Savremena Uloga i Organizacija Nauke

SAVREMENA ULOGA I ORGANIZACIJA NAUKE - Izabrani radovi, I -

Staniša Novaković

Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Beograd 2001

2

Staniša Novaković, Savremena uloga i organizacija nauke Izabrani radovi, I Izdavač Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Čika-ljubina 18-20 Redakcija biblioteke Instituta za filozofiju Jovan Aranđelović, Jelena Berberović, Nikola Grahek, Svetozar Sinđelić, Aleksandar Gordić Recenzenti dr Jovan Aranđelović dr Jelena Berberović Grafička obrada, prelom i slog Predrag Maksimović CR Štampa Štamparija Zuhra, Vitanovačka 15, Beograd Tiraž 300 primeraka Štampanje završeno u martu 2001. godine Knjiga se može nabaviti ili naručiti kod izdavača, tel. 638-104.

3

PRVI DEO

PRAVCI U SAVREMENOJ FILOZOFIJI NAUKE

4

[MUSTIKLA

5

6

GLAVNI TOKOVI U SAVREMENOJ FILOZOFIJI NAUKE Kada se u našim filozofski obrazovanim krugovima povede reč o filozofiji nauke, onda se ovo područje najčešće i prvenstveno povezuje sa nekim filo-zofskim stremljenjima koja preovlađuju u savremenoj anglo-američkoj filozofiji, a pre svega sa logičkim pozitivizmom. Oni koji tako čine ‡ kao što će se, nadam se, iz daljeg izlaganja jasno vide-ti ‡ pristupaju ovoj problematici ili veoma površno, ili bez dovoljno širokih uvi-da u nju. Pa ipak, takvi prilazi imaju i svoju realnu osnovu. Pre svega, predstavni-ci nekih drugih savremenih filozofskih strujanja (egzistencijalizam, marksizam, filozofija običnog jezika...) ili nisu bili skloni, ili ih je osnovna njihova usme-renost sprečavala u tome, da razviju interes za posebna i detaljna filozofska razmatranja o nauci. Sem toga, svojom antimetafizičkom nastrojenošću i prizna-vanjem saznajnog značenja isključivo logici i empirijskonaučnom znanju, logički pozitivizam se ne samo činio kao takva misaona usmerenost koja je idealna za pot-puno i suvereno bavljenje filozofijom nauke, već je ova filozofska škola (kako je već odavno s pravom istaknuto) svoje najvažnije i najkonstruktivnije doprinose zaista učinila na polju logike i metodologije nauke, pa se za nju vezuje i sámo nastajanje filozofije nauke kao zasebne filozofske discipline. Međutim, odmah treba podvući da se filozofija nauke nije niti rađala isključivo u okrilju logičkog pozitivizma (na primer, u Francuskoj ili Nemačkoj), niti je svoja najsavremenija i najviša dostignuća na engleskom govornom području ostvarila unutar ovog misaonog usmerenja. Savremeno bavljenje filozofijom nau-ke, međutim, ne može se zamisliti bez poznavanja ovog "klasičnog" pravca. Valja isto tako upozoriti na još jednu činjenicu: najveći deo opštih razmatranja u oblati metodologije i filozofije nauke, kada je reč o engleskom govor-nom području, imao je na umu ili se zasnivao na analizi prirodnih nauka, a samo povremeno su se mogućnosti i granice određenih opštih pojmova i postupaka is-pitivale preko društvenih nauka. Neki od istaknutih autora ‡ na primer, Kun ‡ sami su izrazili ograde u pogledu primenljivosti svojih teorija van oblasti prirodnih nauka. Povezanost filozofije nauke prvenstveno sa prirodnim naukama, kao naj-razvijenijim i najegzaktnijim ‡ sasvim je razumljiva, mada ne izražava nikakvu nu-žnost niti jedinu mogućnost. Tako u Nemačkoj, pored one struje koja je bliska anglo-američkoj filozofskoj tradiciji (H. Albert, V. [tegmiler i drugi), posto-ji struja koja raspravlja o problemima nauke oslanjajući se pre svega na istraživa-nja društva (Adorno, Habermas i drugi).

7

Za francuske mislioce, međutim ‡ pored nekih, uglavnom mlađih filozo-fa, koji se bave onom problematikom što je u žiži interesovanja na engleskom govornom području ‡ bavljenje filozofijom nauke kod starijeg naraštaja podrazu-meva jednu više opštefilozofsku negoli metodološku usmerenost, pa u središte pažnje dolaze takvi problemi kao što je iznalaženje onih filozofskih (ili metafizičkih) pretpostavki koje /ne/ leže u osnovi nauke i njenog razvoja (u tom smislu različiti filozofi ‡ Bergson, Brenšvig, Poenkare, Diem ili Bašlar ‡ formulišu različite teorije nauke; ili istražuju u kojoj su meri, gde i na koji način u nauku uključeni determinizam, dijalektika i slično), koje su specifič-nosti naučnog saznanja u odnosu na filozofsko i zdravorazumsko saznanje i slično. Ali, protiv stereotipnog povezivanja filozofije nauke isključivo ili prvenstveno sa logičkim pozitivizmom govore i neki veoma ozbiljni filozof-ski razlozi. Naime, baš ta scijentistička, antimetafizička i čisto logička usmerenost ove škole mišljenja uslovila je ne samo njene ograničenosti kao filozo-fije (koja se svodila na "logiku nauke"), već je isto tako vodila ograničenom, čisto logičkoanalitičkom pristupu filozofiji nauke. Potpuno odsustvo istorijske perspektive jedan je od osnovnih nedostataka logičkopozitivističke filozofije nauke. Stoga su zastupnici ove škole mišlje-nja i podlegli iluziji da su njihove metode jedine pogodne za istraživanja na ovome području, pa je tako filozofija nauke počela da se razvija kao sasvim neza-visna, čista teorijsko-normativna disciplina koja se ne oslanja na istoriju nauke, koja nema potrebe za analizom konkretne naučne prakse, a uz to je potpuno zanema-rena činjenica da filozofija nauke (kao problematika, a ne kao disciplina) ima svoju blistavu, mada, na žalost, veoma malo istraživanu, pa i danas još nedovoljno poznatu prošlost. Sem toga, oštru kritiku doživelo je i sámo logičkopozitivističko shvatanje nauke. Reč je bila o veoma uskoj zamisli nauke, s obzirom da je za naučno pri-znavano samo logičko-tautološko znanje i empirijska nauka u smislu onoga znanja koje se može potpuno proveriti i potvrditi pojedinačnim empirijskim činjenica-ma. Savremeni razvoj ‡ kako logike tako i nauke ‡ pokazao je sasvim jasno nepri-kladnost ovakvog isključivog i autoritarnog shvatanja nauke. Naravno, logički pozitivizam se dugo opirao, njegove pristalice i simpa-tizeri (kojih ima i danas ‡ Salmon, Hese i drugi) unosili su različita drastična i manje drastična prilagođavanja, što je, naravno, vodilo unutrašnjem urušavanju ove škole mišljenja. Gubitak suverenih pozicija u filozofiji nauke usledio je, razu-me se, tek onda kada su filozofi drugačijih usmerenja uspeli da afirmišu nova alternativna gledišta na ovome području, od kojih su neka otišla i u sasvim drugu krajnost (poričući ne samo specifičnost naučne metode, već i svaku raci-onalnost naučnog znanja; odbacujući i takve ideale kao što su jasnost, tačnost ili tehnička preciznost). Ipak, čini se da većina filozofa nauke danas smatra da ova disciplina ne može da opstane bez nekih zahteva koji nisu u suprotnosti sa osnovnim duhom logičkopozitivističkog pravca: zahteva za jasnim postavlja-njem problema, za pažljivim rukovanjem odgovarajućim logičkim i matematičkim oruđima, kao i za kritičkom analizom pretpostavki i rezultatâ svih filozof-skih istraživanja.

8

Preterani interes za tehničke probleme logike, koji je ležao u osnovi zanemarivanja konkretne prakse nauke, predstavljao je svakako glavni unutra-šnji uzrok nastajanja antipozitivističkog revolta i zasnivanja "istorijske" nasu-prot "logičkoj" školi u filozofiji nauke. Neki autori su pominjali i druge unu-trašnje (saglédanje brojnih nepogodnosti induktivne logike; saznanje da podaci ne mogu nikada da odrede teoriju jednosmisleno; uviđanje nemogućnosti potpunog is-ključivanja vrednosnih sudova iz nauke) ili spoljašnje činioce (uticaj poznoga Vitgenšajna; novopostignute rezultate na području istorije nauke, koji su pokaza-li ne samo da mnoge stare, prevaziđene i odbačene teorije sadrže mnogo više od prostodušnih grešaka i predrasuda, već da i u delima neprikosnovenih naučnika ‡ na primer, Galileja ili njutna ‡ ima dosta grešaka i empirijski nezasnovanih tvrđenja; interpretacije kvantne mehanike itd). Klasično logičkopozitivističko gledište, u čije se glavne predstavnike računaju Karnap, Rajhenbah, Fajgl i Hempel (opravdano ili ne, uz njih se najčešće vezuje i njihov prvi i najoštriji kritičar Karl Poper), a koje se obično spominje kao "standardno gledište", "primljeno gledište", "ortodoksno stanovište", "lo-gičko usmerenje", "formalna orijentacija", ima (kako su već mnogi uočili) nekoliko osnovnih obeležja. Pre svega, kao što se za formalnu logiku pretpostavljalo da se po prirodi pre bavi "formom" negoli "sadržajem" stavova i razlogâ, tako je i filozofija nauke imala da se bavi "logičkom formom" naučnih iskaza pre negoli njihovim "sadržajem"; logičkom strukturom, odnosno formalnim sličnostima koje su prisutne u svim pojedinačnim slučajevima, tj. logičkom rekonstrukcijom naučnih po-stupaka koji se javljaju u kontekstu opravdavanja, da bi tako ustanovila kanone, metode, organon ili formalni algoritam koji vlada u empirijskim naukama. Raci-onalnost nauke se tada ogleda u tome što se nauka pridržava skupa formalno va-ljanih postupaka. Drugačije rečeno, kao što se pravi razlika između posebnih sistema logi-ke (formulisanih u objekt-jeziku), i metalogike (koja se bavi analizom onih izra-za koji se primenjuju na iskaze ili nizove iskaza objekt-jezika, kao, na primer, "istinito", "dokazano", "je teorema" i slične), tako se može načiniti razlika između naučnih teorija, objašnjenja itd. i analize onih izraza koji se primenjuju na konkretne naučne termine ili iskaze, tj. onih izraza koji se koriste u govo-ru o nauci (kao što su "je zakon", "ima empirijsko značenje", "je objašnjenje", "je /potvrđena/ teorija" itd). Ovako zamišljena filozofija nauke se, razume se, ne bavi posebnim nauč-nim teorijama, pa je tako imuna na promene u nauci, na nastajanje i nestajanje po-sebnih naučnih teorija; te promene se tiču sadržaja nauke, a filozof nauke se bavi njenom opštom strukturom, njega ne interesuju specifične "smrtne" teorije, već opšte karakteristike bilo koje teorije. Smatrajući da je vrednost pojedinačnih konkretnih naučnih teorija u kraj-njoj liniji prolazna, s tim što teorije služe isključivo kao instrumenti predvi-đanja, predstavnici pozitivističko-instrumentalističke filozofije nauke su dr-žali da u načelu mogu da nam pruže konačnu analizu onih izraza nad kojima sami obavljaju postupak analize. Tako, na primer, navodeći nam odlike svih moguć-nih objašnjenja, filozof nauke nam daje formalna obeležja i svih budućih objašnjenja, mada se posebna naučna objašnjenja mogu menjati od teorije do teorije. 9

Logički pozitivisti, međutim, ne samo što su filozofiju nauke zamišlja-li po modelu formalne logike, već su isto tako u samome svom prilaženju proble-mima naučnog znanja široko koristili tehniku moderne matematičke logike. Uo-čena slabost u logičkoj formulaciji koja se ne bi mogla popraviti, predstavljala je kobnu primedbu. Naučne teorije su shvaćene kao aksiomatski sistemi, čija se veza sa iskustvom postiže pomoću "pravilâ interpretacije", koja su takođe pod-ložna formalizaciji. Time je područje filozofije nauke automatski suženo na najrazvijenije naučne teorije, a proučavanje istorije nauke postalo irelevantno. [to se tiče empirijskog karaktera prirodnih nauka, logički pozitivisti su zastupali jaku tezu da svaka naučna teorija mora u veoma preciznom smislu da bude zasnovana u iskustvu: s jedne strane, u pogledu značenja svojih termina, a s druge, u pogledu prihvatljivosti svojih tvrđenja. Kada je reč o prvome, nastojalo se pokazati da "teorijski termini" mogu da se interpretiraju pomoću "posmatračkih termina", za koje se smatralo da ne predstavljaju problem, s obzirom da se odnose neposredno na iskustvo. U pogledu prihvatljivosti naučnih teorija, htelo se poka-zati da se naučne hipoteze mogu u potpunosti potvrditi ili opovrći empirijskim svedočanstvom. Kako su vremenom uočene mnoge slabosti ovoga "klasičnog" gledišta, na kraju je došlo do oblikovanja novih stremljenja u filozofiji nauke, čiji bi glavni predstavnici bili Tulmin, Hanson, Kun, Lakatoš i Fajerabend. Ova stremljenja neki posmatraju kao celinu (pa govore o "novom gledištu /ili pokretu/", o "isto-rijskom prilazu" ili "istorijskom relativizmu", odnosno "postpozitivističkom stanovištu"), dok neki autori, naročito u poslednje vreme, ističu da je tu zapravo reč o nekoliko različitih antipozitivističkih gledišta ("oksfordska škola", čiji prilaz se odlikuje prvenstvenim interesovanjem za "običan jezik", "rekon-strukcionisti" ‡ čije je težište interesovanja filozofska kosmologija /Berg-man i Kvajn kao ontolog/; "poperovska škola" ‡ čija se pažnja usredsređuje na probleme rasta saznanja /Agasi, Votkins, Lakatoš, Hans Albert/; "pragmatisti" ‡ koji ovu problematiku gledaju iz perspektive čoveka kao proizvođača nauke i ko-risnika jezika /Djui, Moris, ^erčmen/; "istoristi" ‡ koji kao najvažnije oruđe smatraju proučavanje pojedinačnih primera naučnog istraživanja /Hanson/ itd). Po svemu sudeći, da-kle, savremena filozofija nauke se razvija u pravcu plurali-zma gledištâ, a nje-ni predstavnici postaju sve prijemčiviji za mogućne doprinose ovome području i od strane drugih tradicija, kao što su, recimo, dijalektička i fenomenološka. Ne označavajući prekid saradnje i razilaženje sa tekovinama razvoja logi-ke, nova strujanja izražavaju manju ili veću sumnju u postojanje u naučnom saznanju takvih logičkih struktura koje bi nadilazile posebne istorijske situacije, nagla-šavajući tako značaj proučavanja istorije nauke i konkretne naučne prakse za fi-lozofiju nauke. Vernost aktualnoj naučnoj praksi ispoljava se posebno u pažlji-vom i temeljitom izučavanju istorije pojedinačnih primera (slučajeva) naučnih poduhvata.

10

Ima još nekih karakteristika koje su zajedničke za sva gledišta koja se javljaju u okviru nove filozofije nauke. To je, recimo, priznavanje neophodnosti, a nekada i insistiranje na značaju određene vrste "prožimajućih" pretpostavki, koje su neki nazvali "filozofska pozadina" (Koare), ili "paradigma" (Kun), ili "ideali prirodnog reda", odnosno "standardi racionalnosti i razumljivosti" (Tulmin). Nova filozofija nauke, znači, može se slobodno reći, vraća ugled meta-fizici, uviđajući da središnji problemi u nauci ma kojeg razdoblja ne proizlaze nužno iz unutrašnjih potreba same nauke, već su često plod spoljašnjih uticaja u čijoj osnovi leže određena metafizička čovekova opredeljenja ili odluke. Međutim, pored usmerenosti na izučavanje aktualne naučne prakse, za novu filozofiju nauke možda je najkarakterističnija doktrina "zavisnosti od teorije", koja je nastala saglédanjem nepremostivih teškoća onih pokušaja koji su bili usmereni na to da se osnovne činjenice posmatranja identifikuju nezavisno od sva-kog teorijskog razmatranja. Prema ovome shvatanju, značenja svih naučnih termina, i "posmatračkih" i onih "teorijskih", određena su teorijom, ili paradigmom, ili idealom prirodnog reda koji leži u njihovoj osnovi. Ovo učenje je na taj način prevazišlo neke teškoće logičkog pozitivizma, ali je zapalo u nove, druga-čije teškoće (na primer, u vezi sa pitanjem osnove za procenjivanje da li neka teo-rija odgovara stvarnosti, ili sa procenjivanjem koja teorija predstavlja napredak u odnosu na prethodno znanje). Najzad, nove struje ne teže zamenjivanju postojećih pojmova nekih preci-znijim i tačnijim pojmovima, već razjašnjavanju aktualnog korišćenja nekoga pojma i istraživanju njegove evolucije. Na osnovu svega do sad rečenog, predstavnici nove filozofije nauke sma-traju da pokušaji starije tradicije da učvrsti pravi jezik i jedinstvenu metodu nauke, ne predstavljaju ništa više do jednu logičku vežbu koja sama po sebi može imati svoju vrednost, ali nema mnogo ili čak nema nikakve veze sa stvarnom živom naukom. Preciznije rečeno, zaključak koji ovi filozofi nauke izvode iz prouča-vanja pojedinih konkretnih slučajeva iz istorije nauke, jeste da, ukoliko je pri-hvaćena logika nauke neophodna za sistematsko izlaganje završenih naučnih podu-hvata, ona uopšte ne može da se primeni na naukuu-stvaranju. "Naučna metoda" je, dakle, primenljiva na one naučne iskaze koji su podložni formalizovanju, na za-tvorenu nauku, a ne na onu otvorenu, koja je u toku nastajanja, u procesu rasta, za koju je neizvesno u kojoj meri se oslanja na logičke postupke. U otvorenoj nauci ne bi moglo biti nikakve jedinstvene naučne metode, kao što ne postoji ni jedinstve-ni jezik nauke.

11

S obzirom da se na taj način u ovoj filozofiji nauke javlja značajan vid relativizma kada je reč o procenjivanju naučnih postupaka koji su vezani za proce-se nastajanja i zamenjivanja naučnih teorija, menja se i shvatanje racionalnosti nauke. Racionalnost se više ne ogleda u pridržavanju određenih čvrstih kanona, već u načinu na koji naučnici menjaju svoje postupke i modele argumentacije u svakom zasebnom području istraživanja, da bi ih što bolje prilagodili zahte-vima menjanja samih problema; u načinu procenjivanja koji su posebni pojmovi ili obli-ci argumentacije relevantni u određenoj (novoj) problemskoj situaciji. Ne računajući klasični problem proveravanja, koji je tek u poslednje vreme doživeo sasvim drugačije pristupe od onoga logičkopozitivističkog, u novoj filozofiji nauke najpre su počeli da se razmatraju problemi povezani sa zamenjivanjem hipoteza, problemi naučnih revolucija, a tek u najnovije vreme pro-blemi nastajanja novih hipoteza i problemi napretka naučnog saznanja. Kada se, dakle, stvari uproste i kada se uporede ove dve glavne struje u filozofiji nauke, pozitivistička i postpozitivistička, postaje jasno da će se svi oni koji su zainteresovani za pitanja rasta naučnog saznanja, pa onda i probleme samoga nastajanja i zamenjivanja naučnih hipoteza, morati da uoče, s jedne strane, mnoge nedostatke logičkopozitivističkog usmerenja, kao i mnoge prednosti novoga gledišta, s druge strane, što ‡ razume se ‡ ne znači da sve što su logički pozitivisti pokušali da doprinesu filozofiji nauke treba odbaciti, ili da nova filozofija nauke ne pati ni od kakvih nedostataka. Moglo bi se napomenuti da su (ne računajući klasični problem proveravanja, koji je ipak tek u poslednje vreme doživeo sasvim drugačije pristupe od onoga logičkopozitivističkog) u novoj filo-zofiji nauke najpre počeli da se razmatraju problemi povezani sa zamenjivanjem hi-poteza, problemi naučnih revolucija, a tek u najnovije vreme problemi nastajanja novih hipoteza i problemi napretka naučnog saznanja.

12

FILOZOFIJA NAUKE U VELIKOJ BRITANIJI Tradicionalna je karakteristika britanskih filozofa da su mnogo više skloni postavljanju problema, uočavanju i isticanju teškoća, beskonačnom raspra-vljanju i predlaganju provizornih rešenja, nego što ispoljavaju težnju za formu-lisanjem nekih čvrstih i konačnih rešenja u sklopu jasno određene opšte sistematizacije. ^ini mi se da ovaj način pristupanja filozofiji ima svojih pre-imućstava. Neprekidno naglašavajući nove i neočekivane probleme (bez obzira što će mnogi od tih problema na kraju iščeznuti kao pseudoproblemi) i ukazujući na nove aspekte starih problema, on može veoma podsticajno da deluje na stvara-nje novih temeljitije postavljenih integralnih sinteza. Značajna pozitiv-na stra-na ovoga načina prilaženja filozofiji jeste takođe njegovo stavljanje akcenta na antidogmatičku kritičnost, koja ide dotle da čitavu filozofsku aktivnost, njen predmet i metode, uvek iznova uzima kao svoj problem. Tako je, razume se, i sa filozofijom nauke, koja je u ovoj zemlji srazmerno skoro ‡ nešto docnije nego u SAD ‡ počela da se konstituiše kao posebno, aktuel-no i značajno područje filozofske aktivnosti. Ne treba, naravno, razumeti da i pre toga u Velikoj Britaniji nije bilo takvih dela koja bismo mogli da ubrojimo u filozofiju nauke. Naprotiv. Sem toga, mada se organizovana aktivnost na pod-ručju filozofije nauke javila nešto ranije u SAD negoli u Velikoj Britaniji, baš za britansku filozofiju i za čitav britanski intelektualni život veoma je osoben blizak odnos i uzajamno oplođavanje između filozofije i nauke. Za ovu zemlju tipičnu pojavu predstavljaju, s jedne strane, istraživači prirode, koji, pored svoga naučnog rada, izlaze sa svojim filozofskim razmišljanjima ‡ uzmimo kao primer samo nekoliko imena: Isak njutn, poznati biolog i Darvinov sledbenik Tomas Haksli (T. H. Huxley), veliki astronom Xon Heršel (Sir J. Herschel), astronom Artur Edington (Sir A. S. Eddington), ugledni biolog Xon Tomson (Sir J. A. Thomson), poznati fizičar Oliver Lox (Sir O. Lodge), fizičar Xems Xins (J. Jeans) itd. ‡ a s druge strane, filozofi koji vrše naučna istraži-vanja ili su veoma izrazito zainteresovani za probleme takvog istraživanja: ovde mo-žemo poći od Bekona, da bismo preko Spensera, Vilijema Hjuela (nj. njhenjell) i Mila (J. S. Mill) stigli do Herberta Kara (H. nj. Carr), Edmunda Vitekera (Sir E. T. njhittaker), Vilijema Xevonsa (nj. S. Jevons), ^arlija Broda (C. D. Broad) i Bertran-da Rasla (B. Russell). Karakteristično je takođe da se filozofija nauke u Brita-niji zasniva na tradicionalno bliskoj vezi filozofije uglavnom sa prirodnim, a ne sa društvenim naukama. Pogledajmo zato najpre na koje se probleme u Velikoj Britaniji ukazuje u vezi sa sve širom i sve razvijenijom i organizovanijom aktivnošću u oblasti filozofije nauke.

13

I A) Razlozi nastanka filozofije nauke kao posebne oblasti istraživanja O razlozima izdvajanja problematike filozofije nauke, kao zasebne problematike kojom bi trebalo da se bave posebni stručnjaci, što su osnovali i posebnu grupu u okviru Britanskog društva za istoriju nauke, obaveštava nas uvodni redakcijski članak prvoga broja Britanskog časopisa za filozofiju nauke (The British Journal for the Philosophy of Science, Vol. I, No. 1, May 1950). Ovde ću pobroja-ti te, kao i još neke druge razloge koji se navode za konstituisanje ove discipline. Izgleda mi da u stvari svi ti razlozi potiču ne samo iz želje, već iz akutne potrebe da se parira, da se izbegne ili svede na najmanju meru neželjeno dejstvo koje se već oseća od smera na usku specijalizaciju u naučnome znanju, koji je uhvatio duboke korene i koji znači drastično poricanje uzajamne povezanosti između filozofije i posebnih nauka. (1) Pretvaranje instrument

nauke

od

vizije

sveta

u

slepi

automatizovani

"Razvitak nauke za poslednjih 300 godina postavio je u naše vreme nauku na pozicije najviše vlasti, kako u pogledu određivanja pravca koji naša zajedni-čka civilizacija treba da uzme u budućnosti, tako isto i u oblikovanju filozofi-je kojom pojedinačni mislilac pokušava da uskladi i razume raznolikost svoga iskustva. Zaista je upadljiv kontrast između današnje naučne aktivnosti i naučne aktivnosti u XVII veku, gde se u stvari nalaze koreni naših sadašnjih gle-danja na naučne probleme. U doba njutna bavljenje naukom bilo je skoro sasvim ezoterično zanimanje, kojim se bavila nekolicina ljudi što su radili izdvojeno jedan od drugoga. S druge strane, tada se dovoljno jasno uočavalo da nauka odre-đuje prirodnu ili eksperimentalnu filozofiju i da je nerazdvojno povezana sa osnovnim problemima značenja i svrhe postojanja: za Galileja matematika je bila jezik kojim je napisana velika knjiga prirode, a za njutna prostor je bio izraz sveprisutnosti Boga. Danas je, međutim, položaj obratan. Individualna naučna aktivnost sve manje pada u oči. ^im se osposobe, naučni radnici teže da budu ÄupregnutiÄ u is-traživačke programe, i ma koliko produkcija naučnika dostizala cifru koja je nekada izgledala nemogućna, njih još uvek nema dovoljno za izvršavanje onoga posla koji treba da se obavi. Zato je i filozofski aspekt nauke zamračen; nauka nije više pre svega filozofija, već je instrument. Prema tome, nauka je u opa-snosti da se od jedne vizije sveta pretvori u slepi automatizam, a njeno traženje od hodočašća u običnu hajku." (Op. cit., p. 1.) (2) Gubitak razumevanja za dublji ljudski značaj naučnoga znanja, koje poseduje sve veću moć

14

"Ali, dok se instrumentalizovanje nauke može shvatiti kao donekle neizbežno i ne nužno u celini kobno, ipak je u najvećoj meri nepoželjno da pro-širena primena nauke u praktičnim poslovima bude praćena gubitkom razumeva-nja njenoga filozofskog značaja. Takav ishod, međutim, izgleda neizbežan, ukoliko se ne učini pozitivni napor da se održi u životu osećanje za ovaj temeljniji doprinos koji nauka može da učini za zadovoljenje naših zajedničkih ljudskih potreba. Mladi studenti nauke sada nemaju slobodnog vremena za razmi-šljanje o značaju svoga rada. ^im prođu kroz naporne studentske dane, oni izlaze na takvo polje gde pobeda pripada najbržem, a naklonost najveštijem, i gde nema-ju vremena da postanu ljudi od razumevanja. Tako se javlja težnja da se u sve većim i većim razmerama stvara takva zajednica u čije ruke prelaze uzde civi-lizacije, a u čijim mozgovima ima sve manje i manje razumevanja za pokretačku snagu koju jedino ona može da kontroliše. Mogućne posledice ovakvog stanja ne treba posebno naglašavati." (Op. cit., p. 2.) (3) Brzi porast naučnoga znanja otežava procenjivanje njegovog pravog značaja. "[to brže znanje raste i što dublje prodire, sve teže je proceniti njegov krajnji značaj (ultimate significance). Samo naučnik može to da uradi kako tre-ba, ali on postaje sve manje i manje sposoban za taj zadatak. Mogućne posledice ovoga takođe ne treba posebno naglašavati." (Op. cit., p. 2.) Pored ovih opštih razloga navodi se i jedan značajan metodološki razlog: (4) Naučne organizacije ne pokazuju sklonost ka širim filozofskim saglédanjem svojih problema, dok filozofi uzimaju u obzir nauku samo ukoliko je smatraju neophodnom za proučavanje filozofije. "Naučni problemi kao takvi spadaju u područje različitih naučnih društa-va i razmatraju se u njihovim publikacijama; ali ova društva ‡ osim vrlo spora-dično, iz nekih naročitih razloga ‡ ne ulaze u pitanje odnosa pojedinih proble-ma prema drugim oblastima proučavanja. Slično, problemima opšte filozofije bave se filozofska društva i o njima se raspravlja u filozofskim publikacija-ma, tako da je pažnja koja se posvećuje nauci slučajna i ispitivanje nauke se pred-uzima zato što se smatra neophodnim za proučavanje filozofije, a ne zato što je filozofija neophodna za razumevanje nauke. Mi, naravno, ni najmanje ne potcenju-jemo nijedan od ovih zadataka; naprotiv, smatramo ih bitnim za jedno potpuno obrazovanje. Ali, oni ostavljaju jednu značajnu pukotinu koju treba popuniti." (Op. cit., pp. 3-4.) Naravno, situacija se u ovom pogledu u poslednje vreme prilično menja. Sem toga, u različitim diskusijama o započetom organizovanom radu u oblasti filozofije nauke u Velikoj Britaniji nailazimo na još neke razloge. Tako, na primer, srećemo i sledeći razlog: (5) Među naučnicima žive zastarela shvatanja, zato što ne žele da svesno usvoje savremena. 15

Naglašava se kao veoma značajno da rad na području filozofije nauke treba da smanji broj onih naučnika koji još uvek kombinuju savremeno znanje u svojoj posebnoj oblasti istraživanja sa prevaziđenom filozofijom nauke (misli se na one koji, u želji da zanemare filozofiju, postaju žrtve raznih zastarelih načina mišljenja koje su i nesvesno, hteli to ili ne, usvojili). "Naučna" filozo-fija nauke treba da zameni nesvesnu, dogmatičnu i "nenaučnu" filozofiju nauke.

16

(6) Uska specijalizacija u samom sistemu školovanja Ističe se takođe da su interesovanje za istoriju i filozofiju nauke i njena popularnost naglo porasli u poslednje vreme i zbog srazmerno lošeg siste-ma školovanja u Engleskoj (ne i u [kotskoj), gde se još u srednjoj školi, posle trinaeste godine, vrši dosta uska specijalizacija. Zbog toga oni koji studiraju nauku žele da kroz ovaj kurs, ne udaljavajući se previše od svojih specijalnih studija, steknu malo šire vidike, a oni koji studiraju umetnost žele da steknu izvesnu predstavu o tome šta je nauka i kako se obavlja proces istraživanja u nauci (čiji uticaj na ljudski život i mišljenje, i uopšte na ljudsku kulturu, iz dana u dan postaje sve veći), što će na ovaj način postići mnogo bolje i delotvornije nego kada bi se upustili u izučavanje neke posebne nauke. Mada su istorija i filozofija nauke jedna samostalna disciplina, one istovremeno dozvoljavaju ili, bolje reći, stvaraju priliku za veoma korisnu intenzivniju interfakul-tetsku komunikaciju, premošćavajući tako jaz između umetnosti i nauka.

B) [ta govori "za", a šta "protiv" ove discipline Ali, ako su gorenavedeni razlozi bili dovoljno jaki za pokretanje širih koordiniranih istraživanja i organizovane aktivnosti na području filozofije nauke, oni nisu sprečili mnoge naučnike, kao i neke filozofe u Velikoj Brita-niji da budu ne samo ravnodušni, već i otvoreno neprijateljski raspoloženi prema radu u ovoj oblasti. Vitrou (G. J. njhitronj), koji je inače po struci matematičar, konstatuje 1955. godine u svome predsedničkom obraćanju Proučavanje filozofije nauke pred Grupom za filozofiju nauke (članovi ove grupe mahom su naučnici, a od filozo-fa koji su se upravili na ovu problematiku nema skoro nijednog koji nije studirao i neku posebnu nauku), da protivljenje ovome predmetu ne potiče samo iz "nekulturnosti i predrasude" i da je ne bi trebalo zanemarivati. Trudeći se da razume i da analizira protivničko gledište, Vitrou rezimira glavne argumente koji se uglavnom nezvanično iznose protiv proučavanja filozofije nauke, pokušavajući istovremeno da pruži odgovore na te prigovore: (a) Najčešći prigovor jeste da filozofija nauke privlači one koji su intelektualno "nedozreli". Sa ovim prigovorom je najlakše obračunati se, jer bi zaista bilo fantastično osuđivati istraživanje nekog predmeta zbog toga što se neki pojedinci među onima koji se bave tim istraživanjem mogu okvalifikovati kao sasvim nepodobne osobe. (b) Dosta često sreće se i shvatanje da oni koji se ozbiljno bave naukom nemaju vremena (bilo što ne mogu da nađu vremena ili što ne treba uzalud da ga troše) za pitanja koja spadaju u oblast filozofije nauke. Iako se ova kritika može delimično odbaciti kao primitivizam, u njoj se nalazi jedan ostatak koji seže dublje.

17

(bÄ) Moderni vid toga ostatka združen je sa politikom koja se može kolokvijalno opisati parolom: "Loptu treba neprekidno držati na oku." Naime, smatra se da je tempo kretanja u nauci danas već tako brz da ljudi jednostavno sebi ne mogu dozvoliti da budu odvojeni od specifičnih pitanja kako bi upravili pažnju na šira pitanja. Mladim i briljantnim naučnicima se u ime njihovih karijera sve više savetuje da svoju pažnju usredsrede na uske frontove; u poslednje vreme ovde se više ne poziva samo na lične ambicije, već se tu javlja i pritisak koji izaziva međunarodno suparništvo, koje sve više i više uzima oblik tehnološkog takmičenja (pri čemu se gubi iz vida gde leže osnove moder-ne tehnologije), tj. poziva se i na osnovne interese nacije kojoj naučnik pripada. Naučnici koji filozofiraju podsećaju na lica iz ^ehovljevog Višnjika, koja raspravljaju o Bogu, ^oveku i Vasioni dok imanje treba da bude prodato ispod njiho-vih nogu. Vitrou smatra da je ovo u stvari najjači argument koji se može izneti protiv proučavanja filozofije nauke, bar u sadašnje vreme. Za ovaj izrazito prakticistički, usko postavljeni argument, koji je lišen svake šire ljudske perspektive. Vitrou smatra da delimično potiče i otuda što većina naučnika, koji se stavljaju u opoziciju prema ovome predmetu, nije uspela da pronađe zadovolja-vajuće odgovore na pitanja: "Kakva je korist od filozofije nauke?" ili: "[ta je filozofija nauke?" (bÄÄ) Večiti vid pomenutoga ostatka, međutim, povezan je sa tradicionalnim suparništvom između naučnika i filozofa, koje je još uvek uslovljeno uve-renjem velikog broja ljudi od nauke da svi filozofi, implicitno ako ne ekspli-citno, na svoj predmet gledaju kao na neku vrstu "kraljice nauka", kojoj je dodelje-no pravo da nadgleda specijalne nauke i da ih održava u redu. (v) ^esto se tvrdi, a još češće podrazumeva i okolišno nagoveštava, da filozofi isto tako ne bi trebalo da gube vreme na filozofiju nauke. Kod filo-zofa se, naime, pojavljuje sklonost da u svojoj analizi nauke greše ne toliko zbog predavanja spekulacijama koliko zbog sklonosti da probne fizičke hipote-ze pretvaraju u nepromenljive filozofske principe i tako ih okamenjuju. Do ovoga, međutim, dolazi uglavnom zbog toga što oni filozofi nauke koji sami ni-su studirali nijednu nauku pokazuju težnju preteranog uvažavanja aktuel-nih teorija, skloni su da previše žudno prihvate poslednja dostignuća naučnika kao konačna. (v. The British Journal for the Philosophy of Science, 1956, Vol. VII, No. 27, pp. 190-193.) Pošto je razmotrio protivničke argumente, Vitrou pokušava da iznese i osnovne razloge koji govore u prilog proučavanju filozofije nauke: (a) Naučnike-praktičare može pomalo i da uzrujava činjenica da, svesno ili nesvesno, ipak uvek poseduju jednu filozofiju nauke, jer ni onaj naučnik koji hotimice zanemaruje filozofiju ne misli u mentalnom vakuumu; naprotiv, po-stoje svi uslovi da takav naučnik, kao što je primetio Vajthed, postane "žrtva slučajnih filozofskih predrasuda primljenih od vaspitačice, učitelja ili teku-ćeg načina izražavanja".

18

(b) Najbolja dela iz oblasti filozofije nauke od trajnijeg su interesa nego ostali naučni spisi. Klasici u ovoj oblasti ne samo da su poštovani, već su isto tako i široko proučavani. Po mišljenju mnogih, filozofi nauke mogu biti označeni kao ljudi koji se prepiru dok drugi grade i stvaraju, ali o svakom od njih možemo reći ono što se britanski književnik Hilari Belok nadao da će biti rečeno o njemu kada umre: "njegovi gresi su jarko crveni, ali se njegove knjige čitaju." (Filozofska dela Poenkarea, na primer, još uvek se mnogo čitaju, dok to nije slučaj sa njegovim matematičkim spisima, a svi su izgledi da će vremenom ova razlika biti još naglašenija.)

19

(v) Pored toga što filozofija nauke, razume se, kao i ma koja druga disciplina, ima prava da bude proučavana radi same sebe od strane onih koji žele da se u njoj specijalizuju, proučavanje filozofije nauke može da bude moćna pro-tivteža još uvek snažnoj inherentnoj tendenciji koja postoji u samoj nauci u pravcu sve veće specijalizacije. Ima, naravno, i procesa ukrštanja tokova i uza-jamnog oplođavanja između različitih nauka, dolaze do izražaja i neke težnje za sintezom, ali uobličavanje novih graničnih predmeta vodi često samo rapi-dnom stvaranju i razvijanju novih specijalizacija, što izaziva dalju fragmenta-ciju nauke. Samo kroz studije i diskusije koje pripadaju filozofiji nauke moguć-no je, po pravilu, da se pruži ozbiljno razmatranje prirode i tendencija nauke kao celine, pa čak i specijalnih nauka uzetih zasebno i u odnosu jedne prema drugoj. (g) U vezi sa tugaljivim pitanjem da li filozofija nauke može da bude od pomoći naučniku ne samo kada govori o nauci, već i kada se njome profesionalno bavi, Vitrou smatra da treba pre svega priznati da, kao što sama nauka može biti loše upotrebljena, tako može i filozofija nauke. Za osudu je, recimo, svaki onaj fizičar koji razmišlja nad nekim problemom filozofije onda kada treba da traži neki propust u aparatu kojim se služi. Ali, fizika je nešto više od popravljanja aparata, a naučnici nisu samo mehaničari. ‡ [iroko govo-reći, opipljivi proizvod bilo kakvog naučnog istraživanja jeste ili stvaranje nekog instrumenta ili pisanje saopštenja o rezultatima proučavanja za određeno naučno društvo ili časopis. Ovaj drugi zadatak naučnik neće uspeti da ispuni kako treba ukoliko se nije obučio u logici i filozofiji nauke. Sve više se uviđa da svesno negovanje kritičkih standarda nije manje bitno za studenta nauke nego što je za studenta književnosti. Ovo je naročito značajno danas, kada nauka i tehnologija ispoljavaju težnju da zamene humani-stičke nauke kao intelektualnu osnovu naše civilizacije. ‡ Naravno, ni svi filozofi ne predstavljaju obrasce jasnosti, ali ipak, u celini, pored nekoliko izuzetaka, filozofi nauke mogu biti od velike koristi u obučavanju naučnikâ. (d) Najzad, treba odgovoriti i na fundamentalno pitanje o relevantnosti filozofije nauke za naučno istraživanje, na pitanje: može li filozofija nauke značajnije da doprinese napretku nauke, tj. aktualnom procesu naučnog otkrića? Vitrou smatra da mnogi naučnici odbijaju da troše vreme na izučavanje filozofije nauke ne zato što ne bi mislili da filozofija nauke pomaže u izo-štravanju kritičke, a naročito samokritičke sposobnosti, ili što bi poricali da ona može poslužiti studentu da shvati i ceni naučno prilaženje problemu, već zato što smatraju da su filozofi prihvatili veoma preuzvišeno shvatanje o onome predmetu koji nazivaju "naučna metoda". Traganje za ovom metodom kao za nekim čarobnim ključem koji će otvoriti sve tajne prirode izgleda da previ-še podseća na traganje za mašinom perpetuum mobile ili za kamenom mudrosti, da bi se moglo i dalje tolerisati.

20

Mada su naučna otkrića u stvari često vršili ljudi bez ikakvog znanja iz filozofije ili logike ‡ neka su otkrića učinjena čak nasuprot svakoj logici ‡ ima značajnih primera gde su naučna otkrića bila plod filozofije koja je staja-la u tesnoj vezi sa naukom. Ajnštajn je, na primer, smatrao da sadašnje teškoće njegove nauke nagone fizičara da se uhvati ukoštac sa filozofskim problemima u mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj sa ranijim naraštajima fizičara.

21

Vitrou se slaže sa Ejerom da filozofsko razjašnjavanje naučnih teorija može biti od velike koristi samim naučnicima i da filozofi nauke treba da se bave kako razjašnjavanjem naučnih teorija, tako i razjašnjavanjem pojmova koji se u njima javljaju. (v. Op. cit., pp. 193-201.)

V) [ta je u stvari filozofija nauke i kakva je njena veza sa istorijom nauke Mnogi koji se bave filozofijom nauke u Velikoj Britaniji smatraju da nije mudro upuštati se u definisanje i izbegavaju definisanje termina "filozo-fija nauke", mada postoji pritisak od strane naučnika koji insistiraju da bi pre svega trebalo razjasniti šta se tačno podrazumeva pod tim terminom. Tako, na primer, Herbert Dingl (H. Dingle) smatra da je teško vezati određeno značenje uz inače za uho dovoljno familijarni termin "filozofija nauke". Filozofi ne drže neku posebnu filozofiju koja će se baviti naukom, niti nauka usvaja neku posebnu filozofiju kao svoje privatno vlasništvo. Zbog toga Dingl smatra da termin "filozofija nauke", ukoliko išta znači, u stvari sugeriše jedno gle-dište koje postoji, ali koje ne bi trebalo potpomagati ‡ gledište da su nauka i filozofija u suštini nezavisne oblasti, za čije je usklađivanje potreban naročit napor. (v. "Filozofsko gledište jednoga naučnika", u: Proceedings of the Aristotelian Society, Vol. XXXIX, 1938-39, p. 121.) Ne vidi se da li Dingl želi da utopi nauku u filozofiju ili obratno, ali iz tačne konstatacije da filozofija ne sadrži nikakvu posebnu filozofiju koja će se baviti naukom niti nauka usvaja neku posebnu filozofiju kao svoje privatno vlasništvo nikako ne mora sléditi da termin "filozofija nauke" nagoveštava gledište da su nauka i filozofija u suštini nezavisne oblasti. Ima, međutim, i takvih koji su skloni da smatraju da tu nije reč ni o čemu drugom osim o popularizaciji nauke. Kao što primećuje Vitrou, nije teško pokazati da je ovakvo shvatanje pogrešno. Dovoljno je obratiti pažnju na sadržaj najznačajnijih dela iz oblasti filozofije nauke. Pozitivistički naklonjeni filozofi drže, naravno, da se filozofija nauke zapravo svodi na logiku ili analizu nauke. Ovakvom gledištu Vitrou sasvim opravdano zamera dve stvari: 1) težnju da se naučnik pre odvoji od filozofa nego da se sa njim ujedini; i 2) težnju da se ponovi velika greška (zajednička Aristotelu, Dekartu, Kantu i mnogim savre-menim radikalnim empiristima) da se nauka posmatra kao nešto statično, za sva vremena dato, a ne kao nešto živo, što se menja sa tokom vremena. Sâm Vitrou predlaže da se filozofija nauke shvati "kao disciplina koja stoji u približno istome odnosu prema istoriji nauke (koja u ovome cilju, naravno, mora da uključi i savremenu nauku) kao što stoji teorija prema ekspe-rimentu u takvoj nauci kao što je, recimo, fizika... Naime, osnovna funkcija filozofa nauke jeste kritičko proučavanje i sistematsko razjašnjavanje procesa naučne metode, otkrića i objašnjavanja, kao i posebnih sklopova mišljenja (habits of thought) koje teži da podstakne sama naučna praksa. Za delatno proučavanje ovih procesa ili načina podaci se moraju uzimati kako od istoričara, tako i od savremenog naučnika..." (BJPS, Vol. VII, No. 27, p. 203.) 22

U ovoj poslednjoj definiciji sasvim je opravdano naglašena tesna poveza-nost filozofije sa istorijom nauke. Kao primer Vitrou uzima pitanje objašnja-vanja nastanka moderne nauke, koje privlači filozofa nauke isto toliko koliko i njenoga istoričara. Smatrajući da je jedinstveni karakter razvoja moderne nauke na Zapadu najuže povezan sa kasnosrednjovekovnom i renesansnom kriti-kom Aristotela i da za to dugujemo ljudima koji nisu bili samo naučnici i tehnolozi, već istovremeno i filozofi nauke, Vitrou zaključuje da ova istorij-ska činjenica o neophodnosti filozofije nauke u razvoju same nauke predstavlja u stvari najvišu potvrdu (supreme vindication) i krajnje opravdanje (ultimate justi-fication) za stalno proučavanje filozofije nauke (v. Op. cit., pp. 203-205). U vezi sa samom istorijom nauke i njenom vezom sa filozofijom nauke, ističe se, na primer, i to da, ukoliko se istorija i filozofija nauke i mogu predavati kao posebni predmeti, oni se ne mogu tako izučavati. Naročito se ističe da istoričar koji ne poznaje filozofiju nauke, ma koliko vladao tehnikom istorijskog istraživanja, nije u stanju da se bavi istorijom nauke (v. Izveštaj sa kon-ferencije o istoriji nauke održane u Lidsu, novembra 1958). Međutim, od filo-zofa nauke ne može se očekivati da vlada celokupnom istori-jom nauke, pa čak ni da je poznaje, jer ni od onoga koji predaje samu istoriju nauke ne treba očekivati da iziđe na kraj sa celokupnim svojim predmetom, koji zahvata ogromno područje od vavilonske astronomije do moderne fizike. Najzad, ističe se da je istorija nauke oblast koja je sama po sebi od stvarnog in-teresa, ali da se o njoj zna "skandalozno malo". Nauka je vekovima bila jedan od glavnih intelektualnih pregnuća ljudskog roda, koji se u najmanju ruku može po-rediti sa umetnošću, ratovanjima ili saobraćajem. Zato ona zaslužuje da joj istoričari posvete bar toliko pažnje koliko i ovim drugim intelektualnim poduhvatima. Konkretna situacija, međutim, još je daleko od toga. Istorija nau-ke nalazi se velikim delom ili u rukama amater â ili profesionalnih naučnika, koji su od toga napravili "hobi". Zato se vrlo često uopšte ne smatra neopho-dnim da se izvrši preispitivanje originalnih izvora za istoriju nauke, pa se mnoge pogrešne činjenice ili zaključci iz oblasti istorije nauke povlače iz knjige u knjigu. Istoriju nauke ne treba odvajati od istorije drugih ljudskih tekovina i trebalo bi je predavati u harmoniji, a ne u protivstavu prema raznim predmeti-ma umetnosti, koje su jedine smatrane kao humanistički orijentisane. U tom smi-slu, nauci još nije dato pravo mesto u sistemu opšteg obrazovánja. (v. Op. cit.) * *

*

Iz čitavog dosadašnjeg izlaganja mislim da se može zaključiti kako u Veli-koj Britaniji zaista nema nekog jedinstvenog shvatanja o tome šta u stvari treba podrazumevati pod filozofijom nauke. Ali, u nekim pokušajima definisanja ovoga termina, kao i u još živoj i aktuelnoj diskusiji "za" i "protiv" ove disci-pline, ukazano je zapravo na izvesne posebne aspekte ove složene problematike. 23

Ukoliko se prihvati da postoji jedno takvo područje filozofske aktivnosti za koje bi se mogao upotrebiti naziv "filozofija nauke", onda se nikako ne bi moglo ostati na tako jednostranim shvatanjima kakva su napred izneta, koja svakako dobrim delom potiču iz preterano naglašene analitičke usmerenosti čitavog savremenog filozofskog mišljenja u Velikoj Britaniji.

24

Metodologija nauka, na kojoj se često jednostrano insistira, svakako je jedan od osnovnih aspekata filozofije nauke. Ali, nasuprot pozitivističkoj težnji nametanja zaista preterano uskih granica ne samo filozofiji, već i metodologiji, metodologiju nauka bi trebalo shvatiti kao kritičko izučavanje logičke strukture naučnog mišljenja i sistematsko razjašnjavanje metoda nauč-nog istraživanja, i to, naravno, u smislu takvog proučavanja kako prošle, tako i tekuće naučne prakse, koje će nam omogućiti da procenimo logičkosaznajne vre-dnosti pojedinih metoda i da ustanovimo koje metode naučna praksa favorizuje. (U ovom smislu filozofija nauke se može shvatiti kao metateorija u odnosu na teoriju posebnih nauka.) Posmatrano iz ovoga ugla, filozofija nauke ima značajnu ulogu kako u naukama, tako i u filozofiji. njen uticaj u naukama ispo-ljava se u izgrađivanju i održavanju neophodnih kritičkih standarda, što vodi smanjivanju proizvoljnih lutanja u rešavanju naučnih problema (mada proiz-voljnost nikada neće moći da se ukine u potpunosti); u samu filozofiju, međutim, ova disciplina mogla bi da unese takav samokritički duh kakav joj je često nedo-stajao zbog jasno izražene sklonosti za formulisanjem konačnih rešenja, takvih rešenja koja bi nam otkrila ili omogućila otkrivanje svih tajni sveta koji nas okružuje. Spomenuta tendencija u filozofiji u stvari vodi dvema suprotnim nepoželjnim pratećim pojavama: ili preteranom respektovanju naučnih teorija, uzimanjem najnovijih teorija za osnov čitave filozofske koncepcije, ili ne-opravdanom potcenjivanju tih teorija u uverenju da filozofija poseduje takve principe koji joj omogućavaju da upućuje nauke određenim pravcima i da ih nad-gleda, kontroliše i održava u jedinom ispravnom poretku. Ali, razume se, to je samo jedan od osnovnih aspekata filozofije nauke. Drugi osnovni aspekt bilo bi ono što na Zapadu vole da nazivaju "vizijom sveta" ili opštom slikom sveta, odnosno ono na šta se na Istoku pre svega misli kada se uopšte govori o filozofiji i kada se kaže da nam ona pruža "najopštije za-kone prirode, društva i ljudskog mišljenja". Reč je zapravo o izvesnim osnovnim pojmovima, pretpostavkama i principima čitave ljudske praktične delatnosti, a posebno baš čovekove saznavalačke aktivnosti. Ovde se nećemo upuštati u de-taljnije razmatranje karaktera ovih pojmova i pretpostavki; napomenućemo samo toliko da je tu reč više o principima metafizičkog nego logičkog ili gnoseo-loškog karaktera, podrazumevajući pod metafizičkim principima takve prin-cipe čije važenje obuhvata celinu stvarnosti koja je praktično nedostupna na-šem iskustvu, tako da se ti principi teoretski ne mogu niti u potpunosti veri-fikovati niti ih je mogućno opovrgnuti. Takvi pojmovi i principi prevazilaze domen bilo koje posebne nauke, ali oni istovremeno mogu da ispolje snažan i razno-lik ‡ poželjan i neželjen ‡ uticaj na razvitak posebnonaučnoga saznanja. Razma-tranje složene strukture odnosa između ovih najopštijih principa i konkretnih saznanja pojedinih nauka, svakako je jedan od najznačajnijih aspekata filozofije nauke. Svesno i kritičko razvijanje ovakvih principa značajan je instrument u borbi protiv negativnih pojava do kojih dovodi u naše vreme veoma ozbiljno izraže-na sklonost ka uskoj naučnoj specijalizaciji.

25

Najzad, čini mi se da postoji i treći aspekt filozofije nauke: filozof-sko izučavanje vrednosnoga aspekta ljudskog naučnog saznanja. Nagli razvitak spe-cijalizovanog ljudskog naučnog saznanja sve neodložnije nameće probleme proce-njivanja pravog stepena humanističkog značaja pojedinih oblasti toga naučnog saznanja. Razvijanje ove strane filozofije nauke, koju filozofi nauke na Zapadu u potpunosti zapostavljaju, uglavnom u korist gorenavedenog prvog aspekta, mo-glo bi znatno da utiče na ispravljanje sadašnjeg stihijno-prakticističkog smera u određivanju onih pravaca naučnog razvoja koje treba podsticati (naročito u vezi sa primenjenom naukom, kao i u vezi sa uspostavljanjem odnosa između prime-njene i teoretske nauke) tako da to saznanje, ta ljudska moć, budu upravljeni na takav način da nanose što je mogućno manje štete ljudskom rodu uopšte, kao i sva-kome čoveku posebno. Ova strana filozofije nauke takođe vodi određivanju me-sta nauke u intelektualnom životu čoveka uopšte, kao i određivanju njenog po-ložaja u datoj kulturnoj sredini s obzirom na njenu povezanost sa društveno-ekonomskim razvojem društva. Iz ovoga ugla mogu se uzeti u razmatranje i prethodna dva, tj. osnovne naučne pretpostavke i metode. Sve ove tri strane filozofije nauke imaju i svoj istorijski aspekt (naročito prva i treća strana), a uzimajući u obzir sve ove tri strane trebalo bi naći odgovor i na takvo osnovno pitanje kao što je pitanje klasifikacije nauka.

II G) Postojeći oblici rada na filozofiji nauke u Velikoj Britaniji U Velikoj Britaniji nema grupnih oblika rada u smislu zajedničkog istraživanja ili obrade nekih problema, ili u smislu usklađivanja rada pojedinaca i određivanja osnovnih smernica jednog sistematskog istraživanja u ovoj oblasti. U tome smislu, kao što sami Englezi vole uvek posebno da podvuku, jedini vid rada je individualni rad. Ali, naravno, ovaj individualni rad ipak se odvija i ispoljava kroz izvesne organizovane forme, od kojih su osnovne dve: (1) samostalne univerzitetske katedre za filozofiju nauke (professorship), ili odeljenja za filozofiju nauke pri drugim katedrama (lectureship), i (2) Britansko društvo za filozofiju nauke (The British Society for the Philosophy of Science). Ad 1. ‡ Rad na univerzitetima predstavlja u stvari najorganizovaniji rad u ovoj oblasti, jer Britansko društvo za filozofiju nauke više deluje kao neki naučni klub.

26

Izgleda, međutim, kako je potrebno da jedan univerzitet dostigne određenu veličinu i prestiž pre nego što sebi dozvoli uvođenje kurseva iz istorije i fi-lozofije nauke, koji se ponegde još uvek posmatraju tako kao da predstavljaju neki "luksuz" (v. Mejs, V., "Istorija i filozofija nauke na univerzitetima britan-skog komonvelta", u: BJPS, 1960, Vol. XI, No. 43, p. 195). Dosadašnji neuspeh nastoja-nja da ovaj predmet stekne nezavisan status na većini britanskih univerziteta, verovatno potiče otuda što filozofija nauke prelazi preko više različitih disciplina, kod kojih se može razviti osećaj kao da istorija i filozofija nauke treba da napreduju na račun njihovog sopstvenog predmeta. (v. Op. cit., pp. 195-196.) Pored svega toga, ovaj predmet je sve popularniji. Većina se slaže da je bolje kada se istorija i filozofija nauke predaju na posebnoj katedri nego kada predstavljaju samo deo programa neke druge katedre. Ističe se da je to važno i zbog predstav-ništva u univerzitetskim organima upravljanja, jer se tek tako dobija mogućnost šireg razvoja.

27

Zapravo, za istoriju i filozofiju nauke kao predmet univerzitetskih studija može se reći da je uhvatila čvrste korene samo na četiri univerziteta u Velikoj Britaniji. Najstarija je katedra za istoriju i filozofiju nauke na Univerzitetskom kolexu u Londonu, koja je ustanovljena pre tridesetak godina. Druga londonska katedra je Katedra za filozofiju, logiku i naučnu metodu na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku. Odeljenja u Oksfordu i u Kembrixu su novijeg datuma ‡ osnovana su posle Drugog svetskog rata. Interes većine drugih britanskih univerziteta, sa izuzetkom Aberdina, sasvim je skorašnjeg datuma. Ali, iako najstarija, Katedra za istoriju i filozofiju nauke na Univerzitetskom kolexu u Londonu trenutno se nalazi u izvesnoj stagnaciji, jer joj je na čelu stari profesor Daglas Meki (Douglas McKie), koji je pre pet-šest godina nasledio Herberta Dingla (Herbert Dingle) i koji ne pokazuje interesovanje da raz-vije bilo kakvu značajniju aktivnost u ovome pravcu. Na ovoj katedri istraživa-nja su usmerena više na istoriju negoli na filozofiju nauke. Najveću i najznačajniju aktivnost u oblasti filozofije nauke razvila je Katedra za filozofiju, logiku i naučnu metodu Londonske škole za ekonomiju i političku nauku. Na njenom čelu nalazi se profesor Karl Poper (K. R. Popper), poznato ime na području naučne metodologije i savremene filozofije uopšte. Saradnici profesora Popera su: Vizdom (dr J. O. njisdom), Votkins (J. nj. N. njatkins), Lakatoš (dr Imre Lakatos) i Bartli (dr nj. nj. Bartley). Ova katedra se pretežno bavi filozofijom nauke i logikom, mada posvećuje pažnju i istoriji nauke, kao i filozofiji uopšte. (Evo koji se kursevi nalaze u nastavnom programu na ovoj Katedri: uvod u logiku; logika /simbolička, matematička logika/; uvod u naučnu metodu; naučna metoda; šta ljudi traže u filozofiji; moderna filozofija od Bekona do Kanta; etika; problemi filozo-fije; filozofija društvenih nauka.) Nastava istorije i filozofije nauke na odeljenju u Oksfordu odvija se u okviru [kole za prirodnu nauku, gde predstavlja fakultativni predmet. Predavači su: Hare (Rom Harré) i Krombi (A. C. Crombie). Ali, ukoliko se ne ograničimo na ovo zvanično odeljenje i ukoliko ne vodimo previše računa o zvaničnim titulama, onda mora-mo da naglasimo kako se problemima filozofije nauke u Oksfordu u stvari veoma aktivno bavi i profesor Vilijem Nil (nj. Kneale). Na odeljenju u Kembrixu istorija i filozofija nauke se predaju kao polufakultativni predmet u okviru studija prirodnih nauka. U ovome odeljenju nala-ze se: Bukdal, Hese, Hoskin i Smajli (G. Buchdahl, M. B. Hesse, Hoskin, T. J. Smiley), kao, razume se, i profesor Ri-čard Brejtvejt (R. B. Braithnjaite), mada zvanično ne drži katedru za ovo područje. (U Kembrixu se drže kursevi u okviru sledećih oblasti: društvo i civilizacija u Srednjem veku, sa naročitim osvrtom na prirodnu filozofiju i nauku; izvori moderne nauke, 1500‡1800. godine; poreklo i razvoj kartezijanstva tokom XVII i XVIII veka; principi naučnog mišljenja; filozofija nauke ‡ izvori iz XVII i XVIII veka; filozofski aspekti nekih naučnih tema XIX veka. Poslednje tri oblasti znatno su detaljnije obuhvaćene predavanjima. Uopšte uzev, profesori i docenti obično podešavaju svoja predavanja tako da iz njih može even-tualno da proiziđe neka knjiga. U stvari se smatra kako je sasvim normalno da se predavanja usaglašavaju tako da se istovremeno sprovodi i lični istraživački rad.)

28

Istorija i filozofija nauke predaje se inače u Velikoj Britaniji još i na univerzitetima u Aberdinu (Aberdeen), u Daramu (Durham, gde se nalazi A. J. Lyon), u Lidsu (Leeds, gde su Ravec i Koldvel /dr J. R. Ravetz, Coldnjell/) i u Lesteru (Leicester, gde su Mekgauen i Mos /McGonjan, J. M. B. Moss/), a očekuje se da rad na filozofiji i istoriji nauke usko-ro započne i na univerzitetima u Halu (Hull) i u Svonsiju (Snjansea). (Ovaj pre-gled stanja na univerzitetima dat je prema podacima za školsku 1961/62. godinu.)

29

Predavanja i seminari iz istorije i filozofije nauke kako u okviru prvog stepena studija (za tzv. "undergraduate students", koji treba da steknu stepen V. A. ‡ *Bachelor of Arts) tako i u okviru drugog stepena studija (za tzv. "postgraduate students", koji treba da steknu zvanje M. A. ‡ *Master of Arts) održavaju se samo na Londonskoj školi za ekonomi-ju i političku nauku, i na univerzitetu u Kembrixu, dok se na ostalim pomenutim univerzitetima radi samo sa studentima drugog stepena studija, koji su pretho-dno već studirali nešto drugo. Naime, kursevi iz ovoga predmeta namenjeni su i njih uglavnom pohađaju studenti prirodnih nauka. Okupljanje na ovim kursevima studenata sa različitih fakulteta, bez prisustva osećanja odnosa amaterâ prema profesionalcima, pokazalo se veoma korisnim, jer su oni u raspravu o nekoj te-mi unosili raznoliko osnovno znanje i različitu intelektualnu spremu. U radu sa studentima drugog stepena studija često i nema nekog specifikovanog progra-ma; predavanja i seminari su veoma raznoliki, u zavisnosti od toga na čemu radi neki profesor ili docent, odnosno kakav je problem uzeo da istražuje student. I u Kembrixu i u Londonu posebno ističu činjenicu da, za razliku od nekih drugih kurseva na univerzitetima, na kojima vremenom znatno opada inte-resovanje slušalaca i smanjuje se broj studenata koji ih redovno posećuju, kurse-vi iz istorije i filozofije nauke imaju velikog uspeha i uopšte se ne osipaju. U Kembrixu isto tako napominju da su naročito zanimljivi seminari sa studentima prvog stepena, za koje se uvek dve nedelje unapred podeli umnoženi materijal na temu o kojoj će se diskutovati (tema je, naravno, u uskoj vezi sa pre-davanjem). Taj materijal sadrži, na desetak do dvadeset stranica, osnovne teze koje su došle do izražaja u novijim razmatranjima i pokušajima rešavanja odre-đenog problema, zatim spisak zanimljivih pitanja koja se nameću za raspravljanje u vezi sa tim problemom i najzad bibliografski postskript, u kojem se student veoma detaljno upućuje u relevantnu literaturu. Ideje koje studenti prvog stepe-na iznose na ovako pripremljenim seminarima, rekli su mi u Kembrixu, često su, što se možda ne bi očekivalo, svežije i podsticajnije za nastavnika nego one na seminarima sa studentima drugog stepena. ‡ Praktikuje se i rad rukovođenja (supervisional njork), kada se sa studentom pojedincem provede po nekoliko sati u diskusiji o temi na kojoj student radi. U Velikoj Britaniji još ne postoji nikakva posebna diploma ili stepen iz oblasti istorije i filozofije nauke. Sertifikat iz istorije i filozofije nauke u Kembrixu može poslužiti kao međustepenica kandidatima za zvanje magistra. U Kembrixu se inače u poslednje vreme vode diskusije o ustanovljavanju magistarskog zvanja iz teorije i metode nauke. (Na Londonskoj školi za ekonomi-ju i političku nauku postoji kombinovani stepen /joint degree/ iz ekonomije i filozofije.) Naravno, sa temama iz oblasti istorije i filozofije nauke mogu se sticati istraživačka zvanja (u Londonu i Lesteru zvanje M. Sc. /*Master of Sciences/, tj. magistra nauka, a u Londonu, Kembrixu i Oksfordu zvanje doktora filozofije). Ponekad se ističe i to da istorija i filozofija nauke više odgovaraju studijama drugog nego prvog stepena, jer njihovo valjano studiranje zahteva izvesnu zre-lost duha i već usvojeno osnovno znanje iz nekih drugih predmeta. Naravno, ova konsta-tacija se odnosi više na filozofiju negoli na istoriju nauke kao predmet studija. 30

Inače, uglavnom se drži da studentu istorije i filozofije nauke, i uopšte onome koji želi da se bavi istraživanjima u ovoj oblasti, više koristi ako u prvome delu studija sluša neku prirodnu nauku negoli filozofiju, odno-sno da je bolje ako se u celini usmeri na neku nauku nego ako se upravlja na filozofiju. U tom smislu smatra se da onaj koji je studirao samo filozofiju u načelu nije podoban za istraživanja u oblasti filozofije nauke. Takođe se misli da je potrebno i da je veoma korisno solidno poznavanje osnovnih pojmova u matematici. Istovremeno, većina smatra kako bi bilo teško reći da je za bavljenje filozofijom nauke neophodno "temeljito" poznavanje ma koje nauke, jer su nau-ke u naše doba veoma razvijene, tako da danas ni fizičar ni matematičar po struci nisu u stanju da do kraja prate i razumeju pojedine priloge iz svojih struč-nih časopisa. Neophodna je, svakako, neka vrsta poznavanja opšteg stanja u nauka-ma, izvesno poznavanje neke od nauka u smislu poznavanja osnovnih karakteristi-ka naučne tehnike, naučnog argumentisanja i naučne kritike. Prema Poperovom shvatanju, dovoljno je ozbiljno i temeljito se pozabaviti rešavanjem bilo kojeg naučnog problema i sâm iskusiti svu zamršenost i neiscrpnost čak i najograni-čenije naučne problematike. Ad. 2. ‡ Izvesna organizovana aktivnost na području istorije i filozofi-je nauke odvija se i kroz rad Britanskog društva za filozofiju nauke, odnosno Britanskog društva za istoriju nauke. U stvari, prvobitno, na sastanku čiji je inicijator bio profesor Herbert Dingl, tada šef Katedre za istoriju i filozofiju nauke Univerzitetskog kolexa u Londonu, marta 1948. godine, u okviru Britanskog društva za istoriju nauke, koje je nešto starije, osnovana je Grupa za filozofiju nauke. Ova Grupa trebalo je da popuni onu prazninu koja je postojala u tom smislu što su se različita naučna društva bavila naučnim pitanjima ne ulazeći u odnose i veze tih pitanja sa drugim oblastima istraživanja, dok su, s druge strane, filozofska društva razmatrala samo probleme opšte filozofije, a retko probleme nauke, samo uko-liko je to bilo potrebno radi proučavanja filozofije. Među članovima osniva-čima ove Grupe, nalazili su se: Ekton, Ejer, Brejtvejt, Dingl, Poper, Rasel, Rajl i Vuxer (H. B. Acton, A. J. Ayer, R. B. Braithnjaite, H. Dingle, K. R. Popper, Earl Russell, G. Ryle, J. H. njoodger). Docnije, početkom 1959. godine, Grupa za filozofiju nauke Britanskog društva za istoriju nauke izdvojila se u posebno Britansko društvo za filozofiju nauke. Cilj je ovoga Društva, kako stoji zabe-leženo u njegovom statutu, "da proučava logiku, metode i filozofiju nauke, kao i različitih specijalnih nauka, uključujući i društvene nauke". Odmah posle formiranja, Grupa za filozofiju nauke pokrenula je svoj časopis, tako da se maja 1950. godine pojavio prvi broj Britanskog časopisa za fi-lozofiju nauke (The British Journal for the Philosophy of Science), koji izlazi četiri puta godišnje (februar, maj, avgust, novembar).

31

Aktivnost Grupe i docnije Društva ogleda se takođe u redovnim mesečnim sastancima koji se održavaju u periodu od oktobra do juna meseca (do kraja akademske 1961/62. godine održano je ukupno blizu 130 takvih sastanaka). Pro-gram sastanaka, sa datumima održavanja, temama i predavačima, članovi Društva dobijaju još u toku septembra svake godine. Na ovim sastancima, kojima obično prisustvuje petnaestak do dvadeset članova, čitaju se saopštenja i o njima se dis-kutuje. Neka od tih saopštenja docnije se publikuju u časopisu Društva. Vlada mišljenje da su ova saopštenja u proseku dosta slaba. Isto tako, od 1956. godine, obično u drugoj polovini septembra, Društvo održava svoje godišnje konferencije, svake godine u drugom univerzitetskom centru. Ove konferencije traju po dva-tri dana i na njima se redovno održava po nekoliko simpozijuma o raznim aktuelnim problemima. Ovim konferencijama obično prisustvuje preko 50 članova i gostiju. Najzad, obično u martu, uz jedan od diskusionih sastanaka održava se redovni godišnji opšti sastanak posvećen obavljanju proceduralnih pitanja u vezi sa polaganjem računa starog i izborom novog upravnog odbora. Ovaj sastanak, pošto je, prema statutu, sve unapred pri-premljeno, ne traje duže od jednog sata. Ovde je možda zanimljivo dodati da delimično u okvirima, a delimič-no van okvira Britanskog društva za filozofiju nauke, deluje nezvanično jedna posebna, katolička grupa, pod pokroviteljstvom kardinala njumana. Ova grupa, koja se veoma aktivno bavi problemima istorije i filozofije nauka, pokušava da dokaže kako je sva nauka potekla iz crkvene filozofije Srednjega veka. Na čelu te grupe nalazi se poznati stručnjak u ovoj oblasti, predavač u Oksfordu Alister Krombi (A. C. Crombie), zatim Hoskin (Hoskin), istoričar matematike Majkl Damet (M. Dummett) i drugi. * * * U neposrednim razgovorima sa članovima grupa koje rade na problemima filozofije nauke na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku i na Uni-verzitetu u Kembrixu sproveo sam malu anketu, najpre o tome da li se kod njih, pored postojećih oblika rada, oseća potreba za nekom drugačijom organizacionom formom možda još sistematičnijeg istraživanja na ovome području.

32

Većina misli da nema potrebe za osnivanjem neke specijalne istraživačke ustanove u kojoj bi se izvršila koordinacija istraživačkog rada veće grupe ljudi koji rade na ovome području. Smatra se da takva potreba u ovoj oblasti ni-kada ni ne može biti tako izrazita kao što je u posebnim naukama, gde se u posle-dnje vreme sve jače oseća neophodnost saradnje naučnika u cilju razvijanja i usavršavanja određene tehnike ili rešavanja određenih specifičnih problema. Metodologija nauka je ipak jedna filozofska disciplina, a u filozofiji na kraju krajeva svako mora sâm da pokuša da reši svoj problem. Zbog toga, ceni se, teško je reći koliko je ispravno prisiljavati grupu ljudi, od kojih svaki radi na drugome problemu, da se ozbiljnije angažuje i na problemima koji nisu u direkt-noj vezi sa njegovim, mada uzajamno podsticanje pojedinaca ili grupa često može biti veoma korisno. Takođe se ističe da bi bilo potrebno uspostaviti izvestan vid konsultacija sa naučnicima specijalistima, kako bi se lakše sagledali pro-blemi koje bi trebalo staviti na dnevni red u oblasti metodologije, kao i, uop-šte, aktuelni problemi posebnih nauka koji su interesantni sa gledišta meto-dologije. Na taj način se mogu izbeći jednostranosti i stranputice. Drži se da su fakulteti sasvim pogodno mesto za istraživanja u ovoj oblasti, pogotovu zato što se i predavanja donekle tako prilagođavaju da omoguće taj rad. Naravno, oseća se izvesna želja za smanjivanjem obima predavačkog rada ili za povremenim oslobađanjem od njega, da bi se moglo posvetiti čisto istra-živačkom poslu. Jedino Poper, međutim, izjavljuje da bi bilo korisno kada bi se organizovao sistematski istraživački rad u oblasti metodologije nauka, ali istovremeno napominje da bi to bilo teško ostvariti zbog angažovanosti ljudi i teškoća koje bi nastale oko obezbeđenja potrebnih finansijskih sredstava. * * * Ovi konkretni oblici rada u oblasti filozofije nauka u Velikoj Brita-niji plod su, razume se, specifičnih društvenih i misaonih uslova ove zemlje. Ipak, iz raznovrsne, obimne i veoma plodne delatnosti na polju istorije i fi-lozofije nauke u Velikoj Britaniji (i ne samo u njoj, već i u drugim zapadnim zemljama, a od pre izvesnog vremena i u SSSR-u), mislim da bi se moglo zaključiti da je filozofija nauke sigurno jedno od veoma aktuelnih i značajnih područja filozof-ske aktivnosti našeg vremena i da bi ono i kod nas zasluživalo posebnu i veću pažnju.

33

D) Aktuelna pitanja filozofije nauke u Velikoj Britaniji U svojoj anketi postavio sam i sledeće pitanje: "Ima li kakvih značajnijih rezultata postignutih u poslednje vreme u oblasti metodologije nauka? Odgovori na ovo pitanje bili su dosta različiti. Poper, na primer, misli da nekih temeljnijih rezultata nije bilo. Brejtvejt, međutim, ističe kao jednu od krupnih tekovina uviđanje da se matematika ne bavi i ne ograničava sa-mo na brojeve, već da ima širi metodološki značaj. Votkins i Lakatoš smatraju da je najznačajniji događaj objavljivanje prevoda Poperove Logike naučnog istraživanja/otkrića, a da su podsticajni radovi iz istorije naučne metode Meri Hese (Forces and Fields, 1960.) i Marxori Grin (Marjorie Greene). Bukdal smatra da radovi Popera i Harea deluju veoma stimulativno. U pogledu toga koji su danas, po njihovom mišljenju, najaktuelniji proble-mi na kojima bi trebalo raditi u ovoj oblasti, odgovori nam u stvari dobrim delom ukazuju na lične usmerenosti interesa pojedinaca. Poper stavlja na prvo me-sto pitanje istinolikih iskaza (the problem of verisimilitude), kao i pitanje nužnih i dovoljnih uslova za izricanje univerzalnih iskaza. Za Brejtvejta najzani-mljivije pitanje predstavlja ocenjivanje uloge verovanja u postavljanju i diskuto-vanju naučnih hipoteza. Votkins primećuje da se iz ugla metodologije nauka u stvari najviše pretresa fizika, a da se, recimo, nedovoljno razmatraju problemi biologije ili biološke psihologije, problem veze između fizičkog i mentalnog sveta. Bukdal smatra da je veoma aktuelno ispitati kakav značaj u stvari imaju dela iz prošlosti kada se posmatraju u svetlosti savremene filozofije, kao i pitanje interpretacije obrazaca mišljenja (patterns of thought) određenoga doba. Meri Hese ističe pitanje uloge analoškog zaključivanja u nauci, kao i problem verifikacije (raspravljanje odnosa potvrđivanja, potkrepljivanja i opovrgavanja). Lakatoš naglašava da bi bilo veoma značajno razraditi primenu osnovnih Poperovih ideja na različita područja filozofije i aktivnije se pozabaviti istorijom nauke, koja se, usvajanjem Poperovog shvatanja, može najzad sagledati u svome pravom svetlu. Na kraju, pogledajmo u najkraćim crtama koje su se teme iz oblasti meto-dologije nauka u toku poslednje dve-tri godine nalazile na dnevnom redu debate u časopisima i na sastancima koje je organizovalo Britansko društvo za filo-zofiju nauke. Nije teško zapaziti da se više od svega ostalog pretresa problem indukcije, kao i problemi jednostavnosti i verovatnoće, mada se isto tako dosta raspravlja o determinizmu i indeterminizmu u svetlosti pojedinih naučnih teo-rija, o kibernetici i teoriji informacija, o raznim vrstama (i stepenima) nauč-noga objašnjavanja, o naučnome predviđanju, o teoriji merenja, o teoretskim poj-movima (theoretical concepts) itd. ^ini mi se, takođe, da je veoma karakteristično da se, u vezi sa naučnim pojmovima i teorijama, vrlo malo raspravlja o jeziku i značenju. * *

34

*

Dobar deo ovih aktuelnih pitanja, što je sasvim normalna pojava, dolazi i kod nas u poslednje vreme u središte pažnje. Naravno, isto je tako normalno što se jedan deo tih pitanja kod nas ne razmatra i verovatno se neće ni razmatrati. Ali, čini mi se da ima još nekih pitanja iz one prve grupe (kao što je, na primer, pitanje kibernetike i još nekih novih teorija koje nalaze veliku primenu u sa-vremenim naučnim istraživanjima) kojima naši filozofi do sada nisu posvetili odgovarajuću pažnju.

35

SAVREMENA AMERI^KA FILOZOFSKA SITUACIJA Najpogodnija polazna tačka za svaki uopšteni osvrt na savremenu ameri-čku filozofsku scenu sigurno jeste ukazivanje na razliku koja postoji između ev-ropske i američke filozofije, ukazivanje na ogromne razmere i na raznovrsnost filozofskog života u toj ogromnoj zemlji-kontinentu. Zbog toga, u ovome prvom, uvodnom delu pokušaću da malo detaljnije objasnim i preciziram šta znači ova najopštija karakteristika koja, naravno, sama za sebe diplomatski govori sve i ne kaže ništa, pogotovu kada imamo u vidu jedno specifično područje, kao što je u ovom slučaju oblast filozofije. Ako se, naime, zapitamo da li je mogućno navesti bar neke odlike koje bi važile za svu filozofiju u pojedinim evropskim zemljama (na primer, u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, SSSR-u itd), onda izgleda da je to manje-više izvodljivo. Međutim, kada je u pitanju američka filozofija, onda postavljanje takvog zadatka gubi svoju svrhu i smisao. ^ini mi se da je u tom pogledu veoma uspela metafora koju je upotrebio Hauard Parsons (H. L. Parsons), mada ona nije njegova originalna, kada nam je aprila 1964. godine na Kolarčevom narodnom univerzitetu održao jedno kratko predavanje o savremenoj američkoj filozo-fiji. On je rekao da, kao što čitava Amerika u društvenom pogledu predstavlja kazan za topljenje, u kojem se mešaju ljudi različitog nacionalnog porekla, dru-štvenog statusa, vere i rase, tako i svet filozofije u Sjedinjenim Državama predstavlja kazan za topljenje; naime, oni koji se bave filozofijom u Americi izloženi su mnogim različitim filozofskim perspektivama. Ali, ne samo što je tačno da su oni koji se u Americi bave filozofijom izloženi mnogim različitim perspektivama, nego bi se za retko kojeg američkog filozofa moglo reći da nije otvoren za različite filozofske perspektive, što je svakako jedna zanimljiva i značajna karakteristika kojom evropski filozo-fi, uopšte uzevši, ne mogu da se pohvale. Mnogi engleski filozofi analitičari, na primer, potpuno su neprijemčivi za drugačije načine filozofiranja; mnogi nemački filozofi, s druge strane, koji nastavljaju da filozofiraju manje-više u stilu svoje klasične tradicije, a priori odriču vrednost analitičkog načina filozofiranja itd. itd. U američkih filozofa ovako isključivih stavova ima znatno manje, i oni su obično spremni da sagledaju i druge, nove aspekte filozof-skog mišljenja. U tom smislu, sa američkim filozofima uvek je mnogo lakše naći zajednički jezik ili pojedine dodirne tačke, pa čak mislim da neću pogre-šiti ako kažem da u tom pogledu postoji izrazita i značajna sličnost baš izme-đu američke filozofije i jednog dela naše filozofije u Jugoslaviji. Naime, ono što jedan broj naših filozofa želi svesno da postigne ‡ da u svome marksisti-čkom filozofskom stavu sintetizuje, da taj stav obogati novim značajnim tekovinama nekih savremenih filozofskih pravaca ‡ ta težnja za sintetizova-njem različitih filozofskih perspektiva kod mnogih američkih filozofa po-stoji bar kao mogućnost, koju sama američka filozofska klima ne isključuje.

36

Do Drugog svetskog rata u Sjedinjenim Državama bilo je u stvari mogućno razlikovati dve široke i divergentne linije razvoja: jednu religiozno i etički usmerenu, koja je, polazeći od postavki idealizma XIX veka, kulminirala u metafizičkim sistemima i personalizmu, i drugu nastrojenu empirijski i naturalistički, koja je nastala kao reakcija na idealizam XIX veka i koja je kulminirala u neorealizmu i pragmatizmu. Ova druga orijentacija pripremila je tlo za uspešnu transplantaciju logičkog pozitivizma Bečkoga i Berlinskoga kruga u Sjedinjene Države. Kraj tridesetih godina, odnosno Drugi svetski rat, označava onu prelom-nu tačku u kojoj se završio gorepomenuti period razvitka američke filozofije i počeo novi, koji se odlikuje prevlašću analitičke filozofije. Završeno je razdoblje kada su se glavne diskusije vodile na metafizičkom nivou, o najopšti-jim pitanjima prirode, društva i čoveka, a počeo nov period, u kojem se najznačaj-nije diskusije vode na nivou posebnih pitanja čovekovog saznanja prirode i dru-štva. Sem toga, završen je period kada se filozofija u Sjedinjenim Državama razvijala isto toliko van akademskih krugova kao i u njima samima, a počeo peri-od kada je filozofija primila lik tehničke discipline koja se gaji skoro isklju-čivo u akademskim krugovima. Trenutno, u Sjedinjenim Državama bismo mogli da izdvojimo kao najva-žnije filozofske pravce: (1) logički empirizam (R. Carnap, C. G. Hempel, H. Feigl, A. Pap); (2) filozofiju jezika (M. Black, nj. V. O. ljuine, A. Ambrose, N. Malcolm, N. Chomsky); (3) naturalizam (R. nj. Sellars, D. Drake, nj. R. Dennes); (4) personalizam (R. A. Tsanoff, R. L. Patterson); (5) egzistencijalizam (J. Collins, M. Friedman, A. McKinnon); (6) tomističku i, uopšte, religioznu filozofiju (nj. I. Matson, J. A. Overholser, J. R. A. Mayer, J. Lachs, nj. Sheldon). Ovde je, naravno, navedeno samo po neko-liko najistaknutijih imena. Međutim, lako je zapaziti da su neka od tih imena nepoznata široj svetskoj filozofskoj javnosti, dok, s druge strane, neka od poznatih imena nisu pomenuta ni u jednoj od ovih grupa. Razlog je pre svega u tome što se dobar broj značajnih američkih filozofa stvarno ne vezuje ni za jedan uži filozofski pravac. njih bismo mogli da pomenemo samo ukoliko bismo se ograničili na podelu američke filozofije na dva osnovna pravca: (a) ana-litički (E. Nagel, Ch. L. Stevenson, G. Bergmann, N. Goodman, P. K. Feyerabend, Ch. Morris) i (b) spekulativni (B. Blanshard, P. njeiss, J. K. Feibleman), mada bi se i tada neki filozofi našli više negde po sredini (E. A. Burtt, S. Hook). Primetiće se odmah, takođe, da među trenutno najvažnijim filozofskim pravcima nije navedena jedinstveno američka filozofija, tj. pragmatizam. Razlog nije u tome što ta filozofija ne bi bila još uvek živa među američkim filozofima, već zbog toga što nju sada više nije tako lako odvojiti, a ponekad ni jasno raspoznati u današnjim specijalizovanim tokovima razvoja američke filo-zofije.

37

Ali, ako američka filozofska klima ne isključuje mogućnost jednog bogatog sintetičkog filozofskog zahvata, njega skoro potpuno onemogućava ame-rička društvena klima, koja je isto tako ozbiljno ugrozila i etičke, socijalne i političke aspekte američkog filozofskog mišljenja. To priznaje i Sidni Huk u predgovoru knjizi Američki filozofi na poslu, kada kaže da postoje mnogi konkretni problemi pravne, moralne, društveno-političke ili vaspitne prirode koji vape za filozofskim razjašnjenjem, kao što američka civilizacija uopšte traži određenu filozofsku interpretaciju svojih glavnih vrednosti i ide-ala. Ali, priznaje Huk, filozofi se teško odlučuju da se uhvate ukoštac sa ovakvim problemima (v. Hook, S., American Philosophers at njork, Nenj York, Criterion Books, 1956, pp. 12 & 10).

38

Vladajuće ekonomsko-političke grupacije u Sjedinjenim Državama, trenutno manje političkom, a više ekonomskom prinudom, stvaraju ozbiljnu prepreku razvijanju bilo kakve angažovane filozofije. A mislim da u stvari samo jedna puna i angažovana filozofija ‡ ali ne samo društveno angažovana, nego istovremeno i uopšte saznajno angažovana filozofija ‡ oseća neophodnu potre-bu za kompleksnim sintezama ljudskog naučnog i filozofskog saznanja. Ipak, ukoliko stvarno i ne može da se govori o nekim pokušajima značaj-nijih sintetičkih zahvata u savremenoj američkoj filozofiji, onda je sigurno moguće tvrditi da logičkoempiristički, egzistencijalistički ili neki drugi filozofski pokret u Sjedinjenim Državama retko kada ostaje sasvim čist, tj. on obično doživljava izvesne modifikacije, jer se, u pokušaju prevazilaženja izvesnih unutrašnjih teškoća, američki filozofi ne ustručavaju da pribegnu kombinovanju, recimo, logičkoempirističkih postavki sa pragmatističkim, egzistencijalističkih sa lingvističko-analitičkim itd. Zbog toga kod ameri-čkih filozofa može se uočiti i ta odlika da mahom izbegavaju i ne žele da se vezuju za određene filozofske škole. U tom smislu, u Sjedinjenim Državama zaista nema čistih filozofskih pokreta, kao što ih ima u Evropi, pa američko filozofsko mišljenje, mada je još uvek dobrim delom sačinjeno od "uvoznog materijala", modeluje, kombinuje i razvija taj materijal na prilično slobodan i stvaralački način. Sem toga, američki su filozofi uglavnom mnogo bolje obavešteni o filozofskim kretanjima u drugim zemljama nego što su njihove kolege iz tih zemalja informisani o struja-njima i osnovnim područjima interesa američke filozofije. (Ovo, naravno, ne važi za odnos između Sjedinjenih Država i Jugoslavije, kao "male filozofske sile", mada je jedan broj američkih filozofa u kontaktima sa filozofima iz Ju-goslavije stekao izvesne predstave o našoj filozofiji, a širi krug ispoljava izvanredno živo interesovanje za društveno-političke probleme i položaj naše zemlje u savremenom svetu.) U svakom slučaju, osim nekoliko izuzetaka, američki filozofi su napustili bavljenje filozofijom u velikom stilu i više ne pokušavaju da grade celovite poglede na svet, čoveka i njegovu egzistenciju, već su najveći deo svojih snaga koncentrisali na specifične probleme; drugim rečima, osobeno je intenzivno nastojanje da se što više razvije i usavrši logička i analitička tehnika, uz istovremeno zapostavljanje osnovnih pitanja u pogledu osnove, ciljeva i ljudskih vrednosti ovih tehnika. Zato je i došlo do toga da je u toku poslerat-nog perioda u Sjedinjenim Državama najveći i najbrži uspon doživela analiti-čka filozofija, koja je verovatno i najpretežnija kod mlađih filozofa, a da se pragmatizam kao poseban filozofski pokret ‡ baš zato što je u svome klasič-nom obliku najšire shvatio ciljeve i zadatke filozofije i bio najviše društveno i humanistički angažovan ‡ skoro sasvim povukao sa američke filozofske scene. Analitička filozofija, razume se, koja nema nikakvih ambicija ni da opisuje svet, a kamoli da ga menja, ograničavajući se uglavnom na logičkometodo-lošku i lingvističku analizu ljudskog naučnog saznanja, najmanje je društveno i humanistički angažovana, pa je zato izgleda najviše i odgovarala posleratnom američkom raspoloženju izvesne razočaranosti u velike vizije i u plemenite po-bude, atmosferi ozbiljno poljuljane vere u tradicionalnu demokratičnost i li-beralizam. 39

U stvari, kako svedoči Huk u predgovoru već pomenutoj knjizi, "Sjedinjene Države su još uvek jedna od zemalja gde se filozofija najmanje studira, u kojoj se proporcionalno manje filozofskih knjiga kupuje i čita, u kojoj se gledišta filozofa smatraju manje relevantnim za ne-filozofe, čak manje vrednim pažnje javnosti uopšte, nego u većini zemalja Evrope" (Op. cit., p. 10). Huk, razume se, ne pokušava da nađe društvene korene koji leže u osnovi ovakve situacije; on vidi razloge u određenom karakteru američke filozofije, a ne nastoji da na bilo koji način objasni zašto u Sjedinjenim Državama preovlađuje takva filozofija koja je izgubila mnoge osnovne karakteristike tradicionalne filozofije, pri-vremeno ili za sva vremena napustila večite probleme filozofije i skoro sasvim se uvrstila u red specijalizovanih nauka. Objašnjenje, naravno, treba tra-žiti i u karakteru i strukturi američkog društva, ali u to, pored nekih napome-na koje sam već učinio, nisam u stanju ovde da se upuštam. U svakom slučaju, želeći na ovom mestu da kažem nešto i o odnosu prema marksizmu u Sjedinjenim Državama, hoću da podvučem da je period makartizma u Sjedinjenim Državama ostavio duboke tragove u psihi američkih intelektuala-ca, kojima se sada ponovo unekoliko vraća vera u demokratičnost, ali u jednom osetno modifikovanom i još uveliko uzdržanom vidu. Međutim, "bauk komunizma", ako više ne kruži toliko Evropom, još uvek kruži Amerikom, i većina Ameri-kanaca prihvata izopačene, izokrenute i vulgarizovane predstave i pojmove kako o socijalizmu i komunizmu kao društvenom uređenju, tako i o marksizmu kao teo-riji i filozofiji socijalističkog i komunističkog društva. U takvoj situaciji se može slobodno reći da u Sjedinjenim Državama skoro do pre neku godinu uopšte nije ni bilo ozbiljnog proučavanja marksizma; pojedinačno su se javljale neke, u većini slučajeva površne kritičke studije o marksizmu ili dijalektičkom materijalizmu, razume se, uz pravu poplavu anti-marksističke literature više-manje histeričnog karaktera. Međutim, 1962. go-dine organizovano je Društvo za filozofsko izučavanje dijalektičkog materija-lizma, a 1964. godine i Američki institut za marksističke studije. Ove dve in-stitucije, mada sa izvanredno skromnim finansijskim sredstvima (za razliku od drugih institucija slične prirode u Sjedinjenim Državama), učinile su već dosta da način prilaženja marksizmu, a posebno marksističkoj filozofiji, po-stane objektivniji i studiozniji.

40

Društvo za filozofsko izučavanje dijalektičkog materijalizma deluje kao jedna od specijalizovanih grupa u okvirima Američkog filozofskog udruže-nja. Na čelu Društva za sad se smenjuju na predsedničkom i potpredsedničkom po-ložaju Xon Somervil (J. Sommerville, sa Hanter kolexa u njujorku) i Hauard Par-sons (sada na univerzitetu u Brixportu, Konektikat). Sekretar je Donald Klark Hoxis (D. C. Hodges, sa državnog univerziteta Floride u Talahasiju). Ovo Dru-štvo postavilo je sebi kao cilj stvaranje mogućnosti i prilika širem krugu ame-ričkih filozofa da čuju i da raspravljaju o ozbiljnim radovima koji se odnose na probleme u vezi sa dijalektičkim materijalizmom. ^lanovi Društva ne moraju, naravno, da budu zastupnici dijalektičkog materijalizma. Društvo organizuje diskusije i simpozijume na kojima učestvuju predstavnici različitih, pa i suprot-nih gledišta. U saradnji sa postojećim organizacijama koje rukovode međunaro-dnom kulturnom razmenom, Društvo je već nekoliko puta obezbeđivalo učešće od po dva-tri sovjetska fi-lozofa na svojim simpozijumima. Materijale sa tih sim-pozijuma Društvo ima nameru da objavi u vidu jednog većeg zbornika. Dosadašnje teme simpozijumâ bile su: "Ontologija, logika i dijalektički materijalizam", "Mesto dijalektičkog materijalizma u istoriji filozofije", "Dijalektički materijalizam i filozofija nauke", "Dijalektički materijalizam i metafizi-ka", "Dijalektički materijalizam i teorija otuđenja" i "Marksizam i prilazi filozofiji religije". Američki institut za marksističke studije, čije je sedište u njujorku, takođe ima kao jedan od osnovnih ciljeva da ‡ kako su to njegovi osnivači formu-lisali ‡ učini što može da "unese marksizam u vidokrug razumne diskusije i raz-matranja". Predsednik upravnog odbora ovoga Instituta je fizičar i filozof Robert Koen (R. S. Cohen), sa Bostonskog univerziteta, a direktor je Herbert Ap-teker (H. Aptheker), jedan od rukovodilaca malobrojne komunističke partije Sje-dinjenih Država. Mnogi progresivni američki intelektualci pozdravili su osnivanje ovog Instituta kao značajan korak ka punijoj intelektualnoj slobodi američkog društva, pošto je svako nepristrasno proučavanje Marksa obično iza-zivalo kritički odnos zvaničnih neprijatelja marksizma. Stvarno, hladni rat je sobom nosio, po rečima jednog američkog sociologa, "crnu koprenu straha", koja je kočila naučni i učenjački rad, čineći marksizam skoro ilegalnim, pretvaraju-ći ga u "tabu". Baš zbog takve situacije Američkom institutu za marksističke studije je prilikom osnivanja kao glavni cilj postavljeno pomaganje da se otklo-ni ta mrlja, podigne naučno izučavanje marksizma u Sjedinjenim Državama i da pogrde zameni razgovorom.

41

Ovaj institut, koji je definisan kao vaspitna, istraživačka i biblio-grafska institucija i koji se zvanično odrekao svake političke aktivnosti i za-uzimanja stava po ma kojem političkom pitanju, takođe je već organizovao više simpozijuma: "Marksizam i demokratija", "Problem otuđenja u modernom svetu", "Najnoviji razvoj mišljenja u socijalističkoj Evropi" (R. Koen i H. Parsons u svojim izlaganjima na tome skupu govorili su i o svojim utiscima o stanju u savre-menoj jugoslovenskoj filozofiji, ocenjujući uglavnom veoma povoljno razvoj naše marksističke misli), "ljudska prava: jedna analiza", "ljudska priroda i društvo ‡ novi problemi u psihologiji" i "Marksizam i religija". Institut snabdeva za-interesovane studente i nastavnike raznih univerziteta i kolexa bibliografijama marksističke literature o raznovrsnim problemima i stvara široko zamišljenu istraživačku biblioteku za proučavanja u oblasti marksizma. Za učešće na diskusionim konferencijama i simpozijumima Institut se obraća, kako je to zapisano u njegovim pravilima, ljudima koji bi mogli da se svr-staju u sledeće četiri kategorije: (1) onima koji drže da je marksizam valjana te-orija; (2) onima koji ne misle da je to valjana teorija, ali nalaze da mnogo toga rasvetljava; (3) onima koji sami možda i ne nalaze da marksizam mnogo šta rasve-tljava, ali se slažu da je važan i da ga treba shvatiti ozbiljno, i (4) onima koji nemaju nikakav određen stav prema marksizmu, ali osećaju da njegovo de facto sta-vljanje van zakona šteti nauci i predstavlja omalovažavanje građanskih sloboda. Publikacije Instituta uključuju pojedinačne radove, zbornike sa simposija (do sada je, izgleda, izišao samo zbornik "Marksizam i demokratija"), bibliografije i nova izdanja rasprodatih klasičnih dela marksizma. U saradnji sa Hrvatskim filozofskim društvom Institut treba da izda prevod našeg filozofsko-sociološkog zbornika Socijalizam i humanizam, ali taj prevod, koliko mi je poznato, još nije izišao iz štampe.

42

[to se tiče stanja prevodne marksističke literature u Sjedinjenim Državama, ta literatura je relativno siromašna, a široj publici gotovo sasvim nepristupačna. U velikim javnim i univerzitetskim bibliotekama postoje uglavnom stara izdanja prevoda klasičnih dela marksizma; primaju se, naravno, sovjet-ski filozofski časopisi i najnovije knjige iz oblasti filozofije i marksizma uopšte, ali izgleda, bar za sad, da to skoro niko ne koristi, jer američki filozo-fi i predstavnici drugih društvenih nauka još ne nalaze za shodno da uče ru-ski kako bi mogli da prate sovjetsku literaturu iz svoje oblasti, kao što to neret-ko čine njihove kolege iz oblasti prirodnih nauka ili matematike. Pored pomenutog Društva i Instituta, ozbiljnije priloge izučavanju marksističke misli objavljuje časopis Nauka i društvo (Science & Society), nezavisni časopis za marksizam, koji se izdaje u njujorku, jedini te vrste u Sjedinjenim Državama. Tematika koja se obrađuje u časopisu, kao i ona o kojoj se raspravlja na skupovima u organizaciji Društva za filozofsko izučavanje dijalektičkog materijalizma ili Američkog instituta za marksističke studije, zaista je aktuel-na posmatrano i šire, tj. ne samo iz aspekta Sjedinjenih Država, jer se najviše raspravlja o Marksovom humanizmu, o teoriji otuđenja, o kontinuitetu Marksove misli itd. Sem toga, od 1962. godine Xon Somervil uređuje tromesečnik prevoda Sovjetska proučavanja u filozofiji, u kojem objavljuje prevode odabranih člana-ka iz raznih sovjetskih filozofskih časopisa. Toliko o američkoj filozofiji uopšte i o odnosu prema marksizmu u Sjedinjenim Državama. Na ovo bih sada ukratko nadovezao svoje utiske o 61. godi-šnjem skupu Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja, što bi pred-stavljalo izvesnu ilustraciju i što bi ujedno pružilo i neku vrstu naznake o tome koji problemi preovladavaju u savremenoj američkoj filozofiji. Posle toga bih prešao na neke utiske u vezi sa nastavom filozofije na američkim univerzitetima i, na kraju, rekao nešto o trenutnom stanju i osnovnim problemima filozofije nauke u Sjedinjenim Državama. Krajem decembra 1964. godine prisustvovao sam redovnom godišnjem skupu Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja, koji je održan u Bo-stonu. To je bio najveći skup filozofa koji sam video, jer se u Statler Hilton hotelu u Bostonu okupilo preko hiljadu filozofa, a pojedinim sastancima je prisustvovalo i do 700 slušalaca. Zanimljivu specifičnost ovih godišnjih sku-pova Američkog filozofskog udruženja predstavlja održavanje, naporedo sa stručnim sastancima, i takozvanih "biznis-sastanaka", ili, kako ih sami američki filozo-fi nazivaju, "pijacâ robova" (slave-markets). Na tim sastancima, na osnovu zakona ponude i potražnje, vrši se sklapanje ugovora između završenih studenata filo-zofije i predstavnikâ brojnih univerziteta i još brojnijih kolexa, ili se vrše prelazi iz jedne nastavne institucije u drugu, koji u Sjedinjenim Državama ne predstavljaju nikakvu neobičnost i obavljaju se bez teškoća i izvanredno često.

43

U toku trodnevnog rada 61. godišnjeg skupa Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja na mnogobrojnim sastancima pojedinih specijalnih sek-cija i grupa, na posebnim simpozijumima, kao i na plenarnim sastancima, raspra-vljalo se o mnogim temama koje se nalaze u centru pažnje filozofskih krugova širom čitavih Sjedinjenih Država, jer su ovome skupu, pored članova Istočnog ogranka Udru-ženja, prisustvovali i brojni gosti iz drugih krajeva Sjedinjenih Država. S te strane, ovakav jedan skup može zaista da nam pruži sasvim pouzdane indikacije o najaktuel-nijim problemima i osnovnim smernicama kretanja savremene američke filozofije.

44

Pretežna područja prema kojima je bio usmeren interes filozofa na ovome skupu bila su: filozofija nauke, logika, epistemologija i filozofija jezika. Sem toga, u opticaju je i filozofska problematike kibernetike. Proble-matika istorije američke filozofije, odnosno istorije filozofije uopšte, na kojoj se takođe radi, međutim, veoma je tesno povezana sa aktuelnim tendencija-ma razvoja savremene američke filozofske misli uopšte. Evo i pojedinih tema iz ovih oblasti o kojima je referisano i o kojima se vodila diskusija na skupu u Bostonu: Filozofija nauke: "Problem teorijskih termina", "Bihejviorizam na-spram subjektivizma u društvenim naukama", "Sveza ÄakoÄ". (Na 62. skupu, decembra 1965. godine u njujorku: "Potvrđivanje i prihvatanje", "Gudmenov paradoks i pravila prihvatanja".) Logika: "Dela, logika obavezivanja i deontički kalkulus", "Novo svetlo iz arapskih izvora o Galenu i četvrtoj figuri silogizma", "Logička veza Äkao da Ä". (1965: "Trentuni status teorije grupa", "Egzistencijalno značenje i logika", "Identitet, kvantifikacija i rodni pojmovi".) Epistemologija: "Uzrokovanje: opažljivo? ili samo zaključeno?", "Saznanje, istina i svedočanstva", "Bol". (1965: "Argument motivisan opažajnom iluzijom", "Nedo-voljnost principa dovoljnog razloga".) Filozofija jezika: "Tipovi implikacije", "O informaciji sadržanoj u analitičkim stavovima", "Vitgenštajn i privatni jezik". (1965: "Relevantnost lingvistike za filozofiju".) Filozofskoj problematici kibernetike pripao je simpozijum "Duhovi i mašine", na kojem su bile obrađene dve teme: "Roboti: mašine ili veštački stvoren život?", "Samo roboti i drugi". (1965: "Kibernetika i problemi duh‡telo", "Mehanizam i cilj".) [to se tiče istorijskofilozofske problematike, posebni simpozijumi bili su posvećeni ^arlsu Sandersu Persu (C. S. Peirce) i Klarensu Irvingu Luisu (C. I. Lenjis). Simpozijum o Persu organizovalo je veoma aktivno Persovo društvo i sve ukazuje na izvanredno živ interes za misao ovoga filozofa, interes koji od vremena objavljivanja obimnih Sabranih dela Persovih u osam tomova neprekidno raste i još uvek ne pokazuje nikakve znake slabljenja. Najveći interes vlada za ono što je Pers doneo u filozofiji nauke, u logici i filozofiji jezika. Umesno je ovde dodati da je Pers trenutno svakako najviše čitani filozof u američkim filozofskim krugovima, i to verovatno baš zbog toga što se kod Persa obično ne traga toliko za njegovim rešenjima ili pokušajima sistematskog zahvatanja kompleksa filozofskih problema koliko se ide za istraživanjem onoga bogatog rudnika ideja, uočavanja novih problema i otvaranja novih perspektiva što se u Persa nesumnjivo nalazi. Na ovom simpozijumu održani su sledeći referati: "Pers kao filozof", "Pers: metafizika i pragmatizam", "Persovo mesto u američkoj misli". Na 62. skupu Američkog filozofskog udruženja Persovo društvo je ponovo organizovalo svoj sastanak sa sledećim te-mama: "Egzistencija, realnost i objekti saznanja", "Persova analiza normativ-nih nauka" i "Pers o samokontroli".

45

Komemorativni simpozijum posvećen Klarensu Irvingu Luisu nije bio lišen filozofskog interesa za teorijskosaznajne i etičke tekovine Luisove filo-zofije, mada je dobrim delom bio prigodnog karaktera. (Na sastanku u njujorku 1965. godine održan je simpozijum posvećen filozofiji Xona Ostina /J. L. Austin/.)

46

Iza specijalnog simpozijuma organizovanog na temu "Platonova teorija jezika" stajala je filozofskojezička motivacija. Radi potpunosti slike, valja dodati da su se neki učesnici sastanka Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja pozabavili i problemima etike i filozofije prava, kao i estetike i filozofije religije. Sem toga, želeo bih da istaknem da se ovaj, kao i većina godišnjih sasta-naka Američkog filozofskog udruženja koristi i za ostvarivanje kontakta između američkih filozofa i gostiju iz drugih zemalja. Ovakvi skupovi imaju u izvesnoj meri međunarodni karakter, samim tim što na njima redovno učestvuju i filozofi iz raznih delova sveta koji se u tom trenutku nalaze na specijalizaciji ili gostuju kao predavači na raznim američkim univerzitetima. Ovakvih gostiju ima u Sjedinjenim Državama po svoj prilici uvek daleko više nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. U okviru rada bostonskog skupa američko Društvo za filozofsko izučavanje dijalektičkog materijalizma organizovalo je međunarodni simpozijum na temu "Metafizika i dijalektički materijalizam", na kome su se pojavili američki i sovjetski referenti i američki i jugoslovenski komentatori. Prvi sovjetski referent V. V. Mšvenieradze, iz Moskve, obradio je temu "Dijalektika i objektivne osnove naučne metode". On je govorio uglavnom o zna-čaju i ulozi dijalektičkih zakona u savremenim istraživanjima prirodnih nauka, dokazujući primerima vrednost zamišljene dijalektičke sheme, predstavljene u staljinističkoj tradiciji. Američki referent Ričard Hoking (R. Hocking, sa Ejmori kolexa, Atlanta, Xorxija) u svome referatu "Dijalektika, metafizika i istorija" priznaje vrednost dijalektike, naročito u razvoju filozofskog mi-šljenja, i baš zbog toga se zalaže za dijalog zapadne filozofije sa istočnom. Drugi sovjetski referent P. V. Kopnin, iz Kijeva, u referatu "Metafizika i dijalektički materijalizam" razlikovao je metafiziku u smislu metode saznanja svojstvene nauci XVII i XVIII veka, i njenog tradicionalnog značenja kao onog dela filozofije što se bavi principima i pojmovima koji se primenjuju na celinu univerzuma. Kopnin se zalagao za prvu koncepciju, nazivajući je jedinom marksističkom, a drugu je jednostavno odbacio kao zastarelu, smatrajući da meta-fizika koja bi uzimala za predmet biće uopšte nema nikakve svrhe. Američki komentator bio je Brend Blanšar, sa Jelskog univerziteta, koji je oštro napao Marksovu tezu o ekonomskoj determinaciji, neopravdano je svodeći na direktnu ekonomsku određenost mišljenja svakog pojedinog filozofa. U svom komentaru sam pokušao da pokažem kako se u delima Marksa i Engelsa mogu naći bar četiri različite koncepcije metafizike, a da je onaj smisao koji sovjetski filozofi još uvek zastupaju u stvari veoma specifičan i najmanje pri-hvatljiv (v. moj članak "Metafizika i dijalektički materijalizam", Filozofija, 1965, br. 2). Posle toga, u kratkoj diskusiji učestvovalo je četiri-pet govornika, a na kraju je još dobio reč prvi sovjetski referent Mšvenieradze da odgovori na primedbe iznete u komentarima i u diskusiji. Sutradan po završetku rada sastanka Američkog filozofskog udruženja, na osnovu uvodnih izlaganja dvojice sovjetskih filozofa, u Bostonu je održana i diskusija o stanju istraživanja u oblasti polivalentnih logika u SSSR-u, koja je izazvala živ interes među američkim logičarima. (Na njujorškom skupu Američkog filozofskog udruženja 1965. godine, Društvo za filozofsko izučavanje dijalektičkog materijalizma organizovalo je simpozijum sa temom "Marksizam i prilazi filozofiji religije". Govornici su bili: Hauard Parsons i Niklaus Lobkovič (N. Lobkonjicz), komentator Xejms Luter Adams (J. L. Adams). 47

Najzad, treba istaći da se u Bostonu, i pored toga što je pozitivističko usmerenje prevladalo, osetio unekoliko i metafizički smer, tj. jedna šira filozofska struja. To ne znači da "filozofska spekulacija", koju savre-meni pozitivizam nije uspeo da likvidira (pa je to otvoreno i priznao), ima u Americi izgleda za neki naročiti procvat, već jedino da trenutno teorijski nema nikakvih smetnji njenom ravnopravnom negovanju. To je posvedočilo i tradicionalno predsedničko obraćanje, koje je veoma snažno i sugestivno izgovorio novi predsednik Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja Edvin Bert. Podvlačeći da je spekulacija obeležje svake prave filozofije u prošlosti i danas, u svojoj poruci "Istina, razumevanje i filozofija", Bert je zastupao tezu da u filozofiji ne treba težiti za utvrđivanjem jedne jedinstvene istine, jer toga nema ni u naukama; filozofija bi, po njegovom mišljenju, trebalo da preis-pita neke svoje osnovne kategorije i da ih možda zameni drugim, koje bi bile primerenije sadašnjem stepenu razvoja ljudskog saznanja, tj. da, recimo, kategoriju istine zameni širom, elastičnijom i pogodnijom kategorijom razumevanja. Bert je pledirao za stav i kriterijum razumevanja u savremenom dijalogu između suprotnih filozofskih stremljenja. (Decembra prošle godine, Berta je kao predsednik Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja nasledio profesor istorije antičke filozofije na univerzitetu u Prinstonu, Gregori Vlastos /G. Vlastos/, koji je takođe pretežno spekulativno nastrojen. Naslov njegovog obraćanja glasio je "Jedan metafizički paradoks".)

48

Zbog čega smatram da spekulativna vrsta filozofije u Sjedinjenim Drža-vama ipak nema nikakvih naročitih praktičnih izgleda za procvat? Razlog je u tome što na skoro svim vodećim univerzitetima te zemlje preovladavaju filozofi analitičko-pozitivističkog usmerenja, a oni su, izgleda, manje od svojih spekula-tivno orijentisanih kolega skloni da u svojoj užoj sredini tolerišu čoveka sa potpuno suprotnim shvatanjima. To, naravno, ne znači da nema filozofskih ode-ljenja sa dosta mešovitim sastavom (dobar broj odeljenja na velikim univerzite-tima takvog je sastava), ali je karakterističan slučaj Odeljenja za filozofiju na Jelskom univerzitetu, koje se od tolerantnog uporišta metafizike pretvorilo u netolerantno uporište analitičarâ. Dok je na čelu tog odeljenja bio Pol Vajs, on je zastupao shvatanje da na fakultetu treba da bude mesta za "pun spektar" fi-lozofa, od analitičarâ do spekulativaca. Međutim, kako su se na vlasti na-šli analitičari i kako se stari profesori Pol Vajs i Brend Blanšar nalaze pred povlačenjem sa svojih položaja, nova rukovodeća garnitura uspela je da ukloni iz svojih redova mladog docenta (associate professor), urednika časopisa The Revienj of Metaphysics i među studentima veoma omiljenog nastavnika Ričarda Bernštajna (R. J. Bernstein), koji se pokazao sklonim gajenju neke vrste spekulativne filozofije. Kada je univerzitetska uprava, i pored toga što je imao podršku svojih kolega na Odeljenju, odbila da dodeli Bernštajnu status na fakultetu, izbile su masovne studentske demonstracije protiv takve politike univerziteta, pošto su ga studenti smatrali jednim od najboljih predavača. Univerzitetska komisija ponovo se obratila čitavom Odeljenju za mišljenje; tada je, međutim, došlo do sasvim neočekivanog preokreta ‡ posle dužeg većanja, sa pet protiv dva glasa, Odeljenje za filozofiju je povuklo svoju podršku Bernštajnu u njegovoj borbi s univerzitetom. Pošto se oko ovoga slučaja podigla velika prašina i u štampi, profesor Norvud Hanson (N. R. Hanson), jedan od onih koji su prvi put dali, a drugi put otkazali podršku Bernštajnu, dao je izjavu da je on svoj stav promenio zbog toga što je u međuvremenu stigao da pročita radove Ričarda Bernštajna, pa je došao do zaključka da ti radovi ne predstavljaju originalne doprinose filo-zofiji, ali je dodao i to da od Odeljenja ne bi trebalo očekivati "da se bez prigo-vora spusti na kolena, dok Vajs i kompanija viču što im je volja".

49

Sâm sistem nastave na američkim univerzitetima, iako je sadržinski i kvalitativno veoma raznolik, formalno je uglavnom jednak. I baš o toj formi želim da kažem nekoliko reči, pošto mi se čini da ona izvanredno odgovara filozofiji kao jednoj zaista specifičnoj disciplini. Mada se i u Sjedinjenim Državama kao dve glavne forme nastave javljaju predavanja i seminari, može se slobodno reći da se tamo daleko veća pažnja poklanja seminarskom obliku rada. A kada se insistira na seminarskom obliku rada, time se onda u stvari stavlja akce-nat na aktivno savladavanje građe od strane studenata. Aktivni stav u savladava-nju građe ogleda se u tome što je esej koji student pripremi za seminar u neku ruku sporedna stvar ‡ glavno je da se kroz neprekidno postavljanje pitanjâ i kroz kritički odnos prema svakom detalju ili formulaciji u eseju, izgrađuje takav način mišljenja koji je karakterističan za filozofiju i da se, uz pomoć nastav-nika, ovlada svim finesama problema o kojem se raspravlja. Ovo mi se čini sasvim opravdanim, pošto su za filozofiju zaista dijalog i debata glavni, dok je pasiv-no studiranje različitih filozofskih teorija na izvestan način od drugostepe-nog značaja. Izgleda da je osnovni cilj nastave filozofije u Sjedinjenim Državama (kao, uostalom, i u Velikoj Britaniji) da se ovlada metodom prilaženja problematici, dok je izgrađivanje nekog enciklopedijskog poznavanja struke sporedno. Na ovaj način odnos između nastavnikâ i studenata takođe postaje nekako obo-strano aktivniji. Nastavnik snažnije utiče na izgradnju misaonog lika studena-ta, na efikasnije razvijanje njihovih sposobnosti kretanja u određenoj problema-tici, a studenti sa svoje strane pomažu nastavnicima da provere ispravnost, snagu i uticaj sopstvenih gledišta. Kada je reč o ovom poslednjem, onda svakako treba ukazati na još jedan poseban i veoma koristan vid seminara, na koji se ne-retko može naići na univerzitetima u Sjedinjenim Državama. Postoje, naime, takvi seminari na kojima nastavnik izlaže sopstvene rezultate proučavanja nekog skupa problema, odnosno sopstvena tumačenja spornih gledišta nekog fi-lozofa. Tom prilikom, on se i sâm podvrgava neprestanoj unakrsnoj vatri pita-nja i kritike, jer takvim seminarima redovno prisustvuju ne samo studenti, već i drugi nastavnici koji su zainteresovani za tu problematiku. I na kraju, pokušaću da kažem nešto konkretnije o stanju i o osnovnim, odnosno najaktuelnijim problemima filozofije nauke danas u Sjedinjenim Drža-vama, o stanju u onoj oblasti filozofije na koju se trenutno izvanredno mnogo po-laže u najrazvijenijim zemljama sveta, u onim zemljama u kojima se svim mogućnim sredstvima pokušava da se potpomogne i ubrza razvoj nauka, posebno, razume se, onih koje su vezane za ostvarenje prestiža na Zemlji i u istraživanje kosmosa. Filozofija nauke se u ovom trenutku u Sjedinjenim Državama predaje i izučava na svim većim univerzitetima, a poklanja joj se pažnja i na mnogim kolexima i manjim univerzitetima.

50

Za sad zvanično postoje dva posebna centra za filozofiju nauke ‡ u Mine-apolisu (Minesota) i u Pitsburgu (Pensilvanija), mada veoma aktivne grupe fi-lozofa zainteresovanih prevashodno za ovu problematiku deluju na još nekoli-ko univerziteta, a pre svega na Kolumbija univerzitetu u njujorku, na univerzi-tetu u Prinstonu (nju Xersi) i u Blumingtonu (Indijana). U Minesotskom centru za filozofiju nauke okupljeni su Herbert Fajgl, Grover Maksvel (G. Maxnjell) i Mej Brodbek (M. Brodbeck); u Centru za filozofiju nauke pri univerzitetu u Pits-burgu: Adolf Grinbaum (A. Grünbaum), Nikolas Rešer (N. Rescher), Vilfrid Selers (nj. Sellars) i Nuel Belnap (N. Belnap); na Kolumbija univerzitetu u njujor-ku Ernest Nejgel i Sidni Morgenbeser (S. Morgenbesser); u Prinstonu: Karl Hem-pel, Pol Benaseraf (P. Benacerraf), Robert Nozik (R. Nozick, koji je, izgleda, ove godine prešao na Harvard) i poznati istoričar i filozof nauke Tomas Kun (T. S. Kuhn), a u Blumingtonu Roxer Bak (R. Buck), Vesli Salmon (nj. C. Salmon) i Majkl Skriven (M. Scriven).

51

Od drugih istaknutijih filozofa nauke Norvud Hanson se nalazi na Jelskom univerzitetu u nju Hevnu (Konektikat), Pol Fajerabend na univerzitetu u Berkliju (Kalifornija), ako nije već prešao u Veliku Britaniju, gde je pozvan na londonski University College; Izrael [efler (I. Scheffler) predaje na Harvardu, Piter Ečinstejn (P. Achinstein) na Xons Hopkins univerzitetu u Baltimoru (Meri-lend), Henrik Melberg (H. Mehlberg) i Dadli [apier (D. Shapere) na univerzitetu u ^ikagu, Gustav Bergman na univerzitetu u Ajova Sitiju (Ajova), a Hilari Pat-nam (H. Putnam) i Silven Bromberger (S. Bromberger) rade na poznatom Masačuset-skom institutu za tehnologiju (M. I. T.) u Bostonu. Filozofi nauke u Sjedinjenim Državama nemaju, naravno, ni izdaleka jednaka osnovna shvatanja. Ali, ako bismo hteli da ukažemo na osnovnu filozofsku razliku među tamošnjim filozofima nauke, onda bismo u jednu grupu mogli da ubrojimo one koji se još uvek manje ili više drže u okvirima tradicionalne, mada, razume se, modifikovane logičkoempirističke pozicije, a u drugu grupu, koja postaje sve brojnija, one koji su evoluirali do jedne moderne reali-stičke pozicije. Kod nekih se oseća i jak uticaj pragmatizma. Najveći deo filo-zofa nauke prilazi analizi naučnih teorija kroz deduktivnonomološki model, a znatan broj pokušava da te teorije induktivistički opravda, tako da rešavanje problema indukcije i evolucija teorije konfirmacije neprekidno odmiču sve dalje i dalje. U tom smislu, problemi indukcije i teorije konfirmacije predstavljaju takve probleme o kojima se trenutno vode opsežne diskusije u oblasti filozofije nauke u Sjedinjenim Državama. Nabrojaću ovde još neka pitanja iz filozofije nauke koja se u ovom momentu nalaze u središtu pažnje: (1) razni aspekti problematike teorije verovatnoće, (2) problemi prirodnih zakona, (3) pitanje interpretacije kvantne teorije i teorije relativiteta, (4) teorija značenja i problem jezika u naučnim teorijama, (5) pitanje teorijskih termina i statusa teorijskih entiteta i (6) kompleks pitanja u vezi sa problemom naučnog objašnjenja i predviđanja. Problemi naučnog objašnjenja, značenja naučnih principa i odnosa izme-đu tih principa i iskustva, čine osnovni sadržaj svih kurseva i seminara iz ob-lasti filozofije nauke u Sjedinjenim Državama. S obzirom da objašnjenje, zna-čenje i potvrđivanje ne predstavljaju samo elemente razvijenih nauka, već imaju mnogo širu i opštiju primenu, kursevi i seminari iz filozofije nauke često zadiru i u vitalne probleme epistemologije uopšte.

52

Od 7. do 10. maja 1965. godine prisustvovao sam jednom dosta zanimlji-vom istraživačkom seminaru iz oblasti filozofije nauke na univerzitetu u Pitsburgu. Seminar je okupio skoro sva najistaknutija imena iz ove oblasti: A. Grinbaum, N. Rešer, N. Belnap, V. Selers, K. Hempel, P. Fajerabend, N. Hanson, G. Maksvel, V. Salmon i A. [imoni (A. Shimony), a dve osnovne okvirne teme bile su: logički i istorijski aspekti suparništva empirijskonaučnih teorija i egzi-stencijalni status teorijskih entiteta.

53

Pol Fajerabend je govorio na temu "Nacrt jednoga modela za sticanje i poboljšavanje znanja"; Vilfrid Selers je obradio temu "Realizam contra instrumentalizam", A. [imoni "Predlozi za jednu naturalističku epistemologiju", Grover Maksvel "Primedbe o opažanju i teorijskim entitetima", Norvud Hanson "Jedna slikovna teorija značenja", Alfred Grinbaum "Naučna mogućnost izricanja iskazâ o prošlosti i o budućnosti" i Vesli Salmon "Deduktivno i induktivno objašnjavanje". Kao što se može primetiti i na osnovu samih naslova, referati su se u stvari samo delimično uklapali u okvire postavljenih tema. Pa ipak, koliko je moglo da se zaključi kako iz referata, tako i iz diskusije, smatra se (a) da pitanje egzistencijalnog statusa teorijskih entiteta ne može da se razmatra nezavi-sno od metafizičkog pitanja egzistencijalnog statusa "spoljašnjeg sveta", (b) da ti problemi nisu pseudoproblemi niti potiču iz različitih predispozicija u pogledu preferiranja određenih načina govora, i (v) većina učesnika je ispolji-la sklonost da se prihvati jedno kritičkorealističko stanovište, uz priznava-nje da kako teorijski entiteti, tako i ono što direktno opažamo, postoji samo u određenom smislu, tj. u smislu nekonkluzivnog svedočanstva, uz jasno uviđanje da takav stav nije mogućno potpuno opravdati, već jedino najbolje braniti (vindicate). Ovaj svoj osvrt na savremenu filozofsku situaciju u Sjedinjenim Država-ma završiću jednom primedbom u vezi sa filozofijom nauke, koja će se u stvari odnositi na najveći deo savremene američke filozofije uopšte. U Sjedinjenim Državama, naime, gde je u stvari izvorište filozofije nauke, toj disciplini ‡ detetu našega veka ‡ prilazi se isključivo iz aspekta ispitivanja opštih metoda naučnog istraživanja i osnovnih pojmova nauka, kao i analize logičkih formi i logičke strukture naučnog mišljenja i argumentisanja. Ali, taj aspekt (a), mada svakako središnji i najvažniji, nije i jedini aspekt filozofije nauke, pa bismo mogli da razlikujemo još neke njene vidove. Tako, na primer, pod filozofijom nauke neki podrazumevaju i (b) ispitivanje odnosa između društvenih činilaca i naučnih ideja, što, po mom mišljenju, ne bi trebalo nazivati filozofijom nauke, jer je tu očigledno reč o društveno-psihološkom proučavanju nauke, o sociolo-giji saznanja; zatim (v) ispitivanje odnosa između najopštijih teorija o svetu, tj. između filozofije prirode, s jedne, i naučnih teorija, s druge strane, što bi, naravno, moglo da spada u filozofiju nauke, i, najzad, (g) ispitivanje vrednosne, humanističke strane naučnog saznanja, što, pošto je tu reč pretežno o etičkim pitanjima, takođe svakako spada u filozofiju nauke.

54

Karakteristično je, svakako, da je osvetljavanje ovoga poslednjeg filozofskog aspekta filozofije nauke u Sjedinjenim Državama potpuno zapostavlje-no, odnosno da se njime na svoj nedovoljno stručni način bave neki egzisten-cijalistički usmereni filozofi i drugi apstraktni kritičari neljudskih strana savremene nauke i tehnike. Na žalost, ovi filozofi u Sjedinjenim Državama, kao, uostalom, i u čitavom ostalom svetu, ne samo da su obično veoma nestručni, u tom smislu što je lako zapaziti da se ne kreću slobodno i autoritativno ni u jednoj oblasti modernog naučnog saznanja, već se kod njih najčešće uočava i jedan sasvim jasan filozofski dogmatizam i netrpeljivost, u tom smislu što čitavu filozofiju svode na onu problematiku za koju su sami zainteresova-ni, tj. na vrednosnu problematiku izučavanja smisla čovekove egzistencije. Logička analiza nauke svakako je osnovni posao filozofije nauke, ali nalazim da je šteta što se bar neko od kompetentnih filozofa nauke ili samih naučnika ne zainteresuje i za procenjivanje naučnog saznanja sa stanovišta huma-nističkog smisla. U stvari, čini mi se da je Fajgl jedini koji je načinio bar prvi korak u tom pravcu. On je ukazao da je nerazumevanje prirode naučnog sazna-nja osnovni uzrok što se uobličilo jedno neopravdano uverenje o nespojivosti između naučnog saznanja i humanizma. Osvetljavajući prirodu naučnog sa-znanja, Fajgl kao najvažnije regulativne ideale toga saznanja ‡ koji možda nikada i neće biti u potpunosti dostignuti ‡ ističe: (1) intersubjektivnu proverlji-vost, (2) pouzdanost, ili dovoljan stepen potvrđenosti, (3) određenost i preci-znost, (4) koherentnost ili sintetičku strukturu, i (5) obuhvatnost ili domašaj znanja, nalazeći da oni nisu nespojivi sa jednom vrednosnom, humanisti-čkom filozofskom orijentacijom. (v. Introductory Essay to the Readings in the Philo-sophy of Science, ed. by H. Feigl & M. Brodbeck, Nenj York, Appleton-Century-Crofts, 1953.) [taviše, Fajgl izražava i jednu nadu, koja će po svoj prilici i ostati samo nada. Naime, primećujući da u "kazanu za topljenje" američke filozofske misli dolazi do nove integracije pragmatizma (Persa, Xemsa, Djuija, Mida, Ota, Kalena i Huka), naturalističkog realizma (Perija, Holta, Roja Selersa, Drejka i Santajane), naučnog empirizma (Brixmen, Hal, Tolman, Landberg, N. Viner, Frank, Moris, Nortrop, Karnap, Rajhenbah, Nejgel i drugi) i liberalnog krila američkog unitarizma ‡ Fajgl proriče stvaranje jednog širokog pokre-ta, koji bi mogao da se sagleda kao ovovekovni nastavak pokreta prosvećenosti iz XVIII veka. Kao što sam istakao već na početku, američka filozofska situacija potencijalno sadrži takve mogućnosti, ali mi se čini da i posle dvanaestak godina od formu-lisanja ove Fajglove prognoze ona još uvek nije ništa drugo do jedna ljudska nada, koja može da se ostvari i da se ne ostvari, ali za koju bi svaka-ko vredelo boriti se.

55

NEKE OSNOVNE KARAKTERISTIKE FILOZOFIJE XORXA EDVARDA MURA ‡ Kritičko izlaganje osnovnih tema filozofije X. E. Mura ‡ Oktobra meseca 1958. godine umro je u Kembrixu, u osamdesetpetoj godini života, Xorx Edvard Mur, jedna od najzanimljivijih i najznačajnijih ličnosti britanske filozofije ovoga veka. Sav prožet tradicionalnim problemima filo-zofije na Ostrvima, vršio je i još uvek vrši veliki uticaj na savremenu britan-sku filozofiju, ali je zato u krugovima filozofa van engleskog govornog područja ostao daleko manje poznat nego njegov savremenik Bertrand Rasl. Tome je svakako doprinela i činjenica što je Mur najsnažnije uticao preko svojih predavanja, svo-jim istupanjima na filozofskim skupovima i simpozijumima, svojim kraćim član-cima i raspravama objavljenim u časopisima namenjenim uskom krugu stručnjaka. Ipak, osnovni uzrok regionalne ograničenosti interesovanja za filozofsku ličnost Xorxa Edvarda Mura 1 leži u tome, kako je to dobro primetio profesor Ejer, što je Mur "filozof za filozofe". Naime, jedno od osnovnih obeležja Murove filozofske delatnosti jeste sigurno to da ne samo što nije stvarao neki svoj filozofski sistem, nego skoro nikada nije ni težio da dođe do nekih zaokrugljenih i sistematskih filozofskih teorija i rešenja. Mur se pretežno bavio filozofijom filozofije, ali opet ne u opštem smislu, kao, na primer, Vitgenštajn, već u posebnijem smislu, analizirajući i kritikujući filozofske pojmove i stavove svojih savremenika, ukazujući na one strane problema koje drugi filozofi, zaokupljeni obrascima svojih pogleda, raznim svojim teorijama i rešenjima, ne vide.2 A Mur je zaista posedovao vanredne analizatorske sposobnosti i uživao veliki respekt kao kritičar.

1

2

56

Zanimljiva je činjenica da za ovih petnaest godina od Drugog svetskog rata, bar u Beogradu, sve do prethodnog broja ovog časopisa (*Filozofija, br. 2/1959), nije bio objavljen nijedan napis posvećen Muru, a kamoli neka obimnija studija, iako se pisalo o brojnim, često i manje značajnim imenima savremene zapadne filozofije. Zato je Mur, u toku svoga stvarno dugoga života i svoje dugotrajne, široke i plodne filozofske delatnosti, objavio svega dve knjige posvećene sistematskom raspravljanju određenog problema (Principia Ethica, 1903, i Ethics, 1912), dok sve ostale knjige predstavljaju zbirke njegovih studija i članaka o raznim problemima filozofije (Philosophical Studies, 1922; Some Main Problems of Philosophy, 1953; i Philosophical Papers, London, George Allen & Unnjin, 1959, 325 rr).

Metodu analize Mur shvata kao razjašnjavanje svakidašnjeg značenja obič-nih prisno poznatih rečenica, ali ne u čisto lingvističkom smislu (on je sebi postavljao zadatak da analizira ideje i pojmove, a ne verbalne izraze), jer mi zna-mo značenje tih rečenica, ali ne znamo analizu onoga što hoćemo da kažemo. Međutim, sâm Mur ističe 3 kako je pogrešno misliti da je on analizu smatrao za "jedini pravi posao filozofije". To zaista ne bi bilo ispravno, kao što bi bilo neopravdano pomisliti da Mur nije imao svoj stav u filozofiji. To najbolje po-tvrđuje neosporno najznačajnija studija u Filozofskim spisima, poslednjoj Muro-voj knjizi, koju je pripremio za štampu neposredno pred svoju smrt, a koja je izi-šla iz štampe sredinom 1959. godine. Ova studija, "Odbrana zdravoga razuma", prvobitno je objavljena u drugoj seriji zbornika Savremena britanska filozofija 4 i u njoj Mur izlaže u čemu se njegov stav razlikuje od stanovišta drugih filozofa. Ovaj esej predstavlja jedan od najzanimljivijih i najvrednijih filozofskih priloga britanske filozofije HH veka. njegov značaj se ogleda pre svega u suprotsta-vljanju veoma raširenom idealistički nastrojenom agnostičkom skepticizmu i u po-stavljanju realističke osnove britanskom pozitivizmu i filozofskoj analizi. Mu-rov konstruktivan uticaj u tom smislu još nije ni izdaleka dovoljno sagledan i ocenjen. Braneći zdrav razum Mur brani zdravi filozofski smisao koji neće ići za tim da dovodi u pitanje istinitost očiglednih činjenica, kao što su, na primer: da u ovom trenutku postoji živo ljudsko telo, koje je moje telo; da je to telo rođe-no pre određenog vremena u prošlosti i da je od onda neprekidno postojalo, podle-žući, naravno, promenama; da je, otkada je rođeno, bilo u kontaktu s površinom Zemlje ili vrlo blizu nje, okruženo mnoštvom stvari određenog oblika i veličine u tri dimenzije, kao i velikim brojem drugih živih ljudskih tela, za koja takođe važe prethodna tvrđenja; da je Zemlja postojala i da su druga živa ljudska tela živela i umirala mnogo vremena pre nego što je moje telo rođeno; da sam ja kao ljudsko biće od rođenja primao različite utiske i primećivao razne činjenice o okolini koja me okružuje itd. itd. Mur, znači, zahteva poštovanje osnovnih činjenica kojima barata ljudski zdrav razum, što, ako i nije krajnji domet filozofije, čini njen bitni sastavni deo. Po Murovom shvatanju, ono što ne možemo da ne prihvatimo u svakodnevnom životu, ne smemo da odbacimo ni u filozofskim razmišljanjima. 5 S obzirom da se znatan deo savremene zapadne filozofije razvijao i razvija prenebregavajući ovakvo filozofsko usmerenje, nikako ne bi bilo na mestu zanemarivati ili potcenji-vati ovaj Murov doprinos.

