Sandra Brown - Bez Oklijevanja

http://www.balkandownload.org/

2

Opsesivna potraga za istinom koja nema cenu. Belami Liston Prajs imala je samo dvanaest godina kada je njena starija sestra Suzan ubijena. Tornado je uništio mesto zločina, zajedno sa Belaminim sećanjem šta se tog dana zapravo dogodilo. Osamnaest godina kasnije. Belami pod pseudonimom objavljuje roman koji svedoči o ubistvu. Međutim, njen identitet se otkriva i ona postaje mela misterioznog progonioca željnog osvete. Zajedno sa duhovima prošlosti i Dentom Karterom, prvobitno osumnjičenim za Suzanino ubistvo, Belami saznaje nove pojedinosti o zločinu koje donose neočekivane opasnosti i bacaju sumnju na ljude koji su joj najdraži. Progonjena bledim sećanjima i rastrzana oscćanjima koja gaji prema Dentu, Belami neće dozvoliti da je bilo šta zaustavi na putu ka surovom ubici. Osim ako on ne bude brži...

3

Posvećeno Meri Lin i Lenu Baksteru, uz večnu zahvalnost što ste verovali u mene, za bezgranično prijateljstvo, i bezuslovnu ljubav.

4

PROLOG

acov je bio mrtav, ali podjednako užasan kao da je živ. Belami Prajs uguši vrisak šakama i, čvrsto ih držeći preko usta, odstupi od poklona upakovanog u sjajan papir sa satenskom trakom. Životinja je ležala na postavi od krep-papira, dugog ružičastog repa zavijenog uz debeli trup. Nakon što je udarila u zid, klizila je niz njega sve dok zadnjicom nije dodirnula pod. Nagnuvši se napred, sklonila je šake s usta i prekrila oči. Ali bila je toliko užasnuta da nije mogla ni da plače. Jecaji su joj bili suvi i promukli. Ko se to ovako grozno šali? Ko? I zašto? Današnji događaji su počeli da joj se odmotavaju u glavi poput snimka koji se premotava unazad. „Bila si neverovatna!“ „Hvala.“ Belami je pokušavala da ide u korak s predstavnicom izdavačke kuće, koja se ponašala kao da joj je jutros neko ubacio spid u žitarice. „Emisija je najgledanija u svom terminu.“ Rafalni izgovor bio je u istom tempu kao i kliktanje njenih visokih štikli. „Daleko je ispred konkurencije. Govorimo o preko pet miliona gledalaca. Imaš zavidnu nacionalnu gledanost.“ Što je upravo ono što je Belami želela da izbegne. Ali nije htela da ponovo troši dah na to. Opet. Po ko zna koji put. Ni izdavač, a ni Dekster Grej, njen agent, nisu razumeli njenu želju da pažnju javnosti usmeri na najprodavaniju knjigu koju je napisala, a ne na nju samu. Dekster, čija ju je ruka čvrsto držala za lakat, vodio ju je kroz mermerno predvorje jednog oblakodera na Menhetnu. „Bila si veličanstvena. Besprekorna, ali topla. Ljudska. Samo taj jedan intervju prodao je hiljadu primeraka knjige, što je zapravo i bila svrha.“ Poveo ju je prema izlazu, gde je uniformisani vratar, dodirnuvši šapku, pozdravio Belami na izlasku. „Vaša knjiga mi ne dâ da spavam, gospođice Prajs.“ Jedva da je imala dovoljno vremena da mu zahvali, pre nego što je izgurana kroz obrtna vrata, koja su je izbacila na trg. Začulo se klicanje mase koja se okupila da vidi učesnike jutrošnjeg intervjua kako ulaze u televizijski studio i izlaze iz njega. Predstavnica izdavačke kuće je likovala. „Dekstere, pomozi joj s masom. Ja ću dovesti fotografa. Možemo ovo da pretvorimo u još jedan televizijski prenos.“ Dekster, ipak malo popustljiviji prema želji svoje klijentkinje da ne bude poznata, stajao je na prstima i govorio pravo u Belamino uvo kako bi nadjačao buku podnevnog špica u centru: „Ne bi škodilo da iskoristimo situaciju i potpišemo nekoliko knjiga. Većina pisaca za ceo svoj profesionalni vek...“ 5

„Ne dobije ovoliku pažnju javnosti“, ubaci ona, završivši umesto njega. „Hiljade pisaca dale bi desnu ruku za ovo. To si mi već rekao. Mnogo puta.“ „Neće da škodi.“ Potapšao ju je po ruci dok ju je usmeravao prema uzbuđenim ljudima koji su se protezali preko graničnika. „Nasmeši se. Tvoji obožavaoci čekaju na tebe.“ Čitaoci, koji su preko noći postali obožavaoci, istezali su se da se rukuju s njom i pružali svoj primerak knjige na potpis. Najljubaznije što je mogla, zahvaljivala im je i osmehivala se u objektive mobilnih telefona. Dok se rukovala s jednim oduševljenim obožavaocem, krajičkom oka je primetila Rokija van Durbina. Novinar dnevnog tabloida Ajspaj, Van Durbin, stajao je donekle izdvojen iz gužve i uz samozadovoljan osmeh na licu davao uputstva fotografu koji je došao s njim. Upravo je Van Durbin otkrio, a onda i sav presrećan obelodanio, da je T. Dž. Dejvid, pisac čija je prva knjiga uzburkala književne krugove, ali i Holivud, u stvari Belami Prajs, atraktivna tridesetogodišnja žena. „Zašto se ova rođena Teksašanka, plavooka, dugonoga i raskošna (zar ih ne volimo upravo takve?), krije iza ovog neprimetnog pseudonima — to vaš izveštač ne zna. Ali i pored stidljive tajanstvenosti same spisateljice, knjiga Bez oklevanja uzletela je do vrha top-liste najprodavanijih knjiga, a gospođica Prajs očigledno izašla iz anonimnosti i sada uživa u tome. Pobegla je od mamuza i kaubojskog šešira, napustila Usamljenu zvezdu[1], i sada živi u luksuznom krovnom stanu iznad Central parka na Aper vest sajdu, i kupa se u sjaju iznenadne slave.“ Najveći deo svega toga bio je lažan, a bledi tračak istine je čitav tekst držao na ivici klevete. Belami jeste imala plave oči, ali bila je prosečne visine, a ne izrazito visoka, kako je članak navodio. I ni po čijim standardima ona se ne bi mogla smatrati raskošnom. Imala je ona kaubojski šešir, mada ga već godinama nije stavila na glavu. Ali nikad nije posedovala mamuze, niti je poznavala nekog ko ih ima. Nije napustila svoju državu, bar ne na način na koji je Van Durbin to nagoveštavao, već se preselila u Njujork pre nekoliko godina, mnogo pre nego što je knjiga izdata. Živi na Aper vest sajdu, preko puta parka, ali ne u luksuznom krovnom stanu. Ali najbezobrazniji navod bila je tvrdnja Van Durbina da ona uživa u svojoj slavi, mada je sve to zajedno smatrala više kao neprijatni blesak nego sjaj. Taj sjaj se još više pojačao kada je Van Durbin napisao nastavak članka, napis na prvoj strani koji je sadržavao još jedno zapanjujuće otkriće. Iako je objavljena kao roman, knjiga Bez oklevanja je zapravo romansirana pripovest o istinitom događaju. Istinitom događaju po njenoj životnoj priči. Tragičnoj istinitoj priči njene porodice. Brzinom rakete, ovo otkriće prebacilo ju je u sasvim drugu dimenziju slave. Gnušala je se. Nije napisala Bez oklevanja da postane bogata i slavna. Pisanje je bilo vid terapije. Istina, nadala se da će biti objavljen, čitan i da će ga dobro prihvatiti čitaoci i kritičari, ali izdala ga je pod pseudonimom koji nije nagoveštavao pol, jer je želela da izbegne pažnju 1

Lotie Star je čest naziv za državu Teksas. (Prim. prev.)

6

javnosti, u čijem se središtu upravo našla. Bez oklevanja je željno iščekivana i pre nego što se pojavila u prodaji. Verujući svim srcem u potencijal romana, izdavačka kuća je uložila novac u reklamu, na vozilima javnog prevoza po većim gradovima, u magazinima, novinama i na internetu. Društvene mreže su brujale mesecima pre datuma početka prodaje. Svaki prikaz je bio pravo ushićenje. Pisca pod pseudonimom T. Dž. Dejvid poredili su s najboljim piscima krimića, romana i dokumentarističke proze. Belami je uživala u uspehu knjige, iza zaštitničkog pseudonima. Ali kada je Roki van Durbin pustio duha iz lampe, nije bilo šanse da se on tamo vrati. Shvatila je da su i izdavač, i Dekster, kao i svako ko ostvaruje profit od prodaje, potajno presrećni što su njen identitet, kao i pozadina knjige, otkriveni. Sada mogu da promovišu ne samo knjigu već i osobu, koju smatraju „snom svakog izdavača“. Opisali su je kao privlačnu, obrazovanu, rečitu, ne tako mladu da bi bila lakomislena, i ne tako staru da bi bila dosadna, naslednicu koja je postala najprodavanija spisateljica. Mnogo toga u vezi s njom bilo je intrigantno, a pre svega želja za anonimnošću. Pokušaj da se sakrije iza pseudonima, međutim, učinio ju je još interesantnijom. Roki van Durbin uživao je u medijskoj pomami koju je stvorio oko nje, a budući da nikad nije bio zadovoljan, nastavio je da pothranjuje nezasitu radoznalost javnosti svakodnevnim poslasticama, većinom pukim izmišljotinama, pretpostavkama i preterivanjima. Dok je davala autograme i pozirala obožavaocima, pravila se da ga ne primećuje, ali uzalud. Nepristojno se gurao kroz gužvu prema njoj. Primetivši da se približava, Dekster ju je kroz šapat upozorio: „Ne dozvoli mu da te isprovocira. Ljudi nas gledaju. Najviše bi voleo da te natera da kažeš nešto što će posle odštampati van konteksta.“ Kad je takozvani novinar stao licem u lice s njom, zbog čega joj je bilo nemoguće da ga ignoriše, nasmešio se i pokazao dva reda krivih žutih zuba, koje je odmah zamislila kako ih turpija ne bi li postigao taj krvožedni osmeh. Pogledavši je od glave do pete, pitao ju je: „Jeste li malo smršali, gospođice Prajs? Ne mogu da ne primetim da izgledate mršavije.“ Pre nekoliko nedelja bila je proždrljiva. Sutra će patiti od poremećaja ishrane. Ne obrativši pažnju na njegovo prepredeno pitanje, Belami poče da razgovara sa ženom u duksu s natpisom Država Ohajo i šiljatom krunom Kipa slobode na glavi, napravljenom od zelenog sunđera. „Moj književni klub upravo čita vašu knjigu“, rekla joj je žena dok su zajedno pozirale za fotografiju koju je slikao njen podjednako zaneseni suprug. „Zaista mi je drago.“ „Niko mi neće verovati da sam vas upoznala!“ Belami joj zahvali i krenu dalje. Neobeshrabren, Van Durbin nastavi za njom, neprekidno piskarajući u malu svesku povezanu spiralom. Zatim je, zaustavivši se između nje i sledeće osobe koja je čekala na trenutak njene pažnje, pitao: „Koga vidite kao glavne glumce u filmu, gospođice Prajs?“ „Ne vidim nikoga. Ja se ne bavim filmovima.“ „Ali to će vam se veoma brzo desiti. Svi znaju da su se producenti već spremili da vas zasipaju novcem za priliku da rade na knjizi. Šuška se da se nekoliko vrhunskih glumaca 7

prijavilo za uloge. Davno se kreveti agenata i producenata nisu ovako živahno tresli zbog nekog posla.“ Pogledala ga je pogledom punim nepatvorenog gađenja. „Nemate mišljenje o tome?“ „Nikakvo“, odgovorila je, naglasivši ovu reč na način koji ne dozvoljava nikakva dodatna pitanja. Baš tada se jedan muškarac ugurao između dve mlađe žene i pružio joj knjigu. Belami ga je prepoznala istog trenutka. „Pa, zdravo još jednom. Hmm...“ „Džeri“, dopuni je on, široko se smešeći. „Džeri, tako je.“ Imao je otvoreno, prijateljsko lice i proređenu kosu. Bio je na nekoliko potpisivanja knjiga, primetila ga je u publici na jednom predavanju u knjižari studentskog grada Njujorškog univerziteta. „Hvala ti što si došao jutros.“ „Nikad ne propuštam priliku da vas vidim.“ Potpisala se na naslovnoj stranici, koju joj je otvorio. „Koliko sad ukupno imaš primeraka koje si kupio, Džeri?“ Nasmejao se. „Kupujem rođendanske i božićne poklone.“ I pored ovih reči nije mogla da ne pomisli da ga je donekle omađijala svojom popularnošću. „Pa, moj izdavač i ja ti zahvaljujemo.“ Krenula je dalje, dok se Džeri gubio u masi, a Van Durbin smelo sklanjao ljude s puta kako bi se kretao u korak s njom. Uporno ju je ispitivao o mogućem filmu zasnovanom na njenoj knjizi. „Hajdete, gospođice Prajs. Dajte mojim čitaocima nagoveštaj o tome koga vidite da igra glavne uloge. Koga biste izabrali za članove svoje porodice?“ Namignuo joj je i nagnuo se, dodavši stišanim glasom: „Ko bi mogao da igra ubicu?“ Ona ga oštro pogleda. On se isceri i kaza fotografu: „Nadam se da si uhvatio to.“ Ostatak dana nije bio ništa manje uzbudljiv. Dekster i ona su prisustvovali sastanku u izdavačkoj kući na kom se raspravljalo o datumu izdavanja mekog poveza Bez oklevanja. Nakon poduže razmene mišljenja, odlučeno je da se knjiga toliko dobro prodaje u tvrdom povezu i elektronskom obliku da alternativno izdanje neće biti potrebno još najmanje šest meseci. S tog sastanka su otišli na radni ručak s jednim filmskim producentom. Posle toga su nastavili sa salatom od jastoga i rashlađenim šparglama, u miru njegove hotelske sobe, gde im je otvoreno pričao o filmu koji želi da snimi, garantujući im da će, ako mu prodaju prava, verodostojno predstaviti knjigu. Kad su otišli sa sastanka, Dekster se našalio: „Zar tvoj prijatelj Van Durbin ne bi voleo da je znao za ovaj sastanak?“ „Nije on meni nikakav prijatelj. Pravi identitet T. Dž. Dejvida je trebalo da ostane brižljivo čuvana tajna. Koga je Van Durbin potplatio da sazna moje ime?“ „Nekog stažistu iz izdavačke kuće, ili nečijeg pripravnika iz pravne službe. Mogao je to biti bilo ko.“ „Da nije neko iz tvoje agencije?“ 8

Potapšao ju je po ruci. „To verovatno nikada nećemo saznati. Kakve sada veze ima ko je to bio?“ Rezignirano je uzdahnula. „Pa i nema. Šteta je napravljena.“ Nasmejao se. „Da li je stvarno ‘šteta’ zavisi samo od ugla iz kog se posmatra.“ Dekster ju je odbacio do zgrade u kojoj je živela i ispratio je uz izvinjenje: „Sutra će takođe biti uzbudljivo. Odmori se noćas. Dolazim u sedam ujutro da te pokupim.“ Mahnula mu je obećavajući da neće zakasniti, a onda ušla u foaje svoje zgrade. Konsijerž joj se javio iza svog pulta. „Jedan paket je ostavljen za vas, baš nedavno.“ Paket je izgledao savršeno normalno kada ga je spustila na kuhinjski sto zajedno s gomilom pisama. Kutija je bila oblepljena providnom lepljivom trakom. Primetila je da na nalepnici stoji njeno ime i adresa, ali ne i adresa pošiljaoca. To je bilo čudno, ali nije tome pridavala važnost dok je presecala traku, otvarala ivice kutije i podizala iz nje drugu kutiju umotanu u papir za poklone. Nije mogla da se pripremi za užasno iznenađenje koje je pronašla unutra. Sada je, sedeći na podu naslonjena leđima na zid, spustila šake s očiju i pogledala u kutiju sa krep-papirom koji je razlistan virio iz kutije. Ovaj šareni detalj toliko nije odgovarao sadržaju da je sigurno bio planiran kao deo neke šale. Šala? Ne. Ovo nije bilo smešno. Ovo je bilo podmuklo. Ali nije mogla da se seti nikoga koga je uvredila, niti bilo koga ko ju je toliko prezirao. Da li bi Roki van Durbin, mada mu je srednje ime Ljigavac, zaista uradio nešto toliko podlo i prljavo kao što je slanje mrtvog pacova? Lagano se podigla uza zid, naslanjajući se leđima na njega, i nesigurno se ponovo uspravila. Stojeći, mogla je da vidi da je pacov polegnut u nekakav sjajni papir. Pokušala je da se ohrabri kako bi mogla da ga gleda. Pokušala je da objektivizuje leš, ali pošto je svaki njegov deo bio toliko groteskan, ipak je izgledao savršeno jasno. Progutala je pljuvačku, protrljala naježene ruke i pukom snagom volje se sabrala. Bio je to samo mrtav glodar, na kraju krajeva. Pacovi su bili sasvim uobičajena pojava u podzemnim stanicama metroa. Nijedan od onih koje je videla kako trčkaraju uz šine nije u njoj izazvao ovako snažnu reakciju. Vratiće poklopac na kutiju i baciti je u rupu za đubre, na kraju hodnika. Tako će ga se rešiti; zaboraviće na to i nastaviti da se bavi uobičajenim stvarima, ne dopustivši obešenjaku da je poremeti. Očeličivši se, napravila je još jedan korak napred, zatim još jedan, i još jedan, sve dok nije bila maltene iznad njega. A tada se rep pacova mrdnuo.

9

1

ent gunđajući odgovori na telefonski poziv. „Šta je?“ „Još si u krpama?“ „Koliko je sati?“ „Zvučiš kao da si pijan.“ „Da li moram da budem trezan?“ „Ako hoćeš da dobiješ posao.“ „Danas?“ „Čim budeš mogao da dođeš.“ „To sam se i plašio da ćeš reći. Da li je vredno mog truda?“ „Otkad sebi možeš da priuštiš da odbiješ čarter-let?“ „Dobro, dobro. Koliko?“ „Dve hiljade, tamo i nazad.“ „Do?“ „Hjustonskog Hobija.“ „Ostajem da prenoćim?“ „Ne.“ Dent sede i spusti stopala na pod, isprobavajući svoj nivo trezvenosti. Prstima je prošao kroz kosu, zatim ostavio šaku tamo, dlanom gladeći mamurnu glavu. „Dve i po hiljade, plus gorivo.“ „Tip je bolestan. Ide kod doktora Andersona na hemoterapiju.“ „Dve i po hiljade, plus gorivo.“ Usledio je nerazaznatljiv komentar na pohlepu, a onda: „Mislim da mogu to da izvedem.“ „Sigurno možeš, i dogovorili smo se. Kakvo je vreme?“ „Toplo. Sparno. Teksas u maju.“ „Padavine?“ „Mogući mestimični pljuskovi s grmljavinom, kasnije večeras. Ništa što ne možeš da izbegneš, ništa strašno.“ Nakon kratkog oklevanja: „Sigurno si sposoban da letiš?“ „Natankuj avion.“ Dok je išao prema kupatilu, bosom nogom je zapeo za električni kabl Stone lampe i srušio je sa noćnog stočića. Ona pade uz tup udarac, ali na sreću sijalica se nije razbila. Šutnuo je lampu i gomilu bačene odeće s puta i uteturao se u kupatilo, proklinjući jarko bleštavilo kad je uključio svetlo. Obrijao se na dodir pod tušem, oprao zube nagnut nad umivaonikom i odlučio da kosu osuši prirodnim putem, bez fena. Više su mu odgovarali svi eventualni propusti u njegovom 10

izgledu, koje su ove prečice neumitno nametale, nego da se pogleda u ogledalo. Kad se vratio u sobu, obukao je letačku uniformu: farmerke, belu košulju oksfordskog kroja i crnu kravatu koju je vezao ali ostavio labavu iznad otkopčane kragne. Obuo je čizme, a onda pokupio novčanik, ključeve i avijatičarske naočare sa komode s fiokama. Kod vrata je zastao da pogleda golu ženu u svom krevetu. Ona je, kako god se zvala, i dalje duboko spavala. Razmišljao je da joj ostavi poruku u kojoj je moli da zaključa vrata kad bude izlazila iz stana. A onda je zakrvavljenim očima prešao po stanu i pomislio: Čemu to? U stanu nije bilo ničega što bi lopov mogao da poželi. Jutarnji špic je prošao, pa je saobraćaj bio relativno slab. Jedini ostatak Dentovog bivšeg života bio je crven, opremljen poboljšanim motorom koji razvija 530 konjskih snaga, šestostepenim menjačem, dugačkim usisnicima i Korsinim titanijumskim auspuhom. Vozeći korvetu preko sto trideset, kad god je bio na pravcu, jurio je severnom ivicom Ostina prema privatnom uzletištu. Mogao je da ostavi svoj avion na mnogo lepšem baznom aerodromu, sa sve kontrolnim tornjem, ali bilo je nekih pitanja oko lojalnosti koja nije mogao da zaobiđe. A osim toga, ovaj aerodrom mu je ionako više odgovarao. Avion mu je bio parkiran na delu piste koji je činila betonska platforma, ispred hangara od valovitog metala. Video je i bolje dane. Video je bolje dane i pre nekih dvadeset godina, kad je Dent prvi put počeo da se vrzma ovuda. Sirak je rastao poput resa u podnožju zarđalih spoljašnjih zidova hangara. Izbledeli, narandžasti vetrokaz bio je jedini koji je Dent tamo ikada video, pa je pretpostavio da je to original koji je zakačen na jarbol, i to odmah posle Drugog svetskog rata. Parkiran u pozadini i u potpunoj suprotnosti sa oronulom zgradom i Galovim ulubljenim kamionetom, stajao je sjajni crni eskalejd sa zamračenim prozorima. Dent je uterao korvetu u hangar, zaustavio je uz trzaj i škripu guma, isključio motor i izašao. Gal je sedeo u kancelariji, iza pretrpanog stola naslonjenog na zamućeni stakleni zid što je gledao na unutrašnjost hangara, i tri druga zida, napravljena od neokrečenih i neizlepljenih gipsanih ploča. Prostorija je imala tri kvadratna metra i bila je krcata stvarima. Mape, dijagrami, topografske karte i požuteli novinski isečci o avijatičarskim pričama bili su prikačeni na zidove, inače potpuno istačkane rupama od čioda. Stari brojevi letačkih časopisa, s ušima na koricama, bili su naredani na svaku slobodnu površinu. Povrh rđavog i ulubljenog metalnog ormarića stajao je preparirani rakun, sa paučinom preko staklenih očiju i oćelavelim tačkama po telu. Kalendar iznad njega bio je iz 1978. a zaglavio se na slici mis marta, koja na sebi nije imala ništa osim izazovnog osmeha i strateški postavljenog leptira. Kad je Dent ušao, Gal je ustao. Podbočivši se, pogledao je Denta od glave do pete, a onda se značajno nakašljao, neprikriveno ne odobravajući ono što vidi, i prebacio nezapaljenu cigaretu s jedne na drugu stranu potamnelih usana. „Izgledaš kao izbatinano govno.“ „Imaš moju lovu?“ „Aha.“ 11

„Poštedi me onda uvreda i daj da prionemo na posao.“ „Ne tako brzo, ase. Ja sam dogovorio ovaj čarter-let i odgovoran sam za sigurnost sva tri putnika.“ „A ja samo upravljam tim prokletim avionom.“ Gala Hataveja nije potresao Dentov ton. On je bio jedini čovek na svetu kome je Dent polagao račune, jer je Galovo mišljenje bilo jedino do kog mu je stalo. Starac ga je netremice odmeravao i Dent na kraju popusti. „Hajde, Gale. Zar bih leteo da nisam sposoban?“ Gal je oklevao još nekoliko trenutaka, a onda je izvadio presavijen ček iz džepa uljem umrljanog kombinezona i pružio ga Dentu. „Ček?“ „Ne brini. Već sam zvao banku.“ Dent otvori ček, vide da ga je izdala Džordžtaunska banka, na dve hiljade petsto dolara, i da je popunjen i potpisan na njegovo ime. Sve je naizgled bilo u redu. Stavio je ček u svoj novčanik. „Sipao sam 340 litara goriva“, reče Gal. „Ona će pokriti troškove puta kad se vratiš.“ Dent ozbiljno pogleda Gala. „Ja joj verujem. Ostavila je kreditnu karticu kao zalog.“ Gal otvori fioku metalnog stola za kojim je sedeo. U njoj su stajale vrlo kratke, do kraja zarezane olovke, iskrivljene spajalice, ključevi nepoznatih brava, Bikova olovka krzavog vrha i platinasta Ameriken ekspres kartica. „Uverava me da važi. Svejedno sam proverio. I važi. Još dve godine. Na koji aerodrom želiš da sletiš? To je prepustila tebi.“ Dent spomenu jedan na koji je voleo da sleće. „Jeftinije gorivo?“, pitao ga je Gal. „Svežije kokice. Prevoz sa aerodroma?“ „Zamolila me je da poručim limuzinu da ih čeka tamo. To je sređeno.“ „Čekaju u eskalejdu?“ „Rekla je da je pretopio i zagušljivo u hangaru.“ „Ona izgleda vodi čitav šou.“ „Moglo bi se tako reći.“ Gal odjednom nije mogao sasvim bezbrižno da ga gleda u oči. „Stari je gadno bolestan. Budi fin.“ „Ja sam uvek fin.“ Gal šmrknu. „Samo zapamti, poklonu se u zube ne gleda.“ „Još nešto? Majko?“ Gal zausti da nešto kaže, ali Dent to preseče pitajući za kafu. „Još je vruća?“ „Zar nije uvek?“ „Kaži im da mi treba dvadeset minuta i da ćemo tek onda poleteti. Mogu da obave nešto u međuvremenu, posete toalet, šta god...“ „Znam rutinu.“ Gal promrmlja nešto što Dent nije razumeo, a možda i bolje što nije, posle čega reče: „Pre nego što te vide, špricni malo toga u oči. Beonjače su ti kao geografske mape.“ Dent ode u spremište hangara i sede za sto gde je na kompjuteru stalno bio otvoren 12

njegov omiljeni sajt za prognozu. Zabeležio je kretanje oluje za veče, ali nebo je ovog trenutka bilo čisto. Let do Hjustonskog Hobija obavio je mnogo puta. Pa ipak, pregledao je podatke i o letu i o aerodromu. U kabini aviona je imao Garminove instrumente. Spisak svih aerodroma, plus podatke o javnim uzletištima, nasnimio je na svoj ajped, kom je mogao da pristupi i iz kabine. Ali iz predostrožnosti bi uvek odštampao i sa sobom poneo informacije koje su imale veze sa poletištem, odredišnim aerodromom i alternativnim aerodromom. I na kraju, pozvao je Kontrolu vazdušnog saobraćaja i prijavio plan leta. Kad je izašao, prošao je sve pripremne radnje za let, iako je znao da je Gal to već obavio. Stao je ispod krila da ispusti gorivo s pet različitih mesta i proveri staklenu cev da se uveri da se voda nije skupila u rezervoarima za gorivo. Bila je to vremenski zahtevna obaveza, ali je poznavao jednog tipa koji to nije uradio. Srušio se i poginuo. Zadovoljan što mu je avion spreman, dao je znak Galu podignuvši palac. „Spreman za pokret, ako su i oni spremni.“ Otišao je do toaleta, gde se ispljuskao hladnom vodom po licu i sprao tri aspirina ostacima kafe, koja ipak nije bila vruća kako se Gal hvalisao, ali je zato bila duplo jača od preporučene doze. I kao što mu je savetovano, kanuo je u oči kapi koje su garantovano uklanjale crvenilo. Ali za svaki slučaj, ipak je stavio naočare za sunce. Kada je izašao iz zgrade, njegova tri putnika su ga čekala na pisti, stojeći rame uz rame. Bilo je lako prepoznati ko je pacijent. Čovek je bio visok i dostojanstven, ali mu je koža bila žućkastosiva, kao kod obolelih od raka pod užasnim hemijskim tretmanima. Bio je obučen u obične pantalone i sportsku jaknu, a oba odevna predmeta su izgledala kao da su mu nekoliko brojeva veća. Kačket mu je pokrivao ćelavu glavu. U sredini ovog trija stajala je zgodna žena, nešto mlađa od muškarca, ali dobrano u šezdesetim. Nešto u vezi s njom... Dent se zatetura, a onda stade kao ukopan. Prebacio je pogled na čoveka i pokušao da zamisli zdravu verziju njega. Kučkin sin. Bio je to Hauard Liston. Nije moglo biti greške pošto je pored njega stajala njegova žena, Olivija, koja je izgledala podjednako dobro namontirana kao i uvek, kako je se Dent sećao. Bila je lepa žena koja je trošila i vreme i energiju da ostane takva. I dalje je u formi, mada joj je težina donekle drugačije raspoređena, malo više u predelu oko struka. Kosa joj je svetlija. Koža oko usta i ispod brade opuštenija nego što je bila pre skoro dve decenije. Ali nadmeni izgled i dalje je bio isti. Dent je piljio u njih nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo na drugu stranu. Gal je provirivao iza ragastova svoje kancelarije, očigledno želeći da vidi kako će se scena odvijati. Pred žestinom Dentovog pogleda, šmugnuo je nazad u kancelariju i zatvorio vrata. Dent je imao koju probranu reč za njega, ali to je moglo da sačeka. Okrenuo se prema njima i prezrivo odmerio Listonove. „Je li ovo neka šala? I ako jeste, meni baš nešto i nije smešna.“ Olivija se okrenula i obratila mlađoj ženi koja joj je stajala s druge strane. „Rekla sam ti da je ovo užasna greška.“ Mlađa žena napravi dva koraka prema njemu. „Nije šala, gospodine Kartere. Moramo u Hjuston.“ 13

„Postoji super auto-put koji se proteže odavde do tamo.“ „Tatica ne može da putuje automobilom tako daleko.“ „Tatica?“ Skinula je velike i tamne naočare za sunce koje su joj vrlo lako pokrivale trećinu lica. „Ja sam Belami. Sećaš se?“ Aha, naravno da se seća, ali nije valjda ovo Belami? Suzanina mlađa sestra? Poput nervozne mačke, uvek se sklanjala od pogleda kad god je dolazio. Mršava, zbunjena, sa protezom na zubima i bubuljicama na licu. I to je ona? Koščato telo joj se odonda popunilo na pravim mestima. Koža joj je bez fleka, a zubi ispravljeni. Obučena je sportski ali skupo, i nema procvetalih krajeva u crnoj, sjajnoj kiki koja joj pada preko ramena. Sve u svemu, dobro parče. Ali na njenom dupetu ne bi uspeo da otopiš ni kockicu leda. Imala je isto ono nadmeno ponašanje kao i njeni roditelji. I ono je bilo usmereno prvenstveno prema Dentonu Karteru. Olivija ga je gledala kao da se jutros nije istuširao. Starac je bio ili previše bolestan, ili previše ravnodušan da bi išta rekao. Što se tiče Belami, ponašala se oholo i to mu je išlo na živce, a razmenili su tek nekoliko reči. Neće trpeti ta njihova sranja. Ne ponovo. „Ima jedan komercijalni aerodrom jugoistočno od centra“, rekao je, obraćajući se Belami. „Možda ste čuli za njega? Veliki sjajni avioni? Nekoliko puta dnevno se leti avionom u Hjuston i nazad.“ Odgovorila je na njegov sarkazam osmehom koji je bio podjednako jedak. „Da, pa, hvala vam na predlogu. Ali za taticu je pravo mučenje prolazak kroz aerodromsko obezbeđenje i sve što uz to ide. Rečeno mi je“, pogledala je iza njega prema hangaru, gde se Gal igrao žmurke, „rečeno mi je da imate avion za čarter-letove. Pristala sam na vaše uslove i unapred platila uslugu.“ Proklet bio, treba mu ta lova. Za Listone je dve i po hiljade sitniš. Njemu su značile struju, namirnice i otplatu kredita za avion. Hteo je samog sebe da šutne u dupe što nije više naplatio. A Gala bi šutnuo još jače što mu nije rekao ko su putnici. Da mu ovako podmetne, šta taj matori prdonja misli, ko je on? Kad je već kod toga, šta ovi Listonovi umišljaju? Zašto su izabrali baš njega od svih čartera, uključujući i privatne mlažnjake, koje sebi sigurno mogu da priušte? Nije baš verovao da žele da se druže s njim. Proklet bio ako i on želi da ima nešto s njima. Ali na nesreću, ono što je Gal rekao o poklonima ovde je bilo na snazi. Ako oni mogu da podnesu njegovo društvo, moći će i on njihovo. Hjuston nije tako daleko avionom. Dent se obratio Hauardu Listonu, primoravajući ga da obrati pažnju na njega: „Kad imate zakazano?“ „U dva sata.“ „Imaćete vremena napretek.“ „Dobro“, kaza Belami. „Ako je to sve, možemo li da krenemo?“ Njena snishodljivost bila mu je toliko poznata da je poželeo da škrgutne zubima i zareži. 14

Ali umesto toga, samo se nasmešio i pokazao stepenice koje su vodile u kabinu njegovog aviona. „Posle vas.“ Let je protekao glatko. Jedina poteškoća s kojom su se susreli bila je ulazak Hauarda Listona u avion i izlazak iz njega. Ne samo da je bio toliko slab da je jedva imao snage da se kreće već je Dentu bilo očigledno da je povrh svega toga još i u bolovima. Kada se smestio na zadnje sedište limuzine koja ih je čekala kad su stigli, delovao je patetično presrećno što je uopšte i stigao dotle. Olivija se smestila pored njega, zabrinuta i zaštitnički nastrojena, kakva je uvek i bila. Belami se zadržala s Dentom, a vikala je da nadjača buku avionskih motora i jak vetar iz zaliva. „Osoblje i doktori bez razlike uvek kasne, zato ne mogu da predvidim koliko ćemo se zadržati.“ Neprozirne naočare su ponovo bile na svom mestu, ali donji deo njenog lica bio je strog i napet, što se, kako je Dent pretpostavio, moglo pripisati brizi za oca. Ili možda zato što ga i dalje nije cenila, poput njenih roditelja. Sam bog zna šta je sve čula o njemu za ovih osamnaest godina. „Vi me plaćate, tako da ću biti ovde kad god da se vratite.“ Dao joj je jednu vizitkartu. „Tu je moj mobilni. Ako me obavestiš kad krenete iz bolnice, spremiću avion da krenemo čim stignete, tako da ćemo moći odmah da poletimo.“ „Hvala ti.“ Oklevala je nakratko, a onda otvorila duboku tašnu koju je nosila preko ramena, odatle izvadila knjigu u tvrdom povezu i pružila mu je. „Jesi li pročitao ovo?“ Uzeo je knjigu od nje. „Bez oklevanja, T. Dž. Dejvid.“ „Takozvana Belami Liston Prajs. Jesi li znao da sam napisala knjigu?“ „Nisam.“ Želeo je da doda: A i zabole me. Ali nije to rekao zato što ga je gledala ispod oka, glave ljubopitljivo iskrivljene pod uglom. Nije mogao da vidi kroz stakla njenih naočara, ali stekao je utisak da ona pažljivo odmerava njegov odgovor. „Nisam“, ponovio je. „Nisam znao da si postala pisac. Prajs, kažeš?“ „To mi je udato prezime.“ „Zašto onda T. Dž. i ovo ostalo?“ „To sam uzela iz telefonskog imenika.“ „Otkud to?“ Olivija ju je pozvala kroz otvorena vrata limuzine. „Belami? Ideš?“ Belami kaza Dentu: „Knjiga može da ti pomogne da prekratiš vreme dok nas čekaš.“ S tim rečima, ona se okrenu i pridruži roditeljima u limuzini. Dok su kretali, Dent je zurio za njima, psujući ispod glasa. Ušavši u zgradu, uzeo je mobilni telefon i pozvao Gala, koji se javio: „Neka bude brzo. Imam posla.“ „Jebi ga, Gale, šta ovo treba da znači?“ „Ne možeš da budeš izbirljiv kad su putnici u pitanju. U ovakvoj situaciji?“ „Trebalo bi da ja odlučujem koga ću voziti. Da sam znao da su oni, ostao bih u krevetu.“ „Ti ih se plašiš.“ „Zašto pokušavaš da me iznerviraš još više kad vidiš da sam nadrndan?“ 15

„Potreban ti je taj čarter-let. Njihov novac je dobar. Kaži mi gde grešim.“ Nakon tišine, promumlao je zadovoljno, a onda dodao: „Imam posla“, i prekinuo vezu. Ranije je Dent voleo da provodi vreme na aerodromima bilo koje vrste, na glavnim i velikim, ali i na manjim poljskim, sa travnatim pistama koje su koristili uglavnom zaprašivači useva. Ništa nije voleo više nego da razgovara s drugim pilotima. Ali sada je izbegavao da razgovara s njima. Doduše, nijedan od njih ne bi želeo da razgovara s njim kad god bi im se predstavio imenom i prezimenom. Zadržao se u prostorijama za pilote samo toliko da uzme nekoliko novina, a onda se smestio u fotelju, u jednom udaljenom kutku van glavne sale. Pročitao je oba sportska dodatka. Pokušao je da reši ukrštenicu, ali nije daleko odmakao. Odsutno je gledao prenos fudbalske utakmice petogodišnjaka, preko ESPN-a. Kad se približilo vreme ručku, kupio je čizburger i izneo u baštu da ga pojede. Jeo je burger dok je gledao kako avioni poleću sa Hobija. Svaki put kad bi neki uzleteo s piste, osetio bi ono poznato i uzbuđujuće tegljenje, duboko u utrobi. Kao i sve ostalo, a možda čak i više nego sve ostalo, nedostajao mu je nalet adrenalina od mlaznog pogona, potisak koji je bio bukvalno seksualan. Za njega je bio kao droga, i to droga s koje se skinuo nasuvo. Na kraju ga je zagušljiva hjustonska vrelina uterala nazad u klimatizovanu zgradu. Vratio se na svoje mesto i, iz čiste dosade, otvorio knjigu Belami Prajs i počeo da je čita. Od prologa je pretrnuo u neverici. Posle pet poglavlja, bio je ljut. Dok je stigao do poslednjeg poglavlja, bio je razjaren.

16

2

ilo je to zatišje pred buru, poznato i kao večera u Maksizu. Sestre restorani u Njujorku i Bostonu već su ustoličile svoju reputaciju, tako da je, čim se Maksiz otvorio u Atlanti, pre skoro godinu i po, u elegantnom Bakhedu, postao najpoželjnije mesto za izlazak za dobrostojeće i lepe — i one koji bi to da budu — da vide i budu viđeni. Jedan od vlasnika, Stiven Maksi, sedeo je za barom od matiranog hroma, pregledao specijalitete glavnog kuvara za veče i psihički se pripremao za navalu koja će početi čim se u pola šest otvore vrata. Kad mu je zavibrirao mobilni telefon, pogledao je u identifikaciju i uz osećaj strepnje odgovorio. „Halo, majko.“ „Znam da imaš posla.“ „Nema veze. Šta je s Hauardom?“ „U Hjustonu smo. Došli smo da vidimo kakve opcije imamo u pogledu daljeg lečenja.“ Održivih opcija je bilo sve manje, ali nijedno od njih dvoje nije imalo srca da to kaže glasno. „Pozdravi ga“, kaza Stiven. „Učiniću to. Sada drema. Belami je pored njega. Ja sam samo izašla da ti telefoniram.“ Osetio je da želi još nešto da mu kaže, mada je nekoliko sekundi samo šuplja tišina odzvanjala kroz vezu. A onda: „Doleteli smo privatnim avionom.“ Ova izjava, mada naizgled bezazlena, odjednom je zazvučala značajno. Stiven je sačekao. „Belami je zakazala čarter-let. Pogodi ko je bio pilot.“ Stivenova utroba se stegnula. „Molim te samo ne reci...“ „Denton Karter.“ Nalaktio se na šank i pognuo glavu prema šakama, da prstima izmasira čelo u pokušaju da odvrati migrenu koju će ova informacija sigurno prizvati. „Pokušala sam da je odgovorim“, nastavila je Olivija. „Ali čvrsto je odlučila.“ „Zašto, za ime sveta?“ „Spominjala mi je neki završetak, krpljenje prošlosti. Znaš kakva ti je posestrima.“ „Znam, uvek posrednik.“ „Želi da sve bude... fino.“ „Pa, je li bio?“ „Fin? Nije. Ni najmanje srećan što nas vidi, kao ni mi njega.“ „Zašto je onda odlučio da pilotira?“ „Onaj matori što je vlasnik uzletišta...“ „Još je živ?“ „On je sve dogovorio, očigledno ne rekavši Dentu ko je zakazao čarter-let. Kad je shvatio 17

ko smo, bio je neprijatan i arogantan kao i uvek. Nema ljubavi ni s jedne ni s druge strane.“ „Je li znao za Belaminu knjigu?“ „Sudeći po njoj samoj, ne. Ali možda se pretvarao, ili se samo pravio glup. Ko to zna? S njim ćemo se i vratiti kad završimo ovde.“ Stiven je čuo frktaj i shvatio koliko je njegova majka zabrinuta. „Želela sam da nikada više ne vidim tog dečka.“ Nastavila je da jadikuje nad bezizlaznom situacijom. Stiven je razumeo kako se oseća. Osećanja su mu prolazila čitav spektar, od užasa, preko panike, do gneva, što se dešavalo još od onog dana kada je knjiga Bez oklevanja objavljena. A teskoba se pogoršala otkad su Belamin identitet i biografska priroda knjige javno obelodanjeni. Vilijam Straud, njegov poslovni partner, potapšao ga je po ramenu dajući mu znak da je došlo vreme otvaranja. Recepcioner je otišao na mesto iza vrata. Konobari su bili rasuti po sali, doterivali su poslednje sitnice po postavljenim stolovima. Somelijer je bio spreman da odgovara na pitanja o podužoj listi vina. „Majko“, kaza Stiven, prekinuvši je, „izvini, ali moram da idem. Upravo se spremamo da otvorimo za večeru.“ „Izvini, trebalo je da znam...“ „Nema potrebe da se izvinjavaš. Prirodno je da si zabrinuta. Belami nije trebalo da te primorava da se sretneš sa Dentonom Karterom, ne pored svega ovoga što se dešava.“ „Izvinila se već hiljadu puta, Stivene. Nije nameravala da iko ikada sazna da je njena knjiga zasnovana na... činjenicama.“ „Siguran sam da su njena izvinjenja iskrena, ali šta su dobro donela? Izabrala je da napiše knjigu. Rizikovala je da njen identitet postane poznat. Ali je rizikovala da razotkrije i sve nas. To baš i nije bilo fer.“ „Ona to sad shvata“, kaza Olivija teško uzdahnuvši. „Ali u svakom slučaju, sad je gotovo.“ „Jeste, gotovo je. Ali ono što ti stvarno ne treba jeste još jedan podsetnik u vidu Denta Kartera. Izbaci ga iz glave i usredsredi se na Hauarda. Ne zaboravi da ga pozdraviš.“ Prekinuo je pre nego što bi moglo još nešto da se doda, a onda se premestio na kraj šanka, da napravi mesta za prve željne goste. Nenametljivo je zamolio jednog barmena da mu sipa votku s ledom. Gledao je kako se sala za ručavanje puni i kako se ljudi ispred šanka gomilaju u tri reda. Posle prvobitnog naleta, Vilijam mu se pridružio, a zbog pića i njegove zamišljenosti sigurno je shvatio da ga je skorašnji telefonski poziv uzdrmao. „Poočimu je sve lošije?“ Stiven mu ispriča najnovije vesti o Hauardovom stanju. „To nije dobro, ali ima još. Denton Karter se iznenada pojavio.“ Vilijam je znao čitavu priču, pa nije bilo potrebe da mu se objašnjava ili pojašnjava zašto je to uznemirujuće. „Na Belamin poziv, ni manje ni više.“ Stiven mu je ispričao kako se odvijao susret. Vilijam je odmahivao glavom u neverici. „Zašto ga za ime sveta sada zove? Otkad je otišla iz Njujorka, i vratila se u Teksas, zaustavila je sav publicitet oko nove knjige i bukvalno nestala iz očiju javnosti. Zašto sad ponovo zakuvava stvar?“ „Tako mi svega, ubij me ako znam.“ Vilijam zabrinuto upita: „Šta ćeš uraditi?“ 18

„Ono što radim skoro čitavog života.“ Stiven proguta ostatak votke. „Baviću se kontrolom štete.“ Belami je pretpostavila da Dent čeka u zgradi da se pojavi njihova limuzina. Još pre nego što se automobil zaustavio, on je već bio tamo i udarao vozaču da mu otvori zadnja vrata. Čim je ona izašla, počeo je da joj mlatara knjigom ispred lica. „Hoću da znam zašto si za ime boga napisala ovu prokletu stvar.“ Pitala se da li je njegova srdžba dobar ili loš predznak. Dobar, pretpostavila je, pošto je ovo značilo da joj je rekao istinu da ne zna ništa o njenom romanu, zbog čega i nije bilo mnogo verovatno da joj je on poslao pacova umotanog u svilenkasti krep-papir. Ali jeste bio razjaren, i morala je da ga smiri pre nego što privuku pažnju i neko je prepozna. Vratila se u Teksas da ne bude više u centru pažnje. Do sada je i uspevala. Obišla ga je i ušla na terminal. „Izvini što ti se nisam javila kad sam krenula iz bolnice. Zaboravila sam.“ Primetivši stolove u blizini bifea, rekla je: „Ja ću tamo čekati dok ti uradiš sve to što treba da uradiš pre poletanja. Obavesti me kad završiš.“ Krenula je u rečenom pravcu, ali ovog puta, on iskorači u stranu i prepreči joj prolaz. „Nemoj da me skidaš s vrata. Hoću da znam zašto si to napisala.“ Ona se zbunjeno osvrnu oko sebe. „Hoćeš li, molim te, sniziti ton svog glasa?“ „Da zaradiš novac? Tatičino bogatstvo ti nije dovoljno? Ili ti je mužić zbrisao sa nasledstvom?“ „Neću s tobom da razgovaram o tome, ne na javnom mestu, i ne dok mi se dernjaš u lice.“ „Hoću da znam...“ „Sad nije vreme, Dente.“ Možda je to bio njen podignuti glas i oštar ton, ili to što je izgovorila njegovo ime, ili je možda video suze u njenim očima, ali shvatio je da je uznemirena i da se vratila sama. Ustuknuo je, veoma kratko pogledao kroz prozor prema limuzini koja se udaljavala, a onda joj ponovo prišao i izgovorio ono što je bilo očigledno. „Roditelji nisu došli s tobom.“ „Tatica je ostao u bolnici. Olivija je ostala s njim.“ Ništa nije rekao na ovo i ona iskoristi njegovu trenutnu mirnoću. „Čekaću te tamo.“ Obišla ga je i nije čak ni pogledala da vidi je li krenuo za njom. Ljut kao što je bio, možda odleti i bez nje, ostavi je tu i primora je da se vrati redovnim letom u Ostin. I to bi bilo u redu. U stvari, to bi verovatno bilo najbolje. Kako je Olivija nekoliko puta rekla, ponovni susret s njim, nakon svih ovih godina, bio je greška. Belami je smatrala da je to neophodno zbog njenog mira, ali sada je žalila što nije poslušala Olivijin savet i ostavila sve kako jeste. Stvorila je sebi još jednog neprijatelja. Iz automata je uzela papirnu čašu s ledom i dijetalnu kolu, i sela za jedan od stolova, srećna što nikog više nema u bifeu. Dan je bio emotivno iscrpljujući. Nervi i osećanja su joj bili roviti. Trebalo joj je nekoliko trenutaka tišine kako bi se sabrala pre neumitnog sukoba sa Dentom. Kroz velike prozore, gledala je kako obavlja proveru pre leta s njenom knjigom pod miškom. O avionima nije znala ništa, ali njegov avion je bio beo sa plavim ukrasom i imao je 19

dva motora, po jedan na svakom krilu. Proverio je gorivo i još nešto na levom krilu. Čučnuo je da proveri gume i stajni trap. Ustavši, otresao je šake i obišao oko krila krenuvši prema repnom delu. Svi njegovi pokreti bili su uvežbani i efikasni. Koliko mu je sad godina? Trideset šest? Trideset sedam? Ima dve godine više nego što bi Suzan sada imala. Belami je želela da vidi kako je vreme postupalo s njim, da li je pustio stomak, da li je oćelavio, da li mu prija što je u srednjim godinama. Ali nije pokazivao drastične znake starenja. Njegova svetlosmeđa kosa i dalje je bila gusta i neobuzdana. U uglovima očiju je imao bore od čkiljenja u sunce kroz vetrobrane kokpita veći deo života. Zrelost — i bez sumnje težak život i duge noći — istanjile su njegovo lice i učinile ga špicastijim. Ali nije bio ništa manje zgodan nego u osamnaestoj, kad joj je zavezivao jezik u čvor i činio je bolno svesnom bubuljica i proteze. Završivši proveru, palcem je ekipi sa piste dao znak da je sve u redu, a onda dugim koracima i sigurnim hodom krenuo prema zgradi. Nalet vetra dopratio ga je unutra, nateravši mlađu ženu za pultom da prestane da radi to što je radila i da s odobravanjem gleda dok on nervoznim pokretom vraća kravatu na svoje mesto i gladeći je poravnava niz stomak, koji je i dalje bio vitak i ravan. Skinuo je naočare, nehajno prošao prstima kroz vetrom razbarušenu kosu, a onda krenuo prema mestu gde ga je Belami čekala. Uzeo je šoljicu kafe i poneo je sa sobom do stola. Dok je sedao naspram nje, bacio je knjigu na sto. Imala je težinu nakovnja kad je pala. Značajno je posmatrajuči neko vreme, samo je piljio, još uvek ljutit. Sećala se njegovih sivozelenih očiju. Istačkane smeđim mrljama, imale su boju mahovine. Te odlike su joj bile poznate. Ljutnja u njima je bila nova. I konačno, on reče: „Je li mu loše?“ „Tatici? Prilično. Onkolog je prepisao novu turu hemoterapije, ali toliko je slab da se on i Olivija pitaju ima li smisla. Kako god, doktor smatra da je previše slab da se večeras vraća kući.“ „Još hemoterapije bi moglo da pomogne.“ „Ne“, blago je rekla. „Neće. S njom ili bez nje, uskoro će umreti.“ Okrenuo je glavu i neprijatno se promeškoljio na stolici. „Žao mi je.“ Uzela je gutljaj kole i sačekala dok je nije ponovo pogledao, pre nego što je rekla: „Nemoj da govoriš stvari koje ne misliš.“ Protrljao je šakom usta i bradu. „Otvaramo karte? Dobro. Grozno je kad neko mora tako da ode, ali tvoj tatica mi nikad ništa nije pomogao u životu.“ „I vice versa.“ „Šta sam ja to njemu uradio? Da, da, čekaj. Ako hoću da saznam, samo treba da pročitam tvoju knjigu. Ona će me prosvetliti.“ Ljutito je prstom gurnuo knjigu. „Ako je pročitaš...“ „Pročitao sam je.“ „... znaš da lik koji je osmišljen po tebi...“ „Osmišljen po meni? Pa sve je potpuno isto osim mog imena.“ 20

„... Takođe na kraju bude žrtva.“ „Teško sranje.“ Bio je nagnut preko stola prema njoj, ali posle ove jezgrovite izjave, zavalio se u stolici i ispružio noge, i ne izvinivši se kad ju je nogom udario ispod stola. „Zašto si sve to izvukla na površinu?“ „Šta to tebe briga?“, uzvratila mu je istom merom. „Kao ne znaš?“ „Davno je to bilo, Dente. Uticalo je na tvoj život, koliko, nekoliko nedelja? Nekoliko meseci? Nastavio si dalje, nastavio si svoj život.“ On frknu. „Imaš li porodicu?“ „Ne.“ „Nikad se nisi ženio?“ „Ne.“ „Vlasnik si aviona.“ „Na pravom sam putu da budem vlasnik.“ „Očigledno si i dalje blizak sa gospodinom Hatavejem.“ „Aha. Sve do danas. Gal je trenutno jedino ime na mojoj listi za odstrel.“ „Nije ti rekao da smo to mi?“ „Nije. Čak ni kad mi je dao tvoj ček.“ „Ime Belami Prajs te nije podsetilo?“ „Gledao sam samo da je iznos pravi.“ „Mislila sam da si me možda video na TV-u.“ „Bila si i na televiziji?“ Ona neznatno klimnu u znak odobravanja. „Pričala si o tome?“ Pokazao je bradom prema knjizi na stolu. I ponovo, ona odgovori klimanjem glave. „Sjajno. Pa to je baš sjajno.“ Podigao je šoljicu kafe do usta, ali ju je spustio na sto ne popivši nimalo, i gurnuo je toliko jako da je kafa pljusnula iz nje. „Nekoliko nedelja, bilo je dosta prenosa.“ Dodala je nerazgovetno: „Stvarno ne znam kako si to propustio.“ „Imao sam sreće, valjda.“ Niko ništa nije rekao čitav minut. Ljudi koji su se kretali kroz salu iz ovog ili onog razloga, išli su svojim putem ne dolazeći u bife, kao da osećaju neprijateljstvo među njima i pružaju im dovoljno privatnosti da se sami time pozabave. Svaki put kad je Belami pogledala ženu za pultom, uhvatila ju je da posmatra nju i Denta uz slabo prikrivenu radoznalost. On je bio taj koji je konačno prekinuo nabijenu tišinu. „Zašto si zakazala čarter-let baš kod mene? Svog taticu si mogla ovamo da dovedeš i na neki drugi način. Privatnim mlažnjakom. Nisam ti bio potreban ja i moja jadna mala cesna.“ „Htela sam da vidim kako ti ide. Ništa nisam čula o tebi još od onog što se s avio-kompanijom... dogodilo.“ „Aha! Dakle, znaš za to?“ 21

„Pa, stiglo je do vesti.“ „Znam“, rekao je suvo. „Hoćeš li i o tome da napišeš knjigu?“ Pogledala ga je značajno. „Mogu dosta materijala da ti dam, ti Takozvana. Ček’ da vidim.“ Zamišljeno se počešao po bradi. „Šta kažeš na ono kad sam mladu udovicu vozio do Nantaketa? Daleko je to odavde. Dok smo stigli do obale kod Masačusetsa, već se smračilo i naoblačilo. Niko nije poginuo, ali gospođa je stvarno dala sve od sebe da me nasmrt izjebe.“ Belami se trgnula čuvši tu reč, ali nije mu dozvolila da je najedi, što je znala da pokušava. Sačuvavši spokojan izraz na licu, i uz prisilno strpljenje, rekla je: „Unajmila sam te zato što sam htela da saznam da li si pročitao moju knjigu i, ako jesi, kakva je tvoja reakcija na nju.“ „E pa, sada to znaš. Koštalo te je dva zarez pet hiljada, plus gorivo da saznaš. Je li vredelo?“ „Jeste.“ „Odlično. Volim kada moji putnici osećaju da je vožnja vredela svaku paru. Udovici je sigurno vredela.“ Zajedljivo joj se iscerio, ali ona je to ignorisala. Zatim mu se osmeh preokrenuo i on opsova sebi u bradu. „Ako Gal misli da će dobiti svoj deo od ovog čartera, grdno se vara.“ „Možda ti nije rekao zato što...“ „Zato što je znao da ću reći ne.“ „Zato što je mislio da bi bilo dobro za tebe da nas vidiš.“ „Kako to zaboga može da bude dobro za mene?“ „Dobili smo šansu da se ponovo sprijateljimo.“ „Sprijateljimo.“ „Da. Da ostavimo to iza sebe. Da zaboravimo...“ „Zaboravimo?“ Ponovo se nagnuo napred, ali ovog puta toliko naglo da se od toga zatresao sto. „Ja upravo to radim poslednjih osamnaest godina. Odnosno, pokušavam to da uradim. Rekla si da se sve veoma davno dogodilo. E pa, gospođo, ipak nije bilo dovoljno davno za mene. Ne dovoljno davno da bih mogao da sve ostavim iza sebe. Da zaboravim. Da učinim da i svi ostali zaborave. A sada još i ti; ti se pojavljuješ s tom svojom kretenskom knjigom o baš tom Danu sećanja... “ „Koja je objavljena kao roman. Nisam nameravala da ikad...“ „... i čitava ta ružna stvar je ponovo na površini da se svi na svetu njome naslađuju. Ako si htela da napišeš priču, u redu. Zašto nisi izmislila neku?“ Udario je pesnicom po knjizi. „Zašto si morala da napišeš baš tu priču?“ Prezrela je što mora da mu se pravda i stavi mu to do znanja podjednako ljuta. „Zato što i ja želim da to zaboravim.“ Ispustio je lajavi smeh, potpuno bez humora u njemu. „Čudan način da se nešto zaboravi, da se zapiše.“ „Imala sam dvanaest godina kada se to dogodilo. Ostavilo je dramatične posledice na mene. Prevazišla sam veliki deo, ali morala sam to i da anuliram.“ „Anuliraš?“ Podigao je obrvu. „To je reč koja košta pet dolara. Jesi li je iskoristila u svojoj 22

knjizi?“ „Morala sam sve to da zapišem da bi postalo opipljivo, da bi postalo nešto što posle mogu da zgužvam i jednostavno bacim.“ „E to sam hteo da čujem. Izvoli, na moj račun.“ Još jednom je gurnuo knjigu bliže njoj. „Možeš da počneš od ovog primerka. Baci je u najbližu korpu.“ Ustao je i okrenuo se prema vratima, rekavši joj preko ramena: „Idemo.“ *** „Vidiš li...? Dente? Je li sve u redu?“ To su bile prve reči koje je njegova putnica izgovorila otkad se ukrcala. U slučaju da mora s njim da razgovara tokom leta, naložio joj je da upotrebi mikrofon i slušalice. „Sve što treba jeste da ovo utakneš ovde, a ovo ovde.“ Pokazao joj je šta da radi s kablovima priključenim za slušalice. „Staviš mikrofon blizu usta, ovako.“ Namestio ga je da joj skoro dodiruje donju usnu. „I pričaš. Kapiraš?“ Klimnula je, ali je pomislio da nije naročito bitno da li shvata ili ne, jer ionako neće ništa pričati. Što je njemu bilo savršeno u redu. Ali sada, dvadeset minuta od početka četrdesetominutnog leta, osetili su blagu turbulenciju i obratila mu se uspaničenim glasom. Okrenuo se da pogleda u kabinu. Ona se grčevito držala za sedište i uznemireno zurila kroz prozor. Jedna munja se pojavila na zapadnom horizontu, otkrivši gomilu olujnih oblaka. Leteli su paralelno s njima, ali ona je ipak bila na ivici panike. Bio je savršeno svestan ovog vazdušnog sistema, znao je sa radara gde se tačno nalazi, i njegov pravac i brzinu kojom se kretao. Shodno tome je i napravio plan leta. „Nemaš zašto da brineš“, rekao je u mikrofon. „Ta oluja je kilometrima daleko, a i neče se bogzna koliko pojačati.“ „Samo sam mislila... možda bismo mogli da letimo nekim drugim putem?“ „Ovako sam prijavio plan leta.“ „Znam, ali... Zar ne bismo mogli da letimo malo dalje od ove oluje?“ „Mogli bismo. Ali radije bih malo izbegavao oluju nego MD80 koji nema pojma da sam mu se zabio u guzicu.“ Ponovo se okrenuo kako bi ona videla njegovo lice, umesto potiljka. „Eto, ja to tako volim.“ Uputila mu je jedan od onih crkni pogleda, iščupala kablove iz priključaka u zidu pored stolice, i skinula slušalice. On se usredsredio na svoj posao, ali kada se turbulencija pogoršala, ponovo ju je pogledao da vidi kako je. Oči su joj bile zatvorene, a usne su joj se pomerale. Ili se molila, ili je zapevala. A možda ga je i psovala. Gal, kog je obavestio o dolasku, uključio je svetla na pisti. Spustio je avion s lakoćom koju mu je obezbedilo dugo vežbanje i veština, i odrulao prema hangaru, gde je video Galovu siluetu ispred otvorenog ždrela zgrade. Zaustavio je avion i isključio motore. Gal je prišao da stavi podupirače pod točkove. Dent se izvukao iz kokpita u kabini, otvorio vrata, a onda prvi izašao, posle čega se okrenuo da pokaže Belami gde da gazi. Ona je ignorisala njegovu pruženu ruku. I to ga je uvredilo. Uhvatio ju je za ruku i pljesnuo joj račun u šaku. „Duguješ mi za gorivo koje sam kupio u Hjustonu.“ 23

„Gospodin Hatavej ima moju kreditnu karticu. Izvini. Moram u toalet.“ Žurno je utrčala u zgradu. Gal je obišao krilo i pogledao u praznu kabinu. „Gde su njeni?“ „Ostali su u Hjustonu.“ „To me ne iznenađuje. Matori je izgledao kao da je s obe noge u grobu. Inače, kako je bilo?“ „Nemoj da me tu smekšavaš, Gale. Ljut sam kao ris na tebe.“ „Bogatiji si noćas nego što si...“ „Hoću da mi iskreno odgovoriš. Jesi li znao za njenu knjigu?“ „Knjigu?“ „Knjigu? Znaš, ima ljudi koji čitaju.“ „Ima li slika u njoj?“ „Nema.“ „Onda nisam znao za nju.“ Dent je pomno gledao Gala u oči, koje su bile vlažne, ali iskrene. „Ubiću te kasnije. Sada samo mogu da parkiram svoj avion i završim za danas.“ Dok se on bavio avionom, Belami i Gal su završavali posao u kancelariji u hangaru. Ali držao ih je na oku i, kad je izašla iz hangara, stao je pravo ispred nje preprečivši joj put. Kruto je rekla: „Hvala ti.“ Nije nameravao da joj dozvoli da se izvuče tako lako. „Ja možda ne koristim reči kao ‘anulirati’, ali umem da letim. Dobar sam pilot. Nemaš razloga da se plašiš.“ Ne pogledavši ga baš sasvim u oči, ona reče: „Nisam se plašila leta.“

24

3

ent i Gal su zajedno ugurali avion u hangar. Dent se popeo nazad da uzme naočare za sunce i ajped, i tada je primetio primerak Bez oklevanja što je ostao na Belaminom sedištu. „Ma nek se nosi.“ Zgrabio je knjigu i, čim je izašao iz aviona, pravom linijom krenuo ka svojoj korveti. Gal se okrenuo od frižidera koji je prilično bučno brujao, s pakovanjem od šest konzervi badvajzera u ruci. „Pomislio sam da ćemo da zviznemo par... Kuda ćeš ti?“ „Za njom.“ „Kako to misliš, za njom?“ Dent sede na mesto vozača i startova motor, ali taman kad se spremio da povuče vrata i zatvori ih, stvorio se Gal, sa pivom u jednoj ruci, a drugom držeći otvorena vrata automobila. „Nemoj da ideš po đavola, ase.“ „Uf, jako smešno. Ti si taj koji mi je smestio da se sretnem s njima.“ „Pogrešio sam.“ „Misliš?“ Povukao je naglo vrata. „Puštaj.“ „Zašto ideš za njom?“ „Zaboravila je knjigu. Idem da joj je vratim.“ Snažno je cimnuo vrata i Gal ih pusti. „Trebalo bi da se maneš toga.“ Ali Dent nije prihvatio upozorenje. Ubacio je korvetu u prvu brzinu i izjurio iz hangara. Dobro je poznavao put, što je bila sreća, jer dok je jednom rukom vozio, drugu je koristio da izvuče novčanik iz zadnjeg džepa, odatle uzme ček i, nakon što je pročitao adresu, otvorio dži-pi-es program na svom ajpedu. Za nekoliko minuta imao je putanju do njene kuće. Džordžtaun, ni čitavih pedeset kilometara severno od Ostina, bio je poznat po arhitekturi iz viktorijanskog doba. Glavni trg i drvećem oivičene stambene ulice razmetale su se velelepnim građevinama. Belami je živela u jednoj od tih kuća, smeštenoj u šumarku pekan oraha sa širokom verandom, koja se pružala oko čitave kuće. Dent je parkirao kod ivičnjaka i, uzevši knjigu sa sobom, krenuo cvećem oivičenom stazom do stepenica trema. Preskakao je po dve i pružio ruku pored bostonske paprati da zazvoni na vrata. Onda je primetio da su ulazna vrata ostala otvorena. Pokucao je. „Zdravo?“ Čuo je neku buku, ali to nije bio njen odgovor. „Hej? Belami?“ Pošto je prilično brzo vozio, sigurno nije odmakla tako daleko ispred njega. „Hej?“ Pojavila se u prostoru između ragastova i vrata, a izgledala je kao da bez pridržavanja ne bi mogla da stoji. Oči su joj bile široko razrogačene i suzne, a lice bledo, u snažnom kontrastu sa pegicama na nosu i obrazima, koje ranije nije primećivao. Obliznula je usne. „Šta ti tražiš ovde?“ 25

„Jesi li dobro?“ Ona potvrdno klimnu, ali nije joj poverovao. „Izgledaš prilično...“ Pokazao je na njeno lice. „Je li ti to od leta? Nije te valjda toliko poremetio?“ „Nije.“ „Šta je onda?“ „Ništa.“ Oklevao je, pitajući se zašto joj nije samo tutnuo knjigu i rekao joj da je zabije na mesto na kom ne sija sunce, zbog čega je stvarno došao, a onda se okrenuo i otišao. Zauvek. Za vek vekova, amin. Imao je snažan predosećaj da će, ako ostane samo i sekund duže, doživeti da zažali zbog svoje odluke. Ali i pored nagona da glavom bez obzira pobegne od nje i svega što ima veze s Listonovima, blago je gurnuo vrata, čemu se ona usprotivila. Gurnuo je jače, a ona je popustila i vrata se širom otvoriše. „Šta je ovo, zaboga?“, viknuo je. Glavni hodnik iza njenih leđa izgledao je kao da su po njemu bacane konfete. Sjajni parket bio je zatrpan komadima papira. Prošavši pored nje, ušao je, sagnuo se i podigao jedan od većih komada. Bio je to ćošak stranice; T. Dž. Dejvid je bilo odštampano na njemu, zajedno s brojem stranice. „Zatekla si sve ovako kad si se vratila kući?“ „Samo nekoliko minuta sam bila ispred tebe“, odgovorila mu je. „Nisam dalje odavde ni stigla.“ Dentova prva misao je bila da je uljez možda i dalje u kući. „Bezbednosni sistem?“ „Nemam ga. Uselila sam se tek pre dve nedelje.“ Mahnula je prema zalepljenim kutijama naslaganim pored zida. „Nisam se čak ni raspakovala.“ „Muž ti nije ovde?“ Ovo pitanje ju je isprva zbunilo, ali onda je promucala: „Nije. Mislim... nemam... razvedena sam.“ Hm. Odložio je ovu misao za kasnije. „Pozovi policiju. Ja ću pogledati okolo.“ „Dente...“ „Ne brini za mene.“ Spustio je roman na stočić u hodniku, a onda nastavio da ide niz glavni hodnik, pored vrata trpezarije i dnevne sobe, koja su se otvarala s obe strane hodnika. Tim putem je stigao do kraja kuće, gde je našao kuhinju i ostavu. Baštenska vrata su bila otvorena. Bravica je visila izbijena iz okrugle male rupe u vratima. Jedna prugasta mačka je radoznalo provirivala kroz dovratak. Videvši Denta, šmugnula je. Pazeći da ništa ne dodirne, iskoračio je na betonski trem, gde su vreća zemlje za saksije i gomila saksija od terakote stajale pored spoljašnjeg zida kuće. Jedna od saksija bila je polomljena. Krhotine su ležale na stepenicama koje su se spuštale do nivoa zemlje. Ograđeno dvorište je bilo prazno. Shvatio je da provalnik više ne predstavlja pretnju, ali je ipak želeo da proveri sprat. Vratio se istim putem u kuhinju i nazad u široki hodnik. Belami je stajala gde ju je i ostavio, 26

držala je mobilni telefon u ruci. „Čini mi se da je ušao kroz ostavu. Idem da pogledam gore.“ Brzo se popeo. Prva vrata s leve strane vodila su u gostinsku spavaću sobu, koju je očigledno planirala da koristi kao kancelariju. Kompjuter na stolu naizgled nije diran, ali su, kao i kod ulaznih vrata, stranice njene knjige pretvorene u konfete i pobacane na sve strane. Proverio je orman, ali u njemu nije našao ništa osim kutija s najosnovnijim kancelarijskim priborom. Na pola puta niz hodnik, neobična dupla vrata sa staklenim panelima bila su otvorena. Prošao je kroz njih i ušao u Belaminu spavaću sobu. Ovde je stao kao ukopan. Soba je uništena, ali nije bilo konfeta. Hitro je proverio orman, gde je našao odeću i obuću, nekoliko neotpakovanih kutija i zaostali cvetni miris. Ni u kupatilu nije bilo ničeg, osim vodovodnih instalacija u krem boji, mekanih peškira i ženskih stvarčica za doterivanje, na toaletnom stočiću. Vratio se do duplih vrata spavaće sobe i doviknuo joj: „Vazduh je čist, ali bolje da dođeš gore.“ Trenutak kasnije mu se pridružila, čineći potpuno isto što je činio i on kad je ušao. Ukopala se u mestu i samo blenula. „Čini mi se da to nije deo dekora.“ „Nije“, rekla je promuklo. Crvenom bojom na zidu bilo je napisano: Zažalićeš. Farba se slivala, ostavljajući ispod svakog slova potočiće koji liče na krv. Umesto četke, za ispisivanje slova korišćen je njen donji veš. Značaj toga ni njemu ni njoj nije promakao. Dent pokaza prema farbom natopljenom zamotuljku od svile što je počivao na tepihu. „Tvoje?“ Kad je potvrdno klimnula, rekao je: „Bolesni kučkin sin. Policija stiže?“ Ona se trgnula, sklonila pogled sa poruke na zidu i pogledala ga. „Nisam ih ni pozvala.“ „Zašto, zaboga?“ „Zato što neću da se ovo naduva preko svake mere.“ Pomislio je da ju je očito pogrešno čuo, a izraz njegovog lica je to sigurno pokazivao. „Sigurno je u pitanju šala“, rekla je. „Kad sam se uselila, jedan komšija me je upozorio da se slične stvari događaju u komšiluku. U jeku je prava pomama. Tinejdžeri koji nemaju ništa pametnije da rade. Možda neka vrsta inicijacije. Lomljenje poštanskih sandučića. Čula sam da su prošlog meseca za jednu noć izlomili sandučiće čitavom komšiluku.“ Pogledao je vandalizovani zid, odevni predmet na podu, a onda nju. „Tvoje gaćice su upotrebljene da se preteća poruka ispiše na zidu spavaće sobe, a ti to izjednačavaš sa razbacanim đubretom i oštećenim sandučićima.“ „Neću da zovem policiju. Ništa nije ukradeno. Bar ne da ja znam. To je jednostavno bio... samo nestašluk.“ Brzo se okrenula i izašla iz sobe. Dent krenu za njom, dok je ona silazeći kloparala štiklama. „Kad sam stigao, tresla si se kao list. A sada hoćeš ovo da pretvoriš u šalu?“ „Sigurna sam da je samo to u pitanju.“ Zašla je za stub stepeništa i krenula prema kuhinji. Dent je bio samo pola koraka iza nje. 27

„Aha. Nećeš me prevariti. Zbog čega ćeš zažaliti?“ „Nemam blagog pojma.“ „Mislim da imaš.“ „To nije tvoja stvar. Šta ti uopšte tražiš ovde?“ Odvukla je stolicu od kuhinjskog stola do ostave i podbila je pod vrata da ih drže zatvorenim. „Komšijska mačka nepozvana dolazi u goste.“ Kad se okrenula, Dent je već bio tu i blokirao joj prolaz. „Bojim se da ću sam pozvati policiju.“ „Da se nisi usudio. Mediji će čuti, a onda ću i sa tim morati da se bakćem.“ „I sa tim? Što bi bio dodatak čemu?“ „Ničemu. Samo... molim te, idi. Očekujem poziv da mi je otac umro. Ne mogu da podnesem ništa više. Zar ne možeš to da shvatiš?“ Shvatao je on da je ova žena na ivici da popusti. Oči su joj bile ukočene zbog nečega. Straha? Glas joj je bio nestalan, kao da će svakog časa pući. Držala se za ivicu razuma vrhovima noktiju, ali držala se, to je morao da joj prizna. Smekšao je svoj pristup. „Vidi, zahvaljujući tvojoj porodici, ni ja nisam miljenik pandura. Ali i dalje smatram da bi ovo trebalo da prijaviš.“ „Pojaviće se sa rotacionim svetlima.“ „Verovatno.“ „Ne, hvala. Mogu i bez tog cirkusa. Neću da ih zovem.“ „Dobro, onda komšiju.“ „Zašto?“ „Pitaj da li možeš da prespavaš na njihovoj sofi.“ „Nemoj da si smešan.“ „Prijateljica? Neko ko bi mogao da dođe. „Ne.“ „Onda pozovi policiju.“ „Ti hoćeš da ih zoveš, zovi. Ti možeš da se pozabaviš njima. Ja neću biti tu.“ Gurnula ga je u stranu i krenula nazad u hodnik. „Ja ću biti kod mojih.“ „Glasam za tu ideju. Luda si ako ostaneš ovde sama. Ali sačekaj sat vremena. Neka policija dođe i...“ „Ne. Hoću da se odvezem pre nego što nevreme stigne ovamo.“ „Neće ovamo ni doći.“ Pogledala je kroz prozor. „Moglo bi.“ Sagnula se da podigne svoju tašnu s poda, gde ju je očigledno ispustila kad je ušla. Prebacila je kaiš preko ramena. „Još mi nisi rekao zašto si me pratio do kuće.“ „Da ti vratim tvoj bedni knjižurak.“ Pokazao je prema stočiću u hodniku gde ju je ostavio. A onda je čizmom gurnuo gomilu iscepanih papira. „Izgleda da se nekome sviđa još manje nego meni.“ Spremila se da odgovori, ali pokolebala se i sklonila pogled od njega, a onda se naglo okrenula i otvorila ulazna vrata. Dent pruži ruku preko njenog ramena i zatvori ih. Ljutito se okrenula, ali je on ipak prvi 28

progovorio. „Ovo ima veze s knjigom. Jesam li u pravu?“ Ona ništa nije odgovorila, ali nije ni morala. Izraz njenog lica govorio je sve. „Priznaj da si prestravljena.“ „Ja...“ „Zato što isto kao i ja znaš da ovo nije tinejdžerska šala.“ „Ništa ja ne znam.“ „Zašto bi inače zažalila? Napisala si tu knjigu, a to je nekog stvarno unesrećilo.“ „Nikad nisam rekla...“ „Dovoljno ga je unesrećilo da ti preti, a ti tu pretnju shvataš ozbiljno. Znam to zato što se plašiš. Nemoj poricati. Siguran sam. Šta se događa? Šta si shvatila?“ „Šta tebe briga?“ „Eto, fin sam momak.“ „Ali nisi!“ Ovo nije bilo sporno. Nekoliko sekundi su se gledali, potom je ona pognula glavu i kratko ju je tako držala. Kad ju je podigla, sklonila je pramen kose koji je ispao iz kike. „Dente, imala sam savršeno loš dan. Prvo sam morala da se sretnem s tobom; bio si očigledno neprijateljski raspoložen i odbijao si ponuđenu maslinovu grančicu. Morala sam da, potpuno beskorisna, stojim tamo na onom onkološkom odeljenju i gledam tatu, kog volim najviše na svetu, kako podnosi neizreciv bol i sramotu.“ „Nisam htela da ga ostavim, ali izmislio je neki posao koji mora da se obavi čim se ujutro otvore kancelarije. Ali pravi razlog što me je postao nazad jeste da me poštedi da ga gledam takvog.“ „A onda, dok sam letela kući, morala sam samu sebe da smirujem od potpunog napada panike, što je bilo ne samo užasavajuće, već ponižavajuće, jer si i ti bio prisutan da me vidiš. Vratila sam se kući i zatekla kuću uništenu, a onda si se još i ti pojavio i počeo da me nerviraš. Dosta mi je. Odlazim. Ti ostani, ili nemoj, ili idi dođavola. Meni je svejedno.“ Na izlasku, prebacila je glavni prekidač, koji je isključio sva svetla u kući, ostavivši Denta u potpunom mraku. Rej Strikland je bio čovek kog je bolje izbegavati, a i trudio se da tako izgleda. Opak izgled mu je došao prirodno, ali manire je razvijao shodno svojoj pojavi. Guste, niske obrve kao da su se neprekidno mrštile, a od toga su mu duboko usađene oči stalno bile u senci. Široka ramena i mišićave ruke činile bi da izgleda kao da će se preturiti, da mu noge nisu bile podjednako kršne. Nije brijao glavu, ali je kosu šišao nakratko električnim brijačem svakih nekoliko dana. Imao je gvozden krst, poput nemačkog ratnog ordena, tetoviran na potiljku. Ostale tetovaže su mu ukrašavale ruke i grudi. Posebno se ponosio svojom zmijom, sa iskeženim zubima i kapljućim otrovom, koja mu je bila obmotana oko leve ruke od ramena do zgloba. Gmizavac je prekrivao ožiljke. Za kaišem je imao kožne korice u kojima je stajao nož, naoštren i spreman u slučaju da neko ne obraća pažnju na spoljašnja obeležja i odluči da se petlja s njim. Odavao je utisak — sklanjaj se ako ti je život mio. Skoro svako ko se s njim susreo 29

radosno se ovome povinovao. Večeras je bio u posebno prgavom raspoloženju. Kafana u koju je svratio da se osveži bila je pretrpana i vrela, a bend užasan i glasan. Svaka nova pridošlica, koja je prošla kroz vrata sa neprovidnim staklima, samo je pojačavala Rejevu ljutnju. Prisvajali su njegov prostor i udisali njegov vazduh. Kožni prsluk je ostavio otvorenim da se rashlađuje, ali se i dalje osećao kao da je vezan. Dao je znak konobarici da želi još jednu čašicu čiste tekile. Nosila je crni kaubojski šešir sa pernatom trakom, crni, kožni brusthalter i vrlo plitke farmerke. Na pupku je imala srebrnu minđušu, a na nju je bio prikačen lančić koji se spuštao pravo do tamo. Rej joj stavi do znanja da je primetio. „Sviđa mi se taj tvoj lančić.“ „Hvala“, reče, uz nečujno crkni koje je dodala. Sipavši mu piće, okrenula mu je leđa i šepureći se otišla na drugi kraj šanka, pruživši mu šansu da dobro osmotri njeno dupe u obliku srca. Ovo odbijanje ga je potpuno razjarilo. Nije da nije već navikao na to. Ženama se jednostavno nije dopadao, osim ako ih nije čašćavao dovoljnim količinama jeftinog pića kako bi podstakao malu količinu njihovog prijateljstva i saradnje. Nikada nije raspirivao njihovu strast. Jednostavno nije imao dar. Nije bio kao njegov stariji brat, Alen. Ako vam treba ženskaroš, to je onda on. Sve što je Alen trebalo da uradi jeste da mahne prstom prema nekoj ženi i ona bi dotrčala. I za tren oka, Alen bi slatkorečivo prošetao pored njenog brusa, pravo u njene gaćice. Voleo je žene, a i one su volele njega. Samo jedna je odbila Alena. Suzan Liston. Posle te kučke, za Alena više nije bilo žene. Nije više bilo ničega. Rej posegnu za svojom čašicom i istrese tekilu koja je pržila grlo. Da nije bilo Suzan Liston, Alen bi večeras bio s njim, ganjao bi ženske, napijao se i zabavljao kao nekad. Nego šta, bili su dvojica divljih i neobuzdanih klinaca onomad, ali Rej je bio siguran da ništa manje ne bi voleli zabavu ni sada, posle osamnaest godina. Ali to nikada neće saznati, zar ne? Neće. Zbog Suzan Liston. Evo i njena mlađa sestra uporno nastavlja istim destruktivnim putem. Napisala je prokletu knjigu, bokte! O da, promenila je imena, pa čak i svoje. Smestila je priču u neki izmišljeni grad. Ali ti mršavi paravani ni kurca ne vrede ako znaš pravu priču. Bilo je vrlo lako povezati likove sa stvarnim ljudima. Reja je svaki put peklo kad se setio kako je opisala lik koji predstavlja Alena. Nazvala ga je „snishodljivim“. Rej nije bio siguran šta to znači, ali nije zvučalo baš dobro. Njegovog starijeg brata je stalno iznova ismevala i ponižavala na stranicama te proklete knjige. A kako bi to i zapečatila, Suzanina sestra, koja je sad već sasvim odrasla i koja sigurno zna šta radi, na TV-u je mlela o tome, profitirajući na Alenu i događaju koji mu je uništio život. To ne može ni u ludilu biti ispravno. Rej planira da joj ne dozvoli da se s tim izvuče. Čim je čuo da se vratila u Ostin, započeo je pohod da njen ružičasti život učini malo manje ružičastim. Želeo je da bude zabrinuta, nervozna, uplašena, kao što je Alen bio kad su ga uhapsili. Kao što je Rej bio kad su uhapsili Alena. A onda, kad se malo pozabavi njome, učiniće da zažali što je napisala i jednu jedinu reč 30

o njegovom bratu. Danas je odlučio da joj pošalje upozorenje. I pored toga što je mrzeo što će joj doneti još više novca od knjige, kupio je jednu i uživao dok je nožem seckao stranice. U Ejsovoj gvožđari je kupio kantu crvene farbe i četku. Najlakše od svega mu je bilo da upadne u kuću i pronađe njenu spavaću sobu. A ovo je bio najbolji deo: u poslednjem minutu je dobio ideju da upotrebi njene gaćice umesto četke. Pronašao je njen donji veš uredno poslagan u komodi s fiokama. Nije žurio i odabrao je one koje su mu se najviše sviđale. Nisu baš najbolje upijale boju, ali su obavile posao. Kad je završio, preselio se u kuhinju, gde se smestio da je čeka. Poslepodne je sporo proticalo. Temperatura je rasla, kao i vlažnost, ali nije uključio klimu. Iz nekog razloga, bilo mu je bitno da mu bude neudobno. Nije želeo da olakšava sebi. Činio je to za Alena. Noć je došla, ali temperatura se nije spuštala zajedno sa suncem. Znoj mu je probio kroz farmerke, a kožni prsluk se zalepio za telo do trenutka kad je konačno začuo njen automobil kako staje na prilaz. Slušao je dok je otključavala ulazna vrata i znao u kom trenutku je videla haos u hodniku. Od njenog iznenađenog uzdaha skoro se grohotom nasmejao. Došao je u iskušenje da izjuri iz kuhinje uz ratni poklič i prestravi je nasmrt. Ali umesto toga, odigrao je pametno. Čekao je, naprežući se da čuje kuda će otići i šta će uraditi pre nego što odluči koji mu je sledeći potez. Zatim je začuo duboko brujanje automobilskog motora. Vrata se zalupiše. Koraci na prilazu. Sranje! Rej zgrabi plastičnu kesu sa kantom boje i pobeže odatle. Nije čak zastao ni da zatvori stražnja vrata. Prekoračio je saksiju koju je slomio kad je obijao bravu kod tih vrata. Preskočio je ogradu i protrčao kroz komšijsko dvorište. Pretrčao je nekoliko blokova do mesta gde je ostavio svoj kamionet. Dahtao je i znojio se iz svake pore na telu do trenutka kad je stigao do kamioneta, ali više je bio ljut nego uplašen. Neko mu je omeo plan. Rizikovao je dok je vozio pored njene kuće, ali ljudi poput njega prihvataju opasnost i rizikuju. Kako se ispostavilo, ovaj put se to isplatilo. Identifikovao je mamojepca koji mu je pokvario zabavu. Denton Karter. Rej isprva nije mogao da veruje svojim očima kad je video ko stoji pod svetlom ispred ulaznih vrata Belami Prajs. Ali nije bilo greške. „Napuvani mali pilot“, promrmljao je Rej dok se naslanjao na šank i vrteo praznu čašicu između dlanova. Prezir u njemu bivao je sve jači i jači. Dent Karter je bio jedan od onih srećnih kučkinih sinova koje možeš provlačiti kroz balegu, ali na kraju ipak nekako izađu mirisni kao ruže. Rej je znao da je preživeo neke gadne udarce u životu. Otpustili su ga iz avio-kompanije. Imao je neki problem sa jedva izbegnutom nesrećom. Ali dosledan sebi, Dent se povratio. Ispred Belamine kuće stajala je parkirana seksi crvena korveta, a Rej je svojim očima video kako ga prijatno dočekuju unutra. Zašto i ne bi, kada je, što se nje same tiče, okarakterisala njegov lik u knjizi kao superpastuva? Od svega toga Rej je bio toliko gnevan da mu se povraćalo. 31

Mahnuo je konobarici i izvadio svežanj novčanica iz prednjeg džepa. Zagrejana pogledom na keš, odmah mu je prišla, ponevši flašu tekile sa sobom. „Još jedna za tebe, macane?“ Aha, sad je odjednom macan? Novac zasigurno ima način da preobrati umove ljudi. Pitao se koliko daleko će ga odvesti s njom. Koliko će prijateljski nastrojena da bude ako pruži ruku i povuče je za taj njen lančić? Ali bukvalno. Verovatno bi vrisnula kao da joj deru kožu s leđa. „Neka bude dupla.“ Posegnula je za novom čašom i napunila je. „Šta proslavljaš?“ „Na tajnom bdenju sam.“ „Oh, izvini. Ko je umro?“ „Niko.“ Podigao je čašu da joj nazdravi. „Još uvek.“

