Savremeni Medjunarodni Odnosi-skripta

Hari Truman

Nakon meseci neizvesnosti o tome koga ce Frenklin Delano Ruzvelt izabrati za svog novog potpredsednika. Kao rezultat dogovora kojeg je sredio Hanigen, tadasnji predsednik demokrata, Truman je izabran za potpredsednickog kandidata 1944. godine. Ruzvelt, koji je bio lako lomljiv, pristao je da zameni Hanrija Volesa novim potpredsednikom, jer je smatran preliberalnim za stranku. Sacuvani dokazi govore da je Ruzvelt izbore za svog novog potpredsednika odgadao sve do leta 1944. godine. Dzejms F. Birnes iz juzne Karoline, bio je glavni favorit, kao katolik koji je napustio crkvu, bio je neprikladan za predominantne katolicke organizacije. Pre nego je konvencija za potpredsednika zapocela, Ruzvelt je napisao poruku u kojoj je rekao da ce za potpredsednika prihvatiti samo Trumana ili tadasnjeg sudiju u vrhovnom sudu Vilijama Duglasa. Drzavni i federalni partijski lideri predlagali su Trumana. Truman sam nije izgledao da direktno ili indirektno vodi kampanju za drugo najznacajnije mesto u drzavi i kasnije je uvek govorio da nije zeleo biti potpredsednik. Trumanova kampanja je bila humoristicna podnaslovljena kao drugi "Misurijski kompromis" na demokratskoj konvenciji 1944. u Cikagu, jer je njegov apel vodstvu stranke bio kontrast liberalnog Volesa i prekonzervativnog Birnesa. Nominacija je dobro prihvacena i Ruzvelt - Truman tim je pobedio sa rasponom glasova 432-99 na predsednickim izborima 1944, pobedivsi njujorskog guvernera Njujorka Tomasa Deveja i guvernera Ohaja Dzona Brikera. Truman je uzeo mandat za potpredsednika 20. januara 1945. i bio je na toj poziciji manje od tri meseca. Trumanovo potpredsednistvo bilo je relativno monotono i kontakt sa Belom kucom bio je minimalan. Nije pitan za nikakve savete i nije informisan o bilo kojim vecim dogadajima. Truman je sve sokirao time sto je samo par dana nakon zakletve prisustovao pogrebu svog osramocenog zastitnika Toma Pandergasta. Truman je po nekim izvestajima bio jedini visoki zvanicnik koji je prisustovao sahrani. Truman je kritike "pomeo" recima: „Uvek mi je bio prijatelj i ja sam bio njegov." Dana 12. aprila 1945, Truman je bio hitno pozvan u Belu kucu, gde ga je Elenor Ruzvelt informisala da je Frenklin Delano Ruzvelt preminuo od srcanog udara. Trumanova prva briga bila je gospoda Ruzvelt. Pitao ju je moze li on sto uciniti za nju, a ona mu je odgovorila: „Mozemo li mi uciniti sto za vas? Jer vi ste onaj koji je sad u problemima ."

Predsjednik Truman je bio potpredsednik samo 82 dana pre nego sto je predsednik Ruzvelt umro. Imao je veoma malo znacajnih razgovora o svetskim pitanjima i o domacoj politici nakon sto je polozio zakletvu za Ruzveltovog potpredsednika i bio je potpuno neobavesten o velikim inicijativama o daljem uspesnom vodenju rata - ponajpre o tajnom projektu Menhetn, koji je za vreme Ruzveltove smrti, bio na vrhuncu testiranja prve atomske bombe. „Momci, ako se ikad molite, molite se sad za mene. Ja ne znam da li ste vi momci ikad na glavu dobili plast sena. Kad su mi rekli sta se juce dogodilo, osecao sam se kao da su sve zvezde, mesec i sve planete pale na mene."

Atomska bombardovanja Hirosime i Nagasakija Truman je bio ubrzo upoznat sa projektom Menhetn i odobrio je koriscenje nuklearnog oruzja protiv Japana u avgustu 1945, nakon sto je Japansko carstvo odbilo Potsdamsku deklaraciju. Atomska bombardovanja Hirosime i Nagasakija su do danas ostala prvo, ali i jedino koriscenje nuklearnog oruzja u ratne svrhe. Nakon bombardovanja je sledila brza kapitulacija Japana 2. septembra 1945. i kraj Drugog svetskog rata. Koriscenje nuklearnog oruzja u to vreme nije bilo nimalo kontroverzno, kako u SAD tako i medu njegovim saveznicima. Na Potsdamskoj konferenciji je Josif Staljinsavetovao Trumanu da sto pre iskoristi atomsku bombu. U godinama nakon bombardovanja, Trumanova odluka je postala izuzetno kontroverzna i govorilo se zasto je on tako odlucio. Oni koji su podrzavali Trumanovu odluku objasnjavali su da je to bombardovanje spasilo hiljade ljudi, koji bi inace stradali invazijom Japana koja se trebala dogoditi ako se ne nade drugo resenje. Elenora Ruzvelt je 1945. podrzala Trumana rekavsi da je "odabrao jedino moguce resenje" i da je izbegao "enormno zrtvovanje americkih zivota". Drugi, kao sto je profesor Gar Alperovic, tvrde da je koriscenje atomskog oruzja bilo nepotrebno i nemoralno te da bi ratom izmoreni i osiromaseni Japan ionako kapitulirao. Zanimljiva cinjenica koja govori u prilog ovoj tezi jeste da je uslov za kapitulaciju Japana pre bombardovanja bila careva abdikacija, sto su Japanci odbili. Nakon sto su Hirosima i Nagasaki unisteni, Japan je potpisao kapitulaciju, Amerikanci su dopustili da car ostane na vlasti. Po ovoj tezi, bombardovanje je posluzilo kao demonstracija snage SSSR- u kao upozerenje da ne pokusavaju prosiriti svoj uticaj na Japan. Udari i ekonomske promene Kraj Drugog svetskog rata u SAD docekan je sa velikim razgovorima o poratnoj ekonomiji. Predsednik je bio suocen sa iznenadnim ozivljavanjem sukoba izmedu radnika i poslodavaca koji su bili mirni tokom ratnih godina i sirenjem nezadovoljstva zbog narastajuce inflacije, koja je u jednom trenutku dostigla 6% u samo mesec dana. U ovoj polariziranoj sredini, dogodio se talas destabilizujucih udara u vecim industrijskim centrima, a Trumanov odgovor za njih je generalno smatran nedelotvornim. Na prolece 1946, dogodio se nacionalni zeleznicki strajk - najveci u istoriji SAD - koji je zaustavio sve vozove u drzavi. Drzava je doslovno bila u zastoju u periodu od preko mesec dana. Kada su zeleznicari odbili ponudeni dogovor, Truman je najavio da ce preuzeti kontrolu nad zeleznicom i da ce strajkace regrutirati u vojsku. Dok je drzao govor, pre nego sto je odKongresa zatrazio ovlascenja za taj plan, Truman je dobio informaciju da se strajk smirio. Taj ishod je odmah rekao Kongresu i dobio je bucne ovacije koje su se nastavile danima. lako je rezolucija izgledala izvrsno, ona je Trumana puno kostala politicki: mnogi su Trumanov plan zaustavljanja strajka smatrali prenaglim i preostrim sto je umanjilo njegovu reputaciju kod radnika, koji vec tada nisu bili zadovoljni svojim tretmanom Ujedinjene nacije i Marsalov plan

Kao vilsonijanski internacionalista, Truman je snazno podrzavao stvaranje Ujedinjenih nacija, pa je ukljucio bivsu prvu damu Elenor Ruzvelt u delegaciju na prvoj glavnoj skupstini UN-a da bi zadovoljio javnu zelju za mir nakon Drugog svetskog rata. Suocena s komunistickim prodiranjem u druge drzave nasuprot dogovoru na Potsdamskoj konferenciji, sirenju komunizma u Grcku i Tursku, Trumanova administracija artikulisala je narastajuce problemeprotiv Sovjeta kroz posebnu doktrinu lako nije bio posebno strucan u spoljnjoj politici, a opozicioni republikanci su imali vecinu u Kongresu, Truman je uspeo dobiti podrsku i za Trumanovu doktrinu i zaMarsalov plan. Da bi nagovorio Kongres da odobri toliku kolicinu novca da se Evropa ekonomski obnovi, Truman je koristio ideoloski argument, u kojem je rekao da se komunizam siri u ekonomski nerazvijenim zemljama. Njegov cilj je bio da „na smrt preplasi Kongres". Da bi ojacao SAD tokom Hladnog rata u borbi protiv komunizma, Truman je potpisao Akt o drzavnoj sigurnosti iz 1947. i reorganizovao je americku vojsku stvorivsi Ministarstvo odbrane, ClA-u, Americko ratno vazduhoplovstvo (nezavisno od americke vojske) i odbor za nacionalnu sigurnost. Truman je posthumno odlikovao generala Dragoljuba Mihailovica ordenom legije casti zbog ucestvovanja u operaciji spasavanja americkih pilota oborenih nad Jugoslavijom tokom Drugog svetskog rata. Nakon dosta godina demokratske vecine u kongresu i 2 demokratska predsednika, 1946. republikanci dobivaju vecinu, sa 55 mesta u Predstavnickom domu i dosta mesta uSenatu. lako je Truman dosta saradivao sa republikancima sto se tice spoljnje politike, snazno im se suprotstavljao u njihovim pogledima na unutrasnju politiku. Nije uspeo u zaustavljanju smanjenja poreza i ukidanju provere cena. Moc cehova je bila znatno smanjena Taft- Hartlejevim zakonom, koji je usvojen nakon sto je Trumanov veto odbijen. Pripremajuci se za izbore 1948, Truman je sebe prikazao kao snaznog demokratu u Ruzveltovom stilu, zagovarajuci opste zdrastveno osiguranje, da ukine Taft-Hartlejev zakon i zapocne agresivan program ljudskih prava. Sve ovo spojeno u jedno delo je bio novi politicki program nazvan „Fer Dil" (Posteni dogovor). Trumanovi predlozi iz Fer Dila napravljeni su za kampanju retoricki, ali oni nisu dobro bili prihvaceni u Kongresu, cak i nakon pobede demokrata na izborima 1948. godine. Samo je jedan od vecih predloga Fer Dila usvojen - inicijativa da se povecaju davanja nezaposlenima. Truman je bio kljucna figura u osnivanju jevrejske drzave Palestina. Jedan Anglo-americki komitet predlozio je 1946. godine postupno osnivanje dvaju drzava u Palestini, bez jevrejske i arapske dominacije. Javnost nije podrzala dvodrzavni predlog i Ujedinjeno Kraljevstvo, cija je imperija vec bilo u raspadu, bila je pod pritiskom da se brzo povuce iz Palestine zbog napada cionistickih trupa na britanske vojne jedinice. Na molbe Britanaca, Generalna skupstina OUN predlozila je trenutno deljenje Palestine na dve drzave i sa Trumanovom podrskom, Generalna skupstina je 1947. odobrila ovo inicijativu. Britanci su najavili povlacenje iz Palestine 15. maja 1948. i drzave celnice Arapske lige pocele su slati trupe na palestinsku granicu. Ideja o stvaranju drzave na Bliskom istoku bila je izuzetno popularna u SAD, a posebno medu urbanim jevrejskim glasacima, Trumanovim vernim pristalicama. Drugi problem bilo je Drzavni sekretarijat. Drzavni sekretar Dzordz Marsal i mnogi drugi strucnjaci za spoljnju politiku su bili strogo protiv osnivanja jevrejske drzave u Palestini. Truman se pristankom na susret sa Haimom Vajcmanom usprotivio vlastitom drzavnom sekretaru. Marsal nije javno doveo u pitanje Trumanovu odluku, kako je Truman mislio da hoce. Truman je priznao Izrael 14. maja 1948, nakon sto se Izrael proglasio drzavom. Berlinski vazdusni most

SSSR je 24. jun 1948. godine blokirao ulaz u tri okupacione zone Berlina koje su kontrolisale zapadne sile. Saveznici nikad nisu sklopili ugovor koji bi im jamcio snabdevanje sektora koji su bili duboko unutar sovjetske teritorije. Komandujuci americke okpacione zone, general Lucijus Klej, predlozio je slanje velike naoruzane kolone koja bi se, imajuci moralno pravo, vozila mirno auto-putem do zapadnog Berlina, ali ako bi bila napadnuta ili zaustavljena bila bi slobodna uzvratiti vatru. Truman je, nakon koncenzusa u Vasingtonu verovao je da se time izlaze nepotrebnom riziku rata. Smislio je plan da se okupirani grad snabdeva iz vazduha. Saveznici su 25. juna zapoceli akciju nazvanu Berlinski vazdusni most koji je snabdevao saveznike i civilno stanovnistvo u sovjetskom okruzenju hranom i raznim drugim potrepstinama (kao npr. ugalj) koristeci ratne transportne avione (i vrsio spijunske zadatke). Nista slicno tome nije napravljeno nikad u istoriji do tada. Most je uspeo. Kopnena blokada ukinuta je11. maja 1949. godine. Uprkos tome, letovi su se nastavili jos par meseci nakon ukidanja blokade. Berlinski vazdusni most se danas smatra Trumanovim najvecem uspehom na podrucju spoljnje politike, a ujedno mu je i pomogao u kampanji za izbore 1948. godine. Predsednicki izbori 1948. pamte se najvise po Trumanovoj neocekivanoj pobedi na njima. U prolece 1948. Trumanova javna podrska iznosila je malih 36% i Truman je generalno smatran kandidatom koji ne moze pobediti na izborima. Pobornici Nju Dila unutar stranke, kojim je pripadao i Ruzveltov sin Dzejms, pokusali predloziti generala Ajzenhauera za demokratskog kandidata, izuzetno popularnu osobu ciji su politicki pogledi i stranacka opredeljenost 1948. bili potpuno nepoznati. Ajzenhauer je odbio nominaciju, a Truman se za kandidata svoje stranke izborio indirektno. Na demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1948., Truman je pokusao smiriti turbulentne domace politicke vode postavivsi neentuzijasticni plakat o civilnim pravima na stranacku platformu. Cilj toga bilo je smirivanje internih konflikta izmedu severnih i juznih ogranka stranke. Predsednikov pokusaj kompromisa je propao pred naletom dogadaja. Ostro obracanje gradonacelnika Mineapolisa Huberta Humfreja i mnogih drugih urbanih sefova uverilo j

e

stranku da koristi jaci plakat o ljudskim pravima, sto je Truman prihvatio. Svi delegati iz Alabame i deo onih iz Misisipija, otisli su sa konvencije uz protest. Truman je odrzao agresivni govor prihvatajuci kandidaturu u kome je napao Kongres i obecao da ce osvojiti izbore i jos pride "prisiliti republikance da im se to svidi." U roku od dve sedmice izdao je izvrsnu naredbu 9981., kojom je rasno integrisao americku vojsku po zavrsetku Drugog svetskog rata. Truman je preuzeo odredeni politicki rizik u podupiranju ljudskih prava i mnogi su se bojali da ako izgube pomoc desnih demokrata, da bi se demokratska stranka mogla raspasti. Strah je bio opravdan, Strom Turmond se kandidovao za predsednika i vodio je snazni revolt juznih "drzavnih prava" protiv Trumanove demokratske stranke. Revolt na desnoj uzvracen je revoltom na levoj strani, kojeg je vodio bivsi potpredsednikAnri Voles sa svojom Progresivnom strankom. Odmah nakon svoje postruzveltovske konvencije, demokratska stranka se raspadala. Pobeda u novembru cinila se neostvarivom, jer se stranka nije jednostavno raspala nego podelila na tri strane. Usledila je neobicna predsednicka turneja od 21,928 km, do tada nevideno obracanje naciji. Truman i njegovi saradnici prosli su celu drzavu u predsednickom vozu. Njegova"whistlestop" taktika odrzavanja kratkih govora sa zadnje platforme vagona Fernanda

Magelana postala je jedna od glavnih ikona cele kampanje. Njegovi nastupi, kao onaj na trgu uHarisburgu, Ilinois postali su izuzetno popularni i privlacili su velike grupe ljudi. Sest stajanja u Micigenu privukli su ukupno pola miliona ljudi, dok je stajanje u Njujorkuprivuklo oko milion ljudi. Masovni, najcesce spontani skupovi oznacili su veliku promenu u kampanji. Drzavne novinske agencije nisu te govore smatrali ozbiljnim, ali su i dalje objavljivali da je pobeda Tomasa Deveja (navodno) sigurna. Jedan od razloga zasto su novine sirile taj netacni izvestaj je sto su oni te ankete o popularnosti kandidata objavljali u vreme kada vecina ljudi, pogotovo Trumanovih pobornika, nije posedovala telefon. Ta cinjenica uzrokovala je da Devej dobije velike sanse, a da Truman bude unapred proglasen sigurnim gubitnikom. Na kraju, Truman je nastavio svoj uspeh, zadobio podrsku juznih drzava i provukao se kroz neka kriticna „bojista", kao sto su Ohajo, Kalifornija i Ilinois. Konacni, zapanjujuci zbir glasova pokazao je da Truman ima 303 glasova, Devej 189, a Turmond samo 39. Najznacanija slika sa izbora dosla je na sam dan proglasenja pobede, kada je Truman u ruci, pred novinarima drzao naslovnu stranu Cikago Tribjuna ciji je glavni naslov bio „Devej pobedio Trumana". Trumanova predsednicka kampanja predstavljala je veliki uspeh i pojam za jednu uspesnu i pobedonosnu kampanju i cesto je ponavljana, a najistaknutiji imitator bio je Dzordz H. V. Bus 1992, takode politicar i bivsi predsednik SAD-a, koji je bio u sukobu sa Kongresom. Truman u svome prvom mandatu nije imao potpredsednika. Njegov saradnik Elben Barklej postavljen je na tu poziciju 20. januara 1949. za vreme Trumanovog drugog mandata. Korejski sukob Severnokorejsaka vojska pod vodstvom Kim Il Sunga napala je 25. juna 1950. godine Juznu Koreju, time zapocevsi Korejski rat. Slabo obucena i neopremljena, bez ikakve pomoci, juznokorejska vojska se brzo povlacila, izgubivsi glavni grad, Seul . Zapanjen, Truman je naredio pomorsku blokadu Koreje, koja je odmah stupila na snagu. Iako americka mornarica vise nije posedovala dovoljno povrsinskih brodova kako bi provela tako cvrstu blokadu, ipak je nijedni brod nije zeleo izazvati. Truman je nagovarao Ujedinjene nacije da intervenisu, sto su i napravili, prvi put dopustajuci oruzanu intervenciju u svojoj istoriji. Sovjetski Savez nije bio na sastanku na kojem se glasalo o dozvoljavanju intervencije. Truman je u Koreju poslao sve vojne jedinice koje su bile smestene u Japanu. Snage UN-a (sacinjene uglavnom od americkih jedinica) pod vodstvom generala Daglasa Makartura slomile su severnokorejsku vojsku za samo 90 dana. Truman je odlucio da se ne savetuje sa Kongresom, greska koja je uvelike smanjila njegovu poziciju kasnije u sukobu . U prve cetiri sedmice americke pesadijske jedinice koje su brzo napredovale kroz Koreju pokazale su se kao malobrojne i neopremljene. Osma armija iz Japana je bila prisiljena ponovo osposobiti tenkove M4 Serman iz Drugog svetskog rata za koriscenje u Koreji. Samo 60 dana nakon pocetka rata Truman je poslao masovnu vojnu podrsku u Koreju i UN su nadjacali severnokorejsku vojsku po ljudstvu, oruzju, municiji te su imali vazdusnu i mornaricku nadmoc. Odgovarajuci na talas kritika koje je zadobio, Truman je smenio ministara odbrane Luisa Dzonsona i na njegovo mesto postavio generalaDzordza Marsala. Truman se (uz pristanak UN a) odlucio na politiku uzvracanja, tj. osvajanje Severne Koreje. Snage UN-a pod vodstvom generala Daglasa Makartura predvodile su kontranapad, ostvarivsi zapanjujucu pobedu iskrcavanjem u bici za Incon gde je skoro zarobio protivnicku glavninu. Snage UN-a su tada

krenule na sever, prema reci Jalu uz kinesku granicu, sa ciljem ujedinjenja dve Koreje pod zastavom UNa. Kina je iznenadila snage UN-a masovnom invazijom u novembru. Snage UN-a koje su bile malobrojnije, i to po zimskom vremenu, bile su prisiljene na povlacanje do 38. paralele gde je sve pocelo. Stete UN-a i SAD bile su velike. Truman je odbio Makarturov predlog o napadanju kineskih baza za snabdevanje severno od Jalua. Makartur je onda svoj plan predstavio republikanskom vodi Dzosefu Martinu. Truman je bio veoma zabrinut da bi dalja eskalacija sukoba mogla uzrokovati jos vece uplitanje SSSR-a u sukob. SSSR je vec tada pomagao Koreji snabdevajuci je oruzjem i ratnim avionima sa korejskim oznakama, ali i sovjetskim pilotima. Truman je 11. aprila 1951.godine otpustio i penzionisao Makartura svih sa njegovih pozicija u Koreji i Japanu. Otpustanje Makartura bio je jedan najnepopularnijih politickih poteza u americkoj istoriji. Misljenje o Trumanu je brzo padalo, a dobijao je i pozive zbog svoje sluzbene optuzbe, medu kojima je bio i poziv senatora Roberta Tafta. Chicago Tribune je trazio trenutne pokretanje opoziva predsednika Trumana: Predsednik mora biti optuzen i osuden. Njegovo brzopleto i osvetoljubivo otpustanje generala Makartura je kulminacija niza dela koja su ga prikazala kao nesposobnog, moralno i mentalno, za tako veliku duznost... Americka nacija nikad nije bila u vecoj opasnosti. Vodi je budala koja je okruzena slugama... Ostre kritike sa doslovno svih strana i optuzbe su stizale na racun Trumana da odbija preuzeti odgovornost za rat koji je krenuo lose, da umesto sebe krivi svoje generale. Makartur se vratio u SAD i dobio je herojski docek, a nakon jednog razgovora pred Kongresom, spekulisalo se da ce se Makartur kandidirati za duznost predsednika. Rat je ostao neizvestan jos 2 godine sve dok se nije potpisalo primirje i dok se nije utvrdila granica izmedu dve Koreje. U meduvremenu, problemi u Koreji i kritike prema Trumanu zbog otpustanja Makartura, napravile su Trumana toliko nepopularnim da su se demokrate pocele okretati prema drugim kandidatima. Na Nju Hampsireskim primarnim izborima, Trumana je porazio Estes Kefauver koji je dobio 3.000 glasova vise i podrsku svih 8 delegata. Truman je bio prisiljen da otkaze svoju kampanju za sledece izbore [24]. Podrska Trumanu 1952. godine bila je samo 22% prema nekim anketama, sto je bio najnizi rezultat u istoriji americkih predsednika. Vijetnam Uplitanje SAD u Vijetnamski rat zapocelo je za vreme Trumanove administracije. Na dan pobede nad Japanom 1945. godine, vijetnamski komunisticki voda Ho Si Min je proglasio nezavisnost. SAD je najavio podrsku u ponovom uspostavljanju francuske vlasti. Ho je 1950. opet proglasio nazavisnost, koja je ovaj put priznata od strane SSSR-a i NR Kine. Hoov Vijetnam je zauzimao samo malu teritoriju uz kinesku granicu, dok je Francuska kontrolisala ostatak Vijetnama. Trumanova „politicka ukljucivanja" (sto je trebalo biti suprotno komunistickoj politici ekspanzije) terala je SAD da i dalje daje podrsku Francuzima i njihovoj kolonijalnoj vlasti u Vijetnamu. Truman je 1950. odobrio 10.000.000 $ za pomoc Francuskoj, a u Vijetnam je poslao i neborbene jedinice kao pomoc. Do 1951. suma se povecala do 150.000.000 $. Do 1953. iznos pomoci popece se na 1,000.000.000 $, sto je iznosilo trecinu sveukupne americke pomoci drugim zemljama . Iz ovoga se izrodio osnovni problem: Amerikanci su zeleli snazan i nezavisan Vijetnam, dok

Francuzi nisu nimalo marili za Kinu vec su samo hteli uvesti Vijetnam pod francuski sistem kolonijalne vlasti. Izbori 1952 Godine 1951., SAD je usvojila 22. amandman, koji nije dopustao da predsednik bude treci put izabran na tu poziciju, ili da bude drugi put ako je nasledio predsednistvo i sluzio vise od 2 godine. Ova klauzula docekala je Trumana 1952., Truman se jos uvek mogao kandidovati zbog izuzetka kojim je 22. amandman iskljucivao trenutnog predsednika. Do 1952., nijedan kandidat sa Nju Hamsireskih primarnih izbora nije zadobio Trumanovu podrsku. Vrhovni sudija fred Vinson je rekao guverneru Ilinoisa Edleju Stivensona da je takode odbio, potpredsednik Barklej je bio prestar, a Truman nije voleo senatora Estesa Kefavera, kojeg je privatno zvao "Gnjazava". Trumanovo ime bilo je na primarnim izborima u Nju Hampsiru, Kefauver je pobedio i Truman je objavio da se nece ponovo kandidovati za predsednika. Stivenson, koji se nakon razmisljenja odlucio kandidovati za predsednika, je dobio Trumanovu podrsku i postao je kandidat demokrata. Republikanci su korupciju stavili na vrh liste problema u svojoj kampanji 1952.[26] Ajzenhauer je krenuo u pohod protiv Trumanovih „neuspeha" sa „Korejom, komunizmom i korupcijom" - i pobedio je sa 55,2% glasova na izborima i postao je tako 34. predsednik SAD-a. Njegov protivnik za tu duznost, Edlej Stivenson je dosao samo do 44,3% glasova. Posle poraza na izborima 1952. i 1956. za predsednika SAD, Dzon Ficdzerald Kenedi (predsednik 1961 .-1963.) imenovao ga je 1961. za ambasadora SAD u UN-u. Tu duznost je obavljao cetiri godine. Dvajt D. Ajzenhauer Ajzenhauer je svoj mandat zapoceo u skladu s slikom gorljivog antikomunista, stvorenim u izbornoj kampanji. Za drzavnog sekretara je imenovao Dzona Fostera Dalesa, jastreba i tvorca doktrine prema kojoj SAD ne samo da su imale duznost svim sredstvima zaustaviti sirenje komunizma po svijetu, nego obarati vec postojece komunisticke drzave. Medutim, iako je Ajzenhauer deklarativno podrzavao ovu radikalnu retoriku, u praksi je, pr

e

svega motivisan svojim ratnim iskustvima, bio nesklon potezima koji bi mogli eskalirati u otvoreni oruzani sukob. Godine 1953. je, koristeci smrt Staljina, dogovorio primirje kojim j zavrsen korejski rat.

e

Umesto obaranja i suprotstavljanja komunizmu putem oruzane sile, Ajzenauer je preferirac diplomatiju, kao i tajne operacije CIA. Tako su SAD, po uzoru na NATO, stvorile Bagdadski pakt, SEATO, ANZUS, a u okviru tog sistema je krace vrijeme bila i Titova Jugoslavija kao clanica novog Balkanskog pakta. Politika koriscenja CIA je takode imala uspeha - 1953. je pucem u njenoj organizaciji srusei iranski nacionalisticki premijer Mosadeh i instaliran proamericki raspolozeni sah Mohamad Reza Pahlavi. Godinu dana kasnije u Gvatemali je CIA uspesno srusila levicarski rezim predsednika Arbenza Iste je godine nakon poraza Francuza u bici kod Dien Bien Fua americka diplomatija sprecil da Vijetnam postane nezavisna drzava pod dominacijom Ho Si Mina. Umesto toga je drzava podeljena, a juzni deo, poznat kao Republika Vijetnam, postao je verni americki saveznik. Ajzenhauer se nije toliko zanimao za unutrasnju politiku, iako se na pocetku mandata diskretno suprotstavio senatoru Mekartiju i iz senke orkestrirao kraj njegove politicke

a

karijere, drzeci ga opasnoscu za americku demokratiju i ugled u svetu. Godine 1954. Ajzenhauer je, inspirisan auto-putevima koje je bio video u Nemackoj, uspeo sprovesti zakone kojima je u SAD za nekoliko godina sagraden prvi sveobuhvatni sistem autoputeva. U jesen 1956. godine, dok se Ajzenhauer oporavljao od srcanog udara i po drugi put natecao za predsednika, jedna za drugom su izbile suecka kriza te antikomunisticka pobuna u Madarskoj. Ajzenhauer je u oba slucaja nastojao smiriti tenzije - Britance i Francuze je ekonomskim pritiskom naterao da se povuku iz Sueca, a madarskim pobunjenicima odbio pruziti pomoc nakon sovjetske prijetnje nuklearnom odmazdom. Iste je godine Ajzenhauer na izborima za predsednika ponovno potukao Stivensona sa impresivnom vecinom glasova. Njegov drugi mandat je bio obelezen nastojanjima da se smiri Hladni rat, ili barem stvore mehanizmi kojima bi se trajno sprijecila njegova eskalacija u otvoreni oruzani sukob. Sa SSSRom su vodeni pregovori o razoruzanju, a sovjetski voda Nikita Hruscov je na Ajzenhauerov poziv 1959. godine posjetio SAD. Uzvratni Ajzenhauerov poset Moskvi je, medutim, otkazan zbog afere sa spijunskim avionom U-2. Hladni rat je, usprkos Ajzenhauerovim naporima, eskalirao. Sovjetsko lansiranje Sputnjika 1957. je protumaceno kao sovjetska pretnja, ali i kao povod da se sledece godine osnuje NASA i zapocne svemirska trka izmedu dve supersile. Godine 1959. je na Kubi revolucijom na vlast dosao Fidel Kastro i tako u neposrednom susedstvu Amerike stvorio rezim blizak SSSR-u. Na unutrasnjem planu je drugi Ajzenhauer mandat bio obelezen drustvenim nemirima koje je izazvao pokret za gradanska prava crnaca. Iako Ajzenhauer taj pokret nije podrzavao, nije mu se ni suprotstavljao. Kada su se vlasti juznjackih drzava pokusale odupreti presudama Vrhovnog suda kojima je ukinuta rasna segregacija u skolama, Ajzenhauer je na njih1957. godine poslao vojsku kako bi se neometano odrzavala nastava. Pre nego sto je Ajzenhauer postao predsednik, donesene su odredbe Ustava kojim je jednoj osobi dozvoljeno sluziti samo dva predsednicka mandata. Zato je Ajzenhauer 1960. godine bio prisiljen pripremati se za odlazak iz Bele kuce, odnosno na izborima podrzati svog potpredsednika Niksona. Nakon sto je za predsednika izabran Kenedi, Ajzenhauer se pocetkom 1961. posljednji put iz Bijele kuce obratio naciji, pri cemu je ostala upamcena njegova tvrdnja kako SAD pretivojno- industrijski kompleks. Korejski rat Japan je preuzeo kontrolu u Koreji 1895. i prikljucuje je 1910. Pobedom Saveznika u Drugom svetskom ratu, Koreja je podeljena izmedu Sovjetskog Saveza i SAD na dve okupacione zone, koje je delila 38. paralela. Severni deo pripao Sovjetskom Savezu, a juzni SAD-u. 1947. Generalna Skupstina UN-a je proglasila da bi trebali biti u Koreji odrzani izbori, koji bi na vlast doveli jednu vladu za celu zemlju. Sovjetski Savez se protivi toj ideji i nece dopustiti takve izbore. 10. maja 1948. u Juznoj Koreji je izabrana nacionalna skupstina koja je postavila vlast u Republici Koreji, a 9. septembar Komunisti su uspostavili Demokratsku Narodnu Republiku Koreju. Vojske dveju Koreja su se vise puta sukobile u blizini granice izmedu 1948. i 1950. 1949. SAD povlace svoje poslednje snage iz Koreje jer je Koreja izvan

osnovne crte odbrane SAD-a u Aziji, a Komunisti veruju da je to pravi trenutak za vojnu akciju. U trenutku napada Severna Koreja imala je 135.000 vojnika, od kojih su se mnogi borili za Sovjetski Savez i Kinu u Drugom svetskom ratu. Severna Koreja ima avione, artiljeriju i tenkove, dok Juzna Koreja raspolaze sa znatno manjim brojem oruzja i oko 95.000 vojnika. Americki vojnici su se prvi put sukobili sa snagama Severne Koreje 5. juli kod Osana, 48 km juzno od Seula kojeg su vec osvojili Komunisti. Tri dana kasnije, uz odobrenje Saveta Bezbednosti UN-a, Truman je imenovao generala Douglas MakArtura vrhovnim komandantom snaga UN-a. Stozer mu je bio u Tokiu. General pukovnik Volton H. Voker, komandant americke 8. Armije postao je komandant Saveznickih snaga na kopnu. Saveznicka vojska je do pocetka avgusta potisnuta u tzv. Pusanski mostobran. To je bio prostor na jugoistoku Koreje koji se pruzao od grada Pohanga, do grada Pusan, a granica je vecini podrucja bila rijeka Naktong. Borba u tom podrucju je postala prekretni tacka jer je tamo poginulo oko 58.000 sjevernokorejanaca i izgubili su mnogo opreme. Pokusali su da probiju americku odbranu rasprsenim napadima po celoj liniji odbrane, ali je general Voker koristio rezerve, te zaustavio svaki pojedini napad. Americki avioni davali su vazdusnu podrsku tako da su pucali na snabdevanje puteve vojske Severne Koreje. Komandanti Severne Koreje su videli da su amerikanci nadmocniji, te su pripremili veliki napad i uspeli su da predu reku Naktong 6. avgusta. Napredovali su sve do grada Taegua, ali zbog jakog protivnapada amerikanaca i velikih gubitaka bili su prisiljeni povuci se 25. avgusta. Komunisti opet upadaju 3. septembra, i zauzimaju Pohang, ali ih Saveznici zaustavljaju. Iskrcavanje kod Inchon je bio iznenadni potez koji je promenio tok rata. 15. septembra 1950. americki vojnici i marinci iz Ks. Korpusa iz Japana su se iskrcali u Inchon. General MakArtur je licno komandovao napadom. Bilo je potrebno pomno planiranje jer je plimna amplituda iznosila 9m, pa ako bi koji brod dosao za vreme oseke, ostao bi nasukan. Iskrcavanjem je presjecena veza izmedu vojnika iz Severne Koreje, i onih koji su se borili u Juznoj Koreji. Americki je Ks Korpus pod komandom general majora Edvarda M. Almonda napredovala prema Seulu koji je osvojen 26. septembar. U isto vreme vojska generala Vokera uz velike napore uspeva preci reku Naktong i pritom nanosi velike stete neprijatelju. Dve su se vojske sastale kod Seula 28. septembar General MakArtur salje Severnoj Koreji zahtev za predaju, sto ovi odbijaju. Krajem septembra Saveznici se pripremaju za napad na Severnu Koreju. 1. oktobar upadaju na teritoriju Severne Koreje i zauzimaju obalne gradove Vonsan, Hungnam i Hamhung. Drugi deo vojske (Osma Armija) ulazi u Severnu Koreju 8. oktobra, te 19. oktobar osvajaju Pjongjang, a Komunisti se povlace duboko na sever. Zatim americka vojska napreduje prema granici sa Kinom, koja upozorava na to priblizavanje. Medutim MakArtur zeli da rat zavrsi pre Bozica, te zanemaruje upozorenja. 25. oktobra se prvi put sukobljavaju Saveznicka i kineska vojska. Borba traje do 6. novembra, a onda se Kinezi neocekivano povlace. MakArtur i kolege su podcijenili velicinu kineske vojske koja je u oktobru i novembru usla u Severnu Koreju, a bilo ih je preko 300 000. Mislio je da Saveznika ima vise, i da ce avioni spreciti njihov daljni upad. MakArtur je 24. novembar naredio novo nadiranje, ali 26. i 27. novembar Kina je poslala veliku vojsku na Saveznike koji su se morali povuci. Tako su Komunisti stvorili klin izmedu Osme Armije na zapadu i Ks. Korpusa na istoku. Saveznici se povlace iz Pjongjanga 4.

