Seminarski Majstor i Margarita

Увод Роман Мајстор и Маргарита је дело врло сложене структуре. Темељи се на мотивима који су нам познати из светске књижевности: на легендама о Фаусту и Маргeрити, на средњовековном сатанизму посебно германског порекла, на јеванђеоским мотивима који се односе на Понтија Пилата и Исуса, на елементима пикарских романа, али и на поступцима које познајемо из руске сатиричне и гротескно-сатиричне белетристике. Роман се темељи на поступку романа у роману: изграђен је на паралелизму двеју фабула. Прва од њих се дешава у савременој Москви с краја двадесетих и у тридесетим годинама и концентрише око лика Мајстора – неименованог, па према томе генерализованог карактера књижевника совјетског времена, који долази у сукоб са владајућим нормама књижевног понашања. Друга је фабула унутар романа мотивисана тиме што представља Мајсторов роман о Понтију Пилату и његовом односу према лутајућем филозофу Јешуи Ха-Нокри, Исусу из Јеванђеља, а смештена је у тридесете године нове ере, у Јудеју. Паралелизам у низању фабуларног збивања остварен је на тај начин што поглавља посвећена московским збивањима смењују поглавља која говоре о Јудеји, а на крају романа обе се фабуле приближавају до те мере, да је поновљивост вечног сукоба власти и мисли и израза наглашена, док је Јешуа, као носилац светла доведен у непосредан однос са Воландом, носиоцем мрака. Булгаков се већ од првог поглавља користи парадоксом: у свету вулгарноматеријалистичких тумачења целокупног збивања и понашања људи, могућа је и понекад пожељна вера у надстварне и демонске снаге. У роман нас уводи цитат из Gетеовог Фауста и то из оне сцене у којој Мефистофелес одговарајући Фаусту тумачи како је део оне силе што вечно жели зло, а вјечно ствара добро. Овако се у Mоскви понашају сатана Воланд и његова пратња: демонски Азазело из Кабале, мачак Бехемот и Коровјов Фагот. Они се понашају људски, варалице су и лакрдијаши, чине више добра него зла, погађају углавном зле и ограничене, а помажу несрећнима. Воланд, међутим, њихов предводник, сродник Мефистофелеса, ипак је ђаво вишег ранга од Гетеовог купца Фаустове душе1. Воланд је свемоћан дух зла и господар сена , „s nosiocem dobra ravnopravni vladar našega globusa, predstavnik onog dualističkog načela koje je došlo do izražaja u manihejskoj herezi i bogumilskom učenju, s kojim neki istraživači povezuju temeljnu etičku koncepciju romana2“ . Начело власти у роману представља извориште зла, како у повесној Јудеји, тако и у Булгаковој савременој Москви. Управо из односа према власти може се схватити етичка аксиолошка Булгаковљева опозиција у односу храброст и кукавичлук. На једном крају је не толико храбри, колико бестрашни Јешуа, који само жели да говори истину, а на другом крају је Понтије Пилат, чији је кукавичлук најтежи порок. „У завршном делу романа када 1 2

А. Флакер, Исто, стр. 423.

се спајају две паралелне фабуле, носиоци начела добра и зла успостављају међусобни додир преко Левог Матеја; у следу Јешуине молбе, Мајсторова се судбина одређује изван категорија светла и таме: On nije zaslužio svjetlo, on je zaslužio mir3“.

