Seminarski-Ekonomska politika

Sadržaj

Uvod……………………………………………………………………………………...01 1. Pojam ekonomske politike…………………………………………………………….02 2. Ciljevi ekonomske politike………………………………………………………….....04 3. Instrumenti i mjere ekonomske politike……………………………………………….05 4. Monetarna politika……………………………………………………………………..06 5. Fiskalna politika……………………………………………………………………….08 Zakljucak………………………………………………………………………………....09 Literatura………………………………………………………………………………....10

Uvod

Pod politikom se najcešce podrazumeva skup nacela kojima se rukovodi neka akcija usmerena na ostvarivanje postavljenih ciljeva. Objekat i sfera dejstva akcije ekonomske politike je privreda kao celina. Deo nje se usmerava u pravcu traganja za nekim idealnim privrednim sistemom. Najcešca definicija ekonomske politike je da se ona bavi izucavanjem ekonomske uloge države. Ciljevima se izražava namera i želja nosioca ekonomske politike, a može se definisati kao željeno buduce stanje koje se može ostvariti jedino planiranom ljudskom akcijom. Cilj,kao odluka, izražava odredeni interes njenog donosioca. Kroz cilj se uspostavlja odnos izmedu nosioca odluke i nekog buduceg stanja i mora ispunjavati uslov da je ostvariv. Iz toga proizilazi: prvo,da ciljevi moraju biti specifirani i merljivi, i drugo, da je cilj moguce ostvariti u raspoloživim okolnostima i sredstvima. Subjekti odlucivanja u ekonomskoj politici se nalaze uvek pred odredenim brojem alternativa u pogledu izbora ciljeva. Najcešce alternative su:veca stopa rasta uz niži nivo sadašnje potrošnje i obrnuto. Subjektima ekonomske politike se mogu smatrati svi subjekti koji imaju pravo da donose obavezujuce makroekonomske odluke, kao i svi drugi subjekti cije odluke po svom znacaju imaju makroekonomski karakter. U vecini savremenih privreda, deluju cetiri vrste subjekata ekonomske politike: 1) makroekonomski subjekti koji imaju pravo da donose obavezujuce ekonomske odluke. Zajednicko ime za sve ove subjekte je država(sve društveno-politicke zajednice kao i svi organi tih zajednica – skupštine, izvršna veca, saveti, sekreterijati i sl.). 2) udruženje osnovnih privrednih subjekata koja donose makroekonomske odluke (privredne komore, sindikati i sl.). 3) politicke partije, udruženja gradana i NVO 4) velike privredne organizacije, cija se delatnost (zahvaljujuci monopolskom položaju) neposredno odražava na citavu delatnost zajednice, a po objektivnom znacaju imaju makroekonomski karakter. Odlike subjekata ekonomske politike su sledece: moraju imati definisan interes, sposobnost odlucivanja od opšteg znacaja za normalno odvijanje procesa reprodukcije, posedovati akcionu sposobnost i posedovati sposobnost samostalnog delovanja.

• Pojam ekonomske politike

Od Velike svetske ekonomske krize tridesetih godina XX veka postaje jasno da postoje odredene imperfektnosti na tržištu zbog cega se privredni sistem ne može prepustiti iskljucivo delovanju tržišnog mehanizma. Kako bi se ocuvala stabilnost ekonomskog sistema i stvorile pretpostavke za njegov dalji razvoj neophodna je intervencija države i njeno aktivnije angažovanje u privrednom životu. Od tada do danas pitanje mere u kojoj država treba da reguliše privredna kretanja je neprekidno u centru pažnje ekonomske javnosti. Iako je jasno da su preduzeca u privatnoj svojini znatno efikasnija od javnih i društvenih, jasno je i da se sva preduzeca u privredi ne mogu prepustiti privatnom sektoru (narocito kada se radi o preduzecima koja se bave delatnostima od opštedruštvenog interesa) i da samo država može svojim autoritetom da spreci negativne posledice koje po sistem mogu imati odredena ekonomska ponašanja tržišnih subjekata. Ipak, medu ekonomskim teoreticarima se neprekidno vodi oštra debata o tome da li angažovanje države u privrednom životu ima više pozitivnih ili negativnih posledica. Kakav god da je odgovor na to pitanje cinjenica je da su savremene privrede takozvane mešovite privrede i da pored tržišnog mehanizma i konkurencije svoj upliv u privredna kretanja ima i država. Taj upliv države se manifestuje kroz ekonomsku politiku koju ona vodi i koja je medusobno uslovljena i povezana sa konkretnim privrednim sistemom.

