Sedam kamenčića sa Hristovog groba - Mikica Ilić

Amir Brka VRIJEME SRETNIH GRADOVA Jednom će doći vrijeme sretnih gradova iz kojih je prognan pjesnik Ne samo da ga tada na centralnome trgu neće dočekivati narod i pozornica s koje laude izriču zvaničnici nego će svima biti znano kako se tom vatronoscu zapaljenih očiju nipošto ne smije dopustiti da se s novim sveskom hulnih stihova u džepu ušulja preko obala grada do prvog birca u kojem će uvjeren da lebdi iznad sebe unezvijerenim razvodnjenim očima kazivati o životu o ljubavi o smrti o odsustvu boga očekujući da ga barem ovi sa svoga srodnog dna razumjeti mogu

Amir Brka (Tešanj, 1963), diplomirao književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, objavio šest pesničkih knjiga: Prirodni redoslijed, Bjelina paspartua, Zavičajni muzej, Antikrist u jeziku, Na pergameni lica, Uređujemo staru kuću, roman Monografija grada i knjigu eseja Negativna geografija. Nagrađivan. Prevođen na rumunski, engleski, nemački, slovenački, poljski i makedonski jezik. U Tešnju vodi Centar za kulturu i obrazovanje. Potpredsednik je Društva pisaca BiH.

Obistinit će se proročanstvo i tim nitkovima što sagorijevaju u vapijućoj vatri pakla u kojem su čovjek i demon dva lica istog pisca dozvoljeno neće biti smutnju sijati po zemlji u kojoj se sretni narod zavodljivome zlatnom teletu klanja Zatvorit će se kapije i tajni prolazi a na trgu za svaki slučaj vješala će biti podignuta umjesto slavoluka

SJEĆAŠ LI SE Sjećaš li se našega davnog divnog sna da u ovom svijetu sagradimo dom? Ali – koliko je godina proteklo, a mi još uvijek na ludome vjetru stojimo, hladne nam kiše obraze kvase, mrazevi lede u pesnice stisnute prste. Šta se zbilo? Previše je bilo prethodnoga posla: trebalo je osvijetliti bezličnu tminu, prilazni prokopati put, korov ustrajni počupati pomjeriti vulkansku stijenu poravnati uzvitlanu zemlju, nabujalu preusmjeriti rijeku, a na zvijeri pri tom motrit prepredene – i ni do temelja nismo uspjeli stići. Mnogo je vremena prošlo dok smo mijenjali svijet kako bi moguć bio u njemu naš dom. Sjećaš li se našega sjećanja, ljubavi?

STRANA 68.00

HIĆAJA O CVIJEĆU

P

retili i dokoni Ibn Hazam Al Rašid Bin Muhammed podrignu, pa odluči da se konačno makar malo pomjeri. Osvrnu se, potom, po odaji, i, između svih neizbrojivih stvorenja, u kojima život tinja, što se oko njega bezbrižno gegaju i prevrću, najbliža mu bješe bijela golubica, te ju on dohvati i metnu u krilo svoje šarene, skupocjene, nitima zlatnim protkane halje. Prezasićen dunjalukom, poželje uzoriti Al Hazam promijeniti dimenziju u kojoj mu je sve već i odveć postalo do odvratnosti nezanimljivo, dosadno i bljutavo, pa protrlja ogrlicu na njezinu vratu. Istoga se časa časni Al Hazam stvori u liku kakav ni u snu nije mogao zamisliti. Ništa od svoje tjelesne dominacije i duhovne ravnomjernosti, ali ni od svekolike raskoši i bogatstva kojim je bio okružen, više nije imao. Štaviše, ničeg od tog više se ni sjetiti nije mogao... Sad, on je suhonjav, ali dostojanstven i naočit, zgodan četrdesetogodišnjak, u čudnoj zemlji za koju nikad prije nije bio niti čuo. Stoji, zbunjen, pred ogledalom, prstima prelazi po licu koje, nema sumnje, njemu pripada, iako se s njime tek upoznaje. Pred njim - deseci knjiga, u neredu, jedne prekrivaju druge. Uzima prve, lista gornje, očito pjesme, i na njima vidi sad to novo ime, svoje, za grafeme vezan kao što je za se mistično bio svezan i od čega je, uistinu, i želio da ode. Po knjigama ispisani listovi, prepoznaje svoju ruku, uzima, ubrzano prevrće listove, a zatim nasumice zastaje, i čita. Naslov: Hićaja o cvijeću. Prodavnica cvijeća, u susjednoj uličici, pred općinom, nevelika, jedina u gradu. Vidi: tulipan, ciklame, orhideje, jasmin, gladiole, karanfil i narcis, iris, kroton, zumbul, amarilis, hrizanteme, fikus, muškatle, filadendron, pelargonije, ruže, ruže, ruže, ruže... I kad ne moram, rado tamo pođem, zastanem, da prođem, nevoljan naročito, kad bog me čula, omamljen, kroz nosnice vodi, s njim da ljubav cvijetnu slavim, otajstveni pir. Ponekad, kupim nešto - cvijet, dva, za novčanicu, dvije, pa na autobusno okretište odem, kod stadiona, tamo, gdje je raketa sedmero djece usmrtila, i spustim na asfalt, pazeći, naivan, da me niko ne uoči. Stojim, poslije, u krčmi, sam, uz šank, preko puta, i gledam: pod točkovima automobila latice nijemo pršte. U cvjećarnici, prognanik, sasušen starac, kroz dvostruko mu staklo vidim samo oči, živahne, vesele, srdačno mi mašu. Zaustavio me prije tri novembra, i - u redu, rekao sam. U zimska predvečerja u prizemnu sobu on donosi cvijeće, na gradskom toplovodu da se grije. Šepavoga, ujutro ga motrim, odozgo, kroz prozor, saksije i bukete kako vraća gdje ih niko danas ni pogledati neće. Kad me sretne, sitan novac nudi, da uzmem cvijeće, da na piće me povede... Napast, nervozan, okončavam, jednom, kad odsiječem da to s njime nema veze, nego da je radi cvijeća. Sijevnule su sive oči, nakostriješile se, sijede, čekinje trodnevne. I ostavlja me, odrješito, zbunjena, na mostu... Skoro da ću potrčati za njim, gotov da ga molim... 

URBIS Digitalni album / Broj 17

Beograd

Maj 2006.

Urednik Dra{ko Mileti}

Adresa urednika: 11070 Novi Beograd Bulevar Mihajla Pupina 13 Telefon 011 311 42 32 E-mail: [email protected]

