Simbolizam I - Beleske

SIMBOLIZAM U EVROPSKOJ KNJIŽEVNOSTI I PRVO PREDAVANJE: Bodlerov život O Bodleru (1821-1867) kao figuri pišu Bataj (Književnost i zlo), Sartr (Bodler) i Paskal Pija (Bodler). Bodler je bio dete iz neobičnog braka, pošto mu je otac Fransoa (koji je umro 1827.) bio 34 godine stariji od majke Karoline. Majka mu se ved 1828. godine preudaje za Žaka O’Pika, koji de postati ambasador u Carigradu i Madridu, a kasnije i senator. Bodler je očuha mrzeo, za razliku od oca kojeg je obožavao kao XVIII-vekovnog čoveka koji se bavio slikarstvom. Zamerao je majci što mu je prekinula rajski život preudajom. 1831. seli se u Lion, a 1836. se vrada u Pariz gde krede u internat Luj le Grand. Odatle ga izbacuju 1839. zato štp nije hteo da oda druga. Ipak, uspeva da položi maturu. Tada počinje da živi boemski. Upisuje prava, ali ne pohađa predavanja. U ovom periodu upoznaje mnoge značajne ličnosti (Nervala, Igoa i dr.) i prostitutku Saru (koja zauzima mesto u Cvedu zla) od koje verovatno dobija sifilis. Pošto ne želi da se posveti određenom zanimanju i mane boemskog života, očuh ga šalje brodom u Kalkutu (Indija), ali se zbog bure Bodler iskrcava na Mauricijusu i vrada u Francusku. U Cvedu zla sredemo reminiscencije na ovo putovanje, otuda boje tropskih krajeva i rajska tematika. 1842. Bodler ostvaruje pravo na nasledstvo, očevo imanje. Počinje da se druži sa poznatima (Sent-Bev, Gotje…) i upoznaje Žan Dival. Bodlerova ljubavna lirika najčešde se i deli na podcikluse o njegove tri muze: Žan Dival (crna Venera), gđa Sabatje (predstavljena kao anđeo) i Mari Dobren (zelenooka glumica koja je bila sa njegovim prijateljem). Zato se govori o tri vrste ljubavi kod Bodlera. Život sa Žan Dival bio je turbulentan i trajao je do 1856, iako oni sa prekidima ostaju zajedno do njegove smrti. U ovom periodu e puno svađa sa majkom koja ne odobrava njihovu vezu. Bodler se uvaljuje u dugove zbog čega mu dodeljuju tutora (notara) Anselma koji mu mesečno daje određenu sumu novca. Tada pokušava da se izvuče iz dugova. Prva samostalna publikacija mu je Salon 1845, a istovremeno L’ Artist objavljuje Jednoj Kreolki. Bodler pokušava da iscenira ubistvo 30.06.1845. „zbog umora od života“ (što je bila više poza). Iste godine počinje da konzumira hašiš i ulazi u Klub ljubitelja hašiša. U salonu izražava divljenje prema slikaru Eženu Delakroi. Godine 1847. objavljuje poemu La Fanfarlo i počinje da koristi opijum zbog bolova. Zbirka Veštački rajevi se otuda prvi put zvala O vinu i hašišu, ali treba imati na umu da je Bodler time hteo samo da proširi granice sopstvenog iskustva, ali da je uvek svesno stvarao, jer je verovao da su svest i uobrazilja postulati stvaralaštva. Ipak, opijati su važni za percepciju i pojam sinestezije. Učestvuje u februarskoj revoluciji 1848. usled naivnog oduševljenja revolucijom, ali se 1851. depolitizuje. U tom buntu se krila mržnja prema očuhu, jer je to bio udar na vojsku. Potom prevodi Edgara Alana Poa (koji umire 1849.), upoznaje izdavača Pule-Malasija, objavljuje O vinu i hašišu i jedanaest soneta u zbirci Limb (franc. pluralia tantum: Les Limbes, preteča Cvedu zla, ali prethodno menja naziv u Lezbijke, franc. Les Lesbiennes). Kaligrafski ispisane pesme pokazuje Šarlu Astenou? ali ta sveska kasnije nestaje. Prvu anonimnu pesmu šalje gđi Sabatje 1852, a 1853. joj šalje Duhovnu zoru. Do pesme Preobradenja deside se njihov susret koji de za Bodlera

