seminarski metod

Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet Odsek za sociologiju

Aleksandar Tomašević

Maks Veber – metodološke osnove

SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOŠKOG METODA

Novi Sad, 2010

Uvod – O Maksu Veberu

Razmatranje metodoloških osnova odnosno metodološke osnove jednog od najvažnijih klasičnih sociologa Maksa Vebera zahteva kratak osvrt na njegovo delo odnosno pokušaj pozicioniranja njegovog rada naspram ostalih sociloških klasika (pre svega Marksa i Dirkema). Takođe, razumevanje Veberove sociologije pa samim tim i njenog metoda nije moguće bez ukazivanja na intelektualno zaleđe odnosno intelektualnu „sredinu“ u kojoj ona nastaje. Biografski podaci biće mahom izostavljeni pošto je reč o velikanu sociologije te su oni više nego poznati i dostupni. Što se tiče Veberove i Dirkemove sociologije, uz poštovanje njihovih specifičnosti ipak se može reći da one predstavljaju konkretizaciju poznate suprotnosti intelektualnih tradicija „sa dve strane Majne“. Za Dirkemovu sociologiju se može reći (uz neke manje nedoumice) da je pozitivistička u Kontovskom smislu. Ipak Dirkemov pozitivizam je daleko više „ozbiljniji“ u smislu da se oslobodio jednog metafizičkog korena koji je kod Konta bio očigledan. Veberova sociologija je „razumevajuća“ te je tako više hermeneutička nego pozitivistička. Odnos između Marksa i Vebera je daleko komplikovaniji. On se najčešće tumači na dva načina (Ricer, 1997: 23):  – Veberova sociologija se razvijala u kritičkom dijalogu sa Marksovom teorijom  – Veberov intelektualni rad se može podvesti pod marksističku tradiciju, on

predstavlja zaokruživanje Marksovog dela Kakav god odnos prihvatimo kao validan neosporna je činjenica da je intelektualna klima u kojoj se Veber formirao kao sociolog i mislilac bila prilično uzdrmana Marksovim (i marksističkim) radovima i idejama ali da i dalje nije slabio uticaj nemačkog idealizma i njegovih tek formiranih „neo“ i „post“ varijanti. Kao glavna razlika između ideja Marksa i Vebera može se navesti činjenica da je Veber bio kantovac a da je Marks radio na tragu (izmenjene) Hegelove filozofije (mada postoje polemike od Marksovom hegelijanskom nasleđu i približavanju Marksa Kantu, vidi Luj Altiser - „Za Marksa“). Uticaj Imanuela Kanta na Vebera i nemačku sociologiju uopšte, pokazuje da ona i marksizam izrastaju iz različitih filozofskih korena. Hegel je, a ne Kant, imao najveći filozofski uticaj na Marksovu teoriju. Dok je Hegelova filozofija vodila Marksa i marksiste prema proučavanju odnosa, konflikta i kontradikcija, Kantova je filozofija usmeravala nemačke sociologe da zauzmu statičnije odrijentacije. (Ricer,1997: 25)

Sociologija Maksa Vebera izvršila je značajan uticaj na socilogiju van nemačkih okvira naročito u SAD-u. Američka sociologija je u svom nastanku imala izrazito antimarksistički karakter i stoga su Veber, Zimel i Dirkem predstavljali pogodne polazne tačke za razvoj. Takođe mnoge savremene mikro-interakcionističke teorije crpe inspiraciju iz Veberovih dela.

Metodološke osnove

Na samom početku izlaganja svog metodološkog programa u prvom poglavlju svog kapitalnog dela „Privreda i društvo“ Veber navodi autore sa kojima se metodološki poklapa i zahvaljujući kojima je na kraju krajeva i izgradio sopstveno stanovište. To su: Karl Jaspers, Rikert, Zimel, Gotl, Ferdinand Tenis, R.Štampler. (Veber, 1976:3). Veber doduše napominje jednu razliku između njegove i Zimelove metodologije: „Od Zimelove metode odstupam odvajajući kad god je moguće smerano od objektivno važećeg značenja, dok Zimel ne samo da ih uvek ne razdvaja nego ih često namerno spaja“ (Veber, 1976:3). Kasnije će biti reči o (smeranom) značenju u Veberovoj sociologiji. Posle ovih uvodnih napomena Veber sistematski izlaže svoju metodologiju, počevši sa poznatom i često citiranom definicijom sociologije (i u nastavku delanja) Sociologija treba da znači: nauka koja hoće da razume i tumači društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama. Pri tome „delanje“ treba da znači ljudsko ponašanje (bilo spoljašnje ili unutrašnje činjenje, uzdržavanje od radnje ili trpljenje) ako onaj ili oni koji delaju povezuju s njim neko subjektivno značenje. (Veber, 1976:3-4).