Definicija: Ekonomska politika predstavlja oblik državne intervencije u ekonomiji i sveukupnost državnih institucija, ustanovljenih pravila i mera putem kojih se ostvaruje delovanje na ekonomski sistem.

Ekonomska politika države je, dakle, skup aktivnosti države kojima ona deluje na ekonomsku aktivnost privrednih subjekata. Razlozi za vodenje ekonomske politike su isti kao razlozi za intervenciju države u privredi - postojanje monopola, eksternih efekata, javnih dobara, javne potrošnje i slicno, kao i potreba da se privredna aktivnost na makro nivou usmerava kako bi se na što efikasniji, a opet i na društveno pravedan nacin postigli ciljevi društva kao celine. Subjekat odnosno nosilac ekonomske politike je država i njene razlicite institucije - skupština, vlada, razlicita ministarstva, centralna banka, organi lokalne samouprave i uprave užih teritorijalnih jedinica itd. Kako su subjekti ekonomske politike pripadnici razlicitih politickih stranaka koje su na izborima osvojile pravo na formulisanje i vodenje ekonomske politike, logicno je da i ekonomska politika bude duboko povezana ne samo sa ekonomijom vec i sa samom politikom. Zbog toga ekonomska politika zavisi ne samo od ekonomskih ciljeva društva vec i od stranackih programa partija iz kojih poticu ljudi koji vode državne institucije. Upravo povezanost ekonomske politike sa politikom i jeste jedan od najvažnijih razloga za sumnje u vezi sa angažovanjem države u privredi - da li ce državna administracija voditi ekonomsku politiku u skladu sa sopstvenim ili u skladu sa opštedruštvenim interesima.

• Ciljevi ekonomske politike

Ekonomska politika ima pred sobom mnoštvo ciljeva. Ti ciljevi su cesto komplementarni, ali nisu retki slucajevi u kojima nosioci ekonomske politike imaju pred sobom potpuno suprotstavljene ciljeve kao, na primer, u slucaju kada treba smanjiti budžetsku potrošnju i istovremeno obezbediti zadovoljavajuci nivo dohodaka radnika u prosveti i zdravstvu. Zbog postojanja medusobno suprotstavljenih ciljeva potrebno je veoma pažljivo odmeravati prioritete prilikom formulisanja ciljeva ekonomske politike. Ciljevi ekonomske politike dele se na dugorocne i kratkorocne. Dugorocni (strateški) ciljevi ekonomske politike su: ekspanzija proizvodnje, povecanje produktivnosti, poboljšanje u alokaciji resursa, poboljšanje u raspodeli bruto društvenog proizvoda, zadovoljenje zajednickih potreba, efikasnije ukljucivanje u medunarodnu privredu, povecanje konkurentnosti privrede. Kratkorocni ciljevi ekonomske politike su: puna zaposlenost, valutna stabilnost i niska inflacija, ravnoteža platnog bilansa, stabilnost privrednog sistema. Da bi se ciljevi ekonomske politike mogli postici na zadovoljavajuci nacin potrebno je da cilj kao i subjekti koji ce sprovoditi aktivnosti budu što preciznije odredeni, da ciljevi budu realni i, ako je moguce, kvantitativno izraženi.