1

predstavljati šok, jer, kako kaže: „Do tad je bila anđeo, a onda je postala samo žena.“ Iste godine prevodi Gravrana. 1855. ga pogađa Nervalova smrt. Počinje da se udvara Mari Dobren. U časopisu Revue des deux modnes 01.06.1855. izlazi Cvede zla, 18 pesama od kojih su dve pesme u prozi (Sumrak i Samoda). Naziv zbirci daje na predlog Ipolita Babua, i želi da ukaže na naporednost lepote i zla, da iscedi lepotu iz zla jer veruje da je lepota jedina solidna kategorija i nije bitno odakle dolazi, iz raja ili pakla. Ona je za Bodlera vrsta apsoluta, a za larpurlartiste de biti takođe važna forma lepote. Insistiranje na zlu je kasnoromantičarski impuls. Godine kada prekida vezi sa Žan Dival, 1856, počinje da prevodi Poove priče. Sledede godine umire mu očuh, počinje prodaja Cveda zla i dolazi do sudskog procesa zbog uvrede javnog morala. Izriče se presuda koja zahteva izbacivanje šest pesama: Lezbos, Proklete. Na pesku ispružene..., Leta, Preveseloj, Nakit i Preobražaji vampira. Ove godine se otkriva i gđi Sabatje. 1859. počinje da pravi zabeleške za Ogoljeno srce – Kresnicu (ili Bleskove). Ove godine seli se kod majke u Onfler i provodi prijatne trenutke koje dovode do plodnog stvaralačkog perioda. Tada piše mnogobrojne likovne kritike, od kojih je čuven Salon 1859. Još 35 pesama, među njima i ciklus Pariske slike, dodaje Cvedu zla u drugom, konačnom izdanju iz 1861. Sledede godina doživljava prvi moždani udar. Decembra te godina razmišlja o kandidaturi za Akademiju, koju prezire kao i Igo, ali ima želju za afirmacijom. Godine 1863. za novog izdavača uzima Hercla, pošto Pule-Malasija hapse zbog dugova. Pariski splin u časopisu izlazi 1864?. Drži predavanja u Parizu, gde ga hvale mladi Verlen i Malarme. Bodler na to reaguje rečima: „Ovi mladi ljudi me užasno plaše, jedino što želim jeste da budem sam.“ Izlazi i zbirka pod nazivom Ostaci sa 23 pesme, od toga 6 odbačenih pesama iz Cveda zla. Ova zbirka se uništava 1868, kada se tredi put štampa Cvede zla. U Belgiji se ruši u crkvi nakon čega mu se zdravlje drastično pogoršava. Umire 31.08.1867. DRUGO PREDAVANJE: Bodlerova poetika Sa Bodlerom francuska poezija ponovo dobija evropski i svetski primat, tako da je njen uticaj mnogo širi od uticaja na simbolizam, što ističe i sam Valeri. Igo je rekao da je Bodler doneo novi drhtaj u francusku poeziju. Smatra se najvedim pesnikom Pariza, dok je Balzak njegov najvedi romanopisac. Tu se posebno ističe ciklus Pariske slike, koji je posebno moderan. Balzak je za Bodlera bio vizionar, a ne samo posmatrač. U drugom izdanju Cveda zla Bodler pravi podelu na cikluse: 1) Splin i ideal; 2) Pariske slike; 3) Vino; 4) Cvede zla; 5) Pobuna; 6) Smrt. Redosled ciklusa je važan, jer ukazuje na estetičku zamisao, ali je termin Berbe D’Orvil „tajna arhitektura“ možda preteran. Ipak, Bodler je sam istakao da mu je važan jedinstveni okvir – to nije puki album, ved zbirka koja ima početak i kraj. Nove pesme su napisane sa namerom da se uklope u jedinstveni okvir. Ovo je odlomak iz nacrta za predgovor, kojih je bilo više iako sam predgovor nikada nije nastao. Cvede zla posvedeno je Teofilu Gotjeu, rodonačelniku larpurlartizma (v. predgovor za Gđicu De Mope), što ukazuje na važnost kategorije lepog i na shvatanje ove kategorije u Gotjeovom kontekstu – kao autonomne i odvojene od utilitarnog. I Bodler je smatrao da je poezija sebi jedina svrha, da se ne može izjednačiti sa moralom, ali ni sa naukom jer ona nema ništa sa istinom. 2

