другој страни чињенице које могу бити релевантне за ток поступка. (Странка обавести суд о отказу пуномоћја пуномоћнику, о адреси сведока). Садржина и подношење поднеска Поступак је строго формалан , сваки поднесак мора да буде сачињен у законом предвиђеној форми и са законом предвиђеном садржином. Овако сачињен поднесак је уредан, у супротном неуредан. Обавезни састојци поднеска : 1) назив суда; 2) означење странака; 3) означење предмета спора; Спадају у рубрум (заглавље поднеска). Обавезни садржај поднеска је и својеручни потпис подносиопца, осим ако се подноси у електронској форми. Поднесак се подноси у најмање два примерка (за суд и странке). У случају пропуста, суд ће умножити поднесак о трошку подносиоца. Уз поднесак се обавезно прилажу и докази (најчешће исправе) који служе да се поткрепе чињенични наводи из поднеска. Исправе се прилажу у оригиналу или препису. Правило је да суд наложи да странке доставе исправе у оригиналу. Одлуке суда којима се налаже предаја изворника или преписа исправе, доносе се у форми решења. 72

У поднеску не сме да се вређа суд или други учесник у поступку. Предвиђене су новчане казне. Неуредан поднесак- поднесак је неуредан ако је неразумљив или ако не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати. Ако је неуредан поднесак предао пуномоћник- адвокат, јавни правобранилац или јавни тужилац, суд ће одбацити неуредан поднесак. Ако је сама странка поднела поднесак , суд ће одредити рок од 8 дана у ком је странка дужна да поднесе уредан поднесак. Ако странка исправи поднесак о року, сматра се да је уредан поднесак предат суду дана кад је био први пут поднесен. Непоступање по налогу суда, сматра се да је поднесак повучен. 60. ЈЕЗИК У ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ Парнични поступак се води на српском језику. На српском се израђује пресуда, изјављује жалба, као и ванредни правни лекови. ПОступак може да се води и на језику националне мањине: 1)може да се води само првостепени поступак на језику националне мањине. 2)потребно је да је језик нац.мањине у службеној употреби у суду пред којим тече парница. 3)Странка је припадник националне мањине и дужна је да поднесе захтев да се поступак води на њеном матерњем језику. 61. ПАРНИЧНЕ РАДЊЕ СУДА; УПРАВЉАЊЕ ПОСТУПКОМ Судске парничне радње су правни акти које парнични суд предузима као субјект у парници. Од момента подношења тужбе до момента правоснажног окончања парнице, суд је дужан да предузме различите парничне радње. Најзначајније су парничне радње суда којима одлучује о захтевима странака. Овде спада пресуда. Суд доноси одлуке и у облику решења. А) Судске одлуке Пресуде и решења суда. I)Пресуда- је судска одлука којом суд одлучује о основаности тужбеног тахтева. Закон прописује посебну форму и садржину пресуде.

73

Према садржини, пресуде могу бити само мериторне. Мериторном пресудом суд решава о основаности тужбеног захтева. С друге стране, када инстанциони суд по правним лековима укида пресуду нижег суда и враћа предмет нижем суду на поновно расправљање, тад он одлучује решењем. С обзиром на садржину појединачног правног акта, пресуде могу бити: 1) кондемнаторне, 2) деклараторне и 3) конститутивне; Кондемнаторном пресудом се странкама налаже извршење одређене чинидбе. Декларативном пресудом суд утврђује да ли постоји или не неки правни однос. Конститутивним пресудама се заснивају нови, укидају или модификују постојећи правни односи или субјективна права. Коначном пресудом решава се предмет спора у целини. Делимичном пресудом само одлука о делу тужбеног захтева. Делимична је и међупресуда. Ако је пресуда донета након расправљања- контрадикторна пресуда. Ако расправљања није било, пресуда се може донети на основу парничних радњи странака : пресуда на основу пропуштања, пресуда на основу признања, пресуда на основу одрицања, пресуда без одржавања расправе. Пресуда настаје тако што суд предузима склоп парничних радњи, које могу да се сведу на доношење и објављивање пресуде и израду писменог отправка пресуде. Пресуда је појединачни правни акт суда. Производи дејство према: 1) Суду 2) Странкама 3) Изузетно према трећим лицима 4) Изузетно и према другим судовима у другим поступцима. Пресуда производи дејство, само ако је донета уз поштовање свих процесних норми. Већина недостатака (неуредно достављање, повреда правила о саслушању сведока), моћи ће да се отклоне већ током поступка. Манљива парнична радња се поново изводи. Ако је пресуда донета уз повреду битних процесних норми, она је ништава. Ништава пресуда производи дејства, али могуће је да се недостаци у поступку доношења пресуде отклоне улагањем редовних и ванредних правних лекова. Пресуда која не садржи форму и садржину прописану законом је непостојећа пресуда- не производи никаква дејства. 74

II) Решење- Све одлуке суда које нису пресуде, називају се решењима. Решења могу да буду мериторна и процесна. Кад суд не одлучује пресудом, тад одлучује решењем. Мериторно, о главној ствари, суд одлучује решењем: 1) У посесорним парницама (спорови због сметања државине) 2) У поступку за издавање платног налога; Одлука којом се усваја тужбени захтев, доноси се у форми платног налога. Платни налог се сматра решењем. 3) О трошковима поступка, када је одлука садржана у пресуди. Решења којима се окончава парница или поступак. Парница се окончава решењем о одбацивању тужбе, решењем о одбацивању правног лека; Поступак се окончава решењем, којим се констатује да је тужилац повукао тужбу. Суд доноси решења и да би формално и материјално управљао парницом. Суд одређује рочиште, заказује припремно рочиште, одлучује о извођењу доказа, одређује вештака. III) Доношење судских одлука Одлуке може да донесе судија појединац и веће.

75

Б) Управљање парницом Суд управља парницом тако што предузима разне парничне радње. У управљање парницом спадају све парничне радње суда које предузима како би се парнични поступак спроводио, одржавао и развијао ка мериторној одлуци. У формално управљање парницом спадају све парничне радње суда којима он креира временски развој пар.поступка: припремање и заказивање рочишта, одлагање, позивање и достављање, одређивање рокова за предузимање неке парничне радње и продужавање, руковођење расправом на рочишту, доношење решења којим се одређује прекид поступка... Радње које спадају у материјално управљање поступком имају циљ да се прикупи, разврста и претресе процесни материјал. Расправно начело налаже странкама да пред суд изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве, да за утврђење тих чињеница предложе и доказе. Суд се стара да странке пред суд изнесу све чињенице од којих зависи основаност тужбеног захтева. Суд когниционо овлашћење врши на припремном рочишту за главну расправу. Материјално управљање парницом обухвата и обавезу суда да разврста процесни материјал. Разврставање се врши на правно релевантне и нерелевантне чињенице, а докази се разврставају на подобне и неподобне за утврђење битних чињеница. Суд са странкама расправља и претреса чињенични материјал, нарочито њихове чињеничне наводе и процесне предлоге. Процесна правила за радње управљања парницом – За радње суда којима управља парницом важе правила:1) суд их предузима ex officio; 2) суд није везан сопственим одлукама,којим управља поступком; 3) решења која суд доноси у управљању парницом не могу се побијати посебном жалбом, већ само жалбом против пресуде. Временски оквир парнице Законодавац сматра да ће предвиђањем и одржањем временског рока парнице да обезбеди странкама право на суђење у разумном року. Временски оквир парнице је план о спровођењу парничних радњи странака, који се састоји у одређењу броја рочишта, и у одређењу распореда извођења појединих парничних радњи на рочишту за гл.расправу. Суд, у крајњој линији, одређује решењем временски оквир парнице. Решење о временском оквиру парнице садржи: број рочишта, време одржавања рочишта, распоред 76

извођења доказа на рочиштима, распоред предузимања других парничних радњи, судске рокове и укупно време трајања главне расправе. Временски оквир парнице требало би да предложе странке још на припремном рочишту за главну расправу. На ту дужност упозорава их суд у позиву за припремно рочиште за главну расправу. Странке не сносе никакве последице, кад не предложе временски оквир. Јер суд је већ на припремном рочишту дужан да класификује чињенице на оне о којима доказивање мора да се изведе, на оне чије се постојање не доказује или које не сматра битним за доношење одлуке. Суд решењем одлучује која ће доказна средства да изведе на главној расправи. Решењем одбија доказне предлоге странака за које сматра да нису битни за доношење мериторне одлуке. До обавезне корекције временског оквира долази из три разлога: одлагање рочишта, предузимање диспозитивних радњи странака... Кад се рочиште одложи, нужно је да се одреди нови временски оквир парнице. Суд одмах заказује време и место одржавања рочишта чије је одржавање било отказано. 62. ДОСТАВЉАЊЕ Достављање писмена је парнична радња суда коју он предузима са циљем да се одређеном лицу преда писмено, како би се лице упознало са његовом садржином. Достављање је парнична радња суда коју врши по службеној дужности. Достављање се врши адресатима пријема писмена. Адресати су странке, њихови законски заступници и пуномоћници (ако их странка има у поступку). Достављање је једна од најзначајнијих парничних радњи суда у поступку, јер се за уредно достављање поднесака везује наступање важних процесних дејстава. Парница почиње да тече од момента када суд достави туженом тужбу; рочиште може да се одржи тек ако је странкама позив уредно достављен. Да би наступиле правне последице достављања, оно мора да буде уредно. Уредно је оно достављање, које је извршено у складу са законом. Морају да се поштују начин, место и време достављања. Ако се поступак настави, упркос неуредном достављању, све касније парничне радње суда у поступку, нарочито мериторна одлука, неће имати никакав ефекат. Уредно достављање је темељ права на одбрану. Повреда правила о достављању повлачи ништавост пресуде. Она може да се побија жалбом. Против пресуде којој није претходило уредно достављање могу да се изјаве и ванредни правни лекови, нарочито да се захтева понављање поступка.

77

Поштовање права на правично суђење у оквиру ЕКЉП претпоставља да је туженом уредно и благовремено достављен позив- иницијални акт којим се започиње парнични поступак. Право на поштено суђење је остварено ако је адресат-тужени сазнао да је против њега подигнута тужба. Могуће је и фиктивно достављање адресату (прибијањем на огласну таблу суда), чије је пребивалиште непознато. Међутим према околностима случаја, фиктивно достављање може представљати и повреду права на правично суђење. Врсте достављања : 1)лично; 2)посредно; 3)фиктивно; 1) Лично достављање: ЗПП: најважнији поднесци и акти суда се морају лично доставити адресату- Тужба; платни налог; ванредни правни лек; пресуда; решење против којег је дозвољена посебна жалба; Достављање врше по правилу само запослени у суду; Достављање се врши физичком предајом писмена адресату. Лично достављање се обавља тако што се писмено предаје адресату или његовом пуномоћнику или законском заступнику у руке. Правило је да се адресату писмено уручује у његовом стану или на његовом радном месту. 2) Посредно достављање: У парничном поступку важи правило да се писмена не достављају лично, већ посредно. Достављање се врши адресату у његовом стану или на његовом радном месту. Ако адресат није у стану, достава се може извршити и одраслом члану његовог домаћинства, који је дужан да прими писмено. Члан домаћинства- свако лице које живи у стану са адресатом, мора да буде одрасло. Као моменат достављања адресату узима се моменат предаје примаоцу писмена, а не моменат кад је писмено прослеђено адресату. 3) Фиктивно достављање: врши се прибијањем писмена на огласну таблу суда или места на ком достављање треба да се изврши. Фиктивно достављање је допуштено у неколико случајева: Први случај безуспешно достављање у случају посредног достављања. Кад се писмено током парнице није могло уручити на обичан начин, оно ће се доставити фиктивноприбијањем на врата стана, пословних просторија (адресата-правног лица). Други случај се односи на фиктивно достављање тужбе, решења о платном налогу, пресуде...Адресат се не затекне на месту где би достављање требало да се изврши. року од 30 дана. Акт који се доставља прибија се и на огласну таблу суда. Трећи случај: достављање адвокату и заступнику правног лица полагањем писмена у њихов преградак у суду. Ако он (адвокат или заступник) не подигне писмено из преградка 78

у року од 8 дана, достављање се врши прибијањем писмена на огласну таблу суда. Протеком рока од 8 дана наступа фикција да је достављање уредно извршено. Четврти случај: поводом промене адресе адресата. Ако адресат или његов законски заступник промене адресу, у обавези су да обавесте суд. Ако то не учине, суд ће одредити да се сва даља достављања врше стављањем писмена на огласну таблу суда. Истеком рока од 8 дана од прибијања на огласну таблу, сматра се да је достављање уредно извршено. Место и време достављања: Кад се доставља физичком лицу, достављање се врши: на радном месту, у стану, у суду. Достављање се врши на радном месту док траје радно време, у стану од 7 до 22 часа, а у суду кад се адресат тамо затекне. У случају неуспешног достављања једино исправно решење било би да се туженом постави привремени заступник. Тиме би се једнако уважило тужиочево право на тужбу и право туженог на одбрану. Ако је адресат државни орган, орган јединице локалне самоуправе или орган територијалне аутономије доставља се у просторији за пријем писмена ових органа. Правним лицима се доставља у њиховим просторијама, али само лицу овлашћеном за пријем писмена или законском заступнику правног лица. Начин достављања: Предаја писмена адресату или примаоцу врши се преко поште, преко лица запосленог у суду (позивар), других државних органа, лица са јавним овлашћењима, Достављање писмена може да се изврши и непосредно у суду. Достављање може да се врши и електронском поштом. За уредност достављања неопходно је да је могуће обезбедити повратни податак да је адресат заиста примио писмено. ЗПП предвиђа да странке могу и једна другој непосредно да упућују поднеске (препорученом поштом, телеграмом, електронски), при чему су дужне да поднесак поднесу суду. Посебни начини достављања: важи за 1) Војна лица, припаднике полиције, лица запослена у саобраћају - достављање се врши преко команде, одн непосредног старешине. 2) Лица која имају домицил или седиште у иностранству, лица која уживају имунитет- достављање се врши дипломатским путем

79

3) Страна правна лица- (седиште у иностранству, представништво у РС)- достављање се врши предајом писмена представништву 4) Држављанина РС који се налази у иностранству-достављање се врши преко конзуларног или дипломатског представника 5) Лица која су лишена слободе- достављање се врши преко завода за извршење крив. санкција Достављање лицу које има заступника или пуномоћника: Кад треба извршити достављање парнично неспособној странци, тада се оно врши њеном законском заступнику. Ако је парнично способна странка ангажовала пуномоћника, достављање се врши искључиво пуномоћнику, не странци. Пуномоћник може да буде само адвокат. Пуномоћник и заступник за пријем писмена- Овим институтом се уклањају тешкоће, које могу да настану кад се писмена достављају у иностранство. Тад ће странке и остали учесници у поступку, да одреде свог пуномоћника за пријем писмена. Постављање пуномоћника може да буде обавезно и факултативно. Странке или њихови законски заступници су дужни да именују пуномоћника за пријем писмена кад год се налазе у иностранству. Тужилац који има пребивалиште или боравиште, одн седиште у иностранству дужан је да у тужби означи пуномоћника за пријем писмена. Ако то не учини, суд ће одбацити тужбу. Кад се тужба доставља туженом, чије је пребивалиште или боравиште у иностранству, суд ће позвати туженог да у одређеном року именује пуномоћника за пријем писмена- тужени би требало већ у одговору на тужбу. Пуномоћник за пријем писмена има дужност да прима писмена у име и за рачун адресата. Адресат је дужан да прими писмено. Ако адресат или одрасли чланови домаћинства одбију да приме писмено, достављач ће оставити писмено у адресатовом стану или пословној просторији или ће писмено прибити на врата. На доставници ће се забележити дан, час и разлог одбијања пријема и место где је писмено достављено. Тиме се сматра да је достављање уредно изршено. Доставница- је јавна исправа којом се потврђује да је извршено достављање. Доставницу потписују адресат и достављач. Доставница садржи: означење акта који се доставља; име и презиме адресата; дан пријема; потпис примаоца и достављача.

80

Отклањање недостатака у достављању-Достављање је строго формална парнична радња суда. Ако оно није уредно, читав рад суда је узалудан. Јер неуредно достављање представља разлог за ништавост судске одлуке. Модерна процесна решења садрже правила о конвалидацији недостатака у достављању. Оно ће се увек сматрати уредним, ако је адресат на било који начин сазнао за садржину писмена. 63. ЗАПИСНИЦИ Записник је јавна исправа која садржи податке о парничним радњама које су предузели суд, странкеи други учесници у поступку на рочишту или ван рочишта. Садржина и вођење записника- записник садржи: -заглавље (назив и састав суда, место, дан и час вршења радње, предмет спора, присутне странке, законски заступници или пуномоћници) -опис предузете радње (битни подаци о садржини предузете радње) -потпис парничних субјеката Записник обавезно садржи и 1) поуке суда о начину на који су странке и други учесници дужни да врше парничне радње; 2) записник о гл.расправи мора да садржи констатацију да ли је расправа била јавна, садржину изјава странака, предлоге, доказе које су странке понудиле, доказе који су изведени, садржина исказа сведока или вештака, одлуке суда донете на рочишту; 3) потписи пердседника већа, записничара, странака, њихових законских заступника, пуномоћника. Записник мора бити уредан- у њему не сме ништа да се брише, додаје или мења. Записник потписују председник већа и записничар. Затим суд позива странке, заступнике и пуномоћнике да потпишу записник. Приговор на записник – Записник мора да се води тачно и уредно. Могуће је да опис предузете радње који је унет у записник не одговара стварној садржини. Тада парнични субјекти имају право да стављају приговоре на записник. Право да ставе приговор на читаву садржину записника имају странке, одн законски заступници или пуномоћници као и умешачи. Сврха приговора на записник да се исправи или допуни. Исправка записника- кад је председник већа нетачно издиктирао чињеничну тврдњу или процесну радњу у записник. Допуна записника ће се извршити када није могуће да се записник исправи. Председник већа може да усвоји примедбу странке, и да предузме измену или допуну записника. Суд може и по службеној дужности да изврши измене и допуне записника. 81

Записник о већању и гласању- О већању и гласању се увек води записник. У записник о већању и гласању суд уноси ток гласања и одлуку која је донета. Записник о гласању потписују сви чланови већа и записничар. Ако записник не потпишу сви чланови већа, то представља апсолутно битну повреду поступка, због које другостепени суд укида пресуду и враћа предмет на поновно суђење. Записник о већању и гласању представља службену тајну; записник се затвара у омот. Записник о већању и гласању може разгледати само виши суд када решава о правном леку. Значај и доказна снага записника- записник представља само доказ на који начин су (законито или не) парнични субјекти предузимали радње на рочиштима. Записник, у првом реду, служи вишим судовима у поступку по правним лековима да се упознају са садржином радњи које су предузете на рочиштима пред првостепеним судом. Записник је јавна исправа и има доказну снагу јавне исправе. 64. ВРЕМЕ И МЕСТО (ВРШЕЊА) ПАРНИЧНИХ РАДЊИ Парничне радње се врше, по правилу, у згради суда. Изузеци су могући, када то закон предвиђа: достављање, вршење увиђаја. Парничне радње (судске) се предузимају радним даном и у радно време. Вршење писмених парничних радњи остварује се у одређеним временским оквирима, роковима. Усмене парничне радње се предузимају на рочиштима. Битну новину у ЗПП представља обавеза суда да унапред одреди временски оквир за спровођење поступка. О одређивању временског оквира суд одлучује решењем којим се одређује број рочишта, време њиховог одржавања, распоред извођења доказа на рочиштима и распоред предузимања других процесних радњи, судски рокови и укупно трајање главне расправе. I )Рокови- Рок је временски период у ком странка може или је дужна да предузме одређену парничну радњу. Под роком се сматра и временски период чијим истеком наступа дејство предузете парничне радње. Правила о роковима су императивне природе. Врсте рокова: најзначајнија је подела на законске, судске и инструкционе рокове. Законски рокови су одређени у ЗПП. Пример: Рок за одговор на тужбу; рокови за подношење предлога за повраћај у пређашње стање; рок за жалбу; рок за подношење одговора на жалбу; рок за изјављивање ревизије. Судске рокове одређује суд.

82

Пример: Рок за уклањање недостатака који се тичу страначке способности и правилног заступања. Инструкциони рокови су мешавина законских и судских. Законодавац овде одређује минимално и максимално трајање рока, док сам рок одређује суд. Пример: Рок за писмену израду пресуде је 8 дана. Суд га може продужити у сложеним стварима, али не дуже од 15 дана. У погледу дејства, рокови су перемпторни и дилаторни. Истеком перемпторних рокова, субјект у парници губи право да предузме парничну радњу. Наступа преклузија.

Пр: Рок за жалбу Истеком дилаторних (одложних) рокова, субјект стиче могућност да предузме неку процесну радњу. Док рок траје, субјекти у парници немају право да предузимају парничне радње. Пр: Прекид поступка С обзиром на моменат од ког се ток рока рачуна, рокови могу бити субјективни и објективни. Субјективни рокови се рачунају од момента кад је странка сазнала за неку чињеницу. Објективни рокови су независни од субјективног става странке. Пр: Рок за повраћај у пређашње стање- субјективни рок износи 8 дана и рачуна се од дана кад је странка сазнала за разлог пропуштања. Објективни рок износи 60 дана и рачуна се од дана кад је дошло до пропуштања. Правило је да се трајање рокова не може продужити- законски рокови су непродуживи. Рокови могу бити реститутивни и нереститутивни. Пропустом реститутивног рока могуће је да се захтева повраћај у пређашње стање, док истеком нереститутивног рока наступа преклузија. Рачунање рокова Рокови се рачунају на дане , месеце и године.

83

Рок истиче окончањем последњег дана рока. Пример: Рок за жалбу против пресуде је 15 дана. Ако је парници достављен препис пресуде 1.5., први дан рока је 2.5. Рок истиче 16.5. у 24.00 часа. Кад се рок рачуна у недељама, месецима, годинама: Пример: Ток рока од месец дана који почиње д атече 1.1. истиче 1.2. Рок од годину дана који почиње да тече 23.3.2012.г. истиче 23.3.2013.год. Рок од недељу дана који почиње да тече у понедељак, истиче у следећи понедељак. Одржање рока : Одржати рок значи предузети парничну радњу благовремено, пре истека рока. Поднесак је благовремен, ако је пре истека рока предат судској писарници или пријемној канцеларији. Изузетак је фикција одржања рока. Сматраће се да је рок одржан иако није о року предат у судској писарници: 1) ако је суду поднесак упућен поштом, препорученом пошиљком; као дан предаје поднеска суду узима се дан када је поднесак предат пошти. 2) Лица која су лишена слободе као дан предаје суду узима се дан кад је поднесак предат заводу за извршење санкција. 3) Ако је поднесак упућен суду електронском поштом, сматра се да је поднет суду у време које је означено у потврди о пријему електронске поште. II) Рочишта –Рочиште је временски период који служи за предузимање парничних радњи суда и странака. Рочиште одређује суд. Рочишта могу да буду обавезна и факултативна. Обавезна су она рочишта за која је законом прописано да их суд мора заказати. Факултативно рочиште суд заказује кад оцени. Припремно рочиште, као централни део парнице је, у принципу, обавезно. Његово одржавање може да изостане ако међу странкама нема спорних чињеница или ако је спор једноставан или хитан . Ако се парница не оконча у току припремања главне расправе, суд је обавезан да закаже рочиште за главну расправу. Заказивавање рочишта Рочиште заказује суд. Против решења о одређивању рочишта није дозвољена жалба. О одржавању рочишта суд је дужан да обавести странке и евентуално остале учеснике. Садржина позива за рочиште је истоветна за све учеснике у поступку.

84

Позив за припремно рочиште и рочиште за главну расправу се доставља најкасније 8 дана пре одржавања рочишта. Одлагање рочишта – Рочиште се може одложити кад је то потребно ради извођења доказа или због спречености судије. Рочиште се обавезно одлаже и кад су странке или једна од њих уредно оправдале свој изостанак. Закон предвиђа и да се рочиште наставља и када суд удаљи из суднице странку или њеног пуномоћника. Суд одлаже рочиште решењем и саопштава странкама место и време одржавања новог рочишта. Против решења о одлагању рочишта није дозвољена жалба. Трошкове до којих је дошло услед одлагања рочишта, сноси странка која је проузроковала одлагање.

65. ПРОПУШТАЊЕ ПАРНИЧНИХ РАДЊИ Парнична радња је пропуштена кад није предузета о року. Поднесак није предат у року, кад не стигне у суд до истека рока. Усмена парнична радња је пропуштена кад је странка изостала са рочишта. Странка није дужна ништа да чини у парничном поступку. На њој су само процесни терети (дужности у сопственом интересу). Правило је да пропуштање парничне радње доводи до преклузије, губитка права. Кад странка не одржи рок за предузимање писмене парничне радње или изостане са рочишта, губи право да ту радњу накнадно предузме. Ово правило важи без изузетка за законске рокове који су непродуживи. 66. ВРАЋАЊЕ У ПРЕЂАШЊЕ СТАЊЕ Предлог за враћање у пређашње стање је правно средство којим странка тражи да се отклоне последице преклузије, те да се парница врати у стање у коме је била пре него што је преклузија наступила. Да би странка могла да издејствује враћање у пређашње стање, неопходно је да се испуни законом предвиђен услов: Реституција може да се захтева само када су постојали ,,оправдани разлози за пропуштање“. Под оправданим разлозима сматраће се догађаји које странка није могла да предвиди или чије наступање није могла да отклони. Сваки облик кривице код странке (осим лаке непажње) искључује могућност да суд дозволи враћање у пређашње стање. 85

Предлог за враћање у пређашње стање недопуштен је када странка има могућност да пропуштену парничну радњу накнадно предузме или када је могла да захтева продужење рока за предузимање парничне радње, а то није учинила. Предлог за враћање у пређашње стање подноси странка која је погођена преклузијом. Предлог се подноси у облику поднеска. Мора бити поднесен у законом прописаном року. Субјективни рок је 8 дана од кад је престао разлог који је проузроковао пропуштање. Објективни рок износи 60 дана и рачуна се од дана пропуштања. Као дан пропуштања се узима дан кад је одржано рочиште на које странка није дошла, одн. Дан кад је истекао рок који странка није испоштовала. Уз предлог за реституцију, странка је дужна да истовремено предузме пропуштену процесну радњу. Дужна је да уз предлог поднесе и доказе да је оправдано пропустила да предузме парничну радњу. Предлог за реституцију се подноси суду пред којим је требало предузети пропуштену парничну радњу. Суд одбацује предлог који је неблаговремен, недозвољен и неуредан. Неуредан је предлог уз који нису приложени одговарајући докази, а недозвољен је предлог за чије подношење странка нема правни интерес. Правило је да суд о основаности предлога за враћање у пређашње стање одлучује без расправе. Да би суд донео решење којим се парница враћа у пређашње стање, довољно је да предлагач увери суд да су разлози на које се позива у предлогу вероватни. О предлогу суд одлучује решењем. Против решења којим се одбија или одбацује предлог, предлагач може уложити жалбу. Ако је предлог за враћање у пређашње стање усвојен, противник предлагача може уложити жалбу само када је суд усвојио неблаговремен или недозвољен предлог. Ако суд нађе да је предлог за реституцију основан, донеће решење о томе. Решењем парница се враћа у оно стање у ком се налазила пре пропуштања, и укидају се све одлуке које је суд донео због преклузије. Трошкове поступка који су настали поводом предлога за повраћај увек сноси предлагач. 67. ПОЈАМ, ВРСТЕ И САДРЖАЈ ТУЖБЕ Тужба је парнична радња којом се иницира парнични поступак. Важи диспозициона максима: нема парничног поступка без тужбе.

86

Тужилац тражи од суда тужбом да му пружи правну заштиту за његово угрожено или повређено субјективно право или правно овлашћење. Прво, тужбом тужилац одређује суд који ће да одлучује о тужбеном захтеву. Одређење суда се врши његовим навођењем у тужби. Суд означен у тужби може да се прогласи ненадлежним , и да достави тужбу надлежном суду. Друго, тужилац тужбом одређује и странке у парници, себе као тужиоца и туженог. Треће, тужилац у тужби одређује предмет спора. Предмет спора представља захтев тужиоца који је истакнут у тужби. Суд је дужан да одлучује о захтеву за који је надлежан. Он не може да одбије да одлучи о онаквом предмету спора какав је у тужби навео тужилац. Садржина тужбе- Састојци тужбе Нужни састојци тужбе су: а) подаци које мора да садржи сваки поднесак; б) тужбени захтев; в) чињенични наводи; г) доказни предлози; д) ознака вредности предмета спора; е) тужбени предлог; Суд већ у моменту када прими тужбу цени своју надлежност по службеној дужности, и то на основу навода тужбе, као и чињеница које су му познате. Тужбени захтев- Тужбени захтев тужиоца чини предмет спора. Тужилац сам у тужби одређује шта ће бити предмет спора, одн о чему ће странке да расправљају, а суд да одлучује. Тужилац у тужбеном захтеву прецизира садржину и врсту правне заштите коју од суда захтева. Од тужбеног захтева- предмета спора , треба строго разликовати сам објект (предмет) тужбе (новац, радња, ствар, субј право). Да би тужба била уредна, тужбени захтев мора да буде довољно одређен. Ако се ради о кондемнаторним захтевима који гласе на новац, тужилац мора да одреди о ком се новчаном износу ради. Ако се ради о осуди на чинидбу, пропуштање или трпљење, тужбени захтев мора да буде одређен да је могуће да суд спроведе принудно извршење ако усвоји тужбени захтев.