• Instrumenti i mjere ekonomske politike

Kako bi postigla svoje mnogobrojne ciljeve ekonomska politika mora i da koristi odredena sredstva koja ce joj omoguciti da do ciljeva dode. Ta sredstva su instrumenti ekonomske politike i razlicite mere koje subjekti ekonomske politike sprovode. Instrumenti ekonomske politike predstavljaju sredstva kojima se ostvaruju ciljevi ekonomske politike. Promene u instrumentima ekonomske politike uvek uticu na jedan ili više makroekonomskih ciljeva. Kao instrument ekonomske politike mogu se koristiti odredene ekonomske velicine, ali i razlicite kategorije ekonomskog sistema. Pošto postoji više razlicitih instrumenata ekonomske politike oni se klasifikuju i to najcešce prema politikama u okviru kojih funkcionišu: instrumenti monetarne politike, instrumenti fiskalne politike, instrumenti politike tržišta rada, instrumenti spoljnotrgovinske politike, ostali instrumenti ekonomske politike (politika cena, politika regionalnog razvoja, politika robnih rezervi, planiranje, politika socijalne sigurnosti itd.). Mere ekonomske politike predstavljaju korišcenje odredenog instrumenta ekonomske politike u odredenom vremenskom periodu kako bi se ostvario jedan ili više ciljeva ekonomske politike. Mera ekonomske politike, prema tome, predstavlja promenu, ukidanje ili uvodenje novog instrumenta ekonomske politike. Ako bi, na primer, nosioci ekonomske politike odlucili da suzbiju inflaciju smanjenjem kolicine novca u opticaju oni bi tada koristili instrumente monetarne politike, a konkretna mera bi mogla da bude povecanje obavezne rezerve banaka. Takode, ako bi cilj bio povecanje potrošnje, jedan od nacina da se taj cilj ostvari bio bi smanjenje poreza na dohodak gradana. U tom slucaju bili bi korišceni instrumenti fiskalne politike, a konkretna mera bi bila smanjenje poreza.

• Monetarna politika

Monetarna politika predstavlja onaj deo ekonomske politike koji država vodi preko svoje centralne banke. Centralna banka zauzima najznacajnije mesto u nacionalnom finansijskom sistemu i ona predstavlja takozvanu banku banaka. Najvažniji zadaci centralne banke su: emisije novca - centralna banka kontroliše i sprovodi štampanje novca koji predstavlja zakonsko sredstvo placanja; ona takode davanjem kredita odnosno kupovinom nedospelih potraživanja od banaka stvara primarni novac koji ce bankama poslužiti za odobravanje kredita; sprovodenje monetarno-kreditne politike - preko eskontne politike, politike operacija na otvorenom tržištu, politike aktiviranja i dezaktiviranja depozita, politike obavezne rezerve; stvaranje i sprovodenje spoljne likvidnosti - podrazumeva da centralna banka neprekidno prati platni bilans i putem mera devizne politike i drugih mera povecava izvoz tj. uskladuje uvoz i izvoz, odnosno uskladuje priliv i odliv kapitala; obavljenje poslova za racun države - poslovi u vezi sa zakljucivanjem i servisiranjem državnih zajmova, naplate poreskih i drugih prihoda u korist države, kreditiranje države za potrebe javne potrošnje. Pored ostalih poslova koje obavlja centralna banka predstavlja i nosioca monetarne politike kao dela ekonomske politike zemlje. Iako ne može biti potpuno izolovana od nosilaca politicke vlasti, neophodno je da centralna banka u što vecoj meri bude nezavisna u donošenju svojih odluka kako bi bila usmerena ka postizanju ciljeva ekonomskog sistema, a ne politickih ciljeva. Ciljevi centralne banke odnosno ciljevi monetarne politike su: upravljanje ponudom novca, upravljanje nivoom kamatnih stopa, stabilnost cena i ocuvanje kupovne moci domaceg novca, obezbedenje privrednog rasta, održanje pune zaposlenosti, ocuvanje spoljnoekonomske ravnoteže i ravnoteže deviznog kursa. Osnovni zadatak monetarne politike jeste obezbedivanje optimalne kolicine novca u opticaju tako da se privredni život neometano odvija, ali i da se istovremeno inflacija drži na prihvatljivom nivou. Da bi se ovaj, ali i ostali zadaci i ciljevi monetarne politike postigli centralna banka kao subjekt te politike koristi sledece instrumente: politika eskontne stope - njome se definiše osnova za kretanje kamatnih stopa na kredite; eskontna stopa je kamatna stopa po kojoj se eskontuju menice (eskont menice predstavlja prodaju nedospelog potraživanja uz odbitak kamate od dana eskontovanja do dana dospelosti potraživanja); pri opasnosti od inflacije eskontnu stopu treba povecavati, dok se u periodima privredne stagnacije ova stopa smanjuje; politika obaveznih rezervi banaka - poslovne banke su dužne da deo svojih novcanih sredstava drže kod centralne banke kao vrstu obezbedenja kredita za investiranje; kada centralna banka

