Savremeni ekonomski sistemi i odnosi - Skripta

1. a. Divergentnost i specifičnost nerazvijenosti – ZUR Raniji pogled na zemlje u razvoju kao na nekakav treći svet-svet izvan sveta kapitalizma i sveta socijalizma može se smatrati prevaziđenim. Istina postoji veliki broj zemalja u svetu koji zbog prirodnih i istorijskih uslovakolonijalizma, neokolonijalizma i imperijalizma zaostaju u razvoju i vrte se u začaranom krugu siromaštva tako da nisu uspele rešiti elementarne probleme hleba i demokratskih sloboda. Heterogenost nerazvijenih, tj zemalja u razvoju je do te mere izražena da su veće razlike između ovih zemalja, nego što su razlike razvijenih i zemalja u razvoju. Neke od njih su sa brojnim stanovništvom i velikim teritorijama(Kina, Brazil, Indija) a druge sa malim brojem stanovnika (UAE, Katar, Kuvajt..). Sa druge strane neke su veoma bogate i sa visokim dohotkom po glavi stanovništva (izvoznice nafte), a druge su sa niskim dohodkom i veoma siromašne I pored ove različitosti i specifičnosti one se ne nalaze izvan ekonomskih pravila i ekonomskih zakona i zakonitosti razvoja. Njih je potrebno i posebno istraživati jer izražen i veliki ekonomsko-socijalni jaz između koncentracije bogatstva i moći u malom broju zemalja i bede i siromaštva velikog broja zemalja u savremenom svetu, neminovno rešavati u novim uslovima na specifičan način. Postoje mnogi pokazatelji da se ove razlike između zemalja stalno povećavaju. Vrlo složena i divergentna kretanja u savremenim nerazvijenim zemljama, u većini zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike sadrže u sebi niz specifičnosti, tako da ih ne možemo posmatrati na stari način niti na njih primeniti već poznate i proverene ekonomske doktrinirano praktične modele. U ovim zemljama dešavaju se velike promene u svim oblastima života i rada. Nije retka pojava da se odnosi između razvijenih i nerazvijenih zemalja posmatraju ili identifikuju sa problemima koji su bili karakteristični za nekadašnje odnose između kolonija i metropola. Pokazalo se da oslobađanje zemalja od kolonijalne potčinjenosti ne prestaje i njihovo ekspoloatisanje i pol zavisnost. Danas se eksploatacija vrši na nov način- kroz slobodnu međunarodnu razmenu roba i tehnologije u kojoj gube nerazvijene zemlje. Ona predstavlja održavanje kolonijalnog odnosa u novom vidu-neokolonijalizmu. Stvarnu, specifičnu težinu nerazvijenosti najbolje će utvrditi ekonomski skener koji će nakon studioznog pregleda rasta nacionalnog dohodka, stabilnosti cena(inflacije) zaposlenosti, stanja platnog bilansa pokazati stvarno stanje zdravlja i kondiciju nacionalne ekonomije. Prilikom razmatranja problema nerazvijenih zemalja i njihovog poređenja sa razvijenim zemljama na ekonomskom, društvenom i pol planu potrebno je imati u vidu specifičnosti njihovog sveukupnog istorijskog razvitka. Narodi Afrike, Azije i Latinske Amerike imali su drugačiju genezu svog razvitka od naroda i zemalja Evrope i Amerike. U većini zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike smena društveno-ekonomskih formacija i njihova geneza nije tako jasna i lako uhvatljiva. Nerazvijene zemlje upoznale su kapitalizam u vidu imperijalizma, a ne kroz akumulaciju sopstvenih proizvodnih snaga i odnosa. U većini ovih zemalja istovremeno egzistiraju

1

različite društveno-ekonomske formacije počevši od onih feudalnih pa do savremenih demokratskih struktura. U različitim društveno-ekonomskim i socijalnim uslovima iste reči, kategorije i formulacije održavaju sasvim različitu sadržinu, stvarnost...i to su oni momenti koji unose nejasnoću i bacaju u zabludu mnoge stručnjake za nerazvijene zemlje. Svaki pokušaj da se specifični problemi i procesi ruše izvan datih uslova i nekim unapred pripremljenim opštim teorijskim koncepcijam sada razvijenih zemalja ne doprinosi rešenju problema nerazvijenih zemalja. U većini sada nerazvijenih zemalja srećemo se sa novim, originalnim i samoniklim oblicima i društvenim procesima koji se ne mogu bez predhodnih dubljih proučavanja i razjašnjenja podvesti pod tradicionalne klasične i teorijski razjašnjene pojmove i kategorije društvenog i ekonomskog razvitka. Među tim pojmovima i kategorijama je i sam naziv nerazvijene zemlje. b. Centralna banka. Funkcije - državna regulativa banaka i novčane mase Najsloženije pitanje novčano-kreditne politike je: šta treba da kontroliše centralna(emisiona) banka, tj Federalni rezervni sistem SAD-novčanu ponudu ili kamatnu stopu? Ovo pitanje se postavlja jer kreditno-monetarne institucije ne mogu da stabilizuju jedno i drugo istovremeno. U sklopu pomenute dileme kenzijanci veću nadu za stabilizaciju polažu na fiskalnu nego na kreditno-monetarnu politiku. Sa druge strane, monetaristi smatraju da je najvažnijii odlučujući faktor proizvodnje, zaposlenosti i cena novčana ponuda(novčana masa) U savremenoj ekonomskoj teoriji često se sreće pitanje: da li treba državu izbaciti sa monetarnog polja ili joj u oblasti kreditno-monetarne politike dati još veću funkciju nego što je danas ima? Zastupnici klasičnih liberalističkih principa su za smanjenje uloge države. Oni smatraju da Kejnzovi recepti nisu obezbedili očekivanu zaposlenost. Istog mišljenja su i brojni ekonomisti monetaristi. Pristalice novog monetarizma dozvoljavaju ograničenu državnu regulativu u monetarno kreditnoj oblasti. To preporučuju naročito zagovornici neoklasične sinteze-Semjuelson. Sve više jača uloga državne intervencije u monetarno-kreditnoj oblasti, sve je veća i stroža kontrola nad bankama i njihovim poslovanjem. Šta više ni banke nisu više protiv većeg prisustva države koja stoji iznad banke. Država preduzima niz mera u oblasti bankarstva i to počevši od sve preciznijih propisa o osnivanju i aktivnostima banaka pa do državnog osiguranja bankarskih depozita. Sledeći veliki korak napred, piše Semjuelson, bilo je osnivanje jedne centralne banke, čija je funkcija u slučaju opasnosti da bude spremna da koristi sve monetarne moći države da bi zadržala slom bankarskog sistema. Normalna vitalna funkcija centralne banke je kontrola novčanog opticaja i uslova kredita. U SR Nemačkoj zakon je na sledeći način formulisao nezavisnost Bundes-banke: Banka je nezavisna u odnosu na direktive vlade, ali je obavezna da podržava opštu privrednu politiku vlade, ukoliko je to spojivo sa njenim zadatkom očuvanja stabilnosti valute. Nezavisnost Centralne (emisione) banke je više nego relativna. Naime podvlači se nezavisnost u odnosu na direktive vlade, ali i obaveza da podržava opštu privrednu politiku vlade.

2

Centralna banka obavlja niz funkcija koje su trostrukog karaktera i to: 1. funkcije povezane s regulisanjem platnog prometa i njegovom likvidnošću. To je briga o napajanju privrede odgovarajućom masom novca i odgovornost za njenu likvidnost. 2. funkcije povezane s regulisanjem kreditnog sistema tj drugih banaka. Centralna banka onemogućuje neobuzdanu ekspanziju kreditnog novca ili eventualnu oskudicu kredita. 3. funkcije povezane s međunarodnim platnim prometom, tj osiguranje dovoljnih rezervi svetskih platežnih sredstava. Centralna banka kao devizni organ zemlje vodi brigu o međunarodnoj likvidnosti zemlje. One imaju posebne odnose s državom. U svim tržišnim ekonomijama Centralne banke imaju veliku moć i odgovornost za kreiranje monetarno-kreditne politike i stabilnost novca. U tom cilju se služe brojnim instrumentima i merama koje su fleksibilne, odlučne, dinamične. Najčešće se primenjuju sledeći instrumenti: - Diskontna stopa -kamatna stopa po kojoj Centralna banka prima od poslovnih banaka na eskont menice i razne druge vrednosne papire. Ukoliko se oceni da je na tržištu prisutan višak novčanih sredstava tako da narušava stabilnost privrede i da gura cene u pravcu inflacije onda će Centralna banka uticati na povećanje diskontne stope, a što će uticati na ograničavanje tražnje za novčanim sredstvima. - Državni vrednosni papiri (politika otvorenog tržišta) Naime u zavisnosti od toga da li treba sprečiti inflatorni pritisak ili se treba osigurati od eventualnog rizika privredne recesije, Centralna banka će prodavati ili kupovati državne vrednosne papira. U prvom slučaju ona prodajom državnih vrednosnih papira vrši pritisak na fondove banaka koje u tom slučaju moraju umanjiti kredite. U drugom slučaju, Centralna banka kupuje državne vrednosn papire i na tržište ubacuje dodatnu kupovnu snagu. Politika otvorenog tržišta se sprovodi uporedo sa diskontnom stopom i drugim merama, jer su tada željeni efekti nabolji. - Politika obaveznih rezervi predstavlja određeni iznos novčanih sredstava koja svaka banka mora držati u likvidornom obliku radi udovoljavanja svojih obaveza gotovinskih plaćanja. Ukoliko je kreditna ekspanzija vlika onda Centralna banka podiže stopu obavezne rezerve i obrnuto. - Selektivna kreditna politika – nije ništa drugo do kvlitativna kontrola upotrebe kreditnih sredstava i likvidnosti banaka, tj pokrića datih plasmana po izvorima. Pravi smisao selektivne kreditne politike je u tome da se određenom kredittnom namenom i usmerenjem pomogne ostvarenje postavljenih ciljeva ekonomske politike. Primena selektivne kreditne pol je još jedan dokaz sve jačeg državnog intervencionizma u monetarnoj oblasti i slabljenja klasičnih načela monetrane politike. Jedan od najsloženijih problema monetarne politike je analiza kretanja i predviđanje tražnje novca. Novac koji se drži za obavljanje plaćanja zove se transakcioni novac a novac koji se drži kao deo imovine zove se neaktivan novac. Kretanje tražnje novca nemoguće je statistički precizno identifikovati, naročito zbog postojanja tražnje neaktivnog novca. Otuda je u praksi moguće utvrditi samo približni obim i strukturu kretanja tražnje novca na osnovu određenih indikatora. Osnovni indikator je nominalni društveni proizvod.

3

Mnogi ekonomisti ceo problem monetarno-kreditne politike svode na rešavanje s novčanom masom. Sa povećanjem novčane mase, uz nepromenjenu masu roba cene moraju rasti, a sa smanjenjem novčane mase cene padaju. Novčana masa najčešće obuhvata gotov novac izvan bankarskog sektora + žiralni novac kod centralne banke osim potraživanja poslovnih banaka + depozit po viđenju na poštanskim čekovnim računima. Novčanu masu MMF određuje na osnovu gotovog novca u opticaju, depozitnog novca kojim raspolažu domaća lica osim države, a depozitnim novcem se smatraju depoziti kod monetarnih institucija koje mogu bez ikakvih ograničenja na zahtev korisnika zameniti za gotov novac. Kod def novlčane mase prisutna je uža M1 i šira M2 def novčane mase. Uža def predstavlja zbir gotovog novca u opticaju, sredstava na žiro i tekućim računima nebankarskih sektora kod poslovnih banaka i bankarskih instrumenata plaćanja. (čekovi, menice..) Šira def. novčane mase sastoji se od gotovine, nekamatonosnih depozita po viđenju(prilikom uzimanja kredita daješ depozit banci da bi ostvario neko pravo ali na njega ne uzimaš kamatu), sve druge depozite sa rokom od jednog meseca, akcije i depozite stambenih zadruga. U razvijenoj ekonomiji novac je mnogo aktivniji i više radi, a sve manje je realno prisutan kao sredstvo plaćanja. Sve centralne banke teže da budu samostalne od vlada i država.Država može samo ekonomsku pol(nacionalna korporacija za stambene kredite) da vodi ali ne kreditno monetarnu. c. Savremeni međunarodni monetarni sistem Savremenom međunarodnom devizno-monetarnom sistemu predhodili su različiti novčani sistemi. Praktično rečeno predhodila su mu tri sistema i to: a. zlatnog standarda b. zlatno-polužnog standarda 1918-1925 c. zlatno deviznog standarda 1946-1973 A. Sistem zlatnog standarda je novčani sistem u kojem se nesmetano vrši međusobna zamena zlata i novca u unapred određenom i stalnom odnosu u međunarodnom platnom prometu prema sdržini zlata, tj zlatnom paritetu. Znači da se stabilnost novčanih jedinica i intervalutnih kurseva odražava i održava pomoću zlata i zlatom. B. Kod sistema zlatno polužnog standarda, stim što se u opticaju ne nalaze zlatnicibanknote se zamenjuju za zlatne poluge koje su težinski , tehnički i zakonom precizno uređene i određene. Ne menja se uloga zlata. Zato je i dalje ostalo u funkciji mere vrednosti, mre kvantiteta i kvaliteta valuta. C. Postepeno se zlato počelo potiskivati i iz međunarodnog platnog prometa. Ono je sve više služilo kao sredstvo za obračun, promet, tj pretvaranje jedne valute u drugu. Otuda je nastala i nova praksa u radu centralnih banaka. Naime pored zlata centralne banke kupuju i prodaju devize po unapred određenom kursu i umesto neposrednog prometa zlata vrši se promet deviza pretvorivih u zlato. Takav sistem se naziva zlatno-devizni sistem.Ovakav monetarni sistem sasvim je uspešno ispunjavao svoju ulogu, naročito u fazi liberalnog kapitalizma. Bilo je neophodno stabilno i sigurno merilo cena, stabilan kriterijum za

4

utvrđivanje odnosa između nacionalnih valuta, a to se moglo postići samo pomoću zlata, stabilizovanjem valuta prema i pomoću zlata i slobodnim međunarodnim kretanjem zlata. Udaljavanje od zlatnog standarda dovodilo je do sve veće ekonomske nestabilnosti, nestabilnosti međunarodnog deviznog-monetarnog sistema i produbljivanja ekonomske krize. Prelazak sa zlatnog na zlatno-devizni standard prouzrokovan je ne samo problemima realizacije i nelikvidnosti u međunarodnim odnosima već i zaoštravanjem neravnomernog razvitka zemalja. Konferencija u Djenovi 1922 posvećena je razmatranju svetskog monetarnog sistema. Da bi se prevazišla sve veća diskrepanca između rastućih potreba za monetarizovanim zlatom i relativne stagnacije njegove ponude na konferenciji je predloženo jedno, za to vreme dosta radikalno rešenje da se zameni tradicionalni sistem zlatnog standarda zaltnodeviznim standardom. Pored isticanja potrebe za postizanjem i održavanjem budžetske ravnoteže, utvrđivanja fiksnog pariteta u odnosu na zlato, spobodnog deviznog tržišta, formulisani su određeni zahtevi i to: 1. Da bi se održala vrednost novca fiksirana u zlatu neophodno je da svaka vlada obezbedi dovoljne rezerve odgovarajućih vrednosti, koje ne moraju nužno da budu zlato. 2. Kada ekonomska obnova bude dovoljno odmakla, jedan broj zemalja učesnica uspostaviće slobodno tržište zlata i tako će postati centri zlata. 3. Zemlja učesnica osim rezervi u zlatu koje drži kod sebe mora sebi obezbediti u svim ostalim zemljama učesnicama rezerve priznatih vrednosti u formi bankovnih računa, menica.. 4. Sve zemlje učesnice će kupovati i po zahtevu prodavati u zamenu za domaći novac devize drugih zemalja učesnica po kursu koji može odstupati od pariteta samo u utvrđenim okvirima. 5. Sporazum bi bio tako zasnovan na devizno-zlatnom etalonu. Kriza devizno-zlatnog standarda započela je 1928, tj uporedo sa velikom ekonomskom krizom. Prvo je Francuska banka počela da prima samo zlato. Postupak francuske banke-nagli uvoz zlata u Francusku izazvaoje neodrživ pritisak na englesku funtu. Time je i Engleska napustila zlatni standard a zlato se moglo slobodno kupovati u Londonu po slobodnom tekućem kursu na berzi. Ovim je uloga zlatnih rezervi svedena isključivo na funkciju svetskog novca i to svetskog novca kojim raspolaže država preko svoje centralne banke. Mnogi istaknuti ekonomisti i državnici tog perioda posmatrali su zlato kao sredstvo plaćanja koji se mora odbaciti. Situacija kakava je bila krajem 1935 dokazuje da je u praksi neophodno napraviti valutnu politiku u potpunosti nezavisnu od zlatnih rezervi. Zlato je sišlo sa prestola. Kasel je predlagao zamenu zlatnih robnim paritetima kao osnove za formiranje valutnih kurseva i pariteta kupovne sange valuta.

5

2. a. Strukturne promene i nezaposlenost Ko što su se vremenom obavljala značajna pomeranja učešća pojedinih privrednih delatnosti u društvenom proizvodu, tako su se izvršile i veoma krupne izmene granske strukture zaposlenih, mada se te promene ne poklapaju, niti teku istim tempom. Kvalitativne i kvantitativne izmene su utoliko veće ukoliko je brži intezitet razvoja naučno-tehnološkog progresa. Naročito su velike razlike u strukturi stanovništva i zaposlenoj radnoj snazi između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Pr: učešće poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu kod razvijenih kapitalističkih zemalja je oko 8% a u nerazvijenim 56% u 1982 godini. Od industrijske revolucije vrši se kretanje radne snage, zaposlenosti iz poljoprivredne u nepoljoprivredne delatnosti. Porastom ekonomsko-tehnološke razvijenosti raste broj zaposlenih u neprivrednim delatnostima. Strukturne promene u proizvodnji prate odgovarajuće izmene u kvalifikacionoobrazovnoj i profesionalnoj strukturi zaposlenosti i nezaposlenosti. Peranentno se smanjuje broj radnika(plavi okovratnici) a povećava broj službenika(beli) i naučnika(zlatni). Danas su naučnici postali glavni nosilac tehnološkog i ekonomskog progresa. Broj plavih okovratnika u SAD u 1900 činili 70% radne snage, 1990 oni čine samo nešto više od 30% Polovina od ukupnog broja zlatnih okovratnika je angažovana u mas medijima, finansijkom sektoru, obrazovanju, komp softveru. Glavnina ih radi na prikupljanju, obradi i difuziji informacija-konsultatnti, istraživači, planeri.... Analizirajući profesionalnu i kvalifikacionu strukturu nezaposlenosti, može nse zapaziti da gro nezaposlenih čine industrijski radnici, posebno polukvalifikovani radnici. Ova kretanja su usko povezana sa strukturnim kretanjem u proizvodnji i radnoj snazi, do kojih dovodi razvitak nove tehnologije. Povećanjem učešća polukvalifikvanih i kvalifikovanih radnika prourokovano je uvođenjem robotizacije čija primena potpuno likvidira niz poslova. Nove profesije potiskuju stare. Povećanje učešća kvalifikovanih radnika u strukturi nezaposlenih nikako ne zanči da je došlo do opadanja značaja kvlifikovanog rada u savremenoj proizvodnji. Reć je upravo o stalnom jačanju uloge kvlifikovanog rada. Savremena proizvodnja, saobraćaj, trgovina i organizacija rada zahteva radnike visoke kvalifikacije koji su neophodni za izradu, montažu. Ona menja ne samo nivo nego i sadržaj kvalifikacija, pooštrava zaheve za opštetehničkim i opšteobrazovanim nivoom radnika. Ranije profesionalno iskustvo i navike ne nalazi uvek primenu pri prelazu na automatski sistem mašina, tj novu tehnološku opremu. Zbog toga kvalifikovani radnik stare profesije ne može bez određene,

6

ponekad i duže primene da pređe na novo radno mesto i tako uskače u redove nezaposlenih radnika. U posleratnom periodu u strukturi nezaposlenih stalno raste učešće omladine, posebno ženske. Prolem nezaposlenosti među omladinom je dobio široke razmene tako da se to često naziva socijalnim dinamitom. U SAD u posebno teškom položaju među nezaposlenim su crnci, Portorikanci i Amerikanci meksičkog porekla. b. Budžetski rashodi i njihova socijalno ekonomska uloga Budžetski rashodi, kao i budžetski prihodi, imaju tendenciju stalnog porasta. Budžetski rashodi naglo rastu u periodu ratova, kriza, recesija i depresija i obično su veći od tekućih budžetskih prihoda. U takvim slučajevima ne poštuje se zlatno pravilo budžeta-budžetska ravnoteža, već se pojavljuje veći ili manji deficit u budžetu, a što znači da država troši u vidu javnih rashoda više nego što prikupi javnih prihoda. Stalan porast budžetskih rashoda, kao i budžetski deficit, ima svojih granica.- Čini se da su uzaludni napori finansijskih eksperata u traženju te prave granice, jer to prevashodno zavisi od pravilne političke ocene i procene konjukture, tj ukupne ekonomske, socijalne i političke klime u datoj zemlji... Kvalitativno i kvantitativno dejstvo budžetskih rashoda na dinamiku, strukturu, na proces društevene reprodukcije i društvene odnose zavisi ne samo od obima, već i od strukture budžetskih rashoda. U strukturi budžetskih rashoda posebno se ističu: - Transferni rashodi - Izdaci za obrazovanje i nauku - Investicije od javnog značaja - Vojni izdaci - Izdaci za administraciju Transferni rashodi , u normalnim uslovima, u većini razvijenih kapitalističkih zemalja obuhvataju preko 40% budžetskih rashoda. U ovu grupu rashoda spadaju: socijalno i zdravstveno osiguranje, socijalna pomoć nezaposlenima, razne subvencije u privredi, isplata javnog duga...Putem transfernih rashoda, tj transfernih plaćanja vrši se realna preraspodela dohodka, tj prelivanje dohodka u potrošnju i to upravo onih kategorija potrošača(penzioneri, nezaposleni, socijalno ugroženi..) koji zbog svog ekonomskosocijalnog položaja čim dođu do tih relativno skromnih sredstava automatski se pojavljuju kao potrošači koji povećavaju tražnju. Za razliku od većine zemalja u razvoju kod kojih je prisutna demografska ekspolozija mladog stanovništva, u razvijenim zemljama, a pre svega u Evropi, zapaža se i prognozira demografska eksplozija starijeg sanovništva. Zbog sve izraženijeg starenja i produženja životnog veka menja se i struktura stanovništva, tako da će mnoge službe, posebno zdravstvene, imati više posla sa hroničnim obolelim i hendikepiranim starijim osobama. I drugi činioci doprineli su spiralnom rastu troškova u zdravstvu gotovo u celom svetu. U to se ubraja skuplja dijagnostička tehnika i lečenje novom tehnologijom. Podsticaj privredne konjukture, pokretanje procesa reprodukcije putem transfera rashoda je posebno efikasan i poželjan. Ovaj sistem podsticanja konjukture i realizacije je više zastupljen ukoliko je veći uticaj radničkih sindikata i socijalista

7

Transferna plaćanja su efikasna i vrlo često korišćen instrument,smatraju ga automatskim stabilizatorom ekonomije. Izdaci za obrazovanje i nauku zauzimaju sve značajnije mesto u strukturi rashoda budžeta u svim zemljama. Obrazovanje i nauka sve više postaju javna potreba i javno dobro. Administracija neprestano raste, birokratizuje se i moernizuje-postaje sve skuplja. Primećuje se da ukoliko je zemlja razvijenija, utoliko su ovi izdaci relativno manji i obrnuto. Državne budžetske investicije značajni su instrument anticiklične politike, a naročito u vreme organizovanja obimnih javnih radova i investicionog plasmana unutrašnjih i spoljnih javnih zajmova. Budžetske investicije uglavnom su tradicionalno usmerene u izgradnju javnih puteva, škola, bolnica..Organizacija javnih radova mobiliše značajna budžetka sredstva, a naročito u periodima borba protiv kriza, recesija i depresija, tj kada je potrebno podstaći potražnju bez pojave novih roba na tržištu, kao što je regulisanje tokova reka, izgradnja brana, puteva, kanala, pristaništa. Obimniji javni radovi praktikovani su u SAD za vreme i posle velike ekonomske krize.12 milijardi dolara je potrošila Ruzveltova tadašnja vlada. Na čitavom ovom prostoru vršeni su obimni irigacioni radovi u cilju sprečavanja poplava koje su pravile reke Misisipi, Tenesi. Izgrađen je elektroenergetski sistem hidroelektrana, podignute su brane, zaustavljen erozije tla. Dolina reke Tenesi je postala jedna od najnaprednijih područija. Ruzvelt je postavio za cilj rešenje problema nedovoljne potrošnje ili međusobnog prilagođavanja proizvodnje i potrošnje, pravične raspodele bogatstva i upotrebnih dobara. Značaj ovog poduhvata je bio od velikog ekonomskog i socijalnog uticaja, a posebno za podsticanje zapošljavanja. Povećano zapošljavanje sa svoje strane znači povećanje dohodaka a to znači jačanje kupovne snage i ukupne tražnje čime kreće cela lančana reakcija pokretanja proizvodnje i društvene reprodukcije. Vojni rashodi Oko polovine svetskog naučno-istraživačkog potencijala kadrova angažovano je na istraživanju vojnog sektora, tj novih oružija i oruđa. SAD su najveći proizvođač i izvoznik oružija u svetu. Vojno-industrijski kompleks je postao veliki biznis. Smatra se da najsiromašnije zemlje troše veći procenat svog nacionalnog brutoproizvoda na naoružavanje nego što to čine bogate. Obimni vojni rashodi su generator inflacije. Veliki vojni rashodi i trka u naoružanju vode ekonomskoj i duhovnoj bedi. c. Prirodni uslovi i tempo industrijalizacije ZUR Ubrzani ekonomski razvoj ZUR putem ubrzane industrijalizacije je preduslov izvlačenja iz ekonomske zaostalosti i otvaranja procesa prevazilaženja sadašnjih razlika u nivou ekonomske razvijenosti. Neosporno je da ne samo Afrika, nego i Azija i Latinska Amerika raspolažu ogromnim prirodnim bogatstvom. Pronađene su ogromne rezerve bakra, boksita, zlata, značajne rezerve neiskorišćenih hidroenrgetskih potencijala.

8

Raspoloživa prirodna bogatstva ZUR su značajan preduslov za njihov ubrzani privredni razvitak. Osim toga nisu za potcenjivanje ni već ugrađeni industrijski kapacitetei i stečeno iskustvo koje su ove zemlje nasledile od kolonijalističkog kapitalizma. ZUR raspolažu brojnim radno sposobnim i mladim stanovništvom, a koje je značajan faktor za ubrzanje privrednog razvitka. ZUR imaju povoljniju starosnu strukturu stanovništva od razvijenih zemalja. Oko 40% ukupnog stanovništva Azije, Afrike i Latinske Amerike mlađe je od 15 godina. ZUR nedostaje potreban kapital i upotrebljivo znanje: kvalifikovana radna snaga, preduzetništvo i savremeni menadžment. U svim zemljama u razvoju posebno se ističe potreba povećanja dohodka po stanovniku. To je podvučeno i u deklaraciji koja je donešena na Kairskoj ekonomskoj konferenciji nesvrstanih zemalja 1962. Poznati ekonomista Mirdal-ekspert za ove zemlje, s pravom ističe da se bez industrijalizacije u zemljma u tazvoju neće moći otkloniti sve veća razlika između narodnog dohodka bogatih i siromašnih zemalja i da s ene može očekivati da će one podići užasno nizak standard svojih masa, ako mnogo veći deo svog stanovništva sbosobnog za rad ne zaposle u industriji. Produktivnost rada u većini zemalja u razvoju je veoma niska i zaostaje za svetskim prosekom.Nema sumnje da se jedino kroz privremenu savremene tehnike i tehnologije, može povećati produktivnost rada tj dohodak po stanovniku. Mogući su veom a različiti metodi primene savremene tehnike i tehnologije u zemljama u razvoju. ZUR bi trebalo da vode aktivnu pol primene savremene tehnike i tehnologje, tj uz njeno kreativno prilagođavanje, primenu uz promenu.U suprotnom je pasivan metod ekonomskog razvoja i primene nove tehnike i tehnologije. Aktivna pol ekonomskog razvoja, strategija industrijalizacije uz primenu savremene tehnike i tehnologije oplemenjene sopstvenim elementom obezbeđuje stabilniji i ekonomičniji privredni razvoj. Dovoljno je pomenuti primer Japana i azijskih tigrova(Singapur, Južna Koreja, Malezija, Tajvan) Mora postojati orijentacija na primenu savremene tehnike uz njenu kreativnu promenubez toga ove zemlje će i dalje biti osuđene na zaostajanje i tehničko-tehnološku inferiornost i potčinjenost razvijenim zemljama, na tehnološki kolonijalizam. ZUR su u stanju da udruženim snagama i međusobnom racionalnom podelom rada, razviju snažne zajedničke istraživačko-razvojne centre . Isto tako politikom kupovine patenata i licenci, zajedničkom kupovinom i primenom uz kreativnu promenu postigli bi se znatno veći efekti u odnosu na pojedinačne nastupe prema multinacionalnim kompanijama i snažnim monopolima razvijenih zemalja. Dobar deo postojeće industrije ZUR je u velikoj tehnološkoj i finansijskoj ovisnosti od industrije razvijenih zemalja. Još uvek prehrambrena industrija, tekstil i konfekcija industrije pića i duvana čine često glavni deo industrijske proizvodnje sveta u razvoju. Gotovo celokupna savremena tehnologija nastaje u industrijskim zemljama, a uglavnom se u njima i dalje razvija. Oko 96% svetskih sredstava koja se ulažu u istraživanje i razvoj otpada na razvijene zemlje.

9

ZUR se često preporučuje prikladna tehnologija. Istovremeno se ukazuje da to ne zanči propisivanje neke određene vrste tehnologije, tehnologija se mora svesno odabrati tako da utiče na smer razvoja. Za ZUR od posebnog je značaja usavršavanje kadrova za promenu, reprodukovanje i kreativnu promenu savremene tehnike i tehnologije. Bitnije od od troškova tehnologije pitanje njenog vođenja pravilne naučno-tehnološke politike usmerene na sopstveni razvoj i suzbijanje preplate na zastarelost- kupovinu zastarele tehnologije. Ubrzanje ekonomsko-socijalnog razvoja putem industrijalizacije zemalja u razvoju i izmenu svog položaja u međunarodnim odnosima moraju da izvrše prevashodno one same u čemu im treba da pruže punu ekonomsko-tehnološku podršku i nesebičnu pomoć razvijene zemlje i progresivne snage u njima.

3. a. Doktrine ''nevidljive ruke'' i ''javne ruke'' Adam Smit je bio veliki pobornik slobodne konkurencije i ekonomije laissez-faira, koja kao neka nevidljiva slepa sila – nevidljiva ruka uspostavlja privrednu ravnotežu. Negova je namera jedino da ostvari svoju sopstvenu sigurnost,jedino svoju dobit. Ostvarujući svoj sopstveni interes, on često unapređuje interes društva i to efikasnije nego kada mu je stvarno namera da ga unapredi. Nasuprot Smitu, koji je bio protiv mešanja države u privredni život, Džon Mejnard Kejnz je u mešanju države video jedini način spasenja kapitalizma kao sistema.Kejnz je bio svestan praktične vrednosti svoje ''opšte teorije'' za vođenje ekonomske politike i u to je hteo da uveri ne samo ekonomiste nego i najodgovornije državnike kapitalističkih zemalja. Činio je velike napore da se prihvati njegov koncept formiranja međunarodnog monetarnog sistema politikom formiranja Međunarodne banke i MMF krajem 1944. Kejnz je pre nego što je formulisao svoju ''opštu teoriju'' imao na raspolaganju niz značajnih marksističkih i nemarksističkih doktrina. Među ovim teorijama posebno se ističe teorija dinamike kapitalističke privrede poljskog ekonomiste Kaleckog, koji je još pre objavljivbanja Kejnzove ''opšte teorije'' postavio osnove makroekonomske teorije dinamike kapitalističke ekonomije (1933-1935). Kalecki je prvi dao obrazac koji pokazuje zavisnost prirasta nacionalnog dohodka od prirasta investicija. Nasuprot klasičnoj ekonomiji Kejnz je dokazivao da se ne treba oslanjati na skrivenu ruku, tj skriveni mehanizam koji sam po sebi uspostavlja ekonomski sklad i dovodi do poboljšanja ekonomske situacije.. Kejnzova opšta teorija je ukazivala na državnu investiciju kao jedinu snagu koja može da uspe u borbi protiv kriza i recesija, za pokretanje razvoja i povećanje zaposlenosti. PO njegovom mišljenju država mora odlučno, neodložno i promišljeno da interveniše pre svega svojom ekonomskom snagom, koju treba da prikupi fiskalnim putem, sistemom socijalnog osiguranja da bi se stimulisala potražnja, a time i investicije. Time bi se pokrenula privredna aktivnost, koja je nesposobna da krene sama od sebe putem skrivene ruke. Znači umesto nevidljive ruke Kejnz preporučuje javnu ruku-visoko uzdignutu u svima vidljivu pesnicu.

10

Kejnz je imao veliki broj kritilara i pristalica. On je prvi na doktriniran način uveo državu u ekonomiju i ponudio joj ekonomska oruđa za vođenje praktične ekonomske politike u razrešavanju nagomilanih kriznih i cikličnih elemenata u uspostavljanju ravnoteže u društvenoj reprodukciji. Fridman se za raliku od Kejnza zalaže za liberalizam-protivi se snažnijem i sveobuhvatnijem uticaju države. Po njegovom mišljenju, sve velike ekonomske krize u prošlom veku prouzrokovane su suvišnim manipulacijama poreskim sistemom i kreditnim mehanizmom. Suština aktivnosti države treba da se zasnivaju ne na budžetskoj već na ekonomskoj politici-tj ne na budžetskim sredstvima države, već na regulisanju obima i kretanja novčane mase, koju bi trebalo i ustavno regulisati. Fridman ističe da monetarna masa u prometu određuje nivo cena i aktivnosti i da se direktnom kontrolom te mase može da reguliše konjuktura i postiže privredna ravnoteža na tržišnim osnovama. Fridman nije protiv svake javne ruke-država treba samo da određuje pravila velike igre novca, njihovo funkcionisanje i poštovanje. Fridman je izraziti pristalica doktrine potpune slobode privatnog preduzetništva. On smatra što se nadležnostin tiče da bi one trebalo da pripadnu opštinama, kako bi se oni kojima se ne sviđaju zakone neke opštinske zajednice mogli da se presele u drugu opštinu.. Fridman je izričit kada je reč o državi i njenoj socijalnoj ulozi. On smatra da država mora da def privatno vlasništvo, da brani zemlju i da najsiromašnije zaštiti od bede i gladi. Predvodnik američke desnice Njut Ginrič zagovornik je apsolutnog liberalizma u ekonomiji i drugim oblastima života. On istupa protiv socijalne države. Zalaže se za njeno ukidanje-ko želi novac neka ga zaradi. Treba uništiti socijalnu državu poreze i korupciju. On smatra da su ove tri stvari tesno povezane. Ne dele svi Fridmanova mošljenja. Većina ekonomista smatra da savremenu ekonomiju ne treba prepustiti samotoku i slepim silama tržišta. Po Galbrajtu sile tržišta prepuštene samo sebi ne deluju na najbolji način osim možda za moćne. Galbrajt je isticao da su ekonomike razvijenih kapitalističkih zemalja dostigle visok stepen zrelosti i da su to ekonomike društava izobilja, ali ne za svakog već za one nejbogatije.. On je ukazivao da se u savremenim društvima na zapadu više vode borbe za vlast nego za profit. Treba imati u vidu da vlast i profit nisu suprotne jedna drugoj. Galbrajt je izraziti predstavnik doktrine javne ruke i borac za socijalnu pravdu. On se zalaže za smanjenje rizika između sektora tržišta i sektora moći i za takvu ekonomsku politiku koja treba da kontroliše i otklanja osnove neravnoteže. Državom blagostanja se nazivaju one države kod kojih se državna vlast koristi, pored državnih funkcija, i za garantovanje pojedincima i porodicama minimalnog dohodka. b. Državni sektor U savremenim,razvijenim zemljama i zemljama u razvoju formiran je vrlo snažan državni sektor kako putem nasleđa i ranijih nacionalizacija niza oblasti i preduzeća(pošta, telegraf...) tako i putem obimne državne kapitalne izgradnje i nacionalizacije nakon Drugog svetskog rata. Ekonomske krize, recesije, svetski ratovi i drugi društveno-pol procesi i potresi pospešili su i pospešuju jačanje državnog sektora. Država je postala osnovna podsticajna snaga razvoja savremenog naučno-tehnološkog progresa. S druge strane, naučno-tehnološki progres je značajno ojačao njenu ekonomsku

11

snagu i dao joj ne samo novu i višu ekonomsko-svojinsku osnovu već i novi kvalitet za ukupnu delatnost Često se sasvim pogrešno, državni sektor indentifikuje sa ekonomskom neefikasnošću, birokratijom. Sdruge strane, privatni sektor se ističe kao sinonim efikasnosti, slobodne inicijative i demokratije u u privređivanju i društvu uopšte. Ponekad se ističe i strah od agresivnosti i nezadržive težnje za ekspanzijom državnog sektora na račun privatnog sektora. Danas je praktično u svim zemljama u svetu, negde više, negde manje, stvoren takav državni ili javni sektor perelelno i umesto ranije isključivo privatnog sektora. Država je preuzela glavne ekonomske poluge u društvu i postala nezamenjivi činilac razvoja. Nastanak i obim državnog sektora: Do pojačane uloge države u privredi i društveno-pol životu dolazi naročito u periodima recesije, ekonomskih kriza, priprema za rat i za vreme ratova i posleratne obnove. Ona osvaja kako oblasti koje su nedovoljne atraktivne za privatni kapital, tako i one oblasti, grane i delatnosti koje su od vitalnog interesa ne samo za privatni kapital nego su i od opšteg interesa, tj privredne grane i oblasti koje se mogu lako monopolisati i koje predstavljaju normalan krvotok celokupnog ekonomskog i socijalno-političkog organizma datog sistema. Pod javnim sektorom se podrazumeva javna svojina, bilo da se radi o potpunoj državnoj svojini ili pak o dvojnom vlasništvu-u kojem država raspolaže sa većim delom, tj paketom akcija kada je reč o akcionarskoj svojini. Državni sektor nastaje različitim intezitetom i na različite načine. Istorijski se primećuju tri nalina nastanka i jačanja ovog sektora u savremenim razvijenim zemljama: - nasleđem - nacionalizacijom ili sličnim merama - državnom investicionom aktivnošću Do državne svojine ili do jačanja javnog sektora dolazi se i na druge načine-raznim poklonima i sl. Prićujemo više perioda etatizacije-talasa intervencije države koji su ojačali javni sektor i to: do prvog sv rata, za vreme Prvog sv rata, za vreme velike ekonomske krize, za vreme Drugog sv rata i savremeni period, period posle Drugog sv rata. Praktično u svim oblastima su bili formirani vojni komiteti sa velikim ovlašćenjima u kontroli proizvodnje, prometa, raspodele. Doneseni su posebni zakoni o produženju radnog dana. Po pravilu, u zemljama zapadne evrope državni sektor igra značajniju ulogu nego u SAD i Japanu. Uzroci jačanja državnog sektora su mnogobrojni i uslovljeni su objektivnim i subjektivnim unutrašnjim i spoljnim faktorima. Među tim faktorima posebno se ističu sledeći: - nivo ekonomko-tehnološke razvijenosti - krize, recesije i prelazak na vojnu ekonomiju - razvoj i pritisak demokratskih snaga, pre svega radničke klase i sindikata Tokom vremena menjali su se metodi i motivi formiranja državnog privrednog sektora.

12

Nacionalizacija i denacionalizacija Nacionalizacija je administrativna mera države koja ima za posledicu slabljenje privatne svojine i privatnog sektora uz jačanje državnog sektora i svojine. Ukoliko se radi o nacionalizaciji bez naknade ili kompenzacije kovori se o konfiskaciji. U kapitalističkim zemljama se ne primenjuje konfiskacija već nacionalizacija uz naknadu vlasnicima. Nacionalizacija putem kompenzacije povećava ne samo državni privredni sektor već i teritorijalnu mobilnost privatnog kapitala. Snažan podsticaj nacionalizaciji dala je Velika ekonomska kriza 1929-1933, posebno Drugi sv rat. U nizu razvijenih i nerazvijenih zemalja nisu retke ni pojave reprivatizacije, tj denacionalizacije. Ona je prouzrokovana nizom momemnata kako ekonomske tako i ocijalno-pol prirode kao na primer: - neka državna preduzeća propadaju u konkurenciji sa privatnim firmama - neka državna preduzeća su ojačala, produktivnija a time i atraktivna za privatni kapital - nacionalizacija slabi privatni kapotal i privatni interes i potkopava dati sistem - reprivatizacija se povezuje s demokratizacijom kapitala sa ostvarenjem opšteg blagostanja bez nacionalizacije - u socijalno-političkoj borbi, makar i privremeno, jačaju konzervativne snage u zemlji u kojima se vrši denacionalizacija. Poslednjih godina većinu razvijenih zemalja zapljusnuo je novi talas reprivatizacije državnog sektora-Francuska. Motiv profita Postavlja se pitanje kako treba oblikovati javni sektor kako bi bio produktivan kao i privatni sektor. Ističu se tri elementa: uslovi poslovanja, radna motivacija i uloga profita. Državno proizvodno preduzeće treba da posluje pod istim zakonskim, pravnim pravilima kao i preduzeće u privatnom sektoru. Akcenat se stavlja na problem rukovodećih kadrova, na njihovu motivisanost i sposobnost. Radi se o tome kako od birokrate stvoriti preduzetnika. Njihovo usmerenje čine od njih iz veoma dobrih razloga, čuvare statusa quo, a ne ljude spremne na rizik. Državna preduzeća treba da rade po istom principu kao i privatna. Treći element uspeha je uloga profita. Profit je služba društvu. Za privredno preduzeće služenje društvu sastoji se u pružanju roba i usluga koje društvo želi, a profit je ono što preduzeće dobija kao nagradu. Profit je neophodan da bi posao održao u životu, da bi Zapošljavao i obučvao najbolje radnike, nabavljao tržišta za svoje proizvode.Cilj posla nije stvaranje profita, ali je stvaranje profita neophodna da bi posao postojao. Profit nije samo moto, motor razvoja već i merilo rentabilnosti preduzeća i efikasnosti poslovanja, tako da se sve svodi na formulu: maksimalizacija profita svih preduzeća datog sistema jednaka je maksimalizaciji ekonomskog razvoja tog istog sistema i obrnuto. c. Savremeni međunarodni monetarni sistem Savremenom međunarodnom devizno-monetarnom sistemu predhodili su različiti novčani sistemi. Praktično rečeno predhodila su mu tri sistema i to:

13

a. zlatnog standarda b. zlatno-polužnog standarda 1918-1925 c. zlatno deviznog standarda 1946-1973 a. Sistem zlatnog standarda je novčani sistem u kojem se nesmetano vrši međusobna zamena zlata i novca u unapred određenom i stalnom odnosu u međunarodnom platnom prometu prema sdržini zlata, tj zlatnom paritetu. Znači da se stabilnost novčanih jedinica i intervalutnih kurseva odražava i održava pomoću zlata i zlatom. b. Kod sistema zlatno polužnog standarda, stim što se u opticaju ne nalaze zlatnicibanknote se zamenjuju za zlatne poluge koje su težinski , tehnički i zakonom precizno uređene i određene. Ne menja se uloga zlata. Zato je i dalje ostalo u funkciji mere vrednosti, mre kvantiteta i kvaliteta valuta. c. Postepeno se zlato počelo potiskivati i iz međunarodnog platnog prometa. Ono je sve više služilo kao sredstvo za obračun, promet, tj pretvaranje jedne valute u drugu. Otuda je nastala i nova praksa u radu centralnih banaka. Naime pored zlata centralne banke kupuju i prodaju devize po unapred određenom kursu i umesto neposrednog prometa zlata vrši se promet deviza pretvorivih u zlato. Takav sistem se naziva zlatno-devizni sistem.Ovakav monetarni sistem sasvim je uspešno ispunjavao svoju ulogu, naročito u fazi liberalnog kapitalizma. Bilo je neophodno stabilno i sigurno merilo cena, stabilan kriterijum za utvrđivanje odnosa između nacionalnih valuta, a to se moglo postići samo pomoću zlata, stabilizovanjem valuta prema i pomoću zlata i slobodnim međunarodnim kretanjem zlata. Udaljavanje od zlatnog standarda dovodilo je do sve veće ekonomske nestabilnosti, nestabilnosti međunarodnog deviznog-monetarnog sistema i produbljivanja ekonomske krize. Prelazak sa zlatnog na zlatno-devizni standard prouzrokovan je ne samo problemima realizacije i nelikvidnosti u međunarodnim odnosima već i zaoštravanjem neravnomernog razvitka zemalja. Konferencija u Djenovi 1922 posvećena je razmatranju svetskog monetarnog sistema. Da bi se prevazišla sve veća diskrepanca između rastućih potreba za monetarizovanim zlatom i relativne stagnacije njegove ponude na konferenciji je predloženo jedno, za to vreme dosta radikalno rešenje da se zameni tradicionalni sistem zlatnog standarda zaltnodeviznim standardom. Pored isticanja potrebe za postizanjem i održavanjem budžetske ravnoteže, utvrđivanja fiksnog pariteta u odnosu na zlato, spobodnog deviznog tržišta, formulisani su određeni zahtevi i to: 1. Da bi se održala vrednost novca fiksirana u zlatu neophodno je da svaka vlada obezbedi dovoljne rezerve odgovarajućih vrednosti, koje ne moraju nužno da budu zlato. 2. Kada ekonomska obnova bude dovoljno odmakla, jedan broj zemalja učesnica uspostaviće slobodno tržište zlata i tako će postati centri zlata. 3. Zemlja učesnica osim rezervi u zlatu koje drži kod sebe mora sebi obezbediti u svim ostalim zemljama učesnicama rezerve priznatih vrednosti u formi bankovnih računa, menica.. 4. Sve zemlje učesnice će kupovati i po zahtevu prodavati u zamenu za domaći novac devize drugih zemalja učesnica po kursu koji može odstupati od pariteta samo u utvrđenim okvirima. 5. Sporazum bi bio tako zasnovan na devizno-zlatnom etalonu.

14

Kriza devizno-zlatnog standarda započela je 1928, tj uporedo sa velikom ekonomskom krizom. Prvo je Francuska banka počela da prima samo zlato. Postupak francuske banke-nagli uvoz zlata u Francusku izazvaoje neodrživ pritisak na englesku funtu. Time je i Engleska napustila zlatni standard a zlato se moglo slobodno kupovati u Londonu po slobodnom tekućem kursu na berzi. Ovim je uloga zlatnih rezervi svedena isključivo na funkciju svetskog novca i to svetskog novca kojim raspolaže država preko svoje centralne banke. Mnogi istaknuti ekonomisti i državnici tog perioda posmatrali su zlato kao sredstvo plaćanja koji se mora odbaciti. Situacija kakava je bila krajem 1935 dokazuje da je u praksi neophodno napraviti valutnu politiku u potpunosti nezavisnu od zlatnih rezervi. Zlato je sišlo sa prestola. Kasel je predlagao zamenu zlatnih robnim paritetima kao osnove za formiranje valutnih kurseva i pariteta kupovne sange valuta.

4. a. Puna zaposlenost i prirodni nivoi nezaposlenosti Pojam pune zaposlenosti je teško definisati. Na prvi pogled posmatra se kao zaposlenost celokupnog radno sposobnog stanovništva-da je radna snaga zaposlena 100%. Ali to nije tako. Određeni nivoi nezaposlenosti smatraju se normalnim ili opravdanim. Nezaposlenost znači gubitak resursa. Nulta nezaposlenost je praktično nedostižna. Nivo nezaposlenosti se menja iz godine u godinu. Ona se kreće oko prirodnog nivoa nezaposlenosti tj srednjeg nivoa nezaposlenosti oko kojeg se kreću ekonomska kolebanja za određeni vremenski period. Prirodni nivo nezaposlenosti predstavlja srednju veličinu oko koje se kolebaju stvarni nivoi nezaposlenosti. Postavlja se pitanje koje vreme čovek treba da probavi bez zaposlenja da bi se registrovao kao nezaposlen. Da li za to vreme obavezan ili nije obavezan da se registruje u odgovarajućim biroaima. Da li on treba da ima nekakav radni staž ili ne. Da bi se dali potpuni odgovori određuje se izvesni stepeni nezaposlenosti, potpuna ili delimična nezaposlenost; otvorena i prikrivena nezaposlenost... Na međunarodnoj konferenciji o statistici rada ustanovljeno je da nezaposlenim treba da se smatraju sva lica sposobna za posao, odnosno svi oni koji nemaju posao datog dana i koji u ostali bez rada, koji traže posao u toku tačno utvrđenog minimalnog roka, a koji ne prelazi nedelju dana. Službena statistika SAD uzima podatke o radnoj snazi koje publikuje Biro statistike rada i Biro za stanovništvo, uključujući i lica u uzrastu od 14 godina, koja su imala posao, bila nezaposlenena ili služila u oružanim snagama u toku određene nedelje. Zaposleni se smatraju ona lica koja su vršila bilo koji posao za platu ili koji donosi profit u toku te nedelje, lica koja nisu radila ili su tražila posao ili su izgubila zaposlenje tokom nedelje. Nezaposlenim licima se smatraju ona lica koja sasvim nisu radila u toku te nedelje, već su tražili posao ili su bili otpušteni sa posla.