32

4

ent je uspeo da izvadi mobilni telefon koji je počeo da zvoni, začkiljio je prema identifikaciji, i odgovorio uz režanje. „Nemoj mi reći? Dva jutra zaredom?“ „Dovlači dupe ovamo.“ Gal prekide ne rekavši nijednu reč više, što nije ličilo na njega. Živeo je za svađu. Uživao je u svađama s Dentom. Nešto je iskrslo. Dent zbaci čaršave sa sebe i ponovi proceduru od prethodnog dana, osim što se nije obrijao i samo je zamenio šambrejsku kaubojsku košulju drugom, belom, i stavio kravatu. Izašao je na vrata za pet minuta. Za manje od dvadeset je stigao do uzletišta, gde je Gal stajao u hangaru pored njegovog aviona i čekao. Bio je podbočen, a navlažena cigareta mu je trčkarala s jedne na drugu stranu između škljocavih zuba. Dok mu je Dent prilazio, Gal je s gađenjem mahnuo prema avionu, ali Dent je video oštećenje u istom trenutku kad je izašao iz automobila. Prozor kokpita je napukao. Na trupu je bilo udubljenja velikih kao bejzbol lopta. Gume su bile probušene. Jedna lopatica propelera savijena. A najgore su bile velike rupe izbušene na vrhu svakog krila, kao da su napravljene velikim otvaračem za konzerve. Lagano je u krugu obišao avion, gledajući pakosni ručni rad, dok je srdžba u njemu rasla. Kad se ponovo vratio do Gala, odvojio je čvrsto stisnute vilice da ga pita: „Mehanika?“ „Ništa još nisam proverio. Pomislio sam da bi bilo bolje da to ostavim kako jeste, dok čovek iz osiguranja ne pogleda. A pozvao sam i šerifovu kancelariju. Poslaće nekog. I sama ova krila i propeler momentalno bi te prizemljili. Ali obe stvari zajedno...“ Dent ga pogleda. Slegnuo je ramenima i snuždeno rekao: „Mesec dana, najmanje. Možda i duže.“ Dent sočno opsova. Za njega ovo nije bio samo avion. Ili samo sredstvo za život. Ovo jeste bio njegov život. Ni da su ga napali čekićem i oštrim nožem ne bi to ličnije shvatio od ovog. „Kako je ušao?“ „Sekačem je presekao katanac. Nameravao sam da ga zamenim nekim novijim, ali znaš... nikad da to stvarno obavim.“ „Nemoj sebe da kriviš, Gale. Nisi ti ovo uradio. Ako mi ikada padne šaka onaj ko je ovo uradio.. „Obećaj da ćeš mi ostaviti parče tog kučkinog sina.“ Ubacio je cigaretu u dvestalitarsko bure za naftu, koje je služilo kao kanta za otpatke. „Evo nam ga drug plavi.“ Sledećih sat i po proveli su sa istražnim zamenikom, koji je naizgled bio dovoljno sposoban, ali Dent je posumnjao da će ovaj zločin dospeti na prvo mesto prioriteta kad je u pitanju detektivski posao. Zamenikovo ispitivanje ukazivalo je na sumnju da je vandalizam u 33

stvari odmazda za koju je sam Dent odgovoran. „Imate li neotplaćenih dugova, gospodine Kartere?“ „Nemam.“ „Ne pričam o masterkardu. Kladionica, možda? Zajam...“ „Ne.“ „Neki neprijatelji? Jeste li se skoro svađali s nekim? Stali nekome na stranu u tuči? Možda ste čuli da se neko ljuti na vas?“ „Ne.“ Pogledao je Denta od glave do pete, kao da nije ubeđen u to, ali obeshrabren Dentovim smrknutim pogledom, nije insistirao dalje. Počeo je da postavlja pitanja Galu dok je Dent išao u susret agentu osiguranja koji je stigao ubrzo posle zamenika. Krut, zvaničan i uštogljen, jedan od onih korporativnih timskih igrača koje je Dent prezirao, agent je postavljao mnoga pitanja, od kojih je za veliku većinu Dent smatrao da su nepotrebna ili glupa. Napravio je mnogo zabeležaka, slikao mnogo fotografija i ispunio mnogo formulara, koje je spakovao u svoju tašnu efikasnošću koja je izluđivala, i bez i jedne jedine reči saosećanja. „Prevariće me“, rekao je Dent Galu dok se tip odvozio. „Pazi šta ti kažem.“ „Pa izvući ću makar cenu delova i popravki, tako da ću biti na nuli.“ Dent se smrknuto nasmeši, zahvalan što ima bar jednog saveznika koji razume koliko duboko ovo na njega utiče, i to ne samo finansijski. Nije imao ženu i decu, pa čak ni ljubimca. Avion je bio njegova bebica, ljubav njegovog života. „Pregledaj ga do najsitnijih detalja. Kasnije ću da te zovnem da mi kažeš prognozu.“ Krenuo je ka svom automobilu, ali ga je Gal zaustavio. „Kud si navro. Dođi u kancelariju na trenutak.“ „Zašto?“ „Još nisi popio ni kafu.“ „Otkud znaš?“ Gal samo frknu i ležerno krenu prema kancelariji, mahnuvši rukom Dentu da ga prati. Želeo je što pre da ode, ali je znao da se Gal oseća krivim zbog lošeg katanca. Mogao je da mu pokloni nekoliko minuta. Napunio je okrnjenu i musavu šolju industrijski jakom kafom, uneo je u kancelariju i seo na stolicu za stolom, pazeći na njenu nepouzdanu zadnju nogu. „Znam šta si rekao zameniku“, poče Gal. „A sad kaži meni, šta misliš ko je to uradio.“ Izbegavao je kontakt pogledom dok se vukao za dugačku ušnu resu, što je bio siguran znak da nešto svesno prećutkuje. „Šta ti je na umu?“ Gal odmota novu cigaretu i zadenu je u ugao usana. „Pre nego što sam jutros izašao iz kuće, video sam je na TV-u. Rani, najraniji program. Rekli su da je to prethodno snimljen intervju.“ Dent ništa ne reče. „Ta knjiga koju je napisala... Bez oklevanja?“ „Aha.“ 34

Stariji čovek teško uzdahnu. „Aha.“ Dent je pijuckao kafu. Gal okrenu cigaretu jedan krug, a onda reče: „Nisam za to znao, jer inače ne bih zakazao taj čarter-let. Znaš to, nadam se?“ „Nemoj se jesti, Gale. Pre ili kasnije bih saznao za tu knjigu. U stvari, rekla mi je da joj nije jasno kako je uopšte moguće da nisam čuo za nju.“ „Lepo od tebe što skidaš odgovornost s mene“, starac reče, „ali najradije bih samog sebe šutnuo u dupe što joj nisam spustio slušalicu kad je pozvala da zakaže let sa tobom.“ Nakon pauze, pitao je: „Jesi li pročitao prokletinju?“ „Najveći deo. Ostalo sam prelistao.“ „Je li ispričala celu priču?“ „Otprilike. Kraj je nejasan.“ Dent vrlo kratko zastade. „Baš kao i prava priča.“ „Nije nejasna, kako ja to vidim“, progunđao je Gal. „Znaš na šta mislim.“ Gal klimnu, ljutitog izraza na licu. „Nije ni čudo što si izgledao kao da ćeš je ubiti kad si zaždio sinoć odavde. Jesi li je stigao?“ „Jesam, ali nije proteklo kako sam planirao.“ Dent mu reče šta je zatekao u Belaminoj kući. „Kučkin sin je uzeo njene gaćice da na zidu ispiše tu reč.“ „Isuse.“ Gal provuče prste kroz svoju retku kosu. „Misliš da to ima neke veze s ovim?“ Dent se namrštio umesto da odgovori i uhvatio je Galov pogled koji je ovaj uperio u oštećeni avion. „Pa da. Njena kuća. Moj avion. Ista noć. Bilo bi besmisleno pomisliti da je to puka koincidencija.“ Spustio je praznu šolju na sto i ustao. „Kuda ideš?“ „Da porazgovaram s njom o ovome.“ „Dente...“ „Znam šta hoćeš da kažeš. Sačuvaj dah.“ „Još pre osamnaest godina sam ti rekao da se ne petljaš s tom Listonovom malom. Nisi me slušao.“ „Ovo je druga Listonova mala.“ „Koja je izgleda otrovna kao i njena starija sestra.“ „O tome i hoću s njom da porazgovaram.“ Belamino srce preskoči kad joj je zazvonio mobilni telefon. Čitave noći ga je držala nadohvat ruke, kao i čitavog jutra, strepeći zbog Olivijinog poziva, ali istovremeno želeći da čuje vesti. „Halo?“ „Gde si ti?“ „Ko je to?“ Nije se udostojio da odgovori. „Šta hoćeš, Dente?“ „Sinoć je neko napao moj avion.“ „Šta?“ „Gde si?“ 35

„U tatičinoj kancelariji.“ „Stižem za pola sata. Ulazim i dolazim gore, i nemoj slučajno da ti padne na pamet da mi zabraniš ulaz.“ Prekinuo je vezu. Liston elektroniks je bio smešten u sedmospratnoj staklenoj zgradi koja je bila deo čitave grupe modernih zgrada u sastavu poslovnog parka Mopak. Njihovi komunikacioni proizvodi bili su veoma napredni i traženi, tako da su svi koji su tamo radili nosili identifikacione značke i obezbeđenje je bilo jako. Belami je pozvala čuvara u predvorju i dogovorila se s njim da Dent bude pušten. „Molim vas, uputite ga u kancelariju mog oca.“ Dvadeset minuta kasnije uveo ga je radnik s prijema, kog je Belami otpustila zahvalnim klimanjem glave. Ostala je da sedi za stolom dok je Dent polagano razgledao veliku prostoriju, zaustavivši pogled na okačenoj losovoj glavi, i vitrini u kojoj je bila izložena kolekcija neprocenjivih rezbarija od žada njenog oca. Uočio je porodični portret koji je dominirao jednim zidom sa drvenim panelom. Prišao mu je i gledao ga veoma dugo. Fotografija je slikana onog poslednjeg Božića, kad je porodica još bila na okupu. Ispred ogromne treperave božićne jelke stajao je Hauard, svakim svojim atomom odajući utisak ponosnog oca porodice. Olivija, prelepa u baršunu boje burgunca i sa žutim dijamantima, preplela je ruke s njim. Stiven, buntovni četrnaestogodišnjak, stajao je držeći ruke u džepovima flanelnih pantalona. Suzan je sedela na orijentalnom tepihu ispred svih ostalih, široke suknje rasprostrte svud oko nje. Osmehivala se široko, sigurna u svoju lepotu i čar. Belami je bila pored nje, nenasmejana zbog proteze, bukvalno se krila iza crnog škotskog terijera kog je držala u krilu. Dent se okrenuo prema njoj. „Šta se dogodilo s psom? Skuterom?“ „Doživeo je trinaest godina.“ „Tvoj brat? Šta on radi?“ „Tehnički, Stiven je moj polubrat. Ja sam imala deset, on dvanaest, a Suzan četrnaest kad su se tatica i Olivija venčali. Kako god, Stiven je otišao iz Ostina nakon što je završio srednju školu. Upisao se na koledž na istoku i ostao tamo.“ Sve što je izrekao kao odgovor na ovo bilo je jedno ravnodušno hm. „Šta si mislio kad si rekao da je ‘neko napao tvoj avion’?“ Prišao je stolu, a zatim seo — izvalio se, zapravo — u jednu od fotelja koje su bile okrenute prema stolu, naizgled nesvestan, ili potpuno nezainteresovan za to koliko neprikladno deluje ovako obučen u farmerke i ispasanu kaubojsku košulju, kad pravila oblačenja direktorskih kancelarija zahtevaju sako i kravatu. Ali on je ionako oduvek veoma rastegljivo prihvatao pravila. Prepleo je prste i spustio šake na stomak. „Koji deo nisi razumela?“ „Prestani da sereš, Dente. Kaži mi šta se dogodilo s tvojim avionom.“ „Neko je sinoć provalio u hangar i čitavog ga izlupao.“ Opisao je nanetu štetu. „Ali to ne možemo da kažemo samo gledajući. Gal još nije proverio sve sisteme.“ „Tako mi je žao.“ „Tebi je žao, ali ja sam prizemljen. Prizemljen znači da nema čarter-letova. Što znači da nema ni prihoda. Tebi... Prokletstvo, ti verovatno nečeš ni razumeti taj koncept.“ 36

Njegov prezir se produbio, jer je bila istina da ona nikad nije iskusila finansijske probleme. U njenoj porodici novac nikada nije bio problem. „Banka neće obustaviti svoja potraživanja dok mi popravljaju avion. Plaćaću za avion kojim ne mogu da letim. To jest samo dok mi sasvim ne nestane novca i više ne budem mogao da plaćam, a onda će doći i uzeti mi ga. Ako mi zaplene avion, zauvek sam prizemljen. Tako da to što ti je žao nije baš od neke pomoći, zar ne?“ „Zaista mi je veoma žao. Stvarno. Znam da moraš da radiš.“ Oštro ju je pogledao, a onda se suvo nasmejao i okrenuo glavu na drugu stranu. Ali kada ju je ponovo pogledao, oči su mu se zamaglile od gneva. „Znači tako. Proverila si me. Otkrila da jedva sastavljam kraj s krajem. Sažalila si se. Je li to ono što se juče dogodilo? Bacila si sirotom matorom Dentu kosku?“ „Rekla sam ti zašto sam te pozvala.“ Nastavio je da je gleda tako surovo, sve dok nije popustila. „Jeste, da. Pročitala sam da te je avio-kompanija otpustila posle onog incidenta.“ „Pogrešno. Ja sam otišao posle incidenta.“ „A penzija? Prednosti?“ „Morao sam da žrtvujem sve to kad sam im rekao da se nose.“ Privukao je svoje dugačke noge i uspravio se. „Ali nećemo sad pričati o mojim finansijskim nedaćama. Ono o čemu ćemo pričati jeste zašto je neko uništio moj avion nakon što je obio tvoju kuću i napisao ono upozorenje na zidu tvoje spavaće sobe.“ „Zašto misliš da su te dve stvari povezane?“ Ponovo ju je prostrelio pogledom. „Čudno je. Priznajem.“ „Nije, Takozvana. Dozvoli mi da ti kažem šta je čudno. Čudno je što si, kad sam sinoć stigao do tvoje kuće, bila nasmrt preplašena. Skamenjena od straha, zapravo. Ali nisi htela ni da čuješ da se pozove policija. To je čudno. I nemoj da mi sereš tu o publicitetu, kada priznaješ da ideš na televiziju i nudiš svoju knjigu. Gal je jutros pogledao snimljeni intervju.“ „Nisam želela publicitet“, uzviknula je. Ispričala mu je za Rokija van Durbina i Ajspaj. „Od onog trenutka kad je odštampao moje ime i sliku u tim otrcanim novinama, i obznanio da je moj roman zasnovan na istinitoj priči, nemam ni trenutka mira. Nisam želela da budem poznata.“ „Ma daj“, narugao joj se. „To pomaže da se knjiga bolje prodaje, zar ne?“ „Neću da poreknem da je prodaja drastično porasla otkad sam se pojavila i počela da je reklamiram. Stekla sam mnogo obožavalaca.“ „I jednog neprijatelja.“ Brzo je ustala od stola da bi prišla prozoru. Nekoliko trenutaka posmatrala je saobraćaj koji je zujao auto-putem, a onda se okrenula prema prostoriji. Dentov pogled je bio prikovan za nju dok je prilazila kožnoj sofi ispod božićnog porodičnog portreta, na koju je i sela. Oči su mu se skupile i on tiho reče: „Ti znaš ko je loš momak.“ „Ne, ne znam. Kunem se da nije tako. Da znam, zar ne misliš da bih nešto već preduzela da to sprečim?“ „Sprečiš? Sprečiš što? Nešto se dogodilo još pre sinoć? Šta? Kada?“ 37

„To nije tvoj problem, Dente.“ „Đavola nije.“ Ustao je sa fotelje na kojoj je sedeo i privukao je do sofe, postavivši je direktno naspram nje i teško se spustivši u nju. Naslonio je nadlaktice na široko raširena kolena i nagnuo se prema njoj. „Neko je unakazio moj avion. Zato je to i moj problem.“ „Mrzim što sam te uplela u to.“ „Aha. I ja.“ Uzdahnula je. „Iskreno. Izvini. Razumem zašto se ljutiš. Imaš sva prava da budeš takav. Ako bih morala sve ponovo...“ „Ali nećeš. Već sam uvučen, i tako mi boga, pronaći ću ko je to uradio, a kad se to desi, neću čekati da zakon kazni kučkinog sina. Sam ću se postarati za to. A sada, kaži mi šta se dešava.“ Osetila je da ju je uhvatio u zamku i shvatila da neće popustiti dok mu ne kaže još nešto. A takođe je shvatila i koliko bi joj bilo lakše kada bi nekome konačno rekla sa čim se suočava poslednjih nekoliko nedelja. „Počelo je u Njujorku.“ Vlažnim dlanovima se trljala po butinama, sušeći ih na tkanini pantalona. Kad je primetila da je Dent gleda, radoznalo prateći njene pokrete, skupila je šake u pesnice i prekrstila ruke. Govor njenog tela mu nije izmakao. „Plašiš me se?“ „Ne.“ Nakratko je posmatrao njeno lice, a onda ju je pitao šta se dogodilo u Njujorku. Neprekidno zastajkujući, ispričala mu je za upakovanu kutiju koja joj je dostavljena na stan. „Onaj mrtav pacov je bio užasan. Ali kad sam videla da mu se pomera rep i da je živ...“ Čak i sada, razmišljanje o njemu izazvalo joj je drhtavicu. Dent ustade. S jednom rukom na boku, išao je u malom krugu i drugom se trljao po potiljku. „Kakav bolesni...“ Zaćutao je i ispljunuo nekoliko psovki. „Nisam se čak ni spakovala“, rekla je. „Pobegla sam. To je jedina reč kojom se to može nazvati. Zgrabila sam tašnu i istrčala iz stana. Zastala sam u predvorju samo da pitam konsijerža ko je to dostavio. Nije zapamtio ime kompanije, a nije video ni dostavno vozilo. Samo ‘jednog čoveka u uniformi s kačketom Jenkiza’.“ „Nije mogao podrobnije da ga opiše od toga. Rekla sam mu da pošalje deratizatora u moj stan, da ću biti odsutna neodređeno dugo, a onda taksijem otišla na aerodrom i ukrcala se na prvi let koji sam uspela da uhvatim.“ „Pozvala sam Dekstera, svog agenta, iz taksija, i rekla mu da otkaže sve zakazane nastupe i intervjue. Morala sam da prekinem vezu dok je on sav zapenio govoreći mi da sam luda što odlazim usred ovolikog medijskog interesovanja. Otada nisam dala nijedan intervju. Izbegavala sam lokalne medije. Na kraju su novinari prestali i da me zovu.“ Slegnula je ramenima. „Odustali su. Pojavile su se druge priče. Ali nije mi to bitno. Samo mi je drago što više nisam u centru pažnje.“ Dent porazmisli o svemu. „Dobro, zbrisala si nazad u Ostin. To što si se tako nenajavljeno pojavila sigurno je tvom ocu i pomajci bilo pomalo čudno. Jesi li im rekla za pacova?“ „Nisam. Iznenadila ih je moja odluka da na neko vreme odem iz Njujorka. Još ih je više 38

iznenadilo kad sam iznajmila onu džordžtaunsku kuću drugog dana po povratku. I ja sama sam donekle bila iznenađena“, dodala je zamišljeno. „Rekla sam im da sam se umorila od grada i da mi treba odmor. Nisu me ništa više pitali, pošto znaju pravi razlog. Da želim da budem ovde i blizu tatice dok ne umre. Ali za sve nas je bolje da imam svoju kuću.“ Ustala je i otišla do bara koji je bio ugrađen na suprotnom zidu. „Vode?“ „Može.“ Donela mu je jednu flašu, sebi otvorila jednu dok se vraćala na isto mesto na sofi. Dent ponovo sede na stolicu. „Koliko je prošlo otad?“ „Tri nedelje, manje-više. Kad sam otišla iz Njujorka, mislila sam da za sobom ostavljam tog progonioca. U nedostatku bolje reči. Nekoga ko je zbog nečega ljut, ili nekoga koga sam nehotice povredila.“ Kad je zaćutala, ponovo se nagnuo napred. „Ali?“ Počela je da trlja nadlaktice. „Ali često sam imala osećaj da me neko posmatra. Prati. Prvo sam to odbacivala. Onaj incident s pacovom mi je prizvao sve melodramske scenarije, doveo me na ivicu živaca, učinio paranoičnom. A onda mi je, pre nekih nedelju dana, neko obio auto dok sam bila u samoposluzi. Ništa nije ukradeno, ali skoro da sam poželela da jeste.“ „Možda je potencijalnog lopova neko prekinuo. Ili je razvalio vrata, uplašio se i pobegao.“ Odmahnula je glavom. „Bio je unutra. Odmah sam to osetila. Unutrašnjost se osećala na znoj. Zadah tela.“ I od same pomisli na to joj je pripala muka. Dent se namršti. „Samo je hteo da povredi tvoj prostor. Da te prestravi.“ „Što mi deluje mnogo podlije od krađe.“ Zavalio se u stolici i progutao nekoliko gutljaja vode. Dok je zavrtao poklopac, pitao je: „Nemaš pojma ko je taj znojavi, smrdljivi ljigavac?“ „Nemam. Ali kao što si sinoć rekao, to je sigurno neko kome se ne sviđa moja knjiga. I to jako.“ Skrenula je pogled, ali nije uspela da sakrije krivicu na svom licu. „Aha, ukapirao sam“, rekao je, otežući s izgovorom. „Mislila si da sam to ja. Zato si i zakazala čarter kod mene. Sve to sranje o tome da si želela da vidiš kako mi ide bilo je samo to. Sranje. Htela si da vidiš da li sam ja taj šaljivdžija.“ „Dente, ja...“ „Sačuvaj dah“, rekao je ljutito, ustavši sa stolice. „Nije ni čudo što se sklupčaš kao jež svaki put kad ti priđem. Plašiš se da ću te zaskočiti.“ Pogledao ju je uvređeno. „Samo da znaš, nisam bio u Njujorku u skorije vreme. Nikad ne bih dodirnuo pacova, ni živog ni mrtvog. Uglavnom se svakog dana tuširam i stavljam dezodorans, a prokleto sam siguran da juče nisam bio na dva mesta u isto vreme. Bio sam u Hjustonu s tobom, a ne ovde u tvojoj spavaćoj sobi. I ako bih ikada posegnuo za tvojim gaćicama, to sigurno ne bi bilo da njima nešto naslikam.“ Osetila je kako je obuzima neka vrelina i proklela je samu sebe zbog osećaja da crveni. Usledila je poduža tišina dok je on kao u talasima zračio svoj gnev. Ona konačno reče: „Jesi li završio?“ „Ono što je još bitnije jeste — jesi li ti?“ 39

„Kako to misliš?“ „Ovako.“ Mahnuo je pokazavši celu prostoriju. „Jesi li završila to zbog čega si došla?“ „Jesam“, odgovorila je, donekle oprezno. „Zašto?“ Pružio je ruku, uhvatio je za mišku i podigao je sa sofe. „Spisak ljudi koji bi se uznemirili zbog tvoje knjige je prilično kratak. Hoću da se vratim u tvoju kuću i pregledam je po danu, da vidimo hoćemo li pronaći neki znak ko bi mogao biti počinilac.“ Belami se samo simbolično usprotivi ovome, jer je to ionako htela da uradi i bez njega, pa je dozvolila da je izgura iz kancelarije. Kad su ušli u lift, pitao ju je ima li vesti iz Hjustona, i pošto mu je rekla da nema, on je rekao da su to verovatno dobre vesti. Banalni razgovor pomogao im je da pregrme čudnovati osećaj zatočenosti, kao i vreme do silaska u prizemlje. Napolju, sunce je bilo toliko jarko da ju je momentalno zaslepilo, tako da uopšte nije videla Rokija van Durbina sve dok nije stao tačno ispred nje. „Zdravo, gospođice Prajs. Dugo se nismo videli.“ Podozrivo joj se osmehnuo, a onda lagano od glave do pete pogledao Denta. Klimnuvši glavom prema njemu, pitao ju je: „Ko je kauboj?“ „Ko je govnar?“

40

5

zmeđu Van Durbinovog pitanja i Dentovog odgovora jedva da je proteklo dovoljno vremena za jedan otkucaj srca. Belami nije odgovorila ni jednom ni drugom već je umesto toga pitala Van Durbina: „Šta vi tražite ovde?“ „Slobodna zemlja.“ Pogledao je iza njih u staklenu fasadu zgrade. „Dakle, to je glavni štab porodičnog biznisa?“ „Je li to bilo pitanje? Ako jeste, verujem da već znate odgovor.“ Samozadovoljno se iscerio. „Šta me je odalo?“ Očigledno zgađena, iskoračila je u stranu. „Izvinite nas.“ Ali bio je uporan. „Treba mi samo trenutak vašeg vremena. Kad vas lepo molim. Prošlo je nekoliko nedelja. Moramo dosta toga da nadoknadimo.“ Iste večeri kad je pobegla iz Njujorka, jedna međunarodna rok zvezda pronađena je mrtva u apartmanu hotela na Menhetnu, kao očigledna žrtva predoziranja drogom. Spekulacije o tome da li je u pitanju samoubistvo ili tragična nesreća danima su dominirale skandal stranama Ajspaja. Za tom pričom je veoma brzo usledila i tvrdnja izvesnog supermodela da je jedan „neimenovani član“ britanske kraljevske porodice otac njenih blizanaca. Dokazano je da je navodna vest predstavljala veštu varku za javnost, osmišljenu da pospeši karijeru u opadanju, ali je zato sve svetske Van Durbine držala zaposlenim i terala ih da preskaču s kontinenta na kontinent dok su proganjali svoj plen. Belami je mislila da će, dok se bavio pokrivanjem tih priča, njegov interes za nju ishlapeti, ako ne i sasvim nestati. To što se danas pojavio značilo je da s njom još nije završio. Pokušavajući da ne pokaže koliko ju je uznemirilo njegovo ponovno pojavljivanje, rekla je hladno: „Nemamo mi o čemu da razgovaramo“, i promarširala pored njega. Dent je krenuo za njom, nešto sporije. Pogledom je streljao Van Durbina uz nevericu i prezir, a Belami se nadala da neće reći ništa što bi pobudilo novinarevu radoznalost. Laknulo joj je kad je krenuo za njom bez incidenta. Međutim, Van Durbin nije bio spreman da tako lako odustane, a posebno ne nakon što je došao za njom čak u Teksas. „Sutra će izaći nastavak u mojoj kolumni o vama i romanu Bez oklevanja“, rekao je. „I pored vašeg neobjašnjivog izbegavanja publiciteta, knjiga je i dalje na prvom mestu lista prodaje. Želite da prokomentarišete?“ Dobacila mu je preko ramena: „Znate moje mišljenje o vašoj kolumni. Nemam komentar.“ „Sigurni ste?“ 41

Zajedljivi ton njegovog glasa bio je dovoljan da je natera da ga pogleda u oči. Tapkao je olovkom po notesu, odajući atmosferu samozadovoljstva. „Istina ili laž?“, dodao je. „Vratili ste se u Teksas da negujete svog oca u poslednjim danima.“ Spremila se da izlije sav bes na njega što joj postavlja tako bezosećajno pitanje. Ali promislila je, verujući da će, ako mu da bilo šta, konačno otići zadovoljan, i okanuti se. „Otac mi je na lečenju od malignog oboljenja. To je sve što sam spremna da kažem o tome, osim ovoga: dok je bolestan, nadam se da ćete poštovati privatnost moje porodice.“ „Fino, fino“, rekao je beležeći u notes. „A sad se gubi.“ Dent uhvati Belami za lakat i povede je prema parkingu. „Samo još jedno pitanje?“ Nastavili su da koračaju. „Da li su poslali pravog tipa u zatvor za ubistvo vaše sestre?“ Belami se tako brzo okrenula da je zapela za Denta. Van Durbin se cerio. „Sutra ću postaviti to pitanje u mojoj kolumni. Želite li da prokomentarišete?“ „Olivija?“ Prekinula je vezu i okrenula se prema Hauardovom bolničkom krevetu. „Izvini. Nisam znala da sam toliko glasna da ću te probuditi.“ „Nisam stvarno ni spavao. Samo sam se odmarao.“ Borio se protiv sna jer se plašio da se više nikad neće probuditi. Želeo je da pobegne od bola i napusti telo koje proždire samo sebe, ali još uvek nije bio spreman da umre. Pre nego što ode, ima nekih problema koje želi da reši i uznemirujućih pitanja na koje želi odgovore. „S kim si pričala?“ „S Belami.“ „Je li bila u kancelariji?“ „Već je završila tamo i rekla da ti kažem da je sve u redu.“ Uzevši mu ruku, stisnula ju je među svoje. „Bojim se da je prozrela tvoje lukavstvo.“ „I znao sam da hoće. Ali isto sam tako znao da će se povinovati kako bi me poštedela.“ „Pokušavaš da poštediš i sebe i nju, a oboje ste toga svesni.“ „Ne želim je ovde, da me gleda kako umirem.“ Stisnuo joj je ruku koliko god je mogao. „A ni tebe ne želim da primoravam da proživljavaš to.“ Sela je na ivicu kreveta i nagnula se da ga poljubi u čelo. „Ne idem ja nikuda. Ni na tren. Kad bih mogla protiv ovog da se borim i golim rukama, znaj da bih to vrlo rado učinila.“ „Ne sumnjam u to.“ Na trenutak su bili tihi, gledali jedno drugo i pretvarali se da im suze nisu suze očaja. On nije sumnjao u njenu apsolutnu ljubav i posvećenost. Ni danas, kao ni onog dana kada su stajali pred oltarom zajedno sa svojom decom i recitovali bračne zavete. Dan kada su ujedinili svoje porodice, svoje živote, bio je jedan od najsrećnijih u njegovom životu. Sreli su se godinu dana ranije na nekom zvaničnom prijemu za sakupljanje priloga. On je bio najveći darodavac, kome su zbog velikodušnosti i priredili tu večeru. Ona je bila 42

volonterka koja je na vratima proveravala listu gostiju. Dok mu je uručivala karticu sa rasporedom sedenja, primetila je da mu leptir-mašna stoji malo ukrivo. On je pomalo čudno potapšao mašnu i rekao: „Nemam suprugu koja bi proverila sve te stvari pre nego što izađem iz kuće.“ „Moj pokojni suprug je mislio da sam ja prilično dobra kad je ispravljanje njegove mašne u pitanju. Smem li?“ Nije bila ni najmanje koketna, ni nepristojna, dok je obilazila sto i vrlo uspešno i brzo namestila njegovu mašnu. Onda je odstupila jedan korak i nasmešila mu se. „Nekako ne ide da počasni gost ima krivu leptir-mašnu.“ Sigurno bi uživao u daljem razgovoru, ali pozvali su ga u salu za banket, gde program samo što nije počeo. Više je nije video te večeri. Trebalo mu je nedelju dana da prikupi hrabrost i pozove kancelariju fondacije i zatraži njeno ime. Za sedam godina, otkako mu je supruga umrla, povremeno je izlazio sa ženama. S nekoliko njih, koje je izveo, jeste i spavao, mada nijednom kod kuće, gde su Suzan i Belami živele pod njegovim krovom. Ali nijednom se nije zaljubio dok nije upoznao Oliviju Maksi, a to je bio trenutan i žestok udarac. Kasnije mu je priznala da se isto dogodilo i njoj. Rekavši da joj je suprug „pokojni“, proračunato mu je saopštila da je dostupna. „Najhrabrija stvar koju sam u životu učinila bilo je to što sam obišla onaj sto da ti ispravim mašnu. Ali jednostavno sam morala da te dodirnem, da vidim jesi li stvaran.“ Nakon godinu dana udvaranja, venčali su se. Nije se nešto naročito pribojavao smrti. Ali nije mogao da podnese misao o tome da se razdvaja od nje. Morao je da se nakašlje pre nego što je uspeo da progovori. „O čemu ste još ti i Belami razgovarale?“ „Oh, pitala me je da li sam uspela imalo sinoć da se odmorim. Želela je da zna...“ „Olivija.“ Tiho ju je pozvao po imenu, ali prekorno, jer je pokušala da sakrije nešto od njega. „Nisam baš toliko drogiran. Osetio sam koliko si bila uzbuđena dok si pričala s njom. Šta se dogodilo?“ Ona uzdahnu pomirljivo i pogleda njihove čvrsto stisnute šake. „Onaj užasni novinar...“ „Roki van Durbin? Ne bi smeo biti udostojen titule ‘‘novinar’.“ „Zaskočio je Belami dok je izlazila iz kancelarije.“ „On je u Ostinu? Mislio sam da mu je pobegla, da smo završili sa svim tim.“ „Nažalost, nismo. I dalje je na njegovom radaru. Sutra će u kolumni postaviti jedno pitanje svojim čitaocima. I njenim, na neki način.“ „Kakvo pitanje?“ „Da li je pravi čovek kažnjen za Suzanino ubistvo? Da li su uhvatili pravog tipa? Nešto slično tome.“ Razmišljao je o ovome, a onda teško uzdahnuo. „Samo bog zna kakve će to rasprave pokrenuti.“ „Bilo je dovoljno loše i to što je Belamin identitet razotkriven.“ Nedeljama koje su usledile posle otkrivanja dosađivali su im telefonskim pozivima, i tražili im da komentarišu ili 43

da ih intervjuišu. Nekoliko lokalnih novinara se pojavilo pred njihovom kućom i poslovnim prostorijama. Odbili su sve zahteve i na kraju odgovore na pozive prebacili na svog advokata. „Ono što najviše mrzim“, rekla je, „jeste što će nam životi ponovo biti ogoljeni u tom ogavnom tabloidu.“ Ustala je s kreveta, vidno previše uzbuđena da bi sedela, i počela da korača po uskom prostoru ispred prozora. „Ministar ekonomije je pohvaljivao Liston elektroniks kao uzornu korporaciju. Gde je tada bio Van Durbin? Ili ono kad si zagovarao program za podelu profita među zaposlenima? Ništa od svega toga nije dospelo na naslovnu stranu.“ „Zato što to nije šljašteći materijal za naslovnice.“ „A okolnosti Suzaninog ubistva jesu.“ „Tragično.“ „Nama, jeste. Svima drugima, to je zabava. I od sada, porodica Listonovih biće zapamćena samo po tom vulgarnom ubistvu u Ostinu.“ Ona veoma tužno poče da plače. „Osećam se kao da se i sami temelji naših života mrve poda mnom. To je daleko više od onog što bih u ovom trenutku mogla da podnesem.“ Potapšao je ivicu kreveta i pozvao je da mu se vrati. Prišla mu je i naslonila glavu na njegovo rame, da se odmori. „Možeš ti to“, nežno je rekao. „Ti možeš da izađeš na kraj sa svime. I ono po čemu će te pamtiti je da si bila najbrižnija, najbolja i najlepša žena koju jedan muškarac može samo da sanja. To što sam te učinio svojom ženom i majkom svojim ćerkama, najpametnija je odluka koju sam ikada doneo.“ Okrenuo je glavu i poljubio je u kosu. „Proći će to. Obećavam.“ Neko vreme su bili zagrljeni. Rekao je sve ono što je znao da želi da čuje. Rekao joj je da će Van Durbin i njemu slični uskoro iskorišćavati nečiju tuđu ličnu tragediju i da će se do tada oni oslanjati jedno na drugo kao i uvek. Na kraju se uspravila i obrisala oči. „Ima tu još nešto. Ali mrzim što to moram da ti kažem jer je možda isto tako uznemirujuće kao i čitava ova stvar s Van Durbinom.“ „Šta još može da bude tako gadno?“ „Belami je sa Dentom Karterom.“ Ovo nije očekivao. Šokirao se i zapanjio kao i Olivija kad joj je Belami rekla da je zakazala let s njim. Neke stvari su bolje ako se ne diraju. Ali nakon što je osetio obostranu mržnju, ponadao se da ga posle jučerašnjeg leta više neće videti. „Kad kažeš ‘‘sa’, šta tačno misliš?“ „Ne usuđujem se ni da pomislim. Rekla mi je da je Van Durbin presreo nju i Denta dok su izlazili iz naše zgrade. Mislim da joj se omaklo, jer joj se glas prekinuo, a onda je nastavila da govori veoma brzo i nije ga više spomenula.“ Umirujuće joj je stegnuo šaku. „Sigurno postoji jednostavno objašnjenje za to što je on tamo. Možda nešto što ima veze sa plaćanjem za jučerašnji čarter. Nemoj odmah da misliš najgore.“ Čudno ga je pogledala. „Šta?“, pitao ju je. „Isto to si mi rekao kad je Suzan počela da se viđa s njim, a ja želela da to sprečim. Nisam morala da mislim najgore, Hauarde. On jeste nešto najgore, i još uvek ga krivim za 44

ono što se dogodilo našoj kćerki.“ „To bi trebalo da je zadrži.“ Bravar proveri upravo nameštenu bravu na ostavi, a onda se ukloni u stranu i pozva Denta da je sam isproba. Zadovoljan, on klimnu. „Hvala vam što ste tako brzo došli. Koliko sam dužan?“ Dent mu plati u gotovini i nagradi ga s deset dolara što je posao prihvatio kao hitan. Nakon što je ispratio bravara kroz zadnja vrata, vratio se u dnevnu sobu, gde je Belami razgovarala s dva policajca koji su odgovorili na njihov poziv. Ona je sedela na sofi; policajci su stajali među kutijama sa sitnicama i knjigama koje još nije otpakovala. Dent, koji je imao urođenu antipatiju prema pandurima, nije se osmelio da uđe dalje u sobu, već se ramenom naslonio na dovratak, što je bilo dobro mesto za osmatranje. Pratio je Belami kući, od Liston elektronika, jedno oko držeći na putu, a drugo na retrovizoru. Činilo mu se da ih Van Durbin ne prati, ali verovatno i ne mora. Ajspaj sigurno ima čitav bataljon slabo plaćenih internet kretena koji istražuju i obavljaju elektronski detektivski posao. Pronalazak Belamine nove adrese je za njih sigurno bio dečja igra. Kad su se vratili u kuću i ponovo videli tragove sinoćnjeg provalnika, Dent je rekao: „Sad kad je Van Durbin u gradu, imaš mnogo veće brige od toga da li će mediji ovo pokrivati. Pozovi policiju.“ Konačno je kapitulirala bez dalje diskusije, očigledno uočivši prednosti ideje da policija registruje ovu provalu. Dva uniformisana policajca su stigla nekoliko minuta kasnije. Oboje su ispitali, prošli kroz svaku sobu u kući, kao i zadnje dvorište, njuškajući okolo. Pozvali su još jednog policajca da potraži otiske. On je već i otišao. Pitanja koja su sada postavljali Belami bila su ista ona koja je i šerif nešto ranije postavljao Dentu na uzletištu, uz naznaku da je vandalizam sigurno neka vrsta odmazde za nešto što je uradila. „Da li ste možda razmenili neke grube reči s nekim komšijom? Služavkom? Baštovanom?“ Ona je odrično klimnula glavom. „Kolegom?“ „Nemam kolege.“ Jedan od policajaca pogledao je Denta. „Rekli ste da ste je sinoć dopratili do kuće?“ „Juče sam je avionom odvezao u Hjuston, i vratio je. Ostavila je nešto u mom avionu. Nameravao sam da joj to vratim.“ Klimnuo je i, s jednom obrvom rečito izvijenom, razmenio značajan pogled sa svojim partnerom. Vrativši pogled na Belami, rekao je: „Mi, ovaj, ponećemo gaćice kao dokaz. Da neko tako ličnim predmetom ispiše reč na zidu... Pa, gospođo, to donekle nameće zaključak da vas počinilac, ovaj, intimno poznaje.“ „Ili je pročitao moju knjigu.“ Jednom od njih se lice ozari i on pucnu prstima. „I mislio sam da ste mi poznati. Vi ste spisateljica.“ Svom partneru je rekao: „Ona je slavna.“ Pružila je primerak knjige onom koji je nije prepoznao. „U pitanju je misteriozno 45

ubistvo. Bazirano na činjenicama. Žrtva je bila moja sestra. Njene gaćice su postale glavni činilac istrage.“ „Imate li ikakvu ideju o tome šta predstavlja ovo upozorenje?“ „Zar smisao nije očigledan?“ Dent se nestrpljivo ubaci. „Preti joj opasnost od ovog tipa.“ Nijedan od policajaca nije prihvatio njegovu opasku, već je jedan pitao Belami da li je primala slične pretnje ili upozorenja. Ispričala im je za pacova i o obijanju automobila. „Jeste li prijavili ove incidente?“ „Nisam. Nisu bili dovoljno slični. Druge države. Mislila sam da su slučajni. Ali nakon ovoga, verujem da mogu biti povezani i da je zajednički imenitelj moja knjiga.“ „Zašto to mislite?“ „Kao prvo, vreme kad se sve to događa. Nikad mi se ništa slično nije desilo pre nego što je knjiga izdata. Osim toga, ne mogu da se setim ničega što sam uradila što bi moglo da proizvede ovakvu vrstu mržnje.“ Nakon prilično duge pauze i još jednog pogleda prema Dentu, jedan od njih reče: „Možda sve ovo nema nikakve veze s vašom knjigom. Da li bi neko iz vašeg privatnog života mogao da bude ljut na vas? Bivši muž? Momak s kojim ste nedavno raskinuli? Neko takav?“ I Dent je želeo da zna odgovore na ta pitanja. „Moj bivši živi u Dalasu“, rekla im je Belami. „Naš razvod je bio prijateljski. Ponovo se oženio. Ja sam se tek preselila iz Njujorka. Ni sa kim se još ne viđam.“ „A tamo gore na severu?“ „Ne. Samo na najplatonskiji mogući način.“ Njih dvojica razmeniše još jedan pogled i naizgled se složiše da su pokrili sva pitanja. „Stavićemo vašu kuću na listu za obilazak. Naše patrole će je pažljivo osmatrati. Pozovite nas ako se bilo šta, čak i najmanja stvar, dogodi.“ „Hvala vam, hoću.“ „Trebalo bi da instalirate bezbednosni sistem.“ Belami im reče da će to učiniti, a onda ustade da ih isprati. Dok su policajci prolazili pored Denta, dodirnuli su šapke, ali nisu mu prijali izrazi na njihovim licima. Otišli su s obećanjem da će se javiti Belami ako njihova istraga dovede do nekog hapšenja. „Pre će se pakao zalediti“, kaza Dent nakon što je zatvorila vrata za njima. „Ali provala je bar upisana i možda su pokupili neki otisak. S obzirom na nered koji su napravili, nadam se da će se nešto pojaviti.“ Prešao je prstom preko mrlje koja je ostala na stepenišnom stubu, a onda je obrisao o nogavicu farmerki. „Ovaj zamenik je uzeo otiske i s mog aviona. Ako to govno ikad bude uhapšeno, moći će da ga povežu sa oba zločina, a možda čak i sa pacovom.“ „Možda smo mogli da im kažemo za tvoj avion.“ „Pa da se uvalimo u sve to prepričavanje?“ Odmahnuo je glavom. „Ni ja to nisam htela, kao ni ti.“ „Neka prvo pronađu osumnjičenog. Onda ćemo im povezati ostale tačkice.“ Prekrstila je ruke na grudima i zagrlila laktove dok je gledala uza stepenice u pravcu spavaće sobe. „Baš je počela da mi se sviđa ova kuća. Sad je zaprljana.“ „Očistićeš je. A šta je s tvojim gazdom? Zar ne bi trebalo i njega da obavestiš?“ 46

„Odsutan je.“ „Van grada?“ „U Avganistanu je. Kad su ga poslali, njegova žena je otišla kod svojih u Arizonu. Iznajmila sam je na godinu dana. Mislim da ne treba da ih uznemiravamo. Ja ću pokriti troškove.“ Izvadio je vizitkartu iz džepa košulje. „Bravarev zet čisti kuće i stanove. A i kreči. Za pristojnu cenu i potpisan primerak tvoje knjige, učiniće da kuća izgleda kao nova. A slučajno znam i da hoće gotovo besplatno da ti instalira bezbednosni sistem.“ Uzela je vizitkartu. „Pozvaću ga.“ „Prvo, dođi ovamo u kuhinju.“ „Zašto sad tamo? Još nešto je uništeno?“ „Ne. Gladan sam.“ Samo pet minuta kasnije spremili su ručak od sendviča sa puterom od kikirikija i želeom, i ledenog čaja. Otvorio je kesu kukuruznog čipsa koju je pronašao u ostavi i ponudio joj, a kada je odbila, on je navalio. Između zalogaja ju je pitao: „Ima li vesti iz Hjustona?“ „Pozvala sam Oliviju dok sam vozila ovamo. Tatica se odlučio za još jednu turu hemoterapije. Grčevito se drže ideje da će mu nešto pomoći.“ „Jesi li joj rekla za kuću?“ „Ne, nisam htela da joj natovarim i tu brigu. Mada, rekla sam joj za Van Durbina. Nisam htela, ali bar sam ih pripremila. Bar ih neće zateći nespremne kad sutra vide njegovu kolumnu.“ „Jesi li joj rekla za moj avion?“ „Nisam.“ „Znači, što se nje tiče, razišli smo se nakon što smo sinoć sleteli.“ „U stvari, kad sam joj rekla da nam se obratio Van Durbin, izletelo mi je da si bio sa mnom.“ „Hm. Pitam se šta ju je više potreslo, saznanje da te je on zaskočio, ili da sam ja bio pored tebe.“ „Nemoj da provociraš, Dente.“ „Ne provociram. Juče sam bio savršeno profesionalan, ali tvoja pomajka se prema meni uvek ponašala kao da sam poslednje govno, kao da sam zarazan, i juče nije bilo nikakve razlike. Ali žešće mi se jebe za to.“ „Upravo taj tvoj stav izaziva njenu reakciju.“ Imao je on još štošta da kaže za Oliviju, ali je odustao. Muž joj upravo umire, na kraju krajeva. Osim toga, nikad ga nije morila nesanica zbog toga šta Olivija misli o njemu, a sad svakako nije nameravao da počne time da se bavi. „Kako je primila vest o novoj kolumni Van Durbina?“ „Nije baš bila srećna.“ Otkinula je parče hleba i stiskala ga palcem i kažiprstom, gledajući kako se stvara kuglica od testa. „Ne mogu da je krivim što je to uznemiruje.“ „Ako nisi želela da ti se porodica uznemiruje, nisi smela da objavljuješ knjigu koja je puna njihovog prljavog veša.“ 47

Srdito ga je pogledala. „Rekla sam ti zašto sam je napisala.“ „Aha, da bi loš period iz života učinila opipljivijim, zatim ga smotala, bacila i zaboravila. Dobra terapija za tebe, možda. Ali za sve ostale koji su uključeni jednostavno smrdi. Zašto nisi izlila svoje srce u neki dnevnik, a onda ga zaključala i bacila ključ, ili ga zakopala u bašti, ili bacila u okean? Zašto si svoju terapiju morala da pretvoriš u bestseler?“ Gurnuvši svoj prazan tanjir u stranu, spustio je podlaktice na ivicu stola i nagnuo se prema njoj. „Mi koji smo živeli tu priču pomalo smo uznemireni što smo se našli u tvojoj žiži, Takozvana.“ Ona ustade sa stolice. „To ti kažeš. Ne moram to ponovo da slušam.“ Ustao je, obišao sto i stao naspram nje. „E, bogami, moraš. I to zato što je neko prevazišao ovaj stadijum uznemirenosti. Istinski i stvarno je poludeo. I još više će poludeti kad sutra bude objavljeno da slučaj možda baš i nije najsrećnije zatvoren, kako se veruje. Suzanino ubistvo biće veoma podrobno ponovo pregledano. Imam osećaj da onaj ko je ispisao upozorenje na zidu neće to baš najbolje prihvatiti.“ Piljila je u njega prkoseći i poričući svaku izgovorenu reč. „Misliš da grešim?“, pitao ju je. Otvorila je usta da nešto kaže, ali je odjednom izdade snaga. Spustila je glavu i počela da masira slepoočnice. „Volela bih da grešiš, ali mislim da si u pravu.“ Malo je popustio. „Dobro“, rekao je znatno blaže, „ko je misteriozni gost?“ „Ne znam.“ „Moraš to da saznaš pre nego što njegove neslane šale ne postanu stvarno gadne.“ Spustila je ruke i pogledala ga. „Briljantna ideja. Šta predlažeš da učinim u vezi s tim?“ „Počećemo s ljudima koji su bili direktno uključeni. Počni od ključnih igrača i kreni ka spolja, eliminišući jednog po jednog, sve dok kučkin sin ne ostane jedini, i ogoljen.“ „Mi? A šta je s policijom?“ „Zar stvarno misliš da će Molder i Skali da ti kopaju po osamnaest godina starom slučaju?“ „Pa istražuju se stari slučajevi.“ „Ali ne nakon što je počinilac već uhvaćen i osuđen.“ „Presude se svaki dan preinačuju.“ „Ali moraju da imaju stvarno dobar razlog da ponovo otvore slučaj. Možeš li da im obezbediš neki?“ Odmahnula je glavom. „Eto vidiš. Hoćeš moje mišljenje? Čekaće dok fizički neko ne nasrne na tebe, ili pokuša da te ubije, pre nego što ovu pretnju uzmu zaozbiljno, jer su verovatno zaključili da sve ovo ima neke veze sa mnom. Znam da mi veruješ. Jer da mi ne veruješ, čitavu groznu priču bi im ispričala još dok su bili ovde. Ali nisi trošila reči, jer ništa više od mene ne veruješ da će oni ovo rešiti. A ja ne verujem nimalo. Što znači da ostajemo samo ti i ja.“ „Šta ti znaš o policijskim metodama?“ „Samo toliko da im ne verujem.“ „I sve bi ostavio da. 48

„Prizemljen sam, sećaš se? Nemam šta da radim. Osim toga, i meni je u interesu da pronađem ovog drkadžiju. A kada se to desi, ima da mu polupam lobanju za ovo što je uradio mom avionu.“ „Baš lepo. I očekuješ od mene da ti budem saučesnik?“ „Bolje bi ti bilo da ovo utuviš.“ Napravio je korak napred i smanjio rastojanje među njima. „Ja sam prljav igrač, Belami. Uvek sam bio.“ Posle napetih nekoliko trenutaka, prestala je da gleda u njegove oči. „U redu. Bar zasad, pomagaćemo jedno drugom. Ali odakle ćemo početi? S kim ćemo početi?“ Otišao je po stolicu sa koje je samo trenutak ranije ustao i pridržao joj je. „Počećemo s tobom.“

49

6

a mnom?“, uzviknu Belami. „Ti si bila bliskija sa Suzan od bilo koga. Čitavog tog dana si bila s njom sve do trenutka kad je ubijena. Ispričaj mi sve što se dogodilo, ali iz svog ugla.“ „To sam uradila sa glavnim likom u mojoj knjizi. Napisala sam knjigu iz ugla jedne dvanaestogodišnjakinje.“ „Preskakao sam dugačke pasuse i samo čitao dijaloge.“ „Ali znaš šta se događalo.“ „Ne znam šta se događalo iza scene.“ „To su događaji iz dugačkih pasusa.“ „Ima li nešto što ne želiš da znam?“ „Ne, naravno da ne.“ „Pa, eto. Ja nisam bio na roštilju, sećaš se? Potrebni su mi detalji.“ „Mogao bi ponovo da uzmeš knjigu i pročitaš to što si preskočio.“ „Ili bi ti mogla sve da mi prepričaš.“ Ugrizla se za donju usnu. Iskrivio je glavu na jednu stranu, nateravši je da počne. Odjednom je počela da priča, kao da se plaši da će se predomisliti ako to ne učini. „Tatica je pokrenuo celu ideju o roštilju za čitavu kompaniju na Dan sećanja, dve godine ranije. Bila je to prva zabava koju su on i Olivija održavali kao venčani par. Tatica je iskoristio priliku da predstavi Oliviju kao novu gospođu Hauarda Listona i da predstavi Stivena kao usvojenog sina.“ Dent podignu ruku. „Detalj. Ako ga je tvoj ćale usvojio, zašto nije promenio svoje prezime u Liston?“ „Olivija je to i želela, bar mi se čini. Ali Stiven je u čast svog pokojnog oca želeo da zadrži njegovo prezime.“ „Hm. Dobro. Dakle, roštilj je postao tradicija. Belo meso i rebarca, krigle piva, živa muzika, igranka. Crvene, bele i plave zastave.“ „Blu bel sladoled. Vatromet u pola deset.“ „Pravo slavlje.“ „I pored svega, bilo je onih koji su sve to kritikovali.“ Prstom je ispratila trag kondenzovane vode koja se slivala niz čašu čaja. „Tog jutra je izbila svađa za doručkom. Stiven nije želeo da ide na roštilj. Smatrao je da je čitava stvar glupa. Olivija mu je rekla da bila glupa ili ne ima da ide. Suzan se ponašala kao vrhunska kučka zato što...“ Ponovo je podigla pogled prema njemu. „Zato što se svađala s tobom.“ „Ja sam motociklom došao rano...“ „I sve probudio.“ 50

„Neko iz kuće je morao da mi otvori kapiju kako bih mogao da uđem.“ „To sam bila ja.“ „Vidiš? Detalj koji ja nisam znao. Kako god, morao sam da dođem rano jer se Suzan nije javljala na telefon. Nisam hteo da ostavljam poruku, ali morao sam da joj javim da ću kasniti na roštilj.“ „Išao si da letiš s Galom.“ „Obavio je popravke na avionu nekog tipa i hteo da poleti njime i proveri nekoliko stvari. Pitao me je da li želim da idem s njim. Jedva sam čekao da me pita. Rekao sam Suzan da ću se naći s njom na roštilju kad se vratimo.“ „Ali to nije prošlo kako si očekivao.“ „Najblaže rečeno. Poludela je i postavila mi ultimatum. Da je odvedem na roštilj, i to u vreme kad počinje, ili da se uopšte ne mučim da dolazim. Ja sam joj rekao da ću leteti s Galom. Ona je rekla dobro, biće joj ionako zabavnije bez mene.“ „Bila je jako ljuta. Rekla mi je...“ Oklevala je, a onda rekla: „Rekla mi je da će pre umreti nego da bude na drugom mestu iza tog prljavog matorca.“ Ove proročke reči ućutkale su ih na nekoliko trenutaka, a onda Belami nastavi svoju priču. „Odlučila je da te nauči lekciju. I pored tatičinog protestovanja, svojim autom se odvezla do parka. Otišla je pre nas, a sećam se kako je predivno izgledala kad je izletela na vrata.“ „Nosila je novu letnju haljinu, onu koju joj je Olivija kupila specijalno za ovu priliku. Plava kragna joj je isticala oči. Noge su joj bile glatke i preplanule. Kosa zlatna, sjajna i savršena. U stvari, sve u vezi sa njom meni je izgledalo savršeno.“ Tiho se nasmejala. „Verovatno zato što sam ja bila toliko nesavršena.“ „Ti si se popravila. I to mnogo.“ Pojačao je ovaj kompliment laganim pogledom od glave do pete, koji ju je izgleda uzbudio. „Nisam pokušavala da izmamim kompliment.“ „Pa eto, ipak si uspela.“ „Hvala ti.“ „Nema na čemu.“ Izazovno joj se iscerio, a onda se okrenuo ozbiljnoj prirodi čitave stvari. „Suzan je krenula pre vas.“ „Jeste, i to pored tatičine i Olivijine želje da svi zajedno dođemo i predstavimo se kao složna porodica. Ona je samo htela da istera svoje. Divim se njenoj odvažnosti, jer sam ja bila čista suprotnost. Nikad nisam bila neposlušna, nikad nisam išla protiv onoga što su moji roditelji želeli i očekivali od mene. Ja sam bila slatka mala dobrica čitave porodice.“ „Predusretljiva po prirodi?“ „Ili jednostavno kukavica. Bila sam tako srećna što konačno imam majku da nisam htela ništa da uradim što bi poremetilo novu porodicu.“ „Koliko si imala godina kada ti je mama umrla?“ „Tri. Suzan je imala sedam. Majka nas je ostavila sa kućepaziteljkom dok je otišla do samoposluge. Srušila se između redova u prodavnici. Pukla joj je moždana aneurizma. Rekli su da je smrt nastupila momentalno.“ Nakon kratke pauze, dodala je: „Nadam se. Shvatanje da umire i ostavlja nas bez majke sigurno bi joj užasno teško palo.“ 51

„Sećaš li je se?“ „Ponekad kao da se sećam“, rekla je setno, „ali to su možda samo filmovi koje sam stvorila od njenih slika i priča koje mi je tatica ispričao. Kad sam krenula u školu, to što nisam imala majku činilo me je drugačijom od ostale dece. To mi se nije sviđalo. Bila sam presrećna kad su se tatica i Olivija venčali.“ „A šta je bilo sa Suzan?“ „Ona je bila obazrivija jer je bila starija i mogla je da se seti naše majke. Ali Olivija, što joj ide na čast, bila je taktična i strpljiva sa nama. Kao i sa Stivenom, koji odjednom nije više bio jedino dete, već srednje, koje svoju majku mora da deli sa dve posestrime. Kao odrasla, mogu da kažem da je spajanje moglo da bude veoma rizično. Ali stvarno nije bilo većih potresa.“ Istorija Dentove porodice bila je mnogo gora. On čak nije želeo ni da misli o tome šta bi postao da ga Gal nije uzeo pod svoje. Takoreći. Ponovo se smestio na stolicu i prekrstio ruke na grudima. „I tako je slatka mala dobrica otišla na roštilj.“ Ona se žacnu. „Ali ne u novoj letnjoj haljini, molim lepo, već u belim pantalonama s visećim turom, i crvenoj bluzi na bretele koje su stalno padale s mojih čvornovatih ramena.“ Ona se samoosuđujuće nasmeja. „Nisam baš imala najdostojanstveniju mladost.“ Nasmešio se, prisećajući se koliko je bila čudna. „Sećam se kad smo jednom Suzan i ja prošli kroz kuhinju gde si ti sedela za stolom i radila domaći. Suzan ti je dobacila da si štreberka jer si tako savestan učenik. Ti si joj rekla da začepi. Ali ona je nastavila da te zadirkuje. Podigla si pernicu...“ „Sa bojicama. Crtala sam mapu Evrope.“ „Zamahnula si njome da je baciš, ali si umesto toga prosula svoju čašu s mlekom. Briznula si u plač i istrčala iz kuhinje.“ „Ne mogu da verujem da se sećaš toga.“ Zarila je lice u šake. „Toliko sam bila ponižena.“ „Ali zašto? Suzan je zaslužila da je ošamariš jer ti se smejala. Meni se činilo da si pokazala snagu jer si joj se suprotstavila.“ „Ali sve sam uprskala i prosula mleko umesto toga. I to pred tobom. To je bilo najgore od svega.“ „Zato što sam ti se dopadao.“ Lice joj dobi bledoružičastu boju. „Znao si?“ Podigao je jedno rame. „Osetio sam.“ „O, bože. Sad mi je tek neprijatno. Mislila sam da ne znaš ni da postojim.“ Znao je. Ali ta tinejdžerska zaljubljenost nije bila vredna pažnje sve do tog Dana sećanja, a onda je dobila značaj koji mu je i dan-danas smetao. Ali neće to sad da čačka. Bar ne dok ona to ne učini. Umesto toga, nasmešio se. „Šta ti se dopadalo na meni?“ „Bio si toliko stariji. Imao si osamnaest. Vozio si motocikl, leteo avionima, koristio nepristojne reči. Kršio si sva pravila, a moji roditelji su smatrali da si nepromišljen, nepristojan i nedisciplinovan.“ „I bili su u pravu.“ Ona se blago nasmejala. „Bio si opasan i opak momak. Fantazija svake slatke male 52

dobrice.“ „Ma nemoj?“ Nagnuo se prema njoj i spustio ton glasa. „A šta sada misliš o meni?“ Istog trenutka se otreznila i nekoliko sekundi izdržala pogled, a onda tiho odgovorila: „Mislim da si i dalje opasan.“ Hitro je odgurnula stolicu i počela da raščišćava sto. Posmatrao ju je dok se kretala po kuhinji i primetio kako lepo ovih dana popunjava tur svojih pantalona. A i svoju meku, rastegljivu bluzu je veoma lepo popunjavala. Ne previše. Taman. Danas je nosila puštenu kosu. Bila joj je tamna, gusta i sjajna, i kad god bi se pomerila, najduži uvojci padali su na te njene ne-prevelike-već-taman grudi, i svaki put kad bi se to dogodilo, on bi osetio toplo, prijatno peckanje ispod pojasa. Juče, kad je konačno skinula naočare za sunce, primetio je da su joj oči svetloplave, naglašene crnim trepavicama. Koža joj je bila bleda i već su ozbiljno počele da mu se sviđaju malobrojne pegice na njenom nosu i jagodicama, što je bio nestašan kontrast na inače dostojanstvenom licu. Kad dođe vreme, uživaće u tome da je zadirkuje zbog njenih pegica, kao i zbog devojačke zbunjenosti. Pitao se šta je pošlo po zlu između nje i njenog bivšeg, i da li joj je razvod bio prijateljski kao što tvrdi. Vratila se do svoje stolice s druge strane stola, nasuprot njemu i, kao da je svesna njegovih pogleda i misli, odmah nastavila da priča. „Roštilj je bio tačno onakav kakvim si ga opisao. Suzan je bila srce zabave, što nije bilo ništa neuobičajeno. Ali tog dana kao da je namerno privlačila pažnju.“ „Htela je da bude sigurna da ću čuti za to.“ Belami kratko klimnu. „Glasno se smejala na sve i letela na sve strane po podijumu, plešući sa svakim muškarcem koji bi je pozvao, bilo da je bio star ili mlad.“ „Alen Strikland.“ „Da. Ali nisu bih zajedno sve do kasnije istog dana, kad je Suzan već dosta popila. Ona i grupa starijih klinaca otišli su iz glavnog paviljona i sišli do kućice za čamce. Prokrijumčarili su pivo tamo dole i Suzan je lokala s njima. „Bila sam radoznala, priznajem, i pomalo ljubomorna, pa sam sišla da ih špijuniram. Suzan me je videla kako se šunjam okolo i zapretila mi da će me ubiti ako Oliviji i tatici istrtljam šta sam videla. Rekla sam da neću ni morati da im kažem i da će, ako nastavi tako, saznati zbog njenog ponašanja. Rekla mi je da se izgubim. Pa sam to i učinila.“ „Jesi h je prijavila?“ „Nisam.“ Ovog puta, kad je skliznula u misli, prstom je počela da kruži po ivici čaše sa čajem. „Kasnije sam poželela da sam rekla. Da nije bila napola pijana, ne bi ni pogledala tipa kao što je Alen Strikland.“ „Zašto to kažeš?“ „Zato što je bio totalno srednji stalež.“ „A ja nisam.“ „Pa, ti... ti si bio drugačiji.“ „Ja sam vozio motor i leteo avionima. On je vozio kamion. Meni se čini da je jedina razlika između nas dvojice bilo prevozno sredstvo.“ 53

„U smislu momka, to je ogromna razlika.“ „Dobro. Nastavi.“ „Gde sam stala?“ „Krivila si sebe za Suzanino ponašanje. Nije trebalo. Tog dana je sama bila kriva za sve svoje odluke.“ „Ali ona je bila moja sestra. Trebalo je da pazim na nju.“ „Da li je ona pazila na tebe?“ Spustila je pogled i verovatno odlučila da ne nastavlja predaleko u tom pravcu, zato što je to već prevazišla. „Vratila sam se u paviljon i pokušala da ostanem neupadljiva. Suzanina grupa je na kraju počela da se lagano vrača iz kućice za čamce. Počela sam da brinem kad se nije vratila sa ostalima. Pitala sam se da nije previše popila pa joj je pozlilo. Vratila sam se do kućice za čamce da je pronađem. „Ili...“ Sklopila je oči i protrljala slepoočnice. „Ili je to bilo kasnije?“ Jedva primetno je odmahivala glavom. „Bilo je toliko davno da ponekad ne mogu da sklopim redosled događaja.“ Pažljivo je gledajući, rekao je: „Nisi imala problema sa redosledom kad si pisala knjigu. Devojka u njoj se nije vratila do kućice za čamce sve dok je tornado nije srušio.“ „Tako je“, rekla je neodlučno. A onda malo odlučnije: „Tako je.“ I dalje se mršteći, zastala je pre nego što je nastavila. „Suzan je bila među poslednjima koji su se vratili u paviljon. Izgledala je življe i lepše nego ikad. Većina žena ne podnosi baš najbolje kad malo više popije, ali alkohol je učinio da izgleda... užareno. „Alen Strikland ju je zamolio za ples. Bio je sjajan plesač. Jedan od onih muškaraca koji stvarno umeju da se kreću, kao da teku, i to bez imalo napora. Muškarac koji ima potpunu kontrolu nad sobom i svojom partnerkom. Znaš na šta mislim?“ „Zapravo ne“, rekao je suvo. „Uglavnom ne gledam muškarce kako plešu.“ „Onda mi veruj na reč. Bio je dobar. A i Suzan je bila. Pesme su se prelivale iz jedne u drugu, a Alen Strikland je stalno plesao s njom. Način na koji su se kretali bio je otvoreno seksi i svi su to primetili. Ruke su mu bile svud po njoj, a ona nije činila ništa da ga u tome spreči. Čak naprotiv, u stvari.“ Neko vreme je ćutala, izgubljena u tom sećanju. A onda je, tiho govoreći, rekla: „S obzirom na to kako su se njih dvoje pripijali jedno uz drugo na podijumu, uopšte nije bilo iznenađujuće što je prvi čovek kog je policija ispitala bio Alen Strikland.“ „E tu nisi u pravu, Takozvana“, rekao je gorko. „Ja sam bio prvi.“ Nekoliko stotina kilometara dalje, Dejl Mudi, bivši ostinski detektiv za ubistva, takođe se prisećao prvog ispitivanja Dentona Kartera. Svih ovih godina koje su usledile, sećao ga se kao da se dogodilo juče. Ponavljalo mu se kao ploča u glavi. Sine, bolje da nam kažeš ono što već znamo da je istina, jerbo ćemo svakako saznati, pre ili kasnije. Prekratićeš sebi muke i steći našu naklonost ako sad sve lepo priznaš. Šta ka’eš? Ja s tim nemam nikakve veze. Ti i Suzan ste se odšunjali u šumu da budete sami, je l’ tako? Malo ste se uspalili. A onda, 54

kako to devojke ponekad umeju, rekla ti je da staneš. Dođavola, znam kako si se tog trenutka naljutio, Dente. I ja mrzim kad se tako nešto desi. Kladim se da je tako. I kladim se da se to veoma često dešava. Ali meni ne. A na roštilju se to sigurno nije desilo, jer nisam ni bio tamo. Bio si, Dente, bio si. Nisam, sve dok tornado nije protutnjao! Sve do tada sam leteo s Galom. Pitajte ga. Jedan policajac upravo sad razgovara s njim. Pa eto, to znači da je ovo kraj. Nisam bio na roštilju i nisam ubio Suzan. Ona je bila moja devojka. S kojom si se posvađao tog jutra. Tišina. Njena porodica mi je rekla za svađu, Dente. Rekli su mi da ste se dobro zakačili. Bila je van sebe kad je ušla u kuću. Ti si bukvalno odleteo na svom motociklu. Točno ili netočno? Tačno. Pa šta? Zbog čega si se svađao sa Suzan? Zbog toga što neću da idem na roštilj s njom. To pokušavam da vam kažem. Jebote, nisam bio tamo. Pripazi na jezik, dečko. Znaš li s kim razgovaraš? O, izvinite. Molim vas, dozvolite mi da to preformulišem. Jebote, nisam bio tamo... govnaru glupi. “ Dejl coknu jezikom kao da je isključio neku mašinu koja je svirala. Znao je taj dijalog napamet. Kao i sve ostalo u vezi sa slučajem Suzan Liston, sve je ostalo u njemu. Bio je proklet potpunim sećanjem na sve. Ali ako je negde već i zaribao, sve što je trebalo da uradi jeste da konsultuje svoj dobrano izlizani primerak Bez oklevanja. Što je uradio i sada, listajući stranice sve dok nije pronašao scenu u kojoj je lik osmišljen po njemu pokušavao da iscedi priznanje iz žrtvinog momka. Belami Liston nije bila u toj sobi za ispitivanje, ali došla je prokleto blizu onome što se zaista zbilo. U stvari, svaka scena u knjizi je bila jezivo tačna. Žena je imala dara da ispriča priču tako da čitalac prosto ostane zalepljen za stranice. Dejl je samo želeo da njena zavodljiva priča nije ova priča. Njegova priča. Bila je slučajnost što je uopšte i čuo za njenu knjigu. T V mu je bio uključen na emisiju jutarnjih vesti. Čekao je da mu se skuva kafa i nije obraćao previše pažnje na to šta su gost i domaćin razgovarali. Ali kada je shvatio da je lepa spisateljica u stvari Belami Liston Prajs, sasvim porasla i obučena kao zmaj, prestao je sa svime što je radio i počeo da sluša. Govorila je da je njen roman o ubistvu šesnaestogodišnje devojke na roštilju za Dan sećanja. Upravo tada je Dejlov stomak počeo da se prevrće i, do kraja intervjua, već je jako gutao kako bi zadržao u sebi viski koji je sinoć popio. Ali on je svejedno izašao, vreo i gorak, pržeći mu grkljan. Sabrao se i odvezao do najbližeg Volmarta, kupio knjigu i počeo da je čita čim se vratio kući. Nije bila loša kao što se pribojavao da će biti. Bila je mnogo gora. Osećao se kao da mu je neko rasporio stomak jednim od onih instrumenata za mučenje 55

koje su koristili u srednjem veku, i sada mu creva stoje izložena da ih vide svi koji žele malo da prodžaraju po njima i vide čega tu ima. Ruke su mu se tresle dok je palio cigaretu, sipao sebi čašu džeka, uzimao pištolj i zajedno s čašom izašao na prednji trem, što nije bilo odgovarajuće ime za ovu tužnu, iskrivljenu platformu. Ali zato je on sam izgledom potpuno odgovarao ostatku kućice, koja je bila stara i zapuštena, i svakog dana u primetno lošijem stanju. Ovo sve je u dobroj meri opisivalo i samog Dejla Mudija. Bilo bi interesantno videti šta će prvo popustiti: trem, njegova pluća ili jetra. Ako bude imao sreće i trem se sruši pod njim, u padu će možda slomiti vrat i na mestu poginuti. Ako dobije rak pluća, pustiće da ga uzme bez borbe. Ista stvar je i sa cirozom. Ako se nijedno od toga ne desi uskoro... Pa, zato je smit end veson 357 uvek nadohvat ruke. Jednog od ovih dana možda će prikupiti petlju da stavi cev u usta i povuče oroz. Nekoliko puta, kad je bio stvarno pijan, igrao je njime ruski rulet, ali bi uvek pobedio. Ili izgubio. Zavisi od toga kako posmatraš. Bilo je vrelo, sparno poslepodne, dok je debelu tišinu razbijalo samo cvrčanje cvrčaka. Senka koju je bacao tanki lim nadstrešnice trema slabo je pomagala protiv sve jače žege. Kroz čemprese, nepomična površina jezera Kado izgledala je kao mesingani poslužavnik. Koliba u kojoj je živeo sam petnaest godina stajala je na poluostrvu gusto obraslom šumom. Zaliv koji je formiralo jezero delovao je mračno i nepristupačno, s niskim baldahinom od mahovinom prekrivenog drveća i viskoznom močvarnom vodom. Nekoliko ribara zabludelo bi do ovih neprivlačnih zatona. Dejlu Mudiju se sviđalo što je tako. Samoća je bila ono za čime je čeznuo kad je kupio ovo mesto, plativši gotovinom, ispunivši obrasce imenom koje je našao na jednom stogodišnjem nadgrobnom spomeniku. Seo je u svoju škripavu stolicu sa izlizanim trščanim sedištem, gucnuo viski, povukao cigaretu i uživao u težini napunjenog revolvera što mu je počivao na butini. Dok je tako sedeo, jedva ulažući dovoljno napora u ljuljanje, zapitao se, kao što je bio slučaj većinu dana, koliko bi mu život bio drugačiji da Suzan Liston nije bila ubijena tog dana. Da li bi se istakao kao detektiv za ubistva, da li bi bio pohvaljen i rukovao se s gradonačelnikom, da li bi ostao u Ostinskom policijskom odeljenju do pune penzije? Da li bi i dalje bio oženjen i imao kontakt sa svojom decom? Da li bi znao kako mu unuci izgledaju? Ali Suzan Liston ubijena je tog gadnog dana na Dan sećanja, pre osamnaest godina. Taj datum ne samo da je bio dan njenog ubistva već je bio i meteorološki značajan. Prvi tornado koji je pogodio Ostin u skoro pola veka prohujao je kroz grad i pretvorio ga u pakao, ostavivši razaranje i smrt na svom neumoljivom putu. Jedan od najgore pogođenih rejona bio je državni park gde su Listonovi održavali svoju godišnju kompanijsku zabavu. Prisutni su se tako dobro provodili da je tek nekoliko njih primetilo preteće oblake i nadalo se da kiša neće omesti vatromet koji je bio dogovoren za to veće. Na kraju, međutim, ljudi su se zabrinuli zbog preranog sutona, i primetne promene pritiska na barometru uz neku neprirodnu mirnoću i zelenkaste senke s neba. Roditelji su počeli da prikupljaju svoju decu, jer su se razbežala po raznim delovima parka da uživaju u igrama i aktivnostima koje su organizovali Listonovi. Gospođa koja je oslikavala lica spakovala je svoje čunčiće i četkice. Orkestar je prestao da svira i natovario je 56

instrumente i zvučnike u svoj kombi da sačeka dok prođe oluja. Poslužitelji su prekrili svoje tacne s krompir-salatom i pečenom slaninom. Ali ove beznačajne mere zaštite bile su smešne pred ovom nezaustavljivom silom. Čak i da je bilo još vremena da se preduzmu neke ozbiljnije mere, stručnjaci su se posle svega složili da su učinili veoma malo, skoro ništa, protiv tornada koji je bio širok čitavih kilometar i po i sa sobom doneo vrtložne vetrove brzine od skoro trista dvadeset kilometara na sat. Ostin je ležao južno od geografske zone poznate kao Aleja tornada, a mnogi koji su tamo živeli nisu navikli na opasnosti kao njihove komšije nešto više na severu. Mada, viđali su oni fotografije uništenja. Gledali su filmove na TV-u i čudili se ovom najopakijem i najnepredvidljivijem potomku Majke Prirode. Ali niko zaista ne može da se pripremi za moć i goropadnost koju je levkasti oblak u stanju da dostigne. To mora da se iskusi da bi se stvarno znalo šta je, a mnogi koji su imali prilike za to nisu preživeli da o tome pričaju. Nekoliko glupaka je ignorisalo sirene za uzbunu i izašlo je da posmatra oblak. Dvojica iz ove grupe su potpuno nestala. Nije im više bilo ni traga ni glasa. Ukupan broj poginulih u čitavom gradu je bio šezdeset sedam. Devetoro od ovog broja žrtava izvučeno je sa mesta gde se održavao roštilj u državnom parku. Dvanaest sati nakon oluje, grad je i dalje bio pod pravom uzbunom. Čitav okrug Trevis proglašen je za zonu katastrofe. Svi pripadnici policije bili su uključeni u akciju traženja i spašavanja, zajedno sa vatrogascima, šerifovom kancelarijom, Nacionalnom gardom, Crvenim krstom i mnoštvom volontera. Imali su pune ruke posla jer su pokušavali da spoje porodice, traže nestale i poginule, prevoze povređene do medicinskih ustanova, uspostave zakon i red gde su pljačkaši pustošili, i raščišćavali puteve blokirane krhotinama, kako bi hitna i komunalna vozila mogla da prođu. Oko zore sledećeg dana, nakon noći provedene u paklu, Dejla su pozvali u mrtvačnicu, što je, s obzirom na stanje stvari, predstavljalo užasan davež. Ali odazvao se na poziv. Kad je stigao, dočekao ga je glavni medicinski istražitelj, koji je izgledao istrošeno i blizu potpunog iscrpljenja. Njegovo osoblje je bilo zatrpano telima koja su i dalje donosili, neke čak i u delovima, što je identifikaciju činilo izazovom koji je napinjao objektivnost i najokorelijih profesionalaca. Ono što je Dejla još više zbunjivalo jeste razlog zbog kog je doktor zvao detektiva da ostavi sve i odmah doleti. „Obojica imamo posla, detektive, zato ću biti brz. Imamo jednu devojku ovde, tinejdžerku, čije je telo doneseno iz državnog parka.“ „Bila je na žurki Liston elektroniksa?“ „Bila je Liston. U pitanju je njihova ćerka Suzan.“ „Isuse.“ „Rekli su mi da su pronašli telo ispod grana nekog iščupanog drveta. Ali ima tu još nešto, tražim detektiva jer to nije ono što ju je ubilo. Povrede koje je zadobila za vreme tornada su nastale post mortem.“ „Šta kažeš?“ „Uzrok smrti je gušenje. Zadavljena je.“ 57

„Jeste li sigurni?“ Pokazao je Dejlu leš. „Masnice ovde na vratu ukazuju na gušenje. Na mestima gde ju je odralo ili poseklo padajuće drvo nije krvarila. Zadobila je nekoliko udaraca i to u više organa, i svi su mogli biti fatalni, ali tada je već bila mrtva.“ Dejlu je zapala obaveza da saopšti loše vesti roditeljima, koje su već razarali šok i tuga zbog njene smrti koju je navodno izazvalo nevreme. Gledao je Hauarda i Oliviju Liston potpuno skrhane. A kad su čuli da im je kći ubijena, tuga u srcima im se hiljadu puta pojačala. Njihova tragedija je Dejlu Mudiju obezbedila slučaj ubistva. Prečešljavanje mesta zločina za dokazima bilo je potpuno bezuspešno, prava sprdnja. Tornado je opustošio čitav kraj. Drveće koje nije bilo sasvim iščupano ogoljeno je od lišća, a gole grane počupane i bačene na zemlju kao čačkalice. Istražitelji su morali da se probiju kroz prirodne krhotine samo da dođu do mesta zločina. Čitavu oblast su izgazili ljudi iz jedinica za najhitnije intervencije i uspaničeni preživeli koji su tražili svoje nestale najdraže. Da je počinilac ubistva ovo planirao, ne bi bolje ispalo od ovog tornada klase pet koji je počistio mesto gde je ubio Suzan Liston. Dejl i ostali detektivi pokušali su da ispitaju sve koji su prisustvovali roštilju i bili u blizini u vreme ubistva. Ispitali su sve koje su uspeli da pronađu. Ali i paviljon i kućica za čamce bili su sravnjeni. Pošljunčani parking, gde je bilo parkirano preko dve hiljade vozila, pretvoren je u apokaliptični predeo izuvijanog čelika i skrhanog stakla. Zato je onih desetak ljudi koji su za dlaku izbegli smrt pretrpelo ozbiljne povrede. Mnogi su hospitalizovani s unutrašnjim povredama, komplikovanim prelomima, posekotinama i nagnječenjima, i u šoku. Prošle su nedelje dok su se svi pronašli i ispitali. A u međuvremenu, Dejl je rešetao Dentona Kartera. Kao momak s kojim se tog jutra Suzan posvađala, njegovo ime je iskočilo na vrh liste mogućih osumnjičenih. Dejl i njegova ekipa detektiva su odmah mislili da imaju pravog čoveka. Osamnaestogodišnjak je bio namrgođeni pametnjaković koji ima problema s vlastima. Dejl je to čuo od njegovih kolega iz srednje škole, gde je Dent diplomirao pre svega nedelju dana. „Inteligentan je to klinac“, rekao je pedagog škole Dejlu. „Završio je s prosekom 3,2 i verovatno je mogao znatno bolje da je samo hteo. Ali u tome i jeste problem. Nije hteo. Užasan stav. Dečko je užasno agresivan.“ Dejl je to i sam shvatio kad je prvi put pozvao Denta Kartera na ispitivanje. Zbog izgovorenih prostota Dejl ga je strpao u zatvor, misleći kako će noć iza rešetaka popraviti njegove manire. Ali sledećeg dana samo se zlurado cerekao i pokazao mu srednjak kad je pušten. Dejl je mrzeo što ga gleda kako lagano izlazi, ali nije imao nikakvih dokaza da ga zadrži. Ni onda, a ni nekoliko dana kasnije, nakon što je izvršio podrobnu istragu i ponovio ispitivanje. Dečakova priča nikad nije odstupila od onog što je prvobitno rekao Dejlu. Niko nije mogao da posvedoči da ga je video na roštilju, a starac sa uzletišta mu je pružio alibi. Dejl nije imao izbora osim da ga pusti. Zainteresovao se za Alena Striklanda. 58

Sada je Dejl odmeravao težinu pištolja na dlanu dok je u glavi pretresao sve činjenice koje su ukazivale na Striklandovu krivicu. Imali su dovoljno da ga optuže. Ali nije postojao ni jedan jedini materijalni dokaz koji je dokazivao da je on ubio tu devojku. Pomoćnik javnog tužioca koji je bio dodeljen slučaju, Rupert Kolijer, jedan željni krvopija kakvog je teško naći, izgradio je slučaj na posrednim dokazima. Svoj zaključak je izneo s vatrenošću evangeliste na zboru za preporod crkve. Kao da se uplašila samog pakla u slučaju da ga ne osudi, porota je donela okrivljujuću presudu za manje od dva sata. Alen Strikland je otišao u zatvor. Dejl Mudi se okrenuo piću. Osamnaest godina kasnije, Belami Liston Prajs napisala je knjigu koja je opravdala svaku sumnju koju je Dejl ikada imao u vezi s onim što se dogodilo u šumi pre istorijskog tornada. A ono što ga je ljutilo do ludila bila je činjenica da bi ta prokleta knjiga mogla da izazove sumnju i kod drugih. Završetak je ostavio mnogo mesta za spekulaciju. Čitaoci bi mogli početi da se pitaju da li je policijska istraga sprovedena traljavo, da li je ambicija pomoćnika javnog tužioca prevazišla ambiciju branioca optuženog, kog mu je dodelio sud, ili da li je Alen Strikland uopšte bio poslednji koji je video Suzan Liston živu. Sasvim je druga stvar kad o slučaju Suzan Liston razmišlja Dejl, čitavog dana, svakog dana. Ali nije želeo da to bude iko drugi. Samo delimično se osećao bolje što je saznao da je knjiga Belami Prajs uznemirila i Rupa. Rup Kolijer je ovih dana bio velika zverka u Ostinu. Sigurno nije bio presrećan što je u knjizi opisan kao nemilosrdni mladi tužilac koji ne preza ni od čega da za pojas zadene još jednu krivičnu presudu, mada je tačno to bio, i tačno to činio. A još je tražio i Dejla. Donald Hejmejker, drugar iz Dejlovih slavnih dana, koji je još uvek imao veze u ostinskoj policiji i bio jedan od retkih ljudi među njegovim poznanicima koji je znao kako da do njega dođe, pozvao ga je pre nekoliko nedelja, u onih nekoliko dana nakon što je obznanjen pravi identitet T. Dž. Dejvida. Nakon što su razmenili nekoliko otrcanih ljubaznosti, rekao mu je: „Ovaj, Dejle, jesi li čuo za tu knjigu?“ Nije morao da naglasi na koju knjigu misli. Dejl mu je rekao da je pročitao Bez oklevanja Belami Prajs. „I ja sam“, priznao je Hejmejker primetno nevešto. „Čini mi se da su je svi u zemlji pročitali. Uključujući i Rupa Kolijera. On je, ovaj, zvao me je, Dejle. Zamuckivao je nekih deset minuta, a onda me onako uzgred — previše opušteno — pitao da li znam gde si i kako da te nađe.“ „Nisi mu valjda dao moj broj?“ „Ma kakvi! Ali šta misliš, šta taj ljigavi kučkin sin hoće od tebe nakon svih ovih godina? Sigurno ima neke veze sa knjigom, šta misliš?“ Tačno to je Dejl pomislio. Knjiga će naterati Rupov sfinkter da se malo stisne. Mrzeće i knjigu i pompu oko nje, još više od Dejla, a Dejl ju je prezirao iz dna duše. Belami Liston Prajs, ta prosta, nespretna i nezrela curica, zakuvala je jebeno vruću kašu. A to što je uradila imalo je potencijala da postane najznačajniji momenat u bednom životu Dejla Mudija. 59

Iskapio je viski u jednom gutljaju, ispustio opušak cigarete na trem, odmerio pištolj u ruci i svakim raspadajućim atomom svog tela poželeo da, makar jednom pre nego što umre, uživa u trenutku kada sa sto posto sigurnosti zna da je pomogao da se osudi pravi krivac.

