Skandinavska Knjizevnost u 17. i 18. Veku

Skandinavska književnost u 17. i 18. veku Renesansa Renesansa je kulturno-istorijski pojam i prvobitno označava doba od 14. do početka 16. veka, kao vreme ponovnog buđenja klasične antike i procvata umetnosti, a zatim kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba. Pojmovi renesansa i humanizam su u međusobnom odnosu. Humanizam označava više naučno-duhovni sadržaj ovog doba, a pojam renesansa je usmeren na celokupnu kulturu tog doba. Bitno je shvatanje o velikoj smeni, od uništenja do nastajanja. Pretpostavlja se rastojanje neke celovitosti, nekog totaliteta, koji se uništava, a potom ponovo rađa. Kao ovakav totalitet smatraju se pre svega jezik i književnost. U romanskim zemljama, pretežno u Italiji, gde je umetnost renesanse našla svoj najviši izraz, i Francuskoj, ona je obuhvatila sva životna područja i svuda je ostavila dubok trag svojim idejama i težnjama. Renesansa označava prekid sa srednjim vekom i prelaz u moderno doba, ona ide uporedo sa razvojem kapitalizma, postankom mnogih nacionalnih država, razvojem kolonijalizma, a istovremeno i naglim oslobađanjem od teološko-crkvenih stega srednjeg veka. Renesansa je pre sve ponovno buđenje, obnavljanje antičkog iskustva. Izučavanje antičke starine postojalo je i u srednjem veku, ali tek u renesansi antički čovek postaje uzor, primer slobodnog čoveka. Obnavaljaju se antički oblici umetnosti: ep, epopeja, biografija, istorijska pripovetka, dijalog, a stvaraju e nove tvorevine: sonet i novela, nastali u Italiji, ali omiljeni u drugim jezicima. Dolazak renesanse u Skandinaviju nije u potpunosti ostvaren, prekinut je zbog dolaska protestantizma na ta područja u isto vreme. Renesansni uticaji stiže u 17. veku, kasneći par stotina godina i poklapaju se sa prvim nagoveštajima baroka. Pre dolaska rensesanse desila se reforma metričkog sistema. Danski stih iz srednjeg veka i 16. veka, od balade do školske drame, bio je baziran na standardnom broju naglašenih slogova u stihovima koji se rimuju, popunjenih nasumice naglašenim slogovima. U 16. veku u Nemačkoj se sprovodi reforma metričkog sistema. Ovu reformu u Danskoj sprovodi Anders Arrebo, koji je u 17. veku ustanovio regularno smenjivanje naglašenih i nenaglašenih slogova po uzoru na nemačku versifikaciju. To je započelu novu eru danske poezije. Kombinovao je klasičnu i novu prozodiju i izmislio heksametar sa dvostrukom rimom tako što je upario heksametre sa muškom unutrašnjom rimom pre cezure i završne ženske rime. Prepevao je psalme Davidove, sa francuskog preveo heksameron i prvi upotrebio aleksandrinac. Postaju popularni romani u prozi, delimice zasnovani na narodnim knjigama. A iz Francuske stiže pastoralna poezija – pastirske pesme. Počinju polako da se idealizuju da bi pobegli od ceremonija, beže u selo, gde se ne moraju pridržavati svih tih pravila. Søren Terkelsen prvi uvodi pastoralnu poeziju. 1

