Sergej Jesenjin - O Piscu i Poezija

Sergej Jesenjin

U Petrograd je došao 1915. i ušao u književne krugove u kojima je pobudio zanimanje seoskim motivima u poeziji. Oduševljeno je pozdravio revoluciju. Kasnije se odao boemskom životu, oženio se balerinom Isadorom Duncan, a u jednom petrogradskom hotelu je razrezao lijevu ruku i vlastitom krvlju napisao pjesmu “Do viđenja prijatelju, do viđenja”. Iste nodi počinio je samoubojstvo objesivši se o cijev centralnog grijanja. Stvorio je pjesništvo posvedeno selu i prirodi, s mnogo metafora koje crpi iz seoskog života i vjerovanja. Njegov drugi ciklus ima karakter pjesnikovih osobnih ispovijesti. Staljinistička je kritika oštro osuđivala “jesenjštinu”, pijanstvo, razbarušeni individualizam, kavanska raspoloženja i poetizaciju huliganstva. Jesenjinova poezija stekla je mnoge poklonike i izvan pjesnikove domovine. Posljednje godine života, Jesenjin je u neprestanom stvaralačkom zanosu. “Ne mogu ih zaustaviti”, “to je kao navijeni stroj”, govorio je znancima. Prije toga, 1924., na Kavkazu, također je bilježio sve što je godinama gomilao u sebi. Nezaboravna ispovijest Ana Snjegina izlijeva se snagom bujice u divnu lirsku pjesmu. Ana Snjegina je pjesnikovo i najrealističnije ostvarenje, sa utiscima iz rodnog kraja 1918. gdje je Jesenjin proveo ljeto i bio očevidac mnogih događaja. Pred smrt Jesenjin se najviše sjeda ljubavi, koja za njega znači najvedu sredu i čudo na svijetu. Njena prolaznost ga muči, on bi htio vječno sanjati svibanj i onu koju zauvijek voli i da nikada ne procvjeta. Ispovjesti smrtnika, tako bi se mogle nazvati posljednje Jesenjinove pjesme. Opraštajudi se sa životom, on u njima, tonom intimnosti, uzbudljivih osjedanja ,tihih radosti i tuge, izražava najneposrednija osjedanja. U jesen 1925. pjesniku se teško moglo pomodi: “kada se u posljednje vrijeme govorilo”, kaže Anatoly Mariengof, “Jesenjin pije”, riječi su zvučale kao “udarci malja” i svi su bježali od opasnog, mahnitog i izgubljenog čovjeka. Navečer 23. prosinca, Jesenjin po bilješkama zeta Neasedkina, odlazi sestrama u Zamoskvorecje i ne pozdravlja se, ide u sobu i kupi sve svoje stvari. Stiže u Petrograd 24. prosinca ujutro, odsjeda u hotelu Angleter i tri dana juri obavljajudi poslove.

Bolesno uznemiren, Jesenjin se tih dana osjedao strahovito usamljen. U hotelskoj sobi br.5, koju je nekada dolazio sa Isidorom, atmosfera postaje sve teža, naročito navečer. Kad god bi pred spavanje otvorio prozor ulijetalo bi jato vrana koje dugo nije mogao istjerati. Njegovo stanje se pogoršavalo, i on je ujutro 27. prosinca, nemajudi tinte – kako je sam pričao preko dana poznanicima – napisao pjesmu krvlju, iz rasječenih vena. To su bili stihovi “Do viđenja, prijatelju”, predani navečer mladom pjesniku V. Erlihu, koji ih zaboravio pročitati i zavirio je u njih tek kasnije. Navečer 27. prosinca, u stanju jake potištenosti, i duševnog nemira, poslije ponodi izmedu nodi 27. i 28. prosinca 1925., počinio je trostruko samoubojstvo: presjecenjem vena, vješanjem i izgaranjem uz cijev parnog grijanja. Pokopan je u Moskvi 30. prosinca 1925. godine na Vaganjkovskom groblju. Breza Crni čovjek Daleka vesela pesma Dobro jutro Do viđenja, dragi, do viđenja Haljina modra i plave oči Ispovijest huligana Izlazak sunca Ja umoran još ne bejah tako Kurva Kakva nod Lišde pada Mijenjajudi rublju za tumane Majčina molitva Majčino pismo Ne pitaj me o Bosforu više Nod Ne smeši se tako Obmanjivat sebe nedu više Osedam O, glupo srce Pesnik

Pesma o keruši Pasji sin Pjevaj, pjevaj Pismo ženi Pismo majci Ruke drage Svem živome na ovome svijetu Sve što živi ožiljak ima Što je prošlo nede se vratiti Što sam? Ko sam? Ti ne voliš i ne žališ mene Zelena frizura Život vam je

________________________________

Breza

Pod prozorom mojim

Bela brezica je Ogrnuta snegom Ko srebrna da je.

Na punim granama Ledenim po strani, Razvile se rese Ko beli đerdani.

U tišini stoji Breza, ko u gaju, I plamte pahulje U ognjenom sjaju. A zora, polako, Naokolo plovi, I na strane sipa Srebrni prah novi…

________________________________

Crni čovjek

Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan! Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vjetar vije nad pustim i mrtvim poljem

ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol.