60

7

a sam bio prvi“, rekao je Dent, ponovivši to naglašeno. Izdržao je Belamin pogled nekoliko trenutaka, a onda je, promrmljavši psovku, ustao i počeo nervozno da korača po kuhinji. Udario je pesnicom po sanduku sa malim kuhinjskim uređajima koje ona i dalje nije otpakovala i na kraju stao pored sudopere. Uvukao je šake, dlanovima ka napolje, u zadnje džepove farmerki, i stao da gleda kroz prozor u njeno stražnje dvorište. „Na stepenicama je jedna saksija polomljena“, rekao je. „Sinoć sam je pronašao.“ „To te je sigurno potreslo.“ „Ma jok, to je samo saksija. Preskočio sam je.“ „Mislim na to što su te smatrali osumnjičenim.“ Okrenuo je glavu i preko ramena joj rekao: „Preboleo sam to.“ „Jesi li?“ Začuvši sumnju u pitanju, sasvim se okrenuo prema prozoru, izvukao ruke iz džepova i naslonio ih na sudoperu, podbočivši se. „Da li te je ikada ispitivala policija?“ „Osim kad su me zaustavili zbog prebrze vožnje, ne.“ „Odmah se osećaš krivim, čak i ako nisi. To je najusamljenije, najizolovanije osećanje na svetu.“ „Tvoj otac...“ „Nije se potrudio da krene sa mnom u policijsku stanicu.“ „Imao si Gala Hataveja u svom ćošku.“ „Policija nas je odvojeno saslušavala. Nije bio na onih prvih nekoliko saslušanja.“ „Ako se dobro sećam, unajmio ti je advokata.“ „Nije odmah. Nismo mislili da će nam advokat biti neophodan. Tokom onih prvih nekoliko pretresanja bio sam sâm.“ „Mora da su te žestoko pritisnuli.“ „Moglo bi se tako reći, da. Bio je siguran da sam ja ubio tvoju sestru.“ „Detektiv, na njega misliš?“ „Mudi. Ti si ga nazvala Monro u svojoj knjizi, ali zove se Dejl Mudi. Čim je čuo moje ime od tvojih roditelja — koji su takođe mislili da sam ja krivac — došao je kod mene, probudio i mene i mog matorog, i pitao me da li može da razgovara sa mnom o Suzan. Ali nije to baš izneo u formi ljubaznog zahteva. Do tog trenutka nisam ni znao da je ubijena. To sam čuo od njega kad je počeo siledžijski da izvlači priznanje od mene.“ „Kako to izgleda kada te pod pritiskom teraju da priznaš?“ Otišao je od prozora i prišao frižideru, izvadio bokal čaja i doneo ga do stola. Odmahnula je odrično glavom kad je prineo bokal njenoj čaši, pa je sebi nasuo ponovo, a 61

onda seo naspram nje. Međutim, umesto da popije, sa obe strane čaše je stavio prste i trljao je gore-dole. „Dente?“ „Šta je?“ „Pitala sam te nešto.“ „Čuo sam te.“ „Pa, kako si se osećao?“ „A šta misliš? Osećao sam se kao govno. Toliko o tome.“ „Ne bih rekla da je tu kraj.“ „Zašto?“ „Zato što te pozivam da izbaciš svoj gnev, a i čini mi se da bi to želeo.“ „Nakon ovoliko vremena? Da nije malo kasno?“ „Juče si rekao da nije još dovoljno vremena proteklo.“ Sklonio je ruke s čaše i vlažne vrhove prstiju protrljao o nogavice pantalona. Razdraženo se namrštio na Belami, ali izraz njenog lica je ostao spokojan i radoznao. Ispljunuo je još jednu psovku, a onda rekao: „Devojka s kojom sam se dva dana ranije ljubio ležala je na stolu u oblasnoj mrtvačnici. Nešto poput toga bi te malo poremetilo, zar ne?“ „Da, mislim da bi.“ „Pokušavao sam da prihvatim to što je Suzan poginula u tornadu, kada su se pretendenti Zakona i reda pojavili i počeli da me ispituju zbog čega smo se svađali kad sam je poslednji put video, gde sam bio kad je nju neko nasmrt davio.“ Primetivši Belaminu grimasu, pokazao je u njeno lice. „Eto. Baš tako. Upravo tako sam se osećao.“ „Pokušala sam da te oprečne emocije uhvatim u svojoj knjizi.“ „Opisala si scenu prilično dobro, čak si i mog matorog izostavila.“ „Njega sam preskočila jer nije ostavio nikakav utisak na mene.“ Dent se kratko nasmejao. „Dobro došla u klub. Ja sam živeo s njim i ni na mene nije ostavio nikakav utisak. Za bilo koju praktičnu svrhu, čovek je bio jebeni duh.“ Ovo joj se učinilo kao donekle čudna frazeologija. „Objasni mi kako to misliš.“ „Zbog čega? Smišljaš možda neku novu knjigu?“ Pljesnula je po stolu žurno ustajući od njega. „Dobro, nemoj mi objasniti. Ti si predložio da se vučemo ovom alejom sećanja, a ne ja. Možeš sam da izađeš.“ Dok je prolazila pored njega, hitro je izbacio ruku i uhvatio je oko struka, zaustavivši je i privukavši je blizu sebi. Dodir ju je prenuo i zaustavio joj dah. Nekoliko trenutaka su ostali u tom položaju, nijedno od njih dvoje se nije pomerilo, a onda je on opustio ruku, lagano se odvojivši od nje i prešavši joj prstima po ivici grudnog koša. Tiho je rekao: „Sedi.“ Ona je progutala knedlu naprazno i nastavila da diše. „Hoćeš li se i dalje ponašati kao drkadžija?“ „Verovatno. Ali htela si ovo da čuješ.“ Klimnuo je prema stolici. Vratila se i sela na nju, izveštačeno spustila ruke u krilo i upitno ga pogledala. Ali nakon nekoliko sekundi, slegnuo je ramenima. „Pa? Pitaj.“ 62

„Moraću da ti izvlačim reči? Ništa nećeš reći sam?“ „Šta hoćeš da znaš?“ „Šta se dogodilo s tvojom majkom?“ Ovo pitanje ga je uhvatilo nespremnog, i bilo joj je drago što je on na trenutak bio van ravnoteže. Odvratio je pogled, promeškoljio se na stolici, zarotirao ramenima odbrambenim pokretom. „Rečeno mi je da je umrla još dok sam bio beba.“ Nastavila je da ga gleda, uz desetinu neizgovorenih pitanja u pogledu. Na kraju, rekao je: „Nikad nisam video umrlicu. Matori me nikad nije odveo na groblje. Nikad nismo obeležili njen rođendan ili dan kada je umrla. Nisam imao babu i dedu s njene strane. Ništa od svega toga. Ne znam čak ni kako je izgledala jer nikad nisam video njenu sliku. Kao da nije ni postojala. Zato sam i pretpostavio da me je jednostavno ostavila s njim. Zbrisala. Odmaglila. Samo on nije imao petlje da mi to kaže.“ „Možda se ni sa samim sobom nikad nije pomirio.“ „Ne znam. To je nerešena misterija. Svaki put kad sam mu dosađivao s pitanjima o njoj, on bi rekao: ‘Umrla je.’ Kraj razgovora.“ „Znači, vas dvojica ste sami?“ „Aha, ali ne bih rekao da je to bilo baš prijatno.“ „Govoriš o njemu u prošlom vremenu. Nije živ?“ „Nije.“ A onda je gorko dodao: „Ono što je radio ne može se smatrati ‘životom’.“ „Bio je duh“, rekla je, iskoristivši reč kojom je nešto ranije opisao tog čoveka. „Znaš, kad razmislim, nije to baš zgodan opis. Pošto jeste koristio neki prostor. Nije bio nevidljiv. Ali jednostavno nije bio tamo. Izdržavao me je. Dao mi krov nad glavom, hranu na stolu, oblačio me. Starao se o tome da svakog dana idem u školu.“ Njegove oči u boji mahovine odjednom postaše ozbiljne. „Ali nikad nije došao ni na jednu školsku priredbu. Nikad nije doveo nijednog prijatelja. Nikad me nije gledao u nekom sportu, a ja sam se bavio svim sportovima. Sam sebi sam potpisivao izveštaje. On je jednostavno funkcionisao. To je sve. Nije ga zanimao sport, žene, religija, baštovanstvo, marke, pletenje korpi. Ništa. Nije pio, nije pušio.“ „Njegovi razgovori su se sastojali od možda tri rečenice, uključujući one koje je izgovarao sa mnom. Išao je na posao svakog dana, dolazio kući, postavljao nam večeru, uključivao TV na nekoliko sati, a onda odlazio u spavaću sobu i zatvarao vrata. Nikad nismo otputovali na odmor. Nikad nikud nismo otišli. Ni u bioskop, ni na utakmicu, ni u bilijar salu, ni na gradsku deponiju.“ Zaustavio je samog sebe i duboko udahnuo. „Ništa nismo radili zajedno.“ „Ja sam se loše ponašao, radio stvarno loše stvari, samo da vidim hoću li ga iznervirati ili makar izazvati promenu na njegovom licu. Moje loše ponašanje ga nije uznemiravalo. Ali nije ni sve ono dobro što sam radio. Nije mu bilo bitno, ni ovako, ni onako.“ „Bio je konstantni kučkin sin. Tako bih ga opisao. Umro je kao zagonetka koju nikad nisam rešio i za koju sam još davno izgubio interesovanje. Sve što znam o njemu jeste da, šta god bilo to što ga je ugasilo, zauvek mu je ugasilo ceo svet.“ „Uključujući i tebe.“ Podigao je jedno rame. „Nije bitno.“ 63

Belami nije verovala da je baš toliko ravnodušan prema roditeljskom zapostavljanju kao što se pretvara, ali zasad je ostavila to. „Kad si prvi put sreo gospodina Hataveja?“ „Ne bi voleo da te čuje da ga zoveš tako.“ „U redu, kad si prvi put sreo Gala?“ „Imao sam dvanaest-trinaest. Tu negde. Jednog dana posle škole nije mi se išlo kući, pa sam odmaglio na biciklu. Bez odredišta. Samo da što više kilometara budem daleko od kuće. Kad sam već dobrano odmakao, primetio sam mali avion koji se obrušio i nestao na nekoliko sekundi, a onda se ponovo vinuo preko horizonta. Vozio sam prema njemu i završio na Galovom uzletištu, gde je on podučavao jednog učenika. Radili su sletanje i uzletanje. Čoveče, kako sam mu zavideo. Žarko sam želeo da budem u tom avionu.“ „Ljubav na prvi pogled?“ Pokazao je u nju šakom kao pištoljem. „Pravo u metu, Takozvana. Ipak si ti spisateljica, na kraju krajeva.“ „Tog dana si se zaljubio u letenje.“ „Do ušiju, i više od toga. Stajao sam tamo i gledao sve dok nisu sleteli. Tip koji je bio na času je otišao. Gal je primetio kako se šunjam i mahnuo mi da uđem u hangar. Mislio sam da će mi reći da nisam dobrodošao i da se gubim.“ „Ali umesto toga, ponudio mi je piće. Pitao me je da li volim avione, a ja sam mu rekao da — mada do tog poslepodneva nisam to znao. Mahnuo mi je da priđem avionu kojim su leteli i pitao me da li sam ikada leteo jednomotorcem. Ja nisam nikada leteo ničim, ali sam ga slagao i rekao mu da jesam.“ „Pokazao mi je sve delove i rekao mi kako se zovu. Pustio me je da sedim na mestu pilota, i ukratko mi objasnio šta je koji instrument. Pitao sam ga da li je teško leteti. Pogledao me je i nasmejao se: ‘Da je teško, da li bih ja mogao?’“ „A onda me je pitao da li bih voleo da poletim. Skoro sam se upiškio u gaće. Pitao me je da li bi mojim roditeljima smetalo, a ja sam mu rekao da ne bi. Što je bila istina. Zamenili smo mesta, on je poleteo, pravo prema zalasku. Napravili smo širok luk i spustili se na zemlju za manje od pet minuta, ali do tog trenutka bilo je to nešto najbolje što mi se dogodilo u životu.“ Smešio se zbog ovog sećanja i nekoliko trenutaka bio zamišljen pre nego što je nastavio. „Gal mi je dozvolio da mu pomognem oko obezbeđivanja aviona. Dok smo završili, pao je mrak. Kad sam uzeo bicikl, pitao me je gde živim i kad sam mu opisao širi komšiluk on je kazao: ‘Tako daleko? Isuse, klinac, nemaš čak ni svetlo na svom biciklu. Kako ćeš videti da se vratiš kući?’ Ja sam rekao nešto poput: ‘Pa stigao sam dovde, zar nisam?’ „Rekao mi je da sam prokleti ludi pametnjaković, ušao u svoj kamionet i vozio pored mene kako bih video pod njegovim svetlima. To je bio prvi put...“ Prestao je da govori, ostavivši misao nedorečenu. „Prvi put da šta?“ Sklonio je pogled i promrmljao: „Prvi put da se iko ikada zabrinuo za mene.“ Belami je iz svega toga shvatila da se on zaljubio u nešto više od samog letenja, tog dana. Zavoleo je i Gala, koji je obratio pažnju na njega, razgovarao s njim i zaštitnički se ophodio prema njemu. Ali znala je da bi se čovek u kog se zapostavljeni tinejdžer pretvorio protivio 64

bilo kakvom razgovoru o tome, zato se i vratila na prvobitnu temu. „Detektiv Mudi te je cedio kao krpu.“ Isplivavši iz nostalgičnog prisećanja, namrštio se. „Nekoliko puta. Iznova i iznova sam mu ponavljao da smo Gal i ja testirali avion, da nisam bio na roštilju i da nisam stigao do parka sve dok tornado nije prošao.“ „A zašto si uopšte išao u park?“ „Naišli smo na neke olujne oblake koji su Gala i mene naterali da se vratimo pre vremena, pa sam mislio da ne bi bilo loše da pokušam da izgladim stvar sa Suzan. Mada, da sam imao šansu, ostao bih u vazduhu. Svaki minut koji provedem u avionu bolji je nego onaj proveden na zemlji.“ „Bolji čak i od vremena provedenog sa Suzan?“ Iscerio se. „Težak izbor.“ „Toliko je bila dobra, kao sve to? Uzbudljiva kao letenje?“ „Suzan, ne. Seks... hm. To je jedina stvar koja je blizu.“ „Kad si stigao do državnog parka?“ „Ček’ sekund.“ Prekrstio je ruke na stolu i preko njih se nagnuo prema njoj. „Hajde da ovo još malo ispitamo.“ „Šta da ispitamo?“ „Seks i letenje. Seks i bilo šta. Seks i, recimo... pisanje.“ Usredsredio se na njena usta. „Kada bi sada morala da biraš, šta bi radije radila?“ „Je l’ ti to flertuješ sa mnom?“ „Šta misliš?“ Osetila je da joj obrazi postaju sve vreliji i da je verovatno primetio da rumeni. Njegov osmeh je bio otvoreno sugestivan i učinio je da se ona oseća kao da ponovo ima samo dvanaest godina. „Ništa ti to neće pomoći“, rekla je. „Jer čak i da želim da poredim seks i svoj posao, ne želim da se poredim sa svojom pokojnom sestrom.“ Osmeh mu je izbledeo i ponovo ju je pogledao. „Ne bih to učinio.“ „Da, učinio bi.“ „Ne, ne bih. Kako ti kažeš, ali ja se čak i ne sećam kako je bilo s njom.“ „Zato što ih je bilo toliko otada?“ „Ja sam neženja s normalnim seksualnim apetitom. Ženama s kojima spavam jasno stavljam do znanja da ne postoje čvrste veze koje drže moj krevet. Fino podesimo nivoe hormona, a onda se lepo raziđemo i niko ne biva povređen.“ „Jesi li siguran u to? Jesi li ikada i pitao?“ Lagano se ponovo zavalio u stolicu. Nakon kratkog vremena, rekao je: „Znaš šta? Podrobno ću ti opisati svoj seksualni život nakon što mi kažeš šta je pošlo po zlu u tvom braku?“ Odbivši da zagrize mamac, rekla je: „U koje vreme si stigao do državnog parka?“ Tiho se nasmejao kroz nos. „Kapiram.“ A onda: „U koje vreme sam stigao do parka? Ne znam. Ni Mudiju nikad nisam uspeo da kažem tačno, što je shvatao kao optužujući faktor. Dok sam išao prema parku, video sam levkasti oblak. Shvatio sam da mu se park nalazi na putu. Bio sam iza njega nekoliko minuta i kad sam stigao, kao da se pakao otvorio na zemlji.“ 65

„Sve je izgledalo — pa, znaš kako je izgledalo. Ljudi su vrištali. Mnogi su bili krvavi i ugruvani. Histerija. Panika. Šok. Pored rata, to je najgore što sam ikada video.“ „Bio si u ratu?“ „U vazdušnim snagama. U Iraku. Raketirali su nam bazu i kopilad je imala sreće kod ciljanja. Nama koji smo preživeli ostavili su... mnogo toga što smo morali da dovedemo u red.“ Izraz na njegovom licu je odavao introspekciju. „Rat izgleda drugačije s nekoliko kilometara udaljenosti nego kad kašikom skupljaš crvenu kašu koja je nekada letela s tobom.“ Posegnuo je za svojom čašom čaja i otpio malo. Nisu se pogledali i neko vreme niko ništa nije govorio, a onda ga je ona pitala čega se još seća posle tornada. „Tvog tate. Trčao je okolo kao neki luđak, držao je šake oko usta i dozivao vaša imena. Stiven se prvi pojavio, izgledajući kao zombi, a i ponašajući se tako. Hauard ga je pretresao, pokušavajući da ga iščupa iz tog stanja. A onda se pojavila i Olivija.“ „Bila je... pa, to je jedini put da sam kod te žene video prave emocije. Zgrabila je Stivena i obuhvatila ga rukama kao da ga nikada neće pustiti. Tvoj tata je zagrlio oboje. On i Olivija su plakali od olakšanja što su pronašli jedno drugo zdrave i čitave. Ali grupni zagrljaj nije dugo trajao jer se za Suzan još uvek nije moglo reći gde je.“ „Kad su me videli, Olivija mi je pritrčala. Jesam li bio sa Suzan? Jesam li je video? Gde je bila? Urlala mi je u lice, prilično nepovezano, i istresala se na mene što sam otkazao sastanak sa Suzan, svaljivala na mene krivicu što je nema i optuživala me za probleme, kao i uvek.“ „Sigurno je bila van sebe od brige.“ Dent zaćuta i zagleda se na momenat, a onda reče: „Da, ali kasnije, kad je Suzanino telo pronađeno, setio sam se šta je rekla. I u neku ruku je bila u pravu. Da sam bio sa Suzan kao što je planirano, ona ne bi bila u šumi sa Alenom Striklandom. Možda bi se povredila ili čak i poginula u tornadu, ali bar ne bi bila zadavljena.“ „Izgleda da smo oboje patili od krivice koju oseti preživeli.“ „Moguće. Ali to Mudiju nikad nisam odao. On bi to pogrešno protumačio. Bilo je dovoljno loše što sam bio na trideset-četrdeset metara od Suzaninog tela kad ga je vatrogasac pronašao. Ja sam pretraživao šumu s njima. Još nekih desetak ljudi je to radilo, ali nijedan od njih nije bio osumnjičeni. Samo ja. Kasnije, Mudi je rekao da je to bilo kao da sam se vratio na mesto zločina, kao i sve ubice. Slična sranja“, dodao je zamuckujući. „Kako god, kad sam shvatio da je Suzan mrtva, ne samo onesvešćena, povratio sam. Onda sam otišao po tvoje roditelje, ali kad sam ih pronašao, uplašio sam se. Nisam mogao da im kažem. Samo sam im pokazao u pravcu mesta gde su je pronašli.“ Prestao je da govori, i pošto je bilo očigledno da neće ni nastaviti, Belami ga podstaknu: „I šta je onda bilo?“ „Ništa. Ja sam se uznemirio što mi je devojka mrtva, i znao sam da tvoji ne bi voleli da im izjavim saučešće i ne bi voleli da se motam tuda kao član porodice. Zato sam otišao kući i legao u krevet.“ „Sledećeg jutra, Mudi je došao. Ostalo znaš. Razgovarao je sa tvojim roditeljima i odlučio da sam ja to uradio. Nije imao nikakvih fizičkih dokaza protiv mene, ali tretirali su me kao zločinca. Nedeljama je moje ime bilo u svim novinama i svake večeri na vestima. Ja sam bio osumnjičeni za ubistvo Suzan Liston.“ 66

„Jebiga, nisam čak ni na sahranu mogao da odem jer sam se plašio da će me besna rulja napasti i linčovati.“ Stegnuo je pesnicu i udario po stolu. „A najgore od svega je što to nije prestalo, čak ni kad je Alen Strikland priveden, čak ni kad je osuđen“, rekao je uz veliku mržnju. „Vidiš, Takozvana, kako to funkcioniše? Čak i ako si zvanično oslobođen svake sumnje, ljaga što si bio osumnjičen ostaje s tobom. To je kao neki grozni smrad koji je ostao oko tebe. Ljudi moraju da prihvate da si nevin, ali negde i dalje ostaje sumnja da si zaista čist.“ „To sam naučio za vreme istrage Nacionalnog saveta za sigurnost transporta. Neko se dokopao onih starih naslova i polepio ih svud unaokolo. Posle toga, avio-kompanija jednostavno nije smela da stane iza mene od srama. To je veoma loša reklama, kad imaš navodnog ubicu na svom platnom spisku.“ Njoj je postalo neprijatno pod njegovim pogledom i u sebi mu je priznala da je, što je bilo tužno, on sasvim u pravu. „Žao mi je, Dente.“ „Možeš li da budeš malo preciznija? Zbog čega ti je žao? Zbog gomile govana kroz koju sam morao da se probijena onomad, ili zbog ove sveže s kojom moram da se borim sada? Da li se izvinjavaš unapred zbog onog što će se dogoditi kada Van Durbinove novine dođu na trafike i sve spekulacije počnu ponovo da se kovitlaju oko mene?“ „Zašto bi to moralo da se desi?“ „Baš moraš da pitaš? I pre nego što Van Durbin odnese tu priču, možeš se kladiti da će prvo saznati ko je ovaj ‘kauboj’. Verovatno će se usrati u gaće od sreće kad sazna da nisam niko drugi do onaj koji je bio ‘‘prva osoba za koju su se interesovali’.“ „I koja je oslobođena.“ „Možda u tvojoj knjizi, ali ne i u stvarnom životu.“ „Gal ti je pružio alibi koji te je opravdao.“ „Mudi je mislio da Gal laže.“ „Nije imao slučaj protiv tebe.“ „Tako je. Jedino što me je spasio bilo je to što mi nisu pronašli Suzanine gaćice.“

67

8

up Kolijer je pogledao sopstveni odraz u visokom ogledalu sa zadnje strane vrata njegove kancelarije. Potapšao je sve ređu kosu, nameštajući je preko sve šireg oćelavelog mesta na vrhu glave, bacio pogled na manžetne, starajući se da dijamanti na njegovim dugmadima u obliku države Teksas još uvek blistaju, široko se nasmešio kako bi proverio ima li hrane među krunicama, a onda, zadovoljan onim što je video, izašao iz kancelarije. Ušetao je u prodajni salon, gde su strateški postavljeni reflektori obasjavali nove modele pristigle iz fabrike. On se obično nije bavio prodajom, ali mu je jedan od njegovih prodavača rekao da neka mušterija insistira da razgovara sa samim „velikim gazdom“, što je Rup definitivno bio. Kupac, kog je Rupu pokazao prodavač, bio je pognut i virio je kroz zatamnjeno staklo — što je bila opcija po dodatnoj ceni — u luksuznu unutrašnjost vrhunske limuzine. „Rup Kolijer. S kim imam čast da se upoznam?“ Kupac se uspravio i uzvratio Rupu osmeh dok je stiskao ispruženu ruku. Rup je bio zadovoljan što njegova dugmad za manžetne nisu prošla neprimećena. Drugi čovek ni blizu nije bio doteran ni sređen kao on, a Rup je voleo kad je tako. To mu je davalo očiglednu prednost kad je u pitanju bilo cenkanje. Da bi bio pobednik, čovek mora da izgleda tako. Kupac automobila je ispustio Rupovu šaku i pokazao auto. „Koliko bi me ova bebica finansijski unazadila?“ „Vredi svakog penija sa cenovne etikete, ali ja mogu da vam obezbedim najnižu cenu u čitavoj zemlji.“ „Trideset dana garancije?“ „Na svaki auto s placa. Ja stojim iza svakog svog proizvoda.“ „Nastavljate politiku uslužnosti prema mušterijama na kojoj je vaš tatica izgradio svoj posao pre četrdeset godina.“ Rupov osmeh se raširi. „Dobro ste informisani.“ „Vaše reklame neprestano idu na televiziji.“ „Verujem u oglašavanje, i u to da čovek mora da se pokaže narodu.“ Rup je blago udario čoveka u rame. „Isto kao i ja, gospodine Kolijere. Razmišljamo isto.“ „Zovite me Rup.“ „Drago mi je da smo se upoznali, Rupe. Moje ime je Roki van Durbin.“ Rupov stomak kao da se napunio olovom. Kolumnista tabloida izvadio je vizitkartu iz grudnog džepa svog fabrički krojenog sportskog sakoa, i pružio mu je. Istog trena prepoznavši čovekovo ime, Rup je shvatio da mu 68

je pametno postavljena zamka. Ali odlučio je da to zanemari i naizgled poče da čita vizitkartu. „Njujork? Nemamo baš mnogo kupaca čak odande. Počastvovan sam.“ Stavio je karticu u džep, najnonšalantnije što je uspeo da odglumi. „Ako ste stvarno u potrazi za novim automobilom, gospodine Van Durbine, najbolji izbor je...“ „Ne, hvala. Samo gledam.“ „Naravno, naravno“, kaza Rup pun razumevanja. „Ostanite koliko god želite. Bob, moj kolega koji vas je dočekao, biće više nego srećan da odgovori na vaša pitanja i pomogne vam kako god može. Ali moraćete da me izvinite. Nažalost, kasnim na jedan sastanak.“ Van Durbin se nasmejao. „Često to čujem.“ A onda začkilji svojim lisičjim očima. „Od ljudi koji se plaše da sa mnom razgovaraju.“ Praktično je Rupa Kolijera nazvao kukavicom, a Rup uvrede nije baš lako podnosio. Poželeo je da ljigavog kolumnistu ščepa za koščati vrat i protrese ga dok mozak ne počne da mu zvekeće. Ali nije uzalud svakog jutra pred ogledalom uvežbavao osmeh. Uspeo je da mu ostane savršen. „Uživam u ćaskanju sa bilo kim iz Velike jabuke. Ali očekuju me negde drugde, veoma brzo. Hajde da dogovorimo sastanak...“ Ali Van Durbin ga prekide. „Pa, vidite, to i jeste problem, Rupe. Zato što uskoro moram i ja da idem na jedno drugo mesto. Osim toga...“ Blago je udario Rupa u rame, kao što je ovaj to uradio njemu. „Vi ste praktično napisali priručnik o zaključenju prodaje. Pa, kad sam već tu? Samo sekund vašeg vremena? Šta kažete?“ Rupov osmeh se polako kočio od nepromenjene grimase. „Zašto ne porazgovaramo u mojoj kancelariji?“ „Sjajno! Hvala.“ Rup ga je poveo, i mada je uspevao da sačuva opušten izgled, većinom zbog samog Van Durbina, daleko od toga da je bio opušten. Njegov neželjeni gost tiho zviznu kad je kročio u Rupovo svetilište. „Leeepo. Posao s automobilima sigurno dobro ide.“ „Ne mogu da se požalim.“ „Moja majka, bog da joj dušu prosti, pokušala je da mi kaže da sam izabrao pogrešnu karijeru. ‘Ne možeš se obogatiti u novinarstvu.’ Rekla mi je to najmanje hiljadu puta. Podsetio sam je da je Herst zgrnuo opasnu lovu. Kao i Merdok. Ali“ — uzdahnuo je — „mama je bila u pravu. To su bili izuzeci.“ Pokušavajući da ne deluje previše uznemireno, Rup kaza: „Kako mogu da vam pomognem, gospodine Van Durbine?“ Van Durbinovu pažnju je već privukao primerak Bez oklevanja koji je ležao na stolu. Rup je škrgutao zubima od nervoze. Trebalo je da se reši prokletinje nakon što ju je pročitao. Samo da je ne ostavi ovako na vidiku. Van Durbin joj priđe i podiže je, a onda teatralno brzo prelista svih ćetiri stotine i nešto strana. „Eto ga, lokalna cura je stvarno uspela sa svojim pisanjem, zar ne? Ubija opasnu lovu ovom knjigom?“ Rup je bio prirodni zabavljač i koristio je te unutrašnje veštine do punog potencijala u 69

svom životu. Nadao se da ga sada neće izdati. Obišao je ćošak svog stola i seo u fotelju od goveđe kože, mahnuvši Van Durbinu da sedne na stolicu, nasuprot njemu. „Imam neki osećaj da niste došli čak iz Njujorka da pričate o automobilima. Ova knjiga vas je dovela ovamo. Otići ću još i korak dalje i pretpostaviti da znate da sam ja bio tužilac u slučaju ubistva Suzan Liston i da je to ono o čemu želite sa mnom da razgovarate.“ Van Durbin široko raširi ruke. „Uhvatili ste me na delu. Mogu li da vam postavim nekoliko pitanja o vašem slučaju protiv Alena Striklanda? Sutra obrađujem taj aspekt čitave priče u svojoj kolumni.“ Žuč napuni Rupov grkljan, ali on pokuša da deluje mirno. „Bilo je to davno. Daću sve od sebe da se prisetim.“ „Hvala, Rupe.“ Van Durbin izvuče mali notes sa spiralnim povezom i žutu olovku izbušenu odvratno velikim brojem zagrizaja. „Ne zamerite na ovome. Moram da zabeležim stvari, inače ih zaboravim.“ Rup je sumnjao u to. Sumnjao je da kopile ikad išta zaboravi. Bio je lukav, i bio je opasan. Rup je razmišljao da pozove radnika obezbeđenja objekta i izbaci Van Durbina iz prostorija. Ali onda bi delovalo kao da nešto krije. A i izgubio bi svu kontrolu nad tim šta će Van Durbin napisati o njemu. Ne, bolje da se drži glumatanja, sarađuje i da novinaru nešto, nadajući se da će Rupert Kolijer biti pozitivno ocenjen u njegovoj kolumni. Počeo je time što je Van Durbinu rekao koliki je ljubitelj medija. „Mogli biste me nazvati ovisnikom o vestima. Zato ću više nego radosno odgovoriti na bilo koje pitanje na koje budem mogao. Da krenemo.“ „Dobro, dobro. Hajde da počnemo s pitanjem o tome zašto ste napustili kancelariju oblasnog tužioca.“ „To je lako. Prodaja automobila je isplativija. Kudikamo isplativija. Ne bih imao kancelariju ni izbliza ovako leeeeeepu u zgradi suda.“ Van Durbin se zakikota. „Shvatili ste da bi lakše bilo požnjeti uspeh vašeg tatice.“ Rup shvati koliko je to dobro odmerena sarkastična primedba, ali on to prihvati dobronamerno. „Tatica nije odgajao glupu decu.“ „Tako je. Ispali biste budala da ste ostali u javnoj službi.“ Bilo je to jedno od onih trik pitanja, nije bilo pravo pitanje, već pre potvrdna izjava. Rup je bio dovoljno promućuran da uoči zamku. „Sada služim svojoj zajednici na drugačiji način.“ „Aha, siguran sam da je tako.“ Van Durbin ga počasti odvratnim osmehom. „Ali onomad, bili ste se posvetili ‘raščišćavanju ulica okruga Trevis od kriminalnih elemenata’. Varam malo. To sam negde pročitao.“ „Obavljao sam svoj posao najbolje što sam umeo.“ Van Durbin prevrnu nekoliko stranica i pročita nekoliko zapisa. „Uf, zabeležio sam samo nekoliko stvari koje sam hteo da vas pitam. Hm, evo ga. Da li je knjiga gospođice Prajs tačna? Strikland je osuđen za nehat? Ne ubistvo?“ „Tako je.“ „Zašto ne za ubistvo?“ „Ustanovio sam da zločin nije imao predumišljaj.“ „Drugim rečima, nije planirao da je ubije. Ona je uradila nešto što ga je podstaklo i 70

završila tako što je izgubila život zbog toga.“ Još jedna pažljivo postavljena mina. „Gospodine Van Durbine, ne sugerišete valjda da je to ono ‘što je tražila’.“ „Ne, ne, nikad to ne bih pomislio.“ Ali zlobni osmeh na njegovom licu govorio je drugačije. „Strikland je izgubio kontrolu, ubio je u nastupu strasti, tako nešto?“ „Ako vam treba pojašnjenje razlike između optužbi za ubistvo s predumišljajem i ubistvo iz nehata, možete da odete na internet i pogledate Krivični zakonik Teksasa.“ „Hvala vam, mislim da ću baš to učiniti. Samo da to sebi razjasnim u glavi.“ Potapkao se po slepoočnici gumicom sa olovke. „Vi i taj detektiv za ubistva... kako se zove?“ „Jao... ko je radio na tom slučaju?“ Rup napravi grimasu kao da pokušava da se seti. „Ne mogu da se setim ovako odjednom. Ja sam bio pomoćnik javnog tužioca, ubijao sam se od posla, sedamdeset, osamdeset sati nedeljno. Zatrpavali su me slučajevima sa svih strana. Mnogo zločina. Radio sam sa masom pandura, mnoštvom detektiva.“ Van Durbin pucnu prstima. „Mudi. Dejl Mudi.“ Ono što je Rup pomislio bilo je: Sranje, sranje, sranje! Ali ono što je rekao bilo je: „Mislim da ste u pravu. I ja mislim da je to bio Mudi.“ „Bio je. Moja asistentkinja istražiteljka je to proverila i pokušava da ga pronađe. Proverila je kod ostinske policije, ali penzionisao se i nisu hteli da joj daju nikakve informacije o njemu. Nema adresu u Ostinu. Ime mu nije u oblasnoj poreskoj evidenciji Da slučajno ne znate gde bih mogao da ga nađem?“ „Do pre nekoliko sekundi nisam ni imena mogao da mu se setim.“ „To znači ne, je l’ tako?“ „To je — žao mi je što ne mogu da vam pomognem, ali stvarno ne mogu.“ Van Durbin je nažvrljao nešto u svoj notes. „Odnosno, ako bih poželeo da ga pitam nešto o njegovoj istrazi i Striklandovom suđenju, to što ne mogu da ga pronađem samo bi značilo da nemam sreće.“ „Čini se da je tako.“ Van Durbin podignu nogu preko kolena i poče da savija stopalo gore-dole. „Osim možda ako biste vi hteli da mi otkrijete nešto o tome. Prepričajte mi kako je to išlo.“ Rup mahnu prema knjizi. „Gospođica Prajs je to sve veoma detaljno opisala.“ Van Durbin se namršti. „A zar vam se nije učinilo... ? Možda sam samo ja takav, razumete. Ali čini mi se da je kraj ostavila otvorenim za slobodnu interpretaciju. Da li se i vama to učinilo?“ Rup samog sebe natera da mu izraz lica na momenat bude krut, a onda odmahnu glavom. „Ne, ne mogu da kažem da jeste.“ „Hm.“ Van Durbin pregleda sve što je napisao pre nego što je zatvorio notes. Zajedno s olovkom ga je vratio u džep košulje i ustao. „Pa, čini mi se da je to sve. Ne mogu dovoljno da vam zahvalim što ste mi posvetili nekoliko minuta vašeg dragocenog vremena.“ „Nema na čemu. Mada ne osećam da sam bogzna koliko doprineo.“ Uz osmeh, Rup ode do vrata i otvori ih. Van Durbin je skoro prekoračio prag kad se zaustavio, okrenuo se i kažiprstom nekoliko puta dodirnuo Rupovu svilenu kravatu. „Da sam na vašem mestu, Rupe, znate li šta bi me 71

sekiralo?“ Rupu je bila potrebna sva samokontrola da ne odgurne njegov prst, s rascvetanom zanokticom i noktom izgrickanim do balčaka. „Šta to?“ „Sekiralo bi me to što oružje ubistva nikad nije isplivalo. Vi i Mudi ste ustanovili da je ona ugušena svojim gaćicama, je li tako?“ Rup neodređeno klimnu. „Ali gaćice se nikada nisu pojavile, je li tako? A prevrnuli su i nebo i zemlju za njima.“ „Očigledno porota nije mislila da je za donošenje presude neophodno da ih ima.“ „Očigledno“, kaza Van Durbin mršteći se. „Ali ja ne volim tako nezavršene stvari, a vi, Rupe?“ Priča o Suzaninim gaćicama izgleda da je podigla temperaturu u Belaminoj kuhinji. Ubacivanje tog ključnog elementa u raspravu o zločinu bilo je neizbežno, ali sada Dent požele da je pustio da Belami to učini prva. Previše nervozan da i dalje sedi u napetoj tišini, ustao je od stola i napravio još jednu besciljnu šetnju po kuhinji sve dok mu pažnju nije privukao keramički bokal na pultu, u kom su stajale razne spravice od nerđajućeg čelika. Izvadivši jednu, podigao ju je vrteći je u ruci. „Šta ovo radi?“ „Vadi semenke iz jabuke.“ „Šta, ne jedeš samo oko njih?“ Ali ne dozvolivši mu da je omete, pitala je: „Jesu li ti pretražili kuću?“ Vratio je vadilicu semenki u bokal. „Ako pod pretražili misliš okrenuli naopačke, onda da. Pretražili su je. Mudi i armija pandura pojavila se sa nalogom da traži posebno jedne Suzanine gaćice. „Ispreturali su mi gajbu. Čak su mi konfiskovali i motocikl. Rasturili su ga na sastavne delove. Vratili su mi ga sastavljenog, ali to više nije bio isti motor i na kraju sam ga se rešio.“ Pogledao je u Belaminom pravcu, a ona kao da je upijala svaku njegovu reč, ali ništa nije govorila, pa je samo nastavio. „Te gaćice su bile Sveti gral Mudijeve istrage. Smatrao je da je čovek kog uhvate s njima upravo onaj luđak koji ju je njima zadavio.“ Ona se zamišljeno zagledala. „Od svih poniženja i okrutnosti kojima su Olivija i tatica bili izloženi zbog Suzanine smrti, verujem da je ta činjenica bila ono što im je najteže palo. Ako ništa drugo, a ono sigurno najsramotnije. Ukazivalo je na gomilu nekih užasnih stvari. Na to da je ili zlostavljana, ili... “ „Ili je“, naglasio je ovo, „svojevoljno pustila nekoga da joj ih skine. Ili ih je sama skinula. U šta sam sklon da poverujem.“ „Zašto?“ Prestao je da korača i ozbiljno ju je pogledao. „Zbog prvog puta kad smo izašli.“ Ona je spustila pogled na sto. „Isto tako, nije bilo nikakvih tragova seksualnog napada“, nastavio je. „Nije imala modrice, a ni rane tamo dole. Nije bilo tragova ujeda. Ni semena. Šta god da se dogodilo pre nego što je ubijena, bilo je svojevoljno. Čak je i Mudi tako mislio.“ 72

„I pored toga, izgubljene gaćice su zločin učinile još vulgarnijim i time užasnijim.“ „Pa ipak... “ Spustivši dlanove na sto, nagnuo se prema njoj i prošaputao joj: „Devojka u tvom romanu je zadavljena na isti način.“ „Zato što se tako i dogodilo.“ „Ali da to ne začinjava malo čitavu stvar i povećava prodaju?“ Oči joj blesnuše od jarosti. „Idi dođavola.“ „Već sam bio tamo“, uzvratio joj je istom merom. Toliko naglo je ustala da joj se stolica preturila, proizvela tresak kad je udarila u pod, što je odjeknulo i oboje šokiralo i ućutkalo. Okrenula se da podigne stolicu, ali Dent obiđe sto i postavi stolicu na noge pre nje. Razgnevio ju je. Provocirao ju je namerno, nije znao zašto, ali nije voleo sebe zbog toga. Počeo je da primećuje koliko ona izgleda umorno. S obzirom na stanje u kom joj se nalazi otac, i stanje u kom joj se nalazila kuća posle povratka iz Hjustona, sumnjao je da je sinoć uopšte spavala. Ljubičasti polumeseci ispod očiju ukazivali su na to da neko vreme nije uopšte spavala. Potpuno spontano, pitao ju je: „Hoćeš li malo na vazduh?“ Upitno ga je pogledala. „Napolje. Svež vazduh. Hajde da se prošetamo.“ Prišla je prozoru, pomerila zavesu i pogledala u nebo. „Oblačno je.“ „Magla je.“ „Sparno je.“ „Klima je ovde unutra mnogo gora.“ Uhvatio ju je za ruku i izgurao na zadnja vrata, ne ostavljajući joj previše izbora. Kad su stupili na trotoar, počeli su da koračaju jedno pored drugog. Ona je čak zadovoljno uzdahnula. „Vidiš?“, pitao ju je. „Morali smo da izađemo nakratko odande. Postajalo je previše napeto.“ „Trljali smo jedno drugo uz dlaku.“ Iskosa je pogledavši, rekao je: „Mogli bismo da se trljamo sve dok to ne savladamo kako treba.“ Gledao ju je i čekao da pocrveni, i nije se razočarao. Bila joj je potrebna ta jača nijansa u obrazima. Išla joj je u korist. „Pustiću te da budeš prva“, ponudio joj je, zadirkujući je. „Osim ako nećeš da ja budem prvi. Što bih vrlo rado prihvatio.“ Zakolutala je očima. „Park je nekoliko raskrsnica daleko.“ Pet minuta kasnije, sedeli su jedno pored drugog na ljuljačkama, sa staromodnim daščanim sedištima okačenim o jake lance. Bili su sami kod ljuljački. Nešto malo dalje, jedan sredovečni par igrao se hvatanja lopte sa malim unukom. „Baci loptu deki“, čuo je ženu kako govori. Još dalje od njih, kvartet od četiri tinejdžerke, u kratkim šortsevima i majičicama bez rukava, uvežbavao je navijački ples. Najbliže njemu i Belami bio je par ljubavnika koji su ležali na ćebetu u senci drveta, potpuno okupirani jedno drugim. Dent pomeri svoju ljuljačku u stranu kako bi je blago zakačio. „Ispričao sam ti svoje doživljaje od tog dana i šta se dogodilo posle. Ali ti si prestala da pričaš od trenutka kada se 73

Suzan vratila u paviljon iz kućice za čamce i počela da igra prljavi ples sa Alenom Striklandom.“ Odgurnula je ljuljačku. „Šta želiš da znaš?“ „Da li si stvarno videla Suzan kako izlazi iz paviljona s njim?“ „Da.“ „Jesi li ih pratila?“ „Ne.“ „Dobro...“ Podvukao je ovu reč kao da je uvod za dalje. Ona je nastavila da se ljulja, svaki put u sve većem luku. „Dobro, šta?“ „Šta si ti radila?“ Započela je nekoliko puta pre nego što je stvarno izgovorila neke reči. „Krenula sam prema kućici za čamce.“ „Zašto baš tamo?“ „Ja... mislim da sam krenula da nađem Stivena.“ „Misliš da si krenula da ga nađeš?“ Ljuljačka je napravila nekoliko ciklusa pre nego što je rekla: „Nebo se mračilo. Videla sam Stivena kako korača prema jezeru i htela sam da se uverim da je svestan oluje koja se približava. Mislila sam da je bolje da se vrati u paviljon.“ „Ali nijedno od vas dvoje nije stiglo u paviljon na vreme. Levak se odjednom spustio iz oblaka i oboje ste ostali zarobljeni u kućici za čamce, i morali ste tamo da se krijete.“ Ona klimnu. „A šta je sa Suzan?“ Okrenula je glavu prema njemu dok se ljuljačka lagano njihala. „Šta je s njom?“ „Nisi bila zabrinuta i za nju?“ „Naravno da jesam.“ „Ali za njom nisi krenula.“ „Bila je s Alenom.“ „Što je samo još jedan razlog više da je obiđeš.“ „Možda i jesam. Ja...“ „Rekla si da si otišla da pronađeš Stivena.“ „Da, da, baš kao u knjizi.“ „Zaboravi tu prokletu knjigu.“ Njegova ljuljačka je počela nekontrolisano da se ljulja kad je brzo ustao iz nje. Stao je ispred Belamine ljuljačke i zgrabio lance, naglo je zaustavivši, i ugurao butinu između njenih nogu kako bi joj sedište ostalo visoko iznad zemlje. „Šta to radiš?“ „Kad smo već kod toga, šta ti radiš?“, pitao je. „Ovo je već drugi put da vrdaš danas. Zašto? Kako to da ti je memorija tako jasna i detaljna kad je u pitanju ono što si nosila, zajedno sa bretelama koje su neprekidno padale, a zamagli se i bude sva rupičava kad se prisećaš šta si radila i gde si bila između vremena kad si videla Suzan kako se vraća sa pijanke u kućici za čamce do trenutka kad su te izvukli ispod srušenog krova?“ Uzvratila mu je pogled, široko raširenih očiju i zabrinuto. „Svedočila sam na suđenju 74

Alenu Striklandu da sam krenula da tražim Stivena. Bila sam u kućici za čamce kad je udario tornado. Nisam bila jako povređena, ali me je paralizovao strah i šok. Zato sam bila jedna od poslednjih koje su našli, i to satima posle oluje, čak i nakon što je Suzanino telo pronađeno. Čula sam ljude — sopstvene roditelje — kako uspaničeno dozivaju moje ime, ali nisam mogla da odgovorim. Bukvalno sam se zaledila od straha.“ „To se slaže s onim što si napisala u knjizi.“ Jednom je potvrdno klimnula glavom. „Zašto ti onda ne verujem?“ Neznatno je uvukla bradu. „Da li mi veruješ ili ne, to je tvoj problem.“ „Tu si prokleto u pravu. Evo, neko mi je uništio avion samo zbog tebe, i zbog te kutije trulih crva koju si otvorila. Ali ovo su neki posebno veliki, debeli, sočni i migoljavi crvi. Kolebaš se svaki put kad te pitam da li jesi ili nisi pratila Suzan i Alena Striklanda.“ „Nisam.“ „Sigurna si?“ „Nisam. Mislim — jesam, sigurna sam. Ne, nisam ih pratila. Zbunio si me malopre, a sad to ponovo pokušavaš. Kada sam izašla iz paviljona, otrčala sam do kućice za čamce.“ „Dobro, zašto si onda odlučila da upozoriš Stivena na oluju, a ne svoju sestru?“ „Nisam donela takvu odluku“, uzbuđeno je rekla. „Ali jesi, Belami. Upravo si mi to rekla. Krenula si prema kućici za čamce zato što si videla Stivena kako ide u tom pravcu.“ „Tako je.“ „Da li je tako?“ Pomerila se prema prednjoj ivici ljuljačke, pokušavajući da stopalima dodirne zemlju. „Pusti me da siđem.“ Umesto toga, on se još približi, koristeći telo da je zadrži na ljuljašci, a ljuljačku iznad zemlje. „Jesi li pronašla Stivena? Da li si uspela da ga upozoriš i kažeš mu da pronađe neki zaklon?“ „Nisam.“ „Sigurna si i u to?“ „Naravno da sam sigurna. Zato sam bila sama kada su me pronašli ispod krša.“ „Nisi krenula za Suzan? Nisi je videla nakon što je otišla iz paviljona?“ „Ne i ne.“ „Jesi li tako posvedočila i pod zakletvom?“ „Nisam morala.“ „Zašto?“ „Zato što me niko to nije pitao. Sve do sada“, rekla je to razljućeno. „To znači da, ako se nisi zaklela drugačije, mogla si lako ispratiti nju i Alena u šumu.“ „Ali nisam.“ „Nisi?“ Tvrdoglavo je isturila bradu i odbila da odgovori. Prodrmao je lance ljuljačke. „Takozvana?“, pozvao ju je pevajućim glasom. „Maca ti je pojela jezik?“ 75

„Zašto me maltretiraš s tim?“ „Samo želim da dođem do apsolutne istine.“ „Već sam ti rekla apsolutnu istinu.“ „Nisi krenula za Suzan.“ „Nisam.“ „Nisam ubeđen.“ „Šteta.“ „Zašto te ovo pitanje zbunjuje?“ „Ne zbunjuje me.“ „Aha. Zbunjuje te. Otkud to? Sigurno postoji neki razlog.“ „Pusti me da siđem, Dente.“ „Jesi li pošla za Suzan?“ „Nisam.“ „Nisi?“ „Ne!“ „Belami?“ „Ne znam!“ Uzbuđeno je uzdahnula zbog sopstvenog priznanja i nekoliko sekundi su oboje bili kao zamrznuti, lica na svega nekoliko centimetara; zurili su jedno u drugo. Zatim joj je glava klonula napred i ona nesrećno ponovi ono što je rekla: „Ne znam. I to je apsolutna istina.“ Primoravao ju je da mu sve razjasni, ali nije očekivao da priznanje bude ovoliko značajno. Kada bi morao sve iznova, možda bi ranije popustio. Kako stvari stoje, moraće da se uhvati ukoštac sa zabrinjavajućim posledicama. Odvojio je prste od lanca i tom rukom joj podigao glavu. Suze su joj se slivale preko pegica na jagodicama. Oči su joj bile vodnjikave, duboko potresene, uplašene. „Ne mogu da se setim“, rekla je promuklo. „Pokušavala sam, sam bog zna. Osamnaest godina pokušavam da popunim prazninu. Ali raspon vremena mi je blokirao sećanje.“ „Ali da li se nečeg posebno dobro sećaš?“ „Posebno dobro? Sećam se da sam otišla do kućice za čamce i videla Suzan kako pije sa prijateljima. Posebno dobro se sećam da se vratila, da je plesala s Alenom Striklandom i igrala pravu malu predstavu. Sećam se da sam ih videla kako zajedno odlaze iz paviljona.“ Pogledala ga je i bespomoćno rekla: „Ali to je kao... kao izbrisana linija na auto-putu. Delići vremena nedostaju na mestima gde se ne sećam šta sam radila, ni šta sam videla.“ Štucnula je ispustivši tihi jecaj. „Juče sam ti rekla da sam napisala knjigu kako bih mogla da je bacim i zaboravim. Ali to je bila laž. Napisala sam je nadajući se da ću se setiti.“ „I mislim da... ono čega se plašim... jeste da je neko pročitao knjigu i zna šta sam izostavila. Zna čega to ne mogu da se setim. A sigurno i ne želi da mi se to desi.“

76

9

ent požele da može da je oslobodi bola, ali i sam je došao do istog uznemirujućeg zaključka. Neko se plašio da će neprekidno prepričavanje iste priče otključati sećanje koje je bilo duboko zapečaćeno u njenoj podsvesti, skoro čitave dve decenije. Belami, kao dete sa nepotpunim sećanjem, ne predstavlja pretnju toj osobi. Ali Belami, žena sa najprodavanijom knjigom, svakako predstavlja pretnju. Zažalićeš je sada mnogo manje zvučalo kao upozorenje, a mnogo više kao zakletva. Dent se plašio da je ovom neuhvatljivom sećanju, koje toliko očajnički želi da povrati, ipak bolje da ostane u zakucima njene podsvesti. Psiha ga je blokirala iz određenog razloga. Možda će kasnije zažaliti, kada shvati zašto je bila zaštićena od njega. Ali on je imao svoje sebične razloge što želi da ga ona u sebi pronađe, i to najviše zbog sopstvene odbrane. Zato će sada svoje brige zadržati za sebe i nastaviti da joj pomaže. Obrisao joj je suze s obraza vrhom palca, a onda je, podmetnuvši butinu kako bi ljuljačka bila mirna, stavio šake pod njene pazuhe, podigao je sa sedišta i spustio na zemlju. Oklevajući, sklonio je ruke s nje. Pažljivo se osvrnuo oko sebe. Prošlo je pet minuta otkako su ljubavnici odlučili da predahnu. Deka i njegova žena odustali su od igre hvatanja lopte, spakovali su unuka u kombi i otišli. Jedan četrdesetogodišnjak, u košulji dugačkih rukava i širokim pantalonama, parkirao je svoji prašnjavi auto, izašao i otišao pravo do izletničkog stola, gde je seo i istog trenutka otkopčao kragnu i otvorio mobilni telefon. Dok je govorio u telefon, čeznutljivo je zurio u navijačice, koje su pravile kolutove u vazduhu. Dent je shvatio da je tip uskladio vreme posete parku jer je znao da će one biti ovde. Niko se nije interesovao za njega i Belami. Vrativši se do nje, pitao je: „Ko sve zna za tvoje blokirano sećanje?“ Pogledala ga je izgledajući više nego dovoljno rečito. Kad je shvatio šta to znači, zinuo je od čuda. „Zajebavaš me.“ „Ne“, tiho je odgovorila. „Ti si jedini. Nikad nikome ništa nisam rekla. Moji roditelji su bili toliko uznemireni što su izgubili Suzan i što se sve to dogodilo da jednostavno nisam htela da pojačavam njihov nemir. Kad je Mudi razgovarao sa mnom, ispričala sam mu verziju koju sam na kraju stavila i u knjigu, i što se mene tiče, ona je istinita. „Pokušala sam da se setim. Kunem se da jesam. Ali onda su uhapsili Striklanda. Mudi i Rup Kolijer su bili uvereni da su rešili misteriju, pa nije delovalo toliko bitno da se svega prisetim. „Za vreme Striklandovog suđenja, sve što je trebalo bilo je da posvedočim koliko su zavodljivo on i Suzan plesali, a na ta pitanja sam mogla istinito da odgovorim. Nisam mogla 77

da uperim prstom i pouzdano identifikujem Striklanda kao Suzaninog ubicu. Niti sam to mogla da poreknem. Ali ni bilo ko drugi u toj sudnici to nije mogao. „Osuđen je samo pomoću posrednih dokaza.“ „Pomoću velikog broja njih.“ „Pronašli su njegov DNK“, rekla je. „Nekoliko dlaka kose. Suzanina odeća je takođe imala tragove peruti gospodina tog-i-tog, i ćelije kože gospodina kako-se-zvaše. Plesala je sa mnogo muškaraca. Bila je zatrpana DNK-om desetak i više ljudi.“ „Ali Striklandova pljuvačka...“ „Priznao je da ju je ljubio u usta, kao i da su njegova usta bila na njenim grudima.“ „Hoćeš da kažeš da misliš kako ju je Alen Strikland ubio.“ „Ne. Samo govorim da je on bio Mudijev najbolji pokušaj. Ako je Alen Strikland bio kriv i poslali su ga u Hantsvil da okajava svoj greh dugih dvadeset godina, pravda je zadovoljena, je li tako? Zašto se onda neko iživljava nad tobom i plaši te samo zato što si privukla pažnju čitavog sveta na to? A kad smo već...“ Spustio joj je ruku na rame i privukao je bliže sebi, udaljavajući se od ljuljačke: „Pitam se ko je onaj tip iz kamioneta.“ „Koji tip? Gde?“ „Ne gledaj.“ Zagrlio ju je jače kako bi je sprečio da se okrene. „Samo nastavi da koračaš.“ „Neko nas posmatra.“ „Nisam siguran. Ali isti kamionet je prošao dva puta u poslednjih nekoliko minuta. Ne bih ga primetio da upravo sada ne dolazi i treći put Ovo je lep parkić, ali sumnjam da se divi jezercetu, ih saletli. Ne deluje kao takav tip.“ „Već kao kakav?“ „Ne mogu da mu raspoznam crte lica, ali kamionet mu vrišti s kilometra. Tušta i tma nalepnica na braniku, gusarska lobanja na blatobranima, gume u fazonu gubi-mi-se-s-očiju. Kladim se da u kabini ima držač za oružje.“ „Sve to si primetio?“ „Navikao sam da pretražujem horizont za avionima koje moram da izbegnem, i koji uglavnom izgledaju kao pokretna mrlja. Kamionet veličine mog stana je lako primetiti. Znaš li nekog ko vozi takav kamionet?“ Ona ga prostreli pogledom. „Nisam ni mislio.“ Stao je i sagnuo se kao da će ubrati maslačak, a čineći to, ovlaš je pogledao ulicu, taman na vreme da vidi kamionet koji je zašao za ugao, nekoliko raskrsnica dalje. „Ode.“ Belami pogleda u tom pravcu, ali prekasno da bi videla kamionet. „To je mogao biti bilo ko.“ „Mogao je, ali ja sam oboleo od teškog oblika paranoje.“ „Čini mi se da smo oboje paranoični.“ „Nemoj pokušavati da prevariš prevaranta, Takozvana. Pre nekoliko minuta si imala mali nervni slom. Plašiš se, ali s razlogom. I sama si rekla da taj tip ne želi da se setiš šta se stvarno odigralo.“ „Rekla sam to, jesam, zato što znam da sam izgubila pamćenje. Ali on to ne zna.“ 78

„Zbog čega još očajnije želi da sazna šta nameravaš i zašto si ćutala sve do sada.“ „Ako bih znala nešto odlučujuće za slučaj, iznela bih to za vreme istrage. Rekla bih sve što sam videla.“ „Ne bi ako te je prenerazilo ono što si videla.“ Pogledao ju je duboko u oči i rekao ono što je verovatno znala, ali nije imala hrabrosti da prizna, čak ni samoj sebi. „Nešto kao što je ubistvo tvoje sestre.“ Trznula se. „Ali nisam videla.“ „Neko misli da možda i jesi. Ja mislim da možda i jesi.“ „E pa, nisi u pravu. Toga bih se setila.“ „Dobro“, rekao je, ne želeći da je dodatno nervira. „Ali potrebna nam je potvrda za sve čega se sećaš, ili misliš da se sećaš. Treba nam neko ko je bio tamo da popuni praznine koje ti i ja ne možemo.“ Oklevao je. „Moramo da porazgovaramo s tvojim roditeljima.“ „O ovome? Nema nikakve šanse, Dente.“ „Oni moraju da znaju.“ „Neću da oživljavam najgori period u njihovom životu.“ „Već si to uradila.“ „Pa, hvala ti što me podsećaš“, prasnula je. „Kada sam počela da pišem Bez oklevanja, nisam znala da će biti objavljen u trenutku kada se moj otac bude borio za život.“ „I ti ćeš se možda uskoro boriti za svoj, a to bi oni ipak voleli da znaju.“ „Video si neku seljačinu u nabudženom kamionetu, kao da je to retkost u Teksasu. A meni je odjednom život u opasnosti? Da ne preuveličavaš malo sve ovo?“ „Aha, sad je na redu poricanje. To je baš zdravo.“ Ustuknula je sklonivši pogled. „Tvoji roditelji moraju da znaju za potencijalnu opasnost.“ Ona je nepokolebljivo odmahnula glavom. „Hauard ima novac. Mogao bi da ti unajmi telohranitelja.“ „Jesi li ti poludeo? Neću telohranitelja.“ Odustao je od toga. „Kaži im, Belami.“ „Neću.“ „Ako budeš razgovarala s njima o tome, možda će nešto iskrsnuti.“ „Rekla sam da neću! I tačka. Ostavi me.“ Nije računao na to da će je privoleti, ali njena nepopustljivost mu je išla na živce. Podbočio se i izdahnuo. „Dobro, onda Stiven. I pre nego što se pobuniš sa svim mogućim razlozima zašto ne, saslušaj me. Ti i on ste bili u široj okolini kad je udario tornado, što se poklapa s vremenom kad tvoje sećanje prestaje. On je sledeći logični izbor s kim bi trebalo da razgovaramo.“ Oklevajući, promrmljala je: „Verovatno.“ „Da li te je on snabdeo nedostajućim detaljima kad si pisala knjigu?“ „Jednom smo se našli da ručamo u Njujorku.“ S nestrpljenjem je očekivao da čuje još nešto, ali pošto ona ništa nije rekla, nastavio je: „Ne zanima me baš šta ste jeli.“ „Stiven nije baš bio voljan da podeli sa mnom svoje utiske od tog dana.“ 79

„Zašto nije?“ „Nije bio voljan ni to da podeli.“ Dent se namršti. „Nemoj ništa da tumačiš iz toga“, rekla je. „I njemu je to bilo grozno vreme. Potisnuo je to u prošlost Završio s tim. Sahranio ga. I ne krivim ga baš što ne želi da razgovara o tome.“ „Rekla si da je otišao na istok kad je napustio Ostin. Kuda je otišao?“ „Sada je u Atlanti.“ „Atlanta.“ Pogledao je svoj ručni sat, a onda nastavio da korača, samo nešto žustrije. „Ako požurimo, možemo da uhvatimo onaj redovni let u pola pet.“ „Kako znaš da ima...“ „Nekad sam ja pilotirao njime.“ Rej Strikland se odvezao od parka i dalje od komšiluka Belami Prajs. Nije mu se učinilo da je privukao njenu pažnju ili pažnju Denta Kartera, ali nije to ni hteo. Hteo je da čeka, dok ne bude spreman da povuče svoj potez. Tada će ga primetiti, bez sumnje. Poslušao je svoj režeći stomak i zaustavio se kod dragstora, na jednom skretanju kod međudržavnog puta, i kupio burito i veliku čašu soka. Vratio se u kamionet, i dok je jeo sedeći za volanom, mozgao je o onome čemu je prisustvovao i kojim pravcem će krenuti njegove dalje akcije. Kučka više nije prodavala svoju knjigu na TV-u svaki put kad bi uključio prokletu stvar. Da li je to uopšte bitno? Zapravo i nije. Što se Rejevog mišljenja tiče, šteta je učinjena onog dana kada je knjiga puštena u prodaju. I dalje je bila dostupna, čitale su je hiljade ljudi svakoga dana. Halapljivo je otkinuo još jedan zalogaj buritoa. Učinila je da njegov stariji brat u najmanju ruku deluje kao žrtva, a u najgorem slučaju kao ubica. Zbog toga će morati da umre. Ali kako joj sve to ne bi previše olakšao, planirao je da se njome malo poigra pre nego što je ubije. Posebno je uživao što joj je ušao u auto i trljao šakama kožno sedište još uvek toplo od njene guzice. To je bilo skoro podjednako dobro kao kad joj je preturao po gaćicama iz fioke. Iako su ova mala nasilja bila zabavna, bio je spreman da krene dalje. Mogao je skoro da čuje Alena kako mu šapuće u uvo: „Gvožđe se kuje dok je vruće“, a Rej je uvek slušao Alenove savete. Taj uobraženi pilot je samo još jedan razlog da se krene dalje. Rej bi se vrlo rado odrekao neke od svojih tetovaža — osim zmije — da vidi lice Denta Kartera u trenutku kad shvata šta mu se dogodilo s avionom. Mora da je flipnuo. Rej ga se nije plašio. Dođavola, nije. Ali predstavljao je dodatnu komplikaciju o kojoj se mora povesti računa. Rej je čitavog jutra osmatrao njenu kuću, i stvarno, kada se vratila, Dent je bio s njom. Policija je došla i otišla, ali Rej se nije naročito brinuo zbog toga. Dok je bio u kući, bio je veoma pažljiv. Osim toga, nije imao policijski dosije. Nikad mu nisu uzeli otiske. U stvari, osim na radnom mestu, veoma malo ljudi je znalo da on uopšte i postoji. Nije imao naročito velik krug prijatelja. Išao je na posao. Vraćao se kući. Vežbao je u kući sa svojim kompletom tegova. Ako je i izlazio, na večeru, ili u bioskop, išao je sam. Ako je 80

poželeo da s nekim popriča, pravio se da je Alen tu, da sluša, smeje se i savetuje ga. Nastavio je da osmatra Belaminu kuću dok su sati lagano prolazili. Rej se pitao šta rade tamo unutra. Čiste nered koji je ostavio, ili rade nešto zabavnije? Superpastuv Dent se verovatno namerio na parče guzice mlađe sestrice, čisto da proveri kako ona stoji u poređenju sa onom drugom. Ali ono što ga je stvarno pogađalo bila je njihova mala šetnja do parka. Delovali su bezbrižno, a trebalo je da strepe od njegove pretnje, da ga osete kako vreba, mada ga nisu videli. Ljuljanje, za ime sveta. Kao klinci bez ijedne brige na svetu. Ruka u ruci. Glava uz glavu. O čemu su šaputali? O tome kakav je klipan ispao Alen Strikland? Od toga je Reju ključala krv. Želeo je da se osveti za Alena, i želeo je to odmah. Nema više okolišanja. On je bio čovek od akcije. Žan Klod van Dam ne bi toliko čekao. Vin Dizel ne bi ostavljao za sutra ono što je trebalo da se uradi danas. Strpao je ostatak buritoa u usta, zgužvao papir i bacio ga na patosnicu kamioneta, a onda usisao polovinu soka kroz slamčicu. Taman se spremio da startuje kamionet kad mu je telefon zazvonio. Njegov šef opet zove. Ovo je već deseti put da pokušava da ga nađe, ali Rej ignoriše pozive jer zna zašto ga tip zove. Želeo je da zna zašto Rej ne dolazi na posao već treći dan zaredom. Zato što Rej Strikland ima mnogo pametnija posla, eto zato. On ne mora nikome da odgovara. On sam donosi odluke. Javio se i rekao pozivaocu: „Jebi se“, a onda telefon prebacio na vibraciju kako ga više ne bi masirao. Zaverglao je motor kamioneta, potpisao se na parkingu dragstora i uputio prema delu grada iz kog je nedavno otišao. Napravio je dva kruga oko parka. Više nisu bili tamo. Krenuo je prema kući, gonjen žeđu za krvlju, bez nekog pravog plana na umu, osim da spreči Belami Prajs da i dalje diše. Da sredi tog govnara Denta Kartera u isto vreme bio bi samo plus. Dodatni poen. Alen bi skakao od sreće. Ali kako je Rej skrenuo u Belaminu ulicu, korveta je proletela pored njega samo kao grimizna izmaglica. Jedino što je Rej uspeo da primeti bilo je dvoje ljudi u njoj. Poterao je kamionet i napravio polukružno skretanje na najbližoj raskrsnici. Ali njegov kamionet nije mogao da se poredi s korvetom, ni u brzini ni u okretnosti. Dok je Rej okrenuo u pravom smeru, korveta je već nestala s vidika. Čim se avion odvojio od zemlje, Belami je rekla Dentu: „Ne mogu da verujem da si me nagovorio na ovo.“ „Na prvu klasu?“ „Na put.“ „Stići ćemo tamo na vreme za večeru, dobro ćemo se naspavati, odmah izjutra posetiti tvog brata i vratiti se. Manje od dvadeset četiri sata.“ „A za to vreme ja ću biti nedostupna. Bojim se da će tatici biti gore.“ 81

„Ako te pozovu, vratićemo se čarterom.“ „Lako je tebi da kažeš.“ „Možeš to sebi da priuštiš. Bogata si i bivaš još bogatija.“ Ona na to ništa ne reče. „Ali zbog toga što im nisam rekla da idemo, osećam se kao da varam.“ Pozvala je Oliviju dok su se vozili ka ostinskom aerodromu, a razgovarala je i sa ocem. Oboje su je uveravali da se on oseća sasvim dobro, da lekovi deluju i otupljuju sporedne efekte najnovije hemoterapije, i da se zasad dobro drži. Ali i pored toga, njegov onkolog mu je naložio da ostane hospitalizovan kako bi ga što pažljivije pratili. „Slažem se da je tako najbolje“, rekla je Belami tati. „Ali nedostaješ mi.“ „I ti meni, dušo. Navikao sam da te viđam skoro svakog dana.“ Iako se hrabro držao, zvučao je slabo, a to je samo pojačalo njen osećaj krivice što odlazi iz Ostina i ne obaveštava ih da su krenuli da vide Stivena. Pošto je Dent zadao ritam, praktično su se trčeći vratili iz parka u njenu kuću, gde joj je on dao samo pet minuta da ubaci nešto odeće i nekoliko toaletnih sitnica u torbu, pre nego što ju je izgurao i ugurao u svoj automobil. Vijugao je kroz suludi ostinski saobraćaj brzinom od preko sto kilometara na sat, zbog čega bi joj inače zastao dah od strave, da se nije baktala podjednako sluđujućim aerodromskim telefonskim sistemom za rezervisanje. Red na aerodromskom kontrolnom punktu nikad nije bio toliko dug i spor. Stigli su do ulaza za ukrcavanje svega nekoliko minuta pre zatvaranja. Belami je insistirala na tome da sedi do prolaza, uz izgovor Dentu da ne voli prozor. On je rekao nešto u stilu da ni slučajno ne pogleda dole i vidi neki oblak. Od tog trenutka su se neprekidno prepirali. Sada je ona rekla: „Nisi mi dao vremena ni da razmislim o tome.“ „Da si razmišljala o tome, ne bi pošla.“ Osvrnuo se po kabini prve klase. „Gde je stjuardesa?“ „Svetlo za pojas i dalje nije isključeno.“ Odsutno je rekla jer joj je um odlutao. „Čovek u kamionetu...“ „Nisam ga dobro video.“ „Nisam ni ja. Prebrzo si vozio. Sve što sam spazila je njegova tetovirana mišica, koju je isturio kroz otvoren vozačev prozor.“ Zastala je, a onda dodala: „Mogao je i slučajno da se vozi baš u pravcu moje kuće.“ „Mogao je.“ „Ali ti misliš da nije.“ „Stavi taj kamionet u neke delove oko Ostina i savršeno će se uklopiti. U tvom kraju, i još pored lokalnog parka...“ Odmahnuo je glavom. „A ne. Zašto tip kao što je taj krstari ulicama belačkog predgrađa? Traži svog odbeglog pitbula?“ Bilo šta što bi možda dodali bila bi čista spekulacija, te zato i nije imalo smisla dalje o tome pričati. Osim toga, Dentovo vrpoljenje postalo joj je nesnosno. „Šta ti fali?“, pitala ga je. „Ništa.“ „Je l’ moraš u ve-ce?“ 82

„Ne.“ „Onda... Oh.“ Odjednom ona shvati zašto je toliko nemiran. „Ti ne voliš da budeš putnik. Hoćeš da pilotiraš avionom.“ „Prokleto si u pravu.“ „Jesi li još uvek kvalifikovan?“ „Kvalifikovan jesam. Ali nemam više dozvolu za mlažnjak ove veličine. Moraju da me prekvalifikuju.“ „Ali mogao bi njime da letiš.“ „Očas posla.“ „Tako si ubeđen.“ „Pa ne bi želela da letiš s pilotom koji to nije.“ „Isto tako ne bih volela da letim ni sa onim koji je previše uveren.“ Nekoliko trenutaka je izdržao njen pogled. „Palo ti je nešto na pamet, Takozvana?“ Htela je da ga pita za nezgodu koja ga je koštala karijere u komercijalnom vazduhoplovstvu, ali gruboća izraza na njegovom licu odvrati je od toga. „Stjuardesa je ustala.“ „Jebeno konačno.“ Kad je stigla do njihovih mesta, osmehnula se Belami. „Pravo je zadovoljstvo što letite s nama, gospođice Prajs. Veoma mi se dopala vaša knjiga.“ „Hvala vam.“ „Putujete zbog promocije knjige?“ „Ne, uzela sam kratak predah.“ „Nemojte nas pustiti da dugo čekamo sledeću knjigu. Želite li neko piće?“ „Dijetalnu kolu, molim.“ Stjuardesa se pružila preko nje da spusti dve platnene salvete na rukohvat između nje i Denta. „Za vas, gospodine? Nešto jače?“ „Čitate mi misli.“ „Dobra sam u tome.“ „Kladim se da jeste“, rekao je, lenjo joj se osmehnuvši. „Burbon s ledom.“ „To sam prvo pomislila.“ „Neka bude dupli.“ „A to je drugo“, rekla je izazovno, a onda se povukla i krenula prolazom prema kuhinji. Belami ga je iznenađeno gledala. On reče: „Ako već ne mogu da držim konopac zmaja, onda bar mogu da pijem.“ „Nije to. Već...“ Pogledala je za zgodnom stjuardesom dok je ova išla prema kuhinji. „Tebi je to uvek išlo lako, je li?“ Shvativši o čemu govori, rekao je: „Flert? I tebi bi bilo lako, samo kada bi se pustila.“ „Nikad mi nije išlo. Nisam baš najbolje... opremljena.“ On je odmeri. „Tvoja oprema je sasvim u redu. I više nego u redu. Ali imaš taj POL svud po...“ „POL?“ „Privremenu obustavu leta svud po sebi i to odbija sve koji bi možda poželeli da ugroze 83

tvoj vazdušni prostor.“ Okrenuo se u svom sedištu da je bolje pogleda. „Otkud ta barijera?“ „To je samo moja priroda, pretpostavljam.“ „Pokušaj ponovo.“ „Dobro, okrivi genetski materijal.“ „U prevodu?“ „Suzan je nasledila sve te iks faktor kvalitete. Kad sam ja došla na red, za mene nije ništa ostalo.“ „Mnogo sereš. Hoćeš da čuješ šta ja mislim?“ „Zapravo, ne.“ „Mislim da treba okriviti tvog bivšeg.“ Stjuardesa se vratila s njihovim pićima pre nego što je Belami stigla da odgovori. Dent odsutno zahvali za pića, ali pažnju je zadržao na Belami, kojoj je bilo neprijatno od njegovog upiljenog pogleda. Sipala je kolu u čašu s ledom i otpila gutljaj. Konačno, pošto on nije popuštao, okrenula se prema njemu. „Baš umireš od želje da saznaš?“ „Hm.“ „On je bio mlada nada naše kompanije, elektroinženjer. Briljantan. Inovativan. Vredan. Zgodan na svoj način.“ „To se zove ružan.“ „Prosečno dobrog izgleda.“ „Ako ti tako kažeš.“ „Počeli smo da izlazimo posle poslovnih sastanaka, prvo s ostalima, a onda i sami, i to je evoluiralo u pravo viđanje. Olivija i tatica su ga odobrili sto posto. Bio je prijatno društvo, pravi džentlmen, opušten u svakoj situaciji. Sjajno smo se slagali. Verili smo se do Božića, a venčali se u junu. Prelepo venčanje sa svim mogućim sitnicama.“ Pogledala je nakratko prema ručnom naslonu. „Led ti se topi.“ On to nije primetio sve dok mu ona nije skrenula pažnju. Podigavši obe flašice burbona, ispraznio ih je u čašu. „Hvala.“ „Nema na čemu.“ Gucnula je kolu. On je pijuckao svoje piće. Na kraju je rekao: „Ako je to kraj priče, onda si i dalje udata za tog tvog prijatnog, vrednog, briljantnog elektroinženjera koji se meni čini dosadnim do bola. Kao što je i tvoj brak.“ Duboko je uzdahnula pre nego što je nastavila. „Stvari su lepo tekle prve dve godine braka. Dopunjavali smo se. Nikada se nismo svađali.“ Bledo se nasmešila. „Kad pogledam, možda bi bilo bolje da jesmo. Nismo bili nesrećni.“ „Osim?“ „Osim što nije postojalo ništa čemu smo se mogli nadati u budućnosti, osim da će sve biti kako i jeste.“ „Monotonija.“ „Pomislila sam da bi dete moglo pomoći...“ „Da se razbije dosada.“ „Da se stvori jedna nova, jača veza među nama. Složio se. U stvari, jako mu se dopala 84

ideja o detetu. Radili smo na njemu, i dva meseca kasnije, nagrađeni smo sa dve ružičaste pruge na kućnom testu trudnoće.“ Podigla je čašu i zazveckala ledom, ali nije otpila iz nje. „Olivija i tatica su bili van sebe od sreće. Toliko jako su želeli unuče. Svi su bili uzbuđeni. Dogovarali smo se oko boja u dečjoj sobi, razmišljali o imenima. A onda...“ Nakon značajne pauze, dodala je: „U desetoj nedelji sam pobacila.“ Zurila je u svoju čašu kole, ali je osećala kako Dent pilji u nju. Na kraju ga je pogledala i slegnula ramenima. „I to je bio kraj. Ja sam dobila dilataciju i kiretažu. A moj muž je dobio novu devojku.“

85

10

ejl Mudi je sumnjičavo piljio u svoj telefon, koji je zvonio, i dvoumio se da li da učini taj napor i javi se. Posle tri zvona, pogledao je identifikaciju. Hejmejker. Nedavno ga je upozorio da mu je Rup Kolijer na tragu. Obično bi prošli meseci između njegovih i Hejmejkerovih telefonskih poziva. Nije mirisalo na dobro što ponovo zove tako brzo. Javio se. „Šta ima, Hej?“ „Rup Kolijer je ponovo njuškao.“ „Kad?“ „Danas po podne. Ali ovog puta nije zvao. Stao je na moj prilaz dok sam zalivao baštu. Nije bilo šanse da ga izbegnem. Kosa mu se proređuje. Kada ga gledaš na TV-u, ne vidi se.“ „Šta je hteo?“ „Isto što i pre. Tebe. Kaže da je veoma važno — vitalno je bila reč koju je upotrebio — da pre sutrašnjeg dana razgovara s tobom.“ „Šta se događa sutra?“ „Je l’ si čuo ti za Ajspaj?“ „Onu dečju igru?“ „Tabloid.“ Dejl je uz rastući očaj slušao dok je stari drugar prepričavao Rupovu priču o ljigavom kolumnisti iz veoma čitanog tabloida. Činilo se da je Dejl Mudi jedina osoba na planeti koja govori engleski a koja nije pročitala Van Durbinovu kolumnu, ili bar nije upoznata s njenim sadržajem. „Sudeći po onome što Rup kaže, ta sutrašnja Van Durbinova kolumna govoriće o knjizi i istinitoj priči na kojoj se roman bazira. Postaviće pitanje o tome da li je tip koji je zatvoren počinio taj zločin ili nije. Od tog su se Rupu zatresle gaće. Nazvao je novinara najobičnijom gnjidom, što je smešno, kad pomisliš da to govori čovek koji je podjednako ljigav.“ Dejlu je izmicao humor u svemu tome. U stvari, da je iole mekši čovek, jednostavno bi se slomio i zaplakao. „Kako god“, nastavio je Hejmejker, „sav je ustreptao i nestrpljiv da priča s tobom pre nego što te uhvati taj novinar iz Njujorka.“ „Da me uhvati?“ „Još ti nisam ispričao taj deo. Rup kaže da se Van Durbin raspituje za tebe. Pitao je Rupa zna li gde si i kako da stupi u kontakt s tobom. Ima neke istražitelje koji istražuju sve živo što im padne na pamet.“ „Sranje.“ „Odjednom si postao popularan, Dejle. Čini mi se da Rup više želi da te spreči da 86

razgovaraš s ovim Van Durbinom nego što bi sam želeo s tobom da priča.“ Rupova najgora noćna mora je kada bi on porazgovarao s bilo kojim medijem o slučaju Suzan Liston i suđenju Alenu Striklandu. „Hej, jesi li mu rekao...“ „Ni slučajno. Ne bih ja to.“ Nakon kratkog oklevanja, dodao je: „Samo, znaš... Vidi, Dejle...“ „Šta je?“ Bivši policajac ispusti zvuk gađenja. „Rup ima jedan naš račun za polovan automobil koji sam prošle godine kupio od njega. Moja žena je htela da pokaže majčinsku ljubav. Sve mi je to išlo na živce, ali morala je da ga ima. Banka nije htela da nam pozajmi dovoljno da ga kupimo, ali Rup nam je dozvolio da ga odvezemo s auto-placa bez celog iznosa. Kamata je bila nenormalna, ali draga ženica ... Znaš kako to već ide. A onda, dva meseca nakon što smo postali ponosni vlasnici auta, otpustili su je iz kamenoloma. Ne mogu da prodam taj...“ „Kasniš s otplatama i Rup to koristi da bi me ti odao.“ Hejmejkerovo ćutanje je bilo isto kao i priznanje. Dejl je otvorio flašu džeka denijelsa na TV stočiću i potegao pravo iz nje. „Koliko vremena ti je dao?“ „Do osam ujutru.“ „Isuse. Rup se sigurno jezivo plaši tog Van Durbina.“ „Skroz do sjaja na svojim kaubojkama. Plaši se da će te taj tip pronaći pre nego on.“ „Koliko mu duguješ?“ „Vidi, Dejle, nemoj da se sekiraš za to. Ne bih prodao svog drugara pandura tom govnaru. Rekao sam ti to samo da znaš koliko je Rup očajan da te pronađe. Ništa mu neću reći, ali moraš da znaš da mu ja nisam jedini izvor.“ „Kapiram da će iskoristiti sve usluge i priznanice koje ima od osoblja ostinske policije i gradske kuće. Neke od naših bivših kolega nemaju tako lepo mišljenje o tebi kao što sam ga imao ja. Kao što ga imam. Zato ovo prihvati kao upozorenje.“ „I, Dejle, Rup se možda neće zaustaviti kod zavrtanja ruku. Dok je radio kao državni tužilac, povezao se s gomilom krimosa. Znam jednog koji radi za njega kao otimač. Lik sa sobom nosi motornu testeru kao sredstvo za ubeđivanje, uopšte se ne zezam.“ Dejl veoma ozbiljno prihvati Hejmejkerovo upozorenje. Ništa ga ne bi iznenadilo kad je bivši tužilac u pitanju. „Cenim to što si mi rekao, Heju.“ „Više nego jednom si mi sačuvao leđa, a ja tako nešto ne zaboravljam.“ „Hoćeš li biti dobro?“ „Misliš za auto? Nema frke. Sin će mi dati novac.“ „Siguran si?“ „Mali seronja je uvek srećan kad treba da mi učini uslugu. To mu da je šansu da me podseti kako sam bio loš roditelj, i ostao.“ Pre nego što su prekinuli vezu, Hejmejker je obećao da će mu se javiti s vestima, ako ih bude. Dejl baci svoj mobilni telefon na metalni TV stočić, pripali cigaretu i jako povuče dok je zamišljeno zurio u polupraznu flašu viskija. Rup Kolijer se plašio da će mu život iskliznuti iz koloseka. Pa, dobro. Bilo je krajnje vreme da taj kučkin sin shvati posledice svog pakta s đavolom. Dejl živi s tim već osamnaest 87

godina. Napunjeni pištolj bio je mamac kom se jedva odupirao. Ali još jednu noć zaredom, uspeo je to. *** „Š’a kažeš?“ „Atlanta.“ „Teksas ili Dži-Ej?“ „Džordžija.“ Dent je Galu isto tako mogao reći i da je otišao u Timbuktu. Sedeo je na ivici hotelskog kreveta, laktova naslonjenih na butine, i zurio u vrhove svojih čizama. Shvativši da je zauzeo pozu deteta koje se roditelj upravo sprema da grdi, ispravio se. „Mislili smo...“ „Mi? Ko je još tu? Ili možda već znam?“ „Hoćeš li stalno da me prekidaš? Jer ako će biti tako, prekinuću vezu.“ Dent je mogao da zamisli svog učitelja kako stiska cigaretu i mršti se. „Hvala ti“, uljudno je rekao Dent, a onda naglašeno: „Belami i ja pokušavamo da rekonstruišemo Dan sećanja. Ko je šta radio, i kada.“ „Otkud sad to?“ Dent mu je ispričao da ih je Van Durbin zaustavio i rekao im koja će biti tema sutrašnje kolumne. „Nije uopšte bitno da li priča ima ikakvu težinu. I samo to što uopšte postoji nagoveštava da nešto nije išlo kako treba. On je licemer. Ima taj pakosni mali osmeh kojim kao da govori da ti je video kevu golu. Mogao bih da ga prepolovim. Ti bi mogao da ga prepoloviš. Ali njegova kolumna je popularna širom zemlje i uz blago štelovanje činjenica može da nanese ili mnogo dobra, ili mnogo zla.“ „Situacija postaje sve bolja i bolja.“ „Pričaj mi o tome“, uzdahu Dent. „Zašto si se onda prijavio za još veće sranje? Skloni se od nje.“ „Rekao sam ti, pokušavamo...“ „Da, da, čuo sam, ali zar nije u svojoj knjizi pokrila sve što se dogodilo tog dana?“ „Ima nekih problema s tim.“ Gal se nakašlja. „Ne mogu da sačekam. Hajde, istresi sve da čujem.“ „Ima neke rupe u sećanju na taj dan. Izgubila je neke delove.“ Ispričao je Galu skraćenu verziju svega što mu je Belami rekla. Kad je završio, Gal je rekao: „Ono čega misli da se seća, i ono šta veruje da se seća, nije ni izbliza ono što se stvarno dogodilo.“ „Tačno.“ „A ono čega se ne seća...“ „Očigledno predstavlja pretnju nekome ko već osamnaest godina čuva svoju tajnu i ne želi da se ona sad otkrije. Što Belami dovodi u opasnost.“ Gal je dugo izdisao, ali vazduha mu je ponestalo pre nego psovki. „Što te ponovo dovodi u situaciju da si do grla zaronjen u govna Listonovih.“ „To su i moja govna, Gale.“ Starac ovo nije porekao. Kako je i mogao? Slučaj Listonovih bio je značajan faktor u 88

tome kako se avio-kompanija držala prema Dentu nakon incidenta. „Dobro, otkud Atlanta?“ Dent mu objasni zašto su tu. „Belami je htela da pozove i unapred upozori Stivena da ćemo doći, ali ja sam mislio da će iznenadni napad izmamiti mnogo iskreniju reakciju od njega. Nisam hteo da mu dam vremena da razmišlja o tome.“ „Pa, to je prva pametna stvar koju si izrekao otkad smo započeli ovaj razgovor. Kad ste planirali da mu postavite ovu zasedu?“ „Sutra.“ „Aha. I šta vas dvoje planirate da radite kako biste prekratili vreme od sada do tada?“ „Ništa što bi tebe trebalo da zanima, dođavola.“ Gal frknu. „Tako sam i mislio.“ „Pogrešno si mislio.“ „Odvojeni kreveti?“ „Odvojeni kreveti. Jesi li sad srećan?“ Gal proizvede zvuk koji je mogao biti interpretiran na nekoliko načina. Pošto Dent nije želeo da se ova tema dalje istražuje, ostavio se toga. „Šta je s mojim avionom?“ „Pitao sam se kad ćeš se konačno setiti da imaš jedan pravi problem.“ Za nekoliko minuta u manje-više istom raspoloženju, Dent je saznao kompletan iznos štete i procenjenu količinu vremena koje je potrebno za popravku. „U međuvremenu ću bankrotirati.“ „Nemoj još da skačeš s mosta“, kaza Gal. „Već sam razgovarao s jednim tipom.“ Dent je odmah postao sumnjičav. „S kakvim tipom?“ „Jednim koji ima neograničena sredstva. Zvao me je pre nekog vremena i tražio privatnog pilota.“ „Nema šanse.“ „Saslušaj me, ase.“ „Ne moram. Moj odgovor je ne.“ „Ima neverovatan avion. Nov-novcat kinger 350i. Sve najnovije zezalice koje se mogu kupiti. Lep kao slika. Pojebao bih ga kad bih mogao.“ „Kako to da već nema pilota?“ „Imao je. Nije mu se dopao.“ „Zašto?“ „Nije mi rekao.“ „Loš znak.“ „Ili srećan znak za tebe.“ „Znaš moje zlatno pravilo, Gale. Nikad više neću leteti ni za koga drugog osim za samog sebe. A prokleto sam siguran da neću biti šofer nekog bogataša. Verovatno će me obući u neku smešnu kapu i uniformu.“ „Ne moraš da potpišeš ugovor za ostatak svog bednog života. Samo dok tvoj avion ne bude popravljen. A još uvek nisi čuo najbolji deo.“ „Koji je najbolji deo?“ „U međuvremenu, za pristojan procenat po svakom čarteru, dozvoliće ti da koristiš 89

njegov king er. Šta kažeš na to?“ Dent je grickao unutrašnjost svog obraza. „Koliko je pristojan taj procenat?“ „Ja sam ga zakucao na dvanaest. On je rekao dobro. Verovatno sam mogao da ga ubedim da uzme samo deset. Novac mu ništa ne znači. Želi da mu avion ‘razradi’ dobar pilot.“ Dogovor je bio daleko bolji od pristojnog, a posebno kad se uzme u obzir koliko bi Dent mogao da naplati po satu za iznajmljivanje aviona tog kalibra. Ali odolevao je iskušenju. „Bio bih mu kao na taster. I morao bih da skačem na svaki mig njegove žene i balavurdije. Verovatno bih morao da mu prevozim i lajavu čivavu.“ „Nisam rekao da će biti savršeno“, gunđao je Gal. „Ali mogao bi da nastaviš da zarađuješ za hleb.“ Dent se gnušao ideje da bi mogao da ima šefa, ili da prima naređenja, da njegovim vremenom i životom upravlja neko drugi. Ali Belamine dve i po hiljadarke neće dugo trajati. Mogao bi da stegne kaiš, i to bukvalno, i preskoči nekoliko obroka, ali morao je da nastavi da plaća svoj kredit ili će mu banka oduzeti avion. „Pričaćemo o tome kad se vratim“, rekao je. „Čim sletim na Ostin-Bergstrom, dolazim pravo tamo.“ „Biću tu. Za razliku od nekih koje znam, ja nemam običaj da odmaglim, a da nikom ne kažem.“ Dent je ovo ignorisao i, u bilo koje drugo vreme, jednostavno bi spustio slušalicu. Ali morao je još nešto da kaže Galu. „Taj kolumnist, Roki van Durbin, prava je zmija. Jutros nije znao ni ko sam, ali do sada već zna, i to će mu biti glavna zanimacija. Ako dođe da njuška...“ „Nogiraću njegovo jenkijevsko dupe.“ Dent se na ovo stvarno nasmejao, ne sumnjajući ni na tren da bi Gal to učinio, i da bi u tome čak i uživao. Ali osmeh mu je bio kratkog veka jer je morao da istakne važnost upozorenja koje se spremao da izgovori. „Slušaj me, Gale. Čuješ li me? Ovo je ozbiljno.“ Opisao je kamionet koji je ranije primetio. „Primam neke loše vibracije. Možda nije ništa. Ali...“ „Ali veruješ svojim instinktima, kao i ja.“ „Nisi video neki takav kamionet oko svoje kuće, ili blizu aerodroma?“ „Nisam.“ „Tako ti svega?“ „Zašto bih te lagao?“ „Zato što si tvrdoglavi magarac? Jer si neopravdano ponosan. Iz čiste zlobe. Da nastavim?“ „Nisam video takav kamionet. Kunem se.“ „Dobro, ali otvori četvore oči. Obećavaš?“ „Obećavam, ako mi priznaš nešto.“ „Šta?“ „Šta tražiš ti s njom?“ „Za ime boga, Gale, koliko puta moram da ti kažem?“ „Čuo sam ja tebe šta kažeš. Ali ako mi govoriš istinu, a čitav dogovor ne uključuje i da nešto povališ, šta onda imaš od svega ovoga?“ 90

„Razrešenje.“ Nakon značajne pauze, Gal reče: „Sasvim na mestu, ase.“ Odgovorivši na tiho kucanje, Belami ode do vrata koja su spajala njenu i Dentovu sobu i prisloni dlanove i čelo na hladno drvo. „Šta je, Dente?“ „Moram nešto da te pitam.“ „Možeš da me pitaš i kroz vrata.“ Donekle ju je iznenadilo što je nije gnjavio da mu saopšti detalje razvoda, ali nakon što mu je rekla kako joj se brak raspao, oboje su zamišljeno zaćutali, nakon čega su samo razmenjivali nepovezane rečenice tokom ostatka leta. Krcat, bučni restoran u kom su večerali nije bio pogodan za intimniji razgovor, pa su ga držali neintimnim i lakim koliko je to bilo moguće s obzirom na situaciju. Kad su se prijavili u hotel, koji je bio deo jednog većeg lanca, prokomentarisao je ekonomsku opravdanost uzimanja zajedničke sobe, ali ona je primedbu ignorisala i, kad su stigli do svojih soba, razišli su se. Najbolje da stvari ostanu kakve i jesu. Ali on je ponovo pokucao i rekao: „Hoću da te gledam u oči kad te pitam ono što moram da te pitam.“ Ona je nemo izbrojala do deset. „Hajde, Takozvana. Uvek možeš da vrisneš i kolenom me šutneš u jaja, ako prekardašim. Ali neću.“ Oklevala je još jedan trenutak, a onda je ljutito skinula rezu i otvorila vrata. „Šta je?“ Pogledao je njenu nemarno nameštenu, donekle raščupanu i na temenu vezanu kosu, i savršeno čisto lice. Nosila je rastegljenu majicu i karirani donji deo flanelske pidžame, koji joj je prekivao bosa stopala prekrštena u tobožnjoj smernosti. Nasmejao se kroz nos. „Spavaš u tome?“ „Je li to bilo pitanje?“ Iscerio se. „Nije da nije seksi.“ „Nisam ni pokušavala da budem seksi. Raskomotila sam se.“ I on se raskomotio. Stajao je s čarapama na stopalima, i ona ga je gledala pravo u bradu, a ne u ključnu kost. Nekoliko sedefnih dugmića njegove košulje bilo je otkopčano. Pokušavala je da mu ne gleda u grudi kroz raskopčani deo. „Tvoje pitanje?“ Pruživši ruku iza sebe, izvadio je četkicu iz zadnjeg džepa farmerki. „Mogu li da pozajmim malo paste za zube?“ „Zašto nisi kupio pastu kad si kupio i četkicu?“ „Imaš li malo ili nemaš?“ Okrenula se, otišla do kupatila i zadržala se taman koliko joj je trebalo da izvadi pastu iz svog nesesera, vratila se potom s njom i primetila da je prekoračio prag i ušao u njenu sobu. Uzeo je pastu od nje, ali umesto da je odvrne, istisne malo paste na četkicu i ode, on je obe stvari stavio u džep i ostao. „Stvarno mi treba pasta za zube, ali to nije ono što sam hteo da te pitam.“ 91

Prekrstila je ruke preko grudi i sačekala da nastavi. „Kakav je plan za sutra?“ „Oh.“ Jednostavnost pitanja ju je na trenutak pomela. Nije očekivala da ono bude praktične prirode. „Maksiz je deset minuta vožnje odavde. Otvara se za ručak u pola dvanaest. Mislila sam da negde u to vreme treba da stignemo. „Da ne damo Stivenu dovoljno vremena da se zaradi i odbije nas ili da se iskrade na zadnja vrata. „Nešto u tom stilu.“ Trznuo je glavom. „Dobar plan. Hoćeš prvo da se nađemo na doručku?“ „Ja ću samo popiti kafu ovde u sobi.“ „Ne doručkuješ?“ „Ponekad.“ „Ali ne i sutra.“ „Dente.“ „Dobro. U redu. Bez doručka za tebe. Pa... nađemo se oko, koliko? Jedanaest i petnaest?“ „Savršeno.“ „Ovde gore u foajeu?“ „Je l’ uvek ovako detaljno planiraš?“ „Apsolutno. Piloti uglavnom ne dobijaju priliku da nešto ponove. Avion i može da bude na autopilotu, ali ne želiš da pilot bude na autopilotu, je li tako?“ Znala je da je mami, ali nastavila je igru. „Foaje.“ „Prijem.“ „Je li to sve? Ako jeste, već je kasno.“ Mahnula je prema otvorenim vratima iza njega, ali on to nije prihvatio. „Jesi li razgovarala s Olivijom?“ „Nema promene.“ „To je dobro.“ „I ja mislim. Jesi li pričao s Galom o svom avionu?“ „Još najmanje dve nedelje će procenjivati koliko će trajati opravke.“ „Žao mi je što to čujem.“ „Da, i meni.“ Nekoliko sledećih trenutaka nijedno od njih dvoje nije progovorilo, niti se pomerilo. Ona je progutala knedlu naprazno, čula je kako to čini i znala da je verovatno čuo i on. „Poželeću ti laku noć, Dente.“ Ponovo je mahnula prema zjapećem prolazu. „I dalje ti nisam postavio pitanje.“ „Postavio si ih nekoliko.“ „Ali ne ono glavno.“ „Iscrpljena sam. Zar ne može da sačeka do sutra?“ „Da li ti je srce slomljeno?“ Naravno da je znala na šta misli, i znala je da neće odustati i otići sve dok mu ne odgovori. „Zbog toga što sam izgubila bebu, da. I to jako. Zbog toga što sam izgubila njega, ne. Raskid je bio neizbežan. Mnogo pre nego što su dokumenti podneti, on i ja smo već bili 92

emotivno razvedeni. „Planove da se ponovo oženi saopštio mi je i pre nego što se okončao naš razvod. Zajedno sa svojom budućom se preselio u Dalas. Ja sam se preselila u Njujork i počela nacrt za knjigu. Nije bilo eksplozija, ni vatrometa. Sve je bilo veoma civilizovano.“ Dodala je jednu zakasnelu misao: „Baš kakav je bio i brak.“ U jednom trenutku, dok je pričala, smanjio je rastojanje među njima. Skrenula je svoj pogled pred intenzitetom njegovog tako što je spustila glavu, i sada se zatekla kako govori tom privlačnom trouglu, koji joj je pružao pogled na meke smeđe malje na njegovim grudima. Dubokim glasom je rekao: „Šteta za tvoje dete.“ Ona samo klimnu. Perifernim vidom je videla kako podiže ruku i, sekundu kasnije, šnala kojom je pričvrstila kosu bila je otvorena. Uhvatio je prosute uvojke i provukao prste kroz njih. „Dente? Šta to radiš?“ „Prekardašujem.“ Zatim ju je obuhvatio rukom oko struka i spustio glavu. Svojim usnama je dočekao uzdah iznenađenja koji joj se oteo s usana, a šok od dodira prizva živo sećanje na trenutak kad ga je prvi put videla. Ona i Suzan su bile u Soniku u koji se ulazi automobilom. On je stao pored njihovog auta na motociklu i pogledao pored Belami u Suzan, koja je sedela za volanom. Lenji osmeh koji je uputio njenoj sestri izazvao je kovitlace uzbuđenja u Belaminom dvanaestogodišnjem telu. Bilo je to buđenje koje je ona, čak i iz svog neiskusnog ugla, shvatila kao seksualno. Komešanje ju je zaintrigiralo i uzbudilo, ali moć kojom je obuzimalo misli, uplašila ju je. I dalje je plaši. Stavila je šake na njegove grudi i pokušala da ga odgurne. „Nisi vrisnula“, prošaputao je dodirujući joj usne dok je klizio tamo-amo po njima, jedva ih dodirujući u svakom prolasku. Isprva tako. A pošto ona i dalje nije vrisnula, pa čak ni progunđala reči protesta, uhvatio ju je za potiljak, usnama zarobio njene usne i duboko je poljubio. Još kao devica u tinejdžerskom dobu, i kao žena koja je imala ljubavnike, sanjarila je o tome da je ljubi Denton Karter. Dok je pisala knjigu, a posebno seksualne scene između njega i Suzan, nije to bila njena sestra koju je ljubio, milovao i uzimao s adolescentskim žarom. Bila je to ona sama. Fantazije su je uzbuđivale, ali je bila ljuta na samu sebe. Njena mašta je svakako ulepšavala utisak o tome kako bi izgledalo voditi ljubav s njim. Ali sada je shvatila da su njena sanjarenja u stvari bila mlaka. Njegov poljubac je bio slastan i mračno erotičan. Oslobađao je. Obećavao je više. A od suštine onoga što je obećavao, ovlažila je i postala nestrpljiva i željna. Šakom joj je kliznuo po bedru, zavukao se pod donji deo pidžame i uhvatio je za dupe, pribivši je, podigavši i nasadivši na sebe. „Prokletstvo“, zastenjao je. „Znao sam da ćeš biti ovako dobra.“ Ustima se spustio niz njeno grlo, i nastavio je dalje, ostavljajući joj majicu vlažnu na 93

mestima gde ju je ljubio dok se spuštao prema grudima, koje su bile toliko čvrste i osetljive da je shvatila da to mora ovog trena zaustaviti. „Dente, ne.“ Snažno ga je gurnula u grudi. Šaka mu izlete iz pidžame i on posrnu nauznak, opsovavši kad je kičmom jako udario o ivicu otvorenih vrata. „Šta je sad?“ „Ne želim to.“ „Ne?“ Pogledao je u njene bradavice toliko jasno vidljive kroz tanku majicu. „Možda onda želiš da mi objasniš...“ „Ne dugujem ti nikakvo objašnjenje.“ „Pa, pomalo duguješ. U jednom trenutku me ljubiš kao da sutra ne postoji i cviliš mi na uvo učini-da-svršim zvuke. A u sledećem, guraš me na vrata. Izvini, ali malo sam zbunjen.“ „Pa, ne možemo te ostaviti zbunjenog, zar ne? Ne želim seks sa tobom. Da li je to dovoljno jasno?“ On se blago ljuljao, kao da je razjaren, na ivici da potpuno izgubi kontrolu. Bukvalno se stresla kad je trgnuo pastu za zube iz zadnjeg džepa i bacio je na krevet, „Lagao sam. Od tebe mi ništa ne treba.“ Zatim se vratio u svoju sobu i naglo zalupio zajednička vrata.

