Sedmo Nebo - James Patterson

Džejms Paterson i Maksin Pitro

Sedmo nebo Naslov originala James Patterson and Maxine Paetro 7th Heaven S engleskog preveo Nemanja Rabrenović

Ovu knjigu posvećujemo našim supružnicima i deci: Suzi i Džeku, Džonu i Brendanu

Zahvaljujemo se ovim vrhunskim profesionalcima, koji su bili tako velikoduš ni sa svojim vremenom i struč noš ću: doktoru Hamfriju Germanijuku, kapetanu Rič ardu Konklinu, Caku Hani, doktoru Alenu Rosu, Filipu R. Hofmanu, Melodi Fudž imori, Mikiju Sermanu i doktoru Mariji Pejdž. Posebnu zahvalnost dugujemo naš im izvrsnim istraž ivač ima, Eli Sartlef, Donu Makbejnu, Lin Kolomelo i Margaret Ros, kao i Meri Džordan, koja drži sve konce u svojim rukama.

Prolog Božićna pesma

1. Ukrasne lampice svetlucale su na visokoj jelki, koja je stajala okićena ispred velikog prozora. Bogato nameštena dnevna soba bila je ukraš ena gomilom bož ić nih venaca i desetinama č estitki, a u kaminu su pucketale cepanice jabukovog drveta, oplemenjujuć i vazduh svojom aromom. Na muzičkoj liniji, Bil Krozbi je pevušio „The Christmas Song“. – Chestnuts raosting on an open ire. Jack Frost nipping at your nose...{1} Henri Jablonski nije mogao jasno da vidi momke. Onaj po imenu Hok mu je oteo naoč are i ostavio ih č ak gore na kamin, š to je dobro, rezonovao je Jablonski u to vreme. To je znač ilo da momci nisu ž eleli da budu prepoznati, da su planirali da ih puste. Molim te, bože, dozvoli da preživimo, i služiću te do kraja života. Jablonski je posmatrao dve senke kako kruž e oko drveta, znajuć i da se piš tolj nalazi zadenut za Hokovim pojasom. Cuo je cepanje ukrasnog papira, video onog po imenu Pidž kako njiš e maš nicu, igrajući se s novim mačetom. Rekli su da ih neće povrediti. Rekli su da je ovo samo pljačka. Jablonski je upamtio njihova lica dovoljno dobro da ih opiš e policijskom portretisti, š to ć e i uč initi č im se on i supruga izvuku iz svoje proklete kuće. Oba momka su izgledala kao da su iskorač ili iz oglasa Ralfa Lorena. Hok. Glatko izbrijan. Kulturan. Plav, s razdeljkom sa strane. Pidž , krupniji. Verovatno metar i osamdeset osam. Duga smeđa kosa. Jak kao vo. Mesnate ruč erde. Kao sportisti s najboljih američ kih fakulteta. Obojica. Možda u njima stvarno ima nečeg dobrog. Dok je Jablonski posmatrao, onaj plavi, Hok, priđe polici s knjigama, stade da prevlač i dugim prstom po koricama, izgovarajuć i

njihove naslove s toplinom u glasu, kao da je porodič ni prijatelj bračnog para. On reč e Henriju Jablonskom: – O, gospodine Jablonski, imate Farenhajt 451. To je klasik. Hok uze knjigu s police, otvori prvu stranu. Zatim se saž e do mesta gde je Jablonski ležao vezan na podu s čarapom u ustima. – Niko ne piš e bolje uvode od Bredberija – reč e Hok. A onda stade da čita iz knjige naglas, razgovetnim, dramskim tonom. – „Bilo je zadovoljstvo spaljivati ih. Bilo je to jedno posebno zadovoljstvo, posmatrati kako ih plamen izjeda, posmatrati kako crne i menjaju se.“ Dok je Hok č itao, Pidž izvuč e jedan veliki poklon ispod drveta. Bio je umotan u zlatni ukrasni papir, sa zlatnom mašnom. Nešto što je Pegi oduvek želela i što je čekala godinama. – „Za Pegi, od Deda Mraza“ – proč ita Pidž tekst s kartice. Proseč e ukrasni papir nožem. On ima nož! Pidž otvori kutiju, ukloni zaštitni papir. – Birkin taš na, Pegi. Deda Mraz ti je doneo taš nu od devet hiljada dolara! To ne dolazi u obzir, Peg. Nikako. Pidž dohvati još jedan upakovan poklon, protrese kutiju, dok je Hok preusmeravao svoju paž nju na Pegi Jablonski. Pegi je molila Hoka za milost, mumlajuć i jer joj usta behu zapuš ena zguž vanom č arapom. Henrijevo tuž no srce se slamalo dok je posmatrao koliko se upinje da komunicira očima. Hok ispruž i ruku i pomazi Pegi po bebiplavoj kosi, pa je potapš a po vlaž nom obrazu. – Sad ć emo otvoriti sve vaš e poklone, gospođo Jablonski. I vaš e, gospodine Jablonski – reč e on. – Onda ć emo odluč iti hoćemo li vas ostaviti u životu.

2. Henriju Jablonskom se prevrnu ž eludac. Zagrcnuo se debelom vunenom č arapom, napeo svoje veze, namirisao kiseli vonj mokrać e. Toplina mu se raš iri ispod odeć e. Gospode. Pomokrio se. Ali to nije bitno. Jedino je važno izvući živu glavu. Nije mogao da mrdne. Niti da progovori. Ali mogao je da razmišlja. Šta da učini? Jaoblonski se osvrnu po sobi s mesta gde je lež ao na podu, ugleda ž arač za vatru na samo koji metar od njega. Koncentrisao se na taj žarač. – Gospođo Jablonski – Pidž doviknu Pegi, treskajuć i malom tirkiznom kutijom. – Poklon od Henrija. Pereti ogrlica. Vrlo lepo. Molim? Želite nešto da kažete? Pidž priđe Pegi Jablonski i izvadi joj čarapu iz usta. – Vi u stvari ne poznajete Dagija, zar ne? – reče ona. – Kog Dagija? – nasmeja se Pidž. – Nemojte nas povrediti... – Ne, ne, gospođo Jablonski – reč e Pidž , gurajuć i č arapu nazad u usta svoje zarobljenice. – Nemojte vi nama govoriti š ta da radimo. Ovo je naša igra. Naša pravila. Mač ence je skakutalo po gomili ukrasnog papira dok su momci otvarali poklone; dijamantske minđuš e, ermes kravata, jensen kaš ike za salatu, Jablonski se molio da samo uzmu stvari i odu. Onda je č uo Pidž a kako se obrać a Hoku, tiš e nego ranije, tako da je Jablonski morao da se napne da bi ga čuo jer mu je bubnjalo u ušima. – Pa? Krivi ili ne? – upita Pidž. Hokov glas beš e zamiš ljen. – Jablonski lepo ž ive, i ako je to najveć a osveta... – Mora da me zezaš, druže. Ne pričaj gluposti. Pidž prekorač i preko jastuč nice napunjene sadrž ajem sefa Jablonskih. Otvori Bredberijevu knjigu boč nim delom š ake, uze jednu hemijsku i pažljivo napisa nešto na prvoj strani ispod naslova. Pidž proč ita š ta je napisao. – Sic erat in fatis, č oveč e. Tako je

suđeno. Uzmi macu pa da idemo. Hok se saž e i reč e:– Izvini, druš kane. Druš kanova gospođo. – Izvadi čarapu iz usta Jablonskog. – Oprosti se od Pegi. Henri Jablonski se zbuni. Šta? Šta se dešava? I onda je shvatio. Mož e da govori! On vrisnu: – Peegiiii! – a bož ić na jelka utom planu jarkožutim sjajem, da bi je zatim potpuno progutali plameni jezici. VUUUUM. U sobi postade vrelo i kož a na obrazima Henrija Jablonskog osuš i se poput papira. Dim se dizao u gustim kovitlacima i udarao u plafon pre no što će se razići i prigušiti svetlost. – Ne ostavljate nas! Gledao je plamenove kako se penju uza zavese, sluš ao priguš ene vriske svoje najdraže dok su se ulazna vrata s treskom zatvarala.

Prvi deo Plavi mesec

1. Sedele smo u krugu oko logorske vatre iza iznajmljene kolibe u blizini rta Rejes u istoimenom nacionalnom parku, na sat vremena vožnje severno od San Franciska. – Lindzi, pruži čašu – reče Sindi. Probah margaritu – bila je dobra. Juki okrenu ostrige na roš tiljskoj reš etki. Moj border koli, Slatka Marta, zevnu i ukrsti š ape pred sobom, dok su nam odsjaji plamenova igrali po licima a sunce tonulo u Pacifik. – Bio je to jedan od mojih prvih sluč ajeva na mestu patologa – prič ala je Kler. – Tako da sam radila najgore stvari. Morala sam da se popnem uz one stare klimave merdevine na vrh senika noseć i samo baterijsku lampu. Juki se zakaš lja jer joj je tekila skrenula u duš nik, i stade da se bori za dah, a Sindi i ja se razdrasmo u isti glas: – Pij polako! Kler pljesnu Juki po leđima i nastavi. – Bilo je dovoljno straš no š to sam vukla svoju ogromnu zadnjicu uz one merdevine u mrklom mraku s kojekakvim stvorenjima koja su trč karala i leprš ala svud oko mene – a onda mi je snop lampe pao na mrtvaca. – Stopala su mu visila iznad sena, i kad sam ga osvetlila, kunem vam se bogom, izgledao je kao da lebdi. Iskolač enih oč iju i isplaž enog jezika, k’o neki akrep! – Nema š anse – nasmeja se Juki. Nosila je donji deo pidž ame i gornji deo trenerke s grbom pravnog fakulteta Bolt, kosa joj je bila vezana u rep, već se bila opila od te jedne margarite, i viš e je izgledala kao studentkinja nego kao žena koja se bliži tridesetoj. – Razdrala sam se odozgo u mrač ni ambis tog ambara – reč e Kler – i pozvala dve momč ine da se popnu i otkač e telo s krovnih greda, i ubace levitirajućeg gospodina u vreću za leševe. Kler zastade radi dramskog efekta – a meni baš tad zazvoni telefon. – Lind-zi, neee – Sindi će molećivo. – Nemoj da se javiš.

Pogledah identi ikaciju poziva, oč ekujuć i da je to Dž o, moj deč ko, misleć i da se upravo vratio kuć i i javlja da je stigao, ali bio je to poručnik Voren Džakobi. Moj bivši partner i sadašnji šef. – Džakobi? Juki viknu: – Nemoj da staješ , Kler. Ona mož e da ostane na telefonu celu noć! – Lindzi? Dobro, u redu – reč e Kler, pa nastavi. – Raskopč ala sam vreć u za leš eve... i jedan slepi miš je izleteo iz mrtvač eve odeć e. Upiškila sam se u gaće – Kler će, skičeći iza mene. – Stvarno jesam! – Bokserova? Jesi tu? – Džakobi će nabusito. – Imam slobodan dan – zarežah u mobilni. – Subota je, zar ne znaš? – Zeleć eš da uzmeš ovaj sluč aj. Ako ne, samo mi reci i prosledić u ga Kepiju i Čiju. – O čemu s radi? – Najveć i sluč aj u istoriji, Bokserova. Radi se o onom malom, sinu Kampionovih. Majklu.

2. Puls mi je skočio na pomen imena Majkla Kampiona. Majkl Kampion nije bio obič an klinac. Za ž itelje Kalifornije, on je bio isto š to i Dž on Kenedi za celu naciju. Sin jedinac naš eg bivš eg guvernera Konora Hjuma Kampiona i njegove ž ene Valentine, Majkl Kampion se rodio u vrlo bogatoj porodici. Takođe se rodio sa srč anom manom koja se nije mogla otkloniti operacijom, i č itavog ž ivota je živeo uz saznanje da mu svaki dan može biti poslednji. Putem fotogra ija i vesti, uč estvovali smo u Majklovom ž ivotu. Bio je preslatka beba, napredno i nadareno dete i naoč it tinejdž er, duhovit i pametan. Njegov otac je postao predstavnik Američ kog udruž enja za srč ane bolesti, a Majkl njihovo zaš titno lice, koje su svi obož avali. I mada se Majkl retko pojavljivao u javnosti, ljudi su marili za njega, uvek se nadajuć i da ć e jednog dana doć i do pomaka u medicini i da ć e kalifornijski „deč ko s bolesnim srcem“ dobiti ono š to već ina ljudi uzima zdravo za gotovo – zdrav i slobodan život. A onda, januara ove godine, Majk je pož eleo laku noć svojim roditeljima jedne več eri, a ujutru je njegova soba bila prazna. Zahteva za otkup nije bilo. Nikakvih znakova zloč ina. Mađutim, jedna zadnja vrata su nađena otključana a Majkla nigde nije bilo. Njegov nestanak je tretiran kao otmica, i FBI je pokrenuo istragu na nivou cele zemlje. Policija San Franciska je sprovela sopstvenu istragu, ispitala č lanove porodice i njihove zaposlene, Majklove učitelje i školske drugove, kao i prijatelje sa interneta. Kad su Majklove fotogra ije od rođenja do današ njih dana osvanule na naslovnim stranicama Kronikla i č asopisa š irom zemlje, policijska linija se usijala od poziva građana koji su tvrdili da su videli Majkla Kampiona. TV stanice su puš tale dokumentarne emisije o životu Majkla Kampiona, nad kojim se stalno nadnosila senka smrti. Tragovi nisu odveli nikuda, i mesecima kasnije, kad se nikakav otmič ar nije javio da traž i otkup, niti je ikakav trag o Majklu isplivao na površ inu, teroristič ki napadi, š umski pož ari, politič ka deš avanja i novi nasilni zloč ini potisnuli su prič u o Majklu Kampionu s naslovnih

strana. Sluč aj je još bio otvoren, ali svi u pretpostavljali da se desilo ono najgore. Da je otmica krenula po zlu. Da je Majkl poginuo dok su ga odvodili i da su ga otmič ari zakopali njegovo telo i pobegli. Zitelji San Franciska su ž alili zajedno s Majklovom poznatom i voljenom porodicom, i iako ga javnost nikad nije zaboravila, ostavili su prič u o njegovom životu po strani. Dž akobi mi je sad dao nadu da ć e ta straš na mistrija biti na neki način razrešena. – Pronašli su Majklovo telo? – upitah ga. – Jok, ali naišli smo na verodostojan trag. Napokon. Prislonih telefon č vrsto na uvo, zaboravivš i na prič e o duhovima i prvi zajednički odmor članica Ženskog kluba za rešavanje ubistava. Dž akobi reč e, – Ako ž eliš da uč estvuješ u ovome, Bokserova, vidimo se u stan.... – Biću tamo za sat vremena.

3. Put od sat vremena do glavne policijske stanice preš la sam za č etrdeset pet minuta, popela se stepenicama iz hola do treć eg sprata i ušetala u prostorije odeljenja za ubistva tražeći Džakobija. Prostor dimenzija dvanaest sa dvanaest metara bio je osvetljen ž mirkavim neonkama, zbog č ega je ekipa iz noć ne smene pogrbljena nad radnim stolovima izgledala kao da je upravo ispuzala iz groba. Nekoliko starijih momaka podiž e glavu i reč e: – Sta se radi, narednice? – dok sam prilazila Dž akobijevoj kancelariji u uglu, sa staklenim zidovima i pogledom na prilaz stanici i Autoput br. 280. Moj partner, Rič ard Konklin, već je bio tu; tridesetogodiš nji krupajlija visine metar osamdeset i osam, jednom dugom nogom oslonjenom na ivicu Džakobijevog smetlišta od stola. Izvukoh drugu stolicu, udarih koleno i opsovah soč no dok se Dž akobi smejao: – Gde su ti maniri, Bokserova. – Sedoh, razmiš ljajuć i kako je ovo bio funkcionalan radni prostor dok je Dž akobijeva kancelarija bila moja. Skinuh bejzbol kač ket i protresoh kosu, nadajući se da mi momci neće osetiti tekilu u dahu. – Kakav trag imamo? – upitah bez ikakvog uvoda. – Dojava – reč e Dž akobi. – Anonimno lice je zvalo s mobilnog pripejd broja, koji je bilo nemoguć e pratiti, naravno. Pozivač je rekao da je video malog Kampiona kako ulazi u jednu kuć u na Raš an hilu one noći kad je nestao. U toj kući živi jedna prostitutka. Dok je Dž akobi raš čiš ćavao sto kako bi raš irio kriminalni dosije te prostitutke, priseć ala sam se kakav ž ivot je Majkl Kampion vodio u vreme kad je nestao. Majkl nije izlazio s devojkama, nije iš ao na ž urke, niti se bavio sportom. Danju je bio ogranič en na vož nje do ekskluzivne srednje š kole Njukirk i nazad. Tako da i nije zvuč alo previš e ludo to š to je otiš ao kod neke prostitutke. Verovatno je podmitio svog š ofera i pobegao na sat ili dva iz svilenog zatvora roditeljske ljubavi. Ali šta mu se desilo posle toga? Šta je zadesilo Majkla?

– Zašto je ovaj trag uverljiv? – upitah Džakobija. – Taj tip je opisao š ta je Majkl nosio – karakteristič nu svetloplavu skijaš ku jaknu s crvenom prugom na jednom rukavu koju je dobio za Božić. Štampa nikad nije pisala o toj jakni. – Zaš to je taj dojavljiavač č ekao tri meseca pre nego š to je prijavio da ga je video? – upitah Džakobija. – Mogu samo da ti prenesem ono š to je rekao. Rekao je da je izlazio iz kuć e te prostitutke kad je Majkl Kampion ulazio. I da nije zucnuo o tome sve do sad jer ima ž enu i decu. Da nije ž eleo da bude umeš an u celu tu halabuku, ali da ga je savest pekla. Dok ga konač no nije naterala da se javi, pretpostavljam. – Rašan hil je bogat kraj za jednu prostitutku – reče Konklin. I jeste bio. Neš to između Francuske č etvrti u Nju Orleansu i Saut bič a. I do njega se za kratko vreme moglo doć i peš ice od š kole Njukirk. Izvadih beležnicu iz tašne. – Kako se zove ta prostitutka? – Rođena je kao Mirtl Bejs – reč e Dž akobi, dodajuć i mi njen kriminalni dosije. Slika u njemu prikazivala je vrlo mladoliku devojku plave kose i krupnih oč iju. Sudeć i prema datumu rođenja imala je dvadeset dve godine. – Promenila je ime pre nekoliko godina – reč e Dž akobi. – Sad sebe naziva Džudi Mun. – Znač i, Majkl Kampion je otiš ao kod neke kurve, Dž akobi – rekoh, vraćajući dosije na njegov sto. – Kako glasi tvoja teorija? – Da je mali umro in lagrante delicto, Bokserova. Na engleskom, to znač i „u sedlu“. Ako se ova dojava pokaž e kao dobra, mislim da je gospođica Mirtl Bejs, poznatija kao Dž uni Mun, mož da ubila Majkla tokom njegovog prvog seksa – i onda se otarasila njegovog tela.

4. Jedan mladić od dvadesetak godina plave kose nameš tene u jež frizuru i crnim sportskim kolima zviž dukao je izlazeć i iz stana Dž uni Mun. Konklin i ja smo iz svojih policijskih kola posmatrali mlađanog ljubavnika kako skakuć e preko Livenvorta, č uli piš tanje kad je isključio alarm na svom novom modelu BMV-a. Dok su njegova zadnja svetla zamicala iza ugla, Konklin i ja se popesmo stazom do ulaznih vrata neč eg š to su zvali Oslikana dama: viktorijanske kuć e s fasadom pastelnih boja koje se ljuš tila i kojoj je trebalo renoviranje. Pozvonila sam na vrata, sač ekala malo, pa opet pozvonila. Vrata se zatim otvoriš e i mi ugledasmo „neoslikano“ lice Dž uni Mun. Istog trena mi je postalo jasno da Džuni nije obična kurva. Odisala je mladalač kom svež inom koju još nisam videla ni kod jedne prostitutke. Kosa joj je bila vlaž na od tuš a, plave lokne uhvać ene u tanku pletenicu ofarbanu u boju plavog neba. Oč i joj behu duboke, sive boje dima, a sklad njenih savrš eno izvajanih usnica ruž io je jedino tanak beli ožiljak preko gornje usne. Bila je lepotica, ali ono š to je na mene ostavilo najjač i utisak bila je razoruž avajuć a, detinja pojava Dž uni Mun. Ona veza pojas svog zlatnog svilenog ogrtač a č vrsto oko svog uskog struka dok joj je moj partner pokazivao znač ku i predstavljao nas. – Odeljenje za ubistva. Možemo li da uđemo? – Ubistva? Doš li ste kod mene? – upita ona. Glas je odgovarao njenom izgledu; nije bio samo mlad, već i zaslađen nevinošću. – Imamo pitanja u vezi s jednom nestalom osobom – reč e Rič , otkrivajući svoj neverovatni osmeh kojim je osvajao žene. Džuni Mun nas pozva da uđemo. U sobi se oseć ao sladak, cvetni miris, poput lavande ili jasmina, a svetlo je bilo priguš eno, i poticalo je od slabih sijalica pod svilenim abaž urima. Konklin i ja sedosmo na dvosed presvuč en pliš em, a Dž uni se smesti na jedan otoman, ukrstivš i š ake oko kolena. Bila je

bosonoga, sa sedefastim lakom na nožnim prstima. – Fino vam je ovde – reče Konklin. – Hvala vam. Iznajmljujem kuću. Nameštenu – reče ona. – Jeste li ikad videli ovog č oveka? – upitah Dž uni Mun, pokazujuć i joj fotografiju Majkla Kampiona. – Mislite uživo? To je Majkl Kampion, zar ne? – Tako je. Krupne oč i Dž uni Mun postadoš e još krupnije. – Nikad u ž ivotu nisam videla Majkla Kampiona. – Dobro, gospođice Mun – rekoh. – Voleli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja u policijskoj stanici.

5. Dž uni Mun je sedela preko puta nas u sobi za ispitivanje broj dva, prostoriji sa sivim ploč icama dimenzija tri i po sa tri i po metra, metalnim stolom, č etiri identič ne stolice i video kamerom pričvršćenom za plafon. Proverila sam dva puta da se uverim. U kamera je imala traku i snimala je. Dž uni je sada nosila dž emper sa š irokim petljama ruž ič aste boje preko majič ice s č ipkastim rubom, farmerke i patike, bila je nenaš minkana i – ne preterujem kad ovo kaž em – izgledala je kao srednjoškolka. Konklin je započ eo razgovor tako š to je upoznao Dž uni Mun s njenim pravima, š armantno i pun poš tovanja, kojim kao da je hteo da joj poruč i da to nije niš ta straš no. Bez pogovora je potpisala izjavu da razume svoja prava, ali me je to ipak nerviralo do ludila. Nismo uhapsili Dž uni Mun. Nismo morali da je upoznajemo s njenim pravima zbog jednog informativnog razgovora, i Konklinovo upozorenje bi zapravo moglo da je odvrati od namere da nam kaž e neš to š to smo neodlož no ž eleli da saznamo. Progutah svoj gnev. Sto je uč injeno, učinjeno je. Dž uni je zatraž ila kafu i pijuckala ju je iz kartonske č aš e dok sam ponovo pregledala njen dosije. Pomenula sam da je bila hapš ena tri puta zbog prostitucije, i ona mi reč e da je od tada promenila ime i da je nisu hapsili ni zbog čega. – Osećam se kao nova osoba – reče ona. Na rukama nije imala tragova igle, nikakvih vidljivih modrica, š to me je još više zbunjivalo. U čemu je štos? Gde je caka? Zašto bi se lepa devojka poput Džuni prostituisala? – Uzela sam ime iz jednog starog ilma Lajze Mineli – prič ala je Konklinu. – Zove se Reci mi da me voliš, Džuni Mun. Mnogi moji klijenti traže da im to kažem – ona će s tugaljivim osmehom. Konklin smač e sjajne smeđe š iš ke sa svojim đavolasto smeđih oč iju. Bila sam sigurna da Rič nikad nije pogledao taj ilm niti proč itao

tu knjigu. – Je li? – reče on. – To je kul. – Džuni – oslovih je – većina vaših klijenata su srednjoškolci. – Recite mi istinu, narednice Bokser. Treba li da pozovem advokata? Jer mi se č ini da hoć ete da kaž ete da imam odnose s maloletnim dečacima, a to nije istina. – Vi im tražite vozačku dozvolu pre nego što skinete gaće? – Ne zanimaju nas vaš e, ah, druš tvene aktivnosti, Dž uni – reč e Konklin, prekidajući me. – Zanima nas samo Majkl Kampion. – Rekla sam vam – reč e ona, glasom koji jedva osetno zadrhta. – Nikad ga nisam srela, a mislim da bih znala da jesam. – Shvatite – rekoh – da vas ne krivimo ni za š ta. Znamo da je Majkl bio bolestan. Možda ga je srce izdalo dok je bio s vama... – On nikad nije bio moj klijent – insistirala je Dž uni. – Bila bih polaskana, znate, ali to se prosto nije desilo. Konklin isključ i svoj oč aravajuć i osmeh i reč e: – Dž uni. Sarađujte s nama i neć emo dirati ni vas ni vaš posao. Nastavite da porič ete i prikucaćemo vas uza zid. Nadvlač ili smo se s Dž uni nekih dva sata, koristeć i se svakom zakonski dozvoljenom taktikom koja postoji. Ubedili smo je da je bezbedna. Apelovali da nam pomogne, uveravali je da nema č ega da se boji, lagali je i pretili joj. I posle svega toga, Dž uni je i dalje poricala da iš ta zna o Majklu Kampionu. Na kraju sam iskoristila naš eg jedinog džokera, lupivši šakom o sto da ostavim jači utisak. – Sta ako vam kaž em da je jedan svedok voljan da svedoč i da je video Majkla Kampiona kako ulazi u vaš u kuć u u noć i dvadeset prvog januara. I da je taj svedok č ekao Majkla jer je trebalo da ga odveze kući. – Ali to se nikad nije desilo, Dž uni, jer Majkl nikad nije izašao iz vaše kuće. – Svedok? To je nemoguće – reč e mlada ž ena. – Mora da je u pitanju neka greška. Oč ajniki sam ž elela da taj jedan mizerni trag dâ rezultata, ali nismo postizali niš ta. Poč injala sam da verujem da je Dž akobijev anonimni douš nik samo još jedan š aljivdž ija – i ozbiljno sam razmiš ljala da probudim Dž akobija i uputim mu nekoliko probranih reč i – kad Dž uni obori pogled ka stolu. Oči joj behu vlažne a lice zgrčeno od tuge. – U pravu ste, u pravu ste, i ne mogu viš e ovako. Ako isključ ite tu

stvar, ispričaću vam šta se desilo. Konklin i ja razmenismo prepadnute poglede. Zatim se trgoh. Pruž ih ruku ka video kameri i isključ ih je. – Neć eš pogreš iti ako nam kažeš istinu – rekoh, uzlupanog srca. Naslonih se napred, prekrstih šake na stolu. I Džuni poče da nam priča celu priču.

6. – Desilo se baš kao š to ste rekli – reč e Dž uni, podiž uć i glavu k nama s izmuč enim izrazom lica koji sam protumač ila kao meš avinu straha i bola. – Majkl je umro? – upitah je. – Znači, jeste mrtav? – Mogu li da počnem od početka – upita Džuni Konklina. – Naravno – reče joj Rič. – Samo polako. – Znate, prvo nisam znala ko je on – reč e Dž uni. – Kad me je pozvao da zakaž e termin, Majkl mi se laž no predstavio. Kad sam otvorila vrata i ugledala ga – o, bož e. Deč ko Pod Staklenim Zvonom. Došao je kod mene! – Šta se onda desilo? – upitah. – Bio je mnogo nervozan – reč e Dž uni. – Premeš tao se s noge na nogu. Gledao kroz prozor kao da ga neko mož da posmatra. Ponudila sam ga pićem, ali on je odbio. Rekao je da je nevin. Dž uni obori glavu i suze joj potekoš e iz oč iju, kapajuć i na sto. Konklin joj dodade kutiju s maramicama, i nas dvoje se zgledasmo u šoku dok smo čekali da nastavi priču. – Mnogo nevinih momaka dođe kod mene – reč e ona naposletku. – Ponekad vole da se pretvaraju da smo na sastanku, i ja se postaram da im to bude najlepši sastanak u životu. – Ne sumnjam – promrmlja Konklin. – Je li se to desilo s Majklom? Pretvarao se da je na sastanku? – Da – reč e Dž uni. – I č im smo uš li u spavać u sobu otkrio mi je svoje pravo ime – i ja njemu svoje! – To mu se mnogo svidelo, a onda je poč eo da mi prič a o svom ž ivotu. Postao je š ahovski prvak preko interneta, znate li to? I nije se ponašao kao zvezda. Bio je super stvaran. I ja sam poč ela da mislim da smo na sastanku. – Na kraju ste spavali s njim, Džuni? – upitah. – Pa, naravno. Stavio je novac na noć ni stoč ić , ja sam ga razodenula, i taman š to smo, znate, poč eli, on je... on je morao da stane. Rekao je da ga boli – reč e Dž uni, spuš tajuć i š aku na grudi. –

Znala sam za njegovo srce, naravno, ali nadala sam se da će ga proći. Ona se utom slomi, ispruž i ruke na sto, polož i glavu na njih i zaplaka kao da joj je zaista stalo. – Sloš ilo mu se – Dž uni ć e kroz suze. – Govorio je „Pozovi mog tatu“, ali ja nisam mogla da se pomerim. Nisam znala kako da pozovem njegovog oca. A i da jesam, š ta bih rekla? Da sam prostitutka? Njegov otac je guverner Kampion. Zauvek bi me u strpao zatvor. – I zato sam drž ala Majkla u naruč ju i pevala mu – reč e nam Dž uni. – Nadala sam se da ć e mu biti bolje – reč e ona, podiž uć i pogled, lica mokrog od suza. – Ali bilo mu je samo još gore.

7. Miš ić koji je poigravao na Konklinovoj vilici bio je jedini spoljaš nji znak da ga je Džunino priznanje ganulo koliko i mene. – Koliko vremena je proš lo pre nego š to je Majkl umro? – upita on Džuni Mun. – Ne znam. Mož da dva minuta. Mož da malo duž e. Bilo je už asno, užasno – reč e Dž uni, vrteć i glavom dok se priseć ala. – Otprilike tad sam pozvala svog dečka. – Pozvala si svog dečka? – dreknuh. – Je li on lekar? – Ne. Ali bio mi je potreban. Riki je doš ao do mene, a Majkl je dotad umro, pa smo ga stavili u kadu. A onda smo Riki i ja dugo prič ali o tome šta da radimo. Doš lo mi je da vrisnem: Budalo! Mogla si da ga spasiš! Majkl Kampion je mogao da preživi. Doš lo mi je da je protresem. Da je oš amarim po toj kurvinskoj faci – pa sam se obuzdala, sela, i pustila Konklina da nastavi. – I šta ste uradili s njegovim telom, Džuni? Gde je Majkl sada? – Ne znam. – Kako to misliš , ne znaš ? – rekoh i skoč ih sa stolice, zaš kripavš i glasno njome, i obiđoh dva kruga oko stola. Dž uni stade brzo da govori, kao da ć e time š to ć e doć i do kraja sve biti gotovo. – Posle nekoliko sati, Riki je odluč io da nož em rasparč a njegovo telo. Bilo je to neš to najuž asnije š to sam mogla da zamislim – a odrasla sam na farmi! Povrać ala sam i plakala – reč e Dž uni, izgledajuć i kao da bi i sad mogla da učini isto. Ponovo privukoh stolicu i smestih zadnjicu na nju, odluč na da ne plašim tu malu kurvu čak ni dok me je šokirala do kosti. – Ali jednom kad smo poč eli da seč emo, nismo mogli nazad – reč e Dž uni, moleć ivo gledajuć i Konklina. – Pomogla sam Rikiju da spakuje Majklovo telo u nekih osam kesa za smeć e, a onda smo ih natovarili u Rikijev kamionet. Bilo je oko pet ujutru. I nigde nije bilo žive duše. Zurila sam u nju dok sam zamiš ljala nezamislivo: ovo stvorenje

detinjeg izgleda – s okrvavljenim rukama. Telo Majkla Kampiona u krvavim komadima. Euh Konklina kako kaž e – Nastavite, Dž uni. Sluš amo vas. Skinite sav teret s duše. – Vozili smo se uz obalu nekoliko sati – reč e Dž uni, pripovedajuć i sada prič u kao da se priseć a nekog sna. – Ja sam zaspala, a kad sam se probudila, Riki mi je rekao: – Ovo je kraj puta. – Bili smo parkirani iza jednog Mekdonaldsa, blizu nekih kontejnera. – Tu smo bacili kese z smeće. – U kom gradu? Znaš li? – upitah. – Ne baš. – Razmisli – brecnuh se. – Pokušaću. Dž uni nam reč e ime i adresu njenog deč ka, i ja ih zapisah. Rič joj dodade notes i upita je da li bi htela da ozvaniči svoju izjavu. – Ne baš – reč e ona, delujuć i prazno i iscrpljeno. – Dakle... hoć ete li me sada odvesti kući? – Ne baš – odgovorih joj njenim reč ima. – Ustani i stavi ruke iza leđa. – Hapsite me? – Da. Hapsimo te. Eak i zaključ ane do kraja, lisice stajahu labavo na njenim zglobovima. – Ali... rekla sam vam istinu! – I mi to cenimo – rekoh. – Mnogo ti hvala. Uhapš ena si zbog uniš tavanja dokaza i ometanja policijske istrage. To bi trebalo da te zadrži u zatvoru za sada. Dž uni ponovo zaplaka, govoreć i Konklinu koliko joj je ž ao i da nije ona kriva. Pretraž ivala sam mapu Kalifornije u svojoj glavi, zamiš ljajuć i gradove duž obale, š eststo Mekdonalds restorana u Severnoj Kaliforniji. I pitala sam se da postoji li i promil š anse da ć emo ikad pronać i ostatke Majkla Kampiona.

8. Odmah iza ponoć i, sedela sam na kuhinjskoj stolici i posmatrala Dž oa kako ubacuje pastu u lonac s ključ alom vodom. Dž o je krupan, prelep tip, viš i od metar osamdeset, tamne kose, svetloplavih oč iju, i sad je stajao ispred š poreta u plavim boksericama, razbaruš ene kose i dragog lica zguž vanog od spavanja. Izgledao je kao muž ić i voleo me je. I ja sam njega volela. Zato se Dž o i preselio iz Vaš ingtona u San Francisko, okonč avš i naš u burnu vezu na daljinu u korist započ injanja neč eg novog i mož da trajnog. I iako je Dž o iznajmio fantastič an stan u Ulici Lejk, mesec dana nakon preseljenja doneo je svoje sudove s bakarnim dnom i poč eo da spava u mom krevetu pet noć i u nedelji. Sreć om, ja sam uspela da se prebacim na treć i sprat moje zgrade ne bih li nam obezbedila malo više mesta. Veza nam je postala ispunjenija i prisnija, baš ono č emu sam se nadala. I zato sam morala da se zapitam – zaš to se verenič ki prsten koji mi je Dž o dao još uvek nalazi u svojoj maloj pliš anoj kutiji, s dijamantima koji cakle u mraku? Zašto prosto ne pristanem da se udam za njega? – Šta ti je Sindi rekla? – upitah ga. – Doslovce? Rekla je, „Marta je. Pozvali su Lindzi da radi na sluè aju Kampion pa je otišla. RECI JOJ. Upropastila nam je vikend, i zvaću je ujutru da joj tražim citat. I bolje bi joj bilo da bude dobar.“ Nasmejah se Džoovoj imitaciji Sindi, koja nije samo moja drugarica već i najbolji reporter kriminalne rubrike Kronikla. – Njoj ili kažem sve – rekoh – ili ništa. A za sada joj neću reći ništa. – Dobro, reci meni, plavušice. Pošto sam već budan. Udahnuh duboko i isprič ah Dž ou sve o Dž uni Mun; kako je poricala sve dva sata pre nego š to nam je rekla da isključ imo kameru, a zatim nam isprič ala za svoj „sastanak“ s Majklom i njegov infarkt; i kako je, umesto da pozove služ bu za hitne sluč ajeve, Dž udi otpevala

Majklu Kampionu uspavanku dok je srce prestajalo da mu kuca i ubijalo ga. – O, za ime boga. Gladno sam posmatrala kako Dž oi sipa tortellini in brodo u č iniju za mene, i sladoled u identičnu činiju za sebe. – Gde je telo? – upita me Dž oi, izvlač eć i stolicu i sedajuć i kraj mene. – To je pitanje od š ezdeset miliona dolara – rekoh, aludirajuć i na cifru na koju je bogatstvo Kampionovih bilo procenjeno. Isprič ala sam Dž ou ostatak: o Dž uninoj zaprepaš ćujuć oj prič i o komadanju tela Majkla Kampiona, vož nji priobalnim putem s njenim deč kom, koja se završila bacanjem tela iza jednog restorana brze hrane – negde. – Znaš , Konklin je oč itao Dž udi njena prava kad smo je doveli na ispitivanje – rekoh zamišljeno. – I to me je iznerviralo. – Dž uni nije bila uhapš ena i bila sam sigurna da neć e progovoriti ako joj oč itamo prava. I iskreno, poverovala sam u ono š to nam je prvo rekla, da je sve š to zna o Majklu Kampionu proč itala u č asopisu Pipl. Bila sam spremna da joj progledam kroz pste – a onda je Konklin pritisnuo pravo dugme i ona je propevala. Bilo je dobro š to joj je pročitao prava. Zavrteh glavom dok sam razmiš ljala o tome. – Rič ima ogromno samopouzdanje za jednog mladog pandura, da i ne pominjem kako ume sa ž enama – rekoh, zagrevajuć i se za temu. – I ne radi se samo o tome da bož anstveno izgleda, već i ima mnogo poš tovanja prema ženama. I vrlo je pametan. I žene prosto žele da mu kažu sve... Džo uze moju praznu činiju i ustade, naglo. – Dragi? – Poč injem da oseć am kao da poznajem tog tipa – reč e Dž o, trudeć i se da nadglasa vodu iz č esme. – Voleo bih da ga upoznam neki put. – Naravno... – Sta kaž eš na to da legnemo, Lindzi? – reč e on, prekidajuć i me. – Bila je ovo duga noć.

9. Oko osam sledeć eg jutra, zatekli smo Rikija Malkolma kako ubacuje ključ u bravu ulaznih vrata jedne troš ne stambene zgrade u Ulici Miš n. Prepoznao nas je kao policajce i pokuš ao da pobegne, tako da smo ga uhvatili i oborili na trotoar i ubedili ga da pođe s nama u stanicu. – Nisi uhapš en – rekoh, sprovodeć i ga do kola. – Samo ž elimo da čujemo tvoju stranu priče. Riki je sad sedeo u sobi za ispitivanje, besno me streljajuć i svojim č udnim š iroko postavljenim zelenim oč ima, tetoviranih ruku prekrš tenih preko grudi, s bledim licem č oveka koji godinama nije video svetlost dana. U š umi tetovaž a na Malkolmovoj desnoj ruci nalazilo se i crveno srce sa inicijalima R.M. Srce je bilo probodeno udicom u vidu meseč evog srpa. Malkolm je izgledao kao grabljivac i nasilnik, i sad sam poč ela da se pitam da li je Dž unina prič a o smrti Majkla Kampiona istinita. Da li je Kampion zaista umro prirodnom smrću? Ili je ovaj čudak zatekao Majkla i Džuni – i ubio ga? U Malkolmovom dosijeu je stajalo da je bio tri puta hapš en i jednom osuđen, sve zbog posedovanja narkotika. Zaklopih fasciklu s dosijeom. – Šta možeš da nam kažeš o Majklu Kampionu? – upitah ga. – Ono što sam pročitao u novinama – reče on. Ispitivanje se nastavilo u istom stilu nekih dva sata, a poš to Konklinov š arm nije uticao na Rikija Malkolma, ja sam preuzela inicijativu. Pokuš avala sam da ga navedem da kaž e bilo š ta, č ak i laž i koje bismo kasnije mogli da iskoristimo protiv njega, ali Riki je bio tvrdoglav ili lukav, ili i jedno i drugo. Poricao je da zna iš ta o Majklu Kampionu, živom ili mrtvom. Prvo sam trepnula. – Mislim da znam š ta se desilo, Riki – rekoh. – Devojka ti se uvalila u gadnu nevolju, pa si morao da joj pomogneš . Sto je prilič no

razumljivo, pretpostavljam. – O čemu pričate? – O telu, Riki. Seć aš se. Kad je Majkl Kampion umro u Dž uninom krevetu. Malkom frknu prezrivo. – Je l’ ona kaž e da se tako desilo? I da sam ja imao nešto s tim? – Dž uni je priznala, shvataš li – reč e Konklin. – Znamo š ta se desilo. Klinac je bio mrtav kad si stigao tamo. Nisi ti kriv za to, niti mi pokušavamo da ti to prikačimo. – Šalite se, zar ne? – reče Malkolm. – Jer ja stvarno ne znam o čemu vi to trućate. – Ako si nevin, pomozi nam – rekoh. – Gde si bio od ponoć i do osam ujutru dvadeset prvog januara? – Gde ste vi bili? – uzvrati on. – Mislite da se seć am gde sam bio pre tri meseca? Mogu da vam kaž em sledeć e. Nisam pomagao Dž uni da se izvuč e iz nevolje s nekim mrtvakom. Baš me zasmejavate – naruga se Malkolm. – Zar ne shvatate da vas Džuni zavlači? – Ma je li tako? – rekoh. – Jeste! Ona je romantična, znate? Kao ona devojka iz reklame „Ne mogu da verujem da ovo nije puter“. Dž uni ž eli da veruje da je odradila Majkla Kampiona pre nego što je otegao papke... Èula sam kucanje po staklu koje sam čekala. Malkolm je govorio Konklinu: – Ne zanima me š ta vam je rekla. Ja nisam nikoga raskomadao. Nikad nisam bacao nikakve proklete delove tela. Dž uni samo už iva u paž nji, č oveč e. Do sad bi trebalo da znate kad vas kurva laže. Optuži me za nešto, prikane, ili me pusti. Otvorih vrata, uzeh dokumenta iz Jukine ruke. Razmenismo osmehe pre nego š to sam zatvorila vrata i rekla: – Gospodine Malkolm, uhapš eni ste zbog uniš tavanja dokaza i ometanja policijske istrage. Raš irih naloge za pretres po stolu. – Do sutra u ovo vreme, prikane, nećeš više imati nikakvih tajni.

10. Dok je Riki Malkolm spavao u zatvorskoj ć eliji na desetom spratu glavne policijske stanice u Ulici Brajant br. 850, ja sam otvorila vrata njegovog jednosobnog stana na drugom spratu iznad kineskog restorana Šangaj u Ulici Miš n. Konklin, Maknil, Ci i ja zatim uđosmo u stan. Cim sam preš la preko praga osetila sam slab vonja tela u stanju raspadanja. – Oseć aš to? – rekoh Kepiju Maknilu. Kepi je radio u policiji dvadeset pet godina i za to vreme video viš e leš eva nego š to jedan policajac treba da vidi. On klimnu glavom. – Misliš da je zaboravio da ponese jednu od tih kesa s delovima tela? – Ili je možda samo zadržao suvenir. Prst. Ili uvo. Maknil i njegov partner, suvonjavi i snalaž ljivi Pol Ci, uputiš e se ka kuhinji dok smo Konklin i ja krenuli ka spavaćoj sobi. Na jedinom prozoru u sobi roletna je bila spuš tena. Cimnuh je, i ona se smota s treskom, obasjavš i budoar Rikija Malkolma slabim jutarnjim svetlom. Soba je bila prljava da prljavija ne mož e biti. Carš av je bio naguž van na jednoj strani lekavog duš eka, a opuš ci od cigareta plutali su u jednoj š olji od kafe na noć nom stoč ić u. Komoda i televizor behu prekriveni tanjirima, a na viljuš kama su stajali zgruš ani ostaci onoga što je Malkolm jeo u poslednjih nedelju li dve. Otvorila sam ioku noć nog stoč ić a, pronaš la dva dž ointa, lekove, jedan strip. Maknil uđe u sobu, osvrte se i reč e: – Sviđa mi se kako je sredio stan. – Jeste li našli išta? – Ne. I osim ako Riki nije raskomadao Kampiona nož em za ljuš tenje krompira od deset centimetara, nož koji traž imo nije u kuhinji. Nego, vonj je jači ovde. Konklin otvori ormar, pretraž i dž epove obeš ene garderobe i cipele, pa priđe komodi. Poizbacivao je napolje majice kratkih rukava i porno č asopise, ali ja sam bila ta koja je pronaš la mrtvog miš a ispod radničke čizme s čeličnim đonom iza vrata.

– Opa. Mislim da sam pronašla šta smrdi. – Lep trofej – našali se Maknil. Proš la su č etiri sata i nakon š to smo prevrnuli svaku smrdljivu stvar u Malkolmovom stanu, Konklin uzdahnu razočarano. – Ovde nema nikakvog oružja. – Dobro, onda – rekoh. – Pretpostavljam da smo završili. Dok smo izlazili na ulicu jedan kamion za vuč u zaustavljao se uz ivič njak. Jedinica za mesto zloč ina podigla je Malkolmov ford pikap 97. godiš te, a mi smo stajali sa strane dok je kamion buč no tandrkao uzbrdo, na putu ka kriminološ koj laboratoriji. Maknil i Ci odoš e u svojim policijskim kolima a Konklin i ja uđosmo u svoja. Konklin reče: – Kladim se u sto dolara, ili večeru, ti biraj, Lindzi... Nasmejah se njegovom ženama neodoljivom osmehu. – Kladim se da se DNK Majkla Kampiona nalazi negde u tovarnom delu tog pikapa. – Ne želim da se kladim – rekoh. – Želim da budeš u pravu.

11. Naslikana dama Dž uni Mun izgledala je tmurno i umorno tog popodneva dok je nebo postajalo sve mrač nije a sitna kiš a rominjala gradom. Konklin podiž e traku za mesto zloč ina koja je bila razapeta ispred Dž uninih ulaznih vrata i ja se provukoh ispod nje, potpisah zapisnik, i uđoh u istu onu sobu u kojoj smo Konklin i ja obavili razgovor sa zanosnom mladom prostitutkom kasno prošle noći. Ovoga puta smo imali nalog za pretres. Zvuk udaranja č ekić ima po keramič kim ploč icama odveo nas je do kupatila na drugom spratu, gde je ekipa forenzič ara lupala pod i zidove kako bi doprla do cevi ispod kade. Carli Klaper, š ef naš eg forenzič kog tima, stajao je u hodniku ispred kupatila. Nosio je jedan od svojih dvadesetak gotovo identič nih sakoa s riblja kost š arom, crna kosa proš arana sedim beš e mu uredno poč eš ljana, a izborano lice ozbiljno. – Ne oč ekuj previš e, Lindzi. U ovom bordelu ima dovoljno muš kog semena da uposli laboratoriju na godinu dana. – Nama treba samo jedna vlas – rekoh. – Jedna kap krvi Majkla Kampiona. – A ja bih voleo da vidim Veneciju pre nego š to potone u more. I kad smo već kod neostvarenih ž elja, još uvek č eznem za „Srebrnim oblakom“.{2} Iz kupatila je dopiralo olovno čangrljanje dok su forenzičari skidali cevi iza i ispod kade. Dok su ih ubacivali u kese, Konklin i ja se vratismo do Džunine spavaće sobe. Njena soba nije bila svinjac nalik onom u kojem je spavao Riki Malkolm, ali ni Dž uni nije bila baš uredna domać ica. Ispod nameš taja su se nakupila klupka praš ine, ogledala na zidovima behu zaprljana, a gust sivi tepih bio je mastan poput otirač a u kolima kakvog samohranog oca. Jedna forenzič arka nas upita jesmo li spremni, pa navuč e zavese i isključ i glavno svetlo. Stade da prelazi donjim krajem forenzič ke svetiljke omnihrom 1000 preko posteljine, tepiha i zidova, svakim

pokretom ruke otkrivajuć i bledoplave mrlje koje su ukazivale na prisustvo muš kog semena po celoj sobi. Pogleda me i reč e: – Kada bi videli ovo, momci se nikad se ne bi skidali u kuć i ove devojke, to garantujem. Konklin i ja pođosmo dole ka zvuku usisivač a, i nakon š to smo posmatrali forenzič are kako rade neko vreme, Konklin mi doviknu, ne bi li nadjač ao buku: – Sta da oč ekujemo tri meseca posle zloč ina? Znak s natpisom „Majkl Kampion je umro ovde“? U tom trenutku č usmo kako neš to metalno udara u usisnik usisivač a. Forenzič ar ugasi usisivač , sagnu se, izvadi nož za seč enje mesa ispod „suknjice“ kauč a presvuč enog pliš em – istog onog na kojem smo Konklin i ja sedeli prethodne večeri. Forenzičar ispruži nož rukom u rukavici kako bih videla mrlju boje rđe na oštrom, nazubljenom sečivu.

12. Još uvek sam se naslađivala otkrić em nož a kad mi je zazvonio mobilni. Bio je to š ef policije Entoni Trakio, i glas mu je bio neuobičajeno glasan. – Šta se dešava, Toni? – Hoću da vidim vas dvoje u mojoj kancelariji, odmah. Posle kraće beskorisne rasprave, on spusti slušalicu. Petnaest minuta kasnije, Konklin i ja uđosmo u Trakiovu kancelariju u uglu, sa zidovima prekrivenim drvenim panelima i ugledasmo dva dobro poznata lica u kož nim foteljama. Lice bivš eg guvernera Konora Hjuma Kampiona bilo je naduveno od besa, a njegova mnogo mlađa žena, Valentina, izgledala je kao da je pod jakim sedativima. Na Trakiovom stolu videla se naslovna strana nedeljnog izdanja Kronikla. Mogla sam da proč itam naslov naopač ke, i to sa tri metra razdaljne: ISPITAN OSUMNJICENI U SLUCAJU KAMPIONOVOG NESTANKA. Sindi nije sačekala moj citat, dođavola. Šta li je kog vraga napisala? Trakio popravi pramen kose koji je uporno zač eš ljavao preko ć ele i predstavi nas roditeljima nestalog deč aka dok smo Konklin i ja privlač ili stolice do š efovog masivnog stola. Konor Kampion nas pozdravi ledenim pogledom. – Morao sam da saznam za ovo iz novina? – reče mi on. – Da mi je sin umro u nekom bordelu? Pocrveneh, pa rekoh: – Da smo imali ikakve pouzdane informacije, gospodine Kampione, postarali bismo se da vi prvi saznate. Ali imamo samo anonimnu dojavu da je vaš sin otiš ao kod jedne prostitutke. Stalno dobijamo lažne dojave. To nije moralo ništa da znači. – Nije moralo? Znači, ovo što piše u novinama je istina? – Nisam proč itala taj č lanak, gospodine Kampion, ali mogu da vam kažem šta smo do sada saznali. Trakio upali cigaru dok sam bivš em guverneru prenosila š ta smo otkrili za poslednjih osamnaest sati: o ispitivanjima, naš oj neuspeš noj

potrazi za dokazima, i da u pritvoru drž imo Dž uni Mun zbog njenog priznanja da joj je Majkl umro na rukama, koje još nije bilo potkrepljeno dokazima. Kad sam završila, Kampion skoči iz fotelje, i ja shvatih da, iako smo mi pretpostavili da je Majkl mrtav, Kampionovi još nisu bili izgubili nadu. Moj š turi izveš taj je Kampionove spustio na zemlju snažnije nego što su očekivali. To nije bilo ono što su želeli da čuju. Kampion, crven u licu, skrete svoj pogled pun besa ka Trakiju, č oveku koji je postao š ef policije nakon nimalo upeč atljive karijere administrativca. – Hoć u da nam se telo naš eg sina vrati, makar ruč no morali da preturite svaku rupčagu u ovoj zemlji. – Računajte da će to biti učinjeno – reče Trakio. Kampion se okrete k meni, i videh da ga bes napuš ta. Oč i mu se ispuniš e suzama. Dodirnuh ga po miš ici i rekoh: – Radimo na tome da otkrijemo istinu, gospodine. Danonoć no. Neć emo spavati dok ne pronađemo Majkla.

13. Dž uni Mun uđe u sobu za ispitivanje u ž enskom zatvoru odevena u narandž astu uniformu, i s novim borama od zabrinutosti na mladalačkom licu. Sledio ju je njen advokat, Melodi Cado, branilac koji ć e ovim slučajem sebi stvoriti reputaciju, bez obzira na to kako presuda porote bude glasila. Cado je bila u crnom od glave do pete – bluza, pantalone, oko vrata zift-crne perle – i bila je sva poslovna. Ona posadi svoju klijentkinju na stolicu, otvori crnu kož nu aktovku i pogleda na ruč ni sat nekoliko puta dok smo č ekali. U toj maloj prostoriji bile su samo č etiri stolice, tako da je koji trenutak kasnije, kada je unutra uš la moja dobra drugarica i pomoć nik javnog tuž ioca Juki Kasteljano, u njoj bilo samo mesta za stajanje. Juki spusti svoju aktovku i nasloni se na zid. Gospođica Cado je izgledala kao da je upravo završ ila prava. Verovatno je bila tek dve godine starija od svoje klijentkinje, koja je izgledala toliko ranjivo da mi je bilo malo žao – i to me je nerviralo. – Posavetovala sam svoju klijentkinju da ne daje nikakve izjave – reč e gospođica Cado, slož ivš i opasnu grimasu na svom mladom licu, koju mi je bilo teš ko da shvatim ozbiljno. – Ovo je vaš sastanak, gospođice Kasteljano. – Prič ala sam s javnim tuž iocem – reč e Juki. – Optuž ić emo vaš u klijentkinju za drugostepeno ubistvo. – Šta se desilo s „protivzakonitim uklanjanjem tela“? – upita Čado. – To prosto nije dovoljno – brecnu se Juki. – Vaš a klijentkinja je poslednja osoba koja je videla Majkla Kampiona ž ivog. Gospođica Mun nije pozvala hitnu pomoć niti policiju – a zaš to nije? Jer nije marila da li će Kampion živeti ili umreti. Marila je jedino za sebe. – Nikad vam neć e poć i za rukom da je osudite za ubistvo – reč e Čado. – U vašoj teoriji ima dovoljno osnovane sumnje da ispuni okean. – Sluš ajte me, Dž uni – reč e Juki. – Pomozite nam da pronađemo Majklove ostatke. Ako autopsijom bude moguć e utvrditi da bi on umro od infarkta bez obzira na vaš e postupke, povuć i ć emo optuž bu

za ubistvo i nestati iz vašeg života. – Nemamo dogovor – ubaci se Cado. – Sta ako vam pomogne da nađete njegovo telo a ono bude toliko raspadnuto toliko da je od srca ostala samo masa istrulelog mesa? Onda ć ete imati dokaz da je moja klijentkinja bila u vezi s njim i ona će da najebe. Preispitala sam svoj utisak o Melodi Cado dok se nadmudrivala s Juki. Cado je ili imala sjajno obrazovanje, ili je odrasla u advokatskoj porodici – ili oboje. Dž uni klonu u stolici, okrenu se š okirano ka svojoj zajapurenoj advokatici. Pretpostavljam da su njene reč i razvejale bilo kakve ostatke romantike iz Džuninog sećanja na Majkla Kampiona. – Hoć u da nam kaž ete za nož , Dž uni – reč e Rič , skreć uć i temu razgovora na naš jedini materijalni dokaz. – Nož? – upita Džuni. – Pronaš li smo jedan nož ispod vaš eg kauč a. Seč ivo izgleda kao da se na njemu nalaze ostaci krvi. Rezultate DNK analize ć emo dobiti tek za nekoliko dana, ali ako nam pomognete, gospođica Kasteljano ć e to shvatiti kao još jedan znak vaše saradnje. – Ne odgovaraj na to – reč e Melodi Cado. – Ovaj razgovor je završen. Dž uni je gledala u Rič a i govorila je uglas sa svojim advokatom. – Mislila sam da je nož završ io u jednoj od kesa za đubre – reč e ona mom partneru. – Tako da ne znam koji nož ste vi pronaš li. Ali č ujte, setila sam se imena onog grada. – Džuni, dosta je bilo. Završili smo! – Mislim da je Dž onson – reč e Dž uni Rič u. – Videla sam znak kad smo se isključili sa autoputa. – Džekson? – upitah. – Bili ste u Džeksonu? – Da. Tako je. – Sigurna si? Mislila sam da si rekla da ste se vozili uz obalu. – Prilič no sam sigurna. Bilo je kasno, zbunila sam se. Nisam pokuš avala da se setim – reč e mi ona, oborene glave. – Pokuš avala sam da zaboravim.