U pogledu odnosa prema nadahnudu, Bodler se nadovezuje na liniju koja ga ceni (antikaromantizam), ali ima veze i sa klasicistima koji se zalažu za umede. Sa klasicistima ga povezuje forma, kao i larpurlartiste, jer se za razliku od romantičara oni vradaju aleksandrincu. Ipak, to ne ostaje klasični silabički aleksandrinac 6||6. Dominantna forma Bodlerove poezije je sonet, pesma od 14 stihova čija podela može biti 8+6, 4+4+3+3 (obe su italijanska varijanta) ili 4+4+4+2 (elizabetinski ili Šekspirov sonet). Bodler kaže da je nadahnude sestra svakodnevnog rada, a ne orgije. U tom smislu se on udaljava od romantičarskog „slepog“ nadahnuda, jer insistira na ekstremnoj lucidnosti. Pesnik je prevashodno razuman, a uobrazilja je najnaučnija od svih sposobnosti, samo je kadra da razume bivstvo u drugom vidu. Ona razume sveopšte analogije (v. Veze, Uzajamnosti ili Saglasja). Ovde vidimo Bodlerovu vezu s misticizmom. Jedino uobrazilja u sebi sadrži poeziju. Ona je kraljica svih sposobnosti jer zadire u sve ostale. Uobrazilja rastura svaku tvorevinu i proizvodi opažaj novog. Ovo je slično Kolridžovoj ideji da pesnik stvara novi svet i da zbog toga njime vlada. Uobrazilja je, izvesno, u srodstvu s beskrajem. Ipak, pesnik je prvenstveno razuman. On stvara prema pravilima čiji se postulati nalaze u najdubljim sferama njegove duše. Za Bodlera dendi nije isto što i kicoš. Dendi je duhovni aristokrata, neko ko je zaljubljen u izuzetnost i stoga lako prezire sve što je ispod njegovih vrednosti, pa prezire i preterane kicoše. Ipak, Bodler se zalaže za šminkanje. To je u vezi sa njegovim odnosom prema prirodi. Smatrao je da prirodu ne treba preslikavati. Ta doktrina je neprijateljica umetnosti. Dosadno je prikazivati ono što postoji. Zato Bodler daje prevagu čudovištima iz mašte nad ružnom prirodom. Pesnik jedino treba da ostane veran vlastitoj prirodi. Bodler se zalaže za čistu poeziju koja je sugestivna mađija, jer sadrži istovremeno predmet i vršioca radnje. Verovao je u pitagorjesku lepotu soneta, jer je u sonetu video vezu muzike, matematike i poezije. Ritam i rima treba da odgovore čovekovoj potrebi za simetrijom i ujednačenošdu, ali mora da postoji i faktor iznenađenja. Bodler želi da otkrije fantastičnu prozodiju u francuskom jeziku, kakva je ved otkrivena u engleskom i latinskom. Tu se još jednom vidi veza sa muzikom. Pesnik mora, da bi se pravilno izrazio, dobro poznavati sredstva kojima raspolaže. Ovu klasicističku crtu Rembo Bodleru zamera, jer smatra da mu je forma previše uska a tehnika disciplinovana. Ipak, on zaboravlja da je Bodler stvarao i nove forme. Važna je i veza sa vajarstvom (posebno kasnije kod parnasovaca): treba sitnim potezima doterivati pesmu do savršenstva. Ipak, za Bodlera je vedu ulogu imalo slikarstvo. Lepo se kod Bodlera uvek dodiruje sa bizarnim. To je naivna, a ne tražena bizarnost. nesvesna bizarnost lepo čini lepim. Lepo je sačinjeno od večnog, nepromenljivog elementa, ali i od relativnog elementa koji varira od epohe do epohe, koji čini modernost. Ovakvih dvojnosti kod Bodlera ima mnogo, a jedna od najvažnijih je i shvatanje čoveka kao homo duplex – onog koji jednako teži Bogu i Satani.1 Najsavršeniji uzor muške lepote po Bodlerovom mišljenju upravo je Miltonov Satana. To je posledica Bodlerovog uverenja da lepota u sebi uvek ima nešto tajanstveno koje se udaljava od srede i radosti, a približava se zloj kobi. Ovo je obeležje i muške i ženske lepote.

1

v. Himna lepoti: „Na nebu il’ u paklu, šta mari gde se rodi, / lepoto ispolinska, bezazlena i grozna*…+ Smanjuješ gnusnost sveta i breme bitisanja.“ Lepo i dobro nisu isto. Poslednji stih je aluzija na Dantea.