želi da smanji kolicinu novca u opticaju ona podiže obaveznu rezervu, dok u periodima kada treba povecati kolicinu novca smanjuje obaveznu rezervu; politika operacija na otvorenom tržištu - predstavlja kupoprodaju državnih hartija od vrednosti; ovom merom centralna banka takode utice na obim novca u opticaju, a preko novca u opticaju i na obim i dinamiku privredne aktivnosti; prodajom državnih obveznica na otvorenom tržištu centralna banka smanjuje kolicinu novca u opticaju, dok je otkupom državnih obveznica povecava. Monetarna politika predstavlja veoma složenu oblast ekonomske politike i može se u zavisnosti od ciljeva koji se žele postici voditi na razlicite nacine. Ipak, grubo posmatrano, postoje dva osnovna nacina za vodenje monetarne politike: vodenje ekspanzivne monetarne politike - podrazumeva snižavanje kamatne stope i povecavanje novca u opticaju, vodenje restriktivne monetarne politike - podrazumeva povecavanje kamatne stopi i smanjenje novca u opticaju.

• Fiskalna politika

Fiskalna politika predstavlja deo ekonomske politike koji je usmeren na korišcenje javnih prihoda i javnih rashoda u svrhu ostvarenja širih ciljeva ekonomskog sistema zemlje. Odmeravanjem visine i strukture javnih prihoda i rashoda država nastoji da utice na privredne ucesnike, usmerava privrednu aktivnosti i obezbeduje uslove za dalji privredni rast. Osnovne funkcije fiskalne politike mogu se formulisati na sledeci nacin: stabilizaciona funkcija - nosioci fiskalne politike nastoje da njenim instrumentima obezbede privrednu stabilnost kao osnovu za neometano obavljanje ekonomskih aktivnosti; alokativna funkcija - fiskalnom politikom i njenim instrumentima odnosno politikom javnih prihoda i javnih rashoda utice se na odluke privrednih subjekata u vezi sa alokacijom oskudnih resursa na razlicite delatnosti; redistributivna funkcija - fiskalna politika obezbeduje neometano snabdevanje javnim dobrima, odvijanje javne potrošnje i transfer sredstava prema ugroženim delovima stanovništva. Fiskalna politika ima svoje globalne i specificne ciljeve. Globalni ciljevi fiskalne politike su: privredni rast i razvoj kroz pospešivanje rasta društvenog proizvoda, ekonomska ravnoteža i stabilnost cena, pravednija raspodela dohotka. Specificni ciljevi fiskalne politike su: finansiranje ponude javnih dobara i usluga, ravnomernija socijalna raspodela javne potrošnje, stabilizaciona funkcija (kroz rast bruto društvenog proizvoda, rast zaposlenosti i stabilne cene), strukturno-razvojna funkcija. Osnovne komponente fiskalne politike su: politika javne potrošnje odnosno budžetska politika - budžet predstavlja novcani predracun države kojim se odreduju prihodi i rashodi državnih organa prema unapred odredenim namenama; politika javne potrošnje definiše nacine potrošnje odnosno namenu svih sredstava koja postoje u budžetu; budžet u našoj zemlji predlaže ministarstvo finansija, a usvaja ga Narodna skupština i on ima snagu zakona; poreska politika odnosno politika budžetskih prihoda - da bi budžet mogao da se troši za razlicite namene potrebno je da se odrede nacini punjenja budžeta; budžet države se puni iz njenih javnih prihoda odnosno iz razlicitih vrsta poreza i drugih izvora koje država odnosno fiskalna vlast prikuplja. Definisanjem osnovnih komponenti fiskalne politike u velikoj meri su definisani i instrumenti fiskalne politike - nivo budžetske potrošnje, nivoi transfera, autonomni porezi i nivoi poreskih stopa. Fiskalna vlast može na privredne subjekte da utice i preko budžetske politike i preko politike budžetskih prihoda odnosno i preko javne potrošnje i preko poreske politike. Na