87

Кад је у питању деклараторни тужбени захтев, он је довољно одређен кад је одређен правни однос чије се постојање утврђује. Чињенични наводи Чињенични наводи тужиоца у тужби чине основ тужбеног захтева. У тужби би тужилац требало да наведе животни догађај из којег произилази правна последица на коју се у тужбеном захтеву позива. Тужилац је у тужби дужан да наведе само оне чињенице на којима заснива тужбени захтев, дакле не све чињенице које чине животни догађај. Докази- Тужилац је у тужби дужан да наведе доказе којима поткрепљује чињеничне наводе. Доказна средства чије извођење тужилац предлаже током поступка. Тужбени предлог – Нужан део тужбе је и тужбени предлог. Тужилац одређује врсту правне заштите коју тражи (кондемнаторни, деклараторни или преображајни тужбени захтев), и њен обим (повраћај зајма од 5000 дин). Суд не може да одлучује о нечему што странке нису током поступка захтевале. Остало – Специфичност у погледу вођења парничног поступка са елементом иностраности. Ако се тужилац не налази у Србији, дужан је да већ у тужби именује пуномоћника за пријем писмена. Норма има за циљ да убрза одвијање парничног поступка. Факултативни састојци тужбе – У факултативне састојке спада навођење правног основа тужбе. Правни основ тужбеног захтева односи се на избор материјалноправне норме под чију диспозицију тужилац подводи чињенице које је навео у тужби. Суд поступа по тужби и када тужилац наводи или не наводи правни основ свог захтева. Тужба може да садржи и следеће факултативне састојке: -

захтев за ослобађање плаћања трошкова поступка;

-

захтев за обезбеђење доказа;

-

захтев да тужени поднесе суду исправу;

-

Предлог за одређење привремених мера;

Неуредна тужба – Не садржи све законом прописане нужне састојке.Уредност тужбе је процесна претпоставка, па суд по службеној дужности пази да ли је тужба уредна, већ приликом претходног испитивања тужбе. Најчешћи проблеми у пракси везани за уредност су у вези са тачним одређењем туженог. 88

Ако је неуредну тужбу поднела странка коју не заступа адвокат, суд ће јој наложити да отклони недостатке у року који јој решењем одреди. Ако тужилац тако не поступи, суд ће решењем одбацити тужбу као недопуштену. Када тужилац уреди тужбу , сматраће се да је отклонио њене недостатке од почетка. Ако је неуредну тужбу поднео адвокат у име странке, суд ће одмах по претходном испитивању, одбацити тужбу као недопуштену. ВРСТЕ ТУЖБИ

Према врсти правне заштите која се тражи тужбом, разликујемо кондемнаторне (осуђујуће), деклараторне (утврђујуће) и конститутивне (преображајне) тужбе. Оваквом систему тужби одговара и систем пресуда: кондемнаторне, деклараторне и преображајне пресуде. Правни интерес за тужбу- тужиоцу припада право на тужбу само ако има правни интерес вредан заштите, да би држава била дужна да му заштиту пружи. Под правним интересом за тужбу подразумева се постојање правнозаштитне потребе на страни тужиоца. Код кондемнаторних захтева се претпоставља постојање правног интереса за тужбу. Тужилац издејствује кондемнаторну судску одлуку у своју корист и тиме би стекао извршну исправу којом би приморао туженог да испуни неку обавезу. Код деклараторне тужбе, правни интерес тужиоца се састоји у томе- да оконча неизвесност у вези са постојањем неког субјективног права или правног односа, и то доношењем деклараторне пресуде. Код преображајне тужбе правни интерес за тужбу није споран. Циљ који жели тужилац може да се постигне само ако суд донесе преображајну пресуду са истим садржајем који тужилац захтева у тужби. Кондемнаторна тужба (тужба за осуду на чинидбу) Кондемнаторном тужбом тужилац тврди да има према туженом неко потраживање материјалног права и тражи да суд донесе пресуду којом ће туженог обавезати на давање, чињење, нечињење или трпљење. Позитивна кондемнаторна тужба- тужба за давање и чињење; Негативна кондемнаторна тужба- тужба за пропуштање и трпљење; Кондемнаторне тужбе гласе,по правилу,на давање и чињење: том тужбом тужилац захтева да се тужени осуди на плаћање суме новца, на предају ствари, на предузимање радње. Циљ сваке кондемнаторне тужбе је да суд донесе осуђујућу пресуду којом туженог обавезује на давање, чињење, нечињење или трпљење. Таква осуђујућа пресуда представља извршну исправу на основу које може да се захтева и принудно извршење потраживања. 89

Тужба за осуду на пропуштање је управљена на осуду туженог да пропусти вршење одређене радње, којом се врши повреда или угрожава субјективно право тужиоца. Најчешћи разлог за подношење кондемнаторне тужбе на трпљење је остварење права стварне службености. Тужилац може тужбом да захтева да се тужени обавеже да трпи прелазак тужиоца преко свог имања. Доспелост потраживања- Видели смо да је циљ подношења кондемнаторне тужбе да се тужени осуди на давање или чињење како би тужени обезбедио пресуду коју може и принудно да изврши. ЗПП предвиђа изузетке у којома кондемнаторни тужбени захтев може да се истакне и када потраживање није доспело, одн није доспело до момента закључења главне расправе: 1)Први изузетак се односи на облигације са дугорочним извршењем престација. а) кад суд нађе да је тужбени захтев који се тиче издржавања основан; б) кад суд нађе да је основан тужбени захтев за накнаде штете у виду ренте због изгубљене зараде. Суд може да обавеже туженог на плаћање и оних оброка издржавања или ренте који нису доспели у моменту закључења главне расправе.За тужиоца би постојао тежак процесноправни терет кад би морао да подноси тужбу по доспећу сваког појединачног оброка издржавања или ренте. 2) Други изузетак се односи на тужбу за повраћај ствари датих у закуп, при чему кондемнаторна тужба може да се поднесе и пре истека закуподавног односа. 3) Трећи изузетак се односи на захтев тужиоца да му суд досуди и накнаду будуће нематеријалне штете коју је извесно да ће да трпи и у будућности. Правни интерес за кондемнаторну тужбу- Постојање правног интереса тужиоца код подношења кондемнатрних тужби се претпоставља (тужилац тражи да се тужени осуди на чињење, нечињење или трпљење). Деклараторна тужба (тужба за утврђење) У деклараторној тужби, тужилац не тврди да је дошло до повреде његовог субјективног права или овлашћења, већ смисао ове тужбе је да се повреда спречи, те да се учини крај неизвесној правној ситуацији. Деклараторном тужбом се од суда тражи да утврди повреду права личности, постојање или непостојање спорног права или правног односа или истинитост неке исправе.

90

Предмет деклараторне тужбе може да буде и утврђење постојања чињеница, али само ако је то предвиђено законом. Према томе, да ли се деклараторном тужбом захтева постојање права или правног односа, она може бити позитивна; или се утврђује непостојање права или правног односа, она је негативна. Деклараторна тужба представља посебан начин да се тужиоцу обезбеди правна заштита. ЗПП прописује да се ова тужба може поднети само ради утврђења повреде права личности или истинитости неке исправе или постојања спорног права. Правни однос чије се постојање утврђује мора да буде грађанско-правног карактера. Тако да предмет деклараторне тужбе може да буде утврђење постојања или непостојања уговора, утврђење постојања потраживања, права својине, наследног права, очинства и материнства, постојања права на накнаду штете, права на раскид или отказ уговора.... Предмет деклараторне тужбе не могу никад да буду: а) претходна питања из једног правног односа; б) обичне чињенице; в) правна квалификација једног правног односа; г) апстрактна правна правила; д) тумачење апстрактних правних норми; ђ) права која нису тужива; Правни однос чије се утврђење тужбом тражи, мора да буде постојећи. Као и свака тужба, тужба за утврђење може да се поднесе само ако тужилац има правни интерес. За разлику од кондемнаторних захтева код којих постојање правног интереса произилази из самог циља подношења тужбе (добијање извршног наслова), код деклараторне тужбе се захтева постојање посебне правнозаштитне потребе. Тужилац може да захтева деклараторну судску заштиту само када је то целисходно, када је неопходно да се оствари правна извесност и да се избегне настајање нових спорова. ЗПП конкретизује постојање правног интереса за подношење деклараторне тужбе: а) сам закон може да предвиди могућност да тужилац заштити свој положај подношењем тужбе за утврђење. Пр: тужилац може да захтева утврђење да постоји противправна нелојална конкуренција на тржишту, монополски положај правних субјеката. 91

б) када тужилац има правни интерес да се утврди постојање или непостојање правног односа, пре него што доспе потраживање. в) Кад тужилац тражи да се утврди аутентичност неке исправе.

Преображајна (конститутивна) тужба Закон предвиђа да преображајна овлашћења у осетљивим правним односима (породични односи) који имају и утицај на правни положај трећих лица, могу да се врше само у парничном поступку. Такав је случај са разводом брака. Преображајна тужба је управљена ка стварању, промени или гашењу правних односа између парничних странака. Преображајна тужба, која се покаже у поступку као основана, ствара (конституише) ново правно стање- конститутивна тужба. Међутим, сваки конститутивни тужбени захтев саджи у себи и деклараторни. Тужилац у оваквој тужби, тражи да суд утврди да му припада одређено преображајно овлашћење, а затим захтева од суда да својом одлуком конституише ново правно стање. Врсте: С обзиром на садржину тужбеног захтева разликујемо: а) тужбе у којима се захтева конституисање правног стања или правног односа; б) тужбе у којима се захтева промена у правном односу (тужба за смањење угов.казне) в) тужбе у којима се захтева да суд изрекне престанак једног правног односа: (тужба за поништење брака, тужба за развод брака, тужба за побијање одлуке скупштине акционара) Ex nunc дејство имају конститутивни тужбени захтеви, који су управљени на развод брака. Ex tunc делују тужбе управљене на поништај одлуке скупштине акционара. Пресуде којима се решава о конститутивној тужби делују erga omnes. 68. ВРЕДНОСТ ПРЕДМЕТА СПОРА Вредност предмета спора је вредност захтева који тужилац истиче у тужби изражен у новцу. Вредност предмета спора је обавезан састојак тужбе; тужба у којој није наведена вредност предмета спора се одбацује као неуредна. Од вредности предмета спора зависи: - допуштеност ревизије (ревизија у имовинскоправним споровима није допуштена ако 92

вредност побијаног дела пресуде не прелази 100.000 Евра; одн. у привредним споровима 300.000 Евра). - врста поступка (правила о споровима мале вредности се примењују када тужбени захтев који се односи на новчано потраживање не прелази износ од 3.000 Еура). - висина судских такси. - висина адвокатског хонорара Вредност предмета спора је значајна за успостављање стварне надлежност судова. Виши судови су надлежни да суде спорове у првом степену у којима вредност предмета спора прелази 100.000 Евра. Опште правило за одређивање вредности спора Најлакше је одредити вредност предмета спора кад се тужбени захтев темељи на новчаном потраживању. Тад висина утуженог новчаног потраживања чини вредност предмета спора. У осталим случајевима, вредност предмета спора чини вредност главног захтева. Када се главни захтев не односи на новац, тада вредност предмета спора одређује сам тужилац. Одређење вредности предмета спора који је у тужби учинио тужилац, обавезујуће је и за суд и за противну странку. Када тужилац подноси тужбу за утврђење и у њој захтева утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, вредност предмета спора се утврђује према тржишној вредности непокретности. Нема објективних критеријума за утврђивање вредности предмета спора у имовинским стварима. Посебна правила Будућа давања која се понављају-тужбени захтев се може односити на будућа сукцесивна давања (законско или уговорно издржавање). Вредност предмета спора се рачуна према збиру свих будућих давања. Кумулација тужбених захтева- Ако је више захтева истакнуто у једној тужби против једног туженог, вредност пердмета спора се одређује на два начина: ако сви захтеви проистичу из истог чињеничног и правног основа, тада се вредност захтева сабира, а њихов збир чини вредност предмета спора. Када захтеви истакнути кумулативно у једној тужби не почивају на истом чињеничном и правном основу тад се вредност предмета спора одређује за сваки захтев понаособ. Када је предмет спора постојање закупног односа, вредност предмета спора једнака је висини једногодишње закупнионе. Ако је уговор о закупу закључен на краће време, за вредност предмета спора се узиме висина укупне закупнине. 69. ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА 93

Туживост субјективног права значи његову подобност да буде предмет правне заштите. Према материјалноправним схватањима, туживост субјективног права је сам елемент субјективног права. Супротно, процесна учења туживост субјективног права схватају као процесну претпоставку. Ако субјективно право није туживо, тада се према процесном учењу, тужба одбацује као недопуштена. ЗПП- суд је дужан да одбаци тужбу, ако је она поднета након истека рока предвиђеног посебним прописима (подношење тужбе за поништај рушљивог или зеленашког уговора, до годину дана након закључења). На застарелост потраживања суд не пази по службеној дужности већ само по приговору странке. Pactum de non pretendo- Парничне странке не могу својим споразумом да потпуно искључе туживост субјективног права. Овакав споразум би био ништав. Странке могу да закључе споразум којим временски ограничавају право на подизање тужбе (време од 1 или 5 год). Такав споразум има процесноправни карактер, а његова последица је да би суд одбацио тужбу као недопуштену. 70. ПРЕТХОДНО ИСПИТИВАЊЕ И ОДБАЦИВАЊЕ ТУЖБЕ Суд испитује тужбу одмах по њеном подношењу. Испитивање подразумева став суда да ли постоје процесне претпоставке или сметње за мериторно одлучивање. Такође, суд испитује тужбу у погледу форме и садржине. Довољно је да тужилац учини вероватним да су се оствариле претпоставке за мериторно одлучивање. Одбацивање тужбе- Правило је да суд у овој фази решењем одбаци тужбу, ако утврди да недостаје нека од битних процесних претпоставки за мериторно одлучивање. Суд ће одбацити тужбу када: -одлучивање не спада у судску надлежност (апсолутна ненадлежност); -је тужба поднета неблаговремено; -о истом захтеву већ тече парница између истих странака (забрана двоструке литиспенденције); -је у истој ствари између истих странака донета правноснажна пресуда или закључено судско поравнање; -тужилац нема правни интерес за подизање тужбе; -ако је тужба непотпуна, а тужилац је у року од 8 дана није суду вратио исправљену; Тужба се одбацује само када је процесна сметња неотклоњива. Када је отклоњива, суд је дужан да примени мере да је отклони. Отклоњиве су процесне сметње: -недостаци у вези са страначком и парничном способности;(такви недостаци нису 94

отклоњиви јер странка или има или нема парничну способност; овде се мисли на недостатке у погледу постојања односно нетачног одређења странке;) -недостаци у уредном заступању странке; Тужба може да буде формално манљива (предата без законом предвиђеног садржаја), и такав недостатак је отклоњив. Али ако је пуномоћник странке предао неуредну тужбу, таква тужба се одбацује. Ако је тужба садржински манљива (недостатак правно релевантних чињеница), то чини сметњу да суд расправља у меритуму. 71. ПОДНОШЕЊЕ ТУЖБЕ СУДУ (дејства) Тужба се подноси тако што се предаје у писарници суда. Такође, могуће ју је послати и поштом на адресу суда. У моменту кад је тужба поднета, одн приспела у суд, наступају важне процесне и материјалноправне последице. Неопходно је да тужба садржи све податке, на основу којих може да се утврди идентитет странака. Ако тужбу није поднео адвокат, суд може да је врати тужиоцу, да је у року уреди- да уклони формалне и садржинске недостатке. Ако тужилац тако поступи, сматраће се да је тужба поднета оног дана кад је први пут поднета са недостацима. Процесна дејства Подношењем тужбе суду наступају следеће процесне последице: 1) Парнични поступак почиње да тече. 2) Суд оцењује, по службеној дужности, по пријему тужбе да ли је надлежан, и у ком саставу ће водити парницу. Ако се након подношења тужбе промене околности на којима је суд засновао своју надлежност (пребивалиште туженог), то нема утицаја на већ једном засновану стварну и месну надлежност суда. Она се усталила у моменту када је тужба поднета. Правило о устаљивању надлежности нема дејства у односу на: 1) Постојање, одн непостојање апсолутне надлежности редовних судова. 2) Постојање, одн непостојање директне међународне надлежности суда РС (устаљује се тек кад је парница почела да тече- моменат кад је тужба достављена туженом). 3) Правила међународног права о изузећу од јурисдикције (имунитет) домаћих судова до којег би дошло након што је поступак почео да тече. Од момента подношења тужбе, странка, њен законски заступник или пуномоћник су дужни да обавесте суд о промени своје адресе. У противном, писмена ће се странци достављати прибијањем на огласну таблу суда.

95

Материјалноправна дејства Подношење тужбе повлачи и многе материјалне последице: 1) Прекид застарелости; прекид не наступа ако тужилац повуче тужбу или ако тужба буде одбачена или одбијена. 2) Прекид тока рока за одржај; 3) Може се захтевати затезна камата на износ неплаћених и доспелих камата; 4) Дужник пада у доцњу- ако рок за испуњење обавезе није одређен; Достављање тужбе туженом Суд је дужан да достави тужбу туженом у року од 15 дана од дана кад је примио тужбу. Од момента достављања тужбе туженом, наступају важне процесне последице. 72. ПРОЦЕСНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ Појам и суштина- Процесне претпоставке су чињенице (услови) који морају да се испуне да би суд уопште могао да се упусти у одлучивање. До парнице долази и када процесне претпоставке недостају. До одлучивања о предмету спора никад не може да дође, ако недостаје нека од процесних претпостваки. Парнични поступак се покреће тужбом. Она садржи у себи тужбени захтев који чини предмет спора и о коме суд одлучује. Кад је тужба поднета суду, суд најпре испитује да ли постоје услови да се расправља о тужбеном захтеву- предмету спора. Ако ових услова нема, тужба се одбацује као недопуштена. Тек када суд утврдида постоје претпоставке за мериторно одлучивање, прелази у фазу расправљања и одлучивања о тужбеном захтеву. ЗПП помиње процесне претпоставке само на једном месту и тада говори о ,,процесним сметњама“. Подела процесних претпоставки Процесне претпоставке које се тичу суда- апсолутна надлежност, могућност да се правна ствар расправља пред судом; -директна међународна надлежност домаћег суда; -одсуство имунитета за туженог који је страни држављанин; -стварна, функционална и месна надлежност суда; -непостојање арбитражног споразума Процесне претпоставке које се тичу странака -постојање странака -страначка способност тужиоца и туженог -парнична способност тужиоца и туженог 96

-уредно заступање када је у питању заступник правног лица -постојање уредног пуномоћја када странка води спор путем пуномоћника Процесне претпоставке које се тичу тужбе- тужба мора да буде уредна. Сматра се неуредном ако је неразумљива или не садржи све што је потребно. За подизање тужбе мора да постоји правни интерес. Процесне претпоставке које се тичу предмета спора-забрана двоструке литиспенденције- непостојање раније започете парнице између истих странака са истим тужбеним захтевом. -непостојање правноснажне пресуде у истој правној ствари између истих странака -постојање туживости субјективног права Остале поделе Опште процесне претпоставке важе у свакој парници. Постојање посебних процесних претпоставки је услов за покретање посебних парница. Позитивне процесне претпоставке су чињенице које морају да постоје да би суд расправљао и одлучивао о предмету спора. Негативне процесне претпоставке- њихово постојање представља сметњу за расправљање и одлучивање о тужбеном захтеву. Апсолутне процесне претпоставке- на њих суд пази ex officio и то све до правнонажног окончања парнице. Релативне процесне претпоставке суд узима у обзир само по приговору странке до одређеног процесног момента. Неотклоњиве процесне сметње- недостатак апсолутне надлежности суда, одсуство међ.надлежности домаћег правосуђа, непостојање правног интереса за подизање тужбе...Остале сметње су отклоњиве. Значај процесних претпоставки Суд испитује постојање процесних претпоставки већ приликом претходног испитивања тужбе. Ако нађе да постоји сметња за даље вођење поступка која је отклоњива, суд предузима мере да се недостаци отклоне (обавештење органа старатељства о неспособности странке; отклањање пропуста у садржини тужбе). Ако се ради о неотклоњивој процесној сметњи, суд одбацује тужбу као недопуштену. Неотклоњиве процесне сметње: -недостатак апсолутне надлежности -прекорачење рока за подизање тужбе -постојање литиспенденције 97

-постојање правноснажне пресуде или судског поравнања -непостојање правног интереса -непостојање странке Суд је дужан да са странкама посебно расправља о постојању процесних претпоставки. О постојању или непостојању неке од процесних претпоставки, суд одлучује решењем на које није дозвољена посебна жалба. Нужно је да постоје процесне претпоставке у моменту кад је главна расправа закључена. Ако је суд одлучио мериторно поред постојања процесних сметњи, таква одлукаје ништава и може се побијати редовним (пр.жалба на пресуду) или ванредним правним лековима (ревизија, предлог за понављање поступка). Кад се ради о неотклољивим процесним сметњама, тужба ће се одбацити у поступку по жалби на првостепену пресуду. КАд су у питању отклоњиве процесне сметње, првостепена пресуда се укида, а предмет враћа првостепеном суду на поновно одлучивање. 73. ЛИТИСПЕНДЕНЦИЈА Литиспенденција значи да је парница почела да тече. Она наступа кад суд достави туженом тужбу. Парница почиње да тече и кад су захтеви било тужиоца или туженог истакнути у току поступка: случај са противтужбом, инциденталним захтевом за утврђење, преиначењем тужбе. Што се тиче ових захтева, парница почиње да тече оног тренутка кад је о њима обавештен противник странке. Правило је и да код противтужбе парница почиње да тече тек кад је она достављена противној странци. Преиначење тужбе могуће је и на рочишту, у овом случају парница почиње да тече кад је тужени обавештен о преиначењу. Литиспенденција престаје: Наступом правоснажности мериторне одлука; правоснажношћу решења о одбацивању тужбе; повлачењем тужбе; и из осталих разлога... Забрана двоструке литиспенденције искључује могућност да истовремено пред два различита суда теку две парнице са истим предметом спора, чији би исход могао бити различит. Процесноправне последице – Почетак литиспенденције повлачи и забрану двоструке литиспенденције. Није допуштено, од овог процесног момента, да се води још једна парница између истих странака са истим предметом спора. Од овог правила постоји изузетак: правоснажност пресуде има предност у односу на литиспенденцију. Ако суд у парници која је касније почела да тече пропусти да одбаци тужбу и донесе пресуду која постане правоснажна, тад ће парница која је раније почела да тече (у којој није донета пресуда), бити обустављена решењем о одбацивању тужбе, иако 98

је раније покренута. Непоштовање забране двоструке литиспенденције не представља битну повреду одредаба парничног поступка. О забрани двоструке литиспенденције првостепени суд води рачуна по службеној дужности. Забрана двоструке литиспенденције важи када постоји идентитет странака и идентитет предмета спора. Идентитет странака постоји кад се исте странке јављају као странке у обе парнице- није неопходно да странке имају исте процесне улоге у обе парнице. Литиспенденција повлачи и следеће процесне последице: А) за преиначење тужбе је потребан и пристанак туженог; Б) могуће је подизање прејудицијелне (инциденталне) тужбе за утврђење; В) могуће је подизање тужбе главног мешања; Г) Могуће је подизање противтужбе; Д) Могуће је учешће умешача као и учешће јавног тужиоца као интервенијента у јавном интересу; Ђ) Могуће је обавештење трећег лица о парници; Е) Отуђење спорног права или ствари након наступа литиспенденције (губитак стварне легитимације) нема више утицаја на парницу; Материјалноправне последице - Ова дејства се односе на савесност држаоца ствари. Поклонопримац се сматра савесним држаоцем, све док не сазна за захтев за враћање поклона. Тај моменат је достављање тужбе. 74. ПРЕИНАЧЕЊЕ ТУЖБЕ Принцип је да када парница почне једном да тече, она у том облику треба да се оконча: С друге стране, су интереси економичности поступка. Корекција принципа да се започета парница окончава између иницијалних странака и по истом предмету спора врши се институтом преиначења тужбе. Објективно преиначење значи промену предмета спора, док субјективно преиначење настаје када тужилац, уместо иницијалног туженог, тужи друго лице. Преиначење тужбе је само као изузетак допуштено у парничном поступку.

99

Објективно преиначење тужбе Објективно преиначење тужбе значи: а) промену истоветности тужбеног захтева; б) повећање иницијалног тужбеног захтева; в) истицање другог захтева уз постојећи; а) Промена истоветности тужбеног захтева- тужбени захтев се мења кад се промени предмет спора. Предмет спора се састоји од 2 чиниоца (чињеница и правне последице) преиначење тужбеног захтева у овом смислу значи промену било ког чиниоца предмета спора. Постоји преиначење тужбе, ако се мења правна последица која се тужбом тражи, чак и када основ тужбе(чињенице) остане исти. Тужилац захтева накнаду штете , уместо повраћаја ствари. б) Повећање тужбеног захтева - свако повећање тужбеног захтева, чак и без промене основа тужбе, представља њено преиначење. У судској пракси се овај начин преиначења назива и ,,проширење тужбе“. в) Истицање другог захтева уз постојећи - Закон сматра да је свако додавање нових тужбених захтева уз иницијални преиначење тужбе. ЗПП истицање другог тужбеног захтева уз постојећи сматра преиначењем тужбе. Преиначењем тужбе се не сматра промена правног основа тужбеног захтева, његово смањење, као и случај кад је тужилац само променио, допунио или исправио поједине наводе, чиме не дира у сам тужбени захтев. Смањење тужбеног захтева неће представљати преиначење тужбе, ако се тиме не мења њен основ (тужилац тражи кондемнаторним захтевом 5000 уместо 10 000 дин). Никад неће постојати преиначење тужбе када тужилац са кондемнаторног захтева прелази на деклараторни . (Тужилац уместо повраћаја ствари, затражи од суда да утврди његово власништво на ствари) . Преиначење тужбе не представља ни ситуација у којој тужилац допуњава, исправља или мења наводе из тужбе, под условом да тиме не дира у предмет спора. (тужилац исправи да је уговор о закупу закључен 2003., а не 2004. год) Дејство преиначења тужбе- Кад се тужба преиначи, парница по иницијалном тужбеном захтеву се гаси и почиње да тече нови поступак, одн парница по преиначеном тужбеном захтеву. Субјективно преиначење тужбе Код субјективног преиначења тужбе ради се о промени идентитета туженог у поступку. Тужилац може до закључења главне расправе да тужи друго лице, уместо првобитно 100

туженог. Субјективно преиначење тужбе разликовати од промене идентитета тужиоца , до којег долази тако што иницијални тужилац иступи из парнице, уместо њега у парницу ступа нови тужилац. Ако тужилац жели да тужи друго лице уместо иницијално туженог, тад је неопходан пристанак новог туженог, али и пристанак иницијално туженог, ако се он већ упустио да расправља у меритуму. За одређење странке није одлучујуће ко је поверилац а ко дужник у материјалноправном односу, већ ко од суда захтева правну заштиту и против кога се правна заштита тражи. Не ради се о субјективном преиначењу тужбе, када тужилац жели да исправи нетачно одређење туженог; Допуштеност преиначења тужбе - За преиначену тужбу важе све процесне претпоставке које се тичу допуштености тужбе уопште. Ако преиначење тужбе има за последицу настанак процесне сметње, суд је дужан да решењем такву тужбу одбаци као недопуштену. Тужилац може , од подношења тужбе па све до њеног достављања тужбеном, да преиначи тужбу по свом нахођењу. Међутим, од почетка тока парнице (достављања тужбе туженом), преиначење тужбе је допуштено само ако се стекне један од два услова: а) ако се тужени сагласи са преиначењем; б) ако суд одлучи да допусти преиначење. Сагласност туженог може бити изричита и прећутна. Прећутна сагласност постоји ако се тужени упусти у главну расправу по преиначеној тужби, а да се није противио преиначењу. Суд може да допусти преиначење ако се кумулативно испуне 2 услова: а) да је преиначење целисходно- да се коначно на тај начин расправи спорни однос; б) ако поступак по преиначеној тужби неће знатно да продужи трајање парнице. Преиначење тужбе је допуштено само до закључења главне расправе. Поступак поводом преиначења – Дејства преиначене тужбе наступају кад се таква тужба достави туженом. Кад суд допусти преиначење, дужан је да туженом остави довољно времена да припреми одбрану по преиначеној тужби. Суд одређује и нови временски оквир парнице. Решење суда којим се допушта или одбија преиначење тужбе не може се побијати посебном жалбом. 75. ПОВЛАЧЕЊЕ ТУЖБЕ

101

Тужиоцу је начелно допуштено да у целини или делимично повуче тужбу. Преиначење тужбе је могуће и без пристанка туженог, пре него што се он упусти у расправљање о главној ствари. Повлачење је могуће све до правоснажног окончања поступка, уз услов да се с тим сагласи тужени. Повлачење тужбе је процесна радња тужиоца, којом изјављује да више не жели правну заштиту. Адресат ове парничне радње је суд, који прима к знању ову изјаву тужиоца. Повлачењем тужбе парница се окончава, али не мериторно. Интерес туженог није такав да се парница оконча без одлуке о тужбеном захтеву, ако се налази у повољнијем процесном положају. Закон уважава овај интерес и допушта повлачење тужбе само уз пристанак туженог. КАд се тужени упусти у расправљање у меритуму, повлачење тужбе је могуће само уз његову сагласност. Допуштеност повлачења тужбе- Тужилац може да повуче тужбу у целости или делимично од момента почетка тока поступка., све до момента док се тужени не изјасни у меритуму о главној ствари. Изјава тужиоца о повлачењу и изјава туженог о пристанку на повлачење су парничне радње чији је адресат суд.Изјава о повлачењу тужбе, одн изјава о пристанку на повлачење могу да се дају у поднеску, или усмено на рочишту. Ако тужени није присутан на рочишту, на коме је тужилац повукао тужбу, суд је дужан да му достави записник са рочишта са позивом да се изјасни о пристанку на повлачење тужбе. Ако тужени не одговори у року од 8 дана, сматраће се да је пристао на повлачење. Под упуштањем туженог у расправљање о главној ствари подразумевамо чињеничне и правне наводе туженог, којим се у целости или делимично оспорава основаност правне последице на коју се позива тужилац. Не сматра се упуштањем у меритум истицање процесних приговора. Дејства повлачења тужбе- Повучена тужба се сматра да није ни поднета, тако да тужилац може одмах, након повлачења тужбе, да поднесе нову у којој би истакао исти тужбени захтев. Када тужилац повуче тужбу, суд ће решењем да га обавеже да туженом накнади парничне трошкове. Ако се тужени не сагласи са повлачењем тужбе, суд је дужан да мериторно оконча спор. Ако је тужилац повукао тужбу након што је донета првостепена пресуда, суд решењем обуставља поступак и утврђује да је тужба повучена, а већ донета пресуда без дејства. Ако еј против првостепене пресуде изјављена жалба, суд такву жалбу одбацује.

