Skripta 2014 Krim psihologija.pdf

Valentina Baić

KRIMINALISTIČKO POLICIJSKA AKADEMIJA

KRIMINALISTIČKA PSIHOLOGIJA Skripta za studente strukovnih studija

Beograd, 2014

Uvod Savremeni rad policije zahteva mnogo širu primenu određenih psiholoških znanja, pored onih znanja koje se tradicionalno proučavaju tokom njihovog školovanja. Iz razloga što se ne možemo zadovoljiti jednostavnim "operativnim" aspektima profesije, neophodno je koristiti znanja stečena istraživanjem vlastite prakse, kao i prakse i iskustva drugih. Takođe zbog činjenice da su postavljeni ozbiljni zahtevi za promenom dosadašnje metodologije rada, jedan od osnovnih ciljeva je da se u okviru predmeta „Kriminalistička psihologija“, pored osnovnih sadržaja koji se tiču opšte psihologije, prvenstveno prezentuju oni sadržaji, kojima se može informisati i unaprediti policijska praksa. Za studente strukovnih studija Kriminalističko policijske akademije, ovom prilikom je posebno pripremljena skripta u nameri da se nastavne celine prezentuju na informativniji, dostupniji i aplikativniji način. Jedan od osnovnih kriterija izbora novih nastavnih sadržaja, upravo i jeste njihova primenjivost u praksi. Pojedinim sadržajima, koji po mišljenju autora imaju poseban značaj u obrazovanju budućih policijskih službenika, u ovoj skripti biće posvećena posebna pažnja. Takođe je važno naglasiti da će metode saslušanja i ocenjivanja verodostojnosti izjave biti samo delimično obrađene iz razloga što studenti strukovnih studija u letnjem semestru 3. godine studija, slušaju predmet pod nazovom „Taktika izvođenja ličnih dokaza“, gde će ova oblast biti prezentovana u potpunosti. Jedan od osnovnih ciljeva prezentovanja navedenih sadržaja bio je i da studenti steknu elementarna znanja o ličnosti čoveka, odnosno kriminalca, njegovom ponašanju i psihičkom funkcionisanju, kao i ponašanju u fazi obavljanja kriminalističkog intervjua, koji je uprkos napretku kriminalističkih metoda, ostao i dalje jedan od osnovnih metoda prikupljanja informacija. Unapred se zahvaljujem studentima na njihovoj saradnji i istovremeno izražavam veru i nadu u njihovu kooperativnost, korektnost i uspešnost, kao i da će usvojena znanja primenjivati u budućoj praksi.

Doc. dr Valentina Baić

2

Sadržaj 1. 2.

3. 4. 5.

Prvi deo Pojam i predmet kriminalističke psihologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 Odnos kriminalističke psihologije sa drugim psihološkim disciplinama . . . . . . . 8 2.1 Kriminalistika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 2.2 Kriminalna psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 2.3 Policijska psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 2.4 Sudska psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 2.5 Forenzička psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 2.6 Istražna psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 Istorijski razvoj psihologije i pojedinih psihološkh disciplina koje se odnose na 13 oblast kriminala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Značaj izučavanja kriminalističke psihologije za rad policije . . . . . . . . . . . . . . . 15 Metode u kriminalističkoj psihologiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 5.1 Metode otkrivanja ili detekcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 5.1.1 Profilisanje nepoznatih izvršilaca krivičnih dela . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 5.1.2 Analiza profila – FBI stil profilisanja prestupnika . . . . . . . . . . . . . . . . 19 5.1.3 Analiza profila – Engleski pristup profilisanja prestupnika . . . . . . . . . 22 5.1.4 Psihološka autopsija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 5.2. Metode detekcije laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 5.2.1 Analiza verodostojnosti iskaza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 5.2.2 Analiza neverbalnog ponašanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 5.2.3 Facijalni indikatori laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 5.2.3 Analiza fizioloških pokazatelja (poligrafsko ispitivanje) . . . . . . . . . . . 35 5.3. Strategije otkrivanja laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 5.4. Opšta razmatranja o laganju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 5.4.1 Pojmovno određenje laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 5.4.2 Vrste laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 5.4.3 Načini laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 5.5. Neverbalni znakovi laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 5.5.1 Činioci koji utiču na neverbalne znakove laganja . . . . . . . . . . . . . 52 5.5.1.1 Individualne karakteristike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 5.5.1.2 Situacioni faktori – složenost sadržaja laži . . . . . . . . . . . . . . . 53 5.5.1.3 Motivacija osoba koje lažu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54 5.5.1.4 Laganje sa ozbiljnim ulogom ili posledicom . . . . . . . . . . . . . . 54 5.5.1.5 Stil intrevjuisanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54 5.6. Verbalni znakovi laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55 5.7. Metode ili tehnike saslušanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56 5.7.1 Američki i engleski pristup u ispitivanju osumnjičenih . . . . . . . . . . . . 56 5.8. Priznanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 5.8.1 Verodostojnost priznanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 5.9. Lažni iskazi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64 5.10. Psihološki faktori u iskazima svedoka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66

3

6.

7.

8. 9.

5.10.1 Stabilni faktori svedoka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 5.10.2 Nestabilni faktori svedoka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 5.10.3 Stil prezentiranja: konzistentnost i samopouzdanje . . . . . . . . . . . . . . . 68 5.10.4 Stabilne karakteristike mete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 5.10.5 Nestabilne karakteristike mete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 5.10.6 Uslovi okoline . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 5.11. Lažna svedočenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70 5.11.1 Posledice lažnog svedočenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 5.12.1. Kognitivni intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 5.12.1 Revizije kognitivnog intervjua sa ciljem poboljšanja komunikacije 75 i tačnosti dosećanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.12.2 Kognitivni intervju i deca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 5.12.3 Efektivnost kognitivnog intervjua . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 5.13. Intervjui sa decom i maloletnicima u kontaktu i/ili sukobu sa zakonom . . . . 78 . 5.13.1 Tipovi intervjua sa decom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .79 .. 5.13.1.1 Intervju za procenu - dijagnostički intervju . . . . . . . . . . . . . 79 5.13.1.2 Intervju za promenu i razrešenje problema – 79 psihoterapeutski intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.13.1.3 Motivacioni intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80 5.13.1.4 Istražni intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80 5.13.1.5 Intervju sa roditeljima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 5.13.1.6 Forenzički intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 5.13.1.7 Intervju sa detetom u kriznim situacijama . . . . . . . . . . . . 81 5.13.2 Ispitivanje dece u svojstvu svedoka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82 5.13.3 Kako intervjuisati dete kao svedoka? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 5.13.4 Ispitivanje seksualno zlostavljane dece . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .83 5.13.5 Procena tačnosti iskaza male dece . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84 Drugi deo Forenzički značaj osnovnih psihičkih procesa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 6.1 Intelektualni psihički procesi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 6.1.1 Percepcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 6.1.2 Pažnja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 6.1.3 Pamćenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 6.2. Motivacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94 6.3. Emocije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 6.3.1 Sedam osnovnih ljudskih emocija i njihova manifestacija . . . . . . . . . . 96 6.4. Inteligencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 Ličnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 7.1. Pojam i struktura ličnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 7.2. Glavni odbrambeni mehanizmi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 Psihološke teorije kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 Ličnost delinkventa i kriminalno ponašanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 9.1. Psihološka osnova delinkventnog ponašanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116

4

10.

11.

12. 13.

9.2. Struktura ličnosti delinkventa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.3. Motivi delinkventnog ponašanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.4. Uzroci, uslovi i povodi delinkventnog ponašanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Treći deo Psihički poremećaji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.1 Anksiozni poremećaji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.2 Shizofrenija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Poremećaji ličnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.1 Antisocijalna ličnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.2 Granični poremećaj ličnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.3 Disocijativni poremećaj ličnosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mentalna bolest i zločin . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Žrtve kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13.1. Posttraumatski poremećaj ponašanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13.2. PTP među učiniocima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13.3. Kognitivni i drugi faktori PTP-a . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13.4. Sitno delo i PTP . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13.5. Donošenje odluke od strane žrtve . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

116 118 119 120 125 126 129 129 130 130 131 134 134 135 135 136 137

5

1. POJAM I PREDMET KRIMINALISTIČKE PSIHOLOGIJE U domaćoj literaturi ne postoji opšte prihvaćena definicija kriminalističke psihologije. Jedan od razloga je svakako i taj što je njen predmet proučavanja veoma teško diferencirati u odnosu na predmet pručavanja psihologije kriminala, koja se svrstava u oblast forenzičke psihologije. Da bi se stekao detaljan uvid u predmet proučavanja kriminalističke psihologije, neohodno je precizirati kakav je njen odnos sa drugim srodnim disciplinama, koje metode i znanja koristi, kao i kojim ciljevima teži. U anglosaksonskoj literaturi termin kriminalistička psihologija nije u upotrebi. Termini koji se upotrebljavaju su psihologija kriminala (psychology of crime) i kriminalna psihologija (criminal psychology). Psihologija kriminala se označava kao nauka koja proučava ponašanje i mentalne procese odraslih i maloletnih prestupnika (Bartol & Bartol, 2008). Dakle njen predmet pručavanja je kriminalno ponašanje i psihički procesi maloletnih i punoletnih izvršilaca krivičnih dela. Kriminalna psihologija se označava kao psihologija kriminalnog ponašanja, odnosno psihologija koja se odnosi na psihološke aspekte kriminalnog ponašanja (Howitt, 2009). Smatra se važnom granom moderne psihologije, kao i forenzička psihologija, sa kojom je usko povezana. Predmet pručavanja kriminalne psihologije je kriminalno ponašanje, odnosno psihološki aspekti kriminalnog ponašanja. Kriminalna psihologija je teorijska psihološka disciplina koja pručava psihološke uzroke i pojavne oblike kriminaliteta (Umek, 1999). Ovaj autor posebno naglašava da se kriminalna psihologija ne može svrstati u primenjenu psihološku disciplinu, budući da se fokusira na pojavu i razvoj kriminalnog ponašanja.Takođe ističe da postoji interaktivan odnos između kriminalističke i kriminalne psihologije, odnosno da saznanja jedne discipline imaju uticaj na saznanja i daljnji razvoj druge discipline. To podrazumeva da kriminalistička psihologija koristi teorijska saznanja kriminalne psihologije i prenosi ih u praksu. Tu se prvenstveno misli na saznanja koja se tiču motiva kriminalnog ponašanja, kao i karakteristika ličnosti izvršilaca krivičnih dela. O kriminalističkoj psihologiji i njenom odnosu sa povezanim psihološkim disciplinama, kao što su kriminalna psihologija, pravna psihologija, policijska psihologija, Umek (1999) govori u svom radu „Nacrt kriminalističke psihologije i njen odnos sa povezanim psihološkim disciplinama“ („Oris kriminalistične psihologije in njenih razmerij s sorodnimi psihološkimi panogami“). Kriminalističku psihologiju definiše kao aplikativnu psihološku disciplinu, koja proučava psihološke aspekte istražnog postupka. Za razliku od određenja psihologije kriminala kao nauke koja proučava ponašanje i mentalne procese odraslih i maloletnih prestupnika, predmet proučavanja kriminalističke psihologije je ne samo ponašanje izvršilaca krivičnih dela, već i žrtava, očevidaca i kriminalista, dakle svih učesnika kriminalističke istrage (Umek, 1999). Područje psihologije je i suviše opsežno, zbog čega kriminalistička psihologija koristi znanja pojedinih teorijskih i primenjenih psiholoških disciplina (Musek, Polič, Umek, 1992): Teorijske psihološke discipline čija znanja koristi kriminalistička psihologija: 

opšta psihologija - pručava osnovne psihičke funkcije odraslog čoveka u okviru koje se kao posebne oblasti izdvajaju psihologija opažanja, motivacije, učenja, pamćenja, mišljenja i psihologija ličnosti (Žiropađa, 2009).



razvojna psihologija - razvojni psiholozi se bave razvojem i faktorima koji oblikuju ponašanje čoveka od rođenja do smrti (Smith, E. Edwars., Hoeksema-Nolen, S., Frederickson, L. Barbara., Loftus, R. Geoffrey., Bem, J. Darly & Maren, S. (2003). socijalna psihologija - socijalne psihologe zanima kako ljudi percipiraju i interpretiraju svoj socijalni svet i kako stvarna ili zamišljena prisutnost drugih ljudi utiče na njihova verovanja, emocije ili ponašanja (Smith et al., 2003).



6



psihologija ličnosti - psiholozi koji ipituju ličnost, pručavaju misli, osećanja i ponašanja koja definišu lični stil osobe u interakciji sa svetom. Dakle, zanimaju se za individualne razlike, a psihičke procese pokušavaju sintetizirati u jedinstven prikaz ličnosti osobe (Smith et al., 2003).



kriminalna psihologija - kriminalna psihologija je teorijska psihološka disciplina, koja se odnosi na psihološke aspekte kriminalnog ponašanja i obuhvata pitanja koja se tiču porekla kriminaliteta (Howitt, 2009).



kriminalna psihopatologija - izučava odnos duševnih stanja (duševnih bolesti, duševnih zaostalosti i poremećaja) i kriminalnih aktivnosti. Pristupi u ovoj nauci nastali su pod uticajem medicinskih nauka – povezivanjem socijalno-patoloških pojava s mentalnim poremećajima ličnosti.



kriminalna psihopatologija je disciplina koja se bavi pitanjima odnosa druševnih stanja i delikvencije. Proučavanje duševnih poremećaja i bolesti, kao uzročnosti kriminalne delatnosti, dovelo je do psihopatoloških pristupa u tipologiji delikvenata i objašnjenju etioloških osnova kriminaliteta. Uzroci kriminaliteta po ovom shvatanju su trajne ili privremene duševne bolesti, duševni poremećaji ili zaostalost u duševnom razvoju.

Primenjene psihološke discipline čija znanja koristi kriminalistička psihologija: 





klinička psihologija - klinički psiholozi primenjuju psihološka načela u dijagnostifikovanju i tretmanu emocionalnih i bihevioralnih problema, koji uključuju duševne bolesti, zavisnost o drogama, kao i bračne i porodične konflikte (Smith et al., 2003). forenzička psihologija - grana primenjene psihologije koja se bavi prikupljanjem, ispitivanjem i prezentacijom dokaza u sudske svrhe (Gudjonsson & Haward, 1998). Oblasti forenzičke psihologije su: policijska psihologija, psihologija kriminala, viktimologija, pravna psihologija i zatvorska psihologija (Bartol & Bartol, 2008). istražna psihologija - je aplikativna psihološka disciplina, koja se bavi psihološkim aspektima istrage krivičnih dela (Umek, 2007). Istražna psihologija deluje na području kriminalistike, a saznaja kriminalne psihologije prenosi u praksu, naročito u deo koji se odnosi na kriminalističku istragu.

U cilju što preciznijeg definisanja predmeta proučavanja kriminalističke psihologije, u prehodnom delu smo pomenuli da je neophodno pored znanja navedenih teorijskih i primenjenih psiholoških disciplina, takođe neophodno precizirati koje metode kriminalistička psihologija koristi u praksi. Ovaj zahtev se nemeće posebno zbog toga što postoje dodirne tačke sa pojedinim metodama, koj se koriste u okviru foreničke psihologije i istražne psihologije. Dakle, u okviru kriminalističke istrage zadatak pripadnika kriminalističke policije je da primenom određenih psiholoških znanja i metoda, prikupe relevantne dokaze, kojima se pre svega utvrđuje činjenično stanje vezano za određeno krivično delo i njegovog izvršioca. Metode koje spadaju u područje kriminalističke psihologije u svojoj osnovi su pre svega psihološke i primenjuju se u okviru kriminalistike istrage. Istovremeno to su i metode koje spadaju u područje istražne i forenzičke psihologije. Delimo ih na metode otkrivanja, metode ocenjivanja, metode ili tehnike saslušanja i metode detekcije laganja. Na osnovu napred navedenog, smatramo da je realno utemeljen stav prema kome možemo konstatovati da je kriminalistička psihologija primenjena psihološka disciplina čija se psihološka znanja i metode u okviru kriminalističke istrage primenjuju od strane pripadnika kriminalističke policije, sa ciljem prikupljanja relevantnih dokaza, kojima se pre svega utvrđuje činjenično stanje vezano za određeno krivično delo i njegovog izvršioca.

7

2. ODNOS KRIMINALISTIČKE PSIHOLOGIJE SA KRIMINALISTIKOM DRUGIM PRIMENJENIM PSIHOLOŠKIM DISCIPLINAMA

I

Odnos kriminalističke psihologije sa kriminalistikom i drugim primenjenim psihološkim disciplinama u suštini je interaktivan. U ovom delu biće posebno reči o odnosu kriminalističke psihologije sa kriminalistikom, kriminalnom psihologijom, policijskom psihologijom, sudskom psihologijom i pravnom odnosno forenzičkom psihologijom. 2.1 Kriminalistika Kriminalistika je nauka koja se bavi proučavanjem, usavršavanjem i primenom onih naučnih metoda kao i sredstava koja su najpogodnija za otkrivanje krivičnih dela, pronalaženje izvršilaca krivičnih dela, obezbeđivanje i fiksiranje dokaza. Kriminalistička psihologija je od izuzetnog začaja za kriminalistiku, posebno kriminalističku taktiku (Seličeva, 2001). Kriminalistička taktika je posebna grana kriminalistike koja proučava i usavršava opšta kriminalistička pravila u svrhu njihove praktične primene u suzbijanju kriminaliteta. Predmet njenog proučavanja su pojavni oblici krivičnih dela, načini njihovog izvršenja, motivi, znanja, veštine, način života i psihologija izvršilaca krivičnih dela. Zadatak kriminalističke taktike je da doprinese usavršavanju metoda kriminalistike i otkloni nedostatke koji se pojavljuju u praktičnom postupanju kriminalista. U tom smislu postoje velike dodirne tačke u sadržajima kriminalističke psihologije i kriminalistike, posebno u delu koji se tiču motiva izvršenja krivičnog dela, načina i procesa donošenja odluke o izvršenju krivičnog dela, načinu vršenja krivičnih dela i ponašanju izvršilaca krivičnih dela pre, za vreme i nakon izvršenog krivičnog dela (Seličeva, 2001). Odnos između kriminalističke psihologije i kriminalistike je dvosmeran. Kriminalistika upotrebljava psihološka znanja i istovremeno producira ideje i podstiče istraživanje psiholoških sadržaja, koji su u različitim vezama sa istragom krivičnih dela. Iako kriminalistička psihologija deluje na području kriminalistike, još uvek je ne možemo svrstati u područje kriminalistike (Umek, 1999). 2.2 Kriminalna psihologija Predmet proučavanja kriminalne psihologije je veoma teško diferencirati u odnosu na predmet proučavanja kriminologije iz razloga što je gotovo nemoguće potpuno izdvojiti psihološka pitanja od drugih kriminoloških objašnjenja (Aćimović, 1988). Shodno navedenom smatramo da je najprimerenije istaći da je kriminalna psihologija deo kriminologije, koju definišemo kao nauku o psihičkom životu zločinca (Ignjatović, 2011), a da je njen predmet pručavanja psihička struktura učinioca krivičnog dela i njegova celokupna ličnost (Howitt, 2009). Kada je u pitanju odnos kriminalističke psihologije sa kriminalnom psihologijom, treba istaći da između ovih psiholoških disciplina postoje određene sličnosti kao i razlike. Naime, odnos između kriminalne i kriminalističke psihologije je pre svega interaktivan. Kriminalna psihologija je teorijska psihološka disciplina koja pručava ličnost i psihičku strukturu izvršioca krivičnog dela, dok kriminalistička psihologija pomenuta saznanja kriminalne psihologije prenosi u praksu, tačnije onaj deo koji se posebno odnosi na rasvetljavanje krivičnih dela. U postupku rasvetljavanja krivičnih dela, veoma je važno između ostalog istražiti i psihološke aspekte krivičnog dela (Umek, 1999). Doprinos kriminalne psihologije u rešavanju određenog kriminalnog slučaja, možemo posmatrati dvojako. Dobra strana je ta, da su psiholozi dobro upućeni u metodologiju istraživanja, eksperimentisanja, kao i ocenu rada drugih. Slaba strana je u naglašavanju značaja individualnog faktora, nasuprot društvenom.

8

Kriminalna psihologija ima tako i mana i prednosti kada je u pitanju doprinos u rešavanju krivične stvari. Pozitivno je da to da su psiholozi dobro upućeni u metodologiju istraživanja i zato dobro upućeni u istraživanja i eksperimente, kao i komentarisanju i ocenjivanju rada drugih. Slabost je da psihologija ističe faktor individualnosti na račun faktora društvenosti. Psihološka objašnjenja kriminalne aktivnosti se u istraživanju krivičnih dela koncentrišu na ličnost i psihičke funkcije izvršilaca, dok suprotno, socioločki pristup naglašava društvene faktore, kao što su siromaštvo i socijalne klase. Oba pristupa treba da se međusobno dopunjuju. 2.3 Policijska psihologija Policijska psihologija je jedna od najmlađih grana primenjene psihologije, koja istovremeno predstavlja samostalnu primenjenu naučnu disciplinu i pomoćnu granu policijske nauke. Njen predmet proučavanja je širok, jer je policijska delatnost izuzetno kompleksna. U suštini ona obuhvata sve relevantne psihološke aspekte policijskog rada, kao i psihološke aspekte aktera tih aktivnosti (Umek, 1999). Dakle, njen predmet proučavanja je i ličnost policajca u svim vrstama interakcija, zatim psihičke i fizičke posledice policijskog života i rada, policijska kultura, komunikacija itd. Između policijske psihologije i kriminalističke psihologije je mnogo teže povući jasnu granicu. Kriminalističku psihologiju možemo posmatrati kao sastavni deo policijske psihologije, ali i kao samostalnu disciplinu. Ona je usmerena na psihološke aspekte istraživanja krivičnih dela, što podrazumeva da se ne bavi poslovima organizacije i selekcije u policiji, čime se danas najviše bavi policijska psihologija. Sadržaji koji su zajednički ovim psihološkim disciplinama pre svega se odnose na komunikaciju. Putem komunikacije policijski službenici ostvaruju socijalnu interakciju sa raznim kategorijama lica, počevši od učesnika predkrivičnog postupka (osumnjičeni, žrtve, svedoci itd.), kao i drugih kategorija lica sa kojima komuniciraju prilikom obavljanja službenih poslova i zadataka (operativne veze kao lica koja poseduju i prenose informacije policijskim službenicima, informatori, saradnici, prijateljske i porodične veze itd.). Razumevanje psiholoških procesa koji su uključeni u komunikaciju kao što su mišljenje, motivacija, pamćenje, percepcija, emocije itd., posebno su bitni, jer je psihički život čoveka najuže povezan sa ljudskom aktivnošću, kao i ponašanjem u najširem smislu te reči. Dakle, ljudsko ponašanje i postupci se mogu razumeti i objasniti ako imamo u vidu mnogobrojne psihičke faktore, koji ih uslovljavaju (Zvonarević, 1978). Zbog toga je primena psiholoških znanja, kao i ovladavanje veštinama komunikacije, neophodan uslov za uspešano obavljanje policijskih poslova i zadataka. 2.4 Sudska psihologija Sudska psihologija koja se često označava kao pravna psihologija, je samostalna naučna disciplina koja se bavi proučavanjem psihičkih procesa (funkcija) i psihičkih osobina (svojstava), čije je upoznavanje korisno za uspešno vršenje pravosudnih funkcija i za adekvatnu primenu prava (Cantar, 2010). Shodno navedenom zaključujemo da predmet proučavanja sudske psihologije čine psihički procesi i osobine, kao i njima svojstvena ponašanja učesnika sudskog postupka (Jekić, 2003). Naime predmet pručavanja i sudske i kriminalističke psihologije su psihički procesi i ponašanja, samo što su u slučaju sudske psihologije to psihički procesi i ponašanja učesnika sudskog procesa (optuženi, svedok, oštećeni, tužilac, sudija, članovi porote), a u slučaju kriminalističke psihologije, to su psihički procesi i ponašanja učesnika kriminalističke istrage (osumnjičeni, žrtve, oštećeni, svedoci, pripadnici kriminalističke istrage). Dakle, osnovni zadatak sudske psihologije je da kriminalističkoj psihologiji pruži određena teorijska znanja koja će neposredno ili posredno

9

moći da se primene u cilju uspešnog vršenja pravosudnih funkcija, kao i u cilju adekvatne primene prava (Aćimović, 1988). Takođe je važno napomenuti da se u okviru sudske i kriminalističke psihologije primenjuju različite psihološke metode. U sudskoj psihologiji primenjuju se tzv. metode ocenjivanja, kao što je npr. verodostojnost svedočenja, dok u kriminalističkoj psihologiji prevladavaju metode otkrivanja, a koriste se i metode ili tehnike saslušanja i metode detekcije laganja. 2.5 Forenzička psihologija Danas nažalost ne postoji opšte prihvaćena definicija forenzičke psihologije, jer se iste razlikuju u pogledu predmeta istraživanja. Šira određenja predmeta forenzičke psihologije su uglavnom zastupljena u SAD-a u kojima je forenzička psihologija predstavljena kao područje koje povezuje psihologiju i pravni sistem. Specifičnija određenja forenzičke psihologije su zastupljena u Evropi. Forenzička psihologija se definiše kao grana primenjene psihologije koja se bavi prikupljanjem, ispitivanjem i prezentacijom dokaza u pravne svrhe (Gudjonssson & Haward, 1998) ili još preciznije kao grana primenjene psihologije koja je usmerena na sakupljanje, istraživanje, dijagnostiku i prezentaciju dokaza za potrebe sudova, bilo da se radi o predmetima koji se odnose na područja kompetencije porodičnog, civilnog ili krivičnog suda (Blackburn, 1996; prema Kapardis 2001). Ključne reči u ovim definicijama su „dokaz“ i „sud“. Iako možda nenamerno, Gudjonsson i Haward ovde ukazuju na pravne dokaze za potrebe advokata i sudija. U ovom slučaju oblast forenzičke psihologije je ograničena na one koji usko sarađuju sa zvaničnicima suda. Wrightsman (2001) definiše forenzičku psihologiju u širem smislu kao primenu psihološkog znanja ili metoda u rešavanju zadataka koji su postavljeni od strane pravnog sistema. Primer koji je Wrightsman dao izgleda veoma nereprezentativno za većinu psihologa koji opisuju sebe kao forenzičke psihologe. Ključ napretka u definisanju forenzičke psihologije jeste u razdvajanju polja forenzičke psihologije i identifikovanja ko ima za pravo da sebe naziva forenzičkim psihologom (Howitt, 2009). U Velikoj Britaniji predloženo je da forenzički psiholog treba da poseduje sledeće veštine i znanja (DCLP Training Comittee, 1994, prema Howitt, 2009): 1. Razumevanje konceptualnih osnova u pogledu:  

psihološkog znanja relevantnog za proučavanje kriminalnog ponašanja; pravnog okvira, uključujući zakone i strukturu krivično – pravnog sistema, na primer, zemlje u kojoj rade.

2. Razumevanje postignuća i potencijalna postignuća primene psihologije na:    

istraživanje kriminalnog procesa; pravnog procesa; zatvorskog procesa; procesa tretmana (i prestupnika i žrtve).

3. Razumevanje detalja psihologije relevantnih za navedene individue, uključujući i odrasle i decu:  prestupnici (zdravi i duševno poremećeni);  žrtve;  vsedoci;  istražitelji;

10

4. Razumevanje stručnih aspekata forenzičke psihologije u pogledu:     

različitih zahteva za procenu; procesa istraživanja, gonjenja i odbrane; donošenja odluka koje se tiču nevinosti, krivice, izricanja kazne, pritvora, tretmana i rehabilitacije; pristupa proceni; profesionalnih kriterijuma za davanje mišljenja i izjava.

Ovi kriterijumi su potrebni zajedno sa dodatnim zahtevom obimnog praktičnog iskustva u bar jednoj oblasti forenzičke psihologije u koje ubrajamo policijsku psihologiju, psihologiju kriminala, viktimologiju, pravnu psihologiju, zatvorsku psihologiju i u novije vreme istražnu psihologiju (Bartol & Bartol, 2008). Moderna forenzička psihologija nudi mnoga eksperimentalno verifikovana znanja koja se daleko više koriste u policijskom radu razvijenih zemalja. Kao i u bliskom okruženju, tako i u Republici Srbiji primetno je izvesno zaostajanje u razvoju forenzičke psihologije, ne samo u radu policije, već i u istražnoj i sudskoj praksi. U Republici Srbiji forenzička psihologija je nerazvijena i uglavnom je ograničena na rad kliničkih psihologa. Policija i kazneno popravne ustanove zapošljavaju psihologe, ali oni u tim ustanovama ne rade kao forenzički psiholozi. Jedan od razloga je svakako i taj da u našoj zemlji ne postoji studij forenzičke psihologije. Područja kompetencije forenzičkih psihologa je široko, zbog čega ćemo se više usredsrediti na područje policijske i sudske istrage. U tim područjima osim dijagnostike, forenzički psiholog ima izvesnu ulogu u evaluaciji izrečenih sudskih presuda i evaluaciji tretmana osuđenika. Od forenzičkog psihologa se zahteva da predoči (Morse, 1978; prema Grisso, 1986):   

dokaz o psihičkom poremećaju; dokaz o funkcionalnoj sposobnosti ili nesposobnosti, koja je relevantna za pravno pitanje; dokaz o njihovoj kauzalnaoj povezanosti.

Forenzička procena obuhvata procenu kooperacije i motivacije, procenu razine psihološkog uzbuđenja, procenu orijentacije, procenu pažnje i koncentracije, procenu jezičnih poteškoća i problema sa čitanjem, procenu pristranosti u odgovaranju (slaganje, samozavaravanje, stvaranje impresija, zavaravanje drugih, simuliranje simptoma kognitivnig deficita, amnezije, psihijatrijskih i psiholoških simptoma). Tokom forenzičke procene, forenzički psiholog se mora koristiti određenim metodama (testovi MMPI, WAIS itd.) i osvrnuti na pitanja koja obično idu izvan okvira kliničke procene. Pored toga koristi i druge izvore informacija, kao što su anamneza, porodične prilike, obrazovanje, radna istorija, istorija fizičkih bolesti, prethodne psihijatrijske bolesti, prethodno forenzičko iskustvo, istorija uzimanja alkohola i droga, istorija seksualnog zlostavljanja itd. Grisso (1986) razlikuje dva tipa posebnih metoda forenzičkih psihologa: 

mere uopšteno povezane sa merenjem kriminala i delinkvencije – upitnici i skale koji se koriste za klasifikaciju izvršilaca, za određivanje rehabilitacije i smeštaja, predikacije povratništva i uspeha otpusta, evaluaciju delinkventnih i kriminalnih stavova i stilova života, instrumenti koji služe za evaluaciju pravnih osoba, zatvorskih čuvara i policijskih službenika.



instrumenti koji su od posebne važnosti za specifična pravna pitanja.

Navešćemo neka od pravnih pitanja koja se javljaju u predmetima krivičnog prava, a za koje pravnici i sudije često traže nalaz i mišljenja veštaka:

11



Kompetentnost odnosno sposobnost za suđenje (odnosi se na osuđenikovo trenutno mentalno stanje, kao i na procenu ima li optuženi dovoljno kognitivne sposobnosti da bi se adekvatno branio, odnosno ima li sposobnost za praćenje i razumevanje prirode i svrhe sudskog postupka);



Actus reus (odnosi se na dokazivanje da je određeno krivično delo izvršeno od strane određene osobe. Primer forenzičke procene actus reus je utvrđivanje verodostojnosti alibija osobe, koja tvrdi da nije bila prisutna na mestu zločina u vreme izvršenja krivičnog dela.



Mens rea (kriminalna namera) odnosi se na procenu mentalnog stanja optuženog tokom izvršenja krivičnog dela za kojeg se optužuje, pri čemu je fokus na utvrđivanju postojanja krivice i znanja o neopravdanosti takvog postupanja. Primer forenzičke procene mens rea je analiziranje verodostojnosti priznanja optuženog koja su iz nekih razloga nepouzdana ili nisu dobijena na adekvatan način.

U okviru policijskog delokruga rada forenzički psiholog može da učestvuje u saradnji sa policijom u selekciji, obuci, savetovanju policajaca, pregovorima sa taocima, intervjuisanju svedoka, ispitivanju osumnjičenih, profiliranju nepoznatih izvršilaca težih krivičnih dela, poligrafisanju itd. U okviru delokruga rada kazneno popravnih ustanova forenzički psiholog može vršiti psihološku procenu opšteg stanja, procenu rizika povratništva, u provođenju i evaluaciji tretmana, klasifikaciji i smeštaju osuđenih, transferu među ustanovama, predviđanju otpusta itd. 2.5.1 Istražna psihologija Pre svog rada na polju istražiteljske psihologije, socijalni psiholog David Canter dao je veliki doprinos razvitku istraživačkog polja poznatog kao ekološka pshologija, koja nastoji da objasni interakciju između ljudi i okruženja u kojem žive (Howitt, 2009). Neki od principa ekološke psihologije uneti su u specifičan pristup profilisanja prestupnika koji je Canter nazvao istražna psihologija (Investigative Psychology). Pod istražnom psihologijom se danas podrazumeva primenjena psihološka disciplina, koja se bavi psihološkim aspektima istrage krivičnih dela (Umek, 2007). Istražna psihologija je jedno od najnovijih oblasti forenzičke psihologije koje se fokusira na identifikovanje nepoznatog učinioca krivičnog dela na osnovu karakteristika koje su specifične za krivično delo i njegovog izvršioca (Bartol i Bartol, 2004, Howitt, 2009). U područje istražne psihologije ubrajaju se metode ili tehnike kao što su: profilisanje, psihološka autopsija, kognitivni intervju, poligrafisanje, forenzička lingvistika, hipnoza, prepoznavanje izvršilaca krivičnih dela. Iako je Canterova tehnika izrade psihološkog profila imala neke sličnosti sa tehnikama FBI-a on je nastojao svoj pristup smestiti više unutar prihvaćenih psiholoških okvira. Tokom 1980-ih godina Canter je sarađivao sa Scotland Yardom u rasvetljavanju brojnih nerešenih slučajeva silovanja koji su izvršeni na širem području Londona u periodu od 1983. do 1986. godine. Radeći na ovim slučajevima Canter je proučio veliki broj različitih podataka, koje je policija prikupila tokom istrage i sačionio prvi profil prestupnika koji je napravljen u Ujedinjenom Kraljevstvu. Karakteristično za njegov rad je bila kvantitativna obrada podataka i izrada mapa koje su pokazivale lokacije mesta izvršenja krivičnih dela i hronologiju zločina. Stavljanjem hronoloških mapa zločina jednu preko druge, uočio je da su postojali periodi kada do silovanja nije dolazilo, zbog čega je pretpostavljao da je izvršilac najverovatnije bio u zatvoru. Upoređivanjem hronologije zločina sa geografskim lokacijama, došao je do zaključka da se izvršilac nije selio nakon što je počinio nekoliko silovanja. Da bi utvrdio koja su silovanja izvršena od strane iste osobe, izdvojio je neke od osnovnih karakteristika krivičnih dela, kao npr. šta se konkretno desilo tokom seksualne aktivnosti, nakon čega je izračunao indeks 12

sličnosti. Određeni broj silovanja je imao mnogo zajedničkih elemenata, zbog čega je zaključio da postoji velika verovatnoća da ih je izvršila ista osoba. Na taj način je izdvojio grupu silovanja koja su bila slična i verovatno izvršena od strane iste osobe, što je rezultiralo izradom prvog profila koji je vršio silovanja na širem području Londona. Mnogi profesionalni istraživači, među kojima se posebno ističe David Canter, dali su značajan doprinos u izučavanju ponašanja kriminalaca. Poseban deo u Canterovom pristupu, predstavlja izučavanje mesta prebivališta kriminalca i lokacije, odnosno mesta izvršenja krivičnih dela. 3. ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOLOGIJE I POJEDINIH PSIHOLOŠKH DISCIPLINA KOJE SE ODNOSE NA OBLAST KRIMINALA Korene psihologije treba tražiti još u antičkom periodu u vreme stvaralaštva Sokrata, Platona i Aristotela, koji su se bavili pitanjima psihičkog života i uopšte pitanjima stanja duha i tela. U tom periodu psihologija je bila veoma bliska sa pojedinim naukama, posebno filozofijom, zbog čega je bilo veoma teško povući jasnu granicu između onoga, šta je predmet proučavanja psihologije, a šta filozofije. Krajem 19. veka, psihologija se razvija kao samostalna empirijska i eksperimentalna nauka. Njenim osnivačem smatra se nemački psiholog i filozof Wilhelm Wundt (1832 – 1920), koji 1874. godine objavio knjigu pod nazivom „Principi fiziološke psihologije”, a 1879. godine na Univerzitetu u Lajpcigu osnovao prvu psihološku laboratoriju. Wunt se posebno bavio ispitivanjem oseta, pamćenja, emocija i pažnje. Osnovne psihološke metode kojima su vršena ispitivanja bile su introspekcija i eksperiment. Međutim, tako osmišljena istraživanja nisu dala očekivane rezultate, jer su ljudi davali različite introspektivne izveštaje o jednstavnim osetnim doživljajima. Iako su početci afirmacije psihologije vezani za ime Wilhelma Wundta, termin psihologija koja u doslovnom smislu označava proučavanje duše (psyche – duša i logos – nauka = nauka o duši), pominje se još u 16 veku. Naime, 1590. godine nemački filozof Rudolph Göckel (1547–1628) napisao je knjigu pod nazivom “Psychologia”. U 17. veku francuski matematičar, naučnik ili filozof Rene Dekart (1596-1650), formulisao je dualistički koncept čoveka, po kome postoji duh i telo. Koncept dualizma otvorio je pre svega metodološke mogućnosti za način mišljenja koji preovladava i u savremenoj psihologiji, zbog čega u naučnoj javnosti postoji mišljenje, da je upravo Dekart utemeljivač moderne psihologije. U 19. veku pored psihologije razvijaju se i neke druge nauke, prvenstveno fizika i hemija, što će bitno uticati na rad psihologa i potaknuti ih da krenu u potragu za mentalnim elementima koji se kombinuju u složene doživljaje. Jedan od vodećih pristalica takvog strukturalističkog stanovišta bio je Wundtov učenik engleski psiholog Edvard Titchener. Strukturalizam je označavao analizu svesnih psihičkih procesa. Psiholozi koji su se suprostavljali analitičkoj prirodi strukturalizma, među kojima se posebno isticao William James sa Univerziteta na Harvardu, razvili su nov pristup koji su označili nazivom funkcionalizam. Funkcionalizam se bavio načinom na koji svest omogućava organizumu da se prilagođava i funkcioniše. Početkom 20. veka na naučnu psihologiju najviše su uticali novi psihološki pravci: biheviorizam, geštalt psihologija i psihoanaliza. John Watson koji se smatra osnivačem biheviorizma i njegove pristalice, smatrali su je ponašanje čoveka posledica uslovljavanja i da sredina oblikuje ponašanje čoveka, potkrepljujući njegove specifične navike. U vreme kada se bihejviorizam širio u SAD-a, u Nemačkoj se razvija geštal psihologija, prema kojoj percepitivni doživljaji zavise od sklopa podražaja i organizacije iskustva. Prema geštalt psihologiji, celina se razlikuje od zbira svih delova, jer zavisi od odnosa između tih delova. I konačno, početkom 20. veka razvija se i psihoanaliza kao nova teorija ličnosti, ali i metoda psihoterapije. Njenim

13

začetnikom smatra se Sigmund Freud, koji je smatrao da je psihički život čoveka pod uticajem nesvesnih sila i da nesvesni mentalni procesi često određuju naše ponašanje. Razvoj pojedinih psiholoških disciplina koje se odnose na oblast kriminala, gotovo je nemoguće odvojiti od razvoja psihologije uopšte. Njihove korene pored psihologije, možemo naći u povezanim naučnim disciplinama, kao što su kriminologija i sociologija. Tu pre svega mislimo na razvoj kriminalne psihologije i forenzičke psihologije. Naime, radi se o veoma mladim psihološkim disciplinama koje su se intenzivnije razvile tek poslednjih 30-ak godina. Akademski gledano ove psihološke discipline su stare koliko je stara i moderna psihologija, koja je kao što smo istakli u prethodnom delu, ustanovljena osnivanjem Vundtove psihološke laboratorije u Lajpcigu. Cesare de Baccaria smatra se jednim od prvih rodonačelnika forenzičke i kriminalne psihologije. Još u kasnim 1700-im godinama, smatrao je da se ljudi mogu odvratiti od kriminalnog ponašanja, ako im se za počinjeni zločin izrekne proporcionalna kazna. Po nekim autorima De Bakarijine ideje su dovele direktno do prestanka varvarskog mučenja zatvorenika u mnogim evropskim zemljama (McGuire, 2000 prema Howitt, 2009). U Francuskoj je 1827. godine objavljena prva zvanična statistika izvršenih zločina, što je bila osnova za neka dalja istraživanja koja su se odnosila na geografsku distribuciju i lokaciju kriminala. Začetnici statistike kriminala bili su Franzus Adre – Mišele Geri (Andre – Michel Guerry) i Belgijanac Adolf Kuetelet (Adolphe Quetelet). To su zapravo bili početci geografskog profiliranja, koje se danas smatra važnom metodom forenzičke psihologije (Howitt, 2009). Ideja o biološkim korenima kriminala bila je veoma važna tokom 19. veka, u radu italijanskog doktora Čezare Lombroza (Cesare Lombroso). Izučavajući karateristike kriminalaca sa karakteristikama vojnika sa kojima se susretao tokom studija medicine, Lombrozo je verovao da se strukturalne anomalije lobanje češće javljaju kod pripadnika kriminalne grupe. Prema Lombrozu, kriminalne karakteristike uključuju nisko čelo, klempave uši, prominentnu vilicu, maljavost, slepilo za boje itd. Takođe je razlikovao karakteristike ubica od seksualnih prestupnika. Ubice su imale krvave, hladne i staklenaste oči, dok su se kod seksualnih prestupnika oči sijale. Lomborozo je upamćen kao začetnik kriminalne antropologije, iako je većina njegovih teorija danas odbačena (Howitt, 2009). Harover (Harrower, 1998 prema Howitt, 2009) je primetila da su neki kriminalci intelektualno deficijentniji, što se kosilo sa Lombrozovim shvatanjima. Lombrozo je biološke defekte i mentalni deficit, posmatrao povezano, za razliku od Goringovih dokaza, prema kojima kriminalci imaju nižu inteligenciju i ne pokazuju kranijalne karakteristike o kojima je govorio Lombrozo. Od kraja 19. veka čitava plejada psihologa u Evropi i Americi omogućila je primenu psiholoških znanja u rešavanju nekih praktičnih problema. Jedan od njih bio je J.M. Catel (Catel) koji je istraživao ljudsku memoriju prema kvalitetu svedočenja očevidaca u laboratorijskim uslovima. Catel je takođe istraživao i situacione uticaje na tačnost iskaza očevidaca, kao i pitanja koja se odnose na to da li su neke osobe podložne greškama i spoljašnjim uticajima. Nastavljač Catelovog rada u Francuskoj bio je Alfred Binet (18571911), koji se smatra tvorcem prve skale za merenje inteligencije. U svom radu usmerio se na pitanje spoljnih uticaja na izjave svedoka. Karl Gustav Jung je u Nemačkoj sa kriminalcima eksperimentalno posmatrao period odloženog odgovora između reči i došao do zaključka da emocionalni stimulus ima tendenciju da produži odgovor. Jedan od najodlučnijih primenjenih psihologa koji je svoja istraživanja proširio i na oblast prava, bio je nemački psiholog Hugo Munsterberg (1863-1916). Naime Munsterberg je

14

istraživao iskaze svedoka, memoriju, lažna priznanja i hipnozu koju je uveo i kao metod ispitivanja na sudu. Godine 1908. objavio je knjigu „On the Witness Stand: Essays on Psycholgy and Crime“, koja se najvećim delom bavi svedočenjem očevidaca i porotom. Jedan od njegovih najranijih eksperimenta, odnosio se na ispitivanje sposobnosti razlikovanja zvukova koji se javljaju u bliskoj sukcesiji. Na rezultate ovih istraživanja pozvao se američki sud prilikom pripreme dokaza protiv Lee Harvey Oswalda, koji je bio optužen za ubistvo američkog predsednika Johna F. Kennedya 1963. godine. Američki profesor sudske psihologije Wiliam Marston, koji je koristio sistolički pritisak pri detekciji laganja i tvrdio da je povišeni pritisak tačan indikator laganja, smatra se tvorcem prvog prototipa poligrafa, koji je radio na principu merenja krvnog pritiska tokom ispitivanja (Grubin i Madsen, 2005 prema Howitt, 2009). Istraživanjem srukture iskaza bavio se L. W. Stern koji je razlikovao dva pristupa u ispitivanju. U Bericht pristupu, ispitaniku je dozvoljeno da postavljanjem otvorenih pitanja, svoj iskaz da u slobodnoj, narativnoj formi. U Verho pristupu, ispitaniku se postavljaju pitanja zatvorenog tipa (Howitt, 2009). Uprkos naporima brojnih psihologa i istraživača, forenzička i kriminalna psihologija se nisu značajno razvijale sve do druge polovine 20. veka. Prema mišljenju Bartola i Bartola (1999), jedan od razloga je bio i taj, da su sudovi oklevali sa prihvatanjem mišljenja psihologa, jednako kao i mišljenja psihijatara. Drugi razlog je, što se smatralo da psiholozi mogu nastupati u ulozi sudskih veštaka, samo ako ne izlaze iz svog profesionalnog okvira i ne zadiru u medicinsku profesiju (Howitt, 2009). Sedamdesetih godina 20. veka broj psihologa se znatno povećao. Fundamentalna znanja iz psihologije se sve više primenjuju u svim sferama ljudske delatnosti. Na taj način, psihologija je našla svoje mesto i u oblasti socijalne patologije, asocijalnog i kriminalnog ponašanja. O njenom značaju za rad policije biće više reči u delu koji sledi. 4. ZNAČAJ IZUČAVANJA KRIMINALISTIČKE PSIHOLOGIJE ZA RAD POLICIJE Od perioda ustanovljavanja psihologije kao nauke do danas, prikupljene su značajne informacije o čoveku, njegovoj psihi i različitim aspektima ljudskog ponašanja. Primenom naučnih saznanja psihologija se razvila u specifičan oblik uslužne delatnosti. Danas gotovo da ne postoji oblast, tačnije područje ljudske aktivnosti u kojoj se ne bi mogli primenjivati sadržaji brojnih psiholoških disciplina. Tako je psihologija našla svoje mesto i u oblasti asocijalnog i kriminalnog ponašanja. Područje psihologije je suviše opsežno, zbog čega kriminalistička psihologija koristi znanja pojedinih teorijskih i primenjenih psiholoških disciplina, koja zatim prenosi u praksu. Jedan od njenih osnovnih zadataka je da omogući bolje razumevanje ponašanja i postupaka ljudi, dakle da prezentuje elementarna znanja koja se odnose na ličnost, njegove psihičke procese, osobine i sposobnosti. Takva znanja pružaju mnogobrojne informacije o unutrašnjem, emocionalnom stanju čoveka, njegovim namerama, motivima odnosno ličnosti uopšte. Iz razloga što je devijantno ponašanje proizvod delovanja trajnijeg i sistematskog uticaja sociopsiholoških i bio-psiholoških činilaca, jedan od zadataka kriminalističke psihologije je i da pruži znanja o kriminalnom ponašanju kao i raznovrsnim oblicima i psihološkim sadržajima takvog ponašanja. Ako uzmemo u obzir činjenicu da krivično delo ima svoju objektivnu i subjektivnu stranu, jer je izraz psihičkih osobina izvršioca, odnosno predstavlja vidljivu manifestaciju njegove strukture ličnosti, potpuno je razumljivo koliko su korisna znanja pojedinih teorijskih i primenjenih psiholoških disciplina u cilju razumevanja individualnog ponašanja izvršilaca

15

krivičnih dela. Dakle, primena tih znanja je posebno značajna za kriminalističku istragu, u okviru koje se u cilju dokazivanja krivice osumnjičenog, prikupljaju relevantni materijalni i personalni (lični) dokazi, koji se odnose na krivično delo i njegovog izvršioca. S druge strane, policijski službenici tokom obavljanja službenih poslova i zadataka komuniciraju sa različitim kategorijama lica u predkrivičnom postupku. Naime, ispitanici u svojstvu osumnjičenog ili u svojstvu svedoka, oštećenog, odnosno žrtve krivičnog dela, mogu biti razne kategorije lica, kao što su maloletnici, starije osobe, žene, osobe specifičnog ponašanja, tj. telesno oštećene osobe, prostitutke, psihički nenormalne osobe sa lakšim i težim mentalnim ili karakternim poremećajima. Navedene kategorije lica mogu biti različitog pola, uzrasta, profesije, intelektualnog, obrazovnog i kulturnog nivoa, materijalnog, socijalnog statusa i nacionalnosti. Iskustvo i kriminalistička praksa pokazuju da ove kategorije lica ispoljavaju različite psihološke karakteristike tokom intervjuisanja, zbog čega efikasnost u ispitivanju istih, zavisi od primene odgovarajućih taktika i tehnika saslušanja, uz primenu odgovarajućih psiholoških znanja. Pripadnik kriminalističke policije će napraviti dobru strategiju, ako odredi kojoj kategoriji osumnjičenih pripada lice koje ispituje, ne samo sa aspekta vrste krivičnog dela kojima se bavi (povratnici, profesionalci, specijalisti), već i prema psihološkim karakteristikama koje su dominantne u strukturi ličnosti, a koje determinišu njegovo kriminalno ponašanje. Istovremeno postupci i ponašanja ljudi mogu se posmatrati i u kontekstu onoga što saopštavaju, kao i načina na koji saopštavaju. U policijskoj praksi se često susrećemo sa fenomenom laganja, prilikom saslušanja osumnjičenih lica ili drugih stranaka u krivičnom postupku, koje pokazuju spremnost za obmanjivanjem. Obmanjujuće ponašanje je pod uticajem činilaca koji se pre svega odnose na ličnost osobe koja laže, njegove sposobnosti, motivaciju, kao i niza tzv. situacionih činilaca, koji se odnose na kompleksnost laganja, visinu kazne ili posledice, kao i stila intervjuisanja. Jedan od praktičnih zadataka kriminalističke psihologije je da primenom metoda detekcije laganja tačnije, analize verodostojnosti iskaza, analize neverbalnog ponašanja i analize fizioloških pokazatelja, doprinese identifikovanju obmane. U našoj kriminalističkoj praksi takođe jedan od praktičnih zadataka kriminalističke psihologije odnosi se na sveukupno poboljšanje policijskog rada, posebno onog koji se odnosi na kriminalističku istragu. Uspeh kriminalističke istrage je u velikoj meri uslovljen informacijama koje se dobijaju od lica sa kojima se komunicira tokom kriminalističke istrage. Tokom godina identifikovana je loša praksa, koja se u velikoj meri ogledala u primeni tehnika pritisaka, trikova, blefiranja i obmanjivanja osumnjičenih, prenaglašavanjem ozbiljnosti situacije i optuživanjem da lažu. Da bi se izbegla takva praksa, a u cilju dobijanja kvalitetnijih i verodostojnijih dokaza, glavni zadatak kriminalističke psihologije, odnosi se na poboljšanje načina intervjuiranja i usavršavanja tehnika saslušanja. U ovoj komunikaciji, ne samo način vođenja intervjua i način ophođenja utiču na kvalitet i kvantitet dobijenih informacija. Uspeh u intervjuisanju zavisi u velikoj meri i od ličnosti ispitivača, njegovog znanja, sposobnosti, motivacije i inicijative. Dakle, ispitivanje treba da predstavlja kombinaciju psiholoških principa, kliničkih procena i naravno policijskog iskustva (Gettinger, 1983). Za razliku od naše prakse, zapadne policije u fazi predkrivičnog postupka angažuju stručnjake i primenjuju znanja ne samo iz domena kriminalistike, već i kriminologije, forenzične psihologije, psihijatrije, sudske medicine itd., dajući sasvim nov karakter delatnosti analize i planiranja predkrivičnog postupka. Na taj način psihologija doprinosi većoj delotvornosti policijskog rada, budući da je ista i uključena u njega.

16

5. METODE KRIMINALISTIČKE PSIHOLOGIJE Sedamdesetih godina 20. veka u istrazi krivičnih dela implementirane su istražne metode koje su izvedene iz psiholoških znanja. Mnoge metode i tehnike psihološke procene naročito one koje se koriste u okviru forenzičke psihologije, imaju svoje poreklo u drugim granama, odnosno disciplinama psihologije. Metode koje se koriste u istrazi krivičnih dela, a koje su u osnovi psihološke, primenjuju se u okviru forenzičke i istražne psihologije. Delimo ih u četiri velike grupe: metode otkrivanja, metode ocenjivanja, metode ili tehnike saslušanja i metode detekcije laganja. U metode otkrivanja ubrajamo:    

Profilisanje nepoznatih izvršilaca krivičnih dela (psihološko profilisanje, analiza scene zločina i geografsko profilisanje) Psihološka autopsija Forenzicna psiholingvistika Istražna hipnoza

U metode ocenjivanja verodostojnosti izjave ubrajamo psiholingvističke tehnike, koje se koriste za utvrđivanje verodostojnosti izjave svedočenja i priznanja. U metode ili tehnike saslušanja ubrajamo više tehnika, od koji ćemo spomenuti samo osnovne:     

Kriminalistički intervju Reidova tehnika (američki i engleski pristup) PEACE model WZ tehnika Kognitivni intervju

U metode detekcije laganja ubrajamo:   

Analiza verodostojnosti iskaza Analiza neverbalnog ponašanja Analiza fizioloških pokazatelja putem poligrafskog ispitivanja

5.1 METODE OTKRIVANJA 5.1.1 Profilisanje nepoznatih izvršilaca krivičnih dela Iako se u policijskoj literaturi često pominje psihološko profilisanje kao jedan od metoda koji može doprineti u identifikaciji nepoznatih izvršilaca težih krivičnih dela, kao što su ubistvo i silovanje, moramo istaći da se u našoj policijskoj praksi prilikom istraživanja kriminalističkih slučajeva metod izrade psihološkog profila ne primenjuje u pravom smislu te reči. Postoji nekoliko razloga zbog kojih ovaj metod ne nalazi primenu. Jedan od razloga je nedostatak stručno osposobljenog kadra. U SAD-a profajleri posle završenih akademskih studija, pohađaju stručne kurseve, koje organizuje FBI, nakon čega se mogu baviti poslom prifajlera. Drugi razlog je što u MUP-a Republike Srbije ne postoje baze koje sadrže podatke o poreklu, porodičnim i sociodemografskim obeležjima, psihološkim obeležijima i ponašanju raznih tipova kriminalaca, što je neophodan uslov za izradu psihološkog profila izvršioca krivičnog dela. U SAD-a je najveća primena ove metode, dok je u ostalim evropskim zemljama manje zastupljena. Federalni istražni biro (Federal Bureau of Investigation –FBI) koji deluje u sklopu Ministarstva pravde je 1972. godine oformio je Behavioral Science Unit, koji danas egzistira

17

kao Profiling and Behavioral Assessment Unit. U tom odeljenju postoji veoma impresivna baza podataka o psihološkim obeležjima različitih tipova kriminalaca, podaci o njihovom poreklu, porodičnim okolnostima itd. Od 1933. godine u INTERPOLU postoji odeljenje pod nazivom Analytical Crime Intelligence Unit (ACIU) koje se bavi analizom zločina. Profilisanje definišemo kao postupak kojim pokušavamo utvrditi neke karakteristike ličnosti i ponašanja nepoznatog izvršioca krivičnog dela (ubistvo, silovanje), pomoću informacija o specifičnosti krivičnog dela, mestu izvršenja i žrtvi (Jackson & Bekerian, 1997). Profilisanje je takođe jedna od tehnika u istraživanju krivičnih dela čijom primenom se na osnovu podataka vezanih za krivično delo i oštećenog, rekonstruiše tok događaja i izvode zaključci o osobinama ličnosti potencijalnog izvršioca krivičnog dela, njegovoj inteligenciji, motivima, navikama, socijalnom poreklu, obrazovanju, polu, starosti itd. Obično se izrađuje u početnoj fazi kriminalističke istrage u slučajevima u kojima policija još uvek traga za njegovim identitetom, zbog čega koristi sve raspoložive metode, pa na taj način i izradu profila izvršioca. Osnovni cilj izrade profila je da se kriminalistička istraga usmeri na određene tipove ljudi, koji mogu biti potencijalni izvršioci krivičnog dela, koje je predmet kriminalističke istrage. Tačnije da se suzi krug osumnjičenih osoba koje poseduju određena psihološka obeležja, o kojima je zaključeno na osnovu načina izvršenja krivičnog dela (Wrightsman et. al, sar. 2002), kao i da se postavi hipoteza o mogućim crtama ličnosti, navikama, demografskim i fizičkim karakteristikama (Ainsworth, 2000). Izrada psihološkog profila prema Blau (1994; prema Ainsworth 2000) uključuje analizu prirode krivičnog dela i načina na koji je delo izvršeno. Informacije o ličnosti, potencijalnog izvršioca koje se određuju na osnovu njegovog ponašanja pre, za vreme i nakon izvršenog krivičnog dela, kombinuju se da drugim materijalnim dokazima i upoređuju sa karakteristikama ličnosti poznatih izvršilaca krivičnog dela. Podaci o poznatim izvršiocima krivičnih dela nalaze se u posebnim bazama, kao što je baza koju poseduje FBI (Profiling and Behavioral Assessment Unit). Na osnovu svih prikupljenih podataka i obrade raspoloživih podataka o sociodemografskim obeležjima, porodičnim okolnostima, psihološkim osobinama ti ponašanju različitih tipova kriminalaca, sačinjava se profil ličnosti izvršioca krivičnog dela, koga u budućnosti treba identifikovati i pronaći. Teorijski osnov izrade profila ličnosti, temelji se na dve osnovne pretpostavke. Prvo, prikupljeni podaci ukazuju na određena psihološka obeležja koja su povezana sa izvesnim obrascima ponašanja, koja se može definisati psihološkom analizom mesta izvršenja krivičnog dela (Wrightsman et. al, sar. 2002). Drugo, o karakteristikama potencijalnog izvršioca krivičnog dela, može se zaključiti na osnovu analize izvršenog krivičnog dela (Ainsworth, 2000). Izradi psihološkog profila izvršioca krivičnog dela najčešće se pristupa u kriminalističkim istragama ubistva (serijska ubistva), silovanja i postavljanju požara. U našim uslovima kada bi postojale baze podataka, mogao bi se izrađivati jedino psihološki profil silovatelja. Iz razloga što je neophodno koristiti znanja stečena istraživanjem prakse i iskustava drugih u tekstu koji sledi obradićemo američki (FBI stil) i engleski pristup u izradi profila učinioca krivičnog dela.

18

5.1.2 Analiza profila – FBI stil profilisanja prestupnika FBI-stil profilisanja učinioca krivičnog dela potiče primarno iz rada Hazelwooda (Anisworth, 2000). Hazelwood i Douglas (1980, prema Anisworth, 2000) definišu FBI-stil profilisanja kao: “stručan pokušaj prikupljanja specifičnih informacija o tipu pojedinca koji je izvršio tačno određeno krivično delo....“ profil se temelji na specifičnim obeležjima, koji razlikuju određene pojedince od opšte populacije. FBI-stil profilisanja učinioca krivičnog dela radi se na osnovu dokaza koji su prikupljeni od strane policije. Policija koristi dokaze koji su prvenstveno prikupljeni na mestu izvršenja krivičnog dela, koje se kvalifikuje kao organizovano (postoje dokazi da je zločin pažljivo pripreman) i neorganizovano (mesto zločina izgleda haotično, i ima malo dokaza da je zločin uopšte pripreman). Smatra se da organizovano i neorganizovano mesto zločina upućuje na vrstu prestupnika. Organizovano mesto zločina upućuje na to da je počinilac, na primer, seksualno sposoban, ljubazan i verovatno živi sa partnerom. Neorganizovano mesto zločina upućuje na nizak nivo inteligencije prestupnika, da ima posao koji ne zahteva veliku stručnost i da živi sam. Postoji nekoliko faza u FBI profilisanju: a) Prva faza – prikupljanje podataka Najranija faza FBI profilisanja sadrži više različitih informacija (tabela 1). Zločin obično ima niz povezanih dokumentovanih dokaza, na primer izveštaj patologa o medicinskim uzrocima smrti, fotografije sa mesta zločina, izjave svedoka, policijski izveštaj itd. Na prvi pogled može se činiti da ove informacije nemaju nikakvog značaja. Ipak uvek postoji šansa da baš taj materijal bude ključan za za izradu krajnjeg profila. Vreme smrti npr. može biti bitan pokazatelj psihologije napadača. U principu proces se sastoji u tome da se identifikuje psihološki potpis napadača. Ovaj psihološki potpis kasnije direktno upućuje na stil počinjenog zločina, što je značajno ako imamo u vidu da svaki kriminalac deluje na određeni način. Psihološki potpis podrazumeva sve ono što se može saznati na mestu zločina o ličnosti počinioca. Faza 1: prikupljanje podataka (policijiski izvestaji, fotografije sa mesta zločina, izveštaj patologa...

Faza 2: klasifikacija mesta zločina organizovani i neorganizovani.

Faza 4: izrada profila donošenje pretpostavke o demografskim karakteristikama, psihičkim karakteristikama i navikama

Faza 3: rekonstrukcija zločina pravljenje hipoteze o ponašanju žrtve, načinu odigravanja zločina i načinu izvršenja krivičnog dela

Tabela 1. Glavne faze u profilisanju mesta zločina od strane FBI-ja

b) Druga faza – klasifikacija mesta zločina Seksualne serijske ubice su najznačajniji zločinci koji su profilisani od strane FBI profajlera. Profajleri su razvili studiju kako bi opisali dva karakteristična mesta zločina tzv. organizovano i neorganizovano.  

Organizovano = dokaz da je planiran zločin Neorganizovano = haotično mesto zločina

19

Podela na organizovano i neorganizovano mesto zločina zasniva se na izveštajima profajlera u ranijim studijama (Daglas, 1992). Ranije studije govore da bi mesto zločina moglo pouzdano da bude klasifikovano od strane profajlera (Resler i Burges, 1985). U proseku 75% različitih profajlera složilo se o podeli mesta zločina na organizovana i neorganizovana. Prema Gebertu (1996), organizovani i neorganizovani prestupnici imaju određene karakteristike, koje su u suprotnosti (tabela 2).     