decembar Cetiri dana kasnije 20.000 americkih vojnika okruzenih Kinezima zapocinju povlacenje od Chanjing Rezervoara do Hunghom. Do Bozica je evakuirano 105.000 saveznickih vojnika, 91.000 izbeglica i 17.500 vozila. General Voker je poginuo u nesreci sa dzipom i nasleduje ga general pukovnik Mathev B. Ridgevai. Na Staru Godinu Severna Koreja napada Seul te ga okupira, a Saveznici su sa povlacenjem stali 40 km juzno. Ridgevai je podigao moral u vojsci, sto je uticalo na nanosenje velikih gubitaka neprijatelju. 16. januar saveznicka vojska krece na sever, i u 15 dana dolazi do Seula. Ridgevai koristi taktiku ne zaobilazenja protivnika vec temeljitom pobedom, i tako Saveznici preuzimaju Seul u martu bez borbe. Do juna vojska je dosla u Severnu Koreju. Dotad se rat promenio. Vojske su se zaustavile na jednom mestu, te borile duz borbene linije iznad 38. paralele. U julu su poceli mirovni pregovori, ali borbe traju jos dve godina. Ni jedna strana nije bitno napredovala, ali su se vodile zestoke bitke za strateske pozicije. Rat se u tom periodu nazivao "Borba za brezuljke". Neke od bitaka su Bloodi Ridge, Finger Ridge, Heartbreak Ridge, Old Baldi, Pork Cho Hill. 11. aprila 1951. Truman je smijenio MakArtur i zamenio ga Ridgevai. MakArtur je htio prosirenje rata na Kinu i upotrebu ostalih mera (nuklearno oruzje), sto je moglo biti povod Trecem svetskom ratu. 23. juna 1951. Jakob Malik, delegat Sovjetskog Saveza pri UN-u predlozio prekid paljbe. Nedelju dana kasnije Ridgevai prema nalozima iz Vasingtona predlaze sastanak komandanata obeju strana o raspravi primirja. Mirovni pregovori pocinju 10. jula u Kaesong, pa bivaju premesteni u Panjumon 25. avgusta. 27. novembra je dogovoreno, da ako primirje bude uspostavljeno unutar 30 dana, konacna granica ce biti sadasnja borbena linija. Zbog toga su borbe postale manje, jer nijedna strana ne bi bila na dobitku, ako bi morala osvojeno vratiti. No konacni je mir sprecilo par pitanja, a pogotovo ono o dobrovoljnom povratku zatvorenika u svoju zemlju. UN insistira na tome (mnogi su se Kinezi borili na strani Saveznika, a bilo ih je i iz Severne Koreje). Komunisti nisu pristali na taj zahtev, te su pregovori cvrsto zastali, a borbe su nastavljene. 8. avgusta 1952. UN je obustavio pregovore i kaze da ce biti nastavljeni kada Komunisti ponude koristan predlog oko pitanja repatrijacije. Ridgevai menja general Mark V. Clark u maju 1952. U januaru 1953. Dvajt D. Ajzenhauer postaje predsednik SAD-a, a 5. mart 1953 umire Staljin. Nakon njegove smrti Sovjetski vode poceli raspravljati o resavanju prepirki mirnim putem. 28. mart Komunisti prihvataju raniji predlog UN-a o zamjeni bolesnih i ranjenih zarobljenika i traze nastavak pregovora. Razmena se obavila u aprilu i maju, i UN je dobio 684 zarobljenika (149 Amerikanaca), a Komunisti 6670 zarobljenika. Pregovori su nastavljeni 26. aprila i Komunisti prihvataju uslov dobrovoljne repatrijacije. Pristali su da svi zatvorenici kazu neutralnoj Narodnoj Repatrijacijskoj Komisiji svoj izbor. Komisija se sastojala od predstavnika Cehoslovacke, Indije, Poljske, Svedske i Svajcarske. 27. jula 1953. potpisan je konacni sporazum, i rat je time zavrsio. Uspostavljena je demilitarizovana zona, koja deli dve strane, siroka je oko 4 km. Obe strane su se dogovorile da nece povecavati svoju vojnu moc. Nakon potpisanog primirja svaka je strana optuzivala drugu za mucenje i izgladnjivanje zatvorenika, te ostale ratne zlocine. Komunisti su optuzeni za pranje mozgova zatvorenicima. U ovom ratu prvi su se puta borili avioni mlaznjacima. U pocetku su avioni saveznika neometano letjeli ned teritorijom, te pomagali snagama na kopnu. No Sovjetski Savez daje Severnoj Koreji avione MiG-15. Vazdusne se borbe odvijaju izmedu Pjongjanga i reke Ialu. U

ratu se po prvi put prevoze vojnici u bitku helikopterima, koji su sluzili ni za spasavanje pilota oborenih aviona. Amerikanci su tokom rata izgubili vise od 2000 aviona, a Saveznici su srusili oko 1000 aviona, te iz vazduha ubili oko 285.000 vojnika. Saveznici takode imaju i brodovlje; 80 razaraca, 16 nosaca aviona, 8 krstarica i 4 borbena broda. Brodovima su granatirali kopno pomazuci pjesadiji. Vonsan, lucki i indusrijski grad bio je pod morskom opsadom vise od dve godine. U ratu im je potopljeno 5 brodova, a 82 su pogodena. Rat u Koreji bio je jedan od najkrvavijih u istoriji. Ubijeno je vise od milion civila iz Juzne Koreje, vise miliona su ostali beskucnici, a steta na privatnom vlasnistvu je bila oko milijardu. Arapsko-Izraelski rat Nastojeci spreciti podelu Palestine, dan nakon proglasenja Izraela (14. maja 1948) poceo je napad vojski arapskih zemalja na tek proglasenu jevrejsku drzavu. U napadu je ucestvovalo sest arapskih drzava, clanica Arapske lige - Egipat, Sirija, Transjordanija, Irak i Liban te mali vojni kontingent iz Jemena, a arapskim vojskama svakako treba pribrojati i aktivne arapske borce iz Palestine, kojima je zapovedao klerik al-Susaun. Sever Izraela napadale su sirijske i libanske snage, a transjordanska Arapska legija, ojacana irackim vojnim kontingentom, prodrla je u smeru grada Jerusalima. Egipatske snage, koje su s otprilike dvanaest hiljada vojnika bile najbrojnija arapska vojska u ratu, napredovale su s podrucja Sinajskog poluostrva u smeru grada Tel Aviva. No, arapske vojske su dejstvovale bez jasno definisanih ciljeva i medusobne koordinacije sto ce se u drugoj fazi rata pokazati kobnim. Uoci rata na podrucju cele Palestine zivelo je milion i tristo hiljada Arapa te sesto hiljada Jevreja. Iako je Izrael od prije imao poluautonomnu vladu, a u trenutku napada arapskih drzava imao je pod oruzjem trideset i pet hiljada ljudi, nije bio spreman za rat vecih razmera. Najvazniji oslonac odbrane bile su milicije u koje su bili organizovani stanovnici malih poljoprivrednih komuna - kibuca. S druge strane, palestinski Arapi se nisu nikad oporavili od poraza u ustanku 1936. te je vecina njihovih lidera bila u egzilu (najpoznatiji od kojih je jerusalimski muftija Hadz Amin al Huseini, osnivac Handzar divizije), a veliki deo arapskih gerilaca razoruzala je britanska vlast. Nakon dve nedelje borbi, transjordanska vojska zauzela je stari deo grada Jerusalima koji su od pre opsedali arapski militanti, dok su jevrejske snage ostale odsecene u novom delu grada. Na severu Palestine sirijske snage osvojile su grad Mismar Hajarden, a na jugu su Egipcani zauzeli pojas Gaze te pustinju Negev i grad Birsebu. Nekoliko dana kasnije egipatske su se snage juzno od Tel Aviva spojile s transjordanskom vojskom, cime su arapska osvajanja u ratu 1948. godine dosegnula svoj teritorijalni maksimum. Izrael se u tom trenutku nalazio u izrazito teskoj poziciji. Drzavnost i opstanak Jevreja u Palestini bili su dovedeni su u pitanje, a jedini segment bojista kojim je jos uvek dominirala izraelska strana bio je vazdusni prostor. Na inicijativu Ujedinjenih naroda 11. juna 1948. borbe su zaustavljene. Izrael je iskoristio stanku u ratu za dopremanje oruzja te reorganizaciju i pregrupiranje svojih snaga, a broj ljudi pod oruzjem na izraelskoj strani u to je vreme narastao na sezdeset hiljada. Zanimljivo je da je presudnu ulogu u naoruzavanju Izraela u Prvom izraelsko-arapskom ratu imao Sovjetski Savez preko Cehoslovacke. On je u nastanku Izraela vidio priliku za realizaciju vlastitih strateskih interesa na Bliskom istoku. No, sledecih se godina fokus Moskve premestio s Izraela na mlade arapske socijalisticke republike u izraelskom susedstvu, a blisko saveznistvo se pocinje stvarati izmedu Tel Aviva i Vasingtona. Vreme prekida vatre izraelski je lider David Ben Gurion iskoristio i za konsolidaciju izraelske

vojne komande te je odluceno da se sve naoruzane skupine stave pod zajednicko zapovednistvo. Ben Gurion je jos krajem maja proglasio stvaranje Izraelskih odbrambenih snaga, koje su zabranjivale druge oruzane snage na izraelskom teritoriju. Najveci problem izraelskom vodstvu bila je desna milicija Irgun Zvai Leumi, koja je poluautonomno vodila borbe protiv Arapa. U junu 1948. godine dolazi do oruzanog incidenta i medujevrejskog sukoba oko broda Altalena u kojem je poginulo vise od osamdeset ljudi. Medujevrejski gradanski rat sprecen je nakon sto je vodstvo Irguna prihvatilo zajednicko zapovednistvo pod Ben Gurionom. No, medujevrejsko prolivanje krvi bacilo je senu na izraelsku unutrasnju politiku koja je trajala jos godinama nakon dogadaja, a indirektno se osecala u odnosima izraelske levice i desnice i decenijama kasnije. Uz medunarodno posredovanje predvodeno svedskim diplomatom grofom Bernadoteom, predstavnici dviju strana na grckom otoku Rodosu poceli su pregovore o buducnosti Palestine. Bernadote je predlagao davanje teritorija Galileje Jevrejima, a pustinje Negev Arapima, no obje su strane odbile njegov predlog te su 9. jula, nakon cetiri nedelje obustave vatre, borbe obnovljene. Izrael je nizom manjih operacija nastojao vratiti pod svoju kontrolu teritorij koji je izgubio tokom proteklih meseci, ali i prosiriti se izvan podrucja koje mu je bilo namijenjeno UN-ovim planom. Operacija "Dani" izvedena je na sredisnjem delu bojista kod mesta Lod i Ramle radi razdvajanja arapskih vojski. Izraelska ofenziva "Dekel" bila je na severu Palestine, a rezultirala je izraelskim osvajanjem grada Nazareta i donje Galileje. Istodobno je izraelsko ratno vazduhoplovstvo napalo glavne arapske gradove Kairo, Damask i Aman. Na pritisak UNa 18. jula sklopljeno je novo primirje s namerom ozivljavanja pregovora, no konacni udarac mirnom resenju sukoba zadalo je ubistvo medunarodnog posrednika grofa Bernadotea, kojeg su ubili jevrejski ekstremisti iz organizacije Lehi. Izraelske pobede stvorile su nesuglasice izmedu arapskih saveznika u pogledu daljnjeg vodenja rata Jordan i Irak su bili spremni na pregovore s Izraelcima, dok je egipatski kralj Faruk I. odbio pred vlastitom javnosti priznati poraz te je i nadalje podrzavao nastavak borbi. Zavrsna faza rata pocela je pocetkom oktobra izraelskom ofanzivom na juznom bojistu. U njoj su nakon deset dana borbi Egipcani odbaceni u pojas Gaze. Krajem decembra 1948. godine Izraelci su krenuli u novu ofanzivu na podrucju pustinje Negev. Nakon sto je izraelska vojska odsekla egipatske snage u Gazi, egipatski kralj Faruk pristao je na primirje. Prekid vatre izmedu Izraela i Egipta potpisan je na ostrvu Rodosu 24. februara 1949., cime je okoncan Prvi izraelsko-arapski rat. Izraelski teritorij je nakon rata bio veci za otprilike 3400 kvadratnih kilometara od onog koji mu je bio namijenjen UN-ovim planom podele. Od delova Palestine koje su nadzirale arapske vojske prostor zapadne obale reke Jordan anektirala je Transjordanija koja je 1949. promenila ime u Jordan, dok je podrucje Gaze bilo pripojeno Egiptu. Suecka kriza Nakon Prvog arapsko-izraelskog rata mogucnost sklapanja mira izmedu Izraela i najumerenijeg arapskog lidera, jordanskog kralja Abdulaha, neslavno je propala nakon sto su kralja Abdulaha u Jerusalimu 1950. ubili palestinski ekstremisti. Rusenje monarhije u Egiptu 1952. oznacilo je novu prekretnicu u odnosu snaga na Bliskom istoku. Tako je razdoblje politickih previranja u

Egiptu, izazvanih porazom 1948, kulminiralo vojnim udarom kojim je srusen kralj Faruk. Zbivanja u Egiptu s pozornoscu su bila pracena u Tel Avivu. Egipatska vojska se u ratu 1948. pokazala najtezim izraelskim protivnikom i najvecom opasnoscu, dok je Egipat bio najcesca polazna tacka za ubacivanje arapskih komandosa na izraelsku teritoriju. Izrael je zabrinjavao porast arapskog nacionalizma, a cinjenica je da je Egipat imao niz nabavki oruzja iz Istocnog bloka, zbog cega je bio na najboljem putu da se uspostavi kao regionalna velesila. Radi diskreditacije Egipta u ocima Zapada, Izraelska obavestajna sluzba je pocetkom pedesetih u Egiptu izvela niz antiamerickih teroristickih akcija u obliku podmetanja bombi. Nakon sto je to otkriveno u javnosti nekoliko godina kasnije, cela operacija je prozvana prema tadasnjem ministru odbrane koji je naredio celu akciju "Afera Lavon". No, veze izmedu Egipta i Zapada nisu presekli izraelski obavestajni agenti vec sam egipatski predsednik Gamal Abdel Naser. Sjedinjene Americke Drzave pokusale su posredovati u sukobu izmedu Egipta i Izraela, obecavajuci izdasnu privrednu pomoc obema zemljama. U Egiptu su tu pomoc namenili izgradnji Asuanske brane na reci Nil. No, dolaskom Gamala Abdela Nasera na celo vojnog rezima u Kairu u aprilu 1954. godine Egipat se poceo priblizavati Sovjetskom Savezu. Zabrinut zbog egipatskog koketiranja sa Sovjetskim Savezom, americki predsednik Ajzenhauer otkazao je Kairu zajam za finansiranje Asuanske brane. Do kulminacije zaostravanja odnosa Egipta sa zapadnim zemljama doslo je u julu 1956. godine egipatskom nacionalizacijom Sueckog kanala, koja je opravdana potrebom pronalazenja izvora finansiranja gradnje Asuanske brane. Oktobra 1956. godine na tajnom su se sastanku nasli premijeri triju drzava, ciji su strateski interesi u najvecoj meri bili povredeni Naserovom politikom - premijer Francuske Mole, Velike Britanije Entoni Idn i Izraela David Ben-Gurion. Velika Britanija je odlucila zastititi ugrozene interese svog kapitala u kompaniji koja je upravljala Sueckim kanalom te povratiti svoj izgubljeni uticaj na Bliskom istoku. Francuska je, uz motive slicne britanskim, racunala na to da bi rusenjem Nasera direktno uticala i na slabljenje egipatske podrske tadasnjim protivfrancuskim ustancima u Alziru, Maroku i Tunisu. Sasvim prirodno, za zbivanja u Egiptu bio je zainteresovan i Izrael koji je zeleo eliminisati najsnazniju protivnicku vojsku i neutralisati baze palestinskih fedajina u pojasu Gaze. Na sastanku je postignut dogovor o zajednickoj vojnoj akciji na Egipat i o rusenju Nasera, po slicnom obrascu kojim je americka CIA godinu dana pre srusila nacionalistickog iranskog predsednika Mosadeka, koji je u Iranu pokusao nacionalizovati zapadne naftne kompanije. Plan nazvan Operacija Teleskop predvidao je napad Izraela na podrucje Sinajskog poluostrva nakon cega ce se pod izgovorom zastite stranih brodova u kanalu u sukob umesati Velika Britanija i Francuska. Pocetni izraelski udar privuci ce egipatske snage na Sinajsko poluostrvo, koje su onda vazdusnim desantima britanskih i francuskih jedinica u podrucju Sueckog kanala trebale biti odsecene i unistene. Izrael je u tajnosti mobilisao sve motorizovane jedinice kojima je raspolagao i pripremio se za iznenadni napad. Izraelski napad, kojim je zapovedao proslavljeni general Mose Dajan, poceo je u popodnevnim satima 29. oktobra 1956. vazdusnim desantom na podrucju strateski vaznog klanca Mitle na Sinajskom poluostrvu, koji je imao vaznu ulogu i u svim sledecim izraelsko-arapskim ratovima. Uporedo s padobranskim desantom na podrucje Sinaja, ulaze i izraelske oklopne jedinice. U skladu s pre dogovorenim, Velika Britanija i Francuska 30. oktobra diplomatskim putem traze povlacenje egipatskih i izraelskih jedinica iz podrucja Kanala preteci vojnom intervencijom. Egipat je ocekivano odbio ultimatum te sledeci dan pocinju britanski i

francuski vazdusni napadi na ciljeve sirom Egipta. Vazdusni desanti britanskih trupa izvedeni su 5. novembra zapadno od Port Saida na zapadnoj obali Sueckog kanala te francuskih padobranaca na podrucju Port Fuada na istocnoj obali Kanala, koje u potpunosti ovladavaju podrucjem Sueckog kanala. Anglo-francuski napad na Egipat izazvao je ostru diplomatsku reakciju Sovjetskog Saveza, a akcija je naisla na neodobravanje u Vasingtonu, gde je Ajzenhauerova administracija bila besna zbog preduzimanja napada bez prethodnih konsultacija sa Sjedinjenim Drzavama. Bela kuca je u tom trenutku bila usredsredena na situaciju u Madarskoj, gde su sovjetski tenkovi srusili madarski ustanak, a Ajzenhaueru ta kriza nije odgovarala ni zbog predstojecih predsednickih izbora. Nakon americkog pritiska, Velika Britanija i Francuska bile su prisiljene postovati odluku Ujedinjenih naroda o prekidu vatre. Britanske i francuske trupe povukle su se 22. decembra 1956. sa Sueckog kanala, a izraelska vojska odlazi sa Sinajskog poluostrva u martu 1957. godine. Egipatska vojska je tokom kratkog Sueckog rata 1956. tesko stradala, vazduhoplovstvo je gotovo unisteno, a uveliko je oslabljena i ratna mornarica. Suecki kanal je bio zatvoren do 1957., a Egipat je 1962. nadoknadio vrednost nacionalizovane imovine izvornim vlasnicima. Arapske zemlje su u znak protesta nakon Suecke krize smanjile isporuke nafte Zapadu, stvarajuci mali naftni udar i blagi nagovestaj velike naftne krize koja ce se dogoditi nakon rata 1973. godine. Uprkos cinjenici da je s vojne strane operacija bila uspesna, za Veliku Britaniju i Francusku je na politickom i diplomatskom nivou bila potpuni fijasko i dovela je do velikih potresa na domacim politickim scenama. Paradoksalno, pobednicima Sueckog rata mogu se smatrati Izrael i Egipat. Izrael je dolaskom snaga UN-a na Sinaj i svodenjem Egipta na nivo trecerazredne vojne sile ostvario svoj prvobitni cilj, da osigura svoje juzne granice za gotovo celu sledecu deceniju. Izrael je takode stekao pravo prolaska brodova kroz Tirenski moreuz, a vojna saradnja Tel Aviva s Francuskom u iducim se godinama odrazila i na polju vojne industrije, koja je uz ostalo rezultirala i izgradnjom nuklearnog reaktora u Dimoni u Izraelu. Rat 1956. godine je za Izrael bio uspesan test vlastitih oruzanih snaga koje ce iducih decenija igrati veliku ulogu u odrzanju Izraela. S druge strane, Egipat je uprkos vojnom porazu zadrzao nadzor nad Sueckim kanalom, a jos je vazniji diplomatski prestiz koji je sebi Egipat obezbedio. Naser je politicki ojacao u vlastitoj zemlji te se nametnuo kao svearapski lider. Najveci deo tog uticaja iskoristio je za stvaranje protivizraelske koalicije.

Egipatski predsednik Naser vesto je iskoristio politicki prestiz stecen nakon Suecke krize, te je pedesetih godina XX veka figurirao kao nesluzbeni lider arapskog sveta. Naserov panarabizam je 1958. godine konkretizovan ujedinjenjem Egipta i Sirije u zajednicku drzavu nazvanu Ujedinjena Arapska Republika. Tu Naserov projekt nije stao, vec se UAR povezala s Jemenom u konfederaciju ambiciozno prozvanu Sjedinjene Arapske Drzave. Kao protivteza socijalistickoj Ujedinjenoj Arapskoj Republici, marta 1958. dve su prozapadne arapske monarhije Jordan i Irak usle u federaciju nazvanu Arapska federacija. No, vec u julu 1958. na podsticaj iz UAR-a srusena je iracka monarhija, a iracki kralj Fejsal II je u drzavnom udaru ubijen, cime je propao projekt Arapske federacije. Ni Ujedinjena Arapska Republika nije bila dugog veka sirijski je entuzijazam brzo splasnuo nakon sto je postalo jasno da zajednickom drzavom dominira Kairo, dok su se Irak, nakon rusenja monarhije, i Sudan odbili pridruziti UAR-u. Projekt Ujedinjene Arapske Republike neslavno je raspusten 1961. nakon vojnog udarau Siriji. Dzon Kenedi Godine 1960. Kenedi je zapoceo kampanju za demokratskog predsednickog kandidata. Uprkos popularnosti, mladolikog izgleda i poznanstva s mnogim slavnim licnostima, poput Frenka Sinatre, u Kenedijeve sanse su mnogi sumnjali zbog njegove katolicke vere, drukcije od vecine glasaca u pretezno protestantskim SAD. Josef Kenedi Jr je, s druge strane, ulozio veliki novac i poznanstva s mafijom stecena za vreme prohibicije - kako bi uz pomoc sindikata odneo pobedu na preliminarnim izborima u Zapadnoj Virdziniji. Kenedi se tada nametnuo kao nezaustavljiv kandidat. Medutim, na izbornoj konvenciji u Los Andelesu je bio prisiljen odustati od namere da svog brata Roberta Kenedija imenuje za potpredsednickog kandidata, te je umesto toga uzeo Lindona B. Dzonsona. Kenedi se na izborima suprotstavio tadasnjem potpredsedniku i republikanskom kandidatu Ricardu Niksonu. U kampanji se postavio kao tvrdi antikomunist, optuzujuci Eisenhoverovu administraciju da, zbog popustljivosti SSSR-u, gubi Hladni rat. Ipak, kljucni trenutak kampanje bile su televizijske debate na kojima je po prvi put demonstrirana moc novog medija - slusaoci na radiju su prednost dali Niksonu, dok su gledaoci, opcarani lepim izgledom demokratskog kandidata, prednost dali Kenediju. Uprkos tome, rezultati samih izbora bili su prilicno tijesni i do samog kraja se nije znalo ko ce pobediti. Na kraju je Kenedi izvukao prednost od 100.000 glasova kao i vecinu u elektorskom kolegiju. Nikson je sumnjao da su rezultati u nekim oblastima - pogotovo u Cikagu - namesteni, ali je ipak priznao poraz. Kenedi je svoje predsjednikovanje otpoceo u skladu s hladnoratovskom retorikom iz svoje kampanje. U aprilu 1961. je lansirao invaziju na Zaliv Svinja u Kubi, koja je zavrsila sramotnim fijaskom. U avgustu iste godine su istocnonemacke vlasti podigle Berlinski zid, a Kenedi, osim verbalnih protesta, nije ucinio nista da to spreci. Nastojeci poboljsati svoj i rejting svoje zemlje, Kenedi je odlucio zapoceti Projekat Apollo - kojemu je cilj bio dovesti americke astronaute na Mesec pre isteka dekade i tako postici vaznu pobedu u svemirskoj trci sa Sovjetima. U taj projekat je ulozen ogroman novac i mnogi ga smatraju najvecim simbolom, kao i dostignucem Kenedijeve ere. Na unutrasnjem, kao i na spoljnom planu, Kenedijevoj administraciji su vazan pecat dali mladi, tehnokratski i reformski orijentisani kadrovi u kabinetu, od kojih su najpoznatiji bili njegov brat Robert Kenedi - imenovan za Glavnog drzavnog odvjetnika - te Robert MkNamara kao ministar odbrane. Kenedi je nastojao svoje predsjednistvo iskoristiti za ambiciozan program socijalnih i ekonomskih reformi slican Ruzveltovu Nju Dilu, nazvan Nova granica. Medutim, on nije zaziveo, delom i zbog snaznog otpora u Kongresu, kojem su pecati dali demokratski kongresmeni i senatori sa Juga - uplaseni da bi Kenedi mogao nastaviti napore u smeru ukidanja rasne segregacije zapocetog u Eisenhoverov doba. Sam je Kenedi prilicno mlako podrzavao pokret za gradanska prava pod Martin Luterom Kingom, angazovavsi se tek na pritisak javnosti i svog idealistickog brata. Robert Kenedi je, s druge strane, intenzivirao napore za obracun s organizovanim kriminalom, te je u tu svrhu angazovao na tom planu dotada uglavnom inertni FBI.

Na spoljnom planu Kenedi se nastojao s daleko vecom agresivnoscu suprotstaviti Sovjetima, pri cemu je veliki naglasak stavljen na propagandu. U tu je svrhu formiran tzv. Mirovnikorpus, ciji su dobrovoljci obrazovnim, kulturnim i drugim radom u zemljama Treceg sveta trebali tamosnjem stanovnistvu ukazivati na prednost americkog nacina zivota te tako sprecavati sirenje socijalistickih i komunistickih ideja. Suprotstavljanje Sovjetima se odrazavalo iu slanju vojnih savetnika u mnoge zemlje Treceg sveta radi suprotstavljanja revolucionarnoj gerili. U slucaju Juznog Vijetnama ta je politika dovela do eskalacije vojnog angazmana koja ce kasnije prerasti u vijetnamski rat. Uprkos neuspehu u Zalivu svinja, Kenedi se nije odrekao nastojanja da srusi komunisticki rezim Fidela Kastra na Kubi, i u tu svrhu je nastavio s tajnim programom CIA-e za njegovo svrgavanje. Kuba se radi zastite obratila Sovjetima koji su instalirali projektile uperene na teritoriju SAD. To je dovelo do kubanske raketne krize - sto je trenutak kada je svet bio najblizi trecem svetskom ratu. Nuklearni obracun je u posljednji trenutak sprijecen kompromisom izmedu Kenedija i Hruscova, kojim su Sovjeti pristali povuci projektile sa Kube. To je iskustvo, izmedu ostalog, nagnalo Kennedija da se jace angazuje na pitanju nuklearnog razoruzanja, pa su u avgustu 1963. Britanija, SAD i SSSR potpisale sporazum o zabrani nuklearnih eksperimenata na povrsini Zemlje. Kenedi se krajem 1963. poceo pripremati za izbornu kampanju 1964. godine, pri cemu je poseban naglasak stavljen na juzne drzave, gde nije bio tako popularan kao u ostatku zemlje. U tu je svrhu odlucio posetiti Teksas, te je 22. novembra 1963. sletio u Dalas. Dok se u otvorenom automobilu vozio ulicama u drustvu supruge i teksaskog guvernera Dzona Konalija, na povorku su ispaljena tri hica iz puske. Jedan je metak pogodio i ranio Konalija, a dva su pogodila Kenedija - jedan u vrat, i jedan u glavu. Kenedi je odmah odvezen u bolnicu gde je nedugo potom proglasen mrtvim. Nekoliko sati kasnije Marinac Le Harvi Osvald je uhapsen, a potom i optuzen za atentat. Osvald je tvrdio da je neduzan, ali to nije imao prilike dokazati pred sudom.

Invazija na Zaljev Svinja CIA je pocela da regrutuje i obucava kubanske izbeglice za vreme Ajzenhauerove administracije, kako su se tenzije izmedu Vasingtona i Havane zatezale, mesecima pre nego sto su naruseni diplomatski odnosi sa Kubom u januaru 1961, Ipak, nije Ajzenhauer bio taj koji je progurao plan, vec potpredsednik Ricard Nikson. Nikson se nakon toga uvek plasio da ce njegova umesanost i odgovornost za neuspeh isplivati. CIA je u pocetku bila uverena da je sposobna da zbaci Kastra, imajuci iskusta u uklanjanju drugih stranih vlada kao sto je slucaj iranskog premijera Mohameda Mosadeka 1953. i gvatemalskog predsednika Jakoba Arbenza Guzmana 1954. Ricard Bisel, jedan od trojice pomocnika Alena Dulesa, je bio sef "Operacije Zapata". Prvobitni plan je zahtevao iskrcavanje izbeglicke brigade u blizini starog kolonijalnog grada Trinidad, koji se nalazio u centralnoj provinciji Sankti Spiritus priblizno 400 km jugoistocno od Havane u podnozju planina Eskambraj. Izbor Trinidada je obezbedivao brojne mogucnosti da ce izbeglicka brigada moci iskoristiti to u svoju korist tokom invazije. Stanovnistvo Trinidada je bilo uglavnom protiv Kastra, a tesko pristupacne planine izvan grada

su obezbedivale podrucje operacija gde bi se invazione snage mogle povuci i pokrenuti gerilsku kampanju ako iskrcavanje ne bi krenulo kako je ocekivano. Kroz 1960, rastuci redovi Brigade 2506 su obucavane na lokacijama kao sto su juzna Florida i Gvatemala za iskrcavanje na plazi i moguce povlacenje u planine. Prema Kenedijevim naredenjima, kriticni detalji plana su promenjeni, a time su uklonjen bile kakve sanse za uspeh bez americke pomoci. Kenedi je navodno bio pod uticajem nekih u Stejt Dipartmentu, ukljucujuci starog kubanskog pomocnika Vilijama Vilanda, bliskog

e

prijatelja Samer Veles. Viland, koji je bio prisutan tokom Batistinog uspona na vlast 1933, je bio u Kolumbiji kada je Kastro bio ukljucen u Bogotazo i takode je podrzavao embargo na isporuku oruzja Batisti. Ovi izmenjeni detanji su ukljucivali promenu zone iskrcavanja Brigade 2506 na dva mesta u provinciji Matanzas, 202 km jugoistocno od Havane na istocnom kraju poluostrva Zapata u Zalivu svinja. Iskrcavanje bi se odvilo na plazama Giron i Larga. Ova izmena je efikasno odsekla vezu sa pobunjenicima u Eskambrajskom "Ratu protiv bandita. Kastrova vlada je bila upozorena od strane agenata KGB-a Osvalda Sanceza Kabrere i "Aragona", koji su redom umrli nasilnom smrcu pre i nakon invazije. 17. aprila 1961, tri leta lakog bombardera B-26 noseci oznake Revolucionarnog vazduhoplovstva su bombardovala kubanske aerodrome San Antonio de Los Banjos, medunarodni aerodrom Antonio Maseo i aerodrom kod Sjudad Libertada. Operacija Puma, sifrovano ime dato ofanzivnim protiv-avionskim napadima na Kubanske revolucionarne snage, je zahtevala dvodnevne vazdusne napade sirom ostrva da bi se efikasno uklonilo kubansko vazduhoplovstvo, obezbedujuci kompletnu vazdusnu nadmoc Brigade 2506 pre stvarnog iskrcavanja u Zalivu svinja. Ovo nije uspelo jer vazdusni napadi nisu nastavljeni kako je prvobitno planirano - bilo je ograniceno odlukama najvisih nivoa americke vlade. Kastro je takode imao saznanje o invaziji i sklonio je avione na bezbedno. Od aviona Brigade 2506 koji su se postrojili ujutro 15. aprila, jedan je imao zadatak da obezbedi CIA izgovor za invaziju. Modifikovanom dvosedu B-26B koji je koriscen za ovu misiju je pilotiran kapetan Mario Zuniga. Pre poletanja, poklopac jednog od dva motora aviona je uklonjen od strane tehnicara, pucano je na njega, a zatim je vracen da bi se dobio utisak da je na avion pucano sa zemlje tokom njegovog leta. Kapetan Zuniga je poleteo iz baze Nikaragvi u niskoletecu misiju koja ce ga odvesti do najzapadnije kubanske provincije Pinjar del Rio, a zatim na severoistok prema Ki Vestu, Florida. Kada je bio iznad ostrva kapetan Zuniga se naglo podigao na visinu na kojoj bi ga mogle detektovati americke radarske instalacije severno od Kube. Na toj visini i na bezbednoj udaljenosti severno od ostrva, kapetan Zuniga je radiom zatrazio pomoc i zahtevao trenutnu dozvolu da sleti u bazu mornaricke avijacije Boka Cika nekoliko kilometara severoistocno od Ki Vesta. Ovaj izvestaj je u ociglednoj suprotnosti sa izvestajem kubanske vlade da su lovci Si furi kojima su upravljali Kubanci i mozda neki levicarski cileanski piloti odani Kastru napali starije i sporije B-26 bombardere kojim su upravljale invazione snage. Do saopstenja kapetan Zunige svetu tokom prepodneva 15. aprila, svi osim jednog bombardera Brigade 2506 je vraceno preko Kariba u troipocasovnom letu do njihove baze i Nikaragvi da bi se napunili i opremili. Medutim, nakon sletanja, posade su se srele sa porukom iz Vasingtona koja je naredivala neodredeno mirovanje svih daljih borbenih operacija protiv Kube.

j

17. aprila, cetiri transportera je prebacilo 1.511 kubanskih izbeglica u Zaliv svinja. Njih su pratili dva plovila za pesadijsko iskrcavanje u vlasnistvu CIA, koji su nosili zalihe i opremu. Ova mala armija se nadala ce naici na podrsku lokalnog stanovnistva, nameravajuci da prede ostrvo do Havane. CIA je pretpostavila da ce invazija zapaliti iskru masovnog ustanka protiv Kastra. Medutim, do vremena kada je invazija pocela, Kastro je vec bio pogubio neke osumnjicene za saradnju sa Amerikancima i uhapsio ostale. Zatvorenici su bili drzani pod pretnjom smrcu ako invazija uspe. Iako su se kubanske snage na mestu iskrcavanja predale, uskoro je postalo jasno nakon kontakta sa kubanskim pojacanjem da izbeglice nece dobiti efikasnu podrsku na mestu invazije i da ce najverovatnije izgubiti. Izvestaji sa obe strane opisuju tenkovske bitke koje su ukljucivale tesku sovjetsku opremu . Kenedi se izjasnio protiv pruznja americke vazdusne pomoci zaustavljenoj invaziji (iako su cetvorica americkih pilota ubijeni na Kubi tokom invazije) zbog svog protivljenja da se obznani intervencija. Kenedi je takode otkazao nekoliko talasa bombardovanja (samo su se dva desila) na prizemljeno kubansko vazduhoplovstvo, koje bi moglo da obogalji kubansko vazduhoplovstvo i da vazdusnu nadmoc napadacima. Americki marinci nisu poslati, cak iako su postojali brodovi za podrsku spremni za iskrcavanje u potrebnom trenutku. Tok dogadaja zajedno sa cinjenicom da je sva vojna sila bila spremna, ali je potom povucena i/ili nije iskoriscena podrzava teoriju da na najvisim nivoima mozda nisu svi znali za planiranu operaciju. Konkretno, cini se mogucim da se racunalo se time da ce pripremana vojna opcija dobiti porsku predsednika Kenedija kada mu se predoci trenutna "kriza" kao i vec izradeno resenje. Predsednik Kenedi je odlucio da ne iskoristi ovu mogucnost, sto navodi na zakljucak da je mozda upravo saznao za daleko odmaklo logisticko planiranje koje je ovim dogadajima prethodilo.

