Sesta meta, Dzejms Paterson

Šesta meta Džejms Paterson i Maksin Pitro Naslov originala: James Patterson & Maxine Paetro – The 6th Target

Scan i obrada: GlitterBaby

www.balkandownload.org

Prolog Izletnik

1

Ubica u najavi, Fred Brinkli, sedi izvaljen na plavoj tapeciranoj klupi na gornjoj palubi feribota. Novembarsko sunce zuri s nebesa poput velikog belog oka dok feribot seče vode zaliva San Franciska, a Fred Brinkli mu besno uzvraća pogled. Jedna senka pada preko njega, detinji glas pita: - Gospodine, možete li da nas slikate? Fred vrti glavom — ne, ne, ne — bes ga navija poput časovnika, poput žice koja mu se steže oko glave. Želi da zgnječi to dete kao bubu. Fred skreće pogled, peva u sebi: Aj, aj, aj, aj, Sau-sa-lito-lin-do. Pokušava da ućutka glasove. Spušta šaku na „Bakijevu“ dršku da se smiri, oseća ga kroz svoju najlonsku vetrovku, ali glasovi mu ipak svrdlaju po mozgu poput bušilice za beton. Gubitniče. Govno jedno. Galebovi se dozivaju, vrišteći poput dece. Sunce probija oblačno nebo i njegovi zraci ga čine prozirnim poput stakla. Oni znaju šta je on učinio. Putnici u šortsevima i kačketima stoje načičkani uz ogradu slikajući Ejndžel Ajlend, Alkatraz, most Golden Gejt. Jedna jedrilica klizi pored njih, spuštenog glavnog jedra, dok joj talasi zapljuskuju ogradu, i Fred se presamićuje dok ga zaposeda loša misao. On vidi kako se bočna greda jarbola njiše. Čuje glasan udarac. O, bože, jedrilica! Neko mora da plati za tol Uplašivši ga, motori feribota ubacuju u rikverc i paluba vibrira dok feribot pristaje uz dok. Fred ustaje, probija se kroz masu, prolazi pored osam belih stolova, niza izgrebanih plavih stolica, dok ga saputnici na feribotu posmatraju. Ulazi u otvorenu kabinu na pramcu, vidi majku kako grdi sina, dečaka od devet ili deset godina svetlosmeđe kose. — Poludeću od tebe! — viče žena. Fred oseća kako žica puca. Neko mora da plati. Spušta desnu ruku u džep od jakne - pronalazi „Bakija“. Stavlja prst na obarač. Feribot udara u pristanište i zanosi se. Ljudi se hvataju jedni za druge, smejući se. Užad izleću s broda spreda i pozadi. Fredov pogled pada na ženu koja još uvek grdi sina. Ona je sitna, nosi tri četvrt pantalone krem boje, grudi joj se ocrtavaju ispod mekog materijala bele bluze, tvrdih bradavica. — Šta nije u redu s tobom? — viče ona da bi nadjačala riku motora. — Stvarno me nerviraš, druškane. „Baki“ je u Fredovoj ruci, mali model smit i veson „desetke“, koji pulsira sopstvenim životom. Glas grmi: Ubij je. Ubij je. Potpuno je van kontrole! „Baki“ cilja između ženinih dojki. BAM.

-3-

Fred oseća trzaj od opaljenja pištolja, vidi ženu kako odskače unazad kratko kriknuvši od bola, dok joj se crvena mrlja širi po beloj bluzi. Odlično! Mali dečak posmatra majčin pad na palubu svojim krupnim okruglim očima, sladoled s ukusom jagode ispada mu iz korneta, mokraća se širi natapajući prednji deo pantalona. I dečak je zgrešio. BAM.

-4-

2

Zaslepljujuća bela jedra ispunjavaju Fredov um dok se krv proliva po palubi. Verni „Baki“ mu je vruć u šaci. Fred prelazi pogledom preko palube. Glas u njegovoj glavi urla: Trči. Beži. Nisi hteo to da uradiš! Krajičkom oka, Fred vidi kako jedan krupan muškarac juri k njemu, gnevnog lica, paklenog pogleda. Fred ispravlja ruku. BAM. Drugi čovek, Kinez, odlučnih crnih očiju, s belom linijom mesto usta, pokušava da zgrabi „Bakija“. BAM. Jedna crnkinja stoji u blizini, okružena gomilom. Okreće se k njemu, okruglih obraza, razrogačenih očiju. Zuri u njegovo lice i... čita mu misli. — U redu, sine — kaže ona, pružajući drhtavu ruku. — Dosta je bilo. Daj mi pištolj. Ona zna šta je on učinio. Kako zna? BAM. Fred oseća kako ga preplavljuje olakšanje dok žena koja čita misli pada dole. Ljudi u maloj kabini spreda se komešaju, zgrčeni od straha, premeštajući se levo i desno kako Fred okreće glavu. Plaše ga se. Plaše se njega. Kraj njegovih stopala, crnkinja drži mobilni u krvavim šakama. Hrapavo dišući, ona pritiska brojeve palcem. Ne, nećeš! Fred staje na ženino zapešće. Onda se saginje nisko da je pogleda u oči. — Trebalo je da me zaustaviš— kaže on kroz stisnute zube. — To je tvoj posao. „Bakijeva“ cev uranja u njenu slepoočnicu. — Nemoj! — moli ona. — Molim te. Neko viče: — Mama! Mršav crni klinac, možda sedamnaest ili osamnaest godina, prilazi mu s cevkom preko ramena. Drži je kao palicu. Fred povlači obarač dok se brod zanosi — BAM. Hitac promašuje. Metalna cev pada, kotrlja se po palubi, a klinac pritrčava ženi, baca se na nju. Štiti je? Ljudi zaležu ispod klupa i njihovi vrisci se podižu oko njega kao plameni jezici. Buci motora pridružuje se metalno čegrtanje mosta za iskrcavanje koji se spušta na mesto. „Baki“ ostaje uperen u gomilu dok Fred gleda preko ograde. Procenjuje razdaljinu. Od mosta ga deli pad visine jednog metra, zatim jedan prilično dug skok do doka. Fred vraća „Bakija“ u džep, i spušta obe šake na ogradu. Prebacuje se preko i dočekuje se na đonove svojih najki. Jedan oblak prelazi preko sunca, zaklanjajući ga, čineći ga nevidljivim. Budi brz, mornaru. Kreći. I on kreće — skače na dok i trči prema pijaci — gde nestaje u masi na parkingu. Prelazi pešice, gotovo ležerno, pola bloka ka zapadu, ka putu Embarkadero. Tiho pevuši dok se laganim trkom spušta niza stepenice ka stanici BART voza, i nastavlja da pevuši dok ulazi u voz koji će ga odvesti kući.

-5-

Uspeo si, mornaru.

-6-

Deo prvi Poznajete li ovog čoveka?

3

Bila sam van dužnosti te subote ujutru početkom novembra, pozvana na mesto zločina jer je moja vizitkarta bila pronađena u žrtvinom džepu. Stajala sam u zamračenoj dnevnoj sobi jedne kuće u Sedamnaestoj ulici i gledala u jadnu malu propalicu po imenu Hoze Alonso. Bio je bez majice, trbušast, zavaljen na nakrivljenom kauču neodređene boje, ruku vezanih lisicama iza leđa. Glava mu je bila klonula na grudi, a suze su mu tekle niz lice. Nije mi ga bilo žao. — Jesi li mu pročitao prava? — upitah inspektora Vorena Džakobija, mog bivšeg partnera koji je sada meni podnosio izveštaje. Džakobi je upravo bio napunio pedeset, i video više žrtava ubistva u svojoj dvadesetpetogodišnjoj karijeri nego što deset policajaca treba da vidi za života. — Da, jesam, poručnice. Pre nego što je priznao. - Džakobijeve pesnice su se trzale, spuštene uz bokove. Na njegovom vremešnom licu ogledalo se gađenje. — Da li razumeš svoja prava? — upitah Alonsa. On klimnu glavom i ponovo poče da plače: — Nije trebalo to da uradim, ali ona me je tako naljutila. Detence s prljavom belom mašnom u kosi, mokrih pelena koje su joj visile do nabranih kolena, privijalo se uz očevu nogu. Njen plač mi je skoro slomio srce. — Šta je Roza učinila da te naljuti? — upitah Alonsa. — Stvarno želim da znam. Roza Alonso je ležala na podu, lepog lica okrenutog ka zidu boje karamele s kojeg se ljuštila farba, lobanje razbijene peglom kojom ju je muž oborio na tlo, a zatim ubio. Daska za peglanje se srušila pored nje poput mrtvog konja, i u vazduhu se osećao smrad nagorelog štirka. Poslednji put kada sam videla Rozu rekla mi je da ne može da ostavi muža jer je rekao kako će je pronaći i ubiti. Želela sam svim srcem da je uzela bebu i pobegla. Inspektor Ričard Konklin, Džakobijev partner, najnoviji i najmlađi član mog odeljenja, uđe u kuhinju. Rič nasu hranu za mačke u činiju da nahrani jednog starog narandžastog prugastog mačka koji je mjaukao na stolu od crvenog ultraplasta. Zanimljivo. — Možda je dugo sam ovde — reče Konklin preko ramena. — Pozovi odeljenje za brigu o životinjama — Rekoše da su zauzeti, poručnice. — Konklin odvrnu česmu, napuni činiju s vodom. Alonso progovori. — Znate li šta mi je rekla, policajko? Rekla je „Nađi posao“. Prosto sam pukao, razumete? Zurila sam u njega dok nije okrenuo glavu, dovikujući svojoj mrtvoj ženi: - Nisam hteo to da uradim, Roza. Molim te. Pruži mi još jednu šansu. Džakobi uhvati čoveka za mišicu, podiže ga na noge, rekavši: — Jašta, oprašta ti, druškane. Ajde da se provozamo. Beba ponovo poče da zavija kada je Peti Velk iz odeljenja za brigu o deci ušla kroz otvorena vrata.

-8-

— Zdravo, Lindzi — reče ona, zaobilazeći žrtvu. — Ko je mala Mis Ljupkosti? Uzela sam dete, izvadila prljavu mašnu iz njenih lokni i predala je Peti. — Anita Alonso — rekoh, tužna. - Upoznaj se sa socijalnom radnicom. Peti i ja razmenismo bespomoćne poglede dok je ona prebacivala malu devojčicu u udoban položaj na svom kuku. Ostavila sam Peti da pretura po spavaćoj sobi u potrazi za čistim pelenama, dok je Konklin ostao da sačeka patologa. Pošla sam za Džakobijem i Alonsom na ulicu. Pozdravila sam se s Džakobijem, sela u svoj šest godina star eksplorer parkiran pored gomile đubreta na ulici duge pet metara. Taman što sam okrenula ključ kada mi je nekstel zazvonio za pojasom. Danas je subota — ostavite me na miru, dođavola. Javila sam se posle drugog zvona. Bio je to moj šef, šef policije Entoni Trakio. Osećala se neuobičajena napetost u njegovom glasu, povišenom da bi nadjačao zavijanje sirena. — Bokserova — reče. - Bilo je pucnjave na jednom feribotu. Del Norte. Troje ljudi je mrtvo. Dvoje ranjeno. Potrebna si mi ovde. Pronto.

-9-

4

Imala sam veoma loš predosećaj, razmišljajući unapred o paklu koji je naterao šefa da napusti svoj udoban stan u Ouklendu subotom. Taj loš predosećaj se pojačao kada sam ugledala šest crno-belih policijskih vozila parkiranih na ulazu u pristanište, i još dvoja patrolna kola na trotoaru s obe strane zgrade Lučke kapetanije. Jedan policajac doviknu: - Ovamo, poručnice — i mahnu mi da pođem južnim prilazom koji vodi do pristaništa. Prošla sam pored policijskih kola, vozila hitne pomoći i vatrogasne službe, i parkirala se ispred terminala. Otvorila sam vrata i izašla u vlažnu izmaglicu na trenutnih petnaest stepeni. Povetarac od dvadesetak čvorova talasao je vode zaliva tako da se Del Norte ljuljao na svom pristanišnom mestu. Policijska aktivnost uzbudila je gomilu i hiljadu ljudi se komešalo između Lučke kapetanije i pijace, slikajući, zapitkujući policajce šta se desilo. Kao da su mogli da osete miris baruta i krvi u vazduhu. Provukla sam se ispod žute trake kojom je dok bio zatvoren, klimnula u znak pozdrava policajcima koje znam, podigla pogled kad sam čula Trakija kako me doziva po imenu. Šef je stajao na pramcu Del Nortea. Na sebi je imao kožnu jaknu, dokers pantalone, i kosa mu je bila prepoznatljivo zalizana tako da pokriva ćelu. Pokazao mi je da se popnem na feribot. Reče pauk muvi. Uputila sam se k njemu, ali pre nego što sam prešla metar i po uz most, morala sam da se vratim nazad da propustim dvojicu bolničara s kolicima koja su poskakivala između njih. Pogledala sam u žrtvu, krupnu Afroamerikanku čije je lice najvećim delom bilo pokriveno maskom za kiseonik i prikačenu na infuziju. Čaršav u koji je bila čvrsto umotana bio je natopljen krvlju. Osetila sam bol u grudima, i srce mi je zastalo na čitav sekund pre nego što je mozak povezao stvari. Žrtva je Kler Vošbern! Moja najbolja drugarica je upucana na feribotu! Zgrabila sam kolica, zaustavljajući ih, zbog čega se otresita plavokosa bolničarka koja ih je gurala brecnula na mene: — Gospođo. Oslobodite prolaz! — Ja sam policajac — rekoh bolničarki, otvarajući jaknu da joj pokažem značku. — Ne zanima me ni da ste bog — reče plavuša. — Vodimo je na urgentno. Usta su mi zjapila širom otvorena, a puls bubnjao u ušima. — Kler — dozvah je, hodajući sada brzo pored kolica koja su tutnjala preko mosta, prelazeći na betonski pločnik. - Kler. Ja sam, Lindzi. Možeš li da me čuješ? Nije bilo odgovora. — U kakvom je stanju? — upitah bolničarku. —Razumete li da moramo da je prebacimo u bolnicu? —Odgovorite mi, do đavola! —Ne znam, pobogu! Bespomoćno sam stajala dok su bolničari otvarali vrata ambulantnih kola.

- 10 -

Prošlo je više od deset minuta otkako me je Trakio nazvao. Kler je ležala na palubi feribota sve to vreme, krvareći, pokušavajući da diše s ranom od metka u grudima. Zgrabih je za ruku i suze mi navališe na oči. Moja drugarica se okrete k meni, i kapci joj zatrepereše dok je otvarala oči s naporom. — Linds — reče ona, jedva čujno. Pomerila sam joj masku u stranu. — Gde je Vili? — upita me. Onda sam se setila - Klerin najmlađi sin, Vili, radio je na trajektu vikendom. To je verovatno razlog što je Kler bila na Del Norteu. — Razdvojili smo se - procedi Kler. - Mislim da je otišao za napadačem.

- 11 -

5

Kler prevrnu očima i ostade bez svesti. Bolničari sklopiše nogare od kolica i odnesoše ih izvan mog domašaja, u ambulantna kola. Vrata se zalupiše. Sirena poče da zavija i ambulantna kola s mojom najdražom prijateljicom uključiše se u saobraćaj na putu ka Opštoj bolnici. Vreme je radilo protiv nas. Napadač je nestao, a Vili je otišao za njim. Trakio mi spusti ruku na rame: — Dobijamo opise počinioca, Bokserova... — Moram da pronađem Klerinog sina — rekoh. Otrgla sam se od Trakija i potrčala ka pijaci, zagledajući lica dok sam se probijala kroz sporu gomilu. Bilo je to kao kretati se kroz stado goveda. Pregledala sam svaku prokletu tezgu i prolaz između tezgi, prečešljavajući ih pogledom, očajnički tražeći Vilija — ali Vili je bio taj koji je pronašao mene. Probijao se k meni, dovikujući: — Lindzi! Lindzi! Majica kratkih rukava bila mu je spreda umrljana krvlju. Teško je disao i lice mu je bilo ukočeno od straha. Zgrabila sam ga za ramena obema rukama, ponovo suznih očiju. — Vili. Gde si povređen? On odmahnu glavom. — Krv nije moja. Upucao je mamu. Privukla sam ga k sebi, zagrlila ga, osetila kako užasni strah malo popušta. Barem je Vili dobro. — Na putu je ka bolnici - rekoh, želeći da mogu da dodam: Biće dobro. — Jesi li video napadača? Kako izgleda? — On je mršav belac — reče Vili, dok smo se gurali kroz masu. — Ima bradu, dugu smeđu kosu. Stalno je držao oborenu glavu, Lindzi. Nisam mu video oči ni u jednom trenutku. — Koliko je star? — Možda nekoliko godina mlađi od tebe. — U ranim tridesetim? — Da. I viši je od mene. Možda metar i osamdeset pet, nosi pantalone s džepovima i plavu vetrovku. Lindzi, čuo sam kako je rekao mami da je ona trebalo da zaustavi pucnjavu. Da je to njen posao. Šta mu je to značilo? Kler je glavni patolog grada San Franciska. Ona je forenzički patolog, ne policajac. — Misliš li da je bilo lično? Da mu je tvoja mama bila meta? Da je poznaje? Vili odmahnu glavom. — Pomagao sam u privezivanju broda kad su ljudi počeli da vrište — reče mi. — Prvo je pucao u neke druge ljude. Moja mama je bila poslednja. Prislonio joj je pištolj uz glavu. Ja sam zgrabio jednu gvozdenu šipku — reče on. — Hteo sam da ga udarim po glavi njom, ali on je pucao na mene. Onda je skočio s broda. Krenuo sam za njim — ali mi je pobegao. Tek onda me je zaista sustigla spoznaja toga šta je Vili učinio. Ščepala sam ga za ramena i počela da vičem. — Šta bi bilo da si ga sustigao? Vili, jesi li razmišljao o tome? Taj mršavi belac je bio naoružan. Ubio bi te. Suze potekoše iz Vilijevih očiju i počeše da se slivaju niz njegovo slatko, mlado lice. Popustila sam stisak na njegovim ramenima, privila ga u zagrljaj. - 12 -

— Ali bio si veoma hrabar, Vili — rekoh. — Bio si veoma hrabar što si se suprotstavio ubici da zaštitiš svoju mamu. — Mislim da si joj spasao život.

- 13 -

6

Poljubila sam Vilija u obraz kroz otvoren prozor patrolnih kola. Onda je policajac Pet Nunan odvezao Vilija u bolnicu, a ja sam se popela na feribot, pridruživši se Trakiju u otvorenoj kabini na prednjem delu gornje palube Del Nortea. Bila je to scena nezaboravnog užasa. Tela su ležala tamo gde su pala na 25-30 metara kvadratnih krvave palube od fiber-glasa, s krvavim otiscima stopala u svim pravcima. Tu i tamo su ležali ispušteni komadi odeće, jedan bejzbol kačket bio je izgažen zajedno s papirnim čašama, omotima od hotdoga i novinama natopljenim krvlju. Osetila sam kako me prožima talas mučnog očajanja. Ubica bi mogao da bude bilo gde a dokazi koji bi nas mogli odvesti do njega uništavani su svaki put kad bi neki policajac, putnik ili bolničar prešao prešao palube. Plus što nisam mogla prestati da razmišljam o Kler. —Jesi li dobro? — upita me Trakio. Klimnuh glavom, bojeći se da, počnem li da plačem, neću moći da se zaustavim. — Ovo je Andrea Kanelo — reče Trakio, pokazujući put žene u krem pantalonama i beloj bluzi čije je telo ležalo oslonjeno na trup broda. — Sudeći prema onom tamo momku — reče on, pokazujući put tinejdžera s jež frizurom i nosem izgorelim na suncu — počinilac je prvo upucao nju. Onda je upucao njenog sina. Klinca. Oko devet godina starog. — Dečak će preživeti? — upitah. Trakio sleže ramenima. — Izgubio je dosta krvi. — On pokaza u pravcu još jednog tela, muškarca bele puti, sede kose, otprilike pedeset godina, koji je ležao napola ispod klupe. — Per Konrad. Mašinista. Radio je na feribotu. Verovatno je čuo pucnje i pokušao da pomogne. A ovaj momak — reče on, pokazujući jednog Azijca koji je ležao na leđima na središtu palube - jeste Lester Neg. Prodavač osiguranja. Još jedan tip koji je mogao da bude junak. Svedoci kažu da se sve izdešavalo za dva ili tri minuta. Počela sam da zamišljam tu scenu u glavi, služeći se onim što mi je Vili bio rekao, što mi je Trakio govorio sada, gledajući u dokaze, pokušavajući da uklopim deliće u nešto što ima smisla. Pitala sam se da li je pucnjava bila planirana, ili je nešto izazvalo napadača da počne da puca. A ako jeste, šta. — Jedan od putnika misli da je video napadača kako sedi sam pre incidenta. Tamo reče mi Trakio. - Misli da je pušio cigaretu. Paklica turkiš spešlsa je pronađena ispod jednog stola. Pošla sam za Trakiom do krme, gde je nekoliko prestrašenih putnika sedelo na tapeciranoj klupi koja je pratila zakrivljenu liniju ograde. Neki od njih behu poprskani krvlju. Neki su se držali za ruke. Lica su im bila sleđena od šoka. Policajci u uniformi još su zapisivali imena i brojeve telefona svedoka, uzimali im izjave. Narednica Leksi Rouz okrenu se k nama, rekavši: - Šefe, poručnice, gospodin Džek Runi ima dobre vesti za nas. Jedan stariji čovek u jarkocrvenoj vetrovci istupi napred. Nosio je naočari s velikim ramom, a na crnom kanapu oko vrata visio mu je mali digitalni fotoaparat veličine sapuna. Na licu mu se ogledao izraz mračnog zadovoljstva.

- 14 -

— Snimio sam ga — reče Runi, podižući fotoaparat. — Snimio sam tog psihopatu na delu.

- 15 -

7

Šef jedinice za uviđaj, Čarli Klaper, i njegov tim prešli su preko mosta i stupili na brod nekoliko trenutaka nakon što su otpušteni svedoci. Čarli stade ispred nas, pozdravi se sa šefom, reče: — Zdravo, Lindzi — i osvrnu se uokolo. Zatim zavuče ruke u džepove svog sakoa od tvida sa šarom u obliku riblje kosti, izvadi rukavice od lateksa i navuče ih. — Ovde je neko baš napravio džumbus — reče on. — Pokušajmo da ostanemo pozitivni — rekoh, ne mogavši da prikrijem oštrinu u glasu. — Nepopravljivi optimista — reče on. — To sam ti ja. Stajala sam s Trakiom dok se tim uviđajaca raštrkavao u svim pravcima, postavljajući markere, fotografišući tela i krv koje je posvuda bilo. Počeli su da vade zrna iz trupa, i spakovali predmet koji bi nas mogao odvesti do ubice; polupraznu paklicu turskih cigareta pronađenu blizu jednog stola na krmenom delu palube. — Idem ja sad, poručnice — reče mi Trakio, gledajući u svoj roleks. — Imam sastanak s gradonačelnikom. — Želim da radim na ovom slučaju... lično — rekoh. Oštro me je pogledao, ne trepćući. Upravo sam bila pritisla „vruće“ dugme na njegovoj konzoli, ali nisam mogla protiv sebe. Trakio je bio pristojan tip, i uglavnom mi se sviđao. Ali šef se uzdigao do svog položaja administrativnim putem. Nikad u životu nije radio na nekom slučaju, i zbog toga je stvari posmatrao jednostrano. Želeo je da obavljam svoj posao iz kancelarije. A ja sam najbolje radila na ulici. Kada sam poslednji put rekla Trakiju da želim da radim „na terenu“, rekao mi je da sam nezahvalna, da imam mnogo toga da naučim o vođenju odeljenja, da treba da radim svoj prokleti posao i budem srećna što sam unapređena u čin poručnika. Sada me je oštro podsetio da je jedan od mojih partnera ubijen na ulici i da smo Džakobi i ja pre šest meseci bili upucani u jednoj pustoj uličici u Tenderloin distriktu. Bila je to istina. Oboje smo zamalo poginuli. Danas, znala sam da ne može da me odbije. Moja najbolja prijateljica je dobila metak u grudi, a napadač je bio na slobodi. — Radiću sa Džakobijem i Konklinom. Tim od troje ljudi. Odrediću nam Maknila i Čija kao podršku. Ostatak odeljenja ću uvoditi po potrebi. Trakio nevoljno klimnu glavom, ali bilo je to zeleno svetlo. Zahvalila sam mu i nazvala Džakobija na mobilni. Onda sam nazvala bolnicu, dobila jednu ljubaznu sestru koja mi je rekla da je Kler još uvek na operacionom stolu. Napustila sam mesto zločina s fotoaparatom Džeka Runija u ruci, planirajući da pogledam snimke po povratku u glavni štab policije, da svojim očima vidim pucnjavu. Pošla sam niz most i promrmljala „Do đavola“ pre nego što sam stigla do trotoara. Tu su me čekali izveštači tri lokalne TV stanice i Kronikla. Sve sam ih znala. Kamere se upališe i zumiraše me. Mikrofoni mi se nabiše u lice. — Je li ovo bio teroristički napad, poručnice?

- 16 -

— Ko je pucao? — Koliko ljudi je poginulo? — Ne gnjavite me, ljudi. Zločin se desio tek jutros - rekoh, želeći da su ovi izveštači dograbili Trakija, ili bilo kog drugog od pedesetak policajaca koji su mileli okolo, a koji bi bili presrećni da vide sebe na vestima u šest. — Objavićemo imena žrtava nakon što budemo kontaktirali njihove porodice. — I pronaći ćemo onoga ko je odgovoran za ovaj užas — rekoh s nadom i ubeđenjem. Neće se izvući.

- 17 -

8

Bilo je dva po podne kada sam se predstavila Klerinom lekaru, doktoru Alu Sasunu, koji je stajao s Klerinim bolesničkim listom u ruci u centru Odeljenja intenzivne nege. Sasun je imao oko četrdeset pet godina, crnu kosu i bore od smejanja koje su se zrakasto širile iz uglova njegovih tamnosmeđih očiju. Izgledao je kompetentno, samopouzdano i odmah sam stekla poverenje u njega. — Vi istražujete pucnjavu? - upita me on. Klimnula sam glavom. — Da, a Kler mi je i prijateljica. — Moja takođe. Nasmešio se, i rekao: - Dakle, evo šta mogu da vam kažem. Metak joj je slomio rebro i probio levo plućno krilo, ali je promašio srce i glavne arterije. — Osećaće određeni bol od rebra i biće intubirana dok to plućno krilo potpuno ne povrati funkciju. Ali zdrava je i imala je sreće. I ima dobre ljude koje ovde paze na nju. Suze koje su se nakupljale čitavog dana pretile su da se izliju. Oborila sam pogled i rekla hrapavim glasom: - Volela bih da popričam s njom. Klerin napadač je ubio troje ljudi. Uskoro će se probuditi — reče mi Sasun. Potapšao me je po ramenu, otvorio vrata Klerine sobe i ja uđoh unutra. Uzglavlje Klerinog kreveta beše izdignuto da bi lakše disala. U nosu je imala kanilu, dok joj je iz kese s infuzijom obešene na postolju kapao rastvor u venu. Ispod tanke bolesničke odore, grudi su joj bile u zavojima, a oči naduvene i zatvorene. Otkako znam Kler, nikada je nisam videla bolesnu. Nikada je nisam videla potučenu. Klerin muž, Edmund, sedeo je u fotelji kraj kreveta ali je skočio na noge čim sam ušla na vrata. Izgledao je užasno, lica izobličenog od straha i neverice. Spustila sam kesu za kupovinu, prišla mu i primila ga u dug zagrljaj, dok mi je Edmund govorio na uvo: — O, bože, Lindzi, ovo je previše. Promrmljala sam sve ono što se govori kada su reči prosto neodgovarajuće: — Biće ona uskoro na nogama, Edi. Znaš da sam u pravu. — Pitam se — reče Edmund kad smo se napokon razdvojili. — Može li se reći da se lepo oporavlja. Jesi li ti prebolela to što su te upucali? Nisam mogla da odgovorim. Istina je da se još ponekad budim u goloj vodi, znajući da sam ponovo sanjala onu lošu noć u Ulici Larkin. Još mogu da osetim udare tih kuršuma u svojoj glavi, prisećajući se osećaja nemoći i trenutka kada sam shvatila da ću možda umreti. — A šta je s Vilijem? — reče Edmund. —Jutros mu se ceo svet okrenuo naglavačke... daj da ti pomognem s tim. Edmund je širom otvorio kesu za kupovinu da bih iz nje izvadila veliki srebrni balon sa željom za brz oporavak. Privezala sam ga za ram Klerinog kreveta, pružila ruku i dotakla njenu. - Je li išta rekla? - upitah. — Otvorila je oči na dve sekunde. Rekla je: „Gde je Vili?“ Rekao sam joj: „Kod kuće. Bezbedan je.“ Ona je rekla: „Moram da se vratim na posao“, i onda se onesvestila. To je bilo pre pola sata.

- 18 -

Pokušala sam da se prisetim kada sam videla Kler poslednji put pre pucnjave. Juče. Oprostile smo se na parkingu preko puta sedišta policije dok smo odlazile s posla. Samo smo opušteno mahnule jedna drugoj. — Vidimo se, devojčice. — Lepo se odmori, leptiriću. Bio je to tako običan pozdrav. Uzimanje života zdravo za gotovo. Šta da je Kler umrla danas? Šta da nas je zauvek napustila?

- 19 -

9

Stezala sam Klerinu šaku dok se Edmund vraćao u fotelju, i daljinskim upravljačem upalio TV na visećoj polici na zidu. Stišavši zvuk, upitao me je: — Videla si ovo, Lindzi? Podigla sam pogled, i videla upozorenje: „Ono što ćete upravo videti veoma je potresno. Savetuje se roditeljski nadzor.“ — Videla sam to odmah posle pucnjave — rekoh Edmundu - ali hoću ponovo da pogledam. Edmund klimnu glavom. — Ja takođe. A onda se amaterski snimak pucnjave na feribotu Džeka Runija pojavio na ekranu. Zajedno smo ponovo gledali ono što je Kler preživela samo nekoliko sati ranije. Runijev snimak je bio zrnast i fotoaparat se tresao; prvo se fokusirao na troje turista koji su se smejali i mahali u aparat, s jedrilicom iza njih, a zatim je usledio prelep kadar mosta Golden Gejt. Objektiv aparata je prešao preko otvorene gornje palube feribota, pored grupe dece koja su hranila galebove kiflama od hotdoga. Jedan mali dečak s crvenim bejzbol kačketom okrenutim naopako šarao je po stolu šarpi flomasterom. To je bio Toni Kanelo. Jedan suvonjav, bradat muškarac sedeo je kraj ograde, odsutno čupkajući dlake na ruci. Snimak se zamrznuo i krug svetlosti je okružio bradatog muškarca. — To je on — reče Edmund. - Je li on lud, Lindzi? Ili je ubica s predumišljajem koji je čekao da stupi u akciju? — Možda i jedno i drugo — rekoh, očiju prikovanih za ekran na kojem je drugi snimak smenio prvi. Uskomešana gomila se držala za ogradu dok je feribot pristajao uz dok. Objektiv je odjednom poleteo ulevo, fokusirajući se na jednoj ženi, lica izobličenog od straha, koja se uhvatila za grudi a zatim srušila. Mali dečak, Toni Kanelo, okrenuo se ka objektivu. Producenti vesti su mu pikselizovali lice tako da je bilo zamagljeno. Trepnula sam kada se on trgao i okrenuo se u padu. Oko aparata je divlje skakalo unaokolo nakon toga. Izgledalo je kao da je neko naleteo na Runija, a onda se slika stabilizovala. Prekrila sam usta šakama, a Edmund je čvrsto stezao naslone fotelje dok smo gledali kako Kler pruža ruku ka napadaču. Iako nismo mogli da je čujemo zbog vrištanja gomile, bilo je jasno da traži od napadača da joj preda oružje. — Kakva hrabrost - rekoh. - Bože moj. — Bila je previše prokleto hrabra — promrmlja Edmund, prolazeći rukom kroz prosedu kosu na temenu. — I Kler i Vili, oboje, previše prokleto hrabri. Napadač je bio okrenut snimatelju leđima kada je povukao obarač. Videla sam kako mu se pištolj trza u šaci. Kler se uhvatila za grudi i pala. Pažnja snimatelja ponovo je bila usmerena na užasnuta lica u ustalasanoj gomili. Onda se napadač našao u kadru u čučećem položaju, lica okrenutog suprotno od aparata. Stao je nogom na Klerino zapešće, vičući joj u lice. Edmund povika: — Bolesni kučkin sine! Iza mene, Kler zastenja u krevetu.

- 20 -

Okrenula sam se da je pogledam, ali ona je još uvek spavala. Oči mi ponovo poleteše ka ekranu televizora kada se napadač okrenuo ka snimatelju. Pogled mu je bio oboren, a donji deo lica nije se video od brade. Prilazio je snimatelju koga je hrabrost konačno napustila i prestao je da snima. — Posle toga je pucao u Vilija - reče Edmund. A onda sam se ja pojavila na ekranu, kose zamršene od jurnjave po pijaci, s Klerinom krvlju koja se s Viljeve majice prenela na moju jaknu, očiju razrogačenih od napetosti i šoka. Moj glas je govorio: — Molim vas pozovite nas ako imate bilo kakve informacije koje bi nas mogle odvesti do ovog čoveka. Moje lice je smenio zamrznuti kadar ubičinog lica. Broj telefona i internet adresa Policije San Franciska polako su promicali ispod naslova ispisanog velikim slovima u dnu ekrana: POZNAJETE LI OVOG ČOVEKA? Edmund se okrenu k meni, potresenog izraza lica: — Imate li kakvih tragova, Lindzi? — Imamo video snimak Džeka Runija — rekoh, upirući prstom put televizora. — Imamo neprestanu medijsku pokrivenost i oko dvesta svedoka. Pronaći ćemo ga, Edi. Kunem ti se da hoćemo. Nisam naglas izrekla svoje misli: Ako se ovaj tip izvuče, ja ne zaslužujem da budem policajac. Ustala sam, uzela svoju kesu. Edi reče: — Zar ne možeš da sačekaš nekoliko minuta? Kler će želeti da te vidi. — Vratiću se kasnije — rekoh mu. — Sada moram da se vidim s nekim.

- 21 -

10

Otišla sam iz Klerine sobe na petom spratu i spustila se stepeništem do Dečjeg odeljenja intenzivne nege na drugom. Spremah sam za ono što će sigurno biti strašan, srceparajući razgovor. Razmišljala sam o mladom Toniju Kanelu, koji je posmatrao kako mu neko puca u majku samo koji trenutak pre nego što je i sam bio upucan. Morala sam da pitam tog dečaka da li je ikad ranije video napadača, da li je taj čovek rekao nešto pre ili nakon što je pucao iz pištolja, može li da se seti nekog razloga zbog kojeg su on i njegova majka bili mete. Prebacila sam kesu za kupovinu iz desne u levu ruku dok sam se pela uz poslednji niz stepenika, znajući da će način na koji budem obavila ovaj razgovor zauvek ostati u sećanju tog malog dečaka. Policija ima zalihu plišanih meda koje dajemo deci koja su preživela traumu, ali su meni te male igračke delovale previše jeftino da se daju detetu koje je upravo videlo kako su mu nasilno ubili majku. Bila sam svratila do prodavnice igračaka pre nego što sam došla u bolnicu i naručila da se jedan meda napravi posebno za Tonija. Pre nego što su ga obukli u fudbalski dres, jedno krpeno srce bilo je našiveno na medine grudi, zajedno s mojom željom za Tonijev brz oporavak. Otvorila sam vrata koja su vodila na drugi sprat i kročila u hodnik odeljenja za pedijatriju okrečen pastelnim bojama. Zidovi su bili ukrašeni veselim muralima s dugama i izletničkim motivima. Pronašla sam odeljenje intenzivne nege na pedijatriji i pokazala značku medicinskoj sestri na recepciji, ženi od četrdesetak godina prosede kose i krupnih smeđih očiju. Rekoh joj da moram da popričam sa svojim svedokom i da se neću zadržati više od dva minuta. — Mislite na Tonija Kenaloa? Mališana upucanog na feribotu? — Imam otprilike tri pitanja. Biću nežna s njim koliko god mogu - rekoh. — Ah, žao mi je, poručnice — reče sestra, gledajući me u oči. - Njegova operacija je bila vrlo teška. Metak je pogodio nekoliko vitalnih organa. Žao mi je što moram da vam kažem da smo ga izgubili pre oko dvadeset minuta. Presamitila sam se na pult recepcije. Sestra mi se obraćala, pitala želim li da mi donese nešto ili pozove nekoga. Dala sam joj kesu s plišanim medvedom i zamolila je da ga da sledećem klincu koji bude došao na odeljenje intenzivne nege. Nekako sam pronašla svoj auto na parkingu i uputila se ka sedištu policije.

- 22 -

11

Sedište policije je siva granitna kocka od zgrade koja zauzima ceo blok u Ulici Brajant. Na njenih deset trošnih i sumornih spratova nalaze se viši sud, prostorije javnog tužilaštva, južna divizija Policije San Franciska, i zatvor koji je zauzimao poslednji sprat. Gradska mrtvačnica se nalazi u susednoj zgradi, ali do tamo se može doći kroz jedna vrata u prizemlju centrale. Otvorila sam vrata od stakla i čelika u dnu hodnika, izašla iz zadnjeg dela zgrade i zaputila se hodnikom koji vodu u mrtvačnicu. Otvorila sam vrata sale za autopsije, i odmah me je zapahnuo ledeni vazduh. Hodala sam tom prostorijom kao da je moja, navika koju je moja najbolja drugarica Kler, glavni gradski patolog, ohrabrivala. Ali Kler naravno nije stajala na merdevinama slikajući preminulu ženu na stolu iz ptičje perspektive. Zamenik glavnog patologa, belac od četrdesetak godina, visine oko metar i sedamdeset tri, s crnom kosom prošaranom srebrom i naočarima s crnim ramom zauzeo je njeno mesto. — Doktore G. — rekoh, ulazeći u salu za autopsije. — Pazite kuda stupate, poručnice. Doktor Hamfri Germanijuk rukovodio je radom gradske patologije nekih šest sati i uza zidove su već bile poredane gomile uredno naslaganih papira. Vrhom cipele sam ispravila gomilu koju sam slučajno poremetila, savršeno je poravnavši. Znala sam da je Germanijuk perfekcionista, da voli šalu i da sjajno svedoči. U stvari, bio je kvalifikovan za mesto glavnog patologa San Franciska koliko i Kler, i pojedinci su govorili da bi, ako Kler ikada da otkaz, on bio sjajna zamena, — Kako napredujete s Andreom Kanelo — upitah, prilazeći telu na stolu za autopsiju. „Pacijentkinja“ doktora G. bila je naga, ležala je na leđima, s ranom od metka u sredini grudi. Nagnula sam se da bolje osmotrim, ali doktor Germanijuk se ispreči između mene i tela mrtve žene. — Nema zalaženja na tuđu teritoriju, poručnice. Policiji nije dozvoljen pristup ovamo — graknuo je, ali bilo mi je jasno da se ne šali. — Već sam imao jedan slučaj u kojem se sumnja na nasilje nad detetom, žrtvu saobraćajne nesreće i ženu kojoj je neko razbio glavu peglom na paru. — Očekuje me čitav dan posla sa žrtvama s feribota, a tek sam počeo. Ako imate nekih pitanja, pitajte me, sada. U suprotnom, samo ostavite broj svog mobilnog na mom stolu. Nazvaću vas kad budem završio. Zatim mi je okrenuo leđa i počeo da premerava ranu od metka Andree Kanelo. Ustuknula sam, dok mi je u glavi pulsirao od gneva koji sam u sebi zadržavala. Nisam mogla da priuštim sebi da pokvarim odnose s doktorom G., a osim toga, ponašao se u skladu sa svojim pravima. Bez Kler je gradska patologija, kojoj ionako fali ljudstva, bila u stanju uzbune. Germanijuk me je jedva poznavao i morao je da zaštiti svoje odeljenje, svoj posao, prava svojih subjekata, i integritet istrage uopšte uzev. I morao je sam da izvrši autopsiju svih žrtava s feribota.

- 23 -

Ako bi se neki drugi patolog umešao u ovaj slučaj višestrukog ubistva, dobar advokat odbrane bi suprotstavio dva patologa, potražio nedoslednosti i pokušao da diskredituje njihovo svedočenje. Pod pretpostavkom da ćemo pronaći psihopatu koji je pobio te ljude. I pod pretpostavkom da ćemo ga izvesti pred sud. Bilo je skoro četiri po podne. Ako je Andrea Kanelo bila Germanijukova prva žrtva, onda neće raditi samo čitavog dana, već i čitave noći. Ipak, imala sam i ja svojih problema. Četvoro ljudi je bilo mrtvo. Što više vremena prođe, to su veći izgledi da će se napadač izvući. — Doktore G. On se okrenu od svog dijagrama i namršti se. — Izvinjavam se ako sam prenagljeno nastupila, ali napadač je ubio četvoro ljudi, a mi ne znamo ko je on niti gde da ga pronađemo. — Hoćete da kažete tri žrtve? — reče Germanijuk. — Ja imam samo troje. — Mali sin ove žene, Toni Kanelo, preminuo je pre pola sata u Opštoj bolnici San Franciska — rekoh mu. — Bilo mu je devet godina. To je četvoro mrtvih, a Kler Vošbern diše na cevčicu. Talas saosećanja izbrisao je ozlojeđenost s lica doktora Germanijuka. Oštrina iz njegovog glasa se izgubila kad je rekao: - Recite mi kako mogu da vam pomognem.

- 24 -

12

Doktor Germanijuk se poslužio mekom sondom da bi ispitao ranu koja je probila grudi Andree Kanelo. — Izgleda kao K-5 pravo kroz srce. Ne bih smeo da se zakunem u to dok balističari ne potvrde, ali meni deluje kao da je upucana iz kalibra 9 mm. To sam i ja pomislila na osnovu snimka, ali htela sam da budem sigurna. Objektiv fotoaparata Džeka Runija okrenuo se od Andree Kanelo čim je bila upucana. Ako je poživela još koji trenutak, ako je znala ubicu, možda je uzviknula njegovo ime. — Da li je moguće da nije odmah umrla? — Nema šanse — reče mi Germanijuk. — Posle metka tako ispaljenog u srce, bila je mrtva pre nego što je dotakla palubu. — Napadač je bio precizan — rekoh. — Šest projektila, pet direktnih pogodaka. Revolverom. — Krcat feribot, mnogo ljudi. Morao je nekoga da pogodi — reče doktor G., iznoseći činjenicu. Oboje podigosmo pogled kad se vrata od nerđajućeg čelika u zadnjem delu sale za autopsije otvoriše s treskom i jedan tehničar ugura kolica unutra, dovikujući: — Doktore G. Gde hoćete da vam stavim ovo? Telo na kolicima beše prekriveno čaršavom, dužine oko metar i trideset. „Ovo“ je bilo dete. — Ostavi ga — reče Germanijuk tehničaru. — Mi ćemo ga preuzeti. Doktor i ja priđosmo kolicima. On skide čaršav. Sam pogled na to mrtvo dete bio je dovoljan da mi se srce slomi. Tonijeva koža beše išarana modroplavim pegama, a preko sitnih mršavih grudi protezao mu se sveže zašiven rez dužine trideset centimetara. Borila sam se protiv poriva da mu spustim šaku na lice, dodirnem kosu, učinim nešto da utešim dete koje je imalo tu nesreću da se nađe na liniji vatre jednog luđaka. — Tako mi je žao, Toni. — Uzmite moju vizitkartu — reče Germanijuk, vadeći je iz džepa svog laborantskog mantila, stavljajući mi je u šaku. — Nazovite me na mobilni ako vam zatrebam. A kada budete videli Kler... recite joj da ću doći do bolnice kad budem mogao. Recite joj da joj svi držimo palčeve — I da je nećemo izneveriti.

- 25 -

13

Članovi mog odeljenja dovukoše svoje stolice i poredaše se u krug oko mene. Dobacivali su pitanja i isprobavali teorije o napadaču s Del Nortea kad mi je zazvonio mobilni. Prepoznala sam Edmundov broj i javila se. Edmundov glas beše promukao i isprekidan kada je rekao: — Kler je upravo izašla iz rendgen sale. Ima unutrašnje krvarenje. — Edi, ne razumem. Šta se desilo? —Metak joj je okrznuo jetru... moraju ponovo da je operišu. Doktor Sasun me je bio umirio svojim osmehom i rekavši da je Kler maltene spremna da ide kući — I sada me je spopala muka od straha. Kada sam stigla u čekaonicu odeljenja intenzivne nege, ona je bila dopola ispunjena Klerinom porodicom i prijateljima; tu su bili i Edmund, Vili i Redži Vošbern, Klerin i Edmundov dvadesetjednogodišnji sin koji je upravo bio doleteo sa Univerziteta u Majamiju. Izgrlila sam se sa svima, sela pored Sindi Tomas i Juki Kasteljano, Klerinih i mojih najboljih prijateljica, koje su zajedno sa mnom činile celu postavu onoga što smo u šali nazivale „Ženskim klubom za rešavanje ubistava“. Sćućurile smo se jedna uz drugu čekajući novosti u toj neveseloj prostoriji. U tim dugim napetim satima prikrivale smo strah pokušavajući da nadmašimo jedna drugu u pričanju zanimljivih priča o Kler. Pile smo lošu kafu i jele snikers čokoladice iz aparata, a rano izjutra Edi nas je zamolio da se pomolimo. Svi smo se uhvatili za ruke dok je Edi molio boga da poštedi Kler, i znala sam da se svi nadamo da ona, budemo li ostali blizu nje i imali dovoljno vere, neće umreti. Tokom tih dugih sati prisećala sam se vremena kada sam ja bila pogođena — kako su Sindi i Kler bile uz mene. Prisećala sam se i drugih prilika kada sam čekala u prostorijama nalik ovoj. Kada je moja mama bolovala od raka. Kada je muškarac kojeg sam volela ubijen na dužnosti. Kada je Jukina mama umrla od moždanog udara. Svi su oni umrli. Sindi reče: — Gde je li je sada taj smrdljivi napadač? Da li puši cigaretu posle večere? Spava u lepom toplom krevetu, planira još jednu pucnjavu? — Ne spava taj u krevetu - reče Juki. — Kladim se u deset zelembaća da taj tip spava u nekoj kartonskoj kutiji. Oko pet ujutru je umorni doktor Sasun izašao da nam saopšti novosti. — Kler je dobro — reče on. — Sanirali smo oštećenje jetre i krvni pritisak joj raste. Vitalni znaci su joj dobri. Čekaonicom se pronelo klicanje, i svi smo spontano zatapšali. Edmund je grlio svoje sinove, i svi su imali suze u očima. Doktor se nasmešio, i morala sam da priznam — bio je borac.

- 26 -

Skoknula sam do kuće da istrčim jedan krug oko Portrero Hila s Martom, mojim border kolijem. Onda sam nazvala Džakobija dok se sunce pelo iznad krova mojih kola. Našla sam se s njim i Konklinom kod liftova u centrali u osam. Bila je nedelja. Njih dvojica su doneli kafu i krofne. Obožavam te momke. — Prionimo na posao — rekoh.

- 27 -

14

Tek što smo se Konklin, Džakobi i ja smestili u mojoj kancelariji sa staklenim zidovima u uglu odeljenja, inspektori Pol Či i Kepi Maknil uđoše u neuglednu radnu prostoriju dimenzija sedam sa devet metara, glavnu bazu dvanaest članova odeljenja za ubistva. Kepi teži dobrih sto deset kilograma i pomoćna stolica zaškripa kada je seo u nju. Či je laka kategorija. Smestio je svoju malu zadnjicu na moj kredenac pored Džakobija, koga je skolio jedan od čestih napada kašlja. Pošto su sva mesta bila zauzeta, Konklin je odlučio da stane iza mene, okrenuvši leđa prozoru i pogledu na autoput, s jednim stopalom ležerno prebačenim preko članka drugog. Kancelarija mi je bila prenatrpana, nalik čašici za žestoko piće punoj voštanih bojica. Mogla sam da osetim toplinu Konklinovog tela, koja me je činila previše svesnom njegovog savršeno izvajanog tela visine metar i osamdeset pet, svetlosmeđe kose koja mu je padala preko smeđih očiju, njegovog izgleda dvadesetdevetogodišnjaka koji podseća na mešavinu nekog rođaka Kenedijevih i recimo američkog marinca. Či je doneo nedeljno izdanje Kronikla i stavio ga na sto ispred mene. Fotografija napadača, zamagljen zamrznuti kadar video snimka niske rezolucije Džeka Runija, stajala je na naslovnoj strani, a ispod nje tekst „Poznajete li ovog čoveka?“ Svi smo se nagnuli da ponovo proučimo to bradato lice. Tamna kosa je padala napadaču do vilice, a brada mu je skrivala sve od gornje usne do Adamove jabučice. — Isus Hrist — reče Kepi. Svi pogledasmo u njega. — Šta je? Kažem da izgleda kao Isus Hrist. — Nećemo dobiti nikakve povratne informacije iz laboratorije nedeljom ujutru, ali imamo ovo - rekoh ja. Izvadila sam fotokopiju smeđeg mekog pakovanja turkiš spešls cigareta iz moje kutije za poštu. — I imamo sve ovo. Položila sam šaku na pet centimetara debelu gomilu hartije koju su činile izjave svedoka, telefonske poruke i odštampani imejlovi koje je naša asistentkinja, Brenda, prethodnog dana skinula sa sajta Policije San Franciska. — Možemo da podelimo posao — reče Džakobi. Usledila je glasna diskusija, dok Či nije gorljivo rekao: — Hej. Cigarete su veliki biznis. Sva mesta na kojima se prodaje marka poput turkiš spešlsa biće u vlasništvu neke bakice ili dekice. I neko od tih bakica ili dekica možda će se setiti napadača. Rekoh: — U redu. Vi momci se postarajte za to. Džakobi i Konklin odneše dve trećine izjava svedoka do svojih stolova u odeljenju i počeše da okreću telefone, dok su Či i Maknil obavili nekoliko razgovora pre nego što su izašli na ulicu. Kada sam ostala sama u kancelariji, pregledala sam ono što je Brenda sakupila o žrtvama; svi su bili uzorni građani, svi do jednog. Da li postoji neka veza između ubice i nekog od ljudi koje je ubio?

- 28 -

Počela sam da okrećem telefone koji su stajali na izjavama svedoka, ali me ništa u prvih nekoliko poziva nije podiglo iz stolice. Onda sam dobila jednog vatrogasca koji je stajao na samo tri metra od Andree Kanelo kada je napadač otvorio vatru. — Grdila je svog dečaka kada ju je napadač napunio olovom — reče svedok. — Taman sam hteo da joj kažem da se smiri. U sledećem trenutku je, uh, bila mrtva. — Šta je govonla? Sećate li se? — „Izluđuješ me, druškane“. Nešto u tom stilu. Užasno je pomisliti... je li dečak preživeo? — Žao mi je što moram to da kažem, ali ne, nije. Načinila sam još beležaka pokušavajući da sastavim deliće u delove, delove u celinu. Ispila sam ostatak kafe i okrenula sledeću osobu na listi. Zvao se Ajk Kvintana i nazvao nas je kasno po podne prethodnog dana, rekavši da se možda družio s napadačem petnaestak godina ranije. Kvintana mi sada reče: — Svakako izgleda kao da je u pitanju isti tip. Ako je to on, obojica smo bili u državnoj bolnici Napa krajem osamdesetih. Stegla sam telefon, pritiskajući uvo jače na slušalicu. Nisam želela da propustim nijedan slog. — Znate na šta mislim? — upita me Kvintana. — Obojica smo bili zatvoreni u ludari.

- 29 -

15

Nacrtala sam zvezdicu kraj Kvintaninog broja telefona. — Kako se zove vaš prijatelj? — upitah ga, pritiskajući slušalicu na uvo. Ali Kvintana odjednom stade da izvrdava. — Ne želim da kažem, za slučaj da se ispostavi da to nije on — reče. - Imam slike. Možete da dođete da pogledate, ako dođete odmah. U suprotnom, imam dosta drugih stvari koje treba danas da obavim. — Ne usuđujte se da odete iz kuće! Dolazimo! Izašla sam u odeljenje i rekla: — Imamo trag. Imam jednu adresu u Ulici San Karlos. Konklin reče: — Ja želim da nastavim da okrećem telefone. Novi video snimci pucnjave poslati su nam imejlom na zvanični sajt. Džakobi ustade, obuče sako i reče: - Ja vozim, Bokserova. Znala sam Džakobija deset godina, radila kao njegov partner tri godine, pre nego što sam unapređena u čin poručnika. Radeći zajedno, Džakobi i ja smo razvili duboko prijateljstvo i gotovu telepatsku povezanost. Ali mislim da nijedno od nas nije spoznalo koliko smo bliski do one večeri kada su nas upucali nadrogirani tinejdžeri. To što smo umalo poginuli učinilo je našu vezu još jačom. Sada nas je on vozio ka jednom propalom stambenom bloku na rubu Tenderloina. Pogledali smo u adresu koji mi je Ajk Kvintana dao, dvospratnicu sa crkvom u prizemlju, koja gleda na ulicu, i dva stana na vrhu. Pozvonila sam na vrata i interfon je zazujao. Povukoh ručku matiranih metalnih vrata i Džakobi i ja uđosmo u taman hol. Popesmo se škripavim stepenicama i uđosmo u hodnik obložen tepihom koji je smrdeo na plesan. S obe strane hodnika nalazila su se po jedna vrata. Pokucah na ona označena sa 2R i jedan dugi minut kasnije, ona se otvoriše uz škripu. Ajk Kvintana je bio belac u srednjim tridesetim. Imao je crnu kosu koja je štrčala pod uglovima i bio je čudnovato, slojevito odeven. Ispod flanelske košulje mu je virila majica, preko toga je imao zakopčan pleteni prsluk, dok mu je otkopčani džemper boje rđe visio do kukova. Nosio je donji deo pidžame s plavim prugama i smeđe filcane papuče, a osmeh mu je bio nekako simpatičan, s razređenim zubima. Pružio je ruku, rukovao se s nama i pozvao nas da uđemo. Džakobi zakorači napred, i ja pođoh za dvojicom muškaraca kroz tunel od naherenih novina i providnih plastičnih kesa za đubre napunjenih flašama od sokova poredanim uza zidove hodnika od poda do plafona. U predsoblju su se iz kartonskih kutija prelivali sitnina i prazne kutije od deterdženta i hemijske olovke. — Pretpostavljam da ste spremni na sve — promrmlja Džakobi. — To mi je namera — reče Kvintana. Kada smo dospeli do kuhinje, ugledala sam tiganje i lonce na svakoj površini, dok je sto bio slojevita arhiva novinskih isečaka prekrivenih stolnjakom, preko koje je išlo još slojeva novina i stolnjak preko toga, i tako iznova, što je činilo jednu arheološku humku visine trideset centimetara.

- 30 -

— Čuvam novinske napise o Džajantsima veći deo svog života — reče Kvintana stidljivo. Ponudio nas je kafom, koju smo Džakobi i ja odbili. Kvintana je ipak upalio plinski šporet i pristavio džezvu. — Imate da nam pokažete neke slike? — upitah. Kvintana podiže s poda jednu staru drvenu kutiju od sapuna, položi je na mekani sto. Prebirao je po gomilama fotografija i letaka i razvrstanih memorabilija, koje nisam mogla da vidim jer su mu šake letele preko hartije. — Evo je - reče, vadeći izbledelu fotografiju dimenzija 12x17 centimetara. — Mislim da je ovo slikano negde oko '88. Pet tinejdžera, dve devojke i tri dečaka gledali su televiziju u prostoriji nalik TV sali neke institucije. — To sam ja — reče Kvintana, pokazujući u mlađu verziju sebe zavaljenu u narandžastu fotelju. Čak i tada se slojevito oblačio. —Vidite tog tipa koji sedi kraj prozora? Zagledala sam se u fotografiju. Dečak je bio mršav, s dugom kosom i bradom. Slikan je iz profila. To bi mogao biti naš napadač. Mogao bi biti bilo ko. — Vidite kako čupka dlake na ruci? — reče Kvintana. Klimnula sam glavom. — Zato mislim da je možda on. Radio je to satima. Obožavao sam tog tipa. Zvao sam ga Fred-o-lito-lindo. Po pesmi koju je pevao. — Kako mu je pravo ime? — upitah. — Bio je veoma depresivan — reče Kvintana. — Zato je došao u Napu. Na lečenje, znate. Desila se nesreća. Mlada sestra mu je poginula. Nešto u vezi s jedriličarenjem, mislim. Kvintana se udalji, ugasi šporet. Za trenutak sam se zapitala: Kakvo čudo je sprečilo da ova zgrada ne izgori do temelja? — Gospodine Kvintana, ne terajte nas da ponavljamo pitanje, u redu? — zareža Džakobi. — Kako se taj čovek zove? Kvintana se vratio za sto noseći okrnjenu šolju kafe u ruci, u svojoj skupljačkoj odeždi, sa samouverenošću bogataša sviklog na lagodan život. — Zove se Fred. Alfred Brinkli. Ali stvarno ne vidim kako je on mogao da ubije te ljude - reče Kvintana. - Fred je najdobroćudniji tip na svetu.

