Sajmon Beket
Šapat mrtvih
Mojim roditeljima, Šili i Frenku Beketu
1
Koža. Najveći ljudski organ, takođe je i najzapostavljeniji. Ona predstavlja osminu ukupne telesne mase i na prosečnom odraslom čoveku pokriva površinu od oko dva kvadratna metra. Koža predstavlja strukturno umetničko delo, gnezdo kapilara, žlezda i živaca koje i prilagođava i štiti. Ona je naša čulna međuveza sa spoljnim svetom, prepreka kod koje naša osobnost – ličnost – prestaje. A deo te osobnosti preostaje čak i u smrti. Kada telo umre, enzimi koje je život držao pod kontrolom polude. Proždiru ćelijske zidove i izazivaju provalu sadržaja tečnosti, koja izlazi do površine, skuplja se ispod slojeva kože i opušta ih. Koža i telo, do tada dva dela jedinstvene celine, počinju da se razdvajaju. Stvaraju se plikovi. Ceo omotač počinje da spada i klizi sa tela kao nepoželjni kaput na letnjem danu. Ipak, čak i mrtva i odbačena, koža zadržava neznatne ostatke one nekadašnje. Čak i sada može da pripoveda priču i čuva tajne. Ako znate da ih tražite.
Erl Bejtmen je ležao na leđima, lica okrenutog suncu. Iznad njega, pticei su kružile plavim nebom Tenesija, bez oblačka, sem traga mlažnjaka koji je lagano nestajao. Erl je uvek voleo sunce. Uživao je u njegovom peckanju na svojoj koži posle celodnevnog pecanja, kao i u načinu na koji njegov sjaj daje novi izgled svemu što dotakne. U Tenesiju je bilo dovoljno sunca, mada je Erl poticao iz Čikaga, čije su hladne zime ostavile doživotnu jezu u njegovim kostima. Pošto se sedamdesetih godina preselio u Memjis, otkrio je da mu močvarna vlaga više prija nego vetrovite ulice rodnog grada. Naravno, kao zubar sa malom praksom, mladom ženom i dvoje male dece o kojima je trebalo brinuti, nije imao vremena da to koristi koliko bi želeo. Svejedno, to je bilo tu. Voleo je i omorinu tenesijanskog leta, tokom koga je povetarac delovao kao vreli flanel, dok je večeri, zajedno sa Kejt i dečacima, provodio u zagušljivom, sparnom i skučenom stanu. Situacija se promenila od tada. Zubarska praksa je procvetala, a stari stan je odavno zamenjen većim i boljim boravištem. Pre dve godine, on i Kejt su se preselili u kuću sa pet spavaćih soba, u dobrom kraju, sa velikim i bujnim zelenim travnjakom na kome su brojni unuci mogli bezbedno da se igraju, dok se jutarnji sunčev sjaj rasipao u malene duge finih kapljica iz prskalice. Na tom travnjaku, znojeći se i proklinjući dok se mučio da pretesteriše jednu suvu granu velikog starog zanoveta, doživeo je srčani napad. Ostavio je testeru i
dalje zaglavljenu u grani drveta i uspeo da napravi nekoliko nesigurnih koraka prema kući, pre nego što ga je bol oborio. U vozilu hitne pomoći, sa maskom za kiseonik na licu, čvrsto je držao Kejt za ruku i pokušavao da je umiri osmehom. U bolnici je nastao uobičajeni užurbani ples medicinskog osoblja, izbezumljeno pripremanje igala i pištanje aparata. Osetio je olakšanje kada su najzad zamukli. Malo kasnije, pošto su potpisani neophodni obrasci i zadovoljena neizbežna birokratija koja nas sve prati od rođenja, Erl je pušten iz bolnice. Sada je bio ispružen na prolećnom suncu. Ležao je nag na drvenom ramu, malo uzdignutom iznad tepiha od livadske trave i lišća. Bio je tu više od nedelju dana, toliko dugo da se meso istopilo, otkrivajući kost i hrskavicu ispod mumifikovane kože. Pramenovi kose još uvek su se zadržali na zadnjem delu lobanje, čije su prazne očne duplje zurile u nebesko plavetnilo. Završio sam merenja i iskoračio iz kaveza od žičane mreže, koja je štitila zubarevo telo od ptica i glodara. Obrisao sam znoj sa čela. Bilo je kasno popodne i, uprkos početku godišnjeg doba, toplo. Proleće te godine nije žurilo, pupoljci su bili nabubreli i teški. Kroz nedelju ili dve izgledaće sjajno, ali zasad, breze i javori u šumama Tenesija još uvek su zadržavali svoje pupoljke, kao da ne žele da ih puste od sebe. Padina na kojoj sam se nalazio, i pored svoje običnosti, bila je gotovo slikovita, mada manje upečatljiva od veličanstvenih venaca Zadimljenih planina koje su se uzdizale u daljini. Ipak, sasvim drugačiji osećaj prirode pogađao je svakoga ko dođe ovamo. Svuda unaokolo ležala su ljudska tela u raznim stadijumima raspadanja. U žbunju, na otvorenom, pod suncem i po senkama; neka novija su bila još uvek naduvena od gasova truljenja, a starija svedena na kost i kožu. Neka su bila skrivena od pogleda, zakopana ili u prtljažnicima automobila. Druga, poput onog koje sam merio, bila su prekrivena mrežom ili lancima, ostavljena poput eksponata neke jezive umetničke postavke. Samo što je svrha ovog mesta bila mnogo ozbiljnija, i kudikamo manje javna. Vratio sam opremu i beležnicu u torbu, pa razmrdao ukočenu ruku. Tanka, bela linija išla mi je preko dlana, tamo gde je bio isečen do kosti, jasno presekavši liniju života. Sasvim prikladno, budući da ju je presekao nož koji mi je prošle godine zamalo okončao život. Stavio sam torbu na rame i ispravio se. Osetio sam jedva primetno žiganje u stomaku, digavši taj teret. Ožiljak ispod rebara potpuno mi je zarastao i kroz nekoliko nedelja moći ću da prestanem da uzimam antibiotike, koje neprekidno uzimam proteklih devet meseci. Do kraja života ću biti osetljiv na infekcije, ali smatram se srećnim jer sam ostao samo bez dela creva uz slezinu. Neki drugi gubici su mi teže pali. Prepustio sam zubara polaganom raspadanju, zaobišao drugo telo koje je, potamnelo i naduveno, ležalo delimično skriveno u žbunju i pošao uzanom stazom
koja je vijugala naniže između drveća. Mlada crnkinja u sivoj hirurškoj bluzi i pantalonama čučala je pored napola skrivenog leša koji je ležao zaklonjen jednim oborenim stablom. Pincetom je sa njega uzimala crve koji su se mrdali i stavljala svakog u posebnu teglu sa poklopcima sa navojem. „Zdravo, Alana”, rekoh. Ona diže pogled i osmehnu mi se, držeći pincetu spremnu. „Zdravo, Dejvide.” ,,Jel’ Tom tu negde?” „Poslednji put sam ga videla dole, kod čistine. I pazi gde staješ”, doviknu za mnom. „Tamo dole u travi je i javni tužilac.” Digao sam ruku pokazujući da shvatam i produžio niz stazu. Išla je uporedo sa visokom žičanom ogradom koja je okruživala nešto manje od jednog hektara šume. Na vrhu žičane ograde stajala je bodljikava žica, a uz nju druga ograda, od drvenih letvi. Velika kapija predstavljala je jedini ulaz i izlaz, i na njoj je stajao veliki oslikan znak. Jasnim crnim slovima pisalo je Institut za antropološka istraživanja, ali bio je poznatiji pod drugim, manje zvaničnim imenom. Većina ljudi ga je jednostavno zvala Farma tela.
Pre nedelju dana stajao sam u popločanom predsoblju svog stana u Londonu, sa spakovanim prtljagom kraj nogu. Spolja, u bledoj prolećnoj zori, čuo se prijatni ptičiji hor. U mislima sam prošao kroz spisak svega što je trebalo da proverim, znajući da sam već sve uradio. Prozori su bili zatvoreni, pošta odložena, a bojler isključen. Bio sam napet i uznemiren; putovanja mi nisu bila strana, ali ovo je bilo nešto drugačije. Ovoga puta me niko neće čekati kada se vratim. Taksi je kasnio, ali imao sam dovoljno vremena da stignem na svoj let. Ipak, uznemireno sam zagledao sat. Pogled su mi privukle crno-bele viktorijanske podne pločice. Skrenuo sam pogled, ali tek pošto mi je karirana šara izazvala uobičajeni nagoveštaj u sećanju. Krv je bila davno oprana sa poda ispred ulaznih vrata, kao i sa zidova iznad njega. Celo predsoblje je prekrečeno još dok sam bio u bolnici. Nije bilo ničega vidljivog što bi podsećalo na ono što se tu dogodilo prošle godine. Međutim, odjednom sam se osetio klaustrofobično. Izneo sam torbe napolje, pazeći da ne napregnem previše stomak. Dok sam zatvarao vrata, taksi je stao uz ivičnjak; zatvorila su se za mnom uz glasan škljocaj, koji je imao prizvuk konačnosti. Okrenuo sam se i bez osvrtanja pošao prema taksiju koji je brekćući ispuštao dizel gasove. Odvezao sam se taksijem samo do najbliže stanice metroa i seo u voz od Pikadilija do Hitroua. Bilo je prerano za jutarnju saobraćajnu gužvu, ali u vagonima je već bilo ljudi, koji su izbegavali tuđe poglede sa urođenom ravnodušnošću Londonaca.
Drago mi je što odlazim, pomislio sam vatreno. To je bio drugi put u mom životu da sam osetio želju da napustim London. Za razliku od prvog puta, kada sam otišao jer mi se život raspadao posle smrti žene i ćerke, sada sam znao da ću se vratiti. Ipak, morao sam da pobegnem na izvesno vreme i da se udaljim od nedavnih događaja. Pored toga, već nekoliko meseci nisam radio. Nadao sam se da će mi ovo putovanje pomoći da se vratim na kolosek. I da otkrijem jesam li još uvek dorastao poslu. Nije bilo boljeg mesta za to od onog kuda sam krenuo. Ta ustanova u Tenesiju donedavno je bila jedinstvena – jedina laboratorija na svetu u kojoj su forenzički antropolozi proučavali raspadanje na pravim ljudskim leševima, beležeći osnovne pokazatelje koji bi mogli da ukažu na vreme i način smrti. Slične ustanove sada su osnovane u Severnoj Karolini i Teksasu, pošto su prevaziđene brige zbog lokalnih lešinara. Čak sam čuo da se pominje jedna i u Indiji. Međutim, nije bilo važno koliko ih ima: za većinu ljudi je istraživačka ustanova u Tenesiju i dalje bila Farma tela. Nalazila se u Noksvilu, kao deo Centra za forenzičku antropologiju na univerzitetu Tenesi. Imao sam sreću da se tamo obučavam još na početku karijere. Ipak, protekle su godine otkad sam poslednji put bio tamo. Predugo, kako mi je rekao njen direktor i moj nekadašnji nastavnik Tom Liberman. Dok sam sedeo u čekaonici na Hitrou i kroz veliki, stakleni prozor posmatrao polagani i nečujni ples aviona, upitao sam se kako će izgledati moj povratak. Tokom svog višemesečnog bolnog oporavka po izlasku iz bolnice – i još bolnijih posledica – jedva sam čekao taj jednomesečni put i preko potrebni novi početak. Sada, kada sam zaista pošao, po prvi put sam se upitao ne očekujem li suviše. U Čikagu sam imao dvosatnu pauzu pre poletanja veznog leta, a kada je avion sleteo u Noksvil još uvek se čula završna grmljavina oluje. Ali ubrzo se razvedrilo, a dok sam ja pokupio svoj prtljag, promolilo se i sunce. Dok sam napuštao aerodrom kako bih uzeo iznajmljeni automobil, disao sam duboko, uživajući u neobičnoj vlažnosti vazduha. Para se dizala sa puteva, šireći oštar miris mokrog asfalta. Dok su se munje i gromovi polako udaljavali, pljusak je bujnom zelenilu oko auto-puta davao gotovo zbunjujuću živost. Kada sam se približio gradu, osetio sam kako mi se raspoloženje popravlja. Biće ovo dobro iskustvo. Sada, jedva nedelju dana kasnije, nisam više bio siguran u to. Išao sam stazom oko čistine na kojoj je stajao visoki drveni tronožac, koji je podsećao na kostur indijanskog šatora. Na platformi ispod njega ležalo je neko telo i čekalo da bude dignuto i izmereno. Sišavši sa staze – i setivši se Alaninog upozorenja – prešao sam preko čistine, do mesta na kome se nalazilo nekoliko pravougaonih betonskih podijuma ukopanih u zemlju koji su u šumskom okruženju delovali izrazito geometrijski. U njima su se nalazili ljudski ostaci, kao deo eksperimenta za utvrđivanje delotvornosti radara u otkrivanju ljudskih tela pod zemljom.
Nekoliko metara dalje, visoka, suvonjava prilika, u pamučnim pantalonama i sa mekanim šeširom širokog oboda, klečala je i namršteno gledala indikator na dugačkoj cevi koja je virila iz zemlje. „Kako ide?”, upitah. Nije digao pogled, zureći kroz naočare sa tankim okvirom, dok je prstom lagano gurkao indikator. „Misliš li da je lako podneti ovakav smrad?”, odgovori. Ravni samoglasnici odavali su poreklo sa istočne obale, jer su bili izraženiji od njegovog razvučenog naglaska Tenesija. Otkad sam ga upoznao, Tom Liberman je tragao za sopstvenim životnim ciljem, ispitujući molekul po molekul gasova stvorenih raspadanjem, da bi odredio zadah truleži. Svako kome je ikada uginuo miš ispod podnih dasaka može da potvrdi da on postoji i zadržava se dugo pošto se već izgubio za ljudska čula. Psi se mogu dresirati da nanjuše leš godinama pošto je zakopan. Tom je tvrdio da je moguće napraviti detektor koji bi mogao da učini to isto, što bi umnogome olakšavalo otkrivanje i iskopavanje tela. Ali kao i u svemu drugom, teorija i praksa su bile dve sasvim različite stvari. Uz gunđanje koje je moglo značiti i osujećenost i zadovoljstvo, on ustade. „Dobro, završio sam”, reče, trznuvši se kada su mu škljocnula kolena. „Idem do restorana na ručak. Hoćeš li i ti?” Čežnjivo se osmehnuo pakujući svoju opremu. „Neću danas. Meri mi je spakovala sendviče. Boraniju sa piletinom ili nešto slično, jednako odvratno i zdravo. I da ne zaboravim, za vikend si pozvan na večeru. Uvrtela je sebi u glavu da ti je potreban propisan obrok.” Napravio je grimasu. „Tebi želi da napuni stomak, a ja dobijam samo zečju hranu. Gde je tu pravda?” Osmehnuo sam se. Tomova žena je bila izvrsna kuvarica i on je bio svestan toga. „Kaži joj da će mi biti drago da dođem. Hoćeš li da ti pomognem sa tom opremom?”, ponudio sam se dok je dizao platnenu torbu na rame. „Ne, u redu je.” Znao sam da ne želi da se ja naprežem, ali iako smo polako išli nazad prema kapiji, primetio sam da ostaje bez daha. Kada sam upoznao Toma, beše već dobro zašao u pedesete godine i srećan da pruži podršku mladom britanskom forenzičkom antropologu. Od tada je proteklo više vremena nego što bih želeo i godine su ostavile traga. Očekujemo da ljudi ostanu onakvi kakve ih pamtimo, ali je to, naravno, nemoguće. Pa ipak, bio sam zapanjen koliko se promenio kada sam ga opet ugledao. Nije još zvanično objavio kada se povlači sa mesta direktora Forenzičkoantropološkog centra, ali svi su znali da će to verovatno učiniti do kraja godine. Pre dve nedelje jedne lokalne novine su o njemu objavile članak, koji je više ličio na spomenicu nego na intervju. Još uvek je izgledao kao košarkaš, što je nekada i bio, ali starost je samo još više ispila njegovo ionako mršavo telo. Obrazi su mu upali, što je sa proređenom kosom činilo da izgleda i asketski i zabrinjavajuće krhko.
Ipak, sjaj u njegovim očima ostao je nepromenjen, kao i smisao za humor i vera u ljudsku prirodu, uprkos karijeri koja je radila sa njenom mračnom stranom. A ni ti nisi prošao bez povreda, pomislih samokritično, setivši se ružnog, prugastog ožiljka ispod svoje košulje. Tomov karavan stajao je na parkingu, pored objekta. Zastali smo kod kapije, da skinemo zaštitne rukavice i navlake za cipele pre nego što izađemo. Kada je kapija iza nas zatvorena, ništa nije nagoveštavalo šta se nalazi na drugoj strani. Drveće iza ograde izgledalo je sasvim prirodno i bezopasno, šušteći na toplom povetarcu, dok su se gole grane prekrivale zelenilom novog života. Kada smo se našli na parkingu, izvadio sam iz džepa mobilni telefon i opet ga uključio. Mada telefonski razgovori nisu bili protivni pravilima, osećao sam se neprijatno u pogledu ometanja mira i tišine u zgradi, iako nisam ni očekivao da me neko zove. Ljudi koji bi mogli da me zovu znali su da sam otišao iz zemlje, a osoba sa kojom bih najviše želeo da razgovaram neće zvati. Sklonio sam telefon dok je Tom otvorio prtljažnik i ubacio torbu unutra. Pretvarao se da ne diše teško, a ja sam se pravio da to ne primećujem. „Da te odbacim do restorana?”, ponudio sam. „Ne, hvala ti, ići ću peške. Potrebna mi je vežba.” „Imaš zavidnu disciplinu. Postidećeš me.” On se trže kada mu je zazvonio telefon. Izvadi ga i pogleda ekran. „Izvini, moram da se javim.” Pustio sam ga da se javi i pošao preko parkinga. Iako se institut nalazio u okviru Medicinskog centra univerziteta Tenesi, bio je potpuno izdvojen. Smešten na rubu šume, činio je svet za sebe. Savremene zgrade i zelene površine nalik parkovima oko prometne bolnice vrveli su od pacijenata, studenata i medicinskog osoblja. Na jednoj klupi bolničarka se smejala sa mladićem u farmerkama; majka je grdila uplakano dete, dok je poslovni čovek žustro razgovarao preko mobilnog telefona. Kada sam prvi put došao ovde, bilo mi je teško da shvatim oprečnost između laganog raspadanja unutar kapije i užurbane svakodnevice izvan nje. Sada sam to jedva primećivao. Sa vremenom se na gotovo sve možemo navići. Ustrčao sam uz stepenište i pošao putem koji je vodio prema restoranu, zadovoljno primećujući da dišem jedva nešto brže nego obično. Nisam daleko odmakao, kada začuh korake iza sebe. „Dejvide, čekaj!” Okrenuh se. Istim putem je žurno dolazio čovek mojih godina i visine. Pol Ejveri je bio jedna od zvezda u usponu u Centru i već široko prihvaćen kao Tomov prirodni naslednik. Kao specijalista za fiziologiju ljudskog kostura posedovao je enciklopedijsko znanje, a njegove velike šake i debeli prsti bili su spretni kao da je hirurg.
„Ideš na ručak?” upita, pošavši naporedo sa mnom. Kovrdžava kosa bila mu je gotovo plavo-crna, a brada već potamnela od čekinja. „Mogu li da ti se pridružim?” „Naravno. Kako je Sem?” „Dobro je. Jutros sa Meri obilazi prodavnice za bebe. Očekujem ozbiljnu štetu na kreditnoj kartici.” Osmehnuo sam se. Pola sam upoznao tek ovom prilikom, ali i on i njegova trudna supruga Sem davali su sve od sebe da mi boravak učine što prijatnijim. Sem je bila pred porođajem njihovog prvog deteta, i dok se Pol trudio da izgleda ravnodušno, ona nije ni pokušala da sakrije svoje uzbuđenje. „Drago mi je da sam te video”, nastavi on. „Jedan od mojih Studenata se verio, pa nekoliko nas večeras idemo u grad da proslavimo. Biće vrlo opušteno, samo večera i nekoliko pića. Zašto ne bi i ti pošao?” Oklevao sam. Bilo mi je drago zbog poziva, ali nije mi odgovarala ideja izlaska sa grupom nepoznatih ljudi. „Idu i Sem i Alana, tako da ti neće svi biti nepoznati”, dodade Pol, primetivši moje oklevanje. „Hajde, biće zabavno.” Nisam video razloga da odbijem. „Pa... dobro onda. Hvala ti.” „Odlično. Doći ću ispred tvog hotela u osam sati.” Sa obližnjeg puta začu se sirena nekog vozila. Osvrnusmo se i videsmo Tomov karavan kako staje uz ivičnjak. On spusti staklo na prozoru i mahnu rukom da priđemo. „Upravo su me pozvali iz Istražnog biroa. Pronašli su leš u nekoj planinskoj kolibi blizu Getlinburga. Zvuči zanimljivo. Pole, ako nisi zauzet, mislio sam da bi možda želeo da pođeš sa mnom i pogledaš?” Pol odmahnu glavom. „Žao mi je, Zauzet sam celo popodne. Zar ne može da ti pomogne neki od tvojih postdiplomaca?” „Pretpostavljam da bi neki mogao.” Tom se okrenu ka meni, sa bleskom uzbuđenja u očima. Znao sam šta će reći i pre nego što je progovorio. ,,A ti, Dejvide? Jesi li raspoložen za malo terenskog rada?”
2
Saobraćaj na izlazu iz Noksvila je bio spor. Čak i tada, početkom godine, zbog velike vrućine bilo je potrebno uključiti klima uređaj u automobilu. Tom je uredio satelitsku navigaciju od trenutka kada stignemo do planine, ali sada nam nije trebala. Dok je vozio, tiho je za sebe pevušio neku melodiju, što sam prepoznao kao znak iščekivanja. Uza svu mračnu stvarnost u tom institutu, svi pojedinci koji su zaveštali svoja tela umrli su prirodnom smrću. Ovo je bilo drugačije. I stvarno. „Znači, izgleda kao da je smaknuće?” Ubistvo, ispravio sam se. Moralo je biti tako, inače ne bi bio umešan Istražni biro Tenesija. Istražni biro Tenesija je bio unutardržavna varijanta Ef-Bi-Aj-a u kome je Tom bio savetnik sa značkom. Ako su poziv uputili oni, a ne mesna policija, onda je postojala velika mogućnost da je ovo ozbiljno. Tom je držao oči na putu. „Izgleda da jeste. Nisu mi mnogo rekli, ali po opisu bih rekao da je telo u lošem stanju.” Osetio sam neku neobjašnjivu uznemirenost. „Hoće li predstavljati neki problem to što i ja dolazim?” Tom je delovao iznenađeno. „Zašto bi? Često vodim nekoga da pomogne.” „Mislim, zato što sam Britanac.” Morao sam da prođem uobičajeni postupak za vizu i radnu dozvolu kako bih došao ovamo, ali nisam predvideo ništa slično ovome. Nisam bio siguran koliko bih bio poželjan u zvaničnoj istrazi.” On sleže ramenima. „Ne vidim zašto bi to bio problem. Ovo nije pitanje nacionalne bezbednosti, a ako neko bude pitao, jemčiću za tebe. A možeš i da se pritajiš, i nadaš da niko neće primetiti tvoj naglasak.” Osmehnuo se i ispružio ruku da uključi CD plejer. Tom je koristio muziku kao što drugi ljudi puše cigarete ili piju viski, tvrdeći da mu ona pročišćava um i usredsređuje misli. Njegova omiljeno opojno sredstvo bio je džez iz pedesetih i šezdesetih godina, i do sada sam toliko često slušao pet-šest albuma koje je držao u automobilu, da sam većinu mogao da prepoznam Kratko je uzdahnuo i nesvesno se zavalio u sedištu dok se iz zvučnika čula muzika Džimija Smita. Gledao sam kako krajolik Tenesija promiče pored automobila. Zadimljene planine su se uzdizale pred nama, obavijene plavkastom izmaglicom po kojoj su i nazvane. Njihove šumovite padine protezale su se prema horizontu kao ustalasani zeleni okean koji je predstavljao potpunu suprotnost mnoštvu maloprodajnih objekata oko nas. Svrsishodni i upadljivi lokali sa brzom hranom, barovi i
prodavnice oivičavali su auto-put, dok je nebo iznad njih bilo premreženo strujnim provodnicima i telegrafskim kablovima. London i Velika Britanija činili su mi se tako dalekim. Moj dolazak u Tenesi bio je način da se vratim u formu i oslobodim misli koje su me mučile. Znao sam da ću, kada se vratim, morati da donesem neke teške odluke. Ugovor na određeno vreme, koji sam imao sa jednim londonskim univerzitetom, istekao je dok sam se oporavljao, pa mi je ponuđeno stalno mesto. Međutim, dobio sam i drugu ponudu iz odeljenja forenzičke antropologije jednog vrhunskog škotskog univerziteta. Usto, za moje usluge se zanimala i Forenzička grupa za istraživanje i savetovanje, multidisciplinarna agencija koja pomaže policiji u otkrivanju leševa. Sve to je bilo vrlo laskavo, i trebalo je da budem uzbuđen. Međutim, nije me privlačila ni jedna od tih mogućnosti. Mislio sam da će ponovni dolazak ovamo to promeniti. Do sada nije. Uzdahnuo sam i nesvesno palcem protrljao ožiljak na dlanu. Tom me pogleda. „Jesi li dobro?” Sklopio sam šaku, sakrivši ožiljak. „Dobro sam.” Prihvatio je to bez primedbe. „Sendviči su u mojoj torbi na zadnjem sedištu. Bilo bi dobro da ih pojedemo pre nego što stignemo tamo.” Uputi mi pomalo zajedljiv osmeh. „Nadam se da voliš boraniju.” Predeli oko nas postajali su mnogo šumovitiji kako smo se približavali planini. Provezli smo se kroz Pidžin Fordž, odmaralište sa barovima i restoranima načičkanim pored puta. Jedan restoran pored koga smo se provezli bio je sav u graničarskom stilu, do samih plastičnih panjeva. Nekoliko kilometara dalje stigli smo do turističkog grada Getlinburga, čija je karnevalska atmosfera u poređenju sa tim izgledala gotovo stidljivo. Grad se protezao uza sam rub planine, i mada su njegovi veoma upadljivi moteli i prodavnice privlačili pažnju, nisu se mogli takmičiti sa raskošnom prirodnom lepotom koja se uzdizala ispred nas. Zatim smo ga ostavili za sobom i našli se u sasvim drugom svetu. Oko nas su se sklopile strme, gusto pošumljene padine, prekrivajući nas senkom dok je put vijugao između njih. Kao deo lanca Apalačkih planina, Zadimljene planine se prostiru na više od dve hiljade kvadratnih kilometara i protežu se između Tenesija i Severne Karoline. Proglašene su za nacionalni park, mada ja, gledajući kroz prozor automobila, nisam primećivao da je priroda uopšte svesna te počasti. Bila je to divljina koja je do danas ostala gotovo sasvim neistražena. Došavši sa prenaseljenog ostrva kao što je Velika Britanija, bilo je nemoguće ostati ravnodušan pred samom veličinom ovih planina. Sada se saobraćaj proredio. Kroz nekoliko nedelja biće mnogo gušći, jer je ovde još bilo proleće i jedva da smo videli poneki automobil. Nekoliko kilometara dalje, Tom skrenu na šljunčani sporedni put. „Sada bi već moralo biti blizu.” Pogledao je ekran satelitske navigacije postavljen na komandnoj tabli, pa se zagledao napred. „Ah, tu smo.”
Pored uzanog puta stajao je znak na kome je pisalo Šrederove kolibe, br. 5-13. Tom skrenu na taj put, a automatski menjač blago zaškripa pri menjanju brzine zbog uspona. Ja primetih krovove niskih koliba smeštenih među drvećem koje su bile na izvesnom odstojanju jedna od druge. Sa obe strane puta bili su parkirani policijski automobili i neobeležena vozila, za koja sam pretpostavio da pripadaju Istražnom birou Tenesija. Kada smo se približili, jedan unlformisani policajac iskorači da nam prepreci put, lagano položivši ruku na pištolj u futroli. Tom zaustavi automobil i spusti prozor, ali policiju mu ne dade vremena da progovori. „Gospodine, ne možete da prođete ovamo gore. Moraćete da se povučete i odete.” Govorio je čistim južnjačkim naglaskom, a i ljubaznost mu je zvučala kao oružje, neumoljivo i nepopustljivo. Tom mu se blago osmehnu. „U redu je. Možete li da javite Denu Gardneru da je Tom Liberman stigao?” Uniformisani policajac se odmače nekoliko koraka i progovori u svoj radio. Šta god da je čuo, ubedilo ga je. „Dobro. Parkirajte se tamo, kod ostalih vozila.” Tom je uradio kako mu je rečeno. Dok smo se parkirali, moja uznemirenost je prerasla u stvarni nemir. Uveravao sam sebe da je blaga trema shvatljiva; još uvek nisam bio potpuno spreman posle oporavka i nisam računao na istragu pravog ubistva, ali sam znao da to i nije previše važno. „Jesi li siguran da neće biti problema zbog mog prisustva?” upitah. „Ne bih hteo da nekome stanem na žulj.” Tom nije delovao zabrinuto. „Ne brini. Ako te nešto pitaju, sa mnom si.” Izašli smo iz automobila. Ovaj vazduh je, posle gradskog, mirisao čisto i sveže, obogaćen prirodnim mirisima divljeg cveća i plodne zemlje. Kasnopopodnevna sunčeva svetlost probijala se kroz granje, ocrtavajući zelene pupoljke kao krupne smaragde. Na toj visini i u senci drveća bilo je prilično sveže, zbog čega je čovek koji je dolazio prema nama izgledao još neobičnije. Na sebi je imao odelo i kravatu, ali mu je sako bio prebačen preko ruke, a svetloplava košulja isflekana znojem. Dok se rukovao sa Tomom, lice mu je bilo rumeno. „Hvala što si došao. Nisam znao da li si još uvek na odmoru.” „Nisam više.” Tom i Meri su se vratili sa Floride samo nedelju dana pre mog dolaska. Rekao mi je da mu nikada u životu nije bilo tako dosadno. „Dene, ovo je dr Dejvid Hanter. On je u poseti našem Institutu. Nadam se da je u redu što sam ga pozvao ovde.” Nije to formulisao kao pitanje. Čovek se okrenuo ka meni. Na osnovu njegovog godinama i brigama izbrazdanog lica, pretpostavio sam da ima blizu
šezdeset godina. Proseda kosa bila mu je kratko ošišana, sa razdeljkom sa strane koji kao da je bio nacrtan lenjirom. Pružio mi je ruku. Stisak mu je bio gotovo suviše čvrst, a koža na dlanu suva i žuljevita. „Den Gardner, specijalni agent zadužen za istragu. Drago mi je.” Pretpostavio sam da je njegovo zvanje odgovara starijem isledniku u Britaniji. Govorio je upadljivim tenesijanskim naglaskom, ali njegova opuštenost je varala. Pogled mu je bio oštar i budan. Oprezno prosuđivanje. „Dakle, šta to imate?”, upita Tom, posežući u zadnji deo karavana da bi uzeo torbu. „Ja ću, dozvoli,” rekoh, uzimajući je umesto njega. Sa ožiljkom ili bez njega, nosiću je lakše nego Tom. Ovoga puta se nije protivio. Agent Istražnog biroa Tenesija pođe natrag prema drveću. „Telo je u iznajmljenoj kolibi. Jutros ga je pronašao upravnik.” „Sigurno je ubistvo?” ,,Oh, da.” Nije pojasnio. Tom ga radoznalo pogleda, ali nije navaljivao. „Zna li se ko je?” „Našli smo muški novčanik sa kreditnim karticama i vozačkom dozvolom, ali nismo sigurni da pripadaju žrtvi. Telo je neprepoznatljivo, pa su fotografije beskorisne.” „Imate li ideju koliko dugo je telo bilo ovde?”, upitah ne razmišljajući. Gardner se namršti, a ja se podsetih da sam tu samo da bih pomogao Tomu. „Nadao sam se da ćete vi to moći da nam kažete”, odgovori agent, više Tomu nego meni. „Patolog je još uvek ovde, ali ne može mnogo da nam kaže.” „Ko je patolog? Skot?”, upita Tom. ,,Ne, Hiks.” „Ah.” Tomov glas bio je pun značenja, i to nimalo pohvalnog Ipak, mene je sada zabrinulo to što je počeo da se zamara ni uzbrdici. „Samo trenutak”, rekoh. Spustio sam njegovu torbu i pretvarao se da učvršćujem čizmu. Gardner je delovao razdraženo, ali Tom je dahtao sa olakšanjem, tobož brišući naočare. Prekorno je pogledao agenta, zbog košulje isflekane znojem. „Izvini što pitam, Dene, ali jesi li dobro? Izgledaš... pa, pomalo grozničavo.” Gardner spusti pogled na mokru košulju, kao da je to tek sada primetio. „Recimo samo da je unutra vruće. Videćete.” Krenuli smo dalje. Staza je postala ravnija kada je izašla na malu travnatu čistinu, prekrivenu šljunkom i zaraslu u korov. Od nje su se odvajale druge staze,
koje su vodile do koliba jedva vidljivih između drveća. Ona prema kojoj smo pošli nalazila se na najdaljem delu čistine, prilično izdvojena od ostalih. Bila je mala, spolja obložena izbledelim stablima. Preko staze koja je vodila do nje bila je razvučena svetložuta traka na kojoj je velikim, masnim slovima pisalo POLICIJSKA TRAKA, ZABRANJEN PROLAZ, a oko nje je vladala uobičajena živost. To je bio prvi uviđaj na mestu zločina kome sam prisustvovao u Americi. Uglavnom je bilo isto kao i drugde, ali tanane razlike su ovom uviđaju davale izvesnu nestvarnost. Grupa forenzičara Istražnog biroa Tenesija u belim radnim odelima stajala je pored kolibe i crvenih, znojavih lica, pila vodu iz flaša. Gardner nas je poveo do mesta gde je neka mlada žena u otmenom poslovnom kostimu razgovarala sa debelim muškarcem čija je ćelava glava blistala poput uglačanog jajeta. Bio je potpuno ćosav, čak i bez obrva i trepavica. To mu je davalo izgled novorođenčeta, ali pomalo i gmizavca. Kada smo se približili, on se okrenu i, ugledavši Toma, razvuče tanke usne u osmeh. Ipak, u njegovom osmehu nije bilo raspoloženja. „Pitao sam se kada ćeš se pojaviti, Libermane.” „Čim sam primio poziv, Donalde”, odvrati Tom. „Čudi me da ti je bio potreban. Ovaj leš si mogao da namirišeš čak iz Noksvila.” Tiho se nasmejao, bez obzira na činjenicu da nikom drugom ta šala nije bila smešna. Pretpostavio sam da je to Hiks, patolog koga je Gardner pomenuo. Mlada žena sa kojom je razgovarao bila je vitka i čvrste građe poput gimnastičara. Imala je gotovo vojničko držanje, naglašeno tamnoplavim sakoom i suknjom, kao i kratko ošišanom tamnom kosom. Nije bila našminkana, ali joj to nije ni trebalo. Samo su joj usta odudarala od strogog i jednostavnog izgleda; pune i oble, usne su nagoveštavale čulnost koju je ostatak nje sa mukom pokušavao da porekne. Pogled njenih sivih očiju nakratko se zaustavi na meni, bezizražajno, hladno procenjujući. Odudarajući od njenog blago potamnelog lica, beonjače kao da su blistale zdravljem. Gardner nas je brzo upoznao. „Tome, ovo je Dajana Jakobsen. Upravo se priključila jednici terenskih istraga. Ovo joj je prvi slučaj ubistva, a dao sam vama i institutu snažnu podršku, pa me nemojte izneveriti.” Pružila je ruku, očigledno nedirnuta Gardnerovim pokušajem da bude duhovit. Tomov srdačan osmeh uzvratila je svojim najuzdržanijim. Nisam bio siguran da li je prirodno uzdržana ili samo preteruje u profesionalnosti. Hiks nezadovoljno trznu ustima, dok je posmatrao Toma. Zatim shvati da ga ja gledam, pa razdraženo pokaza bradom prema meni. „Ko je ovo?”
Izgovorio je to kao da nisam prisutan. „Ja sam Dejvid Hanter”, rekoh, iako pitanje nije bilo upućeno meni. Nekako sam osećao da nema svrhe da mu pružim ruku. „Dejvid privremeno radi sa nama. Ljubazno je pristao da mi pomogne”, reče Tom. Bilo je preterano reći “radi sa nama”, ali nisam imao nameru da cepidlačim zbog korisne laži. „On je Britanac?”, upita Hiks, ciljajući na moj naglasak. Osećao sam kako crvenim kada je mlada žena vratila svoj hladni pogled na mene. „Sada,puštaš ovamo i turiste, Gardneru?” Znao sam da bi moje prisustvo moglo da izazove nekoliko čarki, kao što bi ih izazvao i neki stranac na istrazi u Britaniji, ali me je njegov stav svejedno razdražio. Međutim, setio sam se da sam Tomov gost i uzdržao se od odgovora. Ni sam Gardner nije izgledao nimalo srećno kada je Tom odvratio. „Ja sam pozvao dr Hantera. On je jedan od vrhunskih forenzičkih antropologa u Britaniji.” Hiks nepoverljivo frknu. „Misliš da ih mi nemamo dovoljno?” „Mislim da cenim stručnost”, mirno odgovori Tom. „Pa, ako smo završili sa tim, voleo bih da počnem.” Hiks sa preteranom ljubaznošću sleže ramenima. „Izvolite. Verujte mi, na ovo ste dobrodošli.” Pošao je prema parkiranim automobilima. Tom i ja smo ostavili dvoje agenata Istražnog biroa Tenesija ispred kolibe i pošli do montažnog stola na kome su stajale kutije sa radnim odelima, rukavicama, čizmama i maskama za jednokratnu upotrebu. Sačekao sam dok nisu mogli da nas čuju. „Čuj, Tome, možda ovo nije tako dobra ideja. Sačekaću te u automobilu.” Osmehnuo se. „Ma pusti Hiksa. On radi u mrtvačnici Medicinskog centra univerziteta Tenesi, pa nam se ponekad ukrste putevi. Mrsko mu je što mora da nam popusti u ovakvim situacijama. Delom zbog profesionalne ljubomore, ali uglavnom zato što je seronja.” Znao sam da pokušava da me smiri, ali ipak mi nije bilo prijatno. Navikao sam da prisustvujem uviđaju, ali imao sam snažan osećaj da ne bi trebalo da budem na ovom mestu zločina. „Ne znam...” počeo sam. „Nije problem, Dejvide. Činiš mi uslugu. Zaista.” Pristao sam, ali moje sumnje su ostale. Znao sam kako treba da budem zahvalan Tomu, jer mali broj forenzičkih stručnjaka iz Britanije je imao priliku da radi na nekom uviđaju u Sjedinjenim Državama. Ipak, iz nekog razloga bio sam uznemireniji nego ikad. Nisam čak krivio ni Hiksov neprijateljski stav; u svoje vreme sam izlazio na kraj i sa gorima. Ne, to nije imalo veze sa mnom. Izgleda da
sam, u nekom trenutku tokom poslednjih nekoliko meseci, pored svega ostalog izgubio i samopouzdanje. Hajde, saberi se. Ne možeš da izneveriš Toma. Gardner priđe stolu sa opremom dok smo mi cepali plastične kese sa radnim odelima. „Možda bi vam više odgovaralo da ispod toga ostavite samo donji veš. Prilično je vruće unutra.” Tom frknu. „Nisam se javno svlačio otkad sam bio u školi. Nemam nameru da sada počnem.” Gardner mahnu prema insektu koji mu je zujao ispred lica. „Nemojte reći da vas nisam upozorio.” Ja nisam delio Tomovu skromnost, ali ipak sam sledio njegov primer. Osećao sam se dovoljno neprijatno i bez javnog svlačenja u bokserice. Najzad, bilo je tek proleće, a sunce je već počelo da zalazi. Koliko vruće je moglo da bude u kolibi? Gardner je preturao po kutijama, dok nije pronašao teglicu s mašću od mentola. Naneo je deblji sloj sebi ispod nosa, pa je ponudio Tomu. „Trebaće vam ovo.” Tom je odbio. „Ne, hvala. Čulo mirisa mi više nije kao ranije.” Gardner bez reči pruži teglicu meni. Obično je ni ja nisam koristio. I meni, kao i Tomu, bio je poznat smrad raspadanja, a pošto sam prošlih nedelju dana proveo u institutu s mnoštvom leševa, sasvim sam se navikao na smrad. Ali ipak sam prihvatio teglicu i naneo mirisni vazelin na gornju usnu. Oči mi istog trenutka zasuziše od oporog mirisa. Udahnuo sam duboko, pokušavši da smirim uznemirene živce. Šta ti je, dođavola? Ponašaš se kao da ti je prvi put. Sunce mi je grejalo leđa dok sam čekao da se Tom pripremi. Nisko i zaslepljujuće, češalo se o vrhove drveća dok se polako spuštalo u veče. Izaći će opet ujutro, bez obzira na ono što se ovde dogodilo, podsetih se. Tom zakopča radno odelo i veselo se osmehnu. „Hajde da vidimo šta je to.” Navukli smo gumene rukavice i pošli zaraslom stazom prema kolibi.
3
Vrata kolibe su bila zatvorena. Gardner zastade ispred njih. Sako je ostavio kod kutija sa radnim odelima, a navukao je plastične navlake preko cipela i rukavica. Sada diže i belu hiruršku masku. Video sam kako duboko uzima vazduh, a onda je otvorio vrata, pa smo ušli unutra. Viđao sam leševe u raznim stadijumima smrti i poznajem zadahe njihovog truljenja, čak ih i razlikujem. Viđao sam leševe spaljene do kosti, i one pretvorene u ljigavu sapunastu materiju posle nekoliko nedelja provedenih u vodi. Ništa od toga nije prijatno, ali je neizbežni deo mog posla i mislio sam da sam navikao na to. Međutim, nikada nisam doživeo ništa slično ovome. Smrad je bio gotovo opipljiv. Mučno slatkasti smrad mesa u raspadanju, nalik vonju buđavog sira, kao da je bio pročišćen i koncentrisan. Prodirao mi je u nos ispod koga kao da nije bilo mentola. Koliba je vrvela od muva, koje su uzbuđeno zujale oko nas, ali su bile gotovo zanemarljive u poređenju sa vrućinom. U kolibi je bilo kao u sauni. Tom napravi grimasu. „Gospode bože...” „Rekao sam vam da se svučete do donjeg veša”, reče Gardner. Prostorija je bila mala i oskudno nameštena. Kada smo ušli, nekoliko članova forenzičke ekipe prekide posao i pogleda prema nama. Roletne su bile dignute, da bi kroz prozore sa obe strane vrata ušla dnevna svetlost. Pod je bio daščani, ofarban u crno i prekriven izlizanim tepisima. Na jednom zidu, iznad kamina, bili su okačeni prašnjavi jelenji rogovi, dok su se na drugom nalazili prljava sudopera, šporet i frižider. Ostatak nameštaja – televizor, ležaj i fotelje – bio je grubo gurnut u stranu, tako da je na sredini prostorije ostao samo mali trpezarijski sto. Na njemu je ležalo telo. Bilo je golo, okrenuto na leđa s raširenim udovima, koji su visili preko ivica stola. Nadut od gasova, torzo je podsećao na prepuni ranac koji je pukao. Iz njega je na pod padalo toliko larvi da su podsećale na pokipelo mleko. Pored stola je stajala grejalica, čije su sve tri šipke bile usijane od vreline. Dok sam gledao, larva pade na jednu od njih i istopi se cvrčeći. Završni detalj grozomornog prizora činila je obična stolica, postavljena kraj žrtvine glave. Izgledala je prilično bezazleno, dok se ne zapitate zašto se nalazila na tom mestu. Neko je hteo dobar pogled na ono što su radili. Nijedan od nas nije pošao dalje od vrata. Čak je i Tom bio preneražen. „Ostavili smo ga onako kako smo ga zatekli”, kaza Gardner. „Mislili smo da ćeš želeti sam da izmeriš temperaturu.”
Od tog časa više sam ga cenio. Temperatura je važan činilac u određivanju vremena proteklog od smrti, ali samo bi se mali broj islednika koje sam upoznao setio toga. Ipak, ovom prilikom sam gotovo poželeo da nije bio tako temeljit. Spoj vrućine i smrada bio je nepodnošljiv. Tom odsutno klimnu glavom, pogleda već prikovanog za leš. „Hoćeš li da tebi pripadne čast da započneš, Dejvide?” Spustio sam njegovu torbu na prazan deo daščanog poda i otvorio je. Tom je još uvek koristio staru, iskrzanu opremu, koju je imao otkad ga znam, svu izlizanu od upotrebe i uredno poredanu na svoja mesta. Ali iako je možda bio staromodan u srcu, ipak je shvatao prednosti nove tehnologije. Čuvao je svoj stari toplomer sa živom i čeličnu kutiju u kojoj se nalazio elegantni instrument od ručno duvanog stakla, ali je pored njega stajao i novi, digitalni model istog instrumenta. Izvadio sam ga, uključio i zagledao se u brojeve na njegovom ekranu koji su počeli brzo da rastu. „Koliko dugo će još tvoji ljudi biti ovde?”, upita Tom Gardnera, osvrnuvši se prema prilikama odevenim u belo koje su radile u kolibi. „Još neko vreme. Suviše je vruće da bi dugo ostali unutra. Jedan agent mi se već onesvestio.” Tom se nagnuo iznad leša, pažljivo zaobilazeći sasušenu krv na podu. Namestio je naočare da bi bolje video. „Imamo li temperaturu, Dejvide?” Pogledao sam digitalni ekran. Već sam počeo da se znojim. „43,5 stepena.” „Znači, sada možemo da isključimo prokletu grejalicu?”, upita jedan član forenzičke ekipe. Bio je krupan čovek velikog stomaka, koji mu je zatezao prednji deo radnog odela. Vidljivi deo lica ispod hirurške maske bio mu je crven i oznojen. Pogledah Toma radi potvrde. On klimnu glavom. „Možete i da otvorite prozore, da uđe malo vazduha.” „Hvala bogu na tome”, odahnu krupni čovek, pa pođe da isključi grejalicu. Dok su se njene šipke gasile, on širom otvori prozore. Začuše se uzdasi olakšanja kada je svež vazduh ušao u kolibu. Priđoh Tomu koji je zurio dole u leš s izrazom krajnje usredsređenosti. Gardner nije preterivao; nije bilo sumnje da je u pitanju ubistvo. Udovi žrtve bili su spušteni sa obe strane stola i širokom selotejp trakom prilepljeni za drvene nogare. Koža je bila zategnuta kao na bubnju i izgledala staro, a ništa nije odavalo etničku pripadnost. Bela koža tamni posle smrti, dok tamna često postaje svetlija, skrivajući boju i poreklo. Značajniji su bili upadljivi otvoreni prorezi. Prirodno je da koža ispuca dok se leš raspada i nadima od gasova. Ali ovde nije bilo ničega prirodnog. Krv se sasušila oko tela na stolu, a tepih ispod njega je potamneo od nje. Morala je da istekne iz otvorene rane ili možda više njih, što bi značilo da su bar neke povrede kože nanesene dok je žrtva još bila u životu. To bi, takođe, moglo da objasni i broj larvi fekalnih muva, jer one polažu jaja u svaki otvor koji nađu.
Ipak, nisam se sećao da sam ikada ranije u jednom lešu video toliko larvi. Iz blizine, smrad amonijaka bio je neizdrživ. Ušle su u oči, nos, usta i genitalije, potpuno poništivši pol žrtve. Pogled mi je privukao način na koji su se komešale u razjapljenom prorezu na stomaku, čineći da se koža oko njega pomera kao da je živa. Ruka mi nesvesno pođe prema sopstvenom ožiljku. „Dejvide, jesi li dobro?”, tiho upita Tom. Odvratih pogled s leša. „Jesam”, odgovorih i počeh da vadim teglice za uzorke iz torbe. Osetio sam da me je pogledao. Ipak, on oćuta, pa se okrenu Gardneru. „Šta znamo?” „Ne mnogo.” Gardnerov glas je bio prigušen ispod maske. „Ko god je ovo uradio, bio je prilično metodičan. Nema otisaka stopala u krvi, što znači da je ubica bio dovoljno promućuran da pazi gde gazi. Koliba je prošlog četvrtka iznajmljena nekom Teriju Lumisu. Nemamo njegov opis. Rezervacija i plaćanje karticom izvršeni su telefonom. Muški glas, s ovdašnjim naglaskom, tražio je da ključ bude ostavljen pod otiračem ispred vrata kolibe. Rekao je da će stići kasno.” „Zgodno”, reče Tom. „Vrlo. Čini se da ovde ne brinu mnogo za papirologiju, važno je samo da im bude plaćeno. Najam je jutros istekao, pa kada ključ nije vraćen, upravnik je došao da pogleda i proveri da li nešto nedostaje. Na ovakvom mestu, baš treba da bude zabrinut”, dodade Gardner, osvrnuvši se po zapuštenoj kolibi. Međutim, Tom nije obratio pažnju na to. „Koliba je iznajmljena tek prošlog četvrtka? Jeste li sigurni?” „Tako je upravnik rekao. Datum se slaže sa kasom i kreditnom karticom.” Tom se namršti. „Nemoguće. To je pre samo pet dana.” I ja sam to pomislio. Raspadanje je bilo suviše uznapredovalo za tako kratak vremenski period. Meso je već dobilo sirast izgled i počelo da vri i da se raspada, a naborana koža je klizila sa njega kao prevelika odeća. Toplota električne grejalice donekle je ubrzala proces, ali to nije objašnjavalo toliki broj i aktivnost larvi. Čak i pod punom vrelinom i vlažnošću leta u Tenesiju za ovaj stadijum obično bi trebalo gotovo sedam dana. „Jesu li vrata i prozori bili zatvoreni kad je telo otkriveno?”, upitah Gardnera ne razmišljajući. Toliko o ćutanju. On nezadovoljno stisnu usne, ali odgovori. „Zatvoreni, zaključani i spuštene roletne.” Mahnuo sam rukom da rasteram muve ispred lica. Neko bi pomislio da sam se dosad već navikao na njih, ali nisam. „Velika aktivnost insekata u zatvorenoj prostoriji”, rekoh Tomu.
On klimnu glavom. Pincetom pažljivo pokupi jednu larvu sa leša i diže je prema svetlosti, da je bolje pogleda. „Šta misliš o ovome?” Nagnuo sam se da vidim. Muve imaju tri stadijuma razvoja larvi, zvana instar, u kojima se one postepeno razvijaju. „Treći instar”, rekoh. To je značilo da je larva bila stara barem šest dana, a verovatno i više. Tom potvrdno klimnu, spuštajući larvu u teglicu sa formaldehidom. ,,A neke od njih su već počele da se pretvaraju u čaure. To bi značilo da je od smrti proteklo šest ili sedam dana.” „Ali ne pet”, rekoh. Ruka mi opet pode prema stomaku. Zaustavih je. Hajde, usredsredi se. Napregnuh se da bih obratio veću pažnju na ono što sam radio. „Pretpostavljam da je mogao biti ubijen na nekom drugom mestu i prenesen ovde posle smrti.” Tom je oklevao. Primetih kako dve prilike u belom razmenjuju poglede i odmah shvatih svoju grešku. Osetih kako crvenim. Od svih gluposti... „Nema potrebe vezati ruke i noge za sto ako je žrtva već mrtva”, kaza krupni policajac, pogledavši me začuđeno. „Možda su leševi u Engleskoj življi nego ovde”, reče Gardner bezizražajnog lica. Začu se tiho smejuljenje. Osećao sam kako me lice pecka, ali ništa što bih rekao nije moglo to da popravi. Šta ti je, idiote? Ravnodušnog i usredsređenog izraza lica, Tom pričvrsti poklopac na teglicu za uzorke. „Misliš li da je taj Lumis ubica ili žrtva?”, upita Gardnera. „Pa, Lumisova vozačka dozvola i kreditna kartica su bile u novčaniku koji smo našli. Zajedno sa preko šezdeset dolara gotovine. Proverili smo ga; tridesetšestogodišnjak, belac, zaposlen kao službenik osiguravajućeg društva u Noksvilu. Neoženjen je, živi sam i nekoliko dana nije bio na poslu.” Otvoriše se vrata kolibe i uđe Jakobsenova. Ona je, kao i Gardner, nosila navlake za cipele i rukavice, ali uspela je da i njih učini gotovo elegantnim. Nije imala masku i bledog lica je stala pored starijeg agenta. „Dakle, ako ubica nije rezervisao kolibu na sopstveno ime i namerno ostavio svoje dokumente, ovo je po svoj prilici Lumis ili neki drugi muškarac, za koga još ne znamo”, reče Tom. „Tako nekako”, kaza Gardner. Prekinuo je jer se još jedan agent pojavio na vratima. „Gospodine, neko vas traži.” „Odmah se vraćam”, reče Gardner Tomu i izađe. Jakobsenova je ostala u kolibi. I dalje je bila bleda, ali je čvrsto prekrstila ruke ispred sebe, kao da obuzdava bilo kakvu slabost.
„Kako znate da je muškarac?” upita. Pogled joj nagonski pade na živu aktivnost u preponama leša, ali ga ona odmah skrenu. „Ja ne vidim ništa što bi mi ukazalo na bilo koji pol.” Naglasak joj nije bio oštar kao neki koje sam već čuo, ali bio je dovoljno čujan da pretpostavim da je iz tih krajeva. Pogledao sam Toma, ali on je bio zaokupljen lešom, ili se barem pretvarao da je tako. „Pa, sem visine...” počeh ja. „Nisu sve žene niske.” „Nisu, ali nema ih ni mnogo ovako visokih. A čak i krupnija žena bi imala finiju strukturu kostiju, naročito kranijuma1. To je...” „Znam šta je kranijum.” Gospode, kako je prgava. „Hteo sam da kažem kako je to obično pouzdan pokazatelj pola”, završih. Ona tvrdoglavo diže bradu, ali ne reče više ništa. Tom se ispravi, završivši pregledanje otvorenih usta. „Dejvide, pogledaj ovo.” Pomerio se da bih ja prišao. Sa lica je nestao veliki deo mekog tkiva; oči i nosna duplja sada su bile pune larvi. Zubi su bili skoro sasvim ogoljeni, a na mestu gde su nekada bile desni, belo-žuta zubna kost postala je upadljivo crvenkasta. „Ružičasti zubi”, primetih. „Jesi li ih viđao?” upita Tom. „Jednom ili dvaput.” Ali ne često, i ne u ovakvoj situaciji. Jakobsenova je slušala. „Ružičasti zubi?” „To je zato što hemoglobin iz krvi uđe u zubnu kost”, rekoh joj. „On daje zubima ružičastu boju ispod gleđi. To se ponekad viđa kod utopljenika koji su duže vreme bili u vodi, jer često plutaju potrbuške.” „Nekako ne verujem da ovde imamo davljenje”, kaza Gardner, vrativši se u kolibu. Sa njim je bio još jedan čovek. Pridošlica je, takođe, imao navlake na cipelama i rukavice, ali nije mi delovao kao policajac ili agent. Imao je između četrdeset i pedeset godina. Izgledao je negovano. Bio je dobro uhranjen, ali ne i debeo. Nosio je farmerke i laku jaknu od jelenje kože preko svetloplave košulje. Puni obrazi bili su mu obrasli čekinjama koje će za koji dan prerasti u bradu. Međutim, taj prividno ležeran izgled bio je pomalo preupadljiv, kao da je uzeo mustru iz nekog modnog oglasa. Skupa odeća mu je predobro stajala, a i košulja je bila otkopčana za jedno dugme više. Brada i kosa bile su suviše uredne, pa je bilo jasno da su pažljivo negovane. 1
Kranijum (lat. cranium), u širem smislu lobanja, u užem deo lobanje koji pokriva mozak. (Prim, prev.)
Ulazeći u kolibu, zračio je samouverenošću. Njegov blagi osmeh se ni za trunku nije promenio kada je spustio pogled na leš vezan za sto. Gardner nije skinuo masku, možda iz poštovanja prema pridošlici, koji je nije imao. „Profesore Irving, mislim da ne poznajete Toma Libermana?” Pridošlica okrenu osmeh prema Tomu. „Ne, bojim se da nam se putevi nisu ukrstili. Oprostite mi što se ne rukujem”, reče, teatralno nam pokazavši svoje rukavice. „Profesor Irving je kriminalni profajler i sarađivao je sa Istražnim biroom Tenesija u nekoliko istraga”, objasni Gardner. „Zanima nas psihološko gledište ovog zločina.” Irving se samozadovoljno naceri. ,,U stvari, ja sebe radije nazivam ‘bihevioristom’. Ali neću praviti pitanje povodom zvanja.” Upravo si to učinio. Rekoh sebi da ne treba na njemu da iskaljujem svoje neraspoloženje. Tom se učtivo osmehnuo, ali učinilo mi se da sam u smešku primetio izvesnu hladnoću. „Drago mi je, profesore Irving. Ovo je moj prijatelj i saradnik dr Hanter”, dodade, ispravivši Gardnerovu omašku. Irving ljubazno klimnu glavom prema meni, ali bilo je očigledno da me njegov radar nije primetio. Pažnju je već usmerio ka Jakobsenovoj, raširivši osmeh. “Mislim da nisam čuo vaše ime.” „Dajana Jakobsen.” Kada je koraknula napred, delovala je gotovo usplahireno, a hladnoća koju je dotad iskazivala bila je u opasnosti da nestane. „Zadovoljstvo je upoznati vas, profesore Irving. Pročitala sam mnogo vaših radova.” Irvingov osmeh se još više raširi. Nisam mogao da ne primetim kako su mu zubi neprirodno beli i ravni. „Nadam se da nemate zamerki. I, molim vas, zovite me Aleks.” „Dajana je završila psihologiju pre nego što je primljena u Istražni biro Tenesija”, ubaci Gardner. Profajler diže obrve. „Zaista? Onda ću paziti da ne pogrešim.” Nije je potapšao po glavi, ali kao da jeste. Profajlerov osmeh se pretvori u izraz odvratnosti kada mu je pogled pao na leš. „Imao je i bolje dane, zar ne? Mogu li, molim vas, dobiti još malo tog mentola?” Molba nije bila upućena nikome posebno. Trenutak kasnije, jedna članica forenzičke ekipe gunđajući izađe da mu ga donese. Irving je sastavio prste pod oštrim uglom i bez reći slušao dok mu je Gardner ukratko izlagao poznate činjenice. Kada se žena vratila, prihvatio je mentol – ne zahvalivši se – i naneo ga na gornju usnu, a onda joj pružio teglicu natrag. Pogledala je dole u ponuđenu teglicu pre nego što ju je uzela. „Nema na čemu.”
Ako je bio svestan zajedljive primedbe, Irving to nije pokazao. Tom me veselo pogleda uzimajući drugu teglicu za uzorke iz torbe i okrećući se opet ka lešu. „Voleo bih da sačekate dok ne završim, molim vas.” Irving je to rekao i ne pogledavši ga, kao da uzima zdravo za gotovo da će se svi bez pogovora povinovati njegovim željama. Primetih Tomov ljutit pogled i načas pomislih da će nešto odgovoriti. Ali pre nego što je stigao, iznenadni grč mu pređe preko lica. Nestao je tako brzo, kao da se nije ni pojavio, izuzev bledila koje je ostavio za sobom. „Mislim da mi je potreban svež vazduh. Ovde je neizdrživo vruće.” Pošao je nesigurnim korakom prema vratima. Pođoh za njim, ali me on zaustavi, odmahnuvši glavom. „Nemoj ti da izlaziš. Počni da fotografišeš kad profesor Irving završi. Idem samo da popijem malo vode.” „Imamo flaširanu u frižideru pored stolova”, reče mu Gardner. Zabrinuto sam ga ispratio pogledom, ali Tom očigledno nije želeo da diže prašinu. Izgledalo je da niko drugi nije ništa primetio. Bio je okrenut samo prema Irvingu i meni, a profajler ionako nije obraćao pažnju. Stajao je i sa rukom na bradi napregnuto zurio u mrtvaca na stolu, dok mu je Gardner i dalje iznosio činjenice. Kada je agent Istražnog biroa završio, Irving se – u stavu duboke zamišljenosti – nije ni pomerio, ni progovorio. Stav je bitan. Pomislih da ne treba biti nedobronameran. „Shvatate, naravno, da je u pitanju serijski ubica?” prozbori on, napokon se pomerivši. Gardner ga mučno pogleda. „Nismo sigurni u to.” Irving se osmehnu pokroviteljski. ,,Oh, mislim da jesmo. Pogledajte kako je telo namešteno. Ostavljeno je tako da bismo ga mi pronašli. Obnaženo, vezano i, po svoj prilici, mučeno. Uza sve to, i lica okrenutog nagore. Nema ni najmanjeg znaka stida ili žaljenja, niti je ubica pokušao da pokrije žrtvine oči ili da je okrene licem nadole. Sve ovo nedvosmisleno ukazuje na proračunatost i uživanje. Bio je zadovoljan s onim što je uradio i zato je želeo da mi to vidimo.” Gardner bespogovorno prihvati tu vest. Verovatno je i sam to pretpostavljao. „Znači, ubica je muškarac?” „Naravno.” Irving se tiho nasmeja, kao da je Gardner rekao neku šalu. „Izvan svega ostalog, žrtva je očigledno bio snažan muškarac. Misliš li da bi žena mogla ovo da uradi?” Iznenadilo bi te šta neke žene mogu da urade. Osetio sam kako ožiljak počinje da me svrbi. „Ovde imamo ogromnu količinu drskosti”, nastavi Irving. „Ubica je morao znati da će telo biti otkriveno kad najam istekne. Gospode, čak je ostavio i
novčanik kako biste mogli da identifikujete žrtvu. Ne, ovo mu neće ostati jedino ubistvo. Naš tip je tek počeo.” Činilo se da ga to čini zadovoljnim. „Novčanik možda i nije pripadao žrtvi”, nesigurno kaza Gardner. „Ne slažem se. Ubica je bio suviše promišljen da bi zaboravio svoj. Kladio bih se čak i da je lično rezervisao kolibu. Nije on slučajno naišao i odlučio da ubije osobu koja ju je iznajmila. Ovo je bilo predobro i osmišljeno i izvedeno za tako nešto. Ne, izvršio je rezervaciju na ime ubijenog, a zatim ga doveo ovde, na fino i zabačeno mesto – bez sumnje unapred provereno – gde može na miru da ga muči.” „Kako možete biti sigurni da je žrtva mučena?”, zapita Jakobsenova. Sada je progovorila prvi put posle onog Irvingovog tetošenja. Činilo se da profajler uživa. „Zašto bi ga inače vezao za sto? On nije bio samo sputan, nego izložen. Ubica je želeo da radi polako, da uživa. Može li ikako da se proveri ima li semena i da li je bilo seksualnog napada?” Trebao mi je trenutak da shvatim da je to poslednje pitanje upućeno meni. „Ne kada je telo u ovom stadijumu raspadanja.” „Šteta.” Zvučao je kao da je propustio poziv na večeru. „Ipak, prema količini krvi na podu, rane su očigledno nanesene dok je žrtva još bila živa. A mislim da je i odsecanje genitalija veoma značajno.” Nadovezah se mahinalno. „Ne mora da znači. Fekalne muve polažu jaja u svaki otvor na telu, uključujući tu i prepone. Aktivnost insekata ne znači da je tu postojala ozleda. Moraćemo da sprovedemo punu obdukciju kako bismo to utvrdili.” „Zaista?”, Irvingov osmeh je bio izveštačen. „Ipak, dozvolićete da je krv istekla odnekud? Ili je to ispod stola neko prosuo kafu?” „Samo sam ukazao da...” počeh, ali Irving me više nije slušao. Besno sam stisnuo usta kada se okrenuo Gardneru i Jakobsenovoj. „Kao što sam rekao, imamo žrtvu koja je obnažena, vezana i, po svoj prilici, osakaćena. Pitanje je da li su povrede posledica postkoitalnog besa ili teskobne seksualne napetosti. Drugim rečima, jesu li nanete zato što mu se digao ili zato što nije?” Njegove reči dočekala je tišina. Čak su i članovi forenzičke ekipe prekinuli s radom da bi slušali. „Mislite da je motiv seksualne prirode?”, upita Jakobsenova sledećeg trenutka. Irving odglumi iznenađenje. Odbojnost koju sam osećao prema njemu još malo je porasla. „Žao mi je, mislio sam da je to očigledno zbog toga što je žrtva ostavljena naga. Zato je povređivanje važno. Imamo posla sa nekim, ko ili poriče svoju seksualnost, ili je se gadi, pa samoodvratnost iskaljuje na žrtvi. U svakom slučaju, nije otvoreni homoseksualac. Možda je oženjen, stub društva. Možda je neko ko
voli da se hvali svojim uspesima kod žena. Ovo je uradio neko ko mrzi vlastitu ličnost, pa to gađenje prema sebi pretvara u nasilje prema svojoj žrtvi.” Lice Jakobsenove bilo je bezizražajno. „Čini mi se da ste rekli da je ubica ponosan na ono što je uradio? Da nije osećao ni stid ni žaljenje?” „Ne zbog samog ubistva, ne. On se ovde busa u grudi, pokušavajući da ubedi sve – uključujući i sebe – koliko je veliki i jak. Ali razlog njegovog nedela je nešto sasvim drugo. Njega se stidi.” „Možda postoje drugi razlozi za obnaženost žrtve”, reče Jakobsenova. „Možda je to neki oblik ponižavanja ili način postizanja kontrole.” „Ovako ili onako, kontrola se obično svodi na seks.” Irving se osmehnu, ali je to počelo da izgleda pomalo prisilno. „Homoseksualci serijske ubice su retki, ali postoje. A prema onome što sam ja video, mislim da bi ovo mogao biti takav slučaj.” Jakobsenova nije odustajala. „Ne znamo dovoljno o porivima ubice da bismo...” „Oprostite, ali imate li vi iskustva u istragama slučajeva serijskih ubica?” Irvingov osmeh je bio leden. „Ne, ali...” „Onda me poštedite popularne psihologije.” Sada nije ni pokušao da se osmehne. Jakobsenova nije reagovala, ali crvene mrlje na obrazima su je odale. Osetih saosećanje sa njom. Bila u pravu ili ne, nije to zaslužila. Nastala je neprijatna tišina. Prekinuo ju je Gardner. „Šta je sa žrtvom? Mislite li da ga je ubica možda poznavao?” „Možda jeste, a možda i nije.” Činilo se da je Irving izgubio zanimanje za slučaj. Širio je kragnu košulje, a okruglo lice mu je bilo crveno i prekriveno graškama znoja. U kolibi je bilo svežije posle otvaranja prozora, ali još uvek je bilo zagušljivo i vruće. „Ovde sam završio. Biće mi potrebne kopije forenzičkih izveštaja i fotografija, kao i svi podaci koje imate o žrtvi.” Okrenuo se ka Jakobsenovoj sa, kako mi se učinilo, zavodljivim osmehom. „Nadam se da mi niste zamerili malu razliku u mišljenjima. Možda možemo naširoko da razgovaramo o tome uz neko piće.” Jakobsenova nije odgovorila, ali prema pogledu koji mu je uputila, pomislio sam da ne bi smeo da se nada. Profajler traći vreme ako pokušava da je očara. Pošto je Irving izašao, atmosfera u maloj kolibi je postala opuštenija. Pošao sam da uzmem foto-aparat iz Tomove torbe. Bilo je osnovno da napravimo svoje fotografije leša, bez obzira na prisustvo islednika. Ali pre nego što sam počeo, jedan agent uzviknu. „Mislim da imam nešto.”
Bio je to onaj krupni muškarac. Klečao je na podu pored ležaja, istežući se da dohvati nešto ispod njega. Izvukao je mali, sivi cilindar, držeći ga među prstima sa iznenađujućom pažljivošću. „Šta je to?” upita Gardner, prilazeći. „Izgleda kao kutija za film”, odgovori ovaj, dahćući. „Za foto-aparat od trideset pet milimetara. Najverovatnije se otkotrljala ispod ležaja.” Pogledah foto-aparat u svojoj ruci. Digitalni, poput većine koju danas koriste forenzički islednici. „Da li iko još uvek koristi film?”, upitah ženu agenta koja je Irvingu donela mentol. „Samo zaluđenici i čistunci”, reče krupni muškarac. „Moj rođak se kune u njega.” „I on se bavi glamur fotografijom poput tebe, Džeri?”, zapita žena, na šta se svi nasmejaše. Ipak, Gardnerovo lice je i dalje imalo isti izraz. „Ima li šta unutra?” Krupni agent skide poklopac. „Ništa, prazna je. Hej, stani malo...” Digao je sjajni cilindar na svetlost i začkiljio u njega. „Pa?”, požuri ga Gardner. Primetio sam kako se agent po imenu Džeri ceri ispod maske. Protresao je kutijicu od filma. „Ne mogu da vam ponudim fotografije, ali može li umesto njih jedan lep, pun otisak prsta?”
Sunce je zalazilo dok smo se Tom i ja vozili natrag prema Noksvilu. Put je vijugao podnožjem strmih padina, prekrivenih drvećem koje je zaklanjalo poslednje zrake svetlosti, pa je bilo mračno iako je nebo iznad nas još uvek bilo plavo. Kada je Tom uključio svetla na automobilu, oko nas se odjednom spustila tama. „Ućutao si se”, prozbori on posle izvesnog vremena. „Razmišljam.” „Pretpostavio sam to.” Kada se vratio u kolibu, osetio sam olakšanje, videvši da mnogo bolje izgleda. Ostatak posla je prošao glatko. Fotografisali smo i skicirali položaj tela, pa uzeli uzorke tkiva. Analizom amino i isparljivih kiselina potkožnog masnog tkiva, oslobođenih umiranjem ćelija, bićemo u mogućnosti da svedemo vreme proteklo od smrti u okvir od dvanaest sati. U tom trenutku sve je ukazivalo da je žrtva mrtva barem šest, a vrlo verovatno i sedam dana. Pa ipak, Gardner je tvrdio da je koliba
bila iznajmljena pet dana. Nešto nije bilo u redu, pa iako sam možda izgubio veru u sopstvene sposobnosti, u jedno sam bio sasvim siguran. Priroda ne laže. Shvatio sam da Tom očekuje moj odgovor. „Nisam se baš proslavio gore, zar ne?” „Ne budi prestrog prema sebi. Svako može da pogreši.” „Ne ovako. Zbog toga sam izgledao nestručno. Nisam razmišljao.” „Ajde, Dejvide, ništa strašno. Sem toga, možda si ipak u pravu. Postoji neka začkoljica u pogledu vremena proteklog od smrti. Možda je žrtva već bila mrtva kada je doneta u kolibu. Leš je možda vezan za sto da bi izgledalo kao da je tu ubijen.” Uprkos želji da poverujem u to, nisam mogao. „To bi značilo da je celo mesto zločina namešteno, uključujući i mrlje krvi na podu. A onaj ko je dovoljno pametan da to izvede ovako uverljivo, znao bi da nas to ne bi dugo zavaravalo. Dakle, šta bi bila poenta?” Tom nije imao odgovor na to. Put nas je vodio između stabala drveća, čije su se krošnje jasno isticale obasjane svetlima automobila. „Šta misliš o Irvingovoj izvedenoj pretpostavci?”, upita on posle izvesnog vremena. „Misliš, da je ovo početak serije ubistava, ili da je motivisano seksom?” „Oboje.” „Mogao bi da bude u pravu za serijskog ubicu”, odgovorih. „Većina ubica pokušava da sakrije svoje zločine, a ne da ih izloži. Ovo je delo veoma drugačijeg ubice, sa drugačijim ciljevima.” ,,A ostalo?” „Ne znam. Siguran sam da je Irving dobar u svom poslu, ali...” Slegao sam ramenima. „Pa, čini mi se da je ishitreno donosio zaključke. Stekao sam utisak da vidi ono što želi umesto onoga što se zaista nalazilo tamo.” „Ljudi koji ne shvataju šta mi radimo mogu to isto da misle o nama.” „Naš posao je bar zasnovan na čvrstim dokazima, a čini mi se da je Irving premnogo nagađao.” „Hoćeš da kažeš kako nikad ne slušaš svoje instinkte?” „Mogu da ih slušam, ali nikad im ne bih dozvolio da stanu na put činjenicama. Kao ni ti.” Osmehnuo se. „Sećam se da smo već razgovarali o tome. I naravno da ne tvrdim da bi trebalo previše da se oslanjamo na instinkt. Ali razumno korišćen, to je još jedan alat koji imamo na raspolaganju. Mozak je zagonetan organ; ponekad povezuje ono čega nismo svesni. Imaš dobre instinkte, Dejvide. Trebalo bi više da im veruješ.”
Posle one greške u kolibi, to je bilo poslednje što sam želeo. Ipak, nisam hteo ni da se ovo pretvori u razgovor o meni. „Ceo Irvingov pristup je bio proizvoljan. Čini mi se da je previše želeo da ubica bude prikriveni homoseksualac, što je baš fino i senzacionalno. Stekao sam utisak da već smišlja sledeći članak.” Tom se nasmeja. „Verovatnije knjigu. Pre nekoliko godina je objavio bestseler i od tada je na raspolaganju svakoj TV stanici koja prihvati njegovu cenu. Čovek je bezočan samoreklamer, ali istini za volju, imao je neke dobre rezultate.” „A kladim se da se samo za takve i čulo.” Tom me pogleda sa strane, a na naočarima mu se ukaza odsjaj automobilskih svetala. „Ovih dana zvučiš vrlo cinično.” „Samo sam umoran. Ne obraćaj pažnju.” Tom vrati pogled na put. Gotovo da sam predosetio sledeće pitanje. „Ne tiče me se, ali šta se dogodilo sa devojkom koju si viđao? Zvala se Dženi, zar ne? Nisam to hteo ranije da pominjem, ali...” „Gotovo je.” Te reči su imale prizvuk konačnosti, što još uvek nije odgovaralo istini kada je u pitanju moja veza sa Dženi. „Zbog onoga što ti se dogodilo?” „Samo delimično.” Bilo je i drugih razloga. Zato što ti je posao bio važniji. Zato što zamalo nisi stradao. Zato što više nije želela da sedi kod kuće i strepi da se to opet ne desi. „Žao mi je”, izusti Tom. Klimnuo sam glavom, zureći pravo napred. I meni je. Začu se migavac kada je Tom skrenuo na drugi put, koji je delovao još mračnije od prethodnog. ,,A od kada ti imaš problem sa srcem?” upitah ga. Tom oćuta sekundu, pa frknu. „Stalno zaboravim na tvoje prokleto medicinsko obrazovanje.” „Šta je u pitanju, angina?” „Tako kažu, ali dobro se osećam, nije ništa ozbiljno.” Meni tog popodneva jeste izgledalo ozbiljno. Setio sam se koliko puta sam ga video kako zastaje da uhvati dah otkad sam stigao. Trebalo je ranije da shvatim. Da nisam bio obuzet sopstvenim problemima, možda i bih. „Ne bi trebalo da se naprežeš i penješ po brdima”, rekoh mu. „Neću sad da se razmazim”, odvrati on razdraženo. „Uzimam lekove, pod kontrolom je.” Nisam mu poverovao, ali znao sam kada treba da se povučem. Neko vreme smo se vozili ćuteći, obojica svesni onoga što je ostalo neizrečeno. Unutrašnjost karavana se osvetli kada je iza nas stigao neki drugi automobil, zaslepljujućih svetala.
„Pa, hoćeš li sutra da mi pomogneš u pregledu?”, zapita Tom. Telo je trebalo da bude prebačeno u Medicinski centar univerziteta Tenesi u Noksvilu. Forenzički antropološki centar je imao sopstvene laboratorije – čudnovato podignute pored Nejlend sports stadiona u Noksvilu – ali one su više korišćene za istraživanje, nego u stvarnim istragama ubistava. Istražni biro Tenesija je imao ispostavu i u Nešvilu, ali u ovom slučaju bila je pogodnija mrtvačnica Medicinskog centra. U normalnim okolnostima sigurno bih iskoristio priliku da pomognem Tomu, ali sada sam oklevao. „Nisam siguran da sam spreman za to.” „Gluposti”, neuobičajeno otvoreno reče Tom, pa uzdahnu. „Slušaj, Dejvide, znam da ti u poslednje vreme nije bilo lako. Ali došao si ovde da se sabereš, a ja ne znam za bolji način od ovoga.” „Šta je sa Gardnerom?”, proveravao sam ja. „Den je ponekad malo odbojan prema nepoznatim ljudima, ali poštuje talenat kao i svako drugi. Sem toga, meni nije potrebna njegova dozvola da dovedem nekoga da mi pomogne. Obično bih pozvao nekoga od studenata, ali ovde bih više voleo da dođeš ti. Naravno, sem ako ne želiš da radiš sa mnom.” Nisam znao šta želim, ali nisam mogao ni da ga odbijem. „Ako si siguran u to, hvala ti.” Zadovoljan, on nastavi da vozi sa punom pažnjom. Odjednom, unutrašnjost automobila preplavi svetlost, jer se vozilo iza nas sasvim približilo. Tom začkilji jer su ga svetla tog automobila zaslepila preko retrovizora. Bila su udaljena samo metar-dva, visoko postavljena i dovoljno snažna da bi mogla pripadati nekom kombiju ili kamionetu. Tom razdraženo pucnu jezikom. „Šta, dođavola, radi taj idiot?” On uspori i priđe ivici puta da propusti drugo vozilo. Ali i ono uspori ostajući i dalje iza nas. „Dobro, imao si priliku”, promrmlja Tom, pa opet ubrza. Vozilo nas je pratilo istom brzinom, držeći se tik iza karavana. Okrenuh se, nastojeći da vidim šta nas to prati, ali je bleštava svetlost sa zadnjeg prozora sve činila nevidljivim, sprečivši me da išta razaznam. Uz škripu guma, svetla naglo skrenuše u levu stranu. Na trenutak sam ugledao uzdignuti kombi tamnih stakala, koja su bila kao ogledalo, dok nas je brundajući obilazio. Karavan se zaljuljao od udara vazduha, a onda je kombi nestao, dok su se njegova stop-svetla izgubila u pomrčini. „Prokleta seljačina”, promrmlja Tom. Pružio je ruku prema CD plejeru, pa su nas do civilizacije pratili lagani tonovi Četa Barkera.
