Seoba Srba u Hrvatsku i Slavoniju - Prilog ispitivanju srpske proslosti tokom 16. i 17. veka Aleksa Ivic

СЕОБА СРБА ХРВАТСКУ И СЛАВОНИЈУ ПРИЛОГ ИСПИТИВАЊУ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ТОКОМ 16. И 17. ВЕКА.

НАПИСАО

Др. А Л Е К С А И ВИ Ћ

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ СРП ОК А М А Н А СТ И РСК А Ш Т А М П А Р И ЈА 1909. - 172.

О ва Je распрааа прештампана из „ Д е п а " за год. 1907. м знатно je попуњ ена.

I

После пада деспотовине српске (г. 1459.)’ и Босне (г. 1463.) дођоше Турци у непосредно суседство Хрватске и Славоније. Ратним успесима краља Матије у ваиадном делу Босне отклоњена je од Хрватске ва неко време страхота вепрестаних упадаја турских чета, али Славонија остаде изложена и даље пљачкању њнховом. Народ се повлачио испред свирепих јаничара турских, те су услед тога опустела многа места славонска. Опасност за Славонију нарочито je иорасла после мухачке битке (г. 1526.). Међу тадашњом властелом славонском аауаимао je видно место српски деспот Сгефан Берислав, нвшто ради своје титуле и знитнога рода, а још више ради огромног богатства и многих градова, које je држао у свом посвду. Деспог Стефан je био изданак хрватског властеоског колена, али му je отац рано умро, а мати његова Јелена, кћерка сриског војводе Јакшића, васиитала je сина у српеком духу, те га више савремевих извора називају Србином. Неко време после мухачке битке управљао je деспот Стефан својом дедовииом као приврженик краља Фердинанда I., а кад га с пролећа 1529. год. без оправданог разлога краљ Фердинанд даде ухапсити, умакне деспот из затвора и пређе на страну Турака. Од овог доба све до смрти своје живео je деспот Стефан под заштитом султановом, но кад га у првој половини 1536. године задеси смрт, предала je његова мати деспотица Јелена све имање деспотско у

—

4

-

турске руке.1 Турци дођоше с великом силом у Славонију да преувму деспотове градове, па покрај деспотових градова: Брода, Гарчина, Вињице, Петиња, Палине, Плетернице, заузеше и многа друга места, као Јакш ићев Корођ, град Фрање Заја Иванку, град Зрињскога Велику и Каполнајев град Ђаково.2 Осечка експедиција, коју изасла краљ Фердинанд у Славонију са вадатком, да врати ове градове од Турака, заврш ила се несрећно: један део војске аустријске побеже са бојвог поља заједво са врховним заповедником Хансом Кацијанером још пре одсудног судара, а други део на челу са Павлом Бакићем и грофом Лодроном изгину децеибра 1537. јувачки се борећи, те Турци, осташо и даље господарн над вцћом половином Славоније и учврстише у њој своју власт. Још под деспотом Стефаном и под његовом мајком деспотицом Јеленом насељавано je на деспотском имању српско становништво. Кад Турци освојише Срем, у Славонију се повукао и негдањи господар сремски војвода Радослав Челник и становао je у славонском граду свом Небојцу.3 Славонске Србе спомиње и Павле Бакић више пута током 1536. године у својнм преговорима о зајелничкој акцији Срба и Аустријанаца против Турака.4 Но тек после пада славонских градова под Турке убрзало je насељавање Срба у Славонију. Турци су гагеклн Славонију иразну, свет се разбегао, а много их je и нзгинуло бранећи земљу од непријатеља. Освојену Славонију поделише Турци на два санџака, пожешкн и пакрачки (доцнијв назван цернички) па да би оснажилп границу и обезбедили своју власт, насељавалн су непрестано у оба санџака Србе из Бооне и Србије.5 Још за живота десмота Бернслава ишли еу Срби као иомоћне чете турске у борбу против Аустрије, а после пада де1 A. G6v&y, Urkunden und Aotenstücke zur Geeohichte der Verohältnies» awieohen Österreich, Ungarn und der Pforte, Wien, 1640., стр. 129. 1 Бечхш тајна архав, Hongarioa sa 1536. годвну. 1 1. c. Hungarica ea 1632. годвну. 4 1. o. Hungarica s a 1536. 1 1. o. Hung. sa 1599.; С траж вкж о за год. 1888. стр. 397.

-

6

—

спотових градова под Турке, ступали су Срби у све већој мери у туреку службу. Тако се око године 1540. спомиње внаменит војпода српски Иван Маргетић у турској војсци, но овај убрзо пребегне са својим четама на аустријску страну.6 Дуго времена су живили Срби у турском делу Славоније мирно и нечујно, иодносећи трпељиво своју судбину. Временом je нарастао јако њихов број, те кад je 1557. гоцш е обновљена пећска патријаршија и кад je цонекле сређено стање у сриској нравославној цркви, основана je и српска пожешка еиископија за славонске Србе са седнштем у манастиру Ораховици. Међу владикама иожешким спомињу историјски извори године 1585. митрополита Јосифа, а 1591. и 1594. владику Василија.7 0. овом владнци Василију биће доцније више говора У аустријском делу Славоније све до последње десетине 16. века врло се ретко спомињу Срби. Досељеника je бивало, али у малеиим групама, те власти нису ни обраћале већу пажњу на ове сеобе. Међу овим досељеницима осим сломенутог Ивана Маргетића налазимо око 1555. годнне прпбега Алексића, прибега Дојчина и Вукмира, али њих заједио са породицама шиховим настанише аустријске власти у Штајерској, у местима Вернсе, Ајхофу, Скоку, Рогајсу, Шершовиц», Кечу и другима. У Скоку се спомињу год. 1578. ове војводв сриске: Радослав и Ракета Бакош, Павле и Марко Вранковић, Ђорђе и Јован Сладовић, Микула РатковиК, Раде и Радован Алексић и Петар Вукмирић; у Рогајсу: Ратко Новаковић, Радослав Мислиновић и Ратко Мали, а у Шершовици нрибег Ратко Добрињак. Но ови досељеницв набрзо примише католичку веру и изгубише се у мору туђинском.8 * Стражилово ва год. 1888., стр. 376. (Српеке наоеобвне у Ш твјерској в вараждвнском пограннчном генералату, прерада Видерманове иотоимене немачке расправв од дра П. Падејског). 7 Љ . Стојановвћ, Старв српскв запвсв в натпвсв, књ вга I., Ввоград 1902., отр. 234., 241. в 249. 1 Стражалово ва 1888. стр. 396.