- 31 -

16

Nazvala sam Riča Konklina iz kola, dala mu Brinklijevo ime da ga proveri u kriminološkoj bazi podataka dok nas je Džakobi vozio nazad u Ulicu Brajant. Či i Maknil su nas čekali u pabu Makbejnova svetska piva, mračnom baru ugneždenom između dve straćare u kojima se nalaze agencije za plaćanje kaucije preko puta sedišta policije. Džakobi i ja im se pridružismo, naručismo točeno fosters pivo, i ja zatražih od Čija i Maknila da me izveste o razvoju situacije. — Pričali smo s tipom u duvandžinici na uglu Ulice Polk i Valjeho — reče Či, prelazeći odmah na stvar. — Čiča koji drži tu radnju kaže: „Da, prodajem turkiš spešls.“ Otprilike dve paklice mesečno jednoj redovnoj mušteriji. Skinuo je boks s police da nam pokaže falile su dve paklice. Konklin je ušao, seo, naručio jedno dos ekvis pivo i angus hamburger, slabo pečen. Izgledao je kao da ima nešto na umu. — Moj partner se uzbudio — reče Maknil - zbog jednog boksa cigareta. — Dakle, ko je tu budala? — upita Či Maknila. — Nastavi već jednom, u redu? — progunđa Džakobi. Pivo je stiglo, i Džakobi, Konklin i ja podigosmo čaše da nazdravimo Donu Makbejnu, vlasniku bara, bivšem kapetanu Policije San Franciska čiji je uramljeni portret visio iznad bara. Či nastavi priču: — Čiča nam reče da je ta mušterija jedan Grk od otprilike osamdeset godina, „ali čekajte malo“, kaže on. „Dajte da ponovo pogledam tu sliku“. Kepi je nastavio gde je Či stao: — Tako ti ja gurnem fotografiju napadača njemu pod nos i on kaže: „Ovaj tip? Viđao sam tog tipa svako jutro kad je kupovao novine. On je tip koji je pobio one ljude?“ Džakobi ponovo pozva konobaricu i reče: — Sid, i ja ću jedan hamburger, srednje pečen s pomfritom. Či je nastavio istovremeno s njim. — Dakle, čiča iz duvandžinice kaže da ne zna kako se naš osumnjičeni zove, ali da misli da je ranije živeo preko puta, u Ulici Valjeho br. 1513. — I tako ti mi odemo tamo - reče Kepi. — Molim te prekrati mi muke — reče Džakobi. Laktovi su mu počivali na stolu i dlanovima je trljao oči, čekajući da se ta priča isplati ili okonča. Kepi reče: — I saznali smo ime. Stanodavac u broju 1513 je prepoznao tipa na slici. Reče nam da je osunmjičeni izbačen iz stana pre otprilike dva meseca, odmah nakon što je izgubio posao. — Molim za tuš — reče Či. — Napadač se zove Afred Brinkli. Bilo mi je žao što ću ugledati razočaranje na licima Maknila i Čija, ali morala sam da im kažem. — Hvala ti, Pole. Znamo kako se zove. Jeste li saznali gde je radio? — Jašta, poručnice. U onoj knjižari, ovaj, Semovom carstvu knjiga u Ulici Mejson. Okrenula sam se ka Konklinu. — Riči, izgledaš mi kao Češirski Mačak. Šta si saznao?

- 32 -

Konklin je sedeo zavaljen u stolici, klateći se njenim zadnjim nogama, očito uživajući u šegačenju. Sada se prednje noge njegove stolice spustiše i on se nasloni na sto i reče: — Brinkli nema dosije. Ali služio je u vojnoj bazi Prezidio dve godine. Otpušten je iz zdravstvenih razloga '94. godine. — Stupio je u vojsku nakon što je bio u ludnici? — upita Džakobi. — Bio je klinac kada se lečio u Napi — reče Konklin. — Njegov medicinski dosije je zapečaćen. Uostalom, vojska je poznata po tome da nije previše izbirljiva prilikom regrutacije. Nejasna slika napadača počela je da biva jasnija. Koliko god to bilo strašno, shvatila sam šta me je to kopkalo još od pucnjave. Brinkli je bio dobar strelac jer je prošao vojnu obuku.

- 33 -

17

U devet sledećeg jutra, Džakobi, Konklin i ja smo parkirali naše neobeleženo vozilo u Ulici Mejson u blizini tržnog centra Nortpoint. Bili smo na dva bloka udaljenosti od tzv. Fišermens Vorfa, turističke oblasti prepune ogromnih hotela, restorana, agencija za iznajmljivanje bicikala, suvenirnica i uličnih tezgi. Bila sam napeta dok smo ušli u rashlađeno prostranstvo ogromne knjižare. Džakobi je pokazao značku najbližoj prodavačici, pitajući poznaje li Alfreda Brinklija. Radnica je pozvala menadžera prodaje, koji nas je ispratio do lifta i dole do podruma i predstavio nas menadžeru magacina, tamnoputom muškarcu od tridesetak godina u iznošenoj majici s motivom grupe Duran Duran i minđušom u nosu, po imenu Edison Džons. Rasporedili smo se po magacinu; uza zidove su stajale izmenjive police, otvorene metalne roletne vodile su do dela za utovar robe, radnici su gurali kolica s knjigama svuda oko nas. — Fred i ja smo bili drugari — reče Džons. — Nije da smo visili zajedno posle posla i slično, ali bio je veseljak i sviđao mi se. Onda je počeo čudno da se ponaša. — Džons je stišao zvuk na TV-u koji je stajao na metalnom stolu prepunom faktura i kancelarijskog pribora. — Čudno na koji način? - upita Konklin. — Nekad bi mi rekao: „Jesi li čuo šta mi je Vulf Blicer upravo rekao?“ Kao da mu se taj voditelj s televizije obraća, znate. I bivao je nervozan, mrmljao i pevušio sam za sebe. Uprava se uznemirila — reče Džons, prelazeći rukom preko majice. — Kada je počeo da odsustvuje s posla, to im je dalo razlog da ga šutnu. — Sačuvao sam njegove knjige — reče nam Džons. Posegao je ka polici, dohvatio jednu kutiju i spustio je na sto. Otvorila sam je i ugledala ozbiljnu literaturu, Junga, Ničea i Vilhelma Rajha. Bilo je tu i jedan primerak Porekla svesti u krahu dvodomnog uma Džulijana Džejnsa, u mekom povezu, izvijenih stranica. Izvadila sam ga iz kutije. — To mu je bila omiljena knjiga — reče Edison. — Čudi me da se nije vratio po nju. — O čemu govori? — Sudeći prema Fredu, Džejns je razvio teoriju koja kaže da do pre nekih tri hiljade godina hemisfere ljudskog mozga nisu bile povezane — reče Džons — tako da dve polovine mozga nisu direktno komunicirale. — A poenta toga je...? - upita Džakobi. — Džejns kaže da su ljudi tada verovali da njihove misli dolaze izvan njih samih; da su njihove misli u stvari naredbe bogova. — Dakle, Brinkli je... šta? — reče Džakobi. — Čuo glasove bogova televizije? — Mislim da je stalno čuo glasove. I oni su mu govorili šta da radi. Od Džonsovih reči sam se naježila sve do vrhova prstiju. Od pucnjave na trajektu bilo je prošlo više od četrdeset osam sati. Dok je ćorsokaka u istrazi bilo sve više, Brinkli je još bio na slobodi. Slušao naređenja koja mu izdaju neki glasovi. Naoružan pištoljem.

- 34 -

— Znate li možda gde je Brinkli sada? — upitah. — Video sam ga kako visi ispred jednog bara pre nekih mesec dana — reče Džons. — Izgledao je prilično zapušteno. Sav zarastao u bradu. Zezao sam ga da se vraća u divljinu, a on je složio neku otkačenu facu. Nije hteo da me pogleda u oči. — Gde se to desilo? — Ispred bara Dabl Sot u Ulici Giri. Fred ne pije, tako da je možda bio odseo u hotelu iznad bara. Znala sam to mesto. Hotel Barberi je jedan od nekoliko desetina „turističkih hotela“ u Tenderloin distriktu, sa sobama koje prostitutke, narkomani i siromašni iznajmljuju na sat. Malo bolje od najgore bede, ali ne previše. Ako je Fred Brinkli živeo u hotelu Barberi pre mesec dana, možda je i sada tamo.

- 35 -

18

U prognozi su bili najavili kišu, ali sunce je sijalo jarko i visoko na nebu. Kada je Fred Brinkli ispružio ruku, mogao je da vidi pravo kroz nju. Uputio se ka tami podzemne železnice, kaskajući niza stepenice ka stanici BART voza u Građanskom centru, gde je išao ranije dok je još imao posao. Brinkli obori pogled, brojeći korake na poznatom podu od belih mermernih ploča s crnim granitnim bordurama, hodajući umerenim korakom preko međusprata, ne gledajući u korporativne robove koji kupuju karte i cveće i flaširanu vodu za svoj put do posla. Nije hteo da pokupi nikakve misli od njihovih zakržljalih mozgova koji se vrte kao hrčci u točku, nije hteo da vidi ljubopitljive poglede njihovih duboko usađenih očiju. Spustio se pokretnim stepenicama do tunela, ali umesto da se oseća mirnije što je dublje silazio, bivao je sve nervozniji, bešnji. Glasovi su ga ponovo spopali, vređajući ga. Pognuvši glavu, Brinkli nije skidao pogled s poda, i pevušio je u sebi, Aj-aj-aj-aj. BARTa-lito-lindo, pokušavajući da utiša glasove, pokušavajući da ih isključi. Čim je sišao s pokretnih stepenica na trećem podzemnom nivou, shvatio je svoju grešku. Platforma je bila prepuna praznoglavaca koji su se vraćali s posla. Nalikovali su olujnim oblacima u svojim tamim kaputima, svrdlajući očima u njegovom pravcu, primičući mu se i zarobljavajući ga na mestu gde je stajao. Slike koje je ranije video na video bimu u izlogu prodavnice kućnih aparata pokuljaše u Fredov um; slike njega samog, kako puca na ljude na trajektu. On je to učinio! Brinkli se provlačio kroz gomilu, mrmljajući i pevušeći sebi u bradu dok se nije našao na ivici platforme, stojeći samo na jednoj ploči, prstiju na nogama nadnetih nad prazninom. Ipak, osećao je mržnju i osudu svuda oko sebe, i njegov gnev se raspali još više. Imao je utisak da zidovi s belim pločicama pulsiraju i komešaju se. Fred je krajičkom oka mogao da vidi kako se ljudi okreću ka njemu, čitajući mu misli. Došlo mu je da vikne: Morao sam to da uradim. Pazite se. Vi ste možda sledeći. Zurio je dole u šine, ne mičući se i ne gledajući ni u koga, držeći ruke u džepovima, s desnom šakom obavijenom oko „Bakijeve“ drške. Oni znaju, urlali su glasovi složno. Čitaju te kao otvorenu knjigu, Frede. Nečiji oštar glas doviknu otpozadi: — Hej! — Brinkli se okrenu i ugleda ženu izražene vilice i sitnih crnih očiju kako drhtavim prstom upire u njega. — To je on. On je bio na trajektu. On je bio tamo. To je ubica s trajekta. Neka neko pozove policiju. Situacija se sada pogoršala. Svi znaju za lošu stvar koju je učinio. Seronjo. Gubitniče. Aj-aj-aj- aaaaaaj. Fred izvuče „Bakija“ iz džepa, mahnu njime držeći ga iznad glave. Svuda oko njega ljudi počeše da vrište i uzmiču. Iz tunela se začu urlanje.

- 36 -

Srebrnoplavi vagoni brzog voza uđoše u stanicu, a buka izbrisa sve ostale zvuke i misli. Voz se zaustavi, i buljuci ljudi se razmileše iz vagona poput pacova, dok drugi počeše da nadiru unutra, odnoseći Freda poput plime, i on udari u jedan stub. Izbiše mu vazduh iz pluća. Oslobodivši se, gacajući nasuprot nadirućoj gomili, Fred stade da se probija ka pokretnim stepenicama. Jurnu u velikim skokovima naviše mimoilazeći ljude nalik pacovima na pokretnim stepenicama, i izbi na čist vazduh na ulici. Glas u njegovoj glavi se razdera: Beži! Vuci guzicu odavde!

- 37 -

19

Digitalni sat na mikrotalasnoj pokazivao je 19.08. Bila sam fizički iscrpljena i mentalno izmrcvarena nakon celodnevnog prečešljavanja Tenderloina, da bih pronašla samo spisak svih mesta na kojima Alfred Brinkli ne živi. Nisam bila samo iznervirana. Osećala sam kako me prožima jeza. Fred Brinkli je i dalje bio na slobodi. Ubacila sam helti čojs makarone sa sirom u mikrotalasnu, pritisnula dugme za jedan minut pet puta. Dok se moja večera okretala u pećnici, ponovo sam premotala film od tog dana tražeći u glavi bilo šta što smo možda propustili prilikom našeg obilaska sedamdesetak jeftinih hotela, razgovora s beskorisnim recepcionarima i gomilom siromašnih stanara. Marta se očeša o mene, i ja je počeškah po ušima, i nasuh joj hranu za pse u posudu. Ona obori glavu, stade da maše svojim kitnjastim repom. — Ti si dobra devojčica — rekoh. — Svetlost mog života. Taman što sam otvorila pivo, začulo se zvono na vratima. Šta je sad? Odšepala sam do prozora da vidim ko je bio toliko drzak da mi pozvoni na vrata — ali nisam prepoznala čoveka koji je zurio u mene s trotoara. Bio je glatko izbrijan, u polusenci — i držao je podignut koverat. — Šta želite? — Imam nešto za vas, poručnice. Hitno je. Moram lično da vam isporučim ovo. Šta je on? Uručilac sudskog rešenja? Doušnik? Mikrotalasna zapišta iza mene, obaveštavajući me da je večera spremna. — Ostavite to u sandučetu! — doviknuh. — Mogao bih to da uradim — reče moj posetilac. — Ali na televiziji ste rekli: „Poznajete li ovog čoveka?“ Sećate se? — Da li ga vi poznajete? — doviknuh. — Ja jesam on. Ja sam onaj ko je to učinio.

- 38 -

20

Na trenutak sam bila zbunjena i rastrojena. Ubica s trajekta je na mojim vratima? Onda sam došla k sebi. — Odmah dolazim — doviknuh. Zgrabila sam pištolj i futrolu s naslona jedne stolice, prikopčala lisice za pojas. Dok sam prelazila preko odmorišta na drugom spratu pozvala sam Džakobija mobilnim znajući vrlo dobro da neću moći da čekam da on stigne. Postojala je mogućnost da ću ušetati pravo u streljanu, ali ako je čovek ispred zaista Alfred Brinkli, nisam mogla da rizikujem i pustim ga da pobegne. Glok mi je bio u ruci kad sam odškrinula ulazna vrata nekoliko centimetara, koristeći ih kao zaklon. — Drži ruke tako da mogu da ih vidim — doviknuh. Čovek je delovao neuravnoteženo. Činilo se da okleva, krenuo je ka ulici, zatim se vratio ka mojim vratima. Oči su mu letele u svim pravcima, i mogla sam da razaznam da pevuši sebi u bradu. Bože, on je lud— i opasan. Gde mu je pištolj? — Ruke uvis. Ostani gde si — doviknuh ponovo. Čovek prestade da se šetka. Podiže ruke, mašući kovertom kao belom zastavom. Proučavala sam mu lice, pokušavajući da uporedim ono što vidim sa slikom napadača koju sam upamtila. Ovaj tip se obrijao, i to loše. Tamni čuperci brade isticali su mu se spram blede kože. Na svaki drugi način, videla sam da se slike poklapaju. Bio je visok, mršav, u odeći sličnoj ili identičnoj onoj koju je napadač nosio nekih šezdeset sati ranije. Je li ovo Alfred Brinkli? Da li je pomahnitali ubica jednostavno pozvonio na moja vrata da bi se predao? Ili je to neki drugi luđak koji traži publicitet? Izašla sam na mesečinom osvetljen pločnik, stežući glok obema rukama, ciljajući u čovekove grudi. Zapahnuo me je njegov vonj neopranosti. — Ja sam — reče on, zureći u svoje cipele. — Rekli ste da me tražite. Video sam vas na TV-u. U prodavnici video opreme. — Lezi na zemlju — zarežah. — Lezi na stomak i drži ruke na glavi tako da mogu da ih vidim. On se zaljulja u mestu. Razdrah se: — Lezi dole — odmah! — i on leže na pločnik i stavi šake na glavu. S pištoljem pritisnutim uz njegov potiljak, pretresla sam osumnjičenog, tražeći oružje, dok su mi kroz glavu sve vreme promicali prizori s Runijevog video snimka. Izvadila sam pištolj iz džepa njegove jakne, zadenula ga za pojas, i nastavila da ga pretresam ne bih li pronašla još neko oružje. Nije ga bilo. Vratila sam pištolj u futrolu i otkačila lisice s pojasa. — Kako se zoveš? — upitah, stavljajući mu mršave ruke iza leđa a zatim i lisice koje mu škljocnuše oko zglobova. Onda sam podigla koverat s pločnika i nagurala ga u prednji džep.

- 39 -

— Fred Brinkli — reče on, sada s gnevom u glasu. — Znate me. Rekli ste da dođem, sećate se? „Pronaći ćemo onoga ko je učinio ovu užasnu stvar.“ Sve sam zapisao. Runijev video snimak vrteo mi se u glavi. Videla sam ovog čoveka kako puca u pet ljudi. Videla sam ga kako puca u Kler. Izvadila sam mu novčanik iz džepa na kuku drhtavom rukom, otvorila ga, pogledala vozačku dozvolu spram slabog svetla koje je dopiralo od ulične rasvete preko puta. To jeste bio Alfred Brinkli. Uhvatila sam ga. Pročitala sam Brinkliju njegova prava i on ih se odrekao, ponovivši: — Ja sam to uradio. Ja sam ubica s trajekta. — Kako si me pronašao? — upitah. — Vaša adresa je na internetu. U biblioteci — reče mi Brinkli. — Zatvorite me, u redu? Mislim da bih mogao ponovo to da učinim. U tom trenutku se Džakobijeva kola zaustaviše uz ivičnjak uz škripu kočnica. On izlete s vozačkog sedišta s pištoljem u ruci. — Nisi mogla da me sačekaš, Bokserova? — Gospodin Brinkli sarađuje, Džakobi. Sve je pod kontrolom. Ali od samog pogleda na Džakobija, i saznanja da je opasnost minula, preplavio me je talas olakšanja, od kojeg sam poželela da se smejem, plačem i radosno kličem u isto vreme. — Lepo si to obavila — čula sam Džakobija kako kaže. Osetila sam njegovu šaku na svom ramenu. Duboko sam disala, pokušavajući da se smirim, dok smo Džakobi i ja podizali Brinklija na noge. Dok smo ga ubacivali na zadnje sedište Džakobijevih kola, Brinkli se okrenu k meni. — Hvala vam, poručnice — reče on, ludih očiju koje su i dalje kolutale, i lice mu se iskrivi kada je briznuo u plač. — Znao sam da ćete mi pomoći.

- 40 -

21

Džakobi i ja uđosmo u moju kancelariju, živaca toliko napetih da smo mogli da sviramo po njima kao na gitari. Dok smo čekali da Brinkli bude uzet u postupak, sedeli smo nagnuti nad mojim stolom i pili kafu, pričajući o tome šta nam je sledeće činiti. Brinkli je priznao da je ubica s trajekta i odrekao se prava na advokata. Ali pismena izjava koju mi je dao bila je gomila nerazumljivih besmislica o beloj svetlosti, ljudima nalik pacovima i pištolju po imenu „Baki“. Morali smo da snimimo Brinklijevo priznanje, da pokažemo da je Alfred Brinkli, premda mentalno poremećen, sada pri zdravom razumu. Nakon što sam nazvala Trakija, nazvala sam Sindi, ne samo moju dobru prijateljicu već i vrhunsku novinarku u redakciji Kronikla koja piše o kriminalu, da je izvestim o Brinklijevom hapšenju. Zatim sam šetkala po odeljenju posmatrajući kako kazaljke na satu mile dok smo čekali Trakiov dolazak. Do devet i petnaest Brinkliju su bili uzeti otisci, fotografisan je i dobio je zatvorsko odelo, da bi njegova garderoba mogla biti testirana na tragove krvi i baruta. Zamolila sam Brinklija da dozvoli medicinskom tehničaru da mu uzme krv i rekla mu zašto to činimo: — Želim da se uverim da nisi pod dejstvom alkohola ili droga kada ti budemo uzimali priznanje. — Čist sam - reče mi Brinkli, zavrćući rukav. Sada nas je Brinkli čekao u sobi za ispitivanje br. 2, prostoriji s video kamerom na plafonu koja je radila većinu vremena. Džakobi i ja se pridružismo Brinkliju u sobi sa sivim pločicama, izvlačeći stolice oko izgrebanog metalnog stola, sedajući preko puta ubice. Ponovo sam se naježila kada sam pogledala u njegovo bledo i neuredno lice. Setila sam se šta je bio rekao. Ja sam onaj ko je to učinio.

- 41 -

22

Brinkli je bio nervozan. Lupkao je kolenima po donjoj površini stola i prekrstio je zglobove u lisicama tako da može da čupka dlake na podlaktici. — Gospodine Brinkli, razumete da imate pravo na ćutanje? - upitala sam ga. On klimnu glavom dok sam mu još jednom čitala prava. Kada sam ga upitala: — Razumete li svoja prava? - odgovorio je potvrdno. Stavila sam dokument o odricanju prava ispred njega, i on ga je potpisao. Čula sam kako stolica škripi u sobi za posmatranje iza stakla, i jedva čujno zujanje kamere iznad svoje glave. Taj razgovor je sniman. — Znate li koji je danas dan u nedelji? — Ponedeljak — reče mi on. — Gde živite? — Po stanicama podzemne. U prodavnicama kompjuterske opreme. Ponekad u biblioteci. — Znate li gde se trenutno nalazite? — U sedištu policije. U Ulici Brajant broj 850. — Vrlo dobro, gospodine Brinkli. Sad, možete li mi odgovoriti na sledeće: jeste li putovali trajektom Del Norte u subotu, prekjuče? — Jašta, jesam. Bio je mnogo lep dan. Pronašao sam kartu na pijaci - reče on. - Mislim da nisam počinio neki zločin time što sam iskoristio tu kartu, zar ne? — Jeste li je uzeli od nekoga? — Ne, pronašao sam je na zemlji. — Onda ćemo vam progledati kroz prste — reče Džakobi Brinkliju. Brinkli je sada izgledao smirenije i mnogo mlađe od svog godišta. Počelo je da me muči to što je delovao detinjasto, čak i bezopasno. Kao da je i sam žrtva nečega. Palo mi je na pamet kako će ga porota doživeti. Da li će saosećati s njim? Da li će ga proglasiti nevinim jer je dopadljiv koliko i prokleto lud? — Gospodine Brinkli, prilikom povratka... — otpočeh. — Možete me zvati Fred. — U redu, Frede. Kada je Del Norte pristajao u San Francisko, jeste li izvadili pištolj i otvorili vatru na neke putnike? — Morao sam to da učinim — reče on, glasom koju puče i odjednom postade napet. — Ta majka je... čujte, učinio sam nešto loše. Svestan sam toga i želim da budem kažnjen. — Jeste li vi pucali u te ljude? — insistirala sam. — Da, jesam! Upucao sam tu majku i njenog sina. I ona dva čoveka. I onu drugu ženu koja me je gledala kao da je znala sve što mislim. Stvarno mi je žao. Vrlo sam se lepo provodio dok nije sve krenulo po zlu. — Ali planirali ste tu pucnjavu, zar ne? — upitah mirnim glasom, čak se i ohrabrujuće osmehnuvši Brinkliju. — Nije li tačno da ste nosili napunjen pištolj? — Uvek nosim „Bakija“ — reče Brinkli. — Ali nisam hteo da naudim tim ljudima. Nisam ih poznavao. Nisam čak ni mislio da su stvarni dok nisam video onaj snimak na televiziji.

- 42 -

— Stvarno? Zašto ste ih onda ubili? - upita Džakobi. Brinkli je zurio preko moje glave u lažno ogledalo. — Glasovi su mi rekli da to uradim. Je li to istina? Ili Brinkli već sada glumi ludilo na koje će se pozvati na suđenju? Džakobi ga je upitao o kakvim glasovima govori, ali Brinkli je zaćutao. Oborio je pogled, mrmljajući: — Želim da me zatvorite. Hoćete li učiniti to? Stvarno mi je potrebna pomoć. — Prilično sam sigurna da vam možemo naći praznu ćeliju na desetom spratu — rekoh. Pokucah na vrata i narednik Stivi Hol uđe u sobu za ispitivanje. Stade iza zatvorenika. — Gospodine Brinkli — rekoh dok smo svi ustajali. — Optuženi ste za ubistvo četvoro ljudi, pokušaj ubistva još jedne osobe i za oko četrnaest lakših zločina. Postarajte se da nađete dobrog advokata. — Hvala vam — reče Brinkli, gledajući me u oči prvi put. -Vi ste časna osoba. Zaista cenim sve što ste učinili.

- 43 -

23

Sledećeg jutra su me ispred ulaznih vrata sačekale novine, s ogromnim naslovom na prvoj strani iznad Sidninog imena u zaglavlju: UBICA S TRAJEKTA SE NASUKAO. Kada sam stigla do sedišta policije, čekala me je gomila novinara. — Kako se osećate poručnice? — Sjajno — rekoh, cereći se od uva do uva. — Od ovoga ne može bolje. Odgovarala sam na pitanja, hvalila svoje ljude i pozirala nasmejana za nekoliko fotografija pre nego što sam ušla u zgradu i popela se liftom na treći sprat. Kada sam ušla na odeljenje, Brenda je udarila u mali gong koji je držala na svom stolu, a zatim ustala i zagrlila me. Mogla sam da vidim cveće na svom stolu na suprotnom kraju prostorije. Okupila sam ljude i zahvalila im za sve što su učinili, a kada je inspektor Lemke upitao da li bih mogla da ih podučim kako da prizovu ubicu da im se pojavi na vratima, svi smo prasnuli u smeh. — Savladao sam onaj deo s mrdanjem nosem — reče on — ali ništa se ne dešava. — Moraš da mrdaš nosem, prekrstiš ruke i trepćeš u isto vreme — povika Rodrigez. Nasula sam sebi kafu u kuhinjici pre nego što ću se baciti na gomilu papirologije koja mi je zauzimala polovinu stola kada je Brenda provirila iza dovratka rekavši: — Šef je na liniji jedan. Otišla sam u svoju kancelariju, pomerila ogromnu korpu s cvećem sa stolice. Bacila sam pogled na karticu koja je virila iz ruža. U poruci od Džoa, mog divnog dečka, stajalo je mnogo poljubaca i zagrljaja. Još uvek sam se smešila kada sam pritisla trepćuće dugme na telefonu, i čula šefov medni glas kako me poziva da se popnem do njegove kancelarije. — Dozvolite da sakupim ljude - rekoh, ali on mi reče: — Ne, dođi sama. Dala sam Brendi do znanja da se vraćam za nekoliko minuta i popela se stepeništem do Trakiove kancelarije s panelima od orahovine na petom spratu. Šef ustade kada sam ušla, pružajući svoju mesnatu šaku preko stola, stežući moju, s rečima: — Bokserova, hvatanje tog luđaka čini ovaj dan svetlim za Policiju San Franciska. Želim ponovo da ti zahvalim na odlično obavljenom poslu. Rekla sam: — Hvala, šefe. I hvala što ste me podržali. — Spremala sam se da odem - ali na šefovom licu se pojavi posramljen izraz, nešto što nikad ranije nisam videla. Pokazao mi je da sednem i učinio isto, zaljuljao se u svojoj fotelji na podnoj stazici od akrila dva puta pre nego što je prekrstio ruke preko grudi. — Lindzi, došao sam do zaključka protiv kojeg sam se borio iz petnih žila. Dodeliće mi više ljudi? Veći budžet za prekovremeni rad? — Iz prve ruke sam posmatrao kako si radila na ovom slučaju, i zadivljen sam predanošću i odlučnošću koje si ispoljila u ovoj istrazi. — Hvala... — Tako da moram priznati da si ti bila u pravu, a ja ne. U pravu u vezi sa čim?

- 44 -

U sebi sam pokušavala da predvidim šta će reći, da ga preteknem za pola sekunde — ali nisam uspevala. — Kao što si mi govorila — nastavi Trakio — tebi je mesto na ulici, umesto za stolom. I sada mi je to jasno. Konačno shvatam. Prosto rečeno, administrativni posao je traćenje tvog talenta. Zurila sam u šefa dok je on stavljao značku na sto ispred mene. — Čestitam ti, Bokserova, na tvom pošteno zasluženom ražalovanju u čin narednika.

- 45 -

24

Odjednom mi se zavrtelo u glavi od neverice. Čula sam Trakija kako govori, ali imala sam osećaj kao da je njegov sto odleteo unazad kroza zid i da mi se on obraća odnekud s druge strane autoputa. — Podnosićeš mi izveštaje, ali ne direktno, već preko nadređenog. Zadržaćeš svoju sadašnju platu, naravno... U sebi sam vrištala: Ražalovanje? Skidaš mi čin? Danas? Uhvatila sam se za ivicu njegovog stola, osetivši potrebu da održim ravnotežu. Videla sam Trakija kako se zavaljuje dublje u fotelju, s izrazom lica koji mi je govorio da je iznenađen mojom reakcijom koliko i ja njegovom objavom. — Šta nije u redu, Bokserova? Zar to nije ono što si želela? Kukaš mi već mesecima... — Ne, odnosno, da, kukam. Ali nisam očekivala... — Ma hajde, Bokserova. Šta mi sad govoriš? Proveo sam celu noć sređujući to kod nadređenih i podređenih jer si ti rekla da je to ono što želiš. Otvorila sam usta, ponovo ih zatvorila. — Dajte mi malo vremena da razmislim o tome, u redu, Toni? - promucah. — Odustajem — reče Trakio, podigavši heftalicu i lupivši njome o sto. — Ne razumem te. Nikada te neću razumeti. Odustajem, Bokserova! Ne sećam se da sam otišla iz šefove kancelarije, ali sećam se dugog hoda do stepeništa, i da sam usiljenim osmehom odgovarala na čestitke ljudi dok sam prolazila pored njihovih stolova. Mozak mi je bio u haosu. Gde mi je kog đavola bila pamet? I šta uopšte želim? Pronašla sam stepenište i pošla dole ka odeljenju, teško se oslanjajući na ogradu, kada sam ugledala Džakobija kako se uspinje stepeništem. — Vorene. Nećeš mi verovati. — Hajdemo odavde. Spustili smo se stepenicama do prizemlja i izašli na Ulicu Brajant, uputivši se ka cvetnoj pijaci. — Trakio je nazvao sinoć — reče Džakobi dok smo hodali. Pogledala sam u njega. Džakobi i ja nikada nismo ništa krili jedno od drugog, ali videla sam bol na njegovom licu, i to me je pogodilo. — Ponudio mi je posao, Lindzi. Tvoj posao. Ali rekao sam mu da neću prihvatiti ako se ti ne slažeš. Podrhtavanje pod mojim nogama mora da je izazvao voz na Koltrejn liniji koji je ulazio u stanicu, ali osetila sam ga kao da je zemljotres. Znala sam šta je trebalo da kažem: — Čestitam. Odličan izbor. Bićeš sjajan, Džakobi. Ali nisam mogla to da izgovorim. — Treba mi malo vremena da razmislim, Džakobi. Uzeću slobodan dan — promucah. — Naravno, Lindzi. Niko neće ništa uraditi osim ako... — Možda dva dana. — Lindzi, stani! Pričaj sa mnom. Ali ja sam otišla.

- 46 -

Prešla sam ulicu na crveno. Izvezla kola s parkinga i odvezla se Brajantovom do Šeste, a odatle se uključila na autoput br. 280 i zatim južno ka Potrero Hilu. Strgla sam mobilni s pojasa i pritisla dugme za automatsko pozivanje Džoovog broja dok sam vozila, slušala zvonjavu dok sam dodavala gas i skretala u brzu traku. U Vašingtonu je bilo jedan po podne. Javi se, Džo! Zvonjavu je smenila govorna pošta, pa sam ostavila poruku: — Pozovi me, molim te. Onda sam nazvala Opštu bolnicu. Zatražila sam od operatera da me poveže s Kler.

- 47 -

25

Nadala sam se da ću čuti Klerin glas, ali Edmund se javio na telefon. Zvučao je kao da je prespavao još jednu noć u fotelji. — Kako joj je — upitah stegnutog grla. — Rade joj još jednu magnetnu rezonancu — reče on. — Reci Kler da smo uhvatili napadača — rekoh. — Priznao je i imamo ga u pritvoru. Rekla sam Edmundu da ću kasnije doći da obiđem Kler, pa sam ponovo okrenula Džoa. Ovoga puta sam dobila njegovu govornu poštu na poslu, pa sam probala da ga nazovem na kućni broj. I tu sam dobila govornu poštu. Zakočila sam na semaforu u Osamnaestoj ulici, nervozno lupkala prstima po volanu, dodala gas kad se upalilo zeleno. Jedno staro sećanje mi je izronilo u mislima; sećanje na dan kada sam bila unapređena u poručnika nakon što sam uhvatila „ubicu mladenaca“, psihopatu koji je sigurno zaslužio mesto na listi deset najizopačenijih kriminalaca ikada. U to vreme sam svoje unapređenje posmatrala kao manje-više političko nameštenje. Nijedna žena ranije nije obavljala taj posao. Prihvatila sam to, dozvolila da mi prikače zlatnu značku ne znajući da li su moć i odgovornost koji idu s tim činom ono što želim. Pretpostavljam da još uvek to ne znam. Jesam tražila da me vrate na teren, i naravno da Trakio zbog toga nije razumeo moju reakciju. Sranje. Ni sama je ne razumem. Ali ponekad čovek ne zna neke stvari dok se ne nađe u konkretnoj situaciji. Posredno podnošenje izveštaja Trakiju je glupost. Nazadovala bih na poslu, izgubila čin. Mogu li podneti da primam naređenja od Džakobija? „Neću prihvatiti posao ako se ti ne slažeš“, rekao je. Moram da pričam sa Džoom. Ponovo sam uzela telefon sa suvozačkog sedišta i pritisla dugme za ponovno pozivanje, i zvuk Džoovog glasa u pozdravnoj poruci prizvao je mnoga sećanja; na divna putovanja na koja smo zajedno išli, naše vođenje ljubavi, na male stvari u vezi sa Džoom koje sam obožavala — uživala sam i cenila svaki taj trenutak jer nisam znala kada ću ga sledeći put videti. Šta bih dala da sam večeras u njegovom naručju, da osetim njegovu ljubav i sposobnost da vidi pravu mene; njegov dodir je mogao da odagna loše stvari... Prekinula sam vezu ne ostavivši poruku i okrenula druga dva Džoova broja — ista stvar. Zaustavila sam kola na parking mestu, povukla ručnu, sedela tu glupo gledajući u prazno, želeći da mogu da vidim Džoa. A onda mi je sjajna ideja pala na um. Hej, pa mogu to da učinim.

- 48 -

26

Razlikovala sam se od svih u čekaonici na aerodromu — bili su to sve muškarci u sivim odelima s crvenim ili plavim kravatama — i ja. Na sebi sam imala džemperić od kašmira boje putera s V izrezom, tesne farmerke i strukirani sako od tvida. Kosa mi je sijala kao oreol. Muškarci su me kriomice zagledali, podižući mi ego. Dok sam čekala ukrcavanje putnika, štiklirala sam stavke u glavi; da Marta ima čuvara. Da sam zaključala značku i pištolj u fioci u ormariću. I da sam ostavila mobilni u kolima. U stvari, ovo poslednje je bilo slučajno, ali nije mi trebao psihijatar da mi kaže da sam otarasivši se svog hardvera poručila svom poslu da se nosi. Putovala sam bez prtljaga, ali jesam ponela osnovne potrepštine; karmin i povratnu kartu u poslovnoj klasi do aerodroma Regan, koju mi je Džo dao zajedno sa svojim ključevima i porukom: „Ovo je tvoja karta za dolazak kod Džoa, i nije vremenski ograničena. Volim te i ljubim, Džo.“ Osećala sam se pomalo neodgovorno dok sam se ukrcavala na avion. Ne samo da sam odlazila iz grada ostavljajući nerazrešen ozbiljan konflikt, već sam bila uzbuđena iz još jednog razloga. Džo mene jeste neočekivano posećivao, ali se ja nikad nisam pojavila nenajavljena kod njega. Čaša šampanjca pred poletanje pomogla mi je da se smirim, i čim je avion uzleteo, spustila sam sedište i zaspala, probudivši se tek kada je pilot objavio da slećemo u Vašington. Kada sam se našla na zemlji, dala sam taksisti Džoovu adresu u severozapadnom Vašingtonu. Pola sata kasnije, taksi je zaobišao sadnice i fontane ispred deluks stambenog kompleksa Kenedi-Voren u obliku slova L. I samo koji minut nakon toga, stajala sam na debelom tepihu u hodniku na poslednjem spratu istorijskog krila, zvoneći na Džoova vrata. Pa, evo me. Kada nije odgovorio, ponovo sam pozvonila. Onda sam ubacila prvi ključ u donju bravu, upotrebila drugi ključ da otključam sigurnosnu bravu i otvorila vrata. Doviknula sam: — Džo? - dok sam ulazila u njegovo neosvetijeno predsoblje. Ponovo sam ga pozvala dok sam se približavala kuhinji. Sada sam se pitala: Gde je Džo? Zašto ne odgovara ni na jedan od svojih telefona? Kuhinja se otvorila u jednu veliku, divnu prostoriju koja je služila kao trpezarija i dnevni boravak. Parket se presijavao pod svetlošću koja se razlivala kroz prozore na suprotnom kraju sobe iza kojih se videla terasa. Primetila sam da je bogato tapecirani nameštaj od crnog drveta savršeno i uredno raspoređen po sobi. Od drugog pogleda srce je naglo prestalo da mi kuca. Jedna žena je sedela sklupčana na kauču, okrenuta ka prozorima, čitajući neki časopis, s belim slušalicama od ajpoda koje su joj visile iz ušiju.

- 49 -

Bila sam previše šokirana da bih se pomerila. Ili da bih izgovorila ijednu reč.

- 50 -

27

Puls mi je skočio a vidik se suzio na ženu na kauču, sa sendvičem i šoljom čaja na kafenom stočiću kraj nje. Upijala sam pogledom njenu crnu majičicu i pripijenu trenerku, gustu kosu prošaranu plavim pramenovima skupljenu u čvor, njena bosa stopala. Osećala sam kao da mi je celo telo ostalo bez krvi, osim što su mi vrhovi prstiju trnuli. Da li je Džo vodio dvostruki život dok sam ja bila u San Francisku čekajući da me pozove i poseti? Lice mi se upalilo od besa, ali i od srama. Nisam znala da li da viknem, ili pobegnem. Kako je Džo mogao da me vara? Žena mora da je opazila moj odraz u staklu. Ispustila je časopis, uhvatila se za lice i vrisnula. I ja sam vrisnula. — Ko si, bre, ti? — Ko si ti? — uzvrati ona, i kosa joj se rasplete kada je istrgla slušalice ajpoda iz ušiju. — Ja sam Džoova devojka — rekoh. Osećala sam se golo i ranjivo, poželela sam da imam značku koju bih joj pokazala. Bilo koju značku. Oh, Džo, šta si to uradio? — Ja sam Milda — reče ona, skačući s kauča, odlazeći u kuhinju. — Radim ovde. Održavam stan gospodinu Molinariju. Nasmejala sam se, ne jer mi je bilo smešno, već od šoka. Istrgla je ček iz džepa trenerke i pružila mi da ga vidim. Ali jedva da sam je videla. Kroz glavu su mi proletale slike od poslednjih nekoliko dana. I sada je prisustvo ove mlade žene raščinjavalo ono malo kontrole koju sam imala nad svojim osećanjima. — Završila sam ranije, pa sam samo pomislila da posedim nekoliko minuta... — reče dok je prala sudove koje je koristila. — Molim te nemoj mu reći, u redu? Tupo sam klimnula glavom. — Ne. Naravno da neću. — Idem ja sad — reče ona, zatvarajući slavine. Treba da pokupim sina i ne želim da zakasnim, tako da idem sad, u redu? Klimnuh glavom. Spustila sam se niz hodnik, otvorila vrata od kupatila. Otvorila sam ormarić s lekovima i pregledala kutije i bočice, tražeći lak za nokte, tampone, šminku. Pošto nisam ništa pronašla, otišla sam do spavaće sobe, velike prostorije s tepihom i pogledom na dvorište. Otvorila sam vrata Džoovog plakara, pretražujući patos u potrazi za ženskim cipelama, pregledala vešalice. Nema sukanja, ni bluza. Šta ja to radim? Ja poznajem Džoa, zar ne? Okrenula sam se nazad ka krevetu, spremajući se da ga raskupusam i ispitam posteljinu kad sam ugledala jednu fotografiju na noćnom stočiću. Bila je to slika mene i Džoa iz Sausalita od pre šest meseci, kako me grli dok mi vetar nosi kosu preko lica. Oboje smo izgledali zaljubljeno. Pritisla sam oči dlanovima. Bilo me je toliko sramota. Jecaji su prosto pokuljali iz mene. Samo sam stajala tu u Džoovoj spavaćoj sobi i plakala. A onda sam izašla iz stana i vratila se u Kaliforniju.

- 51 -

Deo drugi Devojčica smeđih očiju

28

Medison Tajler je skakutala preko pukotina na trotoaru, zatim se trkom vratila svojoj dadilji, uhvatila je za ruku dok su hodale ka parku Alta plaza i rekla: — Jesi li slušala, Paola? Paola Riči stegnu Medisoninu malu šaku. Ponekad je očaravajuća prerana zrelost petogodišnjakinje bila gotovo izvan Paoline moći poimanja. — Naravno da sam slušala, draga. — Kao što sam već pomenula — reče devojčica na taj smešan, odrasli način koji joj beše svojstven — kada izvodim Betovenovu „Bagatelu“, prve note idu naniže na lestvici i izgledaju kao plave merdevine... Otpevušila je melodiju. — Onda, u sledećem delu, kada odsviram C-D-C, note idu ružičasto-zeleno-ružičasto! — uzviknu ona. — Dakle, ti zamišljaš da te note imaju boju? — Ne, Paola — reče devojčica, zabavljajući se, strpljivo. — Note jesu tih boja. Zar ti ne vidiš boje kad pevaš? — Jok. Pretpostavljam da sam duduk — reče Paola. — Duduk-dadilja. — Ne znam šta je duduk-dadilja — reče Medison, s očaravajućim osmehom koji upali iskre u njenim krupnim smeđim očima — ali zvuči vrlo smešno. Njih dve stadoše da se smeju od srca, dok je Medison grlila Paolu oko struka, zarivajući lice u kaput mlade žene dok su prolazile pokraj ekskluzivne škole Valdorf, koja beše na samo blok i po udaljenosti od mesta gde je Medison živela sa svojim roditeljima. — Danas je subota — prošaputa Medison Paoli. — Ne moram čak ni da pogledam u pravcu škole subotom. Park je sada bio na samo jedan blok udaljenosti i, videvši kameni zid koji je okruživao park, Medison se još više uzbudi i promeni temu. — Mama kaže da mogu da dobijem crvenog lejklend terijera kad budem malo starija poveri se Medison dok su prelazili Ulicu Divisidero. Nazvaću ga Volfgang. — Kakvo ozbiljno ime za malog psa — reče Paola, odlučna da bezbedno pređe ulicu. Jedva da se osvrnula na crni kombi koji je stajao parkiran kraj ograde parka. Skupi crni kombiji su na Pasifik Hajtsu čest prizor koliko i vrane. Paola povuče Medison za ruku i dete naskoči na ivičnjak, pa se iznenada ukipi kada je neko izašao iz vozila i hitro pošao k njima. Medison reče svojoj dadilji: — Paola. Ko je to? — Šta nije u redu? — doviknu Paola muškarcu koji je izašao iz kombija. — Nevolje kod kuće. Obe morate da pođete s nama, odmah. Medison, tvoja mama je pala niza stepenice. Medison se pojavi iza dadiljinih leđa, vičući: — Tata mi je rekao da se nikad ne vozim s nepoznatima. A verujte mi, vi ste mi nepoznati. Čovek podiže dete kao džak semenki za ptice dok je ona vikala: — Upomoć. Spustite me. - Onda ju je bacio na zadnje sedište kombija. — Ulazi — reče čovek Paoli. Držao je pištolj uperen u njene grudi.

- 53 -

— Uđi ili se oprosti od ovog deteta.

- 54 -

29

Rič Konklin i ja smo se upravo bili vratili na odeljenje nakon užasnog jutra koje smo proveli u istraživanju jedne brutalne pucnjave iz kola u prolazu, kada nam Džakobi mahnu da uđemo u njegovu kancelariju. Prešli smo preko sivog linoleumskog poda do kancelarije sa staklenim zidovima i seli na svoja mesta; Konklin se smestio na ivicu kredenca, gde je ranije Džakobi sedeo, ja u stolicu sa strane pokraj Džakobijevog stola, gledajući Džakobija kako se baškari u fotelji koja je pripadala meni. Još sam pokušavala da se priviknem na novo stanje stvari. Osvrtala sam se okolo gledajući nered koji je Džakobi uspeo da napravi od kancelarije za samo dve nedelje; novine su se gomilale na podu i po prozorskom simsu, iz kante za smeće je dopirao vonj hrane. — Ti si svinja, Džakobi - rekoh. - Ali u bukvalnom smislu te reči. Džakobi se nasmeja, nešto što je u poslednje dve nedelje radio češće nego u poslednje dve godine i, uprkos udarcu koji je moj ego pretrpeo, bilo mi je drago što više ne mora dahćući da se pentra uzbrdicama. On je bio sjajan policajac, dobar u sređivanju nesredivog, i ja sam radila na tome da ga ponovo zavolim. Džakobi se nakašlja nekoliko puta pa reče: — Imamo jednu otmicu. — I mi radimo na njoj? - upita Konklin. — Odeljenje za teške zločine radi na tom slučaju već nekoliko sati, ali pojavio se jedan svedok, i sada izgleda kao da može doći do ubistva — reče Džakobi. — Radićemo zajedno s poručnikom Maklinom. Iz kompjutera se začu zujanje kada ga je Džakobi upalio, nešto što nije uradio nikad pre nego što je dobio novu značku. Uzeo je jedan CD s gomile krša na svom stolu i nespretno ga ubacio u fioku čitača na kompjuteru. — Petogodišnja devojčica je išla u park sa svojom dadiljom jutros u devet, kad su ih oteli. Dadilja se zove Paola Riči, došla je iz grada Kremone u Italiji, s radnom vizom. Dete je Medison Tajler. — Od Tajlerovih, vlasnika Kronikla? — upitah. — Aha. Otac devojčice je Henri Tajler. — Jesi li rekao da je neko prisustvovao kidnapovanju? — Tako je, Bokserova. Jedna žena koja je šetala šnaucera pre odlaska na posao videla je figuru u sivom kaputu kako izlazi iz crnog kombija ispred parka Alta plaza u Ulici Skot. — Kako to misliš, „figuru“? — upita Konklin. — Mogla je da razazna samo da se radi o nekoj osobi u sivom kaputu, ne zna da li je muško ili žensko jer joj je dotična osoba bila okrenuta leđima, a ona je bacila pogled samo na sekund. Takođe, nije mogla da razazna marku vozila. Kaže da se sve odigralo prebrzo. — A šta to čini mogućim ubistvom? - upitah. — Svedokinja kaže da je čula pucanj čim su kola zamakla iza ugla. Onda je videla kako se krv razliva po zadnjem staklu kombija. 

Engl.: pig – pandur, sleng. (Prim. prev.)

- 55 -

30

Džakobi kliknu mišem nekoliko puta, pa okrenu laptop kako bismo Konklin i ja mogli da vidimo video snimak koji je bio pušten na ekranu. — Ovo je Medison Tajler — reče on. Kamera je bila fokusirana na malo, plavokoso dete koje je izašlo iza zavese na scenu. Nosila je jednostavnu mornarsko-plavu haljinu od somota sa čipkanim okovratnikom, čarape i sjajne crvene meri džejns cipele. Bila je to apsolutno najlepša devojčica koju sam ikada videla inteligentnog pogleda koji je isključivao svaku mogućnost da se radi o pobednici izbora za dečju lepoticu. Aplauz je ispunio Džakobijevu kancelariju dok je devojčica sedala na klavirsku stolicu ispred velikog stajnvej klavira. Pljesak se utišao i ona je počela da izvodi neki klasičan komad koji mi nije bio poznat, ali bio je komplikovan, a dete nije načinilo nijednu grešku. Završila je komad kitnjasto, pruživši ruke koliko je mogla da dosegne niz klavijaturu, oslobađajući poslednje note uz glasno klicanje i aplauz publike. Medison se okrenu i reče publici: — Moći ću da sviram mnogo bolje kad mi ruke porastu. Smeh simpatije razleže se salom i jedan dečak od oko devet godina izađe iz publike i dade joj buket cveća. — Jesu li roditelji dobili poziv? — upitah, s mukom odvajajući pogled s video snimka Medison Tajler. — Još je rano, ali ne, niko im se nije javio — reče Džakobi. — Nisu dobili ni jednu jedinu reč. Ništa o otkupu zasad.

- 56 -

31

Sindi Tomas je radila od kuće, u kancelariji koju je namestila u drugoj, manjoj spavaćoj sobi njenog novog stana. CNN je obezbeđivao ambijentalne zvuke dok je kucala, zadubljena u priču koju je pisala o predstojećem sudenju Alfredu Brinkliju. Razmišljala je da se ne javi na telefon kad je zazvonio kraj njenog lakta. Onda je pogledala u identifikator poziva — i zgrabila telefon s kućišta. — Gospodine Tajler? — reče ona. Glas Henrija Tajlera bio je jezivo šupalj, skoro neprepoznatljiv. Gotovo da je pomislila da je posredi neka šala, ali to nije ličilo na njega. Slušajući pažljivo, uzdišući i govoreći „Ne... o, ne“, trudila se iz petnih žila da razume čoveka koji je plakao, zaboravljao šta hoće da kaže i morao da pita Sindi da ga podseti. — Nosila je plavi kaput — reče Sindi. — Tako je. Tamnoplavi kaput, crveni džemper, plave pantalone, crvene cipele. — Dostaviću vam primerak za sat vremena — reče Sindi — a do tada će vam se ta kopilad javiti i reći koliko morate da platite da bi vam vratili Medison. Sigurno će vam je vratiti. Sindi se oprostila od izdavača Kronikla, vratila slušalicu na kućište, i sedela nepomično koji trenutak, stežući rukohvate stolice, dok joj se u glavu vrtelo od mučnog osećanja straha. Izveštavala je o dovoljno slučajeva otmice da bi znala da, ako dete ne pronađu istog dana, šanse da ono bude pronađeno živo opadaju za polovinu. I još za polovinu ako se ne pronađe narednog dana. Prisetila se kad je poslednji put videla Medison, početkom leta kada je devojčica došla na posao sa svojim ocem. Medison se dvadesetak minuta vrtela u stolici preko puta Sindinog stola, piskarajući po blokčetu za hvatanje beležaka, pretvarajući se da je reporterka koja intervjuiše Sindi o njenom poslu. — Zašto se to zove „krajnji rok“? Da li se ikad plašiš kada pišeš o negativcima? Koja je najgluplja priča koju si ikada napisala? Medi je bila dražesno dete, zabavna i neiskvarena, i Sindi je bilo krivo kada se Tajlerova sekretarica vratila rekavši: — Idemo, Medison. Gospođica Tomas mora da radi. Sindi je od srca poljubila dete u obraz, rekavši: — Slatka si kao med, znaš li to? Medison ju je zagrlila i uzvratila poljubac. — Vidimo se u zabavnoj rubrici - doviknula je Sindi za njom, a Medison Tajler se okrenula i rekla, cereći se: — Biću tamo! Sindi sada pogleda u prazan monitor svog računara, paralisana mišlju da Medison drže zarobljenu ljudi koji je ne vole, pitajući se da li je devojčica vezana u prtljažniku nekih kola, da li su je seksualno zlostavljali, da li je već mrtva. Sindi otvori novi dokument na računaru i nakon nekoliko loših uvoda oseti kako se priča raspreda pod njenim prstima. „Petogodišnja ćerka izdavača Kronikla, Henrija Tajlera, oteta je ovog jutra na samo dva bloka od svoje kuće...“ Čula je Henrija Tajlera u svojoj glavi, kako joj se obraća gušeći se od tuge: — Napiši priču, Sindi. I moli boga da nam se Medison vrati pre nego što je objavimo.

- 57 -

32

Juki Kasteljano je sedela u trećem redu na galeriji Višeg 22. suda čekajući da izvršitelj prozove broj slučaja. Bila je u kancelariji javnog tužioca tek nekoliko meseci, i premda je prethodno radila kao advokat odbrane u jednoj vrhunskoj advokatskoj kancelariji šest godina, ispostavilo se da je prelazak na stranu tužilaštva prljaviji, hitniji i mnogo stvarniji od zastupanja dobrostojećih klijenata u civilnim parnicama. Bilo je to upravo ono što je želela. Njene bivše kolege nikad ne bi poverovale koliko uživa u svom novom životu na „tamnoj strani“. Svrha današnjeg saslušanja bila je da se odredi datum suđenja Alfredu Brinkliju. U njenoj kancelariji je postojao jedan asistent javnog tužioca čiji je posao bio da prisustvuje prostim ročištima poput ovog i stara se o rasporedu aktivnosti tužilaštva. Juki, međutim, nije želela da propusti nijedan trenutak koji se ticao ovog slučaja. Nju je izabrao viši pomoćnik javnog tužioca Leonard Parizi da mu bude zamenica u suđenju do kojeg je Juki bilo veoma stalo. Alfred Brinkli je ubio četvoro ljudi. Bila je puka sreća što tom prilikom nije ubio i Kler Vošbern, jednu od njenih najdražih prijateljica. Prelazila je pogledom po donjem redu sedišta, narkomane i zlostavljače dece, njihove majke i devojke, javne branioce koji su se konsultovali sa svojim klijentima. Konačno je ugledala javnog branioca Barbaru Blanko kako se sašaptava s ubicom s trajekta. Blankova je bila pametna žena koja je, poput nje, u Alfredu Brinkliju dobila vraški težak slučaj. Blankova je na Brinklijevom saslušanju izjavila da se optuženi izjašnjava kao nevin, i svakako će se potruditi da izdejstvuje da se njegovo priznanje odbaci pre suđenja. Tvrdiće da je Brinkli bio neuračunljiv u vreme zločina i da od tada uzima lekove. I radiće na tome da on izbegne zatvor i bude smešten u neku instituciju za mentalno obolele. Neka pokuša. Sudski izvršitelj prozva broj slučaja, i Jukin puls se ubrza dok je zatvarala laptop i prilazila sudijskom stolu. Alfred Brinkli krotko pođe za svojim advokatom, sveže izbrijan i manje uznemiren nego na saslušanju u stanici — što je sve bilo dobro. Juki otvori drvena vratanca između galerije i prednjeg dela sudnice, i stade ispred sudijskog stola s Blankovom i Brinklijem, pogledavši u prozirnoplave oči sudije Normana Mura. Mur ih sve nakratko pogleda, pa obori pogled ka spisima ispred sebe. — Dobro. Šta kažete da zakažemo ovo suđenje za neki dan posle Dana zahvalnosti, recimo za 29. novembar? Juki reče: — Narod se slaže, časni sudijo. — Ali Blankova je mislila drugačije. — Časni sudijo, gospodin Brinkli ima dugu istoriju mentalne bolesti. Trebalo bi da prođe evaluaciju psihologa u skladu s Članom 1368 Krivičnog zakona države Kalifornije, kako bi se utvrdilo da li je sposoban da prati suđenje i učestvuje u njemu.

- 58 -

Mur spusti šake na sto, uzdahnu i reče: — U redu, gospođo Blanko. Doktor Arnold Lerer se vratio s odmora. Jutros mi je rekao da ima slobodnog vremena. On će uraditi psihološku procenu gospodina Brinklija. Zatim pogleda u Juki: - Gospođica Kasteljano, ako se ne varam? — Da, časni sudijo. To je taktika odlaganja — reče ona brzo i odsečno, u svom uobičajenom mitraljeskom maniru. — Advokat odbrane želi da skloni svog klijenta od očiju javnosti da bi se medijska buka stišala. Gospođa Blanko vrlo dobro zna da je gospodin Brinkli i te kako sposoban da prati suđenje i učestvuje u njemu. Ubio je četvoro ljudi iz vatrenog oružja. Sam se prijavio policiji. Priznao je svojom voljom. — Narod želi, i zaslužuje, da dobije brzo suđenje... — Razumem ja šta narod želi, gospođice Kasteljano — reče sudija odgovorivši na njenu verbalnu paljbu strpljivim otezanjem u govoru. — Ali od doktora Lerera ćemo dobiti brz odgovor. Ne bi trebalo da potraje duže od nedelju dana. Mislim da narod može da sačeka toliko, zar ne? Juki reče: — Da, gospodine — i dok je sudija izgovarao „Sledeći slučaj“, obraćajući se izvršitelju, Juki izađe kroz predvorje i prođe kroz dvokrilna ulazna vrata od sudnice. Zaputila se neuglednim mermernim hodnikom ka svojoj kancelariji, nadajući se da će psihijatar koga je sud odredio uvideti ono što su ona i Lindzi zasigurno znale. Alfred Brinkli možda jeste lud, ali nije lud po zakonskoj definiciji. Ubio je četvoro ljudi s predumišljajem, i u roku od nedelju dana, ako sve bude išlo po planu, tužilaštvo će dobiti priliku da to i dokaže.

- 59 -

33

Dobacila sam ključeve Konklinu i sela na suvozačko sedište službenih kola. Konklin je nervozno zviždukao kroz zube dok smo skretali u Ulicu Brajant, išli ka severu Šestom nekoliko blokova, zatim presekli Ulicu Market i nastavili ka Pasifik Hajtsu. — Ako postoji stvar koja može čoveka naterati da poželi da nema dece, onda je to ova — reče on. — Inače? — Želeo bih čitav buljuk. Razrađivali smo teorije o otmici, o tome da li je zaista bilo ubistva i da li je dadilja možda imala udela u tome. — Imala je pristup kući — rekoh. — Znala bi šta se sve tamo dešava. Koliko novca imaju, njihove navike i kretanje. Ako joj je Medison verovala, bilo bi je veoma lako oteti. — Dakle, zašto su onda ucmekali dadilju? — reče Konklin. — Pa, možda više nisu imali koristi od nje. — Jedna osoba manje s kojom treba deliti otkupninu. Ipak, da je tako ubiju pred malom. — Da li su ubili dadilju? — upitah. — Ili dete? Utonuli smo u tišinu dok smo skretali u Ulicu Vašington, jednu od najlepših ulica na Pasifik Hajtsu. Kuća Tajlerovih je stajala na sredini bloka kuća s drvoredom, veličanstvena kuća u viktorijanskom stilu beledožute fasade s krem bordurama pod nadstrešnicom i biljkama koje su visile iz saksija. Bila je to kuća iz snova, mesto koje ne želite da zamislite u kandžama straha. Konklin je parkirao uz ivičnjak, i mi se popesmo stazom uz šest kamenih stepenika do trema pred ulaznim vratima. Podigla sam mesingani zvekir i pustila ga da padne na pločicu na starim hrastovim vratima, znajući da se u toj prelepoj kući nalazi dvoje ljudi potpuno obuzeto strahom i tugom.