102

Споразум странака о повлачењу тужбе – Најчешће се странке споразумеју у форми вансудског поравнања о решењу спора, и о обавези да тужилац повуче тужбу. Ако тужилац упркос постигнутом споразуму, настави са парницом, тужбу треба одбацити као недопуштену. Повлачење тужбе и одрицање од тужбеног захтева- Од повлачења тужбе треба разликовати случај у ком се тужилац одриче свог тужбеног захтева. Одрицање од тужбеног захтева је процесна радња којом он признаје да је његов тужбени захтев неоснован. Суд доноси пресуду којом се тужбени захтев одбија. Пресуда производи дејство материјалне правоснажности, тако да тужилац не може више да поднесе тужбу у истој правној ствари. Фикција повлачења тужбе- ЗПП је пооштрио услове услед чијег испуњења наступа фикција да је тужба повучена, Циљ је да се појача процесна дисциплина. На припремном рочишту за главну расправу- ако изостане тужилац. На рочишту за главну расправу- ако изостану обе странке. 76. ОДГОВОР НА ТУЖБУ (ПРОЦЕСНИ ПОЛОЖАЈ ТУЖЕНОГ) Суд је дужан да туженом достави тужбу у року од 15 дана од дана кад је она примљена у суд.Уз достављање тужбе, суд је дужан да упозори туженог да на тужбу одговори, и да упозори на последице пропуштања одговора на тужбу. Такође се упозорава тужени да је дужан да именује пуномоћника за пријем писмена,и да обавести суд о промени адресе. Сам пропуст да се одговори на тужбу може значити окончање парнице доношењем пресуде због пропуштања. Тужени је дужан да одговори на тужбу: ради се о процесном терету, односно о дужности у сопственом интересу. Рок за одговор на тужбу је 30 дана, преклузиван је, и почиње да тече од момента кад је тужба достављена туженом. Одговор на тужбу је иницијални поднесак туженог, у коме он истиче своје правне захтеве. Он може да изнесе своју одбрану или да призна тужбени захтев. Достављање тужбе на одговор туженом је обавезно, осим у једном случају: кад то налажу посебне околности конкретног случаја (хитност), суд може да закаже рочиште и наредиће да се примерак тужбе достави туженом. Одговор на тужбу изостаје и у многим посебним парничним поступцима, као што је поступак у споровима мале вредности.

103

Садржина одговора на тужбу- Одговор на тужбу мора да садржи: 1) Све састојке, као и сваки други поднесак; 2) Процесне приговоре-тј. приговоре којима се оспорава допуштеност тужбе; 3) Изјашњавање туженог о томе да ли признаје или оспорава тужбени захтев; 4) Ако оспорава тужбени захтев, то не може учинити паушално. Дужан је да у одговору на тужбу наведе чињенице на којима заснива своју тврдњу о неоснованости тужбеног захтева и доказе који поткрепљују његове чињеничне тврдње. 5) Именовање пуномоћника за пријем писмена, ако тужени има пребивачиште, боравиште или седиште у иностранству. И одговор на тужбу (као и тужба) може да садржи факултативне састојке: тужени може да захтева ослобађање од плаћања трошкова поступка, тужени може захтевати да суд обавеже тужиоца на плаћање акторске кауције. Ако је одговор на тужбу дат са формалним или садржинским недостацима, сматраће се као да није ни поднет. ЗПП не даје могућност туженом да отклања недостатке у форми и садржини одговора на тужбу. 77. СТАВ ТУЖЕНОГ ПРЕМА ТУЖБИ (ОДБРАНА ТУЖЕНОГ) Тужени је дужан већ у одговору на тужбу да заузме став према тужби, а ако то не учини, суд ће донети пресуду на штету туженог због пропуштања. Такође, тужени може већ у одговору на тужбу да призна тужбени захтев. Тада суд доноси пресуду на основу признања, такође на штету туженог. Ако тужени сматра да тужба није допуштена, или да је тужбени захтев неоснован, тужени ће већ у одговору на тужбу да изнесе своја одбрамбена средства. Оспоравање допуштености тужбе- Тужени оспорава допуштеност тужбе тако што истиче процесне приговоре. Њиховим истицањем, он указује суду да не постоје претпоставке за мериторно одлучивање, те да тужбу треба одбацити као недопуштену. Ове приговоре, тужени је дужан да истакне већ у одговору на тужбу. Упуштање туженог у меритум спора- Истицањем процесних приговора тужени се није још упустио у спор, тј у расправљање о главној ствари. Упуштање туженог у меритум подразумева да тужени оспори основаност тужбеног захтева, и да захтева од суда да тужбени захтев тужиоца одбије као неоснован. Закон налаже туженом да се упусти у спор већ у одговору на тужбу.

104

Упуштање туженог у расправљање о главној ствари је важан процесни моменат: 1) Од тог момента он више не може да истиче приговор месне ненадлежности; 2) Не може више да захтева акторску кауцију; 3) Ако се виши суд првог степена огласио надлежним уместо истог стварно надлежног суда нижег степена, не може да истиче приговор недостатка стварне надлежности. У том моменту се успоставља прећутном пророгацијом: 1) Директна међународна надлежност суда у РС 2) Месна надлежност иначе месно ненадлежног суда; Тужени мериторно оспорава тужбени захтев на 3 начина: А) Оспоравање чињеница- оваквом одбраном тужени оспорава истинитост чињеница на којима је тужилац засновао свој тужбени захтев. Б) Неконклудентна тужба- Тужени то може да тврди. Тужба је неконклудентна ако из чињеница наведених у тужби не произилази она правна последица на коју се тужилац позива у тужбеном захтеву. В) Материјалноправни приговори- Тужени може да захтева да суд одбије тужбени захтев и тако што истакне неки материјалноправни приговор. Тужени истицањем оваквих приговора не пориче тачност чињеница, нити тврди да је тужба неконклудента, већ тврди да постоје друге чињенице које му (према нормама материјалног права) дају могућност да одбије испуњење тужиочевог захтева. Материјалноправним приговорима тужени истиче да: - Тужиочево субјективно право није настало (Пр. Апсолутно ништав уговор) -је тужиочево субјективно право престало (Пр. Раскид уговора, застарелост) -је тужиочево субј.право везано за рок или услов, па обавеза туженог није још доспела Ако се тужилац позива на више материјалноправних приговора, важи начело најликвиднијег приговора. Према овом начелу, суд расправља прво о оном приговору који би најпре могао да доведе до одбијања тужбеног захтева. Ако се он покаже основаним, о осталим приговорима се не расправља. 78. ПРИГОВОР КОМПЕНЗАЦИЈЕ (Ради пребијања) Тужени може да истакне да има доспело потраживање против тужиоца на три начина: посебном тужбом, компензационом противтужбом и приговором компензације. 105

Приговор пребијања је најснажније средство одбране које тужени може да истакне у парници. Тужени може да изјави приговор пребијања пре почетка тока поступка или у самом току поступка. Приговор пребијања изјављен ван парнице Кад се компензациони приговор изјави пре почетка тока поступка, он задржава свој материјалноправни карактер. Овим приговором, заправо једностраном изјавом воље упућеном повериоцу, дужник изјављује да пребија своје истородно доспело потраживање са потраживањем повериоца. И оба потраживања се по правилу гасе. Једном изјављен, компензациони приговор није више опозив. Када суд одлучи да одбије тужбени захтев као неоснован, позивајући се на то да су се потраживања угасила пребијањем, таква констатација улази у образложење пресуде. Приговор пребијања у парници Приговор компензације дат у парници је парнична радња којом он захтева од суда да утврди да је утужено потраживање тужиоца у целости или делимично престало да постоји, због тога што га је тужени пребио са властитим потраживањем према тужиоцу, па даље захтева да суд, услед тога, у целости или делимично одбије тужбени захтев тужиоца. Приговор компензације дат у парници може да има за последицу да се тужбени захтев у целости или делимично одбије, само ако су се стекли услови предвиђени материјалним правом за пребијање потраживања. Ова парнична радња је опозива, а потраживања се гасе тек конститутивном одлуком суда. Правна природа компензационог приговора- Владајуће схватање о правној природи комп.приговора је да се ради о институту са двоструком функцијом: приговор компензације остаје увек материјалноправна изјава воље. Приговор компензације дат у парници има и процесна дејства, јер је садржан у парничној радњи којом се овај приговор истиче. Допуштеност компензационог приговора – Компензациони приговор може да се истакне у текућој парници и пред судом који не би био стварно надлежан да одлучује о захтеву истакнутом у компензациононм приговору. Евентуални компензациони приговор Тужени не спори да тужиочево потражовање постоји, али захтева од суда да изрекне пребој међусобних потраживања и да одбије тужиочев тужбени захтев. По правилу, сваки приговор компензације је евентуални, дат под условом да суд сматра да је тужбени захтев основан. 106

Суд у сваком случају мора прво да одлучи о основаности тужбеног захтева, односно о постојању потраживања, а тек ако нађе да оно постоји, да одлучује о основаности противпотраживања и да евентуачно изрекне њихову компензацију. Поступак поводом приговора компензације Приговор може да се изјави само до закључења припремног рочишта за главну расправу. Јер до тог момента, тужени је дужан да истакне сва своја одбрамбена средства. Након овог момента, тужени може да истиче нове чињенице и доказе само у вези са претходно изнетима процесним предлозима, које није раније могао да истакне без своје кривице. Из овог опсега је искључен приговор ради компензације, јер његово истицање подразумева и изношење нових чињеница и доказа. Своје касније доспело потраживање, тужени ће моћи да остварује према тужиоцу у новој парници. Приговор компензације може да се изјави само до висине утуженог потраживања тужиоца. Захтев истакнут у компензационом приговору није самосталан, као што је то случај са компензационом противтужбом, већ је евентуалан и зависи од исхода спора по тужбеном захтеву. Одлука суда поводом приговора компензације Изрека пресуде којом је суд одлучио о приговору компензације састоји се из три дела: у првом, суд утврђује да постоји потраживање; у другом, суд утврђује да постоји противпотраживање; а у трећем суд конститутивно пребија у целости или делимично потраживање са противпотраживањем и одбија у целости или делимично тужбени захтев. Ако суд нађе да потраживање тужиоца не постоји, тада одбија тужбени захтев као неоснован, не упуштајући се уопште у расправљање о постојању противпотраживања. Ако суд нађе да потраживање тужиоца постоји, а да противпотраживање не постоји, тада се тужбени захтев усваја, а приговор компензације одбија као неоснован. 79. ПРОТИВТУЖБА Противтужба је самостална тужба коју подиже тужени у једној започетој парници против тужиоца, а чији је предмет спора различит од предмета спора по тужби тужиоца. ЗПП разликује три врсте противтужбе: конексну, компензациону, прејудицијелну. Као посебна врста противтужбе може да се сматра евентуална противтужба. Допуштеност противтужбе

107

С обзиром да је противтужба самостална тужба тужиоца, за допуштеност њеног подношења важе општа правила о допуштености тужбе. Прво, противтужба мора да садржи предмет спора, који је различит од оног који чини тужбени захтев по тужби. Подношење противтужбе са истоветним тужбеним захтевом било би противно правилу забране о двострукој литиспенденцији. Ако власник ствари поднесе тужбу за утврђење, неће бити допуштена противтужба туженог у којој тражи да суд утврди да тужилац није власник ствари. Противтужба туженог може да гласи да се утврди да је он власник ствари. Друго, противтужба може да се поднесе против тужиоца само у текућој парници, и то до закључења главне расправе. Закон овде захтева да је парница почела да тече и да главна расправа није још окончана. Треће, између странака у парници мора да постоји идентитет. Противтужбу може подићи само тужени против тужиоца. Четврто, за поступак по тужби и противтужби мора да постоји иста врста поступка и иста правила о стварној надлежности суда. Закон ништа не каже о месној надлежности- за одређење месне надлежности по противтужби, важе правила о атракционој надлежности. Пето, противтужба као самостална тужба туженог, може да се подигне само у форми поднеска. 1) Конексна противтужба Између тужбе и противтужбе мора да постоји веза. Сигурно је да веза постоји кад се захтеви из тужбе и противтужбе заснивају на истим чињеницама, истом животном догађају. Пр. Т тужи А и захтева да му плати накнаду по уговору о делу. А подности противтужбу и захтева да му Т врати зајам који му је одобрио ради набавке материјала. 2) Компензациона противтужба Компензациона противтужба може да се поднесе ако су испуњени општи услови из облигациононг права за престанак обавезе пребијањем. 3) Прејудицијелна противтужба Ради се о утврђењу постојања правног односа који је од прејудицијелног значаја за мериторну одлуку по тужби. Одлука суда о прејудицијелној противтужби улази у изреку пресуде и производи дејство материјалне правноснажности. Подношење прејудицијелне противтужбе има ту предност (у односу на инцидентални захтев за утврђење) што је суд дужан да одлучи о оваквој противтужби, чак и кад тужилац повуче тужбу или кад је суд одбаци као недопуштену. 108

4) Евентуална противтужба Противтужба може да се подигне и у виду евентуалног тужбеног захтева. Евентуална тужба се подиже под одложним процесним условом који се састоји у томе да суд одлучује о евентуалном противтужбеном захтеву, тек када се стекне услов (усвајање тужбеног захтева). Поступак по противтужби Смисао подношења противтужбе је да суд, кад су захтеви из тужбе и противтужбе повезани, споји обе парнице, заједнички о њима расправља и донесе јединствену одлуку Суд је дужан да споји парнице, у интересу процесне економије, кад је то целисходно. Ако то није случај, суд може да раздвоји поступак по тужби и противтужби. 80. ПОСТУПАЊЕ СУДА НАКОН ПРИЈЕМА ОДГОВОРА НА ТУЖБУМЕРИТОРНО ОДЛУЧИВАЊЕ И ОКОНЧАЊЕ ПАРНИЦЕ Правило је да суд, одмах након што је примио уредан одговор на тужбу, закаже припремно рочиште за главну расправу. Суд може већ и у овој фази поступка да мериторно оконча парницу. У припремању главне расправе, суд може да донесе: 1) пресуду на основу признања; 2) пресуду на основу одрицања; Након подношења тужбе, тужилац може да увиди да је његов тужбени захтев неоснован, те да га се поднеском одрекне. Супротно, тужени може већ у одговору на тужбу да призна тужбени захтев. У фази припремања главне расправе, странке могу да закључе и судско поравнање. Постоји могућност да суд, након пријема одговора на тужбу, донесе пресуду без одржавања расправе. Овакву пресуду, суд може донети само ако, по пријему одговора на тужбу, утврди да међу странкама нема спорних чињеница и да не постоје друге сметње за доношење одлуке. Да би се донела оваква пресуда, морају да постоје све процесне претпоставке за мериторно одлучивање. Услов је и да чињенице међу странкама нису спорне. Чињенице међу странкама неће бити спорне ако тужени у одговору на тужбу призна тачност чињеница на којима тужилац заснива свој тужбени захтев.

109

Пресудом суд може да усвоји или одбије тужбени захтев, у целини или делимично. Закон говори о томе да суд може да донесе пресуду без одржавања расправе. Доношењем ове пресуде не вређа се начело контрадикторности, јер се тужени изјаснио о чињеницама и тужбеном захтеву у одговору на тужбу. На суду је да утврди да ли ће изводити доказни поступак, које су чињенице спорне. 81. ПРИПРЕМНО РОЧИШТЕ Припремно рочиште је прво рочиште на ком странке предузимају и усмене парничне радње. Оно служи припреми рочишта за главну расправу. На припремном рочишту суд доноси решење о временском оквиру парнице, а за странке, његовим закључењем наступа преклузија у погледу могућности изношења нових доказа. Припрема за главну расправу се врши тако што суд утврђује да ли су испуњене претпоставке за мериторно одлучивање. Суд се стара да се дефинише и концентрише процесна грађа. Суд неће заказивати припремно рочиште, ако процени да то није неопходно, с обзиром на једноставност спора или околност да међу странкама нема спорних чињеница или ако је спор хитан. Заказивање припремног рочишта- Принцип је да се припремно рочиште обавезно заказује. Али могуће је да процесно градиво не даје повода за заказивање, јер је спор једноставан, хитан и када међу странкама нема спорних чињеница. Припремно рочиште суд заказује решењем, које доставља странкама. Позив за припремно рочиште мора се доставити најкасније осам дана пре одржавања рочишта. Рочиште се заказује најдаље у року од 30 дана од дана кад је истекао рок за одговор на тужбу, односно у року од 30 дана од дана када је суд тужиоцу доставио одговор на тужбу. У том року суд је дужан да одржи припремно рочиште за главну расправу. У позиву за припремно рочиште суд упозорава странке да: 1) Сачине предлог за временски оквир парнице 2) Донесу на рочиште све исправе и предмете који им служе као доказ 3) Обавесте суд о промени адресе Ток припремног рочишта- Правило је да припремно рочиште отпочне тако што тужилац излаже тужбу, а тужени затим одговор на тужбу. Потом се расправља о процесним претпоставкама. У даљем току се расправља о предлозима и захтевима странака и чињеничним наводима којима странке образлажу своје предлоге. Циљ ове расправе је да странке разјасне своје захтеве и чињеничне тврдње, и да суд, на основу излагања странака, 110

утврди које су чињенице између странака спорне, а које су чињенице битне за мериторно одлучивање.... Чињенице се деле на оне о којима се доказивање изводи (спорне и битне) и на оне о којима се доказивање не изводи (неспорне, општепознате). Кад утврди у чему се састоји спор између странака, суд може да утврди која ће од доказних средстава (које су странке предложиле) да изведе на главној расправи. Одлуке суда на припремном рочишту- На припремном већу суд доноси три врсте одлука: Прве се тичу формалног и материјалног управљања парницом; друге: утврђење постојања процесних претпоставки. Треће: суд и у овој фази поступка може мериторно да оконча парницу- да донесе пресуду у главној ствари. Суд је дужан да одлучи о постојању процесних претпоставки, односно о непостојању процесних сметњи. Ако нађе да су процесне сметње неотклоњиве, одбациће тужбу решењем. Тужени је дужан да се упусти у мериторно расправљање већ у одговору на тужбу- да изнесе у одговору своје процесне приговоре. Ако је пропустио да истакне приговоре у одговору на тужбу, он то не може више да учини на припремном рочишту. Тужени може једино на припремном рочишту да захтева плаћање акторске кауције. Суд може на припремном рочишту и мериторно да оконча парницу доношењем пресуде, одн закључењем судског поравнања. Изостанак са припремног рочишта- изостанак повлачи тешке процесне последице за тужиоца. Његов недолазак повлачи наступање фикције да је тужбу повукао. Поступак се тиме окончава. Поступак се наставља и без одсутног тужиоца, једино ако тужени захтева да се одржи припремно рочиште Последице изостанка са припремног рочишта наступају само ако су странке на то рочиште уредно и благовремено позване и када су упозорене на последице изостанка. Заказивање рочишта за главну расправу- ПОследњи задатак суда на припремном рочишту је да закаже рочиште за главну расправу и да на основу разврстане процесне грађе донесе решење о временском оквиру парнице. И ово рочиште суд заказује доношењем решења. Суд заказује рочиште и одржава главну расправу најкасније у року од 30 дана од кад је одржано припремно рочиште за главну расправу. Позив за прво рочиште за главну расправу доставља се странкама, сведоцима и вештацима. 111

82. ГЛАВНА РАСПРАВА Главна расправа је централни стадијум првостепеног парничног поступка. У овој фази поступка, одлучује се о главној ствари, тј меритуму. На главној расправи се расправља о процесном градиву, и тиме се ствара коначан основ за одлуку о основаности тужбеног захтева, у границама временског оквира парнице. Процесно градиво се формира тако што странке усмено излажу своје захтеве, чињеничне тврдње и предлоге и правна схватања. Најзначајнија фаза главне расправе је доказни поступак, у коме се изводе докази и оцењују добијени резултати њиховим извођењем. Главна расправа је наставак припремног рочишта, јер она започиње анализом резултата који су добијени на припремном рочишту. Ток главне расправе Почетак главне расправе- Главну расправу отвара председник већа/одн. судија појединац. Он објављује шта је предмет расправљања. Дужан је да утврди да ли су дошла сва позвана лица, те да ли су они који су изостали свој изостанак и оправдали. Руковођење главном расправом- Главном расправом руководи суд (председник већа) . Он предузима различите парничне радње. Суд није само неми посматрач парничних радњи странака. И он је сам дужан да се стара да странке изнесу све битне чињенице, да се расправе све спорне ствари које су релевантне за основаност тужбеног захтева. Суд треба да постављањем питања разјасни и оне спорне чињенице на којима се заснива и противтужба и приговор ради компензације. Ова обавеза суда произилази из обавезе да се стара да се предмет спора свестрано расправи. С обзиром на циљ ради ког суд предузима парничне радње, разликујемо формално и материјално управљање парницом (руковођење главном расправом). Формално руковођење се врши предузимањем парничних радњи које утичу на временски развој главне расправе. Пример: Заказивање или одлагање рочишта за главну расправу; Материјално руковођење главном расправом је уперено на расправљање о предмету спора, тужбеном захтеву. Суд доноси решења, којима није везан. Он може да поједино решење допуни, опозове, измени. Јер, суд већ на припремном рочишту за главну расправу решењем о временском оквиру парнице одредио које ће доказе да изведе на рочишту за гл.расправу. На рочишту за главну расправу суд доноси посебно решење о извођењу сваког доказа понаособ, у коме се 112

назначава која се спорна чињеница утврђује, којим доказним средством и одређује рок за извођење доказа. Против решења којим се руководи главном расправом није дозвољена посебна жалба. Правило је да главном расправом руководи председник већа. На самој главној расправи, председник већа испитује странке, даје им реч; руководи саслушањем сведока, вештака и странака; и стара се о одржању реда на расправи. Председник већа може и ван расправе да доноси одлуке о важним процесним питањима. Пример: председник већа одлучује о постављању привременог заступника, о уредности пуномоћја, о ослобођењу од плаћања трошкова поступка , о обезбеђењу парничних трошкова, о достављању судских писмена, о обезбеђењу доказа, о привременим мерама обезбеђења, о прекиду и застајању у поступку, о мерама за одржавање процесне дисциплине и кажњавању, трошковима поступка у случају повлачења тужбе, о заказивању и одлагању рочишта, о спајању парнице, о одређивању рокова. Председник већа је овлашћен да ван рочишта за гл.расправу донесе пресуду на основу признања, одн пресуду на основу одрицања. Претпоставка за доношење ових одлука је да странке (поднеском или усмено на записник пред председником већа) диспонирају тужбеним захтевом. Ван рочишта за главну расправу председник већа може примити на записник судско поравнање странака. Веће одлучује о одлагању рочишта, о извођењу доказа, о закључењу главне расправе, о поновном отварању главне расправе, о искључењу јавности, о спајању и раздвајању парница, о дисциплинским мерама за случај повреде реда. Такође, веће одлучује о постојању процесних претпоставки и о процесним приговорима које странке изнесу током гл.расправе. Расправљање на рочишту за главну расправу- Расправљање странака и суда о захтевима странака, о битним спорним чињеничним питањима (у склопу тога о процесним предлозима и чињеничним тврдњама странака). У расправљању питања треба нагласити активну улогу суда. Суд је дужан да странкама и њиховим заступницима поставља питања. Постављање питања има за циљ: да се прецизирају и разјасне захтеви странака; да се прецизирају и разјасне чињеничне тврдње странака; да се прецизирају и разјасне процесни предлози странака (нарочито који се односе на доказне предлоге); Суд руководи и доказним поступком. Он решењем усваја или одбија доказне предлоге странака. Суд може у свако доба да га укине, допуни или измени. Против оваквих решења жалба није допуштена. На гл.расправи конкретизује се начело усмености: правило је да се парничне радње на главној расправи предузимају усмено. На главној расправи је најважније да суд одржи 113

начело контрадикторности и равноправности странака. Странке треба да предузимају процесне радње савесно. Ток главне расправе зависи од тога да ли је одржано припремно рочиште. Ако јесте, тужба и одговор на тужбу се не износе поново, већ ће председник већа ће упознати веће са током и резултатима припремног рочишта. Главна расправа се закључује након изведеног доказног поступка. У пракси је уобичајено да странке дају завршну реч. Суд закључује главну расправу, када је стекао уверење да је предмет довољно расправљен, тако да се о њему може донети мериторна одлука. Постављање питања (саслушање) спада у парничне радње којима суд материјално управља главном расправом. Странкама, сведоцима и вештацима поставља питања председник већа. Странка и пуномоћници могу да постављају непосредно питања сведоцима, вештацима и противној странци. Питања могу поставити: странка и њен заступник односно пуномоћник. Одлагање рочишта за главну расправу- суд може да одложи рочиште само када је то потребно ради извођења доказа или због спречености судије. По правилу, до одлагања рочишта долази када главна расправа није добро припремљена, тако да се нису стекли услови да се она одржи. Суд је дужан да одложи рочиште за главну расправу, када прети повреда начела контрадикторности: 1) Када утврди да странке нису уредно позване или нису дошле али су оправдале изостанак. 2) Када тужилац преиначи тужбу на рочишту на коме тужени није био присутан, суд ће одложити рочиште и доставити туженом препис. 3) Када тужени подигне противтужбу; 4) Када тужилац истакне прејудицијелни захтев за утврђење; 5) Ако је потребно да се странка лично изјасни о чињеницама које треба утврдити, а странка не присуствује рочишту, већ је заступа пуномоћник; Могуће је да суд изузетно допусти да странка на рочишту изнесе нове чињенице или предложи извођење нових доказа о којима противна странка није имала прилике да се упозна. Суд је дужан да одложи рочиште и остави могућност другој страни да се припреми и изјасни о новим чињеницама и доказима. Суд је, такође, дужан да одложи рочиште за главну расправу, ако постоје сметње у погледу уредног заступања странке. Када суд на рочишту примети да парнично 114

неспособна странка нема законског заступника, или да заступник нема посебно овлашћење- тад је суд дужан да затражи од органа старатељства да постави старатеља. Одлуку о одлагању рочишта доноси председник већа. Суд ће одмах саопштити странкама место и време одржавања новог рочишта. Против решења којим се одлаже рочиште или којим се одбија предлог за одлагање рочишта, није дозвољена жалба. Одржавање реда и процесне дисциплине на главној расправи- Суд је дужан да на рочиштима одржава ред, да штити достојанство суда. Адресати су не само учесници у поступку већ и јавност. Ако неко од ових лица нарушава ред (вређа суд, друге учеснике), суд изриче опомену или новчану казну. Суд може опоменуто лице да удаљи из суднице. Одлуке доноси веће у форми решења, а жалба против решења о изрицању дисциплинске мере не задржава њено извршење. Изостанак странака са рочишта за главну расправу- Само оправдани изостанак једне од странака има за последицу да се рочиште одлаже. Изостанак повлачи штетну последицу по странку која је изостала: 1) Ако је са рочишта за гл.расправу изостала једна странка (тужилац или тужени), суд расправља са присутном странком. 2) Ако са рочишта за гл.расправу неоправдано изостану обе странке, сматра се да је тужилац повукао тужбу (фикција повлачења тужбе). Расправљање и одлучивање о процесним претпоставкама О недостатку процесних претпоставки разматра се и у фази главне расправе. Дужност суда је да то учини већ приликом претходног испитивања тужбе. Следећа могућност је на припремном рочишту за главну расправу. Процесни приговори могу да се истичу и у фази главне расправе. У пракси судови користе могућност да о процесним приговорима одлучују тек у пресуди, заједно са главном ствари. Странка је дужна да изјави процесни приговор без одлагања, чим је сазнала за процесну сметњу. Ако то не учини, она је преклудирана да се позива на процесни приговор у даљем току поступка. За неке процесне захтеве странака, закон предвиђа преклузију, ако се не ставе одмах након што је странка сазнала за њихов разлог. Могуће је да суд расправља и одлучује о процесним приговорима одвојено или заједно са главном ствари. Ако суд усвоји процесни приговор, доноси решење (решење о одбацивању тужбе или решење којим се оглашава ненадлежним). Против тог решења странка има право да изјави самосталну жалбу. 115

Суд може да одбије процесни приговор и да одмах настави да расправља о главној ствари, тад суд само уноси решење о одбијању приговора у одлуку о главној ствари (а не израђује писмено решење којим одбија процесни приговор). Против овог решења није дозвољена посебна жалба, већ се оно може побијати само жалбом против мериторне одлуке. Ако је одвојено расправљао о процесном приговору и нашао да је неоснован, тад суд може о таквом приговору да донесе посебно решење, или да одлуку о приговору унесе у састав пресуде. Закључење главне расправе Суд ће закључити главну расправу, кад је ствар сазрела за одлучивање. Закључење главне расправе је парнична радња управљања парницом. Главну расправу окончава председник већа решењем. Моменат закључења гл.расправе је један од најважнијих процесних момената у парници. У том моменту наступају дејства: 1) Временске границе правноснажности пресуде се везују за чињенично стање утврђено до закључења главне расправе; 2) Странка не може да захтева искључење или изузеће судије; 3) Тужени не може подићи противтужбу; 4) Тужилац не може преиначити тужбу; 5) Тужилац не може да истакне прејудицијелни захтев за утврђење; 6) Странке не могу истицати материјалноправне приговоре; Поновно отварање главне расправе Суд није везан својим решењем о закључењу главне расправе. Он може одлучити и да се главна расправа поново отвори. Тиме се парница враћа у стадијум главне расправе. Суд може да нађе да ствар није потпуно расправљена, односно да нису сва важна питања решена. Тад је рационално да се главна расправа поново отвори- одлуку о томе доноси суд. Странке немају право да предлажу поновно отварање главне расправе. Спајање парница ради заједничког расправљања Парница је двостраначки конципирана: један тужилац против једног туженог истиче један тужбени захтев. Изузетно, могуће је објективно спајање тужбених захтева- тужилац према туженом у једној тужби истиче више тужбених захтева. Могућа је и субјективна кумулација тужбених захтева (супарничарство)- када више лица тужи или буду тужена једном тужбом. О сваком захтеву тече посебна парница.