- ü -

Први пут се догодила спомена вредна сеоба у аустријски део Славоније године 1586., кад иа турских крајева пређе повелик број Срба под вођама Иваном Пејашиновићем, Милаком Грахољаном, Војином харамбашом и Милосавом Каталенићем. Имена овпх поглавица српских сномињу се после доселења њихова често пута у актима дворског ратног савета.9 У другој половини 16. века имала je Аустрија кроз неколико десетина година мир с Турцима. Међутим сб и за време овог мира на граници непрестанце ратовало. У то доба су Турци н у Хрватској имали добар комад 8вмље са неколико градова у свом иоседу. Чете њихове уиадале су у аустријскп део Хрватске и Славоније, робећи н палећи што им je под .руку дошло. Погранични становници са својим заповедницима, којима je иоверена одбрана граннце, одбијали су турске наиадаје, а често су се и сами залетали у турске крајеве, да и тамо иотраже својв непријатеље. Но турска држава, у то доба још пуна животне снаге, била je у стању, да се мери са аустријском пограничном војском и да пожње све више уснеха. Током 1576. и 1577. године, у иркос томе, што je баш тада обновљен мир између младога цара Рудолфа и султана Мурата 1П., учесташе наиадаји Турака на Хрватску, те падошв нод турску власт градови Мутница, Острожац, Подзвизд, Кладуша, Пећ и остапи градови све до реке Купе. Аустријски двор осети јаче него икад пре тога, да 8а мир на граници није довољан уговор са султанои, него и јака војна сила, која ће одбијати турске насртаје. Већ пре тога раздељена je војна власт над Хрватском и Славонијом у две пуковније, које су касније дигнуте на степен генералата. Оба пуковника, и хрватсгси и славонски, бипи су независни од власти банове и стојали су под управом надвојводе, који je становао у Грацу у Ш тајерској. Оснивањем ових пуковнија скучена je јако власт банска * Ратни архив у Ввчу, Windica ва годжну 1588. ш даље.

—7 —

повређена cy стародревна ир&ва хрватског'народа, али je одбрана државе постала једносгавнија и чвршћа. У доба споменутих успеха турских. у Хрватској ваповедао je над Ш тајерскои, Крањском и над хрватскославонскои границом надвојвода Карло, који одмах предузе кораке, да устави и спречи даље напредовање Турака. Војска његова, коју je под крањским врховним каиетаном Ђорђем Кевенхилером послао у Турску, напредовала je неко време и освојила више градова, али je под Вужимом Турци победе и прогнају са турског аемљишта. Надвојводу није абунио овај неуспех, него настави и даље енергичан рад. У новембру 1579. постави место Ивана Фернбергера ва врховног заповедника храброга Вајкарда Ауерсперга, затии наложи, да се на граници подигне и утврди внше градова, међу којпма je највнатнији по надвојводи названи град Карловац, чија градња отпоче јула 1679. године. Вану Кристофу Унгнаду заповеди да подигне градове Брест и Средичко, а Храстовицу да разруши н да начини једну кулу стражару на Корани,10 а Ауерспергу да утврди Оточац, Прозор, Брлог и Брињ .11 На догледу ових журних припреиа аустријскпх нису ни Турци седели скрштвних руку. Градови у Хрватској, које они освојише од аустријске војске, били су, као и скоро сва околина њнхова, пусти, јер се становништво разбегло из страха од Турака. Сада Турци науме, да те пусте крајеве, као што негда учинише са Славонијом, населе босанским Србима и да у освојене градове на граници поставе јачу посаду. Прва вест о насељењу Срба у турском делу Хрватске и нарочито у Лици потиче И8 априла 1580. године. Сењски заповедвик Севастијан Саки јави тада о овом насељењу ратнои савету и даде уједио упутство, на који би се начин могли Срби одагнати из Лике.12 Набрзо после овога јави Ауерji

Р ттнв архвв у Вечу, Croatioa аа год. 1680. отр. 100. 11 1. о. Cro&t. e t 1680.. стр. 206. 11 1. с., отр. 69.