4
Tom me je odvezao do bolnice, gde sam ostavio svoj automobil. Dogovorili smo se da se nađemo sledećeg jutra kod mrtvačnice i pošto je otišao, odmah sam se zadovoljno odvezao natrag u svoj hotel. Želeo sam samo da se istuširam, nešto pojedem i zaspim. Uglavnom sam to i radio svake večeri. Uspinjao sam se prema sobi, kad sam se setio da imam dogovor za izlazak te večeri. Pogledao sam sat i video da imam manje od pola sata pre nego što Pol dođe po mene. Skljokao sam se na krevet, zastenjavši. Nimalo nisam bio raspoložen za društvo. Izgubio sam naviku da se družim i uopšte mi nije bilo do ćaskanja sa nepoznatim ljudima. Bio sam u iskušenju da pozovem Pola i otkažem dogovor pod nekim izgovorom, samo što nisam mogao da smislim nijedan. Sem toga, bilo bi neuljudno odbiti njihovu gostoljubivost. Hajde, Hanteru, potrudi se. Zašto i ti, pobogu, ne bi uživao. Preko volje se digoh sa kreveta. Imao sam vremena samo da se na brzinu istuširam, pa sam skinuo odeću, ušao u kabinu i podesio tuš na najjači mlaz. Ožiljak na stomaku mi je izgledao čudno i strano, kao da nije deo mene. Iako njegova ružna ružičasta linija nije više bila osetljiva, i dalje nisam voleo da je dodirujem. Pretpostavljao sam da ću se vremenom navići na njega, ali to vreme još nije došlo. Digao sam lice prema mlazu čije su me rasprskavajuće kapljice peckale, duboko udišući vazduh topao od pare da bih odagnao iznenadni nalet sećanja. Drška noža viri mi ispod rebara. Osećam kako se moja vruća, lepljiva krv skuplja na crno-belim pločicama oko mene... Zatresoh glavom kao pas, pokušavajući da odbacim neželjene slike. Imao sam sreću. Grejs Strahan je bila jedna od najlepših žena koje sam ikada video. Bila je, takođe, i najopasnija, odgovorna za smrt bar petoro-šestoro ljudi. Da me Dženi nije našla na vreme, i ja bih postao još jedna recka na njenom rabošu; i mada sam znao da treba da budem zahvalan što sam ostao živ, bilo mi je teško da to zaboravim. Posebno zato što je Grejs još uvek bila na slobodi. U policiji su me uveravali da je samo pitanje vremena kada će je uhvatiti, jer je suviše psihički nestabilna da bi dugo ostala na slobodi. Ali Grejs je bila bogata žena, obuzeta strašću za osvetom, nerazumnom koliko i smrtonosnom. Neće se lako predati. Niti sam joj ja bio jedina meta. Jednom je već pokušala da ubije mladu majku i ćerku, i bila sprečena, ali po cenu još jednog života. Posle Grejsinog napada na mene, Elen i Ana Meklod su živele pod policijskom zaštitom i drugim imenom. Iako se pokazalo da je teže naći njih nego forenzičara koji se nalazi u
telefonskom imeniku, bilo je jasno da niko od nas nije siguran dok Grejs ne bude uhvaćena. Nije bilo lako živeti sa tim saznanjem. Posebno zato što sam imao ožiljke koji su me podsećali na to koliko mi je blizu jednom prišla. Pustio sam najtopliju vodu koju sam mogao da izdržim, da bi mi od nje isparile mračne misli. Potom sam se brisao peškirom dok koža nije počela da mi bridi, pa se obukao i požurio niza stepenice. Posle vrućeg tuša osećao sam se bolje, ali još uvek nisam bio raspoloženiji dok sam silazio u predvorje hotela. Pol je već bio tu, sedeo je na sofi i nešto žurno zapisivao u beležnicu. „Izvini, čekaš li dugo?”, upitah ga. Ustao je i gurnuo beležnicu u zadnji džep. „Samo što sam stigao. Sem je u automobilu.” Parkirao se na suprotnoj strani ulice. Lepa žena od tridesetak godina sedela je na mestu saputnika. Imala je dugačku, izrazito plavu kosu. Dok sam ulazio na zadnje sedište okrenula se prema meni, sa rukama na povelikom stomaku. „Zdravo, Dejvide, drago mi je da te opet vidim.” ,,I meni”, rekoh, a to sam i mislio. Postoje ljudi sa kojima se odmah osećate opušteno, a Sem je bila jedna od njih. Sreli smo se samo jedanput – ranije ove nedelje – ali sam imao utisak da je poznajem godinama. „Kako si ti?” „Pa, bole me leđa i noge, a ostalo ne želiš ni da znaš. Osim toga, ne mogu da se požalim.” Osmehnula se da pokaže kako se šali. Sem je bila jedna od srećnica koje dobro podnose svoju trudnoću. Doslovno je pucala od zdravlja i bez obzira na sve neudobnosti bilo je jasno da uživa u svakom trenutku. „Beba se razigrala u poslednje vreme”, kaza Pol, izlazeći automobilom na ulicu. „Stalno govorim Sem da je to siguran znak za devojčicu, ali ona ne sluša.” Nijedno od njih nije zanimao pol bebe. Sem mi je rekla da bi to pokvarilo iznenađenje. „Devojčice nisu tako živahne. Dečak je.” „Kladim se u gajbu piva da nisi u pravu.” ,,U gajbu piva? Ništa bolje?” Obratila se meni: „Dejvide, kakva je to opklada za trudnicu?” „Meni zvuči prilično lukavo. On će da pije čak i ako izgubi.” „Hej, trebalo bi da si na mojoj strani”, pobuni se Pol. „On je razumniji”, reče Sem, pljesnuvši ga. Slušajući njihovo međusobno peckanje, počeo sam da se opuštam. Bilo je prijatno videti njihovu sreću, iako sam osetio trunku zavisti. Kada je Pol skrenuo na parking, osetih razočaranje što je kratka vožnja završena. Bili smo u Starom gradu, nekadašnjem industrijskom središtu Noksvila. Tu su se još uvek nalazile neke fabrike i skladišta, ali ceo kraj je pretrpeo blagi preobražaj, tako što je industrija ustupala mesto barovima, restoranima i stambenim zgradama. Pol se parkirao u ulici malo iznad restorana sa mesnim odrescima u koji
su svi izlazili, stare zgrade od cigala – slične pećini – čija je prostrana unutrašnjost trenutno bila ispunjena stolovima i živom svirkom. Unutra je već bila gužva, pa smo morali da se provlačimo do velike grupe koja je sedela pored jednog od prozora. Poluprazne čaše sa pivom i smeh nagoveštavali su da su oni tu već izvesno vreme, i ja se na trenutak pokolebah i pokajah što sam pošao. Onda su mi napravili mesto za stolom i bilo je kasno. Usledila su upoznavanja, ali sam zaboravio njihova imena čim sam ih čuo. Osim Pola i Sem znao sam samo Alanu, forenzičkog antropologa, koja mi je tog dana kazala gde da nađem Toma. Bila je sa mišićavim muškarcem za koga sam pretpostavio da joj je muž, dok su ostali bili nastavnici ili studenti koje nisam poznavao. „Moraš da probaš pivo, Dejvide”, reče Pol, nagnuvši se pored Sem da me vidi. „Ovaj restoran ima sopstvenu malu pivaru. Sjajno je.” Mesecima nisam ni liznuo alkohol, ali sada mi je bio potreban. Pivo je bilo tamno i hladno, i izvrsnog ukusa. Pola čaše sam ispio u jednom cugu, pa sam je spustio sa uzdahom. „Izgleda da ti je to bilo potrebno”, reče Alana preko stola. „Loš dan, a?” „Tako nešto”, potvrdio sam. ,,I sama sam ih imala nekoliko.” Ona diže svoju čašu u ironičnu zdravicu. Otpih još jedan gutljaj piva, osetivši da se opuštam. Atmosfera za stolom je bila ležerna i prijateljska, pa sam se lako uklapao u razgovor oko sebe. Kada je stiglo jelo, zaronio sam u tanjir. Naručio sam šniclu i zelenu salatu i do tog trenutka nisam shvatio koliko sam gladan. „Uživaš?” Sem mi se smeškala iznad svoje čaše sa kiselom vodom. Klimnuo sam glavom, trudeći se da sažvaćem puna usta mesa. ,,Jel’ tako očigledno?” „Aha. Prvi put te vidim opuštenog. Morao bi češće da pokušavaš.” Nasmejao sam se. „Ne izgledam valjda toliko loše?” ,,Oh, samo si malo napet.” Toplo se osmehnula. „Znam da si ovde došao da štošta raščistiš, ali ne postoji zakon koji zabranjuje povremeno opuštanje. Među prijateljima si.” Spustio sam pogled, dirnut više nego što sam želeo da priznam. „Znam. Hvala ti.” Ona se pomeri u stolici i trže se, pa položi šaku na stomak. „Jesi li dobro?”, upitah. Osmehnula se uprkos izvesnom bolu. „Nemiran je.” „On?” „On”, reče ona samouvereno, bacivši krišom pogled prema Polu. „Zasigurno on.”
Tanjiri su odneti, pa je naručen desert i još pića. Uzeo sam kafu, znajući da bih zbog još jednog piva ujutru zažalio. Zavalio sam se u stolicu, uživajući u blagoj ošamućenosti i prijatnosti. A tada mi se dobro raspoloženje razbilo o glavu. Niotkuda, osetio sam strujanje mošusnog, blago začinjenog mirisa koji nisam mogao da pomešam sa nekim drugim. Sekundu kasnije je iščezao, izgubio se među snažnijim mirisima hrane i piva, ali znao sam da mi se nije pričinio. Prepoznao sam ga i to me je protreslo kao udar struje. Načas sam se opet našao na popločanom podu svog predsoblja, a metalni zadah krvi mešao se sa jednim prefinjenim, zavodljivim miomirisom. Parfem Grejs Strahan. Ona je ovde. U trenutku sam se uspravio na stolici i počeo mahnito da se osvrćem. U restoranu je vladala zbrka zvukova i boja. Zagledao sam lica, očajnički tražeći izdajničke crte, neku grešku u masci. Mora da je tu negde. Gde je? „Kafu?” Zbunjeno sam se zagledao u kelnericu, koja se pojavila pored mene. Imala je dvadesetak godina, i malo puniji stas. Parfem joj se probijao kroz mirise jela i samog restorana; mošusni miris koji je bio jeftin, težak i prezasićen. Iz blizine uopšte nije podsećao na fini parfem Grejs Strahan. Samo je bio dovoljno sličan da me zbuni na trenutak. „Naručili ste kafu?”, upita kelnerica gledajući me sa oprezom. „Izvinite. Da, hvala.” Ona spusti šolju i udalji se. Ruke i noge su me peckale, a živci podrhtavali od malopređašnjeg naleta adrenalina. Shvatih da sam rukom pritisnuo ožiljak tako jako da me je zabolelo. Idiote. Kao da bi Grejs mogla da te prati... Svest o tome koliko su mi živci napeti, čak i ovde, ostavila mi je gorak ukus u ustima. Pokušao sam na silu da se opustim, ali srce mi je i dalje tuklo u grudima. Odjednom, učini mi se da u prostoriji nema dovoljno vazduha. Buka i mirisi bili su mi nepodnošljivi. „Dejvide?” Sem me je zabrinuto posmatrala. „Bled si kao čaršav.” „Samo sam malo umoran. Idem kući.” Morao sam da izađem. Počeo sam da prebiram novčanice po novčaniku, i ne videći koje su. „Sačekaj, mi ćemo te odvesti.” „Ne!” Spustio sam ruku na njenu podlakticu pre nego što je stigla da se okrene Polu. „Molim te. Biću dobro, zaista.” „Siguran si?” Osmehnuo sam se na silu. „Naravno.” Nisam je ubedio, ali sam već odgurnuo stolicu i spustio na sto pregršt novčanica, i ne znajući ima li tu dovoljno novca ili ne. Pol i ostali su još uvek bili obuzeti razgovorom, ali nisam se zaustavljao da vidim da li je još neko primetio moj odlazak. Uspeo sam nekako da se uzdržim i ne istrčim na ulicu. Počeo sam
duboko da udišem hladan prolećni vazduh, ali ni tada nisam stao. Nastavio sam da hodam, ne znajući, niti brinući kuda idem, pošto sam samo želeo da se krećem. Sišao sam sa ivičnjaka i odskočio unazad, začuvši zaglušujuću sirenu sa leve strane. Posrnuo sam natrag na trotoar, a tramvaj je prošao samo nekoliko centimetara pored mene, bleskajući osvetljenim prozorima u pomrčini. Čim je prošao, požurio sam da pređem na drugu stranu, osvrćući se povremeno. Prošle su godine od mog pređašnjeg boravka u Noksvilu, pa nisam imao pojma gde se nalazim, a još manje kuda idem. Nisam ni mario. Usporio sam tek kada sam primetio da se ispred mene proteže pomrčina i da nema više uličnog svetla. Reku sam naslutio pre nego što sam je ugledao; u vazduhu sam osetio vlagu koja me je potpuno osvestila. Bio sam mokar od znoja kada sam se naslonio na ogradu. Mostovi koji spajaju obale sa drvoredima izgledali su kao ogoljeni lukovi u pomrčini, obeleženi svetlim tačkama. Ispod njih je mirno proticala reka Tenesi, kao što čini već hiljadama godina. I verovatno će proticati još hiljadama godina. Šta ti je, dođavola? Prestravio si se zbog jeftinog parfema. Ipak, bio sam suviše iscrpljen da bih se stideo. Osetivši se usamljeno kao nikada u životu, izvadio sam telefon i počeo da pregledam imena poznanika. Dženino ime i broj bili su naglašeni na osvetljenom ekranu. Držao sam palac iznad dugmeta za poziv, žarko želeći da razgovaram sa njom, i da joj opet čujem glas. Ali u Britaniji je još uvek bilo rano jutro, a čak i da je pozovem, šta bih joj rekao? Sve je već bilo rečeno. „Koliko je sati?” Trgao sam se, začuvši glas pored sebe. Nalazio sam se u delu pomrčine između uličnih svetiljki, a sve što sam video od čoveka bio je crveni sjaj njegove cigarete. Kasno sam shvatio da je ulica pusta. Glupo. Toliki put, samo da bih bio opljačkan. „Pola jedanaest”, odgovorih mu, dok mi je napetost rasla u očekivanju napada koji će uslediti. Ipak, on samo zahvalno klimnu glavom i produži dalje, pa se izgubi u tmini iza sledeće svetiljke. Uzdrhtao sam, i to ne samo zbog vlage i hladnoće koji su dolazili s reke. U pustoj ulici poče da se približava dobrodošlo žuto svetlo taksija. Zaustavio sam ga i vratio se u hotel.
Mačka je tvoje najranije sećanje.
Mora da postoje i druga, ranija, znaš to. Ali nijedno tako živo. Nijedno koga bi se povremeno sećao i uvek ga proživljavao. Tako stvarno da i sada osećaš sunce na temenu i vidiš svoju senku pred sobom dok se saginješ. Zemlja je mekana i lako se vadi. Koristiš parče drveta odlomljenog sa ograde, parče belog kočića koji je omekšao i počeo da truli. Čini ti se da bi moglo opet da pukne, ali nemaš mnogo da kopaš. Nije duboko. Prvo osetiš miris. Prezasićen, sladunjav miris, koji je dobro poznat, i nije nalik nijednom koji si osetio ranije. Zastaneš malo, omirišeš vlažnu zemlju, razdražen, ali uzbuđeniji. Znaš da ne bi trebalo to da radiš, ali radoznalost je prevelika. Čak i tada si imao mnoštvo pitanja. Ali ne i odgovore. Drvo je udarilo u nešto maltene čim si nastavio da kopaš. Drugačiji sastav tla. Počeo si da uklanjaš poslednji sloj zemlje, primetivši da je miris postao snažniji. Najzad je ugledaš: kartonsku kutiju za cipele, mokru i natrulu. Kutija počinje da se raspada kada si pokušao da je podigneš, mokra je i uleže se pod unutrašnjom težinom. Odmah je spuštaš natrag. Prsti su ti nespretni i čudni dok uzimaš poklopac, nešto te steže u grudima. Uplašen si, ali uzbuđenje lako nadvladava strah. Polako sklanjaš poklopac kutije. Mačka liči na prljavu gomilu đumbira. Poluzatvorene oči su joj blede i prazne, kao izduvan balon posle zabave. Insekti joj puze kroz krzno, a bube beže od dnevne svetlosti. Zuriš zanesen, dok se debeli crv uvija i grči izlazeći joj iz uva. Bocneš mačku štapom. Ništa se ne dešava. Bocneš je opet, ali jače. Opet ništa. Jedna reč se obrazuje u tvojim mislima, reč koju si već čuo, ali si je tek sada zaista shvatio. Mrtva. Sećaš se mačke onakve kakva je bila. Debeo, prgav mačak, nezgodno stvorenje s kandžama. Sada je... ništa. Kako se ona žustra životinja koje se sećaš pretvorila u ovo trulo klupko krzna? Pitanja ti ispunjavaju glavu, prevelika da ih zadržiš. Naginješ se bliže, kao da ćeš, ako gledaš dovoljno napregnuto, saznati odgovor... ...i odjednom se trgneš. Komšijino lice je iskrivljeno od besa, ali tu je još nešto, što ne razumeš. Tek godinama kasnije shvatio si da je to gnušanje. „Šta si to, zaboga... Oh, ti mali, bolesni gade...” Još vike, i tada, a i kasnije, kod kuće. Ne pokušavaš da objasniš šta si uradio, pošto ni sam to ne razumeš. Ipak, ni ljutite reći, ni kazna ne brišu ono što si video. I šta si osetio, a osećaš čak i sada, dok ti se gnezdi u želucu. Savlađujući osećaj čuđenja i strastvene, nezasite radoznalosti. Imaš pet godina. I tako sve to počinje.
5
Sve se naizgled usporilo kada je nož pošao prema meni. Zgrabio sam ga, ali bilo je suđeno da zakasnim. Sečivo mi je kliznulo kroz šaku, zasekavši mi dlan i prste do kostiju. Osetio sam toplu vlažnost krvi u ruci, a onda sam izgubio tlo pod nogama. Isticala je na crno-bele podne pločice i natapala mi prednji deo košulje, dok sam klizio niza zid. Spustio sam pogled i video dršku noža koja mi je nakaradno virila iz stomaka, pa sam zinuo da kriknem... „Ne!” Hitro sam se pridigao u krevetu, dahćući. Osećao sam krv, toplu i mokru. Izbezumljeno sam pokušavao da vidim stomak pod bledom mesečinom. Ipak, nije bilo povreda. Nije bilo noža, ni krvi. Samo sjaj hladnog znoja i upadljiv ožiljak ispod rebara. Hriste. Skljokao sam se sa olakšanjem, shvativši da sam u svojoj hotelskoj sobi i videvši da sam sam. To je bio samo san. Srce mi se smirivalo i usporavalo, a pritisak u ušima popuštao. Spustio sam noge sa kreveta i drhteći seo. Sat na noćnom stočiću pored kreveta pokazivao je pet i trideset. Alarm mi je bio podešen da zvoni sat kasnije, ali nije vredelo pokušavati da ponovo zaspim, čak i da sam to želeo. Ukočeno sam ustao i upalio svetlo. Počeo sam da žalim što sam pristao da pomognem Tomu u pregledu leša iz kolibe. Tuširanje i doručak. Onda će sve izgledati bolje. Petnaest minuta sam izvodio vežbe za jačanje trbušnih mišića, a zatim ušao u kupatilo i pustio tuš. Digao sam lice prema vrućem mlazu, puštajući vodene iglice da speru zaostale posledice košmara. Kada sam izašao, i poslednji delići ružnog sna bili su isprani. U sobi sam imao aparat za kuvanje kafe, pa sam ga uključio da radi dok sam se oblačio i uključio laptop. U Britaniji bi trebalo da je već kasno prepodne. Pijuckao sam crnu kafu i proveravao svoju elektronsku poštu. Nije bilo ništa hitno; odgovorio sam onima kojima sam morao, a ostale ostavio za kasnije. Restoran u prizemlju je bio otvoren za doručak. Bio sam jedini gost. Preskočio sam galete i palačinke, i odlučio se za tost i kajganu. Kada sam ušao, bio sam gladan, ali čak i to što sam naručio bilo mi je previše, pa sam pojeo manje od pola. Želudac mi se vezao u čvor, mada nisam znao zašto. Trebalo je samo da pomognem Tomu u nečemu što sam sam radio bezbroj puta do tada, i pod daleko gorim okolnostima od ovih.
Uveravao sam sebe da nema nikakve razlike. Kada sam izašao napolje, izlazilo je sunce. Parking je još uvek bio u senci, a tamno nebesko plavetnilo je počelo da bledi, probijeno zaslepljujućim zlatastim sjajem na horizontu. Vozio sam iznajmljenog forda, nešto drugačijeg oblika i sa automatskim prenosom, što je predstavljalo još jedan podsetnik da se nalazim u drugoj zemlji. Iako je još uvek bilo rano, saobraćaj je već bio gust. Bilo je divno jutro. Premda je Noksvil bio gradska sredina, taj deo istočnog Tenesija bio je još uvek bujan i zelen. Prolećno sunce još nije razvilo vrelinu koja je znojem natapala košulju, dok je vazduh u ovo doba dana zadržavao ranojutarnju svežinu, nezagađenu izduvnim gasovima vozila u saobraćaju, za razliku od zagušljive vlažnosti najtoplijeg dela leta. Pred sobom sam imao dvadeset minuta opuštene vožnje do Medicinskog centra univerziteta u Tenesiju. Mrtvačnica se nije nalazila u istom delu studentskog grada kao Institut, ali znao sam put do nje iz ranijih poseta. Čovek na portirnici mrtvačnice bio je toliko krupan da je pult prema njemu izgledao kao dečja igračka. Bio je tako obložen salom da je izgledalo kao da nema kostiju, a kaiš sata mu se usekao u nabrano meso zgloba kao žica za sir u testo. Dok sam mu objašnjavao ko sam, disao je tiho, adenoidno šišteći. „Sala za obdukcije broj pet. Kroz vrata, pa niz hodnik.” Glas mu je bio nesrazmerno visok za tako krupno telo. Osmehnuo se anđeoski, pružajući mi elektronsku propusnicu. „Ne moš’te promašiti.” Otvorio sam vrata pomoću propusnice i ušao u samu mrtvačnicu. Dočekao me je poznati mirisni koktel formaldehida, izbeljivača i sredstva za dezinfekciju. Tom se, u hirurškoj odeći i sa gumenom keceljom, već nalazio u prostoriji obloženoj pločicama. Na stolu pored njega stajao je mali CD plejer i tiho svirao neku ritmičnu melodiju sa bubnjevima koju nisam prepoznao. Sa njim je bio i neki slično odeven čovek, koji je prao leš na aluminijumskom stolu kako bi ga očistio od insekata i larvi muva. „Dobro jutro”, prozbori Tom veselo, kada su se vrata zatvorila iza mene. Pokazah glavom prema CD plejeru. „Badi Rič?” „Ni blizu. Lui Belson.” Tom se uspravi iznad mokre grudne šupljine. „Poranio si.” „Ne kao ti.” „Hteo sam da napravim rendgenski snimak leša i da pošaljem otiske zuba u Istražni biro.” Pokazao je rukom na mlađeg čoveka, koji je i dalje prao leš. „Dejvide, ovo je Kajl, jedan od pomoćnika u mrtvačnici. Pozvao sam ga da mi pomogne dok ti ne stigneš, ali nemoj da kažeš Hiksu.”
Pomoćnici u mrtvačnici radili su za kancelariju medicinskog islednika, što je značilo da je Hiks praktično Kajlov šef. Zaboravio sam da je patolog smešten tu, a nisam zavideo onima koji rade za njega. Kajlu to nije smetalo. Bio je visok, krupnih kostiju i debeljuškast. Imao je prijatno, okruglo lice koje je blistalo ispod guste, neuredne kose. „Zdravo”, reče on, digavši ruku u rukavici. „Pomagače nam i jedna od mojih studentkinja”, nastavi Tom. „Ovde nas i nije potrebno troje, ali obećao sam da ću je pozvati prilikom sledećeg pregleda.” „Ako ti ja nisam potreban...” „Biće mnogo posla. To samo znači da ćemo ranije završiti.” Tomov osmeh je značio da se neću tako lako izvući. „Odeća i ostalo je u svlačionici, niz hodnik.” Bio sam sam u garderobi. Stavio sam svoju odeću u orman i obukao hiruršku, sa gumenom keceljom. Ono što je trebalo da radimo predstavljalo je možda najgrozniji deo posla, a sigurno je spadalo i među najprljavije. Testovi DNK mogu da traju do osam nedelja, a otisci prstiju potvrđuju identitet samo ako žrtva već ima dosije. Ipak, čak i kod leševa u ovom stadijumu raspadanja, identitet, a ponekad i uzrok smrti žrtve mogu se otkriti iz samog kostura. Međutim, da bi se to postiglo, moraju se ukloniti svi tragovi mekog tkiva. To nije prijatan posao. Kada sam krenuo nazad u salu za obdukcije, zastao sam ispred vrata. Čuo sam kako Tom mumla uz džez melodiju, nadglasavajući mlaz vode. Šta ako opet pogrešiš? Šta ako više ne možeš to da radiš? Ipak, nisam smeo tako da razmišljam. Otvorio sam vrata i ušao. Kajl je završio sa pranjem leša. Sa ostataka leša kapljala je voda, pa je pod blistao kao da je poliran. Tom je stajao kod kolica sa hirurškim instrumentima. Uzeo je makaze za sečenje tkiva i, dok sam prilazio, privukao bleštavu svetiljku koja se nalazila iznad naših glava. „Dobro, hajde da počnemo.”
Prvi leš sam video kada sam bio student. Bila je to mlada žena, od najviše dvadeset pet-šest godina, koja je poginula u kućnom požaru. Ugušila se od dima, a vatra joj nije ni pipnula telo. Ležala je na hladnom stolu mrtvačnice, pod jarkom svetlošću koja je osvetljavala svaki delić tela. Oči su joj bile delimično otvorene, kroz proreze su joj se videle beonjače, dok je vrh jezika malo virio između beskrvnih usana. Bio sam zapanjen kako je mirno izgledala; ukočeno i nepokretno kao na fotografiji. Sve što je uradila, sve što je bila i nadala se da će biti, završeno je. Zauvek.
To saznanje me je snažno pogodilo. Tada sam shvatio da će, bez obzira na to šta učinim i koliko naučim, uvek postojati neka tajna koju neću moći da rešim. Međutim, tokom sledećih godina to je samo učvrstilo moju odlučnost da rešim opipljivije zagonetke u okviru svoje struke. Tada su Kara i Alis, moja žena i šestogodišnja kćerka poginule u saobraćajnoj nesreći. I odjednom mi takve teme više nisu bile akademske. Izvesno vreme radio sam u svojoj prvobitnoj profesiji, kao lekar, nadajući se da ću tako naći deo mira, ako ne i odgovore. Međutim, samo sam se zavaravao. Kako smo Dženi i ja shvatili na sopstvenu štetu, nisam mogao da pobegnem od svog posla, pošto je ono što sam radio činilo deo mog bića. Tako sam barem mislio dok mi se nije nož zario u stomak. Sada ni u šta više nisam bio siguran. Pokušao sam da otklonim sumnje dok sam radio na ostacima žrtve. Sakupivši uzorke tkiva i tečnosti za slanje na analizu, pažljivo sam skalpelom odsekao mišić, hrskavicu i unutrašnje organe, doslovno skinuvši poslednje tragove ljudskosti sa leša. Radilo se o krupnom muškarcu, ko god je on bio. Moraćemo da izvršimo preciznija merenja samog kostura, ali imao je oko 190 centimetara i krupne kosti. Takvog muškarca nije lako savladati. Radili smo u gotovo potpunoj tišini, Tom je odsutno pevušeći pratio pesme sa diska Dajne Vašington, dok je Kajl namotao crevo i čistio korito u koje su popadali insekti i ostala prljavština sprana sa leša. Taman sam se udubio u posao, kada su se neočekivano otvorila dvostruka vrata sale za obdukcije. Bio je to Hiks. „Dobro jutro, Donalde”, pozdravi ga Tom ljubazno. „Čemu možemo da zahvalimo ovo zadovoljstvo?” Patolog se nije potrudio da odgovori. Teme njegove ćelave glave sijalo je kao kliker pod jarkom svetlošću dok je namrgođeno gledao u Kajla. „Šta, dođavola, radiš ovde, Vebsteru? Tražio sam te.” Kajl pocrvene. „Samo sam...” „Upravo završava”, mirno kaza Tom. „Zamolio sam ga da mi pomogne. Den Gardner želi izveštaj o ovome što je pre moguće. Osim ako ti nemaš neku primedbu?” I da ju je imao, Hiks to ne bi priznao. Nastavio je da istresa bes na Kajlu. „Ovog jutra imam obdukciju. Da li je sala spremna?” „Uh, nije, ali zamolio sam Džejsona da...” „Nisam rekao Džejsonu da to uradi, nego tebi! Siguran sam da dr Libermen i njegov pomoćnik mogu da se snađu dok ti radiš posao za koji si plaćen.” Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je mislio na mene. Tom mu se hladno osmehnu. „Siguran sam da možemo.”
Hiks šmrcnu razočaran, jer je ostao uskraćen za sukob. ,,Želim da sve bude spremno za pola sata, Vebsteru. Pobrini se da bude tako.” „Da, gospodine, žao mi je...”, reče Kajl, ali mu je patolog već okrenuo leđa. Teška vrata se zatvoriše za njim. „Pa, siguran sam da nam je sada svima lakše”, kaza Tom, prekinuvši tišinu. „Žao mi je, Kajle, nisam nameravao da te dovedem u nevolju.” Mladi muškarac se osmehnu, ali su mu obrazi i dalje ostali crveni. ,,U redu je. Ali dr Hiks je u pravu, stvarno bi trebalo da...” Pre nego što je završio, vrata se iznenada opet otvoriše. Načas sam pomislio da se Hiks možda vratio, ali umesto patologa se pojavila uzrujana devojka. Pretpostavio sam da je to studentkinja za koju je Tom rekao da će nam pomagati. Imala je nešto više od dvadeset godina i nosila svetloružičastu majicu i iznošene radne pantalone, pri čemu su oba odevna predmeta bila razvučena na njenom punačkom telu. Blajhanu plavu kosu učvrstila je crvenom trakom sa belim tufnama, a okrugle naočare su joj davale privlačan, ali pomalo uplašen izgled. To je trebalo da bude u neskladu sa čeličnim kuglicama i alkicama kojima je načičkala uši, nos i obrve, ali začudo nije. Pošto prevaziđete početno iznenađenje, shvatili biste da joj ta naizgled bolna gomila metalnih ukrasa zapravo dobro stoji. Reči su pokuljale iz nje i pre nego što su se zatvorila vrata. „Bože, ne mogu da verujem da kasnim! Pošla sam rano kako bih mogla da svratim u Institut i proverim svoj projekat, a onda sam potpuno izgubila pojam o vremenu! Zaista mi je žao, dr Liberman.” „Pa, stigla si”, reče Tom. „Samer, mislim da ne poznaješ Dejvida Hantera. On je Britanac, ali ne zameri mu to. A ovo je Kajl. On je preuzeo odgovornost dok ti nisi stigla.” Kajlovo zbunjeno lice se raširi u osmeh. „Drago mi je.” „Zdravo”, ozari se Samer, otkrivši protezu za zube. Pogledala je prema lešu, više sa zanimanjem nego sa odbojnošću. To bi za većinu ljudi bio zastrašujući prizor, ali Institut je studentima pomagao da se pripreme za mračnu stvarnost. „Jesam li nešto propustila?” „Ne, i dalje je mrtav”, ohrabri je Tom. „Znaš gde se šta nalazi, ako želiš da se presvučeš.” „Naravno.” Okrenula se da izađe i torbom zakačila čelična kolica puna instrumenata. „Izvinite”, izustila je, smirivši ih pre nego što je nestala kroz vrata. U sali za obdukcije opet je zavladala neobična tišina. Na Tomovom licu titrao je poluosmeh. „Samer je naš lokalni uragan.” “Primetio sam”, rekoh. Kajl je i dalje zapanjeno zurio prema vratima. Tom me pogleda sa veselim izrazom na licu, pa pročisti grlo. „Kajle, uzorci?”
„Molim?” Tehničar je izgledao iznenađeno, kao da je zaboravio da smo i mi tamo. „Treba da ih spakuješ za laboratoriju.” ,,Oh, da. Svakako.” Bacivši još jedan pogled ispunjen nadom ka vratima, Kajl pokupi uzorke i izađe. „Mislim da se slobodno može reći da je naša Samer stekla obožavaoca”, kaza Tom sa trunkom ironije, pa se okrenu od stola i odjednom trže. Protrlja grudnu kost, kao da nema vazduha. „Jesi li dobro?”, upitah. “Nije ništa. Od Hiksa bi svako dobio gorušicu”, odgovori. Ipak, nije izgledao dobro. Posegao je rukom prema tacni sa instrumentima i bolno uzdahnuo. „Tome... „Dobro sam, dodavola!” Podigao je ruku da bi me sprečio da priđem, pa to pretvorio u pokret izvinjenja. „Dobro sam, stvarno.” Nisam mu verovao. „Na nogama si još pre nego što sam ja stigao ovamo. Zašto se malo ne odmoriš?” „Zato što nemam vremena”, razdraženo odgovori. „Obećao sam Denu da ću mu predati uvodni izveštaj što pre budem mogao.” ,,I dobiće ga. Samer i ja možemo da dovršimo skidanje mekog tkiva.” On preko volje klimnu glavom. „Možda samo nekoliko minuta...” Gledao sam ga kako se udaljava, zapanjen koliko je krhko izgledao. Nikada nije bio krupan čovek, ali sada kao da se meso topilo na njemu. On stari. To je bila životna činjenica, ali je to nije činilo nimalo prihvatljivijom. Tomov CD se davno završio, pa je u sali za obdukcije vladala tišina. Odnekud spolja sam začuo zvonjavu telefona. Niko se nije javljao, pa je naposletku prestala. Okrenuo sam se ostacima žrtve. Kostur je sada bio gotovo sasvim oslobođen mišića, tako da se na njemu zadržalo samo nešto mekog tkiva koje će biti uklonjeno kuvanjem u deterdžentu. Pošto ne bi bilo praktično uranjati ceo kostur u veliko bure, trebalo je prethodno izvesti još jedan grozan postupak. Razglobljavanje. Lobanju, karlicu, noge i ruke treba razdvojiti, što zahteva i pažnju i sirovu snagu. Svako oštećenje kosti treba pažljivo zapisati, da ne bi bilo pomešano sa povredama nastalim pre smrti. Počeo sam da odvajam lobanju, sa mukom sekući hrskavicu između drugog i trećeg vratnog pršljena, a onda se Samer vratila. U svojoj hirurškoj odeći i kecelji nije toliko odudarala od mrtvačnice, izuzev pirsinga u uvu i nosu. Izbeljena kosa joj je bila pokrivena hirurškom kapom. „Gde je dr Liberman?”, zapita ona.
„Morao je da izađe.” Nisam dalje objašnjavao. Tom ne bi želeo da njegovi studenti saznaju da je bolestan. Samer je to prihvatila. „Hoćete li da ja počnem sa deterdžentom?” Nisam znao šta je Tom imao na umu, ali to je bila dobra ideja kao i svaka druga. Počeli smo da punimo veliku čeličnu burad rastvorom deterdženta i postavljamo ih da se greju na gasnim gorionicima. Iako je snažan aspirator iznad gorionika usisavao najveći deo pare i isparenja u prostoriji, spoj izbeljivača i prokuvanog mekog tkiva stvarao je neprijatan miris koji je podsećao na nešto između vešeraja i lošeg restorana. „Znači, vi ste Britanac”, upita Samer dok smo radili. „Tako je.” „Kako ste se našli ovde?” „Na studijskom sam putovanju.” „Zar u Britaniji nemate istraživačke ustanove?” „Imamo, ali nisu kao vaše.” „Da, Institut je prilično dobar.” Njene krupne oči me osmotriše kroz naočare. „Kako je tamo biti forenzički antropolog?” „Obično hladno i mokro.” Nasmejala se. „Osim toga. Ima li razlike?” Nisam baš želeo da govorim o tome, ali ona je samo bila ljubazna. „Pa, u osnovi je isto, uz nekoliko razlika. Mi nemamo toliko kriminalističkih službi kao vi ovde.” Za nekog stranca, broj samostalnih šerifa i policijskih odeljenja – a da ne govorimo o državnim i saveznim službama koje dejstvuju u Sjedinjenim Državama – bio je zbunjujući. „Ipak, glavna razlika je u klimi. Osim ako nije vrelo leto, nastojimo da sprečimo sušenje leševa kao što je ovde slučaj. Raspadanje je u većini slučajeva vlažnije, sa više plesni i sluzi.” Ona napravi grimasu. „Odvratno. Jeste li ikad razmišljali o selidbi?” Uprkos neraspoloženju, nasmejao sam se. „Misliš da radim u Sunčevom pojasu2? Ne, zaista nisam.” Ipak, nisam više želeo da govorim o sebi. ,,A šta je s tobom? Šta nameravaš u budućnosti?” Samer se upustila u nadahnut opis svog dotadašnjeg života, namera za budućnost i svog trenutnog posla u nekom noksvilskom baru kako bi sakupila dovoljno novca da kupi automobil. Ja sam malo govorio, zadovoljan što slušam njen monolog. To nije usporavalo njen rad, a bujica reči je delovala opuštajuće, pa sam, kada se Tom vratio, iznenađeno primetio da je u međuvremenu prošlo gotovo dva sata. „Vidim da ste napredovali”, reče on zadovoljno, prilazeći stolu.
2
Južni i jugozapadni deo SAD-a, gde ima mnogo sunca. (Prim, prev.)
„Bilo je prilično jednostavno.” Nisam ga pred Samer pitao kako se oseća, ali video sam da mu je bolje. On sačeka da se ona vrati do buradi iznad gorionika, pa me pozva na stranu. „Izvini što sam se toliko zadržao, razgovarao sam sa Denom Gardnerom. Otkrili su nešto zanimljivo. Pošto nemaju zavedene otiske Terija Lumisa, momka čiji je novčanik nađen u kolibi, još uvek nisu sigurni da se radi o njemu.” Pokazao je rukom prema ostacima na stolu. „Ali dobili su nalaze otisaka sa kutijice za film. Pripadaju Viliju Deksteru, tridesetšestogodišnjem mehaničaru iz Sevirvila.” Sevirvil je bio gradić nedaleko od Getlinburga, tridesetak kilometara od planinske kolibe u kojoj je otkriven leš. „To je dobro, zar ne?” „Trebalo bi da jeste”, složi se on. „Postoji kriminalni dosije sa Deksterovim otiscima prstiju zbog stare optužbe za vožnju pod dejstvom alkohola. U kolibi su pronašli još nekoliko njegovih otisaka. Jedan je bio na nedelju dana staroj priznanici kreditne kartice pronađenoj u Lumisovom novčaniku.” Sve to je ukazivalo da je Teri Lumis bio žrtva, a Vilis Dekster njegov ubica. Ipak, bilo je nešto čudno u načinu na koji mi je Tom rekao da to nije tako jednostavno. „Znači, u zatvoru je?” Tom skide naočare i obrisa ih papirnom maramicom, zagonetno se smeškajući. „Pa, u tome je začkoljica. Izgleda da je Vilis Dekster poginuo u saobraćajnoj nesreći pre šest meseci.” „To ne može da bude tačno”, rekoh. Ili otisci nisu njegovi, ili je na umrlici napisano pogrešno ime. „Tako izgleda, zar ne?” Tom vrati naočare na nos. „Zato ćemo sutra ujutro da ga ekshumiramo.”
Imao si devet godina kada si prvi put video mrtvo telo. U nedeljnom si odelu i uveden u prostoriju u kojoj su svuda bile postavljene stolice, okrenute prema sjajnom kovčegu, koji je stajao napred, na postolju prekrivenom crnim somotom. Na jednom uglu visi kićanka boje krvi. Pažnju ti je privukao način na koji je savijena u savršenu osmicu, pa si gotovo stigao do kovčega pre nego što si se setio da pogledaš unutra. U njemu leži tvoj deda. Izgleda... drugačije. Lice mu je naizgled voštano, a obrazi upali, kao kada zaboravi da stavi svoje zube. Oči su mu sklopljene, ali kao da nešto nije u redu ni sa njima. Ukopaš se u mestu, osetivši poznati pritisak u grudima. Nečija ruka ti se stisne uz leđa, nagnavši te da kreneš napred. „Hajde sada, pogledaj.” Prepoznaješ glas svoje tetke. Ali nije ti bio potreban podsticaj da priđeš. Šmrcneš i dobiješ blag udarac po glavi.
„Maramicu!”, prošišta tetka. Međutim, tog puta nisi obrisao nos koji ti je gotovo neprestano curio. Samo si pokušao da raspoznaš kakvih još mirisa ima, skrivenih ispod parfema i mirisnih sveca. „Zašto su mu oči zatvorene?”, pitaš. „Zato što je kod Gospoda”, odgovara tetka. „Zar ne izgleda smireno? Kao da je zaspao.” Ali tebi ne izgleda kao da spava. To u kovčegu izgleda kao da nikada nije ni bilo živo. Zuriš u njega, pokušavajući da shvatiš šta je to tačno drugačije, dok te snažno ne poguraju dalje. Tokom sledećih nekoliko godina, sećanje na dedu uvek ti je donosilo isti osećaj zbunjenosti i stezanje u grudima. To je jedno od tvojih prvih sećanja. Međutim, tek u sedamnaestoj godini doživeo si ono što ti je promenilo život. Sediš na klupi i čitaš za vreme odmora za ručak. Knjiga koju si ukrao iz biblioteke je prevod Summa Theologiae Svetog Tome Akvinskog. Teška je za čitanje i naivna, naravno, ali ima u njoj zanimljivih delova. „Postojanje nečega i njegova suština su razdvojeni.” To ti se dopalo, gotovo isto kao i Kirkegardova tvrdnja: „Smrt je svetlost pod kojom velike strasti, i dobre i loše, postaju jasno vidljive.” Svi teolozi i filozofi koje si pročitao protivreče jedni drugima, i niko od njih nema nikakve prave odgovore. Ipak, bliži su cilju od mišljenja studenata druge godine o Kamiju i Sartru koji svoje neznanje skrivaju iza maske maštarija. Ti si ih već prerastao, kao što si na putu da prerasteš i Akvinskog i ostale. U stvari, počinješ da misliš da odgovor nećeš naći ni u jednoj knjizi. Ali šta još postoji? Kod kuće se u poslednje vreme šuška o tome gde će se pronaći novac kojim se plaća tvoje školovanje. To ti ne smeta. Doći će odnekud. Ti već godinama znaš da si poseban, da si sudbinski predodređen za velika dela. To ti je suđeno. Žvaćeš i gutaš spakovane sendviče mahinalno, dok čitaš, ne uživajući u ukusu. Hrana je gorivo i ništa drugo. Poslednja operacija ti je zaustavila curenje nosa koje ti je poremetilo detinjstvo, ali morao si da platiš cenu. Do sada si potpuno izgubio čulo mirisa, tako da ti je sve osim najzačinjenije hrane svedeno na ukus vate. Dovršivši bezukusni sendvič, sklanjaš knjigu. Upravo si ustao sa klupe, kad se začula škripa kočnica i tup udarac. Dižeš pogled i ugledaš ženu u vazduhu. Izgleda kao da na trenutak visi, pre nego što je tresnula kao krpena lutka gotovo ispred tvojih nogu. Leži savijena na leđima, lica iskrivljenog prema nebu. Na sekundu vam se sretnu pogledi; raširenih očiju, zapanjeni. Nema bola ni straha u njima, samo iznenađenje. I još nešto. Saznanje.
Tada njen pogled postane prazan i nagonski shvataš da je sila koja je držala tu ženu u životu nestala. To što sada leži pred tvojim nogama je vreća mesa i polomljenih kostiju, i ništa drugo. Stojiš tu ošamućen, dok se drugi ljudi skupljaju oko tela, gurajući te u stranu sve dok ti ne nestane iz vidokruga. Ali nije važno. Već si video ono što je trebalo. Cele te noći ležiš budan, nastojeći da se prisetiš svake pojedinosti. Gubiš dah i uzdrman si, na pragu si nečega neizmernog. Znaš da ti je omogućen kratak pogled na nešto značajno, nešto i svakodnevno i duboko. Izuzev što ti iz nekog razloga lice te žene, s očima koje kao da su se upile u tvoje, sada izmiče i čini te besnim. Želiš – ne, moraš – opet da vidiš taj trenutak kako bi shvatio šta se dogodilo. Ali tvoje sećanje nije doraslo tom zadatku, ništa više nego kada si se zagledao u kovčeg svog dede. Suviše je lično; suviše nepouzdano. Nešto tako važno zahteva nepristrasniji pristup. I postojaniji. Sledećeg dana si podigao svu ušteđevinu i kupio svoj prvi foto-aparat.
6
Kada smo krenuli na groblje, zora je bila samo bleda traka na horizontu. Nebo je još uvek bilo tamno, ali zvezde su polako nestajale, kao da su potisnute novim danom. Krajolik sa obe strane puta počeo je da dobija oblike, pojavljujući se iz pomrčine kao fotografija koja se razvija. U pozadini prodavnica i restorana brze hrane uzdizali su se tamni planinski masivi, kao da naglašavaju ništavnost ljudske fasade. Tom je vozio u tišini. Prvi put nije pustio neki od svojih diskova sa džezom, mada nisam znao da li je to zbog ranog jutra ili njegovog raspoloženja. Došao je po mene u hotel, ali posle blagog osmeha nije mnogo govorio. Niko u to doba dana ne izgleda sjajno, ali činilo se da sivilo njegovog lica nema nikakve veze sa nedostatkom sna. Verovatno ni sam ne izgledaš dobro. Sinoć sam ležao budan do pred samo jutro, strepeći od onoga što me čeka, mada mi to nije bila prva, a sigurno neće biti ni najgora ekshumacija. Ranije sam godinama radio u Bosni, na masovnoj ratnoj grobnici u kojoj su bile sahranjene čitave porodice. Ovo neće biti ni slično tome, a znao sam i da mi Tom, vodeći me sa sobom, čini uslugu. Prema svom položaju, trebalo bi oberučke da prihvatim priliku da učestvujem u istrazi u Sjedinjenim Državama. Zašto onda nisam poletniji? Nekadašnja samouverenost i sigurnost pretvorile su se u sumnje. Činilo se da su sva moja energija i usredsređenost, koje sam ranije uzimao zdravo za gotovo, pre godinu dana iscurile iz mene sa krvlju na pod hodnika u mom stanu. A ako sam se sada tako osećao, kako će biti kada, po povratku u Britaniju, budem radio sam na istragama? Jednostavno nisam znao. Istočni horizont je bio prošaran zlatastom bojom kada je Tom skrenuo sa glavnog puta. Išli smo prema predgrađu na istočnom rubu Noksvila koji mi nije bio poznat. Bio je to sirotinjski kraj: ulice sa kućama sa kojih se gulila farba i zaraslih dvorišta, punih otpadaka. Obasjane prednjim svetlima našeg automobila zasijale su oči mačke, koja je prekinula da jede nešto u slivniku i oprezno se zagledala u nas dok smo prolazili pored nje. „Nema još mnogo”, prozbori Tom, prekinuvši tišinu. Oko jednog i po kilometra dalje, kuće počeše da ustupaju mesto šipragu i nedugo zatim stigosmo do groblja. Bilo je zaklonjeno od puta drvoredom borova i visokim zidom od bledih cigala. Na luku iznad kapije stajao je znak od kovanog gvožđa sa natpisom Groblje i pogrebni zavod Stipl Hil. Bio je ukrašen sa
stilizovanim anđelom, pobožno pognute glave. Čak i u polumraku sam primetio da je metal zarđao, a da se boja guli. Provezli smo se kroz otvorenu kapiju. Sa obe strane su se nalazili uredni redovi nadgrobnih spomenika, uglavnom zarasli i zapušteni. U njihovoj pozadini stajali su mračni borovi šumarci, dok sam ispred nas primetio obrise samog pogrebnog zavoda: niske zgrade, industrijskog izgleda, sa čijeg se krova uzdizao oniži, široki toranj sa zašiljenim vrhom. Grupa parkiranih vozila sa strane označavala je naš cilj. Parkirali smo se pored njih i izašli. Gurnuo sam ruke u džepove, drhteći na ranojutarnjoj svežini. Magla je lebdela iznad trave, posrebrene rosom, dok smo išli prema središtu zbivanja. Ispred groba su bili postavljeni paravani, iako u to doba dana obično nije bilo nikoga ko bi mogao to da vidi. Mali bager je brektao i podrhtavao podižući još jednu kašiku sirove zemlje iz koje je ispadalo busenje dok ju je istovarivao na sve veću gomilu. U vazduhu su se osećali mirisi ilovače i dizel-goriva, a grob je bio gotovo iskopan, nalik zjapećoj crnoj rani na tlu. Gardner i Jakobsenova su stajali u grupi službenika i radnika koji su čekali dok je bager vadio još jednu kašiku zemlje. Malo odvojen od njih stajao je Hiks. Patologova ćelava glava virila je iz prevelikog kišnog mantila, u kome je više nego ikad nalikovao kornjači. Njegovo prisustvo bilo je maltene formalno, pošto će leš skoro sigurno biti predat Tomu radi ispitivanja. Izraz na njegovom licu jasno je govorio da nije srećan zbog toga. U blizini je stajao još jedan čovek. Bio je visok i otmeno odeven. Nosio je kaput od kamilje dlake preko crnog odela i kravate. Gledao je kako bager napreduje, sa izrazom ravnodušnosti ili dosade na licu. Kada nas je primetio, naizgled je postao budniji, zagledavši se u Toma dok smo prilazili. „Tome”, reče Gardner. Oči agenta Istražnog biroa bile su naduvene i zakrvavljene. Za razliku od njega, Jakobsenova je izgledala sveže kao da je mirno odspavala devet sati, dok joj je mantil, opasan kaišem, bio besprekorno čist. Tom se osmehnu, ali ništa ne reče. Primetio sam da se, bez obzira na to što je uzbrdica bila blaga, zadihao u kratkom hodu od automobila. Hiks ga zavidljivo pogleda, ne pozdravivši ga. Mene je potpuno zanemario, izvadio prljavu maramicu iz džepa i bučno izduvao nos. Gardner pokaza visokog čoveka u kaputu od kamilje dlake. „Ovo je Eliot Jork, vlasnik Stipl Hila. Pomogao je da organizujemo ekshumaciju.” „Uvek rado pomažem.” Jork žurno priđe i rukova se sa Tomom. „Dr Liberman, čast mi je što sam vas upoznao.” Miris njegove kolonjske vode osećao se i pored isparenja dizela iz bagera. Rekao bih da je imao blizu pedeset godina, ali nisam bio siguran. Bio je krupan, punačak čovek, sa neizboranim licem koje se ukrupnjavalo umesto da stari.
Međutim, tamna kosa mu je bila bez sjaja, što je govorilo da je ofarbana, a kada se okrenuo video sam i da je pažljivo začešljana kako bi pokrila ćelu na temenu. Primetio sam da je Tom brže-bolje povukao ruku pre nego što me je predstavio. „Ovo je moj kolega, dr Hanter. Došao nam je u posetu iz Velike Britanije.” Jork me je nemarno pozdravio. Iz blizine sam opazio da su zarukavlja njegovog kaputa od kamilje dlake izlizana i iskrzana, a po onome što sam mogao da vidim ispod kaputa, i crnom odelu je bilo potrebno čišćenje. Sudeći po krvavim zarezima i neravnim zulufima brijao se na brzinu ili tupim žiletom. A čak ni njegova prejaka kolonjska voda, od koje su polazile suze iz očiju, nije uspevala da mu prikrije pušački zadah, ni žute, nikotinske mrlje na prstima. Već se okretao Tomu, a da mi još nije ni pustio ruku. „Dr Liberman, čuo sam mnogo toga lepog o vašem radu i, naravno, o vašoj ustanovi.” „Hvala vam, ali nije to ‘moja’ ustanova.” „Ne, naravno. U svakom slučaju, služi na čast Tenesiju.” Pritvorno se osmehnu. „Ne bih hteo da poredim svoj, ah, poziv sa vašim, ali volim da mislim kako i sam, na svoj skroman način, pružam javne usluge, koje nisu uvek prijatne, ali svakako neophodne.” Tomov osmeh nije zatitrao. „Potpuno se slažem. Znači, vi ste sproveli ovu sahranu?” Jork nakrivi glavu. „Imali smo tu čast, gospodine, mada se bojim da se ne sećam mnogo toga o ovom pojedinačnom slučaju. Mnogo ih je bilo, razumete. Stipl Hil pruža sveobuhvatnu pogrebnu uslugu, uključujući i kremaciju i sahranu na ovom divnom mestu.” Pokazao je rukom na okolno zapušteno zemljište kao da se radi o veličanstvenom parku. „Moj otac je osnovao preduzeće 1958. godine, i od tada opslužujemo ožalošćene. Naš moto je ‘dostojanstvo i uteha’, i volim da mislim kako nam pristaje.” Samoreklamiranje je završeno neprijatnom tišinom. Tom je osetio olakšanje kada se Gardner umešao. „Ne bi trebalo da potraje. Pri kraju smo”, reče on. Jorkov osmeh je izbledeo od razočaranja, pošto se Tom vešto udaljio od njega. Kao da potvrđuje Gardnerovu izjavu, bager istovari poslednju kašiku zemlje na gomilu i povuče se, iskašljucavši za kraj još malo izduvnih gasova. Čovek umornog izgleda, za koga sam pretpostavio da je službenik zdravstvene zaštite, klimnu glavom jednom od radnika. Ovaj, odeven u zaštitni kombinezon i masku, priđe i rasprši dezinfekciono sredstvo u otvorenu raku. Bolest se ne završava uvek smrću bolesnika. Kao i bakterije, koje se razvijaju na mesu koje se raspada, hepatitis, HIV i TBC, samo su neki od patogenih agenasa koje mrtvi mogu da prenesu živima.
Radnik sa zaštitnom maskom spusti kratke merdevine u raku i poče da čisti kovčeg lopatom. Do trenutka kada je zakačio užad za dizanje, nebo se prosvetlilo bledoplavom bojom, a borova šuma je bacala dugačke senke preko trave. Kada se radnik uspentrao napolje, on i ostali su stali sa obe strane rake i počeli da izvlače kovčeg u grozomornom činu suprotnom od sahrane. Blatom pokriveno obličje se polako dizalo, dok je sa njega padalo grumenje zemlje. Radnici spustiše kovčeg na daske koje su bile postavljene pored rake i hitro se odmakoše od njega. „Prokletstvo! Što ovo smrdi!”, promrmlja jedan od njih. Bio je u pravu. Vonj truleži se širio jutarnjim vazduhom, čak i tamo gde smo mi stajali. Nabravši nos, Gardner priđe i sagnu se da pogleda kovčeg. „Poklopac je odvojen”, kaza, pokazujući pukotinu ispod grudve zemlje. „Ne bih rekao da je provaljen, samo izgleda da je drvo prilično tanko.” „To je najbolja američka borovina! Kovčeg je savršeno dobar!”, prasnu Jork. Niko nije obratio pažnju. Tom se nagnu iznad kovčega, mirišući. „Jesi li rekao da je ovo zakopano pre šest meseci?” upita Gardnera. „Tako je. Zašto?” Tom ne odgovori. „Čudno. Šta ti misliš, Dejvide?” Nastojao sam da ne pokažem nelagodnost kada su svi pogledali prema meni. „Ne bi ovako zaudaralo”, nevoljno rekoh. „Ne posle šest meseci.” „Ako niste primetili, taj kovčeg nije baš hermetički zatvoren”, reče Hiks. „Sa takvim otvorom, šta očekujete?” Nadao sam se da će Tom odgovoriti, ali je on, činilo se, vrlo pažljivo proučavao kovčeg. ,,I dalje je imao sto osamdeset centimetara zemlje na sebi. Na toj dubini raspadanje bi bilo mnogo sporije nego na površini.” „Nisam se vama obratio, ali hvala što ste to istakli”, zajedljivo primeti Hiks. „Siguran sam da kao Britanac znate sve o uslovima u Tenesiju.” Tom se ispravi iznad kovčega. „Zapravo, Dejvid je u pravu. Čak i u provaljenom kovčegu, raspadanje ne bi trebalo ovoliko da smrdi.” Patolog ga ljutito pogleda. „Zašto onda ne pogledamo?” Oštro pokaza rukom radnicima. „Otvorite ga.” “Ovde?”, upita Tom iznenađeno. Kovčezi su obično prebacivani u mrtvačnicu pre nego što su otvarani. Hiks je čini se uživao u tom trenutku. „Kovčeg je već provaljen. Ako je leš u tom stanju, u kome ti kažeš, voleo bih da to odmah saznam. Već sam protraćio dosta vremena.” Dovoljno dobro sam poznavao Toma da, po njegovim blago stisnutim usnama, shvatim kako se ne slaže sa tim, ali je ipak oćutao. Dok leš ne bude zvanično predat njemu, Hiks je bio glavni.
Međutim, usprotivila se Jakobsenova. „Gospodine, zar ne mislite da bi to trebalo da sačeka?” reče Hiksu, kada je rukom dao znak radnicima da otvore kovčeg. Patolog joj se pakosno osmehnu. „Dovodiš li u pitanje moja ovlašćenja?” ,,Oh, zaboga, Donalde, ako ćeš da otvoriš prokleti sanduk, samo uradi to”, reče Gardner. Bacivši još jedan mrk pogled prema Jakobsenovoj, Hiks dade znak jednom od radnika koji je stajao sa strane sa električnom odvrtkom. Prodorno zavijanje razbilo je tišinu dok je on odvrtao jedan po jedan šraf iz kovčega. Pogledao sam preko ka Jakobsenovoj, ali njeno lice nije odavalo osećanja. Verovatno je osetila da je gledam, pa su se njene sive oči nakratko ukrstile sa mojim. Načas sam nazreo njenu ljutnju, a zatim je skrenula pogled. Kada je poslednji šraf odvrnut, još jedan radnik se pridruži prvom da mu pomognu u dizanju poklopca. Jedan trenutak je stajao na mestu pre nego što je popustio. „Isuse Hriste!”, ote se jednom radniku, koji okrenu glavu. Iz kovčega se digao nepodnošljivi koncentrovani smrad, slatkasto zaudaranje truleži. Radnici se hitro udaljiše. Priđoh sa Tomom da pogledam. Prljavi beli čaršav prekrivao je najveći deo ostataka, ostavivši samo lobanju vidljivom. Većina kose beše otpala, premda se nekoliko tankih pramenova još uvek držalo poput prašnjavih paučina. Telo je počelo da truli, meso kao da se istopilo sa kostiju, pošto su bakterije pretvorile meko tkivo u tečnost. U zatvorenom prostoru kovčega, ta tečnost nije mogla da isparava. Poznata pod nazivom tečnost kovčega, crna i lepljiva, natopila je pamučni pokrov leša. Hiks je bacio pogled unutra. „Čestitam, Libermane. Ovaj je samo tvoj.” Ne osvrnuvši se, pošao je prema parkiranim vozilima. Gardner je sa gađenjem gledao u jezivi sadržaj sanduka, držeći maramicu preko usta i nosa u uzaludnom pokušaju da odbije smrad. ,,Jel’ to uobičajeno?” „Nije”, odgovori Tom, besno pogledavši za Hiksom. Gardner se okrenu Jorku. „Imate li ideju kako je ovo moglo da se dogodi?” Lice vlasnika pogrebnog zavoda bilo je potpuno crveno. „Naravno da nemam! I sa gnušanjem odbacujem nagoveštaj da je ovo moja greška! Stipl Hil se ne može smatrati odgovornim za ono što se dogodi kovčegu nakon pokopa!” „Nekako to nisam ni očekivao.” Gardner rukom dozva radnike. „Pokrijte ga, pa da ga prebacimo u mrtvačnicu.” Međutim, ja sam se pobliže zagledao u užasni sadržaj sanduka. „Tome, pogledaj lobanju”, izustih.
On je još uvek zurio za patologom. Tada me upitno pogleda i uradi to. Video sam kako mu se menja izraz lica. „Dene, ovo ti se neće svideti.” „Šta to?” Umesto odgovora, Tom pogledom pokaza prema Jorku i radnicima. Gardner se okrenu ka njima. „Možete li da nam date minut nasamo, gospodo?” Radnici se udaljiše do bagera i zapališe cigarete. Jork prekrsti ruke. „Ovo je moje groblje. Neću se mrdnuti odavde.” Gardnerove nozdrve se raširiše kada je uzdahnuo. „Gospodine Jork- “ „Imam pravo da znam šta se dešava!” ,,I mi još uvek pokušavamo to da ustanovimo. Sada, ako nemate ništa protiv...” Međutim, Jork se nije tu zaustavio. Uperio je prst u Gardnera. „Pružio sam vam punu saradnju! I neću da budem okrivljen za ovo! Želim da se zapiše da Stipl Hil nije odgovoran!” „Odgovoran za šta?” Gardnerov blagi glas imao je opasan prizvuk. „Za bilo šta! Za to!” Jork besno pokaza na kovčeg. „Ovo je odgovoran posao, nisam učinio ništa loše!” „Onda nemate razloga za brigu. Hvala vam na pomoći, gospodine Jork. Neko će uskoro doći da razgovara sa vama.” On zausti da se usprotivi, ali ga agent Istražnog biroa ućutka pogledom. Pogrebnik besno ućuta i udalji se. Gardner je zamišljeno gledao za njim kao mačka za pticom, pa se okrenu Tomu. „Pa?” „Rekao si da je ovo muškarac bele puti?” „Tako je. Vilis Dekster, tridesetšestogodišnji mehaničar, poginuo u saobraćajnoj nesreći. Hajde, Tome, šta ste to videli?” Tom mi se pomalo zajedljivo osmehnu. „Dejvid je to primetio. Prepustiću njemu da saopšti najnoviju vest.” E, baš ti hvala. Okrenuo sam se nazad prema kovčegu, osećajući na sebi poglede Gardnera i Jakobsenove. „Pogledajte nos”, kazao sam im. Meko tkivo beše istrulilo, ostavivši zjapeću trouglastu rupu, obrubljenu delićima hrskavice. „Vidite li dno nosne šupljine, gde se spaja sa kosti koja drži gornje zube? Tu bi trebalo da se nalazi izbočina, kao oštar istureni rub kosti. Ali ovde ga nema, glatko se stopio sa donjom kosti. I oblik nosa je sasvim pogrešan. Greben je nizak i širok, a i sama nosna šupljina je preširoka.” Gardner opsova sebi u bradu. „Jeste li sigurni?”, zapita, obrativši se više Tomu nego meni. „Bojim se da jesmo.” Tom nezadovoljno pucnu jezikom. ,,I ja bih video da sam imao vremena da pogledam. Bilo koja od tih karakteristika lobanje
predstavljala bi prilično snažan pokazatelj nasleđenih osobina. A kada se pogledaju sve zajedno, onda nema sumnje.” „Sumnje u pogledu čega?” zbunjeno upita Jakobsenova. „Izbočina kosti koju je Dejvid pomenuo je karakteristika lica belaca. Ko god ovaj muškarac bio, nema je”, reče joj Tom. Jakobsenova se namršti, sklopivši kockice. „Hoćete da kažete da je crnac? Ali mislila sam da je Vilis Dekster bio belac.” Gardner ljutito uzdahnu. ,,I jeste.” Piljio je dole u poluraspadnuto telo kao da ga je ono izneverilo. „Ovo nije Vilis Dekster.”
7
Jarko sunce je bilo u zenitu i zaslepljivalo odsjajem sa stakla i obojenih karoserija drugih vozila na putu. Iako još nije bilo podne, vazduh iznad asfalta mreškao se od vrućine i izduvnih gasova. Saobraćaj ispred nas se sasvim usporio, pošto su automobili obilazili vozilo hitne pomoći koje je preprečilo jednu traku. Na njoj je iskošeno stajao novi leksus, savršen i gladak sa zadnje strane, a potpuno spljošten sa prednje. Nešto dalje od njega nalazilo se ono što je nekada bio motor. Sada je to bila samo gomila uništenih delova motora, hromiranog metala i gume. Površina puta oko ostataka motora bila je umrljana nečim što je moglo biti ulje, ali verovatno nije bilo. Dok smo polako prolazili pored mesta nesreće – nakon što nam je policajac bezizraznog lica mahnuo rukom – video sam kako se posmatrači okupljaju na mostu iznad puta i naslanjaju na ogradu da bi osmotrili zabavu ispod sebe. Potom to ostade za nama, a saobraćaj se nastavi uobičajenom brzinom kao da se ništa nije dogodilo. Tom je delovao obodreno dok smo se vraćali sa groblja. Oči su mu sijale po čemu sam znao da je onaj poslednji preokret pobudio njegovo zanimanje. Prvo otisci sa mesta zločina koji pripadaju pokojniku, a sada i otkriće pogrešnog tela u njegovom grobu. Takva zagonetka je Tomu predstavljala duševnu hranu. „Šta misliš, jesu li izveštaji o smrti Vilisa Dekstera bili preuranjeni?” upitao je zamišljeno, lupkajući prstima po volanu u ritmu melodije Dizija Gilespija sa CD plejera. „Lažirana sopstvena smrt je vraški dobar alibi, ako si u stanju da je sprovedeš.” Vratih odlutale misli u stvarnost. ,,I šta misliš, ko je u kovčegu? Još jedna žrtva?” „Neću naprečac donositi zaključke dok ne budemo znali uzrok smrti, ali rekao bih da jeste. Sasvim je moguće da je neko u pogrebnom zavodu greškom zamenio tela, mada pod ovim okolnostima to ne izgleda verovatno. Iako mi je mrsko da to priznam, mislim da je Irving bio u pravu da je ovo serijski ubica.” Pogledao me je. „Molim?” „Ništa.” Osmehnuo se. „Bio bi loš glumac, Dejvide.” Obično bih uživao u takvim razgovorima sa Tomom, ali u poslednje vreme sam bio zaokupljen preispitivanjem sebe. „Verovatno sam samo sumnjičav, ali zar ne deluje previše prikladno da je otisak na kutiji za film doveo pravo do leša još jedne žrtve?” On sleže ramenima. „Zločinci greše kao i svi drugi.”
„Znači, misliš da bi Vilis Dekster još uvek mogao biti živ? Da je on ubica?” „Šta ti misliš?” „Mislim da sam smetnuo sa uma koliko voliš ovakve rasprave.” Nasmejao se. „Samo ispitujem mogućnosti. Zapravo, slažem se, sve to zvuči previše prikladno. Ipak, Den Gardner nije budala. Možda je pomalo nespretan, ali drago mi je da on vodi slučaj.” Nisam bio oduševljen Gardnerom, ali Tom nije olako davao pohvale. „Šta misliš o Jorku?” upitah. „Sem što sam poželeo da operem ruke posle rukovanja sa njim, nisam siguran.” Izgledao je zamišljeno. „Ne služi baš na čast svojoj profesiji, ali nije izgledao previše zabrinut zbog ekshumacije. Barem dok nije video u kakvom je stanju kovčeg. Ne sumnjam da će morati da odgovori na neka glupa pitanja, ali mislim da ne bi bio tako smiren da je znao šta ćemo pronaći.” „Čak i da je tako, teško je zamisliti da se sahrani pogrešno telo, a da niko u pogrebnom zavodu ne zna za to.” Tom klimnu. „Gotovo nemoguće. Ali zasad neću stvarati mišljenje o Jorku.” Zaćutao je da bi dao migavac pre prestrojavanja, pa obišao sporu kamp-prikolicu. „Uzgred, bio si odličan tamo. Ja nisam primetio nosnu šupljinu.” „Primetio bi je da nisi bio toliko besan zbog Hiksa.” „Bes prema Hiksu spada u rizik profesije. Trebalo bi da sam se do sada već navikao.” Osmeh mu izbledi kada je video moj izraz lica. „Dobro, govori. Šta te muči?” Nisam nameravao da to pominjem, ali nije bilo svrhe dalje izbegavati temu. „Mislim da moj dolazak ovamo nije bio tako dobra ideja. Cenim ovo što ti činiš, ali... Pa, treba priznati, ne ide. Mislim da bi trebalo da se vratim.” Do tog trenutka nisam bio svestan da sam već odlučio. Sada mi se činilo da su se sve moje sumnje iskristalisale, prisiljavajući me da prihvatim ono što sam do tada izbegavao. Pa ipak, deo mene je bio zapanjen tim saznanjem, svestan da u njemu ima nečega neopozivog. Ako sada odem, neću prekinuti samo svoj kratki put. Predaću se. Tom je ćutao izvesno vreme. „To nema veze samo sa onim što se dogodilo u kolibi, jel’ tako?” ,,I to je deo toga, ali ne.” Slegao sam ramenima, pokušavajući da to izrazim rečima. „Samo osećam da sam pogrešio. Ne znam, možda sam suviše požurio.” „Rana ti je zacelila, zar ne?” „Nisam mislio na to.” „Znam.” Uzdahnuo je. „Mogu li da budem iskren?” Klimnuo sam glavom; nisam smeo sam da govorim.
„Već si jednom pokušao da pobegneš i nije vredelo. Zašto misliš da će ovog puta biti išta bolje?” Osetio sam kako mi obrazi gore. Da pobegnem? Da li on to tako vidi? ,,Ako misliš kada su Kara i Alis poginule, onda jesam, može se reći da sam tada pobegao”, rekoh promuklim glasom. „Ipak, ovo je nešto drugo. Imam utisak da mi nešto nedostaje, a ne znam šta.” „Znači, kriza samopouzdanja.” „Ako ti se tako sviđa, da.” „Onda ću opet da te pitam: kako tu bekstvo može da pomogne?” Sada sam ja zaćutao. Tom nije sklanjao pogled sa puta. „Neću te vređati ohrabrujućim govorom, Dejvide. Ako zaista misliš da treba to da uradiš, onda svakako idi. Mislim da ćeš zažaliti, ali to je tvoj izbor. Ipak, hoćeš li pre toga da učiniš nešto za mene?” „Naravno.” Tom namesti naočare. „Ovo nisam rekao nikome, osim Meri i Polu. Krajem leta odlazim u penziju.” Pogledao sam ga iznenađeno. Mislio sam da ostaje do kraja godine. ,Jel’ to zbog zdravlja?” „Recimo samo da sam to obećao Meri. Suština je u tome da si mi ti bio jedan od najboljih studenata, a ovo će biti poslednja prilika da radimo zajedno. Smatrao bih velikom uslugom ako ostaneš još nedelju dana.” Načas sam samo sedeo, diveći se kako me je vešto uhvatio u klopku. „Ja sam ti to omogućio, zar ne?” Osmehnuo se. „Jesi. Ali ne možeš da prekršiš reč koju si dao starcu, jel’ tako?” Morao sam da se nasmejem. Čudno, ne pamtim kada sam se osetio vedrije. „Dobro onda. Nedelju dana.” Tom zadovoljno klimnu glavom. Lupkao je prstima u ritmu trube iz zvučnika u automobilu. ,,A šta misliš o Denovoj novoj pomoćnici?” Pogledao sam kroz prozor. „O Jakobsenovoj? Deluje razborito i preduzimljivo.” „Mm.” Prstima je i dalje lagano dobovao po volanu. „Zar ne misliš da je privlačna?” „Da, pretpostavljam da jeste.” Tom ne reče ništa. Osetio sam kako mi lice crveni. „Šta?” „Ništa”, kaza on, cereći se.
Tom je pozvao mrtvačnicu da im najavi dopremanje ostataka ekshumiranog. Moraće da budu pregledani u posebnoj sali za obdukciju da bi se izbegla uzajamna kontaminacija sa lešom iz kolibe. Sama ta mogućnost mogla bi da izazove košmar prilikom dokazivanja kada ubica bude uhvaćen. Pod pretpostavkom da hoće. Kada smo stigli, Kajl je razgovarao sa drugom dvojicom pomoćnika. Prekinuo je da bi nas odveo do sale koju je pripremio, osvrćući se, kao da očekuje – ili se nada – da će videti još nekoga. Shvativši da nema više nikoga, natmurio se. „Dolazi li Samer danas?” Pokušaj da zvuči nehajno nije mu uspeo. ,,Oh, mislim da će svratiti kasnije”, reče mu Tom. „Dobro. Samo sam se pitao.” Tom nije menjao izraz lica dok Kajl nije izašao iz sale za obdukciju. „Mora da je proleće”, kaza sa osmehom. „Sve se budi.” Kovčeg sa Stipl Hila doneli su baš kada smo se presvukli u hiruršku odeću i gumene kecelje. Prebačen je u aluminijumskom kontejneru; kovčeg u kovčegu nalik ruskim lutkama. Pre svega ostalog, telo je moralo da bude snimljeno na rendgenu, pa je Kajl na kolicima odvezao kontejner u sobu za radiografiju. ,,Jel’ vam je potrebna pomoć sa ovim?” zapitao je. „Ne, hvala, snaći ćemo se.” „Tome...”, prozborih. Ostatke treba dići sa kolica da bi bili snimljeni. Raspadanje je smanjilo telesnu masu, ali nisam želeo da se on napreže. Tom razdraženo uzdahnu, znajući na šta mislim. „Možemo sačekati da Samer stigne. Kajla sam već jednom doveo u nepriliku.” ,,Oh, u redu je. Martin i Džejson mogu da me pokriju.” Kajl je živnuo na pomen Samer. Stidljivo se nacerio. „Osim toga, ni dr Hiks sada nije tu.” Tom nevoljno prihvati. „Pa, dobro onda. Možeš da pomogneš Dejvidu da podigne telo kad napravimo fotografije.” U tom trenutku zazvoni telefon. On pogleda ekran. „To je Den. Bolje da prihvatim poziv.” Dok je Tom izašao u hodnik da razgovara sa Gardnerom, Kajl i ja smo otvorili velike gvozdene spone koje su držale aluminijumski poklopac. „Znači, vi ste Britanac, a?”, upita on. „Iz Londona?” „Tako je.” „Auh. Pa kakva je Evropa?” Trenutak sam razmišljao kako da odgovorim, mučeći se sa nezgodnom sponom. „Pa, zapravo, prilično raznolika.” „Stvarno? Voleo bih da jednom odem tamo. Da vidim Ajfelovu kulu i slična mesta. Putovao sam po Sjedinjenim Državama, ali uvek sam želeo da odem i negde u inostranstvo.”
„Trebalo bi.” „Ne sa ovom platom.” Tužno se osmehnuo. ,,A... hoće li i Samer biti forenzički antropolog kao dr Liberman?” „Pretpostavljam da to namerava.” Usredsredio se na odvajanje spona, nastojeći da izgleda nezainteresovano. „Znači li to da će ostati u Tenesiju?” „Zašto ne pitaš nju?” Uputio mi je prestravljen pogled, pa ga brzo spustio. ,,Oh, ne mogu. Samo sam se, znate... pitao.” Jedva sam suzdržao osmeh. ,,U svakom slučaju, očekujem da će još izvesno vreme biti ovde.” „Dobro.” Žustro je klimnuo glavom i bacio se na posao. Bilo je bolno gledati njegovu sramežljivost. Zaista nisam znao da li bi Samer prihvatila njegovu pažnju, ali nadao sam se da će on smoći hrabrosti da to sazna. Upravo je trebalo da dignemo aluminijumski poklopac sa kontejnera kada se Tom vratio. Lice mu je bilo smrknuto. „Ne mučite se. Den ne želi da diramo taj leš do daljnjeg. Izgleda da Aleks Irving hoće da ga pogleda u prirodnom položaju.” „Zašto?” Razumeo sam zašto je profajler hteo da vidi telo prve žrtve u kolibi, ali ovo je ležalo u kovčegu. Nisam shvatao šta očekuje da sazna iz ličnog uvida što nije mogao na fotografijama. „Ko zna?” Osujećen, Tom ljutito dunu. „Hiks i Irving u jednom jutru. Gospode, ovo se pretvara u paklen dan. A ti ovo nisi čuo, Kajle.” Pomoćnik u mrtvačnici se osmehnu. „Ne, gospodine. Mogu li još nešto da uradim?” „Ne sada. Pozvaću te kada dođe Irving. Uveravali su me da će uskoro stići.” Ipak, trebalo je da znamo da Irving nije tip koji bi brinuo što ga bilo ko čeka. Proteklo je pola sata, pa ceo sat, a on nas još nije udostojio svojim prisustvom. Tom i ja smo se zabavili vađenjem i sušenjem ostataka iz kolibe, koji su preko noći ostavljeni u deterdžentu. Prošlo je gotovo dva sata pre nego što je profajler, i ne pokucavši, ležerno ušao u prostorije za obdukciju. Nosio je skupu kožnu jaknu preko jednostavne crne košulje, a brada mu je izgledala kao senka na punim obrazima, ublažavajući liniju vilice. Sa njim je ušla devojka, lepa i ne starija od devetnaest-dvadeset godina. Držala se blizu njega, kao da joj je potrebna njegova zaštita. On nam uputi neiskren osmeh. „Dr Liberman, dr...” Završio je rečenicu blago klimnuvši glavom u mom pravcu. „Pretpostavljam da vam je Den Gardner rekao da dolazim.”
Tom nije uzvratio osmeh. „Jeste. A rekao je i da ćete brzo doći.” Irving diže ruke tobože se predajući, uputivši mu osmeh za koji je mislio da je razoružavajući. „Mea culpa. Hteo sam da snimim intervju za televiziju kada mi je Gardner telefonirao, pa sam zakasnio. Znate kako to ide.” Tomov izraz lica je govorio da veoma dobro zna. Pogledao je oštro prema devojci. ,,A to je...?” Irving vlasnički stavi ruku devojci na rame. „Ovo je, ah, Stejsi. Jedna od mojih studentkinja. Piše disertaciju zasnovanu na mom radu.” „To mora da je zadivljujuće”, kaza Tom. „Ali bojim se da će morati da sačeka napolju.” Profajler odmahnu rukom, oholo odbacivši tu ideju. ,,U redu je. Upozorio sam je šta da očekuje.” „Bez obzira na to, zahtevam.” Irving je, ukočenog osmeha, ukrstio pogled sa Tomom. „Rekao sam joj da može da pođe sa mnom.” „Onda nije trebalo to da uradite. Ovo je mrtvačnica, a ne amfiteatar u kome se drži nastava. Žao mi je”, blagim glasom dodade Tom devojci. Irving je načas zurio u njega, pa se tužno osmehnu devojci. „Izgleda da sam nadglasan, Stejsi. Moraćeš da me sačekaš u automobilu.” Ona žurno izađe, posramljeno sagnuvši glavu. Bilo mi je žao devojke, ali Irving je trebalo da zna da ne sme da je dovodi bez prethodne Tomove dozvole. Profajlerov osmeh nestade čim su se vrata zatvorila za njom. „Ona je jedan od mojih najboljih studenata. Da sam mislio da bi mogla da me dovede u nepriliku, ne bih je poveo.” „Siguran sam da ne biste, ali nije na vama da odlučujete o tome.” Tomov glas je označio kaj rasprave. „Dejvide, hoćeš li, molim te, da dovedeš Kajla u radiološko odeljenje? Ja ću da pokažem dr Irvingu gde je svlačionica.” „To neće biti potrebno. Nemam nameru da diram bilo šta.” Profajler je sada govorio ledenim glasom. „Možda nemate, ali mi smo sitničavi u pogledu toga. Osim toga, ne bih želeo da isprljate jaknu.” Irving spusti pogled na skupu kožnu jaknu. ,,Oh. Pa, možda ste u pravu.” Tom mi uputi kratak osmeh dok sam izlazio. Kada sam našao Kajla, on i Irving su već bili u radiološkom odeljenju, stojeći u tišini sa obe strane aluminijumskog sanduka u kome se nalazio mrtvački kovčeg. Irving je ogrnuo laboratorijski mantil preko svoje odeće. Na licu mu je bio bolan izraz, a kada smo Kajl i ja počeli da dižemo poklopac kontejnera, protrljao je obe strane nosa palcem i kažiprstom u rukavici.
„Nadam se da ovo neće dugo trajati. Imam rinitis, a klima uređaj mi deluje na sinuse – Gospode!” Kada je poklopac sklonjen, čime je oslobođen unutrašnji smrad, Irving je hitro odstupio korak i poklopio nos rukom. Međutim, mora se priznati da se brzo sabrao, spustio ruku i opet prišao napred dok smo mi otvarali mrtvački kovčeg. ,,Jel’, ah, ovo uobičajeno?” „Mislite, stanje u kome se leš nalazi?” Tom sleže ramenima. „Zavisi šta smatrate uobičajenim. Raspadanje je u skladu sa ovim sahranjenim lešom, ali nije sa onim koji je pokopan tek šest meseci.” „Pretpostavljam da imate objašnjenje?” „Ne još.” Irving je dobro odglumio da je iznenađen. „Dakle, imamo dva leša, i oba su, na tajanstven način, raspadnuta više nego što bi trebalo. Čini mi se da tu postoji neki obrazac. A koliko sam shvatio, ovo nije pravi vlasnik groba?” „Tako izgleda. Ovo je tamnoputi muškarac. Vilis Dekster je bio beo.” „Možda je neko u pogrebnom zavodu doveo slepilo za boje na viši nivo”, promrmlja Irving. Pokaza rukom prema prljavom pamučnom čaršavu koji je prekrivao sve osim glave leša. „Možete li...?” „Samo trenutak. Dejvide, hoćeš li da napraviš nekoliko snimaka?” Tomovim foto-aparatom napravio sam snimke leša, a zatim je on glavom pokazao Kajlu da skloni čaršav. Pomoćnik je pažljivo uhvatio privremeni pokrov. Tečnosti oslobođene raspadanjem učinile su da se prilepi za leš, pa se teško odvajao. Videvši šta se nalazi ispod pokrova, on zastade i nesigurno pogleda u Toma. Leš je bio nag. ,,Oh ovde svakako imamo obrazac”, reče Irving sa zanimanjem. Tom klimnu Kajlu. „Nastavi.” Pomoćnik povuče na stranu i ostatak čaršava. Irving protrlja bradu dok je posmatrao leš. Učinilo mi se da je to smišljeno pretvaranje, ali možda sam bio pristrasan. „Pa, ako na trenutak ostavimo po strani aspekt neodevenosti, nekoliko pojedinosti je odmah primetno”, reče on. „Telo je pažljivo namešteno. Ruke uobičajeno sklopljene na grudima, noge ispravljene kao da se radi o svakidašnjoj sahrani, što očigledno nije bila. Međutim, prema telu se odnosio sa očiglednim poštovanjem, što je upadljivo odstupanje od prve žrtve. Ipak, sve to će život učiniti zanimljivijim, zar ne?” Ne njihov. Primetio sam da Irvingov stav ide na živce i Tomu. „Leš koji smo pronašli u kolibi nije bio prvi”, reče on. „Oprostite?”
„Pod pretpostavkom da je ovaj čovek ubijen, u šta ne možemo biti sigurni dok ne saznamo uzrok smrti, mrtav je mnogo duže nego onaj koga smo našli juče”, kaza Tom. „Ko god ovo bio, umro je prvi.” „Prihvatam ispravku”, reče Irving, ukočenog osmeha. „Ali to samo potkrepljuje moju osnovanu pretpostavku. Nesumnjivo postoji razvoj. I ako je taj tip Dekster, pre šest meseci lažirao sopstvenu smrt, što se čini verovatnim, onda to ima značajnu simboliku. Isprva sam mislio da ubica možda negira svoju seksualnost, pretvarajući sopstvene potisnute seksualne porive u nasilje. Ali ovo baca novo svetlo na događaje. Prva žrtva je bila pokrivena i sahranjena – sakrivena maltene u sramoti. Sada, šest meseci kasnije, leš u kolibi je izložen da ga svi vide. To je kao da viče, ‘Pogledajte me! Vidite šta sam uradio!’ ‘Sahranivši’ nekadašnjeg sebe, ubica sada izlazi iz tajnosti, ako hoćete. I s obzirom na tako krupnu promenu u načinu na koji se odnosi prema ovim dvema žrtvama, ne bi me iznenadilo da je u međuvremenu bilo još nekih za koje ne znamo.” Zvučao je prilično uzbuđeno zbog takve mogućnosti. „Znači, i dalje mislite da su ovo homoseksualno motivisana ubistva?”, zapita Tom. „Skoro sigurno. Sve ovo samo potvrđuje to.” „Vrlo ste samouvereni.” Nisam nameravao da se mešam, ali od Irvingovog ponašanja počeli su da mi trnu zubi. „Imamo dva naga leša, oba muška. Zar ne mislite da to ukazuje na tako nešto?” „Tela se ponekad prebacuju obnažena iz mrtvačnice. Ako nema porodice koja bi obezbedila odeću, onda se tako i sahranjuju.” „Znači, ovaj drugi nagi muški leš je samo podudarnost? Zanimljiva pretpostavka.” Uputio mi je snishodljiv osmeh. „Možda biste želeli da objasnite i zašto je Deksterov otisak prsta na kutiji za film umazan uljem za bebe?” Moje iznenađenje ogledalo se i na Tomovom licu. Irving je odglumio zaprepašćenje. ,,Oh, žao mi je, zar Gardner nije to pomenuo? Verovatno nije bilo potrebe. Ali osim ako ubica nema naviku da vlaži kožu, mogu da smislim samo jedan razlog zbog koga bi koristio ulje za bebe u kolibi.” Pustio je da to lebdi u vazduhu kako bi se žaoka dublje zabola pre nego što je nastavio. ,,U svakom slučaju, seksualna motivacija bi objasnila i različite rase žrtava – presudan zajednički imenilac nije boja njihove kože, već činjenica da su muškarci. Ne, ovde zasigurno imamo posla sa seksualnim grabljivcem, a s obzirom na upadljivo odsustvo ovoga Vilisa Dekstera iz sopstvenog groba, rekao bih da je on prilično verovatan kandidat.”