116

Пред истим судом у исто време може да тече више парница између истих лица. Пример: парница која тече између тужиоца и туженог по тужби, односно парница која тече по противтужби. У оваквим ситуацијама, суд може да донесе одлуку да споји парнице, и о њима заједнички расправља, из разлога процесне економије (смањење трошкова и убрзање поступка). Да би суд могао да споји парнице: 1) Парнице које се спајају треба да теку пред истим судом; 2) Парнице које се спајају морају да буду субјективно повезане; Суд спаја парнице решењем које доноси веће ( или судија појединац). Циљ спајања парница је заједничко расправљање. Суд може, али не мора, да о спојеним парницама донесе заједничку пресуду. Одвојено расправљање о појединим захтевима из исте тужбе – Суд може да одреди и раздвајање парница. У случају да су спојене парнице по тужби и противтужби, могуће је да је један захтев сазрео за одлучивање пре другог, тад ће суд о сваком захтеву донети посебну одлуку. Парнице се раздвајају решењем суда, којим суд није везан. Против тог решења није допуштена посебна жалба. 83. ПРЕКИД И ЗАСТАЈАЊЕ СА ПОСТУПКОМ Суд је дужан да једном започет парнични поступак оконча без одуговлачења и са што је могуће мање трошкова. Међутим, током трајања поступка могу наступити околности које спречавају несметано одвијање парнице. Прекид и застој у поступку се разликују у обиму правних последица које производе. А) Прекид поступка Поступак се прекида ex lege или по одлуци суда. Ex lege се прекида поступак : а) ако је нестала једна од процесних претпоставки за вођење парнице; б) ако је наступила фактичка немогућност да се парница даље води; Нестанак процесне претпоставке се односи на: а) смрт странке б) губитак парничне способности странке в) смрт законског заступника или престанак његовог овлашћења за заступање; г) престанак правног лица или забрану рада правног лица; д) наступање правних последица отварања стечаја или ликвидације; 117

Фактичка немогућност даљег вођења постоји: ако суд не може да ради услед рата или других ванредних околности; Суд може, али не мора, да прекине поступак: а) кад одлучи да не решава сам о претходном питању; б) ако странка не може да фактички приступи суду, услед ванредних околности; Ова правила се не примењују у поступку пред другостепеним судом. У погледу прекида поступка по закону, посебност је кад странка умре или изгуби парничну способност, тада, ако је у поступку заступа адвокат, он може да предузима парничне радње које не трпе одлагање. Странке имају право да изјаве посебну жалбу на решење о прекиду поступка. Дејство прекида поступка- најважније дејство прекида је да суд од момента правоснажног решења о прекиду не може да предузима никакве процесне радње. Заказана рочишта не могу да се одрже нити суд сме да заказује нова рочишта. Једини изузетак, који предвиђа закон је да суд може да донесе одлуку, ако је до прекида дошло након закључења главне расправе. Следеће дејство решења о прекиду поступка односи се на прекид тока рокова за извршење парничних радњи. Рок почиње изнова да тече, након што је странци достављено решење о прекиду поступка. И за време док траје прекид поступка странка може да предузима парничне радње према суду. Ако је поступак прекинут због смрти странке или ако је наступила њена парнична неспособност, рокови не теку према њој, али теку према супротној страни. А кад је разлог за прекид општи (рат, одлука о претходном питању), тада рокови не теку према обе странке. Наставак прекинутог поступка- Суд је дужан, по службеној дужности, да настави поступак, када престану разлози и кад суд опет отпочне са радом. По захтеву странке, поступак се наставља када престану ванредне околности на основу којих је суд одредио прекид поступка. У осталим случајевима, до наставка поступка долази кад се стекну законом предвиђени услови. Кад је поступак прекинут због смрти странке или парничне неспособности, наставља се када наследници или законски заступник преузму поступак. Кад је суд прекинуо поступак због претходног питања, поступак се наставља ex officio кад је о претходноим питању правоснажно одлучено. 118

Б) Застој у поступку Суд застаје са поступком, само када је то изричито предвиђено законом. У поступку долази до застоја када постоје сметње за пуноважно предузимање парничних радњи, када је неопходно да се обезбеди поштовање основних процесних начела. Са поступком се застаје: -

Кад је надлежни суд првог степена поднео захтев за делегацију надлежности;

-

Када судија сматра да постоје разлози за његово изузеће;

-

Када суд обезбеђује заступање парнично неспособне странке;

-

Кад се по жалби одлучује о решењу, којим је усвојен предлог за враћање у пређашње стање;

-

Када ВКС решава спорно правно питање;

-

Када јавни тужилац ступа у парницу као умешач;

-

Када суд донесе решење којим није допустио закључење судског поравнања;

-

Када странке у току парнице покрену поступак медијације;

-

Када суд одлаже доношење пресуде због пропуштања, да би прикупио потребна обавештења.

За разлику од прекида поступка, до застоја у поступку увек долази по службеној дужности. Суд у решењу наводи и време за које застаје са поступком, а наставља поступак по службеној дужности. Против решења суда није допуштена посебна жалба. Застој поступка се разликује од прекида: прво, суд може да предузима парничне радње за које постоји опасност од одлагања; друго, застој у поступку нема утицаја на рокове за предузимање парничних радњи. 84. ДОКАЗИВАЊЕ: ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ... Тужилац је дужан да у тужби наведе чињенице на којима заснива свој тужбени захтев и да предложи доказе који потврђују постојање тих чињеница. Такође, у одговору на тужбу, тужени износи своје виђење о чињеницама на које се тужилац позива, и нуди доказе који поткрепљују његове наводе.Странке су дужне да обзнане сва доказна средства којима располажу. Истинитост чињеничних тврдњи суд проверава у поступку доказивања. Поступак доказивања у ширем смислу обухвата: предлагање доказа, одлуку суда о извођењу доказа, доказни поступак и оцену доказа коју на крају овог поступка даје суд. 119

Појам ,,доказ“ се у парничном поступку користи у тројаком смислу: прво- да означи парничну радњу странке која доказује постојање, одн непостојање чињенице; друго- да означи доказно средство; треће- да означи резултат доказивања. Предмет доказивања су чињенице, конкретне чињенице- односно догађаји или стања који су просторно и временски дефинисани. Доказно средство је људска радња или чињеница која нам пружа податке о истинитости о постојању или непостојању неке друге чињенице која представља предмет доказивања. Доказна снага је подобност средства доказивања да код судије створи уверење о истинитости постојања или непостојања чињенице која представља предмет доказивања. Предмет доказивања- Предмет доказивања су чињенице, односно чињеничне тврдње странака. Ради се о чињеницама које пред суд износе странке у оквиру расправног начелау тужби, одговору на тужбу, на припремном рочишту за главну расправу, главној расправи, све до момента њеног закључења. Предмет доказивања су само спорне чињенице које су важне за доношење одлуке. Суд одлучује које су чињенице важне за доношење одлуке, на припремном рочишту за главну расправу када разврстава процесну грађу. Чињенице- догађаји и стања која су временски и просторно дефинисани. Предмет доказивања може да буде постојање неке чињенице, као и непостојање. Позитивна чињеница је да је уговор закључен, а негативна да уговор није закључен. Под чињенице не спадају правне норме. Оне се не доказују. Њих суд сазнаје и примењује ex officio. Неопходност доказивања- Доказивање се односи само на чињенице које су важне за доношење одлуке. Пр: Ако тужилац захтева повраћај зајма, важне чињенице за доношење одлуке су: да ли је уговор о зајму закључен, да ли је зајмопримац дао предмет зајма, да ли је захтев за повраћај зајма доспео. Доказују се само чињенице које су важне за примену материјалноправне норме од којих зависи основаност тужбеног захтева. Доказују се само важне чињенице које су спорне, чије (не)постојање је једна од странака оспорила. Доказивање није неопходно када: а) странка призна једну чињеницу као истиниту; б) се ради о општепознатој чињеници; в) кад се ради о законској претпоставци; г) је то нецелисходно;

120

а) Признање чињенице је једнострана парнична радња једне од странака којом она признаје да је одређена чињенична тврдња њеног противника истинита. Признате чињенице се не доказују. Признање чињенице је могуће било у форми поднеска или изјавом странке на рочишту.Признање може да се да само у току парнице и то пред судом. Ако је признање дато ван парнице, доказну снагу тог признања суд оцењује на основу свог слободног судијског уверења. Признати се могу само чињенице које су за противника у поступку повољне, одн оне које су за странку која признаје неповољне. Странка може да призна чињенице изричито или прећутно, признање може да буде потпуно или делимично. Правило је да суд инсистира својим питањима на изричитом признању чињеница. Могуће је да се пасивно држање странке тумачи на три начина: 1) систем афирмативне литисконтестације- странка признаје чињеничне наводе противника; 2) систем негативне литисконтестације- странка оспорава чињеничне наводе противника; 3) суд на основу слободне оцене доказа оцени пасивно држање странке; Разликујемо антиципативно и квалификовано признање чињеница. Код антиципативног признања, странка признаје постојање једне по њу неповољне чињенице, пре него што се њен противник позвао на постојање у поступку. Квалификовано признање- странка признаје одређену чињеницу као истиниту, али истовремено изјављује одбрамбено или нападно средство којим тежи да одбије тужбени захтев. Признање чињенице може да се опозове у целости или делимично, таква парнична радња странке је могућа до правоснажног окончања спора. Дејство призанте чињенице: суд о њој не изводи доказивање, те је као такву узима у подлогу своје одлуке. Правна природа признања чињеница- странка не жели да оспорава чињеничну радњу свог противника. Од признања чињеница треба строго разликовати признање тужбеног захтева. Признање тужбеног захтева је парнична радња туженог са дејством на парницу, јер се њоме парница 121

окончава. Када тужени призна тужбени захтев, суд доноси пресуду на основу признања. Предмет признања тужбеног захтева је тужбени захтев. б) Општепознате чињенице- се не доказују.Ове чињенице су познате ширем кругу људи и постојање се може сазнати без тешкоћа. Суд о општепознатим чињеницама не изводи доказивање, већ их узима у подлогу своје одлуке. в) Законске претпоставке- не доказују се ни чињенице које улазе у диспозицију норме која садржи законску претпоставку. Њихово постојање закон претпоставља. Законске претпоставке се састоје из два чиниоца: а) из чињенице; б) из претпостављене правно-релевантне чињенице; Такве су чињеничне законске претпоставке. А ако се претпоставка односи на постојање правног стања или правног овлашћења, говоримо о правним претпоставкама. Пример законске претпоставке: Оцем детета које је рођено у браку сматра се муж мајке детета. г) Нецелисходност доказивања Нарочите тешкоће доказивања постоје у парницама за накнаду штете, чак и када суд утврди да тужиоцу припада право на накнаду штете. У таквим ситуацијама, често суд није у стању да утврди висину накнаде штете или би то могао али са великим тешкоћама. Из разлога економичности поступка, закон допушта суду да одреди висину штете по слободној оцени. Штетна радња и настанак штете; утврђивање каузалне узрочности. Суд је обавезан да спроведе доказни поступак и утврди да ли постоји тужиочево право на накнаду штете. Слободна оцена суда о висини штете не значи арбитрарност у одлучивању. Овде суд полази од општих ставова искуства и резултата спроведеног доказног поступка и дужан је да одлуку образложи. Случајеви у којима се доказивање не изводи- спорне чињенице међу странкама постоје, али из разлога процесне економије или из разлога спречавања злоупотребе процесних права странака, законодавац налаже суду да може да одустане од извођења неког доказа. Доказивање се не изводи о спорним чињеницама када странка која је предложила извођење доказа не предујми износ који је неопходан да би се спровео доказни поступак. 85. ВРСТЕ ДОКАЗА Доказе можемо да поделимо према различитим критеријумима: 1) Према циљу доказа, разликујемо главни доказ, противдоказ и доказ о противном;

122

2) Кад посматрамо однос доказа према чињеницама разликујемо непосредан и посредан доказ (индицију); 3) Према резултату доказивања разликујемо потпун и непотпун доказ; Доказна средства у нашем правном поретку су: сведоци, писана изјава сведока, вештаци, тумачи, странке, исправе и предмети увиђаја. А) Главни доказ, противдоказ и доказ о противном Циљ главног доказа је да суд увери у истинитост важне чињенице која чини основ тужбеног захтева. Предлагач доказа је успео у доказивању, ако је уверио суд да је чињеница на коју се позива истинита. Циљ противдоказа је да оспори и обори истинитост чињеничне тврдње противника поткрепљене главним доказом. Предлагач противдоказа је успео у извођењу, ако је побудио сумњу у истинитост тврдње његовог противника поткрепљене главним доказима. За успех противдоказа је довољно да је вероватно да тврдња предлагача главног доказа није истинита. Доказ о противном је главни доказ, такође. Њиме предлагач доказа обара законску презумпцију. Б) Непосредан и посредан доказ (индиција) Свако доказно средство се односи на доказивање важних чињеница за доношење одлуке. Овде се мисли на чињенице које чине диспозицију материјалноправне норме на основу које суд мериторно решава у спору. За одлучивање су одлучни непосредни докази из којих се директно изводи сазнање о чињеницама, које спадају у диспозицију материјалноправне норме. Када такво доказивање није могуће, странке се служе посредним доказима- индицијама. Из њиховог постојања суд може, на основу општег животног искуства, да закључи о постојању чињенице. В) Потпун и непотпун доказ Потпуним доказом његов предлагач у потпуности уверава суд у истинитост његове чињеничне тврдње. С друге стране, резултат извођења непотпуног доказа је уверење суда да је ово што се тврди само вероватно. Г) Нова доказна средства Ради се о подацима записаним на тонским и видео тракама, ЦД, компјутерским записима. 86. ИЗВОЂЕЊЕ ДОКАЗА (доказни поступак) 123

Доказни поступак у ужем смислу обухвата скуп правила о парничним радњама странака и суда којим се уређује начин на који се изводе докази. Доказни поступак почива на диспозиционој и расправној максими, те на начелу обостраног саслушања странака. Предлагање доказа – Доказе (доказна средства) предлажу странке у: 1) Тужби 2) Одговору на тужбу 3) Реплици и дуплици 4) На припремном рочишту за главну расправу Само изузетно, ако суд дозволи до закључења главне расправе пред првостепеним судом. Предлагање доказа је везано за утврђење постојања или непостојања правно релевантних чињеница. Тужилац мора да предложи доказе којима поткрепљује наводе из основа тужбе, јер у противном ризикује да његова тужба буде одбачена као неуредна. Тужени је дужан, већ у одговору на тужбу, да понуди доказе којима указује на истинитост чињеница којима оспорава чињеничне наводе тужиоца. У противном, ризикује да суд одбаци одговор на тужбу као неуредан, и излаже се опасности да суд донесе пресуду због пропуштања. Странке могу нарочито да предлажу извођење доказа на припремном рочишту за главну расправу, а на рочишту за главну расправу само ако странке нису извођење доказа могле да предложе раније без своје кривице. Странке су дужне да већ на припремно рочиште за гл.расправу донесу све исправе и предмете који им служе као доказ. Улога суда- О предлогу странака за извођење доказа одлучује суд. Суд одлучује које су чињенице битне за одлучивање и који ће од доказних предлога (које су предложиле странке) извести ради утврђивања истинитости битних чињеница. Суд на припремном рочишту за гл.расправу одређује који ће се докази извести на главној расправи; затим суд одреди временски оквир парнице, број рочишта... Суд је дужан да о извођењу сваког појединог доказа на главној расправи донесе решење. Садржину решења прописује сам закон- оно мора да садржи: спорну чињеницу о којој треба извести доказ, доказно средство и рок за извођење доказа. Решење суда о извођењу доказа је решење о материјалном управљању парницом којим суд није везан. Ова решења не могу да се побијају посебном жалбом, већ само у жалби која се изјављује против коначне пресуде. 124

Суд ће одбити да изведе доказ, када сматра да предложени доказ није важан за његову одлуку: - чињеница о чијем постојању се предлаже доказивање није битна за одлуку; - када доказ чије се извођење предлаже није битан за сазнање истинитости чињенице чије се постојање доказује; - када постоји забрана употребе доказног средства; - када је суд већ уверен о истинитости чињенице; Посебно о доказима до којих се дошло на недозвољен начин – Нуде се неретко докази до којих се дошло на недозвољен начин (повредом материјалноправне норме међународног или унутрашњег права). Најчешће се ради о радњама које представљају и биће неког кривичног дела (неовлашћено прислушкивање и тонско снимање). Оваквим недозвољеним радњама крше се права грађана зајамчена Уставом. Неспорно је данас да је суд дужан да одбије извођење доказног средства до којег се дошло на недозвољен начин. Рочиште за извођење доказа- Докази се изводе на главној расправи. Приликом извођења сваког доказа, без обзира да ли се он обавља на главној расправи или пред замољеним судом, важи начело контрадикторности и начело страначке јавности. Странке морају да буду обавештене о сваком рочишту за извођење доказа. Начело концентрације процесне грађе има такође важну улогу у доказном поступку. Суд цени резултат доказног поступка не само у погледу сваког доказног средства понаособ, већ и на основу читавог резултата доказног поступка. Принцип непосредности у доказивању- услед промене у саставу већа, главна расправа почиње изнова. Тада суд може да одреди да се већ изведени докази не изводе поново, већ само прочитају записници о извођењу тих доказа. Суд ће одлучити да повери извођење доказа замољеном суду када само извођење доказа на рочишту није уопште могуће или када би извођење доказа на рочишту било скопчано са непремостивим тешкоћама. 87. ТЕРЕТ ТВРДЊЕ И ТЕРЕТ ДОКАЗИВАЊА Терет тврдње С обзиром да се парница одвија у оквирима расправног начела, питање терета тврдње може да има утицаја на исход парнице. Правила о терету тврдње регулишу начин изношења чињеница пред суд (објективни терет 125

тврдње), као и поделу процесних терета на странке у вези са дужношћу изношења чињеница у парници (субјективни терет тврдње). Ова правила поставља Закон. Свака странка је дужна да пред суд изнесе чињенице на којима заснива свој захтев и чињенице на којима оспорава наводе противника. Тужилац је дужан да већ у тужби изнесе све чињенице из којих произилази основаност његовог тужбеног захтева; тужени је дужан да у одговору на тужбу наведе чињенице (приговоре) због којих сматра да тужиочево право није ни настало, да је престало или да на основу њих сматра да може да ускрати чинидбу тужиоцу. Терет доказивања Резултат доказног поступка може бити тројак: 1) Суд може да се увери о постојању чињенице на основу које странка заснива свој захтев. 2) Суд може да се увери да се таква чињеница није десила у стварности. 3) Суд не може да створи уверење да ли чињеница која потпада под диспозицију материјалноправне норме заиста постоји или не постоји у стварности. У овом случају остаје спорно која од чињеница које су странке навеле одговара стварности. По правилу, у случају да одлучне чињенице не могу да се докажу, парницу губи она странка на којој лежи терет доказивања. Субјективни, објективни терет доказивања: А) Субјективни терет доказивања- има улогу само у парничном поступку који почива на расправном начелу, не и у поступцима који почивају на истражној максими. Он даје одговор на питање које доказе је суду дужна да понуди странка у парници. Свака од странака је дужна већ у тужби, одн одговору на тужбу , да суду понуди доказе за све чињеничне тврдње из којих изводи свој захтев, односно доказе којима поткрепљује своје чињеничне наводе којим оспорава захтев противне стране. Не постоји могућност да суд одређује извођење доказа мимо предлога странака. Б) Објективни терет доказивања- Која од странака сноси ризик недоказаности неке од одлучних чињеница? На чију штету ће суд да одлучи када није у стању да разјасни важне чињенице, одн да стекне уверење о њиховој истинитости? По правилу, парницу губи она странка на којој лежи терет доказивања.

126

Закон регулиште ситуацију која наступа када суд не може са сигурношћу да утврди постојање неке чињенице. Тада суд о постојању те чињенице одлучује применом правила о терету доказивања. Подела објективног терета доказивања:Подела објективног терета доказивања регулисана је законом- и то материјалноправним нормама. Пример: Када поверилац захтева накнаду штете због доцње у испуњењу, тада дужник може да се ослободи обавезе ако докаже да није могао испунити обавезу због наступа околности које чине вишу силу. Такође, претпоставља се да писмени уговор одражава праву вољу уговорних страна. Терет доказивања лежи на странци која тврди да је уговор симулован. Код деликтне одговорности за штету, штетник је дужан да надокнади штету, али не и када докаже да је штета наступила без његове кривице. Улога странака у парници нема никакав утицај на примену правила о терету доказивања. Ово основно правило о подели терета доказивања погађа тужиоца, у првом реду. Ако жели да успе у спору, тужилац мора да докаже постојање оних чињеница из којих изводи тражену правну последицу. Тужени, ако жели да суд одбије тужбени захтев, мора да докаже постојање оних чињеница које спречавају настанак права тужиоца, или које указују да је тужиочево право престало или које га овлашћују да ускрати извршење обавезе тужиоцу. Правила о подели терета доказивања важе и када су предмет доказивања негативне чињенице. У случају неопходности доказивања негативних чињеница (да нека околност није наступила), довољно је да се странка на коју пада терет доказивања ограничи на просту тврдњу да такве чињенице у стварности нема. Тада је њен противник дужан да доказује супротно- позитивно стање- да је чињеница наступила. Требало би сматрати да чињеница не постоји, када супротна страна није успела својим доказима да увери суд у постојање чињенице. Правила о подели објективног терета доказивања примењују се и када је у питању доказивање (не)постојања процесних претпоставки. Она странка која се позива на изузетак од правила, сноси терет доказивања за постојање чињеница на којима се изузетак заснива. Правило да је пунолетно лице уједно и пословно способно. Она странка која се позива на пословну неспособност, сноси и терет доказивања. Правила о подели терета доказивања код законских презумпцијаПример: Претпоставља се да је држалац покретне ствари уједно и њен власник.

127

Терет доказивања код законских претпоставки лежи на оној странци којој законска претпоставка иде у корист. Противник може да поднесе противдоказ, који је усмерен на обарање основа претпоставке. Обрт терета доказивања- Странке су дужне да се у поступку савесно користе процесним правима. ЗПП нема посебна решења за санкционисање злоупотреба процесних права у доказном поступку. Најчешћи облик злоупотребе процесних права у доказном поступку се односи на осујећење могућности употребе доказног средства. Под осујећењем доказа подразумева се ситуација у којој странка на којој није субјективни терет доказивања, својим чињењем или нечињењем онемогући употребу доказног средства противној страни на коју пада субјективни терет доказивања. Могуће је да једна од странака намерно или непажњом уништи предмет увиђаја или исправу која би требало да се користи у поступку.

88. ОЦЕНА ДОКАЗА* (Начело утврђивања истине; начело слободне оцене доказа- у Кечином приручнику) Применом правила о оцени доказа код судије се ствара степен вероватноће да се нешто у стварности заиста одиграло, ствара се и уверење да је нека чињеница истинита. Утврђивање истине- Важећи ЗПП не помиње обавезу суда да истинито утврди спорне чињенице од којих зависи основаност захтева. Значај начела, посебно у научној и стручној јавности, често је био пренаглашен. Чинило се да је утврђивање истине примарни циљ поступка, а делимично се губило из вида да задатак суда није сазнавање стварности већ пружање законите и правичне правне заштите, при чему утврђивање истине није циљ, већ средство. Начело утврђивања истине се не помиње, али је ипак и даље присутно у нешто другачијем значењу. Законитост пресуде и даље зависи од тога у којој мери је парнични суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање на ком заснива своју одлуку. У доказном поступку суд утврђује у којој мери су истините тврдње странака о постојању правно релевантних чињеница од којих зависи основаност тужбеног захтева. Задатак суда је да утврди у којој су мери истините страначке тврдње о постојању чињеница на којима странке заснивају своје захтеве. Суд цени истинитост тврдњи парничних странака и у случају позитивног одговора заузима став о постојању или непостојању одређених чињеница. ЗПП обавезује суд на поступање које омогућава свестрано расправљање спора, укључујући постављање питања која треба да допринесу правилном утврђивању чињеница од којих зависи одлука о тужбеном захтеву.

128

Супротстављеност интереса парничних странака такође доприноси томе да суд може формирати став о истинитости страначких тврдњи. У одређеним случајевима суд се мора ослонити на истакнуто правило о терету доказивања, то не мења положај суда, јер оно што се у поступку не може доказати, најчешће и не постоји. И у овој процесној ситуацији суд одлучује руковођен чињеницом да је одређена тврдња неистинита, јер није доказана. Потреба да суд, применом сазнајних метода, утврди у којој су мери истините тврдње странака о постојању релевантних чињеница и даље посотји, јер од тога зависи законитост пресуде. Утврђивање истине има значај средства које се користи да би се остварио одређени циљ- законита и правична пресуда. Слободна оцена доказа- у оквирима расправне максиме од суда зависи које ће чињенице сматрати правно релевантним за решење спора и у том смислу ограничити доказивање само на оне које сматра битним. Суд не мора ни извести све доказе које су странке предложиле, а није ограничен ни у избору доказних средстава тако да мора употребити само одређена доказна средства, одн.не забрањује му се употреба одређених доказних средстава. Број изузетака је мали: споразум о пророгацији надлежности, арбитражни споразум, споразум о адреси достављања и постојање новчаног потраживања у поступку издавања платног налога могу се доказивати само одређеним исправама. Важећи ЗПП уводи додатно ограничење:у привредним споровима се релевантне чињенице долазују исправама. Ограничење слободе суда постоји код извођења доказивања саслушањем парничних странака. Овај доказ се изводи само у случају кад нема других доказа. (када на основу већ изведених доказа суд није успео да формира став о постојању тих чињеница). Не постоје законска правила којима би се одредило да суд одређену чињеницу мора сматрати доказаном. Оставља му се слобода да то сам учини на основу оцене сваког појединог доказа и свих доказа заједно. Изузетак представља доказна снага јавних исправа, где се сматра истинитим оно што је у њој утврђено. Слобода суда није апсолутна, јер он у образложењу пресуде мора оправдати зашто је једне чињенице узео за постојеће, а друге није. Дужан је да прикаже ток и резултате спроведеног доказивања, и да на основу формулисаног образложења оправда изреку пресуде. У супротном, постоји апсолутно битна повреда одредаба парничног поступка због којих је могуће изјављивање редовних и ванредних правних лекова. Оцена доказа се остварује по начелу слободне оцене доказа. Она представља завршни акт у поступку доказивања. Суд цени појединачно сваки изведени доказ и све доказе заједно. Суд заузима став о постојању чињеница од којих зависи одлука о захтевима истакнутим у поступку. Оцена доказа следује по извођењу доказа у оном тренутку развоја поступка у ком суд сматра да је чињенично стање довољно расправљено да може закључити главну расправу. 89. ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ДОКАЗА 129

Временом доказна средства могу да буду уништена или у суштини измењена, њихово извођење отежано, тако да може да се претпостави да неће моћи да буду изведена на главној расправи. Пр: Сведок може да премине, може да напусти земљу; предмет увиђаја може да пропадне. Обезбеђење доказа значи извођење одређеног доказа изван рочишта главне расправе- пре покретања поступка, у току поступка или по његовом правоснажном окончању. Закон, дакле, предвиђа могућност да странке предложе извођење доказа и пре него што поступак отпочне или након што се парница оконча (ако је то неопходно у поступку по ванредним правним лековима). Како би резултати доказног поступка могли да се користе у парници, било у поступку по ванредним правним лековима. Поступак за обезбеђење доказа је по својој правној природи облик ванпарничног поступка. Поступак за обезбеђење доказа се покреће искључиво по образложеном предлогу странке. Странка у предлогу наводи чињенице које се имају доказати, као и доказе који се имају извести. Предлог мора да садржи и име и пребивалиште (боравиште) противника. Предлог за обезбеђење доказа се доставља противнику. Предлог може да се поднесе ради обезбеђења било ког доказа. Међутим, не може да се тражи саслушање странака пре него што је парница покренута. Обезбеђењу доказа приступа се ако постоји ,,оправдана бојазан“ да се доказ неће моћи извести, или да ће његово касније извођење бити знатно отежано. Надлежност суда- ако је парница у току, о предлогу за извођење доказа одлучује онај суд пред којим тече парница. Ако се предлог подноси пре него што је поступак покренут (извођење доказа се ограничава на увиђај и саслушање сведока), тада је за одлучивање по предогу надлежан првостепени суд на чијој територији се налази ствар које треба разгледати или где борави лице које треба саслушати. Поступак – поступак за обезбеђење доказа је хитан. Суд није дужан да достави противнику странке предлог, ако постоји опасност одлагања. Суд може да противнику у овом поступку постави привременог заступника, ако је противник непознат или му је непознато пребивалиште. О предлогу за извођење доказа суд одлучује решењем у коме одређује време и место одржавања рочишта за извођење доказа, чињенице које се имају доказати и доказе који се имају извести. Суд је дужан да противнику достави решење о обезбеђењу доказа, али то не мора учинити, ако је случај хитан. Против решења којим се усваја предлог о обезбеђењу доказа, као и против решења којим се одлучује да се извођење доказа започне пре него што је решење достављено противнику, није допуштена посебна жалба. 130

О изведеним доказима сачињава се записник. Ако су докази изведени пре него што је поступак покренут, записник се чува код суда пред којим су докази изведени. Ако је поступак у току, а обезбеђење доказа није извео суд пред којим се води поступак, записник се доставља том суду. 90. ДОКАЗНА СРЕДСТВА Доказна средства су лица или ствари која омогућавају суду да сазна чињенице које су од значаја за решење главне ствари (мериторно одлучивање). ЗПП познаје пет доказних средстава: увиђај, исправе, сведока, вештака, саслушање странака; као и читане писане изјаве сведока (преузето из англосаксонског права). 91. УВИЂАЈ* Увиђај представља процесну радњу суда којом се утврђује постојање неке чињенице, разјашњење одређене околности непосредним чулним опажањем предмета увиђаја- лица или ствари. Суд може користити различита чула, приликом увиђаја. О резултатима доказивања суд се упознаје путем записника о извршеном увиђају (од стране председника већа или замољеног судије). Важећи ЗПП прописује могућност да се увиђај снима (у целини или у делу) путем тонских и оптичких уређаја. То може допринети начелу непосредности у случајевима кад се доказ изводи у поступку обезбеђења доказа или путем правне помоћи.

92. ИСПРАВЕ* Исправа је предмет на којем је словним знацима саопштена мисао, изјава или податак. Извођење овог доказа се остварује читањем исправе или читањем овереног преписа исправе (ако није написана на језику на ком се води поступак). Најзначајнија је подела на јавне и приватне исправе. Својство јавне исправе има исправа коју је у прописаном облику издао надлежни државни орган; као и исправа коју је у таквом облику издало предузеће или друга организација у вршењу јавног овлашћења које јој је поверено законом. Све остале исправе су приватне. Исправе се могу поделити на диспозитивне и доказне. Диспозитивним исправама се ствара, мења или гаси одређени правни однос. (Ова врста исправа најчешће настаје када је за пуноважност правног посла потребно испунити писмену форму). Доказне исправе настају да би се обезбедио писмени доказ о предузетом правном послу или правном акту. (писмена форма може имати и битан доказни значај: закључење арбитражног споразума или уговора о пророгацији надлежности). У поступку по привредним споровима доказивање се врши исправама.