14. Grad Dž ekson je bio poznat po svojim restoranima brze hrane i sajmovima ruč no izrađenih predmeta. U njemu se takođe nalazila jedna pozamaš na deponija. Podne tek š to je bilo proš lo, i smrad trulež i se š irio od đubreta koje se kuvalo na suncu. Galebovi i muve kruž ili su oko gomila smeć a koje se protezalo sve do podnož ja brda u daljini. Serif Oren Braun pokaza put jednog kvadratnog jutra deponije koje je ogradio trakom – približ noj lokaciji na kojoj se đubre odlagalo krajem januara. – Cim sam dobio poziv od guvernera naredio sam momcima da krenu u akciju – reč e Braun meni i Konklinu. – „Uč inite sve š to je u vašoj moći“, tako je rekao. Traž ili smo osam crnih plastič nih kesa za đubre u moru crnih plastič nih kesa za đubre. Stotinak metara uzbrdo, dvanaest č lanova š erifovog odeljenja preturalo je veoma polako po tri hiljade tona otpada naslaganog do visine od š est metara, dok je vlasnik otpada pomagao kerovođi, koji je iš ao iza svoja dva psa dresirana za pronalaženje leševa koja su kaskala po deponiji. Trudila sam se da zadrž im neku dozu optimizma, ali to je bilo teš ko uč initi na ovako sumornom mestu. Promrmljah Rič u: – Posle tri meseca na ovoj deponiji, od Majklovog leš a ć e ostati samo kosti i ligamenti. A onda, kao da sam ih telepatski navela, psi nađoše nešto. Konklin i ja se pridruž ismo š erifu koji je paž ljivo stupao preko otpada, idući ka psima koji su besno lajali. – U ovoj kesi ima nečega – reče kerovođa. Psi su pronaš li jednu tanku plastič nu kesu za kupovinu, kakva se dobija u supermarketima. Sagnuh se, videh da je plastika poderana i da je njen sadrž aj uvijen u novine. Razmotah ih. Ugledala sam ostatke novorođenč eta u stanju raspadanja. Bebina kož a beš e odvojena od tela i zelenkasta, dok su meko tkivo pojeli pacovi, tako da se pol deteta viš e nije mogao odrediti. Novine su pokazivale datum od pre

samo nedelju dana. Neko nije ž eleo ovo dete. Da li su ga udavili? Da li je bilo mrtvorođeno? U ovoj fazi raspadanja, patolog mož da neć e uspeti to da odredi. Rič se prekrstio i izgovorio nekoliko reč i nad bebinim ostacima kad mi je nekstel zazvonio. Stadoh da se spuš tam niz gomilu smeć a dok sam se javljala na telefon, sreć na š to skreć em pogled s tog už asnog prizora mrtvog deteta. – Saopšti mi neku lepu vest, Juki – zamolih je. – Molim te. – Žao mi je, Lindzi. Džuni Mun je povukla svoje priznanje. – Ne. Ma daj! Majkl joj nije umro na rukama? – Moj uznemireni ž eludac potonu. U ovom trenutku, sve š to smo imali bilo je Dž unino priznanje. Kako je mogla da ga povuče? – Da. Sad tvrdi da nema niš ta s nestankom i smrć u Majkla Kampiona. Kaže da su joj iznudili to priznanje. – Iznudili? Ko joj ga je iznudio? – upitah, još uvek ne shvatajući. – Ti i Konklin. Zli, pokvareni policajci su je naterali da prizna neš to što se nikad nije desilo.

15. Kafe Kod Suzi je neš to između Ka ića Uzdravlje i otvorenog bara s trš čanim krovom na nekoj karipskoj plaž i. Pikantna hrana, ž iva muzika, margarite su prvoklasne, a konobarice ne samo da nam znaju imena već znaju i da treba da nas ostave na miru kad prič amo o nečem važnom – kao što je sada bio slučaj sa mnom i Sindi. Sedele smo u naš em separeu u zadnjem delu kafea i ja sam besno sevala očima preko čaše piva u Sindinom pravcu. – Razumeš li? To š to nezvanič no prič am s tobom jeste odavanje služ benih informacija. Bilo bi dovoljno da ti kaž em da sledim jedan trag u slučaju Kampion, pa da me to upropasti! – Kunem ti se, Lindzi, nisam iskoristila ono š to si ti rekla. Nije mi trebala izjava od tebe jer sam priču dobila odozgo. – Kako je to moguće? – Urednik ima svog douš nika s kojim sam razgovarala, ali ti neć u reć i o kome se radi – reč e ona, spuš tajuć i ljutito svoju kriglu na sto. – Ali poenta je da ti mož eš da hodaš uzdignuta č ela, Linds, jer mi niš ta nisi rekla. U redu? To je istina. Nekoliko godina sam starija od Sindi, i nas dve imamo taj odnos starije i mlađe sestre još otkako mi se neopaž eno uvukla na jedno mesto zloč ina pre nekoliko godina a zatim mi pomogla da reš im taj slučaj.{3} Teš ko je biti prijatelj s reporterima kad si policajac. Njihov racionalizovani stav da „javnost mora da zna“ mož e da upozori loš e momke na policiju i poremeti proces biranja porote. Reporterima se ne može zaista verovati. S druge strane, ja volim Sindi, i verovala sam joj u devedeset devet odsto sluč ajeva. Sedela je prekoputa mene u snež nobelom svilenom dž emperić u, s plavim loknama koje su poskakivale poput opruga od duš eka, i prednjim zubima koji su se blago preklapali č ineć i njenu lepu pojavu još lepš om. Izgledala je potpuno neduž no u stvari za koju sam je optužila, i čvrsto je ostajala pri svome. – Dobro – procedih stisnutih zuba.

– Dobro i izvinjavaš se? – Dobro. Izvini. – Odlič no. Oproš teno ti je. Dakle, mož eš li mi reć i š ta se deš ava u ovom slučaju? – Baš si smeš na, Sindi – rekoh, smejuć i se i maš uć i kako bi nas Juki i Kler videle s vrata. Kler je bila toliko poodmakla s trudnoć om da viš e nije mogla da stane u separe. Ustadoh, pomerih jednu stolicu u č elo stola za Kler, dok je Juki sedala kraj Sindi. Lorejn zapisa naš e narudž bine i č im je otiš la, Juki reč e Sindi: – Šta god da kaž em, č ak i ako je u pitanju neš to što javnost zna, to je nezvanično. Kler i ja prasnusmo u smeh. – Koji smor. Znate, ljudi zapravo misle da sam u prednosti š to vas znam – reče Sindi, dramatično uzdišući. – Sasluš anje s ciljem da se priznanje Dž uni Mun poniš ti? Proš lo je sjajno – reč e nam Juki. – Buduć i da je Dž uni bila upoznata sa svojim ustavnim pravima kad je priznala, sudija kaž e da se njeno priznanje priznaje na sudu. – Odlič no – rekoh, izdiš uć i s olakš anjem. – Da se i nama jednom posreći. – Juki, pokuš ać eš da je osudiš za ubistvo, a nemaš ni telo? – upita Kler. – Ovo je sluč aj s posrednim dokazima, ali takvi sluč ajevi se dobijaju sve vreme – reč e Juki. – Vidi, bila bih sreć nija s izič kim dokazima. Bila bih sreć nija kad bi Riki Malkolm dao ikakvu izjavu u našu korist. – Ali ovi odozgo nas sve viš e pritiskaju. Plus, mož emo da dobijemo presudu. Juki zastade da uzme gutljaj piva, pa nastavi. – Porota ć e da poveruje u Dž unino priznanje. Poverovać e joj, i smatraće je odgovornom za smrt Majkla Kampiona.

16. Sedela sam za svojim stolom na odeljenju sledeć eg dana kad je Rič ušao posle ručka smrdeći na đubre. – Naporno jutro u Džeksonu? – Da, ali mislim da š erif pokuš ava da uvreba svojih pet minuta slave pre nego š to federalci preuzmu potragu u svoje ruke. On drž i sve pod kontrolom. Zač epih nos prstima dok je Rič izvlač io stolicu, prekrš tao duge noge ispod svoje strane stola i otvarao kartonsku čašu s kafom. – Listing poziva pokazuje da je Dž uni zaista pozvala Malkolma u 23.11 u noć i njegovog nestanka. I zvala ga je svake noć i otprilike u to vreme. – Devojka se javlja svom dečku. – Klaper je zvao – rekoh svom partneru. – Otisci na nož u pripadaju Malkolmu. – Je l’? Sjajno! – Ali krv je goveđa – rekoh. – To je nož za meso. Jeo je šniclu. – Da. Ali nije to ono najgore. – Cekaj. – Rič sasu dve kesice š eć era u kafu, promeš a je i popi naiskap. – Dobro. Reci. – U kadi nema tragova krvi niti tkiva, a vlasi koje smo poslali na analizu ne pripadaju nikom poznatom. Takođe, nema znakova da je iko pokušao da sakrije prisustvo krvi. Nema izbeljivača. – Super – reč e moj partner, mrš teć i se. – Sta je ovo? Savrš en zločin? – Ima još gorih vesti. U Malkolmovom vozilu – i na vozilu – nema tragova krvi, niti vlasi koje se poklapaju s Majklovim. – Znač i, pogreš io sam u vezi s pikapom. Trebalo je da pristaneš na opkladu, Lindzi. Večeras bismo večerali zajedno – na moj račun. Osmehnuh se široko i rekoh: – Prvo bi se istuširao, pretpostavljam. Ali raspolož enje teš ko da je moglo da mi bude gore. Morala sam da nazovem Kampionove i kaž em im da još nemamo nikakvih izič kih

dokaza i da je Dž uni Mun povukla svoje priznanje, i da smo morali da oslobodimo Rikija Malkolma. – Hoć eš da pozoveš Malkolma i kaž eš mu da mož e da dobije svoj pikap nazad? Rik podiže slušalicu, okrenu Malkolma, ali ovaj se nije javljao. Seli smo u kola i krenuli ka kriminološ koj laboratoriji, koja se nalazila u sklopu vojnog brodogradilišta Hanters point, otvorivši usput sve prozore, kako bi se odeć a mog partnera izvetrila. U laboratoriji sam potpisala nalog za vrać anje pikapa, i nakon š to se Riki Malkolm još tri puta nije javio na telefon, odvezli smo se do njegovog stana. Rič je vikao: – Policija! – i glasno lupao na njegova vrata, sve dok jedan niski Kinez nije izašao iz restorana u prizemlju. On nam doviknu: – Gosn Malkolm otiš ao. Platio kiriju i odvezao se na motoru. Hoćete da vidite nered gore? – Već smo ga videli, hvala vam. – Otiš ao je, nego š ta – promrmljah Konklinu dok smo se vrać ali u kola. – Riki Malkolm. Ljigavac. Lenjivac. Motociklista. Jebeni kriminalni genije. Uskoro u vašem gradu.

17. Iz sna i naruč ja mog dragog trgao me je Dž akobijev glas preko telefona: – Oblač i se, Bokserova. Konklin je na pet blokova od tebe. Dolazi da te pokupi. Dž akobi prekide vezu pre nego š to mi je saopš tio detalje, ali ovoliko sam znala: neko je umro. Konklin je parkirao naš policijski auto na travnjaku ispred zapaljene kuć e u Ulici Klej br. 3.800 na Prezidio hajtsu odmah iza ponoć i. Cetvoro vatrogasnih i isto toliko patrolnih vozila već je bilo parkirano ispred kuć e u neoklasič nom stilu, iz č ijeg jednog ugla se dizao stub dima koji je vetar pretvarao u vrtlog. Zapanjeni posmatrač i skupili su se s druge strane ulice, posmatrajuć i vatrogasce kako polivaju izgorele ostatke onoga š to je nekada bila predivna kuć a u bogatom kraju grada. Zaš nirah jaknu od nepromoč ivog platna i prođoh ispod mlaza vode koja je š ikljala iz jednog vatrogasnog creva taman kad se generatori na travnjaku ispred kuće upališe. Konklin je išao ispred mene dok smo se peli stepeniš tem ispred kuć e. On pokaza znač ku policajcu na vratima i mi uđosmo u osmuđeno truplo kuće. – Dve ž rtve, narednice – reč e policajac Pet Nunan. – Prva vrata zdesna. MNM. Mrtvi na mestu. Upitah: – Jeste li pozvali patologa? – Dolazi. U kuć i je bilo mrač nije nego napolju. Soba ka kojoj nas je Nunan uputio bila je velika dnevna soba ili salon. Pređoh snopom svetla iz baterijske lampe preko gomila nameš taja, polica s knjigama, velikog TV-a. Snop svetla moje lampe osvetli zatim par nogu na podu. Koje nisu bile pričvršćene za telo. Vrisnuh: – Nunane! Nunane! Sta je ovo, kog đavola? – mahnuh lampom okolo, osvetlivš i drugo telo na koji metar od torzoa koji je pripadao prvom lešu, blizu vrata. Nunan uđe u sobu prać en jednim vatrogascem, mladić em na č ijem

je zaštitnom odelu bilo izvezeno prezime Maki. – Narednice – reč e Maki – ja sam odgovoran za to. – Pokuš ao sam da uđem s crevom ali je zapelo za leš. Tako sam ga otkrio. – Pa si ga odvukao? – Ovaj, nisam znao da ć e se raspasti ako ga uhvatim za noge – reč e Maki, glasom koji ga izdade od dima i verovatno od straha. – Jesi li pomerio celo telo, Maki, ili samo noge? Gde je ležalo? – Na vratima, narednice. Žao mi je. Maki izađe iz sobe, i dobro je uč inio š to mi se sklonio s oč iju. Ono š to vatra nije bila uniš tila, vatra i vatrogasci jesu. Sumnjala sam da ć emo ikada saznati š ta se tu desilo. Cuh kako me neko zove po imenu, i prepoznah glas dok mi se čovek primicao s fenjerom u ruci. Eak Hani je bio pož arni inspektor, jedan od najboljih. Upoznala sam ga pre nekoliko godina kada je doš ao na mesto jednog pož ara direktno s večere u Rotari klubu. Tom prilikom je nosio sveč ane pantalone oker boje i proš ao je kroz celu kuć u koja se puš ila, poč ev od soba koje behu najmanje zahvać ene vatrom pa do mesta odakle je pož ar nastao. Te noć i me je nauč io dosta toga o otkrivanju tragova zloč ina na mestu pož ara, ali još uvek mi nije jasno kako je uspeo da ne isprlja one pantalone. – Zdravo, Lindzi – reč e Hani sada. Nosio je sako i kravatu. Na njegovoj lepoj crnoj kosi videli su se tragovi od č eš lja a na desnoj ruci je imao ož iljke od vatre koji su poč injali od palca i nestajali u rukavu sakoa. – Naš ao sam poslovne identi ikacione kartice ovog para. – Moj partner ustade s mesta gde je čučao kraj jedne žrtve. – Zovu se Pati i Bert Maloun – reč e Konklin, s nekim oseć anjem u glasu koje nisam mogla da prepoznam. Tela behu toliko ugljenisana da su crte lica bile neprepoznatljive. On vide pitanje u mojim očima. – Bio sam u ovoj kuć i ranije – reč e nam Konklin. – Poznavao sam ove ljude.

18. Zurila sam u svog partnera dok su ž iš ke padale s tavanice a š uš tanje hladne vode u dodiru s vruć im drvetom se takmič ilo s krčanjem radija i povicima vatrogasaca. – Bio sam blizak s njihovom ć erkom dok sam iš ao u srednju š kolu – reče Konklin. – Keli Maloun. Njeni roditelji su bili sjajni prema meni. – Mnogo mi je žao, Rič. – Nisam ih video otkako je Keli otiš la na studije u Kolorado – reč e Konklin. – Ovo će je ubiti. Spustih mu ruku na rame, znajuć i da ć emo tretirati smrt Malounovih kao ubistvo sve dok se ne dokaž e suprotno. Na spratu, vatrogasna ekipa je raš čiš ćavala krš i pregledala sobe, ruš ila tavanicu od drugog sprata, gasila manje požare ispod krovnih zabata. – Alarm je bio isključ en – reč e Hani, pridruž ujuć i nam se. – Jedan komš ija je pozvao vatrogasce. Pož ar je izbio u ovoj sobi – reč e on, pokazujući nameštaj koji je izgoreo do poda. On se osvrnu po sobi, gledajuć i gomile gipsa i krš a. – Poš to detaljno pregledamo sve ovo, javić u vam jesmo li iš ta naš li, ali mislim da možete da zaboravite na bilo kakve poruke ili otiske prstiju. – Ali svakako ćete pokušati? – reče Konklin. – Rekao sam da hoćemo, Rič. Poslednje š to nam je trebalo jeste da se Konklin potuč e s nekim. Pitala sam ga kakvi su Malounovi bili. – Keli mi je prič ala za oca da je znao da bude seronja – reč e Konklin – ali buduć i da joj je tada bilo osamnaest, to je moglo da znač i da joj nije dozvoljavao da ostaje sa mnom duže od jedanaest uveče. – Recite mi čega se još sećaš. – Bert je prodavao luksuzne automobile. Peti je bila domać ica. Imali su novca, oč igledno. Cesto su primali goste. Prijatelji su im delovali fino – normalni roditelji, znaš. – Ne bi bilo prvi put da normalni ljudi ispadnu izopač eni – promrmlja Hani. Svetlost farova u pokretu skrenula mi je paž nju na slomljeni

prozor. Reci policijskih i vatrogasnih vozila na ulici pridruž io se i kombi sudskog patologa. Nunan mi doviknu. – Pregledao sam spavać u sobu na drugom spratu, narednice. U ormaru postoji sef. I brava i sef su netaknuti, ali vrata sefa su otvorena – i on je prazan.

19. – Pljač ka je bila motiv za ovo? – razdra se Konklin dok je Kler ulazila u sobu, praćena svojom asistentkinjom. Pre nego š to je Kler stigla da kaž e „Ko je umro?“, ja je zagrlih i šapnuh joj na uvo: – Konklin je poznavao žrtve. – Shvatam – reče ona. Dok je Kler raspakivala svoju opremu, isprič ah joj za pomereni leš . Onda joj se sklonih s puta dok je slikala oba tela svojim starim minolta aparatom, po dve fotografija iz svakog ugla. – Na ovoj sobi postoje dvoja vrata – reč e ona dok je sevala blicem. – Cak, kaž eš da je pož ar izbio u ovoj sobi. Ali ž rtve su ostale ovde. Zašto? – Mož da ih je vatra iznenadila – reč e Hani. Odsecao je uzorke s tepiha, ubacujući vlakna u kesice za dokazni materijal. – Ako su pili i zaspali, mož da im je cigareta ispala na jastuke od kauča. Hani objasni ono u š ta je još uvek bilo teš ko poverovati – da je vatra mogla da ispuni sobu ove velič ine dimom za manje od minuta, da su se usnuli ljudi mogli probuditi kaš ljuć i, zaslepljeni i dezorijentisani. Eak reč e: – Neko kaž e: „Ajmo ovamo“. Druga osoba kaž e: „Ne, ovamo“. Neko je mož da pao. Dim ih guš i. Tras, već su na zemlji, i u nesvesti. Ovo dvoje ljudi je umrlo u roku od dva minuta. Konklin se vrati u sobu noseć i knjigu u ruci na kojoj je imao rukavicu. – Pronašao sam ovo na stepeništu. Dade mi knjigu. – Izgoreti u vodi, udaviti se u plamenu. Carls Bukovski. Je li ovo poezija? Otvorih knjigu na prvoj strani, ugledah natpis ispisan hemijskom olovkom. – Ovo je latinski – rekoh mom partneru, srič uć i reč i bukvalno: – Annuit Coeptis. – Izgovara se „enjuit č eptus“{4} – reč e Konklin. – To je moto ugraviran na novč anici od jednog dolara iznad simbola piramide sa

okom. Enjuit čeptus: Bog je uz nas. – Znaš latinski? On slegnu ramenima. – Išao sam u katoličku školu. Rekoh: – I š ta misliš , Rič ? Je li nam to piroman ostavio neku poruku? Da bog gleda blagonaklono na ovo? Konklin se osvrnu po uniš tenoj kuć i i reč e: – Ne bog u kojeg ja verujem.

20. U tri sata tog jutra, Hani, Konklin i ja smo posmatrali kako vatrogasci zakivaju prozore kuć e Malounovih daskama i stavljaju katanac na ulazna vrata. Posmatrač i su se vratili u svoje krevete, i dok su zvuci č ekić a odzvanjali u inač e tihom komš iluku, Hani reč e: – Pre četiri meseca je izbio jedan požar u Palo Altu koji me podseća na ovaj. – Čime? – Velika, skupa kuć a. Alarm je bio isključ en. Dvoje ljudi je umrlo u dnevnoj sobi i mučilo me je isto pitanje: zašto nisu izašli iz kuće? – Panika, dezorijentisanost, kao što si rekao. – Da, to se deš ava. Ali buduć i da su me pozvali tek dva dana posle pož ara, nisam mogao sa sigurnoš ću da utvrdim š ta se desilo. Izluđuje me kad vatrogasci zaključ e da je pož ar posledica nesreć nog sluč aja bez prisustva inspektora. Kako bilo, dok sam ja stigao, tela su već bila kremirana u pogrebnom zavodu. – Taj požar ti je bio sumnjiv? – upita Konklin. Hani klimnu glavom. – I još uvek je. Zrtve su bili dobri ljudi, i imali su novca. Ali niko nije mogao da se seti zaš to bi iko ubio Henrija i Pegi Jablonski – ne iz osvete, zbog naplate ž ivotnog osiguranja, č ak ni iz č iste mrž nje. Tako da mi je na kraju ostao samo loš oseć aj; nisam mogao da odredim da li je pož ar bio podmetnut ili je ž iš ka izletela iz kamina i zapalila božićnu jelku. – Pretpostavljam da nisi naš ao knjigu s latinskim natpisom na prvoj strani – rekoh. – Dok sam stigao tamo, „jedinica za uniš tavanje dokaza“ pobacala je gomilu vlaž nog pokuć stva u dvoriš te. Pretpostavljam da nisam tražio nikakvu knjigu. Hani izvadi ključ eve od kola iz dž epa. – Dobro, ljudi, gotov sam. Vidimo se za nekoliko sati. Rič i ja se odmakosmo od njegovog kombija dok se pož arni inspektor udaljavao. – Jesi li uspeo da dobiješ Keli? – upitah svog partnera. – Javila se sekretarica. Nisam znao š ta da kaž em. – On zavrte

glavom. – Na kraju sam rekao: „Rič ovde. Konklin. Znam da je proš lo mnogo vremena, Keli, ali... ovaj. Možeš li odmah da me pozoveš?“ – To je dobro. U redu je. – Ne znam. Pomislić e da sam psihopata š to je zovem u jedan ujutru da bih joj se javio posle dvanaest godina. Ili ako zna da sam policajac, upravo sam je živu isprepadao.

21. Prostorije gradskog patologa nalaze se u zgradi koja je sa sediš tem policije povezana otvorenim prolazom do kojeg se dolazi kroz zadnja vrata u glavnom holu. Kler je već radila u hladnoj sivoj sali za autopsije kad sam stigla tamo u 9.30 tog jutra. Ona reč e: – Zdravo, draga – ne podiž uć i glavu, dok je skalpelom pravila rez od grudne do karlič ne kosti Peti Maloun. Sake mtve ž ene behu stegnute u pesnice a njeno truplo bez nogu beše ugljenisano. – Jedva liči na ljudsko biće – rekoh. – Telo gori kao sveć a, znaš – reč e Kler. – Postane deo goriva. – Ona zadiže izgorelo tkivo štipaljkom. – Jesu li rezultati analize krvi stigli iz laboratorije? – Pre desetak minuta. Gospođa Maloun je bila popila dva pić a. Gospodin Maloun je imao antihistaminike u krvi. To je moglo da ga uspava. – A š ta je s ugljen-monoksidom? – upitah dok je Cak Hani ulazio na odeljenje i prilazio nama dvema pozadi kod stola. – Uzeo sam snimke zuba Malounovih, Kler – reč e on. – Ostavić u ti ih u kancelariji. Kler klimnu glavom, reč e: – Taman sam htela da kaž em Lindzi da su Malounovi pož iveli dovoljno dugo da im koncentracija ugljen monoksida u krvi bude preko sedamdeset odsto. Rendgenski snimak leš eva nije otkrio prisustvo projektila niti vidljivih preloma kostiju. Ali jesam pronašla nešto što ćeš možda želeti da vidiš. Kler namesti svoju plastič nu kecelju, koja jedva da je pokrivala njen sve već i stomak, i okrenu se ka stolu iza sebe. Svuč e č arš av, otkrivajuć i noge Patriš e Maloun i dodirnu prstom u rukavici jednu tanku, jedva vidljivu ružičastu liniju oko jednog ženinog članka. – Vidiš ovu neoprljenu kož u ovde? – reč e Kler. – Iste takve linije nalaze se na ruč nim zglobovima gospodina Malouna. Kož a je na tim mestima bila zaštićena tokom požara. – Kao da su bili vezani nečim? – upitah. – Da, gospoja. Da se tragovi nalaze samo na nož nim č lancima,

rekla bih da je gospođa Maloun mož da nosila č arape, ali i na ruč nim zglobovima njenog muž a? Moje miš ljenje je da ti tragovi potič u od veza koje su izgorele u pož aru. I nalazim da je uzrok smrti guš enje od udisanja dima – reče Kler. – Način smrti, ubistvo. Zurila sam u vatrom uništeno telo Peti Maloun. Juč e ujutru je poljubila muž a, oč eš ljala se, spremila doruč ak, mož da se smejala prič ajuć i s prijateljicom preko telefona. Te več eri su nju i njenog muž a s kojim je bila trideset dve godine u braku vezali i ostavili ih da umru u pož aru. Neko vreme, mož da satima, Malounovi su znali da ć e umreti. To se zove psihič ki už as. Njihove ubice su želele da oni osećaju strah pre nego što će ih prepustiti užasnoj smrti. Ko je počinio ta brutalna ubistva – i zašto?

22. Dž akobi i ja bismo marili za smrt Malounovih č ak i da ih Konklin nije poznavao. Zbog č injenice da je nekada bio blizak s njima i mi smo imali osećaj da smo ih poznavali. Danas mi je partner bio Dž akobi, menjao je Konklina, koji je otiš ao na aerodrom da pokupi Keli Maloun. Stajali smo ispred vrata jedne kuć e na Laurel hajtsu podignute u kolonijalnom Kejp kod stilu,{5} na samo desetak blokova od kuć e Malounovih, koja je č ekala da je sruš e buldož erom. Pozvonila sam i vrata je otvorio č ovek u ranim č etrdesetim, u farmrkama i trenerci, gledajuć i me kao da već zna zašto smo došli. Džakobi nas predstavi i reče: – Je li Ronald Grejson kod kuće? – Pozvaću ga – reče čovek na vratima. – Možemo li da uđemo? Grejsonov otac reč e: – Naravno. Doš li ste zbog onog pož ara, zar ne? – On otvori vrata ukusno opremljene dnevne sobe s udobnim nameš tajem i velikim plazma televizorom iznad kamina. Doviknu: – Roni. Policija je ovde. Euh kako se zadnja vrata zatvaraju s treskom, kao da ih je privukla neka jaka opruga. Opsovah: – Sranje. – Pozvah pojačanje. Ostavih Dž akobija u dnevnoj sobi, protrč ah kroz kuhinju i izjurih na zadnja vrata. Bila sam prepuš tena sebi. Dž akobi viš e nije mogao da trč i, ne sa svojim slabim pluć ima i devet kilograma koje je nabacio otkako su ga unapredili u poručnika. Pratila sam klinca ispred sebe, posmatrala ga kako preskač e preko niske ž ive ograde između njegove i komš ijske kuć e. Ronald Grejson nije bio sportista, ali je imao duge noge i poznavao je ovaj kraj. Zaostajala sam za njim dok je naglo skretao iza jedne garaže. Viknuh: – Stani. Digni ruke uvis – ali on je nastavio da trči. Bila sam u š kripcu. Nisam ž elela da pucam na njega, ali ovaj tinejdž er je oč igledno bež ao iz nekog razloga. Je li on podmetnuo požar?

Je li ovaj dečak ubica? Prijavila sam svoju lokaciju dispeč eru i nastavila da trč im, proš avš i garaž u taman na vreme da vidim Grejsona mlađeg kako pretrč ava Bulevar Argelo i udara u haubu jednih patrolnih kola. On skliznu s haube na ploč nik. Druga policijska kola se zaustaviš e pored prvih dok su iz njih izlazila dva uniformisana policajca. Jedan od njih zgrabi deč aka za majicu otpozadi i baci ga preko haube, dok mu je drugi š irio noge i pretresao ga. U tom trenutku sam primetila da je lice Ronalda Grejsona poplavelo. – O, bože! – viknuh. Svukoh Grejsona s kola i savih ga u struku. Uhvatih ga otpozadi, obujmih desnom š akom pesnicu leve ruke, pronađoh odgovarajuć e mesto ispod njegovog grudnog koš a i trgnuh tri puta odseč no unazad i naviš e. On se zakaš lja, i tri plastič ne kesice mu ispadoš e iz usta na asfalt. Bile su pune kreka. I ja sam teš ko disala. I bila sam besna. Grubo sam stavila malom lisice, uhapsila ga za posedovanje narkotika s namerom za preprodaju. I očitala mu njegova prava. – Budalo – rekoh zadihano. – Imam piš tolj. Razumeš ? Mogla sam da pucam u tebe. – Jebi se. – Misliš „hvala ti“, zar ne, seronjo? – reč e jedan od policajaca. – Narednica je upravo spasila tvoj bezvredni život.

23. Dž akobi i ja smo već znali dve stvari o Ronaldu Grejsonu: da je imao krek kod sebe kad smo ga uhapsili, i da je on prijavio pož ar kod Malounovih. Da li je takođe podmetnuo taj požar? Sedeć i u sobi za ispitivanje preko puta Ronalda Grejsona, setila sam se jednog drugog tinejdž era, Skota Dileskog. Dileskom je bilo š esnaest godina kad je provalio u kuć u jedne ž ene u Lafajetu, usmrtio je s viš e desetina uboda nož em i unakazio njeno telo jer je u svojoj ludoj glavi umislio da mu je ona preotela poš iljku droge i krila je od njega. Dileski je pogreš io, bio je psihotič an i to ubistvo nikad nije trebalo da se desi. Ali jeste. I zato, dok sam posmatrala petnaestogodiš njeg Ronalda Grejsona, bele puti i crne kose, koji je dobovao prstim po stolu kao da mi trać imo njegovo vreme, zapitala sam se da li je osudio Pet i Berta Malouna na onako straš nu smrt kako bi ih opljač kao i za te pare kupio drogu. Obratila sam mu se svojim najstrpljivijim i najprijateljskijim tonom. – Rone, što nam ne kažeš šta se desilo? – Nemam ništa da vam kažem. – To je tvoje pravo – zabrunda Džakobi preteći. Dž akobi je tenk od č oveka sa svojih metar i osamdeset, preko devedeset kila izvajanih miš ić a, č etvrtastih crta lica, oš trih sivih oč iju, sede kose, sa sjajnom zlatnom znač kom na pojasu. Oč ekivala sam da klinac pokaž e strah ili poš tovanje, ali č inilo se da naš namrgođeni poručnik ne ostavlja nikakav utisak na njega. – Ne ž elim da prič am s tobom o kokainu, govno malo – reč e Dž akobi, diš uć i Grejsonu u lice. – Ali budi č ovek i reci nam za pož ar, i pomoć i ć emo ti oko optuž be za posedovanje kokaina. Razumeš li me? Pokušavam da ti pomognem. – Ostavi me na miru, skote debeli – reče Grejson. Pre nego š to je Dž akobi stigao da odamali malog po potiljku,

njegov otac, Vinsent Grejson, ulete na vrata sa advokatom. Grejson je bio modar od besa. – Roni, ne govori ništa. – Nisam, tata. Grejson usmeri svoj bes na Dž akobija. – Ne mož ete da prič ate s mojim sinom osim ako ja nisam prisutan. Poznajem zakon. – Poš tedite me toga, gospodine Grejson – zarež a Dž akobi. – Vaš imbecilni sin je uhapš en pod optuž bom za už ivanje i rasturanje narkotika, a uopšte nisam pričao s njim o drogi. Grejsonov advokat se zvao Sem Farber i, gledajuć i njegovu vizitkartu, shvatila sam da je jedini zaposleni u svojoj irmi i da se bavi sastavljanjem testamenata i ugovora o kupoprodaji nekretnina. – Kaž em tebi i tebi i tebi – reč e Dž akobi, upiruć i naizmenič no prstom u klinca, njegovog oca i advokata. – Lobirać u kod javnog tuž ioca u Ronaldovu korist ako nam pomogne oko ovog pož ara. Trenutno nas jedino zbog toga zanima. – Moj klijent je dobar samarić anin – reč e Farber, privlač eć i stolicu, poravnavajuć i svoju kož nu aktovku sa ivicom stola pre nego š to ju je otvorio. – Otac je bio s njim kad je pozvao služ bu za hitne sluč ajeve. To je sve što je imao s tim požarom, kraj priče. – Gospodine Farber, svi znamo da osoba koja je prijavila pož ar mora dokazati da ga nije i podmetnula – rekoh. – A Ronald nas nije ubedio da nije imao nikakve veze s tim. – Ispričaj im, Rone – reče Farber. Ron Grejson pogleda u mene pa zatim u kameru u uglu prostorije. Promrmlja: – Bio sam u kolima s tatom. Namirisao sam dim. Rekao sam tati kuda da vozi. Onda sam video tu kuć u u plamenu. Okrenuo sam broj za hitne slučajeve preko mobilnog i prijavio požar. To je sve. – U koje doba se to desilo? – Pola jedanaest. – Gospodine Grejson, pitala sam vašeg sina. – Cujte, moj sin je sedeo pored mene u kolima! Tip koji radi na benzinskoj pumpi mož e da garantuje za Ronija. Zajedno su č istili vetrobranska stakla. – Roni, jesi li poznavao Malounove? – upitah. – Koga? – Ljude koji su živeli u toj kući. – Nikad čuo za njih.

– Jesi li video ikoga kako izlazi iz kuće? – Ne. – Jesi li nekad bio u Palo Altu? – Nikad nisam bio nigde u Meksiku. – Jeste li dovoljno č uli, inspektori? – reč e Farber. – Moj klijent je u potpunosti sarađivao. – Želim da pogledam njegovu sobu – rekoh.

24. Psihijatri kaž u da je podmetanje pož ara muš ka metafora za seks; da je potpaljivanje vatre faza seksualnog uzbuđenja, sam plamen konzumacija, a da creva kojima se oganj gasi predstavljaju praž njenje. To je mož da istina, jer su skoro svi piromani muš karci, a polovina njih su tinejdžeri. Dž akobi i ja ostavismo mlađanog Ronija Grejsona u zatvorskoj ć eliji i vratismo se do doma Grejsonovih s njegovim ocem. Ponovno smo se parkirali na prilazu male kuć e, obrisali noge o otirač i pož eleli dobar dan Grejsonovoj majci, koja je izgledala uplaš eno i ž eljno da nam udovolji. Odbili smo ponuđenu kafu a zatim se izvinuli i otiš li da detaljno pretresemo spavaću sobu Ronalda Grejsona. Imala sam nekoliko predmeta na umu; poimence, kalem s najlonom za pecanje, neko sredstvo za podsticanje plamena, i bilo š ta što izgleda kao da je pripadalo Malounovima. Ronijeva komoda sa odeć om podseć ala je na one koje pripadnici Vojske spasa nasleđuju jedni od drugih: od iskrzanog drveta, s č etiri velike i dve male ijoke. Na komodi je stajala jedna lampa, konzerva od kikirikija puna sitnine, gomila izgrebanih sreć ki, č asopis o automobilima i crvena plastič na kutija sa Ronovom zubnom protezom. U utičnicu pokraj vrata bila je udenuta noćna lampa. Dž akobi zastenja dok je prevrtao duš ek, zatim povadi ioke iz komode i sistematski izruč i njihov sadrž aj na ž ič ani ram Ronijevog kreveta. Potraga je iznedrila š est muš kih č asopisa, malu kesu s travom i jednu skorelu lulu. Zatim smo otvorili njegov ormar i ispraznili korpu s prljavim vešom. Sve smo pregledali, bele gać e, farmerke i prljave č arape, i sve je smrdelo na znoj, ali ne i na benzin i dim. Podigoh glavu i videh da nas Vinsent Grejson sad posmatra iz dovratka. – Još malo i završ ili smo, gospodine Grejson – rekoh, osmehujuć i se. – Samo nam treba uzorak Ronijevog rukopisa. – Evo vam – reč e Grejson, uzimajuć i jednu svesku sa spiralnim povezom s gomile knjiga na noćnom stočiću.

Otvorila sam svesku; i bez struč ne analize rukopisa, bilo mi je jasno da se pedantni krasnopis Rona Grejsona ne poklapa sa onim kojim je bila ispisana latinska fraza koju sam videla na naslovnoj strani zbirke pesama ostavljene na stepeniš tu kuć e Malounovih. Ron Grejson je imao č vrst alibi, i ja sam i protiv svoje volje morala da prihvatim da nam je rekao istinu. Ali ono š to me je najviš e muč ilo u vezi s ovim deč akom, viš e od č injenice da je bio pametnjaković i propalitet koji se drogira, bilo je to š to nije pitao za sudbinu Malounovih. Da li zato što je lagao da ih nije poznavao? Ili zato što ga prosto nije bilo briga? – Šta je s mojim sinom? – Vrać amo vam ga – reč e Dž akobi preko ramena tik pre nego š to će izmarširati iz kuće i zalupiti spoljna vrata za sobom. Rekoh Grejsonu: – Ron ć e vam biti predat na brigu dok se protiv njega ne pokrene postupak zbog posedovanje kokaina, a mi ć emo se založiti za njega kod javnog tužioca kao što smo i obećali. – Ali ja bih kaznila Ronija zabranom izlaska iz kuć e da sam na vaš em mestu, gospodine Grejson. On krš i zakon i posluje s kriminalcima. Da je moj sin, ne bih ga ispuštala iz vida ni za sekund.

25. Sledeć a č etiri sata, Dž akobi i ja smo zvonili na vrata kuć a po komš iluku Malounovih, pokazujuć i znač ke bogatim i još bogatijim, plaš eć i ih na smrt pitanjima koja smo postavljali. Rejč el Savino, na primer, ž ivela je pored Malounovih u jednoj ogromnoj kuć i u mediteranskom stilu. Bila je to atraktivna brineta od oko č etrdeset godina, u tesnim pantalonama i još teš njoj bluzi, a bela linija na domalom prstu pocrnele ruke mi je rekla da se nedavno razvela. Nije htela da nas pusti u kuću. Savino je odmerila moje praš njave plave pantalone, muš ku koš ulju i blejzer, trgnuvš i se kad je registrovala opasač s piš toljem. Dž akobija jedva da je i primetila. Pretpostavljam da nismo izgledali kao ž itelji Prezidio hajtsa. I tako smo Dž akobi i ja stajali na njenom stepeniš tu od terakote, dok je č opor njenih velš kih korgija skakutao i skamukao oko nas. – Jeste li nekad videli ovog mladić a? – upitah, pokazujuć i fotografiju Ronalda Grejsona načinjenu policijskim polaroidom. – Ne. Mislim da nisam. – Jeste li videli da se neko ko izgleda kao da ne pripada ovom komšiluku šunja ili voza po kraju? – upita Džakobi. – Darvine! Umukni! Mislim da ne, nisam. – Niste videli neke klince ili kola koja nisu odavde? Je li vam iko ko je izgledao kao da odudara zvonio na vrata? Je li bilo sumnjivih poziva ili kurira? Ne. Ne. Ne. Sad je ona poč ela da postavlja pitanja. Sta je s pož arom kod Malounovih? Je li u pitanju nesreć an sluč aj kao š to je pretpostavila? Je li mi to sugerišemo da je bio podmetnut? Jesu li Malounovi bili ubijeni? Dž akobi reč e: – Samo sprovodimo istragu, gospođice Savino. Nema potrebe da se uz... Prekinula sam ga. – Sta je s vaš im psima? – upitah. – Jesu li se možda uznemirili prošle noći oko pola jedanaest?

– Poludeli su od zavijanja vatrogasnih kola, ali pre toga ne. – Je li vam neobič no š to Malounovi nisu bili uključ ili svoj kuć ni alarm? – upitah. – Mislim da oni nikad nisu ni vrata zaključ avali – reč e. I to beš e poslednje š to nam je rekla. Ona otvori vrata, pusti svoj č opor u kuć u, pa ih zatvori čvrsto za sobom uz kliktanje brave i zveckanje lanca. Nakon viš e od č etiri sata i dvanaest obavljenih razgovora, Dž akobi i ja smo saznali da su Malounovi redovno iš li u crkvu, bili opš te omiljeni, velikoduš ni, prijateljski nastrojeni i da su se lepo slagali međusobno, i niko ž ivi nije znao ni za koga ko ih je mrzeo. Bili su savršen par. Ko ih je onda ubio, i zašto? Dž akobi je kukao kako ga bole noge kad mi je zazvonio telefon. Bio je to Konklin koji je zvao iz kola. – Isipitao sam onaj simbol piramide s novč anice od jednog dolara – reč e on. – Povezan je sa masonima, tajnim druš tvom koje potič e iz 18. veka. Dž ordž Vaš ington je bio mason. Kao i Bendž amin Frenklin. Većina potpisnika Deklaracije o nezavisnosti. – Da, dobro. A Bert Maloun? Je li on bio mason? – Keli kaže da nema šanse. Ona je trenutno sa mnom, Lindzi. Idemo ka kući njenih roditelja.

26. Parkirasmo se uz ivič njak u isto vreme kad je Konklin stigao svojim kolima. Vrata s njegove suvozač ke strane se otvoriš e pre nego š to se potpuno zaustavio, i jedna mlada ž ena iskoč i iz kola i pojuri preko travnjaka ka ostacima kuće Malounovih. Konklin je viknu za njom, ali ona ne stade. Okrenula se za sekund u pravcu naš ih farova i tada sam je jasno videla. Bila je vitka tridesetogodiš njakinja u helankama, suknjici i smeđoj kož noj jakni. Kosa joj je bila bakarnocrvena, vezana u pletenicu dovoljno dugu da je mogla da sedne na nju. Pramenovi kose joj se behu izvukli iz pletenice, uokvirujuć i joj lice u naš im farovima poput oreola. Oreol je prava reč. Keli Maloun je imala lice Bogorodice. Konklin potrč a da je stigne, i dok smo Dž akobi i ja doš li do njih, Konklin je već bio otvorio katanac koji su vatrogasci stavili na vrata. Pod svetloš ću sumraka koja se rasipala kroz uruš eni krov, proveli smo Keli Maloun kroz ruš evine kuć e njenih roditelja. Bio je to srceparajuć i obilazak, prilikom kojeg se Konklin drž ao blizu Keli, koja je uzvikivala: – O, bože, o, bože. Rič i, niko nije mogao ovoliko da ih mrzi. Prosto ne mogu da verujem u to. Keli je izbegla da ode u biblioteku u kojoj su joj roditelji stradali. Umesto toga, poš la je uza stepenice, ka kupi svetla boje dima. Konklin je bio pored Keli kad je uš la u ono š to je ostalo od glavne spavać e sobe. Tavanica je bila izbuš ena vatrogasnim kukama. Voda i č ađ su uništili nameštaj, tepihe i fotografije na zidovima. Keli podiž e svadbeni portert svojih roditelja s poda, obrisa ga rukavom. Staklo se nije bilo slomilo, ali voda ga je nakvasila po ivicama. – Mislim da se ova može restaurirati – reče plačnim glasom. – Naravno. Naravno da može – reče Konklin. Pokazao je Keli otvoren sef u ormaru, pitao ju je da li zna š ta su njeni roditelji čuvali unutra. – Mama je imala neki stari nakit koji joj je ostao od babe.

Pretpostavljam da osiguravajuće društvo ima spisak. Dž akobi upita: – Gospođice, Maloun. Mož ete li da se setite ikoga ko bi imao nešto protiv vaših roditelja? – Ne ž ivim ovde od svoje osamnaeste godine – reč e ona. – Tata je znao da bude strog u irmi, ali mama bi mi rekla da je bilo nekih ozbiljnih pretnji. – Sigurni ste da ovo nije nesreć an sluč aj? – upita ona, gledajuć i molećivo u mog partnera. Konklin reče: – Žao mi je, Keli. Ovo nije bila nesreća. On je zagrli i Keli mu zaplaka na grudima. Njen bol mi je slamao srce. Ipak, moradoh da pitam, – Keli, ko ima najviš e koristi od smrti tvojih roditelja? Mlada žena se trgnu kao da sam je udarila. – Ja – viknu ona. – Ja imam najviš e koristi. I moj brat. Prozreli ste nas. Unajmili smo ubicu da nam ubije roditelje i spali kuć u da bismo mogli da nasledimo njihov novac. Rekoh: – Keli, ž ao mi je. Nisam htela da nagovestim da si na bilo koji nač in umeš ana u ovo. – Međutim, Keli je posle toga prič ala samo s Konklinom. Dok sam stajala u prizemlju s Dž akobijem, č uh Rič a kako govori Keli o natpisu na latinskom u knjizi. – Na latinskom? Ne znam niš ta o tome. Ako su mama ili tata napisali neš to na latinskom, to bi im bio prvi i jedini put – reč e Keli Maloun.

27. Hok je zarobio bubaš vabu ispod staklene č aš e od viskija na površ ini tehnič kog stola koji je koristio za uč enje u svojoj sobi. Ta bubaš vaba je bila Blatta orientalis, orijentalna bubaš vaba, sjajnocrna, dužine oko dva i po centimetra, česta pojava u svim bogatim kućama u Palo Altu. Ali iako je ova buba bila sasvim obična, za Hoka je bila posebna. – Veoma dobro ti ide, Mač o – reč e Hok bubaš vabi. – I ne vodiš neki život za jednu bubu, moram priznati, ali dorastao si ovom izazovu. Iza Hoka, Pidž je lež ao na Hokovom krevetu č itajuć i literaturu za predstojeć i š kolski projekat: izgradnju trodimenzionalne faks-maš ine, neš to š to je verovatno bilo inspirisano tehnologijom teleportacije iz Ratova Zvezda i što je sada počelo da se pojavljuje i u stvarnom svetu. Radilo je tako š to maš ina skenira jedan objekat na lokaciji A a zatim stvori identič an objekat na lokaciji Z, tako š to laserom izrezbari njegovu repliku od nekog materijala. Ali Pidž u je sve to već bilo poznato. Video je demonstraciju. I zato se sad samo zanimao č itanjem dok je čekao da Hok mrdne svoju lenju zadnjicu. – Kasniš s dijalozima – progunđa Pidž . – Umesto š to prič aš s tom bubom, treba da odradiš dijaloge pre nego š to se tvoji glupi roditelji vrate kući. – Zaš to ne voliš Mač oa? – upita Hok. – On ž ivi od vazduha i telesnih masti koje su se eventualno zadesile na stolu već , ovaj, š esnaest dana. Je li tako, Mačo? Zaslužuje prokleto divljenje, Pidž. Ozbiljno. – Ozbiljno, brate, baš si seronja. – Promič e ti plemenitost ovog eksperimenta – nastavi Hok, kao da nije niš ta č uo. – Ovo stvorenje je nastalo od insekata koji ž ive od postanka vremena. Mač o ž ivi od vazduha. I ako pož ivi još č etiri dana, pustić u ga. To je dogovor koji sam sklopio s njim. Upravo smiš ljam š ta će mu biti nagrada. – Mač o – reč e Hok, saginjuć i se da prouč i svog zatvorenika. Kucnu po č aš i. Bubaš vaba mahnu antenama k njemu. – Mislim da ć u ga č astiti čokoladnim kolačem, batice.

Pidž ustade s kreveta, priđe stolu, pruž i ruku preko Hokovog ramena i podiž e č aš u. Stisnu š aku u pesnicu i spljeska bubu. Jedna Mačova noga se pomeri u posmrtnom refleksu. – Hej! Zašto si to uradio, čoveče? Zašto si... – Ars longa, vita brevis. Umetnost dugo traje, batice. Zivot je kratak. Napiši dijalog za to jebeno poglavlje, buboljupcu, ili ja palim odavde.

28. Konklin i ja smo obilazili zalagaonice ceo dan, nadajuć i se da ć emo pronać i neki komad nakita Patriš e Maloun – i da ć emo, ako se to desi, imati trag koj ć e nas nekud odvesti. Poslednja zalagaonica na naš em spisku bila je jedna rupa smeš tena između dva bara u Ulici Miš n, Kovčeg s blagom. Nisam bila sigurna da je vlasnik č uo zvonce iznad vrata kad smo Konklin i ja uš li, ali je video naš odraz u jednom od viš e desetina ogledala koja su visila po zidovima i izaš ao iz zadnjeg dela radnje. Zvao se Erni Kuper. Bio je krupan č ovek koji kao da je iskoč io iz doba vijatnamskog rata i č inilo se da ispunjava celu radnju. Kuper je imao sed konjski rep i ajpod u dž epu od koš ulje, sa sluš alicama koje su mu visile iz ušiju. Ispod jakne mu se nazirao pištolj. Dok je Konklin pokazivao Kuperu fotogra ije nakita Patriš e Maloun koje smo dobili od osiguravajuć eg druš tva, ja sam razgledala nebrojene pehare, gitare i zastarele kompjutere, kao i jednog pliš anog majmuna kojem je lampa virila iz leđa, na postolju u obliku neke biljke. Kolekcija svinjskih fetusa stajala je poređana na jednom od č etiri pulta, koji su bili prekriveni burmama, ruč nim satovima, vojnim medaljama i jeftinim zlatnim lančićima. Erni Kuper zvizu kad vide fotografije. – Koliko sve to vredi, dva soma? – Tako nešto – reče Konklin. – Meni niko ne donosi takve stvari, ali na koga bi trebalo da obratim pažnju, eventualno? – Mož da na njega – reč e Konklin, lupivš i o pult fotokopijom slike Ronalda Grejsona. – Mogu li da zadržim ovo? – upita Kuper. – Naravno, evo vam moja vizitkarta – reče Rič. – Odeljenje za ubistva. – Tako je. – Dakle, o čemu se ovde radi? O oružanoj pljački? Konklin se nasmeš i. – Ako se ovaj klinac pojavi, ako se iko pojavi s

ovim nakitom, javite nam. Primetila sam jednu malu crno-belu fotogra iju zadenutu za kasu. Bila je to slika Ernija Kupera kako se spuš ta niza stepenice sudnice u građanskom centru, u uniformi policije San Franciska. Kuper vide da gledam u fotogra iju i reč e: – Primetio sam na znač ki da se prezivate Bokser. Radio sam s jednim tipom koji se tako prezivao. – S Martijem Bokserom? – To je on. – On mi je otac. – Ozbiljno? Nisam mogao da ga smislim, bez uvrede. – Ništa – rekoh. Kuper klimnu glavom, otvori kasu i ubaci fotokopije Grejsonove slike i nakita Malounovih zajedno s Konklinovom vizitkartom u kasu, ispod fioke s novcem. – Instinkt me još služ i, mož da č ak i bolje nego kad sam radio u policiji. Raspitać u se. Ako neš to č ujem – reč e Erni Kuper, zatvarajuć i kasu – javiću vam se. Obećavam.

29. Nebo je posivelo dok smo Konklin i ja bili u zalagaonici Ernija Kupera. Potmula grmljavina nas je pratila dok smo iš li ka Dvadeset prvoj ulici, i kad smo uš li u kola, prve teš ke kapi poč eš e da padaju po vetrobranskom staklu. Zatvorih prozor, prikleš tivš i pritom kož icu između palca i kaž iprsta. Vihnuh „Jebemti“ s viš e ž estine nego š to je bilo neophodno. Bila sam frustrirana. Kao i Rič . Posle dugog radnog dana nismo imali da se pohvalimo bukvalno nič im. Rič je petljao s ključ evima, namrš ten, poguren pod teretom iscrpljenosti koja ga je pritiskala poput teškog kaputa. – Hoćeš da ja vozim? – upitah. Moj partner ugasi motor i uzdahnu, zavali se u sedište. – U redu je – rekoh. – Daj mi ključeve. – Mogu da vozim. Nije u tome problem. – U čemu jeste? – U tebi. Meni? Je li ljut na mene što sam ispitivala Keli? – Šta sam ja uradila? – Ništa, prosto si ti u pitanju, znaš? O, ne. Pokuš ala sam da izbegnem ovaj razgovor pogledavš i ga moleć ivo i razmiš ljajuć i: Molim te ne započinji tu priču, Riči. Ali slike su mi iskrsle u glavi, stroboskopski niz seć anja na jednu kasnu noć na zadataku u Los Anđelesu koja se pretvorila u neoprezno, vatreno ljubljenje na hotelskom krevetu. Telo mi je vriš talo, da, da, ali moj razboritiji um je stisnuo kočnicu – i odbila sam Ričija. Sest meseci kasnije, to seć anje je još uvek bilo s nama u zaguš ljivom fordu kraun viktorija, pucketajuć i poput munje dok je napolju padala kiša. Rič je ugledao nemir na mom licu. – Neć u niš ta da uradim – insistirao je. – Nikad ne bih niš ta pokuš ao... samo ne umem da krijem ono š to oseć am, Lindzi. Znam da si sa Dž oom. Jasno mi je. Samo ž elim da znaš da još nosim tu strelu u svom srcu. I da bih za tebe učinio sve.

– Rič , ne mogu – rekoh, gledajuć i ga u oč i, videć i bol u njima, i ne znajući kako da je odagnam. – O, č oveč e – reč e on. Pokri lice š akama, vrisnu: – Aaaaaa! – Zatim udari u volan dva puta pre nego š to ć e posegnuti za ključ em i ponovo upaliti auto. Spustih mu šaku na zglob. – Rič, želiš li drugog partnera? On se nasmeja, reč e: – Izbriš i poslednje č etrdeset dve sekunde, u redu, Lindzi? Ja sam budala, i žao mi je. – Ozbiljno te pitam. – Zaboravi. I ne pomišljaj na to. Rič pogleda u retrovizor i uključ i se u reku vozila. – Samo hoć u da te podsetim – reč e on, procedivš i osmeh na silu – dok sam radio s Džakobijem, ništa slično se nije desilo.

30. Ogromnu već inu stanovnika kalifornijskog grada Kolme č ine mrtvi. Odnos onih pod zemljom i onih koji udiš u vazduh je oko dvadeset prema jedan. Moja mama je sahranjena na groblju Sajpres loun u Kolmi, kao i Jukina mama, i sad su tu svoje roditelje sahranjivali i Keli Maloun i njen brat Erik. Neupućenom posmatraču učinilo bi se da sam sama. Stavila sam cveć e u podnož je nadgrobnog spomenika od ruž ič astog mermera na kojem su stajala ugravirana imena Bendž amina i Hajdi Robson, dvoje meni nepoznatih ljudi. Zatim sam sela na jednu klupu trideset metara od mesta gde je povetarac, noseć i sa sobom miris svež e pokoš ene trave, nadimao krila š atora pod kojim se odvijala sahrana Malounovih. Glok mi je bio u futroli ispod plavog sakoa, a mikrofon u koš ulji me je povezivao s patrolnim kolima parkiranim kraj ulaza na groblje. Osmatrala sam okolinu u potrazi za mrš avim klincem po imenu Ronald Grejson, ili nekim drugim ko izgleda kao da mu tu nije mesto, strancem sklonim muè enju i ubistvu. To se ne deš ava stalno, ali neke ubice prosto moraju da vide kraj predstave, č estitaju sami sebi zamišljenim aplauzom. Nadala sam se da će nam se posrećiti. Dok sam posmatrala, Keli Maloun stade ispred grupe od pedeset ljudi, leđima okrenuta kovč ezima. Videla sam i Rič ija, kako gleda u Keli dok drž i posmrtni govor. Nisam mogla da č ujem njene reč i, samo zvuk kosilice za travu u daljini i, nedugo zatim, i š kripu č ekrka koji spuš ta kovč ege u zemlju. Keli i njen brat baciš e po š aku zemlje u grobove svojih roditelja i udaljiše se. Keli pođe Riču u zagrljaj i on je prihvati. Bilo je neč eg dirljivog i poznatog u nač inu na koji su se grlili, kao da su još uvek par. Osetih kako me neš to č upa u stomaku i pokuš ah da utiš am taj bol. Kad su Keli i Rič i napustili š ator i krenuli sa sveš tenikom u mom pravcu, ja se okrenuh pre nego š to su priš li dovoljno blizu da mi vide oči.

Progovorih u okovratnik košulje: – Bokserova na vezi. Ulazim.

31. Na dva bloka udaljenosti od sediš ta policije, s druge strane ulice, nalazi se pab Makbejnova svetska piva, omiljeno sastajališ te advokata i pandura, i svih kojima ne smeta da sede za stolom velič ine salvete i viču kako bi nadjačali opštu buku. Sindi i Juki su sele za jedan sto kraj izloga, Juki leđima oslonjena na dovratak, a Sindi na stolicu koja se ljuljala svaki put kad bi č ovek koji je sedeo iza nje pomerio svoju telesinu. Sindi je bila omađijana neprekidnim pokretima Jukinih š aka dok je prič ala. Juki je imala dvadeset minuta fore da jede i vrati se na posao, pa je još viš e ubrzala svoj uobičajeni mitraljeski način govora kako bi sve postigla. – Molila sam da mi daju taj sluč aj – reč e Juki, ubacujuć i jedan Sindin pomfrit u usta, prič ajuć i joj ono š to joj je isprič ala već mnogo, mnogo puta. – Tri advokata su bila na redu da dobiju sluč aj, ali Riđi Pas je izabrao mene zbog Brinklija. Riđi Pas je bio Jukin š ef, Leonard Parizi, riđokosi, legendarni zamenik javnog tužioca, nasrtljiv poput buldoga, a Brinkli je bio Alfred Brinkli, „ubica s feribota“, i Jukin prvi veliki sluč aj na strani javnog tuž ilaš tva. Suđenje Brinkliju je privuklo veliku paž nju, javnost je bila besna š to je jedan mentalno poremeć eni č ovek s piš toljem pokosio petoro građana koji su jednog subotnjeg popodneva už ivali u vož nji feribotom po zalivu.{6} – Koja ironija – reč e Juki Sindi. – Mislim, s Brinklijem sam imala sve same dokaze. – Piš tolj, priznanje, dvesta oč evidaca, prokleti snimak pucnjave. Sa Dž uni Mun je potpuno suprotno. – Ona zastade s prič om koliko da posrče slamkom dijetalnu koka-kolu do kraja. – Nemamo oruž je kojim je ubistvo poč injeno, nemamo telo, nemamo svedoke, samo povuč eno priznanje devojke koja je toliko tupa da je teš ko poverovati da je dovoljno pametna da skuva jaje. Ne usuđujem se da izgubim, Sindi. – Samo polako, draga. Nećeš... – Mogla bih. Mogla bih. Ali neć u. A Dž uni sad ima i novog advokata.