- 60 -

34

Henri Tajler je otvorio ulazna vrata, pobledevši jer me je izgleda prepoznao. Podigla sam značku. —Ja sam narednica Bokser, a ovo je inspektor Konklin... — Znam ko ste — reče mi on. — Vi ste prijateljica Sindi Tomas. S odeljenja za ubistva. — Tako je, gospodine Tajler, ali molim vas... nemamo nikakvih vesti o vašoj ćerki. — Neki drugi inspektori su ranije dolazili — reče on, vodeći nas hodnikom do raskošne dnevne sobe uređene u autentičnom stilu s početka devetnaestog veka, s antiknim nameštajem i persijskim tepisima i slikama ljudi i njihovih pasa iz ranijih vremena. Jedan klavir je stajao okrenut prozorima i pogledu na zaliv vrednom zilion dolara. Tajler nas ponudi da sednemo, sedajući preko puta nas na kauč od somota s izvijenim naslonom. — Došli smo jer je jedan svedok otmice čuo pucanj — rekoh. — Pucanj? — Nemamo razloga da mislimo da je Medison povređena, gospodine Tajler, ali moramo da saznamo nešto više o Medison i Paoli Riči. Elizabet Tajler uđe u sobu, obučena u bež svilu i finu vunu, očiju crvenih i nadutih od plakanja. Sela je pored svog muža i uhvatila ga za ruku. — Narednica mi je upravo rekla da je žena koja je videla kako otimaju Medison čula pucanj! — O, bože — reče Elizabet Tajler, sručivši se kraj svog muža. Ponovo sam objasnila, trudeći se da umirim Medisonine roditelje što sam bolje umela, rekavši da znamo samo da je neko opalio iz vatrenog oružja. Nisam pominjala krv na staklu. Nakon što se gospođa Tajler primirila, Konklin ih upita da li su primetili da im se neko sumnjiv mota po komšiluku. — Nikad nisam video ništa neobično — reče Tajler. — Pazimo jedni na druge u ovom kraju — reče Elizabet. — Mi smo bestidna njuškala. Da je iko od nas video bilo šta sumnjivo, zvali bismo policiju. Pitali smo Tajlerove u vezi s njihovim kretanjem proteklih dana i njihovim navikama, kada izlaze iz kuće, kada idu na spavanje. — Pričajte mi o vašoj ćerki — rekoh. — Nemojte ništa izostaviti. Gospodin Tajler se razvedri na trenutak. — Ona je veoma srećna devojčica. Voli pse. I muzički je genije, znate. — Videla sam video snimak. Svirala je klavir — rekoh. — Znate li da ima sinesteziju? - upita me Elizabet Tajler. Odmahnula sam glavom. - Šta je sinestezija? — Kada sluša ili izvodi muziku, vidi note u boji. To je fantastičan dar... — To je neurološki poremećaj. reče Henri Tajler nestrpljivo. — I nema nikakve veze s njenom otmicom. Ovde mora da se radi o novcu. Šta bi drugo moglo da bude? — Šta nam možete reći o Paoli? — upitah.

- 61 -

— Odlično govori engleski — reče Tajler. — Radila je za nas tek dva meseca. Kada smo je beše primili, draga? — U septembru. Odmah nakon što se Mala vratila kući u Šri Lanku. Paola je imala izvrsne preporuke — nastavi gospođa Tajler. — I Medi ju je odmah zavolela. — Poznajete li neke Paoline prijatelje. — Ne — reče nam gospođa Tajler. - Nije joj dozvoljeno da dovodi ikoga u kuću. Ima slobodan četvrtak i nedelju popodne i, žao mi je, ali mi zaista ne znamo šta radi tim danima. — Uvek razgovara mobilnim — reče Tajler. — Medison mi je to rekla. Tako da mora imati prijatelje. Šta hoćete da kažete, inspektore? Mislite li da ona stoji iza ovoga? — Da li vam se to čini mogućim? — Svakako — reče Tajler. — Videla je kako živimo. Možda je poželela da i sama ima nešto od ovoga. Ili ju je možda neki tip s kojim se viđa nagovorio na to. — Za sada ne možemo ništa da isključimo — rekoh. — Šta god da je potrebno, ko god da je to učinio — reče Henri Tajler, a njegova žena poče da plače — samo pronađite našu devojčicu, molim vas.

- 62 -

35

Soba Paole Riči u kući Tajlerovih bila je mala i nameštena u ženskom stilu. Poster jednog italijanskog fudbalskog kluba stajao je na zidu nasuprot krevetu, a iznad njega je visilo ručno izrađeno raspeće. U maloj sobi su postojala troja vrata, jedna koja su vodila u hodnik, druga u kupatilo a treća u Medisoninu sobu. Preko Paolinog kreveta bila je prostrta plava jambolija, a odeća joj je bila uredno obešena u ormaru; s ukusom odabrani puloveri i suknje jednostavnog kroja, a na jednoj polici su stajali džemperi u neutralnim bojama. Na podu je bilo poređano nekoliko pari cipela s ravnim đonom, a jedna crna kožna tašna visila je s kvake vrata od ormara. Otvorila sam Paolinu tašnu, pregledala sadržaj novčanika. Sudeći prema njenoj vozačkoj dozvoli, Paoli je bilo devetnaest godina. — Visoka je metar i sedamdeset pet, smeđe kose, plavih očiju – i voli da duva. Mahnula sam kesicom s tri džointa koju sam pronašla u džepu na šniranje. — Ali ovde nema mobilnog, Riči. Mora da ga je ponela sa sobom. Otvorila sam jednu fioku Paolinog garderobera dok je Konklin preturao po ormariću sa šminkom. Paola je imala belo pamučno rublje za radne dane i satenski donji veš u tropskim bojama za slobodne dane. — Malo je nevaljala — rekoh. — I malo fina. Ušla sam u kupatilo, otvorila ormarić za lekove. Videla sam razne losione i preparate za čišćenje kože, ispucale krajeve i jednu otvorenu kutiju kontraceptivnih flastera. S kim spava? S dečkom? Henrijem Tajlerom? Ne bi bilo prvi put da se jedna guvernanta iz inostranstva spanđa s gazdom. Je li ovde posredi nešto uvrnuto? Ljubavna veza koja je krenula po zlu? — Pronašao sam nešto, poručnice — doviknu Konklin. — Hoću reći, narednice. — Vratila sam se u spavaću sobu. — Ako ne možeš da me oslovljavaš s „Bokserova“ — rekoh - pokušaj s „Lindzi“. — Važi — reče on, i njegove prelepo lice razvuče se u osmeh. — Lindzi. Paola vodi dnevnik.

- 63 -

36

Kad je Konklin otišao da pretraži Medisoninu sobu, ja sam uzela da pretresem dadiljin dnevnik. Paola je pisala predivnim rukopisom, koristeći simbole i smajlije da naglasi svoj nadahnuti stil pisanja. Čak i letimičan pogled na stranice rekao mi je da se Paoli Riči sviđa Amerika. Oduševljavala se kafićima i prodavnicama u Ulici Filmor, govoreći da jedva čeka lepše vreme da bi mogla da sedi napolju sa svojim prijateljima, kao što radi kod kuće. Nadugačko je pisala o garderobi koju je videla u izlozima radnji i citirala je mišljenja svojih prijateljica iz San Franciska o muškarcima, odeći i medijskim zvezdama. Kada je pominjala svoje prijatelje, Paola je koristila samo inicijale, navodeći me da pretpostavim da je pušila marihuanu s M.E. i L.K. kad je imala slobodno veče. Potražila sam ime Henrija Tajlera, i Paola ga je retko pominjala, ali kada jeste, zvala ga je Gospodin B. Međutim, ukrašavala je inicijale nekoga koga je nazivala Dž. Paola je pominjala uzavrele poglede i susrete sa Dž., ali stekla sam jasan utisak da, ko god on bio, ona pre priželjkuje da spava sa Dž. nego što je već to uradila. Osoba koju je Paola najčešće pominjala u dnevniku bila je Medi. Tu sam zaista uvidela koliko Paola voli to dete. Čak je i prekopirala neke od Medisoninih crteža i pesama u svoj dnevnik. Nisam pronašla ništa o planovima, tajnim sastancima ili osveti. Zatvorila sam Paolin mali tefter razmišljajući kako se radi o dnevniku jedne nedužne strankinje. Ili je možda planirala ovaj dnevnik da bi nas navela na taj zaključak. Henri Tajler je ispratio Konklina i mene do stepeništa ispred kuće. Uhvatio me je za mišicu. — Cenim što ste ublažili celu stvar zbog moje žene, ali ja razumem zašto ste ovde. Postoji mogućnost da se mojoj ćerki nešto već desilo. Molim vas, obaveštavajte me o svemu. I insistiram da mi kažete istinu. Dala sam zabrinutom Henriju Tajleru broj mog mobilnog i obećala da ću se često javljati tokom dana. Policijski tehničari su postavljali prisluškivače na Tajlerove telefonske linije, a inspektori iz odeljenja za teške zločine prečešljavali su kuće u Ulici Vašington kad smo Konklin i ja napustili kuću Tajlerovih. Odvezli smo se do parka Alta plaza, prelepog istorijskog dragulja u vidu terasastog parka s pogledom od kojeg zastaje dah. Među dadiljama, decom i vlasnicima pasa koju su se rekreirali iza visoke ograde parka od kovanog gvožda bilo je policajaca koji su obavljali razgovore. Konklin i ja se pridružismo ispitivanju, i svi zajedno smo popričali sa svakom dadiljom, svakim detetom koje je poznavalo Medison, uključujući jednu dadilju s inicijalima M.E., prijateljicu koju je Paola pominjala u dnevniku. Madlen Elis je briznula u plač dok nam je govorila kako strahuje za Paolu i Medi. — Imam utisak da mi se sve okrenulo naglavce — reče ona. — Ovo mesto bi trebalo da bude bezbedno!

- 64 -

Madlen je ljuljala bebu u kolicima, pa reče, gušeći se od suza: - Ona je dobra devojka. I veoma je mlada za svoje godine. Rekla nam je da Dž. u Paolinom dnevniku označava Džordža, nepoznatog prezimena, konobara u kafeu Rapsodi. On je flertovao s Paolom i ona s njim — ali Madlen je bila sigurna da Paola i Džordž nikad nisu izašli na sastanak. Pronašli smo Džordža Henlija kako opslužuje stolove ispred kafea Rapsodi u Ulici Filmor. Detaljno smo ga ispitali, pokušali da ga zaplašimo, ali instinkt mi je govorio da on nije umešan u otmicu ili ubistvo. Bio je klinac, samo običan klinac koji studira u večernjoj školi i radi kao konobar, i pokušava da dobije diplomu iz likovne umetnosti. Džordž obrisa šake o kecelju, uze Paolinu vozačku dozvolu iz moje ruke, pogleda u njenu sliku. — O, naravno. Viđao sam je ovde s drugaricama. Ali do ovog trenutka nisam znao kako se zove.

- 65 -

37

Sunce je zalazilo iza brda na Pasifik Hajtsu dok smo odlazili iz stana majstora po imenu Vili Evans, koji je živeo iznad garaže jednog od komšija Tajlerovih. Evans je bio jeziv tip s neverovatno prljavim noktima i dvadesetak terarijuma sa zmijama i gušterima. Ali koliko god bio odbojan, Vili Evans je imao čvrst alibi zbog kojeg ga nismo mogli povezati s vremenom Medisonine i Paoline otmice. Konklin i ja zakopčasmo kapute i pridružismo se ostalim policajcima u pretraživanju komšiluka, pokazujući slike Paole i Medison vlasnicima kuća koji su upravo pristizali s posla. Prestrašili smo dosta nevinih ljudi, i nismo naišli ni na jedan trag. Kada smo se vratili u stanicu, pretočili smo svoje beleške i misli u izveštaj, pominjući ispitivanja koja smo obavili, kao i to da su Divajnovi, prve komšije Tajlerovih, bili na odmoru pre, za vreme i posle otmice i da nisu ispitani, i da prijateljice Paole Riči smatraju da je ona svetica. Pritisla me je velika tuga. Jedina svedokinja otmice rekla je Džakobiju da je čula pucanj i videla kako se krv razliva po unutrašnjoj strani zadnjeg stakla kombija u devet sati tog jutra. Da li ta krv pripada Paoli? Ili je dete počelo da pravi probleme i dobilo metak da bi ućutalo? Poželela sam Konklinu laku noć i odvezla se do bolnice. Kler je spavala kada sam ušla u njenu sobu. Otvorila je oči i rekla: — Zdravo, šećeru — i ponovo zaspala. Sedela sam pored nje neko vreme, zavaljena u kožnu fotelju, pa čak i nemirno zadremala na tren ili dva, pre nego što sam svoju drugaricu poljubila u obraz i pozdravila se s njom. Parkirala sam eksplorer na uzbrdici, nekoliko kuća dalje od stana, i izvadila ključeve, a misli o Medison Tajler još su mi se motale po glavi dok sam koračala uzbrdo. Morala sam da trepnem nekoliko puta da se uverim da ne haluciniram. Džo je čekao ispred mog stana, sedeći na stepeništu, povoca obmotanog oko zapešća, ruke prebačene preko Marte. Ustao je, i ja mu priđoh u zagrljaj, njišući se s njim u senkama na mesečini. Bio je tako lep osećaj naći se u njegovom naručju.

- 66 -

38

Koliko je meni poznato, Džo nije saznao za moju nesrećnu epizodu u Vašingtonu, a činilo mi se da nije pravi trenutak da mu kažem. — Nahranio si Martu? - upitah, privijajući se još više uz njega, stavljajući mu ruke oko vrata da ga poljubim. — I prošetao je — promrmlja on. — A kupio sam i jedno pečeno pile i povrće za nas ljude. Vino je u frižideru. — Jednog dana ću ušetati u stan i greškom te upucati. — Ne bi ti to uradila, zar ne, plavušice? Odvojila sam se od njega, nasmešila mu se, rekavši: — Ne, ne bih, Džo. — Ti si moja devojčica. Ponovo me je poljubio, strasno, i počeh da se topim. Pošli smo uza stepenice do mog stana, dok nam je Marta lajala za petama, terajući nas zajedno, od čega smo se tako jako smejali da smo se zadihali dok smo stigli do poslednjeg sprata. Kao i obično... hrana je morala da sačeka. Džo nas je oboje razodenuo, uključio tuš dok i namestio temperaturu vode, i jednom kada smo se oboje našli u kabini, postavio mi je šake na zid i počeo nežno i polako da me pere, sve dok nisam poželela da vrisnem. Umotao me je u peškir, odneo me do kreveta, spustio dole, upalio malu lampu na noćnom stočiću, onu s prigušenim ružičastim svetlom. Odmotao je peškir kao da prvi put vodimo ljubav, kao da je tek otkrio moje telo. To mi je dalo vremena da se divim njegovim širokim prsima, linijama tela koje su krivudajući vodile moje oči naniže — a kada sam pružila ruku da ga dodirnem, bio je spreman. — Samo lezi — šapnuo mi je na uvo. Sjajna stvar u vezi s dugom razdvojenošću od Džoa jeste da, kada sam s njim, uvek postoji element „čudnog“ zajedno s osećajem sigurnosti i poznatog. Zavalila sam se na jastuke, podignutih dlanova, i Džo me je dovodio do ludila dok me je ljubio svuda po telu, prelazeći spretnim prstima preko erogenih zona, pritiskajući svoje čvrsto telo uz moje. Topila sam se od vreline, ali koliko god da sam umirala od želje za njim, nešto drugo mi se odvijalo u glavi. Borila sam se protiv svojih osećanja prema Džou, a nisam znala zašto. Onda je odgovor došao: ne želim ovo da radim.

- 67 -

39

Osećala sam da ludim zbog toga što istovremeno i jesam i nisam želela Džoa. Isprva sam racionalizovala da sam još uvek obuzeta brigom o Medison i Paoli, ali shvatila sam da me je sramota što sam se pojavila u Džoovom stanu pre dve nedelje, što mi je bio toliko potreban, da se osećam kao da sam otišla negde gde ne pripadam. Sada je ležao kraj mene, sa šakom na mom trbuhu. — Šta je, Lindzi? Odmahnula sam glavom: — Ništa, sve je u redu — ali Džo mi okrenu glavu k sebi, natera me da pogledam u njegove duboke plave oči. — Imala sam užasan dan — rekoh mu. — Naravno — reče on. — To nije ništa novo. Ali tvoje raspoloženje jeste. Osetila sam kako mi suze naviru na oči, i od toga me je bilo sramota. Nisam htela da budem ranjiva pred Džoom. Barem ne sada. — Počni da pričaš, plavušice — reče on. Okrenula sam se ka njemu i prebacila ruku preko njegovih grudi, ugnezdila glavu ispod njegove vilice. — Ne mogu da podnesem ovo, Džo. — Znam, znam kako se osećaš. Želim da se preselim ovamo, ali sada nije pravo vreme. Disanje mi se usporilo dok je on pričao o trenutnom ratnom stanju, predstojećim izborima, bombaškim napadima u velikim gradovima i ključnoj ulozi Državne bezbednosti. U nekom trenutku, prestala sam da ga slušam. Ustala sam iz kreveta i obukla ogrtač. — Hoćeš li se vratiti? — upita Džo. — To je to — rekoh. — Ja se uvek isto pitam kad si ti u pitanju. Džo poče da se buni, ali ja rekoh: — Pusti me da kažem šta imam. Sela sam na ivicu kreveta, rekla: — Koliko god ovo može da bude dobro, toliko je loše jer ne mogu da računam na tebe, Džo. Previše sam stara za vezu na daljinu. — Linds... — Znaš da sam u pravu. Ne znam kada ću te videti, da li ću te dobiti kada nazovem. Onda se pojaviš, pa nestaneš, a ja ostanem sama, pateći za tobom. — Nemamo vremena da se opuštamo zajedno, da budemo normalni, da imamo život. Pričali smo stotinu puta o tvom preseljenju ovde, ali oboje znamo da je to nemoguće. — Lindzi, kunem ti se... — Ne mogu da čekam da dođe nova politička postava ili da se sledeći rat okonča. Razumeš li me? Sada je seo, nogu prebačenih preko ivice kreveta, s toliko ljubavi na licu da sam morala da okrenem glavu. Volim te, Lindzi. Molim te da se ne svađamo. Moram da idem ujutru. — Moraš da ideš sada, Džo — čula sam sebe kako kažem. — Ubija me što govorim ovo, ali ne želim više dobronamernih obećanja — rekoh. — Hajde da okončamo ovo, u redu? Bilo nam je sjajno. Molim te? Ako me voliš, ostavi me. Nakon što me je Džo poljubio za rastanak, ležala sam u krevetu, zureći dugo u plafon, natapajući jastuk suzama. Pitala sam se šta sam to kog đavola uradila.

- 68 -

40

Bila je subota noć, skoro ponoć. Sindi je spavala u spavaćoj sobi svog novog stana u Blejkli Armsu — sama — kada ju je probudila neka žena koja je vikala na španskom koliko je grlo nosi na nekom spratu iznad njene glave. Vrata se zalupiše, začuše se koraci u trku, zatim škripa šarki i još jedna vrata se zalupiše, ovog puta bliže Sindinom stanu. Možda su to bila vrata stepeništa? Ponovo je čula viku, sada dole na ulici, glasove muškaraca kako se podižu do njenog prozora na trećem spratu, a onda se začulo gušenje i borba. Sindi je pomislila nešto što nikad nije pomislila dok je živela u svojoj staroj zgradi. Da li je bezbedna tu? Je li dobra cena koju je dobila za taj stan ipak loša pogodba? Zbacila je pokrivač, izašla iz spavaće sobe i otišla do svoje nove prostrane dnevne sobe i predsoblja. Provirila je kroz špijunku — nije videla nikoga. Okrenula je kvaku na vratima, levo-desno-levo-desno pre nego što je prišla stolu. Prošla je rukom kroz kosu, podigla je u punđu. Bože. Ruke joj se tresu. Možda nije u pitanju samo noćni život stanara u njenoj zgradi. Možda se samo prepala zbog priče koju piše o otmici deteta. Otkako je primila poziv od Henrija Tajlera tog jutra bila je na internetu, pročitala je više nego što je ikada znala o hiljadama dece koja bivaju oteta u SAD svake godine. Većinu te dece oteli su članovi porodica, i bila su pronađena i vraćena. Međutim, nekoliko stotina dece svake godine njihovi otmičari zadave, izbodu ili ih žive sahrane. I najveći broj ove dece ubijen je u prvih nekoliko sati od njihove otmice. Statistički gledano, postoje mnogo veće šanse da su Medison otele osobe koje iznuđuju novac, nego psihopate koje zlostavljaju i ubijaju decu. Jedini problem s tim scenariom je što je u njenom umu ostavio zjapeće pitanje od kojeg se ledi krv u žilama. Zašto niko nije kontaktirao Tajlerove da traži otkup? Sindi je bila na pola puta do svoje spavaće sobe kad je začula zvono na vratima. Zaledila se, uzlupanog srca. Ona ne poznaje nikog živog u ovoj zgradi. Dakle, ko bi mogao da joj zvoni na vrata? Zvono se ponovo oglasilo, odlučno. Privijajući kućni ogrtač uza se, Sindi ode do vrata i virnu kroz špijunku. Nije mogla da poveruje ko joj uzvraća pogled. Bila je to Lindzi. I izgledala je užasno.

- 69 -

41

Htela sam da se okrenem i odem kad je Sindi otvorila vrata u svojoj ružičastoj pidžami, talasaste kose vezane u punđu. Gledala me je kao da je upravo videla mrtvaca. — Jesi li dobro? - upitah. — Ja? Ja sam sjajno, Lindzi. Živim ovde, sećaš se. Šta nije u redu s tobom? — Nazvala bih te — rekoh, grleći svoju drugaricu, koristeći taj trenutak da pokušam da dođem k sebi. Ali Sindi je očito opazila i upamtila šok na mom licu. I iskreno, ni sama nije izgledala baš najbolje. — Ali nisam znala da dolazim dok se nisam pojavila ovde. — Uđi i sedi, za ime boga — reče ona, zureći u mene sa strepnjom dok sam išla ka kauču. Kartonske kutije bile su naslagane uza zidove, a slojevi omota s vazdušnim mehurićima pucketali su mi pod stopalima. — Šta se desilo, Lindzi? Što bi Juki rekla, izgledaš kao da su te izvukli iz pačjeg dupeta. Uspela sam da procedim osmeh. - Tako se otprilike i osećam. — Šta ćeš da popiješ? Čaj? Možda nešto jače. — Čaj bi mi prijao. Zavalila sam se na jastuke na kauču i, minut kasnije, Sindi se vratila iz kuhinje, izvukla stoličicu da sedne, dodala mi šolju. — Pričaj — reče ona. Osećala sam se kao budala. Samim tim što sam videla Sindi raspoloženje mi se popravilo, i više nisam želela da se otvorim i pričam o Džou. — Htela sam da ti vidim stan. — Ma daj. — Ti si jedna neumoljiva... — Za to krivi moj izbor profesije. — I ponosiš se time. — Apsolutno. — Gaduro. — Uhvatila sam sebe kako se smejem. — Hajde. Olakšaj dušu — reče ona. — Udri iz sve snage. — Već jesam, time što sam te nazvala gadurom. — Onda u redu. Šta bi, Linds? — Pokrila sam lice jastučićem, ugušivši svetlo, osetivši kako se slamam. Uzdahnula sam. — Raskinula sam sa Džoom. Sindi mi strgnu jastuk s lica. — Šališ se, zar ne? — Budi dobra, u redu, Sindi? Ili ću povratiti na tvoj tepih. — Dobro, dobro, dakle, zašto si to učinila? Džo je pametan. Prelep je. Voli te. Ti njega voliš. Šta nije u redu s tobom? Privukla sam kolena k sebi i obgrlila ih. Sindi je sela kraj mene na kauč. Zagrlila me. Osećala sam se kao da se držim za neko zakržljalo drvo dok me zapljuskuje plimski talas. Mnogo sam plakala u poslednje vreme. Imala sam osećaj kao da gubim razum. — Polako, dušo. Tu sam. Noć je mlada. Otprilike.

- 70 -

I tako sam se predala, izbrbljala celu priču o svom sramotnom odlasku u Vašington, i o tome kako se osećam u vezi sa čitavom tom emotivno nestabilnom vezom sa Džoom. — Mnogo mi je teško, Sindi. Ali učinila sam pravu stvar. — Nisi raskinula samo zbog toga što si bila povređena kada ga nisi zatekla kod kuće i ugledala tu devojku? — Ne. Do đavola, ne. — O, bože, Linds. Nisam htela da te rasplačem. Lezi ovde. Zatvori oči. Sindi me je nežno prevrnula na bok, poturila mi jastuk pod glavu. Trenutak kasnije, prekrila me ćebetom. Svetlo se ugasilo, i osetila sam kako me Sindi ušuškava. — Nije gotovo, Linds. Veruj mi. Nije gotovo. — Ti ponekad pogrešiš, znaš — promrmljah. — Hoćeš da se kladiš? - Sindi me poljubi u obraz. A onda sam utonula u neki neodređen san u kojem sam bila u glavnoj ulozi. Potonula sam u njegov duboki ponor, prevrćući se u agoniji, i probudila se tek kada su sunčevi zraci sijali kroz Sindine prozore bez zastora. Naterala sam sebe da sednem, svukla noge s kauča, ugledala poruku od Sindi na kafenom stočiću u kojoj mi poručuje da je izašla po kafu i pecivo. Onda sam se iznenada setila šta me čeka tog dana. Džakobi i Maklin su sazvali sastanak radne grupe u osam ujutru. Svaki policajac koji radi na slučaju Tajler-Riči biće tamo — osim mene. Nažvrljala sam Sindi poruku, obula se i izjurila na vrata.

- 71 -

42

Džakobi prevrnu očima kada sam se provukla kraj njega i smestila u stolicu u zadnjem delu odeljenja. Poručnik Maklin mi je dobacio kratak, letimičan pogled dok je sumirao dotadašnji tok sastanka. U odsustvu bilo kakvih informacija o lokaciji Medison Tajler i Paole Riči, bilo nam je dato u zadatak da ispitamo seksualne prestupnike poznate policiji. — Partik Kalvin — čitala sam s naše liste dok smo Konklin i ja ulazili u kola. Osuđivani seksualni prestupnik, nedavno pušten na uslovnu slobodu nakon što je odslužio kaznu za seksualno zlostavljanje sopstvene ćerke. Bilo joj je šest godina u to vreme. Konklin upali kola. — Ne mogu da shvatim takvu đubrad. Znaš šta? Ne želim da ih shvatim. Kalvin je živeo u jednoj zgradi s dvadeset stambenih jedinica u obliku slova U s ukrasnom fasadom na uglu avenija Palm i Euklid, na obodu parka Džordan, na oko dva i po kilometra od mesta gde je Medison Tajler živela i igrala se. Plava tojota korola registrovana na Kalvinovo ime bila je parkirana na ulici. Osetila sam miris pržene slanine kada smo prešli preko otvorenog dvorišta ispred zgrade, popeli se spoljašnjim stepenicama, pokucali na Kalvinova vrata ofarbana agresivno crvenom bojom. Vrata se otvoriše i na njima se pojavi belac ne viši od metar i šezdeset, razbarušene kose u kariranoj pidžami i belim čarapama. Izgledao je kao da mu je petnaest godina, zbog čega mi je došlo da upitam „Je li ti otac kod kuće?“ Ali senoviti nagoveštaj brade i zatvorske tetovaže na zglavcima odali su Peta Kalvina kao bivšeg robijaša. — Patrik Kalvin? — rekoh, pokazujući mu značku. — Šta hoćete? — Ja sam narednica Bokser. Ovo je inspektor Konklin — rekoh. - Imamo nekoliko pitanja. Nemate ništa protiv da uđemo? — Da, imam nešto protiv. Šta hoćete? Konklin lako rešava određene situacije, i na toj crti mu iskreno zavidim. Posmatrala sam ga kako ispituje umobolne ubice s nekom vrstom ljupkosti, maestralnom izvedbom uloge „dobrog policajca“. Takođe se postarao za onu jadnu mačku na mestu zločina u kući Alonsovih. — Izvinjavamo se, gospodine Kalvin - reče Konklin sada. - Znam da je rano nedeljno jutro, ali jedno dete je nestalo, a mi nemamo mnogo vremena. — Kakve veze to ima sa mnom? — Naviknite se na ovo, gospodine Kalvine - rekoh ja. — Vi ste na uslovnoj... — Hoćete da mi pretresete kuću, o tome se radi? - povika Kalvin. — Ovo je prokleta slobodna zemlja. Zar ne? Nemate nalog — odreza Kalvin. — Nemate ništa. — Mnogo se uzbuđujete za jednog nevinog čoveka — reče Konklin. — To me tera da se zapitam, znate? Stajala sam po strani dok je Konklin objašnjavao da bismo mogli da pozovemo Kalvinovog nadzornika za uslovnu slobodu koji bi nas časkom uveo unutra. — Ili

- 72 -

možemo da nabavimo nalog — reče Konklin. - Da pozovemo dvoja kola koja će doleteti s upaljenim sirenama i vašim komšijama staviti do znanja kakav ste vi tip. — Dakle, nemate ništa protiv da uđemo? Na moje mrštenje Kalvin uzvrati sopstvenom grimasom. — Nemam ništa da krijem — reče. I pomeri se u stranu.

- 73 -

43

Kalvinov stan bio je štedno namešten starim ikea nameštajem od lake furnirane iverice. Iznad televizora je stajala polica s lutkama, velikim, malim, lutkama za bebe i lutkama u pomodnim haljinama. — Kupio sam ih za svoju ćerku — zareža Kalvin, sedajući u fotelju. — Za slučaj da ikada bude u mogućnosti da me poseti. — Koliko joj je sada? Šesnaest? - reče Konklin. — Umukni - reče Kalvin. - U redu? Samo umukni. — Pazite na rečnik — reče Konklin pre nego što će nestati u pravcu Kalvinove spavaće sobe. Ja sam se smestila na kauč, vadeći beležnicu. Odagnala sam sliku mlade devojke, sada tinejdžerke, koja je bila tako loše sreće da ima ovo govno za oca, i upitala Kalvina da li je ikada video Medison Tajler. — Video sam je sinoć na vestima. Vrlo je slatka. Moglo bi se čak reći i jestiva. Ali ne poznajem je. — Dobro — rekoh, škrgućući zubima, osećajući kako me obuzima strah za Medison. — Gde ste bili juče ujutru u devet? — Gledao sam TV. Volim da znam koji su crtaći trenutno aktuelni da bih mogao da pričam s devojčicama na ravnoj nozi, razumete šta hoću da kažem? Sa svojih metar i sedamdeset osam, viša sam za glavu od Kalvina, i u boljoj formi. Nasilne misli počeše da mi se motaju po glavi, baš kao kada sam uhapsila Alfreda Brinklija. Previše se nerviram, previše... — Može li neko da potvrdi vaš alibi? — Naravno. Pitajte gosn Srećka — reče Kalvin, potapšavši šlic donjeg dela svoje pidžame, hvatajući se za međunožje. — On će vam reći sve što želite da znate. Fitilj mi je dogoreo. Zgrabila sam ga za okovratnik, čvrsto uvrnuvši flanel oko Kalvinovog vrata. Ruke mu poleteše u stranu kada sam ga podigla iz fotelje i otresla o zid. Lutke se raštrkaše na sve strane. Konklin je izašao iz spavaće sobe taman kad sam se spremala da ponovo otresem Kalvina. Moj partner se pretvarao da ne vidi ništa neobično i ležerno se naslonio na ragastov vrata. Uplašilo me je koliko sam se približila granici dozvoljenog. Ono što mi trenutno nije trebalo bila je pritužba za policijsku brutalnost. Pustila sam Kalvinovu pidžamu. — Imate lepu kolekciju slika, gospodine Kalvin — reče Konklin razgovorljivo. - Slike male dece koja se igraju u parku Alta plaza. Pogledala sam u Konklina. Medison i Paola su otete na ulici tik ispred tog parka. — Jeste li videli moj fotoaparat? — reče Kalvin prkosno. — Sedam miliona megapiksela s uveličavanjem dvanaest puta. Načinio sam te fotografije s jednog bloka udaljenosti. Poznata su mi pravila. I nisam prekršio nijedno od njih. — Narednice - obrati mi se Konklin. - Na jednoj od ovih slika je jedna mala devojčica, možda Medison Tajler. Nazvala sam Džakobija, rekla mu da Patrik Kalvin ima fotografije koje moramo pobliže da pogledamo.

- 74 -

— Potrebna su nam dva policajca da motre na Kalvina dok Konklin i ja dođemo da sastavimo nalog — rekoh. — Nema problema, Bokserova. Poslaću jedna kola. Ali narediću Čiju da se postara za nalog i privede Kalvina. — Mi možemo da se postaramo za to, Džakobi — rekoh. — Možete — reče Džakobi. — Ali iz Transbej sekjuritija nam je upravo javljeno da su pronašli jedno dete koje odgovara opisu Medison Tajler. — Primetili su je? — Kod njih je ovog trenutka.

- 75 -

44

Predstavništvo agencije za obezbedenje Transbej, na raskrsnici ulica Prve i Mišn, otvorena je šupa od betonskih blokova sa zarđalim krovom. Unutra su polumrtve neonke treperile s plafona bacajući slabašne senke po beskućnicima koji kampuju na ovom depresivnom mestu da bi mogli da se okoriste zaklonom i toaletom. To mesto je jezivo i preko dana, pa sam poželela da što pre nađem Medison Tajler i odvedem je odatle. Konklin i ja se u laganom trku spustismo niza stepenice do donjeg nivoa predstavništva, mračne neugledne prostorije kojom su dominirali jedan kratak zid od kabina za prodaju karata i pult obezbeđenja. Za njim su radile dve crnkinje u mornarskoplavim košuljama i pantalonama s prišivačima na džepovima s natpisom „Privatna služba obezbeđenja“. Pokazasmo im značke i one nas pustiše unutra. Kancelarija agencije za obezbeđenje imala je dva staklena zida, druga dva okrečena u prljavu bež boju, ormariće s dokumentima koji se nisu slagali jedni s drugima, troja izlazna vrata s numeričkom bravom, dva aparata za hranu i piće. A tu, kraj poslovođinog stola, sedela je jedna mala devojčica svilenkaste žute kose koja joj je padala preko okovratnika. Plavi kaput joj je bio otkopčan. Na sebi je imala crveni džemper preko plavih pantalona. I na nogama je imala sjajne crvene cipele. Srce mi je poskočilo. Pronašli smo je. O, bože, Medison je na sigurnom! Poslovođa, krupan čovek od četrdeset i nešto godina sede kose i s brkovima, ustade da se predstavi. — Ja sam Fred Cimer — reče on, rukujući se s nama. — Pronašli smo ovu malu damu kako luta sama pre nekih petnaest minuta, je l’ tako, dušo? Nisam mogao da je navedem da priča sa mnom. Oslonila sam se na kolena i zagledala se u devojčicino lice. Plakala je i nisam uspela da je nagovorim da me pogleda u lice. Obrazi su joj bili umrljani prljavštinom a nos joj je curio. Donja usna joj je bila natečena, a duž levog obraza joj se protezala ogrebotina. Pogledala sam u Ričija. Olakšanje što vidim Medison živu smenila je zabrinutost zbog onoga što su joj učinili. Izgledala je tako istraumirano da mi je bilo teško da uporedim njeno lice sa slikom male lepotice koju sam videla kako svira klavir na video snimku. Konklin se sagnu do devojčicine visine. — Ja sam Riči — nasmeši se on. — Jesi li ti Medi? Dete pogleda u Konklina, otvori usta i reče: — Meeedi. Pomislila sam, ova devojčica je na smrt preplašena. Uzela sam njene sitne šake u svoje. Bile su hladne na dodir, a ona je zurila pravo kroz mene. — Pozovi hitnu pomoć — rekoh tiho, trudeći se da je ne uplašim još više. — Nešto nije u redu s ovim detetom.

- 76 -

45

Konklin i ja smo se nemirno šetkali ispred urgentnog odeljenja bolnice kada Tajlerovi uleteše i zagrliše nas kao da smo rod rođeni. Osećala sam se euforično. Jedan deo ove užasavajuće, strašne priče bio je gotov. I nadala sam se da će, odmah nakon što ugleda roditelje, Medison doći k sebi. Jer sam imala neka pitanja za nju — počev od: „Jesi li dobro osmotrila ljude koji su te oteli?“ — Spavala je kada smo je poslednji put obišli — rekoh Tajlerovima. — Doktor Kolins je upravo otišao da je obiđe i rekao da će se vratiti za... da vidimo... za desetak minuta. — Moram da pitam — reče Elizabet Tajler tiho. — Je li Medi povređena na bilo koji način? — Izgleda kao da je prošla veliko iskušenje — rekoh Medisoninoj majci. — Nije bila podvrgnuta nikakvom invazivnom pregledu jer lekari čekaju na vaš pristanak. Elizabet Tajler pokri usta šakama, gušeći suze. — Treba da znate da ni sa kim nije htela da priča. — To ne liči na Medi. — Možda su je upozorili da ne priča pod pretnjom da će je povrediti... — O, bože! Te životinje! — Zašto bi oteli Medi a onda je ostavili, ne pokušavši da dobiju otkupninu? — upita Tajler dok smo ulazili na urgentno. Ostavila sam to pitanje da visi u vazduhu jer nisam želela da kažem ono što sam mislila: pedofili ne traže otkup. Skrajnula se da bi Tajlerovi mogli da priđu Medisoninom krevetu na urgentnom ograđenom zavesom, misleći kako će Medison biti presrećna kad ponovo ugleda svoje roditelje. Henri Tajler mi stegnu mišicu i prošaputa „Hvala vam“ dok je prolazio kroz zavesu. Čula sam Elizabet Tajler kako oslovljava ćerku po imenu — zatim kako bolno vrišti. Skočila sam u stranu dok je ona protrčavala pored mene. Za njom izađe Henri Tajler i unese mi se u lice. — Znate li šta ste učinili? - reče, lica crvenog od besa. — Ta devojčica nije Medison. Razumete li? To nije Medison. Tonije naše dete!

- 77 -

46

Dugo i iskreno sam se izvinjavala Tajlerovima dok su oni vikali na mene na parkingu bolnice, zatim ostala potišteno da stojim dok su njihova kola jurila pored mene ostavljajući trag guma na asfaltu. Mobilni mi je zazvonio za pojasom, i ja se naposletku javih. Bio je to Džakobi. — Jedna žena je upravo zvala da prijavi ćerkin nestanak. Dete ima pet godina, dugu plavu kosu. Žena se zvala Silvija Brodski, i bila je histerična. Izgubila je svoju ćerku, Ališu, dok je kupovala namirnice. Ališa mora da je odlutala, rekla je gospođa Brodski policijskom operateru, dodavši da joj je ćerka autistična. Ališa Brodski jedva može da priča. Nedugo nakon Džakobijevog poziva, Silvija Brodski je došla u bolnicu po svoju ćerku, ali Konklin i ja nismo bili tu da prisustvujemo tome. Ponovo smo bili u našem kraun viku, pričali o slučaju, dok sam ja preuzimala odgovornost što sam istrčala pred rudu, rekavši: — Trebalo je da budem otresitija kada sam rekla Tajlerovima da smo im možda pronašli ćerku, ali da nismo sigurni. Ali jesam rekla da su nam potrebni da bismo zasigurno identifikovali to dete, zar ne, Riči? Ti si me čuo. — Prestali su da slušaju nakon što si rekla „Možda smo pronašli vašu ćerku“. Hej, sve se poklopilo. Rekla je da se zove Medi. — Pa. Otprilike. — Crvene cipele — insistirao je on. — Koliko petogodišnjih plavokosih devojčica nosi plavi kaput i crvene kožne cipele? — Dve, u svakom slučaju — uzdahnuh. Po povratku u stanicu ispitivali smo Kalvina dva sata, cedili ga dok nije prestao samozadovoljno da se smejulji. Pregledali smo digitalne fotografije koje su još uvek bile u njegovom aparatu i one koje je Konklin pronašao u njegovoj spavaćoj sobi. Nije bilo slika Medison Tajler, ali do poslednjeg frejma smo se nadali da je Kalvin možda slučajno uslikao otmicu u toku. Da mu je crni kombi možda uleteo u neki kadar. Međutim, memorijska kartica u njegovom fotoaparatu pokazala je da prethodnog dana nije slikao u parku Alta plaza. Patrik Kalvin mi se gadio, ali zakon ne priznaje izazivanje odbojnosti kao prekršaj. Zato smo ga oslobodili. Pustili ga da ide. Konklin i ja smo ispitali još tri registrovana seksualna prestupnika tog dana, tri belca prosečnog izgleda za koje čovek nikad ne bi pomislio da su seksualni napasnici. Tri muškarca čiji je alibi bio validan. Konačno sam odustala oko sedam uveče. Emotivno gledano, rezervoar mi je bio prazan. Ušla sam u stan, zagrlila Martu i obećala joj da ćemo otići na trčanje nakon što se istuširam i izbacim mučne slike iz glave. Na radnom elementu u kuhinji sačekala me je poruka od Martine čuvarke. Otvorila sam frižider, otvorila koronu i potegla dug gutljaj iz flašice pre nego što sam je pročitala.

- 78 -

Zdravo, Lindzi. Kad sam videla da nema tvojih kola, odvela sam Martu u šetnju! Sećaš se da sam ti rekla da će mi roditelji ostaviti praznu kuću u Hermosa Biču za vreme božićnih praznika? Trebalo bi da povedem Martu sa sobom. To bi bilo dobro za nju, Lindzi!!! Javi mi da znam. K. Spopala me je muka kada sam shvatila da sam ostavila svog psa a da nisam pozvala njenu čuvarku. I znala sam da je Karen u pravu. Trenutno nisam činila dobro Marti. Moje novo radno vreme bile su duple smene i rad vikendom. Od pucnjave na trajektu nisam imala slobodan dan. Sagnula sam se da je poljubim, podigla Martine svilene uši, pogledala u njene krupne smeđe oči. — Želiš li da trčiš po plaži, Bu? Podigla sam slušalicu i okrenula Karenin broj. — Odlično — reče ona. — Pokupiću je ujutru.

- 79 -

47

Bio je ponedeljak oko pola sedam ujutru. Konklin i ja smo stajali na gradilištu ispod luke Fort Point, ogromne utvrde od cigle izgrađene na ivici poluostrva San Francisko tokom građanskog rata, sada u senci mosta Golden Gejt. Vlažan povetarac talasao je i penio vode zaliva, zbog čega je trenutnih deset celzijusa pre delovalo kao jedan iznad nule. Tresla sam se; ili zbog vetra ili zbog mučnog osećaja izazvanog onim što je trebalo da vidimo. Zakopčala sam do grla svoju postavljenu jaknu, stavila ruke u džepove dok su mi oči suzile od vetra koji se razduvao. Jedan zavarivač koji je radio na sanaciji mosta pođe k nama s plastičnim čašama kafe iz „đubretarskog kamiona“, prikolice s hranom parkirane ispred žičane ograde koja je odvajala gradilište od javne površine. Zavarivač se zvao Vejn Marej, i rekao je Konklinu i meni kako je po dolasku na posao tog jutra video nešto čudno nasukano na stenje ispod tvrđave. — Isprva sam pomislio da je foka — reče on žalosno. — Kada sam se približio, video sam ruku kako viri iz vode. Nikad ranije nisam video leš. Vrata kola se zalupiše; na kapiju od žičane ograde udoše građevinski radnici, bolničari hitne pomoći, i dvojica policajaca zaduženih za parkove, pričajući i smejući se. Zamolila sam ih zatvore oblast žutom trakom. Ponovo sam pogledala put tamne mase na stenju ispod nasipa, čiji su ruka i stopalo izvirivali iz zapenjene vode koja je oticala ka okeanu. — Nije bačena ovde — reče Konklin. — Previše je izloženo pogledima. Začkiljila sam u pravcu siluete radnika obezbeđenja mosta koji je patrolirao na njemu s poluautomatskom puškom AR-15. — Da. U zavisnosti od vremena i plime, mogla je biti bačena s nekog doka. Počinioci su sigurno pomislili da će otplutati do otvorenog mora. — Evo ga doktor G. - reče Konklin. Gradski patolog je bio veseliji ovoga jutra, vlažne sede kose na kojoj su se još videli tragovi češlja, u dubokim čizmama navučenim do sredine grudi, nosa ružičastog ispod naočara. On i jedan od njegovih pomoćnika pođoše napred, a mi za njima, hodajući nesigurno preko nazubljenog stenja koje se spuštalo pod uglom od četrdeset pet stepeni četiri i po metra naniže do ruba zaliva. — Sačekajte tu. Budite pažljivi — reče doktor Germanijuk kad smo se približili telu. — Ne želim da iko padne i dodirne nešto. Stajali smo u mestu dok je doktor G. bauljao preko stenja, primakao se lešu, spustio svoju opremu. Koristeći se baterijskom lampom, on otpoče svoju preliminarnu procenu na licu mesta. Mogla sam prilično dobro da vidim telo pod snopom njegove lampe. Žrtvino lice beše naduveno i pocrnelo.

- 80 -

— Koža se odvojila na nekoliko mesta — doviknu mi doktor G. — Bila je u vodi dva dana. Dovoljno dugo da ispliva na površinu. — Ima li ranu od metka na glavi? — Ne mogu da ocenim. Izgleda kao da se dobro izubijala o stenje. Snimiću je rendgenom od glave do pete kada je odnesemo u mrtvačnicu. Doktor G. je fotografisao telo dva puta iz svakog ugla, sevajući blicem na svakih sekund ili dva. Zapazila sam šta žrtva ima na sebi; crni kaput, rolku, kratku kosu, sličnu karakterističnoj „šerpa“ frizuri koju sam bila videla na slici u njenoj vozačkoj dozvoli kada sam preturala po njenom novčaniku, dva dana ranije. — Oboje znamo da je to Paola Riči — reče Konklin, zureći u leš. Klimnuh glavom. Samo što smo juče uprskali stvar, slomivši srce Tajlerovima donošenjem preuranjenih zaključaka. — Dabome — rekoh. — Ali verovaću u to tek kada je identifikujemo van svake sumnje.

- 81 -

48

Kler je sedela u krevetu kada sam ušla na vrata njene bolničke sobe. Pružila je ruke i ja sam je držala u zagrljaju dok nije rekla: — Polako, šećeru. Imam rupu u grudima, sećaš se? Odmakla sam se, poljubila je u oba obraza, i sela kraj nje. — Šta kaže tvoj lekar? — Rekao je da sam krupna jaka devojka... — a onda Kler poče da kašlje. Podigla je ruku kojom nije pokrivala usta, uspevši konačno da kaže: — Boli me samo kad kašljem. — Ti si krupna jaka devojka i šta još? — navalila sam. — I biću dobro. Sutra izlazim iz ove rupe. Onda me čeka nekih nedelju dana ležanja kod kuće, posle čega bi trebalo da budem spremna za posao. — Hvala bogu. — Zahvaljujem bogu otkako me je taj seronja upucao, kad god da je to bilo. Izgubiš pojam o vremenu kad ne radiš. — To je bilo pre dve nedelje, leptiriću. Dve nedelje i dva dana. Kler gurnu jednu bombonjeru k meni i ja uzeh prvi slatkiš koji mi je došao pod ruku. — Spavala si u prtljažniku svojih kola? — upita me ona. — Ili si zamenila Džoa nekim osamnaestogodišnjakom? Nasula sam nam obema vode, ubacila slamčicu u Klerinu čašu, dodala joj čašu, rekla: — Nisam ga zamenila. Samo sam raskinula s njim. Klerine obrve poleteše uvis. - Nisi valjda. Objasnila sam joj šta se desilo, s bolom u duši. Kler me je posmatrala s oprezom, ali ljubazno. Postavila je nekoliko pitanja, ali uglavnom me je pustila da sve sama ispričam. Otpila sam gutljaj vode. Onda sam pročistila grlo i ispričala Kler o mom novom činu. U očima joj se pojavio šok. Ponovo. — Sredila si da te vrate na ulicu i rekla si Džou da potpraši pete — u isto vreme? Zabrinjavaš me, Lindzi. Spavaš li? Uzimaš li vitamine? Hraniš li se redovno? Ne. Ne. Ne. Zavalila sam se u fotelju kad je jedna sestra ušla noseći poslužavnik s Klerinim lekovima i večerom. — Izvolite, doktorko Vošbern. Otvorite usta. Kler popi pilule, odgurnu poslužavnik kada je sestra otišla. - Današnje splačine. Jesam li danas jela? Mislim da nisam. Prisvojila sam Klerin obrok, tovareći viljuškom prekuvani grašak i ćufte u usta, došavši do sladoleda pre nego što sam joj rekla da smo identifikovali telo Paole Riči. — Otmičari su ubili dadilju minut nakon što su oteli nju i dete. Nisu mnogo čekali da je se otarase. Ali to je sve što znamo, leptiriću. Ne znamo ko je to uradio, zašto, niti kuda su odveli Medison. — Zašto te seronje nisu zvale roditelje? — To je pitanje od milion dolara. Previše vremena je prošlo bez zahteva za otkup. Mislim da ne žele novac Tajlerovih. — Do đavola.

- 82 -

— Da. — Bacila sam plastičnu kašiku na poslužavnik i ponovo se zavalila u fotelju, zureći u prazno. — Lindzi? — Mislim da su ubili Paolu jer je prisustvovala Medisoninoj otmici. — To ima smisla. — Ali ako je Medison prisustvovala Paolinom ubistvu... neće pustiti to dete živo nakon toga.

- 83 -

Deo treći Računovodstvo

49

Sindi je napustila svoj stan u Blejkli Armsu, prešla ulicu na uglu i započela uobičajenu šetnju duž pet blokova ka svojoj kancelariji u Kroniklu. U stanu dva sprata iznad Sindinog, okrenutom ka zadnjem delu zgrade, čovek po imenu Gari Tening imao je loše jutro. Tening je čvrsto stezao ivicu stola u svojoj radnoj sobi i trudio se da stiša svoj bes. Dole u dvorištu, pet spratova niže, jedan pas je neprestano lajao, i svaka prodorna nota bola je Teningove uši poput igle. Znao je tog psa. Bio je to Barnabi, ret terijer koji je pripadao Mardžeri Glin, sirotoj ispranoj plavuši, samohranoj majci užasnog malog Olivera, koja je živela u prizemlju, uzurpirajući zadnje dvorište kao da je njihovo. Tening ponovo nabi u uši posebne slušalice svog makintoš računara od mekog voska koje su se oblikovale tačno prema obliku njegovih ušnih školjki. Ali i pored slušalica mogao je da čuje kako Barnabi skamuče. Tening je dlanom trljao grudi dok je glupo skamutanje uništavalo njegov spokoj. Sada su usne i prsti počeli da mu trnu a srce ubrzano da lupa. Do đavola. Zar čovek ne može da dobije malo tišine? Na računarskom monitoru ispred njega, uredni redovi otkucanog teksta marširali su niz ekran — šesto poglavlje njegove knjige, Knjigovodstvo, statistički pregled XX veka. Ta knjiga je bila više od zanimacije ili kakvog omiljenog projekta. Knjigovodstvo je bilo njegov raison d'etre i njegova zaostavština. Čak je čuvao i pisma izdavača koji su odbili njegov rukopis. S ljubavlju je zavodio ta odbijanja u jednu svesku, odlažući originale u registrator koji je držao zaključan u sefu. On će se poslednji smejati kada Knjigovodstvo bude izdato, kada postane delo koje će svi učeni ljudi širom sveta — i buduće generacije — citirati i pozivati se na njega. Niko to neće moći da mu oduzme. Dok je pokušavao da ućutka Barnabija snagom svoje volje, Tening je pogledom prelazio preko niza brojki; smrtnih ishoda udara groma od 1900. godine, visine snežnog pokrivača u Vermontu, broja svedočenja o tome kako je tornado usisao goveda — kada je jedan đubretarski kamion započeo svoj bučni obilazak kontejnera po komšiluku. Pomislio je da će mu prokleta lobanja pući. A nije bio ni lud. Doživljavao je savršeno racionalnu reakciju na užasan atak na svoja čula. Pokrio je uši šakama, ali se cičanje, vrištanje, trešenje i podrhtavanje metala ipak probilo do njegovih bubnih opni — i nateralo Olivera da počne da plače! Ta prokleta beba. Koliko puta ga je ta beba već prekinula u radu? Koliko puta mu je tok rnisli bio poremećen zavijanjem tog usranog psa? Pritisak u Teningovim grudima i glavi je narastao. Ako ne učini nešto, eksplodiraće. Gariju Teningu je prekipelo. 

Fr.: razlog, svrha postojanja. (Prim. prev.)

- 85 -

50

Čak i onako uzdrhtalih prstiju, Tening brzo zaveza pertle svojih izlizanih adidas patika, izađe u hodnik, zaključa vrata od stana za sobom i stavi veliki svežanj ključeva u džep. Spustio se požarnim stepeništem do podruma - nikad nije koristio lift. Prošao je kroz vešernicu, ušao u kotlarnicu, gde je stari kotao sa svojim cevima tiho mrmorio, a omrznuti novi urlao sa svežom zalihom entuzijazma. Jedna cev dužine pola metra sa zarđalim kugličnim ležajem na jednom kraju stajala je naslonjena o betonski zid. Tening oproba njenu težinu, udarivši vrhom po skupljenom dlanu svoje šake. Skrenu udesno, spuštajući se hodnikom ka trepćućem svetlu znaka za IZLAZ, dok su se ubilačke misli palile u njegovom umu poput lančanih petardi. Reza na izlaznim vratima otvori se pod pritiskom njegove podlaktice. Stajao je na suncu koji trenutak, orijentišući se. Onda je zamakao za ugao zgrade od fasadne cigle koji je vodio ka dvorištu s lučnim prolazima i ukrasima od kamena i žardinjerama dodatim za vreme restauracije zgrade. Videvši Teninga kako mu prilazi, Barnabi poče da laje. Trzao je lanac koji je povezivao njegovu ogrlicu sa žičanom ogradom. Kraj njega su stajala dečja kolica, u kojima se Oliver Glin nemirno vrpoljio u šarenom hladu, takođe zavijajući. Tening oseti kako ga prožima vreli talas nade. Dve muve jednim udarcem. Stežući cev s kugličnim ležajem, on stade da se šunja uza zid zgrade prema vrisci i zavijanju tih gadnih malih životinja. Baš u tom trenutku, Mardžeri Glin, plave kose skupljene u punđu, učvršćene hemijskom olovkom, izađe iz svog stana. Nagnula se nad kolicima, otkrivajući mlečnobele butine, i uzela Olivera u ruke. Tening je posmatrao, neopažen. Dete je odmah ućutalo, ali Barnabi je samo promenio melodiju, a njegovo uzbuđeno skamutanje je probadalo, probadalo, probadalo. Gospodarica Mardžeri ga ućutka, stavi jednu šaku pod detinju zadnjicu, pritisnu njegovo vlažno lice na svoje opuštene grudi i odnese ga u stan. Tening nastavi da prilazi Barnabiju, koji je zastao usred laveža da se oliže, nadajući se možda da će ga neko potapšati po glavi ili izvesti da se istrči u parku. Onda je ponovo uključio svoj lajavi alarm. Tening podiže palicu i zadade krvnički udarac. Barnabi zaskiča, pokuša slabašno da ščepa Tenisonovu ruku dok se palica podizala visoko spram vedrog neba, da bi zatim udarila i drugi put. Terijer beše potpuno nepomičan. Dok je ubacivao pseći leš u kesu za đubre, Tening pomisli, PUPM. Počivaj u prokletom miru.

- 86 -

51

Prošla su tri dana otkako je Medison Tajler oteta iz Ulice Skot a njena dadilja ubijena na samo nekoliko metara od parka Alta plaza. Svi smo bili na odeljenju tog jutra; Konklin, četiri inspektora odeljenja za ubistva iz noćne smene koji su radili prekovremeno, Maklin, šest policajaca iz odeljenja za teške zločine, i ja. Maklin se osvrnu po maloj prostoriji i reče: — Neću dužiti priču, da bismo mogli da se bacimo na posao. Nemamo ništa. Ništa osim talenta u ovoj prostoriji. I stoga nastavimo da radimo ono što radimo, dobro i temeljno. A vernici među vama — molite se čudu. Podelio nam je zadatke, pitao ima li pitanja — nije ih bilo. Stolice zaškripaše kad svi počeše da ustaju i razilaze se. Pregledala sam novu listu perverznjaka koje je Konklin i ja trebalo da ispitamo. Ustala sam od stola i prešla preko pohabanog linoleumskog poda do Džakobijeve kancelarije. — Uđi, Bokserova. — Džakobi, u otmici je učestvovalo dvoje ljudi. Tip koji je pretio i vozač. Prilično je čudno, zar ne, da pedofili rade u paru? — Imaš neku drugu ideju, Bokserova? Prihvatam sve predloge. — Hoću da se vratim na početak. Svedokinja. Želim da popričam s njom. — Posle svih ovih godina, ne mogu da verujem da želiš da ponoviš ispitivanje koje sam ja obavio — naroguši se Džakobi. — Samo trenutak. Imam njenu izjavu ovde. Uzdahnula sam dok je Džakobi sklanjao šolju s kafom, sendvič s jajima, novine, podizao gomilu žućkastih fascikli. Prebirao je po njima, pronašao onu koju je tražio, otvorio je. — Gilda Grej. Evo ti njen broj. — Hvala, poručniče — rekoh, uzimajući fasciklu. Osetih kako me nešto žacnu, kao da sam napravila lapsus. Nikad ranije nisam oslovila Džakobija s „poručniče“. Nadala sam se da nije primetio, ali ne. Džakobi se široko cerio. Osmehnula sam mu se preko ramena, vratila se za sto koji sam delila s Konklinom, koji mi je sedeo preko puta. Okrenula sam broj Gilde Grej i dobila je. — Ne mogu sada da dođem. Imam prezentaciju s jednim klijentom u 9.30 — pobunila se. — Jedno dete je nestalo, gospođice Grej. — Čujte, mogu da vam ispričam sve za desetak sekundi preko telefona. Šetala sam našeg psa u Ulici Divisidero. Pratila sam kerušu, postavljajući joj novine da obavi nuždu kada su devojčica i njena dadilja prešle ulicu. — Šta se zatim desilo? — Pažnja mi je bila usmerena na Šuci. Gledala sam dole, postavljajući te novine, znate? Pomislila sam da čujem dete kako viče — ali kada sam digla glavu, videla sam samo nekoga u sivom kaputu kako otvara vrata crnog kombija. I videla sam leđa dadiljinog kaputa dok je ulazila unutra. — Neko u sivom kaputu. Dobro. Jeste li osmotrili osobu za volanom?