Organizovani prestupnici prate medije poseduju motorno vozilo krivično delo čine pod uticajem alkohola otac je imao stalan posao u detinjstvu nije imao strogo vaspitanje kontroliše svoje raspoloženje tokom izvršenja krivičnog dela.

      

Neorganizovani prestupnici ne prate medije ili ih prati povremeno ne poseduju motorno vozilo žive ili rade u blizini mesta izvršenja krivičnog dela krivično delo ne čine pod uticajem alkohola otac je imao stalan posao u detinjstvu imao strogo vaspitanje tokom izvršenja krivičnod dela oseća nelagodnost

Tabela 2.

Ainsworth (2000) razlikuje organizovane od neorganizovanih izvršilaca krivičnog dela ubistva (tabela 3).          

Organizovani izvršilac k.d. ubistva jasno planira izvršenje krivičnog dela postoji pokušaj kontrole ostavlja malo tragova žrtva je obično nepoznata izvršiocu nad prosečne inteligencije seksualno i društveno kompetentan verovatno živi sa partnerom verovatno pati od depresije ili je u vreme napada doživljavao intenzivnu ljutnju verovatno će pratiti medijske izveštaje o onome što je uradio moguće da napusti područje nakon izvršenog krivičnog dela.

      

Neorganizovani izvršilac k.d. ubistva iznenadan, neponovljiv, neplanirani stil izvršenja krivičnog dela minimalno suzdržavanje malo pokušaja za skrivanjem dokaza verovatno živi sam (blizu mesta zločina) seksualno ili društveno nekompetentan bio zlostavljan kao dete bio preplašen i zbunjen u vreme napada

Tabela 3.

Holmsa i Holmsa (1996) ističu bitnije razlike između organizovanog i neorganizovanog mesta zločina (tabela 4).

Ponašanje nakon izvršenog  pomera telo žrtve krivičnog dela  respektuje policiju

Neorganizovani prestupnik  nizak nivo inteligencije  neobučen  živi sam  ne održava higijenu  mogu postati religiozni  mogu da promene posao

Preporučena ispitivanja

 prikazati saosećanje  ispitivati noću

Lične osobine

Organizovani prestupnik  seksualno kompetentan  živi sa partnerom  šarmantan

tehnika  direktno ispitivati  biti precizan oko detalja Tabela 4.

20

Gierovsi, Jaskevic-Obudžinka i Slavik (1998, 2000) su proučavali 120 ubistva koja su klasifikovali po mestu zločina na planirana i neplanirana, što je bilo slično teoriji FBI profajlera o organizovanim i neorganizovanim mestima zločina. Činjenice su upućivale na to koje je oružje korišćeno na organiozovanom mestu zločina, način na koji je smrt izazvana, lokacija i vreme kada je zločin izvršen i ostali dokazi koji su trebali da sakriju identitet izvršioca. Poremećeni socijalni život (npr. loš metod odgajanja i stalno bežanje od kuće), bili su povezani sa organizovanim mestom zločina. Prestupnici su često menjali seksualne partnere, nisu trpeli alkohol i pokazivali su tragove psihičkih problema. Takođe su više brinuli o svom spoljašnjem izgledu. c) Treća faza – rekonstrukcija mesta izvršenja krivičnog dela Mesto izvršenja krivičnog dela predstavlja skup različitih okolnosti, dinamički proces u kojem je uključeno najmanje dvoje ljudi – izvršilac krivičnog dela i žrtva. Mogu da postoje i svedoci, stvarni ili potencijalni, koje takođe treba uzeti u obzir. Informacije prikupljene u prvoj fazi bitne su za rekonstrukcija mesta izvršenja krivičnog dela. Određeni zaključi se moraju doneti. Svrha rekonstrukcije je da se zaključi kako je izvršilac krivičnog dela delovao, što može biti od velikog značaja kada se predmetno krivično delo povezuje sa drugim krivičnim delima. Određene događaje (na primer, ako postoje dokazi da je žrtva bila praćena) treba uzeti u obzir. Takođe treba razmišljati, da li treba uzeti u obzir da su reakcije žrtve uticale na izvršioca (na primer, ako se žrtva mučila ili opirala, to je možda uticalo na to da je izvršilac oživljavao svoje fantazije u tom trenutku). d) Četvrta faza – profilisanje izvršioca krivičnog dela Teorije o profilu izvršioca generišu se na jedno mesto. Ove teorije po svojoj prirodi nisu neophodno psihološke i mogu da sadrže, na primer, demografske karakteristike (socijalni status, vrstu posla kojim se bavim, zaposlenost/nezaposlenost), stil života (da li živi sam ili je u vezi), navike (npr. loši socijalni odnosi, hobi ) i psihičko stanje (npr. preka narav povezana sa depresijom). Osnovna funkcija izrade FBI profila izvršioca krivičnog dela, je pre svega sužavanje kruga osumnjičenih izvršilaca, dok se druga funkcija odnosi na povezivanje više serijskih krivičnih dela, kao i davanje informacije o mogućem broju izvršilaca. Povezivanje krivičnih dela i izvršilaca na ovaj način omogućuje dobijanje informacija od strane različitih policijskih kriminalističkih timova, koji istražuju krivična dela, koja na prvi pogled nisu povezana. Nedostaci FBI pristupa u izradi profila izvršioca krivičnog dela: 1. Uključuje određen stepen subjektivne interpretacije od strane onog ko izrađuje profil. Stoga se postavlja pitanje je li takav profil naučno utemeljen ili je više stvar lične intuicije (npr. Rossmo, 1996; prema Anisworth, 2000). Prema Engleskom psihologu Canteru FBI-jev pristup izrade profila izvršioca krivičnog dela nije utemeljen na nauci. 2. FBI pristup je utemeljen na relativno malom broju slučajeva i intervjua sa relativno malim brojem serijskih izvršilaca krivičnog dela silovanja i ubica, što također dovodi u pitanje njegovu valjanost.

21

5.1.3 Analiza profila – Engleski pristup profilisanja prestupnika Engleskog pristup u najvećoj meri oslikava rad dr Davida Cantera profesora psihologije na Univerzitetu u Liverpulu. Canter je svoj pristup u izradi profila izvršioca nazvao Investigative Psychology verujući da se radi o grani primenjene psihologije koja je šira od onoga što se tradicionalno smatra izradom profila. Verovao je postoji više međusobno povezanih aktivnosti koje se javljaju pri izvršenju krivičnog dela, kao i da će ponašanje izvršioca na mestu zločina otkriti nešto o njegovom ranijem ponašanju (npr. uništavanje dokaza može ukazivati na ranije osude). Profesor Canter je nastojao razumeti: 1. tip zločina i način na koji će krivično delo biti izvršeno, 2. način na koji ponašanje osobe tokom izvršenja krivičnog dela, odražava njegovo ponašanje u svakodnevnom životu. Na osnovu rezultata istraživanja ponašanja izvršilaca krivičnih dela, Canter je identificirao pet važnih obeležja, za koje veruje da mogu pomoći u fazi kriminalističke istrage (Canter 1989; 1994, prema Ainsworth, 2000): 1. 2. 3. 4. 5.

mesto stanovanja kazneno – kriminalna biografija sociodemografske karakteristike karakteristike ličnosti radna/obrazovna istorija

Canterov pristup temelji se na pretpostavci da postoje razlike koje se mogu uočiti u načinu na koje je krivično delo izvršeno. U okviru ovog pristupa izuzetno je bitno ispitivanje žrtve i upotreba odgovarajućih tehnika ispitivanja (kognitivni intervju). Canter i Heritage (1990, prema Anisworth, 2000) su početno razvili ovaj pristup na osnovi 66 slučaja seksualnih napada koje je počinilo 27 osoba. Na osnovu proučavanja izjava žrtava i drugih informacija identificirali su 33 obeležja krivičnih dela koja se pojavljuju sa većom frekvencijom. Neka od tih obeležja su: stil pristupanja prema žrtvi, iznenadnost napada, iznenadna/trenutna upotreba nasilja, oslepljivanje žrtve, davanje komplimenata žrtvi, raspitivanje o žrtvi, upotreba oružja, akt nasilja u svrhu kontrole, trganje/rezanje odeće, verbalno nasilje, vrsta polnih odnosa itd. Na osnovu statističke analize uspostavili su određene veze među različitim obeležjima, te utvrdili povezanost među onima koji su bili naizgled nepovezani. Uz to su utvrdili ponašanja koja se javljaju u skoro svim slučajevima silovanja i ona koja su ređa, te činioce koji su najvažniji za krivično delo silovanja. Među ostalim specifičnostima silovatelja, ustanovili su da mnogi silovatelji imaju ranije osude za druge tipove dela. Zaključak su izveli na ponašanja kao što su korišćenje maske, oslepljivanje žrtve, pokušaj da se sakriju dokazi, pretnje žrtvi da nikome ne govori o silovanju i sl. Iako se Canterov pristup čini potencijalno korisnim, treba imati na umu da isti počiva samo na verovatnosti, zbog čega je neophodno sprovesti dalja istraživanja kako bi se stvarno potvrdila njegova korisnost. Poseban deo u Canterovom pristupu, predstavlja izučavanje mesta prebivališta kriminalca i lokacije, odnosno mesta izvršenja njihovih krivičnih dela. Canter pominje značaj kognitivnih mapa u razumevanju geografskih obrazaca krivičnih dela. Naime, on zaključuje kako će svaki kriminalac imati sebi svojstvenu mapu područja kojim se uobičajeno kreće, te da će se prilikom donošenja odluke o mestu izvršenja krivičnog dela, najverovatnije nenamerno usmeriti na područje svoje kognitivne mape, kao i na osobu koja se nalazi unutar tog područja.

22

5.1.4 Psihološka autopsija Svrha psihološke autopsije je da pomogne u otkrivanju načina smrti. Procenjeno je da je 5% do 20% uzroka smrti zagonetno ili nejasno. Način smrti određuje da li je ona prirodno uzrokovana ili je zadesna, odnosno da li je u pitanju ubistvo ili samoubistvo. Drugi cilj psihološke autopsije je da odredi pokojnikovo psihološko stanje pre smrti. Rekonstrukcija ove mentalne procene, pomaže u iznalaženju uzroka samoubistva i izbora određenog vremena izvršenja. Treća svrha psihološke autopsije je da vodi intervju sa porodicom i prijateljima preminulog i da rekonstruiše dobijene informacije na najdelotvorniji način, kako bi one pomogle preživelima. Četvrti razlog psihološke autopsije je da upotrebi dobijene podatke koji bi koristili u tretmanu budućih pacijenata i koji bi identifikovali obrasce ponašanja suicidalnih osoba. Psihološka autopsija je procedura u istrazi smrtnog slučaja kroz rekonstrukciju misli i osećanja osobe pre njene smrti. Ova rekonstrukcija se zasniva na informacijama skupljenim iz ličnih dokumenata, policijskih zapisnika, medicinskih i isledničkih izveštaja, kao i iz ličnih razgovora sa porodicama, prijateljima i drugim ljudima koji su bili u kontaktu sa preminulim pre smrti. Prvom psihološkom autopsijom možemo verovatno smatrati studiju Gregory Zilboorga, koji je istraživao 93 uzastopna samoubistva policajaca u New Yorku, 1934-1940. Zatim je 1958. godine, u istrazi slučajeva u kojima uzrok smrti nije bilo moguće jasno utvrditi, zatražena pomoć od tima Centra za prevenciju samoubistva u Los Anđelesu. Iz ovih slučajeva, psihijatar Edwin Shneideman je izveo pojam “psihološka autopsija“. Metod psihološke autopsije je podrazumevao intervjuisanje, na taktičan i sistematičan način, ključnih osoba, bračnih drugova, partnera, roditelja, odrasle dece, prijatelja, kolega, lekara, pretpostavljenih i saradnika. Ova praksa omogućila je tačniju klasifikaciju nejasnih smrtnih slučajeva, ali i doprinela boljem razumevanju pojma samoubistva. Postoje dva glavna trenda u sprovođenju psihološke autopsije: istražni i klinički. Prvi trend podrazumeva istragu jednog smrtnog slučaja, u cilju razjašnjavanja zašto je, ili kako osoba umrla. Ovakve studije obično uključuju opise smrtnog slučaja, a mogu dati i informacije koja će pomoći porodici i prijateljima da bolje razumeju zašto je do tragičnog događaja došlo. Drugi trend može dovesti do određenih sugestija za prevenciju samoubistava. Ne postoji proceduralni konsenzus psihološke autopsije. Međutim, studije psihološke autopsije koje se sprovode u istražne svrhe, koriste skup metoda da bi obezbedila pouzdanost dobijenih informacija. Uprkos činjenici da se sve psihološke autopsije temelje na prisećanjima, koja se mogu smatrati subjektivnim, psihološka autopsija, ipak, predstavlja jedan od glavnih istražnih alata, kad je u pitanju razumevanje nejasnih okolnosti smrti. 5.2 METODE DETEKCIJE LAGANJA 5.2.1 Analiza verodostojnosti iskaza Logično je da pretpostavimo da svaka priča koja je bazirana na našem sećanju, ima svoj početak, sredinu i kraj, međutim naš razum nema velikog uticaja na prizivanje sećanja. Avinoam Sapir, je bivši izraelski policajac koji je takođe bio stručnjak u detekciji laganja i koji je dizajnirao tehniku otkrivanja laži na osnovu interpretacije pismenih izjava (naučna analiza sadržaja). Sapir je uočio da izjave koje se baziraju na istinitim događajima nemaju pravilnu hronološku strukturu. Naime, naš mozak, događaje ne organizuje takvim redosledom. Štaviše, što je neki događaj dramatičniji, to je hronološka struktura nekonzistentnija. Istraživanja su pokazala da našim sećanjem zapravo upravljaju emocije. Što intenzivnije doživimo neki događaj, to je izvesnije da će to biti prva stvar koju ćemo prepričavati, dok

23

ćemo emotivno manje obojene detalje tek kasnije implementirati u priču. Ne može se naravno reći da je svaka priča koja ne sadrži neki dramatičan momenat i izmišljena. Međutim prepričavanje istinitih događaja, će zadržati osnovnu strukturu koja se sastoji od uvoda, glavnog događaja i epiloga, bez obzira na to kakvim je hronološkim redosledom priča ispričana. Nebitno je da li uvod priče sadrži neke detalje sa početka ili kraja dešavanja, ali ona treba da uvede i upozna sagovornika sa glavnim događajem. Kada osoba govori istinu, uvod neće biti pretrpan detaljima. Na uvod treba utrošiti jednu trećinu vremena od celokupnog vremena neophodnog da se ispriča cela priča. Međutim, u slučaju izmišljenih priča, uvod je neretko veoma detaljan. On veoma često sadrži i neke istinite elemente koji se odnose na vreme i mesto dešavanja. Osobi koja laže je ugodno u ovoj relativno bezbednoj zoni na kraju krajeva, on još uvek nije rekao ništa neistinito, i stoga će se potruditi da što duže tu i ostane, kako bi imao vremena da izmisli celu priču. U istinitom iskazu, glavni događaj je i najopširniji deo, s obzirom da je on i svrha celog pripovedanja i mesto gde se odvijaju sva bitna dešavanja. U neistinitom iskazu, glavni događaji su preuveličani i pomalo „našminkani“. Uvek treba obratiti pažnju na neobično kratke opise glavnog događaja. Na kraju krajeva, ovaj deo izlaganja treba da da odgovor na pitanje „Šta se desilo?“ i u slučaju istinitih iskaza, uvek će biti u fokus nečijeg izlaganja. Iskren pripovedač će obezbediti i epilog događaja, koji iako nije najdramatičniji momenat priče, često je nabijen jačim emocijama nego sam glavni događaj. Najčešće, kada doživimo strah ili iznenađenje, toliko smo zaokupirani aktuelnim događajima, da nismo u stanju odmah da procesuiramo sopstvene emocije. Tek kada se smirimo nakon takvih događaja smo zapravo sposobni da prepoznamo emocije koje su ti događaji pokrenuli u nama. To je razlog zašto se te emocije ispoljavaju tek nakon prepričavanja suštine događaja. U 90% slučajeva, neiskrena osoba će izostaviti epilog i završiti izlaganje sa glavnim događajem. Pružanje epiloga od njega zahteva napor da izmisli i da odglumi svoju reakciju na čitav događaj. I zato reakcija izostaje… događaj se nije desio, ili se nije odvijao na način na koji je on to izložio. Neiskrene osobe će izbegavati bespotrebno laganje i zadiranje duboko u priču. Kada oni procene da su ispričali sve relevantne aspekte, oni će prosto prestati da pričaju dalje na tu temu. Istiniti iskazi po pravilu sadrže mnogo irelevantnih detalja, opisa i obojeni su ličnim emocijama. Neistiniti iskazi su logično i vremenski dobro struktuirani, ali im nedostaju jasni i živi opisi. Da bi uočili verbalne indikatore laganja, neophodno je obratiti pažnju na četiri karakteristike govora: struktura iskaza, verbalna „curenja“, kvalitet vokalnog izražavanja, stav. 1. Struktura iskaza Struktura nečijeg iskaza, tj. izbor reči i fraza, mogu biti bogat izvor informacija koji upućuju na obmanu. Međutim treba imati na umu da razni fizički i psihički faktori kao sto su umor, stres, glad, želja da se što pre stigne kući, mogu u velikoj meri da utiču na izražavanje jedne osobe. Osobe koje govore istinu i koje očekuju da im drugi pritom i veruju, imaju tendenciju da se izražavaju na jedan prirodan način. Međutim, ako pretpostave da im se neće verovati, mogu se previše truditi da sagovornika ubede u svoju iskrenost. Nažalost rezultat takvog izlaganja je da oni mogu delovati neuverljivije.

24

Očigledno je da samim tim ne možemo svaki čudan iskaz okarakterisati kao lažan. Međutim treba obratiti pažnju na neke taktike i fraze u govoru, ne da bi se usmerili na ono što osoba pokušava njima da kaže, već na to šta njima zapravo pokušava da sakrije. Postoji nekoliko rečenica koje koriste osobe koje lažu, sa ciljem da izbegnu neko pitanje ili da skinu sumnju sa sebe. To su: a) papagajske rečenice Ako postavite pitanje, a osoba istu ponovi, moguće je da ona samo pokušava da kupi sebi vreme da bi smislila adekvatan odgovor. Na primer, ako osobi postavite sledeće pitanje „Koji e–mail nalog koristite za poslovno dopisivanje mimo radnog vremena?“, a zatim kao eho čujete: „Koji e–mail nalog koristim za poslovno dopisivanje mimo radnog vremena?“ ... „Pa, koristim svoj kompanijski nalog“, obratite pažnju. Da je osoba samo upitala „za poslovna dopisivanja?“ ili „mimo radnog vremena?“, ona bi samo time želela da razjasni da li će dati tačan iskaz na postavljeno pitanje. Međutim, ponavljanjem cele rečenice, ona jasno daje do znanja da na pitanje ne želi da odgovori. b) rečenice dodavanja Pretpostavimo da nekog pitate „Koji kompjuterski sistem uglavnom koristite u kancelariji?“, a ta osoba odgovori sa „Da li ćete intervjuisati ceo IT sektor?“. Kada osoba ignoriše ili izbegava vaše pitanje, a pritom vam i sama postavi jedno, najčešće pokušava da sazna koliko vi u stvari znate pre nego što se udostoji da odgovori. Konkretno u prethodnom primeru to može značiti da osoba pokušava da utvrdi da li ste vi primetili nešto neobičajno u njenim e-mail porukama i da li treba da smisli opravdanje za nešto. c) rečenice prebacivanja krivice Ovaj tip rečenica predstavlja svojevrsnu taktiku izbegavanja, koja se koristi sa ciljem da bi vas kao ispitivača stavila u defanzivan položaj. Recimo da upitate radnicu kojim se izlazom služi na kraju radnog vremena. Ako ona želi da izbegne odgovor, može napraviti scenu u kojoj će vas napasti rečenicom „Pretpostavljam da nadređene ne opterećujete sa pitanjima o njihovom kretanju. Vi iz ljudskih resursa mislite da samo niži radnici pokušavaju da izbegnu rad i da skrate radno vreme!“ Ovakvim pristupom se osoba nada da ćete pravdajući sebe, zaboraviti na prvobitno pitanje koje ste postavili. d) rečenice protesta/prigovora Za razliku od rečenica kojom se prebacuje krivica na vas, osobe koje lažu će rečenice protesta koristiti da bi vam stavili do znanja da ništa u njihovom kretanju ili biografiji ne upućuje na to da bi oni mogli biti sposobni za bilo kakvu obmanu. Pitanje: Kojim se izlazom služite na kraju radnog vremena? Odgovor: Zavisi od dana. Vidite, ja imam dete, idem u crkvu, redovno dajem krv. Zaista ne razumem zašto pričate samnom kao sa kriminalcem.“ e) opširne i šture rečenice U jednom deliću sekunde, pre nego što vam osoba odgovori, ona će svesno ili nesvesno procenjivati koji je najbolji mogući odgovor na postavljeno pitanje. Osoba koja govori istinu će u svoj odgovor najverovatnije uključiti i dodatne informacije i detalje, ali ćete vi svakako dobiti odgovor na postavljeno pitanje. Osoba koja pokušava da vas obmane, odgovarajući na vaše pitanje će se truditi da izostavi sve ružne i neprijatne detalje same optužbe. Njegov iskaz bi zvučao ovako: „ Ne znam mnogo .......“, „ Šta ja znam o tome? e) naglašene rečenice Osobe koje lažu žele da zvuče što ubedljivije i iskrenije i stoga u govoru naglašuju rečenice kako bi pojačali kredibilitet svojih reči. „Kunem se Bogom, bio sam kod kuće sinoć.“ 25

„Da vam kažem iskreno, i ja sam pomislio da su ti brojevi čudni.“ Ili „Da budem iskren, zaista ne znam kako su se te brojke pojavile na vašem računu.“ Možda se pitate zašto ove fraze ne možete zanemariti kao najobičnije uzrečice, kada ih većina ljudi koristi u svakodnevnom životu. Međutim, psiholozi su ustanovili da osobe koje lažu ove fraze koriste namerno, i biraju adekvatan izraz za adekvatnu situaciju. Da bi se neka rečenica naglasila, mogu se koristiti dve vrste fraza. Prve su kvalifikativne fraze: „ Nikada ne bi poverovao, ali ljudi su imali povrat novca od deset do petnaest posto investicijom u ovaj posao,.“ „ Što se mene tiče, mi smo najbolji prodavci u gradu.“ „ Znaš, ako bolje razmisliš, ja sam pogrešna osoba za to pitanje.“ „ Koliko se ja sećam, kada sam ušla u prostoriju, sve je bilo na svom mestu.“ Ljudi koriste kvalifikativne fraze da bi se odbranili od optužbi, ili da bi se ogradili od nekih svojih izjava. Međutim, ako se od vas traži da opišete neki događaj kome ste prisustvovali, nećete imati potrebe za ovakvim frazama. Nešto ste prosto ili doživeli, ili niste. Još jedan način da naglasite neku rečenicu, jeste upotreba religijskih fraza. Minna Antrim, američka spisateljica je napisala: „Razlika između svetaca i licemera jeste što jedni lažu za svoju religiju, dok drugi lažu koristeći je.“ Postoje različita nagađanja o tome šta je ona podrazumevala pod svecima, ali svi se slažu da je deo o licemerima vrlo jasan. „ Kunem se Bogom, nisam to uradio.“ „ Samo Bog zna zašto mi je ona rekla.“ „ Zaklinjem se Bogom da je novac bio tamo kada sam otišao.“ Što izražajnije osoba koristi religijske fraze u svom iskazu, veće su šanse da ona ne govori istinu. Iskrenim ljudima vera služi zarad ostvarivanja ličnog mira, a ne kao sredstvo za javno dokazivanje nevinosti. Takvi ljudi neće imati potrebu da ističu svoju religioznost, zato što im je tuđe mišljenje o tome potpuno nevažno. f) rečenice izbegavanja Niko ne bi voleo da ga drugi nazivaju lažovom, prevarantom ili kriminalcem, i zato ljudi čine velike mentalne i verbalne napore da bi to izbegli. Osobe koje žele da vas obmanu, će se u svom verbalnom iskazu suzdržati personalnog uplitanja, ubeđeni da ako ne spominju sebe u laži, odaju utisak da nisu oni ti koji zapravo pokušavaju da vas obmanu. Na primer: Prodavac koji svesno pokušava da vam proda lošiji aparat će reći: „Ovo je odličan model. Ljudi ga stalno kupuju.“ Primetićete kako ne spominje sebe u rečenici. Takva osoba neće koristiti prisvojne prideve uopšte, kao da time želi da se ogradi od čitave situacije. Iskreni prodavac koji je oduševljen proizvodom će reći: „Smatram da je ovo odličan model. Lično sam ih prodao već jako puno.“ Ovakve rečenice se mogu koristiti i da bi se umanjio značaj neke stvari ili da bi se druge osobe depersonalizovale. Recimo da jedna radnica pokušava da izbegne svoju krivicu u svađi sa drugim kolegom. Ta osoba će svom nadređenom reći sledeće: „Moraćete popričati sa tim čovekom o njegovom ponašanju!“ Primećujete momenat depersonalizacije, ona kaže sa tim čovekom, a ne na primer sa Bogdanom. Rečenice izbegavanja su pravo obeležje obmana. Izbegavajući oslovljavanje imenom je samo jedan od načina da se osoba ogradi od svojih (neistinitih) iskaza. Kada je američki predsednik George Bush stariji, hvalio svog sina, on je to uradio na sledeći način: „Ovaj pametan, velik i jak dečko, koji zna da donese prave odluke.“ Gde je on u čitavoj priči kao njegov otac? Nigde očigledno.

26

g) eufemizmi Eufemizmi su jedan od čestih obeležja distanciranog i izbegavajućeg govora. Kada ljudi znaju da se na neki njihov čin neće gledati blagonaklono, oni uglavnom pažljivo biraju reči da bi opisali ili objasnili sam taj čin. Kada nevinu osobu optužite za krađu i upitate „Zašto si ukrao taj novac?“, ona će vam najverovatnije kao iz topa uzviknuti „Ja nisam ništa ukrao!“. Osoba koja je kriva bi vam odgovorila „Ja nisam ništa uzeo.“ Obratite pažnju na sumnjiv izostanak emocija u ovakvom poricanju. Takođe, uočite da li je osoba u svom iskazu iskoristila mnogo blaži oblik reči, kao u ovom primeru (ukrao-uzeo), jer je to indikator laganja. Slično prethodnom primeru, osoba koja je optužena za seksualno uznemiravanje ne bi trebala da se libi upotrebe reči koje su direktno povezane sa optužbom: „Ja sam nju uznemiravao? Mora da se šalite.“ ili „Ne znam kako su se pornografske slike stvorile tamo, ona je samo izletela iz svoje kancelarije besna kao ris kada ih je videla na svom stolu.“ Međutim, ako osoba pokušava da prikrije svoju krivicu, ona će najverovatnije upotrebljavati blaži rečnik u svom iskazu: „Nisam je nikada pipnuo.“ ili „Ne znam kako su se te slike stvorile tamo.“ 2. Verbalna „curenja“ Verbalna „curenja“ se dešavaju kada osobe ulažu mnogo kognitivnog napora u konstrukciju laži i njihovo održavanje. Naime, njihov mozak postaje preopterećen i stoga im je teško da zapamti sve izrečene detalje. U ova curenja spadaju i rečice kao što su „ovaj“, „emmm“, kao i mnoge druge gramatičke omaške i nedoslednosti u govoru. a) Omaške u govoru Omaške u govoru otkrivaju nesvesne misli, osećanja ili želje govornika. b) Kontradiktorna/inverzna opovrgavanja „Ja tamo bio nisam“ je kontradiktorno opvrgavanje, za razliku od „Ja nisam bio tamo“. Osoba koja pokušava da prikrije svoju krivicu će češće koristiti neprirodnije gramatičke obrasce da bi naglasio neke delove rečenice. „Ja uzeo pare nisam.“ Ja nisam uzeo pare „Ja taknuo nju nisam“ Ja je nisam taknuo Prirodno je da će se nevina osoba koju optužite za nešto potruditi da istog trenutka, što žustrije odbaci te iste optužbe sa rečenicom: „Nisam to uradio!“ Međutim kontradiktorna opovrgavanja u sebi ne sadrže toliki emocionalni naboj niti su ekspresivne, za razliku od iskrenih odbrana, i one se po pravilu izriču mnogo sporije što jasno implicira na momenat predumišljaja. c) Specifična opovrgavanja Ljudi koji govore istinu uglavnom kategorično opovrgavaju optužbe: „Ja se ovim poslom bavim već 30 godina, i za sve ove godine nikada, nikog nisam prevario. Naša firma se ni ranije nije bavila malverzacijama, niti nameravamo da se njima bavimo u budućnosti.“ Za razliku od njih, iskazi osoba koje lažu su najčešće vrlo određeni: „Nisam pokušao da te prevarim.“ ili „Naša kompanija ne pregovara sa tim proizvođačem.“ d) Nefluentan govor Skoro 20% naše komunikacije čine zastoji u govoru koji mogu biti razni beznačajni zvukovi, uzdasi, kao i pauze koji obogaćuju (ili) i ometaju našu uobičajnu, svakodnevnu komunikaciju. Kada osoba zna šta treba da kaže i sigurna je u svoj iskaz, ona će se izražavati bez ikakvih ustezanja:

27

„Sinoć sam stigao kući oko pola dvanaest.“ „Ne, nikada je ranije u životu nisam sreo.“ „Šta želite da znate?“ Nervozne ili osobe koje su pod stresom pokušavaju da pričaju što sporije, kako bi dobili na vremenu. Razlog za to je uglavnom smišljanje iskaza ili planiranje rečenica koje bi bile najpogodnije u daljem toku razgovora. S obzirom da je tišina za većinu ljudi neprijatna, ljudi se trude da pauze u toku govora zamene sa nekim zvukovima. Obratite pažnju kako određeni zvukovi menjaju tonalitet u sledećim rečenicama: „On može biti (izdah dok govori uh) pa, vrlo težak za saradnju, (uzdah) ali nas dvoje se relativno dobro slažemo.“ „Ne! (kratak smeh) Nikada u životu nisam upoznao tu ženu.“ (osoba pročisti grlo, pa upita) „ Šta želite da znate?“ Uzmite u obzir ovakve propratne zvukove, ali se nemojte oslanjati na njih. Ispitivanje čini mnoge ljude nervoznim. Uostalom, svako od nas poznaje nekolicinu ljudi čiji je svakodnevni govor prožet tikovima, frazama i poštapalicama kao što su „znači“, „znaš“, „mislim“, i „kao“. Neki istraživači napominju da je za razlika od prisustva samih zastoja i neobičnih zvukova, mnogo značajnija njihova upotreba u poređenju sa upotrebom u svakodnevnom govoru. e) Nepravilna upotreba ličnih zamenica ili njihova neupotreba Lične zamenice stavljaju osećaj odgovornosti. Kao što smo videli u primerima distanciranih rečenica, kada osoba želi da se distancira ili ne želi da se upliće u neki događaj, ona će taj isti događaj opisivati bez upotrebe zamenica. „Ustao jutros, prošetao psa, istuširao se i presvukao. Otišao na posao, i odatle direktno na sastanak. Nisam ni proveravao e-mailove.“ Još jedan način kako se osobe mogu distancirati od neprijatne situacije, jeste da u govoru zamenicu „Ja“ permutuju u „Ti“. „Prosto je nemoguće da varaš u ovakvoj situaciji.“ „Znaš da treba da ispuniš normu, ali se prosto zapitaš kako ćeš zaboga to i uraditi.“ 3. Kvalitet vokalnog izražavanja Kvalitet vokalnog izražavanja je najnepouzdaniji indikator. Neke karakteristike ovog faktora otkrivanja obmana su:    

povišen tonalitet glasa, duge pauze pre početka govora (najučestalije u visokorizičnim situacijama), generalno usporen govor sa greškama i poštapalicama ( „emmmm“, „ovaj“), zategnuta i napeta boja glasa.

Nažalost, svi ovi kriterijumi su pretežno subjektivne prirode. Ono što za neku osobu zvuči napeto ili zategnuto, za drugog može biti sasvim normalna boja glasa. Kao u u slučaju ostalih indikatora, sama činjenica da je osoba podvrgnuta ispitivanju, može dovesti do toga da se ona izražava na jedan neprirodan način. Stoga, stručnjaci za detekciju laži moraju da uzmu u obzir ne samo vokalno izražavanje, već da ga procenjuju u sklopu sa facijalnim ekspresijama, govorom tela i ostalim verbalnim indikatorima. Prvo na šta treba obratiti pažnju kada je u pitanju kvalitet vokalnog izražavanja su: kadence, tonalitet i jačina glasa. S obzirom da laganje i pamćenje detalja izmišljene priče zahteva jaku koncentraciju, osobe koje lažu uglavnom pričaju neobično sporo. Nervoza ponekad može prouzrokovati i povišen ton. Međutim, u nastojanju da iskontrolišu svoju priču, oni često, u međuvremenu previše napora ulažu i u kontrolu glasa. U nastojanju da smire svoje telo koje bi moglo da ih oda, oni će nesvesno smiriti i svoj glas, koji će biti jednako monoton kao i njihovo telo. Njihov glas u takvim situacijama postaje i mekši, kao da sam za sebe priznaje krivicu. Strah može naterati ljude da pričaju neobično glasno ili tiho, ali to svakako ne znači da ti ljudi lažu. Glas osoba koji lažu će tokom izlaganja postajati sve tiši, kao da on pokušava što 28

neprimetnije da odgovori na pitanja da ga pritom niko ne čuje. Osoba koja je zaista zabrinuta da li bi ga njegov glas mogao odati će nastojati da ćuti i da prosto klima ili odmahuje glavom na postavljeno pitanje ili samo da sleže ramenima. Spomenuli smo značaj simultane kordinacije facijalnih ekspresija i tela, na primer situaciju kada se osoba namršti sekundu nakon što je udarila pesnicom o sto. Slično tome, ,,,neprimereno,, vreme odgovaranja na pitanja takođe može biti indikator neistinitog iskaza. Na primer, osobu koja nepromišljeno odgovara na pitanje koje vi niste još dovršili je možda prasnula, jer ga je savladala nervoza; neko kome suviše dugo treba da odgovori na postavljeno pitanje, zato što u sebi formuliše „pravi“ odgovor. Međutim, pre nego što u ovakvim slučajevima zaključite da je u pitanju obmana, uzmite u obzir osnovi obrazac govora svakog pojedinca. 4. Stav Da biste procenili celokupan stav osobe koju ispitujete, uzmite u obzir sve detalje njegovog verbalnog izlaganja razmotrite ga u kontekstu facijalnih ekspresija i govora tela. Upravo je nečiji stav prema samom ispitivanju, krucijalan indikator koji vam može omogućiti otkrivanje obmana. Obratite pažnju da li je spremna za saradnju, koji način odgovara na postavljena pitanja, da li je ona predusetljiva ili izbegava pitanja? Koliko samouvereno odgovara na pitanja? Neiskrena osoba bi bila ravnodušna prema bilo kojoj vašoj zamerci na njegovo ponašanje. Nasuprot tome, iskrena osoba bi bila kooperativna od samog početka i jasno bi vam dala da je voljna da vam izađe u susret. Ako se osoba kojim slučajem i uzbudi, obratite pažnju koliko će joj vremena trebati da se smiri. Kada se nevina osoba suoči sa neosnovanom optužbom, ona se brže uznemiri i zauzima ofanzivan stav i treba joj mnogo više vremena da prevaziđe svoj bes. Nasuprot njima, osobe koje su krive će postajati ekstremno defanzivne, uvrediće se i prigovoriti vam rečenicom „ Ne mogu da verujem da me optužujete za tako nešto!“. Posle toga će imati naizgled veliki ali kratkotrajan izliv besa, koji će utihnuti onog trenutka kada pomisle da je njegov intenzitet bio sasvim dovoljan da vas ubedi da ste im prouzrokovali veliki stres. 5.2.2 Analiza neverbalnog ponašanja (govora tela) Ono što ispitivači i stručnjaci za detekciju laganja zapravo traže dok posmatraju nečiji govor tela su „emocionalna curenja”, nesvesne emocionalne ekspresije, koje se mogu uočiti i na nečijem licu. Većinu vremena, mi smo svesni kako se naše emocije prikazuju na licu, dok neke možemo svesno da učimo kako da kontrolišemo. Ako se neko priprema da izrekne laž, a pritom je svestan da će možda delovati nervozno, ta osoba će aktivno raditi na prikrivanju svoje anksioznosti i na tome da deluje što opuštenije tokom razgovora. Problem sa našim emocijama, koji je za osobe koje lažu još veći, jeste da mi njih ne možemo da predvidimo. Emocije nas uvek zateknu nepripremljene. Ovo je najočiglednije kada nas ljudi nešto pitaju ili nam kažu, a za šta mi nismo bili pripremljeni i nismo očekivali. Emocionalna “curenja” se najpouzdanije mogu otkriti posredstvom tri različita pokreta tela: 1. Amblemima/ Simbolima 2. Ilustracijama /Opisivačima 3. Reflektovanjem/ Oponašanjem Za razliku od facijalnih ekspresija čije se tumačenje može naučiti, ova tri pokreta vam ne mogu tačno predočiti šta osoba zapravo oseća. Međutim, njihovo prisustvo ili odsustvo, kao i način upotrebe mogu biti od velike pomoći u otkrivanju osoba koje lažu.

29

1. Amblemi/Simboli Ambleme upotrebljavamo kada podignemo prste u obliku slova „V”, kada neuviđajnom vozaču džipa koji nam je presekao put pokažemo „srednji prst” ili kada na primer primaknemo ruke ušima sugerišući tako drugoj osobi da podigne glas. Amblemi su signali koji svoje značenje ostvaruju mimo govora. U pitanju su voljni pokreti koji imaju sposobnost da u potpunosti zamene jednu reč, kao i celu rečenicu. Štaviše, amblemi se često koriste u situacijama kada je verbalni govor nemoguće ostvariti, kao na primer pri ronjenju ili kada buka onemogućava razgovetan govor. U određenom kontekstu na primer, namigivanje može značiti da se šalimo, skupljena pesnica da pretimo nekome, klimanje glavom potvrđivanje nečega, a odmahivanje opovrgavanje. Isto tako, ako vidimo nekog kako stoji pored puta sa podignutim palcem, znaćemo da ta osoba zapravo stopira. Znamo da se iskrene emocije na licu pojavljuju simetrično dok se fingirane prikazuju asimetrično. Isti princip važi i za ambleme, čija upotreba može biti ili nepotpuna ili neprimerena. Kada koristimo amblem da bismo iskazali naše neznanje, ona se manifestuje simetričnim sleganjem oba ramena. Sleganje samo jednog ramena može ukazati na obmanu, kao i suptilno podizanje ramena koju ne prati adekvatan pokret rukom. Na obmanu možete posumnjati i ako osoba tek ovlaš okrene svoje šake (amblem koji se koristi da bi se rukama izreklo „ne znam”). Ako neko upotrebi amblem izvan njegovog uobičajnog konteksta, to može ukazati na pokušaj kontrole emocija. Primer za to je osoba koja tvrdi da nije uznemirena i rukom pokazuje amblem koji znaci „ok”, iako je očigledno da je taj amblem u suprotnosti sa njenim vidljivim osećanjima.

Američki amblem za izraz “ok” se u nekim kulturama smatra vulgarnim.

Sleganje ramenima znaci “Ne znam” ili “Nije me briga”, dok nepotpuno, asimetrično sleganje upućuje na neiskrene emocije.

Stisnute pesnice izvan normalnog konteksta označavaju potisnutu agresiju

30

2. Ilustratori/Opisivači Ilustratori su gestovi koji su u direktnoj vezi sa govorom. Služe da bi se izrečeno oponašalo ili da bi se nešto naglasilo i pojačalo (npr. trljanje stomaka dok govorimo da smo gladni). Za razliku od amblema, ilustratori nemaju moć da zamene govor. Njih koristimo isključivo kao propratne elemente govora, za naglašavanje istog, nikako kao njegovu zamenu. Odvojeno od govora, ilustratori nemaju nikakvo značenje. Ako neko bez reči maše rukama, povlači zamišljene linije u vazduhu, verovatno će vam delovati čudno. Međutim, ako osoba isto to radi, jer ste ga pitali za pravac, a on rukom dodatno objašnjava u vazduhu kojim ulicama treba da se krećete, taj čin je smislen i odgovara kontekstu i samim tim ćete ga i razumeti. Isto tako, ako razgovarate sa malim detetom i govorite mu da ste ga poslednju put videli kada je bio „ovoliki”, tu veličinu ćete nesumnjivo izraziti pokretom. Ilustracija masovnih otkaza na poslu se može izraziti odsečnim pokretom ruke koja simulira pokret sekirom.

Prikaz odsečnog pokreta rukom, koji služi da bi naglasio govor

Kao i u slučaju amblema, ako osoba pokazuje tendenciju smanjenja upotrebe ilustratora tokom govora, velika je verovatnoća da je razlog tome laganje. Kada osoba intenzivno razmišlja o svom verbalnom iskazu, njegov fokus se nalazi na izražavanju i potvrđivanju svog iskaza kroz reči. Za njegovu priču nije neophodno nikakvo emocionalno ulaganje. On veruje da pričom može da postigne ono što je zamislio. Međutim, ilustratori nastaju iz emocija, i stoga ako ne postoje emocije, neće se pojaviti ni ilustratori. 3. Reflektovanje / Oponašanje Reflektovanjem vi dajete do znanja da vam je prijatno u društvu druge osobe. Ako se neko pored vas oseća ugodno, on će nesvesno pokušavati da oponaša vaš govor tela i takvim stavom vam dati do znanja da je uključen u komunikaciju. Osoba će se nagnuti kada i vi ili će se postaviti u isti položaj, sa namerom da vas podstakne da nastavite sa svojim izlaganjem. U toku konverzacije, kod osoba koji se osećaju izuzetno prijatno u društvu jedno drugog, može doći i do sinhronizacije jačine glasa, rečnika, pa i disanja. Uprkos ovim široko rasprostranjenim savetima, osobe koje lažu se sa lakoćom mogu prepoznati upravo po tome što oni ne oponašaju sagovornika. Ako je nekom neprijatno u vašem društvu, ili ako pokušava na sve načine da izbegne komunikaciju, osoba će nesvesno praviti pokrete koji su suprotni vašim. Takva osoba će se verovatno izmaći prema nazad u trenutku kada se vi budete nagnuli prema njemu ili će svoje ruke prisloniti svom licu ako vi uporno pokušavate da uhvatite njegov pogled ili se čak okrenuti prema izlazu. Čak i kada takva 31

osoba odgovara na vaša pitanja i uključena je u konverzaciju, po govoru tela ćete prepoznati da njegovo telo zapravo želi što pre da pobegne iz te situacije. Ako prepoznate ovakav obrazac kod neke osobe, postoji mogućnost da možda želi da vas na neki način obmane. Danas je svaki prosečan lažov svestan činjenice da njegovo telo može otkriti njegove prave emocije, i stoga se oni svim silama trude da iskontrolišu svaki mogući pokret. Svaka osoba koja neprirodno oponaša tuđe pokrete ili koja se suzdržava od upotrebe amblema ili ilustratora će delovati izvestačeno. Čak i kada aktivno ne tragamo za znakovima koji bi nam ukazali na obmanu, lako možemo shvatiti da neka konverzacija ne ide prirodnim tokom. Ako se nađemo u situaciji gde prisustvujemo takvim obrascima ponašanja, velika je verovatnoća da ćemo se i mi sami osećati neugodno i čudno, što nam nesvesno može ukazati da nešto nije u redu. Obmane nisu jedina stvar koju možemo otkriti analizom govora nečijeg tela. Pokreti i gestovi omogućuju bogat uvid u njihova razmišljanja, osećanja i namere. Način rukovanja, pozicija ruku, pokreti nogama, postura tela, mesto gde stoje ili sede u nekoj sobi o njima govori mnogo više nego što su oni svesni. Naravno da iste zakonitosti važe i za nas i našu neverbalnu komunikaciju. Pri analizi govora tela treba obratiti pažnju na sledeće znakove: 1. Otvorene šake – stav pri kome su nečije šake otvorene i okrenute prema gore otkriva nepreteći, iskren pristup kojim se daje do znanja da je osoba otvorena i željna komunikacije sa vama. Sa druge strane, skrivanje šake ukazuju na zatvorenost, dok šake okrenute prema dole projektuju autoritet te osobe. 2. Klimanje glavom – kada u toku komunikacije uočite amblem koji je u zapadnoj kulturi poznat kao „Da”, imajte na umu da je u većini slučajeva njegovo značenje zapravo ”Da, čujem te i razumem”, a ne „Da, slažem se”. 3. Utrougljavanje prstiju – stapanjem vrhova prstiju, tako da oni podsećaju na kupolu ili piramidu, može se iskazati osećaj poverenja, kao i osećaj superiornosti. S obzirom da ovaj gest može biti kako negativan, tako i pozitivan, neophodno je uzeti u obzir nečije celokupno ponašanje da bi se adekvatno procenio njegov kontekst. 4.

Napadno rukovanje – jedan od omiljenih gestova kojim se služe osobe koje vole moć jeste da prilikom rukovanja, svoje ruke ispruže tako da su im šake okrenute ka dole, kako bi prilikom rukovanja drugu osobu automatski stavili u potčinjen položaj.

5. Prekrštene ruke – suprotno otvorenim šakama su prekrštene ruke, bilo u sedećem ili stajaćem položaju, koji označavaju defanzivan, negativan ili nepoželjan stav. 6. Prekršteni zglobovi – slično prekrštenim rukama, ova poza u kojoj su noge zbijene, a samo njeni zglobovi prekršteni, ukazuje na povlačenje, nesigurnost ili strah. 7. Raširene noge – stav koji podseća na pozu kauboja ili atletičara pre početka takmičenja je dominantno muška poza koja naglašava prepone i označava osećaj dominacije i jačine. 8. Čupkanje dlaka sa odeće – kada se neko okrene i krene da čupka dlake sa odeće „bilo da su one stvarne ili fiktivne,” to ukazuje da osoba ne odobrava ono što vidi ili čuje i da svoje mišljenje želi da zadrži za sebe.

32

5.2.3 Facijalni indikatori laganja Do sada su istraživanja Paul Ekmana izdvojila devet facijalnih indikatora, koja su pouzdani pokazatelji obmane i laži. To su: 1 Mikro-ekspresije Mikro-ekspresije su nevoljne ekspresije koje se mogu kao bljesak pojaviti na licu, u trajanju od samo 25 stotinki, zbog čega su teško uočljive. Te mikro-ekspresije, koje Ekman naziva „curenja“, su osnovne emocije koje osoba želi da potisne. 2. Ekspresije potiskivanja Ekspresije potiskivanja se takođe ispoljavaju u situacijama kada osoba koja laže pokušava da sakrije svoja osećanja, ali za razliku od mikro-ekspresija koje su nesvesne i otkrivaju jednu emociju, ekspresije potiskivanja obuhvataju i signaliziraju više emocija i one se namerno izražavaju. Kada neko ko pokušava da sakrije svoje prave emocije ili istinu, oseti mogućnost ispoljavanja „opasne“ ekspresije tj. one koja može da otkrije njegove prave emocije, ona će aktivno raditi na tome da istu prikrije sa drugim izrazom lica. Najčešće se u prikrivanju takvih “opasnih” ekspresija koristi osmeh. 3. Pouzdani indikatori facijalnih mišica Kada pokušavate utvrditi da li je ekspresija stvarna ili lažna, treba da obratite pažnju na treći facijalni indikator laganja, a to su facijalni mišici. Mnoge mišiće lica je lako kontrolisati, kao obrve na primer, mišiće za inervaciju ivice usana i donjih delova obraze i koji služe za proizvodnju (lažnih) osmeha. Neke mišiće ipak nije moguće tako lako kontrolisati, i upravo su oni pouzdani indikatori laganja. Na primer, misić Orbicularis oculi, koji inerviše pokrete oka i koji je odgovoran za sužavanje kapaka i stvaranja borica oko spoljašnjih uglova očiju prilikom smejanja, je jako teško iskontrolisati i dovesti ga u ispravan „položaj za smejanje”. Ovo samo potvrđuje izreku da samo iskrena sreća može proizvesti iskreni osmeh. I dok se tuga otkriva posmatranjem mišića brade, ostale emocije se otkrivaju opservacijom gornje polovine lica, čela, obrva i očiju, jer se upravo na ovim regijama mogu pojaviti „curenja” emocija. Većina ljudi se ipak prilikom opservacije usredređuje na donju polovinu lica, a razlog za to može biti njihovo uverenje da im to pomaže u boljem razumevanju nečijeg govora. Stoga je pažljiva analiza celog lica od presudne važnosti u uočavanju prevara i laži. 4. Učestalost treptanja oka Četvrti, peti i šesti indikatori odnose se na oči. I uprkos raširenom verovanju nijedan od njih se ne odnosi na kvalitet i intenzitet kontakta očima. Mit je da osobe koje lažu ne mogu gledati direktno u oči osobu koju pokušavaju da obmanu. Zapravo, normalan raspon kontakta očima u toku razgovor iznosi samo 30 do 60%. Postoji više razloga za to. Naime, neki ljudi se jednostavno ne osećaju ugodno da „bulje” u svog sagovornika, neki potiču iz kultura u kojima se direktan kontakt očima smatra nepristojnim, dok neki smatraju da im je lakše da usredsrede svoje misli kada gledaju u stranu. Osobe koje dobro lažu su često vešti u održavanju kontakta očima i bez straha „bulje” sagovorniku u oči. Učestalost treptanja je daleko pouzdaniji indikator istinitih iskaza od kontakta očima. Iako treptanje može biti kako voljna, tako i nevoljna radnja, ljudi nesvesno prave više treptaja očima kada lažu nego kada govore istinu.

33

5. Dilatacija zenica Zenice su takođe pouzdani indikatori emocija. Neobično velike (proširene) zenice ukazuju na to da je osoba uzbuđena. Budući da gotovo niko ne može kontrolisati veličinu svojih zenica, osobe sa neobično proširenim zenicama mogu biti pod uticajem straha ili neke druge emocije koju nisu u stanju prikriti. 6. Suze Suze su očigledni pokazatelji emocija kao što su patnja i tuga i u nekim slučajevima, veselje i sreća. Nažalost, ni suze, ni ostala dva indikatora koji se odnose na oči ne mogu otkriti koje određene emocije osoba oseća. Oni samo pokazuju da osoba oseća snažne emocije. 7. Asimetrične ekspresije Prave i iskrene emocije, sa izuzetkom osećaja zgroženosti, se obično na licu manifestuju dosta simetrično. Međutim, kada ljudi namerno pokušavaju da proizvedu određenu facijalnu ekspresiju, ona je obično neprirodna. Kada pokušavamo izraziti emocije koje zapravo ne osećamo, mi zapravo na vestački način pokušavamo da imitiramo prirodne pokrete facijalnih mišica, što za posledicu ima asimetričan izraz lica. Najčešće su u pitanju iskrivljen osmeh ili jedna blago podignuta nozdrva, i oni mogu biti dobri indikatori obmana. Za razliku od mikroekspresija, asimetrične ekspresije relativno lako mogu uočiti i početnici. 8. Vreme javljanja Osmi i deveti indikatori se odnose na vremenske odrednice. Vreme javljanja facijalne ekspresije može mnogo toga da kaže ako se posmatra uporedo sa telesnim ili verbalnim iskazom. Indikatori iskrenih emocija se obično javljaju simultano; dok se fingirane pojavljuju jedna posle druge, brzim sledom. Na primer, osoba koja se pretvara da je ogorčena može prekrstiti ruke, a brzo zatim i namrštiti se. Da je osoba zapravo bila ljuta, istovremeno bi i prekrstila ruke i namrštila se. 9. Trajanje Slično tome, relevatno je i trajanje jedne ekspresije. Prave emocionalne ekspresije retko traju duže od 5 sekundi, a gotovo nikad ne duže od deset. Lažan osmeh može služiti da bi se prikrio bes, anksioznost ili neka druga negativna emocija, dok namerno mrštenje lica može značiti da osoba pokušava da smisli šta da kaže. 10. Intuicija Pored svih gore opisanih indikatora, postoji još jedan faktor u otkrivanju laži, i taj se ne temelji na analizi nečijeg lica, a to je intuicija. Mnogi stručnjaci ukazuju na to da ono što mi zovemo intuicijom nije ništa drugo osim naše nesvesne reakcije na spoljašnje stimuluse i poruke. Možda naše oči ili uši neće odmah prepoznati kada nas neko laže, ali našem mozgu to možda neće promaći. Naime, ma koliko pouzdani bili ovih devet indikatora facijalne ekspresije, zdrav razum ipak nameće činjenicu da se osoba ne može etiketirati kao lažljivac samo na osnovu jednog iskrivljenog osmeha, niti na osnovu učestalog treptanja, koji može biti posledica na primer problema sa kontaktnim sočivima. Stručnjaci smatraju da pri detekciji laganja treba uzeti u obzir mnogo više faktora, a ne da se isključivo vode fizičkim dokazima. Na primer, kakav je osnovni obrazac ponašanja nekog pojedinca? Kako se on ponaša kada govori istinu?

34

5.2.4 Poligrafsko ispitivanje - Analiza fizioloških pokazatelja Za oblast kriminalistike veoma je značajno otkriće poligrafa 1919. godine. Od tog vremena do danas poligraf je stalno usvršavan. Do 1940. godine poligraf se razvijao uglavnom u tehničkom smislu. Godine 1945. J. E. Reid poligrafu dodaje uređaj za registrovanje mišićne aktivnosti nadlaktice i bedrenih mišića, koji nastaju kao reakcija na postavljena pitanja, čime je poligraf dobio svoj standardni oblik.

Slika 4.

Šta je zapravo poligraf? Poligraf je uređaj kojim se mere promene u emocionalnom uzbuđenju, za koje se pretpostavlja da se javljaju prilikom izricanja laži. On je u mogućnosti da kod ispitanika registruje da je došlo do nekog oblika reakcije, ali ne i koje vrste (Vrij, 2000.), zbog čega ga nije primereno nazivati detektorom laži, iz razloga što samo meri izvesne promene u emocionalnoj pobuđenosti, za koje se pretpostavlja da su indikatori laganja. Navedeni razlog u izvesnoj meri može osporiti valjanost i pouzdanost poligrafa u otkrivanju laganja. Naime facijalna ekspresija može da otkrije da je neko ljut, uplašen, oseća krivicu itd., dok poligraf može samo da potvrdi da je neka emocija pobuđena, ali ne i koja. Ono što se poligrafu ne može osporiti, je da može preciznije detektovati aktivnosti autonomnog nervnog sistema, detektujući i ono što nije vidljivo, kao što su npr. otkucaji srca. Dakle, poligrafom se ispituju specifične reakcije organizma, kao što su krvni pritisak, puls, disanje i znojenje. Osnovni elementi poligrafa su:     

kardiosfigmograf (meri pad i porast krvnog pritiska i frekvenciju srčanih otkucaja); galvanograf (meri električnu provodljivost kože); pneumograf (meri odnos udisanja i izdisaja i frekvenciju disanja ispitanika); pletizmograf (meri krvni volumen u prstu); ergograf (registruje drhtanje tela).

Slika 5.

Nastale fiziološke promene se istovremeno registruju na jednoj pokretnoj traci, na osnovu koje poligrafista, tumači rezultate poligrafskog ispitivanja.

35

Slika 6.

Ispitivanje poligrafom obavljaju kvalifikovane i ovlaštene službene osobe u prostorijama koje se označavaju kao „poligrafske laboratorije“, koje su posebno izolovane i pripremljenje, kako bi se izbeglo dejstvo nepoželjnih uticaja, koji mogu ometati rad ispitivača, kao i ispitanika. O izvršenom poligrafskom testiranju sačinjava se izveštaj. Poligraf se najčešće koriti u fazi kriminalističke istrage u cilju eliminisanja nevinih i otkrivanja izvršilaca krivičnih dela. Svakom poligrafskom ispitivanju prethodni odgovarajuća priprema. Pre početka testiranja sprovodi se tzv. uvodni intervju sa ciljem upoznavanja i adaptacije ispitanika na uslove ispitivanja, kao i sa ciljem utvrđivanja ispitanikove informisanosti o predmetu testiranja. U uvodnom intervjuu, prikupljaju se sledeći podaci:    

biografski podaci; podaci o zdravstvenom stanju; podaci o prethodnoj kriminalnoj aktivnosti tzv. „kriminalna anamneza“; podaci o prethodnom poligrafskom testiranju.

Nakon uvodnog intervjua, ispitaniku se objašnjava postupak poligrafskog ispitivanja i način kako treba da se ponaša tokom ispitivanja. Prilikom poligrafskog ispitivanja koriste se određeni testovi koji se prema nameni dela na: kontrolne i operativne (Roso, 1987). Kontrolni ili stimulativni testovi, sprovode se sa ciljem utvrđivanja specifičnog načina fiziološkog reagovanja ispitanika na improvizovane vizuelne stimuluse (fiziološka norma), ali i za adaptaciju ispitanika na poligraf i testiranje, uveravanje ispitanika u tačnost poligrafa, kao i za uočavanje patoloških fizioloških promena. Ako su dobijene reakcije ispitanika na postavljena pitanja jasne, pristupa se testiranju, koje po pravilu ne bi trebalo da traje duže od 60 do 90 minuta. Operativni testovi se koriste prilikom rasvetljavanja određenog krivičnog dela. U praksi se primjenjuju dve osnovne metode: 1) indirektna (engl. PoT – Peak of Tension Test) ili metoda vrhunca napetosti, u inostranoj literaturi poznata kao Test znanja o delu (Guilty Knowledge Test – GKT); 2) direktna (engl. CQT – Control Question Test) ili metoda kontrolnih pitanja. Indirektna metoda ili metoda vrhunca napetosti, upotrebljava se u kriminalističkim istragama i njenom upotrebom se nastoji odgovoriti na tzv. zlatna pitanja kriminalistike (Šta se desilo? Ko je izvršilac? Kada je izvršeno? Gdje se desilo? Kako je izvršeno? Čime je izvršeno? S kim je izvršeno? Zašto je izvršeno? Ko ili šta je delom napadnuto? Metoda se primenjuje na dva načina (Roso, 1987):

36

1) vezano za činjenice koje se odnose na krivično delo; 2) vezano za činjenice i okolnosti koje se odnose na krivično delo, a koje nisu poznate, zbog čega ih je potrebno razjasniti. Metoda vrhunca napetosti, najpodesnija je za primenu, kada su detalji krivičnog dela poznati samo njegovom izvršiocu ili njegovim saučesnicima (npr. nakon izvršene pljačke pošte, prilikom bekstva izvršilac krivičnog dela je napustio lice mesta motociklom, plave boje, marke Jamaha). Metoda se zasniva na pretpostavci da će izvršilac krivičnog dela pokazati znakove emocionalnog uzbuđenja, odnosno da će imati specifičnu reakciju u vidu vrhunca napetosti, nakon davanja lažnog odgovora na kritičnu činjenicu, koja se stavlja u kontekst sa ostalim činjenicama. Prema istoj toj pretpostavci, nevina osoba ne bi trebala da bude emocionalno uzbuđena. Problem je u tome što i nevina, ali anksiozna osoba može imati opisane reakcije na postavljena pitanja. Upotrebom ove metode neophodno je utvrditi da osumnjičena osoba vezano za krivično delo reaguje na najmanje tri detalja, što je minimum. Metoda vrhunca napetosti podrazumeva postavljanje pitanja višestrukog izbora i vezano sa prethodni primer, ona bi trebala biti formulisana na sledeći način: 



Vezano sa prevozno sredstvo koje je koristio prilikom bekstva sa lica mesta: Da li je to bio putnički automobil? Da li je to bilo kombi vozilo? Da li je to bio motocikl? Da li je to bio bicikl? Vezano za boju motocikla: crveni, zeleni, plavi, crni, sivi.....



Vezano za marku motocikla: Suzuki, Jamaha, Honda, Kavasaki....

Poželjno je da ispitivač-poligrafista ne zna tačne odgovore, jer njihovo poznavanje može dovesti do tzv. Pigmalion ili Rozentalovog efekta, koji u ovom slučaju podrazumeva da odgovor ispitanika bude u skladu sa prethodnim očekivanjem ispitivača. Ključna pitanja moraju biti tako formulisana da bitno ne odstupaju od irelevantnih pitanja, koja u tom kontekstu imaju funkciju „maske“. Ključna pitanja se odnose na tačno utvrđene činjenice vezane za određeni kriminalni događaj, dakle krivično delo, a koje su osumnjičenom poznate, jer je učestovao u njegovom izvršenju. Prilikom upotrebe metode vrhunca napetosti, moguće su dve vrste pogrešaka. Prva se odnosi na prepoznavanje kritičnog pitanja, od strane nevinog ispitanika. Ova vrsta pogreške obično nastaje kao rezultat neopreznosti ispitivača-poligrafiste, npr. usled naglašavanja pitanja. Druga, se odnosi na poznavanje određenih činjenica vezanih za konkretno krivično delo, takođe od strane nevinog ispitanika, koje je za iste saznao npr. putem sredstava mas medija. Ispitanik u tom slučaju pretpostavlja da će njegovo priznanje da poznaje neke činjenice, ukazati na njegovu krivnju. Prema sadržaju PoT testovi mogu biti različiti, jer se pomoću njih kao što smo istakli, nastoji odgovoriti na zlatna pitanja kriminalistike. Neki od tih testova su test o vrsti krivičnog dela (Ture of crime test), test predmeta ili sredstava izvršenja (Object test), test visine svote (Amount test), test vremena (Time test), test dobi (Age test), test imena (Name test), test načina izvršenja (Modus operandi), test lokacije (Map test), test identifikacije, opšti test, prigodni test, test za proveru izjave iz krivične prijave, test za proveru svredoka, test kratkog niza, test dugog niza, test asocijacija. Osim metode vrhunca napetosti, odnosno Testa znanja o delu (GKT), postoje i druge varijante korišćenja PoT metode kao što su indirektna metoda po pretpostavkama i vizualna PoT metoda. Direktna metoda ili metoda kontrolnih pitanja (CQT) (Reid, 1947; Raskin, 1979; 1982; 1986; prema Vrij, 1998) podrazumeva postavljanje direktnih pitanja na okolnosti izvršenog krivičnog dela u nizu sa drugim irelevantnim pitanjima. Upotrebljava se u onim slučajevima u

37

kojima upotreba Pot metode nema svrhe, odnosno u slučajevima kada ispitanici vladaju podacima o konkretnom krivičnom delu, koje je predmet ispitivanja. Primena ove metode obuhvata četiri faze (Vrij, 1998): 1) 2) 3) 4)

Prva faza – formulisanje pitanja o kojima se raspravlja sa ispitanikom; Druga faza – postupak stimulacije; Treća faza – primena pitanja; Četvrta faza – interpretacija rezultata poligrafskog testiranja.