– Koga? – L. Dajanu Dejvis. – Uh, uh, uh. – Da. Slag na torti. Protivnica mi je poznata feministkinja kostolomac. Oh! Zaboravih da ti kaž em. Jedan pisac piš e knjigu o Majklu Kampionu. Prati me cele nedelje. Zove se Dž ejson Tvili, i hoć e da priča s tobom. – Dž ejson Tvili? Autor onih bestselera napisanih po istinitim događajima? – Da. To je taj. – Juki. Džejson Tvili je div. On je zvezda! – To i on kaž e – nasmeja se Juki. – Dala sam mu tvoj broj. Samo hoć e da sazna neš to o meni. Ne zanima me š ta ć eš mu reć i, dokle god mu ne kažeš da šizim. – Baš si blesava, znaš? Juki se nasmeja. – Ups. Moram da idem – reč e ona, stavljajuć i novčanicu od dvadeset dolara ispod korpice za hleb. – Imam sastanak s Riđim Psom – reč e Juki. – Tri advokata su bila na redu pre mene, Sindi. Znaš , da je dodelio ovaj sluč aj ikome osim meni, ubila bih se. Tako da imam samo jedan izbor. Moram da pobedim.

32. Sindi uđe u bar hotela Sent Ridžis na uglu ulica Treć e i Miš na, u ž ivom delu grada juž no od Ulice Market. Dž ejson Tvili je odseo tu tokom suđenja, i taj bar je definitivno bio popularno mesto za izlaske. Tvili ustade dok je Sindi prilazila njegovom stolu. Bio je visok, mrš av, mladolik č etrdesettrogodiš njak, sa upeč atljivim crtama lica koje je Sindi prepoznala sa omota njegovih knjiga i slika iz nedavnog članka u Entertejnment vikliju. – Džejson Tvili – reče on, pružajući ruku. – Zdravo, ja sam Sindi Tomas. – Ona sede u stolicu koju joj je Tvili izvukao. – Izvinjavam se što kasnim. – Nema problema. Drago mi je š to sam imao malo vremena da razmislim u miru. Sindi se informisala o Tviliju pre tog sastanka, proš irujuć i znanje koje je već imala o njemu – da je veoma pametan, prorač unat, talentovan i pomalo nemilosrdan. Jedan novinar je napisao da Tvili nastavlja tamo gde je Truman Kapot stao sa svojim Hladnokrvnim ubistvom, primeć ujuć i da Tvili ima redak talenat da prodre u um ubice i humanizuje ga, tako da čitalac posmatra ubicu gotovo kao prijatelja. Sindi je ž elela da dopusti sebi da už iva u ambijentu tog mesta i druš tvu Dž ejsona Tvilija, ali nije mogla da spusti gard. Brinula se za Juki, pitajuć i se kako ć e je Tvili predstaviti, i da li je dobro ili loš e za njenu prijateljicu to š to ć e njegova sledeć a knjiga biti o Majklu Kampionu. Premda se č inilo da Juki ne mari za to, Sindi je znala da ć e Tvili iskoristiti sve što mu bude rekla. – Upravo sam završ ila Malvoa – reč e Sindi, govoreć i o Tvilijevom bestseleru, prič i o snajpersti iz Vaš ingtona koji je, zajedno sa svojim manipulativnim partnerom, ubio desetoro ljudi i sejao strah po prestonici svojim mesec dana dugim talasom zločina. – Kako ti se svideo? – Tvili se nasmeš i. Sarmantno se osmehivao, izvijajuć i levu stranu usana naviš e, od č ega su mu se uglovi oč iju nabirali. – Naterao me je da posmatram tinejdž ere na sasvim drugač iji

način. – Shvatiću to kao kompliment – reče Tvili. – Šta ćeš da popiješ? Tvili pozva konobaricu, naruč i vino za Sindi, mineralnu vodu za sebe, i reč e da je, s obzirom na to da ć e Juki predstavljati tuž ilaš tvo na suđenju Dž uni Mun, ž eleo da stvori neku sliku o njoj tako š to ć e popričati s njenom najbliskijom prijateljicom. – Prič ao sam s nekim njenim profesorima na pravnom fakultetu Bolt na Berkliju – reč e Tvili. – I dvoje njenih bivš ih kolega u advokatskoj firmi Dafi i Rodžers. – Tamo je stvarno brzo napredovala ka tome da postane partner – reče Sindi. – Da, rekoš e mi. Juki mi je isprič ala da je, nakon š to su joj ubili majku u Gradskoj bolnici San Franciska, izgubila ž elju da radi kao branilac i prešla na stranu tužilaštva. – Baš tako. – Šta to govori o njoj? Da je strasna? Osvetoljubiva? – Navlač iš me – reč e Sindi, smejuć i se. – Da li ti se Juki uč inila kao osvetoljubiva osoba? – Nikako – reč e Tvili, upuć ujuć i joj još jedan od svojih oč aravajuć ih osmeha. – Pa, mož da je onaj deo o strasti istinit – reč e on. – Video sam Juki u akciji na suđenju onom tipu, Brinkliju. Tvili je isprič ao Sindi da je već imao potpisan ugovor sa svojim izdavač em za pisanje neautorizovane biogra ije Majkla Kampiona, kad je ovaj iznenada nestao. – Sve je izgledalo kao nereš ena misterija dok policija nije pronaš la jednog osumnjič enog i optuž ila Dž uni Mun – reč e Tvili. – I kad sam č uo da ć e Juki Kasteljano goniti Munovu za Majklovo ubistvo, shvatio sam da prič a prosto ne mož e da bude bolja. To bi trebalo da bude đavolski dobro suđenje. A ono š to volim u vezi s Juki Kasteljano jesu njena strast i neustrašivost! Sindi klimnu glavom u znak slaganja, i reč e: – S. Dajani Dejvis bilo bi bolje da se maksimalno potrudi. – To je zanimljivo – reč e Tvili. – Razmiš ljao sam da je dobro š to Juki ima drugaricu kao š to si ti, Sindi. Mislim, uz sve duž no poš tovanje prema Juki, Dejvisova će je uništiti.

Drugi deo Habeas corpus Gde je telo?

33. Juki se probijala kroz more reportera i kamermana koji su je okruž ili č im je parkirala auto. Podigla je taš nu na rame, stegla aktovku i uputila se ka ulici, prać ena novinarima koji su joj dobacivali pitanja, ž eleć i da znaju š ta misli o ishodu suđenja i postoji li neš to š to želi da poruči javnosti. – Ne sad, ljudi – reč e ona. – Ne ž elim da me č ekaju na sudu. – Ona pognu glavu, progura se ka raskrsnici, ugleda kolonu kombija sa satelitskim antenama u Ulici Brajant: lokalnih i kablovskih TV stanica, i velikih TV mreža, koje su došle da izveštavaju sa suđenja Džuni Mun. Na semaforu se upali zeleno i Juki pređe ulicu okruž ena masom reportera. Uputila se ka sediš tu policije i još guš ćoj gomili koja se skupila u podnož ju granitnih stepenica. Len Parizi joj je rekao da ć e se postarati za medije, ali trenutno je bio zarobljen na autoputu zbog lanč anog sudara koji je izazvao jedan kamion s naftom koji se prevrnuo, blokiravš i sve trake, nakon č ega su se automobili pozabijali jedni u druge proklizavajući po putu. Parizi nije znao kada ć e stić i na sud, tako da je Juki provela sat vremena uvež bavajuć i svoju uvodnu reč s njim preko telefona, zbog č ega je i stigla tako knap. Odmarš irala je uza stepenice, gledajuć i ispred sebe, govoreć i: – Ne mogu sad da prič am, ž ao mi je – masi reportera ispred masivnih vrata od stakla i č elika koja su vodila u sedište policije. A onda, na svoju muku, nije mogla da otvori vrata. Jedan reporter s KRON televizije otvori joj vrata i pridrž a ih da ona uđe, pa joj namignu i reče: – Vidimo se kasnije, Juki. Juki baci aktovku i taš nu na metalni pult obezbeđenja, prođe kroz detektore za metal bez incidenta, zahvali se straž aru koji joj je poželeo sreću i pođe ka stepeništu, brzo se penjući do drugog sprata. Sudnica sa zidovima oblož enim zlatnim hrastovim panelima beš e dupke puna. Juki zauze svoje mesto za stolom tuž ilaš tva, razmeni poglede s Nikijem Gejnsom, svojim pomoć nikom. Niki se znojio, razrogačenih očiju, i izgledao je nervozno kao i ona. – Gde je Riđi Pas? – upita on.

– U saobraćajnoj gužvi. Sudski izvrš itelj prekinu ž amor u sudnici tako š to uzviknu: – Neka svi ustanu – a sudija Brus Bendinger uđe u prostoriju kroz vrata iza sudijske stolice i sede između zastave SAD-a i zastave drž ave Kalifornija. Bendinger je bio š ezdesetogodiš njak sede kose koji se oporavljao od operacije kolena. Okovratnik koš ulje koji mu je virio iz odore bio je ruž ič ast, a satenska kravata na pruge jarkoplava. Juki primeti da je Bendinger namrš ten i pomisli kako inač e opuš teni sudija izgleda malo umorno pre nego š to je suđenje uopš te i poč elo. Koleno mu sigurno ne da mira. Juki je jednim uvom sluš ala sudiju Bendingera koji je izdavao uputstva poroti. Iskoristila je taj trenutak da kriomice osmotri S. Dajanu Dejvis, svoju nemilosrdnu i poštovanja vrednu protivnicu. Dejvisova je bila u pedesetim, i imala je dvadeset godina iskustva u zastupanju zlostavljanih i obespravljenih ž ena. Ovog jutra se pojavila u jednom od svojih prepoznatljivih crvenih kompleta, s jarkim karminom i krupnim nakitom, i kratke kose u vidu oš trih, srebrnih talasa. Dejvisova je izgledala spremno za udarne vesti, i Juki ni za sekund nije posumnjala da ć e se i pojaviti u njima – da ć e joj u lice gurati kamere i bukete mikrofona tokom svake pauze na suđenju. I tada je Juki shvatila da ne oseć a strah i nervozu samo zbog pritiska suđenja i saž iž uć e paž nje medija, već i zbog Dž uni Mun, koja je sad sedela pored svog advokata, izgledajuć i tako nevino i ranjivo u svom kompletu krem boje s č ipkanim okovratnikom da je delovala skoro prozirno. – Jeste li spremni, gospođice Kasteljano? – Juki č u sudiju kako kaže. Juki reč e: – Da, č asni sudijo. – Ona odmač e stolicu i pope se za pult, proveravajuć i da li joj je srednje dugme na kaputu zakopč ano, oseć ajuć i kako joj se uz kič mu penju ž marci dok se dvesta pari oč iju fokusiralo na nju. Juki zastade na trenutak na sredini sudnice. Nasmeš i se porotnicima i zatim otpoč e najvaž niju uvodnu reč u svojoj karijeri.

34. – Dame i gospodo – reč e Juki s pulta. – Dosta toga se zna o ž ivotu Majkla Kampiona. Naž alost, mi smo ovde zbog njegove smrti. U noć i dvadeset prvog januara, Majkl Kampion, osamnaestogodiš nji mladić , otišao je do kuće optužene, Džuni Mun – i niko ga više nije video. – Gospođica Mun je prostitutka. – Pominjem njeno zanimanje jer je gospođica Mun upoznala Majkla Kampion zato š to je prostitutka. Tuž ilac ć e izvesti svedoke, ž rtvine š kolske drugove, koji ć e vam reć i da je Majkl dugo planirao da ode kod gospođice Mun jer je ž eleo da izgubi nevinost. Dvadeset prvog januara, zaista je i otišao kod nje. – Majkl Kampion ne samo da je izgubio nevinost, već je izgubio i život. – To nije trebalo da se desi. – Majkl nije trebalo da umre. I da se optuž ena ponela odgovorno, da je reagovala ljudski, Majkl bi danas još možda bio ovde s nama. – Sama optuž ena nam je isprič ala š ta se desilo s Majklom Kampionom nakon š to je uš ao u njenu kuć u – reč e Juki – pokazujuć i rukom u pravcu Dž uni Mun. – Lič no nam je isprič ala. Priznala je policiji da je pustila Majkla Kampiona da umre i da je tretirala njegove ostatke kao đubre. Juki je isprič ala poroti o sasluš anju prilikom kojeg je Dž uni Mun priznala krivicu, o njenom opisu smrti Majkla Kampiona, už asnom komadanju tela i njegovom bacanju u kontejner. Onda je okrenula leđa optuž enoj, ostavila svoje beleš ke za govornicom, i poš la odmerenim, promišljenim korakom ka klupi za porotu. Viš e nije marila š to Riđu Pas nije kraj nje ili š to je pola sudnice ispunjeno reporterima kojima bale idu na usta, i nije marila š to Dž uni Mun izgledao nevino kao devojka koja kiti svatove na letnjem venčanju. Potpuno se koncentrisala na porotu. – Dame i gospodo – reč e ona. – Policija je doš la do informacija koje su odvele do osumnjič ene puna tri meseca nakon nestanka

Majkla Kampiona. Njegovi ostaci nisu pronađeni jer je prosto bilo prekasno. – Odbrana ć e vam reć i: „Ako nema tela, onda nema ni zloč ina“ – reč e Juki. – Odbrana ć e vam reć i da je policija sigurno š ikanirala gospođicu Mun jer je ona u međuvremenu povukla svoje svedoč enje. Odbrana ć e vam reć i da tuž ilaš tvo nema nikakav sluč aj. To Nije. Istina. Mi ne moramo da imamo fizičke dokaze. – Imamo posredne dokaze, i to dosta njih. Juki poč e da š etka duž klupe za porotu, prevlač eć i š akom preko ograde, opijena moć i i zanosom svoje uvodne izjave, oseć ajuć i da porota ne samo da je pomno prati već i da ž eljno č eka da č uje š ta ć e sledeće reći. I onda će im i dati sve što žele da čuju. – Gospođica Mun je optuž ena za uniš tavanje dokaza i ubistvo drugog stepena – reč e Juki porotnicima. – Da bismo dokazali da je ubistva bilo, moramo dokazati da je bilo zle namere. Tako kaž e zakon. Mož e se zaključ iti da je zla namera postojala ako je osoba postupala na takav nač in da vi mož ete zaključ iti da ona ima „pokvareno i zlo srce“. Razmislite o tome. – Pokvareno i zlo srce. – Optuž ena nam je rekla da je Majkl Kampion od nje zatraž io da pozove pomoć , i da ona to nije uč inila – jer joj je bilo važ nije da zaš titi sebe. Pustila ga je da umre, a mogla je da ga spasi. To je najbolji moguć i primer pokvarenog i zlog srca. Zato narod tereti Dž uni Min za ubistvo. – I u toku ovog suđenja, mi ć emo dokazati da je Dž uni Mun kriva van osnovane sumnje.

35. S. Dajana Dejvis spusti š ake s obe strane govornice, i stade da je mrda levo-desno sve dok je nije namestila tako da gleda pravo ka klupi s porotom. Zatim pogleda u porotnike i reč e: – Dobro jutro. Zelim da zahvalim advokatu tuž ilaš tva š to je dala moju uvodnu reč umesto mene. – Svima nam je uštedela mnogo vremena. Dejvisovoj bi milo kad zač u smeh ljudi na galeriji, i kad vide da im se pridruž ilo i nekoliko porotnika. Podboč i se jednom rukom, osmehnu se, pa nastavi. – Seć ate se slogana iz one reklame? „Gde je govedina“? To i ja ž elim da znam, a i vi ć ete to ž eleti da znate. Kao š to vam je predstavnica naroda upravo rekla, dame i gospodo, ovo je glupost. Da mladi č ovek o kojem je reč nije poznata lič nost, sumnjam da bi tužilaštvo imalo hrabrosti da ovaj slučaj iznese pred sud. – Gospođica Kasteljano je u pravu kad kaž e da ako nema tela, onda nema ni zločina. – I ne samo da nema tela, već nema ni oruž ja, a u ovom dobu napredne forenzič ke nauke, nema č ak ni mikroskopskog traga dokaza na takozvanom mestu zloč ina. O, da – reč e Dejvisova, kao da se obrać a publici aparte.{7} – Posle žestokog, a ja bih rekla i izluđujuć eg, ispitivanja od strane policije, moja klijentkinja je priznala zloč in koji nije počinila. – Jedan struč ni svedok ć e vam prič ati o ovom sindromu laž nog priznanja, š to je znak emotivnog zlostavljanja, onoga š to se desilo gospođici Mun. A sama gospođica Mun ć e vam isprič ati o noć i dvadeset prvog januara. Sve š to tuž ilaš tvo ima da vam iznese jeste povuč eno priznanje jedne preplaš ene mlade ž ene koju je zastraš ilo ispitivanje agresivnog, motivisanog tima inspektora iz odeljenja za ubistva, koji su imali plan: da svale krivicu za nestanak guvernerovog sina na nekoga. – Izabrali su Džuni Mun. – Tokom sledeć ih nekoliko dana, č uć ete da joj se neč uvene stvari

stavljaju na teret. Neć e biti nikakvih DNK dokaza, a Henri Li neć e doć i ovde s fotogra ijama rasprskivanja krvi na mestu zloč ina kako bi vam objasnio kako se ovaj takozvani zločin desio. – Cak ni Rikardo Malkolm, bivš i deč ko gospođice Mun, neć e biti pozvan da svedoč i u korist tuž ilaš tva, jer je rekao policiji da Dž uni nikad nije srela Majkla Kampiona. Rekao je da se ništa nije desilo. – Šta se dakle desilo s Majklom Kampionom? – Znamo – svi u slobodnom svetu znaju – da je Majkl Kampion bolovao od ozbiljnog, urođenog i potencijalno smrtonosnog srč anog poremeć aja, i da mu je svaki dan ž ivota mogao biti poslednji. Nakon što je izašao iz kuće te noći dvadeset prvog januara, nešto se desilo. Ne znamo šta, ali nije ni vaš ni naš posao da spekulišemo o tome. – Kad budete sasluš ali š ta obe strane imaju da kaž u, tuž ilac ć e od vas traž iti da proglasite gospođicu Mun krivom van osnovane sumnje. A zdrav razum ć e vam reć i da gospođica Mun nije kriva za uniš tavanje dokaza. Ona nije pomogla da se telo u njenoj kadi rasparča i baci. – I kao š to ste sigurni da ja sada stojim pred vama, isto tako možete biti sigurni da Džuni Mun nije kriva za ubistvo.

36. Izvrš itelj prozva moje ima i ja ustadoh s klupe u hodniku, otvorih dvokrilna vrata od sudnice i stadoh da se spuš tam prolazom između klupa. Glave su se okretale za mnom dok sam prilazila pultu za svedoke. I ponovo sam podsetila sebe da ć e ishod suđenja Dž uni Mun umnogome zavisiti od mog svedoč enja. I da ć e S. Dajana Dejvis dati sve od sebe da me smoždi. Zaklela sam se da ć u govoriti istinu i sela, i moja dobra drugarica Juki mi je postavila nekoliko uvodnih pitanja, navodeć i koliko dugo radim u policiji i s kojim uspehom. Zatim upita: – Narednice Bokser, jeste li obavili razgovor sa optuženom devetnaestog aprila? – Da. Inspektor Rič ard Konklin i ja smo prvo obavili razgovor s njom u njenoj kuć i, a zatim i u juž nom odseku Policije San Franciska, na trećem spratu ove zgrade. – Da li vam je izgledalo kao da je uplaš ena ili nervozna ili da joj neko preti? – Zapravo, ne. Izgledala je prilič no opuš teno. U stvari, pristala je da dođe u policijsku stanicu na ispitivanje. – Jeste li je tom prilikom ispitali u vezi s Majklom Kampionom? – Jesmo. – I šta vam je rekla? – upita Juki. – Prvo nam je rekla da nikad nije srela Majkla Kampiona. Oko dva sata kasnije, zatražila je da isključimo video kamere. – I šta se desilo posle toga? U odgovor na Jukino pitanje, isprič ala sam poroti š ta je Dž uni rekla meni i Konklinu – kako je ž rtva preminula, da je pozvala Rikija Malkolma, i šta su njih dvoje uradili s telom Majkla Kampiona. – Jeste li imali razloga da posumnjate u tu priču? – upita Juki. – Ne. Zvučala mi je dosta verodostojno. – Jeste li još nekom prilikom razgovarali s optuženom? – Da. Videli smo se sa gospođicom Mun nekoliko dana kasnije u ž enskom zatvoru. Nadali smo se da ć e se gospođica Mun mož da setiti

imena grada u kojem su se ona i njen deč ko otarasili ostataka gospodina Kampiona. – I je li se setila? – Da. U pitanju je grad Dž ekson, na oko tri i po sata vož nje ka severoistoku, u okrugu Amador. – Znači, da budemo jasni, to je bio vaš drugi razgovor s njom? – Tako je. – Je li optužena dala priznanje pod prisilom? – Prigovor. Od svedoka se traži da nagađa – otpevuši Dejvisova. – Usvaja se – brecnu se sudija Bendinger. – Preformulisać u pitanje – reč e Juki. – Jeste li pretili optuž enoj? Uskraćivali joj hranu ili vodu ili san? – Ne. – Dala vam je te informacije sopstvenom voljom? – Da. – Hvala vam, narednice – reče mi Juki. – Nemam više pitanja. A onda je na S. Dajanu Dejvis došao red da me ispita.

37. Na moje iznenađenje, S. Dajana Dejvis je bila sić uš na, mož da metar i š ezdeset, i pretpostavljam da je zbog krupnih kadrova na malom ekranu i reputacije delovala veće od života. – Narednice Bokser – reč e Dejvisova. – Vi ste inspektor odeljenja za ubistva već viš e od deset godina. Radili ste na nebrojenim sluč ajevima ubistava. Ispitali ste bezbroj osumnjič enih, i znali ste da ć ete na kraju sedeti u nekoj sudnici i prič ati nam š ta se desilo u sluč aju Džuni Mun. Je li tako? – Da. – Kako ste dakle naveli optuž enu da prizna, narednice? Rekli ste joj da se nesreće dešavaju? Da nije ona kriva? Prokleto dobro sam znala da treba da dajem saž ete i precizne odgovore, ali gledajuć i u crte lica Dejvisove, ljubazne bake ukrš tene s buldogom, osetila sam potrebu da razvežem jezik. – Moguć e je da sam rekla neš to slič no. Ispitivanje nije uvek isto. Nekad morate da povisite ton. Nekad morate da imate saoseć anja. A nekad morate da laž ete onog koga ispitujete – rekoh. – Kod ispitivanja postoje zakonska ogranič enja, i moj partner i ja smo ta ogranič enja poštovali. Dejvisova se nasmeš i, okrenu se, pođe prema poroti, a zatim se opet okrenu prema meni. – Je li tako? - reč e ona. – Sad, posvedoč ili ste da je optuž ena od vas zatražila da ugasite kameru tokom ispitivanja u policijskoj stanici. – Tako je. – Da raš čistimo neš to, narednice. Snimili ste sve – sve do trenutka kad je gospođica Mun „priznala“. To priznanje nije na snimku. – Stekao se utisak da optuž ena nije htela da govori zato š to ju je kamera snimala. I zato sam je isključ ila kada me je zamolila da to učinim. I onda nam je ispričala šta se desilo. – Sta mi treba da pomislimo o č injenici da ste snimili sve š to je ova mlada ž ena imala da kaž e, osim njenog priznanja? Pretpostavljam da hoć ete da kaž ete da se optuž ena stidela kamere kad vas je zamolila da

je isključ ite – reč e Dejvisova, slež uć i ramenima, š aljuć i neverbalnu poruku poroti da misli kako mnogo serem. – Kaž ete da je bila dovoljno prefinjena da prizna dok je nisu snimali. – Nema takve... – Hvala vam, narednice. Nemam viš e pitanja za ovog svedoka – reče Dejvisova. Juki skoč i na noge i reč e: – Molim da mi se dozvoli da dodatno ispitam svedoka, časni sudijo. – Nastavite, gospođice Kasteljano – reče sudija. – Narednice Bokser, da li ste u obavezi da snimate priznanja? – Nikako. Priznanje je priznanje, bez obzira na to da li je napismeno ili verbalno, snimljeno ili ne. Viš e volim kad ga imam na video snimku, ali nije neophodno. Juki klimnu glavom. – Jeste li imali predstavu o tome š ta ć e gospođica Mun da vam kaž e kad je od vas zatražila da isključite kameru? – Nisam imala pojma. Isključ ila sam kameru jer je ona to tražila – i mislila sam da ć emo jedino tako doć i do istine. I znate š ta, gospođice Kasteljano? Upalilo je.

38. Juki je pož elela da su joj svi svedoci dobri kao Rič Konklin. Bio je verodostojan. Bio je uverljiv. Podseć ao je na mladog vojnog o icira, dobrog majč inog sina. Nije š kodilo ni to š to je bilo milina gledati ga. U odgovor na njeno pitanje, Konklin je predusretljivo isprič ao poroti da radi u Policiji San Franciska već pet godina i najmanje dve u odeljenju za ubistva. – Jeste li obavili razgovor sa optuž enom u noć i devetnaestog aprila? – upita Juki Konklina. – Narednica Bokser i ja smo zajedno pričali s gospođicom Mun. – Jeste li imali neka predubeđenja o njenoj krivici ili nevinosti pre nego što ste pričali s njom? – Ne, gospoja. – Jeste li upoznali gospođicu Mun s njenim ustavnim pravima? – Da, jesam. – Ako sam dobro razumela, gospođica Mun nije bila uhapš ena kad ste joj proč itali prava, pa moram da vas pitam, zaš to ste je upozorili da sve što bude rekla može biti iskorišćeno protiv nje? – Bila je to kocka – reče Konklin Juki. – Mož ete li da objasnite poroti š ta mislite pod tim da je to bila kocka? Konklin skloni svoje smeđe š iš ke s oč iju. – Naravno. Zamislite da kaž em osumnjič enom: „Zelim da vas ispitam. Mož ete li da pođete sa mnom u stanicu?“ – I osumnjič eni pođe s nama svojevoljno. Ta osoba ne mora da odgovara na naš a pitanja i mož e da ode u bilo kom trenutku. Ne moram da oč itavam prava toj osobi kad sednemo da razgovaramo jer nije uhapšena. Konklin se zavali udobno u stolici i nastavi: – Ali vidite, ako ta osoba zatim postane oprezna, mož e da zatraž i advokata, koji bi okonč ao taj razgovor. Ili bi taj ispitanik prosto otiš ao. A mi bismo morali da pustimo tu osobu jer nije uhapšena. – Ako sam vas dobro razumela, inspektore, vi ste preduzeli meru

predostrožnosti da biste, u slučaju da gospođica Mun inkriminiše sebe, bili obezbeđeni time š to ste joj rekli da sve š to kaž e mož e biti iskorišćeno protiv nje? – Tako je. Razmiš ljao sam kako je gospođica Mun naš jedini svedok, mož da osumnjič eni za ozbiljan zloč in, i nisam ž eleo da rizikujem i dovedem nas u situaciju da moramo da prekinemo ispitivanje i oč itamo joj prava ako se ispostavi da je na neki nač in umeš ana u nestanak Majkla Kampiona. To je moglo da okonča ispitivanje. A mi ne samo da smo ž eleli da saznamo istinu, već smo želeli i da pronađemo Majkla Kampiona. – I je li gospođica Mun tražila advokata? – Ne. – Je li vam saopš tila detalje o smrti Majkla Kampiona i sudbini njegovog tela? – Da. jeste. – Inspektore Konklin, kako se optuž ena vladala dok je priznavala ubistvo vama i narednici Bokser? – Činilo se da je tužna i da se kaje – reče Konklin. – A kako ste to zaključili? – Plakala je – reč e Konklin. – Rekla je da joj je mnogo ž ao i da ž eli da može da promeni sve što se desilo.

39. – Inspektore Konklin – reč e Dejvisova, osmehujuć i se. – Zvuč ite mi kao vrlo pametan policajac. Juki se ukoč i. Gotovo da je mogla da vidi Dejvisovu kako postavlja zamku: stavlja mamac, vezuje kanap za drvo. Konklin je samo gledao u Dejvisovu dok nije ponovo progovorila. – Nije li istina da je optuž ena od samog poč etka poricala da je ikad srela Majkla Kampiona? – Da, ali u devedeset devet od sto sluč ajeva, optuž eni ć e reć i da nije kriv. – Ispitali ste sto ljudi osumnjičenih za ubistvo? – Govorna fraza – reč e Konklin. – Ne znam koliko sam osumnjičenih za ubistvo ispitao. Bilo ih je podosta. – Jasno mi je – reč e Dejvisova. – Da li bi bila govorna fraza ako kaž em da ste vi i narednica Bokser lagali i maltretirali moju klijentkinju sve dok nije priznala? – Prigovor! – doviknu Juki sa svog mesta. – Usvaja se. – Preformulisać u pitanje. Kao š to svi znamo, „priznanje“ gospođice Mun – reč e Dejvisova, praveć i prstima obe š ake univerzalni simbol za navodnike – nije snimljeno kamerom, zar ne? – Tako je. – Tako da mi ne znamo u kakvoj je atmosferi proteklo to ispitivanje, zar ne? – Pretpostavljam da ć ete prosto morati da mi verujete – reč e Konklin. Dejvisova se nasmeš i, zagrevajuć i se za udarac. – Inspektore, jeste li stavili izjavu gospođice Mun na papir? – Da. – Traž ila sam da vidim te vaš e beleš ke tokom predstavljanja dokaza – reč e Dejvisova – ali reč eno mi je da ih viš e nemate u svom posedu. Konklinovi obrazi se zarumeneše. – Tako je.

– Hoć u da budem sigurna da sam razumela š ta nam govorite, inspektore – Dejvisova ć e zajedljivim tonom koji je usavrš ila tokom decenija i kojim se sad služila u pokušaju da minira i ponizi Konklina. – Istraž ivali ste potencijalno ubistvo. Kao š to ste nam rekli, gospođica Mun je bila vaš primarni svedok, ili mož da osumnjič eni. Niste snimali razgovor s njom, pa ste hvatali beleš ke. To ste uradili da biste sudu i poroti mogli da kaž ete š ta je optuž ena rekla, zar ne? A onda ste te beleške bacili – možete li nam reći zašto? – Iskoristio sam beleš ke kao osnovu da napiš em izveš taj. Jednom kada sam ga otkucao, nisu mi više trebale. – Ne? Ali š ta je bolje svedoč anstvo o tom razgovoru? Beleš ke koje ste hvatali ili izveš taj koji ste sač inili dva dana kasnije? Trebalo bi da čuvate te beleške, zar ne, inspektore?... Inspektore? – Casni sudijo, molim vas recite svedoku da odgovori na moje pitanje. Juki stisnu pesnice ispod stola. Nije znala da je Konklin uniš tio te beleške; iako to nije po pravilima, inspektori za ubistva to stalno rade. Sudija Bendinger se promeš kolji u stolici, zatraž i od Konklina da odgovori na pitanje. Konklin nevoljno reč e: – Moje beleš ke bi doslovnije opisale taj događaj, ali... – Ali vama je ipak doš lo da ih bacite? Da li u policijskoj stanici manjka skladiš nog prostora? Da li su svi ormarić i s dokumentima možda puni? – To je smešno. – Jeste, zar ne? – upita Dejvisova, puš tajuć i to pitanje da visi u mrtvačkoj tišini sudnice. – Seć ate li se gde ste bacili te beleš ke? Mož da u đubre, ili kroz prozor kola? Možda u WC šolju? – Časni sudijo – reče Juki – advokat odbrane maltretira svedoka... – Odbija se. Svedok može da odgovori – reče sudija Bendinger. – Ubacio sam ih u seckalicu za papir – reč e Konklin, i ž ile na vratu mu poiskakaše, pritiskajući beli okovratnik njegove košulje. – Molim vas recite poroti zašto ste iseckali svoje beleške. Juki vide blesak u Konklinovim oč ima ali nije mogla da ga spreč i da drsko odgovori. – Razlog š to uniš tavamo beleš ke je taj da pokvareni advokati poput vas ne bi izvrtali naše reči...

Juki je zurila u Konklina. Nikad ranije ga nije videla da tako plane. Dejvisova ga je izmanipulisala i sad će ga prikucati uza zid. – Inspektore Konkline, jeste li se ovako ponaš ali kad ste ispitivali moju klijentkinju? Bili ste ovako agresivni? – Prigovor, časni sudijo – uzviknu Juki. – Po kom osnovu? – Branilac je bezobrazan. Bedinger ne mogaš e da potisne smeh. – Odbija se. Pazite se, gospođice Kasteljano. Dejvisova se nasmeš i, i okrenu se ka Konklinu, s jednom rukom na kuku. – Samo još jedno pitanje, inspektore. Jeste li iseckali još neke važne dokaze koji bi oslobodili moju klijentkinju?

40. Još uvek se oseć ajuć i ranjeno zbog branioč evog unakrsnog ispitivanja Konklina, i pod stresom zbog celog tog už asnog dana, Juki je izaš la iz sediš ta policije na zadnja vrata i prepeš ač ila nekoliko blokova, proveravajući svoj blekberi u hodu. Izbrisala je neke poruke, otkucala zabeleš ke u vezi sa sluč ajem, poslala imejl Riđem Psu, koji se sada nalazio u svojoj kancelariji traž eć i izveš taj sa suđenja. Uš la je na parking sa zadnje strane i taman š to je otvorila vrata svog smeđesivog akura sedana, kad je č ula da je neko doziva po imenu. Juki se okrenu, prelete prepun parking pogledom, ugleda Dž ejsona Tvilija kako kaska ka njoj probijajuć i se kroz guž vu u Ulici Brajant, dovikujuć i, – Juki, sač ekaj malo. – Juki ubaci aktovku na zadnje sedište, i okrenu se ka popularnom piscu koji joj se približavao. Tvili izgleda fantastič no, pomisli Juki, dok ga je posmatrala kako manevriš e kroz prepun parking. Sviđalo joj se sve u vezi s njegovom pojavom: frizura, naoč are oliver pipls koje su uokviralave njegove prodorne tamnosmeđe oč i. Tog dana je nosio elegantnu plavu koš ulju preko sivog sakoa skrojenog po meri, a na pantalonama je imao običan ermes kaiš koji mora da je koštao sedamsto dolara. Tvili se zaustavi kod mesta gde je stajala s vratima od kola otvorenim između njih, nimalo zadihan od trčanja. – Zdravo, Džejsone. Šta nije u redu? – Baš niš ta – reč e on, gledajuć i je u oč i. – Samo sam hteo da ti kažem da mislim da si danas bila odlična. – Hvala. – Ne, ozbiljan sam. Sjajno se snalaziš u sudnici, i pametno se postavljaš prema novinarima. Dejvisova vodi kampanju tamo na stepeništu ispred sedišta, a ti... – Odbrana mora da preokrene ovo – reč e Juki. – Moram da dokaž em da je Dž uni Mun kriva, a to se neć e desiti ispred sediš ta policije. Tvili klimnu glavom u znak slaganja i reč e: – Znaš , hteo sam da ti

kaž em da sam sluč ajno uhvatio jedan razgovor u hodniku, i č uo sam da je Dž uni malo spora, da joj je koe icijent inteligencije ispod proseka. – Nemam takav utisak – reč e Juki, pitajuć i se na š ta to kog đavola Tvili cilja. Da li on to pokuš ava da je iskoristi na neki nač in? Ili je postala cinič na za tih š est meseci koliko radi u kancelariji javnog tužioca? Tvili spusti aktovku na asfalt, izvadi kutiju za naoč are od meke kož e iz gornjeg dž epa na sakou, izvadi krpicu i obrisa svoje oliver pips naočare. – Rekao bih da ć e Dejvisova da dovede nekog struč nog psihijatra da kaž e poroti da je Dž uni glupa u podlož na sugestijama, i da su brutalni policajci mogli da je navedu da kaže bilo šta. – Pa, hvala ti na toj informaciji, Džejsone. – Nema problema. Cuj, Juki – reč e on, stavljajuć i naoč are. – Umirem od ž elje da č ujem š ta se sve nalazi u tvoj tvojoj slatkoj glavici. Da li bi htela da izađeš na večeru sa mnom? Molim te? Juki se premesti s noge na nogu u svojim uskim cipelama s visokom š tiklom, pomisli na laš icu lepog hladnog kors piva koja je čeka kod kuće. Na gomilu posla koji mora da završi. – Nemoj da se ljutiš , Dž ejsone. Kad radim na nekom sluč aju volim da sam sama na kraju dana. Potrebna mi je samoć a i vreme da razbistim glavu... – Juki. Moraš da jedeš , i zaš to mi onda ne dopustiš da te izvedem na jednu inu več eru? Kavijar, jastog, francuski š ampanjac. Gde god ž eliš . Vratić eš se kuć i do osam, a uopš te neć emo prič ati o poslu. Samo o ljubavi – reče Tvili, upućujući joj svoj najblistaviji osmeh. Bio je šarmantan, i znao je to. Juki se nasmeja tako uvežbanom zavođenju, a onda iznenadi sebe. Pristade.

41. Stiven Mič am i njegova ž ena Sendi gledali su dokumentarac o istinitim zloč inima na televiziji u svom raskoš nom domu u Kau Holou kad su čuli zvono na vratima. Stiv reče Sendi: – Očekujemo li nekoga? – Dođavola, ne – reč e Sendi, misleć i na preč eš ljavanje komš iluka zbog izbora za č lanove lokalnog š kolskog odbora. Ona otpi gutlja vina iz čaše. – Ako ih budemo ignorisali, otići će. – Pretpostavljam da uvek mogu da im prebrojim rebra i nateram ih da nas skinu s tog spiska – reč e Mič am, praveć i se opasan i udarajuć i vazduh, zatim nazuvajući mokasine. Priđe ulaznim vratima, proviri kroz staklo, vide dva zgodna mladića kako stoje ispred, otprilike istog godišta kao njegov sin, Skot. Šta je sad ovo? Krupniji od njih dvojice je nosio majicu kratkih rukava boje breskve ispod kamu laž nog prsluka, kosa mu je padala preko okovratnika, i izgledao je kao da je iz neke banana republike pre nego republikanac, de initivno ne kao Jehovin svedok. momak deč ak je bio klasič no obuč en, nosio je sivi karirani sportski sako preko polo majice boje lavande, i kosa mu je spreda bila duga, kao kod klinaca iz engleskih internata. Deč aci su u rukama drž ali neotvorene laš e s žestokim pićima. Mič am isključ i kuć ni alarm, odš krinu vrata i reč e: – Mogu li vam nekako pomoći, momci? – Ja sam Hok, gospodine Mič am – reč e onaj u sportskom sakou. – Ovo je Pidž . Uh, to ć e biti naš a imena u bratstvu{8} – on ć e, izvinjavajuć i se. – Mi smo Skotijevi drugovi, znate, i treba da polož imo zakletvu i postanemo članovi bratstva Alfa delta fi. – Stvarno? Skoti nije zvao.... – Ne, gospodine, on ne zna da smo ovde. Moramo ovo da uradimo krišom. – Polažete zakletvu, a? Mič am se s toplinom oko srca priseti svojih dana u bratstvu. – Kad

je inicijacija? – upita. – Sledeć e nedelje, gospodine – reč e Pidž . – Ako ispunimo uslov. Moramo da vas pitamo neke stvari u vezi sa Skotijem, neš to š to ljudi ne znaju o njemu, i moramo da nabavimo jednu njegovu sliku kad je bio beba, po mogućstvu neku na kojoj je go... Mič am se nasmeja i reč e: – Dobro, dobro, uđite. – Otvori š irom vrata svog prostranog doma s pogledom na zaliv od kojeg je zastajao dah. – Draga, imamo druš tvo – doviknu on svojoj ž eni, vodeć i dvojicu momaka kroz opredsoblje. – Hok, kao Itan Hok? Ili po ptici, verovatno. Mič am uze boce s pić em od momaka zahvalivš i im, a zatim otvori drveni ormarić s pić ima u dnevnoj sobi. Izvadi č aš e dok su se momci predstavljali njegovoj ž eni, koja reč e: – Lepo je od vas š to ste doneli nešto, ali stvarno nije trebalo. – Liker kvantro – reče Mičam. On nasu piće i podeli čaše. – Živeli. U stvari, Mič am je pokuš avao da smanji pić e, ali Sendi je već bila pripita. Promuć kala je pić e u č aš i, otpila gutljaj, i rekla: – Dragi, š to ne pokažeš momcima Skotijevu sobu? Ja ću doneti albume sa slikama. – Ja ć u ostati s vama, gospođo Mič am – reč e Pidž . – Da vam pomognem da izbarete pravu sliku. Sendi je zamiš ljeno gledala slike u albumu u svom krilu, kad joj je Pidž ova senka pala preko lica. Ona podiž e svoj zamagljeni pogled i trgnu se, konačno shvativši šta se dešava. Pidž je držao pištolj. Ona udahnu duboko, ali Pidž podiž e prst do usana i reč e: – Ne vrišti, Sendi. Samo radi ono što ti kažem, i sve će biti u redu.

42. – Ovo viš e nije smeš no – reč e Stiv Mič am dvojici momaka, trepnuvši kad mu je Hok nabio cev pištolja između lopatica. – Stanite pored svoje ž ene, gospodine Mič am – reč e Hok. – Ovo je viš e kao pljač ka, znate? Neć emo vas povrediti. Osim ako nas ne naterate. Mič am ode i stade pored svoje ž ene, gledajuć i u oba piš tolja naizmenič no, misleć i o sopstvenom piš tolju, koji je stajao umotan u peš kir na vrhu ormarić a s rubljem. On pogleda u Sendi, vide da se trezni, pokušavajući da pojmi šta ih je to snašlo. Kad bi i on sam znao. On se okrenu nazad ka Pidž u i reč e: – Ovo je samo š ala koju izvodite zbog prijema u bratstvo, je l’ da, momci? – Da, gospodine – reč e Hok, gledajuć i u njegova leđa. – Hoć u da oboje legnete licem ka podu. – E pa neć u to da uradim, ti ludi deč ač e – reč e Sendi, okreć uć i glavu, besno sevajuć i oč ima. – Izlazite napolje, obojica, odmah, i recite Skotiju da želim da mi se javi večeras, i ne zanima me u koje doba... Pidž priđe iza Sendi, zamahnu i udari je u potiljak drš kom od piš tolja. Sendi jauknu i pade u č uč anj, hvatajuć i se za glavu. Stiven vide kako joj krv teč e između prstiju. On se okrenu ka Sendi ali ga metalno kliktanje oroza zaledi u mestu. Stiven je ž eleo da mož e da nastavi da porič e nemi už as koji je narastao u njemu – ali nije viš e mogao da ga zaustavi. Ovi klinci će ih ubiti – osim ako, nekako... – Ne ž elim da te upucam, gospođo – reč e Pidž . – Lezi skroz na pod. I ti, druškane. Brže. Stiven se pusti na kolena, moleć i. – Uradić emo kako nam kaž ete. Uzmite sve – reč e on. – Uzmite sve š to imamo. Samo nas nemojte povrediti, molim vas. – Dobar stav – reč e Pidž , gurajuć i Sendi Mič am nogom na pod, stajuć i iza nje dok je njen muž lež ao na persijskom tepihu, licem ka podu.

– Stavite ruke iza leđa, molić u lepo – reč e Pidž . Izvadi kotur najlona za pecanje iz zadnjeg dž epa, č vrsto sveza zglobove Mič amovima providnim plastič nim vlaknom. Onda im strž e obuć u s nogu, skide Sendine č arape, i poč e da obmotava č lanke Stivena Mičama najlonom za pecanje. – Odać u vam jednu tajnu – reč e Pidž . – Nas zapravo ne zanima da budemo č lanovi bratstva, kao vaš eg Skotija. – On svuč e Sendine pantalone s lastišom i gaće jednim potezom. Sendi skiknu. – Gde vam je sef, gospodine Mič am? Kako glasi kombinacija? – upita Hok. – Mi nemamo sef – reče Mičam. – Hok, vrati se na sprat – reč e Pidž . – Ja ć u praviti druš tvo ovim ljudima. On pljesnu nestaš no Sendi po dupetu, smejuć i se, dok je Mič am vikao, – U kutiji od cigara na mojoj komodi imate novca. Vaš je. Uzmite sve! Pidž pojač a zvuk na televizoru, smota Sendine č arape i njima zač epi usta Mič amovima. Dok je Sendi cvilela i vrpoljila se, on je opet pljesnu po dupetu, ovog puta gotovo než no, a zatim joj nevoljno veza č lanke najlonom za pecanje. Kad je to završ io, slomi vrat druge laš e likera o policu iznad kamina. Posu pić em hrpu novina kraj tapacirane fotelje, pletivo u jednoj korpi, natopi njime kosu i odeć u Mič amovih, dok je Stiven vikao s čarapom u ustima, počevši da se guši njome. – Ja ne bih to radio – Pidž ć e razumno. – Mogao bi da se udaviš sopstvenom povraćkom. To bi bilo baš gadno, druškane. Hok siđe stepenicama u dnevnu sobu, s cigarom u ustima, maš uć i punom jastučnicom. – Bogat plen – reč e on, š iroko se osmehujuć i. – U kutiji je bilo oko pet hiljada. Oh, a pronašao sam i jednu knjigu. Pidž se saž e do Sendi Mič am, koja je stenjala polugola kraj njegovih stopala. On joj skide dijamantsko prstenje s ruku i dreknu Stivenu Mičamu na uvo. – Kako vi bogati ono kaž ete? Lagodan ž ivot je najbolja osveta? E pa uživajte u svojoj osveti. I hvala na svemu. – Spreman? – upita Hok. Pidž dovrši pisanje i vrati poklopac na penkalo. – Veni, vidi, vici, brate – reč e Pidž , paleć i š ibice i bacajuć i ih na

mesta gde je prosuo alkohol. VUUUUM. Plamenovi se podigoš e svud po sobi. Dim se kovitlao, zamrač ujuć i vazduh. Mič amovi nisu mogli da vide dva mladić a kako im maš u opraštajući se od njih dok su izlazili na prednja vrata.

43. Smrad izgorelog mesa nam je zapuhnuo nozdrve i pre nego š to smo prešli prag izgorele kuće Mičamovih u Kau Holou koja se još uvek pušila. Nekada je to bilo remek-delo arhitekture. Sada grobnica. Pož arni inspektor Cak Hani izađe iz senki da nas pozdravi. Izgledao je nekarakteristično umorno i namršteno. – Moj drugi požar večeras – objasni on, – Prvi je bio ovakav? – upita Konklin. – Jok. Eksplozija u laboratoriji za spravljanje metamfetamina – reč e Hani. – Zrtva je odletela iz kuć e i pala u prikolicu svog pikapa – on zavrte glavom. – Ovaj požar je isti kao kod Malounovih. Pođosmo za Hanijem u ono š to je nekada bila dnevna soba Mič amovih. Zamiš ljala sam taj prostor u pređaš njem stanju – visoki plafon, masivan kamin i ogledalo iznad police od kamina. Sad je ostala samo pozlata pocrnela od dima i ugljenisani mermer. Tela su lež ala jedno blizu drugog, u sedam i po centimetara dubokoj crnoj vodi, na stomacima, skvrč enih pesnica, š to je posledica zatezanja tetiva prilikom gorenja. – Ako su ž rtve bile vezane, te veze su izgorele – reč e Hani, kleknivš i kraj tela. – Nema svrhe traž iti otiske. Mož da sutra na dnevnoj svetlosti... U svakom sluč aju – nastavi Hani – pronaš ao sam ovo na kuhinjskom š anku. – On dade Konklinu jednu knjigu. Proč itah naslov: Istorija jahtinga. – Unutra stoji neki natpis za tebe, Rič . Na latinskom je. Konklin otvori knjigu na naslovnoj strani i proč ita naglas. – Radix omnium malorum est cupiditas. – Šta to znači? – upita ga Hani. – Konklin pokuš a da prevede: – Neš to, neš to, zlo je ljubav? Ne znam. Do mojega. Moje školsko znanje latinskog je iscrpljeno. – Nismo li svi? – reč e Kler, uš avš i u sobu, prać ena dvojicom asistenata. – Šta imamo ovde. Ona priđe telima, okrenu na leđa ono manje, a iz ž rtvinih usta izađe vazduh. Paaahhhh.

– Vidi ovo – reč e Kler Caku, pokazujuć i mu laš u alkoholnog pić a koja je bila delimično zaklonjena žrtvinim telom. Hani je podiže s poda rukom u rukavici. – Možda ćemo ipak pronaći neke otiske prstiju – reče on. Konklin i ja ostavismo Kler i Hanija s telima ž rtava i izađosmo napolje. Prvi policajac na mestu zloč ina pokaza put jedne atraktivne ž ene koja je stajala ispred gomile na rubu travnjaka koja se sada osipala. – Ta ž ena je prijavila pož ar. Zove se Debra Kurc – reč e mi policajac. – Živi odmah preko puta ulice. Kurcova je bila u kasnim č etrdesetim, visine oko metar i š ezdeset dva, malo premrš ava, mož da anoreksič na, u trenerci za trč anje od elastina. Po obrazima joj se razmazala maskara od suza. Predstavih sebe i Konklina, upitah Kurcovu je li poznavala pokojnike. – Stiv i Sendi Mič am su bili moji najbolji prijatelji – reč e ona. – Pozvala sam služ bu za hitne sluč ajeve č im sam videla pož ar. Bož e, o, bože, već je bilo prekasno. – Da li biste hteli da pođete s nam do stanice? – upitah. – Zelimo da saznamo sve što možemo o vašim prijateljima.

44. Debra Kurc je pila kafu od prethodnog dana u manjoj, č istijoj od dve sobe za ispitivanje. – Mič amovi su bili najbolji ljudi na svetu – reč e nam plačnim glasom. – Možete li da se setite zašto bi neko hteo da im naudi? – upitah. – Idem dole do aparata za sokove – reč e Konklin Kurcovoj. – Mogu li da vam donesem još nešto? Ona odmahnu glavom. Kad je Konklin otiš ao, Kurcova se nagnu preko stola i reč e mi da je Sendi imala problem s pić em, i da su i Sendi i Stiven povremeno varali jedno drugo. – Ne mislim da to išta znači, ali čisto da znate. Kurcova mi je isprič ala da su Mič amovi imali dvoje dece; sina Skota, od nekih devetnaest godina, koji je otiš ao da studira, i stariju ć erku Rebeku, udatu, koja ž ivi u Filadel iji. Kurcova je ponovo zaćutala, kao da oseća neki bol iznutra – ili grižu savest. – Postoji li još nešto što želite da mi kažete, Debra? Je li bilo nečega između vas i Stivena Mičama? – Da – ona će tiho. – Jeste. Kurcova nije skidala pogled s vrata dok je prič ala, kao da ž eli da završi priču pre nego što se Konklin vrati. Ona reče: – Mrzela sam sebe š to sam lagala Sendi. Teš ko je objasniti, ali na neki nač in i nju sam volela koliko i Stiva. Gurnuh kutiju s maramicama na njenu stranu stola dok je Konklin ulazio nazad u sobu. U ruci je držao odštampani list hartije. – Vi imate policijski dosije, gospođice Kurc – reč e Konklin, izvlačeći stolicu. – Što me je pomalo iznenadilo. – Bila sam u stanju tugovanja – reč e nam ž ena, dok su joj se sive oči ponovo ispunjavale suzama. – Nisam naškodila nikom osim sebi. Konklin okrenu papir k meni. – Bili ste uhapšeni zbog provalne krađe. – Deč ko me je nagovorio, a ja sam bila dovoljno glupa da pristanem. U svakom sluč aju, bila sam oslobođena optuž be – reč e Kurcova.

– Niste bili oslobođeni optuž be – reč e Konklin. – Dobili ste uslovnu kaznu. Rekao bih da ste se nagodili s tuž iocem da odate svog deč ka. Jesam li u pravu? Oh, a tu je i podmetanje požara. – Rendi, moj muž Rendi je umro. Došlo mi je da sebi iščupam srce – reč e ona, udarajuć i se pesnicom u grudi. – Zapalila sam naš u kuć u jer je to bio jedini način da vidim ono što sam osećala. Neizmernu tugu. Zavalih se u stolici. Mislim da sam mož da zinula u neverici. Debra Kurc je reagovala na šok na mom licu. – Bila je to moja kuć a – povika ona. – Nisam č ak traž ila ni odš tetu od osiguravajuć eg druš tva. Naš kodila sam samo sebi, razumete li? Naškodila sam samo sebi! – Je li Stiven Mičam prekinuo vašu vezu? – Da. Ali to se desilo pre nekoliko nedelja, i bilo je obostrano. – Niste bili malč ice ljuti? – upita Konklin. – Niste oseć ali malo neizmerne tuge? – Ne, ne, š ta god vi mislili. Nisam zapalila kuć u Mič amovih. Nisam to uradila. Nisam. Pitali smo Debru Kurc gde je bila kad je kuć a Malounovih izgorela, i poznaje li Palo Alto. Imala je alibije, i sve smo zapisali. Po onome š to nam je isprič ala, ispada da je ona luda ž ena s jakom sklonoš ću ka uništenju i samouništenju. To se slagalo s osobom koju smo traž ili, ali opet i nije. A sad je bilo pola šest ujutru. – Jeste li planirali da putujete negde, Debra? – upita Konklin, na svom šarmantni način. Ona odmahnu glavom. – Ne. – Odlič no. Molim vas nemojte odlaziti iz grada a da nas ne obavestite.

45. Dž o je još uvek spavao kad sam se uš unjala u krevet. Než no sam izgurala Martu sa svog mesta i uš uš kala se Dž ou uz leđa, ž eleć i da ga probudim da mu kaž em š ta me muč i. Dž o se okrenu k meni, privuč e me uza se, zagnjuri lice u moju nadimljenu kosu. – Jesi se ti to smucala po barovima, plavušice? – Izgorela kuća – rekoh. – Dvoje mrtvih. – Kao kod Malounovih? – Isto kao kod Malounovih. Prebacih mu ruku preko grudi, naslonih lice na vrat, glasno uzdahnuh. – Reci mi šta te muči, draga – reče Džo. Odlično. – Radi se o toj ž eni, Debri Kurc – rekoh, dok se Marta ponovo pela na krevet, okrenula se dvaput i sklupč ala iza mojih nogu, privijajujuć i se uz mene s druge strane. – Živi prekoputa ulice žrtava. Ona je prijavila požar. – Palikuće često to rade. – Da. Kaž e da je ustala da popije vode i videla pož ar. Pozvala je vatrogasce, a zatim se pridružila masi i posmatrala kako ga gase. – Stajala je tamo kad ste stigli? – Bila je tamo satima. Kaž e da je bila najbolja drugarica poginule supruge, Sendi Mič am, i da je spavala s drugom ž rtvom, Sendinim mužem... – Čudna definicija najbolje drugarice. Moradoh da se nasmejem. – Spavala je s muž em svoje najbolje drugarice dok je nije otkač io. Ta Debra Kurc ima ključ od kuć e ž rtava. Takođe ima krivič ni dosije. Jednom davno je uhapš ena zbog provalne krađe. I pogodi zbog čega još? Podmetanja požara. – Ha! Zna kako sistem funkcioniš e. I onda je uradila – š ta? Podmetnula pož ar u kuć i preko puta ulice i samo sač ekala da je panduri pokupe? – To i ja kaž em, Dž o. Dobiti sve tako na tacni, to je previš e.

Kurcova je imala sredstvo, motiv i priliku. Ona je „prezrena ž ena“ – plus, jednom je već zapalila kuć u. Znaš , teš ko je odreć i se takvog uzbuđenja. – Imaš li osećaj da je ubica? – upita me Džo. – Imala sam osećaj da je jadni narcis koji žudi za pažnjom. – To si lepo rekla. Poljubih Dž oa. A zatim ga poljubih još nekoliko puta, už ivajuć i u oseć anju njegove oš tre brade na mojim usnama, njegovih usana na mojim, i što ga imam, tako krupnog i toplog u svom krevetu. – Nemoj da započ inješ neš to š to ne mož eš da završ iš zbog umora, plavušice – zareža on. Ponovo prasnuh u smeh. Cvrsto ga zagrlih. Rekoh: – Gospođica Kurc insistira da nije kriva. Tako da mislim... – Misli mi odlutaš e nazad ka žrtvama, vodi pocrneloj od čađi koja se mreška oko njihovih tela. – Šta misliš – upita Džo. – Mislim da je podmetnula taj pož ar jer je potpuno autodestruktivna i ž eli da bude uhvać ena. Ili je uč inila to, ali nije planirala da ubije svoje prijatelje. Ili.... – Tvoj oseć aj ti govori da nije to ona uč inila. Da je samo potpuna ludača. – Baš to – rekoh mom dragom. – Baš... to... Kad sam se probudila, videla sam da grlim Martu, da Dž oa nema, i da kasnim na sastanak s Džakobijem.