- 87 -

— Jok. Bacila sam novine u đubre i čula kako kombi skreće. Onda, kao što sam već rekla, čula sam glasan pucanj i videla nešto što je izgledalo kao krv koja se razliva po zadnjem staklu. Bilo je strašno... — Možete li mi reći nešto o čoveku u sivom kaputu? — Prilično sam sigurna da je bio belac. — Visok, nizak, karakteristične crte lica? — Nisam obratila pažnju. Žao mi je. Upitala sam gospođicu Grej kada bi mogla da dođe u stanicu i pogleda fotografije počinilaca, a ona je uzvratila: — Imate fotografije počinilaca slikane s leđa? Rekla sam: — Hvala vam u svakom slučaju — i spustila slušalicu. Pogledala sam u Konklinove svetlosmeđe oči. Izgubila se u njima na pola sekunde. — Dakle, ipak nam sleduje obilazak perverznjaka? — upita on. — Da, ipak nam sleduje, Riči. Ponesi kafu.

- 88 -

52

Kenet Klasen je prao svoj srebrni jaguar kada smo se zaustavili na uzbrdici ispred njegove kuće u Ulici Valjeho. On je bio muškarac bele puti, star četrdeset pet godina, visok metar i sedamdeset osam, porno-glumac prosečno dobrog izgleda s veštačkim dodacima; dobrom nadogradnjom kose, kvalitetno odrađenom operacijom nosa, tirkiznoplavim očnim sočivima, zubnim navlakama. Sudeći prema njegovom kriminalnom dosijeu, Klasen je bio uhvaćen u „sobi“ za četovanje na internetu kako zakazuje sastanak s nekim za koga je mislio da je dvanaestogodišnja devojčica, a ispostavilo se da je četrdesetogodišnji pandur. Klasen se nagodio s javnim tužiocem. U zamenu za to što je ocinkario jednog producenta dečjih pornografskih filmova, dobio je dugu uslovnu kaznu zatvora i platio veliku novčanu kaznu. Još uvek je snimao porno-filmove za odrasle, što je potpuno po zakonu, čak i u bogatom kraju kao što je Pasifik Hajts. Klasenovo lice se ozari kad smo Konklin i ja izašli iz našeg kraun vika parkiranog uz ivičnjak i pošli k njemu. — Vidi, vidi — reče on, zatvarajući vodu u crevu, prelazeći pogledom od mene do Konklina i opet do mene. Odmeravajući nas. Njegovog osmeha zatim nestade kad je shvatio da smo policajci. — Kenete Klasene — rekoh, pokazujući mu značku — ja sam narednica Bokser. A ovo je inspektor Konklin. Imamo nekoliko pitanja za vas. Nemate ništa protiv da uđemo unutra? — Uđite gde god želite, narednice — Klasen se podrugljivo osmehnu, držeći rasprskivač od creva ispred sebe kao da ima erekciju, — Umukni, seronjo - reče Konklin, blago. — Mala šala, policajče — reče Klasen, cereći se. — Samo sam se šalio. Uđite. Sledili smo Klasena uz prilazne stepenice, kroz hrastova vrata, nakinđureno predsoblje i moderno namešten salon, do zastakljene bašte koja se nastavljala na kuhinju. Paprati, gardenija i kaktusa u velikim saksijama bilo je u izobilju. Klasen nas ponudi da sednemo u stolice od pletenog pruća obešene o lance koji su visili s greda na plafonu, a jedan Kinez neodređene dobi pojavi se u uglu bašte, prebaci levu šaku preko desnog zapešća i ostade da čeka. — Može li Vu nečim da vas posluži, policajci? — upita on. — Ne, hvala — rekoh ja. — Dakle, šta vas to dovodi u moj život ovog inače sjajnog jutra? Balansirala sam neugodno na ivici pletene stolice, izvadila beležnicu dok je Konklin šetao po staklenoj bašti zagledajući čudne primerke erotskih statua, pomerajući biljke u saksijama koji centimetar tamo ili ovamo. — Ponašajte se kao kod kuće — doviknu Klasen Konklinu. — Gde ste bili u subotu ujutru? — upitah.



Engl.: come – doći, ući, izgovara se isto kao reč doživeti orgazam. Igra rečima. (Prim. prev.)

- 89 -

— Subota — reče on, zavalivši se u stolicu, nameštajući kosu, s izrazom lica kao da se priseća nekog naročito lepog sna. — Snimao sam Mambo na mesečmi — reče on. — Snimio sam ga upravo ovde. Snimam seriju dvadesetominutnih filmova. Ono što ja nazivam „kratkim filmovima za pred spavanje“ — naceri se on. — To je prosto sjajno. Volela bih da mi date imena i brojeve telefona svih koji mogu da posvedoče o vašem kretanju. — Da li me sumnjičite za nešto, narednice? — Recimo samo da vas smatramo „zanimljivom osobom“. Klasen me je gutao pogledom kao da sam mu udelila kompliment. — Imate divnu kožu. Vi ne trošite ni peni na šminku, zar ne? — Gospodine Klasen. Ne šegačite se sa mnom. Imena i brojevi telefona, moliću. — Nema problema. Odštampaću vam spisak. — Odlično. Jeste li videli ovo dete? — upitah ga, pokazujući mu školsku fotografiju Medison Tajler koju sam držala u džepu od jakne poslednja tri dana. Bilo mi je mrsko da dozvolim Klasenu da pogleda Medisonino ljupko lice svojim očima ljigavca. — To je klinka onog izdavača novina, zar ne? Video sam je na vestima. Čujte — reče Klasen smešeći se, skoro me oslepevši svojim blistavim kljovama. — Mogu svima nama da olakšam ovo, u redu? Sledite me.

- 90 -

53

Lift u Klasenovoj ostavi bio je čvornovato kućište od borovine veličine oko dva mrtvačka kovčega. Konklin, Klasen i ja uđosmo unutra i ja podigoh pogled ka mestu gde bi trebalo da stoji tabla s brojevima, ali videh samo brojeve jedan i četiri — bez usputnih spratova. Vrata lifta se otvoriše na poslednjem spratu, svetle prostorije dimenzija 12x15 metara s nameštajem, osvetljenjem, urolanim tepisima i zavesama naslaganim uza zidove. U najdaljem uglu nalazio se savremen kompjuterizovani studio za snimanje. Bio je to veliki otvoren prostor, ali ipak sam ga preletela pogledom tražeći dete. — Sve se radi digitalno u današnje vreme — reče Klasen. Zajahao je stolicu ispred jednog flet skrin monitora. - Snimite materijal, prebacite ga na računar i obradite, sve u jednoj prostoriji. Pritisnuo je dugme, pokrenuo miša i kliknuo na ikonicu označenu s „Mambo na mesečini“. — Ovo je neobrađeni materijal koji sam snimio u subotu — reče nam Klasen. — To je moj alibi s vremenskim potpisom — nije da mi je potreban. Započeo sam snimanje u sedam i radili smo ceo dan. Iz kompjuterskih zvučnika začu se latino muzika, i slike se pojaviše na ekranu. Mlada crnokosa žena u nečem crnom i oskudnom palila je sveće u jednoj sad već razmontiranoj sceni spavaće sobe. Kamera je prešla preko sobe, zaustavivši se na krevetu — gde se Klasen igrao svojom muškošću i izgovarao otrcane zavodničke fraze dok je žena izvodila zavodljivi striptiz. — O, bože — promrmljah. Konklin se postavi između mene i monitora. — Uzeću kopiju toga — reče on. — Sa zadovoljstvom. - Klasen izvadi CD iz fioke, ubaci ga u crveni plastični omot, dade ga Konklinu. — Imate li slike ili video snimke dece na ovom kompjuteru? — Do đavola, ne. Ne radim dečje porniće — frknu Klasen. — Osim što bih time prekršio uslove svoje kazne, ne palim se na to. — Da, to je sjajno — reče Konklin ležerno. — Dakle, sada bih voleo da na brzinu pregledam sadržaj vašeg kompjutera, dok vam narednica pregleda kuću. — Deluje baš fino, gospodine Klasen — rekoh. — Sviđa mi se kako ste je sredili. — Šta ako kažem da ne pristajem na to? — Privešćemo vas na saslušanje dok ne izvadimo nalog — reče mu Konklin. - Onda ćemo vam zapleniti kompjuter i pretražiti vam kuću pomoću pasa. — Stepenice su ovamo. Ostavila sam Konklina i Klasena za računarom i pošla dole; zabadajući nos u svaku sobu, otvarajući vrata, zavirujući u ormare, gledajući i osluškujući, nadajući se iz sveg srca da ću pronaći devojčicu. Gospodin Vu je menjao posteljinu u spavaćoj sobi na drugom spratu kad sam mu pokazala značku i sliku Medison Tajler.

- 91 -

— Jeste li videli ovu devojčicu? - upitah ga. On odmahnu glavom, žustro, „ne“. - Ovde nema deca. Gosn Klasen ne voli deca. Ovde nema deca! Deset minuta kasnije duboko sam udisala čist hladan vazduh na stepenicama ispred kuće kad mi se Konklin pridružio, zatvarajući teška hrastova vrata za sobom. — Pa, to je bilo zabavno — rekoh. — Njegov alibi će ispasti validan — reče Konklin, ubacujući spisak s imenima i brojevima telefona u svoju beležnicu. — Da. Znam da hoće. Riče, misliš li da je taj tip strejt? — Mislim da bi zaskočio sve što hoda. Klasen je izašao na prilaz kada smo Konklin i ja ušli u naše policijsko vozilo. Podigao je ruku, uputio nam još jedan blistav osmeh, i rekao: - Zbogom. Zviždukao je za sebe, polirajući srebrnu haubu svog jaguara dok se naš skromni ford brzo udaljavao od ivičnjaka.

- 92 -

54

Konklin i ja smo sedeli u stanici jedno preko puta drugog. Pored mog telefona stajala je gomila poruka koje su preko telefona ostavljali razni dojavljivači koji su tvrdili da su videli Medison svuda — od skvera Đirardeli do Osake u Japanu. Izveštaj o autopsiji tela Paole Riči doktora Germanijuka stajao je otvoren preda mnom. Ukratko — uzrok smrti: rana od metka u glavi. Način usmrćivanja: ubistvo. Doktor G. je na svoj izveštaj zalepio papirić iz samolepivog blokčeta s porukom. Pročitala sam je naglas svom partneru. Narednice Bokser. Odeća je otišla u kriminološku laboratoriju. Obavio sam analize da utvrdim je li žrtva silovana, čisto da bih i to pokrio, ali ne očekujem da će se pokazati pozitivnim zbog potpune potopljenosti tela u vodi, itd. Rana je prostrelna. Zrno nije pronađeno. Pozdrav. H. G. — Mrtva devojka. Ćorsokak — reče Konklin, prolazeći rukom kroz kosu. — Otmičari ne prezaju od ubistva. I to je sve što znamo. — Dakle, šta nam je promaklo? Imamo nepouzdano svedočanstvo svedoka koji nam je dao neodređen opis počinilaca i vozila. Nemamo broj tablica, niti fizičkih dokaza s mesta zločina; nemamo opuške od cigareta, žvakaću gumu, čaure od metaka, tragove guma. Niti imamo prokleti zahtev za otkup. Konklin se zavali u stolici, reče gledajući u plafon — Počinioci su nastupili kao siledžije, ne kao seksualni napasnici. Ubili su Paolu minut nakon što su je zarobili? O čemu se tu radi? — Kao da je ubica bio nervozan. Naduvan. Kao da je posao bio naručen kod ulične bande. Ili je Paola bila suvišan teret, pa su je se otarasili. Ili je pružila otpor i neko se uspaničio. Rekoh: — Ali znaš, Riči. U pravu si. Potpuno si u pravu. Njegova stolica zaškripa dok ju je vraćao u uspravan položaj. — Moramo potpuno drugačije da pristupimo ovoj istrazi. Da radimo na rešavanju ubistva Paole Riči — rekoh, položivši šaku na izveštaj sa autopsije. — Čak i mrtva bi nas mogla odvesti do Medison. Konklin je zvao italijanski konzulat kad se Brenda okrenu u stolici k meni. Pokrila je slušalicu šakom. — Lindzi, imaš poziv na liniji 4, osoba neće da se identifikuje. Zvuči... jezivo. Zatražila sam da odrede odakle dolazi poziv. Klimnuh glavom, i srce mi malo ubrza. Pritisla sam dugme na telefonskoj centrali. — Narednica Bokser na vezi. — Ovo ću reći samo jednom — reče digitalno izmenjeni glas koji je zvučao kao žaba koja govori kroz plastičnu kesu. Pokazah Konklinu da se uključi u vezu na svom telefonu. — Ko je to? — upitah. — Nije bitno - reče glas. - Medison Tajler je dobro.

- 93 -

— Kako znate? — Reci nešto, Medi. Drugi glas se začu preko linije, zadihan, mlad, uplašen. - Mamice? Mamice? — Medison? — rekoh u slušalicu. Žablji glas se vrati. — Recite njenim roditeljima da su načinili veliku grešku što su pozvali policiju. Opozovite svoje pse — reče glas — ili ćemo povrediti Medison. Trajno. Ako se povučete, ostaće živa i zdrava, ali u svakom slučaju, Tajlerovi više nikad neće videti svoju ćerku. A onda se veza prekinula. — Halo? Halo? Pritiskala sam kvačicu na telefonu dok nisam dobila slobodan signal, zatim sam zalupila slušalicu. — Brenda, traži pozivni centar. Šta je sad ovo? „Načinili su veliku grešku što su pozvali policiju?“ — povika Konklin. — Lindzi, je li ta devojčica zvučala kao Medison? — Gospode bože, nisam mogla da procenim. Ne znam. — Šta kog đavola... — reče Konklin, bacivši imenik o zid. Osetila sam da mi se vrti u glavi, spopala me je muka. Da li je Medison zaista dobro? Šta je značilo to da nije trebalo da njeni roditelji zovu policiju? Je li bilo zahteva za otkup ili telefonskog poziva za koji ne znamo? Svi na odeljenju su gledali u mene, a Džakobi je stajao iza mojih leđa, bukvalno mi dišući za vrat kada je radio odeljenje nazvalo s rezultatima praćenja telefonskog poziva. Pozivač je koristio neregistrovani mobilni telefon i lokacija poziva nije mogla biti utvrđena. — Glas je bio izmenjen — rekoh Džakobiju. — Poslaću snimak razgovora u laboratoriju. — Pre nego što to uradiš, daj roditeljima da ga preslušaju. Možda će prepoznati glas tog deteta. — Moguće je i da se radi o nekom psihopati koji se pali na takve stvari — reče Konklin dok se Džakobi udaljavao. — Nadam se da je to u pitanju. Jer nećemo da „opozovemo pse“. Nema šanse. Nisam mogla da kažem ono što sam mislila. Da smo upravo bili čuli poslednje reči Medison Tajler.

- 94 -

55

Brenda Fregosi je radila kao asistentkinja na odeljenju za ubistva pet godina, i sa svojih dvadeset pet godina već je bila prirodna majka kvočka. Saosećajno je kvocala dok sam ja razgovarala s Henrijem Tajlerom preko telefona i, kada sam spustila slušalicu, dodade mi poruku na listu blokčeta. Pročitala sam njen krasnopis: Kler želi da dođeš u bolnicu u 6 uveče. Sada je bilo gotovo šest sati. — Kako je zvučala? - upitah. — Dobro, mislim. — Nije rekla ništa osim ovoga? — Rekla je, citiram: „Brenda, molim te reci Lindzi da dođe u bolnicu u šest. Hvala ti mnogo.“ Videla sam Kler prethodnog dana. Šta nije u redu? Vozila sam se ka Opštoj bolnici, ophrvana užasnim, mračnim mislima. Kler mi je jednom prilikom ispričala nešto o hemiji mozga, a suština te priče je glasila da kada se osećamo dobro, ne možemo ni zamisliti da ćemo se ikad ponovo osećati loše. A kada se osećamo loše, ne možemo zamisliti da će doći vreme kada nam neće sve lađe biti potopljene. Dok sam uzimala mentol bombonu, glas jedne devojčice je vikao „Mamice!“ u mojoj glavi, i bio je povezan s lošom reakcijom koju imam na bolnice otkako mi je majka umrla u jednoj od njih pre skoro petnaest godina. Parkirala sam auto na bolničkom parkingu u Ulici Borova, razmišljajući o tome kako mi je prijalo kad sam imala Džoa da popričam s njim u trenucima kad sam se osećala ovako loše, iznervirana od trodnevnog slepog udaranja u ćorsokake. Misli mi se vratiše Kler dok sam ulazila u bolnički lift. Zurila sam u svoj iznureni odraz u vratima od nerđajućeg čelika. Uzaludno sam nameštala šiške dok se lift peo naviše, a kad se vrata otvoriše, zakoračih u smrad antiseptika i hladnu belu svetlost postoperativnog odeljenja. Nisam bila prva koja je stigla u Klerinu sobu. Juki i Sindi su već bile namestile stolice kraj njenog kreveta, i Kler je sedela u spavaćici sa cvetovima, osmehujući se poput Mona Lize. Ženski klub za rešavanje ubistava se sastao — ali zašto? — Zdravo, svima — rekoh, obilazeći oko kreveta, ljubeći ih u obraze. — Izgledaš sjajno — rekoh Kler, s osećajem olakšanja što se ne radi o uzbuni zbog životne opasnosti, usled čega sam postala gotovo luckasta od radosti. — Čemu imamo da zahvalimo na ovome? — Nije htela da nam kaže dok ti ne dođeš — reče Juki. — Dobro, dobro - reče Kler. — Zaista imam nešto da vam saopštim. — Trudna si — reče Sindi. Kler prasnu u smeh, i sve pogledasmo u Sindi. — Ti si luda, reporterko mala — rekoh. Beba je bila poslednja stvar koja je Kler trebala, s njenih četrdeset tri godine i dva skoro odrasla sina. — Daj nam neki nagoveštaj — izbrblja Juki. — Odakle da počnemo.

- 95 -

— Devojke! Gazite štiklama po mom iznenađenju — reče Kler, još uvek se smejući. Sindi, Juki i ja se okrenusmo k njoj. — Dala sam krv na analizu - reče Kler. - I gospođica Sindi je, kao i obično, u pravu. — Ha! - povika Sindi. Kler reče: — Da se nisam našla u ovoj bolnici verovatno ne bih čak ni znala da sam trudna dok mi ne bi počele kontrakcije. Sada smo sve vikale: - Šta si rekla? Ne zezaš nas? U kom si mesecu? — Ultrazvuk je pokazao da je moje malo dobro — reče Kler, spokojna kao Buda. — Moje čudesno dete!

- 96 -

56

Morala sam da napustim proslavu jer sam kasnila na sastanak koji je Trakio sazvao u stanici. Dok sam ulazila u njegovu kancelariju, šef je nudio Tajlerovima da sednu u kožne fotelje, dok su Džakobi, Konklin i Maklin dovlačili pomoćne stolice, obilazeći oko šefovog velikog stola. Tajlerovi su izgledali kao da su spavali stojeći poslednjih osamdeset četiri sata. Lica im behu siva, ramena obešena. Znala sam da su bolno razapeti između nade i očaja dok čekaju da čuju audio zapis. Na Trakijevom stolu bio je postavljen jedan kasetofon. Nagnula sam se, pritisnula dugme za reprodukciju zvuka, i užasavajući, zli glas koji se smenjivao s mojim ispuni prostoriju. Devojčicin glas povika: — Mamice, mamice. Pritisnula sam dugme za zaustavljanje. Elizabet Tajler pruži ruku ka kasetofonu, pa se okrenu i uhvati muža za mišicu, zari lice u njegov kaput i poče da jeca. — Je li to Medisonin glas? — upita Trakio. Oba roditelja klimnuše — da. Džakobi reče: — Biće vam još teže da čujete ostatak ovog snimka. Ali mi smo optimistični. Kada je ovaj poziv obavljen, vaša ćerka je bila živa. Ponovo sam pritisla dugme za reprodukciju, posmatrala lica Tajlerovih dok su slušali kako otmičar govori da je Medison dobro ali da je više nikad neće videti. — Gospodine i gospođo Tajler, znate li zašto je otmičar rekao „Nije trebalo da zovu policiju“? - upitah. — Nemamo pojma — brecnu se Henri Tajler. — Zašto bi se osećali ugroženim? Niste otkrili ništa. Nemate čak ni osumnjičenog. Šta radi FBI? Zašto oni ne pokušavaju da pronađu Medison? Maklin reče: — Mi sarađujemo s FBI-jem. Koristimo njihove izvore i baze podataka, ali FBI se neće aktivno uključiti u ovaj slučaj osim ako ne budemo imali neki razlog da poverujemo da je Medison odvedena izvan granica države Kalifornija. — Pa recite im da jeste! Džakobi reče: — Gospodine Tajler, ono što hoćemo da vas pitamo jeste da li ste primili neku poruku od otmičara u kojoj vam govore da ne zovete policiju? Je li se išta slično desilo? — Ništa — reče Elizabet Tajler. — Henri? Jesu li te zvali na posao? — Nisu. Kunem se. Razmišljala sam o Paoli Riči dok sam gledala u Tajlerove. Rekoh: — Rekli ste nam da je Paola Riči imala izvrsne preporuke. Ko vam je nju preporučio? Elizabet Tajler se nagnu napred. - Unajmili smo Paolu direktno preko njene agencije. — O kakvoj vrsti agencije se radi? — upita Maklin, odajući svoju nervozu škrgutanjem zuba. — U pitanju je agencija za zapošljavanje — reče Elizabet Tajler. — Oni pronalaze, sponzorišu i obučavaju lepo odgojene devojke iz inostranstva. Obezbeđuju im radnu

- 97 -

dozvolu i pronalaze poslove. Paola je imala sjajne preporuke od agencije, kao i iz rodne Italije. Bila je valjana mlada žena. Obožavali smo je. — Ta agencija naplaćuje svoje usluge od poslodavaca? — upita Džakobi. — Da. Mislim da smo im platili osamnaest hiljada dolara. Na pomen te sume prošli su me žmarci po rukama, i želudac mi se okrenuo. — Kako se zove ta agencija? - upitah. — Vestberi. Ne, Vestvud redžistri — reče Henri Tajler. — Pričaćete s njima? — Da, i molimo vas da nikome ne govorite o ovom snimku — upozori Džakobi Tajlerove. - Samo idite kući. Ostanite kraj telefona. I prepustite Vestvud redžistri nama. — Bićete u kontaktu s njima? — upita Henri Tajler ponovo. — Izvrnućemo ih naopačke.

- 98 -

57

Sindi je bila na vezi s Juki, ubacujući sudove u mašinu dok je pričala. — Prosto je presmešan — reče ona za Vita Juinga, lepuškastog reportera iz Čikago tribjuna kojeg je upoznala mesec dana ranije dok je izveštavala sa suđenja Gradskoj bolnici. — Pričaš o tipu s naočarima, je l’ da? Onom koji je probio izlaz iz sudnice razvalivši vrata za slučaj opasnosti? Uključio alarm? — zasmejulji se Juki, prisećajući se. — Da. Vidiš... a zna i da se našali na sopstveni račun. Vit kaže za sebe da je smotani mlađi brat Klarka Kenta - nasmeja se Sindi. — Zapretio je da će doleteti u grad i izvesti me na večeru. Čak pokušava da izdejstvuje da ga pošalju da izveštava s Brinklijevog suđenja. — O, čekaj malo - reče Juki. — Nećeš mu valjda da učiniš isto što i Lindzi. Mislim, Vit živi u Čikagu. Zašto započinjati vezu na daljinu kad su takve veze osuđene na propast? — Razmišljam nešto... prošlo je neko vreme otkako sam se, ovaj, dobro zabavila. — Sa mnom je isti slučaj — uzdahnu Juki. — Ne samo da se ne sećam kada je to bilo, već se ne sećam ni s kim! Sindi se zakikota, a Juki je zatim stavi na čekanje da bi mogla da prihvati novi poziv. Kada se Juki vratila na vezu, rekla je: - Hej, reporterko mala, Ridi Pas me traži. Moram da begam. — Idi, idi — reče Sindi. — Vidimo se na sudu. Sindi prekide vezu, uključi mašinu za pranje sudova, zatim isprazni kantu za smeće. Vezala je kesu u čvor, izašla na hodnik, pritisla dugme za pozivanje lifta, i kada se on zaustavio, proverila je da li je prazan pre nego što je ušla. Ponovo je razmišljala o Vitu Juingu, i o Lindzi i Džou, i o tome kako su veze na daljinu, po pravilu, nalik vožnji toboganom. Zabavno neko vreme, dok ti se smuči. A sada je postojao još jedan razlog da nađe dečka koji živi u njenom gradu. Jezivost samačkog života u ovoj zgradi. Pritisla je dugme P za podrum, i stari restaurirani lift poče da se ljulja spuštajući se naniže. Minut kasnije Sindi stupi u vlažnu utrobu zgrade. Dok je hodala ka delu za odlaganje smeća začula je ženski plač, jecanje koje je odjekivalo praćeno kmečanjem bebe! Šta je sad? Sindi zađe za ugao podzemne odaje zgrade i ugleda plavokosu ženu otprilike svoje dobi kako drži bebu naslonjenu na rame. Crna kesa za smeće ležala je otvorena kraj ženinih nogu. — Šta nije u redu? — upita Sindi. — Moj pas — zajeca potresena žena. — Pogledajte! Ona se sagnu, raširi otvor kese za smeće da bi Sindi mogla da vidi malog crno-belog psa oblivenog krvlju. — Ostavila sam ga napolju samo na nekoliko minuta — reče ona — da bih odnela bebu u stan. O, bože. Zvala sam policiju da prijavim da ga je neko ukrao, ali pogledajte. Ovo je učinio neko ko živi ovde. Neko ko živi ovde prebio je Barnabija na smrt!

- 99 -

58

Bila je sreda ujutru, 8.30, četiri dana od otmice Medison Tajler. Konklin i ja smo bili parkirani na gradilištu blizu raskrsnice Ulice Vejverli i Klej; para od kafe kondenzovala se na prozorima kola dok smo posmatrali saobraćaj kako obilazi kombije za isporuku parkirane uz ivičnjak i pešake koji mile uskim, sumornim ulicama Kineske četvrti. Naročitu pažnju sam poklanjala jednoj zgradi, trospratnoj kući s fasadom od crvene cigle na sredini Ulice Vejverli. U prizemlju se nalazila Vongova kineska apoteka. Poslednja dva sprata zauzimale su poslovne prostorije Vestvud redžistrija. Instinkt mi je govorio da ćemo pronaći barem delimične odgovore u toj kući — vezu između Paole Riči i otmice... nešto. U 8.35 ulazna vrata kuće s fasadom od cigle se otvoriše i jedna žena izađe napolje, noseći đubre do ivičnjaka. — Počinje igranka — reče Konklin. Prešli smo ulicu i presreli ženu pre nego što je nestala u unutrašnjosti kuće. Pokazasmo joj značke. Bila je bele puti, mršava, u srednjim tridesetim, crne ravne kose koja joj je padala do ramena, lepote naružene samo veđama nabranim od brige. — Pitala sam se kada će nas policija kontaktirati — reče ona, s jednom šakom na kvaki vrata. — Vlasnici su otišli van grada. Možete li da se vratite u petak? — Naravno — reče Konklin — ali imamo nekoliko pitanja za vas, sada, ako nemate ništa protiv. Brenda, naša asistentkinja na odeljenju, uzdiše za Konklinom, i kaže da je „magnet za devojke“; i to je istina. On to ne radi namerno. Prosto je prirodno privlačan. Posmatrala sam kako crnka okleva, gleda u Konklina, zatim širom otvara vrata. — Ja sam Meri Džordan — reče ona. — Menadžer agencije, knjigovođa, majka kvočka i sve ostalo čega možete da se setite. Uđite... Nacerila sam se u Konklinovom pravcu dok smo sledili gospođicu Džordan preko praga, zatim niz hodnik do njene kancelarije. Bila je to mala prostorija, s radnim stolom okrenutim ka vratima. Dve kožne fotelje stajale su okrenute ka stolu, dok je na zidu iza njega visila Džordanina uramljena slika okružena tucetom slika mladih žena, po svoj prilici dadilja. Stekla sam utisak da je Džordanina očigledna nervoza vredna pažnje. Grizla je donju usnu, ustala, premestila gomilu registratora na vrh ormarića s dokumentima, sela, počela da se igra narukvicom od sata, da vrti hemijsku. Dobila sam morsku bolest samo je posmatrajući. — Šta mislite o otmici Paole i Medison Tajler? — upitah je. — Potpuno sam zatečena — reče Džordanova vrteći glavom, a onda je nastavila, jedva zastajući da udahne vazduh. Džordan nam je rekla da je jedina stalno zaposlena radnica u Redžistriju. Još dva tutora, obe žene, radile su po potrebi. Osim suvlasnika, pedesetogodišnjeg belca, u Redžistriju nije bilo zaposlenih muškaraca, niti su koristili kombije, crne ili bilo koje druge.

- 100 -

Vlasnici Vestvud redžistrija bili su Pol i Lora Renfru, muž i žena, po rečima gospođice Džordan. Pol je trenutno bio u poseti potencijalnim klijentima severno od San Franciska, dok je Lora regrutovala dadilje po Evropi. Bili su otišli iz grada pre otmice. — Renfruovi su fini ljudi - uveravala nas je Džordanova. — A koliko dugo ih poznajete? — Počela sam da radim za Renfruove neposredno pre nego što su se doselili iz Bostona, pre nekih osam meseci. Agencija još ne donosi dobit — nastavila je Džordan. — Sada kada je Paola mrtva, a Medison... nestala... to baš i nije dobra reklama, zar ne? Oči Meri Džordan ispuniše se suzama. Ona izvuče ružičastu maramicu iz kutije na svom stolu, obrisa suze. — Gospođice Džordan — rekoh, naginjući se preko njenog stola — nešto vas izjeda. O čemu se radi? — Ne, zaista, sve je u redu. — Kako da ne. — Radi se samo o tome da sam volela Paolu. Ja sam ta koja ju je uparila s Tajlerovima.Ja. Da nisam to uradila, Paola bi još bila živa!

- 101 -

59

Renfruovi imaju stan ovde dole — reče gospođica Meri Džordan, dok nas je vodila u obilazak radnih prostorija. Pokazala je put zelenih vrata s katancem u dnu hodnika. — Čemu katanac? — upitah. — Zaključavaju stan samo kada oboje nisu tu — reče Džordan. — To je dobra stvar. Tako ne moram da brinem da će devojke zabadati nos gde mu nije mesto. Sa sprata iznad začu se topot koraka. — Prostorija za zajednički boravak je ovamo — reče Džordanova, nastavljajući obilazak. — Sala za sastanke je s vaše desne strane, a spavaonica je gore na spratu — reče gledajući uz drveno stepenište. — Devojke žive u Redžistriju dok ih ne rasporedimo u neku porodicu. I ja živim gore. — Koliko devojaka imate ovde? — upitah. — Četiri. Kada se Lora vrati s puta, verovatno ćemo udomiti još četiri. Konklin i ja smo proveli ostatak jutra ispitujući mlade žene dok su silazile dole u salu za sastanke jedna po jedna. Po godinama starosti su se kretale od osamnaest do dvadeset dve, i sve su bile Evropljanke s dobrim do odličnim znanjem engleskog. Nijedna od njih nije mislila ništa loše niti gajila ikakve sumnje spram Renfruovih i Paole Riči. — Dok je bila ovde, Paola se molila na kolenima svake večeri — insistirala je jedna devojka po imenu Luiza. — Bila je devica! Po povratku u kancelariju Meri Džordan, menadžerka Renfruovih podiže ruke u vazduh kada smo je upitali sluti li ko je mogao da otme Paolu i Medison. Kad se javila na telefon, Konklin me upita: — Želiš li da razbijem onaj katanac? — Želiš li ti da nastaviš karijeru u Gradskom komunalnom? — Moglo bi da bude vredno toga. — Sanjaš — rekoh. — Čak i kad bismo imali opravdan razlog, Medison Tajler nije unutra. Majka kvočka bi priznala da jeste. Napuštali smo kuću, spuštajući se niz ulazne stepenice, kad Meri Džordan povika za nama, sustiže nas, uhvati Konklina za mišicu. — U nedoumici sam. Možda je u pitanju trač ili puka neistina, i ne želim ikoga da uvalim u nevolju — reče ona. — Ne možete da brinete o tome, Meri — reče Konklin. — Šta god da mislite da znate, morate nam reći. — Bila sam tek počela da radim kod Renfruovih — reče Džordan, pogledavši brzo put ulaznih vrata, zatim ponovo u Konklina. — Jedna od devojaka mi je rekla nešto za šta me je naterala me da se zakunem da nikome neću reći. Rekla mi je da je jedna dadilja iz ove agencije napustila svoje poslodavce a da nije navela razlog odlaska. Ne govorim o lošim manirima — pasoš joj je bio kod Renfruovih. Ta devojka nije mogla da dobije drugi posao bez njega. — Je li nestanak te devojke prijavljen policiji? — Mislim da jeste. Znam samo ono što mi je rečeno. A rečeno mi je da je Helga Smit nestala i da nikad nije pronađena. - 102 -

60

Sastanak kućnog saveta dostigao je tačku ključanja kada se Sindi pojavila. Dvesta ljudi, manje ili više, naguralo se u holu zgrade. Predsednica kućnog saveta, Fern Galperin, bila je sitna lepuškasta žena s naočarima sa žičanim okvirom, glave jedva vidljive iznad gomile dok se trudila da utiša žamor. — Jedan po jedan — povika gospođa Galperin. — Mardžeri? Molim te nastavi. Sindi ugleda Mardžeri Glin, ženu koju je upoznala u prostoriji za odlaganje đubreta prethodnog dana, uglavljenu na dvosedu između troje ljudi. Glinova povika: — Policija mi je poslala formular koji treba da popunim. Neće učiniti ništa u vezi s Barnabijem, a Barnabi je bio član porodice. Sada se osećam još ugroženijom jer njega nema. Treba li da nabavim novog psa? Ili pištolj? — Uplašena sam i zgrožena kao i ti — reče Galperinova, privijajući sopstvenog psića uz grudi. — Ali ne misliš valjda ozbiljno da nabaviš pištolj! Još neko? Sindi spusti svoju torbu s laptopom na zemlju i došapnu naočitoj brineti kraj stola s osveženjem: — Šta se dešava? — Čuli ste za Barnabija? — Bojim se da jesam. Bila sam u prostoriji za odlaganje đubreta kada ga je Mardžeri pronašla. — Gadno, zar ne? Barnabi je ponekad bio dosadan, ali da ga neko ubije? To je potpuno suludo. Šta je ovo... Njujork? — Uvedi me u priču, hoćeš li? Nova sam ovde. — Hoću, naravno. Dakle, Barnabi nije prvi. Pudlica gospođe Nili pronađena je mrtva na stepeništu, a ta jadna žena je krivila sebe jer je zaboravila da zaključa vrata. — Rekla bih da neko u zgradi ne voli pse. — Da, mislim — nastavi brineta. — Ali to nije sve. Pre mesec dana, gospodin Frenks, mnogo fin tip koji je živeo na drugom spratu, u pola noći mu je došao kamion za selidbe. Ostavio je Fern svežanj pretećih pisama koje mu je neko gurao ispod vrata tokom nekoliko meseci. — O kakvoj vrsti pretnji se radi? — O pretnjama smrću. Možeš li poveruješ? — Zašto nije zvao policiju? — Pretpostavljam da jeste. Ali pisma su bila anonimna. Policija se malo raspitivala unaokolo, zatim batalila čitavu stvar. Tipično sranje. — Pretpostavljam da je i gospodin Frenks imao psa. — Ne. Imao je muzičku liniju. Nego, da se upoznamo, ja sam Debi Grin — žena se široko nasmeši. — Stan 10F — rukova se sa Sindi. — Ja sam Sindi Tomas. Stan 3B. — Drago mi je, Sindi. Dobrodošla u Košmar u Blejkli Armsu. Sindi se nesigurno nasmeši. — Dakle, zar se ti ne plašiš? — Pomalo — uzdahnu Debi. — Ali stan mi je fantastičan... viđam se s nekim sada. Mislim da sam ga nagovorila da se useli kod mene.

- 103 -

— Blago tebi. — Sindi ponovo usmeri pažnju na sastanak dok je predsednica kućnog saveta davala reč jednom pogurenom starijem gospodinu. — Gospodine Horn. — Hvala vam. Ono što me najviše muči jeste tajnost - reče on. — Poruke proturene ispod vrata. Ubijeni kućni ljubimci. Mislim da je Mardžeri na tragu nečega. Ako policija ne može da nam pomogne, moramo da oformimo stanarsku stražu... Diže se graja i gospođa Galperin povika: — Ljudi, podignite ruku, molim vas! Tome, imaš li nešto da kažeš? Jedan čovek u tridesetim ustade. Bio je mršav, proćelav, i stajao je u suprotnom uglu hola od Sindi. — Stanarska straža me plaši na smrt - reče on. — Ko god da teroriše Blejkli Amis može da se prijavi za stražarsku dužnost — a onda ne bi morao da se šunja okolo. Mogao bi neometano da se kreće hodnicima. Koliko bi to bilo strašno? — U ovoj zgradi živi nekih trista osamdeset pet ljudi, a više od polovine nas je ovde večeras. Šanse su skoro pola-pola da je naš privatni terorista u ovoj prostoriji. Ovog trenutka.

- 104 -

61

Juki nikad ranije nije videla Leonarda Parizija besnog. „Riđi Pas“, kako su ga zvali, bio je riđokos, težak preko devedeset kila, obično predusretljiv i ljubazan — ali u ovom trenutku su iz njegovih crnih očiju sevale munje dok je udarao pesnicom po konferencijskom stolu. Tanjiri s ostacima kineske hrane poskočiše uvis. Pet novih pomoćnika javnog tužioca za stolom izgledali su šokirano, s izuzetkom Dejvida Hejla, koji je nepromišljeno izjavio da je slučaj Brinkli „čist zicer“. — Ne postoje „ziceraški“ slučajevi — zaurla Parizi. — Suđenje O.Dž. Simpsonu smatrali su zicerom. — Suđenje Robertu Darstu — reče Juki. — Tak oje — reče Parizi, zureći u sve za stolom. — Darst je priznao da je ubio svog komšiju, iseckao ga na komadiće i bacio u okean — a porota ga je proglasila nevinim. — I to je naš izazov s Brinklijem, Dejvide. Imamo priznanje na traci, i više svedoka nego što možemo da izbrojimo. Zločin je snimljen. Pa i pored toga, to nije zicer. — Ali, Leonarde — reče Hejl - ubica je snimljen na delu. To je prihvatljiv i neporeciv dokaz. Parizi se naceri. — Baš si bistar, Dejvide. Blago tebi. Svi ste čuli za Rodnija Kinga? — upita Parizi, popuštajući kravatu. Rodni King, Afroamerikanac na uslovnoj slobodi, odbio je da izađe iz kola nakon što su ga zaustavili zbog prebrze vožnje. Četvorica belih policajaca su ga izvukla iz kola i udarila pendrekom pedeset šest puta. Bilo je to brutalno prebijanje do krvi, sve snimljeno kamerom. Slučaj je otišao na sud. Policajci su bili oslobođeni optužbi, i tako su počeli rasni neredi u Los Anđelesu. — Dakle, video snimak nije učinio taj slučaj ziceraškim. A evo i zašto je to možda tako; kada prvi put pregledate snimak prebijanja Rodnija Kinga, užasnuti ste. Kada ga pregledate drugi put, u neverici ste. A do trenutka kada ga pogledate dvadeseti put, vaš mozak je već obradio svaki detalj te scene i vi ste je upamtili, naravno, ali prevazišli ste šok. — Svako ko poseduje televizor u ovoj zemlji nebrojeno puta je video snimak Džeka Runija na kojem Alfred Brinkli ubija te ljude. Do sada je on izgubio svoju moć da šokira ljude. Razumete li me? — S tim u vezi, video snimak jeste prihvaćen kao dokazni materijal. Trebalo bi da dobijemo ovaj slučaj. I učinićemo sve što je u našoj moći da dobijemo smrtnu presudu za Brinklija. — Međutim, za protivnika imamo pametnog i upornog advokata, Barbaru Blanko — reče Parizi, naslanjajući se u stolici. — A ona ne obavlja taj glupi posao javnog branioca zbog novca. Ona veruje u svog klijenta, i porota će to osetiti. — Moramo biti spremni na sve. I to je kraj današnjeg predavanja. 

Nakon nereda, federalni sud je dvojicu policajaca osudio na 30 meseci zatvora, dok je drugu dvojicu oslobodio svih optužbi. (Prim. prev.)

- 105 -

Sala za sastanke utonu u tišinu punu poštovanja. Len Parizi je definitivno bio glavni tu. — Juki, jesmo li zaboravili nešto? — Mislim da smo sve pokrili. — Dobro se osećaš? — Osećam se sjajno, Lene. Spremna sam za pokret. Jedva čekam. — Jašta. Tebi je dvadeset osam godina. Ali meni je potreban san da bih ostao ovako lep. Vidimo se ovde sutra ujutru u pola osam. Svi ostali, budite u pripravnosti. Sastaćemo se krajem sutrašnjeg dana. Juki požele laku noć kolegama i izađe iz prostorije osećajući se punom energije i srećnom što će sutra ujutru biti zamenik Leonarda Parizija. I uprkos Parizijevoj govoranciji u kojoj je pozivao na oprez, Juki se zbilja osećala samouvereno. Brinkli nije O.Dž. Simpson, ili Robert Darst. Nije imao status medijske zvezde, niti naklonost medija. Pre mesec dana je spavao na ulici s napunjenim pištoljem u džepu. Ubio je četiri potpuna neznanca. Nema šanse da će porota rizikovati da pusti tog manijaka da se vrati na ulice San Franciska. Zar ne?

- 106 -

Deo četvrti Narod protiv Alfreda Brinklija

62

Juki je spustila svoju aktovku pored Leonardove na sto ispred Odeljenja br. 21. Njih dvoje prođoše kroz detektor za metal, kroz prva dvokrilna vrata koja su vodila u malo predvorje, zatim i kroz druga vrata, i uđoše pravo u sudnicu. S galerije se podigao tihi žamor dok je „Riđi Pas“, sa svojih metar i osamdeset osam u mornarskoplavom odelu na pruge, koračao sredinom sudnice kraj Juki, visoke metar i šezdeset u štiklama, teške četrdeset pet kilograma u bisernosivom odelu. Leonard otvori vratanca ograde koja je razdvajala galeriju od advokatskih stolova, propusti je da prođe prva. Zatim uđe za njom i odmah poče da vadi papire na sto. Jukino uzbuđenje izazvano iščekivanjem beše oštro sasečeno tremom od prvog dana na sudu. Nije postojalo više ništa što je mogla da učini da se dodatno pripremi, a nije mogla da podnese čekanje. Poravnala je revere svog sakoa i svoju hrpu dokumenata, pogledala na sat. Sud je trebalo da počne s radom za tačno pet minuta, a sto odbrane bio je prazan. Sudnica se ponovo uskomešala, i od onoga što je ugledala srce samo što nije prestalo da joj kuca. Munula je Leonarda laktom, i on se okrenu. Alfred Brinkli je koračao prolazom između klupa. Brada mu je bila obrijana, duga kosa kratko podšišana, na sebi je imao plavo odelo od poliestera i kravatu, i izgledao je opasno koliko i pirinčani puding. Ali nije Brinkli bio taj od koga joj se želudac prevrnuo a usta ostala širom otvorena. Brinklija nije zastupala Barbara Blanko. Umesto nje, pratio ga je muškarac u ranim četrdesetim, osedeo pre vremena, u ugaljsivom brioni odelu sa žutom armani kravatom. Poznavala je Brinklijevog novog zastupnika. Svi su ga poznavali. — E, jebi ga — reče Parizi, smešeći se ukočeno. — Miki Šerman. Ti ga znaš, zar ne, Juki? — Naravno. Radili smo zajedno kada smo branili jednu moju prijateljicu pre šest meseci. — Da. Sećam se. Poručnica iz odeljenja za ubistva optužena za protivpravno oduzimanje života. — Parizi skide naočare, obrisa ih maramicom, i reče Juki: — Šta sam ono rekao sinoć? — „Budite spremni na sve“. — Ponekad mrzim kad sam u pravu. Šta mi možeš reći, osim činjenice da Serman nikad nije ugledao kameru koja mu se nije svidela? — On je tip koji posmatra širu sliku — reče Juki. — Detalje prepušta drugima. Nešto bi moglo da se provuče kroz rupe u njegovom situ. Juki je razmišljala o tome kako je čitala u novinama da je Miki Šerman dao otkaz na mesto zamenika javnog branioca grada San Franciska i otvorio malu privatnu advokatsku kancelariju. Radiće na slučaju Brinkli pro bono, ali medijska pažnja će poslužiti kao izvrsna odskočna daska za kancelariju Serman i saradnici — ako pobedi.

- 108 -

— Pa, više nema veliki kabinet iza sebe — reče Parizi. - Moraćemo prosto da pronađemo te rupe i proširimo ih ćuskijom. U međuvremenu, već uviđam njegov prvi veliki problem. — Da - klimnu Juki. - Alfred Brinkli ne izgleda kao luđak. Ali Lene, i Miki Šerman je toga svestan.

- 109 -

63

Juki je stajala mirno dok je sudija Norman Mur sedao za sudijski sto, sa zastavom SADa s jedne strane, zastavom države Kalifornija s druge, s termosom kafe i laptopom ispred sebe. Dvesta ljudi u sudnici sedalo je na svoja mesta dok je sudski izvršitelj objavljivao da sud počinje sa zasedanjem. Sudija Mur je bio poznat po pravičnosti i sklonosti da pusti advokate da malo prekardaše pre nego što će lupiti sudijskim čekićem. Mur je sada proveo dobrih petnaest minuta objašnjavajući porotnicima njihove dužnosti pre no što će usmeriti svoje plave oči iza naočara put Leonarda Parizija. – Da li je narod spreman da počne? — Jeste, časni sudijo. Leonard Parizi ustade, zakopča srednje dugme svog sakoa, priđe klupi za porotu i pozdravi porotnike. „Riđi Pas“ je bio zaista krupan, širokih kukova i ramena. Riđa kosa mu je bila kovrdžava, a koža gruba i rošava. Leonard Parizi nije bio naočit, ali kada bi progovorio, podsetio bi na glumca, na nekog od velikana poput Roda Stajgera ili Džina Hekmana. Prosto ne biste mogli da odvojite pogled s njega. — Dame i gospodo, kada ste bili birani u ovu porotu, svi ste rekli da ste videli „Runijev snimak“ tragedije na feribotu Del Norte. Rekli ste da biste mogli da budete otvoreni po pitanju krivice ili nevinosti optuženog. I obećali ste da ćete suditi gospodinu Brinkliju na osnovu onoga što vam bude dokazano u ovoj sudnici. — Iz tog razloga želim da vam kažem kakva atmosfera je vladala prvog novembra na Del Norteu, da biste mogli to sebi jasno da predstavite. — Bio je to divan dan za vožnju feribotom — otpoče Parizi. — Oko trinaest stepeni celzijusa s prolaznim naoblačenjem. Dosta turista je nosilo bermude jer, hej, San Francisko je u Kaliforniji, zar ne? Sudnicom se razleže smeh dok se Parizi zagrevao u svojoj uvodnoj reči. — Bio je to divan dan koji se pretvorio u dan iz pakla jer je optuženi, Alfred Brinkli, bio na tom trajektu. — Gospodin Brinkli je bio bez prebijene pare, ali je pronašao povratnu kartu za vožnju feribotom na pijaci i odlučio da se provoza. Imao je napunjen pištolj u džepu, revolver sa šest metaka. — Tog dana gospodin Brinkli se odvezao feribotom do Larkspura bez incidenta, ali prilikom povratka, dok je feribot pristajao u luci San Franciska, optuženi je video Andreu Kanelo kako se raspravlja sa svojim malim sinom, slatkim devetogodišnjim momčićem po imenu Toni. — Iz samo njemu znanog razloga, gospodin Brinkli je izvadio pištolj i pucao toj tridesetogodišnjoj majci u grudi. — Umrla je gotovo istog trenutka, na oči svog malog sina — reče Parizi. — Onda je dečak gospođe Kanelo svojim krupnim uplašenim očima pogledao u lice čoveka koji je upravo ubio njegovu majku — a šta je Alfred Brinkli učinio?

- 110 -

— Upucao je Tonija Kanela, malog dečaka koji je bio naoružan sladoledom u kornetu. Toni je bio učenik četvrtog razreda, radovao se Danu zahvalnosti i biciklu za Božić, i da će jednog dana odrasti i postati čovek. — Gospodin Brinkli je sve to uskratio Toniju Kanelu. Preminuo je u bolnici kasnije tog dana. Bolne grimase porotnika pokazale su da ih je Parizi već dirnuo. Jedan od porotnika, mlada žena sa drečavom ljubičastom kosom grizla je usnu dok su joj suze lile niz obraze. Leonard napravi pauzu u izlaganju iz poštovanja, i pusti porotnicu da se isplače.

- 111 -

64

U tom trenutku se sudija Mur obrati šestorici muškaraca i istom tolikom broju žena u poroti: - Hoćete li da napravimo pauzu? Onda u redu, molim vas nastavite, gospodine Parizi. — Hvala, časni sudijo — reče Parizi. Bacio je pogled ka branjeničkom stolu, video da Miki Šerman šapuće nešto svom klijentu, leđa okrenutih sudiji i poroti, gest čiji je cilj da pokaže kako Parizijeva uvodna reč nije ni najmanje poljuljala odbranu. Pametan potez. Parizi je znao da bi na njegovom mestu učinio isto. — Rekao sam vam da je Del Norte pristajao u luku kada je gospodin Brinkli upucao Andreu i Tonija Kanela. Sam proces pristajanja bio je bučan, mnogo glasniji od dva pucnja iz pištolja. — Ali dvoje ljudi je shvatilo šta se desilo. — Gospodin Per Konkrad je radio na Del Norteu tog dana na održavanju motora. Bio je porodičan čovek sa ženom i četvoro prelepe dece, i od penzije su ga delile otprilike dve godine. Video je Afreda Brinklija s pištoljem u ruci i tela Andree i Tonija Kanela kako krvare na palubi. — Gospodin Konrad je krenuo da razoruža gospodina Brinklija, koji je naciljao i pucao gospodinu Konradu među oči. — Gospodin Lester Neg je bio prodavac osiguranja u Larkspuru koji je poslom dolazio u San Francisko. Takođe porodičan čovek, bivši pilot vazduhoplovstva SAD. I on je pokušao da otme pištolj gospodinu Brinkliju. Upucan je u glavu. Pištolj gospodina Brinklija bio je poslednje što je gospodin Neg u životu video. — Oba muškarca su bila nesebična. Bili su junaci. I umrli su zbog toga. — Ali gospodin Brinkli ni pored toga nije bio završio. Parizi priđe klupi za porotnike, spusti šake na ogradu, zagleda se u svakog od porotnika dok je govorio. — Gospodin Brinkli je stajao kraj žene koju ova zajednica veoma ceni, doktorke Kler Vošbern, glavnog patologa San Franciska. Doktorka Vošbern je bila preplašena, ali bila je dovoljno prisebna da kaže gospodinu Brinkliju: „U redu, sine... daj mi taj pištolj.“ — Umesto toga, gospodin Brinkli joj je ispalio metak u grudi. A kada je Vili, sin doktorke Vošbern, pritekao njoj u pomoć, gospodin Brinkli je pucao i u njega. — Srećom, brod je udario u pristanište u tom trenutku, a šesti i poslednji metak gospodina Brinklija promašio je svoju metu. I iz tog razloga je dvoje hrabrih ljudi, Kler i Vili Vošbern, preživelo, a doktorka Vošbern će svedočiti na ovom suđenju. Parizi napravi pauzu, puštajući da se užas pucnjave utisne u umove porotnika, pre no što će ponovo progovoriti. — Nema sumnje da se sve što sam vam ispričao zaista i desilo. — Nema sumnje da je, ne obazirući se na pol, starosnu dob, rasu ili razlog, Alfred Brinkli pucao na četvoro ljudi koje nije poznavao, i ubio ih, i da je pokušao da ubije još dvoje. — Gospodin Džek Runi, koji će se takođe pojaviti kao svedok na ovom suđenju, načinio je video snimak pucnjave, koji ćemo vam prikazati. Takođe, gospodin Brinkli je

- 112 -

priznao da je počinio ova brutalna ubistva, i mi ćemo vam pokazati i snimak njegovog priznanja. — U ovom slučaju nema DNK. Nema dokaza u vidu tragova krvi ili delimičnih otisaka dlana, niti bilo koje vrste forenzičkih dokaza koje viđate svake večeri u krimi serijama na televiziji. To je stoga što se u ovom slučaju ne postavlja pitanje „ko je to učinio“. — Znamo ko je to učinio. On sedi tamo. Parizi pokaza put čoveka u sjajnom plavom odelu. Brinkliju je glava bila klonula na ramena, tako da se činilo kao da mu se vrat uvukao u telo. Tupog pogleda zurio je pravo preda se. Čovek je izgledao toliko omamljen lekovima da se Parizi pitao koliko je od svega Brinkli uopšte čuo ili razumeo. — Odbrana će pokušati da vas ubedi da je gospodin Brinkli bio psihotičan i da stoga ne može biti odgovoran za svoje postupke — reče Parizi, vraćajući se za pult. — Medicinski stručnjaci odbrane možda će imati hrabrosti da stanu za ovaj pult i kažu vam da je optuženom potrebno „lečenje“, a ne kazna. — Nema problema. Imamo sjajne lekare koji leče sve naše osuđenike na smrt — Ako se ponašate suprotno zdravom razumu, to ne znači da zakon za vas ne važi. I ne znači da ne razumete da je ubijanje ljudi pogrešno. — Dame i gospodo, Alfred Brinkli je doneo napunjen pištolj na feribot. Izabrao je svoje žrtve hotimice i vrlo precizno. Ubio je četvoro njih. I zatim je pobegao s mesta zločina. — Zato što je Alfred Brinkli znao da je ono što je učinio pogrešno— Narod će vam dokazati da je gospodin Brinkli po zakonskoj definiciji bio pri zdravom razumu kada je počinio četiri ubistva i pokušao da počini još dva. I mi ćemo tražiti od vas da ga proglasite krivim po svim tačkama optužnice. — Zahvaljujem vam na pažnji. Žao mi je što sam rasplakao neke od vas, ali ova ubistva jesu tragedija.

- 113 -

65

Juki je posmatrala Mikija Šermana kako ustaje od branjeničkog stola i samouvereno korača sudnicom do podijuma. Šerman se predstavio poroti, s rukama u džepovima i šarmom kojim je očarao porotu prvom rečenicom. — Ljudi, sve što vam je tužilac rekao je istina — otpoče on. To je smeona izjava, pomisli Juki. U stvari, nikad ranije nije čula da se neki advokat iz suprotnog tabora odlučio za takav pristup. — Svi znate šta se dogodilo na Del Norteu petog novembra - reče Šerman. — Gospodin Brinkli zaista jeste doneo napunjen pištolj na feribot. Pucao je u te ljude ne mareći za posledice koje će taj čin imati po njih — ili po njega samog. — Bio je okružen s dvesta pedeset ljudi, od kojih su neki bili svedoci pucnjave. Gospodin Brinkli nije bacio pištolj nakon što je pobegao s Del Nortea. Nije se otarasio dokaza. — To nije nešto što se može nazvati savršenim zločinom. Jedino luda osoba počinila bi tako nešto i ponašala se na taj način. — Dakle, nije misterija šta se desilo. — Predmet ovog sudenja je, međutim, zašto se to desilo. — Gospodin Brinkli nije razumeo svoje postupke jer je, kad je ubio te nesrećne ljude, bio lud po definiciji zakona. — Pošto će pitanje „zakonskog ludila“ biti osnov po kojem ćete doneti sud o gospodinu Brinkliju i njegovim postupcima, ovo je pravo vreme da definišemo taj termin — reče Šerman. Pitanje je sledeće: Da li je gospodin Brinkli uviđao neispravnost svojih postupaka kada je počinio te zločine? Ako nije razumeo da su pomenuti postupci pogrešni zato što je bolovao od neke mentalne bolesti ili poremećaja u vreme kada su ti zločini počinjeni, onda to znači da je bio zakonski lud. Miki Šerman zastade, namesti svoje beleške za govornicom i progovori ponovo glasom kojem se Juki divila i plašila ga se. Bio je prijatan za uvo, ličan, kao da veruje da ne mora da glumata pred porotom, da njegov način razmišljanja nije samo kredibilan već i istinit. — Gospodinu Brinkliju je postavljena dijagnoza šizoafektivnog poremećaja — reče Šerman poroti. — On boluje od jedne bolesti kao što su rak ili dijabetes, teške bolesti od koje je oboleo genetskim putem, kao i usled traume koju je preživeo u detinjstvu. — On nije želeo tu bolest, ali ipak je oboleo od nje. — To se moglo desiti vama, meni ili bilo kome u ovoj prostoriji. A postoji li gora bolest od one kod koje se vaš sopstveni mozak okreće protiv vas i tera vas da razmišljate i postupate na način koji je u potpunoj suprotnosti s vašim karakterom i prirodom? — Želim odmah da kažem da odbrana saoseća sa svim žrtvama ove tragedije. Kada bi postojao neki način da vratimo vreme unazad, kada bi Fred Brinkli mogao da popije neku čarobnu pilulu ili primi injekciju koja bi ga izlečila prvog novembra i vratila te ljude u život, on bi to učinio za sekund. — Da je znao da je mentalno oboleo, gospodin Brinkli bi se podvrgao lečenju. Ali on nije znao zašto se osećao tako kako se osećao.