3 4 5

The Philosophy of G. E. Moore, Edited by P. A. Schilpp, Nenj York, 1953, pp. 675-676. Contemporary British Philosophy, Second Series, Edited by J. H. Muirhead, London, 1925. The Philosophy of G. E. Moore, p. 523.

57

Ali, ovde treba odmah istaći i jednu Murovu ograničenost ‡ on smatra da su samo stavovi zdravoga razuma istiniti; jedno Murovo nerazumevanje ‡ on sve pogrešne filozofske stavove, pa i one koji nisu direktno zasnovani na iskustvu, želi da pobije samo pomoću golih empirijskih činjenica (o tome videti dalje raz-matranje o Murovom dokazu spoljnog sveta). Možda su zaista Murovi stavovi zdra-voga razuma istinitiji od drugih, recimo, od stavova prirodnih nauka, a pogotovu od stavova društvenih nauka, ali ograničavanje područja istinitosti samo na sta-vove zdravoga razuma svakako je ozbiljna jednostranost njegove filozofije. On čak kaže: "Mislim da ne mogu ništa bolje reći osim da mi izgleda kako ih (stavove zdravoga razuma, S. N.) znam sa izvesnošću." 6 U vezi sa vladajućim usmerenjem na filozofsku analizu Mur brani zdravi razum u tom smislu što smatra da filozofija, u pogledu izvesnosti, sigurnosti i istinitosti svoga saznanja, nije otišla daleko izvan zdravoga razuma, tako da bi trebalo, pre svake analize, da se presliša šta empirijski stvarno zna. Izražavajući sumnju u filozofsku analizu ‡ on kaže: "Nimalo nisam skeptičan u pogledu istinitosti ... stavova kojima se tvrdi postojanje materijalnih stvari: naprotiv, ja mislim da mi svi znamo, sa izvesnošću, da su mnogi od tih sta-vova istiniti. Ali, veoma sam skeptičan u pogledu toga šta je, u izvesnom smislu, ispravna analiza takvih stavova." 7 ‡ Mur ispoljava nepoverenje u ispravnost većeg dela filozofiranja. Zato mi izgleda da nije opravdano mišljenje da Mur nije skeptik. On je, u stvari, obrnuo oštricu skepticizma u suprotnom pravcu. Mur nije skeptik u pogledu našeg empirijskog saznanja sveta (verovatno, na izve-stan način, i naučnog saznanja, mada se Mur, na žalost, nije bavio tom problemati-kom), već je skeptik u pogledu efikasnosti, ispravnosti, izvesnosti filozofske analize toga saznanja. Mur nije sa stanovišta filozofije skeptik u odnosu na ljudsko saznanje uopšte, već je sa stanovišta ljudskoga zdravorazumskoga saznanja skeptik u odnosu na filozofiju i njene mogućnosti apsolutnog, konačnog, sigurnog, nužnog, tačnog saznanja. Razume se, Mur nije uspeo da "izleči" ljude od bavljenja filozofijom, od težnje da, koliko su to u stanju, što potpunije shvate protivrečnu suštinu celine stvarnosti koja ih okružuje. Bilo bi, naravno, pogrešno smatrati da je to sebi uopšte postavljao kao cilj; ovo je samo ukazivanje na smer u kojem se kreću Murova razmišljanja o filozofiji. Za razliku od ogromne većine svojih savremenika, od protivrečnosti stvarnosti i od filozofskih paradoksa Mur se branio upornim insistiranjem na upotrebi običnog jezika, jezika zdravoga razuma, smatrajući da reči i u filozofi-ji uvek imaju i treba da imaju svoje svakidašnje značenje, a ne neko novo, drugo zna-čenje. Iz ovih razloga, na primer, američki filozof Norman Malkolm Mura naziva "Velikim opovrgavačem", pa čak njegovu ulogu u istoriji savremene filozo-fije ocenjuje kao pretežno destruktivnu. 8 Međutim, Malkolm ipak smatra da Murov metod, iako nepotpun, predstavlja osnovnu, prvu stepenicu celovitog metoda, i zaključuje: "Velika istorijska uloga Mura sastoji se u činjenici što je on možda bio prvi filozof koji je osetio da je pogrešan

6 7 8

58

Philosophical Papers, p. 44. Op. cit., p. 53. The Philosophy of G. E. Moore, p. 365.

svaki filozofski stav zasnovan na zloupotrebi svakidašnjeg jezika, koji je uporno branio običan jezik od njegovih filozofskih prekršitelja." 9 Murovo ostajanje na pola puta u opovrgavanju skepticizma, izvesna neefi-kasnost njegove borbe protiv filozofskog skepticizma, njegova filozofska sla-bost, ispoljavaju se u zadržavanju samo na onome što inače predstavlja pozitivnu stranu i jačinu njegove filozofije. Naime, Mur ne pobija filozofski skeptici-zam iznutra otkrivanjem njegovih sopstvenih protivrečnosti i nedostataka, već spolja, sa stanovišta pogleda na svet zdravoga razuma. Zbog toga je filozofe uglavnom ostavljao nezadovoljnima i neubeđenima. Tačnost ove poslednje konstatacije može se najbolje proveriti na jednom drugom, isto tako zanimljivom članku Murove posthumne knjige. To je članak "Dokaz spoljnoga sveta" (prvi put objavljen 1939. godine u "Izveštajima Britan-ske akademije"). Ovaj Murov dokaz izazvao je mnoge polemike i njegova vrednost kao filozofskog dokaza u najvećem broju slučajeva je dovođena u pitanje. Dokaz se u osnovi sastoji u tome što se od jednog konkretnog pojedinačnog suda, kao što je, na primer, "Ovo je moja ruka", prelazi na zaključak "Prema tome, postoji bar jedna stvar koja je spoljna u odnosu na nas", za koji se smatra da ipso facto dokazuje posto-janje spoljnog sveta. Sa gledišta svakodnevne upotrebe jezika, sa gledišta zdravoga razuma, ovaj dokaz je dovoljno efikasan, ali, zapravo, kao što primećuje Vizdom, takav dokaz nije ni potreban. S druge strane, za filozofske skeptike ovaj dokaz je, razume se, potpuno promašen. Skeptik će, pre svega, tražiti dokazivanje i same premise ovoga dokaza, a isto tako neće smatrati da izvedeni zaključak nužno sle-di iz premise. 10 U stvari, kao što sasvim opravdano primećuje profesor Ejer, "ako neko reši da posumnja u istinitost svih stavova u koje inače obično veruje, filo-zofija nije u stanju da ga razuveri".11 U knjizi Filozofski spisi dva Murova napisa objavljuju se prvi put. To su "Izvesnost" (predavanje održano 1941. godine na Kalifornijskom univerzitetu) i "^etiri oblika skepticizma" (predavanje održano na raznim univerzitetima za vreme Murovog boravka u SAD 1940-1944). U prvom članku Mur iznosi svoje gledište o tome koje stavove smatra izvesnim, za koje je stavove siguran da su istiniti. On smatra da ti stavovi posedu-ju sledeće četiri karakteristike: (1) To su slučajni, mogućni stavovi, kod kojih je i suprotnost stvarna, a ne oni stavovi koji se na prvi pogled čine nužnim, koji isključuju svoju suprotnost, a za koje obično drugi filozofi rezervišu pravo da su apsolutno izvesni, da predstavljaju tautologije i jedine nužne istine. Mur, razume se, ne poriče da postoji razlika u kojem smislu se za jednu, a u kojem za drugu vrstu ovih stavova kaže kako se zna da su istiniti, da su izvesni, ali on želi da upotrebi termin "izvestan" za one stavove kod kojih se u određenoj situaciji može isto tvrditi i za njihovu suprotnost. Po Murovom shvatanju, samo onda ima smisla reći za neki stav da se zna da je istinit, ako je mogućno dodati: "Mo-gućno je da bude i pogrešan", ali se ne može dodati: "Nije potpuno izvesno da je tačan."

9 1

0

1

1

Op. cit., p. 368; uporediti i mišljenje A. Ambrouz u istoj knjizi, rr. 416-417. The Philosophy of G. E. Moore, pp. 398 & 405. Language, Truth and Logic, London, 1956, p. 48.

59

(2) Ti stavovi mogu biti istiniti bez obzira na stanje moga duha u određenom trenutku ili ranije, ali se podrazumeva postojanje spoljnoga sveta u odnosu na moj duh. (3) Posedovanje čulne evidentnosti o tim stavovima. (4) Ako ovi stavovi nisu izvesni, onda nije izvestan nijedan stav koji tvrdi postojanje bilo čega što je spoljno u odnosu na duh jedne osobe. U članku "^etiri oblika skepticizma" Mur kaže da se skeptici razlikuju s obzirom na vrste stvari (napominje da ovaj termin upotrebljava u širem preno-snom značenju) za koje smatraju da ih nijedno ljudsko biće ne može znati sa pot-punom sigurnošću. Ovde Mur u stvari polemiše sa Raslom, koji je, po njegovom mišljenju, u svojim delima Analiza materije i Nacrt filozofije neopravdano iz-razio skepticizam u pogledu izvesnosti našeg saznanja četiri vrste stvari: (1) saznanje samoga sebe (da li opažam ili ne); (2) znanja onih stvari kojih se sećamo; (3) saznanja o određenim opažajnim sposobnostima drugih ljudi; (4) saznanja i raspoznavanja bilo čega što postoji izvan nas. Kao što vidimo, u ova dva spisa Mur zastupa svoje realističko stanovište, nasuprot modernom filozofskom skepticizmu, koji je sasvim otišao u krajnost. U knjizi Philosophical Papers su objavljeni još sledeći spisi: "Jesu li karakteristike posebnih stvari univerzalne ili partikularne?" (prvi put objavljeno 1923), "^injenice i stavovi" (1927), "Da li je dobrota kvalitet?" (1932), "Imaginarni objekti" (1933), "Da li je egzistencija predikat?" (1936), "Raslova teorija deskripcije" (1944) i "Vitgenštajnova predavanja u godinama 1930-1933" (objavlje-no u nastavcima u časopisu Mind 1954. i 1955. godine). Poslednji članak je veoma zanimljiv, pre svega zbog izvesnih Murovih podataka i impresija o Vitgenštajnu, zatim zbog činjenice da je jedan stari pro-fesor (imao je tada blizu šezdeset godina) odlazio i hvatao beleške na predava-njima šesnaest godina mlađeg filozofa i docnije našao za potrebno da objavi sređene i sažete beleške sa tih predavanja, i najzad, što se tu mogu naći mnoge pojedinosti značajne za proučavanje razvoja Vitgenštajnove filozofije. Teško je zaista proceniti da li je veća šteta ili je značajnija korist za savremenu filozofiju što jedan ovako prefinjen analizatorski i dosledno realistički filozofski duh, kao što je Xorx Edvard Mur, najveći deo svoje aktivnosti nije posvetio stvaranju celovitog pogleda na svet, jer bi tako bio prinuđen da zahvati mnoga područja i odnose u stvarnosti koje nije dodirnuo. Ali, poznata je činjenica da se u već hiljadama godina staroj ljudskoj svesti ne može raditi na unapređenju postojećeg pogleda na svet, niti se mogu stvarati novi pogledi, dok se prethodno za njih ne stvori mesto obračunavanjem sa onim što je staro i pogrešno u vladajućim pogledima. Kako se kod Mura naglasak nalazi na kritičkoj strani, po-što on uočava i želi da ispravi razne sla-bosti u shvatanjima njemu savremenih filozofa, proučavanje njegovih dela, koja kod nas počinju da pobuđuju interesova-nje, može nam znatno pomoći u obrazovanju našeg stava prema britanskoj filozofiji. * * 60

*

U poslednje vreme u Velikoj Britaniji vidno mesto u izdavanju filozofske literature zauzima izdavanje posthumnih spisa njihovih istaknutih filo-zofa. Tako, na primer, već desetak godina traje i još nije okončano izdavanje neobjavljenih završenih i nedovršenih dela i beležaka iz rukopisa Ludviga Vitgenštajna (Philosophical Investigations, Remarks on the Foundations of Mathematics, The Blue and Bronjn Books, Notebooks 1914–1916), a odnedavno je počelo objavljivanje spisa Xona Ostina (Philosophical Papers, Sense and Sensibilia, Honj to Do Things njith njords). Isto tako, ubrzo posle smrti X. E. Mura objavljena je najpre zbirka člana-ka koju je on sâm pripremao za štampu (Philosophical Papers, 1959). Zatim, krajem 1962. godine, njegov učenik Kazimir Levi, kome je Mur poverio pregled filozof-skih rukopisa koji budu ostali za njim, objavljuje ovaj izbor iz devet svezaka, koje je Mur u periodu od 1919. do 1953. godine u raznim prilikama ispunjavao svojim kraćim razmišljanjima, komentarima i pokušajima filozofske analize različi-tih problema. Mur je poslednjih šest svezaka u kojima je vodio zabeleške nazvao Knjiga beležaka, što je Kazimir Levi uzeo za naslov ove knjige (The Commonplace Book of G. E. Moore 1919-1953, Edited by Casimir Lenjy, London, George Allen & Unnjin Ltd., 1962, 411 pp). Murove beleške, razume se, nisu bile pisane sa namerom da ma kada budu objavljene, nego u najvećem broju slučajeva predstavljaju neprestane Murove po-kušaje da više sâm za sebe razreši pojedine probleme koje je smatrao naročito teškim. Intimna razmišljanja i neobavezne skice velikih filozofa stvarno mogu biti od posebnog interesa i od naročite vrednosti. Ali, kada je reč o značaju privatnih beležaka nekog filozofa, tu je redovno u pitanju takva vrednost uz koju se nameće čitav niz ograda. Pre svega, treba stalno imati na umu da na osnovu ovakvih beležaka ne bi bilo na svome mestu izricati ma kakve ocene o sta-novištima njihovoga autora. Sem toga, čini se da, isto tako, ne bi bilo u redu kada bi se beleške jednoga filozofa koristile za formulisanje ma kakvih autentičnih interpretacija pojedinih njegovih gledišta, pa prema tome, ne bi trebalo da igraju nikakvu bitnu ulogu ni prilikom razmatranja celine filozofske pozicije njihovoga tvorca. Kakvu vrednost onda u stvari mogu da imaju takve beleške? njihov smisao može biti najpre u eventualnom rasvetljavanju spornih ili neodređenih tačaka izvesnih gledišta koja je autor sâm izneo pred javnost. Pored toga, takve beleške su dragocene i mogu predstavljati veliku vrednost ako se želi prodreti u skrivenija područja misaone ličnosti jednoga filozofa, da se iz-bliza sagledaju njegove metode rada kao i njegov stvaralački postupak. Kada se stvari postave ovako, onda nam se obavezno nameće i pitanje da li je zanimljivo i vredno objavljivati bilo kakve beleške bilo kojeg filozofa. Na ovo pitanje nije teško odgovoriti: rasvetljavanje spornih gledišta i pobliže saglédanje stvaralačke ličnosti jednoga filozofa ima svoga opravdanja samo kada su u pitanju izuzetno znamenite ličnosti i vrlo značajna gledišta koja su od interesa za širu filozofsku javnost. Ako želimo da iz ovoga ugla damo svoje mišljenje o Knjizi beležaka X. E. Mura, onda bismo svakako mogli da utvrdimo kako je ovde učinjen promašaj i kako je objavljena jedna knjiga koja ne samo da nije od interesa za široku svetsku filo-zofsku javnost, već i na anglo-američkom području može da privuče pažnju tek veoma uskog kruga filozofa. 61

Kada je reč o Muru uopšte, onda ovde, pored ukazivanja na priznatu vre-dnost njegovoga rada u oblasti etike (Principia Ethica i Ethics), kao i na nekoliko izvanredno značajnih članaka koji su obeležili neke od ključnih tačaka razvoja britanske filozofije u prvoj polovini ovoga veka ("The Refutation of Idealism", "A Defence of Common Sense"), treba napomenuti da je Xorx Edvard Mur u znat-noj meri uticao na mnoge darovite britanske filozofe "mlađeg naraštaja", da je bio veo-ma cenjena i "omiljena ličnost" među svojim kolegama i učenicima, i to pre svega zato što je uvek ulagao poštene napore, i u usmenoj i u pismenoj svojoj reči, da pa-žljivom i oštroumnom filozofskom analizom razjasni i precizira smisao kako tuđih tako i svojih filozofskih traženja. U ovim beleškama, međutim, Murova filozofska analiza često je previše fragmentarne prirode, a u velikom broju slučajeva, što je i razumljivo s obzirom na vreme kada su te beleške pisane, skoro je sasvim lišena svoje aktuelnosti. Kako je u ovome izboru obuhvaćen veoma dug vremenski period, ta-kođe se dešava da se na završnim stranicama mogu naći takvi komentari o pojedinim pita-njima koji umnogome poništavaju vrednost onih sa početnih stranica knjige. Na više mesta isto tako dolazi do punoga izražaja zdravorazumska ograničenost Mu-rove filozofske analize, znatno jače nego u napisima koje je spremao za javnost. Najzad, u ovim svojim uzgred zabeleženim analizama Mur ne ispoljava težnju za formulisanjem (što bi se inače moglo očekivati) niza novih, makar i provizor-nih rešenja, koja bi mogla da dožive nove i plodne razrade. Onome, naravno, ko želi da se posveti detaljnom proučavanju Murove filozofije ove beleške daju zanimljiv materijal za neprekidno praćenje evolu-cije Murovih mišljenja o raznim pitanjima, kao i za uvek privlačna upoređivanja pojedinih beležaka sa odgovarajućim već poznatim Murovim radovima o određenim problemima. Na kraju treba istaći da Murova Knjiga beležaka ipak sadrži i takve opaske koje mogu biti od šireg interesa, ali je broj takvih opaski mali. Reč je o kratkim razmatranjima izvesnih problema kao što su: istina, uzročnost, implika-cija, multirelacioni sudovi, jezik i značenje, čulni podaci (i njihov odnos prema fizičkim predmetima), univerzalije, rečenice i stavovi, događaji i stvari, vreme i simultanost, kao i o pokušajima preciziranja značenja nekih pojmova (na pri-mer: videti, gledati, izgledati, trajanje, promena, trenutak, sadašnjost, kretanje i mirovanje, dobro i loše) koji su vredni pažnje.

62

* *

*

Knjiga mladog britanskog filozofskog radnika, docenta sa Halskog univerziteta, Alana Vajta (Alan R. njhite, G. E. Moore, A Critical Exposition, Oxford, Basil Blacknjell, 1958) može da posluži kao primer savesno i pedantno napisane kritičke studije o glavnim temama jedne filozofije. Vajtovo izlaganje stvarno razrešava mnoga sporna pitanja u vezi sa filozofijom Xorxa Edvarda Mura, ispravlja poje-dina gledišta o toj filozofiji, postavlja je problematski šire, a neke teme izla-že preciznije, sažetije i jasnije. Praveći rezime Murovih gledišta o određenom problemu, rasutih po njegovim brojnim sitnim i krupnijim spisima, pisac zaista ispoljava suvereno poznavanje najtananijih detalja razrade pojedinih problema u celokupnom Murovom opusu. Obuhvaćene su tri osnovne teme: prvo, filozofski metod, a zatim, u stvari kao njegova ilustracija, neka pitanja etike i problem opažanja. Kritičnost Vaj-tovog izlaganja problematike Murove filozofije odnosi se na shvatanja o ovoj filozofiji, sa uzgrednim kritičkim napomenama o gledištima samoga Mura. Pobijajući pogrešna shvatanja nekih Murovih kritičara, Vajt im uvek suprotsta-vlja Murove misli, tj. one redove iz njegovih dela koje ti kritičari, očigledno, ili nisu znali ili su preko njih prešli s nedovoljno pažnje. Dajući najviše prostora Murovom metodu, njegovoj filozofskoj analizi, Vajt raspravlja pre svega o Murovom shvatanju zdravoga razuma, zatim o njegovom shvatanju "običnog jezika" (mnogi su, neopravdano, suviše olako stavljali skoro potpuni znak jednakosti između Murovog obraćanja zdravome razumu i običnome jeziku) i funkciji običnog jezika u filozofiji, a takođe i o zapletenom i nedo-voljno određenom Murovom shvatanju značenja. Kad je reč o samoj analizi, Vajt nalazi da Mur pod tim pojmom podrazumeva tri stvari: (1) pokušaj da se pruži jasno objašnjenje onoga što smatramo da znamo ili ocenjujemo kada nešto znamo ili ocenjujemo, tj. analiza kao brižljivo ispiti-vanje (Analysis as Inspection), (2) otkrivanje sastavnih elemenata pojmova (concepts), tj. analiza kao deoba (Analysis as Division), što je, istorijski gledano, najčešće za-stupana teorija, koju je branio i Vitgenštajn u svojoj prvoj fazi, a sa njim i logi-čki pozitivisti, i (3) otkrivanje ili uočavanje veza datog pojma sa drugim pojmo-vima, kao i razlikovanje toga pojma od svih ostalih, tj. analiza kao razlikovanje (Analysis as Distinction), što je Vitgenštajn zastupao u svojoj drugoj fazi. Smatrajući da je značenje nekog izraza ili pojma nešto što se nalazi u pozadini toga izraza ili pojma, što treba da sagledamo pažljivim ispitivanjem da bismo mogli da damo analizu, Mur je voleo da govori o analizi u što manje lingvi-stičkom smislu, mada joj je ponekad prilazio i sa lingvističke strane. Zbog toga Vajt posebno poglavlje posvećuje i pitanju odnosa analize i jezika. Iz grupe etičkih pitanja Vajt izdvaja sledeće probleme: zadatak etike; neodređenost pojma dobro; nedefinljivost dobra i naturalistička greška; neopi-sivost pojma dobro i osvrt na neke drugačije teorije; dobro po sebi; razlikovanje onoga što je u redu učiniti od onoga što bi trebalo i od onoga što nam je dužnost da činimo.

63

Najzad, prelazeći na treću grupu pitanja koja ulaze u osnovne Murove teme, Vajt pre svega ističe da je Mur problemu opažanja prilazio uvek konkretno, tvrdeći da filozofi koji poriču postojanje materijalnih stvari zapravo sumnjaju u egzistenciju, odnosno, poriču postojanje pojedinačnih stvari, dovode u pitanje smisao i vrednost takvih sudova kao što su: "Vidim knjigu", "^ujem časovnik", "Osećam na sebi košulju" itd. U ovom odeljku takođe su izložena tri metoda pomoću kojih Mur u svoju filozofiju uvodi pojam opažajnog podatka: metod restrikcije, metod selekcije i lingvistički metod, zatim pitanje odnosa između opažajnih podataka i opažajâ, odnosa opažajnih podataka i materijalnih objekata, kao i pitanje legitimnosti opažajnih podataka. Na kraju, u poslednjem poglavlju ove veoma zanimljive knjige, Vajt ukratko naznačava istorijski okvir diskusije o ovim problemima koje je Mur stavio u sredi-šte svoga interesovanja. To je zaista neophodno da bi se shvatili smisao i mesto raspravljanja o tim pitanjima koja se nalaze u žiži pažnje čitave britanske fi-lozofije, na koju, u nekoliko njenih najznačajnijih područja, i danas znatan uticaj vrši filozofija Xorxa Edvarda Mura. [teta je ‡ i to je jedini krupan nedosta-tak ove knjige ‡ što autor nije pokušao da pruži još više istorijske podloge, ako već ne i društvenog osvetljenja ovim filozofskim zanimanjima. Kao prethodnici i inspiratori nekih osnovnih ideja Murovih obrađuju se filozofi XVIII veka Xorx Berkli kao i danas malo čitani [kotlanđanin Tomas Rid (Thomas Reid); posle toga govori se o savremenicima: o tvorcima logi-čkog atomizma, Raslu i Vitenštajnu, kao i o drugim evropskim (Varšavska škola, Bečki i Berlinski krug) i američkim analitičarima, da bi se završilo sa najsavremenijim nastavljačima analitičke tradicije Rajlom i Vizdomom. Ovom knjigom Vajt pokazuje da je izvanredno strpljivim i pažljivim izuča-vanjem, pedantnim, sistematičnim i samopožrtvovanim radom mogućno približi-ti se u zavidnoj meri objektivnom shvatanju i adekvatnom tumačenju celine kao i svih podrobnosti i sitnih detalja uvek komplikovane, do kraja nedorečene i nikada apsolutno dosledne, koherentne i usklađene misli jednog značajnog filo-zofa. U stvari, često se dešava da filozofi nisu u stanju da shvate ili pogrešno shvataju mnoge druge filozofe, a većina filozofa nikada nije razumela tuđu filozofiju u celini i u svim njenim pojedinostima. Međutim, može se postaviti pita-nje da li je to stvarno i potrebno, ili je dovoljno shvatiti ispravno osnovne ten-dencije neke filozofije, što omogućava uobličavanje određenog gledišta o toj filozofiji, a isto tako može da dâ povoda ili podstreka novim, drugačijim i dubljim istraživanjima u izvesnom pravcu.

64

"KARDINALNI PROBLEM FILOZOFIJE" U VITGEN[TAJNOVOM TRAKTATU ‡ Za bolje razumevanje Vitgenštajna ‡ Vitgenštajnov Traktat, to po obimu malo, ali veoma značajno delo jedne zaista izuzetne filozofske ličnosti našega doba, koje prilikom svakoga čitanja može da nam pruži nove misaone asocijacije, doživelo je, sasvim prirodno, brojne i raznovrsne interpretacije i tumačenja. Tractatus logico-philosophicus pisan je tako zgusnuto i lapidarno da se čitalac ne može pasivno prepustiti da ga autor korak po korak provede i objasni mu sve detalje svoga shvatanja, i tako pokuša da ga ubedi u ispravnost osnovnih teza svoje filozofske zamisli; ova knjiga je takav nacrt odnosa prema svetu, tačnije prema saznanju sveta, a posebno prema filozofiji, koja od čitaoca traži ne samo neprekidno aktivno učešće u pogledu povezivanja i tumačenja samih elemenata tog nacrta, već isto tako zahteva i njegovo poznavanje filozofske podloge i klime u kojoj je nastala. Zato je razumljivo da su Vitgenštajna različito interpretirali ne samo protivnici i kritičari njegovih filozofskih shvatanja, već isto tako i njegovi sledbenici, bolje reći oni filozofi koji su njegov Traktat uzimali kao jedan od osnovnih izvora svojih sopstvenih shvatanja, jer Vitgenštajn zapravo, bar što se tiče ove prve faze svoga filozofskog razvoja, pravih sledbenika nije ni imao. Sem toga, pojavio se već i izvestan broj komentatorskih dela, sa težnjom da nam se Vitgenštajnova misao ovoga perioda učini shvatljivijom, povezanijom i celovi-tijom (na primer: Stenius, E., njittgenstein's "Tractatus", Oxford, B. Blacknjell, 1959; Anscombe, G. E. M., An Introduction to njittgenstein's "Tractatus", London, Hutchinson, 1959; Maslonj, A., A Study in njittgenstein's Tractatus, Berkeley & Los Angeles, University of Cali-fornia Press, 1963; Griffin, J. P., njittgenstein's Logical Atomism, Oxford, Clarendon Press, 1964). Traktat je osnovno delo iz prve faze razvoja Vitgenštajnove filozofske misli. U stvari, on je za života, pored ove knjige, objavio još samo jedan članak, ali je zato za sobom ostavio veći broj rukopisa i beležaka, preko kojih se može dobro sagledati evolucija njegovih filozofskih gledišta. Dve godine posle Vitgenštajnove smrti (Beč 1889‡Kembrix 1951) počelo je objavljivanje njegove literarne zaostavštine. Poslednjih godina života Vitgenštajn je donekle pripremio za štampu samo rukopis Filozofskih istraživanja (1953), glavnog dela iz drugog perioda njegove filozofske aktivnosti, koja se odvijala u Kembrixu, kroz predavanja koja je držao, s povremenim prekidima, od 1930. do 1947. godine.

65

Traktat je napisao u toku Prvog svetskog rata kao austrijski vojnik, mada je osnovne misli o ovim problemima uobličio još pre 1914. godine. Delo je objavljeno 1921. godine u Ostvaldovim "Analima prirodne filozofije", a Raselovim zauzimanjem objavljeno je u Londonu dvojezično nemačkoenglesko izdanje sa predgovorom Rasela. Izvršioci Vitgenštajnove literarne zaostavštine poštuju njegovu želju da se uporedo sa engleskim prevodom objavljuje i nemački original. Kada su u pitanju ovako delikatni filozofski tekstovi, to se pokazuje kao sasvim opravdano i korisno. Traktat nije obimno delo, ali u njemu nailazimo na veoma originalno pri-stupanje problemima sa svih filozofskih područja. Mora se, međutim, odmah dodati da Traktat nije bez svojih literarnih izvora. On počiva na izvesnim Fregeovim i Raselovim otkrićima na području matematičke logike, koja imaju i svoje značajne filozofske strane. Ima čak autora (X. Anskoum) koji smatraju da se Traktat uopšte ne može potpuno i pravilno razumeti ako se prethodno ne upoznamo sa pravcem koji je filozofskim razmišljanjima dao Gotlob Frege. U svakom slučaju, nije lako shvatiti šta nam sve govori i kakav je smisao ove knjige, za koju je s razlogom primećeno da je zagonetna. Sasvim drugačiji utisak mogao bi se, međutim, očekivati kada se pročita Vitgenštajnova izjava u predgovoru da ‡ sve što se uopšte može reći, može se reći jasno. Ipak, jedna od osnovnih novosti koje sadrži ova knjiga jeste konačno razračunavanje sa shvatanjem da se filozofiranje ne može zamisliti bez konstruisanja filozofskih sistema kao celovitih pogleda na svet. Vitgenštajnova shvatanja su docnije pretrpela velike promene, uglavnom u načinu prilaženja filozofskim problemima, u tome što je Vitgenštajn napustio sve do tada zatečene puteve filozofije, izašao izvan svake filozofske tradicije, ali se njegovo osnovno shvatanje o ciljevima i smislu filozofije nije izmenilo. Vitgenštajn je u drugoj fazi odbacio mnoge temeljne teze iz Traktata, ali je i dalje zastupao mišljenje da se filozofija ograničava na kritičko istraživanje jezika, na razjašnjavanje rečî i stavova, što na kraju treba da vodi ukidanju svake filozo-fije. U tom smislu treba shvatiti i Vitgenštajnovu primedbu (koju navodi Norman Malkolm u svojim uspomenama o Vitgenštajnu) da smatra kako Traktat savršeno izražava shvatanje koje predstavlja jedinu alternativu gledištu koje zastupa u svome docnijem filozofskom radu. * *

*

U ovome članku nemam nameru da ulazim u osvetljavanje istorijskofilo-zofske podloge na kojoj je izrastao Vitgenštajnov Traktat, niti želim da sebi postavim zadatak predlaganja neke nove interpretacije celine Traktata. Pokuša-ću samo da priđem ovom delu i njegovim osnovnim crtama iz perspektive onoga što je sâm autor u to vreme smatrao "kardinalnim problemom filozofije", i što je, čini mi se, neprekidno imao na umu, od prve do poslednje misli Traktata. To će stvoriti mogućnost pružanja kako jedne sveže interpretacije, tako i jednog novog kritičkog prilaza ovome delu. 66

Mada nikako nije uvek lako uhvatiti pravi smisao često mračnih i fragmentarnih apoftegmi Vitgenštajnova Traktata, mislim da ipak nije teško primetiti da je Vitgenštajnovo logičko-filozofsko razmatranje dobrim delom usmereno ka razvijanju i opravdavanju određene zamisli razlikovanja između prirodnih nauka i filozofije. To su u stvari uočili još pripadnici Bečkoga kruga, koji su u osnove svoje filozofije takođe stavili problem utvrđivanja kriteriju-ma razgraničenja između empirijskih nauka i metafizike. @eleo bih, međutim, odmah da naglasim kako spadam među one koji smatraju da se antimetafizičko stano-vište Vitgenštajna bitno razlikuje od gledišta o eliminaciji metafizike koje su zastupali pripadnici Bečkoga kruga i koje se danas već uzima kao klasično.

67

‡ Zanimljivo je da sami logički pozitivisti (pa čak i Poper, kod koga inače na-lazimo veoma fine i uglavnom tačne analize različitih savremenih shvatanja o pro-blemu razgraničenja između nauke i metafizike) uopšte ne pominju ili ne zapažaju razliku koja postoji između njihovog verifikacionističkog kriterijuma razliko-vanja između iskaza empirijskih nauka i metafizičkih iskaza, i Vitgenštajnovog distingviranja između onoga što može i onoga što ne može da bude rečeno. Razlika je, čini mi se, ipak dosta očigledna. Postavljajući kao osnovni problem svoje filozofije problem verifikacije, problem opažajnih iskaza koji-ma treba da se verifikuju svi neanalitički iskazi sa značenjem, logički poziti-visti su, razume se, u svojoj koncepciji glavni naglasak stavili na teoriju saznanja. Kod Vitgenštajna, međutim, to nije slučaj. Nasuprot tradiciji britanske i, moglo bi se reći, čitave evropske filozofske misli, Vitgenštajn je pokušao da filozo-fiju oslobodi teorije saznanja, da se sa filozofijom kao logičkim razjašnjavanjem mislî efektivno postavi iznad dileme empirizam‡racionalizam, jednom rečju, da bude van svih teorijskosaznajnih dilema, koje su, po njegovom shvatanju, pretežno psihološkog karaktera. "Psihologija nije ništa srodnija sa filozofijom od bi-lo koje druge prirodne nauke. Teorija saznanja je filozofija psihologije." (4.1121) Vitgenštajn, razume se, nije mogao da ukine teorijskosaznajne probleme, već ih je jednostavno isključio iz područja svoje filozofije, koja se usredsređuje na filozofiju logike. Sa toga stanovišta Vitgenštajn želi da postavi "teoriju o onome što može da bude rečeno (gesagt) stavovima, tj. pomoću jezika (i, što izla-zi na isto, o čemu se može misliti) i onome što ne može da bude izraženo stavo-vima, već može samo da bude pokazano (gezeigt)"; po njegovom mišljenju, to je u stva-ri "kardinalni problem filozofije" (iz prepiske sa Raslom povodom Traktata, neposredno posle Prvog svetskog rata).1 Zanimljivo je, međutim, pri-metiti da nijedan od komentatora nije pokušao da sagleda celinu Vitgenštajnove filozofije iz ugla onoga što je Vitgenštajn odredio kao "kardinalni pro-blem filozofije". [ta se to, u najkraćim crtama, po Vitgenštajnovoj teoriji može "reći", a šta može samo da bude "pokazano"? Pogledajmo prvo za šta to Vitgenštajn smatra da se može "reći". Može se "reći" samo stav, tj. samo ono što "prikazuje postojanje i nepostojanje stanja stvarî" (v. 4.1), ono što "fiksira stvarnost na da ili ne" (v. 4.023), ono čija negacija takođe postoji kao mogućnost (v. 5.44 & 4.0621), tako da "upoređivanjem stava sa stvarnošću" (v. 4.05) mora da se otkrije koja je od dveju mogućnosti data. Ovo je, naravno, u najužoj vezi sa Vitgenštajnovom teorijom slika (v. 4.012), jer za svaku sliku može da se kaže "tako stoje stvari", ili "tako stvari ne stoje" (v. 2.201), tj. slika se sa stvarnošću ili slaže ili ne slaže (v. 2.21). Ona slika, međutim, koja bi važila u svim prilikama, za koju stvarnost ne bi mogla da odluči je li ispravna ili neispravna, je li istinita ili lažna, neće imati smisla.

1

68

v. Anscombe, G. E. M., An Introduction to njittgenstein's Tractatus, London, Hutchinson, 1959, p. 161.

Međutim, ako bismo se zapitali kako mi znamo stvarnost, kako znamo osnovne činjenice, može se zapaziti da Vitgenštajn stoji na sasvim jednostavnoj teorijskosaznajnoj poziciji: da mi osnovne (atomske) činjenice ili stanja stvari prosto poznajemo i da, prema tome, možemo da znamo koji su (elementarni) stavovi istiniti, a koji nisu. "Stav je slika stvarnosti: jer stanje stvari koje on prikazuje poznajem (ich kenne) ako razumem stav. A stav razumem i ako mi njegov smisao nije bio objašnjen. ‡ Stav pokazuje svoj smisao." (4.021 & 4.022, kurziv S. N.)

69

I ne samo to. Vitgenštajn takođe smatra (to je osnova njegovog logičkog atomizma) da "navođenje svih elementarnih stavova potpuno opisuje svet" (v. 4.26). On dalje kaže: "Ako elementarne stavove ne mogu da navedem a priori, onda pokušaj da ih navedem mora da vodi očiglednoj besmislici" (5.5571). Zbog toga su ti stavo-vi ‡ koji su za Vitgenštajna apriorni u tome smislu što mi uvek kada na njih nai-đemo, prosto znamo da li su istiniti ili ne, tj. da li postoji jedno stanje stvari (u smislu "atomske činjenice") ili ne ‡ "fundamentalni za razumevanje svih drugih vrsta stavova", pri čemu se misli na opšte stavove (v. 4.411). "Istinitosne moguć-nosti elementarnih stavova jesu uslovi istinitosti i lažnosti stavova." (4.41) I najzad, određujući koji to deo našega znanja operiše stavovima, te govori o onome što se može "reći", Vitgenštajn kaže: "Celokupnost istinitih stavova je celokupna prirodna nauka (ili celokupnost prirodnih nauka). ‡ Filozofija nije jedna od prirodnih nauka. (Reč ÄfilozofijaÄ mora da znači nešto što stoji iznad ili ispod, ali ne i pored prirodnih nauka.)" (4.11 & 4.111) A sada da vidimo onu drugu stranu: šta to može da bude samo "pokazano", jer "ono što se može pokazati, ne može se reći" (v. 4.1212). Za Vitgenštaj-na ne može se "reći", ali se može "pokazati" sve ono što je dato u samom našem jeziku onakvom kakav je. "Ono što se u jeziku ogleda jezik ne može da prikaže. Ono što se izražava u jeziku mi ne možemo da izrazimo pomoću jezika." Ukoliko ipak pokušavamo da to učinimo, onda više nemamo posla sa stavovima, već sa polustavovima ili pseudostavovima (v. 4.1172). Ali, najzad, šta je to što se samo ogleda u jeziku i što, ako pokušamo da ga izrazimo jezikom, dobijamo polustavove ili pseudostavove? Po Vitgenštajnovom mišljenju to su (a) logika (i matematika) i (b) filozofija. Stavio sam (a) i (b) zato što Vitgenštajn pravi dosta značajnu razliku između logičkih pseudostavo-va s jedne i filozofskih pseudostavova s druge strane. Pogledajmo najpre slučaj logike. "Stav može da prikaže čitavu stvarnost", kaže Vitgenštajn, "ali ne može da prikaže ono što mora da ima zajedničko sa stvarnošću da bi mogao da je prikazuje ‡ logičku formu." (v. 4.12) Logička forma za Vitgenštajna je sama forma stvarnosti (v. 2.18). Obeležje logičkog stava, među-tim, nije opšte važenje, već tautološki karakter, jer i neuopšteni stav može da bude tautološki; biti opšti može da znači: slučajno važiti za sve stvari, a takva opštost je onda slučajna u odnosu na logičku opštost, koja je bitna (v. 6.1231 & 6.1232). Logički stavovi ne "govore" ni o čemu, već prikazuju "skele sveta". "Oni pretpostavljaju da imena imaju značenje, a elementarni stavovi smisao: i to je njihova veza sa svetom. Jasno je da mora pokazivati nešto o svetu to što su izve-sne veze simbola ‡ koje bitno imaju određen karakter ‡ tautologije. U tome je ono odlučujuće." (v. 6.124) Iz tautološkog karaktera logike proizlazi da su svi njeni stavovi podjednako opravdani, tj. da među njima nema bitno osnovnih zakona i izve-denih stavova, da su u logici proces i rezultat ekvivalentni (v. 6.127 & 6.1261).

70

Tautologija je u stvari, smatra Vitgenštajn, onaj krajnji slučaj gde je stav za sve istinitosne mogućnosti elementarnih stavova istinit, tj. gde se dopu-šta svako mogućno stanje stvari. Obratno, kontradikcija ispunjava čitav logički prostor i ne ostavlja stvarnosti nijednu tačku (v. 4.46, 4.462 & 4.463). Zbog toga nam tautologija i kontradikcija "pokazuju da nam ništa ne kažu", ali i da ne mogu ništa da nam kažu, zbog čega su "bez smisla" (sinnlos) (v. 4.461). "Međutim, tauto-logija i kontradikcija nisu ÄbesmisleneÄ (unsinnig); one pripadaju simbolizmu, i to slično kao Ä0Ä simbolizmu matematike." (4.4611) Ovde je veoma osobeno pravljenje razlike između "sinnlos" i "unsinnig". (Sem toga, karakteri-stično je da se ovde još uvek govori o istinitosti. "Istina tautologije je izvesna, stava mogućna, kontradikcije nemogućna." (4.464) To znači da za Vit-genštajna i pseudostav može da bude istinit. 2 Tu je on, razume se, nedosledan, jer je već celokupnost istinitih stavova sveo na stavove prirodnih nauka (v. 4.11).) Za Vitgenštajna, dodajmo ovde odmah, matematika nije ništa drugo do logička metoda, a matematički stavovi su jednačine, dakle pseudostavovi (v. 6.2). Položaj matematike jednak je, dakle, položaju logike. "Logiku sveta, koju logi-čki stavovi pokazuju u tautologijama, matematika pokazuje u jednačinama." (6.22) Da vidimo sada u kojem smislu i na koji način filozofski stavovi (tačnije bi, naravno, bilo reći "pseudostavovi") pokušavaju da kažu ono što može samo da bude pokazano. Vitgenštajn to objašnjava na primeru solipsizma. "Ono što solipsizam smera sasvim je tačno, samo što to ne može da se kaže, već se to poka-zuje. Da je svet moj svet, pokazuje se u tome što granice jezika (onoga jezika koji samo ja razumem) znače granice moga sveta." (5.62) "Ja sam svoj svet. (Mikrokosmos)" (5.63) Ali, Vitgenštajn takođe napominje da mislećeg, predstavljajućeg subjekta nema. Kada bi solipsista pisao knjigu "Svet kakav sam ja našao", samo o njemu, ne kao telesnom, već kao mislećem subjektu, u toj knjizi ne bi moglo da bude govora. (v. 5.631.) "Subjekt ne pripada svetu, već je on granica sveta." (5.632) "Solipsizam, strogo sproveden," zaključuje Vitgenštajn, "podudara se sa čistim realizmom. Ja solipsizma skuplja se u tačku bez rasprostrtosti, a ostaje realnost koja mu je koor-dinirana." (5.64) Po Vitgenštajnovom mišljenju, ako bismo hteli "da povučemo granicu mi-šljenju, morali bismo moći da mislimo obe strane ove granice (morali bismo, dakle, moći da mislimo ono što se misliti ne može)". 3 Zato, smatra Vitgenštajn, "za odgovor koji ne može da se izrekne, ne može da se izrekne ni pitanje. Zagonet-ke nema. Ako jedno pitanje može uopšte da se postavi, onda na njega može i da se odgovori." (6.5) "Sumnja može da postoji samo tamo gde postoji pitanje; pitanje samo tamo gde postoji odgovor; a ovaj samo tamo gde se nešto može reći." (6.51)

2 3

v. njittgenstein, L., predgovor Traktatu, Sarajevo, "V. Masleša", 1960 (*21986), str. 25. Ibid., p. 23.

71

Iz ovih premisa Vitgenštajn zaključuje da bi "ispravna metoda filozofije bila zapravo ova: ne reći ništa više nego ono što se može reći, dakle stavove prirodne nauke ‡ dakle nešto što nema nikakve veze sa filozofijom..." (v. 6.53), ali istovremeno primećuje da mi "osećamo da, čak ako je dat odgovor na sva moguć-na naučna pitanja, naši životni problemi još uopšte nisu ni dodirnuti", i dodaje: "Naravno, tada više ne ostaje nikakvo pitanje; i upravo to je odgovor." (v. 6.52.) Krajnji Vitgenštajnov zaključak o takvoj filozofiji, uključujući i njegovu sopstvenu, jeste: "Moji stavovi rasvetljavaju time što ih onaj ko me razume na kra-ju priznaje kao besmislene (unsinnig), kada se kroz njih, po njima, preko njih popeo napolje... On mora da prevlada ove stavove, tada će ispravno videti svet." (6.54) U ovome Vitgenštajno-vom zaključku naročito bih hteo da obratim pažnju na to da filozofski stavovi ukoliko je, i sve dok je, njihova ak-tivnost usmerena tako da nam omogući i obezbedi da se popnemo do jednoga isprav-nog pogleda na svet, nisu nikako besmisleni (unsinnig); ali, kada jednom steknemo taj ispravan pogled na svet, filozofski stavovi, po Vitgenštajnovom mišljenju, na kraju postaju suvišni, gube svoj smisao, mi ih priznajemo kao besmislene. Prema tome, da bismo ispravno videli svet, nama je filozofija potrebna; štaviše, ona treba u tome da odigra značajnu pozitivnu ulogu. Ali, kakva filozo-fija? Vitgenštajnov odgovor na ovo pitanje bio bi sledeći: "Filozofija nije teo-rija, nego aktivnost. Svrha je filozofije logičko razjašnjavanje misli. Filozof-sko delo sastoji se bitno od rasvetljavanja. Rezultat filozofije nisu Äfilozofski stavoviÄ, nego projašnjavanje stavova. Filozofija mora učiniti jasnim i oštro razgraničiti misli koje su inače, takoreći, mutne i rasplinute." (4.112) Filozo-fija ne može da bude nikakva teorija, jednostavno zbog toga što ona ne daje i ne može da dâ nikakvu sliku realnosti, zato što ne može da potvrdi niti da pobije naučna istraživanja koja nam daju tu sliku stvarnosti.4 "Filozofija", kaže Vitgenštajn, "ograničava sporno područje prirodne nauke. Ona treba da ograniči mislivo i time nemislivo. Ona treba da ograniči nemislivo iznutra pomoću mislivoga." (4.113 & 4.114) Drugim rečima, filozofija treba da reši svoj kardinalni problem, problem demarkacije između onoga što se može "reći" i onoga što se može samo "pokazati", a kada obavi taj posao, koji je njen jedini pravi posao, filozofija postaje suvišna i besmislena. Ali, tokom čitavog istorijskog razvoja ovakve filozofije bilo je veoma malo. Kritikujući sa ovoga stanovišta svu dosadašnju filozofiju, Vitgenštajn nalazi da je ona uglavnom metafizička, pod čime se podrazumeva da je besmislena (unsinnig), a moglo bi se reći isto tako i "lišena značenja" (bedeutungslos). "Većina stavova i pitanja koji su bili napisani o filozofskim stvarima", kaže Vitgen-štajn, "nisu lažni nego besmisleni... Većina pitanja i stavova filozofâ počiva na tome što mi ne razumemo logiku našega jezika. (Ona su poput pitanja da li je dobro više ili manje identično nego lepo.) I zato nije čudnovato što najdublji problemi zapravo nisu nikakvi problemi." (4.003) 4

72

v. njittgenstein, L., Notebooks 1914-1916, ed. by G. H. von njright & G. E. M. Anscombe, Oxford, B. Blacknjell, 1961, p. 93.

Naime, Vitgenštajn smatra da mi stav razumemo onda kada razumemo njego-ve sastavne delove i da značenja jednostavnih znakova (reči) moraju da nam budu objašnjena, moraju da nam budu data kako bismo ih razumeli. (v. 4.024 & 4.026) A baš kod filozofskih stavova najčešće se dešava da: ili (a) pojedinim stavovnim delovima nije dato nikakvo značenje (v. 5.4733 & 6.53) (semantička greška), oni ne denotiraju nikakav objekat, pa zato filozofski stavovi koji sadrže takve delove zaista ni ne mogu da nam prikažu nikakvo zbiljsko stanje stvarî,5 ili se u filozof-skim stavovima (b) isti znaci upotrebljavaju u različitim simbolima ("G. Zelen je zelen"), odnosno, znaci koji označavaju na različit način (koji, dakle, pripadaju različitim simbolizmima) upotrebljavaju, spolja gledano, na isti način ("je" se upotrebljava na isti način i kada označava kopulu i kao znak jednakosti i kao izraz egzistencije) /greška protiv logičke gramatike/ (v. 3.323, 3.324 & 3.325). Ovde je karakteristično da kao primere filozofskih pseudostavova ili metafizičkih stavova pod (a) Vitgenštajn navodi takve primere ("Sokrat je identičan", "Dobro je više identično nego lepo") koje dobar broj kritičara metafizike ne bi ubrajao u metafizičke, niti uopšte u filozofske stavove.

5

Ovde bi trebalo imati u vidu da Vitgenštajn, po svemu sudeći, u potpunosti usvaja Fregeovu distinkciju između značenja (Bedeutung) i smisla (Sinn), tako da je za njega značenje denotirani objekt (ima objektivnu vrednost), dok smisao označava način na koji nam je objekt neposredno dat.

73

* *

*

Pošto sam, koliko je to bilo mogućno, sistematski izneo Vitgenštajnova shvatanja sa gledišta onoga što je on sâm smatrao "kardinalnim problemom filo-zofije", pokušaću da prikažem Vitgenštajnovo rešenje problema razgraničava-nja između nauke i metafizike i da formulišem neke svoje primedbe u vezi sa tim stanovištem. Povlačeći granicu između onoga što se može "reći" i onoga što se može samo "pokazati", Vitgenštajn je pokušao da povuče oštru liniju između celokup-nosti prirodnih nauka (tj. empirijskog) s jedne strane, i logike, matematike i filozofije (tj. neempirijskog), s druge strane. Prema tome, puni smisao i istini-tost Vitgenštajn je priznao (mada tu nije uvek dosledan) samo prirodnim, empi-rijskim naukama, koje treba razgraničiti od svega ostaloga. Ali, i filozofija može da ima smisla ukoliko shvati da joj je glavni i jedini posao baš ovo razgra-ničavanje. Kada taj posao obavi, filozofiju možemo da odbacimo kao nešto što nam više nije potrebno i u tom pogledu je i besmisleno. Ostavljajući po strani samu zamisao filozofije, odavde proizlazi pomalo neočekivan zaključak da je Vitgenštajnovo rešenje problema razgraničenje bliže Poperovom gledištu nego-li shvatanju članova Bečkoga kruga, koji su u prave, saznajno smisaone stavove ubrajali i analitičke stavove logike i matematike. [to se tiče Vitgenštajnovog poimanja filozofije, čini mi se da ono ne daje dovoljno povoda za ispredanje raznih teorija o potpuno ili delimično besmi-slenim stavovima, ili o značajnim (važnim, rasvetljavajućim) i beznačajnim (nevažnim, zatamnjujućim) besmislicama (mada je tome, izgleda, ipak dao povoda sâm Vitgenštajn nekim usmenim izjavama u "srednjem periodu"), jer ako u Traktatu Vitgenštajn za stavove prirodne nauke govori da imaju smisao, za logičke stavove on takođe sasvim jasno kaže da nisu besmisleni, a za stavove "rasvetljavajuće" filo-zofije da postaju, odnosno da će postati besmisleni tek onda kada budemo isprav-no videli svet. Sigurno je, znači, da se nikako ne bi moglo tvrditi da se kod Vitgenštajna razgraničenje između onoga što se može "reći" i onoga što se može samo "pokaza-ti" podudara sa razlikovanjem između smislenog i besmislenog, a još manje sa razgraničenjem između onoga što ima i onoga što nema značenje. [taviše, ništa ne stoji na putu da se osnovno Vitgenštajnovo razlikovanje protumači tako da se u stvari i ono što se može samo "pokazati" ipak može "reći", mada na jedan sasvim drugačiji način, u drugačijem smislu glagola "reći". Prema tome, ne bi bilo ničega nelogičnog u Raslovoj primedbi da "g. Vitgenštajn, na kraju krajeva, uspeva da kaže prilično mnogo o onome što se ne može reći". 6 Ali, sasvim je ne-opravdana, tj. ničim nije obrazložena Vitgen-štajnova pretenzija da "rasvetljava-juća" filozofija može biti samo jedna, da je ta filozofija u stanju da razjasni do kraja i da razjasni sve misli koje treba razjasniti; isto tako, Vitgenštajn ničim ne

6

74

Rasl, B., Uvod u Vitgenštajnov Traktat, naše izdanje Traktata, str. 18.

može da brani svoje tvrđenje da je baš njegova filozofija ta koja je donela "neoborivu i definitivnu istinu".7

7

njittgenstein, L., predgovor Traktatu, str. 25.

75

U svakom slučaju, dakle, ostaje pod velikim znakom pitanja da li je Vitgen-štajn zaista uspeo da definitivno reši kardinalni problem svoje filozofije: razgraničavanje između onoga što se može "reći" i onoga što se može samo "poka-zati". Sem mogućnosti različitih interpretacija, tu je pre svega reč o tome da li je Vitgenštajn precizno i jasno odredio ono što se može reći, tj. stavove priro-dnih nauka, koji su sastavljeni iz (a) elementarnih stavova i (b) složenih stavova ili samo stavova. U skladu sa svojim logičkim atomizmom, Vitgenštajn smatra da su svi stavovi uopštenja elementarnih stavova (v. 4.52). "Stav je istinitosna funkcija elementarnih stavova. (Elementarni stav je istinitosna funkcija samo-ga sebe.)" (5) Na ovaj način je u stvari sve dovedeno u zavisnost od elementarnih stavova; kako su, međutim, kod Vitgenštajna ovi elementarni stavovi ostali sa-svim neodređeni, to on onda stvarno nije mogao da načini oštro razgraničenje iz-među onoga što se može "reći" i onoga što se može samo "pokazati".

76

Koliko je Vitgenštajn neodređen prilikom definisanja elementarnih stavova, može se videti i po tome što su mnogi članovi Bečkoga kruga smatrali da usvajaju njegova shvatanja kada su elementarne stavove odredili kao izveštaje o onome što neposredno opažamo, tj. kao stavove koji mogu čulno da se verifikuju (mada, naravno, sâm Vitgenštajn o tako nečem nigde ne govori). Drugi su, međutim, ukazivali da princip verifikacije nije nužna posledica atomističke hipoteze i da iz poistovećivanja "onoga što može da bude rečeno" sa "stavovima prirodnih nau-ka" nikako ne mora da sledi i ne sledi logičkopozitivističko epistemološko od-ređenje elementarnih stavova. Vitgenštajn, naime, to treba stalno imati na umu, ne želi da ima posla sa teorijom saznanja, tako da kada govori o određivanju isti-nitosti nekoga stava, on tada govori samo o logičkim uslovima njegove istinito-sti, koji se svode na istinitosne mogućnosti elementarnih stavova (4.41); što se tiče elementarnih stavova, njihova istinitost je funkcija samih tih stavova (v. 5), jer "istinitosne mogućnosti elementarnih stavova znače mogućnosti postojanja i nepostojanja stanja stvari" (v. 4.3). Postojanja i nepostojanja stanjâ stvari, sa svoje strane, predstavljena su slikom (v. 2.11), koja je takođe jedan složen i nejasan Vitgenštajnov pojam, čija se istinitost ili lažnost utvrđuje upoređivanjem sa stvarnošću (v. 2.223), mada slika istovremeno "doseže do stvarnosti", "ona je kao neko merilo prislonjeno na stvarnost" (v. 2.1511 & 2.1512), tako da njoj "pripada još i odslikavajući odnos" koji se "sastoji od koordinacijâ elemenata slike i stvarî", a "ove koordinacije su kao neka tícala (kontakti, Fühler) elemenata slike kojima slika do-diruje stvarnost" (v. 2.1513, 2.1514 & 2.1515). Prema tome, slika bi bila onaj među-član u kojem se na neki čudan način vrši neposredni kontakt između subjekta i objekta! Vrlo jednostavno, ali i vrlo mračno! Ukoliko su, znači, u pravu oni koji kritikuju logičkopozitivističku interpretaciju i ukoliko su oni sami nešto bliže pravome Vitgenštajnu, odnosno izvesnom nesumnjivo antiepistemološkom duhu njegove filozofije, Vitgenštajnovo teorijskosaznajno izjašnjavanje, tamo gde je na kraju krajeva bio prinuđen da ga učini, nije nimalo jednostavno niti određeno, zbog čega ni ovi drugi ne mogu pretendovati da su ga shvatili tako da nika-kvo drugačije tumačenje Vitgenštajna više ne dolazi u obzir. Uveren sam, zapra-vo, kako nijedna interpretacija ne može izbeći to da u Vitgenštajnovim shvata-njima ostane i dalje mnogo tamnoga i uvek ponešto što ne može da se dovede u potpun sklad sa celinom.

77

Tako, na primer, u Vitgenštajnovoj teoriji ima i takvih napomena na osno-vu kojih bi (i pored svega što je rečeno o osnovnoj demarkacionoj liniji iz-među "reći" i "pokazati") moglo da se zastupa shvatanje o većoj bliskosti izemđu priro-dnih nauka i logike (matematike) u odnosu na povezanost između logike (matema-tike) i filozofije ili metafizike (bez obzira što se logika, zajedno sa filozo-fijom, nalazi u sferi u kojoj se ne može ništa "reći", već se može samo "pokaza-ti"). Tako Vitgenštajn govori o tautologiji i kontradikciji kao o graničnim slu-čajevima istinitosnih mogućnosti elementarnih stavova (v. 4.45 & 4.46), što bi moglo da se protumači, kako je to i učinio profesor Ejer,8 da su stavovi logike de-generativni slučajevi elementarnih stavova koji govore o činjenicama i tako ipak stoje u izvesnoj vezi sa prirodnim naukama, dok filozofski i metafizički stavovi, naprotiv, gube svaku vezu sa činjeničkim iskazima. Ova mogućnost ponovo ukazuje na nedovoljnu određenost Vitgenštajnovog razgraničenja, mada mi se čini da njemu uopšte nije stalo do toga da logiku tako povezuje sa prirodnim naukama da bi doveo u pitanje svoje osnovno razlikova-nje na ono što se može "reći" i ono što se može samo "pokazati", tj. da je ta veza samo formalna, dok razlika ostaje suštinska, bitna. Ako bismo, najzad, hteli ‡ bez obzira na veliki značaj samoga isticanja problema razgraničenja u prvi plan ‡ da sa logičko-metodološkog gledišta proce-nimo vrednost Vitgenštajnovog rešenja ovoga problema, onda bismo mogli da pri-metimo kako je tu (za samoga Vitgenštajna, a ne za njegove sledbenike i komentatore) manje reč o postavljanju nekoga kriterijuma demarkacije, a više o uverenosti u po-stojanje neke prirodne, apriorne razlike između stavova prirodne nauke i svih ostalih stavova, razlike koju prosto treba samo uočiti. U tom slučaju, međutim, a sudeći prema predgovoru Traktata, ne može se reći da to nije bila i Vitgenštaj-nova težnja, ovo razlikovanje je dogmatski postavljeno iznad bojnog polja kri-tičkih argumenata. Sem toga, praktično je teško proceniti kakav je napredak uči-njen zamenjivanjem "prirodnonaučnog" (empirijskog) sa onim što se može "reći", a "neprirodnonaučnog" (neempirijskog) sa onim što se može samo "pokazati". Na kraju, ostavljajući na stranu problem razgraničenja, trebalo bi zapaziti još i sledeće:

8

78

v. Ayer, A. J., Editor's Introduction to Logical Positivism, Glencoe, Ill., The Free Press, 1959, p. 12.

Sigurno bismo se mogli potpuno složiti s tim da bi neke probleme tradicionalne filozofije s pravom trebalo okarakterisati kao pseudoprobleme u smislu loše logičke gramatike; ali, čini mi se kako ne bismo mogli prihvatiti da su besmisleni oni stavovi u kojima izvesnim znakovi-ma nije dato nikakvo značenje u Vitgenštajnovom smislu reči ‡ taj smisao je veoma uzak, jer je za njega, kao i za Fregea, značenje denotirani objekt. 9 Zašto bismo morali da poričemo postojanje i smisao (kao suprotno i za "sinnlos" i za "unsinnig") onih znakova koji ne denotiraju nikakav objekt? Ovde se Vitgenštajn između ostalog sukobio sa problemom koji je rešen teorijom o hijerarhiji jezikâ. Ne nalazeći drugo rešenje, Vitgenštajn završava Traktat poznatom maksimom: "O čemu ne mo-že da se govori, o tome mora da se ćuti" (7), na šta je austrijski fizičar Ervin [redinger duhovito primetio da baš na toj tački govor postaje zanimljiv. Međutim, ima nečega tačnog u Vitgenštajnovom shvatanju o tome da "ono što se izražava u jeziku mi ne možemo da izrazimo pomoću jezika" (v. 4.121), uto-liko ukoliko ne možemo da se upletemo u odnos između jezika i stvarnosti kao da su to dve sasvim različite stvari o kojima možemo izdvojeno da mislimo i da ih poredimo, a ne nešto što je u našem mišljenju, odnosno u ljudskoj praksi uvek ne-razdvojno povezano i što je mogućno samo relativno razdvojiti u teorijskosaznaj-nim analizama. Kako je Vitgenštajn izbegavao da se bavi teorijom saznanja, preme-štajući je u filozofiju psihologije, koja ga nije interesovala, razumljivo je što je insistirao na ovoj nemogućnosti i što nije prišao rešenju ovoga problema putem razlikovanja nivoâ jezikâ. Zbog toga, mada Vitgenštajn govori o postojanju celokupne stvarnosti (sveta) kao o nečem čemu subjekat ne pripada i što u tome smislu izgleda nezavi-sno (realizam), on u stvari dovodi stvarnost u potpunu zavisnost od subjekta (solipsizam), jer je subjekt "granica sveta", pošto nema nikakvog drugog sveta sem "moga sveta", čije su granice date "onim jezikom koji samo ja razumem" (v. 5.632 & 5.62). U tom smislu "svet je potpuno opisan ako se navedu svi elementarni stavovi i ako se navede koji su od njih istiniti, a koji lažni" (v. 4.26), a njegova struktura je data logičkom formom, koja je i forma stvarnosti (v. 2.18), jer "očigledno je da i svet koji se zamišlja ne znam koliko različit od stvarnog sveta, mora da ima nešto ‡ formu ‡ zajedničko sa stvarnim svetom" (v. 2.022).

9

Vitgenštajnovo poimanje značenja najjasnije se može videti u sledećem stavu Traktata: "Značenja prvobitnih znakova (imena) mogu se objasniti pomoću rasvetljenjâ. Rasvetljenja su stavovi koji sadr-že prvobitne znakove. Ona se, dakle, mogu razumeti samo kada su već poznata značenja tih znakova." (3.263)

79

Ovakvo shvatanje očigledno vodi poricanju mogućnosti filozofije kao teorije o svetu koja bi se bavila problemima sličnim onima koje tretira naše naučno saznanje sveta. Zato Vitgenštajn smatra da je filozofija mogućna samo kao "rasvetljavajuća aktivnost", kao aktivnost koja će "značiti (ili pokazivati) ne-izrecivo, jasno prikazujući izrecivo" (v. 4.115 & 6.522), kao aktivnost, dakle, raz-graničavanja između pseudostavova i pravih stavova. Ali, takvoj aktivnosti, koja nesumnjivo može da bude poželjna, nema razloga, kao što to Vitgenštajn čini, određivati skori završetak koji bi vodio ukidanju svake filozofije. Sem toga, čini mi se da insistiranje na problemima razjašnjavanja u stvari nikako ne znači postavljanje filozofije "iznad ili ispod prirodnih nauka", već njeno postavljanje baš na jedan sasvim izolovani kolosek pored prirodnih nauka. Postavljanje fi-lozofije "iznad ili ispod prirodnih nauka" podrazumevalo bi angažovanje na jednom novom nivou u rešavanju onih problema koji se rađaju bilo u prirodnim naukama ili u društvenom životu, tj. u rešavanju pravih problema. Samo tako mogućno je prevazići Vitgenštajnovo poimanje i sprečiti neizbežnu degeneraciju njegove filozofije kao aktivnosti razjašnjavanja. Neprekidna usmerenost samo na razlikovanje između filozofije i empirijskih nauka, bez uviđanja njihovog jedinstva, ili, još tačnije, bez uočavanja bilo kakve njihove uzajamne povezanosti, dovela je Vitgenštajna do takve "teorije" da može postojati filozofska aktivnost koja ne bi bila teorija. U vezi s tim Gajo Petrović u svom pogovoru Vitgenštajnovom Traktatu vrlo dobro primećuje: "[ta je Vitgenštajna navelo (ili zavelo) na pomisao da je filozofija aktivnost koja nije teorija? U korenu ove pomisli leži jedan tačan uviđaj: uviđaj da se ÄpredmetiÄ kojima se bavi filozofija (bivstvovanje, vrednost, nepsihološko ja) bitno razlikuju od predmeta kojima se bave nauke (činjenice i stvari) i da fi-lozofija zato ne može biti teorija u istom smislu u kojem su to nauke. Uviđajući bitnu razliku između ÄpredmetaÄ filozofije i nauke, on nije uspeo da sagleda nji-hovo jedinstvo, pa je ÄpredmetÄ filozofije smestio izvan sveta. Zaboravio je da postavi sebi pitanje nije li u filozofiji reč ne o nečem sasvim izvan sveta, nego o njegovoj najdubljoj suštini i osnovi. Osećajući da se pretpostavljeni izvansvetski ÄpredmetiÄ ne mogu izreći u formi običnih empirijskih stavova i tautologija, Vitgenštajn ih je proglasio neizrecivima. On se nije upitao nisu li mogućne neke specifično filozofske misaono-jezičke strukture, nisu li mogućni takvi ÄstavoviÄ koji nisu ni jednostav-no empirijski ni jednostavno tautološki. Traktatus sâm predstavlja niz složenih tvorevina koje se podjednako opiru svrstavanju među obične empirijske i tautološke stavove, kao i svrstavanju među besmislene pseudostavove. Logičku strukturu tih svojevrsnih tvorevina ni sâm njihov pisac nije umeo da odredi. Tako mu nije ostalo drugo nego da ih progla-si besmislenima." 10

1

80

0

Petrović, G., Pogovor Vitgenštajnovom Traktatu, naše izdanje Traktata, str. 234-235.

Parafrazirajući poslednji pasus Petrovićevog pogovora Traktatu, mogao bih da zaključim ovaj članak napomenom da po mom mišljenju "stavovi" Traktata niti jesu niti će biti suvišni i besmisleni, jer nam oni ipak ponešto kažu o onome što je samo za filozofiju izrecivo, što je izrecivo na jedan sasvim druga-čiji način i na jednom sasvim drugom nivou, ali što ima svoje duboke korene baš u problemima našeg naučnog saznanja i naše društvene prakse. * * * Pojedine ideje Vitgenštajnovoga Traktata veoma su široko komentarisa-ne ‡ o njima se tokom minulih četrdeset godina raspravljalo u velikom broju knjiga i još većem broju članaka kako istaknutih tako i manje poznatih britan-skih i američkih filozofa. To je posledica velikog uticaja koji je ovo delo imalo ne samo na Bečki krug i Kembričku analitičku školu, već na čitav razvoj savremene filozofije u zemljama koje govore engleskim jezikom; i ne samo u njima. Međutim, ako sve do 1959. godine nije bilo knjige koja bi bila posvećena zahvalnom i korisnom, mada nimalo lakom zadatku da doprinese boljem i pravil-nijem razumevanju bogate sadržine ovoga dela napisanog u aforizmima, sa često nedovoljno razrađenim opaskama, oko kojih je bilo i nerazumevanja i nespora-zuma ‡ ta godina je donela dve takve knjige: knjigu Erika Stenijesa (Stenius, E., njitt-genstein's Tractatus, Oxford, Basil Blacknjell, 1959) i knjigu X. Anskoum (Anscombe, G. E. M., An Introduction to njittgenstein's Tractatus, London, Hutchinson Library, 1959). U ovaj Uvod u Vitgenštajnov Traktat možemo se u dovoljnoj meri pouzdati, jer dolazi iz pera X. Anskoum, najbolje Vitgenštajnove učenice i prijateljice, sada docenta u Oksfordu. Kao blizak poznavalac Vitgenštajnove misli, X. Ansko-um je posle smrti svoga učitelja određena za jednog od izvršilaca njegove literar-ne zaostavštine i pojavljuje se kao prevodilac i redaktor objavljenih rukopisa iz toga nasleđa. Od značaja je svakako i to što ovaj Uvod nastupa posle objavljivanja glavnih posthumnih Vitgenštajnovih dela, jer su ta dela uticala na interpreta-ciju Traktata, jedine knjige koju je Vitgenštajn objavio za života. Koliko može da bude potrebna i korisna jedna ovakva knjiga, jasno je svakome ko je čitao Traktat, a u prilog tome govori i činjenica da je, na primer, rano preminuli daroviti britanski filozof Frenk Remzi putovao u austrijska planinska sela da bi razgovarao neposredno sa Vitgenštajnom o nekim nejasnim mestima ove knjige, kao i to da je Rasl, u svome kratkom uvodu engleskom prevodu Traktata (1922), našao za potrebno da pruži neka objašnjenja o simbolima koje Vitgenštajn upotrebljava i da komentatorski izloži neke osnovne teze Traktata.

81

Bilo bi, međutim, neopravdano očekivati da će ova knjiga razjasniti i komentarisati sve ono što bi se nama ili nekom drugom učinilo nejasnim ili vrednim komentara. U stvari, Uvod razrađuje i otkriva ono što je kondenzovano u osnovama Traktata, onu usvojenu idejnu podlogu Vitgenštajnovu u vreme kada je pisao logičko-filozofsku raspravu koja u celini, kao sistem, ne bi pobuđivala tako neprestano interesovanje da u pojedinim svojim odsecima ne baca jedno sasvim novo svetlo na filozofske probleme. Vitgenštajnov Traktat počiva na tekovinama razvoja tadašnje matemati-čke logike, tako da se ne može razumeti u potpunosti bez sticanja određene koli-čine znanja iz te oblasti. U prvom redu, naravno, trebalo bi se upoznati sa izve-snim Fregeovim i Raslovim otkrićima na području matematičke logike, koja su veoma značajna baš sa filozofskog gledišta. Vitgenštajn je stvarno podrazu-mevao da su njegovi čitaoci čitali Fregea, a autorka Uvoda ide tako daleko da smatra i to da je ‡ pored toga što je Traktat pobuđivao oduševljenje i divljenje mnogih ‡ ono što je do sad pisano o tome delu uglavnom irelevantno, zbog toga što je zanema-rivan pravac koji je filozofiji dao Frege (Anscombe, G. E. M., An Introduction to njittgenstein's Tractatus, p. 12). Uvod X. Anskoum usmeren je da tu stranu detaljnije osvetli. Pored toga, autorka želi da objasni Vitgenštajnovo shvatanje propozi-cija, tj. njegovu "teoriju slika", s tim što glavnu pažnju posvećuje logičkom aspek-tu, dok su analitičko-filozofska i lingvistička strana uglavnom zanemarene. * * * Plava i Braon knjiga (njittgenstein, Ludnjig, The Blue & Bronjn Books, Preliminary Studies for the "Philosophical Investigations", Oxford, Basil Blacknjell, 1958.) predstavljaju Vitgenštajnove prethodne studije za Filozofska istraživanja, glavno delo takozvane druge faze njegovog filozofskog razvoja. To su ujedno jedina Vitgen-štajnova dela čiji je original nastao na engleskom jeziku, jer je on ove dve knjige diktirao ‡ prvu grupi svojih studenata u Kembrixu 1933-34. godine, a drugu dvojici učenika 1934-35. godine. Te beleške Vitgenštajn je sâm umnožio u nekoliko pri-meraka, upoznavši s njima samo svoje bliske prijatelje. Međutim, oni koji su dobi-li ove rukopise na čitanje dalje su ih umnožavali i davali svojim prijateljima, tako da su i Plava knjiga i Braon knjiga nezvanično široko kružile među britan-skim i američkim filozofima. Do zvaničnog objavljivanja dolazi evo tek sedam godina iza Vitgenštajnove smrti, posle Filozofskih istraživanja (1953) i Pri-medbi na osnove matematike (1956). Pošto ova dva rukopisa nisu imala nikakvog naslova i pošto je prvi rukopis Vitgenštajn ukoričio u plave, a drugi u korice braon boje, opšte je usvojen njihov naziv Plava i Braon knjiga. Plava knjiga nagoveštava sve osnovne teme docnijeg Vitgenštajna, ali je Braon knjiga, po obliku i po obradi nekih konkretnih detalja, bliža Filozofskim istraživanjima. (Ni Filozofska istraživanja, međutim, kao što je poznato, ne predstavljaju delo definitivno završeno i pripremljeno za štampu.)

82

Filozofska istraživanja su komponovana kao niz zabeležaka, za koje sâm autor kaže da idu "cik-cak u svim pravcima preko jednog širokog polja mišljenja" (njittgenstein, L., Philosophical Investigations, p. IX). U tome delu, nasuprot ustaljenoj filozofskoj tradiciji, nema sređenog pristupanja, razrade i argumentacije a zatim izvođenja zaključaka o određenoj temi; tu je sve u nerazrađenim ali impre-sivnim sugestijama, u tananim metaforama ‡ sve podjednako važno i podsticaj-no svojim novim uglom posmatranja, koji otvara neočekivane perspektive i zanimljive mogućnosti filozofskih istraživanja.

83

Između Plave knjige i Braon knjige Vitgenštajn je izmenio mišljenje o nekim osnovnim pitanjima više nego između Braon knjige i Filozofskih istraživanja. Plava knjiga, koju čine samo sažeti izvodi Vitgenštajnovih predavanja, velikim delom nosi karakter nagoveštavanja nečega što tu nije dato u celini. Braon knjiga, međutim, već razrađuje neke osnovne probleme na koje nailazimo u Filozofskim istraživanjima, kao što su, na primer, "jezičke igre" ili pitanje njihovih pravila, mada se još nigde neposredno ne raspravlja o odnosu logike i jezika, što je u središtu pažnje Istraživanja. Vitgenštajn je više puta pokušavao da re-vidira i pripremi za štampu Braon knjigu, ali je na kraju, pošto nikako nije bio zadovoljan, zaključio da to ne vredi, pa je tada, 1936. godine, počeo da piše Filo-zofska istraživanja. Terminologija ovih pripremnih studija nešto je neodređe-nija i neujednačenija od one u Filozofskim istraživanjima, a pojedina mesta, upo-ređena sa odgovarajućim odeljcima Filozofskih istraživanja, deluju kao traže-nje, kao isprobavanje. [to se tiče podele Vitgenštajnovog filozofskog razvoja na dve faze, to razdvajanje je veoma uslovno, jer bi se, s jedne strane, mogle ustanoviti, razume se, još neke faze ili bar međufaze, dok, s druge strane, u osnovi svih faza i međufaza leži jedno isto jezičko usmerenje i interesovanje. Evo kako se, posle objavlji-vanja Plave i Braon knjige, s obzirom na osnovno Vitgenštajnovo stremljenje, može rekonstruisati evolucija Vitgenštajnovih pogleda: Mada se ne može reći da je sav okrenut u tome pravcu, u Traktatu se (a) dopušta mogućnost stvaranja logički savršenog jezika, jer je u pitanju razjašnja-vanje značenja skrivenih iza empirijske, nedovoljno jasne i neprecizne svakida-šnje upotrebe reči; u stvari, prema nekim svedočanstvima (njarnock, G. J., English Philosophy since 1900, p. 67), već nekoliko godina docnije ‡ Traktat je objavljen 1921. u Ostvaldovim Analima prirodne filozofije ‡ Vitgenštajn je, izgleda, došao do uverenja da to neempirijsko objašnjenje jezika nije otkrivanje nečeg duboko skri-venog, već, naprotiv, nametanje nečeg izmišljenog činjenicama. U Plavoj knjizi (b) više se ne dopušta mogućnost stvaranja idealnog jezika, mada se smatra, na primer, da se iz jednostavnih "jezičkih igara" mogu postepeno izgraditi procesi našeg razvijenog jezika. Braon knjiga, međutim, odražava shvatanje (v) da jednostavniji jezik ne predstavlja nepotpunu formu složenijeg jezika, već da je svaka "jezička igra" celina za sebe koja treba da baci svoju svetlost na određene filozofske probleme, o kojima inače, smatra se, nema smisla raspravljati. Najzad, u Filozof-skim istraživanjima (g) razmatranje različitih "jezičkih igara" postaje neposre-dno raspravljanje o filozofskim problemima, u tom smislu što ‡ obrnuto u odnosu na ideju Traktata ‡ razjašnjavanje svakidašnje upotrebe jezika treba da pokaže da su ti problemi obične predrasude koje nastaju sukobljavanjem sa granicama jezika; filozofija treba da se bori "protiv omađijanosti naše inteligencije posred-stvom jezika" (Philosophical Investigations, p. 47).

84

Uvod u Vitgenštajnov Traktat je ozbiljna knjiga koja može korisno da po-služi svima koji žele temeljitije da prouče i potpunije da shvate ovo delimično izvanredno jasno, ali mestimično i teško razumljivo Vitgenštajnovo delo, a Plava i Braon knjiga bacaju dragoceno svetlo na evoluciju Vitgenštajnovih ide-ja, na izvesne međufaze između Traktata i Filozofskih istraživanja. Prema tome, obe knjige doprinose boljem razumevanju Vitgenštajna.

85

* *

*

Ovde je zanimljivo ukazati i na to da je danas u Britaniji mali broj filozofa koji ‡ priznajući Vitgenštajnov doprinos ‡ zauzimaju prema njemu nezavisan stav, što je za engleske prilike malo neobična pojava. S jedne strane Vitgenštajn kao da još uvek živi i autoritetom svoje ličnosti stvara zatvoren krug filozofa koji nekritički usvajaju njegova gledišta; s druge strane imamo one koji sasvim nipodaštavaju i poriču Vitgenštajna, tvrdeći, na primer, da se danas o Vitgenštajnu vi-še ništa ne bi ni čulo da nije bilo Rasla i Kembrixa, koji su doneli pogrešan sud o njemu. U stvari, iako Vitgenštajn otvara jednu zaista značajnu perspektivu prilaženja filozofiji, osvetljava složenost jezičke strukture i naše upotrebe reči, te ukazuje na jezičku stranu filozofskih problema, koja je do tad bila uglavnom za-nemarivana ‡ on želi da filozofiju svede na lingvističko filozofiranje o filozofiji, da je sasvim izdvoji od empirijskih nauka. Ta Vitgenštajnova pretenzija ne vodi računa o tome šta je vekovima bio osnovni cilj i smisao filozofije: razumevanje celine sveta i čovekovog položaja u njemu. A čim se to izgubi iz vida, filozofija se više ne mora izgrađivati na temeljima saznanja koje daju empirijske nauke, saznanja koje predstavlja izvor životne snage i neprekidnog napredovanja filozofije. Pozitivni smer Traktata izražen je pre svega insistiranjem na činjenici da je dobar broj filozofskih (i ne samo filozofskih) problema proizašao iz rđa-ve upo-trebe rečî ili upotrebe rđavih reči u određenom verbalnom kontekstu, jer je filozofija (i opet ne samo filozofija) stvarno oduvek patila od pseudosporova, od konfuznih, ne-određenih, nejasnih ili dvosmislenih pojmova. Međutim, raspravljanje o mišljenju se ne može svesti samo na raspravljanje o jeziku, jer se između mišljenja i jezika ne može staviti znak jednakosti. Proučavanje jezika samo je jedan od metoda proučava-nja mišljenja. No, pretenzija da se filozofija ograniči na istraživanje jezika vodi zanemarivanju objektivnih temelja ljudskog mišljenja i saznanja, prenebregavanju činjenice razvitka jezika, ljudskog mišljenja i samog filozofskog saznanja, koje počiva na razvitku i napretku filozofskog saznanja. Ali, insistiranje na potpunom diskontinuitetu dveju faza Vitgenštajnove filozofije sasvim je neopravdano. Ne samo da postoje i međufaze, već u osnovi svih faza i međufaza leži zainteresovanost za jednu istu čvornu problematiku: proble-matiku jezika. (...) Dok Traktat predstavlja izvanredno samosvojno i celovito domi-šljanje nekih ideja koje su u to doba već "visile u vazduhu", dotle Filozofska istraživanja otvaraju jedan zaista sasvim novi pristup filozofskim problemima.

86

Filozofska istraživanja su komponovana kao niz zabeležaka i napomena, za koje sâm autor kaže da predstavljaju obilje "topografskih nacrta nastalih na dugim i zamršenim krstarenjima uzduž i popreko kroz široku oblast misli". U tom pogledu, delo je naizgled preko svake mere nesistematsko, nerazrađeno i u tradicionalnom smislu neargumentovano. Ali je tu istovremeno sve puno impre-sivnih sugestija i suptilnih metafora, te važno i podsticajno. (...) Osnovna pozi-cija u ovom delu jeste da nema nikakve dublje istine o stvarnosti koja se krije iza nedovoljno precizne i često nejasne naše svakodnevne upotrebe rečî, pošto bi to moglo da vodi nametanju činjenicama nečeg izmišljenog. Sva složenost stvarnosti data je u isto tako složenim "jezičkim igrama" naše svakodnevne upotrebe rečî, a filozofija kao razjašnjavanje te upotrebe ima cilj da nam omogući prikladno razumevanje stvarnosti, a s druge strane, da nam pokaže kako problemi dosadašnje filozofije nisu ništa drugo do predrasude koje nastaju sukobljavanjem sa granicama jezika.

87

OD EPISTEMOLOGIJE KA METAFIZICI ‡ Povodom Vajthedove knjige "Nauka i moderni svet" * ‡ "... Almost any idea njhich jogs you out of your current abstractions may be better than nothing." ("... Gotovo svaka ideja koja vas izbacuje iz vaših tekućih apstrakcija može biti bolja od ničega.") (njhitehead, A. N., Science and the Modern njorld, Cambridge, At the University Press, 1933, p. 77)

Naša čitalačka publika tek počinje da upoznaje Vajtheda. Jedino nešto obimnije Vajthedovo delo koje je objavljeno pre ove knjige jeste Proces i realnost, u izdanju sarajevskog izdavačkog preduzeća "Veselin Masleša" (edicija "Logos", 1968). Ima, razume se, i takvih mislilaca koje je mogućno predstaviti, o kojima čitalac može da stekne srazmerno određenu i potpunu predstavu ukoliko pročita jedno njihovo reprezentativno delo. No, sa Vajthedom to nipošto nije slučaj, pa je zato, smatram, u potpunosti opravdano tvrđenje da naša publika tek počinje da upoznaje ovoga mislioca, čemu značajan doprinos pruža i prevod koji je pred nama. Vajthed je, naime, sigurno najsloženija figura moderne anglo-američke filozofije, mislilac kojeg je vrlo teško klasifikovati, filozof čija se nesumnjiva vrednost može definisati vrlo različito. Ipak je izvesno da je naučno saznanje uvek bilo i ostalo u žiži pažnje ovoga filozofa, mada mu je prilazio sa veoma raznolikih stanovišta. Treba takođe imati u vidu da je Vajthed četrdeset godina posvetio skoro isključivo matematici 1 i da je u šezde-setprvoj godini života još predavao matematičku fiziku na Kraljevskom kolexu za nauku i tehnologiju u Londonu. Ne shvatajući to nikako kao napuštanje nauke, Vajthed se okrenuo profesionalnoj filozofiji u doba kada mnogi drže da je njihova stvaralačka aktivnost završena. Tada objavljuje svoje prve filozofske knjige. *

1

88

Ovo je u stvari tekst predgovora našem prevodu Vajthedove knjige Nauka i moderni svet, koja će 1969. godine izići iz štampe u izdanju "Nolit"-a. Alfred Nort Vajthed (Alfred North njhitehead) rođen je 15. februara 1861. godine u Remsgejtu (Ramsgate) na ostrvu Tanet (Isle of Tanet) u Kentu, a umro u masačusetskom Kembrixu, u Sjedinjenim Državama 30. decembra 1947. godine. [kolovao se u klasičnoj školi u [erbornu (Dorsetšajr), a 1880. godine počeo je da studira matematiku u Triniti kolexu u Kembrixu, gde je, po završetku studija, 1885. godine postao nastavnik. Samostalno je proučavao i filozofiju. Devedesetih godina u Kembrix je došao i Rasl, prvo kao student, da bi docnije i on postao nastavnik. Posle objavljivanja prvih tomova svojih ogleda iz matematičke logike, i Vajthed i Rasl su konstatovali da su im nacrti drugih tomova istovetni, pa su odlučili da stvore zajedničko delo. No, sa objavljivanjem tri toma kapitalnog dela iz oblasti matematičke logike Principia Mathematica (1910‡1913), prirodno je došlo i do završetka saradnje između Vajtheda i Rasla, pošto su im se osnovni filozofski i društveni pogledi bitno razlikovali. Godine 1910. Vajthed je prešao u London, gde je predavao matematiku prvo na Univerzitetskom kolexu, a zatim na Kraljevskom kolexu za nauku i tehnologiju u Kenzingtonu (London). Godine 1924. prihvatio je poziv da postane član filozofskog odeljenja u Harvardu, SAD, gde je bio izvanredno primljen. Otišao je u penziju 1937. godine. Do kraja života ostao je u Sjedinjenim Državama. Politički je bio na strani liberala, protiv konzervativaca, a docnije je simpatisao sa umerenim laburistima. Politički je bio aktivan samo u mladosti, u kembričkom periodu.

No, u toku nešto više od dvadeset godina aktivne delatnosti na području filozofije, Vajthed prolazi kroz dve sasvim različite misaone faze. Uklapaju-ći se potpuno u moderna filozofska stremljenja, Vajthed je najpre počeo da raz-mišlja o prirodi saznanja, i to s obzirom na tekovine kvantne teorije i teorije relativiteta, koje su unele krupne, revolucionarne promene u naučno saznanje, stvarajući istovremeno neočekivano ozbiljne dileme i probleme na području teo-rije saznanja. Za razliku, međutim, od savremenih pravaca u anglo-američkoj filozofiji, Vajthed je epistemološka razmatranja i kritiku epistemologije shvatio samo kao pripremu za metafizičke spekulacije i izgradnju sopstvenog metafizičkog sistema. Kod Vajtheda, znači, možemo razlikovati tri faze njegove misaone aktivnosti: (1) fazu razvijanja teorije matematičke logike, sa najznačajnijim delima: A Treatise on Universal Algebra (1898), Mathematical Concepts of the Material njorld (1905), Principia Mathematica (zajedno sa Raslom, 1910‡1913); (2) fazu empirističke teorijskisaznajno usmerene prirodne filozofije, sa glavnim delima: An Enljuiry Concerning the Principles of Natural Knonjledge (1919), The Concept of Nature (1920), The Principle of Relativity (1922), Science and the Modern njorld (1925); i (3) fazu spekulativne, metafizičke, panteistički obojene filozofije organizma, sa osnovnim delima: Religion in the Making (1926), Symbolism, Its Meaning and Effect (1927), Process and Reality (1929), Adventures of Ideas (1933), Modes of Thought (1938). Prema tome, mada naučno saznanje čini jednu zajedničku okosnicu Vajthe-dovog stvaralaštva, za to stvaralaštvo je isto tako osobena vrlo značajna izmena misaonih stremljenja. Nije toliko reč o odbacivanju ranijih ideja (mada je bilo i toga), koliko o menjanju pravca ili proširivanju sfere interesa. Ovde bi možda bilo zanimljivo napraviti poređenje sa Bertrandom Raslom, dru-gom znamenitom ličnošću moderne anglo-američke filozofije, sa kojim je inače Vajthed tesno sarađivao u fazi matematičko-logičke delatnosti. Naime, Rasl se obično uzima kao izrazit primer filozofa koji se nije ustezao da menja mi-šljenja i da neočekivano često predlaže nova rešenja određenih filozofskih problema; pa ipak, za njega se slobodno može reći da se, i pored svega toga, neprestano kretao u okviru jedne široko shvaćenog logičkoempirističkog analitičkog pravca. Za Vajtheda, međutim, ne bi moglo da se kaže nešto slič-no, i u tom smislu Vajthedov slučaj je bliži onome Vilijama Xejmsa, koji je prvo bio fiziolog, zatim psiholog, a onda filozof. S obzirom na ovako izrazito raznovrsna usmerenja koja su se ispoljila u dugotrajnom Vajthedovom misaonom stvaralaštvu, vrednost pojedinih faza njegove misaone evolucije procenjuje se veoma različito, po pravilu u zavisnosti od različitih sopstvenih zamisli filozofije. Tako, recimo, jedni ističu kao najznačajnije njegove radove iz oblasti matematičke logike, drugi ocenjuju kao najvrednija njegova dela iz faze bavljenja filozofijom prirode, ili tačnije, filozofijom fizike, dok treći smatraju da je tek poslednja, metafizička faza prava i jedina filozofska faza.

89

Dela iz faze matematičke logike, ukoliko se filozofija shvati tako široko da obuhvata i dela iz ove oblasti, nesumnjivo predstavljaju značajne i visoko cenjene doprinose na ovome zaista specifičnom području istraživanja. Dela iz faze takozvane "epistemološke pripreme", a posebno tri knjige koje predstavljaju jedinstvenu celinu ‡ Istraživanje o principima prirodnog saznanja, Pojam prirode (*u prevodu: i Princip relativiteta ‡ označavaju vrhunska dostignu-ća na polju filozofije nauke svojega doba, pošto se retko koji filozof može po-hvaliti tako širokim i celovitim, ali ujedno i produbljenim saglédanjem osnov-nih teškoća modernog naučnog saznanja. * *

90

*

Knjiga Nauka i moderni svet ima unekoliko specifičan položaj. Ona se nalazi na prelazu iz druge u treću fazu i istovremeno označava završetak "epistemološke pripreme" i početak "metafizičkog perioda". U tom smislu, Nauka i moderni svet čini neku vrstu upotpunjavanja one vrste rada koji, po shvatanju Vajtheda, treba da prethodi jednom temeljitom pokušaju metafizičke konstrukcije. Ova knjiga je ujedno i jedna od najčitljivijih i srazmerno najpopularnije pisanih Vajthedovih dela. No, da kažem nešto više o ovome drugom periodu, periodu "epistemolo-ške pripreme". Po mišljenju nekih autora, čitava ova faza bila je prvobitno inicirana samo radi toga da bi se došlo do logičke analize prostora, što je bilo potrebno za četvrtu, nikada nenapisanu knjigu Principia Mathematica. Bez obzira da li je to tačno ili ne, izvesno je da je Vajthed duboko sagledao episte-mološke teškoće u koje je zapala savremena filozofija sa nastankom modernih naučnih teorija. Tako je Vajthed došao do zaključka da su problemi moderne epi-stemologije nerešivi u okviru pretpostavki koje ih definišu. Ove pretpostav-ke su savremenoj filozofiji nametnute "bifurkacijom prirode" na onu koju mo-žemo neposredno čulima da osetimo i na onu koja je postulirana ali je nismo ose-tili. Mada je uložio mnogo truda, Vajthed nije uspeo da otkloni ovu bifurka-ciju. Ipak, on je uspeo da izvrši rekonstrukciju nekih osnovnih pojmova nauke koju je nalagala Ajnštajnova teorija relativiteta, a pre svega u našoj naučnoj teoriji o fizičkom objektu. No, Vajthed je istovremeno bio u sukobu sa nekim tezama Ajnštajnove specijalne teorije relativiteta (odbacivao je, recimo, Ajn-štajnov pojam simultanosti). Upravo impresionira nivo Vajthedovog znanja iz pojedinih oblasti koje on u raspravama iz ovoga perioda uspešno kombinuje. Sama knjiga Nauka i moderni svet, kao, uostalom, još neke Vajthedove knjige (na primer, Pojam prirode i Princip relativiteta), data je u formi predavanja. Kostur knjige zaista čini osam predavanja u čast Lauela (Lonjell), koja je Vajthed održao početkom 1925. godine na Harvardu. Teme koje su obrađene naizgled su i previše raznolike ‡ delo započinje razmatranjem o poreklu moderne nauke, negde u sredini nalazi se predavanje "Romantička reakcija" i "Bog", da bi se završilo razmišljanjima o tome šta je potrebno za društveni napredak. No, u težnji da proceni uticaj filozofskog pogleda na svet (koji sa svoje strane vodi poreklo iz nauke, ali ujedno i leži u osnovi nauke) na opštu klimu mišljenja našega doba, Vajthed je uspeo da i ovako divergentne teme poveže u izvesnu prilično jedinstvenu celi-nu, izuzev ona dva metafizička poglavlja koja su sasvim po strani od osnovne sheme dela. Ukoliko bismo kod Vajtheda, u izgradnji njegovog filozofskog sistema, povukli razliku ‡ kao što to čini i izvrsni poznavalac Vajthedovog filozofskog razvoja Viktor Lou (Victor Lonje) ‡ između dveju osnovnih linija kojima se kretala Vajthedova generalizacija, linije koja dolazi iz nauke (pre svega, fizike) i linije koja dolazi iz religije (zapravo mešavine estetike, etike i religije), onda bismo mogli da kažemo kako knjiga Nauka i moderni svet predstavlja rezime prve linije generalizacije. Po mišljenju Vajtheda, tokom poslednja tri veka je pri uobličavanju

91

filozofskog pogleda na svet bio pretežan uticaj nauke. Ispitivanje toga uticaja autor određuje kao osnovni cilj svojih predavanja Nauka i moderni svet.2 Uočimo zato najpre sámo Vajthedovo poimanje nauke, koje on odmah na početku knjige izlaže prilično jasno. Moderna nauka, drži Vajthed, karakteriše se sjedinjavanjem interesa za detaljne činjenice sa interesom za apstraktne gene-ralizacije, tj. pasioniranim interesom za vezu opštih načela sa nesvodljivim i tvrdoglavim činjenicama. Kao značajno obeležje nauke Vajthed navodi i njenu univerzalnost, u smislu da se može preneti u svako društvo koje je zasnovano na racionalnim osnovama, ali istovremeno ističe da nauke uopšte nema i ne bi je ni bilo bez instinktivne vere u postojanje Reda stvarî, ili, posebno, Reda prirode. 3 Isticanje presudne uloge instinktivne vere u postojanje Reda prirode moglo bi navesti na pomisao da je reč o jednoj od varijanti hjumovske pozicije, koja poriče racionalnost empirijske nauke. Ali, to bi bilo sasvim pogrešno, jer Vajthed želi, ne upuštajući se u valjanost Hjumovih argumenata, da posredno dokaže neodrživost Hjumove pozicije (a time uopšte jednog pomodnog gledišta u modernoj filozofiji nauke) ukazivanjem na prethodne okolnosti iz kojih je nastala ta instinktivna vera u postojanje Reda prirode. 4 No, te prethodne okolnosti ili uzroci javljanja naše vere u Red prirode, na koje ukazuje Vajthed, nisu takvog karaktera da bi uklonili one teškoće na koje je u svojoj argumentaciji Hjum stavljao poseban naglasak. Vajthed, naime, navodi sledeće, uglavnom samo psihološke momente: (a) neprekidno ponovno javljanje života, obično ujedno praćeno i svešću da se ništa ne ponavlja u tančine jednako, (b) prenošenje određenog moralnog reda u prirodu, (v) navika traganja za egzaktnom i čvrstom tačkom oslonca koju je ostavila za sobom duga prevlast sholastičke logike, (g) insistiranje na racionalnosti Boga, koji je sve uredio po određenoj svojoj racionalnoj zamisli, tako da svako događanje može na sasvim određen način da se veže za ono što mu prethodi. U osnovi čitave ove problematike leži, naravno, beznadna situacija u pogledu mogućnosti formulisanja racionalističke teorije indukcije, za šta i Vajthed primećuje da je uzrok očajavanju u filozofiji. Težeći da ublaži ovaj problem, Vajthed drži da indukcija u suštini i nije izvođenje opštih zakona, već da je predskazivanje nekih karakteristika posebnog budućeg na osnovu poznatih karakteristika posebnog prošlog. 5

2

3 4 5

92

v. njhitehead, A. N., Science and the Modern njorld, Cambridge, At the University Press, 1933, p. IX. (*u prevodu: str. 29-30.) v. Ibid., pp. 3-4. (*u prevodu: str. 36-37.) v. Ibid., pp. 4-6. (*u prevodu: str. 37-39.) v. Ibid., pp. 30 & 56. (*u prevodu: str. 56 i 87.)

[to se tiče funkcija same filozofije, Vajthed, bar u ovoj fazi, smatra da je jedna od osnovnih funkcija filozofije kritika raznih kosmologija, odnosno neprekidno usklađivanje, prekrajanje i opravdavanje raznolikih intuicija u pogledu prirode stvari.6 U tom smislu je određen i osnovni zadatak Vajthedove knjige. Po Vajthedovom mišljenju, naime, uprkos svim preobražajima u gledištima, do kojih je dolazilo u svakom drugom ili trećem pokolenju, u osnovi moderne evropske kosmologije neprekidno je ležala bitna pretpostavka o postojanju jedne nesvodljive, nesvesne materije koja menja svoje oblike u prostoru po kojem je rasprostrta. Ovu pretpostavku Vajthed naziva "naučni materijalizam" i želi da je dovede u pitanje kao nepodobnu za naučnu situaciju na početku HH veka. 7 Na taj način Vajthed hoće ujedno da stvori prostor za uvođenje svoje doktrine organizma. S koje strane Vajthed prilazi kritici takozvanog "naučnog materijalizma"? Priznajući da su u pitanju ideje koje su najprirodnije za ljudski razum, Vajthed se pita koliko je naše mišljenje konkretno kada prilazimo prirodi sa shvatanjima "naučnog materijalizma". njegova je teza, naravno, da se u tom viđenju nije došlo do pravoga smisla prirodne činjenice, već do jedne uprošćene verzije neposrednih činjenica. Takvu grešku Vajthed naziva "pogreška loše postavljene konkretnosti". Materijalistička koncepcija o univerzumu izražena je, razume se, visokim apstrakcijama i paradoks se javlja samo zbog toga što smo tu našu apstrakciju uzeli za konkretne realitete.8 Ova je primedba zaista na svom mestu samo kada je u pitanju vulgarni materijalizam. No, stanovište koje stoji iza ove primedbe nije bez svojih nedo-stataka. Reč je o gledištu da filozofske apstrakcije treba da budu što bliže savremenim naučnim teorijama (svojom teorijom organizma, na primer, Vajthed je želeo da bude što bliže ili da bude više u skladu sa kvantnom teorijom). Pita-nje je, međutim, koliko je to umesno, pošto bi onda filozofija zapravo trebalo da nekako siđe na niži nivo apstrakcija. Ovo, naravno, ne znači uklanjanje one večite teškoće filozofije, koja zahteva kombinovanje zahvata konkretnih či-njenica sa sposobnošću usvajanja i operisanja određenim, razgraničenim apstrak-cijama. Po mome mišljenju, ukoliko neki filozofski pojmovi postaju sve ap-straktniji, to nije ništa loše ‡ naprotiv. Sâm Vajthed, kada je reč o matema-tici, sasvim umesno primećuje 9 da je najupečatljivija činjenica ta da ukoliko se matematika postepeno sve više povlači u gornje regione sve ekstremnije ap-straktne misli, utoliko, kada se vraća na zemlju, postaje sve važnija za analizu konkretnih činjenica. Stoji, naravno, i vrlo poučno Vajthedovo upozo-renje 10 da civilizacija koja nije u stanju da se probije kroz svoje tekuće apstrak-cije, posle veoma ograničenog razdoblja napretka, biva osuđena na jalovost.

6 7 8 9 1

0

v. Ibid., p. IX. (*u prevodu: str. 29-30.) v. Ibid., pp. 21-22. (*u prevodu: str. 54-55.) v. Ibid., pp. 66 & 69. (*u prevodu: str. 96-97 i 102.) v. Ibid., p. 41. (*u prevodu: str. 69.) v. Ibid., p. 73. (*u prevodu: str. 106-107.)

93

U stvari, kada je reč o napred pomenutoj Vajthedovoj kritici "naučnog materijalizma", tu se postavlja još jedno bitno pitanje: da li filozofija može i treba da ima i neku svoju nezavisnu egzistenciju u odnosu na razvitak nauka, ili je ona samo prateća svest naučnoga razvoja, bez obzira koliko se možda u pojedinim slučajevima trudila da bude i kritička svest o tome razvoju?! No, ovde nije mesto da se upuštam u razmatranje ovoga veoma složenog pitanja, već sam ga postavio samo u vidu napomene koja treba da ukaže na postojanje još nekih značajnih strana problema funkcije filozofskih apstrakcija koji su kod Vajtheda ostali zanemareni. Osim pomenutog aspekta kritike materijalističke kosmologije, kod Vajtheda je mogućno uočiti još neke vidove te kritike. Drugi vid bi se sastojao u jednoj nedovoljno zapaženoj, ali umesnoj primedbi u odnosu na mehanicistički materijalizam. Vajthed zapravo uočava jednu značajnu nekonzistentnost zapadnog mišljenja ‡ da je naučni realizam, zasnovan na mehanizmu, spojen sa nepokolebljivim uverenjem u svet čoveka i viših životinja koji se sastoji od samoodređujućih organizama. Ovakva korenita nedoslednost, kako ističe Vajthed, u značajnoj meri slabi to mišljenje. 11 Treći aspekt kritike svodi se na tvrđenje da primitivna materija ili materijal, od kojih polazi materijalistička filozofija (ovde ponovo treba napomenuti da to važi samo za vulgarni ili mehanicistički materijalizam, mada sâm Vajthed ne dodaje ove neophodne kvalifikative), nije sposoban za evoluciju. Evolucija se tada svodi na ulogu da bude druga reč za opisivanje promena spoljašnjih veza između delova materije. Nema šta da evoluira, pošto je jedan skup spoljašnjih veza isto toliko dobar koliko i svaki drugi skup spoljašnjih veza. Može da postoji samo promena, besciljna i neprogresivna. 12 Najzad, kao četvrti vid kritike moglo bi se uzeti Vajthedovo ukaziva-nje na činjenicu da su se shvatanja materijalnog prostora, vremena i energije u sa-vremenoj nauci toliko iskomplikovala da, s jedne strane, dolazi do toga da fraze-ologija fizike, koja je još uvek velikim delom izvedena iz materijalističkih ideja XVII veka, postaje sve manje podesna i upotrebljiva, a s druge strane, do toga da iščezavanje jednostavne sigurnosti starih ortodoksnih, njutnovskih pretpostavki izmiče tlo ispod nogu klasičnog naučnog materijalizma. 13 Kao što je mogućno naslutiti iz ove kritike, po Vajthedovom mišljenju, sve ukazuje na to da bismo, ako želimo danas, imajući u vidu savremene naučne teorije o stvarnosti koja nas okružuje, da dođemo do toga da obuhvatimo i konkretni karakter prirodne činjenice, morali da promenimo modalitet naše filozofske apstrakcije i da pojam "naučne materije" zamenimo pojmom "organizma". Kvantna teorija, na primer, ili teorija evolucije, vape za jednim pojmom organizma kao onoga što je temeljno za prirodu.

1

1

1

2

1

3

94

v. Ibid., p. 94. (*u prevodu: str. 129.) v. Ibid., p. 135. (*u prevodu: str. 172-173.) v. Ibid., pp. 142-143 & 190. (*u prevodu: str. 165-167 i 229-231.)

Svakako je zanimljivo istaći ‡ mada se to može lako zapaziti već i na osnovu čitave gorepomenute kritičke pripreme za izlazak sa sopstvenom pozicijom ‡ da Vajthed stoji na strogo objektivističkoj osnovi kada je reč o remodelovanju filozofskih, apstraktnih ideja. [taviše, Vajthed pokušava da iznese razloge koji govore protiv subjektivističke pozicije i pri tom stvarno pogađa pravo mesto kada, između ostalog, ukazuje na to da naš instinkt za delovanjem nije ništa drugo već stalno prekoračivanje našega subjektivnog ja u znani transcendentni svet; nije, znači, reč ni o kakvoj iznutra određenoj aktivnosti koja bi se odigravala u skrivenom svetu subjektiviste, već o aktivnosti usmerenoj na određene ciljeve u znanome svetu, aktivnosti koja transcendira naše ja i odvija se u okviru toga znanoga sveta. 14 Trebalo bi, najzad, u osnovnim obrisima izneti i Vajthedovu teoriju organizma, što, na žalost, neće biti nimalo lako, pošto je to učenje, kao što su već mnogi poznavaoci Vajtheda primetili, ostalo u velikoj meri neodređeno i nejasno, više sugestivno dato negoli jasno izrečeno, više naznačeno negoli precizno razrađeno. Doktrina organizma je, razume se, dalje razvijena, ali ujedno i nešto izmenjena u Vajthedovom glavnom metafizičkom delu Proces i realnost; nemam mogućnosti, međutim, da se u to ovde upuštam. Za razumevanje pojma "organizam", koji se upotrebljava sinonimno sa pojmom "događaj", pretpostavlja se, izgleda, poznavanje nekih od najsloženijih metafizičkih pojmova, kao što su, recimo, vrednost, unutarnje veze, objedinjavanje i drugi. Još u Istraživanjima o principima prirodnog saznanja Vajthed je pravio razliku između "ritma" i "običnog modela". @ivot je ritam koji se ne može smestiti u nekom protežnom elementu trenutnog prostora, pošto je neodvojiv od događaja, koji, kao celina što nosi svoj atomski model, jeste jedinstveni tip prirodnog elementa ‡ niti čist događaj niti čist objekt.15 Smeštajući korene svojih shvatanja kod Spinoze i Lajbnica, u tom smislu što insistira na tome da svaki organizam u izvesnom smislu "odslikava" svaki drugi, Vajthed prilazi određivanju i razradi pojma "organizam". Po njegovom shvatanju, organizam je jedinica pojavne vrednosti, realni spoj svojstava večnih objekata, koji se javlja sâm radi sebe. Tako u procesu analize karaktera same pri-rode, kaže Vajthed, nalazimo da pojavljivanje organizma zavisi od selektivne aktivnosti bliske cilju. Naime, trajni organizmi su sada proizvod evolucije i pored tih organizama nema ničega trajnog. Prema materijalističkoj teoriji, po-stoji materijal ‡ kao, recimo, materija ili elektricitet ‡ koji je trajan. Prema organskoj teoriji, jedino što je trajno jesu strukture aktivnosti koje evoluira-ju. 16 Tako organizam, po teoriji Vajtheda, preuzima mesto materije, dok se duh rastvara u funkciji organizma. Polje psihologije prikazuje onda šta je događaj sâm po sebi. Naš telesni događaj predstavlja neuobičajeno složen tip orga-nizma i stoga uključuje i saznanje. Dalje, prostor i vreme, u njihovom najkonkret-nijem značenju, postaju lokus događaja. Organizam je ostvarenje jednog određenog oblika vrednosti.17 1

4

1

5

1 1

v. Ibid., pp. 111-112. (*u prevodu: str. 149.) v. njhitehead, A. N., An Enljuiry Concerning the Principles of Natural Knonjledge, Cambridge, At the University Press, 1955, pp. 198-199. 6 v. njhitehead, A. N., Science and the Modern njorld, p. 135. (*u prevodu: str. 172.) 7 v. Ibid., p. 241. (*u prevodu: str. 284.)

95

Posle ovoga prikazivanja Vajthedovog određivanja pojma organizma, postavlja se pitanje kako se zaista opravdava uvođenje toga osnovnog pojma, koji treba da isključi klasične pojmove kako materije tako i duha. Jedini razlog koji nudi sâm Vajthed čini njegovo verovanje da je doktrina organizma posebno prilagođena zahtevima kvantnih pojava, gde pojam "delić materijala" ne funkcioniše dobro. U kom smislu je prilagođena? Time što je po toj teoriji ponavljanje modela metafizički ekvivalent za vibraciju, a zamisao "osnovnog organizma" kao vibrirajućeg modela, povezana sa razlikovanjem vremenitosti od protežnosti, potpuno odgovara kvantnoj teoriji i može čak da predstavlja put za rešavanje paradoksa diskontinuirane orbite. Nisam dovoljno stručan da prosudim koliko modernoj fizici, posebno kvantnoj teoriji, odgovara doktrina organizma, a još manje mogu da procenim koliko ta doktrina može da podstiče otvaranje nekih novih puteva čovekovog saznanja sveta. Prvo je stvar fizičara, i mogu samo da utvrdim toliko da nijedan od istaknutih teoretičara fizike nije pokušao da pojam materije zameni Vajt-hedovim pojmom organizma. Drugo je stvar budućnosti, gde Vajthedova metafizika teorijski ima jednake izglede sa svim ostalim metafizičkim učenjima. Treba, međutim, ponovo naglasiti da je Vajthedova doktrina organizma uveliko nejasna, neodređena i neobrazložena (čak nepovezana sa njegovom sopstvenom prirodnom filozofijom, izloženom u Vajthedovim prvim filozofskim delima), tako da se zapravo nudi prosto kao intuicija jednog znamenitog naučnika i filozofa. Sámo se po sebi razume da je Vajthedovom učenju mogućno staviti i neke posebne primedbe, ali bih ja ovde spomenuo samo jednu. Razrađujući, recimo, pojam "događaja", koji treba u sebe da uključi kako prošlost, tako sadašnjost i budućnost, Vajthed kaže: "Događaj ima i budućnost. To znači da jedan događaj odslikava unutar sebe takve aspekte koje budućnost upućuje natrag u sadašnjost, ili, drugim rečima, koje je, što se tiče budućnosti, determinisana sadašnjost." 18 ‡ Ovde izražena Vajthedova sugestija da je budućnost tu u sadašnjosti, tako da može u određenom smislu da bude odslikana, puna je protivrečnostî i stvara probleme, recimo, u pogledu dopuštanja mogućnosti pogreške. Sem toga, ona nije u skladu ni sa Vajthedovom teorijom vremena. ^ini mi se da bi, na kraju, trebalo bar nekoliko reči u ovome predgovoru posvetiti Vajthedovom shvatanju religije. Ima, naime, tumačenja koja Vajt-hedu pripisuju jedan sasvim nereligiozno shvaćeni pojam Boga, kao što ima onih koji tvrde da je Vajthed bio snažno religiozan čovek. Moje je mišljenje da je Vajthedova zamisao Boga i religije bliža ateizmu negoli teizmu. Vajthed, razume se, smatra da su nauka i religija tokom vekovnog sukoba napredovale (mada nauka više nego religija), kao i da sukob učenj â ne znači propast, već priliku da se otkriju šire istine i finije perspektive u okviru kojih će se doći do jedne dublje religije i istančanije nauke.

1

96

8

v. Ibid., p. 91. (*u prevodu: str. 126.)

Kakvo je Vajthedovo poimanje te dublje religije u okvirima njegovog metafizičkog sistema? ^ini mi se da je ono nereligiozno i da je u stvari skoro istovetno s jednom marksizmu bliskom zamisli utopijskog ideala. Evo, uostalom, Vajthedovog teksta: "Religija je vizija nečega što stoji izvan, iza i unutar neprekidnog proticanja neposrednih stvari: nešto što je realno, a ipak čeka da bude realizovano; nešto što je udaljena mogućnost, a ipak najveća od prisutnih činjenica; nešto što daje značenje svemu što prolazi, a ipak izbegava poimanje; nešto čije posedovanje predstavlja vrhunsko dobro, ali je ipak van svakoga domašaja; nešto što predstavlja krajnji ideal, ali i beznadno traganje."19 U skladu, razume se, sa ovakvim Vajthedovim shvatanjem religije stoji i njegovo poimanje Boga kao apstraktnog ideala. Vajthed piše: "Poštovanje Boga nije neko pravilo sigurnosti ‡ to je avantura duha, let za onim što je nedostižno. Smrt religije nastaje sa gušenjem visoke nade za avanturom." 20 U prilog tvrdnji da je ovo osnovni smisao Vajthedovog stanovišta o pitanju Boga, kao i da on docnije nije menjao svoje gledište, naveo bih nekoliko izričitih stavova iz njegovoga glavnog metafizičkog dela Proces i realnost. "Smatran primordijalnim", kaže Vajthed, "on (Bog) je neograničeno pojmovno ostvarenje apsolutnog bogatstva potencijalnosti." 21 Ili: "... Priroda sveta je za Boga primordijalno data; za svet, međutim, primordijalno je data Božja priroda. Stvaranje postiže pomirenje permanentnosti i toka onda kada je dostiglo svoj krajnji ishod, koji predstavlja večno trajanje ‡ Apoteoza sveta."22 "Niti Bog, niti svet ne dostižu statičko upotpunjenje. Oba su u vlasti osnovnog metafizičkog temelja, stvaralačkkog napretka u novost." 23 I najzad: "Tako univerzum treba shvatiti kao postizanje aktivnog samoizražavanja svoje vlastite raznolikosti oprečnosti ‡ vlastite slobode i vlastite nužnosti, vlastitog mnoštva i vlastitog jedinstva, vlastite nesavršenosti i vlastite savršenosti. Sve te ÄoprečnostiÄ su elementi prirode stvari i nepopravljivo su tu. Pojam ÄBogaÄ predstavlja način na koji razumevamo ovu neverovatnu činjenicu ‡ da ono što ne može postojati, ipak jeste."24 * *

*

U knjizi Proces i realnost (1929, u prevodu: "Veselin Masleša", Sarajevo, 1968) Vajthed izlaže osnovne ideje svoje "filozofije organizma".

1

9

2

0

2

1

2

2

2

3

2

4

v. Ibid., p. 238. (*u prevodu: str. 281.) v. Ibid., p. 239. (*u prevodu: str. 282.) v. njhitehead, A. N., Process and Reality, Nenj York, The Macmillan Co., 1960, p. 521. v. Ibid., p. 529. v. Ibid., p. 529. v. Ibid., p. 531.

97

Stavljajući prigovor filozofiji XIX veka da je usmerena antikosmološki, Vajthed téži da izgradi jednu novu kosmologiju, smatrajući da se kosmologija nalazi u središtu interesa svagda kada se rešavaju bitna ljudska pitanja u filozo-fiji. Ali, Vajthed istovremeno smatra da je cilj filozofije dolaženje do objedi-njujućeg pojma, koji će unutar sebe smestiti u određene veze sve što postoji za saznanje, za osećajnost i za emociju. Tu se već ispoljava Vajthedova zamisao "filozofije organizma", jer jedna od njenih bitnih odlika jeste ta da odbija da razdvaja uzročne, opažajne i emocionalne činjenice, da téži da sjedini filozofiju, religiju i moral. Sem toga, treba dodati da je ta filozofija usmerena introspektivno, da ide linijom monadološkog atomizma, pridajući "osećajnost" svemu što pripada aktualnom svetu. Stremeći ovako uopštenom pojmovnom interpretativnom objedinjavanju svega što se događa u našem iskustvu, Vajthed razvija čitavu svoju shemu katego-rija, u čije izlaganje ovde ‡ razume se ‡ nemamo mogućnosti da se upuštamo. Posle razvijanja sheme kategorija i pojmova, Vajthed prelazi na razmatranje primene te sheme na područje iskustva, ulazeći isto tako u kritiku prethodnih metafizičkih koncepata i shema kategorija, što predstavlja naročitu draž ove knjige. Posebnu pažnju privlači i izlaganje idealnih oprečnosti kosmičke strukture. No, uprkos svemu, čovek se ne može oteti utisku da je ovde ipak reč o takvoj vrsti metafizičke konstrukcije koja pretežnije spada u manje zanimljivu i manje uticajnu generalizujuću metafiziku, za razliku od one vizionarske, koja je često u stanju da nagovesti, da podstiče ili da otvara nove puteve ljudskog saznavanja sveta. * *

*

U celini, dakle, reč je o značajnom naporu u oblasti filozofije nauke, iz pera naučnika i filozofa najvišega ranga. Sâm taj redak sticaj okolnosti da je autor istovremeno istaknuti naučnik i prvorazredni filozof, upućuje na to da delo mora doneti značajna nova saglédanja postojećeg odnosa nauke i filozofije. I zaista, Vajthedova knjiga Nauka i moderni svet to donosi. Ali, ne samo to. Ovo delo nam pruža Vajthedovo originalno i pažnje vredno prikazivanje uticaja nauke na filozofski pogled na svet ‡ kako se taj uticaj ispoljavao i evoluirao tokom poslednja tri veka. Sve je to dato jednim jasnim i briljantnim stilom, tako da ova knjiga predstavlja, po opštoj oceni, najčitanije delo ovoga mislioca, jednog od veoma retkih modernih sistematskih filozofa. No, ako želimo da upoznamo Vajtheda i kao znamenitog matematičkog logičara, istaknutog epistemologa ili sistematskog metafizičara, onda se moramo obratiti drugim njegovim delima, koja nisu uvek tako prijatna i zanimljiva za čitanje kao Nauka i moderni svet.

98

DRUGI DEO

KRITI^KI RACIONALIZAM

99

[MUSTIKLA

100

FILOZOFSKE TEME KARLA POPERA ‡ Metodološka i filozofska gledišta Karla Popera ‡ Jasno i izazovno formulisane teze Karla Popera o jednom broju osnovnih i kontroverznih filozofskih tema današnjice privlače posebnu pažnju i živo reagovanje, pre svega, savremenih anglo-američkih mislilaca, ali nikako samo njih. To je svakako i razlog što je Poperovo glavno delo Logika naučnog otkrića doživelo već veliki broj izdanja na engleskom i nemačkom jeziku, a pre-vedeno je na još nekoliko evropskih jezika. Sem toga, povodom šezdesetogodišnjice života ovoga filozofa, pod karak-terističnim naslovom Kritički prilaz nauci i filozofiji, objavljen je zbornik od dvadesetdevet radova koji su napisani "u znak kritičkog poštovanja i prizna-nja" za njegovo delo (1964). Priloge su dali ne samo istaknuti angloamerički filozofi nego i veći broj poznatih naučnika, kako iz oblasti prirodnih, tako i iz oblasti društvenih nauka, uključujući i dvojicu nobelovaca. Pred izlaskom iz štampe nalazi se i, više godina pripremani, tom posvećen Poperovoj filozofiji u pozna-toj i veoma cenjenoj "Biblioteci živih filozofa", koju tako uspešno uređuje američki filozof Pol Artur [ilp (Paul Arthur Schilpp). Treba takođe imati na umu da se misao ovoga naturalizovanog britanskog filozofa austrijskog porekla kreće u okvirima "dobre stare" evropske filozof-ske tradicije, ne povodeći se za pomodnim pravcima, bilo čisto lingvisti-čkim, bilo onim koje teže ka maksimalnom matematizovanju ili formalizovanju filozofskog mišljenja. Britanski filozof austrijskog porekla Karl Poper sve do šezdesetih godina nije u svojoj novoj domovini postigao ni renome ni uticaj koji bi se mogli meriti sa dubokom prožeto-šću savremene britanske filozofije idejama njegovoga zemljaka Ludviga Vitgen-štajna. Po našem mišljenju, međutim, u okvirima savremene filozofije, Poper predstavlja podjednako originalnu i zanimljivu filozofsku ličnost kao i Lud-vig Vitgenštajn. Razlika je u tome što su se Vitgenštajnove nove filozofske ideje i njegova jasno izražena filozofska individualnost ipak uklopile u tada-šnja filozofska strujanja u Velikoj Britaniji, otvarajući nove perspektive i dajući snažne impulse tim strujanjima, dok se Poperova gledišta i njegovo usmerenje previše udaljavaju od onog zajedničkog imenitelja osobenog za savre-menu britansku filozofiju, koja još nije iživela sve mogućnosti smera čiji je glavni zasnivač baš Ludvig Vitgenštajn. Značaj tema o kojima Poper raspravlja i vrednost rešenja problema koje on smatra najistaknutijim u današnjoj filozofiji, doskora nisu mogli da budu dovoljno zapaženi i pravilno ocenjeni u Velikoj Britaniji, jer se nalaze u senci vlada-juće upravljenosti na lingvističku analizu i jer se samo nepotpuno saglašavaju sa bri-tanskom filozofskom tradicijom.

101

U nas, međutim, Poperova misao je nedovoljno i neadekvatno poznata, tako da ‡ kada je reč o tekovinama savremene filozofske misli ‡ objavljivanje pre-voda glavnoga Poperovog dela Logika naučnog otkrića, u Nolitovoj biblioteci "Simposion" (1973), predstavlja sigurno popunjavanje jedne od velikih postojećih pra-znina, i to delom koje bi slobodno moglo da se uvrsti među deset najznačajnijih filozofskih knjiga objavljenih u prvoj polovini ovoga veka, iz pera jednog od naj-originalnijih, najdoslednijih i najkritičkijih mislilaca našega doba. Karl Poper (Karl Raimund Popper) rođen je u Beču 28. jula 1902. godine, u advokatskoj porodici. Studirao je prvo matematiku i fiziku, a zatim istoriju, filozofiju i psihologiju. Na univerzitetu u Beču slušao je predavanja profesora Bilera, Gomperca, Hana i [lika. Doktorirao je u Beču 1928. godine, a 1930. postao je gimnazijski profesor. Bio je u bliskom kontaktu sa mnogim članovima Bečkoga kruga, mada ni formalno ni stvarno nije pripadao toj filozofskoj školi. Međutim, kao i mnogi drugi austrijski i nemački filozofi, pod priti-skom hitlerovskog režima, emigrirao je. Pošto je 1935. godine gostovao u Kembrixu u Velikoj Britaniji, 1936. godine je otišao na Novi Zeland, gde je predavao na Kenterberi kolexu. U Britaniju se vraća posle Drugog svetskog rata, gde je u Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku, 1946. godine, osnovao Katedru za filozofiju, logiku i naučnu metodu. Od 1949. godine je profesor, postaje član Britanske kraljevske akademije nauka i mnogih istaknutih naučno-filozofskih društava i akademija nauka, gostuje na svim vodećim univerzitetima u Sjedinjenim Američkim Državama, a godine 1964. za svoj rad na polju filozofije dobija i titulu "sera". Glavna Poperova dela su: Logika naučnog istraživanja (prvo, bečko izda-nje na nemačkom 1934, engleski prevod sa dodacima 1959), Beda istoricizma (Eco-nomica, 1944, Vol. XI, No. 42-43; 1945, Vol. XII, No. 46), Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, I-II (London, George Routledge & Sons, 1945) i Pretpostavke i pobijanja (London, 1963). Značajniji su članci: "Indeterminizam u kvantnoj fizici i u kla-sičnoj fizici" (The British Journal for the Philosophy of Science, 1950), "Priroda filo-zofskih problema i njihovi koreni u nauci" (The British Journal for the Philosophy of Science, 1952), "Jezik i problem odnosa bića i mišljenja" (Proceedings of the XIth International Congress of Philosophy, Bruxelles, 1953, Vol. VII), "Tri gledišta o ljudskom saznanju" (Contemporary British Philosophy, III Series, Ed. by H. D. Lenjis, London, 1956), "Filozofija nauke: lični izveštaj" (British Philosophy in the MidCentury, Ed. by C. A. Mace, London, 1957), "Cilj nauke" (Ratio, 1957), "O statusu nauke i metafizike" (Ratio, 1957), "Dispoziciona interpretacija verovatnoće" (The British Journal for the Philosophy of Science, 1959), "Kritički racionalizam" (Philosophy for a Time of Crisis, Ed. by A. Koch, Nenj York, 1959), "Kvantna mehanika bez ÄposmatračaÄ" (u knjizi: Kvantna teorija i realnost, u redakciji M. Bunhea, Berlin, 1967) i "Epistemologija bez saznajnog subjekta" (Proceedings of the Third International Congress for Logic, Methodology and Philosophy of Science, Amsterdam, 1967); kao i brojni ogledi i predava-nja po časopisima u kojima je Poper dalje razvijao svoju teorijskosaznajnu koncepciju (*v. Poperovu bibliografiju u: Traganje bez kraja, Nolit, Beograd, 1987).

102

Iz ovoga pregleda glavnih Poperovih dela dadu se već naslutiti kako osnovna usmerenost njegove misli, tako i neke teme koje se nalaze u žiži pažnje ovoga filozofa. No, biće dobro da ih ovde, na samome početku, jasno izložimo, pošto ćemo tako moći lakše da načinimo jedan sažet i sistematski pregled Poperove misli. Nije lako pružiti osnovne odlike i odrediti mesto jednoj filozofi-ji koja nalazi smisao baš u svojoj nepretencioznosti, u svojoj nedefinitivnosti i nezavršenosti, u svome svesnom izlaganju racionalnoj kritičkoj diskusiji. Ipak, pokušaćemo da uočimo najvažnija obeležja po kojima se Poperova filozofija razlikuje od svoje neposredne filozofske okoline, od savremene anglo-američke filo-zofije. Ako bi se ipak najpre tražilo definisanje žižne tačke Poperovog interesa, to bi se onda sigurno moglo učiniti u svega tri reči: rast naučnog saznanja. Vezivanje područja Poperovog filozofskog interesa za razvitak naučnog saznanja odredilo je i njegove osnovne teme, teme koje su nam, to možemo odmah reći, veoma bliske i koje smatramo veoma aktuelnim. Nabrojaćemo ih [ova lista je dopunjena nekim problemima kojima se Poper bavio pretežno u međuvremenu, to jest od 1957. godine naovamo ‡ (m), (n), (o) i (p)]: (a) problem demarkacije ili raz-graničavanja nauke i metafizike; (b) problem indukcije; (c) problemi u vezi sa ve-rovatnoćom; (d) problemi u vezi sa interpretacijom formalizma kvantne teorije; (e) problem determinizma; (f) problem jednostavnosti; (g) problem ad hoc karakte-ra hipoteza; (h) problem nivoa objašnjavalačkih hipoteza; (i) problem operaciona-lizma; (j) problem objašnjavanja; (k) problem odnosa objašnjenja u prirodnim na-ukama i istorijskog objašnjenja (istorijsko predviđanje; istorijski determini-zam); (l) problem analize onoga što se naziva "naučnom objektivnošću"; (m) pro-blem teorijskog procenjivanja prihvatljivosti naučnih hipoteza; (n) problem ste-pena potkrepljenosti (corroboration) hipoteza; (o) problem uključivanja pojma isti-ne u naučnu metodologiju, sa uvođenjem pojma "istinolikosti" (verisimilitude); (p) problem postojanja "trećeg sveta" (idejâ).1 U ovome napisu neću biti u stanju, razume se, da se osvrnem na sve ove Poperove teme. Izabraću zato one najglavnije, gde je Poper dao nova, domišljata rešenja, one koje čine kostur njegovih razmatranja razvitka naučnog saznanja, s tim što ću i njih, zbog ograničenog prostora, izložiti samo u glavnim crtama i uz najbitnije kritičke primedbe.

Epistemološko stanovište Kao uvod u ovaj kratak pregled osnovnih Poperovih shvatanja, pre nego što bismo izložili središnju Poperovu temu, to jest njegovu koncepciju nauke, svakako je neop-hodno učiniti nekoliko napomena o Poperovoj epistemološkoj poziciji.

1

v. "Filozofija nauke: lični izveštaj", in: British Philosophy in the Mid-Century, ed. by C. A. Mace, London, 1957, pp. 189-190.

103

Na prvom mestu, Poper zastupa gledište da ni klasični empirizam ni kla-sični racionalizam nisu u pravu kada smatraju da su posmatranje (observation) od-nosno um (reason) jedini izvori znanja. Ali, ne samo to. Poper drži da je klasično-me empirizmu i klasičnome racionalizmu zajednička teorija da je istina očigle-dna (truth is manifest) i da je samo treba videti. Ta teorija, međutim, primećuje Poper, često vodi autoritarizmu, iz prostog razloga što istina po pravilu nije očigledna, pa je potreban autoritet koji će saopštavati šta u određenom slučaju treba da bude ta očigledna istina. Pored toga, nijedna od ovih škola nije bila u stanju da prizna da je naše znanje ljudsko, da kao humano nosi oznaku pogrešivo-sti, a da ga istovremeno ne svede na nešto sasvim individualno i proizvoljno. Re-šenje leži, smatra Poper, u uviđanju da svi mi često možemo da grešimo, i da zaista gre-šimo, ali da baš ta ideja greške povlači za sobom ideju traženja objektivne istine u odnosu na koju se greši i kojoj se mi, učeći se baš na tim svojim greškama, nepre-kidno približavamo, mada je možemo i daleko promašiti. U stvari, kada je reč o izvorima znanja, Poper sasvim ispravno ukazuje na to da postoje svi mogućni izvori znanja, od kojih nijedan sâm po sebi ne poseduje neki autoritet, jer ako, na primer, sumnjamo u neko tvrđenje, onda je normalan po-stupak da ga proverimo, a ne da se pitamo za njegove izvore, pa ukoliko dođemo do nezavisne potvrde, onda ćemo to tvrđenje često prihvatiti ne brinući se uopšte o njegovim izvorima. Temeljna greška filozofske teorije o konačnim (ultimate) izvo-rima našega znanja, smatra Poper, jeste ta što ne razlikuje dovoljno jasno pitanje o poreklu i pitanje o vrednosti. Ni Poper se, međutim, ne upušta ‡ i to je krupan nedostatak ‡ u pitanja o vrednosti pojedinih izvora znanja, mada ističe da, po nje-govom mišljenju, među najvažnije spadaju intelektualna intuicija i imaginacija, jer predstavljaju glavni izvor naših teorija, bez obzira na činjenicu što je, kvan-titativno i kvalitativno, svakako najvažniji izvor našega znanja ‡ tradicija, pošto smo najveći deo stvari naučili na primerima, tako što smo nešto čuli ili pročitali, učeći kako se kritikuje, kako da preduzimamo i da primamo kritiku, kako da poštujemo istinu. 2 Svoje osnovno filozofsko stanovište Poper na više mesta u svojim delima naziva ‡ kritički racionalizam. Ali, Poper u oba dela ovoga termina unosi jedno sasvim specifično značenje, tako da nam naše istorijskofilozofske klasifikacije ne bi mnogo pomogle u određivanju mesta i karaktera njegove filozofije. Ne oslanjajmo se zato nikada sa prevelikim pouzdanjem na nazive, pogotovu ne na nazive koji su dâti novim pojavama, već pogledajmo o kakvim je karakteri-stikama u suštini reč, sagledajmo njihova prava značenja.