Glava moja maše ušima ko krilima ptica. Na vratu joj noge, sve više gube mod. Crni čovjek, crni, crni. crni čovjek na postelju uza me sjeda,

crni čovjek spavat mi ne da svu nod.

Crni čovjek prstom po odvratnoj knjizi vuče i, mrmljajudi nada mnom kao nad umrlim monah čita mi život nekoga raspikude, u duši budedi tjeskobu i strah. Crni čovjek, crni, crni!

Slušaj, slušaj gunđa on meni i oči mu sjaju u knjizi je mnogo najljepših misli i planova. Taj je čovjek živio u kraju najogavnijih hulja i lopova.

U decembru u tom kraju snijeg je đavolski čist i medave počinju

vesele pređe. Taj čovjek bijaše avanturist, no marke visoke i najrijeđe.

Bio je divan, usto poeta, ako ne s velikom, to s drskom snagom i jednu je ženu od četrdeset ljeta zvao djevojčurom i svojom dragom.

Sreda je — reče on – okretnost uma i ruke. Sve nespretne duše ko nesretne su znane. Ništa nije što mnoge muke donose kretnje lažne i strane.

U buri, oluji, sjeni svaki dan, kada stalno gubiš i kad te nevolje biju, biti prijazan i nasmijan najveda je umjetnost od sviju.

Crni čovječe! Ne čini toga! da spasavaš druge nije ti posao, znaj! Što mi je do života pjesnika propaloga! Molim te, drugima čitaj i pripovijedaj.

Crni čovjek uporno u mene gleda, Na oči mu plava bljuvotina pala — sigurno želi mi redi da sam lopuža blijeda koja je drsko i bestidno nekoga opljačkala.

Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan. Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vjetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol.

Hladna je nod. raskršde tiho spava. Ja, sam na prozoru, ne čekam gosta draga. Na bijeloj poljani vapno se rasipava i stabla su ko jahači skupljeni kraj mog praga.

negdje plače zloguka nodna ptica. Drvenih jahača zvuk kopita rida. Evo, opet taj crni na moj naslonjač sjeda, podiže cilindar i bezbrižno kaput skida.

Slušaj, slušaj! hriplje on i u lice me gleda, glava mu sve niže i niže pada ja ne vidjeh još nitkova prvog reda da tako suvišno, glupo od nesanice strada.

Ah, recimo, varam se! Sano svijetli luna. Što još treba u svijetu pjanom od snova? Možda de debelih butina tajno dodi “ona”, a ti deš joj čitati gomilu mračnih stihova.

Ah, volim ja pjesnike! Zabavna čeda. U njih se uvijek nađe historija srcu znana — kako studentici prištavoj dugokosa bijeda o svjetovima govori, zapravo spolno zagrijana.

U nekom selu, možda u Kalugi, a možda u Rjazanu, ne znam, zaboravih, živio je dječak žutokosi, a očiju plavih…

I eto, naraso je,

usto poeta, ako ne s velikom, to sa drskom snagom, i neku je ženu od četrdeset ljeta zvao djevojčurom, i svojom dragom.

Crni čovječe! Ti goste prokleti. Taj glas se odavno o tebi rodi. — Ja sam lud i bijesan i palica moja leti ravno u njušku i nos da ga zgodi…

Mjesec je umro, kraj okna zora drijema. Ah, ti nodi! Što si to nodi spetljala? Ja u cilindru stojim. nikoga samnom nema, ja sam kraj razbitog zrcala.

________________________________

Daleka vesela pesma

Neko pesmu veselo pevuši, Daleko je, daleko od mene. Ja bih hteo da mu se pridružim, Al’ ne daju grudi razbijene.

Uzaludno duša za njom žudi,

U grudima traži slične zvuke, Zato što su i snagu i grudi Iznurile nevolja i muke.

Odved rano misli mi poledu Ka snovima zemlje ideala. Rano počeh da ropdem na sredu I mislim šta prošlost mi je dala.

Rano dušom, strasnom, uzavrelom, Tražih sebe u dane sumorne, Pa ne mogu da pevam veselo, Nemam snage, grudi su umorne.

________________________________

Dobro jutro

Zadremale zlatne zvezde večne,

Ogledalo vode zadrhtalo, Pršti svetlost na zalive rečne Na horizont rumenilo palo.

Osmehnute bele breze snene, Raspuštenih i svilenih kosa. Šušte, šušte minđuše zelene, Vatrom plamti i srebrna rosa.

A kopriva, narasla uz kude, Sedef beli neko u nju utro, Njišudi se pijano šapude: ,,Dobro jutro ”

________________________________

Do viđenja, dragi, do viđenja

Do viđenja, dragi, do viđenja. Ljubav mili u grudima spava. Ništa ovaj rastanak ne mijenja, Možda novi susret obedava.

Do viđenja mili, bez ruke i bez slova neka ti tuga obrve ne povije. Umrijeti nije ništa novog niti živjeti ništa novije.

________________________________

Haljina modra i plave oči

Haljina modra i plave oči. Lagao sam dragoj jedne nodi.

Draga pitala:”Medava vije? Spremit du postelju, ped se grije.”

Odgovorih dragoj:”Netko sa visine cvjetovima bijelim pokriva daljine.

Postelju spremi ped se grije, bez tebe u srcu medava vije.”