15

U Japanu se smatraju potpuno nezaposlenim samo ona lica koja nisu nijedan sat u toku nedelje radila za platu; ako su bar jedan sat u bilo kojoj formi radila-ona se smatraju zposlenim. Službene statistike ne obuhvataju prikrivenu nezaposlenost, posebno u poljoprivredi na selu-prisutna su u nerazvijenim zemljama. U ovim zemljama nezaposlenost je znatno veća nego u razvijenim i ima niz ekonomsko-socijalnih i političkih specifičnosti koje su povezane sa društveno-socijalnim, istoriskim i prirodnim momentima. U ovim zemljma je proizvodnost rada niska, a prikrivena nezaposlenost visoka. Ovde je nezaposlenost istaknuta zbog zaostalosti. Pojam pune zaposlenosti mnogi autori proširuju na sve elemente proizvodnje. Pod punom zaposlenošću oni podrazumevaju stepen korišćenja svih proizvodnih resursa, a ne samo radne snage. Nivo zaposlenosti, tj tempa zapošljavanja, direktno zavisi od nivoa ekonomske aktivnosti-tempa privrednog razvoja. Veliki broj ekonomista smatraju da prisustvo nezaposlenosti u savremenom kapitalizmu vezano za tehnološki progres i da nije reč o klasičnoj nezaposlenosti –reč je o tehnološkoj nezaposlenosti. Oni smatraju da je nezaposlenost u savremenom kapitalizmu nastala usled potiskivanja ljudi mašinama. To zanči da je reč o strukturnoj nezaposlenosti, do koje dolazi usled izmena metoda i tehnologije proizvodnje-usled tehnološkog progresa koji omogućuje da se sve više prizvodi uz sve manji broj radnika. Neki teoretičari smatraju da do nezaposlenosti dolazi usled nastojanja sindikata za višim stavkama zarada. Prema tome smanjenje nezaposlenosti može se postići smanjenjem zarada radnika. Sa ovim shvatanjem povezuje se i razlikovanje prisilne(prava) i dobrovoljne nezaposlenosti-ona se ne može smatrati nezaposlenošću jer radnici imaju mogućnost za zaposlenje, ali neće da rade za nižu najamninu. OSNOVNI TIPOVI NEZAPOSLENOSTI: Tri tipa: frikciona, strukturna i ciklična Frikciona u odnosu na radnike koji traže posao ili očekuju dobijanje posla u bliskoj perspektivi. Frikciona nezaposlenost neprimetno prerasta u strukturnu nezaposlenost. Tokom vremena u u tehnologiji dolazi do važnih izmena. One deluju na rađanje novih ranije nepoznatih zanimanja i profesija. Otuda nastaje nezaposlenost, jer radna snaga sporo reaguje. Frikciona nezaposlensot ima kratkoročni, a strukturna dugoročni karakter. Ciklična nezaposlenost-nezaposlenost koja nastaje zbog opadanja ekonomske aktivnosti usled dejstva ekonomskih ciklusa razvoja. Kada se smanji ukupna tražnja za proizvodima i uslugama smanjuje se i zaposlenost, a nezaposlenost raste. Usled toka cikličnu nezaposlenost nazivaju ponekad nezaposlenošću povezanom sa deficitom tražnje. Teorije: Kejnzova teorija pune zaposlenosti. Problem postizanja pune nezaposlenosti Kejnz ne posmatra šire i mimo granica nacionalne ekonomije, ne posmatra mogućnost međunarodnog kretanja radne snage. On ističe osvajanje stranih tržišta, realizaciju domaćih proizvoda na stranim tržištima, što povećava tražnju kod kuće i time puniju zaposlenost. Ali takvom politikom se problem nezaposlenosti prebacuje na suseda. Galbrajt istupa sa koncepcijom ciklički izbačansranu kompenzaciju-specijalni sistem pomoći za nezaposlene. Galbrajt ističe ideju da kapitaliste i preduzetnike treba

16

destimulirati za postojanje nezaposlenosti, tako što bi se plaćale naknade za nezaposlenost. On predlaže da sa porastom nezaposlenosti treba da rastu i izdaci za nezaposlenost i obrnuto. Prosečni mesečni nivo nezaposlenosti u toku date godine dobija se LUE = prosečni mesečni broj nezaposlenih/civilna radna snaga puta 100% b. Monetaristi & Kejnzijanci Veliki uspeh japanske ekonomije u protekle tri decenije, njeno izbijanje u sam vrh, po ekonomskoj snazi odmah iza SAD, a u mnogim oblastima proizvodnje i vrhunske savremene tehnologije ispred njih, sve više skreće na sebe pažnju ne samo privrednika i političara već i naučnika iz celog sveta. Poznato je da su japanci ‚‚pozajmljivali ‚‚ i na svoj način kopirali i koristili najnaprednija zapadna iskustva iz oblasti proizvodnje, tehnologije, organizacije rada i upravljanja. Oni su to radili i u oblasti ekonomske nauke i njenoj politici primene, primene uz promenu,uz unošenje japanskog duha i tradicije. Oni su nove ideje prilagođavali sopstvenim ekonomsko-socijalnim realnostima. U Japanu su dugo bile popularne Kenzijanske ideje. One su našle pogodno tle zbog tradicionalnog afiniteta sa snažnijim učešćem države u ekonomskom i socijalnom pol životu, tako i zbog odlučne orijentacije na ubrzani intenzivni industrijski razvoj. Doktrinirane ideje Simomure o visokim stopama rasta poslužile su kao temeljna osnova poznatog privrednog plana udvostručenja nacionalnog dohodka Plan je naglašavao centralizovanje delovanje države na strategijskim pravcima akumulacije kapitala, investicione i lične potrošnje. Simomura je za razliku od Kejnza umesto budzetske istakao kreditno-finansijsku politiku i to podstičući privatnu akumulaciju kapitala pomoću jeftinog kredita uz istovremeno delovanje na proces formiranja cena, tj uz njihovo disciplinovanje. Japanska tradicija rada i discipline delovala je na ukupnu privrednu aktivnost, pa prema tome i na disciplinu cena. On je jasno istakao da su visoka stopa akumulacije kapitala i brz rast bruto nacionalnog proizvoda, koji je vršen putem snažnog državnog regulisanja, zadržavali istovremeni porast realnih zarada. Rast realnih zarada bio je znatno sporiji od tempa rasta produktivnosti rada, a što je pogodovalo porastu profita, porastu. Simomura je modifikovao kejnzijansku doktrinu uzimajući u obzir nove uslove koji su nastali posle II sve rata. Funkcija države u privredi smatra se više prirodnom nego nametnutom. Kao i u SAD, i u Zapadnoj Evropi i u Japanu su tokom 70-tih godina revalorziovane neoliberalističke ideje u ekonomiji koje su se orijentisale na smanjenje uloge države u privredi u korist tržišnih principa. Ali japanski protagonisti neoliberalizma su to posmatrali na drugaćiji način.Nisijama-idejni predvodnij neoliberalizma u Japanu. On se zalaže za slabljenje državnog mešanja, ističe u prvi plan samostalnost individua. Međutim on se zalaže i za jačanje državnih načela za zaštitu slobode individue i postojanja određenog reda pomoću snažne države, koji treba da obezbedi funkcionisanje tržišne ekonomije. On se ustvari zalaže za organizovani liberalizam. Njegova doktrina se često naziva ordoliberalizam. Najistaknutiji teoretičar i pobornik monetarizma u japanskoj ekonomskoj nauci je Jo Sudžuki. Njegovi stavovi ostupaju od kenzijanske pol niskih kamata. On se zalaže za ograničavanje rasta novčane mase, za orijntisanje ekonomske politike, pre svega na

17

stabilizaciju cena i time bez izraženijeg delovanja države za postizanje ekonomske ravnoteže. Za njega je najvažnije pitanje postizanje unutrašnje stabilnosti privrede i njena sposobnost samoragulacije. Sudžuki ističe da je Japan jedina zemlja koja je uspela da ostvari kontrolu novčanog obrta i da izbegne stagflaciju. To je prevashodno rezultat uspešnog sadejstva ekonomske nauke i njene pol primene u japanskim uslovima. Na primeru Japana je potvrđeno da ulaganja u nauku daju višestruko veće efekte nego u bilo koju oblast. Japan odvaja prilično velika sredstva za istraživanje i povećava godišnje broj istraživača. c.Novi svetski ekonomski poredak 1974 godine na zasedanju Generalne skupštine UN usvojena je Deklaracija o uspostavljanju novog međunarodnog ekonomskog poredka. Zasnovana je na ravnopravnosti suverenosti, opštim interesima i saradnji među svim državama nezavisno od njihovog soc-ekonomskog sistema. Deklaracija naglašava potrebu otklanjanja nejednakosti i neravnopravnosti u savremenom svetu rastućih razlika u stepenu razvijenosti između razvijenih i ZUR. Niz principa posvećen je problemu međunarodne ekonomske razmene, uključujući i pravedan odnos cena sirovina i industrijskih proizvoda, preferencijalni režim za zemlje u razvoju u svim oblastima međunarodne ekonomske saradnje, promenu međunarodnog valutnog sistema, obezbeđenje pristupa novoj tehnici i tehnologiji ZUR i otklanjanje diskriminacije u toj oblasti. Tokom 1989 UN počele su obimne pripreme za novu međunarodnu strategiju tj za 90-e godine u kojoj se preformuliše strategija za smanjenje jaza između bogatijih i siromašnijih zemalja i to putem zajedničke saradnje. Kao posebno telo UN koje se bavi razvojem i trgovinom, Konferencija UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD) je glavni autor ove strategije. Zemlje u razvoju bi trebalo da privatnom sektoru omoguće znatno veću inicijativu nego anije. Neophodno je i novo preispitivanje sistema međunarodne trgovine(GATT) tj sata STO. Mnogobrojne rasprave o novom međunarodnom ekonomskom poredku posebno naglašavaju sledeće grupe problema: 1. Ustrojstvo svetske zajednice sačinjeno je u skladu s potrebama i interesima najrazvijenijih i najmoćnijih zemalja sveta, počevši od OUN, Saveta Bezbednosti, MMF, Međunarodne banke i svih značajnijih međunarodnih inst. 2. Razvijene zemlje su razvile vrlo velike trgovinske barijere za izvoz roba(pretežno sirovina i poluproizvoda) 3. Zaštita od eksploatacije i velike zavisnosti od monopolističkih korporacija i međunarodnih multinacionalnih kompanija 4. Obzirom da su zemlje u razvoju značajni izvoznici sirovina i nekih osnovnih vrsta poljoprivrednih proizvoda koji su izloženi velikim kolebanjima cena prevashodno zbog odnosa glavnih kupaca-razvijenih zemalja-to one sa pravom traže pravednije uslove razmene. Kolebanje cena na svetskom tržištu najčešće ide na teret zemalja izvoznica sirovina-nerazvijenih z- au korist zemalja proizvođača i izvoznika industrijskih proizvoda opreme i novih tehnologija. 5. Olakšavanje dužničke krize 6. Neophodnost međunarodne podrške i pomoći

18

Mnoge razvijene zemlje su ubeđene da nema brzog izvlačenja niti skraćenog puta od ekonomske zaostalosti i da nerazvijene zemlje treba da pređu celi put ekonomskog razvoja koje su prošle sada razvijene zemlje u toku poslednjih 200 godina. U tom kontekstu, nerazvijene zemlje ističu potrebu uspostavljanja novog međunarodnog ekonomskog poretka, kao širokog okvira za sveobuhvatne napore na područiju svetskog ekonomskog razvoja. Međunarodna zajednica treba hitno i efikasno da se suprotstavi prinudnim merama koje primenjuju pojedine razvijene zemlje poput nametanja embarga, blokada, zamrzavanja finansijskih sredstava... Kada je reč o ocenama stanja i mogućim izmenama postojećeg sistema međunarodnih ekonomskih odnosa obično se ističu dva različita i protivrečna dokrinirano-praktična pogleda. Prvi polazi od teze da je postojeći sistem međ ekonomskih odnosa dobar i da bi ga samo u pojedinim detaljima trebalo prilagoditi savremenim kretanjima i u tom kontekstu pružati veću pomoć ZUR. Ovaj stav zastupaju ekonomski najsnažnije industrijski razvijene zemlje. Žiskar dEsten je izjavio da se iz duboke transformacije ekonomskih i finansijskih mehanizama treba da rezultira novi svetski poredak. Sve nerazvijene zemlje se slažu sa tezom da je potrebno izgraditi novi međunarodni ekonomski poredak tj postaviti nove i pravednije ekonomsko-socijalne i političke osnove. U okviru neravnopravne međunarodne ekonomske saradnje, kreditno monetarni sistem posebno je doprineo pogoršanju ekonomskog položaja ZUR. Otuda se ističe potreba za izgradnjom novog i pravednijeg međunarodnog kreditno-monetarnog sistema koji će više respektovati stvarne potrebe međ zajednice, posebno ZUR. Sve više postoji stav za potpuno restruktuisanje postojećih međunarodnih ekonomskih odnosa. Ističu se sledeći elementi potrebnog restruktuiranja: Celokupnog aparata međ trgovine; svetske proizvodnje na osnovu nove podele rada; radikalna reorganizacija međunarodnih monetarnih režima; pronalaženje adekvatnijih rešenja za problem državnih dugova; pravo na slobodan izlaz na more zemalja bez tog izlaza. Novi svetski poredak-sankcije umesto preferencijala Na izražen zahtev nerazvijenih zemalja za uspostavljanjem novih i pravednijih međunarodnih ekonomskih odnosa-za uspostavljanje novog međunarodno ekonomskog poredka najrazvijenije i najmoćnije svetske sile, SAD su odgovorile doktrinom i praksom novog svetskog poretka koje se formira nakon sloma SSSR i Varšavskog pakta.Umesto traženih pravednijih međunarodnih ekonomskih odnosa uzvraća se demonstracijom sile i oštrim sankcijama prema slabijim zemljama. Novi svetski poredak je tipičan primer svetskog predstavljanja dvojnog morala. Novi svetski poredak se propagira kao svetski poredak demokratije i ljudskih prava, a izvodi se kao sistem dominacije i hegemonije svim sredstvima, poziva se na slobodu, mir a nameće se potčinjenost, rat, nasilje, moć. Fukujama amer japanskog porekla napisao je Kraj istorije nakon sloma S. Saveza. Ali pokazalo se da tržište + demokratija jednako je liberalni kapitalistički poredak, u ex socijalističkim zemljama ne samo da ne funkcioniše nego daje slabije rezultate. Dolazi do opadanja rasta privrednog razvoja, do opadanja standarda, unutrašnjih raslojavanja i konfrotacija koje se rešavaju na veoma grub način, čak i ratovima. Nakon sloma socijalizma došlo je do novog svetskog stanja ne samo ekonomske i vojnopolitičke moći, već i do novog stanja duha i ukupnih odnosa u svetu. To novo

19

stanje, nov način rešavanja sporova ne samo između zemalja, već i unutar tih emalja sve češće se naziva novim svetskim poredkom. U svetu sve više narasta nova vrsta moći-medijska moć, kojom se stvara željena klima i uvećava postojeća ekonomska i pol moć. Sanksije međunarodne zajdnice rezervisane su za nerazvijene i male zemlje.Takve sankcije su direktna kočnica razvoju demokratije i ljudskih prava.Novostvorene zemlje od ex SSSR kao i sve druge istočnoevropske socijalistčke zemlje sada se nalaze u fazi tranzicije od straog socijalizma ka novom starom kapitalizmu.Prisutna je kombinacija socijalizma i kapitalizma u najlošijem izdanju. Zapadni model na najrazličitije načine se želi ne samo prikazati kao najbolji već i kao obavezan za sve kao sistem bez alternative.Lažna je predstava da su demokratija i ljudska prava svojstvena i prisutna kod razvijenih, a njihovo odsustvo i krženje prisutno i svojstveno nerazvijenim zemljama. Nasilno širenje demoktarije, ljudskih prava i sloboda, koči razvoj stvarne demokratije, ljudska prava i slobode. Nasuprot novom svetskom poretku, razvoj demokratije i ljudskih prava i sloboda zahteva nedvosmisleno uvažavanje i svetsku promociju svake zemlje bez obzira na sistem, veru i razvijenost kao i poštovanje bogatstva razlika i traženje optimalne harmonije u njima. To pretpostavlja i nove organe svetske zajednice koji bi sprečili dominaciju najmoćnijih svetskih sila i omogućile razvoj pravednijih međunarodnih odnosa u interesu svih zemalja sveta. 5. a. Savremena teorijska i primenjena ekonomija- ekonomiks Savremena teorijska i primenjena ekonomija-ekonomiks je svojevrsna sinteza ako ne svih ekonomskih nauka, onda bar onih njenih usmerenja koja su posebno aktuelna za poznavanje i regulisanje najvažnijih procesa privrednog života. Osnovni sadržaj teorijske i primenjene ekonomije -objašnjavanje principa, pravila i zakona ekonomskog razvitka-tj onih osnova koja su se izučavala u tradicionalnoj pol ekonomiji. - analiza organizacije i mehanizma funkcionisanja ekonomskih sistema i njihova komparacija a posebno izučavanje metoda funkcionisanja narodne privrede u celini kao i pojedinih firmi i preduzeća - razrada principa i instrumenata ekonomske politike Jedan od glavnih principa savremene ekonomije je uzajamno dejsto teorije i prakse. Drugi princip ekonomiksa je jedinstvo mikro i makro analize na komparativnim osnovama. Zatim princip realnog istoricizma-isti ekonomski zakoni, principi i pravila u različitim istorijskim uslovima deluju(ponašaju se) različito. Ono što se izučavalo u okviru Političke ekonomije oduvek je bilo ne samo povezano sa realnim životom i svetom, nego je iz njega i proizilazilo.Na to ukazuje i poreklo ovog naziva od grčke reči polis i oikos i nomos-zakon. Antički mislioci su posmatrali pol ekonomiju kao praktičnu disciplinu koja se bavi ekonomijom domaćinstva, grada i države. U srdnjovekovnoj misli termin pol ekonomija posebno naglažava Monkretjen. U

20

nemačkoj je odomaćen termin nacionalna ekonomija. A u Engleskoj nakon pojave principa ekonomije od Alfreda Maršala ostala je samo ekonomija, tj EKONOMIKA. Isto je slučaj i sa SAD naročito sa publikovanjem knjige Pola Semjulsena Ekonomija. Pol ekonomija nije bila odvojena od politike. Vremenom se se težilo da se nazove ekonomskom naukom ili socijalnom ekonomijom, kao upravljanje domaćinstvom i privredom s ciljem da se obezbedi materijalno blagostanje naroda. To je kao njen predmet naznačio i Adam Smit-da ona teži da obogati narod i vladara. Većina ekonomista se slaže da je ekonomija učenje koje objašnjava kako ljudi, pojedinačno ili putem institucija donose odluke o proizvodnji i potrešnji roba i usluga u uslovima ograničenosti proizvodnih faktora i neograničenosti potreba. Popularno učenje ekonomije je podeljeno na makroekonomiju i mikroekonomiju. Mikroekonomija istražuje interakciju proizvođača i potrošača na pojedinačnim tržištima(tržište automobila) kao i interakcija između takvih tržišta. Makroekonomija proučava varijable koje objašnjavaju čitavu ekonomiju, kao što je vrednost ukupne proizvodnje (autputa) koju ta privreda proizvodi u datom vremenskom periodu. Ona proučava ponašanje agregata kao što su nivo cena i ukupna zaposlenost ili nezaposlenost. Najvažnije alatke mikroekonomije su ponuda i tražnja. Ponuda i tražnja objašnjavaju cene i autput pojedinih tržišta. One objašnjavaju i odnos cena i autputa na različitim tržištima. U makroekonomiji se posmatra nivo cene i autputa privrede kao celine, koristeći ukupnu tražnju i ukupnu ponudu kao glavne alatke. Iako se mikro i makro ekonomije izučavaju odvojene one su veoma bliske. Često se naglašava da je osnovni predmet ekonomije gotovo svakodnevna borba za poboljšanje materijalnog blagostanja tj zarađivanja za život. Ekonomiks- to je istraživanje ponašanja ljudi u procesu proizvdnje, raspodele i potrošnje materijslanih dobara i usluga u svetu ograničenih resursa. Alfred Maršal je razmatrajući predmet ekonomije kao nauke koja istražuje čovekove individualne aktivnosti koja je najtešnje povezana sa ostvarivanjem i upotrebom materijalnih rekvizita blagostanja-ukazao i na njenu drugu stranu koja je mnogo važnija a to je studija čoveka(navike, specifičnost posla,klasne simpatije i instikt za vlašću...) Pol ekonomija je stekla pravo građanstva samostalne naučne discipline s nastankom i razvojem klasične škole Adama Smita i Davida Rikarda. Njih dvojca su smatrali da su centralna pitanja pol ekonomije povezana sa ljudskim radom, rad nezavisno od sfere proizvodnje u kojoj se nalazi. Po engleskom ekonomisti Stenlejku-ekonomiks razmatra probleme maksimalnog korišćenja onog što imamo. Za pojedinog čoveka to znači takvo korošćenje svojih sposobnosti i dohodaka, koje najbolje zadovoljava ili doprinosi većem blagostanju. Štaviše pojavljuje se svojevrsni ekonomski i civilizacijski paradoks: povećanje proizvodnje robe i usluga u savremenom svetu još više povećava potrebe ljudi i društva. Neosporan predmet delatnosti i smisao postojanja ekonomije kao nauke je kako ograničenim ekonomskim resursima zadovoljiti rastuće potrebe ljudi. Kada se govori o ekonomskim resursima u oblastima ekonomije, onda se misli na osnovne faktore proizvodnje: zemlju, rad, kapital i oreduzetnika. Faktori proizvodnje se dele na tri osnovne grupe: -prirodni resursi-stvorila priroda, u ekonomiji se naziva zemlja

21

-ljudski resursi – ljudi sa svojim znanjem i iskustvom, radno sposobni ljudi u ekonomiji se zove rad. -proizvodni resursi u okviru ekonomije se nazivaju kapital, a brojni ekonomisti tu stvaraju i preduzetnike koji organizuju zemlju, rad i kapital u proizvodnim jedinicama – firmama. Savremeni pravci razvoja i shvatanja ekonomije mogu se grupisati u više koncepcija i pravaca. Prva iili neoklasična koncepcija.Robertson-engl ekonomista kaže Ekonomija je nauka o ljudima u svakidašnjem poslovnom životu, ili o materijalnom delu ljudskog blagostanja.Nauka je vredna istraživanja zbog toga što nam može pomoći da oformimo nacionalne sudove o pitanjima ekonomske politike. Teško ćemo naći demarkacionu liniju šta je čisto ekonomsko, a šta je političko i etičko. Teškoće nastaju kada sticanje srdstava blagostanja i vlasti postaju aktivnosti samo po sebi. Druga koncepcija povezuje se sa razvojem ekonomske misli krajem XIX veka i prvih dekada XX veka, a težište aktivnosti prebacuje na istraživanje determinanti u vezi sa ekonomskim i empiričkim fenomenima-nedovoljnosti, retkosti dobara i usluga. To je potpuno def engleski ekonomist Robins u def. Da je ekonomija nauka koja proučava ljudsku aktivnost ukoliko se tiče odnosa između ciljeva i retkih sredstava koja se mogu alternativno upotrebiti. Treća koncepcija nije daleko od druge.sučtina ekonomisanja izražava se kroz akt razmene, kroz tržište i cene. To su posebno istakli Kasel i Mizes. Kasel ističe da u ekonomiji dominira fundamentalni princip redkosti sredstava za zadovoljenje ekonomskih potreba, ali da ekonomist treba da proučava tržišnu ekonomiju, jer ekonomska nauka ima za svoj domen analize formiranja cena. Mizes ističe da je pol ekonomija ili katalaktika proučava ljudsko ponašanje koje se tiče razmene. U sintetičke pravce svrstavaju se oni ekonomisti koji nastoje da def predmet moderne ekonomije tako da on uključi gotovo sve predhodno navedene koncepcije. Takav je slučaj sa Samuelsenom. U def predmeta ekonomije on polazi prvo od univerzalističkog shvatanja da su ekonomski problemi istovetni za bilo koje društvo i da su oni trajni: Šta treba proizvoditi (po vrsti i količini) Kako treba da budu korišćeni ekonomski izvori pri proizvodji Za koga proizvoditi, kakva treba da bude raspodela dohodka. On utvrđuje da ekonomija kao nauka postoji jer su ekonomska dobra retka, nedovoljna. Ispuštanjem reči politika od reči ekonomija nije značilo da se želela odvojiti ekonomija od pol. Ovo razdvajanje dovelo je do novog kvalitativnog spajanja-do pojave nove ekonomske teorije koja je neposrednije povzana sa realnim ekonomskim i pol životom. Kejnz sa svojom opštom teorijom o zaposlenosti, kamate i novca nastalom posle svetske krize 1929 dodaje novi državni pečat ekonomskoj nauci. On je saznanje ekonomske nauke u celini stavio u funkciju regulisanja normalnog odvijanja procesa ekonomske i društvene reprodukcije u konkretnim uslovima. On je stavio u RAD stečena ekonomska saznanja. Savremena ekonomska nauka bez obzira na različite nazive i interpretacije i nije ništa drugo nego ekonomija u radu i odnosima ljudi u njihovoj borbi zarađivanja za život i dostojanstveno življenje.

22

b. Ekonomsko socijalne mere i mehanizam državne pomoći farmerima Državna intervencija u poljoprivredi ima svoju dugu istoriju. Svakako da među prve i najznačajnije mere intervencije spada agrarna reforma, kao revolucionarna mera koja koja unosi kvalitativne promene svojinskih odnosa u poljoprivredi i društvenim odnosima uopšte. Za razvoj poljoprivrede i izmenu njene proizvodno-svojinske strukture država je preduzimala razne mere: agrarne reforme, komasacije, arondacije i ceo niz ekonomskih, socijalno-političkih i pravno-tehničkih instrumenata i mera. Na pitanje zašto poljoprivreda zahteva posebnu pažnju kreatora politike u svim razvijenim, a i nerazvijenim zemljama, daju se vrlo različiti odgovori, ali se manje više svi slažu o sledećim uzrocima: - većina vlada teži, iz strategijskih razloga visokom nivou samozadovoljnosti u proizvodnji hrane - svetska tržišta poljoprivrednih proizvoda iz raznih razloga su notorno nestabilna - poljoprivreda je pretežna delatnost u udaljenim regionima, sa malo alternativnih izvora zapošljavanja - u poljoprivredi dohoci po stanovniku teže da budu niski odnosno znatno su niži nego u ostalim privrednim granama. - cene poljoprivrednih proizvoda značajno utiču na stopu inflacije budući da ishrana čini veliki deo ukupnih izdataka domaćinstva. Po pravilu, izdaci za ishranu domaćinstava su utoliko veći ukoliko je zemlja nerazvijena i obrnuto. Poljoprivreda je značajna sirovinska osnova za niz industrijskih grana(prehrambrena ind, koža..). Ona igra značajnu ulogu u međunarodnoj trgovini. Najznačajniji svetski izvoznici i uvoznici poljoprivrednih proizvoda su razvijene zemlje. Na primer, najznačajniji svetski izvoznici pšenice su: SAD, Kanada, Australija i Francuska a uvoznici Engleska, Japan i Nemačka. Najveći izvoznici kukuruza su SAD, Argentina i Francuska a uvoznici Japan, Holandija i Engleska. Specifičnost poljoprivrede ne ogleda se samo u tome što je ona u velikoj meri zavisna od klimatskih, sezonskih i geografskih uslova i i što je privredna grana koja obezbeđuje ishranu stanovništva već i u nizu drugih momenata ekonomsko tehnološke, klasnosocijalne i istorijske prirode. Dokazano je da su mala imanja kočnica razvoja moderne poljoprivrede. Moderna tehnologija omogućava čoveku da obrađuje najmanje 40ha ili da odgaji najmanje 40 krava. Smatra se da je 80% gazdinstava EEZ odveć sitno da bi racionalno zaposlilo jednog čoveka. Država različitim instrumentima i merama podstiče proces koncentracije imanjakapitalizaciju privrede. Politika države u poljoprivredi realizuje se putem različitih instrumenata - regulisanje cena usled nestabilnosti cena poljoprivrednih proizvoda na domaćem i stranim tržištima. - regulisanje poljoprivredne proizvodnje(obima, strukture..) - podržavanje izvoza i restrikcija uvoza - finansiranje i podsticanje kapitalnih ulaganja u poljoprivredu - ostvarivanje socijalno-političkih ciljeva putem odgovarajućeg poreskog sistema i opterećenja dohodaka poljoprivrednika

23

- propisivanje uslova i metoda organizacije, obnavljanja, iskorišćavanja i unapređivanja poljoprivredne delatnosti, kao i položaja, prava i dužnosti poljoprivrednih proizvođača u pojedinim zemljama. U vezi sa oblicima državne pomoći poljoprivredi Samuelson postavlja pitanje ekonomskih mehanizama. On navodi pet: 1. Neposredni pokloni ili isplata pomoći koji se daju siromačnim farmerima koji su dokazali svoju potrebu i bedu. 2. Državni programi koji su usmereni na to da povećaju tražnju poljoprivrednih proizvoda ili da smanje njihove realne troškove proizvodnje. 3. Programi za ograničavanje useva koji idu na to da se smanji ponuda i poveća cena. 4. Programi za nabavke i zajmove da bi se garantovale i podržale cene 5. Planovi subvencioniranja razlika pri nabavci i prodaji. Sve snažnija državna intervencija uslovljena je i sledećim momentima: - ekonomsko-tehnološki zaostala poljoprivreda koči reprodukciju na kvalitativno višem nivou - otklanjanja agrarne krize-otovrenost makaza cena između industrijskih i poljoprivrednih proizvoda na štetu ovih poslednjih. - suprotstavljanje sve izraženijem agrarnom protekcionizmu i postizanje što povoljnijeg položaja poljoprivrede u međunarodnoj podeli rada i svetskom tržištu uopšte. - želja za razrešavanje agrarnog pitanja tj klasno-socijalnih protivrečnosti datog drutvenog-ekonomskog poredka. Industrijske zemlje nastoje da raznim merama zaštite svoju poljoprivredu i poljoprivredne proizvođače od inostrane konkurencije, a pre svega carinama, kontigentiranjem uvoza, premijama, regresima.Praktično rečeno, obilato se sliže agrarnim protekcionizmom. Agrarni protekcionizam naročito sprovode zemlje EEZ putem zajedničke carinske tarife. Industrijske zemlje praktikuju različite sisteme subvencioniranja, posebno sledeće: 1 - Sistem podržavanja cena-subvencioniranja cena naročito se razvio u SAD .Bitna karakteristika ovog sistema je da farmeri i pored sklopljenih ugovora nisu obavezni da prodaju državnoj agenciji za otkup poljoprivrednih proizvoda svojie proizvode po unapred utvrđenim garantovanim cenama ukoliko su tržišne cene ispod utvrđenih cena, državna agencija za otkup poljoprivrednih proizvoda je obavezna da otkupi sve ponuđene količine. 2 - Takozvani sistem deficiency payments-primenjuje se u Engleskoj. Sasvim je drugačija situacija u poljoprivredi Engleske nego u SAD. SAD su najveći izvoznik a Engleska je bila jedan od najvećih uvoznika poljoprivrednih proizvoda. Domaći proizvođač prodaje svoje proizvode po istim cenama kao i inostrani proizvođači, a država plaća proizvođaču razliku između više garantovane cene i niže tršišne cene(deficiency payments) 3 - Sistem direktnog subvencioniranja niskih dohodaka poljoprivrednika – u nordijskim zemljama (Švedska, Norveška). On je socijalno motivisan ali ima i izvesnih nedostataka. Jer kada se subvencije daju svim farmerima bez razlike, time se naglašavaju razlike između dohodaka farmera različite prduktivnosti. 4 - Sistem sniženja troškova proizvodnje. Zapadnoevropske zemlje na različite načiine rešavaju složenije probleme kako poljoprivredne proizvodnje tako i položaja poljoprivrednih proizvođača.

24

c.Novi svetski ekonomski poredak 1974 godine na zasedanju Generalne skupštine UN usvojena je Deklaracija o uspostavljanju novog međunarodnog ekonomskog poretka. Zasnovana je na ravnopravnosti suverenosti, opštim interesima i saradnji među svim državama nezavisno od njihovog soc-ekonomskog sistema. Deklaracija naglašava potrebu otklanjanja nejednakosti i neravnopravnosti u savremenom svetu rastućih razlika u stepenu razvijenosti između razvijenih i ZUR. Niz principa posvećen je problemu međunarodne ekonomske razmene, uključujući i pravedan odnos cena sirovina i industrijskih proizvoda, preferencijalni režim za zemlje u razvoju u svim oblastima međunarodne ekonomske saradnje, promenu međunarodnog valutnog sistema, obezbeđenje pristupa novoj tehnici i tehnologiji ZUR i otklanjanje diskriminacije u toj oblasti. Tokom 1989 UN počele su obimne pripreme za novu međunarodnu strategiju tj za 90-e godine u kojoj se preformuliše strategija za smanjenje jaza između bogatijih i siromašnijih zemalja i to putem zajedničke saradnje. Kao posebno telo UN koje se bavi razvojem i trgovinom, Konferencija UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD) je glavni autor ove strategije. Zemlje u razvoju bi trebalo da privatnom sektoru omoguće znatno veću inicijativu nego anije. Neophodno je i novo preispitivanje sistema međunarodne trgovine (GATT) tj sata STO. Mnogobrojne rasprave o novom međunarodnom ekonomskom poredku posebno naglašavaju sledeće grupe problema: 7. Ustrojstvo svetske zajednice sačinjeno je u skladu s potrebama i interesima najrazvijenijih i najmoćnijih zemalja sveta, počevši od OUN, Saveta Bezbednosti, MMF, Međunarodne banke i svih značajnijih međunarodnih inst. 8. Razvijene zemlje su razvile vrlo velike trgovinske barijere za izvoz roba(pretežno sirovina i poluproizvoda) 9. Zaštita od eksploatacije i velike zavisnosti od monopolističkih korporacija i međunarodnih multinacionalnih kompanija 10. Obzirom da su zemlje u razvoju značajni izvoznici sirovina i nekih osnovnih vrsta poljoprivrednih proizvoda koji su izloženi velikim kolebanjima cena prevashodno zbog odnosa glavnih kupaca-razvijenih zemalja-to one sa pravom traže pravednije uslove razmene. Kolebanje cena na svetskom tržištu najčešće ide na teret zemalja izvoznica sirovina-nerazvijenih z- au korist zemalja proizvođača i izvoznika industrijskih proizvoda opreme i novih tehnologija. 11. Olakšavanje dužničke krize 12. Neophodnost međunarodne podrške i pomoći Mnoge razvijene zemlje su ubeđene da nema brzog izvlačenja niti skraćenog puta od ekonomske zaostalosti i da nerazvijene zemlje treba da pređu celi put ekonomskog razvoja koje su prošle sada razvijene zemlje u toku poslednjih 200 godina. U tom kontekstu, nerazvijene zemlje ističu potrebu uspostavljanja novog međunarodnog ekonomskog poretka, kao širokog okvira za sveobuhvatne napore na područiju svetskog ekonomskog razvoja. Međunarodna zajednica treba hitno i efikasno da se suprotstavi prinudnim merama koje primenjuju pojedine razvijene zemlje poput nametanja embarga, blokada, zamrzavanja finansijskih sredstava...

25

Kada je reč o ocenama stanja i mogućim izmenama postojećeg sistema međunarodnih ekonomskih odnosa obično se ističu dva različita i protivrečna dokrinirano-praktična pogleda. Prvi polazi od teze da je postojeći sistem međ ekonomskih odnosa dobar i da bi ga samo u pojedinim detaljima trebalo prilagoditi savremenim kretanjima i u tom kontekstu pružati veću pomoć ZUR. Ovaj stav zastupaju ekonomski najsnažnije industrijski razvijene zemlje. Žiskar dEsten je izjavio da se iz duboke transformacije ekonomskih i finansijskih mehanizama treba da rezultira novi svetski poredak. Sve nerazvijene zemlje se slažu sa tezom da je potrebno izgraditi novi međunarodni ekonomski poredak tj postaviti nove i pravednije ekonomsko-socijalne i političke osnove. U okviru neravnopravne međunarodne ekonomske saradnje, kreditno monetarni sistem posebno je doprineo pogoršanju ekonomskog položaja ZUR. Otuda se ističe potreba za izgradnjom novog i pravednijeg međunarodnog kreditno-monetarnog sistema koji će više respektovati stvarne potrebe međ zajednice, posebno ZUR. Sve više postoji stav za potpuno restruktuisanje postojećih međunarodnih ekonomskih odnosa. Ističu se sledeći elementi potrebnog restruktuiranja: Celokupnog aparata međ trgovine; svetske proizvodnje na osnovu nove podele rada; radikalna reorganizacija međunarodnih monetarnih režima; pronalaženje adekvatnijih rešenja za problem državnih dugova; pravo na slobodan izlaz na more zemalja bez tog izlaza. Novi svetski poredak-sankcije umesto preferencijala Na izražen zahtev nerazvijenih zemalja za uspostavljanjem novih i pravednijih međunarodnih ekonomskih odnosa-za uspostavljanje novog međunarodno ekonomskog poredka najrazvijenije i najmoćnije svetske sile, SAD su odgovorile doktrinom i praksom novog svetskog poretka koje se formira nakon sloma SSSR i Varšavskog pakta.Umesto traženih pravednijih međunarodnih ekonomskih odnosa uzvraća se demonstracijom sile i oštrim sankcijama prema slabijim zemljama. Novi svetski poredak je tipičan primer svetskog predstavljanja dvojnog morala. Novi svetski poredak se propagira kao svetski poredak demokratije i ljudskih prava, a izvodi se kao sistem dominacije i hegemonije svim sredstvima, poziva se na slobodu, mir a nameće se potčinjenost, rat, nasilje, moć. Fukujama amer japanskog porekla napisao je Kraj istorije nakon sloma S.Saveza. Ali pokazalo se da tržište + demokratija jednako je liberalni kapitalistički poredak, u ex socijalističkim zemljama ne samo da ne funkcioniše nego daje slabije rezultate. Dolazi do opadanja rasta privrednog razvoja, do opadanja standarda, unutrašnjih raslojavanja i konfrotacija koje se rešavaju na veoma grub način, čak i ratovima. Nakon sloma socijalizma došlo je do novog svetskog stanja ne samo ekonomske i vojnopolitičke moći, već i do novog stanja duha i ukupnih odnosa u svetu. To novo stanje, nov način rešavanja sporova ne samo između zemalja, već i unutar tih emalja sve češće se naziva novim svetskim poredkom. U svetu sve više narasta nova vrsta moći-medijska moć, kojom se stvara željena klima i uvećava postojeća ekonomska i pol moć. Sanksije međunarodne zajdnice rezervisane su za nerazvijene i male zemlje.Takve sankcije su direktna kočnica razvoju demokratije i ljudskih prava.Novostvorene zemlje od ex SSSR kao i sve druge istočnoevropske socijalistčke zemlje sada se nalaze u fazi tranzicije od straog socijalizma ka novom starom kapitalizmu.Prisutna je kombinacija

26

socijalizma i kapitalizma u najlošijem izdanju. Zapadni model na najrazličitije načine se želi ne samo prikazati kao najbolji već i kao obavezan za sve kao sistem bez alternative.Lažna je predstava da su demokratija i ljudska prava svojstvena i prisutna kod razvijenih, a njihovo odsustvo i krženje prisutno i svojstveno nerazvijenim zemljama. Nasilno širenje demoktarije, ljudskih prava i sloboda, koči razvoj stvarne demokratije, ljudska prava i slobode. Nasuprot novom svetskom poretku, razvoj demokratije i ljudskih prava i sloboda zahteva nedvosmisleno uvažavanje i svetsku promociju svake zemlje bez obzira na sistem, veru i razvijenost kao i poštovanje bogatstva razlika i traženje optimalne harmonije u njima. To pretpostavlja i nove organe svetske zajednice koji bi sprečili dominaciju najmoćnijih svetskih sila i omogućile razvoj pravednijih međunarodnih odnosa u interesu svih zemalja sveta. 6. a. Tipovi i modeli ekonomskih sistema Neki autori ističu četri tipa ekonomskih sistema: dva tržišna tipa ekonomskih sistema u kojima dominira tržišna privreda + tržišna ekonomika slobodne konkurencije(čist kapitalizam) i savremena tržišna ekonomika(savremeni kapitalizam) i dva netržišna sistema- tradicionalni i administrativno-komandni komunistički. U okviru ovog ili onog sistema prisutni su razni modeli ekonomsko-socijalnih razlika pojedinih zemalja i područija. U tom kontekstu kao karakteristični modeli u okvirima savremenog kapitalističkog sistema ističu se: Američki model –sistem usmerene preduzetničke aktivnosti kojom se bavi najveći deo radnoaktivnog stanovništva. On ne postavlja pitanja socijalne jednakosti, već se slabije stojećim grupama obezbeđuju uslovi za skroman život. Ovaj model zasnovan je na visokoj produktivnosti rada i masovne orijentacije za postizanje ličnog uspeha. Japanski model karakteriše se orijentacijom na sporiji rast životnog standarda stanovništva u odnosu na rast produktivnosti rada. Zbog toga se smanjuje cena koštanja proizvoda i obezbeđuje veća konkurentnost na svetskom tržištu. Daje se prioritet interesu nacije u odnosu na pojedinca. Švedski model karakteriše se snažnom socijalnom komponentom, usmerenom na smanjenje socijalnih razlika putem preraspodele nacionalnog dohodka u korist slabijih slojeva stanovništva. Ovaj model se još naziva funkcionalna socijalizacija u kome je proizvodna funkcija preneta na privatna preduzeća koja posluju na konkurentnim tržišnim osnovama, a funkcija obezbeđenja visokog standarda(zaposlenost, obrazovanje, socijalno osiguranje) i mnogi elementi infrastrukture(saobraćaj, naučno-istraživačka delatnost)- na državu. Nemački model - socijalno tržišne privrede u kome država aktivno utiče na cene, carine, tehničke norme. Model je funkcionisao pod geslom. Blagostanje za sve - blagostanje kroz tržišnu utakmicu. U okviru administrativno-komandnih sistema(centralno-planskog komunističkog) ističu se razni modeli bivših socijalističkih zemalja-posebno ruski model i NR Kine.

27

Ruski model se još nije oformio i u toku je ekonomska reforma, privatizacija s naglaskom izražene potrbe za nastajanjem sistema savremene tržišne privrede. Međutim prisutna je velika nestabilnost u celokupnom socijlano-ekonomskom životu. I ova prelazna (od administrativno-komandne na savremenu tržišnu) ekonomika može se nazvati sistemom. - U specifičnom obliku prelazni oblik sistema prisutan je u NR Kini. Kada je reč o prelaznim oblicima ne radi se samo o jednosmernom kretanju- prelazu na tržišni sistem privređivanja, već i o prelazu tržišnog na socijalni sistem. b. Definisanje nerazvijenih zemalja Savremeni termin zemalja u razvoju je drugi izraz za nerazvijene zemlje. Grupa stručnjaka UN dobila je zadatak da ispita probleme i preporuči mere za razvoj nerazvijenih zemalja istakla je propleme pri pokušaju def izraza nerazvijenih zemalja. Imali smo teškoće, kažu oni s tumačenjem izraza nerazvijene zemlje u kojima je realan narodni dohodak po stanovniku nizak u uporedbi sa realnim narodnim dohodkom po stanovniku SAD, Kanadi..Odgovarajući sisnonim bio bi siromašne zemlje. Razlike u prirodnim bogatstvima različitih zemalja stvaran su faktor razlika u dohotku po stanovniku. Brojni autori def pojam nerazvijene zemlje navođenjem njenih karakteristika: 1. zemlje i područija u kojima je udeo primarne proizvodnje u ukupnoj proizvodnji daleko značajniji od udela sekundarne proizvodnje. 2. zemlje sa vrlo malom upotrebom mehaničke energije po stanovniku, u kojima se najveći deo privrednih aktivnosti obavlja zaostalom tehnikom i tehnologijom. 3. Zemlje sa niskim nacionalnim dohodkom 4. zemlje sa stacionirano privredom 5. zemlje koje investiraju mali deo nacionalnog dohodka 6. zemlje sa većim procentom smrtnosti od smrtnosti u SAD, Kanadi.. 7. sa visokim procentom nepismenih. Umesto def termina nerazvijena zemlja neki autori (Miler, Boldvin) navode sledeće karakteristike nerazvijene zemlje. 1. dominacija proizvodnje primarnih proizvoda 2. snažan pritisak stanovništva 3. nedovoljno iskorišćenje prirodnih bogatstava 4. velika ekonomska zaostalost stanovništva 5. oskudica kapitala 6. velika orijentacija na spoljnu trgovinu Drugi autori kao Djulio Kverini zur smatraju one zemlje kojima se unatoč potencijalnoj raspoloživosti izvora i primerenih tehnologija- ne uspeva proizvesti količina dobara i usluga koja bi odgovarala minimalnim stvarnim potrebama i težnjama velikog dela domaćeg stanovništva za napredkom. Eksperti UN razvrstavaju nerazvijene zemlje po geografskim oblastima, a Svetska banka u svojoj kategorijizaciji primenjuje jedan mežovit kriterij. Deli zemlje u razvoju u četri kategorije: - zemlje izvoznice nafte - zemlje sa većim dohotkom (iznad $400 po stanovniku)

28

- zemlje sa srednjim dohodkom($200-375 po stanovniku) - zemlje sa najnižim dohodkom(ispod $200 ) ona obuhvata 23 zemlje i označene su kao četvrti svet. Def ovih termina zavisi ne samo od toga kakve društveno ekonomske strukture želimo da izrazimo nego i od toga s kog aspekta i kojim ciljem date fenomene ispitujemo. Nesumljivo postoji značajna razlika između novoindustrijalizovanih zemalja Evrope i novoindustrijalizovanih Latinske Amerike tj novoindustrijalizovanih Azijskih zemaljaizvoznica industrijskih proizvoda(Južna Koreja, Singapur, Tajvan) Različiti aspekti, ciljevi i metodi pristupa ogledaju se u različitim nazivima, tj terminima kojima se želi istaći nerazvijenost: siromašne zemlje, sirovinske zemlje, zemlje periferije, treći svet, zaostale zemlje, nedovoljno razvijene, slabe zemlje, male nacije, nove snage, neutralne zemlje.U poslednje vreme odomaćio se termin ZUR. Ali ako bi se prihvatio ovaj termin mali broj zemalja bi se našao danas u svetu koji se nalazi u razvoju. Šta više ovaj termin bi više odgovarao industrijski razvijenim zemljama, koje se još brže razvijaju od nerazvijenih. Danas su još najuobičajeniji termini razvijene i nerazvijne zemlje, područija i kontinenti. Ni ovi termini nisu bez prigovora, jer ni jedna zemlja nije toliko nerazvijena da bi mogla biti nerazvijenija niti je i jedna zemlja toliko razvijena da se ne može dalje da razvija. Termini nerazvijena zemlja kao i razvijena su statični i neodražavaju stvarnu dinamiku u razvoju pojedinih zemalja. Otuda bi prihvatljiviji termini bili razvijenije i nerazvijenije zemlje. Bez obzira s kojim se od ovih termina poslužili, poznato je na koje se zemlje misli. c.Način funkcionisanja i sticanja članstva u GATT-u Glavni organ STO je Ministarska konferencija koju čine predstavnici svih članica STO. Konferencija se sastaje najmanje svake dve godine i donosi odluke po svim pitanjima iz multilateralnih trgovinskih sporazuma. Svakodnevni rad se odvija u brojnim telima: Osnovno je Generalni Savet koji čine sve članice STO i koji izveštava ministarsku konferenciju.Generalni savet delegira svoja ovlašćenja drugim osnovnim telima-Savetu za trgovinu robom, Savetu za trgovinu uslugama i Savetu za trgovinske aspekte prava intelektualne svojine. Ministarska konferencija je osnovala još tri tela koja odgovaraju GeneralnomSavetu. Komitet za trgovinu i razvoj nadležan za ZUR. Komitet za platno-bilansna ograničenja, Komite za budžet, finasije i administraciju. Većina zemalja ima diplomatske misije u Ženevi, na čijem čelu se najčešće nalazi ambasador akreditovan pri STO. Neke grupe zemalja istupaju zajedno u STO sa jednim zajedničkim predstavnikom na sastancima i u pregovorima. Najveća grupacija ove vrste je EU sa 15 zemalja članica. EU je samostalno članica STO, kao i jene države članice posebno. U STO se nastavlja tradicija odlučivanja iz GATT-a putem konsenzusa. Kad nije moguće postići konsenzus, Sporazum o osnivanju STO predviđa glasanje. U tim slučajevima odluke se donose većinom glasova, jedna zemlja jedan glas. Za odluku o prijemu nove članice potrebna je 2/3 većina na ministarskoj konferenciji.

29

Oim navedenog originalnog članstva u STO, bilo koja država ili teritorija koja ima potpunu autonomiju u vđenju svoje trgovinske politike može postupiti STO pod uslovima koji se dogovore sa članicama STO. ZUR su predstavljale 97 od 128 ugovornica GATT-a krajem 1994. Zajedno sa zemljama u procesu tranzicije ka tržišnoj privredi, očekuje se da igraju značajnu ulogu u STO, imajući u vidu povećani broj članica STO. Opšta pažnja je posvećena specifičnim potrebama i problemima ZUR i zemljama u procesu tranzicije. U mnogim delovima sveta došlo je do formiranja regionalnih trgovinskih sporazuma u kojima se grupe država dogovaraju da ukinu ili snize trgovinske prepreke u međusobnoj trgovini. Ova pravila imaju za cilj da se olakša trgoovina između određenih zemalja,pod uslovom da to ne podiže trgovinske prepreke u odnosu na sotali svet. Na taj način, regionalne integracije upotpunjuju multilateralni trgovinski sistem, a ne predstavljaju opasnost. 7. a. Teorija konvergencije Teorija konvergencije ili približavanje socijalno ekonomskih sistema, nasuprot doktrini divergencije, polazi od konstantacije - da kapitalizam i socijalizam usled dejstva naučno tehnološkog progresa gube svoje ranije suprotnosti i poprimaju opšte i bitne zajedničke osobine koje ih približavaju, a ne suprotstavljaju, tako da dolazi do formiranja jedinstvenog industrijskog društva, odnosno do jednstvenog i integralnog socijalnoekonomskog sistema. Osobine teorije su: 1. podvlači rastuće sličnosti dvaju sistema, odnosno procesirajuću akumulaciju zajedničkih crta. 2. ističe da kapitalizam sve više poprima crte socijalizma, a socijalizam poprima sve više osobine savremenog kapitalizma. 3. s obzirom da se oba sistema nalaze u razvoju, osvajanju i primeni savremene nauke, tehnike i tehnologije ona ističe ono što je opšte i zajedničko, što je imanentno samoj logici razvoja nove tehnike i tehnologije tj da naučno-tehnološki progres dovodi do konvergencije. Ovu teoriju možemo posmatrati sa više aspekata, dva su najbitnija: tehnološko-tehnički ekonomsko-sociološki Prema ovoj teoriji objektivna ekonomsko-socijalna baza konvergencije socijalnoekonomskih sistema je osobenost savremene naučno-tehnološke revolucije. Jedan od predstavnika ove teorije je i Valter Bakinghem ističe važan zaključak ove teorije- da su realno postojeći ekonomski sistemi više slični nego različiti. Pristalica ove teorije je i Jan Tinbergen.(kaže da je važno što se oba sistema nalaze u procesu razvitka i zbližavaju se) Galbrajt takođe odbacuje dilemu kapitalizam ili komunizam i zalaže se za nešto bolje od oba sistema.

