Sintoizam

Uvod Šintoizam, odnosno Kami no Michi, to jest Put Bogova, jeste urođenička religija Japana nastala i upražnjavana još pre pisane istorije ove zemlje. Za razliku od ostalih religija sveta, šintoizam nema određenu doktrinu, verbalne teorije ili koncepte, u praksi šintoizma snagu imaju dela, akcije koje se izvode prilikom rituala posvećenih različitim bogovima. Neki od tih rituala su se integrisali u svakodnevni život Japanaca, do te mere da ih više ni oni sami ne prepoznaju kao delove šinto prakse, već kao ustaljenu socijalnu normu. Šinto je način života japanskog naroda. Treba naglasiti da upotreba reči „bog“ u ovom kontekstu ne odgovara u potpunosti svojim značenjem izvornoj japanskoj reči „kami“. U šintoizmu, božanstvo se ne shvata na isti način kao u drugim religijama, i zato treba otkloniti moguće nejasnoće pri shvatanju ove religije. Kami, naime, ne moraju biti samo nadljudska, svemoćna bića koja na neki način upravljaju univerzumom i našim sudbinama, kako se često shvata bog u zapadnim religijama. Kami mogu biti stvari iz prirode, šume, mora, planine, neke životinje, biljke i druge stvari vredne strahopoštovanja za koje se smatra da imaju duhovnu snagu. O šintoizmu se najviše saznaje iz mitova zapisanih u drevnim zapisima iz 8. veka, Kođiki i Nihonšoki. Prvobitno, šinto običaji i tradicije su se prenosile verbalno, međutim, u želji da ujedine Japan u naciju sa jedinstvenim nacionalnim identitetom, Jamato vladari izdaju naredbu da se mitovi sakupe i zapišu. Zbog toga, mnogi veruju da su ovi zapisi izostavili bitne delove šinto tradicije, u želji da prikažu Jamato vladare u najboljem mogućem svetlu i daju im božansko poreklo kako bi narod lakše prihvatio njihovu vladavinu. Takođe, zbog načina na koji je ova religija prenošena i samog karaktera priča koje se smatraju mitovima, mnogi šinto svrstavaju u primitivne religije koje nemaju neke osnove koje imaju religije kao budizam i hrišćanstvo. Ipak, u vremenu kada religija gubi značaj u ljudskim životima, i kada se većina religija bori da se vrati u okrilje i protekciju svojih sledbenika, šinto ostaje ukorenjen u postojanju Japanaca. Šinto kroz istoriju Šintoizam, kao što je pomenuto, jeste urođenička japanska religija. Ona nema istorijskog osnivača, već su njeni običaji i rituali postojali u kulturi japanskog čoveka od vremena prvog društva u Japanu. Smatra se da su šinto verovanja nastala mešavinom obožavanja prirode, kulta plodnosti, obožavanja heroja i šamanizma. Prvi Japanci su razvili ove rituale i mitove kako bi dali smisao svetu koji ih je okruživao. Tako se stvorila duhovna i kulturna tekovina koja im je dala istorijske korene i način da kontrolišu svoje živote u zastrašujućoj prirodi. Ove religije su bile veoma lokalizovane, i nisu bile organizovane u jednu veru. Dimenzije Zemlje i natprirodnog su bile toliko usađene u pogled na svet ranih Japanaca, da su ono što mi danas smatramo religijom, oni videli kao još samo jedan deo prirodnog sveta, koji nosi ogromnu moć. Iz ovog razloga, šintoizam nema religiozne, svete spise, niti moralne zapovesti i etički kod kojeg vernici moraju da se pridržavaju.