Pod uticajem renesanse raste interese za skandinavska stara vremena, pre svega sa naučnicima kao što su Ole Worm, koga su posebno interesovale rune. Objavio je i knjigu o prirodi i poreklu runskog alfabeta i tvrdio je da su nastalo iz hebrejskog pisma. Sredinom 17. veka su otkriveni zlatni rogovi na jugu Jitlanda, a Worm ih je tumačio i preveo na latinski. Time je osnovao dansku arheologiju i runologiju. Ole Borch je bio posebno zainteresovan za hemiju, o kojoj je i pisao, a takođe je napisao i dnevnik svojih putovanja. Značajan je po tome što je sastavio uputstva za pisanje latinskih stihova i napisao sedem monografija „O pesnicima“, kratku istoriju svetske književnosti. Švedska Period koji zahvata 17. vek i deo 18. veka je poznat kao doba švedske veličine i odgovarao je nezavisnom književnom periodu i obeležio početak švedske književne tradicije. Renesansna književnost u Švedskoj dolazi sredinom 17. veka. Kada je Švedska bila velika sila, srednja klasa je takođe došla do većeg blagostanja. Za razliku od vremena reformacije, pod obrazovanjem se više nisu samo smatrale teološke studije. Jačanje švedske moći podstiče razvoj kulture, između ostalog obimne svetovne književnosti u baroknom stilu. Lars Wivallius je bio najznačajniji pesnik tog vremena, pisao je ljubavnu poeziju, uključivao mitologiju (renesansni uticaji), a pisao je i balade. Georg Stiernhielm se smatra ocem švedske poezije i barokne poezije. Još od početka 17. veka počinju tendencije ka većoj regularnosti, pesnici i teoretičari su hteli da obogate i ulepšaju književni jezik adaptirajući klasičarske metre germanskim šemama naglaska i tona. Stiernhielm je istraživao gotski jezik i smatrao je da je on održao čistotu jezika koji se govorio u Edenskoj bašti, čak je objavio i leksikon gotskih reči. Pokušavao je da prikaže lepotu vernakulara praveći jezik mekim, lepšim i dekorativnijim. Njegovo najznačajnije delo je „Hercules“, koji zbog heksametra podseća na klasiku, ali alegorijska konstrukcija je po uzoru i na kontinentalnu baroknu poeziju. Jezik karakteriše barokni ideal – veliki arsenal efektnih slika, antiteza, nabrajanja, aliteracija, unutrašnje rime, a takođe koristi i stare švedske reči. Sredinom 17. veka je prvi pravi švedski roman objavljen, koji je napisao Urban Hiärne, a napisao je i prvu modernu tragediju, po uzoru na holandsku, ali i po uzoru na Stiernhielma. Barok Barok je epoha koja sledi iza renesanse i predstavlja književne i umetničke pojave suprotne renesansi. Mada se ni njegovo trajanje ni njegova rasprostranjenost ne mogu tačno odrediti, ipak se uzima da se barok javlja negde u 2. polovini 16. veka i 2

da obrazuje umetničku i književnu epohu između 1570. i 1670. prelazeći krajem 17. veka u klasicizam. Barok je raznovrsnija umetnička epoha od renesanse i njegove idejne osnove i umetnička praksa drugačije su u katoličkim krugovima Italije, Španije i Francuske, a drugačije u protestantskim zajednicama Skandinavije, Nemačke, Engleske i Holandije. Barokni stil se karakteriše izrazitim prodorom hrišćanske mistike u vedri paganizam renesanse. Glavne stilske odlike su gomilanje izražajnih sredstava i preteranost u izrazu. Sve književne vrste doživele su svoju duboku promenu. Lirika se odlikuje virtuoznošću i iznenađenjima, bogatstvom izražajnih i versifikacijskih formi, među kojima preovlađuje antiteza, paradoks, igre rečima, metafore, hiperbole, itd – obilata upotreba stilskih figura. U doba baroka javlja se pojam umetnika kao genija. Barokni pesnik je pesimističkog karaktera, živi u iluziji čarobnosti i idilične sreće, nastojeći da u grubostima ovog sveta dospe do tihog kutka mirne usamljenosti. Lavirint postaje alegorična slika sveta punog tajanstvenosti i nerešivih zagonetki. Dolazi do ideje o podeli na žanrove, pritom se ep, tragedija, panegirika i posmrtnice smatraju visokim žanrovima, a satira, komedija, ljubavna i svadbena poezija niskim. Barok je uz pomoć raskošne umetnosti želeo da veže svet za crkvu i Boga, u ovom periodu stvaraju se himneni religiozni prevodi, pa i prevodi Biblije. Pisci ističu veliku bliskost čoveka sa Bogom, prepuštanje sudbine božjoj volji. Često se javlja motiv smrti koji se posmatra kao naplata za greh jer su svi ljudi grešni, ali dar božje milosti je večni životu u Hristu, dok se kod nekih javlja put iskrenog pokajanja kao jedinog načina za spasenje. Odnos između čoveka i Boga je često predstavljeno u delima alegorijama za veze između oca i ćerke ili mladoženje i neveste. 17. vek karakterišu rat, obrazovne reforme, jaka plemićka kultura, uvodi se samodržavlje, uvodi se takođe i cenzura. Dolazi do jakih predstava da je starost bitna, tako da se u Švedskoj javljaju ideje goticizma. Olaus Rudbeck je delom „Atland eller Manheim“ popularizovao taj pokret. To je prvi primerak prave barokne proze, teške i moćne, sa bogatsvom vizuelnog dočaravanja. Goticizam predstavlja ideju da Šveđani potiču od Gota ili da stari Goti dolaze iz Švedske, konkretno iz Götalanda, kao i da je Švedska najstarije kraljevstvo na svetu, tj. da je Švedska u stvari Atlantida i da sve religije i kulture su gotskog porekla. Izgrađeno gotsko nasleđe je korišćeno kao propaganda moćnih ljudi, između ostalog da bi podstakli ljude na rat. Rudbeck je menjao i falsifikovao dela da bi dokazao svoje tvrdnje. U 17. veku je bilo malo ljudi koji su mogli da žive od književnosti, pa su zbog toga pisali pohvalnice ili pesme za svadbe i pogrebe. Književno stvaralaštvo se odvijalo kod onih koji su imali neku vrstu posla - studenata. Smatralo je da je bitna reprezentativnost, a ne individualnost u pisanju. Pesnik postaje dobar zanatlija, radi kako su ga majstori naučili. Smatrali su da je pesništvo božanski dar i da nije potrebna inspiracija.