—

8

—

сперг, да су Турци населили Србе у околини града Стене и у Лици и да Срби утврђују место Брековицу. Ратни савет изда одмах хитан налог Ауерсиергу, да под сваку цену омете сеобу Срба и разори Брековицу и Стену,13 на што се Ауерсперг поче спремати, да са једном четом упадне у Лику, ге јула ове године затражи у ту сврху од ратног савета 2000 форината, 100 стрељаца и 200 плаћених ускока.14 Од овог војног нохода против сриских досељеника у турском делу Лике не би за овај мах ништа. Још неко време спремао се Ауерсперг, но касније се разболе и умре јула 1581. године, а Турци су и даље мирно насељавали Србе по личким и другим хрватским местима па су устројили и лички санџакат. Место Ауерсперга именова надвојвода у септембру 1581. године за врховног заповедника хрватске границе барона Јопста Јосипа Турна, али ни овај није ногао да спречи насељење Срба у Лици. Капетан сењски Раб јави надвојводи аирила 1582. г., да сеоба Срба у Лику непрестано траје, а то нотврди и барон Турн јуна нсте године. Турн изнесе уједно нлав, како би се могли истератн Срби из оних крајева,15 али други послови, којима су аустријске граничарске чете биле преоптерећене, нису никако донуштале, да се посветн озбиљва пажња насељењу српском на личко земљиште. Тек кад се почетком 1583. градња Карловца завршавала, кад je стављена посада у Кулн на Корани и кад су појачанн градови Огулнн, Оштарје, Брињ, Оточац, Плашкп и Кључ, стао се барон Турн спрвмати за пут у Лику и затражи помоћи из Крањске и Корушке. У јулу je било спремање за нападај на Србе у Лпци готово. Капетан сењски Раб одређен je, да иође напрвд и да са својих 200 стрељаца убија Србе где год их стигне, а оне, које похвата, да прода као робље у земље с оне стране мора. Овај п 1. с., стр. 74. и ). с. стр. 92. ■ 115.

u Croat. ea 1682. стр. 33. в 65.

— 9 —

налог на капетана Раба измењен je доцније с тим, да Србе у опште не узпма у ропство, него да их све лоубија.16 Током септембра налазио се Раб са својом чвтои у Лици, али га je лоша срећа послужила. Од 200 стрељаца поубијаше му Турци њих 83, осим тога многе заробише, међу осталим и Матију Даничића, брата војводе Ђуре Даничића.17 Усљед неуспеха Рабова ивостане упацај барона Турна у Лику. Узнемиривање Срба примио je на себе барон Андрија Ауерсперг, који je током 1584. у два маха прелазио турску границу, тамо начинно много квара (I повелик број Срба довео собом.14 Са насељењем Срба у турском делу Лике дошли су они у близиву аустријске границе, иа су сваки час у мањим груиама прелазили на аустријско земљиште, надајући се од хришКана бољој управи него под Турцима. Ратни савет није звао у први мах, шта да чини са тим Србима, те у одговору на извештај капетана Ауерсперга наложи, да досадање пресељеннке смести где зна, а у будуће да не прима нове бегунце.19 Но ускакање Срба ив Лике трајало je и даље, а иочетком 1586. покорише се под власт аустријску и неколико српских села на турској граници, међу којима Дугопоље, Брезник, Риста и ХумиК. Ово сељење није бог зна колико ослабило српскп живаљ у- турском делу Лике, јвр аустријски граничарски ааповеднчци јављају више нута током 1586. годнне, како су Турци завршили насељавање Срба и како je сада Лика густо настањена српским становништвом.20 Велика већина историјских споменика из 16. и 17. века назива ков8еквентно српске досељенике у Хрватску и Славоннју Власима (Wallachen, V&lachi). Сами Срби нерадо и ретко су себе звали тим име ном, али се и српско име у ово доба код њих не ,в CroAtica 8а 1583., отр. 18., 68., 76., 85. в 04. 11 о. с., стр. 109. ■ 121. 18 Croat. ва 1584., стр. 97.. 97^ 9Н. ■ 100. 10 о. б, стр. 174. а ва 1589. год., стр. 1., 6. л 16. *° Croat. ва 1586., стр. 2., 13- ■ 63.

— 10 -

чује често.21 Не треба заборавити међутим, да хрватски народ тога времена, изувев свећенство и племство хрватско, није ни толико знао за своју хрватску као тадањи српски досељеници ва своју српску народност. Раздељени под разне управне области. без нкаквог политичког живота, без довољних комуникацијоних веза п у лошим материјалним околностима није чудо, што су Срби остали без икаквог јед и нства и што се у ово доба по разним крајевима поједине групе Срба раанолико назнвају. Приликом сеобе српске у Жумберак и у Крањску писали су аустријски војни заповедницн мал’ те не редовито за Србе .herübergefallene Turgkhen*. Не знајући им нравог имена називали су их, дакле, Турцнма. У Угарској су звали Србе Рацима (Kasciani, Ratzen, r&czok) и Трачанима (Thracee), а у Дал.чацији Морлацима (Morlaken). У крајевима око Сења звали су пх ускоцнма (Uekoken); Србе у Славонији назнвају запнси бечког ратног архива до вадње десетине 16. века редовито прибезима (pribeggen, profuqae), а од овог доба имају све чешће назив Власн. Реч Влах je овначавала првобитно староседиоце, које су Срби затекли на Балкану при доласку своме. У једној листини из године 1638. вели се за Влахе „Wallachen, alias Alt-Römer genannt“,?2 a да ce именом Влах називали староседиоци балкански, доказује и влашко име, којим Срби означују Румуне. У Босни, гце су староседиоци од вајкада на ретко били настањени, било je, као и у Хрватској и Славонији, још пре Турака стапање староседиоца са досељеним Словенима потпуно извршено и осим голог имена влашког, што су поједине групе нашег народа покрај свог српског назива носиле, не знају историјски документи овог времена ни 8а једну једиту наи Интересантво je, да поунск« Србв 1696. годвне наавааЈу оебе у пвсму надвојводш Фердвнанду једвоставно „хрвшћакокан синовим*“ (Alebsa Iviö, Nene cyrillische Urkunden au* den Wiener Arohiveu, y „Arohiv für elavieohe Philologie“, Berlin 1908., Band 30., 211.‘. И y ввше другвх првлвка навввалв су Србв свбв „хрвшћвнвма“. ” Huugarica ва 1538.