Prva faza, dakle obuhvata formulisanje pitanja o kojima se raspravlja sa ispitanikom. Pitanja koja se formulišu mogu biti relevantna, irelevantna i kontrolna. Vezano za prethodni primer pljačke pošte i bekstvo izvršioca sa mesta izvršenja krivičnog dela motociklom plave boje, marke Jamaha, relevantno pitanje bi glasilo: Da li ste vozili motocikl prilikom pljačke? Irelevantno pitanje bi glasilo: Da li je vaše ime Andrej Kovačević?, dok bi kontrolno pitanje bilo: Da li ste tokom prethodnih deset godina života uzeli nešto što vam nije pripadalo? Kontrolna pitanja su po pravilu opšta, obuhvataju duži vremenski period i formilišu se na način da se može dobiti odgovor, za koji se sa velikom sigurnošću može konstatovati da je lažan. U slučaju da kontrolno pitanje ne omogućava pravilnu dijagnozu, postavlja se dopunsko kontrolno pitanje. Prilikom sastavljanja pitanja po pravilu se vrši kombinacija navedenih pitanja principu 2+6+1+1, dakle 2 relevantna pitanja, 6 irelevantnih, 1 kontrolno i 1 dopunsko kontrolno pitanje. Druga faza, obuhvata postupak stimulacije, čiji cilj je uveriti ispitanika u objektivost i tačnost poligrafa. U tu svrhu upotrebljavaju se tzv. test kontrolnih pitanja sa kartama i test kontrolnih pitanja sa brojevima. Test kontrolnih pitanja sa kartama podrazumeva postupak u kome se ispred ispitanika postavi 5-6 karata. Zadatak ispitanika je da karte promeša i odabere jednu, koju treba da upamti i vrati natrag u špil, pri čemu ispitivaču ne otkriva identitet iste. Ispitanik se zatim podvrgava poligrafskom testiranju, gde ima zadatak da na svako postavljeno pitanje odgovara sa „ne“, čak i ako se radi o karti koju je prethodno odabrao iz špila. Pitanja se postavljaju u vremenskom razmaku od 15-20 sekundi, a postupak se ponavlja nekoliko puta, tačnije 2-3 puta. Primenom testa kontrolnih pitanja sa kartama dobija se tzv. „uzorak“ fiziološkog reagovanja osobe, koja je bila podvrgnuta poligrafskom ispitivanju, što se kasnije koristi za upoređivanje fizioloških reakcija ispitanika, nakon poligrafskog testiranja koje se odnosi na kriminalni događaj, odnosno krivično delo. Test kontrolnih pitanja sa brojevima podrazumeva potpuno identičan postupak kao i kod testa kontrolnih pitanja sa kartama, sa izuzetkom što se u ovom slučaju umesto karata, koriste komadići papira na kojima se pišu brojevi od 1-5 ili od 5-10. Treća faza obuhvata postupak u kome se ispitaniku postavljaju unapred pripremljena pitanja, koja se odnose na predmetno krivično delo, tačnije kriminalni događaj koji je predmet poligrafskog ispitivanja. I konačno, četvrta faza obuhvata postupak interpretacije rezultata poligrafskog ispitivanja od strane poligrafiste. Interpretacija rezultata u najvećem broju slučajeva podrazumeva dva pristupa. Prvi pristup, obuhvata „formulisanje“ opšteg utiska o ispitanikovim fiziološkim rekacijama na osnovu rezultata testiranja. Drugi pristup, podrazumeva tzv. „bodovanje“, koje se vrši na način da se uporede fiziološke reakcije na kontrolna i relevantna pitanja i da se to poređenje izrazi numerički. Nula označava da nema razlike, dok tri označava postojanje izrazite razlike (Vrij, 1998). Roso (1987) smatra da je glavni nedostatak CQT metode direktno imputiranje krivice i aproksimativno procenjivanje jačih reakcija.

38

U Republici Srbiji, poligraf se uglavnom upotrebljava u policijskim istragama, za proveru iskaza osumnjičenih, sa ciljem eliminisanja nevinih osoba i otkrivanja učinilaca krivičnih dela. Poligraf se međutim može koristiti i za testiranje zaposlenih, prilikom prijema kandidata na posao, u poslovima osiguranja imovine, ljudi i sl. Po mišljenju zagrebačkog autora Zvonimira Rose, u kriminalistici je primerenije ovaj uređaj zvati stresometrom ili detektorom aktivacije (Roso, 1995). Iako je upotreba poligrafa dosta raširena u Turskoj, Izraelu, Kanadi, Koreji, Filipinima, Japanu i SAD-a u nekim zemljama kao što su Australija, Nemačka, Francuska i Engleska, poligraf se ne sme upotrebljavati izuzev od strane i za potrebe službe sigurnosti. U SAD-a poligraf se koristi od strane privatnih poslodavaca, prilikom zapošljavanja lokalnog, federalnog i državnog osoblja, oružanih snaga, službi sigurnosti, kao i ljudi koji rade na poslovima koji imaju veze sa finansijama. Prema nekim statistikama do 1988. godine u SAD-a se sprovodilo oko milion poligrafskih testiranja godišnje, od čega oko 90% za potrebe selekcije radnika, dok se danas godišnje sprovede oko 40 000 hiljada takvih ispitivanja (Vrij, 2000.). U pogledu preciznosti poligrafa možemo slobodno konstatovati da postoji malo naučnih dokaza. Od preko 4000 objavljenih članaka ili knjiga, manje od 400 je zasnovano na istraživanju, a od toga 30 ili 40 ne zadovoljava minimum naučnih standarda. Osim toga jedan deo istraživanja je sproveden u laboratorijskim uslovima, čiji je glavni nedostatak teškoća utvrđivanja stvarne krivice. Uprkos tome mnogi praktičari izražavaju veru u tačnost i preciznost poligrafa. Američki profesor psihologije, vodeći stručnjak na polju poligafskog ispitivanja, Charles Honts je jednom prilikom rekao: “Testirao sam mnoge psihopate i ubice i kada su lagali, oni su svi pali na testu”. Prednost istraživanja u prirodnim uslovima je u tome što je osumnjičenom stvarno stalo do rezultata poligrafskog ispitivanja, zbog čega su prisutne snažne emocije. Utvrđivanje laganja na osnovu poligrafskog testiranja, nije tako jednostavan zadatak. Rezultati poligrafskog ispitivanja u velikoj meri zavise od ispitivača i njegove veštine u sastavljanju pitanja i sposobnosti opažanja ponašanja. Ovi razlozi se navode zbog toga što poligrafski ispitivači svoj zaključak o tome da li osumnjičeni laže ili ne, ne donose samo na osnovu poligrama, već i na osnovu onoga što su videli i čuli tokom celog procesa ispitivanja i intervjuisanja. Konačna odluka o tome da li osoba laže ili ne, treba biti lišena bilo kakve subjektivnosti na koju utiče opšta impresija ispitivača o ispitaniku. Jedna od poteškoća koja se takođe javlja tokom poligrafskog ispitivanja je pojava tzv. Otelove greške (Ekman, 1992.), koja se dešava kada procenjivač zanemari mogućnost da je osoba koja govori istinu emocionalno uzbuđena, zbog čega može izgledati kao da laže (npr. anksiozna osoba). Ekman (1985) navodi pet razloga, koji mogu uzrokovati inverzivne reakcije nevinih osoba, tačnije snažnije emocionalne reakcije na kontrolna pitanja: 1) mišljenje ispitanika da policija nije nepogrešiva, što pojačava emociju straha; 2) mišljenje da policija nije pravedna i objektivna; 3) nepoverenje prema poligrafu, njegovoj tačnosti i objektivnosti; 4) nepoverenje prema poligrafisti, koji može dati pogrešnu procenu; 5) veća plašljivost osobe, koja je po prirodi takva, što može dovesti do jače reakcije; Ben-Shakhar i Furedy (1990; prema Vrij, 1998) su mišljenja, da zaključak po kome bi krivac za izvršeno krivično delo trebao da ima jaču emocionalnu reakciju na relevantna pitanja nelogičan i da ga treba uzeti sa rezervom. Osim navedenih kritika i zamerki upućenih na račun poligrafskog testiranja, takođe se kao mogući nedostatak navodi i to da test koji se koristi u poligrafskom testiranju nije

39

standardizovan, jer je prvo kontrolno pitanje specifično samo za jednog ispitanika i ne može se upotrebljavati i za drugog. Zbog toga su pobornici poligrafa razvili tzv. „dirigirano lažna pitanja“, koja su manje specifična za pojedine ispitanike. Pitanje takvog tipa je npr. Jeste li ikad lagali? Kada je u pitanju Test znanja o delu (GKT) u anglosaksonskoj literaturi navodi se nekoliko razloga koji treba da eliminišu primenu ovog testa. To su:    

medijska eksponiranost slučaja; priznanje ispitanika da je bio na mestu zločina, ali da nije izvršio krivično delo; krivično delo koje je izvršilo više lica, saučesnika od kojih niko ne priznaje krivicu; pretpostavka da je osumnjičeni mogao npr. usled protoka vremena da zaboravi neke pojedinosti koje se odnose na izvršeno krivično delo ili ih nije zapazio.

Podlesney (1993; prema Vrij, 1998) je izvršio analizu 61 slučaja u kojima je upotrebljena direktna metoda ili metoda kontrolnih pitanja (CQT) i utvrdio da se u samo 13-18% slučajeva mogao koristiti Test znanja o delu (GKT). Valjanost GKT u laboratorijskim istraživanjima je pokazala 94-99% tačnih identifikacija nevinih osoba, 1-6% pogrešnih, dok je 14-22% stvarno krivih bilo oslobođeno krivice. Kada je u pitanju istraživanje valjanosti GKT u prirodnim uslovima, sprovedeno je svega nekoliko istraživanja (Ipak & Elaad, 1990; Elaad, Ginton & Jungman, 1992), koja su pokazala da je bilo 94-98% tačnih identifikacija nevinih osoba, dok je 42-76% stvarno krivih bilo tačno identifikovano. Valjanost CQT u laboratorijskim istraživanjima je pokazala 68-80% tačnih identifikacija izvršilaca krivičnih dela i 7-10% pogrešnih. Takođe je utvrđeno da je 55-84% bilo tačno identifikovano nevinih osoba i više od 10% pogrešno. Valjanost CQT u istraživanjima u prirodnim uslovima je pokazala 84-92% tačnih identifikacija izvršilaca krivičnih dela i 5-13% pogrešnih. Kada su u pitanju nevine osobe njih je 30-78% tačno identifikovano, dok je pogrešno identifikovano 9-24%. Prema mišljenju Roso (1995) dijagnostička valjanost poligrafa u našim uslovima iznosi 85%, u zavisnosti od stručnosti poligrafiste, njegovog iskustva, karakteristika krivičnog dela i ispitanika. Jedan od problema koji se može javiti u poligrafskom ispitivanju, odnosi se na mogućnost korišćenja tzv. protumera odnosno namernih tehnika koje osobe mogu upotrebiti da bi stvorile utisak iskrenosti (Gudjonsson, 1994; prema Vrij, 2000.). Te protumere su: a) telesne protumere – npr. griženje jezika ili pritiskanje prstiju prilikom odgovaranja na kontrolna pitanja, kako bi se izazvale jače emocionalne reakcije; b) psihološke protumere – npr. brojanje unazad ili brojanje „ovaca“, što rezultira izostankom procesuiranja npr. relevantnih pitanja. Praksa pokazuje da je primena ovih protumera prilikom poligrafskog ispitivanja, bila efikasna u 50% slučajeva. Samo u 12% slučajeva moglo se zaključiti da su upotrebljene telesne protumere, a ni u jednom slučaju nije detektovana upotreba psiholoških protumera. Navedeni rezultati ne idu u prilog onih, koji misle da iskusni stručnjaci mogu detektovati upotrebu ovih protumera.

40

Danas se u svetu za detektovanje laganja koriste uređaji novije generacije kao što je "Verdicator", čiji procenat uspešnosti iznosi od 85% do 95%. Verdicator skenira glas lica koje ispitujemo i upoređuje ga sa modelima glasovnih podrhtavanja vezanih za laganje. Zatim "Psychological Stress Evaluator" (PSE), procenjivač psihološkog stresa u glasu, koji otkriva i beleži promene u glasu (slika 7.)

Slika 7.

Takođe su razvijene i neke druge tehnike, kao što su tehnike za beleženje aktivnosti mozga. Lawrence Farwel iz Brain Wave Science instituta u Filadelfiji, SAD-e, razvio je tehniku prepoznavanja moždanih talasa. Ovom tehnikom moguće je sa 100% sigurnošću detektovati pohranjenost neke ranije informacije u mozgu, što je važno kod suočavanja npr. osumnjičene osobe sa fotografijom mesta zločina ili predmetom izvršenja krivičnog dela. Najnovija dostignuća otkrivaju da moždane slike otkrivaju laži. Mark Džordž, uvaženi naučnik i profesor psihijatrije, radiologije i neurologije u Medicinskom centru Univerziteta Južna Karolina u SAD-a, otkrio je da slike dobijene na aparatima za magnetnu rezonancu, mogu da posluže i kao detektor laži, kao i da njihova tačnost u proceni laži iznosi 90%. Slike pokazuju prisustvo veće količine krvi u delovima mozga koji su povezani sa anksioznošću i kontrolom impulsa, za vreme laganja. Tehnika koja se temelji na testiranju protoka krvi naziva se „near-infra-red brain scan“. Metodu je razvio biofizičar dr Britton Chance sa Univerziteta u Pensilvaniji, SAD-e. Tehnike novih poligrafa zovu se „brain fingerprint“ („moždani otisak prsta“), a naziv potiče od metode otkrivanja identiteta osobe putem DNK otiska prstiju. DNK je specifična za svaku pojedinu osobu, kao što je i otisak prsta, pa se sa 100% sigurnošću može reći da je trag što ga je kriminalac ostavio na mestu izvršenja krivičnog dela, samo njegov. Jedan od problema koji se javlja u korišćenju navedenih tehnika je upotreba psihoaktivnih supstanci. Druga vrsta problema, tiče se psihopatskih crta ličnosti i određenih psihijatrijskih obolenja, kao što je npr. shizofrenija kod koje je struktura i funkcija mozga promenjena u odnosu na zdrave osobe. Međutim nasuprot tome naučnici smatraju da će unapređenjem tzv. biohejvioralne genetike u otkrivanju osoba sa visokorizičnim ponašanjima, zajedno sa primenom moždanog fingerprinta, početi nova era u kriminalističkoj praksi sveta. Ohrabruje činjenica da je u SAD-a započeto testiranje nove tehnologije za predviđanje zločina, koja meri psiho-fizičke promene kao što su puls, temperatura tela, disanje, facijalna ekspresija, kretanje tela, proširene zenice itd., koja je poznata pod nazivom Tehnologija nadgledanja budućih osobina (Future Attribute Screening Technology – FAST). Tehnologija se bazira na sistemu za prepoznavanje, definisanje i merenje sedam primarnih emocija i emocionalnih znakova, koji se javljaju usled kontrakcije facijalnih mišića. Ovaj sistem bi se najverovatnije koristio na graničnim prelazima, aerodromima i javnim mestima na kojima se okuplja veći broj ljudi.

41

5.3. Strategije otkrivanja laganja Analiza neverbalnog ponašanja vrši se posmatranjem. Vrij (2008) predlaže 17 smernica koje mogu biti korisne u detekciji laganja. Jedan deo smernica bavi se posmatranjem i tumačenjem mogućih neverbalnih i verbalnih znakova, koje ispoljavaju osobe koje lažu ili osobe koje govore istinu. Preostale smernice odnose se na primenu specifičnog protokola intervjuisanja kojim se može poboljšati razlikovanje laži od istine, samo na osnovu posmatranja ponašanja osobe. Smernice koje se odnose na posmatranje i tumačenje mogućih neverbalnih i verbalnih pokazatelja su: 1) Primenjujte fleksibilna pravila prilikom donošenja odluke; Istraživanja pokazuju da ne postoji jedinstven obrazac ponašanja koji je svojstven osobi koja laže. Umesto toga ljudi pokazuju različita ponašanja u različitim situacijama. Iz navedenog razloga, a imajući u vidu činjenicu da su pojedinačni verbalni i neverbalni znakovi laganja slabi znakovi (Man, Vrij, & Bull 2004; Vrij & Mann, 2001), primerenije je da se izvrši procena verodostojnosti izjave na osnovu više znakova (Ekman, O’Sulivan, Friesen, & Scherer, 1991; Vrij, Akehurst, Soukara, & Bull, 2004; Vrij, Edvard, Roberts & Bull, 2000; Vrij & Mann, 2004). Pri tome je neophodno primenjivati fleksibilna pravila u vezi onih znakova laganja koji se javljaju istovremeno. Npr. u jednom slučaju to je možda kombinacija pokreta, tempa ili brzine govora ili nekog dugog znaka, u drugom slučaju to je kombinacija osmehivanja, pauza u govoru, grešaka u govoru, promene u visini glasa itd. 2) Znakovi obmanjivanja najčešće se javljaju kada lažov doživljava emocije, kada je kognitivno opterećen ili kada pokušava da kontroliše ponašanje; Ne postoji nijedan pokret tela, gestikulacija ili facijalna ekspresija, koja sama po sebi označava laganje. Postoje samo određeni znakovi, koji ukazuju da se neka emocija ne uklapa u verbalni izraz. Za detektovanje laganja, najbolji su oni znakovi nad kojima osoba ima najmanju kontrolu i koji su pod uticajem emocije straha, krivnje i uzbuđenja. Ove emocije, budući da posledično utiču na ponašanje osobe koja laže, doprinose manifestaciji niza facijalnih ekspresija, kao i drugih telesnih reakcija u zavisnosti od toga koja je emocija u pitanju. 3) Razmotrite alternativna objašnjenja kada tumačite znakove emocija, kognitivnog opterećanja ili pokušaja kontrole ponašanja; Znakovi emocija, kognitivnog opterećenja i pokušaja kontrole dakle ne pokazuju pouzdano da li osoba laže i onaj koji vrši procenjivanje mora biti oprezan u tumačenju takvih znakova. U tom slučaju ako je intervjuer imao priliku da postavlja pitanja osobi čije je ponašanje ocenjivao, primereno je pre donošenja odluke o tačnosti iskaza, razmotriti pravilnost postavljenih pitanja. 4) Budite sumnjičavi, ali ne pokazujte sumnju; U situaciji procenjivanja laganja biti sumnjičav je neophodan preduslov, jer u većini slučajeva može dovesti do preciznije analize ponašanja (Atkinson & Allen, 1983; Schul, Burnstein & Bardi, 1996; Schul, Mayo, Burnstein & Yahalom, 2007). Pri tome je važno da procenjivači izravno ne pokazuju svoju sumnjičavost, zbog mogućnosti javljanja tzv. Otelove greške, kao i zbog činjenice da ih podozrivost može dovesti do toga da ih čini odbojnim za razgovor. Prema Ekmanu (1992) Otelova greška označava neprepoznavanje činjenice da neki ljudi prilikom izricanja istine postaju emocionalno uzbuđeni kada ih neko sumnjiči da lažu. Ona se zapravo dešava kada procenjivač zanemari mogućnost da je osoba koja govori istinu

42

pod stresom, zbog čega može izgledati kao da laže. U vezi sa Otelovom greškom, neophodno je pomenuti i drugu vrstu greške poznatu kao Broko rizik. Pod Broko rizikom Ekman (1992) podrazumeva neuzimanje u obzir individualnih razlika u emotivnom izražavanju, zbog čega onaj koji vrši procenu pogrešno okarakterizuje osobu koja govori istinu. 5) Ne donosite suviše brzo odluku o tome da li vas osoba laže; Pre donošenja bilo kakve odluke o tome da li osoba laže neophodno je proceniti i protumačiti sve raspoložive informacije. Pri tome treba imati na umu i uticaj drugih faktora na laganje, kao što su individualne karakteristike i situacioni faktori. 6) Obratite pažnju na više dijagnostičkih verbalnih i neverbalnih znakova laganja; Rezultati mnogobrojnih istraživanja u kojima su procenjivači prošli odgovarajuće treninge pokazuju da isti mogu biti uspešniji u razlikovanju istine i laži ako obrate pažnji na više dijagnostičkih pokazatelja obmane (deTurck, 1991; deTurck, Feeley & Roman, 1997; deTurck, Harszlak, Bodhorn & Texter, 1990; deTurck & Miller, 1990; Fiedler & Walka, 1993; Kassin & Fong, 1999; Köhnken, 1987; Levine, Feeley et al., 2005, prema Vrij, 2000; Porter, Woodworth & Birt, 2000; Porter, Woodworth, McCabe et al., 2007; Santarcangelo, Cribie & Ebesu Hubbard, 2004; Vrij, 1994; Vrij & Graham, 1997; Zuckerman et al., 1984; Zuckerman et al.,1985). U svim studijama obuke primenjivani su „postupak fokusiranja“, „postupak informisanja“ i „postupak povratne infomacije“. Svaki od navedenih postupaka ima svojih prednosti i nedostatka, što je rezultiralo i uspešnim i manje uspešnim rezultatima tačnosti procene. Vrij (2008) je mišljenja da ljudi mogu biti u izvesnoj meri obučeni za detekciju laganja, ali uspeh zavisi pre svega od programa obuke, kao i dužine njegovog trajanja. Efekat bi bio veći kada bi posmatrači prolazili kroz sofisticiraniji sistem obuke u kojem bi bili izloženi izricanju istine i laži u tzv. situacijama visokog rizika (Vrij, 2008). 7) Obratite istovremeno pažnju na neverbalne i verbalne znakove; Posmatrači bi takođe trebalo da istovremeni obrate pažnju na neverbalno ponašanje i sadržaj govora, na jedan od tri opisana načina. Prvo, trebalo bi da uzmu u obzir više neverbalnih i verbalnih znakova, bez obzira kakav je odnos između istih. Drugo, posmatrači bi mogli ispitati neverbalno ponašanje u odnosu na sadržaj govora. I treće, posmatrači bi mogli ispitati neslaganja između neverbalnog ponašanja i sadržaja govora. 8) Obratite pažnju na odstupanja u reagovanju iskrene osobe u sličnim situacijama; Prilikom donošenja odluke o istinitosti nečijeg iskaza treba imati u vidu interpersonalne i intrapersonalne razlike, jer ljudi različito reaguju u situacijama malih i visokih uloga. Takođe, ljudi pokazuju različita ponašanja kada su intervjuisani od strane različitih ljudi. Krucijalna stvar je uočavanje otvorenih razlika između verbalnog i neverbalnog ponašanja i njihovo ponavljane u sličnim situacijama (Vrij, 2008). 9) Upotrebite indirektno tehnike otkrivanja laganja; Jedan od načina kako ljudi mogu poboljšati veštinu otkrivanja laganja je i da se podstaknu da bolje koriste postojeće potencijale i predispozicije, postavljanjem indirektnih pitanja u vezi toga šta oni misle da li neko laže (DePaulo & Morris, 2004; Granhag, 2006; Vrij, 2001). Npr. instrukcija da traže momente kognitivnog opterećenja usmerava pažnju posmatrača na više dijagnostičkih znakova obmane.

43

Smernice koje se odnose na primenu specifičnog protokola intervjuisanja su: 10) Koristite u intervjuu stil prikupljanja informacija; Većina priručnika koji se odnose na oblast detekcije laganja u manjoj meri objašnjavaju šta zapravo intervjueri mogu učiniti da povećaju verovatnoću pokazivanja znakova laganja od strane onih koji lažu. Postoji tzv. BAI tehnika (Behavior Analiza Intervju, Inbbau et al., 2001), koja prema mišljenju Vrija (2008) ne predstavlja relevantnu strategiju. U principu, prilikom ispitivanja osumnjičenog policijski službenici primenjuju tzv. optužujući i intervju prikupljanja informacija. Veći broj informacija dobije se vođenjem intervjua prikupljanja informacija, jer se postavljaju otvorena pitanja i od osumnjičenog se zahteva da detaljno opišu svoje aktivnosti (Fisher, Brennan & McCauley, 2002; Vrij, Mann & Fisher, 2006; Vrij, Mann, Kristen & Fisher, 2007). Duže izjave, koje se najčešće javljaju u ovoj vrsti intervjua, obično otkrivaju više znakova laganja nego kraće izjave. 11) Otkrivanje laganja može biti najlakše tokom vođenja prvog intervjua; Sa aspekta pripremljenosti lažova, laganje je možda najlakše otkriti prilikom vođenja prvog intervjua u sitaciji dok isti nije u potpunosti spreman za takvu vrstu razgovora. 12) Budite obavešteni o činjeničnim dokazima; Procenjivanje istinitosti iskaza je bitno pojednostavljeno ako postoje saznanja o faktičkim dokazima koja inkriminišu osumnjičenu osobu, a kojih je svestan procenjivač. 13) Dozvolite da se osoba ponovi; Procenjivači mogu da iskoriste priliku i da u kasnijoj fazi intervjua od osumnjičene osobe traže da ponovi informacije koje je ranije rekao. Značajnije razlike u iskazu sa dužim pauzama prilikom odgovaranja na pitanja, mogu se pre pojaviti kod osoba koje lažu nego kod onih koji govore istinu (Vrij, 2008). 14) Neka intervjuisana osoba elaborira ono što je prethodno rekla; Tokom inicijalnog prikupljanja informacija, procenjivač može pozvati sagovornika da elaborira ono što je u prethodnoj fazi intervjua rekao. Zbog pretpostavke da nisu bili u stanju da se za tako kratko vreme pripreme za odgovor, njihovi odgovori mogu biti spontani. Elaborirani odgovori takođe mogu pružiti određene znakove laganja (Vrij, 2008). 15) Kada sumnjate na odgovor osumnjičenog, postavite mu pitanje koje se odnosi na vreme, kada je to bilo, kada se desilo itd.; Jedna od veoma dobrih strategija lažova jeste da izmišlja priču u koju unosi događaje koji su se u stvari desili i koji predstavlju istinu. Međutim ključno pitanje je kada se to desilo, jer taj deo iskaza sigurno predstavlja laž. 16) Izradite kognitivno zahtevniji intervju; Vrij (2008) navodi šest aspekata laganja koji doprinose većem kognitivnom opterećenju. Prvo, samo formulisanje laži je kognitivno zahtevan zadatak, jer lažov ne samo da treba da izmišlja laž, već treba da zapamti sve ono što je prethodno rekao. Drugo, lažovi će više nego oni koji govore istinu biti skloni da kontrolišu svoje ponašanje, kako bi ostavili utisak iskrenosti. Treće, lažovi mogu da pažljivo prate reakcije ispitivača kako bi procenili da li mogu i koliko mogu da „pobegnu“ u svojim lažima. Pažljivo praćenje nečijeg ponašanja naravno zahteva i određene kognitivne resurse. Četvrto, lažovi mogu biti zaokupljeni zadatkom igranja

44

uloge, što zahteva dodatni kognitivni napor. Peto, lažovi potiskuju istinu dok lažu, što je takođe kognitivno zahtevno. Šesto, aktiviranje istine dešava se automatski, za razliku od laži koje se aktiviraju više namerno i promišljeno. 17) Ako dokazni materijal nije na raspolaganju, imajte strategiju; Tradicionalno se primenjuju intervjui u kojima se predstavljaju dokazi na samom početku intervjuisanja (Hartwig, Granhag, Strömwall & Kronkvist, 2006; Leo, 1996). Jedno od ograničenja ove tehnike je u tome što se osumnjičenom daje prilika da u skladu sa prezentovanim dokazima izmišlja svoju priču. SUE (The Strategic Use of Evidence) tehnika razvijena je od strane švedskih istraživača (Granhag & Hartwig, 2007; Granhag & Strömwall, 2002; Granhag, Strömwall, & Hartwig, 2007; Hartwig, Granhag & Strömwall, 2007; Hartwig, Granhag, Strömwall & Kronkvist, 2006; Hartwig, Granhag & Vrij, 2005). To je metod koji u izvesnoj meri onemogućava osumnjičenog da, u skladu sa prezentovanim dokazima, izmišlja svoju priču. Prvi korak SUE tehnike je da osumnjičeni opiše svoje aktivnosti, naravno u zavisnosti od izvršenog krivičnog dela, okolnosti itd. (Colwell, Hiscock-Anisman, Memon, Woods & Michlik, 2006; Granhag & Strömwall, 2002; Granhag, Strömwall & Hartwig, 2007; Hartwig, Granhag, & Strömwall, 2007; Strömwall, Granhag & Landström, 2007). Ova istraživanja pokazuju da osobe koje lažu imaju strategiju da izbegavaju pominjanje eventualno optužujućih dokaza. U drugoj fazi SUE tehnike ispitivač nastavlja sa postavljanjem pitanja. Strategija osoba koje lažu je da obično poriču ono za šta ih optužuju (Granhag & Strömwall, 2002; Granhag et al., 2007; Hartwig et al., 2007). Treća faza SUE tehnike odnosi se na otkrivanje dokaza osumnjičenom u slučaju kontradiktornosti između izjave i dokaza, zbog čega se od osumnjičenog traži dodatno objašnjenje. U eksperimentu kojeg su sproveli Hartvig et al., (2006) testirana je SUE tehnika, na način da je jedna polovina učesnika instruisana kako da primeni ovu tehniku, dok je duga polovina bila samo upućena na razgovor sa osumnjičenom osobom, prema nekoj njihovoj strategiji. Tačnost procene između neutreniranih i treniranih učesnika drastično se razlikovala. Naime neutrenirani učesnici imali su procenat tačnosti 56,1%, dok je tačnost instruisanih intervjuista iznosila 85,4%, što predstavlja najviši procenat tačnosti koji je dobijen u istraživanjima procene verbalnih i neverbalnih znakova laganja. Prema mišljenju Ekmana, O’Sullivana (1991) za otkrivanje laganja važno je: 

procenu zasnivati na opaženom ponašanju, pri čemu treba uzeti u obzir individualne razlike;



isključiti predrasude o osumnjičenom i uzeti u obzir mogućnost da osoba pokazuje neku emociju ne zato što laže, nego zato što je uzrujana jer joj se ne veruje;



laži se mogu otkriti putem neverbalnih znakova, ako osoba koja laže oseća strah, krivnju ili uzbuđenje ili ako je laž teško prikriti; u otkrivanju laži usmeriti pažnju na nepodudaranje između sadržaja govora i neverbalnog ponašanja i pokušati utvrditi šta je uzrok tom nepodudaranju pri čemu treba imati na umu da je laganje samo jedan od uzroka takvog nepodudaranja;







ako nam je poznato svakodnevno ponašanje osobe u proceni laganja, usmeriti pažnju na odstupanja od “normalnog” ili uobičajenog ponašanja te osobe i zašto je došlo do tog odstupanja; procenu ili sud o tome da osoba laže, treba doneti samo ako su sva ostala objašnjenja odbačena;

45



treba imati na umu da postoje stereotipna verovanja o znakovima laganja koji ne predstavljaju pouzdane indikatore laganja. Takođe i neverbalne znakove koji su istraživanjima potvrđeni kao pouzdani treba prihvatiti kritički, iz razloga što svaka osoba koja laže ne mora da pokazuje takve znakove, a i ako ih pokaže to ne mora da znači da laže.

5.4. OPŠTA RAZMATRANJA O LAGANJU 5.4.1 Pojmovno određenje laganja Ako posmatramo svet i ljude oko sebe, uvidećemo da je laganje neizbežan aspekt ljudskog ponašanja, koji susrećemo u svakodnevnim životnim prilikama. Još od pojave evropske filozofije jedno od ključnih pitanja oko koga su tadašnji filozofi vodili polemiku, bilo je pitanje definisanja laži i istine. Prva razmišljanja o laganju pripisuju se rimskom filozofu Aureliju Augustinu (13.11. 354. - 28.8. 430.), koji je smatrao da je laž anatemisana pojava, koja je u suprotnosti sa istinom (Griffiths, 2004). Jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli, grčki filozof Aristotel (384. p. n. e. — 322. p. n. e.), smatrao je da je laž prisutna u mislima i mišljenju, a da čovek laže ako se služi lažnim opisima ili izriče lažne sudove (Zembaty, 1993 prema Mahon, 2008). Iako se o laganju polemisalo u doba starogrčkih filozofa, danas još uvek ne postoji univerzalna ili opšte prihvaćena definicija laganja (Mahon, 2008). Jedan od razloga mogao bi biti nepostojanje koncenzusa u pogledu preciznog određenja elemenata, koje bi trebao da obuhvati pojam laganja. Naime, sporan je kriterijum namere laganja s obzirom na svesne i nesvesne procese. Prema mišljenju Grasbergera (1958), laž je svesna neistina jer bilo koja izjava može biti neistinita, ali ona u psihološkom smislu ne predstavlja laž, ako nije postojala namera da se neko obmane. Stoga je sa stanovišta prepoznavanja odnosno detekcije laganja, važno postojanje svesti o istini ili svesti o laganju. Umesto termina laganje može se upotrebiti i termin neistinit (verbalni i neverbalni) iskaz, budući da laganje ne zahteva nužno upotrebu reči. Prema mišljenju Ekmana (2001), laganje treba razlikovati od pogrešnog iskaza, zaboravljanja, kao i drugih oblika dezinformisanja, kao što su tajenje i prekršeno obećanje. Ako neko veruje da je nešto čuo, video ili osetio, iako to ne odgovara stvarnosti, ne daje lažan već pogrešan iskaz. Npr. shizofreni pacijent koji veruje da je ubio dvojnika svoga oca, ne laže u svojoj tvrdnji, jer misli da je to istina. Ako neko da neistinitu verziju onoga što se zaista dogodilo, ne laže ako je zaboravio kako se taj događaj odigrao. Zaboravljanje nije isto što i laž, iako je ponekad veoma teško utvrditi da li je došlo do zaboravljanja ili je to samo izgovor. Tajenje predstavlja prikrivanje informacija, jer postoji samo namera da se nešto ne otkrije, pri čemu osoba zadržava pravo na privatnost, kao što i prekršeno obećanje nije laž, mada osobe koje lažu veoma često koriste ovaj izgovor. Krauss (1981) takođe smatra da sarkastična primedba ne predstavlja laž, budući da onaj koji je izgovara nema nameru obmanjivanja i stvaranja efekta lažnog verovanja. Paul Ekman (2001) ističe da laž postoji kada „osoba koja namerava da dezinformiše drugu osobu, čini to namerno, bez prethodnog obaveštenja o svojoj nameri i bez eksplicitne molbe mete da to učini“. Prema njegovom mišljenju, laganjem nije dovoljno samo prikriti informaciju, već je nužno imati nameru da druga osoba veruje u istinitost onoga što je izrečeno. Laž je uvek namerna, jer osoba koja laže namerava da dezinformiše žrtvu. Osoba može birati između toga da li će lagati ili ne, pri čemu pravi razliku između te dve opcije. Navedeni uslov ne zadovoljavaju ljudi koji su žrtve samoodbrane, kao ni patološki lažovi iz razloga što znaju da lažu, ali ipak ne mogu da kontrolišu svoje ponašanje (Ekman, 1992.). Aldert Vrij (2000) smatra da osobe koje lažu, iako ponekad imaju jasnu nameru da lažu, ne uspevaju uvek u obmanjivanju, zbog čega laganje definiše „kao uspešan ili neuspešan 46

pokušaj bez upozorenja, da se kod druge osobe stvori uverenje koje komunikator smatra neistinitim“. Vrij se slaže sa Ekmanom u pogledu toga što smatra da ne postoji razlika između laganja i obmanjivanja, kao i da laganje egzistira kada osoba koja laže, unapred ne informiše „žrtvu“ o o nameri laganja. Takođe postoji slaganje u tvrdnji da laganje nužno ne uključuje upotrebu reči, što potkrepljuje primerom sportiste koji bez ijedne izgovorene reči, lažira povredu stopala nakon lošeg nastupa. Neslaganje postoji jedino u pogledu toga što Vrij za razliku od Ekmana, smatra da laganje može biti uspešan ili neuspešan pokušaj, budući da neko može imati nameru da drugu osobu dezinformiše, ali da u tome ne uspe. Većina autora poput Poula Ekmana (2001), Alderta Vrija (2000), Belle DePaulo (2003), Josepha Kupfera (1982), Bullera i Burgoona (1996) slaže se sa tvrdnjom da je laganje svesno i namerno izražavanje neistine, za razliku od Davida Livingstona Smitha (2004), Thomasa L. Carsona (2006), Warrena Shiblesa (1985), koji isključuju nameru kao elemenat laganja. Jedna od veoma uspešnih definicija laganja je definicija Josepha Kupfera (1982), profesora na Odeljenju za filozofiju i verske studije na Univerzitetu Iowa u SAD-a, koji ističe da laganje postoji kada „osoba tvrdi drugoj osobi nešto za šta ona veruje da je pogrešno, sa namerom da navede drugu osobu da poveruje da je to istinito.“ U ovoj definiciji jasno je istaknuto verovanje osobe koja laže u neistinitost sopstvenog iskaza, kao i namere da se kod druge osobe stvori verovanje o istinitosti tog iskaza. Ekman, osim namere, kao druge elemente laganja navodi svest o netačnosti i razlikovanje laži od bajkolikih, fantastičnih iskaza (Ekman, 2001). Možemo zaključiti da je laganje pre svega jedan komplikovan akt u kome osoba koja laže pokušava „žrtvu“ da obmane na dva načina: 1. pokušava da je obmane o stanju stvari na koju se laž eksplicitno odnosi i za koju tvrdi da je istinita; 2. obmanjuje o svojim verovanjima i onome što ima na umu (Mahon, 2008). 5.4.2 Vrste laganja Psiholozi prave razliku između potpunih laži, preterivanja i suptilnih laži (DePaulo, Kashy, Kirkendol, Wyer, & Epstein, 1996). Potpune laži predstavljaju totalnu neistinu, jer informacije koje se saopštavaju protivreče istini (npr. iako je izvršilac krivičnog dela, osumnjičeni negira njegovo izvršenje tj. Govori potpunu laž). Preterivanje je laganje u kojem se činjenice preuveličavaju ili se saopštava informacija koja prevazilazi istinu. Ljudi se za vreme policijskog ispitivanja mogu kajati zbog izvršenog krivičnog dela ili mogu prezentovati sebe kao revnosnu osobu (Vrij, 2000). Vešto laganje uključuje izricanje suptilnih laži, čiji je cilj dovođenje drugih u zabludu, dok drugi tip suptilnog laganja uključuje skrivanje informacija, da bi se izbegla pitanja ili izostavili relevantni detalji (Vrij, 2000). Prema mišljenju DePaulo et al., (1996) i Turner, Edgley & Olmstead (1975), ljudi u najvećem postotku izgovaraju potpune laži. U slučaju kada osoba koja nešto prikriva bude otkrivena, može se lako opravdati da je to učinila iz neznanja, problema sa pamćenjem, namerom da je to kasnije htela da kaže itd. Ljudi više skrivaju informacije kada veruju da je laž ozbiljna i kada im je važno da ne budu uhvaćeni u laži. Korist od prikrivanja je teškoća njenog otkrivanja, jer nema informacija koje bi mogle biti verifikovane od strane posmatrača (Ekman, 2001; Metts, 1989). Sa druge strane izbegavanje ili izostavljanje informacija je manje štetno sa aspekta posledice, u slučaju ako laž bude otkrivena (Bavelas, Black, Chovil & Mullett, 1990). Alternativna tipologija laži mogla bi se bazirati na kompleksnosti laži i posledici hvatanja u laži. Sve laži po svom sadržaju odnosno kompleksnosti nisu iste. Naime, kompleksnije laži je teže osmisliti, za razliku od manje kompleksnih laži. Posledica hvatanja u laži je u indirektnoj

47

vezi sa motivacijom osoba koje lažu i njihovim kognitivnim naporom za izbegavanjem kazne. Zbog takve posledice, osoba je motivisana da uloži više kognitivnog napora, kako bi osmislila laž koja bi trebala biti verodostojna, sadržajna, informativna i kvalitetna. Sa aspekta otkrivanja laganja, ova tipologija je značajna jer kompleksnije laži mogu imati za posledicu pojavu većeg broja određenih obrazaca ponašanja, kao što su npr. oklevanje u govoru, greške u govoru, duže pauze u govoru, intenzivno razmišljanje, sporiji govor itd. Važno je napomenuti da navedeni obrasci ponašanja nužno ne ukazuju da osoba laže, ali pretpostavlja da se češće mogu pojaviti kod osoba koje lažu. Postoji više različitih klasifikacija laži, zavisno od teorijske orijentacije i prirode problema koje objašnjavaju, počevši od onih najednostavnijih prema kojima postoje tzv. „bele laži“, kada osoba laže zbog lične zablude ili iz neznanja, bez namere da učini nešto loše, „sive laži“, kod kojih postoji tzv. „dobra namera“, da se neko zaštiti od „surove“ istine i „crne laži“, koje osoba čini sa određenom namerom i obično za ličnu korist. Prema jednoj drugoj klasifikaciji postoje „društveno orijetisane laži“, koje se izriču u nameri da se nekome pomogne, „samo-promotivne“, koje se izriču bez namere da se neko povredi, ali da bi se popravio sopstveni imidž, „sebične“, koje se izriču zbog sopstvene koristi, a na račun nekog drugog i „anti-društvene“, koje su usmerene na činjenje štete, drugoj osobi. U literaturi se takođe može naći podela na tzv. direktno laganje, preuveličavanje ili preterivanje i tzv. suptilno laganje. Direktno ili pravo laganje je ono u kojem su informacije potpuno različite ili suprotne od onoga što osoba koja laže smatra istinom. Potpune laži su totalne neistine, jer informacija koja se saopštava je potpuno je drugačija ili protivrečna istini (npr. iako je izvršio krivično delo, osumnjičeni negira bilo kakvu umešanost tj. govori jednu potpunu laž). Preuveličavanje (preterivanje) je laganje u kojem se činjenice preuveličavaju ili informacija koja je saopštena prevazilazi istinu. Npr. osumnjičeni se za vreme policijskog ispitivanja može kajati zbog izvršenog krivičnog dela ili može prezentovati sebe kao revnosnu osobu. Vešto laganje uključuje izricanje suptilne laži i dovođenje u zabludu, dok drugi tip suptilnog laganja uključuje skrivanje informacija, da bi se izbegla pitanja ili izostavili relevantni detalji. Iz navedenih klasifikacija može se uočiti da kod nekih vrsta laži postoji namera („crne laži“), a kod nekih ne postoji namera, da se učini nešto loše („bele laži“). Upravo zbog toga u literaturi se pominje podela na namerne i nenamerne lažljivce. Prvi su oni koji lažu svesno i sa ciljem i dele se na profesionalne i situacione, dok se drugi takođe mogu svrstati u dve kategorije: one koji lažu zbog subjektivne slabosti (stres, slabo pamćenje, pogrešno opažanje) i patološke lažove, koji lažu zbog psihičkih poremećaja i oboljenja. Tipovi lažljivaca NAMERNI

profesionalni

situacioni

NENAMERNI

subjektivno slabi

patološki

48

Vrij (2008) je razmatrajući tipove ljudi u kontekstu pojave laganja, ne navodeći kriterijume na osnovu kojih je izvršio klasifikaciju, istakao da postoje četiri tipa ljudi koje naziva: manipulatorima, glumcima, druželjubivima i adaptiranima. Manipulatori su prema Vriju inteligentne osobe, čija je ličnost zapravo spletkaroška. U konverzaciji u kojoj pokazuju dominaciju, deluju samopouzdano i relaksirano. Govore samoorijentisane laži i ne osećaju se nelagodno kada ih izgovaraju. Sposobnosti koje poseduju glumci kao što je veština verbalne ekspresije tj. rečitost, socijalna izražajnost i emocionalna kontrola, mogu biti veoma korisne u obmanjivanju drugih. Prema mišljenju Riggia i Friedmana (1983), neke osobe bolje glume od drugih. U poređenju sa lošim glumcima, dobri glumci za vreme laganja mogu pokazivati manje pokreta zahvaljujući činjenici da su veštiji u potiskivanju znakova nervoze (Vrij, Akehurst & Morris, 1997). Društvenost ili druželjubivost se odnosi na tendenciju udruživanja sa drugima tj. takve osobe preferiraju da radije budu sa drugim osobama, nego sami sa sobom. Oni se bitno razlikuju od ljudi koji su socijalno anksiozni ili stidljivi, ne samo u socijanom smislu nego i po pitanju sposobnosti laganja. Druželjubivi ljudi češće lažu, osećaju se više udobno i vode računa da budu socijalno vešti (Vrij, 2008). Adaptirani su visoko motivisani da ostave pozitivan utisak na druge. Kada lažu osećaju se opušteno i nastoje da istraju u svojim lažima, posebno kada su suočeni sa izazovom (Vrij, 2008). Ove osobe obično čine manje pokreta tokom laganja, što se može objasniti na dva načina (Vrij, et al., 1997). Prvo, svesni su da posmatrači u cilju detekcije laganja mogu obratiti pažnju na njihove pokrete, zbog čega im žele otežati detekciju. Drugo, ove osobe tokom obmanjivanja doživljavaju intenzivno kognitivno opterećenje ne samo zbog činjenice da treba nekog da obmanu, već i zbog činjenice da treba da ostave pozitivan utisak. Povećanje kognitivnog opterećenja obično ima za posledicu smanjenje broja pokreta (Vrij, 2008). Tipovi ljudi po Vriju

Manipulatori - inteligentni - spletkaroši - deluju samopouzdano - govore samoorijentisane laži - ne osećaju se nelagodno

Glumci - rečiti - socijalno izražajni - imaju emoc. kontrolu - regulišu emoc. kontrolu -regulišu neverb. izraz

Druželjubivi - društveni - češe lažu - teže da budu socijalno vešti

Adaptirani - teže da ostave dobar utisak - opušteni kada lažu - žele da istraju u lažima

5.4.3 Načini laganja Prema Ekmanu (1992) postoje dva primarna načina laganja, to su falsifikovanje i prikrivanje. Falsifikovanje predstavlja zadržavanje prave informacije i prikazivanje lažne informacije kao istinite, dok prikrivanje podrazumeva uskraćivanje informacije, pri čemu osoba koja uskraćuje informaciju ne govori ništa neistinito. Iz navedenog razloga, prikrivanje je mnogo lakše nego falsifikovanje, jer osoba koja prikriva neku informaciju ne treba ništa da

49

izmišlja, a i u slučaju da bude otkrivena, lakše se može opravdati da je to učinila iz neznanja, problema sa pamćenjem, namerom da je to kasnije htela da kaže itd. U praksi se ova dva načina laganja često kombinuju. Takođe je važno napomenuti da svako prikrivanje informacije nužno ne znači i laganje. Npr. kada lekar saopštava pacijentu da njegova bolest nije smrtonosna i da ima nade za njegovo ozdravljenje. Dakle, u navedenom primeru lekar je svesno sa namerom prikrio informaciju. Nešto kompleksnija situacija je u slučaju prikrivanja ili lažnog prikazivanja („falsifikovanja“) emocija. Svaka laž nužno ne uključuje prisustvo emocija, ali u situaciji kada one postoje, posebno ako su u pitanju negativne emocije jačeg intenziteta (strah, uznemirenost, panika itd.), promene na licu, telu i glasu, dešavaju se automatski, protiv volje osobe koja laže, zbog čega ih je teško kontrolisati. Ako emocija nastaje postepeno i pri tome je slabijeg intenziteta, promene u ponašanju su relativno male, zbog čega postoji mogućnost njihovog skrivanja, ukoliko je osoba svesna njenog prisutva. Kao i prikrivanje emocija, tako i njihovo lažno prikazivanje ili falsifikovanje je takođe teško. Problem je u prikazivanju emocije, koja zapravo ne postoji. Najbolji način za prikrivanje stvarno, odnosno trenutno doživljene emocije je osmeh (Ekman,1992). Prema mišljenju Ekmana (1992) osmeh je dobra maska za prikrivanje emocije, iz razloga što ga je najlakše voljno izvesti, što je lako uočljiv i prepoznatljiv. Pored navedenih primarnih načina laganja, Ekman (1992) razlikuje i druge načine laganja kao što su: 1) 2) 3) 4)

priznanje da emocija postoji, ali laganje o uzroku emocije; kazivanje istine, na način da zvuči, odnosno deluje kao laž; delomično kazivaje istine i prikrivanje bitnog; navođenje „mete“ na pogrešan zaključak.

Kada je u pitanju ponašanje, odnosno izgled osobe koja laže, dosadašnja istraživanja neverbalnih znakova laganja (Fiedler & Walka, 1993; Vrij & Semin, 1996; Akehurst, Kohnken, Vrij & Bull, 1996; West, 1992; DePaulo, 1988; Ekman, 1988; Riggio & Friedman, 1983; Vrij, 1993; Vrij, Akerhurst, Van Dalen, Van Wijngaarden & Foppes, 1996; Vrij, Foppes, Vrij & Winkel, 1992; Vrij & Semin, 1996; Kraut & Poe, 1980), otkrila su velike individualne razlike u ponašanju osoba koje lažu, što se objašnjava tvrdnjom, da ne postoji tipično obmanjujuće ponašanje, kao i da osobe tokom laganja prolaze kroz tri različita psihološka procesa, koji se označavaju kao emocionalni, kognitivni i proces kontrole (Zuckerman, Koestner & Driver, 1981 prema Vrij, 2000). Svaki od navedenih pristupa (emocionalni, kognitivni i pristup pokušaja kontrole) ne pretpostavlja da određeno neverbalno ponašanje nužno ukazuje na laganje, ali pretpostavlja da se pojedini znakovi mogu češće pojaviti kod osoba koje lažu (Vrij, 2000). Ekman razlikuje dve vrste znakova laganja, to su curenje i znak laži. Pod curenjem podrazumeva ono ponašanje u kome lažov greškom otkriva istinu, a znak laži ponašanje u kome lažov nagoveštava da laže, ali ne otkriva istinu. Navedeni znakovi laži su greške koje se ne dešavaju uvek, ponekad se javlja curenje, ponekad znak laži, a ponekad se javljaju istovremeno. Za razliku od curenja koje pruža samo delimičnu informaciju, znak laži je potpuniji indikator laganja. Ovi znakovi laganja mogu se pokazati u izrazu lica, facijalnim ekspresijama, pokretima tela, omaškama u govoru i gestovima. 5.5. Neverbalni znakovi laganja Dosadašnja istraživanja znakova neverbalnog ponašanja, uglavnom su bazirana na analizi merodavnosti onih znakova za koje posmatrači misle da se javljuju tokom laganja. Navedena istraživanja su otkrila značajne individualne razlike u ponašanju osoba koje lažu, što se

50

uglavnom objašnjava tvrdnjom, da ne postoji univerzalan profil osobe koja laže, kao ni univerzalni znakovi laganja. Ova tvrdnja se često potkrepljuje nalazom po kome osobe tokom laganja prolaze kroz tri psihološka procesa, koje smopomenuli u prethodnom delu, a koji se označavaju kao emocionalni, kognitivni i proces kontrole (Zuckerman, Koestner & Driver, 1981 prema Vrij, 2000). Emocije koje se najčešće dovode u vezi sa laganjem su strah od otkrivanja, krivica zbog laganja i radost zbog uspešne prevare (Ekman, 1992). Strah, krivica i radost posledično utiču na ponašanje osoba koje lažu, usled čega se u njihovom iskazu mogu pojaviti različiti znakovi neverbalnog ponašanja. Krivica npr. može dovesti do učestalijeg skretanja pogleda, jer se osoba koja laže ne usuđuje da gleda u oči osobu koju laže. Usled većeg fiziološkog uzbuđenja, strah može dovesti do pojave treptanja očima i samododirivanja (odeće, lica, kose). Usled emocija straha i krivice, osoba koja laže takođe može da izbegava kontakt očima, da manje ilustruje rukama, dok se radost u neverbalnom smislu može manifestovati kroz povećani broj pokreta tela i veći broj osmeha (Ekman, 2001). Po hedonističkom tonu, strah je uvek neugodan i praćen manje ili više intenzivnom napetošću. Strah od otkrivanja uslovljen je nizom faktora, od kojih su najvažniji oni koji imaju veze sa ličnošću osobe, dok se drugi odnose na visinu kazne ili posledice koju osoba može trpeti, zbog toga što je lagala. Faktori koji mogu umanjiti osećanje straha, a u vezi su sa ličnošću osobe koja laže, su svest o sopstvenom umeću laganja, samopouzdanje i iskustvo. Kao i u slučaju straha od otkrivanja, osećanje krivice zbog laganja može biti različitog intenziteta. Pretpostavlja se da je ovo osećanje najveće, kada laganje nije dozvoljeno ili kada je meta osoba od poverenja (Ekman, 2001). Laganje može „proizvesti“ i osećanje radosti ili osećanje zadovoljstva, koje se javlja kao posledica uspešnog laganja (Ekman, 2001). Trijumf zbog uspeha u laganju može varirati u jačini od skoro neprimetnog do velikog, od osećanja slabog zadovoljstva do osećanja „bezgranične“ sreće. U praksi se dešava da osobe koje lažu, veoma često žele da podele svoj trijumf sa drugima, što posebno čine hvalisavci. Uspešno laganje podrazumeva i veći kognitivni napor (Kohnken, 1989). Stručnjaci na polju detekcije laganja, fenomen porasta kognitivnog opterećenja, objašnjavaju na nekoliko načina. Kao prvo, smatraju da sam čin laganja zahteva da osoba igra ulogu i da se konstantno podseća na njeno održavanje. Drugo, svaki nameran, promišljen čin je kognitivno zahtevniji od automatskog čina. I konačno, osoba koja laže nastoji da ostavi utisak iskrenosti, što dodatno usložnjava situaciju laganja (Vrij, Fisher, Mann, Leal, Milne & Bull, 2007; Vrij, Fisher, Mann & Leal, 2006). Osoba koja namerno obmanjuje svesna je činjenice da njeno telo može otkriti prave emocije, zbog čega se istinski trudi da iskontroliše svaki svoj pokret (Burgoon & Buller, 1994; Buller & Burgoon, 1996; Burgoon, Buller, Floyd, & Grandpre, 1996; Krauss, 1981; Hocking & Leathers, 1980; Leary & Kowalski, 1990). Takav pokušaj kontrole može dovesti do pojave tzv. „emocionalnih curenja“ odnosno nesvesnih emocionalnih ekspresija, koje se mogu uočiti na nečijem licu (Ekman, 1992). Iako su neki ljudi veštiji u kontrolisanju svojih facijalnih mišića, niko ne može u potpunosti da kontroliše izraz lica. Naime, neurološki sistemi koji su zaduženi za regulaciju facijalnih ekspresija, direktno su povezani sa delovima mozga, odnosno CNS-a, koji procesuiraju i emocije (kao što su npr. amigdala i prefrontalni korteks). U neverbalnom iskazu, znakovi curenja se mogu uočiti ne samo u izrazu lica, već i pokretu tela, mikro-facijalnim ekspresijama i gestovima. Svaki od navedenih procesa (emocionalni, kognitivni i proces kontrole), može da utiče na ponašanje osobe koja laže i pretpostavlja nešto drugačije znakove neverbalnog ponašanja, zbog čega ih Vrij (2000) označava kao pristupe. Emocionalni pristup pretpostavlja, da usled laganja može doći do povećanog broja pokreta ekstremiteta. Kognitivni pristup pretpostavlja da je 51

laganje kognitivno složen zadatak i da kognitivno opterećenje dovodi do zanemarivanja govora tela, što ima za posledicu pojavu manjeg broja pokreta ruku, ramena i većeg broja skretanja pogleda (Ekman, 1997; Ekman & Friesen, 1972). I konačno pristup pokušaja kontrole, prepostavlja da će osoba koja laže u svom iskazu pokazati ponašanje koje izgleda planirano, kruto i izrazito ujednačeno, zbog čega će izbegavati pokrete (Vrij, 2000). Potrebno je imati na umu da ni jedan od navedenih pristupa ne pretpostavlja da određeno neverbalno ponašanje nužno ukazuje na laganje, ali pretpostavlja da se pojedini znakovi neverbalnog ponašanja mogu češće pojaviti u iskazu osoba koje lažu (Vrij, 2000). U istraživanju koje sledi, pokušali smo da dobijemo odgovor na pitanje, da li postoji razlika u učestalosti pojedinih znakova neverbalnog ponašanja, koji su u prethodnim istraživanjima navedeni kao uobičajeni znakovi obmanjivanja. Cilj ovog istraživanja je takođe bio da se utvrdi, kako se grupišu znakovi neverbalnog ponašanja u lažnim iskazima ispitanika. 5.5.1 Činioci koji utiču na neverbalne znakove laganja Obmanjujuće ponašanje je pod uticajem više činilaca, koji se pre svega odnose na ličnost osobe koja laže, njegove sposobnosti i motivacije, kao i niza tzv. situacionih činilaca, koji se odnose na kompleksnost laganja, visinu kazne ili posledice, kao i stila intervjuisanja. Prema mišljenju Vrija (2008), ponašanje osobe koja laže je pod uticajem pet činilaca, koje je definisao kao: 1) individualne karakteristike 2) motivacija osobe koja laže 3) složenost sadržaja laži 4) laganje sa ozbiljnim ulogom ili posledicom i 5) stil intervjuisanja. 5.5.1.1 Individualne karakteristike Ljudi se međusobno razlikuju jer je njihova ličnost strukturisana celina koja je pod uticajem ne samo bioloških i socijalnih faktora, već je nerazdvojno povezana sa njihovom aktivnošću (Zvonarević, 1978). U pogledu sposobnosti laganja i regulisanja verbalnog i neverbalnog ponašanja, pojedine osobe pokazuju više uspeha. Njihov uspeh rezultat je posedovanja izvesnih sposobnosti, koje se označavaju kao emocionalna i socijalna kontrola, izražajnost i sposobnost glume (Vrij, 2008). Svaki čovek ima niz međusobno nezavisnih osobina koje su u manjoj ili većoj meri izražene. Slika o ličnosti kao i slika o ličnosti osobe koja laže nikada nije definitivna, upravo zbog toga što su osobine ličnosti po svom unutrašnjem svojstvu kao i po svojoj opštoj strukturi neponovljive. Zbog toga ne postoji univerzalan profil ličnosti osoba koje lažu, jer postoje mnogobrojne individualne razlike, koje onemogućuju generalizaciju bilo koje vrste (Vrij, 2008). Teorijski gledano, ličnost osobe koja laže obuhvata sve crte ličnosti, ali sa aspekta problematike o kojoj govorimo, pomenućemo pre svega značaj mentalnih sposobnosti i to inteligencije, pamćenja, pažnje i koncentracije. Kao prvo, inteligencija je nesumnjivo najvažnija čovekova mentalna sposobnost koja dolazi do izražaja u svim vidovima ljudske aktivnosti. Ona ima individualnu dimenziju, vođena je intuicijom i pod uticajem je emocija i konacije. Opšte je poznato da su inteligentniji ljudi uspešniji u rešavanju složenih kognitivnih zadataka, pa se zbog toga pretpostavlja da će inteligentnije osobe imati više uspeha i u obmanjivanju. Drugo, značaj pamćenja, ali ne sa aspekta sposobnosti zadržavanja ranije doživljenih sadržaja i njihovog reprodukovanja, već sa aspekta memorisanja svih izmišljenih sadržaja. Treće, pažnja odnosno sposobnost usmeravanja svesti i aktivnosti na zadatak laganja, kao i koncentracija odnosno intenzitet pažnje ili stepen usmerenosti čovekove svesti na sadržaj laganja.