3

TREDE PREDAVANJE: Čitaocu i Veze Pesma Čitaocu predstavlja moralistički diskurs, pesimističnu sliku grešnog čoveka. Satana Trismegist u ezoteričnom diskursu predstavlja Hermesa Trismegista. Ovde je alhemičar, posrednik između prirode i umetnosti. I kod Remboa je pesnik specifični alhemičar. Pesnik ovde, kao alhemičar, od ružnog stvara lepo. Ova pesma predstavlja zlo u estetskoj formi, prikazuje le mal du siècle: gnusnost, užas, truljenje smrt. Vidi se da priroda sama po sebi nije lepa. Ovde je čovek predstavljen kao marioneta koju pokrede đavo, što je odlika XVII-vekovnog mehanicizma. Bodler podjednako neguje liričnost i ironiju. On je veliki majstor retorike i istančanog stila, što ukazuje na njegovo svesno stvaranje. On svesno daje svoj poetski predložak (npr. apostrofu u naslovu), ali ga i prevazilazi. Reč Čama (franc. ennui) počinje velikim slovom, što je postupak starije retorike. Zato T. S. Eliot kaže da su Bodlerove slike „second hand“. Dvoličnost s kraja pesme u vezi je sa idejom da je čovek homo duplex. Dvolični čitalac (franc. hypocrite lecteur) može da spozna ambivalentnost sveta, a pesnik se sa njim identifikuje. Ovaj svojevrsni satanizam je, kako Bodler kaže, „prerušena religija“ i sličan je romaničarskoj i miltonovskoj tradiciji. Ciklus Splin i ideal otvara se pesmom Blagoslov koja slavi uzlet, ushidenje, ekstazu. Nasuprot tome stoje pesme o nesredi, prokletstvu i paralisanosti. U tom smislu je ritam Cveda zla kontrapunktski. Lepo po Bodlerovom mišljenju uvek mora da ima element neočekivanog, da bude spoj nespojivih slika, paradoksalno ali ne na retorički način, ved nešto potpuno jedinstveno i novo. Pesma Veze (franc. Correspondences) ispunjena je mističnom sakralnošdu (tamjan, hram), što ukazuje na nešto vede od čoveka. Ideja prirode kao hrama potiče iz romantičarske tradicije. Misticizam leži u ideji da je mogude nadi veze u svetu zato što je sve jedno. Čovek upravo treba da traži ove tajanstvene veze. Ovde se vidi Svedenborgov uticaj. Ipak, treba imati na umu da Bodler uticaje uzima samo kao predloške. On svesno postupa sa njima, nije pod naivnim uticajem. Veze nikako nisu sličnosti, ved analogije. One su kod Svedenborga u odnosu reciprociteta: oblik, boja, kretanje... sve ima povratno značenje. U prirodi je mogude nadi znamenja Boga i onostranosti, tako je sve sa ovog sveta u vezi sa stvarima sa onog sveta. Između ta dva sveta postoji komunikacija. Odlike samog ustrojstva kosmosa mogu se spoznati u našem svetu, jer postoji analogija između makrosomosa i mikrokosmosa. Čovek može da tumači ustrojstvo Jednog. Sve je hijeroglifsko, pesnik je stoga čitač šifre. Pesnička imaginacija odgoneta zagonetku. A zalihe sveopšte analogije su nepresušne. Pesnik je posrednik između prirode i čoveka i zato mora da rastumači šifru. Svedenborg razlikuje tri neba: materiju, svet istinskog (zakoni koji vladaju stvarima) i prisni svet (ideje dobra i zla). Pojave ova tri neba javljaju se kao veze – ne nužno identična odgovaranja, ved uvezanost. Najvažnija veza je čovek, koji i sma ima trojnu strukturu: telo-dušarazum. Čovek oslikava trojnu strukturu kosmosa, a sam kosmos je ogroman čovek. Stoga između njih postoji veza, reciprocitet. Furije, koji je preteča Marksa, pravi analogiju između tri carstva prirode, koja čine minerali, biljke i životinje. Duhovni svet se ne može videti, ali se može nazreti iz materijalnog 4