Mikica Ilić SEDAM KAMENČIĆA SA HRISTOVOG GROBA

P

oput sedmorice plemenitih mladića iz Efesa koji se skloniše u mračnu špilju pred Decijevim progonima i, prema jednom svedočanstvu, prespavaše na vlažnoj kostreti tri stotine devet godina, da bi, prenuvši se iz vekovnog sna, ostavili potomstvu nadu u buđenje; slično narečenoj sedmorici legendarnih spavača sa brda Celiona, ležali smo mesecima koji nalikovaše godinama i nas sedmorica niščih provincijalaca u vlažnoj oronuloj kući na obodu starog radničkog naselja. Između dva predavanja ili ispita, uz mutnu svetlost sobne svetiljke, pored hrpa iscepanih knjiga i požutelih beležnica, snevali smo novo doba i novog čoveka. U spavaonici od tridesetak kvadrata provodili smo teskobne noći, da bi se u osvit jutra razmileli svaki na svoju stranu do narednog počinka. Prestareli za redovno studiranje koje je uključivalo domski smeštaj i stipendiju, snalazili smo se i dovijali na sve načine ne bi li priveli kraju mučno školovanje prekinuto Velikim ratom. Studirali smo razne nauke i s različitim uspehom, okićeni ordenima ili oficirskim činovima, skoro svi sa ranama na duši, demobilisani i nepotrebni mladoj državi. Najveći problem bio nam je smeštaj u gradu pretrpanom došljacima i oslobodiocima. Posle dugog traganja nas sedmorica pronašli smo stan kod Olge, drage starice kojoj su obadva sina poginula negde na Sremskom frontu, pred sam kraj rata. Njen skromni jednosobni stan činile su kuhinja sa malom trpezarijom i ostavom, kupatilo i jedna prostrana, svetla soba. Kod gospođe Olge često su se menjali stanari. Jedni bi odlazili, pronašavši bolji smeštaj i ostajući dužni po nekoliko kirija, a drugi bi dolazili iz unutrašnjosti i odmah molili gazdaricu da ih pričeka za stanarinu. Baka Olga je svima izlazila u susret. Zapravo, nikada nam nije bilo jasno zbog čega je uopšte i držala podstanare u svom skromnom, teskobnom domu kad je mogla lepo da živi od izdašne penzije koja joj se sledovala kao majci palih boraca. Osim toga, činilo nam se da gospođa Olga gotovo ni ne troši novac jer je živela skromno, gotovo isposnički. Odevala se jednostavno, najčešće noseći staru, iznošenu odeću od pre rata, a hranila se samo suvim hlebom i nekakvim čorbicama od zelja, koprive i drugih trava. Od špajza, koji je bio tako malen da je u njega mogao da stane samo gvozdeni, vojnički krevet i jedna stolica bez naslona, Olga je uredila svoju samotničku keliju. Tu je spavala između dve molitve i čitala žitija svetih. Jednom, kada su je stanari pitali zašto ne ode u neki manastir i tamo primi monaški postrig, kad već ionako živi kaluđerski, Olga je samo odmahnula rukom, rekavši da je nedostojna takve milosti. Preko dana bi odlazila na groblje gde je uređivala napuštene grobove neznanaca, plevila travu ili brisala nakrivljene spomenike, obrasle mahovinom i bršljanom. Ponekad bi se zadržala ceo dan u grobljanskoj kapeli, pomažući crkvenjacima i pojcima, koji se behu navikli na njeno tiho prisustvo. Kući je stizala tek predveče, malo pre nas da bi založila kamin i pristavila čaj koji nam je služila iz velikog ruskog samovara, razasipajući toplu, mirišljavu tečnost u bele, porcelanske šoljice. To su bili jedini trenuci koje smo provodili zajedno. Posle toga bi umorni podstanari odlazili na počinak, raspoređujući se po kaučima, pomoćnim ležajevima i dušecima na podu. Naviknuti na svakojake ratne nedaće, nismo se

Tira` / 80

Mikica Ilić (Sremska Mitrovica, 1972), piše kratke priče, pripovetke i satiru. Dobitnik je nagrade Laza K. Lazarević za 2002. godinu. Objavio knjigu pripovedaka Zapadno – istočni divan.

STRANA 65.00

20 06 Izdava~i:  Centar za stvarala{tvo mladih Dom omladine Beograda Makedonska 22, Beograd

Priprema: Studio ^avka (Neboj{a ^ovi}) [email protected]

mnogo obazirali na nedostatak komfora. Bilo nam je samo važno da položimo preostale ispite i tako se uključimo u izgradnju mlade države. Dolazili smo tih posleratnih godina u prestonicu sa svih strana i bili smo različitog socijalnog porekla i različitih nacionalnosti, ali samo jedne vere – vere u bolju sutrašnjicu i novog čoveka, oslobođenog starih predrasuda. Baka Olga je znala da smo skoro svi komunisti i nije nam nikada otvoreno pričala o veri, već je to činila oprezno, sa osećajem za meru. Govorila je u parabolama poput Učitelja jer je, baš kao i On, gledala pred sobom prosti puk spreman na porugu i linč. Za Božić, Uskrs ili Aranđelovdan, Olginu krsnu slavu, iznosila nam je koljivo i vino, nudila nas svakojakom hranom i slatkišima, a mi smo halapljivo jeli, smejući se primitivnim narodnim običajima. Naročito smo mi Srbi prednjačili u ismevanju i poruzi. Ostali podstanari su oprezno ćutali. Baka Olga je sve to znala ali se pretvarala da ne čuje i ne vidi našu drskost. Nikada nam nije zamerala na neznanju ili nepažnji, nikada nam nije prigovorila na nepoštovanju njenog doma. Gospođa Olga je sav novac od kirije, koji bi joj preostajao nakon plaćanja mesečnih računa, odnosila u crkvu i prilagala za dušu svojih pokojnih sinova. Više puta su je sveštenici molili da to ne čini jer su znali da živi skromno, ali ona se nije obazirala na njihove molbe. Novac joj je bio nevažan. Samo je jednu želju imala Olga i za nju je živela tokom svih udovičkih, samotničkih godina. Sanjala je da pođe na hadžiluk u Svetu Zemlju, da prođe stopama Via Dolorosa i dotakne čelom Spasiteljev grob, pre nego što zauvek sklopi umorne oči. Sakupljala je, u tu svrhu, novac godinama, odvajajući ga i slažući u drveni sanduk, pod debele hrpe odeće i stare posteljine. Odande je pare vadila često, dajući pozajmice studentima koji novac obično ne bi vraćali, pa se suma naizmenično povećavala i smanjivala. Uvek je samo malo nedostajalo za daleki put i mi smo već mislili da se Olga nikada neće odvažiti na hodočašće i da joj nedostatak novca služi samo kao vešt izgovor za vlastitu neodlučnost. Kada nas je jednog jutra sve sakupila u trpezariji i rekla da sutradan kreće na hadžiluk, još uvek nismo verovali, misleći da su to samo pusta maštanja besposlene NASTAVAK VERTE FOLIUM