U 7. veku japanski klan Jamato, u želji da ujedini državu i religiju pod svojom vladavinom, započinje proces skupljanja i zapisivanja drevnih mitova koji govore o postanku sveta, božanstvima, poreklu japanskog naroda i sl. Do tada, ove svete priče su se prenosile oralno, u lokalnim zajednicama. Nakon naredbe Jamato vladara, one se prvo skupljaju i pamte na isti način, a zatim, usvajanjem kineskog pisma za pisanje japanskih zvukova, svete priče se i zapisuju. Upotreba reči „Šinto“ da označi religiju različitu od drugih religija se nije ni razvila do dolaska kineske kulture i njenog nasleđa u vidu jezika i religije u Japan. Međutim, kako bi sebe predstavili u najboljem mogućem svetlu i da bi svoju vladavinu poduprli natprirodnim poreklom, u stvaranju hronika svetih spisa šintoizma, klan Jamato je prednost davao pričama koje služe njihovim interesima. Tako su se tokom zapisivanja mnoge priče izgubile, a pridavala se veća važnost onima koje su govorile o božanskom poreklu vladara i japanskog naroda uopšte. Ovako nastaju dve najznačajnije hronike iz ovog perioda o šinto verovanjima i ritualima, Kođiki 712. godine i Nikonšoki 720. godine. Jačanje budizma u Japanu, međutim, dovodi do preokreta u planovima vladara, i budizam postaje državna religija. Šinto tradicija dobija budističke elemente, a kasnije i konfučijanističke. Neki šinto hramovi postaju budistički, postoje unutar budističkih hramova, ili imaju budističke sveštenike kao poglavare. Aristokratija je videla prednosti kombinovanja šintoizma, konfučijanizma i budizma da bi vodili ljude Japana. Šinto je u ovom odnosu imao nezavidnu poziciju zbog nedostatka intelektualne doktrine, te se japanska teologija i filozofija razvijala na osnovu doktrina budizma i konfučijanizma. Ali zbog propovedanja cara kao božanskog deteta, ova religija je uvek imala ulogu u društvu Japana. Car i dvor su imali religiozne obaveze koje su morale biti iznesene savršeno kako bi kamiji štitili Japan i Japance. Ove ceremonije su postale deo kalendara japanske vlade, i vremenom su uklučivale onoliko elemenata konfučijanizma i budizma koliko i šintoizma. Tek dva veka pred Meiđi restauraciju počinju pokreti za „pročišćenje“ šinta. Koncentrisalo se na potomstvo japanskog naroda od bogova i superiornost nad drugim rasama. Za ovo vreme šinto dobija značajniju intelektualnu tradiciju. Meiđi restauracija 1868. godine je donela značajnu promenu u religioznoj strukturi Japana. Ciljali su da istaknu svete temelje novog Japana i njegovog naroda radi podrške vladi. Šinto se odvaja od budizma i uvodi u državnu administraciju. Kako bi se car učvrstio na poziciji, ne samo vladara, već i vrhovnog sveštenika, Amaterasu, koja nije bila veliko božanstvo do tada, izlazi u prvi plan. Šinto postaje zvanična državna religija. Kratkotrajno, šintoistički hramovi dobijaju i finansijsku podršku države, ali se ubrzo ona ukida, i vraća se sistemu u kojem hram izdržavaju poklonici. Drastična promena se dešava u odnosu sa budizmom. Hramovi se čiste od svega što ima veze sa drugom japanskom religijom i budistička božanstva gube svoj status. Opet, promena traje kratko i u roku od nekoliko godina, hramovi ponovo uvode elemente budizma u svoje tradicije. Japanski vojni vladari naročito ističu šintoizam, njegovo verovanje da je car božansko biće i tada ova religija postaje lepak koji drži japance zajedno kombinacijom odanosti kamijima, obožavanja predaka i lojalnosti porodici i naciji. Za vreme ovog perioda šintoizam prozivaju „nereligioznim“, jer se smatralo da je on nerazdvojan od „Carkog puta“ i da je osnovni etički kodeks Japana.