2

104

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, pp. 3-30.

Pre nego što izložim Poperovo shvatanje kritičkog racionalizma, hteo bih najpre da istaknem da Poper usvaja princip empirizma u tom smislu da u nauci samo opažanje i eksperiment mogu da odluče o prihvatanju ili odbacivanju nauč-nih iskaza, uključujući zakone i teorije. (Ovo bi naizgled bilo u protivrečnosti sa kritičkim racionalizmom, ali videćemo da tu u stvari nema nikakve protiv-rečnosti.) Od principa empirizma, koji je u skladu sa tradicijama britanske fi-lozofije, Poper ne gradi nikakvu novu filozofsku teoriju ili sistem, već ga uzi-ma samo kao osnovno metodološko pravilo naučnog saznanja, a samim tim i čitavog ljudskog saznanja. Prema tome, za razliku od većine britanskih filozofa, Poper od empirizma ne samo da ne pravi osnovni problem filozofskih diskusija, već ne smatra da tu uopšte ne postoji neki filozofski problem. U stvari, kako princip empirizma nije nikakav problem za naučno saznanje, on ne može biti problem ni za filozofiju, jer Poper drži da je osnovni i zajedni-čki problem kako nauke tako i filozofije ‡ problem kosmologije: razumevanja sve-ta, uključujući nas same i naše saznanje kao deo toga sveta.3 On smatra da se filo-zofija mora vratiti kosmologiji, jer ako se kod naučnika do izvesne mere može opravdati težnja ka čistoj specijalizaciji, za filozofe bi to bio "smrtni greh". 4 "Ne postoji metod specifičan za filozofiju", čak kaže Poper. "Filozofi su slobodni, kao i drugi, da upotrebe bilo koji metod u traganju za istinom."5 Ovakvim shvatanjem empirizma Poper zauzima otvoreno kritički stav prema savremenim lingvističkim filozofskim školama, čija se problematika uglavnom iscrpljuje u istraživanju, ustanovljavanju i razjašnjavanju značenja reči. Nikakvim proučavanjem jezičkih upotreba ili jezičkih sistema, smatra Poper, ne može se zameniti proučavanje razvitka ljudskog saznanja; razvitak saznanja može se najbolje proučavati izučavanjem rasta naučnog saznanja, što prevazilazi pro-učavanje upotrebe rečî bilo običnog ili formalizovanog jezika. Poper, razume se, ne tvrdi da su metodi "logičke analize" ili "jezičke analize" nužno beskorisni, već jednostavno smatra da oni nisu jedini koje filozof može s preimućstvom da upotrebi i da ni po čemu nisu osobeni za filo-zofiju, pošto su zastupljeni i u ma kojem naučnom ili racionalnom istraživanju. 6

3 4 5 6

v. The Logic of Scientific Discovery, London, 1959, p. 15. (*u prevodu: str. 47.) v. "Back to the Pre-Socratics" (Proceedings of the Aristotelian Society, 1958-59, Vol. LIX). The Logic of Scientific Discovery, p. 15. (*u prevodu: str. 47.) v. Ibid., p. 16. (*u prevodu: str. 48.)

105

Poper takođe misli da je preuveličana važnost značenja termina, uprkos činjenici da je filozofija, iako vekovima zabrinuta oko značenja svojih termina, ne samo puna verbalizma, već i veoma neodređena i dvosmislena, dok je nauka ‡ kao, na primer, fizika ‡ koja se skoro uopšte ne brine o terminima i njihovim znače-njima, već vodi računa samo o činjenicama, postigla veliku preciznost. Poper, štaviše, ističe da je baš usredsređivanje na problem značenja "glavni izvor neod-ređenosti, dvosmislenosti i zbrkâ".7 U nauci, međutim, termini nam ne zadaju muke, jer vodimo računa da naši iskazi nikad ne zavise od značenja naših termina. "I tamo gde definišemo termine, ne pokušavamo nikada da iz definicije izvuče-mo bilo kakvu informaciju ili da na njoj zasnujemo neki dokaz." Izbegavanje svađe oko reči i preciznost postižemo "ne redukovanjem njihove senke neodređenosti, već dobrim održavanjem u njenim okvirima, pažljivim fraziranjem naših rečeni-ca tako da nam ništa ne smetaju mogućne nijanse značenja naših termina." 8 Kako onda treba shvatiti Poperov kritički racionalizam? Smisao toga gledišta mogao bi se najkraće ovako formulisati: to je krajnje otvoren, antidog-matičan stav prema ljudskom saznanju u celini, koji traži jedino da se jasno posta-ve problemi i da se kritički svestrano razmotre različita predložena rešenja. Ipak je potrebno zadržati se na ovome malo detaljnije. Kada Poper govori o racionalizmu, onda on nema u vidu "neku filozofsku teoriju, kao što je, na pri-mer, Dekartova, a još manje krajnje nerazumno verovanje da je čovek čisto razum-sko biće", već misli na "ubeđenje da mi možemo učiti iz svojih grešaka i zablu-da, naročito kritikom, ali isto tako i samokritikom". Pravi racionalista je "čovek kome je više stalo do toga da uči negoli da tačno pamti", koji "dopušta da njegove ideje drugi kritikuju kao što i sâm rado kritikuje ideje drugih ljudi", pošto "ne veruje da je on sâm ili ma ko drugi pokusao mudrost velikom kašikom". On zna da "prihvatanje ili odbacivanje neke ideje nikad nije čisto racionalna stvar, ali veruje da nam samo kritička diskusija može pomoći u tome da jednu ideju posma-tramo sa više strana i da je tačno prosudimo".9 Ovo je stanovište, po Poperovom mišljenju, veoma slično naučnom gledištu, verovanju da nam je u potrazi za isti-nom neophodna saradnja i da samo uz pomoć argumentisanja možemo vremenom postići nešto što je blisko objektivnosti. 10 Možda se upotreba ovoga termina može učiniti još malo jasnijom ako pogledamo kako Poper pravi razliku između istinskog i pseudoracionalizma. Istin-ski racionalizam (predstavnik ‡ Sokrat) jeste svesnost o ograničenjima sopstve-noga znanja, intelektualna skromnost onih koji znaju kako često greše i koliko mnogo zavise od drugih čak i kad je reč o njihovom ličnom znanju. Pseudoraciona-lizam (predstavnik ‡ Platon) jeste neskromno verovanje u svoje superiorne intelektualne moći, zahtev za poučavanjem, za znanjem sa izvesnošću i sa autoritetom.11 7 8 9 1

0

1

1

106

v. The Open Society and its Enemies, II, pp. 229-230. (*u prevodu: str. .) v. Ibid., pp. 18-19. (*u prevodu: str. .) v. Saopštenje na seminaru u Alpbahu, 1957. v. The Open Society and its Enemies, II, p. 225. (*u prevodu: str. 273.) v. Ibid., p. 227. (*u prevodu: str. .)

Dodajući terminu racionalizam kao bližu odredbu "kritički", Poper že-li da napravi razliku između dogmatskog i kritičkog stava. Dogmatsko gledište jasno je povezano sa sklonošću da se naši zakoni i sheme verifikuju traženjem potvrđujućih primera, pri čemu se ide i do potpunog zanemarivanja onih primera koji predstavljaju opovrgavanje. Kritički stav se, naprotiv, ispoljava u spremno-sti da se zakoni i sheme promene ‡ da se isprobaju, da se pobiju, da se opovrgnu. 12 ‡ Suprotno kritičkom racionalizmu, postoji i nekritički racionalizam, koji od-bacuje svaku pretpostavku što ne može biti podržana bilo dokazom bilo isku-stvom; nekritički racionalizam, međutim, nedosledan je u tome, jer, kako on sâm ne može biti podržan ni argumentom ni iskustvom, podrazumeva da bi morao sebe samoga da odbaci.13 Ovde možemo dodati još i to da se Poper isto tako izjašnjava kao indeterminista i realista. 14 njegov indeterminizam ne treba, razume se, shvatiti kao odricanje svake determinisanosti pojava, jer je teško zamisliti da bi neki takav indeterminista mogao uopšte sa smislom da se bavi metodologijom nauka. njegov indeterminizam znači samo odricanje apsolutnog indeterminizma u fizičkom sve-tu u Laplasovom smislu reči.

Shvatanje nauke Ne samo svojim poimanjem filozofije, već i svojim shvatanjem nauke Po-per se odvaja od uticaja neopozitivistâ i svojih bečkih učitelja i kolega, oštro im se suprotstavljajući. njegove diskusije sa najznačajnijim predstavnicima neo-pozitivizma ‡ Vitgenštajnom, [likom i Karnapom, veoma su sadržajne i poučne, ali se, na žalost, u ovom radu nećemo moći da se zadržavamo na tome. U svakom slučaju, Poper smatra da nauka nije nešto suštinski suprotno u odnosu na mit, poetsku viziju ili filozofsku spekulaciju. Naprotiv, ne samo da nauka ima svoje korene u mitu, već su i pojedine savremene naučne teorije veoma slične nekim fantastičnim poetskim ili maštovitim mitskim vizijama, tako da ono što izdvaja nauku od drugih proizvoda čovekove duhovne aktivnosti jeste je-dna tradicija drugoga reda ‡ to jest ne samo tradicija iznošenja svojih stavova već i tradicija svesnog i namernog izlaganja tih stavova kritičkoj diskusiji. Pre-ma tome, naučno saznanje je slobodna kreacija, i, mada se naše traganje za znanjem rukovodi našom biološki utemeljenom dispozicijom da u svetu očekujemo deter-minisanu pravilnost, postojanje znanja koje je nastalo pomoću serije nepredvid-ljivih novina najjači je razlog da se odbaci svaki opšti, metafizički determinizam. Prvi nimalo lak zadatak logike ljudskog saznanja jeste određivanje užega pojma empirijske nauke. Evo šta o tome kaže Poper:

1

2

1

3

1

4

v. "Filozofija nauke: lični izveštaj" (British Philosophy in the Mid-Century, p. 177.) v. The Open Society and its Enemies, II, pp. 229-230. (*u prevodu: str. 276.) v. "O statusu nauke i metafizike" (Ratio, 1957, Vol. I, No. 2, p. 108).

107

"Formulisanje prihvatljive definicije ideje empirijske nauke nije bez svojih teškoća. Neke od njih proizlaze iz činjenice da mora biti više teorijskih sistema sa logičkom strukturom veoma sličnom onoj koja je, u ma koje određeno vreme, prihvaćeni sistem empirijske nauke. Ova situacija se ponekad opisuje tako što se kaže da ima veoma mnogo ‡ po svoj prilici beskonačan broj ‡ Älogički mo-gućnih svetovaÄ. Ipak, sistem koji nazivamo Äempirijskom naukomÄ treba da pred-stavlja samo jedan svet: Ärealni svetÄ ili Äsvet našega iskustvaÄ. Da bismo malo više precizirali ovu ideju, možemo razlikovati tri zahteva koje mora da zadovolji naš empirijski teorijski sistem. Prvo, da bi mogao da predstavlja neprotivrečan, mogućan svet, on mora biti sintetički. Drugo, on ... ne sme biti metafizički, već mora predstavljati svet mogućnog iskustva. Treće, on mora biti sistem koji se na neki način razlikuje od drugih takvih sistema kao onaj koji predstavlja naš svet iskustva. Ali, kako razlikovati sistem koji predstavlja naš svet iskustva? Odgovor je: na osnovu činjenice da je bio podvrgnut probama i da ih je izdržao... Prema ovome gledištu, ÄiskustvoÄ se javlja kao karakteristična metoda kojom se jedan teorijski sistem može razlikovati od drugih; tako izgleda da se em-pirijska nauka ne odlikuje samo svojom logičkom formom, već, uz to, i svojom oso-benom metodom..."15 Osnovno obeležje empirijskih iskaza, prema Poperu, jeste njihova podložnost reviziji ‡ mogućnost da budu kritikovani i prevaziđeni boljim; empi-rijska nauka se odlikuje našim načinom postupanja sa naučnim sistemima. Poper takođe napominje: "Ako insistirate na strogom dokazu (ili strogom opovrgavanju) u empirijskim naukama, nikad nećete izvući korist iz iskustva i nikad iz njega nećete uvideti koliko niste u pravu." 16 ‡ Evo još nekih osnovnih Poperovih formulacija: "Nauka nije sistem sigurnih ili dobro utvrđenih iskaza, niti je sistem koji neumoljivo napreduje ka stanju završenosti. Naša nauka nije znanje (™pist»mh): ona nikad ne može pretendovati da je dostigla istinu, pa čak ni verovatnoću kao njenu zamenu. ‡ Ali, vrednost nauke se ne iscrpljuje u funkciji usmerenoj na biološko održanje. Ona nije samo koristan instrument. Mada ona ne može postići ni istinu ni verovatnoću, borba za znanje i traganje za istinom ipak su najjači motivi naučnog otkrića." Ili: "Loše shvatanje nauke odaje se upornom te-žnjom da ona bude tačna; jer, čoveka nauke ne čini posedovanje znanja neoborive istine, već njegovo neumorno i bezobzirno kritičko traganje za istinom."17 Ono što obič-no nazivamo "naučnim znanjem" po pravilu nije znanje u smislu koji uključuje ko-načnost, već pre informacija u pogledu različitih suparničkih hipoteza i načina na koji su one izdržale razna ispitivanja. 18

1

5

1

6

1

7

1

8

108

The Logic of Scientific Discovery, p. 39. (*u prevodu: str. 72-73.) Ibid., p. 50. (*u prevodu: str. 83.) Ibid., p. 278 & 281. (*u prevodu: str. 306 i 308.) The Open Society and its Enemies, II, p. 13. (*u prevodu: str. 22-23.)

Određujući kao cilj, odnosno zadatak nauke da nađe zadovoljavajuće obja-šnjenje svega onoga što nam se čini da zahteva objašnjenje, Poper primećuje da se taj zadatak teško može razumeti ako nismo realisti, jer zadovoljavajuće objašnje-nje nije ad hoc objašnjenje, već je povezano sa idejom nezavisnog svedočanstva, koja se, sa svoje strane, teško može razumeti bez ideje o otkriću, o napredovanju prema dubljim osnovama objašnjenja, bez ideje, znači, da ima nečega što treba otkriti, da ima nečega što treba kritički diskutovati. 19 ‡ Poper takođe ističe nužnost objektivnosti naučnih iskaza, koja se sastoji u mogućnosti intersubjektivnog pro-veravanja, ili, još bolje, u uzajamnoj racionalnoj kontroli kritičkom diskusijom. Na drugom mestu on napominje i to da je objektivnost povezana sa socijalnim aspek-tom naučnog metoda ‡ može da proiziđe samo iz saradnje mnogih naučnika, a ne iz pokušaja pojedinačnih naučnika da budu objektivni. 20

1

2

9

v. "Cilj nauke" (Ratio, 1957, Vol. I, No. 1; u prevodu na srpski u: Neven Sesardić, Filozofija nauke, Nolit, Beograd, 1986, str. 253-265). 0 v. The Logic of Scientific Discovery, pp. 44-45 (*u prevodu: str. 78, fn. *1), kao i The Open Society and its Enemies, II, p. 217. (*u prevodu: str. .)

109

Razgraničenje nauke i metafizike Središnja tema u vezi sa Poperovim shvatanjem nauke jeste njegov problem razgraničenja, tj. problem razlikovanja iskaza empirijskih nauka od svih drugih ne--naučnih iskaza. (...) * Svojim kriterijumom demarkacije Poper, naravno, nije povukao neku krutu granicu. On uviđa brojne istorijske, psihološke i druge uzajamne veze, uticaje i prelaze između oblasti empirijske nauke i metafizičkih teorija. Poperovom kriterijumu može se ipak zameriti da je možda još previše uzak, da ne pravi razliku između primenljivih i neprimenljivih teorija koje se ne mogu opovrgnuti, jer ima i takvih tvorevina naše misli koje ne zadovoljavaju Poperov kriterijum, iako su empirijskoj nauci neophodne. Mada se, po svemu sudeći, može lako primenjivati u praksi, ovaj kriteri-jum demarkacije je prilično neegzaktan, pošto je kriterijum opovrgljivosti odno-sno neopovrgljivosti jedne teorije u velikoj meri zasnovan na čistoj intuiciji. Kao jedan od najzanimljivijih problema Poperovog kritičkog racionalizma u vezi sa kriterijumom razgrničenja, iskrsava pitanje kako se o teorijama koje nisu podložne opovrgavanju može racionalno diskutovati, za jedne se oprede-ljivati, a druge odbacivati? Razmišljajući o tome kako se prilikom ovakvog odlučivanja postupa sa lo-gičkim i matematičkim teorijama ili sa empirijskim teorijama, Poper primećuje da se mi redovno služimo kritičkim ispitivanjem dveju ili više suparničkih teo-rija, koristeći se prilikom njihovog opovrgavanja u prvom slučaju logičkim, a u drugom empirijskim argumentima. Ali, kritička misao ostaje osnovni instrument, a opažanja koristimo samo ukoliko se pogodno uklapaju u našu kritičku diskusiju.

*

110

Ovde se izostavlja onaj deo teksta u vezi s problemom razgraničenja koji predstavlja sažimanje studije "Poperov pokušaj razgraničenja nauke i metafizike", preštampane u ovoj knjizi. Isto važi i za celokupan odeljak "Poperova kritika marksizma" (pretposlednji u ovoj studiji), u kojem se ukratko izlaže sadržaj istoimenog rada, takođe ponovo objavljenog ovde.

Kao što sam već imao prilike da istaknem (u radu "Poperov pokušaj raz-graničenja nauke i metafizike"), Poperov kriterijum predstavlja značajan napre-dak u odnosu na prethodna i neka druga savremena rešenja problema razgraničava-nja. No, s obzirom na njegovu nedovoljnu određenost (pojmovi "nauka" i "metafizi-ka" ostali su dvosmisleni ili višesmisleni), na račun ovoga kriterijuma moguć-no je staviti neke sitnije primedbe, ukazati na mogućnost sužavanja polja njegove praktične primene (na primer, zbog toga što izvan nauke ostaje suviše sasvim različitih stvari), ili na umanjenje njegove plodotvornosti (recimo, kada je reč o prosuđivanju prihvatljivosti hipoteza). Mogućno je, isto tako, primetiti da Poper svakako odveć ceni ulogu čisto negativne kritike jedne teorije pomoću eksperimenta, ili da je preoštar kada za neopovrgljivost tvrdi da nije vrli-na, već porok. Ali, suštinski, unutrašnji nedostatak ovoga Poperovog kriteriju-ma leži svakako u tome što Poper, koji inače odgovara na sva teorijski mogućna pitanja i prigovore, bez obzira na to da li ih je neko konkretno postavio ili nije, nigde ne odgovara na jedno bitno pitanje: kakvi bi uslovi trebalo da budu ispunje-ni da bi on sâm odbacio svoj kriterijum razgraničavanja?

111

Kritika indukcije Mada je često i mnogo raspravljao o problemu indukcije, Poper ovoj temi nije posvetio nijedan svoj poseban rad. Pokušaću ipak da sistematski izložim njegove osnovne misli o indukciji, koja je postala naročito aktuelna tema filo-zofskih diskusija u našem veku neslućeno brzog napredovanja empirijskih nauka. Posebno je zanimljiva činjenica što jedan od istaknutih metodologa nauke veo-ma oštro kritikuje induktivnu metodu. Vredna su pažnje i njegova razmatranja o tome čime treba zameniti prokaženu induktivnu metodu, jer ta razmatranja pokazuju na izvestan način da on u stvari prihvata neke specifične forme zaklju-čivanja koje moderni logičari takođe interpretiraju kao induktivne (na primer, Nikoova indukcija infirmacijom). Na osnovu Poperove zamisli nauke, koju smo već ukratko izložili, može se nazreti da on induktivnoj metodi, pogotovu u klasičnom smislu, ne prida-je nikakvu važnost. Karakterističan je i interesantan sledeći pasus iz njegovog glavnog dela: "Tendencija je induktivne logike da naučne hipoteze učini što je mogućno izvesnijim. Raznim hipotezama pridaje se naučni značaj samo do one mere do koje mogu biti opovrgnute iskustvom. Jedna teorija se smatra naučno vrednom samo zbog logičke bliskosti između teorije i empirijskih iskaza. Ali, to ne znači ništa drugo sem da sadržaj teorije mora ići što je mogućno manje izvan onoga što je empirijski ustanovljeno. Ovo gledište usko je povezano sa tendencijom odrica-nja vrednosti predviđanja... Ali, zašto onda uopšte pristupati generalizaciji? Kakvi mogu biti uopšte razlozi za konstruisanje svih ovih teorija i hipoteza? Stanovište induktivne logike čini ove aktivnosti potpuno nerazumljivim. Ako je najsigurnije znanje koje smo u stanju da postignemo ono što najviše cenimo ‡ i ako predviđanja ništa ne doprinose potkrepljenosti ‡ zašto se onda ne bismo za-dovoljili osnovnim iskazima?"21 Poper odbacuje induktivnu metodu u nauci, bilo u smislu "postupka pro-nalaženja", za koji smatra da je uglavnom psihološkog, a ne logičkog karaktera i da neminovno uključuje i jedan iracionalni momenat, bilo u smislu "postupka opravdavanja", jer se opravdavanje naučnih teorija ili hipoteza vrši na jedan sa-svim drugačiji način. 22 Pored toga, iskustvo ne može da potvrdi teoriju, već samo da je potkrepi (Poperov termin: corroborate), o čemu će biti reči u zasebnom odeljku. Pre svega, Poper smatra da se oba ova vida indukcije sukobljavaju sa pro-blemom svoga logičkog zasnivanja kroz princip indukcije, tj. iskaz uz čiju pomoć induktivne zaključke možemo da stavimo u logički prihvatljivu formu ili da istinitost univerzalnih iskaza svedemo na istinitost singularnih, za koje isku-stveno znamo da su istiniti. Zato on detaljnije raspravlja o nepremostivim te-škoćama prilikom određivanja logičkog statusa samoga principa indukcije.

2

1

2

2

112

The Logic of Scientific Discovery, p. 272. (*u prevodu: str. 299-300.) Termini "postupak pronalaženja" i "postupak opravdavanja" potiču od Rajhenbaha.

Princip indukcije, razume se, ne može biti čisto analitički iskaz deduktivne logike, već mora biti sintetički iskaz. Međutim, svi pokušaji zasnivanja sintetičkih iskaza kroz iskustvo moraju voditi beskonačnom regresu, što bi zna-čilo da se nikako ne može doći do principa indukcije, kojem inače induktivi-sti pridaju prvorazredni značaj, jer smatraju kako on treba da obezbedi istinitost naučnih teorija. Iz ovih teškoća, sa željom da se sačuva induktivna metoda, pronađena su dva izlaza: 1) Kantov aprioristički izlaz: princip indukcije (koji je Kant formuli-sao kao "princip univerzalne uzročnosti") važi a priori. Poper, razume se, ne smatra uspešnim ovaj Kantov "dovitljivi pokušaj" da se a priori opravdaju sintetički iskazi. (Jer, tako se bilo koji iskaz može proglasiti apriorno važećim.) 2) Probabilistički izlaz: danas široko rasprostranjeno učenje da induktivno zaključivanje može postići, ako ne strogo važenje, a ono izvestan ste-pen pouzdanosti ili verovatnoće. Međutim, uvođenje stepena verovatnoće, name-sto istine i zablude, ne rešava pitanje principa indukcije, već vodi opet ili bes-konačnom regresu ili učenju apriorizma. 23 Najnejasnije je i najnedoslednije Poperovo shvatanje psihološke prirode "postupka pronalaženja" teorija ili hipoteza. Poper drži da pitanje o tome kako se dešava da se čoveku "pojavi neka nova ideja ‡ bilo muzička tema, dramski sukob ili naučna teorija ‡ može biti od velikog interesa za empirijsku psihologiju, ali da je irelevantno za logičku analizu naučnog saznanja", da ne postoji "logički metod dolaženja u posed novih ideja" ili "logička rekonstruk-cija" ovoga procesa. 24 Tako Poper sasvim neopravdano poriče postojanje i funkci-ju logičkog procesa generalizacije, ostavljajući potpunoj proizvoljnosti i čistoj intuiciji proces stvaranja teorija. Pored toga, ne vidi se da li bi postojala neka razlika između ideje o jednom naučnom problemu koju će dati dobar poznavalac sa-vremene nauke i ideje koju bi o tome istom problemu dao neki analfabeta. Maglovito karakterišući ovo pitanje kao "uglavnom psihološko", Poper nedosledno pokušava da ipak o njemu kaže nešto pozitivno bez pozivanja na psi-hologiju. On smatra da se na teoriju ne prelazi sa opažajnog iskaza, već sa pro-blemske situacije i da nam teorija mora dopustiti da objasnimo opažanja koja su stvorila problem. "To, naravno, ostavlja mogućnost", kaže Poper, "za ogroman broj mogućnih teorija ‡ dobrih i loših... Tako sada dolazimo do pitanja: kako pre-skačemo sa opažajnog iskaza na dobru teoriju? Odgovor na ovo pitanje je: preskaka-njem prvo na ma koju teoriju, a zatim njenim proveravanjem ustanovlja-vamo da li je dobra ili ne, tj. neprestanim primenjivanjem kritičkog metoda, otklanjanjem mnogih loših teorija i pronalaženjem mnogih novih teorija." 25 Na osnovu čega Poper ovo tvrdi? Ako se i složimo da kod uopštavanja postoji jedan "iracionalni element", ne možemo zbog njega poricati proces uopštavanja u celini. [taviše, mi ga moramo koristiti ako ne želimo da idemo, ka-ko to Fajgl kaže, na "hirovito pogađanje, kockanje ili mističku intuiciju". 26 2

3

2

4

2

5

v. Ibid., pp. 29-30. (*u prevodu: str. 63-64.) v. Ibid., pp. 31-32. (*u prevodu: str. 65-66.) "Filozofija nauke: lični izveštaj", r. 184.

113

[to se tiče "postupka pronalaženja", tu Poper u stvari na svoj način izražava jedno shvatanje, koje preovlađuje među savremenim metodolozima, a to je da sâm proces dolaženja do neke naučne hipoteze ili teorije sigurno nije niti može da bude induktivne prirode, u tom smislu da nema i da ne može da bude nikakvih kanona koji bi nam omogućili da sa određenog broja posmatranja pređemo na opštu hipo-tezu. Pre svega, sámo posmatranje, ili opažanje, ne vodi ničemu ako se vrši nasu-mice; zbir takvih posmatranja nikad ne bi činio ništa ni nalik na nauku, jer nau-ka zahteva postojanje određenih stanovišta i teorijskih problema; naime, posma-tranje se uvek obavlja sa nekog određenog gledišta, to jest polazeći od neke hipoteze ili teorije o onome što posmatramo ili opažamo. Sem toga, neverovat-no je da precizniji ili egzaktniji iskazi teorije mogu da budu logički izvodljivi iz uvek manje egzaktnih ili neegzaktnih iskaza posmatranja ili opažanja. Najzad, naučna hipoteza ili teorija uvek prevazilazi sva naša posmatranja ili opažanja, i bar neki objekti o kojima teorija govori uvek su apstraktni objekti koji se ne mogu posmatrati. Neko bi pomislio da bi možda čitava induktivistička teza oko postupka pronalaženja mogla da se svede na tvrđenje o prvenstvu činjenica u logici otkrića. No, ni to ne čini ništa, jer je lako pokazati da svaki iskaz svedočanstva predstavlja teorijski iskaz, odnosno da počiva na usvajanju određene teorije. Kako bi dokazao da je teorija indukcije površna i da ne igra nikakvu ulogu u logici nauke, Poper želi da pokaže kako ni "postupak opravdavanja" ne vodi bilo čemu što bi pripadalo induktivnoj logici. Poper razlikuje četiri linije kojima se vrši isprobavanje teorija i tako njihovo opravdavanje: (a) logičko upoređivanje zaključaka među sobom radi prove-ravanja unutrašnje konzistentnosti sistema; (b) istraživanje logičke forme teo-rije u svrhu određivanja poseduje li karakter empirijske, odnosno naučne teorije ili je možda tautološka; (v) upoređivanje sa drugim teorijama, uglavnom da se od-redi da li će teorija činiti naučni napredak ako izdrži naše različite probe; (g) proba teorije putem empirijske primene zaključaka koji se iz nje mogu izvesti, tj. ispitivanje u kojoj će meri nove posledice teorije izdržati zahteve prakse, bilo da ti zahtevi proizlaze iz čisto naučnih eksperimenata ili iz praktičnih tehnoloških primena. Ako singularni zaključci budu prihvatljivi, ili verifi-kovani (oni se mogu verifikovati; međutim, važno je uočiti i ne prelaziti olako preko činjenice da se teorije ne mogu potpuno verifikovati, da se ne mogu konač-no dokazati dokazivanjem nekih svojih posledica i da novi eksperimenti mogu da odluče protiv neke stare teorije), tada je teorija privremeno prošla svoje probe: nismo našli razloga da je odbacimo. Ali, ako su ti zaključci opovrgnuti, njihovo opovrgavanje oborilo je isto tako i teoriju iz koje su logički dedukovani. 27

2

2

114

6

v. "Logički karakter principa indukcije" (Readings in Philosophical Analysis, Ed. by Feigl & Sellars, Nenj York, 1949). 7 sažeto prepričano, v. The Logic of Scientific Discovery, pp. 32-33 & 259. (*u prevodu: str. 66-67 i 293.)

Izgleda da sa logičko-metodološkog stanovišta u "postupku opravdavanja" stvarno preovlađuju procesi koji nisu induktivnog karaktera i da na njih tre-ba staviti težište, ali to ne opravdava Poperov krajnji zaključak da induktivna procedura ne igra nikakvu ulogu u nauci. Možda ona sama za sebe i ne igra nika-kvu ulogu, ali je poenta baš u tome što se ona uvek dopunjava, što se prožima ovim deduktivnim procesima, koje je Poper tako lepo opisao. Poper ubedljivo kritikuje indukciju i kao shvatanje o gnoseološkom prvenstvu opažaja u odnosu na teoriju i kao gledište da se istinitost neke teorije mo-že logički izvesti iz (ili svesti na) istinitosti izvesnih iskaza o opažanjima. 28 Treba napomenuti da se Poper unekoliko ograđuje kada ističe da uopšte ne raspravlja o takozvanoj "matematičkoj indukciji" i kada smatra da neko drugi može da pronađe nove probleme indukcije, različite od ovoga koji je on formuli-sao i rešio.29 On isto tako navodi neke razloge koji mogu da se dadu kao opravdanje dosta široko rasprostranjenom mišljenju da se empirijske nauke odlikuju činjeni-com upotrebe onoga što nazivamo "induktivnom metodom": (1) istorijsko opravda-nje ‡ smatralo se da je nauka sistem što je mogućno izvesnijeg znanja, čiju istini-tost treba da zajamči indukcija (odbacivanjem ideje o apsolutnoj istini, poku-šalo se sa nekom razvodnjenom vrstom izvesnosti ili istine, sa "verovatnoćom"); (2) "psihološko" opravdanje ‡ verovanje u indukciju zasnovano je velikim delom na brkanju psiholoških i epistemoloških problema; i najzad, (3) "metodološko" opravdanje ‡ pokušaj da se karakterisanjem induktivnom metodom odvoje stavovi empirijskih nauka od stavova koji to nisu. Poper najoštrije kritikuje baš ovo poslednje opravdanje. 30 U stvari, glavni Poperov razlog za odbacivanje induktivne logike jeste što on, nasuprot pristalicama te logike, smatra da induktivna metoda ne obezbeđuje pogodan znak za empirijski, ne-metafizički karakter jednog teorijskog sistema. 31 Induktivisti se mogu pozivati i na tvrdnju da u prilog induktivnoj metodi govori činjenica da bi se u nauci moglo primetiti nešto nalik na smer razvoja od teorija nižeg nivoa opštosti ka teorijama višeg nivoa opštosti. Kao protiv-argumente Poper navodi (a) da se napredovanje "induktivnim" smerom ne sastoji nužno od induktivnih zaključaka, i (b) da mi u stvari neprekidno ističemo sugestije ‡ pretpostavke ili teorije ‡ svih mogućnih stepena opštosti.32

2

2 3 3 3

8

v. "Filozofija nauke: lični izveštaj", rr. 171-172, kao i The Logic of Scientific Discovery, pp. 106 & 268, (*u prevodu: str. 148 i 296.) odnosno "O statusu nauke i metafizike", rr. 99-103 & 106. 9 v. The Logic of Scientific Discovery, pp. 40 & 183. (*u prevodu: str. 70, fn. *1, i 215.) 0 v. Ibid., pp. 316, 31 & 34. (*u prevodu: str. 338, 64 i 67.) 1 v. Ibid., pp. 18 & 34 (*u prevodu: str. 50 i 67), kao i "Filozofija nauke: lični izveštaj", r. 181. 2 v. Ibid., pp. 276-277. (*u prevodu: str. 305.)

115

Najzad, zanimljivo je pomenuti Poperovo gledište da fundamentalna doktrina koja leži u osnovi svih teorija indukcije jeste učenje o prvenstvu ponavljanja. On razlikuje dve varijante ovog učenja: (1) "jaku", ili doktrinu logičke primarnosti ponavljanja (koju je Hjum kritikovao) po kojoj nam ponovljeni slučajevi daju izvesnu vrstu opravdanja za prihvatanje nekog univerzalnog zakona (ideja ponavljanja ovde je, po pravilu, vezana za ideju verovatnoće); (2) "slabu", ili doktrinu privremene (i psihološke) primarnosti ponavljanja (koju je Hjum zastupao), po kojoj ponovljeni slučajevi, iako neće uspeti da nam pruže neku vrstu opravdanja za univerzalne zakone i verovanja koja otuda proizlaze, ipak pobuđuju i dovode u nama do ovih očekivanja i verovanja. Obe ove doktrine, smatra Poper, ne mogu se braniti iz dva razloga: a) Sva ponavljanja koja možemo da iskusimo samo su približna ponavljanja; uvek je reč samo o manjoj ili većoj sličnosti u izvesnim vidovima. b) Ima zakona i teorija koje su sasvim drugačije prirode od onog "Svi labudovi su beli", iako se mogu formulisati na sličan način. Na primer, stara atomistička teorija "Sva materijalna tela sastavljena su od atoma". Kod ovoga za-kona (kao kod svih "strukturalnih teorija") srazmerno je nevažna njegova forma opštosti, jer je ono što se tvrdi teško pokazati i na jednom jedinom fizičkom telu.33 Međutim, za razliku od većine drugih savremenih filozofa nauke, Poper odbacuje indukciju i u smislu "postupka opravdavanja". On zapravo smatra da ni taj postupak, kada se stvari dobro pogledaju, ne sadrži nikakve elemente induk-cije. Poper drži da prosto gomilanje povoljnih (pozitivnih) primera, odnosno prikupljanje slučajeva koji govore u prilog nekoj hipotezi, u stvari ne može da bude ozbiljan razlog za prihvatanje takve hipoteze ili teorije. Naime, za svaku, pa i sasvim nenaučnu hipotezu (astrologija, crna magija itd), mogućno je prikupiti dosta induktivnog materijala koji govori u prilog toj hipotezi. Prema tome, mi bismo morali da budemo zainteresovani za traženje protivprimera, za izvođenje neočekivanih posledica i njihovo proveravanje, za stavljanje date hipoteze na naj-teže probe, a to nema nikakve veze sa indukcijom. U okviru induktivističkog "postupka opravdavanja" teoretičari već duže vremena pokušavaju da izgrade odgovarajuću teoriju potvrđivanja (confirmation) u smislu pripisivanja, s logičkom izvesnošću, određenog stepena potvrđenosti ne-kome iskazu na osnovu određene podrške svedočanstava. Na izgradnji ove induktivi-stičke logike sigurno je najviše radio Karnap, koji je učinio sve što može da izbegne "jezičku zavisnost" induktivističke logike. No, naučna promena često uklju-čuje i promenu jezika, a promena jezika povlači za sobom promenu odgovarajućih s-vrednosti. Prema tome, rast nauke može da razori bilo koju posebnu teoriju po-tvrđenosti ‡ može biti neophodno da se u induktivnoj mašini više ne vrši samo proširivanje izvornog programiranja, već svaki krupniji teorijski napredak nauke može da zahteva potpuno reprogramiranje induktivne mašine. Pored toga, sâm izbor jezika nauke već

3

116

3

sažeto prepričano, v. Ibid., pp. 420-423. (*u prevodu: str. 456-460.)

podrazumeva pretpostavku o tome šta su relevantna svedočanstva za šta, a to ne potiče ni iz kakve induktivne logike, već iz naučnog teoretisanja. 34 Ispostavlja se, dakle, da su svi oni koji su sa klasičnog problema indukcije, u smislu "induktivnog zaključivanja" (koje obuhvata kako otkrivanje teorija iz či-njenica, tako i opravdavanje teorija), skrenuli u pravcu formalnog rešavanja pro-blema opravdavanja i njegovog povezivanja sa teorijom verovatnoće, pod pritiskom argumenata morali i na ovome uskom području da se sve dalje i dalje ograničava-ju, svodeći čitavu induktivnu logiku ‡ ne više ni na rešavanje problema podrške svedočanstvima, već na čistu eksplikaciju logike verovatnoće u smislu teorije o ra-cionalnom količniku klađenja. Tako savremeni teoretičari indukcije napuštaju pokušaje ne samo jakog već i slabog opravdavanja teorija, dok je problem otkrića ili rasta saznanja, a pre svega naučnog saznanja, oduvek bio sasvim izvan njihovog domašaja. Odbacujući induktivni postupak, ne kao postupak koji niko nikad ne praktikuje, već kao postupak koji u nauci ne samo da nije neophodan, nego nas vodi nedoslednostima, Poper je skrenuo u sasvim drugome pravcu ‡ u pravcu širo-kog polja istraživanja logike otkrića i teorijskog procenjivanja prihvatljivosti naučnih teorija. To, naravno, kao što primećuje Lakatoš, ne znači da je Poper jasno odgovorio na svoj problem indukcije ‡ to jest problem epistemološke vre-dnosti svoje logike otkrića.

Prethodno teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza Kod mnogih filozofa nauke mogu se sporadično naći naznake nekih krite-rijuma za teorijsko procenjivanje naučnih hipoteza. No, kod Popera u tom pogledu nalazimo jedno celovito, dosledno i sistematski izvedeno gledište. Poper, naime, drži da smo mi u stanju, i pre nego što neku hipotezu podvrgnemo empirij-skom proveravanju, da kažemo da li će ta hipoteza (ili teorija) ‡ ukoliko prođe određene provere ‡ biti bolja od neke druge teorije.

3

4

v. Lakatos, I., "Changes in the Problem of Inductive Logic", in: The Problem of Inductive Logic, ed. by I. Lakatos, Amsterdam, North-Holland, 1968, pp. 363-364.

117

Poperov kriterijum, formulisan u njegovoj Logici naučnog otkrića, a detaljnije razrađen u knjizi Pretpostavke i pobijanja, vrlo je jednostavan i intuitivno očigledan. Taj kriterijum za prethodno "procenjivanje" (Poper radije govori o "procenjivanju" negoli o "prihvatanju") izvesnog broja alternativnih hipoteza (ili, ako hoćete, kriterijum relativnog potencijalnog zadovoljavanja ili potencijalne progresivnosti hipoteza) jeste smelost jedne određene naučne hipoteze, odnosno ‡ kada se uzme u obzir druga strana te iste medalje ‡ podložnost opovrgavanju ili opovrgljivost te hipoteze. Hipotezu koju više cenimo ovaj kri-terijum karakteriše kao onu hipotezu koja nam više kaže, koja sadrži veću koli-činu empirijskih informacija ili sadržaja, to jest koja je sadržajnija; dalje, koja je logički jača, koja poseduje veću objašnjavalačku i predviđačku moć, to jest koja objašnjava više i sa većom preciznošću, i tako dozvoljava bolja predviđanja; koja, prema tome, može da bude oštrije proverena upoređivanjem predviđenih činjeni-ca sa posmatranjima. Ukratko, zanimljivu, smelu i visoko informativnu hipote-zu mi pretpostavljamo trivijalnoj hipotezi ili teoriji. 35 Prema tome, Poper zastupa metodološko pravilo da između nekoliko al-ternativnih hipoteza, koje su podjednako u skladu sa empirijskim činjenicama, uvek treba birati onu koja poseduje najnižu apriornu logičku verovatnoću, što je inače protivno uobičajenim shvatanjima. No, to nije teško objasniti, jer: (a) što je veći informativni sadržaj jedne hipoteze, to je niža njena apriorna verovat-noća (to jest, veći su zahtevi koje treba da ispuni da bi bila istinita); zato nauka ima da bira između velikog sadržaja i visoke verovatnoće ‡ između iznošenja veo-ma informativnih, mada neizvesnih, iskaza i saopštavanja veoma bezbednih, ali praznih beznačajnosti (plitkih svakodnevnih činjenica) ‡ i mora da izabere prvo; (b) ukoliko je veći informativni sadržaj jedne hipoteze (= niža apriorna logi-čka verovatnoća), utoliko ona može da pruži specifičnija predviđanja o empi-rijskim činjenicama, utoliko će ta predviđanja biti lakše opovrgnuta empirij-skim proveravanjem ako su činjenički pogrešna, to jest takve hipoteze poseduju viši stepen empirijske proverljivosti. 36 Naravno, ovu vrstu verovatnoće, koju Poper naziva "apsolutnom logičkom verovatnoćom", ne treba mešati sa numeričkom verovatnoćom, koja se upotreblja-va u teoriji hazardnih igara, kao i u statistici. ^injenica da sa povećanjem sadržaja opada apsolutna logička verovatnoća jedne hipoteze, ima, dakle, sledeće neizbežne posledice: ako rast saznanja znači da mi baratamo teorijama čiji se sadržaj uvećava, to mora takođe da znači da baratamo teorijama čija se verovatnoća (u smislu računa verovatnoće) smanjuje. Tako, ako nam je cilj unapređenje porasta znanja, onda sigurno ne može istovreme-no da nam bude cilj i visoka verovatnoća (u smislu računa verovatnoće). Ta dva cilja su nespojiva. Pa ipak, primećuje Poper, predrasuda o izvanrednoj poželjno-sti visokog stepena verovatnoće 3

3

118

5

v. Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, pp. 113, 267-273 & 419 (*u prevodu: str. 146, 296303 i 451.) & Conjectures and Refutations, p. 217. 6 v. Harsanyi, J. C., "Popper's Improbability Criterion for the Choice of Scientific Hypotheses", Philosophy, 1960, vol. XXXV, No. 135, pp. 332-333.

toliko je duboko usađena da ovaj trivijalni rezultat mnogi još smatraju "paradoksalnim". 37

Problem ad hoc karaktera naučnih hipoteza Oni koji smatraju da je poželjiva visoka verovatnoća naučnih teorija, im-plicitno prihvataju pravilo: "Biraj uvek verovatniju hipotezu!", za koje, međutim, nije teško pokazati da je ekvivalentno sledećem pravilu: "Biraj uvek onu hipote-zu koja što je mogućno manje prelazi data svedočanstva!" ‡ što je dalje ekvivalent-no ne samo tezi "Prihvataj uvek hipotezu najnižeg sadržaja" (u granicama svoga za-datka, recimo, zadatka predviđanja), već i tezi "Biraj uvek hipotezu s najvećim stepenom ad hoc karaktera" (u granicama svoga zadatka). To je nenameravana posle-dica činjenice da je visoko verovatna ona hipoteza koja se slaže sa poznatim či-njenicama, udaljavajući se od njih što je mogućno manje. Poznato je, međutim, da na-učnici ne vole ad hoc hipoteze. One mogu samo da "zapuše rupu", ali nisu pravi cilj nauke. Težnja za visokom verovatnoćom hipoteze, zaključuje Poper, povlači za sobom kontraintuitivno pravilo favorizovanja ad hoc hipoteza.38

Shvatanje verovatnoće Jednu od osnovnih Poperovih tema čini i danas veoma aktuelno područje teorije verovatnoće, njeno shvatanje i izgradnja njene aksiomatike. Poper smatra da bi trebalo pre svega napraviti razliku između dva pojma verovatnoće. Ali, za razliku od Karnapa, pošto poriče induktivnu metodu, Poper ne usvaja ni pojam verovatnoće u smislu stepena potvrđivanja. Umesto toga, on pored numeričke verovatnoće, koja se primenjuje u teoriji hazardnih igara i sta-tistici, uvodi logičku verovatnoću, koja se sastoji u tome da uvek kada možemo da uporedimo stepene mogućnosti opovrgavanja dva iskaza, mi možemo da kažemo kako je onaj koji je manje opovrgljiv istovremeno više verovatan, zahvaljujući svojoj logi-čkoj formi.39 Povlačeći ovu razliku, Poper istovremeno ističe da se numerička verovat-noća može primenjivati samo na verovatnoću događaja (odnosno zbivanja) i pro-bleme koji se u vezi s njom javljaju, dok se pitanje verovatnoće hipoteza može po-smatrati samo u okvirima logičke verovatnoće i rešavati kroz teoriju "potkre-pljenosti", o kojoj će biti govora u sledećem odeljku. Račun verovatnoće prime-njuje se samo na verovatnoću zbivanja. 40 Međutim, i pored toga što ideje koje u sebe uključuju teoriju verovatnoće igraju odlučujuću ulogu u fizici, na primer, mi još uvek nemamo ni zadovoljavaju-ću de-finiciju verovatnoće, odnosno nemamo zadovoljavajući aksiomatski sistem za račun vero-vatnoće. Poper smatra da su odnosi između verovatnoće i iskustva takođe nerazjašnjeni. 3

7

3

8

3

9

4

0

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 218. v. Ibid., p. 287. v. Ibid., pp. 118-119. (*u prevodu: LNO, str. 149-152.) v. Ibid., p. 146. (*u prevodu: LNO, str. 178.)

119

Teorija verovatnoće odnosi se, naravno, na numeričku verovatnoću. Raspravlja-jući o subjektivnim i objektivnim interpretacijama teorije verovatnoće, Poper kritikuje subjektivnu interpretaciju i opredeljuje se za modifikovanu objektivnu interpretaciju numeričkog iskaza verovatnoće kao iskaza o relativnoj učestanosti s kojom se određena vrsta zbivanja javlja u okviru jednog niza zbivanja. 41

4

120

1

v. Ibid., pp. 148-150. (*u prevodu: LNO, str. 181-183.)

Ali, s obzirom na Poperovo osnovno gledište da empirijskoj nauci pripadaju samo one teorije koje su podložne opovrgavanju (jer se nijedna teorija u načelu ne može verifikovati) ‡ pred njegove metodološke poglede isprečuje se, na-izgled, nerešiva teškoća: i pored toga što iskazi verovatnoće igraju važnu ulo-gu u empirijskoj nauci, pokazuje se da su nepodložni opovrgavanju, jer hipoteze verovatnoće ne isključuju ništa od onoga što se dâ opaziti; nikakvi singularni iskazi ne mogu protivrečiti jednoj proceni verovatnoće. Prema tome, proizlazi da su procene verovatnoće neinformativne, da su lišene empirijskog sadržaja, što se očigledno ne može prihvatiti kada se imaju u vidu uspesi koje je postigla, recimo, fizika putem predviđanja do kojih je došlo hipotetičkim procenama verovatno-će. Ove teškoće čine, kako to Poper kaže, problem odlučivosti.42 Ovaj problem Poper rešava odlučnom primenom onih istih svojih ideja koje su stvorile problem mogućnosti odlučivanja. Kako iskazi verovatnoće nisu pod-ložni opovrgavanju, pa je pomoću njih uvek mogućno, kao opažljive rezultate hipo-tetičkih mikrozbivanja, koja se ne mogu neposredno opaziti, "objasniti" kakvu god hoćemo pravilnost ‡ Poper zahteva da se teorije koje uključuju verovatnoću pri-menjuju sa naročitim merama predostrožnosti kako bi se mogle smatrati naučnim. "Hipoteze verovatnoće", kaže Poper, "gube sav svoj informativni sadržaj ako im dozvolimo neograničenu primenu. Fizičar ih nikada neće upotrebljavati tako. Slédeći njegov primer, ja ću zabraniti neograničenu primenu hipoteza verovatno-će: predlažem da usvojimo metodološku odluku da fizičke efekte, tj. pravilno-sti koje se mogu reprodukovati, ne objašnjavamo kao akumulaciju slučajnosti."43 Poper, razume se, ne poriče mogućnost da se mogu desiti zbivanja koja nisu verovatna, ali kaže da takve pojave neće biti fizički efekti, jer zbog svoje ogromne neverovatnoće ne mogu biti po volji reprodukovani. Ako ipak pronađemo skretanja od makroefekta, dedukovanog iz procene verovatnoće, koja je mogućno reprodukovati, tada moramo pretpostaviti da je procena verovatnoće opovrgnuta. Prema tome, konstatuje Poper, iskazi verovatnoće, ukoliko su upotrebljeni kao empirijski iskazi, podložni su opovrgavanju. 44 Napomenimo uzgred da se čitava Poperova metodologija nauke, što nije teško primetiti, zasniva na razmatranju savremenih prirodnih nauka, i to prete-žno fizike, što je, izgleda, jedina nauka koju Poper poznaje tako dobro da je spo-soban da o njoj raspravlja sa autoritetom. Pokušavajući da razvije doslednu teoriju verovatnoće kakva se upotrebljava u nauci, tj. frekvencijalnu teoriju verovatnoće, i baratajući istovremeno pojmom "logičke verovatnoće", Poper je osetio potrebu za generalizacijom ‡ za takvom formalnom teorijom verovatnoće koja dozvoljava obe interpretacije, kao i još neke interpretacije (tako da se, na primer, statistički proverljive teorije kvantne fizike ne moraju interpretirati kao statističke). Tako je došao i do svoje "dispozicione interpretacije verovatnoće", ali u to se ovde nećemo upuštati.45 4

2

4

3

4 4

v. Ibid., pp. 146 & 190-191. (*u prevodu: str. 178 i 220-222.) Ibid., p. 199. (*u prevodu: str. 230.) 4 v. Ibid., pp. 203-204. (*u prevodu: str. 233-235.) 5 v. Popper, K. R., "The Propensity Interpretation of Probability", The British Journal for the Philosophy of Science, 1959, vol. X, No. 37. U predlogu svoga formalnog računa verovatnoće Poper se unekoli-ko oslanja na Kolmogorova.

121

Do sada smo govorili o verovatnoći događaja (odnosno zbivanja). [to se tiče verovatnoće hipoteza, nju Poper zamenjuje svojom teorijom "potkrepljenosti" (corroboration). Ova problematika nas već premešta na sledeći odeljak.

122

"Potkrepljenost" neke teorije Ističući na više mesta da verovatnoću hipoteze ne treba smatrati samo kao specijalan slučaj opšteg problema verovatnoće iskaza (na šta se obično gle-da kao na problem verovatnoće događaja izražen posebnom terminologijom), Poper kaže: "... Ja tvrdim da ono što proizlazi iz pojma verovatnoće hipoteza nije čak ni dodirnuto razmatranjima koja se osnivaju na logici verovatnoće."46 Ali, kakva bi u stvari bila razlika između stepena potkrepljenosti (degree of corroboration) i stepena potvrđenosti (degree of confirmation) jedne teorije? Kao što će se videti, to su dva različita pojma, ali je umesno napomenuti da je sâm Poper u početku, u svojim prvim radovima, upotrebljavao termin "ste-pen potvrđenosti" (degree of confirmation), ali je Karnap docnije, povodeći se za tradicijom Kejnza, Xefriza, Rajhenbaha, Kaile itd, poistovetio taj termin sa verovatnoćom, tako da je Poper bio prinuđen da upotrebi novi termin. Od tada Poper govori samo o "stepenu potkrepljenosti" (degree of corroboration). "Mi uzimamo nespojivost", kaže Poper, "kao opovrgavanje teorije. Ali, sama spojivost (u stvari, stepen potvrđenosti određenim brojem slučajeva, S. N.) ne sme nas navesti da teoriji pripišemo pozitivni stepen potkrepljenosti: prosta či-njenica da jedna teorija još nije opovrgnuta očigledno se ne može smatrati do-voljnom. Jer, ništa nije lakše nego konstruisati koliko god hoćemo teorijskih si-stema koji su spojivi sa bilo kojim datim sistemom prihvaćenih osnovnih iskaza."47 "Osnovni iskazi" za Popera su oni iskazi koji tvrde da se neki događaj koji se može opaziti dešava u izvesnom pojedinačnom regionu prostora i vre-mena. Zbog toga, prema Poperovom gledištu, jednoj teoriji bi se mogao priznati pozitivni stepen potkrepljenosti ako je spojiva sa prihvaćenim osnovnim iska-zima i ako je uz to mogućno izvesti iz te teorije, u konjunkciji sa drugim prihva-ćenim osnovnim iskazima, jednu nepraznu potklasu ovih osnovnih iskaza. Ova formulacija, međutim, smatra Poper, nije dovoljna, jer mi želimo da govorimo o boljoj ili lošijoj potkrepljenosti teorija; s druge strane, stepen potkrepljeno-sti se ne može uspostaviti prosto utvrđivanjem broja potkrepljujućih slučajeva. Prema tome, završava Poper svoju argumentaciju, ne broj potkrepljujućih slučaje-va, već oštrina raznih provera kojima može biti ili kojima je bila podvrgnuta neka hipoteza, određuje u stvari stepen njene potkrepljenosti. 48 Kakvu ulogu stvarno igra broj potkrepljujućih slučajeva? Poper drži da mi pridajemo najveću važnost prvim potkrepljujućim slučajevima. ^im je teorija jedared dobro potkrepljena, sledeći slučajevi vrlo malo podižu njen stepen pot-krepljenosti. Ovo pravilo ne važi jedino tada ako su novi slučajevi veoma razli-čiti od ranijih, tj. ako potkrepljuju teoriju na novom polju primene.

4

6

4

7

4

8

Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, p. 257. (*u prevodu: str. 284.) Ibid., p. 266. (*u prevodu: str. 293-294.) v. Ibid., pp. 266-267. (*u prevodu: str. 295.)

123

Tada se ste-pen potkrepljenosti može znatno povećati. Teorije višeg stepena opštosti zato mogu imati viši stepen potkrepljenosti. 49

4

124

9

v. Ibid., p. 269. (*u prevodu: str. 297.)

Pošto je izložio svoju ideju "potkrepljenosti", Poper želi da iznese i razloge zbog kojih stepen potkrepljenosti ne smemo izjednačavati niti upoređiva-ti sa stepenom verovatnoće. To su uglavnom dva razloga: (a) stepen potkrepljeno-sti ne može biti neki stepen verovatnoće, zato što verovatnoća iskaza ne izraža-va ocenjivanje ozbiljnosti i jačine proveravanja, niti način na koji je teorija pro-šla kroz ta proveravanja; (b) stepen potkrepljenosti isto tako ne može zadovolja-vati zakone računa verovatnoće, jer je stepen potkrepljenosti u suprotnoj srazme-ri sa stepenom logičke verovatnoće jednog iskaza. 50 ‡ "Kada kažemo", piše Poper, "da je neka hipoteza dobro potkrepljena, mi ne kažemo ništa više sem da je bila podvrgnuta oštrim probama ... i da je dobro izdržala najteže probe koje smo do sad bili u stanju da zamislimo." 51 U čemu je u stvari bio problem stepena potkrepljenosti? Bio je u tome, smatra Poper, (1) da se pokaže kako postoji jedna mera ozbiljnosti proba kojima je teorija podvrgnuta, koju ćemo nazvati stepenom potkrepljenosti, i (2) da se pokaže kako ta mera ne može biti verovatnoća, kako nije jedna od mogućih interpretacija verovatnoće. 52 ^ini nam se da je Poper sasvim u pravu kada insistira na tome da je stari pojam "potvrđenosti" nedovoljan, ali istovremeno primećujemo da je i njegov po-jam "potkrepljenosti" neodređen, jer je "stavljanje na što teže probe" dosta neod-ređeno i subjektivno. Kako stoji stvar, posle svega ovoga, sa stepenom Poperove "logičke vero-vatnoće"? Gornja razmatranja nimalo ne dotiču pojam "logičke verovatnoće". Kakva je razlika u pitanju, najbolje će nam pokazati sledeći Poperovi redovi: "Verovatnoća jednog iskaza (ili sklopa iskaza) uvek je veća ukoliko iskaz manje kaže; ona je u obrnutoj srazmeri prema sadržaju ili deduktivnoj snazi iskaza, a time i prema njegovoj objašnjavalačkoj moći. Prema tome, svaki interesantan i snažan iskaz mora imati nisku verovatnoću; i obratno: iskaz visoke verovatnoće biće naučno neinteresantan, jer govori malo i nema nikakvu objašnjavalačku snagu."53 Rezimirajući razliku između svoga stanovišta i gledišta induktivistâ o S (h, e), uz napomenu da je ravnodušan prema terminologiji sve dotle dok nas ne zavodi, Poper kaže: "Induktivist ili verifikacionist traži potvrđivanje svoje hipoteze. On se nada da je učini čvršćom svojim svedočanstvima e i traga za Äčvrsti-nomÄ ‡ za ÄpotvrđivanjemÄ. U najboljem slučaju on može uvideti da ne smemo da budemo zavedeni u svome izboru e: da ne smemo prenebregavati nepovoljne slučajeve i da e mora uključivati izveštaje o našem ukupnom opažajnom znanju, bez obzira da li je povoljno ili ne... ‡ Nasuprot ovome induktivističkom gledištu, ja tvrdim da S (h, e) ne sme da bude interpretirano kao stepen potkrepljenosti h sa e ukoliko e ne izveštava o rezultatima naših iskrenih napora da odbacimo h. Zahtev iskre-nosti ne može

5

0

5

1

5

2

5

3

v. Ibid., pp. 270, 263 & 394-395. (*u prevodu: str. 298, fn. *3, 291 i 419-420.) Ibid., p. 263. (*u prevodu: str. 298.) v. Ibid., p. 337. (*u prevodu: str. 295-303.) "Filozofija nauke: lični izveštaj", r. 187.

125

se formalizovati ‡ kao ni induktivistički zahtev da e mora da predstavlja naše ukupno opažajno znanje." 54

5

126

4

The Logic of Scientific Discovery, p. 418. (*u prevodu: str. 451.)

Problem istine Zanimljivo je da je sâm Poper, nabrajajući 1957. godine osnovna pitanja svojih metodoloških istraživanja, izostavio problem istine. U stvari, kao što se može videti, u svojoj Logici naučnog otkrića Poper je sasvim izbegao upotrebu pojmova "istinito" i "lažno". [taviše, u odeljku 84, Poper poku-šava da pokaže kako njegova logika nauke može bez ikakve štete da se liši upo-trebe pojmova "istinito" i "lažno". njihovo mesto mogu da zauzmu logička razmatranja o odnosima izvodljivosti. Na primer, mi ne moramo reći: "Predviđanje r je istinito ako su teorija t i osnovni iskaz b istiniti", već, jednostavno, da iskaz r sledi iz (neprotivrečne) veze t i b. (Pod "osnovnim iskazima" Poper pod-razumeva singularne egzistencijalne iskaze.) Isto tako, ne moramo reći da je neka teorija "lažna", već, umesto toga, da joj protivreči izvestan skup prihvaće-nih osnov-nih iskaza. [to se tiče "istinitosti" ili "lažnosti" samih osnov-nih iskaza, njihovo prihvatanje može da se interpretira kao rezultat konvenci-onalne odlu-ke, a sami prihvaćeni iskazi kao ishod te odluke. U primedbi koja je dodata uz engleski prevod, Poper napominje da je u međuvremenu (od izdanja na nemačkom do izdanja na engleskom jeziku) imao sreću da se sretne sa Alfredom Tarskim, koji mu je objasnio osnovne ideje svoje teorije istine, inače često pogrešno shvatane i rđavo tumačene. Tom prilikom se ispostavilo da Tarskijevo rešenje nimalo ne dira u Poperovo shvatanje nauke i njene logike, da je sasvim u skladu s njim, pa je tako, ističe Poper, iščezla i potreba da se usteže da govori o "istinitosti" i "lažnosti". Ali, potpunije objašnjenje o tome kako Poper shvata pojam "istine", za koji kaže da ga je preuzeo od Tarskog, nalazimo tek u njegovim najnovijim radovi-ma "Ideja istine i problem empirijskog karaktera naučnih teorija" (saopštenje na Međunarodnom kongresu za filozofiju nauke, Stenford, Kalifornija, avgust 1960) i "Istina, racionalnost i razvitak naučnog znanja" (deseta glava njegovog novog dela Pretpostavke i pobijanja, koje je izašlo krajem 1963. godine). U ovim radovima Poper takođe ističe da mu je izgledalo bezbednije i ekonomičnije, pre nego što se upoznao sa Tarskijevom teorijom, da se ne upušta u sporni problem u vezi sa upotrebom reči "istina". Osnovni razlog je, inače, bio taj što mu se činilo beznadežnim da pokuša jasno da shvati čudno ne-dokučivu ideju korespondiranja između iskazâ i činjenica. Tarskijeve formulacije, kaže Poper, koje vrlo jednostavno utvrđuju (u metajeziku) pod kojim uslovima izvesno tvrđenje (jednoga objekt-jezika) korespondira činjenicama (iskaz ili tvrđenje "Sneg je beo" korespondira činjenicama ako i samo ako je sneg beo; iskaz, ili tvrđenje, "Trava je crvena" korespondira činjenicama ako je, i samo ako je, trava crvena), naravno, mogu zvučati sasvim trivijalno, ali je Tarski bio taj koji je otkrio da, uprkos tome, one sadrže rešenje problema objašnjavanja šta je to "korespondiranje činjenicama", a time i samoga problema upotrebe reči "istina".

127

Poper ističe kao najbitnije da je tu reč o jednoj apsolutnoj i objektivnoj teoriji istine (nasuprot svim subjektivističkim teorijama, kao što su, na primer, teorija koherentnosti, teorija samoočevidnosti ili pragmatička, to jest instrumentalistička teorija, koje znanje shvataju kao posebnu vrstu uverenosti), što nam dozvoljava da tvrdimo, recimo, i sledeće: neka teorija može biti istinita čak i onda kada niko u nju ne veruje, pa čak i onda kada nemamo razloga da je pri-hvatimo ili da budemo uvereni da je istinita; i obratno: neka druga teorija može biti lažna i pored toga što imamo prilično dobre razloge da je prihvatimo. U svojim najnovijim radovima Poper takođe priznaje da se bez teorije istine njegova zamisao nauke može razvijati samo do izvesne tačke. U stvari, prema Poperovom shvatanju, "racionalnost nauke ne leži u njenome običaju da se poziva na empirijska svedočanstva da bi potvrdila svoje dogme, jer to isto čine, na primer, i astrolozi, već jedino u njenome kritičkom stavu, koji, naravno, uključu-je kritičku upotrebu empirijskih svedočanstava u opovrgavanjima... Mi nismo zainte-resovani da uspostavimo naučne teorije kao sigurne, izvesne ili verovatne ‡ mi smo jedino zainteresovani da ih kritikujemo i da ih isprobamo u nadi da ćemo pro-naći gde smo pogrešili, da ćemo učiti iz svojih grešaka i tako ... doći do bo-ljih teorija."55 Poperovo shvatanje nauke zaista implicitno pretpostavlja ob-jektivnu isti-nu kao krajnji cilj prema kojem nauka stremi; "sama ideja greške (i kri-tičke diskusije, koja se zasniva na našoj svesti o sopstvenoj pogrešivosti, S. N.) ... podrazumeva ideju objektivne istine ‡ kao standarda koji možemo i ne uspeti da dostignemo." 56 Ali, istovremeno, Poper ističe da istina nije jedini cilj nauke. "Samo ako je odgovor na neki problem ‡ na težak, plodan problem, problem izvesne dubine ‡ istina, ili pretpostavka o određenoj istini, postaje relevantna za nauku."57 "... Pokušaj da se neki zanimljiv problem reši smelom pretpostav-kom, čak i ako se ona ubrzo pokaže kao pogrešna, mi pretpostavljamo svakom deklamovanju niza irelevantnih truizama." 58 Ipak, kao i mnogi drugi koji su proučavali razvitak naučnoga znanja, Po-per je morao da konstatuje kako se mi, i pored toga što ne znamo koliko smo blizu ili daleko od istine, njoj sve više i više približavamo. Međutim, do upoznava-nja sa Tarskijevom teorijom, činio je to uvek, kako kaže, sa izvesnom grižom sa-vesti, osećajući da bi reč "istina" trebalo da se piše sa velikim "I" kako bi bilo jasno da je u pitanju jedan neodređen i prevashodno metafizički pojam. Sada to više nije potrebno.

5

5

5

6

5

7

5

8

128

"Ideja istine i...", str. 10. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 229. Ibid., p. 230. Ibid., p. 231.

Bez objektivne teorije istine, smatra Poper, takođe se ne može povući razlika između čiste i primenjene nauke, to jest između (1) nauke koja teži za znanjem, koja traga za istinitim teorijama, ili bar teorijama koje su bliže isti-ni od drugih, i (2) one nauke što teži za moći, što traga za teorijama koje treba da upotrebimo kao moćne instrumente za ostvarivanje određenih ciljeva, i gde nam mogu sasvim dobro poslužiti čak i one teorije za koje se zna da su pogrešne. Ali, čini se da je za ovaj poslednji zadatak semantička teorija istine Tarskog nedovoljna, jer ne daje nikakav kriterijum za prepoznavanje istine. Pogledajmo zato šta je ono novo što donosi Poper u odnosu na teoriju Tarskog. Iznećemo, razume se, samo osnovne konture, izostavljajući mnoga veoma zanimlji-va razmatranja i rešenja. Poper ističe (imajući u vidu, kao i uvek, pre svega naučne teorije, a ne osnovne iskaze, jer utvrđivanje istinitosti ovih poslednjih putem empirijske ve-rifikacije ne dolazi u pitanje) kao veliko preimućstvo ove teorije to što nam ona dozvoljava da kažemo kako tragamo za istinom, ali da možemo i ne znati kada smo je našli (kako se teorije u načelu nikada ne mogu potpuno verifikovati, nema ni kriterijuma istine u tradicionalnom smislu); da kažemo kako se rukovodi-mo idejom istine, i, mada nemamo kriterijum za prepoznavanje istine (osim možda tautološke istine) ‡ ovo je novost u odnosu na Tarskog ‡ kako postoji izve-stan kriterijum napredovanja prema istini, bliskosti istini, istinolikosti. Sem toga, smatra Poper, ako i nemamo kriterijum za prepoznavanje jesmo li dostigli istinu, mi, obratno, možemo uvideti, često dosta lako, da nismo do-stigli istinu, ili da je još nismo dostigli. "Tako, na primer, dok koherentnost ne pruža nikakav kriterijum za istinitost ‡ jednostavno zbog toga što čak i oni sistemi za koje se može dokazati da nisu protivrečni mogu u stvari biti la-žni ‡ inkoherentnost ili protivrečnost nesumnjivo utvrđuju lažnost..."59 [to se tiče kriterijuma za to koji se iskazi mogu procenjivati kao isti-niti, Poper, za razliku od Tarskog, načelno ne izbegava ovo pitanje, već ga ne postavlja, smatrajući, očigledno, da je sasvim jasno da su u pitanju ne samo svi oni naučni iskazi čija se pogrešivost u principu može empirijski dokazati, već i oni metafizički iskazi koji su relevantni za rešavanje određenih problema, i koji, mada se ne mogu empirijski opovrgavati, podležu procenjivanju koherentno-sti, praktične primenljivosti zaključaka izvedenih iz njih, jednostavnosti, plo-dotvornosti, kao i proceni koliko znači napredak u rasvetljavanju spornih tača-ka i otklanjanju postojećih teškoća. Ovde se vraćamo na pitanje Poperovog kriterijuma za napredovanje ka istini. Poper smatra ‡ ovo je takođe značajna novina u odnosu na Tarskog ‡ da mi možemo govoriti o boljem korespondiranju, da imamo prava da govorimo o stup-njevima istine, pa čak smatra da mi ne možemo bez takve ideje kao što je bolje ili lošije približavanje istini. "Nema sumnje da mi možemo reći i da često želi-mo da kažemo za jednu teoriju t2 da bolje korespondira činjenicama,

5

9

Ibid., p. 226.

129

ili da po sve-mu što nam je poznato izgleda da bolje korespondira činjenicama od teorije t1."60 Konstatacije u ovome smislu, smatra Poper, bićemo skloni da izreknemo u otprilike šest vrsta slučajeva. (1) t2 pruža preciznija tvrđenja nego t1, i ta preciznija tvrđenja izdržavaju preciznije probe; (2) t2 uzima u obzir i objašnjava veći broj činjenica nego t1; (3) t2 opisuje ili objašnjava činjenice mnogo detaljnije nego t1; (4) t2 je prošla probe koje t1 nije uspela da prođe; (5) t2 je sugerisala nove eksperimentalne probe na koje se nije pomišlja-lo pre njenog modelovanja, i t2 je prošla te probe; (6) t2 je sjedinila ili povezala do tad nepovezane probleme. 61 "Sa logičkog gledišta", kaže Poper, "sve ove nabrojane tačke svode se manje-više na jedno isto: bolja teorija je ona koju je mogućno bolje isprobati, ona koja poseduje veći stepen empirijskog sadržaja, ili ona koja ima veću snagu obja-šnjavanja." 62

6

0

6

1

6

2

130

"Istina, racionalnost i...", str. 20. v. "Istina, racionalnost i...", str. 20. "Ideja istine i...", str. 13.

Prema tome, kriterijum napredovanja ka istini daje prednost teorijama empirijskih nauka, tako da se na izvestan način podudara sa dinamički shvaćenim Poperovim kriterijumom razgraničenja između naučnih i metafizičkih iskaza, tj. ne sa samim kriterijumom razlikovanja (mogućnost opovrgavanja, falsifiability), već sa kriterijumom stepena naučnosti (mogućnost isprobavanja, testability), koji su, inače, veoma bliski. Samu Poperovu teoriju o sličnosti istini (verisimilitude), koja je dobrim delom tehničke prirode, nismo u mogućnosti ovde da izložimo. Iz ovoga kratkog izlaganja Poperovog shvatanja istine može se zaključi-ti da Poper na jedan značajan način dopunjava i dalje razvija Tarskijevu semanti-čku teoriju istine, jer teorija Tarskoga se ograničava, ostaje, u stvari, samo na objašnjavanju koja je jezički ispravna upotreba pojma "istina", ali ne dovodi taj pojam ni u kakvu vezu sa iskustvom; u tom smislu Tarskijeva teorija je nedovoljna, nezavršena, podložna ne samo različitim interpretacijama već i raznovrsnim dopunama i dogradnjama na svojoj uglavnom prihvatljivoj osnovi. Značaj Popero-vog pokušaja daljeg razvijanja ove teorije leži pre svega u uviđanju i u otklanja-nju njenoga osnovnog nedostatka, u povezivanju te teorije sa iskustvom. Sem toga, Poper to povezivanje ne vrši jednostavno u smislu uzimanja praktične primenljivosti za kriterijum istine ‡ pored nerazrađenosti i nedovoljne konkretno-sti, tome kriterijumu zaista se mogu staviti mnoge zamerke s logičkoga gledišta ‡ već kroz svoja dva detaljno razrađena kriterijuma: kriterijum neistine i kriterijum napredovanja prema istini. To je, po mom mišljenju, sasvim ispravno, jer mi ne možemo imati kriterijum apsolutne objektivne istine, tj. kriterijum ne-čega što nikada ne možemo dostići (niti nam je on uopšte potreban); dovoljno je imati kriterijum za odvajanje onoga što je neistinito, uz dobro razrađen krite-rijum na osnovu kojeg određujemo stupnjeve napredovanja prema istini, koji je mnogo egzaktniji od inače dosta neodređenog pojma relativne istine.

Jedinstvo metode Pre nego što pređemo na sámo pitanje metodološkog jedinstva prirodnih i društvenih nauka, trebalo bi ukazati na jednu opštu pretpostavku na kojoj po-čiva Poperovo rešenje toga pitanja. Naime, Poper stoji na stanovištu da osnovu za razlikovanje između pojedinih disciplina ne čini predmet, niti je čine vrste stvarî, ili klase stvarî, kojima bi se te discipline bavile, već se one razlikuju delimično iz istorijskih razloga i razloga administrativne konvencije, a deli-mično zbog toga što teorije koje gradimo radi rešavanja naših problema imaju sklonost da izrastu u sjedinjene sisteme. Teorije, nasuprot predmetu, mogu da konstituišu jednu disciplinu, ali je ovakvo klasifikovanje relativno neva-žan i površan posao. "Mi ne proučavamo predmet, već probleme. A problemi mogu da seku pravo preko granica bilo kojeg predmeta ili discipline." 63

6

3

Ibid., p. 67.

131

Zastupajući tezu o jedinstvu metode u prirodnim i društvenim naukama, Poper, razume se, ne želi da tvrdi kako nema nikakve razlike u metodama teorijskih nauka o prirodi i teorijskih nauka o društvu, tim pre što takve razlike postoje i među samim raznim prirodnim naukama, kao i među raznim društvenim naukama. Poper, dakle, priznaje postojanje razlika, ali ono što on želi da podvuče jeste da filozofi koji insistiraju na postojanju nepremostivog jaza između metoda priro-dnih i društvenih nauka nisu u pravu, i to pre svega zbog sasvim pogrešne ideje koju su imali, ili koju imaju, o prirodnim naukama. Naravno, tu pogrešnu ideju o prirodnim naukama lansirali su sami prirodni naučnici, a ona je bila podržana i spektakularnim rezultatima primenjene nauke. Mnogi istaknuti savremeni na-učnici, međutim, sve više postaju svesni da prirodne nauke ne raspolažu nika-kvom svemoćnom metodom, već da i tu (u "najegzaktnijim naukama") i te kako ima elemenata umetnosti i, uopšte, iracionalnoga. U čemu je onda temeljna istovetnost metoda prirodnih i društve-nih nauka? Poper smatra da se te metode u osnovi uvek sastoje u pružanju deduk-tivnih uzročnih objašnjenja i u njihovom proveravanju (putem predviđanja), to jest u onome što se obično naziva hipotetičko-deduktivna metoda. Naime, i prirodne i društvene nauke pružaju nam hipoteze, to jest naučne iskaze koji ne samo da ne pretenduju na postizanje bilo kakve apsolutne izvesnosti, već zauvek zadržavaju karakter probnih hipoteza, i pored toga što takav njihov karakter može da posta-ne i manje očigledan onda kada prođu veliki broj oštrih provera.64 Na ovome shvatanju se zasnivaju i neke primedbe koje Poper upućuje na račun marksizma; ali, to će biti sistematski obrađeno u sledećem odeljku (*koji je ovde izostavljen ‡ v. napomenu na početku rada).

Kritičari Popera Ovako široko i originalno zahvaćena problematika filozofije, a pre svega filozofije prirodnih i društvenih nauka, izazvala je, razume se, mnogobroj-na i često vrlo kritička reagovanja. No, i najoštriji kritičari Poperovih shva-tanja uvek su priznavali da su od njega mnogo štošta naučili i usvojili. Među takve kritičare spadaju: Karnap, Nojrat, Rajhenbah, Hempel, Fajgl, Adorno, Ejer, Varnok, Salmon, Kun, Bar-Hilel. Kritičkih primedaba na račun pojedinih Poperovih teza i shvatanja bilo je dosta, i raznovrsnih. Izuzimajući jedan ne tako mali broj kritika što su bile plod nerazumevanja ili nesporazuma, koji su docnije u kritičkoj debati u većini slučajeva razjašnjeni, Poper je neke primedbe usvojio, a za neke pokazao da su neu-mesne ili uglavnom neumesne. U svakom slučaju, razmatranje kritičke debate oko Poperovih ideja moglo bi da bude predmet posebne i sadržajne studije, čiji bi obim svakako dostizao razmere jedne impozantne knjige.

6

132

4

v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961, pp. 130-131 (*u prevodu: str. 134-137), & Popper, K. R., "A Pluralist Approach to the Philosophy of History", in: Roads to Freedom, ed. by E. Streissler, London, Routledge & Kegan Paul, 1969, pp. 189-190.

No, kao što to najčešće biva, najjača i najumesnija kritika Poperovih gledišta došla je iznutra, od samih njegovih učenika i sledbenika. Tako, na primer, Imre Lakatoš drži da je Poperovo metodološko pravilo o tome da naučnik treba unapred da specifikuje pod kakvim je eksperimentalnim uslovima spreman da napusti osnovne pretpostavke neke svoje teorije ‡ na mestu kao preporuka, ali ne i kao obavezan zahtev. Naime, Lakatoš primećuje da je Poper ostavio još nere-šen problem jednog značajnog kontinuiteta koji obeležava nauku; jer, naučnici isto tako pokazuju težnju da zanemaruju protivprimere (nazivajući ih "jogunastim" ili "rezidualnim" primerima) i da, uprkos njima, dalje razrađuju i primenjuju svo-je teorije. Naučne teorije često pokazuju izvanrednu postojanost. Da li je to sad nešto negativno? Ne, naprotiv. Bez toga nikada ne bismo saznali šta je u stvari neka teorija; napustili bismo je pre nego što bismo stvarno imali prilike da vidimo njenu snagu. U stvari, kao što ističe Lakatoš, sa dovoljno briljantnosti i nešto sreće, svaka teorija ‡ čak i pogrešna ‡ može duže vremena progresivno da se brani. 65 Na drugom mestu, Lakatoš sasvim opravdano primećuje da Poper, i pored toga što je vršio razne modifikacije svojih shvatanja, nikad nije napustio gledi-šte da opovrgavanje jedne teorije nastaje kao ishod sukoba između teorije i po-smatranja, s tim da ne smatra neophodnim da se tu umeša i neka bolja teorija. U skladu s tim, Poper još insistira na krucijalnom eksperimentu (to jest na slučaju kada prihvatamo neki iskaz koji stoji u protivrečnosti s određenom teorijom). Lakatoš, međutim, zastupa gledište da nikakav prihvaćeni osnovni iskaz sâm po sebi ne može da nam dâ za pravo da odbacimo neku teoriju. Takav sukob može da predstavlja manji ili veći problem, ali ni u kojem slučaju "pobedu". Prema tome, Poperova shema "pretpostavki i pobijanja", to jest shema pokušavanja sa nekom hipotezom, iza čega sledi pokazivanje pogreške pomoću eksperimenta, gubi onaj značaj koji joj Poper pridaje. Jedna teorija, po mišljenju Lakatoša, može se eli-minisati samo drugom, boljom teorijom, to jest onom teorijom koja u odnosu na prethodnu ima veći empirijski sadržaj (od kojeg je nešto i potvrđeno). To znači da nikakav eksperiment nije krucijalan u vreme kada se obavlja (osim možda psihološki), već tek naknadno, s pogledom unazad. 66

Nekoliko reči o Logici posebno Premda je prvobitna nemačka verzija ove knjige izišla još pre Drugog svetskog rata (1934), i u tom smislu predstavlja jedno od pionirskih dela u oblasti filozofije nauke našega stoleća, ideje koje je ona donela i danas su sveže, pa i dalje čine osnovnu misaonu preokupaciju autora. O tome rečito govori zbirka Poperovih ogleda i predavanja objavljena 1963. godine pod naslovom Pretpostavke i pobijanja, u kojoj se pojavljuju skoro sve osnovne teme Poperove Logike, dalje raz-rađene i šire primenjene, kao i već odavno najavljeni, ali još neobjavljeni Nastavak logike: Postskriptum posle dvadesetpet godina.

6

6

5

v. Lakatos, I., "Criticism and the Methodology of Scientific Research Programmes", Proceedings of the Aristotelian Society, 1968, vol. 69, pp. 166-167, & Lakatos, I., "Popper on Demarcation and Induction", in: The Philosophy of Karl Popper, ed. by P. A. Schilpp, 1973, forthcoming, mim., p. 19. 6 v. Lakatos, I., "Popper on Demarcation and Induction", pp. 20-21.

133

Radi boljeg razumevanja osnovne usmerenosti Poperove misli u njegovoj Logici naučnog otkrića, treba imati u vidu da je ta knjiga nastala u Beču između 1931. i 1934. godine, u vreme potpune prevlasti ideja Bečkoga kruga, u koji se Poper, međutim, nije nikada uključio, iako je dobro poznavao mnoge članove ovoga značaj-nog filozofskog pokreta i bio im blizak. Uzimajući zajedno sa Bečkim krugom problem naučnog saznanja sveta kao osnovni problem svoje filozofije, Poperova misao pred-stavlja istovremeno jedno neobično i neočekivano oštro suprotstavljanje glavnim ide-ja-ma toga Bečkoga kruga i logičkog pozitivizma uopšte, kao i zasnivanje jedne ori-ginalne kritičkoracionalističke i realističke zamisli naučnog znanja. Ali, treba odmah istaći da engleska verzija Logike, koja je izišla tek 1959. godine, ne predstavlja samo autorizovani prevod prvobitne nemačke verzije, već sadrži mnoge nove primedbe u tekstu, kao i 12 novih dodataka (od kojih su neki u međuvremenu bili objavljeni u filozofskim časopisima). Ove primedbe i doda-ci ‡ koji prostorno zauzimaju bezmalo isto toliko mesta koliko i osnovni tekst Logike ‡ sadrže Poperove odgovore kritičarima, razradu nekih zapažanja izne-tih u izvornom tekstu, kao i ukazivanje na promenu mišljenja o nekim problemima.

134

Mada je svojom mišlju i svojom kritikom u prvobitnoj nemačkoj verziji Logike izvršio značajan uticaj na logičke empiriste, od kojih su neki pod njegovim uticajem izmenili svoje ideje, a neki prihvatili mnogo štošta od Popera (Brejtvejt, Karnap, Fajgl, Hempel, Tulmin i drugi), njegov uticaj u anglo-američkom svetu, odnosno u njegovoj drugoj domovini Velikoj Britaniji, gde je stvorio jaku grupu istomišljenika (Votkins, Lakatoš, Agasi, Bartli, Xarvi, Mazgrejv i drugi mlađi), postaje sve vidljiviji tek pošto je objavljena engleska verzija Logi-ke. Tako Poper, posle svoga zemljaka Vitgenštajna, i u celini nasuprot njemu, us-peva da pruži nove impulse i otvori nove, drugačije perspektive savremenoj bri-tanskoj filozofiji. Kao dokaz veličine i značaja sadašnjeg Poperovog uticaja u anglo-američkom filozofskom svetu, može da posluži već pomenuta zbirka eseja objavljenih u čast njegovog šezdesetog rođendana pod naslovom Kritički pristup nauci i filozofiji (*v. istoimeni odeljak u produžetku ove studije), kao i tom posvećen filozofiji sera Karla Popera u [ilpo-voj ediciji "Biblioteka živih filo-zofa". O Poperovom uticaju na savremenu ne-mačku filozofiju rečito govori uklju-čivanje većeg broja njegovih radova u zbirku Logika društvenih nauka, koju je pri-redio Ernst Topič, i u kojoj je, sem toga, kao prilog Jirgena Habermasa, izabran njegov članak posvećen razmatranju i preoce-njivanju spora između Popera i Adorna. Kao što se već i na osnovu samoga naslova knjige dâ naslutiti, osnovna tema Logike naučnog otkrića jeste analiza naučnih teorija i naučne metode. In-teres autora je usmeren na sledeće osnovne probleme: problem indukcije; problem razgraničavanja naučnih iskaza od metafizičkih i mogućnosti pronalaženja prikladnog kriterijuma za ovakvo razgraničavanje (kriterijum mogućnosti opovrgavanja); saznajni status metodoloških pravila; vrste iskaza kojima barataju naučne teorije, s po-sebnim osvrtom na takozvane "osnovne iskaze" ili na problem empirijske osnove; problem teorijskog procenjivanja naučnih teorija s obzirom na stepen njihove proverlji-vosti ili jednostavnosti; posebno se raspravlja i o svim bitnim pitanjima teorije vero-vatnoće, kao i o nekim kontroverznim aspektima kvantne teorije; najzad, u zavr-šnom poglavlju, razmatra se problem praktičnog procenjivanja naučnih teorija s obzirom na to kako izdržavaju najoštrija sukobljavanja sa empirijskim proveravanjima. Važno je napomenuti da Poper u suštini nije promenio svoja gledišta o ovim problemima, pa i sâm izjavljuje kako je iznenađen činjenicom da se još uvek potpuno slaže sa skoro svim što je rekao u Logici naučnog otkrića. Treba odmah dodati da je o nekim pitanjima Poper ipak promenio svoja shvatanja. Koja su to pitanja? Reč je o trima stvarima: (a) u teoriji verovatnoće došao je do gledi-šta da frekvencijalna teorija verovatnoće, koju je inače zastupao u svojoj Logici, nije jedina "objektivna" interpretacija iskaza verovatnoće, i sada zastupa ono što je nazvao "dispozicionom interpretacijom" (detaljnije razmatranje ove proble-matike Poper je ostavio za svoj najavljeni Nastavak logike); (b) promenio je gle-danja na neke aspekte kvantne teorije; i (v) izmenio je svoje shvatanje o moguć-nosti uključivanja pojma istine u epistemološka razmatranja o naučnom saznanju.

135

Ovo, razume se, ne znači da u okvirima problema kod kojih Poper nije pro-menio svoja shvatanja nema još dosta spornih pitanja koja predstavljaju nepreki-dni povod za oštre polemike. Tu pre svega mislim, recimo, na Poperovo odbaciva-nje induktivizma u svim mogućnim vidovima, što inače on sâm smatra definitiv-nim razrešavanjem ovoga "Gordijevog čvora" moderne epistemologije i svojim naj-značajnijim doprinosom filozofiji. Ovo je pitanje ipak još uvek sporno, mada i pojedini kritičari Poperove potpuno antiinduktivističke pozicije (kao, recimo, Varnok) priznaju da je njegovo neinduktivističko poimanje statusa i karaktera naučnih teorija mnogo realističnije, i da predstavlja u mnogom pogledu ogromno poboljšanje u odnosu na nekadašnja induktivistička shvatanja. Lakatoš smatra da je Poper u svojoj Logici dao samo negativno, a ne i pozitivno rešenje problema indukcije jedino zbog toga što u to vreme još nije bilo Tarskijeve teo-rije istine. Neke naznake u pozitivnom smislu nalazimo u Dopuni 1968. uz odeljak 85. U stvari, Poperove metodološke procene, kako primećuje Lakatoš, umesne su pre svega zbog svoje prikrivene induktivne pretpostavke da, ukoliko se neko vlada u skladu sa tim procenama, ima više izgleda da se približi istini nego inače.67 Nerazrešeno je i pitanje pronalaženja podesnog kriterijuma razgraničavanja između nauke i metafizike, to jest Poperov kriterijum opovrgavanja, kao, recimo, i njegova interpretacija nekih vrsta naučnih iskaza. No, sve ovo nas ni za trenutak ne dovodi u dilemu da li da prihvatimo kon-stataciju Xona Pasmora kada kaže da je Poperova Logika naučnog otkrića jedna od onih retkih knjiga koje stvarno rasvetljavaju proces naučnog mišljenja, i da u tom smislu predstavlja klasično delo u svojoj oblasti. Trebalo bi uz to dodati da Poperova diskusija o visoko tehničkim problemima nosi pečat one iste retke kombinacije spekulativne slobode, formalne briljantnosti i jednog izvanrednog osećaja za konkretnu naučnu situaciju i praksu koja karakteriše njegovo delo u celini. Na kraju, mogli bismo da zaključimo kako Poperova Logika naučnog otkrića i danas predstavlja jedno važno i inspirativno delo, jedno od najznačajnijih dela u oblasti filozofije nauke 20. veka, koje mu je donelo i koje je još u stanju da mu pribavi priznanje da je "jedan od najoriginalnijih, najdubljih i najsvestranijih mislilaca našega doba".

Pretpostavke i pobijanja U ovoj knjizi (Popper, Karl R., Conjectures and Refutations. The Gronjth of Scientific Knonjledge, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, 412 pp.) Poper je sakupio i objavio svoje eseje i predavanja koji spadaju u period od 1940. do 1960. godine. Ovi ogledi i predavanja, kojih ukupno ima 21 i koji se odnose na različita pitanja (dva se bave logikom, četiri filozofijom nauke, tri teorijom saznanja, dva pitanjem duh‡telo, četiri istorijom filozofije i šest političkom i društvenom teori-jom), ipak se kreću oko jedne glavne teme ‡ napredovanje naučnoga saznanja. Samo tri priloga štampaju se u ovoj knjizi prvi put.

6

136

7

v. Ibid., p. 34.

Kao zbirka članaka i predavanja, ova knjiga je zaista u maksimalnoj meri jedinstvena, jer sve priloge prožima jedna jednostavna teza ‡ da u ljudskom saznanju uopšte, a naročito u naučnom saznanju, greške predstavljaju ono na čemu možemo da shvatimo teškoće problema koji pokušavamo da rešimo svojim pret-postavkama i da predložimo zrelija rešenja: upravo pobijanje neke teorije, tj. probno rešavanje našega problema, uvek je korak napred koji nas vodi bliže isti-ni. Međutim, ako pogledamo vrednost pojedinih priloga u ovoj knjizi, čini mi se da nije teško primetiti kako je ta vrednost veoma raznolika. Tako, pored veoma zna-čajnih eseja, kao što su, na primer: "O izvorima znanja i neznanja" (1960), "Filo-zofija nauke: lični izveštaj" (objavljeno u: British Philosophy in the Mid-Century, Ed. by C. A. Mace, London, 1953), "Priroda filozofskih problema i njihovi koreni u nauci" (1952), "Tri gledišta o ljudskom saznanju" (objavljeno u: Contemporary British Philosophy, III Series, Ed. by H. D. Lenjis, London, 1956), "Istina, racionalnost i napredovanje naučnog saznanja" (1960), ili "Razgraničenje između nauke i metafizi-ke" (1955), nalazimo i priloge takvoga kvaliteta kojima nikako nije mesto među gorenavedenima. U raskoraku su sa nivoom većega dela knjige sledeći prilozi: "Predviđanje i proricanje u društvenim naukama" (1948), "Utopija i nasilje" (1947), "Istorija našega vremena: gledište jednog optimiste" (1956), "Humanizam i um", (1952). Ja ću, razume se, pokušati da se osvrnem samo na neke od najznačajnijih napisa. Na uvodno mesto Poper je stavio svoje predavanje čitano pred Britanskom akademijom 20. januara 1960. godine "O izvorima znanja i neznanja". U ovom episte-mološkom ogledu, kojem pridaje poseban značaj, Poper pokušava da pokaže da ni klasični empirizam ni klasični racionalizam nisu u pravu kada smatraju da su posmatranje odnosno um jedini izvori znanja. (...)* Veoma je zanimljiva Poperova kritika savremene pozitivističke koncepcije filozofije, koju nalazimo u njegovom članku "Priroda filozofskih proble-ma i njihovi koreni u nauci". ‡ Polazeći od toga da je klasifikacija naučnih disciplina srazmerno manje važan posao i da se mi bavimo proučavanjem problemâ, a ne predmetâ ili disciplinâ, a problemi mogu da seku baš preko granica bilo kojeg predmeta ili discipline, Poper polemiše sa veoma široko prihvaćenim pozitivističkim gledištem da filozofskih problema u stvari nema, pošto su svi pravi problemi naučni problemi. Kao osnovu svoga izlaganja i kritike Poper uzima Vitgenštajnovo učenje, na kojem se i nadahnjivao čitav moderni pozitivistički pokret.

*

74).

Izostavljena deo odgovara poslednjim dvama pasusima na str. 73. (drugi prelazi na str.

137

Ne osporavajući potpuno Vitgenštajnovo gledište, već ga uzimajući deli-mično u odbranu, Poper drži da je zaista svaka filozofija, a posebno svaka filo-zofska "škola", podložna degeneraciji u tome smislu što postoje veliki izgledi da problemi kojima se bavi vremenom postanu takvi da se praktično ne mogu raz-likovati od pseudoproblemâ. Ova degeneracija, smatra Poper, potiče iz pogre-šnog uverenja da se može filozofirati a da se na filozofiranje ne bude nateran problemima koji se rađaju van filozofije, na primer, u matematici, kosmologiji, ili politici, religiji ili društvenom životu. Nestajanjem ovih korena, kaže Poper, umiru i filozofski problemi. Nekih posebnih problema, koji bi pripadali samo filozofiji, po Poperovom mišljenju, zapravo ni nema; svi veliki filozofi do sada pokušavali su u stvari da reše aktuelne i konkretne probleme koje je nametala njima savremena pro-blemska situacija u naukama i društvu; oni, međutim, koji su proučavali filozo-fiju neprinuđeni pritiskom nefilozofskih problema, veoma često su završavali u praznom verbalizmu. S druge strane, postoje ne samo pravi naučni već i pravi filozofski problemi, ukoliko nalazimo da su ‡ bez obzira na to što su prvobit-no nastali u vezi sa nekim drugim, recimo, fizičkim problemom ‡ mnogo uže pove-zani sa problemima i teorijama o kojima su raspravljali filozofi negoli sa teorijama koje danas razmatraju fizičari. U prilog ovakvom shvatanju Poper na-vodi neke primere iz istorije filozofskih i naučnih ideja. Ove Poperove teze, razume se, podložne su raznim kritičkim primedbama. Poperova zamisao fi-lozofije stvarno je šira od pozitivističke, ali je previše neodređena. Sem toga, i za njega ostaje kao teškoća kako će da okarakteriše filozofiranje o filozofi-ji (ili, kako bi to rekao Mur, razmatranja povodom onoga što su rekli drugi filo-zofi), a to je glavna sadržina i ovoga njegovog članka. Prilog "Istina, racionalnost i napredovanje naučnog znanja" privlači posebnu pažnju zbog dalje razrade izvesnih osnovnih ideja Poperove Logike nauč-nog otkrića. Reč je, pre svega, o teoriji istine, koju je Poper u svojoj Logici na-merno zaobišao (v. o tome moj članak "Poperovo shvatanje istine", revija Danas, br. 34 od 29. avgusta 1962, tj. str. 89-92 ove knjige). Pored toga, u vezi sa svojim shvatanjem potkre-pljenosti (corroboration) naučnih teorija, Poper iznosi novi zahtev da teorija bude "neverovatna" ne samo u smislu bogatstva svoga sadržaja, već i s obzirom na ste-pen verovatnoće njenih protivprimera. U pogledu uslova koje treba da ispuni jedna naučna teorija kako bi bila dobra, novost predstavlja i to da, kako ističe Poper, teorija treba da bude ne samo predmet novih proba, tj. da pred-viđa pojave koje do tada još nisu bile zapažene, već treba da uspe da prođe kroz neku od tih proba; jer, ukoliko bi svaka teorija bila opovrgnuta na prvoj probi kojoj se podvrgne, naše naučno znanje ne bi daleko doguralo. Nauka, dakle, ne na-preduje samo kroz opovrgavanje svojih hipoteza, već bi bar neka od njenih predvi-đanja trebalo da budu i verifikovana. Poper priznaje da ovde možda postoji "dašak verifikacije", ali ujedno podvlači da je reč o takvom slučaju gde se moramo s time pomiriti, ukoliko ne bismo radije prihvatili dašak nekoga oblika instrumentalizma.

138

Izuzimajući Poperove priloge trećoj seriji članaka zbornika Savremena britan-ska filozofija i zbornika Britanska filozofija sredinom veka, o kojima sam ponešto rekao u svojim prikazima tih knjiga, hteo bih da se ovde osvrnem još i na Poperov rad "Razgraničenje između nauke i metafizike", koji je predviđen kao prilog tomu posvećenom Karnapovoj filozofiji u velikoj [ilpovoj ediciji "@ivi filozofi". U odnosu na svoja shvatanja o problemu demarkacije koja je izneo u Logici naučnog otkrića, Poper ovde napominje da je kriterijum mogućnosti opovrgavanja (falsifiability) u stvari ekvivalentan i da može da se zameni kriterijumom mogućno-sti stavljanja na probu (testability), jer ovaj drugi kriterijum daje ne samo mogućnost određivanja empirijskonaučnoga karaktera neke teorije, već pruža način za odre-đivanje stepena naučne zanimljivosti jedne teorije, i tako ujedno ukazuje na mo-ment koji ne treba gubiti iz vida ‡ da kriterijum demarkacije ne može biti apso-lutno oštar. Uporedo sa povećavanjem stepena mogućnosti stavljanja na probu, tj. ukoliko naše probe možemo da učinimo preciznijim i težim, raste i stepen po-tvrđenosti (confirmation) ili potkrepljenosti (corroboration) jedne teorije. Glavni deo ovoga eseja, naravno, posvećen je razmatranju evolucije i kriti-ci Karnapovog rešavanja problema demarkacije između nauke i metafizike, koje se kreće linijom različitih modifikacija shvatanja "značenja" ili "smisla". Poper prati razvoj Karnapovih shvatanja od njegovih ranih dela Der Logische Aufbau der njelt i "Overthronj of Metaphysics", pa preko "Psychology njithin the Physical Language", The Logical Syntax of Language, "Testability and Meaning", Introduction to Semantics, do najnovijih, The Logical Foundations of Probability i The Continuum of Inductive Methods. ^ini mi se da treba posebno istaći Poperovu kritiku Karnapovog poimanja verovatnoće, a naročito argumente koje navodi u prilog tvrdnji da Karnap neopravdano izjednačava potvrđenost sa logičkom verovatnoćom (Karnapova verovatnoća 1). Najzad, treba pomenuti Poperovo kratko, ali veoma sadržajno saopštenje sa XI internacionalnog kongresa za filozofiju, održanog 1953. godine u Briselu, "Jezik i problem telo‡duh", kao i njegov rad "[ta je dijalektika?" (1940), koji predstavlja zanimljivu kritiku dijalektičke metode, shvaćene kao razvitak po shemi dijalektičke trijade: teza‡antiteza‡sinteza, sa gledišta metode probanja i grešenja (trial and error). U ovome poslednjem radu treba obratiti pažnju na primed-be u vezi sa dijalektičkim shvatanjem protivrečnosti, a od interesa je i Poperova teza da se, u okviru celine marksističke koncepcije, antidogmatičkom stanovi-štu Marksa u pogledu razvitka naučnog znanja često suprotstavljaju pojedini ele-menti u potpunosti neprevladane dijalektike hegelovskog tipa. Umesto zaključka moglo bi se reći da knjiga Pretpostavke i pobijanja sadr-ži dalje delimične razrade i dopunjavanje razmatranja nekih važnijih momenata u nekoliko različitih područja koja su se nalazila u obzorju Poperovog interesova-nja; pritom valja naglasiti da je reč o takvim razradama i dopunama koje obiluju novim idejama (nekad neočekivanim posledicama starih), u kojima Poper izgle-da nikada ne oskudeva. Zbog toga, većini priloga u ovoj knjizi vredi pokloniti punu pažnju, mada bi u pogledu Poperove osnovne oblasti ‡ naučne metodologije, glavne novine trebalo očekivati od njegovog već odavno najavljenog Produžetka logike naučnoga otkrića, koji bi trebalo da se najzad pojavi negde krajem 1964. godine. *

*

* 139

Cilj nam je bio da u ovome napisu iznesemo što sažetije, što informativnije i što vernije, osnovne Poperove teze o njegovim glavnim temama. Neka Poperova gle-di-šta smo komentarisali, stavljajući usput i kritičke primedbe. ^ini nam se da bi to za sad moglo da bude dovoljno, s obzirom da su shvatanja ovoga filozofa kod nas malo poznata. @elimo na kraju istaći da su Poperovi napori na polju metodologi-je nauka zaista veoma obimni, da su izvanredno temeljito razvijeni i argumentisa-ni, da zaslužuju našu punu pažnju i da njihova vrednost i značaj u savremenoj fi-lozofiji nisu mali. Kao najznačajnije Poperove doprinose metodologiji naučnog saznanja označi-li bismo: kriterijum razgraničenja, teoriju "potkrepljenosti" i njegovo shva-tanje teorija koje u sebi uključuju verovatnoću; posebno bismo naglasili izvanrednu koherent-nost i usklađenost njegovih specifičnih rešenja svih ključnih problema naučne metodologije. Nadamo se, takođe, da se iz ovoga napisa može uočiti zanimljivost i origi-nalnost Poperove misli koja mnoge krupne probleme osvetljava iz novih uglova, što spada u povlasticu samo izuzetno obdarenih filozofa. Niko od onih koji se slažu sa Poperom u pogledu predmeta filozofije neće moći da zaobiđe njegov doprinos kada se bude bavio pitanjima koja se kod Popera nalaze u središtu pažnje.

140

Kritički prilaz nauci i filozofiji Pod karakterističnim naslovom Kritički prilaz nauci i filozofiji objavljena je zbirka od 29 eseja predstavljenih Karlu Poperu povodom njegovog šezdesetog rođendana "u znak kritičkog poštovanja i priznanja za njegovo delo". U stvari, iz tehničkih razloga, zbornik je izašao sa zakašnjenjem od dve godine. Svoje priloge za ovaj zbornik dali su ne samo filozofi, već i veliki broj istaknutih naučnika, kako iz oblasti prirodnih tako i iz oblasti društvenih nauka, uključujući i dvojicu dobitnika Nobelove nagrade (Persi Brixmen /P. nj. Bridgman/, fizika, i Xon Ekls /J. C. Eccles/, neurofiziologija). ‡ Jedan broj priloga nalazi svoj povod u različitim aspektima Poperovog dela, dok veći deo čine originalni radovi napisani za ovu priliku u čast Karla Popera. Naziv zbornika je karakterističan pre svega zbog toga što sažeto izražava suštinu Poperovog filozofskog stanovišta. Naime, prema Poperovom shvata-nju, kritička diskusija leži u osnovi sveg racionalnog mišljenja. Prema tome, kritički prilaz nije karakterističan samo za oblast empirijskih nauka, gde Poper drži da naučnici nastupaju sa smelim hipotezama, koje svesno izlažu kri-tici i najoštrijem praktičnom proveravanju, uz mogućnost opovrgavanja logi-čkim argumentima. No, izvan domašaja kritičke diskusije ne ostaju ni filozofske teorije, samim tim što nam nisu bačene bez naznake bilo kakve veze sa ma čime drugim, mada, razume se, za razliku od naučnih teorija, nisu podložne opovrgavanju. "Drugim rečima," kako kaže Poper, "svaka racionalna teorija, bez obzira da li je naučna ili filozofska, racionalna je samo utoliko ukoliko pokušava da reši neke probleme. Teorija je shvatljiva i razumljiva samo u svom odnosu prema datoj problemskoj situaciji i može biti racionalno diskutovana jedino diskutovanjem ove relacije." (Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, 1963, p. 199.) Prema tome, filozofske teorije, kao predlog rešenja određene grupe problema, podležu kritičkoj diskusiji i mi smo u vezi sa jednom takvom neempirijskom teorijom opet u stanju da postavimo, recimo, ovakvu vrstu pitanja: rešava li ona problem? Rešava li ga bolje od drugih teorija? Da nije možda samo pomerila problem? Da li je rešenje jednostavno? Da li je plodotvorno? Da li možda ne protivreči drugim filozofskim teorijama neophodnim za rešavanje drugih problema? Naziv zbornika je karakterističan i po tome što se "kritičko prilaženje" isto tako nalazi u osnovi skoro svih priloga u ovome interesantnom zborniku. Na taj način jednu od osnovnih odlika duha Poperove filozofije nalazimo zastupljenu kod većeg broja vodećih mislilaca u veoma disparatnim oblastima istraživanja, od logičara Paula Bernajsa (P. Bernays), Heskela Karija (H. B. Curry) i Vilijema Nila (nj. Kneale), preko filozofa Adolfa Grinbauma (A. Grünbaum), Herberta Fajgla (H. Feigl), Ričarda Hera (R. M. Hare), neurofiziologa Xona Eklsa, fizičara Dejvida Boma (D. Bohm), O. Friša (O. R. Frisch) i Persija Brixmena, istoričara Pitera Gejla (P. Geyl), ekonomiste Fridriha fon Hajeka (F. A. von Hayek) do umetničkog kritičara Ernsta Gombriča (E. H. Gombrich).

141

No, da sada pređem na same priloge. Prva grupa priloga odnosi se na kritički prilaz filozofiji, a prvi ogled u ovoj grupi potiče od američkog filozofa Vilijema Bartlija (nj. nj. Bartley III), koji je Poperov učenik i duže vremena bio predavač na Poperovoj katedri za filozofiju, logiku i naučnu metodu. Svoje razmišljanje o temi "Racionalnost protiv teorije o racionalnosti" Bartli započinje postavljanjem pitanja logičke granice racionalnosti, koje vodi problemu racionalnosti, odnosno onom poznatom paradoksu da se, ako se teorija o racionalno-sti dosledno sprovede do kraja, tada mora doći do zaključka da je sama racional-nost nemogućna. Tvrđenje o ograničenosti racionalnosti jedan je od osnovnih sastojaka kako skeptičke tako i fideističke pozicije. Argumentacija koja leži u osnovi ova dva sasvim različita stanovišta takođe je jednaka: da bi se izbegao beskonačni regres u odgovoru na pitanja poput: "Otkuda znaš?" ili: "Navedi mi razlog!", racionalna diskusija se negde mora zaustaviti, a kao mogućne tačke takvoga zaustavljanja obično se uzimaju kategorije kao što su standardi, kriterijumi, svrha ili cilj, koje se onda nužno prihvataju na iracionalan način. Komentarišući ovaj problem, Bartli, parafrazirajući Popera, pre svega primećuje da krivica što racionalisti nikako ne uspevaju da odgovore na skepti-čke i fideističke argumente leži u nepogodnosti i primitivnom karakteru na-ših teorija o racionalnosti, pre negoli u samoj našoj racionalnosti ili sposob-nosti rasuđivanja kao takvoj. Ilustrujući ovu tezu, Bartli raspravlja o tri stupnja u potrazi za identitetom i integritetom u racionalističkoj tradiciji: "sveobu-hvatni racionalizam", "kritički racionalizam" i "sveobuhvatni kritički racionalizam". Po mišljenju Bartlija, različite škole moderne filozofije zapravo su nastale kao pokušaj da se u prosuđivanje oko rivalskih gledišta na mesto neželjenih formi tradicionalnog i nasleđenog autoriteta uvedu racionalni autoriteti. Otuda je skoro svaka "filozofska revolucija", budući samo jedna faza u potrazi za racionalnim identitetom, otkrivala da prethodni kandidat za intelektualni autoritet nije zadovoljio, pa je predlagala novi, navodno pouzdaniji racionalni autoritet. Crkvu je zamenila intelektualna intuicija, intelektualnu intuiciju čulno iskustvo, čulno iskustvo izvestan jezički sistem itd. Priča je skoro uvek ista: pređašnja filozofska pogreška se objašnjavala tako što joj se pripisivalo prihvatanje lažnog racionalnog autoriteta. Ovakva situacija i teškoće u koje je zapadala racionalistička pozicija (s obzirom da je potpuno opravdavanje nemogućno i izbor između suparničkih polaznih pretpostavki u krajnjoj liniji proizvoljan) pogodovali su, razume se, razvijanju iracionalizma, ali i promenama u samoj racionalističkoj poziciji i njenom usavršavanju. [to je najvažnije, u kontroverzi racionalizma i skepticizma pokazalo se da je čitava naša tradicija po svojoj strukturi autoritarna, čak i u svojim najliberalnijim oblicima. Moderna filozofija je, doduše, nastala kao deo pobune protiv autoriteta, ali protiv posebnih ‡ tradicionalnih ‡ autoriteta, a ne protiv autoriteta kao takvoga.

142

Postavlja se, međutim, pitanje da li je mogućna neautoritarna teorija racionalnosti? Bartli smatra da je mogućna i vidi je u prelasku sa pozicije zahteva za autoritativnim opravdanjem na poziciju zahteva za kritikom. Naravno, prethodno treba ideju kritike razdvojiti od ideje opravdavanja, sa kojom je spojena u skoro svim tradicionalnim i modernim filozofijama, bez obzira da li su sebe nazivale kritičkim ili ne. Naime, obično se drži da, ako neko želi da kritikuje određeno stanovište, on tada mora da pokaže: ili da se to stanovište ne može izvesti, ili da je u sukobu sa racionalnim autoritetom, koji kao takav ne podleže kritici. Ovakvo gledište, međutim, misli Bartli, počiva na jednoj skrivenoj filozofskoj dogmi, koja se svodi na to da su racionalni karakter ili stepen racionalnosti takva svojstva koja prelaze sa premisa na zaključak na isti način kao i svojstvo istinitosti kroz mogućnost logičkog dedukovanja.

143

Rešenje koje sugeriše Bartli čini stanovište takvoga racionaliste koji drži da su sva njegova uverenja, uključujući i standarde i njegovu osnovnu filozofsku poziciju, podložna kritici, koji ništa ne zaštićuje od kritike putem pozivanja na bilo kakav autoritet. U tom smislu, racionalnost ničim nije ograničena. Sem toga, jedno gledište se može zastupati racionalno bez obzira na opravdavanje (racionalno ili iracionalno), pod uslovom da jeste ili da može da bude otvoreno prema kritici i da izdrži oštra proveravanja. Ovakva Bartlijeva pozicija sigurno je znatno manje opterećena raznim teškoćama koje su smetale drugim teorijama o racionalnosti. Međutim, i ona ipak ostaje samo teorija, koja nije u stanju da u potpunosti odstrani skepticizam i fide-izam, jer se takva gledišta, po svoj prilici, mogu efikasno "savladati" jedino u na-šoj sve racionalnijoj praksi. Naime, isključivo u praksi racionalnost zadovoljava svoj sopstveni zahtev: kritički argument takođe može uvek da bude kritikovan; međutim, teorijski bi Bartlijevo gledište opet moralo da ostane kao jedna pozicija koja u suštini ne može biti dovedena u pitanje, tj. kritikovana, osim u ograničenom smislu, u smislu otklanjanja grešaka ili u metodološkom pogledu. Prema tome, izgleda da teorije o racionalnosti, ma kako bile usavršene, ne mogu potpuno da izbegnu paradokse, beskonačni regres ili začarani krug, za šta, da sada parafraziram Bartlija, nije, naravno, kriva sama naša racionalnost ili sposobnost rasuđivanja kao takva. Možda je to i sreća što teorijski niko ne može da dođe do čvrstoga tla, sa kojeg bi onda odjednom bio u stanju da kompetentno procenjuje racionalnost svih ostalih; što, drugim rečima, niko i ništa ne može da nam se nametne kao dogmatski autoritet. Istaknuti matematičar i logičar Paul Bernajs, profesor iz Ciriha, u prilogu pod naslovom "Razmišljanja povodom Poperove teorije saznanja", pre svega se osvrće na shvatanja koja je Poper izneo u svome pristupnom predavanju u Britanskoj akademiji nauka "O izvorima znanja i neznanja" (1960). Izražavajući saglasnost sa okosnicama Poperove epistemologije, Bernajs, za razli-ku od Bartlija, smatra da je Poper u izvesnom smislu "precenio ulogu kritike". Bernajs uključuje u razmatranje sledeće probleme: ulogu opažanja u empirijskim naukama, postupak proveravanja hipoteza, kao i osnovna pitanja Poperove koncepcije o rastu naučnog saznanja (falibilizam nasuprot induktivizmu). Jedan od mlađih članova Bečkoga kruga, Herbert Fajgl, profesor na univerzitetu Minesota u Mineapolisu, dao je prilog pod naslovom "[ta bi Hjum mogao da kaže Kantu, kao i nekoliko pitanja o indukciji i značenju". U ovome kratkom, ali zanimljivom prilogu Fajgl nam iznosi pretpostavke o tome kako bi Hjum mogao da ospori neke središnje momente Kantovog epistemološkog učenja: njen antropološki i ne-antropološki aspekt, kao i shvatanje naučnog saznanja, gde se Poperova zamisao javlja kao neki tertium ljuid između Hjumove i Kantove epistemologije. Fajgl zatim iznosi neke prigovore Poperovom odbacivanju indukcije, prihvata Poperov kriterijum razlikovanja naučnih od ne-naučnih poduhvata i objašnjava najnoviju situaciju u pogledu pozitivističkog kriterijuma značenja, posle one dugotrajne i složene evolucije koju je ovaj kriterijum doživeo pre svega pod uticajem Poperove kritike.

144

Poljski logičar Jirži Gidimin (Jerzy Giedymin), docent na univerzitetu u Poznanju, sada na univerzitetu u Brajtonu (V. Britanija), objavljuje prilog "Snaga, konfirmacija, kompatibilnost". On raspravlja sa Gudmenovim i Barkerovim interpretacijama kriterijuma za izbor naučnih hipoteza, pokazujući da su i Gudman i Barker zanemarili pragmatički karakter nekih od osnovnih pojmova Poperove metodologije (kao što su "proverljivost" i "potkrepljenost" /corroboration/). Zastupajući gledište da izučavanje starih filozofa ne može da bude plodno ako se tim izučavanjima, pored stručnjaka koji su se posvetili samo takvim temama, bar povremeno ne pozabave ozbiljno oni filozofi čiji je prvenstveni interes vezan za određene filozofske probleme koji potiču od nekoga od starih autora, Ričard Her iz Oksforda odaje priznanje Poperovim istraživanjima Platona, želeći da i sâm doprinese platonijanskim studijama tako što će postaviti jedno pitanje i formulisati jednu probnu hipotezu u nadi da će se specijalisti za Platona potruditi da nađu pravi odgovor. Herovo pitanje je više psihološkog karaktera, mada ima značajne filozofske posledice; on, naime, traži razjašnjenje o tome šta se aktualno zbivalo u Platonovom iskustvu onda kada bi sebi rekao: "Vidim (ili shvatam) jednu Ideju." U svome prilogu "Poper i Vitgenštajn" Novozelanđanin Piter Manc (P. Munz) prilazi razmatranju i upoređivanju Poperovih gledišta i Vitgenštajnovih shvatanja iz docnijeg perioda iz aspekta jedne činjenice: da su oba nastala kao reakcija na logički pozitivizam. Zajedničko im je to što ne veruju da se naše znanje postupno "induktivno" gradi na pojedinačnim opažanjima, eksperimentima i iskustvima, a razlika leži u tome što Vitgenštajn želi da umakne teškoćama verifikacionog kriterijuma značenja na taj način što insistira da značenje stavova počiva na lingvističkim pravilima, dok Poper te teškoće savladava tako što insistira da kriterijum verifikacije treba zameniti kriterijumom opovrgavanja. Bitno obeležje same ove razlike sastoji se u tome što Poperov predlog ‡ za razliku od Vitgenštajnovog ‡ ne staje na put mogućnosti diskusije o sopstvenoj ispravnosti. Poperov sledbenik i profesor na istoj katedri Londonske škole za ekonomiju i političku nauku Xon Votkins (J. nj. N. njatkins) podrobno i uz potpunu upotrebu tehničkog aparata razmatra probleme paradoksa konfirmacije, trude-ći se da pokaže kako Poperova falsifikacionistička teorija potkrepljenosti (corroboration) ne vodi onim paradoksima koje izaziva Hempelova verifikacionistička teorija. U pitanju je opet princip verifikacije, a po mišljenju Vot-kinsa verifikacionizam, pozitivizam i induktivizam idu zajedno ‡ i isto tako zajedno i padaju.

145

Još jedan od Poperovih saradnika, Xon O. Vizdom (J. O. njisdom) prilaže rad pod naslovom "Zanemareni aspekti Poperovih doprinosa filozofiji, logici i naučnoj metodi". Reč je najpre o ukazivanju na neke Poperove doprinose razvoju savremene logičke teorije, koji su zaista manje poznati, ali takođe i o uočavanju nekih ne uvek očekivanih veza između pojedinih logičkih ideja i principa, i nekih karakterističnih aspekata Poperove filozofije nauke. Vizdom, međutim, smatra da se nedovoljno zapaža i jedan sasvim konkretan i značajan Poperov doprinos teoriji saznanja. On, naime, drži da je Poper rešio onaj problem koji je Kant zaobišao uvođenjem sintetičkih stavova a priori. U pitanju je dilema koja je nastala uviđanjem nemogućnosti izvođenja zaključaka o svetu čisto logičkim sredstvima, s jedne strane, i saglédanjem nastalim na osnovu hjumovskog skepticizma da se naše saznanje gradi na opažanjima činjenica, s druge strane. Poper je, u stvari, odbacio svako traganje za izvesnim (sigurnim) znanjem, sugerišući kako naše saznanje nikada ne može pretendovati da bude nešto više od skupa hipoteza, gde je uvek otvorena mogućnost da dođe do modifikovanja i napuštanja čak i onih delova saznanja koji su se do tada pokazivali kao srazmerno najsigurniji. U drugoj grupi priloga, koji su posvećeni kritičkom prilazu logici i matematici, nalazimo četiri priloga. Heskel Kari u svome članku "Eliminacija varijabli pomoću regularnih kombinatora" razvija neke Kvajnove ideje o kombinatornoj logici. Vilijem Nil kritički ispituje Poperovu upotrebu pojma apsolutne logičke verovatnoće. Nikolas Rešer (N. Rescher), posle razmatranja nedostataka prethodnih interpretacija (Ros, Beker, Bohenski, Lukašjevič), daje jedno novo viđenje Aristotelove modalne silogistike (iz Analytica-e Priora-e), zasnovano na tretiranju modalitetâ u spisu Analytica Posteriora. Polazeći od činjenice da u logičkoj terminologiji još uvek nema jednoobraznosti ‡ za tu činjenicu se može uzeti da ukazuje kako nijedna od terminologija koje su trenutno u upotrebi ne zadovoljava u potpunosti ‡ Gerold [tal (G. Stahl) pokušava da naznači novu, ekonomičniju terminologiju, istovremeno pokazujući mogućnost formulisanja jedne jednostavne teorije značenja (za oblast logike), koja je isključivo ekstenzionalna. Treći odeljak, "Kritički prilaz nauci", jeste najobimniji, pošto sadrži dvanaest priloga. Zanimljiv je prilog još jednoga Poperovog učenika Xozefa Agasija (J. Agassi) pod naslovom "Priroda naučnih problema i njihovi koreni u metafizici". Mada je ovaj naslov tačno obrnut u odnosu na naslov poznatog Poperovog rada "Priroda filozofskih problema i njihovi koreni u nauci", to ne znači niti da Agasi zastupa ideje obratne Poperovim, niti da Poper ne bi prihvatio tezu da jedan broj naučnih problema nalazi korene u metafizici svoga doba. Moglo bi se u stvari reći da Agasi polazi od Poperovih shvatanja, ali dolazi i do nekih ekstremnijih teza s kojima se Poper sigurno ne bi složio.

146

Osnovno pitanje na koje želi da odgovori ovaj rad glasi: na osnovu kojih kriterijuma mnoštvo istraživača datoga perioda odlučuje o tome koji je problem fundamentalan ili važan? ‡ Odgovarajući na ovo pitanje, Agasi priznaje da postoje razni usklađujući činioci, kao što su, recimo, nove ekonomske i političke potrebe, ili nova matematička i eksperimentalna tehnika, ali istovremeno smatra da su široko rasprostranjeni naučni interesi neminovno vezani za neki tekući metafizički problem. Ova teza nije nerazumna i sigurno je i delimično tačna, ali dosta nekritički uzima sve druge okolnosti kao sekundarne i ne sagleeda činjenicu da razvoj tehnike i njenih polja primene ne sledi uvek razvoj ljudskih interesa, već vrlo često pokazuje tendenciju da se nametne kao osnovni formator svih ljudskih interesa i ciljeva, pa tako i pravca daljeg razvitka ljudskog naučnog saznanja. Poznati fizičar Dejvid Bom piše "O problemu istine i razumevanja u nauci". Oslanjajući se na Popera, Bom zastupa jednu varijantu korespondencijalne teorije istine, mada, u želji da uvede i neke kriterijume istine i da prevaziđe suprotnost apsolutne i relativne istine, dosta komplikuje svoje stanovište. S druge strane, zanemaruje ono što je bitan aspekt u Poperovoj teoriji istine: teoriju o približavanju istini (theory of verisimilitude). Fizičar-nobelovac Persi Brixmen javlja se sa prilogom "Mahov princip", u kojem pokušava da detaljnije prikaže pojedine aspekte i da preciznije razjasni karakter ovoga principa, koji tvrdi postojanje neke veze između lokalnih pojava inercije i rasporeda udaljenih masa. Prilog urednika ovoga zbornika Marija Bunhea nosi naslov "Fenomenološke teorije". Nasuprot reprezentacionim i realističkim teorijama još od starih vremena stoje fenomenološke i instrumentalističke teorije. Bunhe je smatrao aktuelnim da se pozabavi baš fenomenološkim teorijama, ili, kako ih on još naziva, bihejviorističkim teorijama ili teorijama mračne komore (black box). Ispitujući bitne odlike ovih teorija i ukazujući na njihova preimućstva i nedostatke, Bunhe zaključuje sledeće: ukoliko su mračne komore neophodne, one nisu i dovoljne, pa "mračnokomorizam" može samo da unazadi razvoj našega saznanja. Ova razmatranja se oslanjaju i na analizu nekih semifenomenoloških teorija iz oblasti elektromagnetizma, kvantne mehanike, teorije o elementarnim česticama itd. Engleski fiziko-hemičar i filozof nauke X. Dejvis (J. T. Davies) razmatra saznajni status jednostavnih zakona nauke i istorije, kao i problem njihove široke i trajne primene sa gledišta Poperove metodologije. Pod naslovom "Neurofiziološka osnova iskustva" austrijski nobelovac Xon Ekls iznosi ne samo najnovije rezultate svoje nauke koji osvetljavaju ovaj zanimljivi problem, već na ličnom primeru pokazuje kakva preimućstva stiče naučnik koji deluje u skladu sa Poperovim gledištem o naučnoj metodi.

147

Neke nove ideje i neočekivanu argumentaciju nalazimo u prilogu Pola Fajerabenda (P. K. Feyerabend) "Realizam i instrumentalizam". Fajerabend je mislilac koji, visoko ceneći i usvajajući pojedine Poperove ideje, istovremeno u mnogom pogledu oštro odstupa, ne ustežući se da zastupa sasvim ekstremna i neobična shvatanja. U ovome prilogu Fajerabend zastupa tezu da realizam treba pretpostaviti instrumentalizmu. Pri tom, njega ne interesuju čisto filozofski argumenti, već argumenti koji potiču iz pojedinih naučnih teorija, kao i metodološki argumenti. Zato Fajerabend, kao izvrstan poznavalac, istorije nauke, suprotstavlja realističke i instrumentalističkog tumačenja sukoba između Kopernikove i Ptolemajeve hipoteze, ističući koliko se dugo instrumentalističko tumačenje opiralo realističkom. Isto tako, Fajerabend pomno prati slučaj kvantne teorije, pažljivo procenjuje argumente koji su išli ili idu u korist instrumentalističke koncepcije ponašanja elementarnih čestica, pokazuje da su ti argumenti veoma slični argumentima koji su iznošeni protiv ideje da Kopernika treba shvatiti realistički, pa najzad zaključuje da će i u kvantnoj teoriji sigurno preovladati realistička interpretacija. Metodološki posmatrano, Fajerabend drži da je instrumentalizam konzervativnija pozicija od realizma i da mnogo lakše vodi dogmatskoj petrifikaciji. On zapravo ustaje protiv široko prihvaćene metode u nauci da se traganje za novim teorijama započinje tek onda kada važeća teorija zapadne u nerešive teškoće. Mnogo štošta govori u prilog pomenutom shvatanju, primećuje Fajerabend, pod uslovom da teškoće koje ometaju neku teoriju uvek možemo da otkrijemo bez ikakve pomoći drugih teorija. Međutim, Fajerabend smatra da je mogućno pokazati kako postoje potencijalne teškoće bilo koje teorije koje je mogućno utvrditi samo uz pomoć daljih teorija. Ako je to tako, onda naučni princip proverljivosti zahteva razvijanje tih novih teorija, ali isto tako zahteva da buduće teorije budu razvijene u njihovom najjačem obliku, tj. pre kao opisi stvarnosti negoli kao obični instrumenti uspešnog predviđanja. U kratkom prilogu "Posmatranje i kvant" britanski fizičar O. Friš ispituje neke najnovije eksperimentalno-teorijske rezultate kvantne teorije sa gle-dišta uloge posmatrača, odnosno realnosti postojanja predmeta kvantne fizike. Direktor Pitsburškog centra za filozofiju nauke, Adolf Grinbaum, u svome prilogu "Poper o ireverzibilnosti" opširnije razvija svoje gledište o problemu usmerenosti vremena, koje je inicirano kroz polemiku sa nekoliko kratkih Poperovih beležaka o tome pitanju u časopisu Nature (između 1956. i 1958. godine).

148

Poperov prijatelj i poznati ekonomista Fridrih fon Hajek, u svome prilogu "Teorija složenih pojava", polazi od Poperovog upozorenja da gomilanje opažanjâ ne vodi ničemu ako se ne zasniva makar na provizornoj hipotezi ili teoriji o onome što se događa oko nas; on se svom žestinom obara na shvatanje da ćemo ‡ samo ukoliko se pojave dovoljno dugo posmatraju ‡ sigurno uočiti njihov model. Hajek je protiv naivnog verovanja da jednu od nužnih pretpostavki za primenu naučnih metoda čini stav da svet mora biti tako organizovan da je direktnim posmatranjem mogućno otkriti makar i proste zakonitosti među pojavama. Ovo se posebno odnosi na složene pojave, među koje spadaju i društvene pojave, na kojima se Hajek naročito i zadržava. Francuski matematičar i filozof nauke @an Ilmo (Jean Ullmo) postavlja sebi zadatak da razmotri problem slaganja između matematike i fizičkih pojava, problem opravdavanja slaganja matematičkih konstrukcija sa eksperimentalnim podacima. Imam, međutim, utisak da Ilmo niti opravdava niti objašnjava ovu činjenicu slaganja, već samo iznosi jednu mogućnu koncepciju saglédanja ovoga odnosa. Autor, naime, smatra da je objektivni spoljni svet mogućan samo ukoliko zadovoljava izvesne uslove grupe, ili da se priroda ispoljava kroz grupe, omogućujući nam da ih apstrahujemo; drugim rečima, objektivni svet se ne može saznati, odnosno, ne može da se predstavi simbolima, ukoliko ti simboli nisu deo nekih grupa. Volfgang Jorgrau (nj. Yourgrau), filozof nauke iz Denvera, piše "O realnosti elementarnih čestica". On smatra, i dosta uspešno pokušava da to pokaže, kako izvesna obazriva interpretacija eksperimentalnih i teorijskih nalaza atomske fizike nagoveštava održivost jednog kritičkog, racionalnog realizma (inspirisanog Poperovom realističkom koncepcijom kritičkog racionalizma). Realnô, razume se, ne sme da bude definisano kao ono što može da bude "direktno opaženo". ^etvrti i poslednji odeljak knjige, koji sadrži pet priloga, posvećen je kritičkom prilazu društvu i istoriji. Profesor opšte sociologije i metodologije iz Manhajma Hans Albert (H. Albert), koji je za mnoge opšte Poperove ideje primenio na području filozofije društvenih nauka, daje zanimljiv prilog "Društvena nauka i moralna filozofija: kritičko prilaženje problemu vrednosti u društvenim naukama". Vrlo ubedljivo kritikujući gledište logičkog empirizma, koje potpuno poriče ulogu vrednosnih iskaza u društvenim naukama, Albert brani tezu da, kada je reč o problemu vrednosne neutralnosti, zapravo nema nikakve bitne razlike između prirodnih i društvenih nauka. Filozof nauke iz Belfasta V. Geli (nj. B. Gallie) u svome prilogu "Poper i kritička filozofija istorije" želi da malo podrobnije objasni kako Poper (u knjizi Beda istoricizma) prilazi nekim bitnim elementima filozofije istorije, tj. kakvo je to pozitivno stanovište koje je uglavnom samo nagovešteno u toj knjizi, s obzirom da je njen osnovni cilj kritički obračun sa učenjima istoricizma. Obuhvaćene su dve osnovne teme: razgraničavanje istorijskog i teorijskog interesa u nauci i jedinstvo metode kada je reč o proveravanju kako istorijskih tako i teorijskih naučnih zaključaka.

149

Piter Gejl, profesor moderne istorije na univerzitetu u Utrehtu, priložio je svoj prikaz Poperove knjige Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, dodajući i odgovor na primedbe koje je njegov zemljak H. Bros izneo u vezi sa Poperovom interpretacijom i kritikom Platonovog učenja o državi.

150

Britanski profesor istorije klasične tradicije i umetnički kritičar Ernst Gombrič sastavio je kao svoj prilog besedu na temu "Tradicija opštega obrazovanja", u kojoj ustaje protiv tendencije napuštanja ove tradicije. U poslednjem prilogu saradnik instituta Varburg u Londonu Xorx Nejdel (G. H. Nadel), pod naslovom "Filozofija istorije pre istoricizma", pruža pregled, uglavnom na čisto informativnom nivou, malo poznatog filozofiranja o istoriji u periodu od polovine XVI do polovine XVIII veka. Na kraju je priložena iscrpna bibliografija Poperovih radova od 1925. do 1964. godine, koju je sastavio Alen Masgrejv (A. Musgrave). Kao što se vidi: raznoliki saradnici, raznovrsna tematika, različit kvalitet prilogâ, ali ‡ za svakoga se može naći ponešto zanimljivo i podsticajno, kao što je još uvek zanimljiva i podsticajna i misao Karla Popera, u čiju je čast ovaj zbornik i sastavljen.

151

POPEROV POKU[AJ RAZGRANI^EnjA NAUKE I METAFIZIKE I. Uvod Bez obzira na različite pravce, u savremenoj filozofiji na engle-skom jezičkom području jedno od središnjih mesta zauzima složen problem prirode filozofije, njenih metafizičkih osnova, njenog položaja u odnosu na empirijske nauke. Svejedno da li nas interesuje logički pozitivizam kao jedan od najznačajnijih filozofskih pokreta u našem veku, ili nas privlači proučavanje problematike lingvističke analize; svejedno da li nam je cilj da uđemo u osnove pragmatizma ili da se upoznamo sa gledištima ma koga pojedinca iz grupe naj-uglednijih filozofa ovoga dela sveta, koji su umnogome nezavisni, mada su uvek na neki način uključeni u ova strujanja ‡ u svakom slučaju, kao na jedno od bitnih pitanja naići ćemo na problem međusobnih odnosa, s jedne strane, empirij-skih nauka (čije upadljivo brzo napredovanje privlači naročitu pažnju), a s dru-ge strane, metafizike, filozofije, estetičkih i etičkih teorija (za koje je zai-sta teško reći da beleže onakav napredak kakav doživljavaju empirijske nauke). Kao posledica uočavanja razlike u razvitku ovih dveju oblasti ljudskog saznanja (bez obzira da li je ta razlika istinska ili samo prividna), ispoljila se snažna težnja da se empirijske nauke što jasnije i što preciznije razgraniče ne samo od onoga što je metafizičko u naukama i u filozofiji, već od filozofije uopšte. Lepeza mišljenja o ovome problemu kreće se od krajnje negatorskog i pejorativnog odnosa prema metafizici (i čitavoj filozofiji u tradicionalnom smislu), preko umerenijih gledišta, do takve usmerenosti koja, bez obzira na sveže argumente izvanredno snažnih protivstrujanja, u prvi plan filozofske aktivnosti stavlja baš stvaranje metafizičkih sistema, ne uzimajući previše u obzir tekovine savremenih nauka. ^ini mi se, međutim, da ovde nije toliko u pitanju da li ćemo se oprede-liti za jednu ili drugu stranu u diskusiji za i protiv metafizike, jer se u toj dis-kusiji jasno pokazalo da ni sama antimetafizička filozofija ne može biti slo-bodna od izvesnih osnovnih pretpostavki ili elemenata čisto metafizičke prirode. Reč je, pre svega, o tome da shvatimo u kome smislu i u kome stepenu nam je metafizika neophodna, i tako da je ograničimo na njenu pravu, po svoj prilici, ne previše veliku, funkciju u savremenoj filozofiji.