30

Kao bitne pozitivne procese promena koje se odvijaju kd dvaju osnovnih savremenih socijalno-ekonomskih sistema obično se navode: 1. jačanje uloge države u kapitalističkom i njeno slabljenje u socijalističkom sistemu 2. slabljenje tržišnih elemenata, razvoj i primena planiranja u kapitalističkom sistemu, a u socijalističkom sistemu slabljenje direktivnog planiranja i jačanje tržišnih kategorija i kriterija. 3. pomenuta dva procesa, dovode do slabljenja socijalno-ekonomskih razlika u kapitalističkom sistemu i povećanja, tj diferencijacije u dohocima u socijalističkom sistemu. Tehnološki pristup teoriji konvergencije kao procesirajuće zajedničke crte ističe: 1. proces koncentracije i centralizacije sredstva koji nameće savremena tehnika i tehnologija 2. povećanje učešća industrije u strukturi društvenog proizvoda, njena superiornost 3. odlazak radne snage sa sela u grad, iz proizvodnih u neproizvodne grane i delatnosti Bakingem smatra da će tri od četri osnove kapitalizma biti prisutne u novom sistemu koji nastaje i to: 1. privatna svojina na kapitalnu osnovu 2. ekonomski stimulans i motiv profita 3. tržišni sistem u svojstvu glavnog kriterija i kontrole nad raspodelom roba i usluga. Po njemu sadšnja temeljna osnova kapitalističkog sistema tj privatna svojina- mora da ostane isto kao i profit, kao motorna snaga sistema, a konkurencija bi i dalje predstavljala opšti okvir i u novom sistemu. Budući integralni sistem bi, prema ovoj teoriji, preuzeo od socijalizma takođe tri osobine, i to: 1. porast jednakosti 2. radničku kontrolu nad uslovima rada 3. ekonomsko planiranje Prema teoriji konvergencije otpada alternativa socijalizam ili komunizam, a rađa se nova ekonomija, koja sve više dovodi do toga da postojeće ekonomije sve više liče jedna na drugu, tj da više liče jedna na drugu nego što se razlikuju. Američki sociolog Sorokin ističe da se vrednosti savremenog kapitalizma i komunizma postepeno slivaju u jedinstveni socijalni organizam koji se suštinski razlikuje od kapitalizma i od komunizma, jer je oslobođen slabosti i jednog i drugog sistema. Po njemu u savremenim uslovima su pristna dva tipa industrijskog društva- demokratski i totalitarni. Prema Parsonu, kod prvog tipa kao odlučujući faktor se ističe privatna svojina i slobodno preduzetništvo koje je relativno zavisno od državne kontrole i drugi u kojem u svim oblastima odlučujuću reč igra država. b. Prevazilaženje ekonomske stagnacije i zaostalosti ZUR - primer Argentinskog ekonomskog liberalizma Mnoge zemlje Dalekog istoka Azije i Latinske Amerike su na vrlo različite uspele da ubrzaju i stabiliziraju razvoj. Posebno je interesantan primer nekih zemalja Latinske Amerike, koje su poslednjih desetak godina preokrenule ne gativan i pozitivan tok ekonomskog razvoja, a to znači da ubrzaju ekonomski razvoj, smanje inflaciju i znatno povećaju dohodak po glavi stanovnika. Primer Argentine više je nego poučan za

31

ekonomiste. Često se govori o argentinskom privrednom čudu. Sem Argentine pozitivan primer su Peru, Čile, Bolivija i Mexiko. Uz brzi ekonomski razvoj i smanjenje inflacije neke zemlje Latinske Amerike su napravile prelom u državnom budžetu tako što su uspele da a budžeskog deficita pređu u budžetski suficit. Argentina je negativne stope rasta BNP pretvorila u pozitivnu u 1993 g uz smanjenje inflacije. Budžetska sredstva Argentina obezbeđuje putem indirektnih poreza. To ohrabruje predizetnika, utoliko pre što je stopa oporezovanja prihoda jedinstvena i iznosi svega 33 procenata Jedna od prvih mera argentinske liberalizovane ekonomske politike bilo je ukidanje svih restrikcija u prometu deviza. Finasijski kapital sada može u neograničenoj masi da se transferiše iz i u zemlju. Argentina je zabeležila i dve negativne tendencije: porast nezaposlenosti, negativni trgovinski bilans-koji je od aktivnog postao negativan. Argentinska privreda je dugo stagnirala, pa čak i nazadovala u svom razvoju ali je početkom 90-ih napravila pravi bum u svom ekonomskom razvoju. Uspela je da za vrlo kratko vreme poveća nacionalni dohodak po glavi stanovnika uz drastično smanjenje stope inflacije. Postignuta je i stabilizacija pezosa. To je dovelo do značajnog porasta kupovine moći stanovništva i ponovnog uspostavljanja kreditnog tržišta. Argentinski ekonomski liberalizam omogućuje da strana preduzeće mogu da investiraju svoj kapital bez predhodnog odobrenja ili registrovanja kod nadležnih vlasti. Zakon o ulaganju stranog kapitala pruža dodatnu zaštitu investitorima, obezbeđujući im neograničena prava da uložena sredstva u argentinsku privredu ili zarađenu dobit mogu izneti iz zemlje kad god im se prohte. I spoljna trgovina je liberalizovana ukidanjem protekcionističkih mera koje su ograničavale uvoz. Jedini zaštićeni sektor je domaća automobilska industrija koja je za Argentinu od velikog značaja, a ugrožena je dampinškom ponudom konkurentskih zemalja. Ekonomski liberalizam mogu da slede one zemlje koje su ekonomski i tehnološki lideri. Stručnjaci MMF, razmatrajući srednjoročne prognoze, ekonomskog rasta razradili su tri scenarija za razvijene i pet scenarija za ZUR. Za razvijene zemlje prvi je referentni scenario koji se bazira na nepromenjenim ekonomskim politikama, bez nereda na finansijskim tržištima. Drugi je scenario tržišna reakcija koja isražuje posledice zadržavanja postojećih ekonomskih politika.U okviru ovog scenarija MMF predviđa povećaje pritiska na finansijskim tržištima i dalje smanjenje rasta u industrijskim zemljama, pad kamata i vrednosti dolara. Trći scenario politike prilagođavanja ispituje uticaj koordiniranog prilagođavanja politike u glavnim zemljama. Povodom očekivanja za srednjoročni razvoj ZUR, Fond daje četri alternativna scenarija. U scenariju protekcionizma bi zbog dodatne zaštite u industrijskim zemljma došlo do znatnog smanjenja izvoza zemalja u razvoju i rasta njihovih privreda. U scenariju bolje politike u industrijskim zemljama industrijske zemlje bitrebalo da sprovode scenario prilagođavanja politika što bi pogodovalo ZUR u smislu ubrzanja njihovog privrednog rasta i smanjenja dugova u odnosu na njihov izvoz.

32

Scenario dodatnog finansiranja plus ojačanje politika procena je da bi 15 najzudeženijih ZUR ako prime dopunsku finansijsku pomoć poboljšale servisiranje dugova i povećale privredni rast i izvoz. Ekonmso –soc komisija UN za Aziju i Tihi okean smatraju da će XXI vek biti vek Azijeda će ona ostvariti dva puta veću stopu rata bruto proizvoda nego razvijene zemlje Među azijskim zemljama u razvoju potrebno je istaći značajnu ulogu Kine i Indije.Kina je specifičan fenomen. Ona je visokim stopma ekonomskog rasta i otvranjem prema svetu i stranom kapitalu značajno doprinela porastu globalne stope rasta i uticaja azijskog kontinenta na ekonomnske i socijalne strukturne promene savremenog sveta. c.Osnivanje i osnovne funkcije STO STO je pravni i institucionalni osnov unilateralnog trgovinskog sistema. Ona predviđa osnovne ugovorne obaveze kojima se utvrđuje kako vlade treba da formulišu i primenjuju domaću regulativu u oblasti trgovine. STO je istovremeno i mesto gde se razvijaju trgovinski odnosi među zemljama kroz zajedničku debatu, pregovore rešavanja sporova. STO predstavlja šravno uobličavanje rezultata Urugvajske runde i sukcesor opšteg sporazuma o carinama i trgovini GATT. STO nema samo potencijalno veće članstvo od GATT-a 128 zemlja kraje 1994 već obuhvata mnogo veći obim trgovinskih aktivnosti i politika. Opšti sporazum o carinama i trgovini se primenjivao samo na trgovinu robama dok STO pokriva trgovinu robama, uslugama i trgovinske aspekte prava intelektualne svojine. Sedište STO je u Ženevi. Osnovne funkcije STO su : a. nadzor i sprovođenje multilateralnih trgovinskih sporazuma koji zajedno predstavljaju STO b. forum za multilateralne trgovinske pregovore c. rešavanje trgovinskih sporazuma d. nadzor nad nacionalnim trgovinskim politikama i e. saradnja sa ostalim međunarodnim institucijama uključenim u globalno kreiranje ekonomskih politika. Sporazum o osnivanju STO sadrži 29 posebnih tekstova i više od 25 ministarskih deklaracija, memoranduma.. Prema članu 1 poznata klauzula najpovlašćenije nacije, članice su obavezne da proizvodima drugih članica daju tretman koji nije nepovoljniji od tretmana koji se daje bilo kojoj drugoj zemlji. Tako ni jedna zemlja ne može dati drugoj posebne trgovinske povlastice ili je diskriminisati: sve zemlje su jednake i sve dele koristi od snižavanja trgovinskih prepreka. Postoje brojna ograničenja od člana 1 koje se odnose na carinske unije i zone slobodne trgovine. Ipak tretman najpovlašćenije nacije generalno obezbeđuje da ZUR i ostale zemlje sa malim ekonomskim uticajem mogu slobodno da uživaju koristi od najboljih trgovinskih usluga kad se dogovore. Multilateralni trgovinski sistem je pokušaj vlada da obezbedi investitiorima, poslodavcima, zaposlenim licima i potrošačima poslovno okruženje koje će promovisati trgovinu, investicije i kreiranje radnih mesta, kao i niže cene na tržištu. Takvo okruženje mora biti stabilno i predvidivo, naročito ako je reč o investicijama.

33

Postojanje sigurnog i predvidivog pristupa tržištima je uglavnom određeno korišćenjem carina ili carinskih dažbina. Dok su kvote generalno zabranjene, carine su legalno sredstvo u STO i vlade ih koriste u cilju zaštite domaće industrije ili u budžetske svrhe. Međutim one su takođe predmet određenih disciplina i potrebno je da su u određenoj meri konsolidovanje. Konsolidacija znači da je carinski nivo za određeni proizvod obavezan i da se ne može povećavati bez kompenzacije glavnim trgovinskim partnerima. U slučajevima stvaranja carinske unije može doći do povećavanja carina, ali su onda neophodni pregovori o kompenzacijama. Od osnivanja GATT-a 1948 prosečni carinski nivoi su progresivno snižavani kroz seriju od sedam rundi pregovora. Urugvajska runda je tome doprinela znatnim snižavanjem carinskih stopa i bitnim povećanjem opšteg nivoa konsolidovanih carina. Ostali STO sporazumi nastoje da obezbede predvidive uslove za investiciju i trgovinu. Obaveze STO ograničavaju vlade u sprovođenju diskriminatorskih i protekcionističkih politika. Ključ predvidivih uslova trgovanja je najčešće transparentnost domaćih zakona, propisa i praksi. Mnogi STO sporazumi sadrže odredbe o transparentnosti koje zahtevaju objavljivanje na nacionalnom nivou kroz publikovanje u službenim listovima. STO nije institucija slobodne trgovine jer dopušta carine i u ograničenim slučajevima druge vidove zaštite.STO je sistem prvržen otvorenoj i fer konkurenciji. Preko ¾ članica STO su ZUR i zemlje u procesu ekonomskih reformi ka tržišnim sistemima. 8. a. Odnosi razmene Raniji kolonizatori ili pak novi nastoje da i dalje zadrže u svojim rukama veliki deo prirodnih bogatstava, proizvodnih sredstava i spoljne trgovine mnogih nerazvijenih zemalja koje su postale pol nezavisne. U tome im pomaže ekonomsko pol snaga međunarodnih monopola, koncerna, trustova i multinacionalnih kompanija industrijskih razvijenih zemalja. Politika neokolonijalizma je vrlo elastična i puna kamuflaža tako da često privremeno uspeva da stvara i održava marionetske i separatističke režime i pokrete. Novi kolonijalizam vrši direktan pritisak na privredu zemalja u razvoju i time direktno doprinosi produbljivanju ekonomskog jaza između razvijenih i ZUR. Naime u međ razmeni nerazvijene zemlje, zbog niske proizvodnosti rada, prisiljene su da daju više sopstvenog rada za manje tuđeg rada, razvijenih i produktivnijih zemalja. Marks je pisao da bogatija zemlja eksploatiše siromašniju, pa i onda kada ova poslednja razmenom dobija. (Bogatija zemlja trampi svoj jedan radni dan za tri radna dana siromašnije zemlje)Suština Marksove misli da eksploatacija ne nastaje u procesu razmene, već u procesu proizvodnje i to u odnosima između radnika i kapitalista, rada i kapitala, u procesu stvaranja i prisvajanja viška vrednosti. Forme eksploatacije se menjaju ali suština eksploatacije ostaje neizmenjena. Neposredna i evidentna eksploatacija jedne zemlje od strane druge zemlje obavlja se i izvozom profita iz zemalja u kojima je strani kapital investiran. Zemlje investitori

34

plasiraju svoje kapitale u privredu nerazvijenih zemalja i u tim zemljama koriste jeftinu radnu snagu i jeftine sirovine i tako zgrću ogromne profite. Brojni podaci o kretanju cena sirovina i industrijskih proizvoda pokazuju da cene sirovina stalno opadaju, a da cene industrijskih proizvoda rastu i da stoga nerazvijene zemlje trpe velike gubitke u međunarodnoj razmeni roba-za određenu količinu sirovina može da se kupi sve manje industrijske robe. Ovakvo kretanje odnosa cena pokazuje da su razvijene industrijske zemlje preko mehanizama cena u međ trgovini vršile skriveni transfer ogromnih profita. U najtežem položaju su se našle zemlje u razvoju koje su monokulturni proizvođači i izvoznici. Preko 35 zemalja u razvoju oko 50% izvoza otpada samo na jedan proizvod. Kada su u pitanju samo zemlje u razvoju u studiji Razvojnog programa UN 1992 pominje se iznos od 500 milijardi dolara koliko su ove zemlje izgubile 1990 na globalnom tržištu usled podređenog položaja i ograničenog pristupa tržištu. Kao posledica pada cena njihovih osnovnih izvoznih proizvoda-kamatne stope bile su nekoliko puta veće od onih koje su svojim kreditorima plaćale industrijske zemlje. Mada su zemlje izvoznice nafte kolektivnom akcijom uspele da formiranjem OPEK-a poboljšaju svoj ekonomski položaj i svoj uticaj na formiranje cena, cene nafte su izložene velikim kolebanjima. Saudijska Arabija je najveći izvoznik nafte usvetu, zatim Iran, Venecuela. Rusija je takođe ali nije član OPEK-a. Zbog pada cene nafte za svega 4% 1993 u odnosu na 1992 jedanaest arapskih zemalja je izgubilo 4,2 milijarde dolara. Pol Prebiš ekonomist je razvio teoriju ‚‚periferne privrede‚‚ prema kojoj se svet deli na industrijski razvijeni centar i agrarno-sirovinsku periferiju. On je pokazao da trgovinska razmena među njima nema ravnopravan karakter i da se odvija u korist centra usled sledećih razloga: a. Nova otkrića vrše se pre svega u centru a delimično u periferiji. U centru se brže odvija porast akumulacije kapitala i produktivnosti rada. b. Česta kolebanja cena se negativno odražavaju na periferiju. Amplituda ovih kolebanja u vreme padova i poleta veća je kod sirovinskih roba nego kod gotovih proizvoda. c. Cene proizvoda koje uvoze zemlje u razvoju rastu brže nego cene roba koje te zemlje izvoze. Na taj način nerazvijenije zemlje moraju prodavati sve više roba da bi zadržale neizmenjeni obim uvoza, tj kupovne snage. Tražnja za robama centra-uglavnom gotovih industrijkih proizvoda- raste bržim tempom nego tražnja sirovinskih roba periferije. Da bi se postigla ravnoteža između uvoza i izvoza zemlje u razvoju su prinuđene da smanjuju unutrašnje rashode na zarade i smanjenje cena izvoznih roba usled pogoršavanja uslova razmene. Predlagani su brojni mehanizmi formiranja cena sirovina. Data je ideja o indeksiranju cena odnosno vezivanje indeksa cena sirovina s indeksom cena gotovih industrijskih proizvoda. Predlagane su i interventne cene-otkupne cene po kojima bi se morale kupovati određene sirovine u neograničenim količinama, srednje cene , uravnotežene cene.... Međutim te izmene sem kod zemalja izvoznica nafte, još uvek nisu dovele do zapaženijeg poboljšanja položaja ZUR u odnosima razmene s razvijenim zemljama. Treba očekivati da će industrijski razvijene zemlje tražiti nove načine da održe svoj povlašćeni položaj u odnosima razmene sa ZUR. U novije vreme sve više se ističe novi trougao u međunarodnoj trgovini i razmeni: sirovine-oružije –industrijska oprema

35

Neke razvijene kapitalističke zemlje zahtevaju uvođenje novih pravila koja bi garantovala dostupnost prirodnih izvora. Naime odmah posle vrtoglavog porasta cene nafte razvijene zemlje, posebno SAD, su tražile od GATT-a da uvede nova pravila koja bi garantovala svim zemljama dostupnost prirodnih izvora. GATT bi trebalo da sadrži pravila koja bi onemogućavala ponavljanja embarga nafte i slične akcije u oblasti drugih sirovina i gotovih proizvoda, naročito onih sirovina kod kojih je učešće ZUR u svetskom izvozu dominantno U novije vreme zapažaju se i izvesna pozitivna kretanja na međ planu. Krajem jula 1989 počeo je da radi Zajednički fond za sirovine. Osnovni zadatak ovog fonda je stabilizovanje cena sirovina na svetskom tržištu. b. Pomoć razvijenih zemalja nerazvijenim zemljama Ograničenost domaće akumulacije i nerazvijen sistem njenog prikupljanja i efikasne alokacije u nerazvijenim zemljama upućuje ove zemlje na dodatne izvore akumulacije: zaduživanjem u inostranstvu, zahtevima za međunarodnom ekonomskom pomoći i pribegavanjem deficitnom finansiranju. Međunarodna ekonomska pomoć Kretiti Mešunarodnog udruženja za pomoć odobravaju se sa strožijim ekonomskim kriterijumima i na osnovu učinka politike prilagođavanja zemalja korisnica kredita. ¾ kredita Udruženja biće namenjeno investicijama u razvojne projekte, a ostatak podsticanju strukturnih promena. Opšta je ocena da je međ pomoć za brži ekonomsko tehnološki razvoj nedovoljna i da ne izražava stvarne mogućnosti razvijenih ni potrebe zemalja u razvoju. Istina ova vrsta pomoći igra vrlo značajnu ulogu, ali je najbolja vrsta pomoći samopomoć. Svega tri zemlje u svetu: Danska, Norveška i Švedska ispunjavaju prihvaćenu obavezu izdvajanja 1% BNP za finansiranje razvoja nerazvijenih zemalja. Japan i SAD izdvajaju najmanji deo svog BNP. U izveštaju Međunarodne komisije za problme razvoja-Brantova komisija 1980 kaže se da je potrebno povećanje službene pomoći za razvoj na 1% do 2000 god. Ovaj cilj nije ostvaren. Svojevremeno je postizanje tog cilja izgledalo sasvim realno i relativno lako ostvarljivo. Naime kada se na drugoj konferenciji UN o trgovini i razvoju u Nju Delhiju 1968. g. a zatim u Generalnoj Skupštini UN usvojilo da pomoć zemljama u razvoju treba da dostigne 1% DBP polazilo se od već ranijeg postignutog nivoa ove pomoći, a koja je pre toga dostigla 0,86% DBP. c. Bretonvudski sporazum Savremeni međunarodno mnetarni sistemi počiva na osnovama Sporazuma kojeg su 27. XII 1945 potpisale 35 zemalja na Konferenciji koja je održana u američkom gradu Breton Vudsu. Savremeno međunarodno monetarno-devizni sistem, bretonvudski sistem, tj sistem Međunarodnog monetarnog fonda, koji je osnovan psle konferencije u Breton Vudsu, počiva na osnovama građanske doktrine o međunarodnim ekonomskim odnosima, koja se

36

temelji na snazi kapitala. Otuda i nije slučajno što su SAD diktirale uslove sporazuma i što je usvojen američki plan o postepenom ustrojstvu međunarodno devizno-monetarnog sistema. Pored američkog plana razmatran je i engleski plan sačinjen na osnovama iste logike, ali je izražavao druge interese. Vajtov i Kejnzov plan formiranja međunarodnih finansijskih organizacija Iza Vajtovog plana su stajale SAD, ekonomski daleko jače od svake druge zemlje. One su imale interes da teže uspostavljanju slobodne trgovine u svetu, i vraćanju na zlatno važenje. Iza Kejnzovog plana stajala je zemlje koja se od glavnog finasijera sveta pretvorila u dužnika, sa bitno poremećenim platnim bilansom i sa isrpljenim monetarnim rezervama koja je bila protiv zlatnog važenja Vajtov plan - prema tom planu sva potraživanja Fonda evidentirala bi se u posebnoj novčanoj jedinici koja bi se zvala junitas a čija bi vrednost bila ravna 10 SAD dolara. Kejnzov plan je izvršavao potrebu zamene sistema zlatnog važenja novim obračunskim sistemom koji bi se zasnovao na mehanizmu multilateralnog banj+karskog kliringa. Prema ovom planu u Savez bi bile pozvane sve članice UN. Naime Savez bi otovrio račune zemljama članicama u posebnom novcu-bankor-u. Vrednost bi bila izražena u zlatu. Zlatni sadržaj bankora bi se povremenoi mogao menjati. U slučajevima kada se zemlja-članica nađe u ulozi dužnika nek druge zemlje, ona bi svoj dug izravnavala preko Saveza u bankorima tj ne zlatom nego putem međunarodnog kredita(drugim rečima zemlje dužnice bi dug plaćale robom čime se podržava proizvodnja odnosno opšta privredna aktivnost u njima.) Plan koji je predlagao Kejnz predviđao je formiranje potpuno novog međunarodnog monetarnog deviznog sistema. Ovaj plan je ocenjen kao idealistički. I pored toga što Vajtov plan nije pružao neki pouzdani model međunarodno-devizno monetarnog sistema koji bi podsticao brži privredni razvoj i razvoj svetske trgovine, on je nešto modifikovan, bio prihvaćen kao temeljna osnova za formiranje međunarodnih finansijskih organizacija. Kejnz je bio gorčen formiranjem bretonvudskih finasijskih institucija tj MMF I Međunarodne banke. Prema statutu Međunarodnog monetarnog fonda njegovi osnovni ciljevi su: 1. da razvija međunarodnu monetarniu saradnju pomoću jedne stalne ustanove koja će služiti za savetovanje i saradnju po međ monetarnim pitanjima 2. da olakša širenje i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine i održavanju visokog stepena zaposlenosti i realnog dohodka 3. doprinosi stabilnosti kurseva 4. da pomaže zavođenje multilateralnbog sistema plaćanja i uklanjanje deviznih ograničenja 5. da uliva poverenje članicama, stavljajući im sredstva Fonda na raspolaganje uz odgovarajuća obezbeđenja, dajući im tako priliku da isprave neuravnoteženost svog bilasnog plaćanja, a de ne moraju da pribegavaju merama štetnim po narodno ili međunbarodno blagostanje. 6. Prema odredbama statuta paritet valute sake članice zrebva da se izrazi u zlatu ili u SAD dolarima. Statutarne odredbe Fonda polazile su od klasičnih koncepata slobodne trgovine. Tako da se očekivalo od Fonda sledeće: - uspostavljanje čvrstih pariteta valuta zemalja članica

37

- uvođenjem konvertibilnosti - ukidanje deviznih ograničenja svih oblika - napuštanje bilateralizma kao metoda za ostvarivanje međunarodne trgovine i plaćanja. Članstvo u Fondu i Banci ne zavisi od ekonomskog i pol sistema. Prostoji tranzitorni period na osnovu koga se zemlja može prilagođavati i sprovoditi određene privremene restrikcije. Svaka članica mora da obavesti fond koji tip deviznog aranžmana namerava da primenjuje:vezivanje kursa za neku jaku svetsku valutu.... MMF je fiskalne 1992/3 zabeležio tri rekorda: broj zemalja članica porastao je na 178, rezerve su dostigle 250 milijardi dolara, a uveo je i novu olakšicu za svoje članove, namenjenu zemljama koje prelaze sa centralno-planske na tržišnu privredu. SAD su najveća i najuticajnija članica MMF, pa je i njena kvota najveća, a prema statutu MMF glavno sedište ove instirucije je u Vašingtonu. MMF i Svetska banka predstavljaju najznačajnije međunarodne finansijske institucije, koje prsudno utiču na međunarodno kretanje kapitala i održavanje stabilnosti valuta. Uspon i pad dolarsko-zlatnog standarda Odredbama statuta fonda izvršeno je krunisanje dolara kao svetske valute. Dugo vremena posle II sv rata dolar se smatrao tako dobar kao zlato a praktično je stajao iznad zlata. Bilo je situacija da se ni sa zlatom nije moglo doći do dolara. Naime nacionalna novana jedinica koja pretenduje da igra funkciju svetske valute pretpostavlja sledeće: 1. Zemlja o čijoj valuti je reč treba da ima odlučujuću poziciju u svetskoj privredi, svetskoj industrijskoj proizvodnji i svetskoj trgovini i izvozu kapitala. 2. zemlja mora da bude ne samo veliki proizvođač i kesporter već i veliki uvoznik 3. da bude pokrivena tolikim zlatnim rezervama da u svako doba može da odkupi sve količine svoje valute po unapred utvrđenom čvrstom kursu. 4. Da je valuta ne samo čvrsta i stabilna već i konvertibilna(konvertibilnost nužno zahteva činjenicu da je domaći novac dovoljno čvrst da bi kao takav bio dovoljno valjan za učešće u međunarodnom platnom prometu) 5. U praksi se konstituisao dolarsko-zlatni standard. Prihvaćena je cena zlata koja je uspostavljena još 1934 od 35 dolara za jednu uncu (31,035grama). U celokupnom posleratnom periodu samo dolar se mogao kovertovati u zlato. Druge valute na svom putu prema žutom metalu su mogle doći preko dolara.SAD su svoj dug plaćale svojom valutom prema inostranstvu., koji su opet najraznovrsnijim kanalima stizali u emisionu banku. Pokazalo se naročito poslednjih godina a i ranije da dolar ne samo da ne može više da igra svoju raniju ulogu svetske valute, već da mora činiti znaten napore za sopstevni oporavak i održavanje na svetskoj monetarnoj sceni. Otuda sus e sasvim logično tražila nova rešenja za funkcionisanje međunarodno-deviznog monetarnog sistema.Pojavljuju se neka nova rešenja u vidu specijalnih prava vučenja. Specijalna prava vučenja Tek na godičnjoj skupštini MMF i Međunarodne banke 1967 i Riu de Žaneiru prihvaćena je načelna odluka o izmeni starog i formiranju novog mehanizma međunarodnog plaćanja. Prihvaćena je koncepcija da se u okviru MMF formiraju uporedo sa zlatom i dolarom, nova specijalna dodajna sredstva međunarodnog plaćanja, koja bi po načinu

38

upotrebe bila ne samo različita već i neovisna od pojedinih nacionalnih monetarnih politika. Potreba za traženjem novih rešenja nametnuli su sledeći momenti: Značajan porast obima svetske spoljne trgovine; izmena odnosa ekonomske snage između pojedinih zemalja i regiona-posebno između SAD, EZ i Japana; slabljenje dolara; trgovinsko platni deficit niza zemalja, posebno SAD. Kao način rešavanja pomenutih problema 8 jula 1969 g u okviru MMF formiran je poseban mehanizam pod nazivom specijalna prava vučenja(SPV). SPV su sertifikati koje izdaje Fond, čija je nominalna vrednost iskazana u određenoj količini zlata i čiji je kurs čvrsto fiksiran. Ovaj novi svetski novac, tajanstveni novac, veštački novac, tj apstraktna valuta je svojevrstan način razmene kako neželjenih dolara tako i deficitarnog zlata otuda se SPV često naziva i papirno zlato. SPV su 1970 razdeljene na 105 zemalja članica MMF. Ovim je stvoreno pravo da ove zemlje prema potrebi pozajme jedna od druge stranu valutu u zamenu za SPV SPV su posle 1973 znatno dobile na svojoj ulozi. Kada je napušten čvrst paritet dolara i zlata ,tj kada se dolar odlepio od zlata, SPV su postala nova mera vrednosti konvertibilnih valuta. Istovremeno dok su se SPV ranije merila i izražavala u zlatu i dolarima sada se težina(vrednosti) ove jedinice izračunava na osnovu valutne korpe, tj valuta 16 razvijenih zemalja koje su u svetskoj trgovini učestvovale više od jednog procenta. SPV treba posmatrati kroz višak dolara i njegovu eroziju. SPV nisu nastala zbog toga što je bilo premalo, već zato što je bilo previše dolara. Interesantno je zapaziti da je znatno manji pad vrednosti dolara od onog koje njihov višak stvarno zahteva. Otapanje vrednosti znači istovremeno otapanje znatnih deviznih rezervi velikog broja zemalja. Otuda su one zainteresovane i angažovanje za smanjenje pada njegove vrednosti: Toga su SAD svesne, kao što su svesne i činjenice da se putem pairnog zlata i njegovim stalnim opadanje ne može da zatvori velika rupa u njihovom platnom bilansu. Mnogi ekonomski pol smatraju da se dolarski problem može rešiti samo stvaranjem drugih jakih monetarnih zona i to pre svega stvaranjem jake evropske monetarne zone i zamenom dolara neutralnom međunarodnom valutom tipa SPV. Krize bretonvudskog devizno monetarnog sistema i njeno prevazilaženje Od niza predloga i planova za reformu postojećeg međunarodnog devizno-monetarnog sistema neka od rešenja švajcarsko bankarskih stručnjaka su: 1. Zamenjivanje SAD dolara, kao rezervne valute specijalnim pravima vučenja SPV. Kritika: ovakav plan bi stavio MMF u ulogu svetske centralne banke, a pojedine zemlje bi mu teško želel da dodele takvu ulogu. 2. Udruživanje zemalja EZ u čvrst monetarni blok koji bi kao celina flotirao ka SAD dolaru, dok bi se interno između zemalja tako stvorila eventualno baza za novu rezervnu valutu.Kritika: Iz političkih razloga ovo je neostvarljivo. Slobodno obrazovanje deviznih kurseva tj generalno osciliranje vrednosti svih valuta. Kritika: ovim se ne bi rešio problem prividno ispravnih deviznih kurseva zbog razarujećeg dejstva kretanja kapitala

39

9. a) Japan - specifičnosti ekonomsko-socijalnog razvoja Japana Prodor Japana u sam vrh svetskih ekonomskih i tehnoloških sila rezultat je celog spleta povoljnih međunarodnih okolnosti koje su išle Japanu u prilog. Činjenica da je Japan za vreme korejskog rata značajno prosperirao uz obilatu pomoć i podršku SAD, kao aktivnog učesnika rata. Japan dugo godina nije opterećivao svoj nacionalni dohodak i državni budžet značajnijim vojnim izdacima. Posebno treba imati u vidu marljivu i kvalifikovanu radnu snagu kao i to da je japanska industrija koristila niske troškove lagera-vernost firmi i odansot gospodaru. Japan je koristio evropsku kvalifikovanu, a azijski jeftinu radnu snagu. Treba imati u vidu da Japanci rade duže. Radna disciplina izraženija je nego u drugim zemljama. Šefovi japanskih firmi su tradicionalno naviknuti na odnose slične vojnim. Nafta je igrala i igra i dalje jednu od značajnih uloga u rastu svake ekonomije.Pad cene nafte posle 1983. omogućio je brži rast svetske privrede. Japan je značajno povećao svoje učešće i u svetskoj trgovini i izbio na treće mesto, odmah posle SAD i Nemačke. Japan i Nemačka ostvaruju i značajne suficite u spoljnoj trgovini, nasuprot SAD i niza drugih zemalja koje beleže veliki deficit. Stope rasta nacionalnih privreda, kao i svetske privrede u mnogome zavise od stope akomulacije, koja je pri drugim identičnim uslovima, odlučujući faktor razvoja. Japan je značajno uznapredovao kada je od sredine 60-tih značajno pojačao svoja naučna istraživanja. Japanske firme izdvajaju više za istraživanje i razvoj nego što ulažu u nove zgrade i opremu. Japan je u mnogo čemu drugačiji. Pri traženju idealne poslovne škole obično se teži sintezi tri faktora: američke teorije, evropskog biznisa i japanske prakse. U japanskoj tradiciji proces donošenja odluke je veoma spor, ali je primena odluke neverovatno brza. Nema sumnje da je rukovodni mentalitet u japanskim kompanijama oblikovan sasvim drugačijim administrativnim nasleđem. Japanske kompanije kroz strategiju zasnovane na izvozu postale su globalne kompanije. One su svet posmatrale kao jedno tržište, te su stoga i bile u stanju da ostvare masovnu proizvodnju. One su nametale novu konkuretnsku igru, koja od kompanija zahteva da razviju tri različite-često konfliktnestrateške mogućnosti u isto vreme: - multinacionalnu fleksibilnost radi bržeg reagovanja na potrebe lokalnog tržišta - globalnu konkurentnost kako bi se mogla dostići efikasnost masovne proizvodnje - permanentno učenje i oštra konkurencija sposobnosti, kako bi se postigle inovacije na svetskom nivou. Japan tokom niza proteklih godina ostvaruje veliki spoljno-trgovinski suficit. 1993 premašuje 140 milijardi dolara. Japan dosta izvozi u SAD-automobile i autodelove. Japan se nalazi pod sve snažnijim pritiskom SAD da otvori svoje tržište na američku robu i smanji svoj izvoz u SAD,SAD prete i sankcijama u skladu sa klauzulom Super 301 američkog trgovinskog zakona koji daje mogućnost predsedniku da uvede sankcije prema zemljama koje sprovode nepoštenu trgovinu sa SAD. Dosadašnje japanske karakteristike: visoka stopa rasta, snažna intervencija i zaštita domaćeg tržišta, jeftina štednja i investicije, kontrola domaće tražnje, invaziona spoljna

40

politika, prejaka valuta...očigledan su dokaz uspešnosti dosadašnje ekonomske politike i ukupnog japanskog menadžmenta. Mnoge svari u Japanu i u svetu su se promenile. Katastrofalni zemljotres u Japanu 1995. prouzrokaovao je velike štete. Nasuprot brzom ekonomskom rastu i niskoj stopi nezaposlenosti u dužem poslovnom periodu, a naročito do naftnog skoka 1973-75, Japan poslednjih godina, a naročito posle 1990. beleži vrlo niske stope rasta BNP i porast stope nezaposlenosti. Ne treba mada zaboraviti da je u Japanu stopa inflacije i dalje najniža. On je postao i najveći svetski investitor. Za razliku od drugih zemalja, država je imala strogu kontrolu nad privredom. Međunarodna trgovina gotovo i da nije postojala do 1854. Uloga države u Japanu posebno je pojačana naročito pred i tokom Drugog svetskog rata. Poraz u Drugom sv. ratu doneo je velike gubitke Japanu. Do 1952. Japan se nalazio pod svojevrsnom okupacijom američke vojske i američkim upravljanjem. Kasnije se pokazalo da je za vreme američke uprave u Japanu razvijan savremeniji sistem privređivanja nego što je to bio u samim SAD. Za razliku od ekonomske politike SAD koja se zasniva uglavnom na tzv. rukovođenju tražnjom, Japan koristi rukovođenje ponudom ili aktivnom industrijskom politikom. Japanci polaze od prepostavke da privatni sektor prepušten samom sebi nema dovoljno informacija, kordinacije, resursa niti sposobnosti da se mimo države nosi sa riskantnim poduhvatima i da postiže optimalne efekte. b. Dužnička kriza nerazvijenih zemalja i putevi njenog razrešenja Ublažavanje ili otklanjanje dužničke krize ZUR moguće je postići ublažavanjem uslova otplate, počevši od smanjenja kamatnih stopa i produženja rokova otplate dugova pa do otpisa i opraštanje ciline ili dela duga. Rešenje ovih problema još uvek nije na vidiku. Razlozi su brojni. Sjedne strane u glavnim zemljama dužnicama nedostaje zdrava ekonomska politika koja bi pre svega kapital koji odlazi iz zemlje vratila na bazi ponovno zadobijenog poverenja. S druge strane monopolski oložaj u tehnologiji i svetskoj trgovini razvijenih zemalja onemogućavaju da nerazvijene zemlje svojim bržim razvojem i povećanjem izvoza uredno servisiraju svoje dugove.Deveti samit nesvrstanih u Bgu 1989 pozabavio se problemima dugova zemalja u razvoju i zaključio da rešavanje problema dužničke krize podrazumeva potpuno opraštanje dugova, smanjenje kamatnih stopa, pozajmice najsiromašnijim zemljama. Za srednje zadužene zemlje se predlaže smanjivanje realnih kamatnih stopa, njihovo vezivanje za procenat prihoda ostvarenog od izvoza i delimična otplata duga u lokalnoj valuti. Trajno rešenje dužničke krize zavisi od stvaranja neophodnih uslova za ubrzan razvoj zemalja, a te uslove moraju stvoriti sve zainteresovane strane: kreditori, dužnici, banke i međunarodne finansijske organizacije. Stepen spoljne zaduženosti i dužnička klopka Brz porast spoljne zaduženosti . Poslednjih godina su Kina, Tajland, Meksiko i Argentina najveći pozajmljivači stranog kapitala, a Japan i Nemačka najveći kreditori. Svetska banka posmatra dve grupe dužnika: Prvu grupu čine zemlje južno od Sahare i visoko zadužene zemlje.

41

Veliki broj zemalja svrstan je u grupu velikih dužnika ali je premašio graničnu liniju spoljne zaduženosti. Spoljna zaduženost zemalja u razvoju je dostigla, obzirom na njihove platežne mogućnosti, akutne i zabrinjavajuće razmere. Približavanje graničnoj liniji spoljne zaduženosti a posebno njeno makar i minimalno prekoračenje je novo dodatno opterećenje za razvoj ZUR. Raniji i potencijalni kreditori i investitori odustaju od svojih namera ili, pak usled obezbeđenja od rizika znatno pogoršavaju uslove dodeljivanja zajmova i kredita: povećavaju kamatnu stopu znatno iznad aktuelnih kamatnih stopa na međ tržištu, skraćuju rokove i uslove otplate. Procenat otplaćivanja duga (Pod) može se izraziti odnosom plaćanja prema pravilu strane valute i to: Pod% =SP(suma plaćanja)/ Vi(obim valute od izvoza roba i usluga) puta 100 Visoki procenat pokazuje da je niska platežna sposobnost i obrnuto. Smatra se da zemlje nailaze na velike poteškoće pri otplaćivanju svojih spoljnih dugova ako oni prevazilaze 20% ukupnog deviznog priliva. Usled velikih razlika između zemalja u razvoju ne može se za njih sve zajedno istaći samo jedan i isti pokazatelj. Neke zemlje uredno isplaćuju spoljne dugove čak i u uslovima kada koeficijent otplate prelazi 40% deviznog priliva.Posebnu poteškoću servisiranja spoljnih dugova predstavlja opadanje tempa ekonomskog rasta. Sve više se pokazuje da zemlje Latinske Amerike i Kariba ne mogu pod sadašnjim okolnostima da otplate svoje inostrane dugove. Spoljni dug afričkih zemalja se stalno povećava, kao i kod zemalja Azije, ali je on znatno manji nego u Latinskoj Americi. Teret dugova nije postao nepodnošljiv samo zbog investicionih promašaja ili pogrešnih ekonomskih politika, već i zbog spoljnih uzroka koje je stvorio razvijeni svet, tj zbog raznih monopola i barijera u spoljnoj trgovini visokih realnih kamata bez presedana u istoriji, recesije i pada cena sirovina. Analizirajući mogućnost za rešavanje problema dugova ZUR, profesor Volič nekadašnji guverner Centralne banke SAD se zalaže za akcionarsko investiranje kao najbolji način da se napredak na tržištima kapitala stavi u službu ZUR.Ako bi se ukupna potrebna svota uporno pozajmljivala iz godine u godine dug bi rastao po stopi koja bi bila ravna kamatnoj stopi. U SAD se ova vrsta pozajmljivanja često naziva Poncijeva igra. Ako je nekim slučajem kamatna stopa jednaka stopi rasta BNP, dug i BNP bi rasli istom brzinom i ostajali u stalnoj proporciji. Ako pak zemlja mora stalno da investira, onda se odnos duga prema BNP pogoršava i tržište u jednom momentu prestaje da daje pozajmice. Putevi razrešavanja dužničke krize zemalja u razvoju Svako procenjivanje krize dugova mora prvo da se utvrdi kako i zašto je nastala, jer tek nakon utvrđivanja uzroka može se dati preporuka kako je prevazići. Svaki pojedinačni slučaj je različiti. Isti takav primer potrebno je primeniti kada se posmatraju zemlje poverioci. Sve više se nude različita teorijska i praktična rešenja olakšavanja dužničkih tereta.Neke od njih ističu višegodišnje reprogramiranje dugova, redukciju opterećivanja u odnosu na ranija opterećenja i redukciju dadžbina. Drugi uključuju kresanje kamatnih stopa, kapitalizaciju kamata Fransoa Miteran predložio je da se najsiromašnijim zemljama dugovi reprogramiraju pod povoljnim uslovima: na 20 godina uz desetogodišnji početak. Založio se za povećanja kapitala Svetske banke i za to da se tokovi komercijalnih banaka koje odobravaju kredite usmere za razvoj.

42

Velike banke kreditori kod problematičnih dužnika ponekad pribegavaju trampi duga za aktivu. Pr: Brazil-Banka deo duga proda po ceni nižoj od nominalne ali nešto više od bankarsko-tržišne nekoj multinacionalnoj kompaniji, ova taj dug u narodnoj banci dužničke zemlje zamni za domaću valutu koja kompaniji služi kao investicioni izvor u toj zemlji-pr Američka banka proda Nisanu meksički dug koji ova kompanija u Narodnoj banci mexika zameni za pezose kojima gradi fabriku automobila Nisan u Meksiku. Ovim sistemom banke prihvataju da izgube deo dobiti, jer sve manje veruju da će je ikada u potpunosti naplatiti. Poslednjih godina jača sača saznanje o međuzavisnosti dugovanja i ponovnog oživljavanja privrednog rasta. Ekonomist Vasilij Leontijev je smatrao da je vreme da se porazmisli o drugom marshalovom planu kojim bi se 7 industrijski najarazvijenijih zemalja obavezalo da će finansirati razvoj trećeg sveta i to sa tri kombinovane operacije. Pre svega potrebno je da bankovne kredite, sadašnje i buduće, garantuju države kreditori koji bi takođe trebalo da preuzmu na sebe jedan deo kamata. A zatim povećanje od 50% finansiranja uz olakšice međ institucija na kraju, potrebna je bespovratna pomoć da bi se najsiromašniji delovi sveta isčupali iz krize Vitemen nekadašnji direktor MMF smatra da bi MMF trebalo da osnuje specijalni potporni fond u iznosu od 50 milijardi dolara. Interesantan je predlog i Goldšmita koji smatra da bi se usmeravanjem samo jednog promila od dnevnih berzanskih transakcija u korist nekog organa UN, MMF ili Međunarodne banke prikupila sredstva od oko 150 milijardi dolara godišnje. Ovim bi se prikupilo dovoljno finansijskih sredstava da se vrate svi dugovi zemalja u razvoju za manje od 10 godina.Predloga ima dosta ali nema spremnosti od strane razvijenih zemalja da se ona reši. Zato je potreban hitno sveobuhvatniji pristup. Takav pristup zasnivao bi se na nizu međunarodno prihvaćenih smernica za upravljanje dugovima oko kojih su angažovani i dužnici i poverioci. Istaknuta je i potreba veće koordinacije među zemljama dužnicima. Dok su poverioci čvrsto organizovani radi zaštite svojih interesa, dužnici nemaju stalni forum koji bi branio njihove interese. Na međ konferenciji o Ekonomskom razvoju i problemu svetskih dugova koja je održana 1987 izraženo je mišljenje da su sadašnja situacija i uslovi vraćanja dugova potpuno neprihvatljivi za ZUR. Za popravljanje situacije dati su sledeći predlozi: - predlaže se povećanja sredstava za ZUR kroz povećanje javne pomoći, proširenje fondova MMF - osnovni izvori novih sredstava moglo bi biti viškovi Japana i Nemačke - RZZ bi morale zanačajnije otvoriti svoja tržišta za uvoz roba iz ZUR - deo dugova bi u celini ili delimično morao biti otpisan a deo pretvoren u razne oblike zajedničkih ulaganja.. - RZZ bi morale primeniti i fleksibilnije fiskalne politike i zakone o računovotstvu i bankarstvu.. - predlaže se internacionalizacija dugova, tj stvaranje neke vrste arbitražnog suda koji bi imao nadelžnost da na osnovu pravednosti i sagledavanja situacije dužnika i poverilaca, kao i činjenice da su dugovi kroz kamatu donekle amortizovani-donosi odluke o uslovima i načinima dalje otplate duga ili njihovog otpisa. - istaknuta je neophodnost reforme međunarodnog monetarnog sistema, promena politike finansijskih institucija i predloga da se osnuje specijalna institucija za međunarodno

43

finansiranje u cilju povećanja međunarodne likvidnosti i podrške javnim i privatnim ulaganjima u ZUR. c. Sistemi i pravila svetske trgovine - GATT i STO Sve do 1 januara 1995 sistem svetske trgovine počivao je na osnovama principa i pravila igre Svetskog sporazuma o carinama i trgovini (GATT-a) koji je formiran 1947. potpisivanjem sporazuma o međunarodnoj trgovini od strane 23 zemlje. Sistem GATT-a zasniva se na: 1. Dobrovoljnom prihvatanju pravila unapređenja međunarodne trgovine 2. Zemlje članice u međusobnoj trgovini priznaju klauzulu najvećeg povlašćenja 3. Smanjenje barijera u spoljnoj trgovini obavlja se putem pregovora zemalja članica. Sistem GATT-a i sistem slobodne trgovine nije isto. Zemlje članice GATT-a zadržavaju niz tarifnih ograničenja za uvoz. Ali uporedo sa tim GATT na stoji da što više liberalizuje spoljnu trgovinu i podstiče zemlje članice na pregovore o smanjenju ili uklanjanju spoljnotrgovinskih barijera. 4. Uvažavanje pravila pravedne trgovine. Zemljama članicama ne dozvoljava se povećanje tarifa i barijera s kojima su se one već saglasile u toku pregovora. S druge starne, u isključivoj nadelžnosti svake zemlje članice je da uvodi ograničenja uvoza ukoliko taj uvoz izrazito štetno deluje na njenu industriju, ali to mora da se vrži na bazi pravičnosti i nediskriminacije.Kada je proizvod uvezen za njega važe identični zakoni i porezi kao i za proizvode koji su proizvedeni u samoj zemlji. Suština sistema svetske trgovine i pravila GATT-a počiva na tri fundamentalna principa i to: Princip reciprociteta-kad neka zemlja smanji carine na robu druge zemlje, ona može očekivati da će i druga zemlja to uzvratno učiniti. Princip nediskriminacije-da zemlja ne može dati drugoj zemlji ili grupi zemalja preferencijalni trgovinski tretman na račun trećih zemalja-poznat kao standard najpovlašćenije nacije. Princip transparentnosti; GATT je podsticao zemlje da zamene necarinske barijere i da se obavežu da ih neće ponovo povećavati. Počevši od 1947 do kraja 93 GATT je uspeo da smanji prosečne carine u trgovini sa oko 40% na 3%. Predstavnici 107 zemalja i EU su u Markešu potpisali završni dokument Urugvajske runde GATT-a kojim se predviđa i transformisanje GATT-a u novu svetsku trgovinsku organizaciju(WTO), koja je započela s radom 1 janura 1995. Najvažnije talke GATT-ove analize obuhvataju: - povećanu sigurnost pristupa na tržište - sniženje ukupnih prosečnih carina u razvijenim zemljama na industrijske proizvode - povećavanje vrednosti uvoza industrijskih proizvoda koji u razvijenim zemljama uživaku carinsko oslobođenje - određeni napredak u smanjivanju carinske eskalacije koja pogoduje zemljama u razvoju u traženju da izvoze prerađene primarne proizvode - nadprosečno carinsko smanjenje mnogih proizvoda za čiji su izvoz zainteresovane zemlje u razvoju

44

- obuhvatanje i znatnog broja usluga, osobito turističkih, putničkih polovnih i finansijskih usluga. Svet je dobio WTO koja će raditi po pomenutim pravilima igre koje su sačinile razvijene zemlje prevashodno u svom interesu. ZUR tek treba da se izbore za nova i pravednija pravila svetske trgovine. 10. a. Kreiranje ekonomske politike – ekonomski savetnici predsednika SAD Različiti je odnos, ‚‚stepen nezavisnosti‚‚ i različit način povezivanja ekonomije i politike, ekonomske teorije i njene političke primene. Od zapadnih zemalja, interesantan je pr: SAD. Nakon donošenja Zakona o zaposlenosti 1946 formiran je Savet ekonomskih savetnika pri predsedniku SAD, kao glavni organ za razradu ekonomske politike vlade. Idejna i dokrinirana osnova za ekonomsku politiku i političku praksu bila je Kejnzovo učenje. Međutim tokom vremena svet je menjao svoj položaj prema Vladi i koristio i druge ekonomske teorije i koncepcije, a naročito za vreme predsednika Kenedija i niza predstavnika '' nove pol ekonomije ''. Savet se pretvorio u glavni naučno-savetnički centar, koji formira ekonomsku politiku vlade, istupajući često u svojstvu koordinacionog organa, koji povezuje različite ustanove i institucije za rešavanje i ostvarivanje kako perspektivnih tako i tekućih zadataka vlade na planu ekonomske politike. Tokom rada saveta pojavio se čitav niz interesantnih i poučnih doktrinirano-praktičnih novina. Jedna od njih posebno privlači pažnju a to je formiranje posebne studijskooperativne discipline '' teorije ekonomske politike'' čiji je osnovni cilj na obezbedi naučni prilaz u vođenju ekonomske politike. Ona ovaj zadatak rešava uglavnom metodom uporednih istraživanja prakse različitih zemalja s ciljem sticanja opštih zakonitosti ekonomske delatnosti država. Savet je u svom radu primenjivao različite metode. Jedna od njih je šema Nursa. Ova metoda uključuje tri stepena: ekonomsku analizu; ekonomsku sintezu koja označava formiranje ekonomske politike zasnovane striktno na kriterijima ekonomske nauke; političku sintezu kao prelaz na aktivnu političku delatnost.. Osnovna funkcija Saveta po mišljenju Nursa je u obavljanju ekonomske sinteze zasnovane na strogim kriterijima ekonomske nauke. Pokazalo se da u prelazu od analize na političko rešavanje u mnogome se sastoji i suština konflikta ekonomike i politike u uslovima SAD. U razrešavanju ovih konflikata Savet se različito ponašao. Početkom svoga rada Savet se odrekao političkih rešenja koja su donešena nakon njegove analize i preporuke. U drugom periodu(1950-52) Savet je u potpunosti sledio zahteve političke konjukture. Bilo je perioda kada je Savet pokušavao da se pretvori u organ najkvalifikovanije ekonomske analize i istovremeno u politički centar unutar vlade. U odnosu na rad i preporuke Saveta pojedini predsednici različito su se odnosili. Kada se govori o odnosu ekonomije i pol često se spominje poznata izreka prdsednika Ajzenhauera ''sačekajmi i videćemo'' zasnovan na shvatanjima o tome da će se ekonomija sama popraviti.