3

17. vek u Norveškoj karakteriše barok, u tom periodu je bilo važno za crkvu da ljudi imaju pravu veru, a ne samo da veruju. Time je barok u Norveškoj dobio jak pečat propovedanja. Poznati predstavnici su Dorothe Engelbretsdotter, koja je bila popularna pesnikinja i prva pesnikinja u Norveškoj, pisala je pesme verskog i svetovnog sadržaja. Koristila je tipične barokne efekte alegorije, preterivanja, kontrasta, ali se razlikuje od savremenika po izboru tipično ženskih slika. Petter Dass koristi svakodnevne slike i lični ton u svojoj religioznoj poeziji. Živeo je sa ribarima i zemljoradnicima, za koje je pisao , i prenosi svoju poruku sa direktnošću i izlaže apstraktne teološke principe na jednostavan i razumljiv način. Bavio se Očenašem i deset zapovesti za seosku svakodnevnu upotrebu. Stil je barokni sa čestom upotrebom igre reči, alegorija, veštačkih izraza, antiteze. Predstavnici danskog baroka su Anders Bording, Thomas Kingo, Jacob Worm i Leonora Christina. Anders Bording je pisac originalne pastoralne poezije, a prvi je u Danskoj počeo da piše prigodnu poeziju, na dvoru je koristio aleksandrinac, koji se ponovo vezuje za zapadnu Evropu. Pisao je pesme za venčanja, krštenja, ali i pesme u kojima se zalaže za pravo žena da studiraju. Takođe je pisao pesme o piću. Thomas Kingo je bio veliki pesnik svog perioda, a njegova knjiga psalmi je autorizavana za korišćenje u svim crkvama u Danskoj i Norveškoj. Koristio je pastoralni stil, pravio je melodične i prijatne melodije božanskijim, koristio je svetovne melodije za religijske pesme. Ispoljavao je mržnju prema bezbožništvu. Jacob Worm je pisao satire, njegov stav kritičara je imao lične korene, a ostaće zapamćen kao rani kritičar istorije novog apsolutizma. Uprkos svojoj veštini poetskog oblikovanja nije stekao visoko mesto u istoriji danske poezije. Leonora Christina je ćerka Kristijana IV, pisala je verske pesme u zatočeništvu, u duhu i stilu renesanse. Pisala je o značajnim ženama ranije nego bilo gde u Evropi. U Švedskoj su barokne i klasicističke tendencije postojale paralelno u 17. veku. Lars Johansson, ili Lasse Lucidor je pisao pesme iz ličnog zadovoljstva, nije ih štampao, već su objavljene nakon njegove smrti, ugledao se na nemačke pesnike, koristio je aleksandrinac. Gunno Eurelius Dahlstierna je bio najveći politički pesnik. Inspiraciju nalazi u novoj baroknoj poeziji Nemačke i Italije i antikvarskim istraživanjima o starim Gotima. Sophia Elisabet Brenner je prva značajna pesnikinja i prva žena profesionalni pisac, prva feministkinja u istoriji skandinavske književnosti. Piše o ženama ili posvećene ženama. Klasicizam 4