________________________________

Ispovijest huligana

Svi pjevati ne mogu, nije svakom dano da pada ko jabuka do tuđih nogu.

Ovo je najveda ispovijest kojom se mangup ispovijeda sada.

Ja namjerno idem nepočešljan, s glavom ko petrolejska lampa nad ramenom, vaših duša tu bezlisnu jesen volim u mraku obasjat plamenom. Volim kada u me leti s bukom

kamenje psovki, ko grad bure ljute, ja onda samo čvršde stisnem rukom drhtavi mjehur kose uzdignute.

Tako je lijepo tad se prisjedati zaraslog jezera, muklog šuma jova, što negdje žive moj otac i mati kojima nije do mojih stihova, kojima drag sam ko sjeme u polju, ko kišica od koje njive zazelene, oni bi vilama došli da vas kolju za svaki povik, kad psujete mene.

Bijedni, bijedni seljaci! Sigurno još ste postali ružniji, još se bojite boga i grijesi vas plaše. O, kad biste znali da je najbolji pjesnik u Rusiji dijete vaše! Zar niste u srcu za život njegov zebli, kad je noge kvasio preko jesenjih mlaka? On sad u cilindru ide, u cipelama od laka.

Al živi u njemu još onaj pravi seoski nestaško nekadanji. S mesničke firme svakoj kravi

izdaleka on se klanja. Kada na trgu sretne kočijaše, osjetiv vonj đubra rodnih njiva, on je u stanju da nosi rep svake kobile naše kao šlep haljine na vjenčanju.

Ja volim rodni kraj, ja rodni kraj volim istinski! Iako je u njemu tuge ko rđe na ivi. Drage su mi musave njuške svinjske i u tišini nodnoj žaba glasovi živi. Nježno sam bolestan od uspomena djetinjstva, aprilskih večeri sanjam maglen veo. Ko da bi čučnuo da se ogrije, naš klen je uz večernji oganj sjeo. O, koliko sam jaja iz gnijezda vranama pokrao s njega, verud se uz grane! Je l isti i sad, sa zelenim granama? Je l mu kora čvrsta ko u one dane?

A ti dragi vjerni psu šareni?! Od starosti si postao sipljiv i slijep, ne duted više gdje je staja, a gdje prag, tumaraš dvorištem vukud spušten rep. O, kako su mi draga vragolanstva sva kad smo, materi zdipiv komad hljeba u kudi,

zagrizali ga zajedno nas dva, ni za mrvu jedan drugoga prikradujudi.

A ja sam isti. Srcem još sam isti. Cvatu u licu oči, ko različak u raži. Prostirud stihova rogoz pozladeni, htio bih da vam svu nježnost iskažem. Laku nod! Svima laku nod! Odzvonila je travom sutonjeg sjaja kosa…

Plavi sjaj, sjaj tako plav! U tu plavet ni mrijeti nije žao. Pa šta, ako izgledam kao cinik sav koji je o tur fenjer prikopčao! Stari, dobri Pegaze umorni, Ta što de meni taj tvoj nježni kas? Ja sam došao, ko majstor surovi, da štakore opjevam i dižem im glas. Glava moja, kao august, prelijeva se bujnih kosa vinom.

Ja bih htio biti jedro žuto u onoj zemlji, u koju plovimo.

________________________________

Izlazak sunca

Rujnom zorom se ražarilo Plavetnilo neba tamno, Prostore je sve ozarilo Od buktanja zlato plamno.

U nebesa sunce plovi I zraci mu požar čine. Odraženi od njih, novi Rasuli se u daljine.

Ved po zemlji poigrava Jarkih zraka zlatno kolo I nebeska kapa plava Prostrla se naokolo.

________________________________

Ja umoran još ne bejah tako

Ja umoran još ne bejah tako. Kroz mraz suri i sluz ovu belu Rjazansko ja vidim nebo lako, Prošlost svoju raskalašnu, celu.

Mnoge žene ljubile su mene, Pa ne ljubih ni ja samo jednu. Možda zato sve su sile snene Navikle me na to vino medno?

O, vi, pjane i beskrajne nodi. Pune pira i tuča do krvi! Možda zato oko moje toči Ko iz trulog lišda truli crvi?

Nož u leđe ne boli me, eno, Ne raduje ni pobeda laka. Onih vlasi zladano se seno Pretvorilo u cvet crnog maka.

Pretvara se u pepeo slani, Mulj jeseni jedva se još zlati. Ne žalim vas, o, prokleti dani, Ništa nedu ni da mi se vrati.

Bez cilja, nekad, mučih svoje čelo, Osmeh gorki i sada me žaca. Prohte mi se da mi nosi telo Spokoj tihi, hladni svet mrtvaca.

Ni sad nije odviše mi teško Da se valjam iz zgode u zgodu. Ko u ludačku košulju, vešto, Odenusmo u beton prirodu.

No po redu, ko za letom leto,

Smiri bes se i strasti u meni. Ponovo se ja poklanjam sveto Rodnom polju što se kroz dim peni.

U kraj dragi gde rastoh pod klenom I po travi valjah se pun modi, Šaljem pozdrav jatu sada snenom, Sovi koja još rida u nodi.