94

11

ad je Belami kročila iz lifta u hotelski foaje, nekoliko minuta pre dogovorenog vremena, videla je Denta kako sedi u fotelji i čita sportski deo novina. Ustao je kad mu je prišla. „Brejvsi su izgubili sinoć.“ „Ne pratim bejzbol još od finala.“ „A tu je i ovo.“ Pružio joj je današnje izdanje Ajspaja. „Naslov govori sam za sebe. U članku, ja sam ‘sirovi i zgodni stranac, kasnije identifikovan kao Denton Karter’, momak tvoje ubijene sestre.“ Dok joj se stomak stezao, Belami je pregledala naslovnu stranicu, kojom je dominirala Van Durbinova kolumna. Tekst je pratila i fotografija nje i Denta. Shvatila je da je slikana juče ispred Liston elektroniksa. „Njegov fotograf je bio sakriven i koristio je telefoto objektiv.“ „Nije me uhvatio sa dobre strane“, kaza Dent, osmotrivši zrnastu fotografiju. „Ali tvoja je dobra, moram priznati.“ Strpala je novine u torbu prebačenu preko ramena. „Ne mogu ovo sada da čitam jer ću povratiti.“ Saobraćaj u Ulici Pičtri vukao se zbog nekih radova. Zaglavili su se na raskrsnici gde su presedeli tri ciklusa svetala na semaforu. Dent opsova sebi u bradu dok je nestrpljivo dobovao prstima po volanu. Jučerašnju košulju od batista zamenio je jednom od oksfordskog platna, čija je boja bila blizu mahovinaste boje njegovih očiju. Upasao ju je. Na farmerkama je imao kaiš. „Gde si nabavio košulju i kaiš?“, pitala ga je. „Ralf Loren prodavnica u tržnom centru, preko puta hotela. Bio sam tamo kad se otvorio. Jebote, daj! Kad bi ovaj moron krenuo napred u raskrsnicu i skrenuo levo...“ Završio je ovo s gomilom kletvi, a onda se svetlo na semaforu opet prebacilo na crveno pre nego što su uspeli da prođu raskrsnicu. „Ti se uopšte ne ljutiš na saobraćaj i druge vozače. Ti se ljutiš na mene.“ Okrenuo se da je pogleda. „Ova poseta Stivenu mogla bi da ispadne jako čudna. Neće nam pomoći ako se budeš durio zbog onog što se sinoć dogodilo, ili nije dogodilo. Eto. Rekla sam. Hajde da ne pretvorimo to u nešto grozno što oboje vidimo, ali se samo pravimo da ga nema.“ „Samo mi se ti ne sekiraj, Takozvana. Pitao sam, ti si...“ „Baš smešno. Ja se uopšte ne sećam da si pitao.“ „Možda ne sa toliko mnogo reči, ali za tvoju informaciju, kad si u muškarčevom zagrljaju i žuljaš prepone s njim, a on ti pri tome gura jezik u usta i drži te za dupe, prilično je jasno šta mu je na umu. Ja sam pitao, ti si rekla ne.“ Slegnuo je ramenima ekstremno ravnodušno i usmerio pažnju ponovo na saobraćaj. Skinuo je nogu s kočnice. Auto je krenuo napred svega nekoliko metara pre nego što je morao ponovo da zakoči. 95

„Trebalo je da znaš i pre nego što si pitao“, rekla mu je. „Ti si taj koji je primetio POL kod mene. Osim što nije privremena. Ne odnosim se prema muškarcima na takav način. Nikad nisam.“ „Eto vidiš, to nam stvara problem u komunikaciji.“ „Zašto?“ „Zato što je ‘takav način’ jedini način na koji se ja odnosim prema ženama.“ Presedeli su još jedan krug na semaforu u napetoj tišini. Zatim je on rekao slabim glasom: „Mada, ima jedna stvar. Što se tiče tvog deteta, tvoje bebe... šteta je što si je izgubila.“ Okrenula se da ga pogleda. „Stvarno to mislim. Ne želim da misliš kako sam to rekao samo da te smekšam.“ Pogledao ju je na sekund. „Umem da budem đubre, ali ne toliko.“ U Maksizu je već bila gužva kad su stigli. Domaćica, obučena u kratku crnu suknju i obuvena u štikle od deset centimetara, bila je lepotica mršava kao grana, platinastoplave kose. Belami je mogla da prođe potpuno neopaženo, kao da je nevidljiva, jer su se dečje plave oči domaćice odmah prikovale za Denta. Otežući s izgovorom, praktično cedeći med iz usta, pitala ga je da li ima rezervaciju. „Samo ćemo popiti piće“, odgovorio joj je. Kad su seli na stolice koje su delovale kao da ne mogu da izdrže odraslu osobu, naručili su po čašu ledenog čaja sa grančicom nane. Kad su usluženi, Dent je rekao: „Pij polako. To je čaj od osam dolara. Pitaj boga koliko košta jedan čizburger.“ Onda su se osvrnuli po sali, koja je bila ispunjena stolovima prekrivenim stolnjacima i sa svetlobež orhidejama na centru svakog, i dodao je: „Ako uopšte prave čizburger.“ „Eno ga.“ Belami je spazila polubrata, koji se naginjao preko stola da se rukuje sa dvoje gostiju. Stiven je bio sumoran ali zgodan momak. Izrastao je u neverovatno privlačnog čoveka. Tamnu kosu je začešljao unazad i pustio je da mu slobodno pada u blagim talasima skoro do ramena, na način koji je bio izrazito kontinentalan. Na sebi je imao crno odelo s belom, svilenom majicom koja kao da je bila u tonu sa osmehom koji je delio svima, dok je išao od stola do stola i pozdravljao stalne goste. „Izvinite? Zar niste vi Belami, Stivenova polusestra?“ Okrenula se prema čoveku koji joj se obratio iz šanka. Imao je sedo-crnu kosu i prijatan osmeh. „I mislio sam da ste to vi“, rekao je. „Prepoznao sam vas sa televizije.“ Ispružio je ruku. „Ja sam Vilijam Straud, suvlasnik restorana.“ „Drago mi je.“ Predstavila je Denta. Dva čoveka su se rukovala. „Zna li Stiven da ste ovde?“, pitao ju je. „Želela sam da to bude iznenađenje.“ Osmeh mu je ostao na mestu, ali primetila je treptaj neke slutnje u njegovim očima. „On bi želeo da dobijete najbolji sto. Ostavite pića. Ja ću vam ih preneti.“ Obišao je ivicu šanka i otpratio ih do ugaonog separea u daljem kraju sale. „Stiven ponekad sedi ovde zato što se odavde vidi cela sala. Pozvaću ga.“ 96

Gledala je dok je Vilijam Straud prolazio između stolova, na kraju prišavši Stivenu. Rekao mu je svega nekoliko reči pre nego što je Stiven hitro pogledao u njihovom pravcu. Pogledom je odmah uočio Denta, a onda se usredsredio na Belami, gledao je u nju dok je govorio nešto Vilijamu, koji je klimnuo i vratio se do šanka. Stiven poče da korača prema separeu. „Ne deluje baš iznenađeno što nas vidi“, promrmlja Dent. „A ni nešto naročito srećno.“ Belami je, za razliku od njega, bila presrećna što vidi Stivena. Izvukla se iz separea i čekala da ga zagrli kad je stigao do nje. Čvrsto ga je stisnula i nastavila da ga drži, iako je osetila da njegov stisak popušta. Volela ga je od prvog dana kada ga je Olivija predstavila svojim budućim posestrimama. Ona i Stiven su se momentalno povezali i ostali bliski prijatelji sve do događaja koji im je svima uništio život. Njihovo prijateljstvo, prilično jako pre Suzanine smrti, nije moglo da podnese posledice tragedije. Mrtvački pokrov nad porodicom, i nad svakim od njih ponaosob, zadržao se tokom čitavog suđenja Alenu Striklandu, pa i posle njega. Od tog trenutka, Stiven je kovao planove da ode čim diplomira. Kad je otišao na univerzitet, Belami je bila neutešna, osetivši da on odlazi zauvek i da njihovo razdvajanje neće biti samo geografsko. Ono što je bilo tužno, njene slutnje su se obistinile. Uhvatila ga je za obe ruke. „Tako je dobro videti te. Nedostajao si mi.“ „Hauard...?“ „Ne, ne, nismo zato ovde“, rekla je žurno, želeći da mu umanji brigu. „Prognoze nisu dobre, ali i dalje je s nama.“ „Već prkosi izgledima jer živi ovako dugo.“ „Ne želi da napusti Oliviju“, rekla je i Stiven značajno klimnu u znak da se slaže. Pokazala je na Denta. „Sećaš se Denta Kartera.“ „Naravno.“ Uz jasnu uzdržanost obe strane, dva čoveka se rukovaše. „Divno mesto“, kaza Dent. „Hvala ti.“ Belami povuče Stivena za rukav. „Možeš li malo da posediš s nama?“ Pogledao je preko ramena kao da traži neki valjan razlog da se udalji, ili možda da uoči spas, ali kada se ponovo okrenuo k njima, rekao je: „Mogu da odvojim nekoliko minuta.“ Uvukao se u separe pored Belami, preko puta Denta, spustio spojene šake na sto i pogledao oboje. „Da pogađam. Došli ste zbog današnje kolumne u onom tračerskom priručniku od novina. Mislio sam — nadao sam se — da smo već postali stara vest.“ „I ja sam se nadala“, rekla je ona. Stiven je pogodio srž stvari, bez ćaskanja, bez prisećanja, i to ju je nemerljivo rastužilo, ali opravdala je to iznenađenjem. „Pokušala sam da se sakrijem iza pseudonima, Stivene. Želela sam da ostanem anonimna i nisam želela da bilo ko sazna da je knjiga bazirana na Suzaninom ubistvu.“ „Morao sam da izbegavam novinare danima nakon što su te otkrili. Van Durbin je poslao jednog honorarca da me intervjuiše. Odbio sam, naravno. Stvari su se smirile kad si se vratila u Teksas. A onda ovo jutros...“ „Znam. Izvini.“ 97

„Pa“, rekao je, manje se mršteći, „sve to na stranu, čestitam ti na uspehu. Srećan sam zbog tebe. Zaista.“ „Samo bi voleo da se nisam proslavila na tvoj račun.“ „Neću to poreći, Belami. Radije ne bih da budem lik u tvojoj priči, ni da otkrijem u kakvoj smo vezi.“ Pogledala je po prepunoj sali. „Ne čini se da je to naštetilo tvom poslu.“ „Nije, moram priznati da nije trpeo.“ „I tvom uspehu se mora čestitati. Već imaš tri restorana, i sva tri su pravi miljenici svih kritika.“ „Dobro je partnerstvo. Vilijam vodi brigu o kuhinji i baru. Ja se bavim vođenjem čitavog restorana i obukom osoblja.“ „Podela rada koja dobro funkcioniše.“ Belami se nasmeši Vilijamu koji je prilazio separeu s pićima na poslužavniku. Ispred svakog od njih je spustio čašu ledenog čaja. „Mogu vam doneti nešto drugo, ako želite. Bladi meri? Neko vino? Aperitiv?“ „Ovo je u redu, hvala“, odgovori Belami. „I hvala vam što ste nam nakratko pozajmili Stivena.“ „Nema na čemu.“ Spustio je ruku na Stivenovo rame i rekao direktno njemu: „Ako ti nešto treba, ja ću biti za šankom.“ Stisnuo mu je rame pre nego što se udaljio. Stiven je gledao Belami, koja je posmatrala Vilijama dok se ovaj udaljavao idući prema šanku. Kad se ona, odjednom svesna šta je videla, ponovo okrenula prema njemu, on joj je rekao: „’Da’ je odgovor na pitanje koje si previše ljubazna ili uvređena da postaviš. Vilijam i ja smo nešto više od pukih poslovnih partnera.“ „Koliko ste dugo zajedno?“ „Za prošlu Novu godinu smo proslavili desetu godišnjicu.“ „Deset godina?“, s nevericom je ponovila. „Ništa me ne vređa osim činjenice da nisam za to znala. Zašto mi nisi rekao?“ „Da li je to bitno?“ Njegova surovost ju je duboko povredila. Zar je moguće da sve ono vreme koje su proveli smejući se i razgovarajući, sve one prilike kada je stajao na njenu stranu protiv Suzan — zar je moguće da svi ti zajednički trenuci njemu ništa ne znače? Kad je bila na ivici da padne ispit iz algebre, Stiven je bio taj koji ju je ubedio da joj on neće obeležiti ostatak života, i onda joj još pomogao da ga položi. Upravo on ju je ubeđivao da se njena proteza uopšte ne primećuje i da će joj pegice na kraju ipak nestati. Kad god bi njeno samopouzdanje opalo, on je uvek predviđao da će jednog dana ona biti prelepa i da joj je budućnost svetla. Svetlija čak i od Suzanine. Smatrala ga je više bratom nego polubratom, i mislila je da i on isto oseća prema njoj. Pa ipak, on ju je isključio iz svog života trajno i potpuno. Bila mu je nebitna, a spoznaja o tome bila je užasno bolna. „Ti si bitan, Stivene“, rekla je, glasa ustreptalog od snažnih osećaja. „Ti, tvoj život, tvoje ljubavi meni su bitne.“ 98

On se oseti donekle prekorenim. „Pokušaj da shvatiš. Kad sam otišao iz Ostina, morao sam da napustim sve. To je bio jedini način da preživim. Morao sam da stvorim svoj život koji nije imao veze s onim. Da sam poneo bilo koji deo njega sa sobom, čak i tebe, ostao bih zauvek okovan svime time. Morao sam da napravim potpuni raskid. Bez ikakvih veza. Osim majke, a i nju držim na odstojanju koje mi prija.“ „Zato si pronalazio izgovore svaki put kad sam pokušavala da se sretnem s tobom u Njujorku.“ „Ti si bila podsetnik na najgore godine mog života. I dalje si to.“ „A ti si i dalje govno.“ Stiven naglo pogleda Denta, koji je progovorio prvi put otkad su se mlako rukovali. „Uvek si bio slinavi, sebični klinac i do sada nisi pokazao nikakvo poboljšanje.“ „Dente!“ Belami uzviknu kroz šapat. Ali on nije završio. „Prošla je velike muke da dođe ovamo. Bar bi mogao da se pretvaraš da ti je drago što je vidiš.“ Kad se ona spremila da ponovo progovori, Stiven podiže ruku. „U redu je, Belami. U pravu je. Ja jesam govno. U pitanju je taktika preživljavanja. Nije mi bila namera da te povredim.“ Snuždeno se osmehnuo dok je pružao ruku da je pomazi po obrazu, i kao da je pročitao njene skorašnje misli, promrmljao: „Baš kao što sam predvideo. Ružno pače se pretvorilo u labuda.“ Zatim je spustio ruku i titraj privrženosti, koju je primetila u njegovom pogledu, odjednom zgasnu. „Bilo je potrebno vreme, terapija i ogroman trud, ali ponovo sam pronašao sebe. Bio sam zadovoljan životom koji sam stvorio. A onda je tvoja knjiga, i halabuka koju je izazvala, vratila sve ono od čega sam pobegao. I ponovo sam onaj mršavi, uplašeni dečak kog cedi policija.“ „Dejl Mudi?“, upita ga ona. „Krupan momak. Ogromne grudi. Grub glas. Ispitivao me je nekoliko puta. Saslušavanja nisu izrodila ništa, ali to što sam bio osumnjičeni, čak i tako kratko, uplašilo me je za ceo život.“ „I Dentu se isto to dogodilo.“ Stiven pogleda u njega, veoma ozbiljno. „Izvini što sam radoznao. Nije bilo bogzna kakve ljubavi između tebe i moje porodice, a evo te ovde u Atlanti s Belami. Otkud to?“ Belami odgovori pre nego što je on stigao. „Iznajmila sam čarter-let s Dentom, nadajući se da ćemo popraviti odnose.“ „Nije uspelo. U stvari, majka se strašno uznemirila što će ga ponovo videti.“ „Da, znam.“ „I zašto je onda ovde s tobom?“ Nakon podužeg oklevanja, rekla mu je: „Neko mi preti već nedeljama. Moram da saznam ko i zašto.“ Prepričala je Stivenu sve što se dogodilo i završila rekavši: „Nisam rekla Oliviji i tatici. Molim te, ne spominji im to, jer im ne treba još jedna briga. Ali mi — Dent i ja — ne smatramo da su nasilje u mojoj kući, i njegov avion, slučajni i proizvoljni. Ko god je to uradio, nekako je povezan s tim Danom sećanja.“ 99

On se skeptično namrštio. „To je baš pucanj u daleko, zar ne?“ „Dent i ja nemamo ništa drugo zajedničko.“ Stiven je oboje dugo gledao. „Ja imam veze s tim danom. Jeste li došli mene da optužite da sam ispisao pretnju na zidu tvoje spavaće sobe?“ „Naravno da nismo.“ Posegnula je za njegovom šakom. „Nadala sam se da ćeš nam ispričati čega se sećaš od tog dana.“ „Koja je svrha? Već si napisala knjigu o tome.“ Dent se zakikota zbog ove zlurade opaske. Ona nije reagovala. Odlučila je da, zasad, nikome više neće reći da ima rupe u sećanju. Ali bilo je bitno da im Stiven popuni neke praznine. „Da li bi nam odgovorio na nekoliko pitanja?“ Delovao je iznervirano. „Koja je svrha da razgovaramo o tome?“ „Udovolji mi. Molim te.“ Razmislio je kratko, a onda oštro potvrdno klimnuo. Ona nije gubila vreme. „Vrlo malo pre tornada, izašao si iz paviljona i otišao u kućicu za čamce.“ Još jedno brzo klimanje. „Zašto? Zašto si otišao do kućice za čamce?“ „Po pivo.“ „Pivo? Mrzeo si pivo. Rekao si mi da si ga probao na jednoj žurki i da si zamrzeo ukus.“ Slegnuo je ramenima. „Hteo sam ponovo da probam. Krenula je priča da su neki momci prokrijumčarili pivo u kućicu za čamce. Ja sam otišao da proverim, ali nikog nije bilo. Samo gomila konzervi. Već sam krenuo nazad ka paviljonu kad je neko primetio levak tornada i svi su počeli da vrište. Bio sam bliže kućici za čamce, pa sam potrčao nazad i tamo se sakrio.“ Ona odsutno klimnu. „Kad sam došla po tebe...“ „Kad si ti došla po mene?“ „Da te upozorim na dolazeću oluju.“ „Upozorila si me?“ Njegova reakcija ju je zbunjivala. „Zašto te to iznenađuje? Bilo je u knjizi. Ako si je pročitao...“ „Jesam. Ali mislio sam da skraćuješ zbog jasnoće naracije.“ „Ali ti se ne sećaš da je bilo tako?“ „Nakon što sam izašao iz paviljona, nisam te ponovo video sve dok te nisu spasli iz krša kućice za čamce.“ „Nisi me tamo video ranije?“ Odmahnuo je glavom. „Nemam blagog pojma kako si tamo dospela.“ Belami pogleda Denta. On je gledao u nju, upitno podignutih obrva. Okrenuvši se ponovo Stivenu, rekla je: „Posle tornada, ti si uspeo da se izvučeš ispod ruševine.“ „Imao sam ludu sreću da me zidovi nisu smrvili. Ali taj deo kućice za čamce je pao prema napolje, umesto unutra. Bio sam sav izgreban i ošamućen, ali ništa ozbiljno. Uspeo sam da se izmigoljim ispod krša i nekako oteturam do paviljona. Hauard i mama su me skoro ugušili grleći me. Ali naravno, žarko su želeli da što pre nađu Suzan i tebe.“ Stivenova sećanja na oluju su se poklapala sa Dentovim, pa se Belami nije zadržavala na 100

njima. „Zašto te je detektiv Dejl Mudi ispitivao?“ „Zbog seksualnih naznaka tokom čitave istrage. Saslušavao je svakog muškarca koji je prošao pubertet, a posebno one koji su joj bili bliski. Momka“, rekao je, klimnuvši glavom prema Dentu. „Ja sam joj bio polubrat, ali to me nije isključivalo. Čak je i Hauard saslušan.“ Belami je ostala zapanjena. „Tatica je ispitan? Ma ne misliš ozbiljno.“ „Siguran sam da su te majka i Hauard zaštitili od tog saznanja zbog uznemirujućih posledica.“ „Nisu uznemirujuće, već su odvratne.“ Stiven spusti pogled i vrhom prsta isprati šaru na stolnjaku. „Mudi nije bio toliko daleko od istine.“ Njegove tiho izgovorene reči imale su efekat padajućeg zida od cigala. Belami je zanemela od šoka. Dent takođe ništa nije izgovorio, ali je naslonio laktove na sto i prekrio usta i bradu šakama. Stiven je sigurno osetio pritisak njegovog ozbiljnog pogleda jer se, kad se ostavio proučavanja šare na stolnjaku, obratio upravo Dentu. „Ne moram da ti pričam kakva je bila, zar ne? Iz prve ruke znaš da je Suzan bila puna seksualnog naboja. Što je za tebe sigurno bilo odlično. Ali za njenog mlađeg polubrata koji se bori sa sopstvenim seksualnim identitetom, ona je bila noćna mora sa crtom zla u sebi.“ Belami teško proguta i kaza grubo: „Da li nam to govoriš da ste ti i Suzan...“ „Ne“, rekao je, čvrsto odmahujući glavom. „Nikad nismo stigli do velikog finala. Ali ne zbog pomanjkanja pokušaja. Kako je ispalo, na kraju je već počela i da se iživljava.“ „Šta je radila?“ „Jesi li sigurna da želiš ovo da čuješ, Belami? Gadno je.“ „Mislim da moram to. da čujem.“ „U redu.“ Uzdahnuo je. „Suzan je uobičajila da se ušunjava noću u moju sobu. Dva-tri puta nedeljno. Nekad i češće.“ „Kad je to počelo?“ „Na dan majčinog i Hauardovog venčanja.“ Belami naglo uzdahnu u neverici. „Legla bi u krevet, trljala se o mene, pričala bezobraštine i opisivala mi sve ono što bismo radili samo da se ja ne plašim da nas uhvate. Skinula bi svu odeću i začikavala me je da je dodirujem.“ Frknuo je pred sopstvenom nemoći. „Sam bog zna da je bilo trenutaka kad sam to stvarno i želeo, jer sam se borio sa sopstvenim osećajem da sam naklonjen muškarcima. U tom trenutku mog života, očajnički sam želeo da to opovrgnem. Ali istinski, što me je više mamila, to me je više odbijala.“ „Je li znala da si drugačiji?“ „Možda. Verovatno. Ali da je znala, samo bi me mučila s još većim zadovoljstvom. Došlo je do tačke kada više nisam mogao da podnesem ni njenu pojavu ni miris, a više to nisam ni krio. Ali ona je postala samo još agresivnija i slobodnija. „Jednom je ušla pod tuš sa mnom i rekla mi da je majka odmah preko puta hodnika. Rekla mi je da će, ako ispustim i najmanji zvuk a majka nas uhvati, reći Hauardu da sam je primoravao da legne sa mnom svako veče. Znao sam da se ne bi libila da to uradi i da je u 101

stanju da ih ubedi u bilo šta.“ Ozbiljno je pogledao Belami. „Žao mi je što sam onaj koji ti uništava iluzije o našoj savršenoj porodici, ali možda je već došlo vreme da saznaš istinu o našoj dragoj pokojnoj sestri.“ „Trebalo je da mi kažeš.“ „Da bi to stavila u knjigu, učinila je još pikantnijom?“ Trgnula se kao da ju je ošamario. „Ne zaslužujem to, Stivene.“ On se izgleda složio, jer je duboko izdahnuo. „Izvini. Nije u redu.“ „Zašto mi to nisi rekao još onda? Bila bih uz tebe ako bi se razotkrilo.“ „Nisam želeo da bude bilo kakvog razotkrivanja. Nisam želeo da iko sazna, a posebno ne ti. Toliko si se razlikovala od nje. Nevina. Ljupka. Mirotvorka. I bila si mi drugar. Plašio sam se da će se to promeniti kada bi saznala za mene i Suzan.“ „Ne bi se promenilo.“ „Možda i ne bi“, rekao je, sumnjajući u to. „Kako god da pogledaš, bilo me je sramota.“ „Ti nisi radio ništa loše.“ „Bilo je trenutaka kada je moje telo odgovaralo na njeno i pored mog stanja, kada nisam mogao da kontrolišem erekciju. Nisam je želeo ni najmanje, ali bio sam adolescent kome divljaju hormoni bez nekog drugog ventila za njih. Dodirivala me je i ja bih eksplodirao, a ona bi se rugala mom poniženju. U stvari“, dodao je zamišljeno, „iznenađuje me da ti se nikad nije pohvalila o onome što se događalo. Bila je ljubomorna na tebe. Jesi li znala to?“ „Nemoguće.“ „Istina je. Bila je ljubomorna na poseban odnos koji si imala s Hauardom. On te je štitio i ona je to znala. Uvredilo ju je i to što smo, kad sam ja prispeo u porodicu, ti i ja stvorili bratsko-sestrinsku vezu kakvu s njom nikad nisam imao, niti želeo. Nije ona ginula za mojim prijateljstvom, samo nije volela da bude druga na bilo čijoj listi.“ Ponovo je pogledao Denta. „Nisi joj bio jedan i jedini. Ispričala mi je za sve momke koje je ‘odradila’ iza tvojih leđa. Bila je kurva koja je delila besplatne uzorke. Potpuno je odgovarajuće što je zadavljena sopstvenim gaćicama.“ „Stivene, molim te“, prošaputala je Belami. „Htela si da čuješ ovo, ima sad sve da čuješ“, rekao je mrzovoljno. „Jedne nedelje za porodičnim ručkom, Suzan mi je dodala svoje gaćice ispod stola. Sedeo sam tako između nje i Hauarda, a ona me dohvati za ruku i tutnu mi te gaćice. Toliko sam se zajapurio od straha i poniženja da sam mislio da ću se onesvestiti. I za sve vreme obroka, osmehivala mi se tim prepredenim, pobedničkim osmehom koji joj je bio tako svojstven.“ „Bila je to jedna od onih šala kakve je volela da zbija. Bilo je još nebrojeno mnogo puta kada je uradila nešto slično. Mogao bih da pričam bez kraja o ovome, ali nema svrhe. Više od mog života ne može da stvara pakao. Mrtva je. I meni je drago.“ Zapao je u ćutanje na nekoliko trenutaka, a onda se pomerio kao da se probudio iz nekog ružnog sna. Pogledao je prema sali i rekao: „Moram da se vratim na posao. Osim toga, rekao sam sve što sam planirao. Osim ovoga.“ Pre nego što je nastavio, postarao se da ima njihovu punu pažnju. 102

„Mudi me je veoma dugo saslušavao, ali moja priča se nijednom nije promenila. Ni jedna jedina reč. Nije imao ni jedan jedini dokaz da me smesti na isto mesto gde je njeno telo otkriveno. Ali ono što me nikada nije pitao, ono što nije znao, jeste da sam imao đavolski dobar motiv.“

103

12

esnica se pojavila niotkud i zabila se pravo u Rupovo lice kao kugla za rušenje. Teško se prizemljio na zadnjicu. Strelovite munje bola probile su mu lobanju i rikošetirale se nekoliko puta po njenoj unutrašnjosti. U ušima mu je zvonilo i momentalno je oslepeo. I pre nego što je uspeo da krikne, neko ga je ščepao za kragnu košulje i cimnuo ga na noge brzinom od koje su štektali zubi i tresle se kosti. Planeta se zaljuljala, a onda se zarotirala van orbite, od čega mu se namah zavrtelo i pozlilo mu je. Gušio se od povračke kojom mu se napunilo grlo. Glava mu se nekontrolisano drmusala. Krv mu se slivala iz slomljenog nosa u omlitavela usta. „Hej, Rupe, dugo se nismo videli.“ Protresen kao krpena lutka, Rup je treptao od strašnog bola koji mu je i dalje odjekivao u glavi. Zemlja se ispravila i, konačno, umnožene izbledele slike koje su nepostojano treperile na svega nekoliko centimetara od njega sjediniše se u matorog, debelog i ružnog Dejla Mudija. „Kako si, Rupe?“ Dejl je znao koliki je to bol, jer mu je taj bol jednom prilikom već neko opisao. Udarac poput ovog koji je zadao Rupu zadao je i jednom svom kolegi policajcu, koji mu je kasnije poetski opisao zasebne nivoe užasnog bola koji ostavlja Dejlova desnica. Kao odgovor na Dejlovo pitanje, Rup je mrmljao nešto potpuno nerazumljivo. „Izvini? Nisam te baš najbolje razumeo.“ Dejl, čvrsto držeći skupu, uvoznu svileno-pamučnu tkaninu, odvukao je Rupa za kragnu košulje do svog starog dodža, gde ga je naslonio na zarđali i ulubljeni zadnji koš. „Primaš li ovu gomilu gvožđa uz doplatu?“ „J’b se.“ Zgumenjenih usana i oteklog nosa, Rup je ovo približio tačnom izgovoru najbolje što je mogao. Dejl se isceri, ali taj izraz lica nije bio ni najmanje prijatan. „Shvatiću to kao ne.“ Jednom rukom i dalje držeći Rupa, drugom je otvorio zadnja vrata auta, caknuo poklopac belog prenosnog frižidera i iz njega izvadio kesu smrznutog graška koji je poneo za ovu priliku. „Možda ti ovo pomogne.“ Gurnuo je kesu na Rupov uništen nos. Rup zaurla pred ovim novim naletom bola, ali podignu ruku i prihvati kesu graška iz Dejlove ruke. Nežnije ju je pritisnuo i zapiljio se u bivšeg detektiva iza nasmešenog grin džajanta. „Podneću tužbu za fizički napad.“ „Hoće li se to desiti pre ili nakon što ti se oči zatvore od otoka? Nadam se da ove nedelje nemaš neka snimanja za TV reklame. Neko vreme ćeš izgledati kao govno. Možda bi mogao da kupiš neke košulje koje će ti se slagati s masnicama.“ 104

„Ti si totalni...“ „Znam ja šta sam“, prekide ga Dejl nabusito, bez i najmanjeg tračka humora. „A još bolje znam šta si ti. E sad, možemo ovde stajati čitavu noć i razmenjivati uvrede. Ja ionako nemam šta drugo da radim. Ali ti si zaposlen čovek. A i ti si onaj koji krvari i kojeg đavolski boli. Najbolja opcija ti je da mi sve kažeš kao da ne možeš više to da držiš u sebi. Pola države sam prevezao da stignem ovamo. Zato bolje govori, kučkin sine.“ Rup je nastavio smrknuto da ga gleda, ali Dejl je bolje od bilo koga znao da je bivši pomoćnik državnog tužioca veoma vispren. Čak i ovako pritisnut u ćošak, traži neki aspekt da čitavu stvar preokrene u svoju korist. Znajući ovo o svom arhineprijatelju, Dejl se nije iznenadio kada je Rup prešao na stvar. „Listonova mlađa ćerka. Sećaš li je se? Belami? Napisala je knjigu.“ „Stare vesti, Rup. Bez oklevanja. Znam sve o tome. A znam i za novinara iz tabloida koji prati tu priču. Svratio sam ovamo na putu prema pumpi i video današnje izdanje na stalku pored kase. Kladim se da bi kasirka odlepila kad bi znala da prodaje te novine jednom od glavnih aktera.“ „Prošao sam bolje nego ti, Rupe“, nastavio je Dejl opuštenim tonom. „Ja sam spomenut samo ovako: ‘bivšeg glavnog istražitelja nismo uspeli da pronađemo da prokomentariše’. Ali zato je Van Durbin nastavio da raspreda o tebi. Čitajući između redova, rekao bih da nije baš previše impresioniran tvojom javnom službom za opštinu Trevis. Kaže da mu nisi pružio ‘konačan’ odgovor kad te je pitao o čvrstim dokazima, u ovom slučaju radi se samo o komadu čipkastog donjeg veša. Van Durbin je uživao u tome.“ „Pročitao sam.“ Rup odignu privremenu kesu kojom je hladio nos i s gađenjem pogleda tragove krvi ostale na njoj, a onda je odbaci u stranu. Pala je na trotoar blizu njegovih nogu uz glasan pljesak. Rup ju je ponovo pogledao i tako iskoristio priliku da kradomice osmotri čitav parking. „Nema nikog u blizini“, kaza mu Dejl. „Nema nikog ko će ti pohrliti u pomoć. Sam si kriv što si parkirao baš ovde, na ivicu placa. Šta je? Plašiš se da će neko da te vidi kako ulaziš i izlaziš iz stana one mlade dame tamo gore?“ „Stvarno bi morao da izabereš neko drugo mesto za svoje bedne randevue, Rupe, ili će te uhvatiti bez gaća. Kad smo već tu, koliko cura ima godina? Osamnaest? Devetnaest i nešto malo preko? Da li je uopšte legalna? Sram te bilo, iskorišćavaš devojče koje je toliko mlado da ni pivo ne može samoj sebi da kupi. Mislim, ti kao crkveni đakon, i sve to.“ Kad bi pogledi mogli da ubiju, Dejl bi sad pao mrtav. „Tvoj drugar Hejmejker?“, ispljunuo je Rup. „Je li on tvoj doušnik?“ Ignorišući ovo, Dejl nastavi da mu se ruga samo zato što može, samo zato što se prokleto dobro osećao zbog toga. „Zna li tvoja gospođa da krešeš tu malu seksi mačkicu? Kad malo razmislim, tvoja stara možda i nema problema s tim. Možda joj je drago što još uvek može da ti se digne.“ Dejl se nagnu i prošaputa: „Ali bolje da se nadaš da Van Durbin neće čuti za to.“ Rup se nasmeja podsmešljivo. „Ima kolumnu u nekom jeftinom tabloidu — koji sutra završi na dnu kaveza za papagaje. Pa šta? Kakvu štetu može stvarno da mi nanese?“ „Ostinski Kralj automobila?“, ismevao ga je Dejl. Rup obrisa kapljuću krv s ivice nosa i otrese je s prstiju. „To je bio predlog čoveka koji mi 105

je prodao reklamu.“ „Nebitno je, Rupe. Nebitno. Stvarno si uspeo. Ali sve to može da nestane tek tako.“ Pucnuo je prstima centimetar od Rupovog osakaćenog lica. „Ti misliš da se ja plašim Van Durbina?“ „Ne, ali se zato užasno plašiš mene.“ Dejl se pribi uz njega. „Prvo knjiga, a sad i Van Durbin, lagano podižu prašinu, ali samo ja mogu u toj prašini da te udavim.“ „I ti bi se udavio zajedno sa mnom.“ „Ali ja nemam šta da izgubim.“ Naslonivši šake na njegove široke grudi, Rup obema rukama odgurnu Dejla. Dejl se udalji jedan korak i Rup još jednom osmotri njega i njegov automobil. „To je sasvim očigledno.“ Dejl je ignorisao tu uvredu. „Ti si, s druge strane, napravio od sebe veliku metu za gađanje. Odličan si izbor za medijsko razapinjanje.“ „Sačuvaj svoje pretnje. Ako bi pokušao da me uništiš, ne bi uspeo.“ „Nisam baš siguran.“ „Ti si već gotov, samo to još ne znaš“, kaza Rup. „Zato sam pokušavao da te pronađem, da ti kažem da ćeš, budeš li bolećiv prema Alenu Striklandu, zakonu, pravdi i američkom načinu života, početi da kopaš raku, i to samome sebi i nikome drugom.“ „Ako se slučaj Suzan Liston ponovo otvori...“ „Vidiš, o tome ti govorim. Gotov si i pre nego što si počeo.“ Pogledao je Dejla i neveselo odmahnuo glavom. „Zar stvarno misliš da bih ostavio dokumenta o tom slučaju da čame u policiji kao tempirana bomba?“ Naglo se nasmejao, što ga je nateralo da se trzne od bola. „Proklet da sam, ali ne, Dejle. Taj slučaj je izbrisan nekoliko nedelja posle Striklandove presude.“ Dejl je zgrčio šake u pesnice i zaškrgutao zubima. „Među tim dokumentima su bile sve moje beleške o slučaju.“ „I bio si veoma predusretljiv da mi ih predaš na zahtev, Dejle. Stvarno to cenim.“ Dejl popuni prostor koji ih je delio. „Gde su?“ „Nisam samo prokrijumčario papire iz policije, Dejle. Kresnuo sam šibicu, gledao ih kako gore, a onda razbacao pepeo na sve jebene četiri strane sveta. Ako neko i pokuša da ih nađe, jebi ga, izdala ga je sreća.“ Ponovo je pogledao Dejla od glave do pete i nasmejao se. „Ispuzao si iz skrovišta i doterao se nizašta. Izvini, Dejle.“ Podigao je ruku i izveštačeno slegnuo ramenima, ispoljivši samozadovoljnost zbog koje ga je Dejl prezirao. Ali Dejl je čekao, znajući da dolazi. Čekao je. Čekao. A onda, kad se Kralj automobila nasmešio svojim osmehom sa reklame, Dejl je zabio svoju pesnicu u njegovo veštačko zubalo, uništivši ga čeličnim zglavcima i uz bezmalo dve decenije potiskivanog gneva. Rup arlauknu, prekri usta obema rukama i skliznu niz njegov auto. Upotrebivši vrh čizme, Dejl ga odgurnu od točka kako mu ne bi smetao kad bude odlazio. A onda je, stojeći nad njim, rekao: „Samo probaj da ponovo pritisneš Hejmejkera, vratiću se i odseći ti ta vrećasta jajašca tupim parom reckavih makaza. Imao sam jedan slučaj 106

onomad, tip je to uradio svom partneru za poker. Dobio je tri godine za to. Ali je onom drugom očitao lekciju o varanju koju nikad nije zaboravio.“ Tokom leta pri povratku u Ostin, ni Belami ni Dent nisu bili razgovorljivi. Veoma ju je rastužilo što se odvaja od Stivena, zato što je sada znala da ju je namerno izbacio iz svog života, što se razlikovalo od verovanja da su okolnosti zaslužne za razdvajanje. Ali njeno mračno raspoloženje većim delom se moglo pripisati onome što je otkrio o sebi i Suzan. „Kako sam mogla da živim u istoj kući s njima a da ne znam?“ Nije bila svesna da naglas postavlja ovo pitanje sve dok Dent na njega nije odgovorio. „Bila si klinka. Možda si nešto i osetila među njima, ali nisi prepoznala šta je to.“ „Samo sam mislila da se ne sviđaju jedno drugome.“ Nakon kratkog predaha, Dent reče: „A možda sve to izmišlja.“ „Ne bi izmislio tako nešto. Previše je bolno i neprijatno za njega.“ „Da li bi onda lagao zbog nečeg drugog?“ Pogledala ga je, prećutno ga pitajući na šta misli. On reče: „Stiven te nije video kod kućice za čamce, nešto malo pre oluje. Ali nisi ni ti njega videla, zar ne?“ „Možda i jesam. Ne mogu da se setim.“ „Dobro. Ali rekao nam je da je otišao do kućice za čamce da uzme prokrijumčareno pivo, a on čak i ne voli pivo. To mi je bilo malo čudno.“ „Misliš da laže o tome gde je bio kad je Suzan ubijena?“ Podigao je ramena. „O tome treba razmišljati, to je sve. Priznao je da je imao motiv.“ „Znači da tom delu priče veruješ, da je Suzan navaljivala na njega seksualno.“ „Aha, verujem u to.“ Zapali su u tišinu. Na kraju je progovorila: „Bila je sebična i sujetna. Ali nisam imala pojma da ume da bude tako okrutna.“ „Nisi znala?“ Govoreći tiho ali napeto, rekao je: „Tvoja potraga za istinom mogla bi da iznedri još gadnih iznenađenja, Belami. Jesi li sigurna da želiš da nastaviš?“ „Moram.“ „Ne moraš.“ „Neću sad stati, Dente.“ „Možda bi trebalo. Zašto nastavljati dalje ako možda ima još nagaznih mina tamo negde?“ „Ništa ne može da bude gadnije od istine koju smo danas razotkrili.“ Dugo ju je samo gledao, a onda se, ne kazavši ništa više, okrenuo napred. „Drugi momci“, oklevajući je rekla. „Oni za koje se hvalila da je bila s njima...“ „Šta je s njima?“ „Nisi znao za njih?“ „Naravno da sam znao.“ Izvio je glavu unazad i sklopio je oči. „Ali nije me bilo briga.“ Ostatak leta su proveli u pasivnoj tišini i nisu ponovo progovorili sve dok nisu izašli sa 107

terminala Ostin-Bergstrom prema garažama, gde su ostavili njegovu korvetu. Belami se ponudila da pozove taksi službu da je odveze kući. „Ako ti se ne vozi skroz do Džordžtauna.“ „Odvešću te. Ali Galovo uzletište je na pola puta. Voleo bih da stanem usput.“ Galov kamionet je bio jedino vozilo u okolini. Vetrokaz je mlitavo visio na svom jarbolu pri kasnovečernjoj vrelini. Dent utera automobil u hangar, i dok su on i Belami izlazili, Gal je koračao prema njima, brišući masne šake o izbledelu prljavu krpu. „Kako mu je?“, upita Dent, misleći na svoj avion. „Ide nekako? Hoćeš da pogledaš?“ Dent krenu u tom pravcu. Gal pogleda u Belami i klimnu glavom prema kancelariji. „Hladnije je tamo. Klima je uključena. Samo pazi na zadnju nogu stolice kad sedneš.“ „Hvala ti.“ Ušla je u kancelariju i pažljivo sela na stolicu s nepouzdanom nogom. Dok je gledala kako Dent i Gal raspravljaju o avionu, izvadila je mobilni telefon iz svoje tašne. Telefon je zapamtio tri propuštena poziva, jedan od njenog agenta, dva od izdavača. Mogla je samo da zamisli uzbuđenje koje je novo izdanje Ajspaja izazvalo. Verovatno su proslavljali porast publiciteta. Još uvek nije pročitala novine koje joj je Dent jutros dao. Priznala je sebi morbidnu ljubopitljivost koja ju je opsedala oko onoga što je Van Durbin napisao, i samo kada bi znala sadržaj kolumne mogla bi da se pripremi za pobijanje svih neistina, jedino što nije mogla da se natera da ga sada pročita. Nakon posete Stivenu, osetila se emotivno ispražnjenom. Ne imajući običaj da uzvraća profesionalne pozive, ukucala je Olivijin broj. Automatska govorna sekretarica se javila. Ostavila je poruku. I dalje je delovalo malo nepošteno što je otišla da poseti Stivena bez majčinog znanja. Olivija nije krila da joj užasno nedostaje i često se žalila da ga se nije dovoljno nagledala. Belami se pitala — pa, pitala se mnogo šta. Ali bilo je pitanja koja nije mogla da postavi Oliviji a da ne izneveri Stivenovo poverenje. Iako je bila veoma radoznala da sazna šta Olivija zna o njegovom privatnom životu, ipak je odlučila da poštuje pakt koji su kao pretpubertetlije sklopili oko ćuvanja međusobnih tajni. Gal i Dent su sada gledali u jedan drugi avion koji je bio parkiran u hangaru. Gal je Dentu pokazao rukom prema sebi. On je naizgled oklevao, ali onda mu je ipak prišao. Gal je stajao s njim nekoliko sekundi, onda se okrenuo i ostavio ga, vrativši se u kancelariju. Kikotao se za sebe dok je zalazio za sto i sedao. „Znao sam da neće odoleti.“ „Je li to novi avion?“, upita Belami. „Manje od pedeset sati letenja.“ „Čiji je?“ Rekao joj je, a ona je prepoznala ime. „On je državni senator, zar ne?“ „Aha. Plus, poseduje trećinu sve zemlje između Frederiksburga i Rio Grandea. Goveđe meso.“ „I nafta i gas, isto, ako ne grešim.“ Gal klimnu. „Ponudio je Dentu posao na mestu privatnog pilota, ali ovaj je previše tvrdoglav i previše ponosan da ga prihvati.“ 108

Pogledala je napolje, u hangar, gde je Dent rukom prelazio preko krila aviona, prateći njegovu krivinu. Pomalo kao što je sinoć rukom prelazio preko njenog bedra, preko i ispod pidžame. Šaka mu nije bila stidljiva kao ni poljubac, uzimao je ono što je želeo. Od ovog sećanja se sva zajapurila. Uhvaćena u koprenu erotskog sećanja, ispustila je Galovo pitanje i morala je da ga zamoli da ga ponovi. „Pitao sam te šta misliš o njemu.“ Pokušala je objektivno da proceni Denta, ali to je bilo nemoguće. „I dalje pokušavam da stvorim neko mišljenje.“ „Tvoji ga nisu voleli.“ „Ja nisam moji.“ Ovo nije komentarisao. „Dugo ga već poznaješ.“ „Naravno.“ Bacio je vlažne ostatke svoje cigarete u kantu za otpatke i odmotao svežu. „Palite li ih ikad?“ Namrštio se mrzovoljno. „Zar nisi čula? Pušenje je loše po zdravlje. Sam bog zna koliko me je davio time, i to sve do trenutka kad sam morao ili da prestanem, ili da ga ubijem kako bih ga ućutkao.“ „Dent ti je pridikovao zbog pušenja a potpuno je nemaran kad je on sam u pitanju?“ Gal je prostreli svojim vodnjikavim očima. „Nemaran? Pa, možda bi u nekim aspektima svog života mogao malo da povede računa.“ „Vozi previše brzo.“ „Aha, voli brzinu. A tu i tamo previše pije i probudi se u krevetu u kom ne bi trebalo da bude. Ali reći ću ti jedno.“ Uzeo je cigaretu između dva prsta i blago klimnuo prema njoj. „On je najbolji prokleti pilot kog sam ikada sreo.“ Pošto ona nije komentarisala, on je to shvatio kao poziv da nastavi. „Neki piloti su naučeni da lete i taman toliko znaju da održavaju avion u vazduhu. Ako je mašina sasvim ispravna i pilot ništa ne zajebe, stvar će leteti. Moraš da koristiš ruke i stopala, moraš da imaš prilično dobru glavu na ramenima i koliko-toliko zdravog razuma da ne napraviš neku glupu grešku ili rizikuješ nešto i pogineš. Ali i najpametniji čovek može da bude najlošiji pilot. Znaš li zašto? Zato što oni to rade iz glave. Ne iz stomaka.“ Glasno se pljesnuo po stomaku. „Dobri piloti rade to odavde. Osećaju to. Znaju kako to treba uraditi i pre nego što čuju lekciju o tome. Dobro, moraš da učiš o vremenu, kako da čitaš instrumente. Ima mnogo toga što treba naučiti da se poveća prirodno umeće, ali ako mene pitaš, to umeće — nešto sa čime si se rodio — to je suština. Ja to nemam. Ali znam da prepoznam kad to vidim.“ Izvadio je cigaretu iz usta i gledao njen kraj dok ju je kotrljao kroz prste. „Jednom prilikom sam se rukovao sa Čakom Jejgerom, u jednoj vazdušnoj bazi u Nju Meksiku. Bio sam samo klinac, zaluđen do koske, i u svom poslu sam imao dodira sa mnogo pilota koji su kasnije postali astronauti i slično. Prokleto dobri piloti. Ona vrsta o kojoj pričam. Oni koji stvari rade instinktivno.“ Spustio je glavu i pogledao Belami ispod čupavih veđa. „Ali za deset njih ne bih dao jednog Dentona Kartera.“ I kao da želi da podvuče ovu izjavu, gurnuo je cigaretu u ugao usta 109

i učvrstio je među zube. Zabavljena, ona kaza: „Nemam nameru da vam protivurečim.“ „Pa“, progunđao je, „tek za slučaj da si nameravala.“ Pogledao je iza nje. Okrenula se da bi i ona mogla da vidi hangar gde je Dent još uvek pregledao avion. „Samo gola ženska može da mu toliko drži pažnju“, primeti starac uz cerekanje. „Kad je počeo da dolazi ovamo bio je ćudljiva mala bitanga, puna gneva i sranja, želeo je da se dokaže i uvek je bio spreman da se uvredi dok bi rekao ‘keks’. Ali kada se približio avionima, primetio sam njegov izraz lica. Postoji jedan izraz za to. Hm... Koja je to reč?“, pitao je brzo puckajući prstima. „Zanos?“ „Eee, to. Zanos. Kao neko koga je sunce ozarilo kroz peskirano staklo. Takav je postajao kad god bi pogledao u avion koji leti.“ „Ispričao mi je kako je bilo kad ste ga prvi put poveli u let. Kaže da se momentalno zaljubio u letenje.“ Gal prebaci pogled s Denta nazad na nju. „To ti je ispričao?“ „Tačno tim rečima.“ „Nemoj reći? Ha.“ Iskrivio je glavu i kratko je gledao. „Nisam čuo da je ikada ranije pričao o tome.“ Odmeravala je koliko je umesno da postavi svoje sledeće pitanje i shvatila da nikad neće saznati odgovor ne postavi li ga. „Šta se dogodilo u kokpitu tokom onog leta avionom koji je skoro pao? Čini mi se da ni mediji ni javnost nisu saznali celu priču.“ „Šta ti je Dent ispričao o tome?“ „Ništa. Uvek promeni temu.“ „Pa, onda, nećeš to ni od mene čuti. Ako bude želeo da znaš, sam će ti reći.“ Zazvonio joj je mobilni telefon i, kada je videla broj na ekranu, javila se pre nego što je zazvonio drugi put. „Olivija? Dobila si moju poruku? Kako je tatica?“ Kako bi joj omogućio privatnost, Gal izađe iz kancelarije i pridruži se Dentu u hangaru. „Priznaj, ase, da je kao bombonica.“ „Fin je to avion.“ Gal se nasmeja na ovako potcenjujući komentar. „Aha, a Merilin Monro je bila samo plavuša.“ Nastavio je da se divi avionu dok je izgovarao: „Senator te gadno želi. Smatra da se kompanija nepravedno ponela prema tebi.“ „Šta on zna o...“ „Želi da ti pruži šansu da se iskupiš. „Nemam ja zašto da se dokazujem...“ „Samo zaveži na sekund i saslušaj me, dobro? Spremanje da uzme svega deset procenata od tvojih čarter-letova, i povećao je ponuđenu platu. I to dosta. Ovaj poslić je bombona. Tip se polomio da bi te privoleo da pristaneš, i lud si ako — slušaš li ti mene uopšte?“ Slušao je, ali izgubio je koncentraciju kad je Belami izašla iz kancelarije. Trebalo je samo da ugleda njeno lice pa da zna da se desilo nešto veoma loše. Krenula je brzo prema njima. „Tatica je. Moram u Hjuston. Možeš li da me odvezeš kući 110

po auto?“ Dent je istog trena odgovorio tako što ju je uhvatio za ruku i poveo prema korveti. „Brže ćemo stići ako te ja budem vozio.“ „Imam bolju ideju. Poletite ovom stvarčicom.“ Gal pokaza na novi avion. „Nagovarao me je da te strpam u kokpit, da ga malo isprobaš.“ „Nemam osiguranje.“ „Osigurao te je.“ „A nije čak ni leteo sa mnom? I nije me ni video?“ „To pokazuje koliko je uveren. Ostavio ti ga je da letiš njime. Kaže da će inače zarđati. A ova dama ima vanredno stanje.“ Dent se okrenu prema Belami i uhvati je za ramena. „Zavisi od tebe. Imam dozvolu za ovaj tip i veličinu aviona, ali nikad nisam bio u takvoj kabini.“ Ona odmahnu glavom očigledno zbunjena. „To je kao kada prvi put sedneš za volan novog automobila“, objasnio je. „Moraš da se upoznaš s njim.“ „Koliko treba za to?“ „Nekoliko sati.“ „Ne mogu da čekam toliko.“ „Ili nekoliko minuta.“ Čvršće ju je stisnuo za ramena i rekao bez okolišanja. „Mogu da letim njime, ali na tebi je da odlučiš.“ Za manje od dva sata stigli su do čekaonice intenzivne nege, gde je Olivija sedela sama, grleći samu sebe i zureći u prazan prostor. Naglo je ustala kada je ugledala Belami, ali nije krenula prema njoj kad je videla i Denta. Belami upita: „Jesmo li zakasnili?“ „Niste.“ Olivija sede kao da su noge popustile pod njom. „Neprestano pada u nesvest i budi se. Plaše se da će pašti u komu. Zato sam te i pozvala. Ovo ti je možda poslednja šansa da popričaš s njim.“ Belami pređe prostoriju i zagrli svoju pomajku. Nekoliko minuta su držale jedna drugu, plačući zajedno. Na kraju se Belami odvojila i maramicom obrisala lice. „Kad mogu da ga vidim?“ „Doktor je sad s njim. Pokušava da utvrdi mogu li bilo šta da urade za njega. Sestra je obećala da će doći po mene kad budemo mogli da uđemo.“ Pogledala je pored Belami u Denta, koji se nije odmakao od dovratka. „Dent me je dovezao avionom“, objasni Belami. „Na sreću, mogli smo da krenemo skoro momentalno nakon što sam pričala s tobom.“ Olivija mu se hladno ali ljubazno zahvalila. On je prihvatio reči hvale klimanjem, a onda rekao: „Treba mi kafa. Mogu li vama dvema da donesem po jednu?“ One složno odmahnuše glavama. A onda, čim se izgubio s vidika, Olivija je pogledala Belami s mešavinom zbunjenosti i ljutnje. Belami glasno uzdahnu, shvativši da je bolje da bude otvorena. „On i ja smo provodili 111

vreme zajedno i malo se bolje upoznali u poslednja dva dana. Ne očekujem da shvatiš.“ „Pa, hvala ti na tome, jer zaista ne razumem. Ni najmanje.“ „Onda mi bar ukaži toliko poverenja, jer sam odrasla i mogu sama da prosuđujem kakvi su ljudi.“ Nije nameravala da ova primedba zvuči tako grubo kako je zvučala. Skrušeno, posegnula je za Olivijinom šakom i čvrsto je stisnula. „Mogu da razumem zašto niste u Dentu videli idealnog momka za Suzan. On nije bio kao sin ljudi iz vaših krugova. Bio je neuglađen i neučtiv.“ „Naše neslaganje ide i dalje od toga što mu manjka manira, Belami. Držimo da je delimično odgovoran za ono što se dogodilo Suzan.“ Krivica je bila neumesna i strašno nepravedna, ali umesto da se time bavi, Belami je uzvratila malo više diplomatski. „Nije prošao baš nepovređen. Nikad nije preboleo što je bio osumnjičen.“ Zastala je, a onda dodala: „A nije ni Stiven.“

112

13

livija se trznu. „Stiven?“ „Dent i ja smo išli da ga vidimo.“ „U Atlantu?“ „Odleteli smo sinoć i videli smo ga danas.“ „Kako je on?“ „Izgledao je prelepo. Definitivno je u svom elementu. Restoran je raskošan i dupke pun u vreme ručka.“ Olivija ju je gledala u oči nekoliko trenutaka, a onda je spustila pogled u svoje preklopljene šake. „Jesi li videla Vilijama?“ „Olivija.“ Belami je sačekala dok je starija žena nije pogledala u oči. „Zašto sam ja poslednja koja saznaje da je Stiven u naizgled solidnoj i veoma srećnoj vezi?“ „Jesi li ga to pitala?“ „Rekao mi je da je raskinuo sve veze s prethodnim životom, uključujući i mene.“ „Onda već znaš odgovor.“ „Boli me“, prošaputala je Belami. Olivija ju je pomazila po šaci. „Nemoj da te previše boli. Čak sam i ja upoznala Vilijama tek nakon što je prošlo godinu dana od početka veze.“ „I nije te bolelo što si isključena?“ „Naravno da jeste, ali nije mi bila data nikakva druga šansa osim da cenim Stivenovu želju za privatnošću. Pre mnogo godina, zamolio je da se malo udalji od porodice.“ Setno se nasmešila. „Ja sam mu to dozvolila zato što ga volim, i zato što sam shvatala odakle dolazi.“ Izraz njenog lica postade zamišljen. „Nije imao baš srećno detinjstvo. Gledao je kako mu otac lagano umire od amiotrofične skleroze. Jedva da je dostigao pubertet kad sam se udala za Hauarda. Ko bi mu bio bolji očuh?“, brzo je dodala. „Ali Stivenovo prilagođavanje na novu porodicu je bilo problematično.“ Olivija nije imala pojma koliko problematično. „S tobom mu je bilo lepo“, rekla je. „Vas dvoje ste se odmah složili. Ali on i Suzan su se sukobljavali. Stiven je bio introvertan, a Suzan savršeno suprotna.“ Ako je Olivija verovala da su lični nesporazumi bili jedini problem koji je postojao između Stivena i Suzan, onda je jasno da je Stiven Suzanino maltretiranje krio od nje i Hauarda. Da je želeo da saznaju, rekao bi im, tako da će njegova tajna ostati tajna što se tiče Belami. „Ponekad mislim...“ Olivija je počela da okleva, ali kada ju je Belami podstaknula upitnim klimanjem glave, nastavila je. „Mislim da se Stiven osećao delimično napuštenim kada smo se Hauard i ja venčali. Imao me je samo za sebe godinama, a onda odjednom mora da me deli s drugim čovekom. A moja ljubav prema Hauardu je bila toliko strasna, tako 113

obuzimajuća, da se Stiven morao osećati zapostavljenim.“ Obrisala je sveže suze i progovorila glasom ogrubelim od emocija. „Hauard je moj princ na belom konju, znaš. Moj vitez u sjajnom oklopu. Veoma sam volela svog prvog muža, ali ono što sam osećala prema njemu jeste kao iskra u odnosu na lomaču kada se uporedi sa onim što sam osećala prema tvome ocu. Kad smo se sreli, gledala sam u Hauarda kao u boga. Da li možeš to da shvatiš?“ Pogledala je u Belamine oči, tražeći u njoj razumevanje koje samo druga žena može u sebi da ima. Belami klimnu. Za nju kao dvanaestogodišnjakinju, Dent je bio taj u koga je gledala kao u boga. A takav je bio i u njenim sanjarenjima. „Da, znam tačno na šta misliš.“ „Duga bolest mog prvog muža bila je finansijski iscrpljujuća. Nije ostalo mnogo ušteđevine nakon što je umro, tako da sam imala sreće što sam imala svoj posao u knjigovodstvenom preduzeću. Nisam bila socijalni slučaj, ali sam bila na ivici opstanka. „I eto ti mene, samohrana zaposlena majka. I tu je bio Hauard, čovek od bogatstva, uticaja i položaja. Uzbuđivao me je i zastrašivao u isto vreme.“ „Zašto te je zastrašivao?“ „Od starta sam znala da se zaljubio u mene, znao je da me želi u svom životu. Rekao mi je to na našem drugom sastanku. A samo bog zna da sam i ja želela njega. Ali plašila sam se da neću ispuniti njegova očekivanja. Šta ako misli da sam se udala za njega samo zbog sigurnosti i dobrobiti koje s tim dolaze? Ja bih ga volela svakako, toliko sam želela da ga usrećim, da učinim da mu život bude pun i kompletan, bar koliko je on ispunio moj.“ Belami joj stisnu ruku. „Jesi. U to nema ni najmanje sumnje, Olivija. Ti si bila njegova žila kucavica. Kao njegovo jedino živo dete, skoro da me boli što ovo kažem, ali kada poslednji put udahne, tvoje ime će mu biti usnama.“ Uz jecaj, Olivija se nagnula napred i naslonila čelo na Belamino rame. Neko vreme, Belami ju je milovala po leđima, tešeći je koliko je mogla, dok se njen princ na belom konju sprema da je napusti zauvek. Na kraju se uspravila i obrisala suze iz očiju. „Dobro, isplakala sam se. Završili smo s tim. Zašto si išla da vidiš Stivena baš sad?“ „Još dok sam istraživala za knjigu, nije želeo da razgovara sa mnom o tom Danu sećanja. Nikad o tome nismo razgovarali kao odrasli. Želela sam da čujem njegovo mišljenje.“ Toplina koju je s Olivijom delila samo trenutak ranije osetno se ohladila. Olivija je pognula glavu i počela da gladi izborano čelo vrhovima prstiju. „Belami, Hauard i ja smo sačuvali svoj mir kad si pisala knjigu. Nije nam se svidela ta ideja, ali nije bilo na nama da se mešamo... Ali ovo... ova tvoja opsesija je zbunjujuća i zabrinjavajuća. Strašno uznemirujuća ako smem da budem iskrena. Ne shvatamo je.“ Podignuvši glavu, pogledala je Belami pravo u oči. „Zar ne želiš da ostaviš taj događaj iza sebe, da zaboraviš?“ „Ne mogu“, iskreno prošaputa Belami. Ali se uzdržala i pomajci nije rekla da ne može da zaboravi ono čega ne može da se seti. Pošteđena je daljeg opravdavanja jer je sestra ušla u sobu. „Gospođo Liston, doktor će vrlo brzo biti slobodan i moći će da porazgovara s vama. U međuvremenu, gospodin Listan je 114

pri svesti ako želite da uđete.“ Olivija gurnu Belami. „Idi ti. Želeće tebe da vidi.“ A onda, ščepavši Belami za ruku, dodala je: „Ali obećaj mi da ga nećeš uznemiravati pričom o Suzaninoj smrti.“ Belami se prenerazila videvši koliko joj je otac propao za dva dana koliko ga nije videla. Obrazi i očne duplje su mu duboko upali, zbog čega mu je lice bilo skeletno. Disao je kroz bezbojne, delimično otvorene usne, iako je dobijao dopunski kiseonik na cevčicu. Ispod lakog ćebeta, telo mu je izgledalo patetično nepostojeće. Prišla je krevetu sa strane i uzela njegove krhke ruke u svoje. Na njen dodir, oči mu se uz treptanje otvoriše. „Ćao“, prošaputala je. „Hej, lepotanče. Šta se kuva u kazanče?“ Bio je to njihov poseban pozdrav, zbog čega se uvek kikotala dok je bila devojčica, a posebno ako ga je pratio blagi udarac u rebra. Sada se smešila, ali kroz suze. „Oprosti mi što ne stojim“, rekao je. „Oprošteno ti je.“ Nagnula se i poljubila ga u obraz. „Sedi.“ Pazeći na sve cevčice i žice koje su vijugale ispod ćebeta do raznih aparata, pažljivo je sela na ivicu kreveta. „Gde je Olivija?“, pitao ju je. „Čeka da popriča s doktorom.“ „Reći će joj da bi trebalo da odustane i pusti sve.“ Glas mu je škripao od tuge, a oči su mu se sjajile od neprolivenih suza. „Pomozi joj da ovo prebrodi, Belami.“ „Znaš da hoću.“ Jače je stisnuo njenu ruku. „Ima još nešto što moraš da uradiš za mene.“ „Nemoj da brineš za posao. To je dobro podmazana mašina koja praktično radi sama. Ali spremna sam da uradim šta god želiš od mene.“ „Nije u pitanju kompanija. Već Suzan.“ Belami se osvrnu preko ramena, kao da očekuje da ugleda Oliviju koja je opominje da se seti svog obećanja. „Hajde da ne pričamo o njoj, tatice. Previše ti je to mučno.“ „Tvoja knjiga...“ „Uznemirila te je. Znam. Izvini. Nisam nameravala...“ „Pokrenula si neka pitanja.“ Nesigurna u to na šta cilja, ništa nije rekla. „Je li to bilo namerno?“ „Nije“, odgovorila je, lagano ispustivši dah. „Ali kako je priča tekla, neka pitanja su se pojavila. Pretpostavljam da su bila pokopana u mojoj podsvesti.“ „I u mojoj, takođe.“ „Šta?“ „Čuvao sam ih za sebe, isto kao i ti.“ Zapanjila se. „Koja?“ „Prvo, pitao sam se istu stvar koju se pitao i onaj kolumnista. Alen Strikland je otišao u zatvor za Suzanino ubistvo. Ali da li je on to uradio? Ne želim da umrem uz tu nepoznanicu, 115

Belami.“ „Zašto misliš da to nije bio on?“ „Možda i jeste. Ali ne želim da provedem večnost sa možda. Moram da znam.“ Poseta Stivenu ispunila ju je osećanjem da je za onu mladu Belami možda bilo i bolje što nije znala sve što se događalo oko nje. Isto tako, vratila se od njega uz shvatanje da je Bez oklevanja roman napisan iz veoma naivnog ugla. Tog Dana sećanja, na delu su bile neke snažne skrivene tendencije, polutonovi, koje kao dvanaestogodišnjakinja nije mogla da opazi. Čak i da ih je osetila, ne bi imala zrelosti da ih identifikuje i shvati. Dent ju je upozorio da bi neke istine koje otkriju mogle biti užasno gadne, moguće i razorne, gore čak i od one koju je saznala o Stivenu i Suzan. Skoro je poverovala da bi za spokoj u njenoj duši najbolje bilo da ostavi prošlost na miru. Ali evo, otac je moli da kopa još dublje. Kako da odbije da ispuni — ili bar pokuša da ispuni — njegovu predsmrtnu želju? Ovo što je moh obnovilo je kod nje rešenost da nastavi da prevrće kamenje bez obzira na ružnoću koju bi ispod njih mogla da pronađe. „I ja želim da znam zasigurno, tatice. Otkako sam napisala knjigu, u stvari, nedavno, na videlo su izašle neke stvari koje nisam znala.“ „Na primer?“ „Suzan se viđala sa drugim momcima, ne samo s Dentom Karterom.“ „Razgovarala si s njim?“ „Između ostalih.“ „Veruješ li mu?“ „Nije mi dao nijedan razlog da mu ne verujem.“ „Pa i zašto bi, zar ne? Je li već pokušao da te obrlati?“ Ona spusti pogled. Znajući šta to znači, on napravi grimasu. „Zapitaj se zašto se zakačio za tebe, Belami.“ „Zašto misliš da jeste?“ „Sve želi da nas obmane. Koji je bolji način da se poslednji nasmeje nego da te odvede u krevet?“ Kao da ga je ova pomisao rastužila, on uzdahnu i sklopi oči. Nekoliko trenutaka je prošlo pre nego što ih je ponovo otvorio. „Razgovaraj s detektivom.“ „Dejlom Mudijem?“ „Počni od njega. Posmatrao sam ga tokom Striklandovog suđenja. Bio je zabrinut Saznaj zašto.“ Ponovo joj je stisnuo ruku. „Hoćeš li učiniti to za mene?“ Dala mu je jedino obećanje koje je mogla. „Daću sve od sebe.“ „Uvek si to činila.“ Podigao je ruku i dodirnuo je po obrazu prstima boje i teksture pergamenta. „Uvek si se trudila da udovoljiš. Želela si da svi budu srećni. Mislim da si se čak udala za čoveka kog nisi volela jer si znala da se Oliviji i meni sviđa.“ „Mnogo je vode proteklo, tatice.“ „Ne dozvoli mi da se tek tako izvučem. Nisam obraćao pažnju na tvoju sreću ni blizu toliko često koliko si ti obraćala pažnju na moju. Nekako si bila omađijana tragedijom koja se dogodila Suzan, što nas je brinulo tokom Striklandovog suđenja. Onda smo toliko bili zauzeti uspostavljanjem sopstvenih života, plašim se da smo posmatrali veću sliku i nismo 116

posvećivali dovoljno pažnje onome što nam je stajalo ispred nosa.“ „Tatice, nikad se nisam osećala omađijanom ili zapostavljenom. Kunem ti se. Bila sam stidljiva. Nisam htela da privlačim pažnju na sebe.“ Potapšala ga je po ruci. „Uvek si bio tu kad si mi bio potreban i uvek sam znala da me voliš.“ Želela je da se baci preko njega, da ga čvrsto stegne i moli ga da je ne ostavlja. Kad ga više ne bude, neće imati živih krvnih rođaka i to saznanje ju je ispunjavalo očajem i užasnim osećajem konačnosti. Ali neće sada da pokazuje dečje strahove i tugu zbog njegove patnje. On nije izabrao da umre. On nije želeo da ostavi Oliviju, ni nju, ni sam život. Najbolji dokaz njene ljubavi biće pomoć da mu prelazak bude što je moguće spokojniji. „Ako to pokušam“, rekla je tiho, „neću moći da budem ovde s tobom.“ „Želeo bih da budeš ovde. Ali još mi je važnije da saznaš da li su kaznili pravog čoveka, a nemaš baš mnogo vremena.“ Kao neka vrsta zaveta, poljubila ga je ponovo u čelo. „Shvatila sam, tatice. Želiš mir. Moraš da znaš.“ Držao ju je blizu sebe samo trenutak duže, a onda prošaputao: „Isto kao i ti.“ Dent je uzeo zalogaj halapenjo paprike i omleta sa sirom i sprao to gutljajem kafe. „Planiraš li da mi kažeš ili šta?“ Sedeći preko puta njega, Belami je stavila papirnu salvetu u krilo i viljuškom prerasporedila hranu na tanjiru ali ju je, kako je primetio, jedva i okusila. Za vreme obroka je izbegavala da ga pogleda u oči, a napetost u njihovom separeu u Ajhopu bila je skoro opipljiva. Odlučio je da to istera na čistac. „Šta da ti kažem?“, pitala je. „Zašto me držiš na ledu. Dok smo leteli kući, nisi izgovorila više od tri reči.“ „Slušalice su bile neudobne.“ „Nije ti smetalo dok smo putovali tamo.“ „Pa eto, kad smo se vraćali, bolele su me uši. Osim toga, nisam htela da ti smetam. Kokpit ti je bio nepoznat, sećaš se?“ „Hvala ti. Cenim što si obratila pažnju na sigurnost. Ali otkad smo sleteli, u stvari, otkad smo izašli iz bolnice u Hjustonu, primetno si prestala da komuniciraš. Naravno, ja sam samo tvoj šofer.“ Ova opaska je konačno zavredela da ga pogleda. „Šta je to trebalo da znači?“ „Ti odluči.“ „Sam si se prijavio da me dovedeš avionom, Dente.“ „Ne, nisam. Gal me je prijavio.“ „Nisi morao da pristaneš.“ „Ali jesam. Rado. Zbog čega se podiže pitanje zašto si se prema meni ponašala kao prema gubavcu kad smo stigli.“ Lice joj je dobilo svetlocrvenu nijansu, što je bio znak da ona tačno zna zašto je povređen. Ona je iz odeljenja za intenzivnu negu izašla sva skrhana i jadna, i kada se odgurnuo od zida u hodniku gde ju je naslonjen čekao, krenula je pravo prema njemu. 117

Instinktivno ju je obgrlio kako bi joj pružio utehu, ali kada ju je dodirnuo, ukrutila se poput grede. Spustio je ruke, a ona je otišla do Olivije, koja je stajala nedaleko i tiho plakala u maramicu. Od trenutka kad su otišli sa intenzivnog odeljenja, Belami se držala na odstojanju. Njega to nije naročito pogađalo. Ali svejedno ga je ljutilo, a posebno zato što mu se sinoć umiljavala, a onda ga ostavila onako željnog. A i zato što je i dalje to bio. Željan. „Ako nisam bila baš najljubaznija“, rekla je podrugljivo, „to je možda zato što sam mislila na nešto drugo. Recimo na to da možda poslednji put vidim tatu živog. Na nešto što sve ostalo stavlja u drugi plan.“ Sranje. Sad se osećao kao podlac što ju je namerno provocirao. Da se bude fin momak, potreban je trud, a njemu očigledno predstoji dugačak put pre nego što to postigne. „Kad se sve uzme u obzir, moje primedbe su stvarno sebične. Izvini.“ Nehajno je odmahnula ramenom. „Jeste li se vas dvoje lepo ispričali?“ Klimnula je. „Zašto onda uopšte odlaziš?“ „Šta?“ „Ako je toliko blizu smrti, zašto odlaziš od njega? Mislio sam da ću se sam vraćati, da ćeš ostati u Hjustonu kako bi bila blizu ako umre. Zašto toliko žuriš da se noćas vratiš u Ostin?“ Uzela je pomirit, ali ga je vratila na poslužavnik ne okusivši ga. „Imali smo otrežnjujući razgovor.“ On je prodorno pogleda. „O stvarima koje su privatne.“ „Hm.“ Ali nastavio je da je upiljeno gleda. Ona popusti i reče: „Savetovao me je da ti ne verujem.“ Toliko o tome što pokušava da bude fin momak. Probušio je kobasicu, iskalivši se na njoj. „Poslednje reči Hauarda Listona, a odnose se na mene. Polaskan sam.“ „Nismo pričali samo o tebi. Zamolio me je da učinim nešto za njega.“ „Izabereš mu odelo u kom će ga sahraniti?“ Zurila je u njega. „Mora da je nešto hitno, inače bi i dalje bila tamo.“ Ljutila se još nekoliko sekundi, a onda je okrenula glavu i pogledala kroz prozor na parking restorana. Kad je vratila pogled na njega, rekla je: „Pre nego što umre, tatica želi da se uveri je li Alen Strikland čovek koji je ubio Suzan.“ Uvidevši koliko ga je ovo zapanjilo, dodala je: „Da, dobro si čuo.“ Zatim mu je prepričala razgovor s ocem. Kad je završila, Dent se namrštio: „Sumnja u Striklandovu krivicu sve ove godine?“ „Izgleda.“ „I sada postavlja to pitanje? Sada. Na posmrtnom odru? Isuse!“ Iskreno govoreći, pomislio je kako je prilično usrano to što je otac baš u ovom trenutku prebacio Belami taj teret na pleća, ali donekle je prilagodio svoje mišljenje pre nego što ga je izrekao: „Dao ti je prilično gadan zadatak. Zar ne shvata to?“ „Rekao je da bi i ja trebalo da znam istinu. U osnovi, kad razmisliš o tome, zamolio me 118

je da radim ono što već radim.“ Da, ali ako izneveriš samu sebe, to je jedna stvar. Ali ako izneveriš svog oca na umoru, to je sasvim nešto drugo. Dent ovo svoje razmišljanje nije izrazio, jer je bio siguran da se Belami toga već setila. To bi objasnilo zašto izgleda kao pretučena, i to lancem kojim za sobom sada tegli svu težinu sveta. Pokušao je da sapere svu ozlojeđenost koju je osećao prema Hauardu Listonu gutljajem hladne vode. „Dobro, koji je tvoj sledeći potez?“ Umorno pokrećući ruku, gurnula je nazad pramen kose. „Tatica je predložio da porazgovaram s Dejlom Mudijem.“ „Ne verujem da bih se s njim složio oko bilo čega, ali Mudi je dobar početak.“ „Samo moram prvo da ga pronađem. Htela sam da ga intervjuišem za knjigu. Nisam mogla da ga nađem.“ „Ja ću ti pomoći.“ S nelagodom ga je pogledala. „Dente, ne mogu stalno da tražim od tebe...“ „Nisi tražila.“ Začkiljio je prema njoj. „Ej, pa čekaj. Meni se ne može verovati.“ „Ja ne mislim tako.“ „Ne? Zašto me onda gledaš kao da pokušavaš da prozreš moju masku?“ „Znam da želiš da skineš ljagu sa svog imena.“ Čekao je da čuje još, ali pošto nije nastavila, nagnuo se unapred. „Ali?“ „Ali da li je to tvoj jedini motiv što si tu?“ „Šta tatica misli? Slušaš ga i poštuješ njegovo mišljenje. Šta on misli, zašto se motam okolo?“ „Nije rekao ništa.“ „Lažljivice. Šta ti je rekao?“ „Ništa.“ „Aha, verujem.“ Nastavio je da pokušava pogledom da joj izmami odgovor, ali usne su joj ostale tvrdoglavo stisnute. „Dobro“, rekao je. „Istina je da me ni najmanje ne interesuje šta tvoj tatica misli o meni. Ali tebi ću savršeno otvoreno reći zašto želim tet-a-tet s Mudijem: Odmazda.“ „To bi trebalo da mi umanji brigu? Ne možeš...“ „Opusti se. Ne mislim ništa fizički.“ I za sekund je dodao: „Verovatno.“ Mahnuo je prema njenom tanjiru. „Gotova?“ Kad je klimnula, izašao je iz separea. Izvinila se i otišla u toalet. Rekao joj je da će platiti račun i doterati auto. Noćni vazduh je bio težak i zagušljiv, što mu nije popravilo raspoloženje. Za razliku od onog što joj je rekao, bilo mu je bitno šta je njen matori rekao za njega. Ali ne zato što mu je stalo do njegovog mišljenja, već zato što mu je stalo do Belaminog. Odmah nakon posete svom ocu postala je hladna i udaljena, što znači da je rekao ih učinio nešto zbog čega su podignute crvene zastavice upozorenja protiv Denta Kartera. Osetivši se ratoborno, prešao je parking koji je u ovo doba noći bio samo delimično pun. Izvadio je ključeve iz džepa farmerki i skoro stigao do auta, kada je osetio naglu promenu u sparnom vazduhu, neki iznenadni pokret iza sebe. 119

Još i pre nego što je sasvim prepoznao ove osećaje, neko ga je gurnuo na bok korvete i on se jako udario. Jedna snažna ruka mu se spustila na potiljak, pribivši mu lice uz krov automobila, snagom od koje puca koža. Vreli dah mu ispuni uvo. „Kvalitetna neka pičkica, a, piločiću? Šteta što mora da umre.“ Dent pokuša da podigne glavu, da skine sa sebe napadača, ali ovaj je bio čvrst kao bala sena. I još dok je Dent procenjivao situaciju i shvatao da je u gadnom škripcu, osetio je vrh oštrog sečiva u podnožju kičme. Prestao je da se opire. „Ispravno razmišljaš. To ti je dvadeset centima dvoseklog, kao žilet oštrog čelika. Mogao bi da čuješ jedno ‘krc’ kad ti probije kičmu. To bi verovatno bilo poslednje što bi čuo.“ „Šta hoćeš?“, pitao je Dent, pokušavajući da kupi nešto vremena dok ne shvati kako da se iskobelja iz čovekovog zahvata. „Je li dobra? Klizava i tesna?“ Nagnuvši se napred, liznuo je Denta po licu, od obraza do obrve. „Nikad ne znaš za ove male bogatašice, zar ne? Ali jedno sigurno znam, umreće sva krvava.“ Dent, ispunjen gnevom i gnušanjem, ritnu se unazad i pogodi čovekovu kolensku čašicu petom čizme. On jauknu i udalji se, ali samo jedan korak. Ali tu Dent iskoristi prednost. Hitro se okrenu i zari lakat u lice tog tipa, a onda mu zada udarac u stomak. Međutim, to je bilo kao da je udario goveđu polutku i samo je razjario čoveka, koji je zamahnuo prema njemu nožem. Dent se jedva spasao da ne bude rasporen tako što se u poslednjoj mogućoj sekundi okrenuo oko sebe. Nož napravi široki luk preko njegovih krsta. Instinktivno, on prekri leđa rukom. Nož ga poseče po nadlanici i zari mu se u zglavke. „Dente!“ Čuo je kako Belami viče i čuo je njene korake dok je dotrčavala. „Ne!“, viknuo je. „Ne prilazi.“ Ali ona je nastavila da trči i kada je stigla, grubo ju je gurnuo na zemlju. „Ima nož.“ „Pobegao je.“ Hitro se uspravila i sasvim mu prišla. „Krvariš!“ „Hej! Šta se to dešava?“ „Video sam ga. Ovaj govnar je gurnuo tu ženu na zemlju.“ Ljudi iz restorana, primetivši neko komešanje napolju, izleteli su na vrata i pohrlili prema njima. Dent se osvrnu, ali njegov napadač je nestao. „Bež’mo što dalje odavde“, obratio se Belami, cedeći ove reči kroz stisnute zube. Bog je blagoslovio. Nije radila tipične ženske stvari. Nije postavljala pitanja, nije zahtevala objašnjenje, nije vrištala ni cičala, niti ga korila što ju je doveo u tu situaciju. Ne, samo ga ja obgrlila oko krvavog struka i napola ga odnela na suvozačku stranu korvete. Otvorila je vrata i pomogla mu da se smesti na sedište. Otela mu je ključ za startovanje, zalupila vrata i optrčala oko haube. Doviknula je dobronamernim prolaznicima. „Dobro sam. U pitanju je nesporazum. To je sve.“ Zatim je sela na mesto vozača i pokrenula motor. „Umeš li da voziš auto sa šest brzina?“ Zanemarivši pitanje, isterala je automobil s parkinga i dok se ubacila u saobraćaj, već je bila u trećoj brzini. 120

„Jesi li ga videla?“, pitao je Dent. „Samo nejasno dok je bežao. Je li te pljačkao?“ „Nije.“ Izvio se da pogleda kroz zadnji prozor. „Vidiš li neki kamionet u retrovizoru?“ Bacila je pogled. „Ne vidim. Samo neke farove. Misliš da će nas pratiti?“ „Ne znam. Vozi ukrug.“ „Odvešću te u bolnicu.“ „Ne.“ Strelovito je okrenula glavu i pogledala ga. „Ali krvariš. Sav si krvav.“ „Da, krvarim na moj kožni tapacirung. Šta je sa tobom?“ „Dobro sam.“ „Gurnuo sam te. Bio sam...“ „Znam. Hteo si da me skloniš od njega. Ogulila sam dlanove, ali inače sam dobro. Bolje nego ti.“ Izrekavši čitav niz psovki, Dent otkopča sve dugmiće košulje i uze kraj da obriše lice koje je još uvek bilo mokro od pljuvačke. „Kuda da idemo?“, upita Belami. „Zasad samo vozi.“ I vozila je, i to iznenađujuće koncentrisano i vesto, spretno vijugajući u saobraćaj i iz njega, ali neprimetno kako ne bi privukla pažnju nekog saobraćajca. Posle deset minuta i izdvajanja s jednog auto-puta na drugi, hitro je preletela preko dve trake kako bi izašla, a kada je vijugajući zaustavila auto pri dnu izdvajanja, njihov auto je bio jedini u tom delu. Dok je snažno stiskala volan, okrenula se i pogledala ga, s jasnim ali neizgovorenim pitanjem u očima. „Čini mi se da sam se upoznao s našim drugarom seljačinom iz nabudženog kamioneta.“ Rej je besneo. U ušima mu je odzvanjao iritantan zvuk poput motorne testere. Možda je čuo krv koja mu kola kroz vene. Srce mu je pumpalo snažno i brzo od srdžbe i razočaranja. Bio je nadomak da raspori stomak Denta Kartera. Nadomak. Šarmantna bitanga mu je izmakla za dlaku, zahvaljujući njoj i njenom uspaničenom pozivu, koji je privukao pažnju ljudi u restoranu. Karter je krvario, ali nedovoljno da bi ga to ubilo. Rej je mogao da ga dokrajči. Ali nije čekao ovako dugo da osveti brata, samo da bi zabrljao u poslednjim trenucima. Otrčao je pre nego što je bilo ko stigao da ga dobro pogleda. Trčao je dve raskrsnice, do mesta gde je ostavio kamionet, a onda se izgubio s lica mesta. Ali ne zbog kukavičluka, molim vas, već iz predostrožnosti. „Znaj kada da potegneš, a kada da odbaciš mamac“, Alen mu je govorio. Ali noćašnji napori nisu bili sasvim uzaludni. Pustio je krv. Ostavio je njima dvoma da razmišljaju o mnogo čemu, i to je bilo zadovoljavajuće. Sada će biti zabrinuti, zar ne? Sviđalo mu se da ih zamišlja kako se pitaju ko je to bio, i što će živeti u strahu jer ne znaju kada će ponovo nasrnuti. Nedeljama ju je pratio kao vrhunski pas gonič. Pošto mu se to sve smučilo, ranije tokom 121

dana je odlučio da napadne prvom zgodnom prilikom. Ali izgubio ih je. Čitavog dana se vozio od njene kuće do Karterove, ali nigde ih nije bilo. Ali pre ili kasnije Karter se uvek pojavljivao na tom usranom aerodromu, tako da je, negde u sumrak, Rej parkirao kamionet na mestu gde se nije mogao opaziti s auto-puta i osmatrao puteljak koji je s njega vodio do aerodroma. Ma, nema šta, pametan je on. Zato što se, negde oko deset sati, crvena korveta stvarno pojavila na auto-putu. Držeći sigurnu razdaljinu, Rej je krenuo za njom do Ajhopa. Kroz prozor ih je gledao kako jedu. I, četrdeset minuta kasnije, kad je Dent izašao sam, Rej je, ne verujući u svoju sreću, iskoristio priliku. Ne, Karter nije bio mrtav. Ali Rej je saopštio svoju poruku. Od ove noći, nije samo promenio pravila igre. Promenio je i samu jebenu igru.