NASTAVAK SA PRETHODNE STRANE

starice. Ipak, kada je predala ključeve od stana meni kao najstarijem podstanaru, shvatili smo da se ne šali. Otputovala je sutradan, pre svitanja, i nismo je videli puna dva meseca. Već smo se bili navikli na njeno odsustvo, kada se jednog predvečerja iznenada pojavila. Bila je umorna i iscrpljena, a, opet, nekako podmlađena i preporođena. Iz njenih setnih očiju zračio je čudesni mir. Pričala nam je te večeri dugo, kao u nekakvom zanosu, o Jerusalimu i Vitlejemu, o Galilejskom jezeru i Mrtvom moru, o Kani, Kapernaumu i Maslinskoj gori, a mi smo je nemo slušali, opijeni čudesnom pričom. Zanimali su nas predeli i gradovi koje je videla, hrana koju je probala i ljudi koje je upoznala na neobičnom putovanju, a kad bi počela da govori o veri, grubo smo je prekidali, smejući se i zbijajući neukusne šale. Posle nekoliko časova, kad nam priča već beše dosadila, pođosmo na počinak, zadovoljni što smo prekratili još jedno mučno, podstanarsko veče u velikom gradu, bez prebijene pare u džepu. Olga nas pozva da pričekamo još koji trenutak i gurnu ruku u veliki, kožni kofer koji je nosila sa sobom na putovanje. Sačekasmo iz pristojnosti, sluteći da je opet u pitanju neka staričina smešna ujdurma, kad ona, odjednom, izvadi sa dna kofera pregršt svetlucavih kamenčića. Vratismo se na mesta, očekujući neku zanimljivu priču. Olga nam reče kako joj je ponestalo novca za kupovinu poklona tamo, u Svetoj zemlji, i kako nam je donela po jedan kamenčić sa Hristovog groba na dar. Od srca se nasmejasmo. Nikad do tad nismo dobili kamen na poklon. Ja se prvi našalih, pitajući Olgu da li je crkva Hristovog groba nasuta šljunkom kad u njoj ima toliko kamenja. Gospođa Olga prećuta moju zajedljivu primedbu i ispriča nam kako je cela crkva popločana mermerom, granitom i drugim plemenitim kamenom, a da je kamenčiće uzela napolje, u blizini Golgote koja je sva pod svodovima velelepnog hrama. Olga potom razdeli svakom podstanaru po jedan kamenčić. Neko uze kamen iz pristojnosti, neko ni ne stiže da je odbije, zbunjen neobičnim darom. Na kraju baka Olga pruži ruku i prema meni. Pogledah u okrugli kamenčić koji se presijavao na staričinom dlanu. Na tren mi se učini da svi zure u mene i očekuju da vide šta ću učiniti. Zbunjeno ustuknuh i zavrteh glavom. – Ne, ja ne mogu da primim vaš poklon – promucah nesigurno. Olga se začudi, ali se brzo pribra, obori oči i povuče ispruženu ruku. Ja se zacrveneh. Odjednom zavlada neprijatna tišina. Svi su se osećali nelagodno. Moji cimeri zato što su uzeli svoje kamenčiće, a ja zato što sam grubo odbio poklon. Samo je Olga izgledala pribrano dok je zamotavala preostali kamen u maramicu i spremala se da ga gurne u džep vunenog prsluka. – Dajte meni njegov kamen – iznenada se oglasi Agim. – Uzeću ga za majku. Ona mi je pričala da je Isa Pejgamber najveći prorok posle Muhameda. Biće joj drago da ima nešto sa njegove dženaze. Svi se okrenusmo prema Agimu, studentu veterine iz nekog sela pored Đakovice. Zaustih da nešto kažem, ali se ujedoh za jezik. Bilo je kasno za bilo kakvu ispravku. Agim uze kamenčić iz Olgine ruke i strpa ga pažljivo u unutrašnji džep svoje iznošene, pocepane jakne. Ostali se zgledaše i, najednom, kao po komandi skočiše na noge. Bilo je vreme za počinak. *

*

*

Te večeri nisam zaspao. Prevrtao sam se celu noć po starom, umašćenom otomanu koji je nesnosno škripao. Čini mi se da ta nesanica traje do današnjeg dana. Ponekad, kada se nakon pola veka setim svega, pomislim kuda bi me život odveo da sam te večeri prihvatio pruženu Olginu ruku. Da li propuštene prilike mogu zauvek da promene ljudski život? Da li bih i sa tim kamenom u džepu prošao izbegličku golgotu od rodne Metohije do kolektivnog centra ili bi mi se Gospod smilovao da umrem na svom ognjištu? Da li bih danas imao šta da ponesem sa sobom u mučno, doživotno izbeglištvo?

Draško Miletić: noćno mediteransko nebo sam ugledao 6. februara 1963. godine u Kotoru. Kažu da se tog dana riva zaledila, ali to, naravno, nema nikakve veze s mojim rođenjem. Kao hirurg, otac Dukan me je od malena izlagao oštrim rezovima, no to je činio gosparski i sva je prilika da je strogost u tekstu kod mene, eto, stečena i nipošto nasleđena osobina. S druge strane, moja mati Lula, kao apsolvent prve grupe svetske književnosti u nas i nešto kasnije kao defektolog sa oštrougloudesnozakošenim rukopisom, svakako je zaslužna što sam počeo da prste ližem posle svake valjane reči. Kako već sto godina žene u mojoj porodici nose svileni veš, osetljivost prepona je prirodna pojava. Slično je i sa tabanima i temenom. Jednominutni gubitak moći govora u sedmoj godini ishodio je desetogodišnjim druženjem sa profesorom Dragoslavom Ercegovcem. Nakon što su me u vojsci naučili kako se čovek može ubiti sa svega dva prsta, učinio sam sve da se iste rešim pre isteka redovnog roka. Nekako posledično, mesec dana po napuštanju tzv. PSD jedinice, proleća 1982, nakratko dopadam u loše društvo (...) Neporeciv uticaj na mene, kakav god da jesam, imali su psiholog Stanko Ivandić i nešto kasnije filozof, ali kakav!, Miladin Životić. Diplomirao sam na BU uprkos činjenici što sam na polugodištu prvog osnovne imao upisanu jedinicu u bukvar. Romani: Autoportret i pH (neobjavljen). Poezija: Osmi padež. Nekad sam voleo Ivanu Majinski i Svetlanu Dragaš. Najmiliji: Neda (nju zovem miš jer je za centimetar viša od mene ali me to, ipak, ne sprečava da je celu mnogo volim), Darija i Feđa (koji su sve, sve!). Prijatelji: Josip Radić (moj lični DalmatinacPurger, ljudina od čoveka), Aleksandar dr Caran (kum, za koga neki tvrde da ima policijski dosije, no čim ga ugledate to pada u vodu), Igor Teofanović (Sarajlija-Beograđanin par excellence), Ass. Saša Mitić (kod koga sam prvi put probao pirotski pinđur pa otada prste ližem, kao i posle valjane reči), Arijana Božović (moja draga A, egzeget književnih šumova, lavova i skromne složenosti), Ljiljana Šop (metafora prkosa), Snežana Turunčić Dauner (koju od milošte zovem Mata Hari, iako to nije), Mladen Vratonjić (koji me je na pravi način upoznao sa računarom i tako mi omogućio dvostruku pedantnost – u pisanju i onu važniju – u brisanju), Marko Vukša (koji ume da bdije nad jezikom i ne samo nad jezikom) i Branko Lalević (s kojim sam skupa otkrivao žestoku umilnost pank roka, stari prijatelj svakako). Kao urednik edicije Ogledalo Nezavisnih izdanja Slobodana Mašića, polagao sam opkladu u reč. Ista opklada prati me i kao urednika u Centru za stvaralaštvo mladih, gde od 2005. vodim književnu radionicu. Radost odlaska među nadarene bila je basnoslovna i 2005. i 2006. godine. Dokaz tome je knjiga RCIOADINA. Verujem u nepogrešivost same literature, u njenu

STRANA 66.00

Draško Miletić POGOVOR

P

osebnim postupkom je moguće papir do te mere uglačati da on u određenom trenutku postane ogledalo, pa shodno tome i svaka se reč prometne u tanani odraz samog pisca, reč po reč – zenica, eto i dlake, prsta, uha, eto i zgloba, kostiju, creva, stotinu reči – metar kože, još stotinu – eto i usta, otvorenih usta koja misle da nešto važno govore, a zapravo laprdaju, usta nevičnih svakoj ćutnji, reč po reč, mic po mic, čitavog pisca lepo sklopiš, kakav god da jeste. & Vidim pisca čiji je otvoreni dlan desne ruke nepomičan i zabačen unazad kao u kakvom derviškom plesu u kom je desna ruka dignuta put svoda, da nebesko primi, dok ona leva zemlji teži ne bi li tu (važnu) poruku tlu prenela, a tlo s njom učinilo ono što može i mora. Naravno, razlozi neba oduvek su bili izvan običnog poimanja sveta, tamo gde se od ljudskog uma vazda tražilo najviše i često dobijalo najmanje. & Život pisca, kao ni život monaha, ne može se podražavati. Pogotovu ne na duže staze! Nije nepoznato da veliki pisci imaju gromadu o vratu, da su svakom novom knjigom uistinu bliže smrti, i da im spasa nema. Jer, nikada pisanje nije bilo samo zanimanje, ne samo to, ono je, nužno, bolest koju ne treba lečiti već joj se valja prepustiti. Ne može se pisanje preboleti. Pa to je jasno kao dan. I još, ono je nekakva golema storuka samoća. Nalik banatskom mrklom mraku: kilometrima unaokolo nikakve luči. Nema je ni ispred ni pozadi, ni levo ni desno, ni kraj druma ni gore na nebu. Otkida reč od nutrine nemilice, otkida valjana reč i kad više nema šta da se otkine, čak i tada – kada su sve cene unapred plaćene. & Treba priznati i to da strpljivo i delikatno zaposedanje geometrije romana, podmirenje svih njegovih gladi, umnogome sliči osvajanju sveta, jer narav konkistadora odista može biti ravna naravi pisca, mnoštvo je tu dodirnih tačaka i paralela, mnoštvo istovetnih ali i disparatnih odluka, mnoštvo osvojenih vrhova i vrelog pepela, mnoštvo užitaka i oporina, mnoštvo poraza i pobeda na obe strane. & Naravno, valja nam krajnji oprez u celoj stvari imati. Nipošto ne raspetljavati tamo gde to ne bude išlo, gde je pisac načinio dvostruku pa i trostruku petlju, probati jednom i odmah krenuti dalje, ne gubiti glavnu nit, a nit se nalazi mekano sklopljenih očiju i mirnog jezika, skretati tek po prekoj potrebi, naročito se čuvati stranputica ali ovo upozorenje ne primenjivati za vrtače i čkalj jer pripovedna NASTAVAK VERTE FOLIUM

