Self u Geštalt Terapiji

GEŠTALT STUDIO BEOGRAD

TEORIJA SELFA

Mentor: Marija Stefanović

Student: Snežana Volic

Beograd, novembar 2010.

Sada se self ne može razumeti drugačije nego kroz polje, kao što se dan ne može razumeti drugačije nego u kontrastu od noći... self se prepoznaje u konrastu od ostalog – onoga što self nije. Postoji granica između selfa i svega ostalog i upravo ta granica čini suštinu psihologije. Perls Now the 'self' cannot be understood other than through the field, just like day cannot be understood other than by contrast with night...the 'self' is to be found in the contrast with the otherness. There is a boundary between the self and the other, and this boundary is the essence of psychology." Perls [1978/1957]

2

Self u Geštalt psihoterapiji Self u Geštalt terapiji nije stvar, statična struktura, već pokretljiv proces. To je bitan zaokret u odnosu na shvatanje selfa u drugim terapijskim pravcima. Self nije zamrznut skup karakteristika (»Ja sam to i samo to«), već je raznovrstan i fleksibilan u svojim sposobnostima i kvalitetima u zavisnosti od određenih zahteva organizma i sredine. Self nema sopstvenu prirodu izuzev u kontaktu sa ili u odnosu prema sredini. Opisan je fenomenološki - kao sistem kontakata ili interakcija sa sredinom. Spagnuolo self smešta između organizma i sredine, gde se ništa ne može dosegnuti bez sopstvenog iskustva, ali u isto vreme mi nikada ne možemo biti samo ja, ja je uvek i fenomen u kom učestvujemo. Po Geštalt shvatanju - self i funkcije kontakta su jedno isto. Self je opisan kao »sistem uzbuđenja, orijentacije, manipulacije i raznovrsnih identifikacija i alijenacija...«(Perls). Ove opšte kategorije funkcija kontakta opisuju osnovne načine na koje uzajamno delujemo sa okolinom da bismo zadovoljili naše potrebe i prilagodili se promenama sredine. Kroz uzbuđenje osećamo naše potrebe. Preko orijentacije se organizujemo da zadovoljimo te potrebe u odnosu na našu okolinu. Kroz manipulaciju radimo u službi svojih potreba. Preko identifikacije primamo u organizam (stvarno »JA«) ono što može biti asimilovano, i preko alijenacije odbacujemo (stvarno »NE-JA«) ono što je strano našoj prirodi i zato ne može biti asimilovano. Perls, Hefferline, i Goodman, tumače self kao funkciju kontaktiranja aktualne prolazne sadašnjosti – sistem sadašnjih kontakata i činioca rasta. Self se ne može posmatrati odvojeno od organizma i okoline, odnosno polja. Upravo taj složen sistem kontakata koji je neophodan za prilagođavanje u polju naziva se « self ». Dakle, self je kontakt sa sadašnjošću. Polje kao celina ima tendenciju da se upotpuni, da dostigne što je moguće jednostavniju ravnotežu za određeni nivo polja. Ali pošto se uslovi stalno menjaju, dostignuta delimična ravnoteža je uvek nova; njoj se mora dorasti. Organizam se održava samo rastom. Samoodržanje i rast su polarni, jer je održanje moguće samo ako se raste kroz asimilaciju i samo ono što neprekidno asimiluje novinu, u stanju je da se održi, a da se ne degeneriše. Tako da materiju i energiju rasta čine: konzervativni pokušaj organizma da ostane onakav kakav je, nova sredina, destrukcija prethodne delimične ravnoteže i asimilacija nečeg novog. U opštem smislu, kontaktiranje je rast organizma. Self ne treba shvatiti kao fiksiranu instituciju; on zapravo postoji gde god i kad god postoji interakcija granice. Kada govorimo o situaciji kontakta self je sila koja formira geštalt u polju, tj. self je proces figura/pozadina u situaciji kontakta. S 3