Демонски свет у Мајстору и Маргарити Роман садржи филозофске мотиве (добро и зло, Понтије Пилат и Исус, морал), демонски свет (Сатана, зграде у пожару, вештице, демони, сујеверје), али и љубав између Мајстора и Маргарите. Стварни ликови се сусрећу да демонском силама које их контролишу. Представљен је сукоб човека са магијом, али и сукоб човека и апсурда. Радња романа заснива се на две паралелне приче: приче о људима и догађајима у Москви средином двадесетих година 20. века и приче о Понтију Пилату, прокуратору Јудеје и Исусу Христу. Свако поглавље има свој назив, а сам назив првог поглавља Никад не разговарајте са непознатим, али и читава композиција, тема и порука романа говоре о споју рационалног и ирационалног, стварног и нестварног, добра и зла, сатире и трагедије. То је гротескна прича о људима, њиховој судбини, о добру и злу, о погубности свакодневнице и противречностима. Булгаков је на сатиричан начин, приказујући становнике Москве како страхују и страдају од различитих нечастивих сила и демона, показао колико има саможивости и похлепе у свету. Увео је демоне и зло у роман како би показао да су људи несавршени и да ће такви увек остати, али и да би кроз те демоне кушао људе, да ли су људи у историји човечанства имало напредовали ка добру, или су још гори. Зато писац и каже светом владају два принципа, један је заснован на Јешуи, други на Воланду. Истинске вредности којима човек треба да тежи крију се у причи о Понтију Пилату и Јешуи, а похлепе, сујете и друге мрачне стране човека налазе се у фантастичној причи о људима у Москви средином 20. века. На хумористичан начин, уз присуство фантастике, приказани су пороци, подлост и злоба људи који зарад личне користи желе да некоме потпуно униште живот. Москву чине људи који доминирају свуда и по чијој је мери сачињен целокупан друштвени поредак у коме надарени, самосвесни појединац, безимени мајстор, може једино бити уљез. Зло се у Булгаковом роману обрачунава са људима на тај начин што се свети због онога што је Берлиоз тврдио, али и зато што његова снага расте са већим бројем жртава и слугу. Роман почиње стиховима из Гетеовох Фауста ali ko si ti, najzad? - Deo sam one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro. чиме се у потпуности разјашњава дилема – да ли ђаво искушава људе, услед чега они чине зло или би они чинили зло и да ђавола уопште и нема. Он их заиста искушава, али са сасвим другом намером. Сатана и Исус су протагонисти у овом роману, обојица су део вечног поретка, али имају различите надлежности. Исус пребива у светлости, а ђаво је 3

Исто, стр. 423.

2

надлежан и за Земљу и при том његово деловање није узрок зла у свету. Његова главна мисија је да одржава равнотежу између добра и зла и да се побрине за то да последице зла трпе управо они који то зло и чине. Зато никакво зло неће задесити Маргариту, без обзира што са ђаволом има неку врсту договора. Она је племенита, она опрашта, ослободиће Фриду проклетства, ризикујући да не добије другу прилику да пожели нешто. Не жели ни да Латунски, један од књижевних критичара који су уништили Мајстора и кога она мрзи толико да му је уништила стан кад је постала вештица, буде убијен, иако јој је то понуђено. Воланд Укрштање стварности људског и нељудског света поред уобичајеног односа у којима је човек жртва нуди и могућност приказивања у коме се људскост демона показује као кључ за разумевање нељудског карактера човековог света. Један од најпознатијих демонских ликова књижевности 20. века описан је у роману Мајстор и Маргарита – професор Воланд који са својим помоћницима изазива чудесна збивања у Москви. Нечастиви се појављује зато што је, по Булгакову, руско друштво толико огрезло у неморалу, корупцији, себичности и покварености, да ту једино ђаво може да реши ствар. У друштву без Бога, Сатана води главну реч. О томе говори и прва сцена, у којој Сатана, врховни ђаво убеђује двојицу агресивних соцреалистичких писаца да је Исус Христ и те како постојао, иако они тврде супротно. И да је сматрао да су сви људи у својој природи добри, што га је коштало главе. Роман прати живот људи по доласку тајанственог професора црне магије у Москву са својим помоћницима. Професор је заправо зло, сатана и име му је Воланд. Он је дошао у Москву да организује годишњи бал демона, како би прославили велики празник – Ноћ пуног месеца. Једном годишње се организује бал, увек у неком другом граду, а домаћин је Сатана лично, док домаћица по правилу треба да је становница града у коме се одржава свечаност и да се зове Маргарита. Та околност је повезала Воланда и Маргариту. Многи други Московљани такође имају прилике да се сусретну са нечистом силом, многима се дешавају непријатности или чак озбиљне несреће, али то увек има везе са њиховим личним пороцима и злоделима. Воландови помоћници су господин у карираним панталонама Коровјов или Фагот, затим Азазел и Бехемот, полумачак, получовек. Ђаволско деловање је нека врста моралне вертикале – он не чини зло сам по себи, већ само омогућава испољавање људских склоности ка злу. Прва Воландова жртва, Михаил Александрович Берлиоз, председник московског књижевног удружења, тражио је доказе за то да Христ није постојао, због чега му је и одрубљена глава, јер ако не постоји Христ, онда не постоји ни зло које је Христа осудило на смрт. После њега, низ других људи, постају Сатанине, Воландове жртве. Једни на тај начин што бивају обманути лажним новчаницама, други тако што ишчезну из града. а Московљани су навикли на хировитост властитог живота, као на пример на нагло и необјашњиво нестајање појединаца или на брзе промене у властитом статусу, „ili su pak

3

toliko željni naglog obogaćivanja i luksuznih artikala, pa i toliko naivni - da su spremni prihvatiti svaki izazov crne magije ali i svu fantastiku svakodnevice protumačiti zbiljskim razlozima4“.