131

Јавне исправе су настале у границама вршења јавних овлашћења, због тога имају доказну снагу коју немају друга доказна средства. Суд није слободан да врши оцену овог доказа, јер постоји законска претпоставка да доказују истинитост. Иностране јавне исправе прописно оверене имају , под условом узајамности, исту доказну снагу као домаће јавне исправе. Суд испитује да ли је исправа аутентична, издата у границама јавних овлашћења, да ли има прописану форму и садржину. Ако је одговор позитиван, суд је везан доказном снагом ове исправе. Претпоставка о истинитости садржаја јавне исправе је оборива. Странкама је дозвољено да доказују да су у јавној исправи неистинито утврђене чињенице или да је исправа неправилно састављена. Странке могу постићи оспоравање доказне снаге исправе тако што ће указати на њене формалне недостатке- непостојање форме и садржине прописане за ту врсту исправе. Приватне исправе су предмет оцене доказа и не везују парнични суд. Сматра се да оно што је у исправи уписано изнад потписа потиче од њеног издаваоца (потписника). Странка која се позива на одређену исправу као доказ својих чињеничних тврдеи има обавезу да је сама поднесе. Ако је исправа сачињена на страном језику, уз њу се подноси оверени превод. У случају ако се странка позива на исправу за коју тврди да се налази код противне странке, суд позива ту странку да у одређеном року поднесе исправу, што она не може ускратити ако се сама позвала на ту исправу за доказ својих навода, или ако је реч о исправи коју је по закону дужна да преда или покаже. Странка се не може присилити да поднесе исправу, али се на њу врши притисак да то учини. Трећа лица се у принципу не могу обавезати на подношење исправе поводом поступка у којем не учествују. Изузетак су оне исправе које је треће лице дужно по закону да покаже или поднесе. Треће лице има право на накнаду трошкова које је имало у вези са подношењем исправе. 93. СВЕДОЦИ* Сведоци су физичка лица која суду преносе своја чулна запажања о чињеницама које су предмет доказивања. То могу бити чињенице које је сведок непосредно запажао или оне о чијем је постојању информисан од странке трећих лица. Сведок је физичко лице. Заступници странака се не могу саслушати у својству сведока. Судија и судија поротник не могу бити саслушани као сведоци у поступку у којем суде. 132

Потреба да судија или поротник сведоче у одређеном поступку може представљати основ за њихово изузеће, јер су ова лица незамењива у својству сведока, а судију се може одредити други судија или поротник. Сведочење представља јавну обавезу. Лица позвана да сведоче морају се одазвати позиву. Странка која предлаже извођење доказа мора назначити о чему сведок треба да сведочи. Странка мора навести име и презиме, занимање и боравиште сведока. О извођењу доказа одлучује суд. Позивање сведока врши се достављањем писменог позива у коме се наводи име и презиме позваног, време и место доласка, предмет по ком се позива и назначење да се позива као сведок.У позиву ће се сведок упозорити на последице неоправданог изостанка и право на накнаду трошкова. Не може се саслушати као сведок лице које би својим исказом повредило дужност чувања службене или војне тајне, док га надлежни орган не ослободи те дужности. Суд не може саслушати сведока чак и ако то лице жели да сведочи, све док га надлежни орган не ослободи дужности чувања службене и војне тајне. Одређени сведоци су овлашћени да ускрате сведочење. Суд може извести сведочење под условом да та лица желе да сведоче. Сведок може ускратити сведочење о чињеницама које је сазнао као адвокат, лекар, верски исповедник, ако постоји обавеза да се чува као тајна оно што се сазнало у вршењу позива или делатности. Председник већа или судија појединац дужан је да поучи сведока о праву на ускраћивање сведочења. Сведок може ускратити одговор на поједина питања, ако за то постоје важни разлози, нарочито ако би својим одговором изложио тешкој срамоти, знатној имовинској штети или кривичном гоњењу себе или своје сроднике по крви у правој линији, у побочној линији до 3.степена, свог брачног или ванбрачног супружника или сроднике по тазбини до 2.степена, као и свог стараоца или штићеника, усвојиоца или усвојеника. Сведок се саслушава на рочишту главне расправе. Сведоци који се због старости, болести или тешких телесних мана не могу одазвати позиву, саслушаће се у свом стану. Сведоци се саслушавају појединачно, без присуства сведока који ће се касније саслушавати. Сведок је дужан да усмено даје одговоре. Ако не зна језик на коме се води поступак, саслушање се врши уз помоћ тумача. Ако је сведок глув, постављаће му се питања писмено, а ако је нем, позваће се да писмено одговара. Сведок се претходно опомиње да је дужан да говори истину и да ништа не сме прећутати, а затим се упозорава на последице давања лажног исказа. Суд га пита за име и презиме, име оца, занимање, боравиште, место рођења, године старости, и његов однос са странкама. Позива се да изнесе све што му је познато о чињеницама о којима треба да сведочи,а затим му се могу постављати питања ради провере, допуне или разјашњења.

133

Сведоци се могу суочити ако се њихови искази не слажу у погледу важних чињеница. Сведоци се посебно саслушавају о околностима о којима се не слажу, а одговор се уноси у записник. Извођењем овог доказа руководи председник већа. Пошто он заврши саслушање, питања могу постављати и странке, заступници или пуномоћници. Саслушани сведоци остају у судници ако их суд сасвим не отпусти или не одреди да се привремено удаље из суднице. Суд може одредити да се саслушани сведоци касније поново позову и још једном саслушају. Новина: (ЗПП) могућност извођења доказивања читањем писане изјаве сведока. У изјави се наводе сазнања сведока о битним спорним чињеницама. Сведок даје и изјаву одакле су му те чињенице познате. Наводи и свој однос са парничним странкама. Писана изјава сведока мора да буде оверена у суду. Пре давања изјаве, лице које прима ту изјаву мора упозорити сведока о његовим правима и обавезама. Описана форма сведочења губи квалитет непосредности и своди се на доказивање путем исправа. Из тог разлога, суд може (у циљу да се обезбеди привид непосредности) одлучити да се сведок саслуша путем конференцијске везе. Сведок се мора одазвати позиву за сведочење. Ако то не учини а изостанак не оправда или се удаљи са места саслушања без одобрења, може бити принудно доведен и новчано кажњен. Ако се сведок одазове, али неоправдано ускрати сведочење или одговор на питање, може бити новчано кажњен. Жалба против решења о новчаној казни не задржава извршење решења. Суд, на захтев странке, одлучује да је сведок дужан да накнади трошкове које је проузроковао неоправданим изостанком, односно одбијањем да сведочи. Ако сведок накнадно оправда изостанак, решење о казни се ставља ван снаге. Сведок има право на накнаду путних трошкова, исхране, преноћишта, изгубљене зараде. Накнаду мора да захтева одмах по саслушању, иначе губи право, а суд је дужан да о томе поучи сведока. 94. ВЕШТАЦИ Вештаци су физичка лица која имају потребно стручно знање да запажају чињенице и изводе чињеничне закључке поводом предмета доказивања. То су лица која имају потребна стручна знања којима судија не располаже. Приликом извођења овог доказа вештак даје налаз и мишљење поводом предмета доказивања. Налаз представља стручно утврђивање чињеница које суд није у стању да запази јер не располаже потребним знањем. Мишљење је чињенични закључак о значају тих чињеница. Вештаци су физичка лица. Чак и кад се суд обрати одр установи у циљу вештачења, вештак се индивидуализује у личности појединца. Вештаци се одређују из регистра судских вештака за одређену област. Вештачења се могу поверити и стручној установи (болници, лабораторији, факултету). Ако за одређену област вештачења нема судског вештака уписаног у регистар, вештачење се може поверити лицу одговарајуће струке које 134

одређује суд. Ово лице мора дати изјаву да ће налаз и мишљење дати по правилима струке и непристрасно. Странка која предлаже вештачење дужна је у предлогу назначити предмет и обим вештачења и предложити лице за вештака. Противној страни се даје могућност изјашњавања о предлогу за одређивање вештачења. Ако се странке не споразумеју о личности вештака, о предмету и обиму вештачења одлучује суд. Суд може одредити другог вештака ако оцени да сложеност вештачења то захтева. Вештачење врши један вештак, а могу се одредити два или више ако је вештачење сложено. Вештачење се одређује решењем које садржи: име и презиме вештака, занимање, предмет спора, предмет и обим вештачења рок за достављање налаза и мишљења. Рок за подношење писаног налога и мишљења не може бити дужи од 60 дана. Вештак се упозорава у позиву на последице недостављања налаза и мишљења у року, односно на последице неоправданог изостанка са рочишта. Вештак има право на награду и накнаду трошкова. Налаз и мишљење морају бити достављени суду пре одржавања рочишта на ком се изводи овај доказ. Писани налаз и мишљење вештак мора поднети 15 дана пре одржавања рочишта, а суд га странкама доставља најмање 8 дана пре рочишта за гл.расправу. Ако вештак достави налаз и мишљење који су нејасни, непотпуни, суд налаже вештаку да отклони недостатке. Ако енка од странака има примедбе на налаз и мишљење вештака, мора то да учини у писаној форми у року који одреди суд. Ако суд сматра да битне чињенице нису довољно расправљене, мора се одредити ново вештачење које поверава другом вештаку. У овом случају странке сносе трошкове вештачења на једнаке делове. Ако вештак не поднесе мишљење у одређеном року, суд га може заменити другим вештаком, по налогу странке. Повреда обавезе коју вештак има у поступку санкционише се изрицањем новчане казне. Упоредо суд обавештава министарство правосуђа ради покретања поступка брисања тог вештака из регистра судских вештака. Ако је одређено више вештака, они могу поднети заједнички налаз и мишљење кад се слажу. Ако се не слажу, сваки вештак посебно износи свој налаз и мишљење. Ако се подаци вештака битно разилазе, или ако је налаз вештака нејасан, непотпун, а недостаци се не могу отклонити поновним саслушањем вештака, вештачење се обнавља са истим или другим вештацима. Вештак има право на накнаду путних трошкова, трошкова за исхрану, преноћиште; на накнаду изгубљене зараде; право на награду за извршено вештачење. 135

Личност вештака је заменљива. Уместо једног вештака, може бити одређен други. Вештаку се не дозвољава да својевољно одбије вештачење. Он може бити ослобођен по сопственом захтеву дужности вештачења због разлога због којих сведок може ускратити сведочење. Вештака који је уредно позван, а не приступи рочишту и не оправда изостанак, или одбије вештачење, суд може новчано казнити. На захтев странке суд може решењем наложити вештаку да накнади трошкове које је проузроковао својим неоправданим недоласком или одбијањем вештачења. Решење о новчаној казни може се ставити ван снаге ако вештак оправда изостанак или прихвати вештачење. Вештак може бити искључен или изузет из истих разлога као судија или поротник. Странка је дужна да поднесе захтев за изузеће вештака чим сазна да постоји разлог за изузеће, а најкасније пре почетка извођења доказа вештачењем. Странка је дужна да у захтеву за изузеће наведе околности на којима заснива захтев. О захтеву за искључење и изузеће одлучује суд. Против решења којим се усваја захтев за изузеће, као и против решењем којим се захтев одбија, није дозвољена жалба. У важећем ЗПП уводи се могућност да странка, без постављања претходног предлога за извођење вештачења, унапред приложи писани налаз и мишљење вештака. Овај налаз и мишљење достављају се супротној странци на изјашњавање. Након изјашњавања противне странке, суд може одредити решењем да се извођење доказа вештачењем спроведе читањем писаног налаза и мишљења које је странка приложила. Ако ниједна странка не предложи вештачење , или у одговарајућем року не обезбеди трошкове за вештачење, суд о чињеницама које захтевају вештачење одлучује применом правила о терету доказивања. У моменту подношења тужбе и давања одговора на тужбу странке не морају имати сазнања о томе да је за доказивање одређене чињенице потребно вештачење. Рачунајући да суд има знања или сматрајући те чињенице неспорним, странке не морају предложити вештачење.У каснијем развоју поступка странке морају оправдати пропуст, а ако не успеју, губе право на предлагање овог доказног средства. 95. САСЛУШАЊЕ СТРАНАКА* У овом случају странке у сопственој парници имају улогу сведока. Дају изјаву у вези постојања чињеница које су предмет доказивања. У овој компоненти позиција странке је битно другачија од оне у којој се типично налази у поступку. У извођењу овог доказа суд је ограничен. Доказ може извести кад нема других доказа или кад и поред изведених доказа нађе да је то потребно за утврђивање битних чињеница. Странке се саслушавају на рочишту. Суд може одлучити да се странка саслуша путем конференцијске везе. Правило је да се саслушавају обе странке. Суд може одлучити да се саслуша само једна странка ако се уверио да странци нису познате спорне чињенице. Може се саслушати само 136

једна странка, ако друга странка ускрати давање исказа или се не одазове позиву суда. Ако у току поступка странка умре или њено поновно саслушање није могуће из других разлога, чита се записник са исказом те странке. За странку која нема парничну способност саслушава се законски заступник. За правно лице суд саслушава лице које је законом или правилима овлашћено да га заступа. У случају супарничарства, суд одређује која ће лица саслушати. Доказ се изводи на рочишту главне расправе. Позив за рочиште на ком ће се изводити доставља се лично странкама. У позиву се наводи да ће на рочишту бити изведен доказ саслушањем странака и да странка која дође на рочиште може бити саслушана у одсуству друге странке. Не могу се применити принудне мере према странци која се није одазвала позиву. Странка се не може принудити на давање исказа. Суд цени од каквог је значаја што странка није дошла на саслушање или што је ускратила исказ. 96. ТРОШКОВИ ПОСТУПКА Вођење грађанскосудског поступка повлачи са собом трошкове. Трошкови поступка су издаци који су учињени у току или поводом конкретног парничног поступка. Свако подношење тужбе повлачи трошкове за суд, за странке и њихове заступнике. У трошкове поступка спадају: 1) Судске таксе: њима се покривају трошкови рада суда (судија, судија поротника, тумача).Висина судске таксе се обрачунава паушално,према вредности предмета спора 2) Издаци проузроковани извођењем доказа: спадају трошкови које је суд имао поводом изласка из зграде за извршење увиђаја или саслушања сведока. 3) Издаци заступника, нарочито пуномоћника странака. Ако је пуномоћник адвокат, висина трошкова и награде за рад адвоката одређује се према адвокатској тарифи. 4) Издаци самих странака и осталих учесника у поступку (умешача) 5) Трошкови исплаћени из средстава суда у случају ослобађања од плаћања трошкова поступка; 6) Издаци који су настали пре него што је поступак започео: издаци који су настали поводом обезбеђења доказа, издаци који су настали поводом покушаја да се спор реши поравнањем или медијацијом. Проблем трошкова захтева одговор на два питања: А) Од кога држава може да захтева плаћање судских такса и трошкова који настају поводом предузимања страначких парничних радњи (питање претходног сношења парничних трошкова) 137

Б) Који субјект у поступку сноси трошкове поступка? (питање накнаде парничних трошкова). Претходно сношење трошкова – ЗПП : Опште је правило да свака странка претходно сама сноси трошкове, које је проузроковала својим радњама. Одредба се не односи само на тужиоца и туженог већ и на друге учеснике у поступку који могу предузимати парничне радње (умешач, јавни тужилац, правобранилац). Странке су и саме дужне да положе предујам за извођење доказа које су предложиле. Када се на извођење доказа позивају обе странке, суд ће одредити да предујам за извођење доказа положе обе странке на равне делове. Право на правну заштиту је јавноправне природе, тако је и обавеза титулара према држави да предујми трошкове (плаћање судских такси) такође јавноправне природе. 97. НАКНАДА ПАРНИЧНИХ ТРОШКОВА Ко је по окончању парнице дужан да коначно сноси трошкове поступка, одлучује суд својим решењем, само на захтев странке и без расправљања. Захтев за накнаду трошкова је акцесоран у односу на гл.захтев. Овај захтев је искључиво регулисан процесним правилима. Основни принципи расподеле- Основни је принцип да се трошкови поступка расподељују према успеху странака у парници (принцип каузе). Странка која у целини изгуби парницу, дужна је да противној странци накнади трошкове. По својој правној природи обавеза да се надокнаде парнични трошкови је законска облигација. Ако је тужилац делимично успео у парници (тужбени захтев усвојен само делимично), суд расподељује обавезу за накнаду трошкова у зависности од постигнутог успеха. Може да реши да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка надокнади свом противнику сразмеран део трошкова. Пр: Ако је тужбени захтев износио 1 000 000 динара, а усвојен је у делу од 750 000 динара, дакле ¾ или 75%. Тада је тужени дужан да тужиоцу накнади ¾ његових трошкова, тужилац туженом ¼ , тако да ће тужилац моћи да од туженог потражује ½ својих трошкова. Принцип успеха (каузе) се изузетно коригује применом принципа кривице. Сходно принципу кривице, странка је обавезна, независно од успеха у спору, да свом противнику надокнади трошкове које је проузроковала својом кривицом или случајем. Принцип успеха се коригује принципом кривице у следећим случајевима:

138

1) Када тужени није дао тужиоцу повода за тужбу- и када је признао тужбени захтев већ у одговору на тужбу, на припремном рочишту, тада је тужилац дужан да туженом накнади парничне трошкове. 2) Када су трошкови поступка настали због одлагања рочишта: рочиште се одлаже, ако уредно позвана странка оправдано изостане (болест, удес). Тада она сноси трошкове који су на том рочишту настали. 3) Када су трошкови настали свесним одуговлачењем поступка: ради се о томе да је странка несавесно предузела парничну радњу у каснијем, а могла је то да учини и у ранијем процесном моменту. Странка поступа несавесно и када је истакла материјалноправни приговор на неком каснијем рочишту за гл расправу, а то је могла раније учинити. Она је дужна, независно од успеха у спору, да надокнади све трошкове који су узрочно повезани са одуговлачењем. 4) Предлог за враћање у пређашње стање: трошкове који су настали у поступку поводом овог предлога увек сноси странка која је поднела предлог за враћање у пређашње стање. 5) Трошкови које је проузроковао заступник: ове трошкове сноси странка, без обзира на успех у спору, ако је њен заступник скривио настанак трошкова. Могуће је да суд у решењу одлучи да заступник директно накнади трошкове противној страни. Посебна правила о расподели обавезе на накнаду парничних трошкова – посебна правила важе за: 1) Повлачење тужбе- тад је тужилац дужан да туженом надокнади парничне трошкове 2) Одустанак од правног лека- странка која одустане од правног лека дужна је да свом противнику надокнади трошкове које је имао поводом правног лека 3) Закључење судског поравнања- меродаван је споразум странака, а ако га нема свака странка сноси своје трошкове 4) Излучна тужба5) Супарничари-расподела обавезе накнаде трошкова зависи од природе њиховог материјалноправног односа. Ако супарничари солидарно одговарају, солидарно одговарају и за обавезу накнаде парничних трошкова. 6) Јавни тужилац- трошкове које је имао јавни тужилац било као странка, било као умешач у парници, падају на терет јавног тужилаштва. Трошкови за које се може тражити накнада

139

Странка има право да тражи накнаду само за оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице, а о томе одлучује суд. Под трошковима који су потребни за вођење парнице подразумевају се нужни и неопходни издаци у вези са вођењем парнице. Суд о висини накнаде трошкова одлучује решењем, које доноси без расправе, ценећи све околности случаја. Јавни тужилац има право на накнаду трошкова, али не на награду. Јавни правобранилац има право да захтева и награду. Остваривање права на накнаду парничних трошкова Захтев за накнаду парничних трошкова- Код нас суд не одлучује по службеној дужности о расподели трошкова поступка. За одлуку је неопходан захтев странака. Странка је дужна да тачно назначи врсту и износ трошкова за које захтева накнаду. Захтев се ставља у парници у којој су трошкови настали. Мора да буде благовремен- најкасније се мора истаћи до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима. Ако је одлука суда донета ван рочишта (пресуда без одржавања расправе) или када је тужба повучена поднеском, захтев за накнаду трошкова поступка мора да се истакне најкасније у року од 8 дана кад је странци достављено обавештење о повлачењу тужбе, одн кад јој је достављена одлука суда. Одлука о трошковима поступка- О расподели накнаде парничних трошкова суд одлучује без расправљања. Првостепени суд доноси одлуку о накнади трошкова у пресуди или решењу којим се првостепени поступак окончава. Одлука суда о накнади парничних трошкова увек се сматра решењем, чак и када је садржана у пресуди. Три могућности: 1) Ако се истовремено нападају и мериторна одлука и одлука о трошковима поступка, одлука о трошковима поступка се побија жалбом против пресуде. 2) Ако се побија само одлука о трошковима поступка, она се побија жалбом против решења. 3) Ако једна странка напада пресуду само мериторно, а друга искључиво у погледу трошкова, виши суд ће о оба правна лека одлучити једном одлуком. У инстационом поступку о трошковима поступка одлучује виши суд на следећи начин: 1) Ако виши суд одбаци или одбије правни лек, одлучиће само о трошковима који су настали у инстационом поступку. 140

2) Ако виши суд преиначи одлуку или је укине и одбаци тужбу, тада само он одлучује о трошковима читавог поступка. 3) Ако виши суд укине по правном леку првостепену одлуку и врати предмет првостепеном суду на поновно суђење, о свим трошковима поступка одлучује првостепени суд. 98. ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ПЛАЋАЊА ТРОШКОВА ПОСТУПКА Право на тужбу је гарантовано свима, па и онима који нису финансијски у могућности да сносе трошкове поступка. Један од института је сиромашко право- право странке да буде ослобођена од плаћања трошкова поступка, ако фактички није у могућности да их сноси. Претпоставке за ослобођење- Титулар овог права је странка која према свом општем имовинском стању није у могућности да сноси трошкове поступка. Обим права- Ослобађање од плаћања трошкова поступка се односи искључиво на обавезу странке да претходно сноси (предујмљује) издатке да би се предузеле парничне радње (саслушање сведока, вештака, увиђај). Сиромашко право ослобађа и од плаћања судских такси. Овај институт се не примењује кад је у питању обавеза накнаде трошкова. Ако странка која је уживала сиромашко право изгуби парницу, суд је не може ослободити обавезе да свом противнику надоканади парничне трошкове. Суд може да ослободи странку од обавезе предујмљивања судских трошкова делимично или у потпуности. Делимично ослобађање се односи само на обавезу плаћања судских такси. Потпуно ослобађање обухвата судске таксе, предујам за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа. Тада се ови трошкови исплаћују из средстава суда. Када је странка потпуно ослобођена од плаћања трошкова поступка, тад јој припада право и на бесплатног пуномоћника. Суд признаје ово право странци, ако је то нужно ради заштите њеног права. Суд је дужан да одлучи о захтеву странке да јој се додели бесплатни заступник у року од 8 дана. Правни положај адвоката ког је суд поставио странци која ужива сиромашко право је потпуно другачији од правног положаја пуномоћника странке. Он се са странком не налази ни у каквом уговорном односу, већ је само темељем посебних законских прописа, дужан да заступа странку у парници. Бесплатни пуномоћник има исти статус у парници као вољни пуномоћник. Бесплатно заступање се темељи на појединачном правном акту суда, а не на уговорум тако да бесплатни пуномоћник не може да откаже, а странка не може да опозове пуномоћје. Постављени адвокат има од суда право да захтева накнаду стварних издатака и награду. 141

Поступак за остварење сиромашког права- Поступак се покреће само на предлог странке. Уз предлог она је дужна да поднесе и уверење о свом имовном стању. О предлогу за ослобађање од трошкова поступка и за постављање бесплатног заступника суд одлучује решењем. Престанак сиромашког права- Суд може да укине решење о ослобођењу од трошкова поступка и постављању бесплатног пуномоћника, по сопственој иницијативи или по захтеву једне од странака. Имовно стање странке може да се промени током поступка, па да странка буде у стању да сноси трошкове поступка. Против решења којим се укида одлука о ослобађању од трошкова, странка може изјавити посебну жалбу. У зависности од околности конкретног случаја, кад укине решење о ослобађању од трошкова, суд ће по службеној дужности одлучити о обавези странке да надокнади оне издатке којих је раније била ослобођена. Обавеза накнаде трошкова којих је странка била ослобођена- Ако странка која је ослобођена плаћања трошкова изгуби спор, она неће бити у обавези да исплати трошкове којих је била ослобођена. Остале трошкове поступка који јој падају на терет дужна је да сноси странка којој је било признато сиромашко право. Дешава се да противник странке која је остварила сиромашко право није у стању да надокнади парничне трошкове. Тада суд може наредити да странка која је остварила сиромашко право плати те трошкове у потпуности или делимично.

142

99. СУДСКО ПОРАВНАЊЕ Судско поравнање је уговор између парничних странака о предмету спора, закључен пред судом и којим се парница окончава. Уместо да се поступак води до доношења судске пресуде, странке закључењем судског поравнања саме окончавају парницу. Судско поравнање је мирно, споразумно решење спора. Од судског поравнања треба разликовати вансудско поравнање које је материјалноправни уговор. Оно не производи дејство правоснажности и нема својство извршне исправе. Дејство судског поравнања Најважнија последица закљученог судског поравнања је што се оно изједначава са правноснажном судском пресудом. Између странака престаје да тече парница јер за наставак недостаје правни интерес. Евентуалну нову тужбу у ствари у којој је закључено судско поравнање суд ће одбацити, јер се ствар сматра пресуђеном. Закључено судско поравнање је негативна процесна претпоставка за вођење парничног поступка. Судско поравнање има својство извршне исправе на основу њега се под условом да је протекао парициони рок може донети решење о извршењу. Услов за извршност судског поравнања је да је потраживање из судског поравнања доспело. Доспелост потраживања се доказује записником о закљученом судском поравнању. Закључено судско поравнање има и материјалноправно дејство, њиме се уређују правни односи између странака. Закључење судског поравнања Процесна легитимација и моменат - Странке могу у току целог поступка, до његовог правоснажног окончања, да пред парничним судом закључе поравнање о предмету спора. У закључењу поравнања могу да учествују и трећа лица. Парничне странке могу да закључе судско поравнање и након што је донета првостепена пресуда. Умешач може да буде странка у закључењу судског поравнања, било по свом предлогу или на предлог странака. Поравнање се, по правилу, закључује пред судом првог степена. Пред другостепеним судом могуће је закључити судско поравнање ако другостепени суд одлучује на расправи. Предмет- Судско поравнање се закључује о предмету спора. Странке саме одређују садржину судског поравнања, имајући у виду ограничења постављена законом. Предмет судског поравнања могу да буду сви захтеви који могу бити предмет судске пресуде. 143

Редовно су предмет поравнања и трошкови његовог закључења. У противном, примењују се општа правила ЗПП о сношењу трошкова. Искључена је могућност закључења судског поравнања у парницама: брачни спорови, матернитетски и патернитетски спорови, антимонополски спорови...Судско поравнање се не може закључити о захтевима за који су надлежни други органи, а не редовни судови. Не може се закључити судско поравнање ни о оним захтевима о којима се решава у ванпарничном поступку. Ако постоји више тужбених захтева, могуће је да странке закључе судско поравнање о једном од њих или ако постоји један тужбени захтев, да се странке поравнају о делу тужбеног захтева. Битни елементи судског поравнања- За настанак судског поравнања нужно је да се испуне услови: 1) Закључење уговора о предмету спора (споразум странака о поравнању); 2) Уношење споразума у записник суда и његово читање; 3) Потпис странака на записнику у који је унет садржај судског поравнања; Потребно је да суд о закљученом поравнању сачини записник. Тек тада (након што им записник буде прочитан), странке потписују записник и судско поравнање се сматра закљученим. Поступак закључења- У поступку закључења судског поравнања активну улогу има и суд. Суд је дужан да у току поступка укаже странкама на могућност судског поравнања и да им помогне да закључе поравнање. Не значи да је допуштен притисак суда на странке да закључе судско поравнање. Пропуштање суда да укаже странкама на могућност закључења поравнања не представља повреду одредаба парничног поступка. Остали услови за закључење судског поравнања- морају да се стекну и основне процесне претпоставке које се тичу: 1) Надлежности суда (апсолутна надлежност редовног суда, директна међународна надлежност, стварна надлежност); 2) Страначке и парничне способности; 3) Непостојања правоснажно пресуђене ствари или већ закљученог судског поравнања 4) Постојања парничног поступка 144

Правна природа судског поравнања- Закључено судско поравнање је негативна процесна сметња за даље вођење поступка (пресуђена ствар), повреда овог правила повлачи ништавост судске одлуке и могућност да се она побија редовним и ванредним правним лековима. Закон (ЗПП) предвиђа само једно средство за побијање судског поравнањатужбу за поништај. Побијање судског поравнања- ЗПП предвиђа да се судско поравнање може побијати само тужбом. За ништавост судског поравнања предвиђа се само један разлог: судско поравнање је ништаво ако је закључено у погледу захтева којима странке не могу располагати. Пр: Ништаво је судско поравнање које је противно начелу савесности и поштења или ништаво је из разлога због којег и уговор може бити апсолутно ништав. Ако се поравнање поништи, поступак се наставља. 100. ПРЕСУДА- ПОЈАМ И ВРСТЕ Пресуда је одлука којом суд садржински (мериторно) одлучује о тужбеном захтеву. Пресуда суда је појединачни правни акт који садржи обавезу и заповест странкама за њихово будуће понашање у конкретном правном односу. Осим о главном (тужбеном) захтеву, суд одлучује пресудом и о противтужби, прејудицијелној тужби за утврђење, и о приговору компензације. О трошковима поступка суд одлучује решењем. Врсте пресуда Према ставу суда у односу на тужбени захтев пресуде могу да буду оне којим се тужбени захтев у целости усваја или оне којима се тужбени захтев у целости одбија. Трећом, мешовитом врстом, суд делимично усваја или одбија тужбени захтев. Према врсти правне заштите која се пружа пресудом оне могу бити кондемнаторне (осуђујуће), деклараторне (утврђујуће) и конститутивне (преображајне). Према обиму правне заштите разликујемо потпуне и делимичне пресуде и међупресуду. Према начину настанка разликујемо:1) контрадикторне пресуде (с једне стране); 2) пресуду на основу пропуштања; 3) пресуду на основу признања; 4) пресуду на основу одрицања; 101. ДОНОШЕЊЕ И САДРЖИНА ПРЕСУДЕ Доношење и објављивање пресуде Доношење пресуде је поступак формирања воље судије појединца или већа у погледу основаности тужбеног захтева. Пресуда постаје доступна знању странкама и трећим лицима тек од момента када је објављена. Зато је важно разликовати фазу доношења и објављивања пресуде, јер је она