NASTAVAK SA PRETHODNE STRANE

pogača ume tamo da se skrije, književno brašno prosejati kroz cediljku pa ukoliko nema dovoljno zadržanog dreka stvarnosti postupak opet ponoviti, na vrleti se bez padobrana peti, u šumama ne traćiti dragoceno vreme no se opasnostima izlagati, ocedinu skupljati isključivo nakon oluje, nikako ranije, ne zamajavati se nakinđurenim sitnicama, onima što šljašte a zapravo su ništarije, prevaranti najgore vrste, vucibatine i bukači, sve njih obavezno preskakati u najširem luku, i nakupce odreda zaobilaziti, njih pogotovu, oni ne prodaju ništa drugo do surogate proze, potom gladovati što duže, onda se i preždrati već kako valja, uza se samo lak prtljag nositi, bez agende i rečnika molim, bedeker da se baci, čim se prođe rampa, ne bi li vas kao uljeza prepoznali i liferovali van, četvero očiju načuliti, i uši dobro otvoriti, svega u knjigama na pretek ima, krcate su one svim i svačim, gungula je to teško prohodna, cene su tu paprene baš, jer prkositi zakonima fizike nimalo lako nije, nije nikad ni bilo niti će ikada biti. & Spasonosno i divlje mnoštvo reči dopušta nam da sebi izaberemo dodatnu sudbinu, onu s kojom se možemo igrati do mile volje, premeštati je iz ruke u ruku, preturati je po sopstvenom nahođenju, osećati njenu hlapeću težinu, činiti s njom što nam se prohte a da pri tom nikome ne položimo račun i nikad ne posumnjamo da smo, zapravo, kradljivci i da ćemo kao takvi u grob biti spušteni. & Uzmemo li tačnom tvrdnju da ljudi najčešće posežu za knjigom baš negde uoči gašenja dana, moramo upozoriti da je to doba kada na čoveka navali sijaset podnebesnih silnica, nevidljivih i nečujnih, veruje čovek da im odoleti može a one mu se iz prikrajka smeškaju i smutnju neopisivu čine, uživaju u svemu tome, iznova dođu ne bi li ludnju do kraja završile, a kad se tako pipav posao okonča, onaj što zahteva graversku preciznost i monašku predanost, e onda nam pomoći, bogami, nema, njihov je čovek zauvek, bespogovorno i samo njihov. Eto kakve su te podnebesne silnice, a ti sad vidi hoćeš li knjigu u šake uzimati i smeš li to činiti

VRH KURSULINE Običan čovek, šta god da to značilo, u običnom autu točkovima je koračao običnom ulicom kada je nimalo običan čovek, šta god opet da to značilo, sa svog auta, nimalo obične boje, mirisa i oblika, u treptaju oka smakao komad trotoara u koji čitave noći točkovi behu umotani. Nije ovaj drugi, misli se na auto, ni trepnuo kada je onog prvog lupio, ovde se misli na čoveka, kao jaja uskršnja kad se lupaju, pa jedno strada

moć da, uprkos svima i svemu, valjano prigrli a loše prokaže. Bio sam turistički vodič, apatrid i novinar. Nekada član Beogradskog kruga. Živeo samački u Pragu. Trenutno sam sa najmilijima u Beogradu. Imam duge, česte i guste snove, „al nek je straža jaka dok je sanka svakojaka”. Odnedavno sam pristupio DZMUS-u (Društvu za migraciju u svemir) kao njegov trinaesti član (noćna mora).

a onom drugom – ništa. Ostatke ulice: krhotine stop svetla, nekoliko žutih pikavaca, i gomilicu čađi metlom je nešto pre osam izjutra pokupio Ciganin čiji se fluorescentni prsluk već uveliko iskrzao pod levom miškom. Niko ne zna šta je taj đubretar sve rekao trojici u teget golfu pod čijim se vetrobranom nalazila kratka metalna musava palica: STOP POLICIJA. Ne zna se tačno ni šta su ta trojica njemu sve rekli, a dugo su razgovarali. Al' mora biti da su mu nešto ipak rekli o haškom optuženiku koga čuvaju. Nekako istovremeno preko vračarskog Hrama je padao masni beli dim iz obližnje pekare. Skrama prašine na krhotini stop svetla nedvosmisleno je govorila koliko je onaj običan auto bio prljav. Nedopustivo prljav. Naravno, nepristojno bi bilo ulaziti u to zašto je običan čovek dozvolio tako nešto. Toliku neupadljivost. Tako se valja u logoru ponašati, a mi u logoru (više) nismo.

RASPRODAJA Čujem da je Rada od Vaska dobila pet soma, doduše ne od Vaska lično već od njegovog varošanina, prosedog apotekara punog para. Taj pola Banata lekovima kljuka i tačno zna kome spasa ima. Ako dobro pamtim, a sećanje je ipak varljiva igra, nekada su penezi išli onima s odvažnim stopalom. Pa kad je tako, trebalo bi neke sumnje odagnati. Recimo, skotna kuja (čije su mladunce barabe već prodale!) izbezumljeno tumara šumom i posle debele kiše, sva lipsala, strovali se preko gljiva. Ako su otrovne, kakvo će joj mleko biti? Može li kap, a kap će tokom sna sigurno briznuti, može li kap mleka otrov obuzdati? Ili je otrov neprikosnoven? Potom, Radin čova ima ćelu i sve što uz ćelu ide, tako barem pesma kaže, i taj otvoreni govor o njemu biva vrhunac Radine (patrijarhalne) pobune. Nje tu još uvek nema. Punoća je izneverena. Samo vagina iz zapećka beži. Naravno, ćela je glatka i sjajna, i to je sve. U njegovim rukama pegle nikad, ni trenutka kuvanja: otvaranja kredenca, uzimanja šerpe, ulivanja vode (pa makar i za supu iz kesice!). Gde je tu čovina suza od seckanja luka, gde pranje čarapa njenih, gde njegov užiženi pogled ka ušici igle? Kud je nestao crni šnur od usisivača; čovina usta puna prašine? Vidim samo ruke zarivene u džepove, kao da su oduvek tu, srasle u tminu, ko malo bolje pogleda videće beli ožiljak na mestu gde uranjaju u džep, kao da su za džep zašivene i tu treba i da ostanu. A gljive, čim ih ljudsko oko ugleda, tvrde upućeni, prestaju da rastu.