45

Za razliku od Ajzenhauera, Kenedi je pokazao veliki interes i smisao za ekonimsku politiku pa čak i za ekonomsku teoriju. Smatrao je da ekonomsku politiku treba zasnivati na faktima i logici, a ne na unapred datim ideološkim klišeima. Smatrao je da ekonomsku pol treba tako postaviti da obezbedi optimalan razvoj ljudski i prirodnih resursa zemlje. U tome su mu pomogli i igrali aktivnu ulogu njegovi ekonomski savetnici kojima je predsednik dodelio značajno veću ulogi nego što su to učinili njegovi predhodnici. Neki analitičari odnosa ekonomije i politike satraju da je vrlo opasno i da može nastupiti pravi haos u ekonomiji kada ekonomski savetnik sledi preporuke predsednika i obrnuto. Među Kenedijevim ekonomskim savetnicima posebno se isticao Volter Heler koji je pokazao interesovanje za politiku primene ekonomskih teorija a ne samo za ekonomske analize same po seb. Predsednik Regan glavni akcenat je stavio na ekonomiku ponude-reganomika. Rreganomika je imala vidan uspeh u suzbijanju inflacije, au prvim godinama i u rastu američke ekonomije, ali i po cenu visokoh platnog i budžetskog deficita, tj zaduživanje države. b. Kvalimetrija - oblici politike cena korporacija i uticaj kvaliteta Radni i proizvodno tehnološki ciljevi firme određeni su njenom strategijom, koja može biti usmerena na postizanje ekstra profita, prosečnog profita, zadovoljavanje sa minimalnim profitom da bi preživelo u konkurentskoj borbi, a ponekad samo da bi se izbeglo ili odložilo bankrotstvo firme. Za ostvarenje ovih ciljeva biraju se odgovarajući oblici politike cena, koja bi omogućila: 1 - Obezbeđenje takvog nivoa cena, čiji bi gornji nivo obezbeđivao kompaniji ekstraprofit. 2 - Obezbeđenje firmi normalnog profita (pokriće troškova proizvodnje plus prosečan profit za datu firmu) 3 - Vođenje politike cenovne konkurencije tj utvrđivanje nižih cena od konkurenata. 4 - Ostvarivanje politike necenovne konkurencije(tj. konkurencije kvaliteta) 5 - Utvrđivanje cena na nivou lidera, ili cena konkurenata; 6 - Obezbeđivanje prestižnih cena(iznad cena konkurenata) podvlačeći na taj način visoki kvalitet proizvodnje; 7 - Održavanje cena na nivou povlačećeg konkurenata; 8 - Obezbeđenje pomoću cena određene profitne stope na avansirani kapital 9 - Utvrđivanje cena, koje obezbeđuju stabilnost obima i nomenklature proizvodnje 10 - Ostvarenje stabilnih cena i dobiti putem manevrisanja faktorima proizvodnje 11 - Utvrđivanje cena s ciljem potiskivanja konkurenata sa unutrašnjeg ili svetskog tržišta. 12 - Težnja da se pomoću cena obezbedi stabilnost proizvodnje strukture. 13 - Uspostavljanje monopolskih cena. 14 - Težnja izbegavanja bankrotstva na datoj etapi; 15 - Obezbeđenje otklanjanja konflikata sa svojim radnicima; 16 - Utvrđivanje niskih cena, uključujući i dampinške, s ciljem prodiranja na tržište. Firme koriste obično više vidova cenovne politike tzv. hibrine oblike politike. O mestu i ulozi cena među faktorima kojim se naručioci rukovode .

46

O mestu i ulozi cena među faktorima kojim se naručioci rukovode pri izboru firme dostavljača, govore rezultate grupe firmi...U 65% firmi cena je na prvom mestu, pa kvalitet pa rok isporuke, a u 6% firmi cena je na poslednjem mestu. Na taj način glavni kriterijum pri izboru dostavljača je cena, na drugom mestu nalazi se kvalitet proizvodnje a na trećem rok isporuke. Kvalitet proizvoda sve više postaje odlučujući element za formiranje cena. Njega nameće i sve oštrija konkurencija na međunarodnom tržištu.To podvrđuje i sve veći uspeh japanskih firmi na svetskom tržištu. Sve više se u Japanu, a i u drugim zemljama pooštravaju zakonski propisi o kvalitetu. Poooštravaju se kaznene odredbe za proizvodnju defektnih roba i pružanja nekvalitetnih usluga. Polazeći od ograničenosti sirovinskih izvora i primenom savremene tehnologije Japanci se sve više drže principa: proizvoditi proizvode, i delove tako da rade što duži vremenski period bez defekata. To je nametnulo potrebu primene novih tehnoloških postupaka u tehnologija. Sve je to uticalo na teorijski razvoj i praktičnu primenu kvalimetrije kao zasebne oblasti istraživanja, kao samostalne naučne discipline. Punin kaže da se po svojoj unutrašnjoj strukturi kvalimetrija može podeliti na teoretsku i primenjenu. Objektom istraživanja teoretske kvalimetrije javljaju se opšte zakonitosti, matematski modeli ocene kvaliteta, a primenjena kvalimetrija se deli na eksperimentalnu i analitičku. Među osnovne principe kvalimetrije spadaju: 1 - Kvalitet kao celovito svojstvo proizvodnje 2 - Uzajamna veza između kvaliteta i njegovim karakterističnim svojstvima. Najtipičnijim složenim svojstvima-pokazateljima kvaliteta, pojavljuju se pokazateljifunkcionalni:trajnost(izdržljivost,čvrstina) ergonomski; dizajn(tehnička estetika); ekološka svojstva; sigurnost. Kvalimetrija nastoji da uvrsti u svoja istraživanja ceo kompleks korisnih svojstava proizvoda 3 - Merenje pojedinih svojstava, prostih i složenih, sprovodi se u specifičnim za svako svojstvo jedinicama merenja. Kao rezultat ovih merenja određuje se apsolutni (Pi) i relativni (Ki) značaj pokazatelja svojstava. Određivanja značaja Pi sprovodi se na osnovu fizičkih ili hemijskih metoda. Nesumljivo je da je rešavanje tako složenih problema kao što je merenje kvaliteta, bilo moguće samo na osnovu integracije i uzajamne veze različitih oblasti znanja. Merenje kvaliteta može biti samo tada kompleksno kada se kvalitet analizira i meri svestrano. Kvalimetrija i oblici politike formiranja cena se nalaze u vrlo tesnoj vezi. S obzirom na to da se kvalitet često smatra najvažnijim faktorom za formiranje cena, to stratezi proizvodnje i marketinga drže u strogoj tajnosti kako tehnologiju proizvodnje tako i metodologiju određivanja i merenja kvaliteta. c. APEC Forum APEK(Asian Pacific Economic Cooperation) kao labava regionalna grupacija ze konsultacije nastao je po inicijativi australijskog premijera Boba Iloka 1989 Ovu ideju je prihvatio i američki predsednik Bil Klinton koji je krajem 1993 organizovao i prvi samit svih lidera ove organizacije u Sietlu. APEC obuhvata 18 zemalja i tri najveće evetske ekonomske sile SAD, Japan i Kina. Prema stepenu ekonomske razvijenosti u APEC je pet industrijalizovanih zemalja(SAD, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland), 4

47

novoindustrijalizovane azijske države(Južna Koreja, Tajvan, Singapur i Hong Kong), sve snažnije privrede Udruženja nacije Jugoistočne Azije(Indonezija, Malezija, Filipini) Članice su i dve latinoameričke države Meksiko i Čile i zemlja koja ima ogromne sirovinske rezerve Nova Gvineja. Krajem 1994 u Bogoru i Indoneziji održan je skup lidera 18 zemalja članica foruma za Azijsko pacifičku saradnju APEC na kojem je potpisan sporazum o postepenom uspostavljanju zone slobodne trgovine, koja je naveća u svetu. Pri tome su uzete u obzir razlike u nivou ekonomske razvijenosti zemalja članica, tako da će nerazvijene zemlje ukinuti trgovinske barijere do 2010, srednje razvijene do 2015, a ZUR do 2020. Zapaža se veoma brza institucionalizacija APEC sekretarijat, stručne komisije, studijske grupe. Sekretarijat ima sedište u Singapuru. Kako se brzo čširi broj zadataka APEC-a vidi se iz formiranja komisije za opšta ekonomska pitanja, koja je osnovana tek u Novembru 1994. Ova komisija će pre svega svim zemljama članicama dostavti najvažnije ekonomske podatke, a onda izraditi prognozu razvoja. Komisija treba da utvrdi trendove direktnih investicija u regionu APEC-a i da ispita odnose između industrijskog i tehničkog progresa, tj između liberalizacije trgovine i privatizacije državnih firmi. U okviru APEC-a biće veoma interesantno pratiti odnose u trouglu SAD, Japan, Kina. Od tih odnosa zavisiće sudbina ove međ ekonomske grupacije. Kina je već istakla svojih pet principa za saradnju sa SAD i to: 1. razvoj svestranih i dugoročnih odnosa; 2. dve strane će međusobno poštovati i uvažavati uslove i izbor njihovih puteva a probleme će rešavati u bilateralnim odnosima u duhu prijateljstva; 3. stalno unapređivanje međusobne ekonomske saradnje tako što će se u potpunosti koristiti prednost be ekonomije; 4. pojačavanje međusobnih konsultacija i saradnja o međunarodnim pitanjima; 5. neposredni kontakti naročito na visokom nivou. 11. a. Ekonomska integracija – EU Kada razmišljamo o integracijama, mislimo pre svega na savremene procese međunarodnog povezivanja i organizovanja na sve brojnije međunarodne ekonomske grupacije u raznim delovima sveta, posebno na Evropsku Uniju...i dr Međunarodne ekonomske integracije su organizovani sistemi ekonomsko-pol saradnje i povezivanja zemalja na osnovama razvoja svestranih i stalnih veza, racionalne međusobne podele rada i efikasnog korišćenja raspoloživih resursa u cilju blagostanja naroda i konkurentne sposobnosti firmi i država članica na svetskom tržištu. U toku porcesa integracije dolazi ne samo do razvijanja i produbljivanja međudržavnih veza i odnosa, več i dod ubokih strukturalnih promena i kretanja svih faktora proizvodnje u svim zemljama ponaosob a koje nameću neminovnost povećanja produktivnosti rada, a time i dohodaka radnika i profita preduzetnika. Međ ekonomske integracije su objektivni procesi i pojave koje su nastale tokom ekonomskog razvoja a naročito posle II sv rata. Među različitim oblicima međudržavnog ekonomskog povezivanja ističu se sledeći:

48

- Zona slobodne trgovine u okviru koje se smanjuju razna ograničenja-posebno carine između zemalja članica - Carinski savez, koji uporedo sa postojanjem zone slobodne trgovine utvrđuje jedinstvene carinske tarife i jedinstvenu spoljnotrgovinsku politiku u odnosu na treće zemlje - Zajedničko tržište je razvijeniji oblik integracije koji pored slobodne međusobne trgovine obezbeđuje i slobodno kretanje kapitala - Ekonomski i valutni savez je svestrano međudržavno povezivanje koje pored pomenutih oblika integracije sadrži i sporovođenje opšte ekonomske i finasijsko-valutne politike. - Regionalna unija je najviši oblik integracije koji pored pomenutih oblika predviđa i sprovođenje jedinstvene spoljne politike. Praktično sve zemlje u svetu su obuhvaćene procesima međunarodnih ekonomskih integracija. Bez obzira na sve aktuelne ekonomske grupacije ostaju i dalje problemi odnosa između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Najvažnije ekonomske gruoacije: Severnoamerička zona slobodne trgovine (NAFTA) SAD, Kanada i Mexico Ekonomska zajednica zapadnoafričkih zemalja...Evropska Unija Evropska Unija ranije Evropska ekonomska zajednica je pravi primer za istraživanje različitih faza ekonomsko-pol povezivanja i integrisanja. To je organizovan proces od EEZ koja je formirana Rimskim sporazumom 1957 od strane 6 zemalja Zapadne Evrope (Francuska, SRNemačka, Belgija, Lukseburg, Holandija i Italija) do Evropske Unije od 15 zemalja na osnovama sporazuma iz Mastrihta 1992 i danas 25 zemalja. Osnovni ciljevi sadržani su u čl 2, 3 Ugovora gde se kaže da Zajednica ima za cilj da uspostavljanjem zajedničkog tržišta kao i ekonomske i monetarne unije ni sporvođenjem zajedničke politika unapređuje skladan i uravnotežen privredni razvoj u celoj Zajednici, visok nivo zaposlenosti, kvaliteta đivota, privrednu i društvenu povezanost i solidarnost između država članica. Ugovor predviđa: - ukidanje carinskih dadžbina, zajedničku trgovinsku politiku, zajedniču politiku u oblasti poljoprivrede i ribarstva, u oblasti saobraćaja, bez kršenja pravila konkurencije, usklađivanje nacionalnih zakonodavstava.... Evropski savet(šefovi država i vlada) ; Savet ministara; Komisija; Evropski parlament( zaseda u Strazburu-danas mu se daje veća snaga, u Mastrihtu dobija jedan instrument da izglasa nepoverenje članovima komisije. Parlament može da blikira i odluke Saveta ali ne u negativnom smislu); Sud pravde sedište u Luksemburgu. b. Politika i način kontrole cena Politiku kontrole cena primenjuju sve zemlje ali na različite načine. Pod politikom kontrole cena obično s podrazumevaju različiti načini i stepeni administrativnog(državnog) regulisanja cena. Međutim, administrativno regulisanje kretanja i formiranja cena je znatno šire nego što je to neposredno ili posredno državno regulisanje, odnosno državna kontrola cena Otuda administrativno regulisanje cena, u širem smislu te reči, može se smatrati svako netržišno regulisanje cena, a to znači i državno i monopolitičko i oligopolističko.

49

U periodu liberalnog kapitalizma država je samo u periodima kriza, ratova i kataklizmi pristupiala kontroli i administrativnom propisivanju cena. U savremenom državnom monopolističkom kapitalizmu to je svakodnevna praksa. Većina ekonomista se slaže da je dvocifrena stopa porasta cena znak krajnje alarmnog stanja, odnosno krajnje vreme za preuzimanje niza mera za regulisanje procesa društvene reprodukcije i regulisanje cena. Obuzdavanje porasta cena ne vrši se samo regulisanjem cena kao takvih, već i putem celog niza fiskalno-monetarnih instrumenata i mera U uslovima brzog porasta cena, nezdravog buma obično se primenjuje koncentrisana akcija kočenja koja se sprovodi putem različitih instrumenata i mera. Jer ako se suviše pritiska kočnica, zatvara se slavina, smanjuju izdaci za investiraje i potrošnju i to dovodi do veće depresije i recesije-porasta nezaposlenosti. S druge strane, ako se preduzmu polovične mere to može da dovede do daljnjeg povećanja cena. Državno regulisanje, administrativno određivanje i kontrola cena vrši se na različite načine-zamrzavanjem cena, određivanjem max i min cena. Različiti sistemi kontrola cena u industrijski razvijenim zemljama naročito su se razvili za vreme Drugog sv rata, a negde i znatno ranije(Francuska 1936). Svaki sistem kontrole cena ima svoju cenu. Postavlja se i pitanje ko i koliko plaća cenu kontrole cena, a ko i koliko profita zbog administrativnog određivanja cena? Za odgovor je potrebna suptilna analiza svake konkretne zemlje. Kontrola cena kao i porast cena uopšte ima svoju granicu. Obično se kaže da povećanje cena može da ide u granicama konkurencije. Ali je otvoreno i sporno pitanje granica konkurencije, jer konkurencija je sredstvo ne samo porasta već i opadanja cena. Kad se govori o kretanju cena u granicama konkurencije obično se misli na ekonomske(tržišno formirane) cene, a ne na cene koje se formiraju administrativnim putem, putem različitih oblika kontrole cena. Cene koje se formiraju putem različitih oblika kontrole cena, često se nazivaju veštačkim cenama, cenama koje vrše zlokobnu alokaciju resursa. Prateći pr Francuske, zapaže se da osim blokiranja cena, koje je povremeno bilo osnovno oružije u borbi protiv inflacije, u vladin arsenal za suzbijanje rasta cena spada još sledećih osam instrumenata: 1 - Limitiranje cena 2 - Kontrolisana sloboda: preduzeća mogu slobodno da menjaju svoje cene, ali predhodno da prijave nadležnom organu za cene, koji ima pravo veta. 3 - Dogovor o stabilizaciji: država i pojedine grane se sporazumevaju o održanju određenog nivoa cena 4 - Dogovor o programima cena: cene se usklađuju sa opštim ciljevima koje je vlada postavila petogodišnjim planom. 5 - Dogovori protiv porasta cena za određeni period uz određene protiv usluge države(da neće povećavati poreze za vreme ugovorenog perioda mirovanja cena) 6 - Kontrolisano godišnje programiranje cena 7 - Obaveza za umereno povećanje cena u industriji 8 - Blokiranje marži. Na snazi od 1974 g. Krajem svake godine trgovac/distributer treba da iznađe godišnju bruto maržu u procentu, ekvivlantnu onoj iz predhodne-to od njega zahteva veoma složenu navigaciju. Neoliberalističke koncepcije cena smatraju da je konkurencija najbolja kontrola cena.

50

Prema ovim koncepcijama vraćanje liberalizmu dovelo bi do oslobađanja: porasta cena i nezaposlenosti. Neki ekonomisti postavljaju pitanje i izražavaju sumnju: da li nestabilnost cena uopšte može biti stavljena pod kontrolu? Smatra se da administrativno određivanje tj blokiranje cena, dovodi do niza negativnih posledica: *dovodi do nestabilnosti i neekonomske organizacije proizvodnje, sprečava organizovanje proizvodnje na zdravim sonovama. *koči brži razvoj preduzeća koja primenjuju najsavremeniju tehnologiju i tehniku i umanjuje time efektivnost njihove ukupne delatnosti. *vrši transfer kupovne moći od proizvodnih ka onim oblastima u kojima se kontrola cena teško može da vrši a to znači da ove oblasto počinju brže da rastu zbog veštački ojaane tražnje. *podstiče i nepotrebnu ekspanziju uvoza i selenje akumulacije, tj izgradnju novih fabrika u zemljama gde takve konrole nema. *podstče veštačko lansiranje velikog broja novih proizvoda Nema sumnje da samoregulisanje cena putem slobodne igre tržišnih zakonitosti pripada pročlosti. Izvesnu kontrolu cena više ne odbacuju ni najeminentniji predstavnici savremenog neoliberalizma(Fridan i dr). Prem Kalsenu jedna od mogućnosti za suprotstavljanje poremećaja cena jeste odluka da se uskrati potrebna masa novca, koju povećanje cena neminovno zahteva. Često se smatra da je povoljnije rešenje kontrola cena nego snažna recesija i velika nezaposlenost. Međutim takvo mišljenje pripisuje čarobnu moć kontroli cena, kao da je ona per se u stanju da otkloni krize, recesije, inflaciju, nezaposlenost. Najbolji lek za stabilnost cena je povećanje proizvodnje putem povećanja produktivnosti rada i konkurentne sposobnosti nacionalne privrede na svetskom tržištu. Ukoliko vlade postave u redu ciljeva ekonomske politike ostvarenje stabilnosti cena, onda je kontrola cena poslednje što treba uraditi. U protivnom se gube prave informacije o uspešnosti cele eknomske politike. c. Kreiranje ekonomske politike – ekonomski savetnici predsednika SAD Različiti je odnos, ‚‚stepen nezavisnosti‚‚ i različit način povezivanja ekonomije i politike, ekonomske teorije i njene političke primene. Od zapadnih zemalja, interesantan je pr: SAD. Nakon donošenja Zakona o zaposlenosti 1946 formiran je Savet ekonomskih savetnika pri predsedniku SAD, kao glavni organ za razradu ekonomske politike vlade. Idejna i dokrinirana osnova za ekonomsku politiku i političku praksu bila je Kejnzovo učenje. Međutim tokom vremena svet je menjao svoj položaj prema Vladi i koristio i druge ekonomske teorije i koncepcije, a naročito za vreme predsednika Kenedija i niza predstavnika '' nove pol ekonomije ''. Savet se pretvorio u glavni naučno-savetnički centar, koji formira ekonomsku politiku vlade, istupajući često u svojstvu koordinacionog organa, koji povezuje različite ustanove i institucije za rešavanje i ostvarivanje kako perspektivnih tako i tekućih zadataka vlade na planu ekonomske politike. Tokom rada saveta pojavio se čitav niz interesantnih i poučnih doktrinirano-praktičnih novina. Jedna od njih posebno privlači pažnju a to je formiranje posebne studijsko-

51

operativne discipline '' teorije ekonomske politike'' čiji je osnovni cilj na obezbedi naučni prilaz u vođenju ekonomske politike. Ona ovaj zadatak rešava uglavnom metodom uporednih istraživanja prakse različitih zemalja s ciljem sticanja opštih zakonitosti ekonomske delatnosti država. Savet je u svom radu primenjivao različite metode. Jedna od njih je šema Nursa. Ova metoda uključuje tri stepena: ekonomsku analizu; ekonomsku sintezu koja označava formiranje ekonomske politike zasnovane striktno na kriterijima ekonomske nauke; političku sintezu kao prelaz na aktivnu političku delatnost.. Osnovna funkcija Saveta po mišljenju Nursa je u obavljanju ekonomske sinteze zasnovane na strogim kriterijima ekonomske nauke. Pokazalo se da u prelazu od analize na političko rešavanje u mnogome se sastoji i suština konflikta ekonomike i politike u uslovima SAD. U razrešavanju ovih konflikata Savet se različito ponašao. Početkom svoga rada Savet se odrekao političkih rešenja koja su donešena nakon njegove analize i preporuke. U drugom periodu(1950-52) Savet je u potpunosti sledio zahteve političke konjukture. Bilo je perioda kada je Savet pokušavao da se pretvori u organ najkvalifikovanije ekonomske analize i istovremeno u politički centar unutar vlade. U odnosu na rad i preporuke Saveta pojedini predsednici različito su se odnosili. Kada se govori o odnosu ekonomije i pol često se spominje poznata izreka prdsednika Ajzenhauera ''sačekajmo i videćemo'' zasnovan na shvatanjima o tome da će se ekonomija sama popraviti. Za razliku od Ajzenhauera, Kenedi je pokazao veliki interes i smisao za ekonimsku politiku pa čak i za ekonomsku teoriju. Smatrao je da ekonomsku politiku treba zasnivati na faktima i logici, a ne na unapred datim ideološkim klišeima. Smatrao je da ekonomsku pol treba tako postaviti da obezbedi optimalan razvoj ljudski i prirodnih resursa zemlje. U tome su mu pomogli i igrali aktivnu ulogu njegovi ekonomski savetnici kojima je predsednik dodelio značajno veću ulogi nego što su to učinili njegovi predhodnici. Neki analitičari odnosa ekonomije i politike satraju da je vrlo opasno i da može nastupiti pravi haos u ekonomiji kada ekonomski savetnik sledi preporuke predsednika i obrnuto. Među Kenedijevim ekonomskim savetnicima posebno se isticao Volter Heler koji je pokazao interesovanje za politiku primene ekonomskih teorija a ne samo za ekonomske analize same po seb. Predsednik Regan glavni akcenat je stavio na ekonomiku ponude-reganomika. Reganomika je imala vidan uspeh u suzbijanju inflacije, au prvim godinama i u rastu američke ekonomije, ali i po cenu visokoh platnog i budžetskog deficita, tj zaduživanje države. 12. a. Japan-specifičnosti ekonomsko-socijalnog razvoja Japana Prodor Japana u sam vrh svetskih ekonomskih i tehnoloških sila rezultat je celog spleta povoljnih međunarodnih okolnosti koje su išle Japanu u prilog. Činjenica da je Japan za vreme korejanskog rata značajno prosperirao uz obilatu pomoć i podršku SAD, kao aktivnih učesnika rata. Japan dugo godina nije opterećivao svoj nacionalni dohodak i državni budžet značajnijim vojnim izdacima. Posebno treba imati u

52

vidu marljivu i kvalifikovanu radnu snagu kao i to da je japanska industrija koristila niske troškove lagera-vernost firmi i odansot gospodaru. Japan je koristio evropsku kvalifikovanu a azijski jeftinu radnu snagu. Treba imati u vidu da Japanci rade duže.Radna disciplina izraženija je nego u drugim zemljama. Šefovi japanskih firmi su tradicionalno naviknuti na odnose slične vojnim. Nafta je igrala i igra i dalje jednu od značajnih uloga u rastu svake ekonomije.Pad cene nafte posle 1983 omogućio je brži rast svetske privrede.Japan je značajno povećao svoje učešće i u svetskoj trgovini i izbio na treće mesto, odmah posle SAD i Nemačke. Japan i Nemačka ostvaruju i značajne suficite u spoljnoj trgovini, nasuprot SAD i niza drugih zemalja koje beleže veliki deficit. Stope rasta nacionalnih privreda, kao i svetske privrede u mnogome zavise od stope akomulacije, koja je pri drugim identičnim uslovima, odlučujući faktor razvoja. Japan je značajno uznapredovao kada je od sredine 60-tih značajno pojačao svoja naučna istraživanja. Japanske firme izdvajaju više za istraživanje i razvoj nego što ulažu u nove zgrade i opremu. Japan je u mnogo čemu drugačiji.Pri traženju idealne poslovne škole obično se teži sintezi tri faktora: američke teorije, evropskog biznisa i Japanske prakse. U Japanskoj tradiciji proces donošenja odluke je veoma spor, ali je primena odluke neverovatno brza. Nema sumnje da je rukovodni mentalitet u japanskim kompanijama oblikovan sasvim drugačijim administrativnim nasleđem. Japanske kompanije kroz strategiju zasnovane na izvozu postale su globalne kompanije. One su svet posmatrale kao jedno tržište, te su stoga i bile u stanju da ostvare masovnu proizvodnju. One su nametale novu konkuretnsku igru, koja od kompanija zahteva da razviju tri različite-često konfliktnestrateške mogućnosti u isto vreme: - multinacionalnu fleksibilnost radi bržeg reagovanja na potrebe lokalnog tržišta - globalnu konkurentnost kako bi se mogla dostići efikasnost masovne proizvodnje - permanentno učenje i oštra konkurencija sposobnosti, kako bi se postigle inovacije na svetskom nivou. Japan tokom niza proteklih godina ostvaruje veliki spoljno-trgovinski suficit. 1993 premašuje 140 milijardi dolara. Japan dosta izvozi u SAD-automobile i autodelove. Japan se nalazi pod sve snažnijim pritiskom SAD da otvori svoje tržište na američku robu i smanji svoj izvoz u SAD,SAD prete i sankcijama u skladu sa klauzulom Super 301 američkog trgovinskog zakona koji daje mogućnost predsedniku da uvede sankcije prema zemljama koje sprovode nepoštenu trgovinu sa SAD. Dosadašnje japanske karakteristike: visoka stopa rasta, snažna intervencija i zaštita domaćeg tržišta, jeftina štednja i investicije, kontrola domaće tražnje, invaziosna spoljna politika, prejaka valuta...očigledan su dokaz uspešnosti dosadašnje ekonomske politike i ukupnog japanskog menadžmenta. Mnoge svari u Japanu i usvetu su se promenile. Katastrofalni zemljotres u Japanu 1995 prouzrokaovao je velike štete. Nasuprot brzom ekonomskom rastu i niskoj stopi nezaposlenosti u dužem poslovnom periodu, a naročito do naftnog skoka 1973-75, Japan poslednjih godina a naročito posle 1990 beleži vrlo niske stope rasta BNP i porast stope nezaposlenosti. Ne treba mada zaboraviti da je u Japanu stopa inflacije i dalje najniža. On je postao i najveći svetski investitor. Za razliku od drugih zemalja, država je imala strogu kontrolu nad privredom. Međunarodna trgovina gotovo i da nije postojala do 1854.Uloga države u Japanu posebno

53

je pojačana naročito pred i tokom drugog svetskog rata. Poraz u drugom sv ratu doneo je velike gubitke Japanu. Do 1952 Japan se nalazio pod svojevrsnom okupacijom američke vojske i američkim upravljanjem. Kasnije se pokazalo da je za vreme američke uprave u Japanu razvijan savremeniji sistem privređivanja nego što je to bio u samim SAD. Za razliku od ekonomske politike SAD koja se zasniva uglavnom na tzv rukovođenju tražnjom, Japan koristi rukovođenje ponudom ili aktivnom industrijskom politikom. Japanci polaze od prepostavke da privatni sektor prepušten samom sebi nema dovoljno informacija, kordinacije, resursa niti sposobnosti da se mimo države nosi sa riskantnim poduhvatima i da postiže optimalne efekte. b. Dužnička kriza nerazvijenih zemalja i putevi njenog razrešenja Ublažavanje ili otklanjanje dužničke krize ZUR moguće je postići ublažavanjem uslova otplate, počevši od smanjenja kamatnih stopa i produženja rokova otplate dugova pa do otpisa i opraštanje ciline ili dela duga. Rešenje ovih problema još uvek nije na vidiku. Razlozi su brojni. Sjedne strane u glavnim zemljama dužnicama nedostaje zdrava ekonomska politika koja bi pre svega kapital koji odlazi iz zemlje vratila na bazi ponovno zadobijenog poverenja. S druge strane monopolski oložaj u tehnologiji i svetskoj trgovini razvijenih zemalja onemogućavaju da nerazvijene zemlje svojim bržim razvojem i povećanjem izvoza uredno servisiraju svoje dugove.Deveti samit nesvrstanih u Bgu 1989 pozabavio se problemima dugova zemalja u razvoju i zaključio da rešavanje problema dužničke krize podrazumeva potpuno opraštanje dugova, smanjenje kamatnih stopa, pozajmice najsiromašnijim zemljama. Za srednje zadužene zemlje se predlaže smanjivanje realnih kamatnih stopa, njihovo vezivanje za procenat prihoda ostvarenog od izvoza i delimična otplata duga u lokalnoj valuti. Trajno rešenje dužničke krize zavisi od stvaranja neophodnih uslova za ubrzan razvoj zemalja, a te uslove moraju stvoriti sve zainteresovane strane: kreditori, dužnici, banke i međunarodne finansijske organizacije. Stepen spoljne zaduženosti i dužnička klopka Brz porast spoljne zaduženosti . Poslednjih godina su Kina, Tajland, Meksiko i Argentina najveći pozajmljivači stranog kapitala, a Japan i Nemačka najveći kreditori. Svetska banka posmatra dve grupe dužnika: Prvu grupu čine zemlje južno od Sahare i visoko zadužene zemlje. Veliki broj zemalja svrstan je u grupu velikih dužnika ali je premašio graničnu liniju spoljne zaduženosti. Spoljna zaduženost zemalja u razvoju je dostigla, obzirom na njihove platežne mogućnosti, akutne i zabrinjavajuće razmere. Približavanje graničnoj liniji spoljne zaduženosti a posebno njeno makar i minimalno prekoračenje je novo dodatno opterećenje za razvoj ZUR. Raniji i potencijalni kreditori i investitori odustaju od svojih namera ili, pak usled obezbeđenja od rizika znatno pogoršavaju uslove dodeljivanja zajmova i kredita: povećavaju kamatnu stopu znatno iznad aktuelnih kamatnih stopa na međ tržištu, skraćuju rokove i uslove otplate. Procenat otplaćivanja duga (Pod) može se izraziti odnosom plaćanja prema pravilu strane valute i to: Pod% =SP(suma plaćanja)/ Vi(obim valute od izvoza roba i usluga) puta 100

54

Visoki procenat pokazuje da je niska platežna sposobnost i obrnuto. Smatra se da zemlje nailaze na velike poteškoće pri otplaćivanju svojih spoljnih dugova ako oni prevazilaze 20% ukupnog deviznog priliva. Usled velikih razlika između zemalja u razvoju ne može se za njih sve zajedno istaći samo jedan i isti pokazatelj. Neke zemlje uredno isplaćuju spoljne dugove čak i u uslovima kada koeficijent otplate prelazi 40% deviznog priliva.Posebnu poteškoću servisiranja spoljnih dugova predstavlja opadanje tempa ekonomskog rasta. Sve više se pokazuje da zemlje Latinske Amerike i Kariba ne mogu pod sadašnjim okolnostima da otplate svoje inostrane dugove. Spoljni dug afričkih zemalja se stalno povećava, kao i kod zemalja Azije, ali je on znatno manji nego u Latinskoj Americi. Teret dugova nije postao nepodnošljiv samo zbog investicionih promašaja ili pogrešnih ekonomskih politika, već i zbog spoljnih uzroka koje je stvorio razvijeni svet, tj zbog raznih monopola i barijera u spoljnoj trgovini visokih realnih kamata bez presedana u istoriji, recesije i pada cena sirovina. Analizirajući mogućnost za rešavanje problema dugova ZUR, profesor Volič nekadašnji guverner Centralne banke SAD se zalaže za akcionarsko investiranje kao najbolji način da se napredak na tržištima kapitala stavi u službu ZUR.Ako bi se ukupna potrebna svota uporno pozajmljivala iz godine u godine dug bi rastao po stopi koja bi bila ravna kamatnoj stopi. U SAD se ova vrsta pozajmljivanja često naziva Poncijeva igra. Ako je nekim slučajem kamatna stopa jednaka stopi rasta BNP, dug i BNP bi rasli istom brzinom i ostajali u stalnoj proporciji. Ako pak zemlja mora stalno da investira, onda se odnos duga prema BNP pogoršava i tržište u jednom momentu prestaje da daje pozajmice. Putevi razrešavanja dužničke krize zemalja u razvoju Svako procenjivanje krize dugova mora prvo da se utvrdi kako i zašto je nastala, jer tek nakon utvrđivanja uzroka može se dati preporuka kako je prevazići. Svaki pojedinačni slučaj je različiti. Isti takav primer potrebno je primeniti kada se posmatraju zemlje poverioci. Sve više se nude različita teorijska i praktična rešenja olakšavanja dužničkih tereta.Neke od njih ističu višegodišnje reprogramiranje dugova, redukciju opterećivanja u odnosu na ranija opterećenja i redukciju dadžbina. Drugi uključuju kresanje kamatnih stopa, kapitalizaciju kamata Fransoa Miteran predložio je da se najsiromašnijim zemljama dugovi reprogramiraju pod povoljnim uslovima: na 20 godina uz desetogodišnji početak. Založio se za povećanja kapitala Svetske banke i za to da se tokovi komercijalnih banaka koje odobravaju kredite usmere za razvoj. Velike banke kreditori kod problematičnih dužnika ponekad pribegavaju trampi duga za aktivu. Pr: Brazil-Banka deo duga proda po ceni nižoj od nominalne ali nešto više od bankarsko-tržišne nekoj multinacionalnoj kompaniji, ova taj dug u narodnoj banci dužničke zemlje zamni za domaću valutu koja kompaniji služi kao investicioni izvor u toj zemlji-pr Američka banka proda Nisanu meksički dug koji ova kompanija u Narodnoj banci mexika zameni za pezose kojima gradi fabriku automobila Nisan u Meksiku. Ovim sistemom banke prihvataju da izgube deo dobiti, jer sve manje veruju da će je ikada u potpunosti naplatiti. Poslednjih godina jača sača saznanje o međuzavisnosti dugovanja i ponovnog oživljavanja privrednog rasta. Ekonomist Vasilij Leontijev je smatrao da je vreme da se porazmisli o drugom marshalovom planu kojim bi se 7 industrijski najarazvijenijih

55

zemalja obavezalo da će finansirati razvoj trećeg sveta i to sa tri kombinovane operacije. Pre svega potrebno je da bankovne kredite, sadašnje i buduće, garantuju države kreditori koji bi takođe trebalo da preuzmu na sebe jedan deo kamata. A zatim povećanje od 50% finansiranja uz olakšice međ institucija na kraju, potrebna je bespovratna pomoć da bi se najsiromašniji delovi sveta isčupali iz krize Vitemen nekadašnji direktor MMF smatra da bi MMF trebalo da osnuje specijalni potporni fond u iznosu od 50 milijardi dolara. Interesantan je predlog i Goldšmita koji smatra da bi se usmeravanjem samo jednog promila od dnevnih berzanskih transakcija u korist nekog organa UN, MMF ili Međunarodne banke prikupila sredstva od oko 150 milijardi dolara godišnje. Ovim bi se prikupilo dovoljno finansijskih sredstava da se vrate svi dugovi zemalja u razvoju za manje od 10 godina.Predloga ima dosta ali nema spremnosti od strane razvijenih zemalja da se ona reši. Zato je potreban hitno sveobuhvatniji pristup. Takav pristup zasnivao bi se na nizu međunarodno prihvaćenih smernica za upravljanje dugovima oko kojih su angažovani i dužnici i poverioci. Istaknuta je i potreba veće koordinacije među zemljama dužnicima. Dok su poverioci čvrsto organizovani radi zaštite svojih interesa, dužnici nemaju stalni forum koji bi branio njihove interese. Na međ konferenciji o Ekonomskom razvoju i problemu svetskih dugova koja je održana 1987 izraženo je mišljenje da su sadašnja situacija i uslovi vraćanja dugova potpuno neprihvatljivi za ZUR. Za popravljanje situacije dati su sledeći predlozi: -predlaže se povećanja sredstava za ZUR kroz povećanje javne pomoći, proširenje fondova MMF - osnovni izvori novih sredstava moglo bi biti viškovi Japana i Nemačke - RZZ bi morale zanačajnije otvoriti svoja tržišta za uvoz roba iz ZUR - deo dugova bi u celini ili delimično morao biti otpisan a deo pretvoren u razne oblike zajedničkih ulaganja.. - RZZ bi morale primeniti i fleksibilnije fiskalne politike i zakone o računovotstvu i bankarstvu.. - predlaže se internacionalizacija dugova, tj stvaranje neke vrste arbitražnog suda koji bi imao nadelžnost da na osnovu pravednosti i sagledavanja situacije dužnika i poverilaca, kao i činjenice da su dugovi kroz kamatu donekle amortizovani-donosi odluke o uslovima i načinima dalje otplate duga ili njihovog otpisa. - istaknuta je neophodnost reforme međunarodnog monetarnog sistema, promena politike finansijskih institucija i predloga da se osnuje specijalna institucija za međunarodno finansiranje u cilju povećanja međunarodne likvidnosti i podrške javnim i privatnim ulaganjima u ZUR. c. Od GATT-a do STO – trgovinske runde Predhodnik STO, Opšti sporazum o carinama i trgovini, je osnovan na privremenoj osnovi posle II sv rata, nakon stvaranja novih multilateralnih investicija, Svetska Banka i MMF. Originalne članice 32 zemlje GATT-a su bile među 50 zemalja koje su dogovorile nacrt Povelje nove specijalizovane agencije UN – Međunarodne trgovinske organizacije. Povelja nije trebalo samo da sadrži pravila u svetskoj trgovini, već i pravila u oblasti zaposlenosti, robnih sporazuma, međunarodnih investicija i usluga.

56

Sa željom da se stane na put protekcionističkim merama koje su ostale na snazi 1930-ih godina, počeli su carinski pregovori među 32 zemlje osnivača GATT-a 1946.Ove carinske koncesije i pravila su postali poznati kao Opštinski sporazum o carinama i trgovini(GATT) koji je stupio na snagu Januara 1948. Najveći skokovi ka međunarodnoj trgovinskoj liberalizaciji ostvareni su kroz multilateralne trgovinske sporazume ili trgovinske runde pod okriljem GATT-a , od kojih je poslednja Urugvajska runda nejsveobuhvatnija. Većina predhodnih trgovinskih rundi pod okriljem GATT-a su bile posvećene konstantnom procesu snižavanja carina. Rezultat Kenedi runde uključivali su i nov sporazum o natidampingu. Tokijska runda 70-ih je bila pokušaj poboljšanja GATT-a. Ova runda je vođena od 1973-1979 sa 107 učesnica sa naporima da se progresivno snize cene carina.Rezultati su uključivali prosečno sniženje carina za 30% u devet vodećih zemalja. U drugim oblastima, Tokijska runda je imala različite rezultate. Nije se uspelo sa rešavanjem osnovnih problema koji pogađaju trgovinu poljoprivrednim proizvodima i nije došlo da kreiranja novog sporazuma o zaštitnom sistemu.Ali dogovoreni su mnogi sporazumi o necarinskim preprekama. Samo jedan relativno mali broj industrijalizovanih zemalja je pristupio ovim sporazumima, koje se često nazivaju kodeksima. Mnogi od ovih sporazma izmenjeni su u Urugvajskoj rundi. Sporazumi o subvencijama, tehničkim preprekama trgovini, uvoznim dozvolama,antidampingu sada predstavljaju međunarodne obaveze u okviru sporazuma o osnivanju STO i sve članice STO ih moraju prihvatiti i poštovati. Ograničeni uspeh Tokijske runde, osim u oblasti carina, bio je pokazatelj nadolazećih teškoća. Pored poremećaja u trgovinskim politikama, postalo je očigledno početkom 80tih godina da GATT nije više tako relevantan u svetskoj trgovini kao 1940-ih godina, došlo je do globalizacije svetske trgovine, internacionalizacije investiranja i trgovine uslugama koje nisu bile pokrivane pravilima GATT-a. Navedeni faktori naveli su članice ugovornice GATT-a da pokušaju da ojačaju i prošire multilateralni sistem. Urugvajska runda je rezultat ovih napora. Ideja o Urugvajskoj rundi izneta je 1982 na ministarskomsastanku ugovornica GATT-a u Ženevi. Trebalo je još 4 godine istraživanja i razjašnjavanja problema pre nego što sus e ministri sastali 1986 u Urugvaju i lansirali Urugvajsku rundu.To je bio najveći pregovarački mandat i ministri su predvideli da se pregovori završe za 4 godine. U Montrealu 1988 pregovri su došli do predviđene polovine. Izvršena je revizija postignutih rezultata. Na ministarskom sastanku u Briselu 1990 neslaganja u pogčedu koncesija u poljoprivredi je dovelo do odluke da se runda produži. Decembra 1991 ponuđen je nacrt Finalnog akta. Bilo je uslovljavanja a posebno su postojale razlike u stavovima između SAD i EZ.Do decembra 1993 sva pitanja su bila okončana. U Maroku su ministri 125 zemalja potpisali finalni akt kojim je završena Urugvajska runda 1994, 15. aprila. Svetska trgovinska organizacija nije prosto proširenje GATT-a. STO u potpunosti zamenjuje GATT i ima različiti karakter. Među najvažnijim razlikma su sledeće: STO je organizacija sa svojim sekretarijatom. Obaveze u STO su stalne i potpune. Sporazumi koji čine STO su skoro svi multilateralni stoga predstavljaju obaveze za sve članice

57

Sistem rešavanja sporova STO je mnogo brži i manje podoban za blokiranje od starog sistem GATT-a 13. a. Ekonomska teorija i ekonomska politika Ekonomska politika i nije ništa drugo nego ekonomija i pol u sadejstvu u radu. Nijedna savremena ekonomska pol ne oslanja se samo na jednu teoriju ma koliko ona bila celovita i koherentna. Naravno da ista ekonomska teorija u različitim zemljama, na različitim nivoima ekonomsko-socijlane razvijenosti u različitom stanju zdravlja nacionalne ekonomije daje i različite efekte. Od ponuđenih ekon teorija svaka nacionalna ekonomija ponešto dodaje ili oduzima. Uostalom sa izgradnjom sopstvene ekonomske politike isto je kao i sa razvojem i primenom savremene tehnologije. Slepon fotokopiranje nikad nije dalo željne efekte, ali kopiranje uz promenu, primena uz kreativnu izmenu, uz unošenje sopstvenog elementa jeste. Tu su najbolji primer Japanci. Praktično sve zančajnije teorije i koncepcije nove političke ekonomije su američkog porekla. Kod svih njih kao temeljna osnova ostala je stara teza o racionalnom ekonomskom čoveku i njegeovom interesu, slobodnom izboru i ponašanju u privređivanju, u odabiru alternativa korišćenja raspoloživih resursa. Država je dobila novu ulogu u nacionalnoj ekonomiju i ona različitim instrumentima i merama obavlja tu novu ulogu. Ona prevashodno želi da da ostvari četri osnovna cilja u oblasti ekonomije i to brz i stabilan privredni rast; da vodi politiku pune zaposlenosti; obezbediti stabilnost ceno i što povoljniji platni bilans. Politika rasta, kao prioritetan cilj ekonomske politike je bila podstaknuta i visokim stopama rasta koje su bile prisutne u SSSR i drugim socijalističkim zemljama.. Država se za tu svoju ulogu dosta dobro pripremila, naročito u SAD. Povećala je učešće budžeta u nacionalnom dohotku do tog nivoa da su neki ekonomisti smatrali da su ona dovoljna da obezbede stabilizaciju ekonomije, tj da budu automatski stabilizatori ekonomsko-socijalnog razvoja.. Međutim ubrzo se pokazalo da to nije dovoljno u borbi protiv krize, depresije, recesije. Samjuelson je doktrinu ‚‚automatskih stabilizatora‚‚ smatrao samo prvom linijom odbrane. Otuda je treba proširiti i na druge elemente, poreske, kreditne i monetarne politike, odnosno treba primeniti ekonomsku politiku stop-gou tj ako je ukupna tražnja nedovoljna treba da se doda glas, da se pritisne papučica gou. To znači ekspanzivnu novčanu politiku. S druge strane, kada je pregrejana tražnja, potrebno je popustiti papučicu gasa i pritisnuti stop, tj voditi deflacionu novčanu politiku. Ekonomska politika stop-gou je osobna i pragmatična politika u čijoj osnovi leži uprošćena varijanta Kejnzove doktrine o efektivnoj tražnji. Primena ove politike koja je nazvana politikom stalnog menjanja pravca naročito negativne efekte po tempo rasta imala je u Engleskoj. Stvarni smisao vođenja ekonomske pol na bazi nove ekonomske teorije je bio da obezbedi prelazak od anticiklične na dugoročnu politiku brzog rasta uz istovremeno obezbeđivanje pune zaposlenosti. Ova politika za razliku od tradicionalne kejnzijanske politike, koja je bila usmerena na nediferencirano stimjuliranje ukupne tražnje, nova

58

ekonomska teorija poklonila je značajnu pažnju ponudi. Posebno je podvačila neophodnost smanjenja poreza. Predstavnici nove pol ekonomije pokrenuli su i razradili brojna pitanja i probleme koji u klasičnoj ekonomskoj nauci nisu bili dovoljno razrađeni. Jedno od tih pitanja je ljudski kapital. Pod ljudskim kapitalom podrazumevaju se sposobnosti, navike ,obrazovanje, kvalifikacije koji su ljudi ili nalsedili ili dobili zahvaljujući odgovarajućim investicijama. Na taj način ljudski kapital istupa kao još jedan proizvodni faktor. Među brojnim teorijskim koncepcijama ljudskog kapitala, najvažnijim dostignućem smatra se nova ekonomska teorija domaće privrede. Predmetom njene analize pojavljuje se funkcionisanje domaće privrede kao proizvodne jedinice. Od kraja 60-ih nasuprot kezijskim i neokenzijanskim teorijama posebno je agitna monearistička ekonomska teorija koja se vezuje za Miltona Fridmana. Prema monetarističkom konceptu glavni instrument dugoročne stabilnosti ekonomije treba da bude politika novca, regulisanje novčane mase koja treba da raste u skladu sa dugoročnim rastom nacionalnog proizvoda. Monetaristička škola istakla je svoju koncepciju formiranja nacionalnog dohodka. Izvorom ekonomske nestabilnosti monetaristi vide u kolebanju novčane mase. Klasična i savremena ekonomska nauka nudi čitav niz više ili manje koherentnih teorija za regulisanje realnih procesa društvene reprodukcije, za povećanje tempa ekonomskog rasta. Među tim ekonomskim teorijama posebno se ističu: liberalističke, kenzijanske, neokenzijanske, monetarističke i neomonetarističke teorije. Poslednjih godina u razvijenim tržišnim zemljama često se apostrofiraju one ekonomske teorije koje podstiču tražnju, a koja se naziva ekonomijom ponude. One su u svakodnevnom žargonu poprimale različite nazive, zavisno od toga koji političar je dozvolio da radi data ekonomska teorija. Otuda u SAD reganomika u Engleskoj Tačerizam u Japanu nakasonika. b. Preduzetništvo i savremeni menadžeri umesto Sive ekonomije Preduzetništvo je nezamenjiv faktor efikasnog razvoja i dinamizma tržišne privrede. Raniji ekonomski sistem- Sovjetski socijalistički sistem- nije poznavao niti priznavao fenomen preduzetništva. Zanči da ga na putu stvaranja tržišnog sistema tek treba oformiti. Preduzetništvo često novokomponovani vlasnici povezuju s mahinacijama, špekulacijama ili prosto i lopovlukom. Sa stanovišta ekonomske nauke kombinacija faktora je osnovana sadržina preduzetništva i izraz sposobnosti menadžera firmi i rukovodioca državnih resora Teoretske osnove za preduzetništvo dao je Sej koje su se zasnivale na kapitalu, Zemlji, radu kao i faktorima proizvodnje i kombinaciji faktora. Ovde su dodati pojmovi i sadržaji termina rizik i kao cilj svega tog profit. Ovaj prilaz preduzetništvu pogodovao je njegovom prisustvu i razvoju praktično u svim delatnostima. U Rusiji i drugim bivšim soc zemaljama brzo raste broj novih privatnih firmi. To je specifičan fenomen i zahteva posebnu analizu. U Rusiji je za manje od četri godine formirano je preko milion malih preduzeća. Savko do njih se bavi nekom vrstom poslovne delatnosti i ima svog organizatora,

59

rukovodioca(menadžera). Kategorije: biznis, profit, marketing postaju nove čarobne kategorije putem kojih se postiže brz uspeh. Nastala je trka za brzom zaradom. Snažno se razvija siva ekonomija(ekonomija na granici zakona) uz razne kriminalne radnje. Siva ekonomija se ogleda u: - kriminalnoj ekonomiji - fiktivnoj ekonomiji - neformalnoj ekonomiji koja se zasniva na ličnim vezama među ekonomskim subjektima umesto na utvrđenim i organizovanim mešusobnim uzajamnim vezama. Ostala nelegalna ekonomija- koja nije registrovana i zakonom zabranjena delatnost. Siva ekonomija je imanentna ekonomija deficita i raznih nestašica na tržištu. Nigde u svetu nisu doveli do stabilizacije sive ekonomije kriminal, maheri ali jesu kreativni preduzetnici, menadžeri. Najuspešniji strateg razvoja i preporoda Rusije bio je Petar Veliki. On je najuspešniji menadžer globalnog strateškog državnog menadžmenta Rusije. c. Euro Kada je počela vodeća valuta da gubi ugled i snagu, onda je došlo do porasta cene zlata iznad one koja je fiksirana u Breton Vudsu ($35 jedna unca). Do toga je došlo 60-ih godina. Neke centralne banke umesto da skupljaju i dalje dolare u vidu deviznih rezervi, počele su američkoj centralnoj banci da isporučuju prikupljene dolare i da za njih traže protivrednost u zlatu. To je prva forsirala Francuska. Nastala je prava pomama za zlatom. Juriš za zlatom posebno se osetio posle devalvacije engleske funte.Rigorozne mere zamrzavanja cena, ograničenja budžetske štednje nisu mogle da zaustave pad funte. To je bio dokaz da nije reč samo o monetarnim problemima već i o mnogo većim ekonomskosocijalnim strukturalnim probblemima. Zlatne rezerve SAD su se brzo topile od dolara a marka, jen pa i francuski franak su trijumfovali. Pokazolo se du su dolarske rezerve emisionih banaka van SAD znatno prevazilazile ukupnu vrednost američkih zlatnih rezervi. Francuski predsednik De Gol se suprotstavio otvoreno takvoj poziciji dolara. On je bio mišljenja da samo zlato ima objektivni, nepromenjivi i univerzalni karakter. Ričard Nikson izjavio je a Amerika više neće da prodaje zlato za dolare. Ovim je ne samo došlo do odvajanja dolara od zlata već i do rušenja celokupnog Bretonvudskog sistema. Nesumnjivo je da je najvažnij uzrok sloma Bretonvudskog devizno-monetarnog sistema slabljenje ekonomskih pozicija SAD u savremenom svetu i izrastanje novih snažnijih ekonomskih suparničkih centara EZ i Japana. Napuštanje principa Bretonvudskog sistema usledilo je usvajanjem izmena u statutu MMF, sporazumom u Kingstonu 1976 a koji je stupio na snagu 1978. Zemlje članice MMF dobile su pravo izgradnje svoje valutne politike bilo na bazi plivajućih valutnih kurseva bilo na bazi fiksnih pariteta u odnosu prema drugim valutama ili SPV Formiran je Evropski Monetarni Sistem. Nakon četvorogodišnjeg prilagođavanja centralnih kurseva između valuta zemalja članica i usaglašavanja ekonomskih politika posle 1983. stvoreni su bolji uslovi za veći stepen stabilnosti međusobnih valutnih kurseva u EMSistemu.