Hronologija Kubanske raketne krize 1962. godine § jul - poseta Raula Kastra (Ministra odbrane Kube) SSSR-u § jul-oktobar - u okviru operacije „Anadir" Sovjeti tajno na Kubu prebacili 22.000 vojnika, 144 protivavionska uredaja tipa zemlja-vazduh, 42 lovca MIG-21, 42 bombardera-lovca Iljusin-28 (sposobnih da nose nuklearno oruzje) i preko 80 raketa sa nuklearnim bojevim glavama § septembar - SSSR zvanicno saopstio da ce pruziti vojnu pomoc Kubi, ne pominjuci nuklearni arsenal § septembar - Kenedi dobio saglasnost od Senata da mobilise 150.000 rezervista § septembar - SSSR saopstio da bi oruzani napad na Kubu znacio pocetak svetskog rata § septembar - Spoljnopoliticki odbor Senata SAD izglasao rezoluciju, kojom se Predsedniku daju odresene ruke u delovanju povodom kubanske krize § oktobar - vlada SAD zabranila pristup u americke luke brodovima koji prevoze tovar za Kubu Kulminacija § 14. oktobar - spijunski avion U-2 snimio teren u okolini San Kristobala, istocno od Havane § 15. oktobar - strucnjaci CIA analizirali prispele fotografije i zakljucili da se na tom mestu priprema teren za izgradnju nuklearne raketne baze § 16. oktobar - o otkricu obavesten predsednik Kenedi. Istog prepodneva sazvan sastanak

visokih drzavnih funkcionera. Grupa je zasedala gotovo neprekidno za sve vreme trajanja krize, pod nazivom „Izvrsni komitet Nacionalnog saveta za bezbednost" (ExComm). U naredna cetiri dana formulisani su predlozi za blokadu ili vazdusni napad § 20. oktobar - oba predloga, uz odgovarajucu argumentaciju, izneta pred Kenedija. Opredelio se, kao i vecina u Komitetu, za blokadu § 20-22. oktobar - detaljne vojne i diplomatske pripreme za pocetak akcije. Ubrzano prebacivanje trupa i brodova na jug, u region Floride. O americkim namerama obavesteni zapadnoevropski saveznici, kao i clanice Organizacije americkih drzava (OAD) § 22. oktobar - Kenedi na konferenciji za stampu objavio da Sjedinjene drzave imaju dokaze da je SSSR tajno instalirao ofanzivne rakete na Kubi. Izneo je americki plan, cije su najvaznije tacke: proglasen striktni karantin na svu ofanzivnu vojnu opremu koja se prevozi na Kubu (stupa na snagu u sredu, 24. okt. 1962); svaki napad sa teritorije Kube na bilo koju zemlju zapadne hemisfere tretirace se kao sovjetski; poziv Hruscovu da povuce oruzje sa Kube § 22-23. oktobar - na zatvorenoj nocnoj sednici Prezidijuma CK KP SSSR Hruscov obznanio da ce, u slucaju pokusaja americke invazije Kube, Sovjeti uzvratiti nuklearnim raketama kratkog dometa § 23. oktobar - vlada SSSR izdala saopstenje, u kome je naglaseno da blokada Kube predstavlja agresivnu akciju i ozbiljnu opasnost za mir. Povisen stepen pripravnosti Crvene armije i zakazan hitan vanredni sastanak Varsavskog pakta § 23. oktobar - ka Kubi plovilo 25 sovjetskih brodova, primajuci pritom veliki broj sifrovanih poruka § 24. oktobar - u 10 casova, blokada stupila na snagu. Sovjetski brodovi „Gagarin" i „Komiles", praceni podmornicama, stizali su vec oko 10 h i 30 min. na liniju blokade. Cekao ih je nosac aviona „Eseks" sa pratecim ratnim brodovima. U 10 h i 32 min. u Vasington stigao izvestaj da su brodovi stali. Ubrzo je javljeno da je jos 20 sovjetskih brodova stalo, ili promenilo kurs § 25. oktobar - u Savetu bezbednosti UN americki predstavnik Adlaj Stivenson pokazao snimke iz San Kristobala, sto je sovjetski predstavnik Valerijan Zorin nazvao „toboznjim dokazima" § 25. oktobar gradnja baza sa lansirnim rampama nastavljena ubrzanim tempom - jedna baza za 24 casa § 26. oktobar - pretresen prvi brod § 26. oktobar - u UN generalni sekretar U Tant poceo razgovore sa Stivensonom i Zorinom § 26. oktobar ugledni americki novinar Volter Lipman je predlozio da se Amerikanci povuku iz Turske, a Sovjeti sa Kube § 26. oktobar - uvece na adresu Kenedija stigla licna Hruscovljeva poruka sa predlogom: „Necemo slati novo oruzje, a ono na Kubi cemo povuci ili unistiti, ukoliko vi uklonite blokadu i obecate da necete izvrsiti invaziju na Kubu." § 27. oktobar - dok se Stejt dipartment spremao da odgovori, u prepodnevnim casovima stigla nova, ovoga puta javna, poruka iz Kremlja, a sadrzala je ono o cemu se u javnosti vec raspravljalo: razmena Kuba - Turska. § 27. oktobar - nad Kubom, sovjetskom raketom, oboren avion U-2 i poginuo pilot. Generali trazili neodlozni kontraudar - bombardovanje protivavionskih baterija. Kenedi resio da ne rizikuje - odlozio odluku za jedan dan, naredivsi da se slucaj detaljno ispita § 27. oktobar - Kenedi odgovorio na Hruscovljevo prvo pismo, ignorisuci ono drugo. Predlozio

da najpre Sovjeti obustave radove na bazama, da bi se potom napravio sporazum, kojim bi se SSSR obavezao da ukloni rakete i ne uvodi nove, slicne sisteme, a SAD prekinule blokadu i dale garancije da nece napadati Kubu. Sovjetskom ambasadoru u SAD nezvanicno saopsteno da ce rakete u Turskoj biti uklonjene po okoncanju krize. Rasplet § 28. oktobar - Hruscov naredio (objavljeno preko Radio Moskve) da se demontiraju raketne baze na Kubi i nuklearno oruzje vrati u SSSR, pod medunarodnom kontrolom. U saopstenju pohvalio Kenedija zbog „osecanja mere i odgovornosti" iznete u poruci od 27. oktobra § 28. oktobar - Kastro odbio bilo kakvu medunarodnu inspekciju na kubanskom tlu, kojom bi se verifikovalo povlacenje oruzja § 2. novembar - na konferenciji za stampu Kenedi objavio da se oruzje na Kubi demontira i pakuje, a lansirne rampe razaraju, kao i da SAD prate operaciju razlicitim sredstvima (ukljucujuci vazdusna izvidanja), cime je resen problem inspekcije Lindon Dzonson Lindon Dzonson je bio zajedno s predsednikom Kenedijem kada je on ubijen u Dalasu 22. novembra 1963. Samo nekoliko sati kasnije je, po Ustavu SAD, Dzonson preuzeo duznost polozivsi zakletvu u avionu koji je u Vasington prevozio telo svog ubijenog prethodnika. Zakletvu je polozio pred federalnom sutkinjom Sara T. Hugdzes, simbolizujuci tako pocetak administracije posvecene radikalnom iskorenjivanju svih rasnih, polnih i drugih predrasuda. Iako su se mnogi, ukljucujuci Roberta Kenedija, tesko mirili s novim predsednikom kojeg je na funkciju bio doveo metak ubice, Dzonson je vesto iskoristio politicki kapital stecen smrcu svog prethodnika, koga je bio prikazivao kao mucenika cijim putem nastoji nastaviti. Za to su prva prilika bili predsednicki izbori 1964. godine. Republikanci, suoceni s nacijom u zalovanju, su za kandidata nominovali desno orijentisanog Barija S. Goldvater. Njega je Dzonson vesto prikazao kao opasnog ekstremista koji ce, ako bude izabran, SAD gurnuti u nuklearni rat. To i serija Goldvaterovih gafova i pijetet prema ubijenom predsedniku su glasace gurnuli prema Dzonsonu i omogucili mu da sa 61% glasova napravi rekordno veliku pobedu u istoriji americkih predsednickih izbora. Takav mandat je Dzonson iskoristio kako bi progurao svoj program opseznih socijalnih reformi zvan Veliko drustvo. Cilj mu je bio da na tekovinama Nu Dila iskoreni siromastvo i nezaposlenost pomocu izdasnih federalnih dotacija, odnosno ucini SAD slicnu evropskim drzavama gde su socijaldemokratske, odnosno demokrscanske vlade nakon drugog svetskog rata izgradile drzavu blagostanja. U tu je svrhu, koristeci se svojim iskustvom i vezama u Senatu progurao ceo niz zakona koji su ustanovili osnove penzionog i zdravstvenog osiguranja, isto kao i izdasne naknade za nezaposlene, samohrane majke te programe kojima je cilj bio da iskoreni siromastvo u SAD. Dzonson je takode jos prije izbora 1964. godine uspesno progurao zakone koji su formalno dokrajcili rasnu segregaciju na teritoriju SAD, a kasnije je nastavio sa zakonima i programima usmerenim na ukidanje polne diskriminacije. U nastojanju da spreci bilo kakve smetnje svog programu, u Vrhovni sud je bio imenovao liberalno i levo orijentisane suce. Smatra se da je americki liberalizam u klasicnom smislu svoj vrhunac imao upravo pod Dzonsonom. Dzonsonove uspehe su, s druge strane, pocele zasjenjivati dvije krize s kojima se nije znao najbolje suociti.

Prva je bila serija rasnih nereda u crnackim cetvrtima velikih americkih gradova. Ona je delom bila izazvana siromastvom, a delom sve vecom radikalizacijom pokreta za gradanska prava. Neredi ce se nastaviti sve do kraja Dzonsonovog predsednikovanja. Drugu, mnogo ozbiljniju, krizu je Dzonson nasledio od svog prethodnika. Sve veci angazman americkih vojnih savetnika, a kasnije specijalnih snaga u borbi protiv komunistickih gerilaca u Juznom Vijetnamu, nije donosio nikakve opipljive rezultate. Koristeci tonkinski incident kao izgovor, Dzonson je odobrio da u Juzni Vijetnam pocetkom 1965. godine odu redovne vojne snage sto je bila prva velika eskalacija vijetnamskog rata. Ispocetka je Dzonson za tu politiku uzivao opstu podrsku. Medutim, kako je rat odmicao, a konkretne pobede nije bilo na vidiku, tako je ta podrska opadala, pogotovo medu omladinom - Bejbi Bomer, odnosno prvom generacijom odraslom u relativnom blagostanju 1950-ih i ozracju seksualne revolucije i rok'n'rola. Mnogima od njih se nije dalo prekidati bezbriznu mladost radi odlaska u rat, te su univerziteti postali legla anti-ratnog pokreta. Ni sam Dzonson nije volio taj rat jer se bojao da bi mogao dodatno da eskalira u otvoreni sukob sa sjevernovijetnamskim saveznicima SSSR-om i Kinom, odnosno treci svetski rat. Zato je sve vreme uz vojnu pobedu pokusavao ishoditi i diplomatsko resenje. Sve vecoj nepopularnosti rata su doprinosili i njegovi sve veci troskovi, koji su s vremenom torpedirali mnoge od najambicioznijih projekata Velikog drustva, te tako i Dzonsonu i ratu oduzeli podrsku u najsirim slojevima stanovnistva. Pocetkom 1968. godine je sjevernovijetnamska ofanziva Tet mnoge dotadasnje pobornike rata uverila da SAD nisu u stanju da postignu vojnu pobedu. Dzonson je, suocen s poraznim anketama, doneo odluku da se po isteku mandata povuce sa polozaja i vise ne kandiduje, to je objavio 31. mart Ostatak mandata je rezignirani Dzonson proveo ugloavnom kao svedok niza dramaticnih dogadaja na koje nije imao uticaj - ubistva Roberta Kenedija i Martina Lutera Kinga, dotada nezapamcenih studentskih nereda te invazije Varsavskog pakta na Cehoslovacku. Njegova vlastita stranka je na izbornoj konvenciji 1968. godine bila zestoko podeljena izmedu konzervativnog, umerenog i radikalno levog krila, omogucivsi republikancu Ricardu Niksonu da trijumfuje na izborima kao zagovornik reda i zakona. Ricard Nikson Prvi i najvazniji zadatak koji je Nikson sebi postavio pri dolasku u Belu kucu bilo je okoncati vijetnamski rat na nacin koji ne bi bio protumacen kao americki poraz. U tu je svrhu Niksonov najblizi saradnik savetnik za nacionalnu bezbednost, a kasnije drzavni sekretar - Henri Kisindzer formulisao strategiju zasnovanu na tzv. realnoj politici lisenoj ideoloskih i hladnoratovskih predrasuda, ali isto tako i bilo kakvih moralnih skrupula. Na terenu se ta strategija zasnivala na tzv. vijetnamizaciji vijetnamskog rata, odnosno postepenom povlacenju americkih snaga iz Juznog Vijetnama, ciju odbranu bi trebale preuzeti od SAD izdasno finansirane, obucene i opremljene domace snage. Da bi se za tu operaciju kupilo vreme, Nikson je odobrio eskalaciju rata putem bombardovanja, odnosno upada u susednu Kambodzu i Laos gde su sjevernovijetnamske i vijetkongovske snage imale sigurno skloniste.

Te ofenzive su izvedene tajno, bez formalnog odobrenja Kongresa ili objave, sto je Nikson poslije sopstvenim tumacenjem ustavnih ovlascenja. Medutim, u americkoj javnosti, pogotovomedu radikalnim levicarskim studentima, ta je odluka izazvala masovne, a negdje i krvave demonstracije, od kojih su najpoznatije one prilikom kojih je 1970. godine ubijeno cetvoro studentata na Univerzitetu Kent. Istovremeno je nastojanje da se razotkriju Niksonove tajne operacije dovelo do masovnog "curenja" podataka iz americke administracije, sto je samog Niksona ucinilo paranoidnim i sklonim koriscenju prljavim trikovima i ilegalnim aktivnostima da to spreci. Drugi vazan aspekt Niksonove vijetnamske strategije je zasluzan za ono sto mnogi smatraju jednim od najpozitivnijih aspekata njegove spoljne politike. Nikson je smatrao kako SAD moraju iskoristiti ideoloski, a od kraja 1960-ih i tinjajuci oruzani sukob SSSR-a i NR Kine. Godine 1971. je otisao na istorijsko putovanje u Kinu, sreo se s Mao Ce Tungom i omogucio NR Kini da postane stalni clan UN. Taj ce proces oznaciti pocetak kineskog otvaranja prema svetu. SSSR je, pak, plaseci se americko-kineskog saveza, reagovao pomirljiviji politikom prema SAD, pogotovo u oblasti nuklearnog razoruzanja. Pod Niksonovom vladom su sklopljeni vazni sporazumi o razoruzanju, a dve supersile su intenzivirale proces koji se naziva detant - smanjivanje napetosti u hladnom ratu, koji je upravo u Niksonov doba najvise izgubio u intenzitetu. Niksonova politika, doduse, nije imala velikog efekta na stanje u Vijetnamu, ali je godine 1972. velika prolecna ofanziva Severnog Vijetnama zaustavljena, te se Juzni Vijetnam odrzao na zivotu uprkos sve manjih americkih efektiva. Nakon toga je sledilo nesmiljeno bombardovanje Severnog Vijetnama koje je na kraju dovelo do Pariskih mirovnih sporazuma, odnosno primirja 1973. godine, sto je Niksonu bilo savrsen izgovor da iz Vijetnama povuce i poslednje americke snage. Vijetnamski rat je, s druge strane, bitno smanjio americki potencijal da utice na stanje drugim delovima sveta. To je iskoristila Indija i uprkos americkim upozorenjima glatko porazila pro-americki Pakistan u indijsko-pakistanskom ratu 1971. godine, nakon koga je stvorena drzava Banglades

u

Na unutrasnjem planu Nikson je, uprkos svoje desnicarske i konzervativne reputacije, nastavio s liberalnim reformama koje se obicno vezuju uz njegove prethodnike. Tako je osnovao EPA - agenciju za zastitu okoline, a u nastojanju da se suprotstavi sve vecem problemom narkomanije u americkom drustvu je osnovao agenciju DEA. Nikson je takode, u nastojanju da se smire etnicke, rasne i druge tenzije u americkom drustvu, kao prvi predsednik uveo programe tzv. afirmativne akcije ili pozitivne diskriminacije, koji su trebali pomoci crncima i drugim manjinama da se sto brze u pravima i socijalnom statusu izjednace s vecinskim belcima. Za Niksonov politicku karijeru se kobnim pokazalo ono sto se ispocetka drzalo njegovim najvecim trijumfom. Godine 1972. je u Demokratskoj stranci ojacalo radikalno levo krilo, porazeno na izborn konvenciji pre cetiri godine. Ovaj put su levicari na izbornoj konvenciji uspeli progurati

oj

nominaciju Dzordza MkGovern, koji se Niksonu na izborima suprotstavio platformom baziranom na hitnom povlacenju iz Vijetnama i programom izdasnih socijalnih reformi. MkGovernov program je bio privlacan mladim radikalima, ali ne i "tihoj vecini" glasaca, pa je Nikson relativno lako osvojio veliki broj tradicionalnih glasaca Demokratske stranke. Na izborima je dobio 60% - jedan od rekordnih rezultata u istoriji predsednickih nadmetanj

a.

Medutim, sam Nikson nije bio uveren da ce tako lako pobediti, a gorka iskustva sa "curenjem" informacija i stalna medijska haranga ga je ucinila paranoicnim i nepovjerljivim cak i prema sopstvenoj stranci. Zbog toga je za kampanju angazovao sopstvenu organizaciju CRP, ciji s clanovi protiv demokrata koristili "prljave trikove", cesto na ivici, a nekad i s one stran zakona.

u e

Jedna od takvih "prljavih" operacija bila je provala u hotel Vatergate, sediste Demokratske stranke u Vasingtonu, s ciljem prikupljanja informacija. Provalnici su uhapseni 17. juna 1972. godine, a u oktobru iste godine je Vasington Post zapoceo seriju clanaka koja je pocinioce povezivala s CRP-om, a kasnije i sa samim predsednikom. To je bio pocetak zloglasnog skandala koji ce biti poznat kao afera Votergejt. Nikson je sve vreme negirao da ima ikakve veze sa skandalom, ali je s vremenom na videlo izlazilo sve vise dokaza koji su upucivali na to da su Nikson i njegovi najblizi saradnici pokusavali zataskavati slucaj. Nikson se, nastojeci spasiti polozaj, morao nevoljno resiti nekih od svojih najblizih saradnika, koji su, pak, posle odlucili svedociti protiv njega kada je podignuta zvanicna istraga. Niksonovom polozaju nije nimalo pomoglo ni izbijanje naftnog udara u jesen 1973. godine, kada je nagli skok cena izazvao masovno nezadovoljstvo u zemlji, a Nikson smatran odgovornim za sve ekonomske i druge nevolje. Niksonu je takode odmogla i ostavka potpredsednika Spire Agnev, kojemu su istrazitelji pronasli dokaze o utaji poreza i proneveri. Nikson je na njegovo mesto imenovao Dzeralda Forda. U maju 1974. godine je pravosudni odbor Predstavnickog doma Kongresa, koga su kontrolisali demokrate, zapoceo formalni postupak opoziva. Kao kljucni dokaz su koriscene audio-trake sa dokazima o nizu protivzakonitih radnji, cije je objavljivanje i koriscenje 5. avgusta 1974. u postupku odobrio Vrhovni sud. Videvsi da je izglasavanje opoziva neizbezno, Nikson je cetiri dana kasnije podneo ostavku. Vijetnamski rat Juzni Vijetnam je do 1954. godine bio francuska kolonija. Vecina vijetnamskog stanovnistva se protivilo francuskoj vlasti. Nakon znacajnih vojnih gubitaka, francuska je trazila izlaznu strategiju. Pod njenom kontrolom se jos uvek nalazio jug, ali je sever vec bio pod upravom Vijetnamaca. U meduvremenu je na severu zemlje, doslo do raskola izmedu komunistickih i nacionalistickih faktora unutar oslobodilacke armije. Kao rezultat toga je preko milion ljudi emigriralo na jug. Zenevskim sporazumom 1954. godine Vijetnamu je data puna nezavisnost, ali je bio podeljen na dva dela. Na severu koji je imao veci broj stanovnika formiran je komunisticki sistem vladavine pod vodstvom Ho Si Mina, a jug je privremeno bio monarhija. Kasnije je referendumom promenio svoje uredenje u republiku pod vodstvom predsednika Ngoa Din Dijem. Ugovor je predvidao da se odrze izbori i na severu i na jugu i izabere vlada koja ce ujediniti zemlju. Juzni Vijetnam je to odbio tvrdeci da vlast na severu nikada nece dozvoliti odrzavanje pravednih izbora, da je sever puno brojniji (dva miliona stanovnika vise nego jug) i samim time u prednosti i da bi jug bio diskriminisan. Demokratska Republika Vijetnam (Severni Vijetnam) je bila veoma nezadovoljna ovom odlukom i pocela je da naoruzava, ubacuje na jug zemlje i snabdeva snage pod nazivom Viet Kong, koji su mahom bili poreklom sa juga, ali su ziveli na severu. Republika Vijetnam (Juzni

Vijetnam) je reagovala formirajuci svoju vojsku, Armiju Republike Vijetnam. Oruzane borbe tih snaga sa snagama severa predstavljaju uvod u gradanski rat u juznom Vijetnamu. Severni Vijetnam je zvanicno negirao da je umesan sa pobunom na jugu, ali je kontinuirano snabdevao Viet Kong preko mreze puteva u Kambodzi i Laosu (koje su bile formalno neutralne) da bi se krajem 60-tih godina i sam aktivno ukljucio u konflikt. Severni Vijetnam i Viet Kong su imali snaznu podrsku istocnog bloka na celu sa SSSR-om. Juzni Vijetnam je uzivao podrsku Amerike i zapadnog bloka. Australija, Juzna Koreja, Novi Zeland, Tajland, Filipini i Sjedinjene Americke Drzave (sa najvecim brojem) su poslale svoje trupe 1964., cime je konflikt i konacno internacionalizovan. One su podrzale Juzni Vijetnam zbog takozvane domino teorije, po kojoj se verovalo da, ako Juzni Vijetnam postane komunisticki, ostale drzave u regionu bi kao domine takode promenile drzavno uredenje i postale komunisticke zemlje. Za pojedine zemlje, Juzni Vijetnam je kao demokratska drzava po zapadnom sistemu, bio prihvatljiviji nego Severni Vijetnam cije je shvatanje demokratije vise licilo modelu sovjetskih drzava. To je na primer, podstaklo Spaniju da posalje sanitetsku jedinicu kao i jedan broj Britanaca i Kanadana da kao dobrovoljci sluze u vojskama koje su imale svoje vojno prisustvo. Severni Vijetnam je dobijao pomoc od Severne Koreje, Sovjetskog Saveza, Kine i nekih istocnoevropskih drzava, ali je pomoc bila uglavnom u hrani i novcu. Rusi su doprineli velikim brojem tehnicara i uredajima protivvazdusne odbrane. Koliko je poznato, nisu slali borbene kontingente. Konflikt se vremenom prosirio i u susedne drzave. Krajem pedesetih pocinje pobuna u nekim ruralnim oblastima. Delovi seoskog stanovnistva se pridruzuju komunistickoj gerili Vijetkonga i bore protiv vlade u Sajgonu. Vec 1959. u Hanoju je doneta odluka da se krene u ostriju borbu protiv Juga, ali ne direktno vec posredstvom Vijetkonga koji bi imao izvesnu podrsku u logistici i ljudstvu. Sjedinjene Drzave pomno prate situaciju i kuju plan intervencije. U Vijetnamu se nalaze americki savetnici ali borbenog osoblja nema. Za bezbednost se brine armija Juznog Vijetnama skraceno nazvana ARVN (arvin). Vijetkong je predstavljao ozbiljan problem i vec 1958. dolazilo je do obracuna sa ARVN snagama uglavnom po ruralnim oblastima gde je Viet Kong imao najvecu podrsku. Da bi odrzao Viet Kong Sever ih snabdeva preko mreze puteva u Laosu i Kambodzi zvan Ho Si Minov put koji su formalno neutralni. Vlada pokusava da unisti Viet Kong tako sto pokusava da motivise razna pobunjena sela i ona koja to nisu da se priklone vladi velikom finansijskom pomoci. To nije uspelo jer neka sela nisu zelela da se priklone vladi, a neka su bila primorana da odbiju raznim taktikama zastrasivanja. Konacno vlada odlucuje da se sva sela ograde i cuvaju, a ona kod kojih to nije moguce da se izmeste na mesta gde ce to biti moguce. To je medutim samo pogorsalo problem jer seljaci su nerado pristajali da budu premesteni sa zemlje na kojoj su bili vekovima. Viet Kong je u glavnom dejstvovao nocu sa malom grupom ljudi koja bi zazuzeli selo, pobila clanove seoske uprave, a nakon toga unistila putnu infrastrukturu kako bi sprecila armiju da brzo intervenise, a nekad i uzimala "porez" od lokalnog stanovnistva. Desavalo se medutim da se sukobe i sa regularnom vojskom sa grupama koje bi mogle dosegnuti i do 1000 ljudi. Primer takvih akcija je zapanjujuce zauzimanje prestonice Phuok Tan provincije oko 70 kilometara severno od Sajgona. Viet Kong je tom prilikom spalio gradsku upravu, obezglavio gradonacelnika, vojnog komandanta i njegovog pomocnika. U toku akcije je poginulo 70 policajaca, a oko 200 zatvorenka je pobeglo iz okruznog zatvora. Po zavrsetku akcije Viet Kong se povukao u dzunglu. Ovom taktikom Viet

Kong je uspeo da stvori oko 100 dzepova koje je kontrolisao barem preko noci Krajem 1962 procenjivalo se da Vijetkong ima oko petinu ruralnog stanovnistva pod kontrolom, direktno ili indirektno i najmanje 20.000 ljudi pod oruzjem. Vlada jos uvek uspeva da izade na kraj sa pobunom i da obezbedi stabilno snabdevanje Sajgona pirincem. Oko 1/7 sela je ogradena i opremljena radio opremom U maju 1963. medutim dolazi do problema iznutra koje nemaju veze sa komunistima. Iako vecina, budisti su u senci katolicke manjine, pre svega zbog toga sto je predsednik i sam katolik. Nije im dozvoljeno da isticu svoje zastave. Budisticki svestenik Tri Kuang je odrzao govor o verskoj diskriminaciji u Juznom Vijetnamu povodom Budinog rodendana koji se proslavljao u severnom gradu Juznog Vijetnama Hue. Revoltirana govorom, vlada Juzno Vijetnama je zabranila reprizu govora na radio-stanici sto je izazvalo revolt budista koji su izasli da demonstriraju. Demonstracije je suzavcem i sok bombama ugusila policija. Epilog je og bilo 9 mrtvih i mnogo povredenih. Kriza je pogorsana kada je predsednik Diem nazvao budisticku delegaciju "idiotima" jer su trazili verske slobode koje su vec imali zagarantovane ustavom. Zahvaljujuci katastrofalnim potezima vlade protesti budista su se rasirili po celoj zemlji a pridruzili su im se i studenti. Osam budista je izvrsilo samoubistvo javnim spaljivanjem sto je sokiralo domacu i inostranu javnost. Vlada dalje reaguje tako sto nasilno pretresa verske objekte i hapsi sve koji imaju veze sa protestima. Mnogo svestenih lica je bilo pohapseno, a neki su i prebijani. Do kraja avgusta vlada je pohapsila vode demonstracija, ali je svestenik koji je svojim govorom zapoceo demonstracije nasao utociste u americkoj ambasadi. Revoltirani situacijom elementi vojske su izvrsili drzavni udar u kome su poginuli predsednik i njegov brat. Usledila je nestabilna situacija sa mesavinama vojnih i civilnih vlada da bi se konacno stabilizovala dolaskom premijera Kia na vlast. Ustav je promenjen tako da je premijer sa skupstinom imao izvrsnu vlast dok je predsednik bio samo figura Reagujuci na dogadaje Viet Kong 1964. pokusava da iskoristi svoju priliku i pokrece masovnu ofanzivu sa ciljem da podeli Juzni Vijetnam na dva dela i da se uspostavi komunisticka zona. ARVN je teskim naporom uspeo da zaustavi ofanzivu, ali se situacija pogorsavala. Samo 10 od 43 provincije je bilo bez Viet Kongovog uticaja. U ostalim provincijama vladine trupe su se neprestano sukobljavale sa Viet Kongom po selima iako su gradovi bili relativno sigurni. Vlada je pokusala da privuce sela direktnim ucescem u izvrsnoj vlasti. U selima koja nisu bila pod Viet Kongovom kontrolom odrzani su izbori i izabrani su vecnici. Ova strategija je smanjila Viet Kongovu kontrolu nad selima na 10% do pocetka 70-tih U 1964. godini americke snage po prvi put dobijaju mandat da njihovi vojnici udu u sukob Ima ih malo, ali se njihov broj 1965. povecava na 175.000. Oni se bore sa 300.000 ARVN vojnika. Vlada Juznog Vijetnama odobrava ucesce americkih trupa u nadi da ce im pomoci da se rese Viet Konga Za to vreme premier Ki pokusava da resi probleme u vojsci narocito lose vodstvo. 1966 pokusava da smeni komandanta Tia koji ima jaku podrsku u Da Nangu i Hueu. Tio je odbio da napusti svoje mesto i u tome su ga podrzali budisti iz Da Nanga. Iznerviran razvojem situacije premijer nareduje armiji da ga nasilno razresi duznosti. Postojao je strah da ce budisti traziti pomoc od komunista, ali se to nije dogodilo cime je rasprsen mit bivseg pokojnog predsednika Diema da su budisti povezani sa komunistima. Vladina akcija je rezultirala smrcu preko civila nakon cega se uticaj militantnih budista drasticno smanjio. Komandant Tio je proteran i

dobio je azil u SAD. Nesto kasnije te godine odrzani su izbori za ustavotvornu skupstinu. Viet Kong je pokusao da spreci izbore tvrdeci da svako ko glasa daje podrsku vladi. Registrovalo se 5/2 miliona od mogucih 8 miliona, a prema zvanicnim podacima odziv je bio 80% iako su mnogi posmatraci ovo posmatrali sa skepsom. Sve vreme ARVN sa Amerikancima izvodi takozvane "trazi i unisti" operacije po dzunglama Juznog Vijetnama. Pocetkom 1967. broj americkih vonika raste na 400.000, a ARVN raspolaze ljudstvom od 700.000 ukljucujuci i policiju koja se aktivno borila. I Viet Kong dobija pojacanja, ali ona sada stizu sa Severa vise nego sto dolaze od juznjaka i procenjuje se da ih ima oko 282.000. Amerikanci sada pocinju da deluju samostalno dok ARVN ima zadatak da odrzava red u zemlji. Amerikanci pokrecu velike operacije Sider Fols i Dzanksn Siti. Da bi sprecili ove operacije armija Severnog Vietnama po prvi put direktno sa 60.000 ljudi prelazi granicu i ulazi u Juzni Vijetnam, odvlaceci time veliki deo americkih vojnika na Sever i efikasno zaustavljajuci operacije. Iste godine Juzni Vijetnam dobija novi ustav koji ga cini drzavom sa predsednickim uredenjem. Odrzava se izbor za predsednika koje dobija Tiu, general Juznovijetnamske vojske, a potpredsednik postaje bivsi premijer Ki. Nesto manje od 5 miliona ljudi je izaslo na biraliste, a pobednicki kandidat je dobio 35% glasova. Izabran je i senat, a izbori su smatrani postenima. Ekonomija takode pocinje da se razvija zahvaljujuci pre svega americkoj pomoci. To najvise osecaju ljudi koji zive u gradovima i ciji zivotni standard postaje najvisi u okruzenju. Novembra meseca 1967. 500.000 americkih vojnika je u Juznom Vijetnamu, a iste godine u Sajgon dolazi predsednik SAD Lindon Dzonson opet sa pricama da ce Amerika sacuvati Juzni Vijetnam. Medutim otpor ratu raste u SAD, oktobra 1967. organizuje se Mars na Pentagon. Dzonson je otputovao decembra meseca u Australiju i tamo ga je sacekala gnevna omladina. Da bi nekako onemogucili ulazak Vijet Konga u Juzni Vijetnam Amerikanci bombarduju dzungle u Demokratskoj Narodnoj Republici Laos. Te dzungle Amerikanci zovu Put Ho Si Mina. Jako puno vojnika gine na svim stranama. Americka vojska u proseku gubi 140 ljudi nedeljno. ARVN i komunisti jos vise. Pocetkom 1968. godine je bilo jasno da ce se nesto dogoditi. Put Ho Si Mina je vrveo od saobracaja gde su osmatraci detektovali 8000 kamiona za samo jedan mesec. Amerikanci su medutim verovali da je cilj baza Ke San. Krajem Januara ARVN je bio na stepenu niske borbene goovosti i 50% njegovih vojnika je bilo na odsustvu da bi sa familijom proslavili novu godinu. Razlog za to je bilo obostrano proglasenje primirija za Tet, vijetnamski novu godinu koja je padala 31. januara. Snage Severnog Vijetnama su to iskoristile da izvedu operacije protiv velikih gradova Juznog Vijetnama. U ponoc 30. januara kada su komunisticke snage (Viet Kong i Armija Severnog Vietnama) napali skoro istovremeno Kui Non i Na Trang. Mnogi ARVN i americki vojnici uopste nisu reagovali misled da se radi o proslavi. U roku od nekoliko sati Komunisticke trupe su usle u centar Da Nanga, Hoi Ana, Kontum, Pleikua i Ban Me Touta.

Tokom jutra 31. januara komunisticki samoubilacki odred se infiltrirao u centar Sajgona u kamionu sa cvecem, napavsi americku ambasadu u napadu koji je trajao 6 sati. Ostatak je u grad usao pesice, gradskim prevozom i volovskim zapregama dok su im oruzje na skrivenim mestima ostavile unutrasnje pristalice. Policijski cas koji bi sprecio ovo je bio suspendovanzbog Nove Godine. Rezultat je bio totalni haos u kome su se komunisti borili sa policijom, ARVN-om i Amerikancima po citavom gradu. Viet Kong je uspostavio kontrolu nad nekim predgradima Saigona gde je ubijao ljude koji imaju bilo kakve veze sa policijom ili vladom. Policija se svetila ubijanjem zarobljenih komunista na licu mesta. Slika sefa policije Juznog Vijetnama Loana koji ubija zarobljenika koji je prethodno ubio porodicu njegovog zamenika je postala jedan od simbola strahote rata. ARVN i americki avioni su bombardovali delove predgrada Saigona u pokusaju da kontrolisu situaciju. Sukobi su u Sajgonu trajali do kraja marta. 1250 civila je izginulo, a 100.000 je ostalo bez krova nad glavom stvarajuci ogroman ekonomski udar na vec podugo listu izbeglica koje je trebalo izdrzavati. Najgore je prosao grad Hue koji su komunisti u potpunosti osvojili i drzali 4 nedelje. Armija od 3.000 komunista je drzala grad. Grad je pao posle uzasnih bitaka koje su se vodile za svaku kucu. U gradu je nadeno 19 masovnih grobnica u kojima je bilo pokopano preko 1000 ljudi, uglavnom ljudi iz gradske uprave, ali i drugi od kojih su neki bili i zivi sahranjeni. Americki vojnici su pocinili ratni zlocin u selu Song Maj gde su pobili 109 civila. Dva vojnika su optuzena, a kasnije i osudena na dozivotnu robiju. Ofanziva je bila zaustavljena do kraja marta. Prema strategiji Severnog Vijetnama cilj je bio da se totalnim napadom izazove revolucja koja bi srusila Juznu Vladu. To se medutim nije desilo. Operacija je u stvari bila kontraproduktivna, jer su i ljudi koji nisu bili naklonjeni vladi poceli da je podrzavaju nakon sto su videli strahote Huea. Stavise, ofanziva je stvorila 500.000 izbeglica koji su pomoc i smestaj primali od vlade, cime su joj postali jos vise zavisni. Ono sto je postigla medutim je dokaz da komunisti mogu udariti bilo gde, bilo kada, sto je kod americke javnosti stvorilo jos veci otpor prema ratu. Problem je povecao glavni americki oficir u Vijetnamu, general Vestmorland, koji je verovao da je armija Viet Konga potpuno rasturena "propalom" ofanzivom i trazio jos 200.000 ljudi da "zavrsi posao". To je rezultiralo njegovom smenom i besom javnosti u Vasingtonu. Za samo dve nedelje Amerikanci su izgubili 973 ljudi, ARVN 2.000, a komunisti preko 30.000. 1969. godine poslata je ogromna vojna pomoc Juznom Vijetnamu. U meduvremenu u SAD su ubijeni Martin Luter King i Robert Kenedi da bi ta 1968. u americi kulminirala ogromnim antiratnim neredima u Cikagu, Los Andelesu, Vasingtonu i drugim gradovima. Ni 1969. nije donela veliki napredak. Prvo na vlast dolazi Ricard Nikson koji nareduje tajno bombardovanje Demokratske Kambodze. Nikson odlazi u Sajgon i obecava Tiu, novom vodi Juznog Vijetnama, pomoc ali u leto dolazi novi talas protesta u SAD pa 15. oktobra 1969. jos jedan. Ovo je prisililo administraciju SAD da pocne sporo povlacenje iz Vijetnama u julu 1969. Te iste godine vlada Juznog Vijetnama nudi politickom krilu Vijet Konga, Nacionalnom Oslobodilackom Frontu, da ucestvuje na izborima, ali su oni to odbili insistirajuci da vlada prvo mora podneti ostavku. Dejstvo Vijet Konga je bilo slabo ove godine i uglavnom se svodilo na granatiranje vecih gradova. U Hanoju septembra 1969. umire Ho Si Min. SAD su se nadale da ce to okoncati rat, ali Ho Si Min je jasno porucio testamentom da rat mora da se nastavi do pobede nad okupatorom sto je novi predsednik Leis Van podrzao. Drugog maja 1970. na univerzitetu Kent pocinju protesti koji kulminiraju pucanjem u studente i cetvoro ubijenih po zvanicnoj verziji. Nezvanicno nekoliko desetina mrtvih i na stotine povredenih. 1970. su odrzani izbori za polovinu Senata Juznog Vietnama. Opozicioni kandidati dobijaju

najvise glasova, ali je vecina jos uvek na strani predsednika. Americke trupe i ARVN zajedno pokusavaju da zaustave priliv snaga iz Severnog Vijetnama preko Demokratske Kambodze prvo bombardovanjem, pa zatim i vojnom akcijom, ali Vijet Kong presrece americke snage u dzunglama, koje Nikson povlaci nakon intervencije kongresa. Time je otklonjena mogucnost da SAD sprece infiltraciju Vijet Konga na Jug. U 1970. vlada Kambodze koja je blagonaklono gledala na snage Severnog Vijetnama je zbacena, a za premijera postavljen Lon Nol koji je zeleo da spreci transporte i infiltraciju, ali mu to nije poslo za rukom uprkos zdruzenim naporima ARVN-a i vladinih trupa. Dzejn Fonda (bivsa supruga osnivaca Si-En-Ena Teda Tarnera) u Hanoju drzi miting protiv rata. 8. februara 1971. ARVN i americka avijacija upadaju u Demokratsku Narodnu republiku Laos da bi zaustavili infiltracije iz Severnog Vijetnama. U pocetku su napravili solidan napredak i uspeli da zauzmu Cepone pocetkom marta. Medutim, odlucnoscu Vijet Kongovih vojnika i greskama u obavestajnom radu (ARVN nije znao da snage Viet Konga i Severnog Vietnama poseduju tenkove) ofanziva je zaustaljen, a ARVN je bio prinuden na povlacenje. ARVN je izgubio 1146 ljudi, 4236 je bilo ranjeno, a 237 nestalo. Sajgon je tvrdio da je u ofanzivi poginulo 13.668 komunista, ali ovo je gledano sa dozom skepse od strane posatraca. Od aprila do jula 1971. u Vijetnamu ostaje 40.000 americkih vojnika. Ove godine su odrzani izbori za Predsednika i Donji dom. U skupstini je predsednik Tiu pretrpeo smanjenje podrske. Od 160 sedista opozicija je imala 60, duplo vise nego u prethodnom sazivu. Iste godine predsednik Tiu je ponovo izabran za predsedika. Vijet Kong jos uvek ne deluje kao sto je to cinio pre Tet Ofanzive. Dolazi povremeno do vecih sukoba u Kontum provinciji. Severni Vijetnam u meduvremenu gomila trupe oko i u demilitarizovanoj zoni izmedu dve zemlje. Prema podacima, dve divizije regularne Severno Vijetnamske vojske se infiltrirali preko granice. U martu 1972. dolazi do invazije Severnog Vijetnama. Oko 15.000 Severno Vijetnamskih vojnika se uspelo probiti preko granice sa Severom. U strahovitom naletu Severnjaci su tenkovima i borbenim vozilima pregazili zapanjen trecu diviziju Juznjacke vojske. Za manje od nedelju dana pola provincije Kuangtri je pod kontrolom komunista. Iz Kambodze i Laosa krecu 2 nove ofanzive prema Bingholnu i Kontum. Ofanziva je zaustavljena u maju, ali je glavni grad provincije Kuangtri takode dosao pod komunisticku upravu. Ovo je bio prvi put da je jedan glavni grad provincije bio pod komunistickom kontrolom. Kontum i Anlok u Bingholnu su bili pod opsadom, ali su uspeli da se odbrane. Da bi povratili izgubljeno ARVN je pokrenuo kontraofanzivu zajedno sa americkom avijacijom (americke kopnene trupe i ostali su do tada vec gotovo napustili Vijetnam) kojom je uspeo da prekine opsade i povrati Kuangtri Siti koji je tada vec bio u rusevinama od bitaka i bombardovanja. Do kraja ofanzive izginulo je 15.000 ARVN vojnika i 83.000 Severnjak i Vijet Kongovaca. Rezultat je bila pogranicna zona koju je sada kontrolisala vojska Severnog Vijetnama. Niksonu je to posluzilo kao povod za bombardovanje Hanoja i luke Hajfong. 18. decembra 1972. pocinje 11-o dnevno bombardovanje Hanoja. Americka Pevacica Dzoan Baez dolazi u Hanoj i peva u skoloniste. Luka Hajfong je napadnuta 22. decembra 1972. Ostecene su ambasade Narodne Republike Bugarske, Narodne Socijalisticke Republike Albanije, Egipta, Republike Kuba kao i sovjetski i kineski brodovi. Bombardovanje prestaje 29. decembra 1972. Mirovni pregovori koji su trajali vec nekoliko godina u senci borbi rezultiraju potpisivanjem