152

Ali, ako prihvatimo ovakvo stanovište, onda prilikom razjašnjavanja našega problema nećemo nikako moći da mimoiđemo onaj predlog za rešenje pi-tanja odnosa između nauke i metafizike koji je dao britanski filozof austrijskog porekla Karl Poper. (Karl Raimund Popper rođen je 1902. godine u Beču, gde se školovao i doktorirao. Pod pritiskom hitlerovskog režima, Poper je emigrirao iz Beča u Veliku Britaniju, da bi predavao prvo na Novom Zelandu, a zatim u Londonu, gde je od 1949. godine profesor logike i naučne metode na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku.)

153

Poperov predlog u stvari nije skorašnjeg datuma. On je prvi put izložen 1933. godine u jednom Poperovom članku u časopisu Erkenntnis, a zatim u njegovom glavnom delu Logika naučnog istraživanja/otkrića (Logik der Forschung, njien, 1935; The Logic of Scientific Discovery, London, 1959; u daljem tekstu: LSD). Na ovaj problem, koji se neprekidno nalazi u središtu Poperovog interesovanja, nailazimo i u veli-kom broju njegovih docnijih radova, a posebno u sledećim: Razgraničenje između nauke i metafizike ("The Demarcation betnjeen Science and Metaphysics", 1955, u daljem tekstu: DeS&M), Filozofija nauke: lični izveštaj ("Philosophy of Science: A Personal Report", in: British Philosophy in the Mid-Century, Ed. by C. A. Mace, London, 1957, u daljem tekstu: PS), O statusu nauke i metafizike ("On the Status of Science and Metaphysics", Ratio, 1958, u daljem tekstu: SS&M). Poperova Logika naučnog istraživanja, knjiga neobično bogata novim idejama, nastala je u velikoj meri kao implicitna kritika osnovnih gledišta logičkih pozitivista Bečkog kruga. Neki od logičkih pozitivista, kao na primer, Karnap, prilikom daljeg razvijanja svojih učenja, delimično su imali u vidu Poperovu kritiku i neka njegova rešenja. Ne bi se, međutim, nikako moglo reći da su oni ikada pokušali da razmotre sve predloge i da zauzmu stav prema celini Poperove filozofije. Britanska filozofija ovoga veka, koja se razvijala u smerovima čije su osnove postavili Mur, Rasl i Vitgenštajn, i koja se bavila problemima što su ih na dnevni red stavile ove tri najznamenitije ličnosti savremene britanske filozofije, nije pokazivala skoro nikakvo interesovanje za Poperove probleme i njegove predloge rešenja tih problema. Ali, otkako se Poper aktivno uključio u filozofski život Velike Britanije, a posebno otkako je objavljen engleski prevod njegove Logike naučnog istraživanja, slobodno se može reći da njegov uticaj postaje sve vidljiviji, da je sve više onih koji određuju položaj i karakter svojih gledišta u odnosu na Poperova, usvajajući mnogo štošta od svežih i privlačnih ideja koje je on pružio. I zaista, za britansku filozofiju, koja je, nadahnuta Vitgenštajnovom mišlju docnijeg perioda, otišla u daleke krajnosti lingvističke analize, Poperova orijentacija predstavlja veliko osveženje i povratak s novom snagom na pretresanje osnovnih filozofskih problema kao stvarnih problema naučnog saznavanja sveta.

II. [ta je nauka, šta je filozofija i šta je metafizika u odnosu na filozofiju Nasuprot preovlađujućoj okrenutosti britanske filozofije poziti-vizmu i lingvističkoj analizi, Poper smatra da postoji bar jedan filozofski problem za koji su zainteresovani svi ljudi koji razmišljaju. To je problem kosmo-logije: razumevanja sveta, uključujući nas same i naše saznanje kao deo toga sveta. On veruje da je sva nauka kosmologija, i kaže da korisnost kako filozofije, tako i nauke leži jedino u doprinosima koje su dale kosmologiji (v. LSD, str. 15. = str. 47. u prevodu). ‡ ^ak i neuspeo pokušaj da se reši neki naučni ili filozofski problem, ukoliko je to pošten i predan pokušaj, izgleda Poperu značajniji nego

154

bilo kakva diskusija takvih pitanja kao što su: "[ta je nauka?" ili "[ta je filozofija?"1

1

"The Nature of Philosophical Problems and Their Roots in Science", The British Journal for the Philosophy of Science, 1952, Vol. III, No. 10, p. 124.

155

Ovakvo Poperovo filozofsko opredeljenje može se označiti kao u osnovi kontemplativno, što, naravno, ne znači da je Poper u okvirima svoje filozofije kontemplativno nastrojen. Ali, pogledajmo najpre osnovne crte Poperovog shvatanja nauke i filozofije. Svoju zamisao nauke Poper stvara polazeći od ubeđenja da se ne može postići apsolutno sigurno znanje (...), * već je naučno znanje pre informacija u pogledu različitih suparničkih hipoteza i načina na koji su one izdržale razna ispitivanja. 2 "Moj odgovor na pitanje Äkako saznajete?Ä; Äkoji je izvor ili osnova Vašega tvrđenja?Ä; Äkoja su Vas zapažanja dovela do njega?Ä", kaže Poper, "bio bi: Äja ne znam: moje tvrđenje bilo je samo nagađanje. Nemojte voditi računa o izvoru, ili izvorima iz kojih je ono moglo poteći ‡ postoji mnogo mogućnih izvora i ja ih čak ne moram ni biti svestan; u svakom slučaju, poreklo ili pedigre imaju malo veze sa istinom. Ali, ako ste zainteresovani za problem koji sam pokušao da rešim svojim probnim tvrđenjem, tada mi možete pomoći što oštrijom kritikom toga tvrđenjaÄ..." 3 Veoma je karakterističan i sledeći Poperov tekst: "Naučne teorije nisu prosto rezultat posmatranja. One su uglavnom proizvod pravljenja mitova i vrše-nja proba. Stavljanja na probu se delimično obavljaju putem posmatranja i u tom smislu posmatranje je veoma važno; ali, njegova funkcija nije da stvara teorije. Ono igra ulogu u odbacivanju, eliminisanju i kritikovanju teorija; ono nas iza-ziva da stvaramo nove mitove, nove teorije koje mogu da izdrže te posmatračke probe." 4 ‡ "... Ono što nazivamo ÄnaukomÄ razlikuje se od starijih mitova ne time što bi bilo nešto u osnovi različito od mita, već zato što je praćeno jednom drugom po redu tradicijom ‡ tradicijom kritičkog diskutovanja mita." 5 Zahvalju-jući toj tradiciji i dolazi do razlike između religioznih i "naučnih mitova". "Jer, ako neko prihvati ovaj kritički stav, onda njegovi mitovi postaju drugačiji. Oni se menjaju; a menjaju se u pravcu pružanja sve boljeg i boljeg objašnjenja sveta ‡ različitih stvari koje možemo da opazimo." 6 Napomenimo odmah ovde i to da Poper ne rezerviše termin "nauka" samo za empirijske nauke. U članku Cilj nauke, što predstavlja odeljak još neobjavlje-nog dela koje će značiti dopunu, odnosno nastavak njegove Logike naučnog istra-živanja, Poper kaže kako je cilj nauke da nađe zadovoljavajuća objašnjenja svega onoga što smatramo da treba objasniti. Prema tome, sve teorije o kojima se može raspravljati da li predstavljaju zadovoljavajuća objašnjenja nekih problema, bile bi naučne teorije. U tom smislu bi i filozofija bila nauka.

*

Izostavljeni deo odgovara četvrtom pasusu na str. 77. tekuće knjige. v. The Open Society and its Enemies, London, 1952, Vol. II, p. 13. (*u prevodu: str. 23.) "On the Sources of Our Knonjledge", The Indian Journal for Philosophy, 1959, Vol. I, No. 1, p. 5. Conjectures and Refutations. The Gronjth of Scientific Knonjledge, London, Routledge and Kegan Paul, 1963, p.

2 3 4

128. 5 6

156

Ibid., p. 127. Ibid., p. 127.

"Ne postoji metoda specifična za filozofiju", kaže Poper. "Filozofi su slobodni, kao i drugi, da upotrebe bilo koju metodu u traganju za istinom." (LSD, str. 15. = str. 47. prevoda) (...)** "Mi ne proučavamo predmet, već probleme. A problemi mogu da seku pravo preko granica bilo koga predmeta ili discipline." 7 Ovakvo Poperovo gledište proizlazi iz njegovog osnovnog kritičkoracionalističkog stava. (Objásnimo u nekoliko reči veoma specifično značenje termina "racionalizam" kod Popera: on nema u vidu niti neku filozofsku teoriju, niti "krajnje nerazborito verovanje da je čovek čisto razumsko biće", već misli na "ubeđenje da mi možemo učiti iz svojih grešaka i zabluda, naročito kritikom, ali isto tako i samokritikom".8 Jer, Poper u stvari usvaja princip empirizma u tom smislu što smatra da u nauci samo opažanje i eksperiment mogu da odluče o prihvatanju ili odbacivanju naučnih iskaza, uključujući tu zakone i teorije.) To je krajnje "otvoren", antidogmatičan stav prema ljudskom saznanju u celini, koji traži jedino da se jasno postave problemi i da se kritički svestra-no razmotre predložena rešenja. Zato Poper kaže: "Ne postoji neka suština filozofije koja bi se mogla destilisati i kondenzovati u definiciju. Definicija reči ÄfilozofijaÄ može imati samo karakter konvencije, dogovora. Definisanjem reči ÄfilozofijaÄ možemo samo sprečiti nekoga u pokušaju da kao filozof doprinese napretku našeg saznanja sveta." (LSD, str. 19. = str. 51. u prevodu) Ali, kao što definisanjem reči "filozofija", tj. ograničavanjem njenoga područja, određivanjem njenoga predmeta, možemo samo sprečiti nekoga u pokuša-ju da kao filozof doprinese napretku našega saznanja sveta, tako isto i pogre-šno verovanje da se može filozofirati i onda kada čovek nije na to primoran problemima koji nastaju izvan filozofije da se okrene filozofiji, dovodi do degeneracije filozofskih škola. Pravi filozofski problemi, smatra Poper, uvek imaju svoj koren u akutnim problemima van filozofije (na primer, u mate-matici, ili u kosmologiji, ili u politici, ili u religiji, ili u socijalnom životu) i umiru zajedno sa propadanjem tih korena. Filozofija se ne "studira", već smo u nju naterani pod pritiskom ne-filozofskih problema. 9 No, ako ipak postoje neki "pravi filozofski problemi", onda se posta- vlja sledeće pitanje: kako ćemo te probleme razlikovati od problema empirijskih nauka, s jedne strane, i matematike i logike, s druge strane. Filozofski problemi, koji imaju svoje korene u nefilozofskim problemima i koji mogu imati svoje činjeničke komponente ili biti podložni rešavanju čisto logičkim sredstvima, moraju posedovati neke specifične odlike po kojima će se razlikovati.

* 7 8 9

*

Izostavljeni pasus odgovara poslednjem celom pasusu na str. 92. "The Nature of Philosophical Problems...", p. 125. Saopštenje na seminaru u Alpbahu, 1957. "The Nature of Philosophical Problems...", p. 130.

157

Međutim, pre nego što izložim smisao jedne Poperove naznake u ovome pravcu, želim napomenuti da mi je Poper, na moje direktno pitanje kako će raz-likovati filozofiju od drugih teorija koje ne pripadaju empirijskim naukama, odgovorio da ne želi u to da se upušta dok se ne jave istinski problemi koji će nametnuti takvo razlikovanje, jer je to za sad jedan od problema lingvističke upo-trebe, u koje se Poper upušta u najmanjoj mogućoj meri (za prikaz Poperovog stava prema lingvističkoj analizi i određivanju značenja termina v. LSD, str. 16. = str. 48. prevoda i Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, II, str. 18-19. /u prevodu: str./) ‡ kao i zbog toga što bi ma kakav odgovor na pitanje šta je filozofija mogao da povuče za sobom prebacivanja da je namerno definisao filozofiju tako da isključi neke postojeće filozofije, ostavljajući, naravno, obuhvaćenom svoju filozofiju. U stvari, sva Poperova istraživanja usmerena su na proučavanje razvitka ljudskog saznanja, što se, kako smatra Poper, najbolje može postići izučavanjem rasta naučnog sa-znanja, izučavanjem istorije i logike naučnih otkrića. Druge teme kojih se doti-cao, izraz su širokog polja uzgrednih interesovanja jednog za današnje prilike neobično svestrano obrazovanog duha. Ipak, jedan nagoveštaj o tome kako ćemo razlikovati filozofske probleme od problemâ empirijskih nauka u okviru osnovnog kosmološkog problema, koji je zajednički za nauku i filozofiju, nalazimo u njegovom članku Priroda filozofskih problema, gde inače raspravlja o Vitgenštajnovom shvatanju filozofije i na nekim prime-rima iz istorije nauke ilustruje svoje shvatanje o naučnim korenima filozofskih problema. Nagoveštaj je dat u vezi sa idejom o strukturi materije. Ako neki fi-zičar, na primer, usvaja teoriju o nevidljivoj strukturi materije prihvatajući tradicionalne probleme svoga predmeta (tj. možda i sasvim nesvesno) i tako ra-deći stvori novu specifičnu teoriju o strukturi materije, on nije filozof. Ali, ako on razmišlja o toj teoriji i odbaci je, recimo, u korist jedne fenomeno-loške fizike; ili, ako svesno teži da priđe fizici baš kroz tu teoriju i onda, na osnovu svojih opažanja, stvori konkretne teorije o nevidljivoj strukturi materije ‡ tada ga možemo nazvati filozofom. 10 Prema tome, u područje filozofije bi spadali razmišljanje, raspravljanje i opredeljivanje za određene najopštije (empirijskonaučne ili metafizičke) teorije ili iskaze koji doprinose našem razumevanju sveta, uključujući nas same i naše saznanje kao deo toga sveta, kao i problemi koji u vezi sa tim nastaju, bez upuštanja u pokušaje konkretnog proveravanja tih teorija kao empirijskih hipoteza, tj. nji-hovog svođenja na takve forme koje se izlažu mogućnosti empirijskog opovrgavanja. Mnogi verovatno neće biti zadovoljni ovakvim određivanjem karaktera filozofije, ali, naglásimo odmah da je Poper zainteresovan za izdvajanje, speci-fikovanje iskaza empirijskih nauka, a ne za dalje razlučivanje među iskazima koji ne spadaju u iskaze empirijskih nauka. Pored toga, on ukazuje na to da se u jako izraženoj težnji za sistematizacijom krije velika opasnost dogmatizma.

1

158

0

v. Ibid., p. 149.

Doprinos filozofije napretku našeg naučnog saznanja sveta (treba imati u vidu da Poper pod razvitkom naučnog saznanja ne misli na gomilanje zapa-žanja, već na stalna odbacivanja starih naučnih teorija i njihovo zamenjivanje onim teorijama koje su bolje i koje više zadovoljavaju), Poper ocenjuje veoma vi-soko. Odgovarajući na pitanje u čemu je smisao i značaj toga doprinosa, on kaže: "^injenica je da su čisto metafizičke ideje ‡ i, prema tome, filozofske ideje ‡ bile od ogromne važnosti za kosmologiju. Od Talesa do Ajnštajna, od drevnog atomizma do Dekartove spekulacije o materiji, od Gilbertovih, njutnovih, Lajb-nicovih i Boškovićevih spekulacija o silama, do Faradejevih i Ajnštajnovih učenja o poljima sila, metafizičke ideje su pokazivale put." (LSD, str. 19. = str. 51.) Ukoliko je razlika između problemâ filozofije i problemâ empirijskih nauka u okviru osnovnog kosmološkog problema donekle naznačena, umesno je napomenuti da je priroda odnosa između filozofije i metafizike ostala sasvim neodređena. Tim pitanjem Poper se nigde ne bavi. Prejudicirajući diskusiju nekih pitanja koja će biti razmatrana docnije u ovome radu, čini mi se da treba odmah reći da Poper pod metafizikom podrazu-meva određenu vrstu iskaza koji se ne mogu ni verifikovati, ni opovrgnuti (v. odeljak V, str. 119), bez obzira da li ćemo se sa njima sresti u diskusiji problemâ fi-lozofije ili u rešavanju problema empirijskih nauka. Prema tome, u razreša-vanju filozofskih problema nailazimo kako na metafizičke tako i na iskaze em-pirijskog karaktera, i obratno ‡ u diskusiji i rešavanju problem â empirijskih nauka imaćemo posla kako sa empirijskim iskazima, tako i sa iskazima metafizi-čkog karaktera. Međutim, Poper je uveren da empirijske nauke treba da u sebe uključuju što manje iskaza metafizičkog karaktera, pogotovu ne svesno (samo onoliko koliko je neophodno u vidu implicitno pretpostavljenih principa, ono-liko koliko nam nameće naše neznanje, ograničenost našega znanja) i da zbog toga ti iskazi ni u kom slučaju nisu ono što je bitno u jednoj empirijskoj teoriji; pored toga, on smatra da empirijske nauke treba da teže otklanjanju metafizičkih elemenata iz svojih teorija i da nikako ne treba da diskutuju ili se opredeljuju za određene metafizičke iskaze. Uvereni smo, mada za to nemamo oslonca u konkretnim Poperovim tekstovima, da bi on i obratno držao da filozofija, ispitujući iskaze metafizičkog karaktera, treba da uključi što više relevantnih iskaza empirijskog karaktera, tj. da je dobra filozofija ona koja je neprekidno u interakciji sa empirijskom naukom. Metafizika (u okvirima filozofije ili van nje) nema nikakvih speci-fičnih problema, tj. ni na kakvom posebnom području ne doprinosi rešavanju osnovnog kosmološkog problema, pa, prema tome, ni u kom slučaju ne predstavlja ulaženje u najdublju prirodu stvari (kako su često pokušavali da je odrede), jer nauka želi da uđe i ulazi dublje u prirodu stvari nego što je to metafizika ika-da uspela. Ukoliko se, znači, pored prideva "metafizički" (za određenu vrstu is-kaza) upotrebi i imenica "metafizika", taj termin označava samo određeni skup iskaza metafizičkog karaktera. ‡ U stvari, Poper se često dosta olako služi terminima "metafizika" i "metafizički", ali smatram da jedno ovakvo određe-nje u potpunosti proizlazi iz osnovnih Poperovih gledišta o ovome problemu. 159

U svakom slučaju, Poper ne smatra da bi se njegov zadatak sastojao u odbacivanju metafizike, tj. u nipodaštavanju smisla i funkcije metafizičkih iskaza. "Zadatak je pre", kaže on, "u formulisanju odgovarajuće karakterizacije empi-rijske nauke, ili u takvom definisanju pojmova Äempirijska naukaÄ i ÄmetafizikaÄ koje će nam omogućiti da kažemo da li je bliže proučavanje nekog datog sistema iskaza stvar empirijske nauke ili ne." (LSD, str. 37. = str. 71. prevoda)

160

III. [ta je to problem demarkacije? Prema tome, jedan od osnovnih problema koje treba istražiti prilaze-ći proučavanju ljudskog saznanja svakako jeste problem demarkacije (razgraniča-vanja). Taj problem privlačio je pažnju filozofâ od vremena nastanka modernih nauka, ali se u pravom smislu reči javlja tek kod Kanta, u pozitivističkoj filo-zofiji postaje jedan od osnovnih problema, da bi najzad kod Popera bio ekspli-citno formulisan, zadržavajući središnje mesto u njegovoj filozofiji. U čemu se taj problem sastoji? Najkraće rečeno, to je problem pronalaženja kriterijuma koji će nam omogućiti da u okvirima klase iskaza sa značenjem jasno razlikujemo iskaze empirijskih nauka, s jedne strane, od iskaza koji ne spa-daju u empirijske nauke, s druge strane. Pritom smo, razume se, svesni, kako kaže Poper, da nauka često pravi greške, a da se pseudonauci može dogoditi da slučaj-no naiđe na istinu. Kao što ćemo videti, Poperu je pošlo za rukom da pruži takav predlog kriterijuma demarkacije između iskaza empirijskih nauka i onih koji prevazilaze ovo područje, koji je stvarno vredan pažnje, mada se Poper, na žalost, ne upušta u dalje diferenciranje onih iskaza koji ne pripadaju empirijskim naukama. U stvari, terminološki, iskazima odnosno teorijama empirijskih nauka (koje nazi-va "ne-metafizičkim") Poper suprotstavlja "metafizičke" iskaze ili teorije u kojima ti iskazi preovladavaju, gde su obuhvaćene: (1) filozofske, estetičke i eti-čke teorije, (2) matematika i logika, i (3) religiozna učenja i svi pseudonaučni iskazi, mada termin "metafizika" upotrebljava i u drugačijem smislu (v. zavr-šni deo odeljka VI). ^ini mi se da je zaista osnovno razlučiti iskaze empirijskih nauka od onih koji to nisu. Ako u tome uspemo, postigli smo zaista veoma mnogo. Ali, isto tako smatram da smo, kada kažemo "iskazi empirijskih nauka", tada mnogo više i mnogo jedinstvenije rekli o prirodi problematike tih nauka i o funkci-ji tih iskaza u ljudskom saznanju nego kada kažemo "metafizički iskazi", jer u okviru ovih iskaza problemi su raznovrsniji, kao što je raznolikija i funkcija tih iskaza. Zbog toga, za svakog onog ko nije, kao Poper, zainteresovan prvenstve-no i uglavnom samo za razvitak saznanja empirijskih nauka, postaviće se kao prvi naredni zadatak da pokuša da odredi specifične karakteristike problematike različitih grupa teorija čiji se iskazi mogu okarakterisati kao "metafizički" u Poperovom smislu te reči (v. str. 118119), da ustanovi različite nji-hove funkcije. Ali, kako Poper za sad nije zainteresovan za ova pitanja, i kako ona ne spadaju u okvir teme ovoga rada, neću se na tome dalje zadržavati.

IV. [ta su empirijske nauke? ‡ Kritika pozitivističkog kriterijuma razgraničenja Pre nego što pređemo na sâm kriterijum razgraničenja, pogledajmo kako Poper pokušava da definiše pojam empirijskih nauka, što, po njegovom mišlje-nju, predstavlja prvi i osnovni zadatak logike saznanja. 161

On kaže: "Formulisanje prihvatljive definicije ideje empirijske nauke nije bez svojih teškoća. Neke od njih proizlaze iz činjenice da mora biti više teorijskih sistema sa logičkom strukturom veoma sličnom onoj koja je, u ma koje određeno vreme, prihvaćeni sistem empirijske nauke. Ova situacija se ponekad opisuje tako što se kaže da ima veoma mnogo ‡ po svoj prilici, beskonačan broj ‡ Älogički mogućnih svetovaÄ. Ipak, sistem koji nazivamo Äempirijskom naukomÄ treba da predstavlja samo jedan svet: Ärealni svetÄ ili Äsvet našega iskustvaÄ. Da bismo malo više precizirali ovu ideju, možemo razlikovati tri zahteva koje mora da zadovolji naš empirijski teorijski sistem. Prvo, da bi mogao predstavljati neprotivrečan, mogućan svet, on mora biti sintetički. Drugo, on mora zadovoljavati kriterijum demarkacije, tj. ne sme biti metafizički, već mo-ra predstavljati svet mogućnog iskustva. Treće, on mora biti sistem koji se na ne-ki način razlikuje od drugih takvih sistema kao onaj koji predstavlja naš svet iskustva. Ali, kako razlikovati sistem koji predstavlja naš svet iskustva? Odgo-vor je: na osnovu činjenice da je bio podvrgnut probama i da ih je izdržao... Prema ovome gledištu, ÄiskustvoÄ se javlja kao karakteristična metoda kojom se jedan teorijski sistem može razlikovati od drugih; tako izgleda da se empirijska nauka ne odlikuje samo svojom logičkom formom, već, uz to, i svojom osobenom metodom..." (LSD, str. 39. = str. 73. prevoda) Osnovna odlika empirijskih iskaza, prema Poperu, jeste njihova podložnost reviziji ‡ mogućnost da budu kritikovani i prevaziđeni boljim. Poper takođe napominje: "Ako insistirate na striktnom dokazu (ili striktnom opovrgavanju) u empirijskim naukama, nikad nećete izvući korist iz iskustva i nikad iz njega nećete uvideti koliko niste u pravu." (v. LSD, str. 49-50. = str. 83.) Racionalni i empirijski karakter nauke leži u načinu na koji se ona kreće napred ‡ u načinu na koji ona pravi razliku između teorija i bira bolju teoriju, tj. kroz stalne napore i pokušaje obaranja naučnih teorija i njihovog zamenjivanja boljim teorijama. 11 Mi ne smemo da gledamo na teorije samo kao na stupnjeve ka nečem višem, jer tada većina tih teorija neće biti dobra ni za tu svrhu. Treba težiti za teo-rijama koje nisu samo instrumenti za istraživanje činjenica, već prave teorije, tj. teorije koje objašnjavaju, koje čine prava nagađanja o strukturi sveta.12

1

1

162

1

v. "Truth, Rationality, and the Gronjth of Scientific Knonjledge", Ch. 10. of Conjectures and Refutations, mim., p. 1 & 34. 2 v. Ibid., p. 35.

Međutim, logički pozitivisti takođe pokušavaju da odrede empirijsku nauku njenom metodom, smatrajući da je za sve empirijske nauke karakteristična upotreba induktivne metode, pomoću koje se jedine mogu izvesti iz iskustva, odnosno verifikovati u iskustvu, iskazi empirijskih nauka. Na taj način njima ta metoda služi kao kriterijum razgraničenja između iskaza empirijskih nauka i svih ostalih iskaza, ali istovremeno i kao kriterijum značenja, jer oni kao smisaone iskaze, iskaze koji imaju značenje, računaju samo iskaze empirijskih nauka. Poper smatra da je kriterijum razgraničenja sadržan u induktivnoj logici ‡ tj. pozitivistička dogma značenja ‡ ekvivalentan zahtevu da forma iskaza empi-rijskih nauka mora biti takva da se konačno može odlučiti u pogledu njihove istinitosti i lažnosti, da logički bude mogućno kako njihovo verifikovanje, tako i opovrgavanje (v. LSD, str. 40. = str. 73. prevoda).

163

Pošto je ovakav zahtev nemogućno ispuniti, Poper odbacuje ovaj kriterijum razgraničenja kao neodgovarajući. Evo njegovog obrazloženja: "Logički je ne-dopustivo iz singularnih tvrđenja, koja su Äverifikovana iskustvomÄ (ma šta se pod tim podrazumevalo), zaključivati na teorije. Teorije se, prema tome, nikad ne mogu empirijski verifikovati. Ako želimo da izbegnemo pozitivističku grešku da svojim kriterijumom razgraničenja eliminišemo i teorijske sisteme prirodne nauke, moramo izabrati takav kriterijum koji nam dozvoljava da u dome-nu empirijskih nauka dopustimo i takve iskaze koji se ne mogu verifikovati." (LSD, str. 40. = str. 74. prevoda) ‡ Ili na drugom mestu: "Posebno su astrolozi uvek smatrali da je njihova ÄnaukaÄ osnovana na velikom bogatstvu induktivnog materijala. Možda je ta pretenzija neosnovana, ali ja nikada nisam čuo za neki pokušaj da se astrolo-gija diskredituje kritičkim istraživanjem njenog navodnog induktivnog materi-jala. Naprotiv, moderna nauka je odbacila astrologiju, jer se ona ne slaže sa prihvaćenim teorijama i metodama." (DeS&M, str. 5.) Teškoće induktivista, koji kao kriterijum demarkacije uzimaju induktivnu metodu, mogle bi se svesti na sledeće tri tačke: (a) logički je neopravdano izvođenje univerzalnih iskaza iz singularnih, bez obzira na broj tih singularnih iskaza; (b) sâm princip indukcije je univerzalni iskaz, pa ako želimo da ga opravdamo iskustvom, moramo upotrebiti induktivne zaključke; da bismo oprav-dali taj naš postupak, moramo opet pretpostaviti induktivni princip višega reda, što vodi ili beskonačnom regresu ili presecanju čvora usvajanjem učenja apriorizma; i (v) kako se iskustvom ne može potpuno verifikovati nijedan univerzalni iskaz, postaje problematičan status teorija empirijskih nauka. Ali, u toku poslednjih nekoliko decenija pozitivistička shvatanja su evoluirala i oni su skoro sasvim napustili stari princip verifikacije. Zbog toga se postavlja pitanje: da li se pozitivistički kriterijum razgraničenja takođe izmenio, da li je nešto poboljšan njihovim napuštanjem principa verifikacije i usvajanjem principa konfirmacije? Poper smatra da se ništa bitno nije izmenilo, jer je konfirmacija shvaćena u stvari kao oslabljena forma verifikacije: rečenica će biti bolje konfirmisana ukoliko je mogućno njeno potpunije verifikovanje, ukoliko je mogućno dedukovati je što neposrednije iz rečenica o opa-žanjima. U tom slučaju, međutim, naši univerzalni zakoni opet neće biti visoko konfirmirani, već naprotiv, pošto nam govore mnogo baš o onome što ćemo tek morati da proverimo svojim opažanjima, njihova konfirmativnost (potvrđenost) biće bliska nuli. Prema tome, konfirmacija ne menja ništa bitno u pozitivi-stičkom kriterijumu razgraničenja (v. DeS&M, str. 50). Ovde se sada nameće još jedno pitanje: da li je sâm Poper u stanju da upo-ređuje pojedine teorije i da se odluči o tome koja je bolja, i kako to može da učini ako ne pomoću stepena potvrđenosti? I zaista, Poper takođe govori o stepenu potvrđenosti, ali u jednom sasvim drugačijem smislu, zbog čega je i prestao da upotrebljava izraz "stepen potvrđenosti", već radije upotrebljava termin "stepen potkre-pljenosti". Zadržaćemo se ukratko na ovome pitanju da bismo uočili razliku.

164

Pre svega, da bismo za neku teoriju rekli da je potkrepljena, nije dovoljno da je ta teorija kompatibilna sa iskustvom, jer očigledno nije teško konstruisa-ti veliki broj teorijskih sistema koji su kompatibilni sa bilo kojim datim sistemom prihvaćenih osnovnih iskaza o našim opažanjima. Neophodno je da se iz te teorije može izvesti, u konjunkciji sa drugim prihvaćenim osnovnim iska-zima, jedna neprazna potklasa tih osnovnih iskaza (za objašnjenje termina "osnovni iskaz" videti sledeći odeljak). Međutim, stepen potkrepljenosti se ne uspostavlja ustanovljavanjem broja potkrepljujućih slučajeva, već se određuje oštrinom raznih proba kojima se izlaže ili kojima je bila podvrgnuta jedna hi-poteza. Prema tome, Poper prihvata potvrđivanje samo ukoliko proizlazi iz neuspelih ali pravih i iskrenih pokušaja opovrgavanja jedne hipoteze (v. LSD, str. 266-267. = str. 293. prevoda i DeS&M, str. 68-69). Pozitivisti su, smatra Poper, verovali da su otkrili razliku koja postoji u prirodi stvari između empirijske nauke, s jedne, i metafizike, s druge strane. Na taj način oni su učinili naturalističku grešku, stvorili naturali-stičku teoriju lišenosti značenja (besmislenosti), koja se pokazala neosnova-nom. Naime, krajnji ishod je bilo učenje isto toliko razorno u odnosu na nauku koliko je bilo razorno i u odnosu na metafiziku. "Po mome mišlje-nju," kaže Poper, "bila je to samo posledica nepromišljenog pokušaja da se metafizika u celini uništi, umesto da se pokuša da se eliminišu, deo po deo, metafizički elementi iz raznih nauka, gde god to možemo učiniti bez dovođenja naučnog napretka u opasnost neumesnom kritikom..." (DeS&M, str. 17-18.) O neopravdanosti pozitivističkog izjednačavanja kriterijuma razgraničenja sa kriterijumom značenja, Poper kaže: "Ako rečima ÄbesmislenoÄ ili Äliše-no značenjaÄ po definiciji ne želimo da izrazimo ništa više sem Änepripadanje empirijskoj nauciÄ, tada bi karakterisanje metafizike kao besmislice lišene značenja bilo trivijalno; jer, metafizika je obično bila definisana kao neempi-rijska. Ali, pozitivisti, razume se, veruju da mogu reći mnogo više o metafizici nego to da su neka od njenih tvrđenja neempirijska. Reči Älišena značenjaÄ ili ÄbesmislenaÄ izražavaju, i treba da izraze, negativnu vrednosnu ocenu; nema nika-kve sumnje da ono što pozitivisti stvarno žele da postignu, nije toliko uspešno razgraničenje, koliko definitivno odbacivanje i uništenje metafizike. U svakom slučaju, možemo primetiti da uvek kada su pozitivisti pokušali da jasnije kažu šta znači Äpun značenjaÄ, pokušaj je vodio istom ishodu ‡ takvoj definiciji Ärečenice sa značenjemÄ (nasuprot Äpseudorečenici lišenoj značenjaÄ), koja je pro-sto ponavljala kriterijum razgraničenja njihove induktivne logike." (LSD, str. 35-36. = str. 69. prevoda)

V. Poperov kriterijum demarkacije ‡ [ta je to "opovrgavanje"? Pošto je kao osnovnu pouku iz lošeg pozitivističkog kriterijuma demarkacije izveo zaključak da se mora izabrati takav kriterijum koji će nam dozvoliti da u domenu empirijskih nauka dopustimo i one iskaze koji se ne mogu verifikovati ili konfirmisati u pozitivističkom smislu, Poper kaže: 165

"Ali, razume se, ja ću priznati jedan sistem kao empirijski ili naučni samo ako se može isprobati iskustvom. Ova razmatranja sugerišu da kao krite-rijum razgraničenja treba uzeti ne mogućnost verifikacije, već mogućnost opovr-gavanja. Drugim rečima: neću zahtevati od naučnog sistema da bude takav da se može jednom zauvek izdvojiti u pozitivnom smislu; ali, tražiću da mu logička forma bude takva da se može izdvojiti, putem empirijskih proba, u negativnom smislu: mora biti mogućno da se jedan empirijski sistem opovrgne iskustvom." (LSD, str. 40-41. = str. 74. prevoda) Zbog čestih pogrešnih tumačenja i pokušaja pobijanja zasnovanih na takvim pogrešnim tumačenjima, Poper naročito naglašava da on nikada nije predložio kriterijum mogućnosti opovrgavanja kao kriterijum značenja.

166

Mogućnost opovrgavanja treba da posluži za razdvajanje dve vrste iskaza koji su savršeno puni značenja, ona povlači liniju u okvirima jezika sa značenjem, a ne oko njega (v. LSD, str. 40. = str. 74, fn. *3). ‡ (Za razloge neisključivanja metafizičkih iskaza kao besmislenih, videti odeljak o odnosu empirijske nauke i metafizike.) Postavljanje ovakvog Poperovog kriterijuma demarkacije omogućeno je logičkom formom univerzalnih iskaza, jer ako se ti iskazi ne mogu izvesti iz singularnih, njima singularni iskazi mogu protivrečiti, tako da je čisto deduktivnim zaključivanjem (modus tollens) mogućno iz istinitosti singularnih dokazivati lažnost univerzalnih iskaza. Kako je ovaj kriterijum demarkacije usko povezan sa odnosom između sin-gularnih i univerzalnih iskaza, Poper u svojoj Logici naučnog istraživanja veoma opširno raspravlja o obema ovim vrstama iskaza. Iz tih razmatranja izloži- ćemo samo ono što je najbitnije za razumevanje funkcionisanja Poperovog kriterijuma razgraničenja. Najpre, Poper smatra da možemo razlikovati dve vrste univerzalnih sintetičkih iskaza: "striktno univerzalne" i "numerički univerzalne", ali od-mah napominje da kada govori o univerzalnim iskazima, o teorijama i prirodnim zakonima, ima u vidu striktno univerzalne iskaze. (Numerički univerzalni iskazi ekvivalentni su u stvari izvesnim singularnim iskazima ili spoju singularnih iskaza, i Poper ih ovde tretira kao singularne.) Primer striktno univerzalnog iskaza bio bi: "Sve vrane su crne." ‡ To su, znači, iskazi u kojima se ne pojavljuju nikakva individualna imena. (v. LSD, str. 62 & 68. = str. 96. i 101. prevoda) Koji su to onda iskazi koji će predstavljati negaciju striktno univerzalnih iskaza? Poper smatra da su to striktno egzistencijalni iskazi, kakav je, na primer, iskaz: "Postoji vrana koja nije crna." ‡ Negacija striktno univerzalnog iskaza uvek je ekvivalentna čisto egzistencijalnom iskazu i obratno. (v. LSD, str. 68. = str. 101.) Teorije prirodne nauke, a naročito one koje nazivamo prirodnim zakonima, smatra Poper, imaju logičku formu striktno univerzalnih iskaza. Baš zbog toga ih možemo izraziti i u formi negacije čisto egzistencijalnih iskaza, u formi ne-egzistencijalnih iskaza. Zakon o očuvanju energije može se, na primer, izraziti u sledećoj formi: "Ne postoji mašina perpetuum mobile." U ovakvoj formulaciji prirodni zakoni se mogu uporediti sa "proskripcijama" ili zabranama. Oni ne tvrde, već poriču postojanje izvesnih stvari ili stanja stvari. Baš zbog te karakteristične osobine njih je mogućno opovrgnuti, jer, čim prihvatimo kao istinit neki singularni iskaz koji krši zabranu, tvrdeći postojanje neke stvari koju zakon isključuje, onda je taj zakon oboren. Nasuprot striktno univerzalnim ili ne-egzistencijalnim iskazima, striktno egzistencijalni iskazi ne mogu biti opovrgnuti. Nikakav singularni iskaz, tj. "osnovni iskaz" (videti definiciju malo niže), ne može protivrečiti egzistencijalnom iskazu: "Postoje bele vrane." Prema tome, čisto egzistencijal-ne iskaze moramo tretirati kao neempirijske ili metafizičke (v. LSD, str. 68-69 = str. 102). Problem karaktera ovih iskaza često je istican kao krupna teškoća Poperovog kriterijuma, ali o tome će biti govora u odeljku posvećenom zamerkama koje se mogu staviti ovome kriterijumu razgraničenja. 167

Ostavljajući za sad na stranu funkcije koje Poper dodeljuje metafizičkim iskazima i sistemima (videti odeljak VII), ovakvo određivanje egzistencijal-nih iskaza predstavlja ujedno i veoma važan Poperov argument protiv isključi-vanja metafizičkih iskaza kao besmislenih ili lišenih značenja. Takođe je vrlo značajna činjenica što se dešava da izvesni iskazi pripadaju empirijskoj nauci jer se mogu opovrgnuti, dok oni koji predstavljaju njihove negacije ne mogu, tj. mo-ramo ih staviti ispod linije demarkacije; to se u stvari dešava sa najvažnijim iskazima ‡ univerzalnim naučnim zakonima. "Zato", kaže Poper, "ako prihvati-mo negaciju nekog egzistencijalnog iskaza kao punu značenja, onda i sâm taj egzi-stencijalni iskaz moramo prihvatiti kao pun značenja." (DeS&M, str. 8.) Kao drugi argument protiv isključivanja metafizičkih iskaza kao besmislenih mogla bi se uzeti Poperova konstatacija da, na primer, sve fizičke teorije kažu više nego što mi možemo da podvrgnemo isprobavanju, a da li to "više" legitimno pripada fizici ili bi ga trebalo odstraniti iz određene teorije kao "metafizički element", nije uvek lako reći (v. DeS&M, str. 21). Striktni ili čisti iskazi, bilo univerzalni ili egzistencijalni, nisu ograničeni u pogledu prostora i vremena, dok "osnovni iskazi" jesu. "Osnovni iskazi" imaju formu singularnih egzistencijalnih iskaza, tj. tvrde da se neki do-gađaj koji se može opaziti dešava u izvesnom individualnom regionu prostora i vremena. Primer: "Postoji vrana u prostorno-vremenskom regionu K." Zbog toga, dok striktni iskazi nisu podložni opovrgavanju, osnovni iskazi jesu; ostajući "nagađačke" prirode, lakše se mogu staviti na probu i opovrgavati. Ne treba, naravno, shvatiti da su osnovni iskazi "osnovni" u tom smislu da su "konačni", već jedino u smislu da pripadaju klasi iskaza koji se upotrebljavaju u proverava-nju naših teorija. 13 Razmatrajući logički odnos između teorije i osnovnih iskaza, Poper pruža logičku karakterizaciju teorija ili sistemâ teorija koje je mogućno opovrgnuti, formuliše postulat mogućnosti opovrgavanja empirijskih teorija. Jedna teori-ja, da bi bila opovrgljiva, kaže Poper, mora da deli klasu svih mogućnih osnov-nih iskaza sasvim određeno u sledeće dve neprazne potklase: (1) klasu svih onih osnovnih iskaza sa kojima nije konzistentna (ili koje isključuje ili zabranjuje): tu klasu nazivamo klasom potencijalnih pobijača te teorije; i (2) klasu onih osnovnih iskaza kojima ne protivreči (ili koje "dozvoljava"). Drugačije rečeno: teoriju je mogućno pobiti ako klasa njenih potencijalnih pobijača nije prazna. Poper dodaje da jedna takva teorija u stvari izriče tvrđenja samo o svojim potenci-jalnim pobijačima, dok ništa ne govori o "dozvoljenim" osnovnim iskazima (v. LSD, str. 86 = str. 118. prevoda). ‡ Stvarno, teorija ništa ne govori o dozvoljenim osnovnim iskazi-ma u smislu klase svih onih osnovnih iskaza kojima ne protivreči, ali zar teori-ja ne predstavlja i jedno pozitivno tvrđenje u smislu sadržine svih onih osnov-nih iskaza koji se mogu iz nje dedukovati, a koji su ostali neopovrgnuti?

1

168

3

v. Conjectures and Refutations, p. 388.

U svakom slučaju, ona teorija koja se ne postavi tako da se izlaže pobija-nju, koja ne navodi uslove ili joj se ne mogu pronaći uslovi koji bi nas naveli da je napustimo, nije empirijska teorija. Odlika je empirijskih teorija da je odmah, čim se formulišu, mogućno postaviti uslove pod kojima mogu da budu opovrgnute. Pored uslova mogućnosti opovrgavanja, jedna empirijska teorija ili empirijski sistem mora zadovoljavati i uslov konzistentnosti, koji u stvari predstavlja prvi uslov koji mora da zadovolji svaki teorijski sistem, bilo empirijski ili neempirijski. Ova dva uslova su u stvari u velikoj meri analogna, jer iskazi koji ne zadovoljavaju uslov konzistentnosti ne uspevaju da načine razliku između bilo koja dva iskaza u okviru ukupnosti svih mogućnih iskaza. Iskazi, pak, koji ne zadovoljavaju uslov mogućnosti opovrgavanja takođe ne uspevaju da načine razliku između bilo koja dva iskaza u okviru ukupnosti svih mogućih empirij-skih osnovnih iskaza. (v. LSD, str. 91-92. = str. 124. prevoda) U svome radu "Razgraničenje između nauke i metafizike", koji predstavlja Poperov prilog tomu posvećenom Karnapu u [ilpovoj ediciji "Biblioteka živih filozofa", Poper ističe da je mogućnost opovrgavanja u stvari ekvivalentna mogućnosti isprobavanja. Naime, za jedan sistem će se smatrati da pripa-da empirijskoj nauci samo ukoliko postavlja tvrđenja koja se mogu sukobiti sa našim opažanjima, a sistem se stvarno stavlja na probu (isprobava) pokušajima da se proizvedu takvi sukobi, tj. pokušajima da se sistem obori. Prema tome, i mogućnost isprobavanja može se isto tako uzeti kao kriterijum razgraničenja, mada je on i nešto više, tj. kriterijum stepena naučnosti. Povezujući ova razmatranja sa svojim shvatanjem nauke, Poper kaže: "Ovo je takvo shvatanje nauke koje svoju najvažniju osobenost vidi u svom kritičkom prilaženju. Prema ovome shvatanju, naučnik treba da prilazi jednoj teoriji sa gle-dišta da li se ona može kritički diskutovati: da li izlaže sebe svim vrstama kritike i ‡ ako to čini ‡ da li je u stanju da ih izdrži... I zaista, sve prave probe (isprobavanja) su pokušaji opovrgavanja. Samo ukoliko jedna teorija uspešno iz-drži pritisak ovih pokušaja opovrgavanja, možemo smatrati da je potvrđena ili potkrepljena iskustvom." (DeS&M, str. 6.) [taviše, ako mogućnost isprobavanja posmatramo kao kriterijum demar-kacije, onda se mogu utvrditi i stepeni mogućnosti isprobavanja (v. LSD, odeljci 31-46 = str. 145-177. prevoda), jer se neke teorije mnogo smelije izlažu mogućnim opovrgavanjima nego što to čine neke druge, pa će biti teorija koje se mogu dobro isprobati, koje se jedva mogu isprobati i koje se ne mogu isprobati. To ukazuje na važnu činjenicu da kriterijum razgraničenja ne može biti potpuno oštar, već da mora imati svoje stupnjeve (v. DeS&M, str. 67). U svojoj Logici naučnog istraživanja Poper kaže: "Za jedan iskaz h kaže se da je Äu većoj meri podložan opovrgavanjuÄ ili da ga je Ämogućno bolje isprobatiÄ nego iskaz u, ako i samo ako klasa potencijalnih pobijača za h uključuje klasu potencijalnih pobijača za u kao svoju pravu potklasu." (LSD, str. 115. = str. 148.)

169

Zajedno sa stepenom mogućnosti opovrgavanja raste i empirijski sadržaj, tj. količina empirijskih informacija koje nosi jedna teorija. [to više jedan iskaz zabranjuje, to više kaže o svetu iskustva. (v. LSD, str. 113 & 119. = str. 146 i 152.) "Teorija koja je preciznija i lakše opovrgljiva od neke druge", kaže Poper, "biće isto tako i interesantnija teorija. Kako je ona smelija, ona će biti i manje verovatna. Ali, ona se može bolje isprobati, jer mi svoje probe možemo da učinimo preciznijim i težim. A ako izdržava teške probe, biće bolje potkrepljena, ili bolje proverena, tim probama. Tako mogućnost potkrepljivanja (ili pro-verenosti) mora da raste uporedo sa mogućnošću isprobavanja." (DeS&M, str. 6-7.) Ovde je umesno dodati još jednu Poperovu napomenu o tome kada ćemo smatrati da je neka teorija opovrgnuta. Naime, Poper ne smatra da je dovoljno prihvatiti osnovne iskaze koji protivreče toj teoriji. To je nužno, ali ne i dovoljno, jer za nauku nemaju značaja pojedinačne pojave koje se ne mogu reprodukovati. Zbog toga se mora podvući da ćemo neku teoriju smatrati opovrg-nutom samo ako otkrijemo takav efekat koji je odbacuje koji se može reproduko-vati. (v. LSD, str. 86. = str. 118. prevoda) ‡ Mi sasvim opravdano, smatra Poper, nikada nemamo pove-renja u "naša sopstvena iskustva" ako nismo uvereni da su ona u skladu sa gledi-štima koja se mogu intersubjektivno isprobati (v. DeS&M, str. 22). Sámo opovrgavanje, razume se, sastoji se u odluci da se prihvati određeno svedočanstvo, jer i kada smo u mogućnosti da se sami u nešto uverimo, pitanje je čime ćemo i kada ćemo nečim biti zadovoljni, kada ćemo odlučiti da nešto vidimo, usvojimo. Pored toga, pojam opovrgavanja jedne teorije ne treba shvatiti doslovno, tj. da pronalaženjem i usvajanjem jednog protivprimera ta teorija u potpunosti i za sva vremena nestaje sa pozornice. Pokušaji opovrgavanja teorije omogućavaju nam, u stvari, da ustanovimo njene ograničenosti i podstiču nas na stvaranje novih, savršenijih, sve konkretnijih, sve informativnijih teorija u okvirima kojih i stare teorije mogu da zadrže određeno ograničeno važenje. Isto tako, posmatranje opovrgavanja jedne teorije kao ustanovljavanja neuspeha naučnika koji je postavio tu teoriju ili promašaja same te teorije Poper naziva induktivističkom pogreškom. Svako opovrgavanje zapravo treba posmatrati i kao veliki uspeh naučnika koji je postigao opovrgavanje, ali takođe i onoga naučnika koji je stvorio opovrgnutu teoriju i koji je na taj način prvi sugerisao opovrgavajući eksperiment. 14 U sklopu razrade svoga kriterijuma demarkacije, Poper diskutuje i o sta-tusu hipoteza verovatnoće u empirijskim naukama, ali se mi nećemo upuštati u to (1) zato što nije neophodno za razumevanje Poperovog kriterijuma razgraničenja i (2) zbog toga što bi nas upuštanje u ovaj problem primoralo da zađemo u opsežna razmatranja Poperove obrade problematike verovatnoće, što izlazi van okvira ovoga rada. 15

1

170

4

v. "Truth, Rationality, and the Gronjth of Scientific Knonjledge", p. 32.

Najzad, u skladu sa svojom osnovnom predstavom nauke (v. odeljak II), Poper smatra da njegov kriterijum razgraničenja ima karakter izvesne konvencije o kojoj se može razumno diskutovati samo između grupa koje imaju zajednički cilj, koje imaju zajedničke poglede na krajnji cilj nauke. I zaista, o tome kriterijumu se uopšte ne može raspravljati ako neko kao krajnji cilj nauke zamišlja, na primer, sistem apsolutno sigurnih, neopozivo istinitih tvrđenja, ili ako opet vidi "suštinu nauke u njenoj dostojanstvenosti" koja počiva na njenoj "celovito-sti" i "realnoj istini i suštastvenosti". Međutim, iako su ovakva uopštena opredeljenja stvar odluke koja prevazilazi racionalni argument, Poper smatra da se određeno opredeljenje ipak može racionalno zastupati analiziranjem njegovih logičkih posledica ‡ uka-zivanjem na njegovu plodotvornost, na njegovu moć da rasvetli sporne probleme teorije saznanja (v. LSD, str. 37-38. = str. 71). To je ujedno i jedini razlog koji Poper navodi u prilog predlaganju svoga kriterijuma razgraničenja; i ne samo jedini koji navodi, već jedini za koji smatra da se može navesti. ‡ On želi da zadovolji filozofe u tome smislu što će ih posledice koje proizlaze iz ovoga kriterijuma osposo-biti da pronađu nedoslednosti i neprikladnosti u starijim teorijama saznanja, da uđu u trag temeljnim pretpostavkama i konvencijama iz kojih te nedo-slednosti i neprikladnosti potiču, ali da isto tako ustanove i to da njegovim sopstvenim predlozima takve teškoće ne prete. (v. LSD, str. 55. = str. 88. prevoda) "Ja dragovoljno priznajem", kaže Poper, "da sam do svojih predloga došao rukovođen, u poslednjoj analizi, vrednosnim sudovima i naklonostima. Ali, na-dam se da moji predlozi mogu biti prihvatljivi za one koji cene ne samo logičku strogost, već isto tako slobodu od dogmatizma; koji traže praktičnu primenlji-vost, ali ih još više privlači avantura nauke i otkrića koja nas uvek iznova suočavaju sa novim i neočekivanim pitanjima, izazivajući nas da pokušamo sa novim odgovorima o kojima do sada niko nije ni sanjao." (LSD, str. 38. = str. 71-72.)

VI. Zamerke ovome kriterijumu Koliko nam je poznato, izvesni pokušaji koji su težili da pokažu nepodesnost Poperovog kriterijuma razgraničenja (kao, na primer, onaj Karla Hempe-la) zasnovani su uglavnom na nedovoljno korektnoj interpretaciji toga kriteri-juma, tako da za sad nije predloženo nikakvo novo rešenje koje bi bilo bolje od Poperovog.

1

5

Napominjemo samo da Poper razlikuje (1) numeričku verovatnoću, koja operiše računom verovatnoće i koja se može primenjivati samo na verovatnoću događaja i probleme koji se javljaju u vezi sa njom, i (2) logičku verovatnoću, kroz koju se, dopunjenu teorijom "potkrepljenosti", može posmatrati i rešavati pitanje verovatnoće hipoteza. Logička verovatnoća jednoga iskaza sastoji se u stvari u tome da uvek kada smo u stanju da uporedimo stepene moguć-nosti opovrgavanja dva iskaza, možemo da kažemo kako je onaj koji je manje opovrgljiv istovremeno više verovatan, zahvaljujući svojoj logičkoj formi (v. LSD, str. 118-119 & 146 = str. 151-152. i 179. prevoda).

171

To, naravno, ne znači da se Poperovom kriterijumu ne mogu staviti nika-kve zamerke. Sâm Poper u svojoj Logici naučnog istraživanja uzima u razmatra-nje neke primedbe koje je mogućno istaći protiv njegovog kriterijuma. Poper iz-dvaja tri osnovne zamerke: (1) Može izgledati čudno da se nauka, koja treba da nam pruži pozitivne informacije, karakteriše zadovoljavanjem jednog negativnog zahteva. Ovaj pri-govor nije teško odbaciti, jer je lako uvideti da su baš iskazi visoke informa-tivne vrednosti najjače izloženi sukobima sa mogućim singularnim iskazima i tako svome opovrgavanju. (2) Može se nekome učiniti da se i opovrgavanju kao kriterijumu razgra-ničenja mogu staviti slične primedbe kao i verifikaciji. To takođe nije tačno, jer se predlog ovoga kriterijuma zasniva na asimetriji između mogućnosti veri-fikacije (univerzalni iskazi ne mogu se izvesti iz singularnih) i mogućnosti opovrgavanja (modus tollens klasične logike omogućava da se iz istinitosti singu-larnih iskaza dokazuje lažnost univerzalnih), o čemu je već bilo govora prili-kom objašnjavanja prirode (mogućnosti postavljanja) ovoga kriterijuma (v. odeljak V). (3) Najozbiljniji prigovor bi se sastojao u tome da je uvek mogućno izbeći opovrgavanje, i to na više načina: (a) uvođenjem ad hoc pomoćnih hipoteza; (b) ad hoc modifikovanjem eksplicitnih definicija; (v) usvajanjem skeptičkog stava u pogledu mogućnosti oslanjanja na eksperimentatora, čija opažanja, ako nam sme-taju, možemo isključiti iz nauke kao nedovoljno podržana, neobjektivna, ili čak proglasiti eksperimentatora lažovom; (g) dovođenjem u sumnju oštroumnosti teoretičara; i najzad (d) mogućno je, ne izlažući se logičkoj nedoslednosti, zau-zeti stanovište odbijanja da znamo za bilo kakvo opovrgavajuće iskustvo. (v. LSD, str. 41-42 & 81. = str. 75 i 113.) Odgovarajući na ovaj poslednji prigovor, Poper kaže: "Moram priznati ispravnost ove kritike, ali ne moram zbog toga da povučem svoj predlog za usvaja-nje mogućnosti opovrgavanja kao kriterijuma demarkacije. Jer, ja predlažem da se empirijska metoda okarakteriše kao metoda koja isključuje baš one načine izbegavanja mogućnosti opovrgavanja koji su ... logički dopustivi. Ono što karak-teriše empirijsku metodu, prema mome predlogu, jeste njen način izlaganja mogućnosti opovrgavanja, na sve zamislive načine, onog sistema koji se stavlja na probu. njen cilj nije da spase živote neodrživih sistema, već, naprotiv, da izvrši izbor najpogodnijeg, izlažući ih sve najžešćoj borbi za opstanak." (LSD, str. 42. = str. 75.)

172

Ili, na drugom mestu, gde se takođe osvrće na ovaj treći, konvencionali-stički prigovor: "Priznajem da moj kriterijum mogućnosti opovrgavanja ne vodi klasifikaciji bez neodređenosti. Zaista, analiziranjem njegove logičke forme, nemogućno je odlučiti da li je neki sistem iskaza konvencionalni sistem neobo-rivih implicitnih definicija ili je empirijski sistem u mome smislu reči, tj. sistem koji se može opovrgnuti. Sve to ipak samo pokazuje da se moj kriterijum razgraničenja ne može primeniti neposredno na neki sistem iskaza... Prema tome, pitanje da li jedan dati sistem kao takav treba posmatrati kao konvencionali-stički ili empirijski, pogrešno je postavljeno. Samo u odnosu na metodu koja je primenjena na jedan teorijski sistem mogućno je uopšte zapitati da li imamo posla sa konvencionalističkom ili empirijskom teorijom. Jedini način da se izbegne konvencionalizam jeste usvajanje jedne odluke: odluke da se ne primenjuju njegove metode." (LSD, str. 81-82. = str. 113-114. prevoda) Pored tri osnovne zamerke, Poper u jednom drugom kontekstu navodi u stvari još jednu: (4) "Ako mogućnost opovrgavanja treba uopšte da bude primenljiva kao kriterijum razgraničenja, moramo imati singularne iskaze koji mogu da posluže kao premise u opovrgavajućim zaključivanjima. Izgleda po tome kao da naš kri-terijum samo pomera problem ‡ vodeći nas natrag sa pitanja o empirijskom karak-teru teorija na pitanje o empirijskom karakteru singularnih iskaza. ^ak i tako, nešto smo dobili. Jer, u praksi naučnog istraživanja, razgraničenje je ponekad preko potrebno u vezi sa teorijskim sistemima, dok retko iskr-savaju sumnje u pogledu empirijskog karaktera singularnih iskaza. Dešavaju se, istina, greške u opažanju, koje dovode do pogrešnih singularnih iskaza, ali naučnik skoro nikada nema prilike da singularni iskaz opiše kao neempirijski ili metafizički." (LSD, str. 43. = str. 76.) Dalje, na račun ovoga kriterijuma stavljene su još i sledeće primedbe:

173

(5) Poperu se često prigovaralo zbog toga što svojim kriterijumom demarkacije "sasvim neopravdano" isključuje iz domena empirijskih nauka čisto egzistencijalne iskaze, kakav je, na primer: "Postoje bele vrane." ‡ Sa gledišta prakse empirijskih nauka (gde ima nekih teorija, kao što je, na primer, ona o po-stojanju hemijskih elemenata na osnovu periodnog sistema, koje imaju formu striktno egzistencijalnih iskaza), ova zamerka, na prvi pogled, može izgledati umesna. Međutim, Poper kaže da nije teško uvideti kako neka hipoteza, da bi bila proverljiva, tj. da bi bilo mogućno isprobati je, mora biti nešto više od čisto egzistencijalnog iskaza (element hafnijum, na primer, nije otkriven samo na osnovu jednog izolovanog čisto egzistencijalnog iskaza, već tek onda kada je Bor uspeo da predvidi neka svojstva ovoga elementa dedukcijom iz svoje teorije, koja je, razume se, daleko od toga da se sastoji od izolovanih čisto egzistencijalnih iskaza). Pored toga, ako i nije nikada mogućno opovrgnuti jedan izolovani egzi-stencijalni iskaz, ako ga uzmemo u kontekstu sa drugim iskazima, on može u ne-kim slučajevima da doprinese empirijskom sadržaju konteksta, može obogatiti teoriju kojoj pripada, može povećati stepen mogućnosti njenog opovrgavanja, odnosno stepen mogućnosti njenog isprobavanja. U tom slučaju, takav teorijski si-stem treba opisati pre kao naučni nego kao metafizički. (v. LSD, str. 69-70. = str. 102, fn. *1) Vraćajući se na ovaj prigovor u svome saopštenju na Internacionalnom kongresu za filozofiju nauke, avgusta 1960. godine, u Stenfordu, Kalifornija, Poper ukazuje na to da su svi egzistencijalni iskazi (pa u tom slučaju i sledeći: "Postoji jedan ograničeni niz latinskih elegičnih distiha posle kojih, ako ih izgovorimo na odgovarajući način, na određenom mestu i u određeno vreme, dola-zi do pojavljivanja đavola ‡ tj. čovekolike kreature sa dva mala roga i rasceplje-nim kopitom") u jednoj beskrajnoj (ili dovoljno velikoj) vasioni, upotrebljavaju-ći Karnapov izraz, skoro logički istiniti, pa ukoliko ih shvatimo kao empirij-ske, onda nemamo nikakvog razloga da bilo koji od njih odbacimo, a imamo sve raz-loge da u sve njih verujemo. Teorija verovatnoće nam kaže čak i nešto više: može se lako dokazati ne samo da empirijska svedočanstva nikada ne mogu da obore jedan takav egzistencijalni iskaz, nego da nikada ne mogu ni da smanje njegovu ve-rovatnoću. U pogledu navedenog konkretnog primera, Poperu je primećeno da taj pri-mer predstavlja brkanje pogrešnih empirijskih iskaza sa neempirijskim. U odgo-voru, Poper se pita zašto bi to bio pogrešan empirijski iskaz, a ne pogrešan me-tafizički iskaz, jer, zaista, on se ne može empirijski ni potvrditi ni odbaciti. U stvari, da bismo bili u stanju da odbacimo jedan takav egzistencijalni iskaz, ka-kav je gorenavedeni, mi moramo pre svega da odbacimo njegov empirijski karakter.16

1

174

6

v. "The Idea of Truth and the Problem of the Empirical Character of Scientific Theories", mim., pp. 22-23.

U svakom slučaju, problem striktno egzistencijalnih iskaza ostao bi kao nerešiva teškoća Poperovog shvatanja samo pod pretpostavkom da njegov krite-rijum (a) povlači oštru granicu između empirijskih i neempirijskih iskaza, (b) da ta granica predstavlja granicu značenja ili smisla. Kako ni jedno ni drugo nije slučaj (v. odeljak VII, kao i početak ovog odeljka), čini mi se da Pope-rovim objašnjenjem striktno egzistencijalnih iskaza može da bude otklonjena primedba koja bi pogađala njegov kriterijum razgraničenja. Ali, ostaje nerešeno zašto bi se stavljali pod isti krov i zašto se, baš sa iskustvenog gledišta, ne bi pravila razlika (čak i kada se uzmu izolovano, sami za sebe) između istinitih egzistencijalnih iskaza (na primer: "Postoje životinje koje lete") i takvih eg-zistencijalnih iskaza koji će praktično uvek ostati jedino logički mogućni, ili logički verovatni u Poperovom smislu reči (na primer: "Postoji jedan ograni-čeni niz latinskih elegičnih distiha posle kojih, ako ih izgovorimo na odgova-rajući način, na određenome mestu i u određeno vreme, dolazi do pojavljivanja đavola ‡ tj. čovekolike kreature sa dva mala roga i rascepljenim kopitom"). ‡ Tačno je, međutim, i to da ovakvi egzistencijalni iskazi, ukoliko nisu u vezi sa nekim drugim iskazima, tj. ukoliko su nam dati sami za sebe, da ih kao takve pri-hvatimo ili odbacimo, onda oni stvarno nisu podložni nikakvoj diskusiji koja bi bila relevantna sa naučnog gledišta. Iz neshvatanja prirode granice koju Poperov kriterijum razgraničenja uspostavlja između empirijskih i neempirijskih iskaza, proizlazi još jedan prigovor, poznat kao "paradoks priključivanja" (the tacking paradox): (6) U skladu sa starom empirističkom idejom da molekularna rečenica ne može imati značenje ako svi njeni sastavni delovi takođe nemaju značenje, tvrdi se da Poperov kriterijum sasvim neopravdano mora da dopusti empirijski karak-ter konjunkciji dva stava od kojih jedan zadovoljava navedeni kriterijum, dok ga drugi ne zadovoljava. Primer: "U mojoj radnoj sobi nalazi se danas jedan crni labud sa besmrtnom dušom." Ovakve teorije, koje je mogućno opovrgavati, iako su delimično metafizičke, Poperov kriterijum zaista klasifikuje među empirijske. Međutim, to nije neopravdano, jer teorije empirijskih nauka ionako skoro redovno govore više nego što smo mi u stanju u određenom trenutku da podvrgnemo isprobavanju, a u istoriji nauke često se događalo da je za jednu moćnu empirijsku teoriju docnije utvrđeno da sadrži u sebi skrivene metafizičke elemente. Ali, pošto smo mi u načelu ka-dri da otkrijemo metafizičke elemente, mi smo isto tako u mogućnosti da ih tada i otklonimo. ‡ Uostalom, ova klasifikacija bila bi paradoksalna, kako primećuje Xon Votkins, samo ukoliko bi dodavanje nekog metafizičkog iskaza empirijskom učinilo čitav proistekli iskaz metafizi-čkim, što očigledno nije slučaj. 17

1

7

v. "njhen are Statements Empirical", The British Journal for the Philosophy of Science, 1960, Vol. X, No. 40, pp. 305-306.

175

Mah je, na primer, apsolutni prostor i vreme u njutnovoj teoriji kritikovao kao suvišnu metafizičku pretpostavku, i nikako nije držao, naravno, da je zbog toga cela teorija suvišna i metafizička. Ali, Poper smatra da Mah nema prava da tvrdi ni toliko ako nije našao načina da njutnovu teoriju formuliše bez apsolutnog prostora i vremena. Ajnštajn je izbacio apsolutni prostor i vreme, ali je dao jednu drugu, novu teoriju, a nije izvršio izmenu u njutnovoj teo-riji. U tom smislu, apsolutni prostor i vreme u njutnovoj teoriji još su empirij-ski, a ne metafizički elementi. Kod Poperovog kriterijuma, takođe, nije bitno samo postići sertifikat empirijskog statusa, već postoji gradacija mogućnosti opovrgavanja na osnovu mere empirijskog sadržaja iskaza (uporediti odeljak V). Sem toga: (7) Možda bi neko bio sklon da smatra kako je Poperov kriterijum još uvek u određenom smislu uzak, jer ne obuhvata takve teorijske tvorevine koje je, mada nisu podložne opovrgavanju, mogućno primeniti, i koje su zato potrebne empirij-skim naukama. ^ini mi se da odgovor na prethodni prigovor može delimično da važi i za ovu primedbu. U svakom slučaju, ova zamerka ne bi bila opravdana iz dva razloga: (a) Poper ne odbacuje metafizičke iskaze kao besmislene i lišene značenja, tj. za njega i oni iskazi koji su neopovrgljivi imaju određenu funkciju i mogu igrati, i često igraju, veoma značajnu ulogu u empirijskim naukama; (b) on pravi razliku između primenljivih i neprimenljivih teorija koje nisu podložne opovrgavanju. Ovaj drugi momenat Poper nije posebno istakao ni u jednom svom delu, ali mi je u razgovoru rekao kako smatra da ta razlika postoji i da takvu razliku treba praviti. On stoji na stanovištu da u primenljive iskaze ili teorije koje se ne mogu opovrgnuti spadaju, na primer, logika, matematika i "dobra metafizika", dok bi u neprimenljive spadale, recimo, magija i "loša metafizika". Dobra metafizika bila bi ona metafizika o kojoj se može racionalno diskutovati (v. odeljak VIII) i koja je u neprekidnoj interakciji sa empirijskom naukom; loša metafizika, za koju navodi kao primer Hajdegera, ne postavlja nikakav problem, ili, ako ga i postavlja, čini to tako maglovito da se ne može videti o čemu je u stvari reč, izbegavajući na taj način racionalnu diskusiju. Moglo bi se primetiti da ništa ne stoji na putu da se zastupa i takvo gledište po kojem metafizički iskazi, ukoliko i ne podležu racionalnoj disku-siji, mogu da doprinesu drugačijem, boljem formulisanju i efikasnijem razvijanju određene teme-problema koja je podložna racionalnoj diskusiji. Ako sami ti iskazi ne daju mogućnost predlaganja nekih naučno diskutabilnih odgovora na svoja pitanja, oni mogu doprineti bogatstvu sadržaja i novom, savršenijem for-mulisanju onih pitanja i odgovora koji podležu racionalnoj diskusiji. Drugim rečima, ako sami ne rešavaju nikakav stvarni problem, od ovakvih metafizičkih iskaza možemo imati koristi u negativnom smislu, jer će nam oni ‡ svojim ukazi-vanjem na takve smerove misli koji se kreću van područja racionalne, kritičke diskusije ‡ pomoći da sve čistije i sve doslednije izražavamo i razvijamo svoju naučnu misao. U tom slučaju, međutim, i za tzv. "lošu metafiziku" moglo bi se reći da ima izvesnu, ma koliko malu, poželjnu funkciju, što Poper, izgleda, ne uzima u obzir. Najzad, čini mi se da se u vezi sa Poperovim kriterijumom razgraničenja nameće i sledeće razmatranje: 176

(8) Bez obzira na to što Poper ne voli i izbegava terminološke diskusije, mislim da on svoje ključne termine upotrebljava ipak previše neodređeno, tj. dvosmisleno ili višesmisleno, što čini sâm kriterijum nedovoljno određe-nim i podložnim kritici, mada je osnovna Poperova namera u stvari dovoljno jasna i prihvatljiva. Pre svega, termin "metafizika" Poper upotrebljava u tri različita smi-sla: (1) kao skup svih onih iskaza koji po kriterijumu razgraničenja ne mogu da pripadaju empirijskim naukama (najšire značenje); (2) kao skup takvih neempirijskih iskaza koji se razlikuju od matematičkih, logičkih, religioznih ili pseudonaučnih iskaza, mada i ovi drugi pripadaju klasi neempirijskih iskaza; u ovome smislu metafizički iskazi se na izvestan način potpuno podudaraju sa široko uzetom filozofskom problematikom, gde su obuhvaćene i estetičke i etičke teo-rije (uže značenje); i (3) kao skup takvih iskaza u filozofskim teorijama koji nisu empirijskog karaktera, iako se daju okvalifikovati kao naučni u tome smi-slu da se o njima može racionalno diskutovati (v. odeljak VIII), za razliku od takvih iskaza u filozofskim teorijama kod kojih ni takva diskusija nije moguć-na, koji su izgubili svaku vezu sa problemima naučnog saznanja i koji pripadaju "lošoj metafizici" (specifično značenje). Pored toga, i termin "nauka" Poper upotrebljava u dva različita smisla: (1) kao sistem iskaza empirijskih nauka, i (2) sistem svih onih iskaza, bez obzira da li pripadaju empirijskoj nauci ili ne, koji su podložni racionalnoj kritičkoj diskusiji. Prema tome, Poperov kriterijum razgraničenja u stvari ne rešava pitanje razgraničavanja nauke i metafizike, već samo određuje granicu između iskaza empirijskih nauka i svih ostalih iskaza koji ne pripadaju empirijskim naukama (koji su metafizički u prvom, najširem značenju toga termina), ostavljajući sasvim neizdiferencirano veliko i veoma raznorodno područje iskaza koji ne pripadaju empirijskim naukama. Isto tako, ukoliko se nemaju u vidu gorenavedena različita značenja termina "metafizika", moglo bi se sasvim opravdano primetiti da je Poperova teorija o otkrivanju kao (istovremenom) otklanjanju metafizičkih sastojaka iz empirijskih nauka nespojiva sa njegovim shvatanjem metafizike u prvome, najširem značenju (gde su obuhvaćene a. filozofske teorije, b. matematika i logika, v. religiozna učenja i svi pseudonaučni iskazi), pošto bi to vodilo zahtevu za odstranjivanjem logike i matematike iz empirijskih nauka, što Poper svakako nikada nije posta-vljao kao svoj cilj. Prilikom kritičkog razmatranja Poperovog predloga kriterijuma razgraničenja, mogli bismo, znači, da istaknemo da je taj kriterijum ostao nedovoljno od-ređen, što može samo da suzi područje njegove praktične primenljivosti, da umanji njegovu plodotvornost, mada ostaje nesumnjivo da Poperov predlog rešenja pro-blema demarkacije (u smislu definicije date u drugome pasusu odeljka III) predstavlja značajan napredak u odnosu na prethodna i neka druga savremena rešenja toga problema.

177

Ali, Poperov predlog pruža ne samo dosledniju, sigurniju i jednostavniju osnovu za rešavanje problema razgraničenja, već isto tako baca novu svetlost i otvara nove mogućnosti za rešavanje i mnogih drugih spornih pitanja savremene filozofije (pre svega u oblasti logike, uključujući metodologiju, i teorije sa-znanja). Zbog toga bi sigurno bilo korisno i zanimljivo ispitati mogućnosti pri-mene Poperovog kriterijuma na različita konkretna područja, a zatim i sve nje-gove posledice u odnosu na razne druge logičko-gnoseološke probleme.

VII. Odnos empirijske nauke i metafizike Kao što smo videli, svojim kriterijumom razgraničenja Poper ne želi, jer nije ni mogućno niti je potrebno to učiniti, da potpuno i konačno odvoji empirijske od metafizičkih iskaza. On ne smatra uopšte da su to dve odeljene oblasti ljudskog saznavanja koje bi se mogle razmatrati sasvim nezavisno jedna od druge. Naprotiv, Poper uočava mnoge njihove uzajamne veze, uticaje i prožimanja. Evo šta kaže, na primer, o njihovoj istorijskoj povezanosti: "Istorijski govore-ći, sve (ili skoro sve) naučne teorije proistekle su iz mitova, a mit može sadr-žavati važne anticipacije naučnih teorija. Zato, ako se utvrdi da je neka teori-ja nenaučna ili ÄmetafizičkaÄ, time nije pronađeno da nije važna, da nema znača-ja, da je lišena značenja, da je besmislena." (PS, str. 162.) ‡ Ili: "Treba shvatiti da su mnogi metafizički sistemi vodili važnim naučnim rezultatima. Pominjem samo Demokritov sistem; i [openhauerov, koji je veoma sličan Frojdovom. Neki su isto tako, kao na primer Platonov, Malbranšov ili [openhauerov, divni sklopovi misli. Ali, istovremeno sam uveren da se treba boriti protiv onih metafizičkih sistema koji teže da nas omađijaju i zbune. Naravno, treba se tako-đe boriti i sa nemetafizičkim i antimetafizičkim sistemima, ako ispoljavaju ovu opasnu tendenciju." 18 Znači, ne poričući da je bilo i takvih metafizičkih ideja koje su ometale napredak nauke, Poper pre svega ističe značajnu ulogu onih metafizičkih ideja, kakva je, na primer, bila spekulativni atomizam, koje su odigrale značajnu ulogu u razvitku naučnog saznanja. [taviše, Poper je sklon da veruje da je, posmatrano iz psihološkog ugla, "naučno otkriće nemogućno bez vere u ideje čisto spekula-tivne vrste, ponekad čak potpuno maglovite; vere koja je sasvim nezasnovana s na-učne tačke gledišta i koja je do tog stepena ÄmetafizičkaÄ." (LSD, str. 38. = str. 72.) Pored toga, u osnovama empirijskih nauka leže izvesne pretpostavke metafizičkog karaktera u Poperovom smislu ovoga termina. Ali, Poper isto tako smatra da sve te pretpostavke nisu podjednako neophodne, tj. da se znatan broj metafizičkih učenja može protumačiti kao tipično hipostaziranje metodoloških pravila. Kao primere Poper uzima tzv. "princip uzročnosti", problem objektivnosti kao i "princip uniformnosti prirode".

1

178

8

The Open Society..., Vol. II, p. 299. (*u prevodu: str. 363, fn. 52)

Evo Poperovog teksta: "ÄPrincip uzročnostiÄ je tvrđenje da bilo koji događaj može da bude uzročno objašnjen ‡ da se može deduktivno predvideti. Prema načinu na koji se protumači reč ÄmožeÄ u ovom tvrđenju, ono će biti ili tautološko (analitičko), ili tvrđenje o realnosti (sintetičko). Jer, ako ÄmožeÄ znači da je uvek logički mogućno konstruisati uzročno objašnjenje, onda je ovo tvrđenje tautološko, pošto za bilo kakvo predviđanje možemo uvek da na-đemo univerzalne iskaze i početne uslove iz kojih se to predvi-đanje može izvesti. (Naravno, sasvim je drugo pitanje da li su ovi univerzalni iskazi bili sta-vljeni na probu i potkrepljeni u drugim slučajevima.) Ali, ako ÄmožeÄ treba da znači da svetom vladaju striktni zakoni, da je svet tako izgrađen da je svaki specifični događaj primer neke univerzalne pravilnosti ili zakona, onda je ovo tvrđenje, po opštem priznanju, sintetičko. U tome slučaju ono nije podložno opovrgavanju... Zbog toga neću ni prihvatiti ni odbaciti Äprincip uzročnostiÄ; zadovoljiću se jednostavno da ga isključim, kao ÄmetafizičkiÄ, iz sfere nauke. No, predložiću metodološko pravilo koje tako neposredno korespondira sa Äprincipom uzročnostiÄ da se ovaj može uzeti kao metafizička verzija toga pravila. To je prosto pravilo da ne treba da odbacujemo traganje za univerzalnim zakonima i koherentnim teorijskim sistemom, niti da ikada napustimo naše pokušaje da uzročno objasnimo bilo koju vrstu događaja koje možemo da opiše-mo." (LSD, str. 61. = str. 93. prevoda) Za princip naučne objektivnosti Poper takođe smatra da se može shvatiti kao metodološko pravilo, kao pravilo da se u nauci mogu iznositi samo takvi iskazi koji su intersubjektivno proverljivi. I "princip uniformno-sti prirode", po mišljenju Popera, izražava u stvari na veoma površan način jedno važno metodološko pravilo ‡ postulat o invarijantnosti prirodnih zakona, kako u odnosu na prostor tako i u odnosu na vreme. Inače, sama metodološka pra-vila Poper posmatra kao konvencije u tom smislu što u velikoj meri zavise od našeg stava prema nauci, od našeg poimanja nauke (v. uvodni deo odeljka IV). Tako, u skladu sa svojim poimanjem nauke, Poper predlaže da se "princip uzročnosti" zameni odgovarajućim metodološkim pravilom, jer smatra kako je sasvim opravdana odluka naučnika da nikada ne napusti svoje traganje za zakoni-ma. U tome smislu mu se čak i metafizička vera u uzročnost u svojim različitim ispoljavanjima čini plodotvornijom od bilo koje indeterminističke metafi-zike one vrste koju zastupa, na primer, Hajzenberg. "Veze koje ne treba tražiti daleko", kaže Poper, "mogu se lako prevideti ako se neprekidno ponavlja da je traganje za nekom takvom vezom Älišeno značenjaÄ." (LSD, str. 248. = str. 277. prevoda)

179

Međutim, ako Hajzenbergova formula, smatra Poper, ne vodi nužno inde-terminističkim zaključcima, ne znači da ne može postojati nikakav drugi empi-rijski iskaz koji opravdava, na primer, zaključak da je uzaludno ili lišeno zna-čenja ili "nemogućno" tragati za zakonima i pojedinačnim predviđanjima. "Međutim," kaže Poper, "ne može biti empirijskog iskaza koji će imati takve metodološke posledice što bi nas mogle primorati da napustimo traganje za zakonima. Jer, iskaz za koji se pretpostavlja da je slobodan od metafizičkih ele-menata, može imati indeterminističke zaključke samo ukoliko su ti zaključci opovrgljivi. Međutim, njihova pogrešnost se može pokazati samo ako uspemo da formulišemo zakone i da iz njih dedukujemo predviđanja koja su potkrepljena. Prema tome, ako uzmemo da su ovi indeterministički zaključci empirijske hipo-teze, trebalo bi da pokušamo da ih stavimo na teške probe, tj. da ih opovrgnemo. A to znači da treba da tragamo za zakonima i predviđanjima. Mi, znači, ne može-mo poslušati bodrenje da odbacimo ovo traganje a da ne odbijemo da priznamo em-pirijski karatker ovih hipoteza. To pokazuje da bi bilo samoprotivrečno misli-ti da može postojati bilo kakva empirijska hipoteza koja bi nas mogla prisili-ti da napustimo traganje za zakonima." (LSD, str. 248-249. = str. 277. prevoda) Pored uočavanja uloge implicitnih pretpostavki metafizičkog karaktera, Poper je spreman da govori i o "metafizičkim elementima" u empirijskim teorijama. Kako to treba shvatiti? U čemu je razlika između metafizičkih pretpostavki i metafizičkih elemenata? "Empirijske teorije (kao što je njutnova)", kaže Poper, "mogu sadržati ÄmetafizičkeÄ elemente. Ali, ti elementi se ne mogu odstraniti čvrstim i utvrđenim pravilom; mada, ako nam pođe za rukom da teoriju predstavimo tako da ona postane veza između dela koji se može i dela koji se ne može staviti na probu, onda, naravno, znamo da sada možemo odstraniti jednu od njenih meta-fizičkih komponenti." (LSD, str. 85. = str. 117, fn. *1 u prevodu) Da bih ovo još bolje razjasnio, navešću objašnjenje koje mi je Poper dao u usmenom razgovoru: Poper u stvari smatra da se o postojanju "metafizičkih ele-menata" u empirijskim teorijama govori pre svega u tome smislu u kome možemo reći da "nikada ne znamo šta govorimo", jer nikada nismo u stanju da budemo sve-sni kakve sve posledice može imati bilo koje naše tvrđenje. O metafizičkim elementima u empirijskoj teoriji može se isto tako govoriti i u tome smislu što se nikada ne može tvrditi da u jednoj empirijskoj teoriji nema metafizi-čkih elemenata. Otkrivanje takvih elemenata u empirijskim teorijama jednako je, naravno, njihovoj eliminaciji. ‡ Mi možemo naslućivati da se u naučnom sistemu tu i tako mogu nalaziti metafizički elementi, ali su oni deo toga sistema, pa prema tome empirijski, sve dok ih ne izdvojimo, dok ih ne izolujemo, dok ih ne zamenimo nečim drugim. Ali, u sklopu različitih pitanja odnosa između empirijskih nauka i metafizike, jedno od veoma zanimljivih pitanja jeste: da li visoki stepen univerzalnosti mora da pređe u metafiziku, i kako razlikovati neke smele, maštovite naučne hipoteze od metafizičkih teorija?

180

Evo šta o tome kaže Poper u svojoj Logici naučnog istraživanja: "Mi neprekidno ističemo sugestije ‡ pretpostavke ili teorije ‡ svih mogućih stepena univerzalnosti. One teorije koje su na suviše visokom stepenu univerzalnosti (tj. previše udaljene od stupnja koji su dostigle proverljive nauke datog vremena) izvor su, možda, nekog Ämetafizičkog sistemaÄ. U tom slučaju, ako bi iz ovoga sistema trebalo da možemo izvesti iskaze ... koji pripadaju opštevažećem naučnom sistemu, među njima neće biti nekog novog iskaza koji se može staviti na probu, što znači da se ne može zamisliti nikakav krucijalni eksperiment (pod krucijalnim eksperimentom Poper podrazumeva onaj eksperiment koji je zamišljen da opovrgne jednu teoriju ili da odluči između dve suparničke teorije, S. N.) koji bi taj sistem stavio na probu. S druge strane, ako je za njega mogućno zamisliti krucijalni eksperiment, tada će taj sistem sadržati, u vidu početne aproksimacije, neku dobro potkrepljenu teoriju, a istovremeno i nešto novo ‡ i nešto što se može staviti na probu. Tako sistem, naravno, neće biti Ämetafizi-čkiÄ. U tom slučaju, taj sistem se može posmatrati kao novi korak napred u kvazi--induktivnoj evoluciji nauke... ... Kao ishod ovoga procesa, ideje koje su ranije plovile u višim metafizičkim regionima ponekad mogu da budu dostignute rastom nauke i tako uspo-stve kontakt sa njim (rastom nauke) i budu rešene. Primeri takvih ideja su ato-mizam; ideja jednog fizičkog ÄprincipaÄ ili prvobitnog elementa (iz kojeg su drugi izvedeni); teorija Zemljinog kretanja (kojoj se Bekon suprotstavljao kao fiktivnoj); stara korpuskularna teorija svetlosti; fluidna teorija elektrici-teta (oživljena kao elektron-gasna hipoteza ponašanja metala). Svi ti metafi-zički pojmovi i ideje mogli su pomoći, čak i u svojim ranijim oblicima, uvođenju reda u čovekovu sliku sveta, a u nekim slučajevima mogli su voditi i uspešnim predviđanjima. Ipak, neka ideja ove vrste dobija naučni status samo kada je predstavlje-na u formi koja je podložna opovrgavanju; drugim rečima, samo kada postane moguć-no empirijski odlučiti između nje i neke suparničke teorije." (LSD, str. 277-278. = str. 305. prevoda) Empirijske nauke, odnosno teorije empirijskih nauka, znači, neprekidno napreduju ka sve višim stupnjevima opštosti (kako bi se moglo reći, od suština nižega reda ka suštinama višega reda), ali ne apstraktne, već konkretne opštosti, mada će uvek biti i onih najopštijih stavova apstraktnog metafizičkog karaktera, koje empirijska nauka još nije dostigla ili ne može ni da pretenduje da dostigne, koji još nisu ili nikada neće moći da budu prikazani u formi koja je podložna opovrgavanju. Ovde bismo čak mogli napraviti razliku između: (1) prave metafizike, onoga što će zauvek ostati izvan domašaja empirijske nauke, tj. metafizike koja će zauvek ostati metafizika, i (2) metafizike u smislu iskaza koji prevazilaze u datom trenutku dostignuti stepen opšto-sti, ali se može zamisliti da će u perspektivi ući u domen nauke, tj. metafizike koja će samo privremeno biti metafizika. ‡ I jedni i drugi iskazi mogu biti sastavni delovi (kao još neotkriveni elementi ili kao neophodne pretpostavke), pojedinih empirijskih teorija ili sistema, bez opasnosti po njihov empirijski karakter, ali na štetu mere empirijskog sadržaja te teorije ili sistema, tj. na štetu njihovog stepena mogućnosti isprobavanja ili opovrgavanja. 181

Univerzalni iskazi metafizičkog karaktera takve su prirode da ništa ne zabranjuju; zbog toga oni i najmanje govore o konkretnim stvarima i pojavama u svetu, njihov nivo informativnosti je nizak. Univerzalni iskazi empirijskih na-uka, koje ne zovemo uzalud "zakonima", jer uvek zabranjuju neke stvari i pojave (izlažući se tako mogućnosti opovrgavanja), međutim, govore nam mnogo više o sve-tu, poseduju određeni stepen informativnosti, koji je utoliko veći ukoliko više zabranjuju, jer tada i više kažu o konkretnim stvarima i pojavama u stvarnosti.

182

Iz svega ovoga vidi se da ne može biti ni govora o nekoj jasnoj i čvrstoj, dogmatski ili formalno postavljenoj, granici između empirijskih i metafizi-čkih teorija. Međutim, osnovno je sledeće: kroz sve različite aspekte ovoga odnosa glavni interes je ostao na empirijskim naukama, koje čine krv i meso rasta nauč-nog saznanja. Nauka je u tolikoj meri osnovna da se, ako ona stagnira, onda gubi i razgraničenje. Doprinos i funkcije metafizike takođe se određuju u odnosu na em-pirijske nauke, tj. u odnosu na zajednički zadatak empirijskih nauka i filozofi-je: zadatak razumevanja sveta. Možda ovde ne bi bilo loše pobrojati glavne vidove u kojima se, po shvatanju Popera, ogleda smisao metafizike, odnosno metafizičkih iskaza: (1) Pre svega, posmatrano baš u odnosu na empirijske nauke, Poper ne odriče, već priznaje važnost, značaj, značenje i smisao metafizičkim iskazima; pored toga, metafizički sistemi, kao u znatnom broju slučajeva divni sklopovi misli, mogu imati i visoku umetničku vrednost. (2) Istorijski gledano: s jedne strane, metafizički iskazi obično prethode empirijskim teorijama ("većina naših empirijskih teorija vodi poreklo iz mitova"); s druge strane, napredovanjem saznanja empirijskih nauka ka sve višim stupnjevima univerzalnosti, smanjuje se broj metafizičkih iskaza u ljudskom saznanju. (3) Psihološki gledano: vera u ideje čisto spekulativne vrste o postojanju zakonâ, pravilnostî koje možemo da otkrijemo, jeste ta koja omogućava naučna otkrića. Inače, metafizički iskazi mogu se javiti: (1) Kao neophodne implicitne pretpostavke koje leže u osnovama empi-rijskih teorija, mada neke mogu biti i suvišne (kao hipostazirana metodološka pravila), ili kao primenljive teorije metafizičkog karaktera (logika, matema-tika). U tome svojstvu oni vrše sledeće funkcije: a) određuju okvir objašnjavanja stvari i pojava u svetu; b) doprinose uvođenju reda u čovekovu sliku sveta; v) stvaraju standard onoga što predstavlja naučno objašnjenje. (2) Kao smele, maštovite pretpostavke o svetu ("dobra" metafizika). Tada mogu da odigraju sledeće uloge: a) otvaranje novih vidika, tj. sugerisanje problemâ; b) inspirisanje i podsticanje smišljanja neke teorije ili hipoteze empirijskih nauka, i tako ‡ vođenje važnim naučnim rezultatima; v) sugerisanje rešenja, tj. anticipiranje empirijskih teorija; g) ponekad mogu voditi i uspešnim predviđanjima. Trebalo bi, možda, ponovo skrenuti pažnju da je ovde reč o funkcijama afirmativnog karaktera i značaja, koje često mogu biti od presudne važnosti za razvitak ljudskog saznanja. Prema tome, brinući se pre svega baš za napredak em-pirijskih nauka, Poper zaista veoma visoko ocenjuje poželjnu funkciju metafi-zike. Naravno, on napominje da ima metafizičkih iskaza koji ne samo da ne vrše ove pohvalne funkcije, već pre svega, u vidu sistema, pogleda na svet, mogu imati tendenciju da omađijaju i zbune. Protiv takvih sistema, bez obzira da li su metafizički ili ne, treba se najodlučnije boriti, i to pre svega analiziranjem tih sistema i pokazivanjem da razumemo šta autor hoće da kaže, ali da to u stvari nije vredno napora da se razume. 183

VIII. Da li su metafizička učenja podložna racionalnom dokazivanju i kritici? ‡ Zaključak U vezi sa nemogućnošću opovrgavanja filozofskih teorija, tj. u vezi sa Poperovim kriterijumom razgraničenja, kao jedan od najvažnijih i najzanimljivi-jih problema iskrsava pitanje: da li se o teorijama koje nisu podložne opovrga-vanju (ali imaju svoje značenje, smisao i važnost) može racionalno diskutovati, a ako može, onda kako ćemo te teorije kritički diskutovati, kako se one mogu usvajati kao istinite ili odbacivati kao pogrešne, tj. kako ćemo praviti razli-ku između istinitih i pogrešnih metafizičkih teorija? ‡ (Na liniji rešenja koje daje Tarski, Poper zastupa i razvija teoriju istine koja predstavlja modifi-kovanu teoriju korespondencije, gde se ova dosta neodređena i neizvodljiva ideja zamenjuje prostijim idejama "zadovoljavanje" ili "ispunjavanje". Ali, ovde se nećemo upuštati u to pitanje.) 19

Zanimljivo je da Poper, pišući svoju Logiku naučnog istraživanja, nije bio svestan ovoga problema, mada se i u toj knjizi mogu naći neke naznake onih ideja koje su docnije ušle u njegov predlog rešenja toga pitanja (v. LSD, str. 16-17, 38 & 55 = str. 50-51, 71 i 88). Pretresanje i rešenje ovoga problema nalazimo u njegovom članku O statusu nauke i metafizike. Prikazaću što sažetije Poperovo postavljanje problema i njegovo rešenje. Da bi se problem jasnije izložio, smatra Poper, treba pogledati kako pravimo razliku između istinitih i pogrešnih teorija u ostala dva tipa teorija kojima se služimo, tj. (1) kod logičkih i matematičkih teorija, i (2) kod empirijskih i naučnih teorija. Ako to učinimo, videćemo da se služimo kritičkim ispitivanjem dveju ili više suparničkih teorija, koristeći se prilikom njihovog opovrgavanja u prvom slučaju logičkim, a u drugom empirijskim argumentima. Među-tim, kritička misao ostaje osnovni instrument, dok opažanja koristimo samo ukoliko se zgodno uklapaju u našu kritičku diskusiju. Ako sada ova razmatranja primenimo na filozofske teorije, onda naš problem možemo preformulisati na sledeći način. Da li je mogućno kritički ispitivati filozofske teorije koje nismo u stanju da opovrgnemo? Ako jeste, u čemu se sastoji kritička diskusija jedne teori-je ako ne u pokušaju da se ta teorija opovrgne? Ili: koje razumne argumente možemo izneti za ili protiv jedne teorije za koju znamo da je ne možemo ni dokazati ni opovrgnuti?

1

184

9

O tome v. moj članak "Poperovo shvatanje istine", revija Danas, Beograd, 29. avg. 1962. (*ovde preštampan kao odeljak u okviru studije "Filozofske teme Karla Popera", str. 89-92.)

Poperov odgovor je sledeći: "Ako filozofska teorija nije ništa više od jednog izolovanog tvrđenja o svetu, koje nam je bačeno s jednim prećutnim ÄUzmi ili ostaviÄ, i bez naznake bilo kakve veze sa ma čime drugim, onda će ona zaista bi-ti izvan diskusije. Ali, isto se može reći i za empirijske teorije... Drugim reči-ma, svaka racionalna teorija, bez obzira da li je naučna ili filozofska, racio-nalna je samo utoliko ukoliko pokušava da reši neke probleme. Teorija je shvat-ljiva i razumna samo u svojoj relaciji prema datoj problemskoj situaciji i može biti racionalno diskutovana jedino diskutovanjem ove relacije." (SS&M, str. 113.)

185

I dalje: "Ako sada pogledamo neku teoriju kao predlog rešenja jedne grupe problema, ona se neposredno predaje kritičkoj diskusiji ‡ čak i kada je neempirijska i nepodložna opovrgavanju. Jer, mi sada možemo postaviti ovakva pitanja: rešava li ona problem?, rešava li ga bolje od drugih teorija?, da nije možda samo pomerila problem?, da li je rešenje jednostavno?, da li je plodo-tvorno?, da li možda ne protivreči drugim filozofskim teorijama neophodnim za rešavanje drugih problema?" (SS&M, str. 113.) Može se primetiti da su termini kojima je u ovom poslednjem pasusu opi-sano racionalno diskutovanje metafizičkih teorija prilično neodređeni ili neegzaktni, za razliku, recimo, od uslova koje Poper postavlja za stavljanje na probu, odnosno opravdavanje empirijskih teorija (v. LSD, str. 32-33 = str. 66 prevoda). U razgovoru o ovome pitanju Poper je istakao da se pomenuti uslovi, osim drugoga, mogu primeniti i na metafizičke teorije, naravno, u nešto drugačijim formulacijama. Prema tome, ako bismo hteli da sažmemo Poperovo stanovište o diskutovanju metafizičkih teorija, onda bi u toj diskusiji trebalo ispitati i uzeti u obzir: (1) unutrašnju koherentnost teorije ili sistema, upoređivanjem zaključaka između sebe; (2) praktičnu primenljivost zaključaka koji se mogu izvesti iz takve teorije ili sistema; (3) to da li teorija predstavlja napredak u rasvetljavanju spornih tačaka i rešavanju problema u poređenju sa drugim, a naročito sa suparničkim teorijama; tj. da li nije samo pomerila problem; (4) to da li nas njene posledice osposobljavaju da pronađemo nedoslednosti i neadekvatnosti u starijim teorijama i da ustanovimo odakle potiču, s tim što ćemo pokazati da našim predlozima ne prete teškoće iste vrste; (5) to da li je predloženo rešenje jednostavno; (6) to da li je ono plodotvorno; (7) to da li nije u suprotnosti sa drugim filozofskim teorijama neophodnim za rešavanje drugih problema.

* *

186

*

Na osnovu svega izloženog smatramo da nije nimalo preterano zaključiti da Poperova rasprava o problemu razgraničavanja između empirijske nauke i me-tafizike, i njegov predlog rešenja toga problema predstavljaju vrhunski domet u rešavanju ovoga pitanja u savremenoj zapadnoj filozofiji. Razume se, ova tvrdnja nije dovoljno opravdana sve dok ne izložimo i druga gledišta koja postoje o ovome pitanju u savremenoj filozofiji i dok ne izvršimo upoređivanje tih gle-dišta sa Poperovim stanovištem. Ovaj zadatak treba da ispuni moj sledeći rad Savremena empiristička filozofija o problemu razgraničavanja između nauke i metafizike (*IDN, Beograd, 1965). Tek tada ćemo moći da vidimo sva preimućstva Poperovog predloga rešenja pitanja demarkacije i njegovog shvatanja metafizike uopšte. U stvari, značaj Poperovog rešenja problema demarkacije, kao i čitave njegove filozofije, leži u tome što je on uspeo da reši niz novih i vanredno zanimljivih pitanja u okviru jednog tradicionalnog (u smislu ne-lingvističkog) shvatanja o tome kojim problemima filozofija treba da se bavi. Zato se može reći da u anglo-američkome svetu Poperova filozofija zauzima jedno sasvim iz-dvojeno mesto. Pritom treba imati u vidu i izvesne ograničenosti i sužavanje područja Poperove istovremeno i kontemplativne i aktivističke orijentacije. Naime, Poper sasvim ispravno misli (sa svoje čisto teorijskosaznajne i u tom smislu kontemplativne pozicije) da mi ne srećemo svoja iskustva niti ih puštamo da kao reka teku preko nas, već da moramo biti aktivni, praviti svoja iskustva (u tom smislu je Poperovo gledište aktivističko). Mi smo ti koji uvek formulišemo pitanja koja će se postaviti prirodi; mi smo ti koji neprekidno postavljamo ta pitanja da bismo izvukli odsečno "da" ili "ne", jer priroda ne daje odgovor dok ne bude prisiljena (v. LSD, str. 280 = str. 307. prevoda). Ali, sužavanje domena filozofije na teorijskosaznajni aspekt, izdvajanje za filozofiju samo toga aspekta iz niza drugih aspekata složene celine prakse čovekove i preimućstvo je i nedostatak Poperove filozofije. Preimuć-stvo ‡ jer mu je usredsređivanje na ovu stranu omogućilo da sagleda i predloži rešenja za mnoge značajne probleme sa ovoga područja; nedostatak ‡ jer nema u vidu celokupnu čovekovu praksu, celog čoveka, ne samo kao saznavalačkog, već i kao prirodnog i društvenog bića. Poper je u stvari svestan postojanja i drugih aspekata: biološkog i socijalnog aspekta, ali ih smatra nižim, ne-osnovnim, njima se ne bavi. Sav je usmeren u drugom pravcu, prema cilju koji smatra najvišim ciljem čoveka: zado-voljavanje duhovne radoznalosti, duhovno oslobađanje od pogrešnih dogmi ‡ savladavanje mentalnog ropstva. Evo nekoliko osnovnih tehničkih termina Poperovih i odgovarajućih naših reči za koje sam se opredelio: corroboration falsification falsifiability falsifiable

= = = =

potkrepljivanje, potkrepljenost opovrgavanje mogućnost opovrgavanja podložno opovrgavanju

187

refutation testing testability testable

188

= = = =

pobijanje isprobavanje; stavljanje na probu mogućnost isprobavanja (stavljanja na probu) podložno isprobavanju (stavljanju na probu)

POPEROVA KRITIKA MARKSIZMA Poper je u nas još veoma malo poznat, čak i u stručnim krugovima. Jedan od razloga svakako je to što do sada na naš jezik nije prevedena nijedna njegova knjiga.1 No, pored toga, mogućno je zapaziti i izvesnu meru apriorne odbojnosti prema Poperovim idejama. Ova odbojnost, međutim, nalazi svoje korene, s jedne strane, u krajnje negativnim ocenama Poperove političke filozofije i njegove kritike marksizma pre desetak-petnaest godina u vreme vladavine dogmatskog marksizma, koji je nepromišljeno i sa nekoliko stereotipnih argumenata odba-civao svaki kritički stav, a, s druge strane, i docnije, pa i sada, u olako lansira-noj predrasudi da se kod Popera, doduše, može naići na ponešto zanimljivo, ali da su inače njegove ideje nekako ekstravagantne, te u ozbiljnim razmatranji-ma raznih problema mogu bez veće štete i da se zaobiđu. [to se tiče prvog izvora neprijemčivosti, situacija je, mislim, potpuno jasna i ne zahteva nikakva dalja objašnjenja. Predrasudu o ekstravagantnosti treba, međutim, bar unekoliko razjasniti. Stvar je u tome što Poper jednim od osnovnih svojih do-prinosa savremenoj filozofskoj misli smatra svoju kritiku principa indukcije i odbacivanje čitavog induktivnog logičkog postupka (koji je do tada generalno sma-tran jednim od stubova svakog, pa i naučnog mišljenja). (Kao dosledan mislilac, Poper je, naravno, tu ideju, kao i druge svoje osnovne metodološke ideje, primenio prilikom razmatranja svih ostalih konkretnih problema, pa i onih društveno-političkih.) Da se dokaže neosnovanost jedne ovakve predrasude, trebalo bi, međutim, dosta prostora, tako da bi to predstavljalo sasvim neopravdanu digresiju u odno-su na predmet ovoga članka. Zato ću se ovom prilikom zadovoljiti da napomenem toliko da niko još nije pokazao neosnovanost (mada se u nekim kontekstima može staviti opravdana primedba o prejakim formulacijama) osnovnih prigovo-ra koje je Poper učinio induktivnoj metodi. [Ti prigovori se odnose uglavnom na tri aspekta: (a) prvenstvo činjenica u logici otkrića (Poper tu pokazuje da je svaki iskaz svedočanstva teorijski is-kaz, to jest, da počiva na usvajanju određene teorije); (b) pripisivanje ‡ s logi-čkom izvesnošću ‡ određenog stepena potvrđenosti nekom stavu na osnovu podr-ške svedočanstava (Poper tu primećuje da rast nauke može da obesnaži bilo koju posebnu teoriju konfirmacije ‡ može biti neophodno da se induktivna mašina reprogramira sa svakim krupnijim teorijskim napretkom ‡ a sem toga, sâm izbor jezika nauke već podrazumeva pretpostavku o tome šta su relevantna svedočanstva za šta, a to ne potiče ni iz kakve induktivne logike, već iz naučnog teoretisa-nja); i (v) shvatanje da "funkcija konfirmacije" podleže računu verovatnoće (pobijanje ovoga shvatanja je čisto tehničke prirode).] 1

Red je napomenuti da "Nolit" 1973. godine priprema izdavanje prevoda Poperovog glavnog dela Logika naučnog otkrića. (*U poslednjih trideset godina prevedeno ih je još nekoliko: Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd, 1993; Traganje bez kraja, Nolit, Beograd, 1991; Beda istoricizma, u: Vladimir Gligorov /prir./, Kritika kolektivizma. Liberalna misao o socijalizmu, "Filip Višnjić", Beograd, 1988, str. 145-248; U traganju za boljim svetom, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci‡Novi Sad, 1999; kao i nekoliko članaka)

189

Naprotiv, svi oni koji su sa klasičnog problema indukcije, u smislu "induktivnog zaključivanja" (koje obuhvata kako otkrivanje teorija iz činjenica, tako i opravdavanje teorija), skrenuli u pravcu formalnog rešavanja problema opravdanja i njegovog povezivanja sa teorijom verovatnoće, pod pritiskom argu-menata morali su i na ovome uskom području da se sve dalje i dalje ograničavaju, svodeći čitavu induktivnu logiku ne više ni na rešavanje problema podrške svedočanstvima, već na čistu eksplikaciju logike verovatnoće u smislu teorije o racionalnom količniku klađenja. Tako savremeni teoretičari indukcije na-puštaju pokušaje ne samo jakog, već i slabog opravdanja teorija, dok je problem otkrića ili rasta saznanja, a pre svega naučnog saznanja, oduvek bio sasvim izvan njihovog domašaja. ‡ Odbacujući induktivni postupak ne kao postupak koji niko nikada ne praktikuje, već kao postupak koji u nauci ne samo da nije neophodan, nego nas vodi nedoslednostima, Poper je skrenuo u sasvim drugome pravcu ‡ u pravcu širokog polja istraživanja logike otkrića i teorijskog procenjivanja prihvatljivosti naučnih teorija. *

*

*

No, posle ovoga kraćeg uvoda i male digresije na izazovni problem induk-cije, mogao bih da pređem na svoju osnovnu temu, na razmatranje Poperove kritike marksizma, s tim što ću, prema potrebi, možda morati da podsetim na neke tačke Poperovog opšteg metodološkog stanovišta. Ukazaću odmah na nekoliko bitnih svojstava Poperove kritike marksizma, koje ga razlikuju od brojnih drugih pozvanih i nepozvanih kritičara marksističkih gledišta. Pre svega, Poper se trudi i, kao što ćemo videti, u velikoj meri uspeva da polemiše sa izvornim stavovima samoga Marksa, ne mešajući Marksovu misao sa različitim njenim docnijim zvaničnim ili poluzvaničnim tumačenjima. Drugo, u skladu sa svojim opštim metodološkim stavom, Poper se takođe trudi, ponekad opet sa uspehom, da polemiše sa najjačom varijantom i najpovoljnijom formulacijom tuđega gledišta, u ovom slučaju, Mark-sova gledišta. Treće, za Popera se može reći da je, kao i s âm Marks, racionali-sta u tom smislu što je spreman da čuje kritičke argumente i da uči iz iskustva, ne pozivajući se mnogo na iracionalne komponente čovekove ličnosti. Zbog toga kod Popera skoro da nema one tako česte impresionističke, strasne i ideološke (u smislu nenaučne) kritike marksizma, već je reč o ozbiljnim analizama i pobi-janju argumenata kontraargumentima. S obzirom na ovako pohvalne metodološke odlike Poperove kritike marksizma, nije teško zaključiti da imamo posla sa ozbiljnim kritiča-rem, čije primedbe zaslužuju da budu ozbiljno razmatrane. Ovo tim pre, što samo takva vrsta primedbi može da bude u stanju da podstakne dalji plodan razvoj i napredak kritikovane misli.

190

Na osnovu ovih opštih karakteristika, mogućno je isto tako sasvim oprav-dano doći do zaključka da Poper ne odbacuje marksizam en bloc, da visoko ceni Marksa kao mislioca i da priznaje i prihvata mnoge Marksove postavke (anti-psihologizam i primenu racionalne metode na probleme društvenog života itd). Možda je umesno odmah izneti šta to Poper ceni kod Marksa. Pre svega, Poper ističe ‡ u kontrastu prema drugim levim hegelijancima ‡ značajan "huma-nistički impuls" Marksove pozicije; dalje, on ceni, mada ne smatra u celini us-pešnim, Marksov pokušaj da primeni racionalne metode na najaktuelnije pro-bleme društvenog života i da nam tako u mnogom pogledu otvori oči i izoštri pogled. "Povratak na premarksovsku društvenu nauku", kaže Poper, "nezamisliv je. Svi moderni autori duguju Marksu, čak i onda ako to ne znaju. To je naročito tačno za one pisce koji se ne slažu sa Marksovim učenjima, kao što je moj slu-čaj; a ja spremno priznajem da moje razmatranje, recimo, Platona ili Hegela, nosi pečat Marksova uticaja." 2 Mislim da je Poperov opis Marksove misaone ličnosti tačniji i rečitiji nego u mnogih marksista. Navešću zato čitav jedan pasus iz Poperove knjige Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji: "O Marksu se ne može suditi po pravdi", kaže Poper, "ukoliko se ne uviđa i ne priznaje njegova iskrenost. njegova otvorenost duha, njegov osećaj za činjenice, njegovo nepoverenje prema verbalizmu, posebno prema moralističkom praznoslovlju, učinili su ga jednim od najuticaj-nijih svetskih boraca protiv hipokrizije i farisejstva. Imao je žarku želju da pomogne potlačenima i bio je potpuno svestan da to treba da se pokaže ne samo na rečima, već i na delu. Kako su njegovi glavni talenti bili teorijski, ogroman rad je posvetio kovanju onoga što je verovao da predstavlja naučna oruđa u borbi za po-boljšanje sudbine velike većine ljudi. njegova iskrenost u traganju za istinom i njegovo intelektualno poštenje ističu ga, verujem, u odnosu na mnoge njegove sledbenike..."3 No, posle svega što je do sada rečeno, mnogi će s pravom upitati: kako i zašto onda Poper ipak napada i kritikuje Marksa? Radi veće jasnoće, odmah ću pružiti jedan uopšten odgovor, koji će zatim, u toku daljeg izlaganja, biti s raz-ličitih strana detaljnije osvetljen. Težište Poperove kritike marksizma usme-reno je na ono što, po svoj prilici, zaista i predstavlja najslabiju stranu ovoga učenja, a to je futurološki aspekt marksizma, odnosno gledište da društvenim problemima može da se priđe ili da društveni razvoj može da se sagleda kroz istorijska predviđanja na naučnoj osnovi.

2

Popper, K. R., The Open Society and its Enemies, II, London, Routledge & Kegan Paul, 1962, pp. 81-82. (*u prevodu: str. 101102.)

3

Ibid., p. 82. (*u prevodu: str. 102.)

191

Poper optužuje Marksa za istoricizam, to jest za čisto istorijsku teori-ju koja ima za cilj da predvidi budući tok ekonomskog razvoja i razvoja političke moći, a posebno revolucijâ. U prilog ovom učenju mogu se u Marksa zaista naći mnogi tekstovi upravo takve prirode, a tu karakteristiku stvarno su dugo vremena i sami marksisti isticali u prvi plan kada je trebalo ukazati na ono bitno novo i značajno u marksističkoj teoriji preobražaja društva i ostvarenja pravednijeg socijalističkog uređenja. U najnovije vreme, međutim, otkako su marksisti počeli ozbiljno da se bave do tada sasvim zapostavljenim sociološkim istraživanjima, javlja se ipak izvesna sumnjičavost u pogledu stvarnih mogućnosti i pravoga karaktera predviđanja u oblasti društvenih pojava, pa se onda kod uka-zivanja na bitno novo i značajno u marksističkoj teoriji preobražaja društva, težište najčešće pre-bacuje na njegove humanističke filozofske osnove. Treba istaći i to da u kritici Marksova istoricizma Poper ne polazi od ukazivanja na propuste, niti pridaje naročitu važnost naglašavanju konkretnih pogrešaka kada je reč o različitim predviđanjima koja je Marks dao u pogledu budućeg razvoja evropskog, a pre svega engleskog kapitalističkog društva, koje je najpomnije proučavao. Za Popera je bitan logički argument protiv istoricizma, koji je mogućno sažeti u sledećih nekoliko iskaza: (1) Na tok ljudske istorije snažno utiče rast ljudskog znanja. (Istinitost ove premise moraju da priznaju čak i oni koji u našim idejama, uključujući naše naučne ideje, vide samo nusproizvode materijalnog razvoja ove ili one vrste.) (2) Budući rast našeg naučnog znanja mi nismo u stanju da predvidimo racionalnim ili naučnim metodama. (Mogućno je, naime, logički dokazati da ni-kakav naučni predviđač ‡ bez obzira da li je reč o čoveku naučniku ili o račun-skoj mašini ‡ ne može naučnim metodama da predskaže svoje sopstvene buduće rezultate; takvi pokušaji mogu da donesu rezultat samo pošto se događaj odigrao, kada je za predviđanje već suviše dockan.) (3) Prema tome, nismo u stanju da predviđamo budući tok ljudske istorije. Ne može da postoji nikakva naučna teorija istorijskog razvoja koja bi poslužila kao osnova za sigurno istorijsko predviđanje. 4 ^ini mi se da je ovaj argument na mestu, što, treba odmah upozoriti, uop-šte ne isključuje naučno saznavanje stvarnih alternativnih mogućnosti preobra-žaja koje u sebi nosi ovaj ili onaj momenat društvenog razvoja, kao što ne znači ni odricanje od aktivističke pozicije. [taviše, mogućnosti aktivnog angažova-nja u izgradnji vrednije budućnosti otvorene su u pravom smislu tek sa pozicijom njene nepredvidljivosti, a ne sa gledišta koje, unoseći kategoriju naučnog pred-viđanja i u društvene nauke, mora da zastupa tezu da je glavni tok istorije una-pred determinisan, te da ga ni dobra volja ni razum ne mogu izmeniti.

4

192

v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961, pp. V-VII (*u prevodu: str. 146-147.)

Dakle, proces društvene evolucije ne sadrži takve zakonite pravilnosti koje bi činile tok ljudske istorije predvidljivim i neizbežnim, već nosi u sebi samo labavo naznačen trend. Društvena nauka može da otkrije zakonitosti koje će razja-sniti neke nenameravane posledice ljudskog delovanja, ali nema zakona za čitav sistem. Savremeni jugoslovenski marksisti, i ne samo oni, Marksu pripisuju upravo takvu aktivističku poziciju, zasnovanu na mogućnosti biranja ili oprede-ljivanja za jednu od dve ili više mogućnih alternativa. Da li to, onda, znači da je Poperova kritika Marksa u ovome pogledu neumesna i neopravdana? Po mome mi-šljenju, mogu to odmah da kažem, ova kritika nije neumesna i neopravdana već i samim tim što je zasnovana na mnogim eksplicitnim i nedvosmislenim Markso-vim tekstovima, kao što je, recimo, sledeći odlomak iz predgovora prvome tomu Kapitala: "Kada neko društvo uspe da pronađe putanju zakona svoga kretanja, ... ne može ono niti preskočiti niti naredbama izostaviti faze prirodnog razvit-ka. Ali, porođajne bolove može i da skrati i da ublaži." 5 S druge strane, treba i to priznati, mislim da za svoju tezu o elastičnoj determinisanosti društvenih pojava, sa otvaranjem više mogućnosti između kojih može da se bira, savremeni aktivisti-čki marksizam teško može naći direktne potvrde u Marksovim tekstovima, premda je takvu tezu mogućno s pravom dedukovati iz izvesnih Marksovih opštih filozofskih, ili ako hoćete, dijalektičkih odnosno metodoloških pretpostavki, koje onda pomenuti savremeni marksistički filozofi ističu, i po mome mišljenju, s pravom ističu, kao suštinske za marksizam. Ovde je, mislim, umesno staviti još jednu primedbu: danas je filozofima nauke sasvim jasno da se naučna metoda ne poistovećuje sa striktnim determini-zmom, to jest, da je mogućno biti strogo naučan i bez pretpostavke striktnog de-terminizma. No, kako zapaža Poper, ne može se prigovarati Marksu što je zastupao suprotno, determinističko gledište, kada je to bilo stanovište najbo-ljih naučnika njegova vremena. 6 Najzad, u vezi sa ovim pitanjem treba naglasiti i to da Poper uviđa činje-nicu da naše znanje o društvu sve više raste, posebno u smislu proučavanja i sa-glédanja nenameravanih posledica naših planova i postupaka, tako da čovek jednoga dana zaista može da postane svesni stvaralac možda i većega dela svoje sopstve-ne sudbine. No, Poper istovremeno upozorava da je to stvar stepena i da, ma koli-ko se mi usavršili u predviđanju mnogih nenameravanih posledica naših postupaka (što je glavni cilj čitave socijalne tehnologije), uvek će biti dosta i onih po-sledica koje nismo predvideli.7 Drugi pravac Poperove kritike marksizma usmeren je prema njegovom ekonomi-stičkom aspektu. Da vidimo kako Poper tumači i kako onda kritikuje ovu tezu.

5 6 7

Marks, K., Kapital, I, Beograd, Kultura, 1947, str. XLVI. v. Popper, K. R., The Open Society..., p. 85. (*u prevodu: str. 106.) v. Ibid., p. 94. (*u prevodu: str. 116.)

193

Pozivajući se opet na tekstove samoga Marksa, Poper ističe da je tu reč o stanovištu koje ljudske aktere ne pozornici istorije, uključujući i one "velike", posmatra kao obične lutke, neodoljivo vučene ekonomskim žicama ‡ istorijskim silama nad kojima nemaju nikakve kontrole. Pozornica istorije postavljena je u društveni sistem koji sve nas vezuje, smeštena je u "carstvo nužnosti", s tim što Marks čovečanstvu ipak otvara perspektivu da će jednoga dana ovaj sistem propasti i da će ljudi dostići "carstvo slobode". No, Poper takođe vrlo dobro uočava da bi se za Marksa teško moglo reći da je predstavnik neke radikalne forme materijalizma, to jest, da bi teško bilo poistovetiti Marksov ekono-mizam sa onom vrstom materijalizma koja podrazumeva jedan prezriv ili omalo-važavajući stav prema ljudskom duhovnom životu.8 Ističući originalnost i zna-čaj Marksova uviđanja ‡ koje većina njegovih sledbenika sve više prećutno zane-maruje ili odbacuje ‡ o tome da materijalni svet i njegove nužnosti čine osnovu na kojoj počiva razvoj ljudskog društva, Poper napominje da Marksov ekonomizam nikada nije bio jednostran i isključiv, da Marks nikada nije osećao bilo kakvu ljubav za to "carstvo nužnosti"; naprotiv, da je mnogo polagao na negovanje duhov-nog sveta, "carstva slobode", ili duhovne strane ljudske prirode. 9 Ovu interpretaciju je zaista mogućno potkrepiti mnogim Marksovim tekstovima. Recimo, opet iz predgovora I tomu Kapitala: "Idejni svet nije ništa drugo do materijalni svet prenet i prerađen u čovekovoj glavi"; 10 ili iz II toma Kapitala: "Carstvo slobode počinje u stvari tek tamo gde prestaje rad koji je od-ređen nevoljom i spoljašnjom svrsishodnošću; po prirodi stvari, ono, dakle, leži s one strane oblasti same materijalne proizvodnje. Kao god što divljak mora da se bori s prirodom da bi zadovoljio svoje potrebe, da bi održao i reprodukovao svoj život, tako to mora činiti i civilizovani čovek, i on to mora u svim društvenim oblicima i pod svim mogućnim načinima proizvodnje. S njegovim razvitkom proširuje se ovo carstvo prirodne nužnosti, jer se uvećavaju potrebe. Ali se u isto vreme uvećavaju proizvodne snage koje te potrebe zadovoljavaju. Sloboda se u ovoj oblasti može sastojati samo u tome da udruženi čovek, udruženi proiz-vođači, racionalno urede ovaj svoj promet materije s prirodom, da ga dovedu pod svoju zajedničku kontrolu, umesto da on njima gospodari kao neka slepa sila; da ga vrše s najmanjim utroškom snage i pod uslovima koji su najdostojniji i najpri-mereniji njihovoj ljudskoj prirodi. Ali, to uvek ostaje carstvo nužnosti. S one strane njega počinje razvitak ljudske snage koji je svrha sâm sebi, pravo carstvo slobode, ali koje može da procveta samo na ovom carstvu nužnosti kao svojoj osno-vi." 11 I zbilja, ne treba izgubiti iz vida da za Marksa pravo carstvo slobode po-čiva na carstvu nužnosti, jer kada bi čoveku bilo dostupno da postane savršeno slobodan, onda bi sve društvene nauke izgubile svaki svoj razlog postojanja.

8 9 1

0

1

1

194

v. Ibid., pp. 102 & 104. (*u prevodu: str. 126 i 129.) v. Ibid., p. 103. (*u prevodu: str. 129.) Marks, K., Kapital, I, str. LIV. Marks, K., Kapital, III, Beograd, Kultura, 1948, str. 710-711.

Ostajući na ovakvom tumačenju Marksova ekonomizma, gde se izraz "počivati" ne naglašava previše, već se uzima u uobičajenom neodređenom zna-čenju, Poper ovu Marksovu tezu smatra sasvim zdravim gledištem; stanovište da se istorija ideja ne dâ razumeti ako se ne uzmu u obzir uslovi njihovog nastanka, uključujući tu i situaciju njihovih nosilaca, od kojih uslova ekonomska strana ima vrlo veliki značaj, za to stanovište Poper smatra da je od trajnog uticaja. No, istovremeno, Poper ističe da je snažno naglašavanje ekonomske osnove, kao krajnje osnove svake vrste razvoja, pogrešno i neodrživo, te umesno primećuje da je u svakom pojedinačnom slučaju vrlo lako preceniti značaj ekonomskih uslova. No, sama istorija marksizma, kako ističe Poper, ili sâm nastanak i razvoj ruske revolucije, mogu da posluže kao primeri koji očigledno pobijaju tezu preteranog ekonomskog determinizma. 12 [to se tiče Marksove ideje o svoj istoriji kao istoriji klasne borbe, Poper kaže da ona predstavlja vrlo značajnu sugestiju pre svega za istoričara razvoja političke moći, mada opet ne bi trebalo previše ozbiljno uzeti Marksov izraz "sva istorija". Ali, i pored ovakvoga priznanja, Poper smatra da bismo ovu Marksovu teoriju morali uzeti kao opasno pojednostavljivanje. Ovo svoje tvrđe-nje Poper potkrepljuje vrlo sumnjivim argumentom da razlike u interesima kako unutar vladajuće tako i u okviru eksploatisane klase idu toliko daleko da čine neumesnim njiho-vo suprotstavljanje. 13 Marksova teorija države i Marksovo shvatanje politike privlače isto tako posebnu pažnju Popera. Marksovo poimanje države kao oruđa klasne vlada-vine, odnosno kao dela mašinerije pomoću koje vladajuća klasa vodi svoju borbu, delimično je institucionalna, a delimično esencijalistička. Ona je institucionalna, kao što primećuje Poper, ukoliko Marks pokušava da utvrdi koje praktične funkcije imaju pravne institucije u društvenom životu; ona je, međutim, esencijalistička, ukoliko Marks niti istražuje raznolikost ciljeva kojima bi te institucije mogle da služe (ili bi se moglo učiniti da služe), niti sugeriše koje bi institucionalne reforme bile neophodne kako bi se učinilo da država posluži onim ciljevima koje bi sâm mogao da smatra poželjnim. No, ni država ni politička moć, kao organizovana moć jedne klase za potči-njavanje druge, ne mogući odlučno da menjaju ekonomsku stvarnost, nikad nisu u stanju ni da budu od prvenstvenog značaja. Glavni, ako ne i jedini zadatak svake prosvećene političke aktivnosti, jeste da vodi računa da promene u pravno-političkoj nad-gradnji drže korak sa promenama u društvenoj stvarnosti, što će reći u sred-stvima za proizvodnju i u odnosima između klasa. Poper je ovde sklon da previše naglasi tu zavisnost pravnopolitičke nadgradnje u odnosu na ekonomsku osnovu, te da Marksu sasvim neopravdano pripiše tezu o nemoći politike. 14 Poper je, naravno, svestan da se za marksiste ne može reći da su se ikada u praksi pridržavali takve ili slične teze. Sem toga, s obzirom da je tezu umerenog ekonomizma ocenio kao sasvim umesnu, Poper potpuno neočekivano

1

1 1

2

v. Popper, K. R., The Open Society..., pp. 106-108 (*u prevodu: str. 133-135.) & Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, p. 332. 3 v. Popper, K. R., The Open Society..., p. 116. (*u prevodu: str. 142.) 4 v. Ibid., pp. 118-119. (*u prevodu: str. 144-145.)

195

odlazi u drugu krajnost i tvrdi da se ekonomska moć nalazi u punoj zavisnosti od politi-čke moći.15 Marksova teza o odumiranju države takođe je na udaru Poperove kritike. On ukazuje na poznati "paradoks slobode", to jest na to da je apsolutna sloboda jednaka neslobodi, nalazeći da je Marksovo gledište analogno liberalnom uve-renju da ono što nam je potrebno jeste jednakost s obzirom na izglede. To nam je zai-sta nužno, smatra Poper, ali ne i dovoljno, pošto jednakost izgledâ ne štiti manje obdarene, manje svirepe ili manje srećne od toga da ne postanu objekti eksploata-cije onih koji su obdareniji, svirepiji ili srećniji. 16 Možda je to zaista tako, ali treba imati u vidu da Marks zapravo ne govori o odumiranju države u smislu ukidanja svih opštih društvenih regulativa ili svake globalne organizovano-sti, u smislu ukidanja svake dijalektičke protivrečnosti između opšteg i poje-dinačnog, već govori o ukidanju države u smislu aparata prinude vladajuće nad podjarmljenom klasom. U tome značenju termina država odumire, što ne znači da joj se ne mogu naći neophodne i korisne funkcije, ukoliko se usvoji neko šire ili sasvim drugačije značenje toga termina. (Usvajanje drugačijeg značenja termina "država" podložno je, sa svoje strane, diskusiji, mada nije od bitnoga značaja, kao što terminološke rasprave uopšte nisu.) Istini za volju, mnoge savremene mark-sističke teorije o odumiranju države, ili o deetatizaciji, veoma su sklone da nedijalektički previde bilo kakve poželjne, a još manje neophodne funkcije države, mada termin "država" upotrebljavaju skoro isključivo u jednom znatno širem značenju. Prelazeći na detaljnije razmatranje Marksove argumentacije u prilog njegovom istorijskom predviđanju propasti kapitalizma i pobede socijalizma, Poper stavlja veći broj primedbi: Pre svega, Poper primećuje da ni Marks niti ma ko od njegovih sledbeni-ka, nije nikada pokazao da socijalizam u smislu besklasnog društva ("jedne udru-ženja u kojem slobodni razvoj svakog pojedinca predstavlja garantiju slobodnog razvoja za sve") predstavlja jedinu mogućnu alternativu svirepoj eksploataciji onoga ekonomskog sistema koji je Marks nazvao "kapitalizam" i koji je opisao pre više od jednoga veka.

1

5

1

6

196

v. Ibid., pp. 129 & 128. (*u prevodu: str. 156-159.) v. Ibid., pp. 126-127. (*u prevodu: str. 154.)

U stvari, takav ekonomski sistem koji je Marks nazvao "kapitalizam" već dosta davno je prestao da postoji bilo gde. Zbog toga je Marks, kako uočava Poper, u stvari bio u pravu kada je ‡ nasuprot apologetima koji su predviđali večno trajanje kapitalističkog sistema ‡ tvrdio da taj sistem neće biti dugoga veka. Nekontrolisani (neograničeni) kapitalizam ustupio je mesto novome isto-rijskom periodu političkog intervencionizma, mešanja države u ekonomski ži-vot. Intervencionizam je, naravno, poprimio različite oblike. Postoji ruska vari-janta; a postoji i demokratski intervencionizam Engleske, Sjedinjenih Država i takozvanih "manjih demokratija" na čelu sa [vedskom, gde je tehnologija demo-kratske intervencije dostigla svoj do sada najviši stupanj. Koliko je krajnje neumesno poistovećivati ekonomski sistem modernih buržoaskih demokratija sa onim sistemom koji je Marks nazivao "kapitalizam", mogućno je najbolje videti ako se pogleda onih deset tačaka programa koje bi pro-leteri po dolasku na vlast trebalo da sprovedu i koje su date u Manifestu Komu-nističke partije. Uporédimo te tačke sa stanjem u modernim demokratijama: 17 1. ukidanje svojine nad zemljom ‡ formalno nije ostvareno; 2. jako progresivni porez ‡ izvršeno; 3. ukidanje svih prava nasleđa ‡ velikim delom ostvareno uvođenjem ogromnih naslednih taksi; 4. konfiskovanje imovine svih emigranata i pobu-njenika ‡ bez posebnog značaja; 5. centralizacija kredita u rukama države preko Nacionalne banke sa državnim kapitalom i isključivim monopolom ‡ sprovedeno u većem broju zemalja; 6. centralna državna kontrola nad sredstvima za ko-munikaciju i transport ‡ sprovedeno u mnogim zemljama, pre svega manjim; 7. povećavanje broja i veličine fabrika i sredstava za proizvodnju koja pripadaju državi ‡ ostvareno u manjim demokratijama; 8. jednaka obaveza rada za sve, stva-ranje indu-strijskih armija, naročito za zemljoradnju ‡ napredak u ovome smeru u odnosu na Marksovo doba veoma je očigledan; 9. ujedinjavanje rada zemljoradnje i industrije, uticanje na postepeno odstranjivanje suprotnosti između grada i sela ‡ u mnogim zemljama učinjeni su odlučni koraci u ovome pravcu; 10. besplatno školovanje za svu decu u javnim (državnim) školama i ukidanje dečjeg rada u fabrikama ‡ prvi deo ispunjen u manjim demokratijama, a drugi svuda. 18

1

1

7

U stvari, Poper izostavlja neke tačke, ali ću ja to dopuniti kako ne bi bilo sumnji da je, možda, izostavljanje izvršeno radi efikasnije argumentacije. 8 v. Marks‡Engels, Manifest Komunističke partije, Beograd, Kultura, 1949, str. 64-66 & Popper, K. R., Ibid., pp. 140-141. (*u prevodu: str. 171-172.)

197

S ovim je u vezi i primedba u pogledu nužnosti revolucije, do koje je, po Marksu, trebalo da dođe zbog pojačanog pritiska kapitalizma na radničku klasu, koja postaje iz dana u dan sve brojnija. Empirijski podaci pokazuju, ističe Poper, da se ovakve tendencije razvoja nisu obistinile ‡ u bivšim najrazvijenijim ka-pitalističkim zemljama ekonomski pritisak na radničku klasu smanjio se(nije došlo do uvećavanja bogatstva na jednoj strani ‡ kod kapitalista, i do porasta bede na drugoj strani ‡ kod radništva), a klasa industrijskih radnika ispoljava vidnu težnju smanjivanja. Sem toga, između proletarijata i buržoazije, ume-sto da iščezne, razvila se vrlo brojna i vrlo razuđena srednja klasa.19 Poper se upušta i u neke primedbe čisto ekonomske prirode. Kako to ne spada u moju struku, ja ću se zadovoljiti da to ovde samo pomenem. Najbitnije je, svakako, Poperovo pobijanje zakona po kojem beda mora da se povećava naporedo sa povećavanjem akumulacije. (Poper odbacuje i pomoćnu hipotezu koja se poziva na kolonijalnu eksploataciju.) 20 Nekoliko reči o Poperovom komentaru Marksovog etičkog stava. U tom pogledu, mogao bih početi s time, Poperu je jasno da je Marks izbegavao svako eksplicitno formulisanje moralne teorije. On to objašnjava time što je Marks mrzeo propovedi, što je bio duboko nepoverljiv prema moralistima, koji obično propovedaju vodu pijući vino. No, postavljajući pitanje same mogućnosti marksi-stičke moralne teorije, Poper vrlo dobro primećuje da se u Marksa mogu naći dve protivrečne sklonosti ‡ istoricistička i aktivistička. Naime, između Marksova istoricizma, koji drži da se mi, bar pod kapitalizmom, moramo podvr-ći "neizbežnim zakonima", da ne možemo preskakati "prirodne faze evolucije" i da se moramo pokoriti iracionalnim silama istorije, s jedne strane, i njegovog aktivizma, koji je naročito došao do izražaja u Tezama o Fojerbahu, kao i svuda gde govori o socijalizmu kao "carstvu slobode", u kojem bi čovek trebalo da se oslobodi tih iracionalnih sila koje za sad još određuju njegov život i da postane gospodar svoje sopstvene društvene sredine, s druge strane ‡ postoji dosta dubok jaz. Drugo gledište je gledište stvaraoca, prvo je gledište onoga koji ostaje na proricanju neumitne sudbine; drugo je stanovište revolucionara, prvo više odgovara konzervativnom apologeti. 21

1

9

2

0

2

1

198

v. Ibid., pp. 146, 148, 156 & 159. (*u prevodu: str. 178-190.) v. Ibid., pp. 166-192. (*u prevodu: str. 200-230.) v. Ibid., pp. 199 & 201-202. (*u prevodu: str. 232 i 236-238.)