52

Neverbalni lični stil pojedinca počinje od detinjstva i tokom života se izgrađuje (Vrij, 2008). Način na koji to čini je u potpunosti subjektivan, pod uticajem njegovog karaktera, temperamenta, aktivnosti, njegovog načina života, vaspitanja, kulture, interesovanja, prošlih iskustava itd. Ljudi nisu samo racionalna bića koja svoje postupke preduzimaju isključivo na osnovu mišljenja, važan značaj imaju i emocije. Emocije kao važni katalizatori naših akcija i reakcija propraćene su spoljašnjim i unutrašnjim promenama koje se manifestuju kroz facijalnu i telesnu ekspresiju. U težnji da se objasni zašto tokom laganja različiti tipovi ljudi pokazuju različita ponašanja, sprovedena su mnogobrojna istraživanja na osnovu kojih je utvrđeno da ekstravertne osobe ispoljavaju drugačije ponašanje u odnosu na introvertne (Riggio & Friedman, 1983; Siegman & Reynolds, 1983). Introvertne osobe za razliku od ekstravertnih osoba, prilikom laganja koje ih čini nervoznijim ispoljavaju više pokreta, imaju manje smetnji u govoru i obično se osećaju manje prijatno. Ovi nalazi su objašnjeni sa aspekta kognitivne složenosti, prema kojem je laganje složeniji kognitivni zadatak za introvertne osobe, iz razloga što su isti znatno krući, tiši, povučeniji, nespretniji i neprilagođeniji za razliku od ekstravertnih koji su rečitiji, otvoreniji i spretniji u socijalnim kontaktima (Vrij, 2008). Makijavelisti smatraju da je laganje legitiman način postizanja njihovih ciljeva. Iz navedenog razloga, pretpostavlja se da će ovakve osobe tokom laganja imati manje osećanje krivnje, iako mnogobrojna istraživanja nisu otkrila razlike u ponašanju između osoba koje su postizale visoke ili niske rezultate u makijavelizmu (Knapp, Hart & Dennis, 1974; O’Hair, Cody & McLaughlin, 1981). Kao i makijavelisti, psihopate će se u ostvarenju svojih ciljeva koristiti svim sredstvima. Svoju sposobnost laganja koriste da bi iskoristili druge (Book, Holden, Starzyk, Wasylkiw, & Edwards, 2006; Seto, Khattar, Lalumiere, & Quinsey, 1997), zbog čega su u lažima uporni i otvoreni (Hare, Forth, & Hart, 1989; Porter & Woodworth, 2007). Iako istraživanja koja su sproveli Klaver, Lee i Hart (2007), MacNeil i Holden (2006) pokazuju da kada je u pitanju laganje, ne postoje jasne razlike između psihopata i onih koji to nisu, sa aspekta laganja važno je naglasiti da „klasičnog“ psihopatu karakteriše pre svega nepoštovanje drugih, nedostatak osećanja krivnje, nedostatak griže savesti i smanjen nivo straha (MacNeil & Holden, 2006). Individualne karakteristike su retko uzimane u obzir u istraživanjima. Postoje samo dva istraživanja u kojima su ispitivani pokreti ruku (Ekman, O’Sullivan, Friesen, & Scherer, 1991; Vrij, Akerhurst, & Morris, 1997; Vrij, 2008). Rezultati prvog istraživanja pokazali su da nije bilo razlike u broju pokreta ruku prilikom iskazivanja laži i istine, za razliku od drugog istraživanja gde je definisano postojanje te razlike. Vrij (2008) je mišljenja da se te razlike mogu pripisati individualnim razlikama u javnoj samo-svesnosti i veštini kontrolisanja pokreta tela u čijoj osnovi se nalaze veštine neophodne za ostavljanje utiska verodostojnosti. 5.5.1.2 Situacioni faktori – složenost sadržaja laži Složenost sadržaja laži odnosi se na pitanje njene kompleksnosti. Kompleksnije laži imaju za posledicu pojavu većeg broja određenih obrazaca ponašanja, kao što su npr. oklevanje u govoru i greške u govoru, za razliku od manje kompleksnih laži, koje nemaju takve obrasce ili je njihov broj znatno manji. Prema mišljenju Vrija (2008), takvi obrasci ponašanja su povećanje oklevanja u govoru, greške u govoru i smanjenje brzine govora. Čak i u prilici kada lažovi imaju priliku da planiraju svoje laži, mogu se pojaviti duži periodi latencije, zbog složenosti sadržaja laži (DePaulo, Lindsay, Malone, Muhlenbruck, Charlton, & Cooper, 2003). Nešto jednostavnija situacija je ona u kojoj osobe skrivaju pojedine informacije, od situacije u kojoj moraju sve da izmišljaju.

53

5.5.1.3 Motivacija osoba koje lažu Uticaj emocija na čitav psihički život čoveka je veoma velik, a posebno na mehanizam motivacije. Intenzitet kojim motiv utiče na ponašanje onoga koji laže, uslovljen je pre svega kompleksnošću situacije u koja se osoba nalazi, kao i nizom drugih faktora, koji se mogu definisati kao stepen iščekivanja, blizina cilja i uspeh odnosno neuspeh u datoj aktivnosti (Zvonarević, 1978). Lažovi nisu uvek podjednako motivisani. Ekman (2001) ističe da postoji devet motiva za laganje, to su: izbegavanje kazne, dobijanje nagrade, zaštita druge osobe od kazne, zaštita od neke opasnosti ili fizičke pretnje, divljenje drugih, izbavljanje iz neprijatne situacije, izbegavanje neprijatnosti, očuvanje privatnosti i sprovođenje moći nad drugima, kontrolisanjem informacija koje meta ima. Pretpostavlja se da je motiv osobe koja laže veći ako je u pitanju izbegavanje veće kazne ili posledice. U situaciji kada je osoba osumnjičena da je izvršila krivično delo za koje je npr. zaprećena kazna zatvora od 10 ili više godina, sigurno je da će takva osoba biti više motivisana kako bi izbegla krivičnu odgovornost, odnosno kaznu zatvora. Visoko motivisane osobe koje lažu često su skloni da pokažu izuzetno kruto, uvežbano i isplanirano ponašanje usled čeka pokazuju manje pokreta glavom i manje pogrešaka u govoru, od onih koji su manje motivisani (Zuckerman & Driver, 1985a; Vrij, 1998). 5.5.1.4 Laganje sa ozbiljnim ulogom ili posledicom Obmanjujuće ponašanje takođe može biti pod uticajem ozbiljnog uloga ili posledice. Treba napomenuti da je uticaj navedenog faktora uglavnom ispitivan u eksperimentalnim uslovima. Nedostatak takvih ispitivanja je u tome što u takvim uslovima nikada stvarno ne možemo otkriti kako se ponašaju osobe koje lažu kada su ulozi zaista veliki. Ulozi osoba koje lažu u eksperimentalnim uslovima ne mogu biti nikada toliko veliki, koliko su visoki ulozi u stvarnim životnim prilikama. Za dobijanje relevantnijih podataka o uticaju ovog faktora na laganje, u svetu su proučavana svega tri slučaja laganja sa visokim ulogom u stvarnim životnim prilikama, koje smo pomenuli u prethodnom delu knjige. Jedan slučaj se odnosi na televizijski intervju sa Sadamom Huseinom, bivšim predsednikom Iraka tokom Zalivskog rata 1991. godine, drugi se odnosi na videozapis informativnog razgovora sa Janom Huntlej, koji je u Velikoj Britaniji bio osumnjičen za ubistvo 10-godišnje devojčice i treći se odnosi na slučaj Bila Klintona, bivšeg predsednika SAD i seksualne aferesa njegovom sekretaricom Monikom Levinski. U slučaju Sadama Huseina i Bila Klintona nije se sa 100% sigurnošću moglo utvrditi da li su oni stvarno lagali, za razliku od slučaja Jana Huntleja koji je tokom intervjua pokazao ponašanje koje je odgovaralo ponašanju osobe koja laže u eksperimentalnim uslovima. Osumnjičeni je kao prvo pokazao obrasce ponašanja koji su tipični za nekoga ko intenzivno razmišlja, kao što su skretanje pogleda, duže pauze u govoru, sporiji govor i greška u govoru. Drugo, pretpostavljalo se da će veći ulog rezultirati većom nervozom (skretanje pogleda, vrpoljenje) i manjim brojem pokreta tela, međutim osumnjičeni, iz razloga što je imao nameru da ostavi utisak iskrenosti, nije pokazivao takvo ponašanje. 5.5.1.5 Stil intrevjuisanja Praktično ne postoji istraživanje kojim je ispitivan uticaj stila intervjuisanja na neverbalne pokazatelje obmane, izuzev analize koju su sproveli Moston i Engelberg (1993). Vrij (2008) smatra da je to veliki nedostatak, jer je mišljenja da stil intervjuisanja može značajno uticati na ponašanje osobe koja laže.

54

U analizi videozapisa intervjua sa osumnjičenim licima koje su vršili pripadnici policije u Engelskoj i Velsu, Moston i Engelberg (1993) su zaključili da je policija koristila dve vrste intervjua. Prvi stil intervjuisanja bazira se na prikupljanju informacija putem tzv. otvorenih pitanja, kao što je pitanje: „Šta ste radili u vremenu od 15 do 17 časova?“, za razliku od drugog optužujućeg stila, gde je osumnjičeni suočen sa optužbama i pitanjima tipa: „Mislim da ste uzeli novac“ ili „Vaše reakcije govore da nešto krijete“. Odgovor na otvoreno pitanje rezultira izjavom koja je duža od jedne reči ili rečenice. Prednost stila prikupljanja informacija u odnosu na optužujući stil je pre svega u dužini izjave, jer duže izjave pružaju veću mogućnost prikaza neverbalnih znakova (DePaulo, et al., 2003). Drugo, optužujući stil intervjuisanja verovatno može uticati i na ponašanje osobe koja govori istinu, kao što može dovesti i do pojave negativnih emocija i kod onih koji lažu, kao i kod onih koji govore istinu (Ekman, 2001). U pogledu uticaja sumnjičavosti posmatrača na ponašanje osoba koja lažu, ne postoje jasna objašnjenja, ali činjenica je da „reputacija“ ispitivača kao veoma sumnjičave osobe kod istih može povećati strah od otkrivanja, iako je Ekman (1992) istakao da je, između ostalog, strah od otkrivanja najveći kada osoba koja ispituje ili procenjuje ima reputaciju osobe koju je teško prevariti. 5.6. Verbalni znakovi laganja Neki od činilaca koji utiču na neverbalna ponašanja prilikom obmanjivanja, kao što su emocije, kognitivni napor, pokušaj kontrole i nedostatak osude, takođe mogu uticati i na sadržaj govora tokom obmanjivanja (Zuckerman et al., 1981). Kao što je spomenuto u delu o neverbalnim znakovima laganja, osobe koje lažu imaju tendenciju da se osećaju krivim ili da se plaše da ne budu uhvaćeni u laži. Strah od otkrivanja, svest o krivici i uzbuđenje koje se javlja tokom laganja povezani su sa fiziološkim reakcijama, kao što su povišen krvni pritisak, ubrzan rad srca i povećano znojenje dlanova itd. Kao posledica osećanja krivnje ili straha može se pojaviti i osećanje neprijatnosti, uznemirenosti kao i neubedljivosti (Vrij, 2008). Neubedljivost može biti posledica i ličnog neiskustva, usled čega se u iskazu mogu pojaviti generalizacije, veći broj termina, selfreferenci i kraćih izjava. U verbalnom smislu može doći do pojave većeg broja negativnih izjava, žalbi i tzv. negativnih komentara, kao što su odgovori „nisam lopov“, „nisam ukrao“, „nisam to uradio“ ili odgovori koji sadrže opšte pojmove, koji se eksplicitno ne odnose na osobu koja odgovara, ili su indirektni i dvosmisleni, kao što je npr. odgovor „to nije istina“. Uspešno laganje je sigurno kognitivno kompleksan zadatak, zbog čega u slučaju njegovog neispunjavanja može doći do pojave generalizacije i kratkih izjava sa malo detalja, pojave ponavljanja informacija ili izricanja nebitnih informacija (Vrij, 2008). Iako se osobe koje lažu trude da ostave utisak iskrenosti, njihove izjave mogu biti praćene pojavom grešaka u govoru, dužim pauzama između pitanja i njihovog odgovora, pojavom sporijeg odgovora i oklevanja u govoru (Goldman-Eisler, 1968). U cilju izbegavanja odgovornosti, osobe koje lažu veoma često aktivno pokušavaju da kontrolišu svoj verbalni iskaz odnosno davanje izjave koja je samooptužujuća. Ćutanje je najsigurnija strategija, jer je to način da se proizvede najmanje grešaka, ali je to ujedno i ponašanje koje veoma često izaziva sumnju. Iz navedenog razloga, a u cilju pokušaja kontrole iskaza, osobe koje lažu mogu dati kratke izjave sa malo detalja, kao što mogu dati i neke nebitne informacije koje imaju funkciju zamene onih informacija koje ne žele da otkriju. Takav postupak može rezultirati pojavom većeg broja neuobičajenih reči koje dovode do veće leksičke raznovrsnosti (Aune, Levin, Pak, Asada & Banas, 2005). Teorijski gledano, laganje

55

proizvodi suprotan efekat, jer se javlja manja leksička raznovrsnost. Manja leksička raznovrsnost javlja se i u slučaju ponavljanja informacija (Aune, et al., 2005) kada se osoba koja laže trudi da prenese poruku, kao i u slučaju upotrebe stereotipnog jezika koga karakteriše niža leksička raznovrsnost (Hollien, 1990; Osgood, 1960). Istovremeno pokušaj kontrole sadržaja govora takođe može rezultirati pojavom konzistentne priče koja može izgledati kao vrlo uvežbana i skriptirana. Kada su u pitanju verbalni znakovi laganja, možemo da zaključimo da osobe koje lažu, a koje su pri tome vrlo motivisane da ne budu uhvaćene u laži, u suštini ne govore transparentne laži. Iako se trude da ostave utisak iskrenosti, njihove izjave su veoma često negativne, indirektne i u njima nedostaje opis ličnog iskustva. Pod dejstvom negativnih emocija (strah, ljutnja, krivnja), javlja se veoma često stanje uznemirenosti, što rezultira pojavom nestrukturiranog iskaza u kome nema mnogo detalja. Pretpostavlja se da je to iz razloga što ili nemaju dovoljno znanja da obezbede podatke, ili jednostavno ne pominju bilo kakve detalje, jer bi u suprotnom povećali verovatnoću za pojavom kontradiktornosti, a time i za otkrivanjem laganja (Vrij, 2008). Empirijska istraživanja tehnika za detekciju laganja, zasnovanih na opažanju verbalnih ponašanja karakterističnih za situacije laganja, započeta su osamdesetih godina prošlog veka. Do današnjih dana u svetu je sprovedeno ukupno sedamdesetak istraživanja, značajnih iz nekoliko razloga. Pre svega, utvrđeno je da ne postoje pojedinačni verbalni znakovi, već grupa verbalnih znakova, na osnovu kojih se procenjuje razlika između iskaza onih koji lažu i onih koji govore istinu. Drugo, utvrđeno je da ne postoji tipično obmanjujuće ponašanje, ali da se neki verbalni znakovi češće javljaju u lažnim odnosno istinitim izjavama. Takođe je ustanovljeno da je odnos između verbalnih znakova i obmane jasniji nego odnos između neverbalnih znakova i obmane, što je značajno sa aspekta otkrivanja laganja (Vrij, 2008). 5.7. METODE ILI TEHNIKE SASLUŠANJA 5.7.1 Američki i engleski pristup u ispitivanju osumnjičenih U anglosaksonskoj literaturi pominju se dva osnovna pristupa u ispitivanju osumnjičenih osoba koji se označavaju kao „američki“ i „engleski“ pristup. Inbau, Reid i Buckley (1986, prema Vrij, 1998) napisali su jedan od najpoznatijih udžbenika o tehnikama ispitivanja osumnjičenih u kojem su predložili nekoliko postupaka tzv. istražnog intervjua, koji se sprovodi sa ciljem dobijanja priznanja. Američki pristup za ispitivanje osumnjičenih čija je krivica verovatna, podazumeva devet „koraka“ (The Reid Nine Steps of Interrogation): 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Pozitivno sukobljavanje ili konfrontacija; Razvoj teme; Suočavanje sa poricanjem izvršenja krvičnog dela od strane osumnjičenog; Prevladavanje primedbi od strane osumnjičenog; Postizanje i održavanje pažnje osumnjičenog; Upravljanje raspoloženjem osumnjičenog; Stvaranje mogućnosti za priznanje; Usmeno priznanje; Pretvaranje usmenog u pismeno priznanje.

Pozitivno sukobljavanje ili konfrontacija se sastoji od izravnog navođenja stvarnih ili izmišljenih dokaza o upletenosti osumnjičenog u izvršenje krivičnog dela. Npr. Naša istraga pokazuje da ste vi taj koji ste …… nakon čega sledi kratka pauza u kojoj se opaža ponašanje osumnjičenog. Ispitivač tada ponavlja optužbu. Pretpostavlja se da osumnjičeni nešto skriva ili laže ako ne izražava poricanje nakon druge izravno izrečene optužbe.

56

Razvoj teme uključuje dva pristupa u ispitivanju osumnjičenih, to su: 1) emocionalni pristup 2) ne-emocionalni pristup Ispitivanjem osumnjičenih koji su emocionalniji ispitivač nastoji uspostaviti odnos pri čemu se služi tehnikama koje se zasnivaju na pružanju moralnog izgovora za izvršenje krivičnog dela. Npr. svatko bi na vašem mestu to učinio; minimaliziranjem, odnosno ublažavanjem ozbiljnosti dela, sugerisanjem nekog moralno prihvatljivijeg opravdanja za krivično delo, optuživanjem neke druge osobe itd. Za osumnjičene koji naizgled pažljivo slušaju te predloge pretpostavlja se da su krivi. Kassin i McNall (1991, prema Vrij 1998) takav pristup nazivaju minimalizirajući i opisuju ga kao tehniku kojom ispitivač kroz razvoj simpatije kod osumnjičenog stvara osećaj sigurnosti. Primer: Inbau i saradnici (Vrij 1998): „ Nijedna žena ne bi trebala biti noću sama na cesti izgledajući tako seksi kao što je ona … To je preveliko iskušenje za svakog normalnog muškarca. Da ona nije hodala okolo tako odevena, ti sada ne bi bio u ovoj sobi.“ Ispitivanjem osumnjičenih koji su ne-emocionalniji, ispitivač koristi suprotni pristup npr. traži priznanje od osumnjičenog da je lagao o neki aspektima krivičnog dela. (npr. “Lagao si mi jednom, lagat ćeš opet”). Ispitivač pokušava da se osumnjičeni sam poveže sa mestom zločina, naglašava da su svi dokazi protiv njega, da je beskorisno odupirati se istini i sl. Kassin i McNall (1991 prema Vrij 1998) nazivaju taj pristup maksimalizirajućim, a zasniva se na pokušajima zastrašivanja osumnjičenog, prenaglašavajući ozbiljnost krivičnog dela i veličinu kazne koja sledi, a ako je potrebno i laganje o postojećim dokazima (npr. navođenje da su ga očevici identifikovali, da imaju otiske prstiju ili druge dokaze). Suočavanje sa poricanjem krivice za izvršenje krivičnog dela od strane osumnjičenog, odnosi se na prekidanje ponavljanja poricanja od strane osumnjičenog, korišćenjem tehnika maksimaliziranja ili minimaliziranja opisanih u prethodnom koraku. Prema Inbau i saradnicima (1986; prema Vrij 1998) to je krucijalan korak, jer što češće osumnjičeni koji je kriv poriče da je počinio to krivično delo tj. laže, to za ispitivača postaje teže uveriti osumnjičenog da kaže istinu, odnosno da prizna delo koje je izvršio. U osnovi ovog koraka pretpostavka je da nevini osumnjičeni neće dozvoliti okončanje poricanja nego će ustrajati u poricanju, dok će osumnjičeni koji je počinio krivično delo biti spremniji da se vrati na temu razgovora ili će menjati taktiku pružajući razloge zašto je optuživanje pogrešno npr. “Nisam to mogao učiniti, nemam pištolj“. Prevladavanje primedbi se sastoji upravo u prevladavanju mogućih primedbi navedenih u prethodnom koraku. Kao delotvoran način preporučuje se pokazivanje razumevanja i vraćanje na temu razgovora npr. “to može biti istina, ali važna stvar je….“. Kada osumnjičeni počne shvaćati da njegove primedbe ne deluju, pretpostavlja se da će postati nesigurniji i pokazivati znakove povlačenja. Tada ispitivač treba reagovati postizanjem i održavanjem pažnje osumnjičenog. Postizanje i održavanje pažnje osumnjičenog je moguće postići fizičkim približavanjem osumnjičenom, naginjanjem prema njemu, nežnim dodirom, oslovljavanjem imenom i održavanjem kontakta očima. Kontrolisanje i upravljanje raspoloženjem osumnjičenog se odnosi na upravljanje pasivnošću osumnjičenog. Kada osumnjičeni postane „pristupačan“, ispitivač treba usmeriti osumnjičenog na moguće razloge izvršenja krivičnog dela. Pri tome ispitivač treba pokazivati znakove razumevanja i simpatije i poticati osumnjičenog da kaže istinu. Konačno treba pokušati izazvati osećaj kajanja i krivice, npr. isticanjem negativnih posledica dela po žrtvu.

57

Stvaranje mogućnosti za priznanje se odnosi na korišćenje alternativnog pitanja. Osumnjičenima se omogućuje da daju objašnjenje ili izgovor za izvršeno krivično delo, što olakšava postizanje samog priznanja. Npr. „je li to bila baš vaša ideja, ili vas je netko na to potaknuo razgovorom, nagovorio?“. Koju god alternativu od ponuđenih osumnjičeni izabere, neposredan efekat njegova izbora je priznanje. Usmeno priznanje odnosi se na elaboriranje početnog priznanja u prethodnom koraku tj. na detaljno priznanje koje otkriva okolnosti, motive i detalje izvršenog krivičnog dela. Prema preporukama Inbau i sar. (1986; prema Vrij, 1998) pitanja ispitivača trebaju biti kratka i jasna, te formulirana tako da se na njih može odgovoriti sa nekoliko reči. Takođe se savetuje da u pitanjima ne treba koristiti grube ili emocionalno nabijene reči. Pretvaranje usmenog priznanja u pismeno priznanje je izrazito važan korak, jer naknadno osumnjičeni može poricati da je bilo što priznao. Drugi pristup u okviru američkog pristupa koji se primenjuje u ispitivanju osumnjičenih čija je krivica ili nevinost manje verovatna, podrazumeva opažanje verbalnog i neverbalnog ponašanja osumnjičene osobe u cilju otkrivanja istine o krivičnoj stvari. Gudjonsson (1994) smatra da se američki pristup u ispitivanju osumnjičenih osoba zasniva na slamanju otpora osumnjičenog putem trikova, obmanjivanja i psihološkim manipulacijama, a kao dva glavna obeležja psiholoških manipulacija ističe: a) prenaglašavanje dokaza protiv osumnjičenog (tvrdnje da postoje dokazi koji osumnjičenog povezuju sa krivičnim delom iako oni ne postoje), b) minimaliziranje nepoželjnih posledica povezanih sa priznanjem (npr. ublažavanje ozbiljnosti dela, sugestije da se radilo o slučaju ili da je delomična krivica i na žrtvi krivičnog dela). Prema Vriju (1998) u osnovi ovog postupka nalaze se teorije promene stava prema objektu stava, tj. menjanje negativnog stava osumnjičenog prema priznanju u pozitivan stav, na način da se naglašavaju pozitivne posledice priznanja te eliminišu negativne posledice nepriznavanja. Pretpostavka od koje se polazi je da ako osumnjičeni opaža više pozitivnih i manje negativnih posledica priznanja, njegov stav prema priznanju će biti pozitivniji i on će na kraju priznati krivično delo koje je izvršio. Ono što se javlja kao problem je činjenica da će priznanje potencijalno voditi optužbi, dok poricanje krivice neće. Efikasan način eliminisanja negativnog aspekta priznanja je davanje impresije osumnjičenom da će i poricanje voditi optužbi. Pozitivan stav prema priznaju može sepostići na sledeći način: 1) osumnjičenom se govori kako protiv njega već postoji dovoljno dokaza (korak 1.), 2) naglašavanjem pozitivnih aspekata priznavanja krivice (minimizirajući pristup, korak 2, korak 6); 3) naglašavanjem negativnih aspekata nepriznavanja krivice (maksimazirajući pristup, korak 2). Problem koji se može pojaviti u slučaju primene ovog pristupa je da će sa većom verovatnoćom krivicu za krivično delo priznati i oni koji su ga stvarno izvršili kao i oni koji su za izvršenje krivičnog dela pogrešno osumnjičeni, što može doprineti pojavi tzv “lažnih priznanja”. Vrij (1998) takođe navodi sledeće zamerke kada je u pitanju Američki pristup ispitivanja osumnjičenih koji podazumeva devet „koraka“ (The Reid Nine Steps of Interrogation):

58



Primena trikova i obmanjivanja prilikom ispitivanja osumnjičenih (npr. navođenje fiktivnih dokaza) je zakonski zabranjeno u većini zemalja, što znači da se takve tehnike ne mogu koristiti. Nedobrovoljnim priznanjima koja su „iznuđena“ tehnikama minimaliziranja, osumnjičeni se izlaže riziku osuđivanja od strane suda iz razloga što isti nedobrovoljna priznanja neće diskreditirati.



Psihološka manipulacija primenom trikova i obmanjivanja može voditi lažnim priznanjima tj. priznanjima onih koji su nevini. Naime, nema trikova koji bi potakli na priznanje samo one koji su stvarno i izvršili određeno krivično delo. Inbau, Reid i Buckley (1986) naglašavaju kako bi si ispitivač osumnjičenom trebao postaviti pitanje “Hoće li trik koji koristim u ispitivanju potaknuti i nevinu osobu na priznanje?” Ukoliko osumnjičena osoba negativno odgovori, ispitivač bi trebao odustati od primene ove tehnike. Vrij (1998) navodi kako Inbau i saradnici nisu razmislili o tome da ispitivač nikada ne može biti siguran je li donio tačnu odluku.



Trikovi i obmanjivanje nisu etični. Inbau i saradnici su toga svesni, ali odgovaraju da je sve opravdano kad su u pitanju kriminalci. Williamson (1994; prema Vrij, 1998) navodi kako neetično ponašanje može poljuljati poverenje javnosti kada je u pitanju rad policije.



Tehnike pritisaka mogu dovesti i do tzv. bumerang efekta, odnosno smanjenja sugestibilnosti osumnjičenog. U tom slučaju i oni osumnjičeni koji bi inače izrekli priznanje, mogu nepriznati izvršenje krivičnog dela, iako su ga uistinu izvršili (Gudjnosson, 1995; prema Kapardis, 2001).



Tehnike maksimaliziranja, koje se zasnivaju na lažima tzv. „blefiranju“, mogu dovesti do negativnog efekta tj. izazvati kod osumnjičenog cinizam i osećaj nadmoći. Npr. policijski službenik može reći da su na mestu izvršenja krivičnog dela krađe nađeni otisci prstiju osumnjičenog, a osumnjičeni zna da je nosio rukavice (Moston & Stephenson, 1992, prema Vrij, 1998).



Laganje i obmanjivanje može policijske službenike postaknuti da lažu i služe se trikovima, kako bi opravdali laganje i u drugim kontekstima (Leo 1992; prema Vrij 1998).

Gudjonsson (1994) ove metode smatra neetičnim, moguće opasnim. Navodi da ovakvi postupci mogu imati negativne posledice za osobu koja je intervjuisana:  

reakcije ljutnje i neprijateljstva prema policiji zbog osećaja da je priznanje iznuđeno, postraumatski sindrom

Kalbfleisch (1994, prema Vrij 1998) istakao da postojii 15 različitih strategija, koje se mogu primenjivati u razgovoru sa nekooperativnim osumnjičenim. Prema Vriju (1998), većina tih strategija se zasniva na menjanju stava prema priznanju i to naglašavanjem pozitivnih posledica priznanja i negativnih posledica nepriznavanja. Strategije koje se koriste za posticanje nekooperativnih osumnjičenih na razgovor: 

Zastrašivanje - zasniva se na optuživanju osumnjičenog da je lažov. Ova strategija se koristi kako bi se osumnjičenog prisililo da otkrije istinu.



Situacijsko poništavanje - sastoji od npr. naglašavanja osumnjičenom da će istina jednog dana ionako doći na videlo, predstavljanja situacije kao nepopravljive, te da odbijanje priznanja samo može pogoršati već ionako lošu situaciju. Naglašavaju se različite negativne posledice. Pretpostavlja se da će takva situacija “iz koje nema izlaza”, kao i posledice nastavljanja laganja, uveriti osumnjičenog da kaže istinu.

59



Nelagoda i olakšanje - zasniva se na naglašavanju da poricanje i laganje izaziva nelagodu te da je „priznanje dobro za olakšanje duše“.



Blefiranje - sastoji se u naglašavanju postojanja “izmišljenih” dokaza koji ukazuju na to da osumnjičeni laže. Pretpostavlja se da će odsustvo mogućnosti da se utvrdi nevinost osumnjičenog, kod njega/nje slomiti otpor.



Ljubazno posticanje/podbadanje - sastoji se od posticanja i ohrabrivanja osumnjičenog da govori i otkrije informacije, zahtevaju se od njega dodatne informacije kao i hvaljenje osumnjičenog.



Minimaliziranje - pokušaji da se olakša bilo kakvo priznanje npr. nuđenjem izgovora za izvršenje krivičnog dela, umanjivanjem ozbiljnosti dela, optuživanjem nekog drugog ili naglašavanjem da bi i neko drugi u toj situaciji učinio isto. Pretpostavlja se da će smanjenje značenja zločina potaknuti priznanje.



Kontradiktornosti - sastoji se od naglašavanja bilo kakvih nesuglasica ili kontradiktornosti u priči osumnjičenog, čak i onda ako se nisu pojavile u početnoj priči. Ispitivač ih može pokušati izazvati ponavljanjem pitanja i usmerujući se na eventualne razlike tj. nekonzistentnost u odgovorima na ponovljena pitanja. Pojavljivanje nekonzistentnosti treba osumnjičenom dati do znanja da se ne može izvući.



Izmenjene informacije - upotrebljava se u sitaciji kada sumnjamo da osumnjičeni laže, a sastoji se u postavljanju pitanja koja sadrže netačne informacije. Ako osumnjičeni ispravlja takve informacije, to može značiti da govori istinu. Pukotina u odbrani - strategija se sastoji od dva koraka u kojoj ispitivač prvo traži uporište u priči osumnjičenog i onda to koristi kako bi ukazao da je osumnjičeni lagao (npr. ako si lagao o jednoj stvari, što garantuje da nisi lagao i o drugima)





Samootkrivanje- ispitivač otkriva stvari o sebi i kao rezultat toga samootkrivanja, polazeći od norme reciprociteta, očekuje da će i osumnjičeni također otkriti neke lične informacije.



Isticanje znakova obmane - naglašavanje osobi da pokazuje određene fizičke znakove koji ukazuju na laganje, kao što su znojenje ili promena glasa. Ova strategija se ne zasniva na stvarnim objektivnim indikatorima laganja, nego na pretpostavljenim verovanjima osumnjičenog, da su ti znakovi povezani sa laganjem. Pretpostavlja se da će ova taktika rezultirati verovanjem osumnjičenog da nije uspešan lažov.



Briga - sastoji se u pokazivanju brige za osumnjičenog sa pretpostavkom da će takva empatija izazvati atmosferu koja potiče otkrivanje istine (npr. Razumem kako se osećaš. Ja bi se verovatno ponašao na sličan način itd.)



Održavanje statusa quo - osumnjičenom se govori da je njegov položaj u opasnosti ako drugi otkriju da je lagao i da će ustrajanje u laganju smanjiti njegovo samopoštovanje. Pretpostavka je da će naglašavanje dodatnih negativnih posledica skrivanja istine potaknuti priznanje.



Izravan pristup - ispitivač osumnjičenom izravno govori da kaže istinu, a pretpostavka je da će se osumnjičenom dati do znanja da je kazivanje istine poželjno i dobro.



Tišina - nakon što je osumnjičeni nešto rekao, očekuje se da će tišina, odnosno ćutanje kod osumnjičenog izazvati neugodu i da će pokušati pričom prekinuti tišinu.

Moston, Stephenson i Williamson (1990; prema Vrij, 1998) smatraju da je sprovođenje ispitivanja samo sa ciljem dobijanja priznanja kontraproduktivno, jer policija propušta priliku prikupljanja pravno relevantnih dokaza. Napred navedene taktike počivaju na implicitnoj

60

pretpostavci da je osumnjičeni stvarno i izvršio krivično delo, što je veliki nedostatak, umesto da su usmerene na prikupljanje informacija. „Engleski pristup“ (Baldwin, 1992, prema Vrij, 1998) usmeren je na poticanje osumnjičenog na razgovor i na taj način prikupljanje relevantnih informacija. Iz razloga što ovaj pristup zahteva određene socijalno-psihološke veštine Baldwin (Baldwin, 1992, prema Vrij, 1998) ističe značaj plana i pripreme za vođenje razgovora, kao i značaj izgrađivanja „odnosa“ sa osumnjičenom osobom. Prema Kohnekenu (1995, prema Vrij, 1998) planiranje vođenja razgovora bitno umanjuje kognitivno opterećenje ispitivača, tokom vođenja razgovora. Takođe smatra, da se uspostavljanjem „odnosa“ sa osumnjičenim, stvaraju uslovi za opušteniju atmosferu u kojoj su osobe spremnije za otvoren razgovor. Tousingnant (1991; prema Kapardis, 2001) u kontekstu gore navedenog, takođe ističe da je za uspešno ispitivanje značajno sa osumnjičenim uspostaviti odgovarajući „odnos“, da se prema istom treba ophoditi na civilizovan način, bez obzira na vrstu i težinu izvršenog krivičnog dela, kao i da mu treba dozvoliti da se o okolnostima izvršenog krivičnog dela izrazi svojim rečima i tempom koji mu odgovara. Iz napred navedenog zaključujemo da Baldwinov pristup ne dozvoljava upotrebu trikova i obmanjivanja. Prema mišljenju Vrija (1998) nedostatak ovog pristupa je u tome da je on relativno neuspešan kod nekooperativnih osumnjičenih, ali ga ipak treba podržavati, jer se na taj način policija postiče na traženje i nalaženje dodatnih dokaza koji pomažu rasvetljavanje slučaja. U skladu sa engleskim pravnim propisima Police and Criminal Evidence Act (PACE model) u Velikoj Britaniji se u radu policije od 1992. godine primenjuje „Vodič za intervjuisanje osumnjičenih, svedoka i žrtava“ u kome su prezentovana dva pristupa u intervjuisanju, to je tzv. „kognitivni pristup“ i „upravljanje konverzacijom“. U vodiču je takođe prezentovan izvesni model intervjua, koji se sastoji od pet postupaka: 1) Priprema i planiranje intervjua ( postavljanje cilja i svrhe vođenja intervjua, analiza postojećih i potrebnih dokaza, načini obezbeđenja dokaza itd.). 2) Angažovanje i obrazlaganje (na početku intervjua uspostavljanje odnosa sa osobom koja se intervjuiše i obrazlaganje razloga intervjua). 3) Objašnjenje (faza u kojoj se intervjuisani setio okolnosti vezanih za izvršenje krivičnog dela i faza u kojoj je intervju sproveden). 4) Završetak (intervju je završen, intervjuisani se obaveštava o onome što sledi). 5) Vrednovanje ili ocenjivanje (nakon svakog intervjua ponovo se vrednuju sve prikupljene informacije, stepen njihove relevantnosti i veze za konkretnim krivičnim delom. Kognitivni pristup se zasniva na načelima tehnike „kognitivnog intervjua“ (Geilselmana i Fishera 1989; prema Gudjonsson, 1994) koji je razvijen sa ciljem povećanja broja informacija koje se mogu saznati od svedoka uz maksimalno angažovanje ispitivača. U slučaju nekooperativnosti ne postoji mogućnost njegove primene. Pod nekooperativnošću podazumevamo situacije kada svedok odbija saradnju, kada šuti ili kada negira bilo kakvu veza sa krivičnom stvari koja je predmet razgovora. Drugi pristup koji se označava kao upravljanje konverzacijom je manje naučno utemeljen. Podrazumeva podelu slobodnog opisa intervjuisane osobe na manje celine. Postavljanjam pitanja otvorenog tipa ispitivač produbljuje delove opisa intervjuisane osobe koje želi detaljnije ispitati.

61

Kao što smo u prethodnom delu istakli u slučaju nekooperativnosti, teško je sprovesti bilo koji od prethodno navedenih pristupa. Prema Sheperd-u (1991, prema Kapardisu 2001), u slučaju pružanja otpora osumnjičenog i njegove nekooperativnosti, treba primenjivati drugačiju strategiju koja podrazumeva pre svega empatiju, podršku, poštovanje osobe, jasan razgovor i stil konverzacije u kojem se izražava ravnopravan odnos između ispitivača i ispitivane osobe. Ponašanje ispitivača koje podstiče otpor osumnjičene osobe je pre svega njegova loša konverzacija, ometanje govora ispitanika, požurivanje, postavljanje kontraproduktivnih pitanja ili pitanja koja osumnjičenom govore o nedovoljnoj informisanosti ispitivača o krivičnom delu, pretpostavljanje odgovora itd. 5.8. Priznanje Priznanje je takva vrsta izjave koju na različite načine daje pretpostavljeni izvršilac, u kojoj prihvata krivično delo kao svoje, sa svim pojedinačnim elementima koji su u vezi sa tim delom (Roso, 1995). Podaci o postotku osumnjičenih koji daju priznanje tokom policijskog ispitivanja proizlaze uglavnom iz istraživanja sprovedenih u Engleskoj (Vrij 1998). Gudjonsson i Bownes (1992, prema Kapardis 2001) navode da 48% osumnjičenih koji su kasnije optuženi i osuđeni, početno negira uključenost u zločin, dok 41% nije spremno na priznanje pri prvom ispitivanju. U istraživanju Gudjonsson i Petursson (1991, prema Kapardis, 2001) čiji cilj je bio da se utvrdi koji su to ključni razlozi koji osumnjičenog podstiču na priznanje, utvrđeno je da su u pitanju tri razloga: 1. dokazi (snaga dokaza protiv osumnjičenih – kao razlog navelo 55% zatvorenika); 2. unutrašnji pritisak (potreba da se ispriča o zločinu – kao razlog navelo 44% zatvorenika); 3. spoljnji pritisak (uveravanje od strane policije, strah od zatvora – kao razlog navelo 15% zatvorenika). Kao četvrti razlog priznavanja pojavljuje se i pokušaj zaštite neke druge osobe, taj faktor doprinosio je priznanju u 20-21% slučajeva. 5.8.1 Verodostojnost priznanja Postojanje priznanja potiče osuđivanje osobe za izvršenje određenog krivičnog dela, stoga se postavlja pitanje je su li sva priznanja uvek verodostojna? Osnovno pitanje kod procene verodostojnosti priznanja je naravno pitanje uslova u kojima je isto dobijeno. Naime, do mnogih se priznanja ne dolazi spontano, nego su rezultat intenzivnog ispitivanja od strane policije koje može uključivati obećanja, pretnje, pa i brutalnost. Ponekad takve prisile i policijske taktike mogu biti vrlo prikrivene ili suptilne. U SAD-a u mnogim policijskim stanicama se koristi priručnik Kriminalistička ispitivanja i priznanja (Criminal Interrogation and Confessions) autora Inbau, Reid i Buckley (1986), koje upravo sugeriše korišćenje trikova, obmana i laganja u svrhu dobijanja priznanja. Prvi autor koji je pisao o psihološkim aspektima lažnih priznanja bio je Munsterberg (1908 prema Gudjonsson i Haward 1998), iako su lažna priznanja već prepoznata u 17. veku kod španskih inkvizitora. Prema shvatanju Munstenberga lažna priznanja su relativno normalan fenomen koji je izazvan neuobičajenim okolnostima, iako je istaknuo i važnost nekih osobina kao što je melanholija. Tek početkom 80-ih godina 20. veka javljaju se psihološki dokazi koji dovode u pitanje valjanost priznanja. Postavlja se pitanje, zašto se javljaju lažna priznanja. Prema Gudjonsson i McKeith (1988), postoje tri psihološki različita tipa lažnih priznanja, koji su utvrđeni eksperimentalnim

62

istraživanjima sugestibilnosti i poslušnosti, te pažljivim psihološkim procenama osoba koje su lažno priznale teška krivična dela: a) dobrovoljna lažna priznanja Pod dobrovoljnim lažnim priznanjima podrazumevaju se priznanja koja su dana bez ikakvog spoljnjeg pritiska od strane policije. Osoba često samoinicijativno dođe u policijsku stanicu i prizna zločin o kojem je čitala u novinama ili gledala na TV (npr. u slučaju otmice Lindberghove bebe 200 ljudi je priznao otmicu, prema Kassin, 1997). U osnovi takvih dobrovoljnih lažnih priznanja nalazi se nekoliko izvora: 

patološka potreba za „slavom“, prihvatanjem, samo-kažnjavanjem, želja za podizanjem samopoštovanja čak i po cenu zatvora (Huff, Rattner & Sagarin (1986; prema Vrij, 1998) muškarac je priznao ubistvo kako bi impresionirao svoju devojku).



oslobađanje od osećaja krivice. Gudjonsson (1992; prema Vrij, 1998) smatra da se ovim motivom najčešće rukovode osobe koje boluju od depresije.



nemogućnost razlikovanja stvarnosti od fantazija. Gudjonsson (1992; prema Vrij 1998) navodi kako su tome naročito sklone osobe koje boluju od shizofrenije).



lažnim priznanjem se želi zaštititi pravi izvršilac. Npr. u Richardsonovom (1991, prema Kapardis, 2001) istraživanju 23% od 6 adolescenata je priznalo krivično delo koje nisu izvršili, a 48% je navelo kao razlog lojalnost tj. da bi zaštitili svoje vršnjake ili prijatelje).



kada osobe ne vide nikakav način da dokažu svoju nevinost i stoga priznaju krivično delo sa ciljem smanjenja kazne (anglosaksonski sistem).



da bi se prikrilo neko drugo delo koje pri tome nije krivično delo. Huff i saradnici (1986; prema Vrij, 1998) navode primer žene koja je priznala ubistvo jer nije htela da se sazna da je u vreme kada je izvršen zločin ona bila sa ljubavnikom).

Za razliku od dobrovoljnih priznanja, postoje i lažna priznanja kao rezultat „prisile“. Kod ove vrste priznanja potrebno je razlikovati dva oblika socijalnog uticaja: pokoravanje i internalizacija (Kelman, 1958; prema Kassin, 1997). Pokoravanje se odnosi na promenu javnog ponašanja da bi se postigao određeni cilj (npr. smanjenje kazne). Internalizacija se odnosi na privatno prihvatanje verovanja nametnutih od strane drugih. b) priznanje kao rezultat popuštanja zbog upotrebe prisile ili pretnje/ lažnih obećanja Javljaju se kao rezultat pritiska od strane policije tokom ispitivanja, intervjua. Gudjonsson i McKeith (1988) navode da su psihološki mehanizmi u osnovi ovih priznanja želja da se „pobegne“ iz stresne situacije, a takvo ponašanje se najbolje može opisati kao ponašanje izbegavanja. Činioci vulnerabilnosti za ovaj tip priznanja uključuju (Gudjonsson & McKeith, 1988) neupoznatost sa policijskim okruženjem, nesposobnost da se osoba nosi sa pritiskom ispitivanja, poremećaje psihičke prirode i neadekvatne procese odlučivanja. Inbau i saradnici (1986; prema Vrij, 1998) smatraju da tri policijske tehnike vode lažnim priznanjima: upotreba fizičke sile, pretnja nanošenjem ozleda i lažna obećanja da će osumnjičeni ako prizna krivično delo biti slobodan ili dobiti blažu kaznu. Istraživanje Gudjonsson i Sigurdson (1994; prema Kapardis, 2001) u zatvoru u Islandu je pokazalo da je od 95% zatvorenika koji su pristali na intervju, njih 12% je tvrdilo da su priznali krivično delo koji nisu izvršili (78% ih je bilo i osuđeno za krivična dela koje su lažno priznali), kao razlog lažnog priznanja 52% je navelo izbegavanje policijskog pritiska ili držanja u policijskom pritvoru, a 48% je navelo zaštitu neke druge osobe. Naravno, postavlja se pitanje koliko su izjave intervjuisanih zatvorenika bile istinite.

63

PEACE model je u Velikoj Britaniji uveden sa ciljem smanjenja broja lažnih priznanja, odnosno smanjenja korišćenja prisile od strane policije. c) prisilom izazvano internalizirano lažno priznanje Javlja se kada pojedinac počinje verovati da je izvršio zločin za koji ga policija optužuje tokom policijskog intervjua iako nema sećanja da je stvarno izvršio to delo (tzv. “sindrom nepoverenja u pamćenje”). Može se javiti usled izrazite socijalne anksioznosti (Ofshe, 1989; prema Vrij, 1998), zavisnosti osobe o alkoholu/ drogama (Davison & Forshaw, 1993; prema Kapardis, 2001), sugestibilnosti osobe i sl. Prema Gudjonsson & McKeith (1988) kritične komponente koje povećavaju vulnerabilnost osumnjičenog na ovakva priznanja su: 

nesposobnost osobe da uoči nesklad između onog što je stvarno opazila tokom specifičnog događaja i onog što joj se naknadno sugeriše da je opazila;



konfuzno psihičko stanje;



istorija psihičke bolesti;



nedostatak pouzdanja u vlastito pamćenje

Kassin (1997) navodi da je slučajevima u kojima su se pojavila ovakva lažna priznanja svima bili zajednički sledeći činioci: 

osumnjičeni je bio na neki način “vulnerabilan” tj. njegovo sećanje je bilo poljuljano usled njegove/njene mladosti, međuljudskog poverenja, naivnosti, sugestibilnosti, niže inteligencije, stresa, umora, uotrebe alkohola ili droge;



predstavljanje osumnjičenom lažnih dokaza kao što su rezultati poligrafa ili rigidnih forenzičkih testova (npr. mrlja od krvi, ejakulata, kose/dlaka, otisaka prstiju), izjava koje su navodno dali njihovi saučesnici ili identifikacije od strane nepostojećih svedoka.

5.9. Lažni iskazi Izbegavanje pravde je više pravni nego psihološki koncept i može da podrazumeva više proceduralna nego činjenična pitanja. Psiholozi su više skloni da se fokusiraju na ograničena pitanja, kao što su lažne optužbe i lažna priznanja. Lažne optužbe svoje izvorište mogu imati u više razloga i nisu uvek motivisane zlom namerom. Loše vođen intervju može rezultovati lažnim izjavama. Postoje jasni dokazi da barem u nekim okolnostima uporno i nametljivo ispitivanje može dovesti do toga da pojedinci budu lažno umešani u zločin. Neka deca su posebno osetljiva na implantaciju lažnih sećanja povezanih sa događajima koji su otporni na izazove. Mišljenja se spore oko radikalno različitih pogleda na sećanja. Više skeptičan pogled na oporavak memorije imaju eksperimentalni psiholozi, koji su bili skloniji da koriste laboratorijski stil eksperimentisanja u pročavanju teorija sećanja. Mnogo prihvatljivija rešenja dolaze od onih koji su smatrali da su sećanja bila poremećena, naročito postojanjem traume. Neki od pojedinaca tvrde, da se sećanja iz detinjstva oporavljaju u odraslom dobu. Postoji veliki broj grafičkih eksperimentalnih prikaza gde deca mogu biti ohrabrivana da daju lažne tvrdnje o događajima koji se mogu interpretirati kao seksualno zlostavljanje. Studije naučnika uključivale su posete odeljenjima i kasnija pričanja roditelja svojoj deci o toj poseti, koja su sadržavala netačne informacije. Neka deca su tvrdila da se sećaju događaja koji su se desili u stvarnom životu, a koje su čuli iz priča roditelja. Eksperti u intervjuisanju nisu bili u stanju da naprave razliku između dečijih navoda u realnim i fiktivnim situacijama. Profesionalci mogu da poveruju u lažne optužbe, jer često ne razumeju ograničenu vrednost pojedinih znakova u dijagnostikovanju seksualnog zlostavljanja dece. Npr. rizik od lažno

64

pozitivnih i lažno negativnih iskaza trebao bi da bude deo bilo koje takve procene. Međutim, postoji i sekundarni problem u činjenici da su deca sugestibilna i pod uticajem lica koje vrši intervju, te nesigurnost kod intervjuera može uticati na lošu tehniku vođenja intervjua. Izbegavanje pravde ne tiče se isključivo pogrešnih uverenja pojedinaca koji nisu počinili zločin već i na procedure koje su dovele do presude (a ponekad i do oslobađajuće presude). Mnogi aspekti izbegavanja pravde bili su ignorisani u sudskoj i kriminalističkoj psihologiji. Tako je većina istraživanja u forenzičkoj psihologiji od velikog naučnog značaja za izbegavanje pravde skoncentrisana na lažne optužbe i lažna priznanja. Pravu stopu lažnih iskaza je donekle teško proceniti. Na primer, bilo bi krajnje problematično definisati lažne iskaze u smislu povezanosti sa konačnim oslobađajućim presudama. Oslobađajuće presude mogu i ne moraju da znače nevinost i postoji ozbiljna distinkcija između lažnih optužbi i lažnih ubeđanja. Postoji i velika konceptualna razlika između lažnih optužbi i neosnovanih tvrdnji koje se npr. odnose na seksualno zlostavljanje koje se stvarno desilo, ali dokazi koji bi potkrepili takve tvrdnje nisu dovoljno jaki. Suprotne tvrdnje ne znače nužno da do krivičnog dela nije došlo iako postoje brojni razlozi kao što je primirje između partnera koji su bili u sukobu. Naučnici su istraživali lažne iskaze povezane sa seksualnim zlostavljanjem kod dece verovatno mnogo više neko druge oblasti. Glavne oblasti interesovanja bili su: 

Lažni iskazi o psihičkom i seksualnom zlostavljanju nad decom. Možda su najznačajnija od njih dešavanja u Klivlendu (Engleska) kasnih 80-ih (Bell, 1988; Howitt 1992) kada su lekari i socijalni radnici optužili za seksualno zlostavljanje dece (sodomija) određen broj porodica u Severnoj Engleskoj. Tvrdnje su bile zasnovane na neispravnim lekarskim pregledima seksualnog zlostavljanja. Test, koji je merio analnu penetraciju, doveo je do visokog procenta lažnih dijagnoza. To je dovelo do javne državne istrage i velikog opreza kod naredih slučajeva uključujući i satanističke zločine.



Iskazi o seksualnom zlostavljanju izneti protiv sukobljenih roditelja koji su u razvodu – posebno slučajevi gde je starateljstvo nad detetom u sporu.



Takozvani „sindrom lažne memorije“ – u kome odrasli koji prolaze kroz terapijski proces prizivaju iskustva seksualnog zlostavljanja iz svog detinjstva.

Naravno, ovo nisu sve situacije u kojima može doći do iskazivanja lažnih tvrdnji, već one privlače najveće interesovanje istraživača. Pool & Lindsay (1998) sugerisali su da bi stopa lažnih tvrdnji mogla da varira od 5-8% za seksualno zlostavljanje dece, ako uzmemo u obzir samo namerna lažna svedočenja. Ako bi uključili i namerne (maliciozne) lažne tvrdnje, stope lažnih iskaza drastično se povećavaju, i kreću između 23%-35%, navodi se u studiji Howita (Howitt,1992). U osnovi, ove cifre mogu predstavljati traumu, stres i uznemirenost kod deteta i njegove porodice. Postoji rizik da deca budu izolovana iz svojih domova, a očevi prinuđeni da žive daleko od kuće ili u zatvoru. Čak i ako ne dovode do krivične presude, dobronamerni lažni iskazi mogu da uzmu danak na porodični život i strukturu porodice (Howitt, 1992). Razlozi zbog kojih su lažni iskazi dosta česti u sudskim procesima za seksualna zlostavljanja uključuju sledeće: 

U mnogim slučajevima fizičke dokaze seksualnog zlostavljanja koji mogu biti detektovani. Iako penetrativni seksualni odnos može da ošteti polne organe fizički nezrelog deteta, ili njegov anus, takođe postoje i mnogi drugi manje invazivne forme zlostavljanja. Skoro sigurno, oralni seks neće ostaviti fizičke znake zlostavljanja.



Kakvi dokazi se dobiju iz intervjua sa relativno malim detetom.

65



Stručnjaci i javnost uopšte su veoma osetljivi na opasnosti od zlostavljanja, i osećaju potrebu da zaštite decu gde god je to moguće.

Postoji više mogućih razloga zbog kojih su pojedinci lažno optuženi za zločine koje nisu počinili. Psihološka istraživanja tek treba da uvrste čitav niz motiva i procesa koji su uključeni. Koristan osvrt na složenost problematike lažnih iskaza dala je O’Donova i Boversova teorijska analiza (O’Donohue & Bowers, 2006), koja je istakla povezanost lažnih iskaza i seksualnog zlostavljanja. Oni su naveli čitav spektar faktora koji uključuju laganje, psihoze, zloupotrebu supstanci, demencije, lažna sećanja, lažne interpretacije, pristrasni intervju i greške u istrazi. Većina ovih faktora veoma su složeni. Tako npr., zašto neki ljudi svesno lažno optužuju druge osobe za seksualno zlostavljanje? Razlozi mogu biti svakojaki kao npr. materijalna dobit, uživanje u statusu žrtve, da bi jednostavno povredili pojedinca ili ustanovu ili da bi im zlostavljanju služilo kao izgovor za lični neuspeh. Naravno, svi ovi faktori imaju relativnu vrednost. 5.10. Psihološki faktori u iskazima svedoka Dokazi u krivičnim postupcima se često zasnivaju na izjavama svedoka. Jedan od skorašnjih primera slučaja u UK koji se u velikoj meri zasnivao na iskazu svedoka je slučaj Beri Džordža ( Barry George), osuđenog 2001 godine za ubistvo televizijske voditeljke Džil Dando (Jill Dando). Policija je sprovela prepoznavanje uživo nakon hapšenja Džordža u maju 2000 godine. Prepoznavanje uživo je kada se svedok poziva da pogleda nekoliko ljudi (osumnjičeni i dobrovoljci koji liče na osumnjičenog), koji stoje jedan do drugog iza jednostranog ogledala (oni ne vide kroz ogledalo). Niko od petoro svedoka nije pokazao na Džordža. U leto 2000 godine, policija je četvorici svedoka prikazala video prepoznavanje, od kojih je jedan svedok prepoznao Džordža. Na ispitivanju tokom suđenja, svedok je rekla da je Džordža videla na 5 ili 6 sekundi posmatrajući ispod kišobrana (kritičnog dana je padala kiša). Tri druga svedoka, koji su takođe nakratko videli osumnjičenog, zadržali su se nad Džordžovom fotografijom tokom prepoznavanja, ali nisu odabrali nikoga iz reda. Uprkos ovome, tužilaštvo je na sudu prezentiralo tri neidentifikacije kao slučajnu omašku. Tužilaštvo je tvrdilo da se opisi svih četvero svedoka podudaraju. Opisi su bili uopšteni (na primer “mediteranski tip”) i mogli su se odnositi na veliki procenat muške populacije u UK. Svim svedocima je posle testa prepoznavanja rečeno da je Džordž osumnjičen. Svedok koji nije odabrao Džordža postao je siguran da je Džordža trebalo identifikovati tokom testa prepoznavanja, a jedan svedok je otišao toliko daleko da je tvrdio da je prepoznao Džordža dok je stajao na mestu za optužene tokom suđenja. Džordž se žalio na svoju presudu 2002. godine ali je Apelacioni sud potvrdio presudu i zaključio da je samo Beri Džordž i niko drugi ubio Džil Dando. Procenjuje se da se u SAD-a oko 77.000 ljudi godišnje osudi isključivo na osnovu izjava svedoka. (Goldštajn, Čans i Šneler, 1989; Vels et al. 1998). Pogrešna prepoznavanja i dalje predstavljaju najveći uzrok poništenih suđenja takođe u Engleskoj i Velsu (Dejvis 1996). Izjava svedoka je potencijalno najmoćnije dokazno sredstvo (Vels et al. 1998). Svedok koji izjavljuje “To je osoba koju sam video da puca” daje direktan dokaz o krivici, jer neposredno povezuje osumnjičenog sa krivičnim delom. Nasuprot tome, fizički dokazi kao što su otisci pristiju, dokazuju samo da je osumnjičeni nešto dotakao i ne povezuje direktno osumnjičenog sa delom, jer se dodirivanje moglo odigrati iz razloga koji nemaju veze sa krivičnim delom. Uprkos svojoj uverljivosti i potencijalnoj moći, izjave svedoka mogu biti netačne. Izveštaj Britanske vlade iz 1976 godine je pokušao da objasni zašto pošteni svedoci mogu da pogreše. (Kliford & Bul 1978). Nedavno uvođenje DNK analize je bacilo dodatno svetlo na ovaj problem. Analiza DNK je urađena na osobama koje su osuđene pre njenog uvođenja kao

66

dokazne metode 90-ih godina Ove analize su isključile kao nevine, osobe koje su prethodno za to delo bile osuđene. Vels i saradnici su 1998. godine opisali prvih 40 slučajeva u SAD-a u kojima je DNK test isključio prethodno osuđene osobe (petoro od njih je bilo osuđeno na smrt). Od ovih 40 slučajeva, 36 (90%) se baziralo na izjavama svedoka od kojih je jedan ili više svedoka pogrešno prepoznao tu osobu. Jednog od osuđenh prepoznalo je pet svedoka. U skorašnjoj analizi Šek, Nojfild i Dvajer 2000. godine su opisali 62 slučaja isključivanja osuđenih osoba (osam od njih je bilo osuđeno na smrt). U 52 od ova 62 slučaja došlo je do pogrešnog prepoznavanja od strane ukupno 77 svedoka. Ova otkrića su navela Velsa i saradnike da zaključe da je “prepoznavanje od strane svedoka najmanje pouzdan dokaz a ipak je uverljiv za porotnike”. Iako DNK testovi potvrđuju ovaj zaključak, Vels i saradnici su 2000. istakli da ipak ne znamo koliko su reprezentativni ovi slučajevi. Isključenje osumnjičenog putem DNK testa moguće je samo u ograničenom broju slučajeva i to mahom seksualnih delikata. Krivična dela ubistva, krađe i razbojničkih provala retko ostavljaju DNK tragove pa u ovim slučajevima nije moguće koristiti ovaj dokaz za proveru pouzdanosti iskaza svedoka. (Vels et al. 2000). Ono što znamo o izjavama svedoka u najvećoj meri dolazi iz empirijskih istraživanja faktora koji utiču na ponašanje svedoka. Postoje mnogi činioci zbog kojih dolazi do pogrešnog prepoznavanja. S jedne strane razmak između trenutka susreta i testa prepoznavanja ili činjenica da je svedok bio pod dejstvom alkohola kada je prisustvovao zločinu, mogu pogoršati sećanje svedoka o izvršiocu. Ovakvi i slični faktori nazivaju se “činioci procene” (Vels 1978). Činioci procene su faktori na koje pravosudni sistem ima vrlo malo ili uopšte nema kontrolu. Vels je ove činioce nazvao faktorima procene jer iako njima može da se manipuliše tokom istraživanja, oni ne mogu da se kontrolišu tokom date krivične situacije i njihov uticaj na tačnost prepoznavanja u najboljem slučaju može da se oceni tek naknadno. S druge strane, svedok može da pogreši u prepoznavanju iz razloga što je policija kod sastava osoba prilikom prepoznavanja bila pristrasna na neki način. Ovi i slični faktori nazivaju se “sistemski činioci” (Vels 1978). Sistemski činioci su faktori koje principijelno može da kontroliše pravosudni sistem i da na primer poveća tačnost izjave svedoka (npr. formiranjem nepristrasne, objektivne linije prilikom prepoznavanja). Navedeni činioci ukazuju da se moramo informisati o njihovom uticaju na tačnost izjave svedoka, kako bi se sprečile greške. Npr. sistemski činioci - obučiti policiju na koji način da sastavi liniju ili izvrši odgovarajuće prepoznavanje uživo. U mnogim zemalja sada već postoje uputstva za policiju, kako da vrše prepoznavanja. Druga grupa faktora koja utiče na prepoznavanje od strane svedoka je u vezi sa njegovim nivom sećanja. Sećanje osobe može da se prikaže kao proces u tri faze koji obuhvata dekodiranje, smeštanje i oživljavanje (Sporer, Konken i Malpas 1996). Faza 1 (dekodiranje) odnosi se na pažnju i percepciju u momentu odigravanja događaja u pitanju. U fazi 2 (smeštanje) osoba smešta događaj u svoje sećanje. U fazi 3 (oživljavanje) svedok pokušava da povuče, oživi informacije iz svoje memorije. Do greške može doći u bilo kojoj od ove tri faze. Činioci procene odnose se pretežno na prve dve faze, dok se sistemski činioci odnose prvenstveno na fazu 3. Do 1995 godine objavljeno je preko 2000 radova iz psihologije koji su se bavili verodostojnošću svedočenja. Svi ovi radovi su potvrdili da svedoci mogu pogrešiti. U proteklih 20 godina objavljene su brojne knjige, mega analize i izveštaji o uticaju sistemskih činilaca i činilaca procene na svedočenje. (Kebel i Vagstaf, 1999; Memon i Rajt, 2000; Nerbi, Katler i Penrod, 1996; Ros, Rid i Tolja, 1994; Sporer, Malpas i Konken 1996; Tompson i dr, 1998; Vels i dr, 1998; Vels i dr, 2000; Vestkot i Brejs, 2002). Činioci procene mogu da se svrstaju u sedam kategorija: stabilne karakteristike svedoka, nestabilne karakteristike svedoka, stil

67

prezentiranja, stabilne karakteristike mete, nestabilne karakteristike mete, uslovi okoline i faktori posle događaja. 5.10.1. Stabilni faktori svedoka Karakteristike svedoka kao što su inteligencija, pol ili rasa nisu posebno korisni pokazatelji tačnosti prepoznavanja. Utvrđeno je da su u veoma maloj vezi sa pravilnim ili pogrešnim prepoznavanjem. Međutim, uzrast svedoka može biti važan. Pod određenim uslovima, deca će zapamtiti manje i napraviti više grešaka u prisećanju nego odrasli. U pogledu prepoznavanja od strane svedoka, rezultati mega analiza (Poculo & Lindzi, 1998) ukazuju da se deca (od 5 godina naviše) ne razlikuju mnogo od odraslih po ispravnom prepoznavanju. Kod dece, međutim postoji izraženija tendencija da izaberu nekog među poredanim osobama kada je učinilac odsutan, što ukazuje na zaključak da nepažnja ili loše dekodiranje nisu uzrok njihove greške. Kao deca, starije osobe (odrasli od 60-80 godina) takođe imaju tendenciju da prave više izbora između poredanih osoba bez izvršioca. Niz studija obavljenih u eksperimentalnim uslovima pokazali su da starije osobe (odrasli između 60-80 godina) prave više pogrešnih identifikacija nego mlađi odrasli. Starenje je obično povezano sa smanjivanjem kognitivnih kapaciteta (Krejk i Bird, 1982) i povećanim oslanjanjem na “poznato” kao osnov za odluku, nasuprot svesnom sećanju prethodne epozode kao osnova za odluku. Postoje dokazi koji potvrđuju da se starije osobe više oslanjaju na poznato (Bartlet i Fulton, 1991) i ovo nije toliko delotvorna strategija kada je tačnost prepoznavanja od strane svedoka od ključne važnosti. Na primer, lik može biti poznat zato što je to neko ko kupuje u istoj samoposluzi ili izgleda kao neko koga poznajemo. Ono što je izuzetno važno kod prepoznavanja od strane svedoka je sposobnost da se seti gde je taj lik video ranije. 5.10.2 Nestabilni faktori svedoka Primer nestabilnog faktora svedoka može biti nivo alkohola u krvi u vreme izvršenja krivičnog dela. Nivo alkoholisanosti može imati negativan uticaj na dekodiranje i smeštanje (Katler i Penrod, 1995). Disart i saradici su (2002) ispitivali uticaj konzumiranja alkohola na tačnost prepoznavanja poredanih osoba. Učesnici sa visokim nivoom alkohola u krvi su više od onih sa niskim novoom alkohola pravili pogrešna prepoznavanja među poredanima bez izvršioca. Dali su dva moguća objašnjenja o svojima nalazima. Jedno je tendencija alkoholisanih osoba da se fokusiraju na najuočljivije karakteristike (na primer frizura) u svom okruženju tokom dekodiranja (hipoteza alkoholne miopije). Alternativna hipoteza je da je konzumiranje alkohola dovelo do nečega što se naziva kriterijum površnosti. Odluke su se donosile na osnovu malo podataka. Ovo je imalo za rezultat ukupno veći broj prepoznavanja, iako nema objašnjenja zašto nije uticalo na povećan broj izbora u uslovima prisustva osumnjičenog od strane alkoholisanih osoba. (Disart i dr, 2002). Istraživanja o uticaju alkohola su problematična. Osim etičkih pitanja, postoji problem uzorkovanja, nasumičnog izbora uslova i lična tolerancija na alkohol. Ovo može predstavljati razloga zbog koga nalazi Disart i saradnika (2002) nisu još uvek ponovljeni (Disart, Lindzi i Mekdonald, 2002). 5.10.3 Stil prezentiranja: konzistentnost i samopouzdanje Svedoci se obično ispituju više puta. Moguće je da ponovljena svedočenja otkriju nesaglasnosti u prisećanju nekih detalja. Advokati mogu naglašavati ove nesaglasnosti kako bi diskreditovali svedoka (Katler i Penrod, 1995). Advokati međutim, mogu grešiti u ovakvim pretpostavkama. Istraživanja su otkrila da nesaglasnosti u svedočenjima nisu uvek povezana sa tačnošću (Fišer i Katler, 1996).