— 11 -

цијоналну особину, која би служила за доказ, ца ови Власи нису нстоветни са Србпма. Име Влах код Срба могло би се згодно упоредити са данашњим именом Ш окац код Хрвата, шта више, код Влаха je, како нам догађаји сведоче, био развијенији нацијоналан осећај српски него код садашњих Ш окаца нацијоналан осећај хрватскн. У старнм, сасвим поузданим, савременим споменицнма много je доказа, да су Власи значили исто што и Срби. Набројаћу овде неколико таких л ок ааа: а) У Курипешићевом делу о путовању кроз Балкан преко Босне (г. 1531.) описано je становништво босанско па за Србе пише о в о : „друго су Срби (Snrflen), које зову Власима......... Они су дошли из Смедерева и Бвограда“;23 б) 5. септембра 1538. поклонио je краљ Фердинанд Србима, t.ojii су се селили у Жумберак многе повластице, па их у повељи о тим повластицама назива „vojvodae et capitanei Seruianorum een Raecianornm“ ii обећава, да ће раднти на корист „ipsorum Sernianorum sine Rascianorum*;24 в) 22. октобра 1538 пише барон Никола Јуришић краљу како се бан Петар Кеглевић вратио са једног похода у турске крајеве „und die Sirfen, welher ain grosee antzall ist, mit iren weib, khindt und viech, heroberbracht“;25 r) o истој rpyuii Срба,

која ce баш тада селила из Босне у Жумберак, пише 6. новембра 1538. г. краљ Фврдинанд бану (СеглевиКу „qaod capitanei et wayuode Rasciani eine Serniani atqne Valaehi, qnos vulgo zrbsehy vocant, cum eoram subditis et adherentibns fidem denotionemqne erga noe amplexi ;“ 26 д) гроф Ђорђе

Зрињекп пише из Озља 14. септ. 1602. год. цару Рудолфу, спомиње у писм у Србе н а каже „qaod ргоxime decessor generalis capitaneus Carolstadieneie ex ditione Tnrcarum quoedam Walachoe seu Rascianos edncens, locauit in anitica mea desertaqne possessione Goymerye uocata“ ;27 ђ) над-

војвода Матија говори 31. марта 1604. у једној лиси Rad jugoslovenske ak&demije, knjig« LV1, стр. 162. 14 Radosav Lopniic. Spomenici hrvatake krajine, Zagreb 1884. knjiga I, crp. 6. “ Huug*rica 1538. годвну. *• Ibidem ,T Hungarica ea 1602. год.

-

\i —

Turnt o Србима y Поганцу и Ровпшту na вели „in Windischlandt vnd der epannechafft Crieienei ligendten dnrob die Rascianer aber occnpierten aigenthnmblichen gnetter Reuesihie und Poganocz*;54 e) У повељи nane римског Павла V, којом je 21. h o b . 1611 год. иотврдио Симеона Вратању за einiCKOria славонског, стоји .nomine venerabilis fratris SU meonis, epiecopi Rascianornm catholiooram ritus Graeci intra Hungariae Sclanoniae et Croatiae fines et in extremis Carniolae partibus consietentium, quod dilecti filii Rasciani in fide et nnione catholicae ecclesiae ritu graeco viventes . . . et ipse Simeon epis copus dictornrn ßaseianorum animarum galuti inrigilans. . . et praedictornm Rasoianorum spirituali coneolationi plurimum conealeretor*;2a ж) бискуп загребачки Бенедикт Винковић на писао je 28. јуна 1640 о хрватско-славонским Србииа и о црквеним ириликама њиховим извештај и иослао га архиепископу Гашнару Матеју, папском нунцију у Вечу. У извештају наглашује своју жељу „Raschianos eine Valachos schismaticos in dioeceei mea zagrabiensi locatos et residente«, saluos fieri et ad agnitionem reritatis peruenire“. Говорећи o оснивању вратањскв епископије вели, како je цар Фердинад II. „pro Valachis sine Raschianis ex Turcia in reganm Sclavoniae profugientibns et in dioeceei Zagrabiensi considentibu8 ritu Graecorum ntcntibus4 иотврдио 8а владнку Симеона Вратању. Према томе, вели Винковић, први епискои „Valachoram eiue Raschianornm in dioeoesi Zagrabiensi degentinm erat nomine Simeon, cognomine Vretanich“. После њега набраја бискуп остале епископе српске „Raschia­ nornm eiue Valachoram in dioeceei Zagrabiensi residentinm secundne in ordine episcopus modernus nocaretur Maximus Pietrovich“, који je становао y манастиру Марчи „in quo etiam prior «piecopus Valachoram sine Raechianorum catholicae Simeon Vretanich cognominatns manebat“. Максмм оде цару Фердинанду и замоли ra „ut illum Valachoram sine Raschianornm echismaticorum quidem episcopum denominaret“ , a касније даде епнскоку MaicciiMy п пећски патријарх моћ „super Va81 Lopaiic, o. v . етр. 323. 19 Ова re лвствна налазв y загребачком земаљском -арчаву, CommisaioiiHt 1744 N9 3. Менв je уступио upenac њен ирофзсор др. Hatco.ia РадојчвК.