„Prema onome što mi je Den rekao, ako izuzmemo vožnju pod uticajem opojnih sredstava, mislim da Dekster nema kriminalni dosije, niti ikakvu nasilničku prošlost”, reče Tom. Irving dozvoli sebi samozadovoljni osmeh. „Zaista pametni grabljivci nikada to i nemaju. Ostaju prikriveni, često kao poštovani članovi društva, sve dok ne pogreše ili se namerno razotkriju. Patološki narcizam nije tako retka osobina kod serijskih ubica. Umore se od skrivanja svoje svetlosti i odluče da javno razmrdaju mišiće, kako već mogu. Na sreću, većina njih se naposletku spotakne o sopstvenu sujetu. Na ovaj način.” Irving teatralno pokaza leš u kovčegu. Sada je već govorio gotovo nastavničkim tonom, kao da smo Tom i ja ne previše bistri studenti. ,,S obzirom na upotrebljenu logistiku, Dekster ovo ne bi mogao da izvede u najmanju ruku bez pomoći nekoga iz pogrebnog zavoda”, nastavio je poverljivo. „Ili Dekster sam radi tamo – što je malo verovatno, pošto znamo da je u prošlosti bio mehaničar ili nešto slično – ili ima saučesnika, koji mu je možda ljubavnik. Moguće je čak da rade zajedno; jedan je nadmoćan, a drugi potčinjen. E, to bi bilo zaista zanimljivo.” „Zadivljujuće” promrmlja Tom. Irving ga oštro pogleda, kao da tek sada pomišlja da su njegovi biseri bačeni pred svinje. Međutim, ušla je Samer, pa smo ostali uskraćeni za brojne druge uvide koje bi možda podelio sa nama. Ušla je u prostoriju za radiografiju, ali je stala kada nas je ugledala kako stojimo oko kovčega. ,,Oh! Izvinite, treba li da sačekam napolju?” „Što se mene tiče, nema potrebe”, reče Irving, počastivši je širokim osmehom. „Mada ću se, naravno, povinovati stavu dr Libermana, koji ima prilično stroge poglede o zaštiti studenata od životnih činjenica.” Tom zanemari porugu. „Samer je jedna od mojih diplomaca, i pomaže nam ovde.” „Naravno.” Irvingov osmeh se raširi dok je gledao pirsinge i prstenje koji su ukrašavali Samerino lice. „Znate, uvek sam bio zadivljen bodi artom. Jednom sam pomišljao da se i sam tetoviram, ali tako nešto se nije uklapalo sa mojim zanimanjem. Ali sviđa mi se paganski aspekt pirsinga, ceo taj koncept savremenog primitivizma. Zaista je osvežavajuće pronaći tu vrstu individualizma u današnje vreme.” Samerino lice pocrveni, ali više od zadovoljstva nego od nelagodnosti. „Hvala vam.” „Nema potrebe da mi se zahvaljujete”, Irving je ubacio svoje zavodničke sposobnosti u najveću brzinu. „Imam nekoliko udžbenika o primitivnom bodi artu koji bi mogli da vas zanimaju. Možda...”
„Ako je to sve, profesore Irving, mi treba da počnemo sa ovim”, prekide ga Tom. U Irvingovom pogledu na trenutak blesnu ljutnja. „Naravno. Drago mi je što sam vas upoznao, gospođice...” „Samer.” Irving opet pokaza zube. „Moje najdraže godišnje doba3.” Svukao je rukavice i osvrnuo se, tražeći gde može da ih ostavi. Pošto nije našao pogodno mesto, pružio ih je Kajlu. Mladi pomoćnik je bio iznenađen, ali ih je pokorno prihvatio. Osmehnuvši se Samer poslednji put, Irving izađe. Pošto su se vrata zatvorila za njim, nastupila je tišina. Samer je od osmeha dobila rupice na obrazima, koji su joj bili potpuno crveni ispod svetloplave kose. Kajl je delovao snuždeno, a profajlerove rukavice su mu se još uvek klatile u ruci. Tom pročisti grlo. „Gde smo ono stali...?” Nastavio sam da fotografišem ostatke, dok je on izašao da pozove Gardnera. Forenzičari će morati da pregledaju kovčeg, ali to su obično radili tek pošto mi izvadimo leš. Činjenica da je bio nag verovatno nije ništa značila, ali nisam krivio Toma što želi prvo da se posavetuje sa agentom Istražnog biroa Tenesija. Kajl se motao po prostoriji za radiografiju, iako nije bilo pravog razloga da i dalje bude tamo. Ali videvši kako gleda Samer, nisam imao srca da mu kažem da nam više nije potreban. Njegov izraz lica me je podsećao na kuče koje je neko šutnuo. Tom se nije dugo zadržao. Vratio se obodren. „Den kaže da nastavimo. Hajde da izvadimo leš.” Pošao sam prema kontejneru, ali me je Tom zaustavio. „Kajle, da li bi hteo da pomogneš Samer?” „Ja?” Pomoćnik je pocrveneo. Bacio je brz pogled prema njoj. ,,Oh, uh, naravno. Vrlo rado.” Kada je Kajl pošao prema Samer i aluminijumskom kontejneru, Tom mi namignu. „Zar ne bi trebalo da imaš luk i strelu?” promrmljao sam dok su se pripremali da dignu leš. „Ponekad moraš da pomogneš u pogledu toga.” Osmeh mu je nestao. „Den hoće da pokrene istragu. Obično bih ove ostatke ostavio dok ne završim rad na onima iz kolibe, ali kako stvari stoje...” Odjednom se začu uzvik. Pogledasmo preko i videsmo kako se Kajl uspravlja pored kovčega i zuri u rukavicu. „Šta je bilo?”, upita Tom, prilazeći mu. 3
Samer (eng. summer), „leto” na engleskom. (Prim, prev.)
„Nešto me je ubolo kada sam dodirnuo leš.” ,,Jel’ ti probilo kožu?” „Nisam siguran...” „Daj da vidim”, rekoh. Rukavice su bile debele, gumene i dopirale su gotovo do lakata. Kajl je bio umazan tečnostima sa tela u raspadanju, ali jasno se videla nazubljena rupa na njegovom dlanu. ,,U redu je, zaista”, kaza Kajl. Nisam obraćao pažnju na to dok sam mu skidao debelu rukavicu. Ruka mu je bila nabrana i bleda jer je bila u gumi. Na sredini njegovog dlana se videla tamna krvava mrlja. „Hajde da je staviš pod česmu. Ima li ovde pribora za prvu pomoć?”, upitah. „Trebalo bi da ima u sali za obdukcije. Samer, hoćeš li da ga doneseš?”, zamoli Tom. Kajl je pustio da ga povedem do lavaboa. Stavio sam mu ruku pod jak mlaz hladne vode i sprao krv. Rana je bila sićušna, malo veća od uboda igle. Ali to je nije činilo manje opasnom. ,,Jel’ u redu?”, upita on, dok se Samer vraćala sa kompletom prve pomoći. „Ako si primio sve vakcine, siguran sam da ćeš biti dobro”, odgovorih, što sam ubedljivije mogao. ,,Jesi li primio sve vakcine?” On klimnu glavom, napeto gledajući kako mu čistim ubod antiseptikom. Tom je otišao do kovčega. „Koji deo leša si dodirnuo?” „Bilo je to, uh, desno rame.” Tom se sagnu da bolje pogleda, ali nije dodirivao sam leš. „Ovde nešto ima. Samer, možeš li da mi dodaš klešta? Spustio je ruku i uhvatio ono što je bilo utisnuto u trulom mesu. Lagano je povukao i izvukao ga. „Šta je to?”, upita Kajl. Tomov izraz je bio naučno neutralan. „Izgleda kao igla za injekcije.” „Igla?”, uzviknu Samer. ,,Oh, bože, ubo se na iglu u lešu?” Tom je osinu pogledom. Međutim, svi smo pomislili isto. Kao radnik u mrtvačnici, Kajl je trebalo da bude vakcinisan protiv nekih bolesti koje se mogu preneti preko leša, ali postojale su i druge od kojih nije bilo zaštite. Obično je, ako su sprovedene mere zaštite, rizik bio mali. Osim ako imate otvorenu ranu. „Siguran sam da nema razloga za zabrinutost, ali ipak je bolje da te odvedemo u sobu za hitne slučajeve”, reče Tom, smirenog držanja. „Presvucite se, a ja ću vas sačekati napolju.”
Kajl je prebledeo. „Ne, ja – dobro sam, stvarno.” „Siguran sam da jesi, ali odvešćemo te na pregled, za svaki slučaj.” Ton njegovog glasa nije dozvoljavao raspravu. Kajl, koji je izgledao ošamućeno, uradi kako mu je rečeno. Tom je sačekao da se vrata za njim zatvore. „Samer, jesi li sasvim sigurna da nisi ništa dodirnuta?” Ona brzo klimnu glavom, i sama još uvek bleda. „Nisam imala prilike. Pošla sam da pomognem Kajlu da podigne leš, kada je on... Bože, mislite li da će biti dobro?” Tom nije odgovorio. „Mogla bi i ti da se presvučeš, Samer. Javiću ti ako mi još budeš potrebna.” Nije se protivila. Kada je izašla, on stavi iglu u teglicu za uzorke. „Hoćeš li da ja pođem sa Kajlom?”, upitah. „Ne, to je moja obaveza. Ti zasad nastavi sa onim drugim ostacima. Ne želim da iko priđe tom kovčegu dok lično ne snimim leš na rendgenu.” Nikada ga nisam video tako smrknutog. Moguće je da se ta igla zalomila i slučajno ostala u telu, ali to nije bilo verovatno. Nisam bio siguran šta je gore: ideja da je igla tu namerno ostavljena ili ono što bi to moglo da znači. Da je neko očekivao da leš bude iskopan. *** Prvi put ti je bio sa zrelom ženom, više nego dvostruko starijom od tebe i pijanom. Video si je u baru, toliko pijanu da je jedva mogla mirno da sedi. Klizila je i ljuljala se na svojoj barskoj stolici, aljkava i podbula, lica ispijenog i crvenog, sa cigaretom koja joj je dogorevala do vrhova prstiju žutih od duvana. Kada je zabacila glavu i grohotom se nasmejala prema treperavom ekranu televizora iznad šanka, njen dubok smeh se razlegao kao sirena. Odmah si je poželeo. Posmatrao si je sa druge strane prostorije, leđima okrenut prema njoj, ali ni na trenutak ne skrećući pogled sa njenog odraza u ogledalu. Obavljena dimom cigarete, prilazila je većini muškaraca u baru, obavijajući žilavu ruku oko njih u pijanom pozivu. Ti bi se svaki put napeo, obuzet ljubomorom koja je gorela kao kiselina u želucu. Ali svaki put kada bi ta ruka bila odbačena, ona se povlačila. Nesigurno se vraćala na svoju visoku stolicu, glasno naručujući još jedno piće da bi ugušila razočaranje. Tvoja uznemirenost je rasla, jer si znao da će to biti ta noć. To je bilo suđeno. Nisi žurio, čekao si dok nije dosadila šankeru. Izašao si neprimetno dok je ona vikala na njega, mešajući psovke i plačljive molbe. Napolju si digao kragnu i požurio do obližnjeg ulaza. Bila je jesen i magla posle kiše je obavijala ulice, ogrćući ulične svetiljke žutim senkama.
Nisi mogao poželeti bolju noć. Čekao si da se pojavi duže nego što si očekivao, drhteći od hladnoće i adrenalina, dok su ti živci izjedali očekivanje. Ipak, ostao si čvrst. Već si prečesto odlagao. Ako ne uradiš to sada, plašio si se da nećeš nikada. Onda si je ugledao kako izlazi iz bara, nesigurnog koraka, dok je pokušavala da obuče pretanak kaput za takvo vreme. Prošla je pravo ispred tog ulaza, ne primetivši te. Požurio si za njom, a tvoje srce je lupalo stakato kontrapunkt tvojim koracima dok si je pratio pustim ulicama. Kada si ugledao svetleći znak bara ispred vas, znao si da je došao trenutak. Sustigao si je i pošao ukorak sa njom. Nameravao si nešto da kažeš, ali jezik ti je bio odebljao i beskoristan. Čak i tada ona ti je sve olakšala, osmotrivši te sa strane mutnim, iznenađenim pogledom pre nego što je otvorila usta, previše namazana crvenim ružem, da bi se tiho nasmejala promuklim pušačkim glasom. »Hej, ljubavniče. Hoćeš li da platiš devojci piće?” Parkirao si kombi nekoliko ulica dalje, ali nisi mogao da čekaš. Kada ste stigli do jednog uskog prolaza između zgrada, obavljenog mrklim mrakom, gurnuo si je tamo, drhteći dok si vadio nož. Nakon toga je došlo do nespretnog natezanja i zbrke, i kratke penetracije praćene navalom tečnosti. Završilo se prebrzo, pre nego što je zapravo i počelo. Stajao si iznad nje, dahćući, a uzbuđenje je već počelo da se pretvara u nešto prazno i dosadno. Jel’ to bilo to? Jel’ to sve što postoji? Pobegao si iz tog prolaza, gonjen odvratnošću i razočaranjem. Tek kasnije, kada ti se malo izbistrilo u glavi, počeo si da razmatraš gde si pogrešio. Suviše si žudeo, odveć žurio. Tako nešto treba raditi polako, sa uživanjem. Kako inače misliš da nešto naučiš? U svoj toj žurbi nisi imao vremena ni da izvadiš foto-aparat ispod kaputa. A što se tiče noža, pomislio si, setivši se naglosti svega toga... Ne, nož je nesumnjivo bio greška. Mnogo si napredovao od tada. Usavršio si tehniku i izbrusio svoj zanat, pretvorivši ga u umetnost. Sada tačno znaš šta želiš i šta treba da uradiš kako bi to dobio. Ipak, sa naklonošću se sećaš tog nespretnog pokušaja u mračnom prolazu. To ti je bio prvi put, a prvi put se uvek veoma loše završi. Vežbom se postiže savršenstvo.
8
„Trinaest?” Gardner uze jednu od teglica za uzorke sa čeličnih kolica i podiže je da vidi sadržaj. Kao i u ostalim, u njoj se nalazila samo jedna injekcijska igla izvađena iz ekshumiranog leša; tanka, čelična cevčica, obložena nekom tamnom materijom. „Našli smo ih još dvanaest”, reče Tom. Izgledao je i zvučao iscrpljeno, a napregnutost zbog događaja tog dana bila je jasno vidljiva. „Većina je bila zabodena u meko tkivo ruku, nogu i ramena, gde bi svako ko pokuša da pomeri ostatke najverovatnije uhvatio leš.” Gardner spusti teglicu, a njegov umorni izraz lica namršti se u izraz gađenja. Došao je sam, a ja sam pokušavao da zanemarim razočaranje kada sam video da Jakobsenova nije sa njim. Nas troje smo se nalazili u slobodnoj sali za obdukcije, u koju smo Tom i ja prevezli ostatke posle snimanja na rendgenu. Igle su se videle kao upadljive bele linije na sivoj i crnoj pozadini. Istrajao je u tome da ih sve sam povadi, odbivši moju ponudu da mu pomognem. Da je mogao sam da podigne leš iz kovčega, učinio bi i to. U ovakvim okolnostima, temeljno ga je proverio ručnim detektorom za metal pre nego što je dozvolio da ga iko od nas dodirne. Posle onoga što se dogodilo Kajlu, nije želeo da rizikuje. Pomoćnik je poslat kući, nakon što je celo popodne proveo na odeljenju za hitne slučajeve. Dobio je širok spektar antibiotika, ali ni oni, niti išta drugo ne može delovati protiv nekih agenasa koje je igla mogla da mu unese u krvotok. Rezultate nekih testova dobiće za nekoliko dana, dok će za druge biti potrebno mnogo više vremena. Proći će meseci pre nego što sa sigurnošću bude znao da li je zaražen ili nije. „Igle su postavljene sa vrhovima okrenutim napolje, pa je bilo skoro sigurno da će se svaka osoba koja pomera leš ubosti”, nastavio je Tom, lica izobličenog samoprekorom. „Ja sam kriv. Nije trebalo da dozvolim da iko drugi radi sa ostacima.” „Ne možeš sebe da kriviš”, rekoh. „Nisi nikako mogao da znaš šta će se dogoditi.” Gardner mi je uputio pogled koji je govorio da i dalje nije zadovoljan zbog mog prisustva, ali je to mišljenje zadržao za sebe. Tom je nešto ranije jasno napomenuo da smatra kako imam isto toliko prava da budem tu kao i on, ističući da sam upravo ja mogao da budem povređen. Da Tomu nije bilo žao Kajla, to je zaista moglo da se dogodi. „Samo jedna osoba snosi krivicu za nepriliku, i to ona koja ju je izazvala”, kaza Gardner. „Sreća da nije povređen niko drugi.”
„Kaži to Kajlu.” Tom je piljio u teglice za uzorke, sa tamnim kolutovima oko očiju na umornom licu. „Imate li ikakvu ideju čiji leš se nalazio u kovčegu?” Gardner naglo skrenu pogled na leš koji je ležao na aluminijumskom stolu. Temeljno smo ga isprali i uklonili najveći deo tečnosti od raspadanja pre nego što je Tom izvadio igle. Smrad više nije bio onako snažan kao kada je kovčeg prvi put otvoren, ali ipak je bio prisutan. „Radimo na tome.” „Neko u pogrebnom zavodu mora nešto da zna!”, razdraženo primeti Tom. „Šta Jork ima da kaže povodom ovoga?” „Još uvek ga ispitujemo.” „Ispitujete ga? Hriste svemogući! Dene, nije važno što je u grobu bio pogrešan leš, nego što je neko u njega nabio trinaest injekcijskih igala dok se nalazio u Stipl Hilu! Kako je, dođavola, to moglo da se dogodi bez Jorkovog znanja?” Lice agenta Istražnog biroa bilo je ozbiljno. „Ne znam, Tome. Zato ga i ispitujemo.” Tom duboko udahnu. „Izvinjavam se. Ovo je bio dug dan.” „Zaboravi.” Gardner kao da je žalio zbog svoje ranije ćutljivosti. Deo napetosti u sali za obdukcije kao da je nestao kada se on naslonio na radni sto iza njega i protrljao stražnji deo vrata. Bleštavo svetlo iznad njega izbledelo mu je i ono malo boje sa lica. „Jork tvrdi da je pre oko osam meseci unajmio nekog Dvajta Čembersa. Po njemu, taj momak je bio pravi božji dar; vredan radnik, željan znanja, voljan da radi prekovremeno. Potom se jednog dana jednostavno nije pojavio na poslu, a Jork kaže da ga nikad više nije video. Uporno tvrdi da je Čembers nadgledao sahranu Vilisa Dekstera, pripremio pokojnika i zatvorio kovčeg.” ,,I ti mu veruješ?” Gardner mu se škrto osmehnu. „Ne verujem ja nikome, znaš to. Jork je zabrinut, ali mislim da nije zbog ubistava. U Stipl Hilu vlada zbrka. Zato je bio tako voljan da nam pomogne, sa nadom da ćemo otići ako bude predusretljiv. Kako stoje stvari, već godinama sa mukom održava posao. Štedi na svemu, uzima privremene radnike da održi niske cene. Ne plaća takse, ni zdravstveno osiguranje, niti postavlja pitanja. Loše je to što ne postoje nikakvi zapisi o tome ko je radio kod njega.” „Pa, ima li ikakvog dokaza da je taj Dvajt Čembers zaista postojao?” Tek kada sam progovorio setio sam se da sam tu samo uz trpljenje. Gardner je delovao kao da nije rad da odgovori, ali Tom to nije prihvatao. „To je opravdano pitanje, Dene.” Gardner uzdahnu. „Radnici u pogrebnom zavodu dolaze i odlaze tako često da je Čembers samo jedan od mnogih. Nije bilo lako naći nekoga ko radi tamo dovoljno dugo da ga se seti, ali pronašli smo dvojicu koji misle da ga se sećaju.
Njihov opis je prilično neodređen, ali odgovara onome koji nam je dao Jork. Belac tamne kose, negde između dvadeset pet i četrdeset godina.” „Da li se Vilis Dekster uklapa u opis?”, upitah. „Uklapa se polovina muškaraca u Tenesiju.” Odsutno je ispravio kutiju sa mikroskopskim slajdovima, poravnavši je sa ivicom radnog stola. Shvativši šta radi, ostavio ju je i prekrstio ruke. „Ipak, proveravamo mogućnost da su Dekster i Čembers možda ista osoba, i da je Dekster bio dovoljno vispren da nadgleda svoju sahranu, kao i da lažira sopstvenu smrt. Prema izveštaju sa obdukcije, umro je od velike povrede na glavi koju je zadobio kada je automobilom udario u drvo. U nesreći nisu učestvovala druga vozila, a u sebi je imao dovoljno alkohola da ubije konja. Pretpostavljalo se da je jednostavno izgubio kontrolu na vozilom.” „Ali?” upita Tom bez oklevanja. „Ali... automobil se zapalio. Leš je identifikovan samo po ličnim stvarima. Zato je moguće da je rutinska obdukcija možda previdela neke rasne karakteristike. A pošto Dekster nije imao porodicu, sahrana je predstavljala samo formalnost. Zatvoren sanduk, bez balsamovanja leša.” To ne bi bio prvi put da je izgoreli automobil upotrebljen za skrivanje identiteta leša. Ali bilo je tu još nejasnoća. Očigledno je i Tom tako mislio. Pogledao je prema lešu koji je ležao na stolu. „Prema onome što sam ja video do sada, ovo mi ne izgleda kao da je izgorelo. Šta ti misliš, Dejvide?” „Složio bih se, ne izgleda tako.” Iako bi raspadanje to donekle prikrilo, na lešu nije bilo ikakvih tragova izuzetno jake vreline. Ekstremiteti mu nisu bili dignuti u bokserski čučanj, svojstven za izgorele. Iako su mogli silom da budu ispravljeni kasnije, opet bih očekivao da vidim neke spoljne tragove. „Onda je možda površno spaljen, tek toliko da se sprži koža”, reče Gardner. „Činjenica je da Vilisa Dekstera i dalje nema, pa dok ne dobijemo dokaz da je mrtav on ostaje osumnjičeni.” Progovorio sam ne razmišljajući. „Besmisleno je da to bude Dekster.” „Oprostite?” Nastavi. Sada je prekasno da se predomisliš. „Ako je Dekster želeo da svi misle da je mrtav, zašto nije sredio da telo bude kremirano, a ne sahranjeno? Zašto bi uložio toliki trud, a onda u kovčeg stavio leš koji očigledno nije njegov?” Gardnerovo lice nalikovalo je kamenu. „Možda je mislio da to neće biti važno ako je izgorelo u automobilskoj nesreći. Ne bi ni bilo da nismo pronašli otiske u kolibi.” „Ali onaj ko je stavio igle u leš, očigledno je očekivao – želeo – da telo bude ekshumirano.” Pomno me je posmatrao, kao da se premišlja da li da mi odgovori ili da me izbaci napolje. „Svestan sam toga. A za slučaj da se pitate, palo nam je na pamet i
da je onaj otisak prsta možda namerno podmetnut. Možda je Dekster to sam uradio, ili je možda sahranjen u drugom grobu na Stipl Hilu, a neko drži njegovu ruku u zamrzivaču. Ali dok ne ustanovimo jedno ili drugo, on ostaje osumnjičeni. Imamo li vašu saglasnost, dr Hanter?” Ništa nisam rekao. Osetio sam kako mi se mišići lica stežu. „Dene, Dejvid samo pokušava da pomogne”, reče Tom, što je na neki način samo pogoršalo situaciju. „Siguran da je tako.” Gardnerov izraz je mogao da znači bilo šta. Uspravio se s namerom da krene, pa zastao i obratio se Tomu kao da ja nisam prisutan. „Još nešto. Rendgenski snimak leša iz kolibe poklapa se sa zubnim kartonom Terija Lumisa. Možda nismo Skotland jard, ali barem smo identifikovali jednu od žrtava.” Dok je išao ka vratima, klimnuo je Tomu. „Bićemo u vezi.”
Dan je bio gotovo završen kada smo nastavili rad. Mnogo smo kasnili sa poslom, a odmoglo je i to što smo radili samo nas dvojica. Posle onoga što se dogodilo Kajlu, Tom nije bio spreman da dopusti Samer da nam i dalje pomaže. „Možda je to kao zatvaranje vrata štale kad je konj već pobegao, ali ona je samo student. Ne želim više ništa na svojoj savesti”, kazao je. Pogledao me je ozbiljno preko naočara. „Razumeću ako želiš da se povučeš.” „Šta se desilo sa ‘poslednjom prilikom da radimo zajedno’?”, našalio sam se. Pokušaj da ga oraspoložim nije uspeo. Trljao je svoju grudnu kost bridom dlana, ali je prestao, shvativši da ga gledam. „Tada nisam znao u šta ću te uvući.” „Nisi me ti uvukao ni u šta. Došao sam dobrovoljno.” Tom skide naočare i poče da ih briše. Nije me gledao. „Samo zato što sam te ja zamolio. Možda bi bilo bolje da sam zamolio Pola ili nekoga od ostalih da mi pomogne.” Dubina moga razočaranja me je iznenadila. „Siguran sam da bi Gardner bio srećniji.” To je bar izazvalo osmeh. „Nema Den ništa lično protiv tebe. Jednostavno voli da radi po pravilma. Ovo je istraga ubistva koje privlači pažnju i on je, kao agent zadužen za istragu, pod velikim pritiskom da ostvari rezultate. Što se njega tiče, ti si samo nepoznata veličina i to je sve.” „Imam utisak da bi voleo da to i ostanem.” Osmeh pređe u kikotanje, ali ono brzo prestade. „Pogledaj to sa mog gledišta, Dejvide. Posle onoga što si doživeo prošle godine...” „Prošla godina je prošla godina”, rekoh, oštrije nego što sam nameravao. „Čuj, ovde sam samo zbog tvog poziva, pa ako bi radije doveo Pola ili nekoga drugog da
ti pomogne, nemam ništa protiv. Ali ja ne mogu da podvijem rep i pobegnem kad god se situacija iskomplikuje. I sam si to rekao. Sem toga, sad smo našli i igle. Šta još može da se dogodi?” Tom je zamišljeno zurio dole u naočare, i dalje brišući stakla, iako su već morala biti savršeno čista. Nisam progovarao, znajući da on mora da odluči. On najzad stavi naočare na nos. „Hajde da nastavimo posao.” Ali olakšanje koje sam osetio ubrzo je izbledelo jer su se moje sumnje vratile. Zapitao sam se da li bi možda bilo bolje da se uključio Pol ili neko drugi od Tomovih saradnika. Nisam došao ovde da bih učestvovao u istrazi, a moje prisustvo je očigledno izazivalo trvenje sa Gardnerom. Tom je bio isto tako tvrdoglav kao i agent Istražnog biroa, naročito kada su u pitanju njegovi saradnici, ali nisam želeo da mu otežavam situaciju. Uprkos svemu, nisam želeo da se sada povučem. Da li zbog onoga što se dogodilo Kajlu ili zato što mi je najzad oživeo profesionalni nagon, nešto u meni se promenilo. Dugo vremena mi se činilo da sam ostao bez nekog suštinskog dela sebe, odstranjenog nožem Grejs Strahan. Sada se pokrenulo nešto od one stare opsesivnosti; potreba da dođem do istine o sudbini žrtve. Možda sam samo pomagao Tomu, ali ipak sam se osećao kao da učestvujem u istrazi. Nisam želeo da jednostavno odem. Osim ako ne budem primoran. Dok je Tom u jednoj od sala za obdukcije počeo da rekonstruiše kostur za koji je potvrđeno da je pripadao Teriju Lumisu, ja sam u drugoj započeo obradu nepoznatog leša iz kovčega Vilisa Dekstera. Leš je bio opran, ali trebalo je ukloniti sa njega i ostatke mekog tkiva. Nisam dugo radio na tome, kada je Tom promolio glavu kroz vrata. „Možda bi hteo nešto da pogledaš.” Krenuo sam za njim niz hodnik do druge sale za obdukcije. Tamo je na stolu za obdukciju on već bio poslagao velike kosti ruku i nogu u njihov približan anatomski položaj. Ostale kosti će, jedna po jedna, dolaziti na svoje mesto sve dok ne bude sastavljen ceo kostur, što je bio mučan, ali neophodan posao. Tom je pošao do čela stola, gde je ležala očišćena lobanja i podigao je. „Zar nisu divni? Najbolji uzorak ružičastih zuba koji sam ikada video.” Očišćena od svog mekog tkiva u raspadanju, ružičasta nijansa bila je jasno vidljiva. Nešto je nateralo krv u pulpu zuba Terija Lumisa, ili prilikom njegovog ubistva ili ubrzo zatim. Pitanje je samo šta? „Glava mu nije bila dovoljno zabačena da bi to bilo izazvano gravitacijom”, kaza Tom, izrazivši i moje misli. „Sa velikom sigurnošću bih rekao da je bio zadavljen, da nije onolike krvi u kolibi.”
Klimnuo sam. Prema onome što smo videli, Teri Lumis je praktično iskrvario do smrti, jedini problem je bio što u tom slučaju ne bi imao ružičaste zube. I mada je bilo moguće da su povrede koje smo videli na njegovom telu nanesene posle smrti, u tom slučaju bi ipak mnogo manje iskrvario. Dakle, iako su postojali dokazi da je smrt izazvana i zadavljenjem i ubodima, nije moglo biti i jedno i drugo, jer su se međusobno isključivali. Šta je u pitanju? „Ima li tragova posekotina na kosti?” upitah. Ako ih je bilo, to bi moglo značiti da se odigrao mahniti napad, što bi ukazalo da su ubodne rane uzrok smrti. ,,Do sada nijedna.” Šta je sa podjezičnom kosti?” „Nedirnuta. Nema koristi ni od nje.” Ako je tanka kost koja okružuje larinks slomljena, to bi značilo da je Lumis gotovo sigurno zadavljen. Ako nije, to nije nužno ukazivalo na suprotno. Uobičajeno je pogrešno shvatanje da se jezičnjača prilikom zadavljenja uvek slomi. Bez obzira na svoju tananost, ona je jača nego što izgleda, pa to što je Lumisova cela ništa nije značilo. Tom se umorno osmehnu. „Zamršeno, zar ne? Biće zanimljivo videti da li i leš iz kovčega ima ružičaste zube. Ako ima, onda se kladim da se radi o zadavljenju, imao posekotine ili ne.” „Da bismo to saznali moraćemo da sačekamo dok lobanja ne bude očišćena”, rekoh. „Zubi su prilično kvarni, pa je, sudeći po njihovom izgledu, žrtva bila strastven pušač. Dobili su suviše boje od nikotina da bi se videla bilo koja druga nijansa.” „Pa, pretpostavljam da ćemo morati da...” Pre nego što je završio, vrata sale za obdukcije širom se otvoriše i Hiks ulete unutra. Lice mu je bilo alkoholičarski crveno, a čak i na drugoj strani prostorije osetio sam kiseo zadah vina i luka u njegovom dahu. Očigledno je dobro ručao. Potpuno me zanemarivši, žustro je pošao prema Tomu, dok mu je ćela blistala pod fluorescentnim svetlima. „Šta si, dodavola, umislio da predstavljaš, Libermane?” „Ako je to zbog Kajla, žao mi je...” „Žao? Žaljenje nije ni izbliza dovoljno. Koristi svoje proklete studente, a ne jednog od mojih poslužnika!” Rekao je to tako da je nezvanični naziv za pomoćnika u mrtvačnici zvučao kao uvreda. „Imaš li pojma koliko to može da košta, ako se Vebster odluči za tužbu?” ,,U ovom trenutku više sam zabrinut za samog Kajla.” „Šteta što nisi ranije mislio na to. Moli boga da ta igla nije bila zaražena, jer ako jeste, kunem ti se da će ti se to razbiti o glavu!” Tom spusti pogled, kao da nije imao ni volje ni snage da se raspravlja.
„Već jeste.” Kada je zaustio da počne još jedan napad, Hiks je postao svestan da ga posmatram. Besno se zagledao u mene. „Imate nešto da kažete?” Znao sam da Tom ne bi želeo da se mešam. Ugrizi se za jezik i ne govori ništa. „Imate sos na kravati”, rekoh, ne mogavši da oćutim. Oči mu se suziše. Mislim da me je do tog trenutka primećivao samo kao Tomovu produženu ruku. Sada sam shvatio da sam stavio sebe u njegov vidokrug, ali nisam mario. Hiksovi ovog sveta samo traže razloge da se razbesne. Ponekad je lakše jednostavno im to omogućiti. Zamišljeno je klimnuo glavom, kao da nešto obećava sebi. „Ovo nije gotovo, Libermane”, reče, još jednom se besno zagledavši u Toma pre nego što je izašao. Tom je sačekao da se vrata zatvore za njim. „Dejvide... „ Uzdahnuo je. „Znam, izvini.” Tiho se nasmejao. „Zapravo, mislim da je bila paradajz-čorba. Ali ubuduće...” Prekinuo je, teško dišući. Podigao je ruku na grudi. Pođoh prema njemu, ali on odmahnu rukom. „Dobro sam.” Međutim, bilo je očigledno da nije. Svukavši rukavice, izvadio je iz džepa kutijicu sa lekovima i stavio jednu tableticu ispod jezika. Trenutak kasnije, napetost poče da mu popušta. „Nitroglicerin?” upitah. Tom klimnu glavom. Postepeno je počeo lakše da diše. Bila je to uobičajena terapija za anginu – širenje krvnih sudova da bi krv lakše stigla do srca. Boja mu se već vratila u lice, ali je pod snažnim osvetljenjem u mrtvačnici izgledao iscrpljeno dok je vraćao pilule u džep. „Dobro, gde smo stali?” „Upravo si hteo da pođeš kući”, rekoh mu. „Nema potrebe. Sada sam dobro.” Samo sam ga gledao. „Isti si kao Meri”, promrmlja. ,,U redu. Samo ću da sredim...” „To mogu ja. Idi kući. Ovo će i sutra biti ovde.” Bilo je vidno koliko je iscrpljen po tome što se nije raspravljao. Zabrinuo sam se dok sam ga gledao kako izlazi. Izgledao je pogureno od umora i krhko, ali bio je to stresan dan. Biće mu bolje kada se najede i dobro naspava. Gotovo da sam i sam poverovao u to. Nije trebalo mnogo sređivati u Tomovoj sali za obdukcije. Pošto sam to završio, vratio sam se u svoju, gde sam radio na ostacima iz ekshumiranog kovčega. Hteo sam da završim čišćenje mekog tkiva i stavim ostatke prekonoć u deterdžent, ali upravo kada sam hteo da počnem obuzelo me je nesavladivo
zevanje. Do tog trenutka nisam shvatao koliko sam zapravo umoran. Sat na zidu pokazivao je da je prošlo sedam sati, a bio sam na nogama još pre nego što je svanulo. Još jedan sat. Možeš ti to. Okrenuo sam se ostacima na stolu za obdukcije. Uzorci tkiva bili su poslati u laboratoriju zbog tačnijeg utvrđivanja vremena proteklog od smrti, ali nisu mi trebali nalazi isparljivih masnih kiselina i analiza amino kiselina da bih znao kako tu nešto nije u redu. Dva leša, oba raspadnuta više nego što bi trebalo da budu. Tu je postojao obrazac, toliko bih se složio sa Irvingom. Samo, nisam mogao ni da ga naslutim. Blistava svetlost iznad mene obasjavala je površinu aluminijumskog stola kada sam uzeo skalpel. Delimično oslobođen mekog tkiva, leš koji je ležao ispred mene podsećao je na loše uvijen džoint. Nagnuo sam se da započnem rad i u tom trenutku primetio nešto krajičkom oka. Nešto je bilo skriveno u usnoj šupljini. Bio je to smeđi poluoval, ne veći od zrna pirinča. Spustio sam skalpel, uzeo mala klešta i polako ga oslobodio hrskavičavog tkiva. Digao sam ga kako bi ga pobliže osmotrio. Dokučivši šta je u pitanju, mom čuđenju nije bilo kraja. Šta, zaboga...? Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da shvatim da je brzo strujanje koje sam osećao u grudima zapravo uzbuđenje. Počeo sam da se osvrćem, tražeći teglicu za uzorke, a onda me je iznenadilo kucanje na vratima. Pogledao sam i video Pola kako ulazi. „Nadam se da ne smetam?” „Nikako.” Prišao je i zagledao se dole u leš, profesionalnim pogledom odmeravajući njegov oblik oslobođen mesa. Viđao je i gore, baš kao i ja. Ponekad, tek kada vidite još nečiju reakciju – ili njeno odsustvo – shvatite koliko smo oguglali čak i na najgrozomornije prizore. „Upravo sam video Toma. Rekao mi da još uvek radiš, pa rekoh da svratim i vidim kako napreduješ.” „Još uvek kasnim. Znaš li možda gde su teglice za uzorke?” „Naravno.” Otišao je do plakara. „Tom nije izgledao dobro. Jel’ sve u redu s njim?” Nisam znao koliko mogu da mu kažem, jer nisam bio siguran šta Pol zna o Tomovom zdravstvenom stanju. Ali on je verovatno prepoznao moje oklevanje. „Ne brini, znam za anginu. Jel’ imao još jedan napad?” „Nije bio težak, ali ubedio sam ga da ode kući”, rekoh sa olakšanjem, jer nisam morao da se pretvaram. „Drago mi je da sluša nekoga. Obično ne možeš da ga oteraš ni štapom.” Pol mi pruži teglicu za uzorke. „Šta je to?”
Spustio sam maleni, smeđi predmet u teglicu i digao je da bi ga Pol video. „Prazna čaura insekta. Fekalna muva, kako mi se čini. Mora da je ušla u usnu šupljinu kad smo prali leš.” Pol ju je isprva gledao nezainteresovano, ali zatim videh da mu je sinulo. Prelazio je pogledom sa teglice za uzorke na leš. „Ovo je nađeno u lešu koji ste jutros ekshumirali?” „Tako je.” Zviznuo je i uzeo teglicu od mene. „Kako je, dođavola, to moglo da dospe tamo?” To sam se i ja pitao. Fekalne muve su sveprisutne u našem poslu, polažu jaja u sve telesne otvore. Nalaze put na bilo koje mesto, unutra i spolja. Ipak, nikada nisam čuo da su polagale jaja tri metra ispod zemlje. Zavrnuo sam poklopac na teglu. „Jedino što mi pada na pamet je da je telo moralo stajati na površini pre nego što je sahranjeno. Jel’ ti Tom rekao za raspadanje?” „Da je gore nego što bi trebalo da bude posle šest meseci?” Klimnuo je glavom. „Čaura je prazna, što znači da je telo moralo stajati na otvorenom bar deset ili jedanaest dana da bi se muve izlegle. A šest meseci koji su prošli smeštaju vreme smrti negde u prošlu jesen. Bilo je toplo i vlažno, pa se telo ne bi mumifikovalo kao u leto.” Sve je počelo da dobija smisao. Slučajno ili smišljeno, telo je počelo da truli pre nego što je stavljeno u kovčeg i to bi objasnilo toliki stepen raspadnutosti. Pol je načas zaćutao. Znao sam šta misli, a kada se okrenuo prema meni video sam da mu je uzbuđenje ravno mome. „Jel’ kovčeg još ovde?” Izašli smo iz sale za obdukcije i pošli do skladišta, gde su kovčeg i aluminijumski kontejner čekali da ih pokupe agenti forenzičari. Kada smo ga otvorili, smrad truleži bio je snažan kao i ranije. Unutra se nalazio zgužvani pokrov, umrljan i smrdljiv. Pol ga raširi pomoću hirurških klešta. Do sada je sveopštu pažnju privlačilo samo telo, a ne njegov omotač. Sada kada smo znali šta treba da tražimo, nije ih bilo teško pronaći. Na pamučnoj tkanini bilo je još čaura insekata skrivenih u gustoj, crnoj sluzi sa leša. Neke su bile probijene i prazne, već izlegnute poput one koju sam našao, ali ostale su još uvek bile cele. Nije bilo larvi, ali posle šest meseci njihova meka tela su već odavno bila raspadnuta. „Pa, evo objašnjenja”, kaza Pol. „Jedna bi možda mogla da se objasni, ali ne i ovoliko njih. Telo je verovatno bilo prilično raspadnuto pre nego što je stavljeno u kovčeg.” On pruži ruku prema poklopcu kovčega, ali ga zaustavih. „Šta je to?”
Još nešto je bilo poluskriveno u naborima tkanine. Uzeo sam hirurška klešta od Pola i polako ga izvukao. „Šta je to, neki cvrčak?”, zapita on. „Ne bih rekao.” Radilo se o nekakvom insektu, to je bilo očigledno. Bio je dugačak preko tri centimetra, a imao je tanko telo i dugačak, razdeljeni oklop. Bio je delimično slomljen, a noge su mu bile savijene u smrti, naglašavajući oblik tela u vidu izdužene kišne kapi. Spustio sam ga na tkaninu. Na beloj pozadini, insekt je izgledao još više izmešteno i strano. Pol se nagnu napred da ga bolje pogleda. „Nikada nisam video ništa slično, a ti?” Odmahnuo sam glavom. Ni ja nisam imao pojma šta je to. Znao sam samo da ne treba da bude tu.
Radio sam još dva sata nakon što je Pol otišao. Otkriće nepoznatog insekta uklonilo je sve tragove mog ranijeg umora, pa sam nastavio da radim dok sve ekshumirane ostatke nisam potopio u burad sa deterdžentom. Kada sam napustio mrtvačnicu, još uvek sam bio pod adrenalinom. Pol i ja smo odlučili da te večeri ne ometamo Toma svojim otkrićima, ali bio sam uveren da je to važan napredak, mada nisam znao koje vrste. Ipak, instinkt mi je govorio da je taj insekt važan. Bio je to dobar osećaj. Još uvek zaokupljen mislima o otkriću, išao sam preko parkinga. Bilo je kasno i taj deo bolnice bio je pust. Moj automobil je bio bezmalo jedini na parkingu, čije je rubove obasjavalo ulično osvetljenje, ali mu je unutrašnjost bila maltene u potpunom mraku. Kada sam prešao polovinu puta i gurnuo ruku u džep da izvadim ključeve, odjednom su mi se nakostrešile dlačice na vratu. Osetio sam da nisam sam. Hitro sam se okrenuo, ali nisam ništa video. Parking je bio u pomrčini, a svega nekoliko drugih automobila izgledali su kao čvrste senke. Ništa se nije pomeralo, pa ipak nisam mogao da se otresem osećaja da je nešto – neko – u blizini. Samo si umoran. Uobražavaš. Nastavio sam da idem prema automobilu. Moji koraci su bili neprirodno glasni na šljunčanoj podlozi. Utom, iza sebe začuh brzo kretanje po šljunku. Kada sam se okrenuo, zaslepi me jaka svetlost. Zaklonivši oči, začkiljio sam pored svetla, a tamna prilika sa baterijskom lampom pojavi se iz senke jednog kamioneta koji je u mraku nalikovao cisterni.
Prilika se zaustavila na metar-dva od mene, dok mi je svetlost baterijske lampe i dalje bila uperena u lice. „Moš’te li mi reći šta radite ovde?” Glas je bio dubok i preteći uljudan, a naglasak upadljiv. Razaznao sam epolete iza zraka svetlosti i opustio se, shvativši da je to samo čuvar iz obezbeđenja. „Idem kući”, rekoh. Nije sklanjao svetlo sa mog lica. Zbog njegovog bleska nisam video ništa osim uniforme. „Imate ličnu?” Izvukao sam propusnicu koju sam dobio za mrtvačnicu i pokazao mu je. Nije je uzeo, samo je spustio snop svetlosti na plastičnu karticu pre nego što ga je opet digao na moje lice. „Možete li to da okrenete na drugu stranu?” upitah, trepćući. On malo spusti baterijsku lampu. „Radite kasno, a?” „Tako je.” Svetlosne mrlje su mi poigravale ispred očiju, koje su se privikavale. Nasmejao se grleno. „Grobljanska smena je sranje, zar ne?” Isključio je svetlo. Ništa nisam video, ali sam čuo njegove korake kako se udaljavaju po šljunku. Onda opet začuh njegov glas iz pomrčine. „Pažljivo vozite.” *** Gledaš kako svetla automobila postepeno blede, čekajući dok nisu nestala pre nego što si izašao iza kamioneta. Grlo te boli od produbljenog glasa, a puls ti radi ubrzano od uzbuđenja ili osujećenosti, nisi siguran. Taj idiot pojma nije imao koliko je blizu bio. Svestan si da si rizikovao izlazeći tako pred njega, ali nisi mogao da odoliš. Kada si ga video kako dolazi preko parkinga, učinilo ti se da je to bogom dana prilika. Nikoga nije bilo u blizini, a postojala je i verovatnoća da nikome neće nedostajati do sledećeg dana. I ne razmislivši o tome, pošao si za njim iz senke, smanjujući udaljenost između vas dvojice. Ali iako si bio tih, on je verovatno čuo nešto. Stao je i okrenuo se, pa iako si i dalje mogao da ga uzmeš da si zaista hteo, to te je nateralo da još jednom razmisliš. Čak i da se nisi spotakao o onaj prokleti kamen, već si odlučio da ga pustiš. Sam Gospod zna da se ne ustežeš od rizika, ali neki beznačajni Englez nije bio vredan toga. Ne sada, kada je ulog dignut tako visoko. Ipak, bio si u velikom iskušenju. Da nije bilo onoga što si spremao za sutra, možda bi ovo ipak sproveo u delo. Smeškaš se razmišljajući o tome, dok osećaj iščekivanja raste u tebi. Biće opasno, ali nagrade se ne osvajaju opreznom igrom. Preneraženost i strah su ono
što želiš. Dovoljno dugo si skrivao svoju svetlost u buretu i gledao kako gori od tebe uzimaju svu slavu. Krajnje je vreme da dobiješ priznanje koje zaslužuješ. Posle sutrašnjeg dana niko neće ni najmanje sumnjati za šta si sposoban. Oni misle da znaju sa čime imaju posla, ali nemaju pojma. Tek si počeo. Duboko udahneš u toploj prolećnoj noći, uživajući u prijatnom miomirisu pupoljaka i blagom mirisu istopljenog asfalta. Penješ se u kamionet, osećajući se snažno i samopouzdano. Vreme je da pođeš kući. Očekuje te naporan radni dan.
9
Poslednji ostaci ranojutarnje magle još uvek su lebdeli između drveća na rubu šumskog puta. Zraci niskog sunca probijali su se kroz novo lišće i grane, obasjavajući tlo katedralnim svetlom4. Usamljena prilika je sedela i čitala novine na izletničkoj klupi, napravljenoj od grubo obrađene borovine. Jedini zvuci su dolazili od šuškanja listova i glasnog kljucanja detlića u obližnjem drveću. Čitalac novina dokono diže pogled, začuvši prodoran zvižduk sa staze na levoj strani, gde se vijugajući gubila iz vidokruga. Trenutak kasnije se pojavio neki čovek. Lice mu je imalo razdražen izraz dok je u hodu zavirivao u žbunje sa obe strane staze. U jednoj ruci je držao pseći povodac, lanac koji se njihao u ritmu njegovih žustrih koraka. „Džeksone! Dođi, dečko! Džeksone!” Pozive su smenjivali novi zvižduci. Posle jednog nezainteresovanog pogleda, čitalac se vratio naslovima svojih novina. Šetač psa zastade naspram njega, pa pođe preko čistine. „Da niste možda videli psa? Crnog labradora?” Čitalac diže pogled, iznenađen što mu se ovaj obratio. „Ne, mislim da nisam.” Šetač psa razdraženo frknu. „Prokleti pas. Verovatno je odjurio za vevericama.” Čitalac se ljubazno osmehnu, pa se vrati svojim novinama. Čovek sa psećim lancem se ugrize za usnu, zureći niz stazu. „Bio bih vam zahvalan ako pripazite na okolinu, za slučaj da se pojavi”, reče. „Ako ga vidite, zadržite ga. Dobar je, neće vas ujesti.” „Naravno.” Rekao je to bezvoljno. Ali kada je šetač psa nastavio da se razočarano osvrće, čitalac je preko volje opet spustio novine. „Čuo sam neko šuškanje u grmlju pre izvesnog vremena. Nisam video šta šuška, ali mogao je biti pas.” Šetač psa nakrivi glavu da vidi. „Gde?” „Tamo.” Čitalac neodređeno pokaza rukom prema žbunju. Vlasnik psa se zagleda u tom pravcu, vrteći lanac u ruci. „Pored staze? Ništa ne vidim.”
4
Nazvano po efektu sunčevih zraka koji dijagonalno prolaze kroz stakla vitraža na prozorima. (Prim. prev.).
Čitalac zatvori novine, nezadovoljno uzdahnuvši. „Pretpostavljam da je lakše da vam pokažem.” „Bio bih vam zahvalan”, kaza vlasnik psa sa osmehom, dok su ulazili među stabla. „Nije dugo kod mene. Mislio sam da je dresiran, ali s vremena na vreme jednostavno odjuri.” Zastao je da zvizne i opet pozove psa. Čitalac uznemireno pogleda teški pseći lanac, pa natrag prema stazi. Nije bilo nikoga na vidiku. Šetač psa odjednom uzviknu i potrča napred. Pade na kolena pored jednog mesta u žbunju, iza koga je ležalo telo crnog labradora. Tamno krzno na razbijenoj lobanji bilo je krvavo. Ruke šetača psa lebdele su iznad glave usmrćene životinje, kao da se boji da je dodirne. „Džeksone? Oh, bože, pogledajte mu glavu, šta se dogodilo?” „Ja sam mu razbio glavu”, reče čitalac novina, prišavši mu sa leđa. Šetač psa htede da ustane, ali nešto mu se sklopi oko vrata. Pritisak je bio nepopustljiv i ugušio je njegov krik pre nego što je stigao da ga pusti. Pokušao je da ustane, ali ostao je bez ravnoteže, a njegove ruke i noge bez snage. Kasno se setio psećeg lanca. Njegov mozak je pokušao da pošalje neophodne zapovesti mišićima, ali svet je već počeo da tamni. Ruka mu se zgrčila jednom ili dvaput, a zatim mu je lanac ispao iz omlitavelih prstiju. Visoko u granama, detlić nakrivi glavu da vidi prizor ispod sebe. Zadovoljan što nema pretnje, nastavio je da traži larve. Njegov rat-a-tat-tat odjekivao je šumom tog jutra. *** Mesecima se nisam probudio tako raspoložen kao tog jutra. Spavao sam mirno, a krevet je izgledao kao da se gotovo nisam pomerao u toku noći. Protegao sam se, pa izveo svoje jutarnje vežbe. To mi je obično predstavljalo veliki napor, ali ovog puta nije bilo tako teško. Pošto sam se istuširao, uključio sam televizor i, oblačeći se, potražio međunarodne vesti. Menjao sam stanicu za stanicom, ne obraćajući pažnju na reklame i prazne priče. Prošao sam stanicu sa lokalnim vestima pre nego što sam shvatio šta sam video. Kada sam vratio prethodni kanal, na ekranu se opet pojavilo Irvingovo lice sa uredno održavanom bradom. Izgledao je zamišljeno i iskreno dok je govorio lepuškastoj novinarki koja je nalikovala našminkanom modelu iz izloga. „...naravno. ‘Serijski ubica’ je preterano i loše korišćen izraz. Pravi serijski ubica, za razliku od nekoga ko samo ubije više žrtava, bez ikakve sumnje je grabljivac. To su tigrovi savremenog društva koji se skrivaju u visokoj travi. Kada se, poput mene, izborite s velikim brojem njih, naučite da uvažavate tu razliku.”
,,Oh, zaboga miloga”, zastenjao sam. Setio sam se da je Irving prethodnog dana zakasnio u mrtvačnicu zbog ponovnog snimanja razgovora za televiziju, ali nisam mnogo razmišljao o tome. Dok sam ga gledao, raspoloženje mi se pokvarilo. „Ali tačno je da su vas pozvali iz Istražnog biroa Tenesija da date profil počinioca posle otkrića unakaženog leša u kolibi za iznajmljivanje na Zadimljenim planinama?”, bila je uporna novinarka. „Kao i da je drugi leš koji je ekshumiran na groblju u Noksvilu deo istog slučaja?” Irving se tužno osmehnu. „Bojim se da nemam slobodu da komentarišem istrage koje su u toku.” Novinarka sa razumevanjem klimnu glavom, a njena lakirana plava kosa ostade nepokretna. „Ali pošto ste vi stručnjak za određivanje profila serijskih ubica, može se pretpostaviti da su u Istražnom birou Tenesija zabrinuti da možda baš sa takvim imaju posla i da je ovo samo početak niza ubistava?” „Opet, bojim se da zaista ne mogu to da komentarišem, ali siguran sam da će ljudi sami izvući zaključke”, dodade Irving nedužno. Novinarkin osmeh otkri savršeno bele zube ispod krvavo crvenog ruža. Prekrstila je noge. „Ipak, možete li bar da mi kažete da li ste obrazovali profil ubice?” „Hajde, Stefani, znate da to ne mogu”, reče Irving, nasmejavši se uglađeno. „Ali mogu da kažem da sve serijske ubice koje sam sreo – a verujte mi, nije ih bilo malo – poseduju jednu zajedničku osobinu. Svoju običnost.” Novinarka nakrivi glavu kao da nije dobro čula. „Oprostite, vi tvrdite da su serijske ubice obične?” Njeno iznenađenje bilo je providno odglumljeno, kao da je unapred znala šta će Irving reći. „Baš tako. Jasno, oni sebe ne smatraju takvim: upravo suprotno. Međutim, istina je da su oni gotovo po pravilu beznačajne ličnosti. Zaboravite glamurozne psihopate iz popularnih romana; u stvarnom životu, ti pojedinci su tužni promašaji kojima ubijanje postaje osnovni nagon. Lukavi, da. Opasni, sigurno. Ipak, njihova ključna osobina je da se stapaju sa ljudima u okruženju. Zbog toga ih je tako teško otkriti.” „Ali zbog toga ih je svakako teže i uhvatiti?” Irvingov osmeh se raširi u vučji kez. „To je ono što moj posao čini tako izazovnim.” Razgovor se završio, pa se slika vratila na voditeljku u studiju. „To je bio biheviorista, profesor Aleks Irving, autor bestselera Slomljena ega, koji je juče govorio o...” Isključio sam televizor. „Sa njegovim egom je sve u redu”, promrmljah, odbacivši daljinski upravljač. Nije bilo opravdanja za taj intervju. Nije imao drugu svrhu, osim da Irvingu omogući da se nagizdan pojavi na televiziji. Upitao sam se
da li Gardner zna za to. Nekako nisam mogao da ga zamislim kako uzima zdravo za gotovo to što Irving koristi ovu istragu za reklamiranje svoje nove knjige. Međutim, ni psihologovo samozadovoljstvo nije pokvarilo uzbuđenje koje sam osećao vozeći se prema mrtvačnici. Ovog puta sam uspeo tamo da stignem pre Toma, ali jedva. Samo što sam se presvukao u hiruršku odeću, stigao je i on. Izgledao je bolje nego prethodne večeri, što mi je bilo drago. Hrana i dobar san možda ne mogu da izleče sve, ali retko kada škode. „Neko je željan posla”, reče on, ugledavši me. „Pol i ja smo sinoć nešto otkrili.” Pokazao sam mu čaure i tajanstvenog insekta, objašnjavajući kako smo ih našli. „Slučaj postaje sve čudniji”, kaza on, proučavajući insekta. „Mislim da ste u pravu da se leš raspadao na površini pre nego što je pokopan. A što se tiče ovoga...” Lagano je lupnuo teglicu u kojoj se nalazio mrtvi insekt. „Nemam pojma šta je to.” ,,Oh.” Očekivao sam da će Tom moći da ga identifikuje. „Žao mi je što sam te razočarao. O fekalnim muvama i bubama možemo da razgovaramo, ali nikad nisam naišao ni na šta slično ovome. Ipak, znam nekoga ko će moći da nam pomogne. Nisi upoznao Džoša Talbota, zar ne?” „Mislim da nisam.” Upoznao sam nekoliko Tomovih kolega, ali to ime mi nije bilo poznato. „On je naš forenzički entomolog. Čovek je hodajuća enciklopedija insekata. Ako neko može da nam kaže šta je ovo, to je Džoš.” Dok je Tom telefonirao Talbotu, počeo sam da ispiram kosti ekshumiranog leša koje su se preko noći natapale u deterdžentu. Stigao sam da stavim prvu od njih u sušionik, kada je on zatvorio telefon. „Imamo sreće. Trebalo je da pode na neki skup u Atlanti, ali svratiće prvo ovde. Ne bi trebalo dugo da čekamo.” Počeo je da mi pomaže da stavim kosti u sušionik. „Uzgred, jesi li sinoć gledao našeg drugara Irvinga na televiziji?” „Ako misliš na intervju, nisam, ali video sam ga jutros.” „Srećniče. Mora da su ga reprizirali.” Tom se osmehnu i zavrte glavom. „Mora mu se priznati, zna da iskoristi svaku priliku, zar ne?” Samo što je to izrekao, začulo se tiho kucanje na vratima. On se namršti. „Nije moguće da je Džoš već stigao”, reče, krenuvši da ih otvori. Nije bio on, nego Kajl. Progutavši iznenađenje, Tom se pomeri u stranu da ga propusti. „Nisam očekivao da se tako brzo vratiš na posao. Zašto ne uzmeš slobodne dane?” Kajl se napeto osmehnu. „Ponudili su mi ih, ali nije u redu da drugi momci rade i moj posao. Dobro se osećam. I radije bih radio, nego sedeo kod kuće.” „Kako ti je ruka?” upitah.
On je diže da nam pokaže. Mali flaster na dlanu bio je jedini trag onoga što se dogodilo. Kajl ga je gledao kao da mu ne pripada. ,,I nije neki prizor, jel’ da?” Zavladala je neprijatna tišina. Tom pročisti grlo. „Pa... kako se držiš?” ,,Oh, prilično dobro, hvala. Proći će izvesno vreme pre nego što dobijem nalaze, ali gledam to sa vedrije strane. U bolnici kažu da postoje terapije koje se primenjuju posle izlaganja HIV-u i nekim drugim zarazama, ako ih želim. Ali kako ja to vidim, taj leš možda nije ni bio zaražen. A čak i da jeste, možda mi se ništa neće dogoditi, jel’ tako?” „Trebalo bi barem da razmisliš o tim terapijama”, reče Tom. Bespomoćno je raširio ruke. „Slušaj, žao mi je zbog...” „Nemojte!” Oštrina glasa je pokazala pod kakvim se pritiskom Kajl nalazi. Postiđeno je slegao ramenima. „Molim vas, ne izvinjavajte se. Samo sam radio svoj posao. Svašta se dešava, znate to?” Nastupila je neprijatna stanka. Kajl ju je prekinuo. „Pa... gde je Samer?” Dao je sve od sebe da zvuči opušteno, ali ni ovaj pokušaj nije bio uverljiviji od prethodnog. Nije bilo teško pogoditi pravi razlog zbog koga je došao da nas vidi. „Bojim se da nam Samer više neće pomagati.” ,,Oh.” Bio je vidno razočaran. „Mogu li ja da pomognem?” „Hvala, ali Dejvid i ja ćemo se snaći.” „Dobro.” Kajl odrešito klimnu glavom. „Pa, ako vam nešto zatreba, obavezno mi javite.” „Hoću. Čuvaj se.” Tomov osmeh je izdržao samo dok se vrata nisu zatvorila. „Gospode...” ,,U pravu je”, rekoh. „Radio je svoj posao. Nema svrhe da kriviš sebe. Istini za volju, trebalo je da ja pomažem Samer, a ne on.” „Nisi ti kriv, Dejvide.” „Kao ni ti. Sem toga, još ne znamo da li je igla bila zaražena. Možda mu se ništa neće desiti.” Bila je to slaba nada, ali nije bilo potrebe da se Tom grize. Sabrao se. ,,U pravu si. Šta je, tu je. Hajde da se usredsredimo na hvatanje tog kučkinog sina.” Tom je retko psovao, što je bio jasan pokazatelj njegove uznemirenosti, koje naizgled nije bio svestan. Pošao je prema vratima, pa zastao. „Umalo da zaboravim. Meri mi reče da te pitam da li jedeš ribu.” „Ribu?” Bio sam zatečen promenom teme. „Da, zašto?” „Dolaziš večeras na večeru.” Podigao sam obrve, a on je uživao u mojoj nelagodnosti. „Dolaze i Sem i Pol. Nemoj mi reći da si zaboravio?” To sam potpuno smetnuo sa uma. „Naravno da nisam.”
On se naceri, povrativši deo svog uobičajenog smisla za humor. „Daleko bilo! Kao da nemaš o ičemu drugom da razmišljaš, zar ne?”
U telu odraslog čoveka postoji dve stotine šest kostiju. Razlikuju se po veličini od femura, teške butne kosti, do sitnih koščica u unutrašnjem delu uveta, ne većih od zrna pirinča. Strukturno, kostur je čudo genetskog inženjeringa, složen i prefinjen poput bilo čega što je stvorio čovek. Njegova rekonstrukcija nije lak posao. Oslobođene svih ostataka tkiva koje truli, gole kosti čoveka sahranjenog u kovčegu Vilisa Dekstera pripovedale su sopstvenu priču. Njegovo afričko poreklo sada je bilo nepobitno, odmah vidljivo u nešto ravnijoj i lakšoj strukturi kostiju, i očnim dupljama koje su bile uglastije. O kome god da se radilo, bio je prosečne visine i građe, a sudeći po istrošenosti zglobova, imao je šezdesetak godina. Usto je imao i davno zarasle lomove desne butne kosti i leve nadlaktice, verovatno kao posledice nezgoda u detinjstvu, kao i znake artritisa kolena i skočnih zglobova. Oštećenje se bolje videlo na levoj nego na desnoj strani, što znači da je u hodu više koristio tu stranu. Levi kuk mu je, takođe, bio veoma oštećen, a sam zglob izlizan i istrošen. Ako u vreme neposredno pre smrti nije razmišljao o zameni kuka, onda bi nedugo zatim bio gotovo obogaljen. Ali sada mu to nije bilo ni najmanje važno. Kao i kod Terija Lumisa, i njegova podjezična kost bila je netaknuta. To nije imalo nikakvog značaja, ali kada sam izvadio mokru lobanju iz bureta, mračno sam se osmehnuo za sebe. Zubi su mu i dalje bili smeđi i umrljani, ali dole, gde su nekada bile desni, sada se videla traka čiste gleđi. Sada nije moglo biti greške u određivanju ružičaste nijanse. Još uvek sam razgledao lobanju kada je Tom ušao. Sa njim je bio nizak, debeljuškast čovek od pedesetak godina. Proređena riđa kosa bila mu je ležerno začešljana preko pocrvenelog temena. Nosio je izlizanu kožnu tašnu, prilično nabijenu od knjiga. „Džoše, upoznaj se sa Dejvidom Hanterom”, reče Tom kada je ušao. „Dejvide, ovo je Džoš Talbot. Ono što on ne zna o bubama, nije ni vredno znati.” „Tom zna da mrzim tu reč”, ljubazno kaza Talbot. Već se osvrtao po prostoriji, očiju zažarenih od uzbuđenja. Pogled mu se zaustavio na kostima, ali ne zadugo. Nije zbog njih došao ovamo. „Pa, gde je taj tajanstveni insekt koga ste mi spremili?” Ugledavši primerak u teglici, lice mu se ozari. Sagnu se da ga pažljivo pogleda u ravni očiju. „Eh, pa ovo jeste iznenađenje!” „Prepoznaješ li ga?” upita Tom.
„Oh, da. I predstavlja sjajan pronalazak. Samo u još jednom delu Tenesija potvrđeno je prisustvo Odonate. Viđani su ovde i ranije, ali ne nailazi se svakog dana na jednog od ovih lepotana.” „Drago mi je što to čujem”, reče Tom. „Možeš li da nam kažeš šta je to?” Talbot se naceri. „Odonate su obični i močvarni vilin konjici. Vi ovde imate njegovu nimfu. Močvarni vilin konjic, jedan od najvećih primeraka u Severnoj Americi. Široko su rasprostranjeni u najvećem broju istočnih država, mada nešto manje u Tenesiju. Evo, pokazaću vam.” Preturao je po svojoj tašni i izvadio stari, debeli udžbenik savijenih ivica. Mrmljajući za sebe, stavio ga je na radni sto i prelistavao. Zastao je i lupnuo po jednoj strani. „Evo ga. Epiaeschna heros, močvarni ili junački vilin konjic, kako ih ponekad nazivaju. Migriraju, uglavnom se nalaze u šumama pored puteva i jezera u leto i jesen, a zrele jedinke nose jaja u proleće, u toplijim krajevima.” U knjizi se videla i fotografija velikog insekta, sličnog malom helikopteru. Imao je poznata dvostruka krila i aerodinamično telo vilinog konjica kakve sam viđao kod kuće, ali se tu sva sličnost završavala. Ovaj je bio dugačak kao moj prst i gotovo jednake debljine, a smeđe telo mu je bilo išarano svetlozelenim tigrastim prugama. Ipak, najupadljivije su mu bile oči: velike i okrugle, upečatljive, električno plave boje. „Znam lovce vilinih konjica u Tenesiju koji bi dali poslednje zube da vide odraslog junaka”, nastavio je Talbot oduševljeno. „Pogledajte samo te oči! Zar nisu neverovatne? Po sunčanom danu možete da ih primetite izdaleka.” Tom se zagledao u knjigu. „Znači, mi smo pronašli nimfu jednog od ovih?” „Ili najadu, ako ti više odgovara.” Talbot spoji prste na rukama, zagrevajući se za temu. „Vilini konjici nemaju stupanj larvi u razvoju. Polažu jaja u mirnu ili sporu tekuću vodu, a kada se nimfe izlegu, sasvim su prilagođeni životu na vodi. Barem dok ne sazru. Tada ispužu na stabljiku neke biljke ili travke da bi se preobrazili u odrasle.” „Ali viline konjice obično ne privlače lešine, jel’ tako?”, upitah. ,,Oh, Gospode, ne.” Zvučao je zapanjeno. „Oni su grabljivci. Ponekad ih nazivaju lovcima na komarce, koji su im glavna hrana. Zato se uglavnom viđaju pored vode, mada močvarni vilini konjici vole i krilate termite. Kažete da je ovaj primerak nađen u mrtvačkom kovčegu?” „Tako je. Mislimo da je verovatno upao zajedno sa lešom”, reče mu Tom. „Onda bih rekao da je leš stajao u blizini neke bare ili jezera. Verovatno na obali uza samu ivicu vode.” Talbot podiže teglicu. „Kada se ispilio radi preobražaja, ovaj momčić je očigledno bio pokupljen. Čak i da nije bio zgnječen, svakako bi uginuo zakopan u hladnom i tamnom prostoru.”
„Postoje li neka određena područja u kojima se češće mogu naći ovi primerci?”, zapita Tom. „Ne pored brzaka ili brzih reka, ali ima ih skoro u svakom šumovitom području pored stajaćih voda. Ne zovu ih bez razloga močvarni vilini konjici.” Talbot pogleda na sat, pa vrati knjigu u tašnu. „Žao mi je, moram da idem. Ako nađete neke žive primerke, obavezno mi javite.” Tom je izašao da isprati Talbota. Vratio se nekoliko minuta kasnije, zamišljenog lica. „Sad bar znamo šta smo to našli”, rekoh. ,,A ako je leš stajao pored jezera ili mirne vode, Gardner će imati još jedan trag.” Tom kao da me nije čuo. Uzeo je lobanju i počeo da je razgleda, ali odsutno, kao da nije zaista svestan šta radi. Bio je zamišljen čak i kada sam mu pomenuo nepolomljenu podjezičnu kost i ružičaste zube ekshumiranih ostataka. „Jel’ sve u redu?”, upitah ga naposletku. On spusti lobanju. „Den Gardner me je pozvao malo pre nego što je Džoš stigao. Aleks Irving je nestao.” Isprva sam pomislio da je verovatno u pitanju neka greška, pošto sam jutros video profajlera na televiziji. Zatim sam se setio da je intervju snimljen dan ranije: gledao sam reprizu. „Šta se dogodilo?” „Niko ne zna. Izgleda da je rano jutros izašao i nije se vratio. Od tada ga niko nije video.” „Zar nije preuranjeno reći da je nestao ako ga nema tek nekoliko sati?” „Obično jeste, ali izašao je da prošeta psa.” Tomov pogled bio je uznemiren. „Psa su našli sa razbijenom lobanjom.”
Krv je curila niz lavabo, bojeći mlaz hladne vode pramenovima boje ruža. Parče mesa, koje je sada – isprano od krvi – bilo svetloružičaste boje, zastalo je u otvoru. Guraš ga prstom dok nije prošlo. Odsutno zviždućući, seckaš sveže papričice i ubacuješ ih u tiganj sa belim lukom i solju. Kada su počeli da cvrče, uzimaš meso, pa stavljaš i njega. Dodirnuvši vrelu mast, vlažno meso prska i šišti, ispuštajući iznad sebe mlaz pare. Sve to brzo promešaš, pa ostaviš da se prži. Otvaraš hladan kredenac i vadiš tetrapak soka od pomorandže, sir i majonez. Izabereš čašu koja ti na pogled deluje čisto i obrišeš je prstom. Prašina prekriva sve površine, ali ti to ne primećuješ. A i da jesi, ne bi mario. Povremeno, kao da si podigao veo, uočavaš zapuštenost oko sebe, višegodišnji krš u svakom kutku, ali ti to uopšte ne smeta. Trulež je deo prirodnog stanja stvari, pa ko si ti da poričeš prirodu? Naiskap ispijaš čašu soka od pomorandže, obrišeš usta nadlanicom, pa mažeš majonez na dva parčeta vakumiranog belog hleba i na njih stavljaš debele kriške
sira. Naspeš sebi još soka od pomorandže i odeš do velikog stola na sredini kuhinje. Na njemu nije ostalo mnogo slobodnog mesta, pa staviš tanjir na ćošak i privučeš stolicu. Sendvič, kao i obično, nema nikakav ukus, ali napuniće ti stomak. Zapravo ti ni nedostaje sposobnost da osetiš ukus i miris bilo čega, više ne. Zašto bi kada ima toliko toga drugog za uživanje. Sada će dešavanja da se ubrzaju, ali to je u redu. Upravo to si i očekivao, a najbolji si pod pritiskom. Sve se dešava tačno onako kako si očekivao. Onako kako si zamislio. To što si ostavio sve ono u planinskoj kolibi bilo je rizično, ali proračunato. Bilo je neobično raditi tamo, izvan svoje okoline. Kutija za film bila je plod trenutnog nadahnuća, ali ostaviti leš tamo da ga oni nađu, bilo je protivno tvojim shvatanjima, pa ipak neophodno. Želeo si da izazoveš zaprepašćenje, a nema boljeg načina nego dati im mesto na kome se odigralo ubistvo da se tamo igraju. Neka se izmore pokušavajući da pogode šta ćeš sledeće uraditi. To im neće pomoći. Dok shvate, biće prekasno. Pojeo si sendvič i zalio ga sokom od pomorandže, koji nije imao nikakav ukus, osim što je bio hladan. Mrlja majoneza ostala ti je u uglu usta dok ideš do šporeta da pogledaš tiganj. Dižeš poklopac i udišeš iznenadni nalet pare. Ne možeš da omirišeš, ali oči ti suze od nje, što je dobar znak. Meso je počelo da dobija lepu boju. Svinjetina, bolje nego govedina, kao i uvek. Jeftinija je, a ti ionako ne osećaš razliku. Zagrabiš kašikom i probaš. Iako ne osećaš nikakav ukus, toliko je začinjeno da ti opeče usta, što i treba kada je u pitanju dobar čili. Ubaciš par konzervi paradajza, pa skineš tiganj sa ringle i poklopiš ga. Sada će polako sam da se prži, i dok se ti vratiš, biće baš kako treba. Veliki si pobornik toga da jela treba ostavljati da se krčkaju u sopstvenom sosu. Uzimaš plastičnu vreću sa prljavim vešom, koji treba da ostaviš u vešeraju, podsetivši se da ponovo treba da se snabdeš namirnicama. Potrebno ti je još konzervi paradajza, a pri kraju si i sa baterijama i lepkom za muve. Pregledaš lepljive trake koje vise sa tavanice. Barem su nekada bile lepljive; sada su potamnele od mrtvih muva, kao i od čaura većih, živopisnijih insekata. Načas ti praznina pređe licem, kao da si u trenutku zaboravio čemu služe te trake. Zatim trepneš i vratiš se u život. Krenuvši napolje, zastaneš pored stola. Čovek koji leži razapet na njemu gleda te prestravljenim pogledom, muljajući čep kojim si mu zapušio usta. Osmehneš mu se. „Ne brini. Brzo ću se vratiti.” Digneš tešku vreću sa vešom i izađeš.
10
Postepeno se razbistravala slika onoga što se dogodilo. Irving je živeo u blizini Kejds Kova, lepog mestašca u podnožju Zadimljenih planina. Svakog jutra pre doručka izvodio je svog crnog labradora u šetnju šumskom stazom koja je prolazila iza njegove kuće. To je bio Irvingov ukorenjeni običaj, više puta pominjan u javnim intervjuima koje je voleo da daje. Oko devet sati, njegova lična pomoćnica je došla, ušla u kuću – što je činila skoro svakog jutra – i uključila aparat za filter kafu da bi Irvingova omiljena Francuska kafa bila spremna kada se on vrati. Samo što se ovog jutra nije vratio. Irvingova pomoćnica – treća za dve godine – pozvala ga je na mobilni telefon, ali se on nije javljao. Pošto se do ručka još uvek nije pojavio, pošla je sama tom stazom. Na oko sedam stotina metara od njegove kuće, ugledala je policajca u razgovoru sa starijim parom, čiji je Džek Rasel uzbuđeno lajao na povocu. U prolazu je čula kako govore o mrtvom psu koga je našao njihov terijer. U pitanju je bio crni labrador. Tada je shvatila da se njen poslodavac možda uopšte neće vratiti za ručak. Pretragom tog kraja otkrivena je krvava čelična poluga pored tela labradora, a na vlažnom tlu pored njega bilo je tragova borbe. Međutim, nijedan od nekoliko otisaka obuće nije bio dovoljno jasan da bi se od njega dobili odlivci. Samom Irvingu nije bilo ni traga. „Ne znamo pouzdano šta mu se dogodilo”, priznao je Gardner. „Mislimo da je sva krv na poluzi pripadala psu, ali dok laboratorija to ne potvrdi, ne možemo biti sigurni.” Nalazili smo se u jednoj kancelariji mrtvačnice, nešto niže u hodniku od sala za obdukcije. Mala i bez prozora, mogla je služiti za bilo kakav bezimeni posao. Gardner je došao na Tomov poziv. Ovog puta sa njim je bila i Jakobsenova, hladna i nedostupna kao i uvek, u tamnosivoj suknji do kolena i jakni, koja je bila istovetna onoj u kojoj sam je već video, sem po boji. Upitao sam se da li ima orman pun istovetne odeće u tamnom spektru neutralnih nijansi. Iako niko nije spomenuo pravi razlog za ovaj sastanak, svi smo bili svesni o čemu je reč. Čak i neizgovoren, stvorio je opipljivu napetost u maloj kancelariji. Gardner je ograničio svoje nezadovoljstvo zbog mog prisustva na neodobravajući pogled. Izgledao je još umornije nego obično, a nabori na njegovom smeđem odelu sasvim su nalikovali borama na licu, kao da je bio izložen većoj gravitaciji od nas ostalih. „Morate imati neke pretpostavke”, prozbori Tom. Sedeo je za stolom i slušao zamišljenog izraza lica, po kome sam znao da strpljivo čeka dobru priliku za neku
svoju nameru. Jedino je on sedeo. Iako je ispred stola stajala još jedna stolica, niko je nije zauzeo. Svi drugi, uključujući i mene, su stajali, a ta stolica je bila prazna, kao da čeka dolazak nekog zakasnelog posetioca. „Moguće je da je Irving bio žrtva nasumičnog napada, ali prerano je da se to kaže. U ovom trenutku ništa ne isključujemo”, reče Gardner. Tomova razdraženost je počela da se pokazuje. ,,U tom slučaju, gde je njegovo telo?” „Još uvek pretražujemo kraj. Koliko znamo, možda je bio povređen i odlutao nekud. Pas je nađen u šumi, osamsto metara od najbližeg puta. To je daleko da bi se nosio odrastao čovek, ali ne postoji drugi put kojim bi neko mogao da odnese Irvinga odande. Do sada smo našli samo tragove stopala i guma od bicikla.” „Onda je možda bio primoran da se kreće sam pod pretnjom pištolja ili noža.” Gardner tvrdoglavo isturi bradu. „Usred dana? Teško. Ali kao što sam rekao, razmatramo sve mogućnosti.” Tom ga odmeri. „Koliko dugo se znamo, Dene?” Agentu Istražnog biroa kao da je bilo nelagodno. „Ne znam. Deset godina?” „Dvanaest. I ovo je prvi put da si pokušao da me zamajavaš.” „To nije pošteno!”, odvrati Gardner, sve tmurnijeg lica. „Došli smo danas ovde iz ljubaznosti...” „Hajde, Dene, obojica znamo šta se dogodilo! Stvarno veruješ da je slučajnost što je Irving nestao već sledećeg jutra posle televizijske emisije u kojoj je naružio serijskog ubicu?” „Dok ne bude dokaza, neću da donosim preuranjene zaključke.” ,,A šta ako nestane još neko od ljudi koji učestvuju u istrazi? Hoće li i to biti preuranjen zaključak?” Svih ovih godina otkad poznajem Toma, nikada ga nisam video tako ljutog. „Prokletstvo, Dene, ovde je jedan čovek juče možda ozbiljno povređen, a sada i ovo! Imam odgovornost prema ljudima koji rade za mene. Ako je iko od njih u opasnosti, hoću to da znam!” Gardner ne reče ništa. Pogledao je značajno prema meni. „Biću u sali za obdukcije”, rekoh, pošavši prema vratima. „Ne, Dejvide, imaš jednako pravo da ovo čuješ kao i ja”, kaza Tom. „Tome...”, poče Gardner. „Ja sam ga zamolio da pomogne, Dene. Ako će deliti rizik, ima sva prava da zna u šta se upušta.” Tom prekrsti ruke. „Ionako ću mu preneti šta si rekao, pa zato može to da čuje i od tebe.” Zagledali su se jedan u drugoga. Gardner mi nije izgledao kao tip koji bi lako ustuknuo u borbi pogleda, ali znao sam da Tom neće popustiti. Pogledao sam prema Jakobsenovoj i video da je i njoj neprijatno kao i meni. Potom je primetila da je gledam i odmah uklonila svaki nagoveštaj osećanja sa lica.
Gardner je pomireno uzdahnuo. „Isuse, Tome. Dobro, moguće je da postoji veza, ali nije tako jednostavno. Neki od studenata Aleksa Irvinga žalili su se na njegovo ponašanje. Studentkinje. Univerzitet je zatvarao oči, jer je on poznati profesor, koji je mogao da radi bilo gde u državi. Onda ga je jedna studentkinja optužila za seksualno uznemiravanje i to je pokrenulo lavinu. Pozvana je policija i izgledalo je da će mu univerzitet dati otkaz kako se ne bi i sam suočio sa tužbama.” Pomislio sam na to kako je Irving otvoreno flertovao sa Samer, pa i sa Jakobsenovom, uprkos tome što ju je javno ponizio. Nije me iznenadilo što one nisu bile jedine. Očigledno nisu sve padale na njegovu zavodljivost. „Znači, vi mislite da je odlučio da nestane?”, sumnjičavo upita Tom. „Kao što sam rekao, razmatramo sve mogućnosti. Međutim, Irving nije bio optužen samo za seksualno uznemiravanje. Poreznici ga proveravaju zbog neplaćenog poreza na honorare od svih tih knjiga i pojavljivanja na televiziji. Očekivala ga je kazna od preko milion dolara, a možda čak i zatvor. U svakom slučaju, pretila mu je profesionalna i finansijska propast. Ovo mu se možda učinilo kao savršena prilika da se izvuče.” Tom je grizao donju usnu, mršteći se. „Čak i da je tako, zar bi ubio sopstvenog psa?” „Ljudi su činili i gora dela zbog slabijih razloga. Treba da znaš i da smo našli jasne otiske prstiju na poluzi kojom je ubijen Irvingov pas. Kada smo ih proverili, dobili smo podudaranje sa sitnim lopovom po imenu Noa Harper. On je poznati kriminalac sa nizom osuda za krađu automobila i provale.” „Ako imate osumnjičenog, zašto nisi srećniji?”, zapita Tom. „Zato što su, kao prvo, svi njegovi raniji prekršaji spadali u nižerazredne. I drugo, nestao je pre skoro sedam meseci. Nije se pojavio na sastanku sa nadzornikom za uslovnu slobodu i od tada ga niko nije video. Sve stvari su mu ostale u stanu, koji je bio plaćen do kraja tog meseca.” „Da li je on Afroamerikanac?”, upitah. „Između pedeset i šezdeset godina, i upadljivo hramlje?” Bilo je teško ne uživati u Gardnerovom iznenađenju. „Kako to znate?” „Mislim da je on u sali za obdukcije, malo dalje niz hodnik.” Gledao sam kako mu se od tog saznanja naborava inače izborano lice. „Postajem spor”, reče, ljut na sebe. Jakobsenova je pogledom nesigurno prelazila sa jednog na drugog. „Mislite li na leš iz groba Vilisa Dekstera? To je Noa Harper?” „Vreme odgovara”, kaza Gardner. „Ali ako je Harper mrtav, kako su se njegovi otisci prstiju našli na oruđu kojim je ubijen Irvingov pas?” „Možda na isti način na koji se Vilis Dekster našao u kolibi”, reče Tom.