sporazuma 27. januara 1973. Obe strane su se odrekle necega. Severni Vijetnam je obecao prekid vatre na Jugu. Za uzvrat je dobio obecanje da ce biti raspisani izbori, u cijem pripremanju ce moci ucestvovati Vijet Kong, i najvaznije dozvoljeno je komunistima da ostanu u regionima koje su zauzeli prethodne godine, drasticno slabeci polozaj Juznog Vijetnama. Poslednja vojna pomoc Juznom Vijetnamu upucena je 20. januara 1973., ali je finansijska nastavila da pristize. Primirije stupa na snagu u ponoc po Grinicu 23. januara 1973. Iduca 1974. prolazi u iscekivanju. Niksona 1974. obaraju sa vlasti aferom Votergejt sto je za rezim u Sajgonu znacilo da je ostavljen. Krajem decembra 1974. Vojska Severnog Vijetnama sprema akciju invazije na Jug. Pocetkom 1975. godine situacija se pogorsala za Juzni Vijetnam. Pomoc je skresana na minimum, dok Sever dobija veliku pomoc od SSSR-a i Kine. Pored toga Juzni Vijetnam je ispunjen sa oko 200.000 pripadnika snaga Severnog Vijetnama kojima je teritorija garantovana sporazumom iz 1973. U Januaru 1975. dolazi do ofanzive iz Kambodze u kojoj je pala citava provincija Puok Long. U martu iste godine napadnuta su dva provincijska grada u Kontum i Pleiku. Zajedno sa tim komunisti su 10. marta napali Ban Me Tout, jos jedan grad na severu Juznog Vietnama. ARVN je pruzio znacajan otpor, ali je grad brzo pao. 14. marta predsednik Tiu leti u operativan centar Drugog korpusa u Na Trangu. Tamo je pocinio gresku koja je po mnogima kostala Juzn Vijetnam svog postojanja. Americki savetnici i ARVN generali su trazili povlacenje sa severnih planina, jer ih je bilo tesko braniti. Predsednik je nevoljno pristao. Povlacenje se pretvorilo u neorganizovano bezanje kada se lokalno stanovnistvo pocelo povlaciti sa vojskom. Bilo je slucajeva da su bebe napustane pored puta. Kada su vojnici i izbeglice bile blizu Tui Hoa, Severnjaci su otvorili paljbu artiljerski dodatno pogorsavajuci situaciju. U gradu Hue, koji je jos severnije, zavladala je panika. Vecina gradana koji su se jos uvek secali Tet ofanzive zeleli su da odu sto pre. Armija je takode mislila da je Predsednik i njoj naredio da se povuce sto je izazvalo haos. Predsednik Tiu se 20. marta obratio naciji sa obavestenjem da Hue nije pao. Hue je u proslosti bio carski glavni grad, sto ga je cinilo gradom od velikog psiholoskog znacaja. Pokusano je da se odbrana organizuje, ali je grad pao nakon 6 dana. Paznja se usmerila na Da Nang u kome je bilo preko 500.000 izbeglica. To je stvorilo vrhunac panike u kome su se ljudi tukli, nekad i na smrt, za mesta u autobusima i avio do Sajgona. Mnogi su otisli brodovima i splavovima. Predsednik Tiu je naredio da se Da Nang brani po svaku cenu, ali je grad brzo pao. Pocetkom Aprila Sajgon je bio preplavljen izbeglicama, a vlada je kontrolisala radijus od 60 kilometara oko grada. Vladine trupe su organizvali snaznu odbrambenu liniju kod Zvan Loka koju su uspeli da odrze 2 nedelje trpeci ogromne gubitke. Za to vreme neki od njihovih sunarodnika u Sajgonu pokusavaju da napuste drzavu. Americka ambasada i aerodrom Tan Son Nut su postali pretrpani ljudima ocajnim da napuste zemlju. 143.000 Juznih Vijetnamaca je evakuisano. Vlada Juznog Vijetnama zahteva intervenciju vojske SAD. Amerika ne cini nista. Tiu podnosi ostavku 21. aprila 1975. i u oprostajnom govoru zestoko napada SAD optuzujuci ih za izdaju. Kao dokaz pokazuje Niksonov pismo u kome se Juznom Vietnamu garantuje zastita od invazije sa Severa. Kako je Nikson podneo ostavku nije

mogao da to obecanje i ispuni. Tiu je dobio azil u Tajvanu, nakon cega je ziveo u Velikoj Britaniji da bi se preselio u SAD gde je ziveo do svoje smrti 2001. V. D. Predsednika SAD Dzerald Ford objavljuje u Nju Orleansu kraj rata govoreci da je Amerika spasila cast i pobedila. Tiua nasleduje potpredsednik Van Hunong koji momentalno podnosi ostavku nakon sto je Severni Vijetnam odbio da pregovara sa njim. Opsada Sajgona pocinje 25. aprila 1975. Obruc se stegao 28. aprila 1975. Tog istog dana general Min, jedan od voda udara protiv Diema i opozicionar postaje poslednji predsednik Juznog Vijetnama. U 16:30 29. aprila 1975. ambasador SAD bezi iz Sajgona sa njim idu i diplomate drugih zapadnih zemalja. U 7 casova i 53 minuta 30. aprila 1975. poslednji vojnici SAD napustaju Sajgon i Vijetnam. U 11 casova 30. aprila 1975. zvanicno kraj JUZNOG Vijetnam predajom koju je objavio predsednik Min. Dolazi do sporadicnih sukoba po Sajgonu koji izazivaju neorganizovanje grupe ARVN i policije koji su uguseni u toku nekoliko dana. Nekoliko policajaca i vojnika je izvrsilo samoubistvo. Sutradan 1. maja 1975. Sajgon je krsten imenom Ho Si Min, a 7. maja 1975. odrzana je parada pobede cime je rat okoncan nakon 30 godina. 1977. proglasena je Socijalisticka Republika Vijetnam. Dzerald Ford Nikson je ostavku podneo 9. avgusta 1974. Ford je isti dan polozio zakletvu i postao prvi predsednik u istoriji koji na tu duznost nije dosao na osnovu demokratskih izbora. Kao jednu od svojih prvih vaznijih odluka, na ispraznjeno mesto potpredsednika je 20. avgusta 1974. imenovao njujorskog guvernera Nelsona Rokfelera, koji je kasnije potvrden od oba doma Kongresa. Isto onako kao sto je pomogla njegovom dolasku u Belu kucu, afera Votergejt je imala snazan efekat na Fordov predsednicki mandat. Mesec dana nakon Niksonove ostavke, 9. septembra 1974. Ford je potpisao ukaz kojim se Nikson abolira za eventualne zlocine pocinjene tokom afere Votergejt. U televizijskom obracanju naciji, Ford je to nastojao objasniti zeljom da se postigne nacionalno pomirenje, a u istu svrhu je objavio uslovnu aboliciju mladica koji su, protestujuci zbog vijetnamskog rata, dezertirali iz americke vojske, odnosno pobegli u Kanadu. Americka javnost, pogotovo ona liberalna i levo orijentisana, nije imala razumevanja za Fordov potez. Nikson je bio toliko omrazen da je odluka o aboliciji protumacena kao veleizdaja, a cak su i mnogi uvazeni clanovi Fordove administracije u znak protesta dali ostavku. Ford se u sledeca dva meseca uzalud nastojao prikazati drukcijim od Niksona, uprkos toga sto je njegov potpredsjednik Rokfeler uzivao reputaciju liberala, a njegova supruga Beti Ford bila gorljiva feministica, te s tadasnjom javnosti dijelila izuzetno popularne stavove o legalizaciji abortusa, marihuane i predbracnom seksu. Protest protiv Forda se odrazio i na kongresne izbore u novembru 1974. godine. Republikanski kandidati su hametice porazeni, a demokrate su po prvi put nakon dugo vremena stekli dvotrecinsku vecinu u Predstavnickom domu Kongresa. Time su stekli mogucnost da zaobilaze predsednicki veto, te je Ford, izgubivsi mogucnost da bilo kako utice na rad Kongresa, ostatak mandata proveo kao jedan od politickih najslabijih predsednika u istoriji.

Ti su se izbori odrazili i na vijetnamski rat, s obzirom da su mnogi od novoizabranihkongresmena i senatora bili njegovi zestoki protivnici. U prolece 1975. je Severni Vijetnam preduzeo ofanzivu na Juzni Vijetnam, a SAD vise nisu bile u stanju da intervenisu kako bi spasili svoje saveznike, a jedino sto su uradili bilo je evakuacija vlastita ambasade iz Ho Si Mina (Sajgona). Time je formalno zavrsio vijetnamski rat, a komunisticke snage su posle preuzele kontrolu nad Laosom i Kambodzom. Jedina ozbiljnija akcija vezana uz te dogadaje bio je neuspeli pokusaj spasavanja mornara americkog ratnog broda USS Maiaguez, zaplenjenog od strane pobednickih Crvenih Kmera u Kambodzi. U drugim aspektima Fordova spoljna politika, zahvaljujuci tome sto je kao drzavni sekretar zadrzan Henri Kissinger, predstavljala je kontinuitet sa onom Niksonovom. Nastavljen je detant sa Sovjetskim Savezom, a hladni rat usao u jednu od svojih mirnijih faza. Sa SSSR-om je potpisan i sporazum iz Helsinkija, na osnovu kojih je u Evropi ustanovljeno nacelo o nepromenljivosti granica, ali i obaveza postovanja ljudskih prava. Ford je nastavio politiku priblizavanja NR Kini. Na unutrasnjem planu je Fordov mandat obelezen posledicama naftnog soka 1973, kao i sve vece inflacije. SAD su se u to doba suocavale s prvom velikom ekonomskom krizom nakon Velike depresije. Ona je izazvala pad zivotnog standarda kod velikog broja stanovnika, ali i kolaps mnogih ambicioznih socijalnih reformi za koje su se zalagali tada pretezno liberalni politicari. SAD su zabelezili dotada nezapmaceno povecanje kriminala, isto kao i porast bezakonja u mnogim gradovima. Karakteristican je primer Njujork, cija je uprava 1975. godine bila prisiljena da proglasi stecaj. Ford je u to doba bio prilicno nepopularan, a prilikom turneje u Kaliforniji u septembru 1975. je preziveo dva pokusaja atentata. Ford je prilicno nevoljno pristao da se godine 1976. na redovnim izborima takmici za mesto predsednika. Mnogi su smatrali da, s obzirom na ekonomske probleme i veliku nepopularnost, nema nikakve sanse. S druge strane mu je desno, konzervativno krilo Republikanske stranke zamjeralo na popustljivosti prema SSSR-u. Njihov kandidat Ronald Regan je ozbiljno izazvao Forda na preliminarnim izborima, da bi odustao tek na republikanskoj izbornoj konvenciji u Kanzas Sitiju. Njegov govor na toj konvenciji je zasenio Fordov, a konzervativci su uspeli Forda naterati da kao potpredsednickog kandidata umesto liberala Rokfelera uzme konzervativca Boba Dolea. Demokrati su, pak, kao svog kandidata izabrali Dzimija Kartera, relativno slabo poznatog guvernera Dzordzije. Gorljivi hriscanin, ali umeren u drustvenim stavovima, Karter je bio viden kao olicenje reforme koja ce pocistiti korumpirani i nesposobni Vasington. Zbog toga je na samom pocetku kampanje u anketama imao preko 30% prednosti nad Fordom. Ford se, s druge strane, po prvi put iskazao kao sposoban politicar i vrlo brzo iskoristio neke od Karterovih gafova kako bi trku pred kraj ucinio prilicno neizvesnom. Medutim, gaf koji je sam Ford ucinio u jednoj od televizijskih debata u oktobru 1976. je doneo malu, ali odlucnu prevagu Karteru na izborima mesec dana kasnije. Ford je zato ostatak svog mandata proveo kao jedini neizabrani predsjednik SAD. Dzimi Karter Karter je u Belu kucu usao 20.1. 1977. i odmah zapoceo sa politikom koja se bitno razlikovala od njegovih prethodnika. To se najvise videlo u oblasti spoljne politike, gde je moralno dvojbena realna politika olicena u Ricard Nikson i Henriju Kisindzeru zamenjena insistiranjem na ljudskim pravima kao

najvaznijem standardu medunarodnih odnosa. Cilj tog novog kursa je, izmedu ostalog, bio popraviti polozaj SAD u svetu, bitno uzdrman porazom u vijetnamskom ratu, kao i kompromitujuce podrskom krvolocnim diktatorima u Trecem svetu. Ipak, pre svega je bio usmeren protiv SSSR-a i Istocnog bloka, za koji se cinilo da u tom trenutku vodi u hladnom ratu, a za sta nije bilo volje suprotstaviti se vojnim sredstvima. Dok je Karter s jedne strane, nastavio proces nuklearnog razoruzanja zapocet pod njegovim prethodnicima, cilj mu je bio oslabiti sovjetske diplomatske pozicije, pogotovo na strateski vaznom Bliskom Istoku. U tu svrhu je inicirao mirovne pregovore izmedu Egipta i Izraela, koji ce 1978. godine zavrsiti Sporazumom iz Kamp Davida i povlacenjem izraelskih trupa sa Sinaja okupiranog. Karter se nadao da ce taj sporazum posluziti kao model ostalim arapskim drzavama, odnosno trajno resiti izraelskoarapski problem koji je, zbog podrske SAD Izraelu, arapske zemlje u regionu tjerao u narucje Sovjeta. Karterovo insistiranje na ljudskim pravima kao najvaznijem standardu americke spoljne politike se odrazilo i kroz distanciranje od rezima koji su iz hladnoratovskih razloga dotada uzivali americku podrsku. Kao najvazniji primer je uzeta Nikaragva, kojom je decenijama upravljala pro-americka diktatorska dinastija Somoza. Nju su 1979. svrgnuli sandinisticki gerilci, delom zahvaljujuci i tome sto joj je Karter odbio pruziti vojnu i finansijsku pomoc. Novi sandinisticki rezim se, medutim, vrlo brzo okrenuo Moskvi i uz Kubu predstavljao novog sovjetskog saveznika u zapadnoj hemisferi. U meduvremenu je Karter odlucio u slucaju Irana izdati svoje proklamirano nacelo o zastiti ljudskih prava. Tamosnji sah Mohamed Reza Pahlavi je bio dugogodisnji americki saveznik, a na vesti o neredima je Karter reagovao tako sto mu je svojim posjetom simbolicki pruzio podrsku. Medutim, opozicija prema Pahlavi je nastavila da raste i eskalirala u iransku islamsku revoluciju kojom je pocetkom 1979. sah srusen. Novi islamisticki rezim pod ajatolaha Ruholaha Homeinija se odmah neprijateljski postavio prema americkoj vladi. To se, izmedu ostalog, odrazilo i na poremecaje u ceni nafte na svetskom trzistu. To je, s vremenom, pocelo nagrizati ionako bolesnu americku ekonomiju, u kojoj su pod Karterov administracijom jos pogorsali negativni trendovi iz Niksonovog i Fordovog doba. Karteru napori da suzbije galopirajucu inflaciju nisu uspeli, a umesto toga su kao rezultat imali povecanje nezaposlenosti i stagniranje ekonomije, sto je dovelo do tada nezapamcenog ekonomskog fenomena zvanog stagflacija. Nastavak pada zivotnog standarda je pogodio mnoge americke gradane, a pogotovo farmere na Srednji zapad odakle se upravo u Karterov doba poceo javljati razni ekstremno desnicarski pokreti koji ce 1980-ih i 1990-ih postati ozbiljni bezbednosni problem za SAD. Problemi s kojima se suocio Karter postali su jos gori kada je Karter 22. oktobra 1979. iz humanitarnih razloga dozvolio prognanom iranskom sahu da dode na lecenje u SAD. Iranski revolucionari su na to reagovali okupacijom americke ambasade u Teheranu koja je oznacila pocetak iranske talacke krize. Karter na tako bezocnu provokaciju globalne supersile nije znao odlucno odgovoriti. To je, izmedu ostalog, ohrabrilo Sovjete da krajem 1979. izvrse invaziju Avganistana. Taj dogadaj je predstavljao prekretnicu u hladnom ratu, s obzirom da se Karter uplasio za

americke polozaje u strateski vaznom Indijskom okeanu te odlucio napustiti pomirljivupolitiku svojih protivnika. U znak protesta je najavio bojkot Moskovske Olimpijade, dok je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bzezinski organizirao CIA-inu operaciju naoruzavanja i obucavanja avganistanskih mudzahedina. CIA i druge americke obavestajne agencije su takode intenzivirale aktivnosti u svrhu podrske antisovjetsku pokretu Solidarnost u Poljskoj. Takode je diskretno zapocet rad na obnovi oruzanih snaga, kako bi se mogle suprotstaviti Sovjetima ukoliko hladni rat eskalira u otvoreni oruzani obracun. Sve to, medutim, nije imalo nikakvog efekta na smanjenje Karterove nepopularnosti, a americki gradani su, uz nestasica goriva izazvane novim naftnim sokom, 1980. godine svedocili i neuspjelom pokusaju spasavanja talaca u Iranu - jos jednom dokazu da pod Karterov administracijom SAD gubi status svetske sile. Karter se iste godine odlucio ponovo takmiciti za predsednika. Prvo je morao dobiti nominaciju Demokratske stranke, pri cemu mu se kao prilicno opasan protivnik pokazao liberalni senator Edvard M. Kenedi, brat ubijenog predsednika Dzona F. Kenedija. Medutim, Karter je uspio izboriti nominaciju, koristeci Kenedijevom upletenost u automobilsku nesrecu 1969. godine. Karteru je mnogo veca opasnost stigla zdesna, od republikanskog kandidata Ronalda Regana koji je osvojio nominaciju svoje stranke i najavio radikalni zaokret udesno, odnosno ukidanje drzave blagostanja u korist neoliberalne politike zasnovane na slobodnom trzistu te mnogo ostriji kurs prema Sovjetima u hladnom ratu. Srednju klasu, izmucenu inflacijom, nezaposlenoscu, rastom kriminala, Regan je pridobio najavom smanjenja poreza te relativno glatko pobedio na izborima 4. novembra1980. Posljednje mjesece svog mandata, Karter je proveo nastojeci diplomatskim putem ishoditi pustanje talaca iz Irana, ali Iranci to nisu ucinili sve dok u Bijelu kucu nije usao Regan.

Ronald Regan Kada je stupio na duznost 20. januara 1981., Regan je imao 69 godina te tako postao najstariji predsednik u americkoj istoriji. Medutim, s obzirom na energiju i maco slike koju je pokazao tokom kampanje, malo ko je u obzir uzimao njegovu dob i zdravstvene probleme koji su mogli uticati na njegovo predsednistvo. Sve se to promenilo kada je 30. marta 1981. Dzon Hinkli Jr, propali student opsednut s glumicom Dzodi Foster, pokusao impresionirati svoju nesudenu ljubav ubistvom tako sto ce ubiti predsednika SAD. Hinkli je uspeo na Reagana i njegovu pratnju ispaliti nekoliko hitaca iz revolvera. Tom prilikom su pogodeni Regan, njegov sekretar za stampu Dzejms Brejdi i jos dve osobe. Regan je tek naknadno shvatio da je ranjen te su ga u poslednjem trenutku odveli u bolnicu gde mu je krajnjim naporom spasen zivot. Nekoliko meseci kasnije Regan se oporavio, ali su povrede bile teze nego sto je u pocetku saopsteno javnosti. Veruje se da j ranjavanje ostavilo odredene posledice na njegove mentalne sposobnosti. Reaganov prvi zadatak nakon dolaska na duznost bilo je poboljsanje ekonomske situacije u SAD, olicenje u stagflacije na kraju Karterovog mandata. Reaganov recept za resenje tog problema se nalazio u monetaristickoj ekonomskoj politici, kao i neoliberalnoj ideologiji. Regan je smatrao da je prevelika uloga drzave u ekonomiji izvor svih problema, pa je odmah krenuo sa merama deregulacije trzista i drasticnog smanjenja poreza. Tako je drzava ostala bez velikih dela prihoda, ali je Regan na to odgovarao isto tako drasticnim kresanjem

e

rashoda, uglavnom u socijalnoj sferi. Reaganovoj ekonomskoj politici su se zestoko opirali demokrati u Kongresu, a u prve dve godine je izazvala dodatno pogorsanje ekonomske situacije, koja se odrazila i na poraz republikanaca na kongresnim izborima u jesen 1982. Medutim, Regan je uporno verovao da ce korporacije i privatni sektor, liseni poreskih opterecenja, poceti bolje poslovati, te tako dati ekonomsku podlogu kako za novo blagostanje, tako i porast poreskih prihoda. Ekonomski program, nazvan reaganomika je od pocetka 1983. poceo davati dobre rezultate te doveo do postepenog smanjenja inflacije, nezaposlenosti te porasta zivotnog standarda. Dok su svi ostali budzetskih rashodi dozivljavali kresanje, dotle je Regan insistirao na povecanju vojnog budzeta. Cilj je bio da odgovori na novu eskalaciju hladnog rata, odnosno suprotstaviti se agresivnoj sovjetskoj politici u Trecem svetu kako jacanjem americke oruzane moci, tako i sve agresivnijoj spoljnom politikom, pri cemu nisu vise bile iskljucene ni vojne mere koje bi mogle dovesti do oruzanih sukoba. Tako su se vec 1981. zabiljezili oruzani incidenti s Libijom, koja je u to vreme bila sovjetski saveznik. Istovremeno je intenzivirana podrska mudzahedinima koji su se borili protiv Sovjeta u Avganistanu, kao i pokretu Solidarnost u Poljskoj. Uvodenje ratnog stanja u Poljskoj u decembru 1981. je, pak, posluzilo kao izgovor za jacanje antisovjetske i antikomunisticke retorike, dok se istovremeno, uprkos protivljenja pacifisticke javnosti u Evropi intenziviralo postavljanje nuklearnih raketa srednjeg dometa u Zapadnoj Nemackoj, sto je izazvalo strah da bi Sovjeti, uplaseni za bezbednost svoje teritorije, mogli preduzeti preventivnu invaziju i tako zapoceti treci svetski rat. Jedan od razloga za eskalaciju hladnog rata bio je i osecaj nesigurnosti SAD izazvan dolaskom sandinistickog rezima na vlast u Nikaragvi. S obzirom da su se sandinisti povezali s komunistickom Kubom, a preko nje i Moskvom, Regan je to shvatio kao deo plana da se komunisticka revolucija preko Centralne Amerike siri u Meksiko i tako ugroze juzne americke granice. U tu svrhu je intenzivirana podrska desnicarskim rezimima u Gvatemali i Salvadoru, gde su se vodili krvavi ratovi protiv levicarskih gerilaca. Istovremeno su preduzeti koraci s ciljem likvidacije sandinistickog rezima u Nikaragvi, koji su se sveli na obucavanje i opremanje antisandinistickih kontrasa, kao i miniranje nikaragvanskih luka od strane CIA-e. To je mnoge navelo na pomisao da je americka invazija Nikaragve prilicno izgledna. Spremnost SAD da, prvi put nakon Vijetnamskog rata, u sirem opsegu koristi oruzanu silu je u oktobru 1983. demonstrirana prilikom invazije malog karipskog ostrva Grenada, gde su veze tamosnje komunisticka vlade s Kubom protumacene kao ugrozavanje americkih starteskih interesa. Koristeci ugrozenost nekoliko americkih studenata kao povod, americki marinci su se iskrcali i nakon kracih borbi zauzeli ostrvo, nakon cega je srusen tamosnji komunisticki rezim. Ta je Regan akcija - prvi slucaj da je americkim oruzjem srusen komunisticki rezim - je shvacena kao poraz SSSR-a u hladnom ratu, te se smatra jednom od prekretnica njegovog mandata. Medutim, sve vreme su postojali strahovi da ce sukob sa SSSR-om eskalirati. Tome je doprineo i sam Regan s nekoliko neopreznih izjava, gde je najavljivao unistenje SSSR-a kao carstva zla, kao i povezanost njegove administracije s americkom krajnjom desnicom, u kojoj su sve vecu ulogu igrali protestantski fundamentalisti. Medu tim krugovima je postojalo misljenje kako je nuklearni rat u kojem bi SAD unistilo SSSR nista drugo od ispunjenje biblijskih prorocanstava. Sve je to godine 1983. za vreme Operacije Able Arcer 83, vezbe prilikom koje su SAD testirale

proceduru za slucaj nuklarnog napada, sovjetsko rukovodstvo dovelo do zakljucka da je u pitanju izbijanje pravog nuklearnog rata i umalo dovelo do preventivnog udara. Regan je tek kasnije saznao za moguce posledice te vezbe, te je odlucio postepeno poceti smanjivati napetosti, ali je hladnoratovska retorika zadrzana, delom i zbog predsednickih izbora 1984. U meduvremenu je u nastojanju da se SAD zastiti od sovjetskih nuklearnih udara zapocet ambiciozni projekat Strateske odbrambene inicijative, koji je trebao da dovede do stvaranja protivraketnih sistema u Zemljinoj orbiti, zbog cega je dobio nadimak "Ratovi zvezda". I dok su SAD pod Reganom konacno pocele pobedivati u hladnom ratu, dotle su neki drugi aspekti americke spoljne politike doziveli neuspeh. Jedan od njih je bila nesposobnost Reaganove administracije da zaustavi Foklandska rat 1982, pri cemu se ona nasla rastrgnuta izmedu zagovornika podrske starom savezniku Ujedinjenom Kraljevstvu i zagovornika podrske ekstremno antikomunistickom rezimu Argentine. Iste godine je americka vlada, nakon izraelske invazije Libana, vojno intervenisala zajedno sa francuskim i italijanskim snagama kako bi konacno zaustavila Libanski gradanski rat, iz te zemlje izbacila prosovjetski sirijske snage i konacno instalirala proamericki i proizraelski rezim. Medutim, taj je napor doziveo opsti fijasko, simbolizovan u masovnoj pogibiji americkih marinaca i njihovom kasnijem povlacenju. Ti su dogadaji, izmedu ostalog, doveli do jacanja islamskog fundamentalizma na Bliskom Istoku, te jacanja uticaja Irana na tamosnja zbivanja. Prvi Reaganov mandat je oznacio i pocetak epidemije AIDS-a, koji je posebno pogodio americku homoseksualnu zajednicu. Reagana se cesto optuzuje da je iz ideoloskih razloga i homofobije ignorisao ceo problem, odnosno blokirao finansijska sredstva kojima se ta bolest mogla zaustaviti. U americkim homoseksualnim krugovima ga zbog toga cesto smatraju monstrumom u rangu Hitlera i Staljina. Uprkos toga, kod vecine Amerikanaca je Regan uzivao ogromnu popularnost te je u predsednicku trku 1984. usao kao veliki favorit. Kampanji mu je, izmedu ostalog, doprinela i Olimpijada u Los Andelesu koja je SAD nakon dugo vremena predstavila kao veliku, samopouzdanu silu konacno lisenu vijetnamskih, votergejtskih i drugih trauma. Njegov demokratski protivkandidat Valter Mondale nije imao nikakve sanse, te je uprkos godinama gafova u televizijskim debatama u novembru 1984. izabran sa jednim od najuvjerljivijih rezultata u istoriji predsednickih izbora. Nakon pobede na predsednickim izborima, Regan je svoju spoljnu politiku preorijentisao na postupnu deeskalaciju hladnog rata. Pri tome je vaznu ulogu igrao dolazak Mihaila Gorbacova na celo SSSR-a u martu 1985. te promovisanje reformisticke politike perestrojke i glasnosti. Regan je to ispravno protumacio kao znak slabosti sovjetske drzave, odnosno njenu nesposobnost da se ravnopravno suprotstavi finansijski i tehnoloski superiornom zapadnom bloku. Medutim, umesto da nastavi pritisak, Regan je odlucio miroljubivom politikom sprijeciti nepotrebne komplikacije, pa je s Gorbacovom postepeno ustanovio partnerstvo nakon prvog samita u Zenevi krajem 1985. godine. Otopljavanje odnosa sa SSSR-om, s druge strane, nije znacilo prekid novog, agresivnijeg kursa prema drzavama Treceg sveta koji su se drzali pretnjom americkim interesima. Tako je metom postala Libija i njen voda Moamer el Gadafi, optuzeni za pomaganje teroristickih napada na americke ciljeve u Evropi. U prolece 1986. je nakon serije vazdusno-pomorskih

incidenata iznad zaliva Sidra doslo do velikog vazdusnog napada na Libiju, pri cemu je umalo ubijen Gadafi. Regan je nastavio sa politikom podrske kontrasima, kao i desnicarskim rezimima u Centralnoj Americi. Medutim, u slucaju Nikaragve su mu bile vezane ruke zbog demokratskog Kongresa koji se plasio novog vijetnamskog rata. Neki clanovi Reaganove administracije su tada dosli na ideju da sredstva za pomoc kontrasima prikupljaju prodajom oruzja Iranu, koji je u to vreme bio u dugogodisnjem ratu sa Irakom. Iako su SAD tada oruzjem i opremom i na drugi nacin pomagali Sadamov Irak, vladalo je misljenje kako bi prodaja oruzja Iranu mogla pomoci odmrzavanju odnosa, kao i pomoci pustanju americkih talaca koje su drzali pro-iranske sijitske milicije u Libanu. Taj je plan, medutim, krajem 1986. otkriven od strane americkih medija te se pretvorio u aferu Iran-Kontra, najveci skandal od vremena afere Vatergate. Ona je ozbiljno uzdrmala Reaganov administraciju i krace vreme dovela do pada dotada neprikosnovene Reaganove popularnosti. Pokusaj demokratskog Kongresa da Reaganu ucini isto sto i Niksonu nije uspeo, delom zato sto je Regan uspio uvjeriti javnost da nije znao sto mu rade potcinjeni. S druge strane, to je dovelo do prvih sumnji u njegov autoritet i mentalne sposobnosti, pa su se poslednjih godina mandata pocele javljati i glasine da je Nensi Regan pravi predsednik SAD. S druge strane, ocuvanju Reaganove popularnosti je doprineo i nastavak pozitivnih ekonomskih trendova, odnosno vidljivi porast sveopsteg blagostanja i zivotnog standarda u poredenju sa 1970-im godinama. On je jedan od svojih najvidljivijih odraza imao u fenomenu tzv. jupie kulture koja se obicno vezuje uz Reaganov doba. Dok je spoljna politika SAD u drugom mandatu postepeno bila lisena ideologije, Regan je svoja konzervativna uverenja nastojao progurati u sferi unutrasnje politike. Tako je Regan pokusao nominacijom konzervativnih sudija promeniti dotada liberalni sastav Vrhovnog suda SAD, ali ti pokusaji uglavnom nisu imali uspeha - delom zbog toga sto neki kandidati, kao Robert Bork, nisu potvrdeni od demokratskog Senata, a delom zbog toga sto su neki od postavljenih sudija u svojoj kasnijoj praksi pokazali liberalna ili umerena uverenja. Regan je u drugom mandatu isto tako intenzivirao napore da se odbace neki od liberalnih standarda 1970-ih. Jedan od njih je bilo tolerisanje pornografije, a kampanja s ciljem njenog stavljanja van zakona, vodena od strane glavnog drzavnog odvjetnika Edvarda Mesea, osim desnicarskih verskih voda, dobila je podrsku i od levo orijentisanih feministkinja. Reaganov drugi mandat je takode obelezila nova eksplozija narkomanije na americkim ulicama, cemu je doprinela nova droga po imenu Krek. Ona je izazvala nagli porast kriminala i ceo niz zdravstvenih problema. Regan vlada se tom problemu suprotstavila kampanjom zvanom Rat protiv droge, koja je, izmedu ostalog, ukljucivala poostrenje zatvorskih kazni za trgovinu drogom i druge zlocine. Primjerom federalne vlade su krenule mnoge savezne drzave, pa je tih godina otpocela intenzivna gradnja novih zatvora i sve cesca primena smrtne kazne. S druge strane, Reagan administracija od 1985. pocela ozbiljnije baviti problemom AIDS-a. To se cesto tumaci cinjenicom da je od te bolesti obolio, a kasnije umro Rok Hudson, blizak licni prijatelj Reaganovih. Poslednju godinu svog mandata Regan je uglavnom proveo nastojeci svojom harizmom pomoci Republikanskoj stranci na predsednickim izborima. Mnogi njeni clanovi su tada javno izrazavali zaljenje sto se popularni predsednik ne moze kandidovati treci put, pa su, koristeci

originalna tumacenja Ustava, sugerisali da bude izabran za potpredsednickog kandidata. Od toga, medutim, nije bilo nista, ali je kandidatura, te kasniji izbor njegovog potpredsednika Dzordza Busa garantovao svojevrsni kontinuitet njegove politike. Dzordz Bus Bio je 41. predsednik SAD u jednom mandatu od 20. januara 1989. do 20. januara 1993. Pocetkom mandata, doslo je do pada Berlinskog zida i sloma SSSR-a. Trudio se smanjiti deficit americkog budzeta pa je morao uvesti nove poreze. Potpisao je zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom. Upamcen je po vojnoj akciji Pustinjska oluja u Persijskom zalivu. Taj je rat Busu doneo golemu popularnost, pogotovo u ocima onih Amerikanaca koji su se jos secali poraza u Vijetnamskom ratu. Zapovijedio je i vojnu akciju u Panami a u zadnjoj nedelji predsjednckog mandata i u Somaliji. Izgubio je u izborima za predsednika 1992. godine od Bila Klintona. Razlozi za Busev poraz su visestruki. U prvom planu to su bili ekonomski problemi u kojima se on pokazao neodlucnim i nedoraslim. Gospodarski problemi bili su, pre svega, vezani za trogodisnju ekonomsku depresiju, negativnu stopu rasta u dva uzastopna kvartala 1990. -1991. te nesigurnim oporavkom u sledece dve godine. Prosjecan rast BDP bio je svega 1% godisnje, gore nego za Trumana (2%) ili Regana (2.7%). Kako bi zaustavio povecanje federalnog duga, Bus je odustao od predizbornog obecanja iz 1988. kako ne ce povecavati poreze. no ni to nije uspelo da spreci povecanje duga na 3800 milijardi dolara potkraj 1992. kao ni prekoracenje budzetskog deficita od 340 milijardi dolara. Jos jedan ozbiljan problem americkog drustva koji je predstavljao ozbiljne problem su bili meduetnicki odnosi u SAD-u. Od pocetka 1950-tih, rasna integracija je napredovala te su prava americkih crnaca uveliko bila priznata. Medutim, 12 godina Reaganove i Busove vlasti dovelo je smanjenja zakonskih mera koje su stitile ta prava i povecala jaz izmedu crnackog i bjelackog stanovnistva.Svi ti razlozi doveli su Busa do poraza 1992.

Bil Klinton Kada je stupio na duznost Klinton je zaposlio vise zena i pripadnika manjina u vladinim resorima od bilo kojeg prethodnog predsednika. Za vreme svog prvog mandata prvo je ukinuo restrikcije vezane uz pobacaj koje su na snazi bile 12 godina koliko su republikanci bili na vlasti. Vec nakon dve nedelje potpisao je zakon koji firmama koje imaju vise od 50 zaposlenih nalaze da radnicima dopuste 12-nedeljni neplaceni odmor u godini dana kada se u porodic rodi ili razboli dete. Za vreme svoje kampanje Klinton je obecao da ce homoseksualcima

i

omoguciti da sluze vojsku. Kada je to pokusao sprovesti u delo vojni lideri i neki clanovi Kongresa su se ostro usprotivili tome. Tada je postignut kompromis: homoseksualcima ce biti dopusteno da sluze vojsku ali oni nece smeti otkrivati svoje homoseksualne sklonosti i uzdrzavat ce se od homoseksulanog ponasanja. Taj kompromis je postao poznat pod imenom „nemoj pitati, nemoj reci". Klintonov predlog smanjenog saveznog budzeta prosao je Kongresu zahvaljujuci samo jednom glasu vise. Klintonovo obecanje o smanjenju poreza srednjoj klasi ostvareno je stoga tek 1995. godine. Njegov predlog zdravstvenih reformi nije

u

prosao, ali je prosao Klintonov predlog zakona koji je postrozio odredbe o kupovini oruzja i osigurao novac za vise od 100.000 policajaca. Krajem 1993. godine na svetlo dana su izasle sumnje o njegovim i supruginim poslovnim potezima dok je bio guverner Arkanzasa. Ova istraga nastavljena je u aprilu 1996., ali nista nije dokazano. Na narednim predsednickim izborima Klinton je ponovo uverljivo pobedio. U spoljnoj politici, tokom svog prvog predsednickog mandata, Klinton je uspeo da organizuje izraelsko-palestinske pregovore u Vasingtonu izmedu Jaser Arafata i Jitzaka Rabina sto je dovelo do prekida sukoba sve do septembra 2000. godine. Osim toga zalagao se za priblizavanje Kini i demokratizaciji Rusije posle kraja hladnog Umjesao se u gradanski rat u bivsoj Jugoslaviji i aktivno ucestvovao na strani Hrvatsko Bosnjacke koalicije. Posle poraza i masakra u Somaliji, Klinton nije zeleo nikakve druge zrtve americkih vojnika pa se i drzao prilicno pasivno u svetskom resavanju sukoba.

r a t

a.