145

обавезујућа за суд тек од момента кад је објављена. Све дотле постоји само нацрт пресуде и суд може да измени њен садржај. ЗПП: Пресуда се доноси и објављује у име народа. За доношење пресуде важи стриктно прицнип непосредности. Пресуду могу да донесу председник већа и чланови већа пред којим је закључена главна расправа. Пресуда се доноси и објављује непосредно после закључења главне расправе, али у сложеним правним стварима њено објављивање и доношење може да се одложи за рок од 8 дана. Суд је дужан да јавно објави пресуду. Првенствено изреку пресуде, док је објављивање образложена довољно у сумарном облику. Смисао је да се изрека и образложење пресуде учине доступним јавности. Пресуде на основу пропуштања, признања, одрицања, као и пресуду без одржавања расправе, доноси судија појединац у току припреме главне расправе. Објављивање пресуде је акт, којим пресуда постаје сазнатљива и доступна странкама и трећим лицима. Пресуда се објављује одмах након закључења главне расправе када председник већа чита њену изреку и укратко образлаже. Од момента објављивања пресуде, она постаје перфектан правни акт, који суд више не може изменити. Суд је везан пресудом. Према странкама пресуда почиње да производи дејство од момента када им је достављена. Од момента достављања пресуде почињу према странкама да теку рокови за улагање правних лекова. Од тог момента почиње да тече и парициони рок за извршење по осуди на чинидбу који, престаје да тече, ако нека од странака уложи жалбу на пресуду. Садржина пресуде- Суд је дужан да писмено изради сваку пресуду у року од 8 дана од њеног доношења (у сложенијим правним стварима рок 15 дана). Овај рок је инструктиван, његово прекорачење не повлачи последице. Изворник пресуде потписује председник већа, док се странкама доставља писмени отправак пресуде са поуком о праву на изјављивање правног лека. Писмени отправак пресуде има законом прописан облик и садржину. Она се састоји од увода (рубурума), изреке и образложења. Увод пресуде садржи: пресуда се доноси у име народа, назив суда, име и презиме председника и чланова већа, име и презиме, пребивалиште или боравиште или седиште странака, њихових заступника и пуномоћника, вредност предмета спора, означење предмета спора, дан закључења главне расправе, дан кад је пресуда донета и објављена. Најважнији део пресуде је изрека. У изреку пресуде се уноси: 146

а) одлука о усвајању или одбијању тужбеног и противтужбеног захтева; б) одлука о приговору компензације; в) одлука о прејудицијелним захтевима за утврђење; У изреку се уносе и сл решења: а) одлука о трошковима поступка; б) одлука о одбијању процесноправних приговора (кад је суд нашао да они нису основани) Образложење пресуде мора да садржи: а) захтеве странака које су изнеле током поступка; б) чињеничне наводе странака; в) доказе чије су извођење странке предложиле; г) одлуку суда о процесноправним приговорима, као и разлоге због којих су они одбијени, када је суд решио да о њима одлучује заједно са главном ствари; д) одлуке суда о прејудицијелним питањима и разлоге којим се руководио поводом одлучивања; Значајан део образложења пресуде је о утврђивању чињеничног стања, а грешке суда у овом делу образложења су најчешћи разлог за изјављивање жалбе против пресуде. Суд утврђује које су чињенице неспорне међу странкама. Затим констатује које су чињенице спорне и које доказе од предложених је извео ради утврђења истинитости спорних чињеница. Суд наводи како је ценио резултат доказног поступка. У образложењу се наводе и разлози због којих је суд одбио поједине доказне предлоге странака. Последњи део образложења: односи се на примену материјалноправне норме на чињенично стање. Суд врши супсумирање чињеничног стања (доња премиса) под материјалноправну норму (виша премиса) и изводи закључак о постојању или непостојању правне последице. Свака пресуда обавезно садржи и датум доношења, потпис председника већа и поуку о правном леку. У скраћеном облику образлажу се пресуде због пропуштања, пресуде на основу одрицања и признања. 102. НЕДОСТАЦИ И ИСПРАВКА ПРЕСУДЕ

147

Пресуда може да има недостатке. Разликују се: а) недостаци који могу да се уклоне без улагања правних лекова; б) недостаци који се отклањају правним лековима, али који не утичу на правоваљаност пресуде; в) недостаци који имају за последицу ништавост пресуде; Минимални недостаци у судској пресуди се уклањају без улагања правних лековаисправљањем пресуде: грешке у именима, бројевима, омашкама у писању; грешке у отправку пресуде у односу на изворник; Ради се о грешкама које су настале током писмене израде пресуде. Председник већа или судија појединац могу да изврше исправку у свако доба: по службеној дужности али и на предлог странке. Исправљање пресуде се врши у форми решења које се уноси у изворник пресуде и које се доставља странкама. Против овог решења може да се изјави посебна жалба. Усталило се разликовање између непостојећих пресуда и пресуда без дејства (ништавих пресуда). Непостојећа је она пресуда која по својим спољним обележјима не испуњава услове да би могла да се сматра судском одлуком. Непостојећим се сматрају сл.пресуде: а) пресуде који није изрекла судска власт, већ на пример орган управе; б) пресуде које није донело по закону овлашћено лице да врши функцију судије (приправник); в) пресуде које је донео судија, али под принудом. г) пресуде које нису објављене или чији писмени отправак није достављен; д) пресуде које су објављене и писмени отправак израђен али чија садржина више не може да се утврди (пожар у суду, ратни догађаји...) Пресуда без дејства (ништава пресуда) има по спољашњим својствима сва обележја судске пресуде. Међутим, оваква пресуда садржи такве процесне недостатке, да јој се не могу признати правна дејства пресуде. Ништаве су пресуде: а) пресуда донета кршењем правила међународног права о јурисдикционом имунитету; б) пресуда донета против странке која не постоји; в) пресуда донета без тужбе, или након што је тужилац правоваљано повукао тужбу; г) пресуда која обавезује на чинидбу која је непозната у домаћем правном поретку; 148

д) пресуда чија је изрека неразумљива или је противерчна сама себи; ђ) преображајна пресуда којом се уређује правни однос који не постоји између странака (развод брака између странака које га нису закључиле); 103. ОСУЂУЈУЋА (КОНДЕМНАТОРНА) ПРЕСУДА Кондемнаторном пресудом суд усваја кондемнаторни тужбени захтев тужиоца и налаже туженом да у корист свог противника изврши чинидбу или га обавезује на неко нечињење, пропуштање или трпљење. Ова врста пресуде производи дејство извршности, односно подобна је за принудно извршење. Кондемнаторна пресуда може да се донесе, ако је чинидба доспела до закључења главне расправе. Не мора увек бити безусловна осуда на чинидбу. Суд може туженог да обавеже на чинидбу и уз обавезу да тужилац истовремено испуни обавезу туженом или уз обавезу да странка у чију корист је пресуда донета прво испуни противчинидбу свом противнику. Свака кондемнаторна пресуда мора да садржи и парициони рок, у коме странка која је обавезана на чинидбу ову дужна да изврши. По правилу, парициони рок се одређује само када је тужени обвезан на извршење чинидбе (давање, чињење), али не и када је обавезан на трпљење или пропуштање. Парициони рок је одложан грађанскоправни рок, јер он одлаже наступање извршности судске пресуде. Пре истека овог рока странка која је успела у парници не може да захтева принудно извршење. Парициони рок је законски и износи 15 дана. У меничним и чековним прописима износи 8 дана. Парициони рок почиње да тече од првог дана када је пресуда достављена странци којој је наложено извршење чинидбе. Рок престаје да тече улагањем редовног правног лека. 104. ДЕКЛАРАТОРНА (УТВРЂУЈУЋА) ПРЕСУДА Деклараторном пресудом суд усваја деклараторни тужбени захтев као основан, позитивни или негативни. Ове пресуде немају својство извршности. Правна заштита је пружена када суд на тражење тужиоца утврди да право или правни однос постоји, односно не постоји. Извршити се може само одлука суда о трошковима поступка. 105. ПРЕОБРАЖАЈНА (КОНСТИТУТИВНА) ПРЕСУДА Конститутивном пресудом суд усваја преображајни тужбени захтев као основан. За ове пресуде је карактеристично да наступом њихове правноснажности, директно стварају, мењају или окончавају одређени правни однос или правно стање. Ни оне не производе дејство извршности, али делују erga omnes. 149

106. ПОТПУНА И ДЕЛИМИЧНА ПРЕСУДА Потпуна пресуда Када суд оцени да је предмет расправљен, донеће потпуну пресуду којом одлучује о свим захтевима (главним и споредним) који су истакнути током парнице. Делимична пресуда Појам- Закон овлашћује суд да не мора да одлучи истовремено у једној пресуди о свим захтевима истакнутим у парницим већ само о некима. Правило је, међутим, да суд одлучује само потпуном пресудом. Али, током парнице може да се испостави да је само један део захтева истакнутог у парници постао зрео за одлучивање; или да је само један од више истакнутих захтева постао зрео за одлучивање. Тада суд може (али и не мора) да донесе делимичну пресуду. Смисао доношења делимичне пресуде је остварење захтева за доношење одлуке у разумном року, одн остварењу принципа економичности поступка. Разумно је да суд одлучи о оном делу захтева или о оном захтеву (од више њих) који је сазрео за одлучивање. Делимична пресуда се процесно осамостаљује у односу на остале захтеве истакнуте у парници. Она је коначна пресуда која има самосталну правну судбину, и то како у погледу правних лекова, тако и у погледу могућности њеног извршења. Након њене правоснажности, странка која је успела у спору може одмах да захтева њено принудно извршење. Претпоставке за доношење – Делимична пресуда може да се донесе само ако постоји могућност да суд прецизно квантитативно подели процесну грађу. Суд је дужан да тачно подели процесне захтеве, тако да се тачно зна о ком захтеву или његовом делу се доноси делимична пресуда. Доношење делимичне пресуде је могуће: а) када је истакнут један тужбени захтев који је квантитативно дељив и само тај део тужбеног захтева је постао зрео за одлучивање. Пр из књиге: Т тужи К за плаћање купопродајне цене од 10.000 дин. Т не оспорава да су се странке договориле о висини цене, при чему износ од 4.000 треба да плати одмах а остатак за 2 год. б) када постоји објективно кумулативно спајање тужбених захтева

150

Пр: Т тужи С за накнаду штете од 100.000 дин, при чему захтева 10.000 за накнаду стварне штете (поцепано одело), још 10.000 за накнаду стварне штете (трошкови лечења) а остатак због изгубљене зараде и накнаде нематеријалне штете. Суд утврди већ на првој расправи да ставке захтева за стварну штету нису спорне и може да донесе делимичну пресуду. в) у случају простог супарничарства; г) у случају тужбе и противтужбе; д) у случају тужбе и компензационог приговора, када суд нађе да је тужбени захтев сазрео за одлучивање. Ђ) ако су парнице спојене ради заједничког расправљања; е) ако тужени призна део тужбеног захтева или се тужилац одрекне дела тужбеног захтева, односно повуче тужбу у делу тужбеног захтева. Поступак за доношење делимичне пресуде – суд утврђује да ли су се стекли наведени услови, али и чињеницу да ли је део истакнутог захтева или један од више истакнутих захтева сазрео за одлучивање. Приликом оцене, суд узима у обзир величину захтева или дела захтева који је сазрео за одлучивање. Када донесе делимичну пресуду, суд не одлучује о трошковима спора. Трошкови поступка се обрачунавају и расподељују на странке према коначном исходу парнице. 107. МЕЂУПРЕСУДА Међупресудом се не одлучује о целокупном тужбеном захтеву. Код међупресуде тужбени захтев се дели квалитативно: на његов правни основ и висину. Ако тужени оспори тужбени захтев по основу и висини, суд може из разлога целисходности, да донесе међупресуду, ако су испуњени услови: А) да је тужбени захтев оспорен и по основу и по висини; Б) да је тужбени захтев управљен на давање новца или друге врсте замењивих ствари В) да је квалитативна подела на основ и висину тужбеног захтева могућа и смислена Г) да је ствар у погледу основа сазрела за одлучивање (у погледу основа, не и висине) Ако се тужени позива да је потраживање тужиоца престало компензацијом или да је дуг већ намирио, то не би била препрека за доношење међупресуде. Чак и ако суд утврди да постоји подељена одговорност штетника и оштећеног, може да донесе међупресуду. 151

Природа и дејство међупресуде- међупресуда је деклараторна, јер одлучује о постојању или непостојању права, одн правног односа. Ако суд нађе да не постоји правни основ тужбеног захтева, тад не одлучује међупресудом, већ тужбени захтев одбија у целини као неоснован. Међупресуда је самостална пресуда и може да се побија свим редовним и ванредним правним лековима. Закон налаже, због правне извесности, да суд застане са поступком о износу тужбеног захтева, док међупресуда не постане правоснажна. Међупресуда је обавезујућа за суд који ју је донео, тако да, након њене правноснажности, у парници не може више да се отвара питање постојања правног основа тужбеног захтева. Поступак- Међупресуду доноси суд по сопственој иницијативи руководећи се разлозима целисходности. У пракси често и странке захтевају доношење међупресуде. 108. ДОПУНСКА ПРЕСУДА Допунска пресуда је, такође, врста делимичне пресуде. Суд пропушта да у целости одлучи о тужбеном захтеву или о свим захтевима који су стављени у поступку. Претпоставке и поступак за доношење- Иницијатива за њено доношење потиче искључиво од самих странака. Странка је дужна да парничном суду поднесе предлог да изврши допуну пресуде у року од 15 дана од када јој је пресуда достављена. Суд може, али и не мора, да закаже главну расправу, ако нађе да је предлог за допуну пресуде основан. Суд је дужан да поштује начело контрадикторности и омогући противној страни да се изјасни о предлогу за доношење допунске пресуде. Суд ће заказати допунску пресуду када је делимично одлучивање довело до тога да преостали захтеви нису довољно расправљени. Главна расправа се мора заказати и кад је дошло до промене у саставу већа. Ако су преостали захтеви довољно расправљени и ако није дошло до промене у саставу већа, пресуда се може донети без поновног отварања главне расправе. Ако се предлог за допуну пресуде односи само на трошкове поступка, одлуку доноси председник већа без одржавања рочишта. Када суд нађе да је предлог за доношење допунске пресуде неблаговремен или неоснован, одбациће предлог решењем. Предлог је неоснован ако се утврди да је пресудом одлучено о целокупном захтеву или о свим истакнутим захтевима. Допунска пресуда је у односу на пресуду коју допуњује самостална, коначна пресуда. Против ње је могуће да се изјаве сви правни лекови. Ако предлог странке за доношење допунске пресуде не буде усвојен, парница у том делу престаје да тече, странка може у погледу дела захтева или захтева о коме није одлучено допунском пресудом, да покрене нову парницу. 152

Однос између предлога за доношење допунске пресуде и жалбе-Странка о чијем захтеву није одлучено може да оптира да ли ће захтевати доношење допунске пресуде или да изјави жалбу против пресуде. Незадовољна странка може да захтева и доношење допунске пресуде, али и истовремено да уложи жалбу против пресуде. Суд неће достављати жалбу другостепеном суду све док не реши о предлогу за доношење допунске пресуде. Ако тај предлог одбије, а предлагач против таквог одбијајућег решења изјави жалбу, првостепени суд ће доставити другостепеном и жалбу против пресуде и жалбу против решења којим се одбија доношење допунске пресуде. Контрадикторна пресуда и пресуде донете на основу диспозиц.радњи странака Контрадикторна пресуда је правило, а остале изузетак. Контрадикторна пресуда настаје као резултат учешћа обе странке у поступку и на основу чињеничних навода обе странке и контрадикторне расправе о њима. У контрадикторне пресуде спада и пресуда која се доноси без одржавања главне расправе. 109. ПРЕСУДА ЗБОГ ПРОПУШТАЊА (Контумациона) Нужност одговора на тужбу захтева и правничко знање, поготово у компликованим стварима. Ако тужени оспори тужбени захтев, мора да се позива на чињенице нудећи доказе. У супротном, суд ће сматрати да одговор на тужбу није ни поднет, што ствара услов за доношење пресуде због пропуштања. У парничном поступку странке нису дужне да предузимају процесне радње. Њих погађају само процесни терети; до преклузије долази када странка пропустом рока изгуби право да предузме одређену парничну радњу. Суд је дужан да омогући равноправан третман странака и могућност да предузимају процесне радње, али на то не може да их примора директно. Могућност доношења пресуде због пропуштања чини посредни притисак на туженог да активно учествује у поступку. ЗПП предвиђа да је суд дужан да донесе пресуду због пропуштања када је држање туженог потпуно пасивно. Када тужени, након пријема тужбе, не да одговор у року од 30 дана од дана кад је примио, суд може да донесе пресуду због пропуштања. Са ситуацијом у којој тужени није дао никакав одговор на тужбу треба изједначити и ситуацију у којој је суд одбацио одговор на тужбу због недостатака. Претпоставке за доношење Пресуда због пропуштања може се донети ако су испуњени процесноправни, материјалноправни и посебни услови.

153

Процесноправни услови-За доношење пресуде због пропуштања морају да буду испуњене све процесне претпоставке које се тичу допуштености тужбе. За доношење пресуде због пропуштања важе све процесне претпоставке као и за сваку другу пресуду. Ако процесне претпоставке нису испуњене, суд ће донети решење којим одбацује тужбу. Ово важи и кад је тужилац поднео тужбу месно ненадлежном суду, на коју суд пази само по приговору туженог. Ако су недостаци неотклоњиви тужба се одбацује као недопуштена. Материјалноправни услови- се односе на основаност тужбеног захтева. Први и најзначајнији услов за доношење ове пресуде је пропуштање туженог да у одређеном року одговори на тужбу. Суд је дужан да испита: а) да чињенице на којима се заснива тужбени захтев нису противне доказима које је тужилац поднео уз тужбу или општепознатим чињеницама. б) Да ли основаност тужбеног захтева произилази из чињеница које су наведене у тужби? Суд је дужан да испита да ли чињенице наведене у тужби улазе у диспозицију материјалноправне норме из које тужилац изводи тражену правну последицу. Ако је то случај, суд ће донети пресуду због пропуштања, којом усваја тужбени захтев. Посебни услови- За доношење пресуде због пропуштања морају да се стекну следећи услови: а) тужба мора да буде достављена туженом и у њој морају да буду наведене последице пропуштања достављања одговора на тужбу о року; б) тужбени захтев не сме да се односи на располагање које је противно јавном поретку. Такође, доношење пресуде због пропуштања је искључено у неким посебним парничним поступцима (брачним споровима, матернитетским и патернитетским споровима). Поступак за доношење- Суд је дужан да донесе пресуду због пропуштања када се стекну горе наведени услови. Ову пресуду доноси судија појединац или председник већа, доноси се без одржавања рочишта. Суд може и да одложи доношење пресуде, ако не постоје докази да је туженом уредно уручена тужба. Такво одлагање може да траје до 30 дана. Ако суд утврди да је тужба достављена уредно, донеће пресуду због пропуштања. 110. ПРЕСУДА ЗБОГ ИЗОСТАНКА* Пресуда због изостанка се доноси у оним случајевима кад се тужба не доставља туженом на одговор него заједно са позивом на припремно рочиште или прво рочиште главне расправе. Тужба се не доставља на одговор када то захтевају посебне околности случаја, на пример у хитним поступцима. Затим, у низу посебних парничнох поступака: државинским парницама, споровима мале вредности, потрошачким споровима. 154

Изостанак уредно позваног туженог са припремног рочишта или првог рочишта за главну расправу (ако припремно рочиште није одржано) резултира доношењем пресуде којом се усваја тужбени захтев- пресуда због изостанка. Пресуда се доноси и ако тужени приступи рочиштима али се не упусти у расправљање и не оспори тужбени захтев. У споровима мале вредности пресуда се доноси у случају да тужени изостане са било којег рочишта главне расправе. 111. ПРЕСУДА НА ОСНОВУ ПРИЗНАЊА И ПРЕСУДА НА ОСНОВУ ОДРИЦАЊА Диспозициона максима у парничном поступку подразумева право странака да предузимају парничне радње којима располажу захтевима истакнутим у поступку. Граница ових располагања је јавни поредак. Такође, процесна диспозиција странака је искључена и у брачним споровима, матернитетским и патернитетским споровима. Закон допушта туженом да призна тужбени захтев, а тужиоцу да се захтева одрекне. Последица признања односно одрицања од тужбеног захтева јесте доношење пресуде на основу признања, односно одрицања. Код признања тужбеног захтева , тужени изјављује да је захтев тужиоца истакнут у тужбиоснован. Одрицањем од тужбеног захтева тужилац изјављује да његов захтев истакнут у тужби није по закону основан. Ради се о једностраној процесној радњи. Једностраност ових процесних радњи значи да се оне изјављују суду. Закон предвиђа да за одрицање од тужбеног захтева није потребан пристанак туженог. Изјава и опозив- за пуноважност изјаве о признању или одрицању од тужбеног захтева, потребно је да се стекну услови: а) да тужени изјави да признаје тужбени захтев; да тужилац изјави да се одриче од тужбеног захтева; б) да су испуњене процесне претпоставке за предузимање таквих парничних радњи; в) да је изјава о признању односно одрицању допуштена; Тужени је дужан да изјаву о признању тужбеног захтева, односно тужилац изјаву о одрицању од тужбеног захтева, саопшти изричито. Тужени и тужилац могу да дају изјаву о признању, одн одрицању од тужбеног захтева све до закључења главне расправе. Ове радње нису неопозиве: и тужилац и тужени могу да опозову изјаву о признању односно одрицању, све док суд не донесе пресуду. Међутим, ако је изјава дата на расправи, странка ће тешко моћи да је опозове, јер ће суд, одмах након што је примио изјаву, закључити расправу и донети пресуду на основу признања, одн одрицања. 155

Дејство признања и одрицања од тужбеног захтева- Суд је везан признањем или одрицањем од тужбеног захтева. Он је дужан да, по службеној дужности, донесе пресуду на основу признања, односно пресуду на основу одрицања. Након изјаве о признању, односно одрицању, суд је дужан да обустави свако даље расправљање о спорној ствари. Пресуда на основу признања и одрицања производи дејство, као и свака друга мериторна судска пресуда. Правни лекови против пресуде на основу признања/одрицања- пресуде на основу признања или одрицања су коначне мериторне одлуке. Када их образлаже суд износи разлоге који оправдавају доношење овакве пресуде, а не износи утврђено чињеницчно стање. Ове пресуде не могу да се побијају због непотпуног или погрешно утврђеног чињеничног стања. Ове пресуде не могу да се побијају жалбом ни због погрешне примене материјалног права. Обе врсте пресуда могу да се жалбом побијају само због постојања битних повреда одредаба ЗПП, и због тога што су изјаве о признању, одн одрицању од тужбеног захтева дате у заблуди, услед претње и преваре. 112. РЕШЕЊЕ Решење је врста судске одлуке, којим суд током поступка одлучује о процесноправним питањима. Само изузетно, решењем се одлучује о тужбеном захтеву, и то у парницама због сметања државине и у поступку за издавање платног налога. Већ смо рекли да се део изреке пресуде у коме се одлучује о трошковима поступка сматра решењем. Сва решења класификујемо: а) решења којима се поступак окончава; б) решења којима се одлучује о процесним претпоставкама; в) решења о даљем току парнице; г)решења о материјалном управљању парницом. а) решења којима се поступак окончава- овим решењем суд коначно одлучује о захтевима странака за правну заштиту. Пр: решење којим се тужба одбацује. б) решења којима се одлучује о процесним претпоставкама-кад суд нађе да постоје неотклоњиве сметње за вођење спора одбациће тужбу решењем.

156

в) решења о даљем току парнице: када другостепени суд укине првостепену пресуду и врати је првостепеном на поновно решавање, тада су таква решења обавезујућа за првостепени суд, као и за странке у поступку. г) решења о материјалном управљању парницом- овим решењима суд управља парницом ради њеног економичног и целисходног одвијања. Ова решења су замењива и њима суд није везан (решење о извођењу доказа).Овакава решења не могу да стекну својство формалне правоснажности. Доношење и достављање решења-Суд може да донесе решења на рочишту или ван рочишта. Решење које је донето на рочишту одмах објављује председник већа. Решење се, по правилу, не доставља странкама у писменом облику. Достављање је,међутим, обавезно, у року од 8 дана, ако је: 1) против решења допуштена посебна жалба; 2) на основу решења могуће је захтевати извршење; 3) када то захтева управљање парницом; 4) када је решење донето ван рочишта; Суд је својим решењем везан, осим ако се ради о решењу које се тиче материјалног управљања парницом. Према странкама решење производи дејство од момента када је објављено, а када није објављено, тад од момента доставе. Садржај и извршност решења Решење има све саставне делове као и пресуда. Међутим, суд је дужан да образложи решење, само када је против решења допуштена посебна жалба.Таква су решења којима се окончава парнични поступак или којима се предлог странке одбија. 113. ДЕЈСТВА И СВОЈСТВА ПРЕСУДЕ (ПРАВНОСНАЖНОСТ И ДЕЈСТВА*)

Пресуда се доноси да би произвела дејство. Њоме се решава спор у поступку у коме су странке истицале захтеве за заштиту својих субјективних права. Пресуда производи различита дејства која могу различито да се класификују. У зависности од времена наступања разликују се: а) моменат од којег је суд везан пресудом коју је донео; б) моменат од којег пресуда производи дејство према странкама; в) моменат формалне правоснажности пресуде; У зависности од адресата према којима производи дејство разликујемо: а) унутрашње везујуће дејство (везаност суда за пресуду коју је донео);

157

б) спољашње везујуће дејство (везаност странака за пресуду, и везаност других судова и других државних органа пресудом); У дејства пресуде спадају: -

Чињенично дејство

-

Преображајно дејство

-

Интервенцијско дејство

-

Дејство материјалне правноснажности

-

Дејство извршности

Својства пресуде Унутрашње везујуће својство пресуде- суд је везан за пресуду од момента кад ју је објавио. Унутрашње везујуће дејство пресуде има позитиван и негативан облик. У негативном смислу унутрашње везујуће дејство пресуде значи да суд више не може да је мења другом пресудом, чак и када би накнадно дошао до закључка да она није на закону заснована, односно да ју је донео уз повреду процесноправних и материјалноправних норми. У позитивном смислу унутрашње везујуће дејство пресуде значи да је суд пресудом везан и у даљем току поступка у истој правној ствари. Формална правноснажност- правна сигурност се постиже институтом формалне правноснажности. Формална правноснажност значи да пресуда више не може да се побија редовним правним лековима. Формална правноснажност значи немогућност да се пресуда измени по редовним правним лековима. Формално правоснажне постају све врсте пресуда. Формално правноснажна постају и решења којима се мериторно окончава спор, решење о трошковима поступка, али и сва решења којима се поступак окончава (решење о одбацивању тужбе). Формална правноснажност наступа: а) када против пресуде више није допуштена жалба (другостепена пресуда); б) истеком рока за правни лек када жалба није уложена; в) одрицањем од права на жалбу; г) повлачењем жалбе; Пресуда има дејство према странкама од дана када им је достављена, па је могуће да рок за улагање правних лекова почне да тече различито према обе странке. 158

Српско процесно право усваја систем да формална правноснажност пресуде наступа према свакој странци посебно.

Дејства пресуде Чињенично дејство- Сва потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком застаревају за 10 година. Интервенцијско дејство- интервенцијско дејство пресуде наступа након што пресуда постане формално правноснажна. Оно се састоји у томе да умешач у потоњем спору који странка (на чијој страни се умешао у парници) поведе против њега, не може да оспорава законитост пресуде донете у претходној парници. Интервенцијско дејство пресуде се битно разликује од дејства материјалне правноснажности. Дејство извршности- Након што је пресуда постала формално правноснажна и када истекне парициони рок, она производи и дејство извршности. Правило важи само за пресуде које гласе на осуду на чинидбу. Од извршности пресуде треба разликовати њену привремену извршност. Привремена извршност наступа када жалба уложена против првостепене пресуде не суспендује дејства извршности. Привремена извршност наступа само код пресуда: -

У којима је физ.лицу наложено да плати износ од 300 Евра у динарској противвредности на дан доношења пресуде;

-

У којима је предузетнику или правном лицу наложено да плати износ од 1000 Евра у динарској противвредности на дан доношења пресуде;

Преображајно дејство- конститутивне пресуде производе преображајно дејство. Производе правну промену која наступа као последица формалне правноснажности конститутивне пресуде на основу закона (развод брака). Промена се односи на правни однос између странака (брак), али она делује erga omnes. У томе је и основна разлика између преображајног дејства пресуде и дејства материјалне правноснажности које делује inter partes. Дејство материјалне правноснажности- она значи везаност свих судова на територији једне државе садржином пресуде која је постала формално правноснажна. Формална правноснажност је услов за наступање материјалне правноснажности. Дејство материјалне правноснажности значи да странке не могу у новој парници пред било којим судом у земљи да оспоравају тачност пресуде. Материјална правоснажност значи да је коначно појединачним правним актом одлучено шта је право у конкретној парници. 159

Судске одлуке подобне за правноснажност- дејство материјалне правноснажности производе све судске одлуке којима је мериторно одлучено о тужбеном захтеву. Овде спадају кондемнаторне и деклараторне пресуде; коначне и делимичне пресуде; контрадикторне пресуде и пресуда донета због пропуштања; пресуда због изостанка, пресуда на основу одрицања и пресуда на основу признања. Такође дејство материјалне правноснажности припада и решењима којима се спор мериторно решава (у парницама због сметања државине, у поступку за издавање платног налога). Теорије о материјалној правноснажности пресуде- Владајућа процесноправна теорија одриче дејству правоснажности пресуде импликацију на терену материјалног права. Пресудом се не дира у материјално право, већ пресуда ствара само процесноправне импликације. Новија теорија (ne bis in idem) на којој почива и наше право у дејству материјалне правноснажности види негативну процесну претпоставку која је сметња за поновно расправљање у истој правној ствари. Два дејства материјалне правноснажности-Дејство материјалне правоснажности се огледа у два вида: 1) У приговору res judicata - негативно дејство материјалне правноснажности (ne bis in idem) 2) У везујућем дејству пресуде у другом поступку – позитино дејство материјалне правноснажности Негативно дејство материјалне правноснажности се огледа у томе да у истој ствари више није могуће расправљање и одлучивање (ne bis in idem). Ако је о предмету спора већ правноснажно пресуђено, није допуштена нова тужба о истом предмету спора, а ако је ипак поднета, суд ће је одбацити решењем. Суд пази на ову чињеницу по службеној дужности током читавог трајања поступка. Материјална правоснажност је негативна процесна претпоставка. Ако суд не поштује правило ne bis in idem, таква пресуда је апсолутно ништава и може да се побија жалбом. Позитивно дејство материјалне правоснажности се огледа у обавезујућем дејству пресуде у некој другој парници. Значи да други суд у другој парници са различитим предметом спора не може да одлучи другачије, кад се питање о коме је одлучено у претходној парници појави као прејудицијелно (претходно питање) у другој. Повреда овог дејства материјалне правноснажности се санкционише као и у случају повреде негативне процесне претпоставке (ne bis in idem). Ако суд занемари 160

правноснажну пресуђену ствар и не узме је у подлогу одлуке у другој парници, тада је друга пресуда донета уз апсолутно битне повреде одредаба ЗППа. Такође, у том случају могуће је захтевати и понављање поступка.