Ja im kličem kroz proledne dalji: „Mile ptice, u azurnoj draži, Razglasite da ja odskandalih, Neka vetar sad po zemlji počne Krilom svojim da mlati po raži“.

________________________________

Kurva

Za ženu priznajem samo kurvu Poštene nek se ne naljute, Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,

Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve što joj tražih Sve slasti jedne žene I nikad ne pokuša da mi ukrade Ni delid uspomene

Uvek je volela da me nađe Okružena čašama vina I nikad ne pokuša da se snađe Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu, poštene neka se ne naljute…

________________________________

Kakva nod

Kakva nod! Ne mogu ništa. Ne spava mi se. Nebo mesec guši. Pa, zar ja čuvam išta od potrošene mladosti u duši.

Drugarice godina koje ved hlad znače, ne zovi na igru ljubavi u seni. Bolje neka svetlost mesečeva plače i na uzglavlje struji prema meni.

Neka izražene crte kiti i uobličava kad se seti. Jer, nedeš modi odljubiti ko što nisi znala zavoleti.

Ne može se voleti toliko puta. Zato si mi tuđa ko i mnoge. Uzalud nas menjaju lipe s puta i u smetove polažu noge.

Ti znaš kao i ja da u odlasku mesečine na tim lipama ne izbija cvet ved samo sneg i inje.

Odljubili smo se i ne guši mene ništa – al’ tebe čupa. I svejedno nam sad u duši kad igra ljubavi nije skupa.

Al’ ipak mazi, grli, peva. Lukav i strasan poljubac voli. Neka u srcu mom uvek sneva ta koja zauvek volim. ________________________________

Lišde pada

Lišde pada, lišde pada. Rida vetar Gluv i dug. Ko de srce razveselit, Ko ga smirit, reci drug?

Kapci su mi otežali, Gledam plave lune sjaj. Opet petli kukurikom Tek usnuli bude kraj.

Sad de zora. Plava. Rana. Kruže zvezde nebom celim. Treba nešto poželeti, Al’ još ne znam šta da želim.

Šta da želim pun očaja? Kunem sudbu, kunem dom. Ja bih hteo ovog časa Devojku pod prozorom.

Da s očima ko različak Samo meni, Meni ludi, Osedanjem, smislom novim, Smiri srce, smiri grudi.

I da me pod mesečinom Snađe čudna sreda ta Da ne svene moja pesma. Kraj mladosti vedre, tuđe, Svoju da ne žalim ja.

________________________________

Mijenjajudi rublju za tumane

Menjajudi rublju za tumane, Svog menjača danas ja zamolih Da mi kaže kako du da šanem Lepoj Lali na persijskom volim.

Rekoh tiše nego vanski vali, Upitah ga od lahora blaže Da mi šapne kako lepoj Lali Reč “poljubac” nežno ja da kažem.

I upitah još, a prepun srama, Duše pune neodlučnog boja, Kada sa mnom Lala bude sama Kako da joj kažem da je “moja”.

Odgovori kratko menjač meni. O ljubavi reči tu ne zbore, O njoj tek su uzdasi skriveni, O njoj oči ko dragulji gore.

Poljupci su strasti bezimene A ne reči u grob urezane, Poljupci su ruže raspršene, Latice na usni rastapane.

Suvišne su za ljubav poruke, Od nje same gori se i zebe. “Ti si moja” – neka kažu ruke Što skidahu crni zar sa tebe.

________________________________

Majčina molitva

U kudi kraj sela, u dubokoj boli, pred ikonom kleči starica i moli.

I molitva njena govori o sinu, sin negdje daleko brani domovinu.

Starica se moli, suza se ne stidi i očima trudnim strašnu sliku vidi.

Ona vidi polje, polje poslije boja i na zemlji mrtva svog sina heroja.

Teče krv iz grudi, svuda mrtvi leže, a on hladnom rukom stijeg dušmana steže.

Sva se skamenila od srede i muke i sijedu je glavu spustila na ruke.

Obrve joj rijetke sijede vlasi kriju ko biserje suze teku iz očiju.

________________________________

Majčino pismo

Što mogu redi još u času tome, i na što treba odgovora dati? preda mnom tu, na stolu sumornome, još leži pismo što ga posla mati.

Ona mi piše: “Ako imaš volje, doputuj golube na praznike k nama.

Kupi mi šal, a ocu gade boljeu kudi vlada oskudica sama.

Nikako ne volim što si poeta što si dočekao ove slavne dane. Draže bi mi bilo da od ranih ljeta išao si za ralom u poljane.

Ostarjela sam ved i nemam daha. Da nisi otišo iz doma svoga uz mene bi sada bila snaha i zibala bih unučida koga

No ti si djecu sijo na sve strane i ženu svoju drugome si dao. Bez drugova i doma, svoje dane

u krčmama si ludo prokockao.

Što je to s tobom, moj ljubljeni sine, bio si tih i blag i svi su meni isticali te tvoje vrline, govoredi: koliko je sretan otac tvoj Aleksandr Jesenjin!

No ispunio nisi naše nade. i zbog toga je bol u duši vedi, jer ocu tvome zalud na um pade da pjesmama deš mnogo novca stedi.

No ako stečeš– stran je tebi dom. gorčine zato u mom pismu ima, jer dobro znadem po slučaju tvom: da novaca ne daju pjesnicima.