- 13 -

lachos siue Raschianos non solun in regno Sclanoniae et Croa-

tiae, eed etiam in Styria et Hangaria residentes“ . Затпм набраја бискуи ваблуде православне цркве па вели „ d e ­ rlei et laici Valachorum sine Raschianorum summom pontifioero pro Aotiehristo haberent“ , a доцније ве.'ш „gens antem Vala cbica ipsa eine R&eciana oam nullas disciplinas, nallas arte», nullai scholae, nnllos doctoree aut instructores babeat;“ 30 з) У

донацијн, коју je r. 1649 бискуи загребачки Петар Домитровић издао архимандриту Спмеону КордиКу, говори се најире о Снмеону Вратаи.м, којм je дошао у Угарску „cum innnmerabili fere Valachicae eea Rascianae gentis familiarum nnmero*. Вратања je ночео „ipeam gentem Rascianam seu Valacham ad veram dei agnitionem informare pietatem culturoque dei in eis promoaere“;-11 и) y декрету св. конгрегације „de propaganda fide“, држане 29. ja u y a p a 1649. y Загргбу, стојн „Relatio statu ecclqeiae веа monfteterij Sancti Michaelis Arcbangeli gentis R scianorum in Croatia et in dioecesi Zagrabiensi in confinibns Turcarum degentium“, a a t u m спомиње дотацију, дату „Simeoni, Rascianornm et dictae ecclesiae Sanoti Michaelis epiecopi' , a даље стоји „ad fanorem reuerendissimi patris Basilij archimandritae episcopi praefatorum Rascianorum gab titnlo eoclegiae suidnieensis ;“ зг j.) y информацији, коју je носле смрти владике Саве Ста-

ниславнћа напмсао 21. аирила 1662 бискуи загребачки Петар Петретић и иоднео дворском ратном савету, опширно je оиисана прошлост Срба у Хрватској и Славонијн од доласка њихова до овог времена. Знаменитија иеста, у којима се сномињу Срби илп Власи, цитираћу овде ОД речи до речи: „Postqnam partioi in anno domini 1608. partim 1609 rel circa illa tempora ab anno 1600 oompntanda certi Valachi sine R sciani ael nt nerins dicam Seruiani, nam ex regno Seraiae prodierant, ex Turcica ditione ▼enientes in confini s Sclanonicis locati fuiasent“, затим говори o епископу Симеони В рат ањ и и о његовом агенту Мартину Дубравићу „origine et natione Valacbo sine Serniano“ . У з ирепоруку бнскуна загребачког Петра До10 Бечки тајни apxun, Illyrico-Serbica, Fas.*. I, Conv. Ј. >» Ibid. ” Ihid.

— 14 -

митровића тражио je Вратања од папе, да као епископ иоже заиоведати у црквеним стварима „Rascianorum ritas graeci populo prout etiam in alijs suae maiestatis ditionibas «xtra banc dioecesim sacramenta et pontifioalia“ , nocne npeлази на владику Василија, којега назива „electum seu nominatum episcopnm praefatorum Rascianorain“ ; o Предојевићу вели да je дошао аа, еиискоиа „sab noao titnlo Wretaniensi sine Wrataniensi ex cognomine eui antecessoris Wratanya dicti, ficto et formato dolose impetranit, explioando voculam wretanyeneem idem sonare lingna Seruiana, qnae apud uoe Valaohica dicitnr“ . З а Предојевићем дође као еиискои сла-

вонски Василије, коме je папа дао власт да управља „genti Valachicae sine Servianae in ditionibas suae majestatis“; ho

овога, како ce мисли, отроваше српски калуђери

и з бојавни „ne gentem istam Valachorom sine Seruianorum ad fidem catholican) conuerteret“ ;33 к) бискуи вагребачки Але-

ксандар Микулић, иаселно je Србе на потоку Треичи, недалеко од Огулина и издчо им 9 аирила 1688 повељу, у којој мх назива „diuersos militares viros, alias ritus Oraeoi Christianos Rascianos vnlgo Valachos nominatos“ ;34 л) сењски бискуп Севастијан Главннић оиисујући г. 1696 Лнку, вели „quia in partibns Croatiae mari proximis Rasciani «eu Vallachi habent episoopum seu vladikam*;3ä м) бан гроф Адам Баћањи наложио je 23 септембра 1696. иоглаварнма банске крајине, да штите српског владику Атанасија Љ убовића и његове калуђере и вели за владику „reverendissimnm Athanasium, popnlorum Rascianorum intra fluvios Vnnam et Colapim collocatorum episcopum“ , a з а (Јрбе каже „popnlos eosdem Valachicos sive Rascianos“ ;36 н) y иовељи цара Леополда од 8. фебр. 1700 године спомиње се такође »negotium Valachicae sen Rascianae gentis«.37

И ово неколико доказа, извађених из савремених историјских пзвора, потпуно су довољнп, да искључе сваку сумњу у иитању, јесу ли Власи, које налазимо *■Ib. 14 Lopafcic, о. с. Н knj. стр. 388. п о. с. knj. III сгр. 49. и о. с. стр. 40. ** о. с. стр. 176.