122

14

bična rupa.“ Dent je ušao u svoj stan ispred Belami, uključio plafonsko svetlo a onda odmah otišao do kreveta i navukao prekrivač preko izgužvanih plahti i jastuka. Dva jastuka, koliko je primetila. Svaki sa otiskom glave koja je na njemu spavala. „Idem da se istuširam i sperem krv kako bismo videli šta je šta. Raskomoti se.“ Uzeo je gaće iz jedne od fioka komode, a onda ušao u kupatilo i zatvorio vrata. Dok su išli ovamo, zaustavili su se kod prodavnice mešovite robe. Zaliha pribora za prvu pomoć je bila oskudna, ali od svega je kupila po jedan komad, jer nije znala šta će joj trebati da se pobrine za njegove rane. Spustila je kesu sa stvarima na trpezarijski sto u kuhinjskoj niši i sela na jednu od tri stolice, a onda počela da razgleda. Nije preterivao. Stan je bio obična rupa. Budući da je bio samo jedna velika prostorija, razni delovi u njemu su se razlikovali samo po podnim oblogama. Spavaći deo je imao tepih drugačije boje od dnevnog boravka. Parče koje je predstavljalo kuhinju bilo je prekriveno vinilnim pločama. Samo je kupatilo bilo odvojeno vratima. Osim nenameštenog kreveta, stan je u suštini bio uredan. Ali oskudni nameštaj izgledao je kao gomila jeftinih komada na iznajmljivanje, sa iskrzanim ćoškovima i istrošenim tapacirungom. Česma u kuhinji je kapljala glasnim i učestalim pingovima, a tkaninom obloženi paneli, koji su zamenjivali zavese, visili su labavo na iskrivljenim šipkama. Na zidovima nije bilo slika. Ni knjiga, a ni polica na koje bi se mogle staviti knjige, kao ni sitne uspomene. Bilo je to tužno mesto koje je nagoveštavalo usamljenički život. Još je tužnije bilo to što je jedina razlika između ovog mesta i njenog stana u Njujorku bio kvalitet nameštaja. Njen je kupljen uz pomoć dekoratera i bio je skup. Komadi su bili ukusni i dopadljivi na oko. Ali nisu je podsećali ni na kog, niti su joj zbog nečega bili dragi. Mogli su biti bilo čiji. Mada jesu predstavljali nekakav dom. Ali nedostajala im je osobenost kao ovoj stolici na kojoj je sedela, u Dentovoj sumornoj kuhinji. Poređenje ju je učinilo još utučenijom nego što je to već bila. Izašao je iz kupatila, imajući samo bokserice koje je poneo sa sobom. Sušio je kosu jednim peškirom, a krsta prekrio drugim. Na dva mesta na licu koža mu je bila rasečena. Te posekotine je pustio da krvare. Oko povređene šake je obavio peškirić za tuširanje. „Koliko dugo ovde živiš?“, pitala ga je. „Dve godine, manje-više. Otkad sam morao da prodam kuću. Kad sam napustio avio-kompaniju, nisam više mogao da finansiram život na koji sam navikao. Tržište 123

nekretninama je tada bilo usrano. Mnogo sam izgubio prilikom prodaje, ali nisam imao izbora.“ „Ušteđevina?“ „Sve je otišlo na otplatu mog aviona.“ Peškirom koji je koristio da osuši kosu upio je krv na jagodičnoj kosti, odmah ispod desnog oka. „Nadam se da se ne onesvešćuješ na prizor krvi. Kurvin sin je od mene napravio pravo sito.“ „Trebalo je da pozovemo policiju.“ „Ma samo bismo stigli do naslovne strane sutrašnjeg Stejtsmena. Svedoci su me videli kako te guram da padneš. Mene bi verovatno uhapsili i zadržali dok me ne ispitaju, a dok im sve objasnim, bili bismo već udarna vest samo zbog toga ko smo.“ Bio je u pravu, naravno, zato ga je i pustila da je odgovori od toga da potraže hitnu pomoć za njega. Otac joj je ležao na samrti; Olivija se jedva držala za slamku preostale hrabrosti. Nije im trebalo da sutra otvore novine i pročitaju o umešanosti njihove kćeri u napad na parkiralištu ispred palačinkarnice što radi dvadeset četiri sata. „Da li bi ga prepoznao ako bi ga ponovo video?“, pitala je. „Težak skot. I čvrst. Leva ruka mu je prekrivena tetovažama. Neka zmija sa zubima iz kojih kaplje otrov. Rekla si mi da je tip u kamionetu imao veoma tetoviranu levu ruku koju je onomad isturio kroz otvoren prozor. Kad se sabere jedan i jedan...“ Prepustio je njoj da završi račun. Dok su se vozili ovamo, izneo joj je detalje napada. „Osim što izostavljam grozne detalje.“ „Grozne detalje?“ „Grozne stvari koje je rekao o tebi.“ Ono što je najviše zabrinjavalo bilo je ono što je napadač rekao da će uraditi. Rekla mu je: „Pa on želi da nas ubije.“ „Tako je čovek rekao.“ „Ali zašto? I ko bi to mogao da bude?“ „Razmišljam o tome. Ali i dalje curim na sve strane.“ „Oh, izvini.“ Mahnula mu je da priđe stolu za kojim je ona sedela. „Okreni se.“ Okrenuo joj je leđa. Gaće su mu stajale nisko na kukovima i otkrivale flisujuću crvenu liniju, što je ličila na široki osmeh preko čitavih krsta. „Dente, trebalo bi da odeš na urgentno.“ Provirio je preko ramena, pokušavajući da sam proceni štetu. „Sumnjam da bi mi poverovali da sam se posekao prilikom brijanja.“ „Mogao bi da tvrdiš da je u pitanju nezgoda.“ „Kakva nezgoda?“ „Ne znam“, rekla je podignuvši ruke uz glas koji je pucao od frustracije. Okrenuo se da je pogleda i dodirnuo joj bradu. „Hej, reagovala si kao da imaš čelične živce i vozila si kao Mario Andreti. Nećeš valjda sad tu da mi pukneš pod pritiskom?“ Podigla je bradu s vrhova njegovih prstiju i, uhvativši ga za kukove, nimalo nežno ga okrenula nazad. Ispraznila je sadržaj kese na sto i odvrnula poklopac zlokobne smeđe 124

staklene flašice. „Nadam se da ovaj antiseptik peče kao sam đavo.“ Sigurno jeste jer je siktao i psovao dok ga je sasipala. Kako bi ga zbunila, pružila mu je pamučni tufer natopljen istom tečnošću. „Potapkaj time po licu i šaci. Kako ti je šaka?“ Odmotao je peškirić i pogledao. „Posekotine nisu duboke. Prsti će mi verovatno biti utrnuti ujutro, ali lako je mogao da ih odseče. Stresla se. „To ti je još najmanji problem. Ali zašto te je upozorio? Dok ti je saopštavao te pretnje, mogao je da te ubije.“ „Razočarala si se?“ „Ozbiljna sam“, rekla je, gledajući nagore, kada se okrenuo i pogledao je preko ramena. „Možda se plašio da nas neko gleda iz restorana. Ili je pas koji laje a ne ujeda. Ili je neki luđak koji je izgubio moć razuma. Može biti bilo šta dok ne saznamo ko je i šta to ima protiv nas.“ Pogledao je kako napreduje. „Jesi li skoro gotova?“ „Ne krvari baš toliko.“ „Zato što si ga skoro spržila tim.“ Odmotala je gazu i nežno njome prekrila ranu. „Okreni se“, rekla mu je. Napravio je tri puna obrta dok je ona obmotavala gazu oko njega, a onda vertikalno zalepila traku na više mesta, da je učvrsti. „Dlake mi se lepe za traku.“ „Pokušavam to da sprečim, ali ne vidim šta radim jer nisi raširio ruke.“ Učinio je to i ona zalepi poslednje trake na svega nekoliko centimetara od svilenkaste pruge malja koja mu se spuštala posred stomaka i nestajala pod gumenom trakom gaća. Izveštačeno ravnodušno, bodro je rekla: „Evo. Gotovo.“ Ali kad joj je izvio glavu i pogledao je u lice, snaga kojom ju je gledao zaustavila joj je dah. Glasom koji je bio dubok, hrapav i sugestivan, rekao joj je: „Kad si već tu u komšiluku, ako želiš još nešto da uradiš...“ Lagano se pokrećući, pružio je ruku i pomazio je palcem po liniji donje usne, a onda joj je sklonio kosu i prstima nežno protrljao ušnu školjku. Želja joj je buknula u donjem delu tela i iz grla joj isterala jecaj koji nije mogla da zadrži u sebi. Dok se bavila njegovim leđima, pokušavala je da ostane ravnodušna prema oblinama njegovih guzova, pod tankim materijalom gaća koje je nosio, ali sada je čežnja da ga obgrli rukama, i dlanovima isproba čvrstoću zategnutih mišića, bila skoro prejaka da bi je izdržala. Želela je da kaže: Dođavola sve, i nagne se napred, zagnjuri lice u tu maljavu tračicu, a onda je isprati usnama do njegove muškosti koja joj je bila tako zavodljivo blizu da je potpuno zanemoćala od žudnje. Da uzme Denta u svoja usta, da ga okusi... Još jedan zvuk je ispustila, ali kada se pomerila, nije ga dodirnula rukama, niti mu je poljubila kožu koja je mirisala na sapun i muškarca, na Denta. Umesto svega toga odgurnula mu je ruku, ustala i obišla ga. „Nemoj da si tako sladak, Dente. Ovo uopšte nije dobar trenutak. Šta god da je htela da kaže — a kasnije se toga neće setiti — ostalo je neizgovoreno. Posegnuo je za njom dok je prolazila pored njega, privukao je k sebi i uhvatio za vilicu da joj podigne glavu. „Izrasla si u đavolski zgodnu ženu, Belami. Način na koji si motala onaj menjač je bio veoma uzbudljiv.“ 125

Ako je sinoćni poljubac bio koketan poziv na nedolično ponašanje, ovaj je bio lekcija iz majstorstva. Bio je posesivan, puten i dominirajući, i to do stepena koji ju je plašio. Nije se plašila njega. Plašila se koliko je on privlači, plašila se zabranjene želje da će joj uraditi bar nešto od svega onoga što su njegovi poljupci nagoveštavali. Ali oduprla se da bude sasvim uvučena a on je, osetivši to, podigao glavu i pustio joj lice, samo da bi spustio ruku na jednu njenu dojku. Uhvatio ju je i nežno je povukao za bradavicu prstima, dok se svojom erekcijom nabijao između njenih butina. „Dozvoli sebi da misliš na nešto drugo nakratko“, nagovarao ju je, ovlaš joj dodirujući usne usnama. „Opusti se i zabavi malo za promenu.“ Onda je ponovo zarobio njene usne. Da se opusti? Nema šanse. Ne može kad joj telo govori da ga privuče k sebi, da se spoji s njegovim jezikom. Želela je da mu provuče prste kroz kosu i čvrsto mu drži glavu dok se gubi u njegovom opojnom poljupcu. Ali umesto toga, primorala je sebe da ne radi ništa, i da ne odgovori ni strasno, ni odbojno. Naterala se da ostane savršeno nepokretna i ne reaguje ni na šta. Brzo shvativši da je jedini koji je uključen u igru, izvio je glavu i upitno je pogledao. „Tatica je rekao da ćeš pokušati da budeš poslednji koji se smeje tako što ćeš spavati sa mnom.“ Istog trena ju je pustio. „Ah, to je ono što je tatica rekao. To objašnjava ono ledeno ponašanje.“ Posekotine na njegovom licu se ponovo otvoriše i počeše da krvare, čineći ga još opasnije ljutitim dok je prilazio ormanu i posezao u njega za farmerkama koje su visile na vešalici. Navukao ih je naglim i grčevitim pokretima, ali kada je pokušao da ih zakopča, bespomoćno je podigao ruke sa strane. „Ovo bi moglo da potraje.“ Belami preli rumenilo, ali ne od zbunjenosti. Pokazala je prema izgužvanoj posteljini na krevetu. „Zar si stvarno očekivao da legnem u krevet s tobom, a nisi još promenio čaršave od poslednje s kojom si bio?“ Provukao je prste kroz vlažnu kosu. „Vidi, ostavio sam je tu onog jutra kad sam te prebacio avionom u Hjuston. Nisam razmišljao o njoj dok nismo prošli kroz ta vrata i ja video krevet. Čak joj ni ime ne znam.“ „Nije te zanimalo?“ „Nije.“ „Baš kao što te nije zanimalo ni to što je Suzan bila s drugima dok se zabavljala s tobom?“ „Zašto bi me bilo briga?“ „Nisi je voleo? Bar malo?“ „Voleo?“ Nasmejao se. „Dođavola, ne. Bio sam napaljeni tinejdžer, a ona mi je pomagala da se rasteretim.“ „Samo toliko ti je značila moja sestra?“ Podbočio se. „Šta misliš, koliko sam ja značio njoj?“ „Dovoljno si joj značio da se razjari što si zakasnio na roštilj. Mislim da bi više volela da uopšte nisi došao, nego...“ Kao da joj se sva krv povukla iz glave. Vratila se u prošlost na talasu vrtoglavice, ali slika 126

u umu joj je bila kristalno čista: Dent, opkoračuje svoj motocikl, maše ljutito prema Suzan koja veličanstveno i prelepo besni, potpuno isto kao i on. Ovo sećanje je iskočilo kao trodimenzionalna čestitka, nakinđurenih i oštrih detalja. Belamino disanje postade isprekidano i promenljivo kao i njeni otkucaji srca. „Bio si tamo. Kod kućice za čamce. Sa Suzan. Pre tornada.“ Opsovao je i koraknuo prema njoj. „Belami...“ „Ne!“ Ispružila je obe ruke ispred sebe, dlanovima napred, a onda se uhvatila za glavu dok je dodavala reči vrtoglavim sećanjima. „Suzan se nije vratila iz kućice za čamce s pivopijama. Ja sam se zabrinula, uplašila sam se da joj je možda pozlilo jer je popila previše. Bio je to tako vreo i zagušljiv dan, mislila sam...“ „Slušaj. Pusti me da ti objasnim.“ „Išla sam da je tražim, zar ne?“ Ništa nije rekao. „Znaš da jesam. Zato... Zato što si me video kako vas gledam, je li tako? Jeli tako?“ „Belami...“ „Sve ovo vreme“, vikala je, „mogao si da mi kažeš! Zašto mi nisi rekao da se pogrešno sećam? Zašto mi nisi...“ Odgovor je postao očigledan kao prosvetljujuća munja. „Nisi leteo s Galom. Nisi imao alibi. Bio si u parku, i svađao si se sa Suzan.“ Nekoliko trenutaka, nijedno od njih dvoje se nije pomerilo, a onda je ona pohrlila prema vratima i širom ih otvorila. „Jebiga! Belami!“ Izjurila je na vrata toliko naglo da je njen pad sa balkona na drugom spratu sprečila samo metalna ograda. Jako se nabila na nju, snažno udarivši karličnu kost. Jauknula je od bola, a onda i od straha jer ju je Dent uhvatio za nadlaktice. Oštri krik je naterao dvojicu muškaraca na parkingu da podignu glave. Stajali su naslonjeni na haubu automobila, a Roki van Durbin istog trena živnu. Viknuo je: „Tamo!“, i pokazao u njenom pravcu svom fotografu, koji je već bio spreman. Blic aparata blesnuo je zaslepljujućom svetlošću. Dent otrgnu Belami od ograde za koju se držala, i uvuče je nazad u stan, a onda šutnu vrata da se zatvore. Istresao je svoju frustraciju na vrata, udarajući pesnicom da naglasi svaku eruptivnu, skarednu reč. Osetio je poriv da poruši stepenište i natera Van Durbina da zažali što je ikada čuo za Dentona Kartera, a onda odmah da pređe na fotografa i njemu uništi aparat. Ali pošto je preživeo slične zasede koje su usledile posle Suzaninog ubistva, a onda sve iznova, u istrazi Nacionalnog saveta za sigurnost transporta, koja je sprovedena zbog jedva izbegnute avionske nesreće, Gal ga je, zujeći poput komarca kod uva, upozoravao na žestoke represalije. „Reporteri prosto cvetaju od ljutitih reakcija. ‘Oćeš da ih pobediš u njihovoj igri? Ignoriši ih.“ Posekotina na jagodici pekla ga je kao đavo, a kada je obrisao lice, na nadlanici, koja mu je već krvarila zbog rezova na zglavcima, pojavila se još jarkija i svežija krv. Pomislio je da mu se i posekotina na leđima ponovo otvorila. 127

Kad se vratio u sobu, Belami se trgnula, zbog čega se još više razljutio. „Ako se više plašiš mene nego njih, znaš gde su ti vrata.“ Sklonio joj se s prolaza prema vratima, dok je uzimao krvlju natopljene farmerice iz kupatila, i iz džepa vadio svoj mobilni telefon. Posle toga je otišao u kuhinju i pogledao broj telefona upravnika zgrade, koji je prethodni stanar napisao na izbledele tapete. Snažno je ukucao broj i poziv je istog trena prihvaćen. „Aha, obaveštenje koje ste svima ubacili u sanduče prošle nedelje? O nekom tipu koji se skinuo go jednoj ženi u severnom krilu? Aha. E pa sad vidim dva takva tipa na parkingu, kod južnog. Fotografišu ljude kroz prozore telefoto objektivima. Skoro sam siguran da su to ista ona dvojica koja su pričala s devojčicama na igralištu danas po podne. Bolje da pozovete policiju. Dobro. Prijatno.“ Prekinuo je i pogledao Belami, koja se nije ni pomerila niti je skinula pogled s njega. „To će Van Durbina i njegovog pajtaša zadržati na neko vreme.“ Zakopčao je farmerke i otkinuo parče gaze, koju je presavio i upotrebio da zaustavi krvarenje na obrazu. „Ja ću popiti jedno pivo. Hoćeš i ti?“ Nije odgovorila. Uzeo je limenku piva iz frižidera, otvorio je i popio penu koja se prelila preko vrha, a onda dobro potegao. Izvalio se u jedinu fotelju u stanu i spokojno pijuckao pivo, dok je Belami zurila u njega kao da je neka egzotična i potencijalno opasna životinja koju bi trebalo zatvoriti. Krugovi oko njenih očiju bili su toliko tamni da su izgledali kao da ih je tamo stavila nečija stisnuta pesnica. Lice joj je izgubilo boju, ali to je možda samo bila posledica izloženosti sjaju nemilosrdnog plafonskog svetla. Izgledala je kao da je potpuno izmoždena, ali on je bio toliko ozlojeđen da je nije štedeo. „Pa?“, pitao je. „Šta?“ Glas joj je zazvučao promuklo od podužeg neupotrebljavanja. „Nećeš da me pitaš?“ „Zar ne bi ionako sve porekao?“ „Da. Ali zamisli kako bi to sjajan zaplet bio za Bez oklevanja: drugi deo. Mogla bi da šokiraš svoje čitaoce i istreseš ih iz gaća. Momak je ipak bio ubica. On, seksualno najdevijantniji čovek koji postoji, prošao je nekažnjeno za ubistvo. „Premotaj unapred osamnaest godina. Nasrće na mlađu sestricu, koja je sad potpuno odrasla. Sjajno se popunila. Teče mu voda na usta. Ljubi se kao prava loša devojčica i dok on prihvata igru, ona se zatvara poput nevine kaluđerice. Kad mu kaže: ‘Ne!’, on divlja, uzima njeno slatko telo i...“ Prenaglašeno slegnu ramenima. „Strašne stvari. Pravi bestseler.“ Pogledala ga je s porazom u očima, a onda prišla prozoru, gde su obojena svetla bleskala kroz proreze iskrivljenog venecijanera. „Policija je stigla. Tri službena automobila.“ „Zašto ne odjuriš dole i kažeš im da si konačno uhvatila ubicu svoje sestre?“ „Zato što ne verujem da si ti. Mada, moram priznati da jesi skot.“ Podsmešljivo se nasmejao. „Ti si spisateljica, a ovo je najgora uvreda koju umeš da smisliš? Mlađa sestrica takođe ima i rečnik nevine kaluđerice. Ako želiš, mogu da ti pomognem s nekoliko skarednih izraza.“ 128

„Neću da se upuštam u proste razgovore, Dente.“ Iskapio je pivo i spustio praznu limenku na klimavi stočić za kafu. Nakon nekog vremena, rekao je: „Van Durbin će im reći da je lažno optužen.“ „Naravno da hoće. Ali moraće da objasni šta je radio tamo sa fotografom, što je isto kao i da je priznao da te proganja. Moraće malo da balansira na tankoj žici. „Ispratiće poziv i saznati da je upućen s tvog telefona.“ „Ne može. Jednokratni je. Broj se ne pokazuje na ekranu pozivanog. Na kraju će saznati da je u pitanju varka i pustiti ga, ali će u međuvremenu krvopija da bude malo u vrućoj stolici. Ako ima boga, nabaciće i momka dok bude čamio u zatvoru.“ Okrenula se od prozora. „Pametan si ti. Brzo reaguješ u kriznim situacijama.“ „Veština koja me čini dobrim pilotom.“ Zamišljeno je napućio usne. „Ali to bi me činilo i dobrim ubicom, šta misliš?“ Sela je na identičan mali divan naspram njegove fotelje, spustivši se na ivicu sedalice kao da će morati brzo da pobegne odatle. „Zašto si lagao policiju?“ „Mislim da ne bi ispalo naročito dobro po mene da sam im rekao da sam zadržao Suzan kod kućice za čamce i da smo imali ljubavnu svađu. I nemoj to ‘ljubavnu’ da mi tumačiš drugačije. Ne mislim bukvalno.“ „Kako si znao da će biti kod kućice za čamce?“ „Vozio sam onom trakom — znaš kojom, onom što vodi do paviljona?“ Klimnula je. „Suzan me je zaustavila. Bila je sama.“ „Šta je radila?“ „Doterivala se.“ „Doterivala?“ „Gledala se u malo ogledalo, stavljala karmin, nameštala kosu. Uobičajene stvari koje devojke rade.“ „Opisala sam ti koliko je lepo izgledala kad se vratila u paviljon.“ „Oh, sad misliš da izmišljam ovo da bi se uklopilo s tvojim sećanjem?“ Umorno, ona reče: „Nastavi.“ „Rekao sam nešto poput ovog: ‘Evo me, bolje ikad nego nikad.’ Ali ona nije mislila tako. Rekla mi je da ima druge planove koji mene ne uključuju. Prvo sam pokušao da je smirim. Izvinio sam se što sam izabrao let avionom umesto nje. Obećao sam da ću joj to nadoknaditi, i obećao sam joj da se to više neće ponoviti. Uobičajeno sranje koje momci govore kada...“ „U stvari ne misle tako.“ Slegnuo je ramenima. „Nije htela ni da čuje. Uvideo sam da ostatak mog Dana sećanja lagano odlazi dođavola, pa sam se razbesneo, rekao sam joj... “ Stao je, a kada je Belami izvila obrve, nastavio je: „Još nekog uobičajenog sranja koje momci govore kada ono što je bilo sigurno prestaje to da bude. Za razliku od tebe, ja imam prilično... prizeman... rečnik. Izvređao sam je s nekoliko prilično deskriptivnih i ružnih nadimaka.“ Ona je kratko zurila u prazan prostor i kada se ponovo usredsredila na njega, rekla je: „U mom sećanju, vidim vas dvoje kako se svađate. Ali ne mogu da se setim ničega posle toga.“ „Odjahao sam u sumrak.“ „Nije bilo sumraka. Nebo je bilo olujno.“ 129

„To je samo fraza.“ Čelo joj se naboralo kad se zamišljeno namrštila, dok se zavaljivala u jastuke malog divana, a on oseti stid zbog te užasne stvari. Bio je obično đubre, baš kao i sav ostali nameštaj u ovom stanu. Kad je prodao kuću sa bazenom i gusto obraslim zadnjim dvorištem, na padini iznad centra, odlučio se na neizbežnu ravnodušnost prema uslovima u kojima živi. Iznajmio je ovaj stan jer je to bilo jedino što je mogao da priušti. Spavao je tu. Ponekad je jebao. Tuširao se i tu držao odeću. Jeo je hranu iz restorana i nije upotrebio šporet više od jedanput, dvaput. A frižider je bio bukvalno prazan. Nije razmišljao o načinu života kojim je živeo sve dok nije pogledao svoje bedno prebivalište Belaminim očima. I sada je shvatio da se ono što je činio između ova četiri zida ne može nazvati životom. Tačno ono što je govorio i za svog oca. Ova sličnost je žacnula Denta, a on je to ljutito odbacio. Bilo mu je lakše kad ga je Belami odvratila od tih misli još jednim pitanjem. „Nakon što si otišao iz parka, kuda si otišao?“ „Svugde. I nigde. Gal je zaključao hangar i otišao kad i ja, tako da nije imalo smisla vraćati se tamo. Nisam hteo da idem kući i gledam tatu kako gleda TV. Zato sam se samo vozikao okolo. Pokušavao da se izduvam i negde drugde tražio zabavu.“ „Ko može to da potvrdi?“ „Niko živi. Ali to sam radio. Vreme se prilično pogoršalo, i to veoma brzo. Munje su bile žestoke. Kad je počelo da pada, sakrio sam se ispod jednog nadvožnjaka. Nebo je dobilo onu zelenkastocrnu boju. Bio sam udaljen nekoliko kilometara od levka, ali sam ga video kad je zaronio iz oblaka i shvatio da se nalazi tačno iznad državnog parka, pa sam zajahao motor i vratio se.“ Raširio je ruke. „Ostatak znaš.“ Belami zapade u još jednu epizodu zamišljene tišine. Dent ustade iz fotelje, priđe prozoru i proviri kroz zastore. Parking ispred zgrade bio je prazan i nije bilo nikakvih aktivnosti; jedina vozila na njemu bila su ona koja su pripadala stanarima. Nasmešio se kad je pomislio na Van Durbina, prepuštenog na milost i nemilost pandurima koji misle da su uhvatili nekog perverznjaka. Ali osmeh mu nestade pred bolnim probadanjem koje ga je podsetilo na čoveka koji ga je napao. Povraćalo mu se svaki put kad bi pomislio na čoveka čiji mu je jezik klizio niz obraz, i njegove prostačke opaske o Belami. Pre nego što je Dent shvatio da mu se šake stiskaju u pesnice, već je dobovao po spoljašnjim delovima butina. „Ali jedna stvar me zbunjuje.“ Okrenuo se prema njoj. „Samo jedna?“ „Ali velika. Mogu da potvrdim da si otišao iz parka. Gledala sam te kako se odvoziš. Zašto nisi rekao Mudiju da sam te videla kad si odlazio iz parka dok je Suzan još uvek bila živa i zdrava?“ „To ne bi ničemu koristilo. Ti si izgubila sećanje.“ „To nisi znao sve do juče, i tebe je iznenadilo.“ Prekasno, Dent je shvatio da je samog sebe uhvatio u zamku.

130

Belami sede bliže. „Umesto što si lagao Mudija i izmišljao alibi s Galom, zašto jednostavno nisi rekao Mudiju da ja mogu da jamčim za tebe?“ Pošto on i dalje nije odgovarao, primoravala ga je da joj odgovori. „Dente? Zašto?“ „Mislio sam da je najbolje da Mudi uopšte ne zna da sam bio tamo.“ Naglo je ustao iz fotelje, prišao krevetu i počeo da skida posteljinu. Ona je pošla za njim. „Tu ima nešto više. Znam da ima.“ „Zašto to misliš?“ „Zato što nećeš da me gledaš u oči.“ Iznenada se okrenuo. „Dobro, sada gledam.“ „Šta to ne shvatam?“ Odmahnuo je glavom. „Neću večeras više da pričam o tome. Mom mozgu treba pauza, a treba i tvom.“ Vratio se skidanju posteljine s dušeka. „Moram da znam.“ „Ne večeras, ne moraš.“ „Da. Večeras.“ „Zašto večeras?“ „Zato što tata može da umre svakog časa.“ „A ti onda nećeš ispuniti njegovu predsmrtnu želju.“ „Da.“ „Šteta. Ja o tome večeras više neću da razgovaram.“ Umotao je posteljinu u zamotuljak, sve to ugurao u trščanu korpu u kupatilu, a onda prišao ormanu i počeo da pretura kroz stvari natrpane na police, iznad šipke za vešanje odeće. „Ovde negde sigurno ima čiste posteljine.“ „Zašto nećeš da mi popuniš ovu prazninu?“ Obišao je oko nje noseći komplet posteljine do kreveta. „Čega to ne želiš da se setim?“ „Ničega.“ „Ne verujem ti.“ „Uhvati taj ćošak, hoćeš li?“ Odsutno je prevukla čaršav preko ivice dušeka, a onda ga poravnala i pogledala krevet. „Šta to radiš?“ „Menjam posteljinu kako se ne bi uvredila kada legneš.“ Posmatrala je kako zateže posteljinu. Uhvatio je jastuk bradom i navukao jastučnicu preko njega. „Ne misliš valjda da ću zbog nove posteljine da promenim mišljenje o tome da ti i ja spavamo zajedno?“ „Ne znam šta ti je u glavi, Takozvana, ali sve što ja planiram jeste da spavam. Iscrpljen sam i, iskreno, nije mi više do toga.“ Kritički ju je pogledao od glave do pete. „Osim toga, izgledaš kao nešto što je pobeglo iz spota za pesmu Triler. Bez uvrede.“ Potapšao se po dugmićima na šlicu farmerki. „Ostaje zakopčano čitave noći, tako da nemoj ni da pokušavaš da ga opipaš dok su mi oči sklopljene. U stvari, zahvaljujući seratoru sa zmijskom tetovažom, verovatno ću morati da spavam na stomaku.“ Pokazao je prema daljem zidu. „Ugasi svetlo.“ 131

Legao je na stomak i lupkao jastuk sve dok ga nije namestio kako je hteo, a onda spustio glavu i sklopio oči. Osetivši se bespomoćnom da bilo šta drugo uradi, Belami ode do prekidača i isključi svetlo, a onda opipa put nazad do kreveta. Prstima stopala je izula cipele, ali je zato legla potpuno obučena i napeta, svesna da on leži pored nje i ne verujući mu na reč da će samo spavati i ništa više. Nakon nekoliko minuta, promrmljao je: „Možeš da se opustiš. Neću te ugušiti tvojim gaćicama dok budeš spavala.“ „Da si želeo da me ubiješ, do sada bi to već učinio.“ „Jeee, hvala na poverenju.“ Uhvatila je samo tračak sećanja, ali ono je bilo važno. Dent je ostatak zadržavao za sebe, a ona je morala da sazna zašto. Čeznula je da sve to oslobodi iz svoje podsvesti, da posmatra scenu iz kućice za čamce u celini, da čuje svađu između njega i Suzan do njenog završetka. Osetila je da je rasprava među njima bila suštinska za događaje koji su usledili, i da će se, ako je se seti, setiti još mnogo čega. Govoreći tiho u tamu, rekla je: „Ako je bilo beznačajno, rekao bi mi šta sam to videla i čula.“ Ležao je nemo. „Što znači da moja memorija blokira nešto značajno.“ Ništa nije rekao. „Nisi voleo Suzan.“ Tišina. „Da li ti se bar sviđala?“ „Belami?“ „Da?“ „Spavaj.“

132

15

elami je probudio miris sveže skuvane kafe. Dok je radoznalo otvarala naduvene oči, videla je Denta koji je sedeo za trpezarijskim stolom, potpuno obučen, i pijuckao iz pušeće šolje listajući telefonski imenik. Osetivši da se probudila, pogledao je prema krevetu. „Iznenađenje! Još uvek si živa.“ Ignorišući to, sela je i izvila leđa da se malo protegli. „Koliko je sati?“ „Sad će devet.“ „Nisam htela da se uspavam. Moram da pozovem Oliviju.“ „Šolje su u donjem delu, desno od sudopere.“ Pronašla je šolje, napunila jednu kafom i pozvala Oliviju, a onda ostavila poruku pošto je poziv odmah prosleđen na govornu poštu. „Pretpostavljam da je bilo neke promene da bi mi se već javila.“ Pridružila se Dentu za stolom. „Nema ničeg za doručak. Izvini.“ „Kafa je u redu.“ Ali nije bila. Od prvog gutljaja je napravila grimasu. „Galov recept“, objasnio je. „Mogla bi i mazgu da obori s nogu.“ „Ima li mleka?“ „Proverio sam, uskislo je.“ „Nije bitno“, rekla je, hrabro uzevši još jedan gutljaj. „Ovog jutra mi baš treba da me nešto protrese.“ „Dobro si spavala?“ „Kao klada. Ti?“ „Sasvim pristojno. Neko vreme sam bio budan i nadao se da ćeš poželeti da te neko protrese.“ A onda: „Aha, rumenilo se vraća. Već sam se nakratko zabrinuo. Sinoć si prebledela na pomisao da ćeš spavati sa ubicom.“ „Dente.“ „Jesi li se probudila ubeđena da sam nevin?“ „Kriv nisi. Ali daleko od toga da si nevin.“ „A postoji razlika?“ „U mojoj glavi postoji. Kako su ti leđa?“ „Mislim da se rana zatvorila preko noći. Nema sveže krvi na zavoju.“ I dalje je izgledao kao preživeli iz neke višednevne bitke. Posekotine na licu su počele da se suše, ali bile su naduvene i okružene tamnim masnicama. Mahnuvši prema telefonskom imeniku, koji je sudeći po izgledu bio star nekoliko generacija, pitala ga je koga je tražio. Zaobišavši pitanje, ispružio je svoje dugačke noge ispod stola. „Poslušaj me samo, 133

kratko.“ „Dobro. Slušam.“ „Pretpostavi da je sve ovo — od onog pacova, sve do avanture na parkingu od sinoć — samo repriza.“ „Za knjigu?“ „Za to, ili incident koji ju je inspirisao. Juče u tvojoj kuhinji, jedno od nas dvoje je primetilo da je kratka lista ljudi koji bi se na takav način ljutili ili išli tako daleko kako bi se osvetili.“ „Ti si to rekao, ili nešto slično. Pitao si me šta mislim ko je misteriozni posetilac.“ „Dobro, hajde da vidimo mogućnosti.“ Podigao je prst kao da će ih brojati. „Ja.“ „Nisi lažirao napad nožem.“ „Znači, eliminisan sam? Hvala“, rekao je suvo. Drugi prst se pridruži prvom. „Tvoji roditelji.“ „I njih možemo da eliminišemo. Rak je prilično solidan alibi.“ Podigao je treći prst. „Stiven. On ima neke ozbiljne probleme i nezgode.“ „Ali on nije taj koji te je zaskočio sinoć. Osim toga, meni ne bi naudio, bez obzira na to koliko je ljut zbog knjige.“ „I meni se čini“, rekao je, ali sumnjičavo. „To su principi. Ako nije neko od nas, onda je neko sa strane.“ „Neko tangencijalan.“ „Vratimo se velikim recima. Ali baš to.“ „Dejl Mudi?“ „Moguće. Ali šta će mu to? Osim što nije ispao ni previše bistar, a ni kompetentan, u tvojoj knjizi.“ „Tatica kaže da je tokom suđenja izgledao kao da je prilično zabrinut. Trebalo je da bude srećan zbog presude. Šta je bio problem?“ Naravno da Dent nije imao nikakav odgovor na ovo pitanje, ali je ipak zamišljeno dodao: „Mudi je krupan momak, ili je bio, poput tupana koji me je zaskočio. Hajde da stavimo plus pored njegovog imena. Ko još?“ „Šta je sa Rupom Kolijerom?“ „Definitivno nije bio on kod Ajhopa.“ „Nije. I ko nam onda ostaje?“ „Strikland.“ Ona se prenu. „Ne Alen“, reče. „Već možda njegov brat, Roj.“ „Rej“, ispravi ga ona. Mahnuo je prema imeniku. „E njega sam tražio.“ „Zašto si pomislio na njega?“ „Procesom eliminacije. Iz te grupe ljudi koji su uključeni, čak i tangencijalno — jesam li dobro rekao? — on i Alen su bili daleko najveći seljoberi.“ Pogledao je u posekotinu na zglavcima. „Sigurno je carski nadrkan zbog toga kako mu je brat opisan u knjizi.“ „Pa bio je to fer opis.“ 134

„Pravog ubice. Ali šta ako on to nije? Odličan motiv za osvetu je kada ti brata pošalju u zatvor za zločin koji nije počinio.“ „Koji tamo još i umre.“ „Alen nije umro, Belami. On je ubijen.“ Prenula se čuvši ovu reč, koja je visila između njih nekoliko napetih trenutaka. Nešto manje od dve godine nakon što je započeo dvadesetogodišnju kaznu za ubistvo iz nehata, Alenu Striklandu je kolega zatvorenik zadao fatalni ubod nožem u dvorištu hauntsvilskog zatvora. Nakon poduže tišine, Dent povuče noge k sebi i nasloni se na sto. „Razgovarali smo o svim aspektima ove priče, ali nikad nisi spomenula Alenovu konačnu sudbinu. Zašto?“ „Iz navike, pretpostavljam“, tiho je rekla. „Navike?“ „Sećam se dana kada smo saznali da je ubijen. Ja sam bila u prvom razredu srednje. Rup Kolijer je pozvao moje roditelje taman kad sam se spremala da krenem na časove.“ „Kako su oni reagovali na tu vest?“ „Nisu je primili s radošću, što bi bilo neukusno i bezosećajno. Ali nisu bili ni licemerni, pa da su izražavali neku žalost. Tatica je jednostavno izgledao... prilično smrknut. Sećam se da je rekao: ‘Znači, ovome ipak nema kraja.’ „A način na koji je to rekao, bio je... bio je to kao neki nalog da se o tome više ne govori. Onda je ustao i izašao iz prostorije. Olivija je otišla za njim. Koliko ja znam, niko u porodici više nikada nije spomenuo ubistvo Alena Striklanda.“ Ni Stiven to juče nije spomenuo. Nije ni njen otac, koji je samo spomenuo Striklandovo zatvaranje, ali ne i način na koji je umro. Možda je pitanje koje je Van Durbin juče postavio u svojoj kolumni svima bilo previše neprijatno da uopšte i spomenu, jer sumnjaju ne samo da je nepravedno osuđen već i da je bespotrebno umro. „Naletela sam na ime Reja Striklanda kad sam istraživala za knjigu“, rekla je Dentu. „U brojnim novinskim izveštajima sa suđenja su ga citirali, uvek je isticao bratovljevu nevinost. Ali da je on bio čovek kod Ajhopa, ja bih ga prepoznala. Čovek koga se sećam sa fotografija imao je čupavu kosu i brkove koji su mu rasli preko usta.“ „Jedan žilet bi sve to mogao da završi za pet minuta.“ „Jesi li ga našao u imeniku?“ „Nisam. Ali i ne mislim da bi trebalo da ga tražimo. Pronaći će on nas.“ To nije bila baš vesela pomisao. „Možda bi, na kraju krajeva, ipak trebalo da uključimo i policiju. Mogli bismo da prijavimo sinoćni napad na tebe, kažemo im njegovo ime i...“ „I ako Rej Strikland, brat pokojnog Alena, ispadne poslušni poreski obveznik, religiozni čovek koji živi u predgrađu sa ženom i divnom dečicom, stvorićeš sebi još jednog neprijatelja. I sve to bi stiglo do vesti, a Van Durbin, pod uslovom da preživi noć u pritvoru, bi.. Mahnula mu je da ga prekine. „Shvatila sam na šta ciljaš.“ Dok je organizovala misli, zubima se ugrizla za gornju usnu. „Mi ne znamo da li je Strikland naš vozač kamioneta, ali osećam da jeste.“ „I ja osećam isto. Bez oklevanja se završava tako što Alen Strikland dobija svoju kaznu. Nisi pokrila njegovo ubistvo u zatvoru. Rej je to možda doživeo kao omalovažavanje. Možda 135

smatra da je to nefer. Što se njega tiče, iskoristila si njegovu ličnu tragediju, ali nisi ispričala čitavu priču.“ Naslonila je laktove na sto i podbočila glavu. „Gospode. Najradije bih mu se izvinila.“ „Čini mi se da to neće biti dovoljno za tipa s kojim sam se sinoć upoznao.“ Snažno je izdahnuo. „S druge strane, možda smo daleko od pravog traga. Kako stvari stoje, nemamo blagog pojma s kim imamo posla.“ Spustila je ruke na sto. „Ali i dalje je tu Mudi.“ Listao je savijene stranice telefonskog imenika. „I njega sam pokušao da pronađem.“ „Srećno s potragom.“ „Kad si pokušala da ga pronađeš onomad, jesi li kontaktirala ostinsku policiju?“ „Od njih sam i počela. Rečeno mi je da se penzionisao, ali to je sve što sam saznala. Kadrovsko je tvrdilo da nema njegovu adresu, niti bilo kakve podatke za kontakt.“ „Sigurno negde podiže penziju.“ „Automatski leže na njegov tekući račun. Banka je smeštena u Severnoj Karolini, a spustili su mi slušalicu kad sam tražila zaštićene podatke o njihovom klijentu. Upotrebila sam i Gugl pretragu i pokušala da saznam njegov broj socijalnog osiguranja, ali sam odustala kad su me osumnjičili za krađu identiteta.“ „Porodica?“ „Bivša žena koja kaže da ne zna gde je, i nada se da je na groblju.“ „Možda i jeste. Jesi li proverila u matičnoj knjizi umrlih?“ „Jesam, zajedno sa poreskim i glasačkim spiskovima, i u saobraćajnom registru.“ Odmahnula je glavom. „Veruj mi, proverila sam. I to ne samo u Teksasu.“ „Bio je pandur. Zna kako da nestane.“ „Nije on jedini koji je nestao“, rekla je, tonom koji je dobio punu Dentovu pažnju. „Uz mito od nekoliko piva, nagovorila sam jednog detektiva da mi da da pogledam dokumente o slučaju Suzan Liston. Mogla sam i da uštedim na tom piću. Vratio se da mi kaže da dokumenti nedostaju.“ „Jesi li mu poverovala? Možda se čuvao za unosniji mito. Ja bih.“ Na osmeh prepun aluzija samo je zakolutala očima. „Delovao je istinski zbunjeno, zabrinuto i osramoćeno što on, a ni policija, nisu u stanju da prilože te dokumente. Čini mi se da je iskreno želeo da pomogne.“ „Ili je iskreno želeo da te povali i za to dobije priznanje u tvojoj knjizi.“ „Ne misle svi muškarci kao ti.“ „Naravno da misle.“ Bio je to mehanički odgovor jer se on naizgled već koncentrisao na nešto drugo. Zurio je u prazan prostor i noktom palca tapkao po prednjim zubima. „Mislim da znam nekog ko zna gde je Mudi.“ Ustao je i poneo imenik sa sobom. Pokazavši na njenu napola praznu šoljicu za kafu rekao je: „Ponesi to sa sobom. Možeš da je završiš usput.“ „Ne mogu da idem nikuda dok ne odem prvo kući. U potpunom sam haosu.“ Pogledao ju je. „Vala jesi. Dobro. U stvari taman. Voleo bih da ostavim moju korvetu u tvojoj garaži.“ „Zašto?“ 136

„Previše je lako uočljiva za onog razmahanog kučkinog sina s nožem.“ Zaustavio je auto na prilaznom puteljku, iza njenog. „Zameniću automobile dok ti obavljaš generalku.“ „Toliko loše izgledam?“ „Daj sebi najmanje petnaest minuta.“ Besneo je u sebi na nju, ali njegov mangupski osmeh odjednom se okrenu naopako. „Šta je to?“ Na njenim ulaznim vratima stajao je naslonjen veliki žuti koverat. „Kad sam razgovarala s molerom juče, zamolila sam ga da mi ostavi procenu troškova u sanduče, ali izgleda da je koverat bio prevelik.“ Međutim, kada ga je podigla i pročitala nalepnicu s debelim slovima, stomak joj se zgrčio. „Van Durbin.“ Odlepila je preklop i izvadila nekoliko fotografija dimenzija dvadeset puta dvadeset pet. Sve su bile s njom i Dentom. Brzo ih prelistavši, rekla je: „Ovo je snimljeno...“ „Juče. Na ostinskom aerodromu.“ Jasno prepoznatljiv, u pozadini se video šalter za kupovinu karata gde su se zaustavili kod automatizovanog kioska da uzmu karte za let u Atlantu. Bila je tu još jedna fotografija njih kako žure prema punktu za proveru i još jedna kako čekaju da dođu na red. Četvrta fotografija, očigledno slikana iz daljine telefoto objektivom, okinuta je nakon što su prošli obezbeđenje i počeli da trče prema ulazu. Leđima su bili okrenuti aparatu. A Dentova ruka je čvrsto počivala na njenim krstima. Drugi put je počela da pregleda slike, sada primećujući da je on na svakoj slici dodiruje. Nije se sećala da je bilo toliko fizičkog kontakta među njima, ali dokaz je tu. Najpotresnija slika uzeta je dok su čekali u redu na bezbednosnu proveru. Na njoj se vidi kako joj on vadi komadić lista — ostatak od šetnje po obližnjem parku — iz kose. U tom trenutku to se nije činilo značajnim. Gest sigurno nije trajao duže od sekund ili dva, ali aparat je uhvatio trenutak u kom su im lica veoma blizu, a njegovi prsti u njenoj kosi. Smešili su se jedno drugome pogledima koji su govorili da tu postoji mnogo više od njegove zadirkujuće primedbe o tome kako nikuda ne može da je povede a da prvo ne mora da je dotera. Slike su nagoveštavale intimnost među njima od koje joj je odjednom postalo vruće, osetila se svesnom same sebe i istovremeno srećnom što mu je okrenuta leđima. Nakašljala se. „Van Durbin ih je sigurno još juče ostavio ovde, pre nego što nas je sinoć našao u tvom stanu.“ „Vredan neki tip.“ Zvučao je pometeno i ona se pitala da li je i podjednako iznenađen što je suočen s tako očiglednim slikovitim dokazima. „Zašto se maltretirao da ih svojeručno donese?“, pitala je. „Da nam stavi do znanja da možemo da bežimo, ali da se nećemo sakriti. Nadam se da je kopile provelo gadnu noć u zatvoru.“ Osetila je kako se naginje da bi bolje pogledao fotografije preko njenog ramena. Tiho govoreći, rekao je: „Znaš, gledajući ovo, čovek bi pomislio...“ „Oh!“, iznenada je uzviknula. „To je Džeri.“ „Ha?“ 137

„Džeri.“ Pokazala je jedno lice u pozadini aerodromske gužve. Čovek je gledao u nju i Denta, ne u aparat, ali je imala otvoren ugao na njegovo lice. „Ko je dođavola Džeri?“ Nasmejala se. „On je... on je niko. Vatreni obožavalac.“ Odmahujući glavom u neverici, rekla je: „Kakva bizarna slučajnost.“ Tutnuvši fotografije pod mišku, otključala je ulazna vrata i njih dvoje uđoše unutra. „Pusti mene prvog.“ Dent ju je pomerio u stranu dok je posezao ispod ispasanog ugla košulje, vadeći pištolj. Belami uzdahnu. „Otkud sad to?“ „Iz Pepeove zalagaonice, ako se dobro sećam imena. Sad je to kiosk sa tamalima.“ „Dente! Neću ništa da imam s oružjem.“ „S pištoljem. Samo je jedan. A ti nećeš morati ni da ga dotakneš.“ „Šta ćeš s njim?“ „Da osujetim sve što je naš tetovirani prijatelj spremio za nas. Sad ne mrdaj odavde dok sve ne proverim.“ Nakon brzog obilaska vratio se i obavestio je da je kuća ista kakvu su je juče ostavili. Laknulo joj je kad je videla da sklanja pištolj. „Proverila sam poštansko sanduče i pronašla ovo.“ Podigla je koverat s molerovom procenom troškova. „Deluje pošteno. A i sviđa mi se ideja što je bravarov zet. Tako neću morati nikome drugome da dajem ključ od kuće.“ Krenula je da uzme svoj mobilni telefon, ali Dent joj reče: „Pozovi ga kasnije. Hoću da mi pričaš o Džeriju, svom vatrenom obožavaocu.“ „On sebe naziva mojim najvećim obožavaocem.“ Uzela je fotografiju na kojoj je bio on. „Malo je mutno, ali sam skoro sigurna da je to on.“ Dent je proučavao čoveka sa slike. Njegovo jako namršteno lice natera Belami da pita: „Šta je?“ „Ne znam. Nešto. Pričaj mi o njemu.“ „Nema mnogo šta da se kaže. Ne poznajem ga, ne znam mu čak ni prezime. Došao je na jedno od prvih potpisivanja knjige i otada se pojavljuje na mojim promocijama i čitanjima u Njujorku, uvek ponese nekoliko primeraka knjige da mu dam autograme.“ „U Njujorku? Pa šta je juče radio na ostinskom aerodromu?“ „Nemam pojma.“ „Rekla si mi da je osećaj da te neko posmatra počeo kad si otišla u Ostin. Imaš li ikada taj osećaj u Njujorku?“ „Ponekad. Ali mislila sam da je to neka klaustrofobija, pošto sam okružena ogromnom masom ljudi.“ „Uvek si okružena masom ljudi kad si u Njujorku?“ „Jesam, ali...“ „Ovo je drugačije? I pojavilo se kada si počela da promovišeš svoju knjigu?“ Klimnula je u znak odobravanja. „Prvi put kad mi se to dogodilo, potpisivala sam knjige u jednoj knjižari za misteriozne romane. Pomislila sam da sam zbog zlokobne atmosfere, svih onih ljudi što su čekali u redu, postala sva usplahirena i uspaničena. Osetila sam se kao da... 138

nemam vazduha.“ „Je li Džeri bio tamo?“ „Mislim da jeste.“ „Kad si ga poslednji put videla?“ „Onog dana...“ Iznenada je zanemela. Obavio je uvo šakom. „Onog dana... da?“ „Kad sam otišla iz grada.“ „Istog dana kad je dostavljen pacov. Gde si videla Džerija tog dana?“ „Ispred televizijskog studija. Ali sigurna sam da te dve stvari nemaju nikakve veze.“ „E pa, ja nisam. Siguran, to jest. Možda te Džeri proganja?“ „Sa rđavim namerama? Apsolutno nema šanse. On je bezazlen.“ Dent podiže jednu obrvu kao da ispituje tu tvrdnju. „Kunem ti se, Dente, zlokoban je koliko i čaša mleka. Knjiški moljac. Pitome naravi. Običnog izgleda. On se utapa u šaru na drvenariji.“ „Već sam se usrao. Upravo tip kog se treba čuvati. Kreten.“ Strogo ga je pogledala. „Nikad ga nisi video. Kako možeš da znaš?“ „Kako ti znaš da nije? Otkud znaš da nema gomilu leševa pisaca sahranjenih u podrumu?“ „Molim te.“ „Dobro, onda objasni zašto te je pratio do Teksasa.“ „Ko kaže da me je pratio? Sigurna sam da je ono juče bila slučajnost.“ „On je tvoj obožavalac broj jedan. Slučajno te gleda na aerodromu nekih petnaest-dvadeset država daleko od mesta na kojima se navodno oboje trenutno nalazite i ne dotrčava da ti se obrati i stavi ti do znanja da je tu? Ne kaže: ‘Oh, moj bože! Ne mogu da verujem! Moja omiljena spisateljica ovako daleko na granici!’“ „Tako postavljeno...“ „Eto vidiš.“ Uzeo joj je fotografiju i odneo do prozora, gde je svetlo bilo bolje. Dosta dugo ju je proučavao, a onda je iznenada podigao glavu i pogledao u nju. „Juče. U parku. Dvoje ljubavnika leže na ćebetu i ljubavišu. Deda i baba se igraju sa svojim unukom. Grupa navijačica vežba. I poslednji koji je došao. Jedan sasvim običan tip. Sve vreme nam je bio okrenut leđima dok je naizgled razgovarao telefonom.“ Tapnuo je po fotografiji. „Bio je to tvoj Džeri.“ *** Rup je prošle noći sedeo u zubarskoj stolici sve do ponoći. Pozvao je svog zubara još i pre nego što se odvezao do bolnice, odmah posle nasilnog susreta sa Dejlom Mudijem. Na sreću, on i zubar zajedno igraju golf, pa je Rup imao broj njegovog mobilnog telefona. „Ne, ne može da čeka regularno radno vreme sutra“, rekao je kad se zubar usprotivio. „Hitno je. Stižem tamo u osam.“ U bolnici, doktor sa urgentne ga je prepoznao i pored štete koja je naneta njegovom licu. „Hej, zar niste vi Kralj automobila? Šta se dogodilo? Nekom ste prodali loš auto?“ „Natrčao sam na vrata.“ Morao je da govori oprezno da mu ne bi poispadale olabavljene krunice. Jednu je već izgubio i to je ostavilo značajnu rupu u gornjem redu niske bisera. 139

„Aha, i meni se jednom to dogodilo“, rekao je doktor, dodavši prepredeno, „kad sam jednom tipu dugovao novac.“ Ha-ha. Kapiram. Ispostavilo se da je doktor samo stažista i kad je konačno završio sa duhovitim dosetkama, koje je Rup podnosio uz odglumljen humor, priznao je Rupu da mu je nos zaista „smrskan i poslat dođavola nekoliko puta“. Dok je Rup škrgutao zubima i pored labavih krunica, doktor mu je namestio nos najbolje što je umeo, oblepio ga, a onda Rupu rekao da će plastična operacija verovatno biti neophodna da bi nos ponovo bio kozmetički zadovoljavajući. „I ništa više se ne može učiniti dok otok ne splasne.“ „Koliko će trebati da to prođe?“ „Nekoliko nedelja. Šest, osam možda.“ Mogućnost da će pacijentovo zaceljivanje trajati dugo i sporo kao da ga je veselila. Iskidao je iz blokčića recept za lekove protiv bolova i, pružajući ga Rupu, rekao ironično: „Nemoj da si stranac.“ Baš slatko. Bila je to otrcana fraza kojom je Rup završavao sve svoje televizijske reklame. Svratio je kući taman toliko da spere dve tablete leka s finim viskijem i da promeni odeću, koja je i dalje na sebi imala otiske Mudijevih cipela. Na sreću, žena i deca su mu dve nedelje u Galvestonu s tastom i taštom, pa nije morao nikome ništa da objašnjava. Dok se vrate, neće izgledati baš ovako gadno, a smisliće već nešto kao opravdanje za izmenjen lični opis. U osam sati, sreo se sa zubarem kod zadnjeg ulaza ordinacije, a posle toga je Rup proveo četiri iscrpljujuća sata sa zaslepljujućim svetlom u očima i oštrim instrumentima u ustima. Kad se jutros probudio, nos ga je užasno boleo, oči su mu bile natečene i praktično zatvorene i, mada su mu krunice bile zacementirane da ne otpadnu sledećih hiljadu godina, desni su mu bile toliko osetljive da nije mogao da gucne čak ni kafu. Gledajući se u pomičnom ogledalu u kupatilu, promrmljao je: „Prokleti Mudi“, i zakleo se da će pronaći bivšeg pandura i ubiti ga. Na kraju je pozvao Hejmejkera. „Hej, Rupe“, veselo je otpozdravio, „kako ide?“ „Kurvin sine, napujdao si ga na mene, jesi li?“ „Ko? Koga sam napujdao na tebe? O čemu ti pričaš?“ Hejmejkerov glas bio je toliko smešno i izveštačeno nevin da je to bilo prosto uvredljivo. „Ima da te uništim.“ „Ako bi mogao, učinio bi to. Znaš šta ja mislim, Rupe? Mislim da si izgubio osećaj. Ona oštrina koju si nekada imao prosto više nije kao pre.“ „Dajem ti poslednju šansu, Hejmejkere.“ „Da učiniš šta? Ne kasnim nijednu ratu za auto. Čak sam platio i jedan mesec unapred. Zato nemoj da mi šalješ te tvoje tabadžije zbog limene kante koju si prodao mojoj ženi, ili ću morati da prijavim da je ukraden.“ „Reci mi gde je Mudi.“ „Oh“, reče on, cedeći ovu reč. „O tome se dakle radi. O Mudiju. Još ga nisi pronašao?“ Rup je mogao da se zakune da je Hejmejker prigušio smeh. „Ako mi ne kažeš...“ „Kunem ti se, Rupe. Dejl mi nije dao svoju trenutnu adresu. Ni da me zalivaš vodom 140

preko krpe ne bih znao da ti kažem.“ „Saznaj gde je. Imaš vremena do sutra u ovo vreme. Ako mi se ne javiš, imaćeš me za neprijatelja do kraja života. A to je, Hejmejkeru, nešto što ti ne treba.“ „Uf, Rupe. Mislim da ne moraš da se brineš za Mudija.“ „Ne brinem. Mogu zauvek da ga ućutkam. I tebe mogu zauvek da ućutkam. A ne moram čak ni ruke da uprljam. Ne moram čak ni iz kancelarije da izađem. Mogu...“ „Ono što hoću da ti kažem“, kaza Hejmejker, prekinuvši ga, „mislim da ubistvo Dejla i mene neće da ti reši problem. Zato što, vidiš, upravo gledam kroz prozor dnevne sobe dok razgovaramo, i pogodi ko se odazvao na poziv?“

141

16

ok se Belami tuširala i oblačila, Dent je zamenio automobile, potom napravio tost i kajganu i gladno to pojeo, taman kad mu se ona pridružila u kuhinji. Mnogo običnije obučena nego što ju je ikada video, imala je na sebi par udobnih farmerki i belu košulju. Izgledala je dobro i mirisala je sjajno. Kad su izbili na međudržavni put I-35, vraćajući se za Ostin njenim autom, pitala ga je kuda idu. „Kod Hejmejkera. On je bio Mudijev partner dok su sprovodili istragu.“ „Jedva da ga se i sećam.“ „Ja sam ih gledao mnogo duže nego ti i stekao sam utisak da su odlične kolege. Možda može da nam kaže gde je Mudi.“ Onda je ponovo spomenuo Džerija. „Kako tumačiš to što je tvoj najvatreniji obožavalac juče bio u džordžtaunskom parku, a onda nas naizgled otpratio do aerodroma?“ „Priznajem da mi to izgleda kao da nas prati. Ako se ikada nađem s njim lice u lice, reći ću mu da mi se njegovo ponašanje ne sviđa.“ „Uf, od toga će mu se gaće zatresti.“ Ona ga razljućeno pogleda i razgovor tu zamre. Donald Hejmejker je živeo u jednom od najstarijih ostinskih krajeva, u koji se još uvek nije slila mladež što traži kuće za renoviranje i modernizaciju. Dok su se približavali malom tremu njegove kuće, Belami je pitala: „Šta misliš, kako će nas primiti?“ Ali Dent nije imao vremena da pogađa. Bivši policajac otvorio je vrata i pre nego što su zazvonili. Gledao ih je podjednako ljubopitljivo kao što su i oni odmeravali njega. Pustio je stomačinu, koja je izgledala komično u poređenju s bezdlakim, krivim nogama i čvornovatim kolenima. Oči su mu bile male i čkiljave, nos prćast i oštar pri vrhu. Stavio je neku šašavu kapu na glavu i izgledao kao jedan od onih vilenjaka s ovsenih pahuljica. Stavio im je do znanja da je primetio posekotine i masnice na Dentovom licu. „Još uvek upadaš u nevolje, koliko vidim.“ „Pretpostavljam da je upoznavanje nepotrebno.“ Hejmejker frknu. „Tebe bih prepoznao uvek. Čak i kad ti je lice ovako lepo doterano.“ Onda je pogledao Belami. „Ti? Tebe ne bih poznao da te nisam video na TV-u.“ „Možemo li da uđemo?“, pitala je ljubazno. Oklevao je samo čas, a onda stupio u stranu. Iza malog hodnika stajala je zatrpana dnevna soba s vidno istaknutim televizorom ravnog ekrana. Porodične fotografije su bile poredane na pultu iznad kamina. Jedan mešanac je spavao u uglu sofe. Zauzimajući veliki deo poda, nalazila se tu i jedna ogromna fotelja podesivog naslona od lažne kože, s masnom mrljom koja se po veličini i ovalnom obliku savršeno poklapala s Hejmejkerovom glavom. Mahnuo je prema sofi, gde se Belami stisnula između Denta i psa, kom nije naređeno da 142

se pomeri kako bi im prepustio svoje mesto. Hejmejker sede u fotelju i podesi je pod udobnim uglom s podignutim podnožjem. Tabani njegovih belih čarapa su bili sivi. Iscerio se podrugljivo. „Šta mogu da uradim za vas, narode?“ Dent je prešao momentalno na stvar. „Da nam ispovrneš svog drugara Dejla Mudija.“ Bivši pandur se nasmejao donekle previše glasno i opušteno da ne bi zvučalo kao da je na silu. „Matori Dejl“, rekao je, odmahujući glavom i umilno se kezeći. „Pitate se šta je bilo s njim?“ „Pa, ako ništa drugo, izbačen je iz ostinske policije.“ Hejmejker se naglo uspravi u svojoj fotelji i probode vazduh kažiprstom. „To je najobičnija prokleta laž. Gde ste to čuli? Dejl je otišao iz policije po svom izboru. Nije otpušten. Nije čak ni suspendovan.“ „To znači da niko nikad nije saznao šta mi je uradio?“ Pored njega, Belami se iznenađeno trgnula, ali ništa nije rekla. Zamolio ju je da mu dozvoli da malo opusti Hejmejkera. Ali nije joj rekao kako planira to da izvede. Hejmejkerov jezik izlete da mu ovlaži usne. „Dobro, jeste, Dejl je bio opak policajac. Nije uvek bio politički korektan. Ponekad bi se zaneo, a posebno s gilipterima poput tebe, koji su mislili da su pametniji od njega.“ „Ja i jesam pametniji od njega. Provalio sam da blefira i nisam priznao, a on nije do kraja sproveo svoju pretnju. I dalje imam oba oka u savršenom radnom stanju.“ Okrenuo se Belami. „Mudi se pojavio kod mene kad je tata bio na poslu. Pritisnuo me je uz kuhinjski sto i prislonio mi filips šrafciger uz oko. Rekao mi je da će mi, ako ne priznam da sam udavio Suzan, probušiti oko i uništiti i najmanje šanse da ikada poletim avionom.“ „Bio sam sâm. Nisam imao advokata. Preko sat vremena, Mudi je pokušavao da iz mene izvuče priznanje tako što mi je pretio da će me oslepeti.“ Ponovo se okrenuo Hejmejkeru. „A ovaj kučkin sin me je držao dok je ovaj to radio.“ Hejmejker zarotira svoja uska ramena. „Nikakva šteta nije počinjena, zar ne? Ispao si sasvim u redu.“ „Ali Alen Strikland nije.“ Belamine tiho izgovorene reči ostavile su primetan utisak na Hejmejkera, koji je počeo još više da se vrpolji, zbog čega je lažna koža skvičala pod njim. „Ne možete na Dejla da svalite to što je Strikland ubijen u zatvoru. Momku je suđeno na sudu. Porota sastavljena od njegovih vršnjaka odlučila je da je kriv. „Bez ičega drugog osim posrednih dokaza.“ „O tome ne znam ništa“, brzo je dodao. „Bio sam prisutan svega nekoliko puta kad ga je Dejl ispitivao, a onda sam preraspoređen na drugi zadatak.“ „Nisi pomogao Mudiju i Rupu Kolijeru da smućkaju slučaj protiv Striklanda?“ „Nisam.“ A onda, shvativši da je uleteo u zamku, Hejmejker poče da uzmiče. „Ono što hoću da kažem je da nisu oni ništa mutili. Imali su dovoljno jak slučaj da ga osude. Tako je porota mislila.“ „Šta je detektiv Mudi mislio?“ Kao odgovor na Dentovo pitanje, nervozno je treptao zrnastim očima. „Kako to misliš?“ „Da li je puka slučajnost što je Mudi otišao iz policije ubrzo nakon što je Strikland umro 143

u Hantsvilu?“ Hejmejker se još malo meškoljio. „Dejl mi se nije poverio zašto je dao otkaz. On je... ma imao je neke probleme s pićem. Mnogi panduri imaju, znaš“, rekao je braneći se. „Zašto je imao problema?“ „Problemi kod kuće. Bio je u braku s pravom harpijom. Ni moja žena ne bi pobrala lovorike, ali ova Dejlova. „Nismo došli da raspravljamo o njegovim bračnim zavetima ni sklonosti ka opijanju.“ Dent se pomeri napred, naslonivši laktove na butine dok se približavao bivšem detektivu i snižavao glas do poverljivog šapata. „Belami i ja mislimo da je razlog što je Dejl Mudi prestao da bude policajac, i naizgled nestao s lica zemlje, to što nije mogao više da živi sa svojom nečistom savešću.“ Hejmejkeru je bilo teško da bilo koga od njih dvoje pogleda u oči. „Nisam mu bio ni sveštenik ni psihić.“ „Ali bio si mu prijatelj. Njegov jedan i jedini.“ Dent ostavi Hejmejkeru nekoliko trenutaka da se pita otkud ovaj to zna, pre nego što ga je prosvetlio. „Nakon onog incidenta sa šrafcigerom, hteo sam da mu se nekako osvetim, pa sam počeo da ga pratim. Ti si bio jedini s kim se viđao van radnog vremena. Bio si mu jedini ortak za cirkanje. Nedeljama sam pratio vas dvojicu, iz noći u noć, iz jednog bara u drugi. „A onda je Gal, kog nikad nisam uspeo da prevarim, zahtevao da mu kažem šta sam naumio. Kad sam mu rekao, nazvao me je šupljoglavcem i rekao mi da, ako planiram da napadnem pandura i uništim svoj život, mogu, ali da on ne želi da ima nikakve veze s tim. Oterao me je sa svog imanja i rekao mi da se ne vraćam.“ Raširio je ruke. „Više sam voleo da letim nego što sam mrzeo Mudija. Odustao sam od svog plana za osvetu, i jedino što sam iz svog amaterskog praćenja saznao jeste da detektiv Mudi ima samo jednog drugara.“ Klimnuo je glavom prema Hejmejkeru. „Ako iko zna gde je on, onda si to ti.“ Čovek je trljao dlanove gore-dole po nogavicama svog vrećastog, kariranog šortsa. „Šta hoćete od njega?“ Pogledao je Belami i rekao: „Već si mu dovoljno naštetila svojom knjigom. Hoćeš još malo dublje da mu zakucaš eksere u šake?“ „Htela sam da ga intervjuišem za svoju knjigu, ali nisam mogla da ga nađem“, rekla je. „Bila sam tačna koliko sam mogla, iz ugla jedne predtinejdžerke. Nije mi bila namera da blatim detektiva Mudija. Zašto bih? Uhvatio je i pomogao da se osudi čovek koji je ubio moju sestru.“ „Eto ti ga“, kaza Hejmejker, lupivši se po postavljenim ručkama fotelje. „Kraj.“ „Ne, to nije kraj“, reče ona. „Ne, ako misliš da sam mu ‘naštetila’. Da li i on to tako vidi?“ „Ne znam kako on to vidi.“ „Lažeš“, kaza Dent. Belami ga upozoravajućim pokretom dodirnu po kolenu. Ljubaznijim, manje ratobornim glasom, ona upita: „Da li i Mudi to vidi na isti način, gospodine Hejmejkeru? Ako je odgovor potvrdan, zar ne bi voleo da dobije šansu i pomogne mi da shvatim?“ „Uf, uf. Nema šanse. Neće da razgovara s vama.“ Hejmejker rešeno odmahnu glavom. „Otkud znate?“ 144

„Zato što neće čak ni sa mnom o tome da razgovara, a ja sam mu najbolji... jedini... prijatelj. Kako je pametnjaković mlađi, ovde prisutan, naglasio.“ Bacio je jarostan pogled na Denta. Ali Dent ništa nije odgovorio. Belami je uspevala gde on nije, pa joj je prepustio arenu. Pitala je Hejmejkera: „Jeste li pokušali da ga primorate da o tome govori?“ „Već osamnaest godina pokušavam. Ne znam ja šta se tu sve događalo. Ali ono što znam jeste da Dejl više nije bio isti čovek nakon što su ubili tog momka u zatvoru. Posle toga se mesec dana nije treznio, a onda se samo pokupio i rekao mi da odlazi iz policije, napušta porodicu, odlazi iz Ostina, i to je bilo to.“ „Ali još uvek ste u kontaktu?“ Premestio je težinu, počešao se po glavi i naizgled razmatrao koliko sme da im otkrije. Kad je pogledao u Denta, to je bilo neprijateljski, ali na Belami je reagovao smirenim pogledom. Ispustivši dugačak uzdah, promrmljao je: „Razgovaramo telefonom. S vremena na vreme. Ništa redovno. Pola puta se uopšte ne javlja, niti uzvraća poziv posle moje poruke. Brinem se za njega. Nije zdrav. Pluća mu zvižde kao gajde.“ „Baš mi je žao“, ravnodušno će Dent. „Gde živi?“ „Ne znam.“ Dent pogleda po sobi. „Imaš li neki filips šrafciger pri ruci?“ „Kažem vam, ne znam gde živi!“, uzviknu Hejmejker. „Kunem se bogom da ne znam. Možete i oko da mi izvadite i opet ne bih umeo da vam kažem.“ Zatim je, braneći se, podigao svoju špicastu bradu. „Čak i kad bih umeo, čak i da živi u kući do moje, ne bih vam rekao, zato što Dejl uopšte ne želi da razgovara s vama. Samo ste gubili vreme što ste došli ovamo.“ Dent i Belami razmeniše poglede, nevoljno priznajući jedno drugom da mu veruju, ali da nemaju ideju kuda dalje da idu. A onda, naglo se pokrenuvši, Dent se pružio preko prostora koji ga je delio od stolića i lakta njihovog domaćina, i dohvatio mobilni telefon. Hejmejkerova fotelja se naglo uspravi. „Hej!“ Pokušao je da iščupa telefon iz Dentove šake. Ali on mu ga je držao van domašaja. „Mudijev broj je ovde, je li tako? Zovi ga. Kaži mu da hoćemo da pričamo s njim. Kaži mu da misliš kako je to dobra ideja. To će mu dati šansu da potvrdi ishod sopstvene istrage.“ „Ne mora on ništa jebeno da potvrđuje.“ „Onda može nama da razjasni.“ Delajući po osećaju, Dent dodade: „U najmanju ruku, može da nam objasni kako su on i Rup Kolijer izgradili svoj slučaj protiv Alena Striklanda.“ Hejmejkerove vilenjačke oči streljale su čas jedno, čas drugo. „Nemate nikakvih dokaza protiv njih.“ „Znači da je bilo nekih podmetanja?“, kaza Belami. „Nisam to rekao“, ispljunuo je. „Nemojte mi stavljati reči u usta, gospoj’ce.“ „U stvari, baš nas i ne zanima šta ti imaš da kažeš, Hejmejkeru. Hoćemo da pričamo s Mudijem.“ Dent se zlonamerno isceri. „Ako je preinačio neka pravila, daćemo mu šansu da olakša dušu. Kad umre, otići će u raj umesto u pakao. Dobro za sve.“ „Pozovite ga, gospodine Hejmejkeru“, Belami ga tiho zamoli. 145

Nekoliko sekundi je to nemo razmatrao, a onda je podigao ruke u znak predaje. „Dobro. U redu. Razmisliću o tome.“ Dent kaza: „Imaš pet sekundi.“ „Slušajte, dođite sutra...“ Dent ispusti zvuk sličan automobilskoj sireni, što je zvučalo kao zujalica koja označava da je takmičaru isteklo vreme na nekom kvizu. „Ne možemo da čekamo do sutra.“ „Otkud to?“ Hejmejker pogleda Belami. „Šta je odjednom tako hitno?“ „Imam svoje razloge da ga vidim što je pre moguće. Pozovite ga.“ Bivši pandur je nastavio da se vrpolji, kao da se kuva na tihoj vatri. „Vreme je isteklo.“ Dent skliznu palcem po dnu ekrana aktivirajući telefon. „Ako ga pozoveš, samo ćeš se pokazati kao zabrinuti prijatelj koji nudi savet. Ako ga ja pozovem, ti si drugar koji ga je izdao. Sam odaberi.“ Kad je Stiven video identifikaciju imena na svom telefonu, signalizirao je Vilijamu da ga zameni kod domaćinovog stolića i brzo otišao u relativno tihu kancelariju iza bučne kuhinje Maksiza. Telefon je prestao da vibrira do trena kad se zatvorio u nju, i zato je uzvratio poziv. Olivija se javila posle prvog zvona. „Izvini što se nisam odmah javio, mama. Kako je Hauard?“ „Jedva se drži u životu.“ Stiven je po gruboći u njenom glasu shvatio da je plakala. „Isto kao i ja“, dodala je uzdrmano. „Zaista jedva. Prođe nekoliko minuta kada je potpuno bistar, a onda se desi period polusvesnog stanja koji me užasava. Plašim se da se više neće vratiti. Izgleda tako staro i slabo da jedva mogu da poverujem da je to Hauard.“ „Isuse. Znam koliko ovo mora da ti je teško.“ Da Vilijam umire, osećao bi se kao da mu se čitav svet ruši, a on je potpuno nemoćan da to spreči. „Žao mi je što kroz sve ovo prolaziš sasvim sama.“ „Belami je bila sinoć.“ Pošto ništa nije rekao, ona je tiho dodala: „Znam da je bila da te vidi, Stivene. Rekla mi je. Iznenadilo me je što je prešla sav taj put, s obzirom na Hauardovo stanje. Očajnički je želeo da sinoć razgovara s njom.“ „Siguran sam da se plaši da će svaki put kada je vidi biti poslednji.“ „Tačno tako. Zato me i čudi što joj je rekao da ode.“ „Stvarno?“ „Ostala je jedva sat vremena. Bila je nasamo s Hauardom deset, možda petnaest minuta, a onda su ona i Dent otišli.“ „Dent je i dalje bio s njom?“ „On je pilotirao avionom kojim je došla.“ „Deluju mi prilično prisno.“ „Što nas užasava. Ne mogu ni da zamislim šta joj je u glavi.“ „Verovatno smatra da je on pravi superpastuv. Baš kao što je to Suzan mislila.“ Olivija ništa nije odgovorila na ovo, verovatno zato što ju je vređala i sama ideja i nije mogla da prihvati sve ono što je to podrazumevalo. „Sinoć su se vratili u Ostin“, nastavila je. „Ne znam kakvu su žurbu imah, zašto nije 146

ostala bar do jutros.“ „Jesi li je pitala?“ „Rekla mi je da ju je Hauard poslao nazad da nešto obavi za njega, ali kad sam je malo pritisnula, vrdala je. Kad sam Hauarda pitala za to, odbacio je to uz objašnjenje da je nebitno.“ „Pa, onda...“ „Mislim da nešto kriju od mene, i plašim se.“ Počela je da plače. „Majko, nemoj to samoj sebi da radiš. Od ničega praviš problem. Iscrpljena si i prenapeta, a u trenutnom stanju u kom si, ko ne bi bio?“ „Svi izbegavaju da mi kažu u čemu je problem.“ „Koji problem?“ „Ne znam!“, hrapavo je uzviknula. „Jednostavno je tako. Osećam se kao jedina koja ne zna za šalu. Mrzela sam što ste se ti i Belami udaljili jedno od drugog. Presrećna sam što ste se sreli. Ali šta je bilo toliko hitno da je ostavila oca na umoru i otišla baš sada da te vidi? O čemu ste razgovarali?“ „Prepričali smo jedno drugome šta nam se događalo. Upoznala je Vilijama. Rekao sam joj za restorane i čestitao na uspehu knjige. Eto, to se desilo.“ „Zašto me i ti lažeš, Stivene? Belami mi je rekla da je otišla kod tebe da razgovarate — kao odrasli — o onom Danu sećanja.“ Spustio je glavu i sklopio oči, stisnuvši koren nosa dok ga nije zabolelo. „Dobro, jeste. Belami je htela da čuje moje viđenje toga kako su se događaji odvijali jer očigledno ima nekih stvari koje ne zna.“ „Ne mogu da shvatim odakle ta opsednutost. Iskreno ne znam. To je pradavna istorija.“ „Za nju izgleda nije. Sasvim je u sadašnjosti za nju.“ „Misliš li da je to zdravo? Za bilo koga od nas?“ „Nije.“ „I šta si joj rekao? Jesi li joj rekao...“ „Da sam podvodio za Suzan tog dana?“ „To je užasno što si rekao! O svojoj posestrimi i samom sebi.“ „Kako bi ti to opisala?“ „Ni izbliza tako okrutno.“ „E pa nisam Belami rekao apsolutno ništa o tome.“ „Nema ni razloga da to uradiš. Momci i devojke koriste posrednike otkad je sveta i veka. Suzan je želela da igra sa Alenom Striklandom i zamolila te je da mu preneseš poruku. Sve je imalo tragične posledice, ali u to vreme je to bilo sasvim nevino, nešto što bi bilo koja tipična tinejdžerka uradila.“ Osim što Suzan nije bila tipična, a još manje nevina. Nikad ni majci ni Hauardu nije ispričao užasnu tajnu onoga što se događalo u njegovoj sobi većinu noći, ali im je priznao šta se dogodilo na roštilju. „Ako je sve to bilo baš tako bezopasno, majko, zašto ste ti i Hauard želeli da to ne saopštim policiji?“ „Sve što smo ti rekli je da ako Strikland nije to spomenuo kad su ga ispitivali, ne bi 147

trebalo ni ti da priznaješ. Nije u direktnoj vezi.“ „Detektiv Mudi se možda ne bi složio.“ Sigurno bi želeo da sazna koliko je Suzan manipulativna i da je ona inicirala susret sa Striklandom. Ma tamo, u plavoj košulji, onaj što stoji pored onog klipana s dugačkim brkovima. Mislim da su braća. Ali nemoj da kažeš pogrešnom. Ne daj bože da onaj slinavi kreten dođe umesto njega. Ja ništa neću da im kažem. Stivene... Ako ti se baš tako igra s njim, idi i sama ga pitaj i ostavi me na miru, jebote. Stiven je rekao je-bo-te. Stiven je rekao je-bo-te. Od njenog podrugljivog zapevanja zapao je u groznicu od srdžbe. Ali ona je to znala, i koristila je to. Naravno, samo si rekao tu reč, ali nisi to nikad uradio. Zato što se plašiš. Nagnuvši se prema njemu i postavivši mu usne pravo na uvo, prošaputala je: Ali znam da želiš. Znam da želiš to sa mnom. Znam da želiš to odmah. Kad je pokušao da se odmakne, preprečila mu je prolaz. Idi i kaži tom tipu da hoću da plešem s njim, ili ću Oliviji i tatici reći da si postao ljubomoran na Denta i došao u moju sobu dok sam bila gola i pokušao da me siluješ. Da te silujem? Pa to je smešno. Šta misliš, kome će da veruju? Pogledala ga je i pogledom mu saopštila da je sposobna da lukavstvom sve namesti kako god želi, i on je znao da je to istina. Plamteći u sebi od mržnje prema njoj, prišao je Alenu Striklandu umesto nje. Kao da mu čita misli, majka mu nežno reče: „Taj momak ju je čitavog dana čežnjivo gledao, Stivene. I on i taj njegov brat. Pre ili kasnije, Alen bi prikupio hrabrost i pitao je da igra s njim i bez tvoje pomoći.“ „Moguće. Ali ostaje činjenica da je imao moju pomoć.“ „Molim te samo nemoj o tome da razbijaš glavu i nerviraš se. Mada, znam da je teško izbaciti taj dan iz glave kad se ne može pobeći od Belamine knjige. Svugde je ima. Evo, čak i u ovoj daroteci u bolnici.“ „Sad nema nazad, majko.“ „Da, ali kad je zaustavila publicitet, pomislila sam da će se stvari slegnuti. Umesto toga, ponovo smo na naslovnim stranicama tog bednog tabloida. Dent Karter nam se ponovo uvukao u živote, Belami je kao opsednuta, a ja ne mogu da se otmem utisku da ova misteriozna misija, na kojoj je zbog Hauarda, ima neke veze s tim.“ Stiven ju je prekinuo pre nego što je samu sebe odvela u još jedan napad tuge i suza. „Majko, jedine prilike u kojima Hauard čini nešto tebi iza leđa jesu one kada kupuje neki fantastičan poklon ili sprema neko ekstravagantno putovanje. Ako je poslao Belami na tajnu misiju, onda je to nešto što će te poštedeti još veće tuge.“ „Meni je srce već prepuklo, Stivene.“ „Rak je okrutan.“ „Kao i ironija.“ 148