Nastupila je tišina dok smo razmišljali o tome. Bilo je sasvim moguće da Vilis Dekster možda ipak nije lažirao svoju smrt, nego je ubica jednostavno prisvojio njegovo telo i otiske prstiju. Ipak, to se nije moglo dogoditi u ovom slučaju. „Da li lešu Vilisa Dekstera nedostaje jedna ruka?”, upita Jakobsenova. „Ne”, odgovorih. ,,A ima i sve prste.” „Moguće je da je neko sačuvao kutiju za film i čeličnu šipku, na kojima su se već nalazili Deksterovi, odnosno Harperovi otisci”, primeti Tom. „Kutiju za film, možda. Deksterov otisak je bio premazan mineralnim uljem koje se koristi kao ulje za bebe. Ne možemo nikako da saznamo koliko dugo je bila tamo”, reče Gardner. „Ali Harperovi otisci su ostali u krvi na poluzi. Bili su samo nekoliko sati stari.” „Onda leš iz kovčega ne može biti Noa Harper. To je jednostavno nemoguće”, uporno je bila Jakobsenova. Svi zaćutaše. Logika je govorila da je ona u pravu – bilo bi nemoguće ako su otisci ostavljeni tog jutra. Međutim, sudeći po izrazima lica ljudi u kancelariji, niko nije bio siguran. Tom skide naočare i poče da ih briše. Bez njih je izgledao umornije i nekako ranjivo. „Možeš da im kažeš i šta si još otkrio, Dejvide.” Gardner i Jakobsenova su ćutke slušali dok sam opisivao otkriće čaura i najezde vilinog konjica u kovčegu, i nedirnute podjezične kosti i ružičastih zuba ekshumiranog leša. „Dakle, izgleda kao da su Teri Lumis i onaj ko je bio u kovčegu ubijeni na isti način”, reče Gardner kada sam završio. Okrenuo se ka Tomu. ,,I ti misliš da su ti ružičasti zubi mogli da budu posledica zadavljenja?” „To zvuči verovatnije nego utapanje”, složi se Tom blago, a ja sam suspregnuo osmeh. Nije pomenuo kako se Gardner obrecnuo na mene u kolibi, ali očigledno to nije zaboravio. „Ne bi bilo mnogo sumnje da nema očiglednog gubitka krvi i rana na Lumisovom telu.” Gardner počeša stražnji deo vrata. „Tragovi prskanja krvi u kolibi izgledali su verodostojno. Ali ne možemo sa sigurnošću znati da li je krv Lumisova, dok ne dobijemo rezultate analize DNK.” „To će potrajati nedeljama”, primeti Tom. „Pričaj mi o tome. U ovakvim trenucima poželim da još uvek radimo selekciju po krvnim grupama. Tako bismo bar saznali da li je krv iste grupe kao njegova. Ali to ti je napredak.” Njegov izraz lica jasno je govorio šta misli o tome. „Pozvaću laboratoriju. Trebalo bi da su već ubrzali rad na tome, ali videću mogu li još malo da ih ubrzam.” Nije zvučao optimistički. Iako je DNK predstavljala mnogo sigurniji metod podudaranja i identifikacije nego stara tehnika određivanja krvne grupe, postupak ispitivanja DNK je bio izuzetno spor. Isto je bilo sa obe strane Atlantika; čuo sam
više britanskih policajaca kako se žale da laboratorijske analize traju mnogo duže nego što se to predstavlja na filmu i televiziji. Činjenica je da je u stvarnom životu, ubrzan ili ne, postupak mogao da traje mesecima. Tom je pogledao kroz stakla naočara, pa nastavio da ih glanca. „Dene, još uvek nisi odgovorio na moje pitanje. Treba li da budemo zabrinuti?” Gardner diže ruke. „Šta hoćeš da kažem, Tome? Ne mogu da čitam misli tom tipu; ne znam šta će sledeće da uradi. Voleo bih da znam. Ali čak i da je on odgovoran za Irvingov nestanak, to ne znači da su i ostali koji rade na slučaju u opasnosti. Vraški mi je žao zbog Irvinga, ali budimo otvoreni, čovek je žudeo za pažnjom javnosti. Takve izjave na televiziji mogle su da uzbude i mnoge druge ludake, a ne samo ovoga.” „Znači, treba da se ponašamo kao da se ništa nije desilo?” ,,U razumnim okvirima, da. Kada bih mislio da postoji ikakav pravi rizik, verujte mi, zalepio bih vam svima dvadesetčetvoročasovnu pratnju. Ovako, s obzirom da ste svi razumno oprezni, siguran sam da nema razloga za zabrinutost.” „‘Razumno oprezni’?”, ponovi Tom razdraženo. „Šta to znači? Da ne uzimamo bombone od nepoznatih ljudi?” „Znači da ne šetate sami pse po šumi”, odvrati Gardner. „Da noću ne idete sami mračnim ulicama. Hajde, Tome, ne moram da vam crtam.” Ne, ne moraš. Setio sam se kako me je onaj čuvar prestravio prošle noći. Mogao bih ubuduće da se parkiram na nekom prometnijem mestu. ,,U redu. To jeste razumna opreznost”, složi se Tom, mada nije zvučao zadovoljno. Vratio je naočare na nos. ,,I šta misliš, kakvi su izgledi da Irving bude pronađen?” „Sva raspoloživa sredstva smo usmerili na to”, kaza Gardner, postavši opet obazriv. Tom nije navaljivao. Svi smo znali kakvi su Irvingovi izgledi. „Hoćete li dovesti drugog profajlera?” „To se razmatra”, oprezno reče Gardner. „Nismo potpuno odbacili Irvingov profil ubice, ali tražimo i druga gledišta. A Dajana je iznela zanimljivu pretpostavku.” Crvenilo se razlilo po inače bezizraznom licu Jakobsenove. Nehotično crvenilo je teško sprečiti. Za nekoga ko je naizgled razvio takvu spoljnu staloženost i mirnoću to je verovatno bilo razjarujuće. „Uz svo dužno poštovanje prema profesoru Irvingu, mislim da ovo nisu ubistva seksualne prirode, niti da je ubica neminovno homoseksualac”, kaza ona. „Mislim da je profesora Irvinga zavela činjenica da su obe žrtve bile nagi muškarci.”
Isto mišljenje je izrazila i kada je profajler otišao da vidi leš Terija Lumisa u kolibi, pa joj je on grubo odbrusio, muštrajući je jer se usudila da se ne složi sa njim. Za Irvingovo dobro, nadao sam se da je ona u pravu. „Pa kako biste vi to objasnili?”, upita Tom. „Ne bih, ne još. Ali postupci ubice nagoveštavaju da nije motivisan seksualnim nagonom.” Sada se obraćala Tomu kao sebi ravnopravnom, zaboravivši na uzdržanost. „Imamo dva mesta zločina i dva kompleta otisaka prstiju pojedinaca koji su vrlo verovatno i sami žrtve. A tu su i injekcijske igle, umetnute u leš iz groba Vilisa Dekstera koji je čekao da ga ekshumiramo. Ubica se pravi važan, vodi nas u krug da bi pokazao ko je glavni. Nije mu dovoljno da ubija, on želi i priznanje. Složila bih se sa profesorom Irvingom da ova ubistva izražavaju patološki narcizam, ali dodala bih da to seže i dalje. Ovo je više oblast psihijatrije nego moja, ali mislim da ubica poseduje sva ključna obeležja zloćudnog narcisa.” Tom ju je gledao ne shvatajući. „Moraćete da mi oprostite, ali nemam pojma šta to znači.” Jakobsenova je već bila suviše zagazila, da bi osetila zbunjenost. „Svi narcisi su opsednuti sobom, ali zloćudni narcisi su na vrhu lestvice, jer poseduju patološko samopouzdanje – osećaj veličine, čak – koje zahteva pažnju i divljenje. Uvereni su da su na neki način posebni i žele da i drugi ljudi to shvate. Takode je bitno da su to sadisti bez ikakve savesti. Nije obavezno da ih nanošenje bola drugom licu ispunjava zadovoljstvom, ali uživaju u osećaju moći koji im to pruža. I ravnodušni su prema ikakvoj patnji koju možda izazivaju.” „To zvuči kao psihopata”, rekoh ja. Sive oči Jakobsenove se okrenuše ka meni. „Ne sasvim, mada imaju zajedničke karakteristike. Iako je zloćudni narcis sposoban za krajnju okrutnost, on ili ona ipak može da oseća divljenje, pa čak i poštovanje prema drugim ljudima, pod uslovom da predmet njihovog poštovanja poseduje ono što oni smatraju ‘odgovarajućim’ osobinama – obično je to izvestan stepen uspeha ili moći. Prema Kernbergu...” „Dajana, mislim da nam nisu potrebne fusnote”, reče joj Gardner. Jakobsenova kao da se pokunjila, ali je nastavila. ,,U krajnjoj liniji, mislim da imamo posla sa nekim ko ima potrebu da pokaže svoju nadmoćnost, možda sebi isto koliko i nama. Ogorčen je i čini mu se da njegova nadarenost i prava vrednost nisu dovoljno cenjeni. To objašnjava dokle je sve spreman da ide i zašto je ovako reagovao na ono što je profesor Irving rekao na televiziji. Nije besan samo zato što je javno omalovažen, nego mrzi i to što je neko drugi u središtu pažnje tokom njegovih pet minuta slave.” „Pod pretpostavkom da je taj tip zaista odgovoran za ono što se dogodilo Irvingu”, ubaci Gardner, uputivši joj pogled upozorenja.
„Dene, zvučiš kao prokleti advokat”, kaza mu Tom, ali smireno. Zagledao se u prazno, zamišljeno lupkajući prstom po bradi. ,,Šta je sa radnicima pogrebnog zavoda? Imaju li svi alibije za vreme kad je Irving nestao?” „Upravo proveravamo, ali, iskreno, ne bih rekao da neko od njih stoji iza ovoga. Jedina dvojica koje smo zasad našli, a da su tamo radili u vreme sahrane Vilisa Dekstera, sada su u sedamdesetim godinama.” „Šta je sa Jorkom?” „Tvrdi da je jutros došao na posao još u pet sati. I pre nego što pitaš, nema nikoga ko to može da potvrdi”, reče Gardner glasom čoveka koji je sateran u ugao. „Velikog li iznenađenja”, promrmlja Tom. „Ima li traga onom tajanstvenom radniku za koga Jork tvrdi da ga je zaposlio?” „Dvajtu Čembersu? Još uvek to istražujemo.” „Što znači ne.” Gardner uzdahnu. „Jork je i dalje osumnjičeni. Ali ko god stajao iza ovoga, suviše je pametan da bi privukao svu ovu pažnju na sebe. Sprovodimo punu istragu na Stipl Hilu, a sutra u ovo vreme preplaviće ga novinari. Jorkov posao je na izdisaju, bez obzira na to kakav je ishod.” Napravio je grimasu, shvativši šta je rekao. „Igra reči nije bila namerna.” „Koliko sam video, svakako ne bi dugo izdržao.” Dok je Tom ustajao, blesak svetlosti mu se odbi od naočara. „Možda bi Jork radije otišao uz prasak.” Ili je možda i on samo još jedna žrtva. Ali tu misao sam zadržao za sebe.
Smrkavalo se kada sam skrenuo na mirni put sa tri trake u blizini gde su živeli Tom i Meri. Opet bih radio do kasno da nije bilo tog poziva na večeru, a posle prekida koje smo imali tog dana, bio sam osujećen što moram da prekinem. Ali ne zadugo; čim sam izašao iz mrtvačnice u sunčano predvečerje, osetio sam kako gvozdeni prsti napetosti popuštaju pritisak na moj potiljak. Zapravo, do tada ga nisam bio ni svestan, ali Irvingov nestanak i ono što se prethodnog dana dogodilo Kajlu, uzdrmali su me više nego što sam mislio. Sada mi je mogućnost ispijanja nekoliko pića i obedovanja sa prijateljima izgledala kao savršeno okrepljenje. Dom Libermanovih je bila ljupka kuća obložena brvnima, okrečena u belo i smeštena podalje od puta. Činilo mi se da se nije promenila otkad sam je prvi put video, izuzev veličanstvenog starog hrasta, koji se uzdizao nad travnjakom ispred kuće. Kada sam poslednji put dolazio, bio je najzreliji; sada je počeo da se suši i polovina razvijenih grana bila je mrtva i ogoljena. Meri me je dočekala na vratima i digla se na prste da bi me poljubila u obraz. „Dejvide! Lepo je što si došao.” Starila je lepše nego njen muž. Njena kosa boje peska je izbledela, ali je zadržala svoju prirodnu boju, a lice, iako izborano, i dalje je odisalo zdravljem.
Nema mnogo žena koje u svojim šezdesetim godinama mogu slobodno da nose farmerke, a Meri je bila jedna od njih. „Hvala ti, lepo od tebe”, reče, uzimajući bocu vina koju sam doneo. „Hajde, uđi u sklonište. Sem i Pol još nisu stigli, a Tom telefonom razgovara sa Robertom.” Robert je bio njihov sin jedinac. Radio je nešto u vezi sa osiguranjem i živeo u Njujorku. Nisam ga upoznao. Tom nije mnogo govorio o njemu, ali sam stekao utisak da njihov odnos nije baš sjajan. „Dobro izgledaš”, kaza mi Meri, povevši me hodnikom. „Mnogo bolje nego prošle nedelje.” Prve noći sam večerao kod njih i već mi se činilo da je bilo davno. „Verovatno zbog sunca”, rekoh. „Pa, šta god da je, prija ti.” Otvorila je vrata skloništa. To je, u stvari, bila stara staklena bašta, puna zdravih biljaka i stolica od ratana sa jastučićima. Posadila me je u jednu od njih i dala mi pivo, pa se izvinila, otišavši da se pobrine za večeru. Veliki prozori staklene bašte gledali su na baštu iza kuće. U pomrčini sam samo nazirao visoke obrise drveća oivičenog žutom svetlošću iz sledeće kuće. Bio je to lep kraj. Tom mi je jednom prilikom rejkao da su on i Meri 1970-tih godina maltene finansijski propali da bi kupili tu poluzapuštenu nekretninu, ali da zbog toga nikada nisu zažalili. Pijuckao sam hladno pivo, osećajući kako napetost i dalje polako izlazi iz mene. Zabacio sam glavu i zamislio se o onome što se dogodilo. Bio je to još jedan loš dan. Započeo je vešću o Irvingu, a nastavio se posetom Gardnera i Jakobsenove, koji su me odvukli od posla. Još jednom smo prekinuti u poslu krajem popodneva, kada je stigao rezultat analize amino i isparljivih masnih kiselina sa uzoraka tkiva Terija Lumisa. Tom je došao u salu za obdukcije, gde sam obrađivao ostatke žrtve iz kovčega. „Pa, pogrešili smo”, izjavio je bez uvoda. „Po mojim proračunima, vreme proteklo od smrti potvrđuje priču upravnika koliba. Lumis je bio mrtav samo pet dana, a nikako sedam, kako smo pretpostavljali. Evo, uveri se i sam.” Pružio mi je papir ispisan brojevima. Kratko sam pogledao i video da je u pravu, ali Tom nije grešio u vezi sa tako nečim. „Podaci mi izgledaju tačni”, rekoh, vraćajući mu ga, „ali i dalje ne shvatam kako je to moguće.” „Ni ja.” Namrštio se na rezultate, kao da ga vređaju. „Čak i da je grejanje bilo uključeno, nikada nisam video da se leš toliko raspadne za pet dana. Zaboga, pa na njemu su se razvijale larve!” Larvama fekalne muve potrebno je šest do sedam dana da pređu u stadijum lutke. Čak i da smo i Tom i ja pogrešili u proceni vremena proteklog od smrti, larve nisu mogle dostići taj stepen razvoja bar za još jedan dan.
„Samo na jedan način su mogle da dospeju tamo”, rekoh. Tom se osmehnu. ,,I ti si detaljno razmišljao o tome. Da čujem.” „Neko je verovatno smišljeno ostavio larve na lešu.” Samo tako je moglo da se objasni stanje u kome se nalazilo telo Terija Lumisa. Razvijena larva bi odmah mogla da počne s radom, bez gubitka vremena na čekanje da se jaja izlegnu. „To ne bi mnogo ubrzalo proces, od dvanaest do najviše dvadeset četiri sata. Ali uz sve otvorene rane na lešu, to bi verovatno bilo dovoljno.” Klimnuo je glavom. „Naročito ako je ostavljena uključena grejalica da digne temperaturu. A na telu je bilo previše larvi, s obzirom da su sva vrata i prozori kolibe bili zatvoreni. Neko je očigledno odlučio da ubrza prirodni proces. Pametno, ali teško je shvatiti šta je ubica time nameravao da postigne, sem da zamagli situaciju na nekoliko dana.” O tome sam i ja razmišljao. „Možda mu je to bilo dovoljno. Sećaš se šta je rekla Dajana Jakobsen? Onaj ko stoji iza ovoga pokušava nešto da dokaže. Možda je to bila samo još jedna prilika da pokaže koliko je pametan.” „Možda.” Tom mi uputi zamišljen osmeh. „Ipak, tera te da se zapitaš kako on zna tako mnogo o tome, zar ne?”, kaza. Bila je to uznemiravajuća pomisao. Još uvek sam razmišljao o tome kada je Tom ušao u staklenu baštu. Bio je sveže obrijan i drugačiji, sa prividno zdravim rumenilom, koje je dobio od tuširanja vrućom vodom. „Izvini zbog ovog. Naš obavezni mesečni razgovor”, rekao je. Iznenadila me je gorčina u njegovom glasu. Osmehnuo se kao da priznaje to, pa se sa uzdahom spustio u stolicu. ,,Jel’ te Meri snabdela pićem?” Digao sam flašu piva. „Jeste, hvala.” Klimnuo je glavom, ali je i dalje delovao uznemireno. „Jel’ sve u redu?”, zapitah. „Naravno.” Razdraženo je udario po doručju stolice. „Uvek isti Robert. Trebalo je da nas poseti za dve nedelje. Sada izgleda da neće imati vremena. Što se mene lično tiče – ništa strašno, ali Meri je jedva čekala da ga vidi, a sada... Ah, šta ćeš. Takva su deca.” Pokušaj da zvuči bezbrižno nije uspeo, jer se setio onoga što se desilo meni. Bila je to nenamerna omaška, ali kao da mu je laknulo kada je zvono najavilo dolazak Sem i Pola. „Izvinjavamo se što kasnimo”, rekao je Pol dok ih je Meri uvodila u staklenu baštu. „Pukla mi je guma dok sam se vraćao kući, pa sam se namučio da sperem prokleto ulje sa ruku.” „Nema veze, stigli ste. Samanta, ti prosto zračiš”, kaza Tom, pošavši da je poljubi. „Kako si?”
Sem se, nespretno zbog velikog stomaka, spusti u fotelju sa visokim naslonom. Plave kose vezane u konjski rep, izgledala je sveže i zdravo. „Nestrpljiva sam. Ako junior ne požuri, uskoro ćemo morati da porazgovaramo.” Tom se nasmeja. „Nećeš ni osetiti, a već ćeš ići po njega u školu.” Raspoloženje mu se popravilo njihovim dolaskom, pa kada je došlo vreme za večeru atmosfera je bila prijatna i opuštena. Večera je bila obična i jednostavna – prženi losos sa krompirima u ljusci i salatom – ali je Meri bila dobra kuvarica, pa ju je spremila da izgleda posebno. Dok je služila desert, vruću pitu sa breskvama, prelivenu sladoledom, Sem se nagnu prema meni. „Kako si? Ne izgledaš mi toliko napeto kao prošli put”, reče tiho, tako da ostali to nisu čuli. To je bilo u restoranu, gde mi se učinilo da sam osetio parfem Grejs Strahan. Činilo mi se da je to bilo pre nekoliko nedelja, iako je prošlo samo nekoliko dana. Ali mnogo toga se desilo od tada. „Ne, mislim da nisam.” Osmehnuo sam se. „Da budem iskren, osećam se prilično dobro.” Gledala me je nekoliko trenutaka. „Da, tako i izgledaš.” Stisnula mi je ruku i ponovo se uključila u glavni razgovor. Nakon obroka, Meri i Sem su otišle u kuhinju da skuvaju kafu, odbivši naše ponude da pomognemo. „Znate dobro, kao i ja, da želite da razgovarate o poslu, a Sem i ja imamo pametnije teme za razgovor.” „Hoće li neko da se kladi da neće razgovarati o bebama?”, reče Tom kada su izašle. Protrljao je ruke. „Pa, za početak, uzeću burbon. Hoćete li mi praviti društvo? Tražim razlog da otvorim jednu bocu burbona.” „Samo jedan mali”, kaza Pol. „Dejvide? Imam i viski, ako ti je draži?” „Može burbon, hvala ti.” Tom je pošao do vitrine, izvadio čaše i upadljivu bocu blentonsa sa konjićem i džokejom na vrhu. „Ima i leda, ali ako odem u kuhinju Meri će mi očitati bukvicu zato što pijem. A tvoje neslaganje ću prihvatiti neizrečeno, Dejvide.” Nisam nameravao ništa da kažem. Ponekad uzdržavanje može više da šteti nego da koristi. Tom nam dade svakom po čašu, pa podiže svoju.” ,,U vaše zdravlje, gospodo.” Burbon je bio pitak i ostavljao ukus pržene karamele. Otpili smo i ćutke uživali. Tom pročisti grlo. „Pošto ste obojica ovde, hoću nešto da vam kažem. To, zapravo, nema veze sa tobom, Dejvide, ali možeš ipak da čuješ.” Pol i ja razmenismo poglede. Tom se zamišljeno zagledao u svoju čašu. „Obojica znate da sam nameravao da se penzionišem do kraja leta. Pa, odlučio sam da ne čekam toliko dugo.”
Pol spusti čašu. „Šališ se.” „Vreme je”, jednostavno reče Tom. „Žao mi je što vam to najavljujem ovako iznenada, ali... Pa, nije tajna da mi zdravlje u poslednje vreme nije baš najbolje. A moram da budem pošten i prema Meri. Mislio sam da bi kraj sledećeg meseca bio dobar trenutak. To je samo nekoliko nedelja ranije, a centar ionako neće propasti bez mene. Imam osećaj da će sledeći direktor biti dobar.” To se odnosilo na Pola, ali on kao da to nije primetio. „Jesi li rekao još nekome?” „Samo Meri. Sastanak kolegijuma je sledeće nedelje. Mislio sam da to tada objavim, ali želeo sam da ti to saznaš prvi.” Pol je i dalje delovao zapanjeno. „Isuse, Tome. Ne znam šta da kažem.” „Kako bi bilo, ‘Srećna penzija’?” Tom se nasmeši. „Nije to smak sveta. I dalje ću prisustvovati kao konsultant, usudio bih se da kažem. Dođavola, možda čak nastavim da igram golf. Zato, bez tugovanja. Hajde da još jednom nazdravimo.” Dohvatio je bocu burbona i dolio nam piće. Osećao sam knedlu u grlu, ali znao sam da Tom ne želi da se raznežimo. Podigao sam čašii. „Za nove početke.” Kucnuo je čašom o moju. „Pijem za to.” Njegova najava izazvala je pomešana osećanja ostatak večeri. Kada su se žene vratile, Meri je bila ozarena, ali su joj oči svetlucale od suza. Ni Sem nije sakrivala svoje, zagrlivši Toma tako snažno da je morao da se izvije iznad njenog trudničkog stomaka. „Blago tebi”, kazala je, brišući oči. I Tom se široko osmehnuo i počeo da iznosi svoje i Merine namere, stežući joj ruku sve vreme. Ipak, iza svega toga se osećala tuga, koju nikakvo slavlje nije moglo da prikrije. Ovo nije bilo samo Tomovo povlačenje iz posla. Bio je to kraj jedne ere. Sada mi je bilo zaista drago što sam prihvatio poziv da mu pomognem u ovoj istrazi. Rekao je da će nam to biti poslednja prilika da radimo zajedno, ali nisam imao pojma da će mu ovaj slučaj biti zadnji. Pitao sam se da li je on to tada znao. Dok sam se posle ponoći vozio u svoj hotel, kajao sam se zbog toga što nisam cenio priliku koja mi je pružena. Rešen da odbacim sve preostale sumnje, odlučio sam da na najbolji način iskoristim rad sa Tomom, sve dok bude trajao. Još dan ili dva i biće sve gotovo. Barem sam tako mislio. Trebalo je da znam da neće biti tako. Sledećeg dana pronađen je još jedan leš.
Slike se javljaju polako, kao duhovi na praznom papiru. Svetiljka baca krvavo-crveni sjaj u maloj prostoriji dok čekaš pravi trenutak. Zatim dižeš foto papir iz tacne sa razvijačem, uranjaš ga u tečnost za zaustavljanje razvijanja i spuštaš u fiksir. Eto. Savršeno. Iako zaista nesvestan toga, zvizneš za sebe, tiho, gotovo nečujni izdisaj bez nekog posebnog zvuka. Iako je skučena, voliš da budeš u mračnoj komori. Podseća te na monašku ćeliju: u njoj je mirno i tiho, kao u nekom drugom svetu, koji je dovoljan sam sebi. Okupan crvenom svetlošću, koja potpuno menja prostoriju, osećaš se odsečenim od svega i možeš da se usredsrediš na oživljavanje slika naštampanih na glatkom i sjajnom foto papiru. A to je baš kao što treba da bude. Tvoja igra, u kojoj nagoniš Istražni biro Tenesija i njihove takozvane stručnjake da jure sopstvene repove, mogla bi da bude dobrodošao odušak i podilaženje tvojoj sujeti. Sam Bog zna da zaslužuješ zadovoljstvo posle svih žrtava koje si podneo. Ali ne bi trebalo da zaboraviš činjenicu da je to samo odvraćanje pažnje. Ono glavno, pravi posao, odvija se u ovoj maloj prostoriji. Ništa nije važnije od toga. Godinama si učio na sopstvenim greškama kako bi stigao do ovog stadijuma. Prvi foto-aparat nabavio si u zalagaonici, stari kodak instamatik, a bio si suviše neiskusan da bi znao da je slab za tvoje potrebe. Mogao je da uhvati trenutak, ali ni približno dovoljno pojedinosti. Presporo, suviše zamagljeno, suviše nepouzdano. Nije imao dovoljnu preciznost, ni dovoljnu kontrolu, za ono što si želeo. Probao si posle i druge. Izvesno vreme su te uzbuđivali digitalni aparati, ali uprkos svim njihovim pogodnostima, slikama je nedostajala – ovde se osmehuješ za sebe – nedostajala im je duša, koju ima film. Pikseli nemaju dubinu, rezonancu koju tražiš. Bez obzira na to kakva je visina rezolucije i istinitost boja, oni su ipak samo impresionistički približni svom subjektu. Međutim, film hvata njegovu suštinu i prenosi je bolje od hemijskog procesa. Pravu fotografiju stvara svetlost, jasno i jednostavno: četkica od fotona koja ostavlja svoj znak na platnu filma. Između fotografa i subjekta postoj i fizička povezanost, koja zahteva dobro prosuđivanje, veštinu. Ako slika predugo stoji u hemijskoj mešavini, pretvoriće se u tamnu ruševinu. Ako stoji prekratko, ostače bleda i nedovršena, izvađena pre vremena. Da, film je nesumnjivo složeniji i zahtevniji. Međutim, niko nije rekao da će potraga biti laka. A to jeste potraga. Tvoj sopstveni Sveti gral, osim što ti sa sigurnošću znaš da ono što tražiš postoji. Video si ga. A ono što si video jednom, možeš opet. Osećaš uobičajenu uznemirenost dok podižeš mokri foto papir iz tacne sa fiksirom – pažljivo, jer ti je ta tečnost jednom već prsnula u oči – i ispiraš ga u hladnoj vodi. Ovo je trenutak istine. Čovek je bio pripremljen i spreman kada si se vratio, strah i iščekivanje doveli su ga u stanje krajnje budnosti, kao što to uvek biva. Iako nastojiš da ne budiš suviše svoje nade, osećaš neizbežnu napetost zbog
očekivanja, dok gledaš šta si dobio na glatkom, sjajnom papiru. Ali tvoje uzbuđenje se gasi dok ispituješ svaku od minijaturnih slika i odbacuješ ih jednu po jednu. Mutno. Ne. Ne. Neupotrebljivo! Naglo se izbezumiš, pocepaš foto papir na pola i baciš ga na stranu. Zamahneš prema tacnama za razvijanje i srušiš ih na pod uz pljusak hemikalija. Digneš ruku da bi zamahnuo prema policama punih boca, ali se odjednom pribereš. Stisnutih pesnica stojiš na sredini tamne komore, a grudi ti se nadimaju od napora da se obuzdaš. Smrad tečnosti za razvijanje ispunjava malu prostoriju. Nagli bes nestaje dok gledaš nered. Bezvoljno počinješ da podižeš neke od iscepanih slika, pa prestaneš. To može da čeka. Hemijska isparenja su suviše jaka, a i tečnost te je isprskala po goloj ruci. Već te peče, a iz ranijeg iskustva znaš da će se pretvoriti u opekotinu ako to ne ispereš. Smireniji si dok izlaziš iz mračne komore, razočaranje već nestaje. Već si navikao na to i ne možeš da traćiš vreme na njega. Treba suviše toga da uradiš, suviše toga da pripremiš. Razmišljanje o tome čini ti korak lakšim. Neuspeh uvek ispunjava teskobom, ali moraš da zadržiš objektivno gledište.
11
Sledećeg jutra, Tom me je pozvao pre nego što sam izašao iz hotela. „Istražni biro je otkrio ostatke ljudskog tela na Stipl Hilu.” Načas je zaćutao. „Ovo nije bilo sahranjeno.” Da ne bismo obojica vozili, došao je po mene u hotel. Ovoga puta nije bilo rasprave da li ću poći sa njim, već samo prećutnog sporazuma da on neće pokušavati da radi sam. Pitao sam se u kakvom je raspoloženju posle prethodne večeri, i ima li ikakvog žaljenja povodom objavljenog penzionisanja. Ako ga je i bilo, dobro ga je skrivao. „Pa... Kako se osećaš?” zapitao sam kada smo krenuli. On sleže ramenima. „Penzija neće biti kraj sveta. Život ide dalje, zar ne?” Složio sam se sa tim. Ovog puta sunce je bilo već izašlo dok smo se približavali kapiji Stipl Hila sa koje se ljuštila boja. Gusta borova šuma na rubu travnjaka izgledala je neprohodno, kao da je među njenim gusto zbijenim stablima još uvek noć. Policajci u uniformi stajali su ispred kapije groblja i zaustavljali novinare, koji su se već okupili napolju. Očigledno je procurela vest da je nešto nađeno. Kao dodatak ekshumaciji, to je predstavljalo bogomdanu metu medijima željnim vesti. Kada je Tom usporio da bi pokazao svoju identifikaciju, jedan fotograf čučnu da bi nas uslikao kroz prozor automobila. „Kaži mu da će dobiti i moj autogram za deset dolara”, progunđa Tom, ulazeći automobilom unutra. Provezli smo se pored groba koji smo ekshumirali i nastavili prema glavnoj zgradi. Kapela Stipl Hila izgledala je kao da je sagrađena 1960-tih godina, kada se američki optimizam protezao čak i na pogrebnički zanat. Bio je to jeftin pokušaj osavremenjivanja, jednospratnica ravnog krova, koja je krajnje bezuspešno stremila ka Frenku Lojdu Rajtu. Staklene cigle u boji, od kojih je bio sačinjen jedan zid pored ulaza, bile su posivele i ispucale, a njihove proporcije pogrešne na način koji nisam mogao najbolje da objasnim. Na gornjoj površini ravnog krova nalazio se zvonik, neprikladan kao veštičji šešir na stolu. Na njegovom vrhu stajao je metalni krst, koji je podsećao na dve loše zavarene i zarđale grede. Ispred kapele je stajao Gardner, i razgovarao sa grupom forenzičara u prljavim i umazanim belim radnim odelima. Ugledao nas je i prišao nam. „Pozadi je”, reče bez uvoda. Odjednom nas zasu kiša iz vedrog neba dok smo ga sledili oko kapele, i ispuni vazduh srebrnim kapima. Prestala je jednako naglo kao što je i počela, ostavljajući raznobojne sićušne svetlosne prizme da se presijavaju na travkama i žbunju.
Gardner nas je poveo niz usku šljunčanu stazu, koja je bivala sve zapuštenija i obraslija korovom što smo dalje išli. Kada smo stigli do visoke tisove ograde koja je skrivala ono što se nalazi iza, staza je bila samo linija ugažene trave. A ako je prednji deo kapele bio zapušten, tek se iza ograde videla prava dotrajalost Stipl Hila. Ružan, svrsishodan produžetak zgrade naslanjao se na zatvoreno dvorište puno zarđalog alata i praznih sanduka. Zgaženi opušci cigareta prekrivali su tlo ispred otvorenih zadnjih vrata poput prljavih belih tableta. Sve je bilo zapušteno i oronulo, i puno muva, koje su uzbuđeno zujale svuda okolo iznad otpadaka. „Tamo, unutra je mrtvačnica”, kaza Gardner, klimnuvši prema produžetku. „Ekipa za pretraživanje mesta zločina još nije ništa otkrila, ali Agencija za zaštitu životne sredine nije zadovoljna Jorkovim održavanjem kuće.” Kada smo se približili vratima, začusmo povišene glasove. Unutra ugledah Jakobsenovu, za glavu nižu od trojice muškaraca sa kojima je bila, ali prkosno dignute brade. Pretpostavio sam da su dvojica od njih pripadnici Agencije za zaštitu životne sredine, koje je Gardner pomenuo. Treći je bio Jork. Gotovo je vikao, glasom drhtavim od uzbuđenja dok je prstom mahao po vazduhu. „...nečuveno! Ovo je ugledno preduzeće! Neću trpeti svakakva podmetanja...” „Niko ništa ne podmeće, gospodine”, presekla ga je Jakobsenova uljudno, ali odlučno. „Ovo je deo istrage ubistava koja se vodi i u vašem je interesu da sarađujete.” Direktor pogrebnog zavoda iskolači oči. „Jeste li vi gluvi? Već sam vam rekao da ništa ne znam! Imate li predstavu kakvu štetu ovo nanosi mom ugledu?” Izgledalo je kao da ne primećuje prljavštinu oko sebe. Kada je video da prilazimo, prekinuo je usred tirade. „Dr Libermane!” uzviknuo je, požurivši prema nama. „Gospodine, cenio bih vašu pomoć u rešavanju ovog nesporazuma. Kao jedan profesionalac drugom, možete li da objasnite ovim ljudima da ja nemam ništa sa ovim?” Tom nevoljno ustuknu korak kada se direktor pogrebnog zavoda obrušio na njega. Gardner stade između njih. „Dr Liberman je ovde na poziv Istražnog biroa Tenesija, gospodine Jork. Vratite se unutra, a agent Jakobsen će...” „Neću! Neću da stojim po strani i gledam kako se dobro ime Stipl Hila povlači po blatu!” Pod jutarnjim suncem video sam da je Jorkovo odelo prljavo i izgužvano, a da mu je kragna puna peruti. Nije se ni obrijao, a neuredni sedi zulufi izrasli su mu do obraza. Jakobsenova mu je prišla sa strane, tako da direktor pogrebnog zavoda nije imaogde da prođe između nje i Gardnera. Pored Jorkove zapuštenosti, ona je izgledala veoma sveže. Od nje se širio blag miomiris sapuna i jednostavan miris čistote.
Međutim, u njenom glasu nije bilo nimalo blagosti, dok je stajala tamo usredsređena i spremna. „Morate da se vratite unutra, gospodine. Gospoda iz Agencije za zaštitu životne sredine imaju još pitanja.” Jork joj dozvoli da ga usmeri natrag ka zgradi, ali nastavi da se osvrće i pilji u nas preko ramena. „Ovo je zavera! Zavera! Mislite da ne znam šta se ovde dešava? Mislite?” Njegov glas je odjekivao za nama kada je Gardner poveo Toma dalje. „Izvini za ovo.” Tom se nasmeši, ali je izgledao potreseno. „Deluje prilično uznemireno.” „Ne toliko koliko će biti.” Gardner nas je poveo prema drveću iza mrtvačnice kapele. Pogrebni zavod se graničio sa gustom borovom šumom. Traka kojom se ograđuje mesto zločina bila je razvučena između stabala, a kroz granje sam nazreo prilike u belim mantilima kako rade.” „Jedan od pasa je tamo našao ostatke”, reče Gardner. „Poprilično su rasuti, ali koliko smo do sada videli, pripadali su jednoj osobi.” „Sigurno su ljudski?”, upita Tom. „Tako izgleda. Isprva nismo bili sigurni jer su izgriženi. Onda smo našli lobanju, pa je razumno pretpostaviti da se uklapaju. Ali posle Tri-Stejta ništa ne prepuštamo slučaju.” Nisam ga krivio. Krematorijum Tri-Stejt dospeo je na naslovne strane novina širom sveta 2002. godine, kada su inspektori pronašli ljudsku lobanju na zemljištu koje je pripadalo krematorijumu. Pokazalo se da je to samo vrh jezivog ledenog brega. Vlasnik je, iz razloga koji nikada nije objašnjen na zadovoljavajući način, jednostavno zadržavao mnoga tela koja je trebalo da kremira. Preko tri stotine ljudskih ostataka bilo je natrpano u male rake ili nabacano na gomile u okolnoj šumi. Neki su nađeni čak i u vlasnikovoj kući. Ipak, ma koliko slučaj Tri-Stejt bio loš, postojala je jedna bitna razlika od sadašnje situacije. Nijedna od tamošnjih žrtava nije bila ubijena. Gardner nas je odveo do ruba šume, gde je bio montažni sto pun maski i zaštitne opreme. Nekoliko metara dalje, borovi su činili gotovo neprolazan zid. Agent Istražnog biroa zamišljeno je gledao Toma, kao da tek sada shvata šta traži od njega. „Jesi li siguran da možeš ovo da obaviš?” „Bio sam i na gorim mestima.” Tom je već počeo da otvara paket sa jednokratnim radnim odelima. Gardner nije delovao ubeđeno, ali shvativši da ih gledam ukloni izraz zabrinutosti sa lica. „Onda možeš da pristupiš.” Sačekao sam da se on vrati u mrtvačnicu. ,,U pravu je, Tome. Tamo će biti neprijatno.” „Biću dobro.”
Osetio sam njegovu tvrdoglavost, pa sam shvatio da bih traćio vreme u raspravi. Obukao sam radno odelo i navukao rukavice i jednokratne navlake za cipele. Kada je Tom završio, krenuli smo u šumu. Okružila nas je tišina, kao da je spoljni svet naglo odstranjen. Borove iglice su treperile svuda oko nas, a vladao je avetinjski zvuk groblja, poput šaputanja mrtvih. Debeo tepih iglica pod našim nogama bio je nalik podlozi od kokosovog vlakna, mestimično pokriven popadalim šišarkama. Čisti miris borovine koji je prodirao kroz masku donosio mi je prijatno olakšanje posle prljavštine u pogrebnom zavodu. Međutim, to je kratko trajalo. Vazduh ispod borova bio je miran i zagušljiv, nedirnut ni najblažim povetarcem. Čim smo se našli ispod niskih grana i pošli prema najbližim agentima u belom, osetio sam kako se znojim. „Pa, šta ste otkrili?”, zapita Tom, nastojeći da prikrije kako je ostao bez daha dok su nam oni prilazili. Bilo je teško poznati ih pojedinačno pod pokrivajućom zaštitnom opremom i maskama, ali prepoznao sam onog krupnog muškarca, koji je govorio u planinskoj kolibi. Leni? Ne, Džeri. Lice mu je iznad maske bilo crveno i orošeno graškama znoja, a radno odelo puno borovih iglica i prljavo od kore stabala. ,,Oh, Gospode, ovo će biti dan za pamćenje”, prodahtao je, istežući se. „Našli smo lobanju i ostatke grudnog koša, kao i nekoliko drugih kostiju. Prilično su razbacane, čak i one veće. Dalje pozadi je ograda, ali suviše oronula da bi sprečila ulazak bilo kakvog stvora na četiri ili dve noge. A i ovo prokleto drveće smeta dozlaboga.” „Ima li odeće?” „Jok, ali našli smo nešto što liči na stari čaršav. Možda je leš bio umotan u njega.” Ostavili smo ga i pošli prema najbližem mestu otkrića. U šumsko tlo su bile pobodene zastavice, nalik zapuštenom terenu za golf, i svaka je označavala zasebno otkriće. Ona najbliža nama bila je pobodena pored nečega što je podsećalo na karlicu, koja je ležala ispod jednog drveta, pa smo morali sasvim da se sagnemo da bi je dosegli, proklizavajući na tepihu od borovih iglica na kome nije bilo trenja. Pogledao sam Toma, nadajući se da to neće biti previše teško za njega, ali nisam bio siguran jer mu je maska prekrivala veći deo lica. Karlica je bila toliko izgrižena da je bilo teško reći da li je muška ili ženska, ali butna kost koja je ležala pored nje bila je očuvanija. Iako su oba kraja velike butne kosti bila izgrebana i izgrižena životinjskim zubima, po njenoj dužini bilo je očigledno da je muška. „Baš je velika”, reče Tom, čučnuvši da je pogleda. „Šta misliš, koliko je bio visok njen vlasnik?” „Preko metar i osamdeset pet. Koliko je bio visok Vilis Dekster?”
„Sto osamdeset osam centimetara.” Tom se osmehnu iza maske, očigledno pomislivši isto što i ja. Činilo se da smo možda pronašli čoveka koji je navodno bio sahranjen na Stipl Hilu. „Dobro, hajde da vidimo čega još tu ima.” Grane su nas grebale i obasipale iglicama dok smo se provlačili između drveća. Tom nije pokazivao da mu je teško, ali provlačenje je iziskivalo napor. Meni je znoj curio niz lice i počeo je da me hvata grč zbog dužeg hodanja u čučnju. Miris borovine sada je izazivao mučninu, izazivajući svrab ispod zategnutog radnog odela. Ostatak nekadašnjeg čaršava ležao je nešto dalje od karlice. Prljav i pocepan, bio je obeležen zastavicom drugačije boje od onih kojima su bili obeleženi delovi tela. Blizu njega, delimično kamufliran opalim iglicama, nalazio se grudni koš. Nekoliko mrava išlo je užurbano po njemu, tražeći poslednje ostatke mesa, koga je ostalo vrlo malo. Kosti su odavno bile očišćene, a nedostajala je i grudna kost, kao i nekoliko manjih rebara. „Izgleda da je leš ovde bačen”, primeti Tom, dok sam ja snimao fotografije. „Kosti su uobičajeno rasute. Pre su krive životinje, nego sakaćenje, rekao bih.” Priroda je nespojiva sa ikakvim rasipanjem, pa leš na otvorenom brzo postaje izvor hrane za lokalne divlje životinje. Psi, lisice, ptice i glodari – u nekim delovima Amerike čak i medvedi – pridružuju se gozbi, odvajaju i odnose sve što mogu. Međutim, pošto je krupniji torzo preveliki za sve, osim za najveće strvinare, obično bude izjeden na licu mesta. To znači da grudni koš obično označava mesto na kome je telo prvobitno ležalo. Tom se zagledao u kraj jednog od rebara. Pozva me rukom da priđem. „Vidiš li ove tragove?” Kao i većina ostalih kostiju, i to rebro je bilo sasvim izgriženo. Ali među tragovima zuba još uvek su se videle paralelne linije, kao fine šare koje se protežu preko kraja kosti. „Sudeći po izgledu, ručna testera. Isto kao na obdukciji”, primetih. Uobičajen postupak tokom obdukcije je da se grudni koš zaseče sa obe strane grudne kosti kako bi se ona uklonila i omogućio pristup organima iza nje. Ponekad su korišćeni sekači kostiju, ali električna testera je obično brža. Ona bi ostavila upravo ovakve tragove. „Sve više izgleda da smo našli Vilisa Dekstera, zar ne?” zapita Tom. Zatim poče da se uspravlja. „Muškarac odgovarajuće visine, sa tragovima obdukcije na rebrima. A Deksterova odeća je izgorela u saobraćajnoj nesreći. Pošto nema porodice koja bi pružila više podataka, leš je najverovatnije bio ostavljen u čaršavu iz mrtvačnice. Odgovara i vremenski okvir. Na kostima nema mahovine, ni lišaja, što znači da se ovde nalaze manje od godinu dana. To izgleda...”
Naglo je uzdahnuo i presamitio se, uhvativši se za grudi. Sklonio sam mu masku. Kada sam video voštano bledilo na njegovom licu, morao sam da prikrijem uznemirenost. „Gde su ti tablete?” Usta su mu bila razvučena u grimasu. „Bočni džep...” Razderah mu radno odelo, koreći sebe. Nije trebalo da mu dozvoliš ovo! Ako ovde kolabira... Našao sam zakopčan džep na butini njegovih farmerki. Otvorio sam ga, ali nisam našao nikakve tablete. „Nisu ovde.” Pokušao sam da zvučim smireno. Oči su mu bile stisnute od bola. Usta su postajala plavičasta. „Košulja...” Potapšao sam ga po košulji i osetio neki čvrst oblik. Hvala bogu! Izvukao sam kutijicu, odvrnuo poklopac i istresao jednu pilulicu. Tom je drhtavom rukom gurnu ispod jezika. Nekoliko trenutaka se ništa nije dešavalo, a onda grč na njegovom licu poče da popušta. ,,U redu?”, upitah ga. On klimnu, suviše iscrpljen da bi govorio. „Samo me pusti minut-dva.” U blizini se začu šuštanje, a onda se pojavi krupni forenzičar Džeri i priđe, „jeste li dobro?” Osetih kako mi Tom steže ruku pre nego što sam stigao da odgovorim. „Dobro smo. Samo da dođem do daha.” Činilo se da agent nije time zavaran, ali nas je ostavio. Čim se udaljio, Tom opet opusti ramena. „Možeš li da hodaš?”, upitah. On nesigurno udahnu vazduh. „Mislim da mogu.” „Hajde da te izvedemo odavde.” „Sam ću. Ti nastavi.” „Neću da te pustim...” Opet mi steže ruku. U očima mu videh nemu molbu. „Molim te, Dejvide.” Nije mi se svidela ideja da ga pustim da sam izađe iz šume, ali samo bih ga uznemirio ako bih počeo da navaljujem. Pogledao sam između borovih stabala prema rubu šume, odmeravajući koliko je to daleko. „Ići ću polako”, reče on, pretpostavljajući o čemu razmišljam. ,,I obećavam da ću se odmoriti čim izađem.” „Treba da odeš kod lekara.” „Upravo sam bio.” Slabašno se osmehnu. „Ne brini. Samo završi ovo ovde.” Napeto sam posmatrao kako pažljivo hoda pored stabala, smišljenim, staračkim pokretima. Sačekao sam da stigne do ruba drveća i kroz guste ogranke izađe na svetlost dana, a onda sam pošao do mesta gde je Džeri pregledao predmet na zemlji koji je možda bio parče kosti. Dok sam prilazio, on diže pogled.
„Jel’ mu dobro?” „Samo mu je vruće. Rekao si da ste našli lobanju?”, nastavih brzo. Poveo me je do mesta gde je u podnožju padine bila pobodena još jedna zastavica. Pored nje se nalazila bela kupola ljudske lobanje, do pola zatrpana borovim iglicama. Nedostajala joj je donja vilica, a sama lobanja je bila okrenuta naopačke kao da je neki prljavi pehar od slonovače. Težina strukture je nagoveštavala da je muška, a primetio sam i pukotine frakture na prednjoj čeonoj kosti. Bila je to povreda načinjena udarcem nečega ravnog i čvrstog. Kao što je vetrobransko staklo. Sada sam bio siguran da su to ostaci Vilisa Dekstera, a iz njih verovatno nećemo saznati mnogo toga. Bilo je gotovo sigurno da je mehaničar poginuo u saobraćajnoj nesreći, i da nije bio ubijen. Njegova jedina veza sa ubistvima bila je u tome što je njegov kovčeg i raku prisvojio ubica. Ako bismo uspeli da ustanovimo da mu nedostaje šaka, ili barem neki prst, to bi objasnilo kako se njegov otisak prsta našao na kutiji za film toliko dugo posle njegove pogibije. Međutim, nisu nađeni nikakvi delovi šake ni njenih zglobova, a s obzirom na veličinu šume, bilo je malo verovatno da će se to ikada dogoditi. Ostatke su potpuno razneli strvinari. Ako manje kosti i nisu bile pojedene, dosad su mogle biti odnete bilo kuda. „Uzaludan put, doco, a?”, veselo zapita Džeri dok sam fotografisao poslednje otkriće – rebro izgriženo na polovinu svoje veličine. „Ne može se bogzna šta reći, sem da su ljudske, a to smo i mi mogli da vam kažemo. Nego, ako ste završili, voleli bismo da počnemo sve to da pakujemo u kutije i torbe.” To je bila neuvijena poruka. Upravo sam hteo da se udaljim kada primetih još jednu zastavicu. „Šta je ono tamo?” „Neki zubi. Verovatno su poispadali kada je otkinuta vilica.” Nije bilo ničega neobičnog u tome. Strvinari najčešće prvo jedu lice, a zubi su lako mogli da poispadaju iz donje vilice koja je nedostajala. Malo je nedostajalo da ne odem tamo zbog umora i vrućine, a želeo sam da vidim i kako je Tom. Ali iz gorkog iskustva sam naučio da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo. „Bolje da pogledam”, rekoh. Zastavica je bila pobodena među golo korenje patuljastog bora. Nije bila daleko od mesta gde je ležao grudni koš, ali tek kada sam prišao primetio sam prljave parčiće vredne kosti. Tamo su bila četiri kutnjaka, prekrivena prašinom i skoro neprimetna između borovih iglica. To što su uopšte pronađeni bio je jasan dokaz temeljnosti pretrage. Ipak, kada sam ih pogledao, učinilo mi se da nešto nije u redu... Čim sam shvatio šta je to zaboravio sam na vrućinu i nelagodnost. „Samo zubi, kao što sam ti i rekao. Jesi li sad završio?”, upitao je Džeri kada sam počeo da ih fotografišem. Njegova poruka je ovog puta bila još jasnija.
„Jeste li slikali ovo za sebe?” Pogledao me je kao da me smatra idiotom što uopšte postavljam to pitanje. „Doco, sličice nam i iz dupeta vire.” Uspravio sam se. „Ipak bih napravio još nekoliko snimaka ovde. Biće vam potrebni.” Ostavio sam ga da zuri za mnom i pošao prema izlazu iz šume. Znoj mi je curio niz leđa kada sam izašao ispod klaustrofobičnog baldahina borova i sa olakšanjem svukao masku. Otkopčao sam radno odelo, sagnuo se i prošao ispod trake kojom je ograđeno mesto zločina, pa pogledom potražio Toma. Stajao je nešto dalje i razgovarao sa Gardnerom i Jakobsenovom u senci tisove ograde. Izgledao je dobro, ali moje olakšanje je trajalo samo dok nisam video da je i Hiks sa njima. Trenutak kasnije začuo sam povišene glasove. „...nema pravne osnove da učestvuje u ovoj istrazi! Znaš to dobro, kao i ja.” „To je smešno. Samo cepidlačiš, Donalde”, reče Tom. „Cepidlačim?” Kada je patolog isturio bradu, sunčev zrak se odbi od njegove ćelave glave. „Hoće li sudija ‘cepidlačiti’ kad odbaci slučaj optužbe zbog toga što je stručni svedok dozvolio da pomoćnik bez nadzora tapka po celom mestu zločina? I to onaj koji verovatno neće ni biti u ovoj zemlji kad to dospe na sud?” Nije bilo teško pogoditi o kome govore. Svi su ućutali dok sam prilazio. „Kako se osećaš?”, upitah Toma. Sve u svoje vreme. „Dobro sam. Samo sam morao da se napijem vode.” Iz blizine sam video da je još uvek bled, ali izgledao je mnogo bolje nego pre. Njegov pogled me je jasno upozorio da ne pominjem napad pred ostalima. Okrenuo sam se ka Gardneru. „Ima li problema?” „Prokleto si u pravu da ima problema!”, upade Hiks. I pored svog njegovog ogorčenja, video sam da uživa. „Možda bi o tome trebalo da raspravljamo neki drugi put”, predloži Gardner umorno. Međutim, patolog nije hteo da propusti priliku. „Ne, ovo treba raspraviti sada. Ovo je jedna od najvećih istraga u vezi sa serijskim ubicom kakvu ova država godinama nije videla. Ne možemo rizikovati da nam amateri sve upropaste.” Amateri? Stisnuo sam usne, jer sam osećao da mi živci popuštaju. Šta god da kažem, bilo bi samo još gore. „Dejvid je stručan koliko i ja”, kaza Tom, ali bez snage da se raspravlja. Hiks ga gurnu prstom. „To je nevažno! Ne bi trebalo da sam tumara po mestu zločina. Šta misliš o tome, Gardneru? Hoćeš li početi da izdaješ karte, pa da svako može tamo da dođe?” Gardner steže vilicu, ali Hiks je pogodio metu. ,,U pravu je, Tome.”
„Prokletstvo, Dene, Dejvid nam čini uslugu!” Ali meni je već bilo dosta. Bilo je očigledno kuda to vodi. „Sve je u redu. Neću da otežavam situaciju.” Tom je bio zapanjen, ali Hiks je jedva suzdržavao radost. „Bez uvrede, dr... Hanter, beše? Siguran sam da ste dovoljno ugledni kod kuće, ali ovo je Tenesi. Ovo nije vaš slučaj.” Ćutao sam, jer sam znao šta bih mu rekao. Jakobsenova je zurila u Hiksa sa zagonetnim izrazom lica. Gardner je izgledao kao da bi voleo da se to što pre završi. „Žao mi je, Dejvide”, reče Tom bespomoćno. ,,U redu je.” Pružio sam mu foto-aparat. Želeo sam samo da budem na nekom drugom mestu. Bilo gde. „Hoćeš li moći?” Nisam hteo ništa više da kažem pred ostalima, ali je Tom znao na šta mislim. Sa nelagodnošću je brzo klimnuo glavom. Počeo sam da se okrećem, a onda sam se setio šta treba da mu kažem. „Trebalo bi da pogledaš zube koji su tamo pronađeni. Ne pripadaju drugim ostacima.” „Kako znate?”, upita Hiks. „Zato što su svinjski.” To ga je ućutkalo. Primetih blesak zanimanja u Tomovim očima. „Pretkutnjaci?” Klimnuh, znajući da će samo on razumeti. Hiks je zurio u mene, kao da sumnja da je u pitanju neka varka. „Kažete da su pronašli svinjske zube? Šta, dođavola, oni traže tamo?” „Ne pitajte mene. Ja sam samo amater”, odgovorih. Bio je to jeftin oproštajni udarac, ali nisam mogao da se suzdržim. Dok sam odlazio, video sam osmeh na Tomovom licu, a učinilo mi se da vidim i senku osmeha na licu Jakobsenove. Ipak, nisam se zbog toga osećao nimalo bolje. Vratio sam se ispred kapele i trznuo rajsfešlus radnog odela tako snažno da se otkinuo. Strgao sam odeio sa sebe i ubacio ga u plastičnu kantu, već punu zaštitne opreme. Kada sam svukao gumene rukavice, iz njih je iscurio znoj, stvarajući tamne mrlje u prašini slične modernističkim slikama. Ruke su mi bile blede i naborane zbog nedostatka vazduha u rukavicama. Načas osetih nešto kao već viđeno. Šta? Na šta me to podseća? Ali bio sam suviše ljut da bih razmišljao o tome, a pala mi je na pamet i jedna prizemnija misao. Na Stipl Hil sam se dovezao Tomovim automobilom. Posle svog teatralnog odlaska, našao sam se u škripcu.
Oh, sjajno. Ubacio sam. rukavice u kantu i izvadio telefon, pa se tek tada setio da ne znam brojeve lokalnih taksi službi. A čak i da sam ih znao, njima nije bio dozvoljen pristup groblju. Tiho sam opsovao. Mogao sam naravno da sačekam da Tom završi, ali mi ponos to nije dozvoljavao. Dobro. Ići ću peške. Svestan da je to samo tvrdoglavost, ali suviše besan da bih brinuo o tome, pošao sam prema kapiji. „Dr Hanteru!” Okrenuo sam se i ugledao Jakobsenovu kako ide stazom prema meni. Lice joj je bilo obasjano jarkim suncem, pa je malo čkiljila pod sjajem. Zbog toga su joj se stvorile sićušne bore u uglovima sivih očiju, dajući joj zagonetan, gotovo veseo izraz koji joj je ublažio crte lica. „Dr Liberman je rekao da niste došli svojim automobilom. Kako ćete se vratiti u grad?” „Snaći ću se.” „Ja ću vas odvesti.” „Ne, hvala.” Nisam bio raspoložen da prihvatam usluge. Sklonila je jedan neposlušni pramen kose sa lica, čiji se izraz nije mogao pročitati, i uredno ga vratila iza uva. „Ne bih vam preporučila pešačenje, pošto je napolju gomila novinara.” Toga se nisam setio. Ljutnja poče da se stišava, čime je do izražaja dolazila moja ne baš mala glupost. „Idem po automobil”, kaza Jakobsenova.
12
Tišina u automobilu nije bila baš društvena, ali ni nelagodna. Nisam bio raspoložen za razgovor, a činilo se da Jakobsenovu to ionako ne zanima. Malo sam se smirio, ali još uvek sam osećao odbojnost koja je tinjala i odbijala da zgasne. Nameštao sam košulju, pošto sam još uvek osećao vrućinu i nelagodnost zbog vremena provedenog u boriku. U automobilu je zbog sunca bilo kao u rerni, ali klima uređaj je naposletku počeo da osvežava. Mrzovoljno sam zurio kroz prozor, gledajući beskrajni niz prodavnica i restorana sa brzom hranom pored kojih smo prolazili: staklo, cigle i beton naspram tamnozelene pozadine pošumljenih planina. Više nego ikad bio sam svestan da mi je veći deo toga stran. Nisam pripadao ovde. A sigurno je da nisi ni poželjan. Možda ću ipak da se raspitam za neki raniji let. „Možda vam se to nije svidelo, ali dr Hiks je bio u pravu”, prozbori Jakobsenova, trgavši me iz misli. „Dr Liberman je ovlašćeni savetnik Istražnog biroa Tenesija. Vi niste.” „Znam da radim uviđaj na mestu zločina”, rekoh, pogođen njenom izjavom. „Sigurna sam da znate, ali ovde nije u pitanju vaša stručnost. Ako ovo ode na sud, ne smemo dozvoliti da advokat odbrane iznese dokaz kako nismo ispoštovali proceduru.” Okrenula se da me pogleda, a sive oči su joj odisale iskrenošću. „Trebalo bi to da znate.” Osetio sam kako moja samoljubiva ljutnja polako nestaje. Bila je u pravu. U pitanju je bilo nešto mnogo značajnije od mog ponosa. „Dr Liberman je bolestan, zar ne?” Pitanje me je iznenadilo. „Odakle vam to?” Jakobsenova nije skretala pogled sa puta. „Moj tata je imao slabo srce. Izgledao je isto tako.” „Šta se desilo?” upitao sam. „Umro je.” „Žao mi je.” „Davno je to bilo”, reče ona, zatvorivši temu. Lice joj je bilo smišljeno bezizrazno, ali osećao sam da se kaje što je i toliko rekla o sebi. Opet se iznenadih koliko je privlačna. Naravno, primetio sam to i ranije, ali samo teoretski, kao što biste se divili obliku i izgledu mermernog kipa. Sada, međutim, u zatvorenom automobilu, postao sam suviše svestan toga. Skinula je sako, a bela košulja kratkih rukava isticala joj je divne mišiće ruku. Na opasaču joj je stajao pištolj, koji je odudarao od otmenog poslovnog odela. Ali čuo
sam šuštanje njene suknje na nogama dok je pritiskala pedale i osećao miris svežine i čistoće njene kože; mirisni sapun, pretpostavio sam, suviše je blago da bi bio parfem. Ta nagla svest o njoj me je uznemiravala. Skrenuo sam pogled sa njenih punih usana i odlučno se zagledao napred, usredsredivši oči na put. Jakobsenova bi mi verovatno slomila zglob na ruci da je shvatila o čemu razmišljam. Ili bi te ustrelila. „Ima li vesti o Irvingu?” upitah, da skrenem misli. „Još uvek ga tražimo.” Drugačije rečeno, nema. „Dr Liberman kaže da su ostaci u šumi verovatno Deksterovi”, reče, opet strogo poslovno. “Izgleda da jesu.” Opisao sam prelome na čelu lobanje i napomenuo da odgovaraju Deksterovim povredama. „Čini mi se da ima smisla. Neko je zamenio tela i bacio Deksterovo pozadi u šumu, gde neće biti otkriveno sem ako teren ne bude pretraživan.” „Ali ko god bio počinilac, znao je da će se to dogoditi čim nađemo pogrešno telo u grobu. Dakle, verovatno je želeo da nađemo i ovo.” Prvo Lumis, zatim neidentifikovani ostaci u kovčegu, a sada Dekster. To je izgledalo kao namerno ostavljeni trag sastavljen od leševa, pri čemu je svaki od njih vodio do sledećeg. „To bi morao biti neko ko ima pristup Stipl Hilu”, rekoh. „Jeste li iole bliži pronalaženju onog Dvajta Čembersa za koga Jork tvrdi da je radio tamo?” „Još uvek radimo na tome.” Jakobsenova zaustavi automobil na crvenom svetlu semafora. „Jeste li sigurni da su zubi koje ste videli svinjski?” „Siguran.” ,,I mislite da su namerno ostavljeni?” „Nema drugog razloga da budu tamo. Nalazili su se iznad grudnog koša, tačno tamo gde bi bila glava pre nego što su strvinari došli do leša. Ali nijedan od zuba nije bio izgreban ni oštećen, a da je na njima bilo ikakvog tkiva desni glodari bi ga izgrizli. To nagoveštava da su zubi bili već očišćeni kada su ostavljeni tamo.” Između očiju Jakobsenove stvori se duboka bora. „Ali šta je svrha toga?” „Zaista ne znam. Možda je osoba koja ih je tamo ostavila samo želela da se opet pravi važna.” „Ne razumem. Kako ostavljanje svinjskih zuba može to da znači?” „Svinjski pretkutnjaci su vrlo slični ljudskim kutnjacima. Ako ne znate šta tražite, lako mogu da se pomešaju.” Bora Jakobsenove se izgubi. „Znači, ubica nam govori da zna takve pojedinosti. Kao što su otisci prstiju ostavljeni na mestu zločina. Ne samo da proverava naše sposobnosti, nego se i razmeće svojom pameću.” Ona se uplašeno trže, jer se iza nas razlegla sirena, javljajući nam da je upaljeno zeleno svetlo. Jakobsenova usplahireno dade gas. Pogledao sam kroz prozor da ne bi videla moj osmeh.
„To zvuči kao prilično stručno znanje. Ko bi imao pristup takvoj vrsti činjenica?”, nastavila je, pošto se sabrala. „To nije tajna. Svako, ko ima...” Presekao sam se. „Forenzičko obrazovanje?”, završila je Jakobsenova umesto mene. „Da”, priznao sam. „Kao što je forenzička antropologija?” „Ili forenzička arheologija, ili patologija, ili bilo koja od desetak različitih forenzičkih disciplina. Svako ko bi se potrudio da prelista udžbenike može da nađe takvu vrstu činjenica. To ne znači da treba da upirete prst na ljude koji rade na terenu.” „Nisam uprla prst ni u koga.” Tišina koja je tada zavladala nije bila nimalo prijatna. Tražio sam način da je razbijem, ali aura oko Jakobsenove činila je ćaskanje nezamislivim. Zurio sam kroz prozor, prazan i umoran. Vozila su prolazila pored nas, sijajući na ranopopodnevnom suncu. „Vi ne cenite mnogo psihologiju, zar ne?” zapita ona odjednom. Poželeo sam da prethodno ništa nisam rekao, ali sada nije bilo vrdanja. „Mislim da se ponekad suviše oslanja na nju. To je korisna alatka, ali nije nepogrešiva. To je pokazao Irvingov profil.” Ona diže bradu. „Profesor Irving je dozvolio da ga zavede to što su obe žrtve bili nagi muškarci.” „Mislite da to nije važno?” „Ne, to što su muškarci nije. A mislim da ste vi i dr Liberman pogodili razlog zbog koga su nagi.” To me je zbunilo, ali samo na sekundu. „Nago telo se raspada brže nego odeveno”, rekoh, ljut na sebe što to nisam brže uvideo. Jakobsenova klimnu glavom. Činilo se da i ona želi da trenutak nelagodnosti što pre ostavimo za sobom. „A i leš Terija Lumisa i ekshumirani ostaci bili su raspadnuti više nego što bi trebalo da budu. Nije nerazumno pretpostaviti da su i jedno i drugo bili razodeveni iz istih razloga.” Još jedna prilika da ubica poseje zbunjenost i pokaže svoju oštroumnost. „Ekshumirano telo je ionako moralo da bude obnaženo da bi se u njega umetnule igle”, rekoh. A kada su već stavljene, bilo je suviše rizično raditi oko njih više nego što je potrebno. Sigurno ne iz razloga da bi im se ponovo navukla odeća. Ali to ne menja činjenicu da su sve žrtve bili muškarci.” „Hoćete reći, oni za koje znamo.” „Mislite da postoje i drugi leševi koje još nismo pronašli?”
Isprva sam pomislio da sam preterao. Jakobsenova nije odgovorila, a ja sam se podsetio da i ne mora; više nisam pripadao ekipi istražitelja. Navikni se na to. Sad si samo turista. Ali baš kada sam hteo da povučem pitanje, ona je odlučila da nastavi. „Ovo je čisto nagađanje, ali složila bih se sa profesorom Irvingom da smo našli samo one žrtve koje je ubica želeo da nađemo. Nivo surovosti i istinske samouverenosti koje je ubica pokazao nagoveštava da ih skoro sigurno ima još. Niko ne stiče takvu vrstu... prefinjenosti, u nedostatku bolje reči, iz prvih ubistava.” Dosad mi to nije palo na pamet. Bila je to uznemiravajuća pomisao. Jakobsenova spusti štitnik za sunce, jer joj je nakon jedne krivine sunce udarilo u lice. „Kakve god da su ubicine namere, ne verujem da fizičke karakteristike njegovih žrtava igraju ulogu u tome”, nastavila je. „Imamo tridesetšestogodišnjeg beka, službenika osiguranja, crnca u pedesetim godina i – po svoj prilici – četrdesetčetvorogodišnjeg psihologa, bez primetne veze između bilo koga od njih. To nagoveštava da imamo posla sa snalažljivim, prilagodljivim ubicom koji bira žrtve nasumice. Muškarci ili žene, sumnjam da mu to nešto znači.” „Šta je sa Irvingom? On nije bio nasumičan, odabran je smišljeno.” „Profesor Irving je bio izuzetak. Mislim da nije bio deo ubicinih zamisli dok se nije pojavio na televiziji, ali je ubica posle toga odmah delovao. To nam govori nešto važno.” „Mislite, osim toga da je opasni ludak?” Kratak osmeh joj ublaži crte lica. „Osim toga. Sve što imamo do sada govori da je to neko ko razmišlja i pažljivo osmišljava svoje dela. Igle su umetnute u telo šest meseci pre nego što je ostavio Deksterove otiske u kolibi. To pokazuje razložan, sređen um. Ali ono što se dogodilo sa profesorom Irvingom pokazuje da postoji i druga strana. Nagonska i nestabilna. Podbodite mu sujetu i izgubiće samokontrolu.” Primetio sam da više i ne pokušava da se pretvara kako Irving možda nije još jedna žrtva. „Jel’ to dobro ili loše?” „Oboje. Znači da je nepredvidljiv, što ga čini još opasnijim. Ali ako deluje nagonski, pre ili kasnije će pogrešiti.” Jakobsenova opet začkilji, pošto se sunce odbilo od vozila ispred nas. „Naočare za sunce su mi u sakou. Hoćete li, molim vas, da mi ih dodate?” Sako je bio uredno savijen na zadnjem sedištu. Izvio sam se i dohvatio ga. Fini miris je dopirao iz meke tkanine. Osetio sam čudnu bliskost pretražujući joj džepove. Našao sam avijatičarske naočare i dao joj ih. Prsti nam se očešaše dok ih je uzimala; koža joj je bila hladna i suva, ali u stvari topla. „Hvala”, kaza ona, stavljajući naočare.
„Malopre ste pomenuli da ima svoje namere”, rekoh brzo. „Čini mi se da ste već kazali da žudi za priznanjem, da je... kako rekoste? ‘Zloćudni narcis’? Zar ga to ne objašnjava?” Jakobsenova malo nakrivi glavu. Zaklonjenih očiju, izgledala je zagonetnije nego ikada. „To objašnjava krajnosti do kojih je spreman da ide, ali ne i zašto uopšte ubija. Verovatno mu to donosi nešto, možda mogućnost da počeše neki patološki svrab koji ima. Ako nije u pitanju seksualni motiv, šta je onda?” „Možda samo uživa da nanosi bol”, izneo sam pretpostavku. Ona zatrese glavom. Iznad naočara joj je opet bila primetna bora. „Ne. Možda uživa u osećaju moći koji mu to pruža, ali postoji i nešto više od toga. Nešto što ga tera da radi sve ovo. Mi samo još uvek ne znamo šta je to.” Sunčeva svetlost naglo nestade, zaklonjena crnim kamionom koji se našao pored nas. Nad automobilom se uzdizalo džinovsko vozilo koje ždere benzin, zatamnjenih stakala, pre nego što je brzo odjurilo dalje. Tek što nas je prošao, kamion je iznenada skrenuo u našu traku. Moja noga refleksno udari o pod, jer sam se pripremio za sudar. Ali Jakobsenova, jedva dodirnuvši kočnicu, skrenu u drugu traku, mirno kao da je taj manevar bilo deo neke koreografije. Bilo je to demonstracija dobre vožnje, još upečatljivija zato što je ona, čini se, nije bila svesna. Ljutito je pogledala za kamionom, koji se brzo udaljavao, ali inače nije obratila pažnju na to. Međutim, taj izgred je pokvario raspoloženje. Posle toga je opet postala uzdržana, ili zaokupljena onim što smo razgovarali, ili zažalivši što je previše rekla. U svakom slučaju, više nije ni bilo vremena za razgovor. Već smo se približavali centru Noksvila. Što smo mu bili bliži, postajao sam sve mrzovoljniji. Jakobsenova me je ostavila ispred mog hotela, uzdržana i neosvojiva kao nekakav zid. Naočare za sunce su joj skrivale oči kada mi je klimnula najkraće što je mogla i odvezla se, ostavivši me na pločniku, ukočenih mišića od saginjanja u borovoj šumi. Nisam imao pojma šta da radim. Nisam znao da li se moje isključenje odnosi i na mrtvačnicu, a nisam hteo da zovem Toma i pitam ga. Nisam imao volje da odem ni u institut, bar dok ne saznam kako stoje stvari. Stojeći tamo pod bleštavim prolećnim suncem dok su ljudi žurili oko mene, najzad shvatih u punoj meri ono što se dogodilo. Dok sam bio sa Jakobsenovom uspevao sam da ne mislim o tome, ali sada sam morao da se suočim sa tim. Prvi put u svojoj karijeri bio sam izbačen iz istrage.
Istuširao sam se i presvukao, pa kupio sendvič i ručao na obali reke, gledajući kako parobrodi sa točkovima prevoze turiste. U vodi postoji nešto suštinski umirujuće. Čini se kao da dodirne neku žicu duboko u našoj podsvesti; kao da pokrene neko genetsko sećanje, nastalo dok smo bili u materici. Udisao sam
vazduh koji je pomalo podsećao na močvarni, posmatrao guske kako lete uzvodno i pokušavao da ubedim sebe da mi nije dosadno. Objektivno, znao sam da ono što se dogodilo na groblju ne treba da shvatim lično. Našao sam se u Hiksovoj unakrsnoj vatri i postao posredna šteta profesionalne politike koja me se nije ticala. Zaključio sam da to ne treba smatrati gubitkom obraza. Od toga se nisam osećao nimalo bolje. Posle ručka sam besciljno lutao ulicama i čekao da mi zazvoni telefon. Mnogo vremena je prošlo otkad sam prošli put bio u Noksvilu, i grad se promenio. Ipak, tramvaji su još uvek bili tu, kao i zlatna sunčeva kugla od ogledala, koja je ostala primetan obris na horizontu. Međutim, nisam bio raspoložen za razgledanje grada. Telefon mi i dalje nije zvonio, kao da je kamen u mom džepu. Bio sam u iskušenju da pozovem Toma, ali znao sam da nema svrhe. Zvaće me kada bude mogao. Tek kasno popodne sam se konačno čuo sa njim. Umorno mi se izvinio za ono što se dogodilo tog jutra. „To samo Hiks diže larmu. Sutra ću ponovo razgovarati sa Denom. Kad se prašina slegne, siguran sam da će se urazumiti. Nema razloga da ne nastaviš da radiš sa mnom bar u mrtvacnici. „Šta ćeš da radiš u međuvremenu?”, upitao sam. „Ne možeš sve sam. Zašto ne uzmeš Pola da ti pomogne?” „Pol je danas van grada, ali siguran sam da će mi Samer opet pomoći.” „Trebalo bi manje da radiš. Jesi li bio kod lekara?” „Ne brini”, reče on, sa prizvukom u glasu koji mi je govorio da traćim vreme. „Stvarno mi je žao zbog ovoga, Dejvide, ali srediću to. Zasad samo čekaj i budi strpljiv.” Nisam mogao mnogo da učinim. Odlučio sam da se opustim i uživam u ostatku večeri. Malo dokoličarenja neće ti škoditi. Barovi i kafići su počeli da se popunjavaju službenicima koji su krenuli kućama. Žamor, smeh i razgovor delovali su privlačno, pa sam nagonski zastao u baru sa drvenom terasom iznad reke. Našao sam sto pored ograde i naručio pivo. Uživao sam u kasnopopodnevnom suncu i posmatrao kako Tenesi sporo protiče dok mu nevidljive struje stvaraju mreškanja i vrtloge na hladnoj površini. Polako sam počeo da se opuštam. Kada sam ispio pivo, nisam više video ikakav razlog da izađem, pa sam zatražio jelovnik. Naručio sam tanjir lingvina sa morskim plodovima i čašu kalifornijskog vina. Samo jednu, zarekao sam se, jer bi sutra ujutro trebalo rano da ustanem, bez obzira na to da li ću pomagati Tomu ili neću. Međutim, kada sam završio sa bogatim obrokom, začinjenim belim lukom, to mi više nije delovalo kao ubedljiv razlog. Naručio sam još jednu čašu vina. Sunce je tonulo iza drveća, ali je bilo i dalje toplo čak i kada se spustio sumrak. Električne svetiljke koje su osvetljavale terasu
privukle su prve noćne leptire. Udarali su i obletali oko stakla, crni obrisi naspram belih kugli. Pokušao sam da se setim jesam li bio na ovom delu reke prilikom prvog boravka u Noksvilu pre toliko godina. Verovatno jesam u nekom trenutku, ali nisam mogao toga da se setim. Tada sam iznajmio skučen stan u prizemlju, u drugom – i jeftinijem – delu grada, na rubu jedne stare četvrti koju su sve više obnavljali. Posećivao sam obližnje barove u kraju, a ne one skuplje pored reke. Ta razmišljanja su mi pokrenula druga sećanja. Odjednom sam se setio lica devojke sa kojom sam izvesno vreme izlazio, medicinske sestre po imenu Bet. Godinama nisam pomislio na nju. Osmehnuo sam se, zapitavši se gde je sada i šta radi. Da li je ikada pomislila na studenta forenzike iz Britanije koga je poznavala. Vratio sam se u Englesku nedugo posle toga. I nekoliko nedelja kasnije upoznao sam svoju suprugu Karu. Sećanje na nju i našu kćer povuklo me je, kao i obično, u vrtoglavu dubinu, ali sada sam već bio naviknut na to, pa nisam dozvolio da potonem. Podigao sam mobilni telefon sa stola i otvorio spisak brojeva. Dženino ime i broj kao da su iskočili pred mene i pre nego što sam stigao do njih na osvetljenom ekranu. Pritisnuo sam dugme za opcije i našao Izbriši, pa digao palac iznad dugmeta. Zatim sam, ne pritisnuvši ga, zatvorio telefon i sklonio ga. Ispio sam vino i vratio misli sa puta kojim su krenule. Zamenila ih je slika Jakobsenove koja sedi u automobilu, u beloj košulji kratkih rukava, sa lepo izvajanim i preplanulim rukama. Palo mi je na pamet da ništa ne znam o njoj. Ni koliko ima godina, ni odakle je, ni gde živi. Ali primetio sam da ne nosi burmu na levoj ruci. Oh, pusti to. Ipak, morao sam da se osmehnem i naručim još jednu čašu vina.
Napolju se smrkava. Tvoje omiljeno doba dana. Trenutak prelaza između dve krajnosti: dana i noći. Raja i pakla. Zemljino kruženje zaustavljeno na ivici, nije ni jedno, ni drugo, pa ipak poseduje snagu oba. Eh, da je sve tako jednostavno. Pažljivo brišeš objektiv foto-aparata, pa zatim nežno završavaš mekom pravougaonom kožom, dok fino staklo ne postane svetlo kao ogledalo. Okrećeš objektiv da uhvatiš svetlo i zagledaš ga, tražeći i najmanju mrvicu prašine koja je možda ostala na njegovoj savršenoj površini. Nema ničega, ali ipak nastavljaš da ga glancaš, za svaki slučaj. Taj foto-aparat je tvoja najdragocenija imovina. Otkad si je kupio, ta stara lajka je tokom godina zaista mnogo korišćena, ali nikada te nije izneverila. Njene crno-bele slike su uvek kristalno jasne, toliko oštre i precizne da bi mogao da upadneš u njih. Nije aparat kriv što ti nisi našao ono što tražiš.
Pokušavaš da ubediš sebe da će ovo veče biti kao i svako drugo, ali znaš da neće. Uvek si delovao pod okriljem mraka i uspevao da prođeš nekažnjeno, pošto niko nije znao da postojiš. Sada se sve to promenilo. I mada si sam odlučio da obznaniš svoje postojanje, time je sve promenjeno. U dobru i u zlu, sada se zna za tebe. Više nema povratka. Istina, spreman si za to. Ne bi to ni otpočeo da nisi imao izlaznu strategiju. Kada dođe vreme, moći ćeš da se neprimetno vratiš u senku, baš kao i pre. Ali prvo moraš da sprovedeš naum do kraja. A iako nagrada može biti vredna, i rizik je veliki. Ne smeš sebi da dozvoliš nijednu grešku. Daješ sve od sebe da poveruješ kako ono što će se večeras dogoditi nije previše važno u poređenju sa mnogim ozbiljnijim dešavanjima i da će se tvoj pravi rad nastaviti bez obzira na to. Ali to zvuči šuplje. Činjenica je da je ulog sada veći. Iako mrziš to da priznaš, svi neuspesi su uzeli svoj danak. Potrebno ti je ovo; potrebna ti je potvrda da nisi protraćio sve ove godine. Ceo svoj život. Završio si poliranje objektiva foto-aparata i sipaš sebi čašu mleka. Treba da uzmeš nešto da bi ti proradila kiselina u želucu, ali suviše si napet da bi jeo. Mleko je otvoreno još pre jednog ili dva dana i pena na površini znači da je verovatno pokvareno. Ali to je jedna od dobrih strana nesposobnosti da osetiš ikakav miris ili ukus. Ispijaš ga naiskap, zureći kroz prozor u obrise drveća naspram neba. Kada si spustio praznu čašu na kuhinjski sto, njena umrljana unutrašnjost daje joj avetinjsku poluprozirnost u nadolazećem mraku. Sviđa ti se ta misao: avetinjska čaša. Ali zadovoljstvo ubrzo nestaje. Čekanje je deo koji najviše mrziš. Međutim, sada nije ostalo još mnogo vremena. Pogledaš preko sobe u uniformu koja visi na unutrašnjoj strani vrata, jedva vidljiva u sve tamnijim senkama. Ne bi prošla pažljiviji pogled, ali većina ljudi ne gleda suviše pažljivo. Vide samo uniformu u tih prvih nekoliko sekundi. A to je sve što ti je potrebno. Sipaš sebi još jednu čašu mleka, pa se zagledaš kroz prljav prozor dok poslednja svetlost iščezava sa neba.