- 114 -

— Život gospodina Brinklija daje istinsko značenje izrazu „živeti u paklu“.

- 115 -

66

Miki Šerman je osećao prijatno i umereno lučenje adrenalina koje dolazi od spoznaje da zna šta radi i da veruje u svog klijenta. Nakon petnaest godina spore dekompenzacije tokom kojih se Brinklijeva bolest sve više pogoršavala, ispred očiju te jadne budale tek je počela da se razvejava koprena koja ga je delila od stvarnosti. A kakva je to tužna stvarnost bila. Sudilo mu se na život ili smrt dok je bio pod jakim dejstvom antipsihotičkih lekova. Bila je to prokleta tragedija, s koje god strane posmatrano. — Gospodin Brinkli je čuo glasove — reče Miki Šerman dok se šetao ispred klupe za porotu. - Ne mislim na „onaj glasić“ koji svi čujemo u svojim glavama, unutrašnji monolog koji nam pomaže da rešimo neki problem, napišemo govor ili pronađemo ključeve od kola. — Glasovi u glavi gospodina Brinklija bili su zapovedni, nametljivi, nesavladivi i surovi. — Ti glasovi su mu se neprestano rugali, nazivajući ga pogrdnim imenima — i navodili su ga da ubije. Kada je gledao televiziju, verovao je da mu se likovi i voditelji vesti direktno obraćaju, da ga optužuju za zločine i da mu ti ljudi takođe govore šta da radi. — I nakon višegodišnje borbe s tim demonima, Fred Brinkli je konačno poslušao glasove. — Dame i gospodo, u vreme pucnjave Fred Brinkli nije imao dodir sa stvarnošću. — Nije znao da su ljudi koje je upucao na trajektu sazdani od krvi i mesa. Oni su za njega bili deo bolnih halucinacija u njegovom umu. — Gospodin Brinkli je kasnije na vestima video snimak koji prikazuje njega kako puca na ljude na trajektu, i pošto su te slike bile na televiziji, shvatio je šta je učinio. Bio je toliko obuzet žaljenjem, grižom savesti i samoprezirom, da se svojevoljno predao policiji. — Odrekao se svih svojih prava i priznao zločine jer mu je, nakon što ih je počinio, zdrav deo mozga dozvolio da shvati strahotu koju je prouzrokovao svojim postupcima. — To bi trebalo da vam pruži uvid u karakter ovog čoveka. — Odbrana bi želela da poverujete da je najteža odluka koju ćete morati da donesete na ovom suđenju ta koga ćete izabrati za predsednika porote. — Ali vi još niste čuli celu priču. — Svedoci koji poznaju gospodina Brinklija i profesionalni psihijatri koji su ga pregledali posvedočiće o karakteru gospodina Brinklija i njegovom prošlom i sadašnjem mentalnom stanju. — Kada budete saslušali naš slučaj u celosti, uveren sam da ćete proglasiti Freda Brinklija nevinim usled mentalnog poremećaja ili bolesti. — Jer istina glasi da je Fred Brinkli dobar čovek pogođen užasnom bolešću koja menja mentalno stanje čoveka.

- 116 -

67

U pola sedam te večeri, Juki i Leonard Parizi sedeli su u ogromnoj sali restorana Lulu, starog skladišta pretvorenog u popularan restoran, nedaleko od sedišta policije. Juki se osećala živahno, kao član prve postave. Pobedničke prve postave. Dok je sekla pečenu piletinu a Len uživao u pikantnoj pici sa škampima, razgovarali su o događajima od tog dana, pokušavali da predvide potencijalne prepreke na putu, planirali kako da ih savladaju narednog dana kada će izneti slučaj naroda protiv Alfreda Brinklija. Leonard im je dopunio čaše merloom od šezdeset dolara, rekavši: — Grrrr. Čuvajte se tima Riđeg Psa. Juki se nasmeja, otpi gutljaj, ubaci dokumenta u veliku kožnu torbu dok su sklanjali tanjire. Rad na mestu parničara u građanskim postupcima nikada joj nije prijao kao sada. Velika peć od cigle na suprotnom kraju prostorije ispunjavala je vazduh mirisom goruće orahovine i, dok su se restoran i bar punili, zvuci razgovora i smeha odbijali su se od zidova i visoke tavanice. — Kafa? — upita Len Juki. — Može — reče ona. - I toliko sam dobro raspoložena da mislim da ću naručiti profiterole. — Podržavam tu ideju — reče Leonard, podižući ruku da pozove konobaricu. A onda, usred pokreta, lice mu se iskrivi u grimasu. Len se uhvati za grudi, pođe da ustane, naslanjajući se na naslon od stolice, usled čega se ova preturi, i on pade na pod. Juki ču kako poslužavnik pada iza nje. Posuđe se izlomi i neko vrisnu. Juki shvati da je vrisak potekao od nje. Ona skoči sa stolice, čučnu kraj krupnog čoveka koje se prevrtao s jedne na drugu stranu i stenjao. — Leonarde! Lene, gde te boli? On je mrmljao, ali ona nije mogla da razabere njegove reči od zabrinutog žamora koji se podigao svuda oko njih. — Možeš li da podigneš ruke, Lene? — Grudi - zastenja on. - Zovi moju ženu. — Mogu ja da ga odvezem do bolnice - reče jedan čovek preko Jukinog ramena. Kola su mi odmah tu ispred. — Hvala vam, ali to bi predugo trajalo. — Čujte. Bolnica je na samo deset minuta... — Molim vas. Ne hvala. Hitna će doći do njega, u redu? Juki privuče torbu k sebi, istrese njen sadržaj na pod i nađe mobilni. Ignorisala je mrmljanje dobronamernog tipa iza sebe, zamislila saobraćajnu gužvu, tročasovno čekanje ispred urgentnog odeljenja - što bi se desilo kada bi iko drugi osim kola hitne pomoći odvezao Lena u bolnicu. To je bila greška koju su načinili s njenim tatom. Juki steže Lenovu šaku dok je napeto slušala zvonjavu. Prosikta: - Ajde, ajde - i kada se operater javio, govorila je brzo i razgovetno. — Ovo je hitan slučaj. Pošaljite kola hitne pomoći do restorana Lulu u Ulici Folsom br. 816. Moj prijatelj doživljava infarkt.

- 117 -

68

Konklin i ja smo ispitivali telefonske dojave u vezi sa slučajem Riči-Tajler kada Džakobi iskoči iz svoje kancelarije i reče nam: - Vas dvoje izgledate kao da bi vam prijalo malo vazduha. Petnaest minuta kasnije, nešto pre sedam uveče, zaustavili smo se ispred jedne stambene zgrade blizu ugla Treće i Ulice Taunzend. Troja patrolna, dvoja vatrogasna kola i kombi gradskog patologa pretekli su nas na licu mesta. — Ovo je čudno. Znam ovo mesto — rekoh Konklinu. — Moja drugarica Sindi živi ovde. Pokušala sam da nazovem Sindi, ali dobila sam signal za zauzeto na njenom mobilnom. Nije se javljala ni na kućni broj. Bezuspešno sam pogledom potražila Sindi među stanarima koju su u malim zbijenim grupama stajali na trotoaru dajući izjave uniformisanim policajcima koji su šetali okolo, bacajući pogled po fasadi od cigle Blejkli Armsa i bledim zavesama koji su se vijorile na vetru s prozora na petom spratu. Sindi je živela na trećem. Moje olakšanje beše iznenadno i kratkog veka. Neko je sigurno umro pre vremena u Sindinoj zgradi. Portir, sredovečni muškarac „grčkog profila“ s neurednom sedom kosom koja mu je štrčala ispod oboda šešira, šetkao se u prizemlju. Izgledao je poput starog hipika koga je revolucija iz šezdesetih izbacila na obalu. Reče nam da se zove Džozef „Pinki“ Bojd i da radi u Blejkli Armsu tri godine. — Gospođica Porša Foks iz stana 4K — reče nam. — Ona je namirisala plin. Nazvala je portirnicu pre pola sata. Da — reče gledajući u ručni sat. — I vi ste pozvali vatrogasnu službu? — Tako je. Stigli su za nekih pet minuta. — Gde je osoba koja je prijavila slučaj? Gospođica Foks. — Verovatno je negde napolju. Ispraznili smo ceo peti sprat. Video sam je, gospođu Volkovski. Strašno je videti mrtvaca u stvarnom životu, nekoga koga poznajete. — Možete li da se setite ikoga ko bi želeo da naudi gospođi Volkovski? - upita Konklin portira. — Jok. Bila je pomalo džangrizava. Žalila se što nalazi tuđu poštu u svom sandučetu, ogrebotine na pločicama, takve stvari. Ali bila je to mirna stara gospođa. — Gospodine Bojd, jeste li proveli ovde ceo dan? — Od osam jutros. — Imate sigurnosne kamere? — upitah. — Stanari imaju interfon s kamerom da vide ko im zvoni na vrata, i to je sve. — Šta je u podrumu? — Vešernica, kontejneri za smeće, kupatilo i jedna vrata koja vode u dvorište. — Zaključana vrata? - upita Konklin. - Jesu li obezbeđena alarmom? — Bila su ranije — reče nam Bojd. — Ali kada su renovirali zgradu to su postale zajedničke prostorije, tako da stanari imaju ključeve.

- 118 -

— Dobro, dakle, dole nema pravog obezbeđenja — rekoh. — Jeste li videli nekoga ili nešto sumnjivo danas u zgradi? U Bojdovom smehu osetio se tračak histerije. — Jesam li video nekog sumnjivog? U ovoj zgradi? Ovo je prvi dan u mesecu da nisam video nikog sumnjivog.

- 119 -

69

Uniformisani policajac koji je stajao ispred vrata stana 5J bio je početnik — Met Hartnet, visok tip, malo je podsećao na Džimija Smitsa. Gornja usna beše mu orošena znojem, a lice ispod tamnih očiju bledo. — Žrtva je gospođa Irena Volkovski — reče Hartnet, dajući mi zapisnik. — Poslednji put je živa viđena jutros u vešernici oko jedanaest časova. Muž se nije vratio s posla, i još ne uspevamo da ga kontaktiramo. Moj partner i još jedan tim ispituju stanare na ulici. Klimnuh glavom, upisah svoje i Konklinovo ime u zapisnik. Sagosmo se ispod trake koja beše razapeta preko dovratka, uđosmo na mesto zločina koje je već vrvelo od uviđajaca i patologa, koji su fotografisali žrtvu. Soba je zaudarala na plin. Prozori na dve strane behu širom otvoreni da bi se soba provetrila, zbog čega se činilo da je u stanu hladnije nego na ulici. Pokojnica je ležala na leđima na sredini poda, raširenih ruku i nogu, u pozi u kojoj je izgledala bespomoćno kako protiv napadača tako i sada dok su je zagledali stranci. Žena je izgledala kao da je bila u ranim šezdesetim. Krv joj je isticala iz potiljka. Videla sam da se upila u bledosivi tepih gde je tvorila mrlju koja se razdvajala oko jedne noge klavira. Aklavir je bio uništen! Ostaci klavijature behu umrljani krvlju i izlomljeni. Dirke behu izvaljene i polomljene, a neke razbacane po podu kao da je neko iznova udarao čekićem po njima. Doktor Germanijuk je postavio prenosivu rasvetu koja je osvetljavala svaki ugao sobe. Bila je nameštena s ukusom, i to nedavno. Videla sam komadić plastičnog omota kako još uvek visi prilepljen za jednu nogaru kauča. Doktor G. me pozdravi, namesti naočare nadlanicom i odloži fotoaparat. — Šta imamo? — upitah ga. — Vrlo zanimljivo — reče Germanijuk. — Osim što je klavir razvaljen i svaki plinski ventil na šporetu odvrnut, izgleda da ništa drugo nije pomerano. Mesto zločina je bilo organizovano, što će reći uredno, što gotovo uvek znači da je zločin planiran a ubica pametan. — Žrtva je zadobila udarce u predelu glave, spreda i pozadi — reče doktor G. — Meni deluje kao da su korišćena dva različita oruđa. Jedan od njih bio je klavir. — Daću vam više informacija nakon što pregledam gospođu Volkovski na mom stolu, ali ovo mogu odmah da vam kažem. Nema mrtvačke ukočenosti, topla je na dodir i mrtvačke pege tek počinju da se formiraju. Ova gospođa je umrla pre samo dva sata, verovatno i ranije. Ubica nam je promakao za dlaku.



Američki glumac, možda najpoznatiji po ulozi senatora Bejla Organe iz Ratova zvezda. Glumio je u serijama Njujorški plavi, Dekster, itd. (Prim. prev.)

- 120 -

70

Čula sam Sindin glas iz pravca ulaznih vrata i napustila mesto zločina na dovoljno dugo da je zagrlim u hodniku. — Dobro sam, dobro sam — promrmlja ona. — Upravo sam dobila tvoje poruke. — Jesi li poznavala žrtvu? — Mislim da nisam. Barem ne po imenu. Pusti me da je vidim. Nije joj bio dozvoljen pristup mestu zločina, i ona je bila svesna toga, ali bila je to bitka koju sam već vodila sa Sindi i izgubila. Sada je imala taj pogled. Tvrdoglav. Nepopustljiv. Lukav. — Drži se po strani. Ništa ne pipaj. — Znam. Neću. — Ako se iko pobuni, moraćeš da odeš. I hoću da mi obećaš da nećeš pisati o uzroku smrti. — Obećavam — reče ona jogunasto. Pokazah put jednog praznog ugla sobe i Sindi ode tamo. Pobledela je kada je ugledala mrtvu ženu na podu, ali budući da je bila deo gomile ljudi u stanu 5J, niko je ništa nije pitao. — To je Sindi? — upita Konklin, klimnuvši bradom u pravcu mesta gde je Sindi stajala po strani. — Da. Može joj se verovati. — Ako ti tako kažeš. Upoznala sam Riča sa Sindi dok je telo Irene Volkovski bilo umotavano u čaršave i pakovano u vreću za leševe. Iznosili smo naše teorije zločina dok je hladan vetar duvao kroz stan. Rekoh Konklinu: — Dakle, recimo da je ubica neko koga ona poznaje. Tip koji živi u zgradi. On joj pozvoni na vrata. Kaže: „Zdravo, Irena. Ne dozvoli da te prekidam. To zvuči vrlo lepo.“ — Dobro. Ili je to možda uradio njen muž — reče Konklin. - Došao kući rano, ubio je i zbrisao. Ili možda neki prijatelj. Ili ljubavnik. Ili stranac koji je okrenuo kvaku na nezaključanim vratima. — Stranac? Teško — reče Sindi. - Ja ne bih pustila nepoznatu osobu u stan. Da li bi ti? — Dobro, kapiram to - reče Konklin. — Ali, kako god bilo, ona sedi za klavirom. Muzika nadjačava zvuk otvaranja vrata, a ovaj fini debeli tepih upija zvuke koraka. — Tako je — složih se. — Je li to njena tašna? — upita Sindi. Ženina crna sjajna tašna počivala je na jednoj tapeciranoj stoličici. Otvorila sam je, izvadila novčanik, pokazala Konklinu gomilu dvadesetica i punu šaku kreditnih kartica. — Toliko o teoriji pljačke — rekoh. — Bila sam prisutna kada su pronašli jednog od ubijenih pasa - reče Sindi, dopunjavajući priču.

- 121 -

Rič zavrte glavom, kosa mu prolete preko očiju. — Znaci koji su upućivali na potencijalnog umno poremećenog ubicu eskalirali su u... ovo? To se zove prekomerna upotreba sile. Dakle, s jedne strane imamo prebijanje i uništavanje klavira. Ali čemu plin? — Ili je hteo da bude siguran da će njeno telo biti otkriveno — rekoh — ili je hteo sa bude siguran da je mrtva. Pogledah u Sindi. — Neću da vidim nijednu reč o ovome u Kroniklu.

- 122 -

71

Juki nije mogla prestati da razmišlja o Lenovom licu, zgrčenom od bola dok je infarkt pokušavao da ga usmrti. Ostavila ga je u bolnici prethodne večeri, stabilizovanog ali onesposobljenog, i ostavila poruku na kućnoj sekretarici Dejvida Hejla. „Desila se nesreća. Dođi u kancelariju u šest ujutru i budi spreman za suđenje.“ Juki je sada sedela preko puta Dejvida u neuglednoj sali za sastanke zidova prekrivenih drvenom oplatom, s beleškama i kafom ispred sebe, upoznajući svog kolegu pomoćnika javnog tužioca s razvojem događaja. — Zašto ne zatražimo odlaganje suđenja? — upita je on. Dejvid je danas izgledao skockano u žućkastosmeđem sakou sa šarom u obliku riblje kosti, plavim pantalonama i kravatom na pruge. Mogao je da se ošiša, ali tu nije bilo pomoći. Od svih ljudi koji su joj bili dostupni u tako kratkom roku, najveću korist će imati od Hejla. — Iz tri razloga — reče Juki, kuckajući po stolu plastičnom kašičicom. — Prvi. Leonard ne želi da izgubi Džeka Runija kao svedoka. Runi nije pouzdan. Bio je na odmoru kada je došlo do pucnjave. Možda nećemo moći da ga dovedemo nazad da svedoči kada nam bude potreban, što znači da njegov snimak može biti odbačen kao dokazni materijal. — Dobro. — Drugi, Len ne želi da rizikuje da izgubi sudiju Mura. — Da, i to mi je jasno. — Len kaže da će se pojaviti na sudu kada bude došlo vreme za završnu reč. — Tako je rekao? — Da, dok su ga pripremali za operaciju. Bio je lucidan i nepokolebljiv. — Šta je rekao njegov lekar? — Njegov lekar je rekao, citiram: „Postoji razumna mogućnost da oštećenje Leonardovog srca nije trajne prirode.“ — Jesu li morali da mu otvaraju grudni koš? — Jesu. Nazvala sam Lenovu ženu. Dobro je podneo operaciju. — Dakle, on će dati završnu reč za nešto više od nedelju dana? — Verovatno neće. Niti će izvoditi pobednički ples — reče Juki. — Što me dovodi do trećeg razloga. Len je rekao da sam spremna koliko i on, da ima poverenja u nas. I mi ga nećemo izneveriti. Dejvid Hejl je zurio u nju, otvorenih usta, pre no što će konačno reći: — Juki, ja nemam nikakvog iskustva na sudu. — Ja imam. Višegodišnje iskustvo. — Ti si vodila parnice u građanskim postupcima, ne u krivičnim. — Umukni, Dejvide. Vodila sam parnice. To se računa. Tako da ima maksimalno da se potrudimo da osvetlamo obraz Riđem Psu. Provešćemo naredna tri sata utvrđujući ono što oboje već znamo. — Imamo verodostojne svedoke, Runijev snimak, i porotu koja će prevrtati očima dok bude slušala odbranu zasnovanu na ludilu.

- 123 -

— To je Len rekao pre neko veče na sastanku pred suđenje: „Što je zločin nasumičniji, to manje motiva postoji za ubistva, i to će porota više strahovati da će Brinkli dobiti četrdeset pet minuta u ludari, a zatim biti pušten na slobodu...“ Juki zaćuta da osmotri osmeh koji se širio preko lica Dejvida Hejla. — O čemu razmišljaš, Dejvide? Ne. Povlačim pitanje. Molim te nemoj da mi kažeš — reče Juki, trudeći se da potisne smeh. — Slučaj je otvoren i zatvoren - reče njen novi zamenik. — Zicer.

- 124 -

72

Juki je stajala u središtu sudnice, osećajući se neiskusno kao da vodi svoj prvi slučaj. Stezala je ivice govornice, razmišljajući kako je, kada je Len stajao sa njom, ona izgledala kao dirigentski pult. Juki je pak provirivala iznad njega kao školarka. Porota ju je posmatrala sa iščekivanjem. Može li ona zaista da ih ubedi da je Alfred Brinkli kriv za ubistvo koje zaslužuje smrtnu kaznu? Juki pozva svog prvog svedoka, policajca Bobija Koena, veterana s petnaest godina staža u Policiji San Franciska, koji je sa svojim stavom da iznosi samo činjenice bio pogodan da svojim svedočenjem otvori slučaj sa strane tužilaštva. Ona ga zamoli da ispriča šta je video kada je stigao na Del Norte, šta je učinio, a kada je završila s ispitivanjem, Miki Šerman je imao samo jedno pitanje za policajca Koena. —Jeste li prisustvovali incidentu na feribotu? — Ne, nisam. — Hvala vam. To je sve što me zanima. Juki je u sebi dala prolaznu ocenu Vilsonu, razmišljajući da je, premda nije prisustvovao pucnjavi, on pripremio porotu za ono što sledi, usadio sliku uništenja ljudskih života u njihove umove — sliku koju će ona sada dalje da nadograđuje. Pozvala je Bernarda Stingera, vatrogasca koji je video Brinklija kako puca u Andreu i Tonija Kaneloa. Stinger se dovukao do pulta za svedoke i zakleo se nad Biblijom pre nego što će sesti. Bio je u kasnim dvadesetim, prostodušnog lica, poput kakvog bejzbol igrača. Juki reče: — Gospodine Stinger, čime se bavite? — Ja sam vatrogasac, iz Četrnaeste vatrogasne stanice u blizini raskrsnice Dvadeset šeste avenije i Bulevara Geri. — A zašto ste bili na Del Norteu prvog novembra? — Razvedem sam i viđam decu vikendom — reče on smešeći se. — Prosto obožavaju feribot. — Da li se išta neobično desilo pomenutog dana? — Jeste. Video sam pucnjavu na gornjoj palubi. — Je li čovek koji je pucao danas na sudu? — upita Juki. — Da, jeste. — Možete li nam ga pokazati? — On sedi tamo. Čovek u plavom odelu. — Molim sudskog zapisničara da zabeleži da je gospodin Stinger pokazao na optuženog, Alfreda Brinklija. Gospodine Stinger, koliko ste bili udaljeni od Andree Kanelo i njenog sina, Entonija, kada ih je gospodin Brinkli upucao? — Otprilike kao od vas sada. Metar i po ili dva. — Možete li nam reći šta ste videli? Stingerovo lice se zgrčilo dok se u mislima vraćao u taj strašan i krvav dan. - Gospođa Kanelo je grdila mališu, bila je pomalo gruba prema njemu, po mom mišljenju. — Nemojte pogrešno da me shvatite. Nije ga zlostavljala. Radi se prosto o tome da je malom to teško palo pa sam mislio da se umešam. Ali nisam stigao ništa da kažem jer ju je optuženi upucao. A onda je upucao tog malog dečka. I onda je na brodu nastala ludnica.

- 125 -

— Da li se gospodin Brinkli obratio nekoj od tih žrtava pre nego što je zapucao iz pištolja? — Jok. Samo je dvaput opalio. Beng. Beng. Baš hladno. Juki pusti da reči Bernarda Stingera ostanu da vise koji trenutak u sudnici, pa reče: — Da budemo jasni, kada kažete da je bilo baš hladno, ne mislite na temperaturu? — Ne, mislim na način na koji je ubio te ljude. Lice mu je bilo poput leda. — Hvala vam, gospodine Stinger. Svedok je vaš — reče Juki advokatu odbrane.

- 126 -

73

Juki je posmatrala Mikija Šermana kako stavlja ruke u džepove, prilazi svedoku obasjan zlatnom svetlošću koja se odbijala od zidova sudnice obloženih hrastovinom. Osmeh mu je bio dovoljno iskren, ali taj lagani hod, obraćanje prostim, razumljivim jezikom, cela ta predstava ležernosti takođe je bila lukav paravan za Mikijev prelazak u iznenadni napad. Juki je ranije blisko sarađivala sa Šermanom, i naučila je da prepozna njegov govor tela. Šerman bi desnim kažiprstom dodirnuo jamicu na sredini gornje usne tik pre nego što bi ščepao svedoka za gušu. — Gospodine Stinger, da li su gospođa Kanelo ili Entoni Kanelo uradili nešto da isprovociraju mog klijenta? — upita Šerman. — Ne. Koliko sam ja mogao da vidim, nisu bili svesni njegovog prisustva. — I videli ste da je moj klijent izgledao smireno kada ih je upucao? — Izgledao je divlje uopšte uzev, ali kada je povukao obarač, izraz lica mu je bio, kao što sam rekao, hladan. Bezizražajan. I ruka mu je bila mirna. — Kada ga danas pogledate, da li gospodin Brinkli izgleda isto kao na Del Norteu? — Ne baš. — Na koji način vam izgleda drugačije? Stringer uzdahnu, pogleda u šake pre nego što će odgovoriti. — Izgledao je zapušteno. Mislim, kosa mu je bila duga. Brada mu je bila umršena. Odeća mu je bila prljava i neprijatno je mirisao. — Dakle, izgledao je zapušteno. Lice mu je bilo bezizražajno I smrdeo je do neba. I vi ste videli da je upucao dvoje ljudi koji ga ničim nisu izazvali. Nisu čak ni znali da je tamo. — Tako je. Kažiprst dodiruje gornju usnu. — Dakle, ono što hoćete da kažete je da je Fred Brinkli izgledao i ponašao se kao luđak. Juki skoči na noge. - Prigovor, časni sudijo. Branilac navodi svedoka na odgovor. — Prihvata se. Šermanov tihi šarm se vratio. — Gospodine Stinger, je li vam gospodin Brinkli izgledao kao da je pri zdravom razumu? — Ne. Izgledao je kao potpuni luđak. — Hvala vam, gospodine Stinger - reče Šerman. Juki pokuša da smisli pitanje kojim bi mogla da se pozove na pravo da dodatno ispita svedoka, čime bi poništila reči „luđak“ i „ludo“, ali ono što je izašlo iz njenih usta bilo je: Narod poziva gospodina Džeka Runija da svedoči.

- 127 -

74

Džek Runi zakorači središtem sudnice, oslanjajući se na svoj štap s tri nožice, prebacujući težinu na levu nogu, zatim izbacujući napred desni kuk, ponavljajući taj čudni, ali istovremeno opčinjavajući način hoda sve do pulta za svedoke. Runi prihvati pomoć sudskog izvršitelja koji uhvati čoveka ispod lakta i pomože mu da se smesti u stolicu, dok je Juki razmišljala kako je ovaj svedok sigurno otporan na Mikija. Ili možda nije? — Hvala vam što ste došli čak ovamo, gospodine Runi — reče Juki, kada je stariji čovek konačno seo. Runi je nosio crveni džemper preko bele košulje s crvenom leptirmašnom. Naočari mu behu velike i četvrtaste, smeštene na čvornovatom nosu, seda kosa podeljena razdeljkom i zalizana kao u malog dečaka prvog dana škole. — Zadovoljstvo mi je — osmehnu se Runi. — Gospodine Runi, jeste li bili prisutni na feribotu Del Norte prvog novembra? — Jesam, dušo. Bio sam sa svojom ženom, Beti i naših dvoje prijatelja, Leslijem i Džoom Votersom. Svi živimo blizu Olbanija, znate. To je bio naš prvi dolazak u San Francisko. — I je li se išta neobično desilo na toj vožnji trajektom? — O, jašta. Taj tamo momak ubio je dosta ljudi — reče pokazujući u Brinklija. — Bio sam toliko uplašen da je malo falilo da napunim gaće. Juki dopusti sebi da se osmehne dok je sudnicom odzvanjao smeh. Ona reče: — Molim sudskog zapisničara da zabeleži da je svedok prepoznao optuženog, Alfreda Brinklija. Gospodine Runi, jeste li načinili video snimak pucnjave? — Pa, to je trebalo da bude snimak vožnje trajektom: mosta Golden Gejt, Alkatraza i tako dalje... ali na kraju je ispao snimak pucnjave. Unuk mi je dao zgodan mali fotoaparat — reče on, pokazujući palcem i kažiprstom razmak od oko sedam i po centimetra. — Mali je kao snikers čokoladica, ali može da slika i snima filmove. Ja samo fotografišem i snimam filmove, a moj unuk mi ih prebaci na računar. O, i prodao sam taj snimak jednoj TV stanici i time isplatio gotovo ceo taj vražji put do San Franciska. — Časni sudijo? — reče Miki Šerman umorno iz pravca branjeničkog stola. Sudija Mur se nagnu preko svog stola i reče: — Gospodine Runi. Molim vas odgovarajte na pitanja sa „da“ ili „ne“, osim ako se od vas ne zatraži da date detaljnije objašnjenje, u redu? — Svakako, časni sudijo. Izvinjavam se. Nikad ranije nisam radio ovo. — U redu je. Juki preplete prste ispred sebe, upita: - Dali ste mi kopiju tog snimka, zar ne, gospodine? — Jašta, dao sam. — Sudijo, molim za dozvolu da prikažem kopiju tog video snimka, i da se on uvede kao dokazni materijal. — Samo napred, gospođice Kasteljano. Dejvid Hejl ubaci jedan disk u kompjuter i dok su se lica prisutnih okretala ka dva velika televizora u prednjem delu sudnice, amaterski snimak se pojavi na ekranu.

- 128 -

Prvi od dva dela prikazivao je prijatno popodne u zalivu San Franciska; usledilo je dugo snimanje znamenitosti, da bi se oko objektiva na kraju zaustavilo na nasmejanom Džeku Runiju i njegovoj ženi, igrom slučaja uhvativši u kadar zamagljenog Alfreda Brinklija kako sedi iza njih, zagledan u pučinu, i čupka dlake na ruci. Drugi deo je prikazao scenu krvavog užasa. Juki je posmatrala lica porotnika dok su pucnji i preplašeni vrisci odzvanjali malom sudnicom. Slike na dva ekrana se iskriviše, uhvativši šok na licu malog dečaka u trenutku kad je bio upucan, prikazujući njegovo malo telo kako se odbija o trup broda pre nego što će pasti preko majčinog tela. Juki je videla snimak mnogo puta, ali i pored toga bi svaki pucanj zaboleo poput udarca u stomak. Riđi Pas nije bio u pravu. Porotnici su bili sve samo ne ravnodušni dok su gledali pokolj, jer je ovo gledanje Runijevog snimka bilo drugačije od onog kod kuće. Ovoga puta ubica je sedeo na samo koji metar od njih. Neki porotnici pokriše usta šakama ili skrenuše pogled, i tokom prikazivanja dva dela snimka svaki od njih je bacio preplašen pogled u pravcu Alfreda Brinklija. Brinkli nije uzvraćao pogled. Sedeo je nepomično na svom mestu posmatrajući sebe kako obara sve te nedužne ljude poput otkosa. — Nemam pitanja — reče Miki Šerman, okrećući se da šapne nešto Brinkliju na uvo, a sudija reče: — Hvala vam, gospodine Runi. Slobodni ste. Juki je sačekala da se Runi gegajući i zanoseći kukovima vrati na svoje mesto pre no što će reći: - Narod poziva Kler Vošbern.

- 129 -

75

Kler je osećala kako je sve oči prate dok je prilazila pultu za svedoke. Prethodnog dana u ovo vreme bila je u krevetu, i nadala se od sveg srca da će kroz dva sata opet biti tamo. Onda je ugledala Juki, slatko malo devojče od dvadeset osam godina, sa svom tom predanošću na licu, preplašeno na smrt, ali koje nije htelo to da pokaže. Kler joj se stoga osmehnu dok je vukla svoju zadnjicu kroz prolaz u ogradi i koračala ka pultu za svedoke. Kler spusti ruku na Bibliju dok ju je sudski izvršitelj vodio kroz polaganje zakletve, zatim poravna nabore svoje haljine, koja joj je sada bila velika budući da je smršala sedam kilograma za manje od tri nedelje. Smršajte od metka, pomisli dok je sedala u stolicu. — Hvala vam što ste došli danas, doktorko Vošbern. Izašli ste iz bolnice pre samo nekoliko dana? — Da, tako je. — I možete li reći poroti zašto ste bili u bolnici? — Dobila sam metak u grudi. — Da li osoba koja je pucala u vas sedi danas u sudnici? — Da. Onaj mali seronja. Eno ga tamo. Šerman se nije trudio da ustaje s mesta, prosto je rekao: — Časni sudijo, ulažem prigovor. Nisam baš siguran po kom osnovu, ali prilično sam siguran da svedokinji nije dozvoljeno da mog klijenta naziva seronjom. — Doktorko Vošbern, verovatno je u pravu u vezi s tim. — Žao mi je, časni sudijo. To samo bol govori iz mene. — Pogleda u Brinklija. — Strašno mi je žao — reče ona. — Nije trebalo da vas nazovem seronjom. Kikot sa galerije poče da se širi sudnicom, zahvati i klupu za svedoke, sve dok sudija nestrpljivo ne udari čekićem rekavši: — Svima... i zaista mislim svima — on proviri preko naočara u Kler - više neću trpeti ovakve stvari. Ovo nije Komedi central i isprazniću sudnicu ako bude još javnih ispada. Gospođice Kasteljano, molim vas kontrolišite svog svedoka. To je deo vašeg posla. — Izvinjavam se, sudijo. Razumem. Juki pročisti grlo. — Doktorko Vošbern, kakve su bile vaše povrede? — Imala sam rupu u grudima od metka kalibra 9 mm koji mi je probio plućno krilo i zamalo me usmrtio. — To mora da je bilo veoma strašno i bolno. — Jeste. Više nego što mogu da opišem. — Porota je videla snimak pucnjave — reče Juki, dok je Kler čitala njen saosećajan pogled. — Možete li nam reći šta ste rekli optuženom pre nego što je pucao u vas? — Rekla sam: „U redu, sine, dosta je bilo. Daj mi taj pištolj.“ — I šta se onda desilo? — Rekao je nešto o tome kako sam ja kriva za to, da je trebalo da ga zaustavim. Sledeće čega se sećam je kako me bolničari odnose s feribota. — Pokušali ste da ga sprečite da upuca još nekoga? — Da.

- 130 -

— Videli ste da su drugi ljudi pokušali da ga zaustave? — Da. Ali on je nastavio da cilja i da puca na sve nas. Prosuo je mozak gospodina Nega pravo na palubu. — Hvala vam, doktorko. Svedok je vaš — reče Juki.

- 131 -

76

Miki Šerman je poznavao Kler Vošbern dugo godina, mnogo ju je voleo, i bilo mu je drago što je preživela svoju golgotu na Del Norteu. Ona je, međutim, predstavljala veliku pretnju po njegovog klijenta. — Doktorko Vošbern, čime se bavite? — Ja sam glavni patolog San Franciska. — Za razliku od islednika, vi ste diplomirani lekar, zar ne? — Da. — Da li ste tokom stažiranja imali bolničku praksu? — Jesam. — Imali ste praksu i na psihijatrijskom odeljenju? — Da. — Jeste li ikad na psihijatrijskom odeljenju viđali pacijente koji šetaju okolo zureći u prazno? — Prigovor. Pitanje nije relevantno, časni sudijo — reče Juki. — Odbija se. Svedokinja može da odgovori na pitanje. — Zaista se ne sećam svojih pacijenata sa psihijatrije, gospodine Šerman. Svi pacijenti koje sada imam zure u prazno. — Dobro — reče Šerman, smešeći se, s rukama u džepovima, šetkajući se ispred klupe za porotu, okrećući se nazad ka Kler, rekavši: - Pa, doktorka, imali ste prilike da posmatrate gospodina Brinklija, zar ne? — Nisam sigurna da je „posmatrati“ odgovarajući termin. — Da ili ne, doktorko Vošbern? — Da. „Posmatrala“ sam ga na trajektu, a vidim ga i sada. — Hajde da se usredsredimo na ono što se desilo na trajektu. Upravo ste posvedočili da je moj klijent rekao nešto poput: „Ti si kriva za to“, i „Trebalo je da me zaustaviš“. — Tako je. — Da li je do pucnjave došlo vašom krivicom? — Ne. — Šta ste mislili da je Fred Brinkli time hteo da kaže? — Nemam pojma. — Jeste li imali utisak da je gospodin Brinkli u tom trenutku bio pri zdravoj pameti? Jeste li imali utisak da razlikuje dobro od lošeg? — Zaista ne znam. Nisam psihijatar. — Pa, je li namerno pokušao da vas ubije? — Rekla bih da jeste. — Je li vas poznavao? — Ne, bogme nije. — Jeste li izazvali gospodina Brinklija da puca u vas? — Upravo suprotno. — Dakle, moglo bi se reći da je pucnjava u suštini bila nasumičan čin koji nije imao nikakvog osnova? - 132 -

— Pretpostavljam da je tako. — Pretpostavljate? Nikada ga ranije niste sreli i on vam je govorio nešto što nije imalo nikakvog smisla? Videli ste kako puca u četvoro ljudi pre nego što je uperio pištolj u vas, zar ne? Zar ne postoji jedna prosta reč koja opisuje nekoga ko se ponaša na takav način? Zar ta reč nije „lud“? — Prigovor, časni sudijo — to je podložno raspravi i na poroti je da donese sud o tome. — Prihvata se. Juki sede i zavali se u stolicu. Miki je uočio da joj pogled leti od njega do porote, do svedoka i zatim opet do njega. Odlično. Uzdrmana je. — Jeste li imali utisak da je gospodin Brinkli bio pri zdravom razumu, doktorko Vošbern? — Ne. — Hvala vam. Nemam više pitanja. — Gospođice Kasteljano. Želite li dodatno da ispitate svedoka? — upita sudija. — Da, časni sudijo. Juki ustade i priđe svedokinji, dok je Miki opažao Jukine namrštene veđe, isprepletene prste. Znao je da Juki dosta gestikulira rukama, i da sad verovatno tera sebe da ih drži mirno. — Doktorko Vošbern — reče ona. — Znate li o čemu je Alfred Brinkli razmišljao kada vas je upucao? — Ne. Zaista ne znam — reče Vošbernova otresito. — Po vašem mišljenju, doktorka, kada je gospodin Brinkli pucao u vas, zar ne postoji mogućnost da je bio svestan pogrešnosti svojih postupaka; da je znao da je ono što čini pogrešno? — Da. — Hvala vam, doktorko Vošbern. Nemam više pitanja za ovog svedoka, časni sudijo. Dok je sudija otpuštao Kler Vošbern s mesta svedoka, Miki Šerman se tiho obrati svom klijentu, zaklanjajući usta šakom, kao da je to što govori vrlo privatno. — To je prošlo prilično dobro, Frede, slažeš li se? Brinkli tupo klimnu glavom, jadnik omamljen lekovima, a Miki ču Juki Kasteljano kako kaže: - Molim vas pozovite narednicu Lindzi Bokser da svedoči.

- 133 -

77

Upravo sam bila provela besanu noć na Sindinom kauču, budeći se u gluvo doba da patroliram hodnicima Blejkli Armsa. Obišla sam izlaze za slučaj opasnosti, stepenište, krov i podrum, ne pronašavši nikog sumnjivog, samo jednu stariju ženu kako pere veš u dva ujutru. Kad je sunce granulo, skoknula sam nakratko do kuće da se presvučem, i sada, dok sam sedela ispred sudnice, adrenalin mi je prostrujao krvotokom kada je sudski izvršitelj prozvao moje ime. Ušla sam unutra kroz dvokrilna vrata, predvorje i spustila se trošnim hrastovim parketom do pulta za svedoke, gde sam se zaklela. Juki me formalno pozdravi i upita me ko sam i gde radim. Onda reče: — Prepoznajete li čoveka koji je priznao da je kriv za pucnjavu na trajektu? Odgovorih potvrdno i pokazah put doterane vreće govana koja je sedela kraj Mikija Šermana. Alfred Brinkli je zbilja izgledao dosta drugačije nego kada sam ga poslednji put videla. Lice mu se popunilo, nemirne oči se smirile. Obrijan i ošišan, izgledao je šest godina mlađe nego kada je priznao ubistva na Del Norteu. I što je užasno, sada je izgledao bezopasno, kao svačiji rođak Fredi, prosečan građanin. Juki se okrenu k meni na svojim visokim štiklama i upita: — Jeste li se iznenadili kada vam je optuženi pozvonio na vrata? — Bila sam pomalo zapanjena, u stvari, ali kada me je pozvao kroz prozor i zatražio da siđem dole i uhapsim ga, bila sam spremna. — I šta ste učinili? — Razoružala sam ga, stavila mu lisice, pozvala pojačanje. Poručnik Voren Džakobi i ja smo ga doveli u policijsku stanicu, gde je gospodin Brinkli bio uzet u postupak i ispitan. — Jeste li pročitali gospodinu Brinkliju njegova prava? — Da, ispred mog stana i ponovo u stanici. — Jeste li stekli utisak da razume šta mu govorite? — Da. Proverila sam njegovo mentalno stanje da se uverim da zna kako se zove, gde se nalazi i šta je učinio. Odrekao se svojih prava napismeno, i ponovo mi rekao da je pucao i ubio te ljude na Del Norteu. — Jeste li imali utisak da je pri zdravom razumu, narednice? — Jesam. Bio je nemiran. Zapušten. Ali po mišljenju poručnika Džakobija i mom, bio je lucidan i svestan, što ja nazivam zdravim razumom. — Hvala vam, narednice Bokser - reče Juki. — Svedok je vaš. Oči porotnika se okrenuše put doteranog čoveka koji je sedeo kraj Alfreda Brinklija. Miki Šerman ustade, zakopča srednje dugme svog elegantnog, ugaljsivog sakoa, uputi mi širok osmeh. — Zdravo, Lindzi — reče.

- 134 -

78

Oslanjala sam se na Mikija pre nekoliko meseci kada sam bila optužena za policijsku brutalnost i protivpravno oduzimanje života, prihvatila njegov savet o tome kako da svedočim, čak i šta da obučem za tu priliku i kako da pričam. I on me nije izneverio. Da nije bilo Mikija, ne znam šta bih sada radila, ali to ne bi bila policijska služba, u to sam sigurna. Osetila sam kako me preplavljuje talas naklonosti prema čoveku koji je bio moj spasilac, ali podigla sam mentalni štit protiv njegovog volšebnog šarma i koncentrisala se na slike na koje nisam prestajala da mislim: žrtve Alfreda Brinklija. Malog dečaka koji je umro u bolnici. Kler, koja mi steže ruku, misleći da umire dok je dozivala svog sina. A Šermanov klijent je bio kriv za sve to. — Narednice Bokser — reče Šerman — retko se dešava da se ubica preda jednom policajcu dolazeći mu na kućnu adresu, zar ne? — Rekla bih da je tako. — A Fred Brinkli je hteo da se preda baš vama, nije li tako? — Tako mi je rekao. — Jeste li poznavali gospodina Brinklija? — Ne, nisam. — Rekao je da me je video na televiziji kako molim za informacije o ubici s trajekta. Rekao je da je shvatio da to znači kako treba da dođe kod mene kući. — Kako je saznao gde živite? — Rekao je da je otišao u biblioteku i poslužio se kompjuterom. Da je pronašao moju adresu na internetu. — Posvedočili ste da ste razoružali gospodina Brinklija. Oduzeli ste mu pištolj, zar ne? — Da. — Isti onaj pištolj iz kojeg je pucao na ljude na trajektu? — Da. — I doneo je napismeno priznanje sa sobom na vaš prag, zar ne? — Jeste. — Dakle, da budemo potpuno jasni u pogledu svega ovoga — reče Miki. — Moj klijent je čuo vaš apel javnosti na televiziji, i to shvatio kao apel njemu, lično. Pretraživao je Gugl u potrazi za vašim imenom u biblioteci, i pojavio se pred vratima vašeg stana kao da je kurir koji vam donosi hranu. I kod sebe je još uvek imao pištolj kojim je ubio četvoro ljudi. — Prigovor, časni sudijo. To je podložno raspravi — reče Juki. — Dozvoliću, ali molim vas pređite na stvar, gospodine Šerman. — Da, časni sudijo. - Miki mi priđe, prodorno me pogleda svojim smeđim očima, kao da hoće da kaže „možeš mi verovati“. — Evo na šta ciljam, narednice. Slažete li se da nije samo neobično već i van svake pameti da jedan ubica zadrži oružje kojim je počinio ubistvo i donese ga na kućnu adresu inspektora iz odeljenja za ubistva? — Jeste neobično, to priznajem. — Narednice, jeste li pitali gospodina Brinklija zašto je pucao u te ljude?

- 135 -

— Jesam. — I šta je on rekao? Poželela sam da se pobunim, da odbijem da odgovorim na pitanje Mikija Šermana, ali, naravno, nisam imala tu mogućnost. — Rekao je da je to učinio jer su mu glasovi tako naložili. — Glasovi u njegovoj glavi? — Tako sam ja shvatila njegovu izjavu. Miki mi se osmehnu kao da hoće da kaže: O, da, ovo je veoma dobar dan za odbranu. — To je sve od mene. Hvala mnogo, Lindzi.

- 136 -

79

Juki sede preko puta mene za sto kraj vrata Kod Makbejna. Izgledala je više nego zabrinuto. Izgledala je kao da se ždere iznutra. — Trebalo je da te dodatno ispitam — reče mi Juki nakon što smo naručile. Mesto je bilo puno advokata i njihovih klijenata, policajaca i službenika iz glavnog štaba policije svih vrsta. Juki je morala da povisi ton da bih je čula od graje. — Trebalo je da te pitam šta si pomislila kada ti je Brinkli rekao za glasove. — Koga briga šta sam ja pomislila? Važna stvar. — O, to jeste važna stvar. - Juki prođe rukama kroz kosu. — Narednice Bokser, šta ste pomislili kada je gospodin Brinkli rekao da čuje glasove koji mu naređuju da ubija? Slegnuh ramenima. — Hajde, Lindzi. Rekla bi da misliš kako je već počeo da priprema teren za odbranu ludilom. — Juki, ne možeš sve savršeno da izvedeš. Ti vodiš ovaj slučaj prvoklasno. Mislim, zaista. Juki frknu. — Miki uspešno obrće sve negativno u pozitivno. „Moj klijent je ubio te ljude bez razloga? To znači da je lud, zar ne?“ — To je sve što ima. Čuj, Brinkli je delovao racionalno, i to sam i rekla. Porota neće poverovati Brinkliju na reč da je čuo glasove. — Da. —Juki je cepkala salvetu. - Pitam se koji je savet Marša Klark dobila od svoje najbolje prijateljice neposredno pre nego što je porota O.Dž. Simpsona proglasila nevinim. „Ne brini, Marša. Koga je još briga za tu rukavicu.“ Zavalila sam se u stolicu kada nam je Sid donela hamburgere i pomfrit. — Hej — rekoh. - Videla sam Mikija na stepeništu ispred sudnice okruženog reporterima. Čudno kako smo volele njegovu mađioničarsku tačku s novinarima pre nekoliko meseci. Sad razmišljam: „Ti, medijska svinjo.“ Juki se nije nasmejala. — Juki — rekoh, hvatajući je nežno za zapešće — ti odaješ utisak da si pametna, da znaš šta radiš i, što je najvažnije, da si u pravu. — Dobro, dobro — reče ona. — Neću više da kukam. Hvala ti na svedočenju. Hvala ti na podršci. — Učini mi nešto, drugarice. — Hmmm? — Pojedi nešto i imaj malo vere u sebe. Juki podiže hamburger, spusti ga na tanjir ne zagrizavši ga. — Znaš li šta me muči, Linds? Napravila sam grešku. U slučaju kakav je ovaj nema mesta za greške. Ni za jednu jedinu. I prvi put zaista mislim da mogu da izgubim.



Marša Rejčel Klark, bivša tužiteljka države Kalifornija koja je radila na slučaju dvostrukog ubistva protiv bivše zvezde američkog fudbala i glumca O.Dž. Simpsona. Rukavica koja se pominje u nastavku bila je dokazni materijal na suđenju. (Prim. prev.)

- 137 -

80

Maklin je upravo zvao — reče Džakobi čim sam se vratila na odeljenje posle ručka. Konklin i ja pođosmo za Džakobijem do njegove kancelarije, dok je Džakobi pričao: — Jedan klinac je otet na ulici u Los Anđelesu pre tri sata. Mali dečak. Opisuju ga kao neku vrstu matematičkog genija. Nisam čak ni sela. Zasula sam Džakobija salvom pitanja: Je li to dete oteo neko u crnom kombiju? Jesu li na licu mesta pronađeni neki dokazi? Je li neko video broj tablica, dao opis počinilaca — bilo šta? Je li policija ispitala roditelje otetog deteta? Je li im se otmičar javio? Ukratko, da li ova otmica podseća na otmicu Medison Tajler? — Bokserova, smanji malo doživljaj, hoćeš li? — reče Džakobi, bacajući ostatke svog čizburgera u kantu za smeće. — Reći ću ti sve što znam, svaki detalj. — Pa, hajde požuri. — Nasmejala sam se. Sela u stolicu, nagnula se, oslonila se laktovima o sto dok nam je Džakobi prenosio informacije. — Roditelji su bili u svojoj kući, a mali se igrao u dvorištu iza kuće — reče nam Džakobi. — Majka je čula škripu kočnica. Razgovarala je telefonom, pogledala kroz prozor na ulicu i videla crni kombi kako brzo zamiče iza ugla. Nije previše razmišljala o tome. Dva minuta kasnije, pogledala je u dvorište i shvatila da je dečak nestao. — Mali je odlutao do dvorišta ispred kuće? — upita Konklin. — Moguće. Kapija je bila otvorena. Mali je mogao da je otvori — pametan je, je li? — ili je to možda učinio neko drugi. Losanđeleska policija je zatražila pomoć javnosti u pronalaženju deteta, ali je otac, ne želeći ništa da rizikuje, pozvao federalce. — Džakobi gurnu k meni dopis koji je dobio od FBI-ja s njihovim logom u zaglavlju. Na drugoj stranici se nalazila fotografija predivnog malog dečaka - krupnih okruglih očiju i s jamicama na obrazima, izgledao je kao savršeni mali slatkiš. — Dečak se zove Čarls Rej, šest godina je star. Losanđeleska policija je analizirala tragove guma ispred kuće Rejevih i oni odgovaraju gumama koje dolaze s osnovnom verzijom jednog novijeg modela honda kombija. Međutim, nema dokaza da je to vozilo korišćeno u otmici. Nisu pronašli nikakve korisne otiske prstiju na kapiji. — Je li dete imalo dadilju? — upitah. — Da. Brijana Kirni. Bila je kod zubara kad je Čarli otet. Alibi joj je proveren. Teško je naći vezu, Bokserova. Možda su to učinili isti ljudi koji su oteli Medison Tajler, a možda i nisu. — Trebalo bi da ispitamo roditelje — reče Konklin. — Kao da bih ja mogao da zaustavim vas dvoje čak i kad bih želeo — reče Džakobi. — Vas dvoje ste kao par prokletih lovačkih pasa. Džakobi gurnu još dva lista hartije ka našoj strani stola; elektronske avionske karte na moje i Konklinovo ime: od međunarodnog aerodroma u San Francisku do onog u Los Anđelesu, povratni let. — Slušajte - reče Džakobi. — Dok se ne uverimo u suprotno, otmicu tog dečaka ćemo tretirati kao deo slučaja Tajler, i zato podnosite izveštaje Maklinu. I obaveštavajte me o razvoju događaja. — Džakobi pogleda u sat. – Sad je dva i petnaest. Mogli biste da budete u Los Anđelesu do četiri.

- 138 -

81

Policijska vozila behu parkirana u jednosmernoj ulici ispred kuće od drveta u kojoj su živeli Rejevi. Bila je to jedna od nekoliko desetina sličnih kuća naguranih u nizu s obe strane ulice. Policajci su pričali međusobno na trotoaru. Pozdraviše nas kad im pokazasmo značke. — To je majčina kuća — reče nam jedan policajac u uniformi. Ejlin Rej izađe na vrata. Bila je bele puti, u ranim tridesetim, visine metar i sedamdeset pet, i izgledala je kao da je u osmom mesecu trudnoće i veoma, veoma ranjiva. Tamna kosa joj beše skupljena u rep, a lice crveno od plakanja. Predstavila sam sebe i Konklina i gospođa Rej nas pozva da uđemo u kuću, gde je jedan tehničar iz FBI-ja postavljao prisluškivač na telefon. — Policija je bila... divna i mnogo smo vam zahvalni na tome - reče gospođa Rej, pokazujući put kauča i stolice, nudeći nas da sednemo. Dnevna soba beše prepuna ormarića, korpi, kućica za ptice i osušenog cveća, presavijenih kartonskih kutija naslaganih na podu kraj kuhinjskog stola. Zbog istrajnog mirisa lavande dom Rejevih je još više ličio na prodavnicu suvenira. — Mi radimo od kuće — reče gospođa Rej, odgovarajući na moje nepostavljeno pitanje. - Prodajemo stvari preko Ibeja. — Gde vam je muž sada? — upita Konklin. — Skoti i jedan agent FBI-ja voze se unaokolo s Brijanom - reče nam. - Moj muž se nada da će videti Čarlija kako luta okolo, izgubljen. — Čarli mora da je preplašen — povika Ejlin Rej. — O, bože, kako li mu je! Ko bi ga oteo? — upita ona glasom koji puče – I zašto? Konklin i ja nismo znali odgovore, ali imali smo pitanja za gospođu Rej; o njenom kretanju, odnosu s mužem i razlogu zbog kojeg je kapija ograde bila otvorena. I pitali smo da li je bilo ko od porodice, prijatelja ili nepoznatih ljudi pokazao preterano ili neprimereno zanimanje za Čarlija. Ništa što nam je rekla nije bilo sumnjivo. Ejlin Rej je uvrtala maramicu u rukama kada je Skot Rej došao kući s agentom FBI-ja i dadiljom, mladom devojkom nežnog lica, još tinejdžerkom. Konklin i ja se razdvojismo; on je ispitivao Skota u dečakovoj sobi dok sam ja pričala s Brijanom u kuhinji. Za razliku od dadilja Vestvud redžistrija dovedenih iz Evrope, Brijana Kirni je bila rođena Amerikanka, devojka iz kraja koja je živela tri bloka dalje i čuvala Čarlija, za šta su joj plaćali po satu. Drugim rečima, Brijana je bila bebisiterka. Brijana je gorko, srceparajuće jecala dok sam je pritiskala, postavljajući joj pitanja o prijateljima, dečku i tome da li se neko raspitivao kod nje o Rejevima i njihovim životnim navikama. Konklin i ja konačno zatvorismo svoje beležnice i pozdravismo se s ljudima, odlazeći iz male udobne kuće taman kad su se električne sveće u prozorima palile. — Ta devojka nije umešana u otmicu deteta — rekoh. — Ni muž mi nije delovao sumnjivo — reče mi moj partner.

- 139 -

— Ovo mi izgleda kao tipičan slučaj pedofila koji je namamio dete u kombi. — Da. Prosto je previše lako ukrasti dete. Perverznjak kaže: „Hoćeš da vidiš moju kucu?“ Dete mu priđe. Perverznjak uvuče dete u kola i zbriše. Nema svedoka. Nema dokaza. A sad - rekoh - sledi dugo čekanje telefonskog poziva... koji nikad neće uslediti.

- 140 -

82

Šestogodišnji Čarli Rej otet je pre više od sedam sati, a niko nije pozvao njegove roditelje. Rejevi su, za razliku od Tajlerovih, pripadali društveno-ekonomskom sloju u kojem se ne očekuju otmice radi otkupa. I to je bilo loše. Sedeli smo u kancelariji kapetana Himeneza dok nas je agent FBI-ja Dejvid Stanford izveštavao o slučaju. Stanford je bio plavooki čovek s posedelim konjskim repom koji je radio tajno na jednom drugom slučaju pre nego što su ga prebacili na ovaj. Uzela sam jedan flajer s gomile na kapetanovom stolu, proučavala savršeno okrugle oči Čarlija Reja, njegove mlečne zube i kratko podšišanu kosu s tamnim uvojcima. Hoće li njegovo telo biti pronađeno kroz nekoliko nedelja ili meseci u nekom jarku ili plitkom grobu, ili će ga neka oluja izbaciti na obalu? Kada se sastanak završio, nazvala sam Maklina i podnela izveštaj. Onda je agent Stanford odvezao Konklina i mene do aerodroma. Dok smo se isključivali sa autoputa, Stanford predloži da svratimo na piće u hotel Meriot kraj aerodroma pre leta. Želeo je da čuje sve što znamo o Medison Tajler i njenoj otmici. Što se mene tiče, bila sam spremna za jedno piće. Možda i dva. Bar i restoran Latituda 33 beše pun. Pričali smo o Medison uz pivo i kikiriki, a onda nam je Stanford ispričao o jednom gnusnom slučaju otmice deteta na kojem je radio pre nekoliko meseci. Jedna desetogodišnja devojčica bila je oteta na ulici dok se vraćala kući iz škole. Pronađena je dvadeset četiri sata kasnije, silovana i zadavljena, ostavljena na oltaru jedne crkve, ruku sklopljenih kao da se moli. Ubica još nije pronađen. — Koliko često se ovakve otmice završavaju spasavanjem? — upitah. — U većini slučajeva decu otimaju članovi njihovih porodica. Tada obično bivaju vraćena nepovređena. Kada je otmičar nepoznata osoba, taj procenat je 50 odsto. — Stanfordov glas postade napet kada je rekao: — Nazovite to strašću ili možda opsesijom, ali verujem da će svet, što više napasnika dece uhvatim, biti sve bezbedniji za moje troje dece.