60

U ovom sistemu svaka valuta je vezana za drugu valutu zemlje članice preko bilateralnih centralnih kurseva a centralni kursevi su povezani sa novom evropskom monetarnom jedinicom Ekijem. Eki je zamišljen kao zajednička moneta zemalja EZ. EKI predstavalja odmereni prosek svih evropskih valuta, pa zbog toga svaka nacionalna valuta manje varira u odnosu na EKI nego međusobno. Marka je u okviru sistema EKI postala dominantna. Vrednost EKI se modifikuje svakih pet godina. Lideri zemalja članica Eunije postigli su dogovor 15. decembra 1995 da se buduća zajednička moneta zove euro a ne EKI. Kum novoj valuti bila je Nemačka, a Francuska je odustala od insistiranja na ranije prihvaćenom ekiju-eki je naziv starog francuskog novca iz XIII veka i sadašnja obračunska politika EU. Predviđeno je da vrednost eura bude za oko 30% veća od dolara. Na sastanku u Madridu prihvaćen je sledeći program jedinstvene monete Eunije. 1995 prihvaćen je naziv euro; 1998 donošenje odluke o zemljama učesnicama u euro programu; 1999 euro postaje moneta za finansijske transakcije u EU; 2002 euro ulazi u upotrebu i postaje jedini legalni novac u EU. 14. a. Filipsova kriva Povezanost ekonomskog rasta, inflacije i nezaposlenosti Ekonomski rast u vidu visoke tražnje sredstava za proizvodnju prostire se na celu ekonomiju zahvaljujući tzv efektu multiplikacije, koji povećava tražnju potrošnih roba i na taj način obezbeđuje radna mesta u svim sektorima ekonomije. Povezanost između tempa privrednog rasta, zaposlenosti, produkivnosti, rada i realnih nadnica više je nego očigledna. Povezanost između inflacije, nezaposlenosti i porasta realnog društvenog proizvoda kod industrijski najrazvijenijih zemalja najbolje pokazuje grafikon. Poslednjih godina većina razvijenih zemalja je smanjila stopu inflacije uz smanjenje stope rasta DBP i uz povećanje stope nezaposlensoti, koja je još uvek relativno visoka. Praćenje kretanja inflacije i nezaposlenosti na duži rok pokazuje obrnuto srazmernu vezu između nezaposlenosti i inflacije. Polazeći od Kejnzove postavke da ekspanzivna politika novca stimuliše rast proizvodnje i povećava zaposlenost poznati engleski ekon statističar Filips je na bazi istraživanja Velike Britanije došao do zaključka da se ne mogu imati dva dobra zajedna: puna zaposlenost i stabilne cene(odsustvo inflacije). On je ispitujući kretanje stope inflacije i nezaposlenosti pokazao da ekspanzivna politika novca povećava stopu inflacije i smanjuje stopu nezaposlenosti. I obrnuto, snažna i kruta antiinflaciona politika smanjuje stopu inflacije ali povećava stopu nezaposlenosti. To zanči da se u meri povećanja nezaposlenosti smanjuje rast zarada i cena tako da se pri izvesnom nivou nezaposlenosti potpuno parališe i da daljnje uvećanje nezaposlenosti

61

povlači sa sobom deflaciju, tj opadanje apsolutnog nivoa zarade i cena, Sa druge strane u meri smanjenja nezaposlenosti tempo rasta inflacionih procesa se povećava. Praktično nacija može smanjiti nivo nezaposlenosti na račun povećanja tempa inflacije. Kasnije su američki ekonomisti Samuelson i Solou modifikovali Filipsovu krivu, zamenivši stavke zarada tempom robnih cena. Tako modifikovanu Filipsonovu krivu koriste pre svega za određivanje uslova za održavanje visokog nivoa proizvodnje i zaposlenosti uz održavanje visokog nivoa proizvodnje i zaposlenosti uz održavanje stabilnosti cena. Nastojanje vlada da uz cenu veće inflacije kupi manji nivo nezaposlenosti može se smatrati poželjnim samo ako kod biznismena, investitora, sindikata, poslodavaca..uspe da proizvede lažna očekivanja. Najamni radnici ošekujući porast nominalnih zarada, povećavaju ponudu rada. I tako po Filipsovoj krivi, porast inflacije i povezano s njom rast nominalnih zarada može da smanji nezaposlenost. Stvar je u tome što vremenom stanovništvo saznaje stvarnu cenu viših nominalnih novčanih zarada, jer u uslovima inflacije porast realnih zarada nije išto što i rast nominalnih zarada. Tada preduzetnici smanjuju tražnju za radnom snagom, a radnici ne žele da rade više za manju realnu zaradu. Umesto Filipsove krive nastala je teorija prirodnog nivoa nezaposlenosti. Suština te teorije je u tome da je u dugoročnom periodu prihvatljiv za društvo nivo inflacije moguć samo pri prirodnom nivou nezaposlenosti. A taj prirodni nivo nezaposlenosti određen je strukturom tržišta radne snage s evidentiranjem informacija o potrebama za razlišitim profesijama. Ukoliko su glavni napori ekonomske politike vlade usmereni na otklanjanje pada nezaposlenosti i povećanja broja radnih mesta, to je neophodno po mišljenju kejnzijanskih interpretatora Filipsove krive žrtvovati kupovnu sposobnost novca i forsirati povećanje tražnje pomoću deficitnog finansiranja i stimuliranja kredita. Ako pak dobije prioritet ograničenje rasta cena i antiinflacioni kurs, onda će se žrtvovati zaposlenost i povećati nezaposlenost. Nasuprot tome Fridman je istakao ideju o postojanju prirodnog nivoa nezaposlenosti koji se određuje opštim uslovima na tržištu radne snage i nezavisno od mera budžetske i kreditno-novčane politike. Treba se ići na dugoročniju stabilnost cena. Samo u uslovima neočekivane inflacije je moguće, i to samo privremeno, povećanje zaposlenosti i smanjenje nezaposlenosti. Po mišljenju Fridmana kompromis između inflacije i nezaposlenosti izražena Filipsovom krivom ima samo kratkovremeni efekat. Ali na duži rok kompromis ne postoji. Fridman smatra da prirodni nivoi nezaposlenosti može biti smanjen ako se otkloni monopol sindikata, ako se poveća mobilnost radne snage, odstrane zakoni o minimalnim zaradama.. Neki ekonomisti-Ričard Lejgard smatraju da se nezaposlenost može smanjiti, a da to ne izazove povećanje inflacije. On smatra da se budžetskom politikom i deficitom budžeta može podstići proizvodnja i veća zaposlenost, ali se pri tome treba održavat stabilni devizni kurs putem visokih kamatnih stopa.. Mada stopa inflacije kazuje mnogo o ekonomsko-socijalnom stanju i nevoljama, ona ne može biti jednino merilo za izvlačenje pouzdanih zaključaka o stvarnom stanju date ekonomije. Otuda se ona treba posmatrati uporedo sa drugim bitnim činjenicama proizvodnje, produktivnosti rada, potrošnje, zaposlenosti i nezaposlenosti...

62

Stagflacija- nastala od termina stagnacija i inflacija kojom se izražava istovremeno postojanje privredne stagnacije i inflacije tj inflacije i nezaposlenosti. b. Tržišne informacije i politika cena pojedinih firmi Cena je novčani izraz vrednosti robe. Savki sistem robne proizvodnje ima svoju cenu proizvodnje. Tržošte daje značajne informacije za orijentaciju proizvodnje i postizanje optimalnih efekata privređivanja koji su sadržani u cenama. Naravno da tržište ne daje sve potrebne informacije, niti se sve one mogu blagovremeno sagledati ma koliko bili opremljeni savremenim metodama i tehnikama marketinga, istraživanja ćudi i ponašanja tržišta. Usavršila se netržišna konkurencija kako na nacionalnom tako i na međunarodnom planu. Prisutan je sve veći broj faktora (ekonomskih, tehnoloških, društvenih, socijalnih, psiholoških..) koji utiču na formiranje cena, ali i na koje utiče cena. Otuda postavljanje politike cena je od prvorazrednog i sudbinskog značaja kako za svaku firmu tako i za ekonomiju u celini. Tržišta obrađuju dve vrste informacija: prvo innformacije o tome šta ljudi žele; drugo informacije o ekonomskoj ceni koštanja zadovoljavanja tih želja.Sve ovo razvija se simultano. Kriva potražnje govori da količina robe opada kako ona postaje skuplja. Kriva ponude opet govori da će obim ponude rasti sa porastom cena.Stoga mora postojati cena pri kojoj su ponuđena količina i potražnja jednake. Sl: 1

Da bi se shvatila signalna uloga cena može se videti na primeru ako potražnja iznenada opadne bez obzira na cenu. Ako cena ostane visoka potrošači će na tržište zahtevati određenu količinu što je manje nego ranije dok će proizvođači i dalje nastavljati da isporučuju na tržište istu količinu i na taj način će nastati višak proizvoda(višak ponude proizvoda).I pre nego što porođe mnogo vremena na tržištu će se pojaviti veliki viškovi proizvoda. Ako im se to dozvoli cene ovih proizvoda kretaće se tako da dovedu do uspostavljanja ravnoteže između ponude i potražnje. Proizvođači će početi da nude svoje proizvode po nižim cenama, kako bi izbegli stvaranje neželjenih zaliha. Sa padom cena doći će do povećane potražnje. Konačno biće uspostavljena ravnoteža između pnude i potražnje pri određenoj količini proizvoda. Sl 1.2 Potpuno konkurentni tržišni sistem je, optimalan. Vilfredo Pareto je definisao tu ideju. On je pokazao da će pod određenim predpostavkama, tržišna privreda alocirati raspoložive resurse na tako ekonomičan način da je u tom slučaju nemoguće da nekome bude bolje a da drugome ne bude lošije.(takvu alokaciju ekonomisti nazivaju Paretooptimalnom) Na taj način nevidljiva ruka tržišta poseduje načine koji osetno premašuju čisto tehničku egikasnost.

63

Paretovi kritičari kao najveći nedostatak njegovog pravila navode povećanje prosečnog blagostanja bez obzira na to koliko ono veliko može da bude. Kao drugi nedostatak je to što Paretovi uslovi za optimalno stanje predstavljaju jedan toliko oštar sistem da sama ideja postaje irelevantna. Najznačajniji od ovih uslova je onaj prema kome bi se svi proizvođači morali nalaziti u uslovima savrešene konkurencije. Ovaj zahtev podrazumeva veliku masu kupaca i prodavaca.. Troškovi koje jedno preduzeće ima po jedinici proizvoda jednako je ....Pri niskim nivoima proizvodnje troškovi su relativno visoki. Sa rastom proizvodnje ovi troškovi mogu se više razrediti i, za izvezno vreme, firme će dostići položaj koje imaju i druge privredne delatnosti sa masovnom proizvodnom. Posle određenog vremena dolazi do pojave dejstva profita koja se sve više tope; postojeća postrojenja ne mogu se rastegnuti da pokriju sve veću proizvodnju bez značajnih ulaganja. Pri tome treba imanti u vidu da troškovi uključuju i ono što ekonomisti obično nazivaju normalnim profitom-najmanji iznos profita koji je neophodan da bi kompanija mogla da se održi u poslu. Marginalni troškovi-troškovi firme pričaju istu priču, sa nešto drugačijeg stanovišta. Naime marginalni troškovi pokazuju promenu u ukupnim troškovima koja je prouzrokovana jedinicom proizvoda u ukupnoj proizvodnji.Prema ovoj logici kada marginalni troškovi premašuju troškove po jedinici proizvoda, troškovi po jedinici proizvoda moraju rasti sa povećanjem proizvodnje. Navedene dve krive se dakle moraju seći na najnižoj račci. Horizontalna linija predstavlja jedinstvo dve linije u jednoj. U prvom slučaju, ona predstavlja prosečan prihod-dakle cenu- na različitim nivoima proizvodnje. Stoga je linija AR zapravo linija proizvodnje. Ona je horizontalna jer savršeno konkurentske firme još uvek imaju previše malu proizvodnju da bi ona mogla uticati na kretanje cena na tržištu. Međutim horizontalna linija predstavlja takođe i kompanijine marginalne prihode (MR). Kako cena proizvoda ostaje ista bez obzira na promenu proizvodnje jedne kompanije, i marginalni prihodi su, takođe konstantni, i jednaki ceni. Stoga se MR kriva poklapa sa AR krivom. Koji će nivo proizvodnje izabrati firma sa grafikona 1? Predpostavimo da ona želi da maksimizira svoje profite. Pod uslovom da može pokriti svoje fiksne troškove firma će nastaviti da povećava proizvodnju sve do one tačke kada troškovi proizvodnje svakog navedenog komada ne počnu da povećavaju ukupne troškove proizvodnje više nego što povećavaju prihode. Drugim rečima, firma će proizvodnju povećavati do one tačke na kojoj marginalni troškovi pokrivaju marginalne prihode. c. Poljoprivredna proizvodnja i porast stanovništva-problem otklanjanja gladi Dok u većini razvijenih zemalja postoje značajni viškovi prehrambrenih proizvoda i sve izraženija smrtnost zbog punih stomaka dotle je prisutna nedovoljna proizvodnja, glad i smrtnost zbog praznih stomaka u velikom broju zemalja u razvoju. Raspoloživi prirodni uslovi i brz porast biotehnologije pružaju mogućnost da se rastuće svetsko stanovništvo ne samo ishrani nego bolje i kvalitetnije hrani. Možda se ni u jednoj drugoj privrednoj oblasti kao oblasti poljoprivrede ne ogleda toliko jasno i evidentno produbljivanje ekonomskog jaza, socijalnih i društveno-pol protivrečnosti između razvijenih i ZUR. U oblasti proizvodnje i potrošnje ključnih

64

poljoprivrednih proizvoda došlo je do preokreta u proizvodnji i međunarodnoj podeli rada između razvijenih i ZUR. ZUR ne samo da su potisnute iz svoje oblasti proizvodnje i izvoza koja je nekada bila njim namenjena već su dovedene u veći stepen zavisnosti u odnosu na razvijene kapitalističke zemlje. ZUR su umesto tradicionalnih izvoznika postale siguran uvoznik poljoprivrednih proizvoda. To je bila logična posledica snažnog dejstva naučno-tehnološkog progresa, zakona podvrgavanja poljoprivrede pod logiku kapitala i želje za održavanjem kolonizacije nerazvijenih od strane razvijenih kapitalističkih zemalja. Štajner piše da su time nerazvijene zemlje dovedene u situaciju da im se uzme i jedna od poslednjih šansi u svetskoj poeli rada i ono jedno čime su mogle da podmire svoje potrebe i da plate svoj maleni uvoz. Razvijene zemlje umesto da podrže razvoj poljoprivrede u ZUR potsticale su svim sredstvima, protekcionizmom i drugim ogromnim subvencijama skupu domaću poljoprivrenu proizvodnju. Politika agrarnog protekcionizma je dezorganizovala svetska tržišta i učinila poljoprivrednu proizvodnju za izvoz sasvim neatraktivnom za nerazvijene zemlje. Unutrašnjim privrednim problemima se pridružila i kriza platnog bilansa. To utoliko više što otplaćivanje dugova ima prioritet nad uvozom hrane. Pritisak platnog bilansa sprečio je komercionalni uvoz hrane i posledica je umiranje od gladi. Neke zemlje u razvoju-Kina , Indija su posednjih godina imale dosta uspeha u razvoju poljoprivrede i rešavanju problema ishrane. U većini ZUR nije problem samo povećanje proizvodnje već i u čuvanju i skladištarenju žitarica. Grupa ekonomskih eksperata koja je radila za potrebe UN studiju budućnost svetske privrede ukazuje i na puteve savladavanja problema ishrane u ZUR. Studija polazi od toga da ćeod 1997 do 2000 svetsko stanovništvo porasti za 60% a da će se u ZUR udvostručiti. Da bi se ono prehranilo poljoprivrednu proizvodnju treba povećati bar 4-5 % prosečno godišnje. Potrebno je da se povećaju i obradive površine ZUR-za to su potrebne društvene mere u oblasti meloracije, navodnjavanja,krediti, mašine i oprema. Studija sa pravom upozorava da uspeh nove tehnološke revolucije u ZUR u mnogome zavisi od agrarne reforme i drugih socijalnih i institucionalnih promena u ovim zemljama. Popilacioni rast je veoma različit u raznim azijskim zemljama. Stopa rađanja ke najvće u siromašnijim zemljama. Za mnoge nerazvijene zemlje je karakteristično: - Brz razvoj stanovništva i prenaseljenost - Velika nezaposlenost o nepotpuno korišćenje radne snage - Niska produktivnost rada u svim oblastima Evidentna je razlika između razvijenih i nerazvijenih zemalja u prirodnom porastu stanovništva i naseljenosti u odnosu na raspoloživu površinu zemalja. U ekonomski zaostalim zemljama stanovništvo se povećava za oko 20% prosečno godišnje, a u razvijenim za svega 0,6% prosečno godišnje. Kontorla rađanja nailazi na mnoge probleme-nepismenost, religija sprečava kontrolu rađanja. Kina je taj problem uspešno rešila. Opet rigorozna restrikcija dovodi do negativnih efekata do starenja stanovništva. Tome sledi veći stepen zavisnosti.

65

a. Državni budžet- struktura i fiskalna politika Javne finansije i fiskalna pol su najznačajniji instrumenti razvoja i ekonomsko-socijalne stabilnosti u svim zemljama. Od umešnosti kombinovanja različitih metoda i instrumenata javnih finansija i fiskalne pol zavisi uspeh cele nacionalne privrede. Putem celog sistema javnih finansija isprepliću se razni interesi pojedinaca, grupa, političkih partija. Tu je prisutna borba. U oovoj oblasti se isprepliću istovremeno ekonomski, politički i državno-pravni procesi. Oduvek se pridavao veliki značaj fiskalnoj politici(oporezivanju) i načinu trošenja budžetskih sredstava Javne finansije (budžet,porezi, budžetski deficit, javni dug) poprimili su nove, šire osnove i nove ciljeve. Savremene moderne države nastoje da izgrade i obezbede što efikasnije standarde fiskalnog planiranja. Osnovni fiskalni ciljevi i fiskalni instrumenti za njihovo ostvarenje svrstavaju se u tri grupe: - obezbeđenje alokacije sredstava - obezbeđenje i usklađivanje u raspodeli prihoda i imovine - obezbeđenje ekonomske stabilizacije Prema Masgrejvu društvene potrebe su one potrebe koje se zadovoljavaju putem usluga koje svi moraju da koriste u jednakom obimu, pri čemu ljudi koji ne plaćaju za usluge ne mogu da budu isključeni iz koristi. Tržište dakle ne može da zadovolji takve potrebe. Da bi se nešto def kao društvena potreba mora da bude zadovoljen uslov jednake potrošnje za sve. To je slučaj sa programima odbrane od polave, izdaci za pravosudni sistem, zaštitu od spoljne agresije Zbog sve izraženijih budžetskih deficita i naraslih javnih dugova razvijenih i nerazvijenih zemalja, sve više se zagovaraju strukturne reforme javnih finansija. Državni budžet i njegova struktura Državni nudžet je svojevrstan godišnji plan prihoda i rashoda države i njenih organa. On se zasniva na izu načela, principa i funkcija fiskalne, monetarne, finansijske, ekonomske, pravne, pol prirode. Osnivanjem i razvojem regionalnih ekonomskih grupacija nastaju i regionalni(nacionalni, internacionalni) budžeti. Mesto i ulogu budžeta najbolje ćemo sagledati ako sredstva budžeta uporedimo s nacionalnim dohotkom ili društvenim proizvodom. Danas se preko budžeta preliva preko 1/3 nacionalnog dohotka. SAD odvajaju znatno manje sredstava za budžet u odnosu na BNP od svih zemalja G-7. U periodima depresija, ratova i kriza budžetska sredstva naglo rastu. Posebno veliki porast zabeležen je za vreme Prvog sv rata, velike ekonomske krize i drugog sv rata. Budžet posmatramo sa dve strane, tj stanovišta. Sa stanovišta budžetskih prihoda i budžetskih rashoda. Budžetski prihodi u različitim zemljama potiču iz različitih izvora. Po pravilu, budžetski prihodi se ubiraju putem poreza na dohodak građana, poreza na profite korporacija, poreza od svojine, carina i zajmova i raznih taksi i doprinosa. Na strani budžetskih rashoda, kao osnovne stavke, se ističu vojni rashodi, zdravstvo, transferna plaćanja, obrazovanje, investicije, otplata zajmova.. Gro prihoda državnog budžeta potiče od raznih poreza, carina i taksi( 75-85%), a najveće stavke rashoda su izdaci za socijalne usluge-zdravstvo, obrazovanje, socijalna davanja.. (40-50%)

66

Zajednička karakteristika budžeta svih zemalja, a posebno nerazvijenih nestabilnih tržišnih ekonomija je postojanje budžetskih deficita-većih rashoda od prihoda. To zanči da se ne poštuje zlatno pravilo budžeta. Postojanje velikog i dugitrajnog deficita u državnom budžetu je pouzdan znak da slabi njegova osnovna funkcija-stabilizacija nacionalne privrede. b. Glavni uzroci ruske inflacije, efekat zakašnjenja, Saksova terapija Rusija je kasnije započela proces prelaza od tradicionalnih odnosa na tržišne. U tom pogledu ona je spadala u zemlje drugog ešalona. Rusija je bila znatno zaostalija u odnosu na svoje evropske i svetske konkurente, ali nije bila slabija i nemoćnija u odnosu na njih. Ona i dalje ostaje snažna ekonomski s vodečim tehnologijama u nizu oblasti: teške industrije, vojne industrije i kosmonautike. Ima niz kompanija vodećih u svetu. Grupa eksperata na čelu sa profesorom Saksom radila je na programu ekonomskosocijalnog preobraženja Rusije na tržišnim osnovama. On ukazuje da Rusiji predhodi bolan i dug period pre nego što savlada inflaciju. Mnogobrojne interpretacije uzroka ruske inflacije svode se na dve krajnosti: inflacija nosi monetarni karakter, novčanu prirodu; inflacija ima nemonetarnu ili u krajnjem slučaju ne samo monetarnu prirodu. Strukturni uzroci-kao nemonetarni faktor inflacije, navode se što navodno struktura Ruske ekonomije ne dozvoljava da se brzo savlada inflacija. Ona nameće prisustvo inflacije u dužem vremenskom periodu. Tome doprinosi i tehnološka zaostalost zemlje. Prema monetarističkim shvatanjima inflaciuja je svuda i uvek monetarna pojava. Nivo cena u ekonomiji određen je masom novca u opticaju date zemlje. Emisiona(centralna banka je jedina institucija u zemlji koja je ovlašćena da stvara novac. Otuda ona stvara inflaciju za razliku od komercijalnih banaka koje odobravaju kredite, ali ne stvaraju novi novac tj inflacija. Prema strukturi aktive Centralne banke moža se sagledati struktura ruske inflacije. Ceo prirast aktive od 1992-95 tekao je u pet osnovnih pravaca: 1. Rast međunarodnih rezervi u vidu dragocenih metala i devizne gotovine centralne banke 2. Porast kredita vladi -u vidu direktnog kreditiranja državnog deficita, i centralizovanih kredita pojedinim sektorima ekonomije. 3. Rast kredita komercijalnim bankama 4. Rast kredita ostalim zajmoprimaocima-izvozno kreditiranje pojedinih preduzeća neposredno od strane centralne banke 5. Rast kredita odobrenih državama iz zone rublje Ruski ekonomist Harionov zaključuje da ruska inflacija nosi monetarni karakter. Otuda za njeno gašenje potrebno je delovati monetarnim faktorima, rastom monetarne mase i brzine opticaja novca. Optimalna novčana masa zavisi od tri sastavna elementa: količine novca u opticaju, veličine sredstava na tekućim bankarskim računima građana i organizacija i mase sredstava na štednim bankarskim računima građana i organizacija. Uvećanje novčane mase za preko 7 puta u toku jedne godine i u toku velikog pada proizvodnje govori da je uvećanje novčane mase osnovni izvor inflacije.

67

Između novčane emisije i pojave inflacije nije prisutna istovremena pojava neposredne međuzavisnosti. Od vremena nove emisije novca do pojave inflacije može da prođe nekoliko nedelja, mseci. Do tog zakasnelog dejstva dolazi zbog toga što stanovništvo i firme troše svoja novčana sredstva, gotovinu, ušteđevine i sredstva na svojim računima kod banaka i drugih institucija postepeno i potrebno je da prođe određeno vreme da se osluče da potroše svoja novčana sredstva. Proizvođači roba i suluga ne žure s povećanjem cena već povećaju realizaciju roba tek onda kada prodaja premašuje sva očekivanja, proizvođači roba i usluga počinju s povećanjem cena. Vreme koje prođe od nove emisije novca do pojave masovnog povećanja cena(inflacije) naziva se efekat zakašnjenja. Nema sumnje da je prisutna direktna zavisnost između nove emisiji novca i pojave inflacije. Masa novca u opticaju početkom 1993 počela je da se smanjuje zbog kočenja rasta novčane mase i krajem 93 iznosila je 10% mesečno što je tokom proleća 1994 smanjilo inflaciju na 10% mesečno.. Na ovom primeru potvrđeno je Fridmanovo pravilo da je inflacija svuda i svagde novčana pojava. Inflacija ni u jednoj razvijenoj tržišnoj ekonomiji u savremenom svetu ne prelazi 20% godišnje. Ukoliko bi se inflacija povećala iznad tog nivoa po mišljenju Džefri Saksa ona bi izazvala tako velike poremećaje u ekonomiji koja bi narušila sve procese normalnog ekonomskog funkcionisanja. Inflacija koja premašuje 50% mesečno, prerasta u hiperinflaciju. Hiperinflacija nastaje u uslovima ratova, revolucija i pol i ekonomskih katastrofa. Saks je na izvestan način izveo Fridmanovu formulu da je inflacija svuda i svagda novčana pojava time što je dokazivao da je inflacija svuda i svagda budžetsk pojava. To znači da visoka inflacija, a posebno hiperinflacija nastaje pre svega zbog bankrotstva vlade kojoj za plaćanje računa i obaveza nedostaju poreski prihodi u budžetu. c. Međunarodna migracija radne snage Savremena međunarodna migracija znatno se razlikuje od ranijih migracija. Ona je poprimila takve razmere i takav ekonomko-socijalni i pol karakter da je postala novi značajni faktor međunarodno ekonomsko-socijalnih i pol odnosa između zemalja i regiona. Međunarodna org rada daje vrlo smerne preporuke za bolje nacionalno i međunarodno uređivanje celog kompleksa odnosa kako na međunarodnom tržištu rada tako i poboljšanju radnog i opštedruštvenog statusa više desetina miliona međunarodnih migranata rada. Možda bi bilo korisno da se ovo pitanje postavi kao gorući svetski problem i da se na najvišem nivou OUN i na drugim relevantnim institucijama pronađu što pogodnija rešenja ovih problema. Naš istraživač Jovan Cvijić je posebno isticaon da se brže i svetsranije menjaju ljudi koji se kreću, putuju, koji menjajui mesto stanovanja,nego nepokretni... U trenutku kada je zreo za seobu, on je već zreo i za evoluciju kako ekonomsku tako i socijalnu. Ranije migracije a osobito u prošlom i početkom ovog veka bile su usmerene u prekomorske zemlje. Savremene migracije radne snage posebno posle II sv. Rata, karakteriše inter-regionalno kretanje, npr, s juga Evrope u Srednju i Severnu Evropu, iz

68

zemalja Severne Afrike u Zapadnu Evropu iz Jugoistočne Azije u Veliku Britaniju, iz Srednje i Južne Azije u Istočnu Aziju. Zapaža se suprotan proces kretanja stanovništva i radne snage između metropola i njihovih buvžih kolonija. Dok su u ranije periodu kolonizatori naseljavali kolonije i selili sopstvenu radnu snagu u kolonije u savremenim uslovima stotine hiljada i milioni radnika iz ranijih kolonija nalaze zaposlenje i doseljavaju se u bivše metropole. Osnovni objekt savreme radne migracije su industrijski razvijene zemlje, koje privlače radnu snagu iz manje razvijenih zemalja. Prema nekim procenama u svetu je prisutno oko 50 miliona migranata rada, tj lica koja su zasnovala radni odnos i žive sa svojom familijom u zemlji migracije na neodređeno vreme. Ovako masovno kretanje radne snage je novi fenomen, koji je uzeo šireg maha naročito posle II sv. Rata, psebno u Evropskim zemljama. Posle 1967 naglo odlazi i naša radna snaga. Nije reč o tome da odlaze samo nezaposleni, već odlazi zbog viših zarada u ovim zemljama i znatan broj onih koji imaju zaposlenje. To nije klasična ekonomska emigracija već se radi o privremenim odlascima mada ne treba savim isključiti i ekonomsku emigraciju u klasičnom smislu. Nastankom rata i duboke krize posle 1990 ona poprima sve karakteristike masovne i trajne emigracije. Prem nekim procenama, najmanje10% privremeno zaposlenih u inostranstvu trajno se naseljeve u zemlji u kojoj radi. Procenjuje se da svake godine oko 3 miliona radnika nalazi posao izvan granica svoje zemlje legalnim putem, a isto tako raznim ilegalnim kanalima. Niču i novi migracioni centri. Njihovo nastajanje ističe se kod onih zemalja koje su bogate crnim zlatom i zemljama prerađivačima nafte, pre svega na Bliskom istoku kod velikog broja arapskih zemalja. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima strana radna snaga čini oko 90% ukupne radne snage. Tradicionalni centar imigracije radne snage su brojne zemlje Južne Amerike, Samo tokom 60-70-ih ovde je posao našlo preko 8 miliona stranih radnika. Agrarno prenaseljene i nerazvijene zemlje su tradicionalno služile kao rezervoar i siguran izvor jeftine radne snage za industrijski razvijene zemlje. Motivi zapošljavanja u inostranstvu su brojni. Među njima se ističu sledeći: - Značajna razlika u nivou ekonomsko-tehnološke razvijenosti, nivou nacionalnog dohodka - Agrarana prenaseljenost, nizak nivo dohodka i zarada u zemlji - Nemogućnost zapošljavanja i velika nezaposlenost u zemlji emigracije - Mogućnost produktivnijeg zapošljavanja i sticanje bolje plaćenih poslova u inostranstvu. - Sticanje bolje kvalifikacije i specijalizacije u razvijenim zemljama u toku radnog angažovanja U savremenom periodu u odnosu na ranije izmenili su se profili, istorijski tipovi radnika migranata i njihova socjalna struktura.. Dok je u prve dve trćine XIX veka preovlađivala međunarodna migracija industrijskih radnika-stara emigracija dotle je u poslednjoj trećini XIX veka i prvoj polovini XX preovladavala masa seljaštva-nova emigracija. Posle drugog sv rata markantna je masovna pojava kretanja inteligencije-izvoz mozgova,pre svega i nerazvijenih koje i inače oskudevaju u tim kadrovima.

69

SAD vrbuju i regrutuju mlade naučne radnike u celom svetu. Pronalaženje mladih i perspektivnih naučnih radnika i njihovo daljne specijalističko obrazovanje i produktivno zapošljavanje je najproduktivnija investicija SAD. Pozitivni efekti imigranata: doprinos ukupnom ekonomskom rastu, pritisak na brzi opšti rast zarada... Negaivni aspekti imigranata za nacionalno privredni i socijalno-kulturni razvoj zemlje. Među njima se ističu npr: slabljenje zainteresovanosti preduzimača za uvođenje tehnoloških inovacija a što usporava razvoj naučno-tehnološkog progresa, odliv nacionalne valute u inostranstvo u vidu zarada, jačanje razlika na nacionalnom tržištu rada-između kvalifikovanih i nekvalifikovanih zanimanja.. Posebnu grupu istraživača su oni koji obrauju ove probleme sa stanovišta zemlje emigracije. Jedan broj ovih istraživača u prvi plan stavlja pozitivne efekte zapošljavanja radne snage koja se na drugi način teško stiču, olakšavanje problema nezaposlenosti u zemlji, sticanje novih iskustava i kvalifikacija u inostranstvu koja mogu biti vrlo korisna i dragocena za razvoj zemlje nakon njihovog privremenig boravka u inostranstvu i ponovnim zapošljavanjem u zemlji. Druga grupa ovih istraživača stavlja naglasak na negativne efekte zapošljavanja radne snage u inostranstvu: odlazak radno-aktivnog stanovništva i kvalifikovanih radnika u koje su uložena značajna sredstva, odlazak i ostajanje na radu mladih radnika i njihov povratak u starijem uzrastu u zemlju, slabljenje odbrambrene sposobnosti zemlje zbog velikog odliva stanovništva, tj sposobne radne snage izvan nacionalnih granica. 16. a. Fragmenti sloma sovjetskog modela Da li je do kraha došlo zbog katastrofalnih grešaka raukovodstva-Gorbačova i zagovornika perestrojke 1985 ili je pak to samo logička posledica neminovnog kraha jednog sistema koji je u sebi sadržao seme sopstvenog raspada. Kraljnji ciljevi perstrojke u više mahova su revidirani-što je dezorijentisalo preduzeća, ministarstva i regione, štetilo kvalitetu administrativnog upravljanja. Kao posledica toga, sovjetske institucije koje su izdržale proveru vremena(kao što su centralizovano planiranje, administrativno regulisanje cena i zarada, državni monopol na spoljnu trgovinu)bile su razorene, ali pri tome nisu bile zamenjene drugim celovitim sistemom. Drugi smatraju da su se negativnosti u sistemu gomilale godinama i da bi do kraha došlo i bez Gorbačova. Naime smatra se da ekonomija sovjetskog tipa nikada nije bila vitalna. Taj sistemk opstao je tako dugo u SSSR-u samo zbog održavanja visokog stepena rasta osnovnih faktora proizvodnje(zemlje, rada, kapitala, prirodnih resursa) postignutih represivnim režimom putem ograničavanja životnog standarda stanovništva. Zahtev da se poveća proizvodnja po svaku cenu štetno je delovala na kvalitet proizvodnje i doprinosio iscrpljivanju prirodnih resursa. Naglo su porasli troškovi povezani sa proizvodnjom energije i eksploatacijom sirovina, što je došlo do asta cena industrijskih proizvoda. Sistem planiranja postao je sve neefikasniji kao i upravljanje narodnom privredom. Mnogi primeri govore da za mnoge nepovolje i nedaće pa i za krah ekonomije nije proizvod samo sistema per se. Gorbačovljeva vlada je proklamovala ekonomske reforme

70

uz istovremeno ostvarenje pune zaposlenosti, stabilne cene i socijalna sigurnost(besplatno školovanje, zdavstveno,socijalno..osiguranje). To je bilo posle 1988 kada je došlo do opadanja glavnog prihoda deviza od nafte. Proivodnja nafte je smanjena ( sto miliona tona manje) SSSR se sureo sa problemima smanjenja ekonomskog razvoja-veliki vojni izdaci koji su pritiskali građanski sektor ekonomije i lišavali je kvalitetnih inžinjerskih kadrova. Zatim istrošenost prirodnih resursa. Velika stopa penzionisanja uz nisku stopu prirasta stanovništva smanjila je porast radne snage. U staljinističkoj eri mehanizmi centralističkog planiranja su zastareli i postali neefikasni. Prema mišljenju Džefri Saksa- rukovodioca mnogih timova i autora programa stabilizacije i tranzicije na tržišni model privređivanja za izlaz iz ekonomske krize u Rusiji potrebno je rešiti tri kardinalna problema: - krizu državne platežne sposobnosti - krizu ekonomskog sistema - krizu ekonomske strukture Sovjetski centralistički sistem je 80-ih prestao da radi, sistem je postao nesposoban da samostalno funkcioniše bez komandovanja odozgo. Fon Misez i njegov učenik Fridrih Avgust fon Hajek rekli su da Socijalizam sa centralizovanim planiranjem privrede, sa vladinim regulisanjem tržišta i određivanjem cena odozgo ne može dugo da opstane.Nije moguć ekonomski obračun jer cene nisu odraz ponude i potražnje. Sve češće se sreće pitanje kako Kina na osnovama socijalističkog ekonomsko-socijalnog i političkog sistema postiže visoke stope ekonomskog rasta. Saks odbacuje korišćenje Kineskog metoda transformacije u Rusiji jer se ruska ekonomska struktura fundamentalno razlikuje od kineske. U rusiji je mnogo veći broj ljudi zaposlen u državnim preduzećima čak 86%, dok je u Kini taj broj 18%,jer je 65% radne snage zaposlen u poljoprivredi Ali razlike koje postoje između pojedinih zemalja nisu razlog za nekorišćenje pozitivnih iskustava. SSSR je negirao osnovna ekonomska pravila, ekonomske logike, subjektivizam-voluntarizam u upravljanju na mikro i makro nivou tokom celog perioda njegove egzistencije. Osnovni ferment kraha sovjetske ekonomije i sovjetskog modela socijalizma je u neplanskom napuštanju plana. Četri istorijske greške sovjetskog socijalizma: - nasilno i mehaničko uništenje privatne svojine - uništenje robno-novčanih odnosa(tržišta, kapitala rada..) i uspostavljanje sveobuhvatnog državnog administrativno-centralističkog planiranja. To je dovela do uništenja osnovnih pokretača i motora razvoja. - uništenje privatne svojine, konkurencije i njenih kreativnih potencija, kapital funkcije - monopartijski sistem i svemoćna partijska država koja je dovela do ukidanja elemntarnih građanskih sloboda, umesto demokratske formirana je birokratska partijska država. Nastanak socijalističke revolucije u jednoj nerazvijenoj zemlji i uslovima kakvi su bili u carskoj Rusiji-našlo je sasvim pogodno tle za razvoj raznih dogmi i utopističkih predstava o socijalizmu.

71

B. TAŽENJE KRITIČNE MASE PREOBRAŽAJA KOMANDNOG U TRŽIŠNI SISTEM U traženju duboke ekonomske socijalne krize u Rusiji sve više se istržuju iskustva drugih zemalja. Često se ukazuje na različite programe izlaska iz Velike ekonoske krize, na Ruzveltov New Deal i program obnove Nemačke posle drugog sv rata. Glavni autor je Ludvig Erhard. Temeljne osnove njegove ekonomske filozofije polazile su od: - Prinudna ekonomija ne može da bude efikasna. Alternativa komandnom sistemu je tržišna ekonomija zasnovana na slobodi, konkurenciji - Demontaža komandnog sistema i njegova zamena tržišnim sistemom ne sme dugo da potraje jer istovremeno egzistiranje oba zakona potiru se. - Inflacija je kontraproduktivna - Aktivno mešanje države u ekonomski život je neminovno ali na kao ograničenje slobode tržišta. - Socijalna funkcija države kako bi obezbedila uslove za efikasnu proizvodnju. Svaka tržišna ekonomija oslanja se na tri fundamentalna principa: ekonomsku slobodu, ekonomske ugovorne odnose i privatnu svojinu. Saks i mnogi drugi ekonomisti i političari postavljaju pitanje, kako najbrže preći sa ekoniomike komandnog tipa na tržišnu ekonomiku. Saks je ovaj prelaz podelio na tri etape: Fazu stabilizacije-kritička faza(borba protiv inflacije); fazu uvođenja tržišta(stvaraju se osnovni instituti) i faza strukturnih prestrojavanja u kojoj se pod dejstvom tržišnih sila menja karakter proizvodnje i zaposlenosti. Svaka faza iziskuje i određeno vreme. Kritička faza može se protezati od jedne do tri godine. b. Deficitarno finansiranje i politika poreza u ZUR Poznata je činjenica da je akumulativna sposobnost ZUR znatno iznad njihove stvarne akumulacije.Ogromna masa sredstava, koja bi se mogla upotrebiti u proizvodne svrhe, u mnogim nerazvijenim zemljama neproizvodno se troši na lagodan i rasipnički život malog broja bogatog stanovništva, ulaže se u strane banke. Na primer 20% najbogatijeg stanovništva u Ekvadoru raspolaže sa čak 73,5% nacionalnog dohotka. Razvijenim, savremenijim i ekonomsko-socijalno pravednijim sistemom oporezivanja mogla bi se prikupiti znatno veća sredstva za akumulaciju, za finansiranje bržeg razvoja ZUR. Mali broj stanovnika ZUR plaća direktne poreze i to svega 2-3% stanovnika. Istovremeno taj procenat u razvijenim zemljama iznosi 40-50%. Otuda nije sluajno što se često istoiče urgentna potreba usavršavanja poreskog sistema u ZUR. ZUR pristupaju lakšem i bezbolnijem metodu prikupljanja sredstava i oporezivanja putem inflacije i prebacivanja tereta razvoja na najsiromašnije slojeve. Brojne zemlje se radije odlučuju za ilegalan porez-inflaciju, nego za radikalniju reformu poreskog zakonodavstva i preraspodelu poreskog tereta.Ne radi se samo o tome da je politički lakše mobilisati resurse putem inflacije, već i o tome da se tim metodom mobilisanja resursa prevaljuje poreski teret na najsiromašnije slojeve stanovništva koji i bez tog opterećenja jedva uspevaju u nizu zemalja da održe goli život.