13
Zubar leži upravo onako kako sam ga video i prošli put. Još uvek je ispružen na leđima, nepokretan kako samo mrtvac može da bude. Ali promenio se na druge načine. Meso se osušilo na suncu, a koža i kosa su skliznuli sa njega kao neželjeni kaput. Kroz nekoliko dana od mekog tkiva ostale bi samo tvrdoglave tetive, a ubrzo zatim ne bi ostalo ništa osim izdržljivih kostiju. Probudio sam se sa dosadnom glavoboljom, žaleći što sam prošle večeri naručio onu poslednju čašu vina. Sećanje na ono što je prethodilo tome nije pomoglo da se išta bolje osećam. Dok sam se tuširao, pitao sam se šta da radim dok se ne čujem sa Tomom. Ali zapravo nije bilo izbora. Dosadilo mi je da izigravam turistu. Parking je bio gotovo prazan kada sam stigao u institut, koji je još uvek bio u senci. Zadrhtao sam od ranojutarnje svežine, navlačeći radno odelo. Izvadio sam telefon, razmišljajući da li da ga ponesem. Obično sam ga isključivao pre nego što prođem kroz kapiju – činilo mi se da je nepristojno ometati tu tišinu telefonskim razgovorima – ali nisam hteo da propustim Tomov poziv. Bio sam u iskušenju da ga ostavim na vibraciji, ali tako bih celo jutro proveo čekajući njegovo zujanje. Sem toga, znao sam da će Tom ionako pozvati Gardnera tek kasnije. Odlučivši se, isključio sam telefon i ostavio ga. Digao sam torbu na rame i pošao prema kapiji. Bez obzira na to što je bilo rano, nisam došao prvi. Unutra, neki mladić i žena u hirurškoj odeći, sudeći po izgledu studenti diplomci, ćaskali su idući između drveća. Pozdravili su me u prolazu prijateljskim “Zdravo” i produžili svojim putem. Kada su otišli, tišina se spustila na čistinu u šumi. Ne računajući ptice pevačice, možda sam bio jedino živo biće tamo. Unutra je bilo hladno, a sunce se još uvek nije diglo dovoljno visoko da bi se probilo kroz drveće. Rubovi nogavica su mi potamneli od jutarnje rose dok sam se uspinjao kroz šumu prema mestu gde je ležalo zubarevo telo. Zaštitni žičani kavez je, između ostalog, omogućavao da pratim kako se njegovo telo raspada kada nikakvi insekti, ni strvinari ne mogu da dopru do njega. To nije bilo baš originalno proučavanje, ali ja ga nikada ranije nisam izveo. A sopstveno iskustvo je uvek bolje nego oslanjanje na tuđi rad. Međutim, prošlo je nekoliko dana otkad sam bio ovde, pa sam prvo morao da proverim trenutno stanje. Ušao sam kroz vratanca kaveza, izvadio iz torbe metar, razmernik, foto-aparat i beležnicu, pa čučnuo i počeo da radim. Bilo mi je teško; u glavi mi je još uvek bolno pulsiralo, a pomisao na telefon u torbi neprestano mi je odvlačila pažnju. Kada sam primetio da već drugi put uzimam istu meru, ljutito sam otresao glavom. Hajde, Hanteru, usredsredi se. Zbog ovoga si došao ovamo.
Usredsredio sam se i prionuo na posao. Glavobolju i telefon sam privremeno zaboravio, utonuvši u mikrokozmu truljenja. Nepristrasno gledano, naše fizičko raspadanje ne razlikuje se od bilo kog drugog prirodnog ciklusa i, kao i svaki drugi prirodni proces, mora da se proučava kako bi se potpuno razumelo. Naposletku su se javili osećaji neudobnosti. Vrat mi se ukočio, a kada sam prekinuo rad da bih ga razgibao, shvatio sam da mi je vruće i da sam zgrčen. Sunce se sada dovoljno diglo da se probije kroz drveće, pa sam osetio kako počinjem da se znojim ispod radnog odela. Pogledavši na sat, iznenađeno sam primetio da je gotovo podne. Izašao sam iz kaveza i zatvorio vrata za sobom, pa se protegao, trgavši se kada mi je rame škljocnulo. Skinuo sam rukavice i pošao da izvadim bocu sa vodom iz torbe, ali sam stao ugledavši svoje ruke. Koža je bila bleda i naborana posle boravka u tesnim gumenim rukavicama. Nije bilo ničeg neobičnog u vezi sa tim, ali iz nekog razloga prizor je probudio nešto u mojoj podsvesti. Bio je to isti osećaj da sam na korak od prepoznavanja nečega koji sam imao i prethodnog dana na Stipl Hilu, i isto tako neuhvatljiv. Znajući da ne mogu na silu da se setim, popio sam gutljaj vode. Dok sam vraćao bocu, zapitao sam se da li je Tom već razgovarao sa Gardnerom. Iskušenje da uključim telefon i proverim poruke privlačilo me je na trenutak, ali sam ga odlučno otklonio. Ne dozvoli da ti to odvraća pažnju. Prvo dovrši ono što radiš ovde. Bilo je to lakše reći nego učiniti. Znao sam da je Tom lako mogao do sada da se javi i ta misao mi je remetila usredsređenost. Odbivši da joj se povinujem, s preteranom pažnjom sam izvršio nekoliko poslednjih merenja, proverio ih i zapisao u dnevnik, pa se onda spakovao. Zaključao sam žičani kavez i pošao prema kapiji. Stigavši do automobila, skinuo sam radno odelo i rukavice, i sve stavio u prtljažnik pre nego što sam sebi dozvolio da uključim telefon. Odmah je zapištao, obaveštavajući me da imam poruku. Želudac mi se vezao u čvor od očekivanja. Bila je poslata nedugo pošto sam stigao u institut, pa osetih osujećenost shvativši da sam propustio Tomov poziv za nekoliko minuta. Međutim, poruka nije bila njegova. Poslao ju je Pol da me obavesti da je Tom doživeo srčani udar.
Mi ne shvatamo koliko se oslanjamo na kontekst. Doživljavamo ljude prema tome kako ih obično viđamo, ali ako ih uklonimo odatle i stavimo u drugačiju okolinu i situaciju, naši umovi nas iznevere. Ono što je nekada bilo poznato postaje nešto strano i uznemirujuće. Nisam prepoznao Toma. Tuba sa kiseonikom bila mu je u nosu, a infuzija mu je kapala u ruku, koju su flasteri držali na mestu. Žice su išle od njega do monitora, na kome su vijugave
elektronske linije tiho pratile rad njegovog srca. U širokoj bolničkoj spavaćici, gornji delovi ruku su mu bili bledi i koščati, sa istopljenim staračkim mišićima. Staračka je bila i glava, koja je ležala na jastuku, posivelog tena i upalih obraza. Srčani napad je doživeo prethodne noći u mrtvačnici. Radio je do kasno, želeći da nadoknadi vreme koje je izgubio ranije tog dana na Stipl Hilu. Samer mu je pomagala, ali u deset sati Tom joj je rekao da ide kući. Otišla je da se presvuče, a zatim čula tresak iz jedne sale za obdukcije. Utrčala je tamo i zatekla polusvesnog Toma na podu. „Sreća je što je ona još bila tamo”, rekao mi je Pol. „Da nije, mogao je tako da leži satima.” Kada sam stigao, on i Sem su izlazili iz prijemnog odeljenja u hitnoj pomoći, trepćući na sunčevoj svetlosti. Sem je izgledala smireno i dostojanstveno, i hodala svečanim korakom, nagnuta unazad zbog ravnoteže u poodmakloj trudnoći. Za razliku od nje, Pol je izgledao izmučeno i iscrpljeno od brige. Saznao je za srčani udar tek kada mu je Meri ujutro telefonirala iz bolnice. Tomu je u toku noći hitno urađen bajpas, pa je još uvek bio u nesvesnom stanju na intenzivnoj nezi. Operacija je protekla onoliko dobro koliko je mogla u tim okolnostima, ali uvek postoji opasnost od još jednog napada. Sledećih nekoliko dana biće kritični. „Znamo li još nešto?”, upitah. Pol diže ramena. „Samo da je udar bio snažan. Da nije bio tako blizu odeljenja hitne pomoći možda ne bi preživeo.” Sem stisnu muževljevu ruku. „Ali jeste. Čine za njega sve što mogu. I bar je skener pokazao da je sve u redu, pa je to dobra vest.” „Uradili su mu skener?” upitah iznenađeno. To nije bio uobičajen dijagnostički postupak za srčane udare. „Lekari su izvesno vreme mislili da je možda pretrpeo moždani udar”, objasni Pol. „Bio je zbunjen kada su ga doneli. Činilo se da misli kako se nešto dogodilo Meri, a ne njemu. Bio je prilično uznemiren.” „Hajde, dušo, gotovo da nije bio svestan”, kaza Sem. ,,A znaš kakav je Tom kada je Meri u pitanju. Verovatno je samo bio zabrinut što će se ona uznemiriti.” Pol klimnu, ali video sam da je još uvek zabrinut. Kao i ja. Konfuzija je mogla nastupiti zbog toga što Tomov mozak nije primao dovoljno kiseonika ili zbog krvnog ugruška iz njegovog srca koje je otkazalo. Skener je trebalo da pokaže bilo koji vidljiv znak ako je došlo do moždanog udara, ali i pored toga što nije, to je ipak bio još jedan razlog za zabrinutost. „Gospode, kako bih voleo da juče nisam bio odsutan”, reče Pol, namrštenog lica. Sem mu protrlja nadlakticu. „Ne bi bilo nikakve razlike. Ništa ne bi mogao da uradiš. Takve stvari se dešavaju.”
Ali ova nije morala. Grizao sam se od kada sam čuo vest. Da sam se ugrizao za jezik umesto da izazivam Hiksa, patolog možda ne bi toliko navalio da me izbaci iz istrage. Mogao sam da preuzmem deo Tomovog posla, a možda bih čak primetio i znake predstojećeg srčanog napada, i preduzeo nešto povodom toga. Ali nisam. I Tom je sada bio na intenzivnoj nezi. „Kako je Meri?”, upitao sam. „Bori se”, odgovori Sem. „Bila je ovde cele noći. Ponudila sam da ostanem sa njom, ali mislim da bi radije bila sama sa njim. A možda će im kasnije doleteti i sin.” „Možda?” „Ako bude mogao da se izvuče iz Njujorka”, reče Pol ogorčeno. „Pole...” opomenu ga Sem. Kratko mi se osmehnula. „Ako hoćeš da se javiš Meri, sigurna sam da bi joj to bilo drago.” Znao sam da je Tom preslab da bi primao posete, ali svejedno sam hteo da uđem. Pošao sam unutra, ali me Pol zaustavi. „Možeš li kasnije da svratiš do mrtvačnice? Trebalo bi da razgovaramo.” Rekao sam da hoću. Tek mi je tada sinulo da je on postao vršilac dužnosti direktora Forenzičkog antropološkog centra. Činilo se da nimalo ne uživa u tom unapređenju. Čim sam ušao na prijemno odeljenje, osetio sam klinički miris antiseptika. Srce mi je lupalo, jer je taj miris probudio sećanje na vreme koje sam i sam proveo u bolnici. Ipak, brzo otresoh to sećanje. Koraci su mi škripali na linoleumu dok sam išao hodnikom prema odeljenju intenzivne nege, gde je Tom bio prebačen. Nalazio se u zasebnoj sobi. Na vratima je bio mali prozor, pa sam kroz njega video Meri, koja je sedela pored kreveta. Tiho sam pokucao na prozorče. Isprva kao da nije čula, ali zatim je digla pogled i mahnula mi da uđem. Ostarila je deset godina otkad sam pre dva dana bio kod njih na večeri, ali osmeh joj je bio topao kao i uvek kada je ustala i odmakla se od kreveta. „Dejvide, nisi morao da dolaziš.” „Upravo sam čuo. Kako je on?” Govorili smo veoma tiho, iako je mogućnost da uznemirimo Toma bila mala. Meri neodređeno pokaza rukom prema krevetu. „Bajpas je dobro prošao, ali je veoma slab. A postoji i opasnost da doživi još jedan napad...” Izdao ju je glas, a oči su joj se napunile suzama. Dala je sve od sebe da se sabere. „Ali znaš ti Toma. Otporan je kao stare čizme.” Osmehnuo sam se ohrabrujuće, iako se nisam tako osećao. ,,Jel’ uopšte dolazio k sebi?” „Zapravo nije. Probudio se pre nekoliko sati, ali ne zadugo, još uvek nije siguran ko je to u bolnici. Morala sam da ga uveravam da sam ja dobro.” Osmehnula se nesigurno, primetno uznemirena. „Međutim, pomenuo je tebe.”
„Mene?” „Izgovorio je tvoje ime, a ti si jedini Dejvid koga znamo. Mislim da je želeo nešto da ti kaže, ali razumela sam samo jednu reč. Zvučala je kao ‘špansko’.” Gledala me je sa očekivanjem. „Znači li ti to nešto?” Špansko? Zvučalo je više kao dokaz Tomove zbunjenosti. Nastojao sam da ne pokažem uznemirenost. „Ništa mi ne pada na pamet.” „Možda nisam dobro čula”, kaza Meri razočarano. Već je počela da baca poglede prema krevetu, očigledno želeći da se vrati kod muža. „Bolje da krenem”, rekoh. „Ako mogu nešto da učinim...” „Znam. Hvala ti.” Zastala je, namrštivši se. „Umalo zaboravih. Nisi zvao Toma sinoć, zar ne?” „Nisam sinoć. Razgovarali smo juče, ali oko četiri sata popodne. Zašto?” Ona neodređeno mahnu rukom. ,,Oh, verovatno nije ništa, ali Samer kaže da je čula kako mu mobilni telefon zvoni neposredno pre napada. Pitala sam se da li si ti zvao, ali nije bitno. Nije moglo biti ništa važno.” Kratko me je zagrlila. „Kazaću mu da si svraćao. Biće mu drago.” Vratio sam se istim putem i izašao napolje. Posle teške tišine na odeljenju intenzivne nege, sunce je izgledalo divno. Digao sam glavu prema njemu, udišući svež vazduh da bih izbacio zadah bolesti i antiseptika iz pluća. Bilo me je sramota da to priznam čak i sebi, ali nisam mogao da poreknem sjajan osećaj što sam ponovo na otvorenom. Dok sam išao nazad prema svom automobilu, setio sam se Merinih reći. Šta je ono Tom rekao? Špansko? Zamislio sam se nad time, želeći da nađem smisao, umesto da shvatim to kao još jedan dokaz njegove konfuzije. Ali ma koliko se trudio, nisam mogao da proniknem u značenje, niti u razlog zbog koga je želeo da mi ona to kaže. Zaokupljen time, tek kada sam se izvezao na put setio sam se šta mi je Meri još rekla. Zapitao sam se ko je to mogao da telefonira Tomu u to doba noći.
Tiganj je postao suv od vreline. Vidiš pramenove dima koji se dižu iz njega i čuješ kako njegov sadržaj šišti dok počinje da gori. Ali tek kada dim počne da stvara oblak iznad šporeta, najzad ustaješ od stola. Čili je pocrneo i šišti od vreline. Smrad je verovatno jak, ali ti ne možeš ništa da namirišeš. Voleo bi da si tako imun na sve. Digneš tiganj, ali ga opet ispustiš, jer ti je drška opekla ruku. „Mamu ti tvoju!” Pomoću starog peškira dižeš ga sa šporeta i nosiš do sudopere. Para šišti kada si pustio hladnu vodu na njega. Zuriš dole u taj nered, ne brinući uopšte.
Ništa više nije važno. Još uvek si u uniformi, ali sada je mokra od znoja i izgužvana. Još jedno protraćeno vreme. Još jedan neuspeh. A bio si tako blizu. Zato ti je tako teško u želucu. Posmatrao si iz senke, srce ti je tuklo dok si telefonirao. Zabrinuo si se da te živci ne izdaju, ali naravno da nisu. Štos je u tome da ih zapanjiš, da ih izbaciš iz ravnoteže, tako da ne mogu jasno da misle. I proteklo je baš onako kako si zamislio. Bilo je gotovo prelako. Ipak, minuti su prolazili, a on se nije pojavljivao. Zatim je stiglo vozilo hitne pomoći. Mogao si samo bespomoćno da gledaš kako medicinari utrčavaju u zgradu i vraćaju se sa nepokretnom prilikom, vezanom za nosila. Zatim su ga uneli u automobil i odvezli. Van tvog domašaja. Nije pošteno. Upravo kada si bio nadomak pobede, izraza svoje nadmoći, ona ti je oteta. Sve te pripreme, sav taj napor, čemu? Da bi te Liberman prevario. „Sranje!” Tiganj udari u zid kada si ga bacio preko kuhinje, ostavljajući trag od vode i zaljuljavši klopke za muve. Stojiš stisnutih pesnica, dahćeš, očajnički želeći da nahraniš svoj bes, jer iza njega je samo strah; od neuspeha, od onoga što sada treba uraditi. Strah od budućnosti, jer, budimo iskreni, šta imaš od svih tih godina žrtvovanja? Bezvredne fotografije koje samo pokazuju koliko si bio blizu – da nisi usnimio ništa sem sijaset promašaja za dlaku. Suze ti dolaze na oči zbog te nepravde. Večeras je trebalo da donekle nadoknadiš očaj koji se sakupljao dok su razočaranja jedno za drugim izranjala iz tacne sa razvijačem. Uzimanje Libermana trebalo je da ti nadomesti deo toga. Trebalo je da pokaže da si ipak bolji od lažnih proroka koji tvrde da sve znaju. Zaslužuješ barem toliko, ali sada ti je čak i to oduzeto. I šta ti je ostalo? Ništa. Samo strah. Zatvoriš oči dok ti se javlja slika iz detinjstva. Čak i sada možeš da osetiš isti onu zapanjenost. Hladnoću velike prostorije koja se natapa u tebi dok prolaziš kroz vrata. A onda smrad. Još uvek možeš da ga se setiš, iako odavno više nemaš čulo mirisa, već mirisno sećanje nalik umišljenom svrabu odstranjenog uda. Zastaješ, zapanjen onim što vidiš. Redove bledih, beživotnih tela iz kojih su izvučeni krv i život. Osećaš stisak starčeve ruke kojom ti steže vrat, ravnodušan prema tvojim suzama. „Ako ‘oćeš da vidiš nešto mrtvo, dobro pogledaj! Nema ništa naročito u tome, jel’ da? Dolazi nam svima, hteli mi to ili ne. I tebi će. Dobro pogledaj, jer se sve svodi na ovo. Na kraju svi postajemo samo mrtvo meso.” Sećanje na tu posetu godinama ti je izazivalo košmare. Pogledao bi svoje ruke, video kosti i žile prekrivene tankim slojem kože, i odmah bi te oblio hladni,
lepljivi znoj. Pogledao bi ljude oko sebe i opet video te redove bledih tela. Ponekad bi ugledao i svoj odraz na ogledalu u kupatilu i zamislio da si jedan od njih. Mrtvo meso. Odrastao si proganjan tim znanjem. A onda, u svojoj sedamnaestoj godini, gledao si ženu na samrti u oči, dok je život – svetlost – izlazio iz njih. I shvatio si da si ipak više od mesa. To je bilo otkriće, ali tokom godina bilo je sve teže sačuvati t verovanje. Počeo si da ga dokazuješ, ali svako novo razočaranje ga je samo još više potkopavalo. I posle svog rada i osmišljavanja, posle svih izlaganja opasnosti, večerašnji neuspeh je bilo gotovo nemoguće podneti. Obrisao si oči i pošao do kuhinjskog stola na kome lež ifoto-aparat lajka, delimično rastavljen. Počeo si da ga čistiš, ali čak ti ni to više ne predstavlja zadovoljstvo. Sručiš se u stolicu i zagledaš u delove. Bezvoljno podigneš sočivo i okrećeš ga u ruci. Ideja ti pada na pamet pravo niotkuda. Obuzima te uzbuđenje dok ona dobija oblik. Kako si mogao da previdiš nešto tako očigledno? Bilo je tamo i sve vreme ti stajalo pred nosem! Nisi smeo sebi dozvoliti da zaboraviš kako pred sobom imaš viši cilj. Smetnuo si sa uma ono što je zaista važno, dozvolio si da ti bude odvraćena pažnja. Liberman je bio ćorsokak, ali neophodan. Jer da nije bilo toga, možda ne bi ni shvatio kakva retka prilika ti je pružena. Opet se osećaš snažno i moćno, dok razmišljaš šta mora da se uradi. To je to, osećaš iznutra. Sve za šta si radio, sva razočaranja koja si podneo, sve je bilo sa razlogom. Sudbina je pred tebe stavila ženu koja umire, a sada se opet umešala. Nemelodično zviždućući za sebe, počinješ da skidaš uniformu. Nosio si je cele noći. Nema vremena da je odneseš u perionicu rublja, ali možeš sam da je istrljaš sunđerom i ispeglaš. Biće ti potrebna u najboljem izdanju.
14
Kada sam stigao u mrtvačnicu, na dužnosti je bio debeli portir. ,,Jel’ ste čuli za dr Libermana?”, upita me. Melodični glas bio je u velikom neskladu sa njegovom ogromnim telom. Delovao je razočarano kada sam odgovorio da jesam, coktajući i tresući glavom, tako da mu je brada podrhtavala poput želea. „Prava šteta. Nadam se da će mu biti dobro.” Samo sam klimnuo glavom, provukao propusnicu kroz aparat i ušao. Nisam traćio vreme na presvlačenje. Nisam znao hoću li se zadržavati ili neću. Pol je bio u sali za obdukcije u kojoj je Tom radio. Udubljeno je čitao sadržaj otvorene fascikle na radnom stolu, ali je digao pogled kada sam ušao. „Kako je on?” „Otprilike isto.” Pokazao je rukom na papire u fascikli, jaka fluorescentna svetlost otkrivala je njegove podočnjake i isticala umor. „Čitao sam Tomove beleške. Znam deo pozadine, ali koristilo bi ako bi me ukratko upoznao sa pojedinostima.” Ćutke je slušao dok sam mu govorio kako telo pronađeno na groblju skoro sigurno pripada Vilisu Deksteru, i kako su ostaci ekshumirani iz Vilisovog groba verovatno pripadali sitnom lopovu po imenu Noa Harper. Opisao sam ružičaste zube koje smo otkrili na ostacima i Harpera i Terija Lumisa, žrtve iz planinske kolibe, i kako je izgledalo da oni protivreče gubitku krvi i povredama na telu ovog drugog. Kada sam mu rekao da su podjezične kosti obojice bile netaknute i da do sada nismo otkrili tragove posekotina na samim kostima, umorno se nacerio. „To je ili – ili. Uzrok smrti može biti zadavljenje ili ubodi, ali nikako oboje. Možemo samo da se nadamo da ćemo otkriti sigurne dokaze za jedno ili drugo.” Na trenutak je spustio pogled na fasciklu, pa se onda naizgled trgao. „Dakle, pristaješ li da nastaviš?” Nadao sam se da ću to čuti ranije, ali okolnosti su mi oduzele sve zadovoljstvo tog trenutka. „Da, ali neću više da budem razlog ikakvih trvenja. Zar ne bi bilo bolje da to preuzme neko drugi?” Pol zatvori fasciklu. „Ne tražim da budeš ljubazan. Pošto je Tom u bolnici, nastavničko osoblje će biti prilično opterećeno. Učiniću ovde šta mogu, ali nekoliko sledećih dana biće naporno. Iskreno, dobro bi nam došla pomoć i bilo bi glupo ne iskoristiti tebe kad si već od početka bio uključen.” „Šta je sa Gardnerom?” „On se ne pita. Ovo je mrtvačnica, a ne mesto zločina. Jasno sam mu rekao da može ili da veruje u naš sud ili da pronađe nekog drugog. A to neće uraditi,
posebno sad kad je izgubio Toma tako brzo nakon otimanja Irvinga dok je bio pod njegovom paskom.” Setivši se toga, osetih malu krivicu. Zbog Tomovog srčanog udara gotovo sam zaboravio na profajlera. ,,A šta je sa Hiksom?”, upitao sam. Izraz na Polovom licu otvrdnu. „Hiks može da ide dođavola.” Bilo je očigledno da nije raspoložen za ustupke. Patolog i Gardner će otkriti da je sasvim drugačiji saradnik od Toma, pomislih. ,,U redu”, rekoh. „Da nastavim sastavljanje ostataka ekshumiranog?” „Zasad ih ostavi. Gardner želi potvrdu da su kosti iz šume Deksterove. Samer je počela da ih otpakuje, tako da nam je trenutno to prioritet.” Već sam krenuo, ali tada sam se setio šta sam hteo da pitam. „Meri je rekla da je Tom pokušao nešto da joj kaže. Zvučalo joj je kao ‘Špansko’. Znači li ti to nešto?” „Špansko?” Pol je delovao zbunjeno. „Ništa mi ne pada na pamet.” Potom sam otišao da se presvučem. Pol je morao da ode na vanredni sastanak osoblja instituta, ali je rekao da će se vratiti što pre bude mogao. Samer je već bila u sali za obdukcije, u koju su bili odneseni ostaci sa Stipl Hila, i otpakivala je poslednje kese sa dokazima. Nisam bio mnogo iznenađen što sam zatekao Kajla kako joj pomaže. Obuzeti razgovorom, nisu me čuli kada sam ušao. „Zdravo”, rekoh. Samer vrisnu i okrenu se, zamalo ne ispustivši kesu koju je upravo uzela. „Bože!” prodahta sa olakšanjem kada je videla da sam to ja. „Izvini. Nisam hteo da te uplašim.” Ona se nesigurno osmehnu. Lice ispod blajhane kose bilo je umrljano suzama. ,,U redu je. Nisam vas čula. Kajl mi samo pomaže.” Pomoćnik u mrtvačnici izgledao je pomalo postiđeno, ali i da je zadovoljan sobom. ,,Kako je,Kajle?” ,,Oh, prilično dobro.” Mahnuo je rukom u rukavici, onom u koju se ubo. „Lepo je zaraslo.” Ako je igla bila zaražena, nije bilo važno da li je rana zarasla ili nije. Ali i on sam je bio svestan toga. Ako je želeo da pokaže kako je hrabar, nisam imao nameru da mu to kvarim. „Samer mi je rekla za dr Libermana”, kaza. „Kako je on?” „Stabilan.” To je zvučalo bolje nego da sam rekao da nema promene. Samer je izgledala kao da bi mogla da zaplače. „Volela bih da sam više učinila.” „Bila si odlična”, uveravao ju je Kajl, čije je okruglo lice odisalo ozbiljnošću. „Siguran sam da će mu biti dobro.”
Samer mu uputi bojažljiv osmeh. On joj ga uzvrati, pa se seti da sam i ja tu. „Pa, uh, mislim da bih trebalo da pođem. Vidimo se kasnije, Samer.” Njen osmeh otkri jamice na obrazima. „Ćao, Kajle.” Vidi, vidi. Možda bi posle svega iz ovoga moglo da se izrodi i nešto dobro. Nakon njegovog odlaska, dok smo završavali otpakivanje ostataka, Samer je izgledala bezvoljno, bez svoje uobičajene živosti. „Kajl je u pravu. Sreća je da si sinoć bila ovde”, rekoh joj. Kada je odmahnula glavom, njeni pirsinzi blesnuše obasjani svetlošću iznad nas. „Nisam ništa učinila. Imam utisak da sam trebala da uradim nešto više. Da pokušam reanimaciju ili tako nešto.” „Smestila si ga u bolnicu na vreme. To je najvažnije.” „Nadam se da jeste. A znate, izgledao je dobro. Možda pomalo umorno, ali to je sve. Šalio se da će me častiti picom što me je zadržao tako kasno.” Neprimetni osmeh pređe joj licem. ,,U deset sati mi je rekao da idem kući. Kazao je da želi još nešto da proveri pre nego što i sam ode.” Osetio sam da mi se budi radoznalost. „Jel’ rekao šta je u pitanju?” „Nije, ali pretpostavila sam da ima veze sa ostacima iz kolibe. Presvukla sam se i krenula ka izlazu kada sam čula da mu zvoni mobilni telefon. Znate onu izanđalu starinsku melodiju koju ima?” Tom bi morao sa nekoliko biranih reči da raspravi to što je Take Five Dejva Brubeka opisana kao “izanđala”, ali ja sam samo klimnuo glavom. „Nisam obraćala pažnju, ali odjednom se začuo tresak iz sale za obdukcije. Utrčala sam i našla ga na podu.” Šmrcnula je i brzo obrisala oči. „Pozvala sam hitnu pomoć, a onda ga držala za ruku i razgovarala sa njim dok lekari nisu stigli. Govorila sam mu da će sve biti u redu. Nisam sigurna da me je čuo, ali uradila sam ono što je trebalo, zar ne?” „Dobro si postupila”, uverio sam je. Jel’ bio svestan?” „Nije baš, ali nije bio ni sasvim bez svesti. Ponavljao je ime svoje žene, kao da je zabrinut za nju. Mislila sam da verovatno ne želi da se ona uzbuđuje kad sazna za to, pa sam mu rekla da ću je pozvati. Smatrala sam da je bolje ja da je pozovem, nego ljudi iz bolnice.” „Siguran sam da je Meri bilo drago zbog toga”, rekoh, iako sam znao da takve vesti nikada nisu dobrodošle, bez obzira na to ko ih javlja. Samer opet šmrcnu i obrisa nos. Jedan pramen njene izbeljene kose izvukao se ispod trake, pa je izgledala mlada nego što je bila. „Stavila sam njegove naočare i mobilni telefon u plakar iznad radnog stola u sali za obdukcije. Nadam se da je to u redu; bili su na podu i nisam znala šta da uradim sa njima.”
Zaustio sam da kažem kako ću ih ja odneti Meri, ali tada mi njene reči dopreše do uma. „Hoćeš reći da su bili na podu sale za obdukcije u kojoj sam ja radio?” „Tako je. Zar nisam to rekla? Dr Liberman se tamo srušio.” „Šta je radio u toj sali?” Mislio sam da je doživeo srčani udar u svojoj sali za obdukcije. „Ne znam. Jel’ to važno?” upita ona zabrinutog lica. Uverio sam je da nije. Međutim, bio sam zbunjen. Tom je sastavljao kostur Terija Lumisa. Zašto bi to prekinuo i otišao da proverava ekshumirane ostatke? To pitanje me je mučilo i kada smo odneli lobanju i druge kosti sa groblja na rendgen, ali prošao je još jedan sat pre nego što sam dobio priliku da učinim nešto u vezi sa tim. Ostavivši Samer da čisti ostatke, otišao sam da vidim gde se Tom srušio. Sala je izgledala upravo onako kako sam je ostavio. Samo lobanja i veće kosti bile su postavljene na stolu za obdukcije; ostale su i dalje čekale svoj red u plastičnoj kutiji u blizini. Stajao sam tamo izvesno vreme, pokušavajući da otkrijem da li je išta pomereno ili promenjeno. Ali ako je i bilo nisam to primetio. Prišao sam plakaru u koji je Samer stavila Tomove naočare i telefon. Naočare su mi izgledale poznato i odbačeno bez svog vlasnika. Ili sam ih možda samo obojio sopstvenim osećanjima. Stavio sam ih u gornji džep i hteo isto da učinim sa mobilnim telefonom kad mi je nešto palo na pamet. Zastao sam, osećajući njegovu težinu u ruci, razmišljajući da li je ono što sam imao na umu možda suvišno zadiranje u privatnost. Sve zavisi od onoga što saznaš. Telefon je ostao uključen cele noći, ali se baterija još nije istrošila. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da otkrijem gde se nalaze brojevi dolaznih poziva. Poslednji je bio zabeležen u 22.03 prethodne večeri, baš kao što je Samer rekla. U isto vreme kada je Tom doživeo srčani udar. Pomislio sam da je to možda slučajnost, da ta dva događaja možda nisu povezana. Ipak, postojao je samo jedan način da to otkrijem. Broj je pripadao fiksnoj telefoniji sa pozivnim brojem iz Noksvila. Ukucao sam ga u svoj telefon. Nisam bio siguran da li je u redu to što sam uzeo broj iz Tomovog aparata. I dalje sam oklevao. Kad si već dovde stigao, možeš i da pozoveš. Pozvao sam broj. Prošlo je nekoliko sekundi, a onda se začuo signal da je linija zauzeta. Razočarano sam prekinuo poziv i sačekao da prođe minut pre nego što sam opet pozvao. Ovog puta sam dobio vezu. Puls mi se ubrzao dok sam čekao da se neko javi. Ali niko se nije javio. Telefon je zvonio i zvonio, ponavljajući jednoličan zvuk. Najzad, shvativši da niko neće podići slušalicu, prekinuo sam vezu.
Bilo je mnogo razloga zbog kojih bi u jednom trenutku veza bila zauzeta, dok minut kasnije niko ne bi odgovorio na poziv. Osoba sa druge strane je mogla izaći ili odlučiti da zanemari poziv sa nepoznatog broja. Bilo bi beskorisno razmišljati o tome. Ipak, izlazeći iz sale za obdukcije, znao sam da neću imati mira dok to ne saznam.
Do kraja dana sam bio prezauzet da bih se setio da opet pozovem taj broj. Trebalo je očistiti ostatke sa Stipl Hila, ali to je bio prilično jednostavan posao. Strvinari i insekti su već uklonili sve tragove mekog tkiva sa njih, pa ih je maltene trebalo samo oprati u rastvoru deterdženta. Ali tek što smo ih potopili u burad, u mrtvačnicu su stigli medicinski kartoni Noe Harpera i Vilisa Dekstera. Znajući da Gardner želi da što pre dobije njihovu identifikaciju, ostavio sam Samer da završi čišćenje i sušenje kostiju, i posvetio se tome. Pokazalo se da je od njih dvojice lakše potvrditi Deksterov identitet. Rendgenski snimci lobanje pronađene u šumi, koje smo napravili tog jutra, pokazali su frakture istovetne onima na rendgenskim snimcima napravljenim posle mehaničareve smrti. To smo i očekivali, ali sada je bilo zvanično: Vilis Dekster nije bio ubica. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći šest meseci ranije. Ipak, ostalo je otvoreno pitanje čije je telo bilo sahranjeno u Deksterovom grobu. Nije bilo mnogo sumnje da je to Noa Harper, ali bilo nam je potrebno više od delimične podudarnosti godina i rase da bismo bili sigurni. Nažalost, nije bilo posmrtnog pregleda, ni zubarskog kartona koji bi nam omogućili uobičajenu identifikaciju. I mada su istrošena butna kost i zglobovi tela iz kovčega mogli da objasne Harperovo karakteristično hramanje, nismo imali njihove rendgenske snimke u njegovom zdravstvenom kartonu. Zdravstveno osiguranje i nega zuba očigledno su predstavljali luksuz koji sitni lopov nije mogao da priušti. Naposletku, Harpera smo identifikovali po prelomima nadlaktice i butne kosti iz detinjstva. Imali smo njihove rendgenske snimke i mada je kostur odraslog čoveka stariji i istrošeniji, ožiljci davno zaraslih preloma kostiju ostali su vidljivi. U trenutku kada sam sa sigurnošću utvrdio identitete oba leša, bilo je već kasno. Samer je otišla još pre nekoliko sati, a Pol mi je javio da se sastanak odužio, tako da ipak neće stići da svrati u mrtvačnicu. Dobro je znao šta mu je važnije – da ode kući svojoj trudnoj supruzi, a ne da radi prekovremeno. Pametan čovek. Želeo sam da nastavim s radom, ali dan mi je bio zamoran i psihički i fizički. Osim toga, ništa nisam pojeo od doručka. Ma koliko da sam želeo da nadoknadim izgubljeno vreme, sopstveno izgladnjivanje nije bio način da to postignem.
Dok sam se presvlačio, pozvao sam Meri da čujem kako je Tom. Ali telefon joj je bio isključen, pa sam pretpostavio da je još uvek kod njega. Kada sam pozvao odeljenje intenzivne nege, ljubazna bolničarka mi je rekla da je stabilan, što je značilo da nema promene. Upravo sam hteo da sklonim telefon, kad sam se setio broja koji sam ranije uzeo iz Tomovog telefona. Do tada sam ga sasvim smetnuo sa uma. Pozvao sam opet taj broj dok sam izlazio iz mrtvačnice, klimnuvši za laku noć starijem crncu, koji je sada sedeo na portirnici. Broj je bio zauzet. Ipak, to je barem značilo da je neko kod kuće. Gurnuo sam teška staklena vrata i izašao napolje. Sumrak se spuštao na gotovo pustu okolinu bolnice, dajući večeri umirući zlatasti sjaj. Još jednom sam pozvao nepoznati broj. Ovog puta je zazvonio. Usporio sam, očekujući da neko odgovori. Hajde, javi se. Niko se nije javio. Osujećen, prekinuo sam vezu. Ipak, dok sam spuštao mobilni telefon začuo sam nešto nalik udaljenom zakasnelom odjeku. Negde u blizini zvonio je telefon. Zastao sam pre nego što sam mogao da odredim odakle se čuje. Oslušnuo sam, ali čuli su se samo ptičja pesma i udaljeni šum saobraćaja. Svestan da verovatno preterano reagujem na nešto što je po svoj prilici slučajnost, ponovo sam pozvao taj broj. Večernju tišinu razbila je zvonjava telefona. Tridesetak metara odatle, delimično zaklonjena zaraslim šibljem, nalazila se javna telefonska govornica, u kojoj nije bilo nikoga. Još uvek ne verujući da to nije slučajnost, prekinuo sam vezu. Zvonjava prestade. Pošavši dalje, pozvao sam ga opet. Telefon u javnoj govornici opet zazvoni. Dok sam prilazio zvonjava je postajala sve glasnija, a nešto tiša verzija čula se iz mog mobilnog telefona. Ovog puta sačekao sam dok nisam prišao na samo metar razdaljine pre nego što sam prekinuo vezu. Zavladala je tišina. Javna govornica bila je otvorenog tipa sa zaklonom u obliku poluškoljke. Oko nje su izrasli granje i šiblje, pa se činilo kao da je utonula u zelenilo. Sada sam shvatio zašto je veza ili bila zauzeta ili se niko nije javljao kada sam zvao. Bolnice su bile jedno od svega još nekoliko mesta gde su javne govornice i dalje potrebne, pošto su posetioci zvali rođake ili taksi službu. Ušao sam u govornicu, ne dodirujući telefon. Nije bilo sumnje da je neko prethodne večeri pozvao Toma odavde, ali nisam imao pojma zašto; sve dok nisam pogledao niz stazu kojom sam upravo došao. Kroz raštrkane grane žbunja imao sam savršen pogled na ulaz u mrtvačnicu. I svakoga ko izađe iz nje.
15
„Dakle, mislite da je dr Libermana sinoć zvao ubica?” Glas Jakobsenove bio je potpuno ravan, pa nije bilo načina da saznam šta misli o toj ideji. „Da, mislim da je to moguće”, odgovorih. Sedeli smo u restoranu mog hotela, a moja polupojedena večera hladila se na tanjiru ispred mene. Pozvao sam Gardnera iz bolnice, našavši njegov broj u adresaru Tomovog mobilnog telefona. Očekivao sam njegovo nepoverenje i spremio razloge da ga ubedim. Međutim, nisam očekivao da se neće javiti i da ću to morati da objašnjavam njegovoj govornoj pošti. Nisam hteo da ulazim u pojedinosti, već sam samo rekao kako mislim da je ubica možda stupio u vezu sa Tomom i zamolio Gardnera da me pozove. Pretpostavljao sam da će agent Istražnog biroa želeti lično da vidi javnu govornicu, možda i da skida otiske prstiju sa nje, premda sam sumnjao da će nešto pronaći budući da je otada korišćena dvadeset četiri sata. Ipak, nije bilo svrhe čekati tamo da Gardner dobije moju poruku i odluči da me pozove. Osećajući se pomalo glupo, seo sam u automobil i odvezao se u hotel. Neko mi se javio tek posle jednog sata. Upravo sam naručio večeru kada mi je zazvonio telefon, ali sa druge strane linije nije bio Gardner, nego Jakobsenova. Zatražila je broj koji sam uzeo iz Tomovog telefona i rekla mi da sačekam. Na vezi je nastupila tišina, pa sam pretpostavio da prenosi obaveštenje Gardneru. Kada se opet javila, rekla je da će doći do mene za pola sata. Manje od pola sata kasnije, digao sam pogled i video je kako ulazi u restoran. Pomerio sam tanjir u stranu, odjednom izgubivši apetit. Jakobsenova je ovog puta bila u crnom kostimu, a dobro skrojena suknja joj je šuštala pri svakom koraku dok je išla prema mom stolu. Mogla je biti i ambiciozna, mlada poslovna žena, da nije bilo pištolja koji sam primetio ispod njenog sakoa dok je sedala. Nije objasnila zašto mi Gardner nije uzvratio poziv ili lično došao, ali mogao sam da pretpostavim. Odbila je da išta pojede ili popije, i ćutke slušala dok sam sa više pojedinosti govorio o pozivu koji je Tom primio. Tada sam poželeo da se nisam petljao u to. „Da li je mobilni telefon dr Libermana kod vas?”, upitala je. Izvadio sam telefon iz sakoa i pružio joj ga. Stavio sam ga u džep u poslednjem trenutku pre nego što sam izašao iz sobe. Za svaki slučaj. „Ima li vesti o Irvingu?”, upitah, dok je Jakobsenova pregledala Tomove primljene pozive.
„Ne još.” Bilo mi je jasno da je to sve što ću saznati. Unela je broj u svoj telefon, pa ga sklonila bez ikakvih primedbi. „Zašto ste uopšte proveravali telefon dr Libermana?” „Zanimalo me je ko ga je zvao. Pitao sam se da li je to povezano sa srčanim udarom.” Izraz lica joj je bio nečitljiv. „Niste pomislili da je to zabadanje nosa u tuđe stvari?” „Naravno da jesam. Ipak, mislio sam da mi Tom ne bi zamerio u ovim okolnostima.” „Niste se potrudili da prethodno zatražite nečiju dozvolu?” „Čiju? Da telefoniram njegovoj ženi dok je pored njegovog bolničkog kreveta?” „Mislila sam više na Dena Gardnera.” ,,A da, pošto on toliko ceni moje mišljenje.” Činilo se da ju je sopstveni osmeh iznenadio isto koliko i mene. Ozario joj je celo lice i promenio strog, privlačan izraz u drugi, koji bi mogao da krasi korice nekog časopisa. Zatim je nestao, ostavivši me da žalim što nije duže potrajao. „Ovo je samo pretpostavka”, nastavi ona, vrativši profesionalni izraz na lice; mada možda ne tako tvrd kao maločas. „Taj poziv je mogao uputiti bilo ko.” „Iz javne govornice blizu mrtvačnice? U to doba noći?” Nije odgovorila. „Jesu li lekari rekli kada bi dr Liberman mogao da govori?” „Nisu. Ali verovatno ne skoro.” Prekinuli smo razgovor, jer je kelnerica došla da odnese moj tanjir i ponudi jelovnik deserta. „Slušajte, ja ću uzeti kafu. Zašto mi se ne pridružite?”, upitah. Jakobsenova je oklevala, pogledavši na sat. Prvi put je pokazala znak umora. „Može jednu na brzinu.” Naručila je kafu late sa obranim mlekom i duplim espresom. „Jeste li sigurni da nećete još nešto?”, ponudio sam. „Kafa je dovoljna, hvala vam”, odgovori ona, kao da žali što se i toliko opustila. Pomislio sam da će joj šećer u krvi uvek biti odmah iza samodiscipline. Prećutnim dogovorom smo odložili razgovor dok kelnerica ne donese naše kafe. Jakobsenova je neumorno dobovala prstima po površini stola za kojim smo sedeli. Nokti su joj bili kratko podsečeni i bez ikakvog laka. „Jeste li rodom iz Noksvila?” zapitah, da prekinem ćutanje. „Iz jednog gradića blizu Memfisa. Niste čuli za njega.” Bilo je jasno da neću ni sada. Pokušao sam opet kada nam je kelnerica donela kafe. „Pa, zbog čega ste diplomirali psihologiju?”
Ona sleže ramenima. Taj pokret je izgledao kruto i izveštačeno. „To me je zanimalo. Želela sam da saznam više o tome.” „Ali umesto toga ste se zaposlili u Istražnom birou Tenesija. Kako to?” „To je bilo korisno za karijeru.” Srknula je kafu i time zaključila temu. Toliko o mogućnosti da je bolje upoznam. Mislio sam da nije bilo svrhe pitati je za muža ili prijatelja. „Razmotrimo mogućnost, recimo da ste možda u pravu u vezi sa tim telefonskim pozivom”, reče ona, spustivši šolju. „Šta bi bila njegova svrha? Hoćete li da kažete kako je neko namerno izazvao srčani udar dr Libermana?” „Naravno da ne.” „Zašto ga je onda zvao?” Sada smo stigli i do toga. „Da ga navede da izađe napolje. Mislim da je Tom trebalo da bude sledeća žrtva.” Jedini znak iznenađenja Jakobsenove bio je njen brz treptaj. „Nastavite.” „Tom je neposredno posle srčanog udara delovao zbunjeno, ubeđen da se nešto dogodilo Meri. Čak su i u bolnici morali neprestano da ga uveravaju da je ona dobro. Završilo se tim udarom, ali pretpostavimo da nije? Pretpostavimo da ga je neko pozvao i rekao mu da je njegova žena doživela nekakvu nesreću?” Između očiju Jakobsenove opet se usekla bora. „On bi izleteo napolje da ode kod nje.” „Tačno. Kad primite takav poziv, zaboravite sve drugo. Ne brinete za opreznost, ni da ne idete sami do automobila. Ostavljate sve i idete.” To sam odlično znao. Još uvek me je opsedalo sećanja na glas policajca koji mi je javio da su moja žena i kćerka doživele nesreću. ,,U to doba noći većina bolnica je prilično prazna, a iz telefonske govornice odakle je stigao poziv pruža se odličan pogled na ulaz u mrtvačnicu. Čovek koji se nalazio u njoj mogao bi da vidi kada Tom izađe.” „Zašto nije sačekao da Tom završi posao.” „Zato što onaj ko je naumio da napadne ili otme Toma ne bi rizikovao da još neko izađe sa njim. Ovako bi izabrao trenutak po svojoj želji, znajući da će ovaj biti sam i ranjiv.” Jakobsenova još uvek nije bila uverena. „Morao je nekako da nabavi broj mobilnog telefona dr Libermana.” „Tom ga ne krije. Svako može da ga dobije od njegove sekretarice na univerzitetu.” „Dobro, ali dr Liberman nije privukao na sebe pažnju kao profesor Irving. Zašto bi ga ubica izabrao?” „Nemam pojma”, priznao sam. „Ali sami ste rekli da onaj ko je odgovoran za ovo ima veličanstveno mišljenje o sebi. Možda je mislio da mu mehaničari i sitni lopovi neće pribaviti pažnju koju zaslužuje.”
Jakobsenova se zagledala u prazno, razmišljajući o tome. Namerno sam skrenuo pogled sa njenih punih usana. „Moguće je”, priznala je posle izvesnog vremena. „Možda postaje ambiciozniji. Profesor Irving mu je možda otvorio apetit za poznatijim žrtvama.” „Osim ako Tom nije sve vreme bio glavna meta.” Znao sam da izazivam sreću. Jakobsenova se namrštila. „Nema dokaza koji bi to podržali.” „Znam”, složio sam se. „Samo sam razmišljao o svemu ostalom što je ubica uradio. Smišljeno ubrzavanje raspadanja, svinjski zubi umesto ljudskih i žrtve sa očigledno protivrečnim uzrocima smrti. Sve to govori da će forenzičari početi da se češu po glavi. Sada izgleda da je i sam Tom verovatno bio određen za sledeću žrtvu. Zar vam se ne čini da je ubica sve vreme to nameravao?” Još uvek je bila sumnjičava. „Dr Liberman nije jedini forenzički antropolog koji radi za Istražni biro Tenesija. Nije bilo načina da iko sazna da će on biti priključen ovoj istrazi.” „Onda je ubica možda želeo da uhvati bilo koga ko je priključen istrazi, ne znam. Ali nije tajna da Istražni biro obično prvo poziva Toma, kao ni to da je on nameravao da se kasnije ove godine penzioniše.” Ranije. Odagnao sam misao o propalim namerama Toma i Meri i nastavio. „Šta ako je ubica ovo video kao poslednju mogućnost da se dokaže protiv jednog od vodećih forenzičara u zemlji? Znamo da je sredio da telo Terija Lumisa bude nađeno kada istekne najam kolibe, a Tom se samo nedelju dana ranije vratio sa jednomesečnog putovanja. To znači da je ubica morao da unajmi kolibu dan-dva pre ili posle Tomovog povratka. Pretpostavimo da to nije samo slučajnost?” Međutim, po mrštenju Jakobsenove videh da sam preterao. „Zar ne mislite da je to malo nategnuto?” Uzdahnuo sam. Ni sam više nisam bio siguran. „Možda. Pa ipak, imamo posla sa nekim ko je postavio injekcijske igle u leš šest meseci pre nego što je sredio da on bude ekshumiran. U poređenju sa tim, nije preteško saznati kada će sledeća žrtva biti u gradu.” Jakobsenova je ćutala. Srknuo sam kafu, pustivši je da sama donese svoje zaključke. „To je baš obimno tumačenje jednog telefonskog poziva”, reče najzad. „Jeste”, složio sam se. „Ali mislim da vredi proveriti.” Tada me napusti sva napetost, koje do tada nisam bio čak ni svestan. Nisam bio siguran osećam li olakšanje zbog toga što će se proveriti mogući trag, ili samo zahvalnost što sam ozbiljno shvaćen. „Znači, uzećete otiske prstiju iz javne govornice?”
„Ekipa za uviđaje već je tamo, mada sumnjam da će išta naći dvadeset četiri sata kasnije.” Jakobsenova blago izvi usta, primetivši moje iznenađenje. „Niste valjda mislili da ćemo jednostavno zanemariti tako nešto?” Zvučno brrr od vibracija njenog telefona na stolu poštedelo me je odgovora na to pitanje. „Izvinite”, kaza ona, uzevši ga. Opušteniji nego što sam bio celog dana, pijuckao sam kafu dok je ona izašla da primi poziv. Posmatrao sam je kroz staklena vrata kako napetog izraza sluša sagovornika sa druge strane linije. Razgovor nije dugo trajao. Posle manje od jednog minuta vratila se unutra. Očekivao sam da se izvini i ode, ali je ona opet sela za sto. Nije pomenula razgovor, ali je zato odisala nekom novom hladnoćom. Nestala je blaga opuštenost koju sam primetio ranije. Malo se igrala drškom svoje šolje, pomerajući je na tacni. „Dr Hanteru...” počela je. „Zovem se Dejvid.” Kao da to nije očekivala. „Slušajte, treba da znate...” Čekao sam, ali nije nastavljala. „Šta?” „Nije važno.” Šta god je nameravala da kaže, predomislila se. Pogled joj je odlutao do gotovo prazne čaše piva, koju kelnerica još nije odnela. „Izvinite što pitam, ali smete li da pijete alkohol? Mislim, s obzirom na vaše stanje?” „Moje stanje?” „Vašu povredu.” Zagonetno je nakrivila glavu. „Verovatno ste pretpostavili da smo vas proverili.” Shvatio sam da držim šolju u vazduhu. Pažljivo sam je spustio. „Nisam razmišljao o tome. A što se alkohola tiče, bio sam uboden, a nisam trudan.” Gledala me je sivim očima. „Da li vam je neprijatno da razgovarate o tome?” „Ima i prijatnijih tema.” „Da li ste išli na neko savetovanje posle tog napada?” „Nisam. A nije mi potrebno ni sada, hvala.” Ona izvi obrvu. „Zaboravila sam. Ne verujete psiholozima.” „Nisu oni u pitanju. Ne verujem da razgovor o nečemu uvek predstavlja najbolje rešenje, i to je sve.” „Stisnete zube i tako to?” Gledao sam je netremice. Počela je da mi pulsira krv u slepoočnicama. „Žena koja vas je napala nije uhvaćena, zar ne?”, zapita ona trenutak kasnije. „Nije.” „Da li vas to brine? Da bi mogla opet da pokuša?” „Trudim se da se ne opterećujem time.” „Ali to vas ipak opterećuje, zar ne?”
Shvatio sam da sam stisnuo pesnice ispod stola. Bile su vlažne kada sam ih otvorio. „Čemu ova pitanja?” „Samo sam radoznala.” Zurili smo jedno u drugo. Ali iz nekog razloga sada sam bio smiren, kao da sam prešao preko praga. „Zašto pokušavate da me izvedete iz takta?” Pogled joj je postao nesiguran. „Samo sam...” ,,Jel’ vam Gardner rekao da to uradite?” Ne znam odakle mi je došlo to pitanje, ali kada je skrenula pogled shvatio sam da sam u pravu. Bilo je to samo na sekundu, ali sasvim dovoljno. „Zaboga, šta ovo znači? Jel’ vi to mene ispitujete?” „Naravno da ne”, odgovorila je, ali neubedljivo. Sada nije smela da me pogleda u oči. „Den Gardner je samo želeo da sazna u kakvom ste psihičkom stanju i ništa više.” ,,U kakvom sam psihičkom stanju?” Nasmejao sam se u neverici. „Bio sam uboden, raskinuo sam sa prijateljicom, jedan od mojih najstarijih prijatelja leži u bolnici, a izgleda da su ovde svi ubeđeni da sam nesposoban. Moje psihičko stanje je dobro, hvala.” Obrazi Jakobsenove obojiše se crvenilom. „Izvinjavam se ako sam vas uvredila.” „Nisam uvređen, samo...” Nisam znao šta je tačno u pitanju. ,,I gde je Gardner? Zašto on nije ovde?” „Trenutno je zauzet nečim drugim.” Nisam bio siguran šta me više razdražuje, to što je mislio da me treba proceniti ili što mu nije bilo dovoljno važno da to učini sam. ,,I zašto se sad uopšte bavite time? Posao je gotovo završen.” Crvenilo sa obraza Jakobsenove je nestajalo. Zamišljeno se zagledala u kafu, odsutno prelazeći prstom po ivici šolje. „Imamo nova dešavanja na Stipl Hilu”, reče ona. Ćutao sam. Njene sive oči sretoše se sa mojim. „Jork je nestao.”
16
Sa svetlima koja su sijala sa svakog njenog prozora i iz gomile vozila Istražnog biroa Tenesija ispred nje, Jorkova kuća je izgledala krajnje nestvarno, kao da je deo scenografije nekog filma. Nalazila se na terenu Stipl Hila, dobro skrivena i udaljena od groblja prevojem u borovoj šumi. Nalik samom pogrebnom zavodu, bila je niska, pravougaona zgrada od betona i stakla, neuspeo pokušaj preseljenja kalifornijskog modernizma iz 1950-tih godina duboko na jug Amerike. Nekada je možda bila upečatljiva. Sada, okružena senovitim vrhovima borovog drveća, izgledala je oronulo i sumorno. Ispucala popločana staza, obrasla nabujalim korovom, vodila je do glavnog ulaza. Policijska traka za mesto zločina koja se protezala oko kuće, davala joj je neobičan, svečan izgled, mada su taj utisak brzo razvejali forenzičari koji su je pretraživali, nalik duhovima u svojim belim radnim odelima. Na jednoj strani kuće, preko puta zaraslog četvrtastog travnjaka, nalazio se prilaz garaži. Vrata su bila podignuta, otkrivajući mrlju od ulja na podu, ali ne i automobil. On je nestao zajedno sa svojim vlasnikom. Jakobsenova me je ukratko obavestila o pojedinostima dok smo se vozili tamo. „Nismo videli Jorka kao ozbiljnog osumnjičenika za ubistvo, inače bismo ga na vreme uhapsili.” Zvučala je kao da se brani, kao da oseća ličnu krivicu. „Donekle se uklapa u uobičajeni profil serijskog ubice – odgovarajućih godina, neoženjen, usamljenik – a i njegov naduvani osećaj sopstvene važnosti je tipična narcisoidna osobina. Međutim, nema kriminalni dosije, pa čak ni opomenu kao maloletnik. Nismo otkrili da ima bilo kakvu tajnu. Ako izuzmemo posredne dokaze, ne postoji ništa što bi ga povezalo sa ubistvima.” „Posredni dokazi meni izgledaju prilično ozbiljno”, rekoh. U automobilu je bilo suviše mračno da bi joj se videlo crvenilo na licu, ali bio sam siguran da ga ima. „Samo ako verujete da je namerno inkriminisao sebe tako što nas je usmerio prema pogrebnom zavodu. To ne bi bilo prvi put, ali izgleda da se njegova priča o unajmljenom privremenom radniku ispostavila kao tačna. Našli smo još jednog bivšeg radnika koji tvrdi da se seća Dvajta Čembersa. Sve više se čini da bi taj Čembers ipak mogao biti pravi osumnjičeni.” „Zašto onda uhapsiti Jorka?” „Zato što bi nam njegovo pritvaranje zbog ugrožavanja životne sredine dalo više vremena da ga ispitamo.” Jakobsenova je odavala utisak da joj je nelagodno. „Takođe, mislilo se da postoje izvesne... prednosti u beskompromisnom pristupu.” A bilo kakvo hapšenje je bolje od nikakvog. Politika i odnosi sa javnošću su svuda isti.
Samo što Jork nije čekao da ga uhapse. Kada su tog popodneva agenti Istražnog biroa Tenesija došli da ga pokupe, nije mu bilo traga ni na groblju, ni kod kuće. Automobil mu nije bio tu, a kada su agenti provalili u kuću, otkrili su znake da se spakovao na brzinu. Pronašli su i ljudske ostatke. „Otkrili bismo ih i ranije da nije bilo greške u papirologiji”, priznala je Jakobsenova. „Prvobitni nalog je pokrivao pogrebni zavod i okolinu, ali ne i Jorkovu privatnu kuću.” „Jesu li ostaci skorašnji?”, upitah. „Mislimo da nisu. Ali Den bi više voleo da vidite sami.” To me je zaprepastilo više i od Jorkovog nestanka. Pola nisam mogao da dobijem. Sem je imala tešku noć. Mislili su da će joj početi trudovi, i mada se pokazalo da je to bila lažna uzbuna, on nije bio spreman da je ostavi samu. Zato je rekao Gardner u da pozove mene. Kada sam ga pozvao, Pol je zvučao iznureno. Nisam sumnjao u Jakobsenovu, ali morao sam da razgovaram sa njim pre nego što odem tamo. „Rekao sam Gardneru da ću to pogledati rano ujutro, ali i da pita tebe ako hoće da sazna jedno mišljenje već večeras. Nadam se da ne zameraš”, kazao je. Rekao sam mu da ne zameram, da sam samo iznenađen što je Gardner to prihvatio. Suvo se nasmejao. „Nije imao mnogo izbora.” Očigledno nije oprostio Gardneru što je podržao Hiksa protiv Toma. Pol je bio preveliki profesionalac da bi dozvolio da istraga trpi zbog njegovih ličnih osećanja, ali mu to nije smetalo da malo pokaže zube. Pitao sam se kako se Gardner oseća povodom toga. Jakobsenova se nije zadržavala u Stipl Hilu. Pošto me je dovezla, otišla je da proveri kako napreduju forenzičari sa javnom govornicom. Mene su poslali u kombi da se presvučem, a onda sam krenuo ka kući. Gardner je stajao ispred ulaznih vrata i razgovarao sa sedokosom ženom u belom radnom odelu. Na sebi je imao navlake za cipele i rukavice, i mada me je pogledao dok sam prilazio, nije prekinuo razgovor. Stao sam na kraju staze i čekao. Pošto je dao poslednje kratko uputstvo ženi u belom, Gardner se najzad okrenu ka meni. Nijedan od nas nije progovarao. Njegovo nezadovoljstvo je bilo gotovo opipljivo, ali šta god mislio, zadržao je to za sebe. Kratko mi je klimnuo glavom. „Na spratu je.” Kuća je bila naopako konstruisana, svojstveno svom stilu i dobu, tako da su spavaće sobe bile dole, a prostorije za dnevni boravak na prvom spratu. Nekada beli zidovi i tavanice bili su umrljani prljavo žutom bojom od višedecenijskog dima od cigareta, a ista patina oker boje, nalik masnoći, videla se i na vratima i
nameštaju. Ispod opšteg, nataloženog vonja ustajalog duvana, osećao se plesnivi miris starih tepiha i neopranih čaršava. Osećaj zapuštenosti i trošnosti pojačavao je pretres koji je bio u toku. Forenzičari su pažljivo pregledali fioke i plakare, i izvlačili krhotine Jorkovog života kako bi ih ispitali. Osećao sam njihove poglede na sebi dok smo se uspinjali stepeništem. Osećao sam iščekivanje, koje mi je bilo poznato sa drugih mesta zločina na kojima je došlo do značajnog otkrića, ali i neskrivenu radoznalost. Očigledno se pronela vest o mom ponovnom uspostavljenju. Gardner me je vodio uza stepenište u čijim su uglovima bili klobuci prašine. Ceo sprat je bio otvoren, tako što su spojeni kuhinja, trpezarija i prostorija za dnevni boravak. Većina nameštaja je izgledala verodostojno: razdeljene police i vitrine sa mat staklima kao da su uzete iz oglasa za domaćinstvo američkog sna iz 1950-tih godina. Međutim, nameštaj je bio mešavina iz kasnijih decenija. Zarđali frižider bučno je zujao u kuhinji, dok je imitacija lustera sa sijalicama u obliku sveća visila iznad izgrebanog trpezarijskog stola i stolica u prostoriji za obedovanje. Prepunjena kožna fotelja stajala je na sredini prostorije za dnevni boravak, napuklih jastučića zalepljenim trakom za izolaciju. Ispred nje se nalazio ogromni televizor sa ravnim ekranom, kao jedini noviji komad nameštaja koji sam video. Na spratu je bilo još zaposlenih forenzičara. Kuća je bila u potpunom neredu, mada je bilo teško reći koliko je to posledica pretrage, a koliko rezultat Jorkovih ličnih navika. Odeća je bila razbacana naokolo, a kutije sa drangulijama i starim časopisima izvađene iz plakara. Sudopera i pult za doručak nisu se videli ispod prljavog posuđa, a skoreni kartoni u kojoj se nosila hrana ležali su tamo gde ih je Jork spustio. Nekoliko članova ekipe za pretres prekinulo je posao i posmatralo kako me Gardner vodi kroz prostoriju. Prepoznao sam krupnog Džerija, koji je, četvoronoške, na podu preturao po fiokama izgrebanog kredenca. Pozdravi me digavši ruku u rukavici. „Zdravo, doco.” Vilice su mu se pomerale ispod maske dok je energično žvakao žvaku. „Lepo mesto, a? A trebalo bi da vidite njegovu zbirku filmova. Porno raj, sve alfabetski sređeno. Tip stvarno treba više da izlazi.” Gardner je otišao do niše pored sudopere. „Samo da svi ostanu na svom mestu kad završite.” Neki se tiho nasmejaše, mada nisam bio siguran da je reč o šali. „Ovuda.” U niši se nalazio duboki plakar, čija su otvorena vrata bila rasklimatana. Sadržaj je bio izvađen i rasturen okolo: kutije sa polomljenom grnčarijom, plastična kanta napukla sa strane, pokvareni usisivač. Jedan agent je klečao pored kartonske kutije sa starom fotografskom opremom: izlizanim refleksnim foto-aparatom, koji je očigledno video i bolje dane, starinskim blicom i svetlomerom, i starim fotografskim časopisima, izbledelih i savijenih listova.
Metar-dva dalje, izdvojena od ostale starudije, na prašnjavom linoleumu ležala je ulubljena tašna za spise. Poklopac joj je bio spušten, ali otvoren, kao da zbog veličine onoga što se nalazilo unutra ne može da legne ravno. Gardner ju je gledao bez želje da joj se iole približi. „Našli smo je u plakaru. Čim smo videli šta je unutra, ostavili smo je dok neko ne dođe da je pogleda.” Tašna je izgledala premala da bi u nju stalo ljudsko biće; barem ne odraslo, ali znao sam da to ništa ne znači. Pre mnogo godina bio sam pozvan da pregledam telo muškarca koje je bilo nabijeno u putnu torbu čak i manju od ove tašne. Ekstremiteti su mu bili savijeni unazad na sebe same, a kosti polomljene i zbijene u oblik koji nijedan živi čovek od gume ne bi mogao da postigne. Čučnuo sam pored nje. Smeđa koža bila je izgrebana i izlizana, ali bez buđi i mrlja koje bih očekivao da su unutra istruleli ostaci. To se poklapalo sa onim što je Jakobsenova rekla – da nisu skorašnji. „Mogu li da pogledam?”, upitao sam Gardnera. „Zbog toga ste ovde.” Zanemarivši zajedljivost u njegovom glasu, pružio sam ruku prema poklopcu, svestan da me svi gledaju dok sam ga otvarao. Tašna je bila puna kostiju. Jedan pogled bio je dovoljan da potvrdim da su ljudske. Unutra je bio ceo grudni koš naspram koga je stajala odvojena lobanja, čije je donja vilica i dalje stajala na svom mestu sa prepoznatljivim nacerenim osmehom. Gledajući to, zapitao sam se da li su nedavne reči Jakobsenove bile smišljene: Nismo otkrili da ima bilo kakav kostur u ormanu.5 E, pa sada su otkrili jedan. Kosti su imale istu boju duvana kao i zidovi, ali ovog puta nisam mislio da je dim od cigareta razlog za to. Bile su očišćene, bez ikakvih tragova mekog tkiva. Nagnuo sam se bliže i pomirisao, ali ništa nije zaudaralo osim plesnivog mirisa kože. Podigao sam rebro koje je stajalo na vrhu. Bilo je izvijeno kao mali luk. Na jednom ili dva mesta sam primetio kako se poluprovidne ljuspice gule sa površine, kao sićušna riblja krljušt. „Jeste li saznali nešto o Jorku?”, zapitah dok sam je pažljivo razgledao. „Još uvek ga tražimo.” „Mislite li da je otišao svojom voljom?”
5
Kostur u ormanu (eng. skeleton in the closet), znači postojanje neke tajne (pa je rečenica Jakobsenove prevedena “Nismo otkrili da ima bilo kakvu tajnu”), ali pisac je ovde iskoristio doslovno značenje te izreke.
„Ako me pitate da li je otet kao Irving, odgovor je ne. Irving nije uzeo automobil, niti spakovao prtljag pre nego što je nestao”, reče Gardner sažeto. ,,A sad, šta možete da mi kažete o tome?” Spustio sam rebro i izvadio lobanju. Kosti su škljocale gotovo melodično dok su se pomerale. „Ovo je žena”, odgovorih mu, okrećući lobanju u ruci. „Struktura kostiju je suviše nežna za muškarca. I nije umrla skoro.” „Kažite mi nešto što ne znam.” „Dobro”, prihvatio sam. „Za početak, nije ubijena.” Reagovao je kao da sam nagovestio da je zemlja ravna. „Šta?” „Ovo nije žrtva ubistva”, ponovio sam. „Pogledajte kako su kosti požutele. Ovo je staro; najmanje četrdeset ili pedeset godina. Možda i više. Vidite da je bila premazana nekim konzervansom, koji počinje da se guli. Prilično sam siguran da je to šelak6, koji se ne koristi već godinama. A pogledajte ovo...” Pokazao sam mu malu, pravilnu rupicu probušenu na temenu lobanje. „Tu se nalazila neka vrsta zakačaljke, preko koje je kostur mogao da se okači. Postoji mogućnost da je došao iz neke laboratorije ili pripadao nekom studentu medicine. Danas se uglavnom koriste plastični modeli, ali se povremeno može naići i na neki pravi.” „To je medicinski kostur?” Gardner se zagledao dole u kosti. „Šta, kog đavola, on radi ovde?” Vratio sam lobanju u tašnu. „Jork je rekao da je njegov otac osnovao Stipl Hil pedesetih godina. Možda je pripadao njemu. Nesumnjivo je dovoljno star.” „Prokletstvo.” Naduvao je obraze. „Ipak bih voleo da ga pogleda i Pol Ejveri.” „Kako hoćete.” Mislim da Gardner nije čak ni shvatio prizvuk potcenjivanja. Bacivši poslednji gadljiv pogled na tašnu, pošao je prema stepeništu. Zatvorio sam njen poklopac i krenuo za njim. „Ćao, doco”, reče Džeri, žvaćući i dalje. „Još jedan protraćen izlazak, a?” Prolazeći pored kredenca, zastao sam da pogledam zbijene porodične fotografije u ramovima, vizuelnu istoriju Jorkovog života. Bila je to mešavina poziranih fotografija i prazničnih snimaka, čije su nekada svetle letnje boje bile isprane i izbledele. Na većini se nalazio Jork: kao nacereni dečak u kratkim pantalonama na čamcu, ali i kao neraspoloženi pubertetlija. Starija žena prijatne spoljašnjosti, za koju se po izgledu moglo reći da mu je majka, bila je sa njim na većini fotografija. Ponegde je sa njima bio i visoki preplanuli muškarac sa poslovnim osmehom, za koga sam pretpostavio da je Jorkov otac. Nije ga bilo na mnogo fotografija, pa sam pretpostavio da ih je većinu snimio sam. 6
Šelak, lak na bazi prirodne smole, i prvi koji se pojavio na tržištu.
Međutim, na kasnijim fotografijama bila je isključivo Jorkova majka, postepeno sve pogrbljenija i mršavija kopija sebe iz mlađih dana. Na poslednjoj fotografiji je pozirala pored jezera sa mlađom verzijom svog sina, krhka i seda, ali i dalje sa osmehom. To je bila poslednja. Sustigao sam Gardnera u dnu stepeništa. Do tada nije pomenuo telefonski poziv koji je Tom primio prethodne večeri. Nisam bio siguran da li misli kako to nije važno, ili jednostavno ne želi da prizna da sam ja možda učinio nešto korisno. Ali nisam nameravao da odem, a da to ne pomenem. „Da li vam je Jakobsenova rekla za telefonsku govornicu?”, upitao sam dok smo išli hodnikom. „Rekla mi je. Istražujemo to.” „Šta je sa Tomom? Ako je poziv trebalo da ga izmami napolje, možda je još uvek u opasnosti.” „Cenim što ste to naglasili”, reče on, hladnim i zajedljivim tonom. „Imaću to na umu.” Dozlogrdilo mi je. Bilo je kasno, a ja sam bio umoran. Stao sam u hodniku. „Slušajte, ne znam šta vas muči, ali sami ste tražili da dođem ovamo. Da li bi vas ubilo ako biste bili bar uljudni?” Gardner se okrenu i stade ispred mene, a lice mu se smrkavalo. „Tražio sam da dođete zato što nisam imao prokletog izbora. U ovu istragu vas nisam uveo ja, nego Tom. I izvinjavam se ako vam se ne sviđa moje ponašanje, ali ako niste primetili pokušavam da uhvatim serijskog ubicu!” „Pa, to nisam ja!”, planuo sam. Preteće smo gledali jedan u drugog. Stajali smo kod ulaznih vrata, kroz koja sam video kako je nekoliko agenata zastalo da nas pogleda. Trenutak kasnije, Gardner duboko udahnu i zagleda se u pod. Izgledalo je da se uz primetan napor savladava. „Za vašu informaciju, odmah sam odredio posebno obezbeđenje za Toma”, reče mi strogo kontrolisanim glasom. „Isključivo kao predostrožnost. Čak i ako ste u pravu za telefonski poziv, sumnjam da će onaj ko ga je uputio išta pokušati dok je Tom u bolničkom krevetu. Ali nisam hteo ništa da rizikujem.” To nije bilo baš izvinjenje, ali me je zadovoljilo. Najvažnije je bilo da je Tom bezbedan. „Hvala vam”, kazao sam. „Molim lepo.” Nisam mogao da prosudim da li se šali ili ne. ,,A sada, ako je to sve, dr Hanteru, pobrinuću se da vas vrate u vaš hotel.” Krenuo sam da izađem, ali nisam stigao ni do stepeništa ispred ulaza kada je neko pozvao Gardnera iz kuće. „Gospodine? Trebalo bi ovo da vidite.”
Jedan forenzičar, čije je radno odelo bilo umazano uljem i prašinom, pojavio se na vratima nešto dalje niz hodnik. Gardner me pogleda i znao sam šta je pomislio. „Nemojte još ići.” Otišao je tamo i ušao kroz vrata. Malo sam oklevao, pa pošao za njim. Nisam imao nameru da stojim kao školarac ispred direktorove kancelarije dok Gardner ne odluči da li sam mu potreban ili nisam. To je bio unutrašnji ulaz u garažu. U vazduhu se osećao miris ulja i vlage. Sa tavanice je svetlela jedna gola sijalica, čiji je slab sjaj bio potpomognut bleštavom svetlošću reflektora. Unutra je vladao nered kao i u ostalim delovima kuće, ulegnute kartonske kutije, plesniva oprema za logorovanje i zarđali baštenski alat okruživali su čistinu na kojoj je stajao Jorkov automobil. Gardner i agent ekipe za uviđaj stajali su pored starog ormana za kartoteku. Jedna od fioka bila je izvučena. „...na dnu ispod starih časopisa”, govorio je agent. „Isprva sam pomislio da su to samo fotografije dok nisam bolje pogledao.” Gardner je zurio dole u njih. „Isuse Hriste.” Zvučao je zaprepašćeno. Drugi agent je rekao još nešto, ali nisam obraćao pažnju. Tada sam već i sam video šta su pronašli. Bila je to tanka kutija veličine papira za pisanje, kakva se koristi za foto-papir. Bila je otvorena, a agent je raširio nekoliko fotografija koje je našao unutra. Sve su bile crno-beli portreti muških i ženskih lica u krupnom planu, od brade do čela. Bili su uveličani gotovo do prirodne veličine, a savršen fokus je uhvatio svaku crtu, svaku poru i manu u izoštrenim pojedinostima; delić sekunde sačuvan u nepomućenoj jasnoći. Svako lice bilo je izobličeno i tamno, a izrazi su im na prvi pogled bili gotovo komični, kao da je svako od njih bio uhvaćen u trenutku kijanja. Ali samo dok im ne vidite oči. Tada ste shvatali da u tome nema ama baš ničega komičnog. Od početka smo sumnjali da žrtava ima više od onih za koje znamo. Ovo je to potvrđivalo. Jorku nije bilo dovoljno da ih muči do smrti. Nego ih je i fotografisao dok umiru. Gardner kao da je tek tada shvatio da sam i ja tamo. Pogledao me je oštro, ali nije izrekao prekor koji sam napola očekivao. Mislim da je i sam bio još uvek zaprepašćen. „Možete sada da idete, dr Hanteru.” Kada sam se presvukao, jedan ćutljivi agent Istražnog biroa me je odvezao natrag u hotel, ali grimase onih lica su me i dalje opsedale dok smo se vozili mračnim ulicama. Delovale su uznemirujuće na nivou koji je teško objasniti. Ne samo zbog onoga što se na njima videlo. Tokom života sam se mnogo puta susretao sa smrću. Radio sam na slučajevima u kojima su ubice uzimale trofeje sa svojih
žrtava: uvojak kose ili neko parče tkanine sa odeće, nastrane uspomene na živote koje su oduzeli. Ali ovo je bilo drugačije. Jork nije bio sumanuti ubica, izgubljen u vrelini neke izopačene strasti. Sve vreme nas je vukao za nos, od početka manipulišući istragom. Čak i njegov odlazak bio je savršeno vremenski usklađen. A ni fotografije nisu bile uobičajeni trofeji. Napravljene su sa pažnjom i veštinom koje su govorile o smišljenoj, bezosećajnoj hladnokrvnosti. O kontroli. Zbog toga su bile još strašnije. Kada sam se vratio u sobu, nije mi bilo potrebno još jedno tuširanje, ali sam ipak otišao pod tuš. Odlazak u Jorkovu kuću ostavio mi je osećaj prljavštine koji se zavukao ispod kože. Simbolično ili ne, vruća voda je zaista pomogla, pa sam zaspao gotovo istog trenutka nakon što sam isključio svetlo. Probudio sam se nekoliko minuta pre šest sati zbog upornog zujanja. Još uvek u polusnu, počeo sam rukom da tražim budilnik, dok nisam shvatio da zvuk dopire iz mog telefona. „Da?”, promrmljao sam, još uvek nedovoljno razbuđen. Poslednji tragovi sna su nestali kad sam začuo Polov glas. „Imam loše vesti, Dejvide”, rekao je. „Tom je sinoć umro.”
Dobro si presekao. Znao si da neće dugo proći pre nego što agenti Istražnog biroa stignu do kuće, ali napustio si je u pravom trenutku. Prerano i veći deo udara otišao bi u prazno. Prekasno i... Pa, to bi sve pokvarilo. Šteta je što nisi imao više vremena. Mrziš kada si primoran da žuriš, ali nisi to mogao da izbegneš. Uvek si znao da će doći do toga. Pogrebni zavod je poslužio svojoj svrsi. Sve si to unapred zamislio; šta treba da uzmeš, a šta da ostaviš. Bilo je potrebno dobro prosuđivanje i dosta samodiscipline. Ali to je u redu. Neke žrtve moraju da se podnesu. Sada si skoro spreman za sledeći nivo. Treba samo da budeš strpljiv. Nije ostalo još mnogo. Samo još jedan posao kako bi se složile poslednje kockice i čekanju je kraj. Priznaješ da ponekad izgubiš nerve, ali to je dobro. Ne možeš sebi dozvoliti da budeš samozadovoljan. Kada se ukaže prilika, moraćeš da budeš spreman i iskoristiš je. Ne smeš da propuštaš takve prilike. Znaš to bolje nego iko. Život je prekratak.
17
Na kraju, sve predostrožnosti za Tomovu bezbednost pokazale uzaludnim. Lekari i medicinsko osoblje na odeljenju intenzivne nege bili su upozoreni na potrebu za dodatnom pažnjom, iako im nije dato objašnjenje zbog čega a u hodniku ispred njegove sobe postavljen je jedan agent Istražnog biroa Tenesija. Niko nije mogao da priđe Tomu bez njihovog znanja, a čak i da jeste, Meri je sve vreme bila pored njega. Uprkos svemu tome srce je prestalo da mu kuca minut-dva posle četiri sata tog jutra. Lekari su pokušali da ga povrate, ali njegovo srce je uporno odbijalo da opet proradi. Tvrdoglav do kraja.Ta misao mi je besciljno kružila kroz glavu, odbijajući da se smiri. Osećao sam otupelost, još uvek nesposoban da shvatim šta se dogodilo. Posle razgovora sa Polom, pozvao sam Meri i izgogovorio uobičajene, beskorisne reči. Zatim sam seo na krevet, ne znajući šta da radim. Pokušao sam da ubedim sebe kako je Tom barem umro mirno, sa svojom ženom pored kreveta, i da je na kraju pošteđen mučenja kojem je podvrgnut Irving. Ipak, to je bila slaba uteha. Jork ga možda nije ubio svojim rukama, ali Tom je ipak bio žrtva. Bolestan ili ne, imao je pravo da proživi ostatak svog života u miru, bez obzira na to koliko trajalo. On mu je to oduzeo. U mislima sam ugledao sliku Jorkovog lica, koje je zračilo lažnom poniznošću dok je žustro tresao Tomovu ruku onog jutra na Stipl Hilu. Dr Liberman, čast mi je što sam vas upoznao... Čuo sam mnogo toga lepog o vašem radu i, naravno, o vašoj ustanovi. Služi na čast Tenesiju. Verovatno nam se još tada smejao; znajući svoje namere i skrivajući svoju veću krivicu iza vidljivih sitnih prekršaja na groblju. Ne sećam se da sam ikoga toliko mrzeo kao Jorka u tom trenutku. Jadikovanje u hotelskoj sobi nije moglo vratiti Toma, niti pomoći da bude uhvaćen njegov ubica. Istuširao sam se i obukao, pa pošao u mrtvačnicu. Bilo je još rano kada sam stigao. Koraci su mi odjekivali dok sam išao pustim hodnikom. Mrtvačnica je hladna, a popločane površine pojačavaju osećaj usamljenosti. Bilo bi mi drago da vidim poznato lice, ali Pol mi je rekao da prvo mora da prisustvuje još nekim sastancima, a sumnjao sam i da bi Samer bila u stanju da pomogne kada bude čula vest. Ali barem je Kajl bio tamo. Gurao je kolica kroz hodnik kada sam izašao iz svlačionice i pozdravio me sa uobičajenom poletnošću.