sveta. Analogija između društvenog i prirodnog ustrojstva je analogie universelle. Bodler kaže da ovu vezu poznaje svaki pesnik. Tako Bodler intuitivno zna ono što Furije pokušava da predstavi u svom filozofskom sistemu. Ovaj sonet donekle se smatra programskim zato što uvodi sinesteziju, tj. saoset. Sinestezija je stapanje više čula: oseti jednog čula određuju se osobinama oseta drugog čula. Takav je npr. „medni glas“. Sinestezija treba da objedini našu stvarnost i ukaže na ono iznad nje. Njome se uspostavljaju veze na horizontalnom nivou (jer pomodu čula percipiramo svet oko sebe), dok su prethodno analizirane spiritualne veze vertikalne (i čulima nedostupne). Zajedno one predstavljaju zanos čula i duha. Vertikalnu vezu predstavljaju katreni, a horizontalnu terceti. Prvi tercet dominira sinestetičnim poređenjima koja se vezuju za miris. U jedinstvu oseta vidi se jedinstvo kosmosa. Zato se o ovome pre može govoriti kao o estetici nego religiji. Drvo je u ovoj pesmi simbol čoveka. Ova vertikala je axis mundi (lat. osa sveta) i predstavlja duhovno uznošenje. Sve mistične ideje kod Bodlera pre su u vezi sa tajanstvenošdu koje nije kao kod mističara pouzdano učenje, jer Bodler nije doktrinarni mističar ved pesnik. On ne daje konačne odgovore, ved ostavlja pesmu u nasludivanju i tajanstvu. ČETVRTO PREDAVANJE: Egzotični miris, Kosa i Nakit Podciklusi u Cvedu zla vezuju se za tri Bodlerove muze: Žan Dival, crnu Veneru za koju se vezuje simbolika tamnog; gđu Sabatje koju Bodler prikazuje kao anđela i za nju vezuje simboliku solarnog iako je ona bila prototip Floberove Rozanete; i Mari Dobren koja je simbol rafinirane i tiše ljubavi. Bodlerova ljubavna lirika prolazi uvek kroz tri faze: 1) snovi o sredi; 2) rastrzanost i patnja; 3) prihvatanje kroz sedanje i umetnost. Pesme Egzotični miris, Kosa, Nakit, Balkon, Strvina i dr. pripadaju podciklusu posvedenom Žan Dival. Egzotični miris je sonet potpuno pravilne versifikacije: abba abba ccd ede. Međutim, Bodler je poznat i po libertenskom sonetu sa sedam rima, koji potpuno izlazi iz kanona klasične versifikacije. U ovoj pesmi sredemo locus amoenus opisan toposima jeseni (zrenje, sokovi...) i motiv putovanja koji je važan za Cvede zla. Putovanje podrazumeva prenošenje, a kod Bodlera se često prenosi u neodređeno drugde (v. Poziv na putovanje iz ciklusa posvedenom Mari Dobren). Ovde se putovanje hotimično priziva, a ovakvu voljnu reminiscenciju kasnije de koristiti Prust. Do reminiscencije dolazi usled sinestezije, tj. čulna senzacija je ta koja prenosi pesnika. Ovde je to dah, koji je analogan zelenom tamarindu (a nar je dodat zbog rime). Pesma Kosa ima istočnjačku težinu čulnih senzacija. Težina, toplina i tromot stvaraju opojnost utisaka. Valovita kosa je čitav univerzum (v. Jedna hemisfera u njenoj kosi), a analogna je tamnom moru, koje predstavlja nepoznato. Ona lirskog subjekta vodi u sanjani orijent, „skoro mrtvi san“. U ovoj pesmi movens je miris. Motivi vesla, zastava i jedara povezuju ovu pesmu sa prethodnom. I ovde je locus amoenus u vezi sa toposima jeseni pune ploda, ali je dopunjen lenjošdu. Raj za Bodlera ne podrazumeva svrhovitost, ved čisto uživanje. Slično je i u pesmi Pređašnji život, gde se srede i motiv zalaska sunca koji je važan za Bodlera (v. Balkon). Pesme posvedene Žan Dival naročito naglašavaju putenost, otuda je važan miris. O nezajažljivom seksualnom apetitu govori pesma Sed non satiata, čiji je naslov preuzet iz Juvenalove pesme o carici Mesalini. Motiv htonskog najočigledniji je u pesmi Razigrana zmija,