obzirom da self ne postoji kao fiksirana institucija, već kao prilagođavanje intenzivnijim i složenijim problemima, onda kada su ove situacije u stanju mirovanja ili dostignu ravnotežu, self se smanjuje. Na primer, to se događa u situacijama rasta i asimilacije ili u snu. Odnosno, može se reći da, kada postoji najintenzivniji konflikt, kontakt i figura/pozadina, tada je self najizraženiji, a kada dođe do konfluencije (međusobnog stapanja), izolacije ili ravnoteže, tada je self manji. Perls takođe govori o selfu kao aktuelizaciji potencijala. Prošlost, sadašnjost i budućnost su stadijumi delovanja selfa u kontaktiranju stvarnosti. To znači da situacija u sadašnjosti, kada postaje figura, ima prošlost kao datost, nepromenjivost organizma i sredine, ali u povećanju koncentracije, ta datost se razlaže u mnoge mogućnosti i postaje potencijal za kreiranje nekoliko izbora za budućnost odakle self identifikacijom i alijenacijom usmerava proces ka novoj figuri. Veruje se da je inhibicija selfa, u neurozi, nesposobnost da se situacija shvati kao promenljiva ili drugačija; neuroza predstavlja fiksaciju nepromenljive prošlosti. Ovo je tačno, ali funkcija selfa obuhvata više od prihvatanja mogućnosti; ona je takođe njihova identifikacija i alijenacija, kreativni dolazak do nove figure; ona je diferencijacija između “zastarelih odgovora” i jedinstvenog novog ponašanja koje je potrebno. Self je spontan, nalazi se u srednjem modusu (kao temelj akcije i strasti) i zaokupljen je datom situacijom (kao Ja, Ti i Ono). Spontanost je otkrivanjei-pronalaženje duž puta kojim se ide, ona znači uključenost i prihvatanje. Spontanost je i aktivna i pasivna, ona deluje i na nju se deluje; ili bolje rečeno, ona je u srednjem modusu. Ekstremi spontanosti su s jedne strane, promišljenost, a sa druge, relaksacija. Pod “biti zaokupljen situacijom” podrazumevamo da ne postoji osećaj sebe ili drugih stvari, koji se razlikuje od doživljavanja date situacije. Puno i prihvatljivo funkcionisanje zavisi od funkcija kontakta koje su u potpunosti dostupne organizmu kako bi ostvario potrebne promene interakcije u sredini. Kada funkcije kontakta postanu nedostupne svesnosti, organizam više ne može da se lako adaptira u svom svetu. Ovi aspekti nečijeg funkcionisanja koji su nepriznati – tj. koji se ne doživljavaju kao self – nisu potpuno dostupni za kontakt sa okolinom. Što su nečije sposobnosti ograničenije za kontakt, to je više njegovo doživljavanje selfa i okoline fragmentirano, dezorganizovano i čini da se stvara otpor. Opis psihološkog zdravlja i bolesti je jednostavan. To je pitanje identifikacija i alijenacija selfa. Ako se čovek identifikuje sa selfom koji se razvija, ne koči sopstveno kreativno uzbuđenje i posezanje za novim rešenjem; i obrnuto, ako čovek otuđuje ono što mu organski ne pripada i stoga ne može biti od vitalnog interesa, već pre narušava figuru/pozadinu, onda je on psihički zdrav, jer koristi svoju moć na najbolji mogući način i učiniće ono što najbolje ume u teškim životnim okolnostima. Naprotiv, ako se čovek otuđuje i usled lažne identifikacije