114. ГРАНИЦЕ ПРАВНОСНАЖНОСТИ ПРЕСУДЕ Три врсте граница правноснажности пресуде: а) објективне б) субјективне в) временске; А) Објективне границе правноснажности Објективне границе правноснажности пресуде одређују који су делови пресуде обухваћени њиховом правном снагом. Правном снагом пресуде је обухваћена одлука суда о тужбеном захтеву, односно о захтеву из противтужбе који су садржани у изреци пресуде. За одређење дејства материјалне правноснажности (ne bis in idem) одлучујуће је утврђење да ли постоји идентитет предмета спора у парници која је правноснажно окончана и парници која отпочиње новом тужбом. Одређење идентитета предмета спора се утврђује поређењем предмета спора у новој тужби са предметом спора о коме је правноснажно одлучено у изреци пресуде. Идентитет предмета спора постоји када тужилац у тужби истиче исти захтев (правну последицу), базирајући га на истом чињеничном догађају,о којој је већ правноснажно одлучено на бази суштински истог чињеничног догађаја. Правном снагом пресуде обухваћена је и одлука суда о компензационом приговору. Иако закон говори изричито само о приговору компензације, који изјави тужени, правило важи и за случај да тужилац, као дужник, изјави приговор компензације. Правном снагом пресуде нису обухваћени разлози пресуде: -

Одлуке суда о прејудицијелним питањима

-

Утврђење суда о чињеницама на којима се захтеви заснивају

-

Одлуке суда о материјалним приговорима туженог

-

Правна схватања суда

Б) Субјективне границе правноснажности

161

Правило- Закон доноси битне новине у погледу субјективних граница правноснажности пресуде. Изричито се предвиђа да правноснажна пресуда делује само између странака (inter partes). Овако постављане границе правноснажности су нормална последица чињенице да су у поступку учествовале само странке.

Изузеци- Закон (ЗПП) предвиђа да правноснажна пресуда делује и према трећим лицима због: -

Природе спорног права или правног односа

-

Природе права или правног односа који постоји према трећим лицима

-

Када је то законом изричито предвиђено

Erga omnes делују све преображајне пресуде. Природа правног овлашћења странака из преображајног права је таква да је свако треће лице везано преображајним дејством пресуде. Треба нагласити да је дејство ограничено, јер трећа лица не могу оспоравати тачност конституисања права у пресуди. Пресуда делује и према правним следбеницима странака. Разликујемо универзалну и сингуларну сукцесију. Пресуда делује и на универзалне сукцесоре странака, јер они ступају у правни положај свог претходника. Ако је пресуда донета у корист или против претходника, његови универзални сукцесори ступају у његов правни положај. Случај сингуларне сукцесије не повлачи нужно за собом и проширење субјективне границе правноснажности пресуде на трећа лица. Ако тужилац отуђи ствар или право након што је донета правноснажна пресуда којом се тужбени захтев одбија (пр: одбијен је тужбени захтев тужиоца да му тужени плати дуг од 10.000 дин), а тужилац касније цедира своје потраживање на цесионара, тада цесионар не може више да понесе тужбу за плаћање истог дуга против туженог (цесуса), јер се правна снага пресуде проширује и на њега (цесионара). Сложеније су ситуације ако до сингуларне сукцесије дође на страни туженог. Ако је тужба подигнута са захтевом да тужени преда ствар тужиоцу у својину по основу уговора о продаји и тужбени захтев буде усвојен, а тужени прода ствар након што пресуда постане правноснажна, тада се субјективне границе правноснажности пресуде не проширују аутоматски и на стицаоца. Али, ако је поднета реивиндикациона тужба и тужени који је изгубио спор пренесе државину на ствари трећем лицу, тада се субјективно дејство правноснажности протеже и на новог држаоца, јер је он сингуларни сукцесор туженог у обавезама. 162

Далеко је сложенија ситуација када стицалац стекне право својине од туженог на основу правила о стицању од невласника. Може се рећи да тада стицалац није стекао незакониту државину, тако да није следбеник туженог у обавезама. Дејство правоснажности пресуде се не проширује и на њега. Ако тужилац отуђи спорно право или ствар у току парнице, тада пресуда производи дејство и према његовом сингуларном сукцесору. Ако тужени отуђи ствар која је предмет спора у току парнице, пресуда делује и према стицаоцу. В) Временске границе правноснажности Временске границе правноснажности постављене су на чињеничном стању које је утврђено до закључења главне расправе. Грацице правноснажности пресуде се простиру само до тог момента, тако да странке могу да нову тужбу заснују на чињеницама које су настале након овог момента. Како се одражава правноснажност пресуде на чињенице које су постојале до момента закључења главне расправе, али их странке нису изнеле? Решење је законодавца је да у жалби није допуштено да се износе нове чињенице и докази. У случају нових чињеница које су настале након закључења главне расправе, странке нису преклудиране да их изнесу у новој парници. 115. ПОЈАМ И ВРСТЕ (подела) ПРАВНИХ ЛЕКОВА Правни лекови су парничне радње странака или других овлашћених лица којима они захтевају да суд испита тачност судске одлуке, јер њоме није у потпуности или делимично удовољено захтевима странака у поступку. Правним леком се захтева преиспитивање, измена или укидање судске одлуке. Пресуда може да почива на грешкама, па тако и сама може бити погрешна (нетачна). Све грешке настале поводом доношења пресуде могу да настану због повреде процесних норми (error in precedendo) због погрешно утврђених чињеница, те због погрешне примене материјалног права (error in decidendo). Ове грешке је тешко одвојити и третирати одвојено, јер се једна на другу надовезује, по правилу. У интересу странака јесте да се донесе одлука која је тачна и заснована на закону; због тога се оне и обраћају суду и захтевају судску заштиту. Такође, могућност улагања правних лекова против судских пресуда појачава притисак на првостепени суд да поступа законито и доноси тачне одлуке. ЗПП предвиђа правни институт поступак за решавање спорног правног питања, али остварењу тог циља највише служи ревизија. Систем правних лекова и читав парнични поступак ваља посматрати у тензији између права на правну заштиту и права на одбрану. Законодавац се потрудио да новим решењим убрза поступак по правним лековима, тако што је за низ парничних радњи суда предвидео законске и инструкционе рокове. 163

Врсте правних лекова- Редовни правни лекови се улажу против одлука које још нису постале правноснажне. Ванредни правни лекови се улажу против правноснажних судских одлука. Улагање редовних правних лекова спречава да пресуда постане правноснажна у делу који се побија правним леком. У нашем правном систему редовни правни лекови су: -

Жалба против пресуде

-

Жалба против решења

-

Приговор против платног налога

Ванредни правни лекови се подносе против правноснажних судских одлука. Ванредни правни лекови су: ревизија против пресуде, ревизија против решења,захтев за преиспитивање правноснажне пресуде и предлог за понављање поступка. Редовни правни лекови имају суспензивно дејство. Они спречавају наступање правноснажности судске одлуке. Они спречавају и наступање дејства извршности судске одлуке. Ванредни правни лекови, међутим, овакво дејство немају. 116. ДОПУШТЕНОСТ ПРАВНИХ ЛЕКОВА Разликујемо допуштеност и основаност правних лекова. Закон предвиђа посебне процесне претпоставке за допуштеност сваког правног лека понаособ чије постојање суд испитује по службеној дужности. Недопуштене правне лекове, суд одбацује решењем. Основаност правног лека се односи на испитивање законитости и тачности судске одлуке која се побија. Правни лек је основан ако суд дође до другачијег резултата у одлучивању од оног који је садржан у изреци побијане одлуке. Тада се правни лек усваја. Обрнуто, ако и након преиспитивања законитости и тачности одлуке која се побија инстанциони суд дође до истог резултата, тада је правни лек неоснован и одбија се. Суд који поступа по правном леку може да има касационо овлашћење (да укине побијану судску одлуку), али може имати и ревизијско овлашћење (да побијану одлуку преиначи). Инстанциони суд када укица одлуку због повреда процесних правила има само касациона овлашћења. Посебне процесне претпоставке за улагање правних лекова- За њихово улагање и поступање по њима важе све опште процесне претпоставке. За улагање и поступање по правним лековима морају бити испуњене посебне процесне претпоставке, које се тичу: -

Допуштености правног лека 164

-

Процесне легитимације странака за његово улагање

-

Правног интереса за улагање правног лека

-

Форме и садржине правног лека

-

Рокова за њихово подношење

Примена диспозиционе максиме у поступку по правним лековима- У поступцима по правним лековима влада диспозициона максима; поступак по правним лековима се не покреће по службеној дужности, већ увек по предлогу овлашћеног лица. Пресуда се испитује само у оном делу у коме се подносилац правног лека позива да је пресуда нетачна или незаконита. Странке и остали овлашћени учесници могу да диспонирају правним леком, тј.могу да се одрекну или да одустану од већ уложеног правног лека. Одрицање од правног лека (слично одрицању од тужбеног захтева) је једнострана парнична радња странке којом она изјављује да се одриче права да уложи правни лек. Одрицањем се губи право на улагање правног лека. Одрицање које је предузела једна странка нема утицаја на овлашћење да друга странка изјави правни лек. Закон изричито предвиђа само могућност одрицања од права на жалбу. Није могуће да се странка одрекне права на ревизију и права да поднесе предлог за обнову поступка. Разлози за њихово улагање су најтежи облици повреде правила парничног поступка који чине судску одлуку ништавом. Закон предвиђа могућност одрицања од права на жалбу само након што је пресуда донета. Једнострана парнична радња којом се странка на рочишту одричеправног лека уперена је ка суду и противној странци (ако је она присутна на рочишту на ком се пресуда објављује). Одрицање може (након ових процесних момената) бити изјављено суду или противној страни поднеском. За пуноважност одрицања није потребан пристанак противне странке. Могуће је и одрицање од правног лека споразумом странака, када је овакав споразум закључен након што је судска одлука донета. Одрицање од правног лека је могуће све док не истекне рок за његово подношење. Странка више не може да опозове парничну радњу којом се одрекла од правног лека. Ако се странка одрекла правног лека, а ипак га уложи у року, суд је дужан да такав правни лек, по службеној дужности, одбаци као недозвољен. Странка која је благовремено уложила правни лек, може да га повуче., односно да од њега одустане.Одустанак од правног лека је једнострана парнична радња упућена суду и на чију правоваљаност нема утицаја став противне странке. Парнична радња којом се одустаје од правног лека је неопозива (исто као што је случај са одрицањем од правног 165

лека). Споразум странака о повлачењу правног лека- ако је противно споразуму странака уложен правни лек,суд је дужан да га одбаци као недопуштен. Допуштеност правног лека- дозвољеност правног лека значи да закон предвиђа могућност да се против одређене судске одлуке уложи законом предвиђен правни лек. Закон предвиђа да се жалба против пресуде подноси против пресуде донете у првом степену, ревизија против пресуде донете у другом степену, док посебна правила важе за дозвољеност предлога за понављање поступка. Ако правни лек није дозвољен (пр.жалба на пресуду другостепеног суда), тако уложени правни лек се одбацује решењем. Важи принцип највећег повлашћења странке- она може да бира који ће правни лек да уложи- онај против одлуке суда чији је назив погрешно означен или онај против одлуке суда коју је суд требало тачно да означи. Процесна легитимација - Ако је правни лек изјавило лице које за то није овлашћено, суд ће одбацити правни лек као недопуштен. Право на подношење правних лекова имају странке, затим њихови универзални сукцесори (с обзиром да стуоају у парницу на место странке). Право на подношење правних лекова припада и умешачима- обично мешање овлашћује на улагање правних лекова само ако то није у супротности са парничним радњама странке на чијој се страни мешају. С друге стране, умешачи са положајем јединственог супарничара су овлашћени да подносе правне лекове и против воље странке на чијој страни се мешају у парници. Правни интерес за улагање правног лека- мора да постоји правни интерес за предузимање ове процесне радње, ако правни интерес не постоји, правни лек ће се одбацити као недопуштен. Постојање правног интереса за изјављивање правног лека подразумева да је судска одлука изречена на штету лица које изјављује правни лек, односно да то лице може да очекује правну корист од изјављеног правног лека, ако се покаже као основан. Странка чији су захтеви које је истакла у поступку усвојени, нема правног интереса да улаже правни лек. По којим критеријумима се оцењује да ли постоји интерес за улагање правног лека: два схватања-формално и материјално. Формални правни интерес за улагање правног лека постоји увек када изрека судске одлуке одступа од захтева странака који су изнети у парници. За тужиоца, упоређује се садржина тужбеног захтева са изреком судске пресуде. Из угла гледања туженог, правни интерес за улагање правног лека постоји када се стекне формални правни интерес за улагање правног лека- то ће бити случај кад је тужени захтевао да се тужбени захтев одбије као неоснован, а суд је тужбени захтев усвојио. Али постоји тенеденција у доктрини да се правни интерес за улагање правног лека не цени само формално, већ и материјалноправно. Према овом схватању, правни интерес би 166

постојао, када би изрека пресуде имала за последицу неповољнију материјалноправну позицију странке у односу на стање пре почетка парнице. Форма и садржина правног лека- Правни лекови се подносе у форми поднеска (законом строго предвиђена форма). Недостаци у форми правних лекова имају за последицу да се одбацују као недопуштени. Правни лек мора да има и садржаину коју закон прописује, ако је садржина правног лека мањкава, он се одбацује као непотпун. Сваки правни лек мора да садржи минимум 3 чиниоца: -

Изјаву странке у ком делу побија судску одлуку

-

Разлоге због којих побија судску одлуку

-

Захтев странке упућен суду који одлучује о правном леку, а који се тиче измене или укидања побијане судске одлуке;

-Нужно је да странка изјави у ком делу побија судску одлуку (посебно важно за ревизију). Суд испитује основаност правног лека само у границама разлога који су наведени у правном леку. У погледу редовних правних лекова, ако странка није навела у ком делу побија судску одлуку, сматраће се да је побија у делу у коме није успела у парници. -Навођење разлога побијања судске одлуке је посебно важно код ванредних правних лекова. Разлози побијања судске одлуке су битан услов за допуштеност захтева за понављање поступка, који суд одбацује као непотпун, ако захтев не садржи неки од законских разлога за понављање. Код ревизије, ненавођење разлога за побијање судске одлуке има за последицу да ће је суд одбацити као непотпуну. Приликом контроле судске одлуке, суд је везан разлозима које су странке навеле у правним лековима. И поред ових разлога суд испитује законитост пресуде пазећи по службеној дужности на нарочито тешке процесне грешке које судску одлуку чине ништавом, и на погрешну примену материјалног права која судску одлуку чини нетачном. Правни лек мора да садржи и предлог странке у вези са изменом садржине побијане судске одлуке. Ако се одлука побија због процесноправних грешака, правило је да се захтева укидање побијане одлуке, како би се поступак поново спровео (и донесе одлука без процесних грешака). А ако се судска одлука побија због грешака насталих у примени материјалног права, тада је нужно да се захтева измена садржине одлуке (преиначење). Рокови за улагање правних лекова- ако лице које је овлашћено да поднесе правни лек, пропусти да га поднесе у законом предвиђеном року, тада он губи право да након истека рока уложи правни лек. Суд ће одбацити правни лек као неблаговремен. Због губитка права на подношење правног лека може да се захтева враћање у пређашње стање. Рокови

167

за улагање правних лекова почињу да се рачунају од дана достављања писменог отправка судске одлуке. Рокови за улагање правних лекова у српском процесном праву су кратки (15 дана за жалбу против пресуде; 8 дана у меничним и чековним споровима; 30 дана за ревизију). Ако је странка поднела захтев за ослобођење од плаћања трошкова поступка, рокови за улагање правних лекова почињу да теку тек од момента кад је странци достављено решење суда којим је одлучено о њеном захтеву за доделу бесплатне правне помоћи. 117. ГРАНИЦЕ КОНТРОЛЕ СУДСКЕ ОДЛУКЕ ПО ПРАВНИМ ЛЕКОВИМА Поступак по правним лековима није нови поступак о основаности тужбеног захтева, већ поступак у коме се испитује законитост и тачност одлуке о тужбеном захтеву. Поступак по правним лековима представља наставак првостепеног поступка. У њему суд не може да одлучује ван граница предмета спора о ком је донета судска одлука. У поступку по правним лековима није допуштено истицање материјалноправних приговора (укључујући и приговор компензације). Такође, у поступку по правним лековима не може се подићи ни противтужба, нити истаћи прејудицијелни захтев за утврђење. Ово значи да све парничне радње које су странке предузеле у првостепеном поступку важе и у поступку по правним лековима, па се не понављају. Ово нарочито важи за признање чињеница. У поступку по правним лековима (по правилу) је искључена могућност да странке износе нове чињенице и предлажу нове доказе. Предмет контроле у поступку по правним лековима је судска одлука, као појединачан правни акт, која садржи изреку суда о предмету спора. Видели смо да поступак пред првостепеним судом и поступак по правним лековима чине једну логичну целину. Поступак по правним лековима није по правилу когнициони. 118. ЗАБРАНА REFORMATIO IN PEIUS У поступку по правним лековима важи забрана reformatio in peius. Суд не може да измени садржину судске одлуке на штету оног лица које побија пресуду правним леком. Пресуда постаје правноснажна у делу у коме се не побија редовним правним лековима. Такође, суд испитује судску одлуку само у оном делу у коме се побија. Забрана reformatio in peius има правно-политичко оправдање. Могућност reformatio in peius имала би за последицу да би странке пропуштале могућност да улажу правне лекове, из страха да би суд могао измени одлуку на њихову штету.

168

Ако само једна странка уложи правни лек, тада суд не може да измени првостепену одлуку на њену штету, чак и ако сматра да би садржај првостепене одлуке требало изгледати потпуно другачије. Ова забрана не важи када и друга страна изјави правни лек. Забрана reformatio in peius не важи и када суд преиспитује судску одлуку из разлога на које се пази по службеној дужности.

119. ЖАЛБА НА ПРЕСУДУ Жалба на пресуду је редовни правни лек против пресуде донете у првом степену. Право на жалбу јемчи Устав. Жалбом на пресуду могу да се побијају све врсте пресуда које су донете у првом степену. Њено улагање има и суспензивно и деволутивно дејство, јер о њеној основаности решава непосредно виши суд. Поступак по жалби представља наставак првостепене парнице, тако да су когнициона (сазнајна) овлашћења другостпеног суда ограничена. Жалбом на пресуду се побија тачност и законитост првостепене пресуде, а суд који одлучује о основаности жалбе је дужан да поступа само у границама у којима закон налаже испитивање побијане пресуде. Услови за допуштеност жалбе-Да би суд могао да се упусти у испитивање основаности жалбе против пресуде, морају да се испуне услови који се тичу њене: -

Форме

-

Саржине

-

Благовремености

-

Дозвољености

У погледу форме, жалба на пресуду може искључиво да се поднесе као поднесак. Што се тиче благовремености, рок за изјављивање жалбе је 15 дана, док је у меничним и чековним споровима 8 дана. Жалба на пресуду је недозвољена ако лицу које ју је поднело недостаје процесна легитимација или правни интерес; или се одрекло права на улагање жалбе; или је већ повукло жалбу. У погледу садржине, жалба на пресуду мора да садржи: -

означење пресуде која се жалбом побија;

-

изјаву да ли се пресуда побија у целини или у одређеном делу; 169

-

разлоге жалбе;

-

потпис подносиоца жалбе;

Међутим, недостатак неких од законом прописаних састојака жалбе на пресуду не повлачи одбацивање непотпуне жалбе; Напротив, довољно је да пресуда садржи: означење пресуде која се побија и потпис подносиоца жалбе. Међутим, кад је жалилац поднео непотпуну жалбу, суд му не даје могућност да исправи недостатке, већ се жалба као таква доставља другостепеном суду. Разлози за жалбу против пресуде су изричито енумерисани у члану ЗПП. Ови разлози би требало да буду образложени : -

које битне чињенице суд није утврдио или их је погрешно утврдио

-

које процесне норме је суд прекршио током трајања парнице

-

које доказне предлоге је суд одбио

-

који недопуштени докази су изведени или изведени на начин противан поступку

-

у чему се састоје недостаци суда у оцени доказа

-

у чему се састоји погрешно правно схватање суда

Подносилац жалбе не мора да наведе да ли пресуду побија у целини или у једном њеном делу; Beneficio novorum-ЗПП ограничава могућност изношења нових чињеница и предлагања нових доказа у жалби на пресуду- жалба и поступак по жалби и постаје правни лек, јер се њоме не отвара нови когнициони поступак, већ се контролише законитост и тачност пресуде. Под новим чињеницама се сматрају само оне чињенице које су постојале до момента закључења главне расправе. Закон предвиђа да подносилац жалбе може у жалби против пресуде да истакне такве чињенице по први пут, али само ако учини вероватним да, без своје кривице, није могао да их изнесе до закључења главне расправе. Под кривицом подносиоца жалбе треба разумети и лаку непажњу, јер је странка дужна да у парнции изнесе све чињенице на којима заснива своје захтеве. -

Странка није знала да нека важна чињеница постоји

-

Да је суд мањкавим вођењем поступка спречио странку да изнесе чињеницу у првостепеном поступку;

170

Суд је дужан да се стара да странке пруже сва потребна објашњења како би се утврдиле чињенице од којих зависи основаност тужбеног захтева; да се стара да странке прецизирају своје предлоге и наводе; да се стара да се предмет спора свестрано расправи. Забрана вeneficio novorum треба да важи само у случају да странка и поред активне улоге суда не изнесе чињенице, не предложи извођење доказа. Да би суд узео у обзир ,,нове“ чињенице странка је дужна да уз жалбу поднесе и доказе који макар чине вероватним да она није крива што чињеницу није изнела до закључења главне расправе. У погледу могућности извођења нових доказа суд ће морати да допусти и изношење нових доказа у жалби ако утврдида подносилац жалбе може да изнесе и нове чињенице.

120. РАЗЛОЗИ ЖАЛБЕ Грешке суда у поступању и одлучивању могу се свести на 3 узрока: -

На грешке у вођењу поступка (errores in procedendo)

-

Грешке у одлучивању о основаности захтева странака (errores in judicando)

-

Грешке у утврђењу чињеница (errores facti)

Закон предвиђа три разлога за жалбу против пресуде: А) Битне повреде одредаба парничног поступка; Б) Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање; В) Погрешна примена материјалног права А) Битне повреде одредаба парничног поступка Закон (ЗПП) наводи да битне повреде одредаба парничног поступка постоје, ако суд, у току поступка, није применио или је неправилно применио било коју одредбу ЗППа. Закон разликује апсолутно и релативно битне повреде одредаба парничног поступка. Апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка- јесу оне повреде код којих законодавац необориво претпоставља да су имале за последицу доношење незаконите и неправилне одлуке. Овде се ради о тако тешким повредама процесних правила на које би суд требало да пази по службеној дужности током читавог трајања поступка. 171

Њихово постојање чини пресуду ништавом. Процесне повреде које чине пресуду ништавом се уклањају у поступку по жалби или ванредним правним лековима. Ништавост пресуде значи да је другостепени суд обавезан да ако утврди постојање апсолутно битних повреда одредаба парничног поступка, укине (касира) пресуду. Битне повреде одредаба парничног поступка могу да се класификују на сл.начин: 1) Повреда правила о процесним претпоставкама а) с обзиром на суд - непрописан састав суда - постојање апсолутне ненадлежности парничног суда - повреда правила о стварној надлежности суда б) с обзиром на странке - непостојање странке -недостатак парничне способности -непрописно заступање парнично неспособне странке од стране законског заступника -непостојање овлашћења за вођење парнице на основу закона или непостојање пуномоћја -прекорачење овлашћења од стране законског заступника или пуномоћника в) с обзиром на предмет спора - непостојање туживости субјективног права (тужба је подигнута након законом прописаног рока) -повреда принципа res judicata или забране двоструке литиспенденције 2) Повреда елементарних процесних начела а) повреда начела контрадикторности б) повреда начела о употреби сопственог језика у поступку в) повреда начела јавности г) повреда начела непристрасности у суђењу (учешће судије у поступку који је по закону требало да буде искључен, одн изузет) 3) Повреда правила о одлучивању

172

а) доношење пресуде од стране судије који није учествовао на главној расправи б) повреда правила о доношењу пресуде због пропуштања, пресуде на основу признања или одрицања в) повреда правила јавног поретка 4) Повреда правила о садржини пресуде- суд је повредио правила о садржини пресуде када је пресуда манљиво сачињена (њен садржај не може да се испита). Пресуда је манљива ако: а) је изрека пресуде неразумљива б) је изрека противречна сама себи или разлозима пресуде в) пресуда уопште није образложена г) пресуда не садржи разлоге о битним чињеницама или ако су ти разлози нејасни, противречни д) постоји противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде и писменим доказима, исправама или записницима са рочишта. Суд по службеној дужности пази само на следеће апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка: -

На правилан састав суда

-

На учешће судије у поступку који је требало да буде искључен, одн.изузет

-

На доношење пресуде од стране судије који није учествовао на главној расправи

-

На постојање апсолутне ненадлежности грађанског суда

-

На повреду јавног поретка

-

На повреду начела контрадикторности

-

На постојање странке, страначке и парничне способности и правилно заступање парнично неспособне странке

-

На прекорачење материјалноправног рока за подношење тужбе

-

На чињеницу да је суд одбио да одлучује о захтеву за који је надлежан и тиме одбацио тужбу.

173

Релативно битне повреде одредаба парничног поступка- постоје када суд није применио неку процесну норму или ју је неправилно применио, а то је могло да има утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Дакле, релативно битне повреде одредаба парничног поступка не повлаче аутоматски са собом ништавост пресуде. На њих суд не пази по службеној дужности, већ подносилац жалбе мора да се позове на њих. Суд утврђује да ли су процесне повреде имале за последицу доношење неправилне одлуке. Списак релативно битних повреда одредаба парничног поступка је неограничен, јер свака погрешна примена процесне норме може имати као последицу да одлука суда у меритуму буде неправилна. Најчешће у пракси под релативно битне повреде подводе повреде процесних правила о доказивању (одбијање доказних предлога, неправилно вођење доказног поступка). Б) Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање се односи на пропусте суда да формира уверење о постојању, одн непостојању неке чињенице. Ради се о чињеницама о којима се изводи доказивање, односно које су битне за доношење правилне одлуке. Оно постоји кад је суд погрешно утврдио или није утврдио неку битну чињеницу. Погрешно утврђено чињенично стање постоји кад је суд стекао уверење да једна чињеница постоји, односно не постоји, што је у супротности са стварношћу. Непотпуно чињенично стање постоји кад је суд пропустио да утврди постојање неке чињенице из које странке изводе своје захтеве, али и чињенице од које зависи основаност тужбеног захтева. Погрешно утврђено чињенично стање је најчешће резултат погрешне примене правила о оцени доказа (суд је погрешно оценио доказну снагу појединог доказног средства у оквиру принципа о слободној оцени доказа) или нетачне примене ставова искуства. В) Погрешна примена материјалног права Погрешна примена материјалног права постоји кад суд није применио одредбу материјалног права коју је требало да примени или када је такву одредбу неправилно применио. Погрешна примена материјалног права се односи на погрешно решење једног правног питања. Извесна је погрешна примена ако је суд непотпуно или нетачно утврдио чињенично стање, јер то повлачи примену диспозиције погрешне материјално-правне норме. Погрешна примена материјалног права може да се јави као: -

Примена погрешне материјалноправне норме (грешка у квалификацији) 174

-

Погрешно тумачење материјалноправне норме

-

Супсумирање чињеничног стања под диспозицију погрешне материјалноправне норме

Суд пази на правилну примену материјалног права по службеној дужности, тако да није везан материјалноправним образложењем жалбе. 121. ПОСТУПАК ПО ЖАЛБИ ПРЕД ПРВОСТЕПЕНИМ СУДОМ Жалба се увек подноси првостепеном суду који је донео пресуду која се побија, и то у довољном броју примерака за суд и противне странке. Првостепени суд одлучује о допуштености жалбе и одбацује је када је она неблаговремена, непотпуна или недозвољена. Ако утврди да је жалба допуштена, суд доставља један њен примерак противној страни на одговор. Противна страна може (али и не мора) да у року од 15 дана (а у меничним и чековним споровима у року од 8 дана) да свој одговор на жалбу.Одговором на жалбу се одржава начело равноправности и обостраног саслушања странака. Рок од 15 дана за одговор на жалбу је преклузиван, јер се не узима у разматрање неблаговремен одговор. Суд доставља и подносиоцу жалбе одговор на жалбу. Након пријема одговора на жалбу или када рок за одговор на жалбу протекне, првостепени суд читав спис предмета (укључујући и жалбу и одговор на жалбу) доставља другостепеном суду. 122. ПОСТУПАК ПО ЖАЛБИ ПРЕД ДРУГОСТЕПЕНИМ СУДОМ Поступак по жалби против пресуде пред другостепеним судом почиње активностима судије известиоца који сачињава извештај ради разматрања предмета. Судија известилац сумира ток и резултате првостепеног поступка. Он може и да прибави обавештења од првостепеног суда, ако се подносилац жалбе позива на битне повреде одредаба парничног поступка. Смисао одредбе је да другостепени суд одмах по пријему списа од првостепеног суда испита да ли су у првостепеном поступку учињене битне повреде поступка. Поступак провере и утврђења да ли су учињене битне повреде поступка спроводи се писаном комуникацијом између првостепеног и вишег суда. Странке у овом поступку не учествују. Другостепени суд може да одлучује по жалби на нејавној седници у већу или на рочишту (односно путем расправљања пред већем другостепеног суда). Расправа може бити факултативна или обавезна. 175

Одлучивање на расправи у већу- другостепени суд одлучује о основаности жалбе, по правилу, без расправе. Када другостепени суд одлучује о жалби на седници у већу дужан је да о њој донесе одлуку у року од 9 месеци од дана када је примио спис од првостепеног суда. Факултативна усмена расправа- пред другостепеним судом по жалби на првостепену пресуду одржава се из разлога целисходности. Расправа може да се закаже, ако другостепени суд нађе да је у расправи пред другостепеним судом могуће уклонити процесне недостатке који се тичу грешака у извођењу појединих доказа или погрешне оцене доказа. Другостепени суд може сматрати да је целисходније да закаже расправу када је неопходно да се потпуно и тачно утврди чињенично стање. Тада се на расправи пред другостепеним судом поново изводе исти они докази који су изведени и у првостепеном поступку. Такође, другостепени суд може да нађе да је чињенично стање нетачно утврђено, а да је разлог за то јер је првостепени суд одбио доказне предлоге странака који су били од значаја за утврђење чињеница. У том случају, другостепени суд може да закаже расправу и да на рочишту изведе и такве доказе. Обавезна усмена расправа- постоји и дужност другостепеног суда да закаже расправу и мериторно одлучи спор. Ако је првостепена пресуда већ једном укинута по жалби, тада другостепени суд не може по други пут да укида побијану пресуду, већ је дужан да закаже расправу и одлучи о свим захтевима странака. Закон наводи да је другостепени суд дужан да закаже седницу и мериторно одлучи када се нова пресуда првостепеног суда побија због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања или због битних повреда одредаба парничног поступка. Такође, другостепени суд је дужан да мериторно одлучи када је у поновљеном поступку тужба преиначена тако што је истакнут нов тужбени захтев уз постојећи из истог чињеничног основа или је тужбени захтев повећан. Када одлучује на расправи у седници већа, другостепени суд одлучује и о основаности жалбе и о свим захтевима странака који су изнети у првостепеном поступку (тужбени захтев, захтев из противтужбе). Да би могао да одлучује, другостепени суд мора да нађе да је жалба основана, односно да су учињене битне повреде одредаба парничног поступка или да је чињенично стање непотпуно или неправилно утврђено. Другостепени суд тада укида првостепену пресуду и преиначује је. Не следи обавезна расправа пред другостепеним судом када се побијају пресуде денете у спору мале вредности.