68

Svedoci se razlikuju po stepenu samouverenosti u tačnost svoje odluke, tj. mogu biti uvereni da je osumnjičeni koga su identifikovali i izvršilac, ili mogu biti manje uvereni u svoju odluku. Postoji verovanje između ljudi van struke kao i među advokatima, tužiocima i drugim pravnicima da kod svedoka postoji jaka pozitivna veza između samouverenosti kod identifikacije i tačnosti identifikacije. Porote se npr. u SAD-a takođe umnogome oslanjaju na samouverenost svedoka u iznošenje svog svedočenja. (Katler, Penrod i Dekster, 1990; R.C.L.lindzi, 1994; Lus i Vels, 1994). U suštini, nakon razmatranja literature, Vels i saradnici (1998) su zaključili da “samopouzdanje koje svedok pokaže tokom svog svedočenja predstavlja najmoćniju pojedinačnu determinantu o tome da li će slušaoci tog svedočenja poverovati da je svedok napravio tačno prepoznavanje.” Ova otkrića moguće nisu iznenađujuća. Svedok koji kaže “Siguran sam da je taj opljačkao prodavnicu” ostavlja ubedljiviji utisak od svedoka koji kaže “Mislim da je taj opljačkao prodavnicu, ali možda grešim”. Iako brojna literatura ukazuje na slabu povezanost između pouzdanja i tačnosti (Sporer et al. 1995) noviji trend u istraživanjima je da u nekim situacijama pouzdanje može do izvesne mere da bude dobar nagoveštaj tačnosti (D.S.Lindzi, Rid i Šarma, 1998). Među istraživačima je opšte prihvaćeno da su nivoi pouzdanja nestabilni. Na primer, svedoci koji se ispituju više puta postaju više ubeđeni u tačnost svoje izjave (Šo i Meklur, 1996), zatim brifovanje svedoka o pitanjima koja će im se postaviti jačaju njihovo sampouzdanje (Lus i Vels, 1994b). 5.10.4 Stabilne karakteristike mete Pol osumnjičenog ili izvršioca nema uticaja na tačnost prepoznavanja lika, ali na crte lica imaju uticaj. Lica koja su ocenjena kao izuzetno privlačna ili izuzetno neprivlačna se bolje prepoznaju nego tipična lica. Tipično lice ima više šanse da bude pogrešno prepoznato. Primer je potraga FBI za Endru Kjunananom (Andrew Cunanan), koji je navodno ubio modnog dizajnera Gianni Versace u Majamiju na Floridi. Postojalo je na hiljade pogrešnih prijava da je Kjunanan viđen, jer je imao veoma tipične crte lica (Brigam, Vaserman i Majsner, 1999). Iako međutim, specifične karakteristike mogu da olakšaju prepoznavanje lica, može postojati problem da se sastavi objektivna linija, jer policija mora da pronađe i druge ljude sa sličnim karakteristikama (Brigam i dr, 1999). 5.10.5 Nestabilne karakteristike mete Nestabilne karakteristike mete su važan pokazatelj tačnosti prepoznavanja. Studije prepoznavanja lica su pokazale da je prepoznavanje veoma otežano maskiranjem (šeširi, maske, naočare itd.) i promenama ličnog opisa od momenta kada je delo učinjeno do testa prepoznavanja (Nerbi, Katler & Penrod, 1996; Šapiro & Penrod, 1986). Kada ljude zamolite da opišu lice po svom sećanju oni prvo pominju frizuru (u 27% slučajeva), potom oči (14%) i oblik lica (13%) (Elis,1984, Šepard i Elis, 1996). U skladu sa ovim, studije prepoznavanja lica su pokazale da se ljudi prvenstveno oslanjaju na spoljne karakteristike kao što su kosa, kada treba da prepoznaju nepoznato lice (Odonel & Brus, 2000; Šepard, Elis & Dejvis, 1982). Stoga obična promena u izgledu kao što je drugačija frizura ili izrasla ili obrijana brada, mogu značajno da ugroze postupak prepoznavanja. 5.10.6 Uslovi okoline Mnogi eksperimenti u vezi činilaca procene su ispitivali uticaj faktora okoline na tačnost prepoznavanja. Pomenućemo tri činioca procene: vreme izloženosti; prisustvo oružja i koliko ozbiljno je događaj percipiran (ozbiljnost zločina). Mega analiza studija prepoznavanja lica (Šapiro &i Penrod, 1986) je utvrdila očekivanu linearnu vezu između dužine izloženosti i tačnih pogodaka (kada se povećava vreme provedeno u posmatranju osumnjičenog, povećava

69

se i pogodak). Takođe je otkrilo i kontra intuitivne pojave, vezane za lažne signale (netačni izbori lica koja se nisu ranije pojavljivala), koji pokazuju da kako raste nivo izloženosti lica tako raste i stepen lažnog signala. Stoga je neobično da se vrlo malo studija bavilo vremenom izloženosti u kontekstu svedoka (videti Mamon i dr, 2002). Štaviše, dok istraživači u većoj meri pišu o dužini stimulativnog događaja, retko pišu o stvarnoj eksponiranosti lica mete. U stvarnoj situaciji međutim, teško je proceniti tačno fokus pažnje svedoka pa time i izloženost mete. Dosta pažnje je posvećeno uticaju opažanja oružja (Pikel 1999; Steblej 1992). Ovaj uticaj odnosi se na vizuelnu pažnju koju je svedok posvetio oružju počinioca tokom vršenja krivičnog dela. Dva najpopularnija objašnjenja su da prisustvo oružja podiže nivo uzbuđenosti svedoka i usmerava njihovu pažnju na oružje (Kristijanson, 1992). Studija koju su izveli Loftus, Loftus i Meso (1987) potvrdila je nalaz o fokusu pažnje. Njihova studija je pokazala da čak i u bezazlenim situacijama (u kojima nema uzbuđenja) oči svedoka automatski (kao magnet) idu ka oružju. Učesnicima su pokazani slajdovi klijenta koji prilazi šalteru banke i vadili pištolj ili čekove. Beležila se dužina i broj vizuelne fiksacije pištolja ili čekova. Utvrdili su da su učesnici više i duže očima fiksirali pištolj. Pored navedenih činilaca u literaturi se pominje i još jedan činilac koji takođe može biti povezan sa tačnošću prepoznavanja, a to je ozbiljnost zločina. Ozbiljnost zločina se može operacionalizirati kao količina opasnosti, materijalna vrednost štete, uključenost osobe u zločin tj. je li osoba samo slučajni posmatrač zločina ili žrtva zločina. 5.11. Lažna svedočenja Smatra se da je lažno svedočenje isto kao i svako drugo svedočenje. Gudjonsson (2003) sugeriše da se između 40% i 76% policijskih istraga završava priznanjem. Dakle, istrage američkih policijskih službenika (Inbau, Reid, and Buckley, 1986) sadrže mnogo saveta o tome kako podstaknuti osumnjičenog da prizna krivično delo. Iako snimanje intervjua putem kasete može da obeshrabri neku drugu taktiku, ne primenjuje se u Sjedinjenim Američkim Državama. Shema 1 . Inbau preporučuje tehnike za dobijanje priznanja Osumnjičeni suočen sa svojom krivicom

Prikazane simpatije/ kazivanje istine

Osumnjičeni nude objašnjenja učinjenog krivičnog dela

Razvijen psihološki plan kako bi se opravdao zločin

Osumnjičeni sprečeni da menjaju izjave u intervjuima

Osumnjičeni su ohrabljeni da daju detalje zločina

Prekinuto poricanje krivice

Prevazilaženje moralnih, emocionalnih i činjeničnih primedbi na račun optužbe

Ovo se zatim pretvara u priznanje

70

Inbau i saradnici nude predloge o tome kako treba da izgleda prostorija u kojoj će se obavljati intervju. Npr. treba da bude manja soba, osvetljenje treba da je usmereno prema osumnjičenom. Ako je moguće, sa jedne strane sobe bi trebalo da bude postavljeno ogledalo, tako da još jedan policijski službenik može tajno da posmatra osumnjičenog i kakvi su izrazi lica u trenutku kada su uznemireni ili umorni i u kojim segmentima priče su osetljivi na pritisak tokom ispitivanja. Uopšteno govoreći, takvo okruženje učiniće da se osumnjičeni osećaju socijalno izolovanim i depriviranim i neće imati kontrolu nad situacijom. Shema 1. prikazuje rezime koraka u dobijanju priznanja i takođe ukazuje na to kako da se napravi razlika između krivih i nevino osumnjičenih na osnovu verbalnih i neverbalnih znakova. Nevini ljudi daju sažet odgovor, sede uspravno, pokazuju malo ukočeno držanje i održavaju direktan kontakt oči u oči. Postoje različiti oblici lažnih svedočenja, prema Ofshe i Leo (1997), koji se mogu prepoznati u policijskom radu: 

Lažna svedočenja pod uticajem stresa: biti optužen za krivično delo je stresna situacija i stres može biti povećan ukoliko policija peviše insistira i sprovodi beskonačno ispitivanje. Osumnjičeni možda neće imati odgovor na pitanje. U pokušaju da se prekine takva situacija, osumnjičeni može da prizna.



Prisiljena lažna svedočenja: pretnja da će loše završiti ili da će imati povlastice može učiniti da osumnjičeni prizna krivično delo. Npr. detektivi mogu reći da je u pitanju nesreća, a ne zločin. Ipak, insistira se na priznanju.



Ubedljiva lažna priznanja: osumnjičeni je uveren da je on počinio krivično delo, ali se ne seća. Npr. osumnjičeni mogu biti uvereni da su psihoaktivne supstance ili alkohol izazvali suženje svesti i da tako objašnjavaju nedostatak sećanja na taj događaj.

Lažna svedočenja su rezultat interakcije između policije i osumnjičenog, tj. posledica su situacije. Drugačiji pristup proučava koje su osobe sklonije da daju lažne izjave (Gudjonsson, 1992). Birmingem VI je grupu muškaraca Irske Republičke armije osudio za bombardovanje i ubijanje nekoliko ljudi. Forenzički dokazi sugerišu da su imali eksploziv. Postojao je ozbiljan stepen zlostavljanja ljudi od strane policije. Četvoro ljudi od šestoro je priznalo. Na kraju, bili su oslobođeni od zločina posle mnogo godina u zatvoru. Gudjonsson je prikupio podatke muškaraca o psihičkom stanju iz 1987. god. Podaci su pokazali da su dva muškarca imali najveći otpor na pritisak policije. Još jedna studija je analizirala 56 zatvorenika u zatvorima u Islandu, koji su davali lažne izjave u policiji, a zatim je izvršeno poređenje njih i ostalih 400 zatvorenika (Slgurdsson i Gudjonsson, 1997). Istraživači ukazuju da postoje dva objašnjenja za lažna svedočenja: 

Neiskustvo policije da adekvatno primeni metode i procedure dovodi do manipulacije policije i pokušaja prinude. Iz prethodnih istraživanja je pokazano da oni koji imaju visoke skorove sugestibilnosti, mereno skalom, manje su osuđivani.



Lažna svedočenja su deo kriminalnog života nekih prestupnika. Iz prethodnih istraživanja je poznato da su lažne ispovesti prisutne kod korisnika psihoaktivnih supstanci i da su deo istorije zavisnosti. Kassin i Kiechel (1996) klasifikuju tri različita oblika lažnih svedočenja na:



dobrovoljno lažno svedočenje - osoba je lično motivisana i lažno svedoči bez pritiska od strane drugih;



prisiljeno lažno svedočenje - osumnjičeni priznaje krivicu kako bi izbegao averzivno ispitivanje, kako bi ili naneo štetu ili imao koristi;

71



prisiljeno, internalizovano lažno svedočenje - osumnjičeni veruju u to da su oni krivi za učinjeno krivično delo.

Teško je poverovati da pojedinci mogu verovati u sopstveni osećaj krivice zbog nečega što nisu uradili. Možda je više razumljivo da ljudi mogu lažno svedočiti kada se nađu u nezavidnoj situaciji i kada im je ponuđen način da lakše reše situaciju. Različiti aspekti lažnih svedočenja mogu se identifikovati na osnovu ponašanja učesnika: saglasnost - pritisnuo sam alt i izazvao pad sistema, internalizacija - ukoliko se na postavljeno pitanje odgovori sa ne znam, konfabulacija - kada eksperimentator postavlja pitanje da li predmet sadrži specifične detalje. U okolnostima kada 80% ljudi lažno svedoči, moglo bi se očekivati da su bitni faktori ličnosti. Situacija može takva da su neke osobe, pod uticajem drugih, više sklonije da daju lažne izjave. Postoji veliki broj ograničenja u navedenoj studiji (Russano et al., 2005): 

učesnici mogu biti nesigurni ili zbunjeni o tome da li su pritisnuli alt slučajno, što je verovatno da su to uradili u tim okolnostima. Prilično je drugačije od onoga što se dešava u realnim okolnostima, kada su optuženi da su namerno počinili zločin;



svi učesnici studije su bili nevini tako da je nemoguće porediti tačne i lažne izjave.

Nedavno, učinjeni su pokušaji objašnjenja ovih pitanja. Horselenberg et al. (2006) je ponovio veštinu Kassinove studije, ali sa pametno osmišljenom procedurom koja podrazumeva da je učesnik ustvari uradio nešto pogrešno. Učesnici su imali mogućnost da lažu gledajući na papir koji je bio dostupan za njih. Istraživači su otkrili da je moguće dobiti lažno svedočenje učesnika iako nisu pogledali ispitni papir. Ipak, mali broj osoba je lažno svedočio, ali i pored toga, ograničeni dokazi efikasno neutrališu kritiku Kassinove studije. U možda efikasnijem pristupu, Russano et al. (2005) takođe je pokušao da objasni nedostatak krivice u Kassinovoj studiji. U ovoj metodi, krivi i nedužni učesnici su bili optuženi za prevaru, jer su prekršili jedan od pravila eksperimenta u kome su učestvovali, nisu tražili pomoć nego neki učesnici su mislili da sami mogu da reše probleme. Moglo bi se tvrditi da je varanje svesno i ozbiljno kršenje pravila koji su počinili učesnici. To je potpuno drugačija situacija od pritiskivanja alt-a na tastaturi računara. U jednoj studiji, istraživači su ispitali uticaj tehnika policijskog ispitivanja i to: (a) maksimiziranje u odnosu na minimiziranje (b) ponuda dogovora u zamenu za priznanje. Maksimizirane tehnike su zastrašivajuće, jer ako je osumnjičeni optužen, policijski službenici neće prihvatiti poricanje zločina od strane osumnjičenog, a i ozbiljnost situacije može biti preuveličana od strane policije. Nasuprot tome, minimiziranje je u suštini suprotno jer se prisutan zločin može prikazati kao relativno trivijalno delo. Kada se primene taktike minimiziranje i popustljivost-dogovor, veća je verovatnoća da će krivi pojedinci priznati zločin nego nevini. Ipak, glavni uticaj na priznanje ima osećaj krivice. Krive osobe su sklonije da priznaju zločin (72% priznaje zločin). U poređenju sa uslovima u kojima nije bilo taktike, nudeći sporazum, taktike minimiziranja i dogovora su dovele do većeg broja priznanja. Istinita svedočenja su skoro udvostručene sa 46% na 87% uz korišćenje dogovora i minimiziranja. Rizik od lažnog svedočenja je porastao sa 6% na 43% bez taktika dogovora i minimiziranja. Drugim rečima, dokazi o priznanju su ozbiljno degradirani koristeći ove taktike ispitivanja jer je velika verovatnoća da će porasti broj lažnih svedočenja. Russano i i saradnici tvrde da

72

policajci ne treba da budu uključeni u procesu donošenja odluke o oslobađanju, jer to teži da smanji dijegnostičku vrednost priznanja. 5.10.1 Posledice lažnog svedočenja Svedočenje je uobičajeno. Procenjeno je da u Velikoj Britaniji oko 60% od svih zatvorenika svedoči (Pearsc et al., 1998). Postoji samo pretpostavka koliko će biti lažnih svedočenja. Ne moraju sve metode koje se koriste u radu u policiji uticati na to da osobe lažno svedoče. Postoji i takva pojava da osobe dobrovoljno lažno svedoče. Neke osobe imaju za cilj uznemiravanje koje nije podstaknuto od strane policije, npr. 200 ljudi je svedočilo u kidnapovanju bebe Čarlsa Lindberga 1920. god. Projekat nevinosti u Sjedinjenim Američkim Državama identifikovao je pogrešne presude korišćenjem DNK analize. U 20% slučajeva dokazana su lažna svedočenja zbog nepravedne osude slučaja (Russano et al., 2005). Jedan oblik krajnjosti su anonimna lažna svedočenja koja mogu potrajati dosta vremena. Klasičan primer ovoga je slučaj Jokšira Riper iz 1970. god. Dok je policija istraživala ovaj slučaj, jedna osoba je snimila kasetu i predstavio se da je on Jokšir, nakon čega je zadirkivao policajce. Policija je pomislila da je on prava osoba i preusmerila se na lažne tragove što je dovelo do odloženih hapšenja i mogućih ubistava. Navodi se još jedan primer kada su maloletnici iz ganga, davali informacije o drugim maloletnicima iz istog ganga, smatrajući da će sud biti blaži prema njima. Leo i Ofshe (1998) tvrde da postoje brojni dokumentovani slučajevi lažnih svedočenja. Istraživači su sistematski izučavali takve slučajeve. Svi slučaji koji su uključeni u studiju zadovoljavali su sledeće kriterijume:   

nema fizičkih ili drugih dokaza koji ukazuju na krivicu optuženog; slučaj se sastojao od malo dokaza, osim priznanja osumnjičenog; nevinost osumnjičenog je potkrepljena dokazima.

Na ovaj način pronađeno je 34 dokazanih slučajeva lažnih svedočenja. Npr., žrtva ubistva se pojavljuje navodno živa nakon suđenja, ili pravi počinilac na kraju prizna krivicu, ili dokazi koji pokazuju nevinost lažnih svedoka. Pored toga, bilo je još 18 slučaja za koje se smatralo da su verovatno lažna svedočenja. 8 slučajeva su klasifikovani kao verovatno lažna svedočenja, jer većina dokaza ukazuje na nevinost osumnjičenog. 5.11 Kognitivni intervju U cilju poboljšanja intervjuisanja svedoka i dobijanja što većeg broja relevantnih informacija, 1984. godine američki psiholozi Ed Geiselman i Ron Fisher (prema Memon, 1998) razvili su tzv. kognitivni ili spoznajni intervju. Kognitivni intervju je ustvari forenzička metoda koja podrazumeva primenu većeg broja različitih tehnika dosećanja svedoka sa ciljem postizanja tačnijeg i potpunijeg iskaza (Memon 1998). Namenjen je za ispitivanje svedoka, ali se isto tako može koristiti i u ispitivanju osumnjičenih. Prema Memonu (1998) kognitivni intervju ujedinjuje kognitivnu i komunikacijsku komponentu. Temelji se na psihološkim načelima pamćenja i prizivanja informacija (iz memorije), odnosno na teoriji višestrukih tragova (Multiple Trace Theory, autora Bower-a 1967, prema Memon, 1998), teoriji shema (Schema Theory, autora Schank i Abelson-a 1977, prema Memon, 1998) i pretpostavci da oživljavanje konteksta zapamćivanja povećava pobudljivost pohranjenih informacija.

73

Razlikujemo četiri osnovne tehnike kognitivnog intervjua: 1) “Obnavljanje ili oživljavanje konteksta događaja” – Svedok se potiče da mentalno oživi fizički i lični kontekst u trenutku krivičnog deča. Ispitivač može pri tome pomoći svedoku na način da ga potakne da stvori sliku ili impresiju okolinskih aspekata postojeće scene (npr. položaj objekata u sobi), da se osvrne na emocionalne reakcije i osećaje koje je tada doživio (iznenađenje, ljutnju i sl.) i/ili da opiše sve zvukove, mirise i fizikalne uslove (vruće, zadimljeno itd). Kod primjene kognitivnog intervjua sa decom preporučuje se da deca-svjedoci to „mentalno oživljavanje“ izvode na glas. Potrebno je imati na umu da efikasnost oživljavanja konteksta ne zavisi samo o oživljavanju fizikalnih uslova već i o podudaranju između afektivnog stanja u vreme davanja izjave i tokom samog opažanja krivičnog dela. Primer uputstva koje se daje svedoku (Roso, 1995): “Pokušajte obnoviti svoje sećanje u kontekstu događaja. Razmislite gdje ste se tačno nalazili u vreme događaja i kako je izgledalo mesto. Setite se svetla, mirisa, razmislite o onome što ste osećali u vreme kad se događaj desio i o vašim tadašnjim reakcijama.” 2) “Sveobuhvatnost i potpunost izveštavanja” – U drugom koraku od svedoka se traži da izvesti o svemu, što može potaknuti dosećanje dodatnih informacija zbog menjanja kriterija na osnovu kojih odlučujemo o kojim detaljima ćemo izvestiti. Svedoke treba poticati da izveste u potpunosti, bez izostavljanja bilo koje informacije ma koliko se one svedoku činile nevažnim ili ih se mogu samo delomično dosetiti (Fisher & Geiselman, 1992; prema Memon, 1998). Primer upustva koje se daje svedoku (Roso, 1995): “Neki ljudi u sebi zadržavaju informacije jer nisu u potpunosti sigurni jesu li te informacije važne. Molimo vas, nemojte izostaviti ništa u vašem iskazu, pa makar i stvari koje po vama nisu važne. 3) “Promena perspektive” – U trećoj tehnici kognitivnog intervjua od svedoka se traži da se pokuša dosetiti krivičnog dela iz različitih perspektiva. Tom tehnikom svedoka se ohrabruje da se uživi u ulogu žrtve (ako nije ujedno i žrtva) ili drugog svedoka, te da izvesti što je osoba u čiju se ulogu uživo videla ili mogla videti. Cilj ove tehnike je povećati količinu detalja uz smanjenje delovanja ranijeg znanja i očekivanja (shema). Iako prema Geismalnu i saradnicima (1990, prema Memon, 1998) menjanje perspektive može biti naročito delotvorno kod dece i to ako se koristi sledeće upustvo: „postavite se u telo druge osobe i opišite što bi ona videla“, Memon (1998) navodi da su njihova istraživanja utvrdila da je deci teško menjati perspektivu. Sukladno Piagetovoj teoriji mogućnost primene ove tehnike pri ispitivanju dece vjerojatno zavisi o stepenu kognitivnog razvoja deteta. Uz to, dokazi prikupljeni korišćenjem ove tehnike se teško prihvaćaju na sudu jer se smatraju subjektivnim mišljenjem ili izvođenjem zaključaka o tuđem ponašanju. Primer upustva koea se daje svedoku (Roso, 1995): “pokušajte se setiti događaja iz različite perspektive, tako da prihvatite i perspektivu drugih osoba koje su bile prisutne u vreme događaja. Pokušajte npr. sebe postaviti u ulogu i položaj istaknutog aktera u incidentu i opišite što bi on(ona) mogli videti.” 4) “Promena redosleda” - Svedoke se upućuje da se pokušaju dosetiti događaja počevši od različitih vremenskih tačaka, npr. od završetka događaja, od sredine, ili od detalja kojeg se najbolje dosećaju. Ta tehnika se zasniva na teoriji shema, te se promenom vremenske perspektive dosećanja događaja želi kod svedoka potaknuti dosećanje informacija koje se nužno ne uklapaju u shemu. Geiselman i Callot (1990; prema Memon, 1998) su pronašli da je efikasnije dosećati se događaja od početka prema kraju, nakon kojeg sledi dosećanje od kraja prema početku, nego se pokušati dosetiti dva puta uzastopno događaja od početka

74

prema kraju. Problem vezan uz primenu ove tehnike je taj što se inzistira u promeni vremenskog redosleda događaja, što je u suprotnosti s pretpostavkama tehnike kognitivnog intervjua „oživljavanja konteksta“ u kojoj navođenje detalja odgovara stvarnom vremenskom redosledu događaja. Prikupljanje informacija istovremenim korišćenjem ove dve tehnike je zato efikasno. Primer upustva koje se daje svedoku (Roso, 1995): “Prirodno je da se događaja sećate hronološki od njegova početka prema kraju. Ali, sada probajte opisati događaj obrnutim redom (sledom, ili pokušajte početi sa stvarima koje su vas najviše impresionirale i otuda počnite opisivati događaj prema napred i prema natrag.” Fisher i Geisleman (1992, prema Roso, 1995) su prikupljanje informacija od svedokaočevidaca putem kognitivnog intervjua još više razvili i objavili celoviti koncept kognitivnog intervjua. Metoda je najpre prihvaćena od policije u Kaliforniji, a postupno je uvode u svoj rad mnoge policijske ustanove širom SAD-a. 5.11.1 Revizije kognitivnog intervjua sa ciljem poboljšanja komunikacije i tačnosti dosećanja Kako bi se omogućila efikasna upotreba „kognitivnih“ komponenti kognitivnog intervjua nužno je da ispitivači usvoje socijalne veštine i strategije komunikacije koje bi omogućile uspostavljanje potrebnog odnosa sa svedokom. Stoga se revidirani ili prema nekima prošireni postupak kognitivnog intervjua usmerava upravo na tu komunikacijsku komponentu. Revidirani postupak kognitivnog intervjua zato ujedinjuje navedene kognitivne tehnike sa opštim strategijama poboljšanja komunikacije: Uspostavljanje odnosa svedok-ispitivač - u zavisnosti od tipa svedoka, zavisi i način uspostavljanja njegovog odnosa sa ispitivačem, kao i način komunikacije. Kognitivni intervju podrazume da je uloga svedoka u intervjuu aktivna, a da ispitivač više ima ulogu onog koji potiče svedoka na pričanje i dosećanje događaja. Svedoku se jasno šta se od njega očekuje, da slobodno da svoj iskaz i da mu se u tom smislu omogućava dovoljno vremena za razmišljanje, kao i odgovaranje. Prema Crime Classification Manual (1992) svedoci se mogu svrstati u ove tipove:      

svedok pod stresom, lažni svedok, neprijateljski svedok, zastrašeni svedok, “kreativni” svedok “oklevajući” svedok/svedok koji ne mari.

Roso (1995) navodi sledeće tipove svedoka:      

svedoci kriminalne ili nemoralne prošlosti brbljivci nametljivi brbljivci amaterski detektivi namerno lažni svedoci susedi – penzioneri

Policijski službenici mogu prikupljati informacije i od drugih osoba kao što su okrivljene ili pritvorene osobe, osuđene osobe koje se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne, veštaci, informatori, saradnici, prijateljske i poznaničke veze (Roso, 1995).

75

Usmereno dosećanje – Postupkom kognitivnog intervjua svedoka se potiče da strukturira svoje dosećanje, ali uz to postoji i potreba da ispitivač svedoku olakša dosećanje korišćenjem tehnika usmerenog (fokusiranog) pamćenja. Jedna od tehnika koja se koristi zajedno s „oživljavanjem konteksta događaja“ je davanje upustva svedoku da stvori „sliku“ od različitih delova događaja kojeg je bio očevidac. Nakon što svedok primerice u prvoj fazi oživi kontekst događaja, usmerava ga se da se usmeri na određene detalje npr. „koncentrišite se na sliku osumnjičenog u Vašoj glavi, usmerite se na lice i opišite ga“ itd. Prilagođavanje načina postavljanja pitanja svedoku - Pod tim se podrazumeva pravovremeno postavljanje pitanja (timing). Prilikom kognitivnog intervjua ne treba se držati nekog fiksnog protokola nego konkretna pitanja trebaju slediti način i „prirodni“ sled dosećanja svedoka. Npr. ako svedok trenutno opisuje odeću osumnjičenog, ispitivač ne sme naglo preusmeriti pitanja na npr. ponašanje osumnjičenog. Pružanje podrške ispitivača- Kognitivni intervu se usmerava i na neverbalnu komponentu interakcije. Tako Koehnken (1995, prema Memon 1998) ističe da ispitivač u svrhu olakšavanja dosećanja treba osigurati opuštenu atmosferu. Stoga ispitivač treba sediti opušteno, izbegavati nagle pokrete, pokazivati pažnju, podršku i interes pažljivo slušajući svedoka bez prekidanja. Uopštemo gledajući, prošireni kognitivni intervju je orginalni kognitivni intervju sa dodatnim uputstvima kojima se omogućuje (Kebbell & Graham, 1999): a) b) c) d) e)

uspostavljanje odnosa svedok-ispitivač prenos kontrole na svedoka kompatibilnost postavljenih pitanja sa svedokovim mentalnim operacijama poticanje svedoka na usmereno dosećanje poticanje svedoka da koristi imaginaciju.

Ako rezimiramo napred navedeno konstatujemo da je za uspešno sprovođenje kognitivnog intervjua neophodno primenjivati sledeće veštine (Roso, 1995) Prva faza: Druga faza:

1. 2. 3. 4. 5.

Treća faza: Četvrta faza:

Peta faza: Šesta faza:

6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13.

Predstavljanje i uvodni razgovor Aktivno slušanje Saopštavanje svedoku da aktivno i samoinicijativno iznosi podatke Postavljanje otvorenih i zatvorenih pitanja Pauza nakon odgovora svedoka i postavljanje pitanja koja se nadovezuju na prethodno izrečeno Neprekidanje Eksplicitno zahtevanje detaljnih opisa Podsticanje svedoka na intenzivnu koncentraciju Podsticanje svedoka da se slikovito izražava Ponovno predočavanje originalne situacije Usvajanje perspektive svedoka Postavljanje kompatibilnih pitanja Praćenje sleda i toka kognitivnog intervjua

76

5.11.2 Kognitivni intervju i deca Uopšteno govoreći, istraživanja u kojima se ispitivala efikasnost kognitivnog intervjua na populaciji dece nisu dala jednoznačne rezultate. Tako da je istraživanjima, iako ih još ima malo, utvrđeno da primena kognitivnog intervjua poboljšava tačnost dosećanja kod dece, ali prema nekim nalazima povećava i broj konfabulacija (iskaza o detaljima koji ne karakterišu orginalan događaj) (Memon et al., 1997; prema Memon, 1998). Istraživanjima se utvrdilo da postoje određeni problemi u primeni kognitivnog intervjua na deci (Memon, 1998): 1. deca u dobi 6-7 godina imaju poteškoće u razumevanju tehnika kognitivnog intrevjua koje su razvijene za odrasle; 2. primena kognitivnog intervjua kod dece može rezultirati većim brojem pogrešaka i konfabulacija. 3. primena kognitivnog intervjua kod dece može rezultirati pojavom odgovora za koje dete proceni da ispitivač želi čuti. Memon (1998) zato apelira na potrebu za daljnjima poboljšanjima tehnika kognitivnog intervjua pri primeni sa decom, pri čemu ispitivač sebe mora prilagođavati kognitivnim i lingvističkim sposobnostima deteta koje se ispituje. Isto tako potrebna su dodatna istraživanja kojima bi se utvrdio učinak osobina, ponašanja i veština ispitivača na delotvornost kognitivnog intervjua kod dece. 5.11.3 Efektivnost kognitivnog intervjua Svedoci su važan deo većine kriminalističkih istraga, iako retko upamte onoliko koliko bi policija želela. Zbog toga bi metode unapređenja pamćenja svedoka bile veoma korisne za policijske službenike. Jedna od najuspešnijih postojećih metoda za poboljšanje pamćenja svedoka je svakako kongitivni intervju. Cilj ovog odeljka je da se proceni uspešnost kognitivnog intervjua u poređenju sa standardnim intervjuom. Policijski intervju je karakterističan po čestom prekidanju svedoka prilikom davanja odgovora od strane policajaca koji obavlja intervju. Prekidanje uzrokuje dva problema. Prvo, remeti koncentraciju svedocima kada pokušavaju da se sete informacija. Ukoliko pitanja ispitivača poremete svedoka, onda svedok mora da preusmeri pažnju sa prisećanja informacija na pitanja ispitivača. Onda svedok mora ponovo da se seti svega da bi odgovorio na pitanje. Ovo znatno otežava zadatak i takvo stalno remećenje pažnje smanjuje optimalno sećanje na događaj što je uglavnom loše, jer slobodno opažanje (neometano sećanje) uglavnom rezultuje veoma preciznim informacijama (Yuille and Cutshall, 1986). Dalje, povećana teškoća prisećanja informacija uprkos stalnom prekidanju, može sprečiti svedoke da se trude toliko dalje u intervju. Drugi nedostatak je to, što je nakon što je prekinut više puta, svedok očekuje prekide i dalje tokom intervjua. Kako svedok očekuje da ima samo kratak perid da odgovori tako i njegovi odgovori postaju kraći. Jasno je da bilo koji odgovor koji je skraćen neće pružiti dovoljno informacija i moguće je da će izostaviti informacije značajne za istragu. Policijski intervju se velikim delom oslanja na upotrebu pitanje-odgovor formata. Takva pitanja mogu imati prednost jer pružaju informacije koje su od značajne za ispitivača i sprečavaju svedoka da skrene sa teme, ali takođe prouzrokuju i probleme. Određena pitanja prouzrokuju manju koncentrisanost na prisećanje. Svedoci na ova pitanja odgovaraju za kraće vreme nego na okvirna pitanja, što može biti zbog toga (barem delimično) što je manje vremena utrošeno u aktivnom pokušaju da se povrate informacije. Pored toga, obe vrste pitanja se brzo postavljaju svedocima, zbog toga je jako kratko vreme

77

između pitanja, odgovora i sledećeg pitanja, što ne daje šansu i podršku svedoku da objasne ili prošire svoj odgovor. Upotreba pitanja takođe menja prirodu svedokovog načina prisećanja kada se koriste određena pitanja. Sledeći problem je što su pitanja obično poredana na odgovarajući način. Ovo prouzrokuje probleme slične onima kod preterane upotrebe pitanje-odgovor formata; oba smanjuju učinak prisećanja kroz promene u pažnji. Mnoga postavljena pitanja su u naizgled nasumičnom redu koji može veoma da utiče na svedoke kroz prebacivanje uloženog truda u prisećanju iz jedne oblasti u drugu. Na primer, ispitivač može da postavi vizuelno orijentaciono pitanje o licu osumnjičenog, onda da nastavi sa pitanjem o glasu osumnjičenog, onda da se vrati na vizuelnu metu, kao što je odeća osumnjičenog. Ova prebacivanja pažnje iz jedne oblasti u drugu i iz jednog čulnog opažaja u drugi mogu oslabiti učinak. Dalji problemi mogu biti uzrokovani pitanjem onoga što nazivamo pitanjima „opšteg znanja“, kao što je „Zašto mislite da je on to učinio?“ ili „Da li je oženjen?“, ubačenim u ostala pitanja vezana za zločin. Ponovo prebacivanje sa detalja zločina na pitanja opšteg znanja, može smanjiti učinak svedoka. Ostali problemi se pojavljuju u pojedinim intervjuima, ali ne u svim. To uključuje negativne fraze, vodeća pitanja, neprimereni jezik, osuđujuće komentare, manjak praćenja potencijalnih tragova i neprimećivanje zvučnih signala. Negativno izražavanje se pojavljuje kada se pitanja postavljaju u odričnom obliku, na primer „Ne sećate se da li ...?“ postavljanje pitanja u ovom obliku može ohrabriti svedoke da se jače trude prisećanja informacija. Vodeća pitanja su pitanja koja suptilno navode da je potreban određeni odgovor što može biti značajno za dalje svedokovo viđenje događaja. Neprimereni jezik postoji kada ispitivači postavljaju previše formalne rečenice ili reči, koje svedok teško razume („Koji je broj registarskih tablica vozila?“) takav govor ne samo da može sprečiti svedoka da razume pitanje, već i stvara barijeru između svedoka i ispitivača koja nije korisna za optimalni učinak. Često se koriste osuđujući komentari, obično o svedokovoj ulozi u incidentu („Niste trebali da nosite toliko novca.“). Ovo može da učini svedoka ugroženim ili uvređenim, samim tim da ugrozi svaki razgovor između ispitivača i ispitanika. Dalje, policijski službenici često propuštaju da isprate tragove koji su im dati. Na primer, osumnjičeni može biti opisan kao „mafijaš“ bez namere da obrazloži komentar, zašto je svedok osećao da osumnjičeni izgleda kao „mafijaš“. Zbog toga, informacija koja bi mogla da pomogne detaljnijem opisu je propuštena. Na kraju, tragovi u govoru su često propušteni. Službenici retko primećuju šta je svedok možda rekao ili da li je nešto naglašavao. Očigledno, standardni policijski intervju ima mnogo polja za potencijalno poboljšanje, i svaki intervju koji odbaci ove probleme vodi ka mogućem napretku. Zbog toga je bitno da se zna da u stvarnim istragama kognitivni intervju može imati prednost nad procedurom standardnog intervjua koje idu van upotrebe specijalnih šema za prisećanje. Sledi da ako hoćemo da povećamo efektivnost i uspešnost na polju kognitivnog intervjua, pažnja mora biti posvećena relativnoj efikasnosti ovih različitih komponenti i poboljšanju izveštavanja. 5.12 Intervjui sa decom i maloletnicima u kontaktu i/ili sukobu sa zakonom Razgovor predstavlja najprirodniji i najpopularniji način uspostavljanja i negovanja profesionalnih odnosa između stručnjaka i osobe sa kojom taj stručnjak radi. Svaka profesija koristi široke mogućnosti razgovora, prilagođavajući ga svojim potrebama i zadacima. Razgovor koji se vodi u službene svrhe usmeren je jasno definisanim profesionalnim ciljevima i naziva se „intervju". Intervju ima tri ključna obeležja:

78

  

specifičan, profesionalni cilj kome intervju služi; odgovarajući intenzitet i prirodu odnosa između intervjuera i intervjuisanog; strategije koje se primenjuju da bi se ostvario cilj uz poštovanje etičkih i profesionalnih standarda.

Postoje višestruki razlozi za intervjuisanje maloletnika koja dolaze u kontakt sa zakonom. Razgovor sa maloletnikom predstavlja neotuđivi deo procedure utvrđivanja identiteta žrtve ili učinioca, rasvetljavanja okolnosti i posledica događaja ili dela, utvrđivanja dokaznog materijala za potrebe vođenja krivičnopravnog postupka kao i utvrđivanja potreba i mogućnosti za pružanje podrške i pomoći detetu radi prevazilaženja posledica i podsticanja daljeg razvoja i socijalizacije. 5.12.1 Tipovi intervjua sa decom Široku skalu različitih tipova intervjua koji se koriste u različitim fazama postupanja prema deci važno je shvatiti kao metodološko bogatstvo koje računa na komplementarnost različitih tipova intervjua. To znači da se intervjui međusobno razlikuju i da je pravo pitanje kada i pod kojim uslovima treba primenjivati neku vrstu intervjua, kao i da ne treba tragati za jednim, najboljim i za sve prilike primerenim tipom intervjua. a) Intervju za procenu - dijagnostički intervju Podaci koji se prikupljaju dijagnostičkim intervjuom u cilju procene treba da obezbede kontekstualni okvir za razumevanje deteta, njegovog razvoja, tekućih problema i sadašnjeg funkcionisanja („kontekstualni" znaci, kvalitet interakcije (ranije i sada) između deteta i njegove sredine - fizičke, psihološke i socijalne). Procena se pre svega fokusira na procenu detetovih potreba (za pomoći i podrškom), snaga (interesovanja, talenti, sposobnosti, veštine), kao i na mogućnosti unapređenja daljeg razvoja i funkcionisanja. Procena nije statična, ali ipak u fokus stavlja sadašnje stanje. Procena obuhvata intervju sa detetom (direktna procena), kao i značajnim osobama iz njegove okoline (indirektna procena). Produbljena procena može obuhvatiti i podatke dobijene posebnim tehnikama (testovi) kao i (objektivne) podatke iz raznovrsnih dokumenata o detetu i njegovom razvoju i funkcionisanju. Glavna pitanja procene su:      

Prethodno stanje i ponašanje (razvoj ličnosti i problema); Sadašnje stanje (problemi i snage, intrapersonalni i interpersonalni); Orijentacija prema planovima za budućnost i planovi za budućnost; Procena posledica preživljenog događaja ili traume; Porodična situacija i sistemi podrške; Potrebe i potencijali za procenu.

Ovakav intervju se u različitim formama koristi u radu sa decom svedocima i žrtvama zlostavljanja. Takođe se koristi i kod dece u postupku razvoda braka radi procene podobnosti roditelja. U tom slučaju se prvenstveno koristi za procenu posledica određenog (traumatskog događaja) na dete ili za traženje najpogodnijeg programa zaštite deteta. Takav postupak se često naziva „evaluacija", a takav intervju „evaluativni intervju". b) Intervju za promenu i razrešenje problema - psihoterapeutski intervju Terapeutski intervju ili intervju radi rešenja problema i promene ponašanja usmeren je na to da pomogne detetu da izađe na kraj sa traumatičnim događajima, kao i da preispita i reorganizuje svoje misli i osećanja, te da odabere i učvrsti nove, razvojno funkcionalnije forme ponašanja. Postoji više različitih strategija koje se koriste u psihoterapeutskim intervjuima.

79

Specifični cilj, vrsta odnosa između deteta i terapeuta, broj i vrsta pitanja, reakcije deteta i terapeuta zavisiće od odabrane strategije i specifičnih problema i mogućnosti deteta. Strategija će idealno biti odabrana na bazi obavljene procene koja će razgraničiti probleme koji se odnose na neposredan događaj i traumu od onih koji su postojali i pre toga, pa će i terapija imati najmanje dve faze. U prvoj će se sanirati postojeće reakcije na krizu, a druga će se fokusirati na dublje i trajnije probleme ili potencijale deteta. Službenici policije ne koriste terapeutski intervju, ali svojim radom mogu pomoći, mogu motivisati dete u sukobu sa zakonom da se odluči za takvu intervenciju, da je prihvati i u njoj istraje. c) Motivacioni intervju Delinkvencija i poremećaji u ponašanju spadaju u kategoriju problema koji, kao uostalom i bolesti zavisnosti, imaju najupečatljiviji problem ambivalencije, neodlučnosti da li da prihvate pomoć i kolebljivosti u pogledu istrajavanja kada se jednom odluče da takvu pomoć prihvate. Ključni faktori motivacije za promenu: 

Uočavanje vrednosti promene odnosno unapređenja (svesti o tome šta se dobija i po koju cenu), uključujući odmeravanje dobitka i gubitaka;



Uočavanje (realne) verovatnoće ostvarenja pozitivne promene (vera u uspeh);



Svest o odnosu snaga između podrške i prepreka u ličnoj i lokalnoj sredini. Na temelju prethodnih i mnogih drugih saznanja o mogućnostima unapređenja motivacije razvijen je poseban tip intervjua - motivacioni intervju. Osnovni elementi motivacionog intervjua su sledeći:



Uočavanje, razmatranje i neutralizacija ambivalencije (neodlučnosti); Pažljivo razmatranje razloga za i protiv promene odnosno tretmana; Izgradnja uverenja da je promena stvarno ostvariva i na bazi takvog uverenja ulivanje poverenja u sebe i sigurnosti u svoj uspeh; Izbegavanje preranog suočavanja sa najbolnijim, najdelikatnijim i najžilavijim problemima i izazovima;

 

Promovisanje participacije, samoangažovanja i autonomije kroz pravljenje izbora i postepeno prihvatanje odgovornosti za izbor i posledice;

Prihvatanje prava na odbijanje ponuđene pomoći. Pored stručnjaka koji se bave unapređenjem mentalnog zdravlja, i policijski službenici koji postupaju sa zavisnicima, decom i mladima mogu koristiti mogućnosti motivacionog intervjua upravo zato što prvi stupaju u kontakt, što se taj kontakt odvija pod specifičnim okolnostima, i zato što je tada veoma značajno motivisati osobu da prihvati pomoć i započne rad na sopstvenom preporodu. d) Istražni intervju Istražni intervju je sastavni deo kriminalističke procedure i služi za prikupljanje i evaluaciju podataka, činjenica i dokaza o krivičnom delu. Takav intervju se pre svega obavlja sa osumnjičenim i treba da reši krupna pitanja vezana za nastojanje osumnjičenog da prikrije ili umanji stepen svoje umešanosti i odgovornosti. Istražni intervju sledi proceduru intervjua usmerenih na prikupljanje činjenica od osoba koje nisu uvek voljne da ih saopšte i zato se oslanja na strategije koje su često u suprotnosti sa „kliničkim" i mogu biti „etički sumnjive". Naročito je delikatna upotreba istražnog intervjua u radu sa decom u sukobu sa zakonom, a u još većoj meri je problematična primena tih metoda u intervjuisanju dece žrtava nasilja,

80

zlostavljanja ili svedoka nasilja i krivičnih dela. Zbog toga je razvijena serija takozvanih forenzičkih intervjua, tj. intervjua za ispitivanje dece žrtava i svedoka nasilja. e) Intervju sa roditeljima Intervjuisanju roditelja se pristupa kako bi se obezbedila potpunija slika o detetu, njegovom razvoju, prethodnim sličnim slučajevima (smrt, porodične tragedije, porodično nasilje, nesreće, požari i sl.), kao i opservacije roditelja o detetu i o ranijim traumatičnim situacijama. Uobičajeno je da se, naročito u slučajevima viktimizacije, intervjuiše najmanje jedan roditelj ili staratelj. Takođe je uobičajeno da se dete i roditelj intervjuišu zajedno i odvojeno. Zajednički intervju sa detetom i roditeljima pre svega služi za procenu kvaliteta interakcije između deteta i roditelja, ali takođe ima funkciju „prenosa" poverenja sa roditelja na intervjuera, odnosno pripreme deteta za samostalan razgovor sa intervjuerom. Poseban intervju sa roditeljem omogućava da se razmotre detalji situacija kojih dete nije ni svesno (jer je bilo suviše malo) ili koje ne bi bilo u stanju da razume. Poseban intervju sa detetom je potreban da bi se otvorila pitanja o kojima dete ne bi rado da govori pred roditeljima. Službenici policije, za razliku od psihologa, pedagoga, dečijih psihijatara i drugih stručnjaka koji postupaju prema deci, razgovor sa decom ne mogu voditi nasamo već isključivo u prisustvu roditelja, usvojioca ili staraoca, odnosno u skladu sa zakonima koji se primenjujuu ovoj oblasti. f) Forenzički intervju Forenzički intervju spada u kategoriju intervjua koji se obavljaju radi prikupljanja činjenica i zato je mnogo više specifičan i fokusiran na slučaj eventualnog zlostavljanja, jer nastoji da prikupi veoma specifične činjenice. Ovaj intervju ne pretenduje na to da obezbedi procenu funkcionisanja deteta, niti da igra terapeutsku ulogu, već isključivo na to da prikupi valjane dokaze o eventualnom krivičnom delu. Specifičan zadatak forenzičkog intervjua može biti da se ustanovi šta je dete koje je bilo žrtva ili svedok krivičnog dela videlo, kakva je bila hronologija događaja, identitet onih koji su u tom događaju učestvovali itd. Oslanjajući se na istraživanja dečije memorije i prisećanja, forenzički intervju je razvio posebne strategije koje treba da pomognu detetu da unapredi svoja sećanja na minuli kritični događaj i poveća pouzdanost i validnost iskaza. Takvi intervjui se ponekad nazivaju i kognitivni intervjui. Postoje protokoli za vođenje forenzičkog intervjua koji nastoje da ograniče delokrug forenzičkog intervjua da bi se izbegla kontaminacija detetovog svedočenja i da bi se očuvala autentičnost i uverljivost njegovog iskaza. g) Intervju sa detetom u kriznim situacijama Po svojoj prirodi i zadacima ovaj intervju se nalazi negde između terapeutskog i forenzičkog intervjua. Intervju u kriznim situacijama sledi protokol koji ga usmerava na procenu detetove reakcije na neposrednu situaciju ili događaj. Ovaj tip intervjua nastoji da pomogne detetu da ispriča šta se dogodilo, da opiše svoje čulne osećaje (šta je videlo, čulo, osetilo na drugi način) i ponašanje, da „ventilira" nagomilane trenutne emocije, opiše svoje misli, ideje i predstave i da utvrdi izvore podrške i odgovarajuće mehanizme prevazilaženja eventualne traume. Ovaj intervju takođe uključuje razmatranje i prihvatanje detetovog reagovanja na događaj i pružanje pomoći u smirivanju. Neposredni zadatak ovog tipa intervjua jeste smanjivanje nivoa posttraumatskog stresa, ponovno uspostavljanje osećanja sigurnosti i kontrole nad situacijom, normalizovanje tekućih reakcija deteta, kao i predviđanje i pripremu deteta za susret i prevazilaženje budućih sličnih situacija i reakcija.

81

5.12.2 Ispitivanje dece u svojstvu svedoka U poslednjih 100 godina značajno se promenio način gledanja na iskaze koje daju deca. U 19. veku deca su smatrana opasnim i nepouzdanim svedocima (Baartman,1992; Myers, 1999). Ovaj pogled na dečije svedočenje se značajno promenio u 20. veku čak su neki profesionalci tvrdili da deca nikada ne lažu (Silas,1985; Driver,1989). Deca se sve češće tretiraju kao mladi ljudi sa pravima (Kitzinger,1988). Pažnja javnosti oko zlostavljanja i seksualnog zlostavljanja dece 70-ih i 80-ih godina 20. veka dovela je do toga da se razmatraju potrebe dece kao svedoka. Bez dokaza koje dobijemo od dece, veliki deo učinilaca dela seksualnog zlostavljanja ne bi mogao biti krivično gonjen. Slična situacija je i kod dela silovanja. Prilikom ispitavanja dece u vezi seksualnog zlostavljanja, javljaju se izvesne poteškoće:  

 



Jezik i način ispitivanja - složene reči i rečenice predstavljaju problem kao i prekidanje deteta prilikom ispitivanja. Kognitivna pitanja - nekada deca imaju problema sa količinom detalja koja se od njih zahteva. Jedan od primera je kada se postavi pitanje koliko često i kojih datuma su deca bila zlostavljana. Lični problemi - pričanje o detaljima njihovog zlostavljanja može izazvati stid kod dece. Oni se takođe plaše osvete počinioca ukoliko odaju ovakve informacije. Motivacioni problemi - prisustvo određenih lica prilikom ispitivanja može uticati na volju deteta da svedoči. Na primer, ne žele sva deca da njihovi roditelji budu prisutni. Takođe zapostavljanje osećanja deteta od strane ispitivača i orijentisanje na kažnjavanje zlostavljača može negativno uticati na decu. Socijalne karakteristike - neki ispitivači se nisu svideli deci zbog toga što su nezainteresovani, zbog toga što im ne veruju, što su dosadni i tretiraju decu kao da su mlađa nego što zapravo jesu.

Sa tačke gledišta ispitivača i istraživača neki komentari su neprijatni jer izgleda da svi problemi koji se tiču ispitivanja dece nastaju zbog njih. Mnogi komentari koje su iznela deca sugerišu na to da ispitivači moraju da budu osetljivi na potrebe dece i da prihvate ličnu odgovornost za prilagođavanje ispitivanja deci. Imajući ovo na umu možemo se okrenuti idejama o prirodi dečijeg svedočenja. Lamb, Sternberg i Orbač su sugerisali da sledeći faktori mogu imati uticaj na kvalitet dečijeg svedočenja: 

Fantazije - neki veruju da su deca posebno sklona fantaziranju događaja i predstavljanju tih fantazija kao činjenica. Ipak rezultati istraživanja pokazuju da deca sa 6 godina nemaju problema u razlikovanju fantazije od realnosti. Ako ispitivač zatraži od deteta da zamišlja ili se pretvara, dete će na to reagovati, pretvaraće se ili zamišljati. Slično ovome prisustvo lutaka i igračaka pospešuje fantaziranje. Kriminalistička ispitivanja treba da budu formulisana tako da isključuju verzije sve dok se ne dođe do prave. Lamb ukazuje da deca koja su sklona fantaziranju nisu sklonija davanju lažnih iskaza ili izmišljanja prilikom davanja iskaza.



Jezik - dečije opažanje događaja je uglavnom kratko i bez puno detalja. Njihov govor se može teško pratiti zbog nelogičnosti i korišćenja reči čije značenje ne razumeju. Ovo mogu biti i jednostavne reči kao „juče“ ili „ranije“, koje odrasli lako razumeju.



Ispitivači - odraslima je lako da postavljaju pitanja na način da ih čak i adolescenti teško razumeju. Posledice ovoga su očigledne. Deca ne isprave uvek odraslu osobu koja nije razumela šta je dete htelo da kaže.

82

Siromaštvo dečijeg iskaza ne znači da ona imaju loše pamćenje. Mora se napraviti razlika između pamćenja i iskazivanja zapamćenog. Ovde treba napomenuti da je jezik dece jako siromašan, da nemaju motivaciju da daju iskaz, kao ni sposobnost analogije koja bi dovela do logičnosti njihovog iskaza. U nekim slučajevima deca između 3 i 4 godine mogu da budu jako otporna na vodeća pitanja koja su irelevantna za trenutne događaje, kao npr. pitanja kao što su „ Da li te je poljubio?“ i „Da li je skinuo odeću sa sebe?“ Karakteristike ispitivača tj. njegova druželjubivost ili njegov optuživački stav, mogu dovesti do različitih uticaja na sugestibilnost dece koju ispituju. 5.12.3 Kako intervjuisati dete kao svedoka? Postoje problemi pri intervjuisanju dece u svojstvu svedoka, koji su veći što je dete mlađe. Ipak ovo ne znači da je nemoguće intervjuisati decu mlađu od 5 godina. To samo znači da se veštine ispitivača i pretpostavke u vezi govornih mogućnosti deteta moraju imati na umu. Sejvic (1994) ima brojna uputstva za intervjuisanje dece mlađe od 7 godina, mada postoje i uputstva za razgovor sa starijom decom među njima. Upustva su sledeća: 

Izbegavati upotrebu ličnih zamenica (on, ona, oni, nju, njega) u korist tačnih imena. Lične zamenice mogu uneti zabunu o tome koga označavaju,



Koristiti kratke rečenice. Rastaviti složena i komplikovana pitanja u nekoliko kratkih i jednostavnih,

 

Koristiti kratke umesto dugih reči, Koristiti jednostavne glagolske konstrukcije,



Žargonski izrazi takođe ne bi trebali biti korišćeni,

 

Izbegavati složene gramatičke konstrukcije poput duple negacije, Staviti jasno do znanja na šta mislite („Kada ti je majka otišla na posao?“ je bolje od „Kada se to deslio?“),



Pasiv treba izbegavati ( aktiv – „ Da li je Zlatko ukrao novac?“ je jasniji od pasiva – „Da li je novac ukraden od strane Zlatka?“),

 

Konkretni termini su bolji od apstraktnih („pištolj“ umesto „oružje“), Izbegavati pitanja koja zahtevaju sposobnost brojanja ako je dete premlado da bi znalo brojati. Slično, vremenska, linearna merenja i slični koncepti mogu biti izvan detetovih kognitivnih mogućnosti, Kod mlađe dece, konkretne, zamislive i vidljive stvari su bolje od apstraktnih, Može se činiti da deca ne sarađuju ili ne daju informacije zbog njihovog emocionalnog ili psihičkog stanja. Socijalno povlačenje kao posledica maltretiranja, ne treba biti zamenjeno sa nesaradnjom.

 

Iako mlađa deca nisu tako dobra kao starija, ili odrasli, u kreiranju ličnog opisa nepoznate osobe, ipak njihove iskaze ne treba zanemariti. Iskazi dece ispod 10 godina neopravdano se zapostavljaju. 5.12.4 Ispitivanje seksualno zlostavljane dece Prema istraživanjima, deca daju najtačnije odgovore na otvorena pitanja. Ovo je delom zbog toga što otvorena pitanja podstiču decu da daju onoliko detalja koliko mogu. Suprotno ovome vodeća, sugestivna ili zatvorena pitanja uvlače decu u prepoznavanje prilikom koga mogu odgovoriti samo sa da ili ne. Vodeća i slična pitanja mogu delovati kao usmerivači na

83

one stvari na koje ispitivač želi da se fokusira. Kao takva, mogu prisiliti dete na odgovor čak i kad dete ne zna šta bi on trebao da bude. Otvorena pitanja

Zatvorena pitanja

Reci mi sve što se dogodilo. I šta se onda dogodilo?

Da li on radi stvari koje ti ne želiš? Da li te je on dodirivao svojim intimnim delovima tela? Da li je još neko bio tamo?

Čega još možeš da se setiš u vezi tog dana?

Tabla 4.

Mnogi advokati i psiholozi upoznati su sa konceptom vodećih pitanja. Ovo su pitanja koja podstiču partikularan odgovor. Myers, Saywitz i Cioodman (1996) kažu da postoji kontinuitet sugestivnosti u ispitivanju: otvorena pitanja → sugestivna pitanja (od manje ka više sugestivnom stilu ispitivanja) → specifična pitanja → vodeća pitanja. Otvoreno pitanje je opšte pitanje koje nije ništa drugo nego zahtev ispitaniku da priča, kao na primer „Da li se išta dogodilo?“ ili „Reci mi nešto o tome.“ Ciljana pitanja usmeravaju pažnju deteta na određen problem, kao što je lokacija ili osoba. Pitanja poput: „Hoćemo li pričati o školi?“, dovodi dete na temu škole bez ikakvih informacija koje su potrebne ispitivaču. Pitanja kao što su gde ili ko i kada i drugi primeri. Ne postoji striktna linija razgraničenja između ciljanih pitanja i sledećeg nivoa pitanja. Specifična pitanja mogu biti slična drugim specifičnim pitanjima koja pružaju veći broj detalja. Pitanja iz ove kategorije uključuju: „Kako joj je ime?” ili „Koje je boje haljina koju je ona imala na sebi?”. Sugestivno pitanje je ono koje podrazumeva to da ispitivač očekuje određeni odgovor. Ta pitanja su obično izjave ili činjenice sa kojima se ispitivač slaže. Pitanje: „Ti si bio veoma ljut, zar ne?“, veoma jasno odražava odgovor kakav se očekuje. To je kontinuitet sugestivnosti, jer svaki nivo povećava verovatnoću da predloži odgovor detetu. Čak i pitanja otvoreno-zatvorenog tipa, s obzirom na okolnosti, mogu biti sugestivna. Npr., roditelj koji pita dete šta se desilo u školi juče može se smatrati sugestivnim pitanjem, npr., ako je dete varalo na testu. Istraživanja su pokazala da bez obzira na godine deteta koje se ispituje, otvoreno-zatvorena pitanja ohrabruju decu da daju duži odgovor, koji sadrži tri puta više detalja. 5.12.5 Procena tačnosti iskaza male dece Problem lažnih iskaza je samo jedna komponenta izbegavanja pravde. Dokazano je da su poseban problem iskazi dece koja su seksualno zlostavljana, i način na koji možemo kod tako male dece doći do istinitog iskaza. Postoje i značajni dokazi da neka lažna sećanja na određene događaje mogu biti stvorena od strane dece. Uporna i sugestivna pitanja mogu da imaju efekta. Ona mogu da prenaglase ponekad pogrešivost dečijih sećanja, ali postoje dokazi da ona mogu biti veoma motivišuća i tačna u prizivanju dečijih sećanja. Ipak, pojedina deca u pojedinim okolnostima mogu biti poneta sugestijama, i dati netačne iskaze. Međutim, odnos svega ovoga zavisiće isključivo od same dece, kada odgovore na ispitanikovo pitanje. Postoji veliki broj mehanizama koji dovode do pojave potisnutih sećanja prema nekim teorijskim pristupima. Frojdov pristup klasične represije je jedan od njih, i odnosi se na nesvesne procese kojima je osoba zaštićena od uznemirujućih sećanja. Nasuprot nje su teorije koje istražuju preciznost sećanja očevidaca za emotivno preplavljene sadržaje, iako dokazi ukazuju na to da ovakvi sadržaji često budu veoma dobro zapamćeni. Lažna sećanja su u predhodnim decenijama privukla veliku pažnju javnosti. U osnovi, postavljene su različite teorije pamćenja, u suprotnosti jedna sa drugom. Čini se da su neka oporavljena sećanja zaista i lažna, jer su potisnuta, i ne mogu uvek da se prizovu u pravom obliku. Pitanje dijagnostičkih

84

znakova treba da bude bolje shvaćeno od strane stručnih lica koja rade sa decom. Postoji i mišljenje pojedinih stručnjaka u literaturi, da su neke stvari prediktivne za seksualno zlostavljanje i one uključuju npr. prevremeno seksualno ponašanje. Tako recimo učitelji koji primete ovakve znake kod svojih učenika treba da budu upozoreni da su ta deca vrlo moguće seksualno zlostavljana, ali prevremeno seksualno ponašanje ne može i sa sigurnošću ukazati na to da je dete seksualno zlostavljano. Ravnoteža između ispravno identifikovane zlostavljane i nezlostavljane dece vrlo je važna. Naizgled dobar pokazatelj može rezultovati mnogo više ka lažno pozitivnim znacima, nego ukazati na zlostavljanje. Broj potencijalnih grešaka zavisi i od stope ove pojave u kompletnoj populaciji i učestalosti znaka koji se javljaju u populaciji, a koji mogu da sugerišu na zlostavljanje. Berlinger i Konte (Berlinger & Conte,1993) sugerišu da postoje dva glavne strategije za unapređenje profesionalnog suda u slučajevima zlostavljanja dece. 1. Indikatorski pristup – uključuje potragu za dokazima kako bi se razlikovale lažne forme iskaza od stvarnih izveštaja. Kao što možemo da vidimo, jedna od poteškoća u dolaženju do istine je i slabost u odabiru bitnih indikatora od strane praktičara. 2. Standardni pristup – ovaj pristup određuje pravila ponašanja za one koji sprovode procenu dece i dokumentacije. Ovaj pristup nastoji da minimizira kontaminaciju izveštaja deteta kroz korišćenje najbolje prakse i izbora najboljih procedura u radu sa detetom. Alison i Maršal (Alison & Marhall) su koristili strukturalnu analizu ponašanja kako bi razlikovali istinske navode o silovanju od onih lažnih. Analitički zadatak je bio jednostavan, da se odredi koje karakteristike imaju prave optužbe za silovanje od onih lažnih. Istraživači su ispitali svaki od navoda, stvarni i lažni, na prisustvo 37 različitih karakteristika. Ove karakteristike su obuhvatale stvari kao što su: počinilac je verbalizovao seksualne komentare, bilo je prisutno ljubljenje, prisustvo oralnog seksa, žrtva je bila vezana, neki lični predmet je bio ukraden od žrtve, da li je došlo do analne penetracije itd. Bilo je više različitih ponašanja u izjavama koje su se odnosile na prave akte silovanja kao što su pseudo-intimne karakteristike (izvršilac daje žrtvi komplimente i daje žrtvi svoje lične informacije). Lažne žrtve imale su tendenciju da opisuju seksualne akte više kao “normalne”, kao što je vaginalni seksualni akt, a manje su zalazili u ekstreme kao što su oralni seksualni akti i analni odnosi. Lažni iskazi više su uključivali nasilne radnje kao što je cepanje odeće, vređajući i ponižavajući jezik prema ženama i druge nasilne radnje. Iz svega navedenog izveden je zaključak da su lažni iskazi mnogo realnijeg sadržaja, i da se mnogo bolje identifikuju iskazi žrtava koje ne lažu od onih koje lažu.