5

gde se ističe animalna strana ženske telesnosti. U pesmi Strvina motive putene žene prate i motivi smrti. Motivi smrti posebno su istaknuti u pesmama Vampir, Leta, Časovnik i Starice. I u pesmi Nakit sredemo ove motive: putena žena, animalnost („tigrica“) reminiscencija na orijent, motiv mora. U motivu nakita spojeni su zvuk i svetlost, te tu vidimo Bodlerov slikarski ideal (kao i u Strvini). Ovde dolazi do metamorfoza svetlosti. Motiv stene od kristala i dilibara je parnasovski, zato što je u vezi sa vajarstvom. Ovde je „crtež“ aluzija na citat iz Gotjeove Gospođice de Mopen, ali i na Koređa. Likovni uticaji sredu se i u igri perspektiva – naizmeničnom približavanju i udaljavanju. Egzotični miris, Kosa, Pređašnji život i Nakit kao da su satkane od istih motiva. PETO PREDAVANJE: Lešina, Balkon i Harmonija večera Lešina je još jedna pesma u kojoj su motivi telesnosti i smrti povezani, a motiv dignutih nogu povezuje i smrt sa rađanjem (u vezi sa kojim su i motivi proleda). Ova veza smrti i rađanja i ljubavne pesme i motiva memento mori predstavlja bodlerovsku ironiju. U slikama smrti vide se slike života: kretanje, roj, vreva, širenje mirisa... Ovi karnevalski momenti sredu se i u pesmama Veseli mrtvac i Časovnik. Pronalazak kontura i oblika u raspadanju još jedna je veza sa slikarstvom.Pesma je primer delectatio morosa (lat. uživanje u užasnom): pesnik ružno pretvara u artificijelno lepo. Lepota je u obliku – „forma ljubavi raspadnute“. Jedino umetnost uspeva da transponuje smrt. Pesma Balkon još jedan je primer voljne reminiscencije („znam umede prizivanja srednih trenutaka“). U ovoj pesmi Žan Dival se posmatra drugačije, ona je maîtresse – gospodarica i ljubavnica nad ljubavnicama. To je teško spojivo sa „majkom uspomena“. Dihotomija majke i ljubavnice jeste dihotomija dužnosti i naslade, blagosti i otrova. Refren uokviruje strofe, što je u vezi sa uokvirenošdu sedanjima. Dominira momenat smiraja dana, te otuda crvena boja koja se pretapa u crnu kako sunce zalazi. Pesma se završava svitanjem, čime se krug zatvara i uvodi se motiv pročišdenja (svetlost kao purifikacija i epifanijski trenutak; v. Duhovna zora i munju u pesmi Jednoj prolaznici). Ovo je još jedna pesma u kojoj sredemo motiv mora. Ton ove pesme nije uobičajen za pesme posvedene Žan Dival. Ova pesma napisana je u vreme raskida sa njom, što objašnjava njen neobično blag ton koji ukazuje na emotivnu bliskost (nasuprot seksualnoj bliskosti u drugim pesmama). Sklupčanost u krilu ukazuje na prisnost, možda čak i vradanje u fetalni položaj. Izraz poput „fraternelle“ (franc. bratski) nije uobičajen za pesme posvedene Žan Dival. Harmonija večera je posvedena gđi Sabatje, a korespondira sa Balkonom iz podciklusa posvedenog Žan Dival i Jesenjom pesmom iz podciklusa Mari Dobren jer su sve tri pesme sumraka ljubavi. U ovoj pesmi dominiraju sakralni motivi te je atmosfera obredna. Leksika katoličkog obreda aludira na prirodu ljubavi prema gđi Sabatje. Ton pesme osim što je svečan i uzvišen ujedno je setan, čemu doprinose motivi čežnjivog kruženja. Kruženje je postignuto i u samom zvučenju kroz formu orijentalnog, malajskog kvantuma?, gde se stihovi pravilno ponavljaju a rima je ukrštena. Reminiscencija implicitno ukazuje na odsustvo voljene žene. Ovde se patnja sublimira preko zvukova i mirisa, kroz poeziju.