„Ironija?“ „Hauard i ja smo imali skoro savršen zajednički život. Narušio ga je samo jedan tragični događaj. Pa ipak, evo sada, kada nam se zajedničko vreme bliži kraju i kada bi trebalo da se prisećamo lepih vremena, Suzanino ubistvo je svima na pameti.“ Glas joj je pucao. „Zašto?“ Stiven tiho reče: „Zbog knjige.“

149

17

vion državnog senatora je već bio na pisti kada su Dent i Belami stigli na uzletište. Gal samo jednim pogledom osmotri Dentovo lice i namrgodi se. „Ko ti je to uradio, dođavola?“ „Ne boli.“ „Nisam to pitao.“ „Ja ću okrenuti Oliviju. Izvinite me.“ Belami krenu u hangar i izvadi svoj mobilni telefon. Dent mahnu prema avionu. „Veoma pristojno od njega što nam ga je ustupio. Sinoć i danas.“ „Rekao sam ti, želi da se navikneš na njega. Jutros je zvao rano, hteo je da zna dopada li ti se. Kaže da se nada da ćeš se toliko zaljubiti u letenje njime da ćeš poželeti da radiš za njega.“ Izvadio je cigaretu. „Naravno, kad bi sada mogao da te vidi, možda bi promenio mišljenje.“ „Nemoj sad, Gale.“ Dent ga je zaobišao, krenuvši prema hangaru i svom avionu. „Kako napreduju popravke?“ „Rezervni delovi su poručeni. Neki su nam obećani do kraja nedelje. Za nabavku drugih biće potrebno više vremena.“ Dent je potapšao krilo svog aviona, a onda prišao kompjuterskom stolu i seo. „Jesi li proverio aerodrom u Maršalu?“ „Dve piste. Jedna ima kilometar i po. I više je nego dovoljno dugačka.“ Dok su se on i Belami udaljavali od Hejmejkerove kuće, Dent je pozvao Gala i pitao ga da li mu je senatorov avion i dalje na raspolaganju, i da ga spremi za let. Zamolio ga je da mu proveri ima li aerodroma u istočnom Teksasu, u vlasništvu okruga, nekih petsto kilometara od Ostina. Dok je on metodično prolazio kroz svoju rutinu pred let, Belami je tabanala po betonskom podu hangara, s mobilnim telefonom u rukama. Pitao se s kim razgovara. Razgovori s Olivijom nikada nisu trajali ovako dugo. Ispunivši svoj plan leta, signalizirao je Belami da su spremni za pokret. Završila je razgovor i otišla u toalet u hangaru, mada je onaj u avionu od dva miliona dolara bio mnogo finiji. Verovatno bi se stidela da ga upotrebi tokom leta. Dent je, nadajući se da će izgladiti stvari s Galom, što je bio onako osoran ranije, prišao radnom stolu gde je stariji čovek petljao oko nekog mehaničkog dela. „Hvala ti što si mi pomogao iako sam ti kasno javio.“ Gal ga je samo gledao, čekajući objašnjenje za ovaj iznenadni put, a Dent je osetio da ga ovaj i zavređuje. 150

„Odvešćemo se autom iz Maršala do jezera Kado. Blizu je...“ „Znam gde se nalazi.“ Gal nemirno poče da prevrće cigaretu po usnama. „Idete na pecanje?“ „Moglo bi se tako reći. Detektiv Mudi, sad već u penziji, živi na jezeru. Pristao je da se vidi s nama. Samo nemoj ništa da mi prigovaraš.“ Gal prestade da žvaće cigaretu, izvadi je iz usta i baci u kantu za đubre, promašivši je za pola metra. „Prigovaram“, rekao je s gađenjem. „A šta kažeš na to da mi pokažeš malo zdravog razuma? Nečega čega ti ovih dana fah. U stvari, ponašaš se kao da ga nemaš ni mrvu još otkad si se zakačio za ovu malu, koja je deo porodice zbog koje si maltene uništio sopstveni život. Jutros si se pojavio kao Roki. Krenuo si da se vidiš s čovekom koga si se zakleo da ćeš ubiti. Upravo se spremaš. A ja ne bi trebalo da ti prigovaram?“ „Otkud znaš da nosim pištolj?“ „I ne znam. Sve do sada. Isuse! Nosiš pištolj na sastanak s Mudijem?“ „Hoćeš li se smiriti? Neću ga upucati. Samo ćemo razgovarati s njim. On više ne predstavlja nikakvu pretnju. Mator je, lošeg je zdravlja, navodno jednom nogom u grobu.“ „Otkud znaš sve to?“ „Imam svoje izvore.“ „On ima svoje izvore“, promrmljao je. Klimnuo je glavom pokazujući na rane na Dentovom licu. „Ko te je prebio?“ „Seljačina na koju sam te upozoravao.“ Ispričao je Galu skraćenu verziju napada. „Je li te gadno isekao?“ „Dobro je.“ „Jesi li bio kod doktora?“ „Belami se pobrinula za to.“ „Ah, a kvalifikovana je za taj posao, pretpostavljam.“ „Nije bilo tako gadno, Gale. Kunem se.“ „Prijavio si napad policiji?“ Dent odmahnu glavom. „Plašimo se da će dospeti na vesti. Dovoljno je loše što je Van Durbin sinoć uopšte i nadzirao moj stan, a čak nije ni znao za napad nožem.“ „Van Durbin te je video tamo s njom?“ „Čak nas je i slikao.“ Ako je Galovo namršteno lice bilo ikakav znak, ništa od svega ovoga što mu je Dent rekao nije odobrio. „Hajde da se vratimo na seljačinu — ima neko ime?“ „Mislim da bi to mogao da bude Rej Strikland, Alenov brat. Ali to je samo nagađanje.“ „Zašto bi on krenuo na tebe?“ „Odmazda, možda.“ Dent slegnu jednim ramenom. „To je najbolje što smo Belami i ja uspeli da smislimo.“ „Belami i ti.“ Frknuo je uz psovku koju Dent nije čuo još otkad se vratio iz vojske. „Dente, zašto radiš sve to?“ „Rekao sam ti zašto.“ „Skidanje sumnje. Jednom zasvagda. Dobro, kapiram to. Ali šta? Govna u kojima se tvoj život nalazi nisu dovoljno duboka? Treba ti ovo da sebi zadaš završni udarac?“ Nije pružio 151

Dentu dovoljno vremena da opravda svoje postupke. „Mogao bi da pogineš. Koja svrha od oslobađanja ako si mrtav? A što se nje tiče, misliš li da bi se udružila s tobom kada bi znala...“ „Ona zna.“ Gal, šokiran ovim Belaminim rečima, hitro se okrenuo i ugledao ju je iza sebe. „Znam da je bio u parku i svađao se sa Suzan nešto malo pre nego što je ubijena. Videla sam ih. Sinoć mi se konačno vratilo sećanje posle vatrene rasprave s njim.“ Gal čujno proguta i konačno se učini da je ostao bez reči. „Pa...“ Ona se nasmešila, pa čak i pružila ruku i položila je na rukav njegovog kombinezona. „Znam da ste lagali kako biste zaštitili Denta. Vaša tajna je sigurna.“ „Nećeš to reći Mudiju?“ „Više me zanima ono što će on nama reći.“ „Kad smo već kod toga“, kaza Dent, „ako ne stignemo tamo dovoljno brzo, može da se predomisli i odbije da nas primi.“ Izašli su napolje, ali pre nego što su se ukrcali, Dent povuče Gala u stranu. „Ovaj seljober, ko god da je, veoma je ozbiljan, Gale. Pazi se.“ „Nemoj se sekirati za mene, ase.“ „Ne sekiram se. Sekiram se za sebe.“ „Otkud to?“ „Planiram da ga povredim za ono što je uradio Belami i meni. Ali ako povredi i tebe, moraću da ga ubijem.“ „S kim si toliko dugo razgovarala?“ Belami je prihvatila Dentov poziv da sedne u kokpit i stavi slušalice na glavu, i pored pritužbe o tome koliko joj smetaju, i priključila ih kako bi mogli da komuniciraju. Zureći u horizont, ispustila je umoran uzdah. „Sa Deksterom. Mojim agentom. Ostavio je preko dvadeset govornih poruka, a u poslednjoj je rekao da će skočiti s Bruklinskog mosta ako mu ne odgovorim. Pa sam onda to učinila.“ „I?“ „Video je juče Van Durbinovu kolumnu. Obnovila je pomamu. Misli da bi trebalo da se vratim na poprište i još podignem interesovanje. Ja sam rekla ne. Knjiga se već popela za dva mesta na listi najprodavanijih, i bez mene i bez bilo kakvih dodatnih aktivnosti. Dekster kaže da bi uz samo malo medijske pažnje mogla da ode još više, i da tamo ostane duže. Ponuda za film bi bila još slađa. Et cetera. Ja sam rekla ne. Opet. Čvrsto.“ „I, hoće li pretraživati Ist River za njegovim telom?“ Nasmejala se. „Kad sam otišla iz Njujorka, pretio je da će se baciti s Empajer stejta. Ali još nije.“ Razmenio je nekoliko poruka sa kontrolorima vazdušnog saobraćaja kada su prebačeni iz jednog vazdušnog prostora u drugi. Kontrole u kokpitu su joj bile strane koliko i površina Neptuna. Kad je ponovo bio slobodan da razgovara s njom, upitala je: „Kako si ikada i naučio šta je šta?“ „Naučio sam jer osećam veoma veliko poštovanje prema gravitaciji. Zemlja je uvek tu i 152

pokušava da te povuče dole. To je najvažnija stvar koju treba imati na umu.“ „Zašto su padovi uglavnom pripisani grešci pilota?“ „Zato što su oni ti koji naprave poslednju grešku i teško im je da se odbrane ili objasne svoje postupke, a posebno ako su mrtvi.“ „Pa to je strašno nepravedno, zar ne?“ „Može biti. Piloti nisu bezgrešni. I oni zaseru. Ali pad uglavnom bude posledica niza grešaka ili nesrećnih slučajeva. Nagomilaju se i s tim onda ekipa iz kokpita mora da se bakće. Da li si čula za princip svajcarskog sira’?“ „Mislim da jesam, ali podseti me.“ „Svakoj katastrofi, između ostalog i padu aviona, prethodi čitav niz događaja. Razmišljaj o ovim odvojenim faktorima kao o komadićima švajcarskog sira, poredanim jedan iza drugog. Ako se bilo koja od rupa ne poravna s ostalim rupama, niz događaja je promenjen ili skraćen, i katastrofa je sprečena.“ „Ali ako se sve rupe poklope...“ „Katastrofi se otvore vrata.“ „Pilotova greška je rupa u poslednjem komadu sira.“ Klimnuo je. „Recimo da se avio-mehaničar posvađao sa svojom čangrizavom ženom, izašao u grad, napio se, a sledećeg dana došao mamuran na posao. Tokom provere pred let, prvi oficir — kopilot — prosuo je kafu na elektronsku ploču, što je moglo da izazove kratak spoj. „Prijavio je to, i baš ovaj naš mehaničar je pozvan da je zameni. Međutim, on se ne oseća baš najbolje da otpočne posao te počinje da radi pod pritiskom, jer zna da sat otkucava i svi koji su ukrcani u taj avion postaju nervozni zbog zadržavanja. A da stvar bude još gora, vreme se pogoršava i žele da puste veliku pticu pre nego što se nebo otvori, pa ostavljaju putnike i posadu da čekaju satima. „Ploča je zamenjena. Mehaničar je završio posao. Kapetan i kopilot su svesni nevremena, ali među njima govoreći, ko zna koliko puta su se provukli kroz iglene uši, pa idu dalje. Rulaju, toranj im odobrava uzlet, poslednji put proveravaju radar i poleću. „Na nekih trista pedeset metara nailaze na veliku turbulenciju. U pokušaju da ih izvuče odatle, Kontrola avionskog saobraćaja im nalaže da skrenu levo. Kapetan radi kako mu je naređeno. Ali kako avion ulazi u zaokret, biva pogođen munjom, što u stvari ne izaziva nesreću, ali žešće uspeva da zakomplikuje stvar. „I tako, avion je u oštrom levom zaokretu, leti kroz turbulenciju, pokušava da se izdigne iz teške kiše i grada po noći, i to samo zato što je let bio odložen zbog zamene ploče. Kada...“ Zastao je zbog dramatičnog efekta i pogledao ju je. „Kada se oglasio alarm upozorenja levog motora i upalila se crvena lampica, kapetan momentalno reaguje i čini tačno ono za šta je obučen i šta je naučio, godinama leteći na 727-ici. Povlači polugu za slučaj požara i momentalno isključuje taj motor. „Ali ono što ne zna jeste da je reagovao na pogrešno upozorenje. Ono što se oglasilo, oglasilo se zato što je ploča izgubila kontakt jer je kafa prosuta baš na taj deo, što je prošlo neprimećeno pored oba pilota i mehaničara. Turbulencija ili munja, nešto već jeste, izazvalo 153

je otkazivanje u kritičnom trenutku. Kapetanova brza reakcija da se popravi hitna situacija, koja u stvari nije ni postojala, u stvari je samo izazvala opasnost. „Seti se, avion je već zaokretao ulevo. E sad, nikad ne skrećeš u stranu isključenog motora zato što suprotni motor tera avion u još strmiji uspon. Krila brzo odu vertikalno. Nos počne da ponire. Avion je osuđen na propast. Svi koji su u njemu ginu. „A koga kriviš za pad? Kapetan je napravio poslednju grešku. Mogla bi da okriviš smotanog prvog oficira koji je prosuo kafu, ili mehaničara koji nije primetio da je požarni alarm uništen zajedno sa pločom koju je zamenio. Mogla bi da okriviš njegovu ženu što je zakerala, naterala mehaničara da ode u kafanu i učinila da se oseća kao pseće govno, zbog čega ni izbliza nije bio dovoljno oran za posao koliko bi inače bio. Mogla bi krivicu da prebacuješ skroz do boga, zbog usranog vremena i one munje s neba. „Niz događaja je ispao koban, ali da je samo jedan od faktora koji su doprineli izostavljen iz jednačine, možda se ništa ne bi dogodilo.“ Zaćutao je i slegnuo ramenima. „To je pojednostavljeno objašnjenje za laike, ali iz toga možeš da uočiš suštinu.“ Belami je oklevala, ali je ipak pitala: „Šta se dogodilo na letu 343?“ Okrenuo je glavu i kratko je gledao. „Upravo sam ti ispričao.“ Šljunčani puteljak koji je vijugao kroz gusto izrasle čemprese na kraju se završio ispred Dejlove kolibe. Čuo je da se približavaju mnogo pre nego što su se pojavili. Nije mogao da objasni, čak ni samome sebi, zašto je uopšte slušao Hejmejkerovu iskrenu priču o tome kako je pristao da ih primi. Trebalo je da mu spusti slušalicu, da i ne odgovori na njegov poziv. Ali zatekao je samog sebe kako ga sluša i nalazi logiku u svemu onome što mu prijatelj govori. Kad je Hejmejker završio svoju pripovest, koja se završila tako što je Dejlu rekao kako bi jedan razgovor s njima ipak mogao da prija njegovoj duši i telu, Dejl je samog sebe iznenadio kada je rekao Hejmejkeru da da Belami telefon. Odmah su prešli na razmenu pritvornih ljubaznosti. Ona je njega pitala za ime najbližeg regionalnog aerodroma, a kada joj ga je rekao, pitala ga je da li će je dočekati. „Ne. Iznajmi auto. Imaš olovku?“ Nakon što joj je objasnio kako da stigne od aerodroma do njegove kuće, dodao je: „Dođi sama.“ „Dent Karter će biti sa mnom.“ „Razgovaraću samo s tobom.“ „Dent će biti sa mnom.“ Bila je nepopustljiva i mogao je to da iskoristi da otkači čitavu stvar. Ali shvatio je da, ako Dent i namerava da ga ubije, kako je jednom davno pretio, neće to učiniti s njom kao svedokom. Od ovog trenutka, oni su bili jedini ljudi na planeti koji su znali njegovo obitavalište i to ga je ispunjavalo strahom. Ali sada je već bilo kasno da se predomisli. Uz škripu šljunka, automobil se zaustavio. Mudi je sa svog ulegnutog trema posmatrao kako izlaze; ona malo bodrije i življe od Denta, koji je vozio. Dejl je bio siguran da iza njegovih rej ban naočara, dečačke — čovečje — oči, sigurno seku poput britve. Neprijateljstvo se širilo od njega poput močvarne izmaglice. 154

Belami je bila manje neprijateljski neraspoložena. Popela se uza stepenice kao da ne primećuje koliko su trošne i ispružila ruku sasvim odlučno. Rukovali su se. „Hvala vam što ste pristali da nas primite.“ Klimnuo je glavom jednom kratko, ali je i dalje oprezno osmatrao Denta, koji je stupao na trem odmerenim korakom. Gledali su jedan drugog poput pravih neprijatelja, što su zapravo i bili. Belami je oterala komarca s ruke. „Možda bi bilo dobro da uđemo“, rekla je. Dejl se okrenuo i otvorio komarnik, čija je škripa odjednom bila nenormalno glasna. U stvari, sva Dejlova čula su se izoštrila otkad su došli. Shvatio je koliko se ulenjio sada kada više ne zavisi od svoje snalažljivosti i stalne svesnosti koja je, mada je bio pandur, postala njegova druga priroda. Dejl je procenio da posekotine i masnice na Dentovom licu nisu starije od jednog dana, ako i toliko. Išlo je Dentu uz karakter to što ih se nije stideo. Bio je opako kopile već sa osamnaest. Zrelost ga nije smekšala ni za jotu. Zbog svega toga je Dejl bio još oprezniji. S obzirom na to da je on sam mek i nadut na mestima gde je Dent čvrst i izbrušen, izgubio bi u tuči. Bar u svakoj čistoj. Belami je bila lepša uživo nego na televiziji. Oči su joj imale veću dubinu, koža mekoću koju studijske kamere nisu uspevale da uhvate. A i mirisala je lepo, poput cveća. Dejl oseti želju da dodirne ženu, što nije imao prilike da uradi evo već nekoliko meseci. A godine su prošle otkako je imao to zadovoljstvo a da nije morao da plati. Usamljenost, čak i ako je samonametnuta, imala je metalni ukus. Poput čeličnosive cevi pištolja. Kad je ušao, Dent je skinuo svoje avijatičarske naočare i ubacio ih u džep košulje. Dejl reče: „Možeš da se rešiš i pištolja. Samo ga stavi tamo na sto.“ Dent nije pitao kako ovaj zna da ga nosi. Dejl je pretpostavio da je shvatio besmislenost tog pitanja. Bivši pandur uvek zna. Dent posegnu iza leđa i izvuče pištolj iz futrole prikačene za kaiš. „Posle tebe, Mudi.“ Pokazao je prema Dejlovoj levoj ruci u kojoj je držao magnum 357, naslonjen na butinu. Pošto je oklevao, Belami kaza: „Molim vas.“ Pogledao je u njene krupne, izražajne oči, koje su bile možda jedina karakteristika devojke kakva je nekada bila, a onda susretnu Dentov upiljeni pogled. Nijedan od njih nije popuštao, to je bila činjenica, ali su se istovremeno pokretali i spuštali oružje na stočić, već zatrpan Dejlovim flašama viskija, pakovanjima cigareta, upaljačem, pepeljarom. Pošto nije imao viška stolica, rekao je: „Mogli biste da sednete na krevet, valjda.“ Nije trebalo da se muči i namešta ga pre nego što su došli. Prekrivač je bio nešto što je pronašao na garažnoj rasprodaji. Nije baš prekrivao čitav musavi čaršav. Ispod neravne ivice, ogoljeni federi škripali su kad su gosti seli kod podnožja. Dejl podiže flašu džeka držeći je za vrat. „Piće?“ Odmahnuli su glavom. „Neće vam smetati?“ Nije sačekao odobrenje pre nego što je sebi sipao tri prsta. Pijucnuo je, a onda spustio čašu kako bi pripalio cigaretu, i nakon što je dobro povukao, seo je u svoju fotelju — još jednu stvar s otpada — i poklonio im svoju nepodeljenu pažnju. 155

Belami je pogledala Denta i pošto on ništa nije rekao, klimnula je prema primerku knjige koju je Dejl ostavio na televizoru. „Jeste li je pročitali?“ „Aha.“ „Šta mislite o njoj?“ „Hoćeš recenziju? Dobra si spisateljica.“ „Da li sam opisala događaje onako kako ih se vi sećate?“ „Manje-više.“ Dent se malo promeškoljio, zbog čega se krevet zaljuljao. „To nije nikakav odgovor. Nismo valjda prešli čitav ovaj put da biste bili slatki prema meni.“ Dejl uze gutljaj viskija. „Zašto ste onda došli?“ Belami se nagnu prema njemu. „Želim da mi kažete da svim srcem verujete da je Alen Strikland kriv.“ Izdržavao je njen molećivi pogled koliko god je mogao, a onda je spustio glavu i proučio gorući vrh svoje cigarete. „Možda i dalje misli da sam je ja ubio.“ Dejl je, znajući da je Dent ovo rekao samo da ga isprovocira, uzvratio istom merom. „Mislio sam, i dalje mislim, da si sposoban da to učiniš.“ „Uvek možeš da mi ubodeš šrafciger u oko, čisto da vidiš hoću li ovog puta priznati.“ Devojka ga umiri samo tiho izgovorivši njegovo ime. Ali pošto su ga podsetili na siledžijstvo i nelegalne taktike koje je koristio da ispita Denta, to je u njemu izazvalo grčenje. „Nisam poverovao nijednog sekunda u alibi koji ste izmislili ti i tvoj drugar.“ „Tog dana smo leteli.“ „Siguran sam da jeste. Samo nisam uspeo da dokažem kada ste se vratili.“ „To piše u Galovom dnevniku letenja.“ „Dnevnik moje dupe. Može da upiše koje god prokleto vreme hoće u taj svoj dnevnik. Sigurno misliš da sam glup?“ „Ne, mislim da si pametan. Dovoljno pametan da kažeš Rupu Kolijeru da ne može da izgradi dovoljno jak slučaj protiv mene. Tada ste vas dvojica odlučili da Alen Strikland bude taj na koga ćete se kladiti da ga osude.“ Dejl je toliko brzo ustao da je skoro prevrnuo policu za televizor. Prvo je spasao flašu viskija, zgrabivši je pre nego što je stigla da se preturi. Potom je smrvio cigaretu u već pretrpanu pepeljaru. Mogao je na leđima da oseti njihove poglede poput usijanih žarača, dok je odlazio prema mrežastim vratima, gde je slepo piljio u ono što je predstavljalo njegov jedini pogled, i to previše dugo. On odjednom shvati koliko je umoran, i to ne samo od pogleda. Bio je tako prokleto izmoren, i telom i duhom. Smučilo mu se do smrti, i to bukvalno sve. Ma daj — kako to klinci danas kažu — odrasti. Skoro dvadeset godina je zakasnio da ispravi neke stvari. Ali imao je poslednju šansu za iskupljenje i odlučio je upravo tada i tu da je iskoristi. „Ručao sam u jednom od onih dobrih meksikanskih restorana u istočnom delu grada. Hejmejker je pozvao da mi kaže da je Alen Strikland ubijen u zatvorskom dvorištu tog jutra. Uboden je u leđa, tri puta pre nego što je pao na zemlju. Svaki ubod mu je proburazio po 156

jedan organ. Bio je mrtav za manje od minut. Izgleda da se uhvatio s nekom lošom ekipom...“ Zaćutao je i pogledao ih preko ramena. „Morate da priznate da je bio spretan i žestok momak. U zatvoru se združio s bandom istomišljenika.“ Okrenuo se prema njima. „Ubistvo je pripisano ratu bandi u zatvoru, mada niko nikad nije priveden da odgovara. „Bilo kako bilo, ostavio sam svoj tanjir s hranom na stolu, izašao i povratio. I to gadno. Sve dok nisam bio potpuno prazan, a i onda sam nastavio da bljujem. Zato što sam poslednji put video Alena Striklanda kad je ispraćan iz sudnice posle čitanja presude. Okrenuo se prema mestu gde sam sedeo na galeriji, pogledao me pravo u oči i rekao: ‘Nisam je ja ubio. Bog mi je svedok.’“ „E sad, čuo sam stotine krivih ljudi i žena kako se kunu u boga i sve anđele da su nevini. Ali Alenu Striklandu sam poverovao. Tako da ne, gospođice Prajs, ne verujem svim srcem u to da je on kriv za ubistvo tvoje sestre. Nikad u to nisam verovao.“ Ostao je u istom položaju koliko mu je trebalo da duboko udahne i lagano to ispusti iz sebe. Ono što ga je iznenadilo, nije se osetio pročišćeno, posvećeno, koliko je mislio da će se možda osetiti nakon što prizna, i shvatio je da je bio naivan što je mislio da će biti lako. Okrenuo se prema prostoriji i, zauzevši svoje mesto, podigao čašu i iskapio je. Dvoje ljudi, koji su sedeli rame uz rame na krevetu, budno su ga motrili. Ona je prva progovorila. „Ako niste verovali u njegovu krivicu, kako... zašto...“ „Kako i zašto sam primorao veliku porotu da optuži, a porotu da osudi? Mogao sam da smislim desetak dobrih razloga, ali koji je glavni? Morali smo da skinemo ljagu sa sebe.“ „Mi?“, upita Dent. „Rup i ja.“ „Znači da i on, kao i ti, ima uprljane ruke?“ Dejl se zakikotao na Belamin donekle smešan izraz za pokvarenost. „Moglo bi se tako reći. Kako god, istupili smo sa samo jednim glavnim osumnjičenim.“ Pogledao je Denta. „Ali ti si imao alibi. Nismo verovali u njega, ali nismo mogli da ga provalimo. Tada je Alen Strikland počeo da deluje kao dobitna kombinacija. „Očajno smo želeli da ispunimo svoje obećanje dato Listonovima, policiji, svima, da ćemo pronaći krivca i privesti ga pravdi. Nismo mogli da dozvolimo da nam ovaj veliki i sočni slučaj izmakne iz ruku. „Imali smo ćerku iz poznate familije, ubijenu na kompanijskom roštilju, dok je besnela najgora oluja u poslednjih pola veka. Devojka je bila lepa, bila je bogata, i pronađena je bez gaćica. A Rupu moraš priznati, pravi je zabavljač. Bacao je seksualni mamac svaki put kad je davao kratku izjavu medijima. „Znate“, nastavio je zamišljeno, „mislim da mu je zapravo bilo drago što nismo pronašli njen donji veš, jer je to držalo pažnju publike. Da li su njene gaćice bile oružje kojim je izvršeno ubistvo? Gde su sada? Da li će biti pronađene? Sve je bilo kao obična sapunica. Gledajte nas opet sutra, ide nova epizoda.“ Protrljao je šakama lice. „U jednom trenutku, Rup je čak predložio da negde ostavimo jedne gaćice da ih ‘pronađe’ neki pandur gušter, neko naivan, kako bi delovalo ubedljivije. Trebalo je da ih pokažemo tvojim roditeljima zbog identifikacije. Oni bi porekli da su Suzanine, naravno, ali to svejedno ne bi bilo dobro za tipa koji je uhvaćen s njima. Zbog toga 157

bi delovao kao sakupljač.“ „Stvarno ste planirali da ubacite lažne dokaze na imanje Alena Striklenda?“, pitala je Belami. Dejlov pogled potpuno nevoljno pade na Denta. „To je bilo u najranijim fazama istrage.“ Dent je kratko gledao u njega, a kada se ukazaše zaključci, on odmahnu glavom u neverici. „Isuse.“ Ustao je i počeo da se kreće po sobi, kao da traži nešto, ili nekoga, da udari. Dejlu je palo na pamet da je on možda meta, ali Dent priđe prozoru, gde se ramenom nasloni na okvir i poče da gleda prema nemirnoj vodi jezera. Dejl je primetio sasušenu krvavu mrlju na njegovoj košulji, u predelu struka. Ali pre nego što je stigao da se raspita za to, Belami reče: „Meni se nije svideo.“ „Ko?“ „Rup Kolijer. Nije mi se sviđao dok se obraćao mojim roditeljima za vreme suđenja, uveravajući ih da će Suzaninog ubicu poslati u zatvor na duže vreme. Posle sam ga, dok sam istraživala za svoju knjigu, pozvala i zamolila za intervju. Zakazala sam nekoliko sastanaka s njim, od kojih su svi do jednog otkazani u poslednji čas. Pretpostavljam da mu je ponestalo razloga jer mi je konačno odobreno deset minuta njegovog vremena. Bio je...“ „Ne morate da mi kažete kakav je bio“, kaza Dejl. „I previše dobro znam.“ Savio je prste desne šake. Zglavci su mu imali masnice i bili izranjavani zbog kontakta s Rupovim zubima, ali uživao je u tom neprijatnom osećaju i samo je žalio što kučkinog sina nije udario još jače. „Ništa vam nije rekao, je li tako?“ „Bio je neodlučan i neodređen“, rekla je. „Na kraju mi je rekao da je zaboravio detalje u vezi sa slučajem, i umesto da razgovaram s njim, možda bi bilo bolje da pokušam i privolim policiju da mi pokaže dosije slučaja.“ Dejl klimnu glavom, postavljajući očigledno pitanje. „Pokušala sam“, rekla je. „Na nesreću, dosije je nestao.“ „Tako je.“ „Znali ste to?“ „Rup previše ambiciozno i previše dobro čuva rođenu guzicu da bi ostavio taj dosije u životu“, rekao je. A onda je, podbočivši se rukama, ustao iz svoje fotelje. „A ja sam previše dobar u čuvanju svoje guzice da ne napravim kopiju svega.“

158

18

apanjeni, Belami i Dent pogledaše ovlaš jedno drugo, a onda stadoše da gledaju kako Mudi odlazi u kuhinjski deo svoje kolibe, koja je bila razgraničena kratkim šankom s okrnjenom plastičnom gornjom pločom. Otvorio je rernu ispod masne ploče šporeta i iz nje izvadio harmonika-fasciklu koja se napregla preko svih granica. Originalna elastična vezica zamenjena je debelom gumenom trakom. „Plašio sam se da ću se jedne noći stvarno gadno napiti, zaboraviti da je ovde i uključiti rernu.“ Doneo je fasciklu do Belami i predao joj je, a onda se vratio na svoju fotelju, zapalio novu cigaretu i sipao sebi još jedno piće. Dent je ponovo seo pored nje na krevet dok je ona skidala gumenu traku i presavijala preklop. Fascikla je sadržala alarmantnu količinu materijala. Prelistavajući prilično iskrzane ivice papira, videla je kopije različitih stvari: zvaničnih obrazaca i dokumenata, listove iz sveske s linijama ispunjene rukom pisanim tekstom, transkripte snimljenih razgovora i bezbrojne komade papira sa po samo jednom ili dve reči ispisane na njima. Za ovo bi bile potrebne nedelje da se sortira. „Mnogo sam zapisivao“, rekao je Mudi, „i uzimao beleške drugih detektiva. Trebalo mi je nekoliko dana da sve potajno kopiram dok mi je Rup disao za vratom i terao me da mu predam dosije. Tu ima i Hejmejkerovih beležaka, stvari koje je zapisivao, dok nije tražio da ga skinu sa slučaja i prebace na drugi.“ Dent podiže glavu i pogleda u njega. „Onaj šrafciger ga je razmekšao“, kaza Mudi. „Kako ste se vi osećali zbog njegove predaje?“ „Možda sam se i naljutio zbog toga, ali nisam imao vremena da o tome razmišljam.“ Pokazao je na dosije. „Kanda sam bio zauzet.“ „Zauzet pokušavajući da me slomiš“, ubaci se Dent. Mudi slegnu svojim ogromnim ramenima. „Uglavnom to bude dečko žrtve. Ili neko ko joj je bio veoma blizak.“ „Moj otac i polubrat?“, pitala je. „Svako ko se mogao svrstati u kategoriju blizak muškarac.“ „Ali moj otac?“ „Vidite, neću se izvinjavati što sam radio svoj posao.“ Pošto nije želela da ga ljuti i tako izazove ćutnju, uzdržala se od ove teme. „Ne razumem zašto Alen Strikland nije odmah postao sumnjiv. Čak i po vašim beleškama... U.stvari, pretpostavljam da je ovo vaš rukopis.“ Podigla je papir s vrha. On klimnu. Bila je to kopija nečega što se činilo kao stranica iskidana iz sveske povezane spiralom, 159

ispunjene jasnim rukopisom. Najveći deo je bio ispisan šifrovanim stenografskim znacima koje je samo Mudi mogao da dešifruje, ali nešto od svega toga bilo je čitljivo. Crvena olovka je korišćena da se podvuku neke reči: jedno ime sa zvezdicom. Pregledala je stranicu. „Zapisali ste imena svedoka koji su spomenuli Alena Striklanda prilikom razgovora?“ Mudi klimnu. „Bar se neki od njih sećaju da su videli kako su on i Suzan igrali jedno s drugim“, rekla je. „Zašto on nije bio glavni osumnjičeni od samog početka?“ Ovo pitanje je onespokojilo Mudija. Pod njegovim teškim, zboranim kapcima, oči su mu pogledale nekoliko tačaka u sobi, uključujući i Denta, pre nego što su se vratile na Belami. „Mogao je da bude, da tvoji roditelji nisu bili prvi s kojima sam razgovarao. Oni su mi saopštili Dentovo ime i ispričali mi za svađu koja se tog jutra dogodila između njega i Suzan.“ „I tako sam ja izbio na prvo mesto tvoje liste.“ „Aha. Nisam se vratio na Alena Striklanda sve dok nisi eliminisan.“ „Alen je bio još jedan mogući izbor. Ali čak i pored toga niste mislili da je on počinio taj zločin, zar ne?“, kaza Belami. „Zašto?“ Otpio je malo pića. „Zašto?“, ponovila je. „Prvi put kad sam ga ispitivao, rekao mi je da ga je Suzan glatko odbila i još ga ismejala što uopšte pokušava.“ „I vi ste poverovali u to?“, pitala je. „Obično momak, a posebno ženskaroš poput njega, ne želi da prihvati da je odbijen, pa sam pretpostavio da govori istinu. Bar delimično. A tu je bio i njegov brat.“ Ona razmeni poglede s Dentom. „Šta?“, upita Mudi. „Prvo ćemo čuti šta vi kažete“, rekla mu je. „Nastavite, molim vas.“ Povukao je dim iz cigarete i izduvao ga prema tavanici. „Ispitivao sam ih odvojeno. Alenov brat — zvao se Rej — rekao mi je da je znao šta je Alen imao na umu kada je sa Suzan izašao iz paviljona. Namignuo je dvaput. Rej je ostao, popio još malo piva, malo flertovao i okušao sreću. Ali kada se vreme pogoršalo, zabrinuo se. Nije želeo da prekida bilo šta što je Alen započeo, ali...“ „S obzirom na to da je čuvao svoga brata“, kaza Dent. Mudi podiže čašu kao da mu nazdravlja. „Rej je nama detektivima rekao da je otišao u šumu, ali je sreo Alena na pešačkoj stazi, dok se ovaj vraćao.“ Pokazao je na dosije. „Beleške sa nekoliko saslušanja su tu. Ali u jednom od njih mi je rekao da je Alen bio ‘jebeno’ razjaren.“ „Priznao je to?“ „Jeste. Ali je isto tako rekao da nije krivio svog brata što je ljut, i to zato što je čuo smeh tvoje sestre. Čak ga je i dozivala: ‘Nemoj da odeš ljut, Alene.’ A onda mu je rekla da se vrati kući i izdrka dok bude mislio na nju. Ili nešto slično.“ Belami je osetila Dentov pogled na sebi, gledao ju je i čekao da vidi kako će reagovati. Pokušala je da joj izraz lica ostane ozbiljan. 160

„Bilo kako bilo, oba brata, tokom odvojenih saslušanja, ispričala su mi istu priču. Da je Alen ostavio Suzan u šumi, dok mu se ona smejala.“ „Zašto se ovo svedočenje nije našlo na sudu?“, pitala je. „Pošto je slučaj izgrađen na posrednim dokazima, to bi stvorilo znatnu razumnu sumnju.“ „Stvorilo bi, da. Alenov advokat, kog mu je sud dodelio, prilično se oslanjao na Rejevo svedočenje“, rekao je Dejl. „Zato je i bio van sebe jer se Rej nije pojavio onog jutra kad je bio njegov red za svedočenje. Advokat nije mogao da objasni gde mu se nalazi svedok, niti da saopšti razloge zašto se ovaj nije pojavio. „Prepustio se na milost i nemilost suda i zatražio odlaganje postupka, samo do posle ručka, kako bi pronašao svog svedoka. Rup je skočio kao oparen. Napravio je pravu predstavu od toga što advokat odbrane pokušava da omete porotu i primora ih da donesu oslobađajuću presudu.“ Mudi ispusti zvuk kojim je izražavao podsmeh. „Bila je to jedna od njegovih najboljih izvedbi.“ „Ja tog dana izgleda nisam bila u sudu“, kaza Belami. „Ne sećam se te scene.“ Dent kaza: „Pusti me da pogodim. Sudija je odbio zahtev.“ Mudi klimnu. „I Rej nikad nije ni svedočio.“ „Zašto nije bio u sudu tog dana?“ „Zato što je bio u bolnici. Ozbiljno se povredio u saobraćajnoj nesreći, dok je putovao prema sudnici. Prošlo je nekoliko dana pre nego što se dovoljno oporavio da mu se uzme izjava, koja je i pročitana u sudu, ali to nije imalo toliko značaja koliko bi ga imalo živo svedočenje. Do vremena kada je Rej bio dovoljno dobro da izađe iz bolnice, već je bilo kasno. Alen je osuđen i prebačen u Hantsvil.“ „Isuse“, prošaputa Dent. „Nije ni čudo što je skrenuo.“ Mudi se uspravi. „Šta?“ „Rej Strikland niti je oprostio, niti je zaboravio.“ Mudi je brzo shvatio o čemu se radi. Mahnuo je prema Dentovom licu. „On je to uradio?“ „Pokaži mu leđa“, kaza Belami. Dent ustade i podignu košulju. Prepričah su Mudiju događaje od poslednjih nekoliko dana koji su doveli do sinoćnjeg napada. „Ne nosi više brkove“, kaza Dent. „Izgleda kao bilo koji skinhed.“ „Kako onda znaš da je to Rej?“ „Ne znam. Ali ko god bio, želi smrt Belami i meni, a jedino što ona i ja imamo zajedničko jeste taj Dan sećanja.“ „I njena knjiga“, kaza Mudi, nimalo ljubazno. „Ako to jeste Rej, možda je razlog za nezadovoljstvo pronašao u tome što nije mogao da svedoči na Alenovom suđenju“, rekao je. „Izneverio je svog brata. Do današnjeg dana ga sigurno proganja ta automobilska nesreća.“ „Nije to bila nesreća.“ Mudi je govorio tako dubokim glasom da ona isprva nije bila sigurna da li je dobro čula. Pogledala je Denta, ali on je bio usredsređen na bivšeg detektiva i ono što je upravo rekao. Mudi je podigao krvavi pogled i nakašljao se. „Nije to bila nesreća. Rup je sredio s nekim 161

tipom da ovaj uleti Reju u makazice na raskrsnici. Tip je posao shvatio veoma ozbiljno i zaleteo se u njega veoma velikom brzinom. Sećam se da je Rup rekao da ne samo da je pravo čudo što obojica nisu poginula u sudaru... već je i prokleta šteta.“ Rej ispljunu smrvljenu, napola sažvakanu ljusku suncokreta kroz otvoreni vozački prozor kamioneta. Na sedištu pored njega stajao je dvogled, kroz koji je gledao Denta i Belami kako ulaze u sjajan plavo-beli avion s razvijenom zastavom Teksasa, naslikanom na njegovom nosu, i odleću u pusto nebesko plavetnilo. Nije mogao da podnese činjenicu da nije ubio Denta kada je sinoć imao priliku. Ne samo što je još uvek bio prepreka da se domogne Belami, već joj je kao njen privatni pilot omogućio da odleti bogzna kud i ostavi Reja da se pita kada će se vratiti i kada će ponovo naleteti na njih. Ali da je ostao još malo da sredi Denta, postojala je dobra šansa da ga uhvate, a to bi značilo da nema osvete za Alena. Morao je da podseća samog sebe na to i prestane da preispituje ishitrene odluke da beži. Vratio se kući, malo dremnuo i nad činijom jutarnjih pahuljica odlučio da motri na uzletište, gde će se Dent na kraju krajeva ipak pojaviti. Već je sigurno sat vremena osmatrao kada su se stvarno i pojavili. U njenom automobilu, kako je primetio. Čak i viđen kroz dvogled, sinoćnji ručni rad na Dentu video se jasno i krvavo. Bilo mu je toplo oko srca što vidi štetu koju je naneo lepuškastom licu piločića. Kikotao se na pomisao koliko rez na leđima mora da ga boli. Ali ni ta povreda, ni strah koji im je uterao, nisu bili dovoljni. Morali su da umru kao Alen. Bacio je kesicu suncokreta na tablu i izašao iz kamioneta da protegne noge i pusti krv da mu se vrati u dupe, koje je već satima utrnulo. Ali ima da izdrži i ostane ovde sve dok se ne vrate, bez obzira na to koliko je dosadno. Otkad su otišli, manji avioni su doletali i odletali s uzletišta. Kroz dvogled, Rej je posmatrao kako stariji čovek radi, puni rezervoare, podmeće klipove kad se avion parkira i blebeće s pilotima pre nego što ih uz mahanje isprati. Zatim nestaje u hangaru. Rej je pomislio da popravlja štetu na Dentovom avionu, a taj prizor u umu mu je svaki put izmamio osmeh na lice. Njegov šef je nastavio da neprekidno zivka. Glasovne poruke postajale su sve nepristojnije. Ma nek se jebe, mislio je Rej. Prestao je da odgovara bilo kome, prestao je da odgovara svima. Bio je čovek u misiji, čovek na kog se treba ugledati, poput heroja u njegovim omiljenim filmovima. Ruka mu je odsutno odlutala do levog bicepsa, gde je gnječio tkivo koje ga je i dalje s vremena na vreme bolelo. Ispod ovlaženih zuba tetovirane zmije, koža mu je bila sva kvrgava od ožiljaka. Čitava leva strana, od ramena do gležnja, strašno je oštećena u saobraćajnoj nesreći. Najveća šteta naneta je njegovoj levoj ruci. Smrvljena je u nesreći, a onda dodatno uništena silnim operacijama kojima je trebalo da se osposobi. Verovatno bi mu bila odsečena da nije bilo vaskularnog hirurga koji je Reja hteo da iskoristi kao zamorče. 162

Čim je i poslednja zakrpa kože dovoljno zarasla da podnese iglu za tetovažu, Rej je svoj ožiljak prekrio zmijom. Za to je bilo potrebno nekoliko seansi pošto su ožiljci bili veliki, a zmija detaljna i sa zamršenim obrascem, a svaka izvedena krljušt malo remek-delo za sebe. Ali agonija koju je pretrpeo u bolnici, tokom svih onih meseci fizikalne terapije, kao i bol od izrade tetovaže, nisu bili ništa u poređenju sa mentalnom patnjom koju je pretrpeo što je propustio bratovljevo suđenje. Nije se našao Alenu kada mu je najviše bio potreban. Stariji brat je bio jedina osoba u životu koju je Rej ikada voleo, zato što je, zapanjujuće, Alen voleo njega. Rej je bio ružan i nije imao narav koja pleni, ali Alen je video mnogo dublje od ovih mana. Nisu poznavali svog oca. Majka im je bila opakija od đavola, i kada je umrla, dva brata se nisu treznila nedelju dana, ali ne zbog tuge, već zato što su slavili. Nakon što su je pokopali u zemlju, ostala su samo njih dvojica, ali Alenu izgleda nije smetalo što će morati da preuzme roditeljsku ulogu. Bio je neprekidan izvor podrške, govorio je Reju da je on sasvim u redu, da postoje ljudi mnogo ružniji od njega, da možda nije previše pametan, ali da ima uličnu pamet, i da je po Alenovoj proceni to bolja vrsta pameti koja se može imati. Alen je činio da se on oseća dobro u svojoj koži. Nakon što je ponovio dvanaesti razred, Rej je konačno zaslužio diplomu srednje škole, a Alen mu je pomogao da pronađe posao, isti koji je i sam radio: da bude vozač dostavnog kamiona za Liston elektroniks. Stvari su krenule nabolje za obojicu. Stvarno su počeli da se raduju roštilju za Dan sećanja. Zabava je počela da se raspada kao što su i predvideli, a pretvorila se u tragediju kada je Alen počeo da se petlja s tom beštijom Listonovom. Njen pešovan batica preneo mu je njen poziv na ples i Alen je sudbonosno prihvatio. Sve do tog trenutka u svojoj knjizi, Belami je opisala dan do u tančine. Ali napisala je da je Alen prvi prišao Suzan, a ne obrnuto. Pustila je hiljade čitalaca da veruje kako ju je on odveo u šumu, pokušao da je siluje, a onda je i ubio kada je pružila otpor. Ali Alen mu je rekao da ju je ostavio sasvim živu i zdravu dok mu se smejala, a ako je Alen to rekao, onda se tako i dogodilo. Da nije bilo automobilske nesreće, Rej bi posvedočio na sudu kako je sreo Alena dok se ovaj vraćao u paviljon, idući kroz šumu. Zakleo bi se na Bibliju. Ali to bi bila laž. Tek nakon što je tornado proleteo kroz državni park, njih dvojica su ponovo bili zajedno. Rej se nekako oteturao do njihovog automobila i pao na kolena od olakšanja kada je video da je i Alen preživeo sklonivši se pod mustang koji su zajedno restaurirali. Ostala vozila su usisana u levak, a pala su dosta daleko. Druga su uništena i raskomadana da izgledaju kao gomila staniola. Ali njihov auto je preživeo, kao i Alen. Sa suzama u očima, povukao je Reja u čvrst zagrljaj, dovoljno jak da mu istera vazduh iz pluća. Bilo mu je toliko drago što ga vidi zdravog i čitavog da ga je udarao po leđima sve dok ga nije zabolelo. Reju to nije smetalo. „Gde si bre, đavo te odneo, bato moj?“ „T-tražio sam tebe.“ Eto tako se to dogodilo, ali kada se Mudi pojavio i natuknuo da je Alen ubio tu curu, Rej 163

mu je rekao, staloženo, da su, kada su izašli iz šume, zajedno, izašli odatle dok se Suzanin smeh još uvek orio za njima. Porota to nikad nije čula od njega. I Alen je osuđen. Nikoga nije pogodilo kada je ubijen, osim Reja, koji je jecao kao beba kad su mu rekli. Na grobu svog brata, zakleo se da će se osvetiti. Međutim, ne neidentifikovanom zatvoreniku koji je Alenu zario nož u leđa, već ljudima koji su Alena oterali na to mesto. Bilo kako bilo, Rej je uskoro shvatio da se osveta ne sprovodi baš tako lako. Listonovi su delovali naizgled nedodirljivo. Bili su bogati i dobro zaštićeni, a nakon nekoliko trapavih pokušaja da im se približi, Rej se prosto prepao. Isti problem je imao i sa Rupom Kolijerom. Čovek je predstavljao magnet za medije, večito pod reflektorom. Dejl Mudi je nestao. S vremenom, kako su godine prolazile, na Rejevu večnu sramotu, njegova rešenost je oslabila. A onda je Suzanina sestra napisala tu knjigu, a Rejeva mržnja se kristalizovala, razbistrila se i dijamantski očvrsnula. Usredsredio se na nju. Ona je bila najgora od svih. Nije čak imala dovoljno pristojnosti da u svoju knjigu uvrsti činjenicu koliko je ružno i nepravedno Alen umro. Rej to neće da trpi. Oko za oko. Ona mora da umre. Dorastao je zadatku da joj oduzme život. Spremao se za to još od onog dana kada je saznao za Alenovu smrt. Prkoseći verovatnoći koju su mu doktori dali, učinio je sve što je u granicama jednog ljudskog bića da povrati punu pokretljivost ruke. Ignorišući bol, dugo je umeo da radi s tegovima i rastegljivim trakama, čineći sve i bilo šta što će očvrsnuti i ojačati mišiće i tetive. I s božjom pomoći, godine vežbanja i strpljenja su se isplatile. Bio je stariji, pametniji i u boljoj kondiciji nego pre automobilske nesreće. Pogledao je zapadni horizont. Uskoro će zaći sunce. Zatim dolazi tama. Uzletište je izolovano mesto, gde se nešto užasno može dogoditi onome koji tu ostane sam nakon što sunce zađe. Belami i Dent odlaze kad god im se to prohte, što Reju otežava bilo kakvo planiranje. Nema problema. Došao je na ideju koja će ih prizemljiti na nekoliko dana. Što je i više nego dovoljno vremena. Belami je bila zapanjena kada je saznala kakvoj je prevari Rup Kolijer pribegao. „Dogovorio je automobilsku nesreću koja je skoro usmrtila dvoje ljudi? Mislila sam da je on samo egocentrični lakrdijaš, smešna karikatura u liku preprodavca polovnih automobila.“ „To on i hoće da svi misle“, kaza Mudi. „Toliko je odvratan da to prosto razoružava.“ „To kod mene ne radi“, kaza Dent. „Ne mogu da sačekam da porazgovaraju s tim smradom koji je hteo da mi podmetne gaćice u kući.“ „Nikuda te to neće odvesti“, kaza Mudi. „Završio je zemljane radove. Podzemne radove, kad bolje razmislim. Za svaku od svojih šema ima čeličnu sigurnosnu mrežu. Toliko se dobro zaštitio da ga ni CIA ne može uhvatiti.“ Belami nevoljno priznade da čovek ipak ima kakvu-takvu moć. „Kako primora ljude da 164

ga prate?“ „Pronalazi gde je čovek slab i pritiska baš na to mesto.“ Dent klimnu prema flaši viskija. „Koja je bila tvoja slaba tačka?“ „Ambicija“, promirnlja Mudi u čašu koju je podigao do usta. Belami mu nije poverovala, a rekla bi da nije ni Dent. Ambiciozan detektiv bi se istaknuo tako što bi razotkrio pokvarenog tužioca, ne bi ga pokrivao. Mudi je spustio čašu i oboje ih pogledao, a onda ispustio neki grgotavi zvuk iz sebe. „Imao sam nešto s jednom ženom koja je radila u odeljenju. Bio sam u braku. Ona je bila mlada. Zatrudnela je. Rup je obećao da će srediti čitavu tu brljotinu. Ona je dala ostavku i nikada je više nisam video.“ „Šta joj je uradio?“, pitao je Dent. „Ne znam. Nisam želeo da znam.“ Sebi ispod glasa, Dent promrmlja reči osude. Belami se ponovo okrenula dosijeu i pitala Mudija: „Ako pročitam sve i jedan papir odavde, da li ću saznati koje ubio Suzan? Da li vi znate?“ „Ne znam. A ja jesam pročitao svaku bogovetnu reč odatle, mnogo puta. Zapamtio sam većinu, a osoba koja ju je ubila podjednako je misteriozna koliko je to bila i onda kada sam izašao iz mrtvačnice i prvi put se odvezao na mesto zločina.“ „Što znači da bi po onome što znaš“, kaza Dent, „to mogao biti i Alen. Rej je mogao i da laže da zaštiti brata kada ti je rekao za Suzanin smeh, i sve ostalo.“ „Mogao je, pretpostavljam. Svi lažu“, rekao je, gledajući prodorno Denta. Onda je taj pogled prebacio na Belami. „Osim možda tebe. Ti i nisi imala da kažeš bogzna šta o svemu tome.“ „Ja se ničega i ne sećam.“ Mudi začkilji prema njoj. „Kako to misliš?“ Ispod glasa, Dent kaza: „Belami.“ Ali ona je ignorisala to suptilno upozorenje. „Izgubila sam deo sećanja“, rekla je Mudiju. On nije potegao, a nije ni povukao iz cigarete sve vreme dok je ona objašnjavala kako je izgubila pamćenje. Kad je završila, ugasio je cigaretu, koja je dogorela do filtera, nakon čega je zapalio drugu. „Svedočila si na suđenju.“ „I iskreno odgovarala na sva pitanja koja sam dobila. Svedočila sam da sam videla Suzan i Alena kako zajedno izlaze iz paviljona. Rup Kolijer me je pitao da li je to bio poslednji put da sam videla sestru živu i ja sam mu rekla da jeste, zato što je to istina. Advokat odbrane nije obavio unakrsno ispitivanje. Sigurno je mislio da ne mogu više nikako da doprinesem, a i nisam mogla.“ Mudi otera još jedan pramen dima prema tavanici, koja je bila prekrivena s toliko paučine da je izgledala kao neki avetinjski baldahin. „Baš zgodan period vremena da se zaboravi.“ „Meni uopšte nije zgodan. Ja želim da se setim.“ „Možda i ne želiš“, rekao je. „Želim.“ Ustala je s kreveta i prišla staroj mapi države koja je bila zakucana za zid, 165

obložen jeftinim panelima. Kažiprstom je dodirnula kružić koji predstavlja Ostin, a onda ga pomerila preko tamnozelenog dela koji je označavao državni park. „Već osamnaest godina ovo predstavlja epicentar mog života. Želim već jednom da izađem odatle.“ Vrativši se, rekla je: „Možda bih to prevazišla da su mi tatica i Olivija dozvolili da odem do mesta gde je Suzan pronađena. Preklinjala sam ih da me odvedu. Nisu hteli. Govorili su mi da će me to samo uznemiriti. Tako da nikad nisam videla mesto gde mi je sestra umrla. „Nije to bilo samo zato što sam želela da osvetim tu zemlju, ni bilo šta slično. Nije ona bila baš neko na koga se moglo ugledati.“ Obrativši se na kraju Mudiju, rekla je: „Sigurna sam da ste to utvrdili iz onoga što su vam ljudi govorili o njoj. Ja sam joj se divila zato što je bila lepa, popularna i samosvesna. Sve ono što ja nisam bila. Ali ne mogu iskreno da kažem da sam je volela.“ Pogledala je Denta, koji je grizao unutrašnjost svog obraza i izgledao kao veoma jako navijena opruga. Očigledno je žalio što je rekla Mudiju za svoj gubitak pamćenja. Razjareni pogled signalizirao je upozorenje da bi trebalo da začepi. Ali ona nije bila gotova. „Želim da znam ko ju je ubio, gospodine Mudi. Zato što, bez obzira na njenu ličnost ili promiskuitet, nije zaslužila da umre na takav način, sa suknjom skupljenom oko struka, ogoljene zadnjice, licem prema zemlji i držeći tu malenu tašnu koju je tog dana nosila.“ Spustila je glavu i duboko, drhtavo udahnula. „Oteto joj je sve dostojanstvo i ljupkost.“ Piljila je u jednu tačku na prljavom vinilnom podu, i podigla je pogled tek kada je Mudi progovorio: „Pa, grešiš u jednoj stvari.“ Sasuo je ostatak viskija u čašu i zavrteo je dok je govorio: „Ta malena tašna pronađena je sledećeg dana na vrhu drveta, pedeset metara od mesta gde joj je telo pronađeno. Unutra je bilo prišiveno ime, pa su je doneli meni. Uzeo sam otiske s nje, ali tamo su bili samo njeni. Zato sam je vratio tvojim roditeljima, oni su plakali, srećni što su je dobili nazad.“ Zaćutao je i pustio da se to primi. „Ako si je videla kako leži licem prema dole i drži torbicu, bila si na licu mesta gde je umrla. I bila si tamo pre tornada.“

166

19

išina u kolibi bila je toliko dugačka i apsolutna da se Dentu učinilo da čuje čestice prašine kako se okreću u sparnom vazduhu. Belami je stajala kao zaleđena, pogleda prikovanog za Mudija dok se on pridizao iz fotelje, krivudavim putem lelujao do mrežastih vrata, gurnuo ih i istupio na nekadašnji trem, a sada samo bledu senku istog. Podignuvši glavu i pogledavši u nebo, primetio je: „Izgleda da će konačno pasti malo kiše.“ Dent pogleda prema najbližem prozoru i primeti da se oblaci sakupljaju na zapadu i blokiraju zalazeće sunce. Atmosfera u kolibi je bila sumorna, ali manje zbog vremena, a više zbog Mudijevog uznemirujućeg otkrića. Kad se vratio unutra, mrežasta vrata zatvoriše se za njim uz glasan udar, koji je prenuo Belami. I kao da nije bilo privremenog prekida razgovora, ona osorno upita: „Mislite da sam je ja ubila?“ Mudi je stao i, lelujajući se na nogama, odmerio je od glave do pete. „Ti? Ne.“ „Ali rekli ste... rekli ste...“ „Rekao sam da si je, ako si je videla s tašnicom u rukama, sigurno videla pre nego što je udario tornado.“ „Možda si ti pogrešio“, kaza Dent. „Možda je tašnica pronađena na mestu zločina, a sad si previše pijan da bi se setio gde si je našao i kada.“ Mudi ga je gledao. „Moje mesto zločina jeste bilo oštećeno, ali znam kada sam se dokopao jebene tašnice. U zabeleškama mi je“, rekao je, mahnuvši prema fascikli koja je ležala na krevetu. „Sa sve datumom.“ Belami se vratila do kreveta i sela pored Denta. Avetinjskim glasom, kao bez vazduha, pitala je: „Morala sam videti njenu tašnicu tamo, u njenoj ruci. Zašto bih inače baš to rekla?“ „To si samo zamislila zato što si je videla kako je nosi“, kaza Dent. „Za samo dan-dva svi su znali u kom je položaju bilo njeno telo kad je pronađena. Bilo je u svim vestima.“ Pogledala je duboko u njegove oči, kao da očajnički želi da poveruje u ovo objašnjenje. Ali nije pomislio da je poverovala. Mudi se smestio u svoju fotelju. „Masnica s prednje strane vrata bila je u obliku trake.“ Prešao je prstom preko svog grla u ravnoj liniji. „Mišljenje medicinskog islednika — koje i ja delim — jeste da je ona ugušena nekom vrstom garote. To se uglavnom obavlja otpozadi. Savladana je i nije pružila nikakav otpor.“ Dent oseti blagi tremor koji je prošao kroz Belami. „Jeste li sigurni?“, pitala je. „Nismo našli ni kožu ni krv pod njenim noktima.“ Obrativši se Dentu, rekao je: „Prvo što sam tražio kad sam tebe saslušavao bile su ogrebotine po tvojim šakama i rukama.“ 167

„Nisam ih imao. Je li ih imao Strikland?“ „Nijednu koju nije mogao da objasni uvlačenjem pod mustang i bežanjem od tornada.“ „To ne bi trebalo da nas eliminiše kao osumnjičene.“ „Ne nužno. I ona je imala neku čvorugu na potiljku, koju je zaradila pre nego što je umrla. Ono što smo iz toga shvatili jeste da je udarena otpozadi. Ali čime, to nikada nismo uspeli da utvrdimo. Pala je ničice i onesvestila se, ili je bila previše ošamućena da bi se branila dok je počinilac završavao s njom.“ „Njenim gaćicama“, tiho reče Belami. „Po tvom mišljenju, tvoje pomajke i kućepaziteljke koja je prala veš porodice, nosila je samo jednu vrstu. Od rastegljive čipke. Dovoljno su jake da se neko njima zadavi. Rup je na sudu demonstrirao kako je to moglo biti urađeno. To je još jedan od njegovih blistavih trenutaka.“ „Kako ta papazjanija u sudnici nije išla Striklandovom advokatu na živce?“, upita Dent. „Zar nijednom nije uložio žalbu?“ „Odmah ju je uložio, ali pre nego što je apelacioni sud imao vremena da razmotri slučaj i donese presudu, Strikland je ubijen.“ „Kako je advokat reagovao na ubistvo svog klijenta?“, pitao je Dent. Mudi sumorno frknu. „Premestio se u kancelariju oblasnog tužioca. Na Rupovo insistiranje. Još uvek je tamo, kol’ko znam.“ Belami reče: „Alen je umro ni za šta.“ „Kol’ko znam.“ Kasnije, kad je o tome razmišljao, Dent je shvatio da ga je Mudijev usiljeni osmeh podstaknuo na delanje. Ugledao ga je, i sledeće što se dogodilo, prešao je razdaljinu između kreveta i Mudijeve fotelje i prišao veoma blizu bivšem detektivu. „Ti i Rup ste bili odličan tim. On je bio mozak, a ti njegov najjači čovek. Kad je to tako lepo funkcionisalo, zašto si prestao?“ „Beži dalje.“ „Neću, dok ne čujem od tebe ono što moram da čujem. Priznao si da si znao da je Strikland nevin od samog starta. Kako si znao?“ „Rekao sam ti već. Ispričao je da mu se Suzan smejala. Tipovi ne...“ „Mani me te priče, Mudi. Tipovi kao on ne priznaju, pa se posle jadaju zbog toga. Ako ga je odbila, sav bi se pušio. Proklinjao bi je, nazivao je pogrdnim imenima. Što bi ga optuživalo, a ne oslobađalo sumnje. To objašnjenje možeš da prospeš negde drugde i nekome drugom, zato što smrdi kao bivolje govno.“ „Njegov brat...“ „Za kog si sam rekao da možda laže. Sigurno si imao još nešto što je oslobađalo Alena. Šta je to bilo, Mudi?“ Bivši detektiv pogledao je Belami koja je još uvek sedela na ivici kreveta. Kad je njegov zamućeni pogled ponovo pao na Denta, rekao je: „Kad budem spreman.“ „Kad budeš spreman? Šta sad to znači, koji moj?“ „Znači da sam tebi rekao sve što sam imao.“ „Glupa ispičuturo. Ona mora da zna sve što ti znaš“, vikao je Dent. „I to jebeno odmah.“ 168

„Pazi se, dečko.“ Mudi se mučio da ustane, ali kad je stao licem u lice s Dentom, Dent nije ustuknuo, pa čak ni kada je Mudi uzeo svoj pištolj sa TV police. „Šta?“, rugao se Dent. „Sad ćeš i da me upucaš?“ „Samo nastavi da me pritiskaš pa ćeš videti.“ „Ne bih rekao. Previše si plašljiv.“ Dent se nagnuo napred sve dok mu cev pištolja nije dodirnula košulju. Belami priguši vapaj. „U redu je“, kaza Dent. Izdržavajući Mudijev neprijateljski pogled, rekao je: „Neće povući okidač.“ „Nemoj biti tako prokleto siguran.“ „Jedina stvar u koju sam siguran je to kolika si kukavica. Nisi imao muda da se suprotstaviš Rupu Kolijeru, a nemaš muda ni da samom sebi prospeš mozak.“ „Dente!“ Belami je zvučala izmučeno i uplašeno, ali ni on ni Mudi nisu obraćali pažnju na nju. Mudijevo lice je bilo jarkocrveno od gneva. Teško je disao. Dent je osetio kako cev pištolja leluja, kao da podrhtava ruka koja ga drži. „Najmanje jedan čovek je umro, i to zahvaljujući meni“, zarežao je. „S tim moram da živim. A ti moraš da živiš sa tim što si skoro ubio avion pun ljudi.“ Dent ga udari. Jako. Mudi je primio udarac u bradu koji ga je poslao unazad, mlatarao je rukama kao vetrenjača, sve dok nije jako udario u kuhinjski šank. Potonuo je na pod i preklopio se kao mlitava gomila mesa. Dent mu je prišao, uhvatio šaku kose i pridigao mu glavu. Mudi ga je pogledao svojim zacakljenim i krvavim očima. „Nemoj da me meriš po svom aršinu, govno jedno.“ Nagnuo se da mu bude bliže. „I meni bi smestio ovo ubistvo da si mogao. Imao si skoro dvadeset godina da raščistiš prljavštinu koja je ostala iza tvoje rabote sa Rupom Kolijerom. Ništa nisi uradio. Umesto toga, gmižeš u ovoj vukojebini i pokušavaš da udaviš krivicu u viskiju. Belami i ja smo ti dali šansu da se pokaješ, a ti i dalje nisi u stanju da priznaš šta si uradio. Ti si prokleta i najobičnija kukavica.“ Jasno iskazavši svoje gađenje, pustio je Mudijevu kosu, vratio se do kreveta, uzeo Belami za ruku i povukao je da ustane. Dok su išli prema vratima, zastao je. „Znaš, Mudi, Rup Kolijer je toliko zaslepljen sopstvenim odrazom, toliko je duboko upao u sopstveni čmar, da više ne vidi šta je ispravno, a šta ne. Što te čini još gorim od njega, da znaš.“ *** „Ne mogu da letim po ovakvom vremenu.“ Ni Dent ni Belami nisu prozborili ni reč otkad je Dent uzeo svoj pištolj sa klimave TV police, gurnuo mrežasta vrata, a onda se sklonio u stranu i grubo joj pokazao da prođe. Ona je ostavila dosije na krevetu. Dok ju je Dent vukao pored Mudija, zastala je, osećajući da bi nešto ipak trebalo da kaže. Ali s obzirom na sve, osećala je istovetno gađenje kao i Dent. Nakratko se pogledala s detektivom, pre nego što mu je glava klonula. Bez ijedne reči više, ona i Dent napustiše sumornu kolibu. Sledećih dvadeset minuta je jurcao državnim auto-putem u pravcu Maršala, goneći iznajmljenu limuzinu kao da očekuje da ona odgovori istom brzinom kao i njegova korveta, i 169

psujući što to ne uspeva. Nebo je postajalo sve mračnije. Kišne kapi su počele teško da padaju po vetrobranu. Bez muzike s radija, kao i razgovora između njih dvoje, svaka kap je zvučala glasno i preteće. Nazubljena viljuška munje i pucanj groma koji je usledio ohrabri je da progovori. „Ne mogu da letim po ovakvom vremenu“, ponovila je, pošto Dent nije odgovorio prvog puta. Sada je okrenuo glavu prema njoj. „Zar misliš da bih ja leteo?“ „Pa onda...“ Mahnula je prema putokazu za aerodrom dok su proletali pored njega. „Moram da se pobrinem za avion. Ako mu se nešto desi, moje dupe će biti u procepu.“ Snishodljivo, dodao je: „Osim ako nećeš ti da garantuješ. Ti imaš dovoljno love. Možda bi ga tvoj tatica kupio za tebe.“ „Zaveži, Dente. Samo si ljut na samog sebe.“ „Sebe?“ „Što si bio tako grub prema Mudiju.“ „Grešiš. Da sam bio grub prema njemu onako kao bih želeo, ubio bih ga.“ Kad su stigli na aerodrom, stao je na parking i, pokretima odajući jaku nervozu, isključio motor, izašao i zalupio vrata. Boreći se s vremenom, potrčao je prema ulazu na aerodromski terminal. Belami se zgrčila kada je novi nalet grmljavine učinio da auto zavibrira. Nije želela da ostane sama u autu, bez neke druge zaštite od oluje osim prozorskog stakla i nekoliko ploča tankog lima. Ali izlazak iz auta i izlaganje munjama i gromovima nije dolazilo u obzir, čak ni na tako kratko vreme koliko bi joj trebalo da stigne do terminala. Pregovarajući sama sa sobom o rastućoj panici, posegnula je za mobilnim telefonom i pozvala Oliviju, koja je momentalno odgovorila. „Gde si? Kakva je to buka?“ „Grmljavina.“ Ali nije joj odgovorila gde je. „Kako je tatica?“ „Malo bolje, u stvari.“ Sudeći po neprirodnoj bodrosti u Olivijinom glasu, Belami je posumnjala da se nalazi pored njegovog uzglavlja i nabacuje lažnu masku. „Jedva čeka da priča s tobom.“ „Volela bih da ga čujem. Ali prvo mi reci kako se ti držiš.“ „Nekako ide. Danas sam već pričala sa Stivenom. To mi je pomoglo.“ „Drago mi je što to čujem.“ „I pored svega, veoma se obradovao što te je video juče.“ „I zbog toga mi je drago.“ „Sad ću dati Hauardu telefon.“ Kroz liniju, Belami je mogla da čuje oca kako govori Oliviji da iskoristi ovo vreme i ode nešto da pojede. Nekoliko sekundi kasnije, njegov slabi glas je prošaputao: „Ćao, lepotanče!“ „Šta se kuva u kazanče?“ „Olivija neće dugo biti odsutna. Zna da se nešto događa i plaši se.“ „Možda bi bilo dobro da joj kažeš.“ „Samo će se žderati, a sada joj je već dosta svega. Pokušao sam juče da razgovaram s njom o sahrani. Toliko mnogo je plakala da nisam imao srca da nastavim dalje.“ Belami ispusti uzdah žaljenja. „Mogu li ja nešto da učinim?“ „Rekao sam ti već šta možeš da učiniš za mene. Ima li nekog napretka?“ 170

Nije predstavljalo napredak to što je Dent napadnut nožem. A ni to što su Van Durbin i njegov fotograf slikali nekoliko kompromitujućih fotografija njih dvoje, na aerodromu i ispred Dentovog stana. Ali to što je tabloid eksploatisao okolnosti njenog života sada se činilo beznačajnim u poređenju sa ozbiljnošću samih okolnosti. „Sećaš li se Reja, brata Alena Striklanda?“ „Da“, odgovori njen otac. „Dobacivao nam je na suđenju, a nakon što je Alen ubijen, došao je u kancelarije firme i pokušao da se probije pored čuvara. Savladan je i ispraćen sa imanja. Tada sam poslednji put čuo za njega. Zašto?“ „Spomenut je u razgovoru koji sam danas vodila s Dejlom Mudijem.“ „Znači, našla si ga? Tako brzo?“ Nije trošila očevo vreme na objašnjenje kako je došlo do sastanka sa bivšim detektivom. „On je strastveni pušač i alkoholičar koji živi potpuno sam u svinjcu. Priznao je da nikad nije verovao u krivicu Alena Striklanda, ali je zanemeo kad je trebalo da prizna kako su on i Rup Kolijer isposlovali da bude osuđen.“ „Iznenađen sam što je i toliko priznao.“ „On je slomljen čovek. Ovaj slučaj mu je uništio i karijeru i život. Tvrdi da i dalje ne zna ko je ubio Suzan.“ Oklevala je da mu kaže još, ali se onda setila važnosti koju je ovo imalo za njega. „Ima tu još nešto, tatice.“ Ispričala mu je kako je došlo do toga da je opisala mesto zločina. „Ali ti nikada nisi bila na mestu ubistva“, rekao je. „Izgleda da jesam. Samo se ne sećam da sam bila tamo.“ Bilo je mnogo toga što je trebalo objasniti, a tako malo vremena za to. Grčeći se svaki put kad bi sevnulo, prepričala je to svom ocu što je brže mogla. „Kad sam spomenula Suzaninu tašnicu, Mudi je momentalno poskočio. Je li istina da vam ju je doneo nekoliko dana kasnije?“ „Jeste“, rekao je promuklo. „Rečeno nam je da je pronađena na drvetu.“ Uzdahnula je. „Onda deluje kao sasvim moguće da sam ili prisustvovala zločinu, ili sam našla Suzanino telo odmah nakon što je ubijena. Kako god, videla sam ga pre nego što je tornado uništio taj kraj.“ „Bože, Belami. Oh, bože.“ Očekivala je glatko i čvrsto poricanje činjenice da je uopšte i prišla mestu zločina. Umesto toga, zvučao je kao da su mu se najgore slutnje ostvarile. „Tatice, šta je?“ Pošto on ništa nije rekao, ona je nastavila da insistira: „Zar stvarno misliš da sam namerno prikrila tu informaciju?“ „Ne, naravno da ne.“ „Da li ti se onda ikada učinilo da imam rupe u sećanju?“ „Ne. Potražio bih pomoć za tebe da jesam.“ „Da li bi?“ Umesto da odgovori, rekao je: „Oh, Olivija se vratila i sa sobom donela... Šta je to? Goveđa supa s povrćem. Bolje da prekinem, dušo, i postaram se da sve to pojede. Hvala ti što si zvala.“ Onda ga više nije čula i ovaj njegov iznenadni prekid ju je zapanjio. Čitav razgovor kao da je bio nestvaran. Morala je da razmisli o njemu i odredi šta znači. Ali upravo tada se vratio 171

Dent. Brzo je ušao i povukao vrata da ih zatvori, protiv naleta vetra. „Proklet bio, duva ko lud.“ „Šta je s avionom?“ „Upravnik hangara je pretpostavio da sigurno pripada nekome bitnom, pa ga je već uvukao unutra. Častio sam ga sa dvadeset zelembaća.“ Dugo ju je gledao nakon što je to ispričao. „A ti, dobro si?“ Lažući, ona klimnu potvrdno. „Proverio sam i vremenski radar“, nastavio je. „Ovo je samo početni deo velikog pojasa oluja koji se neće razići sve do posle ponoći ili kasnije, zato sam se zadržao kod agencije za iznajmljivanje i rekao im da ćemo zadržati automobil preko noći.“ Obrnuo je kontakt ključ. „Primetio sam jedan hotel nekoliko kilometara odavde.“ Vožnja je kratko trajala, ali do trenutka kad je zaustavio automobil ispod hotelskog portika, uvideo je da Belami pokušava da se sabere čistom snagom volje. Držala je oči zatvorenim i nije ispustila iz sebe ni zvuka. Bila je napeta poput tetive luka, a usne su joj bile tako jako stisnute da su im ivice pobelele. Parkirao je automobil tako da ne blokira traku za prolaz, izašao i obišao ga da Belami otvori vrata. Šakom koju je postavio pod njen desni lakat pažljivo joj je pomogao da izađe i obgrlio je oko ramena dok ju je uvodio kroz ulaz. Bio je to jedan od hotela iz skromnijeg lanca istih, sa tipičnim foajeom, plavo-bordo šemom boja, uglancanim mesinganim lampama i veštačkim biljkama. Pošto se činilo da Belami nije u stanju da se kreće, garantovao je za sobu svojom kreditnom karticom, za koju je s dovoljno razloga verovao da će biti prihvaćena. Samo koji minut nakon što su kročili u foaje, on je već otključavao sobu na trećem spratu i sprovodio Belami unutra. Otišao je pravo do prozora i navukao zastore, a onda daljinskim upravljačem s noćnog stočića uključio TV, koji bi trebalo da umanji buku grmljavine. Uključio je sve lampe. Belami se nije ni pomerila s mesta na kom ju je ostavio. Prišao joj je i protrljao blago po nadlaktici. „Da li svaki put budeš ovakva kad naiđe oluja?“ „Još od tornada.“ „Jesi li porazgovarala s nekim o tome?“ Nasmejala se kroz cvokotave zube, ali ne zato što joj je bilo smešno to što je rekao. „S nekima koji su to cenili hiljadama dolara. Pokušala sam sa svim terapijama koje postoje. Nijedna nije pomogla.“ „Imaš li neki lek?“ „Prestala sam da uzimam recepte.“ „Otkud to?“ „Ni lekovi nisu pomagali. Od njih sam samo bila kao ošamućena pored toga što sam skamenjena od straha.“ „Možda bi trebalo da isprobaš lek doktora Denta Kartera.“ Obavio ju je rukama i privukao bliže sebi. Ali kada je savio glavu da se zagnjuri u njen vrat, ona ga je odgurnula. „To je tvoj lek za 172

sve.“ „Pa i pomaže kod svega.“ Mada se izmigoljila iz njegovog zagrljaja, on nije bio baš sasvim bezuspešan. Jasan osmeh se pomaljao u uglu njenih usana, što im je vratilo malo boje. „Moram da idem da sklonim auto“, rekao je. „Hoćeš li biti dobro ako te ostavim samu?“ „Uglavnom sam sama kad se ovo dešava. Naučila sam da paničim sasvim dobro nasamo.“ Savio je kolena kako bi je pogledao ravno u oči i iskrivio je glavu. „Hoćeš li biti dobro?“ „Da. Unutra, s navučenim zastorima i uključenim svetlima, bolje je. Istuširaću se vrućom vodom. I to me smiruje.“ „Dobro onda.“ Prišao je vratima, ali ona ga je zaustavila. Kad se okrenuo prema njoj, rekla je: „Nisi sebi uzeo sobu.“ Podigao je karticu ključ. „Jesam, uzeo sam. Nemoj da potrošiš svu toplu vodu.“ Pronašao je parking mesto ne tako daleko od zgrade. Dok je trčao nazad, morao je da se nagne pod jakim vetrom. Mali komadi leda pogađali su ga i padali na trotoar. Sevanje je bilo zastrašujuće. Ali nije padalo baš tako jako, pa je, kada se vratio u predvorje, bio relativno suv. I pregladneo. S telefona u foajeu, pozvao je u sobu. Kada se Belami javila, pitao ju je želi li da mu se pridruži u restoranu. „Ili bi više volela da mi spakuju nešto da pojedeš u sobi?“ „Više bih volela to.“ „Da li sam ti potreban da ti istrljam leđa?“ Spustila mu je slušalicu. Ruke su mu bile pune kada je otvorila vrata, nekih dvadeset minuta kasnije, potpuno obučena, ali kose još uvek vlažne i mirišljave kao šampon. „Šta je sve to?“ „Četkice za zube iz aparata. I pasta“, dodao je naglašeno. „Dva čizburgera, dva pomfrita, dva piva za mene, četvrt litra belog vina za tebe. Bacićemo novčić za ovo malo pite s breskvama. To je bila poslednja porcija.“ Dok je ona posluživala večeru na okruglom stolu, on se brzo istuširao, vrativši se u glavnu sobu potpuno obučen, bez mokrih čizama na nogama. Belami je izgleda bila gladna kao i on, pa su brzo jeli, odlučivši da ostave pitu za kasnije. Drugo pivo doneo je do kreveta, umotao jastuk u loptu i podmetnuo ga pod glavu dok se pružao na leđa. „Ovo je udobno.“ Potapšao je prazno mesto pored sebe. „A moglo bi da bude i udobnije.“ „Prekini više s tim, Dente. Neću spavati s tobom.“ „Spavanje je bilo sinoć u planu. Večeras nisam imao to na umu.“ Odlučnim stiskom je utišala TV. Zatim je, sklupčavši se u fotelju, spojila dlanove i ugurala ih između kolena kao da želi da ih zagreje. Ali bio je to i donekle odbrambeni pokret, koji je trebalo da ga upozori na ono što je sledilo. „Ono što je Mudi rekao...“ Prekinuo ju je dugim, otegnutim stenjanjem. „Kad smo već kod ubistvenog raspoloženja.“ 173

„Ono što je rekao da moraš da živiš s onim što se skoro dogodilo.“ „Ali ipak nije.“ „Pa ipak, ne može biti lako znati da si bio tako blizu da...“ „Uništim živote sto trideset sedam ljudi?“ Gledajući je niz flašu, uzeo je još jedan gutljaj piva, a onda ga spustio na natkasnu i ustao s kreveta, sve u jednom pokretu. „Hvala ti mnogo. Sada sam i zvanično izgubio želju.“ Prišao je komodi i nagnuo se prema ogledalu da pogleda posekotine na licu. „Zašto si svojevoljno napustio avio-kompaniju nakon incidenta?“ „Šteta što nije Noć veštica. Mogao bih da ti kažem ‘istina ili izazov’.“ „Zašto nećeš da pričaš o tome?“ „A čak mi ne treba ni maska.“ „Pomoglo bi ti kada bi se otvorio u vezi s tim.“ „Koliko gadno ove modrice izgledaju, imaću ih čak do Noći veštica.“ „Dente?“ „Šta je?“ Toliko brzo se okrenuo prema njoj da je ona stvarno ustuknula. Ali nije odustala i prestala. „Zašto nećeš da pričaš o tome?“ „A zašto si ti tako prokleto radoznala? Neka morbidna opsesija? Da nisi jedna od onih koji idu na internet da gledaju snimke avionskih nesreća, ljude koji skaču s zgrada, lančane sudare?“ „Ne radim to.“ „Šta ja radim?“ „Zatvaraš se. Braniš se. Jesi li takav bio i sa detektivima?“ „Ne, svi smo postali pajtaši. Slali smo jedni drugima božićne čestitke. Davali su imena svojim bebama po meni.“ Namrštila se. „Rekao si mi da je jedini način da imaš vezu sa ženom seksualan.“ „Svi dokazi potvrđuju sasvim suprotno.“ „Ovo ti je prilika da imaš vezu s jednom, sa mnom, na neki drugi način.“ „Taj način nije zabavan. Nije jebeno zabavan.“ Vratio se do natkasne, uzeo flašu piva i popio gutljaj iz nje. Što se njega ticalo, razgovor je bio završen. Ali Belami je nastavila da ga gleda onim prokleto saosećajnim očima koje su ga pritiskale i razoružavale i, pre nego što je to planirao, jednostavno je pitao: „Šta želiš da znaš?“ „Bio si kopilot?“ „Da.“ „Ti si prosuo kafu?“ „Jesam li ti to rekao?“ „Mehaničar, koji je zamenio elektronsku ploču...“ „Sve je istina.“ „Vreme?“ „Isto jedan od faktora, ali ne toliko opasan da nas sruši.“ „Ali kada ste poletali...“ „Najkritičniji deo svakog leta.“ 174

„... rečeno vam je da skrenete levo kako biste izbegli oluju.“ „Što je bila dobra odluka.“ „Munja je udarila u avion.“ „Izazvala nekoliko kratkih spojeva, uključujući i kolo koje je kontrolisalo snimač glasa u kokpitu. Što i nije bilo mnogo bitno, sve do nešto kasnije.“ „Požarni alarm se oglasio za levi motor, ali nije bilo vatre.“ „Baš kao što sam ti i rekao. Lažno upozorenje.“ „Ali kapetan je isključio levi motor.“ „Tako je.“ „To je on uradio.“ „Da.“ „Šta si ti uradio?“ „Ja sam upravljao prokletim avionom!“ Nakon ove vike usledila je iznenadna, napeta tišina. Belami se uspravila. On je opsovao i vratio se do kreveta, gde je seo na ivicu i palčevima pritisnuo očne duplje. Ostao je tako minut, ili više, a onda lagano spustio ruke i pogledao u nju. „Kapetan me nije voleo, a to osećanje je bilo uzajamno. On je bio ‘totalno po pravilima’ tip čoveka, i takva vrsta pilota. Prema meni se odnosio kao prema smotanku koji se nije uklapao u sliku i priliku jednog pilota i ne zaslužuje da nosi uniformu. U najboljem slučaju, ne bismo bili dodeljeni jedan drugome za let. Ali tako je ispalo. To je bila samo prva rupa u švajcarskom siru.“ Zaćutao je da sabere misli, da ponovo preživi taj trenutak kada je shvatio da je kapetan napravio nečuvenu grešku. „Rekao sam ti već da je reagovao kao što je naučio na 727-ici. Istina je da to nije avion na kom smo tada leteli. Leteli smo MD80-kom. Vežbao je on na 80-ci, naravno, ali dozvola mu je bila tek skoro izdata. Kada se sve to dogodilo, stariji refleks se pre javio. Reagovao je na požarni alarm ne proveravajući instrumente za sekundarne znake požara. Temperaturu ulja. Pritisak ulja. Temperaturu izlaznih gasova.“ „Ja sam odmah proverio sve to. Ništa nije signaliziralo vatru, kao ni oštećenje. Shvatio sam da je prokleto upozorenje bilo netačno. Ali do tog trenutka smo bili u strmom levom usponu, a brzina nam se smanjivala. Desni motor gura avion sve dalje ulevo. Nos ponire, desno krilo se uspravlja. Avion želi da se prevrne.“ „Na to si reagovao.“ „Da. Zaglavio sam desno kormilo kako bih ga izvukao iz zaokreta. Povukao sam kormilo u pokušaju da ispravim nos i izravnam avion, dok sam ga usmeravao nadesno kako bih ga ispravio. A sve to je trebalo da se obavi istovremeno. Nije bilo vremena da se o tome razmišlja ili porazgovara. Nije bilo drugih opcija.“ „Za ovu su bile potrebne sekunde. Sekunde. Za to vreme, on i ja urlamo jedan na drugog. On je urlao da je to njegov avion, a ja sam mu govorio da ovo što ja radim mora da se uradi. Nadurlavali smo se. Bilo je dobro što je onaj snimač glasa crkao. To nas je obojicu spasio kasnije sramote.“ „Bilo kako bilo, uspeo sam da nas izvučem iz toga. Prestao je da urla. Za osam, ne više od deset sekundi, smirio se, shvativši koliku je grešku napravio i koliko smo bili blizu 175

katastrofe. Čak mi se i zahvalio, čini mi se. U tom trenutku, obojica smo bili strašno zauzeti.“ „Putnici su vrištali. Stjuardese i stjuardi su pokušavali da povrate mir. Nije bilo načina da saznamo koliko povreda, kao ni štete, ima u kabinama. I dalje smo leteli uz blagu ili jaču turbulenciju na samo jednom motoru.“ „Pitao sam ga da li želi da pokrene levi motor, pošto je očigledno sve bilo u redu s njim. Odlučio se da ga ostavi isključenog. Ponovo je uspostavio kontrolu i vratili smo se na aerodrom. Katastrofa je izbegnuta.“ Zurio je u šaru na tepihu, između stopala. „Niko nije poginuo, ali je mnogo ljudi povređeno kad smo porinuli. Povređena je jedna beba koja je sedela u majčinom krilu i nije bila vezana. Parnice su pokrenute i avio-kompanija je isplatila milione za sravnjenje.“ Pogledao je u Belami i, s gorčinom koja je prodirala do kostiju, rekao: „Ostatak priče znaš. Bila je to velika vest.“ Ustao je i prišao prozoru. Razmaknuvši zavese, pogledao je napolje. „Prestalo je da seva.“ „Tvoji postupci su ih spasli.“ „Imao sam sreće.“ „Ne bih baš rekla da je u pitanju sreća. Zašto te nisu proglasili za heroja?“ Uzdahnuo je. „Zato što ne može prvi oficir da zauzme mesto kapetana koji leti avionom. On je imao dvadeset godina iskustva više od mene. On je bio zlatni dečko te avio-kompanije. Za svega nekoliko sekundi i on bi shvatio šta se dogodilo i šta mora da se uradi da bi se to ispravilo. Postupio bi potpuno isto kao i ja.“ „Ali nisi imao te sekunde.“ Odmahnuo je glavom. „Padali smo, pravo je čudo što nismo pali i pored ovoga što sam uradio.“ „Da li je kapetan otvoreno priznao svoju grešku?“ „Jeste, ali je preuzeo i malo zasluga što je sve sprečio i spasao sve te ljude.“ „Ti se nisi izjasnio drugačije?“ „Ne, pokrivali smo jedan drugoga. Nije bilo snimka glasova koji bi to osporio.“ „I zašto si onda otišao iz avio-kompanije?“ „Dok je Nacionalni savet za sigurnost transporta još istraživao incident, reporter za jednu od mreža malo je kopao po mojoj prošlosti i otkrio da me je u mladosti, kad se ispostavilo mi je devojka ubijena, policija proglasila za osumnjičenog. ‘Kasnije je oslobođen svih sumnji’“, citirao ga je podrugljivo. „Malo sutra. Kako se ispostavilo, i pored moderne uniforme, ipak sam bio vrlo mutan tip. Priča nije dobro prošla kod avio-kompanije. Čak i nakon što je izveštaj o nesreći završen, primoran sam da produžim svoje odsustvo. To je bilo isto kao da su mi rekli da se gubim. Pa sam se eto izgubio.“ „Pustivši ih sve da misle.. „Šta god im je prokleto volja“, prasnuo je. „Nije ti bilo bitno?“ „Nije.“ Prešao je do natkasne, podigao flašu piva i iskapio je. „Nije te bolelo što moraš sve da napustiš?“ „Nije.“ 176

„Ne verujem ti ni za jedno ni za drugo.“ Okrenuo se prema njoj, s odbrambenim stavom, spreman na svađu, ali izraz njenog lica je bio blag i neodređen i momentalno ga je razoružao. Seo je na ivicu kreveta, nisko pognuo glavu i, na trenutak, samo ćutao. A onda: „Avio-kompanije s razlogom imaju propise i pravila. Od toga kakve posada nosi čarape do toga kako upravlja avionima, postoje standardi kojima svi moraju da se povinuju. Odgovorni su za živote hiljada ljudi svakoga dana. Da bi se bio dobar u prevoženju tolikog broja ljudi, da bi se to radilo efikasno i sigurno, sve mora da se radi po obrascu. „Ali od te reči ja se sav ježim. Podnosio sam je dok sam bio u vojsci. Bili smo u ratu. Kapirao sam. Naređenja su se morala izvršavati. Ali u komercijalnom svetu? Propisane čarape?“ Odmahnuo je glavom. „Kapetan je bio u pravu: Nisam bio podoban. Zato mi i nije smetalo kad sam napustio takav poredak.“ Pogledavši je, dodao je: „Ali to što sam napustio letenje, to je bilo teško. To je bilo loše.“ „Pa i dalje letiš.“ „I volim svoj avion. Ali nedostaju mi oni veliki. Nedostaje mi mlazni pogon.“ „Uvek možeš da se vratiš.“ „Ne mogu. Čak i ako bi neka avio-kompanija razmišljala o tome, što je malo verovatno, zauzeo sam svoj stav. Moram da ga se držim.“ „Mogao bi da letiš korporativnim mlažnjacima.“ Sačekao je neko vreme, a onda, reagujući po impulsu, ispružio se preko prostora koji ih je delio. Skliznuo je rukom ispod njene košulje i uhvatio je za pojas farmerki. Povukavši je sa fotelje prema sebi, rekao je: „Kupi jedan. S tobom bih leteo.“ Smestivši je među svoje butine, zadigao joj je ivicu košulje, otkopčao dugmiće farmerki i palčevima razdvojio dva kraja. „Dente...“ „Povezali smo se na tvom nivou, Belami. Vreme je da se spustimo na moj.“ A onda je pritisnuo otvorena usta na taj procep blede, glatke kože.