Tokom drugog predsednickog mandata, pocevsi od 1996. godine, kad je pobjedio svog protivkandidata Boba Dola, Klinton se u spoljnoj politici pobrinuo da se odnosi izmedu Vijetnama i SAD-a normalizuju. Potpisao je Kjoto protokol, koji je kasnije njegov nasledni Dzordz Bus odbacio.

k

Tokom njegovog predsednistva, pojavile su se pojacane aktivnosti teroristicke mreze al-kaida napadom na americki ratni brod USS Kole u jemenskoj luci Aden. Njegova vlada je pocela potjeru za Osamom Bin Ladenom, koji je kasnije organizovao napade na Svetski trgovinski centar na 11. septembra 2001. godine Posljednja afera koja se vezuje uz ime Bila Klintona jeste ona, o "druzenju" Klintona i Monike Levinski u Ovalnom uredu Bijele kuce. Iako je u pocetku negirao bilo kakav seksualni kontakt s gospodicom Levinski na kraju je ipak priznao. Ali ni nakon te afere Klinton nije smenjen i ostao je na mestu predsednika Sjedinjenih Drzava sve do kraja svog mandata - do januara 2001. godine. Nakon toga duznost predsednika Sjedinjenih Drzava preuzeo je republikansk kandidat Dzordz Bus mladi. Arapsko izraelski sukobi poslije Suecke krize Sestodnevni rat

d posle Sueckog rata nije prolazilo bez sukoba Izraela i okolnih arapskih zemalja. Izmedu 1965. i godine dogodio se niz ozbiljnih incidenata na granici Izraela sa Sirijom i Jordanom. Sirijska ka teroristickim napadima palestinskog Fataha na jevrejska naselja u skladu sa vec ustaljenom om izazvala je seriju izraelskih vojnih odmazdi na sirijskoj teritoriji. Pocetkom 1967. ucestali su di sirijske artiljerije na Izrael, a u aprilu su vodeni vazdusni dvoboji izmedu izraelskog i sirijskog uhoplovstva u kojem je sruseno 6 sirijskih letelica. Nove tenzije u odnosima s arapskim susedima ala je izraelska odluka da skrene deo toka reke Jordan radi navodnjavanja pustinje Negev, na sto su ke zemlje 1965. godine odlucile da oslabe tok Jordana skretanjem njegovih pritoka na svojoj riji. Sredinom maja 1967. Egipat je poceo da koncentrise svoje vojne snage na Sinajskom strvu uprkos cinjenici da su njegove vojne efektive bile bitno ogranicene angazmanom u nskom ratu u Jemenu u kojem je ucestvovao sa oko 50.000 vojnika. Na egipatski su zahtev 18. sa Sinaja povucene snage UN-a, a pred kraj istog meseca Egipat je zabranio

i

azak izraelskim brodovima kroz tiranske prolaz i tako blokirao juznu izraelsku luku Eilat u bskom zalivu. on sto su 30. maja 1967. jordanski kralj Husein i egipatski predsednik Naser potpisali sporazum kojim ve vojske stavljene pod zajednicku komandu, procene izraelske obavestajne sluzbe govorile su da je d arapskih zemalja na Izrael sasvim siguran. Najveci strah izraelska komanda imala je od moguceg remenog rata na tri ratista, koji je mogao biti izbegnut samo preventivnim izraelskim napadom. Na vu takvih ocena, izraelsko rukovodstvo na celu s premijerom Levijem Eskol je donelo odluku o brzoj ilizaciji i grupisanju izraelskih snaga za napad. Dana 5. juna 1967. u 8 sati i 45 minuta poceli su iznenadni udari izraelskog ratnog vazduhoplovstva na deset egipatskih aerodroma, kao i na sirijske i jordanske, pa cak i na jedan iracki vojni aerodrom. Tako su samo tokom prvog dana rata bombardovana 23 aerodroma u kojima je unisteno gotovo celokupno egipatsko, sirijsko i jordansko ratno vazduhoplovstvo. Time je vec u pocetku akcije ostvarena apsolutna izraelska vazdusna nadmoc, koja ce omoguciti vazduhoplovstvu da se iducih dana koncentrise na podrsku kopnenoj vojsci. Na jordanskom ratistu neprijateljstva su pocela jordanskim granatiranjem izraelskih polozaja i vazdusnim napadima, a jordanski avioni bombardovali su Tel Aviv. Prvog dana rata oko podneva izraelske snage su presle na severu u napad u smeru grada Dzenina, koji su sledeceg dana zauzele. Na delu ratista prema Egiptu, izraelske snage su prvog dana rata probile egipatske odbrambene linije i zauzele podrucje pojasa Gaze. Izraelske oklopne jedinice su prodrle uzduz obale Sredozemnog mora prema Sueckom kanalu i uprkos egipatskom otporu do kraja dana stigle na 30 km od kanala. Nakon vise neuspelih protivnapada, treceg dana rata egipatske snage su se povukle sa Sinajskog poluostrva prema kanalu, dok su ih Izraelci napadali iz vazduha i sa zemlje. Egipatska javnost nije bila obavestena o stanju na ratistu, vec je pogresno verovala da se dogadaji odvijaju u egipatsku korist. U noci 6. juna Izraelci su izbili na podrucje Sueckog kanala kod grada El Kuantarahe, a druga izraelska grupa je zauzela klanac Mitla na centralnom delu Sinaja. Na krajnjem jugu Sinajskog poluostva Izraelci su vazdusnim desantom zauzeli grad Sarm el Seik, cime je otvoren ulaz u Akabski zaliv. Na istocnom ratistu, Izraelci su potisnuli jordansku vojsku i zauzeli stari deo grada Jerusalima, a istog dana zauzeli su i Nablus i Arih i izasli na zapadnu obalu reke Jordan, cime su se zavrsile borbe na jordanskom delu fronta. Cetvrtog dana rata na sinajskom ratistu izraelske snage odbile su nekoliko slabih egipatskih protivnapada i predvece istog dana su osvojile obalu Sueckog kanala u celoj duzini. Posredovanjem UN-a kasno u noc istoga dana prekinute su borbe na sinajskom ratistu.

sko ratiste je prva tri dana rata mirovalo, sto je u potpunosti odgovaralo Izraelu, koji je tako ostricu napada mogao da usmeri na Sinajsko poluostvo. Ono je postalo aktivno tek nakon sto je Izrael lizovao situaciju na druga dva ratista, tako su 8. juna Izraelci presli u masovni napad na sirijske zaje i istu noc su iz tri smera probili sirijske polozaje a sledeceg dana zauzeli su najvece sirijsko denje Tel Tafari i otvorili put ka daljem prodoru ma sredisnjim delovima Sirije. Narednog dana izraelska vojska je ovladala celom Golanske

visoravni. Posredovanjem UN 10. juna 1967. u 18 sati i 30 minuta prekinuta su borbena dejstva na sirijskom ratistu pa je tako nakon 132 sata i 30 minuta borbenih dejstava zavrsen Sestodnevni rat. U Sestodnevnom ratu arapske zemlje su imale oko 30.000 poginulih ili nestalih vojnika. Izgubljeno je oko 70 odsto naoruzanja i opreme, a posebno tesko su stradala vazduhoplovstva arapskih zemalja. Novonastalom situacijom izraelska se vojska opasno priblizila 03:00 arapskim prestonicama - Kairu na manje od 100 km a Damasku i Amanu na manje od 50 km Izrael je ratnom pobedom stekao nadzor nad celim biblijskim podrucjem Izraela ili cetiri puta vecu teritoriju od one iz 1949. nakon Prvog arapsko-izraelskog rata. Jos milion palestinskih Arapa je doslo pod izraelsku vlast, tako da je pod izraelskom vlascu bilo 1,5 miliona Arapa. Izrael je anektirao stari deo Jerusalima, gde je arapskom stanovnistvu ponuden izbor izmedu izraelskog i jordanskog drzavljanstva, dok je u Judeji i Samariji (Zapadnoj obali) i pojasu Gaze uspostavljena vojna vlast. Za razliku od Jerusalima, arapskom stanovnistvu u Judeji i Samariji (Zapadnoj obali) i Gazi nije ponudeno izraelsko drzavljanstvo, s obzirom na to da te teritorije nisu bile anektirane Izraelska vojna okupacija novoosvojenih podrucja pod Mose Dajanom na mestu ministra odbrane pokazala se relativno blagom. Palestinskim je Arapima dopusten odredeni nivo politickih sloboda i ostavljene su im lokalne institucije vlasti a Izrael nije dirao ni u pravne sastave koji su do okupacije postojali, jordanski na Zapadnoj obali i egipatski u Gazi. Arapsko stanovnistvo se pokazalo izvorom jeftine radne snage za izraelsku privredu pa je pocelc zajednicka migracija Arapa s okupiranih podrucja u izraelske gradove, koja je potrajala tri decenije. Izrael je objavio nameru da na novoosvojenim podrucjima naseli jevrejske stanovnike koji s proterani u ratu 1948. godine. Izraelski politicar Jigal Alon bio je tvorac plana podizanja jevrejskih stambenih naselja na strateski vaznim tackama novoosvojenih podrucja, sto je postalo najvazniji razlog nespremnosti Izraela da se tokom mirovnog procesa devedesetih godina povuce sa okupiranih podrucja. Iako su u Sestodnevnom ratu uveliko smanjene vojne efektive arapskih zemalja i potvrdena izraelska vojna moc, nije dugorocno resen nijedan regionalni problem, vec je podrucje i dalje ostalo zariste, sto se potvrdilo vec sledecih mese ci. Uverljiva izraelska pobeda u ratu 1967. godine omogucila je Izraelu da odbaci sve pokusaje nagodbe s arapskim susedima. U novembru 1967. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je doneo rezoluciju 242 kojom je pozvao Izrael da se povuce s (vecine) podrucja osvojenih te godine na odbranjive granice u zamenu za trajan mir. Medutim, rezoluciju su odbacili i Izrael i arapske zemlje. Jomkipurski rat U septembru 1970. godine arapski svet su uzdrmala dva dogadaja - meduarapski rat u Jordanu i iznenadna smrt egipatskog predsednika Nasera. Naserov smrcu zavrsena je jedna era u bliskoistocnim odnosima i decenija i po prakticnog panarabizma. Na celo Egipta dosao je dotadasnji potpredsednik Anvar al Sadat, takode vojni oficir i istaknuti clan vojnog rezima.

u

Sadat je ublazio Naserov beskompromisni stav prema Izraelu i bio je spreman da pristane na dogovor sa Izraelcima u zamenu za teritorije izgubljene u ratu 1967. godine. Medutim, Izrael je odbio Sadatovu inicijativu kao i Rezoluciju 242 Ujedinjenih nacija kojom je UN od Izraela zatrazio vracanje ratom osvojenih teritorija Paralelno sa diplomatskim pokusajima arapske drzave su pripremale i vojno resenje. Uz materijalnu podrsku Sovjetskog Saveza i finansijsku pomoc Saudijske Arabije i Kuvajta, Egipat i Sirija su obnavljali sopstvene vojne efektive stradale u Sestodnevnom ratu i tokom Rata iscrpljivanja. U leto 1972. Sadat je zatrazio od sovjetskih vojnih savetnika napustanje Egipta, ostavljajuci tako sebi veci manevarski prostor za dalje poteze. U oktobru 1972. Sadat je okupio Glavni stab i zatrazio stvaranje plana ogranicenog vojnog napada na Izrael. Pokusaj ministra odbrane Sadeka da spreci rat tvrdnjom da Egipat jos uvek nije sposoban da vojno parira Izraelu rezultovao je njegovom smenom. Do proleca 1973. u glavnim stabovima dveju arapskih vojski bio je razraden plan napada na Izrael prozvan "Operacija Badr". U Izraelu je nakon uverljivog ratnog trijumfa 1967. godine vladalo uverenje da je zemlja trajno sigurna od arapskog napada. Izraelska vojna moc, politicka razjedinjenost arapskog sveta i tri novostecene prirodne sigurnosne prepreke - Suecki kanal, reka Jordan i Golanska visoravan - podrzavale su izraelsku samouverenost zbog koje je odbijan bilo koji pokusaj razmene teritorija za mir. Za razliku od Egipta i Sirije, Jordan i Liban su smatrani mnogo manjom pretnjom izraelskoj nacionalnoj sigurnosti. U njima Tel Aviv nije video pretnju. Egipat je za gomilanje trupa u podrucju Sueckog kanala iskoristio unapred najavljenu redovnu godisnju vojnu vezbu. Uprkos pokretima egipatskih i sirijskih jedinica uzduz granice u leto 1973. kao i nizu drugih indicija, u izraelskom vodstvu i u obavestajnim krugovima procenjeno je da nece doci do novog rata, odnosno da ce eventualni napad arapskih vojski biti uspesno odbijen u pocetnoj fazi. Napad arapskih zemalja poceo je u poslepodnevnim satima 6. oktobra 1973. na najveci jevrejski praznik Jom Kipur. Napad je poceo u srazmerno neuobicajeno doba dana jer su planeri arapskih vojski znali da Izrael nakon sto padne mrak nece moci da izvede veci protivudar svojim vazduhoplovstvom. Egipatska vojska, potpomognuta manjim jedinicama iz Maroka, Tunisa i Sudana, uspesno je izvela prelazak Sueckog kanala, a pescane zidove Bar-Lev linije Egipcani su relativno lako probili snaznim vatrogasnim smrkovima. Na severu je sirijska vojska uz pojacanja jedne iracke divizije i dve brigade iz Saudijske Arabije napala podrucje Golanske visoravni i skoro dosegnula granice od pre rata 1967., dok Jordan nije ucestvovao u napadu. Znajuci da Izrael veliki deo svoje vojne moci duguje snaznom vazduhoplovstvu, PVO arapskih zemalja su bile razmestene blizu bojista, cime je paralizovano izraelsko vazduhoplovstvo i stvoren kisobran jedinicama u napredovanju. Prvi pokusaj protivudar izraelskoih oklopnih jedinica bio je razbijen zahvaljujuci lakom protivoklopnu oruzju kojim je bila naoruzana egipatska pesadija. U Izraelu je nakon prvih vesti sa bojista zavladao sok. Nakon pocetnog egipatskog uspeha, odlukom predsednika Sadata napredovanje je zaustavljeno na uskoj teritoriji uz duz Sueckog kanala, tako da nije iskoriscena pocetna inicijativa. Razlozi zaustavljanja egipatskih tenkova umesto nastavka napredovanja preko Sueckog kanala prema Izraelu predmet su kontroverzi, ali smatra se da je najvazniji razlozi bili: ogranicen domet egipatskog protiv vazdusnog oruzja izvan cije zastite bi egipatski oklopne jedinice postale laka meta izraelskih aviona i telefonska komunikacija izmedu Sadata

i americkog drzavnog sekretara Henrija Kisindzera. Dogadajima na ratistu u svakom je slucaju kumovala i losa koordinacija izmedu sirijskog i egipatskog vrhovnog zapovednistvom, sto je imalo za posledicu konsolidaciju izraelskih redova. Sa pocetkom borbi aktivirana su blokovska saveznistva - Sovjetski Savez je poceo vazdusnim putem da salje ratni materijal Kairu i Damasku, nakon cega su Sjedinjene Americke Drzave pocele da salju pomoc u ratnom materijalu Izraelu. Oko 48 sati nakon pocetka borbi mobilisano je vise od polovine izraelskih vojnih potencijala, a za 4-5 dana sprovedena je potpuna mobilizacija, cime su stvoreni uslovi za pocetak protivnapada. Izraelskoj ofanzivi pogodovalo je egipatsko mirovanje na Sinajskom bojistu pa je veci deo snaga neometano mogao biti koncentrisan na Golansku bojistu prema Siriji. Do 14. oktobra izraelske jedinice su na severu vratile pod svoju kontrolu teritoriju zauzetu prethodnih dana i prodrle dvadesetak kilometara duboko u sirijsku teritoriju, cime je Sirija izbacena iz rata. Nakon pobede na severnom bojistu, izraelska komanda pregrupisala je svoje jedinice saljuci ih na Sinajsko bojiste. U noci 15. oktobra izraelske oklopne jedinice, kojima je zapovedao Arijel Saron, iskoristile su slabo branjeni prostor izmedu egipatske 2. i 3. armije na podrucju Gorkih jezera na Sinajskom poluostrvu i usle duboko u teritoriju koji su drzali Egipcani. Dosli su do Sueckog kanala i presli ga. Nakon stvaranja mostobrana na zapadnoj obali kanala, Izraelci su napredovali egipatskom stranom obale prema gradu Suecu, pa su 21. oktobra okruzili celu egipatsku 3. armiju. Izraelskim snagama je time bio otvoren put do Kaira. Egipatska vojska nasla se u teskoj poziciji, suocena sa mogucnoscu katastrofalnog poraza i gubitka cele armije na Sinajskom poluostrvu. U takvoj situaciji je americki drzavni sekretar Kisindzer otputovao u Moskvu, gde je sa sovjetskim liderom Breznjevom dogovorio prekid vatre. Medutim, primirje je bilo prekinuto a Izrael je nastavio da steze obruc oko egipatske armije. Sovjetski Savez je Sadatu obecao da ce 3. armija biti sacuvana i zapretio da ce u slucaju nastavka izraelskog napada poslati u Egipat svoje vazdusno-desantne jedinice. Moskva je Sjedinjenim Americkim Drzavama predlozila zajednicku americko-sovjetsku vojnu akciju u regionu, sto u Vasingtonu nije primljeno sa odobravanjem. Nikson je u telefonskom razgovoru pokusavao da odvrati Breznjeva od vojnog angazmana a istovremeno je stavio americke nuklearne snage u stanje pripravnosti, zbog cega su Sovjeti odustali od insistiranja na zajednickom vojnom angazmanu. Konfrontacija Sjedinjenih Americkih Drzava i Sovjetskos Saveza oko Jomkipurskog rata bila je najveci sukob supersila nakon zavrsetka Kubanske krize. Na kraju, 25. oktobra 1973. Izrael i Egipat prihvatili su prekid vatre, a pocetkom januara su dve strane potpisale sporazum kojim je predvideno izraelsko povlacenje sa Sinajskog poluostrva i dolazak snaga UN na njihovo mesto. Sledio je sporazum Izraela i Sirije potpisan u junu 1974. i njime je regulisao izraelsko povlacenje sa novoosovjenog dela Golanske visoravni na liniju razdvajanja iz 1967. godine. Kampdejvidski sporazum Pokretanje mirovnog procesa izmedu dva zakleta neprijatelja Egipta i Izraela priblizilo se realizaciji nakon sto je americki predsednik Dzimi Karter pozvao egipatsko i izraelsko vodstvo

3

na razgovore u Kemp Dejvid u Sjedinjenim Americkim Drzavama. Razgovori su poceli u septembru 1978. te je nakon 13 dana postignut dogovor koji je u martu 1979. zvanicno potpisan u Vasingtonu. Kempdejvidski sporazum iz korena je izmenio strateske odnose na Bliskom istoku - okoncano je ratno stanje izmedu dveju drzava, a Izrael je dobio diplomatsko priznanje Egipta i osigurao juznu granicu, te nesmetanu plovidbu izraelskih brodova kroz Suecki kanal, dok je Egiptu vraceno Sinajsko poluostrvo te je dobio status bliskog americkog saveznika, sto je impliciralo veliku americku vojnu pomoc. Posledice po Sovjetski Savez bile su trajni gubitak znacajnijeg uticaja i prisustva u regionu. Libanski rat

Nakon pocetka arapsko-izraelskog rata 1948. oko 110.000 palestinskih izbeglica pobeglo je u Liban, odakle je poceo i delovati PLO koju je Izrael optuzivao da od tamo planira i vrsi teroristicke napade na njegovu teritoriju. 1976. libanske hriscanske vode su pozvale sirijsku vojsku da pomogne u borbama u Libanu protiv palestinskih militanata za vreme gradanskog rata. 11. marta 1978. nekoliko pripadnika Fataha je iz Libana preko mora upalo na jednu izraelsku plazu, otelo autobus pun civila i usmerilo ga prema Tel Avivu. Nakon pucnjave poginulo je 35 ljudi na sto je izraelski ministar Menahem Begin naredio vojsci da otera PLO iz juga Libana. Izraelska vojska je upala u juzni deo Libana, ali je ta vojna operacija prekinuta u junu 1978. na pritisak SAD. U Liban su dosle trupe UNFIL-a kako bi osigurale mir, no incidenti na granici sa Izraelom su se nastavili. 6. juna 1982. vlada Izraela dala je zeleno svetlo za invaziju juznog Libana kao odgovor na pokusaj ubistva njenog ambasadora slomu Argov u Velikoj Britaniji od Fataha te zbog bombardovanja od PLO-a na severu Izraela. Osim raketiranja sa strane palestinskih grupa, Izrael je tvrdio da se PLO mora da otera iz Libana odakle je mogao planirati atentate. Jos jedan razlog je bila protivteza na moguci uticaj i dominaciju Sirije na libanski gradanski rat kako bi se uspostavila stabilna libanska hriscanska vlada koja bi imala bolje veze sa jevrejskom drzavom. Bivsi sef izraelske vojn obavestajne sluzbe je kasnije izjavio da je invazija na Liban bila greska i da je pretnja PLO-a iz te drzave bila neznatna

e

4. i 5. juna 1982. izraelski avioni bombardovali su palestinske izbeglicke logore i ostale mete u juznom Libanu i Bejrutu te se ubile 45 i ranile 150 ljudi. PLO je odgovorio lansiranjem raketa na sever Izraela, na sto je 6. juna Izraelska vojska, na cijem celu je bio Arijel Saron, zapocela operaciju Mir za Galileju i izvela invaziju na juzni Liban. Izraelski cilj bio je oterati PLO-ove militante 40 kilmetara na sever Libana. Vojni avioni si bombardovali i onesposobili bejrutskom aerodrom, a vojnici su za sedam dana od pocetka operacije, stigli do Bejruta te poceli opsadu grada, bombardujuci ga 10 nedelja. Bejrut je bio izolovan sa zemlje, vazduha i mora, bez dovoda vode i hrane. Kao rezultat, ubijeni su i pripadnici PLO-a i obicni civili. I gradovi Tir i Sidon su takode bili tesko osteceni. Izraelci su uz to oborili 86 sirijskih aviona iznad Libana (iako su i Sirija i Izrael izbegavali direktnu borbu) te unistili vecinu PVO naprava i tenkova. Jaser Arafat, voda PLO-a, je na pocetku govorio o borbi do smrti, no kasnije je poprimio kompromisnije stavove.

23. avgusta 1982. hriscanin Basir Zemajil je izabran za predsednika Libana te je zagovarao mir sa jevrejskom drzavom, ali je poginuo u atentatu mesec dana kasnije. Kako bi se zavrsio konflikt, postignut je dogovor da americke, francuske i italijanske mirovne trupe posalju PLO- ove prezivele u okolne arapske drzave. Falange, hriscanski militanti, su, navodno zajedno sa Izraelom, bili odgovorni za masakr kod izbjeglickih logora Sabra i Satila u zapadnom Bejrutu, uzrokujuci izmedu 700 i 3.500 zrtava. Izrael pak tvrdi da je samo drzao logore opkoljene i poslao hriscanske militante kako bi razoruzali PLO, te da nije znao sta se dogada unutra. Usledile su demonstracije u izraelskim gradovima, a kao posledica ministar odbrane Arijel Saron je dao ostavku. 17. maja 1983. dve drzave su potpisale sporazum koji je zavrsio stanje rata, uz uvetovanje povlacenja izraelskih vojnika istovremeno sa sirijskim. No Sirija se protivila takvom planu pa je Liban povukao mirovni sporazum i ostao u neprijateljskim odnosima sa Izraelom. Indijsko pakistanski ratovi Prvi kasmirski sukob Dzamu i Kasmir je bila jedna od princevskih drzava Indije, koja je priznala britanski suverenitet, a imala je veliki stepen autonomije. Pre povlacenja Britanaca iz Indije 1947. Kasmir je bio pod pritiskom i Indije i Pakistana da postane njihov deo. Maharadza Kasmira

i

Hari Sing je zeleo nezavisnost Kasmira i nastojao je da odgodi resenje. Medutim u vreme britanskog povlacenja dolazi do napada zdruzenih propakistanskih plememenskih snaga iz severozapadnih granicnih podrucja Pakistana, i regularne pakistanske vojske. Zbog invazije maharadza se odlucuje da preda Kasmir Indiji i tako je zapoceo rat. Pakistan je tvrdio da posto su muslimani vecina stanovnistva Kasmira, Princevska drzava Kasmir je trebala pripasti Pakistanu. Indijsko polaganje prava na Kasmir dolazi od toga da je maharadza predao Kasmir Indiji, kao sto se desilo i sa drugim princevski drzavama. Osim toga 48% stanovnistva Kasmira su bili siki, budisti i hindusi. AZK (Azad kasmirske) snage su bile lokalne plemenske snage, koje je podrzavao Pakistan. Njihova prednost je bila u sledecem: Pred rat drzavne snage Dzamu i Kasmira su bile raspodeljene u uskom pojasu oko granice kao odgovor na militantnu aktivnost, tako da nisu bile spremne za vecu invaziju Neki delovi vojske Dzamu i Kasmira pridruzili su se AZK vojsci Lokalnu gerilu su podrzavali redovni pakistanski vojnici, koji su usli u sastav mnogih AZK jedinica, a kako je rat trajao tako se povecavao broj pakistanskih redovnih vojnika Moguce je da su britanski oficiri pomogli Pakistancima da pripreme napad. Britanski oficiri na terenu su pomagali i koordinisali napade lokalne gerile. Kao rezultat tih prednosti AZK vojska je brzo nadvladala, ali ne i dokrajcila drzavnu vojsku Dzamu i Kasmira. Medutim Indija je pocela vazduhom slati pojacanja i time je spasila Dzamu i Kasmir. Do kraja 1947. ofanziva AZK je izgubila na zamahu. Na Visokim Himalajima AZK je i dalje napredovala, sve dok nije dosla do predgrada Leha u junu 1948. Tokom 1948. vodilo se mnostvo manjih bitki. Nijedna bitka nije dala odlucnu prednost drugoj strani, tako da se linija fronta ucvrstila. Pakistan je vremenom sve otvorenije podrzavao AZK snage, tako da su bile ukljucene i regularne jedinice pakistanske vojske, a ne samo pakistanski vojnici u AZK jedinicama. Formalni prekid vatre je proglasen 31. decembra 1948. Drugi kasmirski rat 1965 Ovaj rat je poceo poslije pakistanske operacije Gibraltara, koja je imala za cilj da infiltrirane snage u Dzami i Kasmiru izazovu pobunu protiv Indijske vlasti. Indija je uzvratila lansiranjem napad na Pakistan. Pet sedmica rata izazvalo je na hiljade zrtava na obje strane. U ratu se odigrala i jedna od najvecih tenkovskih bitaka poslije Drugog svjetskog rata. .Ishod ovog rata bio je strateski corsokak sa nekim malim taktickim pobedama za obje strane. Mir je potpisan nakon intnjrvencije SAD-a i Sovjetskog saveza.

Rat 1971 Nakon izbora u Pakistanu 1970, Avamo Liga je dobila 167 od 169 mesta koja je mogla osvojiti u Istocnom Pakistanu (danasnjem Bangladesu). Ukupno je parlament celog Pakistana imao 313 mesta. Ti izbori su podelili zemlju. Avamo Liga je osigurala vecinu, pa je voda Avamo Lige Mudzibur Rahman zahtevao da on formira vladu. Predsednik Pakistanske narodne stranke Zulfikar Ali Buto je odbio da preda vlast Mudzibur Rahmanu, pa je predsednik Pakistana Jaja Kan pozvao vojsku, u kojoj su vecinu predstavljali vojnici iz Zapadnog Pakistana. Zapocela su masovna hapsenja i vojska je pokusala da razoruza vojnike Istocnog Pakistana policiju. Pakistanska vojska je zauzela Daku 25. marta 1971. godine. Zabranili su Avamo ligu i uhapsili su Mudzibur Rahmana. Major Ziaur Rahman je proglasio nezavisnost Bangladesa 27 marta 1971, a proterani poslanici avamo Lige formirali su vladu u izbeglistvu. Elitne paravojne jedinice prebegli su bangladeski pobunjenicima. Stvorena je i Muhti bahin gerila. Predsednik vlade Indije Indira Gandi izrazila je punu solidarnost i podrsku vlade Indije bangladeskoj borbi za oslobodenje od Pakistana. Granica sa Bangladesom je otvorena da bi se omogucio priliv izbeglica. Izbegli bangladeski oficiri i dobrovoljci odmah su koristili izbeglicke centre kao baze za regrutovanje i trening Muhti bahin gerile. Kako su zapoceli masakri u Bangladesu, tako je u Indiju doslo oko 10 miliona izbeglica izazvavsi nestabilnost i finansijske poteskoce. U isto vreme SAD pomazu i salju oruzje i opremu Pakistanu. Indira Gandi je lansirala diplomatsku ofanzivu u Evropi i uspela je spreciti da Francuska i Velika Britanija podrze pokusaje propakistanskih rezolucija u Savetu bezbednosti OUN-a. Indira Gandi je 9. avgusta 1971. sklopila 20-godisnji ugovor o prijateljstvu i saradnji sa SSSR-om, sto je sokiralo SAD. Taj ugovor sa Sovjetskim Savezom je sprecavao i saveznika Pakistana Kinu da se ukljuci u konflikt. Muhti bahin gerila je bila uspesna i izazivala je velike zrtve pakistanskoj armiji. Ekonomski troskovi rata su postali jako veliki za siromasnu Indiju.

i

Indijci su se pripremali za sukob sa Pakistanom i nagomilali su trupe. Cekali su zimu, da sneg na Himalajima spreci kinesku intervenciju. Predsednik Pakistana je 23. novembra proglasio vanredno stanje i rekao narodu da se pripremi za rat. Pakistansko vazduhoplovstvo je prvo napalo osam aerodroma u Indiji 3. decembra 1971. godine. Indijska avijacija je brzo stekla nadmoc. Na istocnom frontu indijska vojska je koordiniranom akcijom sa bangladeske gerilomizvela masivni koordinirani napad iz vazduha, mora i kopna na Istocni Pakistan (Banglades). Pakistan je pokusao da preotme teritorija na zapadnom frontu, da bi mogao pregovarati o razmeni za preotima teritorije na istocnom frontu. Kopnene bitke na Zapadu su bile zato zadnja nada da se ocuva jedinstvo Pakistana. Indijska armija je u kontraofanzivi na zapadu zauzela 5.500 kvadratnih milja pakistanskog teritorija. Na moru je indijska mornarica pokazala svoju superiornost uspesnim napadom na luku Karaci i potapanjem 2 razaraca i jednog minolovca. Indijska avijacija je isto tako pokazala nadmoc u odnosu na pakistansku. Na istocnom frontu pakistanska avijacija je bila potpuno unistena. Zbog ogromnih gubitaka pakistanska vojska je kapitulirala i 16. decembra 1971. pakistanske snage u Istocnom Pakistanu su se predale. Indija je 17. decembra proglasila jednostrano primirje, sa cime se Pakistan slozio. NR Kina Kineski gradanski rat zavrsio je 1949. KP Kine je preuzela vlast nad glavninom Kine, sem Tajvana. Kuomintang se povukao na Tajvan i neka mala ostrva Fudzijana. Mao Cedung je 1. oktobra 1949. proglasio Narodnu Republiku Kinu. Mao Cedung se povukao sa pozicije predsednika Kine 1959. posle nekoliko velikih ekonomskih neuspeha, kao sto je bio Veliki skok napred. Li Saoci ga je zamenio, ali Mao je i dalje imao ogroman uticaj na partiju i ostao je generalni sekretar KP Kine. Jedno vreme Kinom je upravljalo umereno vodstvo: Li Saoci, Deng Sjaoping i drugi, koji su zapoceli ekonomske reforme. Mao Cedung i njegovi saveznici su 1966. lansirali Kulturnu revoluciju. Prema misljenju mnogih istoricara to je bio pokusaj da se ocisti vodstvo od umerenih elemenata. Maovi sledbenici su to smatrali eksperimentom direktne demokratije i prvi pokusaj borbe protiv korupcije i drugih negativnih uticaja na kinesko drustvo. Razvio se Maov kult, a privreda zemlje je tokom toga perioda nazadovala. Doslo je do velikog nereda tokom Kulturne revolucije, pa je predsednik vlade Cu Enlaj posredovao u smanjivanju destruktivnosti i pomagao je umerene elemente. Cu Enlaj je inicirao normalizaciju odnosa sa SAD, pa je Kina 1971. postala clan Saveta bezbednosti OUN umestc Tajvana, koji je dotad predstavljao Kinu. Poslednjih godina zivota otvoreno je kritikovao zenu Mao Cedunga i preostale pripadnike bande cetvoro. Bio je najblizi saradnik Deng Sjaopinga i pomogao je da se Kina nakon kulturne revolucije oslobodi radikalnih elemenata. Posle Maove smrti 1976. uhapsena je Cetvoroclana banda, a Deng Sjaoping je uspeo da preuzme vlast od Maovog naslednika Hua Kuafenga. Deng nije nikad postao sef partije ili drzave, ali je svojim uticajem na partiju vodio zemlju putem ekonomskih reformi. Pragmatizam kojim je vodio Kinu ocrtan je njegovim recima: „Nije bitno da li je macka crna ili bela, bitno je da lovi miseve". Komunisticka partija je smanjila svoju sveobuhvatnu kontrolu. Raspustene su i zadruge, a seljaci su poceli dobijati zemlju u zakup. Zbog toga je doslo do povecanja poljoprivredne proizvodnje. Kulturna revolucija Kulturnu revoluciju je pokrenuo Mao Cedung, voda Komunisticke partije Kine 16. maja 1966.

Mao je smatrao da „liberalni burzoaski" elementi u velikoj meri prodiru u partiju i drustvo i da zele da vrate kapitalizam. On je insistirao da se ti elementi moraju ukloniti kroz predrevolucionarnu klasnu borbu mobilizovanjem misli i akcija kineske omladine, koja je formirala odrede Crvene garde sirom zemlje. Pokret se prosirio i na vojsku, gradske radnike i samo partijsko vodstvo. Iako je Mao sam zvanicno oznacio kraj Kulturne revolucije 1969, borbe za vlast i politicka nestabilnost izmedu 1969. i hapsenja cetvoroclana banda 1976. se danas takode smatraju delom revolucije. Tokom Kulturne revolucije, 1966. godine, a i kasnije, stampani su "Citati predsednika Mao Cedunga" u milionskim tirazima. Knjizica je imala oko 310 strana, format je bio takav da se moze staviti u gornji od dzep kosulje, pa time nositi svuda sa sobom i proucavati. Omot je bio crvene PVC folije pa je tako knjizica dobila naziv "Crvena knjizica". Knjizica je imala 33 poglavlja. Nazivi pojedinih poglavlja su bila "Komunisticka partija", "Klase i klasna borba", "Socijalizam i komunizam", "Rat i Mir", "Imperijalisti i svi reakcionari su tigrovi od papira", "Odnosi izmedu armije i naroda", "Patriotizam i Internacionalizam", "Ispravljanje pogresnih ideja", "Disciplina", "Kadrovi", "Omladina", "Zene", "Kultura i umetnost"... Kratak uvod je napisao Lin Bjao. Uvod pocinje recima "Drug Mao Cedung je najveci Marksist-Lenjinist nase ere..." Posle Maove smrti, istakli su se clanovi Komunisticke partije Kine koji su bili kriticki raspolozeni prema Kulturnoj revoluciji, predvodeni Deng Sjaopingom. Politicke, ekonomske i obrazovne reforme povezane sa kulturnom revolucijom su bile prekinute. Od tada se Kulturna revolucija zvanicno smatra negativnom pojavom. Osobe koje su umesane u uvodenje politika Kulturne revolucije su osudeni. U zvanickoj istorijskoj osudi Kulturne revolucije 1981. partije je kao najodgovornijeg oznacila Mao Cedunga, ali je znacajnu krivicu pripisala i Linu Bijaou i cetvoroclane bande za uzazivanje najgorih prestupa. Privredni razvoj Godine 1978. vlada NRK pocela je reformu privredu od centralisticki planirane socijalisticke prtivrede u trzisno orijentisanu privredu sa jakim uticajem drzave i Komunisticke Partije Kine. Ovaj sistem je dobio razne nazive: „socijalizam sa kineskim odlikama", „socijal-trzisni sistem", „crveni kapitalizam". Reforme koje traju od 1978. su ekonomski osnazile Kineze i izdigle ih iznad granice siromastva (1981. godine 53% bilo je ispod granice, 2001. godine 8%). Od pocetka reformi, vlasti su reformisale poljoprivredu. Od velikih kolektivnih imanja (komuna) napravljeni su mali privatni posedi, sa pratecim malim preduzecima koja bi potpomogla razvoju poljoprivrede. Podrzano je i otvaranje agencija koje su povezivale kineske zemljase sa stranim agentima. Dozvoljene su strane investicije i zaposljavanje stranih obrazovanih rukovodilaca koji su sa sobom donosili iskustva sa zapada. Ove mere Vlade dovele su do zeljenih rezultata: stvoren je novi sistem koje je omogucio porast kupovne moci, zivotnog standarda, produktivnosti. Vlada se, takode, okrenula medunarodnoj trgovini kao snaznom pokretacu ekonomskog rasta. Kineski zvanicnici objavljuju rezultate po kojima je BDP od 1978. udesetostrucen. Vecina strucnjaka sa zapada smatra da je kineski ekonomski rast, zapravo, uhvatio zamah tek u periodu 1989-2000. kada je privreda pocela i vlasnicki da se zaokruzuje, odnosno kada su se teskim fabrickim postrojenjima pridruzila mala i srednja porodicna preduzeca.