72

Deficitarno finansiranje znači da se više troši budžetskih sredstava nego što su raspoloživi prihodi državnog budžeta. U nizu zemalja u razvoju rashodi državnog budžeta ne samo da su veći od prihoda već se često kreću bez obzira na kretanje prihoda. To pokazuju izuzetno visoke stope inflacije. Politika deficitarnog finansiranja, ukoliko je izraženija na duži rok sprovošenja, najznačajniji je uzročnik inflacije svuda u svetu, a ne samo u ZUR. Mnogo efikasniji doprinos finansiranju razvoja zemlje u razvoju pružila bi radikalna poreska reforma, tj direktno i progresivno oporezivanje dohodka, a posebno najbogatijeg dela stanovništva, koje neproizvodno troši, ulaže raspoloživa sredstva u inostrane banke ili ih tezauriše Drugačija i značajnija uloga države u nerazvijenim zemljama Država u ZUR, pored svoje klasične uloge mora da ima i posebnu i naglašenu ulogu u pokretanju i podsticanju ekonomskog razvoja i svim progresivnim procesima socijalizacije i demokratizacije. Ona tu ulogu i vrši u nizu zemalja putem strategije programiranja razvoja, budžetskim i poreskim sistemom i svim drugim instrumentima i merama ekonomske politike. U tom kontekstu kao i u razvijenim zemljama tržište i država imaju komplementarnu ulogu. Ptrva i osnovna funkcija države je da uspostavi pravila igre koja definišu vlasništvo i uslove prenosa svojine u njenom fizičkom, intelektualnom i finansijskom vidu. Dražava treba da uspostavi ista pravila ekonomskog ponašanja za privatni i za državni sektor. Ipak je njena još naglašenija uloga, kako to ističu ekonomisti Svetske banke, uspostavljanje podsticajnog okruženja za preduzeća i specijalizovane aktere razvoja da se angažuju u njegovom ostvarenju i razvijanju dopunskih tehnoloških potencijala. Vlada može takođe i direktno investirati kako bi uticala na izbor društveno najpovoljnijih tehničkih opcija, brinuti se o uvozu tehnologije pod najboljim mogućim uslovima i stimulirati razvoj specijalizovanih aktera tehnološkog razvoja. Kad je reč o državnom sektoru primećuje se da on ni u ZUR nije u stanju da izdrži ni doziranu konkurenciju privatnog sektora i privatne inicijative. Pa je u privrednim i društvenim reformama ZUR sve naglašeniji razvoj privatnog sektora. S druge strane ekonomski snažniji, privatni sektor ne pokazuje dovoljno poverenje u nacionalnu ekonomsku politiku i često ogromne sume privatnog kapitala javnim i tajnim kanalima odlaze u razvijene zemlje. To je slučaj sa Egiptom gde se kapital seli tajnim kanalima. Egipatski privatni sektor u inostranstvu drži oko 45 milijardi dolara, iznos koji odgovara državnom spoljnnem dugu Sobzirom na veliki stepen nerazvijenosti i brojne probleme koji su prisutni u nerazvijenim zemljama uloga države je po pravilu značajnija i drugačija nego u razvijenim tržišnim zemljama. Veću i značajniju ulogu nameću sledeće neophodnosti: 1. Nerazvijen zakonodavno-pravni red i sklonost njegovog nepoštovanja u nerazvijenim zemljama 2. Odsustvo preduzetničkog i menadžerskog mentaliteta 3. Prisustvo velikih problema ekonomskog rasta zbog deficita društvenih dobara i usluga(odsustvo medicinske zaštite, obrazovanja, pteva, pruga, PTT..)tj nerazvijene infrastrukture. 4. Nedostatak akumulacije i nerazvijen sistm njenog prikupljanja i potrebne akumulacije, često zahtevaju takvu aktivnost države da vrši prinudnu akumulaciju i dodatna kapitalna ulaganja

73

5. Samo je država u stanju da otkloni neke značajne prepreke ekonomskog razvoja kao što je agrarana reforma, nacionalizacija, denacionalizacija, poštovanje demokratskih prava i odgovornosti građana... c. Pravila STO Sistem svetske trgovine počivao je na osnovama principa i pravila igre Svetskog sporazuma o carinama i trgovini (GATT-a), sve do 1. januara 1995. GATT je formiran 1947. Sistem GATT-a zasnivao se na: 1. dobrovoljnom prihvatanju pravila unapređenja međunarodne trgovine 2. zemlje članice u međusobnoj trgovini priznaju klauzulu najvećeg povlašćenja 3. smanjenje barijera u spoljnoj trgovini obavlja se putem pregovora zemalja članica. Zemlje članice GATT-a zadržavaju niz tarifnih ograničenja za uvoz. Ali uporedo sa tim GATT nastoji da što više liberalizuje spoljnu trgovinu i podstiče zemlje članice na pregovore o smanjenju ili uklanjanju spoljnotrgovinskih barijera. 4. Uvažavanja pravila pravedne trgovine zemljama članicama ne dozvoljava se povećanje tarifa i barijera s kojima su se one već saglasile u toku pregovora. S druge strane, u isključivoj nadležnosti svake zemlje članice je da uvodi ograničenja uvoza ukoliko taj uvoz izrazito štetno deluje na njenu industriju, ali to mora da se vrši na bazi pravičnisti i nediskriminacije. Zabranjuje se uvođenje uvoznih kvota. U skladu sa principom pravedne trgovine kadaje proizvod uveen, za njega važe identični zakoni i porezi kao i za proizvode koji su proizvedeni u samoj zemlji. 5. Suština sistema svetske trgovine i pravila GATT-a počiva na tri principa: *princip resiprociteta kada neka zemlja smanji carine na robu druge zemlje, očekuje da i druga uzvrati *princip nediskriminacije zemlja ne može dati drugoj zemlji ili grupi zemalja preferencijalni trgovinski tretman na račun trećih zemalja-poznat kao standard najpovlašćenije nacije *princip transparentnosti. GATT je uspeo da smanji prosečne carine u trgovini sa oko 40% na oko 3% Prekretnica u sistemu organizacije i pravilima Svetske trgovine nastupila je 1993 kada su predstavnici 107 zemalja i EU u Marakešu potpisali Završni dokument Urugvajske runde kojim se predviđa transformisanje GATT-a u novu STO koja je započela sa radom 1. januara 1995. Osnovni porincipi i pravila novoosnovane STO svode se na: - status najpovlašćenije nacije - nacionalni tretman - mreža bilateralnih komercijalnih sporazuma o listama koncesija - sniženje i konsolidacija carinskih sistema - ratifikacija necarinskih mera - unifikacija zaštitnih politika - načelo posebnog tretmana zemalja u razvoju

74

Najvažniji elementi sektorskih sporazuma u okviru finalnog akta Urugvajske runde su: - Industrijski proizvodi...predviđeno je smanjenje uvoznih carina - poljoprivredni proizvodi..tokom 6 godina carine će biti smanjene u proseku za oko 36% - tekstil i odeća - Usluge..trgovina uslugama reguliše se uz primenu principa najpovlašćenije nacije. - Trgovinski aspekti intelektualne svojine.Težište je na zaštiti određenih prava u oblasti industrijske i intelektualne svojine.Uvode se principi najpovlašćenije nacije i nacionalnog tretmana.Primena pravila i propisa za zemlja u razvoju i u tranziciji ostvariće se postupno u periodu od 11 godina. - Uslovi za strana ulaganja kojin utiču na trgovinu-sporazum ima za cilj da ukloni prepreke za strane investicije i uspostavlja jednak tretman domaćeg i stranog ulagača i odnose se samo na trgovine robama u okviru datog ulaganja. Očekuje se da će pravila STO umesto pravila GATT-a znatno unaprediti organizacija i celokupni sistem svetske trgovine i podstaći ekonomski razvoj u svetu. Novim pravilima posebno se uređuje novi kompleks usluga. Finasijske usluge(bankarstvbo i osiguranje) pored telekomunikacionih usluga, predstavaljale su najosetljiviju oblast pregovora usled njihove direktne povezanosti sa pitanjima suvereniteta, monetarnom politikom i integritetom i stabilnošću finasijskog sistema. 17. a. Mere suzbijanja inflacije Iskustva realizacije antinflacionih programa u tržišnim ekonomijama sastoje se od sledećeg kompleksa mera antiinflacione politike: 1. Neutralisanje inflacionih očekivanja stanovništva koje napumpava tekuću tražnju. Da bi se to ostvarilo vlada mora sprovoditi jasnu i odlučnu antiinflacionu politiku kojom će steći poverenje stanovništva. Ona mora kompleksom mera(stimuliranje proizvodnje, mere protiv monopola, liberalizacija cena..) omogućiti efikasno funkcionisanje tržišta, a što će uticati na izmenu potrošačke i proizvođačke psihologije i psihologije ponašanja stanovništva uopšte. 2. Mere za smanjenje budžetskog deficita (njegovo finansiranje putem zajmova od Centralne banke vodi inflaciji) povećanjem poreza i smanjenjem državnih rashoda 3. Mere u oblasti novčanog obrta, utvrđivanje čvrstih limita godišnjeg rasta novčane mase, čto omogućuje kontrolu inflacije. 3. Slabljenje uticaja spoljnih faktora. Slabljenje inflacionog dejstva na domaću ekonomiju prelivanjem stranog kapitala u vidu kratkoročnih kredita i zajmova vlade za pokriće budžetskog deficita. Krajnji rezultat svih mera mora da bude povećanje ukupne ponude bez povećanja ukupne tražnje. Za smanjenje budžetskog deficita vlada može da pristupi privatizaciji dela svoje imovine i na taj način poveća prihode budžeta.

75

Kada je reč o antiinflacionoj politici uvek se postavlja pitanje o troškovima borbe s inflacijom. Prema nekim proračunima, za smanjenje iflacije za 1% povećava se nezaposlenost za 2% iznad svog prirodnog nivoa. Prema tome se smanjuje realni BNP za 4% u poređenju sa potencijalnim. b. Kriza ekonomskog razvoja i začarani krug siromaštva nerazvijenih zemalja Rastući ekonomsko-socijalni problemi(opadanje tempa rasta, porast inflacije, nezaposlenost , kriza dugova) praktično ih dovodi u sve teži položaj u odnosu na razvijene zemlje. One se praktično vrte u začaranom krugu siromaštva i za mnoge još nije pronađena formula. Zemlje u kojima je veliki natalitet i koje imaju brži prirast stanovništva od realnog rasta dohodka upadaju u sve veću krizu. Ocenjuje se da je svetski priraštaj stanovništva oko 2% godišnje. Najveći priraštaj je tamo gde je i najveće siromaštvo i gde je prosečan ljudski vek najkraći: 3% u mnogim delovima Afrike i Azije, ispod 1% u najvećem delu Evrope. Bez obzira na mnogobrojne probleme i poteškoće, ZUR, bivše kolonije i polukolonije, u celini posmatrano, ostvarile su značajne Uspehe u svom ekonomsko- socijalnom razvoju. Najznačajniji rast u poljoprivredi ostvarile su zemlje Latinske amerike, a u prerađivačkoj industriji zemlje Bliskog i Srednjeg Istoka, posebno Južne, Jugoistočne i Istočne Azije. Brojne zemlje u razvoju zahvatila je velika ekonomsko-socijalna kriza.. Naročito izražena u zemljama Srednje i Južne Amerike, tj u zemljama Latinske Amerike Osnovni uzroci ekonomsko-socijalnih kriza nalazi se u zaostaloj privrednoj strukturi i nagomilanim unutražnjim ekonomsko-socijalnim problemima, ali i uticaju spoljnih faktora(ekonomskog pritiska razvijenih zemalja-visoke cene zajmova-kamatne stope, odsustvo novih zajmova pod povoljnim uslovima, opadanje cene sirovina) Napori za stabilizacijom privrede koji su u ovim zemljama činjeni uz punu asistenciju i kontrolu MMF nisu najčešće dali željne efekte. Izlazak iz ekonomske krize i postizanje ekonomsko-socijalne sigurnosti može se postići samo putem povećanja proizvodnje i proizvodnosti rada. Na to je ukazala i Brantova komisija koja je istraživala ekonomsko-socijalne odnose između Severa i Juga. Sve veća nezaposlenost muči sve zemlje. Za Jug to nije samo problem stabilnosti, nego i opstanka. Vrlo je teško povećavati nivo zaposlenosti na Jugu. Broj ljudi za koje se moraju naći radna mesta mnogo je veći nego na severu a sredstva su znatno skromnija. Većina ZUR vrte se u začaranom krugu siromaštva. Smatra su da su Singer i Nurkse prvo definisali začarani krug siromaštva.Singer je pošao od modela: niska proizvodnja-nepostojanje akumulacije za potrebe ulaganja u razvoj privredeproizvodnja ostaje na niskom nivou. Nurkse: nerazvijeno tržište nestimuliše ulaganjevećinu tržišta određuje nivo produktivnosti-kupovna moć je determinisana potencijalom proizvodnje-proizvodnost je pretežna funkcija korišćenog kapitala-čime je krug zatvoren. Potsticanje vlastitog razvoja i izmena privredne strukture najefikasnije je putem povećanja produktivnosti rada na bazi savremenih tehnologija. Time bi se probio

76

začarani krug siromašva, tj nastala bi nova situacija, nova zakonitost:razvoj rađa razvoj. Za to su neminovni novi oblici transfera tehnologije između razvijenih i nerazvijenih zemalja uz znatno povoljnije uslove kreditiranja i plasmana domaćeg i stranog kapitala uz što veće korišćenje domaćeg upotrebljivog znanja. Kod nerazvijenih zemalja se lako može zapaziti da su jedni te isti faktori istovremeno uzroci i posledice njihove zaostalosti. Otuda se te zemlje nalaze u zatvorenom krugu siromaštva. One i dalje ostaju siromašne jer su od početka siromašne. Osnovna karakteristika svih ekonomski nerazvijenih zemalja je nizak dohodak po glavi stanovnika. Porodice nemaju ni volje ni mogućnosti štednje. Niski dohotci imaju nisku tražnju. Oskudni resursi, sjedne strane i odsustvo motiva s druge strane onemogućuju investiranje u fizički i ljudski kapital to znači da produktivnost rada ostaje niska, što znači da i lični dohodak ostaje nizak Nizak dohodak po glavi stanovnika u nerazvijenim zemljama ograničava mogućnosti štednje i akumulacije. Usled toga ostaje niska produktivnost rada i nizak dohodka. Uz to brz rast stanovništva brzo može da neutrališe porast dohodka po glavi stanovnika i na taj način onemogućuje izlazak iz začaranog kruga siromaštva. c. Međunarodna migracija radne snage Savremena međunarodna migracija znatno se razlikuje od ranijih migracija. Ona je poprimila takve razmere i takav ekonomko-socijalni i pol karakter da je postala novi značajni faktor međunarodno ekonomsko-socijalnih i pol odnosa između zemalja i regiona. Međunarodna org rada daje vrlo smerne preporuke za bolje nacionalno i međunarodno uređivanje celog kompleksa odnosa kako na međunarodnom tržištu rada tako i poboljšanju radnog i opštedruštvenog statusa više desetina miliona međunarodnih migranata rada. Možda bi bilo korisno da se ovo pitanje postavi kao gorući svetski problem i da se na najvišem nivou OUN i na drugim relevantnim institucijama pronađu što pogodnija rešenja ovih problema. Naš istraživač Jovan Cvijić je posebno isticaon da se brže i svetsranije menjaju ljudi koji se kreću, putuju, koji menjajui mesto stanovanja,nego nepokretni... U trenutku kada je zreo za seobu, on je već zreo i za evoluciju kako ekonomsku tako i socijalnu. Ranije migracije a osobito u prošlom i početkom ovog veka bile su usmerene u prekomorske zemlje. Savremene migracije radne snage posebno posle II sv. Rata, karakteriše inter-regionalno kretanje, npr, s juga Evrope u Srednju i Severnu Evropu, iz zemalja Severne Afrike u Zapadnu Evropu iz Jugoistočne Azije u Veliku Britaniju, iz Srednje i Južne Azije u Istočnu Aziju. Zapaža se suprotan proces kretanja stanovništva i radne snage između metropola i njihovih buvžih kolonija. Dok su u ranije periodu kolonizatori naseljavali kolonije i selili sopstvenu radnu snagu u kolonije u savremenim uslovima stotine hiljada i milioni radnika iz ranijih kolonija nalaze zaposlenje i doseljavaju se u bivše metropole. Osnovni objekt savreme radne migracije su industrijski razvijene zemlje, koje privlače radnu snagu iz manje razvijenih zemalja. Prema nekim procenama u svetu je prisutno oko 50 miliona migranata rada, tj lica koja su zasnovala radni odnos i žive sa svojom familijom u zemlji migracije na neodređeno vreme. Ovako masovno kretanje radne snage je novi fenomen, koji je uzeo šireg maha naročito posle II sv. Rata, psebno u Evropskim zemljama.

77

Posle 1967 naglo odlazi i naša radna snaga. Nije reč o tome da odlaze samo nezaposleni, već odlazi zbog viših zarada u ovim zemljama i znatan broj onih koji imaju zaposlenje. To nije klasična ekonomska emigracija već se radi o privremenim odlascima mada ne treba savim isključiti i ekonomsku emigraciju u klasičnom smislu. Nastankom rata i duboke krize posle 1990 ona poprima sve karakteristike masovne i trajne emigracije. Prem nekim procenama, najmanje10% privremeno zaposlenih u inostranstvu trajno se naseljeve u zemlji u kojoj radi. Procenjuje se da svake godine oko 3 miliona radnika nalazi posao izvan granica svoje zemlje legalnim putem, a isto tako raznim ilegalnim kanalima. Niču i novi migracioni centri. Njihovo nastajanje ističe se kod onih zemalja koje su bogate crnim zlatom i zemljama prerađivačima nafte, pre svega na Bliskom istoku kod velikog broja arapskih zemalja. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima strana radna snaga čini oko 90% ukupne radne snage. Tradicionalni centar imigracije radne snage su brojne zemlje Južne Amerike, Samo tokom 60-70-ih ovde je posao našlo preko 8 miliona stranih radnika. Agrarno prenaseljene i nerazvijene zemlje su tradicionalno služile kao rezervoar i siguran izvor jeftine radne snage za industrijski razvijene zemlje. Motivi zapošljavanja u inostranstvu su brojni. Među njima se ističu sledeći: - Značajna razlika u nivou ekonomsko-tehnološke razvijenosti, nivou nacionalnog dohodka - Agrarana prenaseljenost, nizak nivo dohodka i zarada u zemlji - Nemogućnost zapošljavanja i velika nezaposlenost u zemlji emigracije - Mogućnost produktivnijeg zapošljavanja i sticanje bolje plaćenih poslova u inostranstvu. - Sticanje bolje kvalifikacije i specijalizacije u razvijenim zemljama u toku radnog angažovanja U savremenom periodu u odnosu na ranije izmenili su se profili, istorijski tipovi radnika migranata i njihova socjalna struktura.. Dok je u prve dve trćine XIX veka preovlađivala međunarodna migracija industrijskih radnika-stara emigracija dotle je u poslednjoj trećini XIX veka i prvoj polovini XX preovladavala masa seljaštva-nova emigracija. Posle drugog sv rata markantna je masovna pojava kretanja inteligencije-izvoz mozgova,pre svega i nerazvijenih koje i inače oskudevaju u tim kadrovima. SAD vrbuju i regrutuju mlade naučne radnike u celom svetu. Pronalaženje mladih i perspektivnih naučnih radnika i njihovo daljne specijalističko obrazovanje i produktivno zapošljavanje je najproduktivnija investicija SAD. Pozitivni efekti imigranata: doprinos ukupnom ekonomskom rastu, pritisak na brzi opšti rast zarada... Negativni aspekti imigranata za nacionalno privredni i socijalno-kulturni razvoj zemlje. Među njima se ističu npr: slabljenje zainteresovanosti preduzimača za uvođenje tehnoloških inovacija a što usporava razvoj naučno-tehnološkog progresa, odliv nacionalne valute u inostranstvo u vidu zarada, jačanje razlika na nacionalnom tržištu rada-između kvalifikovanih i nekvalifikovanih zanimanja.. Posebnu grupu istraživača su oni koji obrauju ove probleme sa stanovišta zemlje emigracije. Jedan broj ovih istraživača u prvi plan stavlja pozitivne efekte zapošljavanja radne snage koja se na drugi način teško stiču, olakšavanje problema nezaposlenosti u zemlji, sticanje novih iskustava i kvalifikacija u inostranstvu koja mogu biti vrlo korisna i

78

dragocena za razvoj zemlje nakon njihovog privremenig boravka u inostranstvu i ponovnim zapošljavanjem u zemlji. Druga grupa ovih istraživača stavlja naglasak na negativne efekte zapošljavanja radne snage u inostranstvu: odlazak radno-aktivnog stanovništva i kvalifikovanih radnika u koje su uložena značajna sredstva, odlazak i ostajanje na radu mladih radnika i njihov povratak u starijem uzrastu u zemlju, slabljenje odbrambrene sposobnosti zemlje zbog velikog odliva stanovništva, tj sposobne radne snage izvan nacionalnih granica. 18. a. Okunov zakon Nezaposlenost ima svoju cenu koja se izražava u dvojakom obliku. Jednom u vidu realnih isplata za slučaj nezaposlenosti i drugih olakšica za nezaposlene. Drugi put u vidu smanjenja proizvodnje roba i usluga (BNP) Znači cena nezaposlenosti je neizvršena proizvodnja, tj smanjenje BNP u odnosu na njegovo ostvarenje kad bi bila prisutna puna zaposlenost. Kada ekonomska politika nije u stanju da otvori dovoljno radnih mesta za sve one koji žele i mogu da rade, nepovratno se gubi proizvodnja roba i usluga, tj smanjuje se BNP. PR: SAD za vreme pada proizvodnje 1983. i porasta nezaposlenosti koja je iznosila 9,5% ili 3,5% iznad predpostavljenje prirodne stope nezaposlenosti od 6%. Množenjem 3,5% nezaposlenosti s Okunovim koeficijentom 2,5% dobijamo umanjenje BNP za 8,75 % To zanči da je bila puna zaposlenost BNP bi bio veći za 8,75 od stvarnog koji je iznosio 3300 milijardi dolara, a što znači da je ekonomija SAD izgubila (3 300 puta 8,75) 290 milijardi dolara jer nije ostvaren prirodni nivo nezaposlenosti. Artur Okun je matematički izrazio odnos između nivoa nezaposlenosti i gubitna BNP. Došao je do zaključka da ukoliko nivo nezaposlenosti prelazi prirodni nivo nezaposlenosti za jedan procenat to utiče na smanjenje BNP 2,5% Ovaj odnos 1: 2,5 tj odnos nivoa nezaposlenosti prema smanjenju BNP, omogućuje izralunavanje apsolutih gubitaka proizvodnje, povezan sa bilo kojim nivoom nezaposlenosti. To se naziva Okunovim zakonom. Prema Okunovom zakonu između stepena korišćenja kapaciteta i stope nezaposlenosti postoji čvrsta negativna međuzavisnost, u tom smislu da se stopa nezaposlenosti smanjuje kad se stepen korišćenja kapaciteta povećava i obrnuto. Okunov zakon je razvio i upotpunio Filipsovu krivu tako da je nastao Filips-Okunov model međuzavisnosti rasta cena(inflacije), nezaposlenosti i ekonomskog rasta(BNP). b. Funkcije centralne banke-državna regulativa banaka i novčane mase Najsloženije pitanje novčano-kreditne politike je: šta treba da kontroliše centralna(emisiona) banka, tj Federalni rezervni sistem SAD-novčanu ponudu ili kamatnu stopu? Ovo pitanje se postavlja jer kreditno-monetarne institucije ne mogu da stabilizuju jedno i drugo istovremeno.

79

U sklopu pomenute dileme kenzijanci veću nadu za stabilizaciju polažu na fiskalnu nego na kreditno-monetarnu politiku. Sa druge strane, monetaristi smatraju da je najvažnijii odlučujući faktor proizvodnje, zaposlenosti i cena novčana ponuda(novčana masa) U savremenoj ekonomskoj teoriji često se sreće pitanje: da li treba državu izbaciti sa monetarnog polja ili joj u oblasti kreditno-monetarne politike dati još veću funkciju nego što je danas ima? Zastupnici klasičnih liberalističkih principa su za smanjenje uloge države. Oni smatraju da Kejnzovi recepti nisu obezbedili očekivanu zaposlenost. Istog mišljenja su i brojni ekonomisti monetaristi. Pristalice novog monetarizma dozvoljavaju ograničenu državnu regulativu u monetarno kreditnoj oblasti. To preporučuju naročito zagovornici neoklasične sinteze-Semjuelson. Sve više jača uloga državne intervencije u monetarno-kreditnoj oblasti, sve je veća i stroža kontrola nad bankama i njihovim poslovanjem. Šta više ni banke nisu više protiv većeg prisustva države koja stoji iznad banke. Država preduzima niz mera u oblasti bankarstva i to počevši od sve preciznijih propisa o osnivanju i aktivnostima banaka pa do državnog osiguranja bankarskih depozita. Sledeći veliki korak napred, piše Semjuelson, bilo je osnivanje jedne centralne banke, čija je funkcija u slučaju opasnosti da bude spremna da koristi sve monetarne moći države da bi zadržala slom bankarskog sistema. Normalna vitalna funkcija centralne banke je kontrola novčanog opticaja i uslova kredita. U SR Nemačkoj zakon je na sledeći način formulisao nezavisnost Bundes-banke: Banka je nezavisna u odnosu na direktive vlade, ali je obavezna da podržava opštu privrednu politiku vlade, ukoliko je to spojivo sa njenim zadatkom očuvanja stabilnosti valute. Nezavisnost Centralne (emisione) banke je više nego relativna. Naime podvlači se nezavisnost u odnosu na direktive vlade, ali i obaveza da podržava opštu privrednu politiku vlade. Centralna banka obavlja niz funkcija koje su trostrukog karaktera i to: 4. funkcije povezane s regulisanjem platnog prometa i njegovom likvidnošću. To je briga o napajanju privrede odgovarajućom masom novca i odgovornost za njenu likvidnost. 5. funkcije povezane s regulisanjem kreditnog sistema tj drugih banaka. Centralna banka onemogućuje neobuzdanu ekspanziju kreditnog novca ili eventualnu oskudicu kredita. 6. funkcije povezane s međunarodnim platnim prometom, tj osiguranje dovoljnih rezervi svetskih platežnih sredstava. Centralna banka kao devizni organ zemlje vodi brigu o međunarodnoj likvidnosti zemlje. One imaju posebne odnose s državom. U svim tržišnim ekonomijama Centralne banke imaju veliku moć i odgovornost za kreiranje monetarno-kreditne politike i stabilnost novca. U tom cilju se služe brojnim instrumentima i merama koje su fleksibilne, odlučne, dinamične. Najčešće se primenjuju sledeći instrumenti: - Diskontna stopa -kamatna stopa po kojoj Centralna banka prima od poslovnih banaka na eskont menice i razne druge vrednosne papire. Ukoliko se oceni da je na tržištu prisutan višak novčanih sredstava tako da narušava stabilnost privrede i da gura cene u pravcu inflacije onda će Centralna banka uticati na povećanje diskontne stope, a što će uticati na ograničavanje tražnje za novčanim sredstvima.

80

- Državni vrednosni papiri (politika otvorenog tržišta) Naime u zavisnosti od toga da li treba sprečiti inflatorni pritisak ili se treba osigurati od eventualnog rizika privredne recesije, Centralna banka će prodavati ili kupovati državne vrednosne papira. U prvom slučaju ona prodajom državnih vrednosnih papira vrši pritisak na fondove banaka koje u tom slučaju moraju umanjiti kredite. U drugom slučaju, Centralna banka kupuje državne vrednosn papire i na tržište ubacuje dodatnu kupovnu snagu. Politika otvorenog tržišta se sprovodi uporedo sa diskontnom stopom i drugim merama, jer su tada željeni efekti nabolji. - Politika obaveznih rezervi predstavlja određeni iznos novčanih sredstava koja svaka banka mora držati u likvidornom obliku radi udovoljavanja svojih obaveza gotovinskih plaćanja. Ukoliko je kreditna ekspanzija vlika onda Centralna banka podiže stopu obavezne rezerve i obrnuto. - Selektivna kreditna politika – nije ništa drugo do kvlitativna kontrola upotrebe kreditnih sredstava i likvidnosti banaka, tj pokrića datih plasmana po izvorima. Pravi smisao selektivne kreditne politike je u tome da se određenom kredittnom namenom i usmerenjem pomogne ostvarenje postavljenih ciljeva ekonomske politike. Primena selektivne kreditne pol je još jedan dokaz sve jačeg državnog intervencionizma u monetarnoj oblasti i slabljenja klasičnih načela monetrane politike. Jedan od najsloženijih problema monetarne politike je analiza kretanja i predviđanje tražnje novca. Novac koji se drži za obavljanje plaćanja zove se transakcioni novac a novac koji se drži kao deo imovine zove se neaktivan novac. Kretanje tražnje novca nemoguće je statistički precizno identifikovati, naročito zbog postojanja tražnje neaktivnog novca. Otuda je u praksi moguće utvrditi samo približni obim i strukturu kretanja tražnje novca na osnovu određenih indikatora. Osnovni indikator je nominalni društveni proizvod. Mnogi ekonomisti ceo problem monetarno-kreditne politike svode na rešavanje s novčanom masom. Sa povećanjem novčane mase, uz nepromenjenu masu roba cene moraju rasti, a sa smanjenjem novčane mase cene padaju. Novčana masa najčešće obuhvata gotov novac izvan bankarskog sektora + žiralni novac kod centralne banke osim potraživanja poslovnih banaka + depozit po viđenju na poštanskim čekovnim računima. Novčanu masu MMF određuje na osnovu gotovog novca u opticaju, depozitnog novca kojim raspolažu domaća lica osim države, a depozitnim novcem se smatraju depoziti kod monetarnih institucija koje mogu bez ikakvih ograničenja na zahtev korisnika zameniti za gotov novac. Kod def novlčane mase prisutna je uža M1 i šira M2 def novčane mase. Uža def predstavlja zbir gotovog novca u opticaju, sredstava na žiro i tekućim računima nebankarskih sektora kod poslovnih banaka i bankarskih instrumenata plaćanja. (čekovi, menice..) Šira def novčane mase sastoji se od gotovine, nekamatonosnih depozita po viđenju(prilikom uzimanja kredita daješ depozit banci da bi ostvario neko pravo ali na njega ne uzimaš kamatu), sve druge depozite sa rokom od jednog meseca, akcije i depozite stambenih zadruga. U razvijenoj ekonomiji novac je mnogo aktivniji i više radi, a sve manje je realno prisutan kao sredstvo plaćanja.

81

Sve centralne banke teže da budu samostalne od vlada i država.Država može samo ekonomsku pol(nacionalna korporacija za stambene kredite) da vodi ali ne kreditno monetarnu. c. Investiranje Motivi međunarodnog kretanja(izvoza) kapitala-investiciona klima i rizik Osnovni motiv izvoza kapitala je sticanje profita(kamate, dividende ili tente) u inostranstvu, u stranoj zemlji koja pruža povoljnije uslove(veći profit)od onog koji bi se postigao plasmanom u zemlji. To je i logično kada se ima u vidu da je visina profita i profitna stopa orijentir kretanja kapitala. Ukoliko je profit i profitna stopa veća u inostranstvu dolazi do izvoza kapitala. Hilferdin je pod izvozom kapitala podrazumevao Izvoz vrednosti koja je određena da u inostranstvu proizvede višak vrednosti. Pri tome je bitno da višak vrednosti ostaje na raspolaganju domaćem kapitalu. Ova def je pojednostavljena i nedovoljno razvijena. Ona se ograničava samo na jedan od oblika izvoza kapitala, tj samo na funkcionirajući kapital, na kapital plasiran u oblasti proizvodnje. Izvozom kapitala se stvaraju mogućnosti proizvodnje stvaranja i prisvajanja i korišćenja viška profita od strane stvarnog vlasnika kapitala. Potrebno je razlikovati prenos kapitala od izvoza kapitala. Kapitali koji se plasiraju u inostranstvu, a ne vraćaju se u zemlju izvoznicu već ostaju u zemlji plasmana kapitala smatraju se prenosom kapitala. Za razliku od izvoza kapitala kojim se povećava nacionalni dohodak i akumulacija, prenosom(emigracijom) kapitala se smanjuje nacionalni dohodak i akumulacija zemlje porekla, apovećava u zemlji imigracije kapitala. Međunarodno kretanje kapitala predstavlja određen stepen zrelosti i ekonomske razvijenosti i usko je povezan sa tempom razvoja naučno-tehnološkog progresa. Razvijenija ekonomija-ona i samom logikom kretanja kapitala traži i zahteva nove izvore sirovina i radne snage i na tim osnovama i nove potrošače na nacionalnom i međunarodnom tržištu. Postavlja se pitanje zašto je došlo do značajnih povećanja i ubrzanja procesa međunarodnog kretanja kapitala i u procesu ubrzane demoktarizacije posle II sv. rata. Zašto su se izmenili pravci, forme i struktura kretanja kapitala? Koji su to novi motivi i novi podsticajni elemnti međunarodnog kretanja kapitala. Bez obzira na sve promene ostali sus tari motivi kretanja kapitala-postizanje više cene i većeg profita. Izmenili su se samo uslovi i metodi ostvarenja profita. Kapital je roba koja ima svoju cenu koja se formira prema zakonima robne proizvodnje i tržišta. Cena kapitala se formira na specifičnom tržištu kapitala, na efektivnim berzama. Obzirom da su različite vrste finasijskog plasmana, različite su i cene kapitala. Cena kapitala neke firme jednaka je stopi kapitalizacije i određena je sa dve vrste očekivanja: očekivanog prinosa u budućnosti(D) i očekivane vrednosti kapitala(V) Znači da je cena kapitala jednaka r = D/V Cena kapitala zavisi od rizika investiranja, tako da rizičnije investicije zahtevaju veću stopu povećanja.

82

Od presudne važnosti za izvoz kapitala su investiciona klima i investicioni rizik. Pod investicionom klimom se podrazumeva ekonomsko-pol situacija u zemlji sa stanovišta stranih predizetnika koji ulažu svoj kapital. Ona se sastoji od velikog broja faktora, koji se obično nazivaju faktorima rizika. Među faktorima rizika naročito se ističu: - Ocena socijalno-pol situacije - Unutrašnja ekonomska situacija i perspektive kretanja - Spoljnoekonomska delatnost i njene perspektive Svaki faktor rizika ima svoju specifičnu težinu i posebno se vrednuje. Faktor rizika govori o stepenu mogućnosti(verovatnoće) gubitaka sredstava koja se ulažu u stranoj zemlji. Umesto faktora rizika obično se koristi samo termin rizik. Među različitim metodama smanjenja rizika posebno se istču: 1. Odobravanje premija za rizik u zavisnosti od vrednosti investicionog projekta i stepena rizika 2. Osnivanje rezervnog fonda firme za osiguranje od mogućih gubitaka od plasmana kapitala u inostranstvu 3. Osiguranje od političkog izika putem privatnih osiguravajućih društava, kao i putem poludržavnih i državnih orgna i organizacija 4. Izbor projekata koji su očigledno neophodni datoj zemlji(nove tehnologije sa izvoznom orijentacijom) i zbog toga će biti predmet interesa. Najsvežiji primer ovih rizika je Meksiko gde je valutna kriza dovela do paničnog bega stranog kapitala. Meksička kriza je u vidu tekila efekta pogodila i druge latinoameričke zemlje odakle su strani investitri takođe povlačili kapital. Glavni nosioci i struktura izvoza i uvoza kapitala Do snažnijeg razvoja izvoza kapitala došlo je tek početkom XX veka. Sobzirom da je Engleska prva izvršila industrijsku revoluciju one je vodila i glavnu reč i u izvozu kapitala. Međunarodno kretanje kapitala, tj stanje i kretanje inostranih investicija bilo je vrlo neravnomerno. Najkrupniji akter na međunarodnoj investicionoj sceni su SAD, koje su u protekle dve decenije bile i najveći kreditor i najveći dužni među zemljama OECD-a Krajem 94 eksterni dug SAD dostizao je ukupno 3,16 hiljda milijardi dolara što je dvostuko više nego spoljni dug Japana . Vrednošću svoje imovine u inostranstvu Japan je kraje 1994 zauzimao vodeću poziciju u vsetu. Putem izvoza roba istovremeno je vršen i izvoz kaptala u raznim oblicima. Zajmovni kapital je ustupio svoje mesto industrijskom i finansijskom kapitalu tj kamatonosni profitonosnom(bilo industrijskom, trgovačkom ili akcionarskom kapitalu) Engleska se posle II sv. Rata morala odreći i drugog i trećeg mesta u korist ekspanzivnije i agresivnije ekonomije Nemačke i Japana. Posle drugog svetskog rata država se pojavljuje kao veoma značajan izvoznik kapitala u raznim oblicima. Javlja se i međunarodna ekonomsko-tehnička pomoć i izvoz patenata i licenci. Kapital se plasira u inostranstvo na duže vreme(dugoročni zajmovi i krediti) ili na kraće vreme( komercijalni zajmovi ili krediti na kraći rok). Kapital može biti uložen u proizvodne ili u neproizvodne svrhe. Kapitali koji se ulažu u proizvodnju, saobraćaj

83

ili trgovinu mogu biti u formi direktnih investicija i u formi portfolio investicija. Teško je podvući razliku između direktnih i portfolio investicija. Podela inostranih investicija na direktne i portfolio investicije nije samo niti pre svega formalne prirode. Kod direktnih investicija stiče se čvrsto vlasništvo nad preduzećem u inostranstvu ili što je još češće, obezbeđuje se paket, tj majoritet akcija putem sopstvenog kapitala u nekoj drugoj zemlji. Kod inostranih portfolio onvesticija vrši se kupovina inostranih vrednosnih papira(akcija, obveznica..) ali se ne stiče paket akcija. Glavni nosioci inostranih direktnih invsticija su krupni monopili, tj multinacionalne kompanije, akod portfolio investicija pored krupnih monopola i multinac kompanija pojavljuje se i širi krug interesenata, posebno rentijera. U izvozu i uvozu privatnog kapitala, kao i u svetskoj privredi u celini sve značajniju i dominirajuću ulogu igraju međunarodne induustrijske i bankarske korporacije. Izvoz kapitala i nerazvijene zemlje U savremenom periodu se ističu tri nova bitna elementa kod izvoza kapitala i to: a. Gro izvoza i uvoza kapila se obavlja između samih industrijskih razvijenih zemalja, za razliku od ranijeg toka kretanja izvoza kapitala od razvijenih ka nerazvijenim zemljama i područijima b. sve veće prisustvo državnog kapitala i sve snažnija uloga države u ovoj oblasti c.odsustvo znaćajnijeg neto izvoza kapitala u zemlje u razvoju, jer često profiti ostvareni od inostranih investicija prevazilaze nove plasmane kapitala u tim zemljama. Pojavljuje se kapitalizacija profita filijala multinacionalnih kompanija u inostranstvu. U Z Evropi porast ulaganja SAD sa preko 90% obezbeđuje se kapitalizacijom profita zapadnoevropskih filijala američkih multinacionalnih kompanija na ovom područiji. 9. a. Odnosi razmene između razvijenih i zemalja u razvoju Posleratni proces ubrzane demokratuzacije zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike nije istovremeno značio i prevazilaženje sistema kolonijalnih odnosa i ekspoloatacije novooslobođenih zemalja od strane bivših metropola.Kolonizacija nije likvidirana samim činom sticanja političke nezavisnosti i odlaskom kolonijalne armije. Odlaskom armije nije izčezla kolonijalna međunarodna podela rada, kolonijalni sistemi međunarodne trgovine, odnosno kolonijalni sistem odnosa između velikog broja novooslobođenih i procesom kolonizacije osiromašenih zemalja i malog broja industrijski razvijenih i obogaćenih zemalja. Industrijski razvijene zemlje nastoje ne samo da održe već i dalje da razvijaju sistem kolonijalne ekspoloatacije, ali u novom obliku-obliku neokolonijalizma i njemu odgovarajućeg sistema međunarodne trgovine i formiranja cena u odnosima između razvijenih i zemalja u razvoju Merenje spoljnotrgovinske zavisnosti Zemlje u razvoju nalaze se se u različitim oblicima i stepenima veza i odnosa u zavisnosti prema industrijski razvijenim zemljama. Zavisnost može da bude uzražena na različite načine i ona se odvija i iskazuje po različitim osnovama kretanja kapitala, roba i radne

84

snage, odnosno robne razmene, izvoza i uvoza kapitala, investicija, finansijskih transakcija, transfera tehnologije, usluga, saobraćaja, komunikacija... Međutim postoji izvesna zavisnost industrijski razvijenih zemalja od zemalja u razvoju ali je ona znatno manja. Profesor Adamovoć predviđa da će se nesvrstane i zemlje u razvoju u drugoj polovini 80ih god suočiti sa zastarelošću tzv. nove međunarodne podele rada iz sedamdesetih godina. Visoka tehnologija pokazuje da deluje na modifikaciju tzv nove međunarodne podele rada na liniji Sever-Jug na taj način što postepeno vraća proizvodnju na Sever. To može još više da izrazi nove vidove kolonizacije-tehnološki kolonijalizam i da poveća ekonomsko tehnološki jjaz između razvijenih i ZUR. Postoji mogućnost, a i realna opasnost da se proširi tehnološki jaz i među samim industrijskim zemljama. Adamović je prateći odnos ekonomskih snaga sačinio rang listu: - SAD - Japan (prati SAD na bliskom rastojanju) - EEZ (prati japan na relativno dalekom rastojanju) - Istočna Evropa i SSSR(prate EEZ na relativno velikom rastojanju) - Novoindustrijalizirajuće zemlje-Hong Kong, Singapur, Koreja, Tajvan prate EEZ na velikom rastojanju - OPEK-razvijaju industriju ali zaostaju za predhodnim - Sve ostale zemlje u razvoju Ovo je lista odnosa tehnoloških snaga Neminovnost prevazilaženja kolonijalnog sistema meunarodne trgovine Dekolonizacijom eksploatacija ZUR se nije smanjila. Permanentno se pogoršava položaj ZUR u međunarodnoj trgovini. Tendencija opadanja učešća ZUR u međunarodnoj trgovini i smanjenje njihove kupovne snage i povećanje međunarodne zaduženosti poprimila je zabrinjavajuće razmere. U znatno povoljnijem položaju se nalaze zemlje proizvođaći nafte(OPEK-a) posle 1973g. ZUR uvoze oko 76% proizvoda stranog porekla iz razvijenih zemalja Zapada dok 20% otpada na njihovu međusobnu razmenu, a svega 40% dobara uvoze i socijalističkih zemalja SEV-a. To znači da bi razvijene zemlje Zapada trebalo da snose najveću odgovornost za opadanje učešća ovih zemalja u svetskom izvozu koje su rezultat nepovoljnog položaja ovih zemalja u međ trgovini. U celokupnom posleratnom periodu isticane su potrebe, predlozi i zahtevi ZUR u odnosu na reorganizaciju i preispitivanje normi i pravila međ trgovine. U odnosu na GATT isticana je neminovnost uvođenja novih pravila i instrumenata koja bi znatno više respektovala potrebe ZUR. Počevši od Beogradske konferencije nesvrstanih 1961 i Prve konferencije UN o trgovini i razvoju istaknuta je potreba za reviziju sistema međunarodnih ekonomskih odnosa Na sastanku Grupe 77 tj ZUR u Manili 1976 zahtevana je revizija GATT-a i postavljen je zahtev za konstituisanjem čvršćih pravnih načela, tj obaveza razvijenih zemalja o povoljnijem tretmanu zemalja u razvoju u sistemu međunarodnih trgovinskih odnosa. No i pored izvesnih odstupanja razvijenih zemalja od ranijeg sistema i pravila međ trgovine i otvaranja procesa pružanja preferencijala ZUR, ZUR treba tek da se izbore za sistem opštih i nediskriminatorskih preferencijala tj za svoj povoljniji tretman. Nema sumnje da bi se značajnije poboljšao položaj zemalja u razvoju ukoliko bi se preuzele odlučne mere i akcije na međunarodnom planu, a posebno sledeće:

85

a. ukidanje raznih ograničenja u međunarodnoj trgovini koja onemogućuju veći izvoz ZUR b. stvaranje uslova za obezbeđivanje veće kupovne snage zemalja u razvoju putem povoljnijih cena izvoznih proizvoda tj formiranje cena izvoznih sirovina ZUR na pravičnom nivou. c. preduzimanje potrebnih mera za otklanjanje šetnog dejstva agrarnog protekcionizma koji sprovode industrijske razvijene zemlje d. stvaranje uslova za povoljniji plasman međunarodnog kapitala, zajmova i pomoći u pravcu ZUR. e. izmena postojećih pravila i instrumenata međ trgovine, osnivanje novih međ trgovinskih organizacija koje će više voditi računa o potrebama ZUR. b. Lorencova kriva-socijalna funkcija države Nesporno je da je jedna od glavnih f-ja države njena socijalna funkcija i socijalna politika: politika dohodka i cena, zaposlenosti, socijalne zaštite...Njen osnovni cilj je slabljenje socijalnih nejednakosti, izbalansiranje interesa i postizanje društvenog konsenzusa, s jedne strane i stimuliranje ekonomskih aktivnosti različitih slojeva i grupa, kako bi se postigla dinamična ravnoteža između ekonomske efikasnosti i socijalne pravičnosti, sdruge strane. Za vođenje ekonomsko-socijalne politike neminovno je utvrditi stvarne nejednakosti. Za to se obično koriste istraživanja američkog ekonomiste Maksa Lorenca-Lorencova kriva koja pokazuje neravnomernost raspodele ukupnog dohodka društva među različitim grupama stanovništva. Na horizontali su prikazane grupe stanovnika u %, a na vertikali dohoci u % koje dobijaju odgovarajuće grupe. Ako bi u raspodeli dohodaka postojala apsolutna jednakost, to zanči da bi 20% stanovništva primalo 20% dohodka celog društva, 40% bi primalo 40% itd. Otuda linija OE pokazuje apsolutnu jednakost u raspodeli dohodka. Sa druge strane apsolutna nejednakost zanči da i 20% i 40% i 60%, itd stanovništva ne prima nikakav dohodak sa izuzetkom jednog jedinog čoveka poslednjeg u redu (linija OF), koji prisvaja 100% dohodka. Isprekidana OE je linija apsolutne jednakosti U stvarosti raspodela dohodka prikazana je linijom ABCDE. Što više se udaljuje talinija, ili Lorencova kriva, od linije OE time je veća nejednakost raspodele dohodaka. Ako odbijemo izšrafirani deo površine od trougla OFE dobijamo stepen neravnomernosti u raspodeli dohodaka. Ako išrafiranu površinu dela grafikona označimo slovom T, dobijamo G = T / OFE , gde je G pokazatelj nivoa nejednakosti u dohodcima. Ovaj pokazatelj u ekonomskoj teoriji naziva se koeficijentom Džini po imenu Korada Džinija. c. Savremena teorijska i primenjena ekonomija- ekonomiks Savremena teorijska i primenjena ekonomija-ekonomiks je svojevrsna sinteza ako ne svih ekonomskih nauka, onda bar onih njenih usmerenja koja su posebno aktuelna za poznavanje i regulisanje najvažnijih procesa privrednog života.

86

Osnovni sadržaj teorijske i primenjene ekonomije - objašnjavanje principa, pravila i zakona ekonomskog razvitka-tj onih osnova koja su se izučavala u tradicionalnoj pol ekonomiji. - analiza organizacije i mehanizma funkcionisanja ekonomskih sistema i njihova komparacija a posebno izučavanje metoda funkcionisanja narodne privrede u celini kao i pojedinih firmi i preduzeća - razrada principa i instrumenata ekonomske politike Jedan od glavnih principa savremene ekonomije je uzajamno dejsto teorije i prakse. Drugi princip ekonomiksa je jedinstvo mikro i makro analize na komparativnim osnovama. Zatim princip realnog istoricizma-isti ekonomski zakoni, principi i pravila u različitim istorijskim uslovima deluju(ponašaju se) različito. Ono što se izučavalo u okviru Političke ekonomije oduvek je bilo ne samo povezano sa realnim životom i svetom, nego je iz njega i proizilazilo.Na to ukazuje i poreklo ovog naziva od grčke reči polis i oikos i nomos-zakon. Antički mislioci su posmatrali pol ekonomiju kao praktičnu disciplinu koja se bavi ekonomijom domaćinstva, grada i države. U srdnjovekovnoj misli termin pol ekonomija posebno naglažava Monkretjen. U nemačkoj je odomaćen termin nacionalna ekonomija. A u Engleskoj nakon pojave principa ekonomije od Alfreda Maršala ostala je samo ekonomija, tj EKONOMIKA. Isto je slučaj i sa SAD naročito sa publikovanjem knjige Pola Semjulsena Ekonomija. Pol ekonomija nije bila odvojena od politike. Vremenom se se težilo da se nazove ekonomskom naukom ili socijalnom ekonomijom, kao upravljanje domaćinstvom i privredom s ciljem da se obezbedi materijalno blagostanje naroda. To je kao njen predmet naznačio i Adam Smit-da ona teži da obogati narod i vladara. Većina ekonomista se slaže da je ekonomija učenje koje objašnjava kako ljudi, pojedinačno ili putem institucija donose odluke o proizvodnji i potrešnji roba i usluga u uslovima ograničenosti proizvodnih faktora i neograničenosti potreba. Popularno učenje ekonomije je podeljeno na makroekonomiju i mikroekonomiju. Mikroekonomija istražuje interakciju proizvođača i potrošača na pojedinačnim tržištima(tržište automobila) kao i interakcija između takvih tržišta. Makroekonomija proučava varijable koje objašnjavaju čitavu ekonomiju, kao što je vrednost ukupne proizvodnje (autputa) koju ta privreda proizvodi u datom vremenskom periodu. Ona proučava ponašanje agregata kao što su nivo cena i ukupna zaposlenost ili nezaposlenost. Najvažnije alatke mikroekonomije su ponuda i tražnja. Ponuda i tražnja objašnjavaju cene i autput pojedinih tržišta. One objašnjavaju i odnos cena i autputa na različitim tržištima. U makroekonomiji se posmatra nivo cene i autputa privrede kao celine, koristeći ukupnu tražnju i ukupnu ponudu kao glavne alatke. Iako se mikro i makro ekonomije izučavaju odvojene one su veoma bliske. Često se naglašava da je osnovni predmet ekonomije gotovo svakodnevna borba za poboljšanje materijalnog blagostanja tj zarađivanja za život. Ekonomiks- to je istraživanje ponašanja ljudi u procesu proizvdnje, raspodele i potrošnje materijslanih dobara i usluga u svetu ograničenih resursa. Alfred Maršal je razmatrajući predmet ekonomije kao nauke koja istražuje čovekove individualne aktivnosti koja je najtešnje povezana sa ostvarivanjem i upotrebom

87

materijalnih rekvizita blagostanja-ukazao i na njenu drugu stranu koja je mnogo važnija a to je studija čoveka(navike, specifičnost posla,klasne simpatije i instikt za vlašću...) Pol ekonomija je stekla pravo građanstva samostalne naučne discipline s nastankom i razvojem klasične škole Adama Smita i Davida Rikarda. Njih dvojca su smatrali da su centralna pitanja pol ekonomije povezana sa ljudskim radom, rad nezavisno od sfere proizvodnje u kojoj se nalazi. Po engleskom ekonomisti Stenlejku-ekonomiks razmatra probleme maksimalnog korišćenja onog što imamo. Za pojedinog čoveka to znači takvo korošćenje svojih sposobnosti i dohodaka, koje najbolje zadovoljava ili doprinosi većem blagostanju. Štaviše pojavljuje se svojevrsni ekonomski i civilizacijski paradoks: povećanje proizvodnje robe i usluga u savremenom svetu još više povećava potrebe ljudi i društva. Neosporan predmet delatnosti i smisao postojanja ekonomije kao nauke je kako ograničenim ekonomskim resursima zadovoljiti rastuće potrebe ljudi. Kada se govori o ekonomskim resursima u oblastima ekonomije, onda se misli na osnovne faktore proizvodnje: zemlju, rad, kapital i oreduzetnika. Faktori proizvodnje se dele na tri osnovne grupe: - prirodni resursi-stvorila priroda, u ekonomiji se naziva zemlja - ljudski resursi – ljudi sa svojim znanjem i iskustvom, radno sposobni ljudi u ekonomiji se zove rad. - proizvodni resursi u okviru ekonomije se nazivaju kapital, a brojni ekonomisti tu stvaraju i preduzetnike koji organizuju zemlju, rad i kapital u proizvodnim jedinicama – firmama. Savremeni pravci razvoja i shvatanja ekonomije mogu se grupisati u više koncepcija i pravaca. Prva iili neoklasična koncepcija.Robertson-engl ekonomista kaže Ekonomija je nauka o ljudima u svakidašnjem poslovnom životu, ili o materijalnom delu ljudskog blagostanja.Nauka je vredna istraživanja zbog toga što nam može pomoći da oformimo nacionalne sudove o pitanjima ekonomske politike. Teško ćemo naći demarkacionu liniju šta je čisto ekonomsko, a šta je političko i etičko. Teškoće nastaju kada sticanje srdstava blagostanja i vlasti postaju aktivnosti samo po sebi. Druga koncepcija povezuje se sa razvojem ekonomske misli krajem XIX veka i prvih dekada XX veka a težište aktivnosti prebacuje na istraživanje determinanti u vezi sa ekonomskim i empiričkim fenomenima-nedovoljnosti, retkosti dobara i usluga. To je potpuno def engleski ekonomist Robins u def. Da je ekonomija nauka koja proučava ljudsku aktivnost ukoliko se tiče odnosa između ciljeva i retkih sredstava koja se mogu alternativno upotrebiti. Treća koncepcija nije daleko od druge.sučtina ekonomisanja izražava se kroz akt razmene, kroz tržište i cene. To su posebno istakli Kasel i Mizes. Kasel ističe da u ekonomiji dominira fundamentalni princip redkosti sredstava za zadovoljenje ekonomskih potreba, ali da ekonomist treba da proučava tržišnu ekonomiju, jer ekonomska nauka ima za svoj domen analize formiranja cena. Mizes ističe da je pol ekonomija ili katalaktika proučava ljudsko ponašanje koje se tiče razmene. U sintetičke pravce svrstavaju se oni ekonomisti koji nastoje da def predmet moderne ekonomije tako da on uključi gotovo sve predhodno navedene koncepcije. Takav je slučaj

88

sa Samuelsenom. U def predmeta ekonomije on polazi prvo od univerzalističkog shvatanja da su ekonomski problemi istovetni za bilo koje društvo i da su oni trajni: Šta treba proizvoditi (po vrsti i količini) Kako treba da budu korišćeni ekonomski izvori pri proizvodji Za koga proizvoditi, kakva treba da bude raspodela dohodka. On utvrđuje da ekonomija kao nauka postoji jer su ekonomska dobra retka, nedovoljna. Ispuštanjem reči politika od reči ekonomija nije značilo da se želela odvojiti ekonomija od pol. Ovo razdvajanje dovelo je do novog kvalitativnog spajanja-do pojave nove ekonomske teorije koja je neposrednije povzana sa realnim ekonomskim i pol životom. Kejnz sa svojom opštom teorijom o zaposlenosti, kamate i novca nastalom posle svetske krize 1929 dodaje novi državni pečat ekonomskoj nauci. On je saznanje ekonomske nauke u celini stavio u funkciju regulisanja normalnog odvijanja procesa ekonomske i društvene reprodukcije u konkretnim uslovima. On je stavio u RAD stečena ekonomska saznanja. 20. a. Ekonomska prestrojavanja i dominacija vodećih zemalja (dominacija moći) Kao i tokom cele istorije tako i tokom celog XX veka u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima dominirale su velike sile. Posle drugog svetskog rata dominaciju su preizele dve velike sile SAD i SSSR. Na scenu su stupile nove snage, pre svega Japan, Kina i Evropska Ekonomska Zajednica koja je kasnije prerasla u EU. Nakon raspada SSSR, i sloma realsocijalizma i ujedinjenja Nemačke nastupile su bitne promene u svetskim ekonomskim i političkim odnosima. Došlo je do nove ekonomskopolitičke povezanosti u EEZ, Evropi i svetu uopšte. SAD su naročito ojačale i izvukle najveću korist od sloma realsocijalizma i kraha ekonomija bivših socijalističkih zemalja, naročito SSSR. SAD dominiraju u savremenom svetu. Rađaju se novi centri moći, posebno u Istočnoj Aziji. SAD i Kina su u prosperitetu, a Rusija u depresiji i krizi. Pri posmatranju svih ekonomsko-socijalnih, političkih i dr previranja samo su SAD, Kina i Rusija države kontinenti, nuklearne sile i zemlje sa značajnim prirodnim, ljudskimpotencijalima. Istorijski osvrt na prestrojavanja među vodećim zemljama Neravnomernost razvoja je zakonitost razvoja. Naučno-tehnološka revolucija i ekonomsko-socijalni razvoj cele svoje istorije su potvrdili tu zakonitost. Obzirom da je Engleska prva izvršila revoluciju u industrijskoj proizvodnji to je ona postala prva industrijska zemlja i najsnažnija ekonomska i vojno-pol sila u svetu. U međuvremenu su se relativno dosta brzo razvijale i druge zemlje, naročito SAD, Nemačka, Rusija, Francuska i Japan. One su oštroj konkurenskoj borbi postepeno potiskivale dominaciju i ekonomski primat Engleske. Vođena su i dva svetska rata za sticanje većeg uticaja i dominacije u svetu. Nakon ratova usledilo je novo prestrojavanje. Prestrojavanje snaga, stalna borba kapitala za postizanje što povoljnijeg položaja, za što veći profit, vršena je u toku cele istorije ovih zemalja. Ono je vršeno u skladu sa logikom i snagom kapitala.