6

ŠESTO PREDAVANJE: Živa buktinja, Preveseloj, Duhovna zora, Preobradenja i Poziv na putovanje Bodler između 1852. i 1854. godine šalje sedam pesama gđi Sabatje, ali joj je posvedeno devet pesama2. U njima dominiraju sakralni motivi i motivi svetlosti. Motiv svetlosti i vatre posebno je važan u pesmi Živa buktinja, gde su oči sinegdoha i sijaju jače od samog sunca. Simbolika očiju je važna i u pesmama Jednoj prolaznici, Slepcu i Poziv na putovanje. Uzor ovoj pesmi, pre svega u pogledu motiva očiju, jeste Poova pesma Heleni. Ovde je taj motiv obogaden solarnošdu. U ovoj pesmi srede se i motiv bratske ljubavi i tajanstva, a koristi se obredna leksika slična onoj iz Harmonije večera („voštanice“). U pesmi Duhovna zora budi se čovekova bolja strana. Čovek je homo duplex koji ima dve strane: crva Ideala i splin. Ovde je reč upravo o Idealu. Zbog ovakvog pristupa ženi kao kultu koji ne sme da se ukalja, Sartr je govorio o Bodlerovom patološkom platonizmu. Ipak, žena-ideal nije moguda u slučaju Žan Dival. Pesma Preveseloj izbačena je na suđenju. Ona odudara od ostalih pesama posvedenih gđi Sabatje, jer se uvodi momenat plotskog (za razliku od duhovnosti drugih pesama). U njoj sredemo katulovsko odi et amo, tako da se pored uobičajene čistote uvodi i strast. Kao i u Lešini, ovde sredemo bodlerovsku ironiju (reč je u originalu eksplicitno i upotrebljena, a ne „podsmeh“). Ironija je ovde u kontrastiranju u odnosu na raniju upotrebu motiva večnog ženskog. Bodler ovaj motiv preuzima, ali u novoj formi. Jako je važan motiv sadizma, koji se srede i u pesmi Vampir. Pesnikovo prokletstvo leži u tome što je svesni da je niži od svoje drage i stoga on prenosi senku na nju. U tom smislu je ova pesma u kontrastu prema Živoj buktinji, gde draga lirskog subjekta čini boljim. Ipak, ne dovodi se u pitanje njena čistota, ved njegova. Nove usne su metafora za ranu, tako da Bodler još jednom pronalazi analogiju, pa samim tim i lepotu u zlu. Ipak, ovde je sadizam spojen sa motivom čistote, te je ovo ironični sadizam. O spajanju različitih dvojnosti, npr. komičnog i tragičnog, Bodler govori u svom eseju o smehu. Preobradenja ili Naličja (franc. Reversebilité) jeste termin Žozefa de Mestra, egzemplarnog borca protiv revolucije, izuzetnog vernika ali jeretika, čuvenog po lucidnosti i Bodlerovog uzora u pogledu dendizma. On ovaj termin uvodi u Večerima u Sankt Peterburgu. Govori o tome da su, kako bi David ozdravio, morali da mu dovedu devicu da legne sa njim. De Mestrova je ideja da su duše povezane po mehanizmu preobradenja, tako da se stradanjem nevinih iskupljuje za grešnike. De Mestr je na Bodlera uticao i idejom da je čovek neodvojiv od greha zbog praroditeljskog greha. Bolder je ovaj uticaj i sam istakao kada je rekao da su ga Po i De Mestr naučili da rezonuje. Ova pesma zvuči kao poslanica. U njoj se ponovo insistira na kontrastu između Bodlera i gđe Sabatje i još jednom se kroz poeziju transcendira patnja. Mari Dobren donekle je bila spoj Žan Dival i gđe Sabatje, pa je za nju najprihvatljivija ideja Ričarda Bartona da se kod Bodlera anđeoski i demonski kvaliteti žene javljaju istovremeno. Pesma Poziv na putovanje predstavlja fazu ljubavi u punom zanosu. Ona govori o neodređenom drugde, a javlja se paralela između pejzaža i žene. Reminiscencije koje se odnose na enterijer aluzija su na Rojzdela, a eksterijer na Vermera. Refren ove pesme je uven: „Là, tout n'est qu'ordre et beauté, / luxe, calme et volupté” („Tu je sve red i lepota, / luksuz, mir i 2

Ona sva, „Samotna dušo jadna šta deš večeras redi“, Živa buktinja, Preveseloj, Preobradenja, Ispovest, Duhovna zora, Harmonija večera i Flakon.

7

zadovoljstvo“). Sama zvučnost ovih stihova ukazuje na rajsko, ponovo nađeni raj koji postaje zavičaj. Ipak, ovaj rajski predeo je unekoliko smireniji u odnosu na rajske predele u Egzotičnom mirisu i Kosi. Dolazi do jedinstva lepote i čulnosti. Prisnost ukazuje na ono što je duši poznato. SEDMO PREDAVANJE: Jednoj madoni, Jesenja pesma i Splinovi Jednoj madoni je svojevrsna antiteza Pozivu na putovanje. Ona je ex voto, tj. votivni dar. Španski manir je ostvaren barokin motivima (memento mori, efemernost, trošnost, grešnost…). Ipak, votivni dar je samo izgovor da lirski subjket govori o svojim osedanjima. Ova pesma je ekfraza, jer ona verbalno podražava delo likovne umetnosti, u ovom slučaju skulpturu. Ovde je filigranska preciznost izrade rečima podražavana, jer reči su te koje prave skulpturu. Ipak, ovo nije prava ekfraza zato što ne postoji referent, umetničko delo na koje se referiše, pa ne znamo sa čime da poistovetimo opis. Ovde nema ljubavne idile, ved se javljaju ljubomora, žudnja i čežnja. Na kraju pesme se još jednom javlja motiv sadizma. Sedam noževa predstavlja sedam smrtnih grehova. Ovde se javlja više alegorijskih figura, a u vedini slučajeva su apstraktne imenice ženskog roda koje počinju velikim slovom upravo alegorije ili personifikacije. Jesenja pesma je analogna Buktinji (Žan Dival) i Harmoniji večera (gđa Sabatje), jer dolazi do pada u bezosedajnost. U njoj se javlja melanholija propradena motivima hladnode koji upuduju na smrt. Javlja se i motiv očiju, ali sasvim suprotno u odnosu na Živu buktinju, jer ovde sjaj očiju nije jači od sunca. Ovo je melanholična vizija pređašnje ljubavi. Bodler ovde još jednom koristi registar bliskosti: majka, sestra, ljubavnica. Javlja se motiv saosedanja, koji je važan i u pesmama Starice i Labud, a naročito u Pariskim slikama gde dolazi do empatije sa odbačenim i marginalizovanim. Slike zime i mraka su najave za splinove. Mrtvački kovčeg jedan je od motiva koji se vezuju za danse macabre. Spleen (engl. čama) jeste posebno neprijatna melanholija. Ona sprečava aktivnost i propradena je motivima hladnode i jalovosti (što je posebno izvršilo uticaj na T. S. Eliota). Crna žuč suspenduje voljno delanje i kreativnost. Bodler u prikazu melanholije nastavlja bajronovsku tradiciju, ali je i menja. Kod romantičara splin je više bio znak nadmodi, a kod Bodlera je akcenat naročito stavljen na želju za smrdu, koja je potkrepljena strašnim slikama koje materijalizuju patnju. Pored toga, preuzima i tradicionalne predstave melanholije iz slikarstva. To su amblematični predmeti: Saturn, časovnik, ogledalo. Sartr je smatrao da je Bodlerova melanholija posledica toga što je on sopstveni život učinio bezizlaznim. To se u njegovu poeziju prenelo kroz motive tamnice. Splin se kod Bodlera ne javlja smao u pesmama koje su tako naslovljene, ved i u Veselom mrtvacu, Albreht Direr, Melnholija