STRANA 59.00 STRANA 67.00

NASTAVAK SA PRETHODNE STRANE

starice. Ipak, kada je predala ključeve od stana meni kao najstarijem podstanaru, shvatili smo da se ne šali. Otputovala je sutradan, pre svitanja, i nismo je videli puna dva meseca. Već smo se bili navikli na njeno odsustvo, kada se jednog predvečerja iznenada pojavila. Bila je umorna i iscrpljena, a, opet, nekako podmlađena i preporođena. Iz njenih setnih očiju zračio je čudesni mir. Pričala nam je te večeri dugo, kao u nekakvom zanosu, o Jerusalimu i Vitlejemu, o Galilejskom jezeru i Mrtvom moru, o Kani, Kapernaumu i Maslinskoj gori, a mi smo je nemo slušali, opijeni čudesnom pričom. Zanimali su nas predeli i gradovi koje je videla, hrana koju je probala i ljudi koje je upoznala na neobičnom putovanju, a kad bi počela da govori o veri, grubo smo je prekidali, smejući se i zbijajući neukusne šale. Posle nekoliko časova, kad nam priča već beše dosadila, pođosmo na počinak, zadovoljni što smo prekratili još jedno mučno, podstanarsko veče u velikom gradu, bez prebijene pare u džepu. Olga nas pozva da pričekamo još koji trenutak i gurnu ruku u veliki, kožni kofer koji je nosila sa sobom na putovanje. Sačekasmo iz pristojnosti, sluteći da je opet u pitanju neka staričina smešna ujdurma, kad ona, odjednom, izvadi sa dna kofera pregršt svetlucavih kamenčića. Vratismo se na mesta, očekujući neku zanimljivu priču. Olga nam reče kako joj je ponestalo novca za kupovinu poklona tamo, u Svetoj zemlji, i kako nam je donela po jedan kamenčić sa Hristovog groba na dar. Od srca se nasmejasmo. Nikad do tad nismo dobili kamen na poklon. Ja se prvi našalih, pitajući Olgu da li je crkva Hristovog groba nasuta šljunkom kad u njoj ima toliko kamenja. Gospođa Olga prećuta moju zajedljivu primedbu i ispriča nam kako je cela crkva popločana mermerom, granitom i drugim plemenitim kamenom, a da je kamenčiće uzela napolje, u blizini Golgote koja je sva pod svodovima velelepnog hrama. Olga potom razdeli svakom podstanaru po jedan kamenčić. Neko uze kamen iz pristojnosti, neko ni ne stiže da je odbije, zbunjen neobičnim darom. Na kraju baka Olga pruži ruku i prema meni. Pogledah u okrugli kamenčić koji se presijavao na staričinom dlanu. Na tren mi se učini da svi zure u mene i očekuju da vide šta ću učiniti. Zbunjeno ustuknuh i zavrteh glavom. – Ne, ja ne mogu da primim vaš poklon – promucah nesigurno. Olga se začudi, ali se brzo pribra, obori oči i povuče ispruženu ruku. Ja se zacrveneh. Odjednom zavlada neprijatna tišina. Svi su se osećali nelagodno. Moji cimeri zato što su uzeli svoje kamenčiće, a ja zato što sam grubo odbio poklon. Samo je Olga izgledala pribrano dok je zamotavala preostali kamen u maramicu i spremala se da ga gurne u džep vunenog prsluka. – Dajte meni njegov kamen – iznenada se oglasi Agim. – Uzeću ga za majku. Ona mi je pričala da je Isa Pejgamber najveći prorok posle Muhameda. Biće joj drago da ima nešto sa njegove dženaze. Svi se okrenusmo prema Agimu, studentu veterine iz nekog sela pored Đakovice. Zaustih da nešto kažem, ali se ujedoh za jezik. Bilo je kasno za bilo kakvu ispravku. Agim uze kamenčić iz Olgine ruke i strpa ga pažljivo u unutrašnji džep svoje iznošene, pocepane jakne. Ostali se zgledaše i, najednom, kao po komandi skočiše na noge. Bilo je vreme za počinak. *

*

*

Te večeri nisam zaspao. Prevrtao sam se celu noć po starom, umašćenom otomanu koji je nesnosno škripao. Čini mi se da ta nesanica traje do današnjeg dana. Ponekad, kada se nakon pola veka setim svega, pomislim kuda bi me život odveo da sam te večeri prihvatio pruženu Olginu ruku. Da li propuštene prilike mogu zauvek da promene ljudski život? Da li bih i sa tim kamenom u džepu prošao izbegličku golgotu od rodne Metohije do kolektivnog centra ili bi mi se Gospod smilovao da umrem na svom ognjištu? Da li bih danas imao šta da ponesem sa sobom u mučno, doživotno izbeglištvo?

Draško Miletić: noćno mediteransko nebo sam ugledao 6. februara 1963. godine u Kotoru. Kažu da se tog dana riva zaledila, ali to, naravno, nema nikakve veze s mojim rođenjem. Kao hirurg, otac Dukan me je od malena izlagao oštrim rezovima, no to je činio gosparski i sva je prilika da je strogost u tekstu kod mene, eto, stečena i nipošto nasleđena osobina. S druge strane, moja mati Lula, kao apsolvent prve grupe svetske književnosti u nas i nešto kasnije kao defektolog sa oštrougloudesnozakošenim rukopisom, svakako je zaslužna što sam počeo da prste ližem posle svake valjane reči. Kako već sto godina žene u mojoj porodici nose svileni veš, osetljivost prepona je prirodna pojava. Slično je i sa tabanima i temenom. Jednominutni gubitak moći govora u sedmoj godini ishodio je desetogodišnjim druženjem sa profesorom Dragoslavom Ercegovcem. Nakon što su me u vojsci naučili kako se čovek može ubiti sa svega dva prsta, učinio sam sve da se iste rešim pre isteka redovnog roka. Nekako posledično, mesec dana po napuštanju tzv. PSD jedinice, proleća 1982, nakratko dopadam u loše društvo (...) Neporeciv uticaj na mene, kakav god da jesam, imali su psiholog Stanko Ivandić i nešto kasnije filozof, ali kakav!, Miladin Životić. Diplomirao sam na BU uprkos činjenici što sam na polugodištu prvog osnovne imao upisanu jedinicu u bukvar. Romani: Autoportret i pH (neobjavljen). Poezija: Osmi padež. Nekad sam voleo Ivanu Majinski i Svetlanu Dragaš. Najmiliji: Neda (nju zovem miš jer je za centimetar viša od mene ali me to, ipak, ne sprečava da je celu mnogo volim), Darija i Feđa (koji su sve, sve!). Prijatelji: Josip Radić (moj lični DalmatinacPurger, ljudina od čoveka), Aleksandar dr Caran (kum, za koga neki tvrde da ima policijski dosije, no čim ga ugledate to pada u vodu), Igor Teofanović (Sarajlija-Beograđanin par excellence), Ass. Saša Mitić (kod koga sam prvi put probao pirotski pinđur pa otada prste ližem, kao i posle valjane reči), Arijana Božović (moja draga A, egzeget književnih šumova, lavova i skromne složenosti), Ljiljana Šop (metafora prkosa), Snežana Turunčić Dauner (koju od milošte zovem Mata Hari, iako to nije), Mladen Vratonjić (koji me je na pravi način upoznao sa računarom i tako mi omogućio dvostruku pedantnost – u pisanju i onu važniju – u brisanju), Marko Vukša (koji ume da bdije nad jezikom i ne samo nad jezikom) i Branko Lalević (s kojim sam skupa otkrivao žestoku umilnost pank roka, stari prijatelj svakako). Kao urednik edicije Ogledalo Nezavisnih izdanja Slobodana Mašića, polagao sam opkladu u reč. Ista opklada prati me i kao urednika u Centru za stvaralaštvo mladih, gde od 2005. vodim književnu radionicu. Radost odlaska među nadarene bila je basnoslovna i 2005. i 2006. godine. Dokaz tome je knjiga RCIOADINA. Verujem u nepogrešivost same literature, u njenu