_

15 _

у хиљадама повеља И8 16. и 17. века, идентични « а Србима. Досељени Срби служплн су се и нре доласка и после доласка свога у ове крајеве искључиво ћирилеким словима. У регистратурним и експедитним протоколима бечког ратног архива сваки час се наилази на занисе, како поједини војни заповедници при преговорима о новим сеобама Срба на аустријско земљиште шаљу писма српских становника из Турске гшсана српским (влашким) језиком и ћирилским словима и како крај оригинала прилажу и превод тих пис&ма. Преводи су скоро сви сачувани, а оригинали су уништавани од аустријског ратног савета. Једно ћирилским словима писано писио, које погиче од поунских Срба из 1696. године, сачувано je до наших дана.38 Из године 1642. остала je молба српских калуђера из Рмња и Мошенице, коју исти послаше на немачком језику у Веч, али je и овде потпис „Кирил игумен за се и за остале наше редовнике“ иисан ћирилским словима.39 Приврженост српска спрам ћирилице и сраског језика у оно доба нарочито упада у очи, јер су се тада други народи, нир. Хрвати и Мађари готово редовито служили не хрватским и мађарским већ латинским језиком, na je ову особину српску запазио и ирибмљежио у споменутој информацији својој и бискуп Винковић. Описујући г. 1640, како су српски свештеннци велике незналице, вели „nihil praeter scripturam cyrillicis caracteribue scriptam sciant legere“ , и препоручујући фратра Paфаила Лцваковића папском нунцију хвали га да зна „perfecte lingnam Valacbicam scripturam cyrillicam, qua Valachi utuntnr, ceremonias quoque“, a затим предлаже, да ce по дигну школе усред сраског славонског народа и у њима ца уче младиће „cyrillicaa, quibus Raschiani utuntnr, quam latinas communes litteras“.40 И y касннјој информацији o српском народу, коју je 1662 писао бискуп м Aleksa Ivid. 1. с. 19 Croatica da 1643 jan № 14. *• Illjr. Serb. Faeo. I, Conv. i.

- 16 -

Петретмћ, има говора о Кприлици код Срба. Т ако стоји за владику Васплија, да у њега „doctrinae in lingua graeca et Cyrilioa, qua Valachi in scripturia et eacris vtuntur, non coutemnendae fuerat“, a aa владику Саву иише „nam uix etiam propriam scripturam, multo difficilins alienam, etiam illis Cyrilici, quo Seraiani utuntur, oharacterie, legebat' .41 II Крајем 16. века опажа ce y свима крајевима српским кретање. Избијају на све стране знаци живота и знаци незадовољства српског са турском владом. Одмах иаа пораза турског код Сиска (1693 г.), где из • гину велики број турских војника па и сам паша босански Хасан, излазе на површину нацијоналне тежње српске. Виђенији људи српског народа ступају у везу са упливним личностима у странии државама и преговарају о ваједничкој акцији против Турака. Последица овог покрета и ових преговора je устанак српски у Банату, борба око Клиса у Далмацнји и устанак војводе Грдана. Н о најзнаменитији догађај тога времена јесте читав низ српских сеоба са турског вемљишта на аустријски део Хрватске и Славоније. У оном делу Хрватске и Славоније, који се налазио у турским рукама, било je много становника, јер су Турци, као што видесмо, населилп тамо Србе. Међутим у аустрвјском делу Хрватске и Славоније био je оиустошен сав онај крај, који je лежао ма домаку Турака. Небројена села и 8асеоци, многе тврђаве и градови лежалн су деценијнма разорени и налуштени од свију становника. 11ри крају 16. века одлуче аустријске власти, да се користе незадовољством и врењем, које je владало у српском народу па да населе Србе у опустошене крајеве и на тај начин да отежају продирање турских чета. Током 1594 и 1595 године, дакле на почетку Ibid.

- 17 —

петааестогодишњег рата с Турцима, догодила се промена свију врховних поглавица Хрватске и Славоније. Место барона Андрије Ауерсперга, умрлог 8. октобра 1593., дошао je за врховног заповедника хрватске границе прослављенн јунак барон Ђ орђе Ленковић (марта 1594), а у славонској граници дође после смрти Стефана Грасвајна (умро 26 марта 1594) на управу барон Жигмунд Херберштајн. И на банској се столици променуле личности. Тома Ердеди, не добавши плаћу нити накнаду за издржавање банске војске, поднесе 16. фебруара оставку на свом звању. И после поднесене оставке водио je Ердеди земаљске послове све док у јулу није цар Рудолф десигнирао два бана и то Јована Драшковића и бискупа загребачког Гашпара Станковачког. Нови банови добише у децембру од цара потврду њихове власти, али бискуп није дуго бановао, јер њега већ 30. јуна 1596 године затече смрт. ЈНајзад се промена догодила и на надвојвоцском престолу у Грацу. Место надвојводе Максимилијана дошао je год. 1595. енергични Фердинанд за управника пограничних земаља. Барон Јован Жигмунд Херберштајн постаде маја 1594 године врховним заповедннком славонске границе и тек што je наступио своје звање, започе одмах са Србима у турском делу Славоније преговоре о пресељењу на аустријско земљиште. Његови преговори би уродили плодом, он je у јулу већ саопштио ратном савету у Грацу, да ће се велик број Срба доселити из Турске,1 алн баш у то време освоји велики везир Синан-паша знамениту аустријску тврђаву Ђ ур те пад Ђ ура заилаши Србе и одвратн их од сеобе.2 Идуће године догодила се једна интересантна епивода. У турском делу Славоније, у пожешком санџаку, имали су Срби, као што je раније речено, свога епископа, који je становао у манастиру Ремети (Ораховици). Септембра месеца 1595 год. пребегне тадашњи славонски епископ Василије из своје епархнје на 1 Windica за год. 1694. етр. 74 е 80. 9 Croatjca за год. 1595. ootober № 33 Сеоба Срба