Љубав Мајстора и Маргарите уз присуство демонских сила Роман прати и љубав између Мајстора који је написао роман о Понтију Пилату и Маргарите . Међутим када је схватио да није у потпуности задовољан својим делом Мајстор је одлучио да га спали , након чега су уследиле свађе међу њима као и растанак. Али с обзиром на велику љубав коју Маргарита осећа према Мајстору Зло у виду малог, ситног човека Азазела одлучује да помогне Маргарити да савлада тугу и бол на тај начин што ће јој одузети осећај слободе; она постаје вештица и Воландов слуга. Заузврат јој зло омогућава сусрет са Мајстором, али под условом да и Мајстор постане слуга злу. Љубав Мајстора и Маргарите је најузвишенија тема овог романа, то је љубав која не познаје препреке. Маргарита остаје одана Мајстору након несреће која га је снашла, иако не зна шта се са њим десило ни да ли је жив. Спремна је на све како би га вратила, чак и на то да постане вештица. Након свега, као награду за активну љубав, добијају заједничку вечност у спокоју. Маргарита није ни храбра ни добра, она је жена која воли и која је спремна да без размишљања прихвати понуду ђавола само да би остварила своју љубав и била у Мајсторовој близини. Њене реакције на појаву фантастичних бића у московском Александровом парку, крај зидина Кремља, реакције су жене која не размишља о стварном и нестварном, која живот прима какав јесте под условом да не буде сама 5. Она је на тренутке раскалашна, радује се понудама демонских сила, али је спремна да судбину вољеног Мајстора дели до краја, до смрти и после ње. И једино је самилост према Фриди на Великом балу код сатане, па и према Понтију Пилату, оно што Маргариту повезује са хришћанским етичким категоријама. Ali i ta je samilost - samo emocionalne naravi. I samo Margarita može prevladati, postati nadmoćnom u grotesknom svijetu suvremenosti, upravo zato jer je s one strane dobra i zla i jer voli život i umjetnost - Majstora6. Мајстор у роману представља начело уметности. Мајстор је предмет хајке књижевних чиновника, уредника, критичара и као такав издвојен је из друштва, смештен у завод за душевне болести, доведен у ситуацију да пали своје рукописе. Овом безименом јунаку, коме не знамо име већ само број болесничке собе припада начело уметности. И управо му она доноси ускрснуће.

4

Исто, стр. 424. Исто, стр. 424. 6 Исто, стр. 424. 5

4

Закључак Роман Михаила Булгакова, Мајстор и Маргарита, је прича о злу космичких размера и о љубави која је толико снажна да може да надјача и највеће зло. Кроз приповедање о Сатаниној посети Москви дочарано је у каквој се опасности налази појединац који држи до своје слободе, био он месија или безимени уметник, у једној тоталитарној држави. Захваљујући својој универзалности, вечитој актуелности тема, непоновљивом стилу и аутентичном приповедању ово дело спада у врхунска дела светске књижевности. Овај роман се састоји из неколико тематских целина, више прича које чине складну целину. А главне су: прослава Ноћи пуног Месеца, љубавна прича Мајстора и Маргарите, мајсторов сукоб са друштвом, корупција, деградација вредности и морала приказана кроз слику Москве тридесетих година XX века, погубљење Исуса Христа и унутрашња драма Понтија Пилата. У роману се јављају и нека друштвена, теолошка питања, демонски свет чији је представник Воланд, проблем зла у свету и питања о људској природи.

5

Литература 1. Булгаков, Михаил, Мајстор и Маргарита, Андромеда, Ријека. 2. Флакер, Александар, поговор у роману: Мајстор и Маргарита, Булгаков, Михаил, Андромеда, Ријека.

6