Sâm Poper, mislim da neće biti suvišno to ovde naglasti, uveliko simpatiše sa marksističkim aktivističkim gledištem, smatrajući da je zaista neophodno insistirati na urgentnosti društvenih problema našega vremena, da filozofi treba s time da se suoče i da ne smeju da se zadovolje tumačenjem sveta, već treba da pomognu da se taj svet promeni. U tom smislu, mada drži da je "nauč-ni" marksizam mrtav, 22 Poper drži da osećanje društvene odgovornosti i lju-bav za slobodu, koji su sadržani u Marksovoj misli, moraju da nadžive i da se da-lje razviju. Ali, Poper ovde postavlja pitanje: kakvu vrstu doprinosa filozofi mogu da učine ‡ ne prosto kao ljudi, ne samo kao građani, nego baš kao filozofi? Kao filozofi, smatra Poper, moramo pre svega izbeći da budemo gurnu-ti u slepo prihvatanje gotovih rešenja, ma kolika da je nužda trenutka; kao filozofi mi ne možemo da učinimo ništa bolje nego da kao kritičari metodâ priđemo problemima koji su pred nama, da kritički razmotrimo razna rešenja koja nude i zastupaju različite strane. 23 Utvrđujući na tekstovima stvarno postojanje ovoga jaza između Marksova istoricizma i aktivizma, Poper se pita za mogućnosti prevazilaženja te protiv-rečnosti. Osnovna mogućnost leži svakako u rasuđivanju u sledećem pravcu: naučnik koji se bavi društvenim naukama zna da su naše moralne ideje oruđa klasne borbe i može o njima da raspravlja ne usvajajući ih. Naravno, naučnik je svestan da ne može zaobići da se u toj borbi ne opredeli za neku stranu, pošto i sama rezervisanost na ovaj ili onaj način predstavlja određeno opredeljivanje. Prema tome, njegov problem postaje: na koju stranu da se opredeli, a ta odluka nužno povlači usvajanje određenog moralnog sistema. No, ako je naučnik raskr-stio sa moralnim tradicijama svoje klase i ako on tu svoju temeljnu odluku zasniva na svome naučnom predviđanju daljega razvoja društva, onda sama ta odlu-ka ne mora da bude moralne prirode. Drugim rečima, svoju temeljnu odluku naučnik ne mora da donosi pod pritiskom sentimentalne želje da pomogne po-tlačene, već do nje može doći i na osnovu racionalne procene da ne treba da pruža uzaludni otpor zakonima društvenog razvoja. 24

2

2

2

2

Ovde je, radi veće jasnoće, neophodno prikazati, u najkraćim crtama, Poperovo metodološko razlikovanje između "naučnog" i "metafizičkog". Uviđajući nemogućnost konkluzivne veri-fikacije ma kojeg opšteg iskaza, pa onda i naučnih teorija, Poper ne traži od naučnog si-stema da bude takav da može jednom zauvek da se izdvoji u pozitivnom smislu, već da mu je lo-gička forma takva da može da se izdvoji, putem empirijskih proba, u negativnom smislu, tj. da bude opovrgnut iskustvom. Pri tom, Poper ističe da ovaj njegov kriterijum razgraničavanja između nauke i metafizike ‡ za razliku od logičkopozitivističkog ‡ nikako ne predstavlja bilo kakav kriterijum značenja ili smisla (Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, London, Hutchinson, 1959, pp. 40-41; *u prevodu: str. 74, fn. *3). 3 v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 337 & Popper, K. R., The Open Society..., p. 211. (*u prevodu: str. 36-37.) 4 v. Popper, K. R., The Open Society..., pp. 203-204. (*u prevodu: str. 244-247.)

199

Ovo rešenje, razume se, stavlja težište na istoricistički, konzervativ-ni aspekt marksizma i sigurno da je preovladavalo, odnosno bilo jedino ispravno rešenje u vreme vladavine sovjetskog marksizma staljinističkog tipa. Argumen-ti protiv istoricizma uopšte ‡ važe i za ovakvo istoricističko zasnivanje mark-sističkog morala. Poper, međutim, smatra kako je i tvrđenje da temeljna odluka nije moralna odluka neodrživo, što takođe govori protiv pomenutog rešenja. Da bi dokazao neodrživost ovoga tvrđenja, Poper najpre izlaže princip pona-šanja koji je sadržan u toj odluci, a to je: "Prihvati moralni sistem budućnosti!", a zatim primećuje kako pitanje o tome da li ćemo usvojiti moral budućnosti jedino zato što je to moral budućnosti i sámo predstavlja upravo jedan moralni problem. [to se tiče samoga Marksa, Poper, čini mi se, sasvim ispravno smatra da bi Marks odbacio ovu istoricističku moralnu teoriju i da bi se pre opredelio za aktivističko stanovište. "Mnoge primedbe i mnogi postupci", kaže Poper, "do-kazuju da je Marks došao do socijalizma ne putem naučnog rasuđivanja, već preko moralnog impulsa, preko želje da pomogne ugnjetene, želje da oslobodi sramno eksploatisane i bedne radnike. Ne sumnjam", nastavlja Poper, "da ovaj moralni apel predstavlja tajnu uticaja njegovog učenja. A snagu ovoga apela ogromno je pojačala činjenica da Marks nije propovedao apstraktni moral... (... moral na rečima ‡ već moral na delu). @eleo je da unapredi društvo, a to poboljšanje zna-čilo je za njega više slobode, više jednakosti, više pravde, više sigurnosti, viši standard života, a posebno skraćivanje radnog dana koje radnicima odmah pruža neku slobodu. Ta njegova mržnja hipokrizije, njegovo opiranje da govori o ovim Ävisokim idealimaÄ, zajedno sa njegovim zadivljujućim optimizmom i ubeđe-njem da će se sve to ostvariti u bliskoj budućnosti, to je ono što ga je navelo da svoja moralna ubeđenja sakrije iza istoricističkih formulacija." 25 Najzad, pogledajmo koji su osnovni nedostaci Marksove dijalektike, kako ih sagleda Poper. Pre svega, Poper drži da je dijalektika, kao osnova Marksove istorijske metode, odnosno kao osnova naučnih predviđanja, previše neodređena i dovoljno rastegljiva da može vrlo lako protumačiti i objasniti svaku nepred-viđenu situaciju, kao što može da interpretira i objasni onu situaciju kada je nešto predvidela pa se to nije obistinilo. Drugim rečima, svaki ishod može da se uklopi u dijalektičku shemu, pa dijalektičar nema potrebe da se plaši da bi ga ma kakvo buduće iskustvo moglo opovrgnuti. U tom smislu, dijalektika je nenaučna i metafizička, što, naravno, ne povlači za sobom da je bez značenja i da ne igra nikakvu ulogu u razvoju saznanja. 26

2

5

2

6

200

Ibid., p. 207. (*u prevodu: str. 248-249.) Poper, štaviše, jasno naglašava ne samo da metafizika ima smisla, već da su čisto metafizičke ideje bile od ogromne važnosti za kosmologiju, odnosno za razumevanje sveta, uključujući i nas same kao deo toga sveta, što je prevashodno problem naučnog saznanja, ali je i legitimni filozofski problem, za koji su zainteresovani svi ljudi koji misle. (v. Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, pp. 15 & 19. /*u prevodu: str. 47 i 51./)

Naprotiv, dijalektički opis naučnog razvoja i uopšte razvoja ljudskih ideja i teorija, smatra Poper, ima puno smisla. Naime, često se stvarno događa da se jednoj ideji, kao tezi, suprotstavlja u kritičkom protivstavu njena antiteza, da bi na kraju obe bile prevaziđene u novoj celini, u sintezi. Polazeći od ovog aspekta dijalektike, Marks i Engels su često odlučno nalagali to da nauku ne treba tumačiti kao sistem konačnog i dobro utvrđenog znanja, ili "večnih istina", već pre kao nešto što se neprekidno razvija i napreduje. Naučnik ne bi bio čovek koji mnogo zna, već pre čovek koji je rešen da ne napusti svoje traganje za istinom. No, kao što Poper s punim pravom ističe, ovo pro-gresivno i antidogmatsko gledanje na nauku ortodoksni marksisti nikada nisu primenili u okviru svojih sopstvenih aktivnosti. Progresivna, antidogmatska nauka je kritična ‡ kritika je sâm njen život. Kritiku marksizma, međutim, pravoverni marksisti nikada nisu tolerisali, pa su, premda je Marks baš u tom smislu kritikovao Hegela ‡ nekad prikriveno, a nekad otvoreno usvajali gledi-šte po kojem marksistički sistem predstavlja vrhunac razvoja ljudske misli, koji se ne može prevazići. Tako su oni dijalektiku pretvorili u apologetiku.27

2

7

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, pp. 333-334.

201

* *

*

^ini mi se da je iz ovoga sažetog ali dosta iscrpnog pregleda Poperovih kritičkih primedbi upućenih Marksu mogućno zaključiti sledeće: prvo, dobar deo ovih primedbi, kao što smo videli, pogađa neke tačke koje stvarno predstavljaju slabe strane ili protivrečnosti Marksove misli; drugo, uglavnom nezavisno od ove Poperove kritike, a kroz sopstveni unutrašnji kritički raz-voj, savremena marksistička aktivistička i humanistička misao, u svojim najvi-šim dometima koji su nastali posle dugog razdoblja krajnje stagnacije ove misli, savladala je najveći deo tih postojećih slabosti ili protivrečnosti; treće, s obzirom da savremeni stvaralački marksizam, baš zato što jeste stvaralački i baš radi toga da bi ostao stvaralački, ulazi u otvoreni kritički dijalog sa svim glavnim tokovima savremene filozofske, ili, ako hoćete šire, društvene misli ‡ nije isključeno da bi metodološki u Poperovoj kritici mogao da naiđe na još neke podstreke za svoje dalje poboljšanje i razvoj.

202

NIJE LI POPER NAJBOljI MARKSISTA? ‡ Komentar na prilog F. Ejdlina ‡ Svestan izrazite ograničenosti prostora u publikaciji Nenjsletter, pokušaću najsažetije (a) da izložim nekoliko komentara koji će se odnositi prvenstveno na prilog F. Ejdlina "Nije li Poper najveći marksista?", 1 ali i na karakter Poperovog odnosa prema Marksu, i (b) da iznesem neke teze koje se tiču Marksovog metodološkog gledišta i, najzad, da izvedem svoj odgovor na pitanje koje je postavio F. Ejdlin. Povodom priloga F. Ejdlina želim da kažem: (1) Glavni nedostatak toga pokušaja da se odgovori na postavljeno pitanje vidim u tome što je navedenom pitanju autor prišao koristeći kriterijume koji ne pripadaju Marksovoj, već Poperovoj metodologiji. Poper (kao što lično priznaje ne samo za sebe, već smatra da to važi za "sve moderne autore na području društve-nih nauka") "duguje Marksu". ("To je naročito tačno za one pisce koji se ne slažu sa Marksovim učenjima, kao što je moj slučaj."2) To znači da se Marksov uticaj na Popera ispoljio pre svega u vidu snažnog podstreka za pažljivu i temeljitu izgra-dnju i razradu protivstanovišta, a manje u afirmativnom smislu prilikom bavljenja nekom veoma specifičnom problematikom ("moje razmatranje, recimo, Platona i Hegela, nosi pečat Marksova uticaja" 3). S obzirom da je osnovni uticaj "negativ-nog smera" (pri čemu se Poper trudio, ne uvek sa podjednakim uspehom, da, u skladu sa svojim metodološkim gledištem, polemiše sa najjačom varijantom i najpovolj-nijom formulacijom Marksova shvatanja), teško da bi se moglo očekivati slaganje u bitnim elementima između učenjâ Marksa i Popera; stoga mislim da nema razloga tražiti kod Popera neko istinsko unapređivanje Marksova stanovišta. To ipak ne znači da Poperovo gledište ‡ kada je reč o osnovnim elementi-ma naučne metode ‡ ne može pretendovati da predstavlja pomak napred u odnosu na Marksa, i to, naravno, po takvim kriterijumima koje bi i sâm Marks mogao da prihvati. Ali, to sigurno nije pomak napred, nije dalje usavršavanje i napredova-nje samih Marksovih gledišta! U vezi s tim je i:

1 2 3

Nenjsletter, 1983, vol. I, Nos. 3 & 4, pp. 18-20. K. Popper, The Open Society and its Enemies, vol. II, pp. 81-82. (*u prevodu: str. 101-102.) Ibid.

203

(2) Ne vidim zašto bi Marks morao da bira između Poperove revizije (bolje reći ukazivanja na alternativne metode pristupanja naučnom saznanju) i one revizije koju su njegove metode doživele kod teoretičara koji sebe danas nazivaju marksistima? ^ini se da bi bilo prirodnije pretpostaviti kako bi Marks najpre pokušao ispitati domete svoje metode (onako kako je on shvatao tu metodu) u novim, izmenjenim naučnim, filozofskim i društvenim okolnostima, kako bi onda eventualno izišao sa nekom sopstvenom revizijom svoje metode. (3) Poper je, naravno, i bolji i uspešniji kritičar Marksa od većine drugih, samim tim što je tome poslu prišao ozbiljno, savesno i pošteno, pa onda i time što je, kao što primećuje F. Ejdlin, uzeo u obzir (nije nikako pogodan izraz "oprostio") to da je Marks morao biti žrtva određenih predrasuda svoga vremena kada je reč o prirodi nauke (imajući u vidu pre svega Marksov determinizam). ^ini mi se, na primer, da bi Marks danas sasvim sigurno odbacio striktni istoricizam ‡ ako ga je ikada zastupao u striktnom obliku ‡ pa onda i mogućnost potpuno sigurnog naučnog predviđanja budućnosti, čiju nužnost samo treba sazna-ti i u njenom pravcu delovati, to jest, bitno bi morao da revidira svoj pojam nauč-nog socijalizma! * *

*

Nekoliko komentara povodom Poperovog prilaza Marksu. (a) Poper s puno razloga primećuje: "... Mislim da je potpuno ispravno in-sistirati na tome da je marksizam u osnovi metoda. Ali, bilo bi pogrešno verova-ti da se kao metoda nalazi van domašaja napada", da bi onda doneo zaključak u kojem ne pravi razliku između dva sasvim različita kritička prilaza: (1) usmera-vanje kritike na metodu jednoga pogleda na svet (marksizma) kao na ono što je u njemu, po svemu sudeći, najbitnije, i (2) kritikovanje marksizma, ma šta on bio, tako što će se procenjivati polazeći od određenih metodoloških standarda. 4 No, bez obzira na ovu primedbu, postavlja se pitanje: kako je Poper de facto postupao u svojoj kritici? Kao metodolog par excellence on je pre svega koristio drugi prilaz, to jest, u svojoj kritici se rukovodio određenim metodološkim standardima, mada je delimično činio i (1), ukoliko je kritikovao neke speci-fič-ne strane Marksove metode ‡ istoricizam ili istorijskomaterijalistički pri-laz istoriji društva kao istoriji klasnih borbi. Poper se inače slagao i u potpu-nosti prihvatao Marksov antipsihologizam. U svemu ovome je najosobenije to da Poper zapravo nigde nije ni pokušao da izloži i kritički prodiskutuje Marksovu opštu dija-lektičku metodu razvoja ljudskog saznanja, što ‡ razume se ‡ predstavlja značajan nedostatak njegove kritike.

4

204

Ibid., p. 84. (*u prevodu: str. 104-105.)

(b) Po svemu sudeći, Poper nije bio u pravu što je Marksu pripisivao striktno determinističku poziciju kada je reč o društvenim procesima; preciznije, nije imao dovoljno osnova da tvrdi postojanje nepremostivog jaza između Marksovog istoricizma i njegovog društvenog aktivizma. Naime, kada Marks govori o "ulasku u društvene odnose nužno i protiv svoje volje", onda bi, kao što primećuje i M. Brdar, 5 bilo najprirodnije to shvati-ti tako da on ima u vidu takav istorijski proces koji bi se mogao nazvati smena generacija. U osnovi toga procesa leže one materijalne pretpostavke i uslovi koje jedan naraštaj (ljudî) nasleđuje od prethodnog, koji su, dakle, nastali nezavi-sno od volje ljudi koji čine novo pokolenje, bitno ih, međutim, određujući u njiho-vom samorazvoju i prisiljavajući ih da prihvate one oblike egzistencije i rada koje je uspostavila prethodna generacija. Ovakav proces, kao takav, nužno povlači za sobom da bi se moralo zastupati gledište kako su ovi uslovi i odnosi nezavisni od čoveka kao roda.

5

v. M. Brdar, Totalitet i pozitivizam, Beograd, Istr.-izd. centar SSO Srbije, 1981, str. 101-102.

205

Sem toga, i kada je u pitanju određena generacija koja je nasledila neku strukturu uslovâ i odnosâ, striktni istorijski determinizam važi jedino kada se ima u vidu pojedinac ili određeni skup pojedinaca u "prirodnom stanju" (kao neza-visnih objekata gde je jedinstvo spoljašnje), to jest kada se ti pojedinci odnose, kako bi Marks rekao, kao "krompiri u vreći". Takav determinizam, međutim, ne važi kada je reč o skupu pojedinaca u onome stanju koje je "oplemenjeno" kroz prak-su društvenih subjekata, gde je jedinstvo unutrašnje; naime, cilj ljudske prakse nikad nije održanje pod datim uslovima, već izmena tih uslova kroz saznavalački proces koji će nam neminovno ukazati na otvorene mogućnosti dalje izmene tih uslova i odnosa. Iz svega toga proizlazi da istoricizam Marksa (mada ne i većine njegovih sledbenika) sigurno ne mora podrazumevati ni ne podrazumeva nikakav fatalizam; naprotiv, njegova je uloga samo da otvori nešto sigurniji put aktivnoj borbi za bolje društvo i za život dostojan čoveka. * *

*

Najzad, nekoliko reči o samoj Marksovoj (dijalektičkoj) metodi. S obzirom na moju zamerku Poperu pod (a), može se, naravno, postaviti pi-tanje šta sam zapravo imao u vidu kada sam spomenuo Marksovu opštu dijalekti-čku metodu razvoja ljudskog saznanja? Ovo tim pre, što su neki istaknuti marksi-stički teoretičari (na primer, Lukač ili Sartr), kao i veći broj manje istaknu-tih, isticali tezu da rodno mesto i (za sad) jedino legitimno polje "primene" dijalektičke metode predstavljaju teorijske nauke o "ljudskim stvarima", dakle prvenstveno sama filozofija, a zatim istorija i druge društvene nauke. Ne upuštajući se u raspravljanje ovoga inače veoma zanimljivog pitanja, napomenuću to da sâm Marks sigurno nigde nije ograničavao svoju metodu na neko određeno područje stvarnosti. Ali, veoma je važno uočiti najpre šta ta opšta dijalektička metoda, za Marksa, ne bi smela da bude: ‡ Dijalektička metoda kod Marksa se ne svodi, niti bi se mogla svoditi, ni na kakve sheme ili kanonizovane valjane postupke mišljenja (bez obzira da li su shvaćeni kao nešto što se otkriva u stvarnosti, ili kao nešto a priori dato), koje bi onda prosto trebalo primeniti na bilo koji predmet saznanja; suprotno gledi-šte (koje su inače zastupali mnogi "marksisti", pre svega sovjetski) vodi porica-nju svakog značaja razuma i uobičajenih metoda istraživanja, vodi naivnoj uvere-nosti da prosto treba prići stvaranju nove, bolje logike koja će da zameni, ili bar da ispravi i poboljša staru, ograničenu i primitivnu.

206

‡ Ako i postoji opšta dijalektička metoda, sigurno da ne postoje opšte dijalektičke zakonitosti, pošto bi one, za zastupnike materijalističkog pogleda na svet, morale zauvek ostati metafizičkog karaktera, morale bi se nametati prirodnim činjenicama kao nešto spoljašnje; povodeći se za Hegelovim idealističkim sistemom, međutim, mnogi "marksisti" su govorili o "dijalektičkim zakonima" razvoja, koji važe za celokupnu stvarnost (kako za prirodu, tako i za dru-štvo i za ljudsko mišljenje); sem toga, takvi najopštiji dijalektički zakoni nužno bivaju trivijalni, ili pak previše rastegljivi i neodređeni, pa onda i krajnje neinformativni, odnosno nezanimljivi...

207

‡ Najzad, Marksovu dijalektičku metodu isto tako ne bi trebalo shvatiti ni kao metodu koja najsigurnije vodi novom znanju, u tome smislu što bi predsta-vljala nezamenljivu istraživačku metodu u naukama, kojom se nepogrešivo dolazi do istinitih zakona i teorija; oslobađajući se od ropskog tumačenja dogmi Stalji-novog "dijamata", mnogi sovjetski teoretičari su bili skloni da baš u ovome pravcu tragaju za smislom marksističke dijalektičke metode. Prelazeći na pozitivna obeležja, izgleda da je J. Aranđelović 6 s pravom primetio da je Marks svoju dijalektičku metodu zamislio prevashodno kao metodu izlaganja znanja, ali ne samo u smislu organizovanog prikazivanja utvrđe-nih znanja, već i u smislu prikazivanja samoga predmeta istraživanja, i to tako što će se na pojmovni način povratiti ono jedinstvo predmeta koje je tokom istraživanja bilo neophodno razbiti. Marks kaže: "... istraživanje ima da u tan-čine ovlada materijom, da analizira njene različite oblike razvitka i da iznađe njihov unutrašnji spoj. Tek kada je ovaj posao gotov, moći će se stvarno kretanje izložiti na odgovarajući način." U tom smislu se, kako kaže Marks, način izlaga-nja formalno mora razlikovati od načina istraživanja. 7 Za Marksa, znači, nije cilj dostići i izložiti bilo kakvu apstraktnu ce-linu znanja, već živu celinu predmeta koji nameće određeno jedinstvo postignu-tih saznanja. Marks piše: "Sirovost i neshvatanje sastoje se upravo u tome što se ono što je organski povezano dovodi u slučajan uzajamni odnos, u čisto misaonu vezu." Prema tome, dijalektička metoda nikako nije ona metoda kojom se otpoči-nje razvoj naučnog saznanja. Naprotiv, tek na vrlo visokom stupnju razvoja saznanja, posle veoma detaljnog istraživanja i temeljitog upoznavanja bitnih odnosa i osnovnih veza određenog predmeta, posle izgrađivanja onih apstraktnih pojmova koji su neophodni za ovladavanje celinom toga predmeta ‡ tek tada postaje mogućno dijalektičko izlaganje saznavalačkih uvida, odnosno misaono zahvatanje predmet-ne celine. Dijalektička metoda, razume se, nije nipošto ni jedina metoda valjanog saznanja, ni "samodovoljni oblik ljudske racionalnosti". Ali, s obzirom da apstraktnim sredstvima teži da izrazi konkretno jedinstvo predmeta, ona je primarno metoda misaonog zahvatanja konkretne celine. Takva znanja, naravno, pret-postavljaju aktivan, kritički odnos subjekta prema objektu saznanja. * *

6 7

208

*

v. J. Aranđelović, Filozofija i epohalna svest, Beograd, Biblioteka "Filozofskih studija", 1973. v. K. Marks‡F. Engels, Dela, t. 21 (Kapital), str. 25.

Iz svih ovih razmatranja, a posebno iz onih koja se tiču osnovnih karakte-ristika Marksove metodološke orijentacije, mislim kako se dosta jasno i pouzdano može uočiti da su opšta metodološka gledišta Marksa i Popera u osnovi sasvim različita, u tom smislu što su upravljena u različitim smerovima; što treba da reše različite probleme u vezi sa naučnim saznanjem. Stoga ‡ bez obzira na činjenicu da Poper simpatiše, prihvata ili čak dalje razvija neka Marksova posebna shvatanja iz oblasti metodološke problematike (oslanjanje na racional-ne elemente čovekove ličnosti, antiverbalizam, antipsihologizam, važnost nauč-nog predviđanja) ‡ mislim da bi zaista teško moglo da se s punom ozbiljnošću i sa dovoljnim razlozima tvrdi da je Poper zaista najbolji marksista!

209

REVOLUCIJA I UTOPIJA U MARKSIZMU I U KRITI^KOM RACIONALIZMU* Revolucija i utopija su oduvek bile, a i danas su ključni pojmovi marksističke kako teorije tako i prakse. Revolucija je za Marksa bila nužna za ostvarenje prelaska iz kapitalističkog u socijalističko i komunističko društvo, a utopija više nije imala idealistički karakter, već je bila naučno zasnovano predviđanje pravca u kojem će se sigurno kretati budući razvoj društva. Ovde ćemo malo detaljnije analizirati zasnovanost ovakvih zamisli revolucije i utopije, i ispitati argumente na kojima počivaju te zamisli. [to se tiče Marksove zamisli revolucije, ona je u potpunosti zasnovana na njegovim analizama kapitalističkog sistema koje se nalaze u prvom tomu Kapitala. Marks je, naime, smatrao da nepravedna eksploatacija radnika predstavlja jedno od suštinskih svojstava kapitalističkog sistema, tako da se ona ne može ukloniti nekim postupnim i zakonitim putem, recimo, parlamentarnim reformama, već samo temeljnim menjanjem sistema i izgradnjom sasvim novog oblika društva. Naime, za Marksa eksploatacija nije nikakvo slučajno obeležje, nego je nerazlučivo povezana sa prirodom kapitalističkog sistema, odnosno proističe iz onoga što je Marks odredio kao bitna svojstva toga sistema, to jest, proizlazi iz zakona vrednosti, privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i postojanja tržišta slobodne radne snage. Ovako, kako primećuje N. Sesardić, 1 relativno jednostavno i bar na prvi pogled prihvatljivo objašnjenje eksploatacije imalo je jasne političke konsekvence i moglo je poslužiti da se dokaže nužnost revolucionarnih promena u pravcu komunističke utopije.

*

1

210

Ovaj rad potiče iz rukopisne zaostavštine prof. Staniše Novakovića. Prilikom pripre-manja za štampu u njemu nisu vršene nikakve izmene. Podsećamo da se prof. Novaković, iako mu je osnovni predmet interesovanja bio filozofija i metodologija nauke, bavio i problema-tikom društvene teorije, i to iz ugla koji u našoj sredini gotovo da uopšte nije bio zastu-pljen; o tom njegovom interesovanju svedoči i njegov članak "Poperova kritika marksizma", objavljen u časopisu Savremene filozofske teme, br. 1-2, 1969. (*preštampan u sadašnjoj knjizi). v. Sesardić, N., "Prilog kritici marksističke utopije", Filozofske studije, Beograd, 1983, br. XV, str. 55-56.

Međutim, problem je u tome da li zaista važi zakon vrednosti onako kako ga je zamislio Marks. Razmatrajući taj dosta složen problem, najpre se sukoblja-vamo sa nedostacima Marksove i previše jednostavne i neargumentovane radne teorije vrednosti, na šta su već ukazali mnogi autori (među ostalima i E. Dir-kem, Bem-Baverk ili T. Veblen). Marks, naime, smatra da jedino što je zajedničko svim onim predmetima koji se razmenjuju na tržištu i za koje se može reći da imaju vrednost jeste to što je u njih uložen rad. To rešenje je, međutim, kao što primećuje i N. Sesardić, 2 dvostruko porazno: (1) niti je tačno da nema drugih svojstava koja su zajednička takvim predmetima, recimo, zadovoljavanje određe-nih ljudskih potreba, ili prisutnost u ograničenim količinama; (2) niti je tač-no da im je zajednička osobina ta da je u njihovo proizvođenje obavezno uložen rad (recimo, zemljište, šume, razne prirodne retkosti). Sem toga, teško bi bilo osporiti činjenicu da različite vrste rada u različitoj meri doprinose vrednosti (recimo, pet sati rada nekvalifikovanog radnika sigurno da proizvo-di znatno manju vrednost od pet sati rada visokokvalifikovanog stručnjaka u nekoj grani proizvodnje). Dalje se, naravno, može postaviti pitanje: kako uopšte dolazi do eksplo-atacije, ako se predmeti na tržištu razmenjuju po ceni srazmernoj radu uloženom u njihovo proizvođenje? Na to pitanje odgovara Marksova teorija o višku vrednosti, koja podrazumeva i pojam vrednosti radne snage. Ne upuštajući se u pitanje jasnosti i određenosti pojma vrednosti radne snage, po teoriji o višku vrednosti, do eksploatacije, najkraće rečeno, dolazi na taj način što radnik radi duže nego što bi odgovaralo primljenoj najamnini, a preostali vi-šak vrednosti kapitalista zadržava za sebe. Radna snaga je zapravo jedini mogući izvor viška vrednosti, zbog toga što se njenom upotrebom stvara veća vrednost nego što je ona koja je potrebna za njeno obnavljanje (reprodukciju). Za ovu tvr-dnju, međutim, Marks ne navodi nikakva empirijska svedočanstva! Ovde je zanimljivo napomenuti da će, bez obzira na visinu najamnine (što zapravo nije logično očekivati), marksisti jednostavno uvek tvrditi da u kapita-lizmu najamnina omogućuje zadovoljavanje jedino nužnih potreba radnika. Time se, međutim, čini vrlo loša usluga ukupnoj teoriji o višku vrednosti, s obzirom da ona postaje neopovrgljiva, tj. dobija najnepovoljnije metodološke odlike. No, kritičari su još odmah po objavljivanju prvog toma Kapitala upozoravali na jednu protivrečnost koja leži u temeljima Marksovog ekonomskog učenja i koja se, kako primećuje N. Sesardić, 3 ne može ukloniti ukoliko se ne odustane od neke od osnovnih pretpostavki. Reč je o protivrečnosti između radne teorije vrednosti i teorije o višku vrednosti. "Nasuprot radnoj teoriji vredno-sti, koja tvrdi da se proizvodi na tržištu razmenjuju po cenama koje su bar pri-bližno proporcionalne radu koji je uložen u njihovu proizvodnju, neizbežna po-sledica teorije o višku vrednosti jeste da će se proizvodi razmenjivati po cena-ma koje su po pravilu i sistematski različite od njihove vrednosti (tj. rada opredmećenog u njima)." 2 3

v. Ibid., str. 49. v. Ibid., str. 53.

211

Ta posledica sledi sasvim neposredno. Budući da dobit kapitalista nije ništa drugo do zaposlenima neplaćeni rad, proizlazilo bi da će, pod ostalim jednakim uslovima, kapitalist iz određenog kapitala izvlačiti tim veću dobit što je veći deo tog kapitala uložen u radnu snagu. Na to se nadovezuje empirijski opovrgnuta tzv. "teorija pauperizacije", iz koje takođe proističe predviđanje da proletari-jat, zbog neprekidnog pogoršavanja svoga položaja, ima istorijsku misiju revolu-cionarnog oslobađanja čitavog društva. Kao što se može jasno videti iz ove kratke rekapitulacije onih Marksovih ekonomskih gledišta (i predviđanja) koja su neposredno relevantna za njego-vo shvatanje političke revolucije prilikom smenjivanja kapitalističkog siste-ma socijalističkim i komunističkim, ta revolucija očigledno mora nositi karakter nužnosti i neizbežnosti. Prema tome, svako priznavanje da se bilo gde, ili bilo kada, prelaz iz kapitalizma u socijalizam može izvršiti mirnim putem, odnosno parlamentarnim reformama, nužno će povlačiti za sobom napuštanje neke od navedenih Marksovih teorija, iz kojih proizlazi nužnost eksploatacije radnika u kapitalističkom sistemu. Tek kada se prizna da eksploatacija nije ugrađena u osnovne principe funkcionisanja kapitalističkog društva, već da zapravo predstavlja slučajno svojstvo, rezultat kršenja normi ili prevare, tada postaje mogućno napustiti učenje o neizbežnosti i poželjnosti globalne i korenite promene društvenog sistema, o nužnosti revolucionarnog preobražaja društva. Međutim, time se istovremeno dovodi u pitanje i naučni karakter marksističke utopije, dovodi se u pitanje nužnost izgradnje sasvim drugačijeg, novog društvenog poretka i uzdrmava se bitan sastavni deo marksizma, njegova vizija budućnosti. Ili, drugačije rečeno, neostvarivanje mnogih predviđanja koja su proishodila iz Marksovih tvrđenja (s obzirom da je on bio ubeđen kako je otkrio zakone koji konačno objašnjavaju princip funkcionisanja kapitalističkog društva), po svim metodološkim pravilima dovodi u pitanje Marksovu teoriju i zahtevaju njeno preispitivanje. Marksisti to, međutim, po pravilu nikada nisu priznali, već su, kako bi mogli da zadrže Marksove temeljne stavove, pribegli takvim strategijama koje su Marksovu naučnu teoriju pretvorile u pseudonaučnu, koja više nije bila obavezna da vodi računa o činjenicama (neuspeh predviđanja obja-šnjavao se pojavljivanjem novih okolnosti koje Marks nije mogao imati u vidu, a koje su bitno uticale na drugačiji razvoj događaja). Tako se, međutim, onda izgu-bila i razlika između Marksove utopije i one koju su propovedali razni "utopij-ski (u smislu nenaučni) socijalisti".

212

S obzirom, dakle, na neposrednu činjenicu da je Marksova ekonomska teo-rija ‡ koju je on sâm stvarao zato da bi postavio na čvršće temelje svoja prvobit-no samo filozofski utemeljena gledišta o budućem razvoju ljudskog društva ‡ ispoljila ozbiljne nedostatke, manji deo marksista je napustio pretenzije na naučno zasnivanje utopije i prihvatio reformistička gledišta, žrtvujući tako neka zaista bitna obeležja same marksističke pozicije. S druge strane, veliki broj "ortodoksnih marksista" potražio je drugi izlaz ‡ da marksističku utopiju spase tako što će njeno utemeljenje vratiti na one filozofske osnove koje je sâm Marks svojevremeno napustio kao nesigurne i neodgovarajuće. Ovi novi marksisti su tako počeli da tvrde kako se Marksovi najznačajniji uvidi mogu naći u njegovim Ekonomsko-filozofskim rukopisima, možda i u Grundrisse, ali ne u Kapitalu, a ortodoksija se, kako je to tvrdio Lukač,4 odnosi isključivo na metodu, odnosno na Marksovo shvatanje dijalektike. Time je u stvari dogmatizam novih marksista sužen ‡ više se ne zahteva slepa vera u različite Marksove teze ‡ ali je, ako bi se tako moglo reći, još i pojačan kad je reč o Marksovoj metodi. A čvrsto ostajanje pri Marksovoj metodi znači ostajanje pri Marksovoj viziji budućnosti, bez obzira na izrazitu problematičnost mnogih njegovih pojedinačnih tvrdnji. Stoga se sada moramo okrenuti kritičkom razmatranju nekih osnovnih odlika Marksove metode. Novi marksisti, bez obzira na postojeće raz-like među njima, u koje sada ne možemo ulaziti, složno naglašavaju ono što proizlazi iz Marksove XI teze o Fojerbahu, tj. da filozofi ne smeju da se ograniče na objašnjavanje i teoretisanje, već treba da se angažuju na menjanju društvene stvarnosti u pravcu ostvarenja Marksovog "carstva slobode". Valja, znači, vide-ti da li ovaj aktivizam vodi u određene teškoće i kakve.

4

Lukács, Gy., Povijest i klasna svijest, Zagreb, Naprijed, 1970, str. 51-52.

213

Aktivizam novih marksista, kao što primećuje Sesardić, ne može se pomiriti s priznavanjem autonomnosti pojedinca u sferi vrednostî. Stvar je u tome što se obično smatra da ukoliko se neko angažuje na ostvarenju nekog cilja, njemu se onda taj cilj čini poželjnim u svetlu izvesnih vrednosti koje tome cilju pridaje. Međutim, kako ljudi često imaju veoma različite sisteme vredno-stî, oni sebi postavljaju različite ciljeve i ideale, a to sve spada u sferu njiho-vog ličnog izbora i slobode. Novi marksisti ne predstavljaju Marksovu utopiju kao neki takav ideal čije se prednosti podudaraju sa onim što većina ljudi smatra najboljim društvenim sistemom, već je prikazuju kao takvu viziju budućnosti čija prihvatljivost potiče iz zasnovanosti u filozofskim saznanjima. Tako za nove marksiste postaje svojstven paternalistički stav, s obzirom da oni pretenduju da bolje znaju koje su čovekove želje nego on sâm, odnosno mnogo šta od onoga što stvarni ljudi žele i cene oni proglašavaju "pogrešnim (neautentičnim) potrebama", 5 "pogrešnom (krivom) svešću" 6 ili "iskrivljenim zadovoljenjem potreba" 7. Novi marksisti ne prihvataju da nema racionalne metode kojom bi se ljudima moglo dokazati koje vrednosti treba da prihvate (tj. odriču slobodan izbor vrednostî). Ali, ako je Marks, kao što misle novi marksisti, ot-krio ono "što čovek stvarno jeste" i koje su "prave" ljudske potrebe, tada ljudi kao pojedinci više nemaju nikakve slobode da biraju svoje ciljeve i ideale; oni se mogu samo varati i usled raznih "iskrivljujućih" faktora ne biti svesni svo-jih "istinskih" potreba i ciljeva. Ova pozicija, međutim, povlači nemali para-doks: čovek koji bi hteo da sazna šta stvarno želi ne bi trebalo da razmišlja o svojoj budućnosti, već bi trebalo da čita Ekonomskofilozofske rukopise. Ovde ne treba propustiti upozorenje, koje nalazimo i kod Sesardića, da je od filozofije "pravih" i "nepravih" potreba ili interesa samo mali korak do cinične apologije nasilja! Primer: Buharinovo "teorijsko" opravdanje ratnog komunizma, koje se svodi na to da, budući da je seljacima potrebna jaka radnička država da ih štiti od zemljoposednikâ, to što boljševička vlast seljacima na-silno oduzima hranu jeste "objektivno" u njihovom sopstvenom interesu! Uopšte uzevši, iza humanističke retorike o "autentičnoj egzistenciji", "pravoj sreći" i "razotuđenju" krije se autoritarizam i poricanje autonomije ličnosti. Naime, dolazi do toga da ta filozofska saznanja nisu svima podjednako dostupna, pa su stoga marksistički mislioci pozvani da umesto drugih odluče koji su njihovi ci-ljevi i interesi.

5 6 7

214

v. Marcuse, H., One Dimensional Man, Boston, Beacon Press, 1972, pp. 19-20. v. Lukács, Gy., Op. cit., str. 111. v. Habermas, J., Teorija i praksa, Beograd, BIGZ, 1980, str. 237.

^itav neomarksistički aktivizam zasniva se, kao, uostalom, i Hegelovo navodno prevladavanje Kantovog dualizma činjeničkôg i normativnôg, na eksplo-ataciji dvosmislenosti takvih izraza kao što su "pravi", "istinski", "stvarni", "autentični", "ono što neki predmet stvarno jeste", "bit" itd. Neomarksisti bi se, međutim, morali opredeliti na koji od ova dva načina žele da interpretiraju te svoje nejasne kategorije: (1) da se izrazi "prava ljudska priroda", "čovekova bit" ili "istinska egzistencija" shvate kao izrazi koji se odnose na onaj način života za koji je određeno teorijsko istraživanje utvrdilo da predstavlja opštu karakteristiku ljudske vrste. U tom slučaju, međutim, ne vidi se zašto bismo mo-rali želeti da ispoljavamo svoje "bitne" osobine ili da se vraćamo svojoj pravoj ljudskoj prirodi ukoliko smo se od nje možda "otuđili". Ono što saznamo o svojoj "bîti" u tom smislu ne služi nam neumitno na čast niti nam mora izgledati kao nešto čemu treba težiti. (2) Da se ti isti izrazi protumače kao da se odnose na onakav način života koji je u skladu sa određenim vrednostima i idealima. Tada bi "vraćanje ljudskoj biti", "autentična egzistencija" i "dezalijenacija" označavali prosto nešto što neomarksisti i ljudi sa sličnim etičkim oprede-ljenjima odobravaju i smatraju poželjnim. Oni sami odlučno odbacuju takvo tuma-čenje, jer su svesni da bi se njihova filozofija tako svela na čisto moralisanje. Neomarksisti nisu spremni da prihvate nijedan od ova dva jedina mogućna izlaza: bez etičkih konotacija njihova filozofija bi prestala da bude poziv na delovanje i ostala bi u sferi čisto teorijskog saznanja, a sa eksplicitnim etičkim konotacijama ona se ne može univerzalizovati, jer je podložna neslaganju svako-ga ko ima drugačije vrednosne stavove. Kao i obično, kako primećuje N. Sesardić, pronađeno je srednje, "dijalektičko" rešenje: usvojen je prividno objektivisti-čki način govora koji je, usled svoje nepreciznosti i dvosmislenosti, dopuštao da se po potrebi i skoro neprimetno iz njega izvode vrednosne kvalifikacije. U vezi sa Marksovom, odnosno marksističkom zamisli utopije, treba na-pomenuti i sledeće: nasuprot socijalistima-utopistima, koji su vrlo podrobno i u živim bojama opisali svoje ideale društvenog uređenja, osnovna odlika marksi-stičke utopije jeste njena izrazita apstraktnost i neodređenost. Marksisti, znači, u stvari nisu opisali neki konkretan novi tip društva (nisu specifikovali njegovu strukturu i način organizacije), nisu, dakle, naveli svojstva prvog reda, već barataju samo svojstvima drugog reda koja se generalno sma-traju poželjivima. Mi ćemo se svi verovatno složiti, recimo, sa time da treba ukinuti one odnose koji "ponižavaju" i "ugnjetavaju" čoveka, ali do ključnih razlika u političkim opredeljenjima dolazi upravo u vezi s tim koje odnose treba smatra-ti odgovornima za takvo stanje stvari. Upravo na to pitanje šta i kako treba menjati da bi se došlo do "pravednijeg" i "humanijeg" društva, ljudi će danas dati sasvim drugačije odgovore i čini se da je tu iluzorno očekivati jedinstvo mišljenja.

215

Apstraktnost marksističke utopije ujedno predstavlja i jedno od objašnjenja inače dosta čudne činjenice da je bilo mogućno da Marksova vizija buduć-nosti ostane nekompromitovana i posle više neuspešnih pokušaja da se izgradi društvo pozivanjem na njegovu političku filozofiju. To, naravno, istovremeno znači da se pozivanjem na Marksovu utopiju mogu legitimisati i veoma različiti konkretni politički potezi. Dobro je, naime, poznata činjenica da onima koji se vezuju za političke programe pune velikih reči ali bez konkretnog sadržaja ‡ u delovanju ostaju sasvim odrešene ruke. Odatle potiče i načelo krajnjeg politi-čkog pragmatizma, koje izrazito obeležava marksističku istorijsku praksu. 8 To što je marksistička utopija bila apstraktna i besadržajna ne samo što je njenim pobornicima dopuštalo neograničenu slobodu u postupcima, nego im je u isto vreme omogućilo da sačuvaju privid kako ostvaruju određeni politički pro-gram kada je zapravo bila reč samo o tome da su se nastojali, u najrazličitijim situacijama, po svaku cenu održati na vlasti. Sve u svemu: marksistička utopija počiva na staklenim nogama. * * *

8

216

Navodimo kao ilustraciju jednu Lenjinovu misao: "U politici postoji samo jedan princip i samo jedna istina ‡ ono što koristi mome protivniku meni šteti, i obratno."

Podsetimo se sada kakvo je Poperovo gledište kada je u pitanju revolucija, odnosno utopija. O revoluciji ‡ reč je, razume se, o društvenoj revoluciji, za razliku od naučne revolucije ‡ Poper nije mnogo raspravljao i imao je dijametralno suprotna stanovišta o ovim dvema vrstama revolucija: afirmativan stav prema naučnoj, a negativan prema društvenoj revoluciji. Naime, društvenoj re-voluciji kao jednom od načina uvođenja promena u društvu, Poper je suprotsta-vljao svoju teoriju postepenih reformi (o čemu će još biti detaljnije govora). O ovome sâm Poper kaže: "^injenica je da se moja sopstvena društvena teorija, koja daje prednost postepenoj, reformi korak po korak, oštro suprotstavlja mojoj teori-ji metode, za koju se može reći da je teorija naučne i intelektualne revolucije." 9 No, da bi se ipak objasnilo otkuda zapravo potiče ovakav Poperov stav prema društvenoj revoluciji, treba reći sledeće: polazeći od darvinovske evolucije, Poper ističe da organizmi evoluiraju probanjem i grešenjem, a njihovi pogrešni pokušaji ‡ njihove pogrešne mutacije ‡ po pravilu se otklanjaju na taj način što se eliminiše onaj organizam koji je "nosilac" te greške. Među-tim, kod čoveka se situacija korenito izmenila, i to evolucijom opisivačkog i argumentativnog jezika. ^ovek je osvojio tu mogućnost da bude kritičan prema svojim sopstvenim probnim pokušajima, prema svojim sopstvenim teorijama. Te teorije nisu više sjedinjene sa njegovim organizmom ili s njegovim genetičkim sistemom: one mogu biti formulisane u knjigama, ili u časopisima; i mogu biti kritički diskutovane, pa onda i pokazane kao pogrešne, a da se pri tom ne ubija autor ili drugi "nosilac". Tako smo došli do jedne temeljno nove moguć-nosti: naši pokušaji, naše probne hipoteze mogu biti kritički eliminisani racionalnom diskusijom bez eliminisanja nas samih. To zaista i jeste cilj racio-nalne kritičke diskusije. "Nosilac" neke hipoteze ima važnu ulogu u ovim dis-kusijama: on treba da brani određenu hipotezu protiv pogrešne kritike, a možda i da pokuša da je modifikuje ako u svome izvornom obliku ne može da bude uspešno branjena. Ako bi se uspostavila metoda racionalne kritičke diskusije, to bi onda učinilo suvišnom upotrebu nasilja: razum je jedina do sada otkrivena alternativa nasilju. "^ini mi se jasnim", kaže Poper, "da je očigledna dužnost svih intelektualaca da rade na toj revoluciji ‡ na zamenjivanju eliminativne uloge nasilja eliminativnom ulogom racionalne kritike. Ali, da bi radili na ovome cilju," upozorava Poper, "intelektualci se moraju uvežbati da stalno pišu i govore jasnim i jednostavnim jezikom."10 [to se tiče konkretnih dosadašnjih revolucija, Poper dopušta da revolucionari mogu, u odnosu na druge, posedovati veću osetljivost za društvene boljke, ali istovremeno upozorava da je očigledno da može biti boljih i lošijih revolucija (što svi znamo iz istorije), i problem je da se ne ispostave kao suviše loše. Sem toga, većina, ako ne i sve revolucije, dovele su do stvaranja takvih društava koja se veoma razlikuju od onih kakva su želeli njihovi revolucionarni tvorci.11

9 1

0

1

1

Popper, K. R., "Reason or Revolution", Archives Européenes de Sociologie, 1970, vol. XI, No. 1, p. 255. v. Ibid., pp. 255-256. v. Ibid., p. 261.

217

Polazeći od toga da veliki deo humanističkih ciljeva koje je po-stavio Marks može i sâm da prihvati, Poper ističe kako je ubeđen da se ti ciljevi ne mogu ostvariti revolucionarnim metodama. Naprotiv, uveren je da revolucionarne metode mogu da stvari učine samo gorim ‡ da povećaju nepotrebne patnje; da vode sve većem nasilju; da moraju uništiti slobodu. To postaje jasno kada shvatimo da revolucija uvek razara institucionalni i tradicionalni okvir društva. A time mora da dovede u opasnost sâm skup vrednosti radi čijeg ostvarenja je bila preduzeta. Ali, kada se započne revolucionisanje društva i brisanje njegovih tradicija, taj proces se ne može zaustaviti ako i kada nam to odgovara. Isto tako, ne treba gubiti iz vida da eliminacijom istoricističkog učenja marksi-stička teorija revolucije gubi potpuno tlo pod nogama. Marksistička teorija revolucije (koja postavlja kao zadatak da se oslobodimo kapitalističke zavere) previđa najvažniji aspekt društvenog života ‡ da ono što je nama potrebno nisu toliko dobri ljudi koliko dobre institucije (ustanove). ^ak i najboljeg čoveka moć može da potkupi; ali ustanove što onima kojima se vlada dozvoljavaju da sprovedu neku efikasnu kontrolu nad vla-daocima nagnaće čak i loše vladaoce da čine to što oni kojima se vlada sma-traju da je u njihovom interesu. Drugačije rečeno, mi bismo voleli da imamo dobre vladaoce, ali nam istorijsko iskustvo pokazuje kako nema mnogo verovatnoće da ih dobijemo. Baš zato je toliko važno smisliti ustanove koje sprečavaju čak i loše vladaoce da prouzrokuju previše štete. 12 No, Poperova teorija postepenih reformi usmerena je isto tako protiv svakog utopističkog mišljenja, i to iz dva razloga koji su najuže povezani: (a) što je svaka utopija holističkog karaktera, i (b) što utopija koja pretenduje da je naučno utemeljena (kakva je Marksova) počiva na istoricističkom prilazu; kao što je poznato, Poper je oba ova usmerenja podvrgao temeljitoj kritici. Holistički prilaz je, naime, zajednički istoricizmu i utopizmu. Istoricizam je zainteresovanost za razvoj ne pojedinih vidova društvenog ži-vota, već za "društvo kao celinu". Utopijska tehnologija je, sa svoje strane, takođe holistička. Oba ova prilaza previđaju važnu činjenicu ‡ da "celina" u ovom smislu nikad ne može biti predmet naučnog istraživanja. Naime, ako želimo da neku stvar proučavamo, mi moramo izabrati neke aspekte, jer ne možemo posmatrati ili opisati neki deo sveta u celini, ili neki deo prirode u njegovom totalitetu. U stvari, čak ni najmanja celina ne može biti tako opisana, s obzirom na to da je svaki opis nužno selektivan. 13

1

2

1

3

218

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, pp. 343-344. v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961, pp. 74 & 77. (*u prevodu: str. 208-215.)

Druga spona koja povezuje onoga ko zastupa istoricizam sa onim koji pro-poveda utopistički stav jeste da oba veruju kako ni ciljevi i svrhe nisu stvar izbo-ra, ili neke moralne odluke, već kako oni mogu da ih naučno otkriju unutar svojih oblasti istraživanja. (Tu se oni bitno razlikuju od onih koji zastupaju postepenu izgradnju društva, ali isto tako i od fizičara-tehnologa.) Drugim rečima, i istoricizam i utopizam veruju da mogu ustanoviti koji su oni istinski uslo-vi i svrhe "društva"; na primer, određujući njegove istorijske tendencije, ili dajući dijagnozu "potreba svoga vremena". Nije slučajno, primećuje Poper, da većina autora koji podržavaju utopističko "planiranje" kaže da je planiranje pro-sto neizbežno, zavisno od pravca u kojem se istorija kreće i da mi, sviđalo nam se to ili ne, moramo planirati. U istom istoricističkom duhu, ovi autori prekorevaju svoje protivnike da su mentalno zaostali, verujući kako im je glavni zadatak "da razbiju stare navike mišljenja i da pronađu nove ključeve razumeva-nja ovoga sveta koji se menja". 14 U pogledu samog utopizma, Poper drži da je utopizam proizvod jednog ob-lika racionalizma, ali "pogrešnog racionalizma". Po toj vrsti racionalizma, neki postupak možemo da prosuđujemo racionalno, i da ga opišemo kao racio-nalan i prikladan, samo s obzirom na neku datu svrhu. "Samo ako imamo na umu ne-ku svrhu, i samo s obzirom na takvu svrhu, možemo reći da delujemo racionalno..." Tako onda izgleda da kao preliminarni korak za bilo kakvu racionalnu politi-čku akciju najpre moramo pokušati da budemo što je moguće jasniji kada je reč o našim krajnjim političkim ciljevima; na primer, u pogledu vrste države koju ćemo sma-trati najboljom. I tek posle toga možemo početi sa određivanjem onih sredstava koja nam mogu najbolje pomoći da ostvarimo takvu državu, ili da joj se polako približavamo uzimajući je kao svrhu jednog istorijskog procesa na koji u izve-snoj meri možemo da utičemo i da ga upravimo prema izabranom cilju ... prema tome, racionalno političko delovanje mora da se zasniva na jednom manje ili više jasnom i detaljnom opisu ili idealnom nacrtu (blueprint) naše idealne države, a takođe na jednom planu ili idealnom nacrtu onog istorijskog puta koji vodi tome cilju. 15

1

4

1

5

v. Ibid., pp. 74-75. (*u prevodu: str. 212-215.) v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 358.

219

Ovakva utopistička teorija je najprivlačnija, smatra Poper, s obzi-rom na to da je opasna i štetna. Međutim, ona je isto tako, po njegovom mišljenju, samoporažavajuća i vodi nasilju. Samoporažavajuća je s obzirom na činjenicu da je ciljeve nemogućno naučno odrediti, odnosno da nema načina da se naučno izabe-re jedan od dva cilja. Neki ljudi, na primer, vole i poštuju nasilje; život bez na-silja bio bi za njih plitak i trivijalan. Mnogi drugi, među koje spada i Poper, mrze nasilje. To je sukob oko ciljeva i on se ne može rešiti naukom, što, razume se, ne znači da bi pokušaj argumentisanja protiv nasilja predstavljao gubljenje vremena. To samo znači kako možda nećete biti u stanju da raspravljate sa obožava-ocem nasilja, pošto on ima način da na argument odgovori metkom ukoliko ga ne kontroliše pretnja protivnasiljem. Ako je spreman da Vas sluša, to znači da je inficiran racionalizmom, te onda postoji mogućnost da ga preobratite. Zato Poper i smatra da argumentisanje ne predstavlja gubljenje vremena. Među-tim, ljudi se ne mogu razlozima naterati da slušaju razloge. Da će utopistička metoda, što bira neko idealno stanje društva kao cilj kojem će služiti sve naše političke akcije, po svemu sudeći voditi nasilju, Poper do-kazuje time što mi ne možemo da naučno ili čisto racionalnim metodama odre-dimo krajnje ciljeve političkih postupaka; to je ujedno i razlog što se razlike u mi-šljenju u pogledu toga kakva bi trebalo da bude idealna država ne mogu uvek uklo-niti metodom argumenta. One će uvek bar delimično imati karakter religioznih razlika, a između takvih različitih utopističkih religija ne može biti tole-rancije. Utopista mora da prevlada ili da sruši svoje utopističke takmace koji ne dele njegove sopstvene utopističke ciljeve, koji ne ispovedaju njegovu sopstve-nu utopističku religiju. Poper, međutim, smatra da utopista mora učiniti i više ‡ on mora biti veoma temeljit u uklanjanju i iskorenjivanju svih jere-tičkih suparničkih gledišta; jer put do utopijskog cilja je dug. Upotreba nasil-nih metoda za potiskivanje suparničkih ciljeva postaje još prešnija ako imamo u vidu da period utopijske izgradnje predstavlja razdoblje socijalne promene. U ta-kvim vremenima i ideje su podložne promeni, a jedini način da se izbegnu pro-mene u našim ciljevima jeste upotreba nasilja, koje uključuje propagandu, suzbi-janje kritike i uništavanje opozicije. S ovim ide i afirmacija mudrosti i do-brog predviđanja utopijskih planera, utopijskih tehnologa, koji smišljaju i izvr-šavaju utopijski idealni nacrt. Na taj način utopijski tehnolozi postaju svezna-jući kao i svemoćni. Oni postaju bogovi. Nemoj imati drugih bogova osim njih. 16 U svakom slučaju, kao što primećuje u svojoj knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, rekonstrukcija društva kao celine, čemu teže utopijski tehnolozi društva, veliki je poduhvat koji mnogima mora pričiniti znatne neugodnosti, i to tokom znatnog perioda vremena. Prema tome, utopijski tehnolog mora biti gluv za mnoge žalbe; u stvari, deo njegovog posla bi bio da potisne ne-razumne primedbe. (Tako će on, kaže Poper, reći kao Lenjin: "Ne može se napra-viti kajgana a da se prethodno ne razbiju jaja.") Međutim, zajedno s tim on će neizbežno morati isto tako da potisne i razumnu kritiku.

1

220

6

v. Ibid., pp. 358-360.

Da bi utopijski prilaz mogao da se održi, on bi trebalo da ispuni tri dalekosežna i teško prihvatljiva uslova: (a) ideal mora biti apsolutan i nepromenljiv, (b) moraju postojati racionalne metode za trajno određivanje šta je taj ideal i (v) utvrđivanje koja su najbolja sredstva za njegovo ostvarenje. Naime, nije teško uvideti da je (a) praktično teško zamislivo (ono što jednom pokolenju izgleda kao idealna država ne mora tako izgledati sledećem pokolenju), da je (b) neisti-nito, pošto takve racionalne metode nema (ako nešto postoji, to je samo neka vrsta intuicije), a (v) je neizvodljivo, s obzirom da su naša praktična iskustva u takvoj vrsti planiranja krajnje nedovoljna. 17 Utopijskom tehnologu, kojeg kritikuje, Poper priznaje da je u pravu kada naglašava da bi eksperiment u socijalizmu bio od male vrednosti kada bi se oba-vio u laboratorijskim uslovima, na primer, u nekom izolovanom selu, s obzirom da mi želimo da znamo upravo to kako stvari "rade" u društvu pod normal-nim društvenim uslovima. Međutim, kako primećuje Poper, baš ovaj primer po-kazuje gde leže predrasude utopijskog tehnologa. On je, naime, ubeđen da, kada eksperimentišemo sa društvom, moramo preinačiti celinu njegove strukture; iz tih razloga on kao skromniji eksperiment može da zamisli samo onaj koji pre-inačuje celinu strukture nekog malog društva. Nasuprot tome, Poper drži da ona vrsta eksperimenta iz koje možemo najviše da naučimo jeste menjanje jedne po jedne društvene institucije. Ova metoda korak po korak dopušta ponovljene eksperimente i stalno prilagođavanje. Ona u stvari može da vodi onoj srećnoj situaciji u kojoj političari počinju da tragaju za sopstvenim greškama umesto da ih pokušavaju ukloniti objašnjavajući ih i tako dokažu da su uvek bili u pravu. To, a ne utopijsko planiranje, značilo bi uvođenje naučne metode u politiku, pošto, kako kaže Poper, "čitava tajna naučne metode sastoji se u spremnosti da se uči na sopstvenim greškama". 18 Iz ovakvog Poperovog odnosa prema utopiji proizlazi ono što on smatra dopustivim planovima društvene reforme: "Rádi na uklanjanju konkretnih zala pre nego na ostvarivanju apstraktnih dobara. Nemoj se usmeravati ka uspostavlja-nju sreće političkim sredstvima. Radije se okreni uklanjanju konkretne bede... ‡ ... Ne dopusti da te tvoji snovi o nekom svetu odmame od zahteva ljudi koji pate sada i ovde. Naša braća ljudi traže tvoju pomoć; nijedan naraštaj ne sme biti žr-tvovan radi budućih naraštaja, zbog neke idealne sreće koja se možda nikad neće ostvariti. Ukratko, moja je teza", kaže Poper, "da je ljudska beda najpreči problem jedne racionalne javne politike, a da sreća ne spada u takve pro-bleme.

1

1

7

v. Popper, K. R., The Open Society and its Enemies, vol. I, London, Routledge and Kegan Paul, 1962, pp. 160 & 161-162. (*u prevodu: str. 208-212.) 8 v. Ibid., pp. 162-163. (*u prevodu: str. 212-215.)

221

Postizanje sreće treba ostaviti našim privatnim nastojanjima." 19 "Pozivanje na utopizam potiče iz neuviđanja da mi ne možemo stvoriti nebo na Zemlji. Verujem kako umesto toga možemo učiniti da tokom svakog pokolenja učinimo život nešto manje groznim i nešto manje nepravednim." 20 Kao glavnu karakteristiku svoje ideje o postepenom izgrađivanju društva (piecemeal social engineering), u svojoj knjizi Beda istoricizma Poper navodi sledeće: mada može negovati neke ideale koji se tiču društva "kao celine" ‡ možda njegovo opšte blagostanje ‡ zastupnik teze o postupnom izgrađivanju dru-štva neće verovati u metodu prekrajanja društva kao celine. Ma kakvi bili nje-govi ciljevi, on pokušava da ih postigne malim podešavanjima i ponovnim pode-šavanjima, koja se mogu neprekidno poboljšavati. 21 Poperova metodologija postepenog izgrađivanja društva tako obezbeđuje odgovarajuća sredstva za praktično ostvarenje prihvaćenih ciljeva. A da bi se to postiglo, ona mora polaziti od istorijskog iskustva kao pouzdanog izvora sazna-nja. No, za razliku od istoricizma, ona ne teži otkrivanju opštih zakona dru-štvenog razvoja, već pre svega nalaženju onih zakona koji nameću odgovarajuća ograničenja građenju društvenih institucija (ustanova).22 Holisti odbacuju pristup "deo po deo" kao suviše skroman. To njihovo odbacivanje, međutim, ne slaže se sasvim sa njihovom praksom; u praksi, naime, oni se uvek vraćaju na unekoliko proizvoljnu i trapavu, mada ambicioznu i bezobzirnu primenu onoga što je u suštini postepena metoda lišena svog pažljivog i samokritičkog karaktera. Razlog je taj što se u praksi holistička metoda pokazuje kao nemogućna; što su veće pokušane holističke promene, to su veće njihove nenameravane i velikim delom neočekivane reperkusije, koje holi-stičkom tehnologu nameću da u nuždi pribegne improvizaciji postepene tehno-logije... To utopijskog tehnologa stalno navodi da čini stvari koje nije namera-vao da čini; to će reći, vodi ga opštepoznatoj pojavi neplaniranog planiranja. Prema tome, u praksi se pokazuje da se razlika između utopijske i postepene tehnologije svodi ne toliko na razliku u veličini i obimu, koliko na obazrivost i na spremnost na iznenađenja koja se ne mogu izbeći..."23 Tehnolog postepenih promena, ističe Poper, zna, kao Sokrat, koliko malo zna. On zna da mi možemo da učimo samo na sopstvenim greškama. Prema tome, on će napredovati korak po korak, pažljivo upoređujući očekivane rezultate sa onima koji su postignuti, uvek očekujući neželjene posledice svake reforme koje se ne mogu izbeći; istovremeno on će izbegavati preduzimanje reformi takve složenosti i obima koji mu onemogućuju da razmrsi uzroke i posledice, i da zna šta stvarno da čini. 24

1

9

2

0

2

1

2

2

2

3

2

4

222

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 361. Ibid., p. 362. v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, p. 66. v. Ibid., p. 46. v. Ibid., pp. 68-69. v. Ibid., p. 67.

Ova metoda se, zaključuje Poper, može koristiti da bi se pronašla najurgentnija zla u društvu, protiv kojih se treba boriti, a ne za traganje i borbu za neko krajnje dobro (kao što su skloni da čine holisti). Ali, sistematska borba protiv određenih loših stvari, protiv konkretnih oblika nepravde i eksploatacije, protiv takvih patnji kakve su beda i nezaposlenost, koje se mogu izbeći, sasvim je druga stvar nego što je pokušaj da se ostvari daleki idealni nacrt društva. Uspeh ili neuspeh se lakše mogu proceniti, a ne postoji nikakav unu-trašnji razlog zbog kojeg bi ova metoda vodila nekom nagomilavanju moći i poti-skivanju kritike. Takva borba protiv konkretnih loših stvari i konkretnih opasnosti isto tako će pre naići na podršku većine. 25 Kosta ^avoški primećuje kako se Poperu može zameriti da se pomoću ova-kve metode mogu postići tek male promene i prilagođavanja, i da se u isti mah možemo baviti samo jednim delom društvenog života koji reformišemo, dok u isto vreme najveći deo društvene celine ostaje netaknut i nepromenjen. Takođe ostaje nedovoljno jasno polazište kojim se rukovodi društveni graditelj (tehno-log) kada pristupa reformisanju društva. 26 * *

*

Potpuno je istinito da je marksiste i komuniste uvek uznemiravao odnos između revolucionarnih sredstava i ciljeva. To je posebno slučaj pošto se često zamišljalo da se većina ljudskih ciljeva može ostvariti najokrutnijim sredstvi-ma. Staljinizam je, na primer, pokušao da pruži ideološku racionalizaciju okrutnosti sredstava koja je upotrebljavao. On je ovo uspeo da učini futuristi-čkim tumačenjem krajnjih revolucionarnih i humanističkih ideala i cilje-va. Ali, mislim da vredi postaviti sledeće pitanje: kako je sa sredstvima i ciljevima moguće načiniti takve strateške manevre, tj. kako su u prvom redu moguće takve ideološke racionalizacije? Da to izrazim ukratko, odgovor bi mogao glasiti otprilike ovako: gorepomenuta situacija je mogućna upravo iz razloga našeg usvajanja gledišta da postoji ili da mora postojati neki krajnji autoritet koji svi treba da prizna-mo. Naime, čim bilo koji entitet zapoveda ovu vrstu neupitnog autoriteta, uvek postoji mogućnost prenošenja njegovih obeležja, njegovih simbola i njegove moći na druge entitete. U isto vreme, ovo znači sužavanje mogućnosti kritičkog prevazilaženja, rasta. Ovome gledištu, naravno, treba dalje objašnjenje. U našem slučaju, prirodno, zainteresovani smo za poziciju koja tvrdi da ima neupitnih krajnjih ciljeva društvenog razvoja. Ali, po mom mišljenju, čak i ako pretpostavimo da čovečanstvo, tj. njegova znatna većina, usvaja neki određeni krajnji cilj, određenu projekciju idealnog društva ‡ tom cilju se ne bi dopustilo da poseduje kvalitet neupitnog autoriteta, ne bi se dopustilo da se on izdvoji od onih enteteta koji su podložni kritičkoj diskusiji. Pa ipak, mnogi pošteni i humanistički komunisti ‡ da ne pominjem one koji su ne-humanistički ‡ drže se gledišta da krajnji cilj komunističkog društva ne može biti otvoren za kritiku.

2

5

2

6

v. Ibid., pp. 91-92. v. ^avoški, K., Filozofija otvorenog društva, Beograd, FDS, 1975, str. 278.

223

Moguće je prigovoriti da je stanovište obuhvatne kritike i sámo neodbra-njivo, pošto kritiku lišava svakog čvrstog utemeljenja. Ali, tako se čini samo na prvi pogled, pošto se nikad ne događa i ne treba da se dogodi da u istom tre-nutku propitujemo i kritikujemo sve vrednosti i sve ciljeve koje je stvorilo čovečanstvo. Važna stvar je da uvek treba da imamo mogućnost kritikovanja bilo koje ljudske vrednosti, čvrsto se oslanjajući na druge ljudske vrednosti i ciljeve kako bismo to učinili. Pri pretpostavci da se prizna ova mogućnost kritike, bilo bi mnogo lakše otkloniti negativne fenomene iz konkretnih ljudskih društava. [taviše, izgleda da bi bile onemogućene sve vrste ideološke racionalizacije.

224

TRE]I DEO

NAUKA O NAUCI

225

[MUSTIKLA

226

MOGU]NOSTI I OGRANI^EnjA RAZVOJA NAUKE I TEHNOLOGIJE Bez obzira na to što težište svoga interesovanja razni ljudi stavljaju u različite vremenske dimenzije, savremeni misaoni čovek sve više živi u sve tri vremenske dimenzije: u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. (...) U tom smislu, i futurološkim istraživanjima (za kojima se danas u svetu sve više oseća istinska potreba) može se prići sa stanovišta odbrane status-a ljuo, tj. utvrđivanjem onih projekcija razvoja do kojih se dolazi putem manje ili više usavršene metode ekstrapolacije iz trendova razvoja koji se zapažaju u prošlo-sti i u sadašnjem vremenu, da bi se onda možda samo procenilo koliko su te pro-jekcije povoljne ili nepovoljne, te da bi se predložili mogućni koraci u pravcu otklanjanja ili bar ublažavanja što većega broja takvih nepovoljnosti. Humanistički prilaz, s druge strane, podrazumevajući da sloboda odlučivanja subjekta u istoriji ima svoje granice, ali i široko polje mogućnosti za delovanje (promenu), želi da insistira baš na takvim mogućnostima subjekta (bilo kao dru-štvenog sloja, grupe ili pojedinca), koji će ‡ uz pomoć znanja o prošlosti i sada-šnjosti ‡ otkrivati više istinskih mogućnosti u pogledu budućih pravaca razvoja, da bi zatim, iz perspektive ciljeva i vrednostî onoga društva za čiju se izgradnju zalaže, izabrao jednu od njih koju će pokušati i da ostvari. Prema tome, ovde je implicirano kako jedno usmerenje na prevazilaženje postojećeg, tako i osla-njanje na svestan društveni angažman subjekta. U ovom radu imaće se u vidu taj humanistički prilaz i biće razmotreno nekoliko ključnih problema koji mogu da doprinesu pravilnijoj proceni o tome kakve su danas mogućnosti i ograničenja daljeg razvoja nauke i tehnologije uopšte i kod nas posebno. (...) U tom smislu, nama od prvog trenutka mora biti jasno da razvoj nauke i teh-nologije u našoj zemlji nije, a ne bi nikada ni smeo da bude tako shvaćen kao da bi to mogao ‡ makar i u jednom određenom periodu našega razvoja ‡ da bude vrhovni, jedini ili prioritetni cilj ovoga društva. Drugim rečima, možda još jasnije ili preciznije rečeno, razvoj nauke i tehnologije ne bi smeo nikada, ni svesno ni ne-svesno, da dostigne rang takvoga društvenog cilja kome se (makar i privremeno, radi bolje budućnosti) podređuju svi ostali ciljevi. Valja, znači, uvek imati na umu da su nauka i tehnologija zapravo instrumenti koji treba da služe čoveku onako kako on to nađe za shodno, imajući u vidu svoje večito traganje za pravedni-jim i srećnijim društvom, za humanističkim ciljem stvarnosti. Nauka i tehnolo-gija mogu biti i jesu izuzetno značajna sredstva humanizacije sveta, ali su ipak samo sredstva, o čijem načinu upotrebe društvo treba svesno i pažljivo da odluči, jer ne treba zaboraviti da ta sredstva mogu isto tako biti i zloupotrebljena za sasvim suprotne ciljeve. Reč je, naravno, o političkoj odluci, ali o takvoj politi-čkoj odluci koja se, kako ističe i Miloš Macura, "mora donositi u prisustvu sve-sti o njenim budućim posledicama", s tim što i

227

"tekuća politika mora biti moti-visana ne samo neposrednim, već i trajnim ciljevima uže i šire zajednice". 1

1

228

Macura, M., "Modeli globalnog razvoja i ljudski progres", Beograd, 1976, umn., str. 34.

[taviše, iz ove perspektive i onaj stari princip da je nauka sama sebi sudija dobija jedan sasvim specifičan smisao: naime, nauka ostaje sama sebi sudija kada je reč o njenom osnovnom poslu proširivanja ljudskog znanja; ako je, međutim, reč o procenjivanju humanističkog smisla upotrebe toga postignutog naučnog znanja, onda tu nauka više ne može biti sama sebi sudija, već to postaje "ona teorija koja na-učne rezultate uvlači u celoviti kontekst, u istorijski tota-litet i sa stanovi-šta ljudske autentične suštine pita se u kakve svrhe se ovi rezultati koriste".2 * * * Prilikom postavljanja dugoročne orijentacije istraživanja na određenom naučnom području neophodno je u najkraćim crtama sagledati istorijat, trenutno stanje i objektivnu perspektivu daljega razvoja naučnog rada na tom području, i to uvek s obzirom na konkretnu situaciju jedne određene zemlje. Istraživanje razvoja nauke i tehničkog progresa nema dugu prethodnu istoriju ‡ ove interdisciplinarne studije su nastale tek pre nekoliko decenija, i to kako iz razloga što su naučni radnici postali sve brojnija kategorija među osnovnim društvenim profesijama, tako i iz preke potrebe da društvo kao celina, i njegova rukovodeća tela posebno, sagledaju kompleksne procese razvoja društva, kao i sve značajniju ulogu nauke u tom procesu (stepen rasta naučnih aktivnosti u celini, kao i troškovi koji se daju na istraživanja, beleže u tom periodu porast koji je bio iznad svakog očekivanja). Tek na osnovu tih saznanja otvara se zbiljska mogućnost da se pokuša usmeravanje razvoja u željenom pravcu. Prva istraživanja na području nauke o nauci započeta su, razume se, u visoko razvijenim društvima, u kojima su i razvoj nauke i tehnički progres dostigli najviši nivo. (...) Prvi kompleks pitanja koja treba dugoročno istraživati jesu ona vezana za bolje i efikasnije korišćenje nauke kod nas. Bez obzira kakve ćemo vrednosne stavove zauzeti u pogledu pravaca budućeg razvoja tehničke civilizacije u svetu, kod nas će (imajući u vidu činjenicu da je 98% istraživačkih i razvojnih kapaciteta koncentrisano u razvijenim zemljama) još duže vreme biti veoma aktuelno izučavanje različite problematike vezane za pitanje transfera i retransfera tehnologije, a naročito za ubrzavanje procesa difuzije tehnologije, kao i novoga programatskog, dinamičkog i interdisciplinarnog pristupa nauci, koji u jednom broju naučnih disciplina treba da zameni tradicionalni statički akademski pristup. Isto tako, treba proučiti odnos obrazovanje‡kultura‡naučnoistraživačka delatnost, pošto je to od posebnog značaja kako za optimalan razvoj i aktiviranje naučnog potencijala kod nas, tako i za prihvatanje i efektivno korišćenje nauke u praksi. Veoma će biti važna i razrada konkretne, za situaciju naše zemlje vezane, politike tehničkog progresa, oslanjajući se na detaljna izučavanja prirodnih izvora sirovina i prognoziranje tehnološkog razvoja industrije...

2

@ivotić, M., ^ovek i vrednosti, Beograd, "Prosveta", 1969, str. 123.

229

Drugi kompleks pitanja čine ona vezana za usklađivanje razvoja nauke kod nas sa razvojem nauke i tehničkog progresa u svetu. Posebnu pažnju treba posvetiti praćenju tekovina razvoja naučnih istraživanja na međunarodnom planu, kao i upoznavanju sa izabranim putevima razvoja nauke i tehnologije u međunarodnim razmerama, sa diferenciranjem stavova velikih i malih zemalja... Praćenje razvoja nauke u svetskim razmerama treba da omogući opredeljivanje za posebno razvijanje i naglašavanje određenih područja nauke radi lakšeg uključivanja u svetske tokove nauke tamo gde nam naše naučne i tehničke sposobnosti to omogućuju (s obzirom da male zemlje ne mogu pretendovati da razvijaju celokupnu nauku na najvišem nivou). (...) Bilo bi zanimljivo proučiti sadašnji sistem komuniciranja među naučnicima, načine prenošenja informacija, problem mobilnosti i migracija naučnika, probleme obrazovanja istraživačkih talenata ... već nastaje i svetska politika na planu razvoja nauke. Treći kompleks pitanja čine ona vezana za rešavanje položaja nauke kao društvenog podsistema, za adekvatno rešavanje njenog položaja u odnosu na druge podsisteme. Biće najpre neophodno sistematsko istraživanje saglédanja uzajamnog intere-sa između korisnikâ i nosilaca naučnoistraživačkih usluga, na liniji razvijanja afiniteta između ovih dveju grupacija, kao i na liniji adekvatnog postavljanja i daljeg usavršavanja i stabilizovanja načina finansiranja naučnoistraživačke delatnosti. Ovde spada i istraživanje vrednovanja ekonomskih efekata naučnois-traživačkog rada, kao i osnovno pitanje usklađivanja perspektivne orijentacije nauke sa dugoročnom projekcijom u pogledu opštih društveno-ekonomskih razvojnih ciljeva naše zemlje. S tim u vezi je i formulisanje i razrada naučne politike kako za fundamentalne, tako i za primenjene nauke i razvojna istraživanja. (...) U ova istraživanja je potrebno uključiti i futurološki aspekt, posebno s obzirom na činjenicu da će se broj naučnih radnika popeti na desetine miliona, što će izazvati nove probleme kako u pogledu organizacije istraživanja, tako i u pogledu komuniciranja rezultata tih istraživanja. (...)

Neki problemi programiranja dugoročnog razvoja nauke Ali, da najpre sagledamo neke metodološke aspekte predviđanja budućeg razvoja nauke i tehnologije, mogućnosti i ograničenja same futurologije, što će nam, ako bar unekoliko rasvetlimo ove neugodne intelektualne probleme koji sežu kroz sve pore teorije saznanja i metodologije savremenih prirodnih i dru-štvenih nauka, biti od značajne pomoći u oslobađanju od dveju slabosti futurolo-ških tekstova kojima se neretko događa ili da predviđaju nepredvidljivo, ili da se pone-kad ustežu od pravljenja predviđanja tamo gde su ona sasvim mogućna i opravdana. Problemi futurologije uopšte, a posebno dugoročnog prognoziranja, pa onda i programiranja razvoja nauke, nalaze se već duže vremena u središtu pažnje svih ljudi koji misle i čiji interes nije ograničen na neposrednu sadašnjost. No, ne samo što su društvene nauke daleko od egzaktnosti prirodnih nauka, već je reč o jednoj tako složenoj i suptilnoj problematici, gde neke sporne tačke tek počinju da se rasve-tljavaju i gde počinju da se naziru neke, u celini uzevši, dosta ograničene mogućnosti.

230

S obzirom na činjenicu da mnogi pogledi na budućnost i razna prognozi-ranja ili programiranja ne uzimaju u obzir postojeća ograničenja (mada se događa i obratno: da se pojedinci ustežu od pravljenja predviđanja i programiranja čak i tamo gde je to sasvim mogućno i opravdano), moramo početi sa izražavanjem sumnje da je "na osnovu najpotpunijeg saglédanja sadašnjeg stanja (mogućno) sačiniti (opštu) viziju o tome gde ćemo se naći kroz sledećih tridesetak, pedesetak ili više godina"! ^etiri su osnovna razloga za takvu sumnju: (1) Dosadašnja futurološka literatura u stvari pokazuje (a) da najpotpu-nijeg saglédanja sadašnjeg stanja nema, (b) da su ta saglédanja uvek nepotpuna i raz-ličita, pa su onda i (v) vizije drugačije. (2) Vizije ili prognoze budućeg razvoja nisu ni ne mogu biti čisto objektiv-nog karaktera, s obzirom da se s pretpostavkama o onome što se može dogoditi mešaju i naše vrednosne pretpostavke o onome što bi trebalo da se dogodi.

231

(3) Argument koji je još 1944-1945. godine izneo jedan od najžešćih kritiča-ra pozitivističkog poimanja nauke Karl Poper. Naime, na tok ljudske istorije snažno utiče rast naučnog saznanja; međutim, mi nismo u stanju da racionalnim ili naučnim metodama predvidimo budući rast naučnog saznanja (mi ne možemo naučnim metodama da predskažemo svoje buduće naučne rezultate; takvi pokušaji mogu da donesu rezultat samo pošto se događaj već odigrao, kada je za predviđanje isuviše dockan); prema tome, mi nismo u stanju u pravom smislu da predviđamo budući tok naše istorije. 3 ‡ Naše prognoze o budućem toku istorije su, dakle, veoma neizvesne, pune grešaka, neznanja i nesigurnosti. (4) Zbog nedovoljne egzaktnosti samih zakona razvoja društva, može doći i do teško predvidljivih značajnih društvenih (političkih i ekonomskih) prome-na (izmenâ u osnovnim ciljevima koje društvo sebi postavlja) što takođe ponekad mogu da dovedu do sasvim neočekivanih posledica u pogledu pravca budućeg raz-voja nauke. Iz svega ovoga jasno proizlazi da mi i iz razloga razvitka naučnog saznanja, a ne samo zbog nedovoljne egzaktnosti samih zakona razvitka društva, ne možemo učiniti više od naznačavanja dve-tri ili više alternativnih mogućnosti toga budućeg razvoja. [to se tiče samoga naučnog saznanja, ako je reč o fundamentalnim otkri-ćima i novim prodorima naučne misli, koji obično sa sobom nose revolucionarne promene u celokupnom progresu nauke, njegov budući razvoj se ne može predviđati. To je ono što je stvarno neuhvatljivo. U tom smislu Derek de Sola Prajs odlično primećuje: "Izgleda malo neobično, ali čovek nije u stanju da učini skoro ništa u smislu ubrzavanja ili usporavanja nastajanja znanja ili njegovog usmeravanja u nekom željenom pravcu. Plodovi drveta znanja imaju običaj da sazrevaju onda kada to njima odgovara."4 ‡ Da se uverimo kako je sve to zaista tako, dovoljno je da se podsetimo na činje-nicu da pre 30-40 godina niko nije prorekao takva otkrića kao što su računari, ili atomska fisija. Međutim, pojam naučnog znanja je toliko širok da obuhvata i takve aspek-te gde su predviđanja mogućna: naime, ako je naučna zajednica svoje napore usredsredila na određenu oblast, onda se, već prema vrsti te oblasti, ponekad može sa određenom verovatnoćom predvideti da će u toj oblasti doći do nekog novog ot-krića. Ili, još povoljniji slučaj: ako se u nauci afirmisala neka nova opšta teorija, onda se može naslutiti da će u pokušajima daljeg razvijanja te teorije, kao i pronalaženja njenih posledica u posebnim oblastima, doći do niza posebnijih otkrića u određenim oblastima.

3 4

232

v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961, pp. V-VI. Price, D. de Solla, Science since Babylon, Nenj Haven, Yale University Press, 1975 (1961), p. 129.

Kako izgledaju takva predviđanja i koliko su ona uspešna, može unekoli-ko da se proceni, recimo, po spisku od stotinu tehničkih inovacija koju su načini-li Kan i Viner u svojoj knjizi 2000. godina, Okvir za spekulacije o sledeće 33 godine. Mada je tu reč o čisto tehnološkim otkrićima, tj. uglavnom o iznala-ženju odgovarajućeg tehničkog modusa za primenu već postojećeg naučnog znanja, za pri-bližno jednu trećinu pređenog perioda (11 godina), malo se šta od toga ostvari-lo, a iz današnje nove perspektive izgleda da za jedan broj otkrića sa pomenutog spiska više nema mnogo izgleda da će se ostvariti do kraja ovoga veka.5 Iz svega toga, razume se, ne treba izvoditi zaključak da nauku uopšte i ni na koji način ne treba planirati i programirati. I kad nema plana, on postoji implicitno kao određena mešavina tradicije i oportunizma. Ako se uzme u obzir nepredvidljiva priroda naučnog otkrića, onda plan može samo da doprinese zaje-dničkom usmerenom poduhvatu. Osnovna crta toga plana mora biti, naravno, ela-stičnost i neprekidna revizibilnost, pošto nikada ne treba smetnuti s uma da ništa ne može biti kobnije za nauku od krutog pridržavanja nekog unapred postavljenog plana. 6 Veliki broj spoljašnjih činilaca koji utiču na ovaj razvoj nameće potrebu neprekidne revizibilnosti programa razvoja nauke. * *

*

No, pre nego što pređemo na problem futurologije uopšte, da se zadržimo pre svega na nekim uočenim nedostacima onih metoda što su korišćene u dosadašnjoj literaturi koja se bavila prognoziranjem budućnosti. Ako je reč o metodi ekstrapolacije trendova, onda treba pre svega napome-nuti da je često, s malo mašte i osećanja za procese koji se ne zapažaju na površi-ni društvenih pojava, na kojoj inače ova metoda ostaje, mogućno pretpostaviti da one tendencije koje pretežu u određenom vremenskom razdoblju već rađaju svoje suprotnosti koje mogu uskoro da pretegnu. Sem toga, poznato je da su se prognoze vršene pomoću metode ekstrapolacije trendova često pokazale pogrešnim i u demo-gra-fiji, pa nije uvek poboljšavalo stvar ni to kada su prepravljane u svetlo-sti doc-nijih podataka. U svakom slučaju, s obzirom da ne poznaje postojanje pravih alter-nativnih mogućnosti, ovakva prognoza, što je dugoročnija, sve je manje pouz-dana.

5

6

v. Kahn, H. & njiener, A. J., The Year 2000, A Framenjork for Speculation in the Next Thirty Three Years, Nenj York, The Macmillan Co., 1967, pp. 51-55. v. Bernal, J. D., The Social Function of Science, Cambridge, Mass., The M. I. T. Press, 1967 (1939), p. 325.

233

[to se tiče Delfi metode, kako primećuju članovi Jedinice za istraživanje naučne politike u Saseksu, prognoze koje su dobijene putem te metode, obiluju uticajima društvenih činilaca. njih bi zapravo trebalo posmatrati kao oblik društvenog pregleda, čiji rezultati odražavaju očekivanja, osećanja, a ponekad i poznavanje zvaničnih planova od strane članova grupe. [to je najgore, vrlo je te-ško kontrolisati uticaj takvih činilaca kao što su "raspoloženje" radnikâ unu-tar jednog određenog područja, obznanjene izjave upućenih ljudi, poznavanje zvanič-nih planova, privremeni vrhunci optimističke misli do kojih je došlo pod uti-cajem skorašnjih istraživačkih uspeha, ili čak takve zloupotrebe kada se uvere-nost u mogućnost nekog razvoja izrazi pre svega zato da bi se privukla finansijska sredstva, da se ne spominju takvi prigovori koji mogu nastati iz razmišljanja o tome ko je izvršio izbor panel-grupe, s kakvim kriterijumima na umu itd. 7 Gordon i Hejvord su pokušali da metodu prognoziranja unaprede nadređuju-ći Delfi metodi metodu matrica unakrsnih uticaja, u kojoj se od stručnjaka traži da klasifikuju uzajamne uticaje između događaja, kako specifikujući vrstu utica-ja, tako i procenjujući njihovu "snagu". (Mogućna su tri oblika uzajamnog uticaja između dva događaja: javljanje A-a može da poveća, da umanji verovatnoću javljanja B-a, ili može biti bez ikakvog uticaja. Povećavanje verovatnoće može se podeliti na "omogućavanje" ili "izazivanje" događaja, a smanjivanje verovatnoće može se nazvati "ocrnjivačkim" ili "antagonističkim".) Najozbiljniji argumenti za kriti-ku ove metode leže u njenoj zavisnosti od prethodećih Delfi proučavanja, s tim što ona još više skriva pretpostavke koje leže u osnovi prognoze, dajući istovre-meno postignutim rezultatima oreol matematičke pouzdanosti i objektivnosti. 8 Najzad, imamo metodu analize scenarija, koja treba da ukaže na mogućne staze prema budućnosti. Dosta preciznu definiciju scenarija nalazimo kod Kana i Vinera: to je takav hipotetički niz događaj â što je konstruisan s ciljem da se naša pažnja usmeri na kauzalne procese i tačke o kojima treba doneti odluku. Scenariji odgovaraju na dve vrste pitanja: (1) kako se zapravo, korak po korak, može ostvari-ti neka hipotetička situacija, i (2) kakve alternative postoje za svakog aktera, na svakom pojedinom koraku, za sprečavanje, preusmeravanje ili ubrzavanje određenog procesa. 9 Slabosti ove metode bile bi sledeće: (a) I ova metoda, kao i tehnika ekstrapolacije trendova, koristi istu selektivnost u izboru relevantnih podataka i pretpostavljenog mehanizma. 10 (b) Izbor mogućnih alternativa koje će se posmatrati, odnosno procenjiva-nje važnosti određenih parametara ili struktura, zavisni su od vrednosnih pret-postavki ili ciljeva od kojih autor polazi, s obzirom da je nemogućno obuhvatiti sva-ki pojedini mogućni razvoj u posmatranoj oblasti, ili uzeti sve parametre u obzir.

7

8 9 10

234

v. Encel, S., Marstrand, P. K. & Page, nj. (Eds.), The Art of Anticipation, Values and Methods in Forecasting, London, Martin Robertson, 1975, pp. 80-81. v. Ibid., pp. 83-85. v. Kahn, H. & njiener, A. J., Op. cit. v. Encel, S., Marstrand, P. K. & Page, nj. (Eds.), Op. cit., p. 87.

(v) ^esto je neizvodljivo predvideti izvesne značajne promene što mogu do-vesti do sasvim neočekivanih posledica koje remete osnovnu strukturu scenarija, posebno kada su u pitanju društvene napetosti i sukobi, kada društvene snage mogu sasvim da izmene dotadašnje trendove. Ali, ukoliko se imaju u vidu sve pomenute ograničenosti pojedinih metoda pro-gnoziranja budućnosti, to ne znači da ih jednostavno treba sve odbaciti, da valja odustati od svakog prognoziranja i programiranja budućnosti kao lošeg i besko-risnog. Pri donošenju političkih odluka o budućim pravcima razvoja društva ‡ bez obzira da li su te odluke lokalne, parcijalne ili opšte ‡ nama su takve pro-gnoze neophodne. Nekada možda neće postojati potreba ni za alternativnim prognozama, već jednostavno za takozvanim kondicionalnim predviđanjima, tj. šta proističe iz određenog skupa uslova, ili šta će slediti ako se donese takva i takva odluka. Prema tome, treba težiti ka tome da se tehnike prognoziranja što više poboljšaju, da se metodologija njihove upotrebe usavrši, s tim što će podesnost primenjene metode zavisiti prvenstveno od svrhe prognoze. Tîm iz Saseksa posebno ističe sledeću ulogu prognoziranja: osnaživanje mišljenja, otvaranje pogleda svih onih koji donose odluke prema novim horizonti-ma. S obzirom da to traži maštu i dobre komunikacije, a da prognoze treba da budu pristupačne i sveobuhvatne, oni smatraju da ipak najviše obećava tehnika scenarija.11 Valja, najzad, naglasiti i to da neminovnost uplitanja vrednosnog elemen-ta u prognoziranje budućnosti ne mora da predstavlja nedostatak. Naime, ako se određene polazne norme i vrednosti svesno prihvate, ali ne dogmatski, već sa otvorenošću prema kritičkom mišljenju, na njima zasnovano prognoziranje zaslužuje puno poštovanje. Globalne prognoze razvoja čovečanstva u budućnosti koristile su i raču-narske modele. Valjanost računarskih modela, kao što neprekidno naglašavaju neki vrhunski poznavaoci ove tehnike, što ne treba nikako gubiti iz vida, u pot-punosti zavisi od teorije i podataka koje određeni model sadrži.

11

v. Ibid., p. 91.

235

Stručnjaci iz Saseksa primećuju da računarski modeli imaju svoje dobre strane. Pre svega, za razliku od "misaonih" modela, koji se koriste u verbalnoj ili pisanoj diskusiji, matematički model je jasan i nedvosmislen, pa prisiljava istraživača da eksplicira svoje pretpostavke i tako otkrije mogućne nedosledno-sti u njima. Sem toga, računar je, za razliku od ljudskog mozga, u stanju da istovre-meno barata velikim brojem promenljivih, pa zato sa visokom tačnošću može da prati i implikacije velikog broja uzajamno povezanih pretpostavki. Forester čak drži da ovaj proces često vodi iznenađujućim ili kontraintuitiv-nim rezultatima, što samo potvrđuje tezu da računarski modeli mogu dovesti do novih uvida u ponašanje društvenih sistema. Iz tih razloga, smatra se da se po-sebno značajna uloga računarskih modela sastoji u razjašnjavanju i artikulisanju određenih teorijskih ideja. 12 No, kada je reč o dosadašnjim globalnim modelima, njihove slabosti treba pre svega tražiti u kvalitetu njihove teorijske zasnovanosti. Iako su ti modeli veoma različiti (uporediti Granice rasta, ^ovečanstvo na prekretnici ili O budućnosti Japana i sveta), njihove teorije (preterivanje koje vodi ka slomu, stra-tegija preživljavanja, odnosno optimalna raspodela) podložne su ozbiljnim kri-tičkim primedbama, a pre svega u smislu nedovoljne kompleksnosti. Prema tome, bez obzira na to koliko se ovi modeli budu usavršavali i postajali sve složeniji, bilo bi pogrešno pridavati previše vere u njihove rezultate. ‡ Jedna od posebni-jih primedbi, koja, međutim, ukazuje na značajnu slabost metode računarskih mode-la, a koja se daljim usavršavanjem može i izbeći, jeste ispoljena tendencija da se i vrlo male početne razlike, kroz ponavljanje bez odgovarajućeg mehanizma prilagođavanja, pretvore u velike i nepremostive raskorake. Drugim rečima, modelovanje kompleksnih sistema još je dosta primitivno, još je nedovoljno adekvatno. Pa ipak, kao što smo već primetili za druge metode prognoziranja buduć-nosti, i ovi modeli mogu da budu veoma korisni za donošenje određenih važnih odluka koje će biti od uticaja na dalji razvoj čovečanstva. Ako se pri tom o njima sprovedu i široke javne diskusije, ljudi će onda spremnije i lakše prihvatiti rezultate one politike u čijem su oblikovanju i sami aktivno učestvovali. Narav-no, uvek se mora imati u vidu da se računarski modeli, bez obzira na to što izgle-daju izvanredno egzaktni i objektivni, ne smeju nikada uzeti tako kao da nam pre-zentiraju onu budućnost koju ne možemo izbeći. Ma koliko neke tendencije bile objektivne, one ne determinišu budućnost jednosmisleno. Objektivna istorijska realnost postavlja jedino granice broju realno otvorenih mogućnosti za budući razvoj koje vredi uzeti u razmatranje.

Koncepcija naučnog predviđanja i neki metodološki problemi savremene futurologije

12

236

v. Ibid., pp. 101-102.

Okvirna tema koju smo odredili za ovaj dijalog ‡ u kojoj se sugeriše pove-zivanje vrednosne i naučne problematike ‡ koliko je izvanredno aktuelna toliko je i izuzetno složena, tako da se ja ne usuđujem da pokušam bilo kakav celovi-tiji zahvat. (...) Stoga ću nastojati da ukažem na neke momente iz problematike naučnog predviđanja koji su svakako od značaja kako za postavljanje tako i za ostvarivanje savremenih humanističkih perspektiva.

237

Odmah želim da naglasim kako se, po mome mišljenju, naučno predviđanje ni u kojem slučaju ne svodi na ono predviđanje koje se zasniva na striktno uzročnim zakonima. Savremena metodologija, koja je sa logičkim pozitivistima izgubila iz vida neke značajne tekovine koje je inaugurisao Hjum, bila je otišla u scijentisti-čku krajnost. Za novo usmerenje u savremenoj metodologiji (a mislim da najveća zasluga pripada Poperu i Lakatošu, mada ne samo njima) karakteristično je to da je pokazalo dovoljno jasno da tako nešto kao što su striktni kauzalni zakoni uop-šte i ne postoji ‡ s jedne strane, zato što induktivni postupci nikad nisu sasvim pouzdani, a s druge strane, stoga što ni najegzaktnije nauke nisu niti ikada mogu da budu sasvim slobodne od određenih vrednosnih pretpostavki. Drugo što želim istaći jeste da ni u pogledu naučnog predviđanja, a ni inače, ne bi trebalo praviti neka previše oštra razgraničavanja između prirodnih i društvenih nauka. Naprotiv, sklon sam da smatram, kada je u pitanju stepen pouzdanosti naučnog predviđanja, kako nauke čine jedan kontinuum: od onih naj-egzaktnijih (gde su najmanje uključene u igru vrednosne pretpostavke, a najviše tzv. kauzalni zakoni ‡ recimo, mehanika ili astronomija), preko srazmerno egzakt-nih, ili više ili manje egzaktnih (fizika, meteorologija, ekonomija itd), do onih najmanje egzaktnih (u kojima je učešće kauzalnih zakona znatno manje, a prisustvo vrednostî zamašnije i očiglednije ‡ kao što je slučaj sa savremenom futuro-logijom). U svakom slučaju, mislim da nema nikakvog razloga da se svim ovim pod-ručjima istraživanja ne prizna status nauke. Prema tome, za našu tematiku je bitno to da se može zaključiti kako metodo-loški posmatrano nema naučnog predviđanja koje bi bilo apsolutno izvesno, tako da tu možemo imati gradacije od strogih predviđanja do samo određenih racio-nalno zasnovanih nagađanja ili naslućivanja, kada imamo posla za dugoročnim predviđanjima. Stepen izvesnosti naučnih predviđanja (naročito dugoročnih) za-visi još od nekoliko činilaca: od mogućnosti praktičnog izolovanja jednoga si-stema, od dužine vremenskog trajanja takvog sistema, od stepena složenosti (ili stepena obuhvatnosti) takvoga sistema i mogućnosti poznavanja svih njegovih relevantnih početnih uslova. Naravno, mi se možemo dogovoriti da pod terminom "naučna predviđanja" podrazumevamo ona koja se kreću od praktične izvesnosti (1), tj. koja su visoko verovatna, do onih koja su samo verovatna (iznad 0,5), što opet ne znači da u nekim našim naučnim istraživanjima nećemo koristiti i takva predviđanja čija je ve-rovatnoća ispod 0,5, pogotovu u onim razmatranjima gde ljudski angažman može da odigra presudnu ulogu i neku malo verovatnu projekciju ipak pretvori u stvarnost. S obzirom na problematiku humanističke perspektive, za nas su interesantne obe ove vrste predviđanja, mada je, naravno, metodološki zanimljivije do sad uglavnom neproučavano područje onih manje pouzdanih predviđanja ili kri-tički utemeljenih naslućivanja ili naziranja. To područje istovremeno predsta-vlja i osnovnu metodološku problematiku kada je reč o futurologiji.

238

^ini mi se da se futurološka razmatranja, koja u celom svetu postaju sve aktuelnija i sve više uzimaju maha, zasnivaju pre svega na načelu kontinuiteta i načelu zakonitosti (tj. primene nekih saznatih za sad samo posebnih zakonitosti), a primenjuju metode ekstrapolacije trendova, Delfi metodu, metodu računarskih modela i metodu scenarija. Izreći ću samo nekoliko opaski o pojedinim problemima u vezi sa pomenutim nače-lima i metodima futurologije.

239

Načelo kontinuiteta, ne poričući mogućnost ili čak i nužnost promena, polazi od toga da će budućnost biti uglavnom nalik prošlosti, da se od nje neće bitno razli-ko-vati. Međutim, ovo načelo nije u stanju da objasni niti omogućava da se predviđa ili da se na bilo koji način iziđe na kraj sa stvarnošću, u kojoj se zbi-vaju i takvi procesi koji na-rušavaju kontinuitet. (Naravno, sa diskontinuitetom uopšte ima velikih teškoća ‡ dis-kon-tinuiteta ima stvarnih i prividnih; vrlo često se događa da se on vidi ili procenjuje kao veći nego što stvarno jeste, kao što se događa i to da se u većini ideologija sasvim neopravdano barata nerealističnim idealom da će se budućnost u svemu bitno razlikova-ti od prošlosti, pa se tako neopravdano odriče uloga i značaj načela kontinuiteta.) Za savremene oglede iz futurologije osobeno je to što oni auto-ri koji se oslanjaju pretežno na načelo kontinuiteta predstavljaju pesimističke prognoze, a optimizam unose oni što u svoje projekcije pokušavaju da uključe i odigravanje takvih procesa koji narušavaju kontinuitet. Svakako, prednost treba dati ovim drugima, s obzirom da smo već primetili (a) kako je načelo kontinuiteta sasvim nedovoljno i (b) kako treba pozdraviti svaki pokušaj koji ide za tim da nasluti prirodu diskontinuiranih procesa, tj. da na osnovu kritičkog saglédanja postojećeg sistema uvidi njegove granice i nasluti mogućnost nastupanja diskontinuiteta. Naravno, kada je reč o ovome poslednjem, situacija nije nimalo jednostavna. Koji su to onda neki od problema diskontinuiteta što bitno nastaju kao plod slobodnog ‡ pa u strogom smislu i naučno nepredvidljivog ‡ angažovanja subjektivnih snaga društva? Moramo primeniti načelo zakonitosti, ali kako stepen sličnosti pojava na koje se neki zakon odnosi opada od najegzaktnijih prirodnih na-uka ka onim društvenim naukama koje su najmanje egzaktne, zakon zaključivanja po ana-lo-giji (znači, uloga jednog veoma nesigurnog oblika zaključivanja) bivaju sve izraženiji. Načelo kontinuiteta, međutim, uključujući tu i traganja za zakonitostima koje važe u jednom sistemu, kada je reč o predviđanju, oslanja se na jedan od najnesi-gurnijih oblika zaključivanja ‡ na zaključivanje po analogiji. Sem toga, mada nače-lo kontinuiteta nije sámo po sebi u suprotnosti sa postojanjem i takvih procesa koji se odlikuju diskontinuitetom, nije u stanju da pruži zadovoljavajuće ob-jašnjenje, a još manje da omogući predviđanje onih procesa u stvarnosti koji naru-šavaju kontinuitet. I inače dosta visok stepen nesigurnosti kada je reč o naziranju mogućno-sti diskontinuiteta naročito se ispoljava s obzirom na vremensko određivanje mogućnog trenutka kada će doći do toga diskontinuiteta. Međutim, za futurolo-ška istraživanja i stvaranje prognoza od bitnog značaja bi bilo baš određiva-nje trenutka kada bi mogao da nastupi neki diskontinuirani proces.

240

Naime, ako bi neki diskontinuitet nastupio prerano (pa tako pre vremena prekinuo odvijanje nekih važnih procesa, kao što je, recimo, razvoj određene tehnologije, neophodne za ostvarivanje onih uslova na nivou globalnog društva bez kojih se ne može doći do pravednijeg ekonomskog poretka ili rešavanja drugih krupnih problema budućeg društva), ili opet prekasno (što bi one društvene slojeve koji imaju u vidu budućnost ‡ a za sad, na žalost, moramo utvrditi da rela-tivno mali broj ljudi razmišlja o onome što nije neposredna sutrašnjica ‡ one-mogućilo da na vreme u povoljnom smeru izvrše korenitiji uticaj na društveno-ekonomsko prestrukturisanje svojih društava) ‡ u oba slučaja može se dogoditi da se, hteli to ili ne hteli, suočimo sa vrlo neprijatnim posledicama. Iz tih razloga, dakle preventivno, mi moramo, čini mi se, veoma ozbiljno uzeti u obzir i one pesimističke projekcije (koje se oslanjaju prevashodno na princip kontinuiteta) i pokušati na sve moguće načine da delujemo protiv onih tendencija koje nose najveću opasnost za razvoj globalnog svetskog društva u dugo-ročnoj perspektivi.

241

Sem toga, može doći i do onoga što bih nazvao "neželjeni kontinuitet". O čemu je tu reč? Naime, pored toga što je činjenica da se mnoge za budući razvoj društva veoma značajne odluke donose na brzinu i bez dovoljno saglédanja njihovih dugoročnih posledica ‡ a takva praksa će, vremenom, postajati sve veći luksuz ‡ u složenim društvenim sistemima savremena nauka još nije dovoljno jasno uočila sve one činioce od kojih zavisi mogućnost usmeravanja društvenih kretanja u že-ljenom pravcu. To onda u izvesnim prilikama dovodi do takvih situacija u kojima konkretni društveni sistem reaguje na određene promene suprotno željama onih koji te promene uvode, vodeći tako tzv. "nenameravanim posledicama"! Ovaj mome-nat "neželjenog diskontinuiteta" takođe može lako da poremeti i poništi naša predviđanja zasnovana na načelu kontinuiteta! Kako iz ove perspektive, najsažetije rezimirano, izgledaju one konkretne metode kojima se služe savremena futurološka istraživanja? Metoda ekstrapolacije trendova se i uz neprestano unošenje ispravki po-kazuje kao veoma neprikladna, samim tim što nije u stanju da uđe u procese koji se ne zapažaju na površini društvenih pojava i koji mogu da vode i diskon-tinuitetu. Delfi metoda, i onda kada joj se (kao što su pokušali Gordon /Gordon/ i Hejvord /Haynjard/) nadredi metoda matrica unakrsnih uticaja, nije slobodna od uticaja različitih subjektivnih faktora kao što su politička pripadnost, ste-pen poznavanja zvaničnih namera ili mišljenja autoritetâ, trenutna "raspolože-nja" ili očekivanja. Metoda računarskih modela, koliko god može da ima svoje dobre strane (neophodnost ekspliciranja polaznih pretpostavki; istovremeno i brzo manipuli-sanje velikim brojem promenljivih itd), kada je reč o kompleksnim sistemima, još je dosta primitivna, ne poseduje odgovarajuće mehanizme adaptacije, a sem toga u potpunosti je zavisna od teorija i podataka koji se u određeni model ugrade. Najzad, metoda scenarija, bez obzira na slabosti koje se i u njoj mogu uoči-ti (selektivnost u izboru relevantnih podataka, zavisnost izbora alternativa od usvojenih vrednosnih pretpostavki i ciljeva), čini nam se da pluralizam alternativnih moguć-nosti ipak najbolje odgovara savremenom stanju nauke i mogućnosti-ma predviđanja budućeg razvoja društva; ovo posebno s obzirom na to da ma koliko neke tendencije bile objektivne, one ne određuju budućnost jednosmisleno. Objektivna istorijska realnost može jedino postaviti granice broju zbiljski otvo-renih mogućnosti za budući razvoj koje vredi uzeti u razmatranje! Prema tome, kada je reč o futurologiji, nema naučnog predviđanja u smislu pokušaja predviđanja kako će se budućnost uistinu odigrati, već jedino u smislu racionalnog i kritičkog nagađanja o mogućnim alternativama.

242

Ovaj zaključak nas ponovo vraća na humanističke perspektive, jer samo razvijanje baš toga aspekta filozofije može da doprinese rešavanju problema izbora između predloženih alternativa. Izgleda, naime, da će u budućnosti čove-čanstvo sve češće, više nego sada ili u prošlosti, morati da bira, uz sve zastu-pljeniju svest o sve većoj međuzavisnosti i sve izraženije zajedničkoj i nedeljivoj bu-dućnosti. U takvoj situaciji nedeljivosti interesa, jedino su univerzalne humanisti-čke perspektive u stanju da pomognu rešavanju problema izbora. Naravno, razume se, same te perspektive, čak i ako možemo pokazati da su univerzalne za čitavu dosa-dašnju ljudsku istoriju, predstavljaju perspektive jedne određene istorijske epohe, pa ne bi trebalo da nastupaju sa pretenzijama na večno važenje, te da se na taj način nameću budućim pokolenjima.

243

* *

*

Najzad, nekoliko reči u smislu ocene o sadašnjem stanju futurologije uopšte. Pre svega, bez obzira na to kojim se metodama služi i bez obzira na kri-tiku tih metoda, savremena futurologija često još nastupa sa pretenzijom da po-stigne neostvarljivi cilj ‡ da predvidi budućnost onako kako će se uistinu odi-grati. Takvom svojom pretenzijom, bez obzira da li se njen prilaz budućnosti u osnovi počiva na projektovanju u budućnost onih trendova koji su zapaženi u sada-šnjosti, ili na nekoj drugoj metodi ili kombinaciji metoda, futurologija zapravo odriče onu istinsku budućnost koja počiva na čovekovim mogućnostima prevazilaže-nja ili ukidanja dosadašnjih trendova. Sem toga, mogućno je utvrditi i to da sve dosadašnje futurološke pokušaje obeležava i određeni stepen površnosti, s obzirom da im nedostaje humanistička dimenzija u opisu budućnosti. Futurologija je rizičan posao i onda kada čini veoma pohvalnu uslugu čovečanstvu, kada ga, recimo, upozorava dokle bi moglo da dovede nepromenjeno nastavljanje nekih postojećih trendova (na primer, u pogledu demografske eksplo-zije, u pogledu iscrpljivanja prirodnih sirovina, u pogledu zagađivanja čovekove prirodne okoline i slično). Ali, futurologija deluje veoma negativno kada pre-tenduje da nam izloži naučno predviđanje celine čovekove budućnosti, što ona nije u stanju da učini. Takva globalna predviđanja predstavljaju, u najboljem slučaju, samo određeno racionalizovanje sadašnjosti. U futurologiji, odnosno pomoću njenih metoda, može se uzeti u obzir jedi-no određena evolucija struktura savremenog društva, što znači da ona nije u sta-nju da iziđe izvan tih okvira, nije kadra da bude radikalna, nije u stanju da pred-vidi nikakvu revoluciju, do koje, međutim, i te kako može doći, razume se, uz ne-predvidljivo slobodno angažovanje određenih subjektivnih snaga (nekad pod pri-tiskom naraslih proizvodnih snaga, a nekad iz nacionalno-oslobodilačkih ili drugih razloga). Te subjektivne snage, noseći u sebi uvek i jedan utopijski element, lome i pokušavaju korenito da prevaziđu postojeće strukture savremenog društva, zatečene proizvodne odnose. Posebno neprimerena, loša i negativna iluzija koju savremena futurologija često nosi sa sobom jeste uverenje da naučno-tehnološki progres predstavlja onu ključnu polugu koja je sposobna da reši sve probleme i da otkloni sve prepreke nesmetanom napretku globalnog društva. Iz te perspektive mogućno je i čitav čovekov odnos prema budućnosti pogrešno svesti na planiranje razvoja nauke i tehnologije. Ovakav optimizam je krajnje neosnovan. Naučni i tehnološki napre-dak sâm po sebi ne rešava ni najmanji društveni problem, ukoliko se svesno ne iskoristi kao sredstvo za to. Ukoliko ne stoji pod stalnom svesnom kontrolom svojih budućih mogućnih posledica, naučni i tehnološki napredak može samo da stvori nove probleme.

244

Prema tome, mi se zalažemo za jednu veoma kritičku futurologiju koja neće imati pretenzija da predviđa nikakvo neminovno odvijanje budućnosti, nego će izlaziti pred društvo sa nacrtima mogućnih alternativnih budućnosti i u kojoj će naučni i tehnološki razvoj biti pod stalnom svesnom kontrolom društva, s ob-zirom na ostvarivanje postavljenih humanističkih ciljeva i vrednosti.

245

Savremene kritike nauke i tehnologije Ali, pre nego što pređemo na razmatranje samih mogućnosti i ograničenja razvoja nauke u naše doba, valja se osvrnuti i na savremene kritike nauke i tehnologije, koje su u poslednje vreme bile dosta oštre i u znatnoj meri uticale na opšta raspo-loženja i odnose prema nauci i tehnologiji, posebno u nekim krugo-vima na Zapadu. Pri tom valja razdvojiti kritiku koja se odnosi na lošu ili štetnu upotrebu nauke, tj. primedbe pretežno usmerene na korišćenje savremene tehnologije, od one kritike što ukazuje na nedostatke koji leže u prirodi nauke kao takve. Takođe, treba odmah uočiti da ova druga, suštinska i prava kritika nauke, koja će nas ovde i interesovati, u svojoj argumentaciji uglavnom ima u vidu neopoziti-vističko poimanje nauke, koja danas preovlađuje ne samo među ne-marksističkim filozofima, već je nekritički prihvaćena kako od velikog broja marksista, 13 tako i od predstavnikâ savremenog revolta mladih, koji je došao do izražaja u tzv. kontrakulturnom pokretu. Nauka i tehnologija se, razume se, razlikuju, ali imaju i dodirnih tačaka, da se i ne spominje koliko je velika njihova međuzavisnost i uzajamni uticaj. Nau-ka predstavlja sistem znanja, proces sve potpunijeg razumevanja prirode i društva koji nas okružuju, kao i nas samih, dok tehnologija predstavlja sredstvo tehničke primene i eksploatacije toga znanja radi ovladavanja našom okolinom, uključuju-ći i nas same. 14 Kritika nauke se, dakle, može odvojiti od kritike tehnologije, ali će neke primedbe pogađati podjednako i nauku i tehnologiju kao osnove naše moderne civilizacije. Kritičke primedbe na stanje koje danas preovlađuje u nauci najbolje je rezi-mirao poznati norveški filozof Arne Nes u svome članku "Optužba protiv nauke".15 Mi ćemo se u slobodnoj interpretaciji pridržavati njegovog redosleda pritužbi: (a) Društvena neangažovanost. ‡ Naime, predstavnici pokreta kontrakul-ture primećuju da se nauka, i pored toga što je istraživanje deo traganja za isti-nom, drži po strani ukoliko nije reč o nekim spoljašnjim neposrednim uplitanji-ma u stvari nauke, i ‡ da ne bi došla u sukob sa izvorima svoga finansiranja ‡ ne diže svoj glas u slučajevima lažnih optužbi, iskrivljavanja savremene istorije ili uopšte lažne propagande. Ovo se posebno potvrdilo pod raznim diktator-skim režimima, gde se naučna zajednica, sa časnim ali retkim izuzecima, prećut-no slagala sa mnogim potezima koji bi prirodno trebalo da izazovu njen revolt. (b) Služenje državi. ‡ Većina naučnika u saglasnosti je sa bilo kojim političkim režimom, odnosno njegovim postupcima, pa ne pruža otpor ni onim najnepoželjnijim. Nauka postaje sluga politike, pa sve više dolazi u pitanje i autonomija u izboru predmeta istraživanja.

13 14

15

246

v. o tome opširnije u mome članku "Dve koncepcije nauke i humanizam", Praxis, 1969, br. 1-2. O tome kakve su sve razlike između nauke i tehnologije v. Price, D. de Solla, Science since Babylon, pp. 117135. v. Dessaur, C. I., Naess, A., Reimer, E., Eysenck, H. J. & Van Melsen, A. G. M., Science betnjeen Culture and Counterculture, Nijmegen, Dekker & van de Vegt, 1975, pp. 27-43.

S obzirom na veoma visoku cenu današnje nauke, međutim, nije neumesno ako upravna tela i javnost pokušavaju da nametnu izvesna ograničenja, ili da podstiču određena područja istraživanja. (v) Elitizam i privilegija. ‡ Karijerizam i atmosfera suparništva doveli su u mnogim, uglavnom razvijenim zemljama, do stvaranja piramide prestiža, viso-kih primanja i privilegija na univerzitetima i u naučnim institucijama, dok su naučnici, spremni da služe vladi i da ćute, stvorili novu aristokratiju.

247

(g) Moralna ravnodušnost (etička neutralnost). ‡ Može se slobodno reći da savremene zamisli nauke (recimo, pozitivistička) počivaju na ovoj karakteristici nauke, koju moderni kritičari nauke smatraju svojim najozbiljnijim prigovorom na račun savremenog načina praktikovanja nauke. Mnogi filozofi nauke isticali su sa ponosom i ističu olimpijsku indiferentnost nauke u odnosu na stvarne moralne učinke svoje aktivnosti, držeći da etičke dogme mogu samo da nanesu štetu nauci i progresu (kao što je, recimo, činio tabu na vršenje autopsije, koji je trajao negde sve do polovine XV veka). Drugi, opet, napominju da upotrebu ili zloupotrebu naučnih otkrića ne vrše nauč-nici, već političari, odnosno u krajnjoj liniji izabrani predstavnici društva. Treći pak dodaju i to da naučnici niti imaju načina da predvide kako će njihovi rezultati biti upotrebljeni, niti imaju mogućnost da ustanove kako su bili kori-šćeni. No, bez obzira na sve ove argumente i opravdanja, koja sigurno ne stoje sva niti u svim konkretnim slučajevima, najbolju potvrdu toga da naučnici ne mogu a priori da se svrstaju među moralno neodgovorne osobe pruža jedan broj naučnika koji su prekinuli svoja istraživanja zbog toga što su posumnjali u zloupotrebu svojih otkrića, kao i postojanje organizacija za okupljanje i pomoć naučnicima koji iz razloga moralne savesti napuste rad na sumnjivim istraživačkim projek-tima. Sve to pokazuje da se naučnici, sasvim neopravdano, sve više stavljaju u položaj magarca koji ima odgovornost bez ikakve moći, što je još uvek moralnije od posedovanja moći bez odgovornosti. (d) Podrška tehnokratiji. ‡ Bliska veza između tehnološkog i naučnog razvoja nalazi izraza kako u tehnološkom načinu mišljenja samih naučnika, tako još više u stavu modernih političara koji svoje odluke zasnivaju na naučno pri-premljenim preporukama tehnologâ, za koje su platili milione. Na taj način, rađa se i težnja da se dosadašnja politika na izvestan način i u određenoj meri zameni naučno utemeljenim donošenjem odluka sa tehnokratijom kao svojim izvr-šnim organom. U svakom slučaju, od nauke se očekuje delovanje na povećavanje sposobnosti onih koji donose odluke da mogu da shvate, da predvide i da usmere društvena zbi-vanja, što ne mora da vodi ka tehnokratiji. Kako sugeriše sâm termin, tehnokra-tija je takvo društvo gde je naglasak stavljen na razvoj sredstava samih po sebi (kao što su transport, energija, organizacija, inženjerstvo, administracija i pla-niranje), pri čemu se zapostavljaju ciljevi, a kultivisanje vrednostî se ne uzima ozbiljno. Mada je tačno da moderne tehnokratije sa svojim uništavanjem prirode ne bi mogle da se razviju bez nauke, iz toga ne sledi niti da čitava nauka predsta-vlja osnovu tehnokratije, niti da bi smanjivanje naučnih napora istovremeno vodi-lo smanjivanju tehničke vladavine.

248

(đ) Sredstvo manipulacije. ‡ Savremena nauka izgleda sve povoljnija da se koristi kao podloga za manipulisanje ljudima, bilo da je posredi političko mani-pulisanje, koje može ići od borbe sa opozicionim snagama do uspostavljanja tira-nije ili pokretanja rata, ili pak psihološko manipulisanje ukusa i načina života. Time se unazađuje ne samo ljudska individua, nego i društvo koje ne preduzima ni-šta u odbranu od ovoga zla. Pri tome uopšte nije važno da li je takvo manipuli-sanje vidljivo ili nevidljivo (kada su ljudi kontrolisani tako da nemaju jasnu ideju o tome šta se događa). Naravno, sasvim opravdana borba za smanjivanje mani-pulacije, ne znači borbu protiv bilo čega što je svojstveno nauci, već borbu pro-tiv jednoga vida njene zloupotrebe.

249

Pored ovoga oblika ispoljavanja nepoštovanja dostojanstva ljudske ličnosti, ovo dostojanstvo narušava još jedan vid manipulisanja: usađivanje uverenja da je radi unapređenja ljudskog znanja sve dopušteno, svaki vid naučnog eksperimenta i slično. (e) Politička neutralnost. ‡ Može se slobodno reći da se veliki deo naučnika i filozofa nauke vrlo uporno bori da dokaže tezu kako je nauka politički neutralna, ili pak da predstavlja teoriju čiji je praktični izraz demokratija. Ove pretenzije ostaju, međutim, vrlo sumnjive ukoliko u onome što smo do sada izneli kao kritiku nauke ima makar i deo istine: ako nauka ne govori istinu silama koje su na vlasti, ako služi državi, ako prihvata naročite povlastice od vladajućih režima, ako podržava tehnokratiju. (ž) Nesluženje narodu. ‡ Savremeni nezavisni marksisti, koji podjednako oštro napadaju sovjetsku nauku kao i nauku SAD i Evropske zajednice, ističu da nauka, onako kako ona danas funkcioniše, velikim delom predstavlja oruđe pre-vlasti. S obzirom da je njen ideal znanje koje podržava status ljuo, to ona ne koristi narodu, već u nacionalnim okvirima služi eksploatatorima, a u internacional-nim eksploatisanju Trećeg sveta. Drugim rečima, umesto da služi potrebama ši-rokih masa radnih ljudi, nauka podržava kapitalizam i socijalni/nacionalni imperijalizam. Istraživanje uopšte trebalo bi zaista da se više usredsredi na hitne probleme zemalja u razvoju, a ne da se ogromne svote troše samo na dalje poboljšavanje ionako dobrih materijalnih uslova bogatih zemalja. Ovaj prigovor, međutim, za razliku od većine drugih, može biti usmeren protiv najvećeg dela naučne politike razvijenih zemalja, ne okrećući se ni za trenutak protiv nauke kao takve, ili protiv nauke u malim ili nedovoljno razvijenim zemljama. (z) Redukcionizam. ‡ Ova optužba ne javlja se tek sa savremenim antiraci-onalističkim kontrakulturnim pokretom. Sem toga, ona se javlja u nekoliko vidova. Redukcionizam se najpre kritikuje kao takav stav koji, oduzimajući pred-metu svoga proučavanja njegov šarm, autonomiju, dostojanstvo i misteriju ‡ taj predmet degradira. ‡ Ovaj prigovor, ako može da se odnosi na učenje onoga što predstavlja naučno znanje, ne može nikako da se odnosi na sâm proces naučnog is-traživanja bilo kojeg predmeta. Naučnici su upravo ti koji se najdublje identifi-kuju sa predmetom svoga proučavanja, uživljavajući se u njega svim svojim osećanjem i razumevanjem, doživljavajući u punoj meri njegovu privlačnost, uzvišenost i tajnovitost. [taviše, napredak nauke u mnogim oblastima učinio je određene pred-mete istraživanjem fantastičnijim, neverovatnijim i primamljivijim nego što su ikada bili (na primer, napredak biohemije u pogledu žive materije), a s obzirom da se od naučnika ne može očekivati da se takmiče sa pesnicima, članci u nauč-nim časopisima nisu mesto gde treba posebno očekivati umetničko predstavljanje šarma i misterije istraživanog predmeta.

250

Drugi vid redukcionizma jeste preterano pojednostavljivanje neke inače složene pojave kao što je ljudska ličnost. ^injenica je, naravno, da se neke od tih teorija iznose sa prevelikim pretenzijama. Međutim, pravilo jednostavnosti u nauci nikako nam ne zabranjuje uvažavanje složenosti. Naprotiv, mnoge naučne te-orije su vrlo složene, mada se, s obzirom na prirodu proučavanog predmeta, teži maksimalno mogućnoj jednostavnosti. Zato redukcionizam nije nikakva nužna posledica pravila jednostavnosti. (i) Ideološki dogmatizam nauke. ‡ Istaknuti filozof nauke Pol Fajerabend napada prepotentnu ideologiju naučnika koji ne priznaje svoju zavisnost od ne-nauke i ne-naučnog. Međutim, istorija nauke poznaje veliki broj otkrića do kojih se došlo suprotstavljanjem kako trenutno važećim naučnim teorijama, tako i opštepriznatim naučnim metodama. Kopernik je, na primer, svoju ideju preuzeo od smušenog mistika Filolaja, čije su gledište takvi profesionalni astronomi kao što je Ptolemaj, smatrali neverovatno smešnim. "I danas" ‡ kaže Fajerabend ‡ "nauka može da izvuče i izvlači korist iz primesa nenaučnih sastojaka. Kao primer može da posluži oživljavanje tradicionalne medicine u komunističkoj Kini. Kada su komunisti pedesetih godina naterali bolnice i medicinske škole da izlažu ideje i metode koje su se nalazile u Uxbeniku interne medicine žutoga imperatora i da te metode primenjuju u lečenju bolesnikâ, mnogi stručnjaci na Za-padu ... bili su užasnuti i predviđali su pad kineske medicine. Međutim, dogodi-lo se upravo obrnuto."16 Iz toga Fajerabend izvlači radikalan zaključak da nauka kakva se danas praktikuje ima sva obeležja dogmatske ideologije, te da je sasvim umesno postaviti zahtev da se društvo oslobodi "gušećeg zagrljaja" jedne ideološki petrifiko-vane nauke, kao što su nas naši preci oslobodili istog takvog zagrljaja religije. Fajerabendovi argumenti nisu bez osnove, ali oni pogađaju tek jedan vid prak-tikovanja moderne nauke, a ne nauku kao takvu. Naime, pravi naučni stvaraoci nisu nikada bili, pa ni danas nisu dogmatičari, niti su ikada odricali ulogu ne-naučnog u svome stvaralaštvu. * *

*

S obzirom na to da se jedan broj napred razmatranih primedbi odnosi, ili, tačnije rečeno, može da se odnosi i na tehnologiju, tj. može da predstavlja izraz nezadovoljstva našom civilizacijom uopšte, osnovnu kontraargumentaciju izlo-ži-ćemo na kraju ovoga odeljka, pošto prethodno razmotrimo kakve se posebne kritičke zamerke upućuju na račun tehnologije. Te zamerke je pogodno objedino E. Mesten, sa Harvarda, u svome referatu na IV međunarodnoj konferenciji "Nauka i društvo", održanoj od 3. do 10. jula 1971. godine u Herceg-Novom. 17 Izložićemo slobodnije osnovne tačke njegove argumentacije: 16 17

Feyerabend, P. K., Against Method, London, Humanities Press, 1975, p. 305. v. Mesthene, E. C., "Da li je tehnologija kriva za naša društvena zla?", Nauka, čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i društvo", 1972, str. 133-138.

251

Društvene posledice savremene tehnologije zaista su vidljive, posebno u najrazvijenijim industrijskim društvima, pa je opravdana i sve veća briga zbog štete koju tehnologija može da nanese kako prirodnoj sredini, tako i kvalitetu ljudskog života. (a) Najstarija, istorijski i ekonomski odavno opovrgnuta primedba, jeste da tehnika, ili još određenije, mašine, lišavaju ljude posla. Najnovija provera-vanja umesnosti ove zamerke, koja se i danas može čuti, pokazuju da tehnologija ukida pojedina radna mesta, ali isto tako i otvara nova, a broj ovih novih radnih mesta najčešće je veći od broja ugašenih. Drugo lice ove primedbe ne bi trebalo potcenjivati. Naime, reč je o teškoćama koje se pojavljuju kada tehnologija učini da neka zvanja zastare. Soci-jalna i ekonomska politika treba da preduzme sve što je neophodno da se omogući i olakša prekvalifikacija i preraspored ljudi, kao i njihovo izdržavanje tokom perioda nezaposlenosti i prelaska na novo radno mesto. ‡ ^injenica da tokom jednog određenog razdoblja u ponekoj zemlji raste broj nezaposlenih nije posledica razvoja tehnologije, već pre svega nesposobnosti političkih institucija da isko-riste tehnološki potencijal na odgovarajući način. (b) Tehnologija ljudima oduzima privatni život. Ova primedba je usmerena protiv određenih vrsta tehnologije: protiv sredstava za prisluškivanje, protiv kompjuterizovanih banaka podataka i protiv raznih sredstava kojima se može manipulisati ljudima. Ali, kao i kod svih tehnologija, i ove vrste tehnologije imaju kako svoju lošu tako i svoju dobru stranu; potrebno je uočiti te aspekte, pa doneti odgovarajuća rešenja u pogledu upotrebe ovakvih vrsta tehnologije. Tako, recimo, naprava za prisluškivanje koja se upotrebi da registruje i docnije javno koristi nečija intimna mišljenja očigledno je nepoželjna, ali ako se iskoristi, i to po ovlašćenju suda i pod odgovarajućom kontrolom, za sprečavanje nekog zločina, ona je daleko afirmativnija. ‡ Slično je i sa bankom podataka. Ako se u njoj čuvaju svi mogućni podaci iz prošlosti jednoga čoveka, koji se mogu reprodu-kovati na pritisak dugmeta, onda bi korišćenje nekog nepovoljnog podatka iz daleke prošlosti predstavljalo nedozvoljeni napad na nečiju ličnost i njen pri-vatni život; ako bi, međutim, ta banka podataka bila korišćena u nekom kritič-nom trenutku da se lekarima koji ne poznaju bolesnika prikaže njegova celo-kupna medicinska istorija, spaseni pojedinac bi svakako bio veoma zahvalan. Kod sredstava za manipulisanje (radio, televizija, štampa) situacija je nešto drugačija, utoliko što pojedinac ipak ima mogućnost određenog izbora, a sem toga, može u izvesnom smislu i u određenoj meri odlučiti da li će se i koliko izlagati delovanju tih sredstava. (v) Tehnologija se osamostaljuje i izmiče ispod ljudske kontrole. U prilog tome ističe se stalno širenje i usavršavanje naoružanja, zatim zagađivanje vode i vazduha, problem radioaktivnosti, narušavanje ravnoteže u prirodi, društvena i psihološka napetost i nemir.

252

Ne može se poreći da ovi problemi postoje, da su ozbiljni i da su delimič-no posledica moderne tehnologije. Ali, jedan od bitnih momenata koji utiču na ovaj kompleks problema jeste i porast stanovništva sa istovremenim povećavanjem životnog standarda tog stanovništva, s tim što treba imati u vidu da bi to pove-ćano stanovništvo, bez tehnologije i njenoga stalnog razvoja, živelo na ivici egzi-stencije. Sem toga, razvijanje određene tehnologije može da reši pitanje zagađi-vanja vode i vazduha, tako da utisak o tome da se tehnologija izmiče ispod ljudske kontrole proističe iz nerazvijenosti odgovarajućih mehanizama odlučivanja o njoj. Naime, prilikom donošenja odluke o tome da li će uvesti neku novu tehnolo-giju u proizvodnji, pojedinci u kapitalističkom ili predstavnici radničke klase u socijalističkom društvu, imaju u vidu isključivo ili pre svega ekonomsku raču-nicu: da li će koristi biti veće od očekivanih troškova; prema tome, odluke se donose pretežno iz ograničene lokalne perspektive, a ne s obzirom na korisne ili štetne posledice za širu društvenu zajednicu. Pored toga, nisu razrađeni meha-nizmi koji bi, recimo, uredili to da oni koji izlivaju otpadne vode u reke, koji ispuštaju dim u vazduh, koji prouzrokuju štetnu buku, ili koji vrše promenu radnih mesta ili im je potrebna prekvalifikacija radnikâ ‡ plaćaju odgovarajuću naknadu koja bi omogućila društvu da na zadovoljavajući način reši one probleme koji iz toga nastaju. Sem toga, ako se pogleda istorijski, ova vrsta optužbe protiv tehnologije takođe ne mora da stoji. Uzmimo primer automobila, koji navodi i H. I. Ajzenk. Mi s pravom kritikujemo mnoge neugodnosti do kojih dovodi automobil, kao što su zagušenost saobraćaja, zagađivanje vazduha, broj mrtvih u automobilskim udesima itd. Međutim, treba se prisetiti da je u vreme kada su kola vukli konji bilo možda još većih zagušenja saobraćaja u centrima velikih gradova; takođe je izračunato da su, u odnosu na pređeni kilometar rastojanja, kola sa konjskom vučom prouzroko-vala više smrtnih slučajeva i povreda nego moderni automobil. [to se tiče zaga-đenja, balega od hiljada konja zagađivala je vazduh i unutar stanova, ne računajući zagađivanje odeće i obuće. Ni buka nije ništa novo ‡ konjske potkovice i gvozdena oprema kola pravili su veliku buku po kaldrmi, i tu se nije dalo mnogo šta učini-ti, kao ni u pogledu zagađenja; kod automobila, međutim, mi možemo mnogo da uči-nimo da smanjimo neugodnosti koje nam pričinjava. 18 (g) Tehnologija potiskuje individualnost i oduzima ljudima dostojanstvo. Ova optužba može da se podeli na dve glavne primedbe: (1) tehnologija dehumani-zuje čoveka time što njegov radni život organizuje tako da bude besmislen i dosa-dan, kao i time što dopušta da mašine određuju tempo rada; (2) tehnologija rađa birokratiju velikog obima, koja na pojedince gleda kao na brojeve ili kao na bezi-mene jedinice, čija je jedina funkcija da budu obrađeni u sistemu, poput računar-skih kartica.