2

- 18 -

аустрпјску страну и упути се у пограничну тврђаву Крижевце.3 Ma.io нре тога освојио je био барон Х ербештајн у друштву са Ђорђем ЛенковиКем и генера, лом Егенбергом град Петрињу од Турака, па се враћао с војног похода. У з нут сврне у Крижевце и састане се са добеглим егшскопом српским. Херберштајна живо заинтересује појава овог српског првосвештеника. Н а ннтање заповедника, зашто je дош ао овамо, одговори Васнлије, да je под Турцима све теже живети; Турци отимају српске жене, децу и кћгри, одувимају од Срба све ммање и у најновије време беде Србе, да су у дослуху са Аустријанцима. Свв то нагиало je њега, да пребегне на аустријско земљиште. Он моли аустријске власти, да му одреде издржавањн и да му Херберштајн пзда једно веровно писмо па ћ е нреко својих људн довести у Аустрију 40 Срба калауза, који врло добро познају. путеве ио Славонији и који ће бити од велике користи хришћанској ствари за време ратовања с Турцима. Херберштајн чим б. октобра стиже у Вараждин, јави одмах о пребеглом еиископу надвојводи Фердинанду. З а епискоиа вели у иисму, да je стар, да има леп углед у народу и да прави утнсак финог, политичког п поштеног човека, од кога може влада имати велику помоћ за даље преговоре и везе са Србима, те с тога предложи, да се епиекопу одреди месечна плаћа, коју имају аустријске пограничне војводе, јер je он и у Турској имао леп дохотак и тог се дохотка одрекао из чисте оданости нрема хришћанској ствари.4 Надвојвода не хтеде сам да решн оио питање него се обрати 17. октобра штајерској влади за савет. У декрету своме вели, да му се чини, да je Херберштајн добро урадио што je нримио епископа и што * 1 с. Манојло Грбаћ, Карлоначко владачгоство кн>. I. стр. 187. Стражвлово за 1888 год. стр. 410. 4 Croaticft, ib. 0 Владица Васвлају гонорв в Biedermann, Serben-Ansiedlunsea im Steiermark und im Warasdiuer Grenz-Gcneralute стр. 42. O приходу Васалвјевом пвше Херберштајн „sein staflieh reich einkomeu, dan wie f&rkhuinbt, darin zu ßemeta sein aigne wohnung und vou allen walachiechen heusern in beeden Boeaeger und Zernikherisehen solianeiakh järlich etliche aspern wie auch von ehe-copulirnng und- widerschaidung sonderbare renuroer*tioi»CB gehabt...“

- 19 —

хоће, да му се одреди И8државан>е. Надвојводн изгледа умесно и то, што Херберштајн иише за веровно писмо, јер 40 Срба калауза могу много користити аустријској војсци при војним операцнјама против Турака. 0 овом предмету расправљала je штајерск а влада 21. октобра и сложила се потпуно са мишл>ењем надвојводе.5 На основу закључка штајерске владе наложи надвојвода Херберштајну, да епископа Василија преду■среће „pro dignitate“, да му одреди особља, колико му треба за послугу, да га добро чува и чим узможе, д а га доведе у Грац. Осим тога заповеди, да владику настани у Крижевцима, а нв у Вараждину, јер ће у Крижевцима бити ближе граници и моћи јаче утецати на своје сународнике у Турској.6 Ово се писмо међутим пзгуби, те Фердинанд поновн своје налоге у нисму од 27. октобра.7 Већ 30. октобра одговори Херберштајн, да ће скорим довести еиископа у Грац и да га je већ позвао у Влраждин н дуго с њиме иреговарао. И овом приликом обаснпа Херберштајн сриског еиископа похвалним речим», називајући га између осталог финнм и паметним човеком. З а калаузе велн, да их треба (.-азместити по граници и дати им у првн мах издржавање. Једном од тих калауза, кога највише хвали Херберштајн, одређено je, да се даде војводско место.8 Ове калаузе спомиње надвојвода Фердинанд и 2. нове.мбра 1595. године, у одговору своме на једно писмо Херберштајново, алп носле тога нестаје спомена и њима и еинскопу.9 Прелаз еиискоиа Васплпја на аустријско земљиштв дао je много већи значај преговорима Херберштајновим са (јрбима. Мпсао о сеоби добнла je у народу од сада озбил>нији вид, те су виђенији људи код Срба преко читаве зпме слали гласнике Херберштајну и договарали се. 21. фебруара створен je био споразум и 8 Croatica, ib. • Ib. ’ Ib. 1 Lopaeic, o. c. књ. I., стр. 201. • o. o., стр. 202.