46. Naš la sam se s Kler kod njenih kola posle posla. Prebacih par gumenih č izama, baterijsku lampu, njen pribor za mesto zloč ina, ogromnu kesu č ipsa i tri mape na zadnje sediš te pa se popeh na suvozač ko mesto njenog petfajndera. Rekoh: – Rič i je dobio prevod latinske fraze koja je bila napisana na naslovnoj strani one knjige o jahtingu. – Je l’? I š ta to znač i? – reč e ona, prebacujuć i sigurnosni pojas preko stomaka, istež uć i ga do maksimuma pre nego š to ga je zakopčala. I ja vezah pojas, i rekoh: – Grub prevod glasi „Novac je izvor sveg zla“. Volela bih da se doč epam budale koja je to napisala i pokaž em mu ž rtve onako ispeč ene i skvrč ene na tvom stolu. Da mu pokaž em šta je pravo zlo. Kler zastenja. – Pravo kaž eš – reč e ona, i skrenu u Ulicu Brajant, vodeć i nas ka severu, oč igledno odluč ivš i da pređe onih tri kilometra koliko ima do bara Kod Suzi kao da vozi trku Dejtona 500. Cimnula je volan, dajuć i gas, i obiš la jedan spor turistič ki autobus za razgledanje grada. – Kaž eš „da mu pokaž em“ – istaknu Kler. – Je l’ to znač i da ti ta Debra nije na listi? – Ima alibi – rekoh Kler kroz zube. Stegnuh instrument-tablu dok je ona proletala kroz ž uto. – Takođe, ima proverene alibije i za noć požara kod Malounovih, i kod Jablonskih u Palo Altu. – Hmmf – reč e Kler. – Sto se tič e dva raspoznatljiva otiska prsta na onoj laš i pronađenoj na mestu zloč ina – jedan pripada Stivenu Mič amu. Za drugi nije pronađeno poklapanje. Ali imam nešto za tebe, devojč ice. Sendi Mič am ima ranu na lobanji solidne velič ine nanetu tupim predmetom. Izgleda kao da su je mož da udarili drš kom od pištolja po glavi. Pomislila sam na to – da je ubica postao nasilan – a onda sam isprič ala Kler kako preč eš ljavanje komš iluka Mič amovih nije dalo nikakve rezultate. Ona je meni saopš tila rezultate analize krvi – koja je pokazala da je Sendi Mič am pila i da su oboje Mič amovih umrli od

gušenja dimom. Sve je to bilo zanimljivo, ali nije vodilo nič emu. To sam i rekla Kler dok je zaustavljala auto na mestu za osobe s hendikepom tik ispred kafea Kod Suzi. Ona me pogleda i reč e: – Ja jesam hendikepirana, Linds. Ugojila sam se dvadeset kila u trudnoć i i ne mogu da prepeš ač im ni jedan jedini blok a da se ne zadišem. – Neć u te prijaviti zbog ovoga, leptirić u. Ali š to se tič e brzinskog rekorda koji si upravo postavila vozeći dovde... Moja najbolja drugarica me poljubi u obraz dok sam joj pomagala da izađe iz petfajndera. – Volim što brineš za mene. – Šta mi to vredi – rekoh, grleći je, otvarajući vrata kafea. Dok smo se probijale kroz guž vu ispred š anka iduć i ka zadnjem delu kafea, už ivali smo u mekom metalnom zvuku verzije jedne klasič ne numere Boba Marlija na improvizovanim bubnjevima, kao i bož anstvenoj aromi peč ene piletine, belog luka i karija. Sindi i Juki su već bile u naš em separeu, a Lorejn je privlač ila jednu stolicu za Kler. Stavila je na sto plasti iricane menije koje smo znale napamet i preuzela porudžbinu za bokal piva i jednu mineralnu za Kler. A onda je uz Sindino nagovaranje: – Juki, reci im, reci im – Juki „prijavila“ novosti. – Nije to niš ta – reč e ona. – Dobro. Imala sam sastanak. S Džejsonom Tvilijem. – I pazila si š ta mu govoriš – reč e Sindi strogo. – Nisi valjda zaboravila da je pisac. – Uopš te nismo prič ali o sluč aju – reč e Juki, smejuć i se. – Izaš li smo na večeru. Vrlo prijatnu več eru, nismo se ljubili niti iš ta slič no, tako da se smirite, devojke, u redu? – Je li bilo zabavno? Hoćeš li se opet videti s njim? – Da, da, ako me bude pitao, pretpostavljam da hoću. – Gospode. Prvi sudar za, koliko, godinu dana? – rekoh. – Mislila sam da ćeš biti više uzbuđena. – Nije godinu dana – reč Juki. – Proš lo je š esnaest meseci, ali nije bitno. Čemu nazdravljamo? – Nazdravljamo Rubi Rouz – reče Kler, podižući čašu s vodom. – Kome? – upitasmo sve uglas. – Rubi Rouz. Evo je ovde – reč e Kler, tapš uć i se po stomaku. – To

je ime koje smo Edmund i ja izabrali za našu malu devojčicu.

47. Kad sam se vratila kuć i iz kafea Kod Suzi, sunce je još uvek visilo iznad horizonta, rasipajuć i narandž astu svetlost po haubi policijskih kola parkiranih ispred mog stana. Sagnuh se do otvorenog prozora od kola, rekoh: – Ej, gde si. Neš to nije u redu? – Imaš dva minuta? Rekoh: – Naravno – i moj partner otvori vrata od kola, ispruž i svoje duge noge, ode do stepenica ispred ulaza u moju zgradu i sede na njih. Pridruž ih mu se. Nije mi se svideo izraz Rič ovog lica dok je otvarao paklo cigareta i nudio mi jednu. Odmahnuh glavom, pa rekoh: – Ti ne pušiš. – Stara navika koja se nakratko vratila. I ja sam bila ostavila puš enje jednom ili dva puta, i sad kad je Rič kresnuo š ibicu, vrh cigarete se zasijao, a on ispustio jedan dug dim put sumračnog neba, osetila da me taj divni ritual privlači. – Keli Maloun me zove svakog dana, a ja joj govorim da još niš ta nismo otkrili. Morao sam da joj kažem za Mičamove. Promrmljah saosećajno. – Kaž e da ne mož e da spava, razmiš lja kako su joj roditelji umrli. Neprestano plače. Rič se zakaš lja od dima i odmahnu rukom da mi kaž e da viš e ne mož e da prič a. Razumela sam kako se bespomoć no oseć a. Izgledalo je kao da ć e smrt Malounovih biti deo už asne serije zloč ina. A mi nismo imali nikakav trag. Rekoh: – Pogreš ić e on negde, Rič i, ubice skoro uvek pogreš e. A mi nismo sami u ovome. Imamo Kler, Hanija... – Sviđa ti se Hani? – Naravno. Tebi ne? Konklin slegnu ramenima. – Zaš to on zna tako mnogo i tako malo u isto vreme? – On radi isto š to i mi. Gaca kroz blato. Pokuš ava da nađe smisao u besmislu.

– Dobra reč . Gacati. Mi gacamo, a ubica se smeje – ali hej, ja sam pametan momak. Umem da prevodim iznađale latinske fraze na engleski! To vredi nešto. Zar ne? Smejala sam se s Rič om dok se trudio da oraspolož i samog sebe š aleć i se, kad sam ugledala crni sedan kako mili ulicom u potrazi za praznim mestom. Bio je to Džo. – O, vidi. Ostani da upoznaš Dž oa – rekoh. – Cuo je dosta toga o tebi. – Ne, ne več eras, Linds – reč e Rič , ustajuć i, gaseć i opuš ak od cigarete đonom. – Možda neki drugi put. Vidimo se ujutru. Džoova kola se zaustaviše. Riči isparkira kola odatle. Onda Džo uparkira svoja na isto mesto.

48. – Koristiš li ti ikad ovo? – upita me Džo za šporet. – Naravno. – Je l’? A šta je onda ovo? On izvadi uputstvo za upotrebu i komade stiropora iz rerne. – Koristim ploču šporeta – rekoh. On zavrte glavom, nasmeja se, zamoli me da otvorim vino i da poč nem da spremam salatu. Rekoh da mislim kako ć u moć i to da izvedem. Izvukoh plutani č ep iz š ardonea, iskidah glavicu zelene salate u jednu lepu č iniju od duvanog stakla koju sam dobila na poklon od Dž oa, i iseckah paradajz. Pruž ih ruku da dohvatim maslinovo ulje i zač ine, š ljepnuh Dž oa po zgodnoj zadnjici. Onda se smestih na barsku stolicu blizu šanka, izuh papuče. Pijuckala sam vino i, dok se CD Fila Kolinsa vrteo u pozadini, sluš ala Dž oa kako mi prič a o tri posla ugovorena za njegovu novu irmu, koja se bavi izradom biznis planova u sluč aju izbijanja katastrofa i elementarnih nepogoda, i o svom predstojeć em sastanku s guvernerom. Dž o je bio sreć an. I meni je bilo drago š to koristi svoj moderni, već i i lepš e opremljeni stan kao kancelariju – i oseć a se kao kod kuće ovde u San Francisku. I moj stan je jedno mnogo slatko mesto, moram reć i. Moje č etiri prenatrpane ali udobne sobe nalaze se na treć em spratu jedne lepe stare viktorijanske stambene zgrade, a dnevna soba mi izlazi na balkon na kojoj už ivam u zalascima sunca i pogledu na zaliv. Na kojem smo počeli da uživamo u pogledu na zaliv. Dopunih Dž oovu č aš u vinom, posmatrajuć i ga kako puni dve tilapije mesom raka i ubacuje pleh u rernu. Oprao je ruke i okrenuo se k meni, onako zgodan. – Riba ć e biti gotova za oko č etrdeset pet minuta. Hoć eš da izađemo napolje da uhvatimo zalazak sunca? – Ne baš – rekoh. Spustih č aš u, obmotah nogu oko Dž oovog struka i privukoh ga k sebi, š iroko se osmehnuvš i kad sam videla da su Dž oove plave oč i

sinule kad je shvatio na koju sam to bolju ideju doš la. On me privuč e bliž e, skide me sa stolice i podiž e me, hvatajuć i me za zadnjicu i brundajuć i teatralno dok me je nosio hodnikom, govoreć i: – Poteš ka si, plavušice. Nasmejah se, gricnuh ga za uš nu resicu, rekoh: – Nisi mislio da je šezdeset kila teško kad si bio mlađi. – Kao što rekoh. Laka si kao pero. Než no me spusti na krevet, pope se i lež e pored mene, obujmi mi lice krupnim š akama, i poljubi me tako da sam zastenjala. Zagrlih ga oko vrata i Dž o izvede neš to gotovo nemoguć e – skide majicu, ljubeć i me istovremeno, strž e moje pantalone, i takođe nekako uspe da ć uš ne i zatvori vrata nogom kako nam Marta ne bi ometala ovaj trenutak privatnosti. – Neverovatan si – rekoh, smejući. – Ništa još nisi videla, lutkice – zareža moj ljubavnik. Ubrzo smo oboje bili nagi, vreli i znojavi, potpuno isprepletanih udova. Ali dok smo se rvali na krevetu, slatko se primič uć i ekstazi, slika jednog drugog muškarca iskrsla mi je u glavi. Snažno sam se borila da je potisnem, jer je nisam želela tu. Taj muškarac je bio Riči.

Treći deo Kuvanje kod kuće

49. Dž ejson Tvili sedeo je u prvom redu galerije u sudnici 2C, odmah iza sić uš ne Dž uni Mun, hvatajuć i beleš ke dok je Konor Hjum Kampion odgovarao na lagana pitanja Juki Kasteljano. Tvili pomisli kako je Kampion straš no ostario od kako mu je sin nestao. Izgledao je oronulo, pogureno, kao da ga Majklova smrt bukvalno ubija. Dok je gledao u guvernera i Juki, Tvili oseti promenu u svom razmiš ljanju, i u glavi mu se pojavi nova struktura romana. Juki je branilac Majkla Kampiona, i ona je favorit iz senke; vatrena i lukava, a istovremeno draga. Baš kao sad. Juki je koristila slavu i tugu bivš eg guvernera da gane porotu i blokira odbranu. Tvili je razmiš ljao da poč ne knjigu Jukinom uvodnom reč i, vrati se kroz vreme koristeć i se bolnim trenucima iz deč akovog ž ivota viđenim oč ima guvernera, a zatim se vrati na suđenje i svedoke. Fokusira se na materinsku odbranu Dejvisove. Zadrž i se na ranjivoj Dž uni Mun. Zatim završ i knjigu Jukinom završ nom reč i. Presuda, osuda, ura! Tvili ponovo usmeri pažnju na guvernera. – Majk je rođen s poremeć ejam u prenoš enju srč anih impulsa – reč e Kampion sudu. – Uzimao je lekove za srce, ali naravno, mogao je da umre u svakom trenutku. Juki upita tiho: – A šta je Majkl znao o dužini svog životnog veka? – Majki je ž eleo da ž ivi. Imao je obič aj da kaž e: „Hoć u da ž ivim, tata. Imam planove“. Znao je da mora da se pazi. Znao je da š to duž e živi, to su veće šanse da... Kampion zaćuta jer mu se grlo steglo a oči napunile suzama. – Gospodine Kampione, je li Majkl prič ao s vama o svojim planovima? – O, da – reč e Kampion, smeš eć i se sada. – Vež bao je za predstojeć i svetski š ahovski turnir, na kompjuteru, znate. I poč eo je da piš e knjigu o tome kako je ž iveti s potencijalno fatalnom boleš ću... ona bi pomogla ljudima... želeo je da se oženi jednog dana... Kampion zavrte glavom, pogleda u porotu, i obrati im se direktno.

– Bio je tako divan deč ak – reč e on. – Svi su videli njegove slike, intervjue. Svi znaju da je njegov osmeh mogao da rastera tamu, koliko je bio hrabar – ali ne znaju svi kako je dobru duš u imao. Kako je bio saosećajan. Tvili primeti da je izraz lica Dajane Dejvis bio stegnut, ali nije se usuđivala da prigovori Kampionovom ž ivom svedoč enju o bolu koji je oseć ao zbog gubitka sina. Kampion se okrenu i pogleda pravo u osumnjičenu, obrati se direktno njoj, tužno ali ne neljubazno. – Da sam samo mogao da budem tamo kad je Majkl umro – reč e Kampion Dž uni Mun. – Da sam samo mogao da ga drž im u naruč ju i tešim ga. Da je samo bio sa mnom, umesto s tobom.

50. – Narod poziva gospodina Trevisa Kuka da svedoči – reče Juki. Glave se okrenuš e ka dvokrilnim vratima u zadnjem delu sudnice, a mladić od oko osamnaest godina u sivom š kolskom dž emperu s grbom iznad gornjeg dž epa stupi prolazom između klupa, prođe kroz kapiju. Kukova ž bunasta kosa izgledala je slepljeno pre nego oč eš ljano, a cipele su mu vapile za č iš ćenjem. Cinilo se da mu je nelagodno dok se zaklinjao da će govoriti istinu. Onda se popeo za pult za svedoke. Juki pož ele dobro jutro svom svedoku i upita: – Odakle ste poznavali Majkla Kampiona? – Išli smo zajedno u srednju školu Njukirk. – I kad ste upoznali Majkla? – Poznavao sam ga u prvoj godini, ali, uh, poč eli smo viš e da se družimo prošle godine. – Po vašem mišljenju, zbog čega ste postali bolji prijatelji? – Uh, Majkl zapravo nije imao mnogo drugova – reč e Trevis Kuk, pogledavš i Juki nakratko u oč i, pa opet obori pogled u krilo. – Ljudi su ga voleli, ali nisu se previš e zbliž avali s njim jer nije mogao da se bavi nikakvim sportovima niti da visi s njima po gradu i tako to. Zbog bolesnog srca. – Ali tebi to nije smetalo da bi se zbližio s Majkom? – Ja imam tešku astmu. – I kako je to uticalo na vaše drugarstvo? Trevis Kuk reč e: – Njegova bolest je bila gora, ali imao sam predstavu kako mu je. Prič ali smo o tome kako je bezveze ž iveti s nečim što ti stalno visi nad glavom. – E sad, da li si u nekom trenutku rekao Majklu za ovde optuž enu, gospođicu Mun? – Da. – Trevise, svesna sam da ti je mož da malo nelagodno zbog ovoga, ali zakleo si se da ćeš govoriti istinu. – Znam.

– Odlično. I šta si rekao Majklu za gospođicu Mun? – Da sam bio s njom – promrmlja on. – Molim te pričaj glasnije da bi porota mogla da te čuje – reče Juki. Deč ak poč e iz poč etka. – Rekao sam Majklu da sam bio s njom. Mnogo nas jeste. Ona je ina devojka za nekoga ko... kako god. Nije prosta i slič no, tako da... – Trevis uzdahnu. – Tako da je dobra osoba da se s njom skine mrak. – Skine mrak? – reč e Juki, okreć uć i se od svedoka, gledajuć i ka poroti. – Nisam sigurna šta to znači. – Da se izgubi nevinost. Ne moraš da brineš o tome š ta ć e devojka misliti o tebi i slič no. Mislim, mož eš da budeš svoj, da se zabaviš , platiš joj i odeš. – Shvatam. I š ta je Majkl Kampion rekao kad si mu rekao za gospođicu Mun? – Rekao je da ne želi da umre nevin. – Trevise, jesi li se video s Majklom dan pre njegovog nestanka? – Video ga u redu u kafeteriji. – I kako ti je izgledao? – Srećno. Rekao je da te večeri ima sastanak s Džuni. – Hvala ti, Trevise. Svedok je vaš – reče Juki S. Dajani Dejvis. Dejvisova je nosila plavi sako s dvorednim kopč anjem, sa po č etiri velika biserna dugmeta u svakom redu, a oko vrata ogrlicu s tri niske bisera. Srebrna kosa joj je bila ravna, gotovo oštra. Ona ustade i reč e, ne napuš tajuć i sto odbrane: – Imam samo jedno pitanje, gospodine Kuk. Dečak ju je gledao otvoreno. – Jeste li videli Majkla Kampiona kako ulazi u kuću Džuni Mun? – Ne, gospoja. – To je sve što nas zanima, časni sudijo – reče Dejvisova, sedajući.

51. Tanja Braun je už ivala na mestu svedoka, istovremeno zadajuć i Juki glavobolju. Gospođa Braun se nasmeš i sudskom izvrš itelju, zabaci kosu iza leđa dok se klela da ć e govoriti istinu, i sede u svom pripijenom odelu, ponosna kao da ga je dizajnirao Versać e. Bila je treć a od svedokinja iz okruž nog zatvora koje su bile „u sistemu“ zbog dilovanja droge, prostitucije, ili oba navedena razloga, i koje su bile zatvorene zajedno s Dž uni Mun. I iako se svedoč enje zatvorskih cinkaroš a generalno smatralo sumnjivim ili beskorisnim, Juki se nadala da ć e maltene identič ne izjave ove tri ž ene zajedno potkrepiti svedoč anstvo Dž uni Mun. Juki upita Tanju Braun: – Je li vam tuž ilaš tvo ponudilo iš ta u zamenu za vaše svedočenje? – Ne, gospoja. – Nismo ponudili da vas premestimo u drugu ustanovu, ili vam skratimo vreme odsluženja kazne ili bolji tretman ili neke privilegije? – Ne, gospoja, rekli ste da mi neć ete dati niš ta. – Tanja Braun se promeš kolji na stolici, nasu sebi č aš u vode, osmehnu se sudiji, pa se primiri. – Onda u redu, gospođo Braun – reče Juki. – Poznajete li optuženu? – Ne bih rekla da je poznajem, onako lično, ali delile smo istu ć eliju jedne noći u ženskom zatvoru. – I je li gospođica Mun rekla zašto je uhapšena? – Da, svako dođe na red da to ispriča. – I šta vam je gospođica Mun rekla? – Rekla je da je prostitutka i da je odradila Majkla Kampiona. – A zašto ste to upamtili? – Salite li se? Mislim, čoveče. Povaljala se sa zlatnim deč kom? I, mislim, kakav je to osećaj? I posle je ispalo da je umro dok su to radili. – Je li vam to gospođica Mun rekla? – Da. Rekla je da je imao loš o srce, a to se i meni jednom desilo, ali moj baja nije bio nikakav zlatni deč ko. Bio je neki smrdljivi deda, i

umro je na prednjem sediš tu svog kadilaka, tako da sam samo otvorila vrata – opa, izvin’ te. – Gospođo Braun, je li vam gospođica Mun rekla š ta je uč inila kad je gospodin Kampion doživeo infarkt? – Sva se raspekmezila – reč e Tanja Braun. – Rekla je da su se ona i njen dečko otarasili njegovog tela. – Je li rekla još nešto? – Rekla je da je Majkl najslađi deč ko kog je ikad upoznala i da je baš bezveze što je umro u najsrećnijoj noći u svom životu. Juki se zahvali svojoj svedokinji, i suzdrž a se da ne prevrne oč ima dok ju je predavala Dajani Dejvis. Dajana postavi Tanji Braun isto pitanje koje je postavila i prethodnim dvema Jukinim svedokinjama iz zatvorske ćelije. – Da li vam je gospođica Mun dala neki dokaz da je bila s takozvanom ž rtvom? Je li opisala neki karakteristič an beleg na njegovom telu, na primer? Pokazala neki suvenir? Prsten, ili ljubavnu poruku, uvojak njegove kose? – A? Ne, hoću da kažem, nije, gospoja. – Nemam više pitanja – Dejvisova će opet prezrivo.

52. Tvili je pozvao Juki dok je bila na poslu i pitao da izađe s njim na več eru u Plavi patliždan, novi popularni restoran u Makalisterovoj ulici. – Imam mnogo posla – zakukala je ona. Onda je popustila. – Rana večera, u redu? To bi bilo sjajno. U š est uveč e, restoran je bivao sve ispunjeniji buč nom masom ljudi koja je tu navrać ala pre odlaska u pozoriš te, ali ona i Tvili su imali jedan mali sto daleko do š anka, gde je bilo dovoljno tiho za razgovor. Sudarali su se kolenima s vremena na vreme, ali Juki to nije smetalo. – Dejvisova je kao skrivena teroristič ka mina – reč e Juki, ć uš kajuć i male š koljke viljuš kom po tanjiru. – Eksplodira ti u lice na svakom kontrolnom punktu. – Fore joj postaju bajate. Ne brini – reč e joj Tvili. – Verovatno ne spava noću jer brine zbog tebe. Juki se nasmeš i svom pratiocu i reč e: – Hej. Dosta o meni. – Pitala ga je da joj priča o prvoj knjizi o istinitom zločinu koju je napisao. – Moram li? Prodala se u dvesta primeraka. – Nije moguće. – Moguće je, i znam to jer sam ih sve ja kupio. Juki zabaci glavu i nasmeja se, konačno se opustišvi, zadovoljna što ima Tvilijevu punu pažnju samo za sebe. – Napisao sam je pod pseudonimom – reč e Tvili. – Tako da, ako me potražiš na Guglu, to čudo se neće naći na listi mojih knjiga. – Pa, sad znam – reče Juki. – O čemu se radi u toj knjizi? Tvili dramatič no uzdahnu, ali Juki beš e jasno da se samo zagreva za priču koju voli da priča. – Radi se o jednoj kantri-vestern pevač ici i kompozitorki iz Neš vila – reče Tvili. – Džoi Flin. Jesi li čula za nju? – Ne. – Dobro, pa, pre desetak godina, Dž oi Flin je snimila nekoliko pesama i poč ela da se uspinje na top listama. „Hot Damn“. Znaš tu pesmu? Ili „Blue Northern“? Ne? pa, nije važno. – Dž oi je bila udata za jednog stolara, Luka Flina, svoju š kolsku

ljubav, i dobili su č etvoro dece pre nego š to su napunili dvadeset pet. Jednog dana je neki fan doneo Dž oi stotinu ruž a u kafanu gde je pevala, i ona je odlepila za njim. – Stotinu ruža... – reče Juki, zamišljajući taj prizor. Tvili se š iroko osmehnu, i reč e: – Dž oi je varala Luka tri nedelje s tim tipom pre nego što je on saznao za to i suočio se s njom. – Kako? – Pokucao na vrata Motela 6. – Jao – reče Juki. – To je bio kraj Dž oine ljubavne veze, a Luk joj nikad nije oprostio. Tokom vremena, Dž oi je postala svesna č injenice da Luk planira da je ubije. – Stvarno? Kako? – Kako je ona saznala za to? Ili kako je on planirao da je ubije? Juki se nasmeja ponovo: – I jedno i drugo, a mislim da bi mi sad prijao onaj čokoladni mus. – Zasluž uješ kolač zbog nač ina na koji si danas ispitala guvernera – reč e Tvili, dodirnuvš i rukav Jukine plave svilene bluze, dugo zadrž avš i š aku tu pre nego š to ć e pozvati konobara. Nakon š to su naruč ili desert, Tvili nastavi s pričom. – Pet godina nakon š to ga je prevarila s tim obož avateljem, Dž oi je otvorila keš memoriju na Lukovom kompjuteru i videla da je traž io informacije o tome kako da otruje nekoga. – O, bože... – Dž oi je pisala svojoj najboljoj drugarici rekavš i da, u sluč aju da se njoj neš to desi, policija treba da ispita njenog muž a. Deset dana posle toga – nastavi Tvili – Dž oi je bila mrtva. Analizom krvi je otkriveno prisustvo kalijum-cijanida u njenom telu, i Dž oina najbolja drugarica je predala ono pismo policiji, koja je uhapsila Luka Flina i optužila ga za njeno ubistvo. – Ta prič a me podseć a na Nikol Simpson, koja je ostavila fotogra ije svojih modrica u sef svoje sestre za sluč aj da je O’Dž ej povredi. – Baš tako! I tako ti ja sastavim predlog za knjigu, dobijem veliki avans za š estocifreni ugovor, i poč nem da provodim vreme s Lukom Flinom, koji se hladi u zatvoru, č ekajuć i suđenje. I da ti kaž em, u okolini zatvora u Nešvilu nema ovakve hrane.

– Uzmi ostatak – reč e Juki, gurajuć i dve treć ine svog kolač a preko stola. – Sigurna si da si završ ila? Dobro, onda – reč e Tvili, prihvatajuć i kolač. Juki reče: – I šta se desilo? Kelner spusti rač un na sto, a Tvili ga poklopi svojoj platinastom karticom, rekavši: – Odbaciću te do tvojih kola. Ispričaću ti usput. – Sto me ne bi pratio svojim kolima do kuć e – reč e Juki. – Najmanje što mogu da učinim jeste da ti skuvam kafu. Tvili se nasmeši.

53. Dž ejson Tvili je sedeo na dvosedu u Jukinoj dnevnoj sobi, sa irskom kafom koja je poč ivala na niskom staklenom stoč ić u između njega i fotelje na kojoj je sedela Juki. Juki je mislila da Tvili predobro izgleda i da nije vodila ljubav toliko dugo da viš e nije sigurna da se seć a kako se to radi. On je bio slavan tip koji ć e joj slomiti srce ako mu dozvoli, a ona nije imala vremena da se zabavi, a kamoli da pati zbog slomljenog srca. Cekao ju je konferencijski razgovor s Parizijem i javnim tuž iocem rano sledeć eg jutra, morala je da se pripremi za sledeću rundu ovonedeljnog suđenja veka i da ode u krevet. Da spava. Tvili je bio uzbuđen, doš avš i do vrhunca prič e. – I sada je javni tuž ilac imao pismo koje je Dž oi Flin dala svojoj najboljoj drugarici, a ispostavilo se da je rekla i svojoj frizerki da se boji da će je Luk ubiti. – Umirem – reč e Juki. – Bolje mi reci š ta se desilo, Dž ejsone, jer moram da budem u krevetu za deset minuta a ti moraš da ideš. – Dođi sedi kod mene tih deset minuta – reče on. Juki oseti kako joj srce lupa u grudima. Osetila je još neš to – zvocajuć e prisustvo svoje pokojne majke svuda oko sebe – u nameš taju, u portretu na zidu – i znala je da bi njena mama ž elela da ona poželi laku noć tom strancu i isprati ga napolje. Juki ustade i sede pored Džejsona Tvilija. Tvili je zagrli, nagnu se i poljubi je. Juki se prepusti poljupcu, poč e da mazi Dž ejsona po kosi, i strese se od vrelog talasa strasti koji joj je prostrujao celim telom. Oseć aj je bio neverovatan! Ali negde tokom drugog poljupca, kad joj je Dž ejson preš ao š akom preko dojke, ona se odvoji od njega, zadihana i usplahirena, dok je njena zbunjenost ustupala mesto sigurnosti. Nije spremna za ovo. Prerano je. Juki pognu glavu, izbegavajuć i Tvilijev pogled, dok je on pruž ao ruku i zatakao joj pramen sjajne kose iza uva. Zatim, kao da se niš ta nije desilo, on reč e: – Sudija je proglasio pismo koje je Dž oi napisala svojoj najboljoj drugarici neprihvatljivim

na sudu kao dokaz rekla-kazala, jer je optuž eni, u ovom sluč aju Luk Flin, imao pravo da se suoči sa onim ko ga optužuje. – A ta osoba je nažalost bila mrtva – reče Juki. – Tako je. Ali, uvažio je svedoč enje Dž oine frizerke. Lukov advokat se usprotivio. Rekao je da je frizerkino svedoč enje takođe dokaz rekla-kazala. On je svejedno bio prihvaćen, i Luk je bio osuđen. – To je prilično neverovatno. – Baš tako – reč e Dž ejson. – Lukov advokat je podneo ž albu vrhovnom sudu drž ave Tenesi, i osam meseci kasnije presuda je bila poniš tena. Luk Flin trenutno ž ivi u Luisvilu sa svojim novom ž enom i decom, i bavi se izradom kuhinja po meri – reč e Tvili. – Kao da Dž oi Flin nikad nije ni bilo. – Pusti me da pogađam: ta prič a je postala dosadna. A ti si morao ili da napiš eš knjigu ili da vratiš avans – reč e Juki, poč evš i opet normalno da diše. – Tač no tako. I tako sam napisao Blue Northern, nazvavš i je po Dž oinoj pesmi, ali knjiga je propala. Ali Malvo je postao hit, kao i Prstenje na njenim rukama. A ova knjiga, š okantna prič a o ž ivotu i smrti Majla Kampiona, isprič ana iz perspektive oč aravajuć e – o, bož e, Juki... Dž ejson privuč e Juki k sebi i ponovo je poljubi, a kad je poč ela da se opire, kad je rekla: – Ne, ne mogu – on je stež e još jač e, sve dok nije skoč ila i odgurnula ga, tako da se kafeni stoč ić opet ispreč io ispred njih. Tvilijevo lice se smrač i. Bio je ljut, a ona je razumela zaš to; osetio je njen libido, ali ne i koliko je plaši. – Žao mi je – reče ona. – Prosto nisam... – Ne budi stidljiva miš ica, budi sreć na Japanč ica – reč e Tvili, prekidajuć i je. Osmeh mu beš e usiljen, i on ustade, prateć i je do sredine prostorije, i pođe da je opet uhvati dok je uzmicala. Srećna Japančica? Šta nije u redu s njim? Juki pređe preko bledozelenog tepiha do vrata, otvori ih i reč e: – Laku noć, Džejsone. Ali Džejson Tvili se nije ni pomerio. – Šta nije u redu s tobom, koji moj? – povika on. – Flertuješ sa mnom, pozoveš me u svoj stan, i sad – hej! Sluš aj me – reč e, primakavš i joj se, č vrsto je hvatajuć i za bradu palcem i kaž iprstom,

okrećući joj lice k sebi. – Rekla sam da ne želim – reč e Juki, oslobađajuć i se njegovog stiska. – Sad izlazi napolje ili ću zvati policiju. – Luda kučko – reče on, i nasmejavši se hladno, spusti ruke uz telo. Jukino srce je galopiralo dok je Tvili polako izlazio iz njenog stana. Ona zalupi vrata za njim, zaključ a ih i nasloni se na njih sluš ajuć i kako se vrata od lifta na kraju hodnika otvaraju i zatvaraju. Ode do prozora i vide Tvilija kako izlazi iz Krest rojala i ulazi u svoja kola. Njegov crni mercedes odjuri Ulicom Džouns uz škripu guma.

54. Nakon š to je pravi psihopata i ubica iz njene zgrade bio uhapš en, Sindi je razmiš ljala da usvoji psa koji bi je š titio. Pitbulovi su bili zabranjeni u San Francisku, a Sindi nije ž elela psa treniranog da ubije, niti psić a kojeg ć e nosati u rukama, pa se njena potraga za savrš enim psom č uvarom završ ila kod Seta, u prodavnici kuć nih ljubimaca u Šestoj ulici. Set joj je rekao: – Uzmi njega. Zove se Džukac. Dž ukac je bio breskva-beli moluč ki kakadu, srodnik ptice koju je Robert Blejk drž ao u svojoj seriji Bereta. Dž ukac međutim nije bio ilmska zvezda. Durio se u svom kavezu, č upkajkuć i perje sa grudi, podižući glavu da se oglasi svaki put kad bi se vrata radnje otvorila. – Depresivan je – reč e Set. – Treba mu dom. Ako iko uđe u tvoju kuću, Džukac će te obavestiti. I tako je Dž ukac dobio ime Breskvica, a sad kad je ž iveo sa Sindi viš e nije patio od depresije. Vidno sreć niji, sad je sedeo na Sindinom ramenu, kidajuć i kljunom drvenu olovku na cepke i tiho mrmoreć i neš to za sebe. Sindi su trebale nedelja ili dve dana da konač no prevede to njegovo priguš eno mrmljanje; Breskvica je neprestano ponavljao: – Ubij kučku. Ubij kučku. – Lepa ptica, lepa ptica – odgovarala je Sindi odsutno, sigurna da će, ako ponovi to dovoljno puta, uspeti da reprogramira svoju pticu. Ove več eri su Breskvica i Sindi bili za njenim kompjuterom kod kuć e. Sindi ukuca nekoliko ključ nih reč i u pretraž ivač : „ž rtve kuć nih požara“, „žrtve kućnih požara zaliv San Franciska“, „kućni požar uzrok nepoznat“, ali svaki put kad bi pritisla „enter“, ekran bi preplavilo previše informacija. Sindi poč eš a pticu ispod brade, ode i dosu sebi još č aja i vrati se za radni sto. Ikonica za vreme u donjeg desnom uglu njenog ekrana pokazivala je da je 22.32, a ona je još uvek tapkala u mestu. Unela je preciznije parametre, otkucavši, „kućni požar bogat par“. – Ovo je da ne poveruješ , Breskvice – reč e ona, dok se na desetine linkova pojavilo na njenom ekranu. – Previše informacija!

Skoro svi linkovi su vodili ka istom pož aru, u kojem je izgorela jedna kuć a u okolini San Franciska, č etiri godine ranije. Dok je Sindi prelistavala č lanke, setila se prič e o ž rtvama, Emilu i Rozani Kristijansen, koji su poginuli pre nego š to je ona poč ela da piš e za kriminalističku rubriku. Emil Kristijansen je rukovodio inansijama jedne irme za izradu rač unarske opreme koju je kupila neka irma za proizvodnju rač unara. Kristijansenovi su se obogatili preko noć i. Preselili su se iz grada na jedno imanje okruž eno prirodom dalje uz obalu. Sudeć i prema č lancima, kuć a je bila izgorela pre nego š to su vatrogasci uspeli da dođu do nje, i Kristijansenovi su poginuli. Vatrogasci koji su doš li na lice mesta klasi ikivali su taj pož ar kao nesreć an sluč aj ali kad je sin Kristijansenovih nač inio spisak preostale imovine, prijavio je da su nestali numizmatička kolekcija njegovog oca i veliki smaragdni prsten i ogrlica sa sa irima i dijamantima njegove majke, koji su sami vredeli pedeset hiljada dolara. Na kraju poslednjeg č lanka nalazio se citat pož arnog inspektora, koji je rekao izveš tač u: – Sveć a se prevrnula, papiri su se zapalili, a zatim i zavese, i tako je cela kuć a izgorela. Nisam naš ao tragove lako zapaljivih materija, tako da trenutno ne mogu da kaž em da li je pož ar podmetnut, ili je do njega došlo slučajno. Sindi je kucala, kliktala, otvarala linkove, i pronaš la je izveš taj o obdukciji brač nog para. Patolog je kao uzrok smrti naveo guš enje, dok je za nač in smrti rekao da ga „nije moguć e utvrditi na osnovu izveštaja požarnog inspektora“. – Hej, Breskvice. Šta misliš o tom nestalom nakitu? Hmm? – Ubij kučku. Ubij kučku. Sindina glava je vrvela od pitanja. Kristijansenovi su bili opljač kani, i zaš to je onda, pitala se Sindi, pož arni inspektor rekao da ne zna da li je pož ar bio nameran ili sluč ajan? A na pamet joj je pala još jedna stvar: da li je sluč ajnost to š to je isti pož arni inspektor radio na sluč aju Kristijansenovih kao i na sluč ajevima ubistva Malounovih i Mičamovih? Sindi je znala kako se taj pož arni inspektor zove jer je Lindzi pričala o njemu. Zvao se Čak Hani. Ona vrati Breskvicu nazad u njegov kavez i prekri ga. Onda se bacila na telefoniranje. Prvo je pozvala svog urednika.

Onda je pozvala Lindzi.

55. Devojka je bila krupna. Sedela je za stolom za piknikovanje na kampusu, odmah ispred prodavnice osvež avajuć ih napitaka Jamba đus, koja je gledala ka Vajt plazi, pijuckajuć i na slamku svoj milk š ejk s ukusom jagode. Nosila je odeć u za kampovanje: dugu suknju s karnerima i š irok gornji deo dukserice crvene boje. Kož a joj je bila roš ava, a kosa sivkastosmeđa i masna, i bila je, zapravo, savršena. Hok izvi obrvom u njenom pravcu. Pidž joj klimnu glavom. Njih dvojica priđoš e stolu za piknik i sedoš e, Hok pored devojke, Pidž preko puta nje. Hok načini „telefon“ ispruživši palac i mali prst. – Zvvrrr – reče on, imitirajući zvuk zvonjave. – Daaa – reč e Pidž , javljajuć i se na tobož nji poziv sopstvenim „telefonom“. – Pidže. Furaj odavde, batice. Prvi sam je video. – Ali meni se viš e sviđa, bato. Rekao sam ti koliko mi se sviđa ova žena. Devojka podiž e glavu, zbunjena razgovorom koji se odvijao oko nje. Pogleda u Hoka, koji je sedeo s njene leve strane, pa okrenu glavu i pogleda u Pidž a. Onda obori pogled nazad ka svom laptopu, gde je vodila blog na Majspejsu. – Mislim da joj se nijedan od nas ne sviđa, batice – reč e Hok u svoj telefon. – Misliš li da je snob? – Pusti mene da prič am s njom – reč e Pidž . On spusti svoju „sluš alicu“ na sto, obrati se devojci: – Zdarvo. Ja sam Pidž . Stariji sam student. Rač unarstvo i informatika. – Pokaza ka fakultetskoj zgradi. – Moj drug hoć e da te pita da izađete, ali ja sam mu rekao da se meni sviđaš više iako te je on prvi video. – Da, da – reč e devojka. – Sigurna sam da se ne poigravate sa mnom. Izvodite nekakve kerefeke međusobno. Hok pruž i ruku, dodirnu devojku po podlaktici. – Oh, pa to stvarno boli. Pogreš no si nas procenila – reč e Hok. – Video sam te u biblioteci,

zar se ne sećaš? Spetljam se kad treba sâm da priđem devojci. – Istina – reč e Pidž . – Hok je stidljiv. Ja mu samo pomaž em. Ali kad sam te malopre video, pomislio sam, i to je istina, da si viš e moj nego njegov tip. – A kakav je to tip? – upita devojka, raskravljujuć i se zbog paž nje koju su joj poklanjali. Pored njih prozuja grupa biciklista. Trgom se š irio miris peciva iz obliž nje sendvič are. Sunce joj je grejalo teme. Dan je bio pelep, a sad je postao još bolji. – Ti si kreativna, zar ne? Imam takav oseć aj. Kladim se da voliš da pišeš. – Studiram ljudsku biologiju. – Ljudsku biologiju? Strava – reč e Hok. – U stvari, ja sam pisac. Kako se zoveš? – Kara. Kara Linč. – Ja sam Hok, Karo Linč. Ovo je moj drug, Pidž. – Šta pišeš? – upita ona Hoka. – Pidž i ja radimo zajedno na jednoj noveli – reče Hok. – Mogu da ti uzmem još jedan? Milkšejk od jagode? – Da. Hvala ti, Hok – reče Kara, smešeći se. Kad je Hok otiš ao, Pidž se nagnu preko stola, reč e devojci: – Ozbiljno, Karo. On nije tvoj tip. Da, simpatič an jeste, ali ja sam genije kad su u pitanju kompjuteri. Najbolji sam u odeljenju. Kad bih ti rekao kako se stvarno zovem, prepoznala bi mi prezime. Ali č uj, kad se Hok vrati, moraš biti spremna da biraš . Ili ć eš da pozoveš Hoka da izađete. Ili ćeš da pozoveš mene. – Mora da bude jedan od nas dvojice, da se ne bismo posvađali. To ne bi bilo dobro. To bi bilo surovo. Kara skrenu pogled ka Hoku koji se vrać ao ka stolu noseć i milkš ejk. Kara mu zahvali pa reč e: – Razmiš ljala sam, Hok, mož da bismo mogli da se vidimo neki put. Hok se nasmeš i. – Opa, Karo. A baš sam mislio da si mnogo viš e Pidž ov tip nego moj. On je popularan u š koli. Nikad sebi neć eš oprostiti ako ga odbiješ. Kara se zamiš ljeno okrenu ka Pidž u. On je nagradi zaslepljujuć im osmehom. – Moraš da odlučiš, Karo – reče on. – Aha. Poljubiš me u dupe – reč e ona, crveneć i, obarajuć i pogled ka laptopu.

Pidž reč e: – Ne mogu to da uradim, Karo. Hok te je prvi video – nasmeja se on. – Zvvrrr – reče Hok. – Daa? – Kao da bi ijedan od nas dvojice izaš ao s debelom kravom kao š to je ona – reč e Hok, namerno č ineć i to glasno, tako da Kara i đaci za susednim stolom mogu da ga č uju. Dvojica momaka se nasmejaš e, teatralno se uhvativši za stomake, padajući s klupa na travu. Pidž prvi dođe k sebi. Ustade i š aljivo zamrsi Karin pramen kose. – Mea culpa, cara mia – reče on. – Više sreće sledeći put. On joj se nakloni, dok su se devojci suze slivale niz obraze.

56. Konklin je parkirao naš a kola na uskom putu omeđenom drvoredima u Montereju, malom luč kom gradu na dva sata vož nje juž no od San Franciska. S moje desne strane uzdizalo se jedno krilo trospratnice s drvenom osnovom koje je ostalo netaknuto, dok je središnji deo kuće izgoreo sve do potpornih stubova, a na mestu krova zjapila je rupa spram plavog neba, nalik ustima otvorenim u nemom vrisku. Konklin i ja se progurasmo pored gomilica posmatrač a na trotoaru, provukosmo se ispod ž ute policijske trake i pož urismo stazom ka kući. Pož arni inspektor nas je č ekao ispred ulaznih vrata. Bio je u ranim tridesetim, viš i od metar i osamdeset, i zveckao je ključ evima i sitninom u dž epu. Predstavio se kao Ramon Himenez i dao mi svoju vizitku s brojem mobilnog odš tampanim na poleđini. Himenez otvori katanac koji je vatrogasna služ ba bila stavila na vrata kako bismo uš li u središ nji deo kuć e, i kada su se vrata otvorila, zapahnuo nas je miris jabuke i cimeta. – Eksplozija osvež ivač a vazduha – reč e Himenez. – „Peč enje“ je pronađeno u dnevnoj sobi. Dok smo pratili Himeneza kroz vatrom opustoš eno zdanje, razmiš ljala sam o tome kako neki policajci i vatrogasci koriste ž argon da pokaž u da su č vrsti – a u stvari su už asnuti. Drugi to rade jer se pale na to. Kakav je Himenez? – Jesu li ulazna vrata bila zaključana? – upitah ga. – Ne, i pož ar je prijavio jedan komš ija. Dosta ljudi u ovom kraju se i ne trudi da uključi alarm. Slomljeno staklo mi je krckalo pod cipelama a voda ih zapljuskivala dok sam gacala po otvorenom prostoru, pokuš avajuć i da steknem neku predstavu o tome kako su ž rtve ž ivele na osnovu ostataka njihovog doma. Moja veš tina sastavljanja delova slagalice, međutim, bila je otupljena stepenom uniš tenja. Prvo pož ar, a zatim voda i vatrogasci, ostavili su za sobom najgoru vrstu mesta zločina.

Ako je tu i bilo otisaka prstiju, sad su uništeni. Vlasi, vlakna, tragovi krvi, otisci stopala, priznanice, beleš ke – na to smo mogli da zaboravimo. Ako se ne pronađe neki trag lako zapaljivih supstanci, ili se ne otkrije nač in na koji je bomba aktivirana, ne mož emo č ak biti sigurni ni da li je ovaj i ostale pož are koje smo istraž ivali podmetnula ista osoba. Najubedljiviji dokaz koji smo imali bila je slič nost okolnosti pod kojima se desio ovaj i požari kod Malounovih i Mičamovih. – Zrtve su supruž nici, Dž ordž i Nensi Cu – reč e nam Himenez. – Ona je bila uč iteljica u jednoj srednjoj š koli. On se bavio nekakvim inansijskim planiranjem. Plać ali su porez, poš tovali zakon, bili dobre komš ije i tako dalje. Koliko je poznato, nisu ni na koji nač in bili povezani s kriminalcima. Mogu da vam poš aljem faksom beleš ke detektiva koji su ispitali komšije. – Šta je s izveštajem patologa? – upitah. Konklin je š ljapkao kroz ruš evine iza mene. Krenuo je da se penje nagorelim stepeništem koje je još uvek prianjalo uza zadnji zid. – Patolog uopš te nije bio pozvan. Uh, š ef vatrogasne brigade je ovaj pož ar proglasio nesreć nim sluč ajem. Sestra Nensi Cu je pozvala pogrebnu službu odnese tela što je pre moguće. – Sef nije smatrao da treba da zove patologa? – dreknuh. – Istraž ujemo seriju pož ara u San Francisku koji su verovatno povezani sa ubistvima. – Kao š to sam vam rekao – reč e Himenez, zureć i u mene s visine svojim tamnim oč ima. – Ni mene nisu pozvali. Dok sam stigao ovamo, tela su već bila odneta a kuć a zamandaljena daskama. Sad svi vič u na mene. – Ko još viče? – Znate ga. Čak Hani. – Čak je bio ovde? – Jutros. Zvali smo ga radi konsultacija. Rekao je da radite na nekoliko slič nih sluč ajeva. I pre nego š to me prekorite da vam nisam rekao, da vam kažem da možda imamo svedoka. Jesam li dobro č ula Himeneza? Postoji svedok? Zurila sam u Himeneza i pridodala malo nade uz pomisao da ć e nam se u ovom slučaju posrećiti. – Vatrogasci su pronaš li ć erku Cuovih onesveš ćenu na travnjaku.

Trenutno je u deč joj bolnici Sv. Ana, gde je primljena zbog trovanja ugljen-monoksidom s koncentracijom u krvi od 17 odsto. – Hoće li preživeti? Himenez klimnu glavom. – Sad je svesna, ali je prilič no istraumirana. Dosad nije prozborila ni reč.

57. Telefon je zvonio bez prestanka u nekom ć oš ku drugog sprata kuć e Dž ordž a i Nensi Cu. Sač ekala sam da tuž na, odjekujuć a zvonjava mine pre nego što sam pitala Himeneza za ime godište ćerke Čuovih. – Moli Ču. Ima deset godina. Zapisah to u belež nicu, zaobiđoh gomilu smoč enog krš a i pođoh ka stepeniš tu. Dozvah Rič a, koji je već krenuo da se vrać a nazad. Pre nego š to sam stigla da mu kaž em za Moli Cu, on mi pokaza knjigu mekih korica koju je držao za nagorele krajeve. Od korica je preostalo dovoljno da bih mogla da proč itam naslov: Ljubitelj vatre, Džozefa Vamboa. Ta knjiga mi je bila poznata. Bila je to istinita prič a o serijskom palikuć i koji je terorisao drž avu Kalifornija osamdesetih i devedesetih godina XX veka. Slika na zadnjim koricama prikazivala je scenu už asa, pož ar koji je razorio jedan veliki trž ni centar, usmrtivš i č etvoro ljudi, uključ ujuć i jednog dvogodiš njeg deč aka. Dok je pož ar besneo, jedan č ovek je seo u kola i snimio taj događaj s kamerom uperenom u retrovizor – vatogasna kola koja se zaustavljaju, vatrogasce kako iskač u iz njih i pokuš avaju da urade ono opasno i nemoguć e, da ugase plamenu stihiju, dok su još dva sumnjiva požara gorela samo nekoliko blokova dalje. Eovek u kolima bio je pož arni inspektor, Dž on Leonard Or, kapetan vatrogasne brigade iz Glendejla. Or je bio poznat i poštovan. Putovao je zemljeom držao predavanja vatrogascima, pomagao snagama reda da rastumač e tragove i shvate patologiju palikuć a. I dok je putovao, Dž on Or je podmetao pož are. On je podmetnuo pož ar u kojem su poginule one č etiri osobe. I zbog navike da podmeć e pož are u gradovima u koje je iš ao na vatrogasne konferencije, na kraju su ga i uhvatili. Izveli su ga pred sud i osudili, i zatvorili u jednu malu ć eliju u zatvoru Lompok do kraja života, bez mogućnosti uslovnog puštanja na slobodu. – Jeste li videli ovu knjigu? – upita Konklin Himeneza.

Himenez zavrte glavom i reče: – Što? Tražimo knjige? – Pronaš ao sam je u glavnom kupatilu između lavaboa i WC š olje – reče mi Konklin. Stranice knjige behu vlaž ne i iskrivljene, ali netaknute. Neverovatno, ali knjige retko izgore zbog svoje gustine i č injenice da kiseonik koji je neophodan za sagorevanje ne mož e da se uvuč e između stranica. Još uvek drž eć i knjigu za ivice, Rič otvori prednje korice i pokaza mi š tampana slova ispisana hemijskom na naslovnoj strani. Uvukoh vazduh. Ovo je karika koja povezuje ubistva. Latinske fraze bile su ubič in zaš titni znak, ali zaš to ih ostavlja? Sta to pokušava da nam kaže? – Hani je bio ovde – Konklin ć e tiho. – Zaš to nije pronaš ao ovu knjigu? Promrmljah: – Pojma nemam – i koncentrisah se na natis na stranici: Sobria inebrietas. Cak i ja sam mogla da prevedem ovu: trezno pijanstvo. Ali šta kog đavola to znači?

58. Konklin i ja se nikad nismo ozbiljno posvađali, ali smo se prepirali tokom č itave dvoč asovne vož nje do glavne policijske stanice. Rič je insistirao na tome da je važ no to š to je profesionalac poput Hanija propustio da primeti „jedini trag na celom prokletom mestu zločina“. Sviđao mi se Cak Hani. Divila sam mu se. Rič nije imao istu istoriju poznanstva s njim, istu povezanost, tako da je mož da bio objektivniji. Morala sam da uzmem u obzir njegovo miš ljenje. Da li je Hani psihopata koji se krije naoč igled svih? Ili Konklin toliko ž udi da reš i slučaj Maloun da je jedan previd tumačio kao ozbiljnu stvar? Videla sam da je Cak Hani s Dž akobijem u kancelariji u uglu sa staklenim zidovima, kad smo Konklin i ja uš li na odeljenje. Dok smo obilazili oko stolova na putu ka Dž akobijevoj kancelariji, Konklin mi reče: – Pusti mene da rešim ovo, u redu? Dž akobi nam mahnu rukom da uđemo u njegovu malu kancelariju, i Konklin se nasloni na zid pored vrata. Ja sedoh na stolicu pored Hanija, koji se promeškoljio u svojoj stolici ne bi li se okrenuo k meni. – Prič ao sam Dž akobiju kako mi se č ini da je pož ar kod Cuovih delo istog bolesnog seronje koji je izazvao ostale pož are – reč e Hani. – Zar se ne slažeš? Posmatrala sam Hanijevo poznato lice i priseć ala se naš eg razgovora u kojem mi je pričao o spontanom zapaljivanju ljudi. – Zamisli ovako, Lindzi – rekao mi je dok smo pili pivo kod Makbejna. – Neki debeljuca pije pivo i puš i cigarete u svojoj fotelji. Onda zaspi. Cigareta zapadne između jastuč ić a i plane. Debeljucine masne naslage su zasić ene alkoholom. Fotelja se zapali a s njom i taj tip, kao prokleta baklja. – Nakon š to oboje sagore, vatra se sama ugasi. Niš ta drugo se ne zapali, tako da ostane samo metalni ram fotelje i izgoreli ostaci tog tipa. – To ti je takozvano spontano zapaljivanje ljudi. Rekla sam: – Fuj! – i nasmejala se, i platila sledeæu rundu pića. Konklin sad reč e iza mene: – Cak, bio si na mestu pož ara kod

Čuovih i nisi nas obavestio o tome. O čemu se tu radi? – Misliš da sam krio neš to od vas? – nakostreš i se Hani. – Rekao sam Himenezu da vas obavesti čim sam video tela žrtava. Konklin izvadi knjigu u mekom povezu iz unutraš njeg dž epa sakoa. Pruž i ruku preko moje glave i spusti knjigu, sada u plastič noj kesi za dokaze, na vrh gomile krša na Džakobijevom stolu. – Ovo je bilo u kuć i Cuovih – reč e Konklin, mirnim tonom u kojem, međutim, nije bilo opuš tenosti. – Na naslovnoj strani se nalazi natpis, na latinskom. Hani je gledao knjigu u tiš ini neko vreme, pa promrmlja: – Kako sam to propustio? Džakobi reče: – Gde si je pronašao, Rič? – U kupatilu, poručniče. Na vidnom mestu. Dž akobi prostreli Hanija svrdlajuć im pogledom koji je usavrš io tokom dvadeset pet godina služ be, ispitujuć i najgore ljude na svetu. On reče: – Šta kažeš na to, Čak?

59. Stolica na kojoj je Cak Hani sedeo zaš kripa po podu kad se udaljio od Dž akobijevog stola. Uhvatili su ga na prepad, i sad je bio ozlojeđen. – Sta? Mislite da sam ja kao onaj seronja Or? Da podmeć em pož are da bih ispao junak?... Oh, i podmetnuo sam tu knjigu da bih skrenuo sumnju na sebe? Cujte! Ja sam prvi č estitao policiji kad je uhvatila Džona Ora. Konklin se nasmeši, slegnuvši ramenima. Osetila sam kako mi graš ke znoja izbijaju po č elu. Hani nije mogao da bude ono š to je Konklin mislio da jeste, ali opet, toliko je mnogo ljudi milih lica koji su delovali kao dobroč initelji bilo osuđeno za masovna ubistva, da sam morala da znam. Drž ala sam jezik za zubima i pustila da se ta scena sama odvije do kraja. – Zaš to nam nisi rekao za pož ar kod Kristijansenovih? – upita Konklin mirno. – Dvoje bogataš a je umrlo. Neko im je ukrao dragocenosti.. – Gospode – prekide ga Hani. – Ne idem okolo razmiš ljajuć i o starim slučajevima – da li ti to radiš? Dovoljno je loše što ih sanjam... – Ali metod je bio isti – insistirao je Konklin. – Pa se pitam da li se radi o tome da ubica ne mož e da se otrese svoje navike. Mož da još uvek operiš e, a sad još ostavlja i tragove na mestu zloč ina. Na primer knjigu na kojoj napiše nekoliko reči na latinskom. Posmatrala sam Cakov izraz lica, oč ekujuć i da sune da bež i, ili zamahne pesnicom na Riča, ili se slomi. Umesto toga, on se namrš ti i reč e: – Kako to misliš , ubica ne mož e da se otrese navike? Met Voters je pre dve godine priznao da je podmetnuo pož ar kod Kristijansenovih. Trenutno služ i zatvorsku kaznu. Proveri neke stvari, Konkline, pre nego š to poč neš da se razbacuješ optužbama. Pocrvenela sam u licu. Je li Sindi pogreš ila? Pož ar kod Kristijansenovih se desio daleko od San Franciska, ali ipak, trebalo je i sama da proverim rezultate Sindinog istraživanja.