18

v. Dessaur, C. I., Naess, A., Reimer, E., Eysenck, H. I. & Van Melsen, A. G. M., Op. cit., pp. 73-74.

253

[to se tiče prve primedbe, ako se imaju u vidu autentični opisi koji su dati, recimo, u delima Karla Marksa ili ^arlsa Dikensa, teško bi se mogla održati tvrdnja da su industrijski radnici pre 50 ili stotinu godina radili posao koji ih je manje iscrpljivao ili dehumanizovao. Naprotiv! Međutim, ako smatramo da se stanje ne pogoršava, to ni najmanje ne znači da hoćemo da poričemo postojanje krupnih problema u ovome smislu koje tek treba rešavati. Postojanje otuđenosti u vreme neslućeno velikog napretka nauke nedvosmisleno pokazuje da taj napredak nije dovoljan za ostvarivanje autentično ljudskog postojanja. U pogledu druge primedbe, svakako treba najpre utvrditi da se, dok su poslo-davci u starim vremenima smatrali da su odgovorni za ceo život svojih radnika, ili nameštenika, uključujući korišćenje njihovog slobodnog vremena, njihov moral, porodične odnose i odlazak u crkvu, pa su se u sve to i mešali, sada u industrijski najrazvijenijim zemljama otišlo u drugu krajnost ‡ da nema nikakve brige o pojedincu, već vlada krajnja bezličnost i usamljenost u gomili. Socijali-zam bi u tom pogledu mogao da donese jedan sasvim drugačiji odnos, a koliko u tome i uspeva, trebalo bi da pokažu uporedne sociološke analize. (d) Tehnologija vodi ka tehnokratskom društvu i ka birokratskoj državi, koja ljudima uskraćuje mogućnost učestvovanja u donošenju političkih odluka o pitanjima koja zadiru u njihov život. Ta primedba je karakteristična za savremenu kritičku teoriju društva, a Veljko Korać je ovako formuliše: "Poistovećujući se sa tehničkim razvitkom, čovek postaje deo tehnike i prepušta se tehničkom mišljenju kao svojevrsnoj metafizici. To je nova vrsta ideologije u kojoj se ispoljavaju slabosti čoveka, naročito izražene u realnim tendencijama podređivanja ljudi totalnoj organiza-ciji, sistemima, totalnim funkcijama, strukturama itd, gde se čovek kao čovek sve više gubi."19 Ova optužba sadrži deo istine i ukazuje na problem koji postaje sve akut-niji u kapitalističkom društvu i sa kojim se socijalistička društva takođe bo-re, nekad sa manje, a nekad sa više uspeha. ‡ Nema sumnje da sprega snažnih sa-vremenih tehnologija i nagli porast stanovništva podstiču stvaranje veli-kih i slože-nih društvenih aglomerata: velikih gradova, velikih korporacija ili udruženih industrijskih i drugih preduzeća, velikih univerziteta... Sem toga, tehnologije premošćuju sve veće udaljenosti i utiču na sve veće segmente društva; sve veće grupe ljudi postaju zavisne od tehnoloških sistema.

19

254

Korać, V., "Razvitak tehnike i sudbina čovečanstva", Pregled, 1973, god. LXIII, br. 9, str. 1121.

S obzirom na formiranje sve većih i sve složenijih kako privrednih tako i društvenih sistema, i jedinice odlučivanja moraju biti sve veće. Sem toga, postoji tendencija da odluke imaju sve kraći rok korisnog dejstva, s obzirom da tehnologija stalno menja raspon izbora i probleme koji se postavljaju pred dru-štvo. Najzad, sve više odluka koje se donose u jednoj oblasti ima uticaja na druge oblasti, što rađa potrebu za donošenjem sve većeg broja odluka. U tako velikim i komplikovanim sistemima, odluke je sve teže donositi bez pomoći veoma usavršenih metoda naučnog upravljanja i najnovijih kompjuterizovanih na-prava za obradu informacija. Tu zaista postoji tendencija da se čovek kao čovek sve više gubi, što obično vodi nespokojstvu i postavljanju pitanja o pravom smi-slu čovekovog života. Protiv takve ideologije, u kojoj tehnološka racionalnost postaje politička, može se boriti samo stavljanjem humanističkih vrednosti u osnove donošenja svih odluka koje se tiču budućnosti društva. * *

*

Prilikom razmatranja različitih optužbi koje se iznose prvo protiv nauke, a zatim protiv tehnologije, te su optužbe odmah i komentarisane u smislu pro-cenjivanja njihove opravdanosti, a u mnogim slučajevima iznošeni su i kontra-argumenti. Sada, na kraju ovoga odeljka, s obzirom da je čitava naša moderna civili-zacija izgrađena na nauci i tehnologiji, dodaćemo još nekoliko komentara najop-štije prirode. Naime, naša savremena civilizacija izaziva nezadovoljstvo i oštre osude u pojedinim krugovima društva uopšte, pa se s raznih strana primećuje kako je baš ta civilizacija strahovito materijalistička, kako je sva prožeta tehnologi-jom, kako je puna mržnje i otuđenja, kako dovodi do neuroza i drugih mentalnih poremećaja. Začudo, međutim, kako primećuje H. I. Ajzenk, izgleda da većina običnog sveta, neintelektualaca, bez obzira da li pripadaju radničkoj klasi ili srednjem sloju, uspeva da bude zadovoljna svojim životom u ovoj civilizaciji. O tome najbolje svedoče mnogobrojne ankete sprovedene u raznim zemljama, koje su pokaza-le da se između 85 i 90 odsto ispitanih oseća zadovoljnim, a samo negde između 3 i 10 procenata ima nezadovoljnih ili nesrećnih, s tim što su kao uzrok nezado-voljstva najčešće navođene lične neprilike ‡ seksualne ili bračne. 20

20

v. Dessaur, C. I., Naess, A., Reimer, E., Eysenck, H. J. & Van Melsen, A. G. M., Op. cit., p. 72.

255

Inače, kada se pažljivije pogledaju i uporede optužbe protiv nauke sa onima protiv tehnologije, onda se može videti (a) da su optužbe protiv tehnolo-gije oštrije i (b) da se jedan deo optužbi protiv nauke svodi zapravo na optužbe protiv tehnologije. Ali, ako se problem tehnologije u našoj modernoj civiliza-ciji sagleda temeljitije i što je mogućno nepristrasnije, onda je jasno da se dobar broj optužbi mora odbaciti, a tamo gde su te optužbe na mestu, uzroci se najčešće mogu otkloniti, ali ne stavljanjem moratorijuma na nauku i tehnologiju, već još čvršćim oslanjanjem na nauku i njen napredak. Naime, kao što može da donese neviđena zla, tehnologija isto tako može da donese i nezamislive koristi. Stvar je u tome što bi čovečanstvo moralo da nauči da planira, a zatim i da upravlja svojim kretanjem u pravcu postavljenih humanističkih ciljeva. "Tehnološke greške i grehovi mogu biti otklonjeni i izbrisani boljom tehnologijom, a ne literarnim izlaganjem finih pogrda. I najgori neprijatelji nauke teško da bi pristali da se odreknu najvećeg dela njenih plodova ‡ izvanre-dnog napretka medicine, na primer, ili zubarstva; čudesne lakoće kretanja koju nam pružaju automobil i avion; slobode od gladovanja što su je donele moderne mogućnosti za smeštaj i čuvanje hrane; pogodnosti prevoza, kao i naučne obrade zemljišta, da uzmemo samo nekoliko primera." 21 To što danas mladi i obrazovani ljudi vide samo loše strane tehnologije govori jedino o njihovom neistorijskom pristupu i gubljenju iz vida na kakve se sve tekovine tehnologije, kojih nikada ne bi bili spremni da se odreknu, sami oslanja-ju. Zato je sasvim neumesno svako pozivanje na smanjivanje ili ukidanje tehnologije, da i ne govorimo o nadama miliona ljudi u nerazvijenim zemljama, koji u tehnolo-giji vide glavno sredstvo prevazilaženja svoje ekonomske i svake druge zaostalosti. Prema tome, dok nam kritičari nauke ne predlože nešto bolje u zamenu, mi ćemo morati i za rešavanje problema što nam ih nameću nauka i tehnologija, da se poslužimo opet naukom. Prosto okrivljavanje nauke i tehnologije ne vodi ničemu, osim mešanju stvarnih problema sa imaginarnim, pa tako onda izbegavanju rešavanja stvarnih problema. Naravno, ta nauka mora biti kritička, tj. prožeta humanističkim pretpostavkama, jer je samo takva nauka u stanju da prevaziđe tra-dicionalnu suprotnost između naučnog znanja i ljudskog interesa, u stanju je da po-sreduje između stvarne sadašnjosti i optimalne budućnosti.

21

256

Ibid., pp. 74-75.

Sámo se po sebi razume da pri tom treba odoleti onome izazovu o kojem govori Erih From da nešto treba uraditi jednostavno zato što je to tehnički mogućno. Uzmimo samo kao primer izgradnju nuklearnog oružja ili putovanja na Mesec na račun mnogih neispunjenih potreba ovde na Zemlji. Prihvatanjem ove maksime, da nešto treba uraditi zato što je to tehnički mogućno, sve druge vre-dnosti se ukidaju, a tehnološki razvoj ulazi u osnovu etike. To se, naravno, mora izbeći, moraju se ponovo uspostaviti humanističke vrednosti kao rukovodstvo za svako delovanje, a pravci budućeg kretanja društva moraju se procenjivati sa stano-višta čoveka, njegovog razvoja, razuma, sa stanovišta lepote, istine i dobroga. Na taj način će iščeznuti i uvećanje čovekove moći kao najviši ideal modernog duha, neće se staviti znak jednakosti između progresa i razvitka nauke i tehnolo-gije, nego će društvo imati i druge progresivne ciljeve. U svakom slučaju, mora se savladati pasivnost, koja je jedna od najsvojstvenijih i patoloških crta čoveka u industrijskom društvu. 22

22

v. Fromm, E., The Revolution of Hope, Nenj York, Bantam Books, 1968, pp. 33-34 & 40.

257

Neke specifične mogućnosti i ograničenja rasta nauke u malim zemljama u razvoju Pošto smo ispitali metodološke aspekte predviđanja razvoja u budućnosti, kao i savremenu kritiku nauke i tehnologije, možemo s punijom svešću o mogućnostima i ograničenjima sopstvene metode, i uz kritičko saglédanje prave uloge i značaja predmeta našeg istraživanja, da pristupimo ispitivanju problema mogućnosti i ograničenja razvoja nauke i tehnologije u budućnosti. Prvo ćemo razmotriti pitanje o mogućnostima razvoja nauke i tehnologije, a u tom pitanju najpre ćemo se pozabaviti opštim mogućnostima, a zatim ćemo po-gledati kakve su mogućnosti u malim zemljama u razvoju. O mogućnostima razvoja, međutim, imaćemo znatno manje da kažemo negoli o pitanju ograničenja, što je sasvim razumljivo i opravdano. (Mnogo se više ima reći, mnogo je pouč-nije i važnije sagledati ograničenja i prepreke razvoju nauke i tehnologije, da bi se na osnovu toga mogle preduzeti odgovarajuće mere da se utiče na to stanje.) Najopštije rečeno, s obzirom na karakter dosadašnjeg istorijskog razvoja nauke i tehnologije, na prirodu razvoja ljudskog saznanja uopšte kao i na njegove praktične primene, mogućnosti njegovog razvoja za sad izgledaju u načelu neogra-ničene. Naučno znanje ima eksponencijalnu stopu rasta (obim znanja se udvaja sva-kih 10-12 godina), ono neprekidno otvara nove i neočekivane horizonte saznanja, pa trenutno još nema nikakvih nagoveštaja da bi takav razvoj mogao da doživi neke nagle i korenitije promene. Ima, razume se, autora, kao što je, recimo, profesor istorije ideja Stiven Tulmin, koji smatraju da se nauka ne može još dugo kretati takvom uzlaznom kri-vom kakvom je napredovala tokom poslednjih nekoliko decenija. Pri tom Tulmin razlaže naučni razvoj na nekoliko komponenti, o kojima će kasnije biti reči. Kada se naučni razvoj posmatra preko Tulminovih parametara, dobija se nešto drugačija, diferencirana slika. Prajs, recimo, navodi podatak da između 80 i 90 odsto svih naučnika koji su ikada živeli živi sada (a sada živi negde preko 1,5 miliona naučnika). To svedoči o strahovito brzom, eksponencijalnom rastu broja naučnika u naše doba, mada treba upozoriti i na to da savremena statistika među naučnike, odnosno među istraživače, svrstava, recimo, i inženjere ili vaspita-če čiji rad uključuje i istraživačku, odnosno inovativnu komponentu itd, s tim što će u daljoj budućnosti ta granična linija između istraživačkog i ne-istra-živačkog rada biti sve neodređenija. S obzirom na ovaj aspekt, budućnost će sigurno doneti prezasićenost, koja će se, po mišljenju Tulmina, ogledati u tome što će istraživanje postati jedan od elemenata svih aspekata nacionalnog života, tako da će bavljenje naukom na izvestan način prestati da bude posebna profesija. 23

23

258

v. Toulmin, S. E., "Is There a Limit to Scientific Gronjth?", Science Journal, 1966, vol. 136, No. for August, p. 5.

[to se tiče drugog parametra, ukoliko ne bude izvršena revolucija u tehnici baratanja naučnim informacijama, ni sve veća količina štampanih nauč-nih saopštenja (tzv. eksplozija informacija), ni ubrzani ritam otkrića (koji se odražava u pomeranju naglaska sa štampanih članaka na mimeografisana istra-živačka pisma), ne mogu se izgleda nastaviti još dugo prema sadašnjoj krivulji rasta. Istraživačka pisma predstavljaju već jedan korak u tome pravcu. Prema tome, ukoliko se razvije korenito nova tehnika distribucije naučnih rezultata, u načelu ništa ne stoji na putu stalnom povećavanju istraživačkog proizvoda.24 U pogledu troškova za istraživanje i razvoj, s obzirom da nijedna zemlja na svetu ne posvećuje istraživanju i razvoju više od 4 odsto svoga bruto nacional-nog dohotka, još smo daleko od "zasićenosti". Prema tome, smatra Tulmin, može se očekivati da ovi troškovi i dalje normalno rastu, mada će u budućnosti ‡ s obzirom na disperziju istraživačkog rada ‡ biti sve teže odvojiti istraživanje i razvoj od ostalih tekućih troškova. Prema tome, što se tiče prva tri parametra, dalje mogućnosti razvoja nauke su otvorene. Jedino četvrti parametar izaziva određenu zabrinutost, s obzirom da se kriva istraživačke cene po jednom istraživaču već sada podigla veoma visoko, i to zahvaljujući pre svega nastanku tzv. velike nauke. S druge stra-ne, ostalo naučno istraživanje, bilo u prirodnim ili u društvenim naukama, ne dobija ni približno onoliko koliko bi bilo neophodno (ni u najrazvijenijim zemljama).25 Ipak, ako se razvitak nauke razloži na neke svoje osnovne sastavne delove ili pokazatelje razvoja, kako to i čine neki autori (Tulmin): na rast broja naučnika ko-ji se angažuju u istraživanjima; na rast u broju isporučenih naučnih otkrića i pu-blikacija; na rast u izdacima za istraživanje i razvoj izraženim u vidu procenta bruto-nacionalnog proizvoda; i na rast prosečne cene istraživačkog projekta po jednom istraživaču ‡ onda se, recimo, može zaključiti to da jedino ovaj poslednji parametar može izazvati određenu zabrinutost, s obzirom da se kriva istraživa-čke cene po jednom istraživaču već sada podigla veoma visoko, i to zahvaljujući nastanku tzv. "velike nauke", dok je ostala nauka ostala u podređenom položaju. Nekoliko osnovnih uslova omogućava brzi razvoj nauke: (a) objektivni karakter nauke koji, uz razvijanje modernih vidova prenošenja naučnih infomaci-ja, omogućava stalan i efikasan kontakt između naučnika celoga sveta koji rade na istoj problematici; (b) postojanje takve organizacije društva uopšte, a poseb-no takvog načina proizvodnje koji je povoljan za razvoj nauke, koji stvara potra-žnju za naukom; (v) /specifično za male zemlje u razvoju/ realističnost pretenzija u razvoju nauke, kako u pogledu širine naučnog fronta na kojem će se ući u konku-renciju sa svetskom naukom, kao i korišćenje specifičnih mogućnosti izvesne zemlje za razvoj određenih područja nauke.

24 25

v. Ibid., p. 5. v. Ibid., pp. 6-7.

259

Ali, nas će ovde više interesovati ograničenja i prepreke na koje nailazi naučni razvitak uopšte, a posebno u malim zemljama u razvoju. Kada je reč o op-štim ograničenjima, onda ću ovde samo ukratko da naznačim ona na koja se najče-šće nailazi u najnovijoj literaturi o ovim pitanjima, ne ulazeći u probleme nji-hovih uzroka ili načine njihovog prevladavanja: glavna unutrašnja ograničenja koja potiču od same nauke i njenih karakteristika, bila bi sledeća ‡ (1) teškoće koje se javljaju u pogledu savladavanja eksplozije naučnih informacija, (2) usvaja-nje takvih polaznih filozofskih i metodoloških pretpostavki koje deluju spu-ta-vajuće na razvoj naučnih saznanja, (3) psihološke promene u zajednici nauč-nika u smislu gubitka vere u vrednost rada na nauci; ili spoljašnja ‡ (4) nepogo-dna i ne-odgovarajuća međunarodna distribucija naučne sposobnosti (90 odsto naučnog kadra je koncentrisano u najrazvijenijim zemljama), (5) administrativno planira-nje u nauci, ako nije krajnje elastično, može da bude fatalno za nauku, (6) postavljanje barijera normalnom protoku naučnih informacija (naučni izolacionizam), (7) nedovoljno ili loše usmereno finansiranje nauke.

260

* *

*

Jedan od osnovnih uslova za ovako brz razvoj nauke svakako je relativno lak i stalan kontakt između naučnika iz celoga sveta koji rade na istoj problematici. Objektivni karakter nauke, razvijanje modernih vidova prenošenja naučnih informacija, kao i lakoća neposrednog usmenog komuniciranja naučnika na međunarodnim konferencijama kada je u pitanju naučna problematika, čine da ovaj uslov može da se ispuni bez većih teškoća. Drugi uslov koji treba da se ostvari jeste da postoji takva organizacija društva uopšte, a posebno takav način proizvodnje koji je povoljan za razvoj nau-ke, koji stvara potražnju za naukom i tehnologijom. U razvijenim zemljama je proces koji vodi primeni postignutih naučnoistraživačkih rezultata veoma skraćen, a priroda konkurentskih odnosa u proizvodnji takva je da vrši pritisak na dalje stvaranje naučnog znanja. U tome, kao što primećuje i engleski istra-živač razvoja nauke ^arls Kuper, veliku ulogu igra elektronika, kao i masa hemijskih produka-ta, i to ne kao finalni proizvod, već kao sredstvo za preobražaj starih delo-va industrijske strukture. 26 Nerazvijene zemlje očigle-dno ne poseduju ovaj uslov, koji je važan za brži razvoj nauke, ali će o tome biti posebno reči kada se budu ispitivala ograničenja razvoja nauke u tim zemljama. Inače, što se tiče tehnologije, osnovni i ključni uslov koji omogućuje njen normalan razvoj jeste postojanje snažne nauke u usponu. Sve svoje vitalne sokove tehnologija crpe iz nauke i ne može bez nje. Sama nauka, međutim, može u izvesnom smislu i u određenoj meri da se razvija i bez tehnologije, mada tehnologija deluje vrlo podsticajno na razvoj određenih područja nauke, kao što je u izvesnim obla-stima nauke i neophodna. U pogledu malih i nedovoljno razvijenih zemalja, treba navesti i neke do-datne uslove za razvoj nauke i tehnologije u njima.

26

v. Cooper, Ch., "Science and Underdeveloped Countries", in: Problems of Science Policy, Paris, OECD, 1968, p. 157.

261

Pre svega, sasvim je sigurno da preuzimanje svih onih funkcija koje nauka vrši u razvijenim zemljama nije nimalo lak i jednostavan posao, pa ga je mogućno obaviti samo uz svestan napor, planski i postepeno (svako naglo uvođenje nove tehnologije potencijalno je društveno štetno) i uz stalno prilagođavanje specifičnostima dotične zemlje (uz maksimalno oslanjanje na sopstvene izvore), u jednom novom kulturnom kontekstu u koji će istovremeno biti obavezno uključene i tradicio-nalne vrednosti zemlje. Prema tome, mora se izgraditi jedna nova i celovita kon-cepcija razvoja dotične zemlje. Tek kada postoji takva opšta koncepcija razvoja, mogućno je na odgovarajući način razvijati i nauku. Sem toga, takav projekt ne nastaje odjednom, već kroz neminovni proces probanja i pravljenja grešaka, pola-zeći pri tom uvek od nekoliko osnovnih ciljeva, uključujući i dostizanje takvog nivoa opšteg razvoja na kojem će biti zadovoljene osnovne životne potrebe svako-ga pojedinca u datom društvu. U svakom slučaju, razvijanje preterano velikih pretenzija, kako u nauci, tako i u tehnologiji, ne bi se nikako moglo preporučiti. Prema tome, u malim zemljama u razvoju, tako se obično smatra, treba manje insistirati na rešavanju novootvorenih naučnih problema i stvaranju novih tehnologija, a više na novom saglédanju starih problema, što može da usmeri razvoj naučnih istraživanja u novim i plodonosnim pravcima. Prema tome, naučno mlade zemlje mogu da pruže značajan doprinos razvoju svetske nauke ukoliko uspeju da iz nekih novih uglova osvetle stare probleme. [to se tiče tehnologije, nerazvijene zemlje su u prednosti zbog toga što mogu da preskoče izvesne stepenice razvoja koje su razvijene zemlje morale da pro-đu, ali, kako primećuju saradnici tima u Saseksu, ništa se neće postići ukoliko se u zemljama u razvoju ne stvore uslovi za primenu novih tehnologija, a tih uslova nema dok se ne stvori potražnja za korišćenjem nauke i tehnologije u proizvodnji i dok se ne stvore institucionalni uslovi za primenu tehnologije. 27 Neki autori s pravom ističu, pored ovih unutrašnjih i osnovnih, i jedan spoljni uslov. Naime, smatra se da bi za razvoj nauke u nedovoljno razvijenim zemljama bilo, ako ne neophodno, a ono od velike koristi, ukoliko bi i razvijene zemlje učinile svestan napor da svoju nauku u određenom stepenu preusmere u skladu sa pomenutim ciljem. * *

27

262

*

v. Cooper, Ch. et al., "Science in Underdeveloped Countries, njorld Plan of Application of Science and Technology to Development", Minerva, 1971, vol. IX, No. 1, p. 120.

Kada je reč o različitim ograničenjima i preprekama daljem brzom razvoju nauke i tehnologije, opet ćemo najpre da se osvrnemo na neka ograničenja i prepreke opšteg karaktera, a onda ćemo posebnu pažnju da posvetimo onim ogra-ničenjima i preprekama koji se javljaju u malim zemljama u razvoju. Jedno od opštih ograničenja jeste i teškoća u savladavanju eksplozije naučnih informacija, koju smo već spomenuli u vezi sa različitim komponentama mogućnosti razvoja nauke. Na ograničenja u pogledu asimilacije opšteg fonda znanja, koji rapidno raste, u knjizi Nauka u maloj zemlji, ukazuje i naš autor Milorad Mlađenović, primećujući da naučnici pokušavaju da to prevaziđu usme-ravajući se na vrlo uska područja nauke. Ovakva preuska usmeravanja takođe bi mogla da predstavljaju ograničavajući činilac u razvoju nauke, da ih ne neutrali-še rastući obrnuti proces integracije (potrebe za interdiscipli-narnošću), što ga složenost same objektivne stvarnosti sobom nameće.28 Drugo unutrašnje ograničenje razvoja nauke može da bude usvajanje takvih polaznih filozofskih i metodoloških pretpostavki koje sputavaju razvoj nauč-nog saznanja. Do usvajanja takvih pretpostavki ili principa može doći, naravno, ili iz neznanja ili iz različitih ideoloških razloga. U osnovi, stvar se svodi na različite verzije ili različite aspekte sholastičke pozicije, o kojoj govori i Milorad Mlađenović u svojoj već pomenutoj knjizi. Reč je o sledećim obeležjima koje se mogu nametati nauci: dovršenost, sređenost i zatvorenost sistema; postuliranje apsolutnog autoriteta koji stoji iza sistema, u koji se ne sme sumnjati; dozvoljavanje samo dedukcije iz datih principa, samo spekulacije na osnovu tih principa i njihova ilustracija; nametanje samo onoga što ulazi u svetu shemu; od-bijanje priznavanja i samih objektivnih činjenica ako se ne slažu sa svetom she-mom; netrpeljivost i osuda svakog drugog gledišta kao manje vrednog i grešnog. 29 Treće unutrašnje ograničenje razvoja nauke ispoljava se u tome što na izvanredno širokom i sve širem frontu nauke uvek postoje određeni sektori na kojima nastaje privremen ili trajan zastoj, gde se određena linija razvoja sukobi-la sa trenutnim ili praktičnim teškoćama. No, to je prirodna karakteristika procesa naučnog razvoja, koja ne predstavlja takvo ograničenje da se protiv njega može ili treba boriti.

28

29

v. Mlađenović, M., Nauka u maloj zemlji, Beograd, Institut za naučno-tehničku dokumentaciju i informacije, 1969, str. 9. v. Ibid., str. 20-22.

263

^etvrto ograničenje, koje može da se pojavi u određenim slučajevima, veza-no je za stanje u zajednici naučnikâ. Naime, kao što primećuje američki fizičar i istraživač u oblasti nauke o nauci Majkl Moravčik, u razvijenim zemljama ima nekih znakova koji ukazuju na izvestan gubitak vere unutar zajednice naučnika u pogledu vrednosti rada na nauci. On kaže: "Isticalo se da se civilizacije izopa-čuju zato što svet u njima postaje umoran i gubi onu dinamičku usmerenost ka ci-lju, bez koje se ne može nastaviti. Ako bi se dogodio takav pad, mogli bismo se za-pitati da li bi sa nestankom ove civilizacije nestala i nauka, ili bi kulture koje bi usledile uključile nauku u svoj sistem vrednostî. Uopšte uzev, civiliza-cije nemaju mnogo uspeha u prenošenju vrednosti civilizacijama koje za njima do-laze. Vrednosni sistemi su subjektivnog karaktera i ono što izgleda središnje i suštinsko u jednom sistemu može u drugom da izgleda nevažno i beznačajno."30 Ukoliko i ne bi došlo do nestanka naše civilizacije, pa sa njom i nauke, što je zaista malo verovatno, gubitak vere u pogledu vrednosti rada na nauci kod pojedinih članova zajednice naučnika može da uspori normalan rast nauke. Od spoljašnjih ograničenja razvoja nauke, spomenimo, prvo, recimo, nepo-godnu i potpuno neodgovarajuću međunarodnu distribuciju naučne sposobnosti. Naime, više od 90 odsto naučnoistraživačkog kadra je koncentrisano u najrazvi-jenijim zemljama. Uzrok takvom stanju jednim delom leži u dosta širokoj raspro-stranjenosti gledišta da se zemlje u razvoju mogu osloniti na uvoz nauke i tehno-logije iz razvijenih zemalja i da tu ništa drugo nije potrebno osim stvaranja kanala za transfer tehnologije. Još se ne uviđa svuda da trans-fer tehnologije nije nikakva alternativa za razvoj lokalne nauke. Kao što pri-mećuju Kuper i njegove kolege, zemljama u razvoju veoma je teško bez sopstvenih naučnih i tehničkih kapaciteta, a posebno bez odgovarajućeg naučnog i tehni-čkog kadra koji će znati kakva korisna tehnologija postoji drugde, koji će je razumeti, izabrati, prilago-diti, usvojiti, njome rukovati, popravljati je i održavati. 31

30

31

264

Moravcsik, M. J., Science Development, The Building of Science in Less Developed Countries, Bloomington, Ind., PASITAM, 1975, p. 8. v. Cooper, Ch. et al., Op. cit., p. 102.

Druga važna činjenica, na koju je ukazao još Bernal u svojoj klasičnoj knji-zi Društvena uloga nauke, u vezi je sa pitanjem mogućnosti određenog planiranja razvoja nauke, o kojem smo već raspravljali. Mada smatra da je određeni vid plani-ranja u nauci mogućan i koristan, Bernal upozorava da svako strogo pridržavanje plana koji je bio unapred postavljen može za nauku da bude kobno. Kao primer za to Bernal navodi sada već skoro zaboravljenu shemu Herberta Spensera na pod-ručju sociologije. Neophodna je povremena, zapravo neprekidna revizija toga pla-na. Važnost novih integrišućih otkrića, može, naime, u svakom trenutku da bude takva da zahteva potpuno preinačavanje ranije izgrađenih shema. 32 ‡ Ova primedba ukazuje da je zapravo svako mešanje spolja (recimo, neke čisto administrativne intervencije i slično) u naučni život, koji je, u krajnjoj liniji, autonoman, zaista vrlo opasno. Treće spoljašnje ograničenje razvoja nauke može nastati kada se ‡ iz bilo kojih razloga, geografskih ili društveno-političkih ‡ prihvati, makar i za kratko vreme, politika naučnog izolacionizma, odnosno, ako se postave prepreke normalnom, tj. što bržem i što efikasnijem protoku naučnih informacija. Bore-ći se protiv ovakvog ograničenja, u koja spadaju i "mali" jezici malih zemalja, neke zemlje, kao što su, recimo, skandinavske, težeći na svaki način da povećaju svoju ulogu u svetskoj nauci, već odavno su uvele praksu objavljivanja glavnih naučnih rezultata na engleskom jeziku. ^etvrto spoljašnje ograničenje nauke tiče se njenog finansiranja, koje može biti tako nedovoljno ili tako jednostrano usmereno da onemogućava razvoj nauke. U mnogim zemljama u razvoju, s obzirom na procenat koji iz bruto nacio-nalnog dohotka odvajaju za nauku (i koji često, zbog velike stope porasta stanovni-štva, per capita zapravo stagnira), finansiranje je često stvarno nedovoljno za svr-he razvijanja svoje sopstvene nauke. Situacija se još više pogoršava ako te zemlje odvajaju nesrazmerno velika sredstva za naoružanje i razvoj vojne industrije. 33 Prema tome, ako zaista žele da razviju nauku i tehnologiju, a bez toga ne mogu dostići nivo razvijenih zemalja, onda zemlje u razvoju moraju svesno i odluč-no da priđu tome zadatku i da koliko god mogu povećaju procent ulaganja u nauku. ‡ Sem toga, zemlje u razvoju ne bi u svome finansiranju smele nijednu nauku sasvim da zapuste. Naime, nekim zemljama se dogodilo, kao što primećuje Prajs, da, kao nedavno Mađarska, pomisle da mogu da likvidiraju "beskorisne" nauke i da plaća-ju samo one "korisne". Ova tragična politika je nanela vidne štete njihovim ci-vilizacijama i državama. 34

32 33

34

v. Bernal, J. D., Op. cit., pp. 325-326. U nekim razvijenim zemljama znatna sredstva iz vojnih fondova odvajaju se za razvoj naučnih istraživanja, ne nužno neposredno vezanih za razvoj naoružanja i vojne industrije. v. Price, D. de Solla, Op. cit., p. 132.

265

Ali, problem finansiranja pogađa na svoj način i razvijene zemlje. To se posebno ispoljilo posle nastanka "velike nauke", čiji istraživački projekti gutaju strahovito velika finansijska sredstva. Kada se tome doda i činjenica da se fondo-vi za nauku često dele po onom principu "Ko ima, njemu će se i dati", onda zanema-rena područja bivaju posebno pogođena, a čitava "mala nauka" ne dobija odgovara-juću finansijsku pomoć. [to se tiče razvijenih zemalja, nije isključeno da u buduć-nosti nauka u tim zemljama može postati previše kompleksna i skupa da bi se u nju ulagala sve veća i veća, i na kraju nesrazmerno velika sredstva. * *

*

Za nas je, naravno, od posebnog interesa da sagledamo ona ograničenja koja su specifična za male zemlje u razvoju . Među ovim specifičnim ograničenji-ma nema nijednog koje bi poticalo od same nauke i njenih karakteristika, već su u pitanju isključivo spoljašnja ograničenja, bilo ona koja nastaju u samoj zemlji, ili ona koja su vezana za odnose njene nauke prema svetskoj nauci, a pre svega nauci u razvijenim zemljama. Same nacionalne ograničenosti nauke i tehnologije u zemljama u razvoju mogu biti različite i mogu poticati od različitih loših i pogrešnih gledišta kod političara, a ponekad i kod samih naučnika. Sem toga, treba imati na umu da sve ono što predstavlja prepreku društvenom i ekonomskom razvoju uopšte (kao što su, recimo, siromaštvo, neznanje ili loša državna uprava), to je istovremeno i prepreka razvoju nauke i tehnologije. (a) Kao što primećuju M. Moravčik i X. Ziman, u manje razvijenim zemlja-ma ponekad se događa "da posle početnog perioda euforije, u kojem je izgledalo kao da će svi praktični problemi siromaštva, gladi i ekonomske zaostalosti biti rešeni jednim udarcem pomoću novoga razumevanja koje će poteći iz usposta-vljanja moderne nauke u jednoj zaostaloj zemlji, nastane period odlaska u drugu krajnost. Retoriku smenjuje skepticizam i cinizam: uprkos neiskrenoj privrženo-sti suprotnom, sada se širi neverica u to da nauka može značajno da doprinese razvoju, izuzev na nivou neposredne prakse." "Ovaj skepticizam najvećim delom je posledica dugoročnosti i suptilnosti kako razvojnog procesa uopšte, tako i doprinosa nauke tome procesu. U svim slojevima ljudskog života, kratkoročni obziri imaju tendenciju da pobede poten-cijalno dugoročne koristi. Ova je tendencija izvedena i kroz upotrebu reči Ärele-vantnostÄ, koja je dobila značenje direktne veze sa neposrednim materijalnim pro-blemima. U tom smislu, često se oseća da je za manje razvijene zemlje naučno istra-živanje ÄirelevantnoÄ u poređenju sa takvim problemima kao što je obezbeđivanje hrane za danas i sutra." 35

35

266

Moravcsik, M. J. & Ziman, J. M., "Paradisia and Dominatia: Science and the Developing njorld", Foreign Affairs, 1975, vol. 53, No. 4, p. 703.

Nacionalni razvoj bi, razume se, morao da se posmatra kao takav proces kojim se poboljšava i osigurava buduća materijalna, duhovna, kulturna i psiholo-ška dobrobit jedne zemlje i njenoga građanstva; ali, da bi se ovakav proces ostva-rio, moraju se imati u vidu podjednako potrebe koje se odnose na tekuću godinu, kao i one potrebe koje se mogu predvideti kada se pogleda nekoliko decenija una-pred. Ako se stvari sagledaju tako, onda niko neće poricati to da će nekoj zemlji u jednom dugoročnom periodu biti neophodna sopstvena nauka, što, razume se, ne znači ništa drugo već da treba odmah početi sa njenim razvojem, da treba uhvatiti korak, da se ne bi samo još povećavao jaz. Kako u SAD, tako i u Japanu, napominju Moravčik i Ziman, trebalo je da prođe nekoliko decenija da bi se uznapredovalo od jedne embrionske, imitativne i podre-đene naučne infrastrukture do postizanja statusa značajne sile u svetu nauke.36 (b) Vrlo često se događa da usko grlo razvoja nauke u zemljama u razvoju predstavlja nedostatak prikladno obučenog naučnog kadra. Smatra se da je to češća i ozbiljnija smetnja od oskudice finansijskih sredstava ili nepose-dovanja odgova-rajuće najmodernije opreme. Razlog takvom stanju je jednostavan: obučavanje naučnog kadra je dugotrajan proces. Sem toga, potrebno je nekoliko naraštaja naučnika da bi se u jednoj zemlji stvorila naučna tradicija. Osnovno područje delovanja u vezi sa ovim pitanjem jeste odgovarajući razvoj i poboljšanje obrazovnog sistema zemlje. Sem toga, treba imati u vidu da je za zadovoljavajuću obradu bilo koje nauč-ne problematike neophodno da postoji takozvana "kritična masa" naučnih radni-ka (5-6 do 10 naučnika čiji će se interesi poklapati, makar i delimično, tako da to vodi "svakodnevnom uzajamnom delovanju"), bez čega se ne može očekivati nika-kav stvaralački naučni rad. Skromna veličina naučne zajednice može da ima i druge neželjene posledice na koje ukazuje Prajs: (1) sklonost da se ide linijom manjeg otpora i tako postane periferni dodatak neke velike naučne sile, (2) u manjim disciplinama ili pod-disciplinama radi tako mali broj ljudi da svaka slučajna fluktuacija dobija veli-ki značaj, (3) ne postoji odgovarajući nivo bezličnosti (impersonal-nosti), svako svakoga poznaje i privatno, što deluje veoma nepoželjno na razvijanje kritike, koja je neophodna za normalan rast nauke; 37 (4) suparništvo među naučnim disciplinama može da ubogalji pojedine discipline i uopšte da pocepa i učini neefikasnim ionako ograni-čene naučne napore.38

36 37

38

v. Ibid., p. 704. v. Prajs, D. de Sola (Price, D. de Solla), "Neke teorijske studije o nauci o nauci i njihove praktične implikacije", Nauka, čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i društvo", 1972, str. 405. v. Moravcsik, M. J. & Ziman, J. M., Op. cit., p. 714.

267

(v) Naučnici iz svih zemalja u razvoju, kako primećuju Moravčik i Ziman, neprekidno se žale na administrativnu klimu u kojoj treba da obavljaju svoj posao. Standardni pogrdni termin je "birokratija" ‡ pod kojim se podrazumeva čitav kompleks iracionalnih, krutih ili komplikovanih procedura u kojima se gubi vreme. Hijerarhijski i autoritarni aparat koji donosi odluke ili sistem koji za-hteva takve procedure uništavaju jednostavne, spontane inicijative koje su neop-hodne u aktivnom istraživanju. 39 Ovakva klima, naravno, deluje veoma štetno na moral naučnika, koji inače predstavlja izuzetno važan činilac za uspešno bavljenje stvaralačkim naučnim radom. Beskrajna borba sa formalističkom atmosferom, ili komplikovanom pro-cedurom, kao i dugotrajno i neizvesno zalaganje za pravo razumevanje, strahovito iscrpljuje energiju i moral naučnika. Kako bi mogli efikasno da obavljaju svoju ulo-gu naučnika, o naučnicima se mora povesti briga kao o osetljivim ljudskim bićima. Ne treba ni spominjati da je tu veoma bitno i jedno osećanje slobode, i to ne samo slobode u naučnom radu, već uopšte postojanje jedne opšte atmosfere slobode u društvu. To veoma pozitivno utiče na moral naučnika. Nizak moral u nauci je posebno razoran zbog toga što je tu reč o poslu ko-lektivne prirode. Nizak moral je zarazan i može se brzo preneti s jednog naučni-ka na drugog. Zemlje u razvoju treba posebno da vode računa o ovome, pošto bez od-govarajućeg morala naučnika i najbolji planovi mogu da propadnu. 40 (g) U malim zemljama u razvoju, čak i onda kada u društvu kao celini, a posebno u njegovom rukovodećem delu, postoji svest o značaju i potrebi razvoja nauke i tehnologije, obično nema odgovarajuće potražnje za naukom u proizvodnim i drugim privrednim organizacijama, koje, po pravilu, ni ne pokušavaju ili nisu u stanju da sagledaju svoje dugoročnije nacionalne, a još manje internacionalne per-spektive. Drugim rečima, društveno-ekonomski uslovi u celini najčešće nisu po-voljni niti za stvaranje potražnje za naučnim znanjem, niti za njegovu primenu.

39 40

268

v. Ibid., p. 708. v. Moravcsik, M. J., Science Development, ..., pp. 229, 233 & 238.

U takvim uslovima, nauka u tim zemljama biva više izložena uticaju raz-voja nauke u ostalom svetu, tj. biva određena ciljevima koji su spoljašnji, uzimaju-ći manje u obzir zahteve razvoja sopstvene zemlje. Stvarno i efikasno povezivanje razvoja nauke i tehnologije sa opštim razvojem neke zemlje u razvoju nije nimalo jednostavan proces i ne može se lako ubrzati. (d) Iz ove prethodne ograničenosti proizlazi još jedna. S obzirom na spomenutu slabu potražnju za naučnim znanjem, sa čime je povezano i neodgovarajuće usmerenje nauke u tim zemljama, kao prirodna posledica nastaje manja produktivnost io-nako oskudnih i nedovoljnih ulaganja. Drugim rečima, u malim zemljama u razvoju če-sto se događa da je čisti rezultat nauke skroman u odnosu na uložena sredstva, što znači da onaj s naporom odvojeni novac za nauku ne pruža optimalno mogućne koristi. Izgleda da se u ma kojoj zemlji ova pojava u jednom određenom periodu razvoja nauke ne može izbeći, mada se svakako može znatno ublažiti, s je-dne strane boljom organizacijom naučnog rada, a sa druge uspostavljanjem čvr-šćih odnosa, odnosno recipročnih uticaja nauke i tehnologije, što dalje vodi automatizmu u razvijanju one tehnologije koja je primerena potrebama i posta-vljenim ciljevima, automatizmu kakav je već ustanovljen u razvijenim zemljama. * *

*

Od onih ograničenosti koje potiču iz odnosa prema svetskoj nauci, zapaža-ju se sledeće: (đ) Manja ili veća izolovanost naučnog kadra u malim ili nerazvijenim zemljama, koji ‡ za razliku od naučnika u razvijenim zemljama ‡ ima manje poseti-laca, živi u nestašici stranih časopisa, oseća nedostatak izveštaja i neformal-nih sredstava komuniciranja, retko ima prilike da putuje, bilo radi učešća na na-učnim skupovima u inostranstvu, radi kraće posete nekim drugim institucijama, ili radi provođenja određenog perioda vremena u najistaknutijim centrima za fundamentalno ili primenjeno istraživanje, kao što retko ima prilike za ostva-rivanje istraživačke saradnje sa naučnicima stranih naučnih institucija. Zbog svega toga, naučnik u tim zemljama često se oseća kao nepoznati izgnanik međuna-rodne naučne zajednice. 41 Uzroka za nastajanje ovih manifestacija izolacije može biti više i oni mogu delovati pojedinačno ili udruženo. Od načina njihovog delovanja zavisiće i način borbe sa njima. U prvom redu tu su posredi siromaštvo, geografska udalje-nost, političke i administrativne prepreke i slično. U bliskoj vezi sa prethodnim, treba zabeležiti još jedno ograničenje:

41

v. Moravcsik, M. J., Scientific Development in the Framenjork of International Relations, Southern California Seminar, 1972, p. 9.

269

(e) Sistem naučnih komunikacija, za koji se inače slobodno može reći da predstavlja jedno od najvažnijih oruđa bavljenja naukom, do sada se razvijao tako da od njega maksimalne koristi imaju one zemlje koje su već dostigle visok nivo nauke, a zemlje u razvoju, kojima je najpotrebniji, njime su u stvari osujećene. Ako se naučni kadar neke zemlje nalazi sasvim van "nevidljivih kolexa" (grupa naučnika, geografski raširena i preko cele Zemljine kugle, sa zajedničkim interesovanjima, koja razvija široku međusobnu obaveštenost i saradnju, i ima vitalan uticaj na pravac istraživanja na datome području), ta zemlja, kako primećuje M. Moravčik, moraće najverovatnije da se pomiri sa mediokritetskim tavorenjem. "Naučnici kojima je uskraćeno komuniciranje isti su kao ptica podrezanih krila. Neko vreme se bore, a onda napuštaju istraživanje, predajući se nekoj rutini, polunaučnoj aktivnosti, koja je često sumnjive vrednosti. To je uobi-čajena pojava u manje razvijenim zemljama, kao i u malim izolovanim institucijama u razvijenim zemljama. Ta pojava, međutim, predstavlja rasipanje kadra kao i sred-stava, pogotovu ako se ima na umu da obezbeđivanje komuniciranja naučnika zahte-va troškove koji su mali u poređenju sa cenom njihovog primarnog izdržavanja." 42 Pomenuta dva ograničenja, (đ) i (e), tj. izolovanost i slaba uključenost u komunikacije, imaju i svoj treći aspekt: (ž) Međunarodna podela rada u nauci i tehnologiji zahvata pre svega raz-vijene zemlje i takve je prirode da male zemlje u razvoju teško mogu da se u nju uklope sopstvenim naporima. Pojedina kritična područja naučnog napretka i dobar broj projekata "velike nauke" nalaze se izvan domašaja većine zemalja, a posebno malih zemalja u razvoju. Prema tome, na ovu ograničenost mora se delova-ti pokušajima da se u određenom smislu menja naučna politika razvijenih zemalja, kao što bi trebalo da se menja usmerenje svetske nauke i tehnologije uopšte, kao i struktura troškova za istraživanje i razvoj u razvijenim zemljama. Ove pro-mene, razume se, neće moći lako da se ostvare, kako iz tehničkih razloga, tako i zbog političkih prioriteta koje povlače za sobom. 43 U svetlosti ovih razmatranja, treba se pridružiti pokušajima da se nauč-nici u razvijenim zemljama zainteresuju za rad na onima naučnim i tehnološkim rešenjima koja se mogu primeniti na specifične probleme zemalja u razvoju, kao i da se jedan deo ukupnih troškova za istraživanje i razvoj u razvijenim zemljama usmeri na posebne probleme zemalja u razvoju, s tim da se taj rad delimično ili u celini aktualno ostvaruje u zemljama u razvoju.44

42 43

44

270

Moravcsik, M. J., Science Development, The Building..., pp. 80-81. v. Cooper, Ch. et al., "Science in Underdeveloped Countries, njorld Plan of Action for the Application of Science and Technology to Development", Minerva, 1971, vol. IX, No. 1, pp. 109 & 118. v. Ibid., p. 118.

(z) Ako male naučne zajednice često pokazuju sklonost da se vezuju uz veli-ke naučne zajednice, to, naravno, ne bi moralo uvek da ima negativne posledice. Međutim, kada se ta situacija osmotri iz jednog određenog ugla, ona dobija sasvim drugačiji izgled: sama ta činjenica, naime, može se posmatrati i kao naučna (u ne-dostatku ekonomske i političke, ili u kombinaciji sa njima) dominacija velikih sila nad malim zemljama. U svakom slučaju, kako kažu Moravčik i Ziman, trajna naučna zavisnost od razvijenih zemalja ne predstavlja prihvatljivu budućnost za ma koju samosvesnu zemlju u razvoju. Ta zavisnost, razume se, može imati nekoliko vidova: (1) odbacivanje svih onih pravaca istraživanja za koje se ne može naći uzor u razvijenim zemljama; (2) ista struktura i opšti principi sistema istraživanja i razvoja kakvi su u razvi-jenim zemljama; (3) oslanjanje na uvoz strane tehnologije; (4) brain drain (odliv mozgova) iz zemalja u razvoju u razvijene zemlje itd.

271

* *

*

[ta bi se onda još, posle ukazivanja na sva ova ograničenja i teškoće u obezbeđivanju odgovarajućeg rasta nauke u malim zemljama u razvoju, pa i u našoj ze-mlji, moglo ukratko reći o perspektivama dugoročnog razvoja nauke? Svakako ne mnogo, ukoliko nismo nekritični prema onim horizontima koje nam otkriva savremena futurologija. Nekritička futurologija još nastupa sa pretenzijom da postigne neostvarljivi cilj ‡ da predvidi budućnost onako kako će se uistinu odigrati. Takvom svojom pretenzijom, bez obzira na kojoj metodi se zasniva, futurologija zapravo negira onu pravu budućnost koja počiva na čoveko-vim mogućnostima prevazilaženja ili ukidanja dosadašnjih trendova sopstvenog razvoja ukoliko mu ne odgovaraju. Naime, u futurologiji, odnosno pomoću nekih metoda, može se uzeti u obzir jedino određena evolucija u strukturi odnosâ izme-đu pojedinih trendova razvoja, što znači da ona nije u stanju da izađe izvan tih okvira, nije u stanju da bude radikalna, nije u stanju da predvidi nikakvu revolu-ciju, do koje, međutim, i te kako može doći (kao što je i dolazilo), razume se, uz nepredvidljivo slobodno angažovanje određenih subjektivnih snaga. Posebno treba biti kritičan prema jednom neprikladnom i iluzornom uverenju što često prati savremenu futurologiju, a to je da naučno-tehnološki progres predstavlja onu ključnu polugu koja je u stanju da reši sve probleme i da otkloni sve prepreke nesmetanom napretku globalnog društva. Iz te perspektive mogućno je onda čitav čovekov odnos prema budućnosti pogrešno svesti na plani-ranje razvoja nauke i tehnologije. Ovakav optimizam bio bi krajnje negativan. Na-učni i tehnološki napredak sâm po sebi ne rešava automatski ni najmanji dru-štveni problem, ukoliko se svesno ne iskoristi kao sredstvo za to. Ukoliko ne stoji pod stalnom brižljivom kontrolom svojih budućih mogućnih posledica, naučni i tehnološki napredak može samo da stvori nove probleme. Ukoliko zauzmemo kritički stav prema futurologiji, tada je svakako mogućno preći put od jednog stihijnog načina vođenja naučne politike do jednog namernog i koliko god je to mogućno naučno zasnovanog procesa odlučivanja i upravljanja, bolje reći, određenog usmeravanja i programiranja razvoja nauke i kontrole njenog korišćenja. Pri tom je, razume se, kao što je napred već spomenu-to, za male zemlje u razvoju od izuzetnog značaja da se na odgovarajući način uklope i nađu svoje mesto u svetskoj strategiji razvoja nauke.

272

Strategija razvoja nauke i naučna politika U ovome završnom odeljku iznećemo, u vezi sa opštom temom našega rada i svim što je do sada rečeno, samo još neke misli koje se odnose neposredno na našu stvarnost. Shvatanje nauke kao nove proizvodne snage društva sve je više u modi, ali se sve češće i doslovno shvata i vulgarizuje. Zanimljivo je, međutim, podse-titi se da je još Marks, kome je izuzetno veliki napredak prvenstveno prirodnih nauka u prošlom veku omogućio da nagovesti jednu sasvim novu zamisao polo-žaja nauke u društveno-ekonomskom sistemu, odmah upozorio i na neželjene aspek-te toga procesa. "Kao što na kapitalu zasnovana proizvodnja", kaže Marks, "stvara, s jedne strane, univerzalnu industriju, tj. višak rada, rad koji stvara vrednost, tako se pojavljuje, s druge strane, jedan sistem opšte eksploatacije prirodnih i ljudskih osobina, jedan sistem opšte korisnosti čijim se nosiocem pojavljuje i sama nauka. U onoj meri u kojoj se razvija velika industrija, stvaranje pravog bogatstva sve manje zavisi od radnog vremena i kvantuma upotrebljenog rada ... a mnogo više zavisi od opšteg stanja nauke i napretka tehnologije, ili od primene nauke u proizvodnji." 45 Ali, Marks istovremeno primećuje da u onoj istoj meri u kojoj čovečanstvo uspostavlja kontrolu nad prirodom, čoveka porobljavaju drugi ljudi i njegova sop-stvena niskost. "Izgleda da sva naša otkrića i sav naš napredak", napominje Marks, "završavaju time što materijalne sile ovladavaju duhovnim životom, dok se duhovni život srozava na stupanj materijalne sile."46 Marks je sve svoje snage usmerio ka uspostavljanju ravnoteže između čovekove kon-trole nad prirodom i njegove porobljenosti "od strane drugih ljudi i svoje sop-stvene niskosti", da upotrebim ponovo njegove sopstvene reči. (...) Prema tome, od početka i neprekidno se moramo suprotstavljati onim pomodnim viđenjima nauke (koja, inače, uglavnom vode poreklo iz potrošačkog dru-štva) za koja je nauka okrenuta isključivo tehnološkim činiocima. Drugim rečima, mora nam biti jasan dvostruki značaj nauke u savremenom društvu:

45 46

Marx, K., Grundrisse, S. 593. Marks, K., Govor na godišnjoj večeri lista People's Paper, 1856, v. Prepiska Marksa i Engelsa

273

(1) u smislu sveopšteg prodora naučno-tehničke revolucije u one sfere društvene aktivnosti koje dovode i koje će dovesti do zadovoljavanja kako osnov-nih, tako i novostvorenih ljudskih materijalnih potreba; i (2) u smislu čovekovog sve čvršćeg i sve pouzdanijeg ovladavanja zakonito-stima društva i sopstvenog bića, tj. njegovog oslobađanja od porobljenosti od strane drugih ljudi i svoje sopstvene niskosti (robovanja sopstvenim predra-sudama, mitovima ili bogovima, uključujući tu i samu nauku i tehnologiju). Treba se, dakle, boriti kako protiv pozitivističkog shvatanja uloge nauke i tehnologije, tako i protiv njihovog fetišiziranja i uverenja da je nauka produktivna u neposrednom i strogom smislu te reči. 47 * * * Slaba, nedovoljna ili nezadovoljavajuća produktivnost nauke osnovna je boljka koja tišti sve one koji se na bilo koji način bave naučnom politikom u malim zemljama u razvoju i koja zahteva dugotrajno i nimalo lako lečenje. Osnovno pitanje koje u vezi s tim treba rešavati, jeste sprečavanje rasipa-nja ionako ograničenih naučnih potencijala na široki front savremene nauke, ili, drugim rečima, pitanje pronalaženja onih područja razvoja u kojima je moguć-no postići očigledne i značajne uspehe, da bi se pokazalo da i mala zemlja u razvo-ju može u nečemu da dostigne, a po mogućstvu i da prestigne razvijene zemlje. U tom smislu i M. Mlađenović uočava: "Zemlje koje ne nađu snage da se uključe u pro-ces stvaranja nacionalnih i internacionalnih Äistaknutih centaraÄ, stoje pred opasnošću da još više zaostanu." 48 ‡ Dosadašnje iskustvo je, naime, pokazalo da zadovoljavajućih rezultata nema ukoliko male zemlje u razvoju jednostavno slede model razvoja nauke u razvijenim zemljama (koji je, sa svoje strane, razume se, pod jakim uticajem nacionalnih ciljeva dotičnih zemalja). Sasvim je jasno da se takva područja ne mogu naći u "velikoj nauci", ili u takvim krupnim poduhvatima kao što su, recimo, proizvodnja čelika ili elektronskih računara! Kako onda naći takva područja? U odgovoru na to pitanje, Moravčik primećuje da se nameće nekoliko osnovnih pravila: (1) Treba iskoristiti lokalna preimućstva, koja mogu biti geografska, klimatska, astronomska, zasnovana na raspolaganju određenim sirovinama itd.

47

48

274

Na ovu poslednju činjenicu upozorio je još Bernal: "Naučni troškovi predstavljaju anomaliju u svim tradicionalnim sistemima. Nauka uopšte nije produktivna u strogom smislu reči. Sasvim je nemogućno izjednačavati količinu novca koji je utrošen na nekoga naučnika ili neku laboratoriju sa godišnjom produktivnošću te laboratorije ili čak i fabrike za koju ona može biti vezana. Nauka mora biti posmatrana kao drugi diferencijal proizvodnje." (Bernal, J. D., The Social Function of Science, ..., p. XXXI.) Mlađenović, M., Cit. delo, str. 84.

(2) Trebalo bi uporediti unutrašnje cene koštanja istraživanja, s obzirom da su neka područja nauke sama po sebi skuplja od drugih. (3) Valjalo bi odmeriti i mogućnosti primene. Neke nauke su, naime, udaljenije od kratkoročne primene, mada se tu lako može pogrešiti u proceni. Nuklearna fizika, recimo, bila je tridesetih godina izuzetno ezoterična, a onda je četrdesetih i pedesetih godina dovela do stvaranja jedne od glavnih tehnologija. (4) Treba imati na umu i obrazovne ciljeve. Neka područja nauke su pogo-dnija za obrazovanje studenata od drugih, gde je specijalizacija, recimo, suviše uska. (5) Potrebno je posvetiti pažnju i opštim razmatranjima u određivanju izbora područja istraživanja s obzirom na spoljašnje i unutrašnje potencijale poddisci-plina. (6) Ali, neophodno je, najzad, imati u vidu da svi ovi kriterijumi blede u poređe-nju sa onim osnovnim o čemu treba voditi računa: da li se na nekom određenom pod-ručju raspolaže prvorazrednim kadrom? 49 U svakom slučaju, dakle, mora se učiniti pokušaj da se izaberu ona pod-ručja na kojima će se usredsrediti napori ili razviti jaka sposobnost koja će biti u stanju do maksimuma da iskoristi raspoloživu tehnologiju i knonj-honj, bez obzira da li poticali iz domaćih ili stranih izvora. Izvan tih područja, sposobnost će biti relativno slaba, s većim oslanjanjem na tradicionalne postupke. Bez ovakvog svesno selektivnog pristupa, kako primećuje G. Xons, primena nauke bi se pretvo-rila u nasumičan napor. 50 Ne treba, naravno, izgubiti iz vida da još jedan krupan razlog prisiljava male zemlje u razvoju da pažljivo odabiru naučna područja na kojima će moći da postignu najefikasnije rezultate. Reč je o ograničenim sredstvima koja stoje na raspolaganju naučnim zajednicama u ovim zemljama, pa se mora posebno voditi računa o tome da se ta sredstva što razumnije iskoriste. Ali, neselektivnost područja na koja bi se usmerilo težište naučnoistraživačke aktivnosti nije jedini momenat koji utiče na nisku produktivnost nauke u malim zemljama u razvoju. Ima i drugih momenata. Veoma je bitno i ono što bi se najšire moglo podrazumevati pod organiza-cijom naučnog rada. Ta organizacija, u većini malih zemalja u razvoju, pa i kod nas, često je veoma nepodesna. Karakteristično je, naime, kako primećuje i Branko Horvat, da je mladićima koje smo slali u inostranstvo na doškolovanje, na magi-sterijume, doktorate itd. na najpoznatije univerzitete, po povratku u institute produktivnost padala ne na pola, već nekoliko puta. Razlog tome je što su ti mla-dići, umesto da se bave naučnim radom, počeli da ratuju za lični dohodak, za stan, za dobijanje projekata, za kucanje u daktilo-birou. Da bi se dobio jedan projekat, naime, potrebno je napraviti desetak prijava, isto toliko finansij-skih predračuna, obilaziti mogućne komitente, sedeti na sednicama raznih komisija, što sve oduzima nedelje i mesece vremena, a "ono što radite je mačak u vreći". 51 49

v. Moravcsik, M. J., Science Development, The Building..., p. 115. v. Jones, G., The Role of Science and Technology in Developing Countries, Oxford, University Press, 1971, p.

50

36.

275

[to se tiče univerzitetskih naučnih radnika, na nekim univerzitetima i sa nekim univerzitetskim profesorima događa se da, zbog velikog broja časova, držanja većeg broja akademskih položaja ili raznih administrativnih obaveza, prestaju da održavaju odgovarajući dodir sa razvojem svojih naučnih disciplina. Pod šire shvaćenom organizacijom naučnog rada treba posebno imati u vidu i sistem finansiranja nauke, za koji je kod nas karakteristična izuzetna is-cepkanost i atomizovanost na sitne projekte i lokalne finansijere. Ta prevelika usitnjenost, koja ne samo naučnike u primenjenoj nauci, već i naučnike u fundamen-talnim naukama, nagoni da ponekad i svakih nekoliko meseci skreću sa jednog na drugi projekt, ide na ruku ne razvoju prave i ozbiljne nauke (za koju je potreban dug, studiozan i istrajan rad u jednom izabranom pravcu), već cvetanju pseudonauč-nog rada na parče, pravljenju stručnih elaborata i slično. Ako se tome doda još i nepogodna organizovanost na nivou onih organa ko-ji donose odluke o naučnoj politici, odnosno veoma dugački i zamršeni procesi u donošenju različitih odluka bez kojih inače među naučnicima vlada neizve-snost u pogledu započinjanja ili nastavljanja određenih naučnih istraživanja, ima-ćemo uglavnom zaokruženu sliku osnovnih razloga slabe produktivnosti naše nauke. * *

*

Sâm način vođenja naučne politike, od potpuno stihijnog procesa izlože-nog najrazličitijim kako unutrašnjim tako i spoljašnjima uticajima, treba da evoluira od jednog svesnog i koliko god je to mogućno naučno zasnovanog procesa odlučivanja i upravljanja, bolje reći određenog usmeravanja i programiranja razvo-ja nauke i kontrole njenog korišćenja. To je u stvari jedini put da se iskoristi ona najveća i najznačajnija mogućnost koju pruža nauka, a to je da se naši filozofski ideali o čoveku i čoveka dostojnom životu pretvore u stvarnost. Iz procesa vođenja naučne politike treba postepeno da se izgube elementi stihijnosti, kao što su, recimo, razvijanje određenih područja nauke bez obzira na domaće nacionalne potrebe i pravce razvoja zemlje, ili uobličavanje izvesnih ob-lasti nauke bez obzira na međunarodnu naučnu konstelaciju itd. Takođe treba odstraniti unutrašnje ili spoljašnje posebne uticaje na nacionalnu politiku, kao što su npr. pritisci određenih grupa naučnika kojima institucije preko kojih se vodi određena naučna politika često služe prosto kao mesto za uzajamne obračune i izvlačenje što veće količine finansijskih sredsta-va za svoja sopstvena područja interesovanja, ili kao što su potpadanje pod uticaj naučnog pomodarstva, odnosno oponašanje onoga što je u modi u razvijenim zemljama. 51

276

Horvat, B., "O znanstveno-tehnološkoj revoluciji, o našem razvoju i o nama", Pitanja, 1971, br. 29, 30 & 31, str. 894.

A da bi se prešlo na svesno i naučno zasnovano vođenje naučne politike (iako, verovatno, nikada neće moći potpuno da se izbegnu izvesni uticaji vezani za ukorenjena akademska shvatanja, želje i htenja koja možda nemaju uvek svoje re-alne osnove, ili pak za administrativne pogodnosti), neophodno je razviti istra-živanja u oblasti nauke o nauci, jer nema drugog načina za pribavljanje potrebnih podataka i za utvrđivanje mogućnih smerova razvoja nauke osim putem takvih istra-živanja. Sve vodeće naučne sile imaju velike centre za istraživanja u oblasti nauke o nauci, a takvi stručnjaci se u velikom broju zapošljavaju i u samim insti-tucijama gde se određuje politika nauke i tehnologije u jednoj zemlji. Kod nas, međutim, tek što su počeli da se obrazuju i da deluju stručnjaci koji su se posvetili istraživanju razvoja nauke, kod jednog broja odgovornih (koji su priželjkivali takav razvoj situacije u kojoj bi nauka o nauci trebalo da im pruži gotova rešenja, a ne jedino relevantne podatke i alternative na osnovu kojih oni sami moraju da donesu odluke), već se javlja reakcija u vidu gubljenja prvobit-nog interesovanjaza takva istraživanja (pa onda i prekida dotadašnjeg načina finansiranja) i vraćanja nešto modifikovanim starim "oprobanim metodama osla-njanja na sopstveno intuitivno saglédanje stanja". U svakom slučaju, da bi institucije koje formulišu naučnu politiku mogle da budu racionalne, one moraju ‡ kao što primećuje i Kuper sa svojim kole-gama u dokumentu "Svetski plan akcije za primenu nauke i tehnologije u razvoju" ‡ da ispunjavaju sledeće funkcije: (1) koordinaciju, na najvišem nivou izvršnih organa, strategije razvoja nauke i tehnologije sa nacionalnim ekonomskim i društvenim planiranjem; (2) koordinaciju sopstvene strategije sa strategijom razvoja nauke i tehno-logije u drugim zemljama; naime, nacionalna politika na području nauke i tehno-logije ne bi smela da propusti i da ne uzme u obzir ono što druge zemlje rade, ili da propusti da ispita kakve bi implikacije ti programi mogli da imaju na nacio-nalne programe; (3) uspostavljanje i razvijanje onih naučnih aktivnosti koje su povezane sa razvojnim naporima te zemlje uopšte, kao i usmeravanje naučnih aktivnosti u onim pravcima koji su najrelevantniji za naučni razvoj uopšte; (4) objedinjavanje ili povezivanje između istraživačkog napora i onoga pro-cesa pomoću kojega se taj napor prevodi na jezik ekonomske primene; (5) uspostavljanje politike prema transferu tehnologije... 52

52

v. Cooper, Ch. et al., "Science in Underdeveloped Countries...", p. 110.

277

Iz svega što je do sad rečeno u pogledu razvoja nauke i vođenja naučne poli-tike, proizlazi da je veoma bitno, tj. da izvanredno olakšava situaciju, ako se osnovna strategija razvoja nauke određuje u jednom koordinacionom telu za što veće područje, po mogućstvu čak i za nekoliko bliskih zemalja. Nasuprot tome, kod nas u poslednje vreme vlada sasvim suprotna tendencija. Lokalna odlučivanja o naučnim projektima i finansiranju nauke nikada, međutim, ne mogu da sagledaju celinu razvoja nauke ni u sopstvenoj zemlji, a kamoli da odrede strategiju razvoja nekih aspekata nauke u svojoj zemlji s obzirom na razvoj nauke i tehnologije u dru-gim zemljama. Na taj način oni sebe zapravo diskvalifikuju za svako vođenje racionalne naučne politike koja će imati bilo kakve izglede da vodi takvom razvoju nauke i tehnologije koji bi mogao povoljno da utiče na dalji što brži i što efi-kasniji razvoj cele zemlje. Uspostavljanje neposrednih odnosa slobodne razmene rada između korisnikâ i davalaca naučnih usluga kod nas svakako predstavlja korak napred prema jednom racional-nijem i efikasnijem vođenju naučne politike, i može biti veoma plodno kada je reč o usmeravanju primenjenih i razvojnih naučnih istraživanja na takve pro-grame koji će biti u skladu s određenim društvenim potrebama, odnosno koji će moći što brže da se usmere u pravcu njihovog zadovoljavanja (mada potrebe korisnikâ ne moraju uvek da budu identične sa stvarnim društvenim potrebama). Ali, treba imati na umu da je to samo jedan deo nauke i jedan deo njenih problema, i da je tu nestao iz vidokruga izuzetno značajan momenat uklapanja u tokove svetske nauke, i ‡ ono što je možda najvažnije ‡ da se ne vodi dovoljno raču-na o nekim elementarnim uslovima za razvoj nauke u celini.

278

U tome smislu, pre svega se postavlja pitanje kako ostvariti to da korisnik koji ulaže materijalna sredstva, ma ko to bio, bude naveden da pokaže neop-hodnu meru interesovanja za fundamentalna i neka druga istraživanja od kojih nema nikakvih neposrednih i očiglednih koristi, ali bez kojih se ne može zami-sliti skladan razvoj nauke u celini. Poznato je da u nekim zemljama sa razvijenom naukom blizu 2/3 svih nacionalnih napora za istraživanje finansira država preko naučnih saveta, koji ‡ uzimajući u obzir i unutrašnje zakone razvoja nauke u celini ‡ određuju srazmere učešća fundamentalnih istraživanja u odnosu na pri-menjena i razvojna. Galbrajt je umesno primetio da naučnici u kapitalističkom društvenom sistemu nikada ne bi poslali kosmičke brodove na Mesec da su u svojim istraživanjima zavisili od tržišta! Kod nas, me-đutim, mislim da se do pravog i odgovarajućeg finansiranja nauke u celini, uklju-čujući fundamentalna i druga istraživanja kojima se ne sagleda nikakva primena, teško može doći ukoliko se o tome odlučuje na parcijalnim nivoima i uz ubeđi-vanje korisnika da treba da finansiraju i poneki takav naučni projekat od kojeg ni u daljoj perspektivi u datome trenutku ne vide nikakve neposredne koristi. Prema tome, kod nas bi trebalo pronaći odgovarajuće nove, dodatne oblike koji bi delovali kao protivteža, s jedne strane, čisto pragmatičkom shvatanju razvoja nauke (u smislu vođenja brige samo o onim primenjenim i razvojnim nauč-nim istraživanjima od kojih se očekuje neposredno zadovoljavanje određenih dru-štvenih potreba), a s druge strane, lokalističkim shvatanjima toga razvoja (u smislu neobaziranja na uklapanje u svetsku strategiju razvoja nauke). U pogledu razrade odgovarajućih formi odlučivanja, posebno kada je u pi-tanju dugoročno programiranje razvoja nauke, nameću se sledeći osnovni problemi: (a) Kako obezbediti da program razvoja nauke ide dovoljno ispred privrednih i društvenih kretanja, tako da bi bio u stanju da slobodno krei-ra alternativne mogućnosti razvoja? (b) Kako obezbediti one pravce razvoja nauke koji proističu iz unutrašnje logike razvoja same nauke, a koji se često ne podudaraju sa onim što je privredi i društvu trenutno potrebno; drugim rečima, kako naći optimalnu ravnotežu između unutrašnjih (sopstvenih) i spolja nametnutih kriterijuma značajnosti određenih programa istraživanja?

279

(v) Kako obezbediti kreiranje opšte strategije razvoja nauke na nivou zemlje sa kojom se može izići pred svetsku nauku; ta opšta strategija razvoja nauke trebalo bi pre svega da odredi odnos finansiranja fun-damentalnih i primenjenih istraživanja i da pronađe ona područja nauke na koji-ma zemlja ima izglede da se uključi u tokove svetske nauke, s tim da obezbedi dovolj-no udruženih sredstava za sprovođenje te svoje strategije i za uvažavanje inicijative istaknutih naučnika u pogledu materijalnog obezbeđivanja istraživanja određene naučne problematike. Ovo sve ne treba shvatiti kao poricanje potrebe da u malim zemljama u razvoju najznačajniji deo sredstava za nauku valja uložiti u ona područja gde će se rešavati vitalni i hitni problemi tih zemalja, već jedino kao upozorenje da je nauka jedna veoma osetljiva celina, i da se nikad ne može jedan njen deo toliko favorizovati da bi se drugi deo sasvim zapustio ili zapostavio. Pored toga, kako tržišni princip tako i dogovaranje korisnika i davalaca naučnih usluga korenito menjaju merila značajnosti naučnih problema. (Razlog za to, odnosno objektivna osnova izjednačavanja u ovom smislu delovanja principa tržišta i principa sporazumevanja korisnikâ i davalaca naučnih usluga, jeste činjenica da se u oba slučaja naučni proizvod tretira kao roba, za koju je neko zaintereso-van ili nije zainteresovan i kojoj treba odrediti cenu, tj. ne prevazilaze se korenito okviri potrošačkog društva.) [ta je naučno značajno, ne određuje više naučnik ili grupa naučnika, već tržište ili ubeđivanje korisnikâ i davalaca naučnih usluga. Vrednovanje naučnog rada s obzirom na doprinos rešavanju dnevno-praktičnih problema, koje u punoj meri dolazi do izražaja, znači, uplitanje u na-uku takvih merila koja su u svakom slučaju izvan nauke, a ponekad ili često protiv nauke. Posredi je to što naučno nesumnjivo veoma značajni rezultati ne moraju da budu i praktično korisni, dok praktično korisni rezultati često nemaju nekog većeg naučnog značaja. Možda ne bi trebalo ni podsećati da istraživanje koje iz-gleda trivijalno sa trenutnog praktičnog gledišta može da bude veoma značajno po svojim teorijskim implikacijama koje će u nekom docnijem vremenu osvetliti niz praktičnih problema. 53

53

280

"Nasušne ljudske potrebe možda su i terale da se ova temeljna otkrića primene na praktične probleme, ali je samo sloboda od potreba stvorila znanje potrebno za praktičnu primenu." (Meadonjs, D. H., Meadonjs, D. L., Randers, J. & Behrens, nj. nj. III , Granice rasta, Zagreb, "Stvar-nost", 1974 (1972), str. 145.)

Najzad, treba reći i to da kako princip tržišta, tako i naglasak na finansiranju onih projekata za koje su zainteresovani korisnici naučnih usluga, u jednom delu nauke sigurno vodi negativnoj selekciji naučnog kadra u naučnim in-stitucijama, kao i naučnoj jalovosti tih institucija, odnosno njihovog pretvaranja u servisne (stručne) službe raznih naručilaca. Ovu stranu stvari vrlo reljefno prikazuje i Branko Horvat. Naime, s obzirom da sistem finansiranja favorizuje one koji se u trci za ličnim dohotkom lako prilagođavaju zahtevima tržišta u jednom, ili zahtevima korisnika, tj. njihovih predstavnika, u drugom sistemu, to se onda u naučnim institucijama vrši proces diferencijacije, odnosno sve više preovlađuju oni koji, radi obezbeđivanja ličnih dohodaka, pristaju da rade sve i svašta, a sve manje ostaje onih kojima je nauka životna profesija i životni cilj, i kojima je sve drugo sporedno. 54 Pokušavajući da se odbrane od pritisaka koji ih odvode od njihovih nauč-nih interesovanja, neki naučnici reaguju na sledeći način: polazeći od analogije sa feudalnim poretkom, oni pristaju, recimo, da određeni deo vremena rade ono što je neophodno za obezbeđivanje njihovog ličnog dohotka, a da preostali deo vremena posvećuju svojim pravim naučnim istraživanjima. Ta mogućnost je, među-tim, otvorena samo starijim, uvaženim naučnim radnicima. Drugi, pretežno mladi naučni radnici, pokušavaju da se nađu na univerzitetu, gde još mogu da se bave onom problematikom koju sami smatraju naučno značajnom. Oni se, dakle, bave kako pravim naučnim radom, tako i izuzetno važnim poslom kao što je obrazova-nje naučnog kadra, sve to za jedan krajnje destimulativan lični dohodak, koji je daleko manji od dohotka radnikâ sličnih kvalifikacija i odgovornosti koji su zaposleni u državnim organima, pojedinim drugim ustanovama, institutima ili privre-dnim organizacijama. Iz tih razloga, treći deo naučnika, obično vrhunskih stručnjaka, napušta zemlju, dok četvrti napuštaju svoje ambicije i povlače se u privatni život, ili se prekvalifikuju.

54

Horvat, B., "O znanstveno-tehnološkoj revoluciji, o našem razvoju i o nama", Pitanja, 1971, br. 29, 30 & 31, str. 893.

281

Iz svega što je napred rečeno proizlazi da je nauka veoma osetljiv društveni podsistem koji ne može da ostane i da se normalno razvija ukoliko bilo tržišni princip ili princip sporazumevanja između korisnikâ i davalaca nauč-nih usluga, postane osnovni ili jedini regulator naučne politike. Ako bi bilo tako, to bi najverovatnije vodilo postepenoj likvidaciji naučnog kadra i naučnog rada uopšte. Naučna politika u celini, njena najopštija strategija na nivou zemlje, trebalo bi da bude plod potpuno ravnopravnog dogovaranja između (a) najistaknutijih predstavnika nauke, (b) najupućenijih predstavnika najznačajnijih korisnika naučnih usluga i (v) najviših predstavnika celine društvene zajednice, a uz učešće i pomoć stručnjaka iz oblasti nauke o nauci. Ta opšta strategija treba da odredi odnos finansiranja fundamentalnih i primenjenih istraživanja, i da pronađe ona područja nauke na kojima zemlja ima izglede da se uključi u tokove svetske nauke, s tim da obezbedi dovoljno udruženih sredstava za sprovođenje te svoje strategije i za uvažavanje inicijative bilo kojeg istaknutog naučnog radnika za rad na problemima koji ga interesuju. Ako bi bilo tako, to bi najverovatnije vodilo postepenoj likvidaciji naučnog duha, a u pojedinim naukama tihoj likvidaciji naučnog kadra i naučnog rada uopšte. Dakle, nesporna je potreba pažljivog raspoređivanja naučnih resursa, uprkos činjenici koju bismo svi že-leli da vidimo izmenjenu; činjenica je, naime, da je oko polovine svetskih ulaganja u istraživanja i razvoj usmereno u vojne svrhe i u svrhe prestiža (između velikih sila pre svega), a manje od dva odsto na hitne probleme poljoprivrede, okoline i industrije u zemljama u razvoju. U svakom slučaju, i mogućnosti i ograničenja nauke i tehnologije velikim delom su uslovljeni društvenim činiocima, pa je stoga veoma bitno sagledati svestrano i te mogućnosti i ta ograničenja, kako bi delovanje društvenih činilaca moglo da se podesi tako da za nauku bude što manje ograničenjâ, a što više slobode. Jer, tek ako se iskoristi veći deo onih mogućnosti koje su otvorene, a izbegne što više onih ograničenja koja su pomenuta, ako se više upravimo na to da bira-mo buduće, a ne sadašnje dobrobiti, tek tada se može očekivati da će zlatna (ali veoma osetljiva, pa samim tim unekoliko i ćudljiva) koka razvijenih zemalja početi da nosi jaja i u malim zemljama u razvoju.

282

Odabrana neposredno relevantna literatura Bakić, S., "Socio-kulturne prepreke zahtevima naučno-tehnološke revolucije", u: Naučni, tehnološki i društveni razvoj ‡ ciljevi i vrednosti, knj. II, Beograd, "Nauka i društvo", 1974. Bell, D. (Ed.), Tonjard the Year 2000, njork in Progress, Boston, Beacon Press, 1967. Bernal, J. D., The Social Function of Science, Cambridge, Mass., The M. I. T. Press, 1967. (1939.) Bernal, J. D., "Scientific Research in Developing Countries", International Council of Scientific Unions Bulletin, Roma, 1967, No. 9. Buchen, I. G., "Budućnost tehnologije i ljudska sudbina", u: Naučni, tehnološki i društveni razvoj ‡ ciljevi i vrednosti, knj. I, Beograd, "Nauka i društvo", 1974. Cole, H. S. D., Freeman, C., Jahoda, M. & Pavitt, K. L. R. (Eds.), Thinking about the Future, A Critiljue of "The Limits to Gronjth", London, Sussex University Press, 1973. Cooper, Ch., "Science and Underdeveloped Countries", in: Problems of Science Policy, Paris, OECD, 1968. Cooper, Ch., Freeman, C., Gish, O., Hill, S., Oldham, G. & Singer, H., "Science in Underdeveloped Countries, njorld Plan of Action for the Application of Science and Techno-logy to Development", Minerva, vol. IX, No. 1. Dedijer, S., "Research and Freedom in Undeveloped Countries", Bulletin of the Atomic Scientists, 1957, vol. 13. Dessaur, C. I., Naess, A., Reimer, E., Eysenck, H. J. & Van Melsen, A. G. M., Science betnjeen Culture and Counter-culture, Nijmegen, Dekker & van de Vegt, 1975. Eccleshall, R., "Technology and Liberation", Radical Philosophy Eleven, Summer, 1975. Encel, S., Marstrand, P. K. & Page, nj. (Eds.), The Art of Anticipation. Values and Methods in Forecasting, London, Martin Robertson, 1975. Feyerabend, P. K., Against Method, London, Humanities Press, 1975. (u prevodu na srpski: Protiv metode, Sarajevo, "Veselin Masleša", 1987.) Fromm, E., The Revolution of Hope. Tonjard a Humanized Technology, Nenj York, Bantam Books, 1968. Fruchtbaum, H., "U susret tehnološkom humanizmu: kritička nauka iz američke perspektive", u: Naučni, tehnološki i društveni razvoj ‡ ciljevi i vredno-sti, knj. I, Beograd, "Nauka i društvo", 1974. Habermas, J., "Science and Technology as Ideology", in: Sociology of Science, Selected Readings, ed. by B. Barnes, Harmondsnjorth, Penguin Books, 1972. (u prevodu: Tehnika i znanost kao "ideologija", Zagreb, [kolska knjiga, 1986.) Horvat, B., "O znanstveno-tehnološkoj revoluciji, o našem razvoju i o nama", Pitanja, 1971, br. 29, 30 & 31. Kahn, H. & njiener, A. J., The Year 2000, A Framenjork for Speculation in the Next Thirty Three Years, Nenj York, The Macmillan Co., 1967. (*upor. H. Kahn, Slijedećih 200 godina, Stvarnost, Agram, 1976.) Korać, V., "Razvitak tehnike i sudbina čovečanstva", Pregled, Sarajevo, 1973, god. LXIII, br. 9. Macura, M., Modeli globalnog razvoja i ljudski progres, Beograd, Ekonomski institut, 1976, umnoženo Mahalanobis, P. U., "Uloga nauke u modernizaciji nerazvijenih zemalja", u: Predviđa-nje budućnosti, Beograd, "Nauka i društvo", 1971.

283

Marcuse, H., One Dimensional Man (esp. Ch. 6: "Technological Rationality and the Logic of Domination"), London, 1964. (naš prevod: ^ovjek jedne dimenzije, Sarajevo, "Veselin Masleša", 11968, 21986.) Marković, M., Humanizam i dijalektika (npr. pogl. "^ovek i tehnika"), Beograd, "Prosveta", 1967. Marković, M., "Granice i sloboda u predviđanju budućnosti", u: Predviđanje buduć-nosti, Beograd, "Nauka i društvo", 1971. Meadonjs, D. H., Meadonjs, D. L., Randers, J. & Behrens, nj. nj. III, Granice rasta, Zagreb, "Stvarnost", 1974 (1972). Mesaroviæ, M. & Pestel, E., Mankind at the Turning Point, London, Hutchinson, 1975 (1974). (*prevod: ^ovječanstvo na raskršću, Stvarnost, Agram, 1976.) Mesthene, E. G., "Da li je tehnologija kriva za naša društvena zla?", u: Nauka, čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i društvo", 1972. Mlađenović, M., Nauka u maloj zemlji, Beograd, Institut za naučno-tehničku dokumentaciju i informacije, 1969. Moravcsik, M. J., Science Development in the Framenjork of International Relations, Southern California Arms Control and Foreign Policy, Seminar, 1972. Moravcsik, M. J., Science Development, The Building of Science in Less Developed Countries , Bloomington, Ind., PASITAM, 1975. Moravcsik, M. J. & Ziman, J. M., "Paradisia and Dominatia: Science and the Developing njorld", Foreign Affairs, 1975, vol. 53, No. 4. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961 (1944-1945). (u prevodu na srpski: "Beda istoricizma", u: Vladimir Gligorov /prir./, Kritika kolektivizma, Beograd, "Filip Višnjić", 1988, str. 145-248.) Price, D. de Solla, Science since Babylon, Nenj Haven, Yale University Press, 1975 (1961). Price, D. de Solla, "Science and Technology: Distinctions and Interrelationships", in: Sociology of Science, Selected Readings, ed. by B. Barnes, Harmondsnjorth, Penguin Books, 1972. Price, D. de Solla, "Neke teorijske studije u nauci o nauci i njihove praktične implikacije", u: Nauka, čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i društvo", 1972. Rihta, R. i sar., Civilizacija na raskršću, Beograd, "Komunist", 1972. (1967.) Russell, B., The Impact of Science on Society, London, Unnjin Books, 1971. (1952.) Salter, R. M. & Van Dyke, P. T., "Primena savremene tehnologije u unapređivanju čovekove okoline", u: Nauka, čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i društvo", 1972. Tondl, L., "Glavne tendencije u razvoju nacionalnih naučnih zajednica", u: Predviđa-nje budućnosti, Beograd, "Nauka i društvo", 1971. Toulmin, S. E., "Is There a Limit to Scientific Gronjth?", Science Journal, 1966, vol. 136. Tuszko, A., "Granice pozitivnog delovanja nauke i tehnologije", u: Naučni, tehnolo-ški i društveni razvoj ‡ ciljevi i vrednosti, knj. I, Beograd, "Nauka i društvo", 1974. Volkov, G. N., "Nova istorijska etapa u razvoju nauke: socijalni značaj i perspek-tive", u: Naučni, tehnološki i društveni razvoj ‡ ciljevi i vrednosti, knj. II, Beograd, "Nauka i društvo", 1974. njeinberg, A. M., "Nauka i transnauka", u: Nauka, čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i društvo", 1972. @ivotić, M., ^ovek i vrednosti, Beograd, "Prosveta", 1969.

284

NAUKA O NAUCI NA UNIVERZITETU U SASEKSU Prvi naučni centri za istraživanja u oblasti nauke o nauci obrazovani su pre nešto više od dvadeset godina (kod nas tek pre četiri-pet godina, *računajući od sredine sedamdesetih). U Evropi danas, osim manjih grupa i pojedinaca u većem broju zemalja, krupniji centri ‡ pored ovoga u Saseksu ‡ postoje još u Lundu ([ved-ska), Hajdelbergu (SR Nemačka) i u Istočnom Berlinu. U ovome prilogu izneću neke osnovne podatke i utiske iz Jedinice za izučavanje naučne politike u Saseksu. Ovaj centar, osnovan 1966. godine, okuplja oko 40 stalnih istraživača i dvadesetak zaposlenih u svojstvu stručnog i pomoćnog osoblja. Petnaestak starijih istraživača istovremeno je uklju-čeno i u univerzitetsku nastavu, bilo na redovnim ili postdi-plomskim studijama. Nekolicina njih su imenovani profesori na Grupi za isto-riju i društveno istraživanje nauke. Osnovni razlog osnivanja ovoga centra predstavljale su one potrebe koje su proisticale iz složenosti procesa donošenja odluka kako u političkim teli-ma, tako i u industrijskim organizacijama. Sámo vezivanje istraživanja naučne politike za univerzitet ima kako svoje dobre strane, tako i nedostatke. Preimućstva su u mogućnostima organizovanja postdiplomskih istraživanja, u uobliča-vanju kurseva iz ove oblasti, u mogućnostima saradnje sa širokim nizom discipli-na unutar univerziteta, visokim akademskim standardima, kao i atmosferi kriti-čke nezavisnosti, dok se glavni nedostatak sastoji u tome što je dobar deo tih is-traživanja pokrenut izvan univerziteta, pri čemu su finansijeri, kako ističe di-rektor centra Kristofer Friman, često želeli da obezbede čvrstu kontrolu nad tim istraživanjima (u smislu ograničenja u pogledu objavljivanja rezultata istra-živanja, ograničavanja kontakata sa akademskom zajednicom, i drugo). Ovaj nedo-statak, međutim, nije predstavljao nepremostivu teškoću za ovaj centar, pogotovu onda kada bi političari dolazili do zaključka da mogu izvući značajne koristi baš iz jednog nezavisnog istraživanja osnovnih problema koji se tiču ute-meljenja politike. U svakom slučaju, Jedinica za izučavanje naučne politike stoji na gledištu da ukoliko vlada, u određenim slučajevima, ima opravdanja da ograni-čava informisanje o određenim istraživanjima i njihovo objavljivanje, onda je bolje da u to ne upliće univerzitet, tako da je Jedinica odbijala da obavlja ona is-traživanja koja bi predstavljala službenu tajnu. To, razume se, ne znači da Jedini-ca nije poštovala poverljivi karakter određenih detalja bilo kakvog istraživanja.

285

Teškoće su se, međutim, ispoljavale i na strani univerziteta. Po mišljenju K. Frimana, naime, na univerzitetu je ispoljavana bojazan da bi Jedinica mogla da se utopi u kratkoročne uske probleme, čime bi se univerzitetske tra-dicije slobodnog i nesputanog istraživanja podredile obzirima kratkoročne ko-risti koju bi izvlačili pojedini vladini resori ili agencije. S druge strane, ukoliko bi univerziteti bili zaobiđeni ili zanemareni kao centri za istraži-va-nja koja su u vezi sa vođenjem politike, to bi imalo nezgodne posledice kako za ute-meljivanje politike tako i za univerzitet; ovo naročito kada se ima na umu da po-stoje i takva područja javne politike u kojima nema ni najelementarnijeg teorij-skog razumevanja.

286

[to se tiče utemeljivanja politike za samu nauku i tehnologiju, smatra se da je posebnu teškoću u radu centra predstavljalo to što u Velikoj Britaniji, kada je u pitanju nauka i tehnologija, nikada nije bilo i nema centralizovane odgovornosti za glavne linije politike. To je istovremeno vodilo pluralističkoj osnovi za materijalnu podršku, uključujući finansijske jamce iz više različitih resora vlade, međunarodnih organizacija, istraživačkih saveta, fondacija i industrije. Sve to stavlja ovaj centar pred njegov najteži problem, a to je uspostavlja-nje ravnoteže između dugoročnijih i fundamentalnih istraživanja, s jedne strane, i kratkoročnijih i primenjenih istraživanja te savetodavne uloge, s druge strane. Polazeći od pretpostavke da fundamentalna istraživanja mogu da imaju samo ko-risti od neposrednog dodira sa živim tekućim problemima, osnovna strategija centra u Saseksu bila je da pokuša ostvariti kombinaciju ove dve vrste rada. Pri tom su se ovi naučnici čuvali opasnosti kojoj je izložena svaka istraživačka grupa što svoja proučavanja obavlja pod ugovorom sa spoljašnjim finansijerom, opasnosti da degenerišu u malo šta više od instrumenta za ciljeve koji su primarno nametnu-ti obzirima kratkoročne koristi. Zbog toga je centar preduzimao istraživanja za spoljašnje organizacije samo ako su ispunjena sledeća tri uslova: (1) Istraživački rezultati treba da budu od šireg interesa nego što su neposredni zahtevi finansijera. (2) Rezultati treba da budu objavljeni u doglednom vremenu. (3) Nezavisni status Jedinice ne sme biti doveden u pitanje. Sem toga, centar je redovno izlazio sa sopstvenim predlozima za istraživanja. Kada je reč o samom ispitivanju naučne politike, kao jedna od bitnih či-njenica ističe se da problemi naučne politike po pravilu ne slede uobičajeno prihvaćene granice akademskih disciplina. Rad u centru, to se naglašava, usme-ren je s obzirom na probleme, a ne s obzirom na discipline. Multidisciplina-ran timski rad već je svakidašnja pojava tehnološkog razvoja, mada u društvenim naukama još polako osvaja teren. S obzirom da se centar bavi istorijom, ekonomijom, sociologijom i politikom nauke, tehnologije i inovacije, njegova kadrovska politika bila je svesno usmerena ka zapošljavanju kako prirodnjaka tako i naučnika iz oblasti društve-nih nauka. I premda su u centru kadrovski najzastupljenije discipline ekonomija (od društvenih nauka) i fizika (od prirodnih nauka), one ipak ne dominiraju u njegovom radu. Na većini projekata rade timovi od dva ili tri člana, mada nisu svi ti-movi mešoviti. Izvršavanje krupnih projekata, naravno, ne može se ni zami-sliti bez saradnje nekoliko disciplina. Značajna praksa, međutim, jeste da sastan-cima svih projekata prisustvuju ne samo članovi tima, već svi članovi centra. Interesantan je podatak da na studente postdiplomce otpada 20% istraži-vačke aktivnosti, 10% na gostujuće istraživače i 70% na osnovni kadar centra.

287

Takođe je zanimljivo, mada nije neočekivano, da su vladini resori, indu-strija i međunarodne organizacije finansirale uglavnom projekte kratkoročni-jeg karaktera, dok su dugoročni projekti fundamentalnijeg tipa, kao i programska istraživanja (koja omogućuju sopstveni izbor istraživačkih ciljeva i metoda), finansirani od strane fondacija i istraživačkih saveta. Osnovni problemi koji ulaze u domen istraživanja ove grupe (sa malim izmenama) od njenoga osnivanja do danas, jesu sledeći:

288

(a) problemi britanske politike u nauci i tehnologiji, posebno u indu-striji; (b) problemi politike nauke i tehnologije u zemljama u razvoju, uključujući i Kinu; (v) društveno i tehnološko predviđanje i procena tehnologije; (g) istorija naučnih institucija i naučne politike. * * * Smatram da je značajno sagledati i razuđeniju strukturu tema i ključnih pitanja kojima su se saradnici ovoga centra bavili i bave se unutar svakog od ovih područja. Kada je reč o prvome području, o britanskoj politici u nauci i tehnologiji, koja je posmatrana u vezi sa čitavom evropskom politikom u ovome delu, mogli bismo najpre istaći neka sporna pitanja čijem je rešavanju centar pokušao da pruži svoj prilog: 1) Kakav je srazmeran doprinos istraživanja i razvoja (Research and Development; R & D) u industriji, na univerzitetu i u administraciji? 2) Koliki je značaj istraživanja i razvoja kada se uporedi sa drugim izvorima tehničke pro-mene? 3) Koliko je važna nauka za industrijsku tehnologiju? 4) Zašto se intenzitet is-traživanja i razvoja toliko razlikuje od firme do firme, od industrije do indu-strije i od zemlje do zemlje? 5) Kakav je relativni značaj licenci? 6) Zašto propada tako veliki broj inovacija? 7) Da li i u kojoj meri vladina politika doprinosi po-boljšavanju tehnike rada u britanskoj industriji? ‡ Ovakvim i sličnim pitanjima nije lako naći rešenja, pa mnoga od njih nisu ni dobila nikakve definitivne odgovore. Inače, u okviru ovoga područja jedan od najznačajnijih projekata predsta-vlja istraživanje problema tehničkih inovacija u britanskoj industriji (u vezi sa obavljanjem međunarodne trgovine), kroz koje je centar razvijao svoje razumevanje tehničkih inovacija izučavanjem širokog dijapazona različitih industrija i mnogih različitih slučajeva. Ovaj projekt, poznat pod nazivom projekt SAPPHO, predstavljao je poku-šaj sistematskog i detaljnog upoređivanja parova inovacija, jedne komercijalno uspešne i jedne komercijalno neuspešne, od kojih su obe bile usmerene na to da zadovolje istu potrebu tržišta. U prvoj fazi projekta (19681971) proučavano je 29 parova, 17 u hemijskoj i 12 u industriji naučnih instrumenata. Statističke ana-lize su ustanovile jedan konzistentan obrazac razlikovanja između uspeha i pro-mašaja. U drugoj fazi (1971-1972) broj parova je povećan (22 u hemijskoj i 21 u in-dustriji naučnih instrumenata), pri čemu su se jasno ispoljile razlike između ovih dveju industrija, uglavnom u vezi sa strukturalnim razlikama i razlikama u spoljašnjim uslovima. U drugoj fazi je ispitivana i izvodljivost upoređivanja "skupova" inovacionih pokušaja, zasnovana na shvatanju da uspeh i promašaj predstavljaju eks-tremne "crno-bele" slučajeve, dok u stvarnosti postoje mnogi prelivi "sivoga".

289

Najzad, izvršena je i naknadna analiza o tome zašto firme koje su doživele promašaj nisu obraćale pažnju na ono za šta bi se moglo reći da predstavlja elementarna pravila rukovođenja, nastala u prvoj fazi rada na ovome projektu kada je pravljena razlika između uspešnih i neuspešnih pokušaja inovacija. Iz ove retrospektive proizišle su preporuke o tome na koji način može da se po-boljša rad na upravljanju u firmama.

290

S obzirom da su u prve dve faze izučavane inovacije tipa "krupnih prodo-ra", u trećoj fazi (1973-1976) projekt je proširen u tom smislu da obuhvati merenje kako onih korenitih inovativnih skokova, tako i nekih vidova malih priraštajnih tehničkih i kvalitativnih poboljšanja. Ovo je važno zbog toga što izgleda da se dobar deo tehničkih promena odvija korak po korak, neznatnim uvećava-njem inovacija. Ovo istraživanje je obavljeno u industriji tekstilnih mašina i mašina za opremu rudnika. Iz ovoga projekta, kao jedan njegov deo, i uz osvrt na druga savremena istra-živanja u ovoj oblasti, proizišla je i knjiga rukovodioca projekta i direktora centra Kristofera Frimana Ekonomija industrijskih inovacija (The Economics of Industrial Innovation, Penguin, 1974). Projekat SAPPHO je izazvao veliko interesova-nje u javnosti, posebno u industriji. Radi izlaganja rezultata ovih istraživa-nja održano je više od stotinu predavanja i seminara. Drugi jedan projekat bavi se problemom tehničkih promena do kojih dola-zi kako uvođenjem novog proizvoda, tako i postepenim poboljšavanjem postojećih proizvoda. Radi se i na projektu koji osvetljava neke aspekte problema veličine firme u odnosu na tehničku promenu i inovaciju. Unutar drugoga područja: naučna politika u zemljama u razvoju, radilo se i radi se na većem broju različitih projekata. Teorijski rad oko izbora tehnike za zemlje u razvoju počeo je u ovome centru u vreme kada je još bilo široko raspro-stranjeno uverenje da zemlje u razvoju mogu i treba svoju teh-nologiju jednostavno da uvoze iz bogatijih industrijalizovanih zemalja. [to se tiče razvoja nauke, po-stojala su dva oprečna gledišta: prema jednome nauka u zemljama u razvoju treba da sledi iste puteve i da ima iste prioritete kao i nauka razvijenih zemalja u razvo-ju, pa i kod nas u Jugoslaviji, do davanja visokog prioriteta nuklearnoj fizici); prema drugima, međutim, zemlje u razvoju uopšte nemaju mnogo potrebe da razvija-ju nauku, pošto mogu slobodno da uvezu sve gotove rezultate! Rad centra u Saseksu bitno je doprineo kritici ovih gledišta ne samo teorijski, već je kroz empirijska istraživanja omogućio i formulisanje racionalne alternativne politike za transfer znanja i tehnologije u zemlje u razvoju. Ovaj centar je izučavao (razume se, u saradnji sa lokalnim istraživačima) iskustva u uvozu tehnologije u Indiji, u nekoliko zemalja Latinske Amerike, u Keniji, i u Tajlandu. ‡ Vredna pažnje je i činjenica da ovaj centar ima nekoliko članova koji iz prve ruke prate kineska iskustva na području razvoja nauke i tehnologije. Jedinica za istraživanje naučne politike imala je značajan udeo u osnivanju Međunarodnog centra za razvojna istraživanja u Kanadi, koji je, između osta-log, usmeren ne na neko pružanje "pomoći" zemljama u razvoju, već na ojačavanje njihovih sopstvenih sposobnosti da reše svoje naučne i tehničke probleme, uklju-čujući i probleme svoje naučne politike. Treće glavno područje rada centra predstavljaju problemi društvenog i tehnološkog predviđanja. U prvoj fazi rada na ovome programu izvršeno je kritičko procenjivanje velikog broja različitih tehnika predviđanja. Taj rad doveo je do objavljivanja četiri knjige, od kojih su dve specifičnijeg karaktera i bave se iskustvima u raču-narskom simulacionom modelovanju.

291

Veština anticipacije (The Art of Anticipation, M. Robertson, 1975), u redak-ciji Encela, Marstrandove i Pejxa, predstavlja detaljnu analizu i kritiku posto-jećih metoda kako predviđanja budućnosti, tako i procene tehnologije, istovremeno opisujući razvoj sopstvenog normativnog prilaza predviđanju.

292

Autor druge knjige Beda predviđanja (The Poverty of Prediction) jeste Jan Majls, koji pokušava da pruži originalan doprinos razmatranju problema predviđanja u društvenim naukama. [to se tiče dveju knjiga o računarskom simulacionom modelovanju, one predstavljaju doprinos ovoga centra svetskoj debati o budućnosti, koju su otvorili računarski modeli Masačusetskog instituta za tehnologiju i Rimski klub. Prva je Razmišljanje o budućnosti (Thinking about the Future, Sussex University Press, 1973), u redakciji Kola, Frimana, Jahode i Pavita, a druga Globalni simulacioni modeli (Global Simulation Models, 1975) autora Klarka i Kola. U okviru ovoga područja istraživanja centar je radio i nekoliko pojedinačnih projekata: predviđanje tehničkih promena u mašinskoj industriji sa implikacijama u pogledu obučavanja kadrova, stavovi prema promenama u strukturi rada u mašinskoj industriji, tehnološko predviđanje i trendovi inovacija u hemij-skoj industriji, procena tehnologije za električna vozila itd. Kada je reč o četvrtom području, istorijska proučavanja nauke i naučne politike stvarno su započela unutar ovoga centra, da bi se taj rad 1970. godine odvojio i nastavio u okviru nove univerzitetske Grupe za istoriju i društveno proučavanje nauke. Najzad, treba istaći da se objavljivanje rezultata rada članova ove Jedini-ce odvijalo i kroz štampanje članaka u raznim časopisima, a posebno u dva časopi-sa koja uređuju neki članovi centra, a u saradnji sa kolegama u Hajdelbergu i Edinburgu. To su časopisi Politika istraživanja (Research Policy) i Društvena proučavanja nauke (Social Studies of Science). * *

*

293

Ono što se dâ primetiti već i na osnovu ovoga sažetog pregleda tematike kojom se bavi ova istraživačka jedinica, a što je inače još uočljivije kada se čovek na licu mesta suoči sa istraživačkom praksom članova ove jedinice ‡ čega su rukovodioci istraživanja svesni ‡ jeste činjenica da je sve ono što čini pravu ili čistu nauku zapostavljeno na račun tehnologije i tehnoloških aspekata razvoja. Postoje, međutim, izvesni nagoveštaji da bi ova neravnomernost u skoroj budućnosti mogla da se ispravi. Od posebnih aspekata naučne politike, koji su bili donekle zapostavljeni u odnosu na druge, smatra se da se mogu spomenuti medicinska, poljoprivredna ili pedagoška istraživanja. Ovi propusti, međutim, ne mogu biti podvrgnuti ozbilj-noj kritici samim tim što su zasebna područja istraživanja u celini ogromna, pa se fizički ne mogu sva pokriti postojećim istraživačkim kapacitetima, koji su u ovome centru rasli od njegovog osnivanja do 1970. godine, a onda su se uglavnom sta-bilizovali. U svakom slučaju, u ovome centru je opšte mišljenje da narednih godina ne treba kretati na neke nove projekte, već da uglavnom treba nastaviti rad na već zapo-četim projektima, posebno radi poboljšavanja njihovog kvaliteta. Poseban prioritet ova istraživačka jedinica daje svojoj biblioteci, pokušavajući da izgradi prvorazrednu specijalističku biblioteku u oblasti nauke o nauci. Ovaj posao je uglavnom već uspešno obavljen. Trenutno biblioteka raspolaže sa oko 6.000 knjiga i oko 3.500 separata, fotokopija itd, a prima 205 časopisa iz raznih oblasti koje obuhvataju ovu složenu problematiku.

294

PROJEKCIJA RAZVOJA NAU^NOISTRA@IVA^KIH KADROVA U VOJVODINI DO 1986. GODINE Mesto i uloga nauke u savremenom svetu U proteklih dvadesetak godina javljaju se brzi i kvalitativni preobražaji u tokovima naučno-tehničkog progresa, obeležavajući započinjanje nove faze u razvoju naučno-tehničke revolucije. 1 Ova nova faza u prvom redu je obeležena istorijskim dostignućima čoveka u osvajanju ekstremalnih sila atoma i kosmosa, čiji su izvori bezgranični kao i sama materija. Međutim, isto tako je značajno i sve složenije dejstvo činilaca naučno-tehničkog progresa na sve sfere proizvodne i neproizvodne aktivnosti, što je dovelo do kvalitativno novih pojava i tendencija u procesu društvene reprodukcije i u društveno-ekonomskim kretanjima uopšte. Ove tendencije naročito se ispoljavaju u sledećem: a) U većini zemalja u svetu, a naročito u industrijski razvijenim zemljama, sve više dolazi do izražaja strategija intenzivnog ekonomskog razvoja. U praksi ova strategija počiva na sve širem i efikasnijem iskorišćavanju nauke i tehni-čkog progresa u svim ekonomskim i društvenim aktivnostima zemlje, a naročito u sektoru industrije kao proizvodno najprogresivnijem. To, drugim rečima, znači da primena naučnih dostignuća treba u praksi da obezbedi što potpunije i što efi-kasnije korišćenje proizvodnih kapaciteta zemlje, da unapredi moderni-zaciju proizvodnih procesa i obezbedi neprestani rast proizvodnje, kao i da omogući što racionalniji i iz dugoročnog aspekta optimalan izbor metoda za usmeravanje razvoja nauke, tehničkog progresa i rasta produktivnosti rada. 2

1

2

Transformacione promene izražene su, pre svega, u gotovo svim industrijski razvijenim zemlja-ma, iako većina njih ima značaj opštih tendencija. Premda još nisu do kraja izučeni ovi najno-viji procesi, ipak do sada sprovedena istraživanja ukazuju na postojanje tri etape u najnovijoj fazi naučno-tehničkog progres. Prvu etapu krajem 1950.-ih godina i početkom 1960.ih godina karakteriše pojava i brzi razvoj novih progresivnih industrijskih grana i, s tim u vezi, struk-turne promene pod dejstvom činilaca naučno-tehničkog progresa. Druga etapa, u drugoj po-lovini 1960.-ih godina, odlikuje se brzim razvijanjem novih izvora energije, kao i kvalitativnim promenama u zameni mehaničkih nemehaničkim (hemizacija) proizvodnim procesima. Ovo uslo-vljava korenite izmene u oruđima rada i u odnosima čoveka u proizvodnim procesima. Treća eta-pa, koja je još u toku, karakteriše se složenim dejstvima činilaca naučno-tehni-čkog pro-gresa. U okviru toga javlja se nova revolucija u konstituisanju prava čoveka-pro-izvođača. Prema istraživanjima američkog naučnika Boreckog (M. Boretsky), u ekonomskom rastu nekih razvijenih zemalja u periodu 1950-1965. sadržana je intenzivna komponenta u sledećem razmeru: Prosečna stopa rasta DPIntenzivna komponentaProcent intenz. komp.SSSR6,31,8229SAD3,41,6749Vel. Britanija2,61,2147Holandija4,52,3051SR Nemačka7,24,0857Belgija3,21,9862Italija6,13,9765Francuska4,73,2068

295

b) Proces specijalizacije rada, uz kvalitativne promene u odnosima čini-laca proizvodnje pod uticajem naučno-tehničkog progresa (novi izvori energije, razvoj fizičke, neorganske i radijacione hemije, uvođenje novih tehnoloških pro-cesa itd.) ima kao posledicu ne samo osvajanje masovne proizvodnje, već obrazovanje sve složenije matrice međuindustrijskih odnosa kako na ravni nacionalnih eko-nomija, tako i u međunarodnim razmerama. Zbog toga od polovine 1960.-ih godina sve više dolazi do izražaja nužnost tretiranja i usmeravanja tokova naučno-teh-ničkog progresa i sa makronivoa kao neophodnog pristupa da se iznađu optimalni efekti na nacionalnom planu. Makroistraživanja i usmeravanja tokova naučno-teh-ničkog progresa nisu samo izraz sve složenijih međuindustrijskih odnosa, već, ta-kođe, i neophodnosti da se između poželjnih i neželjenih dejstava naučno-tehni-čkog progresa iznađu oni optimumi koji će pogodovati razvojnim tokovima nacionalnih ekonomija i društveno-ekonomskim razvojnim procesima uopšte. v) Rastuća neophodnost makrousmeravanja tokova naučno-tehničkog progre-sa dovela je i do nužnosti harmoničnog uobličavanja osnovnih naučnih napora poje-dinih zemalja. Naučnoistraživačke institucije sve više postaju deo društvene strukture i njihovi istraživački efekti utoliko su intenzivniji, ukoliko oni u većem stepenu sadejstvuju sa ostalim činiocima u procesu društvene reprodukci-je. Nauka je već postala neposredna proizvodna snaga društva i zbog toga se javlja opšta tendencija koordinacije naučnih politika na različitim nivoima, sa ci-ljem da se izbegne rasipanje sredstava, da se racionalno iskoriste raspoloživi naučni potencijali, kao i da se obezbedi pogodan tok i efikasni rezultati op-šteg naučnog ciklusa na nivou nacionalnih ekonomija, pa čak i u međunarodnim regionalnim razmerama. g) Glavni faktor, koji izražava suštinu revolucionarnih promena proizvodnih snaga u najnovijoj razvojnoj fazi, predstavlja kvalitativne promene u proiz-vodnosti društvenog rada. Ova promena više nije ishod samo povećane tehni-čke opremljenosti rada, nego ‡ u daleko većoj meri ‡ opšteg delovanja naučno-teh-ničkog progresa kako na proizvodne faktore tako i na druge društveno-ekonomske elemente. 3

3

296

Ekonomski sadržaj naučno-tehničke revolucije ispoljava se, pre svega, u do sada još nezabe-leženom unapređenju odnosa činilaca proizvodnje i uslovâ rada. Ova unapređenja imaju kao ishod brzu ekspanziju proizvodnje, sve izrazitiju pojavu ekonomije korišćenja resursa (koja se meri po jedinici proizvodnje), postizanje višeg kvaliteta i visokog stepena diverzifikacije proizvodnje, kao i uopšte brz porast socijalnog blagostanja. Ova kretanja su, naravno, praćena dubokim i kvalitativnim promenama u nacionalnoj ekonomiji, naročito u većini industrijskih sektora, poljoprivredi i transportu. Tehnološka unapređenja utiču na stvaranje kumulativnih efekata sa povratnim dejstvima na dalje unapređenje same nauke i tehni-čkog progresa. Jedna nova, posebna naučna disciplina, prati i proučava uslove, sadržinu i posledice razvoja naučnog i tehničkog progresa ‡ to je nauka o nauci.

d) Nova faza razvoja naučno-tehničkog progresa posebno se odlikuje i kvalitativnim promenama u suštini i metodama proširene reprodukcije. Za razliku od ranijeg sadržaja kategorije investicija, koja je obuhvatala ulaganja u fiksne i obrtne fondove, najnoviji tokovi procesa naučno-tehničkog progresa daju inve-sticijama daleko širu i kvalitativno drugačiju sadržinu. Specijalizacija i kon-centracija u proizvodnji, nova uloga kibernetike i elektronike u organizaciji proizvodnih procesa ‡ sve to deluje na pojavu da u modernim privredama dolazi do preobražajâ kategorije investicione potrošnje, koja sada sve više obuhvata sledeće vrste investicionih izdataka: ‡ izdatke za formiranje tehničkih sredstava (uključujući i tehničku infrastrukturu); ‡ izdatke za osvajanje novih proizvoda, poboljšanje kvaliteta proizvodnje i proizvodnih metoda; ‡ izdatke za obrazovanje stručnih i tehničkih kadrova; ‡ izdatke za oblikovanje naučno-materijalne osnove i sistema informacija; ‡ izdatke za stvaranje opštih društvenih pogodnosti i za zaštitu čovekove okoline; ‡ izdatke za povećanje potencijalnih proizvodnih uslova, a naročito raču-narske tehnike. Predviđa se da će u narednoj etapi privrednog razvoja prve tri pomenute kategorije investicionih izdataka imati odgovarajući prioritet u skladu sa spe-cifičnostima razvoja pojedinih zemalja. Međutim, pri tome treba imati u vidu i to da pitanje potpunog korišćenja proizvodnih kapaciteta i efikasna organiza-cija proizvodnih procesa predstavljaju neophodan preduslov za aktiviranje svih onih komponenti koje uključuje efikasno ulaganje. đ) Pod uticajem faktora naučno-tehničkog progresa u poslednjem periodu javljaju se i značajne promene u društvenim sistemima upravljanja proizvodnim procesima. Kombinovani metodi naučnog prognoziranja i planskog usmeravanja u pojedinim zemljama se u velikoj meri prilagođavaju in-stitucionalnim okvirima, a pred naukom stoji važan zadatak da, u skladu novim uslovima, usavrši metode usmeravanja društvenog i ekonomskog razvoja, a naročito iz dugoročnog aspekta. (...) e) Pod dejstvom faktora naučno-tehničkog progresa dolazi u novijem raz-doblju i do promena u međunarodnoj podeli rada i, s tim u vezi, i u strukturi među-narodne razmene. Proces "ekonomske internacionalizacije" podrazumeva tendenciju strukturnih pomeranja u korist mašina i opreme, kao i povećanja prometa patenata i licenci, čiji se obim međunarodnog trgovanja udvostručava svakih 4-5 godina. (...)

297

ž) Naučno-tehnički progres je u najvećoj meri odraz stepena organizova-nosti, materijalno-tehničke opremljenosti, efikasnosti i proizvodnosti naučno-istraživačke aktivnosti. Zbog toga jedan od središnjih problema savremenih industrijskih društava predstavlja sledeće: kako prestrojiti institucionalne i druge elemente društvenog sistema tako da se na širokoj osnovi celo društvo podstakne da aktivno učestvuje u proresivnim kretanjima našeg veka. Jedan od osnovnih problema koji se, s tim u vezi, sve više zaoštrava u najvećem broju zemalja, nije više industrijsko istraživanje, jer je ono već steklo dovoljno snage da postane neodvojivi pratilac procesa proizvodnje, već je to problem kako ojača-ti i usmeriti razvoj univerziteta tako da se i oni što aktivnije uključe u tokove savremenog života. Ovaj problem prisutan je i u našoj zemlji. z) Sprovedena istraživanja o razvoju naučnoistraživačke aktivnosti od početka 1960.-ih godina na svetskom planu pokazala su da moderna privreda zahte-va kontinuiran, kompleksan i efikasan naučnoistraživački rad. U tom pogledu na svetskom planu došlo je u poslednjem periodu do izražaja nekoliko značajnih tendencija: ‡ sve brže skraćenje vremenskog raspona između naučnog otkrića i njegove primene u praksi; ‡ pomeranje od fundamentalnih ka skupljim ‡ primenjenim istraživanjima, što je dovelo do toga da se ulaganja u naučnoistraživački rad u većini zemalja kreću po trendu koji je više uzlazan nego što je to trend rasta društvenog proiz-voda; ‡ u većini zemalja javljaju se dva naoko divergentna procesa: centralizaci-ja finansijskih sredstava za naučnoistraživački rad, uz istovremenu decentrali-zaciju sprovođenja istraživačke aktivnosti od strane same industrije i ostalih samostalnih istraživačkih faktora (univerziteti, akademije nauka itd); ‡ u mnogim zemljama javlja se i tendencija decentralizovanja istraživačke aktivnosti u okviru samih industrijskih preduzeća, tj. spuštanje istraživačke inicijative i aktivnosti na nivo primarnih operativnih odeljenja. Ocenjujući u zajedničkom kontekstu sve iznete osnovne osobine i tendencije u kretanjima naučno-tehničkog progresa na svetskom planu, može se utvrditi da će u narednom periodu društveni i ekonomski progres pojedinih zemalja u sve većoj meri zavisiti od stepena jedinstvene nauke, tehnike, obrazova-nja i efikasnosti njihovog korišćenja u praksi za ostvarivanje postavljenih raz-vojnih ciljeva i zadataka. U manjim zemljama biće, u tom pogledu, od posebne va-žnosti da se obezbedi održavanje kritičnog nivoa naučnih saznanja koji će omo-gućiti da se u praksi efikasno eksploatišu naučna dostignuća iz razvijenih zema-lja. Sve to dovodi do potrebe da se na makroplanu obezbedi harmonična naučna politika i da se koordinirani i združeni napori usmere na one naučnoistraživa-čke prioritete koji će obezbediti ostvarenje dugoročnih optimalnih efekata i razvojnih ciljeva i na regionalnom i na opštenacionalnom nivou.

298

Koliko je pouzdana i u kojem smislu je korisna projekcija razvoja naučnoistraživačkog kadra Zaista nikada nije suvišno napomenuti da pouzdane projekcije razvoja naučnoistraživa-čkih kadrova zapravo ne može biti. Ni kratkoročne, a još manje predviđanja raz-voja za jedan duži, jedanaestogodišnji period. Razlozi zbog čega je to tako jedno-stavni su: ima i previše ograničavajućih činilaca, s jedne, a premalo pouzdanih oslonaca, s druge strane. No, odmah treba dodati i sledeće ‡ prava svrha projek-cije i nije u tome da nam predstavi pouzdane prognoze budućeg razvoja, već da nam ukaže na izvesne stvarne mogućnosti toga razvoja, da bismo onda, na osnovu toga, mogli da se opredelimo za određenu politiku razvoja naučnih kadrova u narednom jedanaestogodišnjem periodu, da se ne bismo prepuštali čisto intuitivnim sa-glédanjima u trenucima kada treba preduzimati sasvim određene, konkretne prak-tične korake ili usmeravanja u pogledu razvoja naučnoistraživačkih kadrova. Ali, da vidimo, sasvim ukratko, koji su to ograničavajući činioci kada je reč o formulisanju projekcije razvoja naučnoistraživačkih kadrova:

299

1. nedovoljno razrađena uloga i karakter planiranja u našim uslovima. 2. Koncepcija dugoročnog društveno-ekonomskog razvoja naše zemlje u ce-lini još se ne nalazi u procesu konačnog usvajanja, a i kada to sve bude zavr-šeno, zbog stepena opštosti na kojem se kreće, ona neće moći da nam pruži zna-čajnija ukazivanja za konkretno planiranje naučnoistraživačkih kadrova. Pored nedostatka ovog opšteg usmerenja u zemlji, i koncepcija dugoročnog društveno-eko-nomskog razvoja regionâ takođe je na takvom nivou da ne pruža dovoljno osnova za konkretno planiranje kadrova. 3. [to je još nezgodnije, i kada je reč o koncepcijama razvoja određenih oblasti, grana i grupacija delatnosti, društvo ne raspolaže sigurnijim i potpunijim projekcijama njihovog dugoročnijeg razvoja, a ukoliko je i bilo nekih poku-šaja da se do takvih orijentacija dođe, one su često zamenjivane novim. (U svakom slučaju, i naše najveće privredne organizacije još zapadaju u takve objektivne te-škoće da su prinuđene da se upravljaju na kratkoročna rešenja.) 4. U pogledu određivanja mogućne dinamike i razmere rasta društvenog proizvoda, produktivnosti rada, zaposlenosti i zapošljavanja, kao i promene strukture aktivnog stanovništva, naročito sa stanovišta transfera poljoprivre-dnog stanovništva u sekundarne i tercijarne delatnosti, kod nas još vlada velika nedoumica i neodređenost. 5. Opšte stanje ekonomske nestabilnosti u svetu, sa veoma izraženim ten-dencijama inflacije, što deluje veoma nepoželjno i što može još jače nepoželjno da deluje kako na materijalno stanje naučnoistraživačkih organizacija, tako i na ionako slab priliv mladih diplomaca, bilo na fakultete, bilo u naučne organiza-cije (nedovoljne mogućnosti proširivanja radnog prostora, nezadovoljavajuće stanje opreme, simbolični fondovi, koji ne omogućavaju temeljito rešavanje stam-benih problema naučnoistraživačkih kadrova, neodgovarajuće zarade s obzirom na visinu kvalifikacije itd). Ali, baš kada se stalno imaju na umu ovi ograničavajući činioci, onda je sigurno mogućno stići do jedne korektnije i realističnije projekcije. Pri tome, narav-no, treba odmah izneti i one parametre na koje se moramo osloniti prilikom pro-gramiranja budućeg razvoja naučnoistraživačkih kadrova: (a) potrebe društveno-ekonomskog razvoja zemlje u celini i region â posebno, kao izvestan najopštiji okvir i orijentacija na određivanje nekih uopštenih prioriteta; (b) potrebe razvoja i obezbeđivanja kontinuiteta razvoja samih nauka, uz stalno ispravljanje starih i određivanje novih pravaca i zadataka nauke; (v) potrebe podmlađivanja naučnoistraživačkog kadra. Oslanjajući se u prvom redu na predloženu koncepciju dugoročnog razvoja Jugoslavije za period do 1985. godine, kao i na dugoročnu koncepciju razvoja republikâ u pogledu osnovnih ciljeva i pravaca budućeg sveukupnog razvoja našeg društva, koji mogu biti relevantni za projekciju razvoja naučnoistraživačkih kadrova, treba istaći sledeće:

300

1. brz i stabilniji privredni razvoj, zasnovan kako (a) na unapređivanju sopstvene tehnike i tehnologije, tako i (b) na povećavanju racionalnosti i efika-snosti privređivanja, na stalnim naporima radi veće produktivnosti rada i jača-nja materijalne osnove i akumulativne sposobnosti privrede; 2. brže prevazilaženje nepovoljnog odnosa u strukturi aktivnog stanovni-štva jačanjem udela sekundarnog i tercijarnog sektora delatnosti; 3. porast zaposlenosti dovoljan da angažuje celokupno povećanje radnog kontingenta stanovništva, posebno obrazovanih kadrova; 4. stalno poboljšavanje uslova života i potpunije zadovoljavanje potreba stanovništva, kako u sferi rada, tako i u sferi društveno-političkog života, opšte kulture i rekreacije; 5. snažnije podsticanje i oslobađanje ljudskog stvaralaštva, odnosno posti-zanje osnovnog cilja društva ‡ afirmacije čoveka i svestranog razvoja njegove lič-nosti; 6. neprekidno jačanje odbrambenih sposobnosti zemlje u okviru materijalnih mogućnosti i u skladu sa potrebama. Iz saznanja da dalji društveno-ekonomski razvoj zemlje sve više zavisi od razvoja sopstvene nauke, tehnike i tehnologije, kao i školovanja kadrova savreme-nih naučnih i stručnih profila, treba da proiziđe odgovarajuća naučna i obra-zovna politika, čija se nepotpunost inače manje osećala na početnom stupnju razvo-ja. Naime, treba imati u vidu činjenicu da onda kada jedna zemlja prelazi u stadijum privredne razvijenosti, tada privredni rast sve neposrednije postaje funkcija napora te zemlje na polju naučnog istraživanja i uopšte napretka obrazovanja, tj. na polju organizovane primene društvenog znanja, a sve manje funkcija količine uloženog rada, proizvodnih sredstava i kapitala. S obzirom na to, a posebno s obzirom na činjenicu da naučna istraživanja mogu i ne moraju da se uključe u opštu ekonomsku strukturu jedne zemlje, kao neop-hodnost se javlja uspostavljanje visoke akumulativnosti i koncentracije sredstava potrebnih za istraživanje uopšte, a naročito za istraživanje u privredi i za privredu. Rizik istraživanja i razvoja je uvek i svuda veliki. (Kako to ocenjuju neki američki ekonomisti, od svakih 10 novih proizvoda koji proističu iz is-traživanja i razvoja u industriji SAD, 5 ne uspevaju u testiranju, a od ostalih 5 koji prođu testiranje, samo 2 dožive komercijalni uspeh. /v. Booz, Allen and Hamilton, Management of Nenj Products, Nenj York, 1960./) ‡ Radi uvažavanja ovoga rizi-ka, u razvijenim zemljama se opaža rastuće učešće državnih, odnosno društvenih fondova za stimulisanje istraživanja i razvoja u privredi. ^injenica da se pita-nje ekonomske neizvesnosti istraživanja i razvoja postavlja i u našoj privredi, i da će se vremenom sve više ispoljavati, nameće potrebu da društvena zajednica u celi-ni preuzme veću ulogu u materijalnom stimulisanju istraživanja i razvoja, kako bi se rizik u pogledu mogućnosti korišćenja rezultatâ istraživanja sveo na odgovarajuću meru u odnosu na ekonomsku moć naših preduzeća. Društvene službe, koje treba da obave određene veoma važne zadatke u društvu, morale bi da finansiraju i ona istraživanja koja doprinose efikasnijem i kvalitetnijem izvršavanju njihovih sopstvenih funkcija.

301

U svakom slučaju, sigurno je da buduće potrebe razvoja društva, privrede i same nauke u Srbiji nameću kao hitan zadatak povećanje broja kadrova, tj. brži porast naučnoistraživačkih kadrova iz oblasti osnovnih prirodnih nauka i matematike, kao i biotehničkih nauka, a u izvesnoj meri svakako i onih dru-štvenih i medicinskih nauka u kojima naša zemlja ima posebnih izgleda da se afirmiše na svetskom planu analiziranjem, razjašnjavanjem i metodološkim utemeljivanjem nekih svojih originalnih pristupa i rešenja. [to se tiče potreba razvoja i obezbeđenja kontinuiteta razvoja samih nau-ka, tu ćemo se osloniti na obrazložene projekcije razvoja pojedinih nauka i nauč-nih oblasti koje su date u parcijalnim studijama o stanju i projekciji razvoja na-učnoistraživačkih kadrova u Srbiji do 1986. godine. Te pojedinačne stu-dije su izrađene za šest naučnih oblasti: prirodno-matematičke nauke, tehničko-tehnološke nauke, biotehničke nauke, medicinske nauke, društvene nauke i kul-turno-istorijske nauke. Najzad, u pogledu kriterijuma potrebe za podmlađivanjem naučnoistraži-vačkog kadra, oslonićemo se na prethodni odeljak ove studije, koji je posvećen prevashodno pitanju razvoja naučnog podmlatka, kao i na neka opšta znanja i kore-lacije do kojih se došlo na osnovu niza istraživanja u svetu. Tako na primer, ustanovljeno je da je samo za održavanje naučnih kadrova na postojećem nivou po-treban godišnji priliv od 3% njegovog broja. Da bi porast broja naučnih kadrova odgovarao potrebama privrednog razvoja, neophodan je dopunski priliv od 4% (po-lazeći od pretpostavke da godišnja stopa ekonomskog rasta iznosi oko 4%). Ako bismo proračun vršili ne na osnovu stope ekonomskog rasta, već na osnovu ritma naučnog i tehničkog razvoja, koji iznosi 7-8% godišnje i koji je propraćen odgova-rajućim porastom broja istraživačâ, onda bi godišnji prirast naučnih i tehničkih ka-drova trebalo da iznosi ne manje od 10% opšteg broja svih kadrova. (v. Pjer Ože, Savremene tendencije naučnog istraživanja, Beograd, 1966, str. 231.) Takođe je izračunato da je za održavanje srednje starosti naučnika na op-timalnom nivou od 35-40 godina i za upotpunjavanje kadrovske strukture mladim istraživačima od oko 25 godina potrebno zamenjivati godišnje 6-10% postoje-ćeg naučnog kadra (v. Dobrov, G. E., "Science Policy in Planned Economics, Scientific Potential as an Object of Investigation and Control in the Soviet Union", in: DecisionMaking in National Science Policy, ed. by A. de Renck, M. Goldsmith and J. Knight, London, 1968, p. 195). Najzad, prilikom razmatranja pitanja naučnog potencijala treba imati u vidu i to da stvaranje većeg broja naučnoistraživačkih radnika nije jedino rešenje, nego je jedan deo toga rešenja. Naime, ovde bi trebalo da uslede i takve mere kojima se poboljšava stanje već postojećeg potencijala naučnoistra-živačkih radnika i omogućava potpunije i efikasnije korišćenje tog potencijala. (...)

302

Imajući u vidu da se porast naučnoistraživačkog kadra u našoj zemlji u celini poslednjih godina kretao između 6 i 8%, da je u razvijenim zemljama Evrope iznosio oko 10%, kao i činjenicu da odgovorni organi u zemlji poslednjih godina jasno uviđaju potrebu rasta naučnoistraživačkog kadra, posebno u onim oblastima istraživanja koje su za Srbiju od najvećeg značaja, smatramo kako je više nego umesno predložiti da bi njihov broj u naučnim institucijama i is-traživačko-razvojnim jedinicama trebalo postepeno povećavati znatno višom stopom rasta nego što je ona bila do sad. Ta stopa rasta bi mogla da iznosi negde između 5,5 i 7,5%. To bi sigurno bio poželjiv ritam rasta, pa čak i onaj ritam rasta koji se dobija kada se izvede prosečna stopa rasta na osnovu različitih predlože-nih stopa rasta koje su date u pomenutim parcijalnim studijama o naučnoistraživa-čkim kadrovima u Srbiji. Ta prosečna stopa rasta iznosi 6%. Da bi se dostigla stopa rasta od 6,5 ili više odsto, kao veoma važan uslov postavlja se povećavanje obima sredstava koja će društvo u narednim godinama ulagati u nauku. Od ovih sredstava u prvom redu zavisi mogućnost za rad određenog broja istraživača. Ta sredstva treba svakako da obezbede takve troškove po is-traživaču-godini koji će omogućiti da se približno dostigne onaj materijalni nivo koji već sada postoji u zemljama sa razvijenom naukom. Tu se, naravno, javlja dilema da li će broj istraživača rasti bržim tempom, pod uslovom da troškovi istraživanja po istraživaču-godini ostanu srazmerno niži, ili će broj istraživača rasti nešto sporijim ritmom, pod uslovom da troškovi istraživanja po istraživaču-godini budu nešto veći. Radi tačnije orijentacije, treba odmah napomenuti da su još 1969. godine izdaci za istraživanja i razvoj u zemljama Evrope po glavi naučnika i inženjera (prema statistici UNESCO-a) iznosili od 7.000 do 56.000 USA $, s tim da u razvije-nim zemljama nisu bili niži od 20.000 USA $. S obzirom na neophodnost podizanja materijalnog nivoa istraživanja u cilju povećanja efikasnosti istraživačkog rada, a imajući posebno na umu i jake inflatorne tendencije u celom svetu, čini se da bi svakako trebalo računati da kod nas troškovi istraživanja treba da dostignu cifru od 17.000 do 20.000 dolara po istraživaču-godini. (...) * * * Na kraju smatramo neophodnim da istaknemo ‡ posebno s obzirom na prisustvo (u skoro svim pojedinačnim studijama) jasno izražene sumnje u pogledu stvarnih mogućnosti za brži rast naučnoistraživačkog kadra, bar kada je reč o prvih nekoliko narednih godina ‡ da je za ostvarivanje i one najniže projektovane stope rasta naučnoistraživačkih kadrova potrebno bar sledeće: (1) povećati ulaganja društva u nauku i društvenu efikasnost tih ulaganja; (2) preduzeti odlučne korake ka ostvarivanju predviđenog porasta broja naučnih kadrova i njihovoj pripremi za rad na nivou i u uslovima savremeno organizovane nauke;

303

(3) pojačati i modernizovati institucionalnu osnovu nauke; (4) konstituisati takvu naučnu politiku koja bi obezbedila odlučno usmeravanje naučnih istraživanja ka društvenim i ekonomskim potrebama razvoja.