177

20

a dodir Dentovih usta, Belamine kosti kao da su se razvodnile. Refleksno se uhvatila za nešto što bi joj pomoglo da sačuva ravnotežu i završila tako što je čvrsto stezala pramenove njegove kose. „Boli li te ovo?“ Boli? Nežno je ljubio tamnu masnicu na karličnoj kosti koja je nastala sinoć kada je udarila o gvozdenu šipku ispred njegovog stana. „Ne.“ „Dobro je.“ Ponovo je poljubio isto mesto i spustio rajsferšlus pantalona do kraja, pomerajući usta dublje u sve veći procep, radeći joj predivne stvari od kojih joj je utroba sva treperila. „Dente“, promrmljala je. „Ne možemo to.“ „Ali činimo to.“ Osetila je vrelinu njegovog daha dok je trljao svoje lice o nju. „Imaš sjajan ukus.“ Nežno sisanje njegovih usana navlačilo joj je kožu na njegove zube; grickao ju je nežno, od čega joj je zastajao dah. Izvio je vrat i pogledao je u oči, a onda se potpuno posvetio svakom dugmetu njene košulje dok ih je izguravao kroz rupice. Krenuo je odozdo i, kada ih je sva otkopčao, rastvorio joj je košulju i poljubio usek između rebara, odmah ispod brusthaltera. Prstima obe šake mazio je puštene uvojke kose koji su joj se prosipali preko dojki. „To me izluđuje.“ Gurnuvši joj kosu u stranu i nagnuvši se, zamenio je prste ustima, prvo na jednoj dojci, a onda i na drugoj, nežno je grickajući kroz čipkane korpice njenog brusthaltera. Obuhvatio joj je kukove snažnim šakama, okrenuo je i povukao na krevet, a onda se nagnuo nad nju i poljubio je toliko duboko strasno i toliko jedinstveno dentovski, da je ona potpuno zaboravila na odluku da nikad, baš nikad, ne dozvoli da se ovo desi. Ljubili su se dugo i gladno. Dok su je njegove šake milovale svuda, ljubio ju je odvažno, slatko, nestašno i nastavio da to čini sve dok oboje nisu ostali bez daha. Kad su se razdvojili, zaronio je u pregib njenog vrata i prošaputao: „Čini mi se da si talentovana za ovo.“ Šakom se probio do otvora na njenim farmerkama, ispod gaćica, i jedva da je stigao da obuhvati njen brežuljak, kada joj je rastvorio butine, odvojio je, pomazio i otkrio da je sasvim spremna. Instinktivno je podigla kolena i izvila kukove. Uz uzdah zadovoljstva, duboko je gurnuo svoje prste u nju. O bože! Bio je to Dent. Dent iz onih najnevinijih adolescentskih maštarija i najerotskijih kasnijih fantazija, koji je sad tera da cvili sa svakim intimnim pokretom prstiju, svakim maženjem palca od kog joj je zastajao dah. Kosa mu je bila meka na njenim grudima, sada slobodnim od čipkastih korpica brusthaltera. Nežno i požudno ih je voleo usnama, jezikom, dok su duboko iz njegovog grla dopirali zvuci uzbuđenja koji su bili tako muževni. 178

Želeo ju je i, u ovim trenucima, bio je njen. Samo njen. Sklopila je ruke oko njegove glave i izvila se da primi ubode prstiju i do kraja oseti uzbudljive pritiske palcem. Pozvala ga je po imenu čim su prvi pramenovi ekstaze počeli da je zapljuskuju. A onda je došla plima. Rej je gledao kako sunce zalazi, a onda dao svojim očima sate da se priviknu na tamu. Sada je osećao da mu je noćni vid oštar kao u kojota kog je čuo kako cijuče u brdima, zapadno od uzletišta. Jedan jednomotorac je sleteo u sumrak, ali se zadržao samo koliko mu je trebalo da uzme gorivo i uzleti. Ubrzo nakon toga, svetla na pisti su se pogasila, ostavivši samo bledi sjaj koji je dopirao iz unutrašnjosti hangara. Rej je izašao iz kamioneta i pretresao noge da povrati cirkulaciju. Napravio je nekoliko čučnjeva, a onda i nekoliko krugova levom rukom. Pomazio je korice zakačene za pojas i ostavio šaku tamo dok je kretao ka hangaru. Zemljište je bilo neravno i kamenito, prekriveno krpama korova i ponekog kaktusa. Plašeći se da ne zapne, nije jurio, ali se kretao brzo i tiho koliko god je to bilo moguće. Kada je stigao na nekih pedeset metara od hangara, usporio je ritam i skoro se potpuno sagnuo da smanji veličinu mete koju je predstavljao. Nije mislio da će ga stariji čovek spaziti, ali nije hteo da rizikuje. Radovao se ovome. Bio je spreman. Nije želeo da ga bilo šta spreči da uradi ono što je došao da uradi. Posle ove noći, Denton Karter i Belami Prajs će znati da je Rej Strikland opasan kučkin sin. Napad na Ajhopovom parkingu bio je mačji kašalj u odnosu na udarac koji se spremao da zada. Ovo će ih uzdrmati i protresti, pojasniti im kolika je on pretnja, i pojačati njihov strah. Dvadeset metara od zgrade, spustio se na zemlju i ostao da leži, maštajući o tome kako je nevidljiv kao tipovi iz specijalnih jedinica. Obožavao je da gleda filmove o kamufliranim snajperistima koji mogu da leže satima, danima ako je potrebno, i čekaju savršen hitac. O sebi je razmišljao u sličnom stilu: smrtonosan, nevidljiv i nesavladiv. Najmilije oružje nije bila puška visokih performansi, već dvosekli nož. Proveo je duga poslepodneva i večeri oštreći ga do žiletske oštrine. Izvukao ga je iz korica, obožavajući siktaj koji je proizvodio u dodiru s kožom, što je zvučalo istovremeno i seksualno, i zlokobno. Držao je rožnatu dršku jednom rukom dok je na stomaku puzao do spoljnog zida hangara. Pritisnuvši uvo na valoviti metal, čuo je zvečanje gitare koja je svirala melodiju pesme Henka Vilijamsa. Rej je prezirao tu seljačku muziku, ali mu je bilo drago što je matori voli. Sakriće zvuke koje bude ispuštao. Ohrabren, kliznuo je uz valoviti metal sve dok se nije osovio na noge, a onda počeo da se vuče uza zid, prateći ga prema prednjoj strani zgrade i velikom betonskom polumesecu kojim se završavao hangar. Dok je stigao do ćoška, srce mu je tuklo, a dah se ubrzao i postao plitak. Nekoliko trenutaka se smirivao, a onda izbrojao do tri, isturio glavu i provirio u hangar. Upio je sve što je video za manje od sekund-dva. Starac je ležao na leđima ispod Dentovog aviona, odakle su mu virile noge i stopala. Produžni kabel, što se poput zmije 179

pružao po betonskom podu, obezbeđivao je struju za radio, koji mu je počivao na krilu, kao i za radno svetlo, što je ležalo pored starca, ispod trupa. Pored svetla bila je tu i otvorena kutija za alat i masna krpa. Ovo će biti lakše nego što je mislio. „Ovo je za tebe, Alene“, izustio je. A onda trijumfalno uleteo u hangar. Pre nego što je starac imao vremena da shvati da je ovaj tu, zario mu je oštricu noža, do balčaka, u stomak. Dok su još postorgazmički trzaji terali Belami da isprekidano diše, Dent se podigao iznad nje i žurno otkopčao svoj rajsferšlus, a onda potonuo u još jedan od onih njenih poljubaca koji je bio istovetan s jebanjem. Dok je rio jezikom po njenim ustima, erotika svega toga samo ga je dodatno ubrzavala. Smestio joj se među butine i protrljao svoj erektivni vrh o njenu vlažnost, proklinjući barijeru od odeće oko koje će morati da obiđe. U jednom trenutku, moraće da stanu i predahnu. To će biti kada ostanu nagi. Stvarno je čeznuo da legne pored nje, koža uz kožu, i da ispruženi na krevetu urade ovo kako treba. Ali sada ne želi da mu išta smeta. Morao je da uđe u nju, gde je ona bila sva svilenkasta, vrela i vlažna. Što je bilo iznenađujuće. Nije odavala utisak žene koja se brzo pali i sagoreva tako divlje. Ko bi rekao da ona, tako uzdržana i nevinog držanja, može da bude tako čulna kad treba? Čoveče, stvarno je bila. Samo ovlašni dodir na ono divno mesto i celo telo joj se naelektrisalo. Zbog nje se osetio kao svi veliki ljubavnici istorije spojeni u jednog, luđački je poželeo da je uzme, očajnički je poželeo da oseti one kontrakcije. Osim oko svog penisa, želeo je da ih oseti iznutra. Sada. Posegnuo je rukom između njih da joj smakne gaćice. „Ne!“ I odjednom, počela je da klati glavom tamo-amo i da mlatara rukama i nogama. Odgurnula ga je od sebe i skliznula s kreveta. Dok je on shvatio šta se dogodilo, već mu je okrenula leđa i zakopčavala farmerke. „Šta je sad, dođavola?“ „Ne mogu. Ne mogu. Rekla sam ti.“ Potpuna neverica ga je držala nekoliko sekundi, a onda je đipio s kreveta i uhvatio je. Kad ju je dodirnuo, ona je poskočila kao da je upucana. Batrgala se. „Ne dodiruj me. Ništa ne govori. Samo...“ Pomamno, pokazala mu je da se povuče i ostavi joj dovoljno prostora. On je nekako — začudo, kasnije je mislio o tome — uspeo da obuzda svoj nesavladiv gnev. To je bila njegova prva reakcija. Ali veoma brzo je shvatio da ona nije stidljiva. Da ga ne izaziva. I da naprosto nije okrutna. Umesto svega toga, ona je bila potpuno izgubljena žena, i osim ako ne želi da vrišti po hotelu i navuče im na vrat hotelsko obezbeđenje, bolje da učini kako mu kaže. Nespretno je namestila korpice svog brusthaltera i zakopčala bluzu. Sigurno se setila šta joj je rekao kad joj je kosa pala, i kako ga je to izludelo, zato što ju je sklonila s lica i zakačila za uvo. Duboko je disala i tresla ruku pored sebe, kao neko ko pokušava da se sabere. Konačno, kad se donekle smirila, pogledala ga je. „Znam da nije fer.“ Pogledala je u njegov otkopčani šlic, brzo zatreptala i progutala 180

vazduh. „Grozno nepravedno. Izvini.“ On je rekao jedinu stvar koja mu je tog trenutka pala na pamet. „Nisi dobro zakopčala košulju.“ Nekoliko sekundi je piljila u njega kao da pokušava da shvati šta je rekao. Onda je pogledala dole u košulju i videla koliko je omanula jer nije poravnala dugmiće sa odgovarajućim rupicama. Nije je popravila, samo je šakom prešla preko otvora da izravna nagužvanu tkaninu. „Nisam nameravala... nije trebalo da te pustim...“ Pogledala je pored njega u krevet, a onda podigla šake do obraza, koji su goreli. „Sigurno misliš da sam užasna. Izvinjavam se što te nisam zaustavila ranije. Pre... trebalo je da te zaustavim pre... Ali nisam, i žao mi je. Eto... jednostavno ne mogu.“ Prošao je prstima kroz kosu, koju je pre svega koji minut bila spremna da mu počupa s glave. Ispustio je vazduh iz pluća. „Da, to sam negde i sam ukapirao.“ „Bila je ovo loša ideja. Prebaciću se u drugu sobu.“ Krenula je prema komodi na kojoj je ostavila svoju veliku tašnu. „Ostavi to“, rekao je. „Ostaješ ovde.“ „Zar me nisi čuo...“ „Da, čuo sam te. Nekih desetak puta već. Ne možeš. Šta ti misliš ko sam ja? Neću te dirati. Ukapirao sam. Dobro? Dobro?“ I dalje oprezna, oklevala je, a onda, nakon kratkog predaha, klimnula glavom. „Dobro. Ali neću te ostavljati samu kad si na korak od toga da se potpuno raspadneš.“ „Biće mi dobro. Neću se...“ „Belami, delićemo ovu sobu i ovaj krevet do kraja noći, i ništa više od toga.“ „Kao da ti možeš da odlučiš šta ću ja raditi.“ „Večeras mogu“, rekao je donekle ljutito. „I ako me pitaš odakle mi to pravo, reći ću ti to jezikom toliko slikovitim da bi pocrvenela kako nikada u životu pocrvenela nisi. Zato pitaj na sopstveni rizik.“ Ništa nije rekla. „Dobro, onda.“ Pokazao je prema krevetu iza sebe. „Koju stranu hoćeš?“ Trebalo mu je mnogo vremena da zaspi. Pored činjenice da je izgubila prisebnost, što bi ohladilo svakoga, a i svačije ljubavničke namere, i to mnogo bolje od hladnog tuša, nije se baš odmah oporavio od pulsirajuće čežnje. Zato što je, i pored toga što je obećao da je neće ni taći, bio svestan njene neposredne blizine, svestan svega u vezi s njom. Prepoznao je tačan trenutak kada je pala u san. Njeno telo, koje je bilo kruto poput metalne konstrukcije, konačno se opustilo. Disanje joj je postalo ravno i duboko i — Šta njemu, dođavola, fali? — seksi. Kako bi mu bilo bar donekle udobno, morao je ponovo da otkopča šlic. Što i nije bila baš jako dobra ideja, zato što je, kada se probudio iz dubokog sna, nekoliko sati kasnije, masturbirao. Ali tada je shvatio da nije to njegova ruka, već Belamina, koja ga je držala za nabreklog pevca. On je stenjao s uživanjem, okrenuvši se na stranu i spustivši ruku na njen struk, 181

obuhvatio je nogom oko kuka i privukao je k sebi. „Dente.“ „Dobro jutro“, promrmljao je i lenjo se osmehnuo, zatvorenih očiju. Stavila mu je odlučno šaku na grudi. Sad ona nije mogla da skine ruke s njega. Zar to nije sjajno? „Dente.“ Uzeo ju je za ruku, premestio je na svoju nabreklu erekciju, savio joj prste i ispustio dugačak, tihi uzdah. „Jače. Aha. Baš tako.“ „Dente!“ Istrgnula je šaku. „Telefon ti zvoni.“ „Hmm?“ „Tvoj telefon.“ Trznuo je glavu gore i unazad, široko otvorenih očiju. „Šta?“ „Pokušavala sam da dođem do tvog telefona. Možda je nešto bitno.“ Zvonjava se probila kroz strast koja mu je zamutila um i zapušila uši. Prevrnuo se na leđa, ležao je tako dahćući i zdušno psovao. Osetivši se kao da je slep, ljutito je istrgnuo mobilni telefon iz džepa gde se zaglavio, pod pojasom farmerki, i trepćući uspeo da pročita broj. Nije ga prepoznao, ali je zato imao momentalno skrojenu rečenicu za njega. „Ko je to sad, do kurca?“ „Ja sam, do kurca!“ „Proklet bio, Gale! Ubiću te!“ „Sačekaj svoj red.“ Dent, boreći se da savlada svoju uzbuđenost, prekri oči podlakticom. „Šta sad to znači?“ „Tvoja seljačina s kamionetom?“ „Šta je s njim?“ „Došao je da me obiđe. Žedan je krvi, samo da znaš.“ Dent se uspravi, spusti stopala na pod i prevuče ivicu košulje preko krila. I Belami se uspravila, očiju pažljivih i zabrinutih, ispravno procenjujući ozbiljnost njegovog izraza na licu. „Reci mi“, Dent kaza u telefon. „Bio je parkiran nekoliko stotina metara od uzletišta, dobar deo dana.“ „Kako si ga primetio?“ „Nisam ga primetio. Jedan tip iz Tulse, spuštajući se iz Saut Padrea, sleteo je da dopuni gorivo. Primetio je kamionet dok se približavao. Pošto je kamionet stajao usred nedođije, pomislio je da to neko ko se izgubio ili pokvario, pa mu možda treba pomoć. Rekao sam mu da ću proveriti.“ „Što sam i uradio. Nakon što je odleteo, uzeo sam dvogled. Moron je mislio da se sasvim dobro sakrio u žbunju, ali kamionet mu je bio okrenut ka jugu. Sunce se odbijalo od njegovog vetrobrana kao reflektor, čitavog popodneva.“ „Možda je to bio neko ko lovi zečeve, uživa u prizoru. Zašto si tako siguran da je to onaj moj?“ „Više puta sam ga dobro pogledao. Krupan tip. Čvrst. Crni kožni prsluk. Tetovirana leva ruka. Ružan kučkin sin, takođe.“ 182

„Je li te video?“ „Svaki put kad sam ga proveravao, činio sam to iznutra. I on je imao svoj dvogled. Gledao me je. Ja sam se bavio svojim poslom, ponašao sam se kao da ne znam da je tamo. Spustila se noć. I dalje je bio tamo, pa sam mislio da čeka mrak kako bi me posetio. Bio sam spreman za njega.“ „Šta si uradio?“ Gal opisa scenu koju je pripremio za čoveka za koga je verovao da je Rej Strikland. „Naseo je. Uleteo je u hangar, vrišteći kao narikača i zario nož u ono što je verovao da je moj stomak. U stvari je to bio komad izduvane gume. Mada, izgledalo je dosta prirodno, zatvoreno u moj kombinezon. Ima istu krivinu kao i moj stomak.“ Zakikotao se. „Gale, ne vidim šta je tu smešno.“ „Ni ja, čini se.“ „Šta je uradio kad je shvatio da je prevaren?“ „Nisam baš siguran. Valjda se usrô. Prekidačem sam isključio sva svetla, radio je zaćutao i ostao je u mrklom mraku i tišini, nije znao šta ga je snašlo.“ „Čuo sam ga kako psuje kô kočijaš dok je pokušavao da izvuče nož iz gume, ali na kraju, odneo ju je sa sobom, sa sve mojim kombinezonom. Samo je sve to pokupio i zaždio. Ostavio mi je cipele, što mi je drago. Samo što sam ih razgazio.“ „Je li se vratio do kamioneta?“ „Jašta. Mis’im da je stigao jer sam video farove kad je odlazio. Ali ima jedna dobra stvar; pre nego što se smračilo, zapisao sam tablicu.“ „Jesi li prijavio ovo?“ „Istom onom šerifu koji je došao kad ti je uništen avion. Rekao sam mu da je verovatno u pitanju isti tip. Opisao sam mu Striklanda. Rekao je da su uzeli desetine delimičnih otisaka s tvog aviona, koje upravo sređuju.“ „Imaju oni dosta nestale dece da nađu i da pozatvaraju laboratorije meta. Sumnjam da im je oštećeni avion prioritet.“ „I ja kažem, a ako danas zaustave Striklanda, sve što mogu da mu prikače jeste krađa kombinezona. Verovatno ga je do sada već bacio. Prokletnik. To mi je bio omiljeni.“ Mada je Gal pokušavao da razvedri situaciju, Dent je osetio da je starac uzdrman. Napad na Gala bio je jasan znak koliko je osvetoljubiv ovaj čovek. Zabrinut za Galovu sigurnost, Dent upita da li je i dalje u hangaru. „Nisam, dobro sam zaključao i posle toga otišao. Kratka noć, ali jebiga, znaš.“ „Ovom tipu neće prijati što je ispao budala. Verovatno ni kod kuće nisi siguran.“ „Nisam otišao kući.“ „Kod mene si?“ „Tamo nije ništa sigurnije nego kod mene.“ Dent se prisetio da je video nepoznat telefonski broj. „Čiji je ovo broj?“ „Jedne žene koju znam.“ „Žene?“ „Izdržaće me dan-dva.“ „Ti znaš neku ženu?“ 183

„Šta je? Misliš da držiš monopol?“ „Ne u poslednje vreme“, promrmlja Dent, oštro pogledavši Belami. Ona se vratila u fotelju u kojoj je sedela prethodne noći. Intenzivno je slušala njegovu stranu razgovora, a verovatno je mogla da čuje i Gala. „Izvini što te zovem u ovo doba“, govorio je Gal. „Ali evo, samo što sam se smestio. Pomislio sam da bi bilo dobro da odmah saznaš.“ Dent se složio s ovim, jedino što nije znao šta će s tom informacijom. Spustio je čelo u šaku, poražen mišlju šta je moglo da se desi Galu samo da je taj kamionet bio parkiran okrenut prema severu umesto prema jugu. „Izvini što sam vikao kad sam se javio.“ „Navikao sam na to.“ „Svejedno mi je žao.“ Usledio je poduži period tišine, koji je bio pun razumevanja, ali bez nepotrebne patetike. Napokon Gal upita za sastanak s Mudijem i Dent mu ga prepriča. „On i ja nismo imali lepih reči jedan za drugoga.“ „Nisi ga upucao?“ „Nisam, ali sam ga udario.“ „Zaslužio je. Mada, moraš da mu odaš priznanje za jedno.“ „Za šta? Što mi je smeštao ubistvo?“ „Za to što je priznao da ti je smeštao.“ Dent ništa ne kaza. „Šta ćeš sada, ase?“ „Čekaj malo.“ Prekrio je slušalicu i rekao Belami: „Je li ti razgovaraš sa mnom jutros?“ „Održao si datu reč.“ „Aha, pravi sam uzoran izviđač. I to onaj kom očajnički fali kafa. Sam svoj majstor bar u foajeu se otvara u šest. Primetio sam znak. Da li bi mi donela jednu šoljicu?“ „Šta to nećeš da čujem?“ „Ništa.“ „Nisi ti baš regularan izviđač. Ne bi mogao da izgledaš nevino čak i da se trudiš, a posebno kad lažeš. Ali“, ustala je i uzela svoju torbu, „i meni očajnički treba kafa, kao i tebi. Osim toga, moram da zvrcnem Oliviju.“ Dent je piljio u vrata nekoliko sekundi pre nego što su se zatvorila za njom, a onda je podigao slušalicu do uveta. „Gale?“ Ovaj frknu. „Nema više zasebnih soba?“ „Začepi i slušaj me. Poslao sam je da nešto obavi, ali vratiće se uskoro. Nisam hteo da čuje ovo. Neću sad da detaljišem, ali Mudi nam je juče rekao da je skoro sigurno da je Belami bila svedok smrti svoje sestre.“ „Isuse Hriste.“ „Potreslo ju je. Ne znam ja ta psihološka zašto i kroz što, ali to je dovoljno traumatično da izazove gašenje memorije, šta kažeš?“ „Prokleto tačno.“ „Ovaj tip, Rej Strikland, ima neki razlog — i to dobar — što želi osvetu za svog brata. Ali bojim se da on nije jedini koji proganja Belami.“ Ispričao je Galu za njenog obožavaoca 184

Džerija. „Otpisala ga je kao bezopasnog, knjiškog moljca, ljubitelja koji je malo šenuo.“ „Verovatno je u pravu.“ „Verovatno. Možda. Ali u parku, pretvarao se da nas ne primećuje. Na ostinskom aerodromu joj je bio toliko blizu da je mogao da je dodirne. U najmanju ruku, da joj se obrati. Ako je toliko raspilavljen svojom omiljenom autorkom, zašto se nije raspilavio tamo na licu mesta?“ „Možda je bio uplašen. Sad ona pored sebe ima velikog zlog tebe.“ „Aha, dobro, možda. Ali uračunaj Džerija u sve to, i onda njegovo neočekivano prisustvo u Teksasu neće delovati baš tako nevino ih slučajno.“ „Ali rekao si da je taj Džeri obožavalac.“ „Deluje kao da je obožavalac. Ali zamisli da se samo pretvara da je to, a u stvari je neko ko joj drži sekiru iznad glave.“ „Zamišljam. Nekoliko puta joj je bio stvarno blizu, je li tako? Još dok je bila u Njujorku. Zašto je tad nije napao?“ Dent na to nije imao nikakav odgovor. A kada ga je Gal pitao kakve Džeri ima veze sa Suzaninom smrću, Dent ni na to nije imao odgovor. Bacio je pogled prema vratima. „Vratila se. Pretvaraću se da pričamo o nečemu drugom.“ Zgrabio je olovku i mali notes sa natkasne. „Daj mi tu registraciju s kamioneta.“ Zapisivao ju je kad je ušla na vrata noseći kartonski poslužavnik sa dve visoke papirne šolje kafe. Kad je video krofne koje je takođe donela, poslao joj je poljubac. „Ne vraćaj se u hangar, Gale. Sve dok ne budeš znao da se vraćamo, ostani u krevetu kod svoje dame. Tamo ćeš biti sigurniji.“ Nasmejao se. „Ne znaš ti moju damu.“ „Čim se vreme raščisti i budemo mogli da poletimo, pozvaću te i reći ti kad stižemo.“ „Moraćeš da pozoveš ovaj broj.“ „Gde je tvoj telefon?“ Starac ispusti zvuk gađenja prema samome sebi. „U džepu mog kombinezona. Onog koji je Strikland poneo sa sobom kad je zbrisao odavde.“

185

21

elami se činilo da je Dent nešto zabrinut i zamišljen dok je zacakljenog pogleda grizao krofnu i otpijao kafu. „Čula sam veći deo“, rekla je. „Hteo je da ga ubije.“ „Nož u stomak? Izgleda da jeste.“ „A sve je moja greška.“ „Ne, nije. To je greška tog idiota. Bolje bi mu bilo da ga policija uhvati pre mene.“ Prišla je prozoru i raširila zastore. Nije više bilo olujno vreme, ali je nebo bilo oblačno i spremalo se za tmuran dan. Što je bilo sasvim odgovarajuće, jer ne samo što je osećala pritisak odgovornosti za napad na Gala već je, kao dodatak tome, poslednji izveštaj iz Hjustona bio takođe žalostan. Kad je pozvala Oliviju iz hotelskog foajea, ona joj je rekla da se Hauardovo stanje naglo pogoršalo preko noći. Epizode u polusvesnom stanju su trajale sve duže. Pluća su mu se punila tečnošću i više nije mogao da guta. Kako je organizam njenog supruga počeo da se gasi, Olivija je bivala sve emocionalno labilnija. „Želiš li da odmah dođem?“ Belami je ovo ponudila sasvim iskreno, mada je to bilo u potpunoj suprotnosti sa zahtevom njenog oca. Olivija je bila dovoljno jasna. „Da te Hauard želi ovde, ne bi te poslao. Koliko god ja želela da si tu, da mogu na tebe da se oslonim, moram da se povinujem njegovim željama. Ali mnogo mi znači to što si se ponudila. Hvala ti.“ Belami se pitala da li bi njena pomajka bila tako zahvalna kada bi znala da je pogoršanje stanja njenog supruga možda rezultat uznemirujućeg razgovora s Belami juče posle podne. Umesto da mu olakša sumnje koje su ga proganjale u vezi sa Suzaninom smrću, samo ih je pojačala prenevši mu ono što joj je Mudi rekao. I dalje nije znala kako da tumači njegov žalostiv odgovor na mogućnost da je prisustvovala zločinu, a kako se činilo, neće više imati prilike ni da ga pita. I pored sve brige oko toga, bila je još i neutešna što će ga izgubiti. Mesecima je pokušavala da se sabere i pripremi za neizbežni ishod. Ali sada, kad se činilo da je njegova smrt blizu, želela je da odbaci konačnost i neumoljivost njegovog odlaska. Ali bila je to stvarnost s kojom je morala da se suoči. Tiho je rekla: „Tatica će uskoro umreti.“ Dent joj je prišao s leđa i spustio joj ruku na rame. „Želiš li da se vratiš avionom dole?“ „Pitala sam je. Olivija je rekla ne. I u pravu je. Koliko god želela da budem tamo, da ga vidim poslednji put, ne mogu da se vratim zbog obećanja koje sam mu dala.“ „Malo se čini da to obećanje nije fer prema tebi.“ 186

Slagala se s njim. Što je više saznavala o tom užasnom danu, to su činjenice postajale nejasnije. I ova potraga za istinom je nju i ljude oko nje dovodila u opasnost. Želela je da ispuni obećanje koje je dala ocu, ali se plašila cene koju će platiti za to. Rekla je: „Ne možemo samo stajati i pustiti Reja Striklanda da nastavi svoju ličnu osvetu.“ „Policija ima sada njegovu registarsku tablicu. Nadajmo se da će uskoro biti uhvaćen.“ „Ali sve dok...“ „Moramo da se osvrćemo preko ramena.“ „A i nismo jedini.“ Okrenuo ju je prema sebi. „Mrštiš se. O čemu razmišljaš?“ „Neće ti se dopasti.“ „Probaj me.“ „Moramo da upozorimo Mudija.“ „U pravu si, ne dopada mi se sve to.“ „On je poslao Rejevog nevinog brata...“ „Navodno nevinog brata. Čak ni Mudi nije siguran.“ „Dobro, ali ako je Alen Strikland bio nevin, Mudi je meta Rejeve odmazde.“ „Imao je godine da se osveti Mudiju. Ništa nije učinio.“ „Moja knjiga je sve ovo pokrenula.“ Kada se on spremio da ovo opovrgne, ona je stavila prst na usne. „Ne trudi se. Znaš da je tako. I ja znam da je tako. Prvo ti, a sada i Gal, skoro ste ubijeni zbog nje. Ne želim da bilo ko drugi bude povređen, Dente. Već i sada se osećam dovoljno krivom.“ Pustio ju je i okrenuo se. „Misliš da nisam u pravu?“, pitala je. „Ne, prokletstvo, mislim da si u pravu. Samo mrzim što tom tipu moram da učinim uslugu.“ „Razumem zašto se tako osećaš.“ „Hvala ti na tome. A gde je ‘ali’?“ „Ali priznao je zlodela koja je počinio.“ „Neka od njih. Ali nije odigrao keca.“ „Možda je mogao da. „Šta?“ „Da ga nisi gnjavio. Mislim da je to zadržao za sebe iz tvrdoglavosti. Nije...“ „Nije želeo da izgubi od mene u uzaludnoj raspravi.“ Samo ga je pogledala. Popustio je uzdahnuvši. „Dobro, možda nije trebalo da ga udarim, ali dali smo mu dovoljno šansi da ispovedi grehe pre nego što ga cigarete i piće odvedu pred Svetog Petra.“ „Cigarete, piće, ili pištolj.“ „Jeste delovao kao da se upustio u ljubavnu aferu s tom stvarčicom. Nije mogao da se drži podalje od nje.“ Razmislio je o tome kratko, a onda rekao preko volje: „Bolje da pozoveš Hejmejkera. Reci mu da pozove Mudija i... Zašto da ne?“, upitao je kada je ona odmahnula glavom. 187

„Možemo da iskoristimo napad Reja Striklanda na Gala kao nešto čime ćemo se cenkati. Iz čiste dobrote naših srca...“ Ignorisala je njegov cinizam. „... Reći ćemo mu šta se sinoć dogodilo i upozoriti ga da se čuva Striklanda. U zamenu za to, reći će nam to što je zatajio.“ „Misliš da će pristati na to.“ Jasno, sumnjao je. „Ali vredi pokušati. Moramo da saznamo sve što zna, Dente.“ „Dobro, dobro. Pozovi kučkinog sina. Iznesi mu svoje uslove.“ „Ne mogu da ga zovem. Ne znam njegov broj. Hejmejker ga je zvao sa svog telefona i uzeo ga nazad čim sam završila razgovor s Mudijem.“ „Uzmi njegov broj od Hejmejkera.“ „Razgovor s Mudijem preko telefona neće biti toliko ubedljiv kao razgovor licem u lice. Moramo da se vratimo do njegove kuće.“ „Ne. Nećemo to.“ „Hoćemo. Znaš da hoćemo.“ „Belami, da li će razneti sebi glavu danas ili sutra, ili će predugo čekati pa će to Strikland učiniti umesto njega, meni je stvarno sasvim svejedno.“ „Ne verujem ti.“ „Veruj.“ „Čak i da ti nije stalo do Mudijeve sudbine, nećeš skinuti sumnju sa sebe dok ne saznaš sve, a nećeš saznati sve dokle god ne ubedimo Mudija da odustane.“ Nekoliko trenutaka ju je gledao, a ona je znala da je pobedila kada je ispljunuo sijaset psovki. „Dobro, vraćamo se“, rekao je. „Ali uz jedan uslov, i ne šalim se.“ „Šta?“ „Ja ću pojesti pitu s breskvama pre nego što krenemo.“ Oblačni dan je učinio da imanje Dejla Mudija izgleda još bednije. Drveće čempresa, otežalo od vlažnosti, spustilo se toliko nisko da je očešalo krov limuzine koja je prolazila ispod njega. Mračne vode jezera bile su nepokretne i sumorne. Koliba je bila prazna. Kad se automobil zaustavio, Dent je imao toliko loš predosećaj da je naterao Belami da sačeka dok se on penjao uza stepenice na klimavi trem i prolazio kroz mrežasta vrata, napola očekujući da pronađe samo leš nekadašnjeg detektiva. Ali od Mudija ni traga ni glasa, ni mrtvog ni živog. „Nije tu“, doviknuo je Belami, koja mu se onda pridružila u tužnom boravištu što je smrdelo na duvanski dim, plesan i miševe. „Pomalo mi je laknulo što ga nismo zatekli skljokanog u toj fotelji s pištoljem u ruci“, rekla je. „I meni“, priznade on. Okrenula se i pogledala kroz mrežasta vrata. „Jezero?“ „Ako se udavio, onda je uterao i auto u vodu. Nema automobila.“ 188

„Nisam primetila, ali u pravu si.“ Na metalnoj polici sa TV-om, koji je izgleda bio središnja tačka sobe i Mudijevog života, stajala je prepuna pepeljara i prazna flaša viskija. „Očigledno nedostaje magnum 357“, primeti Dent. Belami je ušla u kuhinju i pogledala rernu. „Očigledno nedostaje i dosije slučaja. Šta kažeš na to?“ „Da je poneo dokaze sa sobom i da se ne vraća.“ Ideja je pala Rupu na pamet dok je pokušavao da pojede činiju griza, što je bila najtvrđa hrana koju je mogao da unese. Drugo jutro nakon batina koje je dobio od Dejla Mudija, desni su mu i dalje bile naduvene i upaljene, i bolele su kao đavo od opsežnih stomatoloških zahvata. Nos mu je bio toliko groteskno otečen da se pružao praktično od uva do uva, a od očiju mu činio samo uske proreze. I rođena deca bi se razbežala kada bi ga videla. Sam je kuvao griz jer je pozvao služavku u noći kada se dogodio napad, i rekao joj da uzme nekoliko dana slobodno. Nije želeo da ga neko vidi ovakvog, pa čak ni osoba koja čisti njegov nužnik. Izmislivši izgovor slabe verovatnoće, rekao je svom pomoćniku da otkaže sve što mu stoji u rasporedu, uključujući i celodnevno snimanje TV reklama i ručak za vodeće poslovne ljude, na imanju guvernera. Uspeo je da nagovori svoju ženu da još nedelju-dve ostane na plaži. Rup Kolijer je prešao u ilegalu. Ali dok je nežno žvakao tople žitarice, ponovo je razmislio o svom položaju. Mogao bi da bude žrtva, koja se uvukla u svoj brlog i sakrila, sve dok ne bude ponovo prihvatljiva, po drskom doktoru s urgentne, čak i dva meseca. A mogao bi da iz ovoga izvuče sve što se može. Što je, nakon dva dana samonametnute samoće, bila opcija koju je Rup smatrao mnogo primamljivijom. Izgledao je kao čudovište, ali zato će njegova drastična promena izgleda biti i efikasnija. Mušterije i TV gledaoci, koji su navikli da ga vide besprekorno odevenog i začešljanog, biće ogorčeni zbog ovoga što mu se dogodilo. Žrtve nasilnih zločina poberu sve simpatije, je li tako? Zaslužuju, a često i dobiju priliku da nešto kažu, a kada progovore, ljudi ih slušaju. Umesto da sakriva unakaženost, paradiraće njome. Učiniće od svog izobličenog lica cause celebre[2]. Uzbuđen zbog sjajne prilike, ostatak svog doručka je bacio u đubre i dao se u potragu za vizitkartom koju je planirao da baci, ako ne i isecka. Na sreću, nije učinio ni jedno ni drugo. Pronašao ju je u satenom postavljenom džepu svog sakoa. Pozvao je broj mobilnog telefona i neko se javio posle drugog zvona. „Govori.“ „Gospodine Van Durbine? Ovde Rup Kolijer.“ 2

Slavan slučaj (fr.). (Prim, prev.)

189

Kolumnistin mrzovoljan ton glasa se promeni, postavši momentalno živahan. „Još nisam odučio da kupim auto.“ „Mogao bih da vam ponudim odličnu cenu, ali ne zovem vas zbog toga.“ „Šta imate na umu?“ „Razmišljao sam o našem razgovoru.“ „Ma nemojte?“ „Naše brbljanje me je podsetilo na neke dvosmislenosti u vezi sa slučajem Suzan Liston. Neki elementi, kojih se radije ne bih prisećao, isplivali su i ne mogu da prestanem da razmišljam o njima. A posebno ne u svetlu...“ Rup ostavi da to visi poput šargarepe, što je u stvari i bilo. „U svetlu čega?“ „Znaćete kada se nađemo. Jeste li slobodni?“ Dvadeset minuta kasnije, kolumnista Ajspaja zazvonio je na njegova vrata, a kada je ugledao Rupa, uzviknuo je: „Bog te mazô!“ To je bila zapanjena reakcija kojoj se Rup i nadao. Ako je dobio takvu vrstu odgovora od prekaljenog pisca jeftinog tabloida, zamisli samo kako bi tek prosečna normalna osoba — i potencijalna mušterija Kolijer motorsa — reagovala. Uveo je Van Durbina i njegovog fotografa, ovom drugom obećavajući da će dobiti priliku da ga slika nakon što porazgovara s Van Durbinom. Ostavio je neurednog mladića u dnevnoj sobi uz hladnu limenku kole i sportski kanal na ravnom monitoru, a onda poveo Van Durbina u svoju radnu sobu, koja je bila još raskošnije nameštena, u elegantnom stilu Teksasa, nego kancelarija u auto-salonu. Novinar podignu srebrni ram koji je imao počasno mesto u uglu Rupovog stola. „Vaša žena?“ „Bivša mis Teksasa.“ Van Durbin odobravajuće zviznu i vrati ram na svoje mesto, dok je sedao na stolicu okrenutu stolu. Izvadio je olovku i svesku iz prsnog džepa na jakni i bocnuo ga rečima: „I, kako izgleda onaj drugi?“ Rup namesti prihvatljivu imitaciju osmeha, pitajući se da li izgleda izobličeno koliko se oseća, i prihvatajući mogućnost da, ako je tako, tim bolje. „Nisam uspeo nijednom da ga udarim.“ „Nisi valjda prodao tipu neku kantu?“ I on i njegov doktor kao da su pohađali istu školu za komičare. Rup je namestio očekivani kez, a onda se uozbiljio. „Voleo bih da je to pravi razlog.“ Navalivši se u svojoj fotelji, spojio je vrhove prstiju i pomno pogledao svoje negovane prste. „Nisam bio baš sasvim iskren s vama, gospodine Van Durbine.“ „Žena vam nije bila mišica, već samo prva pratilja?“ Da Rupove desni već nisu pulsirale, sada bi škrgutao zubima. Želeo je da zgazi Van Durbina petom cipele kao bubašvabu. Zatrebala mu je ogromna količina samokontrole da izgleda skrušeno. „Kad smo razgovarali pre dva dana, pokušavao sam da zaštitim integritet ostinske policije i časne policajce koji služe ovoj zajednici.“ 190

„Što nagoveštava da ima i nečasnih policajaca koji takođe služe?“ Namignuo je Van Durbin. „Pustite me da pogađam. Dejl Mudi.“ „Kao što već sigurno znate, on i ja smo tesno sarađivali na optuživanju i osuđivanju Alena Striklanda. Međutim...“ „Ja živim od ‘međutim’.“ „... Bilo je nekih... taktika... korišćenih prilikom policijske istrage koje smatram neodgovarajućim. Zažmurio sam na jedno oko. Ne ponosim se time, ali bio sam mlad i ambiciozan, a uveravan sam da one, ovaj...“ „Taktike?“ „Da. Uveravan sam da su to uobičajene stvari i prihvatljive kao deo policijskog posla. Neprijatan aspekt posla, možda, ali oprostiv zato što se, na kraju krajeva, svi policajci bakću sa osobama koje ne poštuju zakon. Često, nasilje je jedini jezik koji nasilni prekršilac razume. Rečeno mi je...“ „Ko vam je rekao, Mudi? On vam je sve ovo rekao?“ „Tako je. Kad god sam pitao Dejla kako je došao do neke informacije prilikom saslušavanja, ili kako je pronašao neki dokaz, on bi olako odbacivao moju brigu. Što sam ja otvorenije komentarisao njegove metode, to je on bio svirepiji.“ „Tako“, kaza Rup, podignuvši ruke u znak predaje. „Uradio sam ono što sam morao. Uzmaknuo sam. Pustio sam ga da sprovodi svoju istragu kako smatra da treba. Koncentrisao sam se na ono što mogu da kontrolišem, a to je bila priprema slučaja za suđenje i predstavljanje države u sudnici.“ Van Durbin ga pogleda iskosa. „Dvoumite se o osudi Alena Striklanda?“ „Ni najmanje. Ja sam uradio svoj posao. Njegova sudbina je bila u rukama dvanaest porotnika, ne u mojim.“ „O čemu onda vodimo ovaj mea culpa razgovorčič, Rupe?“ „Verujem da Belami Prajs ima neke bojazni koje sam imao i ja o istrazi Dejla Mudija. U njenoj knjizi, detektivova sposobnost i integritet dovedeni su u pitanje.“ „Kao i tužiteljevi.“ „Tako je postupila zbog dramatičnosti, da stvori napetost i sukob između ta dva lika. Ja to nisam shvatio lično. Ali izgleda da se Dejl Mudi uvredio zbog toga kako je njegov lik opisan, pošto je, otkad smo vi i ja razgovarali pre neki dan, prestao da se krije.“ Van Durbin je veoma brzo sabrao dva i dva. „Sranje! Dejl Mudi vam je to napravio?“ „Preksinoć. Zaskočio me je i tako strašno napao da nisam mogao da se odbranim.“ „Pa niste vi napisali Bez oklevanja. Zašto bi vas napao?“ „Zbog vaše kolumne. Video je da ste me citirali.“ „Ali niste rekli ništa uvredljivo o njemu.“ „Nisam, ali...“ „Znao je da ste mogli.“ Rup nije odgovorio na ovo, ali je napravio grimasu koja je snažno isticala da je novinar pogodio. Podigao je ruku i dodirnuo svoj zavijeni nos. „Mislim da ovo pokazuje koliko se Mudi plaši da ćete iskopati nešto što će ga osramotiti. Moguće nešto kriminalno“, dodao je prigušeno. 191

Van Durbin je grizao gumicu na olovci kao da odmerava svoju odluku, a onda odignuo kuk i iz zadnjeg džepa pantalona izvukao neki papir. Rastvorio je papir i gurnuo ga preko stola prema Rupu. „Prepoznajete ih?“ Bila je to zrnasta crno-bela fotografija Belami Prajs, koja se naginje preko ograde balkona i izgleda strašno potreseno. Iza nje je go do pojasa stajao Denton Karter. „Gde je ovo slikano? Kada?“ „Ispred Karterovog stana, preksinoć.“ „Šta se to događa među njima?“ „Stvarno bih voleo da znam“, kaza Van Durbin, namrštivši obrve. „Ali to meni izgleda kao zavoj oko njegovog struka. I pogledajte mu lice. Ne izgleda tako loše kao vaše, ali i on je dobio dobre batine.“ Kad je Rup upitno podigao obrve, Van Durbin slegnu ramenima. „Ne znam ko, šta, kada, gde ni zašto.“ Namrštio se zlobno. „A nisam dobio ni priliku da ga pitam. Poslao je policiju na mene i mog fotografa.“ Ispričao je šta se dogodilo a Rup se smejao uprkos bolu koji je to izazivalo. Van Durbin se zgrčio. „Sad je smešno. Ali tada nije bilo. Bili su mi potrebni sati da dozovem svog urednika na telefon kako bi im on rekao da nisam običan ulični voajer. Ali poenta je u tome da je Denton Karter s nekim ušao u konflikt.“ „Mislite da je u pitanju Mudi?“ Van Durbin preusmeri pitanje. „Šta vi mislite?“ Rup se zamišljeno nasloni sedeći u fotelji. „Ne znam. Ako je neko tu kivan na nekog, onda bi to trebalo da bude Dent. Mudi ga je žestoko nagazio, i da Dent nije imao alibi, njemu bi se sudilo za zločin.“ „Čekajte“, kaza Van Durbin, uspravivši se. „Ne kažete valjda da je moglo da prevagne na bilo koju od te dve strane? Dent Karter ili Strikland?“ Rup nije odgovorio, pustivši reportera da sam izvlači zaključke i moleći se bogu da ovaj shvati na šta misli, a da ipak ne bude dovoljno pametan i prozre manipulaciju. Spustivši nivo glasa do poverljivog šapata, Van Durbin reče: „Da nije to pomalo u suprotnosti sa onim što ste rekli kada ste se premišljali o Striklandovoj osudi?“ „Rekao sam da je Striklandova sudbina bila u rukama porotnika.“ „Ali njihova presuda je zasnovana na onome što ste im vi rekli, a vi ste im rekli da je kriv.“ „Moji argumenti koji idu u prilog tome su se bazirali na onome što je iznedrila Mudijeva istraga. Da li je sve to bilo potkrepljeno? U to vreme, prihvatio sam to zdravo za gotovo.“ „Možda je i bilo.“ „Možda.“ „Ali niste sto posto sigurni?“ „Mudi je bio pod velikim pritiskom od svojih nadređenih da pronađe devojčinog ubicu. Već je bio isterao na čistinu jednog osumnjičenog koji se izmigoljio. Ispao bi obična budala da se slučaj protiv Striklanda takođe raspao. Čovek je bio krajnje odlučan da vidi Striklanda osuđenog.“ „Uradio bi sve što je potrebno?“ 192

I Rup ponovo izbegnu da da izravan odgovor. „Ono što kažem jeste da su Dejla stiskali i gradska kuća, i policija, i svemoćni Listonovi, a i svaki drugi prolaznik.“ „Pa je on malo iskrivio pravila da proizvede vinovnika.“ „To nisam ja rekao.“ „Ali ako nema šta da krije, zašto vas je onda napao?“ Rup je izgledao kao da ga boli. „I ja sam to pomislio. Teško da je to postupak čoveka koji je potpuno nevin. Isto tako mi je pretio da govorim o ovome. Vama. Bilo kome. Ali ako ništa ne kažem, to će smrdeti na zataškavanje, a ja neću da imam udela u tome.“ Van Durbinov lovački nos praktično se trzao. Kao da smišlja prvu rečenicu svoje sledeće kolumne, rekao je: „Mudi je pričepio pogrešnog čoveka, a taj nevini mladić je skončao krvav u zatvoru.“ „Stavili ste u moja usta reči koje nisam izrekao, gospođine Van Durbine. Ako to odštampate, tražiću demanti i tužiću vaše novine. Molim se bogu da je pravda zadovoljena“, dodao je pobožno. „Međutim...“ „Opet ta reč. Od nje se uzbudim.“ „Ako želite ekskluzivan citat od mene, evo, on sledi. I to je sve što ću ikada reći o tome: kunem se u živote svoje prelepe žene i dece da sam posao tužioca obavio najbolje što sam umeo, pošteno i sa žarkom željom da se postaram za pravdu u ime Suzan Liston. Ne mogu da govorim o motivima, kao ni postupcima, bivšeg detektiva Dejla Mudija.“ „Razočarao bi se.“ Dent pogleda Belami na mestu gde je sedela, na kopilotovom mestu, s njegove desne strane. Najveći deo puta je bila tiha i on je nije dirao dok je bila zadubljena u neke svoje misli. Pomislio je da sigurno razmišlja o očevom sve lošijem stanju i kako će na nju uticati njegova smrt. Ali očigledno je nekako uspeo da se ubaci u njene misli i to je bilo dovoljno da stavi slušalice kako bi mogla da ih podeli s njim. „Razočarao?“ „Da smo sinoć otišli do kraja, razočarao bi se.“ „Ja se i jesam razočarao.“ „Jesi, ali ne kao što bi to bilo da smo nastavili.“ Ponovo je pogledala pravo pred sebe, ali znao je da se njen um ne bavi onim što vidi kroz prozor kokpita. „Kad sam ti opisala svoj brak, ti si rekao koliko dosadno zvuči.“ „Glumio sam pametnjakovića.“ „Naravno da jesi. Ali bio si i u pravu. Osim jedne stvari. Nije mog supruga trebalo okriviti, već mene. Iako za to nije bio sam kriv, počela sam da mu dosađujem.“ „Dobro, zagrišću mamac. Zašto si mu dosadila?“ „Imala sam nekih problema s intimnošću.“ „S jebanjem.“ Žacnula se. „To je samo jedan aspekt toga.“ „Koji je drugi aspekt?“ Nije mu odgovorila navodeći ga da pomisli kako ga zapravo nema, a čak i da ga ima, ovaj 193

zbog kog se njen brak raspao, ovaj zbog kojeg je sinoć skoro poludela, to jeste bio aspekt koji ga zanima. „Kakvih problema?“, pitao je. „Osim što ti smeta da izgovoriš tu reč. Ne sviđa ti se. Mnogi nalaze da je uvredljiva, ali i dalje rade radnju. Šta te je onda sinoć tako uznemirilo? Imam zadah? Smrdele su mi noge?“ „Nije ništa što si ti uradio iil nisi uradio. Ja sam kriva. Hajde da to ostavimo zasad.“ „Ne, hajde ne.“ „Ne želim da pričam o tome.“ „Zašto si onda pomenula?“ „Da ti kažem da mi je žao zbog toga što se dogodilo.“ „Izvinjenje prihvaćeno. A sada mi kaži zašto bih se razočarao. Odmah da ti kažem da je to sve potpuno sranje, ako smem da primetim. Ali zašto misliš da bi mi se to dogodilo?“ „Nije sad vreme da razgovaramo o tome.“ „Sad je savršeno vreme. Ja moram da letim avionom. Što znači da ma kakva da je moja reakcija, ne mogu da se ponašam po njoj. Sigurna si ma šta da kažeš.“ Mučila se s neodlučnošću skoro pola minuta, a onda je rekla: „Kada je Suzan...“ „Ma daj. Kao da sam znao da će ovo ponovo imati veze s njom.“ „Sve se vraća na nju.“ „Samo zato što ti to dozvoljavaš.“ „Raspravljamo o ovome na tvoje insistiranje. Želiš li da nastavim ili ne?“ Mahnuo joj je da nastavi. „Način na koji je Suzan umrla u mnogim ljudima izazvao je osećanje da je dobila šta je i zaslužila. I pored toga što to nisu izgovorili glasno, sugerisali su. Preko medija. Isto je bilo i sa bliskim prijateljima. Izjave saučešća su ponekad bile začinjene podtekstom ‘što seješ to ćeš i žnjeti’. Svi smo to osetili. Tatica, Olivija, Stiven i ja.“ „Jednom prilikom tokom suđenja, advokat odbrane Alena Striklanda istupio je i izjavio da bi Suzan, da nije bila seksualno promiskuitetna, još bila živa. Rup Kolijer je uložio protest. On i advokat odbrane su počeli da se nadvikuju. Sudija je strogo opomenuo advokata, naložio da se komentar obriše iz zapisnika i naložio poroti da ga zanemari. Ali šteta je već bila načinjena.“ „Sve do tog trenutka to je samo bila insinuacija koju smo mi — mislim porodica — javno ignorisali. Ali kada je konačno pretvorena u stvarne reči, više nismo mogli da se pretvaramo da nismo svi nešto slično mislili.“ „A priznavanje takve nelojalnosti prema Suzan bila nam je svima podjednako bolna. Olivija se slomila i plakala je satima. Tatica se te noći gadno napio i to je jedini put da sam ga videla potpuno treštenog. Stiven se povukao u svoju sobu ne rekavši nikome ni reč.“ „A ja...“ Zastala je i duboko uzdahnula. „I ja sam se zaključala u sobu, gde sam, nakon ko zna koliko sati kontemplacije u suzama, zaključila da je izvor sve ove žalosti Suzanina seksualnost.“ „Nije zaslužila da umre zbog toga, ali niko od nas ne bi patio da se nije prepuštala svojim seksualnim porivima. Stoga, oni su sigurno nešto loše. Prljavo. Destruktivno. To je zaključak do kog sam došla.“ 194

Nasmešila se teskobno. „I to sve u vreme kada sam prolazila kroz pubertet i počela da osećam onu misterioznu i nekontrolisanu želju koja je Suzan koštala života. Mislila sam da sam osuđena da završim kao i ona ako joj se prepustim. Umesto toga, odlučila sam da je poričem. Molila sam samu sebe da ne postanem kao moja sestra.“ Desetak odgovora momentalno mu se pojavilo u glavi, ali svi su bili grubi, neodgovarajući i uvredljivi prema Suzan. Izabrao je sigurniju opciju i zadržao ih za sebe. „U srednjoj školi, luđački sam se nekoliko puta zaljubila i pošteno odradila gomilu sastanaka s momcima, ali — da kontriram Suzan i njenoj reputaciji — sačuvala sam svoju nevinost. Kroz koledž i ranu mladost spavala sam sa po kojim momkom, ali nisam dozvolila sebi da uživam u krevetu, tako da se ni mojim partnerima to nije događalo. Kako sam postajala starija, sve sam se bolje pretvarala, ali muškarci sigurno osećaju kad žene u tome ne uživaju.“ Ovlaš ga je pogledala, ali ponovo, on mudro ništa ne reče. „Moj suprug nikad nije preispitivao moju suzdržanost, ni pre ni nakon što smo se venčali, mada ju je osetio. Nikad ga nisam odbila, ali nisam bila, kako da kažem, avanturistički nastrojena. Možda se nadao da ću na kraju prevazići sve inhibicije koje su me sprečavale da uživam u njemu kao što bi trebalo. Ali to se nikad nije dogodilo i pretpostavljam da se jednostavno umorio. Kada smo izgubili našu bebu, to je prosto bilo njegovo poslednje razočaranje u mene.“ Prošlo je nekoliko sekundi, a onda ga je pogledala. „Eto. Sada kada znaš, trebalo bi da se osećaš bolje zbog onog sinoć. Nema nikakve veze s tobom ni tvojom tehnikom.“ Čekao je dok nije bio siguran da je završila, a onda rekao: „Čekaj da samo raščistimo jednu stvar. Sa dvanaest godina, glupo si se zaklela da ćeš poricati postojanje sopstvene seksualnosti, i poslednjih osamnaest godina si provela pokušavajući da poštuješ svoju zakletvu?“ „Ne, Dente“, rekla je tužno. „Osamnaest godina sam provela pokušavajući da je prekršim.“

195

22

aizmenično, Rej je bio kivan i nervozan. Čovek sa uzletišta je napravio budalu od njega. Sigurno je izgledao zaista glupo matorom prdonji, a mislio je da je prilično pametan. Bio je svestan svojih ograničenja. U srednjoj školi, rečeno mu je da čita na nivou koji je ispod drugog razreda. To je bilo u redu. Može da živi s tim. Ali bolelo ga je to što je ispao potpuni imbecil. Do sada su Dent i Belami sigurno već čuli priču o tome kako je upao — utrčao — pravo u pažljivo postavljenu zamku. Rej je zamislio matorog kako briše suze iz očiju, i pljeska se po kolenu dok se grohotom smeje i govori: „Uleteo je ovde i nožem izbo gomilu gume. Kakav magarac.“ Dobro će se nasmejati na njegov račun. Umesto da ga se plaše, sada misle da je smotani klovn. Pomisao na to ga je razgnevljivala. Najviše je, međutim, bio ljut na samoga sebe. Nije učinio da se Alen njime ponosi. To je morao da popravi. I zbog toga je bio nervozan, nije bio siguran šta bi sledeće trebalo da uradi. Nakon što se malo ohladio od onog što se dogodilo na uzletištu, zamenio je registarske tablice na kamionetu tablicama s drugog kamioneta koji je pronašao u Volmartu što radi dvadeset četiri sata. Na glavu je stavio slamnati kaubojski šešir, kako njegova skoro ćelava glava ne bi toliko padala u oči. Zamenio je kožni prsluk košuljom dugih rukava koja će mu prekriti zmijsku tetovažu. Matori nije mogao da je vidi zato što je bilo veoma mračno u hangaru, ali Dent Karter ju je možda primetio kad ga je zaskočio kod Ajhopa. Činila je Reja lako prepoznatljivim. Mrzeo je što mora da je prekriva. Kao što je nekim ljudima bilo bitno da nose krstić na lančiću oko vrata, ili nose sa sobom zečju šapu za sreću, tako je i Rej verovao da mu njegova tetovaža zmije daje posebne moći. Osećao se jače i pametnije svaki put kad bi je pogledao ili dodirnuo. Plašeći se da ostane u svom stanu u slučaju da ga tamo potraži policija, vozikao se okolo čitavog dana bez nekog odredišta na umu i ne zaustavljajući se nigde dugo, već nastavljajući kretanje. Ali svejedno, osećao se zatočenim, kao da se sve oko njega steže. Ali proklet bio, ne sme biti uhvaćen pre nego što Belami Prajs bude mrtva. Zato se sve što sada radi računa, i mora da bude veliko. On mora biti odvažan. „Uhvati bika za rogove.“ Tako bi ga savetovao Alen. Uz ove reči mudrosti svoga brata, koje su mu odzvanjale u glavi, kod sledećeg isključenja se izdvojio sa međunarodnog puta I-35 i napravio polukružni okret ispod 196

nadvožnjaka, vrativši se na auto-put, u traku koja vodi na sever. Znao je šta mora da uradi i to nije moralo da bude ništa naročito. Osećajući se mnogo samouverenije, zavrnuo je rukav i svoju izloženu ruku proturio kroz otvoren prozor kamioneta, praktično izazivajući bilo koga da se zakači s njim. *** Istog trena Gal oseti napetost između Denta i Belami. Čim je spustila vrh stopala na pistu, odmah se izvinila i otišla da pozove pomajku. Gal ju je gledao kako ulazi u hangar, a onda se okrenuo k Dentu, koji je upravo silazio niz stepenice aviona. „Kako ste leteli?“ „Dobro.“ Gal potapša bok aviona. „Ovo luče praktično leti samo od sebe, zar ne?“ „Nijedan avion ne leti sam od sebe.“ „Samo kažem.“ „To ti kažeš. Bio bih lud kad ne bih pristao da se zaposlim kod ovog tipa.“ „Kao što sam rekao, samo kažem.“ Gal mahnu prema hangaru. „Šta je s njom?“ „Belami?“ „Ne, kraljicom od Sabe. Šta misliš?“ Dent pogleda u njenom pravcu. „Vesti iz Hjustona nisu dobre.“ „To sve objašnjava.“ Ali nakon jedne sekunde, pitao je: „A šta je s tobom?“ „Sa mnom? Ništa.“ „Nešto jeste.“ Dent skide naočare za sunce i protrlja oči nadlanicom. „Umoran sam, to je sve.“ „Sad možeš da me povučeš za desno..“ „Dobro.“ Sklopio je naočare i ubacio ih u džep košulje. „Umoran sam od tvojih pitanja.“ Krenuo je prema hangaru. „Imaš kafe?“ „Zar nemam uvek?“ „Aha, i uvek je odvratna.“ „Nikad se pre nisi žalio.“ „Previše sam fin.“ Gal se na silu nakašlja. „Baš si zlatan.“ Dent promrmlja: „Skoro mi baš to rekoše.“ „Neće da ti da, a?“ Dent stade, okrenu se i poče da ga strelja pogledom. Gal izvadi cigaretu iz usta i zbunjeno odmahnu glavom. „Ne ličiš na sebe, ase.“ „Nemoj mi samo počinjati o tome kako sam izgubio osećaj. Ona kaže ne, njen problem.“ „Nisam mislio na to.“ „Šta si onda mislio?“ „Ako žena kaže ne, ne liči na tebe da te to pogađa.“ Dent otvori usta, ali ih zatvori pre nego što je bilo šta izustio. A onda je nastavio da ide prema hangaru. Gal reče: „Skuvaću ti svežu.“ 197

Dent dobaci: „Sam ću je skuvati.“ Do trenutka kad je Gal sredio senatorov avion i pridružio im se, Dent je doturao Belami vrelu kafu. Obema rukama je prihvatila preveliku šolju, pogledala u nju, ali nije otpila. „Kako ti je tatica?“, pitao je Gal. „Nema promene. I dalje nije dobro.“ „Žao mi je.“ Ona mu se bledo osmehnu. „Cenim što pitate.“ Dent je, otpijajući kafu, mahnuo prema avionu. „Gde si postavio svoju lutku?“ „Iza levog točka. Ali prava lutka je bio taj idiot.“ „Ne moraš da budeš pametan da bi bio opasan“, kaza Dent. „Čovek koji me je napao stvarno ima ogroman bes u sebi. Osetio sam ga. Je li ti se javio zamenik šerifa?“ „Ostavio je govornu poruku na telefonu u hangaru. Bio je to Rej Strikland, to je sigurno. Proverili su tablice onog kamioneta. Ali kada je saobraćajac zaustavio jedan mali kamionet s tim tablicama, nije bio Strikland za volanom. U pitanju je bila jedna mlađa crnkinja koja pohađa koledž, istaknuta studentkinja, koja radi polovično radno vreme u Volmartu. Nema policijski dosije, nema ni najmanju mrlju na svom imenu i nikada nije čula za Striklanda.“ „Rej je zamenio tablice.“ „Izgleda. Znači da traže kamionet sa tablicama ove klinke s koledža.“ „Da li je Rej zaposlen?“ „U nekoj staklari u istočnom delu grada. Zamenik kaže da su proverili tamo i Rejev poslovođa kaže da se nekoliko dana nije javio na posao. Ne javlja se na mobilni telefon. A nije ni kod kuće.“ „Prebivalište nepoznato“, kaza Dent. „Pogodio si.“ „Ni traga ni glasa... od onog drugog?“ Gal, shvativši da Dent misli na Belaminog obožavaoca Džerija, baci pogled u njenom pravcu, ali ona kao da je bila izgubljena u svojim mislima. Sigurno je nešto brinula. Obrve su joj bile namreškane, a oči prazno upiljene. „Ne“, kaza Gal Dentu. „Ali svejedno, vas dvoje morate da pazite.“ „Planiramo.“ „Šta još planirate?“ „Mudi je bio prilično otvoren prema nama, ali nam nije priznao sve do kraja. Nije nam rekao ono što je moglo da utiče na ishod slučaja. Moramo da razgovaramo s Rupom Kolijerom.“ Gal ispljunu opušak cigarete na pod. „Ovo možda neće ič da vam znači, ali Rup je danas bio na TV-u. Uhvatio sam njegovu emisiju dok sam bio kod moje dame.“ „Njegovu emisiju?“ „Nije nudio automobile, već je držao konferenciju za štampu.“ „Šta?‘‘, uzviknu Dent. Belami odjednom živnu. „O čemu je pričao?“ „O tome kako mu je lice sjebano. Ne baš tim rečima, naravno. Ali ovaj naš as ne mož’ ni da prismrdi Rupu svojim izgledom.“ Opisao im ga je. „Tvrdi da nije dobro video napadača i 198

bledo se seća mesta gde se napad odigrao, ali vrhunski je odradio ulogu žrtve. Ako mene pitate, vreme kad je ovo emitovano, malo je sumnjivo.“ „Misliš, smrdi do neba.“ Dent se okrenuo k Belami. „Moramo da razgovaramo oči u oči s bivšim pomoćnikom državnog tužioca. Znaš li gde mu je kancelarija?“ „Njegovo glavno predstavništvo. Tamo sam se srela s njim.“ „Raspalio je medije tom konferencijom za štampu“, rekao je Gal. „Taj njegov plac je opkoljen novinarima koji se nadaju da će uhvatiti još koju rečenicu, a u tome je Rup stvarno dobar. Nećete moći ni da mu priđete a da i vas potpuno ne okruže.“ „Onda nam ostaje samo njegova kuća“, tiho reče Belami. Kad su se on i Dent okrenuli ka njoj, dodala je: „Znam gde živi.“ „Nije ni čudno što znaš njegovu adresu“, kaza Dent okrenuvši se prema ulici. „Potičeš iz istog buržujskog komšiluka.“ Imanje Listonovih, gde je ona odrasla, bilo je nekoliko ulica odatle. „Nemoj to da mi zameriš.“ „Jesi li ikada bila u Rupovoj palati?“ Odmahnula je glavom. „Nakon Striklandove osude, moji roditelji su bili pozivani na božićni prijem tri godine zaredom. Svaki put su odbili, i čini mi se da su on i njegova žena konačno shvatili poruku, zato što su pozivnice prestale da stižu.“ Kuća od krečnjaka Rupa Kolijera ležala je na prostranom travnatom brežuljku s lepo negovanom travom, vekovnim hrastovima i prelepim cvetnjacima. Ispred kuće, pored ivičnjaka, stajao je parkiran službeni automobil ostinske policije. Dent upita: „Šta misliš?“ „Stoje tu verovatno da rasteraju medije i spreče ih da osvoje zamak.“ Malo je razmislila o tome, a onda dodala: „Imam ideju. Parkiraj i izađi kao da nas čekaju.“ Parkirao je pored ivičnjaka odmah iza policijskog auta. Čim je utrnuo motor, dva policajca su izašla i prišla im s obe strane. „Tvoja ideja ne uključuje i boravak u zatvoru, jesam li u pravu?“, upita on. „Nadam se da ne.“ Otvorila je vrata auta i izašla, nasmešivši se ozareno policajcu. „Zdravo. Došli smo kod gospodina Kolijera.“ Jedan od njih reče: „Žao mi je, gospođo. Nisu mu dozvoljene posete.“ „Ali mi imamo dogovoren sastanak.“ „Vi ste iz medija?“ „Nipošto“, odgovori ona uz lagodan smeh. „Poznajemo se.“ Jedan od policajaca začkilji, pogledavši je malo bolje. „Zar niste vi gospođa koja je napisala onu knjigu?“ „Tako je. Gospodin Kolijer mi je pomogao kad sam istraživala pravni ugao priče.“ Dvojica policajaca razmeniše poglede preko haube njihovog automobila. Onaj što je stajao bliže Dentu piljio mu je u lice kao da pokušava da progleda kroz zatamnjena stakla njegovih naočara za sunce, kako bi odredio otkud potiču njegove masnice. Dent se ponašao vrhunski neuznemireno njegovim posmatranjem. Okrenuvši se prema njoj da joj se obrati, pandur reče: „Gospodin Kolijer nam nije 199

spomenuo da večeras nekoga očekuje.“ „E pa, kad se uzme u obzir da je nedavno prebijen, možda mu je to nekako promaklo. Zar to nije strašno?“ Spustila je šaku na grudi. „Nadam se da ćete uhvatiti osobu koja ga je napala.“ „Možete se kladiti da hoćemo, gospoja.“ „Oh, ne sumnjam. Bilo kako bilo, sigurna sam da će Rup... ovaj, gospodin Kolijer... želeti da nas vidi. U stvari, on je i tražio ovaj susret. Imam neke veoma bitne informacije za njega o Dejlu Mudiju i Džimu Poslvajtu.“ Dent, koji je stajao pored otvorenih vozačevih vrata, naglo je okrenuo glavu prema njoj, ali njegovo iznenađenje prošlo je neprimećeno kod dva policajca, koji su je fiksirali pogledima. Jedan je upitno pogledao drugog, a onda mu ovaj reče: „Bolje da ga obavestimo.“ Prvi reče: „Čekajte ovde“, i poče da korača prema kući. Belami se nasmeši prema drugome, onom koji ju je prepoznao. „Jeste li pročitali Bez oklevanja?“ „Žena ga je kupila kad je negde pročitala da je baziran na istinitoj priči koja se dogodila baš ovde. Sigurno je dobar. Nije ga ispustila iz ruku otkad je počela da ga čita.“ Belami se nasmešila. „Drago mi je što to čujem.“ Dok je bila uključena u ovaj razgovor, takođe je bila svesna i onog koji se odvijao na vratima Rupove kuće. Nakon kratke razmene rečenica, policajac je napravio pokret kao da pozdravlja Rupa dodirom šapke, a onda se okrenuo od vrata i mahnuo im da krenu prema njemu. „Kaže da je u redu.“ Nakon što se zahvalila policajcu s kojim je razgovarala, Belami obiđe prednji kraj auta i zajedno s Dentom krene prema kući. Ispod glasa, on je upita: „A izvini, kad si ono postala usplahirena i mazna teksaška lepotica?“ „Kad mi je to zatrebalo.“ „Zašto to nisi isprobala na meni?“ „Zato što mi nije trebalo.“ „I ko je dođavola Džim Poslvajt?“ „Veruj mi.“ To je bilo sve što je imala vremena da kaže. Bih su dovoljno blizu vrata na kojima ih je čekao Rup Kohjer, i mogao ih je čuti Povrede koje je imao na licu bile su toliko ozbiljne da bi, da nije razvukao svoje otečene usne i nasmešio se, bio neprepoznadjiv. Zubi su mu bih očigledno usađeni u crvene, naduvene desni. „Vidi, vidi, koga nam je to maca dovukla!“ Pritvorna radost ispoljena je zbog policajca koji je stupio u stranu kako bi Belami i Dent mogli da pređu prag i kroče u dvospratno predvorje. „Hvala vam, policajče.“ Rup mu mahnu da je slobodan i zatvori ulazna vrata, a onda se okrenu prema njima, s još neizmenjenim osmehom. „Mislili ste da ću se naljutiti, zar ne? Da ću biti van sebe jer ste uspeh da se probijete?“ Smejući se, odmahivao je glavom. „Zapravo, radujem se što vas vidim. Uđite.“ Prošao je pored njih i mahnuo im da ga prate. Hodnik je bio širok i dugačak i obložen 200

ponekim tepihom naizgled lošeg kvaliteta. S lučnog svoda su visila tri glomazna lustera koja su više odgovarala nekom španskom zamku. Sobe pored kojih su prolazili bile su razmetljivo dekorisane. Konačno su stigli u dnevni boravak koji je bio nešto ukusnije namešten i zapravo izgledao kao da se u njemu živi, umesto da je samo za izložbu. Imao je čitav zid od prozora koji su gledali na terasu od krečnjaka i svetlucavi bazen s fontanom u sredini. Rup im pokaza prema sofi. „Sedite.“ Seli su jedno pored drugog. Na stočiću za kafu ispred njih ležao je primerak današnjeg Ajspaja. Slika njih dvoje na balkonu stambene zgrade zauzimala je jednu trećinu naslovne strane. „Vredi hiljadu reči. Najmanje“, kaza Rup. Belami je pokušala da deluje podjednako nedodirnuto fotografijom kao i njegovom primedbom, što je bilo poteško jer je na licu imao osmeh hijene i sugestivno pomerao obrve. „Moja supruga je van grada, a kućepaziteljki sam dao slobodno, zato ne mogu ništa da vam ponudim osim hladnog pića.“ „Ne, hvala.“ Dent, kome je vilica bila kao isklesana od granita, odmahnuo je glavom. Rup je seo u fotelju odmah pored sofe. Rekao je Belami: „Čestitam ti na bestseleru.“ „Sumnjam da ste srećni zbog njega.“ „Zašto ne bih bio?“ Piljila je u njega, ništa ne govoreći. Osmeh mu je odjednom postao snebivljiv. „Dobro, malo sam se iznenadio što pomoćnika javnog tužioca nisi prikazala kao elegantniju pojavu, a posebno zato što sam ti dao intervju dok si pisala knjigu. Tužilac je trebalo da bude heroj. On je kriminalca priveo pravdi.“ Progovorivši prvi put, Dent kaza: „Da li je?“ Rupov lukavi pogled skrenu prema njemu. „Ja sam mislio da jeste.“ Blago se nagnuo napred. „Ili si ti možda spreman da priznaš? Jesi li danas došao da mi predaš Suzanine gaćice?“ Dent je skočio sa sofe kao opruga, ali Belami ga je ščepala za košulju i povukla ga nazad da sedne. Trgovac automobilima se nasmejao. „Vidim da si i dalje usijana glava kratkog fitilja. Ali to me ne iznenađuje. Vuk dlaku menja, ali ćud nikad. Šta je bilo onomad, izgubio si živce u kokpitu? Jesi li zato skoro srušio onaj putnički avion?“ Belami uskoči i pre nego što je Dent uspeo da progovori. „To što pitate Denta da li želi da prizna znak je da niste ubeđeni da je Alen Strikland kriv.“ Rup se zavali u fotelju i spusti ruke na postavljena doručja, opušteno i sigurno kao vladar na svom tronu. „Naravno da jesam.“ „Da li je detektiv Mudi?“ Rup frknu s gađenjem. „Možda bi i bio da je razmišljao bistre glave.“ Pogledavši Denta, rekao je: „Bolje znaš od mene kakav je pijani nasilnik. Šrafciger? Ispričao mi je za to. I to ne sa žaljenjem.“ Odmahujući glavom tugaljivo, dodao je: „Čovek je sramota za našu finu policiju.“ 201

„Zbog čega se čovek i pita zašto je određen kao glavni istražitelj za slučaj ubistva moje sestre.“ „I sâm sam se to pitao. Zato što je od samog početka Mudi petljao sa slučajem. Nekoliko puta sam tražio da bude zamenjen nekim sposobnijim. Treznim, bar. Moji zahtevi su odbijeni.“ „Da li vam je dat razlog?“ „Kancelarijska politika. Bar su mi tako to objasnili.“ Belami je bila sigurna da ih laže. Nije bio dobar u tome koliko je verovatno mislio da jeste. Nije porekla nijednu od njegovih izjava, shvativši da će, ako mu obezbedi dovoljno kanapa, samog sebe obesiti. S druge strane, mogli bi doveka ovako. Njegova uobraženost je počela lagano da se troši. „Dent i ja smo se videli juče s Dejlom Mudijem.“ Nekoliko puta je trepnuo, ali se brzo snašao. „Ovde u Ostinu?“ Ignorišući pitanje, rekla je: „Tužan je on čovek.“ „Šokiran sam.“ „Imao je štošta da kaže o vama.“ „Čudi me da je bio dovoljno trezan da može da govori.“ „Bio je dovoljno jasan. Priznao je poneki nemoralni postupak.“ „Ma nemoj? Da li ti je priznao i ovo?“ Pokazao je na svoje lice. Belami je ustuknula, mada, s obzirom na ozlojeđenost s kojom je Mudi govorio o svom bivšem drugaru, nije morala tako da reaguje. Ono što ju je iznenadilo bilo je to što im Mudi nije i sam rekao za to. „Napad iz zasede“, nastavio je Rup. „Zaskočio me je niotkud. Nisam imao nikakvog kontakta s njim otkad je dao otkaz u policiji i otišao iz Ostina. I odjednom, bum! Pokušao je da mi nos pošalje kroz lobanju, na zadnju stranu.“ „Šta ga je isprovociralo?“ „Tvoja knjiga. Nije ti rekao? Nije bio blagonaklon prema njoj. Nije mu se dopalo kako je istražitelj ispao u tvojoj priči. A nije mu se dopalo ni to što sam dao intervju Rokiju van Durbinu. Ali zašto da mu ga ne dam? Nemam šta da krijem“, rekao je, široko raširivši ruke. „Dejl Mudi očigledno ima. Kad je pročitao Van Durbinov intervju sa mnom, razljutio se. Ispuzao je ispod tog svog kamena ispod kog se krio, potražio me, isprebijao i otišao ostavivši mi upozorenje.“ „Koje?“ „Da držim jezik za zubima o slučaju Suzan Liston i svime što ima veze s tim. I vi ste verovatno dobili isto upozorenje.“ „U stvari, nismo“, kaza Belami. „Hm. Pa, pretpostavljam da je mislio da si rekla sve što si imala u svojoj knjizi.“ Pogledao je Denta. „Jesi li ti bio upoznat s njihovim sastankom?“ „Jesam, bio sam tamo.“ „Aha. Sudeći po tome kako izgledaš, Mudi ti baš i nije rasprostro crveni tepih za doček.“ „Uf, mislite na ovo?“ Dent lako pređe prstom preko jedne od posekotina na licu. „Nije mi ovo uradio Mudi. Već Rej Strikland.“ 202

Rupova glava se pomerila nekoliko centimetara unazad. „Rej Strikland? Alenov brat? Ne seri? Da prostite, gospođice Prajs.“ Obratio se Dentu. „Poslednje što sam čuo jeste da je stradao u strašnoj automobilskoj nesreći. Skoro je poginuo.“ „Sasvim je živ.“ „Kako ste se našli s njim?“ „Na parkingu ispred Ajhopa.“ „Ne, ozbiljno.“ „Na parkingu Ajhopa“, ponovi Dent, nenaglašeno. „Veoma je ljut.“ „Na tebe?“ „Na sve, kako mi se čini. Pripazio bih na svoja leđa da sam na vašem mestu, Rupe.“ „Šta sam ja uradio?“ „Poslali ste mu brata u zatvor i on je tamo umro. Čovek je lud, a uz to i opak.“ „Lud je.“ Rup pogleda Belami i isceri se. „E pa, to me ne iznenađuje. Tvoja knjiga je mnoge razdražila, zar ne? Ako bi dobila priliku da to ponovo uradiš, da li bi napisala knjigu o ubistvu svoje sestre?“ Nije ga udostojila odgovora. „Kažite mi za Džima Poslvajta.“ „Spomenula si to ime onom panduru. Ko je taj?“ „Bio je zaposlen u Liston elektroniksu. Upravnik voznog parka. Bio je šef Alena Striklanda.“ „Rekla si ‘bio’.“ „Pokojni je.“ Rup slegnu ramenima. „Ime mi ne zvuči poznato, a imena su mi jača strana.“ „Pretražite malo svoju memoriju.“ „Žao mi je, ime mi ništa ne znači.“ „Značilo je Dejlu Mudiju.“ „Onda bi trebalo njega da pitaš.“ „I nameravam.“ Iskrivila je glavu na stranu. „Šta je ubedilo Mudija u nevinost Alena Striklanda?“ „Ako je bio ubeđen u Striklandovu nevinost, to su za mene novosti.“ „Jesu li?“ „Ako je Mudi verovao u nešto drugo, zašto mi je pružio sve što mi treba da dobijem presudu?“ „Niste ga nimalo stisnuli?“, upita Dent. „Nije bilo uključeno nikakvo savijanje ruke?“ „Nemaju baš svi tvoj siledžijski mentalitet.“ „A šta je s automobilskom nesrećom Reja Striklanda?“, upita Belami. „Šta je s njom?“ „Mudi kaže da ste je namestili kako ne bi svedočio bratu u korist.“ Rup ispljunu kratak smeh. A onda se blago sagnuo i rekao: „Mudi je popio mnogo viskija. U delirijumu je.“ A onda ih je pogledao čkiljeći. „Šta je bre ovo, uostalom? Otkud ovo ispitivanje? Nema šanse da pre verujete tom ispušenom panduru nego meni. Ako je to slučaj, samo ispadate budale. Ja sam potpuno čist. Samo sam izvršavao svoju dužnost i sprovodio zakon ove zemlje.“ „Pokušajte to da prodate Reju Striklandu pre nego što vam prospe utrobu.“ 203

Rup uputi Dentu pogled ispunjen mržnjom, a onda se okrenu Belami. „Hajde da malo zamenimo uloge, hoće li ti smetati da te nešto pitam?“ Ona jedva primetno klimnu u znak odobravanja. „Bila si prilično slobodna sa svakim likom u svojoj knjizi, uključujući i tvoju sestru. Bez uvrede, ali Mudi i ja smo saznali neke stvari o njoj od kojih bi se i mornar postideo. Ona je bila malo... slobodnija... nego što si je opisala u romanu.“ Pogledao je u Denta i namignuo. „Jesam li u pravu?“ „Jebi se.“ Rup se samo nasmejao. Ponovo se obrativši Belami, reče: „Pitam se samo, predstavivši je nevinijom nego što je bila, da li samo poštuješ mrtve, ili si naivna?“ „Opisala sam je onako kako sam je se sećala.“ „Stvarno?“ „Da.“ „Hajde, daj, meni možeš da kažeš. Među nama“, rekao je, ponovo namignuvši, „jesi li je volela baš toliko? Da li ti se uopšte i dopadala? Da nisi makar malo, malešno bila ljubomorna na nju?“ „Šta vi pokušavate ovim?“, pitala je hladno. „Ništa. Samo glasno razmišljam.“ Zamišljeno je tapkao prstima po usnama. „Da si bila malo starija u to vreme, želeo bih da znam gde si tačno bila kada je ubijena.“ Belami shvati da je samo mami, ali da i deluje. Dlanovi su joj bili vlažni kad je s ramena skinula kaiš svoje tašne i ustala. Dent ustade s njom i uhvati je za lakat, kao da oseća njenu uznemirenost. Ona kaza Rupu: „Nećemo vas više zadržavati.“ „Nema problema.“ Delujući veoma zadovoljan samim sobom što ih je uzdrmao, pljesnuo je po ručkama fotelje dok se povlačio da ustane iz nje. Ispratio ih je iz sobe i niz hodnik. Otvorio im je ulazna vrata i, mahnuvši rukom, pokazao im da mogu da prođu. „Nemojte sad da se ne javljate.“ Belami je prekoračila prag, a onda se okrenula. „Mudi je popio mnogo viskija, ali kada je bio trezan pravio je obimne beleške, a posebno kada je sprovodio istragu o smrti moje sestre.“ „Tako je, jeste“, potvrdi Rup. „Bio je poznat po svojim beleškama. Ali zajedno sa svim dokumentima i sličnim stvarima, Mudijeve beleške su završile u dosijeu, koji je.. „Kopirao ga je. Pre nego što ste sredili da se uništi original.“