8

Sopstvenom krvniku, Časovniku i dr. O melanholiji je pisao Starobinski. Splin. Kad nisko, teško nebo kao pokriv naleže. zapravo ne sadrži reč „pokrov“ ved „poklopac“, što situaciji dodaje i osedaj gušenja. Tamnica i delija takođe ukazuju na ograničenje. Motiv kiše ovde se ne koristi i kao motiv plodnosti, ved rastakanja. Važno je razapinjanje paukovih mreža između glava, jer to ukazuje da je u pitanju stanje svesti. U pesmi se javljaju i izarzi bola i nelagode: „ječati“, „stenjati“. Mrtvačka kola su još jedan primer danse macabre. Strepnja (franc. angoisse) koja se ovde javlja jeste jedan od osnovnih atributa modernog čoveka. Pesma se završava slikom pognutog temena, što je upravo poza melanholika. Insistiranje na temenu još jednom ukazuje da je akcenat na duhu, stanju svesti, a ne na telu, jer je melanholija duhovni, a ne fizičkiproces. Pobeđena Nada predstavlja pobedu pesimizma. Splin. Ja sam ko kralj u zemlji gde kiša stalno pada. predstavlja učenu poeziju zato što se osvrde na latinsku tradiciju. Danse macabre je predstavljen motivima kostura i kreveta koji je postao raka. Date su slike sterilnosti, pre svega „lešina tupa“, tj. ono što je T. S. Eliot kasnije nazvao death in life – ljudi koji žive jalove živote su hollow men. Auerbah pokazuje koje retoričke figure Bodler preuzima u splinovima i ističe važnu stvar: protivrečnost između tona i dostojanstva predmeta. U tom smislu Bodler narušava klasicističku doktrinu o visokom, srednjem i niskom stilu. Savremenici su ga zbog ovoga doživljavali kao stilsku grešku. Splin. Kišovit dan, na ceo grad rasrđen. može se uporediti sa pesmom Kocka. Ovde prevod ne može da bude adekvatan, zato što je reč o privijozu, prvom mesecu starog francuskog republikanskog kalendara. Privijoz alegorizovan, on proliva kišu koja je opipljiva hladnoda. Kiša predstavlja eroziju bida. Ponovo sredemo izraze koji ukazuju na bol i smrt. Naglašena je veza grada i groblja. Splin. Hiljadugodišnje su uspomene u meni. može se uporediti sa Veselim mrtvacem. Ova pesma je važna zbog depersonalizacije: lirski subjekt se poistoveduje sa grobljem i budoarom, čime mu se oduzima status živog bida. Ovde se motivi suše i mraka dovode u vezu sa nedostatkom, redukcijom. Čak je i miris, koji je snažan movens u Cvedu zla (v. Flakon, pesma koja je topos mirisa), izvetreo. Ovde se sposobnost mirisa pridodaje slikama, ali ova personifikacija ne doprinosi utisku života i pokreta. Bodler u ovoj pesmi, kao i u ostalim splinovima, koristi registar propadljivosti, prolaznosti i smrti.

9