- 141 -

83

Što mi ne biste pravili društvo za večerom? - predloži Stanford. Konobar nam donese jelovnike za sto i, budući da smo upravo bili propustili let u osam do San Franciska, prihvatili smo Stanfordovu ponudu. Agent naruči bocu vina pino griđo, a Konklin i ja mu ispričasmo ono što smo znali o otmici i ubistvu Paole Riči. — Iskreno, tapkamo u mestu — rekoh Stanfordu. — Naši ćorsokaci prave dalje ćorsokake. Sada smo otprilike u petoj generaciji ćorsokaka. Naši bifteci stigoše, a Stanford naruči novu bocu vina. I prvi put tog dugog dana konačno sam se opustila, zahvalna na društvu i prilici da razmišljam uz kantri muziku koju je izvodio bend u restoranu. Takođe sam postajala svesna Konklinovih dugih nogu kraj mojih ispod stola, njegove smeđe jakne od antilopa koja me je dodirivala po mišici, sada poznate kadence njegovog glasa, i vina koje mi je glatko teklo niz grlo dok je veče prelazilo u noć. Oko devet i petnaest Dejv Stanford namiri račun, reče da će nam se javiti nakon što dobije spisak telefonskih poziva Rejevih i da će nam dojaviti sve što bi moglo da nam pomogne u slučaju Tajler-Riči. Bili smo propustili još jedan let za San Francisko, i kad smo se oprostili od Stanforda, Riči i ja se pripremismo za jednočasovno čekanje ispred šaltera Junajted erlajnsa. Taman što smo krenuli da izađemo iz bara kad bend zasvira nešto iz repertoara Kenija Česnija, i pevačica poče da poziva mušterije da se spreme za kantri ples. Gomila u baru beše sastavljena od pripitih mladih „uličnih ratnika“ i aerodromskog osoblja, i oni zaigraše uz zvuke muzike. Rič se osmehnu i reče: — Hoćeš da se malo glupiramo? - i ja mu uzvratih osmeh, rekavši: - Može. Što da ne? Pošla sam za Ričom na podijum, i nas dvoje počesmo da đuskamo, njišući se uz muziku, sudarajući se s veselim neznancima i smejući se. Prošlo je neko vreme otkako sam se poslednji put presamitila od smeha, i osećaj je bio sjajan. Kada se pesma završila, pevaljka otkači mikrofon s postolja, obliznu usne i zapeva u duetu s tipom za električnim klavirom koji je počeo da izvodi baladu „Lyin’ Eyes“. Parovi zaplesaše stiskavac. Kada je Rič ispružio ruke, ja mu se približih. Bože, bože, toliko mi je prijalo da osetim ruke Riča Konklina na sebi. Prostorija mi se malo ljuljala, pa sam sklopila oči i uhvatila se za njega, dok se razmak između nas smanjivao jer je mali podijum prosto bio krcat. Čak sam se i propela na prste da oslonim glavu na njegovo rame — a on me je čvršće stegao. Kada je muzika prestala, Rič reče: — Čoveče, stvarno mi se ne ide na aerodrom, a tebi? Sećam se da sam rekla da s punim pravom možemo da konstatujemo da smo u te kasne sate, nakon dugog dana na poslu i, kad smo već kod toga, dosta popijenog vina, imali nekoliko validnih razloga da provedemo noć u Los Anđelesu, i da su troškovi toga pokriveni našim budžetom.

- 142 -

Ipak, bila sam rastrzana dok sam davala kreditnu karticu recepcionaru u hotelu Meriot, govoreći sebi da ovo ništa ne znači. Neću učiniti ništa osim što ću otići do svoje sobe i leći da spavam. To je sve. Rič i ja smo stajali na suprotnim stranama lifta, s jednim umornim parom između nas, dok smo se tiho peli na deseti sprat. Bilo mi je mrsko da priznam, ali nedostajalo mi je da budem u njegovom naručju. Kad smo izašli iz lifta, rekoh: — Laku noć, Riči. — Onda mu okrenuh leđa dok sam ubacivala ključ-karticu u bravu, svesna da on radi isto pred vratima s druge strane hodnika. — Vidimo se ujutru, Lindzi. — Naravski. Lepo spavaj, Riči. Malena zelena lampica se upali i brava mi se okrenu u ruci.

- 143 -

84

Zatvorila sam i zaključala vrata svoje sobe, dok su se u meni mešale žudnja i strast, olakšanje i žaljenje. Skinula sam se i, minut kasnije, krv mi je bubnjala u slepoočnicama dok sam stajala pod vrućim mlazom tuša. Čista i sjajna, obrisala sam se toplim pamučnim peškirićima i osušila kosu. Otrla sam paru s ogledala iznad lavaboa i stala da zagledam svoje nago telo. Još sam izgledala mlado i dobro i poželjno. Grudi su mi bile čvrste, stomak ravan, a sjajna plava kosa mi se spuštala u talasima do ispod ramena. Zašto me Džo nije zvao? Umotala sam se u beli hotelski ogrtač, otišla do spavaće sobe, proverila govornu poštu na mobilnom - nije bilo poruka, kao ni na mojoj sekretarici kod kuće. Prošlo je šest dana otkako sam videla Džoa. Da li je zaista gotovo među nama? Zar ga više nikad neću videti? Zašto nije pokušao da mi se vrati? Navukla sam zavese, smakla zlatne prekrivače, protresla jastuke, i onako omamljena od vina i toplog tuša, legla u krevet. Kada sam sklopila oči, izbledele slike Džoa smeniše novije fantazije. U mislima se vratih samo pola sata unazad, kada me je Riči držao u zagrljaju. Ponovo sam preživljavala trenutak kada je plesanje s njim od dobrog prešlo u previše dobro, kada sam osetila njegovo čvrsto telo kraj svog, kada sam mu spustila ruke oko vrata i pripila se uz njega. U redu je imati takva osećanja, rekoh sebi. Ja sam samo ljudsko biće, kao i on, i oboje smo imali potpuno prirodnu reakciju na to što smo bili sami zajedno... Prepade me kucanje na vratima. Srce mi je poskočilo kad se kucanje ponovilo.

- 144 -

85

Privezah kaiš svog ogrtača i otapkah bosonoga ka vratima. Ugledah Riča Konklina kroz špijunku. Na glavi je imao tanku providnu plastičnu kapu za tuširanje! Smejala sam se dok sam otključavala vrata, otvorila ih uzdrhtalom rukom. Konklin je na sebi imao pantalone i plavu pamučnu košulju otkopčanu otprilike do trećeg rebra. U šaci je stezao hotelsku četkicu za zube, držeći je za dršku kao da je mala bela zastava. — Pitao sam se imaš li tečnost za ispiranje usta, Lindzi. Ja sam dobio dosta hidrantne kreme u korpici s higijenskim priborom, ali ne i tečnost za ispiranje usta. Njegov ozbiljan izraz lica u kombinaciji sa čudnom molbom i kapom za tuširanje naterao me je da prasnem u smeh. Širom sam otvorila vrata, rekla: — Ni ja nisam dobila tečnost za usta, ali mislim da imam nešto u tašni. Vrata se zatvoriše za mnom i kad sam se sagnula da podignem tašnu koju sam bila bacila na pod, spotakla sam se o jednu svoju cipelu. Rič me uhvati za lakat da ne padnem, i to se desilo. Našli smo se oči u oči. Pripiti. Sami u hotelskoj sobi u Los Anđelesu. Pružih ruku i skidoh mu plastičnu kapu s glave. Svetlosmeđe šiške padoše mu preko prelepog lica i on baci četkicu na pod. Rič me zatim uhvati obema rukama oko struka i privuče me k sebi. — Samo jedna stvar me muči u vezi s ovim poslovnim odnosom — reče on. — I to bogme velika. Rič se saže da me poljubi, a ja jedva dočekah. Ponovo ga zagrlih oko vrata i njegove usne pronadoše moje. Naš prvi poljubac izazvao je hemijsku eksploziju. Držala sam se za Riča dok me je spuštao na krevet u slabo osvetljenoj sobi. Sećam se da sam ležala pod njim, prstiju isprepletanih s njegovim, dok je svojim šakama pritiskao moje uz krevet, nežno šapućući moje ime. — Želeo sam da budem ovako s tobom, Lindzi, još pre nego što si znala kako se zovem. — Oduvek sam znala kako se zoveš. Žudela sam za njim i imala sam pravo da se predam ovome. Ali kada je moj mladi, zgodni partner raširio moj ogrtač i spustio usne na moju dojku, talas čiste, razumne panike povukao je ručnu kočnicu u mom mozgu. To je bila loša ideja. Zaista loša. Čuh sebe kako šapućem: - Riči. Nemoj. Skupih rubove ogrtača da se pokrijem, a Rič se prevrnu na bok, zadihan i rumen, gledajući me u oči. — Izvini — reče. — Ne, nemoj da se izvinjavaš. — Uzeh njegovu šaku i prislonih je uz svoj obraz, pokrivajući je svojom. — Želim ovo koliko i ti. Ali mi smo partneri, Riči. Moramo da pazimo jedno na drugo. Samo ne na ovaj način. On zastenja kad rekoh: — Nikad ne smemo da ponovimo ovo.

- 145 -

86

Udarih zvekirom po vratima Vestvud redžistrija tog oblačnog jutra po povratku iz Los Anđelesa. Konklin je stajao kraj mene kad čovek ovalnog lica odškrinu vrata. Imao je pedesetak godina, plavu kosu prošaranu srebrom i bistre sive oči koji začkiljiše u mom pravcu kroz stakla bez rama smeštena na kljunastom nosu. Da li je on umešan u otmicu Medison Tajler? Da li zna gde je ona? Pokazah mu svoju značku, predstavih sebe i svog partnera. — Da, ja sam Pol Renfru — reče čovek na vratima. — Vi ste detektivi koji su bili ovde pre nekoliko dana? Rekoh mu da jesmo, da imamo neka pitanja u vezi s Paolom Riči. Renfru nas pozva unutra i mi pođosmo uskim hodnikom za doteranim čovekom kroz zelena vrata koja behu zakatančena kada smo ih poslednji put videli. — Molim vas, sedite — reče Renfru, te Konklin i ja sedosmo na dva dvoseda smeštena u jednom uglu udobno nameštene kancelarije, a Renfru primače stolicu. — Pretpostavljam da želite da znate gde sam bio kada je Paola oteta — reče nam Renfru. — Za početak — reče Konklin. Izgledao je umorno. Pretpostavljam da smo oboje tako izgledali. Renfru izvadi tanak notes iz džepa na grudima, rokovnik preteču računara koji staju na dlan. Bez podstreka s naše strane, ukratko nam ispriča o svojim sastancima severno od San Franciska u danima pre, za vreme i nakon Paoline smrti, i dade nam imena potencijalnih klijenata s kojima se bio sastao. — Mogu da vam fotokopiram ovo — ponudi on. Na skali do jedan do deset, gde desetka označava požar velikih razmera, strelica na mom instinktivnom pokazivaču upirala je u sedmicu. Renfru je delovao previše pripremljeno, kao da je unapred uvežbao odgovore. Uzela sam fotokopiju Renfruovog rasporeda i pitala ga gde se nalazila njegova žena u isto vreme. — Ona je na dugoj turneji po Nemačkoj i Francuskoj — reče mi Renfru. — Nemam tačan plan puta jer ga ona sastavlja usput, ali očekujem da će se vratiti kući sledeće nedelje. Upitah: — Znate li ikoga ko je želeo da povredi Paolu i Medison? — Baš nikoga - reče nam Renfru. — Svaki put kad upalim televizor vidim vest o nekoj novoj otmici. To je bukvalno prešlo u epidemiju — reče on. — Paola je bila divna devojka, i veoma sam potresen zbog njene smrti. Svi su je voleli. — Medison sam video samo jednom — nastavi Renfru. — Zašto bi iko učinio išta nažao tako ljupkom detetu? Prosto ne razumem. Njena smrt je užasna, užasna tragedija. — Zašto mislite da je Medison mrtva? — brecnuh se na Renfrua. — Nije mrtva? Samo sam pretpostavio... izvinjavam se na greški. Svakako se nadam da ćete je pronaći živu. Odlazili smo iz Vestvud redžistrija kad Renfruov poslovođa, Meri Džordan, ustade od svog stola i pođe za nama do vrata.

- 146 -

Kada smo se našli na vlažnom jutarnjem vazduhu u kojem se osećao jak smrad ribe s obližnje pijace, Džordanova spusti šaku na moju mišicu. — Molim vas — reče žurno. — Odvedite me negde gde možemo da pričamo. Imam nešto da vam kažem.

- 147 -

87

Petnaest minuta kasnije bili smo u sedištu policije. Konklin i ja sedosmo s Meri Džordan u malu neuglednu kuhinju na našem odeljenju. Stezala je svoju šolju kafe ne pijući iz nje. — Nakon što ste juče otišli, pre nego što se gospodin Renfru vratio s puta, odlučila sam da pronjuškam malo. I pronašla sam ovo — reče nam, vadeći iz tašne fotokopiju jedne stranice s tabelama iz knjige krajnjeg unosa. - To je iz „registra“. Tako ga zovu. — Gde ste pronašli ovo, Meri? - upita Konklin. — Pronašla sam ključ od privatne kancelarije Renfruovih. Tu drže poslovne knjige. Nazvala sam kancelariju javnog tužioca, dobila pomoćnicu javnog tužioca Keti Veloj. Ispričala sam joj o čemu se radi, i ona reče da će se spustiti do nas za minut. Velojeva je bila od onih ljudi koji kad kažu da će doći za minut zaista tako i misle. Ušla je kuhinjicu i upoznah je s Meri Džordan. — Jesu li narednica Bokser ili inspektor Konklin tražili od vas da im dostavite taj materijal? — Ne, naravno da nisu. — Ako je neko od tražio od vas da dostavite taj materijal — reče Velojeva — to vas čini saradnikom policije, i mi nećemo moći da iskoristimo tu knjigu kao dokaz ako dođe do suđenja. — Učinila sam sve ovo na svoju ruku — reče Džordanova pomoćnici javnog tužioca. — Tako mi bog pomogao. Velojeva se nasmeši, reče: — Lindzi, moramo jednom da ručamo zajedno. - Ona mahnu prstima i ode. Upitala sam Meri mogu li da vidim dokument, i ona mi dade list hartije s tabelom sa zaglavljima duž cele gornje linije — Nameštenja, Klijenti, Honorari — u kojoj su svi unosi bili datirani na tekuću kalendarsku godinu. Listu nameštenja činila su ženska imena, većinom strana. Imena klijenata su uglavnom imala prefiks „gospodin“ i „gospođa“, a honorari su išli i do nižih petocifrenih iznosa. — Sve ove devojke su dobile nameštenje kod ovih porodica ove godine? — upitah. Meri klimnu glavom, reče: - Sećate da sam vam rekla da je devojka po imenu Helga, jedna od dadilja Redžistrija, nestala pre otprilike osam meseci, kad je agencija poslovala u Bostonu? — Sećam se. — Pa, potražila sam je u registru... evo je — reče ona ubadajući kažiprstom u stranicu. — Helga Smit. Ljudi za koje je radila su ovde. Penelopi i Vilijam Viten. — Nastavite — reče Konklin. — Podaci govore da Vitenovi imaju dete po imenu Erika. Ona je genije za matematiku, sa četiri godine rešava zadatke na nivou osnovne škole. Potražila sam Vitenove na internetu i pronašla ovaj intervju u Boston gloubu. Meri Džordan izvadi još jedan list hartije iz tašne. Stavila je odštampani novinski članak na sto, okrenula ga k nama, zatim ga prepričala u kratkim crtama dok smo mi čitali.

- 148 -

— Priča se pojavila u rubrici „Način života“ prošlog maja. Gospodin Viten je vinski kritičar, i on i njegova žena su intervjuisani kod kuće. Ovde — reče Džordanova, skrećući nam pažnju na jedan pasus pri kraju članka — gospodin i gospođa Viten rekli su novinarki da je njihova ćerka Erika otišla da živi kod sestre gospođe Viten u Englesku. Da pohađa privatnu školu. — I to mi deluje veoooma čudno — reče nam Džordanova. — Prosto neverovatno. Vitenovi su angažovali dadilju. Dadilja je iznenada napustila njihovu službu, i Vitenovi su poslali svoju ćerku u Evropu? Erika ima samo četiri godine! Vitenovi mogu da priušte i ovde tutore i guvernante kakve požele. Zašto bi slali svoju malu devojčicu od kuće? Rič i ja se zgledasmo dok je Džordanova nastavljala priču. — Možda mi to ne bi bilo čudno da nije bilo Paolinog ubistva i Medisonine otmice — reče Džordanova. — Prosto ne verujem da Erika Viten živi u Engleskoj. Mislite li da sam luda? — Znaš li šta ja mislim, Meri? — rekoh. — Imaš instinkte dobrog policajca.

- 149 -

88

Džakobi se jako zakašlja kraj mene. Vazduh beše plav od dima Trakijeve otrovne cigare i na njegovom stolu je pucketao spikerfon. Linija beše otvorena s domom Vitenovih u Bostonu, i agent FBI-ja Dejv Stanford vrati se na vezu. — Vitenovi su očito uzdrmani - reče on. - Ali izvukao sam priču iz njih. Njihova najstarija ćerka Erika bila je oteta zajedno sa svojom dadiljom, Helgom Smit, pre osam meseci. Je li to to? Napokon, veza sa slučajem Riči-Tajler? Ali ako je Erika bila oteta pre osam meseci, zašto kog đavola Vitenovi nisu to prijavili policiji? — Niko nije video otmicu - nastavi Stanford — ali Vitenovi su pronašli poruku ispod vrata nekih pola sata nakon što su očekivali da se Erika i Helga vrate kući iz Erikine škole. S porukom je ostavljeno i šest fotografija. — Je li to bio zahtev za otkup? - upita Maklin, glasom nalik prigušenoj eksploziji. — Ne baš. Imate faks, kapetane? Trakio dade Stanfordu broj faksa. U kući Vitenovih iz pozadine su se mogli čuti glasovi - muškarac i žena su se svađali, tiho ali žustro. Žena reče: - Hajde, Bile. Reci im. Stanford reče: — Ljudi, ovo je Bil Viten. Bil Viten reče: - Zdravo - i Trakio predstavi sebe i nas ostale. Vitenu se grlo steglo od straha i besa, pa mu je glas zvučao napeto i promuklo. — Morate da shvatite šta nam radite — reče on. — Rekli su da će ubiti našu devojčicu ako pozovemo policiju. Kuća nam je možda ozvučena! Možda nas posmatraju ovog trenutka. Da li razumete? Faks mašina iza Trakijevog stola podrignu i jedan list hartije izađe napolje. — Samo trenutak — reče Trakio, vadeći faks iz mašine. Stavio ga je na sto da ga pročitamo. IMAMO ERIKU. AKO POZOVETE POLICIJU, ONA ĆE UMRETI. AKO SE OSETIMO IMALO UGROŽENIM, ONA ĆE UMRETI. A ONDA ĆEMO ODVESTI RAJANA. ILI KAJLU. ILI PETI. DRŽITE JEZIK ZA ZUBIMA, I ERIKA ĆE OSTATI ŽIVA I ZDRAVA. DOBIĆETE PO JEDNU NJENU SLIKU SVAKE GODINE. MOŽDA ĆE VAS ČAK I NAZVATI. MOŽDA ĆE SE ČAK I VRATITI KUĆI. BUDITE PAMETNI. NE GOVORITE NIKOME O OVOME. SVA VAŠA DECA ĆE POŽIVETI DA VAM ZAHVALE NA TOME. Poruka je bila stara osam meseci, ali ju je surov ton kojim je napisana činio strašnom i potresnom bez obzira na to. Delovala je novo kao da je zločin upravo počinjen. Sva lica za stolom izgledala su šokirano, ali Maklin beše taj koji je zgrabio faks mašinu, stežući je kao da može da zavrne šiju otmičaru na daljinu. Trakio izvadi i drugi list hartije iz mašine. — Ne mogu jasno da vidim fotografije — reče Trakio Stanfordu. - 150 -

— Erika je fotografisana ispred prazne bele pozadine u odeći koju je nosila kada je oteta. Ostatak čine fotografije starije dece Vitenovih u školi. Tu je i jedna fotografija Kajle uslikane kroz prozor njene spavaće sobe. Daćemo ceo paket na analizu. Razmišljala sam: Naravno, pokušaće da prikupe otiske i druge dokaze s koverte i njenog sadržaja, ali ono što Stanford nije rekao pred Vitenovima jeste da će podaci i DNK svake mrtve nepoznate osobe ženskog pola u zemlji biti upoređene s onima Helge Smit i Erike Viten. Nisam sumnjala da su pismo i fotografije samo lukava diverzija da se kupi vreme. I Erika Viten i Helga Smit su mrtve. Ali šta su otmičari dobili time? I šta žele? Po glavi su mi se vrzmale nasilne scene čiji su glavni akteri bile male devojčice i njihove jednako bespomoćne dadilje kada mi je mobilni zazvonio. Bio je to inspektor Pol Či koji reče: — Upravo smo primili jedan hitan poziv. Neko je napadnut u Blejkli Armsu.

- 151 -

89

Konklin i ja izađosmo iz lifta u Blejkli Armsu u hodnik na šestom spratu, ugledasmo dva policajca na pola puta ispred vrata stana 6G. Prepoznala sam policajca Patrika Nunana, koji je pokušavao da se ubaci u odeljenje za ubistva. — Šta se desilo ovde, Nunane? — Prokleti haos, eto šta, narednice. Žrtva se zove Ben Vajat. Živeo je u zgradi oko godinu dana. Konklin podiže žutu traku, i ja se provukoh ispod nje, a Nunan nastavi: — Napadač je ušao na vrata — reče mi Nunan. - Ili su vrata bila otvorena, žrtva ga je pustila unutra, ili je počinilac imao ključ. — Ko je prijavio zločin? — Žena iz susednog stana. 5L. Virdžinija Hausam. H-a-u-s-a-m. Konklin i ja uđosmo u žrtvin oskudno namešten stan. Oko čovekove glave širio se krvavi oreol, tamna barica na sjajnom hrastovom podu. Bio je to muškarac crne puti u ranim tridesetim, vitke građe, u šortsu, tankoj sivoj pamučnoj majici kratkih rukava i patikama za trčanje. Ležao je na levom boku kraj sprave za trčanje. Sagnula sam se da ga bolje osmotrim. Oči mu behu sklopljene i teško je disao — ali još je bio živ. Bolničari hitne pomoći zakloparaše kroz vrata, okružiše žrtvu i „na tri“ ga podigoše na nosila. Bolničar koji stajaše najbliže meni reče: — Bez svesti je. Vodimo ga u Opštu bolnicu. Možete li da se pomerite, narednice? Hvala. Sirene su zavijale udaljavajući se Ulicom Taunzend kad Čarli Klaper i dvojica njegovih uviđajaca uđoše u Vajatovu dnevnu sobu, i priđoše spravi za trčanje. — Gajtan ove stvari je presečen — reče Klaper, pokazujući mi mesto gde je bio načinjen gladak presek, kao oštrim nožem. — Videli ste žrtvu? — upita me. — Jesam. Živ je, Čarli. Barem trenutno. Izgleda da su ga dobro opaučili s leđa. Kao i u slučaju Irene Volkovski, nepoznato oruđe kojim je napadač razbio glavu Bena Vajata beše odneto iz stana. I kao na mestu zločina u slučaju Volkovski, gotovo sve ostalo u stanu bilo je na svom mestu. Među napadima koji strah čine gotovo svakodnevnom pojavom u Blejkli Armsu bez sumnje postoji neka veza. Kakva veza? Šta se tu, do đavola, dešava?

- 152 -

90

Prvi komšija Bena Vajata, Virdžinija Hausam, bila je žena u poznim dvadesetim koja je radila u jednom noćnom klubu u centru. Reče nam da Vajat radi na berzi i da je vrlo ljubazan čovek koga niko normalan ne bi želeo da povredi. Zahvalismo gospođici Hausam na pomoći i stadosmo da se spuštamo požarnim stepenicama, razmišljajući da su ljudi koji žive ispod Vajata možda čuli zvuke koji bi nam pomogli da odredimo vreme napada. Konklin me je sledio u stopu stepenicama kad mi je zazvonio telefon za pojasom. Uzela sam ga, ugledala ime Dejva Stanforda na ekranu. — Bokserova na vezi. — Imam dobre vesti za vas. Pokazah Konklinu da približi uvo telefonu da bismo oboje mogli da čujemo. — Imate novosti o Eriki Viten? — Ne, ali mislio sam da biste voleli da znate da je Čarli Rej popio toplu čokoladu sa šlagom i da sada spava u svom krevetu — zasmejulji se Stanford. — Fantastično, Dejv! Šta se desilo? Stanford mi ispriča da se muž jedne depresivne žene javio policiji. Dete im je umrlo od SIDS-a pre nekoliko nedelja. — Ta žena koja je otela Čarlija bila je van sebe od tuge — reče Stanford. — Vozila se ulicom, videla Čarlija kako viri preko ograde. Zaustavila se i zgrabila ga. — Privedena je? — Da, ali ona nije osoba koju tražimo, Lindzi. Ona nema nikakve veze s Erikom Viten ili Medison Tajler. Na antidepresivima je, pod lekarskim nadzorom, i juče je prvi put izašla iz kuće otkako joj je beba umrla. Zahvalila sam se Stanfordu i sklopila telefon. Konklin je bio tik pored mene. Gledala sam ga u oči, osećajući vrelinu. — Dakle, nemamo ništa — reče Rič. — Imamo nešto — rekoh, nastavljajući da se spuštam niza stepenice. — Imamo ubicu na slobodi u ovoj prokletoj zgradi. Što se Medison Tajler tiče, imamo još jedan ćorsokak.



Sindrom iznenadne dojenačke smrti. (Prim. prev.)

- 153 -

91

Miki Šerman je sedeo kraj Alfreda Brinklija za stolom odbrane pokušavajući da natera svog klijenta da shvati šta mu govori i pored dejstva lekova na kojima je bio. Jadnik je imao energije koliko i paškanat. — Frede. Frede — Šerman prodrma rame svog klijenta. — Frede. Danas započinjemo tvoju odbranu, razumeš li? Dakle, ja ću pozivati ljude da svedoče o tvom karakteru. Brinkli klimnu glavom. — Pozvaćete mog lekara da svedoči. — Tako je. Doktor Fridman će govoriti o tvom mentalnom poremećaju, pa nemoj da se uznemiriš. On je na našoj strani. — Želim da dobijem priliku da ispričam svoju stranu priče. — Videćemo. Još ne znam da li je neophodno da te izvedemo kao svedoka. Mikijev pomoćnik mu dade poruku u kojoj je stajalo da su svi njegovi svedoci prisutni; sudski izvršitelj zatim objavi: — Neka svi ustanu — i sudija uđe u sudnicu na vrata iza sudijskog stola. Porotnici uđoše i posedaše. Bio je to četvrti dan suđenja Alfredu Brinkliju i sud je počeo s radom. — Gospodine Šerman — reče sudija Mur — jeste li spremni da izvedete prvog svedoka? — Odbrana poziva gospodina Ajzaka Kvintanu da svedoči. Kvintana je na sebi imao nekoliko slojeva čudne odeće, ali pogled mu beše bistar i on se osmehnu dok je sedao za pult. — Gospodine Kvintana — otpoče Šerman. — Zovite me Ajk — reče svedok. — Svi me tako zovu. — Onda ću vas zvati Ajk — reče Miki dobroćudno. — Odakle poznajete gospodina Brinklija? — Bili smo zajedno u Napi. — To nije koledž, zar ne? — reče Šerman osmehujući se svom svedoku, zveckajući sitninom u džepu. — Jok, to je ludara — reče Ajk, cereći se. — To je državna institucija za mentalno obolele, zar ne? — Jašta. — Znate li zašto je Fred bio u Napi? — Jašta. Bio je depresivan. Nije hteo da jede. Nije hteo da ustaje iz kreveta. Mučili su ga strašni košmari. Sestra mu je bila poginula, znate, i kada se prijavio u Napu, učinio je to jer više nije imao želju za životom. — Ajk, kako ste znali da je Fred depresivan i suicidan? — Rekao mi je. I znao sam da je na antidepresivima. — I koliko dugo ste poznavali Freda? — Oko dve godine. — Jeste li se dobro slagali s njim? — O, jašta. Bio je vrlo fin tip. Zato i znam da nije mislio da ubije te ljude na trajektu... — Prigovor! Časni sudijo, ovo svedočenje je nepodobno — zareža Juki. — Tražim da se poslednja izjava svedoka izbriše iz zapisnika.

- 154 -

— Usvaja se. Neka se izbriše iz zapisnika. — Ajk — upita Šerman, hrabreći svog svedoka — je li Fred Brinkli ikada bio nasilan tokom vašeg poznanstva? — Bože, ne. Ko vam je to rekao? Bio je veoma opušten. Lekovi znaju to da učine čoveku. Uzmete pilulu i više niste zaista ludi.

- 155 -

92

Juki ustade sa svog mesta, poravna nabore na svojoj suknji na pruge, razmišljajući da je Kvintana nalik nekoj lutki iz Mapet šoua, sa svojim blesavim osmehom i odećom u kojoj je izgledao kao da je na sebe obukao čitavu gomilu odeće s tezge za rasprodaju. Delovalo je kao da mu to ide u prilog. Porotnici su se smešili, dopadao im se, kao i Brinkli jer su ga povezivali s njim. Ona reče: — Gospodine Kvintana, zašto ste vi bili u Napi? — Bolujem od opsesivno-kompulsivnog poremećaja. To nije ništa opasno. Samo mi oduzima sve vreme, jerbo stalno sakupljam stvari i sve vreme proveravam... — Hvala vam, gospodine Kvintana. Jeste li vi i psihijatar? — Nisam. Ali poznajem nekoliko njih, to je sigurno. Juki se nasmeši dok se porota cerekala. Biće joj teško da diskredituje Kvintanu kao svedoka, a da ne okrene pri tom porotu protiv sebe. — Čime se bavite, gospodine Kvintana? — Perem sudove u kafeu Džejd u Ulici Brajant. Ako želite da vam sudovi budu čisti, za taj posao nema boljeg od opsesivno-kompulsivne osobe. — Razumem vas — reče Juki, dok se smeh valjao sudnicom. —Jeste li prošli neku medicinsku obuku? — Ne. — I ako izuzmemo današnji dan, kada ste poslednji put videli gospodina Brinklija? — Pre otprilike petnaest godina. Otpušten je iz Nape 1988. ili slično. — U međuvremenu niste kontaktirali s njim? — Nisam. — Dakle, da su mu uradili dve lobotomije i presađivanje srca otkako ste ga poslednji put videli, vi ne biste znali za to? — Ha-ha, to je smešno. Ovaj, je li to istina? — Ono što hoću da kažem, gospodine Kvintana, jeste da se šesnaestogodišnjak koga ste nazvali najfinijim tipom na svetu možda promenio. Jeste li vi ista osoba kao pre petnaest godina? — Pa, imam mnogo više stvari. Galerijom se prolomi grohotan smeh; čak su se i porotnici prigušeno cerekali. Juki se nasmeši da pokaže kako joj, ne daj bože, ne nedostaje smisla za humor. Kada je smeh zamro, ona reče: - Ajk, kad kažete da je gospodin Brinkli bio lud, to je vaše mišljenje kao prijatelja, zar ne? Niste hteli da kažete da je lud po definiciji koju propisuje zakon? Da ne razlikuje dobro od lošeg? — Ne. Ne znam ništa o tome. — Hvala vam, gospodine Kvintana. Nemam više pitanja.

- 156 -

93

Šermanov sledeći svedok, doktor Sendi Fridman, pođe sredinom sudnice ka pultu za svedoke. Bio je dobar psihijatar, školovan na Harvardu, čak je i izgledao kao psihijatar sa svojim firmiranim naočarima i bruks braders leptir-mašnom, podsećajući pomalo na Lijama Nisena u licu. — Doktore Fridman — reče Šerman nakon što je svedok položio zakletvu i predstavio se poroti — jeste li imali priliku da ispitate gospodina Brinklija? — Da, tri puta otkad je bio pritvoren i čekao suđenje. — Jeste li postavili dijagnozu njegove bolesti? — Jesam. Po mom mišljenju, gospodin Brinkli boluje od šizoafektivnog poremećaja. — Možete li reći svima nama šta to znači? Fridman se zavali u stolici dok se spremao da odgovori. Zatim reče: — Šizoafektivni poremećaj je poremećaj toka misli, raspoloženja i ponašanja koji u sebi sadrži elemente paranoidne šizofrenije. Može se posmatrati kao jedna vrsta bipolarnog poremećaja. — „Bipolaran“ znači manično-depresivan? — upita Šerman. — „Bipolaran“ u smislu da ljudi sa šizoafektivnim poremećajem naizmenično doživljavaju depresivne i manične faze; očaj i depresiju — i hiperaktivnost ili maniju, ali često mogu da kontrolišu svoju bolest na duže vreme, i manje ili više se uklope u društvo. — Da li takve osobe čuju glasove, doktore Fridman? — Da, mnogi ih čuju. To bi bio jedan od šizoidnih aspekata ove bolesti. — Preteće glasove? — Da — nasmeši se Fridman. — To bi bila paranoja. — Je li vam gospodin Brinkli rekao da misli da se ljudi s televizije njemu obraćaju? — Da. To je takođe prilično čest simptom šizoafektivnog poremećaja — primer raskida sa stvarnošću. A paranoja ga navodi da misli da se glasovi obraćaju njemu lično. — Možete li da objasnite na šta mislite kada kažete „raskid sa stvarnošću“? — Svakako. Od kako je gospodin Brinkli oboleo od pomenute bolesti u adolescentskom dobu, uvek je postojao raskol u načinu na koji on razmišlja i dela, na koji izražava svoje emocije. I što je najvažnije, u načinu na koji percepira stvarnost. To je psihotični element — nesposobnost da se razluči stvarno od umišljenog. — Hvala vam, doktore Fridman — reče Šerman. — Hajde da se sada osvrnemo na novije događaje zbog kojih je gospodin Brinkli dospeo na sud. Šta nam možete reći o tome? — Kod šizoafektivnog poremećaja u većini slučajeva dolazi do naglog pogoršanja bolesti koje dovodi do intenziviranja suludog ponašanja. Po mom mišljenju, kod gospodina Brinklija je to pogoršanje nastupilo kada je otpušten s posla. Gubitak radne kolotečine, izbacivanje iz stana koje je potom usledilo, sve je to uticalo da se njegova bolest dodatno pogorša. — Jasno. Doktore Fridman, je li vam gospodin Brinkli pričao o pucnjavi na feribotu? — Jeste. Na našim sastancima sam saznao da gospodin Brinkli nije bio na brodu otkako mu je sestra umrla u nesreći na jedrenju kada mu je bilo šesnaest godina. Tog dana kada se desio incident na feribotu došlo je do još jednog naglog pogoršanja bolesti.

- 157 -

Gospodin Brinkli je video jedrilicu. I to je izazvalo događaj. Laički rečeno, to je bila kap koja je prelila čašu. Nije mogao da napravi razliku između iluzije i stvarnosti. — Je li vam gospodin Brinkli rekao da je čuo glasove na trajektu? — Da. Rekao je da su mu govorili da ubije. Morate razumeti da se kod Freda nakupila enormna količina potisnutog besa zbog sestrine smrti, i to se manifestovalo u tom eksplozivnom gnevu. — Ljudi na trajektu za njega nisu bili stvarni. Bili su samo kulise, pozadina u njegovim iluzijama. Glasovi su bili njegova stvarnost i jedini način da ih ućutka bio je da ih posluša. — Doktore Fridman — reče Šerman, dodirujući gornju usnu vrhom kažiprsta. — Možete li s razumnom merom uverenosti da tvrdite da gospodin Brinkli, kada je poslušao te glasove i pucao u ljude na trajektu, nije razlikovao dobro od lošeg? — Da. Na osnovu razgovora koje sam obavio s gospodinom Brinklijem i dvadesetogodišnjeg iskustva u radu s ljudima koji pate od teških mentalnih poremećaja, moje mišljenje je da je u vreme pucnjave Fred Brinkli bolovao od mentalne bolesti ili poremećaja usled kojeg nije bio sposoban da razlikuje dobro od lošeg. Potpuno sam uveren u to.

- 158 -

94

Dejvid Hejl gurnu list hartije ka Juki — crtež velikog buldoga s okovratnikom sa šiljcima i pljuvačkom koja mu se sliva iz čeljusti. Tekst u oblačiću je glasio: „Kidiši“. Juki se nasmeši, zamisli kako Len Parizi samouvereno staje na sredinu te sudnice obložene hrastovinom i kida unajmljenog psihijatra Mikija Šermana na komade. Zaokružila je crtež olovkom, podvukla ga. Zatim je ustala, progovorivši pre no što je došla do podijuma. — Doktore Fridman, vi ste prilično poznat sudski veštak, zar ne? Fridman reče da jeste, i da je svedočio i u korist odbrane i u korist tužilaštva u proteklih devet godina. — U ovom slučaju angažovala vas je odbrana? — Da. tako je. — I koliko su vam platili? Fridman pogleda u sudiju Mura, koji mu uzvrati pogled s visine. — Molim vas odgovorite na pitanje, gospodine Fridman. — Platili su mi oko osam hiljada dolara. — Osam hiljada dolara. Dobro. A koliko dugo ste lečili gospodina Brinklija? — Gospodin Brinkli tehnički nije bio moj pacijent. — O - reče Juki. - Dozvolite onda da vas pitam, možete li postaviti dijagnozu nekome koga nikada niste lečili? — Obavio sam tri razgovora s gospodinom Brinklijem tokom kojih sam ga podvrgao i nizu psiholoških testova. I da, mogu da procenim stanje gospodina Brinklija iako ga nisam ranije lečio — frknu Fridman. — Dakle, na osnovu tri razgovora i tih testova, vi verujete da optuženi nije bio sposoban da razlikuje dobro od lošeg u vreme kada je počinio ubistva? — Tako je. — Niste ga podvrgli snimanju rendgenom i otkrili tumor koji pritiska neki deo njegovog mozga, zar ne? — Ne, naravno da nisam. — Kako onda možemo da znamo da gospodin Brinkli nije lagao i uradio testove tako da ne bude proglašen krivim za ubistvo? — Nije mogao to da uradi - reče Fridman. — Vidite, pitanja na testovima su nalik ugrađenom detektoru laži. Ponavljaju se na mnogo različitih načina i ako su odgovori dosledni, to znači da pacijent govori istinu. — Doktore, vi se služite tim testovima zato što ne možete zaista da znate šta pacijent misli, zar ne? — Pa, sud donosim i na osnovu ponašanja. — Razumem. Doktore, Fridman, da li vam je poznat zakonski termin „svest o krivici“? — Da. Odnosi se na postupke koje jedna osoba može da preduzme da bi pokazala da je svesna da je ono što je učinila pogrešno.

- 159 -

— Odlično rečeno, doktore — reče Juki. — Sad, ako neko upuca petoro ljudi a zatim pobegne, kao što je Alfred Brinkli učinio, zar to ne ukazuje na svest o krivici? Zar to ne ukazuje da je gospodin Brinkli znao da je ono što je učinio pogrešno? — Čujte, gospođice Kasteljano, nije sve što neka osoba učini u psihotičnom stanju lišeno logike. Ljudi na tom feribotu su vrištali, jurišali na njega s namerom da ga povrede. On je pobegao. Većina ljudi bi u takvoj situaciji pobegla. Juki kriomice osmotri Nika, koji joj klimnu u znak podrške. Poželela je da joj telepatski saopšti nešto čime bi sredila Fridmana, jer ona nije znala čime da se posluži. A onda se setila. — Doktore Fridman, da li instinkt igra bilo kakvu ulogu u vašoj proceni? — Pa, svakako. Instinkt, intuicija, sastavljenje od mnogo slojeva iskustva. Tako da, jeste, u proceni sam se koristio instinktom kao i formalnim psihološkim protokolom. — I jeste li utvrdili da li je gospodin Brinkli opasan ili nije? — Pričao sam s gospodinom Brinklijem i pre i nakon što mu je dat resperdil, i moje mišljenje je da gospodin Brinkli nije opasan ako uzima odgovarajuće lekove. Juki se osloni na pult za svedoke obema rukama, pogleda Fridmana u oči, zaboravi na sve i svakoga u sudnici i progovori iz straha koji je osetila svaki put kada bi pogledala u tu nakazu koja je sedela pored Mikija Šermana. — Doktore Fridman, razgovarali ste s gospodinom Brinklijem iza rešetaka. Proverite šta vam instinkt kaže o ovome: da li biste se osećali lagodno kad biste se vozili kući taksijem s gospodinom Brinklijem? Da li biste se osećali bezbedno s njim na večeri u njegovom domu? Ako biste bili sami s njim u liftu? Miki Šerman skoči na noge: — Časni sudijo, ulažem prigovor. Ta pitanja treba izvesti napolje i streljati ih. — Usvaja se — progunđa sudija. — Završila sam s ovim svedokom, časni sudijo — reče Juki.

- 160 -

95

U pola devet tog ponedeljka ujutru Mirijam Divajn uze svežnjeve pošte sa stočića u hodniku i odnese ih u trpezariju. Ona i njen muž su se upravo bili vratili kući u Pasifik Hajts prethodne večeri sa sjajnog desetodnevnog krstarenja Mediteranom, gde su bili blaženo odsečeni od telefona, televizije, novina i računa. Ona je želela da drži stvaran svet na odstojanju barem još dva dana, da još malo zadrži taj osećaj rasterećenosti. Kada bi samo mogla. Mirijam skuva filter kafu, odmrznu i istostira dve zemičke s cimetom, i otpoče napad na poštu, slažući kataloge s desne strane kuhinjskog stola, račune s leve, a ostalu poštu ispred šolje s kafom. Kada je pronašla običnu belu kovertu adresiranu na Tajlerove, ona je ubaci na dno gomile s „ostalom“ poštom i nastavi da sortira, ispisuje čekove i baca neželjenu poštu sve dok Džim nije ušao u kuhinju. Njen muž otpi gutljaj kafe s nogu, reče: — Gospode. Ne ide mi se na posao. Biće pakao čak i ako niko ne bude znao da sam tamo. — Spremiću rolat od mesa za večeru, dragi. Tvoje omiljeno jelo. — U redu. Barem ću imati čemu da se radujem. Džim Divajn izađe iz kuće i zatvori ulazna vrata za sobom. Mirijam završi sa sortiranjem pošte, opra sudove i nazva svoju ćerku pre nego što je nazvala prvu komšinicu, Elizabet Tajler. — Liz, draga! Džim i ja smo se vratili sinoć. Imam jedno pismo za tebe koje je greškom ovde isporučeno. Zašto ne svratiš da se ispričamo?

- 161 -

96

Stajala sam s Konklinom u dnevnoj sobi Tajlerovih. Prošlo je samo petnaest minuta otkako je njihova komšinica, Mirijam Divajn, donela rukom napisanu poruku otmičara. To je na Elizabet Tajler imalo dejstvo emotivne nuklearne bombe, a slično je uticalo i na mene. Sećam se da sam prečešljala kuću Divajnovih onog dana kada se desila otmica. Bila je to viktorijanska kuća s drvenom fasadom krem boje gotovo identična kući Tajlerovih, odmah do nje. Razgovarala sam s kućepaziteljkom Divajnovih, Gvadalupe Perez. Ona nam je na svom lošem engleskom rekla da su Divajnovi na putu. Pre devet dana mi nije bilo ni na kraj pameti da je Gvadalupe Perez možda uzela koverat koji je bio gurnut ispod vrata i da ga je stavila na gomilu s ostatkom pošte Divajnovih. Niko nije mogao to da zna, ali sam se i pored toga osetila loše i odgovornom. — Koliko dobro poznajete Divajnove? — upita Konklin Henrija Tajlera, koji je gnevno šetkao po sobi. Na svakoj površini i zidu nalazile su se Medisonine slike; iz detinjstva, porodični portreti, slike s letovanja i praznika. — Nisu oni, u redu? Nisu Divajnovi to uradili! — povika Tajler. — Medison je nestala — razdra se, držeći se za glavu obema rukama dok se šetkao. — Prekasno je. Pogled mi se vrati ka ormariću i krupnim štampanim slovima na običnom belom papiru koja sam mogla da pročitam s metar i po udaljenosti: IMAMO VAŠU ĆERKU. AKO POZOVETE POLICIJU, ONA ĆE UMRETI. AKO SE OSETIMO I MALO UGROŽENIM, ONA ĆE UMRETI. MEDISON JE TRENUTNO ŽIVA I ZDRAVA I OSTAĆE TAKO DOKLE GOD BUDETE DRŽALI JEZIK ZA ZUBIMA. OVA FOTOGRAFIJA JE PRVA. DOBIĆETE PO JEDNU NOVU SLIKU MEDISON SVAKE GODINE. MOŽDA ĆE VAS I POZVATI. MOŽDA ĆE SE ČAK I VRATITI KUĆI. BUDITE PAMETNI. NE GOVORITE NIKOME O OVOME. JEDNOG DANA MEDISON ĆE VAM ZAHVALITI NA TOME. Medisonina fotografija koja je stigla s porukom bila je odštampana na kućnom štampaču u prvih sat vremena nakon što je bila oteta. Devojčica je izgledala čisto i nepovređeno, u plavom kaputu i crvenim cipelama. — Da li on zna da mi nismo dobili tu poruku? Da li zna da se nismo namerno oglušili o njegova uputstva? — Prosto ne znam, gospodine Tajler, i ne mogu da nagađam... Elizabet Tajler me prekide, a žile na vratu joj poiskakaše dok se naprezala da priča. — Medison je najpametnija, najsrećnija devojčica koju možete da zamislite. Ona peva. Svira. Ima najmilozvučniji smeh na svetu.

- 162 -

— Da li su je silovali? Zavezali za krevet u nekom podrumu? Da li je gladna i smrzava se? Je li preplašena? Da li nas doziva? Da li se pita zašto ne dolazimo po nju? Ili je sve to više ne dotiče jer je bezbedna u božjim rukama? — To je jedino o čemu mi razmišljamo, inspektori. — Moramo da znamo šta se desilo našoj ćerki. Morate učiniti više nego što ste ikada mislili da možete — reče mi Elizabet Tajler. — Morate vratiti Medison kući.

- 163 -

97

Plastična kesa s porukom otmičara bila je na mom stolu gde smo i Konklin i ja mogli da je pročitamo. AKO POZOVETE POLICIJU, ONA ĆE UMRETI. AKO SE OSETIMO I MALO UGROŽENIM, ONA ĆE UMRETI. Još uvek smo bili potreseni tim rečima, nesposobni da se otresemo mučnog osećaja da smo time što radimo na slučaju Tajler-Riči možda izazvali Medisoninu smrt. Kada je Dejv Stanford stigao u podne, predali smo poruku otmičara FBI-ju. Džakobi je naručio pitu iz Presto pice. Konklin je privukao stolicu Stanfordu i mi mu otvorismo našu dokumentaciju. Sat vremena kasnije, sve se ipak svelo na jedan veoma mršav trag: jedina stvar koja je povezivala Vitenove u Bostonu i Tajlerove s Pasifik Hajtsa bila je agencija Vestvud redžistri. Podelili smo među sobom imena klijenata koje je Meri Džordan prekopirala iz registra agencije, i bacili se na telefoniranje. Kada se cela kutija našla u kanti za smeće, bili smo spremni za pokret. Konklin i Maklin su otišli Stanfordovim kolima. Džakobi i ja smo se uparili i ponovo postali partneri na jedan dan. Prijalo mi je da vidim Džakobijevu poznatu njušku kraj sebe, njegovu pozamašnu zadnjicu u vozačkom sedištu. — Izvini, ali moram da primetim da izgledaš kao da te je nešto sažvakalo i ispljunulo — reče on. — Muka mi je od ovog prokletog slučaja. Ali pošto si to već pomenuo, Džakobi, reci mi nešto. Da li ti je ikad palo na pamet da me slažeš kada izgledam očajno? — Mislim da nije, ne. — Pretpostavljam da je to jedna od stvari koje volim kod tebe. — Ah, nemoj sad da mi se raspekmeziš — naceri se on, skrenu oštro udesno u Ulicu Lombard i zaustavi kola. Tokom narednih pet sati pronašli smo i ispitali četvoro klijenata Vestvud redžistrija i njihove dadilje. Kada je sunce grimizno obojilo paperjaste oblake na zapadnom nebu, pridružili smo se Maklinu i ostalima u sedištu policije. Bio je to kratak sastanak jer naših združenih dvadeset pet sati istrage nije iznedrilo ništa sem reči hvale za Vestvud redžistri i njihove prvoklasne dadilje iz inostranstva. Otprilike u sedam uveče rekosmo jedni drugima da ćemo nastaviti sutradan ujutru. Prešla sam Ulicu Brajant, izvezla kola s parkinga i krenula ka Potrero Hilu. Ulična svetla su treperila širom grada dok sam se parkirala ispred svog dragog doma. Krenula sam da izađem iz kola kada je nešto pomračilo svetlost koja me je obasjavala sa suvozačke strane, bacajući me u senku. Srce mi je brže zakucalo kad sam okrenula glavu i ugledala jednu mračnu figuru. Mom mozgu je trebalo nekoliko sekundi da obradi tu sliku. Čak ni tada, nisam verovala svojim očima Bio je to Džo.

- 164 -

98

Bio je to Džo. Bio je to Džo. Nije postojala osoba na svetu koju sam više želela da vidim. — Koliko puta sam ti rekla... - rekoh, uzlupanog srca, izlazeći iz kola na ulicu, zatvarajući vrata. — Ne prikradaj se naoružanom policajcu? — Da. Imaš nešto protiv telefona? Neku vrstu fobije? Džo mi se sramežljivo nasmeši s trotoara. - Nećeš ni da me pozdraviš? Baš si tvrda srca, plavušice. — Misliš? Nisam se tako osećala. Osećala sam se izmoždeno, ranjivo, na ivici suza, ali bila sam odlučna da ne pokažem ništa od toga. Namrštila sam se dok sam dobovala prstima po haubi svojih kola, ali nisam mogla a da ne primetim da Džo sjajno izgleda. — Izvini. Rizikovao sam — reče on, s potpuno očaravajućim osmehom. — Samo sam se nadao da ću te videti. Nego, kako si ti? — Nikad bolje - slagah. - Znaš već. Zauzeto. — Naravno, znam. Sve novine pišu o tebi, čudesna ženo. — Pre će biti da se pitaju hoću li ikad rešiti neki slučaj — rekoh, smejući se svemu uprkos. — A ti? — upitah, spuštajući gard. Prestala sam da dobujem prstima i malo se nagnula k njemu. — Šta ima novo kod tebe? — I ja sam bio zauzet. — Pa, pretpostavljam da oboje izbegavamo nevolje. — Zaključala sam kola, ali ipak mu nisam prišla bliže. Svidelo mi se da ta velika gomila metala ostane između nas. Moj eksplorer kao pratilja. Davao mi je vremena da smislim šta da radim s Džoom. Džo se naceri, reče: - Da, naravno, ali hteo sam da kažem da sam bio zauzet pokušavajući da započnem novi život. Molim? Šta je upravo rekao? Srce mi je potonulo, a kolena počeše da me izdaju. U glavi mi se javila jedna misao — Džo izgleda i zvuči sjajno jer se zaljubio u neku drugu. Ženi se ili tako nešto. Svratio je da me vidi jer nije mogao da mi saopšti tu novost preko telefona. — Nisam hteo da te zovem dok sve ne bude gotovo — reče on, vraćajući me u stvarnost. — Ali prosto ne mogu da ubrzam stvari. — O čemu to govoriš? — Zatražio sam premeštaj u San Francisko, Lindzi. Preplavilo me je olakšanje. Oči mi se napuniše suzama dok sam zurila u Džoa. Slike su mi proletale kroz glavu, slike koje nisam mogla da zaustavirn, retki romantični trenuci naše veze; ali nije romantični deo onaj koji najviše pamtim. Bili su to oni trenuci kod kuće: Džo koji peva pod tušem, kriomice zagleda svoju proređenu kosu u ogledalu kad ne zna da ga posmatram. Način na koji se nagne nad činijom sa žitnim pahuljicama, kao da će mu je neko oteti jer je odrastao u kući sa šestoro braće i sestara gde nije niko polagao ekskluzivna prava ni na šta. Razmišljala sam kako je Džo jedina osoba u mom životu koja je uvek bila spremna da me sasluša kad mi je bilo teško, i nije očekivao da ja budem jača osoba u vezi sve vreme. I dobro, da, prisetila sam se načina na koji je vodio ljubav sa

- 165 -

mnom, navodeći me da se osetim malom i laganom, i bezbednom kada bih zaspala u njegovom naručuju. — Rekli su da će mi izaći u susret, ali ništa još nije konačno... - glas mu odluta dok je zurio u mene. — Bože, Lindzi - reče — nemaš pojma koliko si mi nedostajala. Vetar koji je duvao iz pravca zaliva oduva mi suze s lica i ja bejah ispunjena zahvalnošću zbog njegove neočekivane posete i noći koja sledi. Još sam imala neotvorenu bocu kurvoazjea u bifeu. I ulje za masažu na noćnom stočiću... razmišljala sam o prijatnoj svežini vazduha i tome koliko toplote Džo i ja možemo da proizvedemo samo dok ležimo jedno kraj drugog, čak i pre no što se dodirnemo. — Zašto ne uđeš unutra? — rekoh naposletku. — Ne moramo da pričamo na ulici. Tamna senka mu pređe preko lica dok mi je prilazio i nežno me, hotimice, uhvatio za ramena svojim krupnim šakama. — Želim da uđem — reče — ali propustiću let. Samo sam morao da ti kažem da ne odustaješ od mene. Molim te. Džo me zagrli i privuče k sebi. Ja se instinktivno ukočih, prekrstih ruke preko grudi, oborih glavu. Nisam htela da ga pogledam u lice. Nisam želela da me očara ili pokoleba jer sam se u prethodna tri minuta prisetila cele naše veze. Pre malo više od nedelju dana stegla sam srce i otela se iz njegovog zagrljala zbog tog njegovog prokletog mađioničarskog trika — sad me vidiš, sad me ne vidiš. Ništa se nije promenilo! Bila sam besna. I nisam mogla da dozvolim da me Džo natera da mu otvorim srce samo da bi me ponovo razočarao. Pogledala sam ga u oči poslednji put i otrgla se od njega. — Žao mi je. Zaista. Za trenutak sam pomislila da si se promenio. Bolje da odeš, odmah — lzbrbljah gnevno. — Želim ti bezbedan let. Dozivao me je dok sam ja trčala iz sve snage uza stepenice ispred svoje zgrade. Ubacila sam ključ u bravu i istovremeno okrenula kvaku. Onda sam zalupila vrata za sobom i nastavila da trčim uza stepenice. Međutim, kada sam ušla u stan, morala sam da odem do prozora. Razmakla sam zavesu — taman na vreme da vidim kako se Džoova kola udaljavaju.

- 166 -

99

Telefon mi je zazvonio još pre nego što sam vratila zavesu na mesto. Znala sam da me Džo zove iz kola, ali nisam imala ništa da mu kažem. Dugo sam se tuširala, petnaest ili dvadeset minuta. Kada sam izašla ispod tuša, telefon je još uvek zvonio. Ignorisala sam i taj poziv. Kao i lampicu na sekretarici koja je besno treptala i melodiju mog mobilnog koja je dopirala iz džepa moje jakne. Otvorila sam bocu kurvoazjea i nasula sebi punu čašu kada je moj prokleti mobilni ponovo počeo da zvoni. Zgrabila sam iz džepa jakne, zarežala — Bokserova — spremna da kažem: „Džo, ostavi me na miru, u redu?“ Osetila sam neobjašnjivo razočaranje kada sam shvatila da glas s druge strane pripada mom partneru. Rič reče: — Što ti toliko treba da se javiš, Lindzi? — Bio je ljut na mene ali nisam marila. — Bila sam pod tušem — rekoh. — Koliko znam, to je još uvek dozvoljeno. Šta se dešava? — Desio se još jedan napad u Blejkli Armsu. Ostala sam bez daha. — Ubistvo? — Reći ću ti kada stignem tamo. Udaljen sam dva bloka. — Zatvori zgradu. Svaki izlaz — rekoh. — Niko ne sme da izađe. — Razumem, narednice. Tada sam se setila žrtve u stanu s kućnom spravom za trčanje. Kako sam mogla da zaboravim na njega? — Riče, zaboravili smo da proverimo kako je Ben Vajat. — Ne, nismo. — Zvao si bolnicu? — Aha. — Je li Vajat budan? — Umro je pre dva sata. Rekoh Riču da ćemo se uskoro videti, pa nazvah Sindi; nije se javljala. Sklopila sam mobilni, udarila njime po kuhinjskom šanku da ga ne bih bacila kroz prozor. Zvonce na mikrotalasnoj oglasi se pet puta obaveštavajući me da je večera spremna. — Poludeću! — izdrah se na nju. - Ima da poludim, jebote! Jebeš sve! Ostavila sam konjak na šanku i večeru u rerni, netaknute. Na brzinu sam se obukla, prikopčala opasač i futrolu i navukla blejzer. Nazvala sam Sindi i dobila je, rekla joj šta se dešava. Onda sam krenula do ugla Treće i Ulice Taunzend. Dok sam se približavala Blejkli Armsu zamišljala sam svoj predstojeći razgovor sa Sindi. Ni od nje nisam nameravala da trpim gluposti. Ima da se useli kod mene dok ne bude našla bezbedno mesto za život.

- 167 -

100

Sindi je čekala na ulazu u Blejkli Arms, plavih uvojaka raskuštranih na sve strane. Karmin joj je izgledao sažvakano. — Gospode - reče ona. - Ponovo? Da li se ovo zaista ponavlja? — Sindi - rekoh dok smo ulazile u hol zgrade. — Priča li se išta po zgradi? Je li bilo kakvih glasina? Sumnja li se na nekoga? — Jedino što sam čula jeste gadan zvuk kidanja živaca. Popesmo se zajedno liftom i ja se ponovo nađoh ispred jednog od stanova u Friki Armsu koji je vrveo od uniformisanih policajaca. Konklin klimnu Sindi, pa me predstavi Ajdenu Blaustinu. On je bio visok beli klinac, star otprilike dvadeset dve godine, sav u crnom; iscepanim farmerkama, majici kratkih rukava s motivom video igre Mist, prsluku, iskrpljenoj kožnoj jakni, s kratkom crnom kosom pozadi i šiškama koje su padale preko uplašenih smeđih očiju. Konklin reče: — Gospodin Blaustin je žrtva. Čuh Sindi kako kaže: — Ja sam Sindi Tomas iz Kronikla. Možete li mi reći, kako se piše vaše prezime? Uzdahnuh. Klinac je bio živ, nepovređen, ali očito preplašen na smrt. — Možete li mi reći šta se desilo? — upitah Blaustina. — Pojma nemam! Izašao sam da kupim pivo oko pet — reče on. — Naleteo sam na jednu bivšu devojku, pa smo otišli na klopu. Kad sam se vratio kući, stan mi je bio potpuno uništen! Konklin otvori vrata Blaustinovog stana i ja uđoh, sa Sindi koja me je sledila u stopu. — Ne udaljavaj se — rekoh. — „I ne diraj ništa“ — dovrši ona. Stan je ličio na prodavnicu elektronske opreme kroz koju je prošao nosorog na kreku. Preletela sam pogledom preko kompjutera, tri monitora, jednog stereo uređaja, plazma televizora dijagonale 42 inča od kojeg su ostale samo krhotine. Nije bio ukraden — već uništen! Sto je bio izlupan, verovatno kolateralna šteta. Blaustin reče: — Bile su mi potrebne godine da sastavim sve ovo onako kako sam želeo. — Čime se bavite? — upita Sindi. — Bavim se dizajnom internet sajtova i video igara. Ova oprema je koštala oko dvadeset pet hiljada. — Gospodine Blaustin — rekoh — kada ste izašli, jeste li ostavili vrata otvorena? — Nikada ne ostavljam vrata otvorena. — Gospodin Blaustin je ostavio uključenu muziku kada je otišao iz stana — reče Rič. Glas mu je bio zvaničan, ali nije gledao u mene. — Da li vam se neko žalio zbog muzike? — upitah. — Danas? — Ikada — rekoh. 