Dž akobijev interkom je zazvonio nekoliko puta tokom ovog sastanka, ali on se nije javljao. Sada je Brenda Fregozi, naš a asistentkinja, banula u kancelariju, otrgla ruž ič asti listić hartije iz blokč eta i dala ga Dž akobiju uz reč i: – Sta je s vama, poruč nič e? Niste čuli da vas zovem? Brenda se okrenu i pođe nazad ka svom stolu korač ajuć i preko sivog linoleuma, njišuću kukovima u hodu. Džakobi pročita poruku. – Moli Cu je dala nekakav odgovor bolnič kom psihijatru – reč e nam. – Možda je spremna da progovori. Èak pođe da ustane iz stolice ali ga Džakobi zaustavi. – Hoću da popričamo, Čak. Samo ti i ja.

60. Srce mi se steglo kad sam videla devojč icu. Kosa joj je bila sprž ena tako da joj je na glavi ostalo samo crno kuš travo paperje duž ine oko dva i po centimetra. Viš e nije imala obrve i trepavice a kož a joj je izgledala bolno crvena. Priš li smo njenom krevetu, koji kao da je plutao ispod oblaka od sjajnih balona napunjenih helijumom. Moli nije gledala u mene i Konklina, već u dve Kineskinje koje se pomeriš e u stranu, a jedna sedokosa ž ena od sedamdesetak godina ovalnog lica i oč iju boje sa ira ustade i predstavi se kao Molin psihijatar, dr Olga Matlaga. Ona se obrati devojč ici reč ima: – Dva policajca su doš la da te vide, dušice. Moli se okrenu k meni kad sam je oslovila po imenu, ali oč i joj behu mutne, kao da je sav ž ivot bio isisan iz nje, ostavivš i samo skicu deteta. – Jeste li pronaš li Sivobradog? – upita me ona š apatom, govora usporenog od lekova protiv bolova. Uputih upitan pogled doktorki Matlaga, koja objasni: – Nestao je njen pas, Sivobradi. Rekoh Moli da ć emo raspisati poternicu za Sivobradim i objasnila joj š ta to tač no znač i. Ona trezveno klimnu glavom, a ja je upitah: – Možeš li nam reći šta se desilo u tvojoj kući? Dete okrenu glavu ka prozoru. – Moli? – upita Konklin. On privuč e stolicu i sede, tako da je mogao da je pogleda pravo u oč i. – Je li ti mnogo ljudi postavljalo svakojaka pitanja? Moli pruž i ruku ka stoč uć i pokraj njenog kreveta. Konklin uze č aš u s vodom i pridrža je tako da omogući detetu da pije na slamku. – Znamo da si umorna, mila, ali ako bi mogla da isprič aš prič u još samo jednom. Moli uzdahnu i reč e: – Cula sam Sivobradog kako laje. A onda je prestao. Nastavila sam da gledam ilm, i malo kasnije č ula sam glasove. Mama i tata su mi uvek govorili da ne silazim dole kad imaju

goste. – Goste? – upita Konklin strpljivo. – Više od jednog? Moli klimnu glavom. – I to su bili prijatelji tvojih roditelja? Moli slegnu ramenima, reč e: – Znam samo da me je jedan od njih izneo iz vatre. – Možeš li da nam kažeš kako je izgledao? – Bio je lep i mislim da je imao plavu kosu. I bio je star kao Ruben – reče Moli. – Ruben? – Moj brat, Ruben. Sad je u kafeteriji, ali studira na Kalifornijskom tehnološkom institutu. Druga je godina. – Jesi li ikad ranije videla tog momka? – upitah. Osetih š aku doktorke Matlaga na svom laktu, koja mi je davala do znanja da nam je vreme isteklo. – Nije mi bio poznat – reč e Moli. – Mož da sam sanjala – reč e ona, konač no me pogledavš i. – Ali u mom snu, ko god da je on bio, znam da je bio anđeo. Ona sklopi oč i i suze još potekoš e ispod kapaka bez trepavica i tiho joj se skotrljaše niz obraze.

61. – Hani je č ist – reč e Dž akobi, stojeć i iznad nas, bacajuć i senku preko naš ih stolova. – Bio je na mestu na kojem je doš lo do eksplozije laboratorije metamfetamina one noć i kad je izgorela kuć a Mič amovih. Rekao mi je da ti je rekao za to. Setih se da jeste. Rekao nam je da mu je pož ar kod Mič amovih bio drugi sluč aj te noći. – Razgovarao sam s pet ljudi koji su bili na mestu te eksplozije i svi se kunu da je Cak bio tamo sve dok ga nisu pozvali da ode kod Mič amovih – reč e Dž akobi. – I uverio sam se da je njegova tvrdnja da Met Voters služi doživotnu kaznu za smrt Kristijansenovih tačna. Konklin uzdahnu. – Vas dvoje – reč e Dž akobi. – Nastavite dalje da istraž ujete. Saznajte š ta ž rtve imaju zajednič ko. Bokserova – Maknil i Ci tebi podnose izveš taje. I zato ih koristi. Koncentriš i se na Malounove i Mič amove. Oni su naš i sluč ajevi. Evo ti ime glavnog istraž itelja na sluč aju Cuovih iz Montereja. Konkline, mož da bi bilo dobro da izgladiš odnose s Hanijem. On ipak radi na ovim slučajevima. Gledala sam u Riča dok je Džakobi trupkao ka svojoj kancelariji. Konklin reče: – Šta? Moram da kupim Haniju cveće? – To će ga zbuniti – rekoh. – Vidi, imalo je smisla, zar ne, Lindzi? Ta knjiga govori o palikuć i koji je bio požarni inspektor, a Hani je propustio da je pronađe. – Doneo si hrabru odluku, Rič i. Tvoja logika je bila ispravna i nisi ga napao. Izneo si svoje slutnje naš em pretpostavljenom. Kako i dolikuje. Samo mi je drago što si pogrešio. – Znač i... č uj. Ti ga znaš . Treba li da oč ekujem da ć u zateć i iseč ene gume na kolima? – upita Konklin. Usta mi se razvukoše u širok osmeh na tu pomisao. – Znaš š ta, Rič i. Mislim da je Caku toliko krivo š to nije video tu knjigu da ć e iseć i sopstvene gume. Samo mu reci: „Izvini, nadam se da se ne ljutiš“. Samo se bratski rukuj s njim, u redu?

Telefon mi je zazvonio. Gledala sam u Rič ijeve sumorne oč i za trenutak, znajuć i koliko se loše oseća, saosećajući s njim, a zatim se javila na telefon. Kler reč e: – Medena, mož ete li Konklin i ti da dođete nakratko do mene? Imam štošta da vam pokažem.

62. Kler podiž e glavu kad smo Rič i ja banuli na zadnji ulaz sale za autopsije koji je služ io za ambulatna kola. Nosila je papirnatu kapu i kecelju s cvetnim motivom, s pojasom č vrsto zategnutim preko stomaka. Ona reče: – Hej, društvo. Pogledajte ovo. Umesto leš a, na stolu je poč ivala cevka raseč ena na dva dela koja je lič ila na miš ić , duž ine oko osamnaest centimetara. Bila je pričvršćena štipaljkama za sto. – Šta je to? – upitah je. – To je duš nik – reč e nam Kler. – Pripadao je jednom š nauceru kojeg je Hani pronaš ao u ž bunju ispred kuć e Cuovih. Vidite kako je ruž ič ast? U kucinom duš niku nema č ađi, a u krvi nema ugljenmonoksida, tako da bih rekla da nije bio u kuć i tokom pož ara. Najverovatnije je bio u dvoriš tu, digao uzbunu, a neko ga je ubio udarcem u glavu. – Vidite ovu naprslinu ovde? Toliko o poternici za Sivobradog. Ciji tuž ni zadatak ć e biti da kaž e Moli da joj je pas mrtav? Kler nam je dalje rekla da je č itav taj dan provela u naporima da uzme tela Dž ordž a i Nensi Cu iz pogrebnog doma. – Mi nemamo jurisdikciju tamo, nije naš sluč aj, ali na kraju sam dobila dozvolu od sina Cuovih, Rubena. Rekla sam mu da ć e me, u sluč aju da budem morala da svedoč im protiv ubice a nisam pregledala sva tela žrtava, advokat odbrane iseckati na komadiće. Promrmljah jedno ohrabrujuće „aha“, i Kler nastavi. – S Rubenom Cuom je bilo teš ko izać i na kraj. Nije ž eleo da njegovi roditelji „trpe dalja poniž enja“, ali u svakom sluč aju... uspela sam da dobijem otpusne papire. Tela su sad na rendgenu – dodade Kler. – Kako ti se čine? – upitah. – Dosta su izgorela, i poneki ekstremitet je otpao tokom transporta, ali oko jednog č lanka Dž ordž a Cua još uvek je bilo nekoliko namotaja netaknutog plastič nog vlakna. I to je, dragi moji, dokaz da su bili vezani, zaista i bez ikakve sumnje.

– Svaka čast, Kler. – I uzela sam dovoljno krvi da uradim toksikološku analizu. – Hoćeš nas i dalje držati u neizvesnosti, ženska? – Hoć eš da kaž eš da ž ivim da bih te nervirala? Prič am najbrž e š to mogu – nasmeja se Kler. Stegnu me za rame od miloš te, pa izvadi list hartije iz jedne ž uć kaste koverte, stavi ga na sto pored pseć eg dušnika. Pređe prstom niz kolonu podataka. – Imali su visok nivo alkohola u krvi – reč e ona. – Cuovi su ili popili ogromnu količ inu alkohola, ili su pili neki žestok alkohol. – Isto kao Sendi Mičam? – Identično – reče Kler. Setila sam se natpisa u knjizi. Sobria inebrietas. Trezno pijanstvo. Okrenula sam Caka Hanija preko mobilnog. Ako sam u pravu, to bi objasnilo zaš to nije otkrio miris zapaljivih teč nosti ni na jednom od naših lokaliteta požara. – Cak? Lindzi ovde. Je li moguć e da su ovi pož ari bili podmetnuti žestokim pićem?

63. Sunce je zaš lo i neko iz noć ne smene uključ io je jake plafonjerke. Rič i ja smo još uvek tapkali u mraku. Jedan veoma samozadovoljan ubica je več erao, č estitajuć i sebi na uspehu, mož da planirajuć i da podmetne novi pož ar – a mi nismo znali ko je on niti kada ć e ponovo da napadne. Dok su Ci i Maknil ponovo ispitivali prijatelje i komš ije Malounovih i Mič amovih, Konklin i ja smo sedeli za naš im stolovima, analizirajuć i ubistva. Pregledali smo Klerine nalaze, fotogra ije posmatrač a s mesta pož ara, poređenja natpisa u knjigama ostavljenih na mestima pož ara koje je sastavio grafolog, i njegovo miš ljenje: „Ne mogu da budem sto posto siguran jer su u pitanju š tampana slova, ali izgleda kao da su svi ovi uzorci teksta napisani istom rukom“. Analizirali smo i ono š to smo videli sopstvenim oč ima na mestima zloč ina, trudeć i se da svedemo sve to na nekoliko prosvetljujuć ih č injenica, koristeć i se ž argonom kojim se policajci služ e u razgovoru sa svojim partnerima. A osetila sam da među nama postoji i ona druga veza, ona za koju nisam dopuš tala Rič u da je pominje, ali koja nas je nekad spajala preko stolova. Kao sada. Ustala sam, otiš la do kupatila, umila se, nasula po š olju kafe Konklinu i sebi, crnu, bez š eć era. Sela sam nazad na mesto i rekla: – Gde smo ono stali? Dok je noć na brigada š etkala i prič ala oko nas, Rič stade da nabraja na prste ono š to smo znali do sada: – Svi parovi su bilu u č etrdesetim i imuć ni. Ulazna vrata svih kuć a bila su otključ ana a alarmi isključ eni. Nije bilo znakova pucnjave. Svi parovi su imali decu koja studiraju. Svi su bili opljač kani, ali ubica je uzeo samo nakit i pare. – Dobro, a evo i nekoliko pretpostavki – rekoh. – Ubica je dovoljno pametan i deluje dovoljno bezopasno da uđe u kuć u pomoć i prič e. Takođe bih rekla da se č ini izglednim da postoje dva napadač a, jedan koji vezuje žrtve, drugi koji drži pištolj. Rič klimnu glavom. – On ili oni koristili su najlon za pecanje za

vezivanje ž rtava jer on brzo izgori u plamenu. I koristili su neku zapaljivu materiju č iji se ostaci ne mogu otkriti. Oprezni su. Ne ostavljaju dokaze, i to je pametno. – Ali mislim da Moli Cu nije bila deo plana – dodade Rič . – Ovo je prvi sluč aj da je još neka osoba bila u kuć i sa ž rtvama. Mislim da se Moli već bila onesvestila od dima kad ju je njen „anđeo“ pronaš ao i izneo je iz kuće. Pomalo junački, zar ne? – Mož da je ubica mislio da ga nije videla – rekoh. – Pa je osetio da mož e da je iznese bez bojazni. Da, mislim da nije ž eleo da devojč ica umre, dragi. Rič podiže glavu i pogleda me, sa širokim osmehom na usnama. – Ja, uh. Nisam mislila... sranje. – Zaboravi, ž enska – reč e Konklin. – To ne znač i niš ta – osmehnu se još šire. Reko:, – Umukni – i naciljah spajalicom njegovu glavu. On je uhvati u letu i nastavi. – Dakle – reč e on – recimo da je Moli videla jednog ubicu, u redu? I recimo da je on student kao š to Moli misli. Malounovi, Mič amovi, Cuovi i onaj par iz Palo Alta, Jablonski – svi su imali decu koja studiraju. Ali njihova deca sva idu u različite škole. – Istina – rekoh. – Ali ako klinac, bilo koji klinac, pokuca na vrata i izgleda pristojno, mama i tata će ga možda pustiti da uđe. – Rič , mož da je u tome caka. Kad sam bila u š koli, uvek sam dovodila kuć i ljude koje moja mama nije znala. Sta ako ti dvoje klinaca dođu na vrata i kažu da su drugovi tvog deteta? – To bi bilo lako odglumiti – reč e Rič . – Lokalne novine piš u o klincima na faksu. Sin ili ć erka toga i toga, koja pohađa tu i tu š kolu, osvojili su tu i tu nagradu. Rič je dobovao prstima po stolu, a ja sam spustila glavu u š aku. Umesto da se oseć am kao da smo na ivici velikog otkrić a, č inilo se kao da smo samo proš irili spisak potencijalnih osumnjič enih, koji je sada obuhvatao svakog muš kog studenta u drž avi Kalifornija sa srednjoš kolskim znanjem latinskog – i koji se bavio pljač kom, mučenjem, podmetanjem požara i ubijanjem. Razmiš ljala sam o delovima slagalice. O proviđenju koje podrž ava ono š to ubice rade, i novcu koji je izvor sveg zla. Pronađena je knjiga Farenhajt 451, a sad i knjiga o cenjenom inspektoru koji je podmetao

pož are. Kad su uhvatili Dž ona Ora, on je izjavio: – Bio sam glup, i radio sam ono što glupi ljudi rade. Ove ubice nisu ponavljale Orove greške. Dosta su se potrudili da pokaž u koliko su pametni. Da li je spasavanje Moli Ču jedino s čime nisu računali? Rič ov telefon zazvoni i on okrenu stolicu ka zidu. Snizi ton i reč e: – Radimo na tome, Keli, baš sada. Samo to i radimo. Obeć avam ti, kad budemo saznali nešto, pozvaću te. Nećemo te izneveriti.

64. Juki je bila na pijaci š est blokova dalje od svog stana, razgledajuć i povrć e, razmiš ljajuć i š ta bi mogla da proprž i na brzaka za več eru, kad je pomislila da je ugledala poznatu iguru dalje niz prolaz između tezgli. Kad je ponovo pogledala, nije ga bilo. Pomislila je da halucinira, da je toliko umorna da svuda vidi babaroge. Ubacila je glavicu brokolija u kolica i nastavila ka ribarnici. Tamo je izabrala jedno pakovanje kozica – i opet ju je obuzeo osećaj da se Džejson Tvili nalazi na samo koji metar od nje. Podigla je glavu. I ugledala ga, u mornarskoplavom odelu na pruge, ruž ič astoj koš ulji, s prezrivim osmehom na usnama, kako stoji pored gomile zamrznutih ć urki. Tvili mahnu prstima, ali ne krenu k njoj, niti se okrenu da ide. Nije imao korpu niti kolica sa sobom. Kopile nije došlo tu zbog kupovine. Uhodio je nju. Juki iznenada obuze bes, i uč ini joj se da mož e da uradi samo jedno. Odgurnu kolica u stranu i odmarš ira ka Tviliju, zaustavivš i se na metar od njegovih jakih engleskih cipela. – Sta traž iš ovde, Dž ejsone? – reč e ona, istež uć i vrat da pogleda u njegovo do ludila lepo lice s ramom od naoč ara vrednim osamsto dolara i šeretskim osmehom. – Ostavi te namirnice, Juki – reč e on. – Dozvoli da te izvedem na večeru. Obećavam da ću se lepo ponašati. Samo želim da se iskupim za onaj nesporazum od prošlog puta... – Bić u veoma jasna u vezi s ovim – reč e Juki, prekidajuć i ga svojim mitraljeskim govorom. – Greš ke se deš avaju. Mož da je do nesporazuma doš lo mojoj krivicom, i zbog toga sam se izvinila. Opet kaž em, ž ao mi je š to se to desilo. Ali moraš da shvatiš . Nisam zainteresovana, Dž ejsone – ni za koga. Neprestano radim, nisam dostupna, je l’ jasno? I zato te molim da me više ne pratiš. Dž ejsonov č udni, iskrivljeni osmeh pređe u otvoreni smeh. – Lep govor – reč e on, tapš uć i, č asteć i je prenaglaš enim tobož njim

aplauzom. Dok se odmicala, Juki oseti kako se u nju uvlač i strah. Sta nije u redu s tim tipom? Sta je u stanju da uradi? Setila se Sindinog upozorenja da pazi š ta prič a u Tvilijevoj blizini. Hoć e li joj ukaljati reputaciju kad bude pisao o suđenju Džuni Mun? Koga briga. – Zbogom, Džejsone. Ostavi me na miru. Ozbiljno ti kažem. – Hej, ja piš em knjigu, seć aš se? – doviknu joj Tvili dok mu je okretala leđa. Čula je njegov glas dok je gurala kola prolazom. Poželela je da se sakrije. Poželela je da nestane. – Ti si ključ ni igrač , Juki. Zao mi je ako ti se to ne sviđa, ali ti si zvezda celog mog jebenog šoua!

65. Sakupile smo se na tremu Ružine kolibe, kraj rta Rejes, oseć ajuć i kako nas blagosloveni noć ni povetarac miluje po obrazima. Juki upali grejanje u đakuziju, dok je Kler meš ala salatu u ogromnoj č iniji i pekla pljeskavice na roštilju. Ovaj iznenadni odlazak bio je Sindina ideja. Okupila nas je sve putem konferencijskog poziva samo nekoliko sati ranije, rekavš i: – Poš to je naš prvi pokuš aj održ avanja prvog godiš njeg izleta Zenskog kluba za reš avanje ubistava propao zbog toga š to se neko javio na telefon i vratio na posao, treba da iskoristimo ovu priliku da batalimo sve i odemo sad. Sindi je dodala da je rezervisala ovu kolibu i da će ona voziti. Sindi se nije moglo reć i ne, i za promenu mi je bilo drago da joj prepustim volan. Juki i Kler su spavale na zadnjem sediš tu tokom vož nje, a ja sam sedela na suvozač kom sediš tu s Martom u krilu, kojoj su uš i leprš ale na vetru. Slušala sam Sindi kako priča dok je u kolima svirala muzika s CD-a, a misli su mi blaženo lutale dok smo se bližili okeanu. Jednom kad smo stigle u tu hobitsku kuć icu obraslu ruž ama s dve male, udobne sobe, stolom za piknik i roš tiljem na č istini na ivici š ume, poč ele smo da se radujemo bacajuć i „koske“ jedna drugoj i bacamo torbe na krevete. Juki je ostavila kutiju s dokumentima u svoju sobu i poš la sa mnom i Martom kad smo krenule na krać e trčanje po mesečnom osvetljenoj stazi do vrha šumovitog rta i nazad. I sad sam bila spremna za obrok, margaritu i noć okrepljujuć eg sna. Ali kad smo se vratile u Ružinu kolibu, zvonio mi je mobilni. Kler zakvoca: – Ta prokletinja se usijala od zvonjave, devojč ice. Ili ga isključi ili ga daj meni da ga izgazim. Osmehnuh se svojoj najboljoj drugarici, izvadih mobilni iz taš ne, videh broj na ekranu. Bio je to Džakobi. Javih se na telefon i č uh saobrać ajnu guž vu pomeš anu sa zavijanjem sirena vatrogasnih kola.

Viknuh: – Džakobi. Džakobi, šta se dešava? – Zar nisi dobila moje poruke? – Ne, upravo sam uhvatila ovaj poziv. Sirene u pozadini, činjenica da me Džakobi uopšte zove, naterali su me da zamislim novi pož ar i još jedan izgoreli par koje je neki psihopata ubio jer ga to uzbuđuje. Pritisnuh telefon na uvo, napinjuć i se da čujem Džakobija od ulične buke. – Ja sam u Ulici Misuri – reče mi on. To je moja ulica. Sta on radi u mojoj ulici? Da li se neš to desilo Džou? – Doš lo je do pož ara, Bokserova. Cuj, ne postoji dobar nač in da ti ovo saopštim. Moraš odmah da dođeš kući.

66. Dž akobi prekide vezu, ostavljajuć i me sa statič kim š umom u uvetu i už asnom prazninom između onoga š to je rekao i onoga š to je izostavio. – Doš lo je do pož ara u Ulici Misuri – objavih devojkama. – Dž akobi mi je rekao da dođem kući! Sindi mi dade ključ eve, i natrpasmo se u njena kola. Nagazih gas i nas č etiri jurnusmo poskakujuć i zavojitim putevima kroz š umovite predele Oleme, i uključ ismo se na autoput. Zvala sam Dž oa dok sam vozila, na moj i njegov broj u stanu, zatim i na mobilni, iznova pritiskala dugme za ponovno zvanje, nijednom ne dobivši odgovor. Gde je on? Gde je Džo? Ne molim se č esto bogu, ali dok smo se bliž ili Potrero hilu, molila sam se da je Dž o ž iv. Kad smo doš le do raskrsnice ulica Dvadesete i Misuri, videla sam da je moja ulica zatvorena za saobrać aj. Parkirala sam na prvom slobodnom mestu, uhvatila Martu za povodac i pojurila strmim stambenim blokom, ostavljajući devojke da me slede. Bila sam zadihana kad sam ugledala svoju kuć u, videla da je okruž ena vatrogasnim kolima, i posmatrač ima koji su preplavili usku ulicu. Frenetič no sam prelazila pogledom preko lica u masi, ugledala dve studentkinje koje su ž ivele na drugom spratu i predsednicu kućnog saveta, Sonju Meron, koja je živela u prizemlju. Sonja pruž i ruku i uhvati me za miš icu, rekavš i: – Hvala bogu, hvala bogu. – Oči joj behu pune suza. – Je li neko povređen? – Ne – reče ona. – Nikog nije bilo kod kuće. Zagrlih je, s oseć ajem olakš anja š to Dž o nije spavao u mom krevetu. Ali ipak su me muč ila pitanja, gomila njih. – Šta se desilo? – upitah Sonju. – Ne znam. Ne znam. Potraž ih Dž akobija, ali ugledah Kler kako vič e na kapetana vatrogasne brigade: – Jasno mi je da je to mož da mesto zloč ina, ali ona je policajac. Iz Policije San Franciska!

Poznavala sam kapetana vatrogasne brigade, Dona Vokera, mrš avog č oveka izraž enog nosa i umornih oč iju koje su izvirivale iz garež a na licu. On podiž e ruke u vazduh, i otvori ulazna vrata. Kler me uze pod ruku i, zajedno s Juki, Sindi i Martom, uđosmo u trospratnu stambenu kuću koja je bila moj dom već deset godina.

67. Kolena su mi klecala dok smo se pele uza stepenice, ali um mi je bio oš tar. Stepenice nisu bile izgorele, a vrata od dva stana u prizemlju stajahu otvorena. Stanovi su izgledali kao da ih pož ar nije zahvatio. To nema smisla. Ali na vrhu stepeništa sve je postalo jasnije. Vrata mog stana bila su razvaljena. Zakorač ih kroz njihov uniš teni okvir i ugledah zvezde i mesec na mestu gde mi je nekad bio plafon. Skrenuh pogled s noć nog neba, teš ka srca zbog groznog stanja u kojem se moje malo gnezdo nalazilo. Zidovi su bili crni, zavese je nestale, staklo na mojim kuhinjskim ormarić ima izbijeno. Posuđe i hrana iz š pajza su eksplodirali, od č ega je stan suludo mirisao na kokice i sredstvo za čišćenje. Moj udobni nameš taj iz dnevne sobe se istopio i od njega su ostale samo ž ič ane opruge i gomile vlaž ne pene. I u tom trenutku sam shvatila – vatra je odnela sve. Marta poč e da cvili i ja se sagnuh do nje, i zarih lice u njeno krzno. – Lindzi – čuh nekog kako viče. – Jesi li dobro? Okrenuh se i videh Čaka Hanija kako izlazi iz spavaće sobe. Da li je on imao neke veze s ovim? Da li je Rič bio u pravu sve vreme? A onda ugledah Konklina tik iza Hanija, i obojici je lice bilo obešeno jer su saosećali s mojim bolom. Rič raš iri ruke. Grlila sam ga u tim crnim ruš evinama svog doma koje su se još puš ile, i bilo mi je mnogo drago š to je tu. Ali dok sam oslanjala glavu na njegovo rame, naglo mi je sinulo: da me Sindi nije nazvala da mi saopš ti svoj plan za iznenadni beg van grada, bila bih kod kuće s Martom u vreme izbijanja požara. Odlepila sam se od Riča i dozvala Hanija. Glas mi je drhtao. – Cak, š ta se ovde desilo? Moram da znam. Je l’ neko pokuš ao da me ubije?

68. Hani upali prenosive re lektore u onome š to je ostalo od moje dnevne sobe, i u tom zaslepljujuć em trenutku, Dž o ulete kroz razvaljena vrata. Bacih mu se oko vrata i on me č vrsto zagrli, umalo me ne ostavivši bez vazduha. Rekoh: – Zvala sam, i zvala... – Isključio sam jebeni telefon za večerom... – Odsad pa na dalje, moraš ga namestiti da vibrira.... – Nosić u ogrlicu koja puš ta električ ne š okove, Linds. Sta god treba. Muka mi je što nisam znao da sam ti bio potreban. – Sad si tu. Slomila sam se i zaplakala, natapajuć i mu koš ulju suzama, oseć ajuć i se bezbedno i sreć no š to je Dž o dobro, š to smo oboje dobro. Tek kao kroz maglu se seć am da su se moji prijatelji i partner pozdravili sa mnom, ali se jasno seć am da mi je Cak Hani rekao da ć e se baciti na posao čim svane, i potražiti uzrok požara. Don Voker, kapetan Vatrogasne brigade San Franciska, skide kacigu, obrisa č elo rukavicom, rekavš i da Dž o i ja moramo da odemo da bi mogao da zatvori zgradu. – Samo trenutak, Done, u redu? – rekoh, ne moleći ga zaista. Otiš la sam do ormara u spavać oj sobi i otvorila vrata, stajala tamo oš amuć ena, sve dok nisam č ula Dž oov glas iza sebe: – Ne mož eš da poneseš ništa od toga, draga. Sve je izgubljeno. Moraš ga ostaviti. Okrenuh se i pokuš ah da pojmim da su mi krevet s baldahinom i foto albumi i moja draga kutija s pismima koje mi je majka pisala dok sam studirala i dok je ona umirala uništeni. A onda sam se koncentrisala i pregledala svaki centimetar poda, traž eć i neš to određeno, knjigu koja mož da ne pripada tu. Nisam niš ta pronaš la. Otiš la sam do garderobera, uhvatila ruč kicu od najviš e ioke – ali mi se ona izmrvila u rukama, potpuno izgorela. Dž o je pokuš ao da otvori vrata garderobera na silu i drvo je puklo. Zgrabio je ioku i iš čupao je iz lež iš ta. Prekopavala sam po donjem veš u, dok je Dž o iza mojih leđa strpljivo govorio: – Duš o, zaboravi na

to. Kupićeš nove stvari... Pronašla sam je. Uzeh pliš anu kutijicu, iznesoh je na svetlo drž eć i je na desnom dlanu i otvorih je. Iz nje zasija platinasti prsten s pet dijamanata, prsten koji mi je Dž o ponudio kad me je zaprosio pre samo nekoliko meseci. Tada sam mu rekla da ga volim ali da mi treba vremena. Sad sam zatvorila poklopac kutije i zagledala se u njegovo od brige naborano lice. – Spavala bih s ovim pod jastukom – kad bih samo imala jastuk. Dž o reč e: – Ima dosta jastuka kod mene, plavuš ice. Cak imam jedan i za Martu. Kapetan Voker je stajao na vratima č ekajuć i nas. Osvrnula sam se po stanu poslednji put – i tada sam ugledala knjigu na stoč ić u za telefon odmah pored ulaznih vrata. Nikad ranije nisam videla tu knjigu. Ta knjiga nije bila moja.

69. Zurila sam u š oku i neverici u veliku knjigu mekih korica, dimenzija 20x30 centimetara, paradajz-crvene boje s tankim belim popreč nim prugama ispod naslova: Zvanični državni vodič za istraživanje požara i eksplozija. Vrisnuh: – To je dokaz! To je dokaz! Kapetan Voker je bio iscrpljen, a nije ni znao na kojim sluč ajevima radimo. On reč e: – Pož arni inspektor ć e se vratiti ujutru, narednice. Zamandalić emo vaš stan daskama tako da ć e biti savrš eno bezbedan, razumete? – NE! – dreknuh. – Zelim nekog policajca. Zelim da ovo bude zaključano u sobi za dokaze noćas! Ignorisala sam Vokerov uzdah i Dž oovu ruku pri dnu mojih leđa. Okrenula sam Dž akobija preko mobilnog, već odluč ivš i da ć u, u sluč aju da se on ne javi, pozvati Klapera a zatim i Trakija. A ako ne dobijem Dž akobija, ekipu za mesto zloč ina, niti š efa policije, pozvać u gradonač elnika. Poč ela sam da histeriš em i bila sam svesna toga, ali niko nije mogao da me zaustavi niti da mi kaže da grešim. – Bokserova, jesi li to ti? – reč e Dž akobi. Glas mu je pucketao usled slabe veze. – Pronaš la sam jednu knjigu u svom stanu – viknuh u telefon. – Cista je. Nije izgorela. Mož da ima otisaka na njoj. Zelim da se zavede kao dokaz, a ne ž elim sama to da uradim za sluč aj da kasnije bude nekih pitanja i sumnje. – Tu sam za pet minuta – reče Džakobi. Stajala sam u hodniku s Džoom i Martom, dok mi je Džo govorio da se Marta i ja useljavamo kod njega. Cvrsto sam ga drž ala za ruku, ali u glavi mi se vrteo ilm sa slikama svih kuć a razorenih pož arom kroz koje sam proš la u poslednjih mesec dana, i bilo me je mnogo sramota š to sam bila toliko profesionalna i toliko udaljena. Videla sam tela. Videla sam uniš tenje. Ali nisam osećala už asnu moć pož ara sve do sada. Euh glasove Dž akobija i predsednice kuć nog saveta u prizemlju,

zatim Dž akobijeve teš ke korake dok je dahtao i š iš tao penjuć i se stepenicama. Preš la sam na hiljade kilometara u policijskim kolima zajedno s Dž akobijem. Upucali su me zajedno s njim, i naš a krv je tekla istom ulič icom u Tenderloinu. Poznavala sam ga bolje od ikoga na ovom svetu, i on je jednako dobro poznavao mene. Zato je, kad se pojavio na vrhu stepeništa, bilo dovoljno da samo pokažem na knjigu. Dž akobi navuč e rukavice od lateksa na svoje krupne š ake i než no otvori crvene korice. Disala sam ubrzano od straha, sigurna da ć u ugledati neki natpis unutra, još jednu podrugljivu izreku na latinskom. Ali na naslovnoj strani, š tampanim slovima stajalo je ispisano samo jedno ime. Pisalo je: Čak Hani.

70. Bilo je jedan ujutru, napolju je bilo dvadeset stepeni. Lež ala sam pored Dž oa umotana u prijatan, ini beli č arš av, u jednoj od njegovih majica kratkih rukava, zureć i u vreme i temperaturu koje je na plafonu projektovao sat napravljen za ljude koji pate od nesanice i bivš e vladine agente koji moraju da saznaju ove kritične informacije čim otvore oči. Dž oova š aka lež ala je preko moje. Satima je sluš ao moja naklapanja i strahove, ali kad je usnio, stisak mu je popustio, i sad je tiho hrkao. I Marta je bila u zemlji snova, prateć i Dž oovo uravnotež eno hrkanje svojim isprekidanim dahtanjem i skič anjem u snu. Za mene je san bio misaona imenica. Nisam mogla prestati da razmiš ljam o tome kako je vatra preskoč ila prva dva sprata ali je spalila sve u mom stanu. To se nije moglo poreć i. Bila sam ž rtva zlog, promiš ljenog ubice, koji je već bio spalio osmoro ljudi. Da li je mislio da sam kod kuć e? Ili je posmatrao kako odlazim s Martom i poslao mi poruku? Kako Čak Hani može da bude ta osoba? Jela sam s Cakom, radila na istim mestima zloč ina zajedno s njim, poveravala mu se. Sad sam ga u svojoj glavi rekonstruisala kao ubicu koji je znao sve ono š to treba da se zna o podmetanju pož ara. I sve š to treba da se zna o tome kako se izvući sa ubistvom. Ali zaš to bi onda č ovek koji je toliko pametan ostavio svoju prokletu posetnicu u mom stanu? Ubičin „potpis“ je bukvalno njegov potpis? To nema smisla. Bubnjanje u slepooč nicama pretvaralo mi se u glavobolju nesluć enih razmera. Da sam imala iš ta u ž elucu, povratila bih. Kad je telefon zazvonio u 1.14, pogledala sam u broj na ekranu i zgrabila sluš alicu posle prvog zvona. Dž o se promeš koljio kraj mene. Proš aputah: – Konklin me zove – i Dž o promrmlja: – U redu – i nastavi da spava.

– Otkrio si nešto? – upitah svog partnera. – Da. Ovo ti se neće svideti. – Samo mi reci. Reci mi šta si otkrio – napola š apnuh, a napola dreknuh. Ustadoh iz kreveta, preskoč ih Martu, i uđoh u Dž oovu spavać u sobu s pogledom na osvetljeni park Prezidio, s visokim drveć em eukaliptusa koje se jezivo njihalo na meseč ini. Martine kandž e zagrebaš e po parketu kad je poš la za mnom, zastavš i da posrče vode iz činije u kuhinji. – Što se tiče one knjige... – reče Rič. – Pronašao si neki latinski natpis unutra? – Ne. To jeste Čakova knjiga... – O, čoveče. – Pusti me da završ im, Linds. Nije je on ostavio u tvom stanu. Već ja.

71. U glavi mi je vladao haos dok sam se trudila da razumem š ta mi Konklin govori. – Ponovi to? – rekoh. Kad mi je odgovorio, glas mu je zvučao pokajnički. – Ja sam ostavio tu knjigu kod tebe. – Zezaš me, je l’ da? Mora da me zeza. Nisam mogla da zamislim pod kojim bi to okolnostima Konklin ostavio vodič za pož are i eksplozije u mom izgorelom stanu. – Desilo se da sam se naš ao s Cakom, kao š to si ti predlož ila – reč e mi Rič odmerenim tonom. – Otiš li smo na več eru da se izmirimo, i ja sam platio rač un. I rekao sam mu da bih ž eleo da nauč im od njega nešto više o istraživanju požara. Mislim, on je profesionalac. Rič zastade da uzme dah, a ja dreknuh: – Nastavi! – Otiš li smo do njegovih kola, Lindzi, on praktič no ž ivi u njima. Omoti od keksa svud po sediš tima, njegov kompjuter, odeć a mu visi sa... – Riči, zaboga! – Znači, taman kad je pronašao taj vodič da mi ga pozajmi, Džakobi me pozvao i rekao da je tvoj stan izgoreo. Preneo sam to Haniju, a on je rekao da ć e on da vozi, i ja sam još uvek drž ao tu knjigu u rukama kad smo ušli u tvoj stan. – Spustio si je na stočić pokraj telefona. – Nisam uopš te pomislio na to dok me Dž akobi nije pozvao – Rič će tužno. – Je li Džakobi već razgovarao s Hanijem? – Ne. Prvo je hteo sa mnom da priča. Hani ne zna ništa o ovome. Bilo mi je potrebno malo vremena da sve to raš čivijam u glavi, da vratim Caka Hanija u ulogu prijatelja i shvatim da se ono osnovno nije promenilo. Drhtala sam, a nije mi bilo hladno. – Linds? – čuh Riča kako kaže. – Još uvek ne znamo ko je podmetnuo pož ar u mom stanu niti u ostalim kućama – rekoh. – Još uvek ne znamo ništa.

72. Pauza na suđenju je potrajala celih blagoslovenih nedelju dana, jer je sudija Bendinger opet otiš ao na izikalnu terapiju zbog operacije kolena. Ali pauza je sada bila gotova. Bendinger se vratio. I ceo prokleti cirkus s Dž uni Mun je poč injao iznova, š to je, zajedno s nekontrolisanim ponaš anjem š tampe i pritiskom da se pobedi, na Juki delovalo poput cunamija. Tačno u devet sati sud je nastavio s radom. I odbrana je počela da izvodi svoje svedoke. S. Dajana Dejvis nije podigla glavu dok je njen prvi svedok ulazio kroz kapiju, prolazeć i toliko blizu da mora da je osetila nalet vazduha kad je njegov sako s riblja kost š arom proš ao tik pored njene ruke. Juki vide kako se Dejvisova naginje i prič a sa svojom klijentkinjom zaklanjajuć i usta š akom, istovremeno prelazeć i pogledom preko galerije. TV kamere su snimale, zadnji redovi sediš ta sudnice bili su puni reportera. Dejvisova se smeškala. Juki proš aputa Lenu Pariziju. – Nema mesta na kojem bi Dejvisova radije bila. Ne postoji osoba koju bi radije branila. Riđi Pas se nasmeš i. – I u tebi se krije ta zver, Juki. Nauč i da je voliš. Juki je posmatrala Dejvisovu kako tapš e svoju klijentkinju po ruci dok se poruč nik Carli Klaper, š ef jedinice za mesto zloč ina, zaklinjao da će govoriti istinu. Dejvisova zatim ustade i pozdravi svedoka. – Poruč nič e Klaper, koliko dugo ste š ef jedinice za mesto zloč ina San Franciska? – Petnaest godina. – A čime ste se bavili pre toga? – Zaposlio sam se u Policiji San Dijega č im sam završ io š kolovanje, radio u porocima pet godina, i pet na odeljenju za ubistva. Zatim sam se pridruž io Jedinici za mesto zloč ina Las Vegasa, pre nego š to sam se preselio u San Francisko i pridružio se ovdašnjoj jedinici. – Vi ste zapravo i napisali knjigu o mikroskopskim tragovima na

mestu zločina, zar ne? – Da, napisao sam dve knjige. – Pojavljujete se na televiziji nekoliko puta nedeljno, zar ne? Ponekad č eš će od mene – reč e Dejvisova, š iroko se osmehujuć i, izazvavši smeh u gledalištu, što joj je i bio cilj. – Za to baš ne znam – Klaper će, takođe se osmehujući. – Vrlo dobro. A na koliko sluč ajeva ubistava ste radili u poslednjih dvadeset pet godina, poručniče? – Nemam predstavu. – Dajte neku procenu. – Procenu? Možda dvesta godišnje. – Dakle, mogli bismo da kaž emo da ste radili na č ak pet hiljada slučajeva, zar ne? – Otprilike. – Mislim da mož emo da prihvatimo to „otprilike“ – Dejvisova ć e dobroć udno. – I osim š to radite na novim mestima zloč ina, istraž ujete i zloč ine koji su se desili nekoliko meseci, pa č ak i godina unazad, je li tako? – Radio sam i na „hladnim“ slučajevima, da. – Sad, u aprilu ove godine, jeste li bili pozvani da dođete u dom optužene? – Jesam. – I je li vam on delovao kao mesto zločina? – Ne. Sobe su bile uredne. Nije bilo nikakve oč igledne premetačine, krvi, čaura od metaka i slično. Dejvisova reč e: – Sad, jesu li vam rekli da je jedna osoba mož da bila raskomadana u kadi u kući optužene? – Da. – I vi ste obavili sve uobič ajene testove za otkrivanje mikroskopskih tragova dokaza, zar ne? – Da, jesmo. – Jeste li pronašli nekakav dokaz postojanja zločina? – Ne. – Jeste li pronaš li neki dokaz koji je ukazivao na to da je krv bila očišćena? – Ne. – Nije bilo izbeljivača ili nečeg sličnog?

– Ne. – Poruč nič e Klaper, dozvolite da prosto nabrojim sve š to treba i uš tedim nam malo vremena. Zidovi nisu bili prekreč eni, tepisi nisu bili usisani? Niste naš li nikakav instrument koji je mogao biti koriš ćen za komadanje tela? – Ne. – Znač i, mož emo da konstatujemo da ste vi i vaš tim uč inili sve š to ste mogli kako biste utvrdili nač in na koji je zloč in poč injen – kao i da li je zaista bio počinjen? – Jesmo. – Na osnovu vaš eg iskustva i ispitivanja ovog takozvanog mesta zloč ina, molim vas recite poroti – jeste li pronaš li ikakve dokaze, direktne ili indirektne, koji povezuju Dž uni Mun s navodnim ubistvom Majkla Kampiona? – Ne. – Hvala vam. Nemam više pitanja za ovog svedoka, časni sudijo.

73. Juki se još puš ila od besa zbog prekora Riđeg Psa. Ili ju je mož da uhvatila vrućina jer je bio u pravu. Nauči da voliš tu zver. Juki lupi hemijskom o belež nicu, ispravi sako dok je ustajala i priđe Čarliju Klaperu za pultom. – Poručniče, neću vas dugo zadržavati. – Nikakav problem, gospođice Kasteljano. – Vi ste član organa reda, je li tako? – Jeste. – I u toku dvadesetpetogodiš nje karijere u porocima, ubistvima i ekipi za mesto zloč ina, jeste li radili na sluč ajevima koji su se ticali prostitucije? – Svakako. – Jesu li vam poznati, generalno govoreć i, ž ivot prostitutki i njihovi običaji? – Rekao bih da jesu. – Slaž ete li se da se u zamenu za novac prostitutka upuš ta u seksualne osnose s bilo koji brojem muškaraca? – Rekao bih da je to opis tog posla. – Sad, postoji mnogo vrsta prostitutki, zar ne? Od onih na ulici do onih koje dolaze na poziv? – Naravno. – A neke prostitutke rade uglavnom kod kuće? – Neke, da. – I da li biste rekli da gospođica Mun spada u ovu poslednju kategoriju? – Tako su mi rekli. – U redu. I da li biste se takođe slož ili da je stvar higijene i praktič nosti da se prostitutka koja radi kod kuć e svakako istuš irala posle seksualnog osnosa? – Rekao bih da je to neka opšta i higijenska praksa. – Znate li sluč ajno koliko vode obič no potroš i jedna osoba za

vreme jednog tuširanja? – Sedamdest pet litara, više ili manje. Juki klimnu glavom, i reč e Carliju: – Sad, na osnovu vaš eg opš teg poznavanja prostitucije, i uzimajuć i u obzir č injenicu da je gospođica Mun radila kod kuć e, da li biste se sliž ili s konstatacijom da se verovatno tuš irala nakon seksa sa svakom muš terijom, mož da š est do deset puta dnevno, sedam dana u nedelji... – Prigovor – doviknu Dejvisova. – Od svedoka se traž i da nagađa, a isto tako moram snaž no da protestvujem zbog nač ina na koji advokat tužilaštva karakteriše mog klijenta. – Casni sudijo – usportivi se Juki. – Svi znamo da je gospođica Mun prostitutka. Ja samo potvrđujem da je barem čista prostitutka. – Nastavite, gospođice Kasteljano – reče sudija Bendinger, okinuvši gumicu koju je nosio oko ruč nog zgloba. – Ali dođite do poente danas, ako nemate ništa protiv? – Hvala, č asni sudijo – Juki ć e mednim glasom. – Poruč nič e Klaper, mož ete li nam reć i sledeć e – Juki uvuč e dah i uhvati zalet za ono š to je postajalo njen zaš titni znak – postavljanje pitanja u vidu duge, neprekidne bujice reči. – Recimo da je neko bio raskomadan u kadi i da je u tri meseca između dana kad je zloč in poč injen i dana kad ste vi ispitali kadu velika količ ina sapuna, š ampona i vode proš la kroz taj odvod preč nika pet centimetara – po mom rač unu, to je 378,5 litara sapunjave vode svakoga dana – i hajde da to udvostruč imo zbog momaka koji su se tuš irali pre nego š to su se vratili u svoje spavaonice, kancelarije ili kuć i svojim ženama – dakle, č ak i ako gospođica Mun ne radi nedeljom, kroz te cevi je ipak proš lo oko 492 litra teč nosti pre nego š to ih je ekipa za mesto zloč ina ispitala – da li bi tolika aktivnost mogla potpuno da izbriše preostale tragove dokaza iz kade? – Pa, da, to je vrlo moguće. – Hvala vam, poručniče. Mnogo vam hvala. Juki se nasmeš i Carliju Klaperu a sudija mu reč e da mož e da napusti mesto za svedoke.

74. Juki sede pored ogromne igure Lena Parizija dok je ljigavi makro od dečka Džuni Mun, Rikardo Riki Malkolm, polagao zakletvu. Juki je bila potpuno svesna da je Dejvisova bila unajmila nekog lovca na ucene da dovuč e Rikija Malkolma preko meksič ke granice ne bi li se pojavio na sudu, i dok se Malkolm zaklinjao da ć e govoriti samo istinu, zapitala se da li Dejvisova zaista misli da ć e ovaj istetovirani, prosti dripac moć i da ubedi porotu u bilo š ta. Glas Dejvisove je odisao samopouzdanjem dok je postavljala uvodna pitanja Malkolmu, iduć i korak ispred tuž ilaš tva time š to je navela Malkolma da kaže da je boravio u zatvoru zbog posedovanja droge. Onda je Dejvisova počela s pravim, direktnim ispitivanjem. – Kakav je vaš odnos s gospođicom Mun? – Bio sam njen dečko. – Više niste? – Razdvojeni smo – Malkolm ć e suvo. – Ja sam u Tihuani, a ona u zatvoru. Galerijom se razleže mestimičan kikot. – Koliko dugo poznajete gospođicu Mun? – upita Dejvisova. – Tri godine, sigurno. – I je li se dvadeset prvog januara proš le godine desilo da vas je gospođica Mun pozvala oko pola dvanaest noć u i zatraž ila od vas da dođete kod nje kuć i jer je jedan od njenih klijenata dož ivljavao infarkt? – Ne. – Da raš čistimo to. Kaž ete da vas Dž uni Mun nije zvala da vam kaže da joj je potrebna pomoć oko Majkla Kampiona? – Ne, gospoja. Nije. – Je li vas policija pitala da li ste raskomadali telo Majkla Kampiona i otarasili se ostataka njegovog telea? – Da. Rekao sam im da nisam to učinio. – Jeste li im rekli istinu? Malkolm se nasmeja. – Da, da, rekao sam im istinu. Nikad nisam

nikog raskomadao. Ne podnosim krv. Jedem š nicle dobro pečene. Bila je to jedna od najluđih stvari koje sam čuo. – Slažem se – reče Dejvisova. – Prilično ludo. Juki skoč i na noge. – Prigovor, sudijo. Miš ljenja gospođice Dejvis ovde su potpuno nevažna. – Usvaja se. Dejvisova se okrete na peti, nač ini nekoliko koraka ka poroti, pa se okrenu nazad. – Pa ipak – reč e Dejvisova, glasom koji je odzvanjao sudnicom – prema policijskom svedoč enju, gospođica Mun je izjavila da vas je pozvala jer je gospodin Kampion dož ivljavao infarkt i da je, kada ste stigli do njene kuće, on bio mrtav. – To su potpune gluposti. To se nikad nije desilo – reč e Malkolm, očigledno uživajući. – Policija je dalje posvedoč ila da im je gospođica Mun rekla da ste raskomadali gospodina Kampiona nožem i da ste gospođica Mun i vi zatim prebacili njegove ostatke i bacili ih u neki kontejner. – Da li se to desilo? – Nema šanse. Mnogo seru. Osim toga, ja nisam spretan ni sa č im osim s električnim alatima. – U redu, gospodine Malkolme. Dakle, po vaš em miš ljenju, zaš to bi gospođica Mun rekla tako nešto ako to nije istina? – Zato – reč e Malkolm, gledajuć i u Dž uni svojim č udnim zelenim oč ima – š to je ona prosta, znate, kao dete zaostalo u razvoju. Guta ljubiće, sapunice... – Tražim da se ovo izbriše iz zapisnika, časni sudijo – reč e Juki. – Celim ovim nizom pitanja od svedoka se traži da nagađa. – Casni sudijo, svedoč enje gospodina Malkolma ide u prilog optuženoj. – Dozvoliću ovo. Nastavite, gospodine Malkolme. Juki uzdahnu naglas, sede između Gejnsa i Riđeg Psa dok je Malkolm nastavljao. – Kao š to rekoh, po mom miš ljenu, je l’? Kad su je panduri pitali da l’ je bila s č uvenim Majklom Kampionom, to je bilo kao da su pokrenuli fantaziju na velikom platnu u 3D tehnici u kojoj glavnu ulogu igra Džuni Mun, glupa mala kurva... – Hvala vam, gospodine, Malkolm. Jeste li optuž eni sa sauč esniš tvo u ovom zločinu?

– Panduri su pokuš ali da mi prikač e to, ali javni tuž ilac je znao da ne mogu da me optuž e na osnovu Dž uninog neuvrljivog priznanja, naročito pošto je ona, kako vi ono kažete, povukla svedočenje. – Hvala vam, gospodine Malkolm. Svedok je vaš – reč e Dejvisova Juki s podrugljivim osmehom.

75. Juki je proč itala uputstva koja joj je Len bio ostavio, i videla da se taktika ispitivanja koju joj on predlaž e savrš eno poklapa s onom koju je i sama planirala, ali je u glavi naroč ito podvlač ila koliko je Malkolm važan svedok odbrane. I da je važno da ona obori njegovo svedočenje. Juki ustade, pođe prema pultu za svedoke, govoreć i: – Gospodine Malkolme, nalazite li se danas ovde sopstvenom voljom? – Ne baš . Duga ruka zakona zgrabila me je i dovukla iz jednog lepog malog striptiz-kluba u Tihuani. – Imate prijatelje u Meksiku, gospodine Malkolm? – upita Juki, nadjač avajuć i smeh na galeriji. – Ili se radilo o onom: „mož eš da bež iš , ali ne možeš da se sakriješ“? – I jedno i drugo. – Malkolm slegnu ramenima, otkrivajuć i poroti svoj užasan krezub osmeh. – Pre nekoliko minuta ste se zakleli da ć ete govoriti istinu, je li tako? – Nemam ništa protiv istine – reče Malkolm. Juki spusti š ake na ogradu ispred svedoka, i uputa: – Sta oseć ate prema optuženoj? Gospođici Džuni Mun. – Džuni je slatka devojka. – Možemo li malo da preciziramo to, u redu? Malkolm slegnu ramenima i reče: – Samo vi precizirajte. Juki dozvoli sebi da se osmehne ne bi li pokazala poroti da ume da prihvati š alu, pa reč e: – Ako biste i Dž uni Mun i vi izaš li odavde slobodni, gospodine Malkolm, da li biste proveli noć sa njom? – Da. Naravno. – A ako bi joj trebao bubreg, da li biste joj dali jedan svoj? – Imam dva, zar ne? – Da. Sve su šanse da imate dva. – Naravno. Dao bih joj bubreg. – Riki Malkolm se š iroko osmehnu, u nastojanju da pokaže koliko je velikodušan. – Tokom vaš e trogodiš nje veze sa optuž enom, jeste li delili neš to s njom? Uživali da radite neke stvari zajedno?

– Da. Naravno. – A kakva osećanja sada gajite prema njoj? – To je malo lično, zar ne? Dejvisova dobaci: – Casni sudijo, je li ovo emisija doktora Fila? Nije relevantno... – Ako mi sud dâ još malo vremena, dokazala bih relevantnost – prekide je Juki. – Odbija se, gospođice Dejvis. Nastavite, gospođice Kasteljano. – Hvala vam, č asni sudijo – reč e Juki. – Gospodine Malkolme, vaš a oseć anja nisu tajna, zar ne? Hoć ete li molim vas zavrnuti desni rukav i pokazati ruku poroti. Malkolm je oklevao sve dok mu sudija nije nalož io da to uč ini. Onda je pokazao poroti ruku. Gusta kolekcija tetovaž a, među ljubiteljima tetoviranja poznata kao „dugi rukav“, prekrivala je bledu kož u ruke Rikija Malkolma od zapeš ća pa da ramena. Među zmijama i lobanjama nalazilo se jedno crveno srce sa inicijalima R.M., koji su visili s kuke u vidu polumeseca. – Gospodine Malkolm, mož ete li nam reć i š ta znač e slova ispod te tetovaže srca? – Mislite na R-M-D-M-V-Dž-M? – Tako je, gospodine Malkolme. Malkolm uzdahnu. – To znači: „Reci mi da me voliš, Džuni Mun“. – Dakle, gospodine Malkolme, da li je istina ako kaž em da volite optuženu? Malkolm je sada gledao u Dž uni Mun, naboranog lica, viš e ne izigravajuć i pametnjaković a, a Dž uni mu je uzvrać ala pogled svojim krupnim tamnosivim očima. – Da. Volim je. – Volite li je dovoljno da biste lagali zbog nje? – Naravno, lagao bih zbog nje, što da ne? – Hvala vam, gospodine Malkolm. Završ ila sam s ovim svedokom, sudijo – reče Juki, okrećući leđa Rikiju Malkolmu.

76. Dž akobi je sazvao sastanak odeljenja tač no u osam ujutru. Zamolio me je da izađem u č elo prostorije i obavestim pripadnike odeljenja o naš im sluč ajevima ubistva povezanim s pož arima, i dokle smo s njima stigli – š to ć e reć i, nikuda. Nosila sam farmerke i majicu bez rukava s dubokim dekolteom i š ljokicama, mokasine i izbledelu jaknu od teksasa koje sam ostavila kod Džoa pre požara. Bilo je to sve što sam imala od odeće. Momci su mi zviž dali, naravno, dok je jedan krupniji veteran dobacio: – Fino poprsje, narednice. – Umukni, Makrakene – uzvrati Rič , nateravš i me da pocrvenim, š to je samo produž ilo taj trenutak tokom kojeg su se moje kolege policajci smejali i neukusno komentarisali među sobom. Nakon š to je Dž akobi š utnuo jedan sto, tako da je š upalj tresak odjeknuo prostorijom, iznela sam detalje o ubistvima Mičamovih i Malounovih. Zadaci su bili podeljeni, a ja sam uš la u kola s Konklinom i odvezli smo se do jedne od mračnih i zapuštenih ulica u Mišnu. Ponovo smo se bacili na onaj osnovni, mukotrpni detektivski posao, nadajuć i se da ćemo pronaći nešto u odsustvu makar jednog dobrog traga. Naš a prva stanica bila je zalagaonica u Ulici Polk, Predmeti od zlata, radnja dupke puna zastarelih električ nih aparata, muzič kih instrumenata i staklenih kutija punih biž uterije. Vlasnik radnje bio je Rudi Vajtel, gojazan č ovek s naoč arima s debelim staklima i proređenom kosom, laki prestupnik koji je koristio svoju radnju kao paravan, dok je pravi posao obavljao u kolima i barovima, bilo gde samo ne tu. Pustila sam Konklin da preuzme inicijativu jer mi se ž eludac još okretao od oš trog zaokreta koji se odigrao u mom ž ivotu pre samo dvanaest sati. Neprestano sam razmiš ljala o predmetima uniš tenim u pož aru koji su mi mnogo znač ili: o dresu Vilija Mejza,{9} grnč ariji Hopi Indijanaca, i svemu š to je pripadalo mojoj majci, naroč ito njenim pismima u kojim mi je govorila koliko me voli, oseć anjima koje je mogla da prenese na

papir kad je umirala ali koje nikad nije mogla da izgovori. Dok je Konklin pokazivao slike ukradenih predmeta Vajtelu, ja sam razgledala predmete u vitrinama, još uvek zamiš ljena, ne oč ekujuć i niš ta, kad sam iznenada, kao da mi je neko viknuo „Hej!“ na uvo, ugledala sa irnu ogrlicu Peti Maloun na pliš u u jednoj vitrini, baš tu. – Rič – rekoh oštro. – Pogledaj ovo. Konklin klimnu glavom, pa reč e Vajtelu da otvori vitrinu. Nakit je zveckao dok je Vajtel uzimao i pruž ao ogrlicu Konklinu drž eć i je u svojoj šapi veličine rukavice za bejzbol. – Kažete da su ovo pravi safiri? – Vajtel će naivno. Konklinovo lice pobele oko oč iju dok je stavljao ogrlicu na fotografiju. Bilo je očigledno da se radi o istoj ogrlici. – Odakle vam ovo? – upita on Vajtela. – Neki klinac ju je doneo pre nedelju dana. – Da vidim dokumentaciju. – Samo trenutak – reče Vajtel, gegajući se nazad ka svojoj jazbini. Pomeri gomilu aukcijskih kataloga i knjiga o antikvitetnom nakitu sa svoje radne stolice, pa stade da kuca po kompjuteru. – Evo ga. Platio sam tom klincu sto dolara. Evo pogledajte. Ups. Upravo sam primetio kako se zove. Proč itah ime na priznanici preko Konklinovog ramena, Klark Kent, i neku adresu nasred zaliva, i opis: „plava ogrlica od topaza“. – Je li nosio odelo i naočari? – razdra se Konklin. – Ili se možda presvukao u helanke i plašt? – Trebać e mi kaseta odande – rekoh, pokazujuć i u video kameru koja se krila na plafonu u ćošku, poput kakvog crvenoookog pauka. Vajtel reč e: – Nameš tena je tako da presnimava kasetu na svakih 24 sata. On viš e nije na njoj. U svakom sluč aju, seć am se tog klinca onako kroz maglu, i mislim da nije bio od onih š to nose helanke i plaš tove. Viš e je izgledao kao srednjoš kolac. Mislim da sam mu mož da prodao neke stripove jednom ranije. – Možete li da nam date opis precizniji od „srednjoškolac“? – Imao je tamnu kosu, mislim. Malo gojazan. – Voleli bismo da dođete do stanice i pogledate fotogra ije prestupnika – rekoh. – Da popričate s policijskim crtačem portreta. – Slabo pamtim lica – reč e Vajtel. – To mi je neki poremeć aj.