4

pokušava da uguši sopstvenu spontanost, onda on svoj život čini nezanimljivim, konfuznim i bolnim. Sistem identifikacija i alijenacija nazvaćemo “ego”(Perls). Self postoji tamo gdje postoje promenjive granice kontakta, to je tzv. kreativni self. U ovom kreativnom aspektu self se može smatrati koncentrirajućim Selfom - svesnim sebe i sopstvenih procesa, ili može delovati bez svesti individue o emotivnim procesima, proceni i integraciji organskih potreba (Klarkson). Tako možemo govoriti o svesnosti o selfu – priznati self i o delovoma selfa kojih nismo svesni – nepriznati self. Nepriznati self U Geštalt modelu ljudskog razvoja, rast i formiranje selfa se događa kroz kontakt (interakciju sa sredinom). Kroz ovaj kontakt mi tražimo i nalazimo to što nam je potrebno za opstanak i razvoj, asimilujemo ta nova iskustva koja mogu biti iskorišćena za rast i promenu, i udaljavamo (odbacujemo) ono što ne može biti asimilovano. Tokom ovog procesa kontaktiranja, rasta i razvoja, aspekti ili svojstva našeg selfa mogu postati problematični u određenom fizičkom ili socijalnom okruženju. Na primer, detetova ekspresija potrebe za ljubavlju se dočekuje odbacivanjem, agresija kažnjavanjem, ranjivost okrutnošću, radoznalost neodgovaranjem ili osiromašenim okruženjem. Ljudska bića su rezilijentna baš kao i izdrživa, i pojedinačni slučajevi odbacivanja ili kažnjavanja retko oštećuju ličnost. Mi ne tražimo perfektnu sredinu za rast, ali tražimo onu koja je »upravo dovoljno dobra« za zdrav razvoj, kako to definiše Winnicott. Uslovi kao što su ponavljano odbacivanje, kažnjavanje i sl. zahtevaju od osobe da savlada konflikt između potrebe za opstankom i osobinama selfa koji se razvija. Baš kao što su aspekti sredine, koji se ne mogu asimilovati odstranjeni (odbačeni od strane organizma), aspekti selfa koje sredina odbacuje postaju otuđeni. Osobine selfa – impuls radoznalosti, potreba za ljubavlju, kapacitet za ranjivost, seksualna osećanja – su otuđene, ili u uobičajenoj kliničkoj upotrebi, nepriznate od strane selfa. Nepriznavanje intrinzičkih aspekata nečijeg selfa, bilo da su potrebe, kapaciteti ili ponašanja je nešto, kao kada biste odlučili da vam ne treba jedna određena soba u vašoj kući, ali ne možete da je se oslobodite, jer je njeno postojanje neophodno za integritet ostatka zgrade: sve što možete da uradite je da je zazidate i pretvarate se da ne postoji. Mi možemo proterati takve delove nas samih u skrivenu tamu nesvesnosti, ali oni nastavljaju da postoje i dok se pretvaramo da takvi kvaliteti »nisu značajni«. Šta se događa sa nepriznatim aspektima našeg organizma – osećanjima, potrebama i izražavanjima, pokretima i predstavama? Kako se ne opažaju i ostaju

5

skrivene? U kojoj areni selfa, sada ne-selfa deluju? To su pitanja koja se postavljaju i za čijim odgovorima se traga kroz terapeutski proces. Telo kao nepriznati self U velikoj meri, mi održavamo postojanje nepriznatih aspekata selfa preko njihovog spajanja sa telesnim funkcijama i procesima. Shvatanjem telesnog selfa kao »TO« i upućivanjem »JA« ili identifikovanog selfa na mišljenje, naše telo, na neki način, postaje nepriznat self. Spajanje nepriznatog selfa sa telom proizlazi iz činjenice da su mnoge funkcije organizma, koje smo morali da ne priznamo, duboko ukorenjene u našoj fizičkoj prirodi. Zato, odricanje ovih aspekata selfa ili funkcija selfa zahteva da se odreknemo telesnih aspekata selfa koji su uključeni. Održavanje ove podvojenosti i držanje nepriznatog selfa podalje od naše svesnosti je potpomognuto telesnom prirodom same represije. Za Geštalt terapeute, represija nije samo »mentalni« mehanizam. Mi možemo da držimo nepriznati self izvan svesnosti fizičkim sprečavanjem pokreta, kako bismo sprečili pokrete posezanja ka drugima i time održali identifikovani self karakterisičnim za nezavisnost. Mi možemo fizički otupeti i umrtviti telesne senzacije (zatezanjem protiv njih) koje su deo osećanja ljubavi, besa i sažaljenja. Id, Ego i Persona – aspekti Selfa Dakle, postoje 3 glavne i odvojene strukture sefa: Id, Ego i Ličnost. To su glavni stadijumi kreativnog prilagođavanja:  Id čine pozadina koja se razlaže u svoje mogućnosti, uključujući organsku nadraženost i prošle nezavršene situacije koje postaju svjesne, kao i sredinu koja se nejasno opaža i početna osjećanja koja povezuju organizam i sredinu.  Ego predstavlja progresivnu identifikaciju i alijenaciju mogućnosti, ograničavanje i razvoj tekućeg kontakta, uključujući motorno ponašanje, agresivnost, orijentaciju i manipulaciju.  Persona je kreirana figura onoga što self postaje i asimilira u organizam, ujedinjujući je s rezultatima prethodnog rasta. Bloom daje kratke definicije:  Id je orgazmička pozadina potreba, apetita, nužnosti uključujući i one nezavršene iz prethodnih prekinutih ili slabih kontakata.  Ego je funkcija koja usmerava i upravlja selfom, rešava probleme življenja. To je delanje i bivanje organizma, griženje, žvakanje, kušanje, gutanje. To je učenje. To je pričanje.  Persona je verbalna replika selfa, retorički stav. Ona je ono što kažemo da smo. Sadrži ishode prethodnih kontakata koji sun am u sećanju. Ona je ono što smo