Klasicizam je književni pravac koji je najpotpunije došao do izražaja u francuskoj književnosti u 17. veku. Paralelno se pojavljuje sa racionalizmom u filozofiji i prosvetiteljstvom kao kretanjem u kulturi. Pisci su stvarali dela u kojima su oponašali grčke i rimske uzore, stekli su vremenom pravo na naziv klasičan jer su duhovnom vrednošću bliski antiškim piscima. Glavni izvor doktrine klasicizma leži u antičkim retorikama i poetikama. Od antičkih pisaca najviše izdvajaju Aristotela i Horacija. Osnovni princip je striktna primena pravila kao glavni, a često i jedini kriterijum. Osnovni estetički postupak je jedinstvo razuma, lepote i morala. Poetika klasicizma se sastoji iz nadahnuća, razuma, entuzijazma, prirode, kulta antičkog, ciljeva književnosti, odlika klasičnog stila, tri velika žanra: tragedija, komedija, ep Neprikosnoveni zakon tragedije u razdoblju frand. klasicizma u 17. veku postaće načelo o trima jedinstvima u drami. Klasicizam teži nečemu što su čisti žanrovi, zna se gde šta spada i ne treba mešati žanrove. Zanimanje za skandinavsku prošlost jača u 2. polovini 17. veka, naročito u Švedskoj iz patriotskih razloga. Pojavila se želja da se otkrije nasleđe predaka, koje može da zameni ili se izjednači sa klasičnim dostignućima Grčke i Rima. U nedostatku sopstvene književnosti, Šveđani i Danci se okreću Island i srednjovekovnoj književnosti. Sredinom 17. veka se pojavljuje izdanje Snorijeve Prozne Ede, u redakciji Pedera Rasena, zatim izdanja „Zemljanog kruga“ i „Knjige o Islanđanima“. To znači da su neki od najvažnijih književno-istorijskih dokumenata bili pristupačni za razna istorijska saznanja za kritučku procenu. Najupečatljivije delo o skandinavskoj prošlosti, a naročito o pesmama je tzv. Starija Eda. Knjiga je prvo izašla u Kopenhagenu pod naslovom „Spomenica mitologije i poezije Kelta i naročito starih Skandinavaca“. Norveška – U 18. veku u Norveškoj dominira klasicizam, koji je čvrsto prožet prosvetiteljstvom u Evropi. Ljudi bi trebalo da grade filozofiju na iskustvima, ne na prihvaćenim dogmama. U književnosti se odustaje od baroknih suprotnosti i preterivanja. Umesto toga se cene harmonija i red, jednostavnost i jasnost, prirodnost i smisao. Norvežani u Kopenhagenu osnivaju Norveško društvo (Det norske selskab), gde su proslavljali svoj patriotizam. Značajniji članovi su Johan Nordahl Brun, koji je prvi pisao norvešku patriotsku poeziju, vremenski se poklapa sa stvaranjem norveške građanske klase. Johan Herman Wessel – najpoznatiji po svojim satiričnim i komičnim pesmama. Edvard Storp – napisao je 1. pesmu na dijalektu. Tulin je postao norveški pesnik koji je opisivao prirodu zbog nje same. Danska – Tradicionalno se Ludvig Holberg naziva ocem danske književnosti. On predstavlja pobedu venlakulara. Napisao je istoriju Evrope i jedini u Danskoj se borio za reformu školskog sistema. Za njega je Bog stvoritelje i ne meša se u svet, odbacuje koncept prvobitnog greha, naglašava razum, slobodnu volju. Takođe ga zovu i ocem danskog jezika, a tako i norveškog. Proslavio se satirom „Peder Pars“ koja je parodija na „Eneidu“. Pisao je komedije u kojima kritikuje društvo, a ne 5

spominje religiju. Njegove komedije su „Politički mislilac“ i „Erasmus Montanus“ Napisao je više važnih drama i uveo je nov žanr u Norvešku i Dansku – esej. Johannes Ewald – preradio je biblijski motiv pada čoveka u neoklasičnoj tragediji „Adam i Eva“, napisao je tragediju „Balderova smrt“, koja je bila značajna u oživljavanju staroislandske književnosti. Smatran je vodećim pesnikom Danske i nova književna grupa je proistekla krugu oko njega. Bio je prvi profesionalni danski pisac, pisao je i prigodne pesme. Peter Andreas Heiberg – bio je dramski pisac i publicista, napisao je i nekoliko satiričnih romana, a zbog jednog je bio u sukobu sa vlašću jer je kritikovao vladine zvaničnike i proteran iz Danske. Malthe Konrad Bruun – delio je Heibergovo mišljenje i takođe kritikovao vladu, pa je i on izgnan. Knud Lyne Rahbek – svoje političke stavove zadržava na intelektualnom nivou, bio je aktivan u Drajerovom klubu (buržoaski klub). Doprinosi danskoj književnosti osnivanjem estetičke kritike danske književne tradicije, osnivanjem časopisa opšteg znanja i zagovaranjem interesovanja za dansku knjiž. tradiciju. Švedska Olof von Dalin – osniva prve švedske novine čiji je stil značajan mnogo za razvoj pisanog jezika. Vodeća figura klasicizma, pisao je najbolju prozu – realističan opis društva, satirična analiza običaja i društvenih uslova. Carl Michael Bellman – švedski nacionalni skald, pisao je parodije - pesme o piću. Carl von Linne – prirodni naučnik koji je pored Dalina proglašne najboljim piscem proze Doba slobode, najpoznatiji je po svojim putopisima. Pokazao se kao dobar stilista, a ne samo prirodni naučnik. Hedvig Charlotta Nordenflycht – jedna od prvih feminstkinja i jedna od prvih švedskih ženskih pisaca koje su mogle da se izdržavaju od svog pisanja. Johan Henric Kellgren – vodeći klasicista Švedske, smatraju se da se pesme o pivu ne mogu imenovati poezijom, pisao je satire i branio ideje prosvetiteljstva. Anna Maria Lenngren

6