Nikako ne volim što si poeta, što si dočekao ove slavne dane. Draže bi mi bilo da od ranih ljeta išao si za ralom u poljane.

Mori me briga i bijede se bojim. Ni konja više nema. No da si ti u domu imali bismo svega, a ti sa umom tvojim– i mjesto predsjednika u Volispolkomu ________________________________

Ne pitaj me o Bosforu više

Ne pitaj me o Bosforu više, Ja ti ne znam odgovor da dam. Tvoje oči more mi otkriše Kao plavi razbuktali plam.

Nikad nisam s karavanom svile Putovao u bagdadski kraj. Prigni k meni svoje grudi mile,

Daj da kleknem, odmora mi daj.

Zalud molbe i žar moj – pred njime Tebi uvek svejedno de biti Što Rusija – to daleko ime – Kaže da sam pesnik znameniti.

Mojom dušom harmonika guče, Mesečina sija i psi laju. Persijanko, zar ništa ne vuče Tebe plavom dalekome kraju?

Ne dođoh ti zbog čame i muke, Kroz maglu sam zov tvoj čuo ja, I labuđe ti si svila ruke Oko mene, kao krila dva.

Mir odavno od sudbine tražim, Ali prošlost prokleti ne želim. O svojoj mi domovini kaži Nešto lepo, da se razveselim.

Nadjačaj mi harmonike jeku, Nek’ čarima novim se omamim, Da, žaledi devojku – severku, Ne uzdišem, ne snatrim, ne čamim.

Pa nek nisam bio na Bosforu, Opis njegov mogu da ti dam, Jer se oči tvoje, slične moru, Talasaju kao plavi plam.

________________________________

Nod

Dremucka tiha reka, U tami bor ne huji,

Utihnu ptičja dreka, Umukli su slavuji.

Svud tama i tišina. Tek potok što ne sniva. Blistava mešečina Po svemu srebro sliva.

Srebri se tiha reka, Srebri se potok sneni, Srebri se trava meka Sa stepa orošenih.

Svud tama i tišina. U prirodi sve sniva. Blistava mesečina Po svemu srebro sliva. ________________________________

Ne smeši se tako

Ne smiješi se tako, srce me ne zebe. jer ja ljubim drugu,a ne više tebe.

Znadeš ti i sama, slučajno sam prošo i ne gledam tebe, nisam tebi došo.

Prošao sam tuda, srcu je svejednovirnuo sam, usput, kroz okance jedno. ________________________________

Obmanjivat sebe nedu više

Obmanjivat sebe nedu više, U dušu se klete brige zbraše. Šarlatanom zašto me krstiše? Izgrednikom — zašto me nazvaše?

Nisam pljačkaš šumski, zlotvor adski, Ne ubijah u apsi nesretne. Ja sam samo obešenjak gradski Koji uz smeh prolaznike sretne.

Lumparoš sam moskovski, lutalo.

U Tverskome kvartu, i u svakom Sokačetu, svaki pas bezmalo, Poznaje me po koraku lakom.

Svako kljuse glavom mi se javi Pri susretu, kad put mi prepreči. Životinja prijatelj sam pravi, Svaki stih moj dušu zveri leči.

Ni cilinder moj zbog žena nije — Ta strast glupa duši se ne mili — Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije, Zlatnu zob u nj sipati kobili.

Međ ljudima nemam druga, brata, Pokorih se drugog carstva volji. Svakom psu sam tu za oko vrata Gotov da dam i svoj kravat bolji

Nedu više bolet boljku ovu. Ambisi se duše provedriše. Jer zato me šarlatanom zovu, Izgrednikom — zato me krstiše.

________________________________

Osedam

Osedam, draga, osedam kosu tvoju što blista, ali nisam sredan što odlazim zaista.

Jesenjih se nodi sedam dok senke breza kruže. Što dan nije bio večan, a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš: “Prodi de godine u letu i zaboravideš me sasvim uz neku drugu na svetu.”

I danas lipa cveta i osedanja gore ko plamen. Ja sručih toga leta cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce, snagu. S drugom de poljupce tkati. I ja du ko priču dragu tebe njoj spominjati

________________________________

O, glupo srce

O, glupo srce, ne tuci! Sve nas je varala sreda, tek prosjak se kobi sjeda… O,glupo srce, ne tuci!

Mjeseca žute šare krošnjama kestena teku. Lali skrivam u šalvare glavu pod koprenu meku. O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava djeca, i plač i smijeh odjednom: dok neki vječito jeca, radost je suđena jednom. O glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi. Nove se napijmo snage. Srce bar sada usni, ovdje, u krilu drage. Života varka ne uspi.

Možda de i nas otkriti usuda lavinska struja, na našu ljubav odvratiti pjesmom k’o u slavuja. O, glupo srce, ne tuci.

________________________________

Pesnik

Bled je. Smišlja svoj strašni put. U duši lebde priviđenja. Zamahom kobi smrskana grud, Obrazi usahli od bdenja.

Na čelu bore ispaštanja, Kosa mu se pramenjem linja. No čar njegovih maštanja U jasnim slikama tinja.

Sedi u tamnom potkrovlju, Plamičci svede tamu more. Pero veze sebi na volju, Vodi s njim tajne razgovore.