Iranska revolucija Nakon mjeseci demonstracija i protesta protiv njegovog rezima, Muhamed Reza Pahlavi napustio je Iran 16. januara 1979. godine. Dana 1. februara 1979. Ruholah Homeini vratio se u zemlju nakon 15 godina egzila. Nakon proglasenja neutralnosti oruzanih snaga u revoluci

i,

Homeini je proglasio kraj monarhije 11. februara i uspostavio prelaznu vladu. Iako je medu stanovnistvom vecinom vladalo pozitivno raspolozenje zbog odlaska saha, postojalo je mnogo nesuglasica oko buducnosti Irana. Iako je Homeini bio najpopularnija politicka figura, postojalo je vise revolucionarnih grupa, od kojih je svaka imala drugaciji pogled na buducnost zemlje. Grupe su ukljucivale liberale, marksiste, anarhiste i laike, u

z

veliki broj verskih grupa koje su trazile da oblikuju iransku buducnost. Teolozi su bili prvi koji su uspostavili red u zemlji uz pomoc lokalnih odbora. Poznati pod imenom Branitelji revolucije od maja 1979, ove skupine su brzo dobile moc na lokalnom nivou po celom Iranu, te time i najveci dio moci na sveukupnom nivou. Uz pomoc revolucionarr sudova koji su uspostavljeni, eliminisane su kljucne licnosti iz starog rezima, kao i protivnici iz drugih skupina. Krajem 1979. organizovan je referendum, na kojem je uspostavljena islamska republika po Homeinijevom nacrtu, s vrhovnim vodom na celu

ih

.

Zbog iranske talacke krize (okupacije ambasade Sjedinjenih Americkih Drzava u Teherani

j

izmedu 4. novembra 1979. i 20. januara 1981. i uzimanje osoblja kao talce) Karterova administracija je prekinula diplomatske veze s Iranom i 7. aprila 1980. nametnula ekonomske sankcije. Dana 22. septembra 1980, iskoriscujuci slabost iranskih oruzanih snaga pod novim islamskim rezimom, Irak napada Iran. Sluzbena politika SAD trazila je izolaciju Irana. SAD

i

njeni saveznici pruzili su oruzje i tehnologiju rezimu Sadama Huseina koji je hteo osvojit naftna polja u Kuzestanu. Clanovi Reganove administracije u tajnosti su prodavali oruzje i

i

delove Iranu, sto je poznato pod nazivom Iran-Kontra afera. Iran je pristao na postovanje prekida vatre kojeg je zahtijevala 598 rezolucija Savet bezbezdnosti UN 20. jula 1987. godine. Dana 15. avgusta 1990. Sadam Husein je pristao vratiti se na dogovore iz Alzira iz 1975, tj. status quo ante bellum. Nakon Homeinijeve smrti 3. juna 1989, Savet strucnjaka prihvatilo je Alija Hameneija kai vodu revolucije. Njegovim dolaskom na vlast ustav je promenjen. Tokom Zalivskog rata 1991. godine, Iran je ostao neutralan (dopustio je jedino prisutnost irackog vazduhoplovstva i ulazak irackih izbeglica na svoju teritoriju). Iracko-Iranski sukob U septembru 1980. godine Irak je, odgovarajuci na niz okrsaja u granicnom podrucju, izvrsio invaziju na naftom bogatu iransku pokrajinu Huzestan. Do kraja tog meseca Irak je prekrsio sporazum iz 1975. i preuzeo kontrolu nad celim podrucjem delte Sat el Arab. Obe zemlje su pocele s napadima iz vazduha. Iranska revolucija je januara 1979. godine s vlasti svrgla saha Rezu Pahlavija, kog je podrzavao Zapad, i ustolicila radikalni siitski islamski rezim ajatolaha Homeinija. Ajatolah je zeleo da prosiri svoju ideologiju i na druge zemlje Bliskog istoka, ukljucujuci i

o

Irak, gde je vladajuca sunitska elita duze vreme obuzdavala nepokornu siitsku vecinu. Talas podrske za ajatolaha Homeinija prosirio se medu irackim siitima, uzrokujuci otpor vlastima, pa cak i pokusaj atentata na potpredsednika vlade Tarika Aziza. Misljenja o uzrocima iracke invazije na Iran se razlikuju. Neki drze da je razlog bio ustanak Siita, drugi da je cilj bio odbrana Bliskog istoka od sirenja Homeinijeve ideologije, dok treci navode Sadamovu zelju za vlascu. Uprkos anticionizmu islamskog rezima ajatolaha Homeinija, Izrael je podrzao Iran. Tokom 1970-ih Irak je pokusao da nagovori Francusku da mu proda nuklearni reaktor slican onim koji su korisceni u francuskom programu za razvoj oruzja. Francuska je to odbila, ali je pristala da proda delove i pomogne u izgradnji eksperimentalnog reaktora Osirak u nuklearnom centru Tuvajta nedaleko od Bagdada. Izrael je utvrdio da Irak razvija nuklearno oruzje. Strahujuci da bi Irak u buducnosti mogao da napadne Izrael, premijer Menahem Begin je poslao nekoliko ratnih aviona tipa F-16, koji su za samo nekoliko sekundi reaktor pretvorili u rusevine. Izraelska vojska je tada saopstila da je napadom „nuklearni duh Bagdada vracen nazad u bocu". Izraelski napad je docekan s osudom, cak i od strane Sjedinjenih Drzava, tradicionalnog izraelskog saveznika. Zna se da je Irak od 1983. koristio bojni otrov iperit, a od 1985. i nervni bojni otrov tabun protiv iranske pesadije i slabo obucenih dobrovoljaca. Tabun ih je ubijao u vrlo kratkom vremenu. Godine 1988. Irak je hemijsko oruzje upotrebio protiv Kurda na severu zemlje (operacija Anfal). Neke kurdske gerilske jedinice pridruzile su se iranskoj ofanzivi. Dana 16. marta 1988. Irak je na kurdski grad Halabdzu bacio bombe punjene bojnim otrovima iperit, sarin i tabun. Procenjuje se se da je poginulo od 3.200 do 5.000 civila, dok su mnogi preziveli bili suoceni s dugotrajnim zdravstvenim problemima. Hemijsko oruzje je korisceno i tokom iracke ofanzive pod nazivom Anfal, sedmomesecne ofanzive u kojoj je koriscena taktika spaljene zemlje i u kojoj je ubijeno ili nestalo izmedu 50.000 i 100.000 Kurda. Tada je unisteno i na stotine sela. Savet bezbednosti Organizacije Ujedinjenih nacija doneo je rezoluciju kojom je osudeno koriscenje hemijskog oruzja. No, Sjedinjene Drzave i druge vlade zapadnog sveta u zavrsnim fazama rata pocele su da pruzaju vojnu i politicku podrsku Bagdadu. Zapad je strahovao od sirenja radikalnog islamizma koji je propagirao ajatolah Homeini, pa je hteo da spreci pobedu Irana. Godine 1982. Sjedinjene Drzave su uklonile Irak s popisa drzava koje podrzavaju terorizam. Dve godine nakon toga uspostavljeni su diplomatski odnosi, koji su bili prekinuti jos od Arapsko-izraelskog rata (1967). Glavni iracki dostavljac oruzja bio je njegov dugogodisnji saveznik, SSSR. Nekoliko zapadnih drzava, ukljucujuci Britaniju, Francusku i Sjedinjene Drzave, potajno je prodavalo oruzje i vojnu opremu Iraku, a Amerikanci su sa Sadamovim rezimom saradivali i na obavestajnom planu. Skandal „Irangejt", kojim je otkriveno da su Sjedinjene Drzave tajno prodavale oruzje Iranu, pokusavajuci isposlovati oslobadanje americkih talaca iz zarobljenistva u Libanu, izazvao je nesuglasice izmedu Vasingtona i Bagdada.

U zavrsnim fazama rata Iran i Irak su svoje vojne snage usmerili na napade na naftne tankere u Persijskom zalivu pokusavajuci tako da onemoguce jedno drugo da ostvare prihod od izvoza nafte. Americki, britanski i francuski ratni brodovi bili su upuceni u Zaliv, gde je nekoliko kuvajtskih tankera plovilo pod americkom zastavom i vojnom pratnjom kako bi se sprecilo da ih napadne Iran. Tokom „tankerskog rata" americki ratni brodovi su 1988. godine unistili vise iranskih naftnih platformi i cak oborili iranski putnicki avion s 290 civila. Vlasti u Vasingtonu su tvrdile da se to desilo „greskom". Prekid vatre stupio je na snagu mesec dana kasnije, 20. avgusta, a u to podrucje su upucene mirovne snage Organizacije ujedinjenih nacija. Rat nije bitnije promenio granicu izmedu dve drzave, ali cena osmogodisnjeg ratovanja u

j

ljudskim zrtvama i posledicama po privredu je bila ogromna i za Irak i za Iran. Procenjuje se da je poginulo 400.000 do milion ljudi, a da ih je ranjeno cak 750.000. Tela poginulih su otkrivana sve do nedavno. Ekonomska cena rata je, prema nekima, za svaku zemlju iznosila vise od 400 milijardi dolara. U taj iznos su ukljuceni troskovi razaranja i procena o izgubljenom prihodu zbog otezane proizvodnje i izvoza nafte

Zalivski rat Pre Prvog svetskog rata, po Anglo-Otomanskom sporazumu iz 1913, Kuvajt je smatran za autonomnu oblast u Otomanskom Iraku. Posle rata, Kuvajt je pao pod britansku upravu koja je tretirala Kuvajt i Irak kao odvojene drzave poznate kao emirati. Ipak, iracki zvanicnici nisu priznavali legitimnost kuvajtske nezavisnosti i autoritet kuvajtskog emira. Irak nikada nije priznao nezavisnost Kuvajta i Velika Britanija je sezdesetih godina razmestila trupe u Kuvajtu da spreci aneksiju od strane Iraka. Tokom Iracko-Iranskog rata, Kuvajt je bio u savezu sa Irakom, najvise zahvaljujuci irackoj borbi protiv siitskog Irana. Posle rata, Irak je bio vrlo zaduzen prema nekoliko arapskih zemalja, ukljucujuci 14 milijardi dolara duga prema Kuvajtu. Irak se nadao da ce vratiti svoje dugove dizuci cenu nafte na svetskom trzistu smanjujuci proizvedenu kolicinu, ali je Kuvajt povecao proizvodnju, smanjujuci cenu, pokusavajuci time da izbori vecu podrsku sveta zbog rasprave oko granice izmedu Kuvajta i Iraka. Nakon toga je Irak poceo da optuzuje Kuvajt da crpi naftu iz irackih naftnih izvora, a osim toga, Irak je tvrdio da je vodio rat u zajednickom interesu svih arapskih zemalja protiv Irana i da bi zato trebalo da Kuvajt i Saudijska Arabija pregovaraju ili otpisu iracka ratna zaduzenja. Iracki predsednik Sadam Husein je tvrdio da je teritorija Kuvajta bila iracka provincija, koju su imperijalisti odvojili. Pripajanje bi bilo korisceno za resavanje ekonomskog spora, a Kuvajtu bi bilo dozvoljeno da crpi iracke zalihe sve dok je pod zastitom Iraka.

Rat sa Iranom je takode izazvao unistenje skoro svih irackih luka u Persijskom zalivu, odsecajuci glavni iracki trgovacki izlaz. Mnogi u Iraku su ocekivali u buducnosti nastavljanje rata sa Iranom i mislili su da se bezbednost Iraka moze garantovati kontrolisanjem vise obale Persijskog zaliva, ukljucujuci vise luka. Kuvajt je zato bio privlacna meta. Ideoloski, invazija na Kuvajt je bila opravdana kroz poziv na arapski nacionalizam. Kuvajt je bio opisivan kao prirodni deo Iraka, odvojen u interesu britanskog imperijalizma. Pripajanje Kuvajta je bilo objasnjeno kao korak na putu ka velikom Arapskom savezu. Invazija je takode bila u bliskoj vezi sa ostalim dogadajima na Srednjem istoku. Prva Intifada je besnela u Palestini, a vecina arapskih zemalja, ukljucujuci Kuvajt, Saudijsku Arabiju i Egipat, su bile zavisne od Zapada. Sadam je zato predstavljao sebe kao jednog arapskog drzavnika koji ima volje da se suprotstavi SAD i Izraelu. I pre rata, iracko-americki odnosi su bili hladni i Irak je bio smatran za saveznika Sovjetskog Saveza. SAD su bile zabrinute zbog irackog neprijateljstva prema Izraelu i nepristajanja na mirovne napore kao ostale arapske zemlje. One su takode osudivale iracku podrsku raznim arapskim i palestinskim militatnim grupama kao sto su Abu Nidal, sto je dovelo do ukljucenja Iraka u prvobitnu listu zemalja koje sponzorisu terorizam 29. decembra 1979. godine. SAD su ostale zvanicno neutralne tokom pocetka Iracko-iranskog rata, iako je prethodno bila ponizena zbog iranske krize sa taocima koja je trajala 444 dana i nadala se da Iran nece pobediti. Ipak, marta 1982, Iran je zapoceo uspesnu kontraofanzivu (operacija Neporeciva pobeda). U nadi da ce popraviti odnose sa Irakom, Irak je uklonjen sa liste sponzora terorizma. Prividno, to je bilo zbog popravljanja rezima, iako je bivsi pomocnik americkog sekretara za odbranu Noel Koh kasnije izjavio: "niko nije sumnjao u nastavak iracke pomoci terorizmu... Pravi razlog je bio da im se pomogne da uspe u ratu protiv Irana". Sa novim iranskim uspesima u ratu i neuspehom mirovnih pregovora u julu, prodaja oruzja iz drugih zemalja (najvaznije SSSR, Francuska, Egipat i Kina) je dostigla vrhunac 1982, ali kao prepreka za moguce iracko-americke odnose je ostao Abu Nidal koji nastavio da deluje uz zvanicnu podrsku Bagdada. Kada je grupa izbacena iz Sirije u novembru 1983., Reganova administracija je poslala Donalda Ramsfelda kao specijalnog predstavnika da uspostavi odnose. Zbog straha da bi revolucionarni Iran mogao da porazi Irak i prosiri Islamsku revoluciju na druge bliskoistocne zemlje, SAD su pocele da pruzaju pomoc Iraku. Od 1983. do 1990. godine, americka vlada je dozvolila prodaju oruzja Iraku u vrednosti od 200 miliona dolara, prema Stokholmskom medunarodnom institutu za mir. Ova trgovina je predstavljala manje od 1% oruzja prodatog Iraku u tom periodu, iako su SAD takode prodavale helikoptere, koji, mada su bili predvideni za civilne potrebe, odmah bili iskorisceni u ratu protiv Irana. Istraga senatskog komiteta za bankarstvo 1994. godine je ustanovila da je americko ministarstvo trgovine odobrilo prevoz bioloskih agenasa za naucne svrhe u Irak sredinom osamdesetih, ukljucujuci Bacillus anthracis (antraks), kasnije oznacenog od strane Pentagona kao kljucnu komponentu irackog programa bioloskog oruzja, kao i Clostridium botulinum, Histoplasma capsulatum, Brucella melitensis i Clostridium perfringens. Izvestaj Komiteta je napomenuo da svaki od njih razmatran od strane raznih zemalja kao biolosko oruzje. Dokumenti americke vlade sa kojih je skinuta oznaka tajnosti pokazuju da je vlada potvrdila da Irak koristio hemijsko i biolosko oruzje skoro svakodnevno tokom rata pocevsi od 1983. Predsednik senatkog komiteta, Don Rigl je rekao: "izvrsni deo nase vlade je odobrio 771

razlicitih licenci za prodaju tehnologije Iraku. I ja mislim da je to porazavajuce svedocanstvo. " Americka vlada je prvenstveno obezbedivala Iraku ekonomsku pomoc. Rat se Iranom i poremecaj u izvozu iracke nafte su doveli da Irak zapadne u velike dugove. Ekonomska pomoc americke vlade je pomogla Sadamu Huseinu da nastavi da koristi resurse za rat koji bi suprotnom slucaju bio izgubljen. Izmedu 1983. i 1990. godine, Irak je primio 5 milijardi dolara kredita od ministarsva poljoprivrede, pocevsi od 400 miliona u 1983, povecavajuci se n

u a

milijardu godisnje u 1988. i 1989. godini i konacno se zavrsavajuci sa 500 miliona dolara koje su bile obecane u 1990. godini. Osim kredita za poljoprivredu, SAD su obezbedile Huseinu druge pozajmice. U 1985. godini, americka Banka za uvoz/izvoz je ponudila vise od 684 miliona dolara kredita Iraku da sagradi naftovod kroz Jordan, a radove bi obavljala gradevinska firma iz Kalifornije Behtel Korporesjn.

i

Ipak, kako je rat odmicao, bilo je pokusaja u americkom Kongresu da diplomatski i ekonomski izoluje Irak zbog brige o ljudskim pravima, njegovog dramaticnog povecanja vojske i neprijateljstvu prema Izraelu. Ovi napori su bili odbaceni od strane nekih kongresmena, iako su neki vladini zvanicnici, medu njima i sef Reganovog politickog staba i pomocnik sekretara za istocnoazijska pitanja Pol Volfovic, nisu slozili sa davanjem podrske irackom rezimu. Odnosi izmadu Iraka i SAD su ostali saveznicki sve do dana kada je Irak napao Kuvajt. 2 oktobra 1989. godine, predsednik SAD Dzordz Bus Stariji je potpisao tajnu direktivu 26, koja

.

je pocinjala: "Pristup nafti iz Persijskog zaliva i bezbednost kljucnih drzava u ovom regionu je od vitalnog znacaja za sigurnost SAD." Sa postovanjem prema Iraku, direktiva govori: "Normalni odnosi izmedu SAD i Iraka ce posluziti nasim duzim interesima i promovisace stabilnost u Zalivu i Srednjem istoku. " Krajem jula 1990. godine, kako su pregovori izmedu Iraka i Kuvajta stali, Irak je nagomilao trupe na granici sa Kuvajtom i pozvao americkog ambasadora Ejpril Glespi na nenajavljeni sastanak sa predsednikom Iraka Sadamom Huseinom. Dva transkripta sa tog sastanka su nacinjena i oba su kontroverzna. Prema transkriptima, Sadam je objasnio svoj problem sa Kuvajtom, uz obecanje da nece napasti Kuvajt pre jos jedne runde pregovora. U verzij objavljenoj u Njujork Tajmsu 23. septembra 1990., Glespi je izrazila zabrinutost zbog mobilizacije vojske, ali je dodala: "Nemamo nikakvo misljenje o arapsko-arapskom sukobu kao sto su vasa neslaganja sa Kuvajtom u vezi granice. Ja sam bila u americkoj ambasadi u Kuvajtu tokom kasnih sezdesetih. Instrukcije koje smo imali u tom periodu su bila da ne bi trebalo da izrazavamo misljenje o tom problemu i da taj problem nije povezan sa SAD. Dzejms Bejker je naredio nasem zvanicom izaslaniku da naglasi ove instrukcije. Nadamo se da mozete resiti ovaj problem koristeci sve raspolozive metode Cadila Klibija (tadasnjeg generalnog sekretara Arapske lige) ili preko predsednika Mubaraka. Nadamo se da ce ovaj problem biti brzo resen. " Neki su shvatili ove izjave kao diplomatski signal da SAD daju "zeleno svetlo" za invaziju. Iako Stejt Department nije potvrdio autenticnost ovih transkripta, americki izvori kazu da se ona rukovodila prema svemu kao po knjizi (uz saglasnost sa americkom zvanicnom neutralnosti tokom problema izmedu Iraka i Kuvajta) i da nije signalizirala Sadamu Huseinu bilo kakvu dozvolu da prkose Arapskoj ligi. Mnogi veruju da su Sadamova ocekivanja bila pod uticajem da SAD nisu zainteresovane za ovaj problem, o kojima Glespijini transkripti delimicno svedoce i

i ,

misle da je to takode bilo zbog americkog podrzavanja ujedinjenja Nemacke, jos jedan akt koji je on smatrao kao cin brisanja vestackih, medunarodno stvorenih granica. Drugi, kao sto je Kenet Polak, veruju da on nije imao takve iluzije i da je prosto potcenio snagu americkog vojnog odgovora. Novembra 1989, direktor Centralne Obavestajne Agencije Vilijam Vebster se sastao sa kuvajtskim ministrom odbrane, generalom Fahd Ahmedom Alfahdom. Nakom invazije na Kuvajt, Irak je tvrdio da je pronasao memorandum koji se odnosi na njihov razgovor. Vasington Post je izvestio da je kuvajtski ministar spoljnih poslova bio zadovoljan kada je suocen sa ovim dokumentom na Arapskom samitu u avgustu. Kasnije je Irak navodi memorandum kao dokaz zavere u koju su umesane CIA i Kuvajt sa ciljem da se Irak destabilizuje politicki i ekonomski. Sadrzaj dokumenta: Slazemo se sa americkom stranom da je potrebno iskoristiti pogorsanu ekonomsku situaciju u Iraku da se izvrsi pritisak na vladu te zemlje da povuce nasu zajednicku granicu. Centralna obavestajna agencija nam je pokazala pogodan nacin pritiska, kazavsi da bi otvorena saradnja izmedu nas trebala da pocne u slucaju da bi takve aktivnost bile koordinirane na visem nivou. U zoru 2. avgusta 1990. godine, iracke trupe su presle granicu sa Kuvajtom sa oklopnim i pesadijskim jedinicama, zauzimajuci strateske tacke sirom zemlje, ukljucujuci i emirovu palatu. Kuvajtska armija je bila brzo nadjacana, mada su dali vremena kuvajtskom vazduhoplovstvu da odleti u Saudijsku Arabiju. Najzesce borbe su bile u samoj emirovoj palati, gde su se clanovi kraljevske garde borili da bi omogucili clanovima kraljevske porodice da pobegnu. Emirov rodak, koji je zapovedao gardom, je bio medu ubijenima. Iracke trupe su zaplenile zalihe hrane i lekova, zarobile hiljade civila i zauzele najvece medije. Postojali su izvestaji o ubistvima, mucenjima i silovanjima koje su ucinili iracke trupe prema kuvajtskim gradanima. Ipak, kasniji dokazi pokazuju da su mnogi od tih izvestaja bili preuvelicani ili lazni. Medutim, Irak je zarobio hiljade gradana zapadnih zemalja koje je kasnije pokusao da iskoristi za cenjkanje. Nakon sto je postavljena satelitska vlada na celu sa Ala Husein Alijem, Irak je pripojio Kuvajt. Sadam Husein je tada postavio novog guvernera, predstavljajuci ovo kao oslobodenje od kuvajtskog emira; ovo je u velikoj meri oznaceno kao ratna propaganda. U roku od nekoliko sati od pocetka invazije, Kuvajt i SAD su trazile zasedanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji je usvojio Rezoluciju 660, osudujuci invaziju i zahtevajuci povlacenje irackih trupa. 3. avgusta, Arapska liga je usvojila svoju rezoluciju osudujuci invaziju i zahtevajuci povlacenje irackih trupa. Arapska liga je takode zahtevala resenje ovog problema u njenim okvirima i usprotivila se stranoj intervenciji. 6. avgusta, Savet bezbednosti je usvojio Rezoluciju 661, uvodeci ekonomske sankcije Iraku. Odluka Zapada da odbije iracku invaziju je imala mnogo zajednickog sa sprecavanjem iracke invazije na Saudijsku Arabiju, drzavu koja je svetu daleko interesantnija od Kuvajta. Brzi uspeh iracke armije protiv Kuvajta ju je doveo u blizinu naftnih polja Hama, najznacajnijih izvora u Saudijskoj Arabiji. Iracka kontrola tih polja kao i Kuvajta bi dovela do toga da Irak zadobije veliku kolicinu svetskih razervi nafte. SAD, Evropa i Japan su smatrali moguci monopol kao veliku opasnost. Americki predsednik Dzordz Bus Stariji je brzo objavio da ce SAD pokrenuti odbrambenu misiju da spreci Irak od invazije na Saudijsku Arabiju. Misija je dobila ime operacija Pustinjski

stit. Americke trupe su stigle u Saudijsku Arabiju 7. avgusta. 8. avgusta, Irak je objavio da ce delovi Kuvajta biti prosirenje iracke provincije Basre, a ostatak ce biti 19. provincija Iraka. Vrlo je verovatno da bi Irak mogao preuzeti kontrolu nad istocnim saudijskim naftnim poljima, ali je malo verovatno da bi Irak mogao da zauzme saudijsku prestonicu Rijad. Iracke oklopne divizije bi se onda srele sa istim teskocama kao i saudijske snage koje bi branile naftna polja, to jest, trebalo bi da prevale veliki put kroz negostoljubljivu pustinju. Ovo bi se desilo u slucaju da ne bi bilo bombardovanja od strane vazduhoplovstva, daleko najmodernijeg roda saudijske vojske. Irak je imao velik broj problema sa Saudijskom Arabijom. Brige zbog dugova prema Saudijskoj Araboji nastalih zbog Iracko-iransko rata su bile jos vece, jer je Irak dugovao oko 26 milijardi dolara. Takode, duga granica kroz pustinju nije bila odredena. Ubrzo nakon pobede nad Kuvajtom, Sadam je poceo verbalno da napada saudijsko kraljevstvo. Raspravljao se da je kraljevstvo pod americkom podrskom nelegitimni cuvar svetih gradova Meke i Medine. Sadam je kombinovao jezik islamskih grupa koje su se nedavno borile u Avganistanu sa retorikom koju je Iran dugo koristio da napada Saudijce. Dodatak recenice "Bog je velik" na zastavu Iraka i slike Sadama kako se moli u Kuvajtu su videne kao deo plana za pridobijanje podrske muslimana i odvajanja mudzahedina od Saudijske Arabije. Mornarica SAD je poslala dve pomorske borbene grupe USS Dvajt Ajzenhauer i USS Indipendens u podrucje, gde su stigle 8. avgusta. SAD su takode poslale dva bojna broda USS Misuri i USS Vinskonsin u region i oni su postali poslednji brodovi koji su aktivno ucestvovali u ratu. Povecanje broja vojnika se nastavilo od tada, dostizuci 500.000 vojnika. Vojni analiticari se slazu da do oktobra, americke snage u regionu ne bi bile dovoljne da zaustave invaziju Saudijske Arabije koju je Irak nameravao. Dugi niz rezolucija Saveta Bezbednosti i Arapske lige koji se ticu sukoba je usvojen. Jedna od najvaznijih je bila Rezolucija 678, usvojena 29. novembra, koja je dala Iraku rok za povlacenje do 15. januara 1991. dozvoljavajuci upotrebu svih potrebnih nacina da se podrzi i sprovede Rezolucija 660. diplomatska formulacija upotrebe sile. SAD, a posebno drzavni sekretar Dzejms Bejker, su okupili koaliciju zemalja od 34 drzave koja bi se suprotstavila Iraku: Avganistan, Argentina, Australija, Bahrein, Banglades, Kanada, Cehoslovacka, Danska, Egipat, Francuska, Nemacka, Grcka, Madarska, Honduras, Italija, Kuvajt, Maroko, Holandija, Novi Zeland, Niger, Norveska, Oman, Pakistan, Poljska, Portugal, Katar, Saudijska Arabija, Senegal, Juzna Koreja, Spanija, Sirija, Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati, Velika Britanija i SAD. Americke snage su predstavljale 74% od 660.000 vojnika koji su ucestvovali u ratu. Mnoge clanice su bile protiv pristupalja, neke su mislile da je rat bio meduarapski sukob ili su se bojale americkog uticaja u Kuvajtu. Na kraju, mnoge drzave su bile primorane zbog neprijateljstva Iraka prema ostalim arapskim zemljama i ponudam ekonomske pomoci ili otpisivanjem dugova. SAD su dale nekoliko javnih opravdanja za mesanje u sukob. Prvi razlog su bili dugotrajni prijateljski odnosi SAD sa Saudijskom Arabijom. Ipak, neki Amerikanci su bili nezadovoljni objasnjenjem i "Ne krv za naftu" je postala parola domacih protivnika rata, iako oni nisu nikada dostigli broj protivnika Vijetnamskom ratu. Kasnija opravdanja za rat su ukljucivala dugu iracku istoriju krsenja ljudskih prava pod predsednikom Sadamom Huseinom, mogucnosti da Irak razvije nuklearno oruzje ili oruzje za masovno unistenje i da se gola sila nece

tolerisati. Iako su krsenja ljudskih prava irackog rezima pre i posle invazije Kuvajta bila dobro dokumentovana, vlada Kuvajta je pokrenula kampanju da bi uticala na americko misljenje. Kratko nakon iracke invazije na Kuvajt, u SAD je stvorena organizacija Gradani za slobodni Kuvajt. Ona je angazovala firmu za odnose sa javnoscu Hil i Knoulton za 11 miliona dolara, od novca koji je pripadao kuvajtskoj vladi. Ova firma je pokrenula kampanju koja je opisala iracke vojnike kako vade bebe iz inkubatora i ostavljaju ih da umru na podu. Godinu dana kasnije, ovo tvrdenje je oznaceno kao smisljena prevara. Ispostavilo se da je osoba koja je svedocila ovom tvrdenju bila clan kuvajtske kraljevske porodice koja je zivela u Parizu tokom rata i zato nije mogla biti prisutna tokom navodnog zlocina. Mnogi mirovni predlozi su predlagani, ali nijedan nije usvojen. SAD su insistirale da je jedini prihvatljiv uslov za mir bilo iracko puno bezuslovno povlacenje iz Kuvajta. Irak je insisitirao da povlacenje iz Kuvajta mora biti povezano sa simultanim povlacenjem sirijkih vojnika iz Libana i izraelskih vojnika sa Zapadne obale, pojasa Gaze, Golanske visoravni i juznog Libana. Maroko i Jordan su pristali na ovaj predlog, ali su Sirija, Izrael i antiiracka koalicija porekli da je bilo bilo kakvih veza sa kuvajtskim pitanjem. Sirija se pridruzila koaliciji da istera Sadama, ali je Izrael ostao neutralan uprkos raketnim napadima na izraelske gradove. Busova administracija je ubedila Izrael da ostane izvan sukoba, obecanjem da ce povecati pomoc, dok je PLO pod Jaserom Arafatom otvoreno podrzavao Sadama Huseina, sto je dovelo do kasnijeg prekida palestinsko-kuvajtskih odnosa i proterivanja mnogih Palestinaca iz Kuvajta. 12. januara 1991, Kongres Sjedinjenih Americkih Drzava je dozvolio upotrebu vojne sile da izbaci Irak iz Kuvajta. Uskoro su ostale zemlje iz koalicije uradile isto. Dan nakon isteka roka koji je postavila Rezolucija 678 Saveta bezbednosti, koalicija je pokrenula veliku vazdusnu kampanju pod imenom Operacija Pustinjska oluja, sa preko 1000 uzletanja po danu, pocevsi od ranog jutra 17. januara 1991. Pet sati nakon prvih napada, iracki drzavni radio je emitovao glas koji je identifikovan kao Sadam Husein koji izjavljuje "Veliki duel, majka svih bitaka je pocela. Svitanje pobede se priblizava kako veliki okrsaj pocinje".

:

Oruzje koje je korisceno u vazdusnoj kampanji su cinile precizno vodeni projektili (ili "pametne bombe"), kasetne bombe i krstarece rakete. Irak je odgovorio lansiranjem 8 Skad raketa na Izrael sledeceg dana. Primarni cilj za koalicione snage je bio unistenje irackog ratnog vazudoplovstva i protiv-vazdusne odbrane. Ovo je bilo brzo ostvareno, tako da su tokom celog rata koalicioni avioni mogli da dejstvuju bez problema. Uprkos boljoj irackoj protiv-vazdusnoj odbrani nego sto je bilo ocekivano, samo je jedan koalicioni avion oboren prvog dana rata. Stelt avioni su cesto korisceni u ovoj fazi da bi izbegli mnogobrojne irack SAM sisteme i protiv-avionsko oruzje. Kada su ovi ciljevi bili unisteni, ostali tipovi aviona s mogli biti korisceni masovnije. Avioni su uzletali najvise iz Saudijske Arabije i sest koalicionih grupa nosaca aviona u Persijskom zalivu. Sledece mete za koaliciju su bili komandna i komunikaciona postrojenja. Sadam je za generale irackih snaga u Iracko-iranskom ratu postvaljao bliske saradnike, tako da je nizi kadar bio demoralisan. Koalicioni stratezi su ocekivali da ce iracki otpor brzo nestati ako im se prekini komanda i kontrola. Prve nedelje rata je videno par uzletanja irackih aviona, ali su oni ucinilo malo stete, a 38 irackih Migova je oboreno od strane koalicionih aviona. Ubrzo

e

u

nakon toka, iracko ratno vazduhoplovstvo je pocelo da bezi u Iran. Izmedu 115 i 140 aviona je prebeglo u Iran. Masovan beg irackih aviona u Iran je iznenadio koalicione snage i one nisu bile spremne da reaguju pre nego sto je vecina irackih aviona bezbedno sletela na iranske aerodorome. Iran nije nikada vratio avione Iraku i nije oslobodio posade narednih nekoliko godina. 23. januara, Irak je poceo da ispumpava priblizno 1 milion tona sirove nafte u zaliv, izazivajuci time najvecu naftnu mrlju u istoriji. Treca i najduza faza vazdusne kampanje je bila usmerena protiv vojnih meta sirom Iraka i Kuvajta: lansera Skad raketa, navodna mesta sa oruzjem za masovno unistenje, postrojenja za razvoj oruzja i o se Skad pomorske snage. Oko jedne trecine koalcionog vazduhoplovstva je bil podredeno unistavanju lansera, koji su bili namontirani na kamione i zato teski da pronadu. Dodatno, mete su bili i ciljevi korisni i za vojsku i za civile: elektrane, nuklearni reaktori, telekomunikaciona oprema, luke, rafinerije, zeleznice i mostovi. Elektrane su unistavane sirom zemlje. Na kraju rata, proizvodnja elektricne energije je bila 4% od predratnog nivoa. Bombe su unistile vaznije brane, vecinu znacajnijih busotina i mnoge fabrike za preradu otpadnih voda. Nekoliko americkih i britanskih specijalaca je tajno ubaceno u zapadni Irak da pomognu potragu i unistavanje Skad lansera. Ipak, nedostatak adekvatnog terena za skrivanje je otezalo njihove operacije i mnogi od njih su ubijeni ili zarobljeni. U vecini slucajeva, saveznici su izbegavali pogadanje iskljucivo civilnih postrojenja. Ipak, 31. februara 1991., dve laserski vodene "pametne bombe" su unistile zgradu za koje su Iracani tvrdili da je bilo civilno skloniste u slucaju bombardovanja. Americki zvanicnici su tvrdili da je to skloniste bio vojni komunikacioni centar, medutim, zapadnim novinarima je bilo zabranjeno da ispitaju tvrdnje. Irak je lansirao rakete na koalicione baze u Saudijskoj Arabiji i Izraelu, u nadi da ce uvuci Izrael u rat i izvodeci ostale arapske zemlje iz rata. Ova strategija se pokazala kao bezuspesna. Izrael se nije pridruzio koaliciji, a sve arapske zemlje su istale u njoj, izuzev Jordana koji je bio zvanicno neutralan. Skad projektili su generalno izazivali manju stetu, iako je njihova moc pokazana 25. februara kada je 28 Amerikanaca poginulo kada je Skad unistio njihove barake u Dahranu. Skadovi lansirani na Izrael su bili nesupesni zbog povecavanja korisnog tereta i dometa sto je dovodilo do dramaticnog pada preciznosti. 29. januara Irak je tenkovima i pesadijom napao i zauzeo saudijski gradic Kafdzi koji je branio manji odred marinaca. Ipak, bitka oko Kafdzija se zavrsila tako sto je Irak nateran u povlacenje od strane saudijskih snaga uz pomoc americkih marinaca, uz blisku vazdusnu podrsku tokom sledeca dva dana. Kafdzi je bio strateski vazan grad odmah nakom iracke invazije Kuvajta. Iracko ustezanje da posalje nekoliko oklopnih divizija da ojaca okupaciju i naknadnu upotrebu Kafdzija kao mesto iz kojeg bi pokretao napad na slabije branjeni istocni deo Saudijske Arabije je bilo velika strateska greska. Ne samo da bi Irak osigurao vecinu zaliha nafti na Srednjem istoku, vec bi bio u boljoj poziciji da se bori sa razmestenom vojskom SAD duz superiorne odbrambene linije. Efekat vazdusne kampanje je bilo desetkovanje celih irackih brigada razmestenih u otvorenoj pustinji. Vazdusna kampanja je takode sprecila dalje efikasno iracko popunjavanje jedinica uvucenih u borbu, kao i sprecavanje velikog broja (450.000) irackih trupa da se grupisu. Vazdusna kampanja je imala znacajan efekat na taktiku protivnickih strana u nakdnadnim sukobima. Cele divizije nisu bile na otvorenom da bi se oduprele americkim snaga, vec su

cesce bile rastkrane, na primer, srpske snage na Kosovu. Protivnicke snage su takode smanjile duzinu njihovih linija snabdevanja i ukupnu kolicinu branjene teritorije. Ovo je videno tokom rata u Avganistanu kada su Talibani napustili velike povrsine zemlje i povukli se u svoja utvrdenja. Ovo je povecalo koncentraciju njihovih snaga i smanjilo duge ranjive linije snabdevanja. Ova taktika je takode primecena u invaziji Iraka, kada su se iracke snage povukle iz severnog irackog Kurdistana u gradove. 22. februara 1991. Irak je pristao na prekid vatre koje je predlozio Sovjetski Savez. Ovaj sporazum je zahtevao od Iraka da povuce svoje trupe na pozicije pre pocetka invazije uz tronedeljni potpuni prekid vatre, a od Saveta Bezbednosti da nadgleda prekid vatre i povlacenje Iracana. SAD su odbile predlog, ali su rekle da nece napasti Iracke snage dok se povlace i dali su rok od 24 casa Iraku da pocne da povlaci svoju vojsku. 24. februara, koalicione snage predvodene Amerikom su zapocele operaciju Pustinjska sablja, kopneni deo njihove kampanje. Ubrzo posle toga, americki marinci i njihovi arapski saveznici su prodrli duboko u Kuvajt, zarobljavajuci hiljade dezertera iracke vojske, demoralisane zbog jake vazdusne kampanje. Za par dana operacije, Kuvajt Siti su oslobodile jedinice kuvajtske armije. U isto vreme, americki Sedmi korpus je pokrenuo masovan napad u Irak, zapadno od Kuvajta, hvatajuci Iracane potpuno nespremne. Levo krilo ovog prodora je cuvala francuska Sesta laka oklopna divizija (koja je ukljucivala i jedinice francuske Legije stranaca), a desno krilo britanska Prva oklopna divizija. Kada su saveznici prodrli duboko u Irak, naglo su skrenuli na istok, pokrecuci masovan napad sa krila na iracku Republikansku gardu. Tenkovska bitka je besnela dok se Iracka republikanska garda pokusavala povuci, a u kojoj su Saveznici pobedili uz minimalne gubitke. Kada je Irak odlucio da nece napredovati u istocna naftna polja Saudijske Arabije, nije bilo razloga za iracku vojsku da se u velikom broju rasiri juznije od Kuvajt Sitija. Odluka da se razmesti znacan broj trupa duz pustinjske granice izmedu Kuvajta i Saudijske Arabije nepotrebno je povecala duzinu irackih linija za snabdevanje. Drugo, kada je vec doneta odluka da se razmeste duz granica, odluka da se to pojaca je samo oslabila odbranu iracke granice, bukvalno time pozivajuci operaciju zaobilazenja. Irak nije imao dovoljno vojnika da drzi dovoljno dugo front duz granica Kuvajta i jugozapadnog Iraka. Zato je bio imperativ da se razmestanje i front smanje do juzno od Kuvajt Sitija i da se pojaca predgrade Basre. Irak je posedovao samo jednu apsolutnu prednost nad saveznicima u kvalitetu i brojnosti artiljerije. Medutim, vecina iracke artiljerije je bila na vucu i zato ne bas najbolje opremljena za velike manevre. Ovo je takode znacilo da je zelja Iraka bila da uspori kretanje protivnickih snaga i da ih uvuce u borbu duz linije koja ne bi mogla biti lako probijena ili zaobidena.