85

DRUGI DEO 6. FORENZIČKI ZNAČAJ OSNOVNIH PSIHIČKIH PROCESA Ako pođemo od definisanja psihologije kao nauke koja sistematski izučava psihički život ljudi i životinja, na osnovu proučavanja objektivnog ponašanja i neposrednog iskustva (Rot, N., Radonjić, S., 1992), možemo zaključiti da je predmet njenog proučavanja psihički život ili psihička stvarnost. Psihički život čine psihički procesi, psihičke osobine i njihovo manifestovanje u psihičkom životu (Rot, N., Radonjić, S., 1992). Psihički procesi mogu biti:   

intelektualni (opažanje, mišljenje, pamćenje, učenje); emocionalni (osećanja); konativni ili voljni (motivacija, voljne radnje).

6.1 Intelektualni psihički procesi Jedno od bitnih svojstava po kojima se ljudi razlikuju od drugih živih bića jeste mogućnost spoznaje, putem određenih psihičkih procesa kojima opažamo predmete i pojave spoljnog sveta, a koje nazivamo percepcijama, dok drugu grupu čine psihički procesi koji su povezani sa mišljenjem i koji omogućuju da stvorimo sliku objektivne stvarnosti (Zvonarević, 1978). Opažanje je psihički proces koji sadrži raznovrsne čulne utiske organizovane u uređen svet objekata (Rot, N., Radonjić, S., 1992). Spoznajni proces započinje od oseta, koji su prva karika u procesu opažanja vanjskog sveta. Najvažnije karakteristike oseta su kvalitet, intenzitet, trajanje i lokalni znak oseta. Kvalitet oseta je ono specifično svojstvo po kojem se oseti međusobno razlikuju, zbog čega možemo npr. da razlikujem tvdo od gorkog itd. U suštini postoji više osetnih područja od kojih ćemo pomenti najvažnije, to su oseti vida, sluha, mirisa, okusa i opipa. Na intenzitet oseta utiče intenzitet podražaja, veličina podražajne površine receptora i trajanje podražaja. Dakle, ukoliko je jači podražaj, veća podražajna površina i trajanje podražaja duže, to će i intenzitet oseta biti veći. Trajanje oseta je u direktnoj vezi sa trajanjem podražaja, ali takođe zavisi i od osetne adaptacije koja postoji na svim osetnim područjima i zbog koje oset može prestati iako podražaj i dalje traje. Lokalni znak oseta je ona karakteristika oseta koja omogućuje lokaciju oseta, tačnije omogućuje da odredimo mesto odakle oset dolazi. Kod procesa opažanja važno je pomenuti ulogu pažnje, iako je pažnja značajna i za druge psihičke procese. Prema Zvonareviću (1978) pažnja predstavlja usmerenost naše svesti i aktivnosti na određeni sadržaj, odnosno zadatak. Pod najzjačajnijim svojstvima pažnje smatraju se opseg, intenzitet i pokretljivost pažnje. Opseg pažnje se odnosi na broj sadržaja koje možemo zahvatiti i uskoj vezi je sa intenzitetom pažnje ili koncentracijom, koja se odnosi na stepen usmerenosti svesti na određeni sadržaj. Povezanost između opsega i intenziteta pažnje, očituje se u tome što usled povećanja opsega pažnje, dolazi do smanjenja intenziteta i obrnuto. Pokretljivost predstavlja takvo svojstvo, koje omogućuje čoveku da svoju pažnju brzo prebacuje sa jednog sadržaja na drugi. Pored opažanja objekata i stvari u vanjskom svetu, takođe opažamo odnosno ocenjujemo ljude. Prilikom opažanja ljudi, ocenjujemo ne samo njihove fizičke karakteristike, već ocenjujemo i njihova psihička svojstva, tačnije emocije, njihove osobine i namere. Pod

86

opažanjem osoba Rot i Radonjić (1992) podrazumevaju proces putem kojeg se nekoj osobi pridaju određena svojstva, osobine i namere. 6.1.1 Percepcija Šator i medved Početkom 1990-ih, jedne ugodno tople subote dva mlada čoveka po imenu Alex i Ken iz Bozemana u Montani otišli su na jednodnevni lovački izlet. Alex je video medveda prethodnog vikenda i oba su čoveka bila zabrinuta zbog tih opasnih stvorenja. Znali su da su njihove lovačke puške snažne, ali su bili svesni da su medvedi jednako snažni. Lovci su stalno budno pratili što se oko njih događa. Bila je skoro ponoć kad su se preusmerili na šumski put prema kući. Lovci su bili umorni od dnevnih napora. Kad su prošli krivinu, iznenada su postali svesni zvuka laganog rezanja za koji su verovali kako dolazi od velike, tamne, ustreptale, polagane, ali preteće životinje, na sredini puta, udaljene oko 50 metara. Prestrašeni, oni su podigli svoje puške i zapucali. Buka rezanja odmah je prestala. Trenutak kasnije, nedvojbeno ljudski vrisak proparao je noć. Olakšanje lovaca zbog ubijanja medveda zamenila je zbunjenost i strah kad su shvatili da medved uopšte nije bio medved. To je bio šator u kojemu su dva kampera spavala. Jedan od njih sad je ležao mrtav, a drugi je klečao pored njega, vrišteći od užasa. Istraga o tom strašnom događaju pokazala je da su Kenovi meci prošli bez posledica kroz šator, a da je metak iz Alexove puške ubio kampera. Stoga je Alex okrivljen za ubistvo iz nehata. Postojala je, međutim, jedna kritična činjenica u koju su i Alex i Ken bili sigurni: oni su te noći percipirali medveda, a ne šator. Na osnovu navedenog primera možemo zaključiti da se početni oseti mogu prevesti u percepciju koja je izravno odgovorna za naše ponašanje. Kako biste dobili neki uvid u to što time mislimo, počnimo sa dva prikaza. Pogledajte prvo na sliku 1.

Svaka ptica svome jatu leti Slika 1.

Slika 2.

Prepoznajete li neki predmet na slici 1.? Ako ste poput većine ljudi (i niste ovaj prikaz već videli), vaš bi odgovor trebao biti ne. Pogledajte sada na desnu stranu i sliku 2. Što se tamo piše? Opet, ako ste normalni i niste pre videli taj prikaz, verovatno ćete pročitati "Svaka ptica svome jatu leti". U oba slučaja imali ste percepciju o značenju crnih i belih mrlja u jednom slučaju i opšeg klišea u drugom, koja je na neki način izvedena iz temeljnog; objektivnog podražaja, svetla koje ulazi u vaše oči i pada na vašu mrežnjaču. Pogledajte sliku 3. na sledećoj strani i tada se vratite na sliku 1. i ponovo je pogledajte. Slika 1. više nije besmislena i poput većine ljudi, teško vam je poverovati da vam je ikad bila besmislena. Podražaj koji ulazi u vaše oči potpuno je jednak kao što je bio pre, ali percepcija je potpuno drugačija: crne i bele mrlje sad su organizirane u smisleni predmet.

87

Slika 3.

Ovi prikazi su napravljeni da bismo se uverili kako, iako informacije ulaze u naša osetila u delovima i česticama, mi svet tako ne percipiramo. Percipiramo svet predmeta i ljudi, svet koji nam se skladno prikazuje u potpunim celinama, a ne bombardira nas pojedinačnim osetima. Samo u neuobičajenim okolnostima ili kad crtamo ili slikamo, opažamo pojedinačne oblike ili delove podražaja. Većinom vidimo trodimenzionalne predmete i čujemo reči i muziku. Koja je korist od percepcije? Svaki živi organizam mora rešavati beskonačan niz problema koje mu nudi njegova okolina. Složenost problema i s tim povezana usavršenost rešenja zavisi od prirode i složenosti organizma. Ako ste, npr. narcis, problemi kojima se morate baviti su (relativno) jednostavni. Morate iznaći, na temelju strukture zemlje u koju ste posađeni, kuda vaše korenje treba ići, određujući sastav i raspored vlage i hranjivih materija. Takođe morate odrediti način svog usmeravanja prema suncu. To je gotovo sve o narcisama. Ljudi su naravno složeniji. U pogledu percepcije, najvažnije razlike između narcisa i ljudi su ove: prvo, čovek je pokretan. Najveći deo nas mora prolaziti kroz okolinu, određujući potencijalne smerove kojima treba ići i prepreke koje treba svladati u svakom smeru. Drugo, ljudi barataju predmetima. Okrećemo volan upravljajući automobilom, potpisujemo se olovkom, bacamo bejzbol lopticu preko krova kuće. Čovek donosi odluke na temelju simbola, poput pisanih ili izgovorenih reči ili hijeroglifa. Četvrto, čovek radi i ostvaruje složene planove da bi se nosio sa iznenadnim i neočekivanim događajima. Uhvatili smo odsjaj tamnog lika koji drži oštar nož u mraku uskog uličnog prolaza; procenjujemo naše mogućnosti i prelazimo na drugu stranu ulice, gde možemo tražiti sigurnost u mnoštvu koje se tamo nalazi. Kako mi to činimo? Njena dvodimenzionalna reprezentacija na našoj mrežnjači je sve što je stvarno nužno za normalan život. Psiholog J. J. Gibson ponudio je teoriju ekološke optike, koju je nazvao upravo tako. Prema Gibsonu, veliko bogatstvo vidnih informacija iz sveta promena teksture sa udaljenošću, menjanje slika predmeta u odnosu jednog prema drugom kad prolazimo pored njih, i tako dalje, dovoljni su, bilo gde u stvarnom životu, za rešavanje svih problema vezanih uz vid sa kojima nas svet suočava. Iako je domišljata i sofisticirana, Gibsonovu je teoriju kao nedostatnu odbacila većina naučnika koji se bave percepcijom. Umesto toga, tvrde, ljudi zahtevaju stalno obnavljanu sliku ili model okoline, reprezentaciju sveta unutar našeg mozga koju koristimo pri svesnoj percepciji, donošenju odluka i ponašanju. Dva su dela nužna za formuliranje i održavanje

88

takvog modela. Prvi je neko sredstvo za sticanje početnih informacija o okolini. Ali sticanje početnih informacija nije dovoljno za izgradnju modela, ništa više nego što su drvene grede dovoljne za izgradnju kuće. Osim toga, trebamo sredstvo organiziranja svih tih početnih informacija, neku vrstu koherentne strukture. Takvo sredstvo zahteva, između drugih stvari, pretpostavke o tome kako je svet sastavljen, ptice se obično nalaze iznad konja, štednjaci su obično u blizini frižidera, scena je obično osvetljena nekom vrstom izvora svetla i tako dalje. Percepcija koristi takve pretpostavke za sklapanje nadolazećih senzornih informacija u model sveta, na temelju čega donosimo odluke i preduzimamo akcije. Obično ti procesi rade sasvim delotvorno i npr., žuti šator u okolini stvara model, percepciju žutog šatora u mozgu. Katkada ne radi tako dobro, pa žuti šator u okolini stvori percepciju medveda u našem mozgu i mi pucamo na njega. Uopšteno rečeno, svaki senzorni modalitet, vid, sluh itd. ima osetni organ kojim prihvata početne informacije iz okoline te središnji sistem u mozgu za transformaciju tih informacija u organizirane percepte. Percepcija je dovoljno složena da svaka klasifikacija mora biti ponešto proizvoljna. Zbog organizacijskih razloga, međutim, korisno je podeliti pitanja percepcije u pet kategorija: 1. Procesima pažnje mora se doneti odluka o tome koje ulazne informacije trebaju biti dalje obrađene, a koje odbačene (Trebam li prisluškivati razgovor sa leva za koji se čini da je o mom suprugu ili razgovor sa desna koji se, čini se, odnosi na izuzetno povoljnu prodaju akcija?) 2. Sistem mora biti sposoban odrediti gde su predmeti koji nas zanimaju (Je li potencijalno opasan predmet na udaljenosti ruke, sa leva, sto metara ispred ili gde?) 3. Perceptivni sistem mora biti sposoban odrediti koji su predmeti u okolini (Je li to što gledam šator ili medved?) 4. Sistem mora biti sposoban apstrahovati kritična svojstva prepoznatog predmeta. (Ležaljka koja ima udubine i ispupčenja opravdano će biti percipirana i opisana kao "četvrtasta" iako njen oblik nije potpuno četvrtast). Ta sposobnost apstrakcije usko je vezana sa petom kategorijom pitanja percepcije, s konstantnošću percepcije. 5. Perceptivni sistem mora održavati neka svojstva predmeta (kao što je četvrtasti oblik vrata čak i kad je ugao vrata takav da čini trapez na vašoj mrežnjači). 6.1.2 Pažnja Naši osetni organi su u svakom trenutku bombardovani velikom količinom informacija iz okoline. Dok sada sedite usmerite svoju pažnju prema različitim podražajima koji dopiru do vas. U vašem vidnom polju više je toga nego što je vaša profesorka, koja predaje. Možda osećate kako vam je leva cipela malo tesna. Koje zvukove čujete? Kakvi mirisi postoje u vazduhu? Mali deo ulazećih informacija je važan, a najveći deo je zanemariv. Senzorni sistem i mozak moraju imati neko sredstvo filtriranja dolazećih informacija koje dopušta prolaz samo informacijama važnim za određeni zadatak i otklanja nevažne informacije. Kada takav sistem filtriranja izbora informacija ne bi postojao, nevažne informacije prekrile bi važne informacije i mi nikada ne bismo uspeli nešto uraditi. Grubo govoreći, ukupan broj svih filtera je ono što je poznato kao pažnja. Naši različiti filteri uređeni su tako da izostave sve osim informacija koje zahtevaju trenutni zadatak.

89

Selektivna pažnja Kako tačno usmeravamo svoju pažnju na predmete za koje smo zainteresovani? Najjednostavnije sredstvo jeste fizičko usmeravanje naših osetnih receptora (kod vida, to je pomeranje naših očiju).

Slika 4. Pokreti očiju pri gledanju slike – slika desno prikazuje pokrete očiju osobe koja je razgledala sliku sa leve strane.

Zaključujemo: 

Oči nisu nepomične;



Vidno pretraživanje ima oblik fiksacija (kratkih perioda za vreme kojih su oči razmerno mirne), međusobno razdvojenih sakadama (brzim skokovima oka od jednog mesta na drugo),



Svaka fiksacija traje oko 300 milisekundi (oko trećine sekunde), a sakade su vrlo brze (20 milisekundi).



Za vreme perioda fiksacije vidne informacije iz okoline se prikupljaju, a za vreme sakada vid je potisnut.

Mesta koja oči fiksiraju nisu slučajna, nego su to područja scene koja sadrže najviše informacija. Osoba koja je gledala lice devojčice imala je mnogo fiksacija očiju, nosa i usta (onih značajki koje najdelotvornije razlikuju jedno lice od drugoga. Oružje u žarištu Oružje u žarištu odnosi se na pažnju usmerenu na oružje koje se nalazi u nekom prizoru. Primer: žrtve oružanog kriminala često su sposobne vrlo tačno opisati kako je izgledalo oružje. Razmerno malo znaju o drugim aspektima prizora, poput izgleda osoba koje su držale oružje. Dakle, pažnja je bila na prvom mestu usmerena na oružje. Možemo, takođe, birano usmeriti pažnju na neki vidni podražaj bez pomeranja očiju. Slušna pažnja Pažnja je multimodalna. Može se pomerati unutar modaliteta, primerice sa jednog vidnog podražaja na drugi, ili između modaliteta (kao što je promena pažnje od posmatranja puta za vreme vožnje na slušanje osobe koja nas je nazvala na telefon dok smo u vozilu). Dobar deo originalnih istraživanja pažnje učinjeno je sa slušnom pažnjom (Cherry, 1953). Odgovarajući primer u realnom životu je istraživanje koje je napravio Cherry. Zvukovi mnogih glasova

90

bombarduju naše uši. Međutim, mi možemo koristiti čisto psihička sredstva kako bismo se selektivno usmerili na željenu poruku. Neki od znakova koje koristimo kako bismo to postigli jeste usmeravanje u pravcu odakle dolazi zvuk, pokreti usana onoga koji govori, te posebne značajke glasa govornika (visina glasa i intonacija). Čak i u odsutnosti ovih znakova, možemo (iako sa teškoćama) izdvojiti jednu od dve poruke sledeći njena značenja. Pažnja, percepcija i pamćenje Opšte pravilo o vezi između pažnje i kasnijeg pamćenja je da: nismo svesni i slabo pamtimo, ako uopće pamtimo, informacije na koje nismo bili usmereni. Novija istraživanja pokazuju da naš perceptivni sistem u nekoj meri obrađuje i podražaje na koje nismo usmereni (kod vida kao i kod sluha), iako ti podražaji retko dopru do svesti. Npr. vrlo verovatno čujemo zvuk svoga imena, iako je izgovoren tiho u neusmerenom razgovoru. Zaključujemo da gubitak pažnje ne sprečava poruke u potpunosti, prigušuje ih ali ne isključuje, slično kao što smanjujemo jakčinu zvuka na radiju koji nismo ugasili. Rezime Selektivna pažnja je proces kojim biramo neke podražaje za daljnju obradu, dok druge zanemarujemo. Kod vida, glavno sredstvo usmeravanja naše pažnje su pokreti očiju. Većina fiksacija očiju je prema najinformativnijem delu prizora. Selektivna pažnja postoji i kod sluha. Obično smo sposobni selektivno slušati koristeći znakove poput usmeravanja prema mestu sa kojeg dolazi zvuk, te značajke glasa govornika. Naša sposobnost selektivnog usmeravanja uslovljena je procesima koji se odvijaju na početnim stadijima prepoznavanja kao i procesima koji se odvijaju samo nakon što je određeno značenje poruke. 6.1.3 Pamćenje U decembru 1986. godine započelo je u Burlingtonu, u Severnoj Karolini, suđenje Ronaldu Cottonu, optuženom za brutalno silovanje studentkinje Jennifer Thompson. Gospođica Thompson svedočila je da se silovanje dogodilo u noćnoj tmini njene spavaće sobe, i da je ona pažljivo proučavala lice silovatelja. Petnaest godina posle izjavila je u New York Timesu "Gledala sam liniju rasta njegove kose; tražila sam ožiljke, tetovažu, bilo kakav znak koji bi mi pomogao da ga identifikujem." Na temelju onog što je pretpostavila da je posledica vrlo snažno upamćenog izgleda njenog napadača, ona je sa uverenjem identifikovala gospodina Cottona kao čoveka koji ju je silovao. Na temelju svedočenja gospođice Thompson gospodin Cotton je uprkos vrlo čvrstom alibiju, bio osuđen od višeg suda na doživotnu robiju plus 54 godine. Na prvi pogled činilo se da je porota dobro učinila što je osudila gospodina Cottona. Sa alibijem ili bez njega, svedočenje gospođice Thompson bilo je vrlo uverljivo. Ona je opisala živo sećanje na izgled svog napadača, ona ga je prilikom policijskog prepoznavanja izdvojila iz grupe ljudi, a njeno svedočenje na sudu uverilo je porotu da je nesumnjivo prepoznala pravog čoveka. Kao što je posle napisala, "Ja sam znala da je to taj čovek. Bila sam u to potpuno sigurna.... Da je postojala mogućnost smrtne kazne, ja bih to želela. Ja sam želela uključiti sklopku." Kako su prolazile godine, Ronald Cotton žalio se iz zatvora na svoju presudu, uporno tvrdeći da je nevin. Na kraju je otkriven drugi muškarac, zatvorenik Bobby Poole, koji se zatvoreniku sa kojim je delio zatvorsku ćeliju, hvalisao silovanjem za koje je gospodin Cotton bio osuđen. Gospođici Thompson bio je pokazan gospodin Poole, uz pitanje je li moguće da je on bio njen napadač, ali ona je ostala uporna, uvereno tvrdeći: "Ja tog čovjeka (Bobbya Poolea) nikad nisam u životu videla. Nemam pojma ko je on." Ali Jennifer Thompson je pogrešila i u identifikovanju Ronalda Cottona i u negiranju Bobbya Poolea kao silovatelja. Nakon 11 godina provedenih u zatvoru, gospodin Cotton je bio oslobođen

91

na temelju nove nauke koja se tek pojavila: DNK analize. Štaviše, istim je postupkom utvrđeno da je Bobby Poole uistinu bio silovatelj gospođice Thompson. Gospođica Thompson, koju su konačno uspeli uveriti da je njeno pamćenje bilo pogrešno, a koja je time bila duboko pogođena, postala je jedan od velikih pobornika uvođenja posebnih mera prilikom osuđivanja samo na temelju nečijeg sećanja. Barry Scheck, Peter Newfeld i Jim Dwyer, u svojoj knjizi „Stvarna nevinost“, opisali su „Projekat nevinost“, poseban program usmeren na upotrebu DNK analize kao načina oslobađanja krivo optuženih. Iznoseći opise niza slučajeva krivo osuđenih ljudi, među kojima je bio i Ronald Cotton, autori su naveli: "U ispitivanjima oslobađanja na temelju DNK analiza u okviru „Projekta nevinosti“, utvrđeno je da su se presude za 84% krivo osuđenih osoba oslanjale, barem delomično, na pogrešne identifikacije nekog svedoka ili žrtve". Naša su sećanja obično manje ili više tačna, jer da nisu, bilo bi nam teško ići kroz život. Međutim, ona su ipak češće nego što mi to mislimo pogrešna, a katkad su posledice netačnih sećanja zaista dramatične. Trenutak razmišljanja uveriće vas da je pamćenje najvažnije psihičko svojstvo kojim raspolažemo da bismo mogli delovati kao ljudi. Mi donosimo gotovo sve odluke o onome što ćemo činiti na temelju ove ili one vrste pamćenja. Čak i osoba koja je lišena senzornih informacija koje većina nas smatra samim po sebi razumljivima - gluva i slepa osoba potpuno je u stanju živeti izuzetno ispunjen život. Suprotno tome, kao što to može posvedočiti svako ko poznaje neku osobu obolelu od Alzheimerove bolesti, nedostatak pamćenja, čak i uz normalne senzorne informacije, silno oštećuje pogođenu osobu. Nije stoga iznenađujuće da je pamćenje u žarištu brojnih istraživanja, kako u psihologiji tako i u biologiji. Tri važne značajke Psiholozi danas odvojeno razmatraju tri važne značajke pamćenja. Prva se odnosi na tri faze pamćenja: kodiranje, pohranjivanje i pronalaženje (slika 5). Druga se odnosi na različite vrste pamćenja koje se koriste za pohranjivanje informacija na duže i kraće vreme. Treću značajku čine različita pamćenja koja se koriste za pohranjivanje različitih vrsta informacija (npr. jedan sistem za činjenice, a drugi za veštine). Za svaku od tih značajki postoje podaci koji pokazuju da su celine koje se razlikuju recimo, radno pamćenje nasuprot dugoročnom pamćenju, delomično posredovane različitim strukturama u mozgu.

Slika 5.

Tri faze pamćenja Pretpostavite da su vas upoznali sa nekom studentkinjom i da vam je tom prilikom rečeno da je njeno ime Tamara Krivokapić. Tog poslepodneva ponovno je srećete i kažete nešto poput: "Vi ste Tamara Krivokapić. Jutros smo se upoznali". Očito ste upamtili njeno ime. Ali kako ste ga se zapravo setili? Ovaj podvig pamćenja može se raščlaniti u tri faze (slika 5). Pamćenje se sastoji od tri faze. Prva faza, kodiranje, sastoji se od upamćivanja činjenica. To se događa dok učimo.

92

Druga faza je pohranjivanje, kad se činjenice čuvaju u pamćenju. Treća faza, pronalaženje, nastupa kad se činjenice obnavljaju iz pamćenja, npr. kad polažemo ispit. Prvo, kad ste se upoznavali, vi ste nekako "pospremili" ime Tamara Krivokapić u svoje pamćenje. To je faza kodiranja, u kojoj se informacije iz okoline prevode u smislenu celinu koja se pohranjuje. Vi ste pretvorili fizičke informacije (zvučne talase) koje čine njeno izgovoreno ime u neku vrstu koda ili reprezentacije koju pamćenje prihvaća i to ste tada "stavili" u pamćenje. Na isti ste način pretvorili druge fizičke informacije, uzorak svetlosti koji odgovara njenom licu, u pamćenje njenog lica i tada ste povezali te dve reprezentacije. Drugo, vi ste zadržali ili pohranili informacije o njenom imenu i licu u vremenu između dva susreta. To je faza pohranjivanja, u kojoj se pohranjene informacije održavaju u vremenu koje teče. Treće, na temelju pohranjene reprezentacije njenog lica, prepoznali ste je posle podne kao nekog koga ste ujutro upoznali, pa ste se na temelju tog prepoznavanja dosetili njenog pohranjenog imena. Sve je to faza pronalaženja, u kojoj nastojite izvući iz svoga pamćenja informacije koje ste ranije kodirali i tamo pohranili. Pamćenje može zakazati u bilo kojoj od te tri faze. Da se prilikom drugog susreta niste mogli dosjetiti Tamarinog imena, to bi bila posledica neuspešnog kodiranja (niste za početak kako treba pohranili njeno lice), neuspešnog pohranjivanja (negde ste putem zaboravili njeno ime) ili pronalaženja (niste povezali njeno ime sa njenim licem na način koji bi vam omogućio da se na temelju jednog od njih prisetite drugog). Velik deo savremenih istraživanja pamćenja pokušava pobliže odrediti mentalne operacije koje se dešavaju u svakoj od faza pamćenja, te protumačiti kako te operacije mogu poći krivo i dovesti do pogrešnog pamćenja. Tri vrste pohranjivanja upamćenih sadržaja Tri faze pamćenja ne deluju na isti način u svim situacijama. Procesi pamćenja razlikuju se u situacijama koje od nas traže da pohranimo upamćene sadržaje (1) kraće od jedne sekunde, (2) nekoliko sekundi i (3) na duže vreme, u rasponu do nekoliko minuta do više godina. Teorija Atkinsona i Shiffrina Osnovu za razlikovanje različitih pamćenja koja odgovaraju različitim vremenskim periodima oblikovali su Richard Atkinson i Richard Shiffrin 1968. godine. Evo temeljnih načela njihove teorije: 1. Informacije koje pristižu iz okoline prvo se pohranjuju u senzornom pamćenju, koje ima tri glavna obeležja (Massaro i Loftus, 1996). Prvo, senzorno pamćenje sadrži sve informacije iz okoline koje su registrovali osetni organi. Drugo, senzorno pamćenje je kratkog veka. To znači da informacije iz senzornog pamćenje propadaju u roku od nekoliko desetinki sekunde (u vizualnom senzornom pamćenju) do nekoliko sekundi (u slušnom senzornom pamćenju). Treće, mali deo informacija u senzornom pamćenju na koji se obraća pažnja prenosi se iz senzornog pamćenja u kratkoročno pamćenje. 2. Kratkoročno pamćenje, sledeće je spremište informacija, u koje se pohranjuju informacije na koje smo usmereni iz senzornog pamćenja. Kratkoročno pamćenje ima pet glavnih obeležja. Prvo, ono se grubo može izjednačiti sa svešću, tj. informacije u kratkoročnom pamćenju jesu one kojih smo svesni. Drugo, informacije u kratkoročnom pamćenju lako su dostupne. Mogu se koristiti kao temelj za donošenje odluka ili obavljanje zadataka u kratkom roku (nekoliko sekundi ili manje). Treće, kad su sve ostale okolnosti iste, informacije u kratkoročnom pamćenju nestaju (bivaju zaboravljene) u roku od dvadesetak sekundi. Četvrto, ponavljanjem ili vežbanjem moguće je sprečiti nestanak tih podataka. Vežbanje ovde znači uzastopno ponavljanje nekih informacija (Sperling, 1967). Peto,

93

informacije u kratkoročnom pamćenju mogu biti podvrgnute elaboraciji, tj. drugim oblicima obrade (npr. pretvorene u prikladne vidne predstave) prilikom prenosa u treće spremište informacija - dugoročno pamćenje. 3. Dugoročno pamćenje je veliko spremište informacija, koje sadrži sve informacije koje su nam oupšteno na raspolaganju. Dugoročno pamćenje ima tri glavne karakteristike. Prvo, kao što smo već rekli, informacije u njega dolaze iz kratkoročnog pamćenja putem različitih vrsta elaboracija. Drugo, koliko su do sada istraživači otkrili, veličina dugoročnog pamćenja je neograničena. Treće, do informacija iz dugoročnog pamćenja dolazimo procesom pronalaženja i pohranjivanja informacija u kratkoročno pamćenje, gde sa njima možemo manipulisati i koristiti ih za trenutne zadatke. Različita pamćenja za različite vrste informacija Do pre dva desetljeća psiholozi su pretpostavljali da se isti sistem pamćenja upotrebljava za sve vrste sadržaja. Na primer, pretpostavljalo se da se isto dugoročno pamćenje upotrebljava za pohranjivanje sećanja na pogreb bake i veštinu voženja biciklom. Noviji podaci pokazuju da je ta pretpostavka bila pogrešna. Čini se da koristimo drukčije dugoročno pamćenje za pohranjivanje činjenica (npr. ko je trenutni predsednik države), a drugu za pohranjivanje veština (npr. vožnje bicikla). Vrsta pamćenja koju najbolje poznajemo je eksplicitno pamćenje, kad se neka osoba svesno doseća nekog događaja, onako kako se taj događaj dogodio u određenom vremenu i prostoru. Suprotno tome je implicitno pamćenje, o kojem govorimo kad se neka osoba nesvesno priseća informacija različite vrste, npr. informacija potrebnih za obavljanje nekog fizičkog zadatka poput bacanja lopte. 6.2 Motivacija Vozite autoputom, nastojeći na vreme stići na važan intervju u vezi sa poslom za koji konkurišete. Jutros ste kasnili, pa ste preskočili doručak i sada umirete od gladi. Čini se da svaki plakat uz put oglašava hranu, jaja i šunku, pecivo, sočne hamburgere, hladan voćni sok. Nastojite ignorisati želudac koji kruli, ali vam to ne uspeva. Sa svakim kilometrom koji pređete, sve ste gladniji. Buljeći u plakat koji oglašava pizu, gotovo ste naleteli na auto ispred vas. Vi ste, ukratko, svladani motivacijskim stanjem poznatim kao glad. Motivacija je stanje koje aktivira i usmerava ponašanje. To se stanje subjektivno doživljava kao svesna želja, želja za hranom, pićem, seksom. Većina nas može odlučiti hoće li se ili ne ponašati u skladu sa svojim željama. Mi sebe možemo prisiliti na odricanje od onog što želimo i možemo se prisiliti da činimo ono što rađe ne bismo činili. Možda čak možemo namerno odlučiti i da nećemo razmišljati o željama kojima odbijamo udovoljiti. Ali mnogo je teže, možda i nemoguće, izravno kontrolisati naša stanja motivacije. Kad smo gladni, vrlo je teško ne želeti hranu. Kad nam je vruće i žedni smo, ne možemo sprečiti želju za osvežavajućim povetarcem ili hladnim pićem. Čini se da je svestan izbor posledica, a ne uzrok naših motivacijskih stanja. Pa što onda kontroliše motivaciju ako ne racionalni izbor? Uzroci motivacije kreću se u rasponu od fizioloških događanja unutar mozga i tela do naše kulture i socijalnih interakcija sa ljudima oko nas. Za osnovne motive kao što su glad, žeđ i seks, psiholozi su tradicionalno razlikovali dva tipa teorija motivacije. Razlika se odnosi na poreklo motivacije, njene uzroke i način na koji kontroliše ponašanje. Sa jedne su strane teorije nagona, koje naglašavaju ulogu unutrašnjih činioca u motivaciji. Ove teorije kažu da neki unutrašnji nagoni, poput onih vezanih uz glad ili žeđ, odražavaju osnovne fiziološke potrebe. Čini se da su za motive poput seksa ili agresivnosti, nagonski faktori manje povezani sa apsolutnim fiziološkim potrebama. Na kraju

94

krajeva, imamo li ikada tako snažnu potrebu nekog agresivno napasti kao što imamo potrebu za pićem ili hranom? Ipak, smatra se da seks i agresivnost imaju neke aspekte nagona, u smislu da su za njihovu pojavu često važni unutrašnji faktori kao što su hormonalna stanja, te u smislu da su originalno nastali kako bi zadovoljili osnovne potrebe naših predaka. S druge su strane teorije podsticaja, koje ističu motivacionu ulogu vanjskih događaja ili predmeta želja. Hrana, piće, seksualni partner, ciljevi agresivnog napada, odnosi sa drugima, ugled, novac i nagrade koje donosi uspeh, sve su to podsticaji. Podsticaji su objekti motivacije. Naši motivi, konačno, ne deluju u vakumu. Kad želimo, želimo nešto. Priroda tog nečeg vuče nas u jednom ili drugom smeru. Cilj može biti ukusna hrana, voda ili piće, partner za interakciju, izbacivanje uljeza ili posedovanje nekog osporavanog resursa. Mnogi podsticaji služe i kao nagrade. Oni mogu izazvati zadovoljstvo i užitak i potkrepiti ponašanje koje je do njih dovelo. Neki su podsticaji primarni potkrepljivači, što znači da mogu delovati kao nagrade neovisno o ranijem učenju. Na primer, sladak okus ili seksualno uzbuđenje mogu biti ugodni već kad ih prvi put doživimo. Drugi podsticaji su sekundarni potkrepljivači, što znači da su status nagrade stekli barem delomično učenjem, upoznavanjem njihova odnosa sa drugim događajima. Tako, na primer, novac ili dobra školska ocena mogu biti delotvorni podsticaji, koji se temelje na našem kulturnom iskustvu sa njima i sa uspehom i statusom koji oni predstavljaju. Kod životinja može uvetovani podražaj koji je bio uparivan sa hranom služiti kao delotvorna nagrada. U svakom slučaju, učenje je ključno za stvaranje sekundarnih potkrepljivača. Učenje može, iako je to manje važno, igrati ulogu i u menjanju delotvornosti primarnih potkrepljivača. Vi ste, na primer, mogli biti gladni kad ste se rodili, ali niste bili rođeni sa bilo kakvom idejom o jelima koja danas najrađe jedete. Motivacione teorije podsticaja usmerene su naročito na odnos u kojem učenje i iskustvo kontrolišu motivaciju. Teorije nagona i teorije podsticaja zastupaju različita stanovišta o kontroli motivacije. Ali razlika između tih teorijskih perspektiva je primarno u njihovim stanovištima i ustvari između njih i nema sukoba. Opšte je prihvaćeno da u gotovo svakoj vrsti motivacije postoje obe vrste procesa (Toates, 1986), ali je lakše usmeriti se na jedan tip kontrole i dobro ga upoznati pre usmeravanja na drugi. 6.3 Emocije Tokom 1970-ih godina Ted Bundy namamio je jednu ženu na seksualni susret, a zatim je ubio. To je ponovio još oko 30 puta. On je žudio za posedovanjem beživotnog ženskog tela, komatoznog ili mrtvog. Pre svog pogubljenja 1989. godine, priznao je policijskim detektivima da je neke od svojih žrtava držao u takvom stanju satima ili danima pre nego što se rešio njihovih tela. Čak je i fotografisao svoje žrtve, a u tom je stanu u Seattleu imao i zalihu njihovih lobanja. Bundy je protumačio svoje ponašanje ovako: "Kad ste naporno radili da nešto učinite kako treba, onda to ne želite zaboraviti." Ted Bundy nije osećao kajanje, krivicu ili sram. Upravo suprotno, bio je ponosan na sebe. Posle, kad je bio suočen sa sudskim procesom zbog ubistva i verovatnom smrtnom presudom, njegov je psihijatar otkrio još neke neobične emocije. On je Bundyja opisao kao veselog i razdraganog čoveka. Utvrdio je da iako je Bundy "intelektualno" shvatao optužnicu, "on se zasigurno nije ponašao kao čovek suočen sa smrtnom kaznom. On se ponašao kao potpuno bezbrižan čovek". Nasuprot snažnim nagovaranjima od strane svojih pravnih savetnika, Bundy je čak odlučio delovati kao savetnik u vlastitoj obrani. Kao što je njegov psihijatar posle rekao: "Bundy nije bio motivisan potrebom da sam sebi pomogne, već samo potrebom da bude zvezda predstave... On je bio producent predstave u kojoj je igrao veliku ulogu. Obrana i njegova budućnost bili su za njega od sekundarne važnosti". Ted Bundy se nije bojao budućih

95

posledica. Pokazalo se da su emocije toliko središnje u ljudskom doživljavanju i uspešnim socijalnim susretima da ni one koji kao da ih nemaju, poput serijskog ubice koji ne pokazuje ni stid, ni krivicu, smatramo neljudskim osobama. Takve ljude nazivamo hladnokrvnima. Smatra se da ljudi poput Teda Bundyja imaju specifične biološke i socijalno-kognitivne nedostatke. Za njih kažemo da imaju antisocijalni poremećaj ličnosti (a katkada ih zovemo i psihopatama ili sociopatama), poremećaj za koji je karakteristično pomanjkanje normalnih emocionalnih reakcija, posebno stida, krivice i straha, kao i pomanjkanje empatije za tuđe emocije (Hare, 1999). Pa ipak, ljudi poput Teda Bundyja nisu sasvim bez emocija. Oni "kao da pate od neke vrste emocionalnog siromaštva, koje ograničava dubinu i raspon njihovih osećaja, lako katkada deluju hladno i bezosećajno, skloni su plitkim i kratkotrajnim izlivima osećaja... Brojni su kliničari osećanja psihopata opisali kao toliko plitka da su jedva nešto više od „prvobitnih emocija“, primitivnih reakcija na neposredne potrebe" (Hare, 1999). Osećanja i motivi usko su povezani. Emocije mogu aktivirati i usmeriti ponašanje na isti način kao što to čine temeljni motivi. Emocije mogu i pratiti motivisano ponašanje. Seks, na primer, nije samo snažan motiv već i potencijalni izvor radosti. Unatoč njihovim sličnostima/moramo razlikovati motive i emocije. Jedna je od razlika da su emocije izazvane izvana, dok su motivi aktivirani iznutra, to jest, osećanja su obično potaknuta spoljnjim okolnostima, na koje su tada emocionalne reakcije i usmerene. Suprotno tome, motivi su često izazvani unutrašnjim okolnostima (poput homeostatske neravnoteže) i prirodno su usmereni na određene objekte u okolini (kao što su hrana; voda ili partner). Druga je razlika između motiva i emocija da su motivi obično izazvani nekom specifičnom potrebom, a neka emocija može biti potaknuta mnoštvom različitih podražaja (setite se samo svih stvari koje vas mogu razljutiti ili usrećiti). Te razlike nisu apsolutne. Neki vanjski izvor može katkada potaknuti neki motiv, kao npr. kad pogled na hranu potakne glad. A neugoda uzrokovana homeostatskom neravnotežom na primer, snažnom gladi može izazvati osećanja. Ipak, emocije i motivi dovoljno se razlikuju u svojim izvorima, subjektivnom doživljaju i učincima na ponašanje da zaslužuju odvojeni tretman. 6.3.1 Sedam osnovnih ljudskih emocija i njihova manifestacija Ekman je izdvojio 43 različita facijalna mišića i njihove pokrete, i izračunao da njihove kombinacije mogu rezultirati u preko deset hiljada mogućih facijalnih ekspresija, od kojih su 3000 nepogrešivi indikatori emocija. Tih 3000 ekspresija se mogu svesti i kategorisati u sedam osnovnih emocija čoveka (strah, tuga, gađenje, sreća, prezir, iznenađenje, bes), koje se istovetno manifestuju u svim kulturama širom sveta.

STRAH

obrve podignute pribrane

i

pokrenuti gornji kapci napetost donjeg kapka usna blago razvucena horizontalno nazad ka ušima

96

Strah Kada osetimo strah, naše obrve se izvijaju, kako bi nam se pogled, razvlačenjem/povlačenjem gornjih kapaka još više otvorio. Vilice se razmiču, usne su u horizontalnom položaju, a brada blago uvučena.

TUGA

pada gornji kapak

gubi fokus na ocima malo vuce dole uglove na usnama

Tuga Kada smo tužni, usne su nam povijene ka dole, obrazi blago opušteni, a gornji kapci spušteni. Neki psiholozi veruju da je tužan izraz lica samo blaži intenzitet plačljivog izraza, dok drugi ističu da među njima ipak ima znatnih razlika, da ih stoga ne treba posmatrati kao gradaciju jedno te iste emocije. U svakom slučaju, suze same po sebi nisu indikatori tuge.

GAÐANJE

bore oko nosa podiže gornju usnu

Gađenje Gađenje razanajemo po smežuranom nosu, podignutim obrazima i uglovima usana. Velika je verovatnoća da su naši preci ovu emociju ispoljavali u dodiru sa pokvarenom hranom i odurnim mirisima, da bi ona vremenom evoluirala kao odgovor na ponašanja i događaje koje smatramo odvrtnim.

97

SREC´A Pravi osmeh uvek ukljucuje : bore u obliku vraninih nogu podiže gore obraz pokret iz mišic´a orbita oka

Sreća Iako je za potrebe fotografisanja dovoljno reći „osmeh“, prava sreća se oslikava prisustvom iskrenog „Dušenovog osmeha“, koju karakterišu nevoljni pokreti u vidu bora oko očiju, kao i suženi kapci koji se javljaju simultano sa izvijenim uglovima usana ka gore.

PREZIR

usni ugao zategnut i podignut samo na jednoj strani lica

Prezir Za razliku od ostalih šest emocija, prezir se na licu manifestuje asimetrično. Pri ovoj emociji, samo je jedna strana usana izvijena ka gore, ali u isto vreme i uvučena. Ponekad je brada blago podignuta, kao da osoba pokušava tim činom sebe da izdigne iznad sagovornika. Postojala je i rasprava među naučnicima o tome da li je osećanje prezira istovetno sa osećanjem gađenja, međutim, asimetrija se ipak javlja isključivo kod prezira, što je ujedno i kriterijum diferencijacije ove dve emocije. IZNENAÐENJE

Traje samo za jednu sekundu :

obrva podignuta raširene oci otvorena usta

98

Iznenađenje Kada smo iznenađeni, obrve nam se izvijaju, kapci su rašireni, a usta otvorena. Slična manifestacija se dešava i kod emocije straha, ali kada osetimo strah, usta su više otvorena i blago uvučena. Isto tako, iznenađenje se ne zadržava dugo na našim licima, najčešće ga neposredno zamenjuje emocija sreće.

BES

obrve dole i zajedno

odsjaj u ocima sužene usne

Bes Bes se manifestuje spuštenim obrvama, izdignutim gornjim i podignutim donjim kapcima. Besan izraz lica uglavnom prouzrokuje vertikalne bore između očiju. Plastični hirurzi su ovaj fenomen iskoristili u svoju korist, koristeći injekcije Botoksa za suzbijanje ovih bora, uz reklamu da tako lice izgleda „manje besno“. Komponente osećanja Osećanje je složena epizoda, sastavljena od više komponenata koja stvara spremnost za delovanje. Neka snažna emocija ima najmanje šest komponenti (Frijda, 1986; Lazarus, 1991). Emocija tipično započinje kognitivnom procenom, ličnom ocenom značenja koje za pojedinca imaju postojeće okolnosti. Taj se proces procenjivanja smatra prvom komponentom neke emocije. Kognitivna procena oslobađa niz reakcija koje čine drugu labavo povezanu komponentu neke emocije. Komponenta koju najčešće prepoznajemo je subjektivni doživljaj osećanja - afektivno stanje ili osećajni ton koji emocija donosi. Treća i usko povezana komponenta uključuje mišljenje i sklonost akciji ili delovanju - podsticaj na mišljenje i delovanje u određenom pravcu. Kad nešto, na primer, pobudi vaš interes, vi želite istražiti i saznati o tome što više možete. Kad vas neko razljuti, možete biti u napasti da reagujete fizički ili verbalno agresivno. Četvrta komponenta uključuje unutrašnje telesne reakcije, naročito one autonomnog nervnog sistema, dela perifernog nervnog sistema koji kontroliše rad srca i drugih glatkih mišića. Kad ste, primerice, ustrašeni, može vam srce u grudima snažno udarati, a dlanovi se ovlažiti. Peta komponenta neke emocije uključuje izraze lica, mišićne akcije koje pokreću crte lica na određene načine. Kad doživljavate osećaj gađenja, na primer, verovatno ćete se mrštiti, podignuti gornju usnu i delomično zatvoriti oči, kao da želite isključiti i miris i vid za ono što vam se gadi. Poslednja komponenta uključuje reakcije na emociju, to jest načine na koje se ljudi nose ili na koje reaguju na vlastita osećanja ili situaciju koja ih je izazvala. Nijedna od tih komponenti ne čini sama za sebe osećanje, već sve te komponente zajedno čine određenu emociju.

99

Shvatanje emocija kao složenih sistema pomaže u razlikovanju emocija od srodnih stanja, poput raspoloženja. Emocije se razlikuju od raspoloženja na nekoliko načina. Prvo, emocije tipično imaju jasan uzrok, pa se odnose na nekog ili nešto (Oatley & Jenkins, 2003). Vi ste ljuti na svoju sestru ili vas je impresionirao neko. Za razliku od emocija, raspoloženja su često slobodno plutajuća i difuzna afektivna stanja (Russell & Feldman Barrett, 1999). Zbog nepoznatih razloga jednog se dana osećate razdražljivo, a sledećeg ste dana radosni. Time dolazimo do druge razlike: emocije su tipično kratke, traju samo nekoliko sekundi ili minuta, dok su raspoloženja dugotrajnija, pa mogu trajati satima, čak danima. Treća je razlika što emocije tipično uključuju opisani složeni sistem od više komponenti, dok su raspoloženja izražena samo na razini subjektivnog doživljaja (Rosenberg, 1998; Russell & Feldman Barrett, 1999). I konačno, osećanja se često konceptualiziraju kao pojave koje je moguće svrstati u odvojene kategorije, poput straha, radosti, srdžbe ili interesa. Suprotno tome, raspoloženja se često konceptualiziraju kao varijacije uzduž dimenzija zadovoljstva i razine pobuđenosti (Russell & Feldman, Barrett, 1999). Međutim, o ovoj se poslednjoj razlici još živo raspravlja. Mnogi teoretičari u području emocija promatraju osećanja kao sisteme u kojima komponente emocija recipročno deluju jedna na drugu. Drugim rečima, svaka komponenta može uticati na ostale. Laboratorijski eksperimenti su pokazali da se uvođenjem na prvo mesto neke druge komponente, npr. fiziološke pobuđenosti ili izraza lica, celi složeni proces emocije može preskočiti. Pretpostavimo da ste se ubrzano uspeli stepenicama na četvrti sprat studentskog doma, gde se nalazi vaša soba. Stigli ste lupajućeg srca na vrata vaše sobe. U tom pobuđenom stanju povećana je verovatnost da ćete neku bezazlenu primedbu (poput "zgodna frizura") shvatiti kao uvredu i spremno se okomiti na onog ko je izrekao. Ovo kritično pitanje u savremenim istraživanjima emocija detaljno se bavi prirodom svake od komponenti neke emocije i specifičnim mehanizmima kojima te komponente deluju jedna na drugu. Jedan set pitanja odnosi se, na primer, na funkcije svake od komponenti. Zašto emocije daju posebnu boju subjektivnim doživljajima? Zašto izazivaju telesne promene? Zašto se vide na vašem licu? Drugi sklop pitanja bavi se načinima na koje različite komponente pridonose intenzitetu doživljene emocije. Jeste li više ljuti kad je vaš autonomni nervni sistem više pobuđen? Štaviše, možete li se uopše osećati ljutitim bez autonomne pobuđenosti? Slično tome, zavisi li intenzitet vaše srdžbe o nekim vašim mislima ili nekim izrazima lica? Osim pitanja o intenzitetu neke emocije, postavljaju se i pitanja o tome koje su komponente nekog osećanja odgovorne za to da različite emocije različito osećamo. Kako biste sagledali razliku između pitanja o intenzitetu i onih o razlikovanju emocija, razmotrite mogućnost da pobuđenost autonomnog nervnog sistema jako povećava intenzitet naših osećanja, ali da je obrazac naše pobuđenosti uglavnom podjednak za nekoliko emocija. U tom slučaju ne bi bilo moguće na temelju autonomne pobuđenost razlikovati emocije. Rezime • Osećanje je složena epizoda, sastavljena od više komponenata, koja stvara spremnost za delovanje. • Emocije se sastoje od šest komponenati: kognitivne procene, subjektivnog doživljaja emocije, sklonosti određenim mislima i akcijama, unutrašnjih telesnih promena, izraza lica i reakcija na samu emociju. • Emocije se na nekoliko načina razlikuju od raspoloženja. Na primer, emocije imaju jasne uzroke, kratko traju i imaju više komponenti.

100

Kognitivna procena i emocije Odnos osoba-okolina, označava objektivnu situaciju u kojoj se osoba nalazi, postojeće okolnosti ili odnos prema drugima. Jedna je od tih okolnosti, na primer, primanje uvrede; druga je gledanje u bojama zalaska sunca. Ovi osoba-okolina odnosi nisu sami po sebi komponente emocija, jer oni ne izazivaju uvek ili neposredno emocije. Da bi te okolnosti u nama izazvale neko osećanje, mi bismo ih trebali interpretirati kao relevantne za naše lične ciljeve ili našu dobrobit. Taj proces interpretacije je kognitivna procena. Vi, na primer, možete neku uvredu doživeti kao pretnju vašoj časti, u kom ćete slučaju doživeti srdžbu. U nekoj drugoj prilici, možete istu uvredu interpretirati kao besmislenu brbljariju nepredvidive osobe, pa uopšte nećete doživeti neku emociju. Isto tako, ako ste duhovita osoba, vi ćete zalazak sunca interpretirati kao znak beskonačne Božije snage i umetničkog delovanja, pa ćete taj zalazak sunca gledati sa strahopoštovanjem i zahvalnošću. Neke druge večeri moglo bi vas prestrašiti nestajanje danje svetlosti, jer ste na nekom izletu koji je trebao završiti do kraja dana, pa niste poneli odgovarajuću svetiljku. Stoga se brinete hoćete li pre mraka stići do svog kampa. Takvim procesom procenjivanja ocenjujemo ugrožava li postojeći odnos osoba-okolina naše ciljeve ili dobrobit. Ako da, tada proces procenjivanja pretvara te objektivne okolnosti u lično važne okolnosti. To lično značenje određuje vrstu i intenzitet emocije koju doživljavamo (Lazarus, 1991). Kognitivne procene su u velikoj meri odgovorne za razlikovanje emocija. Štaviše, mi često prilikom opisivanja kvaliteta nekog osećanja ističemo kognitivnu procenu. Tako, npr. kažemo: "Bila sam ljuta jer nije bila poštena" ili "Prepao sam se jer sam bio napušten". Procene nepoštenja i napuštenosti su očito posledica kognitivnog procesa. Ova opažanja pokazuju da je često za određivanje kvaliteta nekog emocionalnog doživljaja dovoljna kognitivna procena. Svesne i nesvesne procene Mnogo se rasprava teoretičara emocija usmerilo na pitanje pojavljuje li se proces procenjivanja nužno svesno i namerno. Neki su tvrdili da se emocije mogu pojaviti bez bilo kakvih svesnih misli koje bi im prethodile (Zajonc, 1984). Eksperimenti sa uobičajenim fobijama testirali su tu ideju prikazujući slike paukova i zmija učesnicima koji su se (1) bojali zmija, (2) bojali paukova ili (3) bili bez fobija (Ohman, 2000). U jednom od uslova eksperimenta, slike su bile dovoljno dugo prikazivane da bi ih učesnici mogli svesno prepoznati, a u drugom je bio upotrebljen postupak poznat pod nazivom maskiranje unatrag. Postupak se sastoji u kratkotrajnom (30 hiljaditi delova sekunde) prikazivanju slike, koja se zatim maskira nekom neutralnom slikom pa učesnici nisu svesni onog što su pre te neutralne slike videli. Fobične osobe pokazivale su gotovo identične fiziološke reakcije (pojačano znojenje) na slike objekata kojih se boje, nezavisno od toga jesu li svesno videli pauka ili zmiju ili nisu. Takva vrsta ispitivanja pokazuje da se procena pretnje može pojaviti i na nesvesnoj razini, što dovodi do toga da ljudi doživljavaju emocije čiji su im uzroci nepoznati. Većina savremenih teorija procena prihvata zamisao da se kognitivna procena može pojaviti automatski, izvan fokusa svesnog doživljavanja. Rasprava se, međutim, nastavlja oko pitanja koliki se deo procesa procene može odvijati na nesvesnoj razini. Prema jednom od novijih predloga to bi trebala biti samo najosnovnija procena valjanosti ("Jesu li te okolnosti za mene dobre ili loše?") i hitnosti ("Koliko brzo moram reagovati?"). Suprotno tome, složenije procene poput procene izvora delovanja ("Ko je kriv?"), posledica su svesne obrade informacija (Robinson, 1998). Ukratko, kognitivne procene u procesima emocija sliče su drugim oblicima kognicija. One delom proizlaze iz automatskih obrada informacija, izvan svesnog doživljavanja, a delom 101

iz kontrolisane obrade informacije, koje smo svesni. Evo primera za ilustraciju tog procesa: kad biste iz ugla oka videli kako vam se približava nešto zmijoliko, automatski i nesvesni proces procene naterao bi vas da poskočite pre nego što biste kontrolisanim i namernim procesom procene mogli odrediti da se radi o običnom komadu užeta. Rezime • Kognitivna procena je interpretacija ličnog značenja nekih okolnosti (ili odnosa osobaokolina), koja dovodi do nastanka osećanja. Takve procene deluju i na intenzitet i na kvalitet emocija. Subjektivni doživljaji i emocije Iako se početni proces procene može dogoditi izvan svesnog doživljavanja, subjektivni doživljaj emocije - osećajna komponenta po definiciji je na razini svesti. Prisetite se istraživanja ljudi sa fobijama kojima su bile pokazivane slike objekata kojih se boje (paukova i zmija), postupkom maskiranja unatrag kojim se sprečava svesno doživljavanje. Rezultati su pokazali ne samo da ljudi imaju telesne reakcije (pojačana aktivnost žlezda za lučenje znoja) na neviđene zastrašujuće objekte, već i da izveštavaju o osećajima averzije, pobuđenosti i pomanjkanja kontrole, što je sve u skladu sa subjektivnim doživljajem straha. Tako je jedan od ishoda procene promena subjektivnog doživljaja. Na negativnoj strani možemo se osećati ljuto, preplašeno, žalosno, zgađeno, ili pomalo od svega toga, a na pozitivnoj strani možemo biti oduševljeni radosni, smireni i zadovoljni, zainteresovani i angažirani ili doživljavati neko drugo ugodno osećanje kao strahopoštovanje i zahvalnost. Kakva je funkcija tih osećaja? Vodeće je stanovište da ti osećaji služe kao povratne informacije o ličnoj važnosti okolnosti u kojima se tog trenutka nalazimo. Kad osećamo neku negativnu emociju, poput straha ili srdžbe, neugodan osećaj služi kao znak da nam nešto iz okoline preti, te da bismo mogli biti prisiljeni na brzo delovanje kako bismo se zaštitili. Kad osećamo neku pozitivnu emociju, poput radosti ili interesa, ugodan nam osećaj signalizira da smo sigurni i zadovoljni, te da se možemo slobodno igrati ili istraživati. Uopšteno rečeno, smatra se da osećajna komponenta emocija usmerava ponašanje, proces odlučivanja i obradu informacija (Clore, Gasper & Garvin, 2001). Osećaji menjaju pažnju i učenje Skloni smo obraćati više pažnje na događaje koji su u skladu sa našim trenutačnim osećajima nego na one koji nisu. Posledica je toga činjenica da više saznajemo i naučimo o događajima koji su u skladu sa našim osećajima. Na koji to način slaganje između naših trenutnih osećaja i nekog novog materijala utiče na učenje tog materijala? Znamo da ćemo neki novi materijal bolje naučiti ako ga možemo povezati sa podacima koje smo već pohranili u pamćenju. Osećaji koje doživljavamo prilikom učenja mogu povećati dostupnost upamćenih sadržaja koji odgovaraju tim osećajima, a te će sadržaje biti i lakše povezati sa novim materijalom, koji takođe odgovara "trenutnim osećajima. Pretpostavimo da ste čuli priču o učeniku koji se zbog slabog uspeha morao ispisati iz škole. Ako vas je ta priča rastužila, postat će vam dostupna sećanja na neke akademske neuspehe, a sličnost tih sećanja sa novim činjenicama o nekome ko je izbačen iz škole lako će se povezati. Suprotno tome, ako ste bili radosni kad ste čuli tu priču, bit će vam najdostupnija sećanja koja uopšte ne sliče tom školskom neuspehu i tako i ne potiču stvaranje veza između pre upamćenih i novih sadržaja. Tako naši osećaji utiču na dostupnost određenih upamćenih sadržaja, a ta sećanja određuju što će nam u danom trenutku biti lakše naučiti (Bower, 1981; Isen, 1985).

102

Telesne promene i emocije Kad intenzivno doživljavamo određene emocije, poput srdžbe ili straha, možemo postati svesni niza telesnih promena, kao što su ubrzano lupanje srca i disanje, suvo grlo i usta, znojenje, drhtanje i čudan osećaj u želucu. Mnoge fiziološke promene koje se zbivaju povodom emocionalne pobuđenosti posledica su aktivacije simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema. Simpatički nervni sistem priprema telo za hitne akcije i odgovoran je za ove promene koje se ne moraju pojaviti odjednom: 1. Povećava se krvni pritisak i ubrzava rad srca. 2. Ubrzava se disanje. 3. Šire se zenice. 4. Povećava se znojenje, a smanjuje izlučivanje sline i sluzi. 5. Raste razina šećera, kako bi telo dobilo više energije. 6. Krv se brže zgrušava, što je važno ako dođe do ranjavanja. 7. Krv odlazi iz želuca i creva u mozak i telesne mišiće. 8. Podižu se dlačice na koži, uzrokujući da se koža naježi. Simpatički nervni sistem tako priprema organizam za trošenje energije. Kako emocija polako nestaje, parasimpatički nervni sistem koji čuva energiju, preuzima upravljanje i vraća organizam u normalno stanje. Te su aktivnosti autonomnog nervnog sistema pokrenute aktivnošću u određenim područjima mozga, medu kojima su i hipotalamus koji igra glavnu ulogu u mnogim biološkim motivima i amigdala koja je uključena u proces procenjivanja. Impulsi iz tih područja prenose se na jezgro u moždanom deblu koje kontrolišu funkcionisanje autonomnog nervnog sistema. Tada autonomni nervni sistem deluje direktno na mišiće i unutrašnje organe, izazivajući opisane telesne promene. Taj sistem deluje i posredno, potičući adrenalne hormone na izazivanje drugih telesnih promena. Imajte na umu da je vrsta povećane fiziološke pobuđenosti koju smo opisali karakteristična za one negativne emocije koje dolaze sa pobudama za određene akcije, koje traže znatnu telesnu energiju. Sklonost mišljenju i delovanju prožima i um i telo. Zato npr. kad osećate strah i doživljavate potrebu za begom, vaše telo simultano reaguliše mobilizacijom prikladne autonomne podrške za mogućnost bežanja. Prema ovom stanovištu, funkcija fizioloških promena uz te snažne negativne emocije je priprema organizma na specifične akcije (Levenson, 1994). Neki tvrde da pozitivne emocije proizvode samo nekoliko telesnih promena zato što su sklonosti mišljenju i delovanju koje se uz njih vežu široke i nespecifične. Tako umesto povećane pobuđenosti koja podržava specifične akcije, pozitivne emocije mogu biti vrlo prikladne u pomaganju ljudima da se oporave od bilo kakve zaostale pobuđenosti koja sledi nakon negativnih emocija. Ta se ideja zove poništavajući učinak pozitivnih emocija. Rezime • Snažna negativna osećanja uključuju fiziološku pobuđenost uzrokovanu simpatičkim delom autonomnog nervnog sistema. • Pozitivne emocije imaju poništavajući učinak na fiziološku pobuđenost zaostalu nakon negativnih emocija.