On piše pesmu, svoju muku, Dira srcem prošlosti zublju… A tu buku, svog srca buku, Odnede ved sutra za rublju.

________________________________

Pesma o keruši

Jutros u košari, gde sja, šuška Niz rogoza žudkastih i krutih, Sedmoro je oštenila kučka, Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno I lizala niz dlaku što rudi, I slivo se mlak sok neizbežno, Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri, Da zauzme motke, il prut jak, Izišo je tad domadin tmuri, I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala, Stizala ga, kao kad uhode … I dugo je, dugo je drhtala Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukud se po tmini, I ližudi znoj s bedara lenih, Mesec joj se nad izbom učini, Kao jedno od kučida njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki, Zavijala bolno za svojima, A mesec se kotrljao tanki, I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il srede,

Kad joj bace kamičak niz breg, Pale su i njene oči psede, Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

________________________________

Pasji sin

Opet prošlost iz mraka mi leti, Šušti kao bele rade lug. Ja se danas svog starog psa setih Što mi beše u mladosti drug.

Danas mladost šumela mi telom Ko natruli pod prozorom klen Pa se setih devojke u belom – Taj pas beše nekad poštar njen.

Nema uvek svoga bliskog svako, Al’ je ona ko pesma mi bila, Jer ta pisma i nije nikako

Kod psa vernog pod vratom otkrila.

Nikada ih nije ni čitala, Iz daleka ja je gledah s tugom… Al’ bi uvek kraj maline stala I sanjala o nečemu dugo.

Ja tugovah… I ne mogah tada Od nje pismo da dočekam svoje… Otputovah… No, opet sam sada Pred kapijom plavičaste boje.

Odavno je moj pas, znam to, crko, Ali iste dlake, isto siv, Lajanjem me ludim, besnim trkom, Presreo sad njegov mladi sin.

Mila majko! Ah, a kako liče! Opet jedva od bola da dišem, S njim sam mlađi i gotov da kličem, Čak bih mogo i pisma da pišem.

Staru pesmu da čujem, znaj, želim, Ali ne laj! Ne laj, ved mi daj, Da te cmoknem sad usnama vrelim Što u srcu mom probudi maj.

Pripidu se uz tebe svim telom, Ko dva brata u dom demo pravo… Da, ja gledah devojku u belom, No sad volim, znaš, jednu u plavom.

________________________________

Pjevaj, pjevaj

Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari Prsti tvoji igraju i kruže. Zagrcnuh se u dimu i jari, Moj posljednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne slijedu, Nit na svilu što blista beskrajno. Tražio sam u toj ženi sredu, A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka Zaraza je, da je kuga… strijela. Prišla je i zaklopljena oka Banditu je pamet oduzela.

Pjevaj, druže, nek se vrate dani I negdašnje naše zore plam. Nek poljupcem ona druge hrani, Preživjelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! Nedu da je diram. Ah, zastani! Ne kunem je ja. Daj mi da ti o sebi zasviram Na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno, U duši je još zlato starinsko. Mnoge cure štipao sam strasno, Mnoge žene u uglu sam stisk’o.

Na zemlji je još istina živa, Opazih je i ja dječ’jim okom: Ližu kučku dok joj se sok sliva Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran – zar da sam na tebe?

Zar ovakvog da me snađe jad? Naš život je – postelja i debe Naš je život – poljubac i pad.

Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu: Kobni zamah – kobi de donijeti … Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu … Nikad, druže, ja nedu umrijeti.

________________________________

Pismo ženi

Vi pamtite, vi sve dobro pamtite, znamo, kako sam stajao vama sučelice;

uzbuđeno ste hodali po sobi amo, tamo i grube mi riječi bacali u lice.

Govorili ste: rastati se treba, da vas je slomio, ovaj život gadan, da vam je služit koru hljeba, a meni je da sve niže padam.

Ljubljena! Srce niste dali meni. I niste znali da sred toga drača ja bijah kao konj, i sav u pjeni, ošinut bičem smiona jahača. Vi niste znali, u dimu što se klati i u životu koji šiba bura, mučim se stoga što ne mogu znati kamo nas sudba događanja gura.

Licem k licu lica vidjet nije. Vidi se bolje na rastojanju. Kad more kipi i vrije -

brod je u bijednome stanju. Zemlja je brod! I naglo neko u život novi, novu slavu i pored bure, ravno prijeko, uputio je lađu pravu.

Tko od nas nije na palubi tako psovao, bljuvao, padao s nogu? Malo je tih što sasvim lako valjanje takvo podnijeti mogu.

Tada sam i ja, uz huku voda, no dobro znajudi što radim, sišao na dno ovog broda, jer povradanja tog se gadim.

To dno bješe ruska krčma neka i ja uz čašu svakim danom, znajud da patnji nema lijeka, ubijam sebe u otrovu pjanom.

O ljubljena! ja bijah zao

i oči su vaše bolno sjale, jer pred vama sam često znao traditi sebe na skandale.

Vi niste znali, u dimu što se klati i u životu koji šiba bura mučim se stoga što ne mogu znati kamo nas sudba događanja gura.

Godine su prošle. ja sam u dobu inom. Ne osjedam i ne mislim po staru. I govorim za praznike, uz vino: hvala i slava kormilaru. Danas me neka tiha nježnost peče. Sjetih se vašeg umora i jada.