6

naučili, ono što smo rekli. Omogućava nam osećaj kontinuiteta kroz vreme, stabilan lični identitet.

Funkcija Ida Perls, Hefferline, i Goodman opisuju Id kao važan energizujući deo «mentalnog» aparata koji je uglavnom nesvestan. Ne može se zahvatiti introspekcijom; on se može posmatrati u ponašanju, uključujući verbalno ponašanje, s kojima je povezana samo rudimentarna svest. Ako razmotrimo strukturu Selfa u običnoj svesnoj opuštenosti, tada self, kako bi se odmorio, privremeno odlaže senzornu budnost i opušta mišiće iz srednjeg tonusa. Tada se čini da je Id pasivan i iracionalan, njegov sadržaj je halucinatorski, a telo se pojavljuje kao veliko. Osećaj pasivnosti dolazi od prihvatanja bez uključenosti. Željan odmora, self neće oživeti i poslati impulse, motorna inicijativa je potpuno zakočena. Philippson definiše Id kao «vitalnu početnu tačku u geštalt formaciji». Da bi se razvio interes za okolinu organizam mora započeti s nefokusiranom otvorenošću u datom iskustvu. Id je pasivan, a to znači da organizam još nije spreman da identifikuje potrebe, želje ili interese. Self nije aktivan i motorna pokretljivost je inhibirana. Muller kaže da Id funkcija informiše self o spontanim potrebama organizma. Id funkcija je u vezi s tim što Ja osećam i potrebno mi je. Kad je neka osoba uglavnom u Id funkciji, sve je moguće, okolina je slabo percipirana i organizam i okolina nisu u vezi. Osoba je tada opuštena i bez ikakvih namera, interesa ili potreba i ujedinjena s telom. Takva osoba je previše u Id funkciji i na početku i na kraju svakog kontakt ciklusa. Funkcija Ega Perls, Hefferline, i Goodman opisuju Ego kao onog ko je oprezan, nalazi se u aktivnom modusu, čulno je budan i motorički agresivan i svestan sebe kao izolovanog od situacije. Zdrava promišljenost je svesno ograničavanje određenih interesa, percepcija i pokreta, kako bi se omogućila koncentracija na jednostavnije jedinstvo koje je tu. U međuvremenu se izabrani interes razvija i uzbuđenje se povećava. Ovi mehanizmi nam daju osjećaj da smo aktivni, da učestvujemo u iskustvu, jer se self identifikovao sa jasno izabranim interesom i čini se da je u ovoj poziciji spoljašnji činilac u polju. Prilaženje sredini se doživljava pre kao kreativna agresija, nego kao srastanje s njom, jer se ovde opet stvarnost ne sagledava u skladu s njenom spontanom jasnoćom, već se bira ili odbacuje u skladu s interesom s kojim se identifikovala. Čovek ima osećaj da stvara situaciju. Sredstva se biraju isključivo kao sredstva, u skladu s prethodnim iskustvima, čula su budna i tragaju, a manje «pronalaze» ili «odgovaraju». 7