„Zdravo, dr Hanter. Uskoro moram da pomognem na jednoj obdukciji, ali ako vam posle toga bude potrebna pomoć, samo mi javite.” „Hvala ti, hoću.” Još uvek je stajao. „Hm, hoće li Samer doći kasnije?” „Ne znam, Kajle.” ,,Oh, dobro.” Klimnuo je, pokušavši da sakrije razočaranje. „Kako je dr Liberman?” Pretpostavio sam da je još prerano da bi se vest proširila, ali nadao sam se da me neće to pitati. Nisam želeo da budem onaj koji će je doneti. „Umro je noćas.” Kajlovo lice se natmuri. „Mrtav je? Žao mi je, nisam znao...” „Nisi ni mogao da znaš.” Video sam da razmišlja šta bi rekao. „Bio je dobar čovek.” „Jeste”, složio sam se. Bilo je i gorih epitafa. Nastojao sam da ispraznim um dok sam išao prema sali za obdukcije, želeći da se usredsredim na ono što treba da radim. Ali to je bilo nemoguće u okolini koju sam toliko vezivao za Toma. Prolazeći pored sale u kojoj je radio, zastao sam, pa ušao. Bila je ista kao i prethodnog dana. Kostur Terija Lumisa još uvek je ležao na aluminijumskom stolu, sada skoro sasvim sastavljen. Sala je izgledala kao bilo koja druga, bez i najmanjeg traga Tomovog prisustva. Hteo sam da izađem, ali tada ugledah CD plejer koji je još uvek stajao na polici pored uredno složene gomile džez albuma. Tada sam najzad shvatio. Tom je mrtav. Stajao sam tamo izvesno vreme, upijajući tu nepromenljivu činjenicu. Zatim sam izašao, pustio vrata sa tegom da se zatvore i krenuo niz hodnik prema sali za obdukciju, u kojoj su čekale kosti sitnog lopova. Ponovno sastavljanje i pregled kostura Noe Harpera trebalo je dosad da bude gotovo. Za odlaganje niko nije bio kriv, ali posao je poveren meni, pa sam se osećao odgovornim što se to odužilo. Sada sam bio odlučan da ga završim, makar radio cele noći. Pored toga, dobro mi je došlo da skrenem misli. Lobanja i veće kosti ruku i nogu bile su postavljene na sto približno svom anatomskom položaju, ali ostatak je bio samo grubo izdvojen. Nameravao sam da sada sastavim kičmeni stub, što je verovatno predstavljalo najsloženiji deo postupka. Kičma je u suštini višedelna futrola koja štiti žicu nerava u svom središtu. To je savršen primer genijalnosti prirode i čudo biološkog inženjeringa. Ali u tom trenutku nisam bio raspoložen da se divim tome. Počeo sam sa vratnim pršljenovima i nastavio pažljivo da uklapam nepravilne zglavke jedan uz
drugi. Nisam daleko odmakao. Pršljenovi koji sačinjavaju vrat manji su od grudnih i lumbalnih pršljenova. Ima ih sedam i svaki se savršenim lastinim repom uklapa u one iznad i ispod sebe. Prvih pet sam uklopio prilično lako, ali kada sam potražio šesti, nisam mogao da ga nađem. Hajde, Hanteru, usredsredi se. Razdražen, opet sam pregledao preostale pršljenove, ali jedini pršljen koji sam našao imao je drugačiji oblik i veličinu. Očigledno nije bio šesti, nego sedmi. Jedan je nedostajao. To je bilo nemoguće. Iako u poodmaklom stadijumu raspadanja; telo Noe Harpera bilo je potpuno nedirnuto kada smo ga iskopali. Da je neki od njegovih kičmenih pršljenova nedostajao, sigurno bismo to primetili. Pa gde je onda? Sa čudnim osećajem sigurnosti, pošao sam do mikroskopa na radnom stolu. Nisam se iznenadio kada sam ispod okulara ugledao mali, beli predmet. Trebalo je ranije da shvatim. Pitao sam se šta je Tom radio ovde kada je doživeo srčani udar. Sada sam znao. Kada sam pogledao kroz okular, slika je bila zamućena. Podešavao sam fokus dok nisam ugledao pršljen. Bio je delikatno ožljebljen i izbočen kao koral, a njegova porozna površina izgledala je rupičasto pod uvećanjem. Napukline u kosti bile su duboke. Uspravio sam se i uzeo to parče kosti. Pukotine su bile gotovo nevidljive golim okom. Bilo ih je dve: po jedna na svakoj lamini, tananim koštanim mostovima koji povezuju glavni deo pršljena sa njegovim krhkijim nervnim lukom. Neobično bistrog uma, spustio sam pršljen i pošao hodnikom natrag do sale za obdukcije u kojoj je radio Tom. Krenuo sam pravo do kostura Terija Lumisa, uzeo šesti vratni pršljen sa stola za ispitivanje i podigao ga na svetlo. Pukotine su bile još neprimetnije nego na lamini koju sam maločas pregledao. Ali bile su potpuno iste. Znači, to je to. Nisam osećao zadovoljstvo, već samo neočekivanu tugu. To je bilo Tomovo otkriće, a ne moje. Izvadio sam telefon i pozvao Pola. „Znam kako su ubijeni.”
„Dakle, zasigurno je zadavljenje.” Pol je ravnodušno gledao pršljen koji je držao. Bili smo u Tomovoj sali za obdukcije. Već sam mu pokazao napukline na šestom vratnom pršljenu Noe Harpera pre nego što sam ga uveo ovamo da vidi istovetne napukline na pršljenu Terija Lumisa. „Ne znam nijedan drugi način na koji bi se dobile tako precizne pukotine”, rekao sam. Udarac u potiljak je mogao da slomi pršljen, ali povreda bi morala da bude mnogo obimnija. A mogućnost da povreda od običnog udarca izazove gotovo
istovetne povrede dveju različitih žrtava je premala da bi bila razmatrana. Ne, ove pukotine su bile posledica nečega usredsređenijeg, kontrolisanijeg. Ta reč mi je zaista pristajala uz Jorka. „Sada bar zasigurno znamo odakle Lumisu i Harperu ružičasti zubi”, složio se Pol. ,,A to objašnjava i šta je Tom radio u drugoj sali. Primetio je napukline Lumisovog pršljena i otišao da vidi ima li ih i Harper. Slažeš li se sa tim?” „Uglavnom. A onda ga je Jork pozvao, dok je on to gledao pod mikroskopom.” Činilo mi se da je u tome bilo nekakve ironije, mada nisam bio siguran kakve. Pol pažljivo spusti kost. „Gospode, to je da zaplačeš.” Zvučao je iscrpljeno, a tako je i izgledao. Tomova smrt ga je duboko pogodila, a lažna uzbuna sa Sem prethodne noći nije mu pomogla. Prekinuo je sastanak osoblja kada sam ga pozvao, a čim je ušao na njemu se video umor usled nekoliko napornih dana. Bore oko očiju su mu se produbile, a mestimično su se videle i mrlje plavo-crnih čekinja na njegovoj bradi, jer se obrijao na brzinu. Pokušao je da uguši zevanje. „Izvini.” „Hoćeš li kafu?”, upitah ga. „Kasnije.” Uložio je napor da se sabere. „Šta je sa pršljenovima ostataka iz šume? Jesi li proverio i njih?” „Dok sam te čekao. Dva nedostaju, ali ostali su u redu. Uključujući i šesti.” To nije bilo iznenađenje. Vilis Dekster je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Nije bio ubijen kao Noa Harper i Teri Lumis. „Znači, tragamo za stabilnim pritiskom primenjenim na vratove obeju žrtava, dovoljno snažnim da slomi laminu, a ne prekine podjezičnu kost.” Pol diže ruke i zagleda se u njih. „Možeš li da se setiš kolike su bile Jorkove ruke?” „Nedovoljno velike da učine ovo.” U vezi sa Jorkovim rukama sećao sam se samo njegovih prstiju žutih od nikotina. Ali i Lumis i Harper su bili odrasli ljudi; bilo je potrebno nešto sa ogromnim rasponom da bi im se obuhvatili vratovi i polomili pršljenovi. A to bi najverovatnije slomilo i podjezičnu kost. „Verovatnije se radi o nekoj vrsti poveske ili garote7, nego o davljenju rukama”, kaza Pol. „Šta god da je upotrebio, morao im je to pričvrstiti oko vratova baš na istom mestu, da bi svaki put izazvao isto oštećenje na istom pršljenu. Međutim, teško je reći šta je to bilo.” „Tom je znao šta je u pitanju.” Pogleda me iznenađeno. „Zaista?”
7
Garota, srednjovekovna sprava za vršenje egzekucija davljenjem. Najviše je primenjivana tokom inkvizicije, a služila je za sporo davljenje osuđenika uvrtanjem zateznog zavrtnja, koji bi zatezao omču istovremeno prodirući u kičmenu moždinu. (Prim, prev.)
„Sećaš li se šta je rekao Meri kad su ga odvezli u bolnicu? Špansko. U tom času nismo znali na šta je mislio.” Polu je zbog umora trebao još jedan trenutak da to poveže. „Špansko motovilo. Hriste, trebalo je da shvatim.” Kao i ja. Marama ili neka čvrsta tkanina se obavije oko ekstremiteta koji krvari, pa se ispod nje gurne neki štap i uvrne8. To je špansko motovilo. U suštini, to je nešto više od improvizovane poveske koja može da se steže i popušta po volji, jednostavna sprava koja je spasila bezbroj života. Ali ne na način kako ju je Jork koristio. Setio sam se fotografija koje su agenti Istražnog biroa pronašli u Jorkovoj garaži. Izrazi žrtava u agoniji, njihova tamna i naduvena lica; oblivena krvlju jer je Jork sve više stezao povesku, polako gušeći život u njima. I fotografisao ih dok se to dešavalo. Odagnao sam te slike iz misli. „Jork možda nije ni shvatao da ostavlja vidne dokaze. Nije mogao da zna da su lamine polomljene. A čak i da je primetio ružičaste zube, oni su prilično nepoznat fenomen. Možda nije shvatio njihovo značenje.” „To nas opet vraća na krv u kolibi”, reče Pol. „Lumis je bio zadavljen, pa nije moguće da je sva krv bila njegova. Čija je onda, dodavola?” „Verovatno još jedna od Jorkovih igara”, odgovorih. „Analiza DNK će nam naposletku reći, ali imam ideju kako da ne čekamo toliko dugo.” Pol umorno sleže ramenima. „Razgovarao sam danas sa Gardnerom. Nije hteo odmah da prizna, ali jasno je da su tvoju pretpostavku o Tomu shvatili ozbiljno. Suština je u tome da ne mogu odbaciti mogućnost da će Jork sada, kada je upropastio priliku sa njim, pokušati da dođe do nekog drugog iz istražne ekipe.” Verovatno je to trebalo da mi padne na pamet, ali ipak nije. Bio sam suviše zaokupljen onim što se dešava Tomu da bih ispratio tu ideju do njenog razložnog zaključka. ,,I šta će Gardner da uradi?” „Ne može mnogo toga osim da upozori ljude da budu oprezni”, reče Pol. „Ne može svima da pruži neprestanu zaštitu, a čak i kad bi hteo, nema dovoljno ljudi za to.” „Smatram sebe upozorenim.” Osmehnuo se, ali bez mnogo humora. „Postaje sve bolje i bolje, zar ne? Ovo istraživačko putovanje ti se pretvorilo u jedno pakleno iskustvo.” Bilo je tako, ali ipak mi je bilo drago što sam došao. Ne bih propustio priliku da radim sa Tomom, bez obzira na sve. „Jesi li zabrinut?”, upitah. 8
Esmarhova poveska. (Prim, prev.)
Polove čekinje su šušnule kada je prešao rukom preko lica. „Možda malo. Jork je ranije imao prednost iznenađenja, ali sada ju je izgubio. Ne kažem da neću biti oprezan, ali neću se stalno osvrtati preko ramena da me neki ludak ne bi zaskočio.” „Posle izvesnog vremena se navikneš”, rekoh. Iznenađeno me je pogledao, pa prasnuo u smeh. „Da, verujem da je tako.” Uozbiljio se. „Slušaj, Dejvide, ako želiš da se povučeš, niko te neće kriviti. Ovo nije tvoj problem.” Znao sam da su mu namere dobre, ali to podsećanje je ipak delovalo kao šamar. „Možda i nije, ali osećam se kao da jeste.” Pol klimnu glavom, pa pogleda na sat i napravi grimasu. „Izvini, ali moram da idem. Imam još jedan prokleti sastanak sa osobljem. Situacija će se srediti za dandva, ali sada moram da budem na po dva mesta odjednom.” Kada su se vrata zatvorila za njim, tišina u sali za obdukcije kao da me je pritisla. Spustio sam pogled na delimično sastavljen kostur koji je ležao na stolu za obdukcije i pomislio na Toma. Razbistrivši um, opet sam prionuo na posao.
Radio sam duže nego što sam nameravao. Delimično zato što sam vhteo da nadoknadim izgubljeno vreme, ali i zato što nisam želeo da se vratim u hotel i provedem veče sam. Dok god sam bio zauzet, mogao sam još malo da odlažem suočavanje sa činjenicom da je Tom mrtav. Ali nije me mučilo samo to. Snažna teskoba koju sam osećao posle Polove posete uporno je odbijala da oslabi. Čula su mi bila prilično izoštrena. Hemijski miris mrtvačnice bio je prožet nekim neodređenim biološkim zadahom, koji je blago zaudarao na mesarsku ploču. Pod jarkim svetlom, bele pločice i metalne površine sijale su hladnim sjajem. Međutim, najviše sam bio svestan tišine. Postojali su udaljeni šum generatora, koji se više osećao nego što se čuo, i neprestano kapanje iz slavine. Ali osim toga, ništa. Obično nisam primećivao tišinu. Sada sam je osećao svuda oko sebe. Naravno, dobro sam znao šta je u pitanju. Dok Pol to nije pomenuo, nisam ni pomislio na mogućnost da Jork krene na nekog drugog člana istražiteljske ekipe. Brinuo sam samo zbog Toma, pa čak i posle onoga što se dogodilo Irvingu, nerazborito sam pretpostavljao da je samo on bio u opasnosti. Ipak, bilo je naivno misliti da će se Jork zaustaviti posle njegove smrti. Samo je promenio svoje prioritete i nastavio dalje. Pol do sada zapravo i nije bio uključen u istragu, ali bilo je mnogo drugih koji bi mogli da zadovolje Jorkovu očiglednu potrebu za žrtvama koje su istaknute ličnosti. Nisam bio dovoljno uobražen da smatram sebe jednom od njih. Uprkos
tome, po prvi put posle nekoliko dana uhvatio sam sebe kako se češem po stomaku i opipavam ožiljak ispod tampona od vate. Prošlo je deset sati kada sam završio. Kosti Noe Harpera nisu otkrile ništa novo, ali nisam to ni očekivao. Slomljeni vratni pršljen rekao je dovoljno. Presvukao sam se i pošao glavnim hodnikom mrtvačnice. Činilo mi se da sam potpuno sam u njoj. Nije bilo ni traga Kajlu, ali on je ionako davno trebalo da završi smenu. Jedna od fluorescentnih cevi nije radila, pa je u hodniku vladao polumrak. Ispred sebe sam video tanki zrak svetlosti kako se probija ispod vrata jedne od kancelarija. Dok sam prolazio pored nje, odande se začuo glas. „Ko je tamo?” Odmah sam prepoznao to zlovoljno gunđanje. Znao sam da bi najpametnije bilo da nastavim svojim putem. Ništa što bih rekao ne bi promenilo ono što se dogodilo; ne bi vratilo Toma. Pusti to. Nije vredno. Otvorio sam vrata i ušao. Hiks, koji je sedeo za stolom, zastao je pri zatvaranju fioke. Sada sam ga prvi put video posle onog ispada na groblju. Jedan trenutak obojica smo ćutali. Lampa je bacala mali krug svetlosti na sto, ostavljajući ostatak kancelarije u senci. Patolog me je mrzovoljno gledao sa suprotnog kraja prostorije. „Mislio sam da je posluga”, promrmlja on. Na stolu ispred njega sam video polupraznu čašicu tamne tečnosti i pretpostavio da sam ušao u trenutku kada je sklanjao bocu. Ušao sam s namerom da Hiksu kažem šta mislim o njemu, ali dok sam ga gledao zavaljenog za stolom, izgubio sam želju za sukobljavanjem. Okrenuo sam se da pođem. „Čekajte.” Patolog je pomerao usta, kao da pokušava da izrekne nepoznate reči pre nego što je progovorio. „Žao mi je zbog Libermana.” Zagledao se u podmetač za pisanje, prelazeći debelim kažiprstom po nekoj apstraktnoj šari na njemu. Primetio sam da mu je bež odelo izgužvano i prljavo, i shvatio da ga je nosio svaki put kad sam ga video. „Bio je dobar čovek. Nismo se uvek slagali, ali bio je dobar čovek.” Ništa nisam rekao. Ako je pokušavao da umiri grižu savesti, nisam hteo da mu pomognem u tome. Ali izgleda da to nije ni očekivao od mene. Digao je čašicu i smrknuto se zagledao u nju. „Radim ovaj posao preko trideset godina i znate li šta je najgore u njemu? Svaki put kada se to dogodi nekome koga znate, uvek vas vraški iznenadi.” Stisnuo je usne, kao da se čudi nad tom činjenicom. Potom je digao čašicu do usta i ispio je. Spustio je ruku – malo zastenjavši – otvorio fioku i izvadio gotovo punu bocu burbona. U jednom užasnom trenutku pomislio sam da će mi ponuditi
piće i predložiti neku neukusnu zdravicu za Tomovu dušu. Međutim, samo je napunio svoju čašicu i vratio flašu u fioku. Stajao sam tamo, čekajući da čujem šta će još reći, ali on se zagledao u prazno kao da je zaboravio da sam tu ili poželeo da nisam. Kakav god ga je poriv naterao da progovori, čini se da ga više nije bilo. Ostavio sam ga sa čašicom. Taj susret me je uznemirio. Dotadašnji crno-beli pogled na Hiksa koji mi je odgovarao, sada je bio narušen. Pitao sam se koliko je još puta noću sedeo sam u toj maloj kancelariji, usamljenik čiji je život bio prazan ako se izuzme taj posao. Bila je to uznemiravajuća pomisao. Kada sam izašao iz mrtvačnice i pošao prema svom automobilu, osetio sam jak bol ispod grudne kosti zbog gubitka Toma. Noć je bila hladnija nego obično, a vlažna svežina je podsećala da je zima tek nedavno prošla. Moji koraci su odjekivali između zgrada utonulih u tminu. Bolnice nikada nisu sasvim puste, ali kada prođe vreme poseta mogu izgledati vrlo samotno. A mrtvačnice su uvek smeštene daleko od očiju prolaznika. Parking nije bio daleko, a automobil sam ostavio na otvorenom, u njegovom dobro osvetljenom središtu. Ali Gardnerovo upozorenje mi je prolazilo kroz glavu dok sam išao prema njima. Ono što je po danu delovalo sasvim bezbedno, sada je dobilo potpuno drugačiji izgled. Vrata su bila senoviti otvori, a sunčevim zracima obasjani travnjaci kojima sam se divio, sada su bili polja obavijena mrakom. Išao sam pravilnim, ravnomernim koracima, odbijajući da podlegnem nagonskoj želji da požurim, ali bilo mi je drago kada sam stigao do automobila. Izvadio sam ključeve i otključao ih, iako im još nisam sasvim prišao. Počeo sam da otvaram vrata, a onda sam primetio da nešto stoji na vetrobranskom staklu. Ispod jednog brisača bila je stavljena kožna rukavica, sa prstima raširenim na staklu. Neko ju je verovatno našao na tlu i stavio tu da je vidi njen vlasnik, pomislio sam i krenuo da je sklonim. Glas iz podsvesti je pokušao da me upozori kako sada nije godišnje doba za rukavice, ali dotad sam je već dodirnuo. Bila je hladna i masna, i odveć pretanka u odnosu na svaku kožu. Trgao sam ruku i hitro se okrenuo. Mračni parking mi se rugao, bešuman i prazan. Dok mi je srce tuklo, ponovo sam se okrenuo ka predmetu. Nisam ga opet dotakao. Sada sam znao da to nije bila rukavica, niti životinjska koža. Bila je to ljudska koža.
18
Gardner je posmatrao kako agent za uviđaj diže brisač i pincetom pažljivo uzima parče kože. On i Jakobsenova su stigli pre dvadeset minuta u pratnji velikog kombija, koji je bio mobilna laboratorija za mesta zločina Istražnog biroa Tenesija. Oko automobila su postavljena svetla, a ceo taj deo parkinga bio je ograđen policijskom trakom. „Niste trebali da je dotaknete”, reče Gardner, ne prvi put. „Da sam shvatio šta je to, i ne bih.” U glasu mi se verovatno osećala razdraženost. Jakobsenova, koja je stajala pored Gardnera, skloni pogled sa ekipe za uviđaj koja je tražila otiske prstiju na automobilu. Pogledala me je pomalo zabrinuto – ponovo s vidljivom borom između obrva – ali ništa nije rekla. I Gardner je ućutao. Sa sobom je doneo veliki koverat, ali do sada nije pominjao šta bi moglo biti u njemu. Bezizražajno je gledao kako forenzičar pažljivo spušta parče kože u kesu za dokaze. Ovo je bila različita ekipa od one koju sam ranije video. Pitao sam se da li su oni na nekom drugom poslu ili su samo dobili slobodnu noć. To nije bilo važno, ali bilo mi je lakše da razmišljam o tome nego šta bi mogao da znači ovaj novi razvoj situacije. Pažljivo držeći kesu rukom u rukavici, agent ju je doneo do nas. Podigao ju je kako bi je Gardner bolje osmotrio. „Ljudska je, dakako.” Nije bilo potrebno da mi on to kaže. Koža je bila tamnosmeđe boje i skoro providna. Sada se jasno videlo da je suviše nepravilna da bi bila rukavica, ali greška je bila razumljiva. Često sam ranije viđao tako nešto. Samo ne na vetrobranskom staklu svog automobila. „Pa, znači li ovo da je Jork drao svoje žrtve?”, upita Jakobsenova. Trudila se iz petnih žila da ne izgleda uznemireno, ali čak je i njena staloženost bila uzdrmana. „Mislim da nije”, odgovorih. „Mogu li?” Ispružio sam ruku prema kesi za dokaze. Forenzičar je sačekao da Gardner kratko klimne glavom pre nego što mi ju je dodao. Digao sam je na svetlo. Koža je bila razderana i oštećena na nekoliko mesta, uglavnom na poleđini, ali i dalje je zadržala neodređeni oblik ruke. Bila je meka i savitljiva, a uljani talog sa nje je umazao unutrašnjost kese.
„Nije odrana”, rekao sam im. „Da jeste bila bi ravna kao papir. Ova je mestimično rasečena, ali još uvek manje-više cela. Mislim da je svučena sa ruke u jednom komadu.” Gardner i forenzičar se nisu iznenadili, ali video sam da Jakobsenova još uvek nije razumela. „Svučena?” „Koža sama od sebe spada sa mrtvog čoveka posle nekoliko dana. Naročito sa krajnjih delova kao što su lobanja i stopala, a i ruke.” Digao sam kesicu. „Prilično sam siguran da je to i ovde slučaj.” Piljila je u kesu, zaboravivši na svoju uobičajenu povučenost. „Hoćete reći da je to spalo sa leša?” „Manje-više.” Okrenuo sam se forenzičaru koji je to gledao kiselog izraza. „Slažete li se?” Klimnuo je glavom. „Dobro je to što je fina i meka. Nećemo morati da je kvasimo kako bismo uzeli otiske prstiju.” Osetio sam da me Gardner gleda i shvatio da je već povezao činjenice. Ali Jakobsenova je bila zapanjena. „Možete da dobijete otiske prstiju sa toga?” „Naravno”, odgovori joj agent. „Obično je suva i krta, pa mora da se omekša u vodi. Onda je navučete kao rukavicu i uzmete otiske kao da je sve normalno.” Digao je ruku i mahnuo njome da dočara. „Nemoj da te zadržavamo, Diki” reče Gardner. Pomalo postiđen, agent spusti ruku i vrati se do automobila. Gardner je tapkao velikom kovertom o nogu. Pogled koji mi je uputio bio je gotovo ljutit. „Pa? Hoćete li vi to da kažete ili ću ja?” „A šta to?”, upita Jakobsenova. Gardner stisnu usta u tanku liniju. „Recite joj.” „Nismo znali kako je Jork uspevao da ostavi otiske prstiju svojih žrtava mesecima posle njihove smrti”, rekoh dok se ona okretala prema meni. Pokazao sam rukom ka automobilu. „Sada znamo.” Jakobsenova se malo razvedri. „Mislite, koristio je kožu sa njihovih ruku? Noseći je kao rukavice?” „Nisam do sada čuo da je neko na taj način ostavljao otiske, ali izgleda da je tako. Verovatno je zato telo Noe Harpera bilo toliko raspadnuto. Jork je hteo da mu skine kožu sa ruku pre nego što ga je zamenio sa telom Vilisa Dekstera.” Zatim je sačekao još nekoliko dana pre nego što se vratio u šumu i svukao kožu i sa Deksterovih ruku. Strvinari se ne bi mučili komadićima suvog tkiva kad mogu da se goste celim telom. A da jesu... On bi jednostavno iskoristio otiske nekog drugog.
Osetio sam umorni bes na samog sebe što to nisam shvatio ranije. Moja podsvest je dala sve od sebe da mi javi, pružajući mi deža vi kada sam video svoje izborane ruke nakon skidanja gumenih rukavica, ali sam to zanemario. Tom je bio u pravu. Rekao mi je da bi trebalo više da slušam svoje instinkte. Trebalo je da poslušam i njega. Jakobsenova uze kesu za dokaze od mene. Dok je pomno gledala njen sadržaj, izraz lica joj je bio mešavina gađenja i opčinjenosti. „Diki je rekao da ovo nije suvo. Znači li to da je tek nedavno skinuto sa leša?” Pretpostavio sam da misli na Irvinga. Zapravo, iako to niko nije rekao, svi smo znali da je profajler do sada verovatno mrtav. Ali čak i da je ubijen odmah nakon otmice, bilo bi potrebno više vremena da koža spadne. Čije god ovo parče kože bilo, nije Irvingovo. „Sumnjam”, rekoh. „Izgleda da ju je namerno nauljio kako bi je očuvao i zadržao savitljivost kože...” Zaćutao sam, jer mi je nešto palo na pamet. Pogledao sam prema automobilu i masnoj mrlji koju je koža ostavila na staklu. „Ulje za bebe.” Gardner i Jakobsenova me pogledaše. „Prst koji je ostavio otisak na kutiji za film u kolibi bio je umazan uljem za bebe”, rekoh. „Za Irvinga je to bio dokaz da su ubistva seksualno motivisana, ali nisu. Jork je ulje koristio da bi sačuvao elastičnost kože. Njena prirodna ulja bi se isušila, a on je hteo da otisci budu čisti i jasni. Zato ih je mazao uljem kao staru kožu.” Setio sam se Irvingove poruge. Osim ako ubica nema naviku da vlaži kožu... Bio je bliži istini nego što je znao. „Ako je Jork čuvao otiske prstiju svojih žrtava, zašto nije uzeo kožu i sa ruku Terija Lumisa?”, zanimalo je Jakobsenovu. „Bila je na Lumisovom lešu u kolibi.” „Da nije bila primetili bismo to i pretpostavili šta se dešava”, kaza Gardner, oštrim glasom zbog samoprekora. „Jork je želeo da sam izabere trenutak kada će nas obavestiti šta radi.” Gledao sam kako forenzičari pažljivo zaprašuju drugi deo automobila prahom za otiske. Radili su vrlo temeljno, ali nije trebalo očekivati ništa značajno. „Zašto se sada odlučio na ovaj korak?”, zapitah. Gardner pogleda Jakobsenovu, koja sleže ramenima. „Opet se pravi važan, govori nam da se ne plaši da će biti uhvaćen. Očigledno misli da nam ovo saznanje neće ništa pomoći. Pre ili kasnije bismo svakako saznali šta je radio. Na ovaj način zadržava kontrolu.” Drugo pitanje je ostalo neizrečeno. Zašto ja? Ali plašio sam se da već znam odgovor na njega.
Gardner pogleda koverat koji je držao. Činilo se da je doneo odluku. „Dajana će vas odvesti u vaš hotel. Ostanite tamo dok vas ne pozovem. Ne puštajte nikoga u sobu; ako neko kaže da je iz sobne posluge, proverite to pre nego što otvorite vrata.” „Šta je sa mojim automobilom?” „Javićemo vam kad završimo sa njima?” Okrenuo se ka Jakobsenovoj. „Dajana, jednu reč.” Njih dvoje se udaljiše van granice čujnosti. Samo je Gardner govorio. Video sam kako je Dajana klimnula kada joj je dao koverat. Pitao sam se šta se nalazi u njemu, ali nije me to previše zanimalo. Ponovo sam pogledao prilike u belom koje su radile na mom automobilu. Fini prah koji su koristili za skidanje otisaka potamnio je boju automobila, doprinevši da i on izgleda kao nešto mrtvo. Dok sam ih posmatrao, imao sam gorak ukus u ustima. Prešao sam palcom preko ožiljka na dlanu. Priznaj. Bojiš se. Jednom me je već progonio ubica. Došao sam ovamo sa nadom da ću zaboraviti te događaje. A sada se to opet dešavalo.
Dok me je Jakobsenova vozila u hotel, počela je kiša. Velike kapi klizile su niz vetrobransko staklo u nejednakim naletima. Brisači bi ih uklanjali, ali bi se one opet pojavile trenutak kasnije. Dalje od bolnice, putevi i barovi su još bili prometni. Bleštava svetla i ljudi na ulicama doneli su mi olakšanje, ali nisam mogao da se povežem sa njihovom običnošću. Osećao sam se odvojenim od njih više nego prozorima automobila, svestan da je sigurnost koju nude prividna. Po prvi put se desilo da gotovo uopšte nisam bio svestan blizine Jakobsenove. Tek kada je najzad progovorila, vratio sam se mislima u sadašnji trenutak. „Den kaže da su Lumis i Harper zadavljeni nekom vrstom poveske”, rekla je. Promeškoljio sam se na sedištu, iznenađen temom koju je pokrenula. „Verovatno nečim što se zove špansko motovilo. To je vrsta poveske.” Objasnio sam joj način na koji radi. „To se uklapa u ono što znamo o Jorku. Svidela bi mu se moć koju bi mu tako nešto dalo. Istinsko biranje između života i smrti pruža mnogo veće zadovoljstvo nego čisto ubistvo. To mu omogućava da kontroliše proces i odluči kada tačno da primeni odgovarajući pritisak da ubije žrtvu.” Kratko me je pogledala. „Izvinite, to nije bilo obzirno.” Slegao sam ramenima. ,,U redu je. Video sam šta Jork radi. Neću se onesvestiti zato što se on igra nadmudrivanja.” „Mislite li da je ovo noćas upravo to?”
„Ako je ozbiljno krenuo na mene, zašto bi me obaveštavao unapred?” Ali još dok sam to izgovarao setih se da sam jednom već naišao na ubicu koji je učinio baš to. Ni Jakobsenova nije bila ubeđena. „Jorku je potrebno dokazivanje. Za narcisa poput njega ono što se dogodilo sa dr Libermanom predstavlja veliki poraz. Njegovo samopoštovanje će zauzvrat zahtevati nešto još upečatljivije. To bi mogao da postigne upozoravajući sledeću žrtvu unapred.” „Još uvek ne shvatam zašto bi se Jork okomio na mene. Tom i Irving su bili poznati. Zašto bi se sa žrtava koje nešto znače spuštao na stranca za koga niko ovde nije čuo? To nema nikakvog smisla.” „Možda njemu ima.” Govorila je mirno, pogledom prateći put. „Ne zaboravite da vas je video kako radite sa dr Libermanom. A vi ste Britanac, gost u institutu. Jork možda misli da bi neko poput vas digao više prašine od nekog ovdašnjeg.” Na to nisam pomislio. „Verovatno bi trebalo da budem polaskan”, kazao sam, pokušavši da se našalim sa tim. Nisam dobio osmeh. „Mislim da ne bi trebalo da to shvatate olako.” Veruj mi, ne shvatam. „Mogu li nešto da pitam?”, rekoh, kako bih promenio temu. „Jeste li dobili neke vesti iz laboratorije o uzorcima krvi iz kolibe?” Prošao je jedan trenutak pre nego što je odgovorila. „Za punu DNK analizu potrebno je nekoliko nedelja.” To nije bio odgovor koji sam tražio, ali njeno izvrdavanje značilo je da sam na dobrom tragu. „Ali trebalo je do sada da saznaju da li je krv ljudska ili nije.” U bilo kom drugom trenutku uživao bih u njenom iznenađenju. „Kako to znate?” „Nazovite to osnovanom pretpostavkom. Znači, bila je životinjska?” Njen tamni profil klimnu glavom. „Nalaze smo dobili tek danas popodne, ali i ranije smo znali da tu nešto nije u redu. Forenzičare nisu ubedile isprskane mrlje u kolibi, iako se Jork dobro potrudio da izgledaju verodostojno. Laboratorija je izvršila početno ispitivanje, koje je nagovestilo da krv nije ljudska. Ali ipak moramo da sačekamo dok ne izvuku DNK kako bismo bili sigurni.” „Čija je bila krv? Svinjska?” Video sam joj belinu zuba u polutami kada se osmehnula. „Sada se vi pravite važni.” Pa, možda malo. „Nije to tako oštroumno kao što izgleda”, priznao sam. „Pošto smo potvrdili da je Teri Lumis zadavljen, krv očigledno nije mogla biti njegova. Znači da su posekotine na njegovom lešu morale biti nanete posle smrti, a u tom slučaju veći deo krvi u kolibi morao je poticati iz drugog izvora.” „Još uvek ne shvatam kako ste mogli znati da je krv svinjska...” poče ona, pa sama odgovori. ,,Oh, shvatam. Zubi koje smo našli pored leša Vilisa Dekstera.”
,,I pre toga sam se pitao da li je krv životinjska. Ali kada sam prepoznao zube, pretpostavio sam da je i ona svinjska”, rekoh joj. „Izgleda da Jork uživa u takvim igrama.” Jakobsenova zaćuta. Lice joj je izgledalo kao izvajano u mermeru zbog kišnih kapi koje su klizile niz prozore. Osvetljen pod uglom žutom svetlošću uličnih svetiljki, njen profil je podsećao na grčku skulpturu. „Ovo ne bi trebalo da vam kažem”, reče ona polako. „Nalazi uzoraka krvi iz kolibe nisu jedini koje smo dobili. Noa Harper je pozitivan na hepatitis C.” Bože. Jadni Kajl. Za razliku od sojeva A i B, za hepatitis C nije postojala vakcina. Taj virus nije uvek smrtonosan, ali lečenje je dugotrajno i neprijatno. Međutim, čak ni tada izlečenje nije sigurno. „Da li Kajl zna?”, upitah, nelagodno svestan da sam na njegovom mestu lako mogao biti ja. „Ne još. Proći će izvesno vreme pre nego što on dobije svoje rezultate iz bolnice, a Den misli da nema svrhe zabrinjavati ga.” Kratko me je pogledala. „Vi shvatate da je ovo strogo poverljivo?” „Naravno.” Bar jednom sam se složio sa Gardnerom. Još uvek je postojala mogućnost da Kajl nije zaražen, ali ja ne bih mnogo uložio na ishod sa tako malim izgledima. Stigli smo do hotela. Jakobsenova je našla mesto za parkiranje blizu ulaza. Dok se uparkiravala primetio sam kako baca pogled u retrovizor, proveravajući automobil iza nas. „Otpratiću vas do sobe”, kaza, posegavši rukom na zadnje sedište da uzme koverat koji joj je Gardner dao. „Nema potrebe.” Međutim, već je izlazila iz automobila. Dok smo ulazili u hotel, izgledala je opreznije. Pogled joj je neprestano kružio, prelazeći preko lica oko nas u potrazi za mogućom pretnjom. Primetio sam da u hodu desnu ruku drži blizu mesta na kome joj sako prekriva pištolj. Deo mene nije bio u stanju da išta od toga shvati ozbiljno. Tada sam se setio šta mi je ostavljeno na vetrobranu. Neka starija žena nas je izlazeći iz lifta pogledala sa šeretskim osmehom, pa sam pretpostavio šta misli. Još jedan mladi par koji ide u krevet, posle dana provedenog u gradu. To je bilo toliko daleko od istine da je bilo maltene smešno. Jakobsenova i ja smo u liftu stajali jedno pored drugog. Bili smo jedini putnici, a napetost među nama kao da je na svakom spratu bivala sve veća. U jednom trenutku ramena su nam se blago očešala, izazvavši tiho pucketanje statičkog elektriciteta. Ona se malo odmakla, tek toliko da prekine dodir. Kada su se vrata otvorila, izašla je prva, stavivši ruku ispod sakoa na pištolj na kuku dok je proveravala da li ima nekoga u hodniku. Moja soba bila je na suprotnom kraju. Provukao sam karticu kroz uzani otvor i otvorio vrata.
„Hvala što ste me dopratili.” Rekao sam to sa osmehom, ali ona je sada bila sasvim zvanična. Barijera koja je nakratko pala u automobilu, opet je bila dignuta. „Mogu li da proverim vašu sobu?” Hteo sam da joj ponovim kako nema potrebe, ali video sam da ne bi ništa vredelo. Pomerio sam se u stranu da je propustim unutra. „Slobodno.” Stajao sam pored kreveta dok je ona pretraživala. Soba nije bila velika, pa joj nije trebalo mnogo vremena da se uveri kako se Jork ne krije u njoj. Još uvek je nosila koverat koji je dobila od Gardnera, a kada je završila pretragu donela ga je do mene. Stala je na metar-dva od mene, sa zagonetnim izrazom lica. „Još nešto. Den je hteo da vam pokažem ovo.” Počela je da otvara koverat. „Na putu koji vodi od javne govornice nalazi se bezbednosna kamera. Skinuli smo materijal snimljen u vreme kada je upućen poziv dr Libermanu.” Pružila mi je nekoliko fotografija. Bile su to slike skinute sa snimka bezbednosne kamere: slabog kvaliteta, prilično nejasne, sa datumom i vremenom odštampanim pri dnu. Prepoznao sam deo puta u blizini telefonske govornice. U prvom planu su se delimično videla dva automobila i beli, pravougaoni oblik vozila hitne pomoći, mutni i van fokusa. Ali mene je više zanimala tamna prilika usnimljena dok se okretala od telefona. Oštrina slike je bila tako slaba da je bilo nemoguće prepoznati lice. Glava je bila sagnuta, a lice kao svetli polumesec, skoro sasvim skriveno tamnom kapom sa štitnikom za sunce. Ostale fotografije prikazivale su istu priliku kako žurno prelazi put, pogrbljenih ramena i pognute glave. Na njima se ta osoba još slabije razaznavala. ,,U laboratoriji pokušavaju da izoštre te slike”, reče mi Jakobsenova. „Nismo sasvim sigurni da je to Jork, ali visina i građa odgovaraju.” „Ne pokazujete mi ih samo iz ljubaznosti, zar ne?” „Ne.” Gledala me je netremice. „Ako ste vi Jorkova sledeća meta, Den smatra da bi trebalo da znate na šta je spreman kako bi vam se približio. Ta tamna odeća i kapa mogle bi biti nekakva uniforma. A ako mu pogledate kuk, primetićete nešto što izgleda kao baterijska lampa. Moguće je da će pokušati da se predstavi kao policajac ili neko drugo ovlašćeno lice, koje – dr Hanter, šta je bilo?” Zurio sam u fotografiju, setivši se. Baterijska lampa... „Čuvar”, rekoh. „Izvinite?” Ispripovedao sam joj kako sam pre nekoliko večeri bio zaustavljen na parkingu. „Verovatno je beznačajno. Samo je hteo da zna šta radim tamo.” Jakobsenova se namrštila. „Kada je to bilo?” Morao sam da se prisetim. „Veće pre nego što je Irving otet.”
„Jeste li ga dobro osmotrili?” „Sve vreme je držao baterijsku lampu uperenu u moje lice. Uopšte ga nisam video.” ,,A bilo šta drugo? Neki osobeni pokret ili glas?” Odmahnuo sam glavom, i dalje pokušavajući da se setim. „Ništa posebno. Osim... pa, glas mu je zvučao... nekako čudno. Promuklo.” „Kao da se pretvara?” „Moguće.” ,,I niste to nikome pomenuli?” „Tada nisam uopšte razmišljao o tome. Čujte, to verovatno jeste bio čuvar. Da je bio Jork zašto bi me pustio da odem?” „Sami ste rekli da se to desilo veče pred nestanak profesora Irvinga. Možda je imao druge zamisli.” To me je ućutkalo. Jakobsenova je vratila fotografije u koverat. „Proverićemo sa bolničkim obezbeđenjem i videti da li je to bio neko od njihovih ljudi. Zasad, zaključajte vrata kada ja odem. Neko će vam se ujutro javiti.” „Znači, moram samo da čekam ovde dok mi se ne javite?” Opet je bila hladna poput kamena. „To je za vaše dobro. Dok ne budemo znali kako da odigramo ovo.” Zapitao sam se šta je mislila time, ali sam oćutao. Bilo kakva odluka doći će od Gardnera ili nekog na višem položaju, a ne od nje. „Jeste li za piće pre nego što odete? Ne znam kako je opremljen mini-bar, ali mogu da naručim kafu ili...” „Ne.” Njena žestina nas je naizgled oboje iznenadila. „Hvala, ali moram da se vratim kod Dena”, nastavila je mirnije. Međutim, crvenilo koje se širilo sa dna vrata govorilo je nešto drugo. Smesta je krenula prema vratima. Još jednom me je podsetila da ih zaključam, pa izašla. Šta je ovo bilo? Zapitao sam se da li je moj poziv na piće videla kao nešto više, ali bio sam preumoran da bih dugo brinuo o tome. Skljokao sam se na ivicu kreveta. Činilo mi se nemogućim da sam ovog jutra čuo za Tomovu smrt. Nameravao sam da opet pozovem Meri, ali sada je bilo prekasno. Spustio sam glavu na ruke. Isuse, kakva zbrka. Ponekad mi se činilo da me prate zla sreća i propast. Pitao sam se da li bi događaji išli istim tokom i da nisam došao ovamo. Ali mogao sam da čujem šta bi Tom rekao na to: Prestani da se grizeš, Dejvide. Ovo bi se dogodilo bez obzira na sve. Ako hoćeš nekoga da okriviš, krivi Jorka. On je odgovoran. Ali Tom je bio mrtav, a Jork i dalje na slobodi. Ustao sam i prišao prozoru. Hladno staklo se zamaglilo od mog daha, pretvorivši spoljni svet u nerazgovetne žute mrlje u mraku. Kada sam rukom obrisao staklo, svet se opet pojavio praćen škripom kože po staklu. Ulica ispod
prozora bila je svetla neonska pruga, a farovi automobila su se vukli duž nje u nečujnom baletu. Svi ti ljudi su užurbano išli za svojim poslovima, potpuno ravnodušni jedni prema drugima. Gledajući ih, postao sam sasvim svestan koliko sam daleko od kuće i koliko ne pripadam ovde. Pripadao ili ne, ovde si. Prihvati to. Setio sam se da još uvek nisam jeo. Okrenuo sam se od prozora i posegao za jelovnikom sobne usluge. Kada sam ga otvorio, samo sam bacio pogled na pregršt zbijenih opisa brze hrane, pa ga bacio u stranu. Odjednom nisam više mogao da sedim u sobi. Bez obzira na Jorka, neću se skrivati dok Gardner ne odluči šta da uradi sa mnom. Zgrabio sam jaknu i liftom se spustio u predvorje. Nameravao sam samo da odem u noćni bar hotela i saznam da li još uvek poslužuju hranu, ali sam jednostavno prošao pored njega. Nisam znao kuda idem, samo sam morao da budem na nekom drugom mestu. Napolju je prestala kiša, ali je vazduh još uvek bio vlažan. Pločnik je bio klizav i sjajan. Cipele su mi tiho pljuskale dok sam išao ulicom. Koža između lopatica me je peckala, ali sam se odupro porivu da se pogledam iza sebe. Hajde sada, Jork. Želiš me? Evo me! Ali moja hrabrost ubrzo je sagorela. Naišao sam na jedan restoran koji je još uvek bio otvoren i ušao unutra. Jelovnik se sastojao uglavnom od pljeskavica i pečenih pilića, ali nisam mario. Naručio sam nasumice i vratio jelovnik kelnerici. „Želite li nešto da popijete?” „Samo pivo, molim. Ne, čekajte – Imate li neki burbon? Blentons?” „Imamo burbon, ali samo Džima ili Džeka.” Naručio sam Džim Bim sa ledom. Kada ga je donela, pio sam polako. Burbon mi je prijatno pekao grlo, opuštajući knedlu koja se tu stvorila. Ovo je za tebe, Tome. Uskoro ćemo uhvatiti zlikovca, obećavam ti. Izvesno vreme sam čak verovao u to.
Vezovi i zupčanici sijaju pod svetlošću lampe. Glancaš ih svaki put posle završetka i mažeš kožu dok ne postane meka i elastična, i dok čelik ne zasija. Nema stvarne potrebe za tim. To je preterivanje, svestan si; ali uživaš u tom obredu. Ponekad ti se čini kako možeš da osetiš miris toplog pčelinjeg voska u pasti za sedla; to je verovatno samo blagi trag sećanja, ali svejedno utešan. A ima nečega prijatnog i u postupku pripreme, što ti prija. Podseća te da to što radiš ima svrhu; da bi sledeći put mogao biti pravi. A ovoga puta će i biti. Osećaš to. Dok sa ljubavlju glancaš kožu govoriš sebi da ne treba buditi nade, ali ne možeš poreći golicanje iščekivanja. Uvek ga osećaš pre početka, kada je sve
moguće, a razočaranje još uvek u budućnosti. Ali ovoga puta to izgleda drugačije, zlokobnije. Posebno. Ona koža ostavljena na vetrobranu automobila bila je proračunati rizik, ali vredan. Naposletku će sigurno shvatiti šta radiš; bolje je da to bude pod tvojim uslovima, kada možeš da izvučeš neku korist iz toga. Još uvek upravljaš situacijom, to je važno. Dok shvate šta se dešava biće prekasno, a onda... A onda... Ipak, zazireš od toga. Ne možeš da predvidiš toliko unapred. Bolje je da ostaneš usredsređen na započeti posao, na bliži cilj. Nije još mnogo vremena ostalo. Pažljivo okrećeš mehanizam za navijanje, gledajući kako se kožna traka zateže dok se zupčanici glatko okreću, a njihovi zubi tiho uklapaju. Zadovoljan, dahneš na njih pre nego što ih poslednji put protrljaš. Gledaš u svoj odraz, izobličen i neprepoznatljiv. Zuriš u njega, nejasno uznemiren mislima koje zapravo nikada ne izlaze na površinu, a zatim ga obrišeš zamahom tkanine. Uskoro, kažeš sebi. Sve je na svom mestu i spremno. Foto-aparat je napunjen i postavljen, samo čeka svog subjekta. Uniforma je očetkana i očišćena. Pa, nije baš sasvim čista, ali dovoljno da prođe na prvi pogled. A to je sve što ti je potrebno. Sve je u odabiranju pravog trenutka.
19
Sledećeg jutra sam lagano pijuckao svoju drugu kafu u hotelskom restoranu kada me je Gardner pozvao. „Treba da razgovaramo.” Sa osećajem krivice sam bacio pogled po okolnim stolovima, znajući da mi je rekao da ostanem u sobi. Razmišljao sam o tome da mi pošalju doručak gore, ali pošto je granulo sunce smatrao sam to nepotrebnim. Ako bi Jork mogao da me usred bela dana neprimetno izvuče iz hotela, onda sam ionako u velikoj nevolji. ,,U restoranu sam”, rekoh. I preko telefonske veze sam osetio kako se Gardner obuzdava. „Ostanite tamo. Dolazim”, kazao mi je, pa prekinuo vezu. Srkutao sam kafu koja se hladila, pitajući se da li mi je ovo poslednji doručak koji jedem u Tenesiju. Celo jutro sam bio loše volje. Nemirno sam spavao i probudio se neraspoložen, a da isprva nisam znao zbog čega. Tada sam se setio Tomove smrti, a trenutak kasnije i kože koja mi je ostavljena na automobilu. To mi nije bio najbolji početak dana koji sam imao u životu. U trenutku kada je zvao Gardner nije bio daleko, jer je stigao za dvadesetak minuta. Sa njim je bila Jakobsenova, hladna i nedodirljiva kao i obično. To što je kasno legla kao da nije ostavilo traga na njoj, ali ako je njena životnost podsećala na sliku Dorijana Greja, onda je Gardner bio portret sa tavana. Stariji agent je izgledao iscrpljeno, a lice mu je bilo išarano mrežom finih bora i brazdi. Podsetio sam se da ga ne muči samo potraga za Jorkom; Tom je bio i njegov prijatelj. Ipak, dok je prilazio mom stolu držao se uspravno kao i uvek. Jakobsenova je održavala korak iza njega. „Mogu li da vam naručim kafu?” upitao sam kada su seli. Oboje su odbili. Gardner pogleda po okolnim stolovima kako bi se uverio da niko ne može da nas čuje. „Bezbednosne kamere su snimile nekoga pored vašeg automobila sinoć u osam i četrdeset pet”, reče bez uvoda. „Bio je predaleko da bi se videle pojedinosti, ali tamna odeća i kapa izgledaju isto kao i na snimku telefonske govornice. Takođe, proverili smo kod bolničkog obezbeđenja. Onaj koga ste videli na parkingu nije bio njihov čovek.” „Jork.” U ustima sam osećao gorčinu koja nije imala nikakve veze sa kafom. „Ne bismo mogli to da dokažemo na sudu, ali tako mislimo. Još uvek pokušavamo da identifikujemo otiske prstiju koje smo skinuli sa vašeg iznajmljenog automobila, ali baza podataka sa otiscima je ogromna i zato nije lako. A i Jork je verovatno nosio rukavice.” Gardner sleže ramenima. „Nemamo sreće ni
sa otiscima sa svučene kože. Ne poklapaju se sa otiscima Vilisa Dekstera i Noe Harpera. Pošto su mali, mogli bi pripadati nekoj ženi ili maloletniku, ali više od toga ne možemo reći.” Maloletnik. Isuse. U mojoj kafi je plivala gromuljica zgrušanog mleka. Sklonio sam je. „Šta je sa fotografijama iz Jorkove kuće? Imate li ikakvu ideju ko su ljudi na njima?” Gardner spusti pogled na ruke. „Proveravamo ih u bazama podataka nestalih osoba i među nerešenim ubistvima, ali mora se proći kroz bezbroj slučajeva. U svakom slučaju, biće teško ustanoviti ko su.” Setivši se izobličenih lica, shvatio sam da će biti. „Imate li ikakvu predstavu gde bi Jork mogao biti?” „Bilo je nekoliko nepotvrđenih viđenja otkad smo dali štampi njegove podatke, ali ništa sigurno. Očigledno negde ima skrovište. Čini se da žrtve nije ubijao ni u kući, ni na Stipl Hilu, pa ih je stoga verovatno odvlačio na neko treće mesto, negde gde može lako da se otarasi leševa. U protivnom bismo pronašli još neke, sem Lumisa i Harpera.” U blizini Zadimljenih planina, nije mu bilo teško da se oslobodi leševa svojih žrtava. „Prema Džošu Talbotu, da bi se nimfa močvarnog vilinog konjica našla na Harperovom lešu, telo je moralo da bude ostavljeno blizu nekog jezera ili sporo tekuće vode.” „To nam sužava potragu na skoro ceo istočni Tenesi.” Gardner razdraženo mahnu. „Proveravali smo zabeležena viđenja močvarnih konjica, ali potrebno nam je više od toga. Dajana, kaži dr Hanteru šta si otkrila.” Jakobsenova je nastojala da prikrije svoju vidnu napetost. Primetio sam joj puls na vratu koji je odavao kada je uzbuđena. Skrenuo sam pogled kada je progovorila. „Još jednom sam razgledala fotografije koje smo našli u Jorkovoj kući”, počela je. „Izgleda da su snimane kada su žrtve bile na pragu smrti, možda u trenucima samog umiranja. Pretpostavila sam da su to trofeji koje Jork skuplja. Ali da je u pitanju samo to – prikazivanje kako ih je gušio – očekivali biste da i grlo žrtve bude na slici. A toga nema, ni na jednoj od njih. Usto, ako je Jork želeo da ovekoveči svoja ubistva, zašto nije snimao ceo čin video kamerom? Zašto je odlazio u krajnost praveći tako krupne planove lica žrtava, i to crno-bele?” „Možda je zagriženi ljubitelj fotografije”, rekoh. „Tačno!” Jakobsenova se nagnu napred. „Mislio je da je pametno što je ostavio otisak Vilisa Dekstera na kutiji za film, ali odao nam je više nego što je nameravao. Te fotografije nisu samo nasumični snimci. U laboratoriji kažu da su snimljene pod slabim svetlom, bez blica, vrlo kratkom ekspozicijom. Da bi se dobio snimak tog kvaliteta pod tim uslovima potrebno je ozbiljno fotografsko iskustvo i dobra oprema.”
„Zar u njegovoj kući nije pronađen foto-aparat od 35 mm?”, upitah, setivši se kutije sa starom fotografskom opremom. „Fotografije nisu snimljene time”, odgovori Gardner. „Ništa od te opreme nije korišćeno godinama, verovatno zato što je pripadalo njegovom ocu. Sudeći po slikama u kući, i stariji Jork se u slobodno vreme bavio fotografijom.” Setio sam se izbledelih fotografija na kredencu. Nešto u vezi sa njima mi je smetalo, ali nisam mogao da dokučim šta. „Još uvek ne shvatam zašto je sve to važno”, priznao sam. „Zato što fotografije za Jorka nisu samo suveniri. Mislim da se one možda nalaze u središtu svega što radi”, reče Jakobsenova. „Sve što znamo o njemu nagoveštava opsednutost smrću. Njegovo poreklo, način na koji obrađuje leševe svojih žrtava, opsednutost forenzičkim antropologom poput dr Libermana, kao i glavni činilac u tim fotografijama njegovih žrtava in extremis – sve to ukazuje na jedno: Jork je nekrofil.” Uprkos svom iskustvu, bio sam preneražen. „Zar niste rekli da nema seksualne motivacije?” ,,I nema. Većina nekrofila su muškarci sa niskim samopoštovanjem. Privlači ih ideja o poslušnom partneru, jer se užasavaju odbacivanja. To se ne odnosi na Jorka, koji misli da ga društvo ne poštuje dovoljno. A čisto sumnjam da ga privlače njegove žrtve, žive ili mrtve. Ne, mislim da njegovo stanje poprima oblik tanatofilije – neprirodne opsednutosti samom smrću.” Ova tema je počela da zalazi u neprijatne vode. Osetio sam prvo žiganje glavobolje u slepoočnicama. „Ako je tako, zašto nije slikao žrtve posle smrti, a ne dok ih ubija?” „Zato što to ne bi bilo dovoljno. Osim što je nekrofil, ne zaboravite da je Jork pre svega patološki narcis. Opsednut je sobom. Većina ljudi se boji smrti, ali za nekoga poput njega pomisao na sopstveni nestanak verovatno je neizdrživa. Celog života je okružen smrću. Sada ga goni potreba da je shvati.” Jakobsenova se zavali, ozbiljnog izraza lica. „Mislim da zato ubija i snima fotografije svojih žrtava. Njegov ego ne može da podnese misao da će jednog dana i sam umreti. Zato traži odgovore. Na svoj način pokušava da razreši tajnu života i smrti, ako hoćete. I ubeđen je da će ako snimi tu odsudnu fotografiju, ako sačuva sam trenutak smrti na filmu, sve to razjasniti.” „To je suludo”, usprotivih se. „Mislim da duševno zdravlje nije preduslov za serijske ubice”, primeti Gardner. Bio je u pravu, ali nisam na to mislio. Još uvek nije bilo čvrste saglasnosti o tome kada život tačno prestaje. Srce koje prestane s radom može da se vrati u život, a čak ni smrt mozga nije uvek konačna. Jorkova ideja kako bi mogao da snimi sam
trenutak u kome njegove žrtve umiru – a da ne pominjem želju da iz toga nešto sazna – uznemirila me je na načine koje ne mogu da opišem. „Čak i da je uspeo u tome, šta bi mu to, po njegovom mišljenju, donelo?”, zapitah. „Fotografija mu neće ništa reći.” Jakobsenova sleže ramenima. „Nije važno. Dok god Jork veruje u to što radi, nastaviće da pokušava. On je na važnom zadatku i nije važno koliko ljudi će pobiti u njegovom izvršavanju. Za njega su žrtve samo zamorčići.” Od vrata joj se naglo raširi crvenilo kada je shvatila svoju grešku. „Žao mi je, nisam mislila...” „Zaboravite.” Situacija mi se nije sviđala, ali nije bilo zgoreg da saznam kakva je. „Prema onome što kažete, Jork očigledno ovo radi već izvesno vreme. Možda godinama, bog zna koliko je ljudi već pobio, a da to niko ne zna. Mogao je tako da nastavi u beskraj, pa čemu onda promena? Zašto je iznenada odlučio da privuče pažnju na ono što radi?” Jakobsenova raširi ruke. „Teško je reći, ali pretpostavljam da je razlog upravo dugovečnost toga što radi. Sami ste rekli da je to što pokušava nemoguće, pa je možda u nekom trenutku i sam počeo to da shvata. Zato sada nadomešćuje svoj neuspeh, nastojeći da nahrani ego na neki drugi način. Iz tog razloga je krenuo na dr Libermana, priznatog stručnjaka na polju koje Jork verovatno smatra svojim. To je na izvestan način klasična zamena – pokušava da izbegne prihvatanje svog neuspeha uveravajući sebe da je ipak genije.” Moja glavobolja se razvila u snažno, bolno pulsiranje. Počeo sam da masiram slepoočnicu, žaleći što nisam poneo neki aspirin iz sobe. „Zašto mi govorite sve ovo? Nije da ne cenim to, ali ranije niste baš žurili da me obavestite o razvoju istrage. Koji je razlog ove nagle promene?” Jakobsenova kratko pogleda Gardnera. Činilo se da joj je on do tada sa zadovoljstvom prepustio veći deo priče, ali sada se gotovo neprimetno uspravi. „Pod ovim okolnostima, smatra se da imate pravo da znate.” Gledao me je hladno, kao da me još uvek procenjuje. „Stvorili ste nam nevolju, dr Hanter. Jork nam je poslao poruku ostavivši onu kožu na vašem automobilu. Ne možemo to da zanemarimo. Već je oteo i, po svemu sudeći, ubio Aleksa Irvinga, a da Tom nije doživeo srčani udar i njega bi zadesila ista sudbina. Neću dozvoliti da ubica naudi još nekom učesniku u istrazi.” Spustio sam pogled na svoju hladnu kafu, pokušavajući da održim smirenost u glasu. „Možete da me isključite iz istrage, ako to želite.” Opet. „Ali neću se vratiti u Britaniju, ako to očekujete.” Nije to bila hrabrost. Želeo sam da ostanem bar do Tomove sahrane. Bez obzira na sve, nisam nameravao da odem bez poslednjeg pozdrava sa prijateljem. Gardner isturi bradu. „Vi se tu ništa ne pitate. Ako kažemo da idete, onda idete; makar morali da vas ispratimo do aviona.”
„Onda ćete upravo to morati da učinite”, odvratio sam, usijanog lica. Pogledom mi je rekao kako bi najviše voleo da me sam odvuče na aerodrom, ali onda duboko izdahnu. „Iskreno, za sve bi bilo bolje ako biste otišli kući”, reče mrzovoljno. „Ali to nije ono što sam imao na umu. Imali bismo izvesne... prednosti ako ostanete. Tada bismo barem znali gde da usredsredimo pažnju.” Trebao mi je trenutak da shvatim šta je mislio. Bio sam suviše iznenađen da bih išta rekao. „Bili biste pod stalnim nadzorom”, nastavi Gardner, sada poslovnim tonom. „Ne bismo vas izlagali ikakvoj opasnosti, niti bismo tražili od vas išta što vam ne bi odgovaralo.” ,,A ako uopšte ne želim da učestvujem u svemu tome?” „Onda bismo vam se zahvalili na saradnji i ispratili vas do aviona.” Osetio sam besmislen poriv da prsnem u smeh. „Znači, to je moj izbor? Mogu da ostanem, ali samo ako pristanem da budem mamac koji će izvući Jorka na čistinu?” „To je vaš izbor”, reče on sa konačnošću u glasu. „Ako ostanete, biće vam potrebno celodnevno obezbeđenje. Ne možemo da opravdamo takav trošak kada možemo da vas sklonimo od opasnosti tako što ćemo vas poslati kući. Ne bez dobrog razloga. Ali odluka je vaša. Niko vas ne primorava.” Moje olakšanje je bilo kratkog veka. Gardner nije bio u pravu; to nije bila nikakva odluka. Ako odem, Jork će jednostavno skrenuti pažnju na novu žrtvu. Nisam mogao to da dozvolim. „Šta treba da uradim?” Bilo je to kao da je balon napetosti uboden iglom. Gardnerovim licem razlio se izraz zadovoljstva, ali Jakobsenovu je bilo teže pročitati. Načas mi se učinilo da sam joj u očima primetio nešto poput oblaka krivice, ali to je nestalo tako brzo da sam možda i pogrešio. „Zasad ništa. Ponašajte se sasvim uobičajeno”, kaza Gardner. „Ako vas Jork posmatra, ne želim da shvati da se nešto promenilo. On očekuje da preduzmemo neke mere predostrožnosti, pa ga nećemo razočarati. Ispred mrtvačnice i vašeg hotela biće parkirane ekipe koje će on primetiti. Ali postojaće i skriveni nadzor, koji neće videti. A nećete ni vi.” Klimnuo sam, kao da je sve ovo sasvim uobičajeno. „Šta je sa mojim automobilom?” „Završili smo sa njima. Neko će ih dovesti do hotela. Ostaviće ključeve na recepciji. Još uvek razrađujemo pojedinosti, ali od sutra ćete se sami voziti. Bićete turista, šetaćete pored reke i stazama na kojima ćete predstavljati privlačnu metu. Želimo da pružimo Jorku priliku koju mora da iskoristi.” „Zar neće shvatiti da je klopka ako počnem sam da lutam?”
On me hladno pogleda. „Mislite, kao sinoć?” Bila mi je potrebna sekunda da shvatim. Kada sam napustio hotel uprkos njegovim uputstvima, nisam primetio da me neko posmatra, ali verovatno je trebalo to da očekujem. Toliko o tvom velikom potezu. „Jork će u početku možda biti sumnjičav, ali mi smo strpljivi”, nastavi Gardner, pošto je istakao poentu. „Treba samo da izađe i omiriše vazduh, a kad to uradi bićemo tamo da ga uhvatimo.” Na osnovu njegovih reči zvučalo je jednostavno. Nesvesno sam palcem trljao ožiljak na dlanu. Shvativši da me Jakobsenova posmatra, prestao sam i stavio ruke na sto. ,,U pogledu ovoga moraćete da sarađujete sa nama, dr Hanter”, reče Gardner. „Ali ako biste više voleli, možete da odletite kući još danas popodne. Još uvek možete da se predomislite.” Ne mogu. Svestan pogleda Jakobsenove na sebi, odgurnuo sam stolicu i ustao. „Ako je to sve, hteo bih da odem u mrtvačnicu.”
Ostatak dana sam se osećao čudno i uznemireno. Trebalo je suviše toga prihvatiti. Tomova smrt, ja kao sledeći na Jorkovom spisku i mogućnost da narednog dana budem isturen kao žrtveni jarac, sve to se borilo za svoje mesto u mom umu. Svaki put kada bih se privikao na jedno od toga setio bih se drugog, i iznova se potresao. Barem nisam imao nikakav zahtevan posao u mrtvačnici. Svi složeniji poslovi bili su završeni, pa je preostalo samo da se razvrsta i sastavi ono malo delova kostura Vilisa Dekstera koji su pronađeni u šumi. To je bio rutinski posao i ne bi trebalo dugo da potraje. Strvinari su razneli većinu kostiju, a nekolicina pronađenih bila je toliko izgrižena da je za neke od njih najteže bilo odrediti koje su. Dakle, nije postojalo ništa da skrene mračni tok mojih misli. A nije bilo ni nekoga sa kim bih mogao da razgovaram. Samer nije došla tog jutra, mada posle Tomove smrti zapravo to nisam ni očekivao od nje. Ionako ne bi imala mnogo toga da radi. Ali iako bih bio zahvalan da imam društvo, osetio sam kukavičko olakšanje kada mi je jedan od pomoćnika u mrtvačnici rekao da Kajl ima slobodan dan. U tom času mi je bilo drago što ne moram da se vidim sa njim, jer je tek trebalo da sazna za pozitivan nalaz Noe Harpera na hepatitis C. I Pol je bio odsutan veći deo jutra zbog obaveza da prisustvuje uobičajenom nizu sastanaka. Video sam ga tek pred ručak. I dalje je izgledao umorno, mada ne toliko kao prethodnog dana. „Kako je Sem?”, upitao sam ga kada me je pozvao u sali za obdukcije. „Dobro je. U svakom slučaju, nema više lažnih uzbuna. Nameravala je da ode do Meri ovoga jutra. Oh, i ako večeras nisi zauzet, pozvan si na večeru.”
U bilo kojim drugim okolnostima rado bih prihvatio poziv. Kalendar mojih društvenih okupljanja nije bio baš pun, a mogućnost još jedne samotne noći u hotelu delovala je turobno. Ali ako me je Jork posmatrao, poslednje što sam želeo je da u to umešam Pola i Sem. „Hvala, ali večeras mi ne odgovara.” ,,Ah-hah.” Podigao je vrlo izgrižen torakalni pršljen i okrenuo ga između prstiju. „Razgovarao sam sa Denom Gardnerom. Rekao mi je za kožu koja je sinoć ostavljena na tvom automobilu; i da si se dobrovoljno prijavio da pomogneš u hvatanju Jorka.” Ja to ne bih opisao kao dobrovoljan čin, ali ipak mi je bilo drago što Pol zna. Pitao sam se koliko mogu da mu kažem. „Bilo je ili to, ili da sledećim avionom letim kući.” Pokušao sam da to predstavim šaljivo. Nije išlo. Spustio je onaj pršljen na sto za ispitivanje. „Jesi li siguran da znaš u šta se uvaljuješ? Ne moraš to da radiš.” Da, moram. „Ma biće sve u redu, ali uviđaš zašto ta večera nije dobra ideja.” „Ovo nije vreme da budeš sam. A znam da bi Sem volela da te vidi.” Mračno se osmehnuo. „Veruj mi, da sam samo i pomislio da bih je doveo u opasnost, ne bih te pozvao. Ne kažem da Jork nije opasan, ali mislim da nije dovoljno lud da sada nešto pokuša. To sa kožom na tvom automobilu verovatno je prazna pretnja. Imao je svoju veliku priliku sa Tomom i upropastio je.” „Nadam se da si u pravu. Ali i dalje mislim da bi trebalo to da odložimo za neki drugi put.” On uzdahnu. „Pa, odluka je na tebi.” Kada je otišao, preplavila me je tuga. Zamalo nisam podlegao iskušenju da mu telefoniram i kažem da sam se predomislio. Ipak, ostalo je na tome. Pol i Sem su imali dovoljno obaveza i bez mene. Poslednje što sam želeo je da im dovučem nevolju na vrata. Trebalo je da znam da Sem neće odustati tako lako. Bio sam u bolničkom restoranu, bezvoljno prebirao po salati od tunjevine i natmureno razmišljao šta da radim ostatak dana, a onda sam primio njen poziv. Nije okolišala. „Šta nije u redu sa mojim kuvanjem?” Osmehnuo sam se. „Siguran sam da izvrsno kuvaš.” „Znači, ne sviđa ti se društvo?” „Nije u pitanju ni društvo. Zaista mi je drago što ste me pozvali, ali ne mogu večeras.” Bilo mi je mrsko što izvrdavam, ali nisam bio siguran koliko Sem zna. Nije trebalo da brinem.
„Sve je u redu, Dejvide, Pol mi je rekao šta se desilo, ali ipak bismo želeli da te vidimo. Lepo je od tebe što brineš, ali ne možeš sebi da nametneš karantin dok taj ljigavac ne bude uhvaćen.” Zagledao sam se kroz prozor. Napolju su ljudi prolazili, obuzeti sopstvenim životima i nevoljama. Pitao sam se da li je Jork tamo negde, i posmatra. „To je samo nekoliko dana”, rekoh. ,,A da je obratna situacija? Jel’ bi nas odbio?” Nisam znao šta da kažem na to. „Mi smo tvoji prijatelji, Dejvide”, nastavila je Sem. „Ovo je teško vreme, ali ne moraš da budeš sam.” Morao sam da pročistim grlo pre nego što sam odgovorio. „Hvala ti, ali mislim da to nije dobra ideja. Ne u ovom trenutku.” „Hajde onda da se dogovorimo. Zašto ne dozvoliš da odluči taj tip iz Istražnog biroa? Ako se složi sa tobom, ostani u svojoj sobi i gledaj kablovsku. U suprotnom, večeras dolaziš ovamo na večeru. Važi?” Oklevao sam. „Važi. Pozvaću ga i pitati šta misli.” Gotovo da sam čuo kako se smeje sa druge strane linije. „Uštedeću ti trud. Pol je već razgovarao sa njim. On kaže da nema ništa protiv.” Zaćutala je, dajući mi vremena da shvatim kako je sve već sređeno. ,,Oh, i kaži Polu da kupi sok od grožđa kad pođete ovamo, hoćeš li? Nestalo nam je”, dodala je veselo. Dok sam spuštao telefon i dalje sam se smeškao.
Saobraćaj je bio gust dok smo izlazili iz Noksvila, ali je postepeno slabio kako smo se udaljavali. Pratio sam Pola, koji se trudio da drži automobil u mom vidokrugu, u trakama punim vozila. Uključio sam radio i pustio da me preplavi umirujuća muzika. Ipak, i dalje sam bio uznemiren i napet, svakih nekoliko minuta zagledajući da li me neko prati. Pozvao sam Gardnera pre nego što smo krenuli. Ne zato što nisam verovao Sem, nego što sam hteo da i sam razgovaram sa njim. „Pod uslovom da pođete svojim automobilom i da nikuda ne idete peške i sami, nemam ništa protiv”, rekao je. „Znači, mislite da ih neću dovesti ni u kakvu opasnost?” Uzdahnuo je. Čuo sam mu razdraženost u glasu. „Čujte, dr Hanter, želimo da Jork misli da se ponašate uobičajeno. Pod tim se ne podrazumeva da se svake večeri zaključavate u svojoj hotelskoj sobi.” „Ali neko od vaših će me ipak pratiti?”
„Pustite nas da brinemo o tome. Kao što sam rekao, za sada je potrebno samo da se ponašate uobičajeno.” Uobičajeno. Bilo je vrlo malo uobičajenog u ovoj situaciji. Uprkos Gardnerovom uveravanju, mrtvačnicu sam, umesto na glavni ulaz, napustio na sporedna vrata. Zatim sam se provezao oko bolnice i sreo se sa Polom na ulazu koji obično ne koristim. Ali i pored toga nisam mogao da se otresem osećaja kako nešto nije u redu. Vozeći za njim iz bolnice, neprestano sam proveravao retrovizor. Niko nije pošao za mnom. Ako je neko iz Istražnog biroa Tenesija ili iko drugi bio tamo, nisam mogao da ih vidim. Pa ipak, tek kada sam se uključio u večernji saobraćajni tok ljudi koji se voze kućama i postao deo te metalne reke, prihvatio sam činjenicu da me niko ne prati. Na izlazu iz Noksvila, Pol je stao pored usputne prodavnice kako bi Sem kupio sok od grožđa. Predložio je da sačekam u automobilu, ali nisam to hteo. Ušao sam sa njim i kupio flašu crnog vina iz doline Napa za koje sam se nadao da će ići uz ono što Sem sprema. Dok smo se vraćali u automobil vazduh je bio zagađen benzinskim isparenjima i izduvnim gasovima, ali veče je bilo divno. Sunce je počelo da zalazi, šireći zlataste ruke preko horizonta, dok su šumovite padine Zadimljenih planina poprimile purpurnu boju sumraka. Trgao sam se kada je Pol opsovao i pljesnuo se po potiljku. „Proklete bube”, promrmljao je. On i Sem su živeli u novom naselju pored jezera, između Noksvila i Rokforda na jugu. Jedan deo naselja se još uvek gradio, ali što smo dalje išli, gomile zemlje i građevinskog materijala su ustupale mesto uredno ošišanim travnjacima i tek zasađenim cvetnim lejama. Njihova kuća se nalazila na vijugavom sporednom putu, koji je obilazio oko jezera i svakog imanja posebno, odajući prijatan utisak prostora i privatnosti. Naselje je još uvek izgledalo grubo i nedovršeno, ali bilo je dobro zamišljeno, sa obiljem drveća, trave i vode. Bilo je to dobro mesto za podizanje porodice. Pol je skrenuo na prilazni put i zaustavio se iza Semine ulubljene tojote. Parkirao sam se na putu i izašao da mu se pridružim. „Još uvek sređujemo dečiju sobu, pa ne obraćaj pažnju na nered”, kaza on kada smo stazom krenuli uzbrdo. Ne bih i da mi nije rekao. Po prvi put sam osetio da mi je drago što sam došao i bio opušteniji nego proteklih dana. Njihova kuća je bila nešto iza ostalih, pa je imala veći vrt. U retkom izrazu ekološkog zdravog razuma, graditelji su radili oko divnog, zrelog javora, uređujući teren oko njega da bi stablo ostalo u središtu. Sećam se da sam, dok smo prolazili pored njega, pomislio kako bi bio savršen za dečju ljuljašku. Čudno je kako čovek pamti tako nešto. „Pole? Sačekaj trenutak!”
Uzvik se začuo iz susedne kuće. Neka žena, preplanula i vitka, presvetle plave kose skupljene u zanimljivu punđu, hitala je ka nama preko travnjaka. Na prvi pogled bih joj dao blizu šezdeset godina, ali kako se približavala dizao sam broj na šezdeset i nešto, pa na sedamdeset, kao da je sa svakim korakom postajala starija. ,,Oh, odlično”, promrmlja Pol sebi u bradu. Uljudno se osmehnuo. „Zdravo, Kendi.” Ime je zvučalo suviše ljupko i mladalački, ali joj je na neki način pristajalo. Prišla je i stala blizu njega, kao prestarela manekenka koja ne shvata da je njena decenija već prošla. „Tako mi je drago što sam te videla.” Suviše beli zubi proteze činili su da pomalo šuška dok govori. Na podlakticu mu je stavila svoju starački pegavu ruku, čija je koža bila prošarana venama i smeđa kao stare mokasine. „Nisam očekivala da ćeš stići kući tako brzo. Kako je Sem?” „Dobro je, hvala. Bila je samo lažna uzbuna.” Pol htede da me predstavi. „Kendi, ovo je...” „Lažna uzbuna?” Na licu joj se pojavio izraz razočaranja. ,,Oh, Gospode, ne opet. Kad sam videla hitnu pomoć, bila sam sigurna da je ovoga puta stvarno!” U jednom trenutku je delovalo kao da je veče stalo. Mogao sam da namirišem svežinu nove trave i cveća, i osetim prvu svežinu noći iza prolećne topline. Težina i glatkoća flaše sa vinom u mojoj ruci i dalje je predstavljala obećanje svakidašnjosti. Tada je trenutak razbijen. „Kakvu hitnu pomoć?” Pol je izgledao više zbunjeno, nego zabrinuto. „Pa, onu koja je došla popodne, čini mi se oko pola pet.” Osmeh na njenom našminkanom licu je nestajao. Ruka joj je pošla prema grlu. „Verovatno ti je neko rekao? Mislila sam...” Ali Pol je već trčao prema kući. „Sem? Sem!” Brzo sam se okrenuo komšinici. ,,U koju bolnicu je otišla?” Prešla je pogledom sa mesta sa koga je Pol uleteo u kuću na mene, otvarajući i zatvarajući usta. „Ja... nisam pitala. Lekar ju je izvezao u invalidskim kolicima, sa jednom od onih maski za kiseonik na licu. Nisam htela da smetam.” Ostavio sam je na stazi u pohitao za Polom. Kuća je mirisala na svežu farbu i malter, na nove tepihe i nameštaj. Zatekao sam ga nasred kuhinje, okruženog sjajnim, nedavno kupljenim kuhinjskim aparatima. „Nije ovde.” Izgledao je zapanjeno. „Isuse Hriste, zašto me neko nije pozvao?” „Jesi li proverio poruke na telefonu?” Sačekao sam da to uradi. Ruka mu je drhtala dok je pritiskao dugmiće. Poslušao je, pa odmahnuo glavom. „Ništa.” „Pozovi bolnicu. Znaš li u koju bi trebalo da je odvezu?”
„Išla je u Medicinski centar univerziteta u Tenesiju, ali...” „Zovi ih.” Zurio je u telefon, trepćući kao da pokušava da se probudi. „Nemam broj. Isuse, trebalo je da znam!” „Pokušaj preko centrale.” Počeo je da dolazi sebi, pošto mu se um oporavljao od prvobitnog zaprepašćenja. Stajao sam pored njega dok je telefonom zvao bolnicu, hodajući u krug prilikom mučnog čekanja da mu poziv bude prosleđen. Kada je Pol treći ili četvrti put izgovarao Semino ime slovo po slovo, osetio sam slutnju koja me je pratila ceo dan i postepeno se pojačavala sve dok nije ispunila ovu sobu. Pol prekide vezu. „Ne znaju ništa.” Glas mu je bio pod kontrolom, ali strah samo što nije izbio na površinu. „Pitao sam i na prijemnom odeljenju za hitne slučajeve. Nema podataka da je igde primljena.” Odjednom je opet počeo da kuca po dugmićima. „Pole...”, rekoh. „Mora da je neka zabuna”, promumlao je, kao da me nije čuo. „Verovatno su je odvezli u drugu bolnicu...” „Pole.” Zastao je i pogledao me u oči. Video sam mu strah u očima, i shvatanje onoga što očajnički pokušava da porekne. Ali sada je to bio luksuz koji nismo smeli da priuštimo. Nisam ja bio Jorkova meta. Ni u jednom trenutku. Bio sam samo mamac.
20
Sledeća noć je bila jedna od najdužih u mom životu. Pozvao sam Gardnera, a Pol ostale bolnice u tom kraju. Sa sigurnošću je znao da Sem nije ni u jednoj od njih, ali je druga mogućnost bila užasna. Dok god su postojali izgledi, ma kako mali, mogao je da se nada kako je sve to samo greška i da njegov život još uvek može da se vrati tamo gde je bio. Međutim, to se neće dogoditi. Gardner je stigao za manje od četrdeset pet minuta. Dotad su dva agenta Istražnog biroa Tenesija već bila na licu mesta. Pojavili su se u kući za nekoliko minuta, obojica u prljavim radnim odelima, kao da su došli sa gradilišta. Pošto su stigli tako brzo, pretpostavio sam da su verovatno bili vrlo blizu, bez sumnje kao deo obećanog tajnog nadzora. Ali ni to nije vredelo. Gardner i Jakobsenova su ušli u kuću bez kucanja. Njen izraz lica je bio vrlo kontrolisan; njegov napet i mračan. Kratko je i tiho razgovarao sa jednim od agenata, a onda se okrenuo Polu. „Kaži mi šta se desilo.” Pol je drhtavim glasom još jednom prošao kroza sve to. „Ima li nereda? Tragova borbe?”, upitao je Gardner. Pol je samo odmahnuo glavom. Gardner ugleda šolje s kafom na stolu. „Jeste li nešto dirali?” „Ja sam skuvao kafu”, odgovorih. Na njegovom licu sam ugledao prekor da nije trebalo ništa da diram, ali nije dobio priliku da ga izrekne. „Dođavola sa prokletom kafom, šta ćete da preduzmete?” planu Pol. „Taj zlikovac mi je oteo ženu, a mi samo sedimo ovde i razgovaramo!” „Činimo sve što možemo”, reče Gardner iznenađujuće strpljivo. „Javili smo svim policijskim stanicama i šerifima u istočnom Tenesiju da obrate pažnju na ambulantno vozilo.” ,,Javili ste im? Šta je, za ime boga, sa blokadom puteva?” „Ne možemo zaustavljati sva ambulantna vozila zbog slabe mogućnosti da je u njima Jork. A blokade puteva ne bi bile ni od kakve pomoći, jer ima nekoliko sati prednosti u odnosu na nas. Dosad je već mogao preći u Severnu Karolinu.” Bes je nestao iz Pola. Skljokao se na stolicu, prebledelog lica.
„Ovo možda ne znači ništa, ali razmišljao sam o tom ambulantnom vozilu”, rekoh, pažljivo birajući reči. „Zar nije jedno takvo bilo na onom snimku bezbednosne kamere, kod telefonske govornice iz koje je Jork pozvao Toma?” Bilo je to samo nešto više od belog obličja u prednjem planu. Obično nisam obraćao pažnju na takve pojedinosti, pa čak ni sada nisam bio siguran da je to važno. Ali radije sam progovorio preko reda nego da posle žalim što sam ćutao. Gardner je očigledno mislio drugačije. „To je bolnica, oni imaju takva vozila.” „Možda ispred hitne pomoći, ali ne kod mrtvačnice. Barem ne ispred glavnog ulaza. Tela se ne unose tim putem.” Ćutao je načas, pa se okrenuo Jakobsenovoj. „Kaži Megsonu da to proveri. I neka pošalje slike ovamo.” Dok je ona žurno izlazila, ponovo se okrenuo ka Polu. „Dobro, treba da razgovaram sa tom komšinicom.” „Poći ću s tobom.” Pol ustade. „Nema potrebe.” „Želim to.” Video sam da Gardner okleva, ali je klimnuo glavom. Porastao je u mojim očima zbog toga. Ostao sam sam u kući. Saznanje da smo namagarčeni peklo me je kao vatra. Moj plemeniti gest prema Gardneru – pristanak da izigravam mamac – sada je izgledao samo kao oholost. Bože, zar si stekao tako visoko mišljenje o sebi? Trebalo je da shvatim da Jork ne bi traćio vreme i trud na mene kad može da uzme mnogo primamljiviju metu. Poput Sem. Kuhinja je bila u polumraku, jer je dnevna svetlost gotovo sasvim nestala. Upalio sam svetlo. Novi kuhinjski aparati i sveže okrečeni zidovi kao da su se rugali svojim optimizmom. Jednom sam se našao u Polovom položaju, ali postojala je suštinska razlika. Kada je Dženi bila oteta znali smo da taj otmičar ostavlja svoje žrtve u životu i po tri dana. Međutim, ništa nije nagoveštavalo da Jork ostavlja svoje žrtve u životu duže nego što mora. Sem je možda već bila mrtva. Uznemiren, izašao sam iz kuhinje. Forenzička jedinica bila je na putu prema kući, ali niko nije ozbiljno očekivao da će naći išta značajno. Uprkos tome, pazio sam da ništa ne dodirnem dok sam išao u dnevnu sobu. Bila je to udobna, vesela prostorija: mekana sofa i stolice, stočić za kafu napola pokriven časopisima. Odisala je više Seminom, nego Polovom ličnošću. Premda promišljeno uređena, ipak je više bila soba za život, nego za gledanje. Okrenuo sam se da pođem kada sam ugledao malu uramljenu fotografiju na vitrini sa matiranim staklima. Fotografija je izgledala gotovo kao apstraktna crnobela šara, ali pogled na nju osetio sam kao udarac u stomak. Bio je to ultrazvučni snimak Semine bebe.