I evo, žurim, hodu da vam rečem kakav sam bio i kakav sam sada!

Ljubljena!

Mogu ponosno da pišem: ja nisam pao umirudi i sad u ovoj zemlji, više od sviju, saputnik sam ljudi.

Ja nisam taj što bijah tada. Ne bih vas mučio ko u ono vrijeme. Za znamen slobode i časnog rada čak do Lamanša spreman sam da krenem.

Oprosti mi … ja znam: vi ste druga vi provodite s mužem život čedan i ne treba vam prošli jad i tuga, i ja sam vama posve nepotreban.

Nek život vodi vas zvijezda što plamti, pod toplim dlanom obnovljene sjeni; No s pozdravima zauvjek vas pamti poznanik dobri, vaš Sergej Jesenjin

________________________________

Pismo majci

Jesi l živa, staričice moja? Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje. Nek uvečer nad kolibom tvojom Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često zbog mene veoma zabrinutu i da ideš svaki čas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često uvijek isto priviđenje muči: kako su u krčmi finski nož

u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga! Od utvare to ti srce zebe. Tako ipak propio se nisam da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan, i srce mi živi samo snom, da što prije pobjegnem od jada i vratim se u naš niski dom. Vratit du se kad u našem vrtu rašire se grane pune cvijeta. Samo nemoj da u ranu zoru budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove, nek miruje ono čega ne bi: odved rano zamoren životom, samo čemer osjedam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti! Nema više vradanja ka starom. Ti jedina utjeha si moja, svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često

viđaju onako zabrinutu, i ne idi svaki čas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu. ________________________________

Ruke drage

Ruke drage-labudova parU sred zlata moje kose rone. Ne, ljubavni nikad nede žar, U pjesmama čovjeku da klone.

Nekad davno ja to pjevah ved , I ponovo sad pjevam o tome, Jer nježnošdu zadojena riječ

U najdubljem diše bidu mome.

Ako dušu sprži strast do dna, Srce de ti zlatni biti kamen. Teheranska nede luna ta, Pjesmi mojoj da udahne plamen.

Ne znam kako da kroz život prođem, Da me skrha nježnost mile Šage. Ili star da svoju dušu glođem, Jer mi pjesma više nema snage.

Sve na svjetu svog se drži pravca. Nečem sluh je, nečem pogled sklon. Kad je loša pjesma Persijanca, Znači nije iz Sirasa on.

A za moje pjesme, neprestano, Govorite svjetu čudnu stvar: Čudesne bi bile, al me rano Upropasti labudova par.

________________________________

Svem živome na ovome svijetu

Svem živome na ovom svijetu

Od iskona je biljeg dat, Da nisam rođen za poetu, Bio bih lupeža i tat.

Mršav i nizak, među djecom U tučnjavama vazda prvi, Ja često, često iđah kudi Sa nosom ogrezlim u krvi.

Govorah prestrašenoj mami, Što znala mi u susret dod: «Ništa. Spotakoh se o kamen, Ali do sutra de mi prod!»

Pa i sad, kada onih dana Vrijudeg klupka više nema, Ista se divlja, drska snaga Prelijeva preko mojih poema.

Zlatna je gruda mojih riječi, Nad svakim retkom, pun žara, Odražava se stara drskost Vjetrogonje i kokošara.

Ko onda ja sam gord i smion, Moj korak samo novo štrca. Ko prije razbijene njuške,

Sad idem krvavoga srca.

Ne mami, bagri što se kesi, Govorim sad u kasnu nod: «Ništa. Spotakoh se o kamen, Ali do sutra de mi prod!»

________________________________

Sve što živi ožiljak ima

Sve što živi ožiljak ima još iz detinjstva, poseban, ran. Da nisam pesnik, ja međ svima bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odved malena, međ decom bio sam uvek heroj,

često, često nosa razbijena ja sam se vrado pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem, reč ceđahu usne krvavo-tmaste: «Ništa, de! Spotakoh se o kamen, a ved sutra sve de da zaraste.»

Pa i sada, kada se bez traga, onih dana krv vrela smirila, nespokojna neka drska snaga na poeme se moje izlila.

Na ved zlatne literarne hrpe; i u svakom retku što se vije ogledaju se nekadanje crte kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku al nov korak moj se drukče sluša… Dok mi nekad razbijahu njušku, sada mi je sva u krvi duša.

Ne govorim više majci okrvavljen, ved tom šljamu što cered se raste: «Ništa, de! Spotakoh se o kamen, a ved sutra sve de da zaraste.»

________________________________

Što je prošlo nede se vratiti

Tu nod svežu vratiti nedu modi, Nedu videt dragu svoju, čio, Nit čut’ pesmu srede u samodi Koju slavuj u bašti je vio.

Ni proledna ta nod da se stani,

„Stoj, vrati se“ – zar njoj, iz prsiju! Nastadoše i jesenji dani Kada kiše beskonačno liju.

Draga čvrstim snom u grobu spava, S njom u grud’ma i ljubav počiva, Razbudit je nede ni medava Iz sna tvrdog, da krv struji živa.

I slavuja pesma presta rana, Preko mora on odlete živo, I zvuci su sada bez elana Sa kojim je nodu priželjkivo.