Nakon Drugog svetskog rata, šintoizam se raspušta 1946. godine, kada car gubi status božanstva u Japanu. Okupacijske snage su smatrale da je šintoizam kult koji vodi vlada, odnosno religija pretvorena u militarističku i nacionalističku ideologiju. Tako je kroz istoriju stvoreno nekoliko oblika šintoizma, od kojih su najbitniji: - Hramski šintoizam je najstariji i najčešći od ovih oblika. Deo je japanske tradicije od praistorije i glavni tok šinto tradicije. Danas ga čini 80.000 hramova ujedinjenih u Asocijaciju šinto hramova. - Sektaški šintoizam se sastoji od 13 grupa. Nemaju oltare, ali sprovode verske aktivnosti u prostorijama gde se nalaze. Postoje sekte koje poštuju planine, verska izlečenja, pročišćavanja, sekte koje se zalažu za obnovu šintoizma njihovih predaka i sl. Konkokjo, Tenrikjo i Kurozumikjo se smatraju podvrstama ovog oblika šintoizma. - Narodni šintoizam uključuje brojna narodna verovanja u bogove i duhove. Praksa uključuje proricanje, šamanska izlečenja, čak i zaposedanje tela duhovima. - Državni šintoizam je rezultat Meiđi restauracije i pada šogunata. Meiđi je pokušao pročistiti veru odbacivanjem budističkih i konfučijanističkih ideala, pri čemu se car smatra božanstvom. Nakon poraza u Drugom svetskom ratu, ovaj oblik šintoizma je odbačen, a car se odrekao božanskih karakteristika. Odlike šintoizma Šintoizam se u velikoj meri razlikuje od klasičnih modernih religija. Ova religija je stara koliko i japanski narod, i zbog toga postoje velike razlike u shvatanju sveta kod ove religije i tzv. novootkrivenih religija. Zapravo, šintoizam nije postojao pod tim imenom, ili bilo kojim drugim, pre dolaska budizma u Japan. Pre toga je to bio prosto način odnošenja prema prirodi. Ime je dobio da bi se odvojio od budizma. Postoje tri glavne odlike šintoizma, i više sporednih. Glavne odlike su: - bliskost prirodi - kamiji - pročišćenje Bliskost prirodi Japanci oduvek su veoma bliski sa prirodom. To je izvor inspiracije. Planina Fuđi je pretstavljala simbol božanske moći, i ona je izdigla zemlju iznad vode. Takođe, uloge sunca i elemenata su bitne, kao nešto od čega zavisi plodnost zemlje. Ovo je u stvari, po nekima, uslovilo verovanje u kamije, i toliko poštovanje prema prirodi. Kami Pre svega, šintoizam ne veruje u jednog boga, zapravo, sama reč bog drugačije se shvata. Veruje se u veliki broj božanstava, ili kamija. Kami nije isto što i bog, zato što kami

može, ali i ne mora da ima oblik. Kami se može nalaziti bilo gde u prirodi, u drveću, planinama, kamenju... Može biti ljudsko biće. Takođe, kami se može manifestovati u kreativnosti pojedinca, u činovima, kao što je reprodukcija. Stoga šintoizam veruje da je sve oko nas sveto, jer su kamiji svuda oko nas, i stalno nas okružuju. Po svojoj prirodi, kami se ne može definisati kao dobar ili loš, jer on sadrži aspekte oba. Činjenica da japanci svoje pretke smatraju kamijima je dovoljan dokaz za ovo. Oni su nekad bili ljudi, sa svim vrlinama i manama pa tako i kami može imati svoje vrline i mane. Priroda kamija se može ispoljavati u događajima iz prirode, kao što su munje i gromovi, ali može i kroz ljude, i tad oni izgovaraju proročanstva(takusen). Drugim rečima, priroda kamija je nepoznata sve dok on ne odluči da manifestuje svoju moć kroz prirodu, ili čoveka. Kami se nije prikazivao u ljudskom obliku pre dolaska budizma, i pod njegovim uticajem su kamiji počeli da se slikaju u obliku čoveka. I pored ovoga, kami ima osobine ljudskog bića, i japanci se prema njemu odnose