Vratio sam se u hodnik. Stao sam kod ulaznih vrata i zamislio kako se to verovatno odigralo. Kucanje na vratima. Sem ih otvara i ugleda lekara. Zbunjena je, ubeđena da je posredi neka greška. Verovatno se osmehnula i pokušala da objasni zabunu. A onda... šta? Rastinje je zaklanjalo ulazna vrata, a veliki javor u bašti još više je sprečavao pogled na njih. Ali Jork ni po koju cenu nije hteo da bude viđen. Zato je ušao na prevaru ili na silu, a onda je brzo savladao i smestio u invalidska kolica. Zatim je ispoljio drskost odvezavši je stazom do svog ambulantnog vozila. Primetio sam nešto na podu pored jedne letvice na dnu zida – bele mrlje na bež tepihu. Sagnuo sam se da ih pobliže pogledam, a zatim poskočio, jer su se ulazna vrata iznenada otvorila. Jakobsenova zastade, ugledavši me kako čučim u hodniku. Uspravio sam se i pokazao joj bele mrlje. „Izgleda da je Jork bio u žurbi. I ne, ništa nisam dirao.” Pregledala je tepih, pa letvicu. Na drvetu su se videle ogrebotine. „Boja. Mora da je tu letvicu zakačio kolicima”, reče ona. „Pitali smo se kako je Jork izneo profesora Irvinga iz šume. Bilo je udaljeno gotovo kilometar od najbližeg parkinga. To je daleko za nošenje odraslog čoveka, naročito ako je u nesvesti.” „Mislite da je i tada koristio invalidska kolica?” „To bi objasnilo mnogo toga.” Zatresla je glavom, ljuta zbog takvog previda. „Na stazi, u blizini mesta gde je Irving nestao, pronašli smo tragove koji su nalikovali točkovima bicikla. To je omiljeno područje planinskih biciklista, pa nam se u tom trenutku činilo da ti tragovi nisu važni. Ali invalidska kolica imaju slične gume.” A čak i da je Jork sreo nekoga dok je gurao stazom onesvešćenog Irvinga, ko bi se tome začudio? Izgledao bi kao neki negovatelj koji je izvezao invalida na svež vazduh. Vratili smo se u kuhinju. Video sam kako Jakobsenova gleda do pola pun aparat za kafu. Ne pitajući je, sipao sam joj jednu šolju i napunio svoju. ,,I šta mislite?”, upitah tiho, pružajući joj šolju. „Prerano je da se kaže...”, počela je, pa zaćutala. „Hoćete li da budem iskrena?” Ne. Klimnuo sam glavom. „Mislim da smo sve vreme bili dva koraka iza Jorka. Zavarao nas je da pomislimo da ste mu vi meta i ušao ovde dok smo gledali na drugu stranu. Sada je Samanta Ejveri platila za naše greške.” „Mislite li da ima ikakvih izgleda da je nađemo na vreme?”
Zagledala se u svoju kafu, kao da u njoj može da predskaže odgovore. „Jork neće dugo čekati da završi sa tim. Zna da ga tražimo, pa će biti uzbuđen i željan da to uradi. Ako je nije već ubio, biće mrtva do jutra.” Spustio sam šolju, iznenada osetivši mučninu. „Zašto Sem?”, zapitah, mada sam mogao da pretpostavim. „Jorku je potrebno da se dokaže i nahrani ego posle neuspeha sa dr Libermanom. Barem smo u pogledu toga bili u pravu.” Jakobsenova je zvučala ogorčeno. „Samanta Ejveri je ispunila sve uslove: supruga je čoveka koji će verovatno naslediti dr Libermana, i gotovo u devetom mesecu trudnoće. To je čini primamljivom metom na dva načina – zajemčene su naslovne strane i, ako smo u pravu za fotografije, pogoduje Jorkovoj psihozi. On je opsednut snimanjem trenutka smrti, jer veruje da će mu to na neki način otkriti odgovore za kojima traga. Dakle, iz njegove tačke gledišta, ko može biti bolja žrtva od trudnice, koja je doslovno puna života?” Isuse. Zvučalo je suludo, ali najgore je to što je u tome bilo neke uvrnute logike; uzaludne i nastrane, ali svejedno prisutne. ,,I šta onda? Ubistvom Sem neće doći do odgovora koje traži.” Na licu Jakobsenove se ocrtavala natmurenost kakvu ranije nisam video. „Onda će reći sebi da ona ipak nije bila prava i nastaviti dalje. Znaće da vreme radi protiv njega, bez obzira na to što mu ponos govori drugačije, pa će ga to učiniti očajnim. Možda će se sledeći put okomiti opet na trudnicu, ili čak na dete. U svakom slučaju, neće stati.” Pomislio sam na izmučena lica sa fotografija i iznenada video sliku Sem kako prolazi kroz isto mučenje. Protrljao sam oči, pokušavajući da odagnam tu sliku. ,,I koji su sledeći koraci?” Jakobsenova se zagleda kroz prozor u pomrčinu koja se spustila. „Nadamo se da ćemo ih pronaći do jutra.”
Nije prošlo ni sat vremena, a večernja tišina je bila razbijena. Agenti Istražnog biroa Tenesija obrušili su se na mirni kraj i pokucali na sva vrata u nadi da će naći još svedoka. Mnogi su se sećali ambulantnog vozila koja su došla tog popodneva, ali niko nije primetio ništa upečatljivo u vezi sa njima. Ta vozila govore sama za sebe. Njihova pojava možda izaziva morbidnu radoznalost, ali svega nekoliko ljudi bi pitalo zašto su tamo. A zasigurno niko iz Seminog i Polovog komšiluka. Gardner nije uspeo da sazna ništa novo od Kendi. Bila je sigurna samo da je to bio muškarac neodređenih godina, u medicinarskoj uniformi. Pa, izgledalo je kao uniforma, mislila je ona: tamne pantalone i košulja sa oznakama, kao i nekakva kapa, koja mu je skrivala veći deo lica. Krupan čovek, dodala je oklevajući. Belac,
ili možda Latinoamerikanac. U svakom slučaju, nije crn. Barem je ona tako mislila... Nije joj bilo čudno ni što je vozač došao sam. A još manje podataka je pružila o samom ambulantnom vozilu. Ne, naravno da nije zapisala registarski broj. Zašto bi? Pa to je bila hitna pomoć. „Samanta nije bila vezana, pošto je verovatno bila ošamućena ili onesvešćena”, rekao je Gardner, dok je Pol telefonom razgovarao sa Seminom majkom. „Možda je upotrebio neki gas, ali mislim da je maska za kiseonik bila samo pomoćno sredstvo da bi sprečio moguće mešanje komšija. Gas je suviše nesiguran, naročito ako neko pruža otpor, a Jork je želeo da je što pre onesposobi.” „Ne bi upotrebio silu”, kazala je Jakobsenova. „Ako nekoga onesvestite udarcem, postoji opasnost od potresa ili oštećenja mozga, a Jork to ne bi želeo. On hoće da mu žrtve budu potpuno svesne dok ih ubija. Ne bi rizikovao da ih udara tupim predmetom u glavu.” „Udario je Irvingovog psa”, podseti je Gardner. „Pas je bio slučajnost. Hteo je vlasnika.” Gardner stisnu greben nosa. Izgledao je umorno. „Svejedno. Činjenica je da je nekako onesvestio Samantu Ejveri. Ali ako bude morao da čeka njeno osvešćivanje, to će nam dati više vremena.” Mrzeo sam razbijanje makar i najmanje nade. „Ne mora da znači. Njemu je potrebno da žrtva bude u nesvesti samo dok je ne prebaci u ambulantno vozilo. Posle više nije važno. Kako god Jork to radio, ako je u nesvesti samo nekoliko minuta, neće joj mnogo trebati ni da dođe sebi.” „Nisam znao da ste stručnjak”, zajedljivo reče Gardner. Mogao sam istaći da sam radio kao lekar opšte prakse, ili da sam jednom i sam bio omamljen, ali nije bilo svrhe. Svi smo bili napeti, a Gardner najviše. Niko iz ovoga neće izaći sa nekakvim zaslugama, ali pošto je bio glavni agent zadužen za istragu, na njemu je ležala najveća odgovornost. Nisam želeo da ga još više opterećujem. U pitanju je bio Semin život. Činilo se da je Pol prevazišao strah i zapao u otupelu izdvojenost. Kada se vratio posle razgovora sa Seminim roditeljima, seo je bez reći, zagledan u nepodnošljivi košmar, u koji mu se pretvorio život. Njeni roditelji će narednog dana doleteti iz Memfisa, ali nije se trudio da pozove nikog drugog. Sada je želeo samo Sem; svi ostali su bili nevažni. Bio sam rastrzan, jer nisam znao šta da radim. Nisam bio potreban u kući, a nisam mogao da jednostavno ostavim Pola i vratim se u hotel. Zato sam sedeo sa njim u dnevnoj sobi, dok su kafom naliveni agenti Istražnog biroa radili svoj posao, a poslednji sati i minuti tog dana neumoljivo otkucavali prema sledećem.
Bilo je tek nešto posle jedanaest sati kada je Jakobsenova ušla u dnevnu sobu. Pol odmah diže pogled, ali nada zamre u njegovim očima nakon njenog kratkog odmahivanja glavom. „Nema vesti. Samo sam htela da pitam dr Hantera nešto u vezi sa njegovom izjavom.” On ponovo utonu u nekakvo mrtvilo dok sam sa Jakobsenovom izlazio iz sobe. Video sam da nosi fasciklu, ali otvorila ju je tek kada smo ušli u kuhinju. „Nisam još želela da uznemiravam dr Ejverija sa ovim, ali mislim da bi vi trebalo da znate. Još jednom smo proverili snimak bolničke bezbednosne kamere u vreme kada je Jork pozvao dr Libermana iz one govornice. Bili ste u pravu za ambulantno vozilo.” Pružila mi je crno-belu fotografiju iz fascikle. Bila je to fotografija skinuta sa snimka koju sam već video, na kojoj se vidi tamna prilika Jorka koji prelazi put pored govornice. Na levoj strani slike video se zadnji deo parkiranih ambulantnih kola. Bilo je teško reći, ali mogao je ići prema njemu. „To vozilo je stiglo deset minuta pre nego što je Jork upotrebio taj telefon i otišlo sedam minuta kasnije”, reče Jakobsenova. „Ne možemo da vidimo ko ga je vozio, ali vreme odgovara.” „Zašto je čekao deset minuta pre nego što ga je pozvao?” „Možda je morao da sačeka dok ne bude nikoga u okolini ili je možda želeo da uživa u trenutku. Ili je skupljao hrabrost. U svakom slučaju, u deset sati je pošao da obavi poziv, zatim je izašao i čekao. Dr Liberman bi žurio i bilo bi mu potrebno svega nekoliko minuta da izađe. Pošto se nije pojavio, Jork je čekao izvesno vreme pre nego što je shvatio da nešto nije u redu i otišao odatle.” Zamišljao sam to što je opisala: Jork nestrpljivo gleda na sat, a samopouzdanje mu polako nestaje jer se njegova žrtva ne pojavljuje. Samo još minut; samo još jedan... Potom, gnevan, odvozi se da smisli sledeći potez. Jakobsenova izvadi još jednu fotografiju iz fascikle. Ova je bila snimljena u delu bolnice koji mi nije bio poznat. Ambulantno vozilo je bilo na sredini slike, ali zamagljena zbog kretanja. „Ovo je snimljeno na drugom delu puta nekoliko minuta pre nego što je to vozilo stalo ispred mrtvačnice”, kaza. „Pratili smo ga unazad na drugim bezbednosnim kamerama, zasigurno je isto vozilo. Ovo je najbolji snimak koji smo uspeli da nađemo.” To nije mnogo pomagalo. Fotografija je bila uveličana do krajnje granice i imala nefokusiran izgled slike skinute sa video-snimka. Ugao snimka je onemogućavao da se vidi ko se nalazi u kabini, a prema onome što sam video na vozilu nije bilo ničega upečatljivog: beli četvrtasti kombi sa pretežno narandžastim znamenom službe hitne pomoći istočnog Tenesija. „Kako znate da je ovo isto vozilo koje koristi i Jork?”, upitao sam.
„Zato što to nije pravo ambulantno vozilo. Oznake izgledaju verodostojno, ali samo dok se ne uporede sa pravim. Pored toga, to je model star bar petnaest godina. Prestar je da bi još uvek bio u upotrebi.” Pogledao sam fotografije pažljivije. Nakon reći Jakobsenove, vozilo mi je zaista izgledalo staro, ali dovoljno dobro da zavara većinu ljudi. Čak i u bolnici. Ko bi se setio da ga pogleda dvaput? Vratio sam joj fotografiju. „Izgleda prilično uverljivo.” „Postoje kompanije specijalizovane za prodaju polovnih sanitetskih vozila. Jork je verovatno veoma jeftino kupio neki stari model, pa ga prefarbao odgovarajućim bojama.” „Pa, možete li da otkrijete gde je kupljeno?” „Možemo, ali za to je potrebno vreme, i nisam sigurna koliko će nam to vredeti. Jork ga je možda kupio kreditnom kartom neke od svojih žrtava. Čak i ako nije, sumnjam da će nam to pomoći da ga sada pronađemo. Suviše je pametan za to.” „Šta je sa registracijom?”, zapitah. „Još uvek radimo na tome. Tablice su vidljive na nekim slikama, ali suviše su prljave da bi bile razgovetne. Možda je to namerno, ali sa strane je vozilo prljavo, pa je jasno da je nedavno voženo kroz blato.” Setio sam se onoga što je Džoš Talbot rekao kada je identifikovao nimfu vilinog konjica iz kovčega. Leš je stajao u blizini neke bare ili jezera. Verovatno na obali uza samu ivicu vode... Ne zovu ih bez razloga močvarni vilini konjici. „Sada bar bolje znamo šta tražimo”, nastavila je Jakobsenova, vraćajući fotografije u fasciklu. „Možemo da objavimo opis sanitetskog vozila, čak i bez registracije. Tako ćemo, ako ništa drugo, malo suziti izbor.” Ali ne dovoljno. Jork je dobio dovoljno vremena da stigne kuda god je pošao. Čak i ako nije prešao u drugu državu, imao je na raspolaganju stotine kvadratnih kilometara planina i šuma gde je mogao da se sakrije. Sa Sem. Pogledao sam Jakobsenovu i video istu misao u njenim očima. Nijedno od nas nije progovorilo, ali razumeli smo se bez reči. Prekasno. Neprikladno trenutku, odjednom sam postao svestan koliko blizu stojimo jedno uz drugo, i načina na koji miris njenog tela prožima blagi parfem na kraju dugog dana. Iznenadna nelagodnost između nas rekla mi je da je i ona svesna toga. „Bolje da se vratim kod Pola”, rekao sam, odmičući se. Klimnula je glavom, ali pre nego što je iko od nas stigao išta da kaže, otvorila su se vrata kuhinje i ušao je Gardner. Jedan pogled na njegovo izborano lice bio je dovoljan da shvatim da se nešto dogodilo. „Gde je dr Ejveri?” upitao je Jakobsenovu kao da ja nisam prisutan. ,,U dnevnoj sobi.”
Izašao je bez reči. Jakobsenova je pošla za njim, pažljivo uklonivši sva osećanja sa lica. Krenuo sam za njima, iznenada osetivši hladnoću u vazduhu. Pol kao da se nije pomerio otkad sam ga napustio. Još uvek je sedeo pogrbljen u stolici, a šolja sa ohlađenom kafom stajala je nedirnuta na stočiću pored njega. Kada je ugledao Gardnera, ukočio se, držeći se poput čoveka koji se sprema za jak udarac. „Jeste li je našli?” Gardner kratko odmahnu glavom. „Ne još. Ali dobili smo izveštaj o saobraćajnoj nesreći u kojoj je učestvovalo ambulantno vozilo na auto-putu 321, nekoliko kilometara istočno od Taunsenda.” Znao sam to mesto po imenu, dopadljivi gradić u podnožju planine. Gardner je oklevao. „Još uvek nije potvrđeno, ali mislimo da je to bio Jork.” „Saobraćajna nesreća? Kakva vrsta nesreće?” „Ambulantno vozilo se sudarilo sa automobilom. Vozač tog automobila kaže da je ambulantno vozilo prebrzo ušlo u okuku i, naletevši iz drugog pravca, odbacila njegovo vozilo u stranu. Oba vozila su se okrenula u mestu, a onda je ambulantno vozilo udarilo u drvo.” ,,Oh, Hriste!” „Ambulantno vozilo se vratilo na put i nestalo, ali vozač kaže da su prednji branik i barem jedno od svetala oštećeni. Po zvuku vozila misli da se dogodio i neki mehanički kvar.” ,,Jel’ uzeo registraciju?”, upitah. „Nije, ali oštećeno ambulantno vozilo verovatno će biti primećeno. I sad bar znamo u kom pravcu se Jork zaputio.” Pol je skočio sa stolice. „Znači, sad možete da blokirate puteve?” Gardneru je bilo neprijatno. „To nije tako jednostavno.” „Zašto, dođavola, nije? Zaboga, koliko je teško naći izlupano ambulantno vozilo kad znate kojim prokletim putem su krenula?” „Zato što se saobraćajna nesreća dogodila pre pet sati.” Kada smo shvatili šta nam je rekao, nastupila je tišina. „Vozač nije odmah prijavio sudar”, nastavi Gardner. „Čini se da je mislio kako je to pravo ambulantno vozilo, pa se brinuo da ne upadne u nevolju. Tek kad ga je žena ubedila da traži odštetu, pozvao je policiju.” Pol je zurio u njega. „Pet sati?” Seo je, pošto su noge počele da ga izdaju. „Ipak je to značajan trag”, primeti Gardner, ali ga Pol nije slušao. „Nestao je, zar ne?” Zvučao je ravnodušno i beživotno. „Može da bude bilo gde. Sem je možda već mrtva.” Niko mu nije protivrečio. Gledao je u Gardnera tako prodorno da je čak i agent Istražnog biroa naizgled ustuknuo.
„Obećaj mi da ćete ga uhvatiti. Nemojte dozvoliti da se zlotvor izvuče sa ovim. Obećaj mi barem to.” Gardner kao da se našao u neprilici. „Daću sve od sebe.” Ali primetio sam da, dok je to izgovarao, nije gledao Pola u oči.
21
Sledećeg jutra su pronašli ambulantno vozilo. Veći deo noći sam proveo u naslonjači, spavajući na mahove. Činilo mi se da joj nema kraja. Svaki put kada bih se probudio gledao sam na sat i video da je prošlo samo nekoliko minuta. Kada sam pogledao kroz prozor i video zlatasti sjaj na nebu, činilo mi se kao da vreme počinje ispočetka. Pogledavši prema drugoj naslonjači, video sam da je Pol potpuno budan. Imao sam utisak da se cele noći nije pomerio. Ustao sam ukočeno. „Hoćeš li kafu?” Zavrteo je glavom. Razgibao sam vrat i ramena, pa otišao u kuhinju. Kafa se grejala cele noći, ispunjavajući prostoriju svojim ustajalim, zagorelim mirisom. Prosuo sam je u sudoperu i skuvao novu. Ugasio sam svetlo i prišao prozoru. Napolju, svet je počinjao da dobija oblike u ranojutarnjoj polutami. Iza kuća preko puta mogao sam da nazrem jezero, čiju je tamnu površinu prekrivala bela izmaglica. Bio bi to mirni jutarnji prizor da nije bilo patrolnih automobila ispred kuće, poput zloslutnog bleska stvarnosti u spokojnoj zori. Srknuo sam kafu stojeći pored kuhinjskog prozora. Napolju je zapevala neka ptica. Njenom usamljenom cvrkutu ubrzo su se pridružile i druge, čineći sve veći ptičji hor. Pomislio sam na mračno predskazanje Jakobsenove: Ako je nije već ubio, biće mrtva do jutra. Kao da to nagoveštavaju, prvi sunčevi zraci dodirnuše jezero. To je obećavalo lepo jutro. Do osam sati su stigle prve televizijske ekipe i novinari. Štampi nije dato Semino ime, ali uvek je samo pitanje vremena kada će se tako nešto saznati. Uniformisani policajci obezbeđivali su da novinari ne uđu na imanje, ali zato je put vrlo brzo bio zakrčen novinarskim ekipama i vozilima. Pol jedva da ih je primetio. Na dnevnoj svetlosti izgledao je strašno, posivelog i izboranog lica. Činilo se da se još više povukao u sebe, izgubljen u sopstvenoj patnji. Oživeo bi samo kada telefon zazvoni. Svaki put bi zgrabio slušalicu, napet od očekivanja, samo da bi se sledećeg trenutka natmurio, jer je to bio samo još jedan prijatelj ili uporni novinar. Nakon nekoliko reči, spuštao je slušalicu i vraćao se u svoju ljušturu. Saosećao sam sa njim, odlično znajući kroz šta prolazi. Ipak, nisam nikako mogao da pomognem. Jednoličnost je prekinuta malo pre podneva. Ostaci sendviča ležali su sušeći se na poslužavnicima pored nas. Moj je bio pojeden do pola, a Polov nedirnut. Pomišljao sam da je vreme da se vratim u hotel. Ovde nisam bio ni od kakve koristi, a i Semini roditelji će stići za nekoliko sati. Kada je telefon opet zazvonio,
Pol je zgrabio slušalicu, ali po načinu na koji su mu se ramena naglo povila shvatio sam da na vezi nije Gardner. „Zdravo, Meri. Ne, nisam...” Zaćutao je, odjednom se sav pretvorivši u sliku užurbanosti. „Koji kanal?” Ispustio je slušalicu i zgrabio daljinski upravljač za televizor. „Šta je bilo?” zapitah. Mislim da me nije čuo. Čim se slika pojavila počeo je da menja kanale, prolazeći kroz kakofoniju buke i slika sve dok se iznenada nije zaustavio. Neka mlada žena sa lakiranom kosom i previše crvenim ružom živahno je govorila u kameru. „...najnovija vest, imamo izveštaj da je ambulantno vozilo pronađeno napušteno na području Getlinburga, u okviru Velikog nacionalnog parka Zadimljenih planina...” Polovo lice se oklembesi kada je shvatio šta ona govori. „...tačno mesto nije otkriveno, a izvori iz Istražnog biroa Tenesija odbijaju da potvrde da je to isto vozilo koje je korišćeno u jučerašnjoj otmici Samante Ejveri, tridesetdvogodišnje trudnice iz okruga Blaunt. Nema vesti o tome gde se nalazi nestala žena, ali nepotvrđeni izveštaj i govore da je vozilo oštećeno u sudaru...” Novinarka je, zadihanim i uzbuđenim glasom, nastavila da govori dok se Jorkova fotografija pojavila na ekranu. Pol je već zgrabio telefon, koji je, međutim, zazvonio pre nego što je on stigao da ukuca broj. Gardner, pomislio sam, a po izrazu Polovog lica video i da sam pogodio. „Jeste li je našli?”, upitao je. Posmatrao sam kako mu nada splašnjava slušajući Gardnerov odgovor. U tišini sam čuo i glas agenta Istražnog biroa, jedva čujan i nerazgovetan. Pol ga je slušao, izmučenog i napetog lica. ,,I dozvoljavate da o tome čujem na televiziji? Za ime boga, rekao si da ćeš pozvati čim budeš imao ikakvu vest... Baš me briga, samo me pozovi, u redu?” Prekinuo je vezu. Stajao je okrenut leđima, trudeći se da povrati samokontrolu pre nego što je progovorio. „Našli su ambulantno vozilo pre pola sata na izletištu pored I-40”, kaza tupo. „Misle da ih je Jork ostavio i ukrao automobil pre nego što je izašao na međudržavni put. Automobilom je već prešao pola Severne Karoline ako nije pošao na zapad. Do sada je mogao biti na putu za Nju Meksiko. Mogao bi da bude bilo gde!” On zavitla telefon u zid koji se razbi u paramparčad, a plastika se razlete po celoj sobi. „Isuse Hriste, ne mogu ovo da podnesem! Šta da radim? Samo da sedim ovde?” „Pole...” Ali on je već pošao prema vratima. Požurio sam za njim u hodnik.
„Kuda si krenuo?” „Da vidim to ambulantno vozilo.” „Čekaj malo. Gardner...” „Jebeš Gardnera!” Počeo je da otvara ulazna vrata. Stavio sam ruku na njih. „Skloni mi se s puta, Dejvide!” „Hoćeš li samo da saslušaš? Ako sad izađeš, televizijske ekipe će te pratiti čitavim putem. Jel’ to želiš?” To ga je zaustavilo. „Postoji li put iza kuće?”, nastavih žurno, dok sam držao njegovu pažnju. „Ovaj obilazi oko onih kuća, ali ne mogu...” „Uzeću moja automobil. Novinari me neće pratiti, ali tako ćemo ih omesti. Izađi pozadi i preseci kroz bašte, a ja ću te tamo čekati.” Nije to želeo, ali video je da ono što govorim ima smisla. Nevoljno je pristao. „Daj mi nekoliko minuta”, rekao sam mu, pa izašao pre nego što je mogao da se predomisli. Kada sam se našao napolju, sunce mi je udarilo u lice i zaslepilo me. Krenuo sam pravo prema automobilu, pokušavajući da zanemarim iznenadni žamor koji je moja pojava izazvala. Novinari su nagrnuli napred, stvorivši zid od kamera i mikrofona, ali njihovo uzbuđenje je kratko trajalo. „To nije Ejveri”, reče neko, što je delovalo kao da je pritisnut prekidač. Nezainteresovanim glasovima mi je upućeno nekoliko pitanja, ali njihovo zanimanje je brzo nestalo kada nisam odgovorio na njih. Za tren oka se pažnja televizijskih ekipa i novinara vratila na kuću, a ja sam ušao u automobil i odvezao se. Put je blago vijugao oko kuća pre nego što je oštro zaokrenuo nazad iza Semine i Polove kuće. Na ulici nije bilo nikoga osim Pola. Pritrčao je kada sam skrenuo prema ivičnjaku i otvorio vrata pre nego što se automobil zaustavio. „Vrati se na glavni put i kreni prema planinama”, rekao je, zaduvan. Dok smo napuštali naselje nisu nas pratila novinarska vozila. Kada smo izašli na auto-put, sve je bilo obeleženo saobraćajnim znacima. Izuzev povremenih Polovih kratkih uputstava, vozili smo se u tišini. Maglom obavijene Zadimljene, planine pomaljale su se na horizontu ispred nas. Pogled na njihov venac, koji se protezao u daljini, delovao je otrežnjujuće i jasno ukazivao na nemogućnost ikakve potrage. Sunce je sijalo visoko iznad nas, toplo kao da je letnji dan. Posle nekoliko kilometara vožnje, morao sam da uključim brisače kako bih očistio vetrobransko staklo od mrtvih insekata. Napetost u automobilu je porasla kada smo stigli u podnožje planine i vozili se kroz Taunsend. Bili smo nadomak mesta gde je Jork zakačio onaj automobil i udario u drvo. Nekoliko kilometara pošto smo izašli iz grada naišli smo na visoki hrast pored puta, okružen policijskom trakom. Zupčasta,
bela udubljenja u kori bila su jasno vidljiva. Pol je, smrknutog izraza lica, zurio u stablo dok smo prolazili pored njega. Nijedan od nas nije progovorio. Nekoliko kilometara dalje rekao mi je da skrenem sa puta, pa smo krenuli uzbrdo prema planinama. Uzdizale su se oko nas, bacajući povremeno senku na put koji je vijugao između njih. Videli smo još nekoliko automobila, ali turistička sezona još nije uzela maha da bi ih bilo više. Proleće se moglo videti na svakom koraku. Šume su bile ukrašene tepisima divljeg cveća – plavih, žutih i belih šara – i talasaste nove trave. U svako drugo vreme lepota Apalačkih planina bi oduzimala dah; sada su izgledale kao okrutna šala. „Na sledećoj raskrsnici skreni desno”, kaza mi Pol. Taj put je bio uzan, pošljunčen, kao i mnogi drugi sporedni putevi i staze u tom kraju; usto je bio i dovoljno strm da automatski menjač prebaci brzinu u niži stepen. Posle osamsto metara nije se više uspinjao. Izašli smo iza okuke i videli da je put preprečen patrolnim vozilima. U pozadini sam video drvene izletničke stolove i parkirana policijska vozila dok je iza njih drveće zaklanjalo pogled. Spustio sam prozor dok je uniformisani šerifov zamenik prilazio vozilu. Bio je golobrad, ali hodao je nadmeno kao da je stariji. Zagledao se u mene ispod širokog oboda šešira, držeći jednu ruku na pištolju u futroli. „Vratite se. Ne moš’te ovuda.” „Možete li da kažete Denu Gardneru da dr Hanter i...” počeo sam, a onda čuo kako se vrata mog saputnika otvaraju. Okrenuo sam se i video da Pol izlazi iz automobila. Oh, Hriste, pomislio sam, a mladi zamenik pojuri da ga presretne. „Stani odma’! Prokletstvo, rek’o sam stoj!” Pohitao sam za njima i uhvatio Pola, dok se zamenik ukopao na putu ispred njega i izvadio pištolj. Nikada do tog trenutka nisam shvatao koliko mrzim oružje. „Dobro, u redu je”, rekoh, vukući Pola nazad. „Hajde, smiri se. „Nazad u automobil! Odma’!”, viknu zamenik. Držao je pištolj obema rukama, uperen u tlo između nas. Pol nije pokazivao želju da se pomeri. Na sunčevoj svetlosti pogled mu nije izgledao sasvim usredsređen. Nije mogao da dođe do Jorka, a obuzimala ga je želja za sukobom. Ne znam šta bi se dogodilo, ali u tom trenutku začu se poznat glas. „Šta se to, dođavola, dešava?” Nikada ne bih pomislio da će mi biti drago što vidim Gardnera. Agent Istražnog biroa je, stisnutih usana, silazio stazom. Zamenik je preteći gledao u Pola, i dalje sa pištoljem u ruci. „Gospodine, rek’o sam im da ne mogu ovuda, ali nisu hteli...” „Sve je u redu”, reče Gardner bezvoljno. Odelo mu je izgledalo još izgužvanije nego ranije. Uputio mi je hladan pogled pre nego što se obratio Polu. „Šta vi radite ovde?”
„Hoću da vidim ambulantno vozilo.” To je bilo rečeno neumoljivim glasom čoveka koji nema nameru da odustane od svog nauma. Gardner ga načas osmotri, pa uzdahnu. „Ovamo su.” Pratili smo ga uza stazu. Izletište se nalazilo na travnatoj zaravni visoko iznad podnožja. Ispod nas su se prostirali kilometri pošumljenih vrhova i udolina: nepomični okean zelenila. Na ovoj visini vazduh je bio hladniji, ali još uvek topao, pun prijatnog mirisa borova i smreka. Na jednoj strani čistine su bila grupisana policijska vozila ispred nekoliko civilnih. Nedaleko od njih je bilo parkirano ambulantno vozilo, izdvojena policijskom trakom. Čak i sa daljine video sam oštećenje nastalo u sudaru. Duž jedne strane pružala su se paralelna ulubljenja, a leva strana, kojom je vozilo verovatno udarilo u drvo, bila je izgužvana kao harmonika. Nije bilo čudno što je napušteno. Jork je imao sreću da stigne i dovde. Pol stade ispred policijske trake i zagleda se u zadnji deo vozila. Vrata su bila širom otvorena, otkrivajući stara nosila i ormančiće. Jedan forenzičar je nešto radio unutra, a videli smo i vezove koji su visili sa jedne strane nosila, kao da su odvezani na brzinu. Osetio sam nekoga pored sebe, okrenuo se i ugledao Jakobsenovu. Uputila mi je ozbiljan pogled. Imala je podočnjake, pa sam pretpostavio da nismo samo Pol i ja proveli noć bez sna. Polovo lice je ličilo na masku. „Šta ste otkrili?” Činilo se da nije primetio Gardnerovo malo oklevanje. „Bilo je plavih vlasi na nosilima. Uporedićemo ih sa vlasima tvoje supruge, ali mislimo da nema mesta sumnji. A izgleda da je Jork dobio prilično snažan udarac prilikom sudara.” Poveo nas je do prednjeg dela vozila. Vozačeva vrata su bila otvorena, pa smo videli prljavu i zapuštenu unutrašnjost. Volan je bio savijen i malo iskrivljen u stranu. „Verovatno je i sam Jork dobro ugruvan, ako je svojim telom ovako iskrivio volan”, reče Gardner. „Mora da je slomio barem dva-tri rebra.” Po prvi put nešto nalik nadi se pojavilo na Polovom licu. „Znači, povređen je? To je dobro, zar ne?” „Možda.” Gardner je bio oprezan. Nešto u njegovom glasu zvučalo je pomalo zloslutno, ali Pol je opet bio suviše zaokupljen da bi to primetio. „Voleo bih da malo ostanem ovde.” „Pet minuta. Onda treba da idete kući.” Ostavio sam Pola tamo i pošao sa Gardnerom i Jakobsenovom. Sačekao sam dok nismo odmakli van granica njegove čujnosti. „Šta mu niste rekli?”
Gardner stisnu usta, ali šta god je hteo da kaže prošlo je neizgovoreno, jer su ga pozvali iz vozila za uviđaj. „Možeš da mu kažeš”, rekao je Jakobsenovoj pre nego što se udaljio, kičme prave kao i uvek. Podočnjaci su Jakobsenovu činili još ozbiljnijom. „Ima krvavih mrlja u ambulantnom vozilu. Na nosilima i na podu.” Zamislio sam Sem kako sam je video poslednjeg puta. Oh, dragi bože. „Zar ne mislite da Pol ima pravo da zna?” „U suštini, da. Ali nisu sve mrlje sveže, a ne možemo biti sigurni da bilo koja od njih potiče od njegove žene.” Pogled joj odlete prema mestu na kome je Pol stajao pored ambulantnih kola. „Den misli da mu to saznanje sada ne bi pomoglo.” Nerado sam to prihvatio. Nije mi se sviđalo što moram da skrivam informacije od Pola, ali već ga je dovoljno mučila sopstvena mašta. „Kako ste pronašli ambulantno vozilo?”, zapitah. Ona vrati na mesto pramen kose koji joj je pao na lice. „Dobili smo izveštaj o ukradenom terenskom vozilu, plavom krajsleru. Postoje kolibe za iznajmljivanje oko petsto metara odavde, ali do njih nema puta. Stanari ostavljaju automobile ovde i uspinju se ostatak puta. Jork je verovatno iz tog razloga odabrao ovo mesto – čak i sada, na početku sezone, obično je iznajmljeno dve-tri kolibe. Svako kome je poznat ovaj kraj znao bi da će ovde biti vozila.” Pogledah prema oštećenom ambulantnom vozilu. Ostavljena su na otvorenom prostoru, nekoliko metara od gustog lovorovog žbunja. „Jork se nije mnogo trudio da zametne tragove.” „Nije morao. Vozila mogu ovde da stoje danima dok se njihovi vlasnici igraju izviđača. Jork se verovatno nadao da barem do jutra, a možda i duže, neće biti primećeno da nema vozila koja je uzeo. Bila je čista sreća da je vlasnik to primetio na vreme.” Sreća. Do sada je nismo imali. „Očekivao bih da će ih bar parkirati, tako da oštećenje bude manje uočljivo.” Jakobsenova umorno sleže ramenima. „Pretpostavljam da su ga zaokupile važnije misli. Morao je da prenese Samantu Ejveri u terenca, a to mu nije bilo lako ako je i sam povređen. Skrivanje ambulantnih kola ga je najmanje brinulo.” Učinilo mi se da to zvuči razumno. Jorku je bilo potrebno da to vozilo ostane neotkriveno samo dok ne stigne gde je naumio. Posle toga više neće biti važno. „Mislite li da je pošao prema međudržavnom putu?”, upitah. „Tako izgleda. Daleko je samo nekoliko kilometara, a odande može da ode dublje u planine, pa da se vrati na zapad ili produži u drugu državu.” „Znači, mogao bi da bude bilo gde.” „Otprilike, da.” Digla je bradu. Pogledala je prema ambulantnom vozilu kraj kojih je stajao Pol. „Trebalo bi da ga vratite kući. Ovo neće nikome koristiti.”
„Nije trebalo da sazna za ovo sa televizije.” Ona klimnu, prihvatajući prikriveni prekor. „Den je nameravao da ga pozove čim nađe vremena. Ali ako saznamo išta novo, odmah ćemo obavestiti dr Ejverija.” Primetio sam da je kazala ako, a ne kada. Što duže ovo bude trajalo, manji su izgledi da Sem bude pronađena. Osim ako Jork to ne bude želeo. Vratio sam se kod Pola, a Jakobsenova se pridružila Gardneru kraj vozila za uviđaj. Bio je bespomoćna prilika pored ambulantnih kola. Piljio je u njih kao da će mu to pomoći da volšebno sazna gde mu se nalazi žena. „Trebalo bi da krenemo”, rekao sam blago. Sva borbenost koju je do tada pokazao kao da je nestala iz njega. Gledao je vozilo još sekundu-dve, pa mu okrenuo leđa i pošao sa mnom do automobila. Mladi zamenik je, dok smo prolazili stazom pored njega, uputio Polu oštar pogled, koji nije pogodio metu. Činilo se da Pol nije svestan ničega dok smo se udaljavali od izletišta. Prešli smo nekoliko kilometara pre nego što je progovorio. „Izgubio sam je, zar ne?” Razmišljao sam šta da kažem. „To još ne znaš.” „Da, znam. Kao i ti. Kao i svi oni tamo.” Reči su lile iz njega kao voda iz prepune šolje. „Pokušavam da se setim šta sam joj poslednje rekao, ali ne mogu. Sto puta sam u mislima prošao kroz to i nisam se setio. Znam da ne bi trebalo da se opterećujem time, ali to je jače od mene. Jednostavno ne mogu da verujem da je naše poslednje viđenje bilo tako obično. Kako nisam znao?” Zato što se to nikad ne zna. Ali mu to nisam rekao. Zaćutao je. Tupo sam zurio u put ispred nas. Isuse Hriste, ne dozvoli da se to desi. Ali već se desilo, a nema šuma nije nudila nikakvu utehu. Insekti su doletali kroz prelomljene zrake sunca, kao sićušne mrlje pored džinovskih hrastova i borova koji su ovde stajali mnogo pre nego što sam se ja rodio. Slapovi su se probijali kroz klisuru između obronaka, peneći se preko tamnog kamenja. Prošli smo pored palih stabala prekrivenih mahovinom, dok su ostala, koja su još stajala, polako gušile puzavice. Uprkos svoj ovdašnjoj lepoti, sve što živi na ovim prostorima neprestano je vodilo borbu za opstanak. Nije sve preživljavalo. Nisam siguran kada sam postao svestan svoje uznemirenosti. Kao da se pojavila niotkuda, ali prvo sam osetio blago bockanje na podlakticama. Spustio sam pogled i video da mi dlačice stoje uspravno; slično osećaj mi je rekao da su mi se nakostrešile i dlačice na vratu. Kao da samo to čeka, nespokoj se pretvorio u naglašenu potrebu da nešto preduzmem. Stegao sam volan. Šta? Šta nije u redu? Nisam znao. Pored mene, Pol je i dalje sedeo u tišini, progonjen mislima. Put pred nama bio je čist i prazan, prošaran zracima sunca i senkama drveća. Pogledao sam u retrovizor. Ničega nije
bilo. Iza nas su ostajale šume jednoličnog zelenila. Međutim, osećaj nije nestao. Opet sam pogledao u retrovizor i trgao se jer je nešto uz tup zvuk udarilo u vetrobran ispred mene. Na staklu je ostao spljeskan veliki insekt isprepletenih nogu i krila. Zurio sam u njega, a nemir je popuštao. Ne razmišljajući šta radim, snažno sam stisnuo kočnicu. Pol se odupro rukama o komandnu-tablu, naglo krenuvši napred i pored pojasa. Kada se automobil uz škripu zaustavio, začuđeno se zagledao u mene. „Isuse, Dejvide!” Počeo je da se osvrće, pokušavajući da shvati zašto smo se zaustavili. „Šta je bilo?” Nisam odgovorio. Sedeo sam stežući volan, a srce mi je udaralo kao ludo. Još uvek sam zurio u vetrobran. Vilin konjic je bio veliki, dugačak gotovo kao moj prst. Bio je skoro sasvim spljeskan, ali razaznao sam mu tigraste šare na grudima. Njegove oči su do poslednje pojedinosti odgovarale opisu Džoša Talbota. Električno plavetnilo Epiaeschna herosa. Iliti močvarnog konjica.
22
Pol me je gledao kao da sam poludeo dok sam ubacivao menjač u rikverc. „Šta je bilo? Šta si video?” „Nisam siguran.” Okrenuo sam se u sedištu da pogledam kroz zadnji prozor, pažljivo osmatrajući šumu dok sam se vraćao putem. Talbot je rekao da močvarni konjici vole vlažna, šumska staništa. A među svim tim insektima, propustio sam da primetim plavi blesak između drveća. Istina, nesvesno. Pogledajte samo te oči! Zar nisu neverovatne? Po sunčanom danu možete da ih primetite izdaleka. Bio je u pravu. Skrenuo sam na ivicu puta. Ostavio sam motor upaljen, izašao i stao na rub šume. Utonuo sam u tišinu šumskog zelenila. Sunčeva svetlost se probijala između stabala i grana, obasjavajući prostirke od divljeg cveća u travi. Ništa nisam primetio. „Dejvide, zaboga, hoćeš li mi reći šta se dešava?” Pol je stajao pored otvorenih vrata automobila. Osećao sam gorak ukus u ustima zbog nagle promene u raspoloženju. „To na vetrobranu je močvarni vilin konjic. Isti je kao nimfa koju smo pronašli u Harperovom kovčegu. Pomislio sam...” Zaćutao sam, postiđen. Pomislio sam da ću ih možda videti još. Sada mi je to izgledalo tako daleko. „Izvini”, rekao sam, pa se okrenuo kako bih se vratio u automobil. Utom sam ugledao plavi sjaj između grana. „Eno ga.” Pokazao sam rukom, a srce mi je tuklo u grudima. „Kod palog bora.” Vilin konjic je leteo cik-cak kroz delove šume prošarane sunčevim zracima, a plave oči su mu sijale kao neon. Tada između drveća ugledah i druge, kao da su odabrali baš ovaj trenutak da se pojave. „Vidim ih.” Pol je zurio kroz drveće, trepćući kao da se tek probudio. „Misliš li da je to važno?” U njegovom glasu se čuo nesiguran, gotovo molećiv ton, pa sam se pokajao što mu budim nadu. Sa močvarnim konjicima u blizini ili bez njih, Jork ne bi ostavio telo Noe Harpera tako blizu puta. A čak i da jeste, nisam znao kako bi to pomoglo Sem. Međutim, znali smo da je Jork prošao ambulantnim vozilom ovim putem, a sada su ovde bili i vilini konjici. To nije mogla biti samo slučajnost. Ili je ipak mogla?
„Talbot je rekao da vole stajaću vodu, jel’ tako?”, reče Pol, sa uzbuđenjem rođenim iz očaja. „Negde u okolini mora da postoji jezero ili ribnjak. Imaš li mapu u automobilu?” „Ne od planina.” On prođe rukom kroz kosu. „Mora da bude nešto! Možda neka spora rečica ili potok...” Trebalo je da držim jezik za zubima. Ove planine zauzimaju više od dve hiljade kvadratnih kilometara divljine. Vilini konjici, koliko znam, mogu da migriraju; možda su već kilometrima daleko od mesta gde su polegli jaja. Pa ipak... Pogledao sam okolo. Malo dalje niz put video sam ono što je nalikovalo ukrštanju sa sporednim putem. „Zašto ne bismo pogledali tamo dole?”, predložih. Pol klimnu, željno prigrlivši i najmanju priliku. Osetih još jedan ubod krivice, znajući da se verovatno samo hvatamo za slamku. Dok je on ulazio u automobil, pokupio sam mrtvog vilinog konjica sa vetrobrana. Potom sam isprskao vetrobran mlazićima vode i uključio brisače, koji su uklonili njegove ostatke sa stakla kao da nikad nije ni bio tamo. Sporedni put je maltene bio utabana staza koja je vodila između drveća. Nije na njemu bilo ni šljunka, pa sam morao sasvim da usporim na izbrazdanim i blatnjavim delovima. Granje i žbunje je grebalo prozore. Rastinje je postajalo sve gušće, dok najzad nisam bio primoran da stanem. Put ispred nas je bio potpuno zaprečen, jer su se javori i breze otimali za mesta sa razgranatim lovorovim žbunjem. Kuda god je put nekada vodio, dalje nismo mogli. Osujećen, Pol snažno udari po komandnoj tabli. „Dođavola!” Obojica smo izašli iz automobila, s tim što sam ja morao na silu da otvorim vrata kako bih uklonio granje koje ih je držalo. Pogledao sam okolo, nadajući se da ću ugledati još nekog močvarnog vilinog konjica, ili makar nešto što bi mi nagovestilo da nismo uzalud dolazili. Ali šuma nam se rugala svojom prazninom. Polova ramena su se poraženo povila dok je posmatrao gustu šumu oko nas. Nada koja se nakratko raspalila u njemu beše izgorela. „Ovo je beskorisno”, kaza, s očajnim izrazom na licu. „Kilometrima smo daleko od mesta gde je Jork ostavio ambulantno vozilo. Dođavola, gotovo smo se vratili na mesto gde je imao saobraćajku. Traćimo vreme.” U tom trenutku zamalo nisam odustao. Gotovo sam se vratio u automobil, prihvativši da sam preterao. Međutim, setio sam se Tomovih reči: Imaš dobre instinkte, Dejvide. Trebalo bi više da im veruješ. I pored svih sumnji, instinkt mi je i dalje govorio da je ovo važno. „Daj mi samo minut.”
Grane iznad nas su šuštale dok ih je povetarac pomerao, a onda je ponovo zavladala tišina. Otišao sam do jednog napola trulog stabla sa bledim izdancima nalik pljosnatim gljivama i popeo se na njega. Ni ta osmatračnica nije pomogla. Izuzev obrasle staze kojom smo došli, nije se videlo ništa sem drveća. Spremao sam se da se spustim kada grane iznad mene zašuštaše, jer se povetarac vratio. A tada osetih. Slab, skoro sladunjav vonj mesa koje se raspadalo. Okrenuh se licem prema povetarcu. „Možeš li...” „Osećam ga.” Glas mu je bio napet. Obojica smo toliko dobro poznavali taj zadah da nismo mogli da pogrešimo. Tada je povetarac zamro, pa su u vazduhu ostali samo uobičajeni mirisi šume. Pol je mahnito gledao oko sebe. „Jesi li otkrio odakle je došao?” Pokazao sam prstom preko brda, u pravcu iz koga je naizgled duvao povetarac. „Mislim da je odande.” On bez reči krenu brzim korakom kroz šumu. Pogledao sam još jednom prema automobilu, pa pohitao za njim. Bilo je teško probijati se. Nije bilo nikakve staze, niti smo bili odeveni za pešačenje. Grane su nas udarale dok smo vijugavo išli neravnim terenom, jer su rastinje i žbunje onemogućavali kretanje u pravoj liniji. Izvesno vreme smo automobil koristili kao orijentir za pravac kretanja, ali kada smo ih izgubili iz vida, morali smo da se oslanjamo na nagađanje. „Ako odemo predaleko, zalutaćemo”, prodahtao sam kada je Pol zastao da otkači jaknu od jedne niske grane. „Nema svrhe da samo lutamo okolo, a da ne znamo kuda idemo.” Pažljivo je osmatrao drveće oko nas, duboko dišući i grizući usnu. Iako je očajnički želeo da nađe nešto što bi ga odvelo do Jorka i Sem, znao je jednako dobro kao i ja da smo možda pošli za smradom neke strvine koji je vetar doneo do nas. Ali pre nego što je ijedan od nas stigao još nešto da kaže, grane oko nas zašuštaše, jer je povetarac ponovo dunuo. Pogledali smo se, pošto smo opet osetili smrad, snažniji nego ikad. Ako je to bila strvina, bila je velika. Pol diže šaku borovih iglica i baci ih u vazduh da bi video na koju stranu će odleteti. „Ovuda.” Pošli smo dalje, ovog puta samouverenije. Smrad raspadanja sada se osećao i kad je povetarac stao. Nije potreban detektor da bi se ovo osetilo, Tome. Kao da potvrđuje da idemo u dobrom smeru, primetio sam metalni blesak vilinog konjica koji je brzo proleteo kroz drveće ispred nas. Tada smo ugledali ogradu.
Bila je delimično skrivena borovima i žbunjem, i gotovo dva i po metra visokim drvenim gredama, na čijem vrhu je stajala bodljikava žica. Grede su bile trule, a po izgledu mnogo starija žičana ograda nalazila se sa spoljne strane, zarđala i oštećena. Činilo se da je Pol ispunjen gotovo grozničavom energijom kada smo krenuli pored ograde. Nešto dalje, u ogradu su bile ubačene vratnice – dva stara, kamena stuba – sada pregrađene drvenim gredama. Tlo ispred ograde bilo je zaraslo, ali su još uvek bili vidljivi duboki, paralelni tragovi. „Tragovi točkova”, reče Pol. „Ako je ovo kapija, ovde je verovatno postojao i nekakav put. Možda isti onaj koji smo pratili.” Ako i jeste, dugo nije bio korišćen. Smrad raspadanja sada je bio mnogo snažniji, ali nijedan od nas nije ništa rekao. Nije bilo potrebe. Pol zakorači preko savijene žičane ograde i uhvati jednu od drvenih greda. Začu se pucanje trulog drveta, a jedan njen deo mu ostade u rukama. „Sačekaj, treba da javimo Gardneru”, rekoh, posežući za telefonom. ,,I šta da kažemo?” Snažno je povlačio ogradu, brekćući od napora. „Misliš li da će on ostaviti sve i dotrčati ovamo zato što smo namirisali neku strvinu?” Udarao je nogom gredu sve dok nije pukla, pa počeo besno da lomi drugu, oslobodivši je uz glasnu škripu eksera kojim je bila zakucana. Sa druge strane se kroz otvor videlo žbunje, skrivajući sve što se tamo nalazilo. Odvalivši nekoliko poslednjih ivera, kratko me je pogledao. „Ne moraš da pođeš sa mnom.” Počeo je da se probija kroz ogradu. Nekoliko sekundi kasnije, samo su zaljuljane grane pokazivale kuda je prošao. Oklevao sam. Niko nije znao gde smo, a samo bog zna šta se nalazi iza te ograde. Ipak, nisam mogao pustiti Pola da uradi to sam. Provukao sam se kroz otvor i krenuo za njim. Srce mi je poskočilo kada me je nešto uhvatilo za jaknu. U strahu sam počeo da je vučem sve dok nisam primetio da se samo zakačila za ekser. Otkačio sam je i nastavio dalje. Na ovoj strani žbunje je raslo uza samu ogradu. Ispred sebe sam čuo lomljenje i šuštanje, jer se Pol probijao kroz rastinje. Pratio sam ga najbrže što sam mogao, jednom rukom štiteći lice od grana koje su se pružale ka mojim očima. Tada sam izbio na čistinu i zamalo naleteo na njega. Našli smo se u velikom vrtu. U stvari, u nečemu što je nekada bilo vrt; sada je to bila zapuštena divljina. Širenje ukrasnog žbunja i drveća je izmaklo kontroli, pa su sada bili tesno zbijeni u borbi za prostor. Stajali smo u senci velike magnolije, a miris njenih mekanih belih cvetova bio je prezasićen i prijatan. Pravo ispred nas je stajao stari zanovet, čije su teške grane bile savijene pod težinom žutih grozdova. Ispod njega se nalazilo jezerce.
Nekada je verovatno predstavljalo središnju tačku vrta, ali sada je bilo prljavo i ustajalo. Ivice su mu se polako sušile i zarasle u korov, dok je površinu zelene vode pokrivala žabokrečina. Oblak insekata sličnih mušicama poigravao je iznad površine poput čestica prašine na suncu. Njima su se hranili vilini konjici. Bilo ih je na desetine. Stotine. Vazduhom su zujala njihova krila. Tu i tamo video sam prelivanje boja drugih, manjih vrsta, ali tigrasti močvarni vilini konjici su vladali, očiju sjajnih poput safira, leteći u složenom baletu iznad vode. Pomerio sam se da bolje vidim i osetio kako mi je nešto puklo pod nogom. Spustio sam pogled i ugledao bledi zeleno-beli štap u travi. Ne, dva štapa, pomislio sam. A onda, kao slika koja se fokusira, to što sam gledao pretvorilo se u dve kosti ljudske podlaktice. Polako sam uzmakao korak. Kraj nogu mi je ležao poluskriven leš. Bio je to potpuno ogoljen kostur, pramenovi svetle prolećne trave već su rasli kroz mahovinom prekrivene kosti. Crnkinja, maloletnica: procenio sam mahinalno. Kao da je samo čekao taj trenutak, vonj raspadanja se opet pojavio, nadjačavši snažan miris magnolije. Pored mene, Pol prošaputa: ,,Oh, moj bože...” Polako sam digao pogled. Vilini konjici nisu bili jedini stanovnici tog mesta. Vrt je bio pun leševa. Bilo ih je u travi, ispod drveća, u žbunju. Mnogi su bili samo nešto više od golih kostiju koje leže u zelenilu, ali bilo je i svežijih; smežuranim iznutricama i hrskavicom još uvek su se gostili muve i crvi. Nije bilo čudo što nijedna od ranijih Jorkovih žrtava nije otkrivena. Stvorio je sopstvenu farmu leševa. Polov glas je bio nesiguran. „Tamo. Eno je kuća.” Zemljište iza jezerceta se uzdizalo u pošumljenu padinu. Ispod vrha, kroz granje su se videle kose linije krova. Zgrabio sam Pola za ruku kada je pošao prema kući. „Šta radiš?” On oslobodi ruku. „Možda je Sem unutra!” „Znam, ali moramo da javimo Gardneru...” „Pa javi mu”, reče on, pa otrča. Opsovah, sa telefonom u ruci. Gardner je trebao da sazna za ovo, ali morao sam da sprečim Pola da ne napravi neku glupost. Krenuo sam za njim. Leševi su bili svuda. Činilo se da su ostavljani bez smisla i svrhe, kao da ih je Jork prosto bacao ovde da istrunu. Dok sam trčao kroz vrt, naokolo su leteli i lebdeli vilini konjici, ravnodušni prema smrti svuda oko sebe. Video sam jednog
močvarnog konjica kako lagano maše krilima na prstu kostura – bio je lep, ali stran. Kada mi je drugi prozujao blizu glave, zgađeno sam ga udario rukom. Pol je i dalje bio ispred mene, hitajući prema kući koju smo videli kroz granje. Sagrađena na padini, uzdizala se poput litice, prostrana trospratna građevina od brvana. Sada sam video da je prevelika da bi bila obična kuća; pre je mogla biti nekakav stari hotel. Nekada je verovatno bila impozantna, ali ju je zapostavljanje učinilo trulom poput leševa na njenom tlu. Temelj kuće se pomerio, dajući joj iskrivljen, uvrnut izgled. Na krovu od šindre zjapile su rupe, a paučinom pokriveni prozori gledali su obnevidelo sa vremenom okrnjenog sivog lica. Naslonjena na jedan njen ugao, kao pijanac, stajala je prastara žalosna vrba, čije su se grane pružale preko zidova kao da hoće da sakrije koliko su propali. Pol je stigao do korovom obrasle terase, koja se protezala celom tom stranom zgrade. Sada sam ga već pristigao, ali ne toliko da bih ga zaustavio kada je pritrčao dvokrilnim, daskama pokrivenim francuskim vratima i pritisnuo kvake. Vrata se nisu otvorila, ali je buka razbila tišinu vrta. Povukao sam ga na stranu. „Šta to radiš? Isuse, hoćeš li da pogineš?” Ali jedan pogled na njegovo lice dao mi je odgovor: nije očekivao da pronađe Sem živu. A ako ona nije živa, onda mu nije stalo ni do svog života. Odgurnuo me je i otrčao prema uglu zgrade, gde se stara vrba naslanjala na zid. Nisam želeo da ga pustim da odmakne, ali nisam više smeo ni da odlažem poziv Gardneru. Pozvao sam u trku, sa olakšanjem videvši da čak i ovde imam slab signal. Bilo je to više nego što sam očekivao, ali sam opsovao kada me je broj agenta Istražnog biroa odmah prebacio na govornu poštu. Nisam imao vremena da pozovem i Jakobsenovu; Pol je već nestao ispod puzajućih grana vrbe. Dahćući, opisao sam gde se nalazimo najbolje što sam mogao, zatim zatvorio telefon i punim trkom krenuo za njim. Iz blizine, trulež zgrade je bila očigledna. Drveni zidovi su bili mekani poput balzamovine, izbušeni malenim rupama. Pošto sam pomislio na oblak insekata kojima se hrane močvarni konjici, setio sam se šta je Džoš Talbot rekao: Močvarni vilini konjici vole i krilate termite. Ovde bi ih našli u izobilju. Ali upravo tada sam imao prečih briga. Opet sam napred ugledao Pola kako trči zaraslom stazom pored zgrade. Dok mi je gorelo u grudima, dodatnim naporom sam ga sustigao i uhvatio pre nego što je stigao do njenog kraja. „Pusti me!” Od udarca laktom video sam zvezdice pred očima, ali ga nisam puštao. „Samo razmisli, molim te! Šta ako ima pištolj?” Pokušao je da me otrese. „Baš me briga!” Borio sam se da ga zadržim. „Ako je Sem još živa, mi smo joj jedina prilika! Hoćeš li da je protraćiš?”
To je doprlo do njega. Mahnitost mu je nestala iz pogleda, a osetio sam i kako prestaje da se odupire. I dalje oprezan, pustio sam ga. „Neću da čekam dok Gardner ne stigne ovamo”, prodahta on. „Znam, ali ne možemo samo tako da upadnemo. Nećemo da olakšavamo Jorku ako je unutra.” Video sam da celim bićem želi da ruši zidove dok ne nađe Sem, ali znao je da sam u pravu. Iako je Jork dosad već morao znati da smo tamo, možda nije shvatio da nas je samo dvojica. Bog je svedok da nismo bili u velikoj prednosti, ali objavljujući svoj dolazak izgubili bismo i ono malo što smo imali. Opreznijim korakom pošli smo do kraja staze. Zgradi smo očigledno prišli sa stražnje strane; sada smo se našli na prednjoj. Prolećno sunce je bilo prenisko da bi se diglo iznad visokog krova i bacalo je veliku senku. Dolazak u senku bio je poput ulaska u hladnu vodu. Čak je i drveće na ovoj strani delovalo mračnije; visoki borovi i javori umesto ukrasnog rastinja. Šuma je preuzela sve što je nekada bila bašta, granje se ispreplelo iznad blatnjavog prilaza građevini i stvorilo mračni, klaustrofobični tunel koji se protezao van dometa naših očiju. Na jednoj strani je stajao iskrivljeni drveni znak. Slova su izbledela do jedva primetne plave boje koja je nagoveštavala davnašnji optimizam: Dišite duboko! Vi ste u banji i lečilištu Kedrovi visovi! Izgledalo je kao da potiče iz 1950-tih godina i, sudeći po dotrajalosti znaka, možda od tada i bilo zaboravljeno. To nije važilo za Jorka. Nekoliko vozila bilo je nasumice parkirano na kolskom prilazu, ukradeno zajedno sa životima svojih vlasnika. Većina očigledno već godinama nije pomerana, jer su im krovovi i vetrobrani bili prekriveni trulim lišćem i ptičjim izmetom, ali dvoja su bila čistija od ostalih: veliki, crni kamionet sa zatamnjenim staklima i plavi krajsler terenac. Shvativši kako nas je Jork izigrao, popela mi se žuč u grlo. Maltene je već stigao ovde kada je doživeo sudar. Zato se, da ne bi privukao neizbežnu poteru preblizu Kedrovih visova, udaljio kilometrima od svog odredišta pre nego što je ostavio ambulantno vozilo. Potom je ukrao vozilo i vratio se nazad. Terenac je bio parkiran u podnožju ukrasnog kamenog stepeništa koje je vodilo do natkrivene verande. Na vrhu su se nalazila velika dvostruka vrata, koja su nekada bila raskošna, a sada oronula kao i sve ostalo. Jedna od njih bila su otvorena. Dok smo se peli stepeništem, Pol se sagnuo i pokupio drveni stubić koji je otpao sa verande. Kroz otvorena vrata na vrhu video sam prostrano senovito predvorje i podnožje širokog stepeništa. Pol pruži ruku i širom otvori vrata. A moj telefon zazvoni.
Zvučao je zapanjujuće glasno. Brzo sam ga izvadio iz džepa i na ekranu video Gardnerovo ime. Isuse, ne sada! Nespretno sam pokušavao da se javim, ali prošlo je desetak mučnih sekundi pre nego što je prodorni zvuk zamukao. Gardnerov glas je krčao. „Hanteru? Gde ste to, dođavola?” Međutim, nisam imao vremena da odgovorim. Nije bilo vremena ni za šta, jer se u tom trenutku negde iz unutrašnjosti kuće začuo krik. Odmah je prekinut, ali Pol više nije mogao da se suzdržava. „SEM! DRŽI SE, DOLAZIM!” viknuo je i jurnuo kroz vrata. Oh, Isuse. Ali više nije bilo izbora. Zanemarivši Gardnerova besna pitanja, uleteo sam za Polom u lečilište.
Naginješ glavu i osluškuješ. Ubrzo će biti ovde; imaš samo nekoliko minuta. Adrenalin struji kroz tebe, ali već si prevazišao najgori deo preneraženosti, i potpuno se sabrao. Kada si čuo da su kod dvokrilnih vrata, skamenio si se u neverici. Mislio si da ćeš ako ostaviš ambulantno vozilo kilometrima daleko, skrenuti sa puta i da ćeš imati vremena da se opustiš. Trebalo je ovo da očekuješ. Prvi instinkt ti je rekao da pobegneš, ali to nije dolazilo u obzir. Snagom volje si se smirio i razmislio! Strah je postepeno iščileo, dozvolivši ti da shvatiš šta treba da radiš. Bolji si od njih, zapamti to. Bolji si od svakoga. Još uvek možeš ovo da preokreneš. Ali moraš da požuriš. Razrogačene, prestravljene oči vezane prilike zure u tebe dok proveravaš povez za usta kako ne bi opet spao. Ne želiš više krikova koji bi im rekli gde se nalaziš, još ne. Osećaj traćenja se rađa u tebi dok počinješ. Ovo nije trebalo da bude ovako, ne kada si došao tako blizu... Ali nema vremena za žaljenje. Nema vremena ni za šta. Misliš samo na ono što moraš da uradiš. Kada si završio, gledaš svoj rad sa gađenjem. Te oči više ne zure u tebe, niti u išta drugo. Isprekidano dahćeš dok osluškuješ kako se uljezi približavaju. Pa, neka ih. Na samom si kraju. Preostaje ti da uradiš samo još jednu stvar i tvoje iznenađenje biće spremno. Obrisavši znoj sa lica, uzimaš nož.
23
Pol je trčao kroz predvorje. „SEM? SEM!” Njegov povik se odbijao od golih zidova. Unutrašnjost lečilišta bila je mračna i prazna, bez nameštaja i opreme. Prozori su bili zatvoreni i propuštali su samo tanke zrake svetlosti između rebrenica. Imao sam utisak prostora, oronulosti i prašine dok sam hitao za njim sa telefonom na uvetu. „Govorite mi, Hanteru! Šta se dešava?” zahtevao je Gardner, čas jačim, čas slabijim glasom zbog smetnji na vezama. „Našli smo Jorka”, prodahtao sam. ,,U pitanju je staro lečilište u planinskom podnožju, oko dvadeset pet, trideset kilometara od mesta gde je ostavio ambulantno vozilo. Ovde ima...” Ali nisam znao kako da opišem onaj košmar u vrtu. Počeo sam da mu opisujem gde smo ostavili automobil sve dok nisam shvatio da je na vezi tišina. „Gardneru? Gardneru!” Veza se prekinula. Nisam imao pojma šta je čuo i da li je uopšte išta čuo, ali nisam imao vremena da ga opet zovem. Pol je stao na sredini predvorja. „SEM! GDE SI? SEM!” „Pole!” Uhvatio sam ga, ali me je otresao. „On već zna da smo ovde! JE L’ TAKO, ZLIKOVČE?”, dreknuo je. „ČUJEŠ LI ME? DOLAZIM PO TEBE, JORK!” Njegov izazov je ostao bez odgovora. Naše disanje zvučalo je šuplje u ogromnom predvorju. Temelji građevine su oslabili zbog termita ili sleganja tla, pa je ceo pod bio pijano nagnut na jednu stranu kao kuća zabave na vašaru. Prašina je prekrivala sve površine nalik prljavom krznu. Izbledele tapete visile su u trakama, a ograda je bila otkinuta sa nekada velelepnog stepeništa na sredini prostorije, tako da su njene šipke štrčale u vazduhu kao klimavi zubi. Pored njega se nalazio starinski lift, koji je poslednji put radio pre nekoliko decenija i čija je metalna kabina bila zarđala i puna krša. Osećao se vonj vremena i vlage, plesni i trulog drveta. I još nečega. Premda je bilo jedva osetno, i ovde se osećalo sladunjavo zaudaranje raspadanja. Pol potrča prema stepeništu, pa se začu klepet cipela po drvenom podu. Stepenište kojim se silazilo na donji sprat se urušilo, ostavljajući mračnu prazninu i krš. Pošao je gore, ali sam ga zaustavio, pokazujući mu prstom. Dok je jedna strana zgrade izgledala kao da će se srušiti, na drugoj su bila vrata za poslugu sa natpisom Privatno. Prašnjave daščice parketa između njih i ulaza bile su išarane otiscima cipela i tankim tragovima guma, sličnim gumama bicikla.
Ili invalidskih kolica. Stežući drveni stubić u ruci, Pol otrča do vrata i otvori ih. Pred nama se protezao mračni hodnik u kome je jedina svetlost dolazila sa prozorčića na drugom kraju. „SEM!”, povika on. Uzvik zamuče i nastade tišina. Duž hodnika se nalazilo nekoliko vrata. Pol potrča i poče da ih otvara jedna po jedna. Treskala su o zidove i odzvanjala poput pucnjeva, otkrivajući prazne kredence i skladišta u kojima je bilo samo paučine. Išao sam za njim dok nismo stigli do poslednjih vrata. Otvorio ih je snažnim trzajem, a ja zatreptah iznenada zaslepljen svetlošću. Dočekala nas je prazna kuhinja. Popodnevno sunce se probijalo kroz prljave prozore, dajući prostoriji tamnozelenu svetlost, nalik akvarijumu. U jednom uglu nalazio se poljski krevet, a na njemu izgužvana vreća za spavanje. Pored uzglavlja stajale su police od tankih cigli i sirovih dasaka, savijene pod težinom starih knjiga. Prljavo posuđe je bilo nagomilano na velikom šporetu na drva, a dve ogromne sudopere bile su pretrpane prljavim zemljanim posudama. Na sredini prostorije stajao je izgrebani sto od borovine. Tanjiri na njemu bili su gurnuti u stranu da bi se oslobodio prostor za pribor za prvu pomoć, iz koga je još uvek visio jedan deo odmotanog zavoja. Setivši se iskrivljenog volana u ambulantnom vozilu, osetio sam divlje zadovoljstvo. Tek kada sam skrenuo pogled sa stola, video sam da je ceo jedan zid prekriven fotografijama. Jork je napravio kolaž od svojih žrtava; crno-bele fotografije lica izobličenih bolom, istovetne onima koje sam video u kući. Bilo ih je previše da bi se razgledale odjednom, muškarci i žene svih životnih doba i rasa, pribodeni na zid kao u nekoj izopačenoj galeriji. Neke fotografije počele su da se savijaju i žute od starosti. Novčanici, torbice i nakit bili su nabacani na neurednu gomilu na polici ispod njih, nehajno bačeni kao i životi njihovih vlasnika. Odjednom osetih lagano treperenje, pošto mi je nešto lepljivo očešalo lice. Odskočio sam unazad, gotovo oborivši stolicu, a onda sam shvatio da je to samo traka lepljivog papira. Na nju se zalepio jedan močvarni vilin konjic, još uvek živ, ali beznadežno zarobljen, tako da se grčevitim batrganjem samo još više upetljavao. Mnogo traka je visilo po celoj kuhinji. Video sam da su pune mrtvih muva i insekata. Jork se nije trudio da ih skida, nego je samo kačio nove trake, pa sada gotovo da i nije bilo slobodnog mesta. Pol je prišao šporetu kraj koga je stajao nož sa dugačkim sečivom. Podigao ga je i bez reči mi pružio svoj drveni stubić, koji je delovao lomljivo i trulo, ali sam ga ipak uzeo.
Iz kuhinje su vodila dvoja vrata. Pol pokuša da otvori jedna, ali su bila iskrivljena u okviru. Snažno ih gurnu ramenom i ona se otvoriše uz prasak puknutog drveta. Izgubivši ravnotežu, zatetura se unutra i sudari sa bledim lešom koji je visio sa tavanice. „Isuse!” Ustuknuo je. Ali bila je to samo zaklana svinja, prepolovljena po dužini i zadnjim nogama okačena na kuku za meso. Mala prostorija, veličine ostave, služila je kao staromodni hladnjak, ali zaudaranje i zujanje muva govorili su da nije dovoljno hladna. Komadi odsečenog mesa stajali su u vrećama na policama, a svinjska glava na krvavom poslužavniku, poput žrtvene ponude. Svinjski zubi i krv. Čini se da Jork ništa nije bacao. Pol osmotri načas, duboko dišući, pa pođe prema drugim vratima. Ova su se lako otvorila. Odahnuo sam kada sam video da vode samo do malog stepeništa koje se spuštalo u polumrak. Tada sam ugledao invalidska kolica, gurnuta sa strane na vrhu. Bila su izgrebana i oštećena, a u polumraku sam razaznao vlažne mrlje na sedištu. Setivši se šta mi je Jakobsenova rekla o krvavim mrljama u ambulantnom vozilu, pogledao sam Pola, nadajući se da ih nije primetio. Međutim, nisu mu promakle. Preskakao je po tri stepenice. Krenuo sam za njim, svestan škripe i ljuljanja rasklimatanog stepeništa. Na dnu je bio mračan i uzan hodnik. Tanani zraci svetlosti probijali su se između dasaka na zakovanim prozorima i kroz dvokrilna vrata; shvatio sam da su to ista ona koja smo pokušali da otvorimo spolja. Lečilište je bilo podignuto na padini brda i sada smo se nalazili u donjem prizemlju. Smrad raspadanja ovde je bio čak snažniji nego napolju. Ipak, hodnik je bio prazan, izuzev jednih vrata na drugom kraju. Na mesinganoj pločici na vratima pisalo je Bazen. Pol je već pošao prema njima kada tišinu iznenada preseče neka buka. Zvučalo je kao da vazduh izlazi kroz ventil: visok, prodoran zvuk, neljudski i mučan. Prekinut je naglo kao što se i začuo, ali nije bilo sumnje odakle je dopro. Došao je iz bazena. „SEM!”, viknu Pol i jurnu prema vratima. Nisam mogao da ga zadržim čak i da sam hteo. Kada je upao kroz vrata, uleteo sam za njim, stegavši drveni stubić toliko da me je ruka zabolela. Stigao sam samo da vidim veliku prostoriju sa belim pločicama na zidovima pre nego što je jedna prilika proletela kroz druga vrata neposredno ispred mene. Srce mi je zatreperilo, dok nisam shvatio da je to moj sopstveni odraz. Na zidu sa druge strane stajalo je veoma veliko ogledalo, išarane i nečiste površine. Ispred njega se nalazio red fontana za pitku vodu, prašnjavih i suvih
slavina. Prigušena svetlost probijala se kroz niz visokih, paučinom prekrivenih prozora, otkrivajući ispucale bele pločice od poda do plafona. Znaci sa natpisima Masaža, Sauna i Tursko kupatilo pokazivali su prema lavirintu senovitih odaja u koje se ulazilo iz prostorije u kojoj smo se nalazili. Ali njih jedva da smo primetili. Jork je svoje žrtve ostavljao i ovde. Ukopani bazen kvadratnog oblika, dužine oko tri metra, nalazio se u uglu pored mračnog zasvođenog prolaza. Jork ga je pretvorio u masovnu grobnicu. Bio je gotovo ispunjen leševima. Koliko sam uspeo da razaznam, bili su u raznim stadijumima raspadanja, ali nijedan kao oni napolju. Smrad je bio neopisiv. Pol je zastao zbog smrada, ali samo na trenutak. Žurno je prešao do vrata sa natpisom Masaža i otvorio najbliža. Unutra se nalazila mala odaja koja je nekada verovatno služila za masažu. Sada je to bila Jorkova mračna komora. Dočekao nas je miris hemikalija. Tacne za razvijač i posude sa tečnostima za razvijanje pokrivale su stari sto, a još fotografija bilo je okačeno na žici iznad stola. Pol se progurao pored mene i potrčao do sledeće prostorije. Po smradu sam znao šta se nalazi unutra, jer je bio snažniji i od jetkog mirisa hemikalija iz mračne komore. Nisam želeo da pogledam, obuzet iznenadnim strahom od onoga što ćemo tamo pronaći. To kao da je osećao i Pol. Oklevao je, samrtno bledog lica. Zatim je otvorio vrata. Na popločanom podu ležalo je još nagomilanih leševa, nabacanih kao cepanice. Bili su potpuno odeveni, očigledno samo dovučeni ovde i ostavljeni, kao da je odjednom izgubio zanimanje i bacio ih tamo gde mu je bilo najbliže. Telo koje je ležalo na samom vrhu izgledalo je kao da spava. Pod slabom svetlošču sa vrata, izbačena ruka i rasuta plava kosa delovali su ranjivo i izazivali sažaljenje. Čuo sam kako je Pol ispustio zvuk koji je bio između jecaja i plača. Pronašli smo Sem.
24
Činilo mi se kao da je sav vazduh odjednom isisan iz mene. Iako sam sebi govorio da je Sem verovatno već mrtva, jer Jork nema razloga da je ostavi u životu, nisam to sasvim prihvatio. Zgrabio sam Pola kada se bacio napred. „Nemoj...” Video sam fotografije Jorkovih žrtava. Pol nije smeo da vidi Sem u takvom stanju. Odupirao mi se, ali tada su ga izdale noge. Posrnuo je unazad i kliznuo niza zid. „Sem... Oh, Hriste...” Pomeri se, pomislio sam. Izvedi ga odavde. Skljokao se na pod kao slomljena igračka. Pokušao sam da ga dignem na noge. „Hajde. Treba da krenemo.” „Bila je trudna. Želela je dečaka. Oh ne, bože...” Grlo mi se steglo. Ipak, nismo mogli da ostanemo tamo, jer nismo znali gde je Jork. „Ustani, Pole. Sada ne možeš da joj pomogneš.” Međutim, on više nije bio u stanju da me čuje. Pokušao bih opet, ali malena odaja se odjednom zamračila. Hitro sam se okrenuo, ali sam video samo da su vrata iza nas zatvorena. Brzo sam ih otvorio, napola očekujući da ugledam Jorka, ali ispred vrata nije bilo nikoga. Ipak, kada je siva svetlost sa vrata pala na Semino telo, primetio sam nešto drugo. Srebrni sjaj ispod njene zamršene plave kose. Kada sam se približio nagomilanim telima, nešto me je steglo u grudima. Stezanje se pojačalo dok sam sklanjao kosu. Noge mi se zamalo nisu odsekle kada sam spustio pogled na poznato lice. Oh, bože. Iza sebe sam čuo kako je Pol zaplakao. „Pole...” „Izneverio sam je. Trebalo je da...” Uhvatio sam ga za ramena. „Slušaj me, to nije Sem!” On diže suzama umrljano lice. „Ovo nije Sem”, ponovio sam, pustivši ga. Grudi su me bolele zbog onoga što ću reći. „Ovo je Samer.” „Samer...?” Odmakao sam se korak dok je on ustajao. Sa strepnjom je prišao tom telu, kao da ni sada ne može sasvim da poveruje.
Ipak, metalni nakit u ušima i nosu uverio ga je da to nije njegova žena. Stajao je držeći nož mlitavo pored tela, i gledao izbeljenu plavu kosu koja nas je zavarala. Studentkinja je ležala licem nadole, glave okrenute na stranu. Lice joj je bilo izuzetno naduveno, a krvavo oko koje smo videli tupo je zurilo. Mislio sam da Samer nije došla u mrtvačnicu zato što je bila uznemirena zbog Tomove smrti. A u stvari, Jork je uzeo još jednu žrtvu. Pola protrese drhtaj. ,,Oh, Isuse...” Suze su mu tekle niz lice. Pretpostavio sam da su mu osećanja pomešana: olakšanje, ali istovremeno i krivica. Isto kao i meni. Progurao se pored mene i izašao iz male prostorije. „SEM! SEM, GDE SI?” Glas mu se odbijao od popločanih zidova. Krenuo sam za njim. „Pole...” Ali više se nije mogao obuzdati. Stajao je na sredini prostorije sa bazenom, stežući nož u ruci. „ŠTA SI JOJ URADIO, JORK?”, dreknuo je izobličenog lica. „IZAĐI, PROKLETA KUKAVICE!” Nije bilo odgovora. Kada su odjeci zamrli, činilo se da je tišina oko nas postala još gušća. Sporo kapanje iz neke, nama nevidljive slavine odbrojavalo je trenutke poput udaljenog ritma. Tada začusmo nešto. Bio je to jedva čujan, najtiši mogući nagoveštaj zvuka, ali ipak jasan. Prigušeno cviljenje. Čulo se iz jedne od ostalih prostorija za masažu. Pol pritrča i brzo otvori vrata. Na zidovima su bile okačene lampe za oluju, mada tog trenutka nijedna nije bila upaljena. Ali dovoljno svetlosti je prodiralo kroz vrata da se vidi nepomična prilika na sredini prostorije. Polov nož pade na pod uz glasan zveket. „Sem!” Napipao sam najbližu lampu i uključio je, pa zatreptao zbog iznenadne svetlosti. Sem je bila vezana za stari sto za masažu. Na tronošcu kraj Semine glave bio je postavljen foto-aparat, sa okularom uperenim pravo u njeno lice. Do njega je stajala drvena stolica, što je bio kao preslikan prizor koji smo zatekli u planinskoj kolibi. Zglobovi ruku i nogu bili su joj čvrsto vezani širokim kožnim trakama, dok joj je jedna uža stajala oko vrata, sada već toliko zategnuta da joj se usekla u meku kožu. Uža traka bila je povezana sa složenim spojem čeličnih zupčanika iz kojih je štrčala drvena ručka. Jorkovo špansko motovilo. Sve to sam zapazio u prvih nekoliko sekundi nakon ulaska u tu malu prostoriju. Zakasnili smo, pomislio sam, videvši kako joj se traka usekla u vrat.
Kada joj je Pol prišao sa strane, uočio sam da su Semine oči razrogačene i prestravljene, ali žive. Njen nabrekli stomak izgledao je nemoguće veliki dok je ležala vezana za sto. Lice joj je bilo crveno i uplakano, a veliki gumeni čep gurnut u usta. Kada ga je Pol izvadio, žudno je udahnula, ali traka oko grla joj je ograničavala disanje. Pokušala je da govori, burno dišući dok se borila za vazduh. „Sve je u redu. Ovde sam. Ne mrdaj”, reče joj Pol. Krenuo sam da odvežem trake koje su joj držale skočne zglobove, ali mi je stopalo proklizalo na nešto mokro. Pogledao sam dole i video tamne barice na belim pločicama poda. Setio sam se krvavih mrlja u ambulantnom vozilu, pa su me podišli žmarci, ali sam ubrzo shvatio da to nije krv. Pukao joj je vodenjak. Novom žurbom sam kidao vezove na zglobovima. Pored mene, Pol poseže rukom za ručkom motovila. „Ne diraj to!” upozorih ga. „Ne znamo na koju stranu treba okrenuti.” Ma koliko da smo želeli da izvučemo Sem odatle, traka motovila joj se već usekla u vrat. Ako bismo je greškom zategli, mogla bi je ubiti. Neodlučnost je iskrivila Polovo lice. Okretao se i gledao po podu. „Gde je nož? Mogu da presečem...” Nadglasao ga je prodoran urlik. Začuo se iza nas, iz mračnog zasvođenog prolaza pored bazena. Bivao je sve viši, zvučeći gotovo neljudski dok je odjekivao između zidova, a onda je zamro. U tišini se opet čulo samo udaljeno kapanje. Pol i ja razmenismo pogled. Video sam kako je zaustio da me nešto pita. Tada se Jork doteturao kroz zasvođeni prolaz. Pogrebnik nije ličio na sebe. Tamno odelo bilo mu je prljavo i umazano, a kosa raščupana. Dok je vikao na nas, vitlajući nožem sa dugačkim sečivom koji je držao obema rukama, na vratu su mu iskočile žile, debele kao olovke. Čak i sa mesta na kome sam stajao, video sam da na nožu ima krvi, koja je pri slaboj svetlosti obojila Jorkovu šaku u crno. Noge su mi utrnule i postale teške, ali sam zgrabio drveni stubić koji sam ispustio. „Izvuci je odavde!”, rekao sam Polu nesigurnim glasom, pa istupio da se suočim sa Jorkom. Krenuo je prema meni gegajući se u trku i urličući dok je divljim zamasima noža sekao vazduh. Drveni stubić u mojoj ruci izgledao je jadno. Samo im daj vremena. Zaboravi sve drugo. „Stani!”, uzviknuo sam. Ili mi se to učinilo; kasnije više nisam bio siguran da li sam to stvarno glasno izrekao. „Baci nož!”