primer, ako je cilj nosilaca ekonomske politike u odredenom periodu da povecaju ulaganja privrednih subjekata u odredenu delatnost onda ce vrlo verovatno svim preduzecima koja se odluce na obavljanje te delatnosti smanjiti poreze kako bi ih stimulisala. Na taj nacin bi fiskalna vlast uticala na privredne tokove svojom poreskom politikom. Ako bi preduzeca koja se odluce da udu u navedenu granu dobijala i druge vrste pomoci (na primer subvencije), onda bi fiskalna vlast i kroz javne rashode uticala na privredni život. Iako je polje delovanja fiskalne politike mnogo šire, moglo bi se reci da postoje dva osnovna nacina za vodenje fiskalne politike: vodenje ekspanzivne fiskalne politike - podrazumeva niže poreske stope i vecu potrošnju države; vodenje restriktivne fiskalne politike - fiskalna politika sa višim poreskim stopama i ogranicavanjem državne potrošnje. Vodenje fiskalne politike ne može biti nezavisno od vodenja monetarne politike, kao što se ni monetarna politika ne može formulisati i sprovoditi bez obzira na nacin na koji se sprovodi fiskalna politika. One su medusobno povezane ne samo kao delovi ekonomske politike države vec i zbog toga što se i jednom i drugom može delovati na iste ekonomske kategorije zbog cega moraju da budu uskladene.

Zakljucak

Ekonomska politika, u kratkim crtama, deo je državne politike koji se bavi odnosom države i privrede. Izrazom “ekonomska politika” o znacava se privredivanje u društvenoj zajednici sa težištem na organiz ovanje i usmeravanje tokova reprodukcije u okviru države. U domenu ekonomske teorije, pojam ekonomska politika se koristi za oznacavanje d ve pojav e : Kao raznovrsna aktivnost države i drugih nosilaca ekonomsko-pol itickog odlucivanja (tzv. makro ekonomski subjekti), cija svrha je stvaranje adekvatnog društvenog ambijenta za optimalan privredni i ekonomski razvoj; Kao naucna disciplina u okviru sistema ekonomskih nauka koja se bavi iznalaženjem i analiziranjem o dnosa i zakonitosti u vezi sa d elovanjem države i drugih makroekonomskih subjekata u regulisanju ekonomskih odnosa. Pod privrednim r azvojem po pravilu se podrazum eva porast materijalne proizvodnje (mase roba i usluga) i društvenog proizvoda. Ekonomski razvoj je širi pojam, jer uz materijalnoproizvodnu stranu obuhvata i društvenu komponentu shvacenu kao ukupnost upravljanja privrednim razvojem. Neka od podrucja ekonomske politike su: Fiskalna politika Politika dohodaka Spoljn otrgovinska politika Monetarna politika

Literatura

Ristic, Ž., Savic, J. (2006): Makroekonomija, Viša poslovna škola Cacak, Beograd Babic, M. (2003): Makroekonomija, Mate, Zagreb Bajec, J., Joksimovic, Lj. (2000): Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd www.ssef.rs www.setimes.com Bajec, J., Joksimovic, Lj. (2000): Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd Ristic, Ž., Savic, J. (2006): Makroekonomija, Viša poslovna škola Cacak, Beograd www.ssef.rs Babic, M. (2003): Makroekonomija, Mate, Zagreb www.setimes.com