304

POLAZNE OSNOVE ZA FORMULISAnjE BUDU]E POLITIKE NAU^NIH KADROVA U SRBIJI VAN POKRAJINA 1. Opšti pristup problemu Uspešno obavljanje naučnoistraživačkih aktivnosti sve više je uslovljeno visokim nivoom tehničke opremljenosti. Međutim, najznačajniju kompo-nentu naučnog rada čini naučnoistraživački radnik, i ne postoje nikakvi izgledi da se to promeni čak i u dalekoj budućnosti. Zbog toga između naučne politike i politike naučnih kadrova ima mnogo zajedničkog. Svi nedostaci i sve valja-nosti naučne politike neposredno se odražavaju na naučne kadrove. Veoma kva-litetna politika naučnih kadrova, ako nije zaista deo naučne politike koja se može ostvariti, nema nikakvih šansi da dâ i manji deo očekivanih rezultata. Prema tome, pri sintezi politike naučnih kadrova mora se, pre svega, voditi računa da ona predstavlja deo naučne politike. U naučnoj delatnosti postoji jedan prividan paradoks: nauka najviše do-prinosi promenama, ali je sama za sebe u mnogim vidovima veoma inertan sistem. Taj otpor prema promenama utoliko je veći ukoliko je planirana promena veća, sem u slučajevima kada je postojeće stanje nezadovoljavajuće za sve činioce ovog siste-ma. Zbog toga se prilikom sinteze politike naučnih kadrova mora voditi računa o njenoj prihvatljivosti. Politika naučnih kadrova određuje ponašanje odgovarajućih činilaca u ostvarivanju željenog stanja ovih kadrova kako u toku, tako i na završetku razdo-blja za koje se donosi. Zbog toga plan i politika naučnih kadrova stoje u veoma tesnoj vezi: štaviše, neće se pogrešiti ako se uzme da je plan naučnih kadrova izraz jednog dela naučne politike, dok se drugi deo naučne politike bavi utvrđi-vanjem ponašanja potrebnog za izvršavanje plana naučnih kadrova. Iz prethodnog sledi da se sinteza politike naučnih kadrova sastoji iz sinteze sledećih elemenata: 1) plan i kvantitativno utvrđivanje ukupnih potreba za naučnim kadrovima, 2) politika nalaženja i odabiranja i selekcije kandidata za bavljenje naučnoistraži-vačkim radom, 3) politika pripreme naučnih kadrova, 4) politika usavršavanja naučnih kadrova, 5) politika korišćenja potencijala naučnih kadrova, 6) politika fluktuacije i pokretljivosti naučnih kadrova, 7) politika podsticanja razvoja naučnih kadrova i ocenjivanja doprinosa naučnih kadrova,

305

8) politika podsticanja razvoja istraživačkog elementa, odnosno prihvatanja rezultata naučnog istraživanja kod kadrova koji se profesionalno ne bave naučnim radom.

306

Pošto sintezi treba da prethodi odgovarajuća analiza za svrhe sinteze politike naučnih kadrova, koristiće se i sprovesti analiza bitnih svojstava postojećeg i prethodnih stanja naučnih kadrova. Prilikom sinteze politike naučnih kadrova vodiće se računa da je ona dobra ako je: 1) prihvatljiva za naučne radnike i sprovodljiva u postojećim i najverovatnijim budućim uslovima rada i razvoja naučnih kadrova i 2) plodonosna u poboljšanju i korišćenju naučnog potencijala naučnih radnika.

2. Bitna obeležja prethodnih i postojećeg stanja naučnih kadrova u Srbiji van pokrajina Stanje naučnih kadrova, pa prema tome, i valjanost politike čija je ona posledica, izražava se većim brojem parametara. U studiji "Dosadašnji razvoj, tekuće stanje, usavršavanje i globalna projekcija NI kadrova u Srbiji (uže područje)", rađenoj za potrebe Republičke zajednice nauke Srbije, uglavnom su iskazana obeležja stanja naučnih kadrova. To se ovde neće ponavljati, sem što će se obratiti posebna pažnja na neke parametre i doneti neki sudovi koji se ne nalaze u navedenoj studiji. 1) Krajem 1973. godine u Srbiji je bilo oko 7.000 lica koja se bave naučno-istraživačkim ili nastavno-naučnim radom. U prethodnih 6 godina došlo je do opadanja stope rasta broja NI kadrova, tako da je ista došla na nivo od oko 3 odsto godišnje. Korišćenje mogućnosti naučnih radnika je značajno ispod pri-hvatljivog nivoa: NI radnici najviše 1/3 svojih mogućnosti posvećuju naučnois-traživačkom radu, a preostale 2/3 nepovratno rasipaju u nalaženju poslova, organizaciji obavljanja naučnog rada, administriranju itsl. Analitičar-stati-stičar bi verovatno zaključio da je u Srbiji obrazovano dovoljno naučnih kadro-va, da su problemi koje rešava nauka uglavnom već rešeni, pa se sada ovi kadrovi koriste za druge poslove. Naravno da situacija nije takva, i to je upravo i čini veoma nepovoljnom kako po naučne radnike, tako isto i po potencijalne korisni-ke naučnih rezultata. 2) Iako je veoma problematično ustanovljavanje bilo kakve norme, a pogo-tovu tzv. "optimalne starosne strukture", ipak je karakteristično da prosek sta-rosti naučnih kadrova raste, da se magistrira, doktorira, pa čak i diplomira u mnogo kasnijoj dobi nego što je to slučaj u razvijenim zemljama. Inače, broj dok-tora i magistara nauka u okviru naučne delatnosti u Srbiji uopšte nije mali, pa se stiče utisak stvaranja naučnog potencijala za veoma zamašne poduhvate u nauč-nom istraživanju.

307

3) I pored nešto blažih kriterijuma pri popisivanju naučnih radnika koji se nalaze u IR organizacijama, još uvek je vrlo mali broj lica koja se bave naučnoistraživa-čkim radom neposredno u privredi. Našu naučnu specifičnost pred-stavlja brojnost instituta koji rade za više korisnika, ali sa promenljivom na-učnom orijentacijom. Fluktuacija kadrova na relaciji fakultet‡institut‡privreda itd. premala je. Karijera se počinje i završava u jednoj organizaciji sa značajnom težnjom da se pređe na univerzitet, odnosno da se ne ode sa njega.

308

4) Aktivnosti naučnih radnika ili kandidata za bavljenje ovom delatnošću na sticanju formalnih kvalifikacija (magistratura i doktorat) na veoma su zavidnom nivou: magistarske kurseve pohađa oko 40 odsto naučnih radnika koji nemaju stepen magistra nauka. Pripadnost naučnoj delatnosti se značajno više izražava stečenim zvanjem nego ostvarenim naučnim rezultatima. Ovakvo stanje nije posledica nepoželjnog ponašanja naučnih radnika, već mogućnosti da se nji-hova aktivnost ispolji pred društvom i javnošću. Statistički su česti slučaje-vi da je potrebno manje napora da se pripremi i odbrani doktorska disertacija nego da se ugovori značajniji istraživački posao i uspešno privede kraju njegovo izvršenje. Ako bi se nastavile ispoljene tendencije, u ne tako dalekoj buduć-nosti veliki broj doktora nauka u Srbiji bavio bi se pretežno administrativno-organizacijskim poslovima. 5) Decentralizacija, ili, tačnije, departmentalizacija, organizacije rada u naučnim organizacijama znatno je povećala interes naučnih radnika za rešava-njem praktičnih problema privrede i društva, i, istovremeno, učinila znatno složenijim problem obezbeđenja zaposlenih istraživačkim poslovima. Za kratko vreme veliki broj naučnih radnika je počeo da se bavi traženjem poslova i postao neus-peli trgovački putnik. ^este promene predmeta istraživanja dovele su do velike ponude naučnih usluga, snižavanja cena tih usluga, smanjenja profesionalizacije i kompetencije u rešavanju zadataka ugovorenog projekta i osećanje stalne neizvesnosti. Tako se konačno nalazimo u situaciji kojom značajna većina naučnih radnika nije zadovoljna i iz koje nemaju odgovarajuće dobrobiti ni privreda ni društvo. 6) Prethodni iskaz stanja naučnih kadrova, ma kako bio nepoželjan, nije beznadežan. Naime, uz odgovarajuće, a često i radikalne mere mogu se učiniti značajne promene ka poboljšanju kako stanja, tako i korišćenja naučnog potenci-jala naučnih radnika. Postojeće stanje je ukratko opisano da bi se o njemu vodilo računa, s jedne strane, kao o predmetu, a s druge strane, kao o ograničenju poli-tike naučnih kadrova na čiju sintezu prelazimo.

3. Plan ukupnih potreba za naučnim kadrovima Jedno od centralnih pitanja politike razvoja nauke jeste: koliki i kakav naučni potencijal treba da se dostigne za izabrani horizont planiranja (npr. idućih 10 godina)? U odgovoru na ovo pitanje mogući su sledeći putevi, pa shodno tome i kon-kretni odgovori.

309

1) Uporedna analiza (prema drugim zemljama) omogućuje da se utvrdi razlika u broju naučnih radnika na 10.000 stanovnika i da se, uz izvesne ispravke, sračuna koliko naučnih radnika treba da bude npr. 1985. godine. Ovakav postupak je više loš nego dobar. njime se obično veoma zanemaruju mnoge speci-fičnosti čak i u slučaju kada se sprovodi naučno ambiciozno (planiranje prime-nom Markovljevih procesa). Ako bi se primenio takav postupak, izrazito bi se favo-rizovao numerički značaj stope rasta i dobilo bi se da godišnja stopa rasta naučnih kadrova za period 1975‡1985. treba da bude oko 10 odsto, što je nepri-hvatljivo.

310

2) Ekstrapolacija utvrđenog trenda sa odgovarajućom pažnjom prema moguće nastupajućem zasićenju. U ovom slučaju presudnu ulogu igra razdoblje za koje se utvrđuju parametri trenda. Ako bi to bilo poslednjih 5-6 godina, tada bi godišnja stopa rasta naučnih kadrova za period 1975‡1985. iznosila oko 3 odsto, što bi moralo da bude predmet veoma strogih kritika. Ako se i desi da se tolika stopa ostvari, to je onda znak da se gotovo ništa nije promenilo u politici naučnih kadrova i naučnoj politici u Srbiji ‡ što je inače veoma nepoželjna pretpostavka. 3) Agregacija planova razvoja pojedinačnih naučnih organizacija može biti veoma pouzdan put, ali samo pod sledećim uslovima: (a) razvoj nauke i nauč-nih kadrova će se ostvariti u okviru postojećih naučnih organizacija ‡ što je sve manje održiva hipoteza sa porastom dužine planskog perioda; (b) planiranje razvoja naučnih organizacija i kadrova veoma je pouzdano ‡ no, postoje indicije da se visok kvalitet planiranja kod nas ne ostvaruje; (v) planiranje u svakoj naučnoj organizaciji obavljeno je primenom iste metodologije ‡ malo je verovatno da će se ovaj uslov obistiniti u skorijoj budućnosti. Pošto gorenavedeni uslovi uglav-nom nisu ispunjeni, ova procedura se ne može koristiti sa prihvatljivim rizi-kom za utvrđivanje plana naučnih kadrova na nivou Srbije. 4) Konačno, ako postoje tri različita metodološka postupka, tada postoji i četvrti, koji čini odgovarajuća kombinacija tih postupaka. To znači: plan ukup-nih potreba u naučnim kadrovima dobija se kao odgovarajuća sinteza rezultata primene navedenih metodoloških postupaka, odnosno, vodi se računa o: a) kadrovskoj strukturi u Republici u poređenju sa drugim zemljama, čije će se sadašnje stanje razvijenosti postići za period planiranja koji je u pitanju; b) dostignutom razvoju naučnih kadrova u prošlosti, a posebno o dinami-ci tog razvoja; v) razvojnim željama i planovima naučnih organizacija; g) mogućnostima dostizanja željenog stanja naučnih kadrova. Naime, veći broj planova kadrova uopšte, kao i naučnih, svakako je uglavnom izraz želja, sa manjim ili većim opravdanjem, a obično sa malom verovatnoćom zadovoljavajućeg ostvarenja.

311

Pošto se pretpostavlja da će svaka razumna politika najpre podsticati korišćenje zatečenog naučnog potencijala, stopa rasta naučnih kadrova je veoma strogo ograničena sa gornje strane. Za Srbiju za period 1975‡1985. godine stopa rasta naučnih kadrova ne bi smela da bude veća od 7 odsto godišnje, čak i u sluča-ju povoljnih materijalnih mogućnosti za realizaciju takvog plana. Ovo iz razlo-ga jer bi se time stvorile teškoće korišćenja postojećeg naučnog potencijala, a pogotovu jer bi akumulacija naučnog potencijala nakon 1985. godine bila na ni-vou iznad stvarnih društvenih potreba. Postoje i drugi razlozi da visina stope ne pređe 7 odsto godišnje, među kojima su najznačajniji: (1) zbiljske materijalne mo-gućnosti privrede da finansira oblikovanje odgovarajućih naučnih profila, (2) izu-zetno ograničavajuće dejstvo postojećeg radnog prostora i istraživačke opreme, (3) nemogućnost bržeg savladavanja viška ponude naučnih usluga u odnosu na tra-žnju i, konačno, (4) velika društvena neopravdanost ekstenzivnog razvoja bilo kojeg činioca, pa i naučnih kadrova.

312

Prosta reprodukcija broja naučnih kadrova bila bi loše rešenje, na duži rok, iako bi se mogla naći neka ekonomska i utilitaristička opravdanja ‡ ali samo na kratak rok. Podaci o korišćenju fonda radnog vremena postojećih naučnoistraživačkih radnika kazuju da je bar polovina naučnog potencijala neiskori-šćena. Ako se pretpostavi da će potreba za naučnim uslugama rasti po stopi od 10 odsto godišnje, to znači da će se sadašnji nivo naučnih usluga udvostručiti za 7 godina. Pod pretpostavkom punog korišćenja naučnog potencijala ‡ merenog korišćenjem radnog vremena ‡ te usluge bi mogao da pruži postojeći naučni potencijal prosto reprodukovan. Ovom zaključivanju mogu se staviti sledeći prigovori: (1) naučni učinak nije linearno zavisan od stepena korišćenja radnog vremena ‡ pre je u pitanju slučaj "opadajućih prinosa"; (2) porast broja naučnih kadrova mnogo je više uslov za razvoj nauke nego za izvršavanje tekućih naučnih zadataka; (3) prosta reprodukcija naučnog potencijala dovela bi do nepoželjnih strukturnih promena u nauci, tj. do isključivog upravljanja na brzu primenu naučnih dostignuća. Zbog prethodnog nedozvoljiva je "nulta stopa rasta", a u kon-kretnom slučaju za period do 1985. godine stopa rasta naučnih kadrova ne bi smela da bude ispod 3,5 odsto. Pošto su određene gornja i donja granica stope rasta broja naučnih kadro-va, ostaje da se odgovori na pitanje: kolika treba da bude njena planska vrednost? Ako se vodi politika većeg korišćenja postojećeg potencijala naučnih radnika, kao i poboljšanje njihovih naučnih mogućnosti (što je, inače, veoma racionalno kako sa stanovišta društvenih, tako i pojedinačnih ciljeva naučnih radnika), tada će vrednost stope rasta biti bliža donjoj granici. Ako se pak mogu sa izve-snošću očekivati znatni skokovi u tražnji naučnih usluga, pogotovu nakon 1980. godine, tada stopa rasta naučnih kadrova treba da se približi gornjoj granici. Trenutno stanje radnog prostora, a još više cene investicija u prostor i opremu, znatno povećavaju cenu radnog mesta naučnoistraživačkog radnika. Mo-gućnosti samostalnih naučnih instituta su čak ispod proste reprodukcije mate-rijalne opremljenosti rada, što znači da ove organizacije neće moći da računaju sa iole većom stopom rasta uposlenih. Složeni uslovi obezbeđenja istraživa-čkim projektima i znatan administrativni rad u ovim organizacijama pre dovode do zapošljavanja neistraživačkog kadra. Time se, naravno, još više smanjuju mogućnosti proširene reprodukcije naučnih radnika. Moglo bi da bude znatno drugačije u privrednim radnim organizacijama, čije su objektivne mogućnosti za zapošljavanje većeg broja istraživača znatno šire. Ponašanje čak i velikih radnih organizacija nije, na žalost, dovelo do potrebnog nivoa razvijenosti IR jedinica. Time su "stvorene" veće "mogućnosti" razvoja ovih jedinica u budućem periodu, ali samo pod pretpostavkom promene u ponašanju radnih organizacija. Veće promene su malo verovatne, pa se može oče-kivati da će stopa rasta kadrova u IR jedinicama biti negde oko 12 odsto.

313

[to se tiče rasta broja naučnoistraživačkih kadrova na univerziteti-ma, sigurno je da će otvaranje bar jednog novog univerziteta do 1985. godine znatno doprineti porastu broja nastavnog osoblja i većem angažovanju u nastavi posto-jećih nastavno-naučnih kadrova. To će pak smanjiti objektivne mogućnosti anga-žovanja ovih kadrova na istraživačkim zadacima. Uzimajući strukturu organizacione pripadnosti NI kadrova iz 1973. godine kao referentnu, može se utvrditi globalna stopa rasta NI kadrova za budući period kako sledi: Zaposleno NI n i xi kadrova u proPrognoza Vrsta NI organizacije centima od stope rasta ‡ xi ukup-nog broja ‡ n i Samostalni naučni instituti Univerziteti IR jedinice Ostalo

43 34 13 10

3,5 4,0 12,0 7,0

105,5 136,0 156,0 70,0 512,5

314

Prema ovoj računici, planska stopa rasta broja naučnih kadrova za peri-od do 1985. godine bila bi 5,12 odsto godišnje. Svaka druga prognoza, više ili manje optimistička, pruža odgovarajuću stopu rasta naučnih kadrova u Srbiji u celini. Ako bi se ostvarili povoljniji uslovi finansiranja istraživanja i dugoročnost naučnog usmerenja većine postojećih institucija, grupa i pojedinaca, tada bi se mogla normativno prognozirati stopa rasta naučnih kadrova u samostalnim institutima od 5 odsto, a rast broja istraživača u okviru IR jedinica čak i 15 odsto, iz čega bi proistekla prosečna godišnja stopa rasta od 6,16 odsto. Teško je naći pouzdanu argumenta-ciju za veću stopu rasta broja naučnih kadrova u periodu do 1985. godine ‡ ukoli-ko se planiranje ne bi svelo na izražavanje želja. Prosečna stopa rasta naučnih kadrova po pojedinim naučnim oblastima razlikovaće se, što je uvek bio slučaj, pa ta činjenica treba da se uvaži i u pro-cesu planiranja. Prema iskazanim društvenim potrebama za naučnom delatno-šću i očekivanjima nakon 1985. godine i s obzirom na politiku finansiranja koja se očekuje kao najverovatnija, može se zaključiti da nešto viša stopa (u odnosu na prosečnu stopu) rasta naučnih kadrova treba da bude u tehničko-tehnološkim i biotehničkim naukama, dok bi nešto niža od prosečne stope rasta bila u dru-štvenim i kulturno-istorijskim naukama. Odstupanja o kojima je reč nisu značaj-na, što znači da se trenutna struktura naučnih kadrova po pojedinim oblastima smatra uglavnom zadovoljavajućom. Plan rasta sa godišnjom stopom od 5 do 6 odsto mnogi, najpre emotivno, ocenjuju kao preskroman, neambiciozan, pa čak i potcenjivački u odnosu na značaj nauke za privredni i društveni razvoj. Takva ocena bi bila za uvažavanje kada bi u Srbiji bilo vrlo malo ljudi koji se bave ili pretenduju da se bave naučno-istraživačkim radom. Tekuća situacija je ipak značajno drugačija: oko 7.000 lica sa većim ili manjim opravdanjem naziva se istraživački, naučnoistraživački ili nastavno-naučni radnik. Prema tome, stvoren je značajan potencijal, koji nije dovoljno ni povoljno iskorišćen. Nekontrolisan, a znatan rast broja ovih kadro-va verovatno bi samo pogoršao opšte stanje u nauci, umanjio vrednost napora naučnih radnika, obezvredio cenu istraživanja i doveo nauku u Srbiji u situaciju borbe za svoje neprekidno mediokritetsko održavanje, čime bi se porekla temeljna suština nauke. Zbog toga je na delu duboko uverenje (dokazi će se naći tek kada prođe vreme i kada se ništa ne može promeniti) da treba učiniti značajne napore da se ostvari porast od 5-6 odsto godišnje i da tim rastom, uz druga poboljšanja, treba biti veoma zadovoljan.

315

Shodno prethodnom, zadatak politike naučnih kadrova do 1985. godine bio bi: 1) Podsticati usavršavanje i pozitivnu selekciju postojećih naučnih kadrova. 2) Obezbediti valjano odabiranje kandidatâ za naučni rad tako da se ostva-ri porast broja naučnih radnika u iznosu od prosečno 5-6 odsto godišnje. 3) Podizati standard naučnog rada i poboljšati uslove za usavršavanje naučnih radnika do mere koja obezbeđuje zahtevani standard naučnih dostignuća. 4) Stimulisati mere i akcije kojima se obezbeđuje svrsishodno i potpuno korišćenje istraživačkog potencijala naučnih radnika.

4. Otkrivanje, priprema i odabiranje kandidatâ za bavljenje naučnoistraživačkim radom Plodonosan naučnoistraživački radnik se postaje uz pomoć obdarenosti, posvećenosti u pripremama i opredeljenju za bavljenjem naučnim radom, ali i, naravno, značajnih investicija. Zbog toga je od izuzetnog značaja racionalizacija celog postupka pripreme kandidata za bavljenje naučnim radom. [to se tiče otkrivanja talenata, moramo verovati da se znatan broj nadarenih ljudi ‡ iz raznih razloga ‡ ne bavi naučnim radom. Ne posedujemo nikakvu pouzdanu nacionalnu statistiku neiskorišćenih talenata, ali se možemo poslužiti rezultatima jednog istraživanja objavljenog u SAD, prema kojem samo 20 odsto mladih ljudi sa najvišim stepenom inteligencije stekne titulu doktora nauka, dok se, dalje, samo polovina njih bavi naučnim radom. Prema tome, samo 10 odsto poten-cijalnih kandidata za bavljenje naučnim radom nastavi svoj životni put u okviru naučne delatnosti. Ako je naša situacija i približno slična ovoj, tada je potpu-no opravdano da se učine pokušaji ozbiljnog unapređenja nalaženja i pripreme kandidatâ za bavljenje naučnim radom. Postojeće stanje je verovatno poznato, a osnovna odlika je u sledećem: 1) Opredeljenje za bavljenje naučnim radom je funkcija i materijalnog stanja porodice ‡ u značajnoj meri. 2) Bavljenje naučnim radom zahteva odgovarajuću materijalnu potporu, što opet upućuje da je većina kandidata iz materijalno bogatije sredine. 3) Pripreme za bavljenje naučnim radom putem postdiplomskih studija u većini slučajeva pretpostavljaju da kandidat ima mecenu. 4) Prihvat kandidatâ u naučnim organizacijama uglavnom nije organizo-van postupak. Uvođenje u istraživačke projekte i otkrivanje smisla za pojedine oblasti naučnog rada značajno su ispod zadovoljavajućeg nivoa. U ovom pogledu može se mnogo naučiti od nekih naprednih privrednih organizacija.

316

Ovakvo stanje je posledica materijalnog položaja nauke i uslova finansiranja, ali i tradicionalnog i konzervativnog shvatanja nauke, kao i puta kojim tre-ba da prođe početnik. Uopšte uzev, nije redak slučaj da naučne organizacije i na-učni radnici smatraju organizovanost i naučni rad međusobno nespojivim. Kada je u pitanju detekcija talenata za bavljenje naučnim radom, bilo bi veoma korisno da se u toku nastave na univerzitetima, organizovano i admini-strativno uređeno, prate oni studenti za koje se nastavniku ili nastavnicima čini kako bi mogli da se razviju u plodonosne naučne radnike. Ovakvim pojedincima treba, ali opet pažljivo i organizovano, pružati mogućnosti za postepeno ulaženje u istraživačke procese, bilo putem projekata koji se rade na fakulte-tima, bilo preporukom institutima za uključivanje u njihove projekte. Ovim putem bi se, bar donekle, moglo uticati na popravljanje starosne i socijalne strukture kandidata za bavljenje naučnim radom. Priprema kandidatâ za bavljenje naučnim radom treba, samo jednim delom, da se obavlja putem postdiplomske nastave. Daleko značajniju ulogu treba da ima organizovano uvođenje u istraživački posao u instituciji u kojoj se zapošljavaju mladi ljudi. Dodeljivanje knjiga za čitanje je verovatno već preživeli oblik upućivanja mladih ljudi u tajne naučnog rada. Namesto toga treba ustanoviti organizovan i odgovoran "mentorski" sistem, u kojem bi uloga starijih naučnih radnika bila veoma značajna ‡ štaviše, jedan od glavnih njihovih zadataka bila bi priprema mladih ljudi za uspešno bavljenje naučnim radom. U tu svrhu, pored postojećeg sistema stipendija koje daje Republička zajednica nauke (*danas: Mini-starstvo za nauku i tehnologiju Srbije), potrebno je da se (a) stariji naučni radni-ci osposobe za racionalno vođenje mladih ljudi i (b) organizuje kontrola trošenja društvenih sredstava koja su data za usavršavanje kandidatâ. Nije redak slučaj, pre će biti da je preovlađujući, da se stipendije za usavršavanje kandidata na radnom mestu ili na postdiplomskoj nastavi koriste uglavnom kao najlakši put povećanja ličnog dohotka. Trenutno ne postoji nikakva de facto obaveza za korišćenje tih sredstava. Odabiranje kandidatâ i uopšte naučnih radnika je poseban i nerešen problem. Postojeće stanje se može, po mnogim obeležjima, označiti kao slučaj "negativne selekcije". Već je navedeno da, pri donošenju početne odluke "da li se ili ne baviti naučnim radom", značajnu ulogu igraju socijalno poreklo i mate-rijalno-stambene mogućnosti. Prilikom donošenja kasnijih odluka, tj. "da li na-staviti sa bavljenjem naukom ili ne" isti činioci takođe igraju važnu ulogu. Uspeh ili neuspeh u bavljenju naučnim radom od manjeg su značaja za odabiranje na-učnih radnika. Verovatno nijedan pripravnik nije napustio naučnu organizaciju jer je ocenjeno da nema smisla i volje za bavljenjem istraživačkim radom. Još je tačnije da gotovo niko nije napustio naučnu ili nastavno-naučnu organizaciju jer se utvrdilo da nema sposobnosti za bavljenje naučnim radom. Promene u poli-tici odabiranja će biti verovatno veoma teške ili čak i neizvodljive u bližoj budućnosti. Pored ostalih uzroka, treba veoma uvažiti i dejstvo mnogih zakon-skih propisa koji prosto onemogućavaju pozitivnu selekciju naučnih kadrova. Neželjene posledice takvog stanja delovaće dugotrajno. 317

5. Politika usavršavanja naučnih kadrova Priroda naučnog rada pretpostavlja neprekidno usavršavanje za one koji se žele uspešno baviti naučnim radom. Ekonomske mogućnosti našeg dru-štva upućuju na potrebu da to usavršavanje bude organizovano i racionalno. Priroda procesa usavršavanja naučnog radnika pretpostavlja visoku ličnu zain-teresovanost pojedinca za sopstveno usavršavanje. Etika naučnog rada pod-razumeva naučnu i pedagošku kvalifikovanost onih koji se bave usavršavanjem naučnih radnika. Prethodne poželjne odlike usavršavanja naučnih radnika navedene su radi sistematičnog izlaganja ocene postojećeg stanja i predloga politike usavršavanja naučnih kadrova.

318

Da li je usavršavanje naučnih kadrova, sada, stalan proces? Odgo-vor glasi: i jeste i nije. Naime, izvestan broj naučnih radnika uspeva da svoje usavr-šavanje obavlja neprekidno. Takvi naučni radnici se čak lako i prepoznaju. Jedan deo naučnih radnika se usavršava ad hoc, kada se "za to ukaže prilika" i, konačno, jedan deo naučnih radnika u dužem vremenskom periodu ne poklanja nikakvu pa-žnju svom usavršavanju. Prema statistici, od ukupno 7.000 naučnih radnika, njih 5.140 nije bilo ni na kakvom usavršavanju u zemlji, a 1.542 nisu odgovorila na pi-tanje o usavršavanju u zemlji, što je verovatno znak da nije bilo na usavršavanju. Od ovih 7.000 naučnih radnika, njih 3.815 nije bilo ni na kakvom usavršavanju u inostranstvu, a 1.291 nije odgovorio na ovo pitanje, što se može smatrati ekvi-valentnim odgovoru da nisu bili na usavršavanju. Drugačije reče-no, 95 odsto od ukupnog broja NI radnika nije bilo ni na kakvom usavršavanju u zemlji (isklju-čivo postdiplomske studije). Prosečno trajanje usavršavanja po jednom naučnom radniku (onih koji su bili na usavršavanju) iznosi 6 meseci u zemlji i 7,55 meseci u inostranstvu. Ako se računa prosek u odnosu na sve istraživačke radnike, dobija se zabrinjavajuće mali iznos: 13 dana za usavršavanje u zemlji i 2,4 meseca za usavršavanje u inostranstvu. Shodno tome, teško je tvrditi da je usavr-šavanje većine naučnih radnika trajan proces. Usled toga, verovatno, do-lazi do značajnog zastarevanja znanja i istraživačkih sposobnosti naučnih ra-dnika, što neke od njih dovodi i do diskvalifikacije za istraživačke poslove. Nivou organizovanosti usavršavanja mogu se takođe staviti značajne primedbe. Iako je usavršavanje tradicionalno, pa i danas, pre svega stvar moti-vâ pojedinca, nužno je organizovano usmeravanje usavršavanja. Nisu retki sluča-jevi da se usavršavanje izvodi bez gotovo ikakve programske i radne saglasnosti sa naučnom institucijom u kojoj deluje radnik koji se usavršava. Kritika nedo-stataka ili kvaliteta planova usavršavanja kadrova koji rade ili treba da imaju naučne organizacije obavljena je već više puta. Ovde se upozorava na ovaj para-metar usavršavanja da bi se opravdao predlog mere po kojoj Republička zajednica nauke treba da finansiranje usavršavanja naučnih radnika uslovi postojanjem kvalitetnih planova usavršavanja. U protivnom, i Republička zajednica putem finansiranja jedne neplanske akcije samo doprinosi održavanju ili pogoršava-nju kvaliteta organizacije usavršavanja.

319

Nivo zainteresovanosti pojedinaca za usavršavanjem teško je ili gotovo nemoguće tačnije ocenjivati. [taviše, ne poseduje se nikakva statistički pouz-dana argumentacija za bilo kakvu ocenu. Međutim, i pored toga su moguće sledeće konstatacije. Prvo, primetno je veća zainteresovanost za formalizovane obli-ke usavršavanja: magisterijum i doktorat. Posebno je vidljiva razlika između zainteresovanosti na magistarskim i specijalističkim kursevima, sem medici-ne, upravo iz istog razloga: u medicinskim naukama specijalizacija ima veći zna-čaj od magistrature. Drugo, zainteresovanost za usavršavanje u inostranstvu značajno je veća nego za usavršavanje u zemlji. Za ovakvu situaciju postoji mnoštvo afirmativnih razloga, ali deluju i negativni. Sada se već za mnoga područja može obezbediti dobra specijalizacija u zemlji, a pogotovu za mlađe naučne radnike. Treće, zainteresovanost pojedinca za usavršavanje nekada nije usklađena sa potrebama koje proističu iz njegovog radnog mesta, već je motivisana sticanjem "bodova" formalne kvalifikacije za pripadnost krugu naučnih radnika. Saglasno prethodnom, može se ustvrditi da je potrebno značajnije podsticati poje-dince na usavršavanje koje daje istraživačke učinke i činiti napore da se time postižu i odgovarajuća formalna priznanja. U te svrhe značajnu ulogu treba da odigra naučna kritika, koja u pojedinim naučnim oblastima gotovo ne postoji, a u naučnoj delatnosti u Srbiji još uvek ne igra ulogu bez koje nauka drugačije ne može da obezbedi povoljan razvoj. Pored toga, treba istražiti i podobnost pojedinih oblika usavršavanja naučnih kadrova koje se primenjuju u nekim zemljama sa izu-zetnim uspehom, a koje, inače, proizvode zainteresovanost pojedinaca. Potrebno je i putem zakonskih propisa ojačavati usavršavanje, u koje svrhe treba oslobo-diti plaćanja poreza ona sredstva koja pojedinci koriste za nabavku knjiga, pri-sustvovanje naučnim skupovima itsl. Sa stanovišta društvenih interesa, nužno je organizovati korišćenje izveštaja i drugih informacija koje dolaze nakon specijalizacija u inostranstvu. Pošto postdiplomske studije, odnosno univerzitet uopšte, predstavljaju značajan deo ukupnog usavršavanja naučnih radnika i kandidata za bavljenje nau-kom, njihovu ulogu treba i ovde razmotriti potpunije. Karakteristike postojećeg stanja su uglavnom poznate, ali se nerado upućuju kritike onom delu stanja koje je nezadovoljavajuće. Ukratko, poželjan uticaj poslediplomske nastave na obrazovanje naučnih radnika nesumnjiv je, ali su mogućnosti u tom pravcu iskori-šćene tek delimično. Razlozi za takvu situaciju su uglavnom: (a) nizak naučni kvalitet izvesnih kurseva; (b) komercijalizacija ovog oblika nastave, koja je praćena svim obeležjima neželjenih posledica; (v) preovladavajuća tradicionalnost načina izvođenja nastave; (g) inflacija broja kurseva i slušalaca; (d) znatno sniženje kriterijuma prilikom provere znanja i, naravno, kriterijuma za izbor sadržaja usavršavanja itd. Veoma je verovatno da nisu moguće trenutne veće promene u ponašanju organizatorâ poslediplomske nastave, ali na duži rok treba da se ostvari bar: 1) finansiranje (sem u slučajevima veoma specifičnih zahteva za organi-zovanjem poslediplomske nastave) poslediplomske nastave kao i redovnog uni-verzitetskog obrazovanja;

320

2) organizacija većeg dela poslediplomske nastave na nivou univerzite-ta ili bar na nivou grupa fakulteta i instituta, kako bi se poboljšao kvalitet i povećala racionalnost, što dalje dovodi do poboljšanja kvaliteta; 3) sprečavanje komercijalizacije poslediplomske nastave, što nikako nije suprotno samostalnosti u sticanju i raspodeli dohotka. Pored poslediplomske nastave, neophodni su i drugi oblici usavršavanja naučnih radnika u okviru delatnosti univerziteta. U prvom redu nužno je razvi-ti (i izgraditi njihov autoritet) neformalizovane oblike usavršavanja, kakvi su postdoktorske studije, kraći specijalizovani seminari i kursevi. Od posebnog interesa je usavršavanje u oblasti metodologije naučnog istraživanja, što bi trebalo da bude povlastica svih naučnih radnika i kandidata za bavljenje nauč-nim radom, pa je nepodobno da se izučava samo u okviru poslediplomske nastave. Usavršavanje naučnih radnika je moguće planirati, ali sa ograničenjem da su moguća i veća odstupanja od planom utvrđenih akcija. To znači da je plan usavr-šavanja naučnih radnika samo pomoć u izvođenju politike usavršavanja. Zbog toga je potrebno da naučne organizacije imaju obavezu planiranja usavršavanja naučnih radnika, ali je neophodan jedan celovit i funkcionalan sistem praćenja i pomaganja pri izvršenju tih planova. Republička zajednica nauke treba da utvrdi sistem društvene kontrole ostvarivanja planova usavršavanja naučnih radnika i da ustanovi i sprovodi kako mere podsticanja, tako isto i mere kažnjavanja.

321

Odnos usavršavanja za bavljenje naukom i korišćenja znanja stečenih u toku usavršavanja ima neka bitna obeležja koja ga čine specifičnim u odnosu prema ostalim delatnostima. Naime, priprema, usavršavanje i "prekva-lifikacija" naučnog radnika značajno je dugotrajan proces. Zbog toga je potreb-no da postoji dovoljno vremena između pojave potrebe za odgovarajućim naučnim potencijalom i početkom priprema usavršavanja naučnih radnika, kao nosilaca tog potencijala. Na primer, ako se očekuju potrebe za istraživačima u nekoj ob-lasti počev od 1980. godine, to je znak da je već pre 1975. godine bilo neophodno da se preduzmu akcije usavršavanja, odnosno, bilo je potrebno prognozirati potrebu bar 1973, a planirati realizaciju usavršavanja bar 1974. godine. Tromost pona-šanja u predviđanju i pripremanju naučnih radnika za budućnost često se okončava u zastarevanju znanja pre nego se i počelo sa njegovim korišćenjem. Iz takve situ-acije normalno se mora očekivati prevashodno licencna privreda, pa čak i manja sposobnost aktivnog i racionalnog preuzimanja licencne dokumentacije. Kako se ne bi stekao utisak da su u pitanju samo tehničko-tehnološke nauke, treba navesti činjenicu da se neretko obraćamo stranim naučnim izvorima za rezultate istra-živanja nekih naših društvenih i ekonomskih kretanja. Pravovremeno prognoziranje naučnih potreba i planiranje stvaranja naučnih kadrova uslovljeno je postojanjem informacija o tendencijama razvoja savremene tehnologije i nauke, kao i informacijâ o našim dugoročnim društve-nim, privrednim i tehnološkim opredeljenjima. Prikupljanje ovih informacija nije organizovano, a nije redak slučaj da ih uopšte nema. Zbog toga je malo vero-vatno da će se u skorije vreme smanjiti neizvesnost u vezi sa dugoročnim potreba-ma za naučnim radnicima, kao i u vezi sa dugoročnom valjanošću postojećih oblika i sadržaja usavršavanja naučnih radnika. U takvoj situaciji dugoročna stremljenja treba da budu usmerena ka usavr-šavanju naučnih radnika za samostalno naučno stvaralaštvo u fundamentalnim i raz-vojnim istraživanjima. Na srednji rok ambicije će biti realistično odmerene ako se usmerimo na kvalitativno usavršavanje za kritičko preuzimanje metodologija, postupaka i licenci iz razvijenih zemalja. Srbija može imati znatne ekonomske i naučne dobrobiti ako se mogućnosti transfera znanja i tehnologije iz razvije-nijih zemalja iskoriste na najbolji način. Naučna delatnost po svojim mogućno-stima i privredne i druge organizacije po svome interesu treba uskoro da po-stignu sposobnosti brzog prepoznavanja kvaliteta rešenja koja još uvek moramo kupovati u inostranstvu, kao i načine da se izabrana rešenja uvedu i eksploati-šu na najbolji način. Tek nakon završnog dela ove faze možemo u mnogim oblastima naučnih istraživanja steći potpunu "nezavisnost" od razvijenijih zemalja.

322

U zaključku valja utvrditi sledeće. Usavršavanje naučnih radnika je nužnost bavljenja ovom delatnošću. njega treba da neprestano, racional-no, svrsishodno i odgovorno obavljaju svaki naučni radnik i svaka naučna organizacija. Zahtevani kvalitet usavršavanja unapred osujećuje sve oblike masovnog usavršavanja. I pored neizvesnosti rezultata napora naučnih radnika, usavršavanje prevashodno radi usavršavanja nije saglasno sa ciljevima savremene nauke i više je izraz neplodnosti koja se krije iza prevaziđenog feti-ša o odnosu nauke prema drugim delatnostima.

323

6. Politika korišćenja istraživačkih mogućnosti naučnih kadrova Bilo koja od postojećih statistika uverava da je broj ljudi koji se bavi naučnoistraživačkim odnosno nastavno-naučnim aktivnostima u Srbiji pre zavidan nego nedovoljan. Po statističkim podacima iz popisa naučnoistraživačkih radnika, stanje je, prema osnovnim pokazateljima, sledeće: 1) Od popisanih 7.000 lica koja se bave NI radom, 37 odsto je zaposleno u samostalnim naučnim institutima, 34 odsto na univerzitetima, 13 odsto u IR jedinicama u privrednim organizacijama i 16 odsto u ostalim organizacijama. 2) Od svakih 100 NI radnika 22 su doktori i 23 magistri nauka. 3) Od 100 NI radnika njih 41 se bavi pretežno organizacionim poslovima, a svega 25 pretežno istraživačkim. 4) Od 100 prosečnih NI radnika njih 8 se bavi uglavnom fundamentalnim, 13 pretežno fundamentalnim, 28 pretežno primenjenim, 8 samo primenjenim, njih 11 pretežno primenjenim i delom razvojnim, 5 pretežno razvojnim i delom primenjenim, a gotovo nijedan se ne bavi samo razvojnim istraživanjima. Ako se načini agregacija, dobiće se da se od 100 NI radnika, prema sopstvenom mišlje-nju, njih 22 bavi uglavnom fundamentalnim istraživanjima, 47 primenjenim i 10 razvojnim istraživanjima. Ovakva struktura nije nepovoljna, sem što se može staviti primedeba da je broj NI radnika koji se bavi razvojnim istraživanjima manji od objektivnih potreba ekonomskog i tehnološkog nivoa u Srbiji. 5) Još u uvodnom delu su navedeni podaci o korišćenju radnog vremena NI radnikâ. Statističkoj slici stanja korišćenja naučnoistraživačkog potencijala dodaćemo sledeće ocene: 1) Korišćenje NI kadrova je nedovoljno i nepovoljno, kako po njihove, tako i po društvene interese. 2) Stanje je takvo da zahteva brže tekuće intervencije i strogo uvažava-nje u formulisanju dugoročne naučne politike. Osnovni uzročnici ovakvog stanja su poznati i u više navrata navođeni. Zbog toga će se pobrojati samo najznačajniji, kao i oni za koje smatramo da su bili potcenjeni. U prvu grupu stavljamo razloge koji potiču iz "okruženja" naučnoistraživačkih organizacija. Tu spadaju, u prvom redu: 1) još uvek nerešeno pitanje dugoročnog finansiranja naučnoistraživačkih organizacija ‡ uglavnom samostalnih instituta. 2) Finansiranje se izvodi najčešće preko manjih projekata, tako da je trajanje pripremno-završnih istraživačkih aktivnosti veoma dugo. Zbog toga organizacija naučnog istraživanja mora patiti od svih boljki koje su se pojavljivale u zanatskoj proizvodnji.

324

3) Finansiranje većih projekata se uglavnom svodi na finansiranje većeg broja potprojekata koji rade različite organizacije. Osnovni problem njihove izrade je koordinacija, što upućuje na zaključak da je retko kada postojao veći istraživački tim većeg projekta, tj. kod izvršenja većeg projekta uglavnom je reč o angažovanju većeg broja institucija. Tako se došlo do fetiša "zajedničkog rada više instituta", što se uglavnom svodi na podelu projekta. Pored svega, veći projekt sâm za sebe ne znači da je u pitanju deo dugoročne politike finan-siranja.

325

4) Uvažavanje mogućnostî nauke od strane društva još uvek je nedovoljno ‡ to je mišljenje svih koji su upitani o odnosu društva prema nauci. Elementarni uxbenici iz socijalne psihologije upućuju na zaključak da se mora pojaviti raz-očaranje, koje je značajan uzrok manjoj radnoj efikasnosti. Prethodni navodi su svojstveni za stanje u samostalnim naučnim institutima. Odnos "okruženja" prema istraživačko-razvojnim jedinicama radnih organizacija nešto je drugačiji. Naime, postoje primeri veoma pogodnih uslova za istraživački rad i oni se pojavljuju kod onih radnih organizacija koje imaju jasne programe sopstvenog razvoja. Na drugoj strani se nalaze IR jedinice, koje više stagniraju i kojima preti opasnost pretvaranja u projektantske servise. U svakom slučaju, odnosi između korisnikâ i samostalnih instituta nisu uređeni na duži rok. Ugovaranje od jedne do naredne trenutne potrebe pretpo-stavlja ili trajnu sposobnost istraživača da preuzmu bilo koji posao (što je neostvarljiv uslov) ili veće gubitke u procesu čestog ugovaranja, priprem â za izvršenje istraživanja, prelaza sa jednog na drugi istraživački projekat itd. Kod većine istraživačkih organizacija neizvesnost ugovaranja je značajno veća nego što je to slučaj sa bilo kojom delatnošću koja se overava isključivo na tržištu. Druga grupa razloga ima svoj izvor u naučnoistraživačkim organizacija-ma i uglavnom je u pitanju sledeće: 1) Pod dejstvom neizvesnosti finansiranja veliki broj istraživačkih institucija brzo je napustio započetu specijalizaciju i proširivao svoju delatnost na nova područja istraživanja. Time su postignute, ali samo na kratak rok, izvesne materijalne dobrobiti i lakše su prebrođeni finansijski problemi koji prate svaku promenu politike finansiranja. Nedostatak specijalizacije je doveo do veće sposobnosti prilagođavanja, ili bolje rečeno, do manjeg otpora prome-nama, ali veoma često po cenu smanjenja kvaliteta rada i efikasnosti korišće-nja radnih mogućnosti naučnih kadrova. Jedan od bitnih unutrašnjih uzroka ovoj pojavi jeste nerazvijenost izvršnog rukovođenja u naučnim organizacijama. 2) Verovatno najpre usled pogrešnog tumačenja izvesnih procesa decen-tralizacije upravljanja došlo je do zamašne departmentalizacije u naučnim in-stitutima. Ovim je na kratak rok nešto i dobijeno: veći broj naučnih radnika uključio se u početne kontakte sa potencijalnim i stvarnim korisnicima nauč-nih dostignuća, čime je znatno proširen kontakt između nauke i privredne i društvene prakse. Pored toga, poboljšana je ekonomija procesa naučnog istra-živanja, ali samo njen "unutrašnji" deo. U odnosu na spoljni svet objektivno je došlo do pojave neopravdane konkurencije i, pored toga, i značajnije, došlo je do dezintegracije politike naučne organizacije, što u većini slučajeva predsta-vlja jedan ad hoc i često i neizvesno promenljiv skup raznih politika. U takvoj situaciji zakonomerno je da jedan istraživač ima više posla nego što je kadar da obavi ‡ a odmah pored njega je istraživač koji je praktično nezaposlen. Ume-šnost u poslovanju, koja je, inače, veoma neophodna naučnim organizacijama ‡ igra veoma zapaženu ulogu, ali neretko prevlada ulogu koju bi trebalo da imaju spo-sobnosti za dobijanje naučnih rezultata. 326

Visoka departmentalizacija se najbolje izražava ogromnim brojem ponu-da na konkursima koje raspisuje Republička zajednica nauke ili neka druga orga-nizacija. Tako se dolazi do paradoksa: ponuda istraživačkih ideja znatno preva-zilazi istraživačke mogućnosti i, za još jedan red veličina, prevazilazi interes, pa i mogućnosti društva da finansira izvršavanje takvih istraživanja.

327

3) Da bi se preživelo u uslovima ozbiljnih teškoća sa finansiranjem i krajnje departmentalizacije (čak, individualizacije), mora se sklopiti mir sa mediokratijom. Očito je da sve više opada nivo i obuhvatnost naučne kritike, pa naučni radnici i naučne organizacije ostaju "sistem bez povratne sprege", što je uvek bila pogodnost za razvoj neželjenih karakteristika nauke. Naravno, istraživački projekti (bar znatan deo) koji se obavljaju za potrebe privrede podležu ozbiljnoj redakciji ‡ nekada su investitori prestrogi u ocenjivanju rezultata naučnih organizacija i preškrti u finansiranju dobijanja tih rezultata. Van toga je ocenjivanje rezultatâ naučnih radnika veoma nerazvijeno i odavno po-stalo uzrokom osrednjosti. 4) U svetu nauke, pa i kod nas, često se daju iskazi o neophodnosti timskog rada i grupnog napora u potrazi za naučnim rezultatima. Ostaje činjenica da je timski rad u nauci u nas još uvek veoma nerazvijen. To se ne može tumačiti kon-zervativnošću naučnih radnika, već uslovima koji objektivno podstiču poje-dinačni naučni napor. U pitanju je, sada već možemo reći, konzervativan pristup oceni rada naučnih radnika. Za mnoge životne potrebe naučni radnik podnosi spiskove objavljenih radova i publikacija, podnesenih referata itsl, dok se manje uvažavaju dostignuća u učešću u dobijanju naučnih rezultata. Usled toga naučni radnik je prinuđen da se ponaša najpre kao pojedinac, a tek potom kao deo radnog tima. Poseban problem je rukovođenje istraživačkim projektima ‡ jer je to veoma nepoželjan posao, a uvođenje i usavršavanje kandidatâ za bavljenje naučnim radom je takođe veoma nepriznata aktivnost. Prilikom donošenja ovih sudova u punoj meri su se uvažavala svojstva sistema raspodele ličnih dohodaka i sredstava fonda zajedničke potrošnje u naučnim institucijama. Odgovor na pitanje kako poboljšati korišćenje stvaralačkih mogućnosti naučnih kadrova u suštini je jednostavan. Potrebno je, u prvom redu, otkloniti (ili bar smanjiti) dejstvo činilaca što su doveli do stanja koje je upravo opisano. Taj proces ne može biti brz, iako je svaka želja čak i za njegovim trenutnim izvođenjem opravdana. Mogućnosti prevazilaženja neželjenog stanja su, kako se ovde vidi, sledeće: 1) Interesna zajednica nauke je pogodno sistemsko rešenje za nalaženje trajnijih oblika finansiranja naučnih istraživanja. 2) Tekuće akcije za donošenje srednjoročnih i dugoročnih planova, ako ne završe u sporazumu nejasnih i neželjenih shvatanja, omogućuju da se za mnoga područja naučnih istraživanja odrede program, plan, finansijska sredstva i oče-kivani rezultati. 3) Uvažavanje rezultata naučnih istraživanja pri donošenju odluka za potrebe društvene i privredne prakse treba da postane deo ocene o valjanosti ponašanja donosilaca odluke.

328

4) Kontrola trošenja sredstava kojima se finansiraju naučni projekti treba da postane pravovremena i kvalifikovana. Ovo se može postići uređivanjem informacija u Republičkoj zajednici nauke, uspostavljanjem i podsticanjem razvoja naučne kritike i odbacivanjem svakog kompromisa sa nesposobnošću i ne-odgovornošću u bavljenju naučnim radom. Ovaj poslednji zahtev će se teško ostvariti, jer zahteva oslobađanje nauke od uticaja nenaučnih grupa i klanova, što nije lak zadatak, s obzirom na njihovu razvijenost i postignutu moć.

329

7. Politika fluktuacije i pokretljivosti naučnih kadrova Već je ustaljeno mišljenje (koje, inače, treba izložiti ozbiljnoj kriti-čkoj analizi) da naučnoistraživački radnik daje, u proseku, najveće doprinose društvenim ciljevima ako jedan deo svoje radne karijere stiče radom u samostal-noj naučnoj organizaciji, drugi deo u praksi primene nauke (npr. u nekoj privre-dnoj organizaciji), a treći deo na fakultetu. Model najboljeg puta nije poznat, a posebno treba uočiti znatne razlike koje bi postojale u "modelima" za naučnois-traživačke kadrove u tehničko-tehnološkim i, na primer, kulturno-istorij-skim naukama. Ako se uvaže sve specifičnosti svake naučne oblasti ili čak i naučne discipline, u pitanju je problem odnosa između (a) praktične primene naučnih rezultata, (b) istraživačkog procesa kojim se dolazi do naučnih rezul-tata i (v) prenošenja naučne informacije na mlađe naraštaje. Ovaj problem se može postaviti i rešavati na više načina. Trenutno, obično se očekuje da je nje-govo rešenje u pokretljivosti naučnih radnika u trouglu: (ne)privredna radna orga-nizacija‡istraživački institut‡univerzitet. Prema navedenom popisu NI kadrova, situacija je, statistički, sledeća: 1) Od 100 naučnoistraživačkih radnika koji su zaposleni u samostalnim naučnim ustanovama njih 41 došao je neposredno sa studija; 12 iz privrede; 7 iz neke druge samostalne naučne ustanove; svega 2 sa fakulteta; 12 iz društvenih službi, dok je ostalih 26 došlo iz nekog drugog, nenavedenog tipa organizacije, odnosno nije dalo podatke o sebi. 2) Od 100 nastavno-naučnih radnika koji su zaposleni na univerzitetima njih 33 je došlo direktno sa studija; 10 iz privrede; 9 iz istraživačkih organiza-cija; 2 sa nekog drugog fakulteta; 12 iz društvenih službi itd. 3) Konačno, istraživački kadar zaposlen u IR jedinicama u sastavu radnih organizacija stvarao se (po izvoru u smislu zaposlenosti) na sledeći način: 36 odsto neposredno po završetku studija; 18 iz privrede; 8 odsto iz neke istraživačke organizacije; 1 sa fakulteta; 2 odsto iz društvenih službi itd. Pošto nam, kako je već navedeno, nedostaje model željene situacije, teško je doneti potpuno pouzdanu ocenu kvaliteta postojećeg stanja. Međutim, čak i sa ogradom da su u pitanju pokazatelji za sve popisom obuhvaćene naučne ra-dnike, očigledno je da je fluktuacija kadrova u smeru fakultet‡samostalna na-učna organizacija, odnosno fakultet‡IR jedinica, vrlo mala. Iako nešto bla-že, nepovoljna je fluktuacija i na pravcima: samostalna naučna organizaci-ja‡samostalna naučna organizacija, zatim samostalna naučna organizacija‡fa-kultet, odnosno fakultet‡fakultet. Uzroci ovom stanju su višestruki i poznati. Nedostaje pouzdano istraživanje stepena dejstva pojedinih uzroka, pa se koriste impresionistički uobliče-ne ocene, či-me se donekle umanjuju mogućnosti rešavanja problemâ. Ako je postojeće stanje nepo-željno, ostaje da se učine pokušaji njegovog prevazilaženja, što je i cilj ovog elementa politike naučnih kadrova. Izgleda da rešenje treba tražiti uglavnom u sledećem.

330

1) Jedan od uzroka manjoj pokretljivosti naučnih kadrova je razlika u ukupnim uslo-vima rada i stvaralaštva. ^injenica da su mesta na univerzitetu još uvek "privlač-nija" statistički se lepo iskazuje upravo navedenim podacima. Ne ulazeći u sve elemen-te "privlačnosti", treba konstatovati (a) da su očekivanja od istraživačko-raz-vojnih radnika u IR jedinicama obično značajna, a uslovi obavljanja IR rada obično nedovoljno kvalitetni i (b) uslovi rada u samostalnim naučnim organiza-cijama, i pored postojeće značajne raspršenosti, uglavnom su bolji, ali zato veoma neizvesni. Odavde sledi da je poželjno obezbediti bolje uslove rada u IR jedini-cama (poboljšanje opremljenosti NI rada, poboljšano nagrađivanje NI radnika, obezbeđenje društvenih i psiholoških uslova koji podstiču naučnoistraživa-čko stvaralaštvo itd.) i smanjiti neizvesnost egzistencije programa, usmerenja, pa čak i minimalnih uslova onih samostalnih instituta koji su neophodni društvu. Izjednačavanje uslova stvaralačkog rada bi delovalo privlačno ka dužoj ili kraćoj promeni zaposlenosti u navedenim tipovima naučnoistraživačkih organizacija. 2) Pokretljivost naučnih kadrova nije sama sebi svrha i zato se ne treba ograničavati na onu pokretljivost koja se formalno izražava promenom tipa orga-nizacija. Naime, na fakultetima se, pored nastavne, obavlja istraživačka, a nekada čak i razvojna delatnost, što čini ukupnu delatnost naučnoistraživačkog radnika na fakultetu kompleksnom i veoma motivišućom (na ovome se zasniva veoma značajan po-kret poznat u socijalnoj psihologiji kao obogaćivanje posla). Ovim treba tuma-čiti i deo atraktivnosti radnih mesta na univerzitetima. Shodno ovom zapaža-nju, može se postaviti pitanje društvene pogodnosti "obogaćivanja" posla is-traživačkih organizacija. Naime, pitanje je da li bi organizacija nastavnog pro-cesa u institutima dovela do boljih ukupnih rezultata u naučnoistraživačkom radu. Odgovor je teško dati unapred i, sem već iznete argumentacije u prilog takvom rešenju, mogu se navesti i programi rada istraživačkih institucija u socijali-stičkim zemljama, koji već tradicionalno imaju nastavu kao deo ukupne društve-ne i naučne angažovanosti. Izvesnih pokušaja je bilo i u nas, ali sa učincima koji ne omogućuju dovoljno pouzdano razlikovanje jedne od druge situacije. Ako je već u pitanju ideja "obogaćivanja" posla, tada se ona može ostvari-vati i angažovanjem naučnih radnika iz istraživačkih institucija za izvođenje nastave, a nastavno-naučnih radnika za istraživačke poslove van univerziteta. Ovaj model rešenja je poznat i primenjuje se u nas već duže vreme, ali bez rezul-tata koji su očekivani i u koje se verovalo. To nije razlog za njegovo odbacivanje, već signal za obavljanje potrebnih usavršavanja i izmena.

331

U tom smislu moguće su i preporučuju se sledeće mere: (1) angažovanje na-učnoistraživačkih radnika van univerziteta za izvođenje nastave na univer-zitetu treba rešiti na dugi rok; (2) angažovanje ne treba da bude u formi ličnog kontakta pojedinca sa odnosnim fakultetom, već, najpre, kao odnos fakulteta i nje-gove matične organizacije; (3) programe poslediplomskih, a posebno doktor-skih i postdoktorskih kurseva treba, po pravilu, da izvode fakulteti u zajedni-ci sa odgovarajućim istraživačkim organizacijama, uključujući, kad god je to opravdano, i IR jedinice; (4) uključivanje nastavno-naučnih radnika sa univerzi-teta i naučnih radnika iz istraživačkih institucija u istraživanja i realiza-ciju naukom dobijenih rešenja putem neposrednog učešća u praksi radnih i dru-gih organizacija, korisnika naučnih delatnosti. Ovo se može izvesti putem stvara-nja sistema povremenog "boravka" naučnih radnika u radnim i drugim organizacijama. Razmena naučnoistraživačkih kadrova između fakultetâ, samostalnih instituta i radnih (i drugih) organizacija koje primenjuju (ili treba da primenjuju) u znatnijem obimu rezultate naučnih istraživanja veoma je, kako je to i utvrđeno, omeđena nizom okolnosti i ograničenja. Pošto je ova razmena inače vrlo potrebna, predlaže se sledeće rešenje: naučni radnik iz samostal-nog naučnog instituta (A) odlazi na jednogodišnji (ili neki drugi period) privremeni rad na fakultet (B), sa fakulteta (B) nastavno-naučni radnik odlazi na privremeni rad u samostalni naučni institut (A). Ovako se mogu urediti odnosi između samostalnog instituta i IR jedinice, tj. odgovarajućeg preduzeća, odnosno između fakulteta i IR jedinice nekog preduzeća. Time bi se izbegli mnogi problemi radnih odnosa, pa se čak smanjuje ograničavajuće delovanje stam-benog problema. Ovakva razmena rada (nastavno-naučni za istraživačko-razvoj-ni, istraživačko-razvojni za posao rešavanja zadataka praktične primene nauč-nog rada itd.) jeste među najcelishodnijim rešenjima u okviru izvršene podele rada unutar nauke. Ova razmena nije nepoznata kao forma rada i usavršavanja naučnih radni-ka, a u našem društvu nema (tj. ne bi smelo biti) nikakve principijelne smetnje. Van sumnje je da bi se putem primene ove razmene nastavno-naučni radnik najbolje uverio u valjanost sadržaja i metoda svog (i svog fakulteta) obrazovnog rada, naučnoistraživački radnik bi se uverio u valjanost svojih istraživačkih ideja i rezultata, ali s obzirom na konkretnu praksu itd. 3) Jedan od uzroka slabije pokretljivosti naučnih kadrova jesu postojeće mo-gućnosti rešavanja stambenog problema, odnosno prava po osnovi zajedničke po-trošnje i minulog rada. Poznato je da je dobijanje stana uslovljeno dužim borav-kom u jednoj radnoj organizaciji, odnosno početak korišćenja stana znači obično početak stvaranja i daljih obaveza za rad u istoj organizaciji. Ovo se posebno od-nosi na kvalitetne naučne radnike, pa se tako nalazimo u paradoksalnoj situaci-ji da je objektivno veća pokretljivost kod prosečnih i slabijih nego kod visokokva-litetnih naučnih radnika. Delovanje na ovaj uzrok je praktično nemoguće sve dok materijalne mogućnosti naučnih organizacija i naučnih radnika ne postanu zna-čajno bolje ‡ što se može očekivati samo na duži rok.

332

4) Saradnja između naučnih organizacija, merena zajedničkim radom na projektima, veoma je niska. U slučajevima visoke departmentalizacije pojedinih naučnih organizacija saradnja između delova jedne naučne organizacije isto je tako niska. Usled toga se sužava "prostor" u kojem se kreće naučni radnik, tako da vremenom nastaju uverenja kako mu najveću sigurnost pruža najbliža okoli-na. Kao ukupan ishod takve situacije naučni radnik postaje sve manje voljan da menja najužu sredinu. Stanje na univerzitetu je, u ovom pogledu, izuzetno dobra ilustracija i potvrda upravo datog iskaza. Pokušaji poboljšanja saradnje za sada idu uglavnom ka zadovoljavanju nekih formalnih kriterijuma: na izvršavanju jednog projekta pojavljuje se više insti-tucija, ali se uglavnom sve svodi na zadovoljavanja, formalnim putem, društve-nih zahteva za objedinjavanjem rada naučnih ustanova. Ređi su slučajevi da se obrazuje koherentan istraživački tim iz nekoliko instituta na rešavanju jednog istraživačkog zadatka. Ako i postoje takvi timovi, njegovi članovi uglavnom najpre zadovoljavaju zahteve svojih matičnih organizacija, a tek potom zahteva projekta. Poboljšanje postojeće situacije neće biti lako. Moguća rešenja su u racionalizaciji mreže naučnih organizacija i integraciji, a potom u nekim ispravkama sistema finansiranja istraživačkih projekata. Naime, sada za istraživačke projekte konkurišu institucije sa ciljem da najpre obezbede opstanak. Prema tome, uspeh u konkurisanju za projekte jamči opstanak organizacije i manju promenu iste, tj. ne omogućava pokretljivost istraživačkih kadrova. Drugo rešenje je da se omogući i razvija konkurisanje grupe istraživačkih radnika, što bi bio sistem odabiranja naučnih radnika prema istraživačkim problemima, pa time i po instituci-jama, u koje svrhe bi došlo do pokretljivosti naučnih radnika u poželjnom obimu. Sinteza prethodnih nalaza i preporuka svodi se, u osnovi, na sledeće: naučni radnici treba slobodnije i više da se kreću u okviru naučne sredine koja je određena naučnom politikom, zadacima nauke i naučnim projektima, a ne poje-dinačnim naučnim organizacijama. Stanje u kojem naučni radnik prevashodno radi za naučnu organizaciju nepoželjno je s obzirom na suštinu i zadatak nauke, tj. naučne organizacije treba posmatrati samo kao postojeći oblik organizacije dela naučnih resursa, a pre svega administracije.

333

8. Politika podsticanja razvoja naučnoistraživačkih kadrova U analizi problema usavršavanja naučnoistraživačkih kadrova utvrđeno je postojeće stanje i predložena politika usavršavanja. Ovde će se navesti neki dodatni elementi politike usavršavanja, ali bez duže uvodne analize. Podsticanje razvoja naučnoistraživačkih kadrova je, u odnosu na druge vrste kadrova, veoma specifičan problem. Dok kod nekih vrsta kadrova materijalna stimula-cija predstavlja najznačajniji činilac produktivnosti rada, dotle takvi podsti-caji naučnih kadrova imaju uglavnom tzv. nulti efekt. Zbog toga se preporučuje primena i sledećih oblika podsticanja razvoja naučnoistraživačkih kadrova. (1) Povećanje odgovornosti za obavljanje istraživačkog procesa: Istraživanje je aktivnost sa neizvesnim rezultatima ‡ i to mora biti polazna pretpostavka za stvaranje sistema odgovornosti naučnoistraživačkih radnika. Pošto je ishod neizvestan, moguća je odgovornost naučnog radnika samo za napore učinje-ne u obavljanju istraživanja. Usled toga je nužno povećanje odgovornosti naučnih radnika prema istraživačkom procesu. U okviru postojećeg sistema finansi-ranja naučnih istraživanja potrebno je da se sačini i trajno sprovodi si-stem kontrole rada istraživača na projektima koje finansira Republička zajednica nauke. U skladu s prethodnim tvrdnjama, kontrola treba da se sastoji iz međufazne i završne (ocenjivanje projekata), na visokom nivou, čak bez obzira na cenu njenog izvođenja. (2) Poboljšanje stanja naučne kritike: Sa časnim izuzecima za pojedine naučne discipline, postojeće stanje naučne kritike više pogoduje naučnoj medio-kratiji nego interesima nauke. Poznato je i čak trivijalno da je kvalitetna naučna kritika nužan podstrek za kvalitetan istraživački proces. Shodno tome, treba učiniti svakovrsne napore (političke, organizacijske itd.) da naučna kritika pomogne ocenjivanju naučnog rada, podržavanje kvalitetnih rezultata i pojedinaca i izbor kako programâ naučnog rada, tako i institucija i pojedi-naca izvršilaca naučnih istraživanja. U prethodnim razmatranjima je izražena sumnja u mogućnost korenite promene stanja naučne kritike. Ta sumnja se pona-vlja i ovde, ali se nagoveštava da poboljšanje stanja naučne kritike treba da bude prvenstveni zadatak naučne politike. Ovo iz razloga jer jednom razvijena naučna kritika služi kao najbolji automatizam uređenja odnosâ u nauci ‡ štaviše, naučna kritika je nezamenljiva bilo kakvim oblicima upravljanja naukom. ^ak i razvoj institucije naučnih kritičara (slično umetničkim kritičarima) nije bez ozbiljnih opravdanja ‡ ma kako se to ne slagalo sa našim i tradicionalnim navi-kama. U tom smislu, finansiranje jednog glasila naučne kritike bilo bi od veće koristi za vršenje naučnog istraživanja nego što je to slučaj sa mnogim projektima daleko veće cene.

334

(3) "Interno" organizovanje naučnih radnika: Naučnoistraživački radnici se organizuju u naučne organizacije u kojima rade i u odgovarajuća naučna društva. I naučne organizacije i društva uglavnom štite interese naučnih ra-dnika bez primetnijeg delovanja(sem u ređim izuzecima) na rad i ocenjivanje svo-jih članova. Jedan broj društava zasigurno nema stabilne uslove članstva, čak ne zna ni broj svojih "članova". U nekim zemljama sa razvijenijom naukom, naučna društva su veoma stroge organizacije u smislu prijema u članstvo i veoma pouz-dane za ocenjivanje kvaliteta naučnog procesa i naučnih rezultata. U SAD popis naučnih radnika, za koji se smatra da je veoma pouzdan, obavlja se preko naučnih društava. Naučna društva u nas se organizuju u okviru naučnih oblasti ili dis-ciplina (Srpsko lekarsko društvo, Društvo ekonomista, Društvo za informa-tiku itd). Ne postoje društva koja organizuju širi krug kvalitetnih naučnih radnika iz različitih oblasti (Akademija nauka ne može imati ove svrhe), kao što su razna alfa-beta, psiipsilon itd. društva u nekim zemljama. Demokrati-zacija naučne politike i naučnog rada većma je shvaćena kao ublažavanje krite-rijuma, pa se članom niza društava postaje ne po osnovi stečenih, već po osnovi željenih prava. Usled toga kvalitetni naučni radnici napuštaju takva društva, ili u njih ni ne ulaze. Zbog svega saopštenog bilo bi neophodno da se Republička zajednica nauke pozabavi ovim pitanjem, ali sa ambicijama da naučna društva postanu značajan činilac kvalitativnog razvoja nauke, odnosno naučnih kadrova. Ostati sa situacijom u kojoj se lakše postaje član nekog naučnog društva nego lovačkog više je znak neefikasne i nepodesne organizacije naučnih radnika, a manje znak demokratizacije unutrašnjih odnosa naučnih radnika.

335

Pored prethodnih elemenata podsticanja, koji imaju uvek važeći značaj, tekuće i protekla stanja ovih kadrova kazuju da je poželjno i potrebno da se dosa-dašnja politika ekstenzivnog razvoja naučnoistraživačkih kadrova sve više zamenjuje politikom intenzivnog razvoja. Naime, podaci o broju magistranata, doktoranata i korisnika specijalizacija ‡ najpre u inostranstvu ‡ pokazuju da je znatan broj naučnoistraživačkih radnika obuhvaćen usavršavanjem. Takva poli-tika je dobra ako nju sledi politika intenzifikacije usavršavanja, kojoj treba da prethodi stroži odabir kandidatâ za usavršavanje. Politika ekstenzivnog stvaranja naučnoistraživačkih radnika smanjuje poštovanje nekih strožih nauč-nih kriterijuma. Usled toga se potrebno odabiranje ne obavlja do kraja, tim pre što nepoželjno deluju i neki socijalni i materijalni uzroci (praktično je izu-zetno teško, i to na dugi rok, da se mlad čovek iz siromašne porodice, a pogoto-vu iz unutrašnjosti, posveti bavljenju naučnim radom ‡ sem izuzetaka koji nisu od interesa za statističku argumentaciju). Kao ukupan ishod obrazuje se širi krug ljudi koji se bavi naučnoistraživačkim radom (što je veoma pohvalno), ali se pojavljuje manjak izuzetnih kvaliteta. Razvoj nauke, a u kasnijem ciklusu i naučnih kadrova, nemoguć je bez odgovarajućeg broja izuzetnih naučnih radnika. Da bi se ovaj manjak pokrio, potrebno je intenziviranje usavršavanja, koje putem odgovarajuće selekcije obezbeđuje stvaranje vrhunskih naučnih kadrova, koji su nužno potrebni kako za naučnoistraživački rad, tako i za stvaranje novih i kvalitetnijih naraštaja naučnih radnika. Ovakvo poželjno "raslojava-nje" ukupne populacije naučnih radnika je, verovatno, najjači podstrek usavršavanja naučnih radnika. Putem njega se svakom naučnom radniku podiže nivo aspi-racije, a u prirodi pravog naučnoistraživačkog radnika je da veoma teži ka do-stizanju i prevazilaženju tog nivoa. Kao i kod svakog podsticanja, mogući su različiti putevi. Ovde su saopšteni samo oni elementi za koje se smatra da treba da budu više primenjivani u budućem srednjoročnom periodu.

336

9. Neke sugestije u vezi sa sprovođenjem politike naučnih kadrova Koliko god je teško sačiniti sintezu valjane politike naučnih kadrova, bar toliko je složeno i teško dosledno sprovoditi takvu politiku. Zbog toga se pri sintezi ove varijante vodilo računa da bude sprovodljiva. Sprovod-ljivost jedne politike zavisi najpre od očekivanih posledica njene primene, potom od obezbeđenosti uslova za njeno izvršenje, ali i od stepena promena u ponašanju, koje su nužne da bi se nova politika ostvarila. Ukoliko su potreb-ne veće promene, utoliko je, po pravilu, veći otpor sprovođenju nove politike. Početni problem sprovođenja politike je da se pri razmatranju alternativa u konkretnom odlučivanju može prepoznati koja je od predloženih u skladu sa usvojenom politikom, a koja nije. Da bi se ovaj problem koliko-toliko rešio, poželjno je da postoji neki sistem, način, odnosno postupak proveravanja predlo-ženih alternativa. Ovim se može više objektivizovati ocena mogućih alterna-tiva i u praksi obezbediti da se najviše ostane u okvirima usvojene politike. Opisana varijanta politike naučnih kadrova zasnovana je na želji da se njenom primenom postigne: (1) umereno povećanje broja naučnoistraživačkih radnika sa prosečnom godišnjom stopom od 6 odsto, sem u slučaju značajnih promena u predviđanju po-treba za naučnim radom, koje su inače malo verovatne; (2) pozitivna selekcija kandidata za bavljenje naučnim radom (stručni i socijalni kriterijumi); (3) poboljšanje uslova i stvaralačkih mogućnosti naučnih radnika, a po-gotovu onih koji su zaposleni u IR jedinici; (4) povećanje srazmernog učešća broja naučnoistraživačkih radnika iz tehničko-tehnoloških i biotehničkih nauka; (5) znatna racionalizacija priprema kandidatâ za bavljenje naučnoistraživačkim radom i usavršavanja naučnih radnika; (6) znatno povećanje učešća domaćih naučnoistraživačkih organizacija u zadovoljavanju potreba za usavršavanjem naučnih radnika; (7) primetno poboljšanje kvaliteta poslediplomskog usavršavanja; (8) povećanje naučne kompetentnosti i korišćenje stvaralačkih mogućno-sti naučnih radnika; (9) poboljšanje starosne strukture naučnih radnika u smislu "podmlađivanja" ukupne populacije; (10) veća uloga i veća odgovornost naučnih radnika u rešavanju problema razvoja našeg društva. Prethodno navedena očekivanja mogu se iskoristiti za proveru podobnosti konkretnih akcija (ili varijanti predloga odluka) u politici naučnih kadrova. Postupak proveravanja se svodi na utvrđivanje da li ispitivana akcija dopri-nosti ostvarivanju nekog od navedenih očekivanja ili ne. Ako se ne može pružiti jasan i argumentovan odgovor na takvo pitanje, to je siguran znak da konkretna akcija nije u skladu sa opisanom politikom. Isprobavanje konkretnih akcija nema cilj da osujeti neke od akci-ja, već da uputi na ispravke koje bi predloženu akciju dovele do sadržaja koji je u skladu sa usvojenom politikom naučnih kadrova. Druga sugestija je povećanje odgovornosti za sprovođenje izabrane akcije i dostizanje prognoziranih rezultata. Jednostavno, nužna su veća disciplina i veća odgovornost u ostvarenju politike naučnih kadrova.

337

Treća sugestija je: znatno poboljšanje i modernizovanje sistema informa-cija o naučnim radnicima. Bez ispunjenja ovog uslova teško će se ispuniti na-vedena očekivanja, čak bez obzira na ispoljenu spremnost svih učesnika u izvr-šenju politike naučnih kadrova.

338

Dodatak: pripremanje i razvoj naučnoistraživačkih kadrova (uočeni nedostaci i predložene mere) 1. S obzirom na projekciju rasta NI kadrova ispoljava se nedovoljna zaintereso-vanost mladih za postdiplomske studije; posebno ne zadovoljava interesovanje za tehničko-tehnološke i prirodno-matematičke nauke; zabrinjavajuće stanje u pogledu naučno-nastavne baze postdiplomskih studija. ‡ Regulisanje pitanja stabilnijeg finansiranja nauke uopšte, uz znatnije povećavanje ulaganja u NI rad (s obzirom da naša zemlja, u poređenju sa ostalim srednje razvijenim zemljama ili zemljama u razvoju, ne ulaže dovoljno u ovu delatnost). 2. Nezadovoljavajuća struktura postdiplomskog kadra s obzirom na postojeće potrebe u NI kadrovima, kao i s obzirom na projekcije razvoja pojedinih naučnih oblasti. ‡ Podesne mere za jače usmeravanje prema pojedinim naukama već na nivou redovnih studija. 3. Formalno uzevši, postdiplomske studije su stalni i redovni deo visoko-školskog obrazovanja; međutim, stvarno, one su ostale po strani od sistema finansiranja visokoškolskog obrazovanja; usled toga dolazi do različitih deformacija: (a) privatizacije i monopola hijerarhijskih struktura (na osnovu naplate školarina); (b) svođenje postdiplomskih studija na jedno- ili dvosemestralni produžetak redovnih studija, uz naplatu visokih školarina, ili shvatanje trećeg stepena kao "poništavanja grehova" drugog stepena; (v) negativna socijalna selekcija naučnog podmlatka (zbog materijalnog cenzusa); (g) "šićarxijski" mentalitet; (d) nizak standard postdiplomskih studija, pošto se pravi standard tih studija može tražiti zapravo samo onda kada se sa samofinansiranja pređe na redovno finansiranje. ‡ Uključivanje postdiplomskih studija u normalni sistem finansiranja visokog školstva. Pod pretpostavkom rešenog finansiranja mogućno je i: (1) uspostavljanje čvrstog standarda i nivoa postdiplomskih studija; (2) donošenje ujednačenih kriterijuma za prijem kandidatâ na postdiplomske studije; (3) rešavanje pitanja obezbeđenja odgovarajuće opreme. 4. Nedovoljan i neprimeren naučno-nastavni kadar (njegova stagnacija od 1965. do 1969. godine; "masovno" uključivanje u postdiplomsku nastavu docenata i asistenata; nedovoljna mobilnost NI radnikâ na relaciji fakultet‡institut‡ privreda). ‡ Veće angažovanje najistaknutijih naučnih radnika iz naučnih instituta za određene kurseve; ‡ ukidanje uporednog postojanja istoga kursa na većem broju fakulteta; izdvajanje jednog broja afirmisanih naučno-nastavnih radnika na univerzitetu isključivo za rad na postdiplomskim studijama. 5. Nedovoljna razgraničenost između magisterijuma, specijalizacije i inovacije znanja, posebno u pogledu adekvatne valorizacije ovoga stupnja obrazovanja prilikom zapo-šljavanja ili napredovanja u službi. ‡ U zakonu o naučnim delatnostima, na primer, magisterijum bi trebalo da se uvaži na odgovarajući način kako prilikom definisanja kriterijuma nečije kvalifikovanosti za obavljanje određenih NI poslova, tako i kao kriterijum naučnog karaktera ustanove i drugo. Na sličan način predvideti i formalno gde se traži i šta donosi specijalizacija, odnosno inovacija znanja (rešiti statusno pitanje ove dve vrste lica u radnoj sredini i društvu uopšte).

339

6. Nedovoljno uvođenje najsavremenijih vidova postdiplomskog obrazovanja. ‡ Osnivanje univerzitetskog centra za multidisciplinarne i interdisciplinarne postdiplomske studije u okviru Beogradskog univerziteta predstavlja samo prvi korak odstupanja od tradicionalne sheme. Treba dalje insistirati na radu u ovome pravcu, pošto se time sprečava okoštavanje institucija, a istovremeno se utiče na smanjivanje broja uporednih postojanja više istih kurseva. 7. Nema organizovanih formi za produžno usavršavanje NI kadrova. ‡ Republička zajednica za naučni rad (*tj. ministarstvo) trebalo bi da inicira uvođenje određenih vidova postdoktorskog usavršavanja.

340

POLAZNE OSNOVE NAU^NE POLITIKE U SRBIJI (1976-1980) Uvodne napomene Naučnoistraživački rad predstavlja sastavni element savremenih razvoj-nih procesa, jer samo na taj način nauka može da deluje kao nova proizvodna sna-ga društva i da svojim učincima u praksi obezbedi brže i progresivnije kretanje napred. Pri tome valja imati u vidu i to da društvo nužno treba da usmerava raz-voj nauke i istraživačke delatnosti, kako bi se obezbedilo ostvarenje postavlje-nih prioritetnih razvojnih ciljeva i zadataka. Zapravo, naučna politika treba da služi kao društveno usvojena strategija razvoja nauke i naučnoistraživačke delatnosti, sa definisanim i programiranim prioritetima i dejstvima. Usaglašavanje zajedničkih društvenih akcija na usmeravanju razvoja nau-ke, tj. na oblikovanju naučne politike u Srbiji, odnosno u opštejugoslovenskim okvirima, mora proisticati iz razvojnih planova i programa osnovnih jedinica privrede, s jedne strane, i opštih potreba za razvojem nauke i naučne misli, s druge strane. Na taj način i u praksi treba da se ostvari organska pove-zanost između naučne politike, industrijske politike, agrarne politike, univer-zitetske politike, kao i opšte razvojne politike društva. Ovaj rad treba da posluži kao širi studijsko-analitički materijal za sveobuhvatno saglédanje osnovnih ciljeva i zadataka naučne politike u Srbiji za period 1976-1980. godine. 1 Zbog toga se u ovoj knjizi, na mnogo mesta, možda i više nego što je potrebno, razmatraju pitanja i problemi vezani, po mišljenju autora, za neke pojave i procese koje treba svestranije istraživati da bi se mogao zauze-ti odgovarajući stav u odnosu na prioritetne zadatke i ciljeve naučne politike u Srbiji za naredni srednjoročni period. Na osnovu prethodnih istraživanja, autori su došli do saznanja da bi, kao polaznu analitičku orijentaciju za formulisanje usklađene naučne politike u Srbiji, trebalo obuhvatiti sledeće: 1. sagledati novi položaj i ulogu nauke u savremenim društvima; 2. analizirati protekle razvojne trendove nauke i naučnoistraživačke delatnosti u SFRJ i Srbiji, i dati globalnu analitičku ocenu prethodnog razdoblja; 3. istražiti pitanje odnosa nauke i privrednog sistema; 4. naznačiti priroritete naučnoistraživačkog usmerenja za naredni srednjoročni period u skladu sa opštom težnjom za povezivanjem nauke sa ostalim društvenim podsistemima; 5. izraditi globalnu projekciju razvoja naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji za period 1976-1980. godine. 1

Kao što se i iz naslova vidi, istraživanja se odnose na Srbiju van pokrajina, a samo radi poređenja daju se odgovarajući podaci i za celu Srbiju i SFRJ.

341

Autori su svesni činjenice da se, u ovom ograničenom dijapazonu istraži-vanja, nisu mogla obuhvatiti sva pitanja i problemi vezani za uobličavanje i dalju razradu naučne politike. Međutim, treba imati u vidu i to da je istraživanje raz-vojnih kretanja nauke i naučnoistraživačke aktivnosti jedna sasvim nova disciplina koja zahteva da se svestranije priđe izučavanju i teorij-skih i metodološko-empirijskih pitanja i problema. Zbog toga, autori smatraju da će ovaj rad poslužiti i kao odgovarajući podsticaj da se takvim istraživanji-ma pristupi u širim razmerama. (...)

I. Novo mesto i uloga nauke u društvu Opšte je priznata činjenica u svetu, podjednako u najrazvijenijim zemljama kao i u zemljama u razvoju, da je nauka danas sve jače i sve neposrednije povezana kako sa čovekovom proizvodnjom tako i sa njegovom društvenom praksom. Iz uviđa-nja ove činjenice proizlazi, razume se, sve veći interes za posedovanjem i razvija-njem naučnog znanja, ali i za njegovom primenom, takav interes koji svedoči podje-dnako o saglédanju nove uloge nauke i naučnog znanja, kao i o postepenom ali teme-ljitom menjanju odnosa društva prema nauci. Naime, sa nastankom kapitalističkog društvenog sistema, pa verovatno sve negde do pedesetih godina ovoga veka, može se reći da je razvoj proizvodnje bio taj koji je uticao na ubrzavanje tempa razvoja nauke, da bi danas postajalo sve jasnije kako se ovaj proces obrnuo i kako je nauka sada ta koja ubrzava dinamiku razvoja proizvodnje, u najrazvijenijim zemljama neposredno, a u zemljama u razvoju preko uvoza nove tehnologije. "Denison procenjuje da se između 1909. i 1929. godine 50 odsto stope pri-vrednog rasta zasnivalo na povećanju radne snage i investiranog kapitala... Danas, najvažniji faktori ekonomske ekspanzije, oni koji dolaze na čelo liste od tride-set faktora ekspanzije što ih je formulisao Denison, jesu: Äopšte obrazovanje i uvođenje naučno-tehnoloških novinaÄ."1 Interesantno je da je izuzetno krupan napredak prvenstveno prirodnih na-uka u prošlom veku omogućio Marksu da već tada nagovesti jednu sasvim novu za-misao položaja nauke u društveno-ekonomskom sistemu, svrstavajući je ‡ napo-redo sa industrijom ‡ u proizvodne snage društva. "U onoj meri u kojoj se razvija velika industrija, stvaranje pravog bogatstva sve manje zavisi od radnog vremena i kvantuma upotrebljenog rada ... a mnogo više zavisi od opšteg stanja nauke i napretka tehnologije, ili od primene nauke u proizvodnji." 2

1 2

342

Servan [reber, @. @., Američki izazov, Zagreb, 1968, str. 71. Marx, K., Grundrisse, S. 593.

Ali, Marks istovremeno primećuje da u istoj onoj meri u kojoj čovečanstvo uspostavlja kontrolu nad prirodom, čoveka porobljavaju drugi ljudi i njegova sop-stvena niskost. "Izgleda da sva naša otkrića i sav naš napredak", upozorava Marks, "završavaju time što materijalne sile ovladavaju duhovnim životom, dok se duhovni život srozava na stupanj materijalne sile."3 (...)

3

Marks, K., Govor na godišnjoj večeri lista People's Paper, 1856, v. Prepiska Marksa i Engelsa.

343

Promene koje je doneo razvoj nauke No, tokom proteklih nekoliko decenija nauka je i u smislu prodora naučnoteh-ničke revolucije u razne sfere društvene aktivnosti i u smislu čovekovog ovladavanja za-konitostima društva i sopstvenog bića dovela do veoma značajnih promena u savremenom društvu. Koje su to osnovne promene do kojih je došlo na osnovu naučno-tehničkog progresa? Prvo, javljaju se krupne promene u društvenim sistemima upravljanja pro-izvodnim procesima. Ranije spontano uređivanje proizvodnih i prometnih tokova korišćenjem pretežno tržišnog mehanizma, ili sistema direktivnog planiranja, u poslednje vreme sve više zamenjuju kombinovane metode naučnog prognoziranja i planskog usmeravanja. U raznim zemljama ove metode se u značajnoj meri prilagođa-vaju onim institucionalnim okvirima koji postoje u tim zemljama, mada naučno prognoziranje društvenoekonomskih razvojnih tokova postaje neophodnost u svim društvenim sredinama. Drugo, tokom poslednjih deceniju-dve, pod dejstvom naučnotehničkog pro-gresa dolazi do značajnih promena u međunarodnoj podeli rada i, s tim u vezi, i u strukturi međunarodne razmene. Sve je izraženiji proces "ekonomske internaci-onalizacije", koji se, s jedne strane, ispoljava u sve široj i sve razuđenijoj međunarodnoj industrijskoj kooperaciji, zajedničkim ulaganjima, stvaranju proiz-vodno-finansijskih supranacionalnih organizama, a, s druge strane, u prošire-noj međunarodnoj saradnji na dugoročnom programiranju i usaglašavanju proizvo-dno-investicionih zahvata. U međunarodnoj razmeni izražena je dugoročna tendencija strukturnih pomeranja u korist mašina i opreme, čije je učešće u izvozu deset najrazvijenijih industrijskih zemalja poraslo sa oko 25 odsto tridesetih godina, na blizu 50 posto u poslednjem periodu. S druge strane, u poslednje vreme naročito je došla do izražaja tendencija povećanja prometa patenata i licenci, čiji se obim u međuna-rodnoj trgovini udvostručava svakih četiri-pet godina. Javljaju se, međutim, i izvesne nepoželjne tendencije koje mogu usporavati normalan razvoj međunarodne podele rada u svetskim razmerama i dalje produblja-vati veliki jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Reč je, u prvom redu, o trendu bržeg povećanja međunarodne razmene između samih razvijenih zemalja, čiji je međunarodni bruto obim transakcija roba i usluga rastao u protekloj deka-di brže od stope rasta njihovih domaćih trasakcija merenih porastom nacional-nog društvenog proizvoda. S druge strane, bruto obim transakcija roba i usluga razvijenih zemalja sa zemljama u razvoju manji je 3-4 puta u odnosu na obim transak-ccija između samih razvijenih zemalja ‡ dakle, razmena između razvijenih i zemalja u razvoju praktično se ne povećava. Dalje napredovanje procesa ekonomske internacionalizacije na nacional-nom planu osnažuje potrebu definisanja dugoročnije strategije korišćenja činilaca naučno-tehničkog progresa u iznalaženju optimalnih pravaca uklapanja nacionalne ekonomije u međunarodnu podelu rada, što je najuže povezano i sa uključivanjem nacionalne politike na području nauke i tehnologije u međunarodne tokove razvoja na tome području.

344

Treće, u novoj fazi naučno-tehničkog progresa ispoljava se i sklonost ka kvalitativnim promenama u suštini i metodama procesa proširene reprodukcije. Za razliku od ranijeg sadržaja kategorije investicija, koja je obuhvatala ulaganja u fiksne i obrtne fondove, najnoviji tokovi procesa naučno-tehničkog progresa daju investicijama daleko širu i drugačiju sadržinu. Specijalizacija i koncen-tracija u proizvodnji, nova uloga kibernetike i elektronike u proizvodnim pro-cesima, kao i savremena metoda organizacije transporta i prometa ‡ sve ovo deluje u tom smislu da u modernim privredama dolazi do preobražaja kategorije in-vesticija, s tim da investicije u naučnoistraživačku aktivnost, obrazovanje, teh-ničku infrastrukturu, u sistem informacija i druge nove komponente procesa društvene reprodukcije dobijaju sve značajniju ulogu i društveni prioritet. ^etvrto, javlja se opšta težnja koordinacije naučne politike na različitim nivoima, kako u okvirima tako i van okvira nacionalnih ekonomija. Na taj način se izbegava rasipanje sredstava, racionalnije se koristi raspoloživi naučni potencijal i obezbeđuju se efikasniji rezultati naučnog ciklusa u celini, što je od naročitog značaja za male zemlje u razvoju. Svetska iskustva pokazuju da moderna privreda zahteva neprekidan, spe-cijalizovan, složen i efikasan naučnoistraživački rad. Ali, da bi se to postiglo, naučna politika pojedinih zemalja mora poštovati, saglasno svojim speci-fičnostima, objektivne tendencije u razvoju nauke i naučno-tehničkog progresa na svetskom planu. Stalno izučavanje ovih tendencija i usklađivanje razvojnih tokova nauke u zemlji i u svetu postaju zato neophodni pratilac i preduslov za uspešno oblikovanje i ostvarivanje nacionalne naučne politike. Peto, ne izbegavajući negativne strane, treba odmah dodati i to da je nau-ka, kao najpouzdaniji stvaralac čovekovih sve boljih materijalnih uslova života, danas u tolikoj meri i tako nepovratno izmenila prirodne uslove života, da postaju sve brojnije različite neželjene posledice, naime, sve češće počinju da prete razne opasnosti narušavanja određenih vekovnih odnosa i ravnoteže u čo-vekovoj okolini, sve nepouzdanije postaje uverenje da će današnja ljudska zajedni-ca uvek umeti da stalno i previše rastuće ljudsko znanje o prirodi upotrebi za dobrobit čovečanstva, tj. da neće povući možda i neki takav potez koji je već na današnjem stupnju znanja u stanju da nas suoči sa perspektivom samouništenja. Suprotno, zapravo, svim zbiljski datim mogućnostima za humano korišćenje nauke i tehnologije, konzervativne i reakcionarne snage zloupotrebljavaju novu tehnologiju za uvođenje različitih, ali i efikasnijih metoda društvene kontro-le, ideološke manipulacije i raznih oblika represije i militarizacije. [esto, za svako ljudsko društvo posebno je negativno da se predaje tehno-kratskoj iluziji o tome da naučno-tehnički razvitak sâm po sebi nosi rešenje svih složenih problema društvenog preobražaja. ljudsko društvo bi trebalo sve ozbiljnije i sve temeljnije da se posvećuje istinskoj brizi ne samo za sadašnji, već i za budući bezbedan i humani razvoj svake svoje ličnosti i čitavog čovečanstva.

345

"Očigledno je", kako primećuje Veljko Korać, "da sama tehnika ne rešava pitanje čovekovih slabosti, već da to rešenje treba tražiti u mogućnostima čove-ka da neprekidno humanizuje samog sebe i da tehniku koristi isključivo za humane svrhe."4 (...) "To je nova vrsta ideologije u kojoj se ispoljavaju slabosti čoveka, naročito iz-ražene u realnim ten-dencijama podređivanja ljudi totalnoj organizaciji, sistemi-ma, totalnim funkci-jama, strukturama itd. gde se čovek kao čovek sve više gubi."5 (...)

4

5

346

Korać, V., "Razvitak tehnike i sudbina čovečanstva", Pregled, 1973, god. LXIII, br. 9, str. 1020. Navedeno delo, str. 1021.

Kratak osvrt na našu dosadašnju naučnu politiku Trenutno postojeći društveni uslovi za naučno stvaralaštvo kod nas nisu još ni blizu zadovoljavajućih, niti je naša proizvodna i društvena sredina zrela i sposobna da se makar u dovoljnoj (da ne kažemo maksimalnoj) meri koristi novinama koje nosi u sebi savremeni naučno-tehnički progres. Da bi se stanje u ovom pogledu izmenilo, potrebno je da nauka ‡ dejstvom svih društvenih činilaca, ne samo na rečima, već i na delu ‡ bude uključena u sve procese našeg društvenog razvoja i odlučivanja. Pri tom, naravno, kako se napominje u tzv. "plavoj knjizi" (Naučna politika u SFR Jugoslaviji, Zagreb, 1975), treba imati na umu da naučna delatnost, kao društveni podsistem, nije u stanju da sama stvara uslove svoga postojanja i kretanja, već da to može učiniti samo uz pomoć svih društvenih struktura. Konstatovano je da nužne promene i napredak u privredi i u društvenom životu zahtevaju širi, svestraniji i efikasniji razvitak i primenu dostignuća nauke i tehnologije u proizvodnim i drugim oblastima društvenog rada i stvaranja. Takođe je istaknuto da merama privredne politike treba omogućiti stabilnija iz-dvajanja sredstava za naučnoistraživački rad, odnosno da ta sredstva treba da budu u stalnom porastu, zavisno od porasta nacionalnog dohotka, od rezultatâ rada i od značaja koji pojedina područja naučnoistraživačkog rada imaju za društvo. Ovo je, razume se, samo onaj najopštiji smer kojim se smatralo da treba upravi-ti društvena kretanja kada je u pitanju nauka i njena uloga u našoj sredini. Ali, odmah je mogućno utvrditi i to da ‡ bez obzira na činjenicu da su još pre deset go-dina sasvim ispravno sagledane mogućnosti i potrebe razvoja nauke u našem dru-štvu i određeni osnovni elementi za usmeravanje društvene aktivnosti na ovome planu ‡ ni u Jugoslaviji ni u Srbiji niti su sve mogućnosti iskorišćene, niti su sve potrebe zadovoljene, niti je ostvareno stabilnije i veće izdvajanje sredstava za nauku. To je, naravno, primećeno već i za period 1965-1970. godina, a ta konstatacija, uz minimalne kvalifikacije, važi, na žalost, i danas. Ako bismo hteli da damo op-štu ocenu za protekli desetogodišnji period, morali bismo reći da je, umesto po-većanog društvenog angažovanja i bržeg razvoja nauke, došlo do nedovoljne dru-štvene aktivnosti na ovome polju, pa tako i do određene stagnacije naučnoistraži-vačkog rada, posebno baš u Srbiji.

347

Razlogâ za takvo stanje bilo je više: (a) sâm karakter nauke kao takvog društve-nog podsistema koji nije u stanju da sâm kreira svoj položaj, (b) ekonomska situacija u zemlji, koja je zahtevala privrednu reformu i različite mere stabilizacije, koje su napredovale sporo, kao što su se sporo odvijali i integracioni procesi u pri-vredi, (v) promene u sistemu finansiranja, do kojih je došlo ukidanjem saveznih fondova, u čemu se Srbija (preciznije rečeno ‡ Beograd) našla u naročito teškom položaju, s obzirom da joj je pripala briga i o materijalnim prilikama najvećeg broja bivših saveznih naučnih institucija, (g) veliki broj radnih organizacija, zbog niske akumulativnosti i nepovoljne situacije na domaćem i svetskom tržištu, nije bio u mogućnosti da izdvoji veća sredstva za naučna istraživanja i da pojača potražnju za naučno-tehničkim stvaranjem, (d) nije bila zastupljena jasno defini-sana dugoročna naučna politika, pa onda ni dovoljna programska usmerenost istra-živačkih organizacija, izdiferenciranost prioritetâ itd. Usled navedenoga često je dolazilo do gubitka perspektive i do diskontinuiteta u radu jednog broja naučnih organizacija, do nedovoljnog interesa i smanjenog pri-ticanja mladih naučnih kadrova, što sve već sada ima primetne posledice u pogledu ostvarivanja ozbiljnih naučnih poduhvata, a može da ima još krupnije posledice, kako u bližoj, tako i u daljoj budućnosti. Posebno zabrinjava i dalje nedovoljan broj istraživačkih jedinica i istraživačkog kadra u industrijskim preduzećima, kao i nedostatak interesa, pa onda i nedovoljno povećanje uticaja privrede na pro-grame određenih naučnih istraživanja. I pored ovako nezadovoljavajuće opšte situacije, čini se da ipak sve više jača svest o značaju razvoja nauke za ulazak u privredno razvijeno društvo, o tome da mo-derna privreda zahteva stalan, specijalizovan, kompleksan i dobro organizovan naučnoistraživački rad, a sa time i uverenje da je stvarno već krajnje vreme da se sve društvene snage angažuju na tome da se učini odlučan korak napred u obezbeđi-vanju solidne osnove za naučnoistraživački rad. No, pored osvrta na opštu situaciju, treba reći nešto i o nekim konkretnim elementima dosadašnje naučne politike. Reč je o takvim elementima kao što su: poboljšanje uslovâ rada naučnih i stručnih radnika, podizanje i usavršavanje nauč-nih kadrova, bolja koordinacija naučnih istraživanja, brži porast sredstava za na-učna istraživanja od porasta nacionalnog dohotka, uz obezbeđivanje sklapanja dugo-ročnih ugovora (koji obezbeđuju kontinuitet u radu, bez kojega nema uspešnog rada naučnih institucija), bolja organizacija naučnih institucija i njihova bliža sara-dnja sa univerzitetima, kao i povećanje broja istraživačko-razvojnih jedinica i, uopšte, istraživačkog kadra pri privrednim preduzećima. Svi ovi elementi, razume se, vode povećanju uloge nauke u rešavanju vitalnih pitanja drutvenog i ekonomskog razvoja zemlje. S obzirom da u prethodnom petogodi-šnjem periodu nije postignut neki vidan napredak u povećanju uloge nauke ‡ što je, inače, bilo postavljeno kao osnovni opšti cilj naučne politike u celoj zemlji, pa i u Srbiji ‡ teško je zamisliti da su ostvarene željene projekcije razvoja u ovim po-jedinačnim elementima naučne politike na teritoriji Srbije. Ali, zadržimo se kratko na svakome od tih momenata. 348

Kada je reč o poboljšanju uslovâ rada naučnih i stručnih radnika, to je svakako najuže povezano ne samo sa primerenim opremanjem naučnih organizacija, pre svega vodećih naučnih ustanova, već i sa njihovim osposobljavanjem da preuzmu odgo-vornost za sopstveni napredak. Prelazni i nestabilni sistemi finansiranja (...) nisu omogućavali i još ne omogućuju pogodno rešavanje ovoga pitanja, posebno zbog toga što stalna sredstva Republike za finansiranje naučnih delatnosti nisu rasla planiranim tempom. Naime, učešće privrede u finansiranju naučnoistraživačkog rada trebalo je da raste znatno brže od društvenih fondova. To se, međutim, nije dogodilo i pored toga što su u Srbiji ostvarene izvesne privredne integracije i stvoren jedan broj krupnih preduzeća. Relativna slabost društvenih fondova u Republici umanjila je njihovu mobilizatorsku ulogu u ovome pravcu. Isto tako, nisu ostvarena očekivana ulaganja iz ostalih društvenih fondova... Detaljnije istraživanje odnosa nauke i našega novog privrednog sistema treba da doprinese kako potpunijem saglédanju ove problematike, tako i otvaranju određe-nih puteva za prevazilaženje sadašnje loše situacije. U pogledu podizanja i usavršavanja naučnih kadrova, za rezultate koji su se po-kazali u proteklom petogodišnjem periodu ne bi se nikako moglo reći da zadovo-ljavaju, pogotovu kada se zna da se u periodu pojačavanja uloge nauke u procesima na-učnog i privrednog razvoja u svim zemljama beležila dosta visoka godišnja stopa rasta naučnoistraživačkog kadra.

349

Naime, prosečan godišnji porast kadra od 1965. do 1973. godine u užoj Srbiji iznosio je 4,9%, s tim što je od 1965. do 1969. godine iznosio 7,4%, a u periodu 1969-1973. godine svega 2,4% (prema planiranih oko 10%). S obzirom da je prosečna go-dišnja stopa rasta naučnoistraživačkog kadra za celu našu zemlju u periodu 1969-1973. godine veća (5,9%), to je u Srbiji zapravo došlo do izvesne stagnacije naučno-istraživačkog kadra i do smanjenja procentualnog učešća naučnoistraživačkog kadra na ovoj teritoriji u ukupnom broju naučnoistraživačkog kadra u Jugoslaviji (sa 41,6% u 1965. godini na 38,2% u 1973. godini). Spomenimo samo ovde i to da je i starosna i profesionalna struktura ovog kadra takođe nepovoljna, s obzirom da se u Srbiji (što je, međutim, karakteristično i za celu zemlju) smanjivao ne samo broj istraživača do 29 godina, već i broj istraživača do 40 godina. Podizanje našeg naučnoistraživačkog kadra zavisi, naravno, u velikoj meri i od postdiplomskih studija, u kojima, bez obzira na postignute uspehe, nisu ostvare-ni očekivani rezultati. Uz još nedovoljnu ili neprikladnu naučnonastavnu bazu, glavnu prepreku razvoju pomenutoga vida podizanja naučnoistraživačkog kadra predstavlja nerešeno pitanje finansiranja ovoga tipa obrazovanja, koje je ostalo u neravnopravnom položaju u odnosu na finansiranje prvoga i drugoga stupnja visokoškolskog obrazovanja. Samofinansiranje ovih studija od strane nekih fakulteta, uz naplaćivanje visokih školarina, u svim dosadašnjim analizama stanja postdi-plomskih studija ocenjeno je iz više razloga kao negativno, s tim što ni organiza-ciona shema postdiplomskih studija na našim univerzitetima nije savremena ni svrsishodna (nema, na primer, interdisciplinarnih studija). No, s obzirom da se kao jedna od bitnih karakteristika naučnoistraživačkog kadra javlja to što taj kadar zapravo nikada ne može da smatra da je završio svoje školovanje, pa oko 25% radnog vremena mora stalno da troši na praćenje novih na-učnih informacija, to je neophodno povesti više računa i o produženom obrazova-nju naučnoistraživačkog kadra, tj. o periodičnom usavršavanju ovoga kadra, o ino-vaciji i osvežavanju znanja, kao i o iskrsavanju potreba za formiranje sasvim novih profila naučnoistraživačkog kadra. Problem povezivanja i koordinacije svih tipova istraživačke aktivnosti, tj. kako fundamentalnih, tako i primenjenih i razvojno-istraživačkih aktivnosti, još nije rešen i zahteva takođe posebna istraživanja i definisanje niza mera koje treba da vode njegovom optimalnom rešavanju u smislu uspostavljanja odgovarajuće proporcije i relativne ravnoteže ovih tipova naučnoistraživačke aktivnosti u uslovima koji vladaju u našoj sredini. U tom pogledu posebno treba uticati na ot-klanjanje "parazitske" koncepcije i prakse oslanjanja na nekritički uvoz tuđega znanja, što dovodi, s jedne strane, do nedopustivog smanjivanja sopstvenih sposobno-sti za stvaralački transfer znanja i iskustva, a, s druge strane, do odsustva potra-žnje za sasvim određenim, našoj privredi i društvu u celini potrebnim naučnois-traživačkim zahvatima. [to se tiče ulaganja u nauku, planirane srazmere nisu ostvarene, iako je svima jasno da su baš ova ulaganja jedan od osnovnih pokazatelja razvijenosti nauke i njenog položaja u društvu.

350

Prema projekcijama ulaganja u nauku u užoj Srbiji, trebalo je da se učešće nau-ke u nacionalnom dohotku poveća sa 1,49% u 1970. godini na 2,3% u 1975. godini. Pri tome se imalo u vidu da naučnoistraživačke organizacije sa područja Srbije jednim delom već rade i nastaviće da rade i za potrebe privrede i drugih korisnika van svoga područja, da treba ostvariti porast broja naučnog kadra, kao i to da pose-ban akcenat treba staviti na jačanje razvojnih i primenjenih istraživanja, koja su, kao što je poznato, znatno skuplja od fundamentalnih istraživanja. Sredstva privrede trebalo je pri tom u ukupnim sredstvima da porastu za 2,5 puta, a njeno učešće da se poveća sa 54 na 61%. Ovakva projekcija, iako uslovna, smatrana je i prilikom donošenja dosta ambicioznom, što se pokazalo tačnim. Sredstva Republičke zajednice nauke, s druge strane, iako bi beležila značajan apsolutni porast (od 0,54% učešća u nacionalnom dohotku na 0,73%), trebalo je da opadnu u svome učešću u ukupnim ulaganjima u nauku sa 36 na 32%. I, mada je apsolutna cifra sredstava uloženih u nauku od 1970. do 1975. godine porasla, učešće ulaganja u nauku s obzirom na nacionalni dohodak ne samo da nije povećano, već je do 1973. godine stagniralo, a procenjuje se da je ista tendencija na-stavljena i do kraja 1975. godine. [taviše, javlja se i izvesno opadanje učešća pri-vrede u finansiranju naučnoistraživačkog rada, uz povećanje učešća "ostalih" iz-vora, što ukazuje na to da se jedan deo naučnih institucija, usled sporoga porasta ulaganja i stalnoga povećavanja troškova istraživanja, orijentisao delom na stručnu i rutinsku, umesto na pravu naučnu aktivnost. U pogledu organizacije naučnih institucija, za Srbiju, i pored integracionih tendencija koje su bile projektovane i koje su unekoliko izmenile ranije stanje, još je svojstveno postojanje malih istraživačkih jedinica. Usitnjenost mre-že naučnih ustanova ne dozvoljava odgovarajuće strukturisanje istraživačkih grupa i postizanje "kritične mase" istraživača potrebne za efikasan rad na određenim naučnim problemima. Vidovi saradnje naučnih instituta i fakulteta takođe još nisu preciznije definisani, tako da je saradnja između ovih organizacija i dalje na nezavidnom nivou. To su svakako i osnovni razlozi neracionalnog korišćenja i onoga i onolikog naučnog potencijala kojim raspolažemo. Zbog toga kod nas nije dovoljno govoriti o ulaganjima u nauku, već treba što pre nešto učiniti i za raci-onalnije i efikasnije korišćenje postojećih naučnih kapaciteta. Jasno je da mala zemlja kao što je naša ne može imati krupne i jake naučnois-traživačke organizacije u svim naučnim disciplinama, ali i tamo gde bi okrupnja-vanje tih organizacija imalo svoje puno društveno-ekonomsko opravdanje, ono još nije sprovedeno. Poseban problem u ovome pogledu za Srbiju predstavljalo je pri-lagođavanje bivših saveznih instituta programskonaučnoj orijentaciji Republike, što još nije obavljeno do kraja i na zadovoljavajući način. Ali, baš s obzirom na ovaj složeni i diferencirani prilaz, kao i na uočenu potrebu za izmenom profila izvesnih naučnih organizacija, ovo pitanje zahteva po-sebna i temeljitija izučavanja.

351

Sa ovim je veoma blisko povezano i pitanje povećanja broja istraživačko-raz-vojnih jedinica pri privrednim preduzećima. njihov broj se u proteklom petogodi-šnjem periodu stvarno povećao, što predstavlja znak određenih pozitivnih kreta-nja, ali treba odmah napomenuti i to da tempo osnivanja ovih jedinica u radnim organizacijama u Srbiji zaostaje kada se uporedi sa tempom osnivanja ovih jedi-nica u čitavoj našoj zemlji. Da li je u pitanju i manji broj velikih privrednih pred-uzeća u Republici, nismo sigurni! Za našu još relativno usitnjenu privredu jedan od izlaza svakako predstavlja i osnivanje granskih instituta, na čemu bi trebalo da se angažuju udruženja privrednih preduzeća.

352

Osnovni okviri postavljanja racionalne naučne politike Na kraju ovoga uvodnog dela podsetićemo samo na neke bitne zakonitosti koje su uočene kada je reč o društvenim uslovima naučnotehničkog progresa i koje mogu da posluže kao polazna osnova za vođenje jedne racionalne naučne poli-tike. Takva racionalna naučna politika je od posebnog značaja za male zemlje u razvoju, kod kojih ne postoje neki od onih činilaca koji inače u velikim zemljama uslovljavaju spontani karakter razvoja, kao što su, recimo, pokretljivost kadrova, konkurentnost u is-traživačkom radu i slični. Ovi razvojni impulsi moraju se kod nas nadoknađivati putem veoma smišljenog sistema podsticanja i usmeravanja naučno-istraživačkog rada. Kao jedna od novih zakonitosti razvitka savremenog društva javlja se sle-deći odnos: što je jedna industrijska zemlja razvijenija, to više njen privredni (a onda i socijalni) razvitak zavisi od napredovanja nauke. 6 Ta nova zakonitost se, naravno, oslanja na specifične razvojne potencijale nauke, koji se ogledaju u tome što svako naučno saznanje predstavlja ne samo rezultat, već isto tako i novu polaznu tačku daljeg istraživanja ‡ što više sa-znanjâ imamo, to više smo u stanju da osvojimo nova. Zato nije ništa čudno što se broj istraživača u nauci u većini industrijskih zemalja udvostručuje tokom 7-12 godina, pa je godišnji tempo rasta nauke četiri puta veći od svih ostalih aktiv-nosti. U približno jednakoj srazmeri uvećavaju se i investicije u nauku.7 Ova zakonitost se sigurno neće menjati u bližoj budućnosti, pa bi iz nje trebalo povući sve neophodne konsekvencije, s tim da se najpre oslobodimo svih do sada važećih predstava o položaju nauke u društvu i merilâ za njene proporcije. Druga važna zakonitost, koju je nagovestio još Marks, 8 a koja se danas sasvim jasno ispoljava kada je reč o odnosu nauke i privrede, jeste da je razvijenost naučnoistraživačke aktivnosti u neposrednoj zavisnosti od stepena koncentra-cije proizvodnje. Kao dokaz mogu da posluže, recimo, podaci američke Nacionalne fonda-cije nauke iz 1967. godine, po kojima je istraživanje našlo mesta u 94,3% preduze-ća sa preko pet hiljada radnika, u 42,3% preduzeća sa 5001000 radnika i u 8,3% preduzeća sa ispod 100 radnika. Ovome treba dodati, kao što primećuje Kosta Mihailović, da tu nije reč samo o primenjenim i razvojnim istraživanjima, već i o fundamentalnim istraži-vanjima, od kojih se po obimu i značaju možda najveća obavljaju baš unutar pri-vrede. Naravno, u pitanju su usmerena fundamentalna istraživanja, koja su određe-na potrebama društva i privrede. 9

6 7 8

9

v. Rihta, R. i saradnici, Civilizacija na raskršću, Beograd, "Komunist", 1972, str. 212. Navedeno delo, str. 212-213. "Ruku pod ruku sa ovom centralizacijom, ili eksproprijacijom mnogih kapitalista od strane malo njih, razvija se kooperativni oblik procesa rada u sve većem razmeru, svesna tehnika primene nauke, planska eksploatacija zemlje..." (Marks, K., Kapital, I tom, Beograd, "Kultura", 1967, str. 645. Mihailović, K., "Integracioni procesi u privredi i istraživački rad", Gledišta, 1968, god. IX, br. 1, str. 8-9.

353

Takođe, valja istaći i jednu tvrdnju Rihte i njegovih saradnika o tome da sve veći broj impulsa za naučno istraživanje izlazi iz potreba samoga naučnog saznanja, iz njegovih sistemskih veza, metodoloških sinteza, interdisci-plinarnih sukobljavanja itd, a ne od strane korisnikâ naučnih usluga. Treba, najzad, imati u vidu i to da je mnogo teže odlučiti o primenjenim istra-živanjima. Naime, tu je neophodno insistirati na tome da ova istraživanja, koja su neuporedivo skuplja, a ne vrše tako plodotvoran uticaj na obrazovanje i vas-pitanje naučnog kadra, niti doprinose svetskoj afirmaciji nauke jedne zemlje, imaju smisla isključivo u slučaju ako je obezbeđeno korišćenje dobijenih rezultata. U okvirima ove zakonitosti neophodno je obratiti pažnju i na jednu spe-cifičnost nauke. Naime, nauku je veoma teško smestiti u granice individualne isplativosti. Istraživački rezultati mogu izostati, a mogu svojom veličinom i značajem daleko prevazići okvire jednog preduzeća. "Drugim rečima," kaže Kosta Mihailović, "iluzorna je pretpostavka da se u okviru jedne privredne jedinice troškovi istraživanja mogu tretirati u svemu kao svaki drugi troškovi, odnosno da će troškovi istraživanja oscilirati oko cene koju realizuju naučni rezultati u praksi. Ako se to dogodi, u pitanju je slučajnost, a ne pravilo. Društveni rentabi-litet je pravi kontekst u kome se rešava pitanje rentabiliteta nauke. Naučno istra-živanje uvek nosi u sebi rizik, pa je logično što u najrazvijenijim zemljama, slu-žeći se donekle logikom osiguravajućih društava, država se ‡ kao kolektivni pred-stavnik društva i privrede ‡ javlja kao glavni finansijer naučnog istraživanja." 10 Treća uočena pravilnost tiče se činjenice da se porast stupnja privredno-ekonomske razvijenosti jedne zemlje ne može obezbediti samo kroz oslonac na tuđa znanja i iskustva. To se odnosi podjednako na velike i na male zemlje, s tim što za nauku i tehniku manje zemlje životni uslov predstavlja tekući pregled o najnovijim dostignućima svetske nauke u svim osnovnim disciplinama, bez obzira na to da li se one u toj zemlji favorizuju ili ne. Bavljenje naukom na svetskom nivou u maloj zemlji ne može, razume se, da pokrije sva područja, s obzirom da je za to potrebno raspolagati "kritičnom masom" odgovarajuće obučenih naučnika, što nije lako postići (a, zavisno od naučnog područja, može iziskivati i značajne investicije u materijalnu opremu). Izbor određenog broja naučnih područja na kojima će mala zemlja da se uključi u svetsku konkurenciju vrlo je delikatan zada-tak i o tome treba da odluči skup trenutno najuglednijih naučnika te zemlje. Naša zemlja bi stvarno morala da mobiliše sve svoje stva-ralačke snage, a u prvom redu svoju naučnu delatnost, kako bi se što pre svrstala među privredno-ekonomski razvijene zemlje, te snažno ubrzala svoj društveni pro-gres uopšte. To bi, naravno, zahtevalo korenitiju promenu stava društva prema nauci, s obzirom da se naša zemlja nalazi među poslednjima u Evropi ako se pregle-daju podaci o ulaganju u naučni rad po glavi stanovnika. U tom pogledu neophodna je daleko bolja koordinacija naučnoistraživačke delatnosti između regionâ.

1

354

0

Navedeno delo, str. 13.

^etvrta uočena zakonomernost tiče se obezbeđenja odgovarajuće društvene atmosfere koja pogoduje razvoju nauke. "Nauka zahteva", kaže R. Rihta, "suštinski drugačiji način upravljanja, drugačiji režim rada, drugačije norme i drugačija pravila društvenog života nego industrija, jer nauka mora računati s mnogo vi-šim stepenom unutrašnje subjektivnosti i odgovornosti, s većom merom inicija-tive i samorealizacije. Mora mnogo više da se oslanja na čoveka, na njegove stva-ralačke sposobnosti i snage. Za razliku od hijerarhijske strukture u industrij-skom sistemu, posle izvesne granice svoga sopstvenog razvoja nauka zahteva mnogo širu i dublju primenu demokratskog principa." 11 Na simpozijumu sovjetskih i poljskih istoričara nauke u Lavovu 1966. godine ukazano je na to da ako se u nauci primenjuje tradicionalni činovnički sistem upravljanja, dolazi do značajnog pada efektivnosti nauke. Delatnost triju naučnika koji imaju slobodu izbora problema i metoda može biti ekvivalentna radu 81 naučnika koji su usmereni samo na izvršavanje zapovestî.

1

1

Civilizacija na raskršću, str. 223.

355

"Samo sasvim otvorena struktura društvenog sistema, zasnovana na mnogo-stranoj i mnogodimenzionalnoj interakciji ‡ struktura tipa uzajamnog razvitka ‡ može stvoriti povoljnu klimu za naučnu delatnost." 12 Trenuci društvenih kriza pogodni su za prihvatanje, afirmaciju i šire-nje novih ideja, ali ne i za njihovo stvaranje. Za rađanje novih naučnih ideja najpo-godnije su stabilne društvene prilike i otvorena društva. Pod "otvorenim dru-štvom" podrazumeva se takvo društvo gde je mogućna pokretljivost stvari, ljudi i ideja, gde je obezbeđena slobodna razmena iskustava, gde se ne sputava lična inici-jativa i kritička misao, gde je dozvoljena autonomija mnogih autoriteta. Kada je reč o društvenoj klimi pogodnoj za razvoj nauke kao činioca op-šteg napretka, onda u datome društvu treba da postoji i dovoljno izražena tra-žnja za naučnim istraživanjem i njegovim rezultatima, tražnja koju prati sprem-nost da se u ta istraživanja ulože i odgovarajuća sredstva. Sem toga, ne samo razvoj nego i korišćenje nauke u značajnoj meri zavise od opšteg nivoa obrazovanja u jednom društvu. Naime, kao što primećuje Radovan Rihta: "Stvarno koristiti nauku u sistemu savremenih civilizacijskih regulato-ra, mogu samo obrazovani kadrovi, koji zaista duboko poznaju mogućnosti moderni-zacije i dinamične orijentacije rasta u savremenim uslovima. Potreban je kvali-tativno srazmerno mnogo viši nivo upravljanja ‡ dakle i obrazovanja ‡ na svim stepenima od onoga kakav je bio dovoljan za zadatke industrijalizacije." 13 Zatim, peto, saglédajući u celini razne odnose i veze između naučnoistraživačke delatnosti i tehnološke, ekonomske i društveno-političke sredine, koji se ispoljavaju kroz složene interakcije i povratne sprege, što u krajnjoj liniji vodi opštem razvoju društva, R. E. Gibson 14 predstavlja taj sistem veza na sledeći način:

1

2

1

3

1

356

Navedeno delo, str. 224. Navedeno delo, str. 225. 4 Gibson, R. E., "A System Approach to Research Management", in: Research, Development and Technical Innovation, ed. by J. R. Bright, Homenjood, Ill., 1964, p. 34. (v. uvod tekuće studije)

potrebe društva

nove slobode za akciju razvojno istraživanje

iskustvo metode

primenjeno istraživanje

nova znanja

prenošenje u društvenu praksu proizvodi i usluge

fundamentalno istraživanje posmatranje nerešena pitanja društvena

predviđanje razumevanje

tehnološka sredina ekonomska, i politička sredina

357

Kao što je zapazio i Uroš Tomin u svome radu "Osnove za dugoročnu nauč-nu politiku u SR Srbiji" (novembar 1973), ovaj dijagram jasno pokazuje da nauka, tehnologija i društvena sredina obrazuju jedan celoviti sistem u kojem po-stoje vrlo tesne interakcije, što čini da promene u jednom delu sistema obavezno izazivaju promene u drugom delu. U vezi s tim treba dodati da najnoviji razvojni trendovi nauke pokazuju kako se nauka u određenim društvima razvija utoliko brže ukoliko je bila više usmerena u pravcu razvojnih ciljeva tih društava, kao i obratno, da su se društva utoliko brže razvijala ukoliko su više naučno utemeljivala svoj opšti razvoj i njegove ciljeve. Prema tome, kao što se konstatuje i u materijalu "Naučna politika u SFR Jugoslaviji" (Komisija za naučnu politiku Odbora za koordinaciju nauke i tehno-logije, Beograd, oktobar 1973): "Težeći u svakom konkretnom istraživačkom poduhvatu da se nađu realna optimalna rešenja, nauka postaje važan integracioni faktor koji će, pre nego svi drugi faktori, moći da pruži otpor onim nenaučnim tendencijama koje teže da se iz određenih partikularističkih i drugih interesa uspore oni procesi na nivou nacionalne ekonomije kao celine koji su objektivni odraz određenih zakonitih kretanja." (str. 11.) Najzad, kao šesto, valja napomenuti da dalji uspešan razvoj nauke pretpo-stavlja stalno usavršavanje organizacione strukture naučnih ustanova, osnivanje novih jedinica ili sektora istraživanja koji su postali nefunkcionalni i koji više nisu u stanju da prate savremene tokove naučnog i tehničkog progresa. Osim toga, jedan od posebno važnih činilaca povećanja delotvornosti nauč-nog istraživanja jeste modernizacija i automatizacija pojedinih faza istraživa-čkog i razvojnog rada (u prvom redu kod obrade naučnih informacija). (...) Politika transfera tehnologije i znanja Kanali transfera tehnologije sve se više umnožavaju. Počev od neposre-dnih investicija, preko kupovine patenata i licenci, industrijske kooperacije i zajedničkih ulaganja, pa sve do angažovanja inostranih stručnjaka ‡ ovaj skup kana-la i tokova još nije konačan. Ovakva složena priroda transfera tehnologije imperativno nalaže oblikovanje politike na tome području kao sastavnog elemen-ta naučne i ekonomske politike. Pri tome se mora imati u vidu da ova politika nikako ne sme biti pasivnog karaktera, tj. ne sme da se odnosi samo na politiku i kriterijume prihvatanja inostrane tehnologije, već mora da obuhvata razvoj sop-stvene nauke, kao i mnoge društvene probleme koje nameće proces transfera tehnologije. Naučna istraživanja tokova transfera tehnologije pokazala su da uobličavanje politike transfera i difuzije tehnologije treba da obuhvati sledećih pet osnovnih činilaca: a) društveni sistem, radne i ljudske navike; b) obrazovanje i stručnost živog rada, što se ne može postići bez snažnog razvoja sopstvene nauke; 358

v) fizičke elemente i sredinu u koju treba da se uklopi nova tehnologija; g) sve aspekte korišćenja nove tehnologije za transfer ili uvećanje sopstvenih inovacija; d) dejstva na tehnički bilans plaćanja.

359

Poučan je primer oblikovanja strategije transfera tehnologije u Japanu.15 U toj zemlji, koja je postigla vidne uspehe u posleratnom tehničkotehnološkom razvoju, uvoz inostrane opreme bio je uvek praćen i razvojem sopstvenih istraži-vačkih sposobnosti, a pre svega istraživačkih kadrova. Ovakva politika dovela je do toga da je od 3.000 inovacija, uvedenih u Japanu posle 1957. godine, 20% prois-ticalo iz uvoza tehnoloških postupaka, dok je 60% bilo ostvareno istraživačko-razvojnim radom u sopstvenim preduzećima. Izvlačeći što je moguće više kori-sti iz uvoza stranih tehnologija, japanska preduzeća su često uspevala da ih komercijalizuju pre nego strana preduzeća od kojih su ove tehnologije bile otku-pljene. Japanska vlada strogo reguliše čitav uvoz inostranih tehnologija. Svaki ugovor o uvozu inostrane tehnologije mora odobriti vlada. Pri tome se sprovodi politika podsticanja razvoja industrijskih grana sa viso-kim udelom tehnologije i istraživanja. Kada je proizvodnja određenih artikala ostvarena u zemlji, uvoz sličnih artikala podvrgava se strogoj kontroli da bi japanska industrija mogla u punoj meri da koristi postojeće unutrašnje tr-žište. Sprovedena istraživanja pokazala su da su u industriji na području Srbije u protekloj dekadi izostali upravo efekti uvođenja nove tehnologije. Iako su stope porasta realnih fiksnih fondova bile uglavnom na istom nivou kao i stopa porasta realnog društvenog proizvoda, to ipak nije imalo odraza na odgovarajuće povećanje obima proizvodnje, tako da je u poslednjoj dekadi došlo do stagnira-jućeg trenda u pogledu nivoa efikasnosti proizvodnih fiksnih fondova. Problem izostajanja očekivanih efekata kod uvođenja nove tehnologije u industriji Srbije predstavlja daleko ozbiljniji i složeniji problem, koji se ne može svesti na probleme strukturnih disproporcija. Strukturni problemi rešavaju sa razvojnim planovima i promenama u alokacionoj strukturi investicija, dok su pitanja nivoa efikasnosti funkcionišućih proizvodnih fondova veoma složeni, uključujući u sebe gotovo sve komponente društvenog i ekonomskog si-stema, obrazovanja, obuke itd. Navedimo neke osnovne probleme u vezi sa transferom tehnologije u Srbiji (koji su slični onima u celoj zemlji). Optimalni odnosi proizvodnih kapaciteta. U našoj posleratnoj investicionoj politici, tj. u njenom praktičnom ostvarivanju, često je fetišiziran pojam "kapaciteta". Kao posledica toga, došlo je do regionalne podele i usitnjavanja industrijskih kapaciteta, umesto da se išlo ka regionalnoj podeli rada. Neekonomične dimenzije pojedinih industrijskih kapaciteta, uz nedovoljno razvijanje sopstvene industrijske sirovinske osnove i nedovoljan istraživački rad, dovelo je do niskog stepena korišćenja kapaciteta, a samim tim i do problema delotvornog korišćenja uvezene investicione opreme.

1

360

5

K. Oshima, "L'Innovation technologiljue au Japon", in: Les aspects internationaux de l'innovation technologiljue – Etudes et documents de politiljue scientifiljue, Paris, UNESCO, 1972. (*Cf. Oshima, Technological Innovation in Japan, UNESCO, No. 26, Paris, 1971.)

Komercijalizacija uvoza investicione opreme. Uvoz investicione opreme u najvećem broju slučajeva prepušten je spoljnotrgovinskim preduzećima. Na taj način, u većini slučajeva, propušteno je prethodno verifikovanje tehničko-teh-noloških parametara izabrane investicione opreme, nije izvršeno tehnološko predviđanje novih inovacija i tehnoloških promena kod izabrane vrste tehnike, a takođe u većini slučajeva nisu angažovane domaće istraživačke organizacije da se već unapred pripreme na dalju istraživačku aktivnost za unapređenje i buduću komercijalizaciju otkupljenih "knonj-honj" ili licenci uz uvezenu opremu. Bilo je mnogo takvih slučajeva da je nabavljena oprema koja ne samo da nije davala predvi-đene proizvodne učinke, već nije čak ni funkcionalno bila ispravna (nekoliko oprema za proizvodnju ravnog stakla, furfurol, oprema za gazifikaciju, opreme za neke termoelektrane, itd. itd). Ovakvo stanje kod nabavke investicione opreme ni do danas nije bitnije promenjeno. Pitanje novatorstva i racionalizatorstva. Politika "elastičnog dinamizma" u uvođenju inovacija i u osvajanju novih proizvoda kod modernih industrij-skih preduzeća dovodi do procesa decentralizacije istraživačke aktivnosti. Kod nas je, međutim, naučnoistraživački rad, tamo gde ga ima, još organizovan u vidu posebne istraživačko-razvojne jedinice, ili u vidu nekog odvoje-nog "odeljenja" pri upravi preduzeća. Na taj način se potpuno kidaju "proizvodno-istraživačke veze" između neposrednih učesnika u proizvodnom pro-cesu i toka procesa permanentnih inovacija, koji se odvija autonomno. Sve to ima za posledicu da se faktor novatorstva i racionalizatorstva, na kojem se zasniva-ju raznovrsne mogućnosti efikasnijeg korišćenja proizvo-dne opreme, u našoj privredi gubi i samim tim, naša industrija gubi jednu značajnu priliku da sa srazmerno malim ulaganjima postigne visoke proizvodne efekte. Ne treba posebno naglašavati da kategorija novatorstva i racionalizatorstva nije ni si-stemski do kraja uređena, niti u praksi postoje prikladni podsticaji da se ova aktivnost razvija na širokom planu. Pitanje difuzije tehnologije u zemlji. Pored svih drugih uslova, transfer inostrane tehnologije može dati očekivane rezultate samo ukoliko je paralelno obezbeđen i efikasan tok difuzije tehnologije u zemlji. O ovome problemu se kod nas malo, ili nikako nije raspravljalo. Kontakt u unutrašnjoj difuziji tehnolo-gije, kao i "investiciona autonomnost", kao da su se smatrale nepovredivim prin-cipima u procesu proširene reprodukcije. (...) U nekim industrijski razvijenim zemljama sa tržišnom ekonomijom postoje zajedničke "istraživačke asocijacije" konkurentskih predu-zeća pojedinih industrijskih sektora, koje za sva ta preduzeća paralelno vrše is-traživanja i prognoziranja razvoja i korišćenja nove tehnologije, kao i mogućno-sti postizanja viših proizvodnih učinaka putem odgovarajuće difuzije tehnolo-gije na unutrašnjem planu.

361

II Razvojni trendovi naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji (1970-1975) U ovoj kratkoj analizi kretanja naučnoistraživačke aktivnosti na području Srbije van pokrajina 1 za protekli period 1970-1975, učiniće se pokušaj da se analiziraju ostvareni razvojni trendovi nauke i naučnoistraživačkog rada, kao i da se osvetle problemi koji su se s tim u vezi pojavili. Pri tome treba imati u vidu da je statistika naučnoistraživačke delatnosti sasvim novog datuma u goto-vo svim zemljama, a kod nas je tek u prvoj fazi stvaranja. Zbog toga je ovim anali-tičkim razmatranjima prethodio obiman i osetljiv posao na rekonstrukciji statističkih serija o naučnoistraživačkoj aktivnosti, da bi se, primenom jedin-stvene metodologije, mogli dobiti uporedni podaci za SR Srbiju, Srbiju i SFRJ.2 Naučnoistraživačka aktivnost predstavlja funkciju naučnoistraživačkih kapaciteta i nivoa izdataka za istraživački rad, s tim što su i ove dve kategorije u određenoj meri međusobno uslovljene. S druge strane, efikasnost naučnoistraživačke aktivnosti određena je u velikoj meri strukturnom usmerenošću naučnoistraži-vačkog rada, njegovom organizacijom, stepenom otvorenosti i povezanosti sa privredom i ostalim društvenim strukturama, kao i čitavim nizom drugih činilaca. 3 (...)