89

Snaga kapitala i industrijska revolucija koju je prvo izvršila Engleska su omogućili da ona sa više nego dva puta manje stanovnika od svojih tradicionalnih rivala Nemačke i Francuske zahvati mnogo veće kolonije i da dugo vrmena skida kajmak u međunarodnim ekonomskim odnosima. Brzo su se javili i novi rivali i konkurenti SAD još krajem XIX veka i Japan naročito posle drugog svetskog rata. Iako je Engleska za vreme prvog svetskog rata izašla kao pobednica, dobila je pod svoju upravu delove bivših nemačkih i turskih kolonija nije joj pošlo za rukom da ojača svoju ekonomiju. Engleska privreda je izašla iz rata oslabljena i još više je zaostajala u odnosu na SAD. Državni dug je porastao za vreme rata.Korišćenje značajne ekonomske pomoći povečalo je njenu zaduženost. Dugo godina Engleska je plaćala taj dug. Nasuprot Engleske koja je izašla iz Prvog svetskog rata kao pobednica, Nemačka je pretrpela poraz.Ali bez obzira na poraz u Prvom sv ratu i teške uslove koje joj je nametnuo Versajski mirovni ugovor. Nemačka je relativno vrlo brzo obnovila svoj ekonomski potencijal. SAD i Engleska u nastojanju da iskoriste Nemačku protiv SSSR pružili su Nemačkoj zanačajnu finansijsku pomoć. 1924. na Londonskoj konferenciji smanjene su godišnje reparacije Nemačke. Prestala je okupacija Rusrskog basena od strane Francuske. Povećano je priticanje američkog kapitala u Nemačku industriju u vidu zajmova, kupovine akcija..To se desilo i posle drugog svetskog rata, ali je nemačkom primeru priključen u program još Japan, ni Italija nije zaostajala u tom procesu. SAD su postale najsnažnija i najdominantnija ekonomska sila u svetu. Tu superiornost naročito su ispoljili posle drugog svetskog rata. Ta superiornost danas nije ništa manja. Prema svim relevantnim ekonomskim kriterijima i statističkim pokazateljima SAD su neosporno najsnažnija i najrazvijenija zemlja u svetu. Ona se poslednjih niz godina, naročito posle raspada SSSR brzo razvija uz zavidan nivo ekonomske stabilnosti.. Nasuprot njenoj razvijenosti, slabi položaj Engleske, Francuske i Rusije. SAD su u odnosu na svoje najbliže konkurente imale niz stečenih prednosti: bogatstvo i raznolikost prirodnih izvora, odsustvo ratova i razaranja, imigracije brojne vitalne i kavlifikovane radne snage iz celog sveta. Sve je to veoma znalački korišćeno i usmeravano američkim menadžmentom i američkim načinom života. Zatim krunisanje dolara u valutu broj jedan. I danas, gotovu polovine svetske trgovina ima cene izražene u dolarima. Preko 40% svih deviznih transakcija izraženo je u dolarima a to je veoma značajno za SAD jer uloga dolara donosi velike beneficije: niže cene uvoza jer dominantnost monete omogućava kupcu da insistira na posluje i dolarima, niže kamatne stope jer stranci invetiraju svoje dolare u SAD. Največi broj cena svetskih sirovina-nafta, bakar, žito izražava se u dolarima. Tržišta u Japanu i Nemačkoj nisu u istoj kategoriji sa meričkim tržištima. London je najveći konkurent, ali je britanska funta izgubila status prve svetske rezevne valute ubrzo posle Drugog svetskog rata. Ekonomski razvoj G-7 SAD,Nemačka,Francuska,Velika Britanija, Italija, Japan i Kanada.. Nasuprot produbljivanju ekonomskog jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja zemalja, među vodećim razvijenim zemljama prisutan je proces smanjenja ekonomskog jaza kako merenog dohodkom po glavi stanovnika tako po nivou produktivnosti rada. Taj proces se odvija uporedo sa procesom prestrojavanja izmeđ ekonomski najsnažnijih zemalja.

90

Industijska proizvodnja SAD je posle 1980 -1995 porasla za 46%. Japan je bila vodeća zmlja sve so 1993 ali se njegova indust proizvodnja povećala samo za 0,8% u 1994. Francuska je imala najslabiji rast. Slično pokazuju podaci o rastu produktivnosti u industriji, kretanja na tržištu rada(zaposlenost-nezaposlenost) zemalja G-7 za period 1986-1996. b. Kina Brz i dinamičan razvoj Kine odvijao se upravo u vreme velikog pada i ekonomskog sloma socijalističkih ekonomija Istočne Evrope i bivšeg SSSR-a. Rast izvoza, monetarna reforma i rekordan priliv stranog kapitala u velikoj su meri doprineli da devizne rezerve Kine 1994 dostignu blizu 50 milijardi dolara, dva puta više nego 93. Kina je podeljena na 22 provincije, pet oblasti i tri samostalna grada. Kineski program ekonomske reforme 1978 g krenuo je sveobuhvatnim programom četri modernizacije: kineske industrije, poljoprivrede, nauke i tehnologije i narodne odbrane. Glavni reformator Kine Deng Hsjaoping. Deng je istakao četri bitne osnove koje pružaju priliku za uspešno ostvarenje postavljenih reformskih ciljeva: 1. Velika i bogata prirodnim blagom kineska teritorija 2. Uprkos svim greškama u prošlosti postavljeni su značajni temelji za razvoj u pravcu četri modernizacije 3. Revalizacija svih duhovnih vrednosti i sposobnosti naroda uz jačanje demokratizacije zemlje. 4. Otvaranje prema svetu u duhu međunarodne saradnje. Kina je pristupila reformama 1978 strpljivo, postepeno ali odlučno, uz strpljivost kineskog duha i urođenu kinesku mudrost. Opšte karakteristike postepenog prelaza od administrativno-centralističkog(komandnog) na tržišni sistem privređivanja su: 1. Početak reforme kreće od uspostavljanja dinamičke ravnoteže na tržištu potrošačkih dobara, ali ne toliko slobodnijim sistemom formiranja cena koliko razvojem privatnog sektora u proizvodnji potrošnih dobara i usluga za snabdevanje tržišta. 2. Tržišni odnosi najpre se razvijaju u proizvodnji i realizaciji potrošnih dobara i tek posle toga se rasprostiru na investicionu oblast-grane sa kapitalnim ulaganjima. 3. Liberalizacija cena obavlja se u završnoj fazi reforme, pri čemu se zadržava državna kontrola cena u granama sa velikim monopolističkim tendencijama. 4. Primena stroge finasijse politike s ciljem da se ne pojavi velika inflacija 5. Aktivno se formira tržišna infrastruktura i podstiče privatno preduzetništvo. Bitna karakteristika kineskog sistema prelaska na tržišnu ekonomiju je što je reforma krenula od poljoprivrede, gde su se najviše i osećale negativne osobine administrativnocentralističke ekonomije i gde je moguće razviti najmasovniju privatnu motivaciju i inicijativu. Akcenat na poljoprivredu i sa njom povezanih grana za proizvodnju potrošnih dobara postaju osnovni motor razvoja i širenja tržišnih inicijativa i mehanizama. Sve to stvara stabilnu socijalnu, ekonomsku osnovu za dalje širenje. Kina se nije opredelila za šok terapiju i brze hirurške operacije. Ona je uspela da postepeno razvije tržište roba i sve više razvija i tržište kapitala i berze. Kineski ekonomsko-socijalni sistem polazi od osnovne premise da državna svojina sredstava za proizvodnju čini osnovu sisema, a privatna svojina može da se razvija kao njena

91

dopuna.Učešće državnog sektora u Kini se smanjuje.Privatni sektor u Kini najrazvijeniji je u trgovini na malo. U Kini je prisutno svojevrsno ispreplitanje administrativno-planskog i tržišno-privatnog i počelo se javljati porodično preduzetništvo na selu. Reformom sistema cena u Kini formiran je trostruki način formiranja cena: fiksne cene koje određuje država, plivajuće cene gde država određuje najviše i najniže granice i tržišne cene. Razlike u nivou i ekonomsko-socijalnoj strukturi proizvodnje i zaposlenosti između Rusije i Kine su vrlo značajne. Na njih sa pravom ukazuje Saks i to pozivajući se pre svega na razlike u strukturi zaposlenosti po privrednim sektorima. U Kini najveći deo raspoložive radne snage zaposlen je u poljoprivredi-70%, a u Rusiji najveći deo zaposlen je u industriji-32% i uslugama 26%. Neosporno je da postoje znatne razlike između Rusije i Kine, ali Saks ne ističe da je Kina u svojim reformama pošla od onoga što je za nju najbitnije i što tangira celo stanovništvo, a to je poljoprivredna proizvodnja i snabdevanje tržišta potrošnom robom. Glavna usmerenja sveobuhvatne kineske reforme 1978 g na ekonomskom planu bila su usmerena na: 1. Strukturne reforme u poljoprivredi omogućile su prenošenje odgovornosti za proizvodnju i distribuciju poljoprivrednih proizvoda sa komuna(državna/kolekivna dobra) na porodična domaćinstva. To je imalo za posledicu brz porast proizvodnje i boljeg snabdevanja gradovima raznim poljoprivrednim proizvodima. 2. Otvaranje Kine prema svetu putem spoljne trgovine i stimuliranje uvoza stranog kapitala. 3. Stvaranje potrebnih uslova za razvoj velikih otvorenih zona u istočnim lukama po uzoru na Hong-Kong 4. Ne sprečavati bankrotstvo neefikasnih državnih firmi. 5. Liberalizacija sistema cena uz dvojni kurs jena(konvertibilni stabilni i inflatorni) Sve ovo praćeno je nizom drugih sistemskih promena-jedna zemlja,dva sistema. Kineski program reformi 1978 je podsticao razvoj tržišta i tržišnih odnosa. Deng je ukazivao da su pogrešne predpostavke da tržišna privreda egzistira samo u kapitalističkom sistemu. U socijalističkom sistemu tržišna privreda može koegzistirati s privredom planske proizvodnje-kaže on. Suštika kineskog modela razvoja i transformacije sastoji se upravo u kordinaciji i zajedničkom egzistiranju tržišnog i centralno-planskom privređivanju. Dinamičan i brz(najbrži na svetu) ekonomski razvoj Kine je dokaz prednosti planskog razvijanja tržišta nasuprot neplanskom stampedu ka tržištu. Kinezi su dokazali da je evolucija komunizma bolja od revolucije protiv njega i da je moguća efikasna koordinacija planskog i tržišnog sistema privređivanja. Kinesko otvaranje i prerastanje u istočni centar sveta Dugo vremena je vladala pogrešna predstava o Kini, a naročito o Kineskom otvaranju prema svetu. U suštini radi se o tome da se svet otvara prema Kini. Kina je pronašla ključ za otvaranje razvijenih zapadnih zemalja, čak i SAD. Kina se smatra superzemljom za investiranje. Danas u svetu i nema značajnih svetskih investitora koji ne računa ili već ne investira značajne sume kapitala u veoma atraktivnu i prosperitetnu kinesku privredu. To i nije slučaj kad se imaju u vidu ogromna i raznolika neiskorišćena prirodna bogatstva(nafta, ugalj..) jeftina i kvalitetna radna snaga, ogromno tržište..

92

Kineski ekonomsko-socijalni sistem i metod transformacije zasnovan na principu-jedna zemlja, dva sistema- uz koordinaciju plana i tržišta bio je postepen i pružio je impozantne ekonomske rezultate. Kina je izbegla zamku brze transformacije na zapadni model privređivanja zasnovan na povezivanju tržišta i demokratije. Ona uspešno odoleva protogonistima novog svetskog poredka i nametanju ljudskih prava i dobre vlade svima i odmah. Kina ide svojim proverenim putem uspeha za svakoh pojedinca i zemlju u celini. Kina će već krajem prve decenije XXI veka biti jedna od ekonomski najsnažnijih zemalja sveta. Ona prerasta u istočni centar sveta.

21. a. Stiglerova pravila - nova i prava uloga države U doba laissez faire država se nije direktno mešala u ekonomski život. Ona je bila pozvana da obezbedi poštovanje ugovora i da suzbije-otkloni prevare i nasilje. Ona je sporovodila politiku nemešanja. Takav sistem prirodne slobode smatran je jedinim načinom na koji svi ljudi mogu postići maksimum zadovoljenja svojih želja uz minimalne napore. Permanentni potresi, zastoji, resesije, krize i uopšte problemi proizvodnje i realizacije, inflacije izbacili su u prvi plan upravo državu. Po mišljenju Franklina D.Ruzvelta jedini siguran bedem stalne slobode predstavlja država dovoljno jaka da zaštiti interese naroda. Danas je najmanja sporna teza o potrebi i neminovnosti uplitanja države u sve tokove i procese društvene društvene reprodukcije.. U savremenim ekonomijama vode se vrlo snažne polemike i sporovi oko niza pitanja i probleme, a pre svega oko: a) ekonomsko-socijalnih ciljeva državnog regulisanja i ekonomske politike b) obima i dinamike državnog regulisanja c) instrumenata i mera koje treba da primeni država d) odnosa snage, situacije, želja i namera pojedinih ekonomskih i socijalnopol slojeva i grupa odnosno klasa. Mnogi ekonomisti, pravnici.. u potrazi za pravom ulogom države formulišu razne zakone o pravoj ulozi države. Kolin-Klarkov zakon kaže: uloga države mora se zadržati ispod 25% narodnog dohodka. Prilikom preciziranja mesta i uloge države u savremenim kapitalističkim zemljama mnogi autori navode niz pravila-Stiglerova pravila: 1. Država ne može uraditi nešto brzo. 2. Kad nacionalna država sprovodi pojedine ekonomske mere, odgovorna politička tela ne mogu kontrolirati način na koji se ona provode. 3. Demokratska država nastoji postupati sa svim građanima jednako 4. Idealna javna politika 5. Država nikad ne zna gde treba stati Samuelson - njegova asocijacija sa semaforima. Semafori ograničavaju moju slobodu. Ipak usled prometne gužve na putu da li sam zaista bio slobodan pre nego što su postojali semafori. Da li je algebarski zbroj slobode za mene ili za sve vozače uopšte, povećan ili

93

samnjen uvođenjem dobro smišljenih cvrenih svetala. Znak zaustavljanja uključuje i znak za prolaz. Karakteristike vlasništva se menjaju i to je ljudska prirodna tvorevina. Država je tokom vremena stekla veliku ne samo vojno-pol nego i ekonomsku moć. Državni sektor je postao dominanatan u mnogim privrednim i uslužnim delatnostima. Sredstva državnog budžeta već odavno predstavljaju više od 1/3 nacionalnog dohodka razvijenih i dr zemalja. Ona su postala odlučujuća snaga za usmeravanje i ukupan ekonomsko-socijalni razvoj svih zemalja. Narastanjem ekonomske snage države(putem javnog sektora i državnog budžeta) narasle su i obaveze i odgovornosti države za privredni razvoj i ekonomsko-socijalnu stabilnost. b. Državni dug (kao instrument javnih finansija) Pod državnim ili javnim dugom se podrazumeva zaduživanje države, njenih organa i užih društveno pol zajednica kod građana i pravnih lica u zemlji i inostranstvu. Državni dug je relativno novi instrument i metod stabilizacije novčanih sredstava. Državni dugovi tj javni zajmovi, kako se obično nazivaju nekad su se raspisivali samo u izuzetnim okolnostima, kao na primer u periodima ratova, za vreme velikih elementarnih nepogoda, kriza i slično. Danas je to rado korišćeni metod prikupljanja finansijskih sredstava u zemlji i inostranstvu u cilju pokretanja i ubrzanja razvoja, otklanjanja krize i depresije, stabilizacije nacionalne ekonomije, pokrića hroničnog budžetskog i platnog deficita. Emisijom državnih obveznica, javnih zajmova kao i otplatom zajmova ( glavnica i kamata) država vrši intervenciju na tržištu novca i kredita u zemlji i inostranstvu. Nasuprot porezima koji predstavljaju prinudno davanje sredstava, javni zajmovi se zasnivaju na bazi slobodnog ugovaranja na idređeno vreme uz odgovarajuću kamatu. Prisutna je neposredna veza između javnih zajmova utrošenih u neproizvodne svrhe i poreza, jer se otplata ovih zajmova vrši uglavnom iz poreza neposredno-znano i legalno ili putem nove emisije i deficitnog finansiranja preko budžeta, tj putem inflacije. Dugoročni zajmovi koji se plasiraju u neproizvodne svrhe od strane države usko su povezani sa raznim vrstama poreza. Javni dug se sastoji od dva dela: unutrašnjeg i spoljnjeg. Putem unutrašnjeg javnog duga država se zadužuje na unutrašnjem tržištu novca i kapitala. Kod ove vrste zajmova država prikuplja novčana sredstva u cilju bržeg privrednog razvoja, pokrivanja budžetskog deficita, povećanja zaposlenosti. Za sagledavanje ekonomsko-socijalne specifične težine javnog duga daleko je važnija kategorija dužnika i plasman duga od njegove veličine. Posmatrano sa tog stanovišta prisutan je različit tempo zaduživanja četri osnovne kategorije dužnika u razvijenim kapitalističkim zemljama: države, potrošača, biznisa i finansijskog sektora. Državni dugovi su rasli vrlo intezivno da bi se preko rasta budžetske potrošnje kompenzirale teškoće u funkcionisanju privatnog sektora privrede i podstakla ukupna privredna aktivnost. Produktivnost plasmana javnih zajmova pospešuje privredni razvoj, povećava nacionalni dohodak, produktivnost rada i zaposlenost budućih i sadašnjih generacija ako se dug isplaćuje putem nove emisije-inflacije.

94

Najpovoljniji plasman javnih zajmova smatra se plasman u takve produktivne svrhe koje će obezbediti pored otplate glavnice i kamate duga i deo za akomulaciju, odnosno u posredno proizvodne objekte(saobraćaj, škole, bolnice..) Najnepovoljniji plasman javnih dugova su plasmani u izrazito neproduktivne svrhe (naoružavanje, izgradnja vladinih luksuznih zgrada) Država putem javnog duga mobiliše neaktivna novčana sredstva i usmerava ih u akomulaciju i na taj način stvara nova, dodatna sredstva za finansiranje kapitalne izgradnje. Otplata javnih dugova u većem obimu preporučuje se naročito u periodu depresije kada je potrebno podstaći realizaciju, tj povećati kupovnu moć građana. Javni dug kao instrument u privrednom sistemu i ekonomskoj politici je dvojake prirode. On se nalazi u neposrednoj vezi sa budžetsko-poreskom i kreditno-monetarnom politikom. Kada je reč o odnosu javnog duga i budžeta ,tj poreza preporučljivije je da se deficit budžeta pokriva unutrašnjim javnim zajmovima, a ne putem novih emisija. Istovremeno amortizaciju zajmova je potrebno vezati za prinos od korišćenja(alokacije) prikupljenih sredstava zajma i budućih tekućih poreskih prihoda, a ne za nova zaduženja vlade kod centralne banke, tj novu emisiju jer neposredno vodi novoj inflaciji. c. EMU Proces formiranja ekonomske i monetarne unije(EMU) počeo je 1979 stvaranjem Evropskom Monetarnog Sistema. Predviđeno je da se do kraja veka pristupi uvođenju jedinstvene valute Eki. Realizacije EMU odvija se u tri faze: 1. Prva faza završena je 31 decembra 1993 stvaranjem jedinstvenog tržišta dobara i kapitala 2. Druga faza predviđa jače usklađivanje ekonomskih politika koje imaju za cilj smanjenje inflacije i kamatnih stopa i ograničavanje budžetskog deficita koji bi trebalo da omogući najvećem broju država članica da ispune kriterijume za uvođenje jedinstvene valute. Od 1 januara 1994 postoji Evropski monetarni institut koji ima zadatak da tehnički pripremi uvođenje jedinstvene monete. 3. Treća finalna faza ima za zadatak stvaranje jedinsteve i stabilne evropske monete i Nezavisne Evropske centralne banke. Početak ove faze bio je predviđen za 1997 tj najkasnije 1999. Osnovni kriterij za mogućnost da određene države budu uključene u treću fazu su: Godišnji nivo zaduživanja drđave ne sme da pređe 3%; Državni dug u % NBP ne sme da iznosi preko 60%; Valuta najmanje dve godine bez devalvacije u okviru valutnog mehanizma EvropskogMonetarnogSisitema... Stvaranje monetarne unije i jedinstvene valute u okviru EU je najsloženiji i najdelikatniji problem u selokupnom procesu sveobuhvatne ekonomske integracije.Mnogi su bili protiv stvaranja monetarne unije. Grupa nemačkih profesora je pripremila in rezoluciju protiv EMU. Oni su izrazili mišljenje da ne postoje uslovi za stvaranje monetarne unije, jer nisu isti uslovi u svim zemljama Zajednice. Naime oni smatraju da je preuranjeno stvaranje EMU i da tek kada se usklade nacionalne privrede, inflacija i postane apsolutna stabilnost cena tek onda se može razmišljati o monetarnoj uniji.

95

Pored toga, uklanjanje rizika promene valutnih kurseva u okviru zajednice donelo bi bi dodatne mogućnosti uštete. Na taj način bi se oslobodila prilična sredstva koja bi se mogla upotrebiti za investicije. Mastrihtskim sporazumom formiran je Evropski sistem centralnih banaka ESCB i Evropska Centralna Banka ECB. Osnovni zadaci ESCB su: utvrđivanje i sprovođenje monetarne pol; vršenje deviznih poslova; držanje i upravljanje zvaničnim deviznim rezervama; unapređenje nesmetanog funkcionisanja platnog prometa. ECB je jedina ovlašćena da odobrava emitovanje novčanica u Zajednici ECB . ECB se sastoji od ECB i nacionalnih centralnih banaka. ECB ima svojstvo pravnog lica. ESCB rukovode organi odlučivanja ECB to jest Savet guvernera i izvršni odbor.

22. a. Ekonomsko-socijalni sistemi – tipologija i elementarno modeliranje Ekonomske sisteme je teško definisati. Teško je sagledati i odnos između ekonomskih sistema i društvenih formacija( sitna robna proizvodnja, privatni kapitalizam, drđavni kapitalizam, socijalizam..) kao i odnos između ekonomskog sistema i ekonomske politike. U životu i u svakodnevnoj praksi nema čistih sistema. Zantne su razlike u okvirima ekonomskog sistema razvijenih tržišnih ili ekonomskog sistema netržišnihcentralno planskih ekonomija. To znači da se ekonomski sistemi u zemljama Evrope razlikuju od ekonomskog sistema SAD, a jedan i drugi od ekonomskog sistema u Juapanu. Znatne su i razlike između bivših socijalističkih zemalja SSSR, Poljske, Kine i Yu. Prilikom upordnog sistraživanja savremenih ekonomsko-soc sistema neophodno je imati na umu ekonomsko-tehnološke razvijenosti, kulturno-istorijske osobine, tradiciju, pa čak i religiju pojedinih zemalja. Poznati ekonomisti Zombart i Peru def ekonomski sistem kao kombinaciju jednog određenog duha koji prožima ekonomsku aktivnost i izvesnih sredstava – tehničkih elemenata proizvodnje- i institucionalno-pravnih elemenata, tj kombinaciju tehničkih elemenata proizvodnje i društveno institucionalnih elemenata. Prem Alfredu Maršalu ekonomika je proučavanje kako ljudi žive, kako se kreću i misle o običnim životnim poslovima Pol Semjulson je dao interesantnu def privrednog sistema SAD. Privredni sistem može se smatrati kao način na koji se društvo organizira da bi odgovorilo na neka temeljna pitanja: Koja dobra i usluge treba proizvoditi Kako ih treba proizvoditi Za koga ih treba proiz Neki autori prilikom def ekonomskih sistema naglašavaju dva pristupa: tradicionalni i moderni. Oni smatraju da tradicionalni pristup posvećuje mačo pažnje problemima definicije i merenja i da umesto toga koriste nazive fašizam, socializam,feudalizam—da ovi ''izmi'' nisu opšte def ili jesu sa jednom-dve ključne rečenice. Pr: Socijalizam kao društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Moderni pristup def ekonomske sisteme u smislu širih serija karakteristka-vlasništvo, obrada, proces donošenja odluka. Ekonomski sistem je determinisan brojnim

96

karakteristikama. Moderan pristup odbacuje pojmove koji određuju ekonmski sistem kao kapitalistički... Postoje dve smetnje modernom pristupu. Prva je da je veoma teško imati konsenzus oko def ili opisa karakteristika ekonomskog sistema. Druga je da su ljudi odrasli u izmima. Ono što zanima ljude je koliko dobro kapitalistički ili socijalistički ekonomski sistemi rešavaju probleme alokacije resursa. Gregori i Stjuart ističu 4 opšta atributa koji su kritični u različitim ekonomskim sistemima: 1. Organizacija aranžmana za donošenje odluka 2. Mehanizmi za obezbeđivanje informacija i za koordinaciju: tržište i plan 3. Prava vlasništva: kontrola i dohodak 4. Mehanizmi za postavljanje ciljeva i motivisanje ljudi da delaju: motivacija Ove 4 karakteristike su odabrane jer se ekonomski sistemi razlikuju ili su slični upravo po njima. Jedan od načina da se opiše ekonomski sistem je u odonosu na nivo na kome se donose odluke o alokaciji resursa. Ekonomski sistemi su decentralizovani –ako se odluke donose na niskim nivoima organizacije; oni su decentralizovani ako se odluke donose na višim novoima. Tržište i plan su dva glavna mehanizma za obezbeđivanje informacija i za koordiniranje odluka u ekonomskim sistemima. Uobičajeno je da se identifikuje centralizacija sa planom i decentralizacija sa tržištem ali nema jednostavnog odnosa između nivoa donošenja odluka i upotrebe tržišta ili plana kao kordinacionog mehanzma. U tržišnim ekonomijama, moguće je kombinovati znatnu koncentraciju autoriteta koji donosi odluku i informacije, a da ipak ne postoji sistem planiranja kao takav. S druge strane, ekonomije koj karakteriše planiranje se mogu znatno međusobno razlikovati: svedoci smo centralizovanog planiranja u SSSR-u, indikativno planiranje u Francuskoj i kombinacije plana i tržišta koji postoji u drugim zemljama. Krajnji donosioci odluka se razlikuju u planskim i tržišnim ekonomijama. U tržišnoj potrošač moše da glasa na tržištu i da upražnjava suverenitet potrošača. U planskoj odluke donose planeri. Ali vrlo je teško zamisliti čist sistem preferncije planera u kome bi bile ignorisane želje potrošača, kao i sistem u kome postoji čist potrošački suvrenitet. Atributi: Organizacija donošenja odluka

Opcije: Centralizacija KOMBINOVANO Decentralizacija

Obezbeđivanje informacija i koordinacija

Plan KOMBINOVANO Tržište

97

Privatno Pravo vlasništva

Kooperativno

KOMBINOVANO

Javno Moralni Sistem podsticaja

KOMBINOVANO Materijalni

Navedena su 4 kriterijuma za razlikovanje ekonomskih sistema. Iako se mogu uvesti i dodatni kriterijumi, svi oni rezultiraju u trostrukoj klasifikaciji ekonomskih sistema: kapitalizam, tržišni socijalizam i planski socijalizam Gregori i Stjuart naglašavaju da: Kapitalizam karakteriše privatno vlasništvo nad faktorima proizvodnje. Donošenje odluka je decentralizovano i to čine vlasnici faktora proizvodnje. Njihove odluke su koordinirane tržišnim mehanizmom, koji obezbeđuje neophodne informacije. Za motivisanost učesnika koriste se materijalni podsticaji. Tržišni socijalizam karakteriše javno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje. Donošenje odluka je decentralizovano i kordinirano tržičnim mehanizmom. I materijalni i moralno podsticaji se koriste radi motovosanosti učesnika Planski ocijlaizam karakteriše se kao javno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje. Odluke se donose centralizovano, a kordinira ih centralni plan koji izdaje obavezujuće direktive učesnicima u sistemu. I materijalni i moralni podsticaji se koriste za motivisanje učesnika. B. EKONOMSKA I IDEOLOŠKA TIPOLOGIJA SAVREMENIH EKONOMSKO – SOCIJALNIH SISTEMA Razne zemlje na različiti način rešavaju svoje ekonomsko-socijalne probleme, tj svaka ima svoj ekonomsko socijalni sistem. No i pored svih različitosti i specifičnosti oni imaju i neke bitne zajedničke osobine, koje je moguće posmatrati sa različitih stanovišta. Ukoliko se više naglašavaju ekonomske osobine i ekonomska logika tržišta onda je više reč o ekonomskoj tipologiji, a ukoliko se više naglašava ideološko-političke i socijalne karakteristike, onda se može govoriti o ideološkoj tipologiji. Pri razmatranju savremenih ekonomsko-socijalnih sistema neophodno je uz ekonkmske istaći socijalne karakteristike. Sa ekonomsko tržišnog stanovišta razlikujemo 4. ekonomska sistema: tradicionalni (dotržišni), tržišni, komandni i mešani(tržišno-komandni)sistem

-Državna svojina -Centralno-planska proizvodnja i raspodela resursa prema oslukama vlade -planska raspodela -Državno određivanje cena -Umesto profita država odlučuje šta najbolje 98 odgovara interesima naroda

Tržišna Ekonomija

Mešana Ekonomija

Komandna Ekonomija

Karakteriše se različitim načinima rešavanja osnovnih ekonomskih problema 1. Šta proivoditi? 2. Kako proizvoditi? 3. Za koga proizvoditi?

I Tržišna ekonomija Naime svaka ekonomsko-socijalna struktura koja pruža mogućnost slobodnog ugovaranja i kontaktiranja kupaca i prodavaca naziva se tržištem, na kojem se cene formiraju na osnovu nivoa potražnje roba i usluga i ponudne količine roba i usluga na prodaju, tj na osnovu tržišnih faktora ponude i potražnje Osnove karakteristike su: PRIVATNA SVOJINA –je pravo posedovanja, raspolaganja i upravljanja zemljom, zaradama, opremom i drugim prirodnim ili izgrađenim faktorom proizvodnje; SLOBODA IZBORA –kao pravo ljudi da osnivaju svoje firme i da sami odlučuju šta i kako će da proizvode; LIČNA KORIST- U tržišnoms sistemu ljudi mogu da radi šta im je korisno. Firme i menadžeri da ostvare maksimalni profit, radnici dohotke, potrošači želje; MEHANIZAM CENA – U svakoj tržišnoj ekonomiji zbog dejstva tržišnih faktora dolazi do kolebanja cena. Želja za povećanjem profita i drugih dohodaka dovodi do oštre konkurencije; VRLO OGRANIČENA ULOGA DRŽAVEGlavna funkcija zemlje se svodi na odbranu zemlje i očuvanje pravnog poredka. II Komandna ekonomija Naziv zato što država ima pravo da komanduje ekonomskim resursima zemlje. Država odlučuje kako da se koristi zemlja, radna snaga, kapital, da se upravlja firmama. Ona rešava šta, kako i za koga da se proizvodi. Takvu ekonomiju još nazivaju centralno-planskom ili socijalističkom. Karakteristike: DRŽAVNA SVOJINA. Zemlja, sredstva za proizvodnju i sve vrste kapitala pripadaju državi. Privatna svojina se ograničava na ličnu svojinu i korišćenje zemlje kao okućnice i bez prava prodaje u nasledstvo; PLANSKA PRIVREDA. Proizvodnja, raspolaganje i 99

distribucija resursima vrše se na osnovu obaveznog državnog plana. Državni plan određuje na hiljade veoma složenih proizvodno-distributerskih, energetsko-saobraćajnih veza i odnosa između svih firmi; CENE . Cene ne zavise od kolebanja ponude i potražnje. Država određuje cene i one se nazivaju državnim cenama; UMESTO STIMULANSA profita, ispunjenje plana kojim država određuje šta odgovara interesima naroda i njegovom blagostanju. III Mešana ekonomija U savremenom svetu i nema potpuno slobodno tržišnih niti potpuno komandnih sistema. Prisutni su mešani ekonomsko-socijalni sistemi sa većim ili manjim primesama jednog ili drugog sistema. C. TIPOVI I MODELI EKONOMSKIH SISTEMA Neki autori ističu četri tipa ekonomskih sistema: dva tržišna tipa ekonomskih sistema u kojima dominira tržišna privreda + tržišna ekonomika slobodne konkurencije(čist kapitalizam) i savremena tržišna ekonomika(savremeni kapitalizam) i dva netržišna sistema- tradicionalni i administrativno-komandni komunistički. U okviru ovog ili onog sistema prisutni su razni modeli ekonomsko-socijalnih razlika pojedinih zemalja i područija. U tom kontekstu kao karakteristični modeli u okvirima savremenog kapitalističkog sistema ističu se: Američki model –sistem usmerene preduzetničke aktivnosti kojom se bavi najveći deo radnoaktivnog stanovništva. On ne postavlja pitanja socijalne jednakosti, već se slabije stojećim grupama obezbeđuju uslovi za skroman život. Ovaj model zasnovan je na visokoj produktivnosti rada i masovne orijentacije za postizanje ličnog uspeha. Japanski model karakteriše se orijentacijom na sporiji rast životnog standarda stanovništva u odnosu na rast produktivnosti rada. Zbog toga se smanjuje cena koštanja proizvoda i obezbeđuje veća konkurentnost na svetskom tržištu. Daje se prioritet interesu nacije u odnosu na pojedinca. Švedski model karakteriše se snažnom socijalnom komponentom, usmerenom na smanjenje socijalnih razlika putem preraspodele nacionalnog dohodka u korist slabijih slojeva stanovništva. Ovaj model se još naziva funkcionalna socijalizacija u kome je proizvodna funkcija preneta na privatna preduzeća koja posluju na konkurentnim tržišnim osnovama, a funkcija obezbeđenja visokog standarda(zaposlenost, obrazovanje, socijalno osiguranje) i mnogi elementi infrastrukture(saobraćaj, naučno-istraživačka delatnost)- na državu. Nemački model socijalno tržišne privrede u kome država aktivno utiče na cene, carine, tehničke norme. Model je funkcionisao pod geslom. Blagostanje za sve- blagostanje kroz tržišnu utakmicu. U okviru administrativno-komandnih sistema(centralno-planskog komunističkog) ističu se razni modeli bivših socijalističkih zemalja-posebno ruski model i NR Kine. Ruski model se još nije oformio i u toku je ekonomska reforma, privatizacija s naglaskom izražene potrbe za nastajanjem sistema savremene tržišne privrede. Međutim prisutna je velika nestabilnost u celokupnom socijlano-ekonomskom životu. I ova prelazna (od administrativno-komandne na savremenu tržišnu) ekonomika može se nazvati sistemom. - U specifičnom obliku prelazni oblik sistema prisutan je u NR Kini. Kada je reč o prelaznim oblicima ne radi se samo o jednosmernom kretanju- prelazu na tržišni sistem privređivanja, već i o prelazu tržišnog na socijalni sistem.

100

b.Nova uloga banaka i porast značaja berzi Banke su bile poznate još u stara vremena. U Egiptu bankarske operacije su se obavljale 2700 do naše ere. Prva banka u savremenom poimanju banaka nastala je u Italiji 1407 g. Italijansko bankarstvo spada među nastarije u svetu. Mnogi pojmovi i termini koji se i tada upotrebljavaju u međunarodnoj bankarskoj praksi su italijanskog porekla. Već u srednjem veku i Italiji-Lombardiji bilo je razvijeno bankarstvo. Četri najstarije banke u svetu formirane su u Italiji. Sa razvitkom kapitalizma u Engleskoj tesno je povezan i razvoj bankarskog sistema. Preko 200 godina engleske banke su igrale vodeću ulogu u svetu. I danas je London jedan od najkrupnijih finansijskih centara. Engleska banka je najstarija Centarlna banka u svetu-formirana 1694. U poređenju s bankarskim sistemom drugih kapitalističkih zemalja, bankarski sistem SAD ima niz osobenosti, koje su prisutne kako u delatnostima Centralne banke tako i u delatnostima komercijalnih banaka. Američko bankarstvo nastalo je 1776. sa proglašavanjem nezavisnosti. Od tada je prisutna jedinstvena američka valuta-dolar. 1900 posebnim zakonom uveden je zlatni standard. Dolar je postao zlatnim. Zakon je predviđao da se sve što se obrće kao novac može može zameniti za zlato. Zlatni sadržaj dolara održao se do 1933. Paritet dolara prema zlatu se izmenio. Usled krize Bretonvudskog valutnog sistema SAD su odstupile od konvertovanja dolara u zlato za sve inostrane Centralne banke 1971. Uticaj američkih banaka počeo je da slabi, a ajapnskih i zapadnoevropskih da jača. Naročito je ojačala finansijska snaga japanskih banaka. Prodor japanskih banaka usledio je zahvaljujući porastu vrednosti jena u odnosu na dolar(50%) tako da su ove banke znatno povećale vrednost svoje imovine izražene u dolarima. U svetu su prisutni različiti bankarski sistemi i praksa. Pojedinih godina u nekim islamskim zemljama se širi islamsko bankarstvo. Karakteristika islamskog bankarstava je zabrana zaračunavanja kamata. Zajmodavci čiji se fondovi koriste za kapitalne investicije treba da dobiju pripadajući deo profita, a ne kamatu. Bankarski depoziti mogu biti u obliku dugoročnih depozita ili depozita po viđenju. Poslednji ne snose nikakav prihod ali ni rizik gubitka glavnice. Dugoročni depoziti učestvuju u deobi bančinog profita i gubitka. Bankarski sistem u savremenim tržišnim zemljama je tako organizovan da pored Centralne banke postoji široka mreža komercijalnih i drugih specijalizovanih banaka. Putem banaka se prikupljaju, koncentrišu, kanališu i lociraju značajna slobodna novčana sredstva koja postaju bankarskim kapitalom, preovlađujućim oblikom zajmovnog kapitala kojeg odobravaju banke. U razvijenim kapitalističkim zemljama, aposebno SAD je došlo do povećanja svakodnevnih aktivnosti berzi. Broj dnevno prodatih akcija na njujorškoj berzi porastao od 1975 do 1985. Porast špekulacija se još više ispoljava procvatom terminskih poslovanja. Sredinom 1970 –ih godina kada je proizvodnja počela da opada, terminska poslovanja rastu izuzetnim tempom. U uslovima nedovoljnog korišćenja proizvodnih kapaciteteta- kapital se sve više usmerava na plasman na berzi umesto u investicije-gde su prinosi manje.

101

Uporedo sa novom ulogom banaka nastala je i nova uloga države, koja se ogleda u tome da je država, slično bankama, u odnosu na trgovinu i industriju sve obaveštenija o stanju poslova banaka i što je sve više u poziciji da ih kontroliše i usmerava njihovo poslovanje. Vrednost akcija raste samo dotle dok se one traže- a traže se dok investitori veruju da će kompanije u čije akcije ulažu poslovati s dobitkom. I obrnuto, vrednost akcija počinje da pada ukoliko se očekuje opadanje profita i poslovanje sa gubitkom određenih korporacija. Visina uloga u berzanskom ruletu navela je berzanske trgovce da odlučivanje o kupoprodaji povere kompijuterima. Kao barometar privrednih kretanja i utvrđivanja vrednosti akcija na berzama uzima se Dau-Džonsonov indeks-sačinjavala ga je kumulativna cena akcija pet kompanija. Danas je to zbirna vrednost deonica 30 firmi, izabranih tako da predstavljaju prosek kretanja u američkoj privredi. Dau- Džons je najpoznatiji, mada ne i najpouzdaniji , od pokazatelja prosečnog kretanja vrednosti akcija-eksperti koriste one koji uzimaju u obzir veći broj deonica sve do 500. c. Oblici državne intervencije u oblasti spoljne trgovine-instrumenti i mere U savemenim ekonomijama razvijenih tržišnih zemalja državna intervencija u oblasti spoljne trgovine neprestano raste. Usavršavaju se klasični instrumenti i mere državne intervencije u obl spoljne trgovine( carine, uvozne takse, izvozne premije, kontigentiranje..) i razvijaju novi i savremeniji oblici restrikcije uvoza i stimuliranje izvoza. Država nastoji da otkloni ili ublaži štetno dejstvo inostranih snažnijih i produktivnijih ekonomija na nacionalnu ekonomiju. Tokom cele istorije su se spoljne trgovine ekonomski snažnije i razvijenije zemlje zalagale su se za slobodnu spoljnu trgovinu, tj bile su protiv primene protekcionizma, raznih instrumenata i mera restrikcije u ovoj oblasti. Tako je Engleska dok je bila industrijska radionica sveta bila jedina u svetu koja nije imala carine. Do prvog sv. Rata imala je veoma niske carine koje su služile samo kao izvor prihoda državnog budžeta. To su bile carine na čaj, kakao, kafu...Kada su druge razvijene zemlje, pre svega SAD počele da potiskuju englesku industriju, Engleska je počela sa restriktivnim merama da štiti domaću industriju. SAD kao najrazvijenija zemlja sveta, nekada su bile uzoran primer koja je vodima protkcionističku pol u domenu spoljne trgovine. U prvim decenijama svog industrijskog razvoja SAD su se štitile visokim carinama. U vođenje zaštitnih carina je vrlo delikatno pitanje. Naročito je složeno pitanje utvrđivanja nivoa carine, tj pravog nivoa carine. Po pravilu nivo carina mora biti tako doziran da obezbedi zaštitu domaćeg proizvođača, ali i konkurentnosti stranog partnera koji neće dozvoliti da se domaći proizvođač uspava u svom nastojanju da povećava proizvodnost rada. Nremački ekonomist Fridrih List se zalaže za zaštitu, za zaštitne i vaspitne carine, ali samo za izvesno vreme i kao nužnu privremenu meru. Za Lista je slobodna spoljna trgovina prirodna stvar, ali dok se ne obezbedi sazrevanje domaće industrije potrebna je izvesna zaštita od industrijskih superiornijih zemalja i industrija. On zastupa interese Nemačke. List istovremeno ukazuje na opasnost visoke carinske zaštite, jer se u tim uslovima domaća industrija teško može da prilagodi i osposobi za uspešnu konkurenciju na svetskom tržištu.

102

Na područiju spoljne trgovine obično se ističu dve osnovne grupe instrumenata i mera i to: 1. Instrumenti i mere na strani uvoza-mere restrikcije 2. Instrumenti i mere na strani izvoza-mere stimulacije 1. Inst i mere restrikcije UVOZA - carine One su najstarije i njaznačajniji instrument. Ova reč spominje se još u XIII veku. Označavala je vrstu državnog poreza koje pripada caru i to bez obzira odakle proizilazi, a to znači da nije bila vezana samo za spoljnu trgovinu. Svoj sadržaj u današnjem smislu reči dobila je pod uticajem merkantilizma krajem XVIII veka.Postoje razni tipovi carina-zavisi od toga kako se utvrđuje njen iznos. Specifične carine su carine koje se izražavaju kao specifičan iznos valute po jedinici težine ili drugih jedinica mere.Obično se izražava u valuti zemlje uvoznice, ali ima i izuzetaka. Ad valorem-ili kao procenat vrednosti varira od zemlje do zemlje. Usvojena je uniformna baza za procenu vrednosti roba u svrhu carinjenja koju je izradio Savet za carinsku kooperaciju u Brislu, carincke vrednosti su CIF troškovi robe iskrcane u ulaznoj luci; SAD i Kanada ne pripadaju ovoj konvenciji i baziraju procenu carine na FOB-troškovima Sezonske carine imaju sezonski karakter i cilj je zaštita domaće tpoljoprivrede. Na područiju spoljne trgovine česta je pojava nelojalne konkurencije u obliku dampinga koje su kod uvezenog proizvoda niže od normačne vrednosti takvih roba, a često i ispod cene koštanja proizvoda. Jedan oblik dampinga je kad se cene obaraju pre nego što su troškovi proizvodnje komadu faktički pali. Kod dampinga prodaja proizvoda se vrši po ceni nižoj od uobičajene cene na domaćem tržištu zemlje izvoznice. Otuda se kao način zaštite od dampinga cena uvode antidamping carine koje imaju za cilj da pokriju razliku između izvozne i normalne cene, koja se obično odnosi na cenu koju plaćaju potrošači u zemlji-izvoznici. Antidamping carina se primenjuje samo na artikle iste klase ili vrste koja se takođe proizvodi i u zemlji uvoznici. Kod svih oblika carina poseban značaj imaju carinske trife. Sarinske tarife treba posmatrati sa stanovišta sledećih efekata u odnosu: na uvoz, na cene, na domaću proizvodnju, fiskalni efekat i značaj carinskih tarifa na lokaciju i realokaciju proizvodnih izvora. Jer ukoliko je carinska tarifa na pojedine proizvode mala, to omogućuje veći pritisak konkurentnijih spoljnih proizvođača na unutrašnje tržište, unutrašnje proizvođače. Pored carinskih tarifa mogući su i diskriminatorski metodi iračunavanja carina uz primenu nekih unutrašnjih taksa. U SAD je još uvek na snazi famozna američka prodajna cena prema kojem se carina ne određuje ad valorem na osnovu cene uvezenog proizvoda, već na osnovu cene odgovarajućeg nacionalnog proizvoda. - kontigeniranje (kvantitativne restrikcije) je osnovni oblik količinskog ograničenja. Obično se tu uključuju kvote ili davanje dozvola za uvoz, ili i jedno i drugo. Uvozne

103

kvote su obično globalne(primenjuju se za sve zemlje), bilateralne ili istorijske(bazirane na uvozu u ranijem periodu) - devizna ograničenja u širem smislu def su zakonskim propisima o prometu sa inostranstvom kojima se reguliše, ograničava ili zabranjuje promet roba, vršenje usluga, sticanje ili raspolaganje devizama. Devalvacija valute dovodi do poskupljenja strane robe, tj do ograničenja uvoza i stimuliranje izvoza domaćih proizvoda. - embargo je najdrastičniji oblik ograničenja spoljne trgovine - netarifne restrikcije U ovu grupu restriktivnih mera spadaju vrlo raznolike i brojen mere i propisi o tehničkim standardima. Nametanje raznih tehničkih normi uvoznim proizvodima je velika zamka za strane proizvođače. Netarifne restrikcije naročito su prisutne u razvijenim kapitalističkim zemljama. Japanci su se pokazali majstorima u izradi propisa o zaštiti čovekove sredine, lekovima i zdravlja. Sa stanovišta GATT-a ovi propisi su nepovredivi jer kao cilj ističu zaštitu potrošača. Uvozne prepreke u Japanu su brojne i suptilne. Nerazvijene zemlje se brane od industrijskih razvijenih zemalja na razne načine. Pr: Brazil primenjuje odredbu kojom je predviđeno da čim domaći proizvođač bude u stanju da proizvede dati proizvod koji se dotle uvozio, uvoz se bukvalno zabranjuje. Novi proekcionizam je izraz koji je nastao sredinom 70-ih odnosi se na oživljavanje mera kojim države pokušavaju da reše ili ublaže svoje probleme nezaposlenosti, zaostajanje rasta kroz nametanje restrikcija na uvoz i subvencioniranje izvoza. Istrumenti kojima se vrši ograničavanje uvoza su nešto drugačiji i manje providni od tradicionalnih uvoznih carina i nazivaju se necarinskim barijerama. Dobrovoljno uzdržavanje od izvoza, antidampinške mere i niz drugih poteza. 2. Instrumenti i mere stimulacije izvoza roba Među brojnim instrumentima i merama posebno se ističu premije, regresi, izvozni krediti, devalvacija valute... Otuda se sve više koriste razne direktne i indirektne izvozne premije. Kod direktnih premija stimulira se izvoz iz sredstava budžeta, a kod indirektnih ili posrednih premija vrše se razna oslobađanja od poreza, poreske olakšice, uslovno-bezcarinski uvoz, povraćaj carine... Cilj svih ovih instrumenata i mera je da se utiče na smanjenje cena izvoznih proizvoda. U tom pravcu sve više se sreće i izvoznindamping, tj prodaja robe ispod svetskih cena. Sanšne monopolističke organizacije izvoze robu po cenama koje su znatno niže od cne istih proizvoda na domaćem tržištu. Profit koji se postiže na domaćem tržištu koristi se za finasiranje izvoza. Kreditiranje izvoza u raznim oblicima kao što su : državni izvozni krediti po povoljnim uslovima, državne garancije izvoznih kredita privatnih kompanija i banaka, državni programi pomoći inostranstvu i sl prima sve veće razmere. Svojevrsna mera ubrzanja razvoja spoljne trgovine je primena klauzule najpovlašćenijennacije u trgovinskim ugovorima. Ona prestavlja klauzulu kojom se strane ugovornice obavezuju da će jedna drugoj priznati sva prava i povlastice koje odobre bilo kojoj trećoj zemlji. Suština je da se zemlje ugovornice obezbede protiv svake diskriminacije u odnosu na povlastice koje bi mogle uživati treće zemlje, pre svega u oblasti carinskih tarifa. Postoje dva tipa klauzule: a) uslovna i ; b) bezuslovna

104

Prva obavezuje ugovornu stranu da sve povlastice date nekoj trećoj zemlji automatski prizna i svojoj saugovornici. Primena druge vezana je za dobijanje jednog određenog ustupka koji je npr zemlja A dobila od zemlje C. Tek ako i zemlja B učini takav ustupak zemlji A ona stiče pravom da se koristi klauzulom u svojim odnosima sa zemljom A i da zahteva od nj onu povlasticu koju je dala zemlja C.Ugovori sa uslovnom klauzulom nazivaju se reciprocitetni ugovori.