Nekakva disleksija. Mislim da ni vas ne bih prepoznao kad bih vas sutra video. – Sereš – planu Konklin. – Ovo je istraga ubistva, Vajtele. Razumeš ? Ako taj klinac opet dođe, pozovi nas. Po moguć stvu dok je još ovde. I iskopiraj njegovu vozačku dozvolu. – Dobro, šefe – reče Vajtel. – Uradiću tako. – I ovo je neš to – reč e mi Konklin dok je palio kola. – Keli ć e biti drago da ima nešto od mame. – Da, hoće – rekoh. Setila sam se smrti sopstvene majke. Okrenuh glavu da mi Konklin ne bi video suze u očima.

77. Eak Hani je stajao sa mnom i Dž oom u vlaž nom podrumu zgrade u kojoj sam ž ivela, pokazujuć i nam stare električ ne instalacije dok nam je voda kapala po glavama. Vrata kutije sa osigurač ima behu otvorena, i Hani prinese svoju lampicu osigurač u koji je hteo da mi pokaže. – Vidiš kako je ovaj peni zalemljen za zadnji deo ovog osigurača? Mogla sam da razaznam samo gomilicu boje tamnog bakra. – Studentkinje na drugom spratu... znaš ih? – upita Hani. – Koliko da im mahnem u prolazu. – Dobro, pa, po svemu sudeć i, zbog njihovih fenova za kosu, klima uređaja, pegli i č ega sve ne, osigurač i su iskakali svaki drugi dan. A tvom domaru je dosadilo da trč kara dovde i menja osigurač e, pa je stavio ovaj peni ovde. – Koji je uradio, šta? Eak je objasnio š ta se sve desilo, kako je bakarni novč ić spojio strujno kolo zajedno sa osigurač em tako da se ono nije prekinulo usled poveć anog napona. Umesto toga, struja je proš la kroz peni i istopila ž ice u najslabijoj tač ki. U ovom sluč aju, svetla na plafonu na drugom spratu i električne utikače u mom stanu. Zamislila sam plamenove kako izbijaju iz utič nica, ali još uvek mi nije bilo jasno – tako da je Čak polako objasnio meni i Džou kako moja zgrada, poput mnogih, ima „konstrukciju balona“, to jest da se potporne grede protež u od krova do tavanice bez ič ega između š to bi zaustavilo vatru. – Vatra se prosto penje naviš e kroz zidove – reč e Hani. – Taj prazan prostor između greda ponaš a se poput dimnjaka. I zato je, kad je doš la do tvog stana, vatra izaš la kroz utič nice, zapalila ti stvari i prosto nastavila da bukti. Progorela krov i onda se ugasila. – Znači, govoriš mi da je ovo bila nesreća? – I ja sam bio sumnjičav – reče mi Čak. Isprič ao mi je da je lič no ispitao sve u zgradi – predsednicu kuć nog saveta, devojke u prizemlju, a naroč ito naš eg ostarelog domara,

Anhela Fernandeza, koji je priznao da je stavio peni iza osigurač a ne bi li sebi uštedeo trud. – Da je iko umro u ovom pož aru, optuž io bih Anhela Fernandeza za ubistvo iz nehata – reč e Hani. – Ovo ć u proglasiti sluč ajnim pož arom, Lindzi. Ti podnesi zahtev za naplatu osiguranja, i to ć e proć i bez problema. Bila sam obuč ena da proč itam laž na licu ljudi, a u iskrenim crtama lica Caka Hanija videla sam samo istinu. Ali bila sam nemirna i ne baš spremna da odustanem od svojih najgorih slutnji. Dok sam hodala s Dž oom do njegovih kola, pitala sam ga za miš ljenje, kao tipa koji je proveo dve decenije radeć i za drž avne organe reda. – Hani nije to uč inio, draga. Mislim da mu je teš ko skoro koliko i tebi. I mislim da mu se sviđaš. – To je tvoje profesionalno mišljenje? – Da. Hani je na tvojoj strani.

78. Juki je bila sva naelektrisana. Ruč ale smo za njenim stolom, preturajuć i viljuš kama po salati kao da traž imo zlatno grumenje umesto komadić a piletine. Juki me pitala kako se oseć am, ali nisam imala mnogo toga da kaž em, a njoj se dosta toga bilo nakupilo, pa sam rekla: – Reci ti prva – i ona je počela priču. – Znač i, Dejvisova je pozvala svog struč nog psihijatra, doktora Mariju Pejdž. Jesi li čula za nju? – upita me Juki. Zavrteh glavom. – Ponekad se pojavljuje na Kort TV-u.{10} Visoka? Plava? S Harvarda? Ponovo zavrteh glavom, a Juki reč e: – Nije važ no. Uglavnom. Dejvisova je pozvala tu poznatu psihijatricu kao svedoka da nam kaž e sve o lažnim priznanjima. – Aaa – rekoh, shvatajući. – „Lažno priznanje“ Džuni Mun? – Tako je. A ona ti je jedna pametna ž enska, ta psihijatrica. Sve drž i u malom prstu. Kako su i zaš to ustavna prava uvedena – da policajci ne bi zlostavljali osumnjič ene. Najvaž nije studije Gudjonsona i Klarka koje imaju veze sa sugestibilnoš ću određenih tema. I Ridova knjiga za policajce o tome kako da zaobiđu ustavna prava. – Ona zvuč i kao da je napisala tu prokletu knjigu, Lindzi – nastavi Juki, postajuć i još ljuć a. – Ona odgovorno tvrdi da policajci umeju da uteruju strah i prevare osumnjičenog tako da on lažno prizna. – Pa, neki to možda rade – ali ja sigurno nisam. – Naravno da nisi. I onda je rekla kako bi se određeni ljudi s manjkom inteligencije i samopoš tovanja radije složili s policajcem nego da mu se suprotstave. I onda je porota pogledala u Džuni. – Džuni je sama priznala... – Znam, znam, ali znaš kako Dž uni izgleda – kao Bambijeva mlađa sestra. I tako ti doktorka Pejdž završ i svoje izlaganje, a ja se pitam, kako da anuliram njeno svedoč enje a da ne prikaž em ceo dvoč asovni snimak tvog ispitivanja Džuni Mun. – Pa, mogla si to da uradiš – rekoh, zatvarajuć i poklopac od

plastič ne č inije sa salatom, i bacajuć i je u kantu za smeć e. Juki uč ini isto. – Dva sata, Lindzi? Snimka na kojem Dž uni porič e sve? Sluš aj. Ustanem ti ja i kaž em: „Doktorko Pejdž , jeste li se ranije sreli s Dž uni Mun?“ „Ne.“ „Jeste li videli snimak njenog razgovora s policijom?“ „Da.“ Onda sam rekla: „Je li policija zlostavljala optuž enu ili je lagala ili varala?“ „Ne, ne baš“. Juki srknu č aj, pa nastavi da preprič ava svoje unakrsno ispitivanje doktorke Pejdž. – I onda sam napravila grešku. – Šta si uradila? – Bila sam oč ajna, Lindzi. – Juki napravi grimasu. Skloni kosu sa svog divnog srcolikog lica. – Rekla sam: „Sta je, dakle, policija tač no uradila?“ Znam da ne treba da postavljam pitanje na koje ne znam odgovor, ali sranje! Odgledala sam taj razgovor dvadeset puta, i ti i Konklin niste niš ta učinili! – Riđi Pas me besno gleda, a psihijatrica kaž e: „Po mom miš ljenju, gospođica Mun ne samo da ima najniž e moguć e samopouzdanje, već se oseć a krivom zato š to je prostitutka i njeno priznanje je bilo nač in da smanji svoju krivicu.“ – Nisam mogla da poverujem da je zatraž ila od porote da progutaju tu prič u, pa sam rekla: „Dakle, kaž ete da se ona oseć a krivom što je prostitutka i da je iz tog razloga priznala ubistvo?“ – „To kaž em“, kaž e Pejdž ova, a ja kaž em: „To je sve, doktorka“. Bendinger joj kaž e da je slobodna, i dok sam se provlač ila iza stolice Riđeg Psa, okrenuta ka galeriji, ugledam Tvilija – reče Juki. – Zar on nije tamo svaki dan? – upitah svoju drugaricu. – Jeste, ali sad sedi direktno iza mene. A ja ga gledam u oč i jer niš ta drugo ne mogu da uč inim. I č ujem Dejvisovu kako kaž e da poziva Dž uni Mun da svedoč i, a sudija kaž e: „ Prvo ć emo napraviti pauzu za ruč ak“. Riđi Pas utom izvlač i stolicu i pribija mi grudi uz lice tog ljigavca, Tvilija. – A Tvili se ceri. A meni se ž eludac stež e a kož a mi se jež i od hladnoće, a on šapuće: „Poen za Dejvisovu“. – O, bož e, a Riđi pas se okreć e, i ponovo me besno strelja pogledom – neć u valjda da izgubim ovaj sluč aj zbog svedoč enja te

psihijatrice, zar ne, Lindzi, zar ne? Jer, kaž em ti, to prosto ne sme da se desi. – To se neće... – Tako je. Neće se desiti – Juki ć e kroz zube, lupajuć i š akom po stolu. – Jer porota ć e videti istinu, i morać e da donese jedan od dva zaključka. – Da je Džuni Mun kriva. Ili da je kriva kao sam greh.

79. Trž ni centar Stanford bio je divna otvorena trž nica s radnjama grupisanim u uskim redovima, okruž enim baš tama. A kakve su to samo radnje bile: velike radnje Niman i Nordstrom i Blumingdejls, i skupi butici marke Armani, Beneton, Luj Viton. Hok i Piž d su se smestili na klupu ispred radnje Polo, okruž eni malom š umom od ukrasnog ž bunja u saksijama i aromom cveć a i kafe koja je lebdela u vazduhu. Bila je subota, i masa kupaca u irmiranoj odeć i milela je unaokolo, paradirajuć i uskim stazama pokraj Pidž a i Hoka, maš uć i svojim kesama s kupljenom robom, zastajuć i da se dive izlogu Ralfa Lorena. Pidž je imao video kameru velič ine š pila karata i snimao je tu paradu. Ako ga iko pita š ta to radi, reć i ć e im istinu – ili barem delimič nu istinu. On je iz kompjutskog video odeljenja na Stanfordu i snima dokumentarac. Ali ono š to ć e preć utati jeste to da Hok i on traž e pobednike. Najveće, najsvinjastije gice prasice koje budu ugledali tog dana. Vrebali su dva para takmičara. Oba su imala nalepnice koledž a na zadnjem staklu kola. Oni su bili najbolji kandidati. Bić e teš ko izabrati, ali jednom kad se Hok i Pidž slož e oko dobitnog para, pratić e ih do mesta gde ž ive i osmotriti njihovu kuću. Koga da izaberu? Onaj bogat i utovljen par natovaren irmiranim kesama? Ili onog starijeg č oveka i ž enu, koji su neš to mrš aviji i razmetljivo obuč eni, i pijuckaju kafu s mlekom dok šetaju avenijama pohlepe. Pidž je pregledao snimak, kad im je priš ao jedan radnik obezbeđenja, razmetljivo se zanoseć i u hodu. Bio je u kasnim č etrdesetim, u plavoj uniformi sa znač kom na dž epu na grudima, sa š apkom na glavi i piš toljem. Svaki tip u uniformi u današ nje vreme misli da je marinac. – Zdravo, momci – č uvar ć e uč tivo. – Slikanje je ovde zabranjeno. Znak vam stoji tamo.

– Ah – reč e Pidž . Ustade. Sa svojih metar i osamdeset osam nadvisio je č uvara, tako da je niž i č ovek morao da ustukne korak unazad. – Ovo nisu slike. Snimamo ilm. Dokumentarac za fakultet. Mogu da vam pokažem svoju studentsku legitimaciju. – Nema veze š to ste studenti – reč e č uvar. – Nikakvo slikanje ni snimanje nije dozvoljeno iz bezbedonosnih razloga. Sad morate ili da sklonite taj aparat, ili ću morati da vas ispratim odavde. – Glupi keru – promrmlja Hok. – Izvinjavamo se, gospodine – reč e Pidž , stajuć i ispred svog prijatelja. – Otići ćemo. Ali jesu se iznervirali. Proveli su sate u prismotri, a sad nemaju pobednika. – Moram da svratim na jedno mesto – reče Pidž. Njih dvojica uđoš e u muš ki toalet, i Pidž raskopč a š lic ispred pisoara. Kad je završ io, Hok izvadi kutiju š ibica. Zapali tri ili č etiri odjednom i ubaci ih u kantu za smeće. Bili su na parkingu kad su č uli zavijanje sirena na autoputu. Seli su u Pidž ova kola i posmatrali kako se vatrogasci zaustavljaju blizu jezerceta sa žabama, odmotavaju svoja creva i jure u tržni centar. Stotine mušterija pokulja napolje. – Baš volim dobar požar – reče Hok. – Uvek mi ulepša dan – odgovori Pidž.

Četvrti deo Vruća roba

80. Bila sam na putu „kuć i“, ka Dž ovoom stanu, boreć i se sa saobrać ajnom guž vom, kad mi je zazvonio mobilni. Otkač ih telefon s kuka, čuh Jukin glas kako mi vrišti na uvo. – Lindzi! On me uhodi. – Ko? Ko te uhodi? – Onaj ludak! Džejson Tvili. – Uspori. Vrati film. Kako to misliš, „uhodi“ te? Cimnuh volan ulevo na raskrsnici ulice Sedme i Taunsend, umesto da skrenem desno ka svom bivš em stanu na Hilu. Imala sam oseć aj kao da plivam protiv struje. Jukin glas beš e piskav. – Uhodi me, prati me, lovi me. Pre deset minuta sedeo je na suvozačkom mestu u mojim kolima! – Obio ti je kola? – Ne znam. Ne mogu da se setim da li sam ih zaključ ala. Nosila sam... Veza se prekide. Pritisnuh dugme za brzo biranje, dobih Jukinu govornu poštu, prekinuh vezu, pokušah ponovo. – Šta si nosila? – viknuh u telefon iz kojeg je dopiralo šuštanje. – Kutiju s dokumentima teš ku dvadeset kila. Taman š to sam ubacila ključ u bravu, on je ispružio ruku iznutra da mi otvori vrata. – Pre tog s kolima, jesi li mu rekla da te ostavi na miru? – Da! Naravno! – Dobro, onda je njegovo prisustvo u tvojim kolima nezakonito – rekoh, prestrojavajuć i se u susednu traku, pretič uć i jedan iznajmljen auto čiji vozač poče da trubi i pokaza mi srednjak. – Jesi li spremna da podneseš tuž bu? – upitah Juki. – On ć e to objaviti javno. I zato razmisli o tome. Nastupio je trenutak tiš ine ispunjen statič kim š umom tokom kojeg je Juki razmišljala o medijskim posledicama. – Taj tip je bolestan, Linds. Prič a sa mnom kao da sam lik iz njegove knjige. Uvrnut je i mož da opasan. Uš ao mi je u kola. Sta je sledeće?

– Dobro – rekoh, zaustavljajuć i se uz ivič njak. Izvadih belež nicu i zapisah ono što mi je Juki rekla. – Morać eš da odeš do građanskog suda sutra ujutru i izvadiš zabranu prilaska – rekoh. – Ali prijavu policiji si podnela sad. – Sutra ujutru? Lindzi, Dž ejson Tvili hoć e da me preplaš i na smrt – i on to čini ovog trenutka.

81. Kad sam doš la do Tvilijevog apartmana na petom spratu hotela Sent Ridžis, on je č ekao u dovratku, sa š eretskim osmehom na licu, razbaruš ene kose, ispasane i raskopč ane koš ulje. Vrata od izlaza u sluč aju pož ara se zalupiš e na kraju slabo osvetljenog hodnika. Po mojoj pretpostavci, bila je to Tvilijeva goš ća sumnjivog morala koja je otišla u žurbi. Pokazah Tviliju svoju policijsku znač ku, a njegov pogled pade na dekolte moje majič ice, pređe preko struka mojih farmerica, a zatim se polako vrati do mog lica. Za to vreme, ja sam merkala njegovu neverovatnu sobu – zidove s tapetama od kož e, klupu ispod prozora sa sjajnim pogledom na San Francisko. Veoma zadivljujuće. – Na tajnom ste zadatku, narednice? – naruga se Tvili. Takvim ponašanjem je uplašio Juki, ali mene je razbesneo. – Mislim da se nismo upoznali, gospodine Tvili. Ja sam narednica Lindzi Bokser – rekoh pruž ajuć i ruku. On je prihvati, a ja je povukoh i savih mu je visoko iza leđa, i priljubih mu lice uza zid. – Dajte drugu ruku – rekoh. – Učinite to, odmah. – Šalite se. – Drugu ruku. Stavila sam mu lisice, pretresla ga brzo i grubo, govoreć i: – Uhapš ni ste zbog neovlaš ćenog ulaska na tuđi posed. Sve š to kaž ete mož e biti upotrebljeno protiv vas na sudu. – Kad sam završ ila upoznajuć i Tvilija s njegovim pravima, odgovorila sam mu na pitanje koje je glasilo: – O čemu se ovde radi? – Radi se o tome da ste na protivzakonit nač in uš li u kola asistenta javnog tuž ioca, Juki Kasteljano. Podnela je prijavu protiv vas i do sutra u podne će izvaditi zabranu prilaska na vaše ime. – Hej, hej! Ovo je najveć e bespotrebno dizanje buke za koje sam ikad č uo! Ruke su joj bile pune! Otvorio sam vrata od kola da joj pomognem! – Recite to svom advokatu – brecnuh se. Jedna š aka mi je bila na Tvilijevoj ruci, u drugoj sam drž ala mobilni, i spremala sam se da

pozovem pojačanje. – Čekajte malo – reč e on. – Da li Juki tvrdi da je uznemiravam? Jer to su gluposti. Priznajem da sam je malo provocirao, primenio malo pritiska da je pokrenem. Ja sam novinar. Mi to radimo. Ako sam negde pogrešio, žao mi je. Možemo li da pričamo? Molim vas? Proverila sam Tvilija, i dosije mu je bio č ist. Za trenutak sam se osetila kao da sam u slobodnom padu kad me je bes napustio. Jedno strogo upozorenje bilo je dovoljno. Sad kad sam mu stavila lisice – ona medijska pažnja na koju je Sindi upozorila Juki? To će se desiti. Već sam mogla da zamislim Tvilija kako kitnjasto opisuje ovo „hapš enje“ u emisijama Larija Kinga, Takera Karlsona, Ekses Holivud. Za mene i Juki će to biti loše vesti, a za Tvilija veliki publicitet. – Narednice? Morala sam da pritisnem dugme za premotavanje. Morala sam da pokušam. – Zelite li da izbegnete pojavljivanje na sudu, gospodine Tvili? Ostavite Juki Kasteljano na miru. Nemojte sedeti iza nje na sudu. Nemojte je pratiti u supermarketima. Nemojte ulaziti u njena kola ili stan, i zaboravićemo na ovaj incident. – Ako se Juki još jednom pož ali na vas, privodim vas u stanicu. Jesmo li se razumeli? – Potpuno – reče on. – Savršeno. – Odlično. Otključah lisice i pođoh da odem. – Cekajte! – reč e Tvili. On uđe u drugu sobu, s plavim prugastim tapetama i krevetom s baldahinom. Dograbi notes i olovku sa pisać eg stola, i reče: – Hoću da se uverim da sam sve dobro zapisao. On stade da zapisuje, pa mi proč ita moj govor od malopre, od reč i do reči. – To š to ste upravo rekli je odlič no zvuč alo, narednice. Sta mislite, ko bi trebalo vas da igra u filmu? On me zajebava. Otiš la sam iz Tvilijevog apartmana oseć ajuć i se kao da me je neko oš amario – a sama sam to sebi uradila. Nek ide sve dođavola. Mož da sam sama sebe uvalila u ovu situaciju, mož da sam pogreš ila š to sam mu stavila lisice, ali to ne znači da Džejson Tvili nije lud.

I ne znači da nije opasan.

82. Dž o i ja smo uzeli več eru za poneti iz restorana Le Soleil, i do deset smo već bili u krevetu. Naglo sam otvorila oč i tač no u 3.04 ujutru, ugledavš i cifre koje je sat projektovao na plafonu, dok su mi se po glavi vrtele mučne, košmarne misli. Probudila me je slika Tvilijevog iscerenog lica, ali njegovo lice se razvejalo i na njegovom mestu sam ugledala izgorele i iskrivljene leš eve na Klerinom stolu. I setila sam se slepih oč iju devojč ice koju je nepoznati tinejdž er uč inio siroč etom, momka koji mož da sada lež i budan u svom krevetu, planirajući još jedan pogibeljni požar. Koliko će još ljudi umreti pre nego što ga pronađemo? Ili će nas pobediti u ovoj bolesnoj igri? Razmiš ljala sam o pož aru koji je progutao moj dom, moje stvari, moj oseć aj sigurnosti. I razmiš ljala sam o Dž ou, o tome koliko ga volim. Zelela sam da se preseli u San Francisko da bismo mogli da gradimo zajednič ki ž ivot – a to smo i radili i u dobru i u zlu. Zaš to ne mogu da prihvatim njegov predlog da organizujemo veliko italijansko venčanje i možda začnemo porodicu? Za nekoliko meseci punim trideset devet. Šta čekam? Osluš kivala sam Dž oovo disanje, i s vremenom su otkucaji mog koš marom uznemirenog srca usporili i san je poč eo da me hvata. Okrenula sam leđa Dž ou, zagrlila jastuk – i madrac se pomerio kad se Džo okrenuo k meni. Zagrlio me je, ušuškao kolena ispod mojih. – Ružan san? – upita me. – Aha – rekoh. – Zaboravila sam š ta sam sanjala, ali kad sam se probudila razmišljala sam o dosta mrtvih ljudi. – O mrtvim ljudima uopšte? Ili o stvarnim mrtvima ljudima? – Stvarim – rekoh. – Hoćeš da pričaš o tome? – Htela bih... ali vratili su se u rupu iz koje su ispuzali. Hej, izvini, Džo. Nisam htela da te probudim. – Nema veze. Probaj da zaspiš.

Bio mi je potreban koji trenutak da shvatim da me on u stvari čika. Dž o mi skloni kosu s vrata i poljubi me tu. Uzdahnuh, š okirana naletom topline koji mi je prostrujao telom od njegovog než nog poljupca. Nisam očekivala da ću noćas osetiti ovo. Prevrnuh se, pogledah ga u lice i videh osmejak na njegovim usnama spram bledoplave svetlosti č asovnika. Obujmih mu lice rukama i strasno ga poljubih, traž eć i odgovor koji nisam mogla da nađem u sebi. On pođe da me me opkorači, ali ja ga odgurnuh. – Ne – rekoh. – Pusti mene gore. Potisnula sam sve svoje muč ne misli. Strgla sam Dž oove bokserice, isprepletala prste s njegovim, pritisla mu š ake na jastuke. Zastenjao je kad sam se spustila na njega a zatim se polako digla, ljubeć i ga dok nije poludeo. Onda sam ga jahala, i jahala, i jahala, sve dok nije viš e mogao da č eka ni sekund duž e – kao ni ja. Osetila sam nepogreš ivo grč enje odozdo, pre nego š to su me prož eli ogromni pulsirajuć i talasi zadovoljstva. Sruč ila sam se na Dž oove grudi, s kolenima koja su još uvek poč ivala s obe strane njegovog tela, obraza polož enog preko njegovog uzlupanog srca. Pomilovao me je po leđima, a ja mu rekoh da ga volim. Seć am se da me je poljubio u č elo, navukao mi ć ebe preko ramena, i san je počeo da me hvata san dok je još bio u meni. O, bože. Tako je lepo biti s Džoom.

83. Juki je pročavala Džuni Mun dok ju je sudski izvešitelj zaklinjao. Optuž eni ne moraju da svedoč e. Ne mož e im se zameriti ako to ne uč ine, a retko imaju koristi od sopstvenog svedoč enja. Tako da je vrlo rizič no kad jedan branilac izvede svog klijenta da svedoč i. Koliko god dobro uvež bao pitanja s klijentom, nikad ne mož eš znati da li ć e on poč eti da radi po svom, ili se usplahiriti, ili se nasmejati u pogreš no vreme, ili će na neki osoben način okrenuti porotu protiv sebe. Ali Dejvisova je izvela Dž uni Mun da svedoč i. A građani San Franciska i posmatrač i suđenja š irom zemlje umirali su od ž elje da č uju š ta ć e ona reć i. Bela bluza joj je visila s ramena, a plava suknja joj se borala oko listova. Smrš ala je u zatvoru – i to dosta – i kada je podigla desnu ruku da se zakune, Juki vide modricu jarke boje na njenoj podlaktici. Posmatrač i uzdahnuš e i zaž agoriš e. I sada je Juki razumela zaš to je Devisova rizikovala da izgubi svu prednost koju je zadobila time š to je pozvala svoju klijentkinju da svedoč i. Dž uni uopš te nije izgledala kao kurva i čudovište. Izgledala je kao žrtva. Dž uni se zakle da ć e govoriti istinu, pope se za pult i sede s š akama u krilu, smešeći se poverljivo dok joj se Dejvisova primicala. – Kako si? – upita Dejvisova. – Mislite, u zatvoru? – Da. Da li se dobro osećaš? – Da, gospoja. Dobro sam. Dejvisova klimnu glavom, reč e: – Odlič no. I koliko ti je godina, Džuni? – Sledećeg meseca punim dvadeset tri. – A kad si poč ela da se baviš prodajom seksualnih usluga? – upita Dejvisova. – Sa četrnaest godina – Džuni će tiho. – Kako je došlo do toga? – Moj očuh je zaslužan za to.

– Hoć eš da kaž eš da je oč uh od tebe napravio prostitutku? Da je bio tvoj makro? – Pretpostavljam da se mož e tako reć i. Imao je seksualne odnose sa mnom od moje dvanaeste godine, otprilike. Kasnije je dovodio kuć i svoje prijatelje, pa su i oni spavali sa mnom. – Jesi li ikad prijavila oč uha zbog silovanja ili zlostavljanja, ili slično? – Ne, gospoja. Govorio je da time plaćam kiriju. – Je l’ tvoj očuh danas ovde? – Ne. Umro je pre tri godine. – A tvoja majka? Gde je ona? – U zatvoru je. Zbog dilovanja. – Jasno mi je – reč e Dejvisova. – Dakle, Dž uni, ti si dovoljno pametna devojka. Da li si zaista morala da postaneš prostitutka? Zar nisi mogla da se zaposliš u nekom restoranu ili butiku? Mož da u nekoj kancelariji? Džuni pročisti grlo, reče tiho: – Seks je jedino što sam ikad znala da radim, i stvarno mi ne smeta. To je kao da svakog dana, na neko vreme, osećam da sam bliska s nekim. – Seks sa strancima kod tebe izaziva osećaj bliskosti? Dž uni se nasmeš i. – Znam da to nije stvarno, ali neko vreme se osećam lepo. Dejvisova zastade ne bi li omoguć ila da tragič nost prič e te ranjiva mlade ž ene ostavi š to dublji utisak na porotu. Zatim reč e: – Dž uni, molim te reci poroti: jesi li ikad spavali s Majklom Kampionom? – Ne, nisam. Baš nikad. – Zašto si onda rekla policiji da jesi? – Pretpostavljam da sam htela da im udovoljim, pa sam im rekla ono što su hteli da čuju. Ja... ja sam takva osoba. – Hvala ti, Džuni. Svedok je vaš – reče Dejvisova.

84. Juki je sinula ideja. Bila je prosta, jednostavna, nepobitna. Kad je Dž uni izaš la da svedoč i u svoju odbranu, delovala je tako krhko i tako bezopasno da bi za Juki bilo najbolje da kaž e: „Nemam pitanja“, i dozvoli toj ž eni da siđe s mesta za svedoke. A da je onda razapne na krst u završnoj reči. Niki Gejns prosledi Juki poruku od Riđeg Psa. Citala ju je dok je sudija Bendinger pucnuo gumicom na svom zglobu, i rekao: – Gospođice Kasteljano? Planirate li da unakrsno ispitate svedoka? Parizijeva poruka bila je kratka. Sastojala se od dve reči. – Sredi je. Juki odmahnu glavom, doš apnu Pariziju naginjuć i se pored Gejnsa: – Ne treba to da radimo. Parizi se namršti i reče: – Hoćeš da ja to uradim? Toliko o tome da je ta ideja nepobitna. Riđi Pas je rekao svoje. Juki ustade, uze fotokopiju papira na kojem je Dž uni potpisala da je svesna svojih prava, i pođe prema pultu za svedoke. – Gospođice Mun – reč e Juki bez ikakvog uvoda – ovo je formular č ijim potpisivanjem osoba potvrđuje da je svesna svojih ustavnih prava. Sećate li ga se? – Da, mislim da se sećam. – I vi umete da čitate i pišete, zar ne? – Da, umem. – U redu, onda. Ovaj formular ste dobili od narednice Lindzi Bokser i inspektora Rič a Konklina kad su vas ispitivali u policijskoj stanici devetnaestog aprila. – Ovde piš e: „Pre nego š to vam postavimo ikakva pitanja, morate razumeti svoja prava. Imate pravo da ć utite. Sve š to kaž ete mož e i biće upotrebljeno protiv vas na sudu.“ A ovde su i inicijali. Jesu li vaši? Džuni proviri put dokumenta i reče: – Jesu. Juki proč ita tekst celog formulara, zastajuć i kod svake stavke ne bi li ispalila po jedno pitanje: – Jeste li razumeli ovo? Jesu li ovo vaš i inicijali? Beng, beng, beng.

I posle svakog pitanja, Džuni bi dobro osmotrila papir i rekla: – Da. – I ovde u dnu stoji da se odrič ete svojih prava. Piš e da razumete svoja prava, da ne želite advokata, da vam niko nije pretio, da vas niko nije naterao ni na šta. Jeste li potpisali to? – Da, gospoja, jesam. – I jeste li rekli policiji da je Majkl Kampion umro u vaš oj kuć i i da ste se otarasili njegovog tela? – Da. – Da li ste osećali da vas je policija prevarila ili zastrašivala? – Ne. Juki priđe stolu tuž ilaš tva, odlož i formular, dobi jedno klimanje glavom od Parizija, i okrenu se nazad ka optuženoj. – Zašto ste priznali taj zločin? – Želela sam da pomognem policiji. – Zbunjena sam, gospođice Mun. Zeleli ste da im pomognete. Pa ste prvo rekli da nikad niste sreli gospodina Kampiona. Onda ste rekli da vam je umro na rukama. Onda ste rekli da ste ostavili delove njegovog tela u nekom kontejneru. Onda ste rekli da ste izmislili tu prič u da biste udovoljili policiji – jer ste takva osoba. – Gospođice Mun. U koju laž želite da poverujemo? Dž uni uplaš eno pogleda u svog advokata, pa se zagleda u Juki, mucajuć i nerazgovetno, uzdrhtalih usana, dok su joj se suze slivale bledim licem, pre nego š to ć e procediti: – Zao mi je. Ne znam... ne znam šta da kažem. Zenski glas viknu s galerije, direktno iza stola odbrane. – PRESTANITE! Juki se okrenu ka izvoru tog glasa, kao i svaka druga osoba u sudnici. Govornik je bila Valentina Kampion, ž ena bivš eg guvernera, majka mrtvog dečaka. Stajala je, oslanjajući se o rame svog muža. Juki oseti kako joj se krv spušta do stopala. – Ne mogu da podnesem da gledam š ta radi tom jadnom detetu – reč e Valentina Kampion svom muž u. Onda se provuč e pored njega do prolaza između klupa, i dok se dvesta ljudi okretalo na svojim mestima da je posmatra, gospođa Kampion izađe iz sudnice.

85. Juki je provela tu noć okreć uć i se u krevetu poput nasukane tune, i još uvek se preznojavala ovog jutra, razmiš ljauć i kako joj je prokleti šef prvo zavrnuo ruku, a zatim je Valentina Kampion bacila pod teretnjak! Ljudi se vež u tokom suđenja, Juki je to znala, i stvaraju se č udne veze. Ali da gospođa Kampion brani optuž enu? To je suludo! Zar ona ne shvata da je Juki na njenoj strani? Da pokuš ava da uč ini pravu stvar za njenog sina? Sada se ž agor u sudnici pojač avao dok su posmatrač i i reporteri posmatrali S. Dajanu Dejvis kako seda na svoje mesto. Dejvisova je izgledala samozadovoljno, i Juki pomisli kako se njena protivnica prethodne večeri bez sumnje opijala samočestitanjem. Uveli su Dž uni Mun u sudnicu. Dejvisova ustade, sede kad i njena klijentkinja, i odmah nakon toga izvršitelj uzviknu: – Neka svi ustanu. Sudnicom se razleglo priguš eno š uš kanje ljudi koji su ustajali dok je sudija hramao ka svom mestu. Porotnici uđoš e u sudnicu, spustiš e svoje torbe i taš ne, smestiš e se na svoja mesta. Sudija Bendinger se obrati poroti, podseć ajuć i ih na svoje instrukcije. Zatim upita Juki da li je spremna da dâ svoju završnu reč, a ona reče da jeste. Ali nije bila sigurna. Ona prikupi svoje beleš ke, uspravi se u svojim džimi ču cipelama i priđe govornici. Spusti beleš ke ispred sebe i izbaci iz glave sve osim porote. Ignorisala je Parizijevu nepomičnu telesinu, Tvilijev podrugljiv osmeh, nadmenost Dejvisove i jadnu krhkost optuž ene. Nije obratila paž nju č ak ni na Sindi, koja je podigla palac iz zadnjeg reda u znak podrške. Juki postavi fotogra iju Majkla Kampiona velič ine postera na postolje i okrenu je ka poroti. Zastade ne bi li omoguć ila svima da vide lice deč aka koji je bio toliko omiljen da su se ljudi š irom sveta molili za njegovo zdravlje. Juki je ž elela da se postara da porota razume da se na ovom suđenju radi o smrti Majkla Kampiona, ne o tuž noj prič i prostitutke

koja ga je pustila da umre. Juki spusti šake na govornicu i poče da govori iz srca.

86. – Dame i gospodo, Dž uni Mun je prostitutka – reč e Juki. – Ona krš i zakon svaki put kad radi to š to radi, a njenu klijentelu već inom č ine maloletni đaci. Ali mi ne smatramo optuž enu manje verodostojnom zbog nač ina na koji zarađuje za ž ivot. Gospođica Mun ima svoje razloge – i to je ne čini krivom za optužbe koje joj se stavljaju na teret. – I zato vas molim da joj sudite kao š to biste sudili svakom drugom. Pred zakonom smo svi jednaki. To je princip na kojem se naš pravosudni sistem zasniva. – Gospođica Mun je optuž ena za uniš tavanje dokaza i za drugostepeno ubistvo. – U svojoj uvodnoj reč i, rekla sam vam da, ako ž elimo da dokaž emo postojanje ubistva, onda moramo da dokaž emo postojanje zle namere. To jest da je osoba delala tako da mož emo zaključ iti da ima „zlo srce“. – Kako jedno zlo srce izgleda? – Gospođica Mun je rekla policiji da je ignorisala molbe za pomoć Majkla Kampiona, da ga je pustila da umre, i da je zatim zataš kala svoj zločin tako što je raskomadala i otarasila se tela tog mladića. – Da li bi iko od vas mogao da iseč e telo neke osobe na komade? – upita Juki. – Mož ete li da zamislite kako izgleda komadanje ljudskog bić a? Meni je teš ko kad komadam pile. Sta bi bilo potrebno da se raskomada osoba koja je ž ivela i disala i govorila samo koji sat ranije – osoba s kojom ste delili krevet? – Kakva bi duš a, kakav karakter, kakva osoba, kakvo srce bilo potrebno da se učini tako nešto? – Zar takvo ponašanje ne bi poslužilo kao definicija zlog srca? – Optuž ena je priznala zloč in kad je mislila da govori nezvanič no i da joj stoga ne preti opasnost od krivič nog gonjenja. Ali Dž uni Mun je pogreš ila. Priznanje je priznanje, dame i gospodo, snimljeno ili ne. Priznala je krivicu, i mi je držimo za reč. – Sad, narod je taj koji mora da dokaž e da je optuž ena kriva van osnovane sumnje – ali ne van svake sumnje.

Juki je glas drhtao u grlu kad je rekla: – Mi ne znamo gde je telo Majkla Kampiona. Znamo samo da osoba koja ga je poslednja videla živog sedi u toj stolici. – Džuni Mun je priznala iznova, i iznova, i iznova. – A to je, dame i gospodo, sve š to vam treba da biste je proglasili krivom i obezbedili pravdu za Majkla Kampiona i njegovu porodicu.

87. Niko još nije otkrio š ta znač i poč etno slovo S u imenu S. Dajane Dejvis. Neki su prič ali da je u pitanju neš to egzotič no; Simonida ili So ija. Drugi su govorili da je Dejvisova dodala taj inicijal ispred svog imena kako bi ono zvučalo misteriozno. Juki je naslutila da je S znači „smrtonosna“. Dejvisova je obukla šanel odelo za svoju završ nu reč : ruž ič asto odelo s crnim rubom, prizivajuć i seć anje na Dž eki Kenedi, premda u kreš tavom glasu Dejvisove nije bilo nič ega od ž ene bivš eg predsednika. – Dame i gospodo. Seć ate se š ta sam pitala u svojoj uvodnoj reč i – reč e kao da naređuje da se sete, umesto da pita. – Gde je govedina? I to je ono glavno u ovom sluč aju. – Gde je telo? Gde je DNK? Gde je priznanje? Gde je dokaz u ovom slučaju? – Tuž ilaš tvo pokuš ava da nas ubedi da je osoba priznala zloč in i da je policija drž ala u pritvoru i da nije snimila njeno priznanje – i da to ne znač i niš ta? Kaž u da nema dokaza u vidu krvi niti tela – i da ni to ne znači ništa? – Zao mi je, narode, ali neš to ovde nije kako treba – reč e Dejvisova, s rukama na ogradi ispred klupe za porotu. – Nešto i te kako nije kako treba. – Doktorka Pejdž , uvaž eni psihijatar, posvedoč ila je da je po njenom miš ljenju Dž uni Mun laž no priznala zato š to joj je samopouzdanje neverovatno nisko i da je gospođica Mun htela da udovolji policiji. Takođe je rekla da se, po njenom miš ljenju, gospođica Mun oseć a krivom š to je prostitutka, pa je priznala ne bi li donekle olakšala taj krivice. – Dame i gospodo, dozvolite da vam odam jednu gadnu malu tajnu o laž nim priznanjima. Svaki put kad dođe do nekog velikog zloč ina, policija biva zasuta masom poziva u kojima pojedinci laž no priznaju krivicu. Na stotine ljudi je priznalo kidnapovanje bebe Lindbergovih. Na desetine ljudi je reklo policiji da je ubilo Crnu Daliju. Mož da se seć ate kad je Dž on Mark Kar izazvao haos međunarodnih razmera

priznavši ubistvo Patriše Remzi deset godina nakon njene smrti. – On to nije učinio. – Ljudi priznaju zloč ine č ak i kad dokazi u vidu DNK govore da su nevini. Boga pitaj zaš to. Ljudi priznaju iz razloga koje vi i ja ne mož emo da razumemo, ali uloga dobrog policajca je da napravi razliku između lažnih priznanja i onih pravih. – Priznanje Džuni Mun bilo je lažno. – Neverovatno je odsustvo dokaza u ovoj sluč aju. Da se takozvana ž rtva u ovom sluč aju zvala Anonimni Dž o, optuž be ne bi ni bilo, a kamoli suđenja. Majkl Kampion je, međutim, poznata ličnost iz sveta politike, a gospođica Mun je na dnu društvene lestvice. – Vreme je za šou! – Ali ovo nije Šoubiz tunajt, dame i gospodo. Ovo je suuud – zatrube Dejvisova. – I zato traž imo od vas da se rukovodite zdravim razumom i č injenicama. Ako postupite tako, mož ete jedino doć i do zaključka da Džuni Mun nije kriva za optužbe iznete protiv nje, i tačka.

88. Bilo je proš lo sedam kad sam stigla u kafe Kod Suzi. Muš terije za š ankom već su bile veoma vesele. Nisam prepoznala laganu numeru koju je orkestar svirao, ali govorila je o suncu i svetlucanju karipskog mora. Navela me da pož elim da se preselim na Jamajku i otvorim lokal za iznajmljivanje ronilač ke opreme s Dž oom. Da pijem mai tai koktele od marakuje i pečem ribu na plaži. Doš la sam do naš eg stola u zadnjem delu kafea dok je Lorejn sklanjala tanjir s pileć im kostima. Naruč ila sam jednu koronu, a ona mi je ostavila jelovnik. Kler je zauzimala jednu stranu separea, š to je ona nazivala „sedenjem za dvoje“, dok su Sindi i Juki sedele preko puta nje – Juki priljubljena uza zid kao da ju je neko zalepio tu zgnječivši je kao bubu. Izgledala je kao da je izgubila bitku. Privukoh stolicu i rekoh: – Šta sam propustila? – Juki je dala sjajnu završnu reč – reče Sindi, a Juki je prekide. – Ali Dejvisova ju je uništila! – Ti si luda. Ti si imala poslednju reč, Juki – reč e Sindi. – Potpuno si ih razvalila za govornicom. Nisam morala da ih molim da mi preprič aju. Cim smo naruč ile več eru, Juki je izvela svoju savrš enu imitaciju S. Dajane Dejvis, vrišteći: – Gde je govedina? Gde je govedina? Kad je zastala da uzme vazduh, Sindi reč e: – Imitiraj sebe kad si zatražila da odgovoriš na završnu reč, Juki. Ali verno. Juki se nasmeja pomalo histerič no, maramicom obrisa suze iz oč iju, iskapi margaritu – pić e koje je jedva mogla da podnese dobrim danima. A onda podrignu. – Mrzim da čekam na presudu – reče ona. Sve se nasmejasmo, a Sindi stade da nagovara Juki sve dok ova nije rekla: – Dobro. – I onda se už ivela, sjajnih oč iju, gestikulirajuć i rukama, izvodeći kompletnu predstavu u svom stilu. – Rekla sam: „Je li zloč in bio poč injen? Pa, dame i gospodo,

optuž ena je ovde s razlogom. Krivič no već e je podiglo tuž bu protiv gospođice Mun, i to ne zbog njenog druš tvenog statusa u odnosu na pokojnika. Policija nije odluč ila koga ć e da privede bacanjem pikada u telefonski imenik. „Džuni Min nije pozvala policiju i lažno priznala zločin. „Policija je doš la do informacije koja ih je odvela do poslednje osobe koja je videla Majkla Kampiona ž ivog. Ta osoba je Dž uni Mun – i ona je to priznala.“ – Lepo si to rekla, šećeru – promrmlja Kler. Juki se nasmeš i, pa nastavi: – „Nemamo telo Majkla Kampiona, ali svih ovih meseci otkako se sreo s gospođicom Mun, nijednom nije zvao kuć i, nijednom nije upotrebio svoju kreditnu karticu, mobilni telefon, niti poslao mejl roditeljima ili prijateljima da kaže da je dobro. „Majkl ne bi to uradio. Nije bio takav deč ak. Gde je, dakle, Majkl Kampion? Dž uni Mun nam je rekla. Umro je. Raskomadan je. I telo mu je bačeno u đubre. Ona je to učinila.“ „I tačka.“ – Vidite? – Sindi će sa širokim osmehom. – Potpuno ih je razvalila.

89. Kler i ja smo sedele u njenom krevetu te več eri nakon izlaska kod Suzi, praveć i pidž ama-ž urku udvoje. Edmund je bio na turneji s Filharmonijom San Franciska, i Kler je bila rekl:, – Stvarno, stvarno ne želim da počnem da se porađam ovde sama, devojčice. Pogledala sam ka Kler koja je lež ala u velikom udubljenju koje je sa svojih ovalnih 118 kilograma nač inila u duš eku od memorijske pene. – Ne mogu postati još već a – reč e ona. – To nije moguć e. Nisam bila ovolika s dvojicom deč aka, pa kako onda devojč ica mož e da me pretvori u slona koji je pojeo čitavu planetu? Nasmejah se, razmiš ljajuć i da je, kad je rodila prvo dete, pre dvadeset godina, mož da bila nekoliko konfekcijskih brojeva manja nego kad je začela Rubi Rouz, ali nisam joj to rekla. – Šta hoćeš da ti donesem? – upitah. – Bilo šta iz ledene komore – reče Kler. – Razumem – rekoh, osmehujuć i se š iroko. Vratila sam se s kanticom čanki manki sladoleda i dve kaš ike, penjuć i se nazad na krevet s reč ima: – Surovo je nazvati sladoled čanki manki kad te on u to pretvara.{11} Kler se zakikota, skide poklopac, i dok smo naizmenič no zahvatale sladoled iz kantice, reče mi: – Nego, kako se ti i Džo slažete? – U kom smislu? – Sad kad ž ivite zajedno, budalo. Razmiš ljate li o ozbiljnoj vezi? O braku, na primer? – Baš volim kako umeš da budeš suptilna. – Ma đavola. Nisi ni ti neka frajla. Nakrivih kaš iku u njenom pravcu – touché, drugarice moja – i bacih se na prič u. Kler je znala najveć i deo: o mom propalom braku, o ljubavnoj vezi s Krisom, koji je poginuo na duž nosti. Prič ala sam joj i o mojoj sestri, Ket, koja je razvedena s dvoje male dece, ima odgovoran posao i loš odnos sa bivšim. – Onda pogledam tebe, leptirić u – rekoh. – Ziviš u kuć i s č etiri

spavać e sobe kao odrasla osoba. I imaš svog dragog muž a, dvoje sjajne dece koja su odletela iz gnezda, a sad imaš dovoljno hrabrosti i ljubavi da rodiš još jedno. – Gde si ti u svemu tome, medena? – upita Kler. – Hoć eš li da dozvoliš da Dž o donese zaključ ak da ga ne voliš dovoljno da bi se udala za njega? Hoć eš li dozvoliti da ti neka druga devojka preotme Džoa, savršenog muškarca? Zavalih se na jastuke i zagledah u plafon. Razmiš ljala sam o svom poslu, o tome kako radim sedamnaest sati dnevno s Rič om i kako už ivam u tome. Kako malo vremena imam za bilo š ta osim posla; kako nisam upraž njavala tai č i sto godina, prestala sam da sviram gitaru, čak sam i noćno trčanje s Martom prepustila Džou. Razmiš ljala sam o tome kako bi sve bilo drugač ije da sam udata i imam bebu, da postoje ljudi koji brinu za mene svaki put kad izađem iz kuće. I dođavola – šta ako me upucaju? A onda sam uzela u obzir alternativu. Da li zaista želim da budem sama? Taman sam htela sve ovo da kaž em Kler, ali toliko dugo sam ć utala da je moja najbolja drugarica izabrala baš taj trenutak da prekine tišinu. – Znać eš ti već š ta da radiš , duš o – reč e ona, vrać ajuć i poklopac na praznu kanticu sa sladoledom, odlaž uć i kaš iku na keramič ku tacnu na noć nom stoč ić u. – Razmiš ljać eš o tome, i sinuć e ti. Prosto ć eš znati š ta je za tebe prava stvar. Hoću li? Kako Kler može da bude tako sigurna, a ja nemam pojma?

90. Na samo tri bloka udaljenosti od glavne policijske stanice, Le Fleur du Jour je mesto na koje policajci rado svrać aju izjutra. U pola sedam, nosevi š irom cvetne pijace š ire se kad osete miris svež e ispeč enog hleba. Dž o, Konklin i ja smo sedeli za jednim malim stolom u baš ti s pogledom na tezge s cveć em u ulič ici. Buduć i da nikad ranije nisam bila s Dž oom i Konklinom zajedno, oseć ala sam nelagodnost koju ne bih volela da moram da objašnjavam. Dž o je prenosio Konklinu neka svoja razmiš ljanja o naš im sluč ajevima ubistava, govoreć i kako se slaž e s nama u tome da jedna osoba nije sama mogla da savlada žrtve. – Ti klinci se razmeć u svojom pameć u – reč e Dž o. – Quidquid latine dictum sit, altum videtur. – A to znač i š ta? – upitah, izvijajuć i jednom obrvom. Da li svi znaju latinski osim mene? Dž o me poč asti jednim š irokim osmehom. – To znač i: „Sve š to se kaže na latinskom zvuči dubokoumno“. Konklin klimnu glavom, smeđih oč iju koje su ovog jutra bile bistre. Viđala sam taj fokusiran pogled u njegovim oč ima kad ispituje osumnjič ene. Upijao je sve u vezi sa Dž oom, nadajuć i se da moj deč ko s iskustvom koje je stekao radeć i u jednoj važ noj vladinoj agenciji možda ima neku teoriju. Ili još bolje, da će se ispostaviti da je Džo seronja. Bez sumnje, i Džo je procenjivao Ričija. – De initivno su pametni – reč e Konklin – mož da malo pametniji od nas. – Znaš za Leopolda i Louba? – upita Dž o, izmič uć i se unazad dok je konobar stavljao palač nike s jagodama ispred njega. Konobar obiđe oko stola i ostavi jaja benedikt meni i Konklinu. – Čuo sam njihova imena – reče Konklin. – Pa, 1924. godine – reč e Dž o – dva pametna i razmetljiva klinca, privilegovani i sociopate, odluč ili su da ubiju nekoga kao neki vid intelektualne vežbe. Čisto da vide mogu li da prođu nekažnjeno.

Džo nam je privukao pažnju. – Leopoldov koe icijent inteligencije bio je ogroman, oko 200 – reč e Dž o – a Loubov je bio najmanje 160. Nasumič no su izabrali jednog š kolarca i ubili ga. Ali i pored sve svoje genijalnosti, nač inili su neke glupe greške. – Znač i, misliš da naš i momci mož da imaju slič an motiv. Cisto da vide mogu li da prođu nekažnjeno? – Podseća na to. – Kriminalistič ke serije su bile edukativne za ovu generaciju kriminalaca – reč e Konklin. – Sada kupe svoje opuš ke od cigareta i č aure... naš i momci su bili prilič no paž ljivi. Nalazimo samo tragove koje nam namerno ostavljaju. U tom trenutku sam prestala da sluš am i samo sam posmatrala njihov govor tela. Dž o, koji se obrać ao samo Konklinu, delovao je mož da malo previš e napadno. Konklin je to prihvatao ali bez strahopoš tovanja. Bila sam toliko vezana za obojicu, da sam okretala glavu s jedne na drugu stranu kao da sam na Vimbldonu. Plave oči. Smeđe oči. Moj ljubavnik. Moj partner. Gurnuh jaja na stranu tanjira. Verovatno prvi put u životu, nisam imala ništa da kažem.

91. Juki je sedela za stolom tuž ilaš tva između Nikija Gejnsa i Lena Parizija, č ekajuć i da sud poč ne s radom. Bio je petak. Porotnici su već ali tri dana, i kasno prethodne več eri stigla je vest da su doneli presudu. Juki se pitala da li su porotnici pož urili s donoš enjem odluke kako bi už ivali u vikendu liš enom odgovornosti i tenzije. I ako je zaista tako, hoće li to biti dobro ili loše za narod? Oseć ala je da ima previš e kofeina u sebi, jer je tako i bilo. Nalivala se kafom od š est sati tog jutra, a prethodne noć i nije spavala viš e od dva sata. – Jesi dobro? – upita ona svog zamenika. Niki je disao na usta, i od njega je u talasima dopirao miris mentola koji je poticao od kreme koja olakšava disanje. – Dobro sam – reče on. – Ti? – Sjajno. S Jukine desne strane, Riđi Pas je sastavljao neki dopis u svojoj belež nici. Delovao je spokojno, bezbriž no, kao planina mirnoć e. Bila je to samo gluma. Parizi je u stvari bio kao vulkan koji miruje između eksplozija. S druge strane prolaza, S. Dajana Dejvis je izgledala svež e, napuderisano, savrš eno nameš tene frizure. Drž ala je jednu ruku majčinski prebačenu preko sitnih ramena svoje klijentkinje. I onda, tač no u devet, sudski izvrš itelj, ž ilav muš karac u zelenoj uniformi, uzviknu: – Neka svi ustanu. – Juki ustade, pa se spusti nazad dok je sudija sedao na svoje mesto. Niki se nakaš lja u maramicu. Parizi poklopi svoje penkalo i zadenu ga u gornji dž ep od sakoa. Juki spoji š ake ispred sebe, okrenu glavu nadesno kad se vrata od sobe za porotu otvoriše i porotnici uđoše u sudnicu. Dvanaest muš karaca i ž ena tog dana je bilo obuč eno kao za crkvu, kose poč eš ljane i uč vrš ćene lakom, muš karci s kravatama i u sakoima, žene sa sjajnim nakitom. Predsednik porote, ž ena po imenu Marija Martinez, imala je tridesetak godina, otprilike kao Juki, i bila je profesor sociologije i majka dvoje dece. Juki nije mogla da zamisli da bi Martinezova glasala u korist prostitutke koja bi pustila jednog deč aka da umre, a zatim zataškala činjenice o bacanju njegovog tela. Martinezova spusti tašnu na pod pored svoje stolice.

Juki oseti kako joj se dlake na vratu i rukama jež e dok je sudija Bendinger otvarao svoj laptop, rekao neš to š aljivo sudskom zapisnič aru š to Juki nije mogla da č uje. Onda se okrenuo napred u stolici i rekao: – Molim za red. Prostorija je utihnula, a Bendinger je upitao porotu da li je donela presudu. Martinezova reče: – Jesmo, časni sudijo. Izvrš itelj odnese presudu od Martinezove do sudije i nazad do Martinezove. Niki Gejns se ponovo zakaš lja, a Parizi pruž i ruku iza Juki i udeli Gejnsu jednu ćušku u potiljak, mršteći se u znak prekora. – Molim predsednika porote da proč ita presudu – reč e Bendinger. Martinezova ustade, izgledajuć i sitno u svom ugalj-sivom kaputu. Pročisti grlo. – Mi, porota, proglaš avamo optuž enu, Dž uni Mun, nevinom po pitanju optužbi za drugostepeno ubistvo. – Proglaš avamo da optuž ena, Dž uni Mun, nije kriva po optuž bi za uništavanje dokaza... Krcata sudnica eksplodirala je od povika koje prekidoš e oš tri udarci Bendingerovog čekića. – Sta je rekla? Sta je rekla? – upita Gejns Juki, još dok je sudija zahvaljivao poroti i otpuštao ih. Juki se oseć ala loš e, izič ki joj je bilo muka. Izgubila je. Izgubila je i izneverila je sve – policiju, tuž ilaš tvo, Kampionove, č ak i Majkla. Njen posao i ž elja bili su da obezbedi pravdu za tog mrtvog deč aka, a ona nije u tome uspela. – Ne treba da se bavim ovim poslom – reče Juki sebi. Naglo ustade. Ne obrativš i se Pariziju niti Gejnsu, ona se okrenu i reč e Kampionima: – Mnogo mi je žao. Oborivši glavu, Juki se probi kroz gužvu i ode iz sudnice.