Uzvik je došao iz hodnika koji je vodio prema stepeništu. Osetio sam veliko olakšanje, jer se Gardner pojavio na vratima, a tu je bila i Jakobsenova. Oboje su držali uperene pištolje u Jorka. „Baci nož! Odmah!”, ponovi Gardner. Jork se okrenu prema njima. Usta su mu bila otvorena i dahtao je. Na trenutak je izgledalo da će ih poslušati, da će se sve to završiti ovde. Zatim je, neartikulisano kriknuvši, jurnuo prema Jakobsenovoj. „Stani!” dreknu Gardner. Jork je uzviknuo nešto nerazumljivo, ali nije stao. Jakobsenova se naizgled sledila. Video sam bledilo i usredsređenost na njenom licu. Kada je nožem nasrnuo na nju, nije se pomerila. Odjeknula su dva praska. Bili su zaglušujući u pločicama obloženoj prostoriji. Jork kao da se spotakao. Posrnuo je na stranu i pao na veliko zidno ogledalo. Ono se razbilo u paramparčad, a on se sručio na fontanu za pitku vodu, pa je povukao na pod, izvalivši je iz zida uz gomilu otpalog maltera i srebrnastih delića. Odjeci pucnjave i razbijenog stakla lagano su zamrli. U ušima mi je bolno bubnjalo. Jedva vidna, plava izmaglica lebdela je u vazduhu, a oštar miris bezdimnog baruta nadjačao je smrad raspadanja. Jork se nije pomerao. Gardner pohita do njega. I dalje držeći pištolj uperen u pogrebnika, nogom je udario ruku koja je držala nož kako bi mu izbacio oružje, pa hitro kleknuo i opipao puls na Jorkovom vratu. Bez ikakve žurbe je ustao i vratio pištolj u futrolu za pojasom. Jakobsenova je i dalje držala pištolj u ispruženim rukama, mada je sada bio uperen prema podu. „Ja – žao mi je”, promucala je, dok joj se boja vraćala u lice. „Nisam mogla...” „Ne sada”, kaza Gardner. Odjednom začusmo jecaj iz sobe za masažu. Okrenuo sam se i ugledao Pola kako pomaže Sem da sedne, pokušavajući da je smiri dok je ona kašljala i borila se za vazduh. Presekao je traku motovila, ali crvena linija oko njenog grla izgledala je kao opekotina. „Oh, b-bože, mislila sam... p-pomislila sam...” „Ššš, dobro si, sve je u redu, sada ti ne može ništa.” ,,N-nisam mogla da ga zaustavim. Kazala sam mu da sam t-trudna, a on je rekao... rekao je da je to dobro, da želi da sačeka dok, da sačeka dok... Oh, bože!” Presamitila se zbog snažne kontrakcije. ,,Jel’ dobro?” upita Gardner. „Ima trudove”, rekoh mu. „Treba da zovete hitnu pomoć.” „Već dolazi. Vraćali smo se u Noksvil kad sam dobio vašu poruku. Odmah sam prosledio poziv za podršku i hitnu pomoć. Hriste, šta ste, dođavola, mislili?”
Ipak, nisam imao vremena za Gardnerovo negodovanje, niti za ispitivanje kako su nas našli tako brzo na osnovu mojih zbrkanih uputstava. Semino lice se iskrivilo od bola, pa sam pošao do nje. „Sem, stiže hitna pomoć. Odvešćemo te u bolnicu, ali treba da mi kažeš imaš li još rana ili ozleda osim te na grlu.” ,,N-ne, Mislim – da nemam, samo me je uveo ovde i ostavio! Oh, bože, sva ona tela napolju, svi su mrtvi...” „Ne brini o njima. Možeš li da mi kažeš kada su ti počele kontrakcije?” Pokušala je da se seti, dahćući kako bi uhvatila vazduh. „Ne... u ambulantnom vozilu, mislim. Kad je došao na vrata, pomislila sam da je greška. Rekao je kako treba da pozovem Pola, ali kada sam mu okrenula leđa, on... obuhvatio me je oko vrata i... stisnuo...” Shvatio sam da opisuje kragnu. Ako se pravilno izvede, može da onesvesti u roku od nekoliko sekundi, bez trajnih posledica. Pogrešno izvedena, može jednako lako i da ubije. Ipak, Jork za sve to nije mario. „Nisam mogla da dišem!”, jecala je Sem. „Sve se zamračilo, a posle sam se probudila u ambulantnom vozilu sa ovim bolom... Oh, Gospode, kako boli! Izgubiću bebu, zar ne?” „Nećeš izgubiti bebu”, rekoh joj uverenije nego što sam se osećao. „Sad ćemo te odvesti odavde, važi? Samo sedi mirno još dva-tri minuta.” Izašao sam u prostoriju sa bazenom, zatvorivši vrata sobe za masažu. „Kad očekujete da stigne hitna pomoć?” zapitao sam Gardnera. „Ovde? Možda za pola sata.” Predugo. „Gde je vaš automobil?” „Parkiran ispred.” To je bila neočekivana, povoljnost. Mislio sam da su došli preko brda kao Pol i ja, ali bio sam suviše zabrinut za Sem da bih se dugo pitao u pogledu toga. „Što pre izvedemo Sem odavde, to bolje”, kazao sam. „Ako je odnesemo do vašeg automobila, možemo da presretnemo hitnu pomoć.” „Ja ću da dovezem invalidska kolica sa sprata”, ponudi Jakobsenova. Gardner kratko klimnu i ona se žurno udalji. Mračnog izraza lica, posmatrao je leševe u bazenu. „Kažete da ih ima još napolju?” ,,I unutra.” Sa žaljenjem mu rekoh da se i telo Samer nalazi u drugoj sobi za masažu. „Bože svemoćni.” Gardner je bio preneražen. Prešao je rukom preko lica. „Cenio bih ako vi ostanete ovde. Hoću da čujem šta se dešavalo.” „Ko će ih odvesti?” Pol nije bio sposoban za to, ne sa Sem u ovakvom stanju. „Može Dajana. Poznaje puteve bolje nego vi.”
Pogledao sam leševe koji su ležali na podu lečilišta. Nisam želeo da ostanem na ovom mestu duže nego što već jesam. Ipak, obučen sam za lekara opšte prakse, a ne za akušera. Znao sam da će Sem najviše pomoći neko ko može brzo da je odveze do vozila hitne pomoći. Ako mi je igde bilo mesto, to je ovde. „Pristajem”, rekoh.
Kada je Jakobsenova odvezla Sem i Pola, Gardner i ja smo stajali pored otvorenih dvostrukih vrata. Zaključili smo da je za njih bolje da izađu tim putem, nego da je nosimo uz trulo stepenište. Gardner je telefonirao da proveri dolazak podrške i hitne pomoći, pa izašao da vidi postoji li drugi izlaz kroz lečilište. Obavestio me je da su prostorije iza zasvođenog prolaza zaprečene. „To objašnjava zašto Jork nije jednostavno pobegao”, reče, otresajući prašinu sa ruku. „Verovatno je bio dole kada ste ušli, pa nije mogao da izađe, a da ne prođe pored vas. Izgleda kao da se pola sprata tamo urušilo. Čitavo prokleto mesto su izjeli termiti.” A oni su privukli močvarne viline konjice. Jorka je naposletku odalo sopstveno skrovište. Bilo je u tome neke istinske pravde, ali bio sam preumoran da bih razmišljao o tome. Jakobsenova nije mnogo rekla pre odlaska. Pretpostavljao sam da se još uvek grize što nije imala snage da ustreli Jorka. Ma koliko to bilo teško, za agenta koji radi na terenu takvo oklevanje može biti pogubno. Ako ništa drugo, predstavljaće crnu mrlju u njenom dosijeu. Da nije bilo Gardnera moglo je biti mnogo gore. Kada su otišli, nijedan od nas se nije vraćao unutra. Posle onog užasa u lečilištu, izlazak na sunce došao nam je kao preporod. Povetarac je nosio smrad dalje od nas, a osećao se prijatan miris trave i cveća. Disao sam duboko, pokušavajući da pročistim pluća. Sa mesta na kome smo stajali, drveće je zaklanjalo ono što je ležalo u vrtu. Sa zelenim planinama koje su se pomaljale u daljini, bilo je gotovo moguće pomisliti da je ovo običan prolećni dan. „Hoćete li da pogledate tamo dole?”, upitao sam, gledajući prema jezercetu koje se presijavalo između drveća. Gardner je bezvoljno razmislio o tome. „Ne još. Sačekaćemo da stigne vozilo za uviđaj.” Još uvek nije pokazivao želju da se vrati unutra. Piljio je niz brdo prema jezercetu, ruku gurnutih duboko u džepove. Pitao sam se da li tako pokušava da spreči njihovo drhtanje. Upravo je ubio čoveka, i bez obzira na to što je bilo neizbežno, to se nije moglo lako podneti. „Jeste li dobro?”, zapitao sam.
Imao sam utisak da mu je sve ovo prilično teško palo. „Dobro sam.” Izvadio je ruke iz džepova. „Još uvek mi niste rekli šta ste, dođavola, mislili kada ste sami došli ovamo. Imate li predstavu koliko je to bilo glupo?” „Sem bi bila mrtva da nismo došli.” To ga je smirilo. Uzdahnuo je. „Dajana misli da je Jork čekao do poslednjeg trenutka, sve dok ona nije počela da rađa. Hteo je da iskoristi priliku najbolje što može. Dva života kao jedan.” Isuse. Zurio sam prema planinama, pokušavajući da odagnam prizore koji su me opsedali. „Mislite li da će biti dobro?”, upita Gardner. „Nadam se da hoće.” Ako je na vreme odvezu do bolnice, i ne bude teškoća sa bebom. Bilo je mnogo očekivati sve to, ali sada je bar imala nekakvu priliku. „Kako ste tako brzo stigli ovamo? Nisam bio siguran ni da ste čuli moja uputstva.” ,,I nisam. Barem ništa smisleno”, rekao je, sa prizvukom svoje stare jetkosti. „Ali nije bilo ni potrebno. Kada je Jork ostavio onu kožu na vašem vetrobranu, postavili smo vam ptičara na automobil.” „Šta ste postavili?” „Aparat za navođenje i praćenje. Znali smo gde ste ostavili vozilo, ali starog puta kojim ste pošli nema ni na jednoj mapi. Zato sam krenuo najbližim koji smo našli i on nas je doveo pravo do glavne kapije.” „Stavili ste tragača na moje vozilo? I niste se udostojili da mi to kažete?” „Nije bilo potrebno da znate.” To je objašnjavalo zašto me niko nije pratio prethodne noći i kako su agenti Istražnog biroa Tenesija tako brzo stigli kod Pola i Sem. Načas sam se razdražio, jer niko nije našao za shodno da me obavesti o tome, ali u ovim okolnostima nisam ni mogao da se žalim. Bilo mi je drago što je došao na vreme. „Kako ste znali da ste na pravom mestu?” upitao sam. Slegao je ramenima. „Nisam znao. Ali na staroj kapiji je stajao novi katanac, što je značilo da neko očigledno ne želi da ljudi ulaze ovamo. Pošto imam sekače u prtljažniku, uzeo sam jedan i presekao katanac, pa smo ušli da pogledamo.” Na to sam digao obrve. Provala na privatno imanje bez naloga je najveći greh, a Gardner se strogo pridržavao pravila. Lice mu se smrklo. „Zaključio sam da vaš telefonski poziv predstavlja osnovanu sumnju.” Digao je bradu. „Hajde da se vratimo unutra.” Zagušujući vonj raspadanja obavio nas je dok smo se vraćali niz hodnik. Svetlost sa dvostrukih francuskih vrata nije dopirala do kupališta, a posle jarke sunčeve svetlosti polumračna prostorija je izgledala sumornije nego ikad. Iako sam
znao šta da očekujem, nisam bio manje pogođen prizorom leševa nabacanih u bazen poput đubreta. Jorkovo telo je ležalo onako kako smo ga ostavili, nepokretno kao i njegove žrtve. „Gospode, kako je mogao da podnosi ovaj smrad?”, zapita Gardner. Ušli smo u malu prostoriju u kojoj smo pronašli Sem. Krajevi kožne trake motovila koje je Pol presekao ležali su poput mrtve zmije na starom stolu za masažu. Motovilo kod uzglavlja stola bilo je očigledno napravljeno sa velikom pažnjom. Krajevi trake bili su vezani sa složenim sistemom fino podmazanih zupčanika, kojima se upravljalo uglačanom drvenom ručkom. Njenim pomeranjem traka bi se zatezala, a zupčanici nisu dozvoljavali da spadne kada se ručka pusti. Mnogo jednostavnija konstrukcija bila bi isto tako delotvorna, ali to ne bi bilo dovoljno dobro za Jorka. Takav narcis ne bi se zadovoljio običnom žicom obavijenom oko komada drveta. Ovo je bilo njegovo životno delo. „Đavolska naprava.” Gardner je zvučao gotovo zadivljeno. Odjednom se ukočio i nakrivio glavu. „Šta je to?” Oslušnuo sam, ali jedini zvuk je bilo neprestano kapanje. Gardner je već izašao iz sobe za masažu, sa rukom na pištolju. Pošao sam za njim. U prostoriji sa bazenom ništa se nije promenilo. Jork je i dalje nepomično ležao, a krv se širila oko njega, crna kao katran. Gardner brzo pogleda u zasvođeni prolaz koji je vodio do prostorija iz kojih se nije moglo izaći. Opustio se i pustio da mu sako opet padne preko pištolja. „Stvarno sam nešto čuo...” Činilo se da mu je neprijatno, ali nisam ga krivio zbog blage uznemirenosti. I meni će biti lakše kada stigne podrška. „Pokažete mi sada ostale leševe”, reče Gardner, opet sasvim smireno. Nisam ušao sa njim u malenu odaju u kojoj smo Pol i ja pronašli Samer. Već sam video više nego što bih želeo. Čekao sam ga u prostoriji sa bazenom, stojeći pored Jorkovog tela. Ležao je na boku među krhotinama razbijenog ogledala koje su izgledale kao srebrna ostrva u krvi. Zurio sam u to nepomično obličje, začuđeno razmišljajući o jazu između njegove potpune nepokretnosti i silne energije koju je donedavno posedovao. Bio sam suviše prazan i za mržnju i za sažaljenje. Svi životi koje je Jork žrtvovao predstavljali su uzaludan pokušaj da odgovori na samo jedno pitanje: Jel’ to sve što postoji? Sada je dobio svoj odgovor. Hteo sam da se okrenem, ali nešto me je zaustavilo. Ponovo sam pogledao u Jorka, nesiguran da li uobražavam. Nisam uobražavao. Nešto nije bilo u redu sa njegovim očima.
Pazeći da ne ugazim u krv, čučnuo sam pored tela. Staklene oči bile su toliko zakrvavljene da su izgledale opareno. Koža oko njih bila je prilično upaljena, kao i usta. Nagnuo sam se i trgao unazad, jer su zbog kiselih isparenja i moje oči zasuzile. Hemikalije iz mračne komore. Srce mi je udaralo dok sam prevrtao Jorka na leđa. Krvava ruka sa nožem mlitavo je pala kada sam ga okrenuo. Setio sam se da ju je Gardner udario nogom pre nego što mu je proverio puls, pa ipak nož je ostao stisnut u mrtvoj šaci. Sada sam video i zašto. Umazani sasušenom krvlju, Jorkovi prsti bili su zakucani za dršku. U tom trenutku su se složile sve kockice. Mučno cviljenje i Jorkovi neartikulisani krici; izbezumljeno mahanje nožem. Bio je u strašnim mukama, otrovne hemikalije pržile su mu usta i skoro sasvim ga oslepele dok je pokušavao da povadi eksere iz šake. Videli smo samo ono što smo očekivali, mahniti napad ludaka, ali Jork nas zapravo nije napadao. Molio je za pomoć. Oh, dragi bože. „Gardneru!”, povikao sam, ustajući. Čuo sam kako izlazi iz komore iza mene. „Za ime boga, šta to radite?” Ono što je usledilo odigralo se kao na usporenom snimku. Ostaci velikog ogledala koje je Jork razbio još uvek su stajali na zidu ispred mene. Na njegovoj izlomljenoj površini video sam kako Gardner prolazi pored bazena sa leševima. U tom trenutku jedno telo se pomeri. Odvoji se od ostalih tela i uspravi iza agenta, a mene izdade glas. Vreme je opet poteklo. Povikao sam u znak upozorenja, ali prekasno. Začuo se prigušen uzvik. Uspravio sam se i video kako Gardner pokušava da se oslobodi ruke koja ga je poput omče stezala oko vrata. Kragna, pomislih tupo. Tada se prilika iza agenta malo pomeri, a mutna svetlost koja se probijala kroz otvore zagrađenog prozora pade na njegovo lice. Prepoznavši je, skamenio sam se od zaprepašćenja. Kajl je disao isprekidano, otvorenih usta. Oblo lice je bilo isto, ali to nije bio prijatni, mladi pomoćnik u mrtvačnici koga sam poznavao. Odeća i kosa bile su mu umazane tečnošću sa tela koja se raspadaju, a lice samrtno bledo kao u tuberana. Ipak, najgore su mu bile oči. Bez uobičajenog osmeha koji ih je na neki način skrivao, imale su bezosećajan, prazan pogled nečega što je već mrtvo. „Ako se pomeriš, ubiću ga!”, prodahtao je, stežući zahvat. Crven u licu, Gardner se batrgao u smrtonosnom stisku, ali nije imao snage da se oslobodi. Ponadao sam se kada je spustio jednu ruku do pištolja za pojasom, ali već je gubio svest i koordinaciju, jer mu je mozak ostajao bez krvi i kiseonika. Video sam kako mu se ruka mlitavo opustila.
Kajl se savi zbog težine onemoćalog agenta, pa trznu glavom prema prostoriji za masažu u kojoj smo pronašli Sem. „Unutra!” Još uvek sam pokušavao da nekako pokrenem mozak. Šta je Gardner rekao, za koliko će stići prvi agenti Istražnog biroa? Pola sata? Pre koliko vremena je to rekao? Nisam mogao da se setim. Kada sam mahinalno koraknuo prema malenoj prostoriji, krhotine razbijenog ogledala zaprštaše mi pod nogama. Tada ugledah sto za masažu, sa praznim kožnim vezovima koji su čekali. Stao sam. „Ulazi! Odmah!” zagrme Kajl. „Ubiću ga!” Morao sam da ovlažim usta pre nego što sam odvratio. „Ubićeš ga u svakom slučaju.” Piljio je u mene kao da govorim drugim jezikom. Sada je bledilo njegovog lica bilo još uočljivije, zapanjujuće belo u odnosu na crne čekinje i podočnjake. Masni sjaj znoja prekrivao mu je kožu poput vazelina. Nosio je odeću koja je ličila na medicinsku uniformu, ali je bila toliko prljava da se to nije moglo potvrditi. Lako je mogao proći i kao pripadnik obezbeđenja. „Uradi to!” Kajl snažno cimnu Gardnerov vrat, a agent Istražnog biroa se trznu kao lutka. Nisam znao da li i dalje diše, ali ako mu Kajl održi taj pritisak još neko vreme, nastaće oštećenje mozga čak i ako preživi. Sagnuo sam se i uzeo parče slomljenog ogledala. Bilo je dugačko i tanko, kao nož. Ivice su mi se usekle u dlan, jer sam ga čvrsto stegao, nadajući se da Kajl neće primetiti da mi ruka drhti. Gledao me je unezvereno. „Šta to radiš?” „Dozvoli mu da diše.” Pokušao je da se naceri, ali je to bilo hladno kao parče ogledala koje sam držao. „Misliš li da time možeš da me povrediš?” „Ne znam”, priznadoh. „Hoćeš li da saznaš?” On brzo obliznu usne. Kajl je bio krupan čovek, pun i čvrsto građen. Isto kao i Jork. Ako pusti Gardnera i jurne na mene, sumnjao sam bih imao velike izglede. Ali pogled mu se vraćao na krhotinu ogledala, pa sam video da se dvoumi. Malo je popustio stisak i dozvolio Gardneru nekoliko grčevitih udisaja, pa ga opet stegao. Video sam da baca poglede prema vratima. „Samo ga pusti i obećavam da neću pokušati da te zaustavim.” Kajl se šištavo nasmeja. „Da me zaustaviš? Ti meni daješ dozvolu?” „Policijska podrška će stići svakog trenutka. Ako sad pođeš, možeš...” ,,I pustim te da im kažeš ko sam? Misliš li da sam glup?” Bio je svašta, ali to nije. Šta sad? Nisam znao. Ali izgleda da nije ni on. Dahtao je, saginjao se i crveneo od naprezanja da drži Gardnerovu težinu.
Krajičkom oka video sam pištolj na agentovom pojasu. Kajl se toga očigledno nije setio. Da jeste... Zagovaraj ga. Pokazao sam rukom prema Jorkovom telu. „Jesi li uživao da ga tako sakatiš?” „Niste mi dali izbor.” „Znači, on je služio samo za skretanje pažnje? To si mu uradio samo da bi mogao da se izvučeš?” Nisam morao da se trudim da mi glas zvuči prezirno. ,,A nije ti čak ni uspelo, zar ne? Sve je bilo uzalud.” „Misliš da ja to ne znam?” Uzviknuvši to, trznuo se kao da ga je zabolelo. Zagledao se u pogrebnikovo telo. „Isuse Hriste, imaš li ti pojma koliko vremena sam potrošio na ovo? Koliko pripremanja? Nije trebalo da bude ovako! Jork je bio moj izlaz, moj jebeni srećni završetak! Bio bi nađen sa Ejverijevom ženom, kao običan gubitnik, koji se radije ubio nego dozvolio da bude uhvaćen. Kraj priče! Kasnije bih otišao iz Noksvila i negde počeo ispočetka, a pogledaj sada! Prokletstvo, kakva šteta!” „Niko u to ne bi poverovao.” „Ne bi?” procedi. „Verovali su u fotografije koje sam ostavio u njegovoj kući! Verovali su u sve što sam im podmetao!” Kada je pomenuo Sem, počeo je da mi udara puls u slepoočnici. „Čak i kad bi poverovali, šta onda? Ubijao bi druge trudnice?” „Ne bih morao! Ejverijeva žena je bila tako puna života! Ona je bila prava. Osetio sam to!” „Kao što si osećao i za sve druge? Kao što si osetio za Samer?”, dreknuo sam, izgubivši kontrolu. „Ona je bila Libermanova ljubimica!” „Sviđao si joj se!” „Irving joj se više sviđao!” To me je zapanjilo, pa sam ućutao. Svi smo mislili da je Irving stradao zbog onog intervjua na televiziji. Ali Kajl je bio u mrtvačnici onog dana kada je profajler flertovao sa Samer. Sledećeg dana Irving je nestao. A sada je i Samer ležala u mraku. Samo mu je uzvratila osmeh. To je bilo sve. Za Kajlov ego to je očigledno bilo dovoljno. Osećao sam mučninu. Ipak, skrenuo sam pažnju Kajlu, pa je popustio stisak Gardneru. Primetio sam da je agent Istražnog biroa polako zatreptao i otvorio oči, pa sam rekao prvo što mi je palo na pamet. „Šta si imao protiv Toma? Jel’ on bio tako velika pretnja?”
„Bio je prevarant!” Kajlovo lice se iskrivi u grču. „Veliki forenzički antropolog, stručnjak! Uživa u slavi, pušta džez dok radi, kao da je u nekom pica baru. Hiks je bio običan seronja, a Liberman je mislio da je on poseban! Najveća misterija univerzuma mu je bila pred nosom, a on nije imao dovoljno mašte da vidi dalje od truleži!” „Tom je znao da ne treba gubiti vreme na traženje odgovora koji se ne mogu pronaći.” Tada sam čuo da Gardner opet šišti, ali nisam smeo da ga pogledam. „Ti i ne znaš šta zapravo tražiš, zar ne? Toliko ljudi si pobio, toliko tela si... sakupio, a zašto? Sve je to besmisleno. Ti si poput deteta koje bocka štapom nešto mrtvo...” „Zaveži!” Pljuvačka mu je prsnula iz usta. „Znaš li uopšte koliko života si oduzeo?” viknuo sam. „A zašto? Da bi ih slikao? Misliš li da će ti fotografije nešto pokazati?” „Da! Prava hoće!” Usta mu se iskriviše. „Ti si kao i Liberman, vidiš samo mrtvo meso. Ali tu ima i više od toga! Ja sam više od toga! Život je dvojak, ili je upaljen ili je ugašen! Gledao sam u oči umirućih i video kako izlazi iz njih, kao kad pritisneš prekidač! Pa, kuda onda ide? Nešto se dešava, baš tada, u tom trenutku! Video sam to!” Zvučao je očajnički. A iznenada sam shvatio da to i jeste. Zato se sve ovo i dešavalo. Grešili smo u vezi sa identitetom ubice, ali Jakobsenova je bila u pravu u pogledu svega ostalog. Kajl je bio opsednut svojom smrtnošću. Ne, nije opsednut, shvatio sam gledajući ga. Prestravljen je. „Kako ti je ruka, Kajle?”, zapitah. „Pretpostavljam da si samo odglumio da si se ubo na iglu. Tom je mislio da ti čini uslugu time što te je zamolio da pomogneš Samer, ali ti si se samo zadržavao u nadi da ćeš videti kako se neko od nas ubada, zar ne? Šta se dogodilo, jesi li izgubio živce?” „Zaveži!” „Suština je u ovome: ako si samo glumio, zašto si onda tako prebledeo? To se desilo kada sam te pitao za tvoje fotografije, jel’ tako? Do tada nisi ni pomislio kako bi mogao da se zaraziš od neke svoje žrtve, zar ne?” „Rekao sam ti da zavežeš!” „Noa Harper je bio pozitivan na hepatitis C. Jel’ si to znao, Kajle?” „Lažeš!” „Istina je. Trebalo je da prihvatiš ponudu bolnice za terapiju nakon izlaganja zarazi. Čak i da se nisi ubo na iglu, to je ipak bila otvorena rana. A tamo je bila i sva ona krv na tvojoj rukavici. Međutim, nisi nameravao da se zadržavaš, zar ne? Mnogo je lakše gurnuti glavu u pesak nego prihvatiti da te je možda zarazila jedna od sopstvenih žrtava.” Lice mu je još više prebledelo. Trznuo je glavom prema sobi za masažu. „Više neću ponavljati! Ulazi tamo, odmah!”
Ali nisam se pomerio. Što sam ga duže zagovarao, to smo bili bliži stizanju pomoći. A gledajući njegovo bledilo i slušajući isprekidano disanje, pomislio sam na nešto drugo. Zašto je odlučio da se krije, polažući sve na mogućnost da se iskrade dok se mi budemo zamajavali sa Jorkom, umesto da pobegne dok je imao priliku? Možda iz istog razloga zbog koga nije ubio Sem, i zbog koga nije već ugušio Gardnera i savladao mene. Zato što ne može. „Primio si gadan udarac u saobraćajnoj nesreći, zar ne?”, rekoh, trudeći se da zvučim ležerno. Pogledao me je sa izrazom ulovljene životinje, dišući neujednačeno. „Video sam volan u ambulantnom vozilu. Mora da ti je izlomio rebra. Znaš li da je to jedan od najčešćih uzroka smrti u saobraćajnim nesrećama? Rebra puknu i probiju pluća, ili srce. Koliko puta si video takve povrede u mrtvačnici?” „Zaveži.” „Osećaš li oštar bol koji te probada svaki put kad udahneš? To ti oštri rubovi slomljenog rebra probijaju plućno tkivo. Teško dišeš, zar ne? A uskoro ćeš disati i mnogo teže, jer ti se pluća pune krvlju. Umireš, Kajle.” „ZAVEŽI, JEBOTE!”, vrisnu on. „Ako mi ne veruješ, pogledaj sam.” Pokazao sam rukom prema slomljenom ogledalu na zidu. „Vidiš li kako si bled? To je zato što imaš unutrašnje krvarenje. Ako uskoro ne dobiješ medicinsku pomoć, iskrvarićeš do smrti ili ćeš se ugušiti u sopstvenoj krvi.” Usta su mu se pomerala dok je zurio u svoj razlomljeni odraz. Nisam imao pojma koliko je stvarno povređen, već sam samo hranio njegovu maštu. Za nekoga opsednutog samim sobom kao što je bio Kajl, to bi trebalo da bude dovoljno. Skoro da je sasvim zaboravio Gardnera. Agent Istražnog biroa je zatreptao, došavši svesti. Učinilo mi se da sam primetio kako se malo pomerio, kao da ispituje čvrstinu kragne oko svog vrata. Ne, ne sada. Molim te, samo ostani miran. „Predaj se”, brzo sam nastavio. „Upozoravam te...” „Spasi se, Kajle. Ako se sad predaš, možeš da dobiješ medicinsku pomoć.” Načas je zaćutao. Sa zaprepašćenjem sam shvatio da plače. „Ubiće me u svakom slučaju.” „Neće. Zato postoje advokati. A suđenja traju godinama.” „Neću da idem u zatvor!” „Hoćeš li radije da umreš?” Šmrcao je, zadržavajući suze. Trudio sam se da ne pokažem iznenadnu nadu na licu, primetivši da ga napetost polako napušta. Tada Gardnerova ruka poče polako da se pomera prema pištolju.
Kajl je to primetio. „Sranje!” Pojačao je stisak oko Gardnerovog vrata. Agent zakrklja i poče slabašno da traži rukom po opasaču, ali sada je i Kajl slobodnom rukom posegao za oružjem. Skočio sam prema njima, svestan da neću stići na vreme. Sa vrata se začu neki zvuk. U dovratku je stajala Jakobsenova, preneraženog lica. Onda rukom hitro pomeri sako i poseže za pištoljem. „Ne diraj!”, prodra se Kajl, okrenuvši se, tako da se Gardner našao između njih. Ona stade, sa rukom na dršci pištolja. Kajl je delimično izvadio Gardnerov pištolj iz futrole, ali je morao da ga drži pod nezgodnim uglom preko agentovog tela. Tišinu je remetilo samo njegovo isprekidano disanje. Gardner se više uopšte nije pomerao. Visio je iz Kajlovog zahvata poput vreće, lica tamnijeg nego ikad. Kajl obliznu usne, bacivši pogled na futrolu sa pištoljem Jakobsenove. „Skloni ruku od pištolja i pusti ga!”, prozbori ona, ali uprkos svoj samouverenosti glas joj je ipak malo zadrhtao. Kajl je to čuo. Adrenalin mu je dao novu snagu. Oblo lice se pomeralo dok je osmehnut vrteo glavom. Povratio je samopouzdanje. Uživao je. „Oh, mislim da neću. Mislim da ti treba da spustiš pištolj.” „To se neće desiti. Poslednja prilika...” „Ššš.” Nakrivio je glavu prema Gardneru, kao da osluškuje. „Jedva mogu da osetim kucanje srca tvog partnera. Sve je slabije. Usporava... usporava...” „Ako ga ubiješ, ništa me neće sprečiti da ti prosviram metak kroz glavu.” Kajlovo samozadovoljstvo nestade. Ružičasti jezik opet mu ovlaži usne, a u tom trenutku začu se bat koraka sa gornjeg sprata. Raširenih očiju, Kajl istrže pištolj iz Gardnerovog pojasa i zapuca u Jakobsenovu, kojoj je zbog koraka popustila pažnja. Video sam kako se Jakobsenova zateturala, iako je pre toga i sama izvukla pištolj i opalila. Kada je Kajl pustio Gardnera da padne, začuše se još dva pucnja, a deo ogledala pored moje glave se rasprsnu i zasu me srčom. Zatim Kajlov pištolj sa zveketom pade na pod, a on se skljoka za njim kao lutka kojoj su presečene niti. Uši su mi bubnjale drugi put tog popodneva dok sam jurio prema Jakobsenovoj. Ona se skljokala uz dovratak, i dalje držeći pištolj uperen prema mestu na kome je ležao Kajl. Lice joj je bilo bledo kao kreda, upadljivo odudarajući od tamne mrlje koja se širila na njenom sakou. Bila joj je na levoj strani: sjajna, mokra mrlja između vrata i ramena koja se povećavala dok sam je gledao. Trepnula je. „Mislim... da sam...” „Sedite. Ne govorite.”
Bacio sam brz pogled na nepokretnog Gardnera dok sam cepao njen sako. Nisam mogao da vidim da li diše, ali Jakobsenovoj je pomoć bila potrebnija: ako je zrno pogodilo arteriju, mogla bi da iskrvari za nekoliko sekundi. Čuo sam korake kako silaze stepeništem i približavaju se hodnikom, ali jedva da sam obratio pažnju. Svukao sam joj sako sa povređenog ramena, ostavši bez daha kada sam video njenu belu košulju natopljenu krvlju. Utom kroz vrata nagrnuše ljudi. Prostorijom se odjednom razlegoše uzvici. „Brzo, potrebno je...” počeo sam, a onda su me odvukli od nje i gurnuli licem na pod. Oh, za ime Božje! Počeo sam da ustajem, ali me nešto snažno udari između lopatica. „Ostani dole!” dreknu neko. Vikao sam da nema vremena, ali niko me nije slušao. Iz položaja u kome sam se nalazio video sam samo jurnjavu nogu. Prošla je cela večnost pre nego što su me prepoznali i pustili da ustanem. Besno sam otresao ruke koje su pošle da mi pomognu. Ljudi su čučali pored Gardnera, koji je bio okrenut na bok u položaj za oporavak. Još uvek je bio u nesvesti, ali video sam da bar diše. Okrenuo sam se prema Jakobsenovoj, kojoj su pomoć pružala dvojica agenata. Sklonili su joj košulju sa vrata i ramena, tamo gde je bila pogođena. Belo sportsko prsluče bilo joj je tamnocrveno, a od tolike krvi nisam mogao da joj vidim ranu. „Ja sam lekar, pustite me da pogledam”, rekoh, kleknuvši pored nje. Jakobsenova je bila u šoku. Njene sive oči, raširenih ženica, izgledale su dečje i uplašeno. „Mislila sam da razgovarate sa Denom...” ,,U redu je.” „Naišli smo... na hitnu pomoć na samo osamsto metara odavde, pa sam se vratila. Osećala sam da nešto nije u redu...” Glas joj je bio nerazgovetan od bola. „Jork nije poneo nijednu od onih fotografija iz svoje kuće. Njegovi roditelji, cela prošlost. Ne bi ih tek tako ostavio...” „Ne govorite.” Osetih nalet olakšanja kada sam video krvavu brazdu u njenom trapezijusu, velikom mišiću koji se nalazi između vrata i ramena. Metak ga je pokidao u gornjem delu, ali uprkos krvarenju, povreda nije bila ozbiljna. Nekoliko centimetara niže ili udesno i bilo bi sasvim drugačije. Ali još uvek je gubila krv. Smotao sam joj košulju i počeo njom da primenjujem pritisak na ranu, a onda je još jedan agent uleteo unutra sa priborom za prvu pomoć. „Pomerite se”, rekao mi je. Povukao sam se da mu ustupim mesto. Otvorio je kompresu, izvadio sterilnu gazu i snažno je pritisnuo na ranu – nateravši Jakobsenovu da bolno uzdahne – a
onda njome počeo vešto da tapka po tom mestu. Očigledno je znao šta radi, pa sam otišao do Gardnera. Još uvek je bio u nesvesti, što je bio loš znak. „Kako je?”, upitao sam ženu agenta koja je klečala pored njega. „Teško je reći”, odgovori ona. „Lekari su na putu, ali nismo očekivali da će nam biti potrebni. Šta se, dođavola, ovde dogodilo?” Nisam imao snage da odgovorim. Okrenuo sam se prema Kajlu, ispruženom na leđima. Grudi i stomak su mu bili pokriveni krvlju, a oči slepo zurile u tavanicu. „Ne trudite se, mrtav je”, reče mi agent kada sam spustio ruku da mu opipam puls na vratu. Još nije bio mrtav. Osetio sam izuzetno slab puls ispod kože. Zadržao sam prste tamo, gledajući ga u otvorene oči dok mu je srce kucalo poslednje isprekidane otkucaje. Bili su sve slabiji, a razmaci između njih sve duži dok naposletku nije sve prestalo. Piljio sam u njegove oči, ali ako je u njima nešto i bilo, nisam to video. „Povređeni ste.” Žena agent koja je klečala kraj Gardnera gledala je moju ruku. Primetio sam da sa šake kaplje krv. Verovatno sam se posekao onom krhotinom ogledala, mada se toga nisam sećao. Preko starog ožiljka od noža na mom dlanu protezala se posekotina nalik tankim ustima, a krv je tekla između usana. Do tada nisam ništa osetio, ali sada je počela da peče hladnim, oštrim bolom. Stisnuo sam pesnicu preko nje. „Preživeću.”
EPILOG
U Londonu je padala kiša. Posle toplog sunca i zelenih planina Tenesija, Engleska mi je izgledala tmurno i sumorno. U metrou je bila gužva pri kraju saobraćajnog špica, jer su se uobičajeno umorni putnici vraćali sa posla i jedni druge gurali u skučenom prostoru. Prelistavao sam novine koje sam kupio na aerodromu, osećajući uobičajenu izmeštenost dok sam čitao o onome što se dešavalo u mom odsustvu. Povratak kući posle dugog puta uvek izgleda kao da ste prebačeni nekoliko nedelja u budućnost, nekom vrstom zemaljskog putovanja kroz vreme. Svet je išao dalje i bez mene. Taksista je bio ljubazni Sik, koji je sa zadovoljstvom vozio u tišini. Gledao sam ulice u sumraku, osećajući se prljavo i pomalo iscrpljeno zbog promene vremenske zone posle dugog leta. Čak mi je i ulica u kojoj sam živeo izgledala nekako drugačije kada smo skrenuli u nju. Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da shvatim zašto. Kada sam otišao, grane lipa tek su počele da zelene, a sada su bile pune novog lišća. Kiša je oslabila i nastavila da sipi, dajući pločniku tamni sjaj kada sam izašao iz automobila i platio vozaču. Uzeo sam svoju putnu torbu i kofer, i poneo ih do ulaznih vrata, pa malo razmrdao ruku kada sam ih spustio. Pre nekoliko dana sam skinuo zavoje, ali dlan mi je još uvek bio pomalo osetljiv. Zvuk okretanja ključa u bravi odjeknuo je u malom hodniku. Otkazao sam poštu pre odlaska, ali ipak sam zatekao neželjenu gomilu reklama i letaka na crnobelim podnim pločicama. Odgurnuo sam ih nogom u stranu, uneo prtljag unutra i zatvorio vrata. Stan je izgledao potpuno isto kao što sam ga ostavio, osim što je bio obogaćen za nekoliko nedelja nataložene prašine. Načas sam zastao na vratima, osetivši poznatu teskobu praznine. Ipak, nije bila snažna koliko sam očekivao. Spustio sam kofer na pod i putnu torbu na sto, pa opsovao kada me je tup zvuk udarca podsetio šta je unutra. Otvorio sam rajfešlus, očekujući da osetim jak miris prosutog alkohola, ali ništa nije bilo razbijeno. Izvadio sam na sto bocu neobičnog oblika, na čijem čepu su se nalazili konjić i džokej, oboje zamrznuti u galopu. Bio sam u iskušenju da je odmah otvorim, ali bilo je još rano. To zadovoljstvo priuštiću sebi kasnije. Pošao sam u kuhinju. U stanu je bilo pomalo hladno, što me je podsećalo da sam, bez obzira na proleće, opet u Engleskoj. Uključio sam centralno grejanje, pa – naknadno se setivši – pristavio čajnik. Već nedeljama nisam popio čaj.
Ikonica za poruke na telefonu je treperavo svetlela. Bilo je tridesetak poruka. Mahinalno sam ispružio ruku da ih pustim, pa se predomislio. Svako ko je morao hitno da me čuje, pozvao bi me na mobilni telefon. Osim toga, nijedna poruka neće biti od Dženi. Skuvao sam sebi šolju čaja i odneo je do trpezarijskog stola, na čijoj sredini je stajala prazna činija za voće, ali sa parčetom papira. Uzeo sam ga i video da je to beleška koju sam napisao pre odlaska: Potvrdi vreme dolaska. Tom. Zgužvao sam ga u lopticu i ubacio natrag u činiju. Osećao sam kako se već vraćam u nekadašnji život. Tenesi je delovao kao davnašnja uspomena. Sećanje na osunčani vrt vilinih konjica i leševa, te košmarnih prizora u lečilištu, činilo se nestvarnim poput sna. Ipak, bilo je i te kako stvarno. Četrdeset jedan leš nađen je u Kedrovim visovima; dvadeset sedam napolju, a ostali u bazenu i sobama za masažu. Kajl nije pravio razliku. Njegove žrtve bile su različitih godina, polova i rasa. Neke su bile mrtve skoro deset godina i njihova identifikacija je još uvek trajala. Novčanici i kreditne kartice koje je sačuvao donekle su ubrzali postupak, ali uskoro je postalo jasno da ima više leševa nego ličnih dokumenata. Mnoge od njegovih žrtava bile su skitnice i prostitutke čiji nestanci nisu uvek bili primećeni, a kamoli prijavljeni. Da nije osetio potrebu da se dokazuje, Kajl je mogao tako da nastavi unedogled. Međutim, nisu sve žrtve bile nepoznate. Irvingovo telo je nađeno u istoj prostoriji u kojoj i Samerino, a među ostalim identifikovanima isticala su se tri imena. Jedno je bilo Dvajt Čembers. Njegov novčanik i vozačka dozvola nalazili su se u gomili u kuhinji lečilišta, a telo mu je nađeno u bazenu, što je potvrđivalo Jorkovu priču o privremenim radnicima koje je unajmljivao na Stipl Hilu. Drugo poznato ime pripadalo je Karlu Filipsu, četrdesetšestogodišnjem paranoičnom šizofreničaru koji je nestao iz državne psihijatrijske bolnice pre više od jedne decenije. Ne samo da su njegovi ostaci bili najstariji nađeni u lečilištu, nego je i njegov deda bio osnivač Kedrovih visova. Filips je nasledio tu ruševnu građevinu, ali se nije potrudio da je obnovi. Ostala je pusta i zaboravljena, nastanjena samo termitima i vilinim konjicima. Sve dok Kajl nije počeo da je koristi. Ipak, najveću zabunu unelo je treće ime. Pripadalo je dvadesetdevetogodišnjaku iz Memfisa, pomoćniku u mrtvačnici čija je izbledela vozačka dozvola ležala na ormariću ispod fotografija žrtava. Njegovi ostaci nađeni su u žbunju pored jezerceta i nedvosmisleno identifikovani na osnovu zubnog kartona. Njegovo ime bilo je Kajl Vebster. „Mrtav je osamnest meseci”, kazala mi je Jakobsenova kada sam je pozvao nakon što sam video prilog u vestima na televiziji. „Biće pitanja o tome kako je
samozvani prevarant uspeo da se zaposli u mrtvačnici, ali istini za volju, njegovi dokumenti i preporuke bili su verodostojni. A on sam bio je dovoljno sličan pravom Vebsteru da zavara svakoga ko ga je video samo na starim fotografijama.” Pretpostavio sam da je to u skladu sa svim ostalim što je radio. Čovek koga smo znali kao Kajla Vebstera sve vreme je uživao u tome da nas navodi na pogrešan trag. Ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje to što je uskočio u život jedne od svojih žrtava jednako lako kao što je skidao kožu sa njihovih ruku. „Pa, ako nije Kajl Vebster, ko je onda bio?”, upitao sam. „Pravo ime mu je bilo Vejn Piters. Rođen je pre trideset jednu godinu u Noksvilu, a radio je kao pomoćnik u mrtvačnicama u Nešvilu i Sevirvilu sve dok pre dve godine nije jednostavno nestao. Ali zanimljiva je njegova prošlost. Otac nepoznat, a majka mu je umrla još dok je bio dete, pa su ga odgajili tetka i teča. Izuzetno pametan po svim merilima, bio je odličan učenik u srednjoj školi, pa se čak upisao na medicinski koledž. Tada je pošlo naopako. Podaci pokazuju da je u sedamnaestoj godini odjednom izgubio interesovanje. Popustio je u učenju i završio radeći porodični posao sve dok to nije propalo posle tečine smrti.” „Porodični posao?” „Teča mu je držao malu klanicu. Bili su dobri posebno u obradi svinja.” Zažmurio sam. Svinje. „Tetka mu je bila poslednja živa rođaka, a i ona je davno umrla”, nastavila je Jakobsenova. „Prirodnom smrću, koliko znamo. Ali verovatno pretpostavljate gde su ona i teča sahranjeni.” Zapravo, mogli su biti samo na jednom mestu. Na Stipl Hilu. Jakobsenova mi je dala još jednu informaciju. Kada su pregledani medicinski podaci Vejna Pitersa, otkriveno je da je kao pubertetlija imao nekoliko operacija radi uklanjanja nosnih polipa. Bile su uspešne, ali višestruke kauterizacije9 su za posledicu imale stanje poznato kao anosmija. Sama po sebi beznačajna, ona je dala odgovor na pitanje koje je Gardner postavio kod bazena u Kedrovim visovima. Vejn Piters nije imao čulo mirisa. Pretraživanje lečilišta radi pronalaženja tela i dalje je trajalo. Imanje je prekopavano kako ostaci nijedne žrtve ne bi ostali neotkriveni. Ipak, moja uloga tamo završena je nakon onog dana. Otad su se u to uključili ne samo ostali članovi osoblja Forenzičkog antropološkog centra, nego je obim operacije značio da je pozvana i regionalna Pogrebna operativna ekipa za velike nesreće. Oni su stigli sa potpuno opremljenom pokretnom mrtvačnicom i za manje od dvadeset četiri sata 9
Kauterizacija, u medicini predstavlja sagorevanje rane u cilju sprečavanja daljeg procesa. Uništavanje bolesnog tkiva postiže se pomoću hemikalija, usijanog metala ili varnica električne struje visokog napona. (Prim, prev.)
od trenutka kada smo Pol i ja prošli kroz ogradu lečilišta, lečilište i njegovo imanje su vrveli od aktivnosti. Meni su se ljubazno zahvalili na pomoći i kazali da će stupiti u vezu sa mnom ako, i pored zvanične izjave koju sam dao, bude potrebno još objašnjenja. Dok su me odvozili kroz kordone vozila televizijskih i novinarskih ekipa koje su logorovale ispred kapija lečilišta, osećao sam i olakšanje i žal. Činilo mi se pogrešnim da tako napustim istragu, ali tada sam se podsetio da to zapravo i nije moja istraga. Nikada nije ni bila. Bio sam spreman da produžim svoj boravak u Tenesiju do zaupokojene službe za Toma ili da kasnije čak doletim zbog nje ako bude potrebno. Ali naposletku nije bilo potrebe za tim. Bez obzira na činioce koji su tome doprineli, Tom je umro u bolnici prirodnom smrću, pa je zvanična istraga bila izbegnuta. Bilo mi je drago zbog Meri, iako mi je to ostavilo osećaj nedovršenog posla. Ali koja smrt to ne učini? Nije bilo sahrane. Tom je donirao svoje telo za medicinska istraživanja, mada ne svojoj instituciji. To bi bilo suviše uznemiravajuće za njegove kolege. Meri je bila dostojanstvena i nije plakala za vreme službe, a stajala je pored debeljuškastog, sredovečnog čoveka u savršenom odelu za koga isprva nisam shvatio da je njihov sin. Izgledao je kao pomalo razdražen čovek koji ima i pametnijeg posla, a kasnije, prilikom upoznavanja, stisak ruke mu je bio mlitav i uzdržan. „Radite u osiguranju, zar ne?”, rekao sam. „Zapravo sam osiguravač.” Nisam bio siguran šta znači ta razlika, ali nije mi se činilo vrednim pitanja. Pokušao sam ponovo. „Ostajete li dugo u gradu?” Pogledao je na sat, namrštivši se kao da već kasni. „Ne, danas popodne imam povratni let za Njujork. Moraću da prerasporedim sastanke. Ovo je došlo baš u loše vreme.” Uzdržao sam se da mu ne odvratim kako sam hteo, podsetivši se da je, uprkos svemu ostalom, on ipak Tomov i Merin sin. Dok sam se udaljavao, on je opet gledao na sat. Ceremoniji su prisustvovali i Gardner i Jakobsenova. Ona se već vratila na posao, a zavoj na ramenu nije joj se video ispod sakoa. Gardner je još uvek bio na bolovanju. Doživeo je ishemijski napad – mali moždani udar – zato što je predugo bio stegnut “kragnom”. Zbog toga je ostao sa blagom afazijom10 i gubitkom osećaja na jednoj strani, ali samo privremeno. Kada sam ga video, jedina primetna posledica bile su mu dublje, rebraste bore na licu. „Dobro sam”, kazao mi je, pomalo ukočeno, kada sam ga pitao kako je. „Nema više razloga da ne radim. Prokleti lekari.” 10
Afazija, narušena sposobnost govorne komunikacije. Poremećaj u izgovaranju i razumevanju reći prouzrokovan oštećenjem na prednjem delu mozga. (Prim, prev.)
Jakobsenova je izgledala čisto i nedodirljivo kao i uvek. Osim što je manje pokretala levu ruku, niko ne bi pomislio da je bila ranjena. „Čuo sam da je predložena za unapređenje”, rekoh Gardneru dok je ona izjavljivala saučešće Meri. „Razmatra se.” „Mislim da ga zaslužuje.” On se malo opusti. ,,I ja, ako to išta znači.” Posmatrao sam Jakobsenovu dok je ozbiljnog lica razgovarala sa Meri. Vrat joj je bio divan. Gardner pročisti grlo. „Dajana se još bori da prebrodi težak period. Prošle godine je raskinula sa patnerom.” Bio je to prvi nagoveštaj njenog privatnog života koji sam saznao. Iznenadio me je što mi je to rekao. ,,Jel’ i on bio agent Istražnog biroa?” Gardner poče da čisti prašinu sa revera svog izgužvanog sakoa. „Ne. Ona je advokat.” Pre nego što su otišli, Jakobsenova je došla da se pozdravi. Kada smo se rukovali, stisak joj je bio čvrst, a ruka suva i topla. Sive oči delovale su malo toplije nego obično, ali možda mi se to samo učinilo. Poslednji put sam je video dok je sa Gardnerom išla prema automobilu, zanosna i atletski građena, pored pogrbljene prilike starijeg agenta. Sama ceremonija bila je jednostavna i dirljiva. Nije bilo pevanja himni, samo su na početku i kraju puštene dve Tomove omiljene džez kompozicije: My Funny Valentine Četa Bejkera i Brubekova Take Five. Osmehnuo sam se čuvši ih. Između njih su govorile kolege i prijatelji, a u jednom trenutku dostojanstvena tišina bila je narušena dečjim plačem. Tomas Pol Ejveri je snažno i grleno plakao, uprkos svim majčinim pokušajima da ga smiri. Nikome nije smetalo. Tomas se rodio ubrzo nakon dolaska Sem u bolnicu, savršeno zdrav i drekom pokazujući svoju uznemirenost novim okruženjem. Semin krvni pritisak je isprva malo zabrinuo lekare, ali se posle porođaja veoma brzo popravio. Dva dana kasnije puštena je kući. Kada sam ih posetio, još uvek je bila bleda i sa podočnjacima, ali bez ikakvih drugih tragova svog teškog iskušenja. „Više mi liči na ružan san nego na bilo šta drugo”, priznala je kada je Tomas zaspao nahranjen i povijen. „Čini mi se kao da je navučena zavesa preko toga. Pol je zabrinut da se ne radi o mom odbijanju da prihvatim ono što se dogodilo, ali ja nisam. To je kao kada ti se posle nečega nebitnog dogodi nešto neuporedivo značajnije, shvataš?” Zagledala se u zbrčkano ružičasto lice svoga sina, ali onda je digla pogled prema meni sa tako iskrenim osmehom da mi je slomila srce. „To je kao kada sve što je loše više nije važno. Ovo je izbrisalo sve ostalo.”
Za razliku od nje, činilo se da je Pol malo teže prolazio kroz sve to. U prvim danima posle onog događaja, na njegovom licu često je bila neka senka. Nije trebalo biti psiholog da se shvati kako on ponovo proživljava sve ono, još uvek pod utiskom koliko blizu ivice su bili i šta se sve moglo dogoditi. Ipak, kada je bio sa svojom ženom i sinom, ta senka se uvek dizala. Bilo je još rano, ali gledajući njih troje zajedno, sa sigurnošću sam znao da će rane zaceliti. Tako obično i biva, sa vremenom. Moj čaj se ohladio. Uzdahnuo sam, ustao i pošao do telefona da saslušam poruke. „Dr Hanter, ne poznajete me, ali detektiv Valas mi je dao vaš broj. Zovem se...” Zvono na vratima zaglušilo je ostatak. Pritiskom na dugme zaustavio sam preslušavanje poruka i krenuo da otvorim. Poslednji zraci dnevne svetlosti ispunjavali su mali ulazni hodnik zlatastim sjajem, poput glasnika leta. Digao sam ruku da otvorim vrata i bio obuzet iznenadnim osećajem već viđenog. Mlada žena sa naočarima za sunce stoji ispred vrata u sunčano veče. Osmeh joj se pretvara u režanje dok poseže rukom u torbu i vadi nož... Odmahnuo sam glavom, odbacivši te slike. Ispravio sam ramena, otključao vrata i širom ih otvorio. Sa stepenika mi se osmehivala starija žena. „Ah, dr Hanter, zaista ste vi! Čula sam nekoga dole, pa sam htela da proverim da li je sve u redu.” „Sve je u redu, hvala vam, gospođo Kaculis.” Bila je to komšinica koja je živela u stanu iznad mog. Jedva da sam razmenio neku reč sa njom pre nego što sam napadnut prošle godine, ali od tada je preuzela na sebe ulogu budne čuvarke. Sa svih svojih sto pedesetak centimetara visine. Međutim, gospođa Kaculis još nije završila sa mnom. Provirila je pored mene u dnevnu sobu, gde je još uvek stajao neraspakovani prtljag. „Mislim da vas nisam videla neko vreme. Jeste li bili na nekom lepom mestu?” Radoznalo se zagledala u mene. Usne su mi podrhtavale dok sam se borio da suzbijem smeh. „Na službenom putu”, odgovorio sam. „Ali sada sam se vratio.”
Izrazi zahvalnosti
Šapat mrtvih je plod mašte, ali Institut za antropološka istraživanja u Tenesiju postoji. Zahvalnica, dakle, ide profesoru Ričardu Jencu, direktoru Forenzičkog antropološkog centra u Noksvilu, jer mi je dozvolio da pišem o toj instituciji i pomogao u vezi sa tehničkim aspektima. Dr Arpad Vas je, kao i obično, brzo odgovarao na pitanja iz oblasti forenzičke nauke i dozvolio Tomu Libermanu da pozajmi njegova istraživanja, dok je Kristin Helm, poverenica za javne informacije Istražnog biroa Tenesija predstavljala rudnik vrednih obaveštenja. Hvala mojim agentima Miku Čitemu i Sajmonu Kavanou, Kamili Ferijer i svima u agenciji Marš, Sajmonu Tejloru i ekipi u Transvorldu, Kejtlin Aleksander u Bantam Delu, Piteru Denču, Džeremiju Fristonu, Benu Stajneru i Državnom koledžu Floride. Želim da se zahvalim i svojoj sestri Džuli i Dženu Vilijemsu, bez kojih bi pisanje ove knjige gotovo sigurno trajalo mnogo duže: kao čovek koji se sada sasvim oporavio od ME11, mogu da preporučim Proces munje svima koji to nisu uspeli. Naposletku, kao i uvek, veliko hvala mojoj supruzi Hilari. Zaista ne bih uspeo bez nje. Sajmon Beket, 2008. Godine
11
Myalgic encephalomyelitis, hronični umor. (Prim, prev.)
Sajmon Beket piše o nadahnuću i radu na trilerima o Dejvidu Hanteru... 1
Godine 2002. otišao sam u Noksvil u Tenesiju da napišem članak o Nacionalnoj forenzičkoj akademiji za britanski časopis Dejli telegraf. Ta akademija je tek bila otvorena i nudila je intenzivnu – i krajnje verodostojnu – forenzičku obuku policajcima i istražiteljima mesta zločina u Americi. Da bi stvorili scenu požara, spalili bi neku kuću predviđenu za rušenje. Za ispitivanje mrlja krvi koristili su ljudsku krv kojoj je prošao rok upotrebe u banci krvi. A da bi vežbali vađenje tela, odlazili su na jedino mesto na svetu (u to vreme) gde je taj postupak mogao biti verodostojno oponašan sa pravim ljudskim leševima – na Farmu tela. Institut za antropološka istraživanja na otvorenom, da upotrebimo njegov pun naziv, 1980. je osnovao forenzički antropolog dr Vilijem Bas. On je želeo da stvori specijalizovanu instituciju u kojoj bi se pratio proces truljenja i raspadanja, i ustanovljavale preciznije metode za određivanje suštinski važnog vremena proteklog od smrti – što je ključan postupak u svakoj istrazi ubistva. Tokom pet dana koje sam tamo proveo, gledao sam studente Nacionalnog udruženja forenzičara – uglavnom iskusne policajce – prilikom vežbi na raznim, krajnje verodostojno uspostavljenim mestima zločina i sa pravim ljudskim ostacima. Prvog dana svi su bili izuzetno napeti, uključujući i mene. Kada smo prošli kroz kapiju Farme tela, prvo što smo ugledali bila je dugačka kolona crva koji su puzali u travi. Svi smo stali da pogledamo, a tek kada smo se okrenuli da vidimo odakle dolaze, shvatili smo da tu leži neki leš. Bio je to trenutak zaprepašćenja koji je kasnije poslužio kao uvodni prizor u Hemiji smrti. Poslednjeg dana rečeno mi je da ostavim svoju beležnicu i diktafon, i pomognem policajcima da izvuku dva tela iz pažljivo otkopane rake u šumi. Nekoliko sati sam radio sa njima, znojeći se u zaštitnom kombinezonu, dok su tela ekshumirana. Bilo je to otrežnjujuče, ali neobično i zadivljujuće iskustvo. Kada sam se vratio u Veliku Britaniju, obuzela me je ideja da napišem roman zasnovan na onome što sam video i doživeo u Tenesiju. Postepeno, uobličio se koncept za dr Dejvida Hantera: britanskog forenzičkog antropologa, obučenog u tehnikama i nauci razvijenim na Farmi tela. Čovek koji se, bez obzira na svoje iscrpno poznavanje fizičkog procesa smrti, još uvek nije približio shvatanju njene suštinske tajne.
Tako sam počeo da pišem Hemiju smrti. Kada je ona završena, morao sam da razmislim o tome šta će se sledeće dogoditi dr Dejvidu Hanteru. Bio sam protiv pisanja nastavka, ali to nije bilo tako jednostavno kako bi moglo da zvuči. Poslednje što sam želeo je da izneverim čitaoce koji su uživali u Hemiji smrti, ali isto tako nisam hteo ni da opet napišem istu knjigu. Upisano u kosti bilo je mnogo teže napisati nego Hemiju, od koje se ništa nije očekivalo. Morao sam da odlučim da li Dejvid Hanter i dalje radi kao lekar, jesu li se on i Dženi venčali – što bi uticalo ne samo na ovu knjigu, već i na ostale u nizu. Jedno sam odlučio vrlo rano, a to je da se radnja neće odvijati u Norfolku. Stvarni forenzički antropolozi putuju po celoj Velikoj Britaniji, a ponekad i svetu, da bi pomogli policiji u istragama ubistava. Dopala mi se ideja da Hanter ne bude važan za jednu lokaciju, i da se svaka knjiga dešava na drugom mestu. Pitanje je bilo, gde? U poslednjoj sceni Hemije vidimo da se Hanter sprema da u škotskim brdima, usred zime, otpočne novu istragu. To mi se učinilo dobrim za početak, ali želeo sam neko još udaljenije mesto. Izmislio sam Runu, ostrvo u Spoljnim Hebridima, ali blisko zasnovano na stvarnim škotskim ostrvima koja sam posetio. Ona poseduju lepotu i pustoš, naročito zimi, i to pruža izvanrednu atmosferu. A ideju da zarobim Hantera na udaljenom ostrvu sa uvrnutim ubicom nisam mogao da propustim. Sada je trebalo smisliti zaplet: s kakvom složenom situacijom će se Hanter suočiti ovoga puta? Dok sam bio mlađi čitao sam priče o takozvanom “spontanom ljudskom sagorevanju”, prilikom koga je izgledalo da su žrtve spaljene jakom vatrom, mada ništa drugo u toj prostoriji nije izgorelo. Što sam više razmišljao o tome, sve više sam želeo da suočim Hantera sa tim naizgled neobjašnjivim fenomenom. Šta bi mogao da postigne sa tim? Kako bi ga objasnio? A kako bih ja, kad smo već kod toga? I tako je Upisano u kosti dobilo oblik. Završilo se napeto, tako što je Hanter ozbiljno povređen. Mnogi čitaoci su me pitali hoće li uopšte biti treće knjige i da li sam ubio glavnog junaka. Ali to nikada nije bila moja namera – ideju za treću knjigu sam imao još i pre nego što sam počeo da pišem Upisano u kosti. Pošto sam bio na Farmi tela, od početka sam nameravao da tamo pošaljem i Dejvida Hantera. Drugi roman je možda izašao prerano, ali mislio sam da će predstavljati dobru prethodnicu za treću knjigu. Iako je preživeo napad u kome zamalo nije poginuo, Hanter se još uvek oporavlja i psihički i emotivno. Zabrinut je da više neće biti sposoban da radi svoj posao, pa putovanje u istraživačku ustanovu u kojoj se obučavao vidi kao priliku da proveri sebe pre nego što prihvati neki pravi posao. Samo što on tu biva umešan u krajnje zastrašujuću i izuzetno napornu istragu ubistva. Svidela mi se ideja da izvedem Hantera iz Britanije i smestim ga na mesto gde će se, iako okružen forenzičkim stručnjacima, ipak osećati izdvojeno. Takođe sam
želeo da kažem još nešto o Hanterovoj prošlosti, što nisam kazao u prve dve knjige, da pružim čitaocima mali uvid u njegov nekadašnji život. A smeštanje radnje u Sjedinjenim Državama dalo bi atmosferu drugačiju od onih u prve dve knjige. Hteo sam da ovo bude istraga zločina serijskog ubice koja neće imati nikakva ograničenja, sličnija američkim trilerima nego klasičnim britanskim kriminalnim romanima. Jasno je da odvijanje radnje na mestu kao što je Farma tela znači da će tu biti mnogo više forenzike. Ostao sam u vezi sa nekim od forenzičkih antropologa koje sam upoznao tokom boravka tamo, a i direktoru Farme tela dopala se ideja da smestimo radnju tamo, što mi je neizmerno pomoglo u pripremi. Međutim, mada je Hanter u prva dva romana priznat stručnjak na svom polju rada, to ovde neće delovati. Teško da bi mogao da ode u svetski centar za forenzička istraživanja i govori tamošnjim stručnjacima šta treba da rade – pretpostavljao sam da čitaoci u to ne bi poverovali, kao i da naučnici na Farmi tela ne bi na to blagonaklono gledali. Međutim, tu je Hanterovo britansko poreklo predstavljalo prednost – čak i među kolegama, on je i dalje strano lice, pa su njegova mišljenja često nedobrodošla i potcenjena. Ali iako mi je forenzičko gledište bilo veoma važno, nisam želeo da ovo bude samo “forenzički roman.” Da bih to uskladio, uveo sam snažniji psihološki element. Uvek sam bio zadivljen Hanterovom psihom, kao i ostalih likova – naročito ubica – a ovo je bila prilika da to produbim. Odlučio sam da priču ispripovedam i sa gledišta ubice, da pokažem kako oni postaju to što jesu, ali bez otkrivanja njihovog identiteta. I sve vreme sam ubacivao male pogrešne tragove tako da čitalac, uprkos završnom razotkrivanju za koje se nadam da će biti iznenađujuće, takođe pomisli, „Aha, naravno...” @Sajmon Beket, 2009.
2
U romanima o Dejvidu Hanteru, Sajmon Beket opisuje stručnost forenzičara iz stvarnog života. Ovde se priseća susreta sa jednim od najistaknutijih “forenzičkih ekologa” Velike Britanije...
Gostinska soba Patriše Viltšir je velika i prozračna, sa puno ukusa ukrašena umetninama i finim tepisima. Divan veliki klavir zauzima najistaknutije mesto, dok u blizini stoje aranžirani beli ljiljani. Iako ne bi trebalo precenjivati značenje vaze sa cvećem, ono sadrži u sebi izvesnu ironiju, s obzirom na profesiju njihove vlasnice i činjenicu da se ljiljani obično povezuju sa smrću. ,,U suštini moj posao je potraga i otkrivanje”, kaže ona. „Nastojanje da se pronađu nestali ostaci, ljudi, grobovi.” Viltširova je jedan od najistaknutijih forenzičkih ekologa i botaničara u zemlji. Kao istraživaču na Univerzitetu u Aberdinu i pridruženom istraživaču na Univerzitetu Glosteršir u Čeltenamu, gde obavlja najveći deo svog posla u laboratoriji, njena specijalnost – ili barem jedna od njih – je palinologija, to jest analiza polena. To možda zvuči kao mirno, jednostavno zanimanje, ali ne onako kako ga ona radi. Njena stručnost u otkrivanju botaničkih tragova i dokaza dovela ju je da radi na nekim izuzetno značajnim istragama u Velikoj Britaniji, uključujući ubistva Sare Pejn, Mili Doler i učenica Sohama, Holi Vels i Džesike Čepmen. Donela joj je i nadimke čiji raspon ide od „kraljice forenzičke nauke” što Viltširova odbacuje kao „šalu”, do manje laskavog „slinavka”. „Razvila sam tehnike za ispiranje nazalnih prolaza leševa”, objašnjava ona, sa prijatnim naglaskom koji otkriva njeno velško poreklo. „Ispiranje nazalnih prolaza često može mnogo da kaže o tome kako su umrli. Tako mogu da izvučem vlakna, kao i druge čestice. Polen, čestice tla, sve što su ušmrkali.” Živi u svom domu u Sariju, sa svojim jednookim, devetnaestogodišnjim mačkom Mikijem i dva zamorčeta. Patriša je sitna, neupadljivog izgleda. Sada, u svojim šezdesetim godinama izgleda mlađe, ali ne želi da otkrije tačan broj godina, i otvorenog pogleda, u pogledu koga osećate da na pravu provokaciju lako može postati leden, više izgleda kao upravnica privatne škole za devojke nego kao neko ko se bavi posledicama nasilnih zločina. Viltširova je rođena u rudarskim dolinama Gventa u južnom Velsu. Zanimanje za prirodu joj je u detinjstvu probudila njena baka, koja ju je učila botaničke nazive biljaka za vreme njihovih šetnji. „Imala je običaj da kaže, ‘Pat, uvek je dobro znati
latinske nazive biljaka.’ Zato nikada nisam govorila ‘zevalica’ nego ‘antirinum.’ Ona nije bila botaničar, ali je bila vrlo mudra i promućurna žena.” Pošto je zbog malih boginja i velikog kašlja bila prisiljena da provede veći deo detinjstva u krevetu, Viltširova je nastavila da se obrazuje uz pomoć kompleta enciklopedija koje su joj kupili roditelji. Iz njih je, dok se oporavljala, naučila sve, „od muzike do štrikanja.” Ispostavilo se da je to eklektičko obrazovanje predstavljalo dobru osnovu za njenu buduću karijeru. „Ekolog mora da zna po malo o svemu. Nije dovoljno poznavati samo biljke, treba znati nešto i o tlu na kome uspevaju. Ako idete na mesto zločina, treba da znate šta znače crvi koji tamo puze. Čime se hrane, zašto se nalaze tamo? Treba shvatiti ceo scenario, a mislim da je za moj uspeh na tom polju bilo ključno to što sam imala veoma široko znanje.” Pošto je diplomirala botaniku na Kraljevskom koledžu u Londonu, Viltširova je tamo godinama predavala mikrobnu i opštu ekologiju pre nego što je prešla na Arheološki institut pri Univerzitetskom koledžu u Londonu. U tom trenutku, njena karijera se nije razlikovala od karijera mnogih drugih akademskih naučnika i lako je moglo da tako i ostane. A onda, jednog dana 1995. godine, primila je poziv iz policije Hertfordšira. „Istraživali su ubistvo i zanimalo ih je mogu li da utvrdim da li je neko vozilo bilo na izvesnoj poljani”, seća se Viltširova. Tamo je nađeno delimično izgorelo muško telo, pa iako je policija sumnjala da je ubistvo izvršila jedna banda, to nije mogla da dokaže. Međutim, polje je bilo pod kukuruzom, a stariji islednik je domišljato shvatio da bi na automobilu bande moglo biti polena, što je za svaku pohvalu. Viltširovoj su poslali uzorak zemlje sa automobila na analizu, koja uključuje ono što ona naziva “složenom i opasnom hemijom” – kiselinama se razlaže zemlja, koja za sobom ostavlja zrnca polena. Pošto su nevidljiva golim okom, ona bivaju obeležena kako bi se lakše videla, pa se stavljaju u gel, a onda pod mikroskop, gde jasno vidljiva zrnca mogu biti identifikovana i sistematski izbrojana. Nažalost, to je bila loša sezona za cveće i do tada je sav kukuruzni polen od prethodne godine nestao. Međutim, taj uzorak tla je sadržavao polen korova koji je rastao na rubovima polja. To je bilo dovoljno d Viltširova zaključi da je automobil bio parkiran u blizini i da su ubice prošle kroz korov ulazeći u polje i izlazeći iz njega. „Otišla sam na mesto zločina i rekla, ‘Ne pokazujte mi gde je bio leš, pokazaću ja vama’“, kazala je Viltširova. ,,I pokazala sam im. Bila sam zapanjena, jer ni sama nisam verovala da to mogu. Zaista sam odredila mesto na kome se nalazio leš.” Njen dokaz je bio tako uverljiv da su osumnjičeni, kada im je predočen, priznali ubistvo. Priča o tome se proširila i usluge Viltširove postale su sve traženije u policijskim istragama širom Velike Britanije. Pokazalo se da njena stručna znanja
kao botaničara i ekologa imaju primenljivost koja znatno nadilazi krug akademije. Viltširova je otkrila da čak i međusobno slična staništa zapravo poseduju različite osobenosti, karakteristične kao što je otisak prsta. Koristeći to znanje, ona može da stvori vrlo tačan profil određenog kraja, ne samo sa preciznim određivanjem vrsta biljaka koje tu uspevaju, već i u kojim razmerama. Na temelju suvoparnih statističkih podataka, Viltširova u mislima može da vidi i sam krajolik. „Vidim list ispunjen brojkama, koje za mene postaju slike tih mesta”, kaže ona. „Palinologija može da kaže kako je to nečiji vrt, u kome ima to, to, to i to. Ili ovo je močvara, ili ovo je hrastova šuma. Ako imate akvatični polen – rogoz, peruniku, šaš – u blizini je jezero. Ponekad mogu da opišem čak i sitne pojedinosti mesta prema ostacima polena, biljaka i gljivičnih spora.” Tokom istrage ubistava u Sohamu 2002. godine, Viltširova je bila jedna od forenzičara koje je policija pozvala kada su pronađena tela Holi Vels i Džesike Čepmen. Iako je žbunje oko jarka u kome su devojčice bile sakrivene delovalo netaknuto, ona je primetila površinu na kojoj su koprive izbacile nove izdanke. Pošto oni niču samo na mestima gde je kopriva izgažena ili oštećena, ona je uspela da taj deo odredi kao mesto gde su tela odneta u jarak. I ne samo to, Viltširova je po razvoju izdanaka ustanovila da su koprive izlomljene trinaeast i po dana ranije i tako pružila policiji pokazatelj o vremenu koje je proteklo od ubistva devojčica. Takođe je uradila i analizu tla sa Hantlijevog vozila i raznih drugih predmeta koji su mu pripadali. Poredeći ih sa uzorcima uzetim iz jarka, uspela je da dokaže kako je on bio na licu mesta. „Pružila sam dokaz u Old Bejliju12. Mislim da su dokaz u vidu vlakna i moj dokaz na osnovu analize zemlje iz njegovog automobila kao i drugih stvari koje su mu pripadale, pomogli da bude osuđen”, kaže ona. Godine 2005., stručnost Viltširove zatražena je u još jednoj istrazi ubistva koje je dospelo na naslovne strane novina širom Britanije. Dvadesetdvogodišnja Džoana Nelson 14. februara je nestala iz svog doma u Halu, gde je živela sa tridesetogodišnjim verenikom Polom Dajsonom. Veliki značaj je pridavan činjenici da je nestala na Dan zaljubljenih, kao i verenikovoj tužnoj molbi za njen bezbedan povratak koju je prenosila televizija. Međutim, nekoliko dana kasnije Dajson je uhapšen, a nedugo zatim je priznao da je Džoanu zadavio posle svađe u vezi sa veš mašinom. Policiji je rekao da se veoma uplašio i obmotao njeno telo plastičnim kesama za đubre, a da se zatim odvezao i sakrio je u jednom zabačenom delu šume. Ipak, Dajson nije mogao – ili možda nije hteo – da kaže gde je to. Tvrdio je da se samo seća kako se kasnije vraćao automobilom kroz Jork i da je tamo bila neka metalna kapija i drveće slično novogodišnjim jelkama u šumi. „Rekao je da se samo vozio i vozio, ne obraćajući pažnju kuda ide”, kazao je načelnik Rej Higins iz policije Hambersajda koji je bio zadužen za istragu o Džoani 12
Vrhovni krivični sud u Londonu. (Prim, prev.)
Nelson. „Bili smo odlučni da nađemo njeno telo, ali ta kapija je mogla biti plod njegove mašte. Nismo bili stoprocentno sigurni da je njegova priča istinita.” Džoanino telo nije pronađeno ni posle trideset šest dana obimne potrage. Tada je pozvana Viltširova. Poslato joj je nekoliko predmeta na analizu, uključujući i grumen zemlje iz Džoaninog belog renoa klio, kojim je muž prevezao telo, kao i baštenske vile koje je upotrebio da je zatrpa. „Ona je za vrlo kratko vreme našla nekoliko polena”, kaže Higins. Poleni koje je otkrila poticali su uglavnom od četiri biljke; paprati oslad, od graba, jedne vrste breze i kukute. Otkriće kukute – prilično retkog zimzelenog četinara, koji je odgovarao Dajsonovim “novogodišnjim jelkama” – bilo je posebno značajno. Na predlog Viltširove, njeno otkriće je poslato beležniku, koga je Društvo botaničara britanskih ostrva ovlastilo da katalogizuje biljke svih okruga Velike Britanije. Uz pomoć reljefne mape on je uputio policiju na područje od sto kvadratnih kilometara severoistočno od Jorka, pošto se znalo da na njemu zajedno uspevaju barem tri biljke, čije je polene otkrila Viltširova. Posle konferencije za štampu, održane 24. marta nedaleko od Jorka, načelnik Higins i okružni komesar Filip Ged odlučili su da lično obiđu to područje. Vozeći se pored šume u Brendsbi lodžu, na putu između Jorka i Helmslija, ugledali su metalnu kapiju koja je potpuno odgovarala Dajsonovom opisu. Iza nje su videli drveće koje je Higins prepoznao kao kukutu. „Pošto smo našli sve to, skupa sa kukutom, bili smo prilično sigurni da smo na pravom mestu”, kaže Higins. Trideset devetog dana istrage, samo nekoliko dana posle priključenja Viltširove, on i Ged su ušli u šumu i razdvojili se prilikom potrage. Nedugo zatim, Higins je pronašao telo Džoane Nelson, umotano u plastične kese i prekriveno granjem i mahovinom. Nije imao sumnje u pogledu toga kome pripadaju najveće zasluge: „Bez neverovatnog forenzičkog rada Patriše Viltšir ne bismo to postigli.”
Od 1995. Viltširova je radila na više od dve stotine policijskih istraga. Samo u 2006. radila je na dvadeset pet slučajeva, koji su se svi odnosili na nestale osobe, silovanja ili ubistva. Po sopstvenom priznanju, videla je “mnogo toga groznog.” S obzirom na to da većina policajaca radi uglavnom na jednoj ili dve istrage ubistva u svojoj karijeri, javlja se pitanje kako se ona nosi sa tim. „Vrlo mali broj slučajeva utiče na mene”, priznaje ona. „Ne želim da iko u svetu pati; to je moj veliki strah, zato nikada ne bih mogla da budem lekar ili veterinar. Ali kad je neko mrtav, ne osećam bol i patnju.” Ni samu Viltširovu nisu zaobišle lične nesreće. Izgubila je kćer, koja se razbolela pre nego što je navršila dve godine, iako o tome nije spremna da govori
čak ni sada. Kada je reč o njenom poslu, uglavnom je u stanju da zadrži naučnu distancu, ali ne uvek. „Mene su uvek u stanju da dirnu – ovo zvuči pomalo uvrnuto – lepe devojke. Mlade žene, koje izgledaju kao da spavaju, a pri tom nisu osakaćene. Pomislite, ‘Bože, mogla je da proživi lep, divan život. Mogla je da ima decu, da bude majka, ili naučnik. Čime bi sve doprinela životu?’“ Posebno se seća slučaja ubijene dvadesetdvogodišnje prostitutke. „Ona nije imala nikakav život. Odbačena od roditelja, nežna devojka koja je prostituisanjem izdržavala svoja tri deteta i makroa, i zadovoljavala svoju zavisnost od droge. A bila je mala i vrlo mršava. Taj slučaj me je duboko rastužio.” Može da zvuči čudno, ali ona tvrdi da ne oseća zadovoljstvo zbog toga što pomaže u privođenju zločinaca pravdi. „Nema zadovoljstva u smeštanju ljudi iza rešetaka”, kaže, ističući da njen dokaz može i da skine sumnju sa osumnjičenog, a ne samo da dokaže njegovu krivicu. Njeno zadovoljstvo je više akademsko, nego emotivno; naučnica koja rešava složenu zagonetku. „To je kao rešavanje ukrštenih reči. Uvek ste zadovoljni kada dobro rešite ukrštenicu, zar ne? To je, zapravo, ista vrsta zadovoljstva.” Kada nije negde na mestu zločina ili ne ispira nazalne prolaze leševa, Viltširova ima sasvim obična zanimanja. Kao predana ljubiteljica životinja, ona udomljuje napuštene životinje i lutalice (bolesne mačke i njihovi mačići su joj specijalnost), i opušta se svirajući Šopena i Mocarta na jednom od svoja tri klavira. Pomalo čudnovato, ne samo što voli hrastov nameštaj iz sedamnaestog i osamnaestog veka, nego i radi skraćeno radno vreme u jednoj prodavnici starina. Slatko se nasmejala na nagoveštaj da bi forenzička botaničarka koja svira klavir i u slobodno vreme prodaje starine predstavljala dobru temu za detektivsku televizijsku seriju. „Ozbiljno to mislite?” Iako možda izgleda da su posao i privatni život Viltširove dve potpune suprotnosti, razlika između njih je u poslednje vreme postala zamagljenija. Njen brak je propao pre nekoliko godina, ali 2006. Je upoznala profesora Dejvida Hoksvorta, uvaženog mikologa sa Madridskog univerziteta. Ne samo da nameravaju da se venčaju, već je, shvativši neiskorišćene forenzičke mogućnosti gljivičnih spora, Viltširova sada privolela Hoksvorta da radi sa njom u nekim istragama. „To je partnerstvo u zločinu”, smeje se ushićeno. „Mislila sam da je on neki tromi, nezanimljivi profesor, ali nije. Sarađivali smo na nekoliko slučajeva i trenutno radimo na jednom vrlo zanimljivom sa čarobnim pečurkama13. Ali to još nije stiglo do suda.” Njih dvoje trenutno pokušavaju da obrazuju udruženje sa drugim vodećim forenzičkim specijalistima, pod nazivom “Društvo forenzičkih ekologa.” Cilj im je 13
Pečurke sa halucinogenim delovanjem (prim. prev.).
da stvore neku vrstu forenzičkog “tržnog centra”, gde bi policija mogla da pronađe potrebnog stručnjaka iz svih mogućih oblasti. To nagoveštava zanimljiv razvoj njene karijere, ali ona to ne vidi tako. „Suština je u tome, što to nikada nisam gledala kao karijeru. Jednostavno se dogodilo. Nisam ambiciozna; posao dolazi i ja ga obavljam.” Smeška se. „Kao u prodavnici starina.”
Za informacije o Društvu forenzičkih ekologa, pišite na mejl:
[email protected] @Sajmon Beket, 2009. (Ovaj članak je prvi put objavljen u časopisu Dejli telegraf, februara 2009. godine)
Pipixie & abacus123 & kokica