donekle kao prema ljudskom bići. Ako se kami poštuje, postaće dobro raspoložen i čuvaće tu kuću u kojoj se slavi, u suprotnom razbesneće se i doneti nesreću. Kami može da uživa u muzici i igri. Samu reč kami je teško definisati, jer ona može biti i jednina i množina. Može se odnositi na više kamija, ili na jednog kamija čije se prisustvo oseća na više mesta. Postoji ogroman brojkamija, a u Japanu ima preko 8 000 hramova posvećenih kamijima. Pročišćenje U šintoizmu ne postoji pojam greha. Umesto toga, postoji verovanje da će zla dela uprljati, zaraziti pojedinca, i da će on skupljati nečistoću koja vređa kamija. Ovo se zove cumi. Da bi se pojedinac očistio, šintoizam nalaže ritualno kupanje u prirodi, što podrazumeva vodopade, ili okean. Rituali pročišćenja su veoma važan aspekt ove vere. Ovo je veoma star ritual, a prvi put se pominje u mitu o postanku sveta, kada se Izanagi, posle izlaska iz zemlje Jomi okupao da bi se pročistio od sveta mrtvih. Iz tog kupanja je nastala Amaterasu, boginja Sunca. Postoji i oharai, koji izvodi šinto sveštenik. Šintoizam je takođe karakterističan po tome što nema svog osnivača, nema spise, a nema ni striktnog moralnog koda. Šintoisti nisu vezani samo za ovu religiju, a sama religija ne tvrdi za sebe da je apsolutno u pravu, za razliku od svih ostalih religija. Ne postoje zapovesti, ali postoje 4 principa kojih se treba držati. To su: - tradicija i porodica - porodica se smatra glavnim mehanizmom očuvanja tradicije. Glavna slavlja se odnose na rođenja i venčanja. - ljubav prema prirodi - fizička čistoća - često kupanje, pranje ruku i često ispiranje usta. - macuri - festival koji se održava više puta godišnje, a namenjen je kamijima. Porodica u kući može imati i mali oltar sa ogledalom, koje simbolizuje čistotu. Još jedna posebnost šintoizma je to što se on ne bavi smrću i nesrećama, a u slučaju da neko iz kuće umre, kućni oltar se prekriva tkaninom, da bi se zaštitio od zagadjenja smrti. Smrt je prljava i zbog toga je šinto izbegava. Za ove prilike japanci se okreću budizmu. Ovo je jedan od razloga zbog koga ove dve religije koegzistiraju tako dobro, one se dopunjuju. Sveti jezik

Jezik je veoma bitan u šintoizmu, i označava posrednika u komuniciranju sa kamijima. Japanci svoj jezik smatraju u tom smislu superiorinijim, jezikom kamija. Smatra se da ritual koji nije na japanskom ne može da postigne isti efekat kao i ritual na nekom drugom jeziku. Šintoizam je vezan ne samo za japanski jezik, već i za japansku teritoriju, jer se smatra da kamiji tu žive. Koncept svetog jezika se ne nalazi samo u šintoizmu, već i u drugim verovanjima plemenskih zajednica širom sveta. Izuzetak su pojedini lutajući šamani, koji govore na jeziku kojim ne govore druge osobe, već ga samo oni razumeju. Postoji rasprostranjeno verovanje da šintoizam ne može da se shvati i oseti na pravi način osim ako se on ne uči preko japanskog jezika. Ova izjava dobija na značaju uzevši u obzir to da postoje tzv. jamato-kotoba ili sveti zvuci, koji prijaju kamijima, i pomoću njih se može čovek povezati sa ovim božanstvima. Najbolji primer za ovo je norito, molitva kamiju u najčistijem i najstarijem japanskom jeziku. Veruje se da ove reči imaju posebnu moć, da su magične. Uz pravilnu upotrebu i precizan izgovor, rezultati su izvesni. Primeri ovakvih reči mogu biti: - kami - božansko, sveto - kannagara - svetost i celina prirode - ki - moć kamija - harai - pročišćenje - wa - harmonija prirode - tenno - svetost koju predstavlja car Shinto