92. Juki vide Tvilija kako ustaje sa svog mesta na galeriji i kreć e za njom ka hodniku, to kopile. Probila se kroz upetljanu masu ljudi u hodniku, odgurnula vrata od ž enskog toaleta, pronaš la praznu kabinu i zaključ ala se unutra. Dugo je sedela s glavom u š akama, zatim otiš la do lavaboa, umila se i stavila naočare za sunce. Vrativš i se u hodnik, zaputila se ka izlazu za sluč aj pož ara, još uvek uzlupanog srca dok se brzo spuš tala stepeniš tem, premeć uć i presudu po glavi, još uvek š okirana š to je porota proglasila Dž uni Mun nevinom. Javnost ć e poludeti kad sazna da ć e Dž uni Mun biti puš tena na slobodu. Za to će kriviti nju, i to s punim pravom. Bio je to njen slučaj, i ona ga je izgubila. Juki otvori vrata od predvorja i izađe pognute glave iz sive kockaste zgrade u jednako sivo jutro. Len Parizi je stajao na najviš em stepeniku zgrade suda, poput crvenokose sekvoje u moru novinara koji su pružali svoje mikrofone i kamere, izvikujući pitanja. Videla je poznate TV voditelje, Andersona Kupera i Ritu Kozbi, Dajanu Dajmond i Bet Karas. Kamere su snimale dok je Parizi novinarima davao uobič ajenu politič ki korektnu izjavu koju jedan javni radnik s proš lim a verovatno i buduć im srč anim problemima može da dâ. Petnaest metara dalje i tri stepenika niž e od Parizija, Marija Martinez i nekoliko porotnika takođe su bili okruženi novinarima. Juki č u Martinezovu kako kaž e: – Oseć ali smo dosta razumne sumnje. – A onda su se video kamere okrenule kad je S. Dajana Dejvis izaš la na velika dvokrilna vrata od stakla i č elika, još uvek zaš titnič ki grleći Džuni Mun. Juki pretrč a preostalih nekoliko stepenika do ulice. Ugledala je Konora Kampiona i njegovu ž enu kraj ivič njaka, i njihovog š ofera kako drž i otvorena vrata jednog linkoln sedana. Dž ejson Tvili je stajao pored Kampiona, zadubljen u razgovor s njim dok je Juki prolazila pored. Juki pređe Ulice Brajant na crveno ne skidajuć i oč i s parkinga, i

beš e joj drago š to je nevidljiva u jutarnjoj navali peš aka, naroč ito sreć na š to je Tvili zauzet krupnijom ribom od nje. S ključ evima u ruci, pronašla je svoju akuru u zadnjem delu parkinga. Eu kako je neko doziva. Okrenu se namrš tenih veđa, vide da joj Dž ejson Tvili prilazi, s tamnim sakoom koji leprš a oko njega poput lešinarskih krila. – Juki! Sačekaj. Džejson Tvili je opet prati!

93. Juki nabi ključ u bravu vrata od kola, č u jedno tiho tvik kad su se otključala. – Juki, čekaj. Ona se opet okrenu, jednom š akom stež uć i kaiš od taš ne, drugom dršku aktovke. – Nemam ništa da ti kažem, Džejsone. Odlazi. Tvili se namrš ti, i lice mu poprimi ubilač ki izraz, izraz č oveka koji bi mogao da izgubi kontrolu i postane nasilan. – Sasluš aj ti mene, devojč ice – reč e Tvili. – Neka ti bude drago š to s i izgubila, jer Dž uni Mun nije ubila Majkla Kampiona. Ali znam ko jeste. Šta? Šta je to rekao? – Pogledaj me, Juki. Pogledaj mene. Možda sam to bio ja. Juki sede za volan i zalupi vrata Tviliju ispred nosa. Tvili se sagnu, pokuca joj na prozor, bap-bap-bap, gubeć i strpljenje, oč ajan, vič uć i kroz staklo: – Imamo nedovršena posla, Juki. Nemoj sad da odeš! Juki ubaci auto u brzinu, stisnu kočnicu i izađe s parkinga uz škripu guma. Pozvala je Lindzi iz kola, vič uć i ne bi li nadjač ala saobrać ajnu buku. – Dž ejson Tvili mi je upravo rekao da zna ko je ubio Majkla Kampiona, Lindzi, ali hoć e da mislim da je on to uč inio. Da je on ubio Majkla. Lindzi! Možda i jeste. Dok je kruž ila oko bloka, videla je Tvilijev iznajmljeni mercedes u retrovizoru. Projurila je na crveno, skrenula iznenada u jednu ulič icu – i kad je bila sigurna da je Tvili viš e ne prati, parkirala je u zoni rezervisanoj za vatrogasna kola ispred sedišta policije. Pokazala je lič nu kartu radniku obezbeđenja, protrč ala kroz detektore za metal, pa se popela stepenicama do odeljenja za ubistva na treć em spratu. Dahtala kad je naiš la na Lindzi, koja ju je č ekala na ulazu. – Ne brini – reče joj Lindzi. – Čuvam ti leđa.

94. Dva sata nakon š to je napustila sediš te policije, Juki je spakovala malu putnu torbu i krenula van grada. Pokuš ala je da se otrese Tvilijevog glasa koji joj je odjekivao u glavi dok se vozila preko Goldeng gejta ka rtu Rejes. Da li je Tvili zaista ubio Majkla Kampiona? Ako jeste, zašto je to uradio? I zašto bi to rekao njoj? Juki uključ i radio, pronađe stanicu s klasič nom muzikom, pojač a zvuk i muzika joj ispuni kola i um. Bilo je to prelepo popodne. Poš la je u Ružinu kolibu, da šeta po plaži i priseti se da nije neko ko odustaje. Da neće odustati od ovoga. Kad se uključ ila na Autoput br.1, pustila je da je neuporediva lepota tog mesta potpuno obuzme. Isključ ila je radio, spustila sve prozore na kolima kako bi mogla da č uje grmljavinu talasa koji se razbijaju o ogromno stenje ispod nje. Vlaž an morski vazduh terao joj je kosu s oč iju i vratć a rumenilo u obraze. Gledala je u daljinu, put plavog, plavog mora koje se protezalo sve do horizonta – ne, sve do Japana – i udisala svež vazduh, svesno izdisala, oslobađajuć i se tenzije. U gradić u Olemi, isključ ila se s Autoputa br.1, proš la pored malih radnji na raskrsnici, a otuda krenula sporednim putevima rukovodeć i se seć anjem. Bacila je pogled na svoj novi ruč ni sat. Bilo je tek pola tri – ostalo joj je još dosta sunčanog vremena u tom danu. Vegetacija pored puta gotovo potpuno je skrivala putokaz na kojem je stajalo „Ruž ina koliba, 600m“, ali Juki ga je ugledala i skrenula u š umovitu dolinu i nastavila zemljanim putem koji se peo uz padinu brda. Izbrazdani put je preš ao u prilaz koji se zavojito završavao ispred upravnikove brvnare. Upravnik imanja, visoka plavuš a po imenu Pola Von ponovo je pož elela Juki dobroš licu u Ružinu kolibu. Proć askale su neobavezno dok je Vonova provlač ila Jukinu karticu kroz aparat. Onda ju je upravnica prepoznala, rekavš i: – Baš sam gledala vesti. Steta š to niste

dobili. Juki podiž e glavu i reč e: – Imate hranu za poneti, zar ne? Isporučujete obroke? Minut kasnije, otvorila je ulazna vrata Ružine kolibe, ubacila torbe u već u od dve spavać e sobe i otvori klizna vrata koja su vodila na trem. S desne strane kolibe prolazila je staza za peš ač enje iz Medveđe doline, pela se naviš e sto dvadeset metara kroz š umu, izlazeć i na vrh jedne visoravni s koje je pucao pogled na okean. Šetala je tom stazom s Lindzi. Juki se presvuč e u farmerke i cipele za planinarenje. Zatim otvori aktovku i iz nje izvadi svoj novi revolver smit i veson, ubaci ga u jedan dž ep od vetrovke, a mobilni u drugi. Ali pre nego š to je krenula u šetnju po prirodi, neko snažno pokuca na vrata. I srce opet poče da joj lupa u grudima.

95. Dž ejson Tvili je nosio vojnič ke oker pantalone i mornarskoplavi dž emper i drž ao je kož nu torbu prebač enu preko desnog ramena. Izgledao je zgodno, urbano, kao da je upravo siš ao sa stranica časopisa Grad i selo, i osmeh mu više nije izgledao preteće. – Šta radiš ovde, Džejsone? Juki je otvorila vrata desetak centimetara, taman dovoljno da ga vidi i č uje. I sklopila je š aku oko piš tolja u svom dž epu, osetila moć tog malog oružja, znajući za šta je sposobno. – Hej, znaš Juki, da mi se ne sviđaš toliko, veoma bih se uvredio. Najveć i deo vremena u svom ž ivotu provodim braneć i se od ž ena, a ti mi neprestano zatvaraš vrata ispred nosa. – Kako si me pronašao? – Sač ekao sam da izađeš iz stana i pratio te. Nije bilo tako teš ko. Cuj, ž ao mi je š to sam jutros bio onako grub. – On uzdahnu. – Radi se o tome da sam u nevolji. Uzeo sam ogroman avans za ovu knjigu i celog ga potrošio. – Oh, stvarno? – Da. Sportsko klađenje. Moja mala slabost. – Tvili dodade mrvu deč ač kog š arma svom osmehu. – Da budem iskren, to je viš e od male slabosti – u poslednje vreme mi se otrglo kontroli. Govorim ti ovo da bi me razumela. Neki stvarno gadni ljudi ž ele da im vratim novac. I nije ih briga ako moje knjige propadnu. – To nije moj problem, Džejsone. – Cekaj. Cekaj. Samo me sasluš aj, u redu? Ne mogu da vratim taj avans, razumeš , i imam te dugove. Trebaju mi samo tvoja oseć anja, misli, tvoje sopstvene reč i – tu ć emo nać i zadovoljavajuć i kraj prič e o Majklu Kampionu. – Ozbiljan si? Posle sveg sranja koje si mi priredio? Nemam niš ta da ti kažem, Džejsone. – Juki, ovo nije lič no. Radi se o poslu. Neć u te ni pipnuti, u redu? Treba mi jedan trič avi sat tvog vremena, a imać eš koristi od toga. Ti si posveć ena tuž iteljica kojoj je pobedu na sudu preotela mala kurva

kamenog srca. Juki, tebe su opljačkali! – A ako ne želim da budem intervjuisana? – Onda ć u morati da piš em bez tebe, i to ć e biti baš bezveze. Nemoj me terati da te i dalje molim, u redu? Juki izvadi piš tolj iz dž epa. – Ovo je magnum 357 – reč e ona, pokazujući mu ga. – Vidim – reč e Tvili, č iji se osmejak pretvori u š irok osmeh, koji pređe u smeh. – Ovo je sjajno. – Drago mi je što sam ti zabavna. – Juki, ja sam reporter, ne prokleti ma ijaš . Ne, ovo je dobro. Ponesi piš tolj. Bog sveti zna da ž elim da se oseć aš bezbedno sa mnom. Je li u redu ako odemo da prošetamo? – Ovuda – reče Juki. Ona izađe napolje i zatvori vrata za sobom.

96. Juki nije ispuš tala piš tolj iz ruke dok je korač ala pokraj Tvilija, penjuć i se stazom kroz š umu. Uglavnom je on prič ao, pitajuć i je š ta misli o poroti, o braniocu, presudi. Na trenutak je videla š armantnog muškarca koji ju je privukao pre nekoliko nedelja – a onda se setila ko je on zaista. – Mislim da je ta presuda bila skroz č udna – reč e Juki. – Ne znam šta sam mogla drugačije da uradim. – Nisi ti kriva, Juki. Džuni jeste nevina – Tvili će prijateljski. – Stvarno? A otkud ti znaš da je nevina? Stigli su do zaravni, na kojoj je jedna stenovita litica pruž ala najbolji pogled na plaž u Kelam i Paci ik. Tvili sede na kamen, a Juki sede na koji metar od njega. Tvili otvori svoju torbu, izvadi dve laš ice vode, odvrnu čep od prve i pruži je Juki. – Zar ne misliš da je bilo č udno š to na takozvanom mestu zloč ina nije bilo mikroskopskih tragova dokaza? – upita je on. – Cudno da, ali ne i nemoguć e – reč e Juki, i otpi dobar gutljaj iz flašice s vodom. – Ta informacija do koje je policija „doš la“. U pitanju je bio anonimni poziv, zar ne? – Otkud ti to znaš? – Pisao sam knjigu o Majklu, Juki. Pratio sam ga u to vreme. Ja sam pratio Majkla do Dž unine kuć e te noć i. Nakon š to je Majkl uš ao u Dž uninu kuć u oseć ao sam se sjajno. Majkl Kampion je spavao s kurvom! Odlič an materijal za prič u. Cekao sam i onda ga video kako odlazi – živ. – Naravno, nisam znao da će posle toga nestati. – Hmm? – reče Juki. Doš la je tu da bi joj Tvili rekao ko je ubio Majkla, ili priznao da ga je on ubio – ali odjednom je osetila kao da joj je glava ispunjena plastičnom penom. Šta se to dešava? Svet poč e da joj se razliva pred oč ima, dok joj je Tvilijev glas

zvučao otegnuto, čas glasniji, čas tiši. Šta? Šta je Tvili rekao? – Jesi li dobro? – upita je on. – Jer ne izgledaš mi baš dobro. – Dobro sam – reč e Juki. Samo š to je nisu savladali nesvestica i muč nina. Stegla je kamen na kom je sedela obema rukama, č vrsto se držeći za njega. Ona ima pištolj! Koliko je sati? Zar nije trebalo da pazi na vreme?

97. Tvili se cerio, ogromnog lica. Nos mu je bio krupan, zubi kao kod izrezbarene bundeve za noć veš tica, a reč i toliko razvuč ene da je Juki postala fascinirana njihovim zvučanjem pre nego značenjem. Saberi se, reče sebi. Saberi se. – Ponovi to? – Kad je Majkl nestao – Tvili ć e strpljivo – policija nije pronaš la ništa. Nikakve tragove. Nije bilo ni osumnjičenih. Cekao sam mesecima. – Aha. – Prič a o Kampionovima poč ela je da pada u zaborav – pa sam uradio ono š to sam morao. Kao svaki dobar građanin, zar ne? Pozvao sam policiju s dojavom. Dao sam im osumnjič enog. Potpuno legitimno. Video sam Majkla u kući male kurve po imenu Džuni Mun. – Ti... si to uradio? – Da, to sam bio ja. I kao da odgovara na moje molitve, Dž uni Mun je priznala. Coveč e, nekad pomislim da ga jeste ubila. Ali ti nisi uspela da je osudiš , zar ne, Juki? I sad imamo glupav završ etak za moju knjigu. I Majklov ubica je slobodan. A ja sam do guš e u dugovima zbog kojih hoć e da mi lome kolena, tako da mi pada na pamet samo jedan način da dođem do završetka u velikom stilu. – A tu nastupaš ti, devojč ice – reč e Tvili. – Mislim da ć e ti se svideti drama i poetičnost onoga što sam smislio. Ugledala je nekakve bleske na nebu iza Tvilija, jarke boje i slike koje nije mogla da razazna. Cula je nekakvo š uš tanje: navala krvi ili životinje koje trče kroz šiprag. Šta se ovo dešava? – Šta... se... dešava... sa mnom? – Doživljavaš nervni slom, Juki, jer si u velikoj depresiji. – Ja? – Ti. Ti si... veoma... depresivna. – Neee – reč e Juki. Pokuš a da ustane, ali stopala nisu mogla da je drže. Pogleda u Tvilija, a oči mu behu krupne i tamne kao crne rupe. Gde joj je pištolj?

– Nezdravo si depresivna, Juki. To si mi rekla jutros na parkingu. Rekla si da nemaš ljubavi u ž ivotu. Da ti je majka mrtva jer je nisi spasila. I rekla si da ne mož eš da preboliš to š to si izgubila na ovom suđenju... Pokušava da joj ispere mozak. – Luuuudoo – reče ona. – Luda. Da, luda si! Kamere su te snimile, Juki. Na hiljade ljudi te je videlo kako istrčavaš iz suda – reč e Tvili, i svaka njegova reč je zvučala snažno i razgovetno – a ipak besmisleno. – Tako ć e biti u mojoj prič i, odjurila si do parkinga a ja sam otrč ao za tobom, i ti si mi rekla da ž eliš da se ubiješ od sramote. U japanskom stilu, da sačuvaš čast. Da izvršiš harakiri, je l’ se tako kaže? – Neeee. – Da, devojč ice. To si mi rekla. A ja sam se toliko zabrinuo za tebe da sam te pratio u svojim kolima. – Ti...? – Jaaaa. Pokazala si mi piš tolj koji si nabavila da bi mogla da oduzmeš sebi ž ivot i daš mi taj jebeno bombastič ni kraj koji moja knjiga zaslužuje! Piš tolj! Piš tolj! Ruka kao da joj je bila od gume. Nije mogla da je pomeri s kamena. Sveta su bleskala u mraku. – Nisam... neeee. Ona poč e da klizi sa svoje stene, ali Tvili je pridiž e grubo je povukavši za mišicu. – Tuž iteljka je izgubila sluč aj – reč e on – i liš ila sebe svog prokletog gubitnič kog ž ivota. To je završetak. Kapiraš ? Beng. Jedan metak pravo u slepooč nicu i još jedna debela svota leć i ć e na moj rač un – zahvaljujuć i tvom dramatič nom, tragičnom, ilmskom završetku. – Plus, Juki, ovo jeste lično. Stvarno sam te zamrzeo. – Koliko je sati? – upita Juki, trepć uć i put zvezdaste mrlje koja je predstavljala Tvilijevo lice.

98. Poludela sam od brige. Odaš iljač u Jukinom ruč nom satu slao je glasan i razgovetan signal, ali sad smo je izgubili! Izaš li smo iz dometa! Zgrabih Konklina za miš icu, zaustavih ga na stazi koja se završ avala malom č istinom pre nego što će razdvojiti u tri u različita pravca. – Izgubila sam signal! – Stani – reč e Konklin u svoj mikrofon, obarać ajuć i se timu specijalaca koji se kretao kroz šumu u gustoj formaciji. A onda je statič ki š um nestao. Nisam č ula Juki, ali Tvilijev glas je bio razgovetan i šupalj. – Vidiš , kad sam razmiš ljao o ovome ranije – reč e Tvili – mislio sam da te navedem da raš iriš krila i skoč iš sa ove litice. Ali sad neš to mislim da je bolje da se upucaš, Juki. Jukin vrisak beše piskav i prodoran. Bez reči. Tvili preti da će da je ubije! Zašto Juki ne upotrebi pištolj? – Gore. Na vrhu one visoravni – viknuh Konklinu. Bili smo na najmanje dvesta metara od vrha litice. Dvesta metara! Više nije bilo bitno da li će nas on čuti. Dadoh se u trk. Trnje me hvatalo za odeć u, grane su mi se slamale o lice. Spotakoh se o neki koren, ispruž ih ruke i zagrlih jedno drvo. Pluć a su mi gorela dok sam trč ala. Videla sam njihove obrise između stabala, kako se ocrtavaju spram neba. Ali Tvili je bio tako blizu Juki da nisam imala čistu liniju vatre. Dreknuh: – Tvili! Makni se od nje odmah. Pucanj se prolomi kroz vazduh. O, BOŽE, NE! JUKI! Ptice se razleteš e s grana poput puš čane sač me dok je pucanj odjekivao padinom brda. Nas osmoro izletesmo iz š ume na č istinu na ivici zaravni. Tu sam pronašla Juki, na kolenima, s čelom na zemlji. Pištolj joj je još bio u ruci. Spustih se na zemlju i protresoh je za ramena. – Juki, Juki! Reci nešto! Molim te.

99. Tvili podiž e ruke uvis. Reč e: – Hvala bogu š to ste se pojavili, narednice. Pokuš avao sam da je zaustavim, ali vaš a drugarica je bila odlučila da se ubije. Privukoh Juki u zagrljaj. U vazduhu se oseć ao miris baruta, ali nije bilo krvi, niti rane. Njen metak je odleteo u vazduh. – Juki, tu sam, dušo, tu sam. Ona zastenja, zvuč eć i i izgledajuć i drogirano. U dahu joj se nije osećao alkohol. Da li ju je drogirao? – Šta nije u redu s njom? – dreknuh na Tvilija. – Šta si joj uradio? – Baš ništa – reče Tvili. – Takvu sam je zatekao. – Uhapšen si, smrade – reče Konklin. – Ruke na leđa. – Pod kojom optužbom, ako smem da pitam? – Kako ti se sviđa pokušaj ubistva, za početak? – Mora da se šalite. Nisam je ni pipnuo. – Juki je bila ozvuč ena, druš kane. Hteo si da je nagovoriš da skoč i s ove litice. Sve smo snimili. Konklin stegnu lisice toliko č vrsto da je Tvili jauknuo. Pozvah medicinare, sedoh na zemlju grleć i Juki dok smo č ekali da helikopter stigne. – Lindzi? – Juki ć e upitno. – Uhvatila sam sve... mojim satom... zar ne? – Nego š ta si, duš o – rekoh, stegnuvš i svoju drugaricu, neizrecivo zahvalna što je živa. Dok sam je drž ala u naruč ju, drugi deo mog uma razmiš ljao je o celoj situaciji. Uhapsili smo Tvilija zbog pokuš aja ubistva Juki, ali pratili smo ga iz drugog razloga: jer je tog jutra nagovestio Juki da je on ubio Majkla Kampiona. Ono š to je rekao Juki u poslednjih deset minuta protivreč ilo je tome. Konklin se sagnu pored nas i reč e: – Znač i, sve ovo je bila zamka? Smestio je Juki da bi stvorio završetak za svoju knjigu? – Taj psihopata je tako rekao.

I to mu je zamalo poš lo za rukom. Sad je s njim bilo svrš eno. Prič a se završ ava njegovim hapš enjem, suđenjem i, uvek mož emo da se nadamo, osudom. Juki teško diše. – Šta ti je dao, Juki? Znaš li koja je droga u pitanju? – Voda – reče ona. – Bolničari će ti dati vode za koji trenutak, draga. Jukina glava je poč ivala u mom krilu kad je zvuk elise iznad naš ih glava najavio dolazak helikoptera. Oborila sam pogled da zaš titim oč i – i ugledalo neki odsjaj na stazi. Viknuh da nadjačam buku. – Tvili je sipao drogu u vodu. To si htela da kaž eš , Juki? Stavio ju je u vodu? Juki klimnu glavom. Trenutak kasnije, Konklin je ubacio dve plastič ne laš ice vode u plastič nu kesu za dokaze, a Juki je lež ala na nosilima koja su dizali u helikopter.

Peti deo Izgoreti od želje

100. Hok i Pidž su ostavili kola iza ugla ogromne viktorijanske kuć e na Pacifik hajtsu, najveće u kraju punom impresivnih višemilionskih kuća koje su imale pogled na zaliv San Franciska od kojeg je zastajao dah. Kuć a na koju su se namerač ili bila je upadljiva, a opet primamljiva, toliko u američ kom stilu da je bila opš te prepoznatljiva – a u isto vreme, potpuno nedostupna za sve osim za one veoma bogate. Dva mladić a su posmatrala vitraž ne prozore, kupole, staro drveć e oko kuć e, koje ju je odvajalo od soba za poslugu iznad garaž e i komš ija s obe strane dvoriš ta. Bili su prouč ili raspored prostorija na internet sajtu agencije za nekretnine i znali su napamet svaki ć oš ak na svakom spratu. Bili su spremni, puni očekivanja, ali ipak oprezni. Ovo ć e biti njihovo najbolje i ujedno poslednje ubistvo. Ono š to več eras budu uradili bić e za pamć enje, ostavić e svoju podsetnicu i nestati, nastaviti mirno da žive svoje živote. Ali ovo veče nikad neće biti zaboravljeno. Novine ć e o tome pisati nedeljama, snimać e se ilmovi. U stvari, bili su sigurni da ć e ljudi prič ati o ovom zloč inu nad zloč inima i u sledećih sto godina. – Da li izgledam dobro? – upita Pidž. Hok podiž e Pidž ov okovratnik, pregleda odeć u svog druga sve do cipela. – Sjajno izgledaš, druže. Sjajno. – I ti isto, brate – reče Pidž. Rukovaš e se na rimski nač in, kao Carlton Heston i Stiven Bojd u Ben Huru. – Ubi fumus – reče Hok. – Ibi ignis – odgovori Pidž. Gde ima dima, ima i vatre. Pidž č vrsto umota foliju oko laš e likera kontro, i dvojica mladić a zatim pođoš e ukorak dugom kamenom stazom ka tremu ispred kuć e. Na staklu ulaznih vrata bila je zalepljena kartica s natpisom. „Za novinare: Molimo vas da nas ostavite na miru“. Hok pozvoni na vrata.

Bing-bong. Mogao je da vidi sedokosog muš karca kroz mala okna od prozora na dnevnoj sobi, pratio je siluetu tog poznatog č oveka dok je hodao kroz kuć u, paleć i svetlo u svakoj prostoriji, primič uć i se ulaznim vratima. A onda su se vrata otvorila. – Vi ste oni momci koji su zvali? – upita Konor Kampion. – Da, gospodine – reče Pidž. – A kako se zovete? – Sto me za sada ne biste zvali Pidž , a njega Hok. Moramo da pazimo. Ono što znamo može nas koštati života. – Morate da nam verujete – reč e Hok. – Druž ili smo se s Majklom i imamo neke informacije. Kao š to sam vam rekao preko telefona. Ne možemo više da ćutimo. Konor Kampion odmeri dvojicu deč aka od glave do pete, odluč ujuć i da su ili najveć i laž ovi na svetu, ili ć e mu mož da ipak reć i nešto što želi da zna. Tražiće novac, naravno. On širom otvori vrata i pozva ih da uđu.

101. Sezdesetpetogodiš nji č ovek povede dvojicu momaka kroz predsoblje i dnevnu sobu do svoje privatne biblioteke. Upali svetla: tifani lampu od bojenog stakla na stolu za kojim je radio u guvernerskoj rezidenciji, i halogenu rasvetu na vrhu police s knjigama koja se pružala do poda do plafona. – Je li vam žena kod kuće? – upita ga onaj s nadimkom Hok. – Imala je vrlo stresan dan – reč e Kampion. – Nije mogla viš e da čeka. Mogu li vam doneti nešto za piće, momci? – U stvari, mi smo vama doneli ovo – reč e Pidž , dajuć i mu bocu likera. Konor zahvali dečaku, skide foliju, i zagleda se u etiketu. – Hvala vam. Otvorić u ovo za vas ako ž elite, ili da vas posluž im nečim drugim. Ja ću viski. – U redu je, gospodine, ne pijemo – reče Pidž. Kampion spusti laš u pored Majklove slike na bogato izrezbarenu policu iznad kamina, pa se sagnu da otvori konveksna staklena vratanca vitrine u kojoj je drž ao pić e. Izvadi iz nje laš u čivasa i jednu čašu. Kad se okrenuo, ugledao je pištolj u Hokovoj ruci. Kampionovi miš ić i se zgrč iš e dok je zurio u revolver; zatim podiž e pogled i vide samozadovoljan smešak na Pidžovom licu. – Jeste li ludi? Mene ste našli da pljačkate? Iza Pidž a, Hokove oč i behu sjajne, nasmejane od iš čekivanja, dok je vadio kotur najlona za pecanje iz zadnjeg dž epa. Kampiona je obuzimao už as dok je nasluć ivao š ta ć e se dalje desiti. Okrenu leđa deč acima, reč e smirenim tonom: – Pretpostavljam da mi ovo neć e trebati. – Napravio je č itavu predstavu oko vrać anja čivasa u vitrinu, dok je dlanom klizio oko njenog ruba. – Moramo da vas vež emo, gospodine, da bi izgledalo kao pljač ka. Da bismo se zaštitili – reče Pidž. – A vi morate da dovedete gospođu Kampion ovde dole – dodade Hok čvrsto. – Želeće da čuje ono što imamo da kažemo. Kampion se naglo okrenu, uperi svoj SIG piš tolj u Hokove grudi i pritisnu obarač. Beng.

Na Hokovom licu se ukaza iznenađenje dok je spuš tao pogled ka svojoj ružičastoj košulji, ugledavši krv. – Hej – reče Hok. Zar ove barabe ne znaju da č ovek poput njega drž i oruž je sakriveno svuda po kuć i? Kampion opet opali u Hoka i deč ak pade na kolena. Pogleda naviš e u starijeg muš karca i uzvrati vatru, razbivš i svojim pucnjem ogledalo iznad kamina. Hok zatim pade na piš tolj ničice. Pidž se bio zaledio na zvuk pucnjave. Sad je vriš tao: – Smrade! Ludi matori smrade! Vidi šta si uradio! Pidž stade da se povlač i unazad i kad je preš ao prag bibloteke, okrenu se i potrč a ka ulaznim vratima. Kampion priđe Hoku, š utnu piš tolj iz njegove otvorene š ake, izgubi ravnotež u i pade, udarivš i bradom o ivicu stola. Pridiž e se pridrž avajuć i se za nogar od stola, pa se otetura do predvorja i pritisnu dugme od interkoma ne bi li pozvao čuvara. – Glene – viknu on. – Zovi policiju. Upucao sam nekoga! Dok je Kampion stigao do staze ispred kuć e, Pidž a viš e nije bilo. Cuvar dotrč a preko dvoriš ta s puš kom u ruci, a Valentina se pojavi na vratima, razrogačenih očiju, pitajući ga šta se to za ime sveta desilo. U komš ijskim kuć ama se popališ e sveta, a u susednom dvoriš tu zalaja vučjak. Ali od Pidža nije bilo ni traga. Kampion stež e drš ku piš tolja i viknu u mrak. – Ti si mi ubio sina, kopile jedno, je l’ da? Ti si mi ubio sina!

102. Stigla sam u dom Kampionovih petnaest minuta poš to sam primila poziv do Dž akobija. Gomila patrolnih kola je blokirala ulicu, a bolnič ari su se hitro spuš tali kamenim stepenicama s natovarenim kolicima, krećući se ka kolima hitne pomoći. Priđoh kolicima, osmotrih ž rtvu koliko su to okolnosti dopuš tale. Maska za kiseonik mu je prekrivala pola lica, a č arš av mu je bio navuč en do brade. Procenila sam da je mladić bio u poznoj adolescenciji ili ranim dvadesetim, bele puti, uredno podš iš ane tamnoplave kose, visine možda metar i sedamdeset osam. Što je najvažnije, bio je živ. – Hoće li se izvući? – upitah jednu bolničarku. Ona slegnu ramenima, pa reč e: – Ima dva metka u sebi, narednice. Izgubio je dosta krvi. U kuć i, Dž akobi i Konklin su ispitivali bivš eg guvernera i Valentinu Kampion, koji su sedeli na kauč u, rame uz rame, drž eć i se za ruke. Konklin mi dobaci znač ajan pogled: ž eleo je da povež em neš to. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim šta. Dž akobi me je izvestio o razvoju događaja, rekao mi je da kod klinca kojeg je Kampion ustrelio nisu pronađena nikakva dokumenta. Onda se obratio bivš em guverneru: – Kaž ete da mož ete da identi ikujete drugog deč aka, gospodine? Da pomognete naš em portretisti da ga nacrta? Kampion klimnu glavom: – Apsolutno. Nikad neć u zaboraviti lice tog klinca. Kampion je izgledao kao da je na straš nim mukama. Upucao je nekoga samo nekoliko minuta ranije, a kad me je zamolio da sednem u fotelju pored kauč a, pomislila sam da ž eli da mi kaž e neš to u vezi s tim. Ali pogrešila sam. Kampion reč e: – Majkl je ž eleo da bude kao njegovi drugovi. Da izlazi. Da se zabavlja. I zato sam mu uvek visio na grbač i, znate? Kad god sam ga uhvatio da se noć u iskrada iz kuć e, grdio sam ga, stavljao u kaznu, i on me je mrzeo zbog toga.

– Ne, nije – reč e Valentina Kampion oš tro. – Ti si radio ono za š ta ja nisam imala hrabrosti, Konore. – Gospodine – rekoh, pitajuć i se zaš to mi to prič a. Kampionovo lice se obesilo od iznemoglosti. – Bio je neodgovoran – nastavi Kampion – a ja sam pokuš avao da ga sač uvam od opasnosti. Polagao sam nade u buduć nost – u neku novu medicinsku proceduru, novi lek. Nešto. – Rekao sam mu bez uvijanja: „Kad odluč iš da se ponaš aš kao odrasla osoba, javi mi“. Nisam bio ljut, bio sam uplašen – reč e Kampion, glasom koji ga je izdavao. – Tako da sam ga izgubio pre nego što sam ga izgubio. Supruga je pokuš ala da ga umiri, ali Konor Kampion se nije dao umiriti. – Bio sam tiranin – reč e Kampion. – ajiki i ja nismo prič ali poslednjih mesec dana njegovog ž ivota. Da sam znao da mu je ostalo mesec dana... Majkl mi je rekao: „Kvalitet života, tata. To je važno.“ Kampion me fiksirao svojim zakrvavljenim očima. – Delujete mi kao briž na osoba, narednice. Govorim vam ovo da biste me razumeli. Pustio sam te huligane u svoju kuć u jer su rekli da imaju informacije o Majklu – i ja sam morao da znam o čemu se radi. – Sad mislim da su ga oni ubili, slaž ete li se? A več eras su hteli da nas opljačkaju. Ali zašto? Zašto? – Ne znam, gospodine. Rekla sam Kampionu da ć emo ga obavestiti č im budemo saznali bilo šta. To je bilo sve š to sam mogla da mu kaž em. Ali sada sam shvatila zaš to me je Konklin onako pogledao kad sam uš la u kuć u. Razmišljala sam o tome. Dadoh znak svom partneru i nas dvoje izađosmo napolje.

103. Konklin i ja se naslonismo na moja kola, okrenuti ka kuć i Kampionovih, zureć i u svetla koja su priguš eno sijala kroz milion malih prozorskih okana. Kampion i njegova ž ena nisu znali kakvu su im smrt smrt Hok i Pidž spremali ove noći, ali mi jesmo – i podilazili su me žmarci od pomisli da je to lako moglo da nam promakne. Da Konor Kampion nije zapucao iz svog piš tolja, Hok i Pidž bi ih žive spalili. Rič izvadi paklo cigareta i ponudi mi jednu – i ja je ovog puta uzeh. – Moglo bi biti nekih otisaka na onoj foliji u koju je laš a pić a bila umotana – reče on. Klimnuh glavom, razmiš ljajuć i da ć emo imati sreć e ako ti klinci imaju kriminalni dosije, ako se njihovi otisci nalaze u drž avnoj bazi podataka, ali nisam računala na to. – Hok. Pidž. Luda imena – reče Konklin. – Dobro sam osmotrila Hoka – rekoh. – Njegov izgled odgovara opisu takozvanog anđela Moli Ču koji ju je izneo iz zapaljene kuće. Konklin ispusti dugač ak dim u noć . Reč e: – A rekao bih da guvernerov opis Pidž a odgovara opisu klinca koji je založ io ogrlicu Peti Maloun u onoj zalagaonici. – A tu je naravno i najlon za pecanje. Znač i... koji zaključ ak izvodimo? – rekoh Konklinu. – Da su Hok i Pidž ubili i Majkla Kampiona? Jer ne uklapa mi se da ubiju klinca kad je njihov metod ubijanja da vež u bogat par, naš krabaju nekoliko reč i na latinskom u nekoj knjizi, a zatim spale kuću. Konklin reče: – Ne. Ni meni se to ne uklapa. Zašto onda misliš da su ove ptičice izabrale Kampionove kao metu? – Zato š to su Kampionovi u vestima. Velika kuć a. Veliki pož ar. Naslovi u novinama. Slava. Konklin se nasmeši i reče: – Samo što su uprskali. Uzvratih mu osmehom: – Da. Oboje je poč eo da nas obuzima onaj neuporedivi oseć aj radost koji dolazi kada, posle potpunog tapkanja u mestu, A odvede od B, a B

odvede do C. Bila sam sigurna da su Hok i Pidž bili sadisti koji su ubijali parove podmeć uć i pož are, ali ne samo da to nismo mogli da dokažemo, već nismo znali ni ko su Hok i Pidž. Ugasih cigaretu na asfaltu, rekoh Konklinu: – Tom seronji Hoku bi bilo bolje da preživi. – Barem dovoljno dugo da propeva – reče moj partner.

104. Hokov hirurg, doktor Dejv Hamond, bio je nabijen č ovek riđe kose i uzdrž anog drž anja jednog perfekcioniste koji je proveo prethodnu noć zaš ivajuć i utrobe svojih pacijenata. Konklin i ja smo tih istih osam sati proveli u jednoj maloj, sumornoj č ekaonici bolnice Sent Frensis, čekajući da čujemo šta će Hamond imati da nam kaže. Kad je lekar uš ao u š ekaonicu u 6.15 izjutra, skoč ila sam na noge i rekla: – Je li budan? Hamond reč e: – U ovom trenutku, stanje pacijanta se mož e opisati kao nestabilno. Krvario je kao lud kad su ga doveli. Jedan metak mu je probio plućno krilo i okrznuo aortu. Drugi mu je skoro razneo jetru. Konklin reče: – Doktore, kad ćemo moći da pričamo s njim? – Inspektore, jeste li razumeli ono š to sam vam upravo rekao? Morali smo da stavimo tog klinca na aparate, damo mu transfuziju krvi i izvadimo mu dobar deo jetre. To je ono š to inač e nazivamo teškom operacijom. Konklin se široko osmehnu. – Dobro. Razumeo sam. Je li budan? – Upravo je otvorio oč i. – Hamond uzdahnu s gađenjem. – Dać u vam jedan minut da uđete i izađete. Jedan minut je sve š to nam treba, dovoljno vremena da iz tog kopileta izvuč emo dve reč i – ime i prezime. Otvorih vrata sa kojima je pisalo „Sok soba“ i priđoh Hokovom krevetu. Bio je to š okantan prizor. Hoku su svi udovi bili vezani za krevet kako ne bi mogao da se bacaka i upropasti sav trud hirurga. Cak mu je i glava bila vezana. Kesa sa infuzijom ga je snabdevala tečnošću, cevčica na grudima mu je izvlač ila sukrvicu iz pluć a, katater je odvodio otpadne materije u jednu posudu ispod kreveta, a disao je kroz kanilu prikačenu na nos. Hok je izgledao loše, ali bio je živ. Dodirnuh ga po šaci i rekoh: – Zdravo. Ja sam Lindzi. Hokovi kapci zatreperiše i oči mu se otvoriše. – Gde... sam? – upita me. Rekoh mu da je bio upucan, da se nalazi u bolnici i da se oporavlja.

– Zašto ne mogu... da se pomerim? Rekoh mu da je vezan, i zaš to je vezan, i pitah ga da nam pomogne. – Moram da pozovem tvoju porodicu ali ne znam kako se zoveš. Hok mi osmotri lice, pa spusti pogled do značke na mom reveru, pa do ispupč enja od piš tolja ispod sakoa. Promrmlja neš to tako tiho da sam morala da se napregnem da bih ga čula. – Završio sam što sam imao – reče Hok. – Ne – viknuh, stegnuvš i ga za š aku obema rukama. – Nećeš umreti. Imaš sjajnog lekara. Svi ž elimo da ti pomognemo, ali moram da znam kako se zoveš. Molim te, Hok, reci mi kako se zoveš. Hok napuć i usne, pođe da oblikuje reč – ali utom, kao da mu je električ na struja proš la kroz telo, leđa mu se izviš e i on se ukoč i, napinjuć i veze. Istovremeno, sobu ispuni oš tro, brzo piš tanje alarma. Došlo mi je da vrisnem. Drž ala sam Hoka za š aku kad su mu se oč i prevrnule u dupljama a iz grla mu izaš ao zvuk nalik sipanju gaziranog soka u č aš u. Monitor koji je pratio njegove vitalne funkcije pokazao je da mu srč ani ritam skač e na 170 otkucaja u minuti, zatim da pada na 60, a zatim kako ponovo skače, dok mu je krvni pritisak nekontrolisano opadao. – Šta se dešava? – upita me Konklin. – Gubimo ga – viknu Hamond, uletevš i na vrata. Ubrzano piš tanje pređe u jedan dugi pisak kad su se zelene linije na monitoru izravnale. Hamond viknu: – Gde su prokleta kolica!? Bolnič ari uleteš e u sobu s kolicima sa aparatom za reanimaciju i gurnuš e Konklina i mene dalje od kreveta. Jedna sestra navuč e zastor, blokirajuć i nam pogled. Cula sam lekare kako už urbano pokuš avaju da uspostave rad Hokovog srca. – Ajde, ajde – č uh doktora Hamonda. A onda: – Sranje. Vreme smrti, 6.34. – Prokletstvo – rekoh Konklinu. – Prokletstvo.

105. U 7.45 tog jutra, skinula sam sako, obesila ga o naslon stolice, skinula poklopac s kafe za poneti i sela za sto preko puta Konklina. – Umro je namerno, to čudovište – rekoh svom partneru. – On jeste mrtav, ali ovo nije kraj – promrlja Konklin. – Obećavaš? – Da. Časna reč. Otvorih ioku od stola, izvadih neko pecivo umotano u celofan staro manje od nedelju dana. Dobacih jedno Riču, koji ga uhvati u letu. – Ooo. Volim žene koje peku domaći hleb. Nasmejah se i rekoh: – Budi zahvalan na tom kolač u, gospodine moj. Ko zna kad ćemo opet videti hranu. Èekali smo da telefon počne da zvoni. U jutarnjem izdanju Kronikla osvanula je mutna Hokova slika na kolicima dok ga iznose iz kuć e Kampionovih. Nisu postojale velike š anse da ć e ga neko identi ikovati na osnovu te slike, ali to nije bilo ni nemoguć e. I tek š to je proš lo osam, telefon na mom stolu je zazvrč ao. Zgrabih sluš alicu i č uh glas Čarlija Klapera. – Lindzi – reč e on – na onoj laš i i foliji u koju je bila umotana bilo je desetak otisaka. – Reci mi nešto dobro. – Voleo bih da mogu, drugarice moja – reč e Klaper. – Ali jedino š to sigurno imamo jesu Hokovi otisci, a on nije u drž avnoj bazi prestupnika. – Koje iznenađenje. Znač i, još uvek se vodi kao NN lice, kao i Pidž , pretpostavljam. – Zao mi je, mala. Jedini drugi otisci koje sam pronaš ao pripadaju Konoru Kampionu. Uzdahnuh: – Hvala ti svakako, Carli – i pritisnuh trepć uć e dugme da preuzmem vezu na drugoj liniji. Èak Hani je zvučao napeto, uzbuđeno. – Drago mi je što sam te dobio – reče Hani. – Izbio je požar. Pritisnuh dugme od spikerfona da bi i Konklin mogao da čuje.

– Pre samo nekoliko sati, u Santa Rosi – reč e Cak. – Dve ž rtve. Trenutno sam na putu do tamo. – Je li požar bio podmetnut? Misliš da je povezan s našim slučajem? – Šerif mi je rekao da je jedna žrtva pronađena s knjigom u krilu. Zurila sam u Konklina, znajuć i da misli isto š to i ja: taj kuč kin sin, Pidž, nije gubio vreme. – Vidimo se tamo – rekoh Haniju. Zapisah adresu i spustih slušalicu.

106. Kuć a je bila u stilu Tjudora, okruž ena visokim jelama i locirana u naselju kuć a vrednih milion i viš e dolara koje se granič ilo s terenom za golf u Santa Rosi. Parkirasmo se blizu gomile vatrogasnih kola i policijskih terenaca, koji su tu bili već satima. Vatrogasci su skupljali svoju opremu, dok su inspektori i patolozi iš li ka mestu pož ara, saginjući se ispod žute trake kojom je zdanje bilo ograđeno. Bila sam besna š to je Pidž poč inio još jedno ubistvo, i š to je za popriš te pož ara ponovo izabrao okrug u kojem Rič , Cak i ja nismo bili nadležni. Èak nas dozva i mi pođosmo prema kući. – Pož ar je lokalizovan u garaž i – reč e on, masirajuć i stari ož iljak od opekotine na šaci. Hani pridrž a vrata od garaž e i Konklin i ja kroč ismo unutra. Bila je to garaž a za troja kola, s alatkama i opremom za održ avanje travnjaka poređanom uza zidove; na sredini je stajao nov plavosivi kombi, oprljen vatrom. Hani nas predstavi š erifu Polu Arkariju, patologu, doktoru Sesiliji Rouč , i pož arnom inspektoru Metu Hartnetu, koji reč e da je Čakov prijatelj. – Vlasnik kuć e je gospodin Alan Bim – reč e nam Hartnet. – Još je u svom vozilu. Postoji i druga žrtva, ženskog pola. Pronađena je na podu pored kombija. Telo joj je ubač eno u vreć u za leš eve da bi se bolje očuvalo. Inače, sve ostalo je u zatečenom stanju. Hani osvetli unutraš njost kombija lampom kako bismo Konklin i ja mogli bolje da osmotrimo spaljeno telo ž rtve za volanom. Sediš te je bilo nagnuto. Preko ž rtvinih nogu bio je prebač en tež ak lanac, a u krilu mu je lež ala jedna mala knjiga, odmah iznad ruž ič astih navoja debelog creva koje je virilo iz trbuha. Osetih slabost u kolenima. Vazduh je bio zasić en smradom izgorelog mesa i benzina. Gotovo da sam mogla da č ujem vriske, molbe, ono meko šviš pri paljenju š ibice, i grmljavinu razbuktalog ognja. Rič me upita jesam li dobro, i ja mu rekoh da jesam. Ali u sebi sam razmiš ljala da je ono š to se ovde

desilo u ranim jutarnjim satima predstavljalo vrhunac strave i agonije. Da nije bilo ništa manje od užasa pakla.

107. Doktorka Rouč zaš nira kesu za leš eve i zamoli svoje asistente da odnesu ž ensku ž rtvu do kombija. Rouč ova je bila sitna ž ena od č etrdesetak godina koja je prosedu gustu kosu vezivala u rep, a naočare nosila na lancu od perlica. – Nismo naš li nikakva dokumenata kod nje – reč e mi doktorka Rouč . – Sve š to mogu da kaž em je da izgleda kao maloletnica, mož da tinejdžerka. – Nije u pitanju Bimova žena? – Bivš a gospođa Bim ž ivi u Ouklendu – reč e Serif, zaklapajuć i mobilni. – Biće ovde za nekoliko minuta. Hani stade da analizira požar nama dvoma. – Vatra je izbila na zadnjem sediš tu – reč e on. – Papir i drvo su bili nagomilani direktno iza vozač a. A ovo je lanac za vuč u – reč e, misleć i na teški lanac prebačen preko nogu žrtve. Pokaza nam jednu metalnu š ipku kod vozač evih nogu, objasni nam da se radi o uređaju za zaključ avanje volana, poput „lavlje kandž e“, i da je bio provuč en kroz lanac i zaključ an oko letve volana. Hanijeva teorija je bila da je ubica prvo zaključ ao lance i š ipku, a zatim natopio novine i drvo benzinom. – Onda je verovatno posuo ž rtve benzinom i zaglavio kantu iza sedišta… – Izvinjavam se, narode, ali moram da poč nem da radim na ovom mestu zloč ina – reč e Hartnet, otvarajuć i torbu sa svojim priborom. – Šef me grdi. – Sač ekajte samo minut, hoć ete li molim vas? – upitah pož arnog inspektora. Pozajmih hemijsku od Hanija, posegnuh rukom ka unutraš njosti kombija i, dok je Hani drž ao snop lampe uperen iznad mog ramena, otvorih hemijskom olovkom knjigu u krilu Alana Bima. Kakvu nam je poruku Pidž ostavio? Uobičajene gluposti iz kineskih kolačića za proricanje sudbine? Ili je sada besan? Hoć e li pogreš iti i ostaviti nam neš to š to ima smisla? Pogledala sam u naslov, ali ugledala sam samo odš tampane

reč i Novi zavet. To je bilo sve. Nikakvo pisanije na latinskom, č ak ni ime. Izvlačila sam se iz kombija kad Rič reče: – Lindzi, vidi ono. Vratih se unutra na sekund i ovog puta primetih parč e vatrom oprljene trač ice kako viri iz stranica knjige. Ponovo se služ eć i hemijskom, otvorih Bibliju na mestu gde je bio stavljen obelež ivač stranica. Jevanđenje po Mateju, glava 3, stih 11. Nekoliko redova teksta bilo je podvučeno penkalom. Obrazom sam gotovo dodirivala spaljene i ogoljene kosti ž rtve dok sam naglas čitala podvučene reči. – Ja dakle krštavam vas vodom za pokajanje; a Onaj koji ide za mnom, jači je od mene; ja nisam dostojan Njemu obuću poneti; On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem.

108. Konklin zastenja, pa reč e: – Proč iš ćenje ognjem. Jedna od glavnih biblijskih tema. Baš u tom trenutku, vrata od garaž e se otvoriš e iza nas i ja se okrenuh i ugledah moderno obuč enu ž enu od č etrdeset i neš to godina u poslovnom odelu, u oreolu sunč eve svetlosti iza nje. Lice joj je bilo zgrčeno od besa i straha. – Ja sam Ališa Bim. Ko je ovde nadležan? – Ja sam Pol Arkario – reč e joj š erif, pruž ajuć i ruku. – Culi smo se preko telefona. Što ne bismo otišli napolje da popričamo? Gospođa Bim se progura pored njega i priđe kombiju, i iako je Konklin ispruž io ruku da je zaustavi, bilo je prekasno. Zena se zagleda, pa ustuknu, vrišteći: – O, bože! Alane! Šta ti se desilo? Onda se naglo okrenu i pogleda u mene. – Gde je Valeri? Gde mi je ćerka? Predstavih se, rekoh gospođi Bim da mora da izađe iz garaž e, i da ć u poć i s njom. Posluš ala me je č im sam joj spustila š aku na leđa i nas dve izađosmo zajedno iz garaže i stadosmo ispred kuće. – Moja ćerka je ovaj vikend provodila s ocem – reče ona. Ona otvori ulazna vrata i č im je preš la preko praga odvojila se od mene i krenula da trči kroz sobe, dozivajući ćerku. – Valeri! Val. Gdeee si? Pođoh za njom, i kad je stala, reč e mi: – Mož da je Val prespavala kod neke drugarice. Savest i srce su me zaboleli od izraza č iste nade na njenom licu. Da li je u onoj kesi za leš eve bilo telo njene ć erke? Nisam znala, a ako i jeste, nije bio moj posao da joj to kaž em. U tom trenutku sam morala da saznam što sam više mogla o Alanu Bimu. – Hajde samo da popričamo na nekoliko minuta – rekoh. Sele smo za trpezarijski sto od borovine u kuhinji, i Ališ a Bim mi je isprič ala da se njen dvadesetogodiš nji brak sa Alanom raspao pre godinu dana. – Alan je godinama bio u depresiji – reč e mi Ališ a. – Oseć ao je da

mu se ceo ž ivot vrti oko novca. Da je zapostavio porodicu i boga. Postao je vrlo religiozan, dosta se kajao, i govorio je da nema dovoljno vremena… Ališ a Bim zać uta u pola reč enice. Ispratila sam njen pogled do š anka, na kom je jedan nepresavijen plavi list hartije lež ao pored koverte. – Možda je to poruka od Val. Ona ustade i priđe šanku, uze pismo i poče čita. – Draga Val, najdraž e moje dete. Molim te oprosti mi. Prosto nisam mogao više da izdržim… Ona diže glavu, reče mi: – Ovo je od Alana. Okrenuh se kad je Hani provirio na vrata i zamolio me da izađem ispred. – Lindzi – reč e on. – Jedna komš inica je pronaš la poruku do Alana Bima na svojoj sekretarici u kojoj se izvinjava i oprašta od nje. Sve je postajalo jasno; zaš to nema latinskih izreka. Niti veza od najlona za pecanje. A žrtve nisu venčani par. Ovo nije bilo Pidžovo delo. Pidž nije imao nikakve veze sa ove dve smrti. Svaka nada da ć u ga uhvatiti, da ć u pronać i neki trag o tome gde se nalazi, bila je mrtva – poput čoveka u kolima. – Alan Bim se ubio – rekoh. Hani klimnu glavom. – Tretirać emo ovo kao ubistvo dok ne budemo sigurni, ali sudeć i prema njegovoj komš inici, Bim je i ranije pokuš ao da se ubije. Rekla nam je da je bio smrtno bolestan. Rak pluća. – Pa se vezao za volan i zapalio? – Pretpostavljam da je hteo da se postara da se ovog puta ne predomisli. Ali bez obzira na razlog zbog kojeg je hteo da se ubije – reč e Hani – meni se sada č ini da je ć erka pokuš ala da ga spase – ali nije imala šanse. – Onesvestila se od otrovnih gasova i usijanog vazduha.

109. Kad sam stigla kuć i te več eri imala sam previš e toga da isprič am Dž ou i nadala sam se da ć u moć i da ostanem budna dovoljno dugo da to i uč inim. Bio je u kuhinji, u patikama i majici kratkih rukava, onome što je nosio kad ide na trčanje s Martom. U ruci je držao čašu za vino, a sudeć i prema bož anstvenom mirisu belog luka i origana, č inilo se da je spremio i večeru. Ali izraz Dž oovog lica zaustavio me je u mestu pre nego š to sam stigla da ga zagrlim. – Džo, bila sam u bolnici cele noći… – Dž akobi mi je rekao. Da jutros nisam zatekao vlaž ne otiske stopala na prostirci u kupatilu ne bih ni znao da si dolazila kući. – Spavao si, Dž o, a ja sam imala samo nekoliko minuta. I je li to neko kućno pravilo? Moram da ti se javim? – rekoh. – Ti to zoveš javljanjem. Ja to nazivam imanjem obzira. Da pomisliš kako je meni i da ja možda brinem za tebe. Nisam ga bila nazvala. Zašto ga nisam okrenula? – Pijem merlo – reče on. Dž o i ja smo se retko svađali, i imala sam onaj muč ni oseć aj u stomaku koji mi je govorio da sam pogrešila. – Zao mi je – rekoh. – Potpuno si u pravu, Dž o. Trebalo je da ti javim gde sam. – Priđoh mu, zagrlih ga oko struka – ali on se odmač e od mene. – Bez flertovanja, plavušice. Besan sam. On mi pruž i č aš u vina i ja je prihvatih, rekavš i: – Dž o, rekla sam ti da mi je žao, i stvarno je tako! – Znaš š ta? – reč e on. Marta zavcile i otkaska iz sobe. – Viš e sam te viđao kad sam živeo u Vašingtonu. – Džo, to nije istina. – Tako da ć u otvoreno da te pitam, Lindzi. Jedno pitanje. I hoć u istinu. Pomislih: Ne, molim te, molim te nemoj da me pitaš da li zaista želim da se udam za tebe, molim te nemoj. Nisam spremna. Gledala

sam u oluju koja je besnela u Džoovim dubokim plavim očima. – Želim da znam za tebe i Konklina. Šta se dešava između vas? Bila sam zapanjena. – Misliš da ja... Džo, nije moguće da to misliš! – Vidi. Proveo sam sat vremena sa vas dvoje. Među vama ima nečeg, i molim te nemoj mi reći da ste samo partneri. – Radio sam s tobom ranije, Lindzi – nastavi Dž o. – Mi smo bili partneri. A evo gde smo sad. Otvorih usta, pa ih zatvorih ne rekavš i niš ta. Oseć ala sam se toliko krivom da nisam č ak ni glumila uvređenost. Dž o je bio u pravu u vezi sa svim. Da Rič i ja oseć amo neš to posebno jedno prema drugom, da zapostavljam njega, Dž oa, da smo viš e vremena posveć ivali jedno drugom kad je Džo živeo dve vremenske zone dalje nego sad. Jednom kad je doneo odluku da se preseli u San Francisko, Dž o je postao moj, moj, samo moj. I ja sam ga uzela zdravo za gotovo. Pogreš ila sam. I morala sam to da priznam. Ali grlo mi se steglo od suza. Brakovi policajaca pucaju baš zbog ovoga. Zbog posla. Opsednutost i posvećenost radu u policiji. O tome se ovde radi – zar ne? Bilo mi je muka od srama. Nikad nisam ž elela da se Dž o oseć a loš e, nikad nisam ž elela da ga povredim. Spustih č aš u na š ank, pa i njemu uzeh čašu iz ruke i spustih je na šank. – Ništa se ne dešava, Džo. Samo je posao u pitanju. On mi se zagleda u oč i, a ja stekoh oseć aj kao da mi pretresa mozak. Toliko me je dobro poznavao. – Promešaj sos koji put, u redu, Linds? Idem da se istuširam. Propeh se na prste i obmotah ruke oko Dž oovog vrata, naslonih se na muš karca o kojem sam razmiš ljala kao o svom buduć em muž u, naslonih obraz na njegov. Htela sam da me zagrli. Napokon i jeste. Sklopio je šake oko mog struka i privio me čvrsto uza se. Rekoh: – Mnogo te volim. Viš e ć u se truditi da ti to i pokaž em, Dž o, kunem ti se, hoću.