Značajna apstrakcija koja se doživljava kao stvarna u situaciji promišljenosti je sam Ego, jer je organska potreba ograničena na cilj, percepcija se kontroliše, a sredina se ne kontaktira kao da je pol nečije egzistencije, već se drži na distanci, kao «spoljašnji svet», u odnosu na koji je osoba spoljašnji činilac. Ono što je blisko doživljeno je jedinstvo cilja, orijentacije, sredstva, kontrole itd., a ovo je upravo sam Ego. Philippson objašnjava da mi koristimo Ego funkciju da bismo doveli u okolinu deo sebe koji nam je bliži, a koji je drugačiji od onog na koji smo navikli. U gestalt psihologiji to se naziva «figura-pozadina» formacija, a u gestalt terapiji to se naziva svesnost. Ovaj proces formiranja i destrukcije figure u gestalt terapiji se prepoznaje kao: kontakt, kreativna adaptacija, agresija i odgovornost. Funkcija Persone Prema Perls, Hefferline, i Goodman može se reći da je persona sistem stavova koji se zauzimaju u interpersonalnim odnosima. To je pretpostavka onoga što neko jeste, a služi kao osnova za objašnjenje nečijeg ponašanja. Kada je interpersonalno ponašanje neurotično, persona se sastoji od brojnih pogrešnih koncepcija, introjekcija, ego-ideala, maski itd. Kada se terapija završi, persona predstavlja neku vrstu okvira koji čine stavovi, onako kako ih neko razume i koji se mogu koristiti u svakoj vrsti interpersonalnog ponašanja. Ovo važi za bilo koju vrstu terapijske metode. Ovako dostignutu «slobodnu» strukturu teoretičari smatraju Selfom – on je taj koji odgovara na pitanja ili samopitanja. Samosvesnost persone je autonomna, odgovorna i samospoznajuća i uvek ponovo igra određenu ulogu u stvarnoj situaciji. Autonomija se ne bi trebala mešati sa spontanošću. U autonomiji čovek slobodno bira i uvek ima osećaj primarne uključenosti iz koje sledi posvećenost. Sloboda se ogleda u činjenici da je osnova aktivnosti već dostignuta; čovek se posvećuje u skladu s onim što jeste, tj., što je postao. Autonomija je manje aktivna prema spolja, nego što je to promišljenost i manje pasivna prema spolja nego relaksacija – jer to je nečija lična situacija u koju se neko uključuje u skladu sa svojom ulogom. Tada čovek niti deluje na nešto niti se na njega deluje, stoga se slobodna ličnost smatra spontanom i u srednjem modusu. Ali u spontanom ponašanju je sve novo i progresivno se prisvaja, a u autonomiji je ponašanje lično, jer je zapravo, već dostignuto i asimilirano. «Stvarna situacija» zapravo nije nova, već je ona slika persone u ogledalu – tako da znamo da je to naša stvarnost i osećamo se sigurni. Ličnost je «transparentna», ona se uvijek ponovo spoznaje (to je struktura svih «aha» iskustava). Nadalje, Ličnost je odgovorna i može sebe smatrati odgovornom u smislu da kreativni self nije odgovoran. Odgovornost je ispunjavanje ugovora, a ugovor je napravljen u skladu s onim što neko jeste. 8

Međutim, čista kreativnost se ne može ugovoriti na ovaj način, njena konzistencija se pojavljuje u toku procesa. Prema tome, persona predstavlja odgovornu strukturu Selfa. Philippson opisuje personu kao deo selfa koji je pristupačan, relativno predvidljiv i može se verbalizovati pitanjima kao što su: «Ko si ti?» ili «Kakav si ti?» Ličnost ima svoje vrednosti, autonomna je i odgovorna, stvara odnose limitirane neposrednim izborom kako bi našla mesto individue u svetu. Funkcija persone nije fiksirana i može biti unapređena i prilagođena u skladu s promenama u životu osobe. Individue su stalno u procesu redefinisanja ko su oni u posebnim i novim situacijama ili kada iskuse neobična iskustva u svom životu. Osobe će uopšteno imati problema i dolaziti na terapiju kada je funkcija persone nepromenjena više godina dok se okolina menjala i više nije adekvatna situaciji u kojoj se klijent nalazi. Kontakt ciklus Svaki od prethodno navedenih aspekata Selfa pojavljuje se da bi se realizovao kontakt ciklusa koji može imati nekoliko različitih faza. To je prirodan način izražavanja životne energije i potrebe za aktualizacijom Selfa. Dominantna figura izranja iz pozadine, zahteva pažnju i uranja u pozadinu ponovno, dok se nova zanimljiva figura javlja. Takva je cilkična pulsirajuća priroda ljudskog iskustva. Ona može biti privremeno inhibirana u službi opstanka i ponovno će se uspostaviti kada prođe opasnost (Klarkson). Takav «instinktni ciklus» je centralna paradigma Geštalt teorije i prakse. Perls je konceptualizirao ovaj instinktom vođeni ciklus kao aktivnosti Selfa kroz temporalni proces koji se razvija u vremenu kroz faze predkontakta, za vreme kontakta, dovršavanja kontakta i posle kontakta. «Sadašnjost je prelaz od prošlosti ka budućnosti i ovo su faze aktivnosti Selfa koji stupa u kontakt sa stvarnošću.» (Perls) 1. Predkontakt – telo je pozadina, a apetit ili stimulans iz sredine je figura. Postoji svesnost «datosti» ili Ida situacije, koja se razlaže u svoje mogućnosti. (Senzitizacija, svesnost) 2. Kontakt – a) Uzbuđenje apetita postaje pozadina, a figura je neki «objekat» ili niz mogućnosti. Telo se umanjuje (ili naprotiv, u bolu, telo postaje figura). Pojavljuje se emocija. (Mobilizacija) b) Dolazi do biranja ili odbacivanja mogućnosti, javlja se agresija u prilaženju i u preskakanju prepreka, kao i promišljena orijentacija i manipulacija. Ovo su identifikacije i alijenacije Ega. (Akcija) 3. Finalni kontakt – u odnosu na pozadinu nezanimljive sredine i tela, ono što je figura je živi cilj i dodir s njim. Celokupna promišljenost je relaksirana i javlja se spontana unitarna akcija percepcije, pokreta i osećaja. Svesnost je sada najizraženija, ona je u figuri koja je Ti. (Ful kontakt) 4. Postkontakt – dolazi do stapajuće interakcije organizma/sredine koja nije figura/pozadina: self se smanjuje. (Povlačenje) 9