STRANA 66.00

Draško Miletić POGOVOR

P

osebnim postupkom je moguće papir do te mere uglačati da on u određenom trenutku postane ogledalo, pa shodno tome i svaka se reč prometne u tanani odraz samog pisca, reč po reč – zenica, eto i dlake, prsta, uha, eto i zgloba, kostiju, creva, stotinu reči – metar kože, još stotinu – eto i usta, otvorenih usta koja misle da nešto važno govore, a zapravo laprdaju, usta nevičnih svakoj ćutnji, reč po reč, mic po mic, čitavog pisca lepo sklopiš, kakav god da jeste. & Vidim pisca čiji je otvoreni dlan desne ruke nepomičan i zabačen unazad kao u kakvom derviškom plesu u kom je desna ruka dignuta put svoda, da nebesko primi, dok ona leva zemlji teži ne bi li tu (važnu) poruku tlu prenela, a tlo s njom učinilo ono što može i mora. Naravno, razlozi neba oduvek su bili izvan običnog poimanja sveta, tamo gde se od ljudskog uma vazda tražilo najviše i često dobijalo najmanje. & Život pisca, kao ni život monaha, ne može se podražavati. Pogotovu ne na duže staze! Nije nepoznato da veliki pisci imaju gromadu o vratu, da su svakom novom knjigom uistinu bliže smrti, i da im spasa nema. Jer, nikada pisanje nije bilo samo zanimanje, ne samo to, ono je, nužno, bolest koju ne treba lečiti već joj se valja prepustiti. Ne može se pisanje preboleti. Pa to je jasno kao dan. I još, ono je nekakva golema storuka samoća. Nalik banatskom mrklom mraku: kilometrima unaokolo nikakve luči. Nema je ni ispred ni pozadi, ni levo ni desno, ni kraj druma ni gore na nebu. Otkida reč od nutrine nemilice, otkida valjana reč i kad više nema šta da se otkine, čak i tada – kada su sve cene unapred plaćene. & Treba priznati i to da strpljivo i delikatno zaposedanje geometrije romana, podmirenje svih njegovih gladi, umnogome sliči osvajanju sveta, jer narav konkistadora odista može biti ravna naravi pisca, mnoštvo je tu dodirnih tačaka i paralela, mnoštvo istovetnih ali i disparatnih odluka, mnoštvo osvojenih vrhova i vrelog pepela, mnoštvo užitaka i oporina, mnoštvo poraza i pobeda na obe strane. & Naravno, valja nam krajnji oprez u celoj stvari imati. Nipošto ne raspetljavati tamo gde to ne bude išlo, gde je pisac načinio dvostruku pa i trostruku petlju, probati jednom i odmah krenuti dalje, ne gubiti glavnu nit, a nit se nalazi mekano sklopljenih očiju i mirnog jezika, skretati tek po prekoj potrebi, naročito se čuvati stranputica ali ovo upozorenje ne primenjivati za vrtače i čkalj jer pripovedna NASTAVAK VERTE FOLIUM

NASTAVAK SA PRETHODNE STRANE

pogača ume tamo da se skrije, književno brašno prosejati kroz cediljku pa ukoliko nema dovoljno zadržanog dreka stvarnosti postupak opet ponoviti, na vrleti se bez padobrana peti, u šumama ne traćiti dragoceno vreme no se opasnostima izlagati, ocedinu skupljati isključivo nakon oluje, nikako ranije, ne zamajavati se nakinđurenim sitnicama, onima što šljašte a zapravo su ništarije, prevaranti najgore vrste, vucibatine i bukači, sve njih obavezno preskakati u najširem luku, i nakupce odreda zaobilaziti, njih pogotovu, oni ne prodaju ništa drugo do surogate proze, potom gladovati što duže, onda se i preždrati već kako valja, uza se samo lak prtljag nositi, bez agende i rečnika molim, bedeker da se baci, čim se prođe rampa, ne bi li vas kao uljeza prepoznali i liferovali van, četvero očiju načuliti, i uši dobro otvoriti, svega u knjigama na pretek ima, krcate su one svim i svačim, gungula je to teško prohodna, cene su tu paprene baš, jer prkositi zakonima fizike nimalo lako nije, nije nikad ni bilo niti će ikada biti. & Spasonosno i divlje mnoštvo reči dopušta nam da sebi izaberemo dodatnu sudbinu, onu s kojom se možemo igrati do mile volje, premeštati je iz ruke u ruku, preturati je po sopstvenom nahođenju, osećati njenu hlapeću težinu, činiti s njom što nam se prohte a da pri tom nikome ne položimo račun i nikad ne posumnjamo da smo, zapravo, kradljivci i da ćemo kao takvi u grob biti spušteni. & Uzmemo li tačnom tvrdnju da ljudi najčešće posežu za knjigom baš negde uoči gašenja dana, moramo upozoriti da je to doba kada na čoveka navali sijaset podnebesnih silnica, nevidljivih i nečujnih, veruje čovek da im odoleti može a one mu se iz prikrajka smeškaju i smutnju neopisivu čine, uživaju u svemu tome, iznova dođu ne bi li ludnju do kraja završile, a kad se tako pipav posao okonča, onaj što zahteva graversku preciznost i monašku predanost, e onda nam pomoći, bogami, nema, njihov je čovek zauvek, bespogovorno i samo njihov. Eto kakve su te podnebesne silnice, a ti sad vidi hoćeš li knjigu u šake uzimati i smeš li to činiti

VRH KURSULINE Običan čovek, šta god da to značilo, u običnom autu točkovima je koračao običnom ulicom kada je nimalo običan čovek, šta god opet da to značilo, sa svog auta, nimalo obične boje, mirisa i oblika, u treptaju oka smakao komad trotoara u koji čitave noći točkovi behu umotani. Nije ovaj drugi, misli se na auto, ni trepnuo kada je onog prvog lupio, ovde se misli na čoveka, kao jaja uskršnja kad se lupaju, pa jedno strada

moć da, uprkos svima i svemu, valjano prigrli a loše prokaže. Bio sam turistički vodič, apatrid i novinar. Nekada član Beogradskog kruga. Živeo samački u Pragu. Trenutno sam sa najmilijima u Beogradu. Imam duge, česte i guste snove, „al nek je straža jaka dok je sanka svakojaka”. Odnedavno sam pristupio DZMUS-u (Društvu za migraciju u svemir) kao njegov trinaesti član (noćna mora).

a onom drugom – ništa. Ostatke ulice: krhotine stop svetla, nekoliko žutih pikavaca, i gomilicu čađi metlom je nešto pre osam izjutra pokupio Ciganin čiji se fluorescentni prsluk već uveliko iskrzao pod levom miškom. Niko ne zna šta je taj đubretar sve rekao trojici u teget golfu pod čijim se vetrobranom nalazila kratka metalna musava palica: STOP POLICIJA. Ne zna se tačno ni šta su ta trojica njemu sve rekli, a dugo su razgovarali. Al' mora biti da su mu nešto ipak rekli o haškom optuženiku koga čuvaju. Nekako istovremeno preko vračarskog Hrama je padao masni beli dim iz obližnje pekare. Skrama prašine na krhotini stop svetla nedvosmisleno je govorila koliko je onaj običan auto bio prljav. Nedopustivo prljav. Naravno, nepristojno bi bilo ulaziti u to zašto je običan čovek dozvolio tako nešto. Toliku neupadljivost. Tako se valja u logoru ponašati, a mi u logoru (više) nismo.