hramovi Svetilista se grade u cast kamijima ili bivsim carevima. Predmet, ili bice, u kome se nalazi sveto jeste KAMI. Bozansko i sveto se nalazi u prirodi, a ne iznad,izvan ili preko njenih granica. Shinto = KAMI NO MICHI – put kamija. Kamiji su uglavnom obozavani u hramovima (JINJA) koji su sagradjeni u cast kamija. Jinje sadrze svete objekte GOSHINTAI, za koje se veruje da u njima boravi bozanstvo tokom rituala. Postoji najmanje sest vrsta sinta, kao sto je vec pomenuto: Koshitsu shinto – shinto carske kuce. Praktikovalo se u tri hrama na teritoriji carske palate. Tu su se odrzavala vencanja carskih clanova, kao i sahrane. I javnost danas moze da zaviri u izgled tadasnjih rituala. Ovi rituali su bili tajni, ostajali su unutar carske porodice. Car je smatran bozanskim, i bio je prvosvestenik za ceo narod u odredjenim prilikama. Pomesanost religije i politike. Samuraji su bili lojalni daimjoima,a oni caru. Ovaj shinto pravac je bio osnova za formiranje Shinto drzave. Kokka shinto – drzavni shinto. Nekada se nazivao “nacionalna vera Japana”. Religija i politika su uvek bile isprepletene u Japanu. Tokom feudalnog perioda od XII do XIX veka shoguni(vojni vladari) su primorali da se shinto pripoji budizmu. Mnogi su zeleli da se vrati cisti shinto. Nakon pada feudalnog sistema, pobornici shinto religije su iskoristili ovu priliku da zbace vlast shogunata i da vrate cara kao simbolicnog vladara. Shinto postaje drzavna religija 25.aprila 1869. godine. Postaje sinonim za japanski patriotizam, povezuje sa vojskom, nacionalizmom i imperijalizmom, kao i zlocinima carskog doba. 1946. je odbacena Shinto drzava. Jinja shinto – dva najstarija hrama u Japanu su Ise i Tsubaki,preko 2000 godina stari.

Iako se smatra da su shinto hramovi postojali i pre 15 000 godina. U pocetku su to bila otvorena svetilista. Sam hram nije mesto prebivanja kamija, nego sadrzi njegove simbole(goshintai). Prvo se kami priziva da dodje i dobije ponude, pohvale i da bude obozavan. Na kraju rituala se vraca u svoje stalno prebivaliste. Fokusira se na jednostavnosti religioznog iskustva i rituala, pre nego na pretpostavki o misteriji i onome sto je nevidjeno. Opstaje i reorganizuje se kao JINJA HONCHO, asocijacija shinto hramova. Postoji oko 8000 ovakvih hramova, sa po makar jednim svestenikom. Dok ima oko 120 000 hramova, gde nema sluzenja od strane svestenika, i nalaze se u sumama, pore puteva, na planinama.. Kyoha shinto – sektaski shinto. Moze se nazvati i religiozni shinto. Postoji 13 grupa(sekti) koje su se opirale stapanju sa drzavnom,nacionalnom religijom. Neki su smatrali da su odabrani da prociste shintoizam i japanski narod. Da vrate obozavanje kamija i ritual u eticku cistotu. Da su bili spojenim sa drzavnim shintom,on sam ne bi mogao biti definisan kao patriotski, i jednako izveden za sve japance. Nakon II Svetskog rata, ovaj pravac ostaje odvojen. Minkan shinko – samanski. Odnosi se na samane, fenomene duhova, kao i opsedanje, i isceljenje putem vere. Reflektuje najstariji tip nacionalne religije, potice iz perioda kada kamiji nisu imali svoja svetilista. Samani nisu imali poseban trening,nego su svoje sposobnosti razvijali kroz iskusenja i zivotno iskustvo. Ryobu shinto – dualisticki shinto. Postoje dva tipa zbog cega se i zove dualni. Jedan je ryobu, koji je kombinacija shinto i budizma, gde su Bude definisani kao kamiji. Bio je dobar za drzavu tokom Tokugava perioda, ali ne i za individualne tradicije obe religije. Drugi tip jeste oblast ideja. Objasnjavanje