103

Izrazi lica i emocije Očito je da izraz lica koji prati neku emociju služi za komuniciranje te emocije. Od objave klasičnog dela Charlesa Darwina "Ekspresija emocija kod ljudi i životinja" 1872. godine, psiholozi komuniciranje emocijama smatraju funkcijom koja je važna za preživljavanje vrsta. Preplašen izraz upozorava druge na postojanje opasnosti, a percepcija nečije srdžbe upozorava nas da bi ta osoba mogla postati agresivna. Istraživanja pokazuju i da osim te komunikacijske funkcije, emocionalna ekspresija pridonosi i subjektivnom doživljaju emocije, kao što to čine i procena i telesne promene. Facijalne ekspresije mogu ponekad i preskočiti celi proces emocije. Komuniciranje izrazom lica Čini se da određeni izrazi lica imaju univerzalno značenje, neovisno o kulturi u kojoj je osoba odrasla. Univerzalna ekspresija srdžbe, na primer, uključuje zacrvenjeno lice, spuštene i namrštene obrve, raširene nosnice, stisnute čeljusti i iskešene zube. Kad su ljudi iz pet zemalja (SAD-a, Brazila, Čilea, Argentine i Japana) gledali fotografije s izrazima lica koji su pokazivali radost, srdžbu, žalost, gađenje, strah i iznenađenje, nisu imali teškoća u identifikovanju emocija na koje se ti izrazi lica odnose. Čak i članovi plemena koja gotovo uopšte nisu imala kontakta sa zapadnjačkim kulturama (pleme For i Dani na Novoj Gvineji) bili su u stanju identifikovati emocije koje su izrazima lica pokazivali ljudi iz zapadnjačke kulture. Univerzalnost nekih facijalnih ekspresija podupire Darwinovu tvrdnju da su izrazi lica nasleđene reakcije, koje imaju svoju evolucijsku istoriju. Prema Darwinu, mnogi načini na koje izražavamo emocije su nasleđeni obrasci, koji su u početku imali vrednost za preživljavanje. Tako se, na primer, izraz gađenja ili odbijanja zasniva na pokušaju organizma da se oslobodi nečeg neugodnog, možda čak i otrovnog, što je progutao. Činjenica da facijalne ekspresije emocija prenose neke važne informacije još se snažnije očituje kada izraz lica neke osobe sam po sebi menja ponašanje neke druge osobe. Iako se čini da su facijalne ekspresije uz pojedine emocije nasleđene, određeni aspekti izraza lica su naučeni. Pravila izražavanja emocija razlikuju se od kulture do kulture i određuju vrste emocija koje ljudi trebaju pokazivati u određenim situacijama, kao i prikladna ponašanja uz određene emocije. Tako se, na primer, prilikom gubitka bliske osobe u nekim kulturama od ljudi očekuje tuga i otvoreno izražavanje žalosti plakanjem i naricanjem kako bi se voljena osoba vratila. U drugim kulturama od ljudi koji su nekog izgubili očekuje se pesma, ples i radost. U Evropi se prilikom susreta dvojica muškaraca mogu zagrliti i poljubiti, dok je u drugim zemljama takvo izražavanje naklonosti za muškarce često tabu.

104

Slika 6.

Regulisanje emocija Regulisanje emocija, ili ljudske reakcije na vlastite emocije, mogu se smatrati sastavnim delom procesa emocija jer ljudi barem od srednjeg detinjstva nadalje gotovo uvek imaju neke reakcije na vlastite emocije, kao što imaju i ciljeve koji se odnose na ono što bi i kada želeli osećati ili izraziti. Katkada je ljudima cilj održavanje ili intenziviranje neke emocije, bila ona pozitivna ili negativna. Mogli biste, na primer, želeti što duže uživati u radosti koju osećate kad ste sa ljudima koje volite. U nekim drugim okolnostima mogli biste poželeti pojačati svoju srdžbu, pre nego što uložite žalbu na nekog prodavca. U neki drugim prilikama, ljudi žele smanjiti ili ukloniti neko osećanje, bilo da se radi o pozitivnom ili negativnom osećanju. Zamislite da se zbog nekog ličnog postignuća osećate silno ponosno, na primer, zbog upisa na fakultet. Dok uživate u tom osećaju, zamislite da ste sreli prijatelja kojeg je odbilo nekoliko fakulteta. Ne biste li u tom trenutku poželeli smanjiti svoje izražavanje ponosa? Ali najčešće ljudi žele što više smanjiti svoje negativne emocije, poput tuge ili srdžbe. Vaš cilj može biti poboljšanje vašeg raspoloženja ili zaštita neke druge osobe od vaših negativnih osećanja. I tako emocije i ljudska nastojanja da ih regulišu idu ruku pod ruku i to u tolikoj meri da ih retko susrećemo odvojeno. Velik deo procesa socijalizacije usmeren je na učenje dece kako će i kada upravljati svojim emocijama. Roditelji uče svoju decu neposredno i posredno, tj. primerom, kada su određene emocije prikladne, a kada nisu. Uzmite kao primer da ste od svoje bake dobili neki dar koji vas je razočarao (recimo, neki ružan odevni predmet). Možete li svojoj baki pokazati svoje razočaranje? Vaši se roditelji nadaju da to nećete učiniti i da ćete naučiti da se to ne radi. Zašto je to važno? Podaci pokazuju da se na temelju dečje uspešnosti u učenju takvih pouka o regulisanju emocija može predvideti njihova socijalna uspešnost uopšteno (Eisenberg, Cumberland i Spinard, 1998). Ljudi kontrolišu svoje emocije ili njima upravljaju na mnogo različitih načina. Jedno novije istraživane klasifikovalo je različite strategije koje ljudi koriste kako bi poboljšali svoje negativne emocije, kao kognitivne ili bihevioralne, te kao strategiju namenjenu odvraćanju pažnje ili kao taktiku angažovanja (Parkinson i Totterdell, 1999). Pretpostavite da ste se posvađali sa kolegom sa kojim delite sobu, ljuti ste, ali biste se želeli osećati bolje. Vi biste se mogli udaljiti od svoje srdžbe pukim mentalnim nastojanjem da o tome ne razmišljate ili da usmerite pažnju na nešto zabavno ili zahtevno, kao što je sviranje gitare ili računanje nekih matematičkih zadataka. Drugi je pristup da se suočite sa rešavanjem situacije. Možda možete situaciju proceniti boljom nego što ste mislili, pa ako postoji neki drugi razlog zbog kojeg je vaš kolega bio razdražljiv, onda to ne biste trebali shvatiti lično. Ili možete pokušati 105

razgovorom rešiti problem koji je bio u osnovi vašeg sukoba. Te taktike nisu uzajamno isključive. Možete najpre pokušati odvratiti pažnju sa te situacije kako bi vaša srdžba izgubila na intenzitetu i kako bi vam se glava malo ohladila, a tada možete razgovarati sa kolegom. Osim toga, te taktike nisu uvek namerno odabrane. Poput drugih kognicija i ponašanja, i one se mogu ponovljenom upotrebom automatizovati i izaći iz fokusa svesnog doživljavanja. Reakcije ljudi na njihove emocije bilo da se radi o namernim strategijama ili automatskim reakcijama, mogu uticati neposredno ili posredno na druge komponente emocija. Taj uticaj ističe i činjenicu da je svaka emocija proces, koji se odvija i menja u vremenu, a ne jednostavno stanje koje se može zahvatiti jednom snimkom. Zamislite na trenutak da prvi stižete na mesto saobraćajne nesreće u kojoj je auto udario biciklistu. Zapažate da mu je slomljena noga jer je savijena u nekom neprirodnom položaju. Vaše će se početno osećanje ogorčenja ili nezadovoljstva možda ponovnom procenom situacije u kojoj biciklisti treba pomoć brzo pretvoriti u saosećanje. Tako se u toj situaciji vaše emocije menjaju u vremenu (npr. stiže hitna pomoć i vi osećate olakšanje). Je li važno koju ćete strategiju koristiti za regulisanje svojih emocija? Vratimo se ponovno na ružan odevni predmet koji vam je poklonila baka. Jedan od načina da je uverite kako vam se dar sviđa jest da se usredotočite na svoj izraz lica. Možete aktivno potisnuti bilo kakav znak srdžbe ili žalosti i umesto toga naterati sebe na smešak i zagrljaj. Druga bi strategija bila da se usredotočite na to kako ćete interpretirati situaciju, ponovno je procenjujući na bolji način. Možete sami sebi reći (kao što su to često činili vaši roditelji): "Važna je namera", pa se usredotočiti na brigu i napor koji je vaša baka uložila u pletenje tog džempera. Iako obe ove strategije mogu biti za vašu baku podjednako uverljive, pokazalo se da strategija potiskivanja izraza lica povećava fiziološku pobuđenost. Zanimljivo je da do te povećane pobuđenosti dolazi i kod osobe koja nastoji potisnuti neku facijalnu ekspresiju (Gross & Levenson, 1997) i kod osobe sa kojom je u interakciji (Gross, 2001). Suprotno tome, ponovna procena kao da nema fiziološku cenu jer menja emocije, a ne potiskuje ih. Osim toga, novija istraživanja su pokazala da napor uložen u potiskivanje facijalne ekspresije ima svoju cenu i u kognitivnom funkcioniranju (Muraven, Tiče & Baumeister, 1998; Richards i Gross, 2000), zbog čega se ponovna procena čini boljom strategijom za regulisanje emocija od potiskivanja facijalne ekspresije. Rezime 

Ljudi gotovo uvek reaguju na svoje emocije ili ih nastoje regulisati tako da ih uvećavaju ili smanjuju. Sposobnost regulisanja vlastitih emocija dopušta predviđanje društvenog uspeha.



Strategije regulisanja emocija klasifikovane su kao kognitivne ili bihevioralne, te kao odvraćanje pažnje ili angažovanje.



Reakcije na osećanja mogu delovati na druge komponente procesa emocija.



Strategije koje ljudi koriste za regulisanje svojih emocija mogu imati neočekivane posledice. Na primer, potiskivanje facijalne ekspresije povećava autonomnu pobuđenost i oštećuje pamćenje.

Polne razlike Prvo, imajte na umu da ljudi, podjednako muškarci i žene, imaju snažna verovanja o polnim razlikama u emocijama. Za žene postoji stereotip koji kaže da su one emocionalniji pol, koji češće doživljava i izražava emocije. Izuzetak čine osećanja srdžbe i ponosa, koja su među nekoliko osećanja za koje se smatra da ih češće doživljavaju i izražavaju muškarci (Plant, Hyde, Keltner & Devine, 2000). Odgovaraju li ti stereotipi stvarnosti? U višestrukim

106

istraživanjima psiholozi su utvrdili da se muškarci i žene više razlikuju u izražavanju osećanja, facijalnom i verbalnom nego u subjektivnom doživljaju emocija (Fischer, 2000). Kad se u izveštajima pojave polne razlike u subjektivnim doživljajima, one se često mogu pripisati razlikama u rodnim stereotipima. Tako je, na primer, u jednom istraživanju utvrđeno da je pristajanje uz rodne stereotipe bilo kod žena povezano sa izveštavanjem o vrlo intenzivnim osećanjima (Grossman & Wood, 1993). To sugeriše mogućnost da rodni stereotipi daju određeni ton samoiskazima o subjektivnim doživljajima. Muškarci bi mogli razmišljati ovako: "Ja sam muškarac, muškarci nisu emocionalni, pa stoga ne smem biti emocionalan", a žene ovako: "Ja sam žena, žene su emocionalne, stoga trebam biti emocionalna". Ispitivanja su pokazala da stereotipi najviše utiču na takve izveštaje kad se govori na globalnom nivou ("Kako često se osećate tužno ili deprimirano?") ili kad se izveštava o prošlim doživljajima ("Koliko ste bili anksiozni na ispitu prošle nedelje?"). Pokazalo se da rodne razlike u opisanim doživljajima nestaju kad muškarci i žene izveštavaju o tome kako se osećaju u danom trenutku, verovatno zato što su ljudi više usredotočeni na postojeće okolnosti i osećaje, a manje na to koliko su ti osećaji u skladu s postojećim rodnim verovanjima o njima samima (Feldman, Barrett, Robin, Pietromonaco & Evsell, 1998). Ovi nalazi pokazuju da emocije mogu biti medij kroz koji muškarci i žene (dečaci i devojčice) "izražavaju svoj rod", tj. ponašaju se na rodno prikladan način. Tako, kao što žene pokazuju ženstvenost obraćajući pažnju na svoj izgled i ishranu, tako je mogu pokazati i izražavanjem "ženstvenih" emocija tuge i straha i izbegavanjem izražavanja "muških" emocija srdžbe i ponosa. Na sličan način muškarci mogu pokazati svoju muževnost suprotnim obrascem ("dečaci ne plaču", "muškarci se ne boje"). Jedna je studija pokazala, u prilog ovom stanovištu, da su rodne razlike u izražavanju emocija povezane sa rodnim razlikama u ciljevima koje muškarci i žene postavljaju za regulisanje svojih emocija. Žene spremnije izražavaju tugu i strah i sklonije su regulisanju svojih emocija kako bi zaštitile svoje odnose. Suprotno tome, muškarci spremnije izražavaju srdžbu i skloniji su regulisanju emocija sa ciljem zadržavanja ili izražavanja svoje moći (Timmers, Fischer & Manstead, 1998). Veza između pola i moći navela je neke psihologe na pretpostavku da je polna hijerarhija, u kojoj žene imaju relativno manje moći i statusa nego muškarci, odgovorna za opažene polne razlike u emocijama. Žene, kao one sa nižim statusom, izražavaju "nemoćne" emocije tuge, teskobe i straha (emocije koje će kod drugih stvoriti dojam da se radi o slaboj i bespomoćnoj osobi), a muškarci, kao osobe višeg statusa, izražavaju "moćne" emocije srdžbe, ponosa i prezira (emocije koje pridonose održavanju kontrole i dominacije (Fischer, 2000). Ovde se ponovno radi o izražavanju emocija, a ne doživljaju emocija. U jednom novijem preglednom radu o rodu i srdžbi, utvrđeno je da žene doživljavaju srdžbu podjednako često kao i muškarci, a u kontekstu interpersonalnih odnosa još i češće. Unatoč tome, muškarci deluju više ljutito od žena jer svoju srdžbu izražavaju na prototipski način, tj. fizičkim i verbalnim napadima. Suprotno tome, žene svoju srdžbu izražavaju suzama, koje možda olakšavaju zanemarivanje te srdžbe ili preimenovanje srdžbe u žalost (Kring, 2000). Žene izveštavaju i da im je izražavanje srdžbe neugodnije nego muškarcima. Takve rodne razlike u izražavanju srdžbe mogu biti ono što potkrepljuje sliku muškaraca kao "moćnih" i žena kao "nemoćnih". Rodni stereotipi imaju takođe svoju ulogu. U jednom novijem ispitivanju učesnici su prosuđivali koliko je ljutita ili žalosna neka osoba koja je izražavala jednu neodređenu mešavinu srdžbe i žalosti. Kad se ta mešana ekspresija pojavila na licu muškarca, učesnici su je procenjivali kao izraz koji pokazuje više srdžbe, a na licu žena kao pretežno žalostan izraz lica (Plant et al., 2000). Sažeto rečeno, rodne razlike u emocijama mogle bi biti posledica razlika na kraju procesa emocija, dakle načina na koje muškarci i žene regulišu i izražavaju svoje emocije. Te razlike najverovatnije potiču iz razlika u procesu socijalizacije muškaraca i žena, u kojem ih i roditelji i kultura potiču na konformnost sa rodnim stereotipima.

107

Slika 7. Obe slike pokazuju istu mešavinu dvaju izraza lica uz različite emocije. Obrve su spuštene i namrštene kao u srdžbi, dok su uglovi usana povučeni prema dole, kao u žalosti. Istraživanje je pokazalo da kad se takve i slične mešavine srdžbe-žalosti pojave na muškom licu, ljudi ih češće dožive kao srdžbu, a kad se ista mešavina pojavi na ženskom licu, kao žalost (Plant et al., 2000). Ovi nalazi pokazuju da rodni stereotipi oblikuju interpretacije osobe koja percipira te emocionalne izraza lica.

Rezime • Postoje rodne i kulturne razlike u emocijama, a najtipičnije su one na početku procesa emocija (poput odnosa osoba-okolina i kognitivnih procena), te na kraju procesa (u vezi sa reakcijama na vlastite emocije). • Mnoge rodne razlike mogu se povezati sa rodnim stereotipima o emocijama, koji ženama pripisuju "nemoćne" emocije, poput straha i žalosti, a muškarcima "moćna" osećanja, poput srdžbe i ponosa. 6.4 Inteligencija Pojam inteligencije bio je u istoriji psihologije jedan od najznačajnijih pojmova, a takav je i danas. Čak i samo definisanje inteligencije može biti teško, jer definicija odražava vašu teoriju koja tumači što to znači biti inteligentan, a teorije inteligencije, se jako međusobno razlikuju. Neki teoretičari tvrde da inteligencija ne postoji kao pravi entitet, već samo kao oznaka za ono što testovi inteligencije mere. Drugi teoretičari smatraju da inteligenciju treba shvatiti mnogo šire i da ona uključuje sposobnost učenja iz iskustva, apstraktnog mišljenja i bavljenja okolinom u kojoj pojedinac živi. Sposobnosti predstavljaju posebnu grupu osobina ličnosti od kojih zavisi uspešnost u obavljanju određenih poslova (Rot, 2010). To zapravo znači da sposobnosti predstavljaju dispoziciju za uspešno obavljanje određenih aktivnosti. Nasledne dispozicije se tokom života pojedinca razvijaju, odnosno formiraju kroz aktivnost, vežbu i iskustvo. Engleski psiholog Spirman (1904) prvi je izvršio analizu sposobnosti i postavio teoriju dva faktora, po kojoj postoje dva faktora od kojih zavisi uspešnost u obavljanju određenih aktivnosti. To su: opšti ili generalni faktor, koji je označio kao G-faktor i više specifičnih faktora, koje je označio nazivom S-faktori. Kasnije je zaljučio da postoji još jedna klasa faktora, koja se vezuje za specifične faktore i koje je nazvao grupnim faktorima. Na osnovu Spirmanovih istraživanja, kao i istraživanja sposobnosti postupkom faktorske analize, izvršena je klasifikacija sposobnosti na tri grupe. To su intelektualne ili mentalne

108

sposobnosti, psihomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti. U ovom delu rada bavićemo se samo pitanjem intelektualnih ili mentalnih sposobnosti, s obzirom na njihovu značajnu povezanost sa kriminalnim ponašanjem. Kao jedno od najznačajnijih istraživanja strukture intelektualnih sposobnosti, označava se istraživanje američkog psihologa Terstona (1938). Terston je istraživanjem došao do zaključka da postoji ukupno sedam faktora koji učestvuju u rešavanju složenih intelektualnih zadataka. Takođe je potvrdio mišljenje Spirmana o postojanju opšteg ili generalnog faktora i istakao da se intelektualne sposobnosti svode na generalni ili opšti faktor i sedam faktora, koje je nazvao primarnim spsobnostima. Za označavanje primarnih sposobnosti Terston je koristio sledeće oznake: W - faktor (sposobnost rečitosti) V - faktor (sposobnost razumevanja verbalno izraženog sadražaja) N - numerički faktor (sposobnost uspešnog operisanja brojevima) S - specijalni faktor (sposobnost predstavljanja i zamišljanja prostornih odnosa) M - faktor memorisanja (sposobnost pamćenja materijala koji se mora mehanički pamtiti) 6. P - faktor percipiranja (sposobnost uočavanja malih razlika u dražima) 7. R - faktor rezonovanja (sposobnost nalaženja opštih principa i sposobnost rešavanja zadataka) 1. 2. 3. 4. 5.

7. LIČNOST 7.1 Pojam i struktura ličnosti U prethodnom delu govorili smo o pojedinim aspektima psihičkog života čoveka, tj. o spoznajnim procesima, motivaciji, emocijama itd. O njima smo govorili kao o relativno samostalnim komponentama ličnosti, koje se međusobno isprepliću, zbog čega je ličnost kompleksna i strukturisana celina. U novijoj psihološkoj literaturi pojam ličnosti obuhvata tri karakteristike ličnosti (Rot, 2010). To su: 1) jedinstvo ili integritet ličnosti; 2) jedinstvenost ili osobenost ličnosti; 3) relativna doslednost u ponašanju. Jedinstvo ili integritet ličnosti znači, da kada govorimo o ličnosti, ne mislimo na pojedine psihičke procese i oblike ponašanja, već mislimo pre svega na celokupnog pojedinca. Jedinstvenost ili osobenost ličnosti znači da se svaki pojedinac razlikuje od drugog, po tome kakve osobine ima i kako su one povezane. U tom smislu, svaki čovek je jedinka za sebe. Doslednost u ponašanju pojednica manifestuje se u sličnom ponašanju u sličnim situacijama. Pri tome je važno naglasiti da svaki pojedinac ne ispoljava sve svoje osobine u svakoj situaciji, iz razloga što njegovo ponašanje zavisi i od situacije u kojoj se nalazi, kao i od procene te situacije. U tom smislu doslednost ličnosti je samo relativna, a ne potpuna. Šta to zapravo znači? Doslednost u ponašanju može biti veća ili manja, jer pojedinac može na isti način reagovati ne samo u istim, već i u sličnim situacijama, za koje procenjuje da su slične. Ovakva doslednost se objašnjava postojanjem relativno trajnih osobina ličnosti, zbog čega za nekoga ko je npr. sebičan, neodlučan, energičan u većem broju situacija, kažemo da pokazuje osobine sebičnosti, neodlučnosti i energičnosti.

109

Polazeći od napred navedenih karakteristika ličnosti Rot (2010) definiše ličnost kao jedinstvenu organizaciju osobina koja se formira uzajamnim delovanjem organizma i socijalne sredine i određuju za pojednica opšti, karakterističan način ponašanja. Pod pojmom osobine treba podrazumevati ne samo osobine temperamenta i karakter, već i sposobnosti, motive, kao i za pojednica karakterističan način zadovoljenja motiva. Kao što smo istakli ličnost je strukturisana celina. Termin struktura ličnosti upotrebljava se u dva osnovna značenja. U prvom slučaju pod strukturom ličnosti treba podazumevati faktore ili momente bitne za razumevanje bilo koje ličnosti i u drugom slučaju kao karakterističnu organizaciju bitnih osobina i veza među tim osobinama. Prvo značenje izraza struktura uputno je upotrebljavati kada govorimo o ličnosti uopšte, dok je drugo značenje primereno upotrebljavati u slučaju ako govorimo o nekoj konkretnoj ličnosti. Osobine ličnosti se ne opažaju direktno, već indirektno, na osnovu ponašanja ljudi tj. onoga što oni rade, načina na koji rade, sa kakvim uspehom nešto rade itd. Međutim veoma je teško kod pojedinca proceniti prisustvo nekih osobina. Rot (2010) smatra da je to teško iz dva osnovna razloga: 1) Postupanje nekog lica ne zavisi samo do njegovih ličnih osobina, već zavisi i od drugih faktora, kao što su situacija u kojoj se nalazi ili prethodno iskustvo. 2) Prilikom ocenjivanja postojanja neke osobine ili stepena u kojoj se meri ta osobina ispoljava kod pojednica, moramo se oslanjati na procene drugih ili procene samog pojedinca o sebi, što ne mora značiti da su one tačne. Imajući u vidu navedene razloge, možemo zaključiti da se kod pojednica može proceniti samo približno prisustvo određenih osobina. Pojedine osobine mogu biti prisutne u većem ili manjem stepenu, zbog čega o osobinama ličnosti govorimo kao o dimenzijama ličnosti. Razvijenost neke osobine ocenjuje se na osnovu toga, kojim se intenzitetom i koliko često ispoljava. U tom kontekstu ako je neka osobina izrazitija i istaknutija, utoliko će i njena konzistentnost biti veća. Takođe ako osobine više zavise od naslednih faktora, biće konzistentnije, nego kada zavise od sredinskih faktora. Npr. inteligencija će se sigurno doslednije manifestovati, nego neki interes pojednica. Osobine ličnosti takođe mogu biti manje ili više univerzalne ili manje ili više generalne. Za neke osobine kažemo da su univerzalne, ako se nalaze kod većeg broja pojedinaca (visina, težina itd.), odnosno generalne ako se manifestuju gotovo u svim postupcima pojednica (samokontrola, suzdržljivost itd.). Neke osobine se ispoljavaju samo u ograničenom broju postupaka, kao što je npr. osobina istrajnost, koja će se ipoljiti samo kada bude postojala potreba za takvo nešto. Rezime U novijoj posebno anglosaksonskoj literaturi ličnost se definiše kao specifičan i karakterističan obrazac misli, emocija i ponašanja koji čini lični stil interakcije pojedinca sa fizičkom i društvenom okolinom. Kad se od nas traži da opišemo ličnost neke osobe, tada obično upotrebljavamo reči koje se odnose na osobine ličnosti - prideve poput ekstravertan i savestan. Psiholozi koji se bave ispitivanjem ličnosti pokušali su izraditi formalne metode za opisivanje i merenje ličnosti i utvrdili sledeće. Prvo, tim se metodama nastoji smanjiti potencijalni skup naziva osobina na neki ne prevelik skup osobina, koji će ipak zahvatati svu različitost ljudske ličnosti. Drugo, one nastoje izraditi pouzdane i valjane instrumente za merenje ličnosti. I konačno, provode empirijska istraživanja sa ciljem otkrivanja odnosa između osobina ili crta, te između osobina i specifičnih ponašanja.

110

Unatoč neslaganjima, među brojnim se istraživačima osobina ličnosti počinje pojavljivati konsenzus, prema kojem pet dimenzija osobina nazvanih "pet velikih" zahvata većinu onog što smatramo ličnošću (Ozer i Reise, 1994). PREGLEDNI PRIKAZ POJMOVA Pet faktora crta ličnosti U tabeli je prikazano pet faktora crta ličnosti koji se pouzdano pojavljuju prilikom faktorske analize širokog raspona različitih mernih instrumenata. Parovi prideva primeri su lestvica osobina koje karakterišu svaki faktor. Faktor crte Neuroticizam

Ekstraverzija

Reprezentativne lestvice crta smiren -zabrinut čvrst – ranjiv siguran - nesiguran povučen – druželjubiv šutljiv - razgovorljiv zakočen - spontan

Otvorenost

konvencionalan - originalan nesklon pustolovinama - odvažan. konzervativan - liberalan

Ugodnost

razdražljiv - dobroćudan okrutan – saosećajan sebičan - nesebičan

Savesnost

nepažljiv - pažljiv nepouzdan - pouzdan nemaran - savestan

7.2. Glavni odbrambeni mehanizmi Svi mi povremeno koristimo odbrambene mehanizme. Oni nam pomažu u teškim trenucima i omogućuju da se posle neposrednije suočimo sa nekom stresnom situacijom. Odbrambeni mehanizmi su neprilagođeni načini ponašanja samo onda kada postanu dominantan način reagovanja na probleme. Najčešći odbrambeni mehanizmi su: represija, racionalizacija, obrnuta reakcija, projekcija, intelektualizacija, negiranje i kompezacija (tabela 1.) Glavni odbrambeni mehanizmi 1.

Represija

Isključivanje iz svesnog doživljaja impulsa ili sećanja koja su suviše zastrašujuća ili bolna.

2.

Racionalizacija

Pripisivanje logičkih ili društveno poželjnih motiva onome što radimo kako bismo ostavili utisak da radimo racionalno.

111

3.

Obrnuta reakcija

Prikrivanje nekog motiva od nas samih, snažnim izražavanjem suprotnog motiva.

4.

Projekcija

Pripisivanje naših vlastitih nepoželjnih svojstava u preteranoj količini drugima.

5.

Intelektualizacija

Pokušaj udaljavanja od stresne situacije tako da se sa njom nosimo na apstraktan, intelektualiziran način.

6.

Negiranje

Poricanje postojanja neke neugodne stvarnosti.

7.

Kompezacija

Usmeravanje nekog motiva koji ne može biti zadovoljen u jednom obliku u neki drugi kanal.

Represija = isključivanje impulsa ili sećanja •

Potiskivanje osećaja ili sećanja koja nisu u skladu sa poimanjem osobe;

•

Sećanja koja pobuđuju stid, krivicu ili samoosuđivanje.

Racionalizacija = pripisivanje poželjnih motiva 

U Ezopovoj basni lisica odustaje od grožđa koje nije mogla dohvatiti, zato što je kiselo...



Nisam to ionako želeo... (osoba je poželela da upiše neki fakultet i kada nije uspela da položi prijemni, upisala je drugi fakultet, opravdavajući se da je i onako želela da upiše upravo taj fakultet...)

•

Svrha racionalizacije: 1. Olakšava razočarenje kada nismo postigli cilj; 2. Daje nam prihvatljive motive za naše ponašanje.

Projekcija = pripisivanje nepoželjnih osobina 

Svi imamo neke nepoželjne osobine koje ne priznajemo čak ni samima sebi. Ovaj odbrambeni mehanizam štiti nas od uviđanja naših nepoželjnih osobina pripisujući ih drugim ljudima u preteranoj količini.



Pretpostavite da ste skloni kritikovanju ili da ste neljaubazni prema drugima, ali ne bi vam se svidelo da sami sebi to priznate.



Ako ste uvereni da su ljudi oko vas neljubazni ili okrutni, vaš grub postupak sa njima se ne temelji na vašim lošim osobinama, već im vi jednostavno vraćate milo za drago.



Ako možete sami sebe uveriti da na pismenim ispitima na fakultetu svi varaju, vaša sklonost takvom ponašanju ne izgleda tako grozno.



Projekcija je ustvari oblik racionalizacije.

Obrnuta reakcija = prikrivanje motiva 

Majka koja se oseća krivom zato što nije želela svoje dete može to dete previše štititi ili mu sve dopuštati kako bi ga uverila u svoju ljubav, a sebe u to da je dobra majka.

112

Intelektualizacija = udaljavanje od stresne situacije 

Lekar koji je stalno suočen sa ljudskom patnjom ne može da sebi dopusti emocionalan odnos prema svakom pacijentu. Određena količina suzdržanosti mu može pomoći da delotvorno funkcioniše.

Negiranje = poricanje neugodne stvarnosti 

Roditelji na smrt bolesnog deteta mogu da odbiju da je njihovo dete zaista ozbiljno bolesno iako su upoznati sa dijagnozom i očekivanim ishodom.



Osobe ignorišu svaku kritiku i ne percipiraju kada se na njih drugi ljute ili ne obraćaju pažnju na znakove da ih npr. varaju bračni partneri.

Kompezacija = usmeravanje motiva 

Erotski impulsi koji se ne mogu izraziti neposredno, mogu se izraziti posredno u kreativnim aktivnostima kao što su slikanje, poezija i muzika.



Briga za druge ili druženje sa drugima može smanjiti napetost koja je izazvana nezadovoljenim seksualnim potrebama.

8. PSIHOLOŠKE TEORIJE KRIMINALITETA Problematika kriminaliteta je kroz istoriju čovečanstva uvek pobuđivala veliko interesovanje. Posebno je značajno bilo pitanje etiologije kriminalnog ponašanja. Takvi napori rezultirali su nastankom niza teorija koje su svaka na svoj način dale svoj doprinos u pručavanju kriminalnog ponašanja. Od kraja 19. i početka 20. veka pristupa se značajnije psihološkom izučavanju kriminaliteta, koje se nadovezuje na antropometrijska pručavanja Lombroza i Goringa, psihoanalizi Sigmunda Freuda, kao i konceptu kriminalne ličnosti koju su postavili Di Tullio, Gemellio, De Greff i Pinateli. Psihološke teorije ličnosti su prvobitno uzroke kriminalnog ponašanja posmatrale sa aspekta individualnih razlika i karakteristika ličnosti (antisocijalne karakteristike ličnosti, intelektualni deficit, bolest itd.), a kasnije i sa aspekta uticaja socijalnih faktora. Početkom 20. veka pojavile su se teorije koje su objašnjavale kriminalno ponašanje sa aspekta intelektualnog deficita (teorija inteligencije), sa aspekta reakcije na frustraciju (teorija frustracije), kao i sa aspekta narušene funkcije endokrinog sistema (teorija o delinkventu kao posebnom psihološkom tipu). Prva teorija ličnosti koja je bila vodeća istraživačka paradigma u istraživanju kriminaliteta, bila je teorija Hansa Ajzenka, poznata pod nazivom Ajzenkova teorija ličnosti (Ezsenck, 1977, prema van Dam et, al. 2005). Ova teorija polazi od pretpostavke da je razvoj ličnosti uslovljen uticajem genetskih predispozicija, odnosno nasledne strukture ličnosti kao i uticaja sredine. Ajzenk je opisao ličnost dimenzijama Ekstraverzija-Introverzija, Neuroticizam i Psihoticizam. Prema Ajzenku Ekstroverti su društveni, otvoreni i bezbrižni, Introverti su zamišljeni, uzdržani, sa sklonošću da izbegavaju društvene situacije. Ljudi sa visokim skorovima na Neuroticizmu su zlovoljni, uznemireni, zabrinuti i uplašeni. Osobe koje imaju visoke skorove na skali Psihoticizma su okrutne, neprijateljski raspoložene, hladne, agresivne, neempatične i egocentične, dok oni sa niskim skorovima na Psihoticizmu ne pokazuju ove karakteristike. Iako je Ajzenk smatrao da su kriminalci ekstravertniji, neurotičniji i psihotičniji od osoba koje to nisu, ipak u suštini nije verovao da je svaka takva individua preodređena da bude kriminalac. U svojoj teoriji je mnogo manje obraćao pažnju na uticaj socijalnih faktora u razvoju ličnosti, odnosno kriminalnog ponašanja. 113

Sigmund Freud (1856-1939) je razvio psihoanalitičku teoriju koja se zasniva na ideji da psihodinamičke sile određuju naše misli, osećanja i ponašanja. Kriminalno ponašanje objašnjava se kroz strukturu ličnosti koju čine Id, Ego i Super Ego. Id je nesvesni deo ličnosti, koji obuhvata naše polne i agresivne instikte, odnosno nagone. Ego je organizovan i realni deo ličnosti, dok Super Ego deluje kao naša savest, govoreći nam šta bi trebali, odnosno ne bi trebali da radimo. U psihoanalitičkoj teoriji Ego zauzima centralni deo trodelne strukture ličnosti. Njegova uloga je da pomiri težnje Ida sa zahtevima Super Ega. U slučaju da u tome ne uspe, javljaju se tzv. mehanizmi odbrane koje Frojd označava pojmovima represija, racionalizacija, projekcija, reakciona formacija, sublimacija, potiskivanje, negiranje, kompezacija i altruizam. Frojd se zaista nije bavio psihodinamičkim korenima kriminalnog ponašanja, iako je pominjao pitanje zločina, koji definiše kao kršenje jedne ili više normi kroz ponašanje pojedinaca. Kriminalno ponašanje objašnjava time da je zločinac pogrešno socijalizovan, da ima antisocijalni karakter i da nije u stanju da shvati norme društvene sredine. Zbog toga je zločin posledica poremećaja u psihičkoj ravnoteži pojedinca, a zločinci emocionalno frustrirane osobe koje teže da svoje emocionalne probleme reše nesvesno nasilničkom aktivnošću. Grupa američkih psihijatara je mnogo detaljnije izučavala psihodinamičke korene kriminalnog ponašanja (Abrahamsen, 1944, 1960; Aichhorn, 1935; Alexander, 1935; Glueck & Glueck, 1950, 1968). Polazili su od pretpostavke da kriminalci imaju slab Ego i Super Ego i snažan Id. Ovo mišljenje potvrdili su brojni psihoanalitički teoretičari opisujući kriminalce kao osobe kod kojih su izrazito dominantni impulsi Id-a, zbog čega nisu sposobni da kontrolišu svoje agresivne sklonosti. Zbog slabo razijenog Super Ega ne pokazuju saosećanje prema drugim ljudima, kao i osećaj za dobro i loše. Godine 1960. psihijatar David Abrahamsen je na temelju Frojdove teorije ličnosti objasnio kriminalno ponašanje osoba koji su počinioci krvnih i seksualnih delikata. On smatra da su izvršioci seksualnih krivičnih dela vezani za fazu simbola, odnosno da su tokom detinjstva posmatrali seksualni odnos majke ili su njihova seksualna iskustva bila incestna. U najvećem broju slučajeva takve osobe su imale seksualni odnos sa majkom. Majke su imale slab Ego i Super Ego, a u vaspitanju su bile stroge i "surove". Proučavajući izvršioce krivičnog dela ubistva, dolazi do zaključka da je ubistvo žene počinjeno u ljubomornom besu moglo biti motivisano nesvesnim i nerazrešenim konflikima u čijoj osnovi je mržnja prema majki ili nekoj drugoj značajnoj figuri iz detinjstva. Zbog osećanja odbačenosti ili izneverenosti, a iz razloga osvete prema majci, zločinac ženu lišava života. U objašnjenju kriminalnog ponašanja pristalice psihodinamičke teorije pominju i neke od odbrambenih mehanizama, kao što je sublimacija i racionalizacija. Individua sublimacijom usmerava seksualne i agresivne impulse u socijalno dozvoljene ciljeve. Npr. neiscrpljena seksualna energija može biti snažan pokretač neke stvaralačke aktivosti u oblasti npr. nauke, kulture, kao i radu uopšte. Racionalizacijom se štiti njegovo "ja" pre svega od osećanja krivice, kao i osećanja manje vrednosti. Javlja se u nekoliko varijanti od kojih je kod osoba kriminalnog ponašanja prisutno tzv. opravdavanje, za nešto što su loše učinili ili propustili.

114

Npr. tvrdnja da je krađa poslodavca prihvatljiva, zato što smatra da nije dovoljno plaćen za svoj rad. Suština psihodinamičkog objašnjenja kriminalnog ponašanja je da sve ono što sprečava dete, da se u fazi detinjstva normalno psihički razvija, ima tendenciju da prouzokuje emocionalne poremećaje u čijoj osnovi je asocijalno ili kriminalno ponašanje. Teorija koja subsumira Ajzenkovu i Frojdovu teoriju ličnosti nosi naziv Kibernetički model dimenzija ličnosti. Teorija je zasnovana na baterijama standardizovanih testova, dok se ličnost proučava celovito i eksperimentalno. Prema osnovnim postavkama ove teorije, ličnost je otvoren sistem koji komunicira putem ulaznih i izlaznih procesa, dok između sredine i unutrašnjih jedinica postoji određen proces provođenja. Ličnost se sastoji iz konativnog i kognitivnog bloka. Svaki blok je hijerarhijski ustrojen, pri čemu postoji korelacija između opšte inteligencije i centralnog ličnosnog procesora. Kvar na centralnom faktoru dovodi do primarnog poremećaja unutar samog faktora, ali proizvodi i sekundarna oštećenja svih ostalih subsistema koji su mu podređeni, što utiče na komunikaciju sa spoljnom sredinom. Svaki faktor je lociran u određenom delu neurofiziološkog sistema i zavisi od tih procesa. U limbičkom sistemu su pretežno svi submisivni faktori, jedino se centralni faktor nalazi u višim kortikalnim centrima. Od kvaliteta međusobne komunikacije subsistema i centralnog sistema, zavisi vrsta poremećaja. 9. LIČNOST DELINKVENTA I KRIMINALNO PONAŠANJE U literaturi nailazimo na više prilaza koji objašnjavaju ličnost, posebno ličnost sa delinkventnim ponašanjem. U suštini u zavisnosti od discipline kojom su se teoretičari bavili, objašnjavana je i ličnost delinkventa. Na taj način uzroke delinkventnog ponašanja sociolozi su npr. objašnjavali upotrebljavajući sociološke pojmove, dok su psiholozi koristili psihološke pojmove itd. Prvi psiholozi koji su pokušali da opišu ličnost kriminalca, bili su Sheldon i Eleanor Glueck (1950, 1968). Glavni cilj njihovog istraživanja odnosio se na određivanje faktora koji determinišu kriminalno ponašanje. U istraživanju je učestovalo 1000 lica, muškog pola koji su imali kriminalni dosije. Pošli su od pretpostavke da su porodica, socijalni status, tip ličnosti i inteligencija faktori koje treba uzeti u obzir prilikom razmatranja kriminalnog ponašanja svakog pojedinca. Rezultati istraživanja pokazuju da su determinišući faktori nečije kriminalnog ponašanja karakteristike kao što su: drskost, prkos, nezahvalnost, nebriga za druge, ekstravertnost, nepoverenje u autoritet, impulsivnost, narcizam, mentalna nestabilnost, sumnja, neprijateljstvo, destruktivnost i ogorčenost (Siegel, 1998). Otkrića Sheldona i Gluecka bila su u skladu sa razmatranjima Hansa Eysencka, iako nisu bila orginalna. Objašnjenje ličnosti delinkventa, kao uostalom i ličnosti uopšte, nije nimalo jednostavno, ako uzmemo u obzir činjenicu kolika je šarolikost psihičkog života čoveka, kao i činjenicu koji sve biološki i socijalni faktori utiču na njen razvitak. Takođe ne treba zanemariti i činjenicu da je ličnost čoveka nerazdvojno povezana sa njegovom aktivnošću, kao i da se ličnost afirmira i menja kroz aktivnost. U tom smislu izučavanje ličnosti svakako zahteva i izučavanje njegove aktivnosti. 9.1 Psihološka osnova delinkventnog ponašanja Ispitivanje veze između individualnih psihičkih osobina ličnosti i delinkventnog ponašanja, bio je predmet mnogih izučavanja. Krajnji zaključak je bio da se ne može izraditi specifičan profil delinkventa, jer ne postoje specifične psihološke karakteristike, koje bi bile svojstvene delinkventu, a koje se između ostalog ne javljaju i kod osoba koje nisu delinkventi. Iz toga proizilazi da ličnost delinkventa nije neki poseban tip ljudi, koji se razlikuje u psihološkom i fiziološkom smislu od ličnosti nedelinkventa. Ovo mišljenje potkrepljuje i 115

činjenica da izvršioci istih krivičnih dela često pokazuju različite psihološke osobenosti i obrnuto, izvršioci različitih krivičnih dela, ispoljavaju slična psihološka obeležja. U tom smislu možemo reći da se psihološka osnova delinkventnog ponašanja manifestuje individualno, ali da se ipak može govoriti o određenim tendencijama ka kriminalnom ponašanju (Milovanović, 2005). Činjenica je da postoji tesna veza između delinkventne ličnosti i izvršenog krivičnog dela, jer se u svakom izvršenom krivičnom delu ispoljava na izvestan način pečat ličnosti njegovog počinioca. Lična obeležja predstavljaju značajnu komponentu svih oblika delinkventnog ponašanja i svih izvršenih krivičnih dela u kojima se ona manifestuju. Prema tome svako izvršeno krivično delo ima i svoju subjektivnu stranu, koja je u vezi sa ličnošću izvršioca krivičnog dela. Međutim pitanje odnosa crta i svojstava ličnosti i delinkventnog ponašanja, je pitanje koje predstavlja veoma složenu problematiku, zbog čega još uvek ne postoje adekvatna naučna objašnjenja koja objašnjavaju njihov odnos. 9.2 Struktura ličnosti delinkventa Svaka osoba ima svoju strukturu ličnosti koja se odlikuje individualno izraženim svojstvima i to psihičkim, moralnim, kulturnim i drugim ličnim osobinama. Ove lične osobine najčešće su uslovljene i određene uticajem opštih i posebnih društvenih uslova. Međutim, psihičke osobine ličnosti, koje uslovljavaju ponašanje jedne osobe, izražavaju se uvek individualno i konkretno (Milovanović, 2005). Različitost individualnih osobina uslovljava i različitu reakciju na snage koje deluju spolja, odnosno spoljne ili vanjske stimulanse. Voljne osobine jedne osobe ispoljavaju se u formi određenog odnosa prema moralnim vrednostima jednog društva. Tim putem se stvaraju pozitivna svojstva ličnosti kao što su hrabrost, društvenost, istinoljubivost, itd, ali se stvaraju i negativna svojstva ličnosti, koja mogu da čine osnovu delikventnog ponašanja. Kvaliteti koji određuju suštinu jedne ličnosti (stavovi, navike, motivi, osećanja, vrednosti odnosno karakter čoveka) određuju aktivnost i ponašanje koje može biti pozitivno ili negativno. To su tzv. dinamički impulsi koji određuju način reagovanja ljudi i utiču na njihovo ponašanje. Karakter se izgrađuje tokom života u procesu interakcije ličnosti i njene sredine, kao rezultat mnogih uticaja i iskustava, kada se razvijaju adekvatni stavovi, navike, moralne vrednosti i životni ideali. Reagovanje i ponašanje ličnosti zavisi od njihovih ličnih svojstava i njihovog karaktera. Termin karakter je možda jedan od onih termina koji se u našem jeziku veoma često upotrebljavaju za označavanje voljnih ili konativnih osobina čoveka, kao i za označavanje osobina koje pokazuju karakteristično ponašanje pojedinca s obzirom na moralne principe i shvatanja. Na taj način ovaj termin se upotrebljava kada za nekoga kažemo da je uporan, istrajan, dosledan, odlučan ili pošten, sebičan, skroman itd. Prema mišljenju američkih autora termin karakter treba upotrebljavati samo za označavanje voljnih osobina čoveka. Rot (2010) je mišljenja da pod karakterom treba podrazumevati integrisani sistem osobina, koje omogućuju dosledan način postupanja, s obzirom na moralne principe i moralna shvatanja društva u kojem pojedinac živi. Pod karakternim osobinama treba podrazumevati one osobine koje se ispoljavaju u vezi sa etičkim i moralnim principima, osobine kojima se ponašanje pojedinca ocenjuje kao pravilno ili nepravilno ili kao korisno ili štetno (doslednost, upornost, energičnost). Pod karakternim svojstvima treba podrazumevati svojstva kao što su savesnost, nesavesnost, poštenje, hrabrost, kukavičluk itd. Za razliku od karakternih svojstava u karakternim osobinama pored moralnih, prisutne su i voljne osobine.

116

Razlikujem četiri vrste karaktera, to su: dobar, loš, čvrst i slab. U skladu sa napred navedenim dobar karakter bi trebao imati čovek koji ima moralne osobine, a loš karakter osoba koja ne poseduje moralne osobine. MORALNE OSOBINE

BEZ MORALNIH OSOBINA

dobar karakter

loš karakter

čvrst karakter energičnost-upornost slab karakter neodlučnost

U zavisnosti od situacije u kojoj se manifestuje, svaka karakterna osobina može biti socijalno prihvatljiva ili neprihvatljiva. U tom kontekstu ako je npr. osobina upornost socijalno prihvatljiva, ona je i poželjna, ali ako je osobina upornost socijalno neprihvatljiva, ona nije poželjna. Ako to posmatramo sa aspekta kriminalnog ponašanja, onda je osobina upornost socijalno neprihvatljiva, jer može predstavljati kvalifikatornu okolnost za izvršenjem težeg krivičnog dela. Istraživanjem odnosa karaktera i karakternih osobina i kriminalnog ponašanja, uočeno je da se neke karakterne osobine češće javljaju od drugih, kao što su primitivizam, egoizam, egocentričnost, malicioznost, rigidnost, agresivnost, izopačenost i nastranost. Kao i slučaju objašnjenja kriminalnog ponašanja i tipova temperamenta, tako i u objašnjenju veze kriminalnog ponašanja i karakternih osobina, bilo bi pogrešno označiti sve osobe koje su npr. egoistične, egocentrične, maliciozne itd., kao one koje su više sklone kriminalnom ponašanju. Činjenica da se neke od ovih osobina kao npr. agresivnost češće javljaju kod osoba koje su izvršioci težih krivičnih dela. Agresivnost se javlja kod krivičnih dela protiv života i tela (Teško ubistvo iz čl. 114. KZRS, Teške telesne povrede iz čl. 121. KZRS, Zlostavljanje i mučenje čl. 137 KZRS), krivičnih dela protiv javnog reda i mira (Nasilničko ponašanje iz čl. 344), krivičnih dela protiv braka i porodice (Nasilje u porodici iz čl. 194), dok je npr. nastranost vezana za krivično delo protiv polne slobode (Obljuba sa detetom iz čl. 180. KZRS). Sve navedene karakterne osobine možda mogu predstavljati pogodnu osnovu za kriminalno ponašanje, ali konačne zaključne o njihovom kriminalnom ponašanju takođe treba doneti u sklopu ostalih uzroka takvog ponašanja. Temperament obuhvata onu stranu ličnosti koja je povezana sa emocionalnim doživljajima. U suštini ove osobine su određene biološkom strukturom čoveka, ali ih uticaji sredine mogu u izvesnoj meri modifikovati. Temperament se manifestuje u individualnim dinamikama psihičkih procesa, kao što su: primanje utiska, karakter osobine, karakter pažnje, motorni nadražaji, emocionalni doživljaji, njihov odnos prema postupcima itd. Kod osoba koje karakteriše sangvinički temperament preovladavaju osećanja nad razumom i voljom. Ove osobe su karakteristične po svojim brzim odlukama i postupcima koje donose, odnosno na koje se odlučuju, bez puno razmišljanja. Smatra se da su ove osobe podložnije negativnim uticajima, jer su karakteristične po tome što „padaju“ lako, brzo i

117

nepromišljeno pod spoljne utjecaje, tako da može doći i do nekih postupaka koji su inkrimisani. Osobe koleričknog temperamenta karakteristične su po nedovoljnoj uravnoteženosti, burnim emocijama, brzoj promeni raspoloženja, teškom preživljavanju uvreda i neprijatnosti. Ove osobe veoma su odlučne u svojim postupcima, a pored toga sklone su i afektivnim stanjima u koja češće zapadaju u odnosu na osobe sa drugim tipovima temperamenata. Ove crte su vrlo pogodne za razvijanje negativnih svojstava ličnosti, kao što su grubost, pakost, zavist i tvrdoglavost. Osobe melanholičnog temperamenta su vrlo uzbudljive, brzo i lako se vređaju, teško primaju neprijatna saznanja, ponekad mogu biti inertne i nezainteresovane za sebe. Posebna karakteristika ovih osoba je da teško savladavaju prepreke na koje nailaze, tako da mogu vrlo lako doći u iskušenje da učine neko krivično delo. Osobe flegmatičnog temperamenta su vrlo odmerene, staložene i promišljene. Ove osobe zbog svog temperamenta o svojim postupcima donose dobro promišljene odluke i zato su u odnosu na druge osobe, mnogo manje sklone vršenju inkriminisanih dela. Psihičke osobine jedne ličnosti povezane su takođe sa raznim drugim, prvenstveno socijalnim osobinama, sa kojima čine jedinstvo. Među socijalnim osobinama jedne ličnosti od posebnog značaja su: opšta shvatanja, stepen kulture, moralni stavovi, društvena usmerenost itd. Posebna snaga socijalnih osobina je što se pod njihovim uticajem u određenoj meri menjaju crte i svojstva samog temperamenta. Istraživanja odnosa temperamenta i pojedinih osobina temperamenta sa kriminalnim ponašanjem, pokazuju da isti mogu imati uticaj na genezu kriminalnog ponašanja. Istraživanja osobina temperamenta pojedinih delinkvenata pokazuju da su kolerici više skloni agresivnijem ponašanju, kao i da se ekstraverti češće pojavljuju kao izvršioci krivičnih dela. Međutim, pogrešno bi bilo osobe po tipovim temperamenta označavati kao sklone ili manje sklone kriminalnom ponašanju. Konačan zaključak o inkriminisanom ponašanju treba doneti u sklopu svih uzroka koji su delovali ili mogli delovati u nekom pojedinačnom slučaju. 9.3 Motivi delinkventnog ponašanja Motivacija predstavlja pojam kojim označavamo sve one psihološke faktore koji upravljaju ponašanjem ljudi (Zvonarević, 1978). Delinkventno ponašanje je također svesni i motivisani proces, jer osoba pre vršenja inkriminisanog dela donosi odluku o njegovom izvršenju. Svakom delinkventnom ponašanju prethodi određeni psihološki proces pobude, koji je povezan sa interesima, stavovima, potrebama, sposobnostima, emocijama, te drugim ličnim osobinama, jer pojedinac nikad ne postupa automatski. Među elementima svesti najznačajniji su motivi i oni su uvek vezani za određene ciljeve, interese i želje i zato imaju izuzetan značaj i uticaj na ponašanje pojedinaca. Upravo ta povezanost motiva sa ciljevima daje im karakter dinamičkih impulsa, koji pokreću i usmeravaju aktivnosti jedne osobe u određenom pravcu i zato se u psihologiji smatra da kod normalnih osoba, nema nemotivisanih ponašanja. U psihijatriji i psihologiji poseban značaj daje se motivima za izvršenje krivičnog dela. Shodno tome, krivično delo koje je izvršeno bez motiva, služi kao indikator postojanja psihičkih smetnji i poremećaja. Upravo na ovoj osnovi izgrađena je koncepcija o „nemotivisanom ponašanju“ koja služi za razlikovanje mentalne bolesti od normalnog ponašanja. Postoje različita shvatanja u pogledu objašnjenja karaktera i motiva određenog ponašanja. Tako Hullet (Milutinović, 1976) izdvaja tri aspekta motivacije: instinktivistički, motivacionistički i interakcionistički .

118

Instinktivističko shvatanje polazi od unutrašnje strane ličnosti delinkventa i prvenstveno se oslanja na određene urođene sklonosti za vršenje krivičnih dela. U suštini to je psihoanalitičko shvatanje, po kome je ograničavanje na sferu svesnih motiva veoma usko. Motivacionističko shvatanje polazi od toga da se svako ponašanje javlja kao izraz unutrašnjih podstreka na akciju, povezanih sa biloškim nagonima, koji se menjaju na bazi iskustva, odnosno u toku procesa kulturalizacije. I ovo shvatanje je psihoanalitički orjentisano. Instiktivističko i motivacionističko shvatanje polaze od podsvesnih unutrašnjih impulsa, želja i nagona što potvrđuje njihovu psihoanalitičku orjentaciju. Interakcionističko shvatanje polazi od stanovišta da odnosi čoveka sa drugim osobama u društvenoj sredini služe kao osnova za dinamiku individualnih ponašanja. Ovo shvatanje značajno se razlikuje od prethodnih, jer ima sociološki i socijalno – psihološki pristup, po kojima se izvor motiva nalazi u samom društvu. U literaturi se pominju različite podele motiva kriminalnog ponašanja. Zvonarević (1978) razlikuje četiri grupe motiva kod maloletnika: 1. Motivi kompenzacionog karaktera, koji se javljaju zbog težnje za uklanjanjem osećaja inferiornosti; 2. Motivi iz želje za osvetom, koji se javljaju zbog neopravdano izrečene osude ili neke druge nanesene nepravde, koja u nekim slučajevima može biti i umišljena; 3. Motivi koji su inspirisani težnjom za održavanjem priznatog statusa u grupi kojoj jedna osoba najčešće pripada, a koji je izgrađen na osnovu mišljenja vršnjaka koje maloletnici posebno cene i poštuju; 4. Motivi koji se susreću kod osoba koje zbog nedovoljnog ili pogrešnog vaspitanja, nemaju moralne snage da odole iskušenju, da izvrše neko krivično delo. 9.4 Uzroci, uslovi i povodi delinkventnog ponašanja Prema intenzitetu dejstva i uticaju pojedinih kriminogenih faktora na javljanje kriminalnog ponašanja, kriminogeni faktori mogu da se jave kao uzroci, uslovi i povodi. Uzrok (lat. causa) se definiše kao objektivna, realna promena koja nužno i najneposrednije dovodi do neke druge realne promene (posledice), a koja opet u daljem redosledu kretanja u prirodi i društvu, dovodi do dalje promene. Svaka objektivna promena u uzročnom nizu istovremeno je uzrok nekoj posledici i svaka posledica uzrok novoj posledici. Ovaj niz neprekidnog delovanja opisuje se kao uzročni lanac ili uzročni niz, nesagledivo zamršen i beskrajan splet u kome neki uzroci deluju postepeno, u vremenskom redosledu, dok drugi deluju istovremeno ili trenutno. Uzroci kriminaliteta se određuju kao odlučujući i presudni kriminogeni faktori koji u datoj situaciji izazivaju kriminalno ponašanje. Njihovo dejstvo na javljanje kriminaliteta je najneposrednije i direktno. Uzroci kriminaliteta su mnogobrojni i mogu da budu podeljeni u različite grupe i prema različitim kriterijumima. Postoje opšti i konkretni uzroci, uzroci prvog i drugog reda, glavni i sporedni, subjektivni i objektivni, kompletni i specifični, direktni (neposredni) i posredni. Uslovi kriminalnog ponašanja definišu se kao aktivnosti i uticaji koji omogućavaju i olakšavaju javljanje kriminalnog ponašanja ili preduzimanje kriminalnih akcija. Uslovi ubrzavaju dejsto neposrednih uzroka, oni doprinose da do kriminalnog ponašanja dođe i zbog toga se često zovu doprinosećim ili dopunskim okolnostima kriminalnog ponašanja. Oni sami po sebi ne mogu izazvati kriminalno ponašanje, ali ga omogućavaju i stimulišu, zbog čega su veoma značajni. Razlikujemo sledeće grupe uslova: prateći uslovi (događaji vezani za

119

okruženje, mesto i vreme), neophodni uslovi (bez njih ne bi bilo događaja), dovoljni uslovi (svi ostali uslovi). Kao uslovi kriminalnog ponašanja najčešće se navode: nedovoljna preventivna borba protiv kriminaliteta, situaciona pogodnost za izvršenje kriminalne aktivnosti, slabo čuvana imovina, negativan uticaj sredstava masovne komunikacije, slaba organizacija slobodnog vremena, odsustvo lične odgovornosti itd. Povodi su izvesni spoljni uticaji vezani za situaciju izvršenja kriminalne aktivnosti, koji utiču na donošenje konkretne odluke za preduzimanje kriminalne aktivnosti. Šire posmatrano, povodi imaju dejstvo uslova i zavise kako od spoljnih okolnosti tako i od svojstava ličnosti. Neznatni povodi mogu da lica sa kriminalnim sklonostima navedu na kriminalno ponašanje, te je stoga saznavanje povoda značajno sa stanovišta etiologije, utvrđivanja krivične odgovornosti, tretmana i resocijalizacije. Kao povodi mogu da deluju: izazivanje i vređanje od strane žrtve, pretnje, nagovaranja, podstrekavanje, pomaganje itd. Pored uzroka, uslova i povoda, u literaturi se navodi delovanje određenih okolnosti ili konkretne situacije na kriminalno ponašanje. Koncept okolnosti se generalno upotrebljava kada treba da ukažemo na nešto što se konkretno pojavilo i razvilo u određenom momentu oko određene osobe koja se kriminalno ponaša. Pod situacijom se podrazumeva položaj ili pozicija skupa okolnosti koje utiču na kriminalno ponašanje. Dejstvo uzroka, uslova i povoda ne ispoljava se uvek i u svakom konkretnom slučaju na isti način, jer oni mogu da menjaju svoja mesta i da se javljaju sa različitim dejstvom. U literaturi se najčešće navodi primer alkoholizma kao kriminogenog faktora da bi se ilustrovalo primarno i sekundarno dejstvo uzroka, uslova i povoda. Alkoholizam se smatra jednim od neposrednih uzroka kriminalnog ponašanja, naročito kriminaliteta nasilja i saobraćajne delinkvencije. Neko lice može direktno pod uticajem prekomerne upotrebe alkohola da izvrši krivično delo. 10. PSIHIČKI POREMEĆAJI Stanislav je bio 32-godišnji otac sa mnogo briga. Kad bi vozio auto, prečesto je bio prisiljen sa stane kako bi proverio da li je nekog pregazio, iako nije bilo nikakvog razloga da misli da jeste. Pre puštanja vode u toaletu, Stanislav je morao pregledati školjku kao bi bio siguran da u nju nije pao neki živi insekt jer nije hteo biti odgovoran za ubijanje bilo kakvog živog stvora. Osim toga, ponovljeno je proveravao vrata peći, rasvetna tela i prozore svoje kuće kako bi bio siguran da je sve ugašeno ili zatvoreno da njegova porodica zbog njegovog „neodgovornog ponašanja“ ne bi bila oštećena npr. vatrom ili provalom. Naročito je bio zabrinut za sigurnost svoje 15-mesečne kćerke, stalno proveravajući jesu li zatvorena vrata podruma. Kad bi hodao, nikad nije nosio svoju kćerkicu, strahujući da je ne ubije slučajnim ispuštanjem iz ruku. Stanislav je za sve te i mnoge druge provere trošio dnevno u proseku 4 sata (Foa & Steketee, 1989). Većina nas ima nekih briga, ali Stanislavove brige su bile izuzetne. Neki bi ljudi mogli reći da su njegove brige bile toliko ekstremne da su postale abnormalne, čak lude. U ovom delu razmotrit ćemo pojam abnormalnosti. Videćemo da je katkada granica između normalnog i abnormalnog jasna, ali mnogo je češće nejasna. Podrobno ćemo istražiti specifične vrste abnormalnosti i teorije koje govore o tome zašto neki ljudi razviju psihičke poremećaje, a drugi ne. Studenti koji se prvi put susreću sa psihologijom abnormalnog doživljavanja i ponašanja obično kod sebe dijagnostifikuju te mentalne poremećaje, isto kao što studenti medicine pate od svake nove bolesti o kojoj čitaju u svojim udžbenicima. Većina je nas imala neke od simptoma koje ćemo opisati, ali to nije razlog za uzbunu. Međutim, ako vas dugo vremena muče uznemirujući osećaji, bilo bi dobro da sa nekim o tome porazgovarate. 120

Definisanje abnormalnosti Šta podrazumevamo pod „abnormalnim“ ponašanjem? Pomoću kojih ga kriterija razlikujemo od „normalnog“ ponašanja? U ovo vreme brzog tehnološkog napretka mogli biste pomisliti da za to postoje neki objektivni testovi, test krvi ili skeniranje mozga, pomoću kojih se može odrediti da neka osoba ima mentalni poremećaj. Međutim, za sada ne postoji takav test. Umesto toga moramo se osloniti na znakove i simptome, te subjektivne kriterije odlučivanja da li je neki skup simptoma dovoljan za dijagnozu abnormalnosti. Za definisanje abnormalnosti predložen je niz kriterija. Odstupanje od kulturnih normi Svaka kultura ima određene standarde ili norme prihvatljivog ponašanja, a ponašanje koje znatno odstupa od tih normi smatra se abnormalnim. Pristalice kulturno relativističkog stanovišta tvrde da za članove određene kulture moramo uzeti u obzir definiciju abnormalnosti te kulture. Čineći to, mi ne namećemo naše kulturne standarde ponašanja drugim kulturama. Protivnici takvog stanovišta ističu, međutim, niz opasnosti (Szasz, 1971). Tokom istorije društva su označavala pojedince abnormalnima kako bi time opravdala svoju kontrolu nad njima ili njihovo „ušutkavanje“, kao što je Hitler žigosao Židove kao abnormalne kako bi time opravdao holokaust. Drugi je problem što se pojam abnormalnosti sa protokom vremena menjao i u istom društvu. Pre četrdeset godina mnogi su smatrali abnormalnim muškarca sa naušnicama. Danas se takvo ponašanje smatra razlikom u životnom stilu, a ne znakom abnormalnosti. I tako se ideja abnormalnosti i normalnosti razlikuje od društva do društva, a u funkciji vremena i unutar istog društva. Odstupanja od statističke norme Reč abnormalan znači onaj koji odstupa od norme. Mnoge osobine, poput telesne visine, težine i inteligencije, pokrivaju u merenjima cele populacije širok raspon vrednosti. Većina ljudi, na primer, ulazi u srednji raspon visine, a ima ih malo koji su abnormalno visoki ili abnormalno niski. Jedna od definicija abnormalnosti temelji se stoga na odstupanju od statističkih normi. Abnormalno ponašanje je statistički retko ili odstupa od norme. Ali prema ovoj definiciji, osoba koja je izuzetno inteligentna ili izuzetno srećna bila bi klasificirana kao abnormalna. Zbog toga ne možemo abnormalno ponašanje definisati samo statističkom učestalošću već moramo uzeti u obzir i nešto više. Neprilagođenost ponašanja Umesto definisanja abnormalnog ponašanja kao odstupanja od statističke ili društvene norme, mnogi naučnici smatraju da je najvažniji kriterij kako ponašanje deluje na dobrobit pojedinca ili socijalne grupe. Prema tom kriteriju, ponašanje je abnormalno ako je neprilagođeno, tj. ako ima negativne učinke na pojedinca ili društvo. Neke vrste abnormalnog ponašanja interferiraju sa dobrobiti pojedinca npr. (čovek koji se toliko boji mnoštva ljudi da ne može autobusom na posao, alkoholičari koji toliko piju da se ne mogu održati na poslu, žena koja pokušava da se ubije). Druge vrste abnormalnog ponašanja štetne su za društvo (npr. adolescent koji ima napade nasilničkog ponašanja, paranoidna osoba koja namerava ubiti nacionalnog vođu). Prema kriteriju neprilagođenosti sva bi ta ponašanja smatrana abnormalnima. Lična bol i patnja Četvrti kriterij razmatra abnormalnost u odnosu na subjektivne osećaje boli i patnje pojedinaca, njihov osećaj teskobe, depresije ili uznemirenosti, njihova iskustva poput nesanice, gubitka apetita ili brojnih manjih ili većih bolova. Većina ljudi sa dijagnozom mentalnog

121

poremećaja oseća se akutno jadno. Katkada lična bol može biti jedini simptom abnormalnosti, pa ponašanje takve osobe deluje slučajnom posmatraču sasvim normalno. Nijedna od ovih definicija ne daje sasvim zadovoljavajući opis abnormalnog ponašanja. U većini slučajeva koriste se pri dijagnostifikovanju abnormalnosti sva četiri kriterija: socijalno odstupanje, statistička retkost, neprilagođeno ponašanje i lična patnja. Što je normalnost? Normalnost je još teže definisati nego abnormalnost, ali većina će se psihologa složiti da karakteristike navedene na popisu koji sledi upućuju na emocionalnu dobrobit. (Važno je istaknuti da te karakteristike ne čine oštru razliku između mentalno zdravih i mentalno bolesnih, već se radi o osobinama koje normalna osoba poseduje u većem stupnju od neke osobe koja je dijagnostifikovana kao abnormalna.) 1. Prikladna percepcija realnosti. Normalne osobe su prilično realistične u procenjivanju vlastitih reakcija i sposobnosti, kao i u interpretiranju onog što se događa oko njih. One neće stalno pogrešno percipirati šta drugi kažu i čine, niti će uporno precenjivati svoje sposobnosti i preduzimati više nego što mogu savladati, a neće ni potcenjivati svoje sposobnosti i bežati od teških zadataka. 2. Sposobnost voljne kontrole vlastitog ponašanja. Normalne su osobe uglavnom uverene da su u stanju kontrolisati vlastito ponašanje. Povremeno možda i reaguju impulzivno, ali mogu kad je to potrebno obuzdati svoje seksualne i agresivne porive. Možda nisu sasvim prilagođene socijalnim normama, ali u takvim su slučajevima njihove odluke voljne, a ne posledica impulsa koje ne mogu kontrolisati. 3. Samopoštovanje i prihvatanje. Dobro prilagođeni ljudi u određenoj meri cene vlastitu vrednost i osećaju se prihvaćenima od ljudi koji ih okružuju. Njima je ugodno biti sa drugim ljudima i oni mogu u socijalnim situacijama spontano reagovati. Istodobno, oni se ne osećaju prisiljenima da se u svemu slože sa mišljenjem grupe. Kod osoba koje su dijagnostifikovane kao abnormalne prevladavaju osećanja bezvrednosti, otuđenja i neprihvatanja od strane drugih ljudi. 4. Sposobnost uspostavljanja odnosa u kojima postoji naklonost. Normalni ljudi u stanju su stvarati bliske i zadovoljavajuće odnose sa drugim ljudima. Oni su osetljivi prema osećajima drugih ljudi i ne postavljaju im preterane zahteve da zadovolje njihove potrebe. Mentalno poremećene osobe često u tolikoj meri štite svoju sigurnost, da postanu ekstremno usredotočene na sebe. Zaokupljene svojim osećajima i težnjama one traže naklonost koju ne mogu uzvratiti. Katkada se boje intimnosti jer su njihovi prijašnji odnosi bili destruktivni. 5. Produktivnost. Dobro prilagođeni ljudi mogu usmeriti svoje sposobnosti u neku produktivnu aktivnost. One žive sa entuzijazmom i ne moraju same sebe terati na suočavanje sa dnevnim zahtevima. Hronično pomanjkanje energije i preterana osetljivost na umor često su simptomi psihološke napetosti, koja proizlazi iz nerešenih problema. Klasifikacija abnormalnog ponašanja Brojna ponašanja, koja zahtevaju širok raspon, klasifikovana su kao abnormalna. Neka su abnormalna ponašanja akutna i prolazna, mahom proizašla iz određenih stresnih događaja, dok su druga hronična i traju celi život. Ponašanje i emocionalni problemi svake osobe su jedinstveni, pa ne postoje dve osobe koje se ponašaju na sasvim isti način ili dele ista životna iskustva. Međutim, postoji ipak dovoljno sličnosti na temelju kojih stručnjaci za mentalno zdravlje mogu klasifikovati slučajeve u kategorije.