2*

— 20 -

Херберштајн замоли тог дана надвојводу за дозволу, да узме ааклетву верности, коју му нуде многи Срби и8 Турске. И ако je добио повољан одговор од најводе и штајерских сталежа, сеоба се ни овог пута није остварила.10 Аустријски погранични заповедници обрате међутим пажњу покрету Срба на другом крају. Почетком 1596. године равнео се глас, да ће аустријска војска ударити на Костајницу, тв Срби око Уне одлуче да стуне том приликом у ћесарску службу. Крајишки војни заповедници запитају штајерску земаљску владу, да ли да ирихвате понуђене услуге од Срба и да подунру њихову сеобу, затим, како да се држе према свима другим Србииа, који се у будуће понуде.11 Још није био ни стигао одговор од владе, а код заповедника недавно освојене Петриње, Даннла Франкола, дође ивасланство од 12 српских кнезова из Турске, који у име тамошњег народа српског изјаве, да je народ вољан преселити се на аустријско аемљиште, ако ће их ћесар оставитп при њиховим слобоштинама, уживаним у Турској и ако ће им издати привилегије. Уједно обећају, да he у горњем случају освојити за Аустрију цело Поуње од Турака, јер с њнма држи око 1000 до 1500 ваљаних ратника. Франкол поднесе у аирилу 1596. године ратном савету извештај о овом изасланству и иредложп, да се у знак наклоности и пријатељства подарн сваком изасланику по какав поклон 12 Хриш ћанска војска, која je нмала да нападне Костајницу, скуољала с е ' у Петрињн и почетком јула прибрало се на 6000 војника. Међу осталим војводама дишао je ч бан Драшковић са 3000 момака, а врховно заповедвиштво се налазило у рукама барона Херберштајна. Пред сам полазак војске дође један фино одевен човек као изасланик поунских Срба и донесе писмо, потписано од бискупа поунске крајине Радосава 10 Стражвлово ва 1888., стр. 411. 11 Сгоапса за год. 1506., стр. 26. ,а Cro^t., стр. 142.

- 21 -

и од осталих главнијих људи српских као војводе Милоша, кнеза Дојчина, кнеза Рајака, Вогдан аге, кнеза Вранеша и других, а управљено надвојводи Фердинанду. У писму изјављују Срби радост што ће аустриј* ска војска да дође у њихов крај, обећавају, да ће и они пристати ув Аустријанце, али траже од Фердинанда, да им у напред зајемчи права и одреди један или два од оних 70 пустих градова, који леже између Уне и Купе, да нх могу поново саградити и населити.13 Херберштајн пошље 6. јула ово писмо надвојводи Фердинанду и у исти мах позове Србе, да му помогну у његовом подузећу против Турака.14 Сличан позив И8да 10. јула и надвојвода Фердинанд у свом прогласу на српскн народ у Поуњу, обећавајући им у том прогласу.више него што су они тражили.1® Међутим нроглае овај није затекао Херберштајна у Петрињи. Сједињен са војском хрватског граничарског заповедника барова Ђ орђа Ленковића кревуо се он против Костајнице. Али сва нада, коју су Аустријанци иолагали на Србе, остала je потпуно неостварена. На путу њиховом не само да им Срби нису указалн обећану помоћ, него су шта више помагали Турцииа и настојали, да аустријској војсци што више нашкоде. Услед тога пропадне сасвим план о освојењу Костајнице и Поуња. Хриш ћанска војска стигне 10. јула пред Костајницу и на брду „Ђед“ потуче Турке и Србе, а тако исго нобеде босааског Апарди-пашу, но кад се разнесе глас, да се према Костајннци кревуо. Хафиз Ахмед-паша, вратише се Херберштајн и Ленковић са хришћанском војском у Петрињу. Одатле јавише 16. и 17. јула надвојводи о неуспеху њихова подузећа и бацпше сву кривицу на Србе.'6 Везе сриског народа у Поуњу са аустријским властима раскинуше се после 13 Ову иолбу поунсквх Срба штампао je ЛоаашвК по немачком -сдвременом преводу са српског једека (о. с. књ. I. стр. 214.) Л опаш нћ нвје анао ва н>ен орвгннал. Ja сам нашао в оргвнал те молбе в публиковао сам га у споменутој вбирцв „Neue cyrillische Urkunden aus den Wiener Archiven" (Alekea Iviега дође 17. јан уара 1620 барон Готфрид Штадл. Ове честе промене лнчности на банскои и на врховном граничарском достојанству неповољно су утеца.че на иоложај досељених Срба. Међутим се на владарском престолу десила промена далеко важнија од свију* побројаних, која je оставила дуготрајног и видног трага у животу српског народа у Хрватској и Славонији. 29. марта 1619 умре цар Матија па како није оставио за собом порода, пређе круна на миого пута сиоменутога надвојводу штајерског Фердинанда, великог заштитнмка српских досељеника, који je 1 Wiadio» м 1617 nov. № 1. CttxSa Срба

4

- 60 -

своје симпатије према Србима понео и на царски престо. Ц ар Фердинанд II. стугшо je на владу под врло тешким приликама. Протестанти у Прагу иобуне се 1618. године и аа кратко време стојала je сва Чеш ка у пламену. Вођа чешкмх устаника гроф Турн дође у Аустрију и притесни идуће године цара Фердинанда у самом Бечу. С друге стране удари с војском ердељ ски кнев Гаврило Бетлен на аустријски део Угарскв, ва кратко вреие га освојн и прогласи се 1620. краљем угарским. Положај Хабзбурговаца и католичке вере, којој су они били главни поборници, уздриао се, те je Фердинанд морао загазити у крвави верски рат, ако je хтео да сачува од пропасти сјај свога дома и угрожену световну власт католичке вере. Посред ових неприлика, у којима се налазила држава, постало je и стање Срба на хрватској гра ници тако несносно, да српска насеобина у Брињу и Оточцу, као и најновнји досељеници по другим местима, дођу и опет на омиљену идеју Срба у Хрватској, наиме, да се селе на славонску границу Овои пресељењу се најенергичније одупре аустријска влада. Цар Фердинанд je од увек био противан сељакању српском са једне гравице на другу те и сада ваповеди славонском врховном заповеднику грофу Жигмунду Траутмансдорфу, затим грофу Ердедију, бискупу Домитровићу и славонским сталежима, да те Србе из Хрватске не помажу, да им не даду хране и да им не дозволе земљишта за на