Kada je bilo reči o Kantovskim korenima Veberove sociologije bilo je reči o njenoj statičnosti u odnosu na Marksovu teoriju. Ova napomena odnosi pre svega na shvatanje istorije i prirode kauzalnih (odnosno dijalektičkih) zakona u objašnjenju istorije i društva. Kao što se vidi osnovna jedinica analize Veberove sociologije jeste pojam delanja koji je sam po sebi dinamičan. (uporedi E.Dirkem - „Pravila sociološke metode“, osnovna jedinica analize kod Dirkema je „društvena činjenica“ koja je više statičkog karaktera). Tačnije predmet (iliti osnovna jedinica analize) Veberove sociologije je društveno delanje shvaćeno kao „delanje koje se po smeranom značenju onoga ili onih koji delaju dovodi u vezu sa ponašanjem drugih i u svom toku je orijentisano prema ovome“ (Veber, 1967:4). Osnovne kategorije Veberove metodologije

Da bi se došlo do tumačenja i razumevanja kao osnovnih metoda Veberove sociologije potrebno je definisati pojam značenja. Veber razlikuje dva osnovna tipa: a) stvarno subjektivno smerano značenje, koje može biti  – u istorijski datom slučaju od nekog koji dela  – prosečno ili približno u datom mnoštvu slučajeva od strane onoga ili onih koji

delaju b) u nekom pojmovnom konstruisanom čistom tipu od strane onoga ili onih koji delaju zamišljenih kao tip (Veber, 1967:4) Smisao oba Veberova shvatanja pojma značenja jeste da je ono subjektivno odnosno da se vezuje za delujućeg aktera bilo empirjski ustanovljenog (kao individualnog aktera ili statističkog tela) ili teorijski konstruisanog (idealno tipski karakter). Veber se ograđuje od svake objektivno „tačne“ zasnovanosti neke vrste „istinskog“ metafizičkog značenja koje bi bilo neodvojivo od subjekta. On izdvaja sociologiju i istoriju kao „empirijske nauke“ od takozvanih „dogmatskih“ nauka kao što su pravo, logika, estetika i etika koje funkcionišu na principu a priori  utvrđenih kategorija uključujući i neku formu objektivnog značenja.

Metodološki problem razumevanja predstavlja nepostojanje čvrste granice između čistog smisaonog delanja i reaktivnog ponašanja. Pitanje na koje je Veber pokušao da da odgovor je odnos između razumevanja kao čisto intelektualne metode i razumevanja kao sposobnosti psihološkog doživljavanja situacije aktera. Veber ovaj problem rešava uvođenjem kategorije „evidentnosti“. „Potpuna sposobnost doživljavanja tuđe situacije je važna za evidentnost razumevanja ali nije apsolutan uslov za smisaono tumačenje.“ . Svako tumačenje teži evidentnosti a „svako tumačenje .. delanja racionalno orijentisanog prema jednom cilju sadrži najveću meru evidentnosti“. (Veber, 1967:5) Iako najveću validnost pridaje razumevanju ciljno-racionalnog delanja Veber ističe da u praksi ovakvo delovanje često nije „čisto“. Ono je uvek po uticajem određenih subjektivnih ciljeva i vrednosti koje otežavaju proces razumevanja naročito ako se razlikuju ili su pak suprotni od ciljeva i vrednosti nosioca procesa razumevanja. „Što ciljevi i vrednosti radikalnije odstupaju od naših sopstvenih krajnjih vrednosti to nam je teže da ih pomoću intuitivne mašte doživljavanjem učinimo razumljivim“ (Veber, 1967:5). Ovakvo tumačenje onda mora biti čisto intelektualne prirode ili u krajnjoj meri se predmet razumevanja mora uzeti kao datost! Najkraće rečeno metoda Veberove sociologije „čiji je cilj razumevanje“ je racionalistička. Ona ne predpostavlja redukcionizam jer ne smatra da su sva delovanja društvenih aktera racionalna već se takvo delanje konstruiše idealno-tipskom metodom. Sva empirijski ustanovljena delovanja koja su predmet razumevanja posmatraju se u poređenju sa konstruisanim idealnim tipom odnosno posmatraju je kao svojevrsna odstupanja od idealnog tipa.

Literatura

1. Ricer, Džordž (1997). Suvremena sociologijska teorija. Zagreb: Globus 2. Veber, Maks (1967). Privreda i društvo. Beograd: Nolit