znacenja i smisla zivota. Spajanje i sa konfucijanstvom,taoizmom i hriscanstvom(sto dovodi do razvoja etickih teorija, posvecenosti, posebne forme monoteizma…). Kombinacija budizma i shinto se naziva i filozofski shinto, medjutim postoje i drugi nazivi za razlicite skole. Tsuzoku shinto - domaci ili porodicni. Ne ubraja se u istu kategoriju kao prethodnih sest. Forma koja se praktikuje kod kuce,bez svestenika,i posebnog hrama. Obozavanje se vrsi ispred kamidane( bozanska polica). OMAIRI – poseta hramu Svako moze da dodje u shinto hram za vreme rituala, ne mora da bude sledbenik date religije. Dolazak do shinto hrama. Pre ulaska u hram se ruke i usta peru u paviljonu(temizuya) uz odredjene gestove i postovanje(temizu). Moze da se nalazi i kutija za donacije. Dodatno prociscenje je vrseno od strane svestenika pri ulasku u hram. Mase stapicem na kome su papirni listici(haraigushi). Predaju se hrana, novac i ostala sredstva ponude. Treba imati postovanje prema svestenstvu i drugim ucesnicima u ritualu. Norito se cita kamiju. Nakon toga se povlaci u drugu prostoriju gde se pije sake i ponekad jedu slatkisi. Neki put se izvode i sveti plesovi (kagura). HARAI – ritual prociscenja Ritualno ciscenje, koje se vrsi dnevno u hramu, i obuhvata i ceremoniju molitva i donacija. Shinsen – ponude u vidu hrane(riba,voce, povrce), tamagushi(grancice sakai drveta), shio(so), gohan(pirinac),mochi (pasta od pirinca) i sake(pirincano vino). Za vreme praznika i drugi specijalnih prilika mogu se stavljati i posebne vrste shinsen za dati praznik i sl. Harai je suprotno od tsumi,sto znaci zagadjenje,prljavstina. Vaznije je ocistiti se od psihickog zagadjenja nego od fizickog. O Harai no kotoba – velika ceremonija prociscenja.

Amuleti i zastitnicki predmeti EMA – male drvene plocice, na kojima se ispisuju zelje,i eme se ostavljaju na zemljistu hrama, da bi se ispunile. OFUDA – talismani, od drveta,papira,metala. Na njima su ispisana imena kamija,i sluze kao zastitnici u domu. Drze se na kamidani. OMAMORI – amuleti koji se prodaju u hramovima, sluze za zastitu tokom voznje, za bolje zdravlje, uspeh na poslu,skoli i sl. Njihova istorija se zasniva na budistickoj tradiciji prodavanja amuleta. OMIKUJI – papirne trake na kojima se ispisuje sreca. Takodje se ostavljaju na teritoriji hrama. KAGURA – ritualni ples Potice iz samanskih obreda. Postoji legenda kako je ovaj ples nastao. Boginja sunca Amaterasu je bila uzrujana zbog svog brata,i sakrila se u pecinu. Ostali bogovi su bili zabrinuti zbog toga,jer je vladala tama,i zeleli su da izadje napolje. Doveli su Ame-nouzeme koja je plesala i napravila buku ispred pecine gde se krila Amaterasu. Bogovi su rekli Amaterasu da postoji sjajnija i bolja boginja sunca od nje. Stavili su ogledalo ispred ulaza u pecinu u kojoj se ona nalazila. I kada je Amaterasu izasla, bila je ocarana svojom lepotom i sjajem. I svetlost se vratila na svet. Od instrumenata do glasa koji peva, sve je uskladjeno i izvedeno sa namerom da prizove kamija da dodje da plese. Postoje razne vrste plesova s obzirom na regionalnu pripadnost. Neki od njih su Ise kagura, Miko kagura, Izumo kagura,Shishi kagura. Shinto hram Najbolje se mogu objasniti kao sveta mesta. Najvidljivije obelezje svetog mesta jeste TORII(kapija,ulaz) i SHIMENAWA(sveti kanap). Torii se nalazi na prilazu samom hramu, neki put i duzinom celog prilaza hramu. Shimenawa, je kanap koji visi ispred oltara, ulaza…Priroda sama po sebi je sveta. Mnogi lokaliteti u Japanu se smatraju