Saveznicko napredovanje je bilo mnogo brze nego sto su americki generali ocekivali. 26. februara, iracke trupe su zapocele povlacenje iz Kuvajta, zapalivsi kuvajtska naftna polja prilikom odlaska. Dugacki konvoj povlacecih irackih trupa se stvorio duz glavnog puta izmedu Iraka i Kuvajta. Ovaj konvoj je bombardovan tako jako od strane Saveznika da je postao poznat pod imenom Auto-put smrti. 100 sati nakon sto je pocela kopnena kampanja, predsednik Bus je objavio prekid vatre, a 27. februara je objavio da je Kuvajt osloboden. Obe strane su imale priblizno isti broj vojnika, priblizno 540.000 saveznickih vojnika na priblizno 600.000 irackih vojnika. Jos 100.000 turskih vojnika je bilo razmesteno duzzajednicke granice Turske i Iraka. Ovo je proizvelo znacajno razdvajanje iracke vojske prisiljavajuci je da razmesti sve svoje snage duz svih njenih granica (osim, irocno, sa njegovim ljutim neprijateljem Iranom). Ovo je dozvolilo da glavni udar od strane Amerikanaca, ne samo da ima znacajnu tehnicku prednost, vec i jednakost u broju vojnika. Najvece iznenadenje kopnene kampanje je bio relativno mali broj zrtava Saveznika. Ovo je zahvajujuci neuspehu Iracana da pronadu efikasnu protivmeru za termalne vizire i municiju koje su koristili tenk M1 Abrams i drugi koalicioni tenkovi. Ova oprema je omogucila koalicionim tenkovima da efiksnije bore i uniste iracke tenkove sa tri puta vece razdaljine nego sto su to mogli iracki tenkovi. Iracke snage takode nisu uspele da iskoriste prednost koju bi dobili koristeci ratovanje u gradovima, boreci se u Kuvajt Sitiju, sto bi moglo da nanese znacajne gubitke napadackoj vojsci. Borba u gradovima bi smanjila razdaljinu na kojoj bi se borbe odvijale, a to bi favorizovalo tehnoloski slabiju stranu kada se brani. Ovo je dokazano skoro u borbama izmedu americkih snaga i irackih gerilaca u gradskom okruzenju posle invazije Iraka iz 2003. Sukob u gradskom okruzenju bi smanjio najvecu prednost Saveznika, mogucnost da ubijaju iz velike daljine. Mirovna konferencija je odrzana na teritoriji Iraka koju je okupirala koalicija. Na toj konferenciji, Irak je izborio upotrebu vojnih helikoptera na njihovoj strani privremene granice, navodno zbog vladinog prevoza zbog stete nanete civilnim saobracajnicama. Ubrzo nakon toga, ti helikopteri i veliki deo oruzanih snaga Iraka je bio usresreden u borbi protiv siitske pobune na jugu. Na severu, kurdski lideri su se uzdali u americko obecanje da ce dobiti podrsku za ustanak i poceli su sa borbom, nadajuci se da ce pokrenuti drzavni udar. Ipak, kako americka podrska nije stizala, iracki generali su ostali verni Sadamu i brutalno su slomili kurdske trupe. Milioni Kurda su pobegli preko planina u kurdske krajeve Turske i Irana. Ovi incidenti su kasnije rezultirali uspostavljanjem zona zabranjenog leta na jugu i severu Iraka. U Kuvajtu je emir vracen na presto, a potencijalni saradnici Iracana su proterani iz zemlje, ukljucujuci i veliki broj Palestinaca (zbog njihove saradnje sa Sadamom Huseinom). Postojale su kritike Busovoj administraciji zbog svoje odluke da radije dozvoli Sadamu Huseinu da ostane na vlasti, nego da krene da zauzme Bagdad i zbaci njegovu vlast. Umesto veceg mesanja svoje vojske, SAD su se nadale da ce Sadam biti zbacen unutrasnjim drzavnim udarom. CIA je koristila svoju mrezu u Iraku da organizuje bunu, ali je iracka vlada osujetila ove napore. 10. marta 1991, operacijom Oprostaj sa pustinjom je pocelo prebacivanje 540.000 americkih vojnika iz oblasti Persijskog zaliva. Dekolonizacija Afrike U pojedinim kolonijama doslo je do tranzicije. Iskustvo Alzira postalo je primer za ceo Magreb. U Alziru je prvi pokusaj stvaranja masovnih partija krenuo sa Narodnim frontom u Francuskoj koji je prvi put 1937. godine doneo srazmernu izbornu slobodu Alziru ali je stvarni proboj usledio tek nakon rata. Godine 1946. Masali Hadz udruzio se sa ostalima da bi stvorili Pokret za pobedu demokratskih sloboda. Posle promena u vodstvu i organizaciji jedna frakcija ovog pokreta postaje Front nacionalnog oslobodenja koji se borio protiv Francuske od 1954. do 1962. godine u ratu za nezavisnost i ostao na vlasti dugo posle dobijanja nezavisnosti.

Egipat je svakako imao dugu tradiciju politickog zivota u kome se politika postepeno sirila ka obuhvatnijim sektorima stanovnistva ali su se prve masovne partije u britansko-egipatskom Sudanu pojavile tek 1943. godine. Jedna od njih partija Asik prosirila se na siroke mase preko nezvanicnog povezivanja sa verskim bratstvom Katmija dok je druga Uma delovala preko Mahdijevog sina. Ove dve partije preuzele su stara suparnistva izmedu sudanskih najvaznijih verskih bratstava i svaka od njih je predvidala novu vrstu sudanskih odnosa sa Britanijom i Egiptom posle rata. U drugim krajevima juzno od Sahare, prve masovne partije stvorene su u zapadnoj Africi gde su elitne partije igrale vodecu ulogu. Na Zlatnoj obali glavna postnacionalisticka partija bila je Ujedinjeni kongres Zlatne obale, grupa zapadno obrazovane gradske elite i nekih poglavica juzne Zlatne obale. Godine 1949. Kvame Nkrumah, mladic koji se vratio sa skolovanja u Americi, odvojio se sa nekolicinom mladih clanova i osnovao Stranku narodnog kongresa, koja je ubrzo zadobila veliki broj pristalica. U Nigeriji je Namdi Azikive osnovao 1944. godine Nacionalni kongres Nigerije i Kameruna, ciju je osnovu cinio narod Ibo ali sa ciljem da privuce sve Nigerijce. Do pocetka pedesetih godina nije zadobio vecinsku podrsku koju je Strank narodne konvencije uzivala na Zlatnoj obali.

a

U francuskoj zapadnoj Africi srazmerno elitne partije prerasle su u masovne partije cak i kasnije. Politicka aktivnost bila je moguca u svim delovima francuske zapadne Afrike tek posle 1946. godine i tada se odnosila na predstavljanje u Narodnoj skupstini Francuske u Parizu. Politicke partije koje su se pojavile bile su kvazisavezi lokalnih partija. Africka demokratska zajednica nila je najjaca i najvise pasprostranjena od ova tri rana saveza. Siroki narodni pokreti nisu se ravnomerno pojavljivali na svim teritorijama. Na nekim jedva da su postojali u vreme sticanja nezavisnosti ali je opsta pokretna snaga pokreta za nezavisnost bila dovoljno jaka da ponese citave saveze kao sto su francuska zapadna Afrika i francuska ekvatorijalna Afrika uprkos nedovoljnim prethodnim pripremama u kolonijama koje ce postati Cad, Niger ili Centralnoafricka republika. Masovne partije su se mnogo sporije razvijale u delovima istocne i centralne Afrike, mada je nezavisnost Gane 1957. godine dala primer i podstrek. Masovne partije pocele su da se stvaraju gotovo svuda 1958. godine. Kasna pojava masovnih partija i izborne politike bile su od najvece vaznosti za sudbinu i nezavisnost Afrike. Africki otpor postoji od pocetka kolonijalnog perioda ali je politicki instrument koji ce dovesti veci deo severnee i tropske Afrike do nezavisnosti stvoren tek na samom kraju. Vrednost evropskog tutorstva ogledala se u kolonijalnoj recitosti kao pripremi za konacnu nezavisnost, ali je to tutorstvo u izbornoj politici bilo pre Drugog svetskog rata neznatno, a kasnije neravnomerno. Suprotnosti izmedu Indije i britanskih africkih kolonija bile su znatne. Britanska Indija krenula je ka ogranicenoj samoupravi jos 1917-1919, bar trideset godina pre britanskih africkih kolonija. Vecina Afrikanaca se prilagodila svetskoj privredi na nacin na koji su morali to da ucine. Mnogi su imali prilike da se upoznaju sa zapadnom kulturom prihvatajuci i njene prednosti i njene mane. Ali, mogucnost sprovodenja

izborne politike po demokratskoj tradiciji bila je zaista ogranicena sve do pedesetih godina 20. veka. Pre svega, africke vode su naucile kako da iskoriste politicke organizacije za dobijanje moci. Oni nisu imali mnogo mogucnosti da isprobaju tezi nacin mirnog predavanja vlasti posle izbornog poraza. Stoga je taj neuspeh bio znacajan razlog za slabost demokratskih institucija u postkolonijalnoj Africi. Politicko djelovanje u Juznoj Africi Prisustvo doseljenika u juznoj Africi guralo je africki nacionalni pokret u nesto drugacijem pravcu, ali on ipak nije bio potpuno razlicit. I tamo je posle Drugog svetskog rata stvorena mnogo militatnija politicka atmosfera. U toku rata Africki nacionalni kongres i dalje je postojao ali nije bio delotvoran. Godine 1944. grupa mladih intelektualaca ukljucujuci Valtera Sisulua, Antona Lemebedea, Olivera Tamboa i Nelsona Mendelu, postaje aktivna i uspeva da 1949. godine osviji kontrolu nad ANK. Njihov novi program obuhvatao je strajkove, gradansku neposlusnost i odbijanje saradnje da bi naterali vladu da ukine diskriminacione zakone Godine 1952. oni su izabrali Alberta Lutulija za generalnog predsednika Kongresa. Slicna pomeranja ka borbenosti odvijala su se i u Juznoafrickom industrijskom kongresu i Politickoj organizaciji obojenih. Medutim od 1948. godine oni su delovali protiv jos cvrsce uprave belaca -- Burske nacionalisticke partije. Tokom pedesetih godina dvadesetog veka ANK je delovao u sporazumu sa druge dve grupacije i cesto sa liberalnim evropskim ili multirasnim organizacijama. Oni su zapoceli niz mirnih kampanja, bez nasilja. Glavna taktika bila je otvoreno suprostavljanje diskriminacionim zakonima. Na taj nacin izazivali su hapsenja: u prvoj kampanji 1952. godine uhapseno je 8.000 ljudi a u drugoj kampanji 1955. hapsenja su bila jos masovnija i uvedeno je jos represivnije zakonodavstvo. Ovog puta vlada Nacionalisticke partije uhapsila je vodstvo partije i optuzila ih za veleizdaju ali vlada nije uspela da izdejstvuje izricanje presude protiv optuzenih. Sredinom pedesetih godina 20. veka neki Afrikanci pristalice nasilnijeg pristupa poceli su da sumnjaju u delotvornost multirasnog saveza i da zagovaraju cisto africki pokret posvecen

l

oslobodenju africke vecine svim sredstvima- nasilnim ili bilo kojim drugim. Kada zagovorenici nasilnih metoda nisu uspeli da osvoje kontrolu nad ANK 1959. godine, oni su se odvojili i osnovali novi Panafricki kongres pod vodstvom Roberta Sobukvea. Godine 1960 PAK je krenuo u nosu kampanju trazeci od velikog broja Afrikanaca da izazovu hapsenje nenosenjem svoje propusnice pri odlasku u policijsku stanicu koju su obavezno morali da nose svi Afrikanci izvan rezervata. U policijskoj stanici u Sarpvilu blizu Johanesburga policija je otvorila vatru na masu i ubila 69 Afrikanaca koji su protestovali. Broj ubistava nije bio tako veliki ali je Sarpvilski masakr bio deo velikog niza politickih promena koje su krenule od 1959. godine. On je izazvao demonstracije podrske u celoj zemlji. Ceo svet je bio uznemiren i iznenaden. Vlada je izvratila donosenjem zakona kojima se ukidaju ANK, PAK pa cak i umerena multirasna Liberalna partija. Na unutrasnjem planu Juzna Afrika je pocela da ide ka izdvajanju iz Britanskog komonvelta nacija u kojem su se novi nezavisni clanovi poput Indije protivili juznoafrickoj rasistickoj politici. Godine 1961. Juzna Afrika postala je republika. U toku nekoliko sledecih godina Ujedinjene nacije su pokusale da stave embargo na prodaju oruzja Juznoafrickoj Republici i zvanicno ali neuspesno ukinule mandat Lige naroda kojim je Namibija stavljena pod kontrolu Juzne Afrike. Onda su povuceni potezi kojima je Juznoafricka Republika izbacena iz svetske zajednice bez obzira koliko neuspesno ali je time unistena biulo kakva nada ka otvorenoj ili zakonskoj opoziciji u dogledno vreme. Obnova africke opozicije od sredine sedamdesetih i tokom osamdesetih godina 20. veka pripad istoriji postkolonijalne Afrike.

Nezavisnost Egipta Prvi proboj ka nezavisnosti dogodio se na severu, tacno tamo gde su Evropljani zadrzali bar privid vrsenja protektorata nad neevropskom vladom. Sto se toga tice, Egipat je bio zvanicno nezavisan pre 1914. godine i ponovo 1922. godine, mada je u stvarnosti britanska vladavina trajala od 1882. godine i, u izvesnim vidovima, nastavila se sve do sredine pedesetih godina 20. veka. Trideset godina posle dobijanja zvanicne nezavisnosti Britanija je sporazumom zadrzala pravo kontrole egipatske odbrane, inostranih i sudanskih poslova- zajedno sa pravom medunarodnog prolaza preko Egipta kroz Suecki kanal. Novinarska fraza za ova produzena prava koja su sledila period zvanicne kolonizacije je neokolonijalizam ali stvarnost se jedva razlikovala od vrste nezvanicne imperije koja je tako cesto prethodila zvanicnom pripajanju. Poredenje perioda od pre 1914. godine i posle 1922. u Egiptu jos su upadljivija. U oba perioda postojece parlamentarne institucije nisu imale uspeha u svojim odnosima sa kraljem koji je zadrzao stvarnu moc. A jos neuspesniji bili su u odnosu na britansku okupaciju. Prvo nacionalno suprostavljanje britanskoj okupaciji 1882. godine sproveli su armijski oficiri koji su podrzali puc Urbi-pase i koji su pokusali da se vojno odupru uprkos slabostima Egipta. Taj pokusaj je propao, ali je konacno suprostavljanje Britaniji pocelo 1952. godine kada je druga grupa armijskih oficira koju je ovog puta predvodio Gamal Abdel Naser uzela vlast u drugom pucu kojim je svrgnuta monarhija. Novi parlament je ponovo otpoceo pregovore sa Britanijom koji su zavrsena britanska vladavina Sudana, s tim sto je Sudan mogao da bira izmedu saveza sa Egiptom i potpune nezavisnosti. Sudan je izabrao nezavisnost i 1956. godine postao prva nova nezavisna drzava juzno od Sahare. U meduvremenu je drugim okoncao britansko vojno prisustvo u zoni Sueckog kanala od 1955. godine, cime je obelezen zvanicni kraj britanske nezvanicne imperije u Egiptu. Nezavisnost Etiopije Etiopija je ponovo dobila nezavisnost u slicno vreme kao i Egipat. Pocetkom Drugog svetskog rata britanska mornarica odsekla je italijansku istocnu Afriku od metropole. Britanska armija je 1941. godine pocela da ulazi iz Kenije i Sudana, sto je dovelo do italijanske predaje i povratka cara Hajle Selasija 1942. godine. Ali, Etiopija je ostala nezvanicni britanski protektorat sve do kraja rata, a cak i u prvim posleratnim godinama. Konacni koraci ka dekolonizaciji na Rogu Afrike preduzeti su 1949. godine kada su Ujedinjene nacije stavile italijansku Somaliju pod italijansko tutorstvo za sledecih deset godina. U isto vreme one su

dale bivsu italijansku koloniju Eritreju carevini Etiopiji pocev od 1952. godine. Time je zavrsena dekolonizacija etiopskih planinskih podrucja sto se Evrope tice ali je to tek bio pocetak duge i produzene borbe za nezavisnost Eritreje od Etiopije Nezavisnost Libije Libija je bila jos jedna bivsa italijanska kolonija koju su osvojili saveznici u toku Drugog svetskog rata. Nakon rata saveznici su razmatrali tri mogucnosti — da je vrate Italiji pod nekim vidom tutorstva, da je zadrze pod sopstvenom kontrolom ili da je predaju pod lokalnu upravu odgovarajuceg znacaja kao sto je etiopski car u Etiopiji. Ona je izabrala monarha Muhameda Idriza al Sanusija staresinu verskog reda Sanusija koji je ucestvovao u borbi protiv italijanskih osvajaca. Britanske i neke americke trupe ostale su kao okupacione snage tako da je Libija zapocela svoju zvanicnu nezavisnost sa izrazenim elementom neokolonijalizma. Ona je imala naftu koja je mogla da donese bogastvo onima koji njome vladaju. Godine 1969. kapetan Moamer Gadafi organizovao je vojni puc, svrgao kralja i sam postao diktator koji je godinama imao znacajnu ulogu u africkoj i bliskoistocnoj politici u postkolonijalnom periodu. Nezavisnost Magreba Pokreti za nezavisnost u Magrebu poceli su u meduratnim godinama. Najbolje organizovan bio je pokret u Tunisu pod vodstvom Habiba Burgibe, a najslabiji u Maroku. Bez obzira na to, Tunis i Maroko su gotovo istovremeno dobili nezavisnost uglavnom zbog podrske marokanskog sultana Muhameda V nacionalnom interesu, s tim sto je zadrzao moc i ugled svog polozaja. Francuske uprave su pokusale razne manevre — da posalju kralja u izgnanstvo za izvesno vreme i da potraze druge saveznike u marokanskom drustvu ali su pokreti na selu produzeni i jacali su pocetkom pedesetih godina 20. veka. Alzirski rat za nezavisnost primorao je Francusku da 1954. godine prekine sa gubicima u svoja dva protektorata i odobri samoupravu Tunisu 1955, a nezavisnost 1956, kada je Maroko postao nezavistan pod Muhamedom V. Francuzi su imali drugaciji stav prema Alziru. On je legalno bio deo Francuske, ne samo protektorat, i u njemu je ziveo daleko veci broj evropskih doseljenika. Prva posleratna pobuna izbila je u regionu Konstantin 1945. godine, ali je imala lokalni znacaj, trajala kratko i lako je ugusena- pogibijom nekoliko hiljada Alziraca. Konacni rat zapoceo je 1954. godine kada su se razliciti pokreti za nezavisnost ujedinili i osnovali Front nacionalnog oslobodenje Alzira i pozvali na opsti ustanak. Vojne operacije bile su skromne u pocetku ali posle 1958. godine Francuzi su morali da drze vise od pola miliona vojnika u Alziru. Kako je vreme odmicalo rat je postajao sve nepopularniji u francuskom javnom mnenju. Pariska vlada je postepeno izgubila kontrolu nad alzirskim operacijama u korist nezvanicnog ali efikasnog saveza izmedu francuske vojske i evropskih kolonista. Konacno, 1958. francuska armija u Alziru pobunila se protiv Cetvrte republike. Osnovana j nova Peta republika, na celu sa energicnim Sarlom de Golom. On, medutim nije bio zadrti imperijalista sa kojim su doseljenici racunali. Kao voda pokreta otpora u Francuskoj Slobodna Francuska za vreme Drugog svetskog rata bio je simbol patriotizma. Stoga je on mogao da

e

popusti tamo gde drugi nisu imali politicku snagu da to ucine. On je postepeno, u toko nekoliko godina povukao francuske trupe iz Alzira mada je pretila opasnost ponovne vojne pobune. Kada je konacno, 1962. godine osvojena nezavisnost doseljenici i ekstremno vojno rukovodstvo osnovali su Tajnu vojnu organizaciju koja je pokusala da izvede poslednji puc ali bez uspeha. Gotovo svi doseljenici su pobegli u Francusku bojeci se odmazde zbog svojih poslednjih akcija terorizma. Nezavisnost zemalja juzno od Sahare Pokret za nezavisnost juzno od Sahare kretao se sasvim drugacije od pokreta za nezavisnost u Egiptu i Magrebu. U prvoj fazi od 1951—1960, doslo je do opsteg mirnog sporazuma o nezavisnosti za britansku zapadnu Afriku, Madagaskar, francusku Afriku juzno od sahare i belgijski Kongo. U drugoj fazi koja se neznatno preklapala i zahvatila pocetak sezdesetih, nezavisnost su dobile britanska istocna i centralna Afrika, Ruanda i Burundi i tri do tada britanske teritorije u juznoj Africi -- Bocvana, Lesoto i Svazilend. Tek posle deset godina

u

trecoj fazi koja je zapocela 1974/1975, nezavisnost su dobile portugalske kolonije s tim sto su Namibija (bivsa nemacka jugozapadna Afrika), Juznoafricka Republika i Rodezija (Zimbabve) bile jedini znacajni ostaci evropske moci. Zbog brzog i konacnog kraja kolonijalne vladavine sasvim se zaboravlja da ishod nije bio onakav kao sto su svi ocekivali. Britanija i Francuska koje su bile saglesne da je neophodna kolonijalna reforma iz rata su izasle sa drugacijim ciljevima. Britanci su prihvatili ideju preleska kolonija na samoupravu a zatim i na nezavisnost u okviru Komonvelta. Nedavni primeri Indije i Pakistana bili su ocigledni. Evropljani su verovali da ce taj proces u africkir kolonijama biti dug ali su ocekivali da ce do njega doci. Medutim, oni su zeleli da prave razliku izmedu zapadne Afrike sa srazmerno malim brojem doseljenika i ostalih teritorija kao

r i

sto su Kenija i Rodezija gde su doseljenici i to samo oni imali politicka prava. Problemi oko namirivanja Evropljana i jos vece induske manjine u Keniji i Tanganjiki nagovestavali su da do nezavisnosti moze doci tek posle dugog perioda postepene pripreme i obiljnog pogadanja. U Francuskoj nezavisnost nije prihvacena tako spremno. Posleratni period obnovio je preobracenicke ideje 19. veka i nadu da ce se francuske kolonije ubrzo izjednaciti sa Francuskom i stvoriti siru francusku uniju (kasnije nazvanu Francuska zajednica), slicnu Britanskom komonveltu nacija ali sa mnogo zvanicnijim vezama. Stoga su novi politicki ustavi doneti 1946. za Afriku poceli sa otklanjanjem zloupotreba proslosti kao sto su prisilni rad i neki oblici pravne nejednakosti. Oni su osnovali nova parlamentarna tela kao zacetak zakonodavstva na Madagaskaru i u svakoj od kolonija koje su bile u sastavu dve velike federacije Francuske zapadne Afrike i Francuske ekvatorijalne Afrike. Medutim, najupecatljiviji napredak bilo je prosirenje africkog predstavljanja u Narodnoj skupstini Francuske. U Parizu je bilo samo nekoliko desetina predstavnika francuskih kolonija ali je ova grupa africkih politicara dobila osecanje moci u sirokom okruzenju. Oni su bili francuskim vladinim institucijama, pomagali u vodenju politike Francuske i kolonija, ne glasanjem kao kolonijalni blok vec u savezu sa nekoliko razlicitih grupa u francuskom

j

politickom zivotu. To ucesce se isplatilo u vidu vece jednakosti sa Francuskom u postepenom prosirenju gradanskih prava sirenju samouprave na opstinskom nivou i drugim posebnim prednostima. To se isplatilo i Francuskoj jer su Afrikanci podrzali rat u Indokini i kasnije rat u Alziru. Sredinom pedesetih godina mnogi francuski politicari osvrtali su se sa ponosom na svoje uspehe u krocenju snaga nacionalizma koje su dovele do mnogih ociglednig nemira u politickom zivotu britanskih kolonija. Nemiri su bili posebno vidljivi u Nigeriji i na Zlatnoj obali u godinama neposredno posle rata bilo zbog snazne lokalne stampe, ekonomskog nezadovoljstva ili zbog novih masovnih partija. Britanci su bili voljni da se krene ka postepenoj nezavisnosti. Postojeca elita poglavici na selu i zapadno obrazovane vode u gradu bili su saglasni da prihvate taj umereni korak ali ne i mladi ljudi okupljeni oko CPP na Zlatnoj obali i oko Azikivinog NKNK u Nigeriji. Oni su bili odlucni da primene pritisak da bi skratili taj period ali i dalje bez otvorene pobune. Britanci su se nasli pred izborom — ili da ubrzaju put ka nezavisnosti i povuku se bez posledica ili da se suoce sa represijama i ogorcenjem. Oni su odlucili da se povuku 1951. godine uz simbolican gest. Kvame Nkrumah je tada bio u zatvoru kao politicki zatvorenik ali je njegova Stranka narodne konvencije pobedila na izborima na Zlatnoj obali. Guverner mu je dozvolio da izade iz zatvora i preuzme svoje mesto novoizabranog premijera. Sledio je pripremni period samouprave i Zlatna obala je 1957. postala nezavisna pod novim imenom Gana. Nigerija, Sijera Leone i Gambija postale su nezavisne u toku narednih nekoliko godina. U meduvremenu 1956. godine francuska tropska Afrika priblizila se korak blize samoupravi u okviru Francuske zajednice izglasavanjem novog ustavnog zakona. On je doveo do raznovrsnih novih reformi na osnovu kojih je svaka kolonija bila neposredno povezana sa Francuskom i povecan je broj predstavnika kolonija u Parizu. Medutim, africki pristanak na samoupravu koja je znacila mnogo manje od pune nezavisnosti bio je potkopan proglasenjem nezavisnosti Maroka i Tunisa 1956. i Gane 1957. godine i vojnom pobunom koja je dovela generala De Gola na vlast 1958. godine. Zajedno sa svojom ponudom Alziru na samoopredeljenje, De Gol je ponudio tropskoj Africi izbor izmedu trenutne nezavisnosti — uz trenutni prestanak svake francuske pomoci- ili postepeni razvoj samouprave u okviru Francuske zajednice. Septembra 1958. glasaci u svakoj koloniji izvrsili su izbor na posebnom referendumu na kojem se samo Gvineja Konakri odlucila na trenutnu nezavisnost ali ocigledan uspeh ideje o afro-francuskoj zajednici bio je kratkotrajan. Godine 1960. pokreti za nezavisnost imali su vidljiv uspeh na britanskim i belgijskim teritorijama u zapadnoj i centralnoj Africi. Tada je i Francuska odlucila da ne drzi kolonije juzno od Sahare. Bivse francuske kolonije su jedna za drugom 1960. i 1961. godine postale nezavisne uz dalju pomoc i blagoslov Francuske i njenu nadu da ce lep gest sacuvati dobru volju i stvoriti nezvanicnu sferu francuskog neokolonijalnog uticaja. Druga faza — Kongo i istocna Afrika Druga faza pokreta za nezavisnost u istocnoj i centralnoj Africi pocela je protestima koji su postali sve glasniji tokom pedesetih godina 20. veka. Britanija i Belgija su i dalje odbijale

ustupke u istocnoj i centralnoj africi. Pre 1955. belgijska vlada je pokusala da spreci nalet promena u Kongu i nije ucinila nista da ga pripremi za nezavisnost za koju su drugi smatrali da mora da dode ranije ili kasnije. Izolacija nije uspela. Protestni pokreti bili su bolje organizovani i postali su nasilniji tokom 1958. Pocetkom 1959. postalo je jasno da ce nezavisnost usledeti uskoro ili ce se Belgija suociti sa skupim ratom po uzoru na Alzir. Belgijska vlada je tada unapred odredila datum nezavisnosti i sredinom sezdesetih godina 20. veka dala nezavisnost Kongu. U toku sledece dve godine sledile su ga Ruanda i Burundi

.

U britanskoj istocnoj Africi nemiri medu narodom Kikuju iz Kenije tokom perioda 1952—19! pretvorili su se u gerilski pokret, da bi prerasli u otvoreni bunt koji su Britanci nazvali MajMaj. Oni su ugusili bunt ali je pobuna ukazala na probleme sa kojim se suocavaju Evropljani u prekomorskim zemljama koji su bili neznatna manjina ali su vladali privredom. Jedno resenje

6 .

bilo je da odustanu i odu sto su uradili alzirski doseljenici 1962. godine. Drugo resenje je bilo da Britanija odobri nezavisnost na osnovu principa jedan covek, jedan glas i da ocekuje da ce buduce africke vlasti pokazati blagonaklonost preme evropskoj i induskoj manjini. Krajem pedesetih godina britanska politika je pokusala da izbegne oba resenja i dala je prednost uspostavljanju posebnih uslova za zastitu manjina posle dobijanja nezavisnosti. Medutim 1960. godine postalo je jasno da je pokret za nezavisnost snazan i da bilo kakve ustavne mere donete pre dobijanja nezavisnosti ne mogu da garantuju sta ce se desiti kada jednom do nezavisnosti dode. Jedna za drugom, tri istocnoafricke teritorije postale su nezavisne na osnovu principa jedan covek, jedan glas. I njih su sledili Zambija i Malavi. Godine 1965. evropska rodezijska vlada donela je jednoglasnu odluku o nezavisnosti od Britanije da bi sacuvala rasni monopol svoje moci. Ovoga puta se Britanija suocila sa pobunom svojih doseljenika. Ona je odbacila svaku nezavisnost Rodezije koja se zasniva na rasno nejednakosti ali je odustala od upotrebe sile. Rodezijski Evropljani ostali su na vlasti do 1980. godin e.

j

Treca faza — portugalske kolonije, Rodezija i JAR Do 1974. linija dobijanja nezavisnosti stabilizovala se na severnim granicama Angole, Mozambika i Rodezije. Portugalci i doseljenicke vlade Rodezije i Juznoafricke Republike nisu htele da se povuku bez borbe. Gerilski pokreti poceli su dugu borbu za oslobodenje protiv portugalske vladavine u Gvineji Bisao, Mozambiku i Angoli. Organizacija africkog jedinstva pokusala je da organizuje medunarodni pritisak. Africki clanovi Ujedinjenih nacija pokusali su da uvedu sankcije Rodeziji ali SAD nisu podrzale ovaj predlog a JAR i Portugalija su podrzale Rodeziju. Gerilski pokreti su tokom godina imali sve vise uspeha i 1974. godine deo Gvineje Bisao i veliki delovi Mozambika bili su u rukama pobunjenika. Tada se portugalska vojska pobunila u Portugalu, zbacila diktaturu u aprilu 1974. i zapocete su socijalne i ekonosmske reforme ukljucujuci i dekolonizaciju. Tako su pre kraja 1975. nezavisnost dobile Gvineja Bisao, zatim Mozambik, Zelenortska ostrva, Sao Tome i Principe i konacno Angola. Rodezijska vlada se nasla u neugodnom polozaju zbog prebega Portugala. Jos 1934. u Rodeziji je formiran Africki nacionalni kongres ali je bio slab i posle Drugog svetskog rata. Godine 1963. on se rascepio na dve neprijateljske frakcije — Uniju africkog naroda Zimbabvea i Africku nacionalnu uniju Zimbabvea — podeljene ideoloskim, licnim i nekim etnickim razlozima. Iz svoje baze u Zambiji i Mozambiku obe su pocele da salju gerilske jedinice u Rodeziju koje su postajale sve jace od 1975. godine. Evropljani u Rodeziji postali su zavisni od pomoci Juznoafricke Republike ali je i JAR pocela da sumnja u mudrost dugorocne podrske vladi koju podrzava svega 5 % stanovnistva i koju ne priznaje nijedna vlada na svetu. Vlada SAD se

uplasila da bi rat na rasnoj osnovi u Rodeziji mogao da ohrabri SSSR ili Kinu da se umesaju na strani Afrikanaca. Godine 1976. pod pritiskom JAR i SAD Rodezija je zapocela pregovore koji ce dovesti do nezavisnosti 1980. godine. Nezavisnost Angole izvrsila je pritisak na JAR posebno u pogledu Namibije koja je jos 1919. ustupljena Juznoj Africi kao teritorija pod mandatom Lige naroda. Posle Drugog svetskog rata i ona je trebalo da krene putem nezavisnosti kao i druge starateljske teritorije ali JAR se usprotivila. U meduvremenu su Ujedinjene nacije priznale Organizaciju jugozapadnog africkog naroda kao jedinog legitimnog predstavnika jugozapadne Afrike i ova organizacija je otpocela gerilsku borbu. Ova borba i medunarodni pritisak primorali su JAR da odobri nezavisnost Namibiji 1989. godine. Konacni kraj poslednjeg bastiona dominacije Evropljana u Africi dogodio se 1994. godine izbornom pobedom Africkog nacionalnog kongresa u Juznoafrickoj Republici. Latinska Amerika Kuba Godine 1959. Kuba je postala prva marksisticka drzava u Latinskoj Americi. Svrgavanjem omrazenog diktatora Fulgensija Batiste, voda revolucije Fidel Kastro dosao je u direktan sukob sa spoljnom politikom i interesima Sjedinjenih Drzava. Ovaj prkosni cin kod mnogih mu je u Srednjoj i Juznoj Americi doneo golemu popularnost, jer se ucilo da americka politika nije dovoljno osetljiva prema narodnim nevoljama. Fidel Kastro i njegova desna ruka Ce Gevara tim su cinom pridobili i znatan broj pristalica medu buntovnom omladinom u mnogim drugim delovima zapadnog sveta. Kastro je preduzeo sve sto je mogao da Kubu spasi od njene opasne ekonomske zavisnosti o secern. To mu, medutim nije uspelo, pa kada su potkraj osamdesetih na svetskom trzistu naglo pale cene secera, klimavo privredu zemlje, uprkos obilnoj podrsci iz Sovjetskog Saveza, jedva je prezivelo. Kasnije je Kastro postao i prvi sekretar Komunisticke partije, kao i vrhovni komandant oruzanih snaga. Tako je prakticno preuzeo svu izvrsnu i zakonodavnu vlast u drzavi. Prvih meseci nove republike SAD se prijateljski pokusao pribliziti Kubi. No uskoro je izbila na videlo kubanska ogorcenost prema Amerikancima, pa su se dve zemlje postepeno udaljile. Kastro nije gubio vreme da likvidira vise od 600 svojih zemljaka koji su bili optuzeni za navodne ratne zlocine. Podrzao je i invazije na Haiti i Dominikansku Republiku. Godine 1960. potpisao je ugovor o pomoci i trgovini sa SSSR-om, a godinu dana kasnije prisvojio americke i britanske naftne kompanije.