176

Ток поступка-Расправа пред другостепеним судом се одвија према правилима која важе пред првостепеним судом. Када се отвара расправа другостепени суд је дужан да решењем одреди временски оквир за спровођење поступка. Изостанак једне или обе странке са усмене расправе нема утицаја на ток поступка. У том случају суд ће мериторно да одлучи о основаности жалбе на основу навода који су садржани у жалби и одговору на жалбу. На поступак пред другостепеним судом се примењују и одредбе о изузећу и искључењу судије и одредбе о повлачењу тужбе, закључењу судског поравнања. Расправа пред другостепеним судом тече тако што се чита извештај судије известиоца, након тога чита се пресуда (побијани део пресуде), а након тога подносилац жалбе образлаже жалбу, а његов противник одговор на жалбу. У решењу о временском оквиру спровођења рочишта пред другостепеним судом, суд одређује који ће се докази извести на расправи, позива сведоке , вештаке. Такође, суд спроводи потпуни доказни поступак, ако је допустио да се у поступку могу узети у обзир нове чињенице и докази о којима се није расправљало у првостепеном поступку. Другостепени суд може да одлучи да на рочишту изведе и оне доказе чије је извођење одбио првостепени суд. Чињенични основ за доношење пресуде другостепеног суда –суд који решава по правним лековима везан је чињеницама које је утврдио суд који је донео првостепену пресуду. Овај принцип важи и за поступак по жалби у коме другостепени суд не утврђује сам чињенично стање, већ у подлогу своје одлуке узима оно чињенично стање које је утврдио првостепени суд. Измена чињеничног стања у поступку пред другостепеним судом без отварања расправе увек представља битну повреду одредаба парничног поступка. Када другостепени суд заказује расправу у већу, тада чињеничну грађу за његову одлуку чине чињенице које је утврдио на расправи, али и оне чињенице за које сматра да је првостепени суд правилно утврдио. Принцип везаности другостепеног суда чињеничним стањем које је утврдио првостепени суд важи када другостепени суд доноси пресуду којом се првостепена пресуда потврђује или преиначује. Када другостепени суд нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено, тада он формира свој став о постојању или непостојању неке чињенице, те формира закључак на основу општег искуства. И када потврђује или преиначује пресуду првостепеног суда везујући се за чињенично стање које је у њој садржано, другостепени суд формира свој (а не преузима туђ) закључак о постојању неке важне чињенице. Другостепени суд доноси исти закључак о постојању неке чињенице, и не укида пресуду, ако формира исти закључак о (не)постојању чињенице која је била предмет доказивања. ГРАНИЦЕ ИСПИТИВАЊА ПРВОСТЕПЕНЕ ПРЕСУДЕ

177

Начело диспозиције у парничном поступку доминира и у поступку по жалби на пресуду. Другостепени суд врши контролу законитости и правилности првостепене пресуде само ако се овлашћено лице жали. Контрола се врши само у делу пресуде на који се подносилац жалбе позива. Ако се то не види изричито из жалбе, сматра се да се пресуда побија у оном делу у ком странка није успела у парници. У делу у коме се не побија пресуда постаје правноснажна. Другостепени суд испитује разлоге жалбе само у оном делу који је у жалби наведен (односи се само на побијање пресуде из разлога који се тичу погрешног или непотпуно утврђеног чињеничног стања). Ако се подносилац жалбе позива на непотпуно или погрешно утврђено чињенично стање, испитивање се своди само на оне чињенице на које се подносилац жалбе позива. Закон предвиђа да другостепени суд ex officio контролише да ли је првостепена пресуда законита, односно да ли је донета уз поштовање минималног стандарда процедуре и правилне примене материјалног права. Суд по службеној дужности испитује да ли постоје апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка које пресуду чине ништавом. Суд увек ex officio пази на правилну примену материјалног права. 123. ОДЛУКЕ ДРУГОСТЕПЕНОГ СУДА ПО ЖАЛБИ Другостепени суд није везан предлогом подносиоца жалбе како да одлучи. Суд може на два начина да оконча поступак: пресудом или решењем. Решењем другостепени суд одбацује жалбу као недопуштену ако то већ није учинио првостепени суд. Решењем другостепени суд може: -

Да укине пресуду и упути предмет првостепеном суду на поновно одлучивање

-

Да укине пресуду и одбаци тужбу

Другостепени суд може пресудом: -

Да преиначи првостепену пресуду и одлучи о захтевима странака;

-

Да одбије жалбу као неосновану и потврди првостепену пресуду

-

Да усвоји жалбу и да одлучи о захтевима странака;

Првостепена пресуда је без дејства ако су се странке у поступку по жалби одрекле тужбеног захтева, признале тужбени захтев или закључиле судско поравнање; тад ће другостепени суд решењем обуставити парнични поступак. Поступак се обуставља и кад подносилац жалбе повуче жалбу у току другостепеног поступка. 178

Одбијање жалбе као неосноване- Другостепени суд ће одбити жалбу као неосновану и потврдити првостепену пресуду, ако нађе да не постоје разлози због које се пресуда побија. У том случају, другостепени суд укратко образлаже своју пресуду, наводећи због чега сматра да је чињенично стање тачно утврђено, одн.материјално право правилно примењено. Када потврђује пресуду првостепеног суда, другостепени суд сматра да је првостепена пресуда законита и правилна. Циљ другостепеног поступка није когнициони већ контролни. У њему се врши контрола законитости и правилности првостепене пресуде. Пресуда којом се жалба одбија и потврђује првостепена одлука је нови појединачни правни акт који само потврђује садржину претходног. Укидање првостепене пресуде- Другостепени суд је дужан да укине првостепену пресуду и врати предмет на поновно суђење првостепеном суду, када постоје битне повреде одредаба парничног поступка и кад је неопходно да се правилно утврди чињенично стање. До укидања пресуде и враћања предмета првостепеном суду долази и кад је суд допустио да подносилац жалбе изнесе и нове чињенице и доказе. Тада ће се одржати нова главна расправа пред првостепеним судом, да се чињенично стање комплетира и евентуално донесе нова првостепена одлука са другачијом садржином. По правилу, у жалби није допуштено истицати нове чињенице и доказе, суд је дужан да укине пресуду првостепеног суда, али не сме да врати предмет првостпеном суду, када се може доћи до правилно утврђеног чињеничног стања и поновним извођењем доказа пред другостепеним судом. Тада се заказује расправа у већу пред другостепеним судом и докази из првостепеног поступка поново се изводе. Другостепени суд је дужан да укине првостепену пресуду и врати предмет на поновно суђење и када нађе да чињенично стање није потпуно утврђено због погрешне примене материјалног права. Када другостепени суд укине пресуду и врати предмет првостепеном суду на поновно одлучивање дужан је да у решењу наведе: -

Које се парничне радње укидају, јер су захваћене апсолутно битним повредама одредаба парничног поступка

-

У чему се састоје недостаци у утврђеном чињеничном стању

-

Због чега су учињене процесне повреде, одн.погрешно или непотпуно утврђене чињенице од утицаја и важности за доношење правилне одлуке;

179

ЗПП садржи решење и за случај када је суд одлучио екстра петита. На ову повреду одредаба парничног поступка пази се само по захтеву странке. Разликује се квантитативно и квалитативно прекорачење тужбеног захтева. У случају квантитативног прекорачења тужбеног захтева, суд је досудио више него што је истакнуто тужбеним захтевом (10.000 уместо 7.000 дин.). Закон говори само о прекорачењу тужбеног захтева, али би то требало тумачити тако да се односи на све захтеве странака који су обухваћени правном снагом пресуде. Ако пресуда којом је досуђено extra petita у квантитативном смислу не побија жалбом, она постаје правноснажна као свака друга пресуда. У случају квалитативног досуђења extra petita ради се о томе да је првостепени суд одлучио о нечем другом, а не о оном што је тужбом тражено. Пр:тужилац је тужбом тражио повраћај ствари, а суд је донео деклараторну пресуду да је Т власник. ЗПП предвиђа и могућност да се у поступку пред другостепеним судом донесе и фактичка међупресуда. У нашем праву суд није везан предлозима подносиоца жалбе. Доношење другостепене међупресуде је могуће само када подносилац жалбе није побијао пресуду због погрешно или неправилно утврђеног чињеничног стања или кад суд сматра да је чињенично стање правилно утврђено. За доношење другостепене међупресуде је нужно да не постоје битне повреде одредаба парничног поступка, кад је другостепени суд дужан да у целости укине пресуду. Да би донео другостепену међупресуду, суд мора да стекне уверење о основаности тужбеног захтева на основу чињеница које су утврђене у поступку пред првостепеним судом. Суд ће одбити жалбу као неосновану, потврдиће првостепену пресуду у делу који се односи на основ тужбеног захтева, док ће је укинути у делу који се односи на висину тужбеног захтева и вратити предмет првостепеном суду на поновно суђење. Доношење другостепене међупресуде значи преиначење (измену садржаја) пресуде првостепеног суда. Преиначење се састоји у томе што се доноси пресуда другог садржаја: утврђује се да је ваљан основ тужбеног захтева, али се укида одлука првостепеног суда о висини тужбеног захтева. Доношење другостепених међупресуда има смисла нарочито у ситуацијама када суд одлучује о висини накнаде штете на основу слободне оцене. Укидање првостепене пресуде и одбацивање тужбе- другостепени суд решењем укида пресуду нижег суда и одбацује тужбу, ако установи да постоје неотклоњиве процесне сметње.

180

-

Да постоји апсолутна ненадлежност парничног суда

-

Да не постоји туживост субјективног права

-

Да не постоји странка или страначка способност

-

Да је већ о истој правној ствари правноснажно пресуђено или да је у истој правној ствари закључено судско поравнање

-

Да је пресуда донета на основу недозвољених располагања странака

-

Да странка није била парнично способна, а у поступку није била уредно заступана

Преиначење пресуде- обухвата 2 парничне радње. Прву, укидање првостепене пресуде и другу , измену садржине изреке пресуде новом мериторном одлуком о захтевима из првостепене парнице. Преиначење пресуде није могуће када другостепени суд нађе да су учињене битне повреде одредаба парничног поступка. Могуће је, међутим, преиначити пресуду ако: -

Је другачије утврђено чињенично стање на основу расправе пред другостепеним судом

-

Је првостепени суд из чињеница које је утврдио извео неправилан закључак о постојању других чињеница на којима је засновао своју пресуду

-

Постојање грешке у оцени доказа (исправе или посредно изведени докази), а пресуда се искључиво заснива на тим доказима

-

Је погрешно примењено материјално право

Облик и садржина другостепене пресуде/решења – Сва правила која важе за доношење, објављивање, писмену израду, исправљање и допуну првостепене пресуде примењују се и на форму и садржину пресуде другостепеног суда. Изузеци се базирају на специфичности поступка пред другостепеним судом у коме се не одлучује о предмету спора већ о основаности жалбе и на контролној функцији другостепеног суда над радом првостепеног. Пресуда другостепеног суда има другачији садржај, нарочитп решење којим се укида пресуда првостепеног суда. Другостепени суд наглашава које парничне радње укида, јер су захваћене битним повредама одредаба парничног поступка. У образложењењу решења другостепеног суда наводе се све повреде одредаба парничног поступка које је починио првостепени суд. Затим, у чему је првостепени суд пропустио да правилно утврди чињенично стање и због чега треба утврдити нове чињенице и извести нове доказе.

181

124. ЖАЛБА ПРОТИВ РЕШЕЊА Жалба против решења је редован правни лек против решења првостепеног суда. Може се уложити и против решења којим је одређена привремена мера. Жалба против решења је деволутивни и суспензивни правни лек, јер задржава извршење решења. Жалба на решење се доставља на одговор противној страни. Против решења првостепеног суда увек је допуштена жалба, осим када то закон изричито искључује. Пр: није дозвољена жалба против решења о искључењу судије или против решења којим се усваја захтев за његово изузеће. Није дозвољена жалба против решења којим се усваја предлог странке за ослобађање од плаћања парничних трошкова. Није допуштена жалба против решења којим се усваја предлог за обезбеђење доказа. Разликујемо две врсте жалби на решење: посебну жалбу која је самостални правни лек и везану, несамосталну жалбу. Посебна, самостална жалба на решење је увек допуштена, осим кад то закон искључује. Увек је допуштена жалба против решења којим се поступак окончава одбацивањем тужбе. Везана, несамостална жалба не представља посебан правни лек, већ се решење првостепеног суда побија само жалбом против пресуде. Таква су сва решења која се тичу материјалног управљања парницом (решење о извођењу доказа). Закон предвиђа у неким случајевима да посебна жалба на решење није допуштена. Кад суд одбије захтев за изузеће судије; када дозволи учешће умешача у парници. Решење против којег није допуштена посебна жалба може се одмах извршити. На жалбу против решења се у осталом делу примењују правила о жалби против пресуде. Једино се у поступку по жалби на решење никад не заказује расправа пред другостепеним судом.

Другостепени суд може -

Да одбаци жалбу као неблаговремену, непотпуну или недозвољену

-

Да одбије жалбу као неосновану и потврди решење првостепеног суда

-

Да преиначи решење или га укине и евентуално врати првостепеном суду на поновно одлучивање

182

Другостепени суд може да преиначи решење првостепеног суда. Против решења другостепеног суда није дозвољена жалба. 125. РЕВИЗИЈА ПРОТИВ ПРЕСУДЕ Ревизија против пресуде је несуспензиван, ограничен и двостран правни лек против правноснажне пресуде донете у другом степену. С обзиром на правно политичке циљеве ради чијег остварења се допушта могућност улагања ревизије разликујемо општу и посебну ревизију. Ревизија може да се изјави само против (правоснажне) пресуде донете у другостепеном поступку. Ако је пресуда постала правноснажна након окончања првостепеног поступка (протеком рока за жалбу, одрицањем од жалбе, одустанком од жалбе) пресуда не може да се побија ревизијом. Рок за изјављивање ревизије је 30 дана од достављања правноснажне пресуде другостепеног суда. Ревизија није допуштена против свих пресуда донетих у другом степену. Допуштеност и ограничења ревизије : Општа ревизија Општа ревизија има за циљ остварење материјалноправне правичности. Она је допуштена у имовинским споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари, на утврђење права својине на непокретности, ако вредност побијаног дела правноснажне пресуде прелази износ од 100.000 Евра (у динарској противвредности) на дан подношења тужбе. Ревизија није допуштена када тужилац није одредио вредност предмета спора, и када то ни суд није учинио. За одређење вредности предмета спора узима се износ који је назначен у тужби. Гранични износ за могућност подношења ревизије у привредним споровима је 300.000 Евра (у динарској противвредности) на дан подношења тужбе у односу на побијани део пресуде. Посебна ревизија Посебна ревизија је допуштена без обзира на висину предмета спора или висину побијаног дела судске одлуке. Она има за циљ хармонизацију судске праксе.. 183

Ради се о ревизији која се изјављује против другостепене пресуде која иначе не би могла да се побија општом ревизијом. За допуштеност изјављивања овакве ревизије висина предмета спора нема улогу; о допуштености овакве ревизије одлучује Апелациони суд. Ради се о ситуацијама у којима је неопходно да: - да се размотре правна питања од општег интереса - да се размотре правна питања која су у интресу равноправности грађана - да се уједначи судска пракса - да се да ново тумачење права У наведеним случајевима Апелациони суд може да допусти изјављивање ревизије. Апелациони суд тад одлучује у већу састављеном од троје судија који нису учествовали у доношењу другостепене пресуде. Апелациони суд може да реши да је ревизија недопуштена. На то решење странке имају право на жалбу ВКС. Посебна ревизија може да се изјави само због погрешне примене материјалног права. За одлуку о допуштености овакве ревизије нужно је да је погрешна примена материјалног права била одлучујућа за доношење одлуке првостепеног, одн.другостепеног суда. 126. РАЗЛОЗИ ЗА РЕВИЗИЈУ ПРОТИВ ПРЕСУДЕ Ревизија против пресуде не може да се изјави због непотпуног или погрешно утврђеног чињеничног стања, осим ако није предвиђено посебним законом. Ревизијски разлози су ограничени на апсолутно и релативно битне повреде одредаба парничног поступка и погрешну примену материјалног права. Видели смо да посебна ревизија може да се изјави само због погрешне примене материјалног права. Битне повреде одредаба парничног поступка Разлози за ревизију који се односе на апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка су битно сужени. Битне повреде одредаба парничног поступка пред првостепеним судом- ревизија може да се изјави у овом случају само из једног разлога, који се односи на чињеницу да је суд одлучио у правној ствари за коју је апсолутно ненадлежан, одн.да је одбио да донесе пресуду у правној ствари за чије је решење надлежан. Ревизија може да се изјави и из сл.разлога, под условом да се подносилац ревизије позивао на те ралоге у жалби против првостепене пресуде: 184

-

Ако је противно одредбама ЗПП суд донео пресуду на основу признања или одрицања, пресуду због пропуштања или пресуду због изостенка

-

Ако је суд, противно одредбама ЗПП, ускратио странци да у поступку користи свој језик; ако поступак није вођен на језику националне мањине, а за то су постојали законски услови

-

Ако је повређен принцип res iudicata

-

Ако је суд искључио јавност на главној расправи, противно одредбама ЗПП

Битне повреде одредаба парничног поступка учињене пред другостепеним судом- на наведена 4 разлога подносилац ревизије може да се позива и кад су оне учињене у поступку пред другостепеним судом. Позивање на релативно битне повреде одредаба парничног поступка у ревизији закон допушта само ако су учињене у поступку пред другостепеним судом. Због прекорачења тужбеног захтева ревизија се може изјавити само ако је таква повреда учињена пред другостепеним судом. Погрешна примена материјалног права Погрешна примена материјалног права је кључан ревизијски разлог, јер се исправљањем грешака нижих судова у примени права остварује сврха ревизије као правног лека. Другостепена пресуда којом се потврђује пресуда на основу признања и пресуда на основу одрицања може да се побија само због погрешне примене материјалног права. Погрешна примена материјалног права може да се истакне у ревизији без ограничења ; нема разлике да ли је грешка настала у првостепеном или другостепеном поступку. Чињенично и правно питање у ревизији Видели смо већ да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Ако ревизијски суд нађе да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено и да због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, решењем ће усвојити ревизију, укинути у целини или делимично пресуду првостепеног и другостепеног суда или само пресуду другостепеног суда и предмет вратити на поновно суђење истом или другом већу првостепеног одн.другостепеног суда. Исто овлашћење има ревизијски суд кад је ревизија допуштена у посебним законима и кад она може да се изјави и због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Тад

185

ће ВКС укинути другостепену пресуду и вратити предмет другостепеном суду на поновно одлучивање. Правно питање се односи на примену правне норме. У правна питања спада и проблем тумачења свих правних појмова и института (питања да ли постоји кривица, заблуда, превара, доцња, материјални недостатак ствари...). У праван питања спада и тумачење садржине јавних и приватних исправа. Чињенична питања су сва она која се односе на утврђење чињеница, укључујући и питања оцене доказа. 127. ПОСТУПАК ПО РЕВИЗИЈИ Дели се на две фазе: поступак контроле допуштености и поступак одлучивања о основаности ревизије. Одлучивање о допуштености ревизије- ревизија се подноси увек првостепеном суду који је изрекао првостепену пресуду. Он је дужан да примерак благовремене, допуштене и потпуне ревизије достави противној страни у року од 8 дана. Противна страна има могућност да у року од 30 дана достави првостепеном суду одговор на ревизију. У том случају, првостепени суд спис предмета, заједно са ревизијом и одговором на ревизију, доставља ВКС преко другостепеног суда у року од 15 дана. Примарно о допуштености ревизије одлучује првостепени суд који је донео првостепену пресуду. Он одбацује ревизију решењем, ван рочишта, ако је неблаговремена, непотпуна или недозвољена. Ревизија је недопуштена, ако -

Ако је ревизију изјавило неовлашћено лице

-

Је ревизију изјавило лице које није адвокат

-

Је ревизију изјавило лице које је повукло ревизију

-

Лице које је изјавило ревизију нема правни интерес за подношење рецизије

-

Је ревизија изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети

Ревизија је непотпуна када не садржи исте оне састојке које мора да садржи и жалба против првостепене пресуде. Ревизија се одбацује као непотпуна једино ако не садржи потпис подносиоца ревизије и ако не може да се утврди која се пресуда побија ревизијом. Одлучивање о основаности ревизије- о ревизији одлучује Врховни касациони суд на нејавној седници без одржавања расправе. 186

Веће које одлучује о основаности ревизије може је одбацити као недопуштену, ако то већ није учинило веће које одлучује о њеној допуштености. Ревизијски суд испитује побијану пресуду само у границама разлога који се наводе у ревизији и само у делу у коме се побија ревизијом. По службеној дужности ВКС пази само на постојање апсолутне ненадлежности суда и на правилну примену материјалног права. ВКС одлуку о основаности ревизије доноси на основу чињеница које је утврдио другостепени суд. ВКС може: -

Да ревизију одбије као неосновану

-

Да усвоји ревизију и укине у целини или делимично пресуду другостепеног и првостепеног суда (нужно кад су почињене битне повреде одредаба парничног поступка). ВКС укида и другостепену и првостепену пресуду и одбацује тужбу кад нађе да постоји апсолутна ненадлежност парничног суда; да је ствар већ правноснажно пресуђена или да је закључено судско поравнање.

-

Да усвоји ревизију и укине у целини или делимично пресуду другостепеног суда

-

Да усвоји ревизију и преиначи побијану пресуду, ако ревизијски суд утврди да је материјално право погрешно примењено. 128. РЕВИЗИЈА ПРОТИВ РЕШЕЊА

Ревизија против решења је правни лек против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно завршен. Таква су решења којима се тужба одбацује као недопуштена, или којима се у другом степену одбацује жалба као недопуштена. Ревизија против решења није допуштена у споровима у којима не би била допуштена ни ревизија против пресуде. Значи, ако вредност предмета спора не премашује ревизијски цензус, није допуштена ревизија против решења другостепеног суда којим се тужба одбацује. Она су искључена у парницама због сметања државине у којима се мериторно одлучује решењем. Ревизија против решења је допуштена у свим споровима, без обзира на наведена ограничења кад се ради о: -

Решењу другостепеног суда којим се изјављена жалба одбацује

-

Решењу другостепеног суда којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању жалбе 187

-

Решењу другостепеног суда којим се потврђује решење првостепеног суда о фикцији повлачења тужбе

-

Решењу другостепеног суда којим се одбацује предлог за понављање поступка или се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању предлога за понављање поступка

-

Решењу другостепеног суда којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању ревизије као недозвољене.

Самостална ревизија против решења само о трошковима поступка није допуштена, јер се овде не ради о решењу којим се поступак окончава.

129. ЗАХТЕВ ЗА ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРАВНОСНАЖНЕ ОДЛУКЕ Захтев за преиспитивање правноснажне пресуде донете у другом степену је ванредни правни лек који подноси јавни тужилац ВКС. Овај правни лек може да се поднесе против сваке пресуде донете у другом степену. Закон предвиђа само један разлог за улагање предлога за преиспитивање правноснажне пресуде: јавни тужилац може да поднесе предлог ако сматра да је повређен закон на штету јавног интереса. Јавни тужилац подноси предлог за преиспитивање правноснажне пресуде ВКС у року од 3 месеца од дана кад је наступила формална правноснажност пресуде. Предлог мора да садржи одређење пресуде која се побија, као и разлоге и обим у коме се предлаже преиспитивање; Предлог мора да буде образложен нарочито у делу који се односи на повреду закона и у чему се састоји јавни интерес да се правноснажна судска одлука стави ван снаге. Предлог се неће доставити странкама на одговор, ако ВКС сматра да би предлог требало одбацити. 130. ПРЕДЛОГ ЗА ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА Понављање поступка има за циљ укидање правноснажних судских одлука и њихову замену законитим и правилним судским одлукама. Одлуке против којих се може поднети овај правни лек- понављање поступка је могуће ако се поступак окончао правноснажном одлуком суда. У одлуке суда подобне за правноснажност спадају судске пресуде, решења којима се усваја предлог за издавање платног налога и правноснажна решења којима се окончава 188

поступак у парницама за сметање поседа. Против судског поравнања не може се поднети предлог за понављање поступка, већ тужба за поништај. Ако је поступак окончан правноснажном међупресудом којом се усваја тужбени захтев као основан, понављање таквог поступка није допуштено. Проблематична је допуштеност понављања поступка окончаног преображајном пресудом. У брачним споровима (развод и поништај брака) ванредни правни лекови нису допуштени, значи ни понављање поступка није допуштено. Понављање поступка је допуштено кад је поступак правноснажно окончан решењем. Процесна легитимација – Понављање поступка могу да траже захтевом странке и њихови универзални сукцесори. Закон регулише да активну легитимацију за покретање овог поступка има и умешач. Разлози Разлоге за понављање поступка можемо сврстати у 4 групе: А) Битне повреде одредаба парничног поступка: Поступак се може поновити: -

Ако је суд био непрописно састављен или ако је судија морао да буде искључен или изузет решењем суда

-

Ако је у доношењу пресуде учествовао судија који није учествовао на главној расправи

-

Ако странци пропуштањем достављања није била дата могућност да расправља пред судом

-

Ако је у поступку као тужилац или тужени учествовало лице које не може бити странка у поступку; ако странку правно лице није заступало овлашћено лице; ако парнично неспособну странку није заступао законски заступник; ако законски заступник или пуномоћник странке није имао потребно овлашћење.

Б) Постојање кривичних дела Поступак се може поновити -

Ако се одлука суда заснива на лажном исказу сведока или вештака

-

Ако се одлука суда заснива на фалсификованој исправи или овереном неистинитом садржају исправе 189

-

Ако је до одлуке суда дошло услед кривичног дела судије, судије-поротника, законског заступника или пуномоћника странке, противне странке или трећег лица.

В) Стављање ван снаге судских одлука Поступак се може поновити -

Ако странка стекне могућност да употреби правноснажну одлуку суда која је раније донета међу истим странкама о истом захтеву

-

Ако се одлука суда заснива на другој одлуци суда или другог органа, а та одлука буде преиначена, укинута...

-

Ако не накнадно пред надлежним органом правноснажно решено претходно питање на ком је одлука заснована

Г) Нове чињенице или нови докази Поступак се може поновити ако странка сазна за нове чињенице... Рокови Разлози правне сигурности налажу да се могућност понављања правноснажно окончаних судских поступака ограничи. За понављање поступка важе субјективни и објективни рок. Субјективни рок износи 60 дана, а рачуна се од дана када је странка сазнала за постојање разлога за понављање поступка. Објективни рок износи 5 година, а рачуна се од дана правноснажности одлуке. Кад протекне објективни рок, странка више нема право да тражи понављање поступка, осим ако се ради о повреди начела контрадикторности кад рок износи 10 година. Поступак Поступак се одвија у 3 фазе: А) Испитивање допуштености- Предлог за понављање поступка подноси се суду који је одлучивао у првом степену. Предлог мора да садржи: законски основ по коме се тражи понављање, околности из којих произилази да је предлог поднесен у законском року и докази којима се поткрепљују наводи предлагача. Б) Испитивање основаности предлога за понављање поступка- о основаности предлога се расправља на рочишту. О њему одлучује првостепени или другостепени суд, у зависности да ли се предлагач позива на чињеницу да су повреде учињене пред првостепеним или другостпеним судом. 190

Приликом утврђивања основаности предлога, суд је везан разлозима за понављање поступка, које је навео предлагач. Након рочишта, председник већа ће одлучити о основаности предлога за понављање поступка. Разлози наведени у предлогу морају бити поткрепљени доказима. Терет доказивања је на предлагачу. У решењу којим дозвољава понављање поступка, председник већа ће истовремено изрећи да се укида одлука донета у ранијем поступку. Ако се разлог за понављање поступка односи на поступак пред вишим судом, предеседник већа првостепеног суда ће доставити предмет суду вишег степена како би одлучио о предлогу. Другостпеени суд одлучује о предлогу без расправе. Ако виши суд утврди да постоји основ за понављање поступка, укинуће одлуку захваћену разлогом за понављње и донеће нову одлуку о главној ствари. В) Поновно расправљње о главној ствари- до треће фазе долази само ако је надлежни суд нашао да је предлог за понављање поступка основан и решењем укинуо ранију правноснажну одлуку. Нова главна расправа ће отпочети тек пошто решење о укидању раније правноснажне пресуде постане правоснажно. Нова гл.расправа се не одржава, ако се понављање поступка тражи због повреде принципа рес јудиката, јер се тужба одбацује у том случају. Поновно одлучивање о главној расправи се одвија пред првостепеним судом.Другостепени суд ако сматра да је неопходно одржати нову гл.расправу, он својим решењем укида и своју и одлуку првостепеног суда. Нова гл.расправа се води пред правостепеним судом. У новом поступку допуштено је износити нове чињенице и доказе. Суд, ако допусти понављање поступка, истовремено решењем укида судску одлуку донету у ранијем поступку. У поновљеном поступку , суд може доћи до истог мериторног резултата као што је била изрека укинуте одлуке. Закон налаже да суд мора да донесе нову одлуку истог садржаја.

191