110. Rič je već bio za kompjuterom kad sam doš la na posao. Izgledao je kao da se nalazi u petoj brzini: kaž iprsti su mu leteli po tastaturi kao da izvode neki brz ples. Zahvalih mu na krofni koju je ostavio na salveti kraj mog telefona. – Na mene je bio red – reč e Rič , ne diž uć i pogled dok sam izvlač ila stolicu i sedala. – Doktorka Rouč je zvala – nastavi Rič . – Kaž e da je u želucu Alana Bima bilo pedeset pet kubnih centimetara benzina. – Koliko je to? Pedeset pet mililitara? Bož e. Hoć e da kaž e da je pio benzin? – Da. Verovatno direktno iz kante. Bim je stvarno ž eleo da se postara da ovog puta uradi sve kako treba. Lekar kaž e da bi ga benzin ubio da to nije uč inila vatra. Proglasila je taj sluč aj samoubistvom. Ali pogledaj ovo, Lindzi. – Šta si pronašao? – rekoh. – Dođi da vidiš ovo. Obiđoh oko naš a dva stola i provirih preko Konklinovog ramena. Na njegovom ekranu je bio otvoren sajt Mreža kriminala. Konklin pritisnu enter i animacija se pokrenu. Jedan pauk se spusti na niti svoje mrež e s vrha stranice, isplete mrež u oko krvavocrvenog naslova iznad teksta, pa se povuče nazad u ugao stranice. Pročitah naslov. Pet slučajeva pucnjave s fatalnim ishodom samo ove nedelje Kad će policija i tužilaštvo početi da rade svoj posao kako treba? Tekst ispod naslova bio je muč na osuda pravosudnog sistema San Franciska – i sve je bilo istina. Broj ubistava je bio u porastu, broj suđenja u opadanju, posledica manjka struč nog kadra, novca ili vremena. Rič pomeri kursor miš a do kolone u kojoj su bile izlistane stranice na sajtu. – Ovaj ovde – reč e Rič , klikć uć i na link „Trenutno nereš ena ubistva“. Pojaviše se umanjeni prikazi fotografija.

Među njima su stajali porodič ni portreti Malounovih i Mič amovih. Rič kliknu na sliku Malounovih i reče: – Slušaj ovo. A onda mi pročita tekst sa te stranice: – „Da li su ubistva Partriš e i Bertrama Malouna i Sendi i Stivena Mičama dela istog ubice?“ – „ Mi kažemo da jesu.“ – „A postoji još jednako straš nih ubistava sa istim „potpisom“. Jablonski iz Palo Alta i Dž ordž i Nensi Cu iz Montereja takođe su poginuli u užasnim kućnim požarima“. – „Zašto policija San Franciska ne može da reši ove zločine?“ – „Ako imate ikakve informacije, piš ite nam na adresu: mrezazlocina.com. Diem dulcem habes.“ Bože, pa to je latinski. – Nikad nismo rekli štampi za latinski – rekoh. – Šta to znači? – „Diem dulcem habes“ znači „Želimo vam prijatan dan“. – Da, dobro – rekoh. – Nadajmo se da će biti još bolji od toga. Pozvala sam kancelariju javnog tuž ioca, zatraž ila Juki, dobila Nika Gejnsa, rekla mu da nam treba nalog kojim ć emo naterati internet provajdera da nam kaže ime vlasnika sajta Mreža zločina. – Videć u s nadlež nima – reč e Gejns. – Cisto da pitam, narednice: imate opravdan razlog? – Radimo na tome – odgovorih. Spustih sluš alicu, rekoh: – Sta sad? – dok je Rič kliktao na polje „Kontaktirajte nas“. On otkuca s dva prsta: „Moram da prič am s vama o pož arima kod Malounovih i Mič amovih. Molim vas kontaktrajte me.“ Po Konklinovoj imejl adresi se videlo da radi za Policiju San Franciska. Ako je Pidž vebmaster tog sajta, možda ćemo ga uplašiti. S druge strane – ništa drugo nismo ni mogli da uradimo. Nije bilo potrebe da brinem. Samo dva minuta nakon š to je posalo mejl, Rič je dobio odgovor. „Kako mogu da vam pomognem?“, pisalo je u mejlu. U potpisu je stajalo ime Linka Vebera, uz njegov broj telefona.

111. Sastanak s Veberom bio je zakazan za č etiri sata tog popodneva. Konklin i ja smo obavestili Dž akobija o svemu, podelili zadatke naš em timu i u dva sata krenuli put jedne knjiž are u Noui Veliju zvane Ukleto mesto. Inspektori Ci i Maknil bili su u kombiju parkiranom u Dvadeset drugoj ulici, a ja sam bila ozvuč ena. Inspektori Lemke i Semjuels bili su u civilu, motali su se ispred i iza knjižare. Dlanovi su mi bili vlaž ni dok sam č ekala Konklina u patrolnim kolima. Bilo mi je vruć e u zaš titnom prsluku, ali moj uzavreli um je bio taj koji mi je dizao temperaturu. Je li to to? Da li je nadimak Linka Vebera „Pidž“? U pola č etiri Konklin i ja izađosmo iz kola i odš etasmo do knjiž are na uglu. Ukleto mesto bila je staromodna knjiž ara, mrač na, puna tajanstvenih knjiga, polovnih izdanja, sa odeljkom gde su se prodavale dve knjige po ceni jedne. Ni po č emu nije lič ila na klimatizovane knjiž are velikih lanaca s kafe barovima i tihim dž ezom koji dopire iz zvučnika. Kasir je bila androgena osoba od dvadeset i neš to godina u crnoj odeć i, kratke kose, s nekoliko pirsinga po licu. Zatraž ih Linka Vebera, a kasir mi reče slatkim ženskim glasom da Link radi na spratu. Gotovo da sam mogla da č ujem grebuckanje miš eva koji se gnezde u hrpama knjiga dok smo prolazili uskim prolazom između polica i provlač ili se pored muš terija koje jedva da su delovale psihič ki zdravo. U dnu knjiž are nalazilo se jedno prosto drveno stepeniš te sa znakom na lancu razapetim preko prolaza: ZABRANJEN ULAZ. Konklin otkač i lanac i mi pođosmo uza stepenice koje su vodile u sobu na tavanu. Tavanica je bila poput onih u katedralama, ali niž a, samo dva i po metra visoka na najviš em delu, po sredini, i spuš tala se do visine od oko metar kod boč nih zidova. U zadnjem delu sobe nalazio se jedan sto na kojem su visoke gomile č asopisa, papira i knjiga okruživale kompjuter s dva velika ekrana. A za stolom je sedeo jedan crni klinac, mož da petnaest godina star,

mrš av kao trska, s naoč arima s crnim ramom, bez vidljivih tetovaž a, i bez ikakvog nakita, osim ako se ne rač unaju proteze na zubima, koje sam mu ugledala kad je digao glavu i nasmešio se. Moje velike nade se raspršiše. Ovo nije Pidž . Guverner je opisao Pidž a kao krupnog, belog klinca s dugom smeđom kosom. – Ja sam Link – reč e deč ko. – Dobrodoš li u prostorije sajta Mreža zločina.

112. Link Veber reč e da je „poč astvovan“ š to nas vidi. Pokaza nam da sednemo na dve meke, plastič ne kocke, i ponudi nas laš iranom vodom iz frižidera iza svog stola. Seli smo na njegove kocke, odbili vodu. – Proč itali smo vaš e komentare na sajtu – Konklin ć e lež erno. – Pitali smo se š ta mislite ko je podmetnuo pož are kod Malounovih i Mičamovih? Klinac reče: – Što ne bih počeo od početka? U normalnim okolnostima to je bila dobra ideja, ali ž ivci su mi danas bili tako blizu pucanja da sam ž elela da dobijem odgovor na samo dva pitanja, i to u š to saž etijoj formi: Zašto si upotrebio latinsku frazu na svom sajtu? Poznaješ li nekog s nadimkom Pidž? Ali Veber nam reč e da policija nikad ranije nije dolazila kod njega i da je sastanak u njegovoj kancelariji opravdao njegov cilj i postojanje njegovog sajta van svih oč ekivanja. U petnaestominutnom razgovoru, isprič ao nam je da je njegov otac vlasnik Ukletog mesta, da je on ljubitelj kriminalistič kih prič a otkako je nauč io da č ita. Rekao nam je da ž eli da se bavi pisanjem krimić a i knjiga o istinitim zloč inima č im završi školu. – Link, na svom sajtu si na latinskom napisao „Zelimo vam prijatan dan“. Zašto si to uradio? – upitah, prekidajući njegovu životnu priču. – Oh. Latinski. Ovo mi je dalo ideju. Link stade da pretura po dž umbusu na svom stolu, napokon pronaš avš i jednu knjigu u mekom povezu, dimenzija oko 20x30 cm, na č ijim koricama je elegantim fontom stajao ispisan naslov: Sedmo nebo. Dade mi knjigu. Listala sam stranice ne diš uć i. Iako je podseć ala na velik i debeo strip, bila je to grafička novela. – Prvo je bila objavljena kao blog – reč e nam Veber. – Onda je moj tata odštampao prvo izdanje. – A latinski? – upitah ponovo, dok mi se grlo stezalo od napetosti i mogućnosti koje gotovo da sam mogla da nazrem. – Sve tu piš e – reč e mi Veber. – Likovi iz ove novele koriste se

latinskim frazama. Cujte, smem li da napiš em na sajtu da ste me koristili kao konsultanta? Nemate pojma koliko bi mi to značilo. Gledala sam u naslovnu stranu knjige koju sam drž ala u rukama. Ispod naslova su bila pobrojana imena ilustratora i tekstopisca. Hans Veter i Bret Atkinson. Ispod imena su stajale dve sličice. Hans Veter je bio predstavljen kao golub, a Bret Atkinson kao soko.

113. Do pet sati tog popodneva, Konklin i ja smo sedeli za svojim stolovima na odeljenju. Konklin je kliktao po internetu, traž eć i informacije o Atkinsonu i Veteru – a ja nisam mogla da prestanem da listam njihovu novelu. Navukla sam se. Crtež i su bili urađeni u prostoj crno-beloj tehnici. Likovi su imali velike oč i i podseć ali na manga stripove iz Japana, s nasiljem i na granici pornogra ije. Dijalozi su bili brzi, u američ kom slengom, proš arani latinskim izrekama. A prič a je zapravo bila luda ali nekako zanimljiva. U ovoj knjizi, „Pidž “ je bio i idejni tvorac i izvođač akcija. „Hok“ je bio sanjar. Bili su predstavljeni kao pravedni osvetnici, i njihova misija je bila da spasu Ameriku od onog š to su smatrali opscenim svetom iz snova za veoma bogate. Tu američ ku „alavost“ nazivali su Sedmim nebom i opisivali je kao neutaž ivu pohlepu, udovoljavanje lič nim prohtevima i rasipanje. Reš enje do kojeg su Pidž i Hok doš li bilo je da pobiju bogate i pohlepne, da im pokaž u š ta je pravo prož diranje – kad vatra proždire njihova tela. Pidž i Hok su se oblač ili u crno od glave do pete: majice kratkih rukava, farmerke, jahać e č izme, i glatke strukirane kož ne jakne sa znakom goluba i sokola spreda i pozadi. Iz vrhova prstiju su im sevale varnice. A moto im je bio: „Aut vincere aut mori“. Pobedi ili umri. Hok – momak, ne lik iz novele – učinio je i jedno i drugo. Moja pretpostavka? Nikad nisu oč ekivali da ć e neka od njihovih žrtava poživeti dovoljno dugo da prozru njihove pseudonime. Motivi i metode kojima su se ubice koristile oč igledno su bili opisani u knjizi, ali sve je bilo uvijeno u ikciju. I to je ono zbog č ega sam bila besna kao ris. Osmoro stvarnih ljudi je umrlo zbog ovih arogantnih gluposti, a mi nismo imalo bukvalno nikakav dokaz kojim bismo dokazali da su njihove ubice Hok i Pidž iz stvarnog života. Okrenula sam knjigu da osmotrim zadnje korice, iš čitala

oduš evljene recenzije javnih kritič ara i poznatih blogera. Rekoh Rič u: – Znaš š ta je najbolesnije u svemu ovom? Prava na ovu knjigu otkupio je Brajt Lejn. – Hmm? – promrmlja Rič, još uvek kucajući po tastaturi. – Brajt Lejn je nezavisna produkcijska kuć a – rekoh. – Jedna od najboljih. Snimiće film po ovome. – Bret Atkinson – reč e Rič – prva je godina engleske knjiž evnosti na Univerzitetu Stanford. Hans Veter je takođe na Stanfordu. On je na rač unarstvu. Ova dva ljigavca ž ive kod kuć e, na samo dva bloka udaljenosti jedan od drugog u Mauntin Vjuu, na tri kilometra od Stanforda. Rič okrenu monitor kompjutera k meni, rekavš i: – Pogledaj sliku Breta Atkinsona iz školskog godišnjaka. Bret Atkinson je bio Hok, deč ko kojeg je Konor Kampion upucao, lepuš kasti, plavokosi deč ak aristokratskih crta lica kojeg smo videli u bolnici pre nego što je umro. – A sad – reče Rič – upoznaj Pidža. Hans Veter je bio zgodan krupajlija, ilustrator, student rač unarstva i informatike, koji se sada van škole usavršavao kao serijski ubica. – Ima da dobijemo naloge – graknuh. Proč istih grlo i rekoh: – Ne zanima me koga moram da molim. Rič je izgledao ozbiljnije nego ikada. – Apsolutno. Greške ne dolaze u obzir. – Aut vincere aut mori – rekoh. Rič se osmehnu, pruž i ruku preko stola i č uknu me pesnicom u pesnicu. Pozvala sam Dž akobija, koji je pozvao š efa Trakija, koji je pozvao jednog sudiju, koji je navodno rekao: – Zelite da vam izdam nalog za hapšenje na osnovu nekog stripa? Jedva da sam oka sklopila te noć i, a ujutru smo Rič i ja otiš li do sudijinih odaja sa Sedmim nebom, fotogra ijama s mesta zloč ina kod Maluonovih, Mič amovih i Jablonskih, i s fotogra ijama Cuovih iz mrtvač nice. Ponela sam izjavu Konora Kampiona da su deč aci koji su došli u njegovu kuću s pištoljem i najlonom za pecanje rekli da se zovu Hok i Pidž , i pokazala sam sudiji njihove fotogra ije iz godiš njaka, s njihovim pravim imenima ispod slika. Do deset sati pre podne imali smo potpisane naloge i sve ljudstvo koje nam je bilo potrebno.

114. Univerzitet Stanford, najcenjeniji univerzitet za najbolje i najpametnije, nalazi se 54 kilometara juž no od San Franciska, pored Autoputa br.280, blizu Palo Alta. Hans Veter, poznatiji kao Pidž , provodio je svoje dane u video laboratoriji informatič kog centra Gejts, petospratnici izbledele fasade u obliku slova L, s krovom od crepnih opeka i ovalnim ulazom. Laboratorije i nauč ne prostorije bile su grupisane oko tri najveć a am iteatra, a sama zgrada je bila izolovana na sopstvenom ostrvu, odvojena od ostalih fakultetskih zgrada sporednim putevima. Konklin i ja smo prouč ili plan Gejtsove zgrade s federalnim š eri ima, koji su bili koordinisani s fakultetskim obezbeđenjem. Buduć i da je zgrada imala prozore sa svih strana, svako ko sedi pored prozora ugledao bi snage reda kako dolaze. Parkirali smo vozila uz ivič njak na jednom sporednom putu, izvan vidokruga fakultetske zgrade i nastavili peš ice. Konklin i ja smo nosili pancirne prsluke ispod jakni Policije San Franciska i drž ali piš tolje u rukama, ali smo naređenja primali od federalnih šerifa. Adrenalin mi je prostrujao telom kad smo dobili signal za pokret. Dok su ostali stajali kraj boč nih ulaza, dvanaestoro nas je ustrč alo uz stepenice ispred glavnog ulaza i uš lo u hol s visokom tavanicom, a zatim nastavilo do stepeništa i odmorišta. Po dvojica š erifa su se odvajala od glavne grupe na svakom spratu, pretrčavajući preko otvorenog prostora, zaključavajući učionice. Grozničavo sam razmišljala o tome šta će se dalje desiti. Plaš ila sam se da smo preglasni, da nas je Veter već opazio i da ć e, u sluč aju da je kriš om uneo neko oruž je i pored detektora za metal, mož da uzeti svoje kolege za taoce pre nego š to uspemo da ga uhapsimo. Konklin i ja stigosmo do odmoriš ta na poslednjem spratu a š eri i zauzeš e polož aje s obe strane vrata video laboratorije. Konklin proviri kroz boč no staklo na vratima, okrenu kvaku i š irom otvori vrata. Dok su me Konklin i federalni š eri i naoruž ani automatskim

puš kama pokrivali ja uđoh i zaurlah: – NE MRDAJ. Nek svi ostanu mirni i niko neće biti povređen. Jedna studentkinja vrisnu i u prostoriji nastade haos. Klinci poskakaš e sa svojih stolica i posakrivaš e se ispod stolova. Kamere i kompjuteri su padali na pod. Lomilo se staklo. Oko mene su se vrtele kaleidoskopske slike a vrisci už asa odzvanjali su prostorijom. Situacija je od loš e preš la u nekontrolisanu. Neprestano sam pretraž ivala prostoriju pogledom, trudeć i se da pronađem krupnog momka duge smeđe kose, jake vilice, oč iju ubice – ali nisam ga videla. Gde je Hans Veter? Gde je?

115. Profesor je stajao zaleđen u prednjem delu prostorije, bledog lica koje je postajalo sve crvenije dok se š ok pretvarao u bes. Bio je u tridesetim, proć elav, u zelenom puloveru i neč emu š to je lič ilo na kuć ne papuč e koje su mu provirivale ispod rubova nogavica. Ispruž io je ruke ispred sebe kao da ž eli da nas istera iz svoje uč ionice. Predstavio se – doktor Nil Vajnstin – i ljutito upitao: – Šta je ovo? Šta je ovo, dođavola? Da situaciju nije bila tako straš na, bilo bi gotovo smeš no posmatrati Vajnstina, naoruž anog samo svojim uzleprš anim rukama i doktorskim znanjem, kako se suoč ava s federalnim policajcima punim adrenalina, naoštrenim da raznesu celo to mesto u paramparčad. – Imam nalog za hapš enje Hansa Vetera – rekoh, drž eć i nalog i pištolj isped sebe. Vajnstin povika: – Hans nije ovde. Jedna studentkinja bele puti s crnim dredovima i pirsingom na donjoj usni proviri iza jednog prevrnutog stola. – Jutros sam prič ala s Hansom – reče . – Rekao mi je da ide na put. – Videla si ga jutros? – upitah. – Pričala sam s njim preko mobilnog. – Je li rekao kuda ide? Ona zavrte glavom. – To mi je rekao samo zato š to sam htela da pozajmim njegova kola. Ostavila sam š erife da ispitaju Vajnstina i njegove studente, ali č im smo Konklin i ja izaš li iz zgrade, osetila sam kako mi tlo izmič e pod nogama. Hokova smrt prošle noći naterala je Pidža da nestane. Do sada je otišao ko zna gde. Na parkingu preko puta Gejtsove zgrade, neki klinci su stajali u grupicama dok su drugi š etkali unaokolo, oš amuć eni. Treć i su se pak smejali tom neoč ekivanom uzbuđenju. Helikopteri TV stanica su kruž ili iznad naš ih glava, izveš atajuć i svet o incidentu koji je bio potpuna katastrofa.

Pozvala sam Dž akobija, prekrila jedno uvo i ukratko mu iznela situaciju. Nisam ž elela da zna koliko se plaš im da smo uprskali i da je Veter još uvek na slobodi. Trudila sam se da mi glas ostane miran, ali Džakobija nisam mogla da prevarim. Slušala sam ga kako mi diše na uvo dok je slušao. Zatim reče: – Znači, Bokserova, govoriš mi da je Pidž odlepršao.

116. Federalni š eri i i njihov tim specijalaca zaustaviš e se pored naš ih kola dok smo koč ili na č istom, uredno pokoš enom travnjaku. Ispred nas se nalazila trospratna kuć a u kolonijalnom stilu, na samo tri kilometra od Stanforda. Detalji na kuć i bili su autentič ni i poticali su iz tog perioda, a komš iluk je bio prvoklasan. Na poš tanskom sanduč etu je pisalo VETER. I kola Hansa Vetera stajala su na prilazu. Voki-tokiji su krč ali oko nas, radio-kanali su se oslobađali za komunikaciju. Policija je okruž ila kuć u i specijalci su se postavili na polož aje. Konklin i ja izađosmo iz kola. Rekoh: – Sve u vezi sa ovim mestom podseća me na kuće koje su Hok i Pidž spalili do temelja. Koristeć i vrata kola kao š tit, Konklin pozva Hansa Vetera preko megafona. – Vetere. Ne možeš da pobegneš, druže. Izađi s rukama na glavi. Hajde da ovo okončamo mirno. Kroz prozore sam videla kako se neko kreć e na drugom spratu. Bio je to Veter koji je iš ao iz sobe u sobu. Cinilo se da dovikuje neš to nekome unutra, ali nismo mogli da razaberemo reči. – S kim on to priča? – upita me Konklin preko krova kola. – Sranje, mora da je njegova majka. Sigurno je unutra. U kuć i se upali televizor i neko pojač a zvuk. Mogla sam da č ujem glas reportera. Opisivao je scenu koju smo mi upravo proživljavali. On reč e, – Taktič ki manevar koji je otpoč eo pre sat vremena na Univerzitetu Stanford preselio se na novu lokaciju i policija se sada nalazi u bogatom kraju poznatom kao Mauntin Vju, u Mil lejnu... – Vetere? Čuješ li me? – zagrme Ričov glas iz megafona. Znoj mi se slivao niz bokove. Poslednje stranice Sedmog neba opisivale su obrač un s policijom. Prisetila sam se slika: krvava tela na zemlji, Pidž i Hok koji beže. Zaštitili su se tako što su uzeli taoca. Konklin i ja se posavetovasmo s kapetanom jedinice za specijalne operacije, sedokosim profesionalcem i bivš im marincem američ ke vojske, Pitom Bejlijem, i on osmisli plan. Konklin i ja brzo priđosmo kuć i Veterovih i stadosmo sa obe strane ulaznih vrata, spremni da

zgrabimo Vetera č im ih otvori. Specijalci su bili pozicionirani tako da smaknu klinca ako nešto krene po zlu. Dok sam se bližila kući, osetila sam slabašan miris paljevine. – Je li to vatra? – upitah Riča. – Osećaš? – Da. Je li taj glupi seronja zapalio sopstvenu kuću? Još uvek sam mogla da č ujem zvuk televizora u kuć i Veterovih. Voditelj vesti je dobijao informacije od izveš tač a iz helikoptera iznad nas i opisivao je aktivnost na zemlji. Imalo je smisla pretpostaviti da Veter gleda prenos događaja na TV-u. A ako kamera mož e da uhvati mene i Riča, onda Veter zna gde se Konklin i ja nalazimo. Kapetan Bejli me pozva na nekstel: – Narednice, mi ulazimo. – Ali pre nego š to je stigao da izda naređenje, ž enski glas doviknu s unutrašnje strane ulaznih vrata. – Ne pucajte. Izlazim napolje. – Ne pucajte – viknuh Bejliju. – Talac izlazi napolje. Kvaka se okrenu. Vrata se otvoriše i sivi dim pokulja napolje, vrtložeći se i penjući ka mrač nom, oblač nom nebu. Zač u se zvuk dobro podmazanog motora, i ispod uskovitlanog oblaka od bledosivog dima ugledah prednju ivicu invalidskih kolica na električ ni pogon kako udara u š tok i okreć e se, i zatim kako zastaje na pragu. Zena u kolicima bila je sitna i sasuš ena, mož da oduzeta. Glava i ramena behu joj prekriveni dugim ž utim š alom č iji je kraj lež ao naguž van preko njenih koš čatih kolena. Lice joj je bilo zgrč eno, a na prstima su joj se presijavali dijamanti. Ona okrenu svoje uplašene plave oči k meni. – Ne pucajte – stade da moli. – Molim vas nemojte mi ubiti sina!

117. Zurila sam u ledenoplave oč i gospođe Veter sve dok ona nije prekinula č aroliju. Ona okrenu glavu u stranu i uzviknu: – Hanse, radi š ta ti kaž u! – Dok je okretala glavu, ž uti š al je spao na zemlju. Srce mi je poskočilo kad sam shvatila da u toj stolici sede dve osobe. Gospođa Veters je sedela u krilu svog sina. – Hanse, radi šta ti kažu – Veter će, mičući usnama. Stolica krete napred na travnjak. Sad sam sve jasno videla. Veterova ogromna desna š aka poč ivala je na kontrolama za upravljanje. Leva ruka mu je bila prebač ena preko majč inog tela, i drž ao je vrh kratež a s dve cevi č vrsto prislonjen ispod majč inog mekog podbratka. Spustih svoj devetomilimetarski glok i naterah sebe da progovorim s nekom dozom mirnoće koju nisam ni izbliza osećala. – Hanse, ja sam narednica Bokser iz Policije San Franciska. Ne ž elimo da iko bude povređen. I zato te molim da baciš tu puš ku, u redu? Postoji nač in da se ova situacija bezbedno okonč a, i ja ž elim da tako i bude. Neću pucati ako odložiš oružje. – Da, kako da ne – Veter ć e, smejuć i se. – Sad me sluš ajte, oboje – reč e, upiruć i bradom u mene, pa u Konklina. – Stanite između moje mame i pandura. Sad, bacite oružje, ili će ljudi početi da umiru. Nisam bila uplašena. Bila sam prestravljena. Bacih piš tolj na zemlju, a Konklin uč ini isto. Stadosmo ispred kolica, š titeć i gospođu Veter i njenog prokletog sina od specijalaca na ivici travnjaka. Kož a me je pekla od znoja. Oseć ala sam vruć inu i jezu u isto vreme. Stajali smo zaleđeni u ovom už asnoj vinjeti dok je dim oko nas postajao sve gušći. Uz jedno potmulo bum, plamenovi izbiš e kroz prozore na prednjem delu kuć e a dnevna soba buknu jarkim sjajem. Krhkotine od stakla se prosuš e u dvoriš te a na glave nam se spusti kiš a od varnica. Konklin ispruži ruke ispred sebe kako bi Veter mogao da ih vidi. On viknu: – Vetere, uradili smo kako si rekao. Sad, baci tu prokletu pušku, čoveče. Ja ć u te zaš tititi. Zaklonić emo te sa svih strana,

postaraćemo se da budeš bezbedan. Samo baci pušku. Zač u se urlik od razbuktavanja stihije, a zatim i zavijanje sirena dok su se vatrogasna kola približ avala mestu deš avanja. Veter nije nameravao da se preda. Ne ako sam bila u pravu da divlji sjaj u njegovom oku predstavlja prkos. Ali Pidž nije sebi obezbedio izlaz. Šta će kog đavola da učini?

118. Veter se glasno nasmeja. Na delić sekunde, sve š to sam mogla da vidim bili su prelepi zubi klinca koji je imao najbolju zubarsku negu na svetu. On reč e Konklinu: – Zar ne mož eš da zamisliš Fransisa Forda Kopolu kako rež ira ovu scenu? Èuh jedno tiho klik, a zatim gromoglasno KABUUM. Nikad ranije nisam videla tako nešto. U jednom trenutku sam gledala u oč i gospođe Veter, a već u sledeć em trenutku glava joj je eksplodirala, vrh lobanje se rascvetao kao cvet. Vazduh je potamneo od krvave magle koja je prekrila mene i Konklina i Vetera crvenim sjajem. Vrisnuh: – Ne! Veter se ponovo nasmeja, blistavo belih zuba na licu nalik krvavoj maski. Gurnu telo svoje majke s kolica vrhom kratež a tako da se ono otkotrlja i zaustavi kraj mojih stopala. Veter nacilja između mene i Konklina i ponovo opali, š aljuć i sač mu iznad glava policajaca i specijalaca dvadesetak metara dalje, na ivici travnjaka. Pokuš ala sam da pojmim už as kojem sam upravo prisustvovala. Umesto da upotrebi majku da bi se izbavio, Veter joj je prosuo mozak. A specijalci nisu mogli da pucaju na Vetera a da ne pogode nas. Veter otpusti koč nicu palcem, otvori sač maru i napuni je. Zaklopi puš ku trgnuvš i ruč nim zglobom, i ona kliknu kad se cevi sklopiš e. Bio je to oštar, karakterističan zvuk. Veter je bio spreman da ponovo otvori vatru. U meni nije bilo sumnje. Bili su to poslednji trenuci mog ž ivota. Hans Veter će nas ubiti. Neć u stić i do svog piš tolja na vreme da ga zaustavim. Vazduh je bio pun dima. Vatra je buktala. Plamenovi su se dizali s drugog sprata pravo kroz krov. Znoj i krv mrtve ž ene osuš ili su mi se na licu od vreline. – Pomerite se – reč e Veter meni i Konklinu. – Ako želite da živite, pomerite se.

119. Povratila sam oseć aj u prstima, i nada je pojurila u sve komore mog srca. Sad sam razumela. Veter je ž eleo da pogine u stilu superheroja, u velič anstvenom okrš aju sa specijalcima. Zeleo je da umre, ali ja sam želela da plati. Kao da sam to izazvala snagom svojih misli, Veter odjednom vrisnu i poče da se trza u kolicima kao da ima napad epilepsije. Primetih žice i pogledah u Konklina. Dok je Veterova paž nja bila usmerena na specijalce, Rič je otkač io električ ni omamljivač s pojasa i opalio. Strelice omamljivač a probile su Veterovu desnu ruku i butinu. Konklin je nastavio da š alje struju u njegovo telo dok je prevrtao kolica na bok, š utirajuć i Veterov kratež niz padinu. Dok se Veter trzao od bola, specijalci poleteš e uzbrdo do mesta gde smo stajali. Rekoh Rič u, stegnutog grla: – Pametan si. Je l’ ti neko to nekad rekao? – Nikad. – Jesi li dobro? On zastenja. – Ne još. Potraž ih glok u travi, pa prislonih njegovu cev Veteru uz č elo. Tek tad je Rič prekinuo dotok struje u omamljivač u. Još uvek se trzajuć i, Veter mi se široko osmehnu sa zemlje, i reče: – Jesam li na nebu? Dahtala sam, u uš ima mi zagluš ujuje bubnjalo, oč i su mi suzile od dima. – Seronjo – vrisnuh. Vatrogasna kola se parkiraš e uz ivič njak, a specijalci nas okruž iš e. Kapetan Bejli vide bes u Konklinovim oč ima. Reč e mu polako, promišljeno: – Imam nešto u kombiju čime možete da se očistite. On nam okrenu leđa, a s njim i ostatak tima. Skriven od helikoptera gustom dimnom zavesom, Rič šutnu Vetera u rebra. – Ovo ti je za Malounove – reč e. Nastavi da ga š utira, sve dok psihopata nije prestao da se smeška i počeo da pljuje zube. – Ovo ti je za Mič amove i Jablonske i Cuove – reč e Rič . Sutnu

Vetera jako u zadnju ložu. – A ovo, smrade. Ovo je za mene.

120. Konklin i ja smo obrisali lica vlaž nim papirnatim ubrusima, ali nismo uspeli da se otarasimo smrada vatre i smrti. Dž akobi stade niz vetar u odnosu na nas, i reč e: – Vas dvoje smrdite kao da ste gazili kroz kanalizaciju. Zahvalila sam mu na tome, ali u glavi mi je previralo. Na dva bloka od nas, pobesneli pož ar gutao je kuć u Veterovih do temelja. U toj kuć i je mož da bilo nekih dokaza, neč ega š to bi povezalo Hansa Vetera i Breta Atkinsona sa ubistvima bogatih bračnih parova. Sad je sve to bilo izgubljeno. Stajali smo ispred kuć e u kojoj je pokojni momak, Bret Atkinson, ž iveo sa svojim roditeljima. Bila je to visoka, moderna zgrada sa isturenim balkonima poduprtim gredama, s kojih je pucao pogled na krajolik u preč niku od sto š ezdeset kilometara. Na ovom mestu ž ive veoma, veoma bogati ljudi. Hokovi roditelji, Atkinsonovi, nisu otvarali vrata policijskim patrolama, nisu odgovorili ni na jedan naš poziv, a telo njihovog sina još uvek je lež alo u mrtvač nici jer ga niko nije preuzeo. Preč eš ljavanje komš iluka potvrdilo je njihovo odsustvo. Niko već danima nije video Atkinsonove niti se č uo s njima, a oni nikome nisu rekli da idu od kuće. Motori njihovih kola bili su hladni. U poš tanskom sanduč etu je bilo poš te stare dva dana, a momak koji je pauzirao s koš enjem travnjaka kad smo stigli rekao nam je da nije video Perija i Mojru Atkinson čitave nedelje. Dok je kuć a Veterovih bila potpuno izgubljena, nadala sam se da u kuć i Atkinsonovih mož da još uvek postoje dokazi o stravič nim ubistvima koje su ti momci poč inili. Trideset pet minuta je proš lo otkako je Džakobi nazvao Trakija i zatražio nalog za pretres. U međuvremenu, Sindi me je nazvala, rekavš i da su se ona i nekoliko kombija s TV ekipama parkirali iza policijske blokade, na vrhu ulice. Konklin skloni krvavi pramen kose s oč iju, reč e Dž akobiju: – Ako ovo nisu „vanredne okolnosti“, onda ne znam šta jeste.

Dž akobi zarež a: – O’ladi, Konkline. Jasno? Ako sad uprskamo, gotovi smo. Mene ć e da oteraju u penziju, a vas dvoje ć ete da radite kao školski čuvari. Ako budete imali sreće. Prošlo je još petnaest minuta. Taman sam se spremala da slaž em i kaž em kako sam osetila smrad leš eva u fazi raspadanja, kad se pripravnica iz kancelarije javnog tuž ioca pojavi u jednom starom š eviju. Dotrč ala je stazom pola sekunde pre nego š to ć e Konklin razbiti prozor na kuć i Atkinsonovih gvozdenom polugom za menjanje guma.

121. Unutraš njost kuć e Atkinsonovih bila je poput muzeja. Kilometri sjajnih drvenih podova, velika moderna platna na belim zidovima visokim dva sprata. Svetla su se sama upalila kad smo kročili unutra. Bila je poput muzeja posle zatvaranja: kod kuće nije bilo nikoga. I bilo je jezivo. Nije bilo kuć nih ljubimaca, č asopisa ili novina, sudova u sudoperi, a osim hrane u friž ideru i uredno naređane garderobe u svakom ormaru, nije bilo naznaka da je iko ikad ž iveo na ovom mestu. To jest, sve dok nismo doš li do Hokove sobe, u jednom krilu daleko od glavne spavaće sobe. Hokovo gnezdo bilo je veliko i dobro osvetljeno, prozori su gledali ka zapadu, preko planina. Krevet je bio najmanje impresivan deo sobe. Bio je za jednu osobu, s obič nom plavom posteljinom, zvuč nicima s obe strane, i sluš alicama uključ enim u CD plejer. Duž celog jednog zida sobe prostirao se ugradni sto s površ inom od ultraplasta. Na njemu je stajalo nekoliko kompjutera i monitora i laserskih š tampač a visokih performansi, dok je susedni zid bio prekriven debelom plutanom tablom. Pidž ovi crtež i, od kojih sam mnoge prepoznala kao one iz Sedmog neba, behu pribodeni na tablu. Ali na njoj je bilo i novih crtež a, i č inilo se da se radi o radovima u nastajanju, za drugi deo grafičke novele. – Mislim da im je ovo bio studio – rekoh Konklinu. – Da su ovde sve zakuvali. Konklin sede za sto a ja stadoh da prouč avam tablu. – Knjiga broj dva – rekoh Konklinu. – Lux et Veritas. Znaš li šta to znači? – To je lako – reč e Rič , spuš tajuć i sediš te hidraulič ne stolice. – Svetlo i istina. – Pamtljivo je. Zvuči kao još požara... Rič doviknu: – Hok je vodio dnevnik. – Pomerih miš a i on se pojavi na ekranu. – Fantastično. Dok je Rič skrolovao kroz dnevnik Breta Atkinsona, ja sam

nastavila da prouč avam crtež e na zidu. Kad sam ugledala jedan od crtež a, osetila sam se kao da sam i sama prikač ena za plutanu tablu. Crtež je prikazivao sredoveč nog muš karca i ž enu koji drž e jedno drugo oko struka, ali praznih, bezizraž ajnih lica. Ispod crtež a je stajao jedan natpis. Prepoznala sam rukopis. Bio je isti kao onaj kojim su bile ispisane fraze na naslovnim stranama knjiga ostavljenih u kućama žrtava požara. – Requiescat in leguminibus – rekoh, sričući. – Počivaj u čemu? Rič me nije slušao. – Ova mapa na Atkinsonovom kompjuteru – reč e on. – Označ io je San Francisko, Palo Alto, Monterej. Nestvarno. Pogedaj ovo! Fotogra ije kuć a koje su spalili. Ovo su dokazi, Lindzi. Ovo su jebeni dokazi. I jesu bili. Virila sam preko Konklinovih ramena dok je otvarao internet stranice, prelazila pogledom preko sač uvanih informacija o svakom od ubijenih parova, uključ ujuć i imena njihove dece i datume pož ara. Dosta minuta je proš lo pre nego š to sam se setila neobič nog crtež a pribodenog na plutanu tablu i uspela da pridobijem Ričovu pažnju. – Requiescat in leguminibus – ponovih. Rič priđe zidu i pogleda crtež muš karca i ž ene koji su mož da bili Atkinsonovi. Pročita natpis. – Leguminibus – reč e Rič . – To znač i „mahunarke“, č ini mi se. Zar to nije neka vrsta povrća? Kao pasulj ili grašak? – Grašak? – viknuh. – Gospode bože! Gospode bože! – Šta je? – upita me Konklin. – Šta ti je? Dozvah Dž akobija, koji je pregledao ostatak kuć e s federalcima. S Konklinom i Dž akobijem iza sebe, pronađoh stepenice do podruma. Zamrzivač je po tipu bio horizontalan, najveće zapremine. Otvorih poklopac i hladan vazduh se podiže napolje. – Requiescat in leguminibus – rekoh. – Počivaj u grašku.{12} Stadoh da razgrć em kese sa zamrznutim povrć em i sklanjam ih u stranu, sve dok nisam ugledala žensko lice. – Ovaj zamrzivač je dovoljno dubok za dvoje – promrmlja Džakobi. Rekoh – Aha – i prestadoh s kopanjem. Sudeć i prema njenom dobu, bila sam prilič no sigurna da gledam u

Mojru Atkinson, u njenom najboljem odelu, mrtvu ‘ladnu.

122. Nosila sam svoju novu plavu uniformu, i kosa mi je bila oprana č etrnaest puta, od toga poslednji put za sreć u, kad sam sledeć eg dana uš la u salu za autopsije. Kler je stajala na vrhu dva metra visokih merdevina, sa svojim minolta aparatom uperenim u golo i obezglavljeno telo gospođe Veter. Kler je izgledala ogromno i nestabilno tamo gore. – Zar nema nikog drugog da to radi? – upitah je. – Završ ila sam – reč e ona. Siš la je s merdevina, tromo, korak po korak. Pokazah put ž ene na stolu. – Mogu da ti uš tedim vreme – rekoh Kler. – Slučajno znam način i uzrok smrti te žrtve. – Znaš , Lindzi, još uvek moram da uradim to kako bi moji nalazi mogli da se koriste kao dokaz. – Dobro, ali č isto da znaš . Juč e sam bila zasuta krvlju, komadić ima kostiju i vlasiš ta tvoje pacijentkinje, a mozak da i ne pominjem. Imaš li predstavu kakav je osećaj držati u ruci kašasti mozak? – Kao da drž iš tople gumene bombone? Jesam li u pravu? – reč e Kler, široko mi se osmehujući. – Uh. Da. Baš tako. – Jedan od mojih prvih sluč ajeva bilo je samoubistvo – reč e Kler, nastavljajuć i s poslom, praveć i skalpelom rez u obliku slova Y od ključnih kostiju do stidne kosti gospođe Veter. – Bio je to neki stari vojnik koji je reš io da sebi smrsi konce sač marom. I tako ti ja uđem u njegovu prikolicu, a tek š to sam bila završ ila obuku, znaš ? Nagnem se preko njegovog tela u fotelji i krenem da fotografišem, a panduri počnu da se cerekaju. – Jer? – Nemam pojma. Vidiš, u tome je poenta, devojčice. Nasmejah se prvi put posle dugo vremena. – Znač i, naginjem se nad telom, a za to vreme se deo mozga tog tipa polako odlepljuje s plafona – i padne mi tik iza uveta. Ona se lupi po vratu da mi pokaž e, a ja je nagradih za tu prič u

jednim dobrim kikotom. – Kao š to rekoh, kao tople gumene bombone. Dakle, kako je prošlo? – upita me ona. – Kako je šta prošlo? Ispitivanje đavoljeg okota tvoje pacijentkinje? Ili sastanak s gradonačelnikom? – I jedno i drugo, devojč ice. Bić u ovde cele noć i, zahvaljujuć i tome što su mi tvoji ptičiji prijatelji opet napunili zamrzivač za leševe. – Pa, prvo smo ispitali Vetera, saž eto i bez okoliš anja – rekoh Kler. – Odmah je zatraž io advokata. Nije imao niš ta da izjavi. Ali kad bude progovorio, kladim se u sto dolara da ć e reć i da je njegov drugar mučio i ubio sve te ljude a da je on samo posmatrao. – To neć e biti važ no, zar ne? Ubica ili sauč esnik, ne gine mu smrtna kazna. Plus, ti si ga videla kako ubija ovu jadnu ženu. – Ja i još trideset policajaca. Ali zbog porodica žrtava, ipak želim da bude osuđen za sva ubistva. – A sastanak s gradonačelnikom? – Ha! Prvo je bacio „kosku“ sa mnom i Konklinom, a Dž akobi samo š to nije zaplakao, toliko je bio ponosan na nas, a ja razmiš ljam: „Coveč e, ima da dignemo naš už asni procenat reš enih sluš ajeva sa ž alosnog na srednje ž alostan“, kad se sva prič a svela na jurisdikciju i to ko ć e prvi goniti Vetera, s obzirom na to da su se ubistva desila u Montereju i Santa Klari, kao i – Kler? Draga? Šta ti je? Šta nije u redu? Klerino lice se zgrč ilo od bola. Ona ispusti skalpel i on zazveč a po stolu od nerđajućeg čelika. Uhvati se za stomak, pogleda me šokirano. – Vodenjak mi je upravo pukao, Lindzi. Rok mi je tek za tri nedelje. Pozvah hitnu pomoć , pomogoh svojoj drugarici da sedne na stolicu. Minut kasnije zadnja vrata se otvoriš e s treskom i dva krupna tipa s nosilima uđoše u salu za autopsije. – Šta se radi, doco? – reče onaj krupniji. Rekoh: – Pogodi ko se porađa?

123. Poš to se mala Rubi Rouz rodila pre vremena, svi smo tom prilikom nosili sterilne ruž ič aste papirnate bolnič ke odore, kapice i maske. Kler je izgledala kao je uč estvovala u trci traktora, ali videlo se da i pored bledila sija od radosti. A budući da je takva radost zarazna, svi smo bili euforični i nasmejani. Sindi se hvalila prič ajuć i nam o intervjuu koji je odradila sa ujakom Hansa Vetera, dok se Juki, koja je nabacila koje kilo dok se oporavljala nakon š to ju je Dž ejson Tvili drogirao LSD-om i umalo ubio, smejala Sindinim š alama. Devojke su mi rekle da izgledam sjajno. a mož da i sreć no, onako kako treba da izgledam buduć i da živim sa savršenim muškarcem. – Koliko ćemo još čekati da je vidimo? – upitah Kler. – Strpljenja, devojč ice. Doneć e je kad budu spremni. Uzmi još jedan kolač. Taman š to sam ubacila jedan meki č okoladni kolač s orasima u usta kad se vrata Klerine sobe otvoriš e – i Konklin uš eta unutra. Na sebi je imao bolnič nu odoru, kapu i masku plave boje, ali on je bio jedan od malobrojnih muš karaca koje sam ikad upoznala a koji su mogli da izgledaju smeš no i privlač no u isto vreme. Mogla sam da vidim njegove prelepe smeđe oči, i one behu sjajne. Rič je krio veliki buket cveć a iza leđa i poč eo je da kruž i po sobi pozdravljajuć i se, poljubio Sindi i Juki u obraz, stegao mene za rame, poljubio Kler, a zatim je dramatično otkrio ruže. – Ovo su rubin-crvene ruž e – on ć e, sa stidljivom verzijom svog sjajnog osmeha. – Bože, Riči. Tri tuceta ruža. Znaš da sam udata, zar ne? Kad se smeh utiš ao, Kler reč e: – Zahvaljujem ti. A kad moja mala devojčica dođe ovde, i ona će ti zahvaliti. Sindi je gledala Konklina kao da u ž ivotu nije videla muš ko. – Privuci stolicu – reč e ona. – Rič i, mi još malo idemo kod Suzi na večeru. Što ne pođeš s nama? – Dobra ideja – rekoh ja. – Moramo da nazdravimo naš oj maloj

poč asnoj č lanici Zenskog kluba za reš avanje ubistava, a ti mož eš da nam budeš vozač. – Voleo bih da vam pomognenm, devojke – reč e Rič . – Ali moram da stignem na jedan let – on pogleda na sat – za dva sata. – Kuda ideš? – upita Sindi. I ja sam se to pitala. Nije mi pomenuo da igde putuje. – U Denver. Za vikend – reče Rič Sindi. Skrenuh pogled, preš avš i oč ima preko Klerinog lica. Primetila je. Registrovala je da sam primila neočekivani udarac. – Ideš da vidiš Keli Maloun? – upita Sindi. Njen unutraš nji reporter je odbijao da ćuti. – Aha – reč e Rič . I osim ako Klerina radost zbog bebe nije preš la i na njega, bio je uzbuđen. – Zaista mi je bolje da krenem. Ne ž elim da zaglavim u saobrać aju. Kler, samo sam hteo da ti č estitam na ovim divnim vestima. Poslać eš mi Rubinu sliku da je stavim kao skrin sejver. – Naravno – reč e Kler, tapš uć i Konklina po ruci, zahvaljujuć i mu još jednom na cveću. – Lepo se provedi za vikend – rekoh. A Rič odgovori: – Ti isto. Vi ostali takođe. I onda je otišao. Eim je izaš ao iz sobe, Sindi i Juki poč eš e da komentariš u kako Rič izgleda kao rok-zvezda i pitaju se da li je Keli Maloun njegova velika ljubav iz gimnazije? A onda se vrata ponovo otvoriš e. Jedna sestra dotera mala kolica do Klerinog kreveta i svi zavirismo unutra. Rubi Rouz Vošbern bila je prava lepotica. Ona zevnu, pa otvori svoje tamne oč i s dugim trepavicama i pogleda pravo u svoju mamu, moju velič anstvenu drugaricu Kler, koja je sijala od sreće. Nas č etiri se uhvatismo za ruke, stadosmo u krug oko kolica, moleć i se u sebi za ovo novo dete. Kler nas pusti kako bi uzela svoju bebu u ruke. – Dobrodošla na svet, malena – reče Kler, grleći je i ljubeći svuda. Sindi se okrenu k meni, i upita: – Za šta si se pomolila? Nasmejah se, frknuvš i. – Zar ništa nije sveto, buldož e nijedan? Zar ne mogu ni s bogom da pričam a da mi ti ne tražiš citat? Sindi prasnu u smeh, pokri š akom svoje slatke, blago preklopljene

zubiće. – Izvini. Izvini – reče, a suze joj krenuše iz očiju. Zagrlih je preko ramena i rekoh: – Molila sam se da Rubi Rouz uvek ima dobre prijatelje.

124. Juki izađe iz Lindzinih kola, rekavš i: – Sad znam š ta misle kad kaž u da ne osećaš nikakav bol. – Nismo mogle da te spreč imo da popiješ dve margarite, duš ice, a sam bog zna da smo pokuš ale. Previš e si sitna za toliki alkohol. Otpratiću te unutra. – Dobro sam, dobro sam – nasmeja se Juki. – Idem pravo u krevet. Čujemo se u ponedeljak, važi? Ona pož ele Sindi laku noć i uđe u hol Krest rojala, pozdravi se sa Semom, vratarom, i otetura se uz tri stepenika do niš e s poš tanskim sanduč ić ima. Uspela je da ubaci maleni ključ u bravicu, izvadila svežanj pošte i popela se liftom do svog stana. Stan je bio prazan, ali buduć i da se duh njene majke zadrž ao u pokuć stvu, Juki je prič ala s mamicom dok je spuš tala poš tu na stoč ić u hodniku. Jedan koverat joj ispade iz ruke i pade na pod. Juki zač kilji dole. Bila je to ojač ana koverta, ne mnogo velika, tamnosmeđa s ruč no ispisanom adresom. Ona izu cipele s visokim potpeticama i reč e: – Mamice, š ta god da je u pitanju, može da sačeka. Ćerka ti je pijana k’o zemlja. Ali koverta je budila znatiželju. Juki se osloni jednom rukom na stoč ić , sagnu se i podiž e koverat, zureć i u nepoznati rukopis. Trgla se kad je videla adresu poš iljaoca ispisanu hemijskom u gornjem levom uglu. Tu je stajalo samo jedno ime: Dž uni Mun. Juki pocepa kovertu dok je nesigurno korač ala ka zelenom kauču svoje mame. Dž uni je bila oslobođena optuž bi za ubistvo Majkl Kampiona. Zaš to bi joj Džuni pisala? Sedajuć i na kauč , Juki istrese sadrž aj koverte na kafeni stoč ić od stakla.Unutra je bilo jedno pismo i druga koverta s njenim imenom. Juki nestrpljivo otvori pismo. Draga gospođice Kasteljano,

Kad budete dobili ovo, ja ć u već biti negde u putu, ne znam č ak ni gde. Želim da vidim Ameriku jer nikad nisam bila van San Franciska. Pretpostavljam da se pitate zašto vam pišem, pa ću preći na stvar. Dokazi koje ste traž ili su u drugoj koverti, i verovatno ć ete ž eleti da ih iskoristite da biste Kampionovima pružili nekakvo okončanje. Nadam se da razumete zašto ne mogu da vam kažem više od toga. Pozdrav, Džuni Mun Juki ponovo pročita pismo. Borila se s konfuzijom, pokuš avajuć i da shvati š ta joj je Dž uni Mun rekla. „Dokazi koje ste tražili su u drugoj koverti“. Juki pocepa prostu belu kovertu i istrese dve stvari na površ inu stola. Jedna je bila manž etna od koš ulje, iscepana s rukava, sa izvezenim inicijalima Majkla Kampiona. Manž etna je bila prekrivena osušenom krvlju. Druga stvar je bio mali pramen tamne kosesa sve korenom, dug oko sedam i po centimetara. Juki su se tresle ruke, ali poč ela je da se trezni, razmiš ljajuć i o pozivu koji ć e uputiti Riđem Psu. Pitajuć i se, ako ih pritisnu da š to pre završ e, koliko ć e vremena trebati laboratoriji da analizira DNK koja će se sigurno poklopiti s onim Majkla Kampona. I razmiš ljala je o tome kako je, č ak i ako uspeju da pronađu Dž uni Mun i privedu je, zakon jasan: ne mož e joj se ponovo suditi za Kampionovu smrt. Mogu da je optuž e za sve i svašta – davanje laž nog iskaza pred sudom, opstrukciju pravde, ometanje tuž ilaš tva. Ali osim ako ne ustanove kako je Dž uni doš la u posed tih dokaza, sve su š anse da javni tužilac neće ni pokušati da podnese tužbu protiv nje. Juki pogleda u grozne dokaze koji su joj sad bukvalno pali s neba. Uze telefon i pozva Lindzi. Dok je sluš ala zvonjavu telefona, razmišljala je o Džejsonu Tviliju. Bio je optuž en za pokuš aj ubistva č lana javnog tuž ilaš tva, i ako ga osude, mogao bi da ode na izdrž avanje dož ivotne zatvorske kazne bez moguć nosti uslovnog puš tanja na slobodu. Ili bi mogao da angaž uje najbolje branioce koji se novcem mogu kupiti i da pobedi na sudu. Možda će ga proglasiti nevinim. Juki je zamislila Tvilija kako sedi u nekom kafeu u Los Anđelesu i

piš e knjigu sa svim š to mu je potrebno kako bi ona imala priž eljkivano bombastič an kraj koji ć e mu doneti zilion dolara. Vest o postojanju krvave manž etne, pramena kose i poklapanju uzoraka krvi Majkla Kampiona dospeće u javnost. Ko ga je ubio? Tvili ne bi morao to da dokazuje. Mogao bi da je uč ini jednim od likova u knjizi. A onda bi prosto mogao da uperi prstom u Džuni Mun. Telefon prestade da zvoni. – Juki? – ču Lindzi kako kaže. – Linds, mož eš li da se vratiš do mene? Imam neš to š to moraš da vidiš.

125. Dž uni Mun pogleda kroz prozor i ponovo oseti divljenje zbog oseć anja letenja i neverovatnog pogleda na bistru, tirkiznu vodu ispod sebe. I tamo, pojavljujuć i se u vidokrugu po prvi put, bio je gradić na obali mora. Nije čak umela ni ime da mu izgovori. Iz zvuč nika se razlež e glas pilota. Dž uni sklopi stoč ić ispred sebe i zatež e pojas, još uvek zureć i kroz prozor, gledajuć i sada plaž e, male čamce i ljude. O, bože, ovo je previše sjajno. Opet je poč ela da razmiš lja o onoj davnoj noć i kad je Majkl Kampion prestao da joj bude klijent. Prič ali su o tome koliko se vole i kako za njih nema nade. Majkl je u igri čupkao kratku pletenicu koja joj se spuštala niz vrat. – Imam jednu ideju – rekao je on. – Način da budemo zajedno. – Uradila bih bilo šta – rekla je ona. – Bilo šta. – I ja – rekao je Majkl. Bilo je to uzajamno obećanje. Skovali su plan tokom sledeć ih nekoliko nedelja, plan koji ć e se realizovati kroz š est meseci. I jedne noć i, kad je sve bilo spremno, Majkl je izaš ao iz njene kuć e i prosto je nestao. Tri meseca kasnije, neko je pozvao policiju rekavš i da je video Majkla kako ulazi u njenu kuć u. I onda je policija doš la, i ona se zbunila i izmislila prič u – i uvalila se u veliku nevolju. Bio je to pravi pakao: zatvor i suđenje i posebno č injenica da nije bila u moguć nosti da proverava mejlove i prima telefonske pozive. Ali znala je da ć e je on č ekati. Da su je osudili, on bi se pojavio. Ali Dž uni je izdrž ala do kraja, koristila je mozak i advokata kojeg joj je sam bog podario, i savršeno odigrala svoju ulogu. I hvala ti bože, proglasili su je nevinom. Pre tri dana uzela je krv i kosu koje joj je on poslao i poslala ih Juki Kasteljano zajedno s tim pismom. Sad je onaj najtež i deo bio gotov, i Dž uni je putovala bez prtljaga. Otputovala je autobusom od San Franciska do Vankuvera, a zatim avionom do Meksiko Sitija, obuč ena

kao muš ko, a sad je bila u drugom avionu, na putu ka jednom malom selu na obali Kostarike. To daleko i č arobno mesto bić e njihov novi dom, i Dž uni Mun se nadala svim svojim bić em da ć e Majklovo srce jednog dana biti izlečeno i da će zauvek živeti srećno. Presvukla se u slatku malu haljinu u kupatilu, rastresla svoju tek ispravljenu tamnosmeđu kosu, stavila š ik naoč ari s okvirima u obliku mač jih oč iju. Toč kovi aviona se zakotrljaš e pistom a putnici zatapš aš e. I Džuni je tapšala, dok se avion zaustavljao. Koji trenutak kasnije vrata na trupu se otvoriš e, i Dž uni stade paž ljivo da se spuš ta pokretnim stepenicama koje su prislonili uz avion. Dž uni je prelazila pogledom preko mnoš tva lica koja su gledala put aviona iz malog spoljašnjeg terminala. Eno ga. Obrijao je glavu, pustio kratku bradicu i bio je potpuno pocrneo od sunca. Nosio je majicu jarkih boja na pruge i bermude od teksasa, široko se osmehivao i mahao, dovikujući, – Draga, draga, ovde sam! Niko ga nikad ne bi prepoznao, niko osim nje. Ovo je bio njen pravi život. I počinjao je sada.

{1} Kesteni se peku na vatri. Zima te štipa za nos... (Prim. prev.) {2} Stari, poznati model rols-rojsa. (Prim. prev.) {3} Misli se na sluč aj ubistva mladenaca iz 1. dela ovog serijala: Prvi koji umire. (Narodna knjiga, 2002) (Prim. prev.) {4} Engleski izgovor. Na latinskom to bi glasilo: anuit koiptis. (Prim. prev.) {5} Stil gradnje nazvan po istoimenom rtu Kejp kod. Javlja se u 17. veku kada su kolonisti iz Engleske poč eli da naseljevaju SAD. Karakteriše ga niska. (Prim. prev.) {6} Vidi Šesta Meta (Mladinska knjiga, 2010). (Prim. prev.) {7} Vrsta govora u pozorištu. (Prim. prev.) {8} Engl.: hawk – soko, pidg, skrać eno od pidgeon – golub. (Prim. prev.) {9} Legenda američkog bejzbola. (Prim. prev.) {10} Engl.: Court TV – kablovska TV mrež a koja prenosi suđenja. (Prim. prev.) {11} Engl.: Chunky Monkey – debeljuškasti majmun. (Prim. prev.) {12} Engl.: igra reči (rest in peace; rest in pease). (Prim. prev.)