Konacno, u januaru 1961., SAD prekidaju diplomatske odnose s Kubom. Iste godine Kastrov je polozaj oznacio slom invazije u Zalivu svinja. Americka mornarica je, naime, hiljadu i dvjesto kubanskih izbeglica iz americkih baza dopremila u kubanske vode da u Zalivu svinja pokusaju izvesti invaziju na ostrvo. Operacija je trajala tri dana, a zavrsila tako da su gotovo svi pobijeni ili pohvatani. Godine 1962. kubanska raketna kriza dovela je do americko-sovjetskog suceljavanja koje je zapretilo izbijanjem treceg svetskog rata. Sovjetski Savez je na ostrvu instalirao nekoliko raketne baze. Sjedinjene Drzave su reagovale bez oklevanja uvodeci pomorsku blokadu Kube. Rusi su u zadnjem trenutku odustali od probijanja blokade, da bi na kraju pristali na uklanjane baza. Godine 1989. odnosi sa SAD-om su se nesto popravili pa su Americke kompanije pocele uveliko ulagati u havanske poslove, a hiljade bogatih turista zelele su da osete cud kubanske elegancije i dekadencije. Jedna od prvih zamisli Kastrova rezima bila je radikalno smanjenje stanovnistva u gradskim sredistima, a narocito u samoj Havani. Ishod je vecem delu prijestolnice dao rusevan izgled. Privatne su se palate pretvorile u pretrpane stanove, au prodavnicama oronulih fasada moglo se kupiti malo sto osim onog najneophodnijeg. Vecina roba moze se kupovati samo na tackice, a medu gradanima Havane uobicajio se pozdrav "Jesi li poslednji?" Dok se ogledaju za krajem repa koji se oteze pred svakom prodavaonicom. Strancima kojima je odobren ulazak u zemlju, cenzura i ostala ogranicenja otezavaju razumevanje istinskih radnih uslova naroda danasnje Kube. Pre revolucije malobrojna je manjina bila vrlo bogata, a ogromna vecina opasno siromasna. Danas se cini da je proces ujednacavanja opste siromastvo prosirio na citavo stanovnistvo. Revolucija je tek delimicno uspela modernizovati drzavu-secer je i dalje glavna roba, a zavisi o tekucim inostranim cenama. Ponekad se cini da je moderna birokratska elita zamenila staru spansku veleposjednicka aristokratiju. U seoskim podrucjima zivot se u osnovi ne menja, a seljastvo i dalje zivi od jednostavne hrane, kao sto su pasulj, pirinac i banane. Pa ipak, veliki obrazovni program vrlo je uspesan, mada krajnji cilj stvaranja "novog coveka" mozda i nije postignut. Ernesto Cegevara Ernesto Ce Gevara potice iz argentinske gradanske porodice. Otac, Ernesto Gevara Linc, bio je iz porodice plemickih predaka, od cijeg je nekada velikog bogatstva ostalo samo umeren( nasledstvo; studirao je arhitekturu i masinstvo, ali nije diplomirao nego se posvetio preduzetnistvu. Majka, Celia de la Serna, bila je iz vrlo ugledne porodice s istorijom u visokoj politici, a zbog samovoljne odluke da se uda za Gevaru dobila je samo deo povelikog porodicnog nasledstva; bila je obrazovana u katolickoj skoli, ali je opisivana kao vrlo slobodoumna osoba . Ernesto, prvi od petoro dece, roden je 14. juna 1928. u gradu Rosario (roditelji su mu inace ziveli u Buenos Ajresu). Vec u uzrastu od dve godine dobio je prvi napadaj hronicne astme koja ce ga pratiti kroz ceo zivot. Zbog njegovog teskog zdravstvenog stanja porodica je bila prisiljena preseliti u podrucje Kordobe koje je imalo odgovarajucu suvu klimu i banje za plucne bolesnike. Sinova bolest zahtevala je stalnu brigu roditelja i povelika novcana sredstva. Porodica je prezivljavala od malog prihoda s oceve farme caja i majcinog nasledstva; iako su cesto bili u finansijskim problemima odrzavali su zivotni stil vise klase.

)

Zbog zivotnih teskoca, temperamenta i navodnih Ernestovih vanbracnih veza, par se cesto svadao. Atmosfera u domu opisivana je kao libertinska i boemska, a cesto su imali i brojne goste. Zbog bolesti Ernesto je krenuo u skolu tek sa devet godina, preskocivsi prva dva razreda; pre toga ga je majka obrazovala kod kuce i s njom je postao vrlo blizak. U periodima napadaja, provodio je vreme citajuci, uglavnom pustolovne romane, ali kad bi mu se stanje poboljsalo bavio se i raznim takmicarskim sportovima i igrao se sa ostalom decom. Bio je drustven i razmetljiv te se isticao medu vrsnjacima; cesto je provocirao i radio vragolije zbog kojih su ga odrasli smatrali neodgojenim i bezobraznim. Profesori su ga opisivali kao bistrog, ali osrednjeg ucenika. Iako mu je otac bio politicki aktivan i pomagao republikancima za vreme Spanskog gradanskog rata i Francuskom pokretu otpora za vreme Drugog svetskog rata, Ernesto kao srednjoskolac nije bio posebno zainteresovan za politiku. Umesto toga, igrao je ragbi i druzio se sa vrsnjacima; bio je popularan medu devojkama, a smatrali su ga saljivcina i ekscentrikom, posebno zbog njegovog neurednog stila odevanja. U srednjoj skoli je bio dobar, ali je dobio nekoliko opomena zbog ponasanja; puno je citao, posebno se interesovao za filozofiju i drustvene teme. 1947. upisao je studije medicine. Roditelji su mu se tada rastavili i zapali u finansijske poteskoce pa je usput radio honorarne poslove, nekoliko meseci i kao mornar; takode je ucestvovao je i na neplacenom istrazivackom radu o alergijama koje su ga jako zanimale. I dalje je puno citao, detaljnije se upoznao sa delima Frojda i Marksa, ali politicki je i dalje ostao neaktivan, cak i u naelektriziranoj atmosferi za peronu vlasti. Volio je da putuje i cesto bi odlazio na putovanja biciklom izvan Buenos Ajresa, a jednom je motociklom nekoliko nedelja sam putovao po severu Argentine. 1951. je s nedovrsenim fakultetom stekao sertifikat medicinskog tehnicara i s prijateljem Albertom Granadom se uputio na visemesecno putovanje motorom po Juznoj Americi. Buduci da su i sami bili bez novca, cesto su boravili u drustvu siromasnih radnika i Indijanaca cija je potlacenost Ernesta uznemirivala; za probleme siromastva je krivio anglosaksonske imperijaliste koji su juznoamerickim narodima nametali nepovoljne privredne ugovore. 1952. je polozio ostatak ispita i stekao doktorsku titulu. Uprkos nezadovoljstvu roditelja koji su ocekivali da se zaposli, opet se odlucio na putovanje kroz Juznu Ameriku; zanimao se za arheologiju i stare indijanske gradove. Iako je na putu lako sticao prijatelje koji bi mu pomagali, cesto bi ostajao bez novca i ziveo u potpunoj bedi, a astma mu je zadavala dodatne probleme. Stvari koje je vidio na putovanju dodatno su potpirivali njegovu mrznju prema SAD i United Fruit Kompani koji su se radi svojih privrednih interesa uplitali u politiku latinoamerickih zemalja, uglavnom potpomazuci neomiljene autoritarne rezime. Za vreme boravka u Gvatemali svedocio je tamosnjoj revoluciji koja ga navela da se prikloni komunistima; u pismu tetki 10. decembra 1953. napisao je: Tokom puta imao sam priliku prolaziti kroz Dominion kompanije United Fruit, sto me jos jednom uverilo u to koliko su zapravo uzasne te kapitalisticke hobotnice. Zakleo sam se pred slikom staroga i oplakivanoga druga Staljina da necu pocivati sve dok ne budem svjedocio unistenju tih kapitalistickih hobotnica. U Gvatemali cu se usavrsiti te postici ono sto mi je potrebno da bih postao autenticni revolucionar.

Ispocetka se nije ukljucio u komunisticki pokret nego je pokusavao pronaci posao u zdravstvu i usput proucavao marksisticku literaturu; sam je poceo pisati knjigu Uloga lekara u Latinskoj Americi u kojoj se bavio problemima zdravstva. Tada je stekao i nadimak Ce koji su mu dali kubanski prijatelji jer je cesto koristio uzvik ce koji na jeziku juznoamerickih Indijanaca znaci hej ti!. Nakon (od SAD-a potpomognute) invazije i preuzimanja vlasti antikomunistickih snaga Kastila Armas, Ce je bio prisiljen da napusti Gvatemalu (odbio je besplatan povratak u Argentinu i otisao u Meksiko gde su boravili brojni drugi revolucionari). Iako nije bio znacajno upleten u zbivanja u Gvatemali CIA je vec tada otvorila dosije o njemu. Sklonio se u Meksiko siti, odakle je planirao otici na putovanje SAD-om ili Evropom pre nego se ukljuci u juznoamericku revolucionarnu borbu. Medutim, planovi su mu se promenili kada je upoznao grupu kubanskih revolucionara te se sprijateljio s Raulom Kastrom. Raul je bio marksist dok je njegov brat Fidel Kastro, voda Pokreta 26. jula, bio prvenstveno nacionalist, zestoki protivnik americkog imperijalizma. Gevara im se odlucio pridruziti; intenzivno je proucavao marksisticku literaturu i politicku ekonomiju te prosao vojnu obuku tokom koje je pohvaljen zbog sposobnosti (kada su ih meksicke vlasti uhapsile, jedno vreme je proveo u zatvoru). Istovremeno, njegova devojka, Peruanka Hilda Gadea, ostala je trudna pa su se vencali; u februaru 1956. rodila mu je cerka Hildu Beatriz. U novembru 1956. Ce je zajedno s osamdesetak revolucionara prebacen na Kubu gde su nameravali srusiti rezim Fulgencio Batista. Iskrcavanje je proslo jako lose: pristali su na krivom mestu i docekala ih je vojska. Puno revolucionara je izginulo, a Gevara je ranjen u vrat i jedva uspeo da pobegne. Zajedno s jedanaestoricom drugova se sklonio u planine Siera Maestra gde su se regrupirali i zapoceli gerilski rat. Kastro mu je dodelio cin komandante (najvisi u revolucionarnoj vojsci) te je zapovedao vlastitom kolonom. Vojnici ga pamte kao vrlo strogog i nemilosrdnog; zahtevao je potpunu disciplinu i ostro kaznjavao prestupe, naredio je brojna streljanja dezertera i neprijateljskih dousnika. No buduci da je i sam ziveo asketski i bio predan radu, saradnici su ga cenili i postupno je stekao legendaran status. U gradskoj mrezi Pokreta 26. jula (gde su mnogi clanovi bili antikomunisti) neke su zabrinjavala njegova radikalna marksisticka stajalista; Fidel, koji je i sam poceo skretati prema levici, drzao ga je za jednog od najblizih saradnika. Najznacajnija Ceova akcija bio je napad na grad Santa Klara u decembru 1958. godine. Nakon pobede u borbi, 1. januara 1959., Batista je pobegao u Dominikansku Republiku, a Fidel Kastro postao je de fakto voda Kube. Gevara je brzo proglasen kubanskim drzavljaninom po rodenju zbog uloge u revoluciji, no zbog reputacije komunista Fidel mu jos nije dao politicki polozaj nego ga je privremeno postavio na mesto vojnog zapovednika za zadacom organizovanja sudenja Batistin pristalicama koji su im se zamerili za vreme rezima ili su bili protivnici revolucije. Presude su, medutim, bile uglavnom unapred odredene i mnogi ljudi su strijeljani, no Ceova reputacija koju je stekao medu Kubancima za vreme rata nije bila narusena. Istovremeno je pokrenuo razvod sa suprugom Hilde (koja je preselila na Kubu i tu se zaposlila) da bi se vencao s Aleida Marh s kojom se upustio u vezu jos za vreme gerile i koja ce mu kasnije roditi cetvero dece. Kako je Fidel konsolidovao vlast i povezao se s kubanskim komunistima i Sovjetskim Savezom, Ce je dobio utjecajno mesto u Nacionalnom institutu za agrarnu reformu i mesto predsednika

Nacionalne banke, a kasnije i ministra industrije (prethodno je intenzivno proucavao ekonomiju i visu matematiku). Postao je jedan od najuticajnijih ljudi u drzavi, no ziveo je vrlo skromno, odbio je cetvorostruko vecu platu i primao samo onu vojnog zapovednika, a supruzi je zabranjivao bilo kakav luksuz kojim bi ga se moglo optuziti za zloupotrebu polozaja. Smatrao je da je za postizanje novog, komunistickog drustva potrebno prvenstveno licno zrtvovanje i podsticanje moralnih vrednosti pre materijalnih. Gevaru su mnogi smatrali primerom tog novog coveka; Jean-Paul Sartre, koji ga je upoznao za vreme boravka na Kubi, komentarisao je da "nije samo intelektualac nego i najpotpunije ljudsko bice naseg doba." U kancelariji bi radio danonocno, a vikendima bi redovno ucestvovao u fizickom radu smatrajuci da radnicima tako daje pozitivan primer. Zbog njegovog moraliziranja u narodu je nastala fraza pazi ide Ce! kojom bi se Kubanci u sali medusobno opominjali. No, ipak uzivao veliku popularnost, a saradnici, posebno oni iz doba gerile, bili su mu slepo odani te su ga kasnije pratili na ekspedicijama u Kongo i Boliviju.

a

Za vreme od Amerikanaca potpomognute invazije kubanskih kontrarevolucionara u Zalivu svinja, 1961. Gevara po Kastrovoj naredbi nije direktno ucestvovao u borbi iako je povrsinski ranjen u lice kada mu je sopstveni pistolj greskom opalio. Uskoro je bio jedan od glavnih zagovornika postavljanja sovjetskih nuklearnih projektila na Kubu 1962. sto je dovelo do ivice nuklearnog rata. Gevara je kasnije ustvrdio da bi rakete bile ispaljene da su bile pod kubanskom kontrolom (jos kasnije ce pisati kako bi nuzni treci svetski rat protiv kapitalistickog Zapada trebao dovesti covecanstvo do socijalistickog drustva). Bio je zagovornik sirenja revolucije po kubanskom modelu gerilskog rata i licno se angazovao oko pomoci juznoamerickim komunistima i podsticanju gerilskih ratova; protivio se sovjetskom pristupu mirnog suzivota s kapitalistickim Zapadom. Nakon posete Sovjetskom Savezu, razocarao se i tamosnjim nacinom zivota za koji je smatrao da ne odgovara pravim socijalistickim vrednostima; kasnije, u Africi, poceo je pisati knjigu u kojoj kritikuje rusku ekonomiju od Lenjina nadalje, te prognozira da su Rusija i Istocni blok sa postojecom politikom osudeni na povratak u kapitalizam. U kinesko-sovjetskom sukobu je privatno simpatizirao Mao Ce Tunga. 1965. Ce je dao ostavku na sve polozaje koje je drzao na Kubi, odrekao se drzavljanstva; porodice i bliskim prijateljima ostavio je oprostajne poruke, te na neko vreme nestao iz javnog zivota. Kruzile su price da se razisao sa Kastrom, ali zapravo je s njegovom podrskom, zajedno s nekoliko Kubanaca, u tajnosti otisao u DR Kongo kako bi pokusao podupreti lokalne pobunjenike u revoluciji i sirenju ustanka na ceo kontinent (isto je planirao is Juznom Amerikom). Ekspedicija je bila potpuni promasaj: kongoanski pobunjenici su bili nedisciplinirani i bez stvarne zelje za borbom; Kubanci su se brzo poceli zaliti na njih te i sami izgubili motivaciju. Nakon vojne akcije bili su prisiljeni da pobegnu iz zemlje. Ce se nije zelio vratiti na Kubu gde se sa svima oprostio, nego je neko vreme boravio u Tanzaniji i Pragu radeci na svojim dvama nedovrsenim knjigama, prirucnicima iz filozofije i ekonomije. Bio je u kontaktu samo sa nekoliko agenata, a nakratko ga je posetila supruga Aleida. Na kraju se u potpunoj tajnosti vratio u Havanu odakle se brzo s nekolicinom boraca uputio u Boliviju da bi tamo podigli novi gerilski ustanak. Verovao je da ce se odatle revolucija lako prosiriti po ostatku kontinenta (sam je planirao kasnije predvoditi argentinski pokret). No, zbog nedostatka podrske bolivijskih komunista i seljaka na koje je racunao te efikasnosti drzavne

vojske koja se uz americku podrsku obucavala za borbu protiv komunizma, i ovaj pokusaj je zavrsio potpunim neuspehom. Ubrzo su Gevara i nekolicina prezivelih bili su prisiljeni na bezanje od vojske pri cemu su gladovali, a njemu su nedostajali potrebni lekovi za astmu 8. oktobar vojska ih je okruzila. U borbi je Gevara ostao razoruzan i ranjen u nogu te je uhvacen. Kratko su ga ispitivali bolivijski pukovnik Andres Selih i agent CIA-e Felik Rodriguez, americki Kubanac koji je vec dugo radio na misijama protiv Kastra. Brzo im je stigla naredba za njegovo pogubljenje koju je izvrsio Mario Teran, bolivijski vojnik koji se za to dobrovoljno javio, ogorcen jer su mu u prosloj borbi protiv gerilaca poginuli prijatelji. Gevara je ubije poluautomatske puske 9. oktobra 1967. u 13:10; imao je 39 godina. Telo mu je izlozeno u bolnici grada Valegrande, odsjecene su mu sake (radi potvrde otisaka prstiju) i sahranjen je u

n iz

neoznacenom grobu kao i drugi poginuli gerilci. Na Kubi su proglasena tri dana zalosti i 8. oktobar kao Dan herojske gerile. 1997. otkrivena je lokacija Gevarinog groba pa su njegovi ostaci preneseni na Kubu. Argentina General Huan Peron je 1946. izabran za predsednika, cime je stvoren populisticki pokret poznat kao peronizam. Njegova supruga Eva je bila omiljena u narodu i imala je glavnu politicku ulogu sve do svoje smrti 1952. Svoj uticaj u drustvu je ostvarivala pomocu Fondacije Eva Peron (sp. Fundacion Eva Peron) i Zenske peronisticke partije (sp. Partido Peronista Femenino), ona je uticala i na sticanje prava glasa za zene, sto je ostvareno 1947. godine. Tokom Peronove vladavine doslo je do znatnog porasta plata i uslova zivota, podsticano je delovanje sindikata, strateske privredne grane su nacionalizovane, razvijana je industrija kojom bi bili zamenjeni uvozni proizvodi a razvoj poljoprivrede je postao prioritet. Medutim, u istom periodu doslo je do porasta inflacije, koja je 1951. dostigla 50 procenata, dok je peso izgubio 70 posto svoje vrednosti od 1948. do 1950. Spoljna politika je postala vise izolacionisticka jer je doslo do zaostravanja odnosa sa SAD, pojacana je cenzura i represija, a veliki broj opozicionara je zatvoren i mucen. Razvijajuci kult licnosti Peron je smenio brojne uticajne i sposobne savetnike da bi se okruzio poslusnicima. Smenjen je pucem 1955. u tzv. Slobodarskoj revoluciji (sp. Revolucion Libertadora). Nakon toga otisao je u egzil u Spaniju. Arturo Frondizi (desno) i njegov glavni ekonomski svetnik, Rogelio Frigerio.

Nakon pokusaja deperonizacije i lustracije peronista, na izborima 1958. pobedio je Arturo Frondizi. Deo Peronovih pristalica je podrzavao Frondizija koji je sprovodio politiku podsticanja investicija u energetiku i industriju. Zahvaljujuci tome Argentina je uspela da u spoljnotrgovinskoj razmeni ostvari suficit. Na izborima 1963. izabran je Arturo Ilija koji je nastavio politiku razvoja. Uprkos napretku zemlje, njegovi pokusaji da ukljuci peroniste u politicke procese su zavrseni preuzimanjem vlasti od strane vojske u pucu 1966. godine. Iako represivan, novi rezim je nastavio sa da podstice razvoj domace privrede i investirao je rekordne sume novca u javne radove. Privreda je snazno rasla a broj siromasnih je do 1975. smanjen na sedam posto. Represija vojne hunte je dovela do eskalacije politickog nasilja i Peron, iako u egzilu, je vesto kooptirao sa studentskim i radnickim protestima sto je na krajuprimoralo vojnu huntu da raspise slobodne izbore 1973. i dozvoli njegov povratak iz Spanije. Huan Peron je 1973. stupio na duznost a umro je u julu 1974. Na mestu predsednika nasledila ga je njegova treca supruga Izabela koju je on postavio za potpredsednika. Ona je izabrana kao kompromisno resenje izmedu zavadenih peronistickih frakcija. Sukob koji je usledio izmedu levicarskih i desnicarskih ekstremista, doveo je do krvoprolica, finansijskog haosa i puca u martu 1976. Vlast je preuzela vojnu hunta pod imenom Nacionalni reorganizacioni proces (sp. Proceso de Reorganizacion Nacional). Ona je pojacala borbu protiv ekstremnih levicara kao sto je Narodna revolucionarna armija (sp. Ejercito Revolucionario del Pueblo) i Montenerosa (sp. Monteneros) koji su od 1970. vrsili ubistva i otmice. Argentinska laka krstarica Belgrano nakon torpedovanja u Folklandskom ratu. Ubrzo se represija prenela i na opoziciju pa je tokom tzv. Prljavog rata (sp. Guerra Sucia) nestalo na hiljade disidenata. Represiju je potpomagala CIA u Operaciji Kondor jer je veliki broj vojnih glavesina obucavan u Fort Beningu u Skoli Amerika (engl. School of the Americas). Iako je ovaj rezim u pocetku doneo izvesnu stabilnost i organizovao veliki broj javnih radova, zamrzavanje plata i deregulacija finansijskog trzista doveli su do velikog pada zivotnog standarda i rekordnog spoljnog duga. Deindustrijalizacija, kolaps pesa, nezapamcena korupcija, javno nezadovoljstvo zbog Prljavog rata i na kraju poraz od Velike Britanije u Foklandskom ratu 1982, doveli su do pada rezima i slobodnih izbora 1983. Foklandski rat

2. aprila argentinske invazione snage iskrcale su se i osvojile Foklande. Vec narednog dana britanska premijerka, Margaret Tacer je naredila vojni odgovor na preuzimanje ostrva i UN je usvojila rezoluciju 502. Britanski vojni brodovi su 5. aprila isplovili iz luke Portsmut Sredinom aprila RAF je formirao vazduhoplovnu bazu Vajdvejk na ostrvu Asension u centralnom Atlantiku. Sastav ove vazduhoplovne baze cinili su britanski bombarderi Vulkan, leteci tankeri tipa Viktor i lovacki avioni F-4 Fantom. Uskoro je na ostrvo stigla i operativna grupa britanske ratne mornarice koja je na njemu izvrsila poslednje pripreme za rat. Manja pomorska grupa odmah je upucena u pravcu okupiranog britanskog ostrva Juzna Dzordzija sa zadatkom da ga oslobodi. Britanske snage koje su upucene ka ostrvo Juzna Dzordzija cinile su specijalne jedinice sastavljene od komandosa (42 Commando), SAS i SBS (jedinica opremljena specijalnim camcima). Ovom borbenom formacijom komandovao je major Gaj Seridan iz kraljevskih marinaca. Osnovni zadatak grupe bio je da se iskrca na ostrvo i izvrsi izvidanje. Po obavljenom izvidanju snage kraljevskih marinaca stacioniranih na brodu RFA Tajdspring izvrsile bi desant na ostrvo. Prvo britansko plovilo koje je stiglo do ostrva bila je podmornica HMS Konkveror, klase Cercil. Narednog dana britanski avion Hendli Pejdz Viktor opremljen radarom za mapiranje terena izvrsio je vazdusno izvidanje iznad ostrva. Prve jedinica SAS-a iskrcale su se 21. aprila na ostrvo ali je lose vreme koje je prouzrokovalo i nekoliko helikopterskih nesreca onemogucilo dopremanje pojacanja.

23. aprila britanske pomorske snage u blizini ostrva povukle su se na pucinu zbog opasnosti odnapada argentinskih podmornica koje su primecene u blizini. Protivpodmornicki helikopteri sa britanskih brodova zapoceli su 24. aprila potragu za neprijateljskim podmornicama. 25. aprila je locirana argentinska podmornica Santa Fe koja je bila ukotvljena u blizini obale. U napadu koji je ubrzo usledio, a koji su izveli britanski helikopteri, podmornica je toliko ostecena da je njena posada odlucila da je napusti. Suocen sa argentinskim snagama koje su bile pojacane clanovima posade unistene podmornice i znajuci da je glavnina britanskih snaga jos uvek na moru, major Seridan prikupio je 75 svojih ljudi i odlucio da izvrsi direktan napad na neprijatelja. Posle kraceg usiljenog marsa u pravcu argentinske baze i pripreme za napad kojoj je prethodio baraz brodske artiljerije, argentinski vojnici su istakli bele zastave. Celokupni garnizon koji je cinilo 140 vojnika i clanova posade podmornice, predao se britanskim snagama. Borbena dejstva protiv argentinskih snaga na Foklandskim ostrvima zapocela su 1. maja vazdusnim napadom britanskih bombardera Avro Vulkan V, na aerodrom Stenli. Bombarde i srednjeg dometa, tipa Avro Vulkan koji su bili namenjeni za dejstva na evropskom ratistu, nisu imali potreban dolet za napad na ciljeve na Foklandskim ostrvima. Zbog toga je bilo potrebno izvrsiti nekoliko punjenja gorivom u vazduhu. Kako su britanski vazdusni tankeri bili preradeni bombarderi Viktor sa slicnim doletom bilo je neophodno da se i oni dopune gorivom tokom leta. Zbog toga je bilo potrebno 11 vazdusnih tankera Viktor kako bi se omogucilo da samo dva bombardera Avro Vulkan dosegnu svoj cilj. Na kraju je samo jedan britanski bombarder napao ciljeve na aerodromu Stenli ali je to bilo dovoljno da uveri argentinske komandante da su britanci sposobni da izvrse vazdusne napade i na kopneni deo Argentine zbog cega su sve lovacke snage odmah povucene sa ostrva. Napad je predstavljao stratesk

i

uspeh zato sto je oterao glavninu argentinskih vazduhoplovnih snaga sa ostrva. U daljem toku rata argentinsko ratno vazduhoplovstvo dejstvovalo je sa argentinskog kopna zbog cega je raspolozivo vreme za napad na britanske ciljeve bilo znacajno smanjeno. Takode, argentinski avioni su prilikom napada na ciljeve na ostrvu morali prvo da prelete britansku pomorsku operativnu grupu sto je u velikoj meri povecavalo mogucnost da budu oboreni. Iako su argentinski lovci povuceni sa ostrva, aerodrom Stenli je ostao u funkciji do samog kraja rata. Svake veceri, pod okriljem nocu, argentinski transportni avioni C-130 Herkules leteli su do ostrva i nazad, dopremajuci potrebne zalihe, municiju i gorivo i evakuisuci ranjenike. Samo nekoliko minuta nakon napada bombardera Vulkan na aerodrom Stenli na Foklandima, usledio je napad devet aviona Si Harijer sa nosaca aviona HMS Hermes. Si Harijeri su kasetnim bombama napali aerodrom Stenli i malu travnatu pistu kod Gus Grina. U oba napada unisteno je nekoliko argentinski aviona i ostecena aerodromska infrastruktura. U meduvremenu, argentinski Mirazi iz 6. grupe izvrsili su napad na britanske snage. U borbi koja je usledila Harijeri sa nosaca aviona HMS Invinsibl oborili su cetiri argentinska Miraza. Argentinci su takode izgubili i jedan miraz iz 8. grupe dok je drugi ostecen, a zatim oboren prijateljskom vatrom iznad aerodroma Stenli. 2. maja laka argentinska krstarica General Belgrano, veteran iz Drugog svetskog rata, potopljena je dejstvom britanske nuklearne podmornice HMS Konkveror, koja je u napadu koristila torpeda takode iz Drugog svetskog rata zato sto moderna torpeda Tajgerfis nisu bila

dovoljno pouzdana. U ovoj akciji zivot je izgubio 321 argentinski mornar. Potapanje krstarice Belgrano ojacalo je polozaj argentinske vojne hunte i pruzilo povod za radost medu protivnicima sukoba koju su tvrdili da se krstarica udaljavala od podrucja pomorske blokade oko Foklandskih ostrva. Krstarica je definitivno bilo izvan zone pomorske blokade oko ostrva i udaljavala se od nje. Ipak, prema medunarodnom pravu, tokom ratnih operacija, pravac kretanja ratnog broda nema nikakvog uticaja na njegov status. Nekoliko godina kasnije objavljeno je da je informacija o polozaju krstarice dobijena zahvaljujuci sovjetskom spijunskom satelitu koji je preuzet od strane norveske obavestajne stanice Faske samo da bi kasnije bio predat Britancima. Bez obzira na kontroverze oko potapanja ova akcija je imala znacajan strateski efekat. Posle potapanja krstarice General Belgrano, citava argentinska flota se vratila u luke gde je i ostala sve do zavrsetka sukoba. Dva razaraca koja su bila u pratnji nesrecne krstarice, kao i argentinska pomorska operativna grupa obrazovana oko nosaca aviona Ventisinko de Majo (25. maj), takode su se povukli iz operativne zone cime je okoncana direktna pretnja za britanske pomorske snage. Napad na krstaricu Belgrano bio je drugi slucaj podmornickog torpednog napada od zavrsetka Drugog svetskog rata i prvi put da je to ucinila nuklearna podmornica. Britanski istoricar, Ser Lorens Fridman je u svom poslednjem delu Zvanicna istorija Foklanda izneo tvrdnju da je informacija o kretanju argentinske krstarice Belgrano prekasno stigla do britanske komande. Prema njegovim izvorima, ni Margaret Tacer, ni britanski kabinet nisu bili upoznati sa cinjenicom da je krstarica Belgrano promenila pravac kretanja pre nego sto je potopljena. Dva dana nakon potapanja argentinske krstarice Belgrano, 4. maja britanski razarac HMS Sefild pogodila je argentinska protivbrodska raketa Egzoset, francuske proizvodnje. HMS Sefild i jos dva razaraca istog tipa bili su istureni ispred britanske pomorske operativne grupe kako bi vrsili radarsko izvidanje i dejstvovali po argentinskim avionima pre nego sto dosegnu glavninu snaga. Britanske brodove je prvo uocio argentinski patrolni avion P-2 Neptun. Po prijemu informacije o polozaju neprijateljskih brodova, sa argentinskog kopna su poletela dva aviona francuske proizvodnje Daso Super Etandar, naoruzani svaki sa po jednom protivbrodskom raketom Egzoset. Nedugo nakon poletanja avioni su dopunili gorivo iz vazdusnog tankera C-130 Herkules, a zatim su presli u nizak rezim leta kako bi izbegli detekciju od strane britanskih radara. Nakon sto su se propeli na vecu visinu i izvrsili radarski zahvat cilja, argentinski avioni ispalili su oba projektila sa razdaljine od oko 30-50 km. Jedan projektil je promasio razarac HMS Jarmut koji je aktivirao zastitne mere. Drugi projektil je pogodio razarac HMS Sefild u centralni deo. Iako bojeva glava nije eskplodirala, od posledice udara i pozara koji je izbio poginulo je 22, a ranjeno 24 mornara. Posada koja nije uspela da lokalizuje pozar napustila je brod. Brod je goreo sledecih sest dana da bi potonuo 10. maja za vreme slepovanja od strane razaraca HMS Jarmut. Prestali brodovi povuceni su sa ovog isturenog polozaja usled cega je ovaj pravac ostao otvoren za napad argentinske avijacije na britansku pomorsku operativnu grupu u blizini Foklandskih ostrva. Potapanje razaraca HMS Sefild izazvalo je dosta interesovanja u britanskoj stampi. Razarac Sefild bio je izuzetno moderan brod, opremljen savremenim sistemom za odbranu od protivbrodskih raketa koji je bio sacinjen ne samo od pasivnih mera zastita (raznih vrsta laznih mamaca i sredstava za ometanje sistema za navodenje protivbrodskih raketa) vec i

aktivnom komponentom zastite koju su cinili savremeni radarski navodeni americki protivraketni topovi tipa Vulkan Falanks. U pitanju su visecevni topovi kalibra 20 mm koj koriste radar da bi pratili ne samo radarski odraz rakete, vec i putanju projektila ispaljenih iz

i

topa. Savremeni sistem za automatsko nisanjenje poklapa ova dva odraza i na taj nacin obara raketu. Velika brzina paljbe omogucava ovim topovima da ispale veliki broj granata u putanju rakete i na taj nacin stvore odbrambeni stit oko broda. Ovi topovi bili su povezani sa brodskim racunarom koji je na osnovu radarske slike vrsio identifikaciju cilja i odredivao da li ce se po njemu dejstvovati ili ne. Zbog toga je britanska javnost, a narocito vojni strucnjaci, bila zapanjena kada je cula vest o potapanju ovog broda. Kasnije su se u novinskim napisima pojavile neproverene tvrdnje da je brodski sistem koji vrsi identifikaciju ciljeva bio podesen da protivbrodsku raketu Egzoset identifikuje kao prijateljski cilj, zbog cega nisu bile aktivirane odbrambene mere. Ovakvo objasnjenje sasvim je logicno ukoliko se zna da se u to vreme u naoruzanju britanske mornarice nalazila ista protivbrodska raketa tipa Egzoset. Medutim, ostaje nerazjasnjeno kako je HMS Jarmut, razarac iste klase kao HMS Sefild uspesno aktivirao odbrambene mere i izbegao argentinski raketni napad. 14. maja britanski SAS je izveo napad na ostrvo Pebl koje se nalazi na severnom obodu Foklandskih ostrva. Meta napada bila je argentinska mobilna radarska stanica koja se nalazila na ostrvu. Pored radarske stanice napad je izvrsen i na obliznju travnatu pistu na kojoj je bila stacionirana jedinica Argentinskog ratnog vazduhoplovstva naoruzana lakim borbenim avionima tipa Pukara, namenjenim za unistavanje ciljeva na zemlji. Prisustvo argentinskih borbenih aviona na ostrvu predstavljalo je potencijalnu opasnost za predstojece iskrcavanje britanskih snaga na Foklande. Jos jedan od razloga za napad na ovo ostrvo bio je taj sto su ovu pistu koristili argentinski transportni avioni C-130 Herkules koje su nocu snabdevali argentinske snage i odvozili ranjenike na kopno. U noci 14/15. maja britanski helikopteri iskrcali su na ostrvo 45 pripadnika SAS-a i mornarickog oficira zaduzenog za upravljanje vatrom brodske artiljerije. Jedinica je podeljena u dve grupe; napadacka grupa koja je trebala da izvrsi prepad na aerodrom i grupa za podrsku koja je trebalo da veze na sebe argentinski garnizon i da omoguci povlacenje napadacke grupe. Napad je poceo dejstvom grupe za podrsku koja je uz pomoc vatre brodske artiljerije primorala argentinske vojnike da potraze zaklon u rovovima. Koristeci efekat iznenadenja napadacka grupa izasla je na pistu i postavila eksplozivna punjenja na radarsku instalaciju i avione na pisti. U eksplozijama koje su usledile unisteno je 6 Pukara, jedan Sort Skajven i jos pet lakih letelica (najverovatnije skolskih aviona Aeromaki i helikoptera Puma). Pukare su onesposobljene tako sto su ekslozivna punjenja postavljena u kokpit aviona kako bi eksplozije unistile instrumente koji bi mogli da se iskoriste da se manje osteceni avioni ponovo osposobe za letenje. U napadu je takode unistena radarska stanica kao i skladiste municije. Prilikom povlacenja britanske jedinice napadnute su od strane argentinskog garnizona ali je ovaj kontranapad prekinut kada je argentinski oficir koji ga je predvodio poginuo. Prilikom ove akcije lakse su ranjena dva pripadnika SAS-a. Pored znacajne materijalne stete koju je naneo, britanski napad na ostrvo Pebl primorao je argentinske vojne komandante na ostrvu da izdvoje dodatne snage za obezbedenje vojnih instalacija na ostrvu koje su bile potencijalna meta napada.

Argentinski avioni Miraz su 1. maja napali britanske brodove koji su se priblizili ostrvima dok su Herijeri britanske mornarice bombardovali glavni grad ostrva Port Stenli. Do dogadaja sa najvise poginulih je doslo posle, kada je britanska podmornica HMS Konkeror potopila argentinsku krstaricu General Belgrano. Tu je poginulo vise od 200 mornara. 7. maja UN su usle u mirovne pregovore koji su propali nekoliko dana kasnije. 21. maja prve britanske jedinice su zapocele iskrcavanje na ostrva i do kraja meseca dosle na 40 km od Port Stenlija. Nakon stalnih britanskih bombardovanja i padobranskih desanata oko Port Stenlija poslednje argentinske snage su se predale 14. juna. Foklandska ostrva vracena su u britanske ruke. 1983. argentinska vojna vlada je srusena nakon protesta grupa za ljudska prava i veterana.