23. a. Bretonvudski sporazum Savremeni međunarodno mnetarni sistemi počiva na osnovama Sporazuma kojeg su 27. XII 1945. potpisale 35 zemalja na Konferenciji koja je održana u američkom gradu Breton Vudsu. Savremeno međunarodno monetarno-devizni sistem, bretonvudski sistem, tj sistem Međunarodnog monetarnog fonda, koji je osnovan psle konferencije u Breton Vudsu, počiva na osnovama građanske doktrine o međunarodnim ekonomskim odnosima, koja se temelji na snazi kapitala. Otuda i nije slučajno što su SAD diktirale uslove sporazuma i što je usvojen američki plan o postepenom ustrojstvu međunarodno devizno-monetarnog sistema. Pored američkog plana razmatran je i engleski plan sačinjen na osnovama iste logike, ali je izražavao druge interese. Vajtov i Kejnzov plan formiranja međunarodnih finansijskih organizacija Iza Vajtovog plana su stajale SAD, ekonomski daleko jače od svake druge zemlje. One su imale interes da teže uspostavljanju slobodne trgovine u svetu, i vraćanju na zlatno važenje. Iza Kejnzovog plana stajala je zemlje koja se od glavnog finasijera sveta pretvorila u dužnika, sa bitno poremećenim platnim bilansom i sa isrpljenim monetarnim rezervama koja je bila protiv zlatnog važenja Vajtov plan-prema tom planu sva potraživanja Fonda evidentirala bi se u posebnoj novčanoj jedinici koja bi se zvala junitas a čija bi vrednost bila ravna 10 SAD dolara. Kejnzov plan je izvršavao potrebu zamene sistema zlatnog važenja novim obračunskim sistemom koji bi se zasnovao na mehanizmu multilateralnog banj+karskog kliringa. Prema ovom planu u Savez bi bile pozvane sve članice UN. Naime Savez bi otovrio račune zemljama članicama u posebnom novcu-bankor-u. Vrednost bi bila izražena u zlatu. Zlatni sadržaj bankora bi se povremenoi mogao menjati. U slučajevima kada se zemlja-članica nađe u ulozi dužnika nek druge zemlje, ona bi svoj dug izravnavala preko Saveza u bankorima tj ne zlatom nego putem međunarodnog kredita(drugim rečima zemlje dužnice bi dug plaćale robom čime se podržava proizvodnja odnosno opšta privredna aktivnost u njima.) Plan koji je predlagao Kejnz predviđao je formiranje potpuno novog međunarodnog monetarnog deviznog sistema. Ovaj plan je ocenjen kao idealistički. I pored toga što Vajtov plan nije pružao neki pouzdani model međunarodno-devizno monetarnog sistema koji bi podsticao brži privredni razvoj i razvoj svetske trgovine, on je nešto modifikovan, bio prihvaćen kao temeljna osnova za formiranje međunarodnih finansijskih organizacija.

105

Kejnz je bio gorčen formiranjem bretonvudskih finasijskih institucija tj MMF I Međunarodne banke. Prema statutu Međunarodnog monetarnog fonda njegovi osnovni ciljevi su: 7. da razvija međunarodnu monetarniu saradnju pomoću jedne stalne ustanove koja će služiti za savetovanje i saradnju po međ monetarnim pitanjima 8. da olakša širenje i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine i održavanju visokog stepena zaposlenosti i realnog dohodka 9. doprinosi stabilnosti kurseva 10. da pomaže zavođenje multilateralnbog sistema plaćanja i uklanjanje deviznih ograničenja 11. da uliva poverenje članicama, stavljajući im sredstva Fonda na raspolaganje uz odgovarajuća obezbeđenja, dajući im tako priliku da isprave neuravnoteženost svog bilasnog plaćanja, a de ne moraju da pribegavaju merama štetnim po narodno ili međunbarodno blagostanje. 12. Prema odredbama statuta paritet valute sake članice zrebva da se izrazi u zlatu ili u SAD dolarima. Statutarne odredbe Fonda polazile su od klasičnih koncepata slobodne trgovine. Tako da se očekivalo od Fonda sledeće: - uspostavljanje čvrstih pariteta valuta zemalja članica - uvođenjem konvertibilnosti - ukidanje deviznih ograničenja svih oblika - napuštanje bilateralizma kao metoda za ostvarivanje međunarodne trgovine i plaćanja. Članstvo u Fondu i Banci ne zavisi od ekonomskog i pol sistema. Prostoji tranzitorni period na osnovu koga se zemlja može prilagođavati i sprovoditi određene privremene restrikcije. Svaka članica mora da obavesti fond koji tip deviznog aranžmana namerava da primenjuje:vezivanje kursa za neku jaku svetsku valutu.... MMF je fiskalne 1992/3 zabeležio tri rekorda: broj zemalja članica porastao je na 178, rezerve su dostigle 250 milijardi dolara, a uveo je i novu olakšicu za svoje članove, namenjenu zemljama koje prelaze sa centralno-planske na tržišnu privredu. SAD su najveća i najuticajnija članica MMF, pa je i njena kvota najveća, a prema statutu MMF glavno sedište ove instirucije je u Vašingtonu. MMF i Svetska banka predstavljaju najznačajnije međunarodne finansijske institucije, koje prsudno utiču na međunarodno kretanje kapitala i održavanje stabilnosti valuta. Uspon i pad dolarsko-zlatnog standarda Odredbama statuta fonda izvršeno je krunisanje dolara kao svetske valute. Dugo vremena posle II sv rata dolar se smatrao tako dobar kao zlato a praktično je stajao iznad zlata. Bilo je situacija da se ni sa zlatom nije moglo doći do dolara. Naime nacionalna novana jedinica koja pretenduje da igra funkciju svetske valute pretpostavlja sledeće: 6. Zemlja o čijoj valuti je reč treba da ima odlučujuću poziciju u svetskoj privredi, svetskoj industrijskoj proizvodnji i svetskoj trgovini i izvozu kapitala. 7. zemlja mora da bude ne samo veliki proizvođač i kesporter već i veliki uvoznik 8. da bude pokrivena tolikim zlatnim rezervama da u svako doba može da odkupi sve količine svoje valute po unapred utvrđenom čvrstom kursu.

106

9. Da je valuta ne samo čvrsta i stabilna već i konvertibilna(konvertibilnost nužno zahteva činjenicu da je domaći novac dovoljno čvrst da bi kao takav bio dovoljno valjan za učešće u međunarodnom platnom prometu) 10. U praksi se konstituisao dolarsko-zlatni standard. Prihvaćena je cena zlata koja je uspostavljena još 1934 od 35 dolara za jednu uncu(31,035grama) U celokupnom posleratnom periodu samo dolar se mogao kovertovati u zlato. Druge valute na svom putu prema žutom metalu su mogle doći preko dolara.SAD su svoj dug plaćale svojom valutom prema inostranstvu., koji su opet najraznovrsnijim kanalima stizali u emisionu banku. Pokazalo se naročito poslednjih godina a i ranije da dolar ne samo da ne može više da igra svoju raniju ulogu svetske valute, već da mora činiti znaten napore za sopstevni oporavak i održavanje na svetskoj monetarnoj sceni. Otuda sus e sasvim logično tražila nova rešenja za funkcionisanje međunarodno-deviznog monetarnog sistema.Pojavljuju se neka nova rešenja u vidu specijalnih prava vučenja. Specijalna prava vučenja Tek na godičnjoj skupštini MMF i Međunarodne banke 1967 i Riu de Žaneiru prihvaćena je načelna odluka o izmeni starog i formiranju novog mehanizma međunarodnog plaćanja. Prihvaćena je koncepcija da se u okviru MMF formiraju uporedo sa zlatom i dolarom, nova specijalna dodajna sredstva međunarodnog plaćanja, koja bi po načinu upotrebe bila ne samo različita već i neovisna od pojedinih nacionalnih monetarnih politika. Potreba za traženjem novih rešenja nametnuli su sledeći momenti: Značajan porast obima svetske spoljne trgovine; izmena odnosa ekonomske snage između pojedinih zemalja i regiona-posebno između SAD, EZ i Japana; slabljenje dolara; trgovinsko platni deficit niza zemalja, posebno SAD. Kao način rešavanja pomenutih problema 8 jula 1969 g u okviru MMF formiran je poseban mehanizam pod nazivom specijalna prava vučenja(SPV). SPV su sertifikati koje izdaje Fond, čija je nominalna vrednost iskazana u određenoj količini zlata i čiji je kurs čvrsto fiksiran. Ovaj novi svetski novac, tajanstveni novac, veštački novac, tj apstraktna valuta je svojevrstan način razmene kako neželjenih dolara tako i deficitarnog zlata otuda se SPV često naziva i papirno zlato. SPV su 1970 razdeljene na 105 zemalja članica MMF. Ovim je stvoreno pravo da ove zemlje prema potrebi pozajme jedna od druge stranu valutu u zamenu za SPV SPV su posle 1973 znatno dobile na svojoj ulozi. Kada je napušten čvrst paritet dolara i zlata ,tj kada se dolar odlepio od zlata, SPV su postala nova mera vrednosti konvertibilnih valuta. Istovremeno dok su se SPV ranije merila i izražavala u zlatu i dolarima sada se težina(vrednosti) ove jedinice izračunava na osnovu valutne korpe, tj valuta 16 razvijenih zemalja koje su u svetskoj trgovini učestvovale više od jednog procenta. SPV treba posmatrati kroz višak dolara i njegovu eroziju. SPV nisu nastala zbog toga što je bilo premalo, već zato što je bilo previše dolara. Interesantno je zapaziti da je znatno manji pad vrednosti dolara od onog koje njihov višak stvarno zahteva. Otapanje vrednosti znači istovremeno otapanje znatnih deviznih rezervi velikog broja zemalja. Otuda su one zainteresovane i angažovanje za smanjenje pada njegove vrednosti: Toga su SAD svesne, kao što su svesne i činjenice da se putem pairnog zlata i njegovim stalnim opadanje ne može da zatvori velika rupa u njihovom platnom bilansu.

107

Mnogi ekonomski pol smatraju da se dolarski problem može rešiti samo stvaranjem drugih jakih monetarnih zona i to pre svega stvaranjem jake evropske monetarne zone i zamenom dolara neutralnom međunarodnom valutom tipa SPV. Krize bretonvudskog devizno monetarnog sistema i njeno prevazilaženje Od niza predloga i planova za reformu postojećeg međunarodnog devizno-monetarnog sistema neka od rešenja švajcarsko bankarskih stručnjaka su: 9. Zamenjivanje SAD dolara, kao rezervne valute specijalnim pravima vučenja SPV. Kritika: ovakav plan bi stavio MMF u ulogu svetske centralne banke, a pojedine zemlje bi mu teško želel da dodele takvu ulogu. 10. Udruživanje zemalja EZ u čvrst monetarni blok koji bi kao celina flotirao ka SAD dolaru, dok bi se interno između zemalja tako stvorila eventualno baza za novu rezervnu valutu.Kritika: Iz političkih razloga ovo je neostvarljivo. 11. Slobodno obrazovanje deviznih kurseva tj generalno osciliranje vrednosti svih valuta. Kritika: ovim se ne bi rešui problem prividno ispravnih deviznih kurseva zbog razarujećeg dejstva kretanja kapitala. b.Državni dug (kao instrument javnih finansija) Pod državnim ili javnim dugom se podrazumeva zaduživanje države, njenih organa i užih društveno pol zajednica kod građana i pravnih lica u zemlji i inostranstvu. Državni dug je relativno novi instrument i metod stabilizacije novčanih sredstava. Državni dugovi tj javni zajmovi, kako se obično nazivaju nekad su se raspisivali samo u izuzetnim okolnostima, kao na primer u periodima ratova, za vreme velikih elementarnih nepogoda, kriza i slično. Danas je to rado korišćeni metod prikupljanja finansijskih sredstava u zemlji i inostranstvu u cilju pokretanja i ubrzanja razvoja, otklanjanja krize i depresije, stabilizacije nacionalne ekonomije, pokrića hroničnog budžetskog i platnog deficita. Emisijom državnih obveznica, javnih zajmova kao i otplatom zajmova ( glavnica i kamata) država vrši intervenciju na tržištu novca i kredita u zemlji i inostranstvu. Nasuprot porezima koji predstavljaju prinudno davanje sredstava, javni zajmovi se zasnivaju na bazi slobodnog ugovaranja na idređeno vreme uz odgovarajuću kamatu. Prisutna je neposredna veza između javnih zajmova utrošenih u neproizvodne svrhe i poreza, jer se otplata ovih zajmova vrši uglavnom iz poreza neposredno-znano i legalno ili putem nove emisije i deficitnog finansiranja preko budžeta, tj putem inflacije. Dugoročni zajmovi koji se plasiraju u neproizvodne svrhe od strane države usko su povezani sa raznim vrstama poreza. Javni dug se sastoji od dva dela: unutrašnjeg i spoljnjeg. Putem unutrašnjeg javnog duga država se zadužuje na unutrašnjem tržištu novca i kapitala. Kod ove vrste zajmova država prikuplja novčana sredstva u cilju bržeg privrednog razvoja, pokrivanja budžetskog deficita, povećanja zaposlenosti. Za sagledavanje ekonomsko-socijalne specifične težine javnog duga daleko je važnija kategorija dužnika i plasman duga od njegove veličine. Posmatrano sa tog stanovišta prisutan je različit tempo zaduživanja četri osnovne kategorije dužnika u razvijenim kapitalističkim zemljama: države, potrošača, biznisa i finansijskog sektora.

108

Državni dugovi su rasli vrlo intezivno da bi se preko rasta budžetske potrošnje kompenzirale teškoće u funkcionisanju privatnog sektora privrede i podstakla ukupna privredna aktivnost. Produktivnost plasmana javnih zajmova pospešuje privredni razvoj, povećava nacionalni dohodak, produktivnost rada i zaposlenost budućih i sadašnjih generacija ako se dug isplaćuje putem nove emisije-inflacije. Najpovoljniji plasman javnih zajmova smatra se plasman u takve produktivne svrhe koje će obezbediti pored otplate glavnice i kamate duga i deo za akomulaciju, odnosno u posredno proizvodne objekte(saobraćaj, škole, bolnice..) Najnepovoljniji plasman javnih dugova su plasmani u izrazito neproduktivne svrhe (naoružavanje, izgradnja vladinih luksuznih zgrada) Država putem javnog duga mobiliše neaktivna novčana sredstva i usmerava ih u akomulaciju i na taj način stvara nova, dodatna sredstva za finansiranje kapitalne izgradnje. Otplata javnih dugova u većem obimu preporučuje se naročito u periodu depresije kada je potrebno podstaći realizaciju, tj povećati kupovnu moć građana. Javni dug kao instrument u privrednom sistemu i ekonomskoj politici je dvojake prirode. On se nalazi u neposrednoj vezi sa budžetsko-poreskom i kreditno-monetarnom politikom. Kada je reč o odnosu javnog duga i budžeta ,tj poreza preporučljivije je da se deficit budžeta pokriva unutrašnjim javnim zajmovima, a ne putem novih emisija. Istovremeno amortizaciju zajmova je potrebno vezati za prinos od korišćenja(alokacije) prikupljenih sredstava zajma i budućih tekućih poreskih prihoda, a ne za nova zaduženja vlade kod centralne banke, tj novu emisiju jer neposredno vodi novoj inflaciji. c. Hiperinflacija Imamo slučaj sa Nemačkom posle Prvog svetskog rata-da ratovi pospešuju pretvaranje inflacije u hiperinflaciju. To je slučaj i sa Mađarskom i Japanom posle drugog sv. Rata. Među neslavne rekorde inflacije spada i jugoslovenska hiperinflacija 1992-1994. Cene su mesečno rasle do 101,3%. Jugoslovenska kriza je i najduže trajala - 22 meseca. U uslovima hiperinflacije cene se navode u stranoj valuti, ili se ne navode uopšte. Trampa preuzima ulogu gotovinskog plaćanja. Ljudi prestaju da zaključuju finanasijeske ugovore. Svoje bogatstvo ulažu u fizička,opipljiva sredstva. Hiperinflacija prebacuje centar teže s proizvodne i kreativne aktivnosti na špekulativne aktivnosti i radnje najrazličitijih vrsta. Dolazi do rušenja elementarnih zakonskih normi. Hiperinflacija razara zdravo tkivo ekonomije. U većini slučajeva firme nastoje da povećaju cene za nekoliko procenata kako bi preduhitrile inflacioni val a to isto čine i posloprimci sa zahtevima za plate. Krajnji efekat je nastanak kumulativne inflacione spirala plata i cena. Plate i povećanje cena pothranjuju jedno drugo, a što doprinosi da inflacija preraste u hiperinflaciju. Sve to doprinosi pored rušilačkog dejstva inflacije na proizvodnju i preraspodelu dohodka, ubrzanju ekonomskog kraha. Inflacija-inflation(naduvavanje) označava porast cena ili opadanje vrednosti novca(kupovne snage).Nakon naglog skoka cena za vreme građanskog rata u SAD 18611865 upotrebljen je termin inflacija kada je vlada emitovala veliku količinu papirnog novca za finansiranje vođenja rata. Njemu suprotan proces je deflacija-kada cene padaju i raste kupovna snaga novca.

109

Zavisno od nivoa i tempa povećanja cena u odnosu na nivo i tempo porasta realnih stopa rasta proizvodnje i dohodka odvija se različiti ritam inflacije. Otuda i različiti nazivi kojima se izražava stepen rasta ili opadanja inflacije i proizvodnje kao npr: puzajuća inflacija, hiperinflacija, dezinflacija, deflacija, stagflacija... Hiperinflacija je nekontrolisana inflacija. Ona rste iskrivudano i karakteriše se uzastopnim ubrzanjima i usporenjima, čije se najviše i najniže tačke pomeraju naviše. 24. a. Bretonvudski sporazum Savremeni međunarodno mnetarni sistemi počiva na osnovama Sporazuma kojeg su 27. XII 1945 potpisale 35 zemalja na Konferenciji koja je održana u američkom gradu Breton Vudsu. Savremeno međunarodno monetarno-devizni sistem, bretonvudski sistem, tj sistem Međunarodnog monetarnog fonda, koji je osnovan psle konferencije u Breton Vudsu, počiva na osnovama građanske doktrine o međunarodnim ekonomskim odnosima, koja se temelji na snazi kapitala. Otuda i nije slučajno što su SAD diktirale uslove sporazuma i što je usvojen američki plan o postepenom ustrojstvu međunarodno devizno-monetarnog sistema. Pored američkog plana razmatran je i engleski plan sačinjen na osnovama iste logike, ali je izražavao druge interese. Vajtov i Kejnzov plan formiranja međunarodnih finansijskih organizacija Iza Vajtovog plana su stajale SAD, ekonomski daleko jače od svake druge zemlje. One su imale interes da teže uspostavljanju slobodne trgovine u svetu, i vraćanju na zlatno važenje. Iza Kejnzovog plana stajala je zemlje koja se od glavnog finasijera sveta pretvorila u dužnika, sa bitno poremećenim platnim bilansom i sa isrpljenim monetarnim rezervama koja je bila protiv zlatnog važenja Vajtov plan-prema tom planu sva potraživanja Fonda evidentirala bi se u posebnoj novčanoj jedinici koja bi se zvala junitas a čija bi vrednost bila ravna 10 SAD dolara. Kejnzov plan je izvršavao potrebu zamene sistema zlatnog važenja novim obračunskim sistemom koji bi se zasnovao na mehanizmu multilateralnog banj+karskog kliringa. Prema ovom planu u Savez bi bile pozvane sve članice UN. Naime Savez bi otovrio račune zemljama članicama u posebnom novcu-bankor-u. Vrednost bi bila izražena u zlatu. Zlatni sadržaj bankora bi se povremenoi mogao menjati. U slučajevima kada se zemlja-članica nađe u ulozi dužnika nek druge zemlje, ona bi svoj dug izravnavala preko Saveza u bankorima tj ne zlatom nego putem međunarodnog kredita(drugim rečima zemlje dužnice bi dug plaćale robom čime se podržava proizvodnja odnosno opšta privredna aktivnost u njima.) Plan koji je predlagao Kejnz predviđao je formiranje potpuno novog međunarodnog monetarnog deviznog sistema. Ovaj plan je ocenjen kao idealistički. I pored toga što Vajtov plan nije pružao neki pouzdani model međunarodno-devizno monetarnog sistema koji bi podsticao brži privredni razvoj i razvoj svetske trgovine, on je nešto modifikovan, bio prihvaćen kao temeljna osnova za formiranje međunarodnih finansijskih organizacija.

110

Kejnz je bio gorčen formiranjem bretonvudskih finasijskih institucija tj MMF I Međunarodne banke. Prema statutu Međunarodnog monetarnog fonda njegovi osnovni ciljevi su: 13. da razvija međunarodnu monetarniu saradnju pomoću jedne stalne ustanove koja će služiti za savetovanje i saradnju po međ monetarnim pitanjima 14. da olakša širenje i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine i održavanju visokog stepena zaposlenosti i realnog dohodka 15. doprinosi stabilnosti kurseva 16. da pomaže zavođenje multilateralnbog sistema plaćanja i uklanjanje deviznih ograničenja 17. da uliva poverenje članicama, stavljajući im sredstva Fonda na raspolaganje uz odgovarajuća obezbeđenja, dajući im tako priliku da isprave neuravnoteženost svog bilasnog plaćanja, a de ne moraju da pribegavaju merama štetnim po narodno ili međunbarodno blagostanje. 18. Prema odredbama statuta paritet valute sake članice zrebva da se izrazi u zlatu ili u SAD dolarima. Statutarne odredbe Fonda polazile su od klasičnih koncepata slobodne trgovine. Tako da se očekivalo od Fonda sledeće: - uspostavljanje čvrstih pariteta valuta zemalja članica - uvođenjem konvertibilnosti - ukidanje deviznih ograničenja svih oblika - napuštanje bilateralizma kao metoda za ostvarivanje međunarodne trgovine i plaćanja. Članstvo u Fondu i Banci ne zavisi od ekonomskog i pol sistema. Prostoji tranzitorni period na osnovu koga se zemlja može prilagođavati i sprovoditi određene privremene restrikcije. Svaka članica mora da obavesti fond koji tip deviznog aranžmana namerava da primenjuje:vezivanje kursa za neku jaku svetsku valutu.... MMF je fiskalne 1992/3 zabeležio tri rekorda: broj zemalja članica porastao je na 178, rezerve su dostigle 250 milijardi dolara, a uveo je i novu olakšicu za svoje članove, namenjenu zemljama koje prelaze sa centralno-planske na tržišnu privredu. SAD su najveća i najuticajnija članica MMF, pa je i njena kvota najveća, a prema statutu MMF glavno sedište ove instirucije je u Vašingtonu. MMF i Svetska banka predstavljaju najznačajnije međunarodne finansijske institucije, koje prsudno utiču na međunarodno kretanje kapitala i održavanje stabilnosti valuta. Uspon i pad dolarsko-zlatnog standarda Odredbama statuta fonda izvršeno je krunisanje dolara kao svetske valute. Dugo vremena posle II sv rata dolar se smatrao tako dobar kao zlato a praktično je stajao iznad zlata. Bilo je situacija da se ni sa zlatom nije moglo doći do dolara. Naime nacionalna novana jedinica koja pretenduje da igra funkciju svetske valute pretpostavlja sledeće: 11. Zemlja o čijoj valuti je reč treba da ima odlučujuću poziciju u svetskoj privredi, svetskoj industrijskoj proizvodnji i svetskoj trgovini i izvozu kapitala. 12. zemlja mora da bude ne samo veliki proizvođač i kesporter već i veliki uvoznik 13. da bude pokrivena tolikim zlatnim rezervama da u svako doba može da odkupi sve količine svoje valute po unapred utvrđenom čvrstom kursu.

111

14. Da je valuta ne samo čvrsta i stabilna već i konvertibilna(konvertibilnost nužno zahteva činjenicu da je domaći novac dovoljno čvrst da bi kao takav bio dovoljno valjan za učešće u međunarodnom platnom prometu) 15. U praksi se konstituisao dolarsko-zlatni standard. Prihvaćena je cena zlata koja je uspostavljena još 1934 od 35 dolara za jednu uncu(31,035grama) U celokupnom posleratnom periodu samo dolar se mogao kovertovati u zlato. Druge valute na svom putu prema žutom metalu su mogle doći preko dolara.SAD su svoj dug plaćale svojom valutom prema inostranstvu., koji su opet najraznovrsnijim kanalima stizali u emisionu banku. Pokazalo se naročito poslednjih godina a i ranije da dolar ne samo da ne može više da igra svoju raniju ulogu svetske valute, već da mora činiti znaten napore za sopstevni oporavak i održavanje na svetskoj monetarnoj sceni. Otuda sus e sasvim logično tražila nova rešenja za funkcionisanje međunarodno-deviznog monetarnog sistema.Pojavljuju se neka nova rešenja u vidu specijalnih prava vučenja. Specijalna prava vučenja Tek na godičnjoj skupštini MMF i Međunarodne banke 1967 i Riu de Žaneiru prihvaćena je načelna odluka o izmeni starog i formiranju novog mehanizma međunarodnog plaćanja. Prihvaćena je koncepcija da se u okviru MMF formiraju uporedo sa zlatom i dolarom, nova specijalna dodajna sredstva međunarodnog plaćanja, koja bi po načinu upotrebe bila ne samo različita već i neovisna od pojedinih nacionalnih monetarnih politika. Potreba za traženjem novih rešenja nametnuli su sledeći momenti: Značajan porast obima svetske spoljne trgovine; izmena odnosa ekonomske snage između pojedinih zemalja i regiona-posebno između SAD, EZ i Japana; slabljenje dolara; trgovinsko platni deficit niza zemalja, posebno SAD. Kao način rešavanja pomenutih problema 8 jula 1969 g u okviru MMF formiran je poseban mehanizam pod nazivom specijalna prava vučenja(SPV). SPV su sertifikati koje izdaje Fond, čija je nominalna vrednost iskazana u određenoj količini zlata i čiji je kurs čvrsto fiksiran. Ovaj novi svetski novac, tajanstveni novac, veštački novac, tj apstraktna valuta je svojevrstan način razmene kako neželjenih dolara tako i deficitarnog zlata otuda se SPV često naziva i papirno zlato. SPV su 1970 razdeljene na 105 zemalja članica MMF. Ovim je stvoreno pravo da ove zemlje prema potrebi pozajme jedna od druge stranu valutu u zamenu za SPV SPV su posle 1973 znatno dobile na svojoj ulozi. Kada je napušten čvrst paritet dolara i zlata ,tj kada se dolar odlepio od zlata, SPV su postala nova mera vrednosti konvertibilnih valuta. Istovremeno dok su se SPV ranije merila i izražavala u zlatu i dolarima sada se težina(vrednosti) ove jedinice izračunava na osnovu valutne korpe, tj valuta 16 razvijenih zemalja koje su u svetskoj trgovini učestvovale više od jednog procenta. SPV treba posmatrati kroz višak dolara i njegovu eroziju. SPV nisu nastala zbog toga što je bilo premalo, već zato što je bilo previše dolara. Interesantno je zapaziti da je znatno manji pad vrednosti dolara od onog koje njihov višak stvarno zahteva. Otapanje vrednosti znači istovremeno otapanje znatnih deviznih rezervi velikog broja zemalja. Otuda su one zainteresovane i angažovanje za smanjenje pada njegove vrednosti: Toga su SAD svesne, kao što su svesne i činjenice da se putem pairnog zlata i njegovim stalnim opadanje ne može da zatvori velika rupa u njihovom platnom bilansu.

112

Mnogi ekonomski pol smatraju da se dolarski problem može rešiti samo stvaranjem drugih jakih monetarnih zona i to pre svega stvaranjem jake evropske monetarne zone i zamenom dolara neutralnom međunarodnom valutom tipa SPV. Krize bretonvudskog devizno monetarnog sistema i njeno prevazilaženje Od niza predloga i planova za reformu postojećeg međunarodnog devizno-monetarnog sistema neka od rešenja švajcarsko bankarskih stručnjaka su: 12. Zamenjivanje SAD dolara, kao rezervne valute specijalnim pravima vučenja SPV. Kritika: ovakav plan bi stavio MMF u ulogu svetske centralne banke, a pojedine zemlje bi mu teško želel da dodele takvu ulogu. 13. Udruživanje zemalja EZ u čvrst monetarni blok koji bi kao celina flotirao ka SAD dolaru, dok bi se interno između zemalja tako stvorila eventualno baza za novu rezervnu valutu.Kritika: Iz političkih razloga ovo je neostvarljivo. 14. Slobodno obrazovanje deviznih kurseva tj generalno osciliranje vrednosti svih valuta. Kritika: ovim se ne bi rešui problem prividno ispravnih deviznih kurseva zbog razarujećeg dejstva kretanja kapitala. b. Fridmanov recept (državno upravljanje novčanom masom) Fridman govori da država može da utiče na inflaciju svojom politikom tako što će upravljati novčanom masom. Mnogobrojne i snažne egativne ekonomsko-socijalne posledice koje sa sobom nosi i sadrži u sebi savremena inflacija prisiljava državu i njene organe da preduzimaju ceo niz instrumenata i mera koje imaju neposredno ili posredno dejstvo na obuzdavanje inflacije, mera kako fiskalne i monetarne prirode tako i direktni intervencija putem zamrzavanja cena i nadnica, ređe samo cena ili nadnica. Nobelovac Samjuelson, smara da je problem inflacije nedostatak modernih sistema i da je svako potrošačko društvo istovremeno i društvo nacije jer potrošačko društvo neprestano umnožava svoje zahteve. Kejnz je došao do zaključka da nacionalne privrede posmatrano na duži rok neće automatski i same od sebe doći u stanje ravnoteže kako je to smatrala klasična ekonomska doktrina.. Po njemu država bi trebalo da preuzme i obavezu da u slučajevima pada zaposlenosti, različitim merama omogući porast potražnje tj da se više novca vrati u sistem. Po njegovom mišljenju neminovno je prisustvo države. Interesantno je istaći da se u savremenoj ekonomskoj teoriji i praksi sve češće ističe mišljenje Fridmana o inflaciji. On predlaže da se rast novčane mase čvrsto vezuje za kretanje celokupne proizvodnje ili zaposlenosti. Izvukao je zaključak koji se naziva Fridmanov recept, da u svakom periodu novčanu masu treba povećati za određeni fiksni iznos. On podvlači da ne treba mešati fizičke veličine u privredi s novčanim veličinama. Fridman je čvrsto uveren da ako se ne izazove povećanje količine novca da se neće izazvati ni inflacija. On je došao do zaključka da suštinske greške prave vlada i emisione banke, zbog nepoznavanja uticaja politike novca na privredna kretanja. Fridmanov recept za lečenje od inflacija je veoma jasan. '' Postoji samo jedan lek protiv inflacije i njega može primeniti samo vlada:smanjenje sopstvenih izdataka i smanjenje monetarnog rasta, tako da privatna potrošnja bude ograničena. Prema Fridmanovom mišljenju politika punog zaposlenja samo je moderni izum za izazivanje inflacije.

113

Fridman podvlači da je jedan od važnih izvora inflacije, štampanje novca za finansiranje rata. Nisu sva zla u inflaciji. Šta više ona pruža niz otvorenih i skrivenih preimućstava i stiče se utisak da pogoduje svima: imaocima kapitala, svojine i imovine, jer plaćaju već odmerene poreze obezvređenim novčanicama, kao i dužnicima, koji otplaćuju dugove tim novčanicama. Inflacija snažno podstiče investicije i svojevrsnu štednju amputacijom jednog dela nominalnih prihoda i time stvara prirodnu protivtežnju neumerenoj potrošnji. Putem inflacije se mogu obezbediti povišice dohodaka radnika i na taj način amortizovati politički sukobi i pritisci sindikata i drugih političkih grupa i partija. Inflacija povećava prihode državnog budžeta. Slabosti, mane i nedostaci inflacije znatno premačuju njene vrline. Inflacija zaoštrava ekonomsko-socijalne protivrečnosti i produbljuje ekonomsko i klasno-socijalne nejednakosti.Inflacija dovodi do ekonomske i društvene nestabilnosti.Obzirom da svi slojevi i sve kategorije stanovništva nisu osposobljene podjednako za borbu protiv inflacije-to glavni teret pada na one najslabije. Zakonskim propisima se u nizu zemalja dozvoljava da se zbog dejstva inflacije više ili manje slobodno vrši revalorizacija(utvrđivanje nove vrednosti) osnovnih sredstava. U nekim zemljama se to rešava mnogo liberalnije.Pr:Holanska firma Filips ( firma može da poveća vrednost svoje robe-nerealnu vrednost i time prikriva stvarnu dobit koja je daleko veća nego što jeste) Kod nas to nije dozvoljeno. Inflacija je pravi raj za voluntarističko upravljanje. Ona daje podstreh lošem upravljanju, razara sistem stvarnih ekonomsko-socijalnih vrednosti. Inflacija devalvira rad i dovodi do pogoršanja. Naša politika je monetarna, smanjuje se količina opticaja novca ali ni to ne može dugo. Devalvacija se definiše kao zakonom priznati nivo inflacije-inflatorni učinak. Devalvacija je istovremeno i kapitulacija ekonomske politike. Postojanje'' stabilne vlade'' u uslovima nestabilne ekonomije nikada nije dovelo do ekonomske stabilizacije i odklanjanja inflacije. Poznatija je situacija da tako ''stabilna vlada'' stabilizuje sve veći rast inflacije. Stabilnost i konvertibilnost nacionalne novčane jedinice uz stabilan rast proizvodnje i zaposlenosti u svim demokratskim društvima su stabilizatori vlade i obrnuto. c. Vrste poreza i način oporezivanja Budžetski prihodi se ubiru putem raznih vrsta poreza, doprinosa i taksa i , zavisno od obima, izvora i načina ubiranja imaju vrlo značajan uticaj na celokupni proces društvene reprodukcije. Putem različitih sistema, metoda..prikupljanja budžetskih prihoda vrši se preraspodela dohotka kako između pojedinih proizvođača, grana i grupacija tako i između pojedinih klasa i kategorija građana. Otuda je prikupljanje vrlo osetljivo i složeno ekonomsko-socijalno pitanje u svim zemljama. U okviru budžetskih prihoda posebno se ističu: - porez na dohodak građana - porez na dohodak korporacija - porez na svojinu, nasleđe, poklone - carine; takse ; doprinos-socijalno osiguranje ; državni zajmovi

114

Stvarnu ulogu pojedinih poreza najlakše je sagledati na osnovu njihovog učešća u strukturi prihoda državnog budžeta. Porez na lične dohodke 40% porez na dodatnu vrednost 10% Porez na profite firmi 10% carine 5% Socijalni doprinosi 30% ostale vrste poreza 5% Sistem oporezivanja ne treba da destimuliše ekonomsku, proizvodnu, uslužnu delatnost Putem poreza se ubiraju prihodi državnog budžeta od fizičkih i pravnih lica kao obavezna i nepovratna plaćanja. Porezi su vezani za državu i njene funkcije. Buržoaska revolucija je generalizovala poreske obaveze. Oporezivanje ne ispunjava samo prosto finansijske ciljeve, već su značajan instrument preraspodele dohodka, dinamiziranja privredne aktivnosti, vrše snažan uticaj na obim i strukturu proizvodnje, investicija i potrošnje, na kretanje cena, raspodele dohodaka, profita i ličnih dohodaka građana. Američki sistem se smatra najboljim poreskim sistemom. Prema načinu ubiranja, porezi mogu biti neposredni(direktni) i posredni(indirektni) U grupu neposrednih poreza spadaju: porez na dohodak građana, porez na profit korporacija, porez na svojinu, imovinu, poklone... A u grupu posrednih poreza spadaju: porez na promet, carine..Prva grupa poreza se naplaćuje neposredno od poreskih obveznika, a druga se plaća posredno prilikom kupovine roba ili korišćenje usluga. Poreske stope kod neposrednih poreza mogu da budu: proporcionalne, progresivne ili regresivne, zavisno od toga da li se od onih sa visokim dohodcima uzima isti, veći ili manji deo dohodka u odnosu na one sa niskim dohodkom. Metod neposrednog oporezivanja se više praktikuje u SAD i Švedskoj a posredno oporezivanje više u Kanadi i Velikoj Britaniji nego u ostalim zemljama. Progresivni sistemi oporezivanja su oni kod kojih se više praktikuju neposredni porezi i primenjuje poreska progresija(def se kao porast poreskih stopa sa povećanjem poreske osnovice, tako da porez raste brže nego proporcionalno u odnosu na porast osnovice) nego kod onih zemalja koje više primenjuju metod posrednog oporezivanja. Direktni porezi se najšire praktikuju u Severnoj Americi. 25. a. Gifenov paradoks Povećava se razlika u prinosima osnovnih poljoprivrednih i tehničkih kultura u odnosu na razvijene zemlje S Amerije i Zapadne Evrope. Prisutan je raskorak između porasta stanovništva i proizvodnje životnih namirnica, energije i sirovina. Prem novim proračunima organizacije za ishranu i poljoprivredu FAO poljoprivredna proizvodnja ZUR mora gotovo se usvostruči da bi se moglo obezbediti prehranjivanje stanovništva koje se stalno povećava. Potrebno je stalno udvostručavanje proizvodnje životnih namirnica može se postići na sledeći način - oko 25% korišćenjem do sad neobradivih zemljišta - oko 15% biranjem dveju đžetvi godišnje u oblastima gde klima to dozvoljava - oko 60% povečanjem žetvenih prinosa.

115

Poboljšanjem agrotehničkih metoda, Stručnjaci imaju u vidu sledeće mere: - ispravno pripremanje i odravanje tla, odgovarajuće navodnjavanja, korišćenje organskog i mineralnog đubriva. - sprečavanjem gubitaka prinosa posle ubiranja žetve zalihe hrane povećale bi se za 20% - sprečavanje gubitaka prinosa pre žetve primenom tehničkih bioloških i hemijskih sredstava za zaštitu biljaka od insekata... Preduzimanje ovih mera mora da ima u vidu sve ekonomske socijalne okolnosti i druge specifičnosti, paradokse. Pr: Odstupanje od normalne krive tražnje poljoprivrednih proizvoda-Gifenov paradoks. Poznato je da bi povećavanjem cena u normalnim okolnostima trebalo da ima za posledicu smanjenje tražnje i brnuto. Ali kod nekih vrsta roba (onih čvrste tražnje) prisutno je odstupanje od tog pravila. Može da dođe umesto smanjenja, povećanje tražnje. Ukoliko iz raznoraznih razloga dođe do porasta cena namirnica koje najviše troše najsiromačniji slojevi, rast ovih cena ne izaziva opadanje, već rast tražnje. Do toga dolazi jer se smanjuje kupovna snaga ovog dela stanovništva i njihova ranija usmerenost ka proizvodima trajne potrošnje, tj kvalitetnije iuksuznije robe. To se naziva Gifenovim paradoksom. b. Fridmanov recept (državno upravljanje novčanom masom) Fridman govori da država može da utiče na inflaciju svojom politikom tako što će upravljati novčanom masom. Mnogobrojne i snažne egativne ekonomsko-socijalne posledice koje sa sobom nosi i sadrži u sebi savremena inflacija prisiljava državu i njene organe da preduzimaju ceo niz instrumenata i mera koje imaju neposredno ili posredno dejstvo na obuzdavanje inflacije, mera kako fiskalne i monetarne prirode tako i direktni intervencija putem zamrzavanja cena i nadnica, ređe samo cena ili nadnica. Nobelovac Samjuelson, smara da je problem inflacije nedostatak modernih sistema i da je svako potrošačko društvo istovremeno i društvo nacije jer potrošačko društvo neprestano umnožava svoje zahteve. Kejnz je došao do zaključka da nacionalne privrede posmatrano na duži rok neće automatski i same od sebe doći u stanje ravnoteže kako je to smatrala klasična ekonomska doktrina.. Po njemu država bi trebalo da preuzme i obavezu da u slučajevima pada zaposlenosti, različitim merama omogući porast potražnje tj da se više novca vrati u sistem. Po njegovom mišljenju neminovno je prisustvo države. Interesantno je istaći da se u savremenoj ekonomskoj teoriji i praksi sve češće ističe mišljenje Fridmana o inflaciji. On predlaže da se rast novčane mase čvrsto vezuje za kretanje celokupne proizvodnje ili zaposlenosti. Izvukao je zaključak koji se naziva Fridmanov recept, da u svakom periodu novčanu masu treba povećati za određeni fiksni iznos. On podvlači da ne treba mešati fizičke veličine u privredi s novčanim veličinama. Fridman je čvrsto uveren da ako se ne izazove povećanje količine novca da se neće izazvati ni inflacija. On je došao do zaključka da suštinske greške prave vlada i emisione banke, zbog nepoznavanja uticaja politike novca na privredna kretanja.

116

Fridmanov recept za lečenje od inflacija je veoma jasan. '' Postoji samo jedan lek protiv inflacije i njega može primeniti samo vlada:smanjenje sopstvenih izdataka i smanjenje monetarnog rasta, tako da privatna potrošnja bude ograničena. Prema Fridmanovom mišljenju politika punog zaposlenja samo je moderni izum za izazivanje inflacije. Fridman podvlači da je jedan od važnih izvora inflacije, štampanje novca za finansiranje rata. Nisu sva zla u inflaciji. Šta više ona pruža niz otvorenih i skrivenih preimućstava i stiče se utisak da pogoduje svima: imaocima kapitala, svojine i imovine, jer plaćaju već odmerene poreze obezvređenim novčanicama, kao i dužnicima, koji otplaćuju dugove tim novčanicama. Inflacija snažno podstiče investicije i svojevrsnu štednju amputacijom jednog dela nominalnih prihoda i time stvara prirodnu protivtežnju neumerenoj potrošnji. Putem inflacije se mogu obezbediti povišice dohodaka radnika i na taj način amortizovati politički sukobi i pritisci sindikata i drugih političkih grupa i partija. Inflacija povećava prihode državnog budžeta. Slabosti, mane i nedostaci inflacije znatno premačuju njene vrline. Inflacija zaoštrava ekonomsko-socijalne protivrečnosti i produbljuje ekonomsko i klasno-socijalne nejednakosti.Inflacija dovodi do ekonomske i društvene nestabilnosti.Obzirom da svi slojevi i sve kategorije stanovništva nisu osposobljene podjednako za borbu protiv inflacije-to glavni teret pada na one najslabije. Zakonskim propisima se u nizu zemalja dozvoljava da se zbog dejstva inflacije više ili manje slobodno vrši revalorizacija(utvrđivanje nove vrednosti) osnovnih sredstava. U nekim zemljama se to rešava mnogo liberalnije.Pr:Holanska firma Filips ( firma može da poveća vrednost svoje robe-nerealnu vrednost i time prikriva stvarnu dobit koja je daleko veća nego što jeste) Kod nas to nije dozvoljeno. Inflacija je pravi raj za voluntarističko upravljanje. Ona daje podstreh lošem upravljanju, razara sistem stvarnih ekonomsko-socijalnih vrednosti. Inflacija devalvira rad i dovodi do pogoršanja. Naša politika je monetarna, smanjuje se količina opticaja novca ali ni to ne može dugo. Devalvacija se definiše kao zakonom priznati nivo inflacije-inflatorni učinak. Devalvacija je istovremeno i kapitulacija ekonomske politike. Postojanje'' stabilne vlade'' u uslovima nestabilne ekonomije nikada nije dovelo do ekonomske stabilizacije i odklanjanja inflacije. Poznatija je situacija da tako ''stabilna vlada'' stabilizuje sve veći rast inflacije. Stabilnost i konvertibilnost nacionalne novčane jedinice uz stabilan rast proizvodnje i zaposlenosti u svim demokratskim društvima su stabilizatori vlade i obrnuto. b. Vrste poreza i način oporezivanja Budžetski prihodi se ubiru putem raznih vrsta poreza, doprinosa i taksa i , zavisno od obima, izvora i načina ubiranja imaju vrlo značajan uticaj na celokupni proces društvene reprodukcije. Putem različitih sistema, metoda..prikupljanja budžetskih prihoda vrši se preraspodela dohotka kako između pojedinih proizvođača, grana i grupacija tako i između pojedinih klasa i kategorija građana. Otuda je prikupljanje vrlo osetljivo i složeno ekonomsko-socijalno pitanje u svim zemljama.

117

U okviru budžetskih prihoda posebno se ističu: - porez na dohodak građana - porez na dohodak korporacija - porez na svojinu, nasleđe, poklone - carine; takse ; doprinos-socijalno osiguranje ; državni zajmovi Stvarnu ulogu pojedinih poreza najlakše je sagledati na osnovu njihovog učešća u strukturi prihoda državnog budžeta. Porez na lične dohodke 40% porez na dodatnu vrednost 10% Porez na profite firmi 10% carine 5% Socijalni doprinosi 30% ostale vrste poreza 5% Sistem oporezivanja ne treba da destimuliše ekonomsku, proizvodnu, uslužnu delatnost Putem poreza se ubiraju prihodi državnog budžeta od fizičkih i pravnih lica kao obavezna i nepovratna plaćanja. Porezi su vezani za državu i njene funkcije. Buržoaska revolucija je generalizovala poreske obaveze. Oporezivanje ne ispunjava samo prosto finansijske ciljeve, već su značajan instrument preraspodele dohodka, dinamiziranja privredne aktivnosti, vrše snažan uticaj na obim i strukturu proizvodnje, investicija i potrošnje, na kretanje cena, raspodele dohodaka, profita i ličnih dohodaka građana. Američki sistem se smatra najboljim poreskim sistemom. Prema načinu ubiranja, porezi mogu biti neposredni(direktni) i posredni(indirektni) U grupu neposrednih poreza spadaju: porez na dohodak građana, porez na profit korporacija, porez na svojinu, imovinu, poklone... A u grupu posrednih poreza spadaju: porez na promet, carine..Prva grupa poreza se naplaćuje neposredno od poreskih obveznika, a druga se plaća posredno prilikom kupovine roba ili korišćenje usluga. Poreske stope kod neposrednih poreza mogu da budu: proporcionalne, progresivne ili regresivne, zavisno od toga da li se od onih sa visokim dohodcima uzima isti, veći ili manji deo dohodka u odnosu na one sa niskim dohodkom. Metod neposrednog oporezivanja se više praktikuje u SAD i Švedskoj, a posredno oporezivanje više u Kanadi i Velikoj Britaniji nego u ostalim zemljama. Progresivni sistemi oporezivanja su oni kod kojih se više praktikuju neposredni porezi i primenjuje poreska progresija(def se kao porast poreskih stopa sa povećanjem poreske osnovice, tako da porez raste brže nego proporcionalno u odnosu na porast osnovice) nego kod onih zemalja koje više primenjuju metod posrednog oporezivanja. Direktni porezi se najšire praktikuju u Severnoj Americi.

118