Zaključak U Gestalt teoriji na self se gleda kao na proces. Postoje tri funkcije Selfa: Id, Ego i Persona, koje su odvojene. Da bismo sagledali self, moramo obratiti pažnju na interakciju između ovih funkcija. Self je prisutan tamo gde postoje promenjive granice kontakta – tada rastemo i razvijamo se. Ovakvo razmatranje teorije Selfa je korisno jer pomaže terapeutu da razume koji aspekt Selfa je aktivan te koji aspekt Selfa nije dovoljno aktivan ili ga klijent blokira u kontakt ciklusu. Self je sistem kontakta u polju organizam/sredina; a ovi kontakti su strukturisana iskustva aktuelne, sadašnje situacije. To nije self organizma kao takvog, niti je on pasivan primalac sredine. Kreativnost znači izmisliti novo rešenje; izmisliti ga u smislu pronalaženja i stvaranja; ali ovaj novi način se ne bi mogao pojaviti u organizmu ili njegovom “nesvesnom”, jer postoje samo konzervativni načini; niti bi to moglo biti u novoj sredini kao takvoj, jer čak i da čovek naleti na nju, ne bi je prepoznao kao svoju sopstvenu. Ipak, postojeće polje, prelazeći u sledeći trenutak, je puno potencijalnih novina, a kontakt predstavlja njihovu aktuelizaciju. Otkriće je originalno; to je organizam koji raste, asimilujući novu materiju i crpeći novi izvor energije. Self ne zna unapred šta će pronaći, jer je znanje forma onoga što se već dogodilo; naravno da terapeut to ne zna, zato što on ne može pothranjivati nečiji tuđi rast – on je jednostavno deo polja. Ali razvijajući se, self rizikuje – rizikuje patnju koju je dugo izbegavao i stoga mora razoriti mnoge predrasude, introjekte, privrženosti fiksiranoj prošlosti, sigurnost, planove i ambicije; self rizikuje i to je uzbudljivo, samo ako može prihvatiti da živi u sadašnjosti. (Perls)

Literatura: 1. Bloom, D.: The Song of the Self. The Gestalt Journal V24N2 2. Kepner, J.: Telesni proces. 3. Klarkson, P.: Geštalt savetovanje u akciji. 4. Perls, F.; Hefferline, R.; Goodman, P.: Gestalt Therapy-excitement and Growth in the Human Personality. 5. Philippson, P.: Gestalt as a Psychotherapy o Self . 6. Perls, F.: Finding Self Through Gestalt Therapy. The Gestalt Journal V1N1 7. Spagnuolo, M.: The Theory of Self in Gestalt Theory. Gestalt Review V5N4

10