svetim mestima(vodopadi,reke,planine…veruje se da su mesta prebivanja kamija). Na prilazu samom hramu mogu da se nalaze i TORO(kamene svetiljke), kao i razne statute zastitnika. Sam hram se sastoji iz HAIDEN-a(javnog svetilista), HEIDEN ( mesta gde se ostavljaju hrana i sl.) i HONDEN(mesto gde kami obitava u toku rituala, najsvetije mesto u hramu, malo je i sadrzi mitamu ili tamu kamija). U domovima ljudi imaju kamidane, kucna svetilista, gde se obozava,moli,ostavlja hrana,nalaze i amuleti(omimori), i ovo svetiliste se isto brizljivo cisti i cuva,kao i svako drugo sveto mesto. Sveto vreme – vreme koje se odvaja od uobicajnog. Ono koje se posvecuje svetim akcijama, recima… Za vreme rituala,tokom same posete hramu, u toku plesova i sl. Shinto se orijentise na sadasnji trenutak, na ovaj zivot. Osvrce se na proslosti,ali tu proslost dovodi u vezu sa sadasnjoscu. Govori o ciklicnom vracanju u sadasnji trenutak. Festivali(matsuri) se razlikuju od hrama do hrama, i sve vise kako se tradicije menjaju kod svakog od njih. Oshogatsu(Nova godina) je jedan od praznika koji se tradicionalno slavi u shinto hramovima. Ljudi se okupljaju na bonenkai(skupu gde se ritualno cisti od frustracija, nevolja koje su ih mucile tokom godine, ispijanje sakea). Zatim se pravi shinenkai(novogodisnje zurke,nazdravljanje i iskazivanje zelja i nada za narednu godinu). Ispred kuca se obicno stavlja kadomatsu (borove i bambusove grancice na ulazu). Koshogatsu bukvalno znaci Mala nova godina,u ruralnim zonama slavlje traje i do 15. januara, a nekada traje i do februara. Druge pripreme za Novu godinu su

tradicionalno ciscenje kuce – susuharai , i nakon toga se sprema hladna hrana – osechi ryori, kao i pirincani kolac – motchitsuki. Ljudi na prvi izlazak sunca u novoj godini izlaze da ga gledaju – hatsu hi node, dok neki odlaze u hram prvih par dana Nove godine – hatsumode. Deca dobijaju novac – otoshidama. Poseta za Novu godinu se zovu – nenga, a razmenjivanje novogodisnjih karata je nengayo. Sveti vladar – tenno, sumeramikoto,kimi,mikado – svi ovi izrazi oznacavaju svetog vladara. Simbol svetog vladara je isti za sve pravce shinto religije. Da svetom zemljom kamija vlada sveti vladar. Zaključak Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno bogom. Bog (na sanskritu „gospodar hleba“) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči „religare“ što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije. Svaka religija podrazumeva više ili manje jednostavno učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Takođe, svaka religija podrazumeva određene oblike verskih zajednica, kao i određene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvećenim mestima, odnosno u određenim institucijama (crkve, džamije, sinagoge, hramovi...). Šintoizam obuhvaća religiozne ideje i kult praistorijskog Japana. Radi se o animističkoj religiji. Šintoistički kult je kult bogova koji su prisutni u prirodi. Njihovi bogovi mogu prebivati u rekama, drveću, stenama, planinama, određenim životinjama i posebno na Suncu i na Mesecu. Posle je pridodano obožavanje predaka, heroja i pokojnih careva. Postojale su sumnje da li ono pripada religijama koje se tradicionalno proučavaju zbog nedostatka određenih karakterističnih elemenata, međutim, šintoizam je tradicija koja je uspela da se zadrži i do danas u Japanu i koja je deo nacionalnog identiteta cele jedne nacije i kao takva, izgledi su da će uspeti da opstane i u današnjoj klimi napuštanja duhovnog i okretanja svetovnom.