122

Dobar sistem klasifikacije ima mnogo prednosti. Ako različite vrste abnormalnog ponašanja imaju različite uzroke, možemo se nadati da ćemo ih otkriti grupisanjem pojedinaca na temelju sličnosti u ponašanju i traženju ostalih načina na koje bi mogli biti slični. Dijagnostička oznaka omogućava onima koji rade sa poremećenim osobama bržu i sažetiju komunikaciju. Kategorije mentalnih poremećaja Ovde su navedene glavne dijagnostičke kategorije iz DSM-IV. Svaka kategorija uključuje brojne potklasifikacije. (Iz Diagnostic and Statistical Manual fo Mental Disorders, Fourlh Edilion, Washington, DC: American Psychiatric Association, 1994.) 1.

2.

Poremećaji koji se prvi put očituju u ranom detinjstvu, detinjstvu ili adolescenciji Delirijum, demencija, amnestički i drugi kognitivni poremećaji

Mentalna retardacija, autizam, poremećaj pažnje/hiperaktivnost, separacijska anksioznost, poremećaji govora i druga odstupanja od normalnog razvoja. Poremećaji za koje je poznato da postoje moždana oštećenja, trajna ili privremena, koja mogu biti posledica starenja, degenerativnih bolesti nervnog sistema (npr. sifilisa ili Alzheimerove bolesti) ili unošenja toksičkih materija u organizam (npr. trovanje olovom ili drogama).

3.

Poremećaji uzimanjem materija

izazvani Uključuju preterano konzumiranje alkohola, barbiturata, određenih amfetamina, kokaina i drugih droga koje menjaju ponašanje. Kontroverzno je uključivanje duvana i marihuane u ovu kategoriju.

4.

Shizofrenija

Grupa poremećaja karakterizovanih gubitkom kontakta sa realnošću, izrazitim poremećajima mišljenja i percepcije, te bizarnim ponašanjem. U nekoj fazi gotovo se uvek pojavljuju halucinacije i sumanute ideje (deluzije).

5.

Poremećaji raspoloženja

Poremećaji normalnog raspoloženja; osoba može biti izuzetno depresivna, abnormalno ushićena ili prelaziti iz depresije u ushićenje i obrnuto.

6.

Anksiozni poremećaji

7.

Somatoformni poremećaji

Uključeni su poremećaji u kojima je glavni simptom anksioznost (generalizovana anksioznost ili panični poremećaj) ili se anksioznost doživljava, osim ako pojedinac izbegava određene situacije (fobični poremećaji) ili ako pokušava izbeći izvođenje određenih rituala ili usmeravanja misli na određene sadržaje (opsesivnokompulzivni poremećaji). U ovu kategoriju ulazi i posttraumatski stresni poremećaj. Simptomi su telesni, ali nije moguće utvrditi postojanje neke organske osnove, pa se čini da psihološki faktori igraju glavnu ulogu. Uključeni su konverzivni poremećaji (npr. žena koja se ne želi brinuti za majku invalida odjednom ima paraliziranu ruku) i hipohondrija (preterana zabrinutost za zdravlje i neopravdan strah od bolesti). Ne uključuje psihosomatske bolesti koje imaju organsku osnovu.

123

8.

Disocijativni poremećaji

Privremene promene u funkcionisanju svesti, pamćenja ili identiteta, izazvani emocionalnim problemima. Uključuju amneziju (osoba se nakon nekog traumatskog događaja ne seća ničega iz prošlosti) i disocijativni poremećaj identiteta (poznatiji kao poremećaj višestruke ličnosti, koji uključuje postojanje dve, tri ili više ličnosti unutar iste osobe). Uključuju poremećaje polnog identiteta (npr. transseksualnost), poremećaje izvođenja (npr. impotenciju, preuranjenu ejakulaciju, frigidnost) i poremećaje seksualnih ciljeva (npr. seksualni interes za decu, sadizam i mazohizam).

9.

Seksualni poremećaji

10.

Poremećaji hranjenja

11.

Poremećaji spavanja

12.

Umišljeni poremećaji

Fizički ili psihološki simptomi koji se namerno proizvode ili glume. Razlikuju se od simulacije jer ne postoji neki očiti cilj, poput rente ili izbegavanja vojne službe. Među tim je poremećajima najbolje proučen Miinchausenov sindrom: osoba verodostojnim prikazom lažnih fizičkih simptoma uspeva biti ponovljeno hospitalizirana.

13.

Poremećaji kontrole poriva

Uključuju kleptomaniju (prisilnu krađu nepotrebnih stvari ili njihove novčane vrednosti), patološko kockanje i piromaniju (podmetanje požara ili smanjivanje napetosti koja iz toga proizlazi).

14.

Poremećaji ličnosti

Dugotrajni obrasci neprilagođenog ponašanja, koji dovode do nezrelih i neprikladnih načina suočavanja sa stresom ili rešavanja problema. Antisocijalna ličnost i narcistička ličnost primeri su takvih poremećaja.

15.

Druga stanja koja mogu biti u središtu kliničke pažnje

Ova kategorija uključuje mnoge probleme zbog koji ljudi traže pomoć, poput bračnih problema, teškoća u odnosu roditelj - dete, te akademskih i profesionalnih problema.

Gladovanje koje osoba sama sebi nameće (anoreksija) ili obrazac prejedanja, nakon kojeg sledi prisilno čišćenje organizma povraćanjem i laksativima (bulimija). Uključuju hroničnu nesanicu, preteranu pospanost, gušenje u snu (apnea), mesečarenje i narkolepsiju.

Već ste verovatno čuli nazive neuroza i psihoza, pa se sad pitate gde se ti poremećaji nalaze u popisu koje smo naveli u preglednom prikazu pojmova. Tradicionalno, ti su nazivi označavali glavne dijagnostičke kategorije. Neuroza uključuje grupu poremećaja karakterizovanih anksioznosću, nesrećom i neprilagođenim ponašanjem, koje retko kada zahteva hospitalizaciju. Takve osobe obično mogu funkcionisati u društvu, iako ne u potpunosti. Psihoza uključuje teže mentalne poremećaje. Ponašanje pojedinca i njegovi misaoni procesi toliko su poremećeni da gubi kontakt sa realnošću, ne može se nositi sa zahtevima dnevnog života i obično mora biti hospitaliziran. U DSM-IV ne pojavljuju se ni neuroza ni psihoza kao glavne kategorije. Za ovo odstupanje od prethodnih klasifikacijskih sistema postoji nekoliko razloga, a glavni se odnosi na tačnost dijagnoze. Obe su kategorije bile prilično široke i uključivale su mentalne poremećaje sa vrlo različitim simptomima. 124

Iako psihoza više nije jedna od glavnih kategorija, DSM-IV dopušta da ljudi koji imaju shizofreniju, poremećaje sa sumanutim idejama i neke poremećaje raspoloženja, u toku bolesti u nekom trenutku pokazuju psihotično ponašanje. Njihovo mišljenje i percepcija realnosti ozbiljno su poremećeni, a mogu imati i halucinacije (lažne senzorne doživljaje, poput glasova koji im se obraćaju ili čudnih vizija) i/ili sumanute ideje (deluzije, lažna verovanja, kao npr. da im neko moćno biće sa druge planeta kontroliše misli). Ti će problemi postati jasniji kad podrobnije razmotrimo neke od mentalnih poremećaja. 10.1 Anksiozni poremećaji Većina se nas kad smo suočeni sa nekim pretećim ili stresnim situacijama oseća anksiozno i napeto. Takvi su osećaji normalna reakcija na stres. Anksioznost se smatra abnormalnom samo onda kada se pojavljuje u situacijama sa kojima se većina ljudi nosi sa malo teškoća. Anksiozni poremećaji uključuju grupu poremećaja u kojima je anksioznost ili glavni simptom (generalizirana anksioznost i panični poremećaji) ili se doživljava kad osoba pokušava kontrolisati određena neprilagođena ponašanja (fobični i opsesivno-kompulzivni poremećaji). Odlomak koji sledi opisuje osobu koja pati od anksioznog poremećaja: Ana je jednog dana koračala ulicom blizu svoje kuće kad je odjednom osetila navalu snažnih i zastrašujućih telesnih simptoma. Celo joj je telo postalo napeto, počela se preznojavati, srce joj je ubrzano kucalo, a njoj se vrtelo u glavi i bila je sva dezorijentisana. Pomislila je: "Mora da imam srčani napad! Ja to ne mogu izdržati! Nešto se strašno događa! Umreću." Zastala je, sva ukočena, nasred ulice, dok neki prolaznik nije stao da joj pomogne. Postoje četiri tipa simptoma anksioznosti, a Ana je imala simptome sva četiri tipa. Prvo, imala je fiziološke ili somatske simptome: srce joj je ubrzano kucalo, znojila se, a mišići su joj bili napeti. Verovatno prepoznajete ove simptome kao deo reakcije borba ili beg. To je prirodna telesna reakcija na neku izazovnu situaciju, jer te fiziološke reakcije pripremaju telo za suočavanje sa pretnjom ili begom od nje. Drugo, Ana je imala kognitivne simptome anksioznosti: bila je sigurna da ima infarkt i da umire. Treće, Ana je imala bihevioralne simptome anksioznosti: ukočila se i nije mogla da se pomakne dok nije stigla pomoć. Četvrto, imala je osećaje užasa i strave, koji čine deo emocionalnih simptoma anksioznosti. Svi ti simptomi mogu biti vrlo adaptativni ako smo suočeni sa stvarnom opasnošću. 10.2 Shizofrenija Šta Vam dakle znači shizofrenija? „Znači umor i smetenost, znači nastojanje da se svaki doživljaj razdvoji na stvarno i nestvarno, pri čemu katkada nisam svesna gde su preklapanja. Znači nastojanje da se misli pravolinijski u lavirintu doživljaja koji mi stoje na putu, a misli se stalno usisavaju natrag u glavu, pa vam postaje neugodno govoriti na sastancima. Znači katkad osećati da ste unutar vlastite glave i vizualizirate sebe kako hodate po svom mozgu, ili gledate neku drugu devojku kako nosi vašu odeću i izvodi nešto u trenutku dok vi o tome mislite. Znači znati da vas se kontinuirano "posmatra", da nikad ne možete uspeti u životu jer su svi zakoni protiv vas i znati da vaše konačno uništenje nikad nije daleko. (Citirano u Rollin, 1980)“. Neki od osećaja i doživljaja koje ova žena opisuje mogu vam zvučati poznato, teškoće sa urednim mišljenjem, osećaj kao da sami sebe gledate dok nešto radite, nesigurnost oko interpretacije onog što se događa. Ljudi sa shizofrenijom, imaju međutim, toliko teškoća u odvajanju stvarnog od nestvarnog, u praćenju vlastitih misli, u reagovanju na događaje svakodnevnog života, da često postaju sasvim imobilizovani. Shizofrenija postoji u svim kulturama, čak i u onima koje su daleko od stresa industrijalizovane civilizacije, a čini se da muči čovečanstvo već barem 200 godina. Ovaj poremećaj pogađa oko 1% populacije,

125

podjednako muškarce i žene. Shizofrenija jako pogađa pojedinca, kao i njegovu porodicu i zajednicu. Ljudi sa shizofrenijom često moraju tražiti psihijatrijsku i medicinsku pomoć. Poremećaj obično započinje u kasnoj adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi, upravo u vreme kad pojedinac započinje karijeru i zasniva porodicu. Nažalost, shizofrenija je poremećaj koji najviše stigmatizira osobu, pa se osobe sa tim poremećajem, kao i njihove porodice često osećaju jako posramljeno. Karakteristike shizofrenije Katkada se shizofrenija razvija sporo, kao postupan proces sve veće isključenosti i neprikladnog ponašanja. Katkada je početak nagao, obeležen snažnom smetenošću i emocionalnim previranjem. Takvi akutni slučajevi obično su izazvani razdobljem stresa kod osoba koje su sklone izolaciji, koje su zaokupljene sobom i osećajem nesigurnosti. I kod shizofrenije koja se sporo razvija, kao i kod njene nagle pojave, simptomi su brojni i različiti. Primarne karakteristike shizofrenije mogu se sažeti u nekoliko podnaslova koji slede, iako svaka osoba sa dijagnozom shizofrenije nema sve te simptome. Poremećaji mišljenja i pažnje Kod shizofrenije mogu biti poremećeni i proces mišljenja i sadržaj mišljenja. Tekst koji sledi, izvod je iz zapisa osobe sa shizofrenijom i ilustruje koliko je teško razumeti shizofreno mišljenje. Ako se stvari pokreću rotacijom agrikulture ili razina s obzirom na vreme i sve; pozivam se na raniji dokument, kad sam dala neke primedbe koje su bile činjenice, a i proverene, a postoji i briga koja se odnosi na moju kćer koja ima privesak na donjem delu desnog uva, a ime joj je Mary Lou. Veliki deo apstrakcije je ostao neizrečen i neobavljen u tim produktima mlečnog sirupa, a drugi, zahvaljujući ekonomiji, diferencijalima, bankrotu, alatu, zgradama, vrednosnim papirima, nacionalnim deonicama, glupostima fondacija, vremenu, trgovini, vladi i razinama lomova i stapanja u elektronici, sva formalna stanja koja nisu nužno činjenična (Maher, 1966). Same za sebe, reči i fraze imaju smisla, ali su besmislene u međusobnim odnosima. Karakteristike shizofrenog pisanja i govora su gomilanje nepovezanih reči i fraza jednih uz druge, kao i upotreba posebnih asocijacija među rečima (što se katkada naziva salata od reči). Te karakteristike odražavaju labavljenje asocijacija u kojem ideje osobe skaču sa predmeta na predmet na prividno nepovezan način. Osim toga, tok misli često kao da je pod uticajem njihovog zvuka, a ne značenja. Konfuzni procesi mišljenja, koji su značajka shizofrenije, čini se da su posledica teškoće usmeravanja pažnje i filtriranja irelevantnih podražaja. Većina nas može selektivno usmeriti pažnju. Iz goleme količine nadolazećih senzornih informacija odabiremo podražaje koji su relevantni za zadatak kojim se bavimo, zanemarujući sve ostale. Osoba koja pati od shizofrenije osetljiva je istodobno na mnoge podražaje, pa teško pronalazi smisao u tom obilju, kao što to ilustruje i sledeća izjava osobe obolele od shizofrenije: Ne mogu se koncentrisati. Najviše me muči to stalno vrludanje pažnje. Slušam delove različitih razgovora, kao da sam neki prenosnik. Zvukovi prolaze kroz mene, ali ja osećam da se moj um ne može sa time nositi. Teško mi je koncentrisati se na bilo koji od zvukova (McGhie & Chapman, 1961). Osećaj nemogućnosti kontrolisanja vlastite pažnje i usmeravanja misli u središtu je doživljaja shizofrenije. Osim dezorganiziranih procesa mišljenja, ljudi sa shizofrenijom doživljavaju i poremećaje u sadržaju misli. Većina osoba koja pati od shizofrenije pokazuje pomanjkanje uvida. Kad ih se pita što nije u redu ili zašto su hospitalizirani, oni kao da ne

126

uviđaju svoje stanje i ne smatraju svoje ponašanje bizarnim. Osobe sa shizofrenijom pate i od sumanutih misli ili deluzija, verovanja koja bi većina ljudi smatrala netačnim interpretacijama stvarnosti. Najčešće deluzije su verovanja da vanjske sile kontrolišu nečije misli i dela. Te sumanute ideje uticaja uključuju verovanje da se vlastite misli prenose diljem sveta, tako da ih drugi mogu čuti, da se u vlastiti um usađuju čudne misli (ne one koje pripadaju pojedincu) ili da su osećaji i radnje nametnuti nekom vanjskom silom. Česta su i verovanja da određeni ljudi ili neke grupe kuju planove ili urote protiv pojedinca (ideje proganjanja). Manje su uobičajena verovanja u vlastitu moć i važnost (ideje veličine). Naziv paranoidan upotrebljava se za osobu koja ima ideje proganjanja. Takva osoba može početi sumnjičiti prijatelje i rođake, da je neko truje ili se žaliti da je posmatraju, prate i o njoj govore. Takozvani zločini bez motiva, u kojima pojedinac napada ili ubija nekoga bez ikakvog razloga, katkada su delo ljudi koji naknadno dobijaju dijagnozu paranoidne shizofrenije. Poremećaji percepcije Ljudi koji doživljavaju akutnu shizofreniju često kažu da im se svet čini drugačijim (zvukovi su glasniji, boje intenzivnije). I njihova im se tela čine promenjenima (ruke mogu delovati kao da su prevelike ili premale, noge predugačke, oči dislocirane na licu). Neki od njih se ne prepoznaju u ogledalu ili svoj odraz vide kao trostruku sliku. Najdramatičniji poremećaji percepcije su halucinacije, senzorni doživljaji koji nastaju bez relevantnih ili prikladnih vanjskih podražaja. Najčešće su slušne halucinacije (obično glasovi koji osobi kažu što da radi ili komentarišu njene akcije). Vidne halucinacije (viđenje čudnih stvorova ili nebeskih bića) nešto su manje česte. Ostale senzorne halucinacije (neki smrad koji izlazi iz vlastitog tela, ukus otrova u hrani, osećaj probadanja iglama) su retke. Halucinacije su često zastrašujuće, čak užasne, kao što to pokazuje sledeći primer: U jednom sam trenutku pogledao svoje saradnike i njihova su se lica izobličila. Zubi su im izgledali kao pandže, kojima su me bili spremni uhvatiti. Većinu vremena nisam se usudio nikog od njih pogledati od straha da će me progutati. Nisam imao predaha od bolesti. Čak i kad sam pokušavao spavati, demoni su me držali budnim, a katkada bih lutao kroz kuću tražeći ih. Bio sam proganjan sa svih strana, budan ili u snu. Osećao sam da me obuzimaju demoni. (Long, 1996). U određenom smislu halucinacije se ne razlikuju tako jako od običnih doživljaja. Mi svi znamo kako izgledaju vidne halucinacije, jer ih imamo kad sanjamo. Ali kod većine ljudi halucinacije se pojavljuju samo u snovima. Slušne halucinacije možda imaju svoj izvor u običnom mišljenju. Mi često vodimo unutrašnje dijaloge, pa npr. komentarišemo svoje akcije ili vodimo zamišljeni razgovor sa nekom drugom osobom. Povremeno se čak događa da glasno razgovaramo sami sa sobom. Glasovi koje čuju ljudi sa shizofrenijom, koji ih vređaju ili im kažu što da rade, sliče unutrašnjem dijalogu. Ali osoba koja doživljava neku slušnu halucinaciju ne veruje da ti glasovi potiču iz nje same ili da ih može kontrolisati. Nesposobnost razlikovanja vanjskog i unutrašnjeg, stvarnog i nestvarnog u središtu je doživljaja shizofrenije. Poremećaji izražavanja emocija Ljudi koji pate od shizofrenije obično ne pokazuju normalne emocionalne reakcije. Oni su često povučeni i ne reaguju u situacijama koje bi ih trebale rastužiti ili obradovati. Tako, na primer, neki muškarac kad mu kažu da mu je kćer obolela od raka može ostati bez ikakve vidljive emocionalne reakcije. Međutim, ta otupelost emocionalnog izražavanja može prikrivati unutrašnje previranje, pa takva osoba može odednom planuti u napadu besa.

127

Katkada osobe sa shizofrenijom izražavaju emocije koje nisu prikladno povezane sa situacijom ili mislima koje izgovaraju, pa se na primer smeju dok govore o nekom tragičnom događaju. Budući da su naše emocije pod uticajem kognitivnih procesa, nije iznenađujuće da su nesređene misli i percepcije praćene promenama u emocionalnim reakcijama, kao što to pokazuje i komentar koji sledi: Pola vremena govorim o jednoj stvari, a mislim na pola tuceta drugih. Ljudima mora izgledati čudno kad se smejem nečemu što nema nikakve veze sa onim o čemu govorim, ali oni ne znaju što mi sve trči kroz glavu. Vidite, ja vam mogu pričati o nečemu sasvim ozbiljnom, a istodobno mi padaju na pamet neke smešne stvari i onda me to tera na smeh. Kad bih se samo mogla koncentrisati na jednu po jednu stvar, ne bih delovala ni upola tako blesavo (McGhie & Chapman, 1961). Motorički simptomi i povlačenje iz realnosti Ljudi sa shizofrenijom često pokazuju bizarnu motoričku aktivnost. Oni mogu raditi grimase ili neke čudne izraze lica ili izvoditi neke čudne kretnje u kojima, na primer, upotrebljavaju prst, šaku i ruku. Neki mogu postati vrlo uzbuđeni i kretati se uokolo u nekoj kontinuiranoj aktivnosti, kao da su u maničnom stanju. Na drugom su polu one shizofrene osobe koje postaju potpuno nepomične, zaustavljajući se u nekom neuobičajenom položaju i održavajući ga dugo vremena. Tako, na primer, osoba može stajati poput kipa sa jednom ispruženom nogom i rukom podignutom prema stropu, ostajući satima u toj katatoničkoj nepokretnosti. Takva osoba, koja deluje kao da se potpuno povukla iz stvarnosti, može reagovati na unutrašnje misli i fantazije. 11. POREMEĆAJI LIČNOSTI Poremećaji ličnosti su dugotrajni obrasci neprilagođenog ponašanja. Osobine ličnosti posmatramo kao trajne načine percipiranja i odnosa prema okolini, te razmišljanja o samom sebi. Kad osobine ličnosti postanu toliko nefleksibilne i neprilagođene da značajno smanjuju normalno funkcioniranje osobe, tada govorimo o poremećaju ličnosti. Ljudi sa poremećajima ličnosti doživljavaju sebe i svet oko sebe na snažno uznemirujući način, koji može smanjivati njihovu sposobnost funkcionisanja u dnevnom životu. Takvo doživljavanje započinje u detinjstvu ili adolescenciji, događa se u različitim situacijama i traje u vremenu, delujući na većinu područja života pojedinca. Osećanja, misli i ponašanja koja neka osoba pokazuje i doživljava razlikuju se s obzirom na specifičan poremećaj od kojeg pati. Poremećaji ličnosti su nezreli i neprikladni načini suočavanja sa stresom ili nezreli i neprikladni načini rešavanja problema. Obično se očituju već u ranoj adolescenciji, a mogu trajati celi život. Za razliku od ljudi sa poremećajima raspoloženja ili anksioznim poremećajima koji takođe uključuju neprilagođeno ponašanje, ljudi sa poremećajima ličnosti često nisu uznemireni ili anksiozni i uopšte nisu motivisani za menjanje svog ponašanja. Oni ne gube kontakt sa realnošću, a ne pokazuju ni značajnu dezorganizaciju ponašanja. Karakteristike poremećaja donekle se preklapaju, što otežava slaganje oko dijagnoze o kojem se poremećaju radi. Osim toga, teško je odrediti kada se ponašanje neke osobe samo razlikuje od ponašanja drugih ljudi, a kada je to toliko različito da ga treba dijagnostifikovati. Poremećaj ličnosti koji je bio najviše ispitivan i koji se najpouzdanije može dijagnostifikovati je antisocijalna ličnost (pre poznata pod nazivom psihopatska ličnost ili sociopatija). 11.1 Antisocijalna ličnost Ljudi koji imaju antisocijalni poremećaj ličnosti nemaju osećaj odgovornosti, moralnosti ili brige za druge. Njihovo je ponašanje gotovo sasvim određeno njihovim potrebama. Drugim rečima, njima nedostaje savest. Dok prosečna osoba već u ranoj životnoj dobi razume da postoje određena ograničenja ponašanja, te da užitak katkada treba biti odgođen zbog obzira

128

prema potrebama drugih ljudi, osobe sa antisocijalnom ličnošću retko uzimaju u obzir bilo čije želje osim vlastitih. Oni se ponašaju impulzivno, traže neposrednu gratifikaciju svojih potreba i ne mogu podneti frustraciju. Ekstremne varijante tog poremećaja prikazali su Woody Harrelson u filmu „Rođeni ubice“ i Anthony Hopkins u filmu „Kad jaganjci utihnu“. Antisocijalno ponašanje nastaje zbog niza uzroka, među kojima su pripadanje nekoj delinkventnoj bandi ili kriminalnoj supkulturi, potreba za pažnjom i statusom, gubitak kontakta sa realnošću i nesposobnost kontrolisanja impulsa. Međutim, većina maloletnih delinkvenata i odraslih kriminalaca pokazuju barem neki obzir ili brigu za druge (npr. za porodicu ili članove svoje kriminalne grupe) i pridržava se nekog moralnog ponašanja (npr. nikad ne izdaj prijatelja). Suprotno tome antisocijalne ličnosti nemaju osećaj za druge, već samo za sebe, te se čini da uopšte nemaju osećaj krivice ili kajanja, nezavisno od toga koliko su patnje uzrokovali svojim ponašanjem. Ostale karakteristike antisocijalne ličnosti (ili sociopata) uključuju izuzetnu lakoću laganja, potrebu za uzbuđenjima nezavisno od mogućnosti ozleđivanja, te nesposobnost menjanja ponašanja nakon primljene kazne. Takve su osobe često privlačni, inteligentni, šarmantni ljudi koji su vešti u manipulisanju drugima, ukratko oni su vešti u varanju. Njihova fasada sposobnosti, znanja i iskrenosti omogućava im dobijanje dobrih poslova, koje vrlo teško mogu zadržati. Nemir i impulzivnost ubrzo ih navode na neke izgrede koji otkrivaju njihovu pravu prirodu. Oni nakupljaju dugove, napuštaju porodicu, razbacuju se novcem firme u kojoj rade ili čine zločine. Kad budu uhvaćeni, njihove su izjave kajanja toliko uverljive da često uspevaju izbeći kaznu i dobiti još jednu priliku. Ali antisocijalne ličnosti retko uspevaju živeti u skladu sa svojim izjavama. Ono što govore ima malo veze sa onim što osećaju ili čine. 11.2 Granični poremećaj ličnosti Granični poremećaj ličnosti je poremećaj koji traje celi život, a karakteriše ga izuzetna promenljivost raspoloženja, odnosa i samopercepcija. Nestabilnost je ključno svojstvo granične ličnosti. Raspoloženje osoba sa tim poremećajem je nestabilno, sa napadima teške depresije, anksioznosti ili ljutnje, koji se pojavljuju često i prividno bez ikakvog pravog razloga. Pojam o sebi je nestabilan, sa razdobljima krajnje sumnje u sebe i onima u kojima sebi pridaju ogromnu važnost. Krajnje su nestabilni i interpersonalni odnosi, pa osoba stalno prelazi iz idealizovanja drugih ljudi do bezrazložnog prezira. Klasični filmski prikaz granične ličnosti dala je Glenn Close u filmu „Kobna privlačnost“. Ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti često se osećaju očajnički prazno, pa se u početku lepe uz svakog novog poznanika ili terapeuta, u nadi da će ta osoba ispuniti ogromnu prazninu koju u sebi osećaju. Istodobno mogu pogrešno interpretirati bezazlene akcije drugih ljudi kao znak napuštanja ili odbacivanja. Uz nestabilnost raspoloženja, pojma o sebi i interpersonalnih odnosa ide i sklonost prema impulzivnim ponašanjima usmerenim protiv sebe, koja uključuju samosakaćenje i suicidalno ponašanje. Samoranjavanje je često u obliku paljenja ili rezanja. I konačno, ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti skloni su prolaznim epizodama osećaja nestvarnosti, u kojima gube osećaj vremena, pa mogu čak i zaboraviti ko su. 11.3 Disocijativni poremećaj ličnosti Disocijativni poremećaj ličnosti, poznat i kao poremećaj višestruke ličnosti, sastoji se u postojanju dveju ili više ličnosti ili identiteta unutar iste osobe, koje se izmenjuju u kontrolisanju ponašanja. Pri tome obično svaka ličnost ima svoje vlastito ime i dob, specifična sećanja i karakteristična ponašanja. U većini slučajeva primarni identitet nosi ime kojim je osoba upisana u knjigu rođenih, a taj je identitet pasivan, zavisan i depresivan. Ostale ličnosti tipično imaju karakteristike koje su suprotne onima koje ima primarna ličnost, pa su npr. hostilne, samodestruktivne i sklone kontroli. U nekim slučajevima te se ličnosti mogu

129

razlikovati čak i po rukopisu, umetničkim ili atletskim sposobnostima i poznavanju stranog jezika. Primarni identitet često nema pojma o doživljajima ostalih identiteta. Razdoblja neprotumačene amnezije, gubitka pamćenja za nekoliko proteklih sati, dana ili čak cele nedelje, mogu biti znak postojanja disocijativnog poremećaja identiteta. Moramo jasno istaknuti da disocijativni poremećaj identiteta nije klasifikovan kao poremećaj ličnosti, poput antisocijalne ili granične ličnosti. Ovaj je poremećaj klasifikovan kao disocijativni poremećaj jer je u srži tog poremećaja hronična sklonost disocijaciji, rastavljanju različitih faceta doživljaja vlastitog ja, pamćenja ili svesti. Jedan od najslavnijih slučajeva višestruke ličnosti bio je slučaj Chris Sizemore, čije su alternativne ličnosti Eva White, Eva Black i Jane bile prikazane u filmu „Tri Evina lica“ (Thigpen & Clecklev, 1957). Drugi dobro proučen slučaj je onaj 17-godišnjaka Jonea, koji je bio hospitaliziran zbog snažnih glavobolja, koje su često bile praćene gubitkom pamćenja. Bolničari su uočili da se kod Jone u različitim danima pojavljuju velike promene u ličnosti, a dežurni psihijatar je otkrio tri različita identiteta. Disocijativni poremećaj identiteta odražava neuspeh u integriranju različitih aspekata identiteta, pamćenja i svesti. Disocijacija je toliko potpuna da se čini kao da u istom telu živi nekoliko različitih ličnosti. Nova ličnost govori, hoda i gestikuliše drugačije. Moguće su čak i promene u fiziološkim procesima poput krvnog pritiska i moždane aktivnosti (Putnam, 1991). Osobe sa disocijativnim poremećajem ličnosti često izveštavaju o fizičkom i seksualnom zlostavljanju u detinjstvu (Ellason et al., 1996). Tačnost takvih izveštaja je kontroverzna jer dečja sećanja mogu biti iskrivljena, a osobe sa ovim poremećajem vrlo su osetljive na sugestiju. Unatoč tome, mnogi teoretičari smatraju da taj poremećaj nastaje kao odbrana od traumatskih doživljaja u detinjstvu. Dete se nosi sa bolnim problemom tako da stvara novu ličnost koja nosi glavni deo tih teškoća (Ross, 1997). Kad osobe jednom otkriju da ih stvaranje novog identiteta oslobađa emocionalne boli, one su sklone kad su suočene sa nekim emocionalnim problemom, stvarati nove ličnosti. Tako je Jona kad je u dobi od 10 godina dobio batine od bande dečaka, stvorio novu ličnost Usoffa Abdulla, koji je trebao rešiti problem. Neki bolesnici sa tim poremećajem toliko se naviknu braniti od problema stvaranjem novih ličnosti da taj proces nastavljaju i u odrasloj dobi, stvarajući nove ličnosti za svaki novi problem. To ih može dovesti do dvanaestak i više različitih ličnosti (Putnam, 1991). Slučajevi disocijativnog poremećaja identiteta uvek su bili fascinantni, ali retki. 12. MENTALNA BOLEST I ZLOČIN Verovanje o vezi između mentalne bolesti i nasilnog zločina ima dugu istoriju (Howitt, 1998). Davno 1857. godine dr Džon Grej je predložio da je ozbiljna mentalna bolest povezana sa pokušajem ili izvršenjem ubistva. Ova tema je postala zajednička mnogim medijima. 1909. godine, u filmu „Kuvar Manijak” (The Maniac Cook) je postojao lik koji je mentalno bolestan i manijak ubica. Moderniji filmovi nastavljaju trend kao npr. u filmu u „Psiho” ili „Kad jaganci utihnu” kao i mnogim drugim. Istraživanja pokazuju da se mentalni bolesnici (naročito oni sa shizofrenijom) doživljavaju kao nasilni i opasni. Drugim rečima, ideja da su mentalno bolesni opasni je veoma podržana posebno u zapadnjačkim kulturama. Kako bi se ovo mišljenje predstavilo u proporcijama, korisno bi bilo citirati nekoliko stitističkih otkrića. Bazirano na podacima 500 slučajeva ubistava u Engleskoj i Velsu 1966/1967 za koje su mogli biti dobijeni psihijatrijski izveštaji, stopa mentalno poremećenih je bila sledeća (Shaw et al., 1999):

130

 44% je imalo zabeležen mentalni poremećaj nekada u svom životu;  14% je imalo simptome mentalne bolesti za vreme napada;  8% je imalo kontakt sa ustanovama mentalnog zdravlja godinu pre napada. Jedno intrigantno moguće objašnjenje veze između mentalne bolesti i nasilnog zločina je da su mentalno oboleli češće bili žrtve od ostalih ljudi. Hiday (2001) je intervjuisao nekoliko duševno obolelih pacijenata (na primer shizofreničare ili sa drugim psihičkim poremećajem) koji su nevoljno priznali svoju bolest. Neki od njih su u suštini doživeli zlostavljanje u prošlosti. Za četiri meseca koliko je trajalo intervjuisanje, preko četvrtina (27%) je bila žrtva neke vrste zločina, 8% je bilo žrtva nasilnog zločina, a 22% je bilo žrtva nenasilnog zločina. U svakom slučaju, za polovinu njih se znalo da su počinili nasilje u istom dobu. Rezultati ovog istraživanja potvrđuju pretpostavku da mentalno obolele osobe mogu biti nasilne zbog ranijih iskustava kao žrtve nasilja. Ljudi koji su nasilni imaju veću šansu da se takođe definišu kao mentalno oboleli pošto pokažu jedan od simptoma mentalnih bolesti – nasilje. Za mnoge od psihijatrijskih poremećaja opisane i definisane u Dijagnostičkom i Statističkom Priručniku Udruženja Američkih Psihijatara, nasilje je opisano kao ključna stavka dijagnoze. Bolesti kao što je poremećaj antisocijalne ličnosti i poremećaj granične ličnosti su delom definisane kao pojam nasilja. Za druge poremećaje, kao što je shizofrenija, nasilje se pominje kao veza svojstva iako nije karakteristika dijagnoze (Boks 201). Zbunjavajući efekti lekova Psihijatrijski lekovi se često prepisuju mentalno obolelima kako bi kontrolisali simptome svoje bolesti. Ovi lekovi mogu imati sporadična dejstva koja vode do nasilnog ponašanja. Na primer, poznato je da određeni umirujući lekovi sa neurotičnim dejstvima mogu korisnike učiniti još agresivnijim. Drugim rečima, lekovi koje mentalno oboleli uzimaju zbog ublažavanja nepoželjnih simptoma su pravi razlog njihove agresivnosti, a ne mentalna bolest. Tako agresivnost u ovom slučaju nije direktan uticaj mentalne bolesti. Klinički aspekti nasilja Postoje drugi faktori mentalne bolesti koji utiču na verovatnoću nasilja (Meknil, 1997.). Mentalne bolesti, dakle, nisu sve povezane sa nasiljem na isti način. Stoga, npr. pacijenati u akutnoj fazi mentalnih bolesti mogu ispoljavati veći stepen nasilja, za razliku od pacijenata u remisiji (ne akutna faza) koji mogu ispoljiti manji stepen nasilja. Posebno, ljudi koji su u čestim fazama shizofrenije sa intenzivnim simptomima (tj. tokom akutne egzacerbacije) su više nasilni nego grupe pacijenata sa različitim psihičkim klasifikacijama. U slučaju manije (manična depresija/bipolarni poremećaj), manična faza može pokazati najveći stepen nasilja. Mentalni poremećaji mogu da budu posledica traumatičnih povreda ili psihičkih bolesti. Povrede glave mogu da povećaju rizik od nasilja posebno, povrede u tempelarnim ili frontalnim režnjevima. Komandujuće halucinacije (slušanje glasovnih instrukcija pacijenta da počine nasilje ili druge povrede) izgleda da povećavaju rizik od nasilja. Okein i Bental (2000) su se koncentrisali na ozbiljne psihičke poremećaje, koje su videli kao karakteristične uključujući halucinacije, poremećaje i očigledan gubitak kontakta sa stvarnošću. Oni su diskutovali o simptomima koji su povezani sa nasiljem. Vrste simptoma koje povezuju sa nasiljem su već delimično poznate: 

zablude i pasivne zablude sa paranormalnim uticajima; 131

 

psihotične osobe sa organizovanim zabludama; paranoični simptomi su povezani sa nasilničkim ponašanjem;



komandujuće halucinacije često uključuju agresivnost i samokažnjavanje. One su takođe inplicirane u seksualnim prekršajima.

Mekneil (1997) smatra da prilikom razmatranja nasilja osoba sa psihijatrijskim poteškoćama, treba imati u vidu: 

Predhodnu istoriju nasilja koja može biti najbolji pokazatelj budućeg nasilja u obe kliničke i nekliničke populacije;



Pol je čisti pokazatelj nasilja. Veća je verovatnoća da muški psihijatrijski pacijenti prete i oštete imovinu, a ženski da se pojave kao napadači.



Biti žrtva zlostavljanja kao dete ili posmatranje odraslih kod kuće kako se međusobno nasilno odnose, povećava rizik od nasilnog ponašanja;



Rasa, nacionalnost i kultura su nesaglasni i bezvredni predskazači nasilja mentalnog oboljenja;



Među mentalnim bolestima, beskućništvo je u vezi sa nasilničkim ponašanjem;



Dostupnost oružja povećava rizik.

S obzirom na to da neki oblici psihičkih oboljenja nose sa sobom povećan rizik od nasilja, potrebno je biti oprezan u tim slučajevima. Učestalost ozbiljnih psihičkih oboljenja je mala u poređenju sa ljudima koji koji pokazuju druge faktore rizika za nasilje (zloupotreba droga). Drugim rečima, verovatnoća da pojedinac bude ugrožen od strane osobe sa psihičkim oboljenjem je manja u odnosu da bude ugrožen od strane nekoga ko pokazuje druge faktore rizika. Dakle, koje su karakteristike ugroženosti povezane sa različitim oblicima psihičkih obolenja? U Finskoj, Häkkänen i Laajasalo (2006) dobili su uzorke izjava forenzičkih psihijatara za četiri različite DSM-III-R dijagnostičke grupe: šizofreničari, korisnici alkohola ili droga, osobe sa poremećajem ličnosti i osobe bez dijagnoze ili relativno malih poremećaja. Bilo je nekih karakteristika posebno povezanih sa ovim različitim grupama: 

Shizofreničari – u najvećem procentu su koristili oštra i tupa oružja, a manje pištolj, možda iz razloga što su njihovi zločini bili impulsivniji. Ozleđivali su lice svojih žrtava češće nego druge grupe psihički obolelih prestupnika, možda zbog toga što je lice simbolično suština ličnosti ili zbog toga što smatraju da njihov izraz lica predstavlja pretnju. Njihovi napadi su bili ređe razumni. Najčešće su patili od halucinacija/deluzija u vreme napada dok su njihove žrtve najčešće bili rođaci.



Poremećaj ličnosti - najčešće su koristili pištolj, tupa i oštra oružja kao i šutiranje odnosno udaranje prilikom napada.



Zavisnici od droga - oni su češće pljačkali svoje žrtve i ubijali u kontekstu drugog zločina. Iznenađujuće je da su pokazivali neke obrasce ponašanja shizofreničara s obzirom na to da je njihov izbor oružja bio veoma sličan. Ubistva izvršena od strane ove dve grupe nisu posledica spoljašnjih događaja kao što je npr. svađa.



Alokoholičari – najčešće su svi bili pod dejstvom alkohola kada su počinili ubistvo. Predstavljaju grupu koja je najčešće koristila oružje na mestu zločina, a najmanje pištolj. Takođe, ubistvo su najčešće vršili zbog svađe.

132

Ko je među mentalno obolelim nasilan? Poreklo kriminalaca sa većim mentalnim poremećajima (shizofrenija, velika depresija, bipolarni poremećaj, druge funkcionalne psihoze) nije isto. Postoje dve jasno definisane grupe (Hodgins, 1997; Hodgins, Cote & Toupin, 1998): 

Oni koji ranije postaju kriminalci imaju stabilnu istoriju antisocijalnog ponašanja od detinjstva tokom celog života.

 Kada se nalaze u akutnim stanjima mentalnih bolesti, oni ne pokazuju obrazac antisocijalnog ponašanja tako da ih psihijatrijske institucije ne prepoznaju kao kriminalce ili antisocijalne osobe.  Oni koji kasnije postaju kriminalci nemaju raniju istoriju kriminalnog i antisocijalnog ponašanja. Takvo ponašanje se javlja samo otprilike u isto vreme kada i simptomi mentalne bolesti. Onima koji kasnije postaju kriminalci češće bude od pomoći psihijatrijski tretman. Studije u Laajasalo-u i Hakkanen-u (2004) bavile su se shizofreničarima tako što su ih delili na one koji su sa krivičnim delima počeli oko osamnaeste godine i na one koji su sa krivičnim delima počinjali kasnije. Oni koji su počinjali ranije, u poređenju sa onima koji su počinjali kasnije, su češće vršili ubistva nakon svađe, ređe su ubijali poznanike i češće su ubijali žrtve gušenjem uz pomoć nekog predmeta, a ne ruku. Rezime Glavna poteškoća je identifikovanje šta je tačno obrazac rizika i ko je od mentalno obolelih najviše sklon nasilju i kriminalu. Takođe je teško formirati glavne pokazatelje rizika. Drugi faktori kao što su zloupotreba droga i alkohola izgleda da imaju mnogo veće efekte kod mentalno obolelih. Tako, veza između mentalnih bolesti i kriminala je relativno mala i generalno, javnost je više ugrožena od recimo narkomana nego od shizofreničara. 

Zbog čega je tačno mentalno obolenje povezano sa nasiljem je teško objasniti. I suviše pojednostavljeno bi bilo reći da mentalne bolesti uzrokuju nasilje. Postoji mnogo razloga zašto je to tako. Na primer, neki od lekova kojima se tretiraju mentalno oboleli, dokazano, izazivaju agresiju. Dalje, obim povezanosti između mentalnih bolesti i nasilja bi mogao da se promeni sa promenama u socijalnoj politici kako da se tretiraju mentalno oboleli.



Faktori rizika koji predviđaju verovatnoću da će mentalno obolela osoba počiniti nasilnički zločin je sve prihvatljivija. Faktori koji utiču na obrazac, nezavisno od dijagnoze, uključuju i to da li su antisocijalna ponašanja počela u detinjstvu ili mnogo kasnije, zatim halucinacije i iluzije. Mentalno oboleli imaju viši nivo rizika da postanu žrtve zločina.

13. ŽRTVE KRIMINALITETA 13.1. Posttraumatski poremećaj ponašanja Jedna od pominjanih posledica viktimizacije je rizik od posttraumatskog poremećaja. Biti žrtva dela kao što su silovanje i ekstremno nasilje je izuzetno traumatično mnogim žrtvama. Iako je PTP poznat, potrebno je da jasnije istaknemo njegove glavne karakteristike. Nijedna karakteristika ponaosob ne opisuje ovo stanje već sve njegove karakteristike zajedno. Te karakteristike uključuju sledeće: 

Stalno proživljavanje traume u formi sećanja koje se javlja kroz fleševe tokom dana. Noću, ovo se preobražava u noćne more. Sve što žrtvu podseća na nemili događaj ona izbegava. Godinama, na isti dan, žrtva može imati stresne trenutke. Zbog jačine sećanja, žrtve

133

ponekad osećaju kao da iznova stvarno proživljavaju događaj. Sećanja na ovaj događaj nisu ista kao i obična sećanja iz svakodnevnog života, fleševi su ispunjeni jakim zvucima, ili jasnim prenaglašenim slikama i mogu se deliti i u nekoliko navrata nastavljati (Brewin & Holmes, 2003). Zanimljivo je da je dobro pamćenje (što u stvari predstavlja individulanu sposobnost da zadrži i manipuliše sa materijalom koji je u centru pažnje) povezano sa mogućnošću da se isključe nepoželjne ideje. Premda su fleševi isto produkt pamćenja, ljudi sa jačim mentalnim sklopom ređe imaju fleševe. Slaba inteligencija, koja je povezana sa slabijim moždanim radom, rizik je za PTP. (Brewin, Andrew & Valentine, 2000). 

Depresija i razmišljanje o samoubistvu;



Slaba produktivnost. Neki mogu imati nesanice, neki, pak, mogu spavati abnormalno dugo;



Preosetljivost na buku i svetlost;



Paranoja i strah od ostalih: žrtva se može plašiti ponovnog proživljavanja događaja što im prozvodi osećaj neprijatnosti sa ljudima koji mogu biti njihovi budući viktimizatori.

U forenzičkom smislu, posttraumatski poremećaj je često postavljen mimo psihičkog stanja. Dijagnoza PTP je bila prvo uvedena u dijagnostici i statistici većine američkih psihijatrijskih organizacija sa osvrtom na DSM-III iz 1980. Sadašnja verzija IV tvrdi da su sledeći kriterijumi u službi primene dijagnoze PTP-a: 

Potrebno je da potresni traumatični doživljaj bude jasno definisan. Lice svedoči o smrti ili njenoj pretnji ili pretnji na telesni integritet sebe ili drugih. Odgovor treba da uvrsti bespomoćnost ili strah ili jaku bojazanost;



Simptom treba da bude prisutan bar mesec dana;



Klinički su dokazani nemogućnost funkcionisanja na važnim poljima individualca i društva (Grey, 2002);

Kriterijum PTP usvojen od strane DSM-IV je da žrtve pokazuju jako malo sledećih simptoma (Winkel, 2007):  

Osetni simptomi (minimum jedan), Nesnošljivi depresivni (minimum tri),



Hipersenzualni (minimum dva).

Prisutan je izvestan memorijski fenomen (fleš, nedruštvenost) koji razdvaja PTP od sličnih stanja kao što su depresija ili anksioznost (koji nisu isključivi i u stanjima PTP). 13.2. PTP među učiniocima Naravno, ništa u prirodi PTP-a ne ukazuje na to da od njega mogu patiti samo žrtve. Pollock (1999) postavlja paradoksno pitanje, da li učinioci takođe pate od PTP-a. Postoje dve mogućnosti zašto može postojati veza između učinioca i PTP-a. Prva je, da lica koja pate od ovog poremećaja mogu da budu nasilna. Npr., trauma koja dovodi do PTP-a ispoljena je dalje u antisocijalnom ponašanju. Drugo, osobe koje učine zastrašujući zločin ne mogu da prihvate delo i da podlegnu PTP-u. U ovom slučaju, imamo obrnutu situaciju kako nasilno ponašanje vodi u PTP. Oba stanovišta naravno mogu biti tačna. Polok naglašava istraživanje po kojem je 2% učinilaca patilo od PTP-a pre nego što su izvršila zločin, a 15% je pokazalo simptome PTP nakon izvršenog zločina. (Collins & Bailey, 1990). Ovo se može povezati sa oba stava. Polok tvrdi da je ključna stvar kod ubistva koja može da vodi u PTP, kada su kod učinioca njegova lična mišljenja o samom sebi zaboravljena događajem. Ukoliko nasilje nije bilo planirano, npr. onda je visok rizik od traume jer nasilje 134

nije viđeno kao deo ličnosti i razmišljanja učinioca. Polok je proučavao uzorak ubica od kojih je 42% ispunilo kriterijum za dijagnozu PTP-a. Otkriveno je da nasilje ima veze sa PTP-om koje je, nedirektno, neplanirano, najčešće usmereno ka poznatoj žrtvi i izazvano provokacijom. Postoje učinioci koji pokazuju PTP ali nisu psihopate. 13.3. Kognitivni i drugi faktori PTP-a Postoji dovoljno informacija koje govore o faktorima koji su povezani sa traumom žrtve, koja može dovesti do PTP-a: 

Intenzivni osećaji sreće ili tuge, straha i užasa u vreme traumatičnog osećaja povezani su sa PTP sindromom 6 meseci nakon traumatičnog događaja. PTP se može pojaviti i bez ovih ekstremnih stanja. Po Brewin, Andrews & Rose (2000a), 89% ljudi koji su imali PTP su prijavili ovakve promene u ponašanju, 44% nije imalo ovakve promene. Ispostavilo se da ima 11% lica koja su iskusila traumatične događaje a koji nisu bili praćeni snažnim osećajima sreće ili tuge, straha i užasa, koji je, ipak prouzrokovao PTP. Važno je napomenuti da je 11% njih prijavilo visoki stepen besa ili stida.



PTP je povezan sa negativnim pogledom na svet (uključujući sebe i druge) kojima sledi trauma. Žrtve žele da veruju je trauma proizvod negativne promene individualca ili njegova nesposobnost da postigne uspeh u životu (Brewin & Holmes, 2003). Ove negativne činjenice se ne dešavaju baš u vreme traume, ali mogu biti njena posledica ili proces koji se dešava kasnije.



Nagoveštaj PTP-a češći je kod onih koji pokazuju nedruštvenost tokom traumatičnog događaja (a ne oni koji je pokazuju kasnije). Nedruštvenost se dešava kada se naš osećaj posedovanja sopstvenog identiteta dovede u pitanje (Brewin & Holmes, 2003).

Situacije koje plaše život svakodnevnog čoveka imaju viskoke šanse da doprinesu PTP-u. Mada, subjektivni pogledi na opasnost po život mogu biti jači nego sama realna pretnja. Razumevanje kognitivnog procesa važno je za razumevanje i PTP-a (Brewin & Holmes, 2003). Jedno važno obaveštenje je da trauma uništava stavove, verovanja i pretpostavke o prirodi njihovog sveta i sposobnosti žrtve da se sa njima nosi. Npr. verovanje da su drugi ljudi dobronamerni može biti poremećeno traumatičnim događajem. Neko ko je subjekat maleroznog napada može imati problema sa društvenim životom i pozitivnim društvenim vezama. Naravno, ljudi će, prirodno, pokušati da se izbore sa PTP sami. Istraživanja pokazuju da samo pokušavanje da se izbegnu misli o nemilom događaju je kontraproduktivno i može otežati oporavak. Društvena podrška je važna jer je prisustvo negativiteta u oporavku gore nego nemati uopšte ili imati podršku od strane manje grupe (Brewin & Holmes, 2003). 13.4. Sitno delo i PTP Do sada smo razmatrali PTP u vidu stanja traumatične posledice vrlo ozbiljnih zločina. Nasuprot ovome, postavlja se pitanje da li je pretpostavka ozbiljnih zločina ključna za PTP? Šta je sa ljudima koji trpe sitnu, ali ponavljajuću traumu? Možemo PTP priključiti delima kao što su silovanje ili drugom vidu seksualnog nasilja. Shaw & Peace (2002) tvrde da policija, npr. nije sposobna da se nosi sa kontinuiranim nasiljem na isti način kao što se nose sa jasno vidljivim traumatičnim događajima, kao što je silovanje. Postoji drugi razlog zašto ne bi smelo da se dešava zapostavljanje sitnijih dela. Moguće je da ranija sitna dela odvedu do nečeg ozbiljnijeg. Shaw & Pease daju detalje iz jednog intervjua sa ženom žrtvom koja je istakla da deca i pijanice mogu da se vide kako šetaju okolo ispred hostela za beskućnike koji je bio blizu njene kuće. Ona je ukazala na neke načine njihovog ponašanja, na primer, da upotrebljavaju zid napolju kao toalet... pijani sede u dnu stepeništa.

135

Navela je da je takvo njihovo ponašanje plaši, da je često bilo polomljenih prozora i da bi volela da neko učini nešto kako bi ih sklonio sa tih mesta. Njeno jadanje bilo je o tome šta bi moglo da se desi njoj i izvori njene brige su bili sitni. Ovo je, neočekivano, preraslo u situaciju u kojoj su žrtva i njena imovina bile napadnute. Prema Shawu i Peaseu, ovakvi manji incidenti mogu učiniti žrtvu skoro onemogućenom da se bori. Dalje, ukoliko se drugi stres pojavi u žrtvinom životu, kao rezultat nebrige, onda je efekat ponavljanog sitnijeg nasilja gori. Neosporivo je da trenutno prva psihološka podrška žrtvama dolazi od njihovih prijatelja, porodice, policijskih službenika i drugih, neobučenih iz oblasti psihologije. Psihološka podrška je često pružana od ljudi koji nisu maksimalno upućeni u tu oblast, kao što su volonteri i policajci (Winkel & Blaauw, 2001). Winkel & Blaauw često kritikuju ovakvu vrstu pomoći i kažu da jedna greška napravljena od takvog osoblja jeste što uče žrtve da se porede sa nekim boljim od sebe. Ovo je nazvano programom više vrednosti. Žrtve su spremnije da prihvate program niže vrednosti, tako što se porede sa nekim ko je od njih gori. Jedan od načina borbe sa traumatičnim sećanjima jeste upotreba metode pisanja traumatičnih stvari. Ovo može uključiti vežbe kod kuće kao i razgovore „jedan na jedan“ sa socijalnim radnicima. Ovakve metode omogućavaju žrtvi samosukobljavanje sa traumatičnim događajem, sukobljavanje sa emocionalnim blokadama i sl. Uvođenjem samosukobljavanja traumatični događaji su skoro oslobođeni i sama emocionalna reakcija na takva sećanja može iščeznuti. Opisivanje traumatičnog događaja rečima je tarapeutska. Panebaker (1995) omogućio je niz vežbi zasnovanih na pretpostavci da kada se stresno-traumatično iskustvo prevede u reči, fuzičko i mentalno zdravlje su poboljšani. Pored ovoga je tvrdio da pričanje o traumatičnom događaju može smanjiti medicinske probleme, poboljšati radnu sposobnost i čak bolje imunološke funkcije. 13.5. Donošenje odluke od strane žrtve Žrtve su najveći izvor informacija policiji. Da li će ili neće neko biti prijavljen za zločin, zavisi od same prirode zločina. Karakteristike žrtve su manje važne. Iako ozbiljnost zločina ima uticaj na prijavljivanje, osećaj da će biti pogodnosti od prijavljivanja je značajniji. Na primer, kradljivac vozila ima veće šanse da bude prijavljen, jer je neophodno da se tako postupi da bi se naplatilo osiguranje. Dalje, zločini koji uključuju nasilje, naročito ako nose povrede, imaju visoku verovatoću da budu prijavljeni. Greenberg i Beach (2004) su proučavali kako žrtva odlučuje da prijavi zločin. Došli su do zaključka da proces donošenja odluke o prijavljivanju zločina uključuje tri mehanizma: 

Vođenje dobitkom – ukoliko je gubitak mali, žrtve će prijavljivati zločin.



Vođeni uticajem – emocije koje su delom izazvane mogu uticati na prijavljivanje. Ona dela koja su uznemiravajuća na žrtvu više utiču na nju i ona se najčešće prijavljuju. Zločini koji proizvode strah ili bes mogu probuditi ponašanja koja uključuju traganje za pomoći i prijavljivanjem. Do saznanja da je događaj doveo do emocionalne uznemirenosti došlo se ispitivanjem kako se žrtva osećala nakon što je postala svesna zločina, da li je bila besna, uznemirena, uplašena.



Vođeni društvenim uticajem- odluka da prijave zločin je doneta nakon uticaja sredine koje informišu ili savetuju žrtvu šta da uradi.

136