1

2

3

362

U naše globalne analize uključićemo i područje SR Srbije u celini, a radi upoređenja prikazaćemo i trendove i druge pokazatelje i za SFRJ. Takođe ćemo dati globalnu kvantitativnu projekciju raz-voja naučnoistraživačke delatnosti za period 1976-1980. godine, pored Srbije van pokrajina, i za područje cele SR Srbije. U daljem tekstu, umesto "Srbija van pokrajina", radi pojednostavljenja, stavljaćemo samo "Srbija". Ovaj Institut je, u saradnji sa odgovarajućim stručnim službama Saveznog zavoda za statisti-ku, izvršio rekonstrukciju, primenom opšteprihvaćene metodologije UNESCO-a, statističkih serija o naučnoistraživačkoj aktivnosti za period 1970-1973. sa procenama za godine 1974. i 1975. Na taj način, sada se prvi put omogućuje da se sa većom statističkom tačnošću mogu vr-šiti uporedna istraživanja, kako između pojedinih regiona SFRJ, tako, za određene pokazate-lje, i u međunarodnim razmerama. Izračunati trendovi za 1974. i 1975. godinu naknadno su veri-fikovani statističkim podacima službe društvenog knjigovodstva, te je konstatovan zadovo-ljavajući stepen njihove tačnosti. Poznato je da se razvoj naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji u prvom posleratnom razdoblju odvijao u veoma specifičnim institucionalno-administrativnim uslovima (obrazovanje velikih, ili sa velikim pretenzijama, "saveznih naučnih ustanova" u Beogradu), tako da je došlo do koncentracije značajnih naučnih potencijala na tom području; zbog težnje ostalih republika da razviju sopstvene istraživačke kapacitete, zbog strukturnih neusklađenosti profila "saveznih" istraživačkih institucija sa potrebama privrede u Srbiji, kao i zbog drugih objektivnih i subjektivnih okolnosti, ti kapaciteti poslednjih godina nisu bili ade-kvatno korišćeni.

Analiza razvojnih trendova naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji ima, međutim, i drugi značaj. Ovi trendovi treba da posluže kao polazna statističkoana-litička osnova za projekciju budućih razvojnih tokova naučnoistraživačke ak-tivnosti na ovim područjima. Teško je pretpostaviti da bi se ove projekcije mogle sa uspehom obaviti bez iznalaženja i definisanja prethodnih opštih razvojnih trendova, strukturnih promena kao i ostalih relevantnih komponenti naučnoistraživačke aktivnosti na području Srbije, uz odgovarajuća poređenja sa opštim kretanjima u SFRJ. Naša analitička razmatranja razvojnih trendova naučnoistraživačke aktivnosti u Srbiji za prethodni period obuhvatiće sledeće osnovne komponente: 1) 2) 3) 4) 5)

kretanja i promene u strukturi naučnoistraživačkih kadrova; kretanje i strukturni odnosi izdataka za naučnoistraživačku delat-nost; završeni naučni radovi prema vrstama istraživanja; organizaciona struktura naučnoistraživačke delatnosti; i finansijski pokazatelji.

Gornja analitička kompozicija samo je indikativnog karaktera, jer će se ‡ kada to bude potrebno ‡ vršiti i zajedničko razmatranje kretanja više različitih pokazatelja.

1. Kretanja i promene u strukturi naučnoistraživačkog kadra Trend porasta broja istraživača predstavlja jedan od najznačajnijih pokaza-telja istinskog razvoja društva, njegove sposobnosti za dalji razvoj i za održavanje dinamičke ravnoteže ekonomskog rasta. Za prve razvojne etape savremenih industrijskih društava svojstven je brz ukupan porast naučnoistraživačkog kadra, dok u daljim etapama sve vi-še dolaze do izražaja promene u istraživačkoj i starosnoj strukturi, kao i promene u stepenu pokretljivosti istraživačkog kadra. Po broju istraživača (preračunato na istraživače sa punim radnim vremenom),4 Srbija (11)* je znatno iznad republičkog proseka (8), kao i proseka za celu SFRJ (8), što se vidi poređenjem pokazatelja o broju istraživača na 10.000 stanovnika. Iz tabela br. 1 (Broj istraživača na 10.000 stanovnika) i br. 2 (Dinamika rasta broja istraživača) vidi se da je u poslednjem periodu dinamika rasta broja istraživača u Srbiji (indeks 108) nešto ispod dinamike rasta u SFRJ (110). To pokazuje, s jedne strane, da veliki istraživački potencijal u Srbiji u proteklom razdoblju pre svega nije uspeo da se dovoljno poveže sa privredom, a s druge strane, ova pojava može da znači usporenje procesa podmlađivanja istraživačkog kadra, što je takođe negativno. 4

*

Za definisanje pojma istraživača prihvaćena je definicija Saveznog zavoda za statistiku, koja se zasniva na kriterijumima UNESCO-a, tj. pod pojmom istraživača obuhvaćeni su oni kadrovi sa fakultetskom spremom koji se bave stvaralačkim istraživačkim radom. Uz pomoć posebnih parametara izvršeno je preračunavanje onih istraživača koji se samo jednim delom svog radnog vremena bave istraživačkim radom na "uslovne istraživače sa punim radnim vremenom". U ovome radu, svugde gde se pominje "istraživač" misli se na "uslovnog istraživača sa punim radnim vremenom" (ukoliko nije izričito drugačije naznačeno). Pošto su, zbog nedostatka prostora, izostavljene tabele iz izvorne studije, ovde će se u zagradama navoditi najvažniji podaci iz tih tabela, uz odgovarajuća sažimanja i zaokrugljivanja.

363

U strukturnom razmeštaju istraživača po naučnim područjima javljaju se samo manje razlike između Srbije i proseka za celu SFRJ. U Srbiji je nešto više naglašeno područje prirodno-matematičkih (12%), u stvari fundamentalnih nau-ka, kao i društvenih nauka (20%). U isto vreme, nešto manji broj istraživača alo-ciran je u tehničko-tehnološkim (48%) i biotehničkim naukama (12%), kao i u me-dicinskim (8%). (Tabela br. 3: Razmeštaj istraživača po naučnim područjima, u %) Analizirajući strukturu istraživača prema njihovoj naučnoj kvalifika-ciji i stepenu angažovanosti u istraživačkom radu, koristili smo se odnosima sledećih triju kategorija: a) istraživači sa naučnim zvanjem koji se isključivo bave naučnoistraživačkim radom; b) istraživači bez naučnih zvanja koji rade u istraživačkim organizaci-jama i jedinicama; v) nastavno osoblje na fakultetima i visokim školama koje se delom bavi istraživačkom aktivnošću.

364

Iz tabele br. 4 (Struktura istraživača prema naučnim zvanjima i angažo-vanosti u istraživačkom radu, 1973, u %) vidi se da u Srbiji postoji nešto veći broj istraživača sa naučnim zvanjem i punom aktivnošću na naučnoistraživa-čkim poslovima (55%), dok je srazmerno manji broj nastavnog osoblja na fakulte-tima koje se bavi istraživačkom aktivnošću (21%), pri čemu je broj istraživača bez naučnog zvanja ujednačen (24%). Međutim, ove razlike su tako beznačajne da se u strukturi istraživačkog kadra prema naučnoj kvalifikaciji može utvrdi-ti visoka podudarnost u Srbiji i u proseku za SFRJ. Može se takođe uočiti da su u proteklom periodu, naročito u Srbi-ji, bili u izvesnoj meri prenaglašeni tradicionalni elementi "akademskog" na-čina sticanja kvalifikacija naučnog radnika, a da nisu u dovoljnoj meri pokretani procesi usmeravanja stručnog, talentovanog i kreativnog kadra u privredi na istraživačku aktivnost. Ovo je u izvesnoj meri delovalo u tom smislu da su u proteklom periodu stagnirala industrijska i razvojna istraživanja, koja nikako ne mogu biti zamenjena ili nadoknađena fundamentalnim ili fundamentalnopri-menjenim istraživanjima.

2. Kretanje izdataka za naučnoistraživački rad Nivo i struktura izdataka za istraživački rad uglavnom su određeni dvama činiocima: (1) brojem i strukturom naučnoistraživačkog kadra i (2) visinom nacionalnog dohotka. Iako je ovaj drugi činilac fleksibilnijeg karaktera, s obzirom da visina izdataka za naučnoistraživački rad zavisi od politike raspodele nacionalnog dohotka, ipak se može primetiti da i na makro- i na mikroplanu oba ova činioca u poslednje vreme imaju skoro podjednak značaj. Složeni statistički proračuni i procene omogućili su nam da, primenom jedinstvene metodologije, rekonstruišemo kretanje ukupnih izdataka za naučno-istraživačku delatnost na području Srbije, SR Srbije i SFRJ. 5 Dinamika kretanja ukupnog obima izdataka za naučnoistraživačku delatnost (tabela br. 5, u milionima dinara) pokazuje da je u Srbiji došlo do uspo-ravanja tempa rasta ovih izdataka u odnosu na dinamiku koja je zabeležena za SR Srbiju i za SFRJ u celini. Svakako se ova pojava u kretanju sredstava za istraži-vanje u Srbiji može objasniti postojanjem mnogih objektivnih razloga, a pre svega nasleđenim velikim istraživačkim potencijalima (koji, inače, zbog odsu-stva funkcionalne povezanosti sa privredom, nisu sa svoje strane doprineli da se stvore dodatna akumulativna sredstva). Međutim, ovaj problem ima izvanredno krupan i mnogostruko neželjen značaj, jer je reč o stagniranju razvoja nauke i nauč-noistraživačke aktivnosti u značajnim organizovanim istraživačkim kapacite-tima, kao što su to, recimo, "Vinča", Institut za tehnologiju nuklearnih sirovi-na i mnogi drugi bivši savezni instituti.

5

Kod statističkog obračuna podataka o izdacima za naučnoistraživački rad bilo je neophodno da se izostave prihodi naučnoistraživačkih organizacija od njihove proizvodne ili druge poslovne delatnosti, koji ne predstavljaju u užem smislu izdatke za istraživačku aktivnost. Ove korekcije izvršene su na bazi posebne statističke evidencije u Saveznom zavodu za statistiku.

365

U vezi sa ovim što je napred prikazano, može se takođe ustvrditi da je u proteklom periodu izostala potrebna društvena pomoć za prevazilaženje pro-blema oskudice domaćih sredstava, što je, uz efikasnije angažovanje finansij-skih i drugih činilaca, kao i uz pojačanu međunarodnu saradnju (naročito sa zemljama u razvoju), moglo bar delimično da se ublaži.

366

Analizirajući protekle trendove u odvajanju dela društvenog proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka, za potrebe razvoja i funkcionisanja naučnoistra-živačke delatnosti (videti tabelu br. 6: Izdaci za naučnoistraživačku delat-nost u % od DP i ND), može se zapaziti stagnirajući, ako ne i opadajući, trend i u Srbiji (1,4% DP i 1,5% ND) i u SFRJ (0,9% i 1,0%). Iako poređenje visine odva-janja dela DP i ND za svrhe razvoja nauke ima, u izvesnom pogledu, uslovni zna-čaj, ipak treba konstatovati da je naša zemlja na donjem delu lestvice razvijeni-jih zemalja u tom pogledu (tako, na primer, ^ehoslovačka odvaja 2,7%, Bugarska 1,9%, Holandija 2,3%). Holandija, na primer, ima društveni proizvod po stanov-niku 2,6 puta veći od SFRJ, a daje četiri puta više za istraživačku delatnost. Međutim, u ovom slučaju je važna nužnost ubrzanog rasta srazmer-nog udela koji se odvaja za razvoj nauke i naučnoistraživačke aktivnosti u periodu industrijalizacije jedne zemlje . Zbog toga se stagnacija u kretanju ovoga parametra za protekli period u našoj zemlji ne može posmatrati samo u toj vremenskoj dimenziji, već se mora imati u vidu da će ova stagnacija imati odgovarajuće nepo-željne posledice na razvojna kretanja naše privrede i društva i u predstojećem razdoblju . Do relativno većeg odvajanja sredstava iz DP, odnosno ND, za istraživačku delatnost u Srbiji dolazi u prvom redu zbog nasleđene koncentracije istraživačkih kapaciteta u Beogradu. Posebne analize efikasnosti proizvodnih fiksnih fondova u Srbiji, u poređenju sa drugim republikama, pokazuju, međutim, da ova veća odvajanja sredstava za nauku nisu imala odgovarajuće rezultate u praksi. Posmatrajući strukturu ukupnog prihoda naučnoistraživačkih organizacija i razvojnih jedinica u privredi, može se utvrditi da je u periodu 19701973. godine došlo do daljeg opadanja učešća društvenih fondova u finansiranju nauč-noistraživačke aktivnosti. Zanimljivo je da u Srbiji opada i srazmerno učešće privrede u finansiranju NIR-a (sa 46 na 42%), dok se na nivou cele republike javlja izvesno povećanje (sa 41 na 42%), a takođe i u SFRJ (sa 35 na 36%, videti tabelu br. 7: Struktura ukupnog prihoda svih naučnoistraživačkih organizacija i razvojnih jedinica /u %: društveni fondovi, buxet, privredne organizacije, ino-stranstvo i ostali izvori/). S obzirom na znatno veće učešće fundamentalnih istraživanja u Srbiji nego u ostalim područjima, što će se videti i iz dalje ana-lize, ovo dosta značajno opadanje učešća društvenih fondova na području Srbije svakako predstavlja nepoželjnu tendenciju. Međutim, ovaj problem iziskuje svestra-nija i detaljnija istraživanja. U vezi sa napred iznetim, još jedna pojava zahteva posebnu pažnju. To je relativno povećanje, upravo na području Srbije, prihoda naučnoistraživačkih organiza-cija iz "ostalih izvora" (sa 21 na 24%), u koju kategoriju pretežno spada-ju pro-izvodne i poslovne aktivnosti van naučnoistraživačke delatnosti. Ova kretanja još više ukazuju na teškoće u kojima se nalaze naučnoistraživačke organizacije u Srbiji, što može da utiče i na kvantitet i kvalitet istraživačke delatnosti, odnosno na postepeno preusmeravanje aktivnosti ovih institucija na proizvodno-poslovnu delatnost.

367

U proteklom periodu u svom finansiranju najviše su se oslanjale na dru-štvene fondove prirodno-matematičke nauke (u Srbiji sa preko 60%) i društve-ne nauke (u Srbiji sa oko 45%). S obzirom na neophodnost da se naučnoistraživa-čki rad funk-cio-nalno poveže sa razvojnim društvenim i privrednim zadacima i ciljevima, u nare-dnom periodu svakako će doći i do zamašnijih pomeranja u angažovano-sti na interesnoj osnovi stvorenih sredstava za finansiranje pojedinih krupni-jih istraživačkih zahvata, uz učešće šireg kruga naučnih disciplina (multidis-ciplinarna aktivnost).

368

3. Kretanje broja završenih istraživačkih radova Jedan od glavnih pokazatelja efikasnosti naučnoistraživačke delatnosti sigurno predstavlja i broj završenih radova. Za ukupan broj završenih radova (koji obu-hvata kako istraživačku aktiv-nost samostalnih naučnoistraživačkih organi-za-cija i razvojnih jedinica, tako i istraživanja na Univerzitetu), postoje stati-sti-čki podaci za 1970. i 1973. godinu. Na osnovu izvršenih statističkih procena za među-periode, kao i za godine 1974. i 1975, dobija se lagano rastući trend kretanja broja radova (tabela br. 8 ‡ u Srbiji van pokrajina oko 4.200, u Srbiji oko 4.600, a u SFRJ oko 13.000). Od ukupnog broja istraživačkih radova završenih u 1970. i 1973. godini, otpadalo je na radove načinjene na univerzitetu 6,7% (1970), odnosno 13,3% (1973. godine) u Srbiji i 6,9% (1970), odnosno 11,8% (1973. godine) u SFRJ. Iz gornjih analitičkih pregleda mogu se ustanoviti dve važne stvari: Prvo, kretanje ukupnog obima završenih istraživačkih radova u Srbiji teče znatno sporijom dinamikom nego u SFRJ. To ukazuje na sporiji tempo istraživačke preorijentacije u Srbiji, koja je inače sve izraženija u razvijenim zemljama, u pravcu skraćivanja istraživačkih rokova i uvođenja metode faznog saopštavanja rezultata završenih istraživanja. Samo na taj način nauka može biti "aktuelna" i pružiti šansu korisnicima da se blagovremeno koriste rezultatima sprovedenih istraživanja. Drugo, istraživački rad na univerzitetu, opredmećen u završenim istraživačkim radovima, u Srbiji je još skromno zastupljen, pogotovu kad se ima u vidu da u Srbiji postoji izrazita koncentracija univerzitetâ. U Srbiji je, međutim, osetnije otpočeo proces prelaska od fundamentalnih na primenjena istraživanja, mada je u isto vreme zapažena pojava opadanja razvojnih istraživanja, što može da ima mnogostruke neželjene posledice na dalji razvoj industrijskih istraživanja u Srbiji (videti tabelu br. 9: Struktura završenih naučnih radova prema karakteru istraživačkog rada u %; u Srbiji je između 1970. i 1973. udeo razvojnih istraživanja opao sa 31 na 23%, fundamental-nih sa 32 na 29, a primenjenih je porastao sa 37 na 48, dok su u SFRJ fundamentalna ujednačeno učestvovala sa oko 22%, primenjena sa 47, a razvojna sa 31%). Iako između pojedinih vrsta istraživanja ne postoje krute granice, ipak treba imati u vidu da bez razvojnih istraživanja ne može na širokoj osnovi otpočeti proces "više industrijalizacije", koji se odlikuje neprestanim tokom inovacija i razvojno-istraživačkih aktivnosti.

369

Po broju završenih istraživačkih radova na jednog istraživača Srbija je u 1973. godini (0,68) nešto ispod SFRJ (0,74), ali je još značajnije da se ovaj parametar u toku tri posmatrane godine u Srbiji skoro ne menja, što ukazuje na stagnaciju u nivou istraživačke efikasnosti (videti tabelu br. 10: Broj završe-nih istraživačkih radova po 1 stanovniku). U Srbiji je naročito opala efika-snost na području prirodno-matematičkih nauka (sa 1,40 u 1970. na 0,63 u 1973), uglavnom stagnira na područjima tehničko-tehnoloških (0,70) i društvenih nau-ka (0,55), što je nepoželjno, s obzirom da se u okviru SFRJ javljaju pohvalnije ten-dencije, dok je u biotehničkim (sa 0,82 u 1970. na 0,94 u 1973. godini), a naročito medicinskim naukama (sa 0,25 na 0,40), došlo do afirmativnijih trendova. Promenjena struktura naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji, a posebno smanjenje učešća razvojnih istraživanja i opadanje istraživačke efikasnosti, zaslužuju posebnu pažnju prilikom uobličavanja i ostvarivanja naučne politike Srbije za naredni period. Ovde se postavlja pitanje ne samo potrebe složeni-jeg saglédanja uloge pojedinih vrsta istraživačke aktivnosti (funkcionalno vezanih za ostvarenje postavljenih razvojnih ciljeva), već isto tako i efikasnijeg usmeravanja razvoja istraživačke delatnosti, kao i sistematskog analitičkog praćenja i izučavanja razvoja i učinaka naučnoistraživačkog rada.

4. Organizaciona struktura naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji U našim analitičkim razmatranjima obuhvatićemo sve naučnoistraživačke organizacije, razvojne jedinice u privredi, kao i istraživačke institucije pri univerzitetima i drugim društvenim institucijama. Na taj način, naša razmatranja će mimoići administrativni kriterijum "registrovanosti" naučnih institucija, s obzirom da je za razvoj naučnog potencijala relevantan stvarni istra-živački rad, a ne fakultetsko-administrativni kriterijum. Time je ovaj poka-zatelj usklađen sa pokazateljem "uslovnih istraživača", koji obuhvata sve istra-živače sa fakultetskom spremom, bez obzira da li im je priznato naučno zvanje. Statističko snimanje naučnoistraživačkih organizacija vrši se svake tri godine. U poslednjem periodu, 1970-1973. godine, u Srbiji je došla do izražaja tendencija smanjenja broja naučnoistraživačkih organizacija i istraživačkih jedinica na Univerzitetu, dok se istovremeno nešto povećao broj istraživačkih jedinica u privredi. 6 Ovaj proces je pohvalan, ali tempo obrazovanja razvojnih je-dinica u radnim organizacijama u Srbiji zaostaje. Tako u 1973. godini, od ukupnog broja istraživačkih organizacija i jedinica, u Srbiji 19,3% otpada na razvojne jedinice u privredi, dok taj postotak za SFRJ iznosi 22,3.

6

370

U Srbiji je u 1973. godini bilo 59 samostalnih naučnoistraživačkih organizacija, 6 naučnih jedinica u sastavu Akademije nauka, 48 naučnih jedinica u sastavu privrede i 154 naučne jedinice pri Univerzitetu, fakultetima i pojedinim katedrama (uglavnom sa po nekoliko istra-živača).

Strukturni odnosi po naučnim područjima (iako su ovi odnosi uslovnog karaktera, zbog sve većeg prisustva multidisciplinarnih istraživanja) pokazuju da je u Srbiji u proteklom periodu došlo samo do manje promene tih odnosa, uglav-nom u pravcu povećanja učešća medicinskih istraživačkih institucija (sa 13 na 17%) na račun onih u prirodno-matematičkim (sa 7 na 6%) i društvenim naukama (sa 21 na 19%, videti tabelu br. 11: Struktura organizacije NIR-a po naučnim područjima, prema broju naučnih organizacija, u %). Međutim, kako su ovde vrše-na posmatranja kretanja broja istraživačkih organizacija, što u okviru integra-cionih procesa dobija sasvim drugu analitičku dimenziju, to se kretanje ovih odnosa prikazuje samo kao ilustracija promena u organizacionoj strukturi nauč-noistraživačkih aktivnosti. U Srbiji preovlađuju male istraživačke organizacije i jedinice. Tako je početkom 1973. godine u Srbiji, od samostalnih naučnoistraživačkih organizaci-ja, bilo 64,7% sa manje od 25 istraživača, odnosno 88,2% sa manje od 50 istraživa-ča, što ukazuje na visok stepen usitnjenosti i rascepkanosti istraživačkog rada na ovom području. U vezi sa organizacijom i efikasnošću naučnoistraživačkog rada, postoje još dva usko povezana problema: ‡ problem starosne strukture istraživačkog kadra i ‡ problem pokretljivosti toga kadra. Starosna struktura istraživačkih kadrova predstavlja jedan od osnovnih problema efikasnosti naučnoistraživačkog rada. Višegodišnja proučavanja u svetskim razmerama pokazala su da su najbolje rezultate u naučnoistraživačkom radu postigli istraživači u godinama starosti od 26 do 40. Zanimljiva su istraži-vanja koja je u tom pogledu sproveo engleski naučnik H. Lehman. Lehman je ispiti-vao kretanje naučne produktivnosti u vezi sa starosnom strukturom istraživačkog kadra, te je na primeru četiri zemlje (SSSR, SAD, SR Nemačka i Italija) dokazao da produktivnost istraživačkog rada posle 40 godina naglo opada. 7 Pitanje starosne strukture istraživačkog kadra predstavlja opštenacionalni problem, ali je on još više izražen na području Srbije. Tako je u samostalnim naučnoistraživačkim organizacijama u Srbiji u 1973. godini bilo svega 25,3% istraživača mlađih od 35 godina, dok je taj postotak za SFRJ iznosio 31. U razvojnim jedinicama u privredi situacija je, međutim, bolja. Učešće kadrova mlađih od 35 godina iznosi u Srbiji 45,8%, a u SFRJ 44,7% (videti tabelu br. 12: Starosna struktura istraživačkog kadra u 1973, u %). Iz tabele se može zapaziti da je u samostalnim naučnoistraživačkim organizacijaama najveće učešće kadro-va starosti 40-49 godina (Srbija 38,3%, SFRJ 33,4%), dok je u istraživačkim jedinicama u privredi i u Srbiji i u SFRJ prilično ujednačen udeo kategorija do 29 godina, 30-34, 35-39 i 40-49 godina (po 2225%).

7

H. Lehman, "Men's Creative Production Rate at Different Ages in Different Countries", Scientific Monthly, 1954.

371

Očigledno je, dakle, da bi bilo neophodno osvežavati naučni kadar u samo-stalnim naučnoistraživačkim organizacijama. To je mogućno postići, između ostalog, sistematskim uvođenjem istraživačkih metoda na svim područjima uni-verzitetske obrazovne aktivnosti, širokom popularizacijom nauke u privredi osnivanjem klubova istraživačâ, klubova racionalizatorâ i novatorâ itd. Problem pokretljivosti naučnoistraživačkog kadra još uvek je istaknut u svim delovima naše zemlje. Konzervativno vezivanje za jednu instituciju, i za klasične istraživačke metode, sputava razvoj inventivnosti i dinamizma u istra-živačkom radu, bez čega je nemogućno ostvariti ubrzani progres nauke i njen pozi-tivni uticaj na društveno-ekonomska kretanja. Poznata je činjenica da u razvijenim zemljama naučni radnici prelaze sa univerziteta u privredu, zatim u upravu, pa u istraživačke organizacije, i obrnuto. Ta pokretljivost daje poseban impuls oblikovanju novih istraživačkih ideja i u velikoj meri obogaćuje efikasnost istra-živačke aktivnosti.

5. Finansijska situacija Savremenoj privredi i modernom društvu potreban je stabilan, kontinui-ran i efikasan naučnoistraživački rad. Preduslov da se ostvari ovakav karak-ter naučnoistraživačke aktivnosti leži, u prvom redu, u takvom finansiranju naučnoistraživačke delatnosti koje će biti stabilno i na zadovoljavajućem nivou. U Srbiji je u celom prethodnom periodu, finansiranje naučnoistraživačke delatnosti predstavljalo hroničan problem. Ovaj problem bio je pojačan sužavanjem aktivnosti velikih istraživačkih organizacija na republičke okvire ("Vinča", na primer) i nemogućnošću da se nova sužena tražnja za istraživačkim uslugama uskladi sa istraživačkim kapacitetima koji su programirani za jugoslo-venske okvire, ili sa posebnim ambicijama u ranijem periodu. Pored toga, istra-živačka struktura ovih bivših saveznih instituta uglavnom nije bila ustroje-na tako da odgovara potrebama privrede i drugih korisnika istraživačkih usluga u Srbiji. Svakako da je izostala i odgovarajuća inicijativa istraživačkih orga-nizacija, a takođe i organizovana akcija društvenih činilaca u tom smislu da se intenzivnije priđe izvozu znanja i istraživačkih usluga u inostranstvo, a poseb-no u zemlje u razvoju. Poznata je stvar da neke velike projektne organizacije sa područja Srbije (kao npr. Energoprojekt), izvode mnoge projektne i izvođačke radove u inostranstvu. Po pravilu, za ovakve poslove trebalo bi angažovati i is-traživačke institucije, što, međutim, u Srbiji nije slučaj. Takođe su postojale i raznovrsne mogućnosti da se, uz malo više inicija-tive republičkih organa, priđe organizovanijem nastupu naše privrede, banaka i istraživačkih organizacija u pravcu vršenja mnogih aktivnosti koje su, većim delom, već predviđene u sporazumima o naučnoj i tehničkoj saradnji sa mnogim zemljama, a pre svega sa zemljama u razvoju.

372

Kada se posmatra ukupan prihod svih naučnoistraživačkih organizacija i razvojnih jedinica po jednom istraživaču (zajedno sa njihovim prihodima iz van-istraživačke delatnosti, pošto i ta sredstva predstavljaju materijalnu osnovu naučnoistraživačkih organizacija), onda se može utvrditi to da je, u celini uzev, finansijski položaj istraživačke delatnosti u Srbiji ispod proseka za SFRJ, kao i to da postoje znatne razlike između pojedinih naučnih područja. U posebno teškom finansijskom položaju nalaze se medicinske nauke, a u manjoj meri i dru-štvene nauke (videti tabelu br. 13: Ukupan prihod naučnoistraživačkih organi-zacija i razvojnih jedinica po 1 uslovnom istraživaču, u dinarima). Kretanje ukupnog prihoda naučnoistraživačkih organizacija i razvojnih jedinica u vezi sa dejstvom inflacionog faktora, kao i u vezi sa potrebom obrazo-vanja razvojne materijalno-tehničke podloge istraživačke delatnosti, treba da bude predmet daljih detaljnijih istraživanja. Međutim, neophodno je insistirati na tome da se, u okviru rada na novom sistemu proširene reprodukcije, posebna pa-žnja posveti oblikovanju celovitog i harmoničnog instrumentarijuma ovog siste-ma, koji će podsticati reprodukcioni proces u istraživačkom radu na prošire-noj osnovi.

6. Prethodna opšta ocena proteklog perioda razvoja naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji 1. Sa mnogo snažnijim istraživačkim potencijalom nego što su u pretho-dnom razdoblju raspolagala ostala područja naše zemlje, Srbija je u proteklom periodu zabeležila daleko više problema u svojim razvojnim procesima, kao i u razvoju same naučnoistraživačke delatnosti. Razlog tome nisu jedino strukturno neusklađeni odnosi nasleđenih "saveznih" istraživačkih kapaciteta sa stvarnim potrebama privrede i drugih korisnika istraživačkih usluga u Srbiji, već tako-đe i postojanje niza drugih, pretežno subjektivnih činilaca koji su sputavali brže stvaranje opšte povoljne klime za efikasnije korišćenje nauke i naučno-istraživačkog rada u praksi. Pored toga, i same naučnoistraživačke organizaci-je kod kojih postoji mogućnost za to nisu pokazale dovoljno inicijative i poslov-nog dinamizma da se čvršće povežu sa privredom, kao i da ispitaju sve mogućnosti za izvoz znanja i istraživačkih usluga u inostranstvo, a naročito u zemlje u razvo-ju. [ire otvaranje univerziteta prema privredi i uvođenje savremenih metoda ostručavanja i dopunske nastave za kadrove svih doba starosti, predstavlja pro-blem koji treba što pre svestrano izučiti i iznaći najcelishodnija praktična rešenja. 2. U Srbiji je u proteklom periodu došlo do usporavanja dinamike rasta broja istraživača u odnosu na opšta kretanja u okviru cele zemlje. Pri tome tre-ba imati u vidu da u 1975. godini Srbija raspolaže sa 11,7 istraživača na 10.000 stanovnika, u odnosu na svega 8,3 u proseku za celu zemlju. Međutim, ovaj usporeni tempo rasta broja istraživača u Srbiji svakako da ima nepogodne posledice na proces podmlađivanja istraživačkog kadra, kao i na brži razvoj istraživačke aktivnosti u okviru same industrije.

373

U strukturnom razmeštaju istraživača po naučnim područjima javljaju se samo manje razlike između Srbije i proseka za celu zemlju. U Srbiji je nešto više naglašeno područje prirodno-matematičkih, u stvari fundamentalnih nauka, kao i društvenih nauka. U isto vreme srazmerno manji broj istraživača razmešten je u tehničko-tehnološkim i biotehničkim naukama. 3. Zbog rascepkanosti i usitnjenosti istraživačkih kapaciteta, u Srbiji u proteklom periodu nisu mogle da budu prikladno iskorišćene dve značajne pre-dnosti: veći broj istraživača koji su sa punim radnim vremenom angažovani u istraživačkoj aktivnosti i postojanje mogućnostî da se, s obzirom na teritorijal-nu koncentraciju istraživačkih kapaciteta na području Beograda, krupnijim inte-gracionim zahvatima stvore moćne istraživačke organizacije. Nasuprot tome, zbog potrebe da se dođe do finansijskih sredstava i do mogućnosti podmirenja rastućih funkcionalnih troškova usled inflacionog pritiska, javila se tendencija "svaštarenja" u naučnoistraživačkom radu. Usled toga, kod većine istraživačkih organizacija nisu postojali dugoročniji istraživački programi, kao ni odgovarajuće istraživačko usmerenje, što je nepovoljno delovalo kako na sâm razvoj nauke, tako i na razvoj istraživačkih kvalite-ta naučnih radnika. 4. Kretanje izdataka za naučnoistraživačku delatnost pokazuje trend relativnog opadanja u odnosu na kretanje društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka u Srbiji. Tako je 1970. godine u Srbiji odvajano 1,52% od društvenog pro-izvoda za potrebe naučnoistraživačke aktivnosti, dok je taj postotak u 1975. go-dini spao na oko 1,32. Iako je ovaj procent, zbog koncentracije istraživačkih potencijala u Srbiji, viši nego u SFRJ, ipak se ovaj opadajući trend mora oceni-ti kao izrazito neželjena pojava koja će imati i nepovoljna dejstva na razvojne procese uopšte, kao i na razvoj same naučnoistraživačke aktivnosti u narednom periodu. 5. Naučnoistraživačka delatnost u Srbiji 1973. godine finansirana je iz društvenih fondova sa 20,4% od ukupno utrošenih sredstava, što je uglavnom na nivou društvenog proseka i za SFRJ. Međutim, u Srbiji dolazi do opadanja finan-siranja istraživačke aktivnosti neposredno od strane privrede, što predstavlja nepoželjnu pojavu. S druge strane, u Srbiji dolazi do srazmernog povećanja pri-hoda naučnoistraživačkih organizacija od ostalih svojih proizvodnih i poslov-nih aktivnosti, što, ukoliko se dalje produži, takođe može da ima nepogodne po-sledice na normalan razvoj naučnoistraživačke delatnosti. 6. U Srbiji je zapažen intenzivniji proces prelaska od fundamentalnih ka primenjenim istraživanjima, što treba označiti kao pohvalan trend. Međutim, u isto vreme zabeležena je i pojava opadanja razvojnih istraživanja, što može da ima mnogostruke negativne posledice za dalji razvoj inovacija u indu-striji Srbije.

374

7. Po broju završenih istraživačkih radova na 1 istraživača Srbija se nalazi nešto iznad proseka SFRJ. Međutim, u Srbiji je zabeležena pojava stagna-cije ovoga parametra. Ova činjenica pokreće pitanje osavremenjavanja istraživačkog procesa u Srbiji, kao i nužnost oblikovanja jednog efikasnog sistema naučno-teh-ničkih informacija. Posebno je potrebno ubrzati primenu određenih istraživa-čkih rezultata u praksi putem uvođenja metoda faznog istraživanja, što omoguću-je da se posle svake istraživačke faze dobijeni rezultati saopštavaju korisnici-ma radi neposredne upotrebe. 8. Zajedno sa svim istraživačkim jedinicama na Univerzitetu, razvojnim jedinicama u privredi, kao i istraživačkim jedinicama Srpske akademije nauka, u Srbiji je 1970. godine bilo ukupno 302 istraživačke organizacije i jedinice, a 1973. godine taj se broj smanjio na 253. Međutim, od pomenutog broja za 1973. godinu bilo je svega 49 istraživačkih jedinica u privredi, 59 samostalnih naučnoistra-živačkih organizacija, a najveći je bio broj sitnih i rascepkanih istraživačkih jedinica pri fakultetima i visokim školama. U vezi sa ranijim tvrđenjima, a naročito u vezi sa stagnacijom istraživačke efikasnosti u Srbiji, javlja se potreba da se što pre priđe korenitim integracionim zahvatima i jednoj korenitoj reorganizaciji istraživačke delatnosti u Srbiji, koja bi omogućila kadrovski i tehnički visoko opremljen istraživački rad, sa odgovarajućom efikasnošću u praktičnoj primeni. 9. Problem nepovoljne starosne strukture i slabe pokretljivosti naučnoistraživačkog kadra u Srbiji treba da bude predmet svestranijeg razmatranja od strane svih obrazovnih i društvenih činilaca. U tom pogledu, podsticanje istra-živačke aktivnosti bilo je u Srbiji prilično zapostavljeno, a, naročito u privre-di, stručni kadar se više bavio administrativno-organizacionim poslovima nego što je svoju angažovanost usmeravao na istraživačkokreativne aktivnosti. Posebno je u Srbiji veoma slabo stimulisana aktivnost novatorstva i racionali-zatorstva, što je paralisalo aktivnost hiljada i hiljada talentovanih neposre-dnih proizvođača koji su razvijanjem svoje stvaralačke inicijative mogli više-struko da pomognu razrešavanju hroničnog problema niske produktivnosti rada i niskog stepena korišćenja raspoložive tehnologije. 10. Podaci pokazuju da je finansijska situacija istraživačkih organizacija u Srbiji dosta slabija u odnosu na prosek u SFRJ. S druge strane, javljaju se i znatne razlike između finansijske situacije u pojedinim područjima naučne ak-tivnosti, od kojih je u Srbiji najugroženije područje medicinskih nauka. Takođe je u finansijskom pogledu u Srbiji nepovoljnije stanje i kod društvenih i kod priro-dno-matematičkih nauka.

375

III Odnos nauke i privrednog sistema Kada se razmatra odnos nauke i privrednog sistema, onda tu nije reč o nekim pretežno institucionalnim komponentama. U pitanju je, pre svega, sadrži-na koja proizlazi iz mnogostruko isprepletenih veza između nauke kao prethodni-ce i kao verifikujućeg faktora svih društvenih funkcija na različitim nivoima društvenih i individualnih aktivnosti u ekonomskoj i vanekonomskoj sferi. Jer, nauka nije apstraktna kategorija, kao što se ni društvo ne može definisati apstraktno. Nauka je sastavni deo funkcionišućeg mehanizma društva, na svim stupnjevima njegovog proizvodnog i ostalog udruživanja, te je stoga i nauka odraz odgovarajućih materijalnih, kulturno-socijalnih i drugih razvojnih elemenata određenog društva. Za razliku od nekih drugih društvenih kategorija, nauka predstavlja sve-obuhvatnu i veoma pokretljivu snagu. Zbog toga nauka ne trpi nikakva administra-tivna i slična ograničenja u svojim tokovima i primeni. Nauka, u stvari, predsta-vlja kohezioni činilac u procesima društvenih razvojnih tokova, što je praksa već odavno potvrdila u mnogim zemljama različitih društvenih sistema. (...) Iz napred izloženog proizlazi da se nauka ne može i ne sme ‡ posmatraju-ći njeno funkcionisanje u celini ‡ zatvarati u neke regionalne okvire. Nauci se mora obezbediti onaj stepen pokretljivosti ili mogućnosti za razvoj koji će sti-mulisati nauku da daje optimalne i praktično efikasne rezultate, čija će brza difuzija na nacionalnom i međunarodnom planu obezbediti ostvarenje željenih ciljeva jugoslovenskog društva u dugoročnom aspektu, uz njegovo učestvovanje u svim progresivnim tokovima u svetskim razmerama. Zato se odnos nauke i privre-dnog sistema ne može i ne sme posmatrati samo iz ugla jedne republike ili jednog regiona. Organsko povezivanje nauka sa ostalim društvenim podsistemima pred-stavlja jedan sveobuhvatni proces i samo stvaranje opšte povoljne klime i usmera-vajuće podsticajnih instrumenata na nacionalnom planu može ove procese da ubrza i da ih uputi u željenom pravcu. Naravno, mora se obezbediti i sinhronizovano dejstvo posebnih mera koje će se ‡ saglasno specifičnostima pojedinih regi-ona ili neproizvodnih asocijacija ‡ preduzimati u okviru pojedinih republika ili od strane pojedinih interesnih asocijacija za razmenu rada. Treba, dalje, imati u vidu i to da se ovi procesi transformacije odvijaju pod određenim okolnostima i uslovima. (...)

Promena mesta i uloge industrijskih preduzeća

376

1. Mesto i uloga industrijskih preduzeća u svim društvenim sistemima trpi u naše vreme kvalitativne promene, koje potiču prvenstveno od novih naučnih dostignuća, koja u osnovi menjaju elemente proizvodnje i unose nove odlike u proizvodne odnose. Moderna industrijska preduzeća sve više postaju samostalni nosioci razvojne strategije i progresa. Paralelno sa procesima specijalizacije, uvođenja tehnike masovne proizvodnje, integracije i stalne dinamičnosti rasta, moderna preduzeća istovremeno podižu na viši nivo i korišćenu tehniku i primenjene metode ekonomisanja uloženim sredstvima. (...) 2. Nužna posledica preuzimanje funkcije nosioca strategije opštedruštvenog razvoja ispoljava se u tome što preduzeća prestaju da budu izolovane proizvodne jedinice (s obzirom na neophodnost da se uklapaju u sve složenije međuindustrijske odnose). (...) 3. Analiza najnovijih razvojnih tokova naših industrijskih preduzeća pokazuje da se u sadašnjoj etapi javljaju kao primarni sledeći činioci:

377

a) specijalizacija i koncentracija u proizvodnji, uz stvaranje integracionih i kooperacionih veza na širokoj osnovi, bez obzira na regionalne granice, pa i preko nacionalnih okvira; b) podsticana ekspanzija naučnih istraživanja i tehnološkog razvoja; v) ubrzanje procesa uvođenja inovacije i diverzifikacije u proizvodnji; g) decentralizacija upravljanja i rukovođenja; d) uključivanje pojedinačnih preduzeća u šire proizvodne asocijacije i u optimalne pravce razvoja širih regiona i nacionalne ekonomije kao celine. U analizi koja sledi razmotrićemo svaki od ovih pet činilaca: Specijalizacija i koncentracija u proizvodnji. ‡ Najnovija faza industrijskog razvoja modernih privreda odlikuje se na sektoru društvenih kombinacija rada dvojakim, naoko divergentnim procesima: diferencijacijom proizvodnje i paralelnom koncentracijom tako diferencirane proizvodnje u velike ka-pacitete za masovnu proizvodnju. 1 U stvari, paralelni procesi specijalizacije i koncentracije u modernim industrijama samo su nužan odraz kvalitativno nove pro-izvodne i društveno-ekonomske strukture modernih privreda. Novi tehnološki elementi su ishod u prvom redu kvalitativno novih energetskih izvora i prome-njenih svojstava industrijske sirovinske osnove (posebno se misli na nove hemij-ske proizvode), dok se promenjeni društveno-ekonomski elementi stvaraju u vezi sa automatizacijom u proizvodnji i brzim razvojem sistema tehničkih i eko-nomskih informacija. Može se bez preterivanja utvrditi da pojedine zemlje me-njaju svoju industrijsku strukturu utoliko brže ukoliko efikasnije koriste elek-troniku i automatizaciju, kao i ukoliko obezbede kvalitetno funkcionisanje in-formativne službe. Sve se ovo, međutim, može sa uspehom organizovati i sprovo-diti samo u okviru specijalizovane i u velikim proizvodnim organizmima koncen-trisane proizvodnje. Proces koncentracije u modernim industrijama nije, međutim, uslovljen is-klju-čivo tehnološkim činiocima. Obrazovanje velikih i snažnih industrijskih organizacija uslovljeno je i potrebom obezbeđenja daljeg razvoja: stvaranje zaje-dničkih naučnoistraživačkih laboratorija i instituta, nalaženje materijalno-finansijske osnove za šire investicione zahvate, mogućnost širokog uobličavanja rezervnih fondova i vođenje elastične konkurentne politike kako na doma-ćem, tako i na inostranim tržištima. Automatizacija i uvođenje procesa masovne proizvodnje otvaraju nove moguć-nosti za kvalitativne promene organizacione strukture modernih industrijskih preduzeća. U tom pogledu se sve više pojavljuju nagoveštaji da će, umesto dosadašnje automatizacije na principu "odeljenje po odeljenje", doći do kompleksne primene elektronike u celokupnom sistemu proizvodnog procesa, zajedno sa proračunima svih tehnoloških i ekonomskih parametara, kao i drugih informacija, što će služiti da se poslovne odluke donose sa većim stepenom izvesnosti u pogledu efe-kata koje od njih treba očekivati. 1

378

Diferencijacija proizvodnog procesa u praksi se najčešće javlja na četiri načina: 1) putem diferencijacije proizvodne orijentacije; 2) diferencijacijom tehnoloških procesa; 3) diferencijacijom i specijalizacijom oruđâ rada, i 4) diferencijacijom u stručnosti živoga rada. S tim u vezi, i proces koncentracije proizvodnje se nastavlja kao zakonita funkcija diferencijacije (zbog toga između ova dva procesa i nema divergentnosti) i ispoljava se bilo u koncentraciji proizvodnje sličnih proizvoda (unifikacija i standardizacija), bilo u koncentraciji oruđa rada (automatizacija), i konačno putem organizacione kumulacije specijalizovanog živog rada.

Proces specijalizacije i integracije jugoslovenske industrije, koji je tek u najnovije vreme otpočeo na široj osnovi, treba da obezbedi ubrzanje procesa modernizacije, primene elektronike i automatizacije. Ovaj proces, po našem shvatanju, biće izvanredno podstaknut kako daljom decentralizacijom upravnih funkcija (kao pratećeg procesa proizvodne decentralizacije), tako i prenoše-njem sredstava za proširenu reprodukciju na sama preduzeća (autofinansiranje). Samo ako bude intenzivan, ovaj proces može da osigura skokovit porast efika-snosti fiksnih fondova i povećanje produktivnosti rada u jugoslovenskoj indu-striji, a to u isto vreme predstavlja neophodan preduslov da se jugoslovenska in-dustrija intenzivnije, i sa određenijim izgledima, uključi u najnovije tokove među-narodne podele rada. Naučna istraživanja i tehnološki razvoj u preduzećima. ‡ Kada se ima u vidu da industrijska preduzeća, po pravilu, treba sama da obezbeđuju sredstva za istraživački rad, valja primetiti da je ova aktivnost u pravom smislu nova funkcija razvoja preduzećâ. S tim u vezi treba ukazati na neka obeležja ostvarivanja u praksi ove nove funkcije industrijskih preduzeća. U prvom redu, može se zapaziti da se naučna istraživanja koncentrišu u izvesnim industrijskim sektorima, koji u tom pogledu postaju nosioci "naučnih efekata". Kao druga odlika javlja se koncentracija naučnih istraživanja u većim industrijskim preduzećima. Međutim, ovde treba naročito ista-ći upravo činjenicu da su naučna istraživanja kod velikog broja (uglavnom većih) industrijskih preduzeća postala deo njihove stalne aktivnosti. Naučnoistraživački rad je u industrijskim preduzećima, po pravilu, organizovan u vidu izdvojenog odeljenja, kao što je, na primer, odeljenje nabavke i prodaje. Međutim, u poslednje vreme kod većih preduzeća se javljaju i organizacije naučnoistraživačkog rada po fazama proizvodnog procesa, tj. u svakom delu pro-izvodnog procesa postoji odgovarajuća istraživačka jedinica. U ovom slučaju, u pitanju je dublje objedinjavanje istraživačkog rada u okviru proizvodne strukture modernog industrijskog preduzeća. U većim modernim industrijskim preduzećima istraživačka aktivnost je usklađena kako sa opštom razvojnom politikom preduzeća (dugoročniji istraživački zadaci), tako i sa problemima proizvodnje, prodaje i finansiranja (tekući istraživački zadaci). Sve više dolazi do izražaja tesna koordinacija između istraživačkog i drugog zaposlenog osoblja u preduzećima. Istraživački kadrovi obavezni su da rezultate svojih istraživačkih poduhvata saopštavaju drugim ode-ljenjima i da sa njima raspravljaju o mogućnosti praktične primene i drugim pitanji-ma. S druge strane, proizvodno i administrativno osoblje obavezno je da svoja iskustva, probleme, zapažanja i sve ostalo prenosi istraživačkom osoblju i da tako utiče na usmeravanje istraživačke aktivnosti.

379

Ankete sprovedene u industrijski razvijenim zemljama pokazuju da kod većih industrijskih preduzeća manje od 50% istraživačkih projekata izvršava istraživačko odeljenje, 20% odeljenje prodaje, 20% sama proizvodna odeljenja, i oko 10% službe u direkciji. Ovi podaci pokazuju da ni u modernim preduzećima još nije u dovoljnoj meri ostvarena međusobna povezanost istraživačkog rada. Međutim, u poslednje vreme zapaža se da se kod nekih velikih preduzeća obrazuje, pri njihovoj upravi, neka vrsta "koordinirajuće grupe" najuvaženijih struč-njaka i naučnika, koja preduzeću sve više pruža usklađeno proizvodno i istraživa-čko usmerenje.

380

Inovacije i diverzifikacije u proizvodnji. ‡ Treći činilac razvoja savre-me-nih industrijskih preduzeća predstavlja njihova sposobnost da u svoj proizvodni proces stalno uvode inova-cije, odnosno da pokazuju visok stepen zainteresovano-sti za dinamizam u tehnologiji. Uvođenje inovacija i stalne promene u tehnologi-ji po-staju zakonitost moderne proizvodnje i svako preduzeće koje kretanja u tra-žnji po-smatra kratkoročno i sebe zavarava "da na tržištu ne treba ništa novo" mora da zaostane. U stvari, u sadašnjoj etapi razvoja modernih ekonomija tržište više nije jedini faktor koji usmerava kretanje proizvodnje ‡ sada se inicijativa proiz-vodnih preduzeća da uključe u tržište sasvim nove proizvode javlja kao isto tako važan činilac koji uslovljava brze promene i nove trendove u strukturi tražnje. Za razliku od ranijih težnji preduzećâ da ostvare što veći obim proizvodnje i na osnovu toga što veću dobit, sada nastaje tendencija da preduzeća izvrše što brže i što efikasnije kvalitativne promene u strukturi proizvodnje (naročito u pogledu osvajanja novih proizvoda) kao i u strukturi inputa proizvo-dnih faktora. Ova "rotacija" u uvođenju novih proizvoda, i u kvalitativnim prome-nama odnosa proizvodnih faktora, naročito je izražena kod onih industrijskih grana u kojima je u visokom stepenu zastupljen istraživački rad. Pored tendencije osvajanja novih proizvoda, u sadašnjoj etapi kod većih preduzeća nastupa i težnja da povećavaju broj serija proizvod â koje iznose na tržište, tj. da vrše diverzifikaciju proizvodnje. Ove diverzifikacije vrše se u okviru određene proizvodne specijalizacije i ne treba ih mešati sa ranije izne-tim trendovima specijalizacije i koncentracije. U vezi sa napred izloženim potrebno je, na kraju, spomenuti i to da se konku-rencija na području inovacija ne javlja samo između industrijskih preduzeća. Ona se sve više razvija i između industrijskih grana, stvarajući na taj način nove ele-mente u pogledu dejstva spoljašnjih faktora na razvojne trendove industrijskih preduzeća i industrijskih kompleksa. Zbog toga raste značaj međuindustrijskih veza preduzeća, a shodno tome i njihova težnja da se što dugoročnije optimalno uklope u strukturne odnose ovih međuveza. Upravo ovaj momenat je od izvanrednog značaja za tokove proširivanja industrijskih međuveza i oblikovanje visokopro-duktivnih proizvodnoinvesticionih industrijskih skupina. Decentralizacija u organizaciji. ‡ Politika elastičnog dinamizma u uvođenju inovacija i osvajanju proizvodnje novih proizvoda dovela je kod većine indu-strijskih preduzeća do procesa decentralizacije u organizaciji, tj. do obrazovanja samostalnih proizvodnih jedinica i uvođenja odgovarajućih oblika i metoda upra-vljanja i rukovođenja. Ovi procesi naročito su došli do izražaja u SAD, dok su u Evropi tek na početku. (...) Promene u organizacionoj strukturi preduzećâ imaju kao posle-dicu, u prvome redu, promene u metodu upravljanja i rukovođenja. U centralizovanoj organizacionoj strukturi, uprava preduzeća uzimala je u obzir sve od-luke i akcije u celome preduzeću, što je vodilo nastajanju nove vrste bi-rokra-tizma, koji je sputavao razvoj dinamičkog činioca, o kojem je napred bilo reči. U uslovima decentralizacije uprava preduzeća rukovodi samo onim aktivnostima koje su od interesa za celo preduzeće, ne upuštajući se nimalo u od-luke koje po proizvodnoj i ekonomskoj logici pripadaju samostalnim jedinicama.

381

U okviru spomenutih procesa javlja se još jedna veoma važna odlika, a to je organizaciono postavljanje i uvršćivanje razvojne službe u novu dinamičku struktu-ru modernog preduzeća. Ova služba treba u isto vreme da obezbedi decentralizo-vane inicijative i jedinstvene razvojne koncepcije celog preduzeća. Jedinstvene funkcije ove službe naročito se odražavaju u: ‡ planiranju razvojnih pravaca i pogodne organizacije preduzeća; ‡ sistematskom pripremanju i praćenju istraživačkih aktivnosti; ‡ uobličavanju i daljem unapređenju selektivnih kriterijuma kod uvođenja inovacija i diverzifikacije proizvodnje; ‡ postavljanju planova stručnog osposobljavanja kadra, naročito onih struč-njaka koji predstavljaju osnovni ljudski "dinamički faktor" u razvoju preduzeća; ‡ formiranju kompleksne informativne službe i ostalih eksternih relacija, bez čega se ne može ni zamisliti dinamičan razvoj modernog preduzeća. Na kraju, treba napomenuti da se sve više smatra kako faktor inicijative i odgovornosti na svim nivoima u preduzeću predstavlja jedan od osnovnih pokreta-ča proizvodno-ekonomske i komercijalne aktivnosti. A taj faktor je, u stvari, iz-raz pouzdane orijentacije zasnovane na naučno utemeljenim saznanjima, stručnosti i zalaganju. Uklapanje preduzeća u društvene razvojne okvire. ‡ Svi napred izneti činioci razvoja modernog industrijskog preduzeća uslovljavaju i to da se preduze-će više ne ponaša kao potpuno autonomna jedinka, sa isključivo svojim internim interesima. U novim proizvodno-ekonomskim odnosima, koji sve više postaju od-raz kvalitativnih promena do kojih je došlo u neslućeno snažnom razvoju proiz-vodnih snaga, industrijska preduzeća nužno teže da se strukturno usaglase s opštim razvojnim prav-cima nacionalne ekonomije, a preko toga i s novim tokovima međunarodne podele rada. Savremena industrijska preduzeća su u svome razvoju dostigla tako velike dimenzije da to postaje jedan od ključnih činilaca ne samo daljeg razvoja proizvodnje i ekonomskog rasta određene zemlje, već takođe i daljeg stvaranja novih kadrova, itd. Svi ovi momenti uslovljavaju i krupne promene do kojih dolazi u metodama planiranja i ekonomskog predviđanja u svim zemljama, bez obzira na njihovo dru-štveno-političko uređenje. Privredni sistem, u svojoj ukupnoj složenosti, treba da obezbedi osnovne pretpostavke i uslove da se, sa što manje deformacija, ostvaruju spomenuti pro-gresivni procesi u daljem razvoju naših industrijskih preduzeća. To znači: a) da je potrebno što pre konkretno razraditi novu koncepciju sistema proši-rene reprodukcije, kao polazne osnove za oblikovanje privrednog sistema u celini; b) da je potrebno usvojiti dugoročnu razvojnu koncepciju naše zemlje i u okviru toga zajedničku naučnu politiku; v) da je potrebno definisati razvojne koncepcije pojedinih industrijskih i drugih privrednih celina, i u okviru toga razvojne programe pojedinih preduzeća, što bi poslužilo kao osnova za programiranje naučnoistraživačkih aktiv-nosti na svim nivoima;

382

g) da je potrebno decentralizovati istraživačku aktivnost do osnovnih ćelija proizvodnje i razraditi jedinstven sistem racionalizatorstva i novatorstva za celu zemlju; d) da sa navedenim momentima treba uskladiti metode finansiranja nauč-noistraživačke delatnosti, kriterijume izbora istraživačkih prioriteta, orga-nizaciju istraživačke aktivnosti, kao i sve prateće okolnosti. Posebno je važno da se na svim punktovima procesa proširene reproduk-cije učini neophodnim prisustvo nauke, kao i to da se na širokom planu otvori proces industrijskih inovacija, kao preduslov za likvidaciju mnogobrojnih zao-stalih konzervativnih elemenata u našoj industriji.

383

Predlozi za društveno podsticanje i usmeravanje razvojnih tokova naučnoistraživačke aktivnosti Dalja izgradnja i praktična razrada privrednog sistema mora da uključi stvaranje bitnih preduslova da nauka i naučnoistraživačka delatnost postanu ne-odvojivi pratilac svih proizvodnih i društvenih aktivnosti. Prethodne analize, iako još nepotpune, ukazuju na to da se novim privre-dnim sistemom mora obuhvatiti kompleks koncepcija stimulativnog i usmeravaju-ćeg mehanizma, koji će harmonično dejstvovati na svim nivoima, tj. u svim sferama ekonomske i vanekonomske aktivnosti. To praktično znači da novi privredni sistem, u pogledu podsticanja i usmeravanja razvoja nauke i naučnoistraživačke aktivnosti, treba da predvidi usaglašeni sistem instrumenata i mera na sledeća tri nivoa: I stimulativne i usmeravajuće mere i akcije na nivou opštedruštvenog institucionalnog okvira; II stimulativne i usmeravajuće mere i akcije na nivou republičkih i pokrajinskih društvenih organa, interesnih zajednica i privrednih asocijacija; III istraživačke akcije i aktivnosti na nivou preduzećâ. Sporno je da li bi redosled ovih mera i akcija trebalo obrnuti, s obzirom da se novom koncepcijom sistema proširene reprodukcije predviđa stvaranje i korišćenje sredstava akumulacije na nivou preduzećâ. Ipak smo skloni da u ovom trenutku damo određenu prednost opštedruštvenim podsticajnim akcijama i merama, s obzirom da je neophodno unapred stvoriti preduslove i opštu klimu za razvoj i prihvatanje nauke i naučnoistraživačke aktivnosti od strane svih učesnika u procesu društvene reprodukcije. a) Opšte podsticajne i usmeravajuće mere 1. Potrebno je što pre uobličiti doslednu koncepciju i instrumentari-jum novog sistema proširene reprodukcije, kao polazne osnove za dalju izgradnju privrednog sistema u celini. Neophodno je da se u sistem proširene reprodukcije ugradi dugoročno i kompleksno dejstvujući instrumentarijum koji bi obezbedio i podsticao uključenje činioca naučnoistraživačkog rada u sve tokove ovoga pro-gresa. U tom pogledu bilo bi naročito potrebno: a) [to pre usvojiti zajedničku dugoročnu razvojnu koncepciju za celu našu zemlju i zajedno sa njom definisati ciljeve i zadatke dugoročne naučne poli-tike. To praktično znači da bi trebalo istovremeno prodiskutovati i uskladiti predlog Zajedničke razvojne koncepcije, koji je izradio Savezni zavod za društve-no planiranje u saradnji sa preduzećima, republikama i ostalim učesnicima, i Predlog naučne politike u SFRJ, koji je izradio Savezni odbor za koordinaciju nauke i tehnologije. b) [to pre usvojiti Zakon o društvenom planiranju, s tim da se nađu primerena rešenja za povezivanje ekonomsko-socijalnog i fizičkog (prostornourba-nističkog) planiranja u jedan celovit metodološko-organizacioni oblik na svim nivoima. U tom pogledu, uključenje faktora naučnoistraživačke aktivnosti ogledalo bi se naročito u sledećem: ‡ naučno prognoziranje tehnoloških promena; ‡ naučno istraživanje povratnih dejstava tehnologije na socio-ekonomska kretanja; 384

‡ naučne predinvesticione analize kao obavezni put za investiciono odlučivanje; ‡ istraživanje razvoja naučnih aktivnosti u zemlji i svetu; ‡ stvaranje uslova za izvoz nauke u inostranstvo, a naročito u zemlje u razvoju. v) Usvojiti jedinstven sistem stimulisanja racionalizatorstva i novatorstva za celu zemlju, s tim što će se predvideti minimalni instrumenti potpoma-ga-nja, a preduzećima ostaviti da u svakom konkretnom slučaju određuju višu maksimalnu svotu. g) Usvojiti dugoročnu politiku i strategiju transfera i difuzije tehnologije, a naročito: ‡ osnovati jedno telo, u okviru Savezne privredne komore, koje bi uz sa-radnju istraživačkih organizacija odredilo kriterijume i usmeravalo uvoz stra-ne tehnologije u našu zemlju; ‡ razraditi sistem difuzije uvezene tehnologije i znanja u samoj zemlji, s tim da se omogući fleksibilnost u rasprostiranju nove tehnologije i znanja izme-đu više i manje razvijenih područja naše zemlje; ‡ podržavati uvođenje novih metoda kod prognoziranja tehnoloških pro-mena i ocene efekata uvođenja nove tehnologije; ‡ posebnim kreditnim merama stimulisati industrijsku saradnju kako u domaćim okvirima tako i sa inostranim partnerima, uz razmenu istraživačkih iskustava. Udruživanje sredstava sa inostranim partnerima treba da usledi kao rezultat prethodne industrijske saradnje, a nikako obrnuto. Treba uobličiti statističko-analitičku koncepciju za praćenje kretanja bilansa tehničkih plaćanja u našoj zemlji. Informacije koje ove analize mogu da pruže našoj privredi mogu biti od izvanrednog značaja za društvene intervenci-je na sektoru transfera tehnologije. d) Razraditi jedinstvenu metodologiju programiranja naučnoistraživačke delatnosti od nivoa preduzeća pa sve do nivoa interesnih zajednica za nauku. Samo usaglašene metode programiranja mogu da obezbede izbor istinskih istraži-vačkih prioriteta u skladu sa razvojnim programom preduzećâ i postavljenim du-goročnim ciljevima opšteg društveno-ekonomskog razvoja zemlje. đ) Postaviti opšte kriterijume za finansiranje naučnoistraživačke delatnosti, s tim da se omogući da i naučnoistraživačke organizacije i jedinice vrše proširenu reprodukciju u svojoj delatnosti. e) Predvideti opšte olakšice i podsticaje za razvoj naučnoistraživa-čke aktivnosti u celoj SFRJ (carinske olakšice kod uvoza istraživačke opreme i reprodukcionog materijala, olakšice kod poreza na promet, ukidanje depozita kod investicija u proširenje naučnoistraživačkih kapaciteta, povećanje retencionih kvota, izmena zakonskih propisa o patentnoj delatnosti i slično). ž) Potpomagati naučnu saradnju u zemlji i ispitati mogućnosti da se for-mira "banka" podataka o naučnoistraživačkim radovima. Posebno ubrzati rad na izgradnji jedinstvenog sistema naučno-tehničkih informacija u SFRJ. z) Izgraditi mehanizam za usmeravanje zajedničkih sredstava na istraži-vačke projekte koji su od posebnog interesa za SFRJ. Razraditi poseban podsti-cajni mehanizam za formiranje širih istraživačkih timova i pojačavanje među-narodne naučne saradnje. 385

386

b) Podsticajne akcije i mere na nivou interesnih zajednica za nauku Zadržaćemo se samo na stimulativnim akcijama i merama koje treba da se donose na nivou interesnih zajednica za nauku, jer smatramo da će republike, po pravilu, usmeravati razvoj istraživačke delatnosti putem definisanja zadataka i ciljeva dugoročne i srednjoročne naučne politike. Efikasno i plodonosno povezivanje nauke i privrede zahteva i odgovaraju-će promene u sadržaju i metodama rada pre svega Republičke zajednice za nauku, a potom ‡ kada budu osnovane ‡ i posebnih zajednica za pojedine privredne kom-plekse. Promena uloge i metoda rada Republičke interesne zajednice za nauku (*današnje Ministarstvo za nauku i tehnologiju Srbije) treba da se ostvari u dva osnovna pravca: a) da Republička zajednica za nauku preraste od administrativnog tela u analitičko-usmeravajuću asocijaciju nauke i privrede; i b) da u tretiranju razvojne i istraživačke problematike Republička zajednica za nauku obezbedi "problemski", a ne "akademsko-disciplinarni" pristup, kakav je pretežno bio slučaj do sada. Promenom uloge i metoda rada Republičke interesne zajednice za nauku treba istovremeno da se obezbedi: ‡ Uvođenje novih metoda finansiranja naučnoistraživačke delatnosti, pre svega ukidanje finansiranja isključivo preko istraživačkog projekta, i uvođenje kategorije "finansiranja istraživačke aktivnosti". Na taj način, omogućilo bi se da privreda, na osnovu stalnog i sistematskog praćenja i analize razvo-ja nauke i istraživačke aktivnosti, posredstvom interesnih zajednica za nauku, finansijski pomaže onu istraživačku aktivnost koja pruža stvarne izglede da obezbedi značajnije istraživačke rezultate, koja je u praksi već dokazala svoju istraživačku sposobnost, kao i onu koja vrši naučna istraživanja od posebnog in-teresa za ostvarenje određenih opštedruštvenih ciljeva i zadataka. ‡ Izrada jedinstvene metodologije programiranja istraživačke aktivnosti i izbora istraživačkih prioriteta, počev od preduzeća, pa do svih drugih viših nivoa. Ova metodologija i kriterijumi izbora prioritetâ treba da se stal-no analiziraju, te da se u praktičnom sprovođenju dalje usavršavaju i razrađuju. Na taj način, obezbedila bi se organska povezanost izrade razvojnih programa preduzećâ sa programiranjem istraživačkih prioriteta, što bi dalje bilo orga-nizaciono-metodološki sprovedeno i na višim proizvodnim asocijacijama, kao i u okvirima interesnih zajednica za nauku. ‡ Interesne zajednice treba u budućnosti da odigraju značajnu ulogu i kod izrade kriterijuma za vrednovanje naučnoistraživačkog rada, kod daljeg organiza-cionog unapređenja naučne aktivnosti, kao i kod svih ostalih pitanja koja treba da obezbede razmenu istraživačkih rezultata, međurepubličku i međunarodnu na-učnu saradnju, izgradnju naučnih kadrova itd. ‡ Poseban problem predstavlja pitanje novih veza i odnosâ istraživačke aktivnosti na univerzitetu i uklapanje te aktivnosti u tokove novih transformacionih procesa. Ukoliko univerzitet prihvati neophodnost punog otvaranja prema privredi i društvu, utoliko će biti lakše da se ove veze i sistemski ostvare.

387

‡ U okviru svih ovih transformacionih procesa, biće neophodno da se temeljito analizira problematika klasifikacije naučnih delatnosti i, s tim u vezi, organizaciona struktura Republičke zajednice za nauku. Ukoliko se prihva-ti koncepcija "problemskog" (umesto akademsko-disciplinarnog) pristupa, u tom slučaju je neophodno da se i klasifi-kaciji naučnih aktivnosti priđe iz multidisciplinarnog aspekta, uz praktično definisanje problemskih skupina koje treba da budu osnovni sadržaji pojedinih naučnih kompleksa. Ova tematika zahteva svestranija istraživanja, što bi trebalo organizovati u najskorijoj budućnosti. Spomenuti transformacioni procesi Republičke zajednice za nauku, para-lelno sa formiranjem novih interesnih zajednica, zahtevaju određeni prelazni vremenski period. Svaka žurba u tom pogledu može doneti više štete nego kori-sti, jer očuvanje kontinuiteta istraživačke delatnosti predstavlja neophodnost koja se ne sme mimoići. Zbog toga u najbližem periodu treba, pre svega, insistira-ti na tome da se u okviru Republičke interesne zajednice definišu osnovni pro-blemi i pitanja, u vezi sa razvojnim ciljevima i zadacima Srbije, na kojima će se koncentrisati napori kako fundamentalnih tako i primenjenih i razvojnih istra-živanja. Trebalo bi takođe odmah uvesti i novu kategoriju "finansiranja određe-nih istraživačkih aktivnosti", što bi omogućilo da se u narednom periodu, u skladu sa definisanim problemima, usmeri istraživačka aktivnost onih istra-živačkih organizacija koje svojim dosadašnjim istraživačkim rezultatima pru-žaju određenu garanciju i za buduće uspešne istraživačke rezultate. Međutim, u svim onim aktivnostima neophodno je obezbediti neposredno učešće privrede, kako bi se omogućilo da rezultati istraživačkog rada budu u narednom periodu stvarno korišćeni od strane privrede, odnosno da se njihovim ostvarenjem u prak-si postignu daleko veći učinci nego što je to bio slučaj u prethodnom periodu. v) Istraživačke aktivnosti na nivou preduzećâ i njihovih asocijacija Analize u II odeljku pokazale su da industrija Srbije zaostaje u organiza-ciji istraživačkih industrija u okviru industrije. Kako se vidi iz svih dosada-šnjih razmatranja, otvaranje snažnog procesa inovacija i diverzifikacije u proizvodnji, predstavlja jedini put koji može doneti brze učinke u podizanju pro-duktivnosti rada i boljem korišćenju uloženih sredstava. Zbog toga je potrebno da industrijska i druga preduzeća u Srbiji što pre otvore prostor za istraživa-čku i stvaralačku aktivnost. Osnivanjem neformalnih klubova racionalizatora i novatora, preko ozbiljnog materijalnog pomaganja istraživačkih inicijativa, mogu se postići ozbiljni rezultati u iskorišćenju raspoloživih neaktiviranih potencijala koji se ‡ u većoj ili manjoj meri ‡ nalaze u svim našim industrijama. Stoga je neophodno: ‡ doneti unutrašnje pravilnike o materijalnom stimulisanju racionalizatorstva i novatorstva na bazi opšteusvojenih principa i kriterijuma; ‡ obrazovati istraživačke jedinice, gde za to postoje uslovi, odnosno pri-ći stvaranju zajedničkih istraživačkih punktova sa srodnim preduzećima; ‡ paralelno sa izradom razvojnih programa, prići i programiranju istraživačkih aktivnosti;

388

‡ koristiti konsultativne uloge uvaženih istraživačkih organizaci-ja i na taj način uspostaviti stalne veze sa naučnom delatnošću; ‡ uvesti predinvesticione analize kao metod u investicionom odlučivanju, da bi se izbegli visoki troškovi izrade investicionih projekata dok investiciona ideja još nije naučno verifikovana; ‡ u investicionoj saradnji sa domaćim ili inostranim partnerima uvek obezbediti i uvoz "knonj-honj", patenata i licenci; ‡ u ostvarivanju saradnje sa preduzećima u zemljama u razvoju nastupati zajedno sa našim istraživačkim organizacijama, da bi se izbegle greške koje nužno prate rutinerski organizovane kontakte; ‡ uvesti naučne metode pri zameni tehnologije, ili kod korišćenja novih sirovina, kao i kod operacionog programiranja; ‡ kod donošenja svih vrsta investicionih ili poslovnih odluka stalno i sistematski koristiti službu naučno-tehničkih informacija. Razvoj novih integracionih veza i stvaranje proizvodnih i proizvodnopro-metnih kompleksa ne može se ni zamisliti bez stalnog prisustva nauke i istraži-vačke aktivnosti. U tom pogledu, neophodno je da se, pre svega, razradi metodolo-gija programiranja istraživačke aktivnosti na raznim nivoima asocijacija, koja će biti usklađena sa metodologijom na ostalim nižim i višim nivoima. U tom pogledu, biće korisno da se obrazuju i zajedničke analitičke grupe stručnih službi Republičke zajednice za nauku i Republičke privredne komore. Izrada programa aktivnosti ovih zajedničkih stručnih tela trebalo bi da bude uključena u opšti program aktivnosti pomenutih organa u narednom periodu. Teško je pretpostaviti da se sve mere za unapređenje odnosa između nauke i privrede mogu ostvariti bez inicijative i afiniteta rukovodećeg kadra sa obe strane za ove kontakte. Bez ozbiljne promene u metodu rada i ponašanja rukovode-ćeg i stručnog kadra u preduzećima, kao i bez približavanja istraživačke i stva-ralačke inicijative samim neposrednim proizvođačima, novi transformacioni procesi će sigurno teći sporo i sporadično. Ovaj problem je za područje Srbije od posebnog značaja s obzirom na značajne naučnoistraživačke kapacitete koji se na tom području nalaze.

IV. Naučnoistraživačka orijentacija i ključni prioriteti u Srbiji za period 1976-1980.

389

Kad su u pitanju društveno-ekonomski razvojni procesi, savremena naučna teorija i praksa u velikoj meri je zaokupljena trima osnovnim grupama problema: ‡ koji razvojni činioci utiču na proces društvenog i ekonomskog razvoja, i određuju ga; ‡ na koji način se oblikuju novi odnosi u proizvodnji i društvu; i ‡ kakve učinke treba očekivati od različitih kombinacija razvojnih činilaca na tokove društvenog razvoja i na ekonomski rast. (...) Struktura prirodnih i proizvodnih resursa, i sadejstvujućih razvojnih faktora, ne može se jednom zauvek teorijski definisati. Brzi razvoj proizvodnih snaga, uz aktivno prisustvo faktora naučno-tehničkog progresa, zasniva se na uvek novim elementima društveno-ekonomskih razvojnih tokova, na stalno novim pojavama netradicionalnih razvojnih faktora. 1 Zbog toga je sudbina dugo-ročnijeg razvoja pojedinih zemalja i regiona u daleko većoj meri uslovljena pri-sustvom i efikasnim korišćenjem naučnoistraživačkog činioca, nego usmerenjem na investicioni faktor. Međunarodne uporedne analize savremenih zapadnih ekonomista (Bina, Klarka i Kuzneca) pružile su obilje empirijskih generalizacija u vezi sa odnosima između rasta nacionalnog dohotka po stanovniku i promena u opštoj privrednoj i industrijskoj strukturi, kao i u odnosima živog rada raspoređenog između pojedinih privrednih činilaca. 2 Međutim, tek je Denison u svojim istraži-vanjima počeo da obuhvata i netradicionalne činioce koji opredeljuju opšte raz-vojne trendove pojedinih ekonomija, a posebno produktivnosti rada.3 Najnovija istraživanja tokova naučno-tehničkog progresa u socijalističkim zemljama uka-zala su, dalje, na sve veće prisustvo, međuzavisnost i dinamičku prirodu novih kategorija, koje se, saglasno specifičnosti pojedinih regiona, moraju imati u vidu kod istraživanja optimalnih kombinacija razvojnih procesa i tokova, i u srednjo-ročnom i u dugoročnom aspektu.4 (...)

1. Nova klasifikacija razvojnih faktora

1

2

3

4

390

Marks je uočio postojanje niza faktora koji utiču na nivo proizvodnosti rada, pa, s tim u vezi, kaže: "... proizvodnost rada opredeljena je raznovrsnim faktorima, među kojima prosečnim stepenom stručnosti radnika, nivoom razvoja nauke i stepenom njene tehnološke primene, društvenim kombi-nacijama proizvodnog procesa, razmerama i efektivnošću proizvodnih sredstava, prirodnim uslo-vima." (K. Marks i F. Engels, Soč., knj. 23, str. 48.) L. H. Bean, "International Industrialization and Per Capita Income", Studies in Income & njealth, Vol. VIII, Nenj York, 1946; C. Clark, The Conditions of Economic Progress, Third Edition, London, 1957; S. Kuznets, "ljuantitative Aspects of the Economic Gronjth of Nations", Economic Development and Cultural Change, Supplement V, July, 1957. E. F. Denison, "The Sources of Economic Gronjth in the United States and the Alternatives Before Us", Supplementary Paper, No. 13, Nenj York, 1962. V. Kosolapov, Gorizonti HH veka, Moskva, Molodaja Gvardija, 1973.

Teorijska klasifikacija razvojnih faktora ima veoma veliki značaj za Srbiju, koja u narednom periodu treba da ostvari korenite promene u svojoj pri-vrednoj strukturi, u povišenju efikasnosti korišćenja raspoloživog i novog proizvodnog potencijala, kao i u povećanju opšteg blagostanja radnih ljudi. Taj značaj je dvostruk: s jedne strane, ova klasifikacija omogućuje da se priđe siste-matskim istraživanjima svih činilaca koji opredeljuju tokove društvene repro-dukcije, a, s druge strane, ona istovremeno onemogućuje da se zanemare oni razvoj-ni faktori koji opredeljuju društveni i umni progres i, samim tim, izbegava se jednostrana "ekonomizacija" nauke (usmerena isključivo na istraživanje materi-jalnih strana razvojnih procesa). Konačno, ova klasifikacija razvojnih fakto-ra može i treba da posluži kao teorijska osnova za praktično definisanje istra-živačkih prioriteta u okviru pojedinih grupa razvojnih faktora. Na taj način, omogućuje se uobličavanje jedne nove koncepcije paralelnih prioriteta, tj. defini-sani istraživački prioriteti za pojedine grupe razvojnih faktora predstavljaju ‡ samo u svojoj celokupnosti (a nikako u nekoj rangiranoj nadređenosti i podređeno-sti) ‡ strategiju naučne politike Srbije za naredni period. Imajući u vidu tendencije u savremenom razvoju nauke i naučnotehničkog progresa, obrazovana je sledeća nova klasifikacija razvojnih faktora: I grupa: Prirodno-materijalni faktori dugoročnog razvoja ‡ Prirodna bogatstva ‡ Demografski faktor ‡ Energetika ‡ Bazne sirovine ‡ Hrana

391

II grupa: Ekonomsko-tehnološki faktori ‡ Razvoj i primena nove tehnologije i znanja ‡ Kvalifikovanost živog rada ‡ Organizacija i efikasnost proizvodnih procesa ‡ Organizacija i efikasnost planskog usmeravanja ‡ Tržišni faktori III grupa: Društveni faktori (a) Društveno-institucionalni faktori ‡ Društveno-politički sistem ‡ Osnovna institucionalna društvena struktura i osnovni elementi privrednog sistema ‡ Odnosi između ekonomske i društvene infrastrukture ‡ Socijalni faktori (b) Faktori opštih društvenih pogodnosti ‡ Zdravlje ‡ Zaštita i unapređenje čovekove sredine ‡ Ostale društvene pogodnosti (v) Faktori društvene svesti ‡ Unapređivanje razvoja i primene naučnoistraživačke aktivnosti koja oblikuje vrednosnu i istorijsko-kritičku svest društva o sebi, sopstve-nim potrebama, svome mestu u istoriji, o osnovnim ciljevima svoje prakse ‡ Obrazovanje i kultura IV grupa: Specifični faktori ‡ Razvoj, unapređenje i korišćenje nauke ‡ Faktori koji se javljaju u određenim razvojnim fazama (na primer, razvoj saradnje sa zemljama u razvoju) ‡ Odbrana zemlje Ako se pođe od ove nove klasifikacije razvojnih faktora, onda se najpre postavlja pitanje: kako da se izvrši definisanje osnovnih istraživačkih prioriteta u okviru pojedinih napred pomenutih grupa razvojnih činilaca? Smatramo, pre svega, da u budućnosti ne bi smeo da bude izražen naučni voluntarizam, kakav se do sada često ispoljavao. Neophodno je da se izradi jedan konzistentan sistem kriterijuma koji bi se primenjivali u praktičnom uobličavanju naučne politike za srednjoročni i dugoročni period. Razmatranje samoga sistema kriterijuma prelazi okvire određivanja osnova naučne politike i treba da bude predmet posebnih istraživanja. Naučna politika bi, međutim, trebalo da pođe od sledeće dve osnov-ne grupe globalnih kriterijuma za definisanje istraživačkih prioriteta: prvo, kriterijumi funkcionalne celishodnosti i racionalnosti naučnog poduhvata, i drugo, kriterijumi naučne celishodnosti i racionalnosti. U osnovi obeju ovih kategorija leže oni najopštiji vrednosni kriteriju-mi, koji se, razume se, ne mogu operacionalizovati, ali koji bi morali biti zastupljeni u osnovi svih, kako globalnih tako i specijalnih kriterijuma: ‡ zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba, kako materijalne, tako i dru-štvene i duhovne prirode, nalaženjem odgovarajućeg skladnog odnosa među njima (ovde takođe treba biti svestan da se razvoj čitavog društva ne meri samo pora-stom nacionalnog dohotka, već i drugim pokazateljima karakterističnim za opšti, svestrani i harmonični razvoj društva); 392

‡ doprinos preoblikovanju kako pojedinca tako i društva.

393

[to se tiče samih globalnih kriterijuma koje bi svakako trebalo sugerisati kod izbora istraživačkih prioriteta, od kriterijuma iz grupe (a), valjalo bi imati u vidu sledeće pozitivne kriterijume: 1. usmerenost prema onim ciljevima i zadacima koji proizlaze iz usvojene dugoročne razvojne politike Srbije i naše zemlje u celini (za fundamentalna is-traživanja); slaganje sa prioritetima istraživanja u privredi (za primenjena istraživanja); 2. stepen očekivanog istraživačkog uspeha; 3. očekivano vreme za postizanje prvih istraživačkih rezultata; 4. stepen raspolaganja odgovarajućim sopstvenim istraživačkim potencijalom; 5. poželjnost sekundarnih efekata (proširivanje naučne saradnje u zemlji i u inostranstvu; doprinos izgradnji i reprodukciji naučnoistraživačkih kadrova; doprinos otklanjanju onih društvenih činilaca koji ograničavajuće utiču na razvoj nauke itd); i jedan negativan: 6. prisustvo štetnih posledica u daljoj budućnosti. Od kriterijuma naučne celishodnosti i racionalnosti, odnosno kriterijuma iz grupe (b), koji potiču iz unutrašnje logike naučnog razvoja, mogli bismo da razlikujemo sledeće: 7. širina otvaranja nove značajne (interesantne, nasuprot trivijalnoj) problematike, za razliku od odvlačenja istraživača u bezizgledne ćorsokake; obezbeđivanje neprekidnog razvoja nauke; 8. značaj postignutih rezultata za susedna područja nauke; omogućavanje plodne interakcije između različitih naučnih disciplina; otvaranje perspektive interdisciplinarnih istraživanja; 9. doprinos unapređivanju samih istraživačkih metoda. Praktična razrada ovih kriterijuma i iznalaženja optimalnih metoda za njihovu primenu u praksi treba da bude predmet posebnih istraživanja u okviru rada na problematici programiranja naučnoistraživačke aktivnosti na raznim nivoima odlučivanja.

2. Indikacija ključnih istraživačkih prioriteta u Srbiji za period 1976-1980. Nauka o nauci, kao nova naučna disciplina, naročito se interesuje za mesto, ulogu i razvojna kretanja nauke u savremenim društvima, te za izučavanje svih onih komponenti i činilaca razvojnih tokova nauke koji utiču na optimalne pravce angažovanosti nauke, na racionalnost i efikasnost istraživačkih aktivnosti i što uspešniju primenu njenih rezultata u praksi. Zbog toga najnovija teorija i praksa razvoja nauke i naučnoistraživačke delatnosti poznaje tri osnovne kategorije u izučavanju i prognoziranju razvojnih procesa nauke i naučnoistraživačke delatnosti: a) analiza i definisanje zadataka koji stoje pred naukom u određenom društvu;

394

b) analiza i definisanje ciljeva i zadataka naučne politike; i v) programiranje i planiranje razvoja naučnoistraživačke delatnosti, odnosno njenih pojedinih kompleksa. Kako teorijska tako i empirijska razmatranja u svetskim razmerama danas se uglavnom slažu da pred naukom, kao novom proizvodnom snagom društva, stoje sledeća tri prvenstvena zadatka: (a) da angažuje naučni potencijal u prvom redu na naučnoj identifikaciji razvojnih problema društva i privrede, uzimajući u obzir sve ključne razvojne aspekte i obezbeđujući pri tom dalji progres i same nauke; (b) da društvu ponudi optimalne puteve i instrumente za razrešavanje postojećih problema i za postizanje razvojnih ciljeva, kao i za što racionalnije i što efikasnije funkcionisanje svih vidova društvene proizvodnje i ostalih društvenih aktivnosti; (v) da naučna dostignuća i istraživačke rezultate učini dostupnim svako-me, kako bi svi mogli bolje shvatiti složenu realnost u kojoj žive, te kako bi svoju društvenu aktivnost mogli da usmere na najracionalniji način. U vezi sa zadacima koji se postavljaju pred nauku u celini, ciljevi i zadaci naučne politike mogu se definisati na sledeći način: 5 prvo, ostvariti takve razvojne tokove i organizaciju naučnoistraživačkih aktivnosti da ona postane osnova svih društvenih aktivnosti; drugo, stvoriti optimalni sistem koji osigurava racionalno i efikasno kretanje razvojnih tokova naučnoistraživačke delatnosti i njene primene u praksi; treće, definisati osnovne prioritetne pravce razvoja naučnoistraživačke aktivnosti koji će biti funkcionalno povezani sa opštim društvenim i razvojnim ciljevima i zadacima, racionalnim i efikasnim korišćenjem razvojnih činilaca, te obezbeđenjem daljeg razvoja i same naučnoistraživa-čke delatnosti kao takve. Dalja konkretizacija ciljeva i zadataka naučne politike treba da se ostva-ri u procesu programiranja istraživačke aktivnosti na svim nivoima privrede. Ovaj proces programiranja treba da bude organski povezan i metodološki uteme-ljen na osnovnim ciljevima i zadacima naučne politike. (...)

5

G. Dobrov, Nauka o nauke, Kiev, 1966.. (*u prevodu na srpski: Nauka o nauci, Institut za naučno-tehničku dokumentaciju i informacije, Beograd, 1969); Aktualnie problem†ó naukovedeniÔ, Moskva, "Znanie", 1968.

395

U ovoj opštoj projekciji biće prikazani u selektivnom obliku ključni istraživački pravci u funkcionalnom smislu, tj. u vezi sa postizanjem određenih ciljeva i zadataka, odnosno razrešavanjem osnovnih i najkrupnijih društvenoeko-nomskih razvojnih problema. To, razume se, nikako ne znači da ostali delovi nauč-noistraživačke aktivnosti ne treba i dalje da se razvijaju, već samo da težište istraživačkih napora treba usmeriti na predložene prioritete. Jedan fenomen u kretanju savremene organizacije naučnoistraživačkih aktivnosti vredan je posebne pažnje. Istraživački rad sve se više razvija u okvi-ru same industrije,6 tako da industrija (shvaćena u širokom smislu reči) i uni-verziteti postaju osnovni nosioci naučnoistraživačke delatnosti, dok se uloga samostalnih naučnoistraživačkih organizacija smanjuje. Međutim, koncentrisa-nje naučnoistraživačkog rada samo u okvirima univerziteta, kako pokazuju isku-stva savremenih razvijenih zemalja, može imati isto toliko neželjenih dejstava na industrijski razvoj, koliko i odvajanje istraživačkog od nastavnog rada na raz-voj same nauke.7 U tom pogledu treba voditi usklađenu i zajedničku politiku. Izložena polazna koncepcija za utvrđivanje istraživačkih prioriteta, shodno postavljenim osnovnim ciljevima i zadacima društveno-ekonomskog razvo-ja Srbije u narednom razdoblju, mora uvažavati: ‡ usaglašene odnose u istraživanju materijalnih i nematerijalnih razvojnih činilaca, i ‡ selektivan pristup kod izbora osnovnih istraživačkih pravaca (prioriteta). Samo rigoroznom primenom iznete koncepcije u praksi može se odstrani-ti pogrešna politika "parcijalizacije" nauke, koja se do sada ispoljavala u fi-nansiranju pretežno usitnjene tematike, podeljene između naučnih disciplina na osnovu unapred zadatih finansijskih kvota. 8 Umesto toga, upravljanje na komplek-snije istraživačke projekte, kod kojih će veliki broj naučnih disci-plina naći svoje mesto, predstavlja jedini put da nauka pruži društvu stvarnu razvojnu pomoć i vođstvo, što opet jedino može afirmisati nauku kao stalnu rukovodeću pretho-dnicu u tokovima našeg društvenog i ekonomskog razvoja. (...)

Razvoj, unapređenje i korišćenje nauke Ubrzani razvoj naučnoistraživačke delatnosti nosi sa sobom: ‡ sve veću količinu akumulisanog znanja koje treba efikasno koristiti u praksi; ‡ porast broja naučnika i istraživača; ‡ brzo zastarevanje već postignutih znanja i naučnih informacija. 6

7

8

396

Početkom 1970.-ih godina, prema statistici OECD-a, u SAD oko 65% naučnoistraživačkog rada izvršava sama industrija, u Francuskoj oko 50%, u Velikoj Britaniji oko 65%, u Holandiji oko 55%, u Italiji oko 60% itd. Praksa je pokazala da u mnogim preduzećima racionalizatorstvo i novatorstvo mogu imati daleko veće praktične efekte nego "kupljena" spoljna istraživanja. ^esto se samo manjim izmenama na radnim karakteristikama pojedinih mašina, ili ubacivanjem nekih dopunskih uređaja, mogu postići znatno povećanje korišćenja proizvodnih kapaciteta i podizanje produktivnosti rada. Ovakve "jevtine" inovacije retko se predlažu spoljnim istraživanjima, već je kod njih po pravilu predlog usredsređen na nove investicije. U periodu 1970-1973. Republička zajednica nauke prosečno je godišnje planirala, ili učestvo-vala u finansiranju, preko 4.000 istraživačkih projekata.

U vezi s tim se onda postavlja pitanje da li jedna mala zemlja, ili jedna naša republika, ili pokrajina ‡ s obzirom na ubrzani tempo naučno-tehničkog razvitka i sve veća sredstva koja se u tu svrhu moraju izdvajati ‡ može na stvaralački način da prati razvijene zemlje. Pri tom je očigledno da se male zemlje ne mo-gu ograničavati samo na to da otkupljuju rezultate razvijenih i velikih zemalja. Male zemlje i naše republike i pokrajine svakako će morati da se usmere na sledeće: a) stvarati naučnoistraživački kadar i organizacije na nivou najrazvijenijih zemalja, ali ne na celom frontu nauke, već uz odgovarajuću specijalizaciju i podelu istraživačkog rada; s tim u vezi, organizovati efikasnu razmenu iskusta-va i kadrova, kako na unutrašnjem tako i na spoljnom planu; b) iz dugoročnog aspekta definisati propulzivne industrijske, agrarne i druge sektore na koje će se usredsrediti istraživačka delatnost; v) jasno definisati razvojnu politiku za čitavo društvo i za pojedine proizvodne sektore, što podrazumeva ne samo različite stope rasta, već i razli-čite načine društvenog usmeravanja pojedinih sektora; g) razvojna politika u sebe uključuje suzbijanje preteranih oponašanja i pasivnog prisvajanja tuđih dostignuća. Razvojna politika, naravno, podstiče stva-ralačku i originalnu aktivnost i u onim granama gde tehnološki napredak nije to-liko značajan koliko sâm činilac kreativnosti. Iz tih razloga u Srbiji bi trebalo organizovati sistematsko i kontinui-rano izučavanje razvoja i primene nauke u praksi. Ovakva istraživanja bi bila podstaknuta stvaranjem jačeg institucionalnog centra, uz osnaživanje njegovih trajnih veza sa svim nosiocima naučne politike.

397

Problem razvoja i korišćenja fundamentalne nauke (pre svega prirodnih nauka) Da bismo imali dobru primenjenu nauku (s obzirom da se Srbija, kao, uosta-lom, i Jugoslavija, još ne može lišiti oslanjanja na uvoz licenci, odnosno, ne može se od naše nauke tražiti da nas sama snabdeva raznim otkrićima koja ćemo primenjivati), moramo imati do-bru osnovu u fundamentalnim istraživanjima pre svega prirodno-matematičkih nauka, koje su u Srbiji, u celini, još prilično zapostavljene. Moramo, naravno, posebno biti protiv uvoza "prljave tehnologije", koja u nedopustivoj meri naru-šava čovekovu sredinu, a zalagati se za naučnije uvođenje znanja, što se ne može zamisliti bez razvoja kako sopstvene fundamentalne na-uke, tako i sopstvene ili izmenjene i prilagođene strane tehnologije, a to sa svo-je strane zahteva snažnije razvijanje primenjenih i razvojnih istraživanja. Reč je, naravno, o usmerenim fundamentalnim istraživanjima, koja treba značajno da doprinesu rešavanju nekih bitnih razvojnih problema Republike (kao, na primer, proizvodnje hrane, problema sirovina, energetike, da navedemo samo neke). Takva fundamentalna istraživanja u prirodnim naukama, koja su kompe-tentna i na svetskom nivou, treba da dobiju odgovarajući status, ne očekujući od njih da odmah donose revolucionarna dostignuća, već da nas obaveštavaju o najnovijim is-traživanjima, metodama i mogućnostima primene. ‡ U pogledu neposredne saradnje ovih nauka sa privredom, tehničko-tehnološke usluge nikako nisu jedini kanal kroz koji znanje iz prirodnih nauka treba da dopire u privredu. Prirodnjaci bi, zapravo, bili najefikasnije iskorišćeni kao saradnici u multidisciplinarnim istraživanjima koja su inače upravljena prema onim osnovnim potrebama koje je naša zajednica definisala (proizvodnja hrane, problem sirovina i rad na novim materijalima, energetika, očuvanje čovekove okoline, sistemi i informatika itd). U dosadašnjem načinu vođenja naučne politike i njenog finansiranja strogo po naučnim područjima, ovakav najefikasniji vid saradnje sa prirodnjacima nije mo-gao da dođe do izražaja. Kao što je sve širi front onih naučnih istraživanja i prakse u kojima su korišćenje matematike i učešće matematičarâ postali neophodni (ekonomske na-uke, metodologija, biologija, sociologija, lingvistika itd), i kao što se često do-gađalo da primenu u drugim naukama, ili u praksi, nađu upravo one discipline koje su dugo vremena bile daleko od ma kakve primene (kao na primer, matemati-čka logika), tako se čini da je sada veoma aktuelno i da obećava različite moguć-nosti korišćenja ‡ primera radi da to spomenemo ‡ proučavanje strukturno složenih fizičkih sistema, numerička analiza i programiranje, novi pravci raz-voja matematičke logike itd. (...)

398

V. Projekcija razvoja naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji za period 1976-1980. 1. Polazne teorijske postavke Razvoj nauke, kao najprogresivnije sfere društvene aktivnosti, određuju u osnovi četiri faktora: ‡ veličina izdataka za naučnoistraživački rad; ‡ broj naučnih radnika i istraživača; ‡ broj završenih istraživačkih radova; i ‡ broj naučnih otkrića i pronalazaka. Sprovedena empirijska istraživanja su pokazala da je razvoj nauke i nauč-noistraživačkog rada u dugoročnom periodu u razvijenijim zemljama sveta rastao po eksponencijalnoj stopi, čija se zakonomernost izražava u sledećem vidu: t/m u =b.2 , gde je: y = početni obim (nivo) pokazatelja, b = završni obim (nivo) pokazatelja, t = vreme od početnog do završnog momenta i m= razmak vremena u kojem se odnosni pokazatelj udvostručava. Pretpostavimo da je t jednako za sve pokazatelje. Tada će li ‡ tempo rasta svakog odvojenog pokazatelja (i = 1, 2, ..., n) ‡ biti obratno proporcionalan mi. To, drugim rečima, znači: ako je period udvajanja pokazatelja manji, viši je tempo nje-govog rasta. Na toj osnovi mogućno je sprovesti rangiranje pokazatelja, raspoređu-jući ih po redu sniženja li, što znači rasta mi. Sprovedena empirijska istraživa-nja u međunarodnim razmerama ukazuju na sledeće zakonomernosti u rangiranju po-kazatelja koji određuju razvojnu dinamiku nauke: 1 Period udvajanja godinama) m1 m2 m3 m4

1

‡ ‡ ‡ ‡

6-8 8-10 10-12 12-15

(u

Pokazatelji razvoja nauke Rashodi na nauku (u1) Broj istraživača (u2) Broj završenih radova (u3) Broj otkrića i pronalazaka (u 4)

Detaljnija istraživanja pokazuju da se javlja izvesna saturacija (zasićenje) ovih trendova kad odva-janja za nauku dostignu visinu od oko 3% od društvenog proizvoda. Međutim, za Srbiju se ovi tren-dovi mogu primeniti, jer je u Srbiji odvajanje za nauku dostiglo jedva 1% od društvenog proizvoda.

399

U narednom periodu treba očekivati dalje skraćenje perioda m3‡m4; u protivnom slučaju razvoj nauke bi bio usporen. Verovatno da će doći i do novih odnosa u skraćenjima perioda između pomenutih pokazatelja razvoja nauke, pa su stoga potrebna stalna istraživanja razvoja nauke da bi se u njenim razvojnim toko-vima otkrile nove zakonomernosti. Ova razmatranja ukazuju na jednu važnu pojavu: tempo razvoja tehnike brži je od rasta proizvodnje, dok se nauka razvija brže od tehnike. Ova kvalitativna analiza, naravno, ne opredeljuje u kojoj meri razvoj nauke treba da bude brži od tempa razvoja proizvodnje, ali ona definiše postojanje određene veze između raz-voja nauke i rasta proizvodnje. Ako početni obim (nivo) proizvodnje i nauke ozna-čimo sa h i u, a završni obim (nivo) sa a i b, na osnovu prethodne analize mogućno je obrazovati sledeći odnos: x : a < y : b. Ovaj odnos poslužiće nam kao polazna osnova za model globalne projekci-je razvoja nauke u Srbiji za naredni period 1976-1980. Obim društvene proizvo-dnje, kao što je već uobičajeno, prikazaćemo kretanjem društvenog proizvoda, a za razvoj nauke koristićemo prvi napred navedeni pokazatelj ‡ ukupne rashode za naučnoistraživački rad. Od ostalih pokazatelja razvoja nauke u daljoj razradi modela koristićemo samo dva, i to: ‡ kretanje broja uslovnih istraživača i ‡ kretanje rashodâ na investicije za proširenje i kvalitativno poboljšanje materijalno-tehničke baze nauke.

2. Razrada modela za globalnu projekciju razvoja nauke u periodu 1976-1980. Da bi model mogao postati operativan, potrebno je da se prethodno empi-rijski odredi optimalna razlika između stope rasta društvenog proizvoda i sto-pe rasta izdataka za naučnoistraživački rad u Srbiji za naredni period. Pretho-dni trendovi kretanja izdataka za nauku u našoj zemlji mogu biti samo delimično relevantni, s obzirom na stagnirajući odnos između izdataka za razvoj nauke i kretanja društvene proizvodnje u prethodnom periodu. Zbog toga smo prikupili podatke za osam zemalja za dekadu 1955-1965, koja se karakteriše normalnim trendovima rasta proizvodnje, zaposlenosti i dohotka, kao i odsustvom većih inflacionih tokova. Tabela br. 14: Prosečne godišnje stope rasta izdataka za NIR i nacionalnog dohotka (period 1955-1965, u %)

400

Japan Francuska SSSR SR Nemačka SAD ^ehoslovačka Poljska Velika Britanija

Izdaci za NIR

Nac. dohodak

Koeficijent

22,7 19,9 19,4 16,9 12,7 10,8 10,2 9,5

9,6 5,1 7,6 6,2 3,4 4,5 6,4 3,1

2,35 3,90 2,55 2,60 3,75 2,40 1,59 3,07

401

Prilikom korišćenja gorepomenutih empirijskih pokazatelja, potrebno je imati u vidu tri momenta: ‡ stepen razvijenosti pojedinih privreda, tj. visinu nacionalnog dohotka po 1 stanovniku; ‡ veličinu pojedinih zemalja i njihove ambicije na vojnom i političkom planu; ‡ dostignuti nivo izdataka na istraživački rad, tj. procent odvajanja od nacionalnog dohotka za tu svrhu. 2 Sve navedene zemlje, sem Poljske, imaju nacionalni dohodak po stanovniku dva i više puta veći od Jugoslavije. Istovremeno, sve ove zemlje u pomenutom pe-riodu odvajale su 1,5-3% od nacionalnog dohotka za potrebe naučnoistraživačkog rada. Posebno treba imati u vidu da su u SFRJ i Srbiji izdaci po 1 istraživaču bili 3-4 puta niži nego u razvijenim zemljama, kako je to već utvrđeno u ana-litičkim razmatranjima obuhvaćenim u poglavlju II ovoga rada. Napominjemo da je u petogodišnjim planovima socijalističkih zemalja za period 1971-1975. predvi-đen sledeći procenat odvajanja od nacionalnog dohotka za istraživačku delatnost: DR Nemačka 3%, NR Bugarska 2,2%, NR Mađarska 2,3%, SR ^ehoslovačka 3,7%, NR Poljska 2% i SSSR 4%. Imajući u vidu stagnirajući trend razvoja nauke na području Srbije u poslednje vreme, kao i prelomnu ulogu koju ona treba da ima u narednom periodu, ocenjeno je da u periodu 1976-1980. godine treba da se obezbedi izvestan porast izdataka za naučnoistraživački rad, kako od strane Republičke i posebnih inte-resnih zajednica za nauku, tako i od strane ostalih korisnika naučnoistraživa-čkih usluga, a naročito od strane privrede putem neposrednog ugovaranja. Samo na taj način ima svrhe očekivati da će ambiciozna prosečna godišnja stopa rasta društvenog proizvoda od 7-8% godišnje moći sa uspehom da se ostvari i da će jačanje naučnoistraživačke aktivnosti u Srbiji moći da obezbedi da se u ovom periodu znatnije podigne proizvodnost rada i efikasnost korišćenja fiksnih fondova, što će u krajnjoj liniji podstaći povećanu akumulativnost ukupne (i društvene i individualne) proizvodnje. Sprovedena uporedna istraživanja razvoja naučnoistraživačke aktivnosti u razvijenim socijalističkim i zapadnim zemljama pokazala su da baš "investicije" u naučnoistraživačku aktivnost i njihova dinamika predodređiva-li tempo rasta istraživačkih kadrova i efikasnost primene nauke u praksi. Ovo naročito zato što je povećanje broja istraživačkog kadra, naročito u industriji, moguće rešiti i brzim procesom usmeravanja nadarenih stručnjaka na istraživačke poslove, a sem toga uvek postoji znatan broj mladih kadrova na fakultetima koji se mogu u većem broju angažovati na istraživačkim aktivnostima u toku i odmah posle završenih studija. * * 2

402

*

S obzirom da u našem modelu uvodimo kategoriju društvenog proizvoda, čija je stopa rasta po pravilu nešto viša od stope rasta nacionalnog dohotka, valja imati u vidu i to da prikazani koeficijenti treba da budu nešto niži (za 0,3-0,5 poena) kad je u pitanju društveni proizvod.

Polazeći od gornjih analitičkih parametara, a imajući u vidu neophodnost da izdaci za istraživački rad rastu brže u odnosu na dinamiku rasta društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka, kao i da stopa rasta izdataka za istraživački rad treba da bude viša od stope rasta istraživačkog kadra, daju se dve varijante projekcije razvoja istraživačke delatnosti u Srbiji za period 1976-1980. Varijanta A: koja se odlikuje usvajanjem opštih trendova razvojne dinamike naučnoistraživačkih aktivnosti u zemljama koje ulaze u višu fazu indu-strijalizacije, kakav je slučaj i sa privredom u Srbiji; s tim što su stope rasta ograničene realnim graničnim koeficijentima. Varijanta B: koja uzima u obzir izvesne specifičnosti razvoja nauke u Sr-biji: nedovoljnu iskorišćenost postojećih naučnoistraživačkih potencijala, problem sporog prihvatanja nauke od strane privrede i društva, pitanje nedovoljno brzog trenda obrazovanja mlađih naučnih istraživača, i drugo. (...) Podaci za više zemalja o odnosu kod izdvajanja sredstava za investicije pokazuju da postoje mnogi pokazatelji koji upućuju na to da se 1012% od ukupnih sredstava namenjenih istraživačkoj delatnosti odvaja za potrebe proširenja ma-terijalno-tehničke osnove istraživačke aktivnosti. 3 S obzirom na nizak nivo mate-rijalno-tehničke opremljenosti naučnoistraživačkih organizacija i jedinica u Srbiji, smatra se da bi pomenuti postotak kod nas trebalo da bude nešto viši, da bi se krajem narednog petogodišta zadržao na oko 12%. Povećanje materijalnih ulaganja za razvoj naučnoistraživačke delatnosti zahteva da se paralelno obezbedi racionalno i efikasno usmeravanje investi-cija na one naučnoistraživačke organizacije i jedinice koje će: ‡ obezbediti da se naučnoistraživačka oprema koristi u potpunosti i neprekidno, uz postizanje odgovarajućih istraživačkih učinaka; ‡ omogućiti da se oprema koristi prvenstveno u multidisciplinarnim istraživanjima, odnosno da nabavljenu opremu mogu da koriste i druge naučnoistra-živačke organizacije; ‡ nabaviti istraživačku opremu najsavremenijih standarda i istraživačkih performansi; ‡ pružiti garancije da je reč o investicijama koje trajnije rešavaju neophodne razvojne potrebe naučnoistraživačkih organizacija (kad su u pitanju zgrade ili inventar); i ‡ pokazati da su, na bazi odobrenih investicionih sredstava, predviđeni takvi istraživački efekti, koji će u razumnom roku omogućiti povraćaj uloženih sredstava. Biće, stoga, potrebno da se kod programiranja istraživačkih prioriteta detaljnije razradi posebna metodologija za izbor investicionih prioriteta u pojedinim područjima naučnoistraživačke delatnosti, ili za pojedine investicione namene. (...)

3

Videti: "Etude du co«t des activités de recherche en 1972", Le ProgrÉs Scientifiljue, No. 172/1974.

403

Treba, na kraju, imati u vidu i to da razvoj nauke ne može biti određen samo činiocima kvantitativne prirode. ^itav niz kvalitativnih faktora, a pre svega institucionalno-organizacionih, stvaranje pogodne društvene klime za razvoj i korišćenje naučnoistraživačke aktivnosti, instrumenti privrednog sistema itd. mogu da deluju usporavajuće ili podstičuće na ostvarenje željenih razvojnih tokova nauke i njene uspešne primene u praksi. Međutim, napred izložene kvantitativne projekcije imaju svoj određeni značaj samo kao globalni planski indikatori razvoja naučnoistraživačke delatnosti u narednom periodu i kao od-ređujući preduslov za ostvarenje prognozirane stope rasta društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka, s tim što su, u isto vreme, uslovljene ostvarenjem pred-viđene stope rasta materijalne proizvodnje. Pri tome kod određivanja zadataka i ciljeva naučne politike moraju se uzeti u obzir i sve ostale sprovedene kvalita-tivne analize i razmatranja.

404

VI. Završna razmatranja o zadacima i ciljevima razvoja nauke i naučnoistraživačkog rada u Srbiji u periodu 1976-1980. godine 1. U narednoj fazi društveno-ekonomskog razvoja Srbije i naše zemlje u celini, dva osnovna faktora u velikoj meri će opredeljivati karakter, tempo i kva-litet razvojnih tokova. To su, prvo, izgradnja novih i sve složenijih proizvodnih odnosa na bazi viših oblika organizovanja privrede i, drugo, uključivanje na sve širem planu nauke i naučnoistraživačkog rada u sve sfere ekonomske i van-ekonomske aktivnosti društva. Za stimulisanje i usmeravanje ovih novih procesa, bilo bi potrebno da se što pre sačini zajednička dugoročna naučna politi-ka, kao i da se unaprede sve one veze između nauke, privrede i društva koje će omo-gućiti da se rezulati naučnih istraživanja što brže i što efikasnije primene u praksi. 2. Za Srbiju je od posebnog značaja ubrzanje procesa povezivanja nauke sa ostalim društvenim podsistemima, a naročito sa privredom. Srbija raspolaže značajnim naučnim potencijalom, i u predstojećem periodu bi trebalo ubrzati pro-ces oživotvorenja interesnih zajednica za naučnu delatnost, da bi se ovaj zna-čajni razvojni potencijal u punoj meri aktivirao na ostvarenju postavljenih ciljeva i zadataka novog petogodišnjeg plana Republike i SFRJ za period 1976-1980. 3. U cilju što efikasnijeg korišćenja ovako značajnih naučnoistraživačkih kapaciteta trebalo bi pomoći intenzivnijem uključivanju nauke u sve sfere društvene reprodukcije, kao i u vanprivrednu sferu, a posebno preduzeti odgova-rajuće usmeravajuće i organizacione mere da se otpočne sa izvozom znanja i istra-živačkih usluga u inostranstvo, naročito u zemlje u razvoju. U tom pogledu bilo bi korisno podsticati obrazovanje snažnijih udruženih organiza-ma u koje bi bile uključene naučnoistraživačke organizacije, proizvodno-projektne organiza-cije, banke i druga preduzeća, radi zajedničkog nastupa na inostranim tržištima. Na taj način bi se omogućili dalji prodori naše nauke u naučno-tehničkoj i poslovnoj saradnji sa zemljama u razvoju, s tim što bi prisustvo naučnoistraživa-čkog faktora obezbedilo i trajnije i pouzdanije učinke razvoja saradnje SR Srbi-je i cele naše zemlje sa inostranim partnerima. 4. Nauka i naučnoistraživački rad može u narednom periodu da postigne optimalne učinke samo ukoliko bude svestrano prihvaćen od samih neposrednih proizvođača u pogonima. Zbog toga je potrebno da se izgradi celovit sistem stimu-lacije novatorstva i racionalizatorstva, sa njihovim uključivanjem u složeni tok industrijskih inovacija i naučnoistraživačke aktivnosti. Takođe bi trebalo da se sa više širine priđe organizovanju istraživačkih i razvojnih jedinica u preduzećima, kao i da se inženjerskostručni kadar u većoj meri usmeri na istra-živačko-stvaralačke poslove.

405

5. Naučnoistraživačka aktivnost na Univerzitetu treba da postane osnov-ni metod stručnog uzdizanja mladih obdarenih kadrova. [irokim otvaranjem prema privredi i društvu, u aktivnoj saradnji sa udruženom privredom, Uni-verzitet u Srbiji treba da usmeri svoju obrazovnu i istraživačku aktivnost pr-venstveno ka ostvarivanju postavljenih ciljeva i zadataka društveno-ekonomskog razvoja Republike i zemlje u celini. 6. Veoma je važno sprovesti široku popularizaciju nauke i naučnoistraživačke delatnosti. Treba pojačati aktivnosti postojećih i stvoriti nova na-učna društva, klubove, seminare itd. svuda gde se za to javi interes, naročito među omladinom. Društvo bi trebalo aktivno da pomaže ove procese i da stvori opšte pogodnosti da nauka i njeni rezultati budu dostupni svakome. 7. Valjalo bi svestranije i brže prići analizi problematike odnosa privrednog sistema i nauke, a naročito na sektoru proširene reprodukcije. Treba težiti da se oblikuju dugoročni i stabilni instrumenti sistema finansiranja naučnoistraživačke delatnosti; to bi takođe obezbedilo da se razvoj nauke, kao i svih drugih delatnosti, odvija na proširenoj osnovi. 8. Predviđenu visoku stopu rasta društvenog proizvoda u Srbiji u narednom razdoblju biće mogućno ostvariti samo ukoliko se, selektivnom politikom, sredstva i napori radnih ljudi usmere na ključne probleme razvoja, što mora biti slučaj i sa naučnoistraživačkom aktivnošću. Pri tome se mora ostvariti harmoničan odnos istraživačkih napora u sfe-ri materijalnih i nematerijalnih činilaca (s obzirom na značaj kulturnog i um-nog progresa u društvu). Takođe je neophodno uspostaviti naučno odgovarajući odnos između fundamentalnih, primenjenih i razvojnih istraživanja, sa težnjom da se obezbedi prikladno funkcionisanje celovitog i efikasnog naučnog ciklusa. Vodilo bi se posebno računa o tome da se neprekidno vrše ona fundamentalna istraživanja koja će obezbediti neophodan naučni temelj za razvoj same nauke. Trebalo bi ubrzati i učiniti daleko efikasnijim industrijska primenje-norazvojna istraživanja; ta istraživanja treba naročito da dođu do izražaja u onim industrijskim sektorima koji svoj brzi razvoj zasnivaju na širokom korišćenju činilaca naučno-tehničkog progresa. 9. Naučnoistraživačka aktivnost u Srbiji trebalo bi da u narednom periodu u daleko većoj meri koristi raznovrsne oblike unutrašnje i spoljašnje naučne i istraživačke saradnje. Naročito bi bilo od interesa obrazovanje mešovitih is-traživačkih timova, što doprinosi bržem transferu znanja i istraživačkih re-zultata kako na unutrašnjem planu, tako i kada je reč o saradnji sa međunarodnim i inostranim naučnim i istraživačkim institucijama. 10. Problematici transfera tehnologije valja posvetiti posebnu pažnju. Pri tom treba voditi politiku prvenstvenog oslanjanja na sopstvene mogućnosti kreiranja i uvođenja nove tehnologije, s tim što bi se uvozila samo ona visokokva-litetna i perspektivna nova tehnologija koja u našoj zemlji još nije osvojena. Kod uvoza nove tehnologije treba obezbediti njeno korišćenje na ši-roj osnovi (difuziju) u celoj zemlji, a posebnim merama pomagati izvoz naše nove tehno-logije u druge zemlje, a naročito u zemlje u razvoju.

406

U vezi sa problematikom transfera i uvođenja nove tehnologije treba pod-sticati razvoj novih naučnih disciplina koje naučnim metodama pokušavaju da predvide tehnološke promene u budućnosti, kao i da ocene sve poželjne i nepo-željne efekte prilikom uvođenja novih tehnologija. 11. Razvojni ciljevi i zadaci za naredni petogodišnji period opredeljuju i prioritetne pravce u angažovanju nauke i naučnoistraživačkog rada. Sumirani u nekoliko osnovnih kategorija, ovi prioriteti bi svakako trebalo da obuhvate: (...) 12. Promene od akademskog ka funkcionalnom karakteru nauke i naučnois-traživačke delatnosti zahtevaće kvalitativne promene i u metodama programira-nja i finansiranja naučnoistraživačke aktivnosti. Ove promene naročito treba da dođu do izražaja u okviru nove Republičke zajednice nauke, koja bi trebalo da pređe od pretežno parcijalnog finansiranja naučnih projekata, na finansiranje kompleksnijih istraživačkih zahvata čiji određeni rezultati mogu biti podloga za donošenje dugoročnijih razvojnih odluka na svim nivoima odlučivanja. 13. Iznalaženje optimalnih odluka iz aspekta dugoročnijeg saglédanja budućnosti treba da bude zasnovano na naučnim istraživanja multidisciplinarnog karaktera. Zbog toga će u narednom periodu naučnoistraživačke organizacije i univerziteti sve više pažnje morati da poklanjaju naučno povezanim istraživa-čkim programima složenog karaktera, obezbeđujući tako sebi dugoročno i sta-bilno mesto u istraživačkoj aktivnosti. Ovakva nova koncepcija u programiranju naučnoistraživačke aktivnosti zahtevaće i stvaranje novih metodološko-orga-nizacionih pristupa kako prilikom definisanja programsko-istraživačkih zada-taka, tako i prilikom postavljanja kriterijuma i načina za raspodelu sredstava namenjenih istraživačkoj delatnosti. 14. U narednom periodu treba da se obezbedi kako dalji razvoj same nauke uopšte, tako i otvaranje novih naučnih disciplina koje su od izrazitog interesa za istraživanje specifičnih razvojnih problema u Srbiji. U tom smislu treba, reci-mo, posebno razvijati novu naučnu disciplinu "sociotehniku", koja se bavi istra-živanjem funkcionalnosti i disfunkcionalnosti društvenih organizacija i institucija. Takođe treba težiti tome da se naučnoistraživačka efikasnost podstiče povećanjem pokretljivosti naučnog kadra, kao i korenitijom promenom starosne strukture toga kadra u pravcu smelijeg angažovanja mlađih istraživačkih ra-dnika. 15. Bilo bi potrebno ubrzati integracione procese u naučnoistraživačkoj delatnosti i podsticati obrazovanje jačih i materijalno-tehnički bolje opremljenih istraživačkih institucija. Takođe treba ispitati mogućnosti stva-ra-nja zajedničkih istraživačkih institucija sa partnerima iz pokrajina i drugih republika. 16. Izneti zadaci i pravci razvoja nauke i naučnoistraživačkog rada u Srbiji u periodu 1976-1980. iziskivaće dalji razvoj naučnog potencijala, znatnije povećanje efikasnosti istraživačkog rada, kao i obezbeđivanje potrebnih finan-sijskih sredstava za proširenje materijalno-tehničke baze i za stabilno funkci-onisanje istraživačke aktivnosti.

407

Za period 1976-1980. predviđamo: a) da se ukupni izdaci za naučnoistraživačku delatnost povećaju u Srbiji od 1,30% od društvenog proizvoda u 1975, na najmanje 1,78% od društvenog proiz-voda u 1980. godini, s tim što bi optimalni parametar bio nešto preko 2%; b) da se od ukupnih izdataka za naučnoistraživačku delatnost odvaja 12-15% za potrebe investicija, s tim što ova stopa treba da bude viša u početnom periodu; v) da se broj istraživača (preračunato na istraživače sa punim radnim vremenom) u Srbiji poveća od sadašnjih 6.300 na oko 8.100 u 1980. godini, po prvoj, odnosno na oko 10.000 po drugoj našoj varijanti. 17. Proces povezivanja nauke sa ostalim društvenim podsistemima, a naro-čito sa privredom, uslovljen je mnogostrukim dejstvom i objektivnih i subjektiv-nih činilaca. U narednom periodu biće potrebno da se sistematski istražuju raz-vojni procesi nauke i naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji kako bi se blago-vremeno definisali problemi u razvoju nauke i iznašli novi putevi i metodi za njihovo razrešavanje.

408

BIBLIOGRAFSKI PODACI O OBJAVljENIM RADOVIMA "Glavni tokovi u savremenoj filozofiji nauke", Anthropos, ljubljana, god. XIV, št. III-VI/1984, str. 185-190. (pod naslovom: "Glavni tokovi v sodobni filozofiji znanosti"); u delimično izmenjenom obliku i kao: "Uvod", Hipoteze i saznanje, Nolit, Beograd, 1984, str. 9-16. (Cf. i: "Filozofija nauke danas", predgovor za: St. Novaković /prir./, Filozofija nauke u prvoj polovini HH veka, Institut za filozofiju Filozof-skog fakulteta, Beograd, 1997, str. 3-14.) "Filosofija nauke u Velikoj Britaniji", Filozofija, Beograd, god. VII, br. 4, 1963, str. 23-39. "Savremena američka filosofska situacija", Filozofija, god. H, br. 1, 1966, str. 111124. "Neke osnovne karakteristike filosofije Xorxa Edvarda Mura", Filozofija, god. III, br. 3-4, 1959, str. 148-152; "The Commonplace Book of G. E. Moore, 1919-1953, 412, London 1963" (prikaz), Filozofija, god. VI, br. 4, 1962, str. 117-118; "Kritičko izlaganje osnov-nih tema filo-zofije X. E. Mura (Alan R. njhite, G. E. Moore. A Critical Exposition, Oxford, Basil Blacknjell, 1958, 226 pp.)" (prikaz), Filozofija, god. III, br. 3-4, 1959, str. 168-169. "Kardinalni problem filosofije" u Vitgenštajnovom Traktatu", Filozofija, god. VIII, br. 2, 1964, str. 61-72; "Za bolje razumevanje Vitgenštajna", Filozo-fija, god. IV, br. 2, 1960, str. 139-142; "Vitgenštajnov »Traktat«", Politika, 21. V 1961, str. 16; "Filosofska istraživanja" (prikaz), Politika, 25. I 1970, str. 18. (Cf. i: Problem razgraničenja nauke i metafizika u savremenoj empirističkoj filosofiji, Institut društvenih nauka, Beograd, 1965, str. 28-42.) "Od epistemologije ka metafizici", predgovor za: Alfred Nort Vajthed, Nauka i moderni svet, Nolit, Beograd, 1969 ("Značajan ogled iz filosofije nauke", str. 9-25); Filozofija, god. XIV, br. 1, 1970, str. 145-155; "A. N. Vajthed: Proces i realnost" (prikaz), Politika, 20. VII 1969, str. 18. "Filosofske teme Karla Popera", Savremene filozofske teme, god. II, sv. 2, 1961, str. 49-66; "Metodološka i filozofska gledišta Karla Popera", predgovor za: Poper, Logika naučnog otkrića, Nolit, Beograd, 1973, str. 1139; "Poperovo shvatanje istine", Danas, Beograd, br. 34, 29. VIII 1962; "Karl Popper, Conjectures and Refutations, 412, London 1963" (prikaz), Filozofija, god. VII, br. 2, 1963, str. 105-110; "M. Bunge (ed.), The Critical Approach to Science and Philosophy, 480, Nenj York 1964" (prikaz), Filosofija, god. XV, br. 2, 1969, str. 233-239. (Cf. i: Problem razgraničenja nauke i metafizike..., str. 115-128; i: "Naučni realizam i kritički racionalizam", Theoria, god. HHH, br. 3-4, 1987, str. 63-72; pre-štampano kao uvod za: Novaković /prir./, Naučni realizam i antirealizam u savreme-noj metodologiji, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1998.) "Poperov pokušaj razgraničenja nauke i metafizike", u zborniku Nauka i filozofija, knj. I, Institut društvenih nauka, Beograd, 1963, str. 245-276. "Poperova kritika marksizma", Savremene filozofske teme, god. H, br. 1-2, 1969, str. 87-98.

409

"Nije li Poper najbolji marksista? (Komentar na prilog F. Ejdlina)", Sociologija, god. XXVII, br. 3, 1985, str. 407-415; na engleskom: "Comments on Eidlin's 'Isn't Popper the Best Marxist'", Nenjsletter, Guelph, Ontario, No. 1-2/1984, pp. 32-35. "Revolucija i utopija u marksizmu i u kritičkom racionalizmu" (posthumno), Theoria, god. XXXV, br. 2, 1992, str. 7-18; "On Ideological Rationalization", A Com-mentary, in: Tolerance and Revolution, eds. Paul Kurtz and Svetozar Stojanoviæ, Philo-sophical Society of Serbia, Beograd, 1970, pp. 51-52.

410

Mogućnosti i ograničenja razvoja nauke i tehnologije ("Neki problemi programiranja dugoročnog razvoja nauke", "Koncepcija naučnog predviđanja i neki metodološki problemi savremene futurologije", "Savremene kritike nauke i tehnologije", "Neke specifične mogućnosti i ograničenja rasta na-uke u malim zemljama u razvoju", "Strategija razvoja nauke i naučna politi-ka", "Odabrana neposredno relevantna literatura") čini izbor iz šapiro-grafisanih spisa/elaboratâ u izdanju Ekonomskog instituta u Beogradu: ‡ Mogućnosti i ograničenja razvoja nauke i tehnologije, 1977, 59 str. ‡ Dugoročni program razvoja nauke u Srbiji (do 1985/1990), koautori Stevan Blagojević, Dušan Tomić, Relja Drakulić, 1977, 53 str. + aneks ‡ "Osnovni kompleksi problema za dugoročno istraživanje na području razvoja nauke i tehničkog progresa (nauka o nauci)", 6 str. "Nauka o nauci na Univerzitetu u Saseksu", Ekonomska misao, god. IX, br. 3, 1976, str. 130-135. "Polazne osnove za formulisanje buduće politike naučnih kadrova u Srbiji van pokrajina", III tom studije Naučna politika u Srbiji van pokrajina u periodu 1976-1980... Polazne osnove naučne politike u Srbiji (1976-1980), koautor Stevan Blagojević, Ekonomski institut, Beograd, 1977, 170 str. (izostavljeni manje teorijski za-nimljivi ili činjenički zastareli delovi označeni su tačkicama u zagradama) ‡ Naučna politika u Srbiji van pokrajina u periodu 1976-1980, prethodna globalna projekcija, I-II, koautor Stevan Blagojević, 1975, 250 str. ‡ Naučna politika u SAP Vojvodini u periodu 1976-1985, knj. I-II, koautori Stevan Blagojević i Relja Drakulić, 1976, 137+ 113 str. ‡ Naučna politika u Srbiji van pokrajina u periodu 1976-1980 , I-IV, koautori Stevan Blagojević, Relja Drakulić, Vlastimir Matejić, Rikard Lang, Ines Veslej-Tanasković, 1975, 264 str. (I: Analiza prethodnih trendova i opštih projekcija razvoja naučno-istraživačke delatnosti u Srbiji van pokrajina u periodu 1976-1980, 118 str; II: Odnos nauke i privrednog sistema, 60 str; III: Polazne osnove za formu-lisanje buduće politike naučnih kadrova u Srbiji van pokrajina, 37 str; IV: Opšti pogled na buduće međuveze informatike i naučne politike u Srbiji van pokrajina, 49 str.) ‡ Naučna politika u SAP Vojvodini u periodu 1976-1985, koautori: St. Blagojević, V. Matejić, R. Lang, I. Veslej-Tanasković, 1976, 87 str. "Projekcija razvoja naučnoistraživačkih kadrova u Vojvodini", odlomak iz šapirografisanih elaborata pod naslovima: ‡ Dosadašnji razvoj, tekuće stanje, usavršavanje i globalna projekcija razvoja naučno-istraživačkih kadrova u SR Srbiji (uže područje), opšta (svodna) studija, koautori Uroš Tomin, Vlastimir Matejić, Dragiša Maksimović, 1974, 90 str. (III deo: "Pripremanje i razvoj naučnoistraživačkih kadrova", 17 str. i IV deo: "Projekcija razvoja naučnoistraživačkih kadrova do 1986. godine", koautor Uroš Tomin, 37 str.)

411

‡ Dosadašnji razvoj, tekuće stanje, usavršavanje i globalna projekcija razvoja naučno-istraživačkih kadrova u SAP Vojvodini, opšta (svodna) studija, 1975, 60 str.

412

NAPOMENA O OVOJ KnjIZI Ovo je prvi tom izabranih radova profesora Staniše Novakovića, koji obu-hvata uglavnom spise nastale tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Razlog za njihovo ponovno objavljivanje predstavlja to što su oni, iako su posvećeni tema-ma i ličnostima koje su u našoj sredini umnogome zapostavljene, do sada bili rasuti po časopisima, danas već teško nabavljivim, i stoga prilično nedostupni široj stručnoj javnosti. Knjiga je podeljena na tri tematske celine ‡ u prvoj se nalaze tekstovi posve-ćeni ključnim figurama ovovekovne analitičke filozofije i filozofije nauke, kao i pregledi glavnih orijentacija u američkoj i britanskoj metodologiji nauke. U drugom delu su grupisani radovi posvećeni Karlu Poperu i kritičkom raciona-lizmu uopšte, jednoj od najuticajnijih struja u današnjoj metodologiji. U njima prof. Novaković izlaže temeljne ideje ovog usmerenja i navodi neke nagoveštaje daljeg usavršavanja ove pozicije. Treba napomenuti da se autor ovim metodolo-škim pravcem bavio duže od dvadeset godina, te da je verovatno naš najbolji po-znavalac kritičkog racionalizma, što je i pokazao u svojim brojnim člancima i knjigama. Treću celinu čine studije iz nauke o nauci, u kojima se najviše pažnje obraća na strateške aspekte razvoja nauke i istražuju modeli organizacije naučnog istra-živanja. Iako su ovde preštampani radovi iz oblasti nauke o nauci i organizacije nauke napisani pre tridesetak godina, zbog značaja i oskudice literature * iz ove problematike, oni ni danas nisu izgubili na aktuelnosti, upravo zbog toga što se i danas naša nacionalna nauka nalazi pred istim izazovima kao i pre dve-tri dece-nije. Sveobuhvatnost proučavanja ove materije ogleda se i u tome što je autor u ovim izučavanjima ko-ristio širok spektar saznanja iz sociologije, ekonomije, socijalnog planiranja i brojnih drugih oblasti, iz čega je proisteklo dugoročno i strateško viđenje naučne strategije i politike.

*

U poslednje tri decenije izašlo je, ako se izuzmu kolektivni radovi (uz učešće prof. Novakovića) tima Ekonomskog instituta, svega nekoliko teorijskih monografija s ovom tematikom: Uroš Tomin, Uvod u nauku o nauci, Ekonomski institut, Beograd, 1974; Stevan Blagojević, Naučni i tehnički progres. Studije i ogledi, Ekonomski institut, Beograd, 1978; Bogdan Pilić, Finansiranje nauke, IND, Beograd, 1975; Predrag Radivojević, Organizacija nauke, Naučna knjiga, Beograd, 1981.

413

Pojedini odeljci u ovoj zbirci komponovani su od nekoliko ranije objavlje-nih radova (što je naznačeno u bibliografskom pregledu), a izostavljali su se sadr-žaji koji su izgubili na aktuelnosti ili nemaju teorijski značaj, kao i u slučaje-vima kada bi dolazilo do ponavljanj â (koja se, međutim, nisu mogla potpuno izbeći). Tekst knjige su redi-govali i delimično stilski modifikovali Bojana Novaković i Aleksandar Gordić (pri čemu su svi redaktorski umeci u zagradama i označeni zvezdicom, a, osim u bibliografiji, izvršeno je ujednačavanje u pogledu reči "filozofija" i sličnih). U drugom tomu, koji će uključiti prvenstveno problemske radove iz filosofije i metodologije nauke, nalaziće se i potpuna bibliografija prof. Novakovića, što će omogućiti detaljno upoređivanje s izvornim tekstovima.

414

SADR@AJ PRVI DEO ‡ PRAVCI U SAVREMENOJ FILOZOFIJI NAUKE Glavni tokovi u savremenoj filozofiji nauke Filozofija nauke u Velikoj Britaniji Savremena američka filozofska situacija Neke osnovne karakteristike filozofije Xorxa Edvarda Mura (Kritičko izlaganje osnovnih tema filozofije X. E. Mura) "Kardinalni problem filozofije" u Vitgenštajnovom Traktatu (Za bolje razumevanje Vitgenštajna) 46 Od epistemologije ka metafizici (Povodom Vajthedove knjige Nauka i moderni svet) DRUGI DEO ‡ KRITI^KI RACIONALIZAM Filozofske teme Karla Popera (Metodološka i filozofska gledišta Karla Popera) Poperov pokušaj razgraničenja nauke i metafizike 108 Poperova kritika marksizma 135 Nije li Poper najbolji marksista? (Komentar na prilog F. Ejdlina) Revolucija i utopija u marksizmu i u kritičkom racionalizmu 150

5 10 25 38

60

71

146

TRE]I DEO ‡ NAUKA O NAUCI Mogućnosti i ograničenja razvoja nauke i tehnologije 163 Neki problemi programiranja dugoročnog razvoja nauke 165 Koncepcija naučnog predviđanja i neki metodološki problemi savremene futurologije 169 Savremene kritike nauke i tehnologije 173 Neke specifične mogućnosti i ograničenja rasta nauke u malim zemljama u razvoju 182 Strategija razvoja nauke i naučna politika 194 Odabrana neposredno relevantna literatura 201 Nauka o nauci na Univerzitetu u Saseksu 203 415

Projekcija razvoja naučnoistraživačkih kadrova u Vojvodini 208 Polazne osnove za formulisanje buduće politike naučnih kadrova u Srbiji van pokrajina 216 Polazne osnove naučne politike u Srbiji 236 I Novo mesto i uloga nauke u društvu 237 II Razvojni trendovi naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji 251 III Odnos nauke i privrednog sistema 261 IV Naučnoistraživačka orijentacija i ključni prioriteti V Projekcija razvoja naučnoistraživačke delatnosti 276 VI Završna razmatranja o zadacima i ciljevima razvoja nauke i naučnoistraživačkog rada u Srbiji u periodu 1976-1980. 281 BIBLIOGRAFSKI PODACI O OBJAVljENIM RADOVIMA NAPOMENA O OVOJ KnjIZI

416

270

284 286

izdanja Instituta za filozofiju - dodati Divnu, Laudana i ovo

417