Engl.: freaky – užasan, strašan. (Prim. prev.)

- 168 -

— Dobijao sam besne telefonske pozive od jedne osobe — reče Blaustin. — Od koga? — Mislite, je li mi se predstavio? Nije rekao čak ni „zdravo“. Njegova uvodna rečenica je glasila: „Ako ne isključiš to sranje, ubiću te.“ To je bilo prvi put. Deremo se jedan na drugog dva puta nedeljno već neko vreme. Psuje me sve vreme. Proklinje mi decu. — Imate dece? — upitah, ne mogavši to da zamislim. — Ne. Proklinjao je moje buduće potomstvo. — I kako ste vi reagovali? — Ja? Znam psovke kakve taj tip nikad nije čuo. Znate, prepoznao bih mu glas da sam ga ranije čuo. Imam tako dobar sluh da bih ga mogao osigurati kod Lojda u Londonu. Ali ne poznajem ga. A znam sve koji žive ovde. Znam čak i nju: — reče, upirući prstom u Sindi. — Treći sprat. Je l’ tako? — I kažete da se niko drugi u zgradi nije žalio zbog vašeg zvučnog sistema? — Ne jer, pod jedan, radim isključivo tokom dana, i pod dva, kućni red dozvoljava puštanje muzike do jedanaest uveče. Osim toga, što bi bilo pod tri, ne puštam muziku glasno. Uzdahnuh, otkačih telefon s pojasa i nazvah kriminološku laboratoriju. Dobila sam šefa noćne smene i rekla mu da nam je potreban. — Imate li nekoga kod koga možete noćas da prespavate? — upita Rič Blaustina. — Možda. — Pa, ovde ne možete da ostanete. Vaš stan je do daljeg mesto zločina. Blaustin se osvrnu po svom demoliranom stanu, obešenog mladog lica dok je gledao uništeni inventar. — Ne bih prenoćio ovde ni da mi platite.

- 169 -

101

Sindi, Rič i ja smo povezali konce dok smo se spuštali liftom do hola. — Psi, klavir, sprava za trčanje... — reče Rič. — Stan veb dizajnera... — dodade Sindi. — Sve je to ista stvar — rekoh. — Buka. — Da — složi se Rič. — Ko god da je taj manijak, buka ga čini pomalo nasilnim. Rekoh: — Riči, izvini što sam ranije vikala. Imala sam loš dan. — Zaboravi, Lindzi. Kada rešimo ovaj slučaj, oboje ćemo se osećati bolje. Vrata lifta se otvoriše i mi ponovo izađosmo u hol, koji u tom trenutku beše krcat; u njemu je stajalo oko dvesta izbezumljenih stanara. Sindi izvadi svoju beležnicu i pođe ka predsednici kućnog saveta dok je Konklin koristio svoje telo kao plug. Ja sam se šlepala iza njega dok se nismo probili do recepcije. Neko viknu: — Tišina! — i kada se graja stišala, rekoh: — Ja sam narednica Bokser. Ne moram da vam napominjem da je u ovoj zgradi došlo do niza uznemirujućih incidenata... Sačekala sam da tirada o tome kako policija ne radi svoj posao mine, zatim nastavila, rekavši da ćemo ponovo ispitati sve i da nikome nije dozvoljeno da napusti zgradu dok mu mi ne damo zeleno svetlo. Jedan sedokosi čovek u poznim šezdesetim podiže ruku, predstavi se kao Endi Darbridž. — Narednice, ja možda imam neke korisne informacije. Danas popodne u vešernici sam video jednog čoveka koga nikad ranije nisam video. Na rukama je imao nešto što je izgledalo kao tragovi psećih ujeda. — Možete li da opišete tog čoveka? — upitah. Osetila sam novu vrstu napetosti u stomaku. Onu dobru. — Bio je visok oko metar i sedamdeset, mišićav, proređene smeđe kose, u tridesetim, mislim. Već sam pogledao okolo, i ne vidim ga ovde. — Hvala vam, gospodine Darbridž — rekoh. — Da li neko ovde zna ime čoveka koji odgovara tom opisu? Jedna sićušna mlada žena s loknama boje karamele stade da se probija kroz masu dok ne stiže do mene. Oči joj behu razrogačene, a koža neprirodno bleda; nešto ju je plašilo gotovo na smrt. — Ja sam Porša Foks — reče drhtavim glasom. — Narednice, mogu li da popričam s vama nasamo?

- 170 -

102

Izašla sam ispred Blejkli Armsa s Poršom Foks. — Mislim da poznajem čoveka o kojem je gospodin Darbridž govorio — reče — On zvuči kao tip koji živi u mom stanu tokom dana. — Vaš cimer? — Nezvanično — reče žena, osvrćući se okolo. — On iznajmljuje moju trpezariju. Ja radim tokom dana. On radi noću. Mi smo kao brodovi koji se mimoilaze, znate? — Stan je vaš, a taj čovek je podstanar, to hoćete da kažete? Ona klimnu glavom. — Kako se zove? — Gari Tening. To ime stoji odštampano na njegovim čekovima. — I gde je gospodin Tening sada? — upitah. — Na poslu, u građevinskoj firmi. — Radi u građevinskoj firmi — noću? — upitah. - Imate li njegov broj mobilnog? — Ne. Viđala sam ga svakodnevno nekih godinu dana u Starbaksu preko puta ulice. Nekad bismo se pozdravili, pozajmili novine jedno drugom. Delovao mi je pristojno, i kada me je pitao znam li nekoga ko iznajmljuje stan za male pare... pa, bio mi je potreban novac. Ovo dete je pustilo jednog neznanca da se useli u njen stan. Došlo mi je da je uhvatim i protresem. Došlo mi je da pozovem njenu majku. Umesto toga, upitala sam: — Kada očekujete da će gospodin Tening doći kući? — Oko pola devet ujutru. Kao što sam rekla, uvek odlazim na posao pre nego što on dođe, a sad kad imam aparat za kafu na poslu, više ne idem u Starbaks. — Želećemo da vam pretresemo stan. — Svakako — reče ona, vadeći ključ iz tašne i pružajući mi ga. — Stvarno želim da to učinite. Bože, šta ako delim stan s ubicom?

- 171 -

103

Isti je kao moj — reče Sindi dok smo ulazili u stan Porše Foks. Ulazna vrata su vodila u veliku dnevnu sobu orijentisanu ka ulici, prostranu, sunčanu, moderno nameštenu u stilu jedne poslovne devojke. Iz dnevne sobe se ulazilo u kuhinju s elementima raspoređenim s obe strane ali dok je Sindina trpezarija bila otvorena, trpezarija gospođice Foks bila je zatvorena pregradnim zidovima i jednim šupljim vratima. — On boravi unutra — reče mi gospođica Foks. — Ima li prozora u ovoj prostoriji? - upitah. — Ne. To mu se sviđa. Zato je i odlučio da se useli. Bila je šteta što je trpezarija bila odvojena zidovima od ostatka stana jer bi nam sada trebala ili Teningova dozvola da uđemo unutra ili nalog za pretres. Iako Tening nije bio zvanično prijavljen kao podstanar Foksove, plaćao joj je stanarinu, i to mu je davalo zakonska prava. Uhvatila sam se za kvaku od vrata Teningovih prostorija za slučaj da će se okrenuti, ali iznenađenja nije bilo — vrata behu zaključana. — Imate li nekog prijatelja kod koga možete noćas da prespavate? — upitah gospođicu Foks. Postavila sam jednog policajca da stražari ispred stana dok je Porša skupljala neke stvari. Dala sam Sindi ključeve od svog stana i rekla joj da ode tamo. Nije se čak ni pobunila. Zatim smo Rič i ja proveli još dva sata ispitujući stanare Blejkli Armsa. Vratili smo se u stanicu u deset uveče. Koliko god da je zajednička prostorija odeljenja za ubistva sumorna tokom dana, noću je još gora, okupana mrtvački belom svetlošću plafonjera i smradom hrane bacane u kante za smeće tokom dana. Bacila sam plastičnu čašu s hladnom kafom u kantu i upalila kompjuter dok je Rič palio svoj. Pristupila sam bazi podataka, i iako sam bila spremna na dugu potragu za životnom pričom Garija Teninga, sve što nam je bilo potrebno pojavilo se na mom ekranu za svega nekoliko minuta. Postojao je nalog za Teningovo hapšenje. Bila je to sitna optužba za nepojavljivanje pred sudom zbog jednog saobraćajnog prekršaja, ali bilo kakav nalog za hapšenje bio je dovoljan da se on privede. A to nije bilo sve. — Gari Tening je zaposlen u Konko konstrakšensu — reče Rič. — Tening možda patrolira bilo kojim od stotinu gradilišta. Nećemo moći da ga pronađemo dok se ujutru ne otvori predstavništvo firme. — Ima li dozvolu za nošenje oružja? — upitah. Ričovi prsti zadobovaše po tastaturi. — Aha. Važeću. Gari Tening poseduje vatreno oružje.

- 172 -

104

Narednog jutra se na San Francisko sručila jaka provala oblaka, kao u jednom od četrdeset dana biblijskog potopa. Konklin je parkirao naš policijski auto na praznom gradilištu u Ulici Taunzend ispred drugog tornja Bikona, stambenog solitera s radnjama u prizemlju, uključujući Starbaks u kojem su se Tening i Foksova upoznali. Po vedrom danu bismo imali dobar pogled na ulaz šestospratnice s crvenom fasadnom ciglom, Blejkli Armsa, kao i uske staze koja se protezala od Ulice Taunzend duž istočne strane zgrade, vodeći do dvorišta i zadnjeg ulaza. Ali zbog današnje kiše nismo videli skoro ništa kroz vetrobransko staklo. Inspektori Či i Maknil su bili u kolima iza nas, takođe čkiljeći kroz pljusak. Pogledom smo pretraživali okolinu u potrazi za belcem visine oko metar i sedamdeset, proređene smeđe kose, koji možda nosi uniformu, a verovatno i kolt revolver. Osim ako nije promenio svoje navike, Tening će svratiti u Starbaks, zatim preći Ulicu Taunzend i stići „kući“ negde između pola devet i devet. Pretpostavljali smo da će se Tening poslužiti stazom koja vodi do zadnjeg ulaza u Blejkli Arms, zatim i ključem koji otvara zadnja vrata i popeti se požarnim stepenicama do stana, izbegavajući stanare. Gledala sam kroz zamagljene prozore kako pešaci u kišnim mantilima, lica zaštićenih crnim kišobranima, ulaze u apoteku Volgrins, ostavljaju veš u perionici Fanta, žure na voz Koltrejn linije. I Rič i ja smo bili opasno neispavani, i kada je jedan muškarac koji je odgovarao Teningovom opisu prešao Ulicu Taunzend, bez kafe u ruci, nisam bila sigurna je li on naš čovek - ili samo želim da on bude naš čovek. I to očajnički. — U sivoj vetrovci, s crnim kišobranom — rekoh. Na semaforu se upalilo zeleno i reka vozila nam je zaklonila vidik dovoljno dugo da osumnjičeni nestane u gomili pešaka s druge strane ulice. Pomislila sam da je možda šmugnuo stazom koja vodi do zadnjeg ulaza u Blejkli Arms. — Da. Da. I meni se čini da je on — reče Konklin. Nazvala sam Čija, rekla mu da se spremamo za pokret. Sačekali smo dva minuta — zatim Konklin i ja zadigosmo okovratnike i krenusmo ka prednjem ulazu u Blejkli Arms. Popesmo se liftom do petog sprata. Ja se zatim poslužih ključem Porše Foks da otključam vrata njenog stana, ne otvarajući ih. Izvadih pištolj. Kada su Či i Maknil stigli, Konklin otvori vrata od stana Foksove. Nas četvoro uđosmo unutra i pregledasmo sve sobe pre no što se približismo Teningovoj privatnoj prostoriji. Naslonila sam uvo na lagana vrata, čula zvuk zatvaranja fioke, zatim i cipela kako padaju jedna za drugom na pod bez tepiha. Klimnuh glavom Konklinu i on pokuca na Teningova vrata. — Policija San Franciska, gospodine Tening. Imamo nalog za vaše hapšenje. — Tornjajte se odavde — odazva se ljutiti glas. — Nemate nalog. Znam svoja prava. — Gospodine Tening. Parkirali ste kola blizu hidranta, sećate se? Petnaestog avgusta prošle godine. Niste se pojavili pred sudijom za prekršaje.

- 173 -

— Hoćete da me uhapsite zbog toga? — Otvorite, gospodine Tening. Kvaka se okrenu i vrata se otvoriše uz škripu šarki. Teningova iznerviranost pređe u bes kada je ugledao naše pištolje uperene u svoje grudi. Zalupio nam je vrata u lice. — Razvali ih — rekoh. Konklin šutnu dvaput blizu brave i vrata se rascepiše, širom se otvarajući. Mi se bacismo u zaklon s obe strane ragastova, ali ne pre nego što sam videla Teninga kako stoji tri metra dalje leđima uza zid. Držao je svoj kolt kalibra 9 mm obema rukama, upirući ga u nas. — Nećete me uhapsiti — reče on. — Previše sam umoran i prosto nisam raspoložen za to.

- 174 -

105

Puls mi je skočio do neba. Znoj mi se slivao u potocima ispod košulje. Okrenuh se na desnom stopalu i nađoh se tačno na vratima. Zauzela sam stav za paljbu, raširenih nogu, ciljajući glokom u Teninga. Iako sam nosila zaštitni prsluk, mogao je da me skine pogotkom u glavu. A tanki gipsani zidovi ne bi zaštitili moje ljude. — Baci oružje, seronjo — dreknuh. — Malo mi fali da ti prosviram srce. — Četiri naoružana policajca dolaze po mene zbog saobraćajnog prekršaja? Smešno! Mislite da sam glup? — Ti jesi glup. Ako želiš da umreš zbog kazne od pedeset dolara. Teningov pogled prelete s mog pištolja na ostala tri koja behu uperena u njega. Promrmlja: — Koja gnjavaža. Njegov pištolj zatim tupo pade na pod. Nas četvoro istog trena hrupismo u malu prostoriju. Jedna stolica se prevrnu a drvena ploča od stola tresnu na pod. Šutnula sam Teningov pištolj ka vratima dok ga je Konklin okretao. Bacio ga je uza zid i stavio mu lisice. — Uhapšeni ste zbog nepojavljivanja pred sudom — reče Konklin, dahćući — i zbog ometanja policajaca u vršenju dužnosti. Pročitala sam Teningu njegova prava. Glas mi je bio promukao od stresa i spoznaje onoga što sam upravo bila uradila. — Dobro obavljeno, ljudi — rekoh, osećajući blagu nesvesticu. — Jesi dobro, Lindzi? — upita Maknil, spuštajući svoju ručerdu na moje rame. — Jesam. Hvala, Kepi — rekoh, razmišljajući kako je ovo hapšenje moglo da se pretvori u krvoproliće — pa ipak, sve za šta smo mogli da optužimo Teninga bio je jedan saobraćajni prekršaj. Osvrnuh se po njegovoj iznajmljenoj sobi, prostoriji bez prozora veličine tri sa tri i po metra, s jednim krevetom, malim kredencem od borovine i dva ormarića s dokumentima koji su bili osnova njegovog radnog stola. Široka daska koja je služila kao radna površina stola počivala je na podu zajedno s kućnim računarom i gomilom rasutih papira. Još nešto beše pomereno tokom krkljanca. Jedna cev se iskotrljala ispod kreveta na pod. Bila je duga četrdeset pet centimetara, prečnika oko tri i po centimetra, s kugličnim ležajem navrnutim na jednom kraju. Dvodelna konstrukcija koja je ličila na palicu. Sagnula sam se da je bolje osmotrim. Na navojima kojima je kuglični ležaj bio pričvršćen za cev videla se jedna bledosmeđa mrlja. Skrenula sam Konklinu pažnju na cev, i on se sagnu kraj mene. Pogledi nam se susretoše na sekund. — Izgleda da je ovo korišćeno kao tojaga — reče Konklin.

- 175 -

106

Bili smo u sobi za ispitivanje broj dva, manjoj od dve takve prostorije na odeljenju. Tening je sedeo za stolom okrenut ka lažnom ogledalu. Ja sam sedela preko puta njega. Na sebi je imao belu majicu kratkih rukava i farmerke. Oslanjao se laktovima o sto. Glava mu beše oborena tako da su plafonjere opisivale zvezdolike šare po njegovoj proćelavoj lobanji. Nije pričao jer je tražio advokata. Proći će petnaestak minuta pre nego što njegov zahtev bude obrađen u kancelariji javnog branioca na trećem spratu. Zatim još petnaest pre nego što se njegov advokat popne gore i pronađe svog klijenta u našoj sobi za ispitivanje. U međuvremenu, ništa što bi Tening rekao ne bi moglo da bude upotrebljeno protiv njega na sudu. — Dobili smo nalog za pretres vašeg boravišta — rekoh mu. - Ona cevasta skalamerija kojom ste ubili Irenu Volkovski i Bena Vajata? Trenutno je u laboratoriji. Imaćemo rezultate analize pre nego što se vaš advokat pojavi. Tening se podrugljivo naceri. — Onda me ostavite na miru dok on ne stigne, u redu? Pustite me da razmišljam. — Ali mene zanima o čemu razmišljate — rekoh Teningu. — Svi oni statistički podaci na papirima koje sam videla u vašem stanu. O čemu se tu radi? — Pišem jednu knjigu i voleo bih da joj se vratim, ako ćemo pravo. Konklin uđe u prostoriju, noseći radio na baterije. Riči jako tresnu vratima, pa uključi radio. Iz zvučnika grunu jak statički šum. On stade da okreće dugmad, pojača zvuk. — Teško je uhvatiti signal ovde - reče on Teningu. — Baš bih voleo da saznam kad će ta kiša da prestane. Videla sam kako uznemirenost raste u Teningovim očima dok je statički šum prelazio u elektronsko pištanje. Posmatrao je Konklina kako okreće dugme na radiju, počinjući da se znoji. — Hej — reče Tening konačno. — Možete li da isključite tu stvar? — Sad ću, sad ću — reče Konklin. On odvrnu zvuk do daske, stavi radio na sto. Hoćeš da ti donesem malo kafe, Gari? Nije iz Starbaksa, ali ima kofeina koliko ti duša ište. — Čujte — reče Tening, zureći u radio očima koje su podrhtavale u dupljama. — Ne bi trebalo da me ispitujete bez mog advokata. Treba da me smestite u ćeliju. — Mi te ne ispitujemo, druže — reče Konklin. On podiže jednu metalnu stolicu pa je spusti tik pored Teninga tresnuvši njome glasno o pod i sede kraj njega. — Pokušavamo da ti pomognemo. Ti želiš advokata, i to je u redu — reče Konklin pravo Teningu na uvo. — Ali propuštaš priliku da priznaš i nagodiš se. A to je u redu što se nas tiče, zar ne, narednice? — Meni ni iz džepa, ni u džep — viknuh da nadjačam šum. Petljala sam s dugmetom za traženje stanica, pronašla neki hevi metal iz osamdesetih, pojačala ga toliko da je sto skoro počeo da vibrira od nesnosnog drndanja elektronske gitare. — Ekshumiraćemo pse koje si ubio, Gari — doviknuh. - Uporedićemo otiske zuba s tim ranama na tvojoj ruci. I uporedićemo DNK iz krvi na tvojoj palici s onom tvojih žrtava.

- 176 -

— A onda ćemo inspektor Konklin i ja rezervisati mesta u prvom redu na tvom pogubljenju za nekih dvadeset godina, osim ako, naravno, ne želiš da pozovem javnog tužioca. Da vidimo možemo li da izbegnemo smrtnu kaznu. Pogledala sam u sat. - Rekla bih da imaš desetak minuta da odlučiš. Bend po imenu Gros Risits stade da izvodi svoju iritantnu verziju pesme „Brain Buster“. Tening se skupi u loptu, pokrivajući uši šakama. — Prestanite. Prestanite. Opozovite advokata. Reći ću vam šta se desilo. Samo, molim vas, isključite tu stvar.

- 177 -

107

Još uvek je lilo kao iz kabla kada sam se parkirala iza Klerinog terenca. Prešla sam ulicu po pljusku, pretrčala pedeset metara do ulaznih vrata kafea Kod Suzi. Kada sam ih otvorila, dočekao me je zvonki ritam čeličnih bubnjeva i miris piletine s karijem. Obesila sam kaput na čiviluk iza vrata, videla Suzi kako nagovara svoje redovne mušterije da se takmiče u limbo plesu dok je bend štimovao instrumente. Suzi mi doviknu: — Lindzi, izuvaj te mokre cipele. Ti možeš da plešeš ovo, devojčice. — Nema šanse, Suz — nasmejah se. — Ne zaboravi, već sam videla kako to izgleda. — Progurala sam se do zadnjeg dela kafea. Zaustavila sam Lorejn i naručila koronu. Juki mi mahnu iz separea u uglu. Sindi zatim podiže pogled i osmehnu se. Uvukoh se u separe kraj moje najbolje drugarice, Kler. Prošlo je dugo vremena otkako smo izašle negde zajedno. Predugo. Kada mi je konobarica donela pivo, Sindi diže zdravicu u moju čast zbog hvatanja Garija Teninga. Pobunih se, okrećući sve na šalu: — Bila sam izuzetno motivisana, Sindi. Nisam htela cimerku, a ti bi morala da se useliš kod mene za stalno da nismo uhvatili to kopile. — Juki i Kler nisu bile čule detalje, pa sam im ispričala. — On „piše“ tu knjigu koju je nazvao Knjigovodstvo — rekoh mi. — Podnaslov glasi Statistički pregled XX veka. — Ma, daj! Piše o svemu što se desilo za poslednjih sto godina? — upita Juki. — Aha. Ako nebrojene strane statističkih podataka možeš nazvati pisanjem! Na primer, koliko je mleka i žitarica bilo proizvedeno u svakoj državi svake godine, koliko dece je završilo osnovnu školu, broj nesreća s kuhinjskim aparatima... — Gospode, te stvari možeš pronaći na Guglu — reče Juki. — Samo što Geri Tening pisanje Knjigovodstva smatra svojim životnim pozivom — rekoh, dok nam je Lorejn ostavljala pivo i jelovnike. — Izdržavao se radeći kao noćni čuvar na jednom gradilištu. To mu je „davalo vremena da razmišlja o važnim stvarima“, kako nam reče. — Kako je uopšte čuo sve te ljude i buku koju proizvode u svojoj maloj zatvorenoj sobi? — Zvuk se prenosi kroz cevi i otvore za ventilaciju — reče Sindi Kler. — Izlazi na čudnim mestima. Na primer, ja mogu da čujem ljude kako pevaju kroz ventilacioni otvor u mom kupatilu. Ko su oni? Gde žive? Pojma nemam. — Pitam se da li pati od hiperakuzije - reče Kler. — Šta reče? — To je kad centar u mozgu za obradu zvuka ima problema s percepcijom zvuka — reče nam Kler trudeći se da nadjača larmu u zadnjem delu kafea i lupanje posuđa iz kuhinje. — Zvuci koje drugi ljudi mogu jedva da čuju nepodnošljivi su osobi s hiperakuzijom. — Koje su posledice toga? — upitah.

- 178 -

— To osobu tera da se oseća izolovano, i kad svemu tome dodaš eksplozivni bes i sociopatsko ponašanje dobiješ... pa, Garija Teninga. — Fantoma iz Blejkli Armsa — reče Sindi. — Samo mi reci da nema šanse da bude pušten uz kauciju. — Nikakve — rekoh. — Priznao je. Imamo oružje kojim je počinio ubistva. U zatvoru je, i tamo će i ostati. — Pa, ako zaista pati od tog slušnog poremećaja, Gari Tening ima potpuno da pođilkani u zatvoru — reče Juki dok nam je Lorejn donosila večeru. — Čujte i počujte! — reče Sindi, pokazujući na svoje uši. Navalismo na hranu, ćaskajući o lepim i ružnim stvarima, a Kler nam reče kako joj se obim posla udvostručio i da: - Sutra uveče organizujemo oproštajnu žurku za doktora G-a. Dobio je poslovnu ponudu koju nije mogao da odbije. Negde u Ohaju. Nazdravismo doktoru Germanijuku, a Kler zatim upita Juki kako se oseća u poslednje vreme. — Osećam se pomalo bipolarno — reče Juki, smejući se. - Nekim danima pomislim da će Fred-o-lito-lindo ubediti porotu da je pravi psihopata. Sledećeg jutra se probudim potpuno uverena da ću srediti Mikija Šermana. Počele smo dobroćudno da se nadmećemo koja će smisliti ime za Klerinu nerođenu bebu; Sindi je viknula „Margarita“ ako bude devojčica, i time nam obezbedila besplatnu turu pića. Od večere su, na našu žalost, uskoro ostale samo kosti, kafa je bila poslužena, a sve više gladnih mušterija čekalo je u redu za mesto. Bacile smo novac preko računa na stolu i čikale jedna drugu da istrčimo na kišu. Ja sam izašla poslednja. Vozila sam južno ka Potrero Hilu, omađijana ritmom brisača i oreolima svetlosti nadolazećih farova, osećajući kako me potpuna tišina nakon burnog dana i druženja s mojim prijateljicama vraća u stvarnost. Džo neće sedeti na stepeništu ispred mog stana kada se vratim kući. Čak je i Marta još bila na odmoru. Grmljavina je cepala nebesa dok sam ustrčavala uza stepenice do stana. Kiša je još padala kada sam sama legla u krevet.

- 179 -

108

Rič i ja smo se nervirali za našim stolom sledećeg jutra čekajući Meri Džordan. Stigla je sa zakašnjenjem od deset minuta, izgledajući potreseno. Pozvala sam menadžerku Vestvud redžistrija da nam se pridruži u sobičku bez prozora koji nazivamo kuhinjicom. Riči izvuče jednu stolicu, a ja skuvah Meri kafu; crnu s dve kaščice šećera, kakvu je pila kada smo je poslednji put videli. — Molila sam se za Medison — reče Džordanova, kršeći ruke u krilu. Tamna šminka ispod očiju beše joj zamrljana. — U srcu osećam da sam učinila ono što bi bog želeo da učinim. Njene reči podigoše mali kovitlac zebnje u dnu mog stomaka. — Šta ste učinili, Meri? — Kada je gospodin Renfru izašao jutros, ponovo sam ušla u njegovu kancelariju. Još malo sam pronjuškala. Ona podiže veliku kožnu torbu na sto, i izvadi jednu staromodnu računovodstvenu knjigu u tvrdom povezu presvučenu sivoplavom tkaninom. Na njoj je pisalo „Registar agencije Kvinsberi“. — Ovo je rukopis gospodina Renfrua — reče Džordanova, pokazujući čitko ispisana štampana slova i brojeve. — To su podaci o poslovanju agencije koju su Renfruovi vodili u Kvibeku pre dve godine. Otvorila je registar na mestu gde je jedan čvrst pravougaoni komad hartije bio umetnut između dve stranice. Džordanova ga izvadi i okrenu. Bila je to fotografija jednog plavokosog dečaka oko četiri godine starog s neverovatnim zelenoplavim očima. — Imate nekoliko minuta na raspolaganju? — upitah Džordanovu. Ona klimnu glavom. Vozila sam se liftom s pomoćnicom javnog tužioca Keti Valoj, tako da sam znala da je za svojim stolom. Pozvala sam je i rekla joj za registar agencije Kvinsberi i fotografiju dečaka. — Renfruovi se šetkaju po celom severnoameričkom kontinentu otvarajući i zatvarajući te agencije. Keti, rekla bih da se radi o slici još jedne žrtve. Keti mora da je preskakala po dva stepenika odjednom jer se pojavila na vratima kuhinjice gotovo pre nego što sam spustila slušalicu. Ponovo je upitala Meri Džordan da li je te informacije iskopala na svoju ruku, i Džordanova se ponovo zaklela da nije radila kao naš doušnik. — Pozvaću sudiju Marfija - reče Valojeva, zureći u fotografiju, prolazeći obema šakama kroz kratku crnu kosu. — Da vidim šta mogu da učinim. Nekoliko minuta nakon što smo ispratili Džordanovu do lifta Keti Valoj me je nazvala. - Šaljem vam nalog za pretres faksom ovog trenutka.

- 180 -

109

Renfru odgovori na naše kucanje i širom otvori vrata Vestvud redžistrija. Izgledao je elegantno u sivom odelu sa šarom u obliku riblje kosti, savršeno ispeglanoj košulji s leptirmašnom, uredno podšišane svetlosmeđe kose. Njegove guste obrve se podigoše iznad naočara bez rama, a usta razvukoše u širok osmeh. Izgledao je kao da je potpuno oduševljen što nas vidi. — Imate dobre vesti? Pronašli ste Medison? - upita. Pažnju mu zatim privukoše četiri uniformisana policajca koja su izlazila iz službenog kombija za plenidbu. — Imamo nalog za pretres, gospodine Renfru — rekoh. Konklin dade znak policajcima i oni zatrupkaše uza stepenice s praznim kartonskim kutijama u rukama. Pođoše za nama dugim hodnikom do Renfruove kancelarije. Radni prostor beše uredan — na stolu je stajala jedna šolja sa čajem, dok je poslužavnik s polupojedenim kolačima počivao pored jedne gomile otvorenih fascikli. — Zašto nam ne biste ispričali sve o registru agencije Kvinsberi? — upitah Renfrua. — Sedite, sedite — reče on, pokazujući ka jednom od dva dvoseda u uglu prostorije. Ja sedoh, a Renfru primače svoju radnu stolicu s točkićima, sve vreme se zabrinuto osvrćući dok je Konklin izdavao uputstva policajcima koju su ubacivali dokumenta u kutije. — Kvinsberi nije tajna — reče Renfru. — Svakako bih vam rekao, ali zatvorili smo tu agenciju jer nam nije išlo. Pokazao mi je dlanove, kao da hoće da kaže da nema ništa u rukavu. — Ja sam prosto na mnogo načina očajan biznismen — reče Renfru. — Želimo da popričamo s vašom ženom - rekoh. — Naravno, naravno, i ona želi da priča s vama. Večeras doleće iz Ciriha. Renfruov otvoreni način ophođenja beše toliko uverljiv da sam ga pustila da pomisli da je pobedio. Nasmeših se, pa upitah: — Poznajete li ovo dete? Renfru uze fotografiju plavokosog zelenookog dečaka i zagleda se u nju. — Ne prepoznajem ga. Da li bi trebalo? Konklin priđe praćen jednim policajcem držeći nekoliko računovodstvenih knjiga s plavim koricama ispod miške. — Gospodine Renfru, zabranjeno vam je da radite u narednih sedamdeset dva sata, i to uključuje upotrebu vašeg poslovnog telefona. Ovo je policajac Pet Nunan. Njegov posao je da se uveri da će vaša agencija ostati zatvorena dok nalog ne istekne. — Ostaće ovde? — Dok mu ne dođe smena za nekih osam sati. Znate li išta o američkom fudbalu? Pet je vatreni navijač Borbenih Iraca. Može da priča satima o fudbalu ako mu dopustite. Nunan se nasmeši, ali Renfruovog osmeha nestade. — I, gospodine Renfru, ne pokušavajte da odete iz grada. To bi stvarno loše izgledalo.

- 181 -

110

Tenzija u Trakijevoj kancelariji bila je gotovo nepodnošljiva. Nezasita medijska zver urlala je na nas neprekidno već dve nedelje; preko malih ekrana, pristojne štampe i tabloida. A mi nismo imali čime da uzvratimo. Jedna devetnaestogodišnjakinja je ubijena. Dete iz ugledne porodice vodilo se kao nestalo s pretpostavkom da je mrtvo. Bio je to užasan osećaj, i svi u Trakijevoj kancelariji primali su to k srcu. — Bokserova. Iznesi situaciju šefu — naredi Džakobi. Dobacila sam Džakobiju pogled koji je govorio: Znam šta mi je činiti, poručniče. Opisivala sam ono što sam imala bacajući svaki od naših dokaznih materijala na sto. Prvo kopije poruka otmičara. Zatim fotografije troje dece, Erike Viten, Medison Tajler i nepoznatog dečaka zelenoplavih očiju. — Identitet ovog malog dečaka nam je nepoznat — rekoh. — Renfru kaže da ga ne poznaje, ali dečakova slika se nalazila u ovom njegovom registru. Rič stavi registar Kvinsberija na sto pokraj dva registra Vestvuda. — Znamo da su Renfruovi vodili tri agencije za pronalaženje dadilja, jednu za drugom: jednu u Bostonu, ovu koju vode ovde i jednu od ranije, Kvinsberi redžistri u Montrealu — rekoh. — Policija Montreala ima jedan stari nerešen slučaj — nastavih. - Mali dečak po imenu Andre Devru otet je s jednog igrališta blizu svoje kuće pre dve godine. Imao je dadilju. — Došla je kod njih posredstvom Kvinsberi redžistrija? — Da, gospodine — reče Konklin. — Pregledao sam te registre. Kada se saberu troškovi iznajmljivanja poslovnog prostora, regrutovanja i dovođenja devojaka iz inostranstva, materijalni i troškovi postupka — čak i pored velikih honorara za nameštenje dadilja — Renfruovi su u velikom gubitku. — Ali i pored toga nastavljaju s poslom — rekoh. — I čovek prosto mora da se zapita zašto. Kako im se to isplati? Poručnik Maklin gurnu jednu odštampanu fotografiju preko stola ka Trakiju. — Ovo je Andre Devru - reče. — Izgleda da je to isti dečak s fotografije koja je pronađena u registru Kvinsberija. — Andreova dadilja bila je Brit Osterman, švedska državljanka. Radila je za Kvinsberi redžistri. Nedelju dana nakon otmice Andrea Devrua, Brit Osterman je pronađena mrtva u jarku kraj jednog lokalnog puta. S ranom od metka u glavi. — Vlasnici Kvinsberi redžistrija bili su dvoje Amerikanaca koji su se predstavljali kao Džon i Tina Lenger - nastavi Meklin. — Lengerovi su nestali nakon otmice Devrua i Ostermanove. Kanadska policija nam je poslala ovu fotografiju Lengerovih preko interneta. Maklin stavi Trakiju na sto još jednu odštampanu fotografiju na kojoj behu prikazani muškarac i žena bele puti u poznim četrdesetim. Bila je to neformalna slika, načinjena na nekoj zabavi. Prelepa prostorija. Izrezbarena drvena oplata. Muškarci u večernjim odelima. Žene u koktel haljinama.

- 182 -

Maklin ubode prstom u fotografiju, pokazujući u jednu brinetu u poznim četrdesetim, u haljini boje bronze s dubokim izrezom. Naslanjala se na nasmejanog muškarca koji ju je grlio jednom rukom. Mogla sam samo da nagađam ko je ta žena, ali muškarca sam znala. Kosa mu je bila crna, začešljana unazad. Imao je jareću bradicu i nije nosio naočare. Ali gledala sam u to lice samo nekoliko sati ranije, i poznala sam ga. Džon Lenger je bio Pol Renfru.

- 183 -

111

Nešto malo posle podneva tog utorka, Konklin i ja smo bili u Ujkinom kafeu u Kineskoj četvrti. Oboje smo naručili specijalitet kuće za taj dan, govedinu s krompir-pireom i boranijom. Konklin je navalio na svoj pire, ali ja nisam imala apetit. Kroz izlog restorana imali smo direktan pogled na red kuća s fasadom od cigle i Vestvud redžistri s druge strane sumorne ulice. Trudna Kineskinja s dva repića na glavi dosu nam čaj. Kada sam pogledala kroz izlog nanosekund kasnije, Pol Renfru, kako se barem predstavljao, izlazio je iz svoje agencije i spuštao se niza stepenice. — Gle — rekoh, čuknuvši Konklinov tanjir svojom viljuškom. Mobilni mi je zazvonio. Bio je to Pet Nunan. — Gospodin Renfru je rekao da ide na ručak. Vraća se za sat vremena. Sumnjam. Renfru će pobeći. I nema pojma koliko ga očiju posmatra. Konklin plati račun, a ja nazvah Stanforda i Džakobija, zakopčah jaknu preko pancirnog prsluka, ne skidajući oka s Pola Renfrua koji je živahno koračao pokraj radnji s lekovitim biljem i suvenirima krećući se ka uglu Ulice Vejverli i Klej. Konklin i ja uđosmo u naš kraun vik taman dok je Renfru otključavao vrata svog ponoćnoplavog BMV sedana. Osvrnuo se preko ramena, zatim ušao u kola u uputio se ka jugu. Dejv Stanford i njegova partnerka, Heder Tomson, ubaciše se iza Renfrua kada je došao do Ulice Sakramento, dok su Džakobi i Maklin pošli na sever ka Ulici Brodvej. Naši vokitokiji su pištali i krčali dok su članovi našeg tima prijavljivali svoje i lokaciju BMV-a, prateći ga, zaostajući, smenjujući se u praćenju. Srce mi je lupalo u dobrom ujednačenom ritmu dok smo pratili Pola Renfrua u bekstvu, gde god da nas je prokletnik vodio. Prešli smo most Bej i vozili se ka severu nekih deset minuta autoputem br. 24, ušavši u okrug Kosta Kontra. Konklin i ja smo bili iza Renfrua kad je skrenuo s puta Altarinda na jedan od lokalnih puteva u Orindi, tihom bogatom gradiću gotovo skrivenom u prevojima okolnih brda. Čuh Džakobija preko radija u kolima kako govori lokalnoj policiji da vršimo prismotru u istrazi ubistva koja je u toku. Maklin je zatražio podršku od Policije države Kalifornija, a zatim pozvao Policiju Ouklenda i zatražio prismotru iz helikoptera. Sledeći glas koji sam čula bio je Stanfordov. Pozvao je tešku artiljeriju, jedinicu za specijalne operacije FBI-ja. — Policija San Franciska upravo je izgubila kontrolu nad ovom operacijom hvatanja — rekoh Konklinu dok je Renfruov BMV usporavao, da bi zatim skrenuo na prilaz jedne bele kuće s nekoliko natkriljenih krovnih prozora i plavim roletnama. Konklin nas proveze pored kuće, ležerno. Izvedosmo polukružno na raskrsnici puta Krejn i Vajtejl, vratismo se Vajtejlom i parkirasmo auto na jednom mestu u senci drveta preko puta kuće ispred koje je Renfru parkirao svoj plavi BMV pokraj jednog crnog honda kombija. To nije mogla biti slučajnost.

- 184 -

To mora da je bio kombi koji je korišćen u otmici Medison Tajler i Paole Riči.

- 185 -

112

Proverila sam broj tablica kombija u računaru u kolima. Razmišljala sam unapred o nalogu za pretres, plenidbi kombija, što je u meni razgorelo nadu da ćemo pronaći kap krvi Paole Riči na šavovima od tapecirunga u kombiju, pravi forenzički dokaz kojim bismo povezali Renfruove s otmicom Paole Riči i Medison Tajler. U narednih sat vremena policija je zatvorila okolnu oblast u dva kruga; unutrašnji krug bio je postavljen oko kuće s krovnim prozorima. Spoljašnjim je bila odsečena oblast od oko dvesta kvadratnih metara oko kuće. U kući nije bilo nikakve aktivnosti, što me je nateralo da se zapitam šta se dešava unutra. Da li se Renfru pakuje? Uništava dokumentaciju? Bilo je skoro četiri po podne kada se pet crnih terenaca dokotrljalo putem. Parkirali su se na trotoaru okomito u odnosu na ulazna vrata od kuće. Dejv Stanford priđe prozoru s moje strane kola. Dade mi megafon. Konjski rep mu je bio odsečen po standardima FBI-ja, u njegovim plavim očima više nije bilo osmeha. Dejv više nije radio tajno. — Mi rukovodimo operacijom, Lindzi — reče on. — Ali budući da Renfru poznaje tebe, probaj da ga nagovoriš da izađe iz kuće. Konklin upali motor i mi krenusmo, pređosmo na drugu stranu ulice i zaustavismo se ispred Renfruovog prilaza. Zagradili smo i kombi i BMV. Uzela sam megafon i stala iza otvorenih vrata svojih kola. Viknuh: — Pole Renfru, narednica Bokser vam govori. Imamo nalog za vaše hapšenje pod sumnjom za ubistvo. Molim vas izađite polako s podignutim rukama. Glas mi je grmeo tihim komšilukom u predgrađu. Ptice prhnuše s grana nadjačavši šum helikopterskih elisa. Konklin reče: — Uočio sam kretanje na drugom spratu. Svaki mišić u telu mi se napeo. Preleteh pogledom preko prednjeg dela kuće. Nisam ništa videla, ali sam se naježila. Mogla sam da osetim da je oružje upereno u mene. Ponovo sam podigla megafon — pritisla dugme. — Gospodine Renfru, ovo vam je poslednja i najbolja šansa. U vašu kuću je upereno dovoljno oružja da je pretvori u prah i pepeo. Ne terajte nas da ga upotrebimo. Ulazna vrata se odškrinuše. Renfru se pojavi u senci. Doviknu: — Izlazim napolje. Ne pucajte! Molim vas ne pucajte! Osvrnuh se ulevo da vidim kako tim specijalaca FBI-ja reaguje. Dvanaest ili više pušaka M-16 još je bilo upereno u ulazna vrata. Znala sam da na nekom krovu u okolini, možda tridesetak metara dalje, jedan snajper drži remington model 700 s teleskopskim nišanom uperen u Renfruovo čelo. — Izađite napolje gde možemo da vas vidimo — doviknuh čoveku u dovratku. Dobra odluka, gospodine Renfru - rekoh. — Sada se okrenite i hodajte unatraške ka zvuku moga glasa. Renfru je stajao ispod nadstrešnice koja je označavala ulaz u kuću. Delilo nas je devet metara pokošenog zelenog travnjaka.

- 186 -

— Ne mogu — reče Renfru slabašnim, gotovo molećivim glasom. — Ako izađem napolje, ona će me ubiti.

- 187 -

113

Renfru je izgledao uplašeno, i imao je razlog za to. Ako bi načinio jedan pogrešan pokret, njegov život bio bi okončan za manje od dve sekunde. Ali nije se plašio nas. — Ko želi da vas ubije? — doviknuh. — Moja žena. Lora. Na spratu je, s poluautomatskim pištoljem. Ne mogu da je nagovorim da izađe. Mislim da će pokušati da me spreči da se predam. Ovo je bio loš razvoj događaja. Ako želimo da saznamo šta se desilo Medison Tajler, moramo sačuvati Pola Renfrua živog. — Uradite tačno ono što vam budem rekla — viknuh. — Skinite jaknu i bacite je dalje od sebe... tako. Dobro je. Sada izvrnite džepove na pantalonama. Mikrofon na mom radiju bio je uključen tako da su svi na našem kanalu mogli da nas čuju. — Otkopčajte kaiš, gospodine Renfru. I spustite pantalone. Renfru me zbunjeno pogleda, ali posluša. Pantalone padoše dole, a košulja ga prekri do vrhova butina. — Sad se polako okrenite. Trista šezdeset stepeni. Podignite košulju tako da mogu da vam vidim struk — rekoh, dok se on mučio da učini to. — U redu je, možete obući pantalone. On ih žurno obuče. — Sada želim da zadignete nogavice pantalona sve do kolena. — Zgodne noge za jednog tipa — reče mi Konklin preko krova našeg auta. — Hajde da ga sad izvučemo odatle. Klimnuh glavom, razmišljajući kako bi Renfruova žena, ako strči dole, mogla da ga oduva kroz otvorena vrata. Rekoh Renfruu da spusti nogavice, izađe napolje, i prigrli zid kuće. — Ako budete radili onako kako vam kažem, ona neće moći da vas uzme na nišan — rekoh. — Držite obe ruke na zidu. Idite oko južnog ugla kuće. Onda lezite na zemlju. Ukrstite prste iza vrata. Kada se Renfru našao na zemlji, jedan crni ševrolet terenac pope se na travnjak. Dva agenta FBI-ja iskočiše iz njega i staviše mu lisice, pretresajući ga. Ubacivali su ga na zadnje sedište svog vozila kada sam čula lomljavu stakla na drugom spratu kuće. O, sranje. Jedno žensko lice pojavi se na prozoru. U ruci je držala pištolj i on beše prislonjen na slepoočnicu jedne devojčice lica sleđenog od šoka. Ta devojčica bila je Medison Tajler. Žena koja ju je držala kao taoca bila je Tina Lenger, poznata i kao Lora Renfru, i izgledala je kao ubica. Lice joj je bilo izobličeno od besa, ali na njemu nisam videla ni trunku straha. Ona doviknu kroz prozor: — Kraj igre je najzanimljiviji deo, zar ne, narednice Bokser? Želim bezbedan prolaz. O, hoću reći, bezbedan prolaz za sebe i Medison. Taj helikopter je dobar početak. Bolje neka neko nazove pilota. Recite mu da sleti na travnjak. Učinite to. Odmah.

- 188 -

— O, kad sam kod toga... ako neko načini makar jedan pokret ka meni, ubiću ovu malu... Videla sam kako se crna rupica pojavljuje na njenom čelu pre nego što sam čula odjekujući pucanj snajperske puške s krova preko puta ulice. Medison vrisnu dok je žena koja se predstavljala kao Lora Renfru ostala nepomična u prozoru. Zatim je pustila devojčicu u padu.

- 189 -

114

Je li Medison Tajler dobro? To je bilo sve o čemu sam razmišljala dok smo Konklin i ja uletali u prvu spavaću sobu na drugom spratu. Devojčice, međutim, nigde nije bilo. — Medison? — oslovih je glasno. Jedan jedini nenamešten krevet beše postavljen uza zid kraj vrata. Na krevetu je počivao otvoren kofer s devojčicinim stvarima pobacanim unutra. — Gde si, dušo? — stade Rič da je doziva dok smo prilazili plakaru. — Mi smo policajci. Istovremeno se okrenusmo ka plakaru. — Medison, u redu je, draga — rekoh, okrećući ručku. — Niko te neće povrediti. Otvorila sam vrata, ugledala gomilu odeće na podu plakara koja se pomerala u ritmu nečijeg disanja. Sagnula sam se, još uvek strahujući od onoga što ću možda ugledati. - Medi - oslovih je. - Zovem se Lindzi, i ja sam policajka. Došla sam da te vodim kući. Stadoh da rasklanjam odeću u stranu dok konačno nisam ugledala devojčicu. Tiho je jecala, obgrlivši se rukama, ljuljajući se napred-nazad sklopljenih očiju. O, bože, hvala ti. To je Medison. — U redu je, dušo — rekoh drhtavim glasom. — Sve će biti u redu. Medison otvori oči i ja pružih ruke k njoj. Ona mi se baci u naručje, i ja je čvrsto zagrlih, spuštajući obraz na njenu kosu. Otkačila sam mobilni i okrenula jedan broj koji sam upamtila. Ruke su mi se tresle pa sam morala da ga otkucam ponovo. Javili su se posle drugog zvona. — Gospođo Tajler. Lindzi Bokser ovde. Ja sam s inspektorom Konklinom i imamo Medison. — Prislonila sam telefon Medison na uvo i prošaputala: - Reci nešto mami.

- 190 -

115

Rano tog jutra Konklin i ja smo bili u sedištu FBI-ja u Aveniji Golden Gejt, na trinaestom spratu. Sedeli smo u sobi s još petnaest agenata i policajaca, posmatrajući preko video monitora kako Dejv Stanford i njegova partnerka, Heder Tomson ispituju Renfrua. Sedela sam pored Konklina, gledajući kako Stanford i Tomsonova razotkrivaju grozote koje je počinio Pol Renfru, poznat i kao Džon Lenger, Dejvid Kornvol i Džozef Voler, što je bilo njegovo pravo ime. — Uživa u pažnji - rekoh Konklinu. — Dobro je što ja nisam unutra s njim - reče Konklin. — Ne bih mogao da podnesem ovo. „Ovo“ se odnosilo na Volerovu ljubaznost i zadovoljstvo sobom. Umesto da pametuje ili prkosi, Voler je pričao sa Stanfordom i Tomsonovom kao da su kolege, kao da očekuje da će nastaviti da se druži s njima nakon što ispriča svoju pametnu priču. Maklin, Konklin i ja sedeli smo prikovani u svojim stolicama dok je Voler mazno izgovarao imena Andrea Devrua, Erike Viten, Medison Tajler i još jedne devojčice, Dorotee Alvarez iz Meksiko Sitija. Deteta za koje nismo ni znali. Deteta koje je možda još živo. Dok je pijuckao kafu, Voler reče Stanfordu i Tomsonovoj gde su nestala deca živela kojekuda po svetu u kućama bogatih muškaraca koji su ih seksualno iskorišćavali. Voler reče: — Moja žena se dosetila da dovodimo lepe devojke iz Evrope i smeštamo ih kao dadilje u dobre porodice. Zatim da pronalazimo kupce za decu. Ja sam obučavao dadilje. To je bio moj posao. Moje devojke su bile najponosnije na decu koja su bila najlepša, najinteligentnija i najnadarenija. I ohrabrivao sam devojke da mi pričaju sve o njima. — Dakle, dadilje su pronalazile decu, ali nisu znale šta planirate da uradite s njima — reče Tomsonova. Renfru se nasmeši. — Kako ste pronalazih kupce? — upita Stanford. — Usmenom preporukom — reče Renfru. — Svi naši klijenti su bili ugledni i bogati muškarci, i uvek sam osećao da su deca u dobrim rukama. Došlo mi je da povratim, ali stegla sam naslone svoje stolice, ne skidajući oči s ekrana ispred sebe. — Držali ste Medison skoro dve nedelje — reče Tomsonova. — To mi deluje malo rizično. — Čekali smo da nam prebace novac na račun — reče Voler, žalosno. — Ponudili su nam milion i po za Medison, ali pregovaranje se oteglo. Dobili smo još jednu ponudu, ne tako dobru, a onda se prvi kupac vratio u igru. Tih nekoliko dodatnih dana koštalo nas je svega. — Što se tiče otmice Medison i Paole — reče Stanford. — Toliko mnogo ljudi je bilo u parku tog dana. U po bela dana. Veoma impresivna otmica, moram priznati. Stvarno bih voleo da znam kako ste to izveli.

- 191 -

— Ah, da, ali moram da vam kažem, sve je zamalo otišlo do đavola — reče Voler, glasno uzdahnuvši dok se prisećao toga, kao da razmišlja kako želi da ispriča priču. — Odvezli smo se kombijem do igrališta Alta plaza — reče psihopata u sivom odelu. — Zatražio sam od Paole i Medison da uđu u kombi, i one su naravno poslušale. Vidite, deca su verovala dadiljama, a dadilje su verovale nama. — Genijalno — reče Stanford. Renfru klimnu glavom i, budući da je bio toliko ohrabren, želeo je da nastavi. — Rekli smo Paoli i Medison da se desila nesreća u kući Tajlerovih, da je Elizabet pala niza stepenice. — Omamio sam Medison hloroformom na zadnjem sedištu, po planu, baš kao i prilikom ostale tri otmice. Ali Paola je pokušala da zgrabi volan. Svi smo mogli da izginemo. Morao sam brzo da je uklonim. Šta biste vi učinili na mom mestu? — upita Renfru Dejva Stanforda. — Udavio bih te na rođenju — reče Stanford. — Tako mi boga, voleo bih da mi se pružila prilika da to uradim.

- 192 -

Deo peti Fred-o-lito-lindo

116

Galerija je bila puna sudskih činovnika, izveštača, porodica žrtava i na desetina ljudi koji su bili prisutni na Del Norteu kada je Alfred Brinkli ispalio svoje smrtonosne hice. Tihi žamor pređe u grmljavinu dok su dva stražara sprovodila Brinklija u sudnicu. Eno ga! Ubica s trajekta. Miki Šerman je stajao dok su stražari skidali Brinkliju lisice i lance oko struka. Izvukao je stolicu svom klijentu koji ga upita: — Hoću li dobiti svoju priliku? — Razmišljam o tome — reče mu Šerman. — Siguran si u vezi s tim, Frede? Brinkli klimnu glavom. — Da li izgledam dobro? — Da. Izgledaš fino. Miki se zavali u stolici i dobro osmotri svog bledunjavog klijenta koji je bio kost i koža, s neurednom frizurom, osipom od brijanja, u sjajnom odelu koje je na njemu visilo kao na strašilu. Neko opšte pravilo glasi da ne treba izvoditi sopstvenog klijenta da svedoči, osim ako nisi duboko zaglibio, a čak i tada samo ako klijent ima dovoljno kredibiliteta i šarma da pridobije porotu. Fred Brinkli je bio smotan i tup. S druge strane, šta mogu da izgube? Tužilac ima svedočenja očevidaca, video snimak i priznanje njegovog klijenta. Šerman se stoga premišljao. Izbegavanje velikog rizika nasuprot šansi da Freda-a-lito-lindo može da ubedi porotu da su glasovi u njegovoj glavi bili toliko nesnosni da je bio poremetio pameću kada je pucao na te jadne ljude... Fred je imao pravo da svedoči u svoju odbranu, ali Šerman je mislio da može da ga odgovori od toga. Bio je neodlučan i dok su porotnici i sudija sedali na svoja mesta. Sudski izvršitelj je objavio da sud počinje s radom i na sudnicu se spusti tišina puna iščekivanja. Sudija Mur pogleda preko crnog okvira svojih debelih naočara i upita: — Jeste li spremni, gospodine Šerman? — Da, časni sudijo — reče Šerman, ustajući, zakopčavajući srednje dugme svog sakoa. Obrati se svom klijentu: — Frede...

- 194 -

117

I tako ste posle nesreće u kojoj ste izgubili sestru otišli u instituciju za mentalno obolele Napa? — upita Šerman, primećujući da je Fred prilično opušten za pultom za svedoke. Bolji nego što je očekivao. — Da. Sam sam se prijavio. Počeo sam da ludim. — Jasno. I jeste li lečeni u Napi?. — Naravno, jesam. Dovoljno je loše biti šesnaestogodišnjak i bez toga da vam mlada sestra umre na vaše oči. — Dakle, bili ste depresivni jer niste mogli da spasete svoju sestru kada je pala s broda jer ju je udarila poprečna greda jarbola? — Časni sudijo — reče Juki, ustajući. — Nemamo ništa protiv da gospodin Šerman svedoči, ali mislim da bi trebalo barem da položi zakletvu. — Postaviću drugo pitanje — reče Šerman, smešeći se ležerno, obraćajući se samo svom klijentu. — Frede, jeste li čuli glasove u svojoj glavi pre nesreće s vašom sestrom? — Ne. Njega sam počeo da čujem posle toga. — Frede, možete li reći poroti o kome pričate? Brinkli pokri glavu šakama, uzdahnu duboko, kao da će time što ga opisuje prizvati taj glas u stvarnost. — Vidite, postoji više od jednog glasa — objasni Brinkli. — Postoji jedan ženski glas, nekako melodičan i tugaljiv, ali zaboravite na nju. Tu je taj drugi glas, i on je stvarno besan. Potpuno je van kontrole i stalno urla i besni. I on upravlja mnome. — To je glas koji vam je rekao da pucate tog dana na trajektu? Brinkli tužno klimnu glavom. – Vikao je, „Ubij, ubij, ubij“, i ništa drugo nije bilo važno. Mogao sam da čujem samo njega. Mogao sam da uradim samo ono što mi je on govorio. Samo on je postojao, a sve ostalo je bio užasan san. — Frede, da li bi bilo ispravno reći da nikada ne biste pucali ni u koga da nije bilo tog glasa koji je „upravljao vama“ petnaest godina nakon nesreće u kojoj ste izgubili sestru? upita Šerman. Šerman primeti da ga njegov klijent više ne sluša, da Fred zuri u neku tačku iznad galerije. — To je moja majka — reče Brinkli s čuđenjem u glasu. — To je moja mamal Glave stadoše da se okreću ka jednoj atraktivnoj Afroamerikanki svetlije puti u ranim pedesetim koja se provlačila između sedišta, smešeći se ukočeno svom sinu, i sela. — Frede — reče Šerman. — Mama! Reći ću im — viknu Fred, glasa uzdrhtalog od osećanja, lica zgrčenog od bola. — Slušaš li me, mama? Spremi se za istinu! Gospodine Šerman, pogrešno ste shvatili. Vi to uporno nazivate nesrećom. Lilina smrt nije bila nesretan slučaj! Šerman se okrete ka sudiji, reče: — Časni sudijo, ovo je verovatno dobar trenutak za pauzu... Brinkli prekide svog advokata, rekavši oštro: — Ne treba mi pauza. I iskreno, više mi ne treba vaša pomoć, gospodine Šerman.