RASPRODAJA Čujem da je Rada od Vaska dobila pet soma, doduše ne od Vaska lično već od njegovog varošanina, prosedog apotekara punog para. Taj pola Banata lekovima kljuka i tačno zna kome spasa ima. Ako dobro pamtim, a sećanje je ipak varljiva igra, nekada su penezi išli onima s odvažnim stopalom. Pa kad je tako, trebalo bi neke sumnje odagnati. Recimo, skotna kuja (čije su mladunce barabe već prodale!) izbezumljeno tumara šumom i posle debele kiše, sva lipsala, strovali se preko gljiva. Ako su otrovne, kakvo će joj mleko biti? Može li kap, a kap će tokom sna sigurno briznuti, može li kap mleka otrov obuzdati? Ili je otrov neprikosnoven? Potom, Radin čova ima ćelu i sve što uz ćelu ide, tako barem pesma kaže, i taj otvoreni govor o njemu biva vrhunac Radine (patrijarhalne) pobune. Nje tu još uvek nema. Punoća je izneverena. Samo vagina iz zapećka beži. Naravno, ćela je glatka i sjajna, i to je sve. U njegovim rukama pegle nikad, ni trenutka kuvanja: otvaranja kredenca, uzimanja šerpe, ulivanja vode (pa makar i za supu iz kesice!). Gde je tu čovina suza od seckanja luka, gde pranje čarapa njenih, gde njegov užiženi pogled ka ušici igle? Kud je nestao crni šnur od usisivača; čovina usta puna prašine? Vidim samo ruke zarivene u džepove, kao da su oduvek tu, srasle u tminu, ko malo bolje pogleda videće beli ožiljak na mestu gde uranjaju u džep, kao da su za džep zašivene i tu treba i da ostanu. A gljive, čim ih ljudsko oko ugleda, tvrde upućeni, prestaju da rastu.

STRANA 59.00 STRANA 67.00

Amir Brka VRIJEME SRETNIH GRADOVA Jednom će doći vrijeme sretnih gradova iz kojih je prognan pjesnik Ne samo da ga tada na centralnome trgu neće dočekivati narod i pozornica s koje laude izriču zvaničnici nego će svima biti znano kako se tom vatronoscu zapaljenih očiju nipošto ne smije dopustiti da se s novim sveskom hulnih stihova u džepu ušulja preko obala grada do prvog birca u kojem će uvjeren da lebdi iznad sebe unezvijerenim razvodnjenim očima kazivati o životu o ljubavi o smrti o odsustvu boga očekujući da ga barem ovi sa svoga srodnog dna razumjeti mogu

Amir Brka (Tešanj, 1963), diplomirao književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, objavio šest pesničkih knjiga: Prirodni redoslijed, Bjelina paspartua, Zavičajni muzej, Antikrist u jeziku, Na pergameni lica, Uređujemo staru kuću, roman Monografija grada i knjigu eseja Negativna geografija. Nagrađivan. Prevođen na rumunski, engleski, nemački, slovenački, poljski i makedonski jezik. U Tešnju vodi Centar za kulturu i obrazovanje. Potpredsednik je Društva pisaca BiH.

Obistinit će se proročanstvo i tim nitkovima što sagorijevaju u vapijućoj vatri pakla u kojem su čovjek i demon dva lica istog pisca dozvoljeno neće biti smutnju sijati po zemlji u kojoj se sretni narod zavodljivome zlatnom teletu klanja Zatvorit će se kapije i tajni prolazi a na trgu za svaki slučaj vješala će biti podignuta umjesto slavoluka

SJEĆAŠ LI SE Sjećaš li se našega davnog divnog sna da u ovom svijetu sagradimo dom? Ali – koliko je godina proteklo, a mi još uvijek na ludome vjetru stojimo, hladne nam kiše obraze kvase, mrazevi lede u pesnice stisnute prste. Šta se zbilo? Previše je bilo prethodnoga posla: trebalo je osvijetliti bezličnu tminu, prilazni prokopati put, korov ustrajni počupati pomjeriti vulkansku stijenu poravnati uzvitlanu zemlju, nabujalu preusmjeriti rijeku, a na zvijeri pri tom motrit prepredene – i ni do temelja nismo uspjeli stići. Mnogo je vremena prošlo dok smo mijenjali svijet kako bi moguć bio u njemu naš dom. Sjećaš li se našega sjećanja, ljubavi?

STRANA 68.00

HIĆAJA O CVIJEĆU

P

retili i dokoni Ibn Hazam Al Rašid Bin Muhammed podrignu, pa odluči da se konačno makar malo pomjeri. Osvrnu se, potom, po odaji, i, između svih neizbrojivih stvorenja, u kojima život tinja, što se oko njega bezbrižno gegaju i prevrću, najbliža mu bješe bijela golubica, te ju on dohvati i metnu u krilo svoje šarene, skupocjene, nitima zlatnim protkane halje. Prezasićen dunjalukom, poželje uzoriti Al Hazam promijeniti dimenziju u kojoj mu je sve već i odveć postalo do odvratnosti nezanimljivo, dosadno i bljutavo, pa protrlja ogrlicu na njezinu vratu. Istoga se časa časni Al Hazam stvori u liku kakav ni u snu nije mogao zamisliti. Ništa od svoje tjelesne dominacije i duhovne ravnomjernosti, ali ni od svekolike raskoši i bogatstva kojim je bio okružen, više nije imao. Štaviše, ničeg od tog više se ni sjetiti nije mogao... Sad, on je suhonjav, ali dostojanstven i naočit, zgodan četrdesetogodišnjak, u čudnoj zemlji za koju nikad prije nije bio niti čuo. Stoji, zbunjen, pred ogledalom, prstima prelazi po licu koje, nema sumnje, njemu pripada, iako se s njime tek upoznaje. Pred njim - deseci knjiga, u neredu, jedne prekrivaju druge. Uzima prve, lista gornje, očito pjesme, i na njima vidi sad to novo ime, svoje, za grafeme vezan kao što je za se mistično bio svezan i od čega je, uistinu, i želio da ode. Po knjigama ispisani listovi, prepoznaje svoju ruku, uzima, ubrzano prevrće listove, a zatim nasumice zastaje, i čita. Naslov: Hićaja o cvijeću. Prodavnica cvijeća, u susjednoj uličici, pred općinom, nevelika, jedina u gradu. Vidi: tulipan, ciklame, orhideje, jasmin, gladiole, karanfil i narcis, iris, kroton, zumbul, amarilis, hrizanteme, fikus, muškatle, filadendron, pelargonije, ruže, ruže, ruže, ruže... I kad ne moram, rado tamo pođem, zastanem, da prođem, nevoljan naročito, kad bog me čula, omamljen, kroz nosnice vodi, s njim da ljubav cvijetnu slavim, otajstveni pir. Ponekad, kupim nešto - cvijet, dva, za novčanicu, dvije, pa na autobusno okretište odem, kod stadiona, tamo, gdje je raketa sedmero djece usmrtila, i spustim na asfalt, pazeći, naivan, da me niko ne uoči. Stojim, poslije, u krčmi, sam, uz šank, preko puta, i gledam: pod točkovima automobila latice nijemo pršte. U cvjećarnici, prognanik, sasušen starac, kroz dvostruko mu staklo vidim samo oči, živahne, vesele, srdačno mi mašu. Zaustavio me prije tri novembra, i - u redu, rekao sam. U zimska predvečerja u prizemnu sobu on donosi cvijeće, na gradskom toplovodu da se grije. Šepavoga, ujutro ga motrim, odozgo, kroz prozor, saksije i bukete kako vraća gdje ih niko danas ni pogledati neće. Kad me sretne, sitan novac nudi, da uzmem cvijeće, da na piće me povede... Napast, nervozan, okončavam, jednom, kad odsiječem da to s njime nema veze, nego da je radi cvijeća. Sijevnule su sive oči, nakostriješile se, sijede, čekinje trodnevne. I ostavlja me, odrješito, zbunjena, na mostu... Skoro da ću potrčati za njim, gotov da ga molim... 