I radosti odleteše drage, Čim osetih da ih život sprema. Sad u duši čuvstva su bez snage, Što je prošlo – povratka mu nema.

________________________________

Što sam? Ko sam?

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli,

živio sam usput, ko da sanjam, kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete, zato što sam mnoge ljubio, bolediv, zato usput, ko što palim cigarete, govorim i šapdem zaljubljene riječi.

“Uvijek” i “ljubljena” i “upamtit du”, a u duši vazda ista pustoš zrači; ako dirneš strast u čovjekovu bidu, istine, bez sumnje, nikad nedeš nadi.

Zato moja duša ne zna što je jeza

odbijenih želja, neshvadene tuge. Ti si, moja gipka, lakonoga brezo, stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražed neku srodnu dušu. vezan protiv želje, utonem u sjeti, nikad nedu da te ljubomorom gušim, nikad nedu tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli, i volim te usput, ko da sanjam, kao mnoge druge na toj zemlji. ________________________________

Ti ne voliš i ne žališ mene

Ti ne voliš i ne žališ mene, nisam više mio srcu tvom? Gledajud u stranu strast ti vene sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada, riječi moje ni nježne, ni grube. Kolike si voljela do sada? Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su k’o sjena kraj tvog tijela ne srevši se sa plamenom tvojim. Mnogima si na koljena sjela, sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene i ti sanjaš o drugome nekom, al’ ljubav prošla je i mene, pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi, plahovita bješe ljubav vrudai k’o što smo slučajno se sreli, rastanak de biti bez ganuda.

Ti deš prodi putem pored mene da prokockaš sve te tužne zore. Tek ne diraj one neljubljene i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne nodi u ljubavi, stojedi na cesti, možda i ja onuda du prodi i ponovo mi de mo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pledi

ti deš glavom kimnuti mi lako. “Dobro veče” tiho deš mi redi. “Dobro veče, miss” i ja du tako.

I ništa nam srca nede ganut, duše bit de smirene posvematko izgori, taj ne može planut, tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

________________________________

Zelena frizura

Zelena frizura, Djevičanske grudi, Zašto ti, tanka brezo, Pogled po jezeru bludi?

O čem ti zvoni pijesak? I što ti vjetar veli? Ili ti granata kosa Mjesečev češalj želi?

Otkrij mi, otkrij, što misli Tvoj drveni um, Ja volim taj tvoj tužni, Tvoj predjesenji šum.

A ona reče: – Druže, Radoznao tako, Danas u nodi zvjezdanoj Pastir je ovdje plako.

Ljeskala se je trava, Mjesec je pružio sjene, On grljaše koljena moja, Bjelja no u žene.

Uzdahnuvši duboko Pod zvonom grana ovih Izustio je: Zbogom! Do ždralova novih!

________________________________

Život vam je

Život vam je varka s toplom čamom. Zato de nas uvek opčiniti s nova. Jer nam svojom grubom rukom samo Piše kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zažmurim sada Kažem: „Samo srce da oseti draž, Život vara no i on nekada Radostima ukrašava laž.

Lice svoje pred nebom obnaži Pa, dok čitaš sudbu s nodnog neba,

Ti se smiri, smrti, i ne traži Tu istinu koja ti ne treba“.

Dobro je u snegu tih cremuša Da se misli da je život lug. Nek’ obmane koja laka duša, Neka izda i neverni drug.

Nek’ me maze nežnom rečju milom, Nek’ je ko nož oštar jezik zao – Ja sam davno spreman na sve živo, Ja sam na sve, ved grub, navikao.

Hladi dušu nebo polutavno, Bez topline oganj zvezda plamti. Voljeni mi ostaviše davno, I najbliži više me ne pamti.

Ali ipak, progonjen i gažen, Sa osmehom što ga zora dala, Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen, Tom životu za sve kažem hvala. ________________________________

Письмо матери

Ты жива еще, моя старушка?

Жив и я. Привет тебе, привет! Пусть струится над твоей избушкой Тот вечерний несказанный свет.

Пишут мне, что ты, тая тревогу, Загрустила шибко обо мне, Что ты часто xодишь на дорогу В старомодном ветxом шушуне.

И тебе в вечернем синем мраке Часто видится одно и то ж: Будто кто-то мне в кабацкой драке Саданул под сердце финский нож.

Ничего, родная! Успокойся. Это только тягостная бредь. Не такой уж горький я пропойца, Чтоб, тебя не видя, умереть.

я по-прежнему такой же нежный И мечтаю только лишь о том, Чтоб скорее от тоски мятежной Воротиться в низенький наш дом.

я вернусь, когда раскинет ветви По-весеннему наш белый сад. Только ты меня уж на рассвете

Не буди, как восемь лет назад.

Не буди того, что отмечалось, Не волнуй того, что не сбылось,Слишком раннюю утрату и усталость Испытать мне в жизни привелось.

И молиться не учи меня. Не надо! К старому возврата больше нет. Ты одна мне помощь и отрада, Ты одна мне несказанный свет.

Так забудь же про свою тревогу, Не грусти так шибко обо мне. Не xоди так часто на дорогу В старомодном ветxом шушуне.

Pismo majci, Sregej Jesenjin

Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli. (Sergej Jesenjin)