- 195 -

118

Časni sudijo - reče Šerman mirno, trudeći se koliko je mogao da se ponaša kao da njegov klijent nije izleteo s koloseka, kao da se ne sprema da skoči s litice. - Tražim da se svedočenje gospodina Brinklija izbriše iz zapisnika. — Po kom osnovu, gospodine Šerman? — Vodili smo ljubav, mama — razdra se Brinkli. — Radili smo to i ranije. Ona je skidala gornji deo kupaćeg kada se greda okrenula... Neko na galeriji zakuka: - O, bože. — Časni sudijo - reče Šerman - ovo svedočenje je nepodobno. Juki skoči na noge: — Časni sudijo, gospodin Šerman je pozvao svog svedoka — koji je takođe njegov klijent! Brinkli se okrenu od svoje majke, i prikova porotnike za sedišta dok ih je fiksirao jednog po jednog svojim napetim pogledom. — Zakleo sam se da ću govoriti istinu — reče on, dok je sudnica tonula u haos. Čak i udarci sudijinog čekića, koji je njime lupao dovoljno jako da slomi drvenu pločicu, behu nadjačani komešanjem. — A istina je da nisam ni prstom mrdnuo da spasem svoju sestru — reče Brinkli, dok mu je pljuvačka letela s usana — i ubio sam te ljude na trajektu jer mi je on tako rekao, ja sam veoma opasan čovek. Šerman sede na svoje mesto za branjeničkim stolom i stade mirno da pakuje dokumenta u višeslojnu fasciklu. Brinkli povika: — Tog dana na trajektu gledao sam te ljude preko nišana i nisam prestao da pucam dok nisam ispraznio pištolj. Mogao bih to ponovo da uradim. Porotnici su razrogačeno posmatrali Alfreda Brinklija kako dlanovima otire suze s upalih obraza. — Dosta, gospodine Brinkli - zareža sudija. — Vi ljudi ste se zakleli da ćete sprovoditi pravdu — trubeo je Brinkli, stežući i udarajući se ritmično po kolenima. — Morate me pogubiti zbog onog što sam učinio tim ljudima. To je jedini način da se postarate da više nikada neću to ponoviti. A ako me ne osudite na smrt, obećavam da ću se vratiti. Miki Šerman ubaci svoju fasciklu u sjajnu metalnu aktovku i zatvori je. Spremio se da ide. — Gospodine Šerman? — upita sudija Mur, jarkocrven u licu od razdraženosti. — Imate li još pitanja za svog svedoka? — Nijedno mi ne pada na pamet, časni sudijo. — Gospođice Kasteljano? Želite li unakrsno da ispitate svedoka? Nije postojalo ništa što je Juki mogla da kaže što bi ostavilo jači utisak od Brinklijevih vlastitih reči; ako me ne osudite na srnrt, obećavam da ću se vratiti. — Nemam više pitanja, časni sudijo — reče Juki. Ali dok je sudija govorio Brinkliju da napusti mesto za svedoke, mala crvena lampica poče da trepće u Jukinom mozgu. Da li je Brinkli zaista zapečatio svoju smrtnu presudu?

- 196 -

Ili je učinio više da ubedi porotu da je lud nego što je Miki Šerman ikada mogao da kaže ili učini u tu svrhu?

- 197 -

119

Fred Brinkli je sedeo na tvrdom ležaju u svojoj ćeliji dimenzija dva sa tri metra na desetom spratu sedišta policije. Buka je dopirala svuda oko njega, glasovi ostalih zatvorenika, škripa točkića na kolicima s hranom, čegrtanje vrata koja se zatvaraju, odjekujući duž hodnika. Brinklijeva večera stajala je na poslužavniku u njegovom krilu i on je jeo suve pileće grudi, vodenasti krompir-pire i tvrdu suvu zemičku, isto što su mu dali i prethodne večeri, žvaćući hranu temeljno ali bez zadovoljstva. Obrisao je usta smeđom salvetom, stao da je gužva dok nije postala čvrsta i okrugla kao kliker, a zatim ju je ispustio tačno na sredinu tanjira. Onda je uredno poredao plastični pribor za jelo kraj tanjira, ustao s ležaja, prešao dva koraka, gurnuo poslužavnik ispod vrata. Vratio se na svoj ležaj i naslonio na zid, nogu prebačenih preko ivice. Iz te pozicije mogao je da vidi nužnik i lavabo sa svoje leve strane i ceo prazan betonski zid preko puta njega. Zid je bio okrečen u sivo, s grafitima urezanim na pojedinim mestima, brojevima telefona, nadimcima, nazivima bandi i simbolima koje nije razumeo. Počeo je da broji betonske blokove u zidu preko puta, prelazeći pogledom preko spojeva kao da cement koji drži blokove zajedno predstavlja lavirint, a rešenje leži u linijama između blokova. Ispred njegove ćelije, jedan stražar uze poslužavnik. Na njegovoj znački je pisalo „Ozi Kvin“. — Vreme je za tvoje pilule, Fred-o — reče Ozi. Brinkli priđe vratima s rešetkama, pruži ruku i uze malu kartonsku čašu sa svojim pilulama. Stražar je posmatrao Brinklija kako istresa njen sadržaj u usta. — Izvoli — reče Ozi, dodajući mu i drugu kartonsku čašu kroz rešetke, ovoga puta punu vode. Posmatrao je Brinklija kako guta pilule. — Deset minuta do povečerja — reče Ozi Fredu. — Ne dajte da vas krevetne bubice grizu — reče Fred. Vratio se na ležaj, ponovo se naslonio uza zid. Pokušao je da peva ispod glasa: — Aj-aj-aj-aj, mama-sita-linda. Zatim zgrabi ivicu ležaja i odbaci se napred, zatrča se i udari glavom pravo u zid od betonskih blokova. Zatim je to ponovio.



Stih iz dečje uspavanke. (Prim. prev.)

- 198 -

120

Kada se Juki vratila u sudnicu, njen šef, Leonard Parizi sedeo je kraj Dejvida Hejla za stolom odbrane. Juki je bila pozvala Lena čim je čula za Brinklijev pokušaj samoubistva. Ali nije očekivala da će ga videti u sudu. — Leonarde. Drago mi je što te vidim — reče ona, razmišljajući: Sranje! Hoće li preuzeti slučaj? Može li to da mi učini? — Porotnici su dobro? - upita Parizi. — Tako su rekli sudiji. Niko ne želi da se suđenje proglasi nevažećim. Miki čak nije ni zatražio odlaganje. — Odlično. Volim to kočoperno kopile — promrmlja Parizi. S druge strane prolaza, Šerman je pričao sa svojim klijentom. Brinklijeve oči behu oivičene tamnim modricama. Čelo mu beše povezano zavojem, a na sebi je imao bledoplavu pamučnu bolničku odoru preko donjeg dela pidžame na pruge. — Brinkli je zurio u sto čupkajući dlake na ruci dok je Šerman govorio, ne dižući pogled kad je sudski izvršitelj objavio: — Neka svi ustanu. Sudija sede na mesto, nasu sebi čašu vode, zatim upita Juki je li spremna da da završnu reč. Juki reče da jeste. Prišla je govornici dok joj je u ušima puls tiho bubnjao, ka-dum, ka-dum. Ona pročisti grlo, pa pozdravi porotnike i otpoče završnu reč. — Nismo ovde da odlučimo da li gospodin Brinkli ima psihološke probleme — reče Juki. — Svi mi imamo probleme i neki od nas se s njima nose bolje od drugih. Gospodin Brinkli kaže da je čuo neki besan glas u svojoj glavi, i možda i jeste. — Mi to ne možemo da znamo, niti je to bitno. — Mentalna bolest nikome ne daje za pravo da ubija, dame i gospodo, a to što je gospodin Brinkli čuo glasove u svojoj glavi ne menja činjenicu da je znao da je ono što čini pogrešno kada je pogubio četvoro nevinih ljudi uključujući najnevinijeg među njima — jednog devetogodišnjeg dečaka. — Kako mi znamo da je gospodin Brinkli znao da je ono što je učinio pogrešno? — upita ona porotu. — Jer su ga odali njegovo ponašanje i postupci. — Juki zastade da ostavi utisak, osvrnu se po sudnici. Primetila je krupno obličje i napet izraz lica Lena Parizija, Brinklijev besan luđački pogled — i videla je da je porotnici posmatraju s punom pažnjom, čekajući da nastavi... — Hajde da se osvrnemo na ponašanje gospodina Brinklija — reče ona. — Prvo, uneo je napunjen pištolj smit i veson model 10 na trajekt. — Onda je sačekao da trajekt pristane u luku, da ne bi ostao zarobljen na sredini zaliva bez mogućnosti da pobegne. — Ti postupci ukazuju na umišljaj. Ti postupci ukazuju na planiranje. — Dok je Del Norte pristajao u luku — reče Juki, ne skidajući oči s porote - Alfred Brinkli je pažljivo ciljao i ispraznio svoj pištolj u petoro ljudi. Onda je pobegao. Trčao je koliko ga noge nose — reče Juki. — To je svest o krivici. Znao je da je ono što je učinio pogrešno.

- 199 -

— Gospodin Brinkli je bežao od zakona tri dana pre nego što se predao i priznao svoje zločine — jer je znao da je ono što je učinio pogrešno. — Možda nikada nećemo saznati šta se tačno dešavalo u glavi gospodina Brinklija prvog novembra, ali znamo šta je učinio. — I pouzdano znamo ono što nam je gospodin Brinkli juče po podne rekao svojim rečima. — Uzeo je svoje žrtve na nišan — reče Juki, sklopivši šaku u obliku pištolja i polako opisujući njome polukrug u visini ramena, prelazeći preko galerije i klupe za porotu. — Povukao je obarač šest puta. I upozorio nas je na to da je opasan čovek. — Iskreno, najbolji dokaz zdravog razuma gospodina Brinklija je taj da se on složio s nama u oba pitanja. — Kriv je. — I treba ga osuditi na najtežu kaznu koju zakon dopušta. Molim vas dajte gospodinu Brinkliju ono što je tražio da ne bismo više nikada morali da brinemo o tome da li će nositi napunjen pištolj. — Juki je osećala uzbuđenje i bila rumena u licu kada je sela kraj Lena Parizija. On joj šapnu: — Sjajna završna reč, Juki. Prvoklasno.

- 200 -

121

Miki Šerman odmah ustade. Okrenu se ka poroti i poče da im priča prostu i tragičnu priču, kao da se obraća svojoj majci ili devojci. — Moram vam reći, narode — reče on — Fred Brinkli jeste nameravao da puca iz svog pištolja na te ljude, i on je to i učinio. To nikada nismo poricali, niti ćemo. — Dakle, koji je bio njegov motiv? — Da li je bio u svađi s nekom od žrtava? Da li je to bila oružana pljačka, ili kupoprodaja droge koja je krenula po zlu? Da li je pucao na ljude u samoodbrani? — Ne, ne, ne i ne. — Policija nije uspela da otkrije nijedan racionalan razlog zašto je Fred Brinkli pucao na te ljude, jer motiva nije ni bilo. A kada za neki zločin ne postoji motiv, i dalje nam ostaje da se pitamo „zašto“? — Fred Brinkli pati od šizoafektivnog poremećaja, što je bolest, nalik leukemiji ili multiple sklerozi. Nije on oboleo od te bolesti svojom krivicom. Nije čak ni znao da boluje od nje. — Kada je pucao na te ljude, Fred nije znao da je to pogrešno, čak ni da su ti ljudi stvarni. Rekao vam je to. Znao je samo da mu jedan bučan, nesnosan glas govori da ubija. I jedini način da natera taj glas da ućuti bio je da ga posluša. — Ali ne morate nam verovati na reč da je Fred Brinkli lud po zakonskoj definiciji. — Fred Brinkli je mentalni bolesnik već petnaest godina, od vremena kada je bio pacijent u jednoj instituciji za mentalno obolele. — Na desetine očevidaca posvedočilo je da je čulo gospodina Brinklija kako priča s TV prijemnicima, pevuši za sebe i udara se po čelu tako jako da su mu otisci šaka ostajali vidljivi još dugo, što govori o jačini njegove želje da izbije te glasove iz glave. — Takođe ste čuli svedočenje doktora Sendija Fridmana, uvaženog kliničkog i forenzičkog psihijatra koji je pregledao gospodina Brinklija tri puta, i postavio mu dijagnozu šizoafektivnog poremećaja - reče Šerman, koračajući sada polako dok je govorio. — Doktor Fridman nam je rekao da je u vreme zločina Fred Brinkli bio u psihotičnom i halucinativnom stanju. Patio je od mentalne bolesti ili poremećaja koji ga je sprečavao da se ponaša u skladu sa zakonima društva. To je zakonska definicija ludila. — To nije bolest koju su izmislili advokati — reče Šerman. Načinio je dva koraka do stola odbrane i podigao jednu tešku knjigu u tvrdom povezu. — Ovo je četvrti tom DSM-a, dijagnostičke biblije psihijatrijske profesije. Imaćete ga sa sobom u sobi za većanje da biste mogli da pročitate da je šizoafektivni poremećaj jedna vrsta psihoze; teškog mentalnog oboljenja koje upravlja ponašanjem osobe koja od njega boluje. — Moj klijent nije čovek za primer — reče on. — Mi ne pokušavamo da mu dodelimo medalju. Ali Fred Brinkli nije kriminalac, i ništa u njegovoj prošlosti ne upućuje na to da 

Engl.: Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders – Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja. (Prim. prev.)

- 201 -

jeste. Njegovo jučerašnje ponašanje oslikava njegovu bolest. Koji to normalan čovek moli porotu da ga osudi na smrt? Šerman se vrati do branjeničkog stola, odloži knjigu i otpi gutljaj vode iz čaše pre nego što će ponovo stati za govornicu. — Dokazi koji upućuju na ludilo dominantni su u ovom slučaju. Fred Brinkli nije ubijao zbog ljubavi ili mržnje ili zadovoljstva. On nije zao. On je bolestan. I ja danas tražim od vas da učinite jedinu ispravnu stvar. — Da proglasite Freda Brinklija nedužnim na osnovu ludila. — I verujete državi da će zaštititi građane od ovog čoveka.

- 202 -

122

Šteta je što ste propustile Jukinu završnu reč — reče Sindi, grleći srdačno Juki jednom rukom, cereći se od uva do uva Kler i meni s druge strane stola. — Bila je ubistvena. — To bi bio tvoj nepristrasan novinarski stav? — upita Juki, pocrvenevši blago, ali se smešeći dok je sklanjala kosu iza ušiju. — Do đavola, ne — nasmeja se Sindi. — To je moje mišljenje. Nezvanično. Bile smo kod Makbejna, na dva bloka od sedišta policije, sve četiri s mobilnim telefonima na stolu. Sidni Makbejn, naša konobarica i vlasnikova ćerka, donese četiri čaše i dve velike flaše mineralne vode. — Voda za sve — reče Sid. — Šta se dešava, dame? Ovo je bar, znate šta hoću da kažem? Odgovorila sam pokazujući u svaku od nas. — Ovako stoje stvari, Sid. Radi. Radi. Radim. - Pokazah u Kler i rekoh: — Trudna i radi. Sidni se nasmeja, čestita Kler, primi našu porudžbinu i ode u kuhinju. — Dakle, da li on stvarno čuje glasove? — upitah Juki. — Možda. Ali dosta ljudi čuje glasove. Pet do deset hiljada samo u San Francisku. Verovatno ima dvoje takvih u ovom baru. Ne vidim da iko od njih puca na sve strane. Fred Brinkli možda zaista čuje glasove. Ali tog dana? Znao je da je ono što radi pogrešno. — Kopile — reče Kler. — To je moje zvanično mišljenje kao vrlo pristrasnog svedoka i žrtve. Sećanja na taj dan vratiše mi se s mučnom jasnoćom; paluba klizava od krvi, vrištanje putnika i moje strahovanje za Klerin život. Sećam se da sam grlila Vilija i zahvaljivala bogu što ga je Brinklijev poslednji hitac promašio. Upitala sam Juki: — Misliš li da će ga porota osuditi na smrt? — Ne znam. Ali trebalo bi da osude prokletnika. Ako neko zaslužuje injekciju, to je onda on — reče Juki energično soleći pomfrit, dok joj se kosa slobodno njihala ispred lica tako da nijedna od nas nije mogla da joj vidi oči.

- 203 -

123

Bilo je dva po podne. Treći dan otkako je porota počela s većanjem kada je Juki primila poziv. Naježila se od glave do pete. To je to. Na trenutak je sedela ukočeno na svom mestu, samo trepćući. Onda se trgla. Poslala je poruku na pejdžer Leonardu, nazvala Kler, Sindi i Lindzi, koje su bile udaljene samo nekoliko minuta od sudnice. Ustala je od svog stola, prešla preko hodnika i nagnula se u Dejvidov boks. — Vratili su se! Dejvid odloži sendvič s tunjevinom i pođe za Juki do lifta, kojim su se zatim spustili u prizemlje. Prođoše glavnim holom, zatim kroz dvokrilna vrata s kožnim tapecirungom u drugi hol, gde ih je legitimisalo obezbeđenje ispred sudnice, i nakon što su prošli kroz zastakljeno predvorje zauzeše svoja mesta za stolom. Sudnica se punila dok se vest o izricanju presude širila. TV ekipe su nameštale kamere. Zadnji red beše ispunjen izveštačima iz lokalnih novina i dopisnicima tabloida, novinskih agencija i nacionalnih TV stanica. Sindi je sedela na kraju reda. Juki ugleda Kler i Lindzi, koje su sedele na sredini galerije, ali nigde nije videla majku optuženog, Elenu Brinkli. Miki Šerman prođe kroz ogradu koja je odvajala gledalište od prednjeg dela sudnice. Na sebi je imao lepo tamnoplavo odelo. Spustio je svoju metalnu aktovku na sto ispred sebe, klimnuo Juki i stao da telefonira. Jukin mobilni zazvoni. - Lene — reče ona, pročitavši njegovo ime na ekranu. — Doneli su presudu. — Ja sam kod jebenog kardiologa — reče joj Len. — Obaveštavaj me. Bočna vrata s leve strane sudijskog stola se otvoriše, i u sudnicu uđe sudski izvršitelj s Alfredom Brinklijem.

- 204 -

124

Brinklijev zavoj beše skinut, otkrivši šavove koji su se protezali u vertikalnoj liniji od sredine čela pa naviše kroz njegovo vlasište. Modrice oko očiju behu mu izbledele do žućkastozelene boje prekuvanog žumanceta. Sudski izvršitelj otključa Brinklijeve lance i lisice, i optuženi sede kraj svog advokata. Vrata s desne strane klupe za porotu se otvoriše, i dvanaest porotnika i dva njihova zamenika udoše u sudnicu, doterani, sređenih frizura, s nakitom koji je sijao sa ženskih vratova i ruku. Nisu gledali u Juki niti u optuženog. U stvari, izgledali su napeto, kao da su možda raspravljali oko presude sve do pre nekih sat vremena. Vrata iza sudijskog stola se otvoriše, i sudija Mur uđe u sudnicu. Čistio je naočare dok je sudski izvršitelj objavljivao početak, pa reče: — Gospodine predsedniče porote, rečeno mi je da je porota donela presudu? — Jeste, časni sudijo. — Hoćete li molim vas predati vašu presudu sudskom izvršitelju. Predsednik porote beše jedan stolar s plavom kosom do ramena i flekama od nikotina na prstima. Izgledao je nervozno dok je predavao presavijeni list hartije sudskom izvršitelju, koji ga donese sudiji. Sudija otvori presudu i iščita je. Zamolio je prisutne da poštuju protokol suda i da ne reaguju burno kad presuda bude pročitana. Juki preplete šake na stolu ispred sebe. Mogla je da čuje kako Dejvid Hejl diše kraj nje, i na delić sekunde beše joj drag. Sudija Mur poče da čita naglas. — Po optužbi za ubistvo prvog stepena Andree Kanelo, porota proglašava optuženog, Alfreda Brinklija, nevinim na osnovu mentalne bolesti ili poremećaja. Juki preplavi talas mučnine. Skljokala se nazad u stolicu, jedva svesna sudijinog glasa koji je nastavljao da iščitava imena, proglašavajući optuženog nedužnim po svim tačkama optužnice na osnovu ludila. Juki ustade dok su joj Kler i Sindi prilazile. Stajale su oko nje dok su Brinkliju stavljali lance i lisice, i sve su videle kako je gledao Juki. Bio je to čudan pogled, delom je zurio u nju, delom se kriomice osmehivao. Juki nije znala šta je Brinkli time hteo da joj poruči, ali osetila je kako joj se dlake na vratu ježe. A onda joj se Brinkli obratio: - Dobar pokušaj, gospođice Kasteljano. Vrlo dobar pokušaj. Ali zar ne znate? Neko mora da plati. Jedan od stražara gurnu Brinklija i, nakon što je dobacio poslednji pogled Juki, on zakorači prolazom s lancima na nogama između svojih čuvara. Lud ili ne, Alfred Brinkli će biti sklonjen s ulice dugo vremena. Juki je to znala. Ali ipak se bojala.

- 205 -

125

Mjesec dana kasnije, Konklin i ja smo se vratili u park Alta plaza, gde je sve počelo. Ovoga puta smo posmatrali Henrija Tajlera kako se spušta stazom ka nama dok mu je vetar nosio kaput. Pružio je ruku Konklinu, stežući je jako, a zatim se rukova i sa mnom. — Vratili ste nam naše živote. Ne mogu da pronađem reči da vam dovoljno zahvalim. Tajler doviknu svoju ženu i devojčicu, koja se igrala u jednoj šestougaonoj konstrukciji, nekoj novoj vrsti kućice za penjanje. Osmehnuvši se iznenađeno, Medison skoči na zemlju s rešetki i potrča k nama. Henri Tajler pruži ruke ka svojoj ćerki i podiže je u naručje. Medison se nagnu preko očevog ramena i zagrli mene i Riča oko vrata, hvatajući nas u trostruki zagrljaj. — Vi ste moji omiljeni ljudi — reče ona. Još uvek sam se smešila kada je Henri Tajler spustio Medison na zemlju, i rekao nam, široko se osmehujući: — Svi smo vam toliko zahvalni. Ja, Liz, Medi — vaši smo prijatelji do kraja života. Oči mi malo zasuziše. Bio je sjajan osećaj biti policajac tog dana. Dok smo se Rič i ja vraćali stazom ka kolima, pričali smo o paklu koji treba preživeti da bi se rešio jedan slučaj, napornom radu, bliskom kontaktu s ubicama i narkomanima, lažnim tragovima. — A onda — rekoh ja — slučaj se ovako završi, i osećaj je neverovatan. Rič zastade, spusti mi ruku na mišicu. - Hajde da zastanemo ovde za trenutak — reče. Sedoh na široko stepenište toplo od sunca, a Rič se spusti kraj mene. Videla sam da ga nešto muči. — Lindzi, znam da misliš da sam zaljubljen u tebe — reče on. — Ali jače je od toga. Veruj mi. Prvi put beše mi bolno da pogledam u lepo lice Riča Konklina. Još uvek bi me obuzeo stid kada se prisetim našeg petinga u hotelu u Los Anđelesu. — Hoćeš li nam dati šansu? — upita. — Dozvoli da te odvedem na večeru. Neću ti se nabacivati, Lindzi, samo želim da - ah... Na licu mi je pročitao šta osećam i zaćutao. Rič zavrte glavom, rekavši napokon: — Ućutaću sada. Pružih ruku i spustih svoju šaku na njegovu. — Žao mi je — rekoh. — Nemoj da ti bude... zaboravi na to, Lindzi. Zaboravi da sam išta rekao, u redu? — Pokušao je da se osmehne, i gotovo da mu je uspelo. — Preboleću to uz pomoć psihijatra za nekoliko godina. — Ideš kod psihijatra? — Da li bi to pomoglo? Ne — nasmeja se on. — Samo sam, čuj, znaš šta osećam prema tebi. To je skoro dovoljno. Bila je teška ta vožnja do stanice. Razgovor je bio nategnut dok nismo dobili poziv zbog pronalaska leša u Tenderloinu. Nastavili smo da radimo zajedno na tom slučaju i pošto

- 206 -

nam je smena istekla, prešavši u sledeću. I bilo je dobro, kao da smo partneri već godinama. Kad je prošlo devet uveče, rekoh Riču da ćemo se videti ujutru. Samo što sam otključala vrata svojih kola, telefon mi je zazvonio. — Šta je sad? - promrmljah. S druge strane veze začulo se pucketanje statičkog šuma, posle kojeg je usledio dubok zvučan glas koji je noć pretvorio u dan. — Znam da ne treba prepadati naoružanu policajku na njenom kućnom pragu, plavušice. Dakle... pošteno sam te upozorio. Dolazim u grad ovog vikenda. Imam novosti. I stvarno želim da te vidim.

- 207 -

126

Začulo se zvono na vratima mog stana. Pritisla sam dugme na interfonu, rekla: — Dolazim — i otkaskala niza stepenice. Martin čuvar, Karen Tribel, stajala je ispred vrata. Zagrlih je, pa se sagoh da uhvatim Slatku Martu u zagrljaj. — Stvarno si joj nedostajala, Lindzi — reče Karen. — Misliš? - rekoh, smejući se, dok je Marta cvilela i lajala, obarajući me s nogu. Samo sam sedela tu na pragu dok mi se Marta oslanjala na ramena obasipajući me vlažnim poljupcima. — Idem ja sad. Vidim da vas dve želite da budete same — doviknu Karen, silazeći niza stepenice ka svom starom volvu. — Čekaj, Karen. Popni se gore. Da ti dam ček. — U redu je! Uzeću ga sledeći put — reče ona nestajući u kolima, privezujući vrata kanapom, paleći motor. — Hvala ti! — doviknuh dok je ona prolazila pored mene mašući. Vratila sam se svojoj najboljoj drugarici. — Znaš li koliko te volim? - rekoh u jedno Martino svilenkasto uvo. Očito, jeste znala. Otrčala sam s njom gore do stana, obukla kaputić, stavila kapu i obula patike za trčanje. Otisnule smo se ulicama koje toliko volimo; trčeći niz Devetnaestu ulicu do parka kod sportskog centra Potrero Hil, gde sam se svalila na jednu klupu i posmatrala Martu kako izvodi ono što border koliji najbolje rade. Radosno je trčala u krugovima, terajući druge pse i sjajno se provodeći. Posle nekog vremena vratila se do klupe i sela kraj mene, oslonila glavu na moju butinu i pogledala me svojim krupnim smeđim očima. — Drago ti je što si se vratila kući, Bu? Napunila si baterije? Vratile smo se do stana trčeći u nešto sporijem ritmu, popele se uz dva niza stepenika. Dala sam Marti punu činiju pseće hrane sa sosom i otišla pod tuš. Dok sam se obrisala i osušila kosu, Marta je već bila usnula na mom krevetu. Spavala je kao top — trzajući kapcima, mljackajući, mrdajući šapama u nekom slatkom psećem snu. Nije ni oka otvorila dok sam se ja doterivala za sastanak sa Džoom.

- 208 -

127

Restoran Velika četvorka nalazi se na vrhu Nob Hila preko puta katedrale Grejs. Nazvan po četvorici finansijera i graditelja železničke pruge Central Pasifik, on beše opremljen elegantnom tamnom drvenarijom, raskošnom rasvetom i cvetnim aranžmanima. I ako je verovati tucetu najsjajnijih i najuglednijih magazina, Velika četvorka ima jednog od najboljih kuvara u gradu. Poslužili su nam predjelo — Džo je naručio guščiju paštetu prelivenu sosom od jabuke, a ja sam se odlučila za francuske kruške s pršutom. Ali atmosfera i sjaj restorana nisu me toliko opčinili da ne primetim stidljivost u Džoovim očima, kao i to da nije mogao da skine oka s mene. — Imao sam gomilu otrcanih ideja — reče on. — I nemoj me pitati koje su, u redu, Linds? — Ne, naravno da neću — nacerih se. — Jok ja. — Viljuškom sam zahvatila komadić kozjeg sira s pokoricom od lešnika zajedno s malo kruške, i ostavila da mi se istopi u ustima. — I pošto sam dobro razmislio — ne, zaista, plavušice, stvarno dobro razmislio - došao sam do jednog zaključka, i reći ću ti koji je. Odložila sam viljušku i dozvolila konobaru da mi odnese tanjir. — Želim da čujem. — U redu - reče Džo. - Znaš da imam šestoro braće i sestara i da smo svi odrasli u skromnoj kući u Kvinsu. I da mi je tata stalno odsustvovao od kuće. — Bio je trgovački putnik. — Tako je. Prodavao je materijale i šivaći pribor. Putovao je širom Istočne obale i dolazio je kući jednom nedeljno. Ponekad i ređe. Svima nam je mnogo nedostajao. Ali najviše je nedostajao mojoj majci. — Mnogo ga je volela, a onda je on jednom prilikom nestao - reče mi Džo. — Uvek je zvao uveče pre nego što bismo legli da spavamo, ali ovoga puta nije. I tako je moja majka pozvala državnu policiju koja ga je pronašla narednog dana kako spava u svojim kolima u jednoj automehaničarskoj radnji na periferiji nekog gradića u Tenesiju. — Kola su mu se pokvarila? — Da, a tada nisu postojali mobilni telefoni, naravno, i gospode bože, dok nam se nije javio, ne možeš da zamisliš koliko smo se brinuli. Misleći da su mu kola u nekom jarku pod vodom. Misleći da je ubijen u pljački neke benzinske pumpe. Misleći da možda ima drugu porodicu. Klimnuh glavom. — O, Džo. Razumem te. Džo zastade. Petljao je sa srebrnim priborom, pa nastavio. — Moj tata je video koliko moja mama pati, koliko svi patimo, i rekao je da će dati otkaz. Ali nije mogao to da učini a da istovremeno nastavi da nas izdržava onako kako je želeo. A onda jednog dana, kada sam bio druga godina studija, zaista je napustio posao. Vratio se kući zauvek. Džo nam dopuni čaše s vinom, i mi otpismo iz njih dok nam je konobar služio glavno jelo, ali zbog prizvuka u Džoovom glasu i nekog osećaja koji je narastao u meni, izgubila sam svu želju za jelom.

- 209 -

— Šta se desilo, Džo? — Ostao je kod kuće. Mi smo otišli, jedno po jedno. Moji roditelji su skromnije živeli i bili srećniji zbog toga. Još uvek srećno žive. I ja sam to uvideo i obećao sebi da nikad neću učiniti svojoj porodici ono što je moj tata učinio nama time što je bio odsutan. — A onda, kada sam se pojavio prošli put i rekao ti da moram da stignem na avion, zagledao sam se u tvoje lice. I sve što si mi govorila konačno je doprlo do mene. — Shvatio sam da sam, iako ne namerno, činio isto što i moj tata. I tako, Lindzi, to je novost koju sam hteo da ti saopštim. Došao sam kući da tu i ostanem.

- 210 -

128

Držala sam Džoa za ruku dok mi je pričao da se preselio u San Francisko. Slušala sam i posmatrala Džoovo lice koje je govorilo koliko me voli. Ali točkići u mojoj glavi su se vrteli. Džo i ja smo razgovarali o tome kako bi nam bilo kada bismo bili na istom mestu u isto vreme, i ja sam raskinula s njim jer mi se činilo da smo više pričali o tome nego što smo planirali kako da tu priču pretočimo u stvarnost. Sada, dok sam sedela tako blizu tog čoveka, zapitala sam se da li je problem zaista ležao u Džoovom poslu, ili smo se nas dvoje prećutno sporazumeli da se držimo na bezbednoj distanci od veze koja je imala mnogo šanse da bude trajna i ona prava. Džo uze kašičicu od kafe i ubaci je u svoj gornji džep od sakoa — prilično sam sigurna da je pomešao tu kašičicu sa svojim naočarima za čitanje. Onda je stao da petlja po donjem džepu i izvadio kutiju za nakit od crnog somota, dugu i široku oko pet centimetara. — Želim nešto da ti dam, Lindzi. Sklonio je u stranu vazu s ružama koja je počivala na stolu između nas i dao mi kutijicu. — Otvori je. Molim te. — Mislim da ne mogu — rekoh. — Samo podigni poklopac. Pozadi ima jedna kukica. Nasmejah se njegovoj šali, ali prilično sam sigurna da sam prestala da dišem dok sam je otvarala. Unutra, ušuškan u somotu, nalazio se platinasti prsten sa po tri velika i jednim malim dijamantom sa svake strane, koji su sjaktili pod svetlošću. Konačno sam uzela vazduh. Morala sam. Prsten je zaista ostavljao bez daha. A onda sam pogledala preko stola u Džoove oči. Bilo je to skoro kao da gledam u svoje sopstvene, koliko sam ga dobro poznavala. — Volim te, Lindzi. Hoćeš li se udati za mene? Hoćeš li biti moja žena? Konobar je prišao, ali se zatim bez reči okrenuo i otišao. Zatvorila sam kutijicu. Tupo je kliknula i mogla sam da se zakunem da se svetlo u prostoriji pomračilo. Progutala sam knedlu, jer nisam znala šta da odgovorim. Točkići u mojoj glavi su se još uvek okretali, a imala sam osećaj i da mi se cela prostorija okreće. I Džo i ja smo bili venčani. I oboje smo se razveli. Da li sam spremna da ponovo rizikujem? — Linds? Konačno sam procedila: — I ja tebe volim, Džo, i... i ne znam šta da kažem. — Glas mi je pukao dok sam se borila da govorim. — Treba mi vremena da i sama dobro razmislim. Moram biti apsolutno sigurna. Hoćeš li molim te da mi pričuvaš ovo? — rekoh, gurajući kutijicu nazad preko stola. — Hajde da vidimo kako će nam ići. Normalne, svakodnevne stvari — rekoh Džou. — Pranje veša. Gledanje filmova. Vikendi koji se ne završavaju tako što ti moraš da sedneš u kola i odeš na aerodrom.

- 211 -

Razočaranje beše ispisano na celom Džoovom licu, i bilo mi je užasno teško da gledam to. Za trenutak je delovao izgubljeno, zatim mi je okrenuo šaku, stavio mi kutijicu na dlan i sklopio prste oko nje. — Nek ovo ostane kod tebe, Lindzi. Neću se predomisliti. Želim da budem s tobom bez obzira na to koliko veša budemo morali da operemo. Bez obzira na to koliko puta budemo prali auto i iznosili đubre, ili se čak posvađali oko toga čiji je red da se uradi šta god. Stvarno se radujem svemu tome — naceri se on. Neverovatno kako je prostorija ponovo postala svetla. Džo se smešio, držeći moje šake u svojim. Reče: — Reci mi kad budeš spremna da bih mogao da ti stavim ovaj prsten na ruku. I kažem mojima da ćemo imati jedno veliko italijansko venčanje.

- 212 -

129

Bio je šesti jun kada je Džakobi pozvao mene i Riča u svoju kancelariju. Izgledao je stvarno besno, bešnje nego ikad. — Imam loše vesti. Alfred Brinkli je pobegao — reče on. Zinula sam. Niko nije pobegao iz Ataskadera. Bila je to institucija za mentalno obolele kriminalce, što znači da je to više bio zatvor s maksimalnim obezbeđenjem nego bolnica. — Kako se to desilo? — upita Konklin. — Razbio je glavu o zid svoje ćelije... — Zar nije bio pod lekovima? I pod prismotrom za slučaj samoubistva? Džakobi slegnu ramenima. — Nemam pojma. Kako bilo, lekari obično dolaze do ćelija, ali taj lekar po imenu Karter insistirao je da se zatvorenik dovede do njegove kancelarije. Pod stražom. U krilo s minimalnim obezbeđenjem. — O, ne — rekoh, shvativši kako se sve odigralo a da mi niko nije ni rekao. — Stražar je imao pištolj. Džakobi objasni Konklinu. — Stražari nose oružje samo kada sprovode zatvorenike iz jednog krila u drugo. I tako, taj doca je rekao da moraju da skinu Brinkliju lance da bi mogao da ga podvrgne neurološkom testu. Džakobi je dalje rekao da je Brinkli dograbio skalpel, razoružao stražara, uzeo mu pištolj. Obukao lekarevu odeću, upotrebio ključeve tog stražara da izađe i odvezao se lekarevim kolima. — To se desilo pre dva sata — reče Džakobi. — Izdata je poternica za plavim subaru autbekom doktora Kartera, bin edicija, LL. — Do sada se već verovatno otarasio tih kola — reče Konklin. — Da — reče Džakobi. — Ne znam koliko je ovo bitno — dodade on — ali kako upravnik kaže, Brinkli se palio na nekog serijskog ubicu o kojem je čitao, Edmunda Kempera. Konklin klimnu glavom. — Ubio je oko šest mladih žena, živeo sa svojom majkom. — To je taj — reče Džakobi. — Jedne večeri se vratio kući nakon izlaska s devojkom, i majka mu kaže nešto u stilu: „Pretpostavljam da ćeš sad da mi dosađuješ pričom o tome šta si radio cele večeri.“ — Njegova majka je znala za ubistva? — upitah. — Ne, Bokserova, nije znala — reče Džakobi. — Samo je bila drkoš. Čuj, bio sam krenuo u klonju kada su me pozvali, i zato mogu li, molim te, da završim priču? Nacerih mu se. — Nastavi, šefe. — Dakle, uglavnom, majka Kemper kaže: „Sad ćeš da mi dosađuješ, zar ne?“, a Edmund joj odseče glavu i stavi je na policu iznad kamina. A onda ispriča glavi svoje majke sve o tome kako je proveo veče. Dugu verziju, siguran sam. — Čini mi se da se sećam da su uhvatili tog psihopatu — reče Konklin. Pucnuo je zglavcima, što Konklin radi kada je nervozan. I ja sam bila potresena mišlju da je Brinkli na slobodi, naoružan i veoma neuravnotežen. Setila sam se Brinklijevog izraza lica kad je zurio u Juki nakon suđenja. Piljio je u nju i rekao: „Neko mora da plati.“ - 213 -

— Jašta, uhvatili su Kempera. Radi se o tome da je, kada je priznao zločine policiji, rekao da je zapravo te devojke ubio umesto svoje majke. Kapiraš? — Džakobi se sada obraćao meni. — Konačno je ubio pravu osobu. — A upravnik bolnice je rekao da je Kemper značio nešto Alfredu Brinkliju? — Tako je - reče Džakobi, ustajući, podižući pantalone i obilazeći Konklinove duge noge na putu do vrata. — Brinkli je bio opsednut Edmundom Kemperom.

- 214 -

130

Fred Brinkli je hodao Ulicom Skot, gledajući pravo ispred sebe ispod oboda bejzbol kačketa doktora Kartera. Posmatrao je male vrhove jedara u marini na kraju ulice, mirišući vazduh koji je dolazio s pučine. Glava ga je još uvek bolela, ali lekovi su utišali glasove tako da je mogao da razmišlja. Osećao se jakim i moooćnim. Onako kako se osećao kada su on i „Baki“ ucmekali one glupe seronje na trajektu. Dok je hodao, prisećao se scene iz kancelarije doktora Kartera, kako se bacio u akciju kada su lisice spale, kao da je neki superheroj. Dotakni nos. Dotakni prste na nogama. Zgrabi skalpel. Prisloni ga uz lekarevu vratnu žilu i traži od stražara da ti da pištolj. Fred se sada smejao, prisećajući se kako je taj glupi stražar režao na njega dok je Fred vezivao njega i lekara gole izolir trakom, gurao im gazu u usta i zaključavao ih u ormar. — Vratićeš se ti, nakazo. Fred dodirnu pištolj u džepu lekareve jakne, razmišljajući: Vratiću se, nego šta. Planiram da se vratim. Ali samo ne još. Male kuće s fasadama od dekorativnog štuko-maltera u Ulici Skot behu udaljene šest metara od ulice, gusto poređane jedna uz drugu kao sardine. Kuća koju je Fred tražio bila je krem boje s tamnosmeđim roletnama i malom garažom ispod soba na drugom spratu. Ugledao ju je, s uredno pokošenim travnjakom i limunovim drvetom, baš onakva kakvu je pamtio. Kola su bila u garaži, a vrata od garaže behu otvorena. Sjajno. Još je stigao i u pravo vreme. Fred Brinkli pređe preko asfaltnog prilaza dužine šest metara, pa šmugnu u garažu. Provuče se pored bebiplavog BMV kabrioleta iz '95. i uze bežični pištolj za zakivanje eksera s klupe za alat. Ubaci patronu s ekserima i ispali jedan u zid da se uveri da alat radi. Tuk. Zatim se pope kratkim stepeništem, okrenu kvaku i stupi na parket u dnevnoj sobi. Zastao je za trenutak ispred hrama. Zatim poskida fotoalbume u kožnom povezu s kredenca, dograbi akvarel sa štafelaja i odnese svoj tovar u kuhinju. Ona je sedela za kuhinjskim stolom, plaćajući račune. Mali kuhinjski televizor bio je upaljen - davala se Groznica u sudnici. Crnokosa žena okrenu glavu kad je on ušao u kuhinju, izbečivši se dok je pokušavala da shvati. — Ola, mamasita — reče on veselo. — To sam ja. I vreme je za Šou Freda i Elene Brinkli.

- 215 -

131

Ne bi trebalo da si ovde, Alfrede - reče njegova majka. Fred spusti pištolj za eksere na šank, zaključa vrata od kuhinje za sobom. Zatim stade da prelistava albume sa slikama, da pokazuje svojoj majci slike male Lili u kolicima, Lili s mamicom. Lili u svom malom kupaćem kostimu. Fred je posmatrao kako se Elenine oči šire kada je podigao Lilin portret u akvarelu, slomio staklo o šank. — Ne! — Da, mama. Nego šta. Ovo su nevaljale slike. Pogane, nevaljale slike. Otvorio je mašinu za pranje sudova i naslagao albume na donju rešetku, stavio akvarel na gornju. Zalupio je vrata mašine ostavivši unutra kompletnu kolekciju slika svoje sestre svetice i namestio tajmer na pet minuta. Čuo je kako je mašina počela da otkucava. — Alfrede — reče njegova majka, krenuvši da ustane. — To nije smešno. Fred je gurnu nazad na stolicu. — Voda neće poteći još pet minuta. Sve što želim jeste da mi pokloniš svoju punu pažnju na četiri minuta, i onda ću osloboditi tvoje ljubljene albume sa slikama. Fred izvuče stolicu i sede kraj svoje majke. Ona mu uputi svoj uobičajeni pogled koji je govorio koliko joj se gadi, tretirajući ga s prezirom zbog kojeg ju je mrzeo čitavog života. — Nisam završio ono što sam ti govorio onog dana na sudu — reče on. — Onog dana kada si lagao, hoćeš da kažeš? — reče ona, okrećući glavu ka mašini za pranje sudova koja je otkucavala, bacajući pogled ka zaključanim kuhinjskim vratima. Fred izvuče stražarevu beretu iz džepa jakne. Otkoči pištolj. — Želim da popričam s tobom, mama. — To nije napunjeno. Fred se nasmeši, pa ispali jedan metak u pod. Majčino lice posive. — Stavi ruke na sto. Uradi to, mama. Želiš da povratiš te slike, zar ne? Fred otrgnu jednu majčinu ruku s boka, stavi je na sto, prisloni vrh pištolja za zakivanje eksera na njen rukav i povuče obarač. Tuk. Prikuca ga i s druge strane. Tuk, tuk. — Vidiš? Šta si mislila, mama? Da ću te povrediti? Nisam ja tamo neki luđak, znaš. Nakon što je pričvrstio prvi rukav, on prikuca i drugi, dok se njegova majka trzala posle svakog tuk, izgledajući kao da je na ivici suza. Dugme na tajmeru mašine za sudove pomeri se za jedan stepen kada je prošao jedan minut. Tik, tik, tik. — Daj mi moje slike, Frede. One su sve što mi je ostalo... Fred primače usne blizu majčinog uva. Progovori glasnim šapatom, kao dramski glumac: — Jesam lagao na sudu, mama, jer sam hteo da te povredim. Da ti stavim do znanja kako se osećam sve vreme.

- 216 -

— Nemam vremena da te slušam — reče Elena Brinkli, povlačeći rukave prikovane ekserima, zatežući tkaninu. — Ali imaš ga. Današnji dan je posvećen meni. Vidiš? — reče, zakucavajući eksere dužine dva centimetra duž njenih rukava sve do laktova. Tuk, tuk, tuk. — I istina je da sam hteo da radim nevaljale stvari s Lili, a za to si ti kriva, mama. Jer si od Lili napravila malu jebulju dajući joj da lakira nokte i nosi kratke suknjice i visoke štikle — devojčica od dvanaest godina! Šta si mislila? Da može tako da izgleda a da niko ne poželi da je kresne? Telefon zazvoni i Elena Brinkli čeznutljivo okrete glavu k njemu. Fred ustade sa stolice i iščupa kabl iz zida. Zatim uze postolje s noževima sa šanka i lupi njime o sto. BAM. — Zaboravi na telefon. Ne postoji niko s kim treba da pričaš. Ja sam ti najbitnija osoba na svetu. — Šta to radiš, Alfrede? — Šta misliš? — reče on, izvlačeći jedan od dugih noževa. - Misliš li da ću ti odseći jezik? Za kakvog psihopatu me smatraš? On se nasmeja preplašenom Licu svoje majke. — Radi se o tome, mama, da sam video Lili kako puši tom tipu, Piteru Balentajnu, koji je radio u marini. — Nije uradila ništa slično. Brinkli poče da prevlači dvadeset centimetara dugo sečivo noža preko oštrača — duge šipke od karborunduma. Ispuštala je zadovoljavajući zvuk, fik, fik, fik. — Trebalo bi da odeš sada. Policija te traži... — Nisam još završio. Saslušaćeš me prvi put u svom zlobnom, jadnom... Tiketa, tiketa, tik. U njegovoj glavi, on je govorio, Ubij je. Ubij je. Fred obrisa znojave dlanove o rubove vojničkih pantalona doktora Kartera. Ponovo uze nož. — Kao što rekoh, Lili me je izazivala, mama. Vrckala je okolo polugola, a onda je stavila Balentajnov kurac u usta. Zaboravi na slike i slušaj me! — Lili i ja smo iznajmili jedrilicu na jedan dan i usidrili se daleko na pučini gde niko nije mogao da nas vidi — i Lili je skinula top. — Lažove. Kukavico. Svaljuješ krivicu na nju. — I ja sam je onda uhvatio. Dodirnuo njene male sisice, i ona me je pogledala kao što me ti gledaš. Kao da sam govno. — Ne želim da slušam ovo. — Saslušaćeš — reče Brinkli, prislanjajući sečivo nežno na majčin naježeni vrat. — I tako je ona ostala u svojim malim kupaćim gaćicama, i rekla je da sam ja nakaza, rekla je: „Reći ću mami.“ — To su bile njene poslednje reči, mama. „Reći ću mami.“ — Kada mi je okrenula leđa, zamahnuo sam gredom jarbola i gurnuo je. Zveknula ju je u potiljak, i... Začu se lomljava stakla, praćena zaglušujućim praskom i bleskom svetlosti. Fred Brinkli je pomislio da se svet razleteo u paramparčad.

- 217 -

132

Posmatrala sam scenu kroz mali kuhinjski prozor, užasnuvši se kada je Brinkli stavio naoštren nož pod grlo svoje majke. Bili smo naoružani i spremni za akciju, ali trebala nam je čista linija vatre, a gospođa Brinkli nam je blokirala metu. Upad na bilo koja vrata dao bi mu dovoljno vremena da je ubije. Strah za ženin život mi se peo uz kičmu kao upaljen fitilj. Došlo mi je da vrisnem. Umesto toga, okrenula sam se ka Reju Kuevasu, šefu tima naših specijalaca. On odmahnu glavom — ne — ponovo mi rekavši da ne može da puca. Ova situacija je mogla da se završi tragično u sekundi, šta god mi učinili, pa sam mu, kada mi je zatražio da upotrebi šok-bombu, dala zeleno svetlo. Stavili smo maske i naočari, i Rej je razbio staklo pomoću cevi bacača granata — i opalio. Granata se odbila od suprotnog zida kuhinje i eksplodirala sa zaglušujućim, zaslepljujućim praskom. Specijalci provališe vrata za pola sekunde i mi se nađosmo u dimom ispunjenoj prostoriji čekajući samo jednu stvar: da onesposobimo Brinklija pre nego što dođe k sebi i dohvati pištolj. Pronašla sam Brinklija na podu, licem nadole, s nogama ispod stola. Uzjahala sam ga i savila mu ruke iza leđa. Tren pre no što sam zaključala lisice, on se okrenu i zbaci me sa sebe. Bio je jak kao prokleti bik. Dok sam se borila da ustanem, Brinkli dograbi svoj pištolj koji je bio pao na pod. Konklin strže masku i povika: — Drži ruke tako da mogu da ih vidim. Našli smo se u pat poziciji.

- 218 -

133

Laseri behu upereni u Brinklijevu glavu — ali on je ležao na trbuhu u poziciji za paljbu, držeći pištolj obema rukama, instinktivno se prisetivši svoje vojne obuke. Njegova bereta bila je uperena u Konklina. A Ričov pištolj u Brinklija. Bila sam odmah pored njega. Zarila sam cev svog gloka u Brinklijev prvi vratni pršljen, dovoljno jako da je mogao dobro da ga oseti, i viknula kroz masku: — Ne mrdaj. Nemoj da si mrdnuo ni milimetar, ili si mrtav. Rič šutnu Brinklijev pištolj koji mu ispade iz ruke i otkliza preko poda. Šest cevi beše upereno u Brinklija dok sam mu stavljala lisice, ushićena — čak i dok nam se Brinkli smejao. Skinula sam masku, zakašljavši se malo od fosfora koji je još bio u vazduhu. Nisam znala šta je Brinkliju tako smešno. Uhvatili smo ga. Uhvatili smo ga živog. — Hteo je da me ubije — razdera se Elena Brinkli na Džakobija. — Zar ne možete da ga zadržite pod ključem? — Šta se desilo? — reče Brinkli, osvrćući se k meni preko ramena. — Sećaš se mene? — upitah. — O, da — reče on. — Moja drugarica, Lindzi Bokser. — Odlično. Uhapšen si zbog bekstva iz zatvora — rekoh. — I mislim da tome možemo dodati optužbu za bezobzirno ugrožavanje života. Možda i pokušaj ubistva. Iza mene, Džakobi je govorio Eleni Brinkli da miruje da bi je izbavio iz stolice. — Imate pravo da ćutite... — rekoh Brinkliju. Elena se oslobodi — pocepa jedan rukav i, otkopčavši bluzu, oslobodi i drugu ruku. Priđe svom sinu. — Mrzim te — reče. - Volela bih da su te ubili. Zatim mu udari šamar. — Čoveče. Koji šok — reče on ironično, obraćajući se meni. — Sve što kažete može biti upotrebljeno protiv vas... — Koga ti zezaš? — razdra se Brinkli na mene, kao da ne primećuje prostoriju punu uzbuđenih policajaca kojima ništa ne bi bilo draže nego da ga prebiju na mrtvo ime. — Sve što možete da uradite jeste da me vratite u Ataskadero — reče Brinkli. - Neće me osuditi, za šta god da me optužite. — Umukni, seronjo — rekoh. — Budi zahvalan što te sad ne zatvaramo u vreću za leševe. — Ne, umukni ti — reče Brinkli, urlajući na mene, zažarenog lica, dok mu je pljuvačka letela s usta. — Nisam kriv ni za šta. Znaš to. Ja sam zakonski lud. — Odjednom čuh vrisak Elene Brinkli — Nel — kada je mašina za pranje sudova počela s radom.

- 219 -

Epilog Šesti metak

134

Nisam znala ništa o jadnom čoveku koji je ležao na Klerinom stolu u svom rođendanskom odelu, osim da je njegova smrt možda povezana s tragedijom na Del Norteu. Kler je odvojila čovekovo vlasište, prebacivši mu ga preko lica kao ranflu od čarape, odsekla testerom vrh njegove lobanje i izvadila mozak. Sada je između palca i kažiprsta držala delić jednog metka. — Prvo je prošao kroz nešto, šećeru — reče mi Kler. — Komad drveta, možda. Šta god da je to bilo, smanjilo je brzinu i udarnu moć zrna koje ga je na kraju ipak ubilo. Nazvala sam Džakobija, koji reče: - Znaš šta ti je činiti, Bokserova. Ispričaj mu svoju priču, ali nemoj da dužiš. Zatim me je povezao sa šefom. Ispričala sam Trakiju kraću verziju priče - da je Vei Fong, tridesetdvogodišnji građevinski radnik preminuo tog jutra. Da je ležao u stanju biljke na odeljenju za dugotrajni oporavak u bolnici Laguna Honda zbog rane od metka na glavi koja nije mogla da se operiše. Da ga je metak pogodio u glavu onog dana kada je Alfred Brinkli pucao na putnike na Del Norteu. — Brinklijev šesti metak je odleteo uvis - rekoh. — Da bi na kraju ubio Vei Fonga. — Imaš moj broj mobilnog? — upita Trakio. Klerine inače mirne ruke zadrhtaše dok je ubacivala delić zrna u koverat. Zatim obe potpisasmo dokumentaciju, i ja nazvah kriminološku laboratoriju. Čuh kako se Kler obraća mrtvom čoveku na svom stolu: — Gospodine Fong, dušo, znam da ne možeš da me čuješ, ali želim da ti se zahvalim. Klerin petfajnder beše parkiran odmah ispred prilaza za kola hitne pomoći. Pomerila sam njen čist veš sa suvozačkog sedišta i privezala pojas. — Ovo me podseća na ubistva Mensonovih — rekoh dok smo skretale u Ulicu Harijet. — Dva slučaja višestrukih ubistava — Tejtove i La Bjankovih. Dva policijska tima koja su radila jedan pored drugog nedeljama pre nego što su shvatili da su sva ubistva delo istih počinilaca. A sad ovo. Maklinova ekipa je radila na slučaju Vei Fonga, ne otkrivši ništa. — Sve dok nije umro. Imaš sve? — upita Kler. — Aha. Imam. Delić metka je počivao u gornjem džepu moje jakne. Pištolj je bio u zatvorenoj papirnoj kesi između mojih nogu. Odvezle smo se autoputem br. 280 do Ulice Cezar Čavez, a odatle do vojnog brodogradilišta Hanters point, gde se u jednoj plavosivoj betonskoj zgradi nalazila kriminološka laboratorija. Kler je parkirala ispod jedne od tri feniks palme na sredini parkinga. Izašla sam iz kola još pre nego što je Kler povukla ručnu.



Misli se na istinite slučajeve ubistava koja su počinili Čarls Menson i njegovi sledbenici. (Prim. prev.)

- 221 -

135

Šef kriminološke laboratorije Džim Madž čekao je u svojoj kancelariji. Pozdravio nas je, uzeo papirnu kesu od mene, i iz nje izvadio „Bakija“, smrtonosnog prijatelja Alfreda Brinklija. Pošli smo za Madžom niz hodnik, kroz druga vrata desno i ušli na zatvoreno strelište, gde on predade pištolj inspektoru za vatreno oružje, koji je iz smit i veson „desetke“ opalio u jednu dugačku posudu napunjenu vodom. Izvadio je zrno kalibra 9 mm i doneo mi ga. — Izvolite, narednice. Srećno s tim. Sredite tog smrada. Madž je ispratio Kler i mene do jedne sobe na kraju hodnika. Stolovi i oprema u njoj behu poredani u obliku potkovice, a na jednom dugačkom zidu stajali su komparativni mikroskopi. Jedna mlada žena nas pozdravi, rekavši: — Ja sam Petra. Da vidimo šta imamo tu. Dadoh joj zrno kalibra 9 mm ispaljeno iz pištolja Alfreda Brinklija i delić koji je Kler izvadila iz mozga gospodina Fonga. Udahnula sam duboko i prekrstila fige u svojoj glavi. Kler i ja se nagurasmo oko tehničarke dok je ona stavljala dva zrna pod mikroskop. Petra se smešila kada se odmakla od stola i rekla: — Pogledajte i same. Bilo je jasno čak i meni dok sam čkiljila kroz okulare i poredila dva zrna. Žlebovi i izbočine na deliću zrna bili su identični onima na zrnu upravo ispaljenom iz Brinklijevog pištolja. Taj delić je poticao od šestog metka, koji je Alfred Brinkli ispalio na Klerinog sina Vilija — i promašio. Taj isti metak će ponovo smestiti Alfreda Brinklija na optuženičku klupu. Okrenula sam se ka Kler, ali nisam znala da li da joj bacim kosku ili da je zagrlim — pa sam prvo učinila jedno, zatim i drugo. — Sredili smo ga — reče Kler dok smo se grlile.

- 222 -

136

Sat vremena kasnije Rič Konklin i ja stajali smo u jednoj sivoj prostoriji punoj malih stolova i stolica u Ataskaderu. Brinkli uđe, rumen i uhranjen. Pomislila sam da će me zamoliti za ples koliko je izgledao oduševljen što me vidi. — Jesam li ti nedostajao, Lindzi? Jer ja sam svakako razmišljao o našem poslednjem susretu! — Nemoj ni da sedaš, Frede — rekoh mu. - Došli smo da te uhapsimo. Optužen si za ubistvo. — Šališ se. Zavitlavaš me, je l’ da? Uputila sam mu osmeh koji nisam uspela da potisnem usled vatrometa koji je prštao u mojoj glavi. Toliko sam bila srećna. — Sećaš se svog velikog dana na Del Norteu? — Šta s tim? — Onaj poslednji metak koji si ispalio promašio je Vilija Vošberna. Ali pronašao je drugu metu. Došli smo da te uhapsimo zbog ubistva gospodina Vei Fonga, Fred-o. Pod optužbom za ubistvo iz nehata. — Nema šanse, Lindzi - reče Brinkli i slegnu ravnodušno ramenima. — Kažeš da sam ubio nekoga koga nisam čak ni video? — Aha. Odličan si strelac. — Sanjaš, gospojice. Proglasili su me nevinim za ubistva na Del Norteu. Ja sam zakonski lud, sećaš se? To o čemu govoriš je ponovno suđenje za isti zločin.  — Na svom suđenju nisi bio optužen za ubistvo gospodina Fonga, Frede. Ovo je novi slučaj. Novi dokazi. Nova porota. I pretpostavljam da će tvoja majka ovog puta svedočiti u korist tužilaštva. Brinklijevog osmeha nestade dok sam mu govorila da se okrene. Stavila sam mu lisice, a Konklin mu je pročitao prava. Rič i ja smo sproveli Alfreda Brinklija do svojih kola. Čim smo ga smestili na zadnje sedište iza zaštitne mreže, njegovo lice se promenilo, poprimivši bolan izraz koji me je naveo da pomislim da se možda vratio u neko prošlo vreme — kada je bio dečak kome su počele da se dešavaju loše stvari. Ali kada smo se vratili na autoput Fred poče da pevuši. — Aj, aj, aj, aj, kanta i no ljores / Porke kantando se alegran / Sielito lindo. — Je li te majka naučila tome, Frede? — upitah ga. Znala sam reči te stare pesme: „Pevaj, ne plači, jer pesma rasteruje tugu, dragi moj.“ Bacila sam pogled u retrovizor i uplašila se kada sam videla da Brinkli gleda u odraz mojih očiju. On prestade da peva i reče glasnim šapatom: — Hej, Lindzi, stvarno misliš da ste me sredili?



Što je zabranjeno Petim amandmanom ustava SAD. (Prim. prev.)

- 223 -