URBIS Digitalni album / Broj 17

Beograd

Maj 2006.

Urednik Dra{ko Mileti}

Adresa urednika: 11070 Novi Beograd Bulevar Mihajla Pupina 13 Telefon 011 311 42 32 E-mail: [email protected]

Mikica Ilić SEDAM KAMENČIĆA SA HRISTOVOG GROBA

P

oput sedmorice plemenitih mladića iz Efesa koji se skloniše u mračnu špilju pred Decijevim progonima i, prema jednom svedočanstvu, prespavaše na vlažnoj kostreti tri stotine devet godina, da bi, prenuvši se iz vekovnog sna, ostavili potomstvu nadu u buđenje; slično narečenoj sedmorici legendarnih spavača sa brda Celiona, ležali smo mesecima koji nalikovaše godinama i nas sedmorica niščih provincijalaca u vlažnoj oronuloj kući na obodu starog radničkog naselja. Između dva predavanja ili ispita, uz mutnu svetlost sobne svetiljke, pored hrpa iscepanih knjiga i požutelih beležnica, snevali smo novo doba i novog čoveka. U spavaonici od tridesetak kvadrata provodili smo teskobne noći, da bi se u osvit jutra razmileli svaki na svoju stranu do narednog počinka. Prestareli za redovno studiranje koje je uključivalo domski smeštaj i stipendiju, snalazili smo se i dovijali na sve načine ne bi li priveli kraju mučno školovanje prekinuto Velikim ratom. Studirali smo razne nauke i s različitim uspehom, okićeni ordenima ili oficirskim činovima, skoro svi sa ranama na duši, demobilisani i nepotrebni mladoj državi. Najveći problem bio nam je smeštaj u gradu pretrpanom došljacima i oslobodiocima. Posle dugog traganja nas sedmorica pronašli smo stan kod Olge, drage starice kojoj su obadva sina poginula negde na Sremskom frontu, pred sam kraj rata. Njen skromni jednosobni stan činile su kuhinja sa malom trpezarijom i ostavom, kupatilo i jedna prostrana, svetla soba. Kod gospođe Olge često su se menjali stanari. Jedni bi odlazili, pronašavši bolji smeštaj i ostajući dužni po nekoliko kirija, a drugi bi dolazili iz unutrašnjosti i odmah molili gazdaricu da ih pričeka za stanarinu. Baka Olga je svima izlazila u susret. Zapravo, nikada nam nije bilo jasno zbog čega je uopšte i držala podstanare u svom skromnom, teskobnom domu kad je mogla lepo da živi od izdašne penzije koja joj se sledovala kao majci palih boraca. Osim toga, činilo nam se da gospođa Olga gotovo ni ne troši novac jer je živela skromno, gotovo isposnički. Odevala se jednostavno, najčešće noseći staru, iznošenu odeću od pre rata, a hranila se samo suvim hlebom i nekakvim čorbicama od zelja, koprive i drugih trava. Od špajza, koji je bio tako malen da je u njega mogao da stane samo gvozdeni, vojnički krevet i jedna stolica bez naslona, Olga je uredila svoju samotničku keliju. Tu je spavala između dve molitve i čitala žitija svetih. Jednom, kada su je stanari pitali zašto ne ode u neki manastir i tamo primi monaški postrig, kad već ionako živi kaluđerski, Olga je samo odmahnula rukom, rekavši da je nedostojna takve milosti. Preko dana bi odlazila na groblje gde je uređivala napuštene grobove neznanaca, plevila travu ili brisala nakrivljene spomenike, obrasle mahovinom i bršljanom. Ponekad bi se zadržala ceo dan u grobljanskoj kapeli, pomažući crkvenjacima i pojcima, koji se behu navikli na njeno tiho prisustvo. Kući je stizala tek predveče, malo pre nas da bi založila kamin i pristavila čaj koji nam je služila iz velikog ruskog samovara, razasipajući toplu, mirišljavu tečnost u bele, porcelanske šoljice. To su bili jedini trenuci koje smo provodili zajedno. Posle toga bi umorni podstanari odlazili na počinak, raspoređujući se po kaučima, pomoćnim ležajevima i dušecima na podu. Naviknuti na svakojake ratne nedaće, nismo se

Tira` / 80

Mikica Ilić (Sremska Mitrovica, 1972), piše kratke priče, pripovetke i satiru. Dobitnik je nagrade Laza K. Lazarević za 2002. godinu. Objavio knjigu pripovedaka Zapadno – istočni divan.

STRANA 65.00

20 06 Izdava~i:  Centar za stvarala{tvo mladih Dom omladine Beograda Makedonska 22, Beograd

Priprema: Studio ^avka (Neboj{a ^ovi}) [email protected]

mnogo obazirali na nedostatak komfora. Bilo nam je samo važno da položimo preostale ispite i tako se uključimo u izgradnju mlade države. Dolazili smo tih posleratnih godina u prestonicu sa svih strana i bili smo različitog socijalnog porekla i različitih nacionalnosti, ali samo jedne vere – vere u bolju sutrašnjicu i novog čoveka, oslobođenog starih predrasuda. Baka Olga je znala da smo skoro svi komunisti i nije nam nikada otvoreno pričala o veri, već je to činila oprezno, sa osećajem za meru. Govorila je u parabolama poput Učitelja jer je, baš kao i On, gledala pred sobom prosti puk spreman na porugu i linč. Za Božić, Uskrs ili Aranđelovdan, Olginu krsnu slavu, iznosila nam je koljivo i vino, nudila nas svakojakom hranom i slatkišima, a mi smo halapljivo jeli, smejući se primitivnim narodnim običajima. Naročito smo mi Srbi prednjačili u ismevanju i poruzi. Ostali podstanari su oprezno ćutali. Baka Olga je sve to znala ali se pretvarala da ne čuje i ne vidi našu drskost. Nikada nam nije zamerala na neznanju ili nepažnji, nikada nam nije prigovorila na nepoštovanju njenog doma. Gospođa Olga je sav novac od kirije, koji bi joj preostajao nakon plaćanja mesečnih računa, odnosila u crkvu i prilagala za dušu svojih pokojnih sinova. Više puta su je sveštenici molili da to ne čini jer su znali da živi skromno, ali ona se nije obazirala na njihove molbe. Novac joj je bio nevažan. Samo je jednu želju imala Olga i za nju je živela tokom svih udovičkih, samotničkih godina. Sanjala je da pođe na hadžiluk u Svetu Zemlju, da prođe stopama Via Dolorosa i dotakne čelom Spasiteljev grob, pre nego što zauvek sklopi umorne oči. Sakupljala je, u tu svrhu, novac godinama, odvajajući ga i slažući u drveni sanduk, pod debele hrpe odeće i stare posteljine. Odande je pare vadila često, dajući pozajmice studentima koji novac obično ne bi vraćali, pa se suma naizmenično povećavala i smanjivala. Uvek je samo malo nedostajalo za daleki put i mi smo već mislili da se Olga nikada neće odvažiti na hodočašće i da joj nedostatak novca služi samo kao vešt izgovor za vlastitu neodlučnost. Kada nas je jednog jutra sve sakupila u trpezariji i rekla da sutradan kreće na hadžiluk, još uvek nismo verovali, misleći da su to samo pusta maštanja besposlene NASTAVAK VERTE FOLIUM