204

23

de si iskopala tog Poslvajta?“ Denta je kopkalo da je pita, ali je sačekao dok se nisu vratili u auto. Po običaju, insistirao je da on vozi. „Juče, dok sam pregledala jednu stranicu iz Mudijevog dosijea, primetila sam to ime zato što je bilo obeleženo zvezdicom na originalu, a podvučeno crveno na kopiji. Htela sam da pitam šta te oznake znače, ali me je omelo sve ostalo što nam je govorio, pa se nisam ponovo setila. Pomislila sam da je, ako je Mudiju to bilo bitno, možda bilo i Rupu.“ „Dobar potez, Takozvana. Čim si rekla ‘Poslvajt’, Rup je bio spreman da povrati.“ „Definitivno je prebledeo i pored svih tih masnica.“ „Samo sam ovlaš video taj papir među Mudijevim dokumentima, ali po njemu je bilo svakakvih škrabotina. Beležaka. Imena. Kako si zapamtila Poslvajta?“ „Pa, pored toga što je imao zvezdicu i bio podvučen, sećam ga se i ovako. Jednog dana kad sam bila kod tatice na poslu, ušao je u kancelariju da ostavi neke dokumente. Nakon što smo se upoznali, rekao mi je da ga zovem gos’n Pi i napravio pravu predstavu oko toga što sam došla, tretirao me je kao počasnog gosta, pitao me za školu i koji mi je omiljeni predmet. Sve tako nešto.“ „Primetio te je.“ „I to u vreme kada je to veoma malo ljudi činilo. Nikad nisam zaboravila njegovu ljubaznost. Videla sam ga iz daljine na roštilju. Mahnuo mi je. Bio je fin čovek.“ „Sumnjam da je zato Mudi stavio zvezdicu pored njega. Imaš li nekih ideja?“ „Nijednu. Ali mislim da Rup ima.“ „Kladim se u lovu da zna nešto.“ Zastavši kod znaka stop na raskrsnici, pitao ju je da li želi da svrati u kuću svojih roditelja. „Kad smo već u komšiluku.“ „Hoće li ti smetati? Kad sam se uselila u svoju kuću, ostavila sam nekoliko haljina da ih spakujem kasnije.“ Izgledajući tužno, dodala je: „Zatrebaće mi uskoro.“ Kad su stali kod kapije, rekla mu je šifru i on ju je ukucao. Dok je išao puteljkom do kuće, rekao je: „Nije se mnogo šta izmenilo. I dalje se osećam kao da bi trebalo da priteram auto otpozadi, pa ako tebi ne bi smetalo, sačekaću u autu.“ „Neću dugo.“ Pozvonila je i otvorila joj je uniformisana kućepaziteljka, koja je provirila pored Belami da ga malo bolje pogleda. Pitala je nešto, Belami je odgovorila, a onda njih dve uđoše unutra. Za manje od deset minuta, Belami je izašla noseći kofer. Izašao je i pomogao joj da ga smesti na zadnje sedište. „Ovo je neka druga kućepaziteljka od one koje se sećam“, rekao je. „Helena radi za moje roditelje već deset godina. Veoma je zabrinuta za taticu. Olivija joj 205

javlja šta se događa, ali sam joj i ja obećala da ću je pozvati čim nešto saznam.“ „Kuda sada?“ „Kod Hejmejkera?“ „Slažem se. Moramo da izvučemo Mudijev telefon od njega.“ „Neće biti voljan da nam ga da.“ „Moj siledžijski mentalitet možda bude od koristi.“ Nasmešila se. „Izgleda da zavisim od njega.“ „Duga je vožnja odavde do njegovog mesta. Hajde pozovi ga, vidi je li tamo.“ „To će ga upozoriti da smo na putu. „Ne ako prekineš pre nego što se javi.“ Pružio joj je svoj telefon. „Uzmi moj. Nikakva imena se ne pojavljuju.“ Pre nego što su juče otišli od Hejmejkera, uzeli su njegov broj fiksnog telefona, kao i mobilnog. Belami je pozvala oba broja, ali na oba se javila govorna pošta. „I šta sad?“, pitala je, vidno frustrirana. „Povlačimo se da se pregrupišemo.“ Rej pohvali sebe zbog izdržljivosti i samodiscipline. Sedi u ormanu Belami Prajs već pet sati i strpljivo je čeka da se vrati kući. Nije znao kada će to biti, ali jednom će morati da se vrati. Kad god to bude, biće spreman, fizički i mentalno. Ulazak u njenu kuću je bio lak, jedini izazov je bio šutiranje jedne radoznale mačke dok se uvlačio kroz otključan prozor, delimično zaklonjen visokim žbunom. Kuća je bila tiha i prazna, i mirisala je na sredstva za čišćenje i sveže okrečeno. Poruka koju je ostavio na zidu prekrečena je, što mu nije naročito smetalo. Bila je to glupa ideja. Ovog puta pripremio je nešto mnogo bolje. Zidovi će joj možda biti isprskani crvenom, ali to ovog puta neće biti boja. Pre nego što je zauzeo busiju u njenom ormanu, otvorio je fioke komode i poigrao se njenim donjim vešom. I to iz čiste zabave, zato što je mogao, i zato što ga je to uzbuđivalo na nestašan način koji bi šokirao uobraženu malu bogatašicu kao što je ona. Nije se mnogo muvao sa ženama i nijedna s kojom je ikad bio nije nosila ovako fine stvari. Sviđale su mu se njene svilenkaste, čipkaste stvari dok je njima dirao svoje lice, tetovažu zmije, stomak. Ali posle nekog vremena, ostavio je sve to nazad kako je i bilo i zatvorio fioke. Razmišljao je da se sakrije ispod kreveta, a onda se ipak odlučio za veliki garderober. Imaće veću pokretljivost. Ona će otvoriti dupla rešetkasta vrata, a on će biti tu. „Iznenađenje!“ Izgovorivši ovo odglumljenim šapatom, uvežbao je svoj zamah nekoliko puta. Orman joj je mirisao još bolje od vrećica s puderom koje je našao u fioci. Mirisalo je na parfem. Jednu od njenih bluza prineo je licu i duboko uvlačio njen miris. Ali nije trošio previše vremena na ta zadovoljstva, znajući da mu treba mentalna priprema za ono što mora da uradi. Kako bi se pripremio, isteglio se i pucnuo prstima. Uvio je nekoliko puta levu ruku i napravio nekoliko velikih krugova kako bi opustio rameni pojas. Razgibao je vrat, istegao 206

kičmu i zarotirao ramenima. Svakih dvadeset minuta je radio ove vežbe kako bi ostao gibak i spreman. Samo jednom je izašao iz ormana, kad je morao da mokri. Mnogo mu se dopalo kad se otkopčao i razgolitio u njenom kupatilu. Gledao se u njenom ogledalu dok se mazio i stiskao. „Kako vam se sviđa ovo čudovište, gospojice?“ Trzao je kukove unapred prema ogledalu. Ali koliko god bilo zabavno zamišljati njenu reakciju na takvu nasrtljivost, učinio je pametnu stvar kad se zakopčao i vratio u skrovište. Pala je noć, ali oči su mu se lagano prilagođavale na sve veću tamu, tako da mu nije smetalo da ostane u ormanu sa zatvorenim vratima. Strpljivo je čekao. Prošao je još jedan sat. A onda i drugi. Rutinski je izvodio svoje vežbe kako bi mu telo ostalo budno, a um oštar poput sečiva njegovog noža. Čekao je. I evo ga, čuje ključ u bravi ulaznih vrata. „Moler je sigurno bio“, kaza Belami dok je otvarala vrata i ulazila. „Osećam miris isparenja.“ Dent je ušao za njom noseći kofer, koji je spustio odmah iza ulaznih vrata. „Da li će ti miris smetati?“ „S obzirom na to koliko sam umoran, ništa mi neće smetati noćas. Ali voleo bih da što pre ujutro odemo do Hejmejkera.“ „Pogledaću gore.“ Krenuo je gore, ali ona ga je zaustavila. „Moler je bio ovde. Bravar je osigurao kuću. Sigurna sam da je u redu. Nemoj se mučiti. Hvala ti što si me dopratio.“ „Nisam te samo dopratio. S tim idiotom s nožem na slobodi, nema šanse da te noćas ovde ostavim samu.“ „Biće mi dobro.“ Nekoliko sekundi ju je posmatrao, a onda lagano sišao niz stepenice. „Izbacuješ me?“ „Poštedi me tužnog kerećeg pogleda.“ „Kakav drugi pogled više voliš?“ „Poštedi me i toga, molim te.“ „Čega?“ „Flertovanja, Seksi osmeha. Poluotvorenih očiju. Tona.“ Uzdahnula je. „Zar nisi razumeo sve ono što sam ti danas ispričala?“ „Možeš li da budeš određenija?“ „Ono što sam ti ispričala kad smo leteli nazad.“ „Nećeš da spavaš sa mnom.“ „Tako je. Trebalo bi samo da kažeš laku noć i odeš.“ „Zaista želiš da odem?“ „Da, želim.“ „Ne mogu.“ „Ne možeš?“ „Automobil mi je zaključan u tvojoj garaži.“ Razočarano, ona klimnu glavom i pusti da prođe nekoliko trenutaka. A zatim reče: 207

„Hajde sa mnom.“ Povela ga je u kuhinju, gde je otključala vrata koja su vodila u garažu. Pruživši ruku oko dovratka, pritisnula je jedno dugme i uključio se motor koji je podizao vrata. Kada su se podigla, okrenula se prema njemu. „Evo ti. Sad možeš da ideš.“ Ali on se nije ni pomerio. Čekao je sve dok ona nije prestala da gleda unaokolo i kada je konačno smogla hrabrosti da ga pogleda u oči. „Već smo razgovarali o ovome, Dente.“ „Nismo završili razgovor.“ „Ja jesam.“ „Nisi mi dala šansu da uzvratim.“ „Ne moraš da uzvraćaš, zato što to nije bila rasprava. Od prvog trenutka sam ti govorila da ti i ja... da se to neće dogoditi. Nikad.“ „Uz Suzan kao izgovor.“ „Suzan nije izgovor, ona je...“ „Bila kurva. I zbog nekog nazadnog osećaja odgovornosti ili ravnoteže, ili čega već, ti poričeš sopstvene seksualne nagone.“ Podbočila se. „A ti si siguran da će me moji seksualni nagoni prirodno odvesti pravo do tebe.“ „Pa, sinoć jesu.“ Spustila je ruke pored sebe. „To je bilo... “ „Znam ja šta je to bilo, i bilo je previše vlažno da bi bilo odglumljeno.“ Poželela je da njeno rumenilo ne odaje koliko ju je sramota. Ali zato joj nije smetalo da pokaže ljutnju. „Čekaš da ti zahvalim? Čestitam? Šta? Da li tvoj ego...“ „Nemoj ovo da izvrćeš i prebacuješ na mene“, rekao je podigavši nivo glasa da ga izjednači s njenim. „Moj ego je sasvim u redu.“ „Koliko je u redu, to znam. Sigurna sam da druge tvoje žene...“ „Ovo ni sa njima nema nikakve veze. O tebi je reč. O tome zašto tužna i usamljena ideš...“ „Ja?“, uzviknula je. „Ja sam tužna i usamljena? Jesi li u skorije vreme pogledao svoj život? Imaš jednog prijatelja. Jednog“, naglasila je ovo podignuvši kažiprst. „Spavaš sa ženama kojima ni imena ne znaš. Živiš u bednoj pacovskoj rupi. A usuđuješ se da moj život opišeš kao tužan i usamljen?“ Izvio je glavu unazad kao da ga je udarila nečim. „Oh, to je dobro. Zaigraj na tu kartu.“ „Kartu?“ „Da, kartu Listonovih. Kartu bogataša. Tu kartu ‘ti si govno na mojoj cipeli’. Možda je ipak trebalo da auto oteram do ulaza za dostavu, iza tvoje palate.“ Gurnula ga je s puta kad je ljutito prošla pored njega. „Kasnije ću zatvoriti vrata garaže. Sada idem gore. Hoću da nestaneš odavde dok ponovo ne siđem.“ Stigla je do stepenica kad ju je sustigao i stao između nje i prve stepenice. Rekao je: „Lep pokušaj, ali neće ti uspeti.“ „Nemam pojma o čemu pričaš.“ „Aha, znaš. Pokušavaš da me isteraš iz takta kako bih otišao ljutit i kako ne bismo nastavili da pričamo ovo o čemu moramo da pričamo.“ 208

„Ne moramo da pričamo ni o čemu. Nećemo pričati ni o čemu. Hoćeš li, molim te, samo otići?“ „A ne. Nema sapunice. Tema razgovora si još uvek ti i tvoji raskidi.“ „Ne zanimaju te moji raskidi. Samo ti treba toplo telo pored kojeg ćeš noćas spavati.“ „Dobro. Priznajem. Želim da spavam s tvojim toplim telom. Ali bilo da odeš sa mnom u krevet ili ne, o ovome se mora porazgovarati.“ Prekrstila je ruke na grudima. „Dobro, šta? Skraćenu verziju samo, molim te, kako bi što pre nestao.“ Nadala se da će ga njen stav, njen ton, ili obeshrabriti ili dovoljno razljutiti da ode. Ali on je ostao, čak prišao za čitav korak, i tiho progovorio. „Poslušaj čoveka koji te je dodirnuo i spolja i iznutra, tebi ništa ne fali, osim što sama ne veruješ u to.“ Progutala je knedlu, ali ništa nije rekla. „Ne znam šta se događalo u umu dvanaestogodišnje Belami Liston, ali sada, kao žena, moraš da odbaciš sva ta sranja o tome da ne želiš da ideš istom trasom uništenja kojom je išla Suzan.“ „Ako je tvoj brak bio dosadan, a seksu je trebalo veštačko disanje, tvoj nemaštoviti suprug morao je da ponese bar pedeset procenata odgovornosti, jer da si na njega reagovala onako kako si na mene reagovala sinoć, ne bi mu bilo dosadno. To je bilo uzbudljivo i samo gledati. I osetiti. A iskreno, mislim da je seronja što te je pustio da preuzmeš svu krivicu za to što vam je brak propao.“ Uspela je da prikupi dovoljno glasa da progovori. „Nije znao da sam preuzela krivicu.“ „Ne zavaravaj se. Znao je. On sasvim sigurno tebe krivi za sopstvenu prevaru.“ „Zašto to misliš?“ „Ne mislim, znam. A znam zato što sam i ja muško. Kada mi odemo i sa svojom kitom radimo šta nam je prokleto volja, opravdavamo to tako što kažemo sebi, i bilo kome ko sluša: ‘Ona može da okrivi samo sebe. Da je samo postupila ovako, ili onako. Ali nije, pa mi nije ostavila drugi izbor osim da svoj ponos gurnem između druge dve butine.’ Mnoge žene padnu na tu priču. Nemoj. Zato što je to totalno sranje. Ali to nas odvodi s prave teme.“ „Nema prave teme.“ „Ima. I ona je sledeća: zakopčala si se do grla u svojoj dvanaestoj i to je prava šteta. Pošto je činjenica da si prelepa, talentovana i toliko prokleto pametna da je to zastrašujuće. A isto tako si i seksi do bola.“ „Hvala ti na toj bujici komplimenata, ali ipak neću spavati s tobom.“ Okrenula mu je leđa. Ili je bar pokušala. Zadržao ju je na istom mestu, nežno joj spustivši ruku na rame. „Seksi si, najviše zato što toga nisi svesna. To što radiš zubima i donjom usnom...“ „Ne radim ništa...“ „Sve vreme to radiš. Grizeš se. Tačno tu.“ Jagodicom palca joj je dodirnuo sredinu donje usne i to je izazvalo peckanje duboko dole. „Oh, da, Takozvana. Do bola si seksi. A još jedne stvari nisi svesna, tvoje dupe tera glave da se okreću. U tim farmerkama, praktično mi izazivaš iščašenje kičme. Nemoj još da počnem da pričam o tvojim pegicama.“ „Ne možeš da ih vidiš. Koristim tečni puder.“ 209

„A i sviđaš mi se.“ Udvaranje je nije iznenadilo. Bio je to Dent Karter, na kraju krajeva. Ali ova izjava ju je prenula, i on se, videvši njenu reakciju, slatko nasmejao. „I mene je šokiralo. Nisam očekivao da ćeš mi se svideti, jer si Listonova. Ali...“ Zaćutao je dok joj je pogledom šarao po licu, osmatrajući njene crte jednu po jednu. „Sasvim si u redu“, rekao je dubokim, grlenim glasom. Samo na trenutak, popustila je pred tim očima, njegovim recima, licem, koje nikad nije bilo daleko od njenih misli, a nije ga videla godinama. Onda se malo sabrala i prisetila zašto uopšte vode ovaj razgovor. „Ma, slatkorečiv si samo da bi me odvukao u krevet.“ „Pa, naravno.“ Blesnuo je svojim najpohotnijim osmehom, a onda kao da se otreznio. „Ali isto tako i mislim sve to što sam rekao. Govorim to više zbog tvog dobra nego svog, a retko radim bilo šta nesebično.“ Možda je zbog ovog priznanja ostala tu gde jeste, mirna i u očekivanju, i pored toga što je trebalo da nastavi dalje. Ali nije. Zato ju je zagrlio i privukao k sebi i, oh moj bože, bio je to tako dobar osećaj. Osećaj je bio još bolji kad je skliznuo rukom do njene zadnjice i taman toliko stisnuo da je oblikuje prema svojoj šaci. Od toga kako su im se tela spajala osetila je slabost u kolenima. „Ovo je potpuno nesebično s tvoje strane?“, promrmljala je. Tiho se smejući, prislonio joj je nos na uvo. „Ne, ovo nije. Vidiš kako odgovaramo jedno drugom? Prokletstvo. Nema šanse da si ti razočaranje.“ Odmah je to osetio. Privijala se uz njega, prilagođavala se tako da mu je narušavala kontrolu. A sledećeg trenutka se kočila kao jarbol. Šake mu je naslonila na grudi da se otrgne iz zagrljaja, i kada se odvojila, oči su joj bile široko otvorene poput tacni. „Šta kažeš?“, pitala je promuklim glasom. Dent nije umeo da objasni njeno iznenadno povlačenje, ni zašto ga je tako gledala. Zbunjen, podigao je ruke pored tela. „Šta?“ „Rekao si... rekao si... nema šanse da sam ja razočaranje. Tačno to si rekao. Baš to si rekao. Razočaranje. Zašto si upotrebio baš tu reč?“ „Zato što je to reč koju si ti nešto ranije danas upotrebila. Samo sam je ponavljao...“ „Ne, čekaj!“ Bridovima šake je pritisnula slepoočnice kao da pokušava da iz glave iscedi neku misao. Ili možda da zadrži neku nedobrodošlu unutra, i ta mogućnost ga je donekle onespokojila. „Belami...“ Koraknuo je prema njoj, ali ona isturi šaku da ga zaustavi. „Koristio si tu reč zato što ju je Suzan koristila.“ Pogled joj je počivao na njemu, ali kao da je gledala nešto drugo, nekog drugog. „Ona je to rekla na roštilju. Kod kućice za čamce. Kad ste se svađali.“ Nije se sećala tačnog rečnika koji je Suzan koristila, ali sećanje koje se oslobodilo iz Belamine podsvesti bilo je loše, ono koje se nadao da joj se nikad neće povratiti. Broj otkucaja srca mu je vrtoglavo porastao, ali on se ponašao pribrano i hladno, kao da ne zna o čemu se radi. „Ne sećam se šta je tačno rekla.“ 210

„Da, da, sećaš se!“, piskavo je uzviknula. „Sećaš se. Zato si odbio da razgovaraš o tome preksinoć u svom stanu. Znala sam da nešto kriješ.“ Prekrila je usta šakama i sklopila oči. „Sećam se. O, bože, setila sam se šta si to hteo da sakriješ od mene.“ Počela je isprekidano da diše. „Ti i Suzan ste bili u pravoj agoniji zbog te vaše svađe. Ti si pokušao da je smiriš, da je izljubiš i pomiriš se, ali Suzan je bila razjarena. Rekla je... rekla je da ako želiš da jebeš Listonovu, da ideš i da jebeš... mene.“ Toliko naglo je udahnula da se zgrčila od bola. „A onda je rekla: ‘Naravno, pošto si imao mene, Belami će biti strašno razočaranje.’“ Danas je upotrebila tu reč koja je sigurno čučala negde u uglu njenog uma sve ove godine i čekala da bude upotrebljena. Prokleo je sebe što je baš on taj koji je to podstakao. Molio se nebesima da njeno sećanje stane upravo tu. „Koga briga šta je Suzan rekla?“ Ali Belami kao da ga nije čula. Vratila se u kućicu za čamce i čula je sestru kako joj se ruga. „Nakon što je to rekla, smejala se. Smejala se onim smehom koji je Stiven pamtio i tako dobro nam ga opisao. Onaj pobednički smeh. Tada si je ostavio.“ Usredsredila se na njega, tražeći potvrdu. Oklevajući, on klimnu. „Nisam više mogao da je gledam ni sekund duže. Okrenuo sam motocikl i spremio se da odem. Tada sam te primetio kako čučiš u žbunju. Znao sam da si sigurno čula šta je rekla i zbog toga mi se zgrčila utroba. Skoro da te je tretirala kao obično đubre. A ti si bila...“ „Patetična.“ „Nisam nameravao to da kažem, ali bila si laka meta za njen podsmeh. Kako god, grozno je bilo to što je rekla. A posebno podlo jer je znala da si tamo i da čuješ.“ „Da, sigurna sam da je dvostruko više uživala mučeći tebe i istovremeno ponižavajući mene.“ Gledao ju je u oči, primećujući buru emocija koje su mu otkrivale. Jedne sekunde je izgledala bedno i izgubljeno, poput trapavog i nesigurnog adolescenta kog su grubo uvredili. A u sledećem, oči su joj odražavale pometenost koju je osećala zbog okrutnosti i bezdušnosti sestre koja je sve to ispoljavala. I naposletku, njene plave oči počeše da svetlucaju od suza gneva. On je sve to posmatrao sa sica svog motora dok se ista takva transformacija odigravala u očima dvanaestogodišnje Belami. Tiho, rekao je: „Imala si svako pravo da je mrziš.“ „O, i jesam.“ Glas joj je vibrirao od intenziteta mržnje. Šake su joj se skupile u čvrste pesnice. „Pošto je znala da sam očajnički zaljubljena u tebe, namerno je rekla nešto što najviše boli. To je bilo zlo od nje. Nisam mogla da je podnesem. Htela sam da joj iskopam oči. Želela sam da je...“ Prepoznala je trenutak kada ju je ova misao pogodila, zato što je tako i izgledala. „Želela sam da je ubijem.“ Trenuci su prolazili dok je ona zevala u njega, dišući kroz delimično razmaknute usne. „Želela sam da je ubijem, a ti si mislio i da jesam. Zar nisi? Zato nisi rekao policiji da sam te videla kako izlaziš iz parka. Morao bi da prepričaš ono što ste rekli jedno drugome u kućici za čamce, što bi policija uzela kao moj motiv da ubijem sestru. Ali nisi rekao. Zaštitio si me.“ „Malo sutra. Nisam ja nikakav heroj, Belami. Da je došlo do toga da te potkažem i 211

spašavam sopstvenu kožu, učinio bih to. Ali kada je sledećeg jutra Mudi došao kod mene kući i počeo da me ispituje, nije ni spomenuo svađu u kućici za čamce, već samo onu koju smo Suzan i ja imali kod kuće tog jutra.“ „Bilo mi je jasno da nije znao za tu drugu svađu, nije znao da sam bio s njom u kućici za čamce, i to je definitivno išlo meni u korist. Zato sam i ćutao o tome.“ Prišao je za jedan korak, ali ona isto tako napravi korak unazad, tako da je bio na istoj udaljenosti od nje. „Nisam mogao da shvatim zašto to nisi rekla Mudiju.“ „Moje sećanje na to je nestalo.“ „Ali ja to nisam znao. Mislio sam da sve prećutkuješ zato što...“ „Zato što sam je ubila.“ Oklevao je, a onda nevoljno promrmljao: „Pa, palo mi je na um.“ „A sada?“ „Sada?“ „Da li i dalje misliš da sam ja to učinila?“ „Mislim da to sad malo drugačije vidim. Bila si suvonjavo dete. Suzan je bila teža od tebe sedam, možda deset kila.“ Prekrstila je ruke i uhvatila se za laktove. „Ugušena je tako što ju je neko uhvatio otpozadi, sećaš se? U nastupu besa, mogla sam je udariti nečim dovoljno tvrdim da joj otupe čula.“ „Stvarno ne mislim da se to dogodilo, a ti? Mislim, ozbiljno?“ „U naletu adrenalina, ljudi mogu fizički mnogo više nego što to inače mogu.“ „Samo u filmovima i u Riplijevoj rubrici Verovali ili ne.“ Razjarena zbog ovog poređenja, uzviknula je: „Meni ovo nije zabavno!“ „U pravu si, nije. Međutim, smešno je misliti da si ti...“ „Odgovori mi na pitanje, Dente.“ „Koje je bilo pitanje?“ „Znaš koje je pitanje!“ „Da li mislim da si ti ubila svoju sestru? Ne!“ „Otkud znaš? Bila sam tamo. Videla sam je pre nego što joj je tornado odneo tašnicu. Kako znaš da je nisam ja ubila?“ „Zašto bi joj uzela donji veš?“ „Možda i nisam. Možda ga više nije imala na sebi kad sam je stigla u šumi. Mogla je svoje gaćice da dâ tebi.“ „Nije.“ „Stivenu. Alenu Striklandu.“ Čvrsto stisnuvši oči, pitala je uplašenim šapatom: „Da li sam je videla kako to radi?“ „Prestani, Belami. Ovo nije normalno. Ne možeš prisiliti sebe da se setiš nečega što se nije dogodilo.“ Prešla je zubima preko donje usne, ali sada to nije izgledalo seksi. „Rup Kolijer je mislio da je to moguće.“ „Samo je pokušavao da te iznervira. Znaš to.“ „Mislim da tatica sumnja.“ 212

„Šta?“ „Pomislio je to. Znam da jeste.“ „O čemu ti pričaš, za ime boga?“ Dok se prisećala njihovog razgovora od juče, Dent se postepeno sve više nervirao. „Budi razumna. Da je mislio da si to ti uradila, sigurno ne bi od tebe tražio da mu ispuniš poslednju želju i pronađeš ubicu.“ Jedva slušajući, provukla je prste obe šake kroz kosu i sklonila je s lica. Skoro da je mogla da vidi svoj um kako se divlje vrti. „Kad smo bili s Mudijem, ja sam opisala scenu ubistva, a ti si se sav unervozio. Grizao si unutrašnjost obraza. Delovao si napeto, na krajevima živaca, kao da se spremaš da eksplodiraš.“ Pokušao je da sačuva pribranost na licu, ali ona je ipak nešto primetila. „Mislio si da ću, ako kažem previše, samu sebe optužiti. Zato si bio tako napet, je li tako?“ „Belami, slušaj...“ „Misliš da sam je ubila, da nisam mogla da živim s onim što sam učinila, pa sam obrisala svoju memoriju zbog toga. To ti misliš.“ „Nije bitno šta ja mislim.“ „Naravno da jeste!“ „Kome?“ „Meni!“, viknula je. „Meni je bitno što ti misliš da sam ubica.“ „Nikad nisam rekao to.“ „Jesi.“ „Rekao sam da mi je palo na pamet.“ „Što je isto kao i ovo drugo.“ „Ne, nije.“ „Ako misliš tako, zašto onda želiš da legneš sa mnom u krevet?“ „Kakve veze ima jedno s drugim?“ Pogledala ga je, iznenađena, preneražena i skamenjena. On uze vazduh, ispusti ga, i reče: „Vidi, posle onoga što je Suzan rekla o tebi, ne bih te krivio ni da si joj proterala kolac kroz grudi. Ne mislim da si je udavila, ali i da jesi, pa šta? Šta mene briga?“ Ona zagrli samu sebe još jače. „Iznova si to ponavljao. Nije te bilo briga što je tvoj otac bio nezainteresovan. Ne brine te šta moji roditelji misle o tebi. Napustio si avio-kompaniju ne brinući o tome šta ljudi misle. Ne brine te da li sam oduzela život svojoj sestri. Ti ne brineš. Ni o čemu. Zar ne?“ Ostao je neumoljiv i ljutit, potpuno nem. „E pa to što ti ne brineš je veliki problem za mene.“ Nekoliko sekundi je izdržala njegov pogled, a onda stupila na stepenice i krenula da se penje. „Želim da sada odeš, i ne želim da se vratiš, više nikada.“ U garderoberu spavaće sobe, Rej Strikland je bio van sebe. Sve je čuo. Ova kučka Belami je ubila Suzan i prošla sasvim nekažnjeno! Alen je svojim životom 213

platio za njen zločin, dok je ona razdragana nastavila svojim putem, živeći svoj lagodni život. „Ali ne još dugo“, prošaputao je. Čuo je kako su se zalupila vrata i pomislio da je to sigurno Dent Karter koji ljutito izlazi. Što je u redu. Rej će njega pronaći kasnije. Sada je želeo da oseti spisateljičinu krv na svojim dlanovima. Želeo je da se umije njome, da se kupa u njoj. Izvukao je nož iz korica, uživajući u tom siktavom zvuku. Čuo je kako stupa dok se penje uza stepenice. Za samo nekoliko minuta, nepravda naneta Alenu biće osvećena. Čuo ju je na odmorištu. Kako ide hodnikom. Bila je svega nekoliko koraka daleko, samo još nekoliko sekundi joj treba da uđe u spavaću sobu. Svega nekoliko udaha je daleko od svoje smrti. Svetlo u spavaćoj sobi se upalilo. Čvršće je uhvatio koštanu dršku noža i zaustavio dah. 1 Slavan slučaj (fr.). (Prim, prev.)

214

24

ent nije uživao u poljupcu. Poljupci ove žene bili su ljigavi. Odlučio je da preskoči pripreme i krene dalje s tim. Posegnuvši pod zadnji deo njene majice, otkopčao joj je brusthalter. „Vidi ti njega. Baš ti se žuri“, prošaputala je i gurnula mu jezik u uvo. „Žuri mi se.“ „Ne smeta mi. Odmah se vraćam.“ Ušla je u kupatilo i, nakon što je zastala da mu pošalje poljubac, zatvorila vrata. On je prišao krevetu i seo na ivicu kako bi proverio njegovu čvrstinu. Nije da je to bilo nešto naročito bitno. Neće ovde ostati predugo. Taman koliko treba. Pokušao je da odgovori Belami od odlaska gore, ali to je bilo isto kao da je čepom zapušio sve njene emocije. Zadržala se na stepeništu da mu uputi i poslednji hitac, izgovoren jednolično, sa zatvorenim, hladnim i praznim izrazom na licu. „Pogledaj to ovako, Dente, ako ispadne da sam ja počinilac, tvoje ime biće čisto. Do toga ti je bar stalo.“ Otišao je, kazavši sebi da je ovaj odmor ionako predugo trajao. Ionako nije ni trebalo da se petlja s njom. Gal je pokušao da ga odgovori, ali nije ga slušao. Ne. Upetljao se i sada mu je bilo muka zbog svega što ima veze s Listonovima. Dozlogrdilo mu je sve to dobro protiv lošeg. Više ga nije zanimalo ko je šta rekao, ko je šta uradio i dojadilo mu je što pokušava da složi sve deliće. Kuda to uopšte vodi? Dobro, prema oslobađanju od sumnje njega samog. Ali ako se gleda veća slika, to baš i nije nešto. Mogao bi da živi sasvim normalno i bez pečatirane odluke da je nevin za Suzanino ubistvo. Ako Belami želi da okonča njihovo druženje ovde, na ovaj način, onda je to njemu sve divno i bajno. Dok je bio s njom, zaboravio je sve i jednu životnu lekciju koju je naučio. Poput one: ne mešaj se u svačija sranja. Ne nudi savet nekome ko ga očigledno ne želi. Nemoj biti glupan koji priznaje da nešto oseća, jer šta imaš od toga? Ništa, eto šta imaš. Samo na kraju završiš ne samo kao da si odbačen već i ispadneš prokleta budala. Trebalo je da se seti svih onih trenutaka kada se uspavljivao u suzama zbog želje za majkom, kojoj je toliko bilo stalo do njega da ga je ostavila. Ili kada je pokušavao da privuče očevu pažnju, samo da bi ga ovaj ignorisao. Njegov otac, majstor ravnodušnosti, naučio ga je jednu stvar: ljudi mogu da utiču na tebe samo ako im to dozvoliš. Rekao je sebi da Belamini problemi više nisu njegovi, da je gotov, da je završio, i odjurio je od njene kuće u očajničkoj želji za razonodom. Zaustavio se kod prvog bara koji je delovao obećavajuće. Do trenutka kad je popio drugo piće, ona — nije joj zapamtio ime, a nije ni 215

nameravao — smestila se na barsku stolicu pored njega. Bila je ljupka i mila. Nije govorila ni o čemu ni izdaleka ozbiljnom. Umesto toga, bila je koketna, zabavna i laskava, što su sve bili sjajni protivotrovi za sve ono sa čim se nosio poslednjih dana. Nije primetio boju njenih očiju, već samo da nisu uznemirene. Ljutite ili optužujuće. Kao ni plave, produhovljene i dovoljno duboke da se čovek u njima utopi. Nije imala ni blede flekice na jagodicama. Njena donja usna nije ga terala da razmišlja o grehu i spasenju u isto vreme. Kosa joj nije bila tamna i negovana. Najbolja svojstva su to što je prijateljski nastrojena i prijatna. Bez analiza, bez zašto i zbog čega, ništa od svega toga. I za vrlo kratko vreme, rukom je osvajala njegovu butinu i nije baš mogao da se seti ko je predložio da potraže motel, on ili ona, ali evo ih tu i on čeka da ona izađe iz kupatila kako bi se pojebali i završili s tim. Završili s tim? Odjednom mu je palo na pamet da se uopšte nije radovao tome. Ni najmanje. Pa šta onda zaboga traži tu? I gde je on to, uopšte? Istražujućim pogledom, pronašao je svoj odraz u ogledalu iznad komode naspram kreveta. Mentalno brišući posekotine i masnice sa svog lica, procenio je čoveka koji mu je uzvraćao pogled. Uz maksimalnu količinu objektivnosti shvatio je da se za muškarca koji se bliži četrdesetoj drži sasvim pristojno. Ali za nekih deset godina, da li će se i dalje gledati u ogledalu nekog nasumičnog motela i čekati neku ženu koja ga čak i ne privlači i čije se ime nije potrudio da sazna? Da li će i sa šezdeset raditi isto to? Bila je to depresivna perspektiva. Čak i ne shvatajući sopstvene namere, ustao je s kreveta, prišao vratima i otvorio ih. Dok je izlazio, zastao je da pogleda u pravcu kupatila, misleći o tome da bi možda ipak trebalo nešto da kaže, da ponudi neki izgovor što odlazi. Ali šta god da joj kaže, biće laž i ona će to znati, i uvrediće se mnogo gore nego da jednostavno ode. Ali to je bilo priznavanje da se prilično lako izvukao. Doduše, bar ima toliko pristojnosti da ovog puta samom sebi to prizna. Luđački je vozio svoju korvetu, ali kada je ušao u stan, osvrnuo se oko sebe i zapitao se zašto je toliko žurio da se vrati ovamo. Bila je to bedna pacovska rupa, baš kako ju je Belami nazvala. Tužan i usamljen, tako je nazvala njegov život. I za to je bila u pravu. Zurio je u prazninu te sobe, ali ono što je zapravo gledao bio je prostrani, prazni krajolik njegovog života. Istina je bila — i to ga je najviše mučilo — što nije video ništa u budućnosti što će tu pustoš ispuniti. Iznenada se pokrenuvši, izvadio je mobilni telefon iz džepa farmerki i uključio ga, a onda prelistao listu skorašnjih poziva i pronašao broj koji je tražio. Pozvao ga je i jedna žena se javila s pitanjem: „Da li je to Dent?“ „Jeste. Da li je Gal tu?“ „Čekaj. Pokušavao je da te dobije.“ 216

Dent ću prigušeni razgovor, a onda se javio Gal. „Gde si bio?“ „Je li to tvoja dama?“ „A ko bi drugi bio?“, odgovorio je čangrizavo. „Zvao sam te sto puta. Zašto se nisi javio?“ „Isključio sam telefon.“ „Otkud to?“ „Nisam hteo ni sa kim da razgovaram.“ Gal progunđa. „Kako je Belami?“ „Dobro je. Ovaj, slušaj, Gale, hoću da mi popraviš avion.“ „Pa zar ne radim upravo to?“ „Da, ali to predugo traje. Šta je s onim delovima koje čekaš?“ „Teram ih da mi ih što pre isporuče.“ „Dobro. Moram ponovo da letim. Što pre bude moguće.“ „Zar to nije nešto što već znam?“ „Jeste. Ali još sam nešto razmišljao...“ „Dente...“ „Ne, pusti me da kažem ovo pre nego što se predomislim. Predomislio sam se. Malo sam razmišljao o senatorovoj ponudi.“ „Je l’ me zato zoveš?“ „Znam da je kasno, ali ti si jedini koji me zbog toga proganja, zovem te sada da ti kažem da sam odlučio da porazgovaram s njim. Možda... ne znam — možda neće biti tako loše imati malo stabilnije zaposlenje. Mogu bar da saslušam tog tipa, čujem šta ima da kaže.“ „Udesiću susret.“ „Neslužbeni sastanak. Neću da se doterujem za njega.“ „Dogovoriću sve.“ Dent se odjednom oseti dobro. Možda čak i malo ponosno prvi put posle dužeg vremena. Shvatio je da se široko osmehuje. Ali Galova uzdržanost ga je zbunjivala. „Mislio sam da ćeš biti mnogo srećniji.“ „Stvarno sam srećan. Konačno se ponašaš kao odrastao čovek, donosiš dobre odluke.“ „Pa, šta je onda?“ „Samo sam se iznenadio zbog vremena kad se to dešava.“ „Još jednom izvini zbog toga. Nadam se da ne prekidam nešto. Ali pre nekoliko minuta sam doneo tu odluku i želeo sam odmah nešto da preduzmem. Odmah ujutro pozovi tog tipa, dobro?“ „Da, da.“ Pauza, a zatim: „Razgovarao si o ovome s Belami?“ „Razgovarao bih, osim što...“ Dent duboko udahnu, i izdahnu. „Neće sa mnom više da razgovara.“ „Aha. Sad kapiram. Ipak ne znaš.“ Galov ton glasa posla jezu kroz Denta. Balon sreće u kom je bio odjednom puče. „Šta to ne znam?“ „Tatica joj je umro. Bila je vest o tome u deset sati.“ Stiven je složio svoje tamno prugasto odelo u kofer, koji je ležao otvoren na krevetu, i 217

pogledao preko ramena u Vilijama koji je ulazio u sobu. Stiven ga upita: „Ima li nekih problema?“ „Nema. Sve su smene pokrivene. Šef će se starati o kuhinji. Barmen će nadgledati salu. Niko neće znati da smo otišli.“ „Nadaš se.“ „Zaposlili smo dobre ljude. Stvari će teći glatko, a ako se nešto i desi, nije smak sveta. Bar ne smak Maksiza u Atlanti.“ Stiven je oklevao i, ne prvi put, rekao: „Ne moraš da ideš sa mnom.“ Vilijam ga ošinu pogledom dok je vadio svoju garderobu iz ormana. „Ne moram, ali idem.“ „Deset godina te štitim od svoje porodice i njenih muka. Zašto bi sada želeo da se vezuješ?“ „Ne vezujem se s tvojom familijom. Vezan sam s tobom. Tačka. Kraj diskusije. Kad sutra imamo let?“ Stiven im je rezervisao mesta na prvom sutrašnjem letu iz Atlante u Hjuston. „Stići ćemo do deset. Pogrebno preduzeće iz Ostina šalje mrtvačka kola u Hjuston da prenese telo. Vozićemo se u Ostin s majkom u pratećoj limuzini, a onda odande leteti kući posle sahrane.“ „Koja je?“ „Prekosutra.“ „Uskoro, onda.“ „Majka ne vidi razlog da to odlažemo. Hauardova smrt se očekuje već mesecima. U stvari, bez njenog znanja, on je već većinu stvari sredio, čak i oproštaj, koji će biti sutra uveče.“ Stavio je u kofer nekoliko složenih košulja. „Iz poštovanja, Liston elektroniks biće zatvoren tri dana, mada će zaposleni primiti pune plate.“ „Ko je dao odobrenje? Belami?“ „Majka. Mislila je da je to gest koji bi Hauard odobrio. Što se tiče Belami, kad sam pričao s majkom, i dalje joj se nije bila javila.“ „Zašto, zaboga?“ „Plašila se da joj to saopšti. I pored vremena koje je Belami imala da se spremi za to, pogodiće je.“ Seo je na ivicu kreveta i obesio ramena. Otkad je saznao vest, bio je veoma zauzet pripremajući zamene, dogovarao se za putovanje, preuređivao svoj raspored i pakovao crninu. Sada je težina situacije lagano polako počela da ga ispunjava, a zajedno s njom i duboki umor. Vilijam mu priđe. „A kako si ti? Kako se ti osećaš?“ „Brinem se za majku. Zvučala je onoliko dobro koliko se to moglo očekivati, ali sam siguran da se trudi da sačuva dostojanstvo, i da bude sabrana, jaka i čvrsta udovica jednog veoma važnog čoveka.“ Izdahnuo je s težinom. „Ali Hauard je bio centar njenog univerzuma. Njen život se obrtao oko njega. Izgubila je ljubav svog života, kao i samu svrhu postojanja.“ Vilijam priznade da će pramena za nju biti teška. „Možda sam sebičan, ali više me brine stanje tvog uma.“ „Mene nije skrhao bol, ako na to misliš. Kakav god da je bio, ili nije, moj odnos sa 218

Hauardom, sada je prekasno da se menja, a ja to ionako ne bih činio. Ne bih ni mogao.“ Uzeo je malo vremena da smiri uzburkane emocije. „Mislim da bi mi bio više otac da sam mu to dozvolio. Kada su se venčali, on me je prihvatio kao svog sina, usvojio me i ozakonio to. I to nije bilo samo da se pokaže ili udovolji majci. Verujem da je zaista želeo da mi postane ćale. Ali ja nisam mogao da imam takvu vrstu odnosa s njim. Držao sam ga na odstojanju.“ „Zato što si njega krivio za Suzanino maltretiranje.“ „U neku ruku, pretpostavljam da je tako“, priznade Stiven. „Nepravedno.“ „Možda, a možda i ne.“ Stiven ga oštro pogleda. „Hauard je možda i znao šta ona radi“, rekao je tiho. Stiven nepokolebljivo odmahnu glavom. „Zaustavio bi to.“ „Morao bi prvo da prizna da se to događa. Za čoveka toliko principijelnog i toliko posvećenog porodičnim vrednostima, kakav je bio Hauard, prihvatanje da je njegova ćerka tinejdžerka jedna razmažena, pakosna i beskrupulozna kurva ne bi došlo u obzir. Umesto da se s tim suoči, moguće je da bi to poricao, čak i samome sebi, i okretao glavu na drugu stranu dok je ona sprovodila svoj teror nad tobom.“ Bila je to samo teorija, ali svakako uznemirujuća. Stiven spusti laktove na kolena i zari lice u šake. „Isuse. Zavaravao sam samog sebe da sam to prevazišao, ali nisam.“ „Trebalo je da ideš na savetovanje.“ „Prvo bih morao to sve da ispričam nekome. A nisam to mogao.“ Vilijam sede pored njega i spusti šaku na Stivenovu pognutu glavu. „Suzan je mrtva.“ „Pa jeste“, rekao je glasom koji je bio promukao od bola. „Ali i dalje se budim usred noći i osećam njen dah na licu.“ „Znam. A opsesija se samo pogoršala otkako je izdata knjiga.“ Vilijam coknu jezikom od jeda. „Za ime boga, zašto je Belami uopšte i započela sve ovo ludilo? Zašto neće da prestane?“ „Zato što je i ona opsednuta, kao i ja. I ona želi da sve to prestane kao i ja, a njen pristup problemu je iskopavanje odgovora na pitanja koja su sahranjena zajedno sa Suzan.“ Podigao je glavu i video u Vilijamovim očima slutnju koja se poklapala s njegovom. „Sve dok ih ne dobije, bojim se da neće prestati da kopa.“ Dodao je kroz šapat: „A isto tako se bojim i da će ih pronaći.“ Rej shvati da je sigurno proklet ili nešto slično. Možda je neki nepoznati neprijatelj imao vudu lutku koja je ličila na njega i hiljadu čioda zabodenih u nju. Možda su zvezde koje su iscrtale njegovu sudbinu bile pobrkane ili su popadale same od sebe. Bilo je sigurno da je nešto sjebano. Inače, zašto bi bio toliko nesrećan? Belami Prajs je bila nekoliko sekundi udaljena od toga da uleti pravo u njegovu dobro postavljenu zamku. Ali tad je zazvonio telefon. Rej ga je čuo čak iz ormana. Još dok mu je vilica padala u neverici zbog užasne sreće, čuo je kako tabana, vraćajući se odakle je i došla. Čuo ju je kako govori: „Ne prekidaj!“, dok je trčala niz stepenice. 219

Telefon prestade da zvoni. Bez daha, rekla je: „Tu sam, Olivija.“ Onda neko vreme ništa, pa je Rej mislio da ga, ako je već toliko obuzeta onim što joj saopštava pomajka, verovatno neće čuti. Nije baš sve izgubljeno. Veoma lagano je otvorio vrata garderobera, izvukao se odande i na vrhovima prstiju krenuo prema duplim vratima spavaće sobe, gde je zastao da oslušne. Govorila je mrmoreći. Ispustila je zvuk koji je ličio na jecaj, a onda ozbiljno počela da plače. Izašao je iz spavaće sobe i počeo veoma sporo da ide hodnikom, znajući da ga neće čuti zbog plakanja. Zvučalo mu je kao da se nalazi u dnu stepeništa. Toliko je bila blizu. Kada bi stigao do odmorišta da je ne uznemiri, buka koju bi napravio dok bi silazio ne bi značila ništa. Do trenutka kada bi primetila njegovo prisustvo i reagovala, već bi bila mrtva. Rej ju je čuo kako govori: „Krećem iz ovih stopa i stižem čim budem mogla.“ A onda nešto tiše: „Ne, sama ću voziti ovog puta.“ Nekoliko tihih pozdrava je razmenjeno, a onda je prekinula vezu. Provirio je preko priručja i video je kako uzima veliku ramenu torbu sa stola u hodniku, a onda odlazi pravo prema ulaznim vratima i uzima kofer. Zastala je samo toliko koliko joj je trebalo da udari prekidač za svetlo i sve prostorije u prizemlju zamrači, a onda je išetala na ulazna vrata, zaključavši ih za sobom. Sve se dogodilo toliko brzo da je Rej i dalje vrebao sa odmorišta, stežući nož znojavom šakom, i u sebi diskutovao koji bi sledeći korak trebalo da bude, kada je začuo motor njenog automobila kako vergla. Farovi su preleteli preko prednjih prozora dok je ona odlazila s prilaznog puta i odvozila se. Tek tako odjednom, više je nije bilo. Rej nije imao izbora do da sve batali. Opet. Zato je i bio ubeđen da protiv njega radi neka loša magija. Izašao je iz njene kuće i odšetao do mesta gde je ostavio kamionet. Koliko je sam mogao da zapazi, prošao je neprimećeno. Ali kako bi bio siguran u to, nekoliko puta je promenio tablice pre nego što se odvezao do Džordžtauna. Iscrpljen i u nedostatku opcija, odlučio je da ode kući. Sad je, četrdeset minuta nakon što je osujećen njegov plan, stigao do svog dupleksa. Zaključao je kamionet u garažu, a onda otkoračao do ulaznih vrata i otključao ih. Opipavajući put kroz dnevnu sobu, spustio je zastore na oba prednja prozora. Tek tada je prišao stolu i uključio malu štedljivu lampu. Okrenuvši se prema kuhinji, stao je kao ukopan. „Isuse“, progunđao je. „Usrô sam se, jebote. Šta tražiš ti ovde?“ Rup Kolijer istupi iz senke, pravo u krug slabe svetlosti. „Došao sam zato što ne radiš ono što sam ti rekao.“

220

25

e primam ja nikakva naređenja od tebe.“ Rej ratoborno ramenom odgurnu Rupa i trapavo uđe u svoju kuhinju. Rupa zapahnu pun zadah njegovog tela dok je prolazio. „Smrdiš, Reju. Zašto ne odeš da se istuširaš?“ „A zašto ti mene ne poljubiš u dupe?“ Izvadio je flašu piva iz frižidera, odvrnuo čep, koji je ispustio na pod, i sabio pola piva pre nego što je spustio flašu i otrao usta nadlanicom. Zatim je podrignuo glasno i vlažno. Ljupko, pomisli Rup. Čim je Rejeva upotrebljivost iščezla, trebalo je da učini da nestane. Od samog početka njihova saradnja bila je nesigurna i nategnuta, obojena nepoverenjem s obe strane. Ali zbog Rupovog spokoja, bilo je neophodno iskovati kvaziprijateljstvo. Odmah nakon Alenovog kobnog ubadanja, Rup je čuo za Rejeve pokušaje da preskoči sve zidove, i stvarne i figurativne, koji su štitili Listonove. Kao tužilac koji je osudio Alena, Rup je pomislio da će i on biti meta Rejeve osvete. Imao je nivo inteligencije idiota, ali je bio dovoljno borben i glup da bude opasan na neki nekontrolisan način. Osim toga, Rup je bio čvrstog uverenja u mudrost da je bolje biti srećan nego pametan. Plašio se da će jednog dana Rej imati sreće i ubiti ga, osakatiti ili raniti, na ovaj ili onaj način. Rup nije želeo da se osvrće preko ramena do kraja života, ali jednom već jeste pokušao da ubije Reja namestivši automobilsku nesreću. Odlučio je da primeni drugačiju taktiku i sprijatelji se s čovekom. Rup je takođe verovao i u to da prijatelje treba držati blizu sebe, a neprijatelje još bliže. Otkrio je da Rej živi u istoj oronuloj kući koju je delio s pokojnim bratom. Budući ograničen u svakom pogledu, uključujući i smrskanu levu ruku, nije bio u stanju da nađe unosniji posao i jedva je nekako spajao kraj s krajem sa socijalnom pomoći. Ali dojahao je Rup Kolijer na belom pastuvu — zapravo u sjajnom belom kadilaku — i ponudio Reju novo mesto za život bez plaćanja stanarine. Dao mu je nedavno otkupljeni kamionet i posao u jednoj fabrici stakla, koju je Rup kupio kako bi opravke vetrobrana i zamene tamo mogao jeftino da obavlja. Isprva, Rej je na ponuđenu granu masline odgovorio pretnjom da će razbiti Rupovu lobanju. Igrajući igru strpljivo i lagano, Rup se izvinio i rekao da ne krivi Reja za antagonizam koji oseća. Naravno, taj „antagonizam“ je trebalo objasniti. Reja je umilostivilo izvinjenje, ali ne bez izvesne doze podozrenja. „Zašto ti ovo radiš?“ „Da nisam toliko dobro vodio slučaj tvoga brata, još uvek bi bio živ. Osećam se užasno zbog toga. Čak i da je Alen kriv, nije osuđen na smrtnu kaznu. Nije trebalo da umre u zatvoru. A ako je nevin... pa, to je mogućnost o kojoj čak ne mogu ni da razmišljam.“ 221

„Bio je nevin. Ti i Mudi ste namestili slučaj protiv njega.“ „Potpuno si u pravu, Reju“, kazao je Rup, pokazujući žaljenje. „Mudi je imao žarku želju da pošalje tvog brata u Hantsvil.“ „I pored toga što ništa nije uradio?“ Rup uzdahnu. „Mudi nije mogao da prevali optužbe na Denta Kartera. A nije imao nikog drugog kome je mogao da uvali taj zločin, pa je eto...“ Napravio je nemoćan pokret i ostavio misao nedorečenu. Rejeve namrštene obrve ukazivale su na to da je njegov mozak veličine graška pokušavao ovo da obradi. Napokon je došao do zaključka do kog se Rup nadao da će i doći. „Mudi je kriv što je Alen ubijen.“ Rup je protestovao, ali blago. „Moram da preuzmem delimičnu odgovornost. Zato sam i došao. Ne mogu da ti vratim brata, ali mogu da ti olakšam život. Inače neću moći da živim sam sa sobom.“ Rej je prihvatio dogovor. Radiće za Rupa, živeti u iznajmljenom dupleksu koji plaća Rup, voziti novi kamionet svake dve-tri godine i apsolutno nikom neće govoriti o svom dobročinitelju. „Želim da ostanem anoniman. Da li znaš šta to znači, Reju?“ Nakon što mu je objasnio koncept anonimnosti, rekao je: „To znači da ću ti biti kao neki nevidljivi prijatelj. Niko ne sme da zna za naše prijateljstvo. Samo nas dvojica.“ „Zašto ne želiš da se za to zna?“ „Zato što dobročinstvo nije pravo dobročinstvo ako se oglašava.“ Da je Rej o tome iole razmislio, možda bi se zapitao zašto Rup ima mnogo fotografija koje su slikane u trenucima kada predaje čekove sa značajnim iznosima lokalnim dobrotvornim društvima. Izvor novca su bili njegovi zaposleni, koji su podsticani, pa čak i zastrašivani, da učestvuju. Nijedna para nije došla iz Rupovog privatnog džepa, ali je zato na sebe preuzimao sve zasluge za darežljivost Kolijer motorsa. Rej je uradio kako mu je Rup naredio i zakupio je poštanski fah, da mu ništa ne stiže na dupleks. Koristio je mobilni telefon, ne fiksnu liniju. Rup je kontrolisao plaćanje svih njegovih računa, a relativno nebitne sume bile su toliko dobro skrivene u evidenciji pravnih lica i društava s ograničenom odgovornošću da nijedan revizor nikad ne bi našao vezu između ova dva čoveka. Jedina stvar koju je Rup dao da se registruje na njega, a da je u vezi sa Rejem, bio je kamionet. „Ako prekršiš zakon vozeći ovaj kamionet, neću da dolaze po mene.“ Rup je ovo rekao s osmehom, uz namigivanje i tapšanje po leđima, što je Reju bio znak da su sad pravi pajdaši. Ali nisu bili. Dok je sam dogovor bio bespogovorno isplativ za Reja, u stvari je služio da ga drži na kratkoj uzici, koju je Rup veoma čvrsto držao u svojoj šaci. A isto tako je Rupu obezbeđivao pomoćnika koji je glup koliko i jak, a obe karakteristike su se pokazale veoma korisne u više navrata. Prilikom nesuglasica, Rup se često oslanjao na Rejevu nasilnu crtu, da drugu stranu pridobije i natera je da sagleda stvari iz pravog ugla. Rej je bio spor, poslušan, neljubopitljiv i podložan uticaju. Dokle god je njihov dogovor čvrsto stajao, nijednom nije preispitao Rupove naloge, niti se bunio kad mu je naloženo da nešto obavi. 222

Sve do ove nedelje. Zbog čega je Rup sad i stajao u prljavoj kuhinji i s gađenjem gledao kako Rej savija i trpa u usta režanj mortadele. Žvaćući, pitao je: „Šta se dogodilo s tvojim licem?“ „Stići ćemo i do tog dela. Prvo hoću da znam gde si bio i zašto si ignorisao moje pozive.“ „Bio sam zauzet.“ „Nisi bio na poslu. Tvoj poslovođa mi kaže da se nisi pojavio nekoliko dana.“ „Pratio sam Belami Prajs. Mislio sam da želiš da nastavim to da radim.“ „Hajde da mi učiniš jednu uslugu, Reju. Nemoj misliti umesto mene, je l’ to u redu?“ Njen munjeviti publicitet nervirao je i zabrinjavao Rupa. Srećom, jedan od njegovih najpouzdanijih zaplenjivača imao je poznanika koji je imao rođaka u Bruklinu što je znao tipa koji je, za povoljnu sumu, znao kako da pošalje „poruku sa posledicama“. Rup ga je pozvao telefonom i, nakon što mu je ponuđen meni s opcijama, izabrao trik s pacovom, koji je čak i njemu poslao srsi niz kičmu. Uskoro nakon toga, kad je saznao da se Belami Prajs vratila u Ostin, uplašio se da nije dovoljno uplašena da bi zaćutala, već da će svoj medijski cirkus dovesti pravo u njegovo stražnje dvorište. Tada je naredio Reju da je prati nekoliko dana i proveri šta smera. Ali očigledno nije ništa smerala. Provodila je vreme sa roditeljima u njihovoj porodičnoj kući, posle je iznajmila svoju, ali ni po čemu se nije isticala. Nije bilo intervjua, ni predavanja, a ni potpisivanja knjige. Pošto mu je laknulo, opozvao je Reja. Ali Rej je sigurno počeo da razvija neke svoje teorije. „Dobro je što sam nastavio da je pratim. Hoćeš da čuješ zašto? Pogodi s kim se smuca?“ „S Dentonom Karterom. A znam to zato što su me posetili negde u suton večeras.“ „A?“ „Tako je.“ Rej odjednom izgubi sav polet, ali uzvrati mrzovoljno i uz očiglednu ravnodušnost. „Šta su ‘teli?“ „Ne, prvo ću ja postavljati pitanja. Kaži mi šta si radio poslednjih nekoliko dana.“ „Rekao sam ti.“ „Šta još?“ „Niš’.“ „E pa ja sam čuo drugačije, Reju. Znam jednu stvar koju si uradio, prebio si Denta Kartera.“ Isturio je svoju široku vilicu. „Pa šta ako sam?“ „Gde?“ Rup je pitao samo da bi uporedio Rejevu verziju sa Dentovom. Rejev promrmljam izveštaj se manje-više poklapao. „Ali nije me prepoznao. Nije mi reko ni ime ni ništa.“ „E vidiš, tu si pogrešio. On sam mi je rekao da si ga ti napao.“ Rup se ponadao da će ga to zabrinuti, ali ono što je Rej rekao bilo je: „Moja reč protiv njegove.“ „Samo se ti nadaj. Šta si uradio nakon što si otišao iz palačinkarnice?“ „Pobegao sam glavom bez obzira.“ Ispričao je Rupu da ih je pratio, izgubio, ponovo im ušao u trag kod Dentove kuće, kod njene kuće, sve dok se i sam Rup nije zbunio. Bilo je 223

očigledno da Rej ne može da se seti pravog redosleda. „Ali uvek je odlazio na ono staro uzletište pre ili kasnije. Nekoliko puta su poleteli odande u poslednjih nekoliko dana.“ „Njegovim avionom?“ „Ne. Nekim većim. Njegov je slupan. Matori je radio...“ Odjednom Rej zatvori usta i okrenu se od Rupa. Prešao je svojom velikom šakom nekoliko puta preko one ogavne tetovaže na levoj ruci, kao da miluje zmiju. Rup iskrivi glavu na jednu stranu. „Matori? Gal Halovej? Radio je...?“ Zaćutao je s jednim očiglednim znakom pitanja na kraju. „Reju? Kako znaš šta je on radio?“ Rej ostade nem. Gledao je okolo kao da traži najbliži izlaz odatle. Rup uzdahnu. Ne želeći da dodirne bilo šta na ovom mestu, ipak se naslonio na pult, prekrstio ruke. „Šta si ti to naumio? Bolje bi ti bilo da me ne lažeš, jebiga.“ Rej se borio s neodlučnošću nekoliko trenutaka, ali onda je samo izbrbljao: „Ona je postala bogata i slavna. To nije u redu.“ Onda je pričao nekih deset minuta, prskajući pljuvačku obojenu mortadelom sa svakom drugom rečju. Rup ga je slušao ne prekidajući ga. Prosejavao je ono što je smatrao potpunom laži ili poluistinom, dopunjavao ono što je mislio da Rej izostavlja i počeo da razmišlja o tome da Rejeve nepromišljene akcije okrene u svoju korist. Kada je utvrdio način da to ostvari, jedva se suzdržavao da se ne osmehne od uva do uva. Umesto toga, pretvarao se da je razočaran svojim štićenikom, jarostan zbog njegovih samovoljnih akcija i duboko zabrinut kakve bi posledice to moglo da izazove. Što se Reja ticalo, za sve vreme monologa, on je penio sve više i više. Obilno se znojio. Čak mu je i skalp bio orošen znojem, dok je kiselkasti smrad doprinosio zadahu koji se od njega širio. Refleksno je vežbao levi biceps i stezao i opuštao prste te ruke. Kroz stisnute zube, rekao je: „Bila je svega nekoliko koraka daleko od ormana. Mogao sam da je namirišem. A onda je zazvonio telefon.“ Koračao je poput zatočenog medveda. Sada je iznenada stao i nekoliko puta se dlanom udario po čelu. „Tako blizu.“ Rup coknu. „Toliko blizu da dođeš do pravde za Alena.“ Rej pređe golim podlakticama preko znojavog čela. „Proklet bio, tako je. Oko za oko.“ Uzeo je još jednu flašu piva iz friza, oštrim pokretom ga otvorio, dobro potegao, a onda se okrenuo ka Rupu i zarotirao ramenima kao da se priprema za borbu. „Sada znaš šta sam uradio, ‘oćeš me sad otpustiti? Išutirati s ovog mesta? Samo napred, boleće me dupe.“ „Trebalo bi da to uradim. Ali činjenica ostaje da nemam blagog pojma šta da radim s tobom, Reju. Evo, rastrzan sam.“ „Rastrzan?“ „Između dužnosti i obaveze. Između zakona i pravde.“ „Ne kapiram.“ Rup se zamišljeno ugrizao za donju usnu. „Hoćeš li mi odgovoriti na nekoliko pitanja?“ Rej, zadovoljan što mu je pružen nekakav izbor, zakači stopalo za nogu stolice i povuče je od stola, a onda sede na nju. „Pucaj.“ Srkutnuo je iz pivske flaše. „Pre nego što je Gal isključio svetla u hangaru, da li te je video?“ „Mogao je da me vidi. Ali osim radnog svetla ispod aviona, bilo je dosta mračno. Zato i 224

nisam primetio da to nije prava osoba.“ Razumna sumnja, pomisli Rup. Čak i kada bi se Gal Halovej zakleo na Bibliju da je napadač bio Rej Strikland, to bi se moglo osporiti činjenicom da je bilo previše mračno u hangaru kako bi mogao sa sigurnošću da ga identifikuje. „Nisi ostavio ništa za sobom? Da nisi nešto poneo?“ Odmahnuo je glavom, ali Rup je osetio da ga laže. Pustiće ga zasad. Zapravo bi bilo još bolje da Rej zaista ima nešto što dokazuje da je bio u hangaru te noći. Ali Rup neće da ga uhapse, bar ne još. „Promenio si tablice na kamionetu?“ „Pet puta“, kaza Rej. „Ali matori svejedno nije mogao da ga vidi, parkirao sam ga baš daleko.“ Nekoliko trenutaka, Rup se pretvarao da se dvoumi, i konačno ispusti duboki uzdah. „Trebalo je da se čuješ sa mnom pre nego što si krenuo u ove akcije. Ali nisi, tako da te Dent Karter, a verovatno i Gal Halovej, upravo sada traže.“ „Ne plašim ih se.“ „A šta ako su obavestili policiju? Zar se njih ne plašiš? Hoćeš da odeš u zatvor i završiš kao Alen?“ To ga je ukrotilo. „Počinio si krivična dela, Reju. Na mogu da te zaštitim. U stvari, trebalo bi i sam da te predam.“ „Posle svega što sam uradio za tebe? Zajebi.“ Stvarno je imao pravo. Ali Rup mu ne dade vremena da to shvati. „Opusti se. Nas dvojica smo prijatelji, a ja ne bih izdao prijatelja. Osim toga, razumem zašto želiš da se osvetiš Belami Prajs što je napisala tu knjigu i skroz iz početka vukla ime tvog brata kroz blato.“ Nakon strateške pauze, dodao je: „Ali ona ne bi trebalo da je tvoja primarna meta. Nije ona uništila Alenov život. I tvoj.“ Udaljio se od pulta i stao pored Reja, spustivši mu ruku na rame. „Pitao si me ko mi je sredio lice. Pustiću te da pogađaš triput, a prva dva nećemo računati. Ista osoba je poslala tvog brata u zatvor, poslala ga je u smrt.“ Rej zareža: „Mudi.“ Rup ga stegnu za mišićavu podlakticu. „Mudi.“ Vožnja do Hjustona oduzela je Belami skoro četiri sata. Za nekoliko sekundi, nakon što je razgovarala s Olivijom, izašla je iz kuće i krenula na put. Nije čak trošila vreme ni na presvlačenje odeće u kojoj je spavala dok je bila u Maršalu. U kojoj je spavala s Dentom dok je bila u Maršalu. Ne dozvolivši samoj sebi da misli o njemu i šokantnom otkrovenju koji je izazvala poslednja svađa, primorala je sebe da se usredsredi na vožnju. Dvaput je stala na kafu, mada joj je um bio daleko više zauzet da bi postojala opasnost od toga da zaspi za volanom. Pravi rizik je počivao u suzama koje su joj neprekidno punile oči i zamagljivale vid. Otac joj je umro. Nije uspela da udovolji njegovom poslednjem zahtevu. A činilo se mogućim, ako ne i verovatnim, da je upravo ona ubila njegovu prvorođenu kći. Umro je 225

verovatno misleći da jeste. Kad je stigla u bolnicu, otišla je pravo u sobu gde je umro. Svetla su bila prigušena, ali dovoljna da vidi koliko joj je pomajka tužna. Duboke bore jada stajale su urezane na Olivijinom licu, čineći da izgleda kao da je odjednom drastično ostarila. Nekoliko minuta, dve žene su zagrljene plakale, dok je zajednički bol u srcu činio reči suvišnim. Napokon, Olivija se pusti i obrisa oči. „Pogrebnik je stigao pre tebe, ali nisam mu dala da ga odvede. Znala sam da ćeš hteti da provedeš neko vreme s njim. Nemoj da žuriš.“ Nežno je dodirnula Belaminu ruku, a onda izašla iz sobe. Belami je prišla krevetu i pogledala očevo telo prvi put otkad je ušla u sobu. Ljudi su govorili lepe stvari o pokojnicima. Kako spokojno izgledaju, kako se čine kao da samo spavaju. To su sve bile laži. Izgovorene iz sažaljenja, možda, ali sve u svemu laži. Otac joj nije izgledao kao da spava; izgledao je kao da je mrtav. U nekoliko sati otkako je udahnuo svoj poslednji udah, svi ostaci života potpuno su iščileli iz njegovog tela. Koža mu je već dobila voštani izgled. Izgledao je kao da nije napravljen od krvi i mesa, i nečeg organskog, već nečeg veštačkog. Umesto da je to onespokoji, umirilo ju je shvatanje da to što je ostalo od njega uopšte nije on. Nije dobila želju da zagrli ukočeno telo, ni da poljubi beskrvni obraz, već se setila svih onih puta kada ga je grlila i ljubila dok je bio živ i topao, i dok je mogao da joj uzvrati. Zato se i nije obratila telu. Umesto toga se obratila duhu koji je znala da je živ. „Tatice, izvini. Nisam uspela u zadatom roku. I ako... ako... ako sam ja ubila Suzan, oprosti mi. Molim te. Oprosti mi.“ Ponavljala je ovu molbu iznova i iznova, pretvorivši je u molitvu propraćenu jecajima koji su joj potresali čitavo telo. Toliko su postajali glasni da su vratili Oliviju u sobu. „Dušo, nemoj.“ Čvrsto je zagrlila Belami. „Ne bi želeo da plačeš za njim. To je poslednje što bi želeo. Sad je van bola i u miru.“ Belami je znala da to nije istina, ali dozvolila je Oliviji da je izvede iz sobe i teši je sve dok nisu bile primorane da se pozabave praktičnim pitanjima u vezi sa transportom njegovih posmrtnih ostataka u Ostin. Belami se bavila dokumentima, prigrlivši zdušno ovo odvraćanje pažnje. Bila je jednostavno previše emotivno slomljena da bi shvatila da je zlikovac kog je tražila, da je individua koja je njenoj porodici prouzrokovala toliko haosa i nesreće, da je osoba koju se njen otac nadao da će identifikovati pre nego što umre, ona sama. Olivija je za nju rezervisala sobu u hotelu odmah do bolnice. Bilo je četiri ujutro pre nego što je legla u krevet. Iznenađujuće, ali odmah je zaspala i besano spavala. Bila je previše umorna da bi bilo ikako drugačije. Olivija ju je probudila u deset. „Stiven i Vilijam dolaze pravo ovamo s aerodroma, i krećemo za Ostin čim stignu. Poručila sam kafu i doručak da ti pošalju. Možeš li da se spremiš do jedanaest?“ Voda iz tuša je bila predivno vrela. Upotrebila je hotelski sapun i šampon, a imala je 226

dovoljno kozmetike u torbi da bi izgledala sasvim pristojno. Jučerašnje zaustavljanje u roditeljskoj kući bilo je neočekivano. Obukla je komplet s pantalonama koji je spakovala u kofer. Kad se pozdravila sa polubratom i Vilijamom, u foajeu na prvom spratu, izgledala je donekle pristojno. „Imaš li naočare za sunce?“ Pitao ju je Stiven dok ju je provodio kroz automatska staklena vrata, prema limuzini parkiranoj iza mrtvačkih kola. „Da li je to ljubazan način da mi saopštiš da imam podočnjake i da sam naduvena i da nijedna količina korektora tu ne može pomoći?“ „Za šta služe braća?“ Ovo nežno zadirkivanje joj je prijalo i nasmešila mu se dok je stavljala naočare. Međutim, namah je stala i osmeh joj je iščezao s lica kad je ugledala čoveka koji je nehajno stajao naslonjen na potporni stub hotelskog portika. Pogledavši u istom pravcu, Stiven upita: „Ko je to?“ „Zar ga ne prepoznaješ s fotografije iz njegovih novina? Upoznaj se s Rokijem van Durbinom.“ „Bože dragi“, kaza Olivija. „Isuse“, prosikta Vilijam. „Pa on nema ni mrvu osećaja.“ „Ni mrvu“, potvrdi Belami. „Ovo je ipak previše. Stivene, pozovi obezbeđenje.“ „Ne, Olivija“, spreči je Belami. „To će mu samo obezbediti cirkus koji želi.“ Sabravši se, rekla je: „Ja ću se pobrinuti za to.“ Pre nego što su uspeli da je spreče, krenula je prema Van Durbinu, koji se odgurnuo od stuba i pošao da je susretne na pola puta. Ona je prostrelila fotografa, koji je već klikao aparatom. „Hoćete li, molim vas, prestati s tim?“ Sačekao je dok mu Van Durbin nije dao znak, a onda je spustio aparat i odšetao. Kad je bio dovoljno daleko da ne čuje, Van Durbin poče: „Gospođice Prajs, dozvolite mi da vam kažem koliko mi je žao.“ „Poštedite me toga. Jedino šta smrt mog oca za vas predstavlja jeste još jedan provokativan članak baziran na glasinama, spekulacijama i vašoj veoma živoj mašti.“ „Nisam ja izmaštao da sam video vas i vašeg bivšeg neprijatelja kako izlazite iz njegovog stana. Golišavi“, dodao je zlobno. „Denton Karter nikad nije bio moj neprijatelj.“ „Ooo, molim vas“, rugao se. „Nikad nije izgovorio nijednu lepu reč za vašu porodicu. Vaši roditelji nisu mogli očima da ga vide i pre nego što vam je sestra ubijena. Morate da priznate da je pomalo nastrano to što se vas dvoje malo ljubakate.“ „Teško.“ „Slika ne laže. Meni se posebno sviđa ona s aerodroma, na kojoj je njegova ruka u vašoj kosi. Mnogo je slatka. Veoma intimna.“ Odjednom je shvatila da bi joj Van Durbin mogao biti od koristi. Sa dna torbe, koja joj je visila preko ramena, izvadila je koverat fotografija koje joj je ostavio na pragu. Uzela je onu na kojoj je Džeri stajao u pozadini i pokazala na njega. „Poznajete li ovog čoveka?“ 227

Van Durbin pogleda malo bolje i slegnu ramenima. „Samo neki tip.“ „Ne prepoznajete ga?“ „Ne, zar bi trebalo? Ko je to?“ „Nadala sam se da ćete mi vi to reći.“ Stiven ju je pozvao i, kada se okrenula, videla je da je Olivija već ušla u limuzinu. Vilijam je stajao pored otvorenih vrata, a Stiven je na licu imao zapanjen izraz. Tapnuo se po ručnom satu. „Tvoj polubrat je brzo stigao ovamo“, kaza Van Durbin. „S obzirom na to da je doputovao iz Atlante. Ko je to s njim?“ „Njegov poslovni partner.“ „Poslovni partner?“ Nepristojno se iscerio. „Ako vi tako kažete.“ Ugurala je koverat nazad u torbu, skinula naočare za sunce i pogledala kolumnistu osuđujuće i s gađenjem. „Ako imate imalo pristojnosti, držaćete se podalje od mene i moje porodice. Bar dok moj otac ne bude dostojno sahranjen.“ Razmišljao je o tome. „Mogao bih to. U zamenu za...“ „Belami. Olivija postaje nervozna.“ Ovlaš je pogledala Stivena i podigla kažiprst, tražeći da joj daju još jedan minut. Van Durbinu je rekla: „U zamenu za šta?“ „Da mi priznate nešto.“ „Nešto posebno?“ „O Dejlu Mudiju.“ Izraz njenog lica ostade nepromenjen. „Šta je s njim?“ „Jeste li se videli s njim u skorije vreme?“ „Htela sam da porazgovaram s njim kad sam istraživala materijal za knjigu, ali nisam imala sreće da ga pronađem.“ Bila je to laž, ali nije odgovarala na njegovo pitanje, a po njegovom osmehu znala je da je primetio. „Pitam vas zato što mi je jedna ptičica došapnula da je Mudi možda prekršio neka pravila tokom istrage.“ „Bilo je suptilnih nagoveštaja za to u mojoj knjizi.“ „Jeste, ali moja ptičica nije bila tako suptilna. Moja ptičica je praktično optužila Mudija da je znao da šalje pogrešnog čoveka u ‘aps.“ „Da li ta ptičica ima ime?“ On se komično namršti. „Znate vi i bolje da ne možete da me pitate za identitet mog izvora, gospođice Prajs.“ Ona bi stavila novac na Rupa Kolijera, što je delovalo verovatno i sasvim u okviru njegovog karaktera. „Belami.“ Ovog puta, Stiven ju je pozvao uz još veći nivo nervoze. Ona reče Van Durbinu: „Kunem vam se, očevim sandukom, da ne znam gde je Dejl Mudi. Kada bih znala, i sama bih otišla da razgovaram s njim. Evo, bila sam potpuno iskrena prema vama. Držite se podalje od mene i moje porodice i pustite nas da žalimo za mojim ocem u miru. Ako nećete, tražiću sudsku zabranu o neprilaženju, a onda ću tužiti i vas i vaše odvratne novine.“ 228

26

auard je naglasio da poseta u pogrebnom domu ostane privatna, ograničena samo na direktore kompanije i bliske prijatelje. Ali je zato sahrana bila mnogo posećenija. Belami nije shvatala koliko je sahrana javna sve dok porodična limuzina nije prišla crkvi, gde su bili potrebni policajci na motoru da bi skretali saobraćaj na okolne parkinge koji su već bili prepuni. Dok je veoma brojna pratnja predstavljala dirljivu i više nego zasluženu počast njenom ocu, Belami se užasavala što mora da izdrži čitav obred i sve što posle njega sledi. Ona, Olivija, Stiven i Vilijam uvedeni su u crkvu kroz bočni ulaz i odvedeni do prijemne odaje, gde su čekali sve dok crkvena zvona nisu odzvonila dvanaest sati, kada su ušli u kapelu i zauzeli svoja mesta u prvom redu klupa. Za vreme službe, Belami je pokušala da se koncentriše na ode koje su pevane, svete spise koji su čitani i ono što je govoreno o njenom ocu i uglednom životu kojim je živeo, ali sve se pretvorilo u jednu zbrku. Ali sve to je istiskivala činjenica da njenog oca više nema i da ga je izneverila. A ako je još ubila i Suzan, počinila je smrtni greh. Sve četvoro su izveli iz kapele pre ostalih. Dok su ulazili u limuzinu, Stiven je primetio televizijske kamere i novinare koje su zadržavali iza barikada na drugoj strani ulice. „Vidim da je Van Durbin među bagrom.“ Belami je primetila i njega i njegovog vernog fotografa. „Sve je u redu dok se drži podalje.“ „Pretpostavljam da nema te sile koja može da ga drži na odstojanju.“ Isprva je Belami mislila da Olivija misli na Van Durbina, ali tada je primetila da joj pomajka gleda prema glavnom ulazu u crkvu, gde su ljudi izlazili i silazili niz stepenice. Štrčao bi u svakoj masi, ali izgledao je posebno zgodno u tamnom odelu i krem košulji. Naravno da se nikad nije sasvim povinovao uobičajenim pravilima, pa to nije učinio ni ovog puta. Kravata mu je labavo visila ispod otkopčane kragne, a kosu je pustio da stoji kako i inače stoji, a to je da bude nepokorna poput njega samog. Izgledao je prilično neuredno. Njegov prizor natera Belamino srce da poskoči. Usta su mu bila samo stroga linija dok je silazio niz crkvene stepenice. Kad je stigao do poslednje, zastao je i samo tako stajao, zureći u zadnje staklo limuzine, mada, koliko je znala, on nikako ne može da je vidi kroz zatamnjene prozore. Okrenula se i pogledala u suprotnu stranu. Ali nekoliko minuta kasnije, kada se limuzina napokon odvojila od ivičnjaka, nije mogla da odoli i pogledala je nazad. Dent je i dalje stajao i piljio za njima. 229

Više od petsto ljudi došlo je u privatni klub na prijem koji je održan nakon sahrane. Hauard je poželeo da svi budu dobrodošli, pošto nije želeo da rizikuje da nekoga previde kada se bude sastavljala lista gostiju. Nijedan član ostatka porodice nije bio srećan zbog toga, ali su formirali stoički red u foajeu kluba i dočekivali ljude kako su ovi stizali. Stiven i Vilijam su se povukli do bara čim im je to propisno ponašanje dozvolilo. Belami je ostala pored Olivije još neko vreme, ali kada su i nju odvukli članovi bridž kluba, i ona sama je napustila svoje mesto. Otišla je do bara, gde se pridružila Stivenu i Vilijamu kod stola u uglu. Vilijam je ustao dok im je prilazila i pridržao joj stolicu. „Nismo više mogli da slušamo te banalnosti“, rekao je Stiven. „Da sam čuo još samo jedno ‘dušo, žao mi je, neka te bog čuva’, obesio bih se.“ „Svi oni žele dobro, Stivene.“ „Šta ćeš popiti?“, pitao ju je Vilijam. „Belo vino.“ „Ni blizu dovoljno jako za ovu priliku.“ Stiven podiže svoju čašu s votkom. „Verovatno si u pravu, ali ostajem pri belom vinu.“ „Ja ću doneti“, kaza Vilijam i ode da poruči piće kod šanka. „Sviđa mi se“, rekla je dok je gledala kako Vilijam odlazi. „Veoma je pažljiv i ljubazan. Prilagođava se svačijim potrebama. Bio je fantastičan prema Oliviji.“ „Pokušao sam da ga odgovorim da ne dođe. Navaljivao je.“ „On je tvoja porodica i drago mi je što je ovde za tebe. Znam da ti je bilo veoma teško da se vratiš.“ Stiven se nervozno igrao plastičnom kašičicom za mešanje pića. Pružila se preko stola i prekrila mu šaku da je umiri. „Kad bi mogao samo još malo da izdržiš, ti...“ Naglo je zaćutala kad je videla kako se dramatično menja izraz na njegovom licu. Okrenuvši glavu, ugledala je razlog za njegovu paniku. Dejl Mudi je upravo ušao u bar sa terase. Pogledi su im se susreli. Pozdravio ju je, podignuvši neznatno glavu. Stiven, primetivši ovaj pokret, pogledao ju je užasnuto. „Vas dvoje ste sad prijatelji?“ „Nismo prijatelji. Ali srela sam se s njim otkad sam bila s tobom u Atlanti.“ „Isuse, Belami“, rekao je ispod glasa. „Zbog čega, zaboga?“ „Zbog odgovora.“ Nije mogla sada da se bavi neodobravanjem svog polubrata. Mudi je izašao na vrata i nestao s vidika. „Izvini.“ Potrčala je preko sale i izašla na terasu. Mudi je stajao u senci stuba koji je bio uvijen lisnatom glicinijom i prkosno palio cigaretu uprkos zabrani pušenja. „Moje saučešće“, rekao je dok je isključivao upaljač. Njime je mahnuo prema baru. „Čini se da ti se polubrat sasvim lepo snašao. Oko sebe širi auru blagostanja.“ „Ima snažnu averziju prema vama.“ „Uh, to mi baš slama srce.“ „Kad ste ga ispitivali, da li ste znali da je homoseksualac?“ Slegnuo je ramenima. „Činilo mi se.“ „Jeste li ga maltretirali zbog toga?“ Otresao je pepeo s vrha cigarete. „Samo sam radio svoj posao.“ 230

„Ne, niste. Mrcvarili ste nedoraslog dečaka.“ Ljutito je skupio oči. „Nemoj da zažalim što sam došao da te vidim. Da li još uvek tražiš odgovore ili ne?“ Umirila je svoju ljutnju. „Još kako.“ „Onda me saslušaj. Ostavio sam dosije kod Hejmejkera. Idi i pogledaj to. On će ti sve pojasniti.“ Pokušao je da se okrene, ali ona je posegnula i uhvatila ga za rukav. „To je to?“ „To je sve što ti treba. Sve je tamo, uključujući i moju izjavu, priznanje mojih mahinacija, kao i Rupovih.“ „Potpisano priznanje?“ „Jes’. A kako bih eliminisao svaku sumnju ili prigovor da je sve po zakonu, stavio sam i otisak palca. Nećeš imati nikakvih problema s Hejmejkerom. Rekao sam mu da dolaziš.“ Pokušao je da ode, ali ona ga ponovo zadrža. „Dve stvari“, reče ona. „Molim vas.“ „Samo neka bude brzo.“ „Dent i ja smo se vratili da vas upozorimo na Reja Striklanda.“ Opisala mu je kako je ovaj napao Gala u hangaru. „Strikland je nameravao da ga ubije.“ „Izgleda da ide na sve ili ništa.“ „Tako se čini.“ „Upozorenje primljeno“, kaza Mudi. „Koja je druga stvar?“ Ona ovlaži usne. „Od našeg poslednjeg razgovora, setila sam se još nečeg od onog dana.“ On odjednom postade budniji. „Pa?“ „Čula sam da Suzan govori nešto o meni. Nešto ružno.“ Progutala je otežano, a srce joj je tuklo toliko jako u grudima da joj je ispunilo uvo hujanjem. „Tokom istrage, jeste li pronašli nešto što je ukazivalo na mogućnost da sam je ja ubila?“ „Ne.“ „Ne biste me prihvatili zbog mojih godina, moje veličine. Da li ste ikada pomislili na mene kao na moguću osumnjičenu? Sada znate da sam je videla kako leži mrtva pre oluje.“ Mudi ju je posmatrao sekund ili dva, a onda joj je dobacio svoj upaljač. Refleksno ga je primila na grudi. „Šta to radite?“ „Ti si levoruka.“ Mahnuo je prema ruci u kojoj joj je bio upaljač. „Nakon što si mi onomad opisala mesto zločina, proverio sam, tek da budem siguran. Možda si i videla svoju mrtvu sestru, ali je nisi ubila. Ko god da ju je udario po glavi, bio je desnoruk.“ Napetost u njenim grudima poče da popušta. Bila je bukvalno bez daha koliko joj je laknulo. „Sigurni ste?“ Ispustio je cigaretu na pod terase i ugasio je. „I dalje ne znam ko je ubio tvoju sestru, ali znam ko nije.“ Uzeo je od nje svoj upaljač, naglo se okrenuo i otišao. Belami je krenula za njim, ali je napravila svega nekoliko koraka kad je jedan od najstarijih prijatelja njenog oca izašao iz bara i obratio joj se. Nije imala izbora osim da porazgovara s njim. Dok joj je čovek izjavljivao saučešće, Dejl Mudi ponovo iščeznu.

231

Dent nije prošao kroz red za izjavu saučešća. Ušao je u klub na druga vrata i posle toga se umešao u gužvu što je bolje mogao. Nije jeo, nije pio, ni sa kim nije razgovarao i držao se na distanci od porodice, mada je gledao Belami kad god je to bilo moguće. Ako ga je i primetila, nije mu to stavila do znanja. Izgledala je umorno, izmučeno, ucveljeno. I kao neka prelepa i tragična heroina. Crno joj je pristajalo. Čak su joj i senke ispod očiju imale izvesnu nežnu privlačnost. Kad se red za izjavu saučešća razišao, krenuo je za njom do ulaza u bar koji su činila dvostruka vrata. Nije ušao, ali je video da sedi za stolom sa Stivenom. Tumarao je po hodniku i sledeći put kad je prošao, video ju je kako izlazi na sporedan izlaz koji vodi na terasu. Uvidevši priliku da nasamo s njom porazgovara, Dent šmugnu kroz najbliži izlaz, obiđe bazen i zađe za ugao zgrade, što ga dovede do zasenčene terase gde je ona razgovarala sa jednim starijim čovekom, koji ju je držao za ruku. Čim je on otišao, i pre nego što je ona uspela da se vrati u bar, Dent izgovori njeno ime. Uplašio se da će šmugnuti kad ga ugleda. Ali nije. Sačekala je da joj priđe. Iz blizine, video je da su joj oči plačne. Sigurno je propustila jedan, ako ne i dva obroka. Uvek vitka, sada je delovala čak i krhko. Nakon nekoliko trenutaka prostog zurenja, postavio joj je pitanje koje ga je mučilo danima. „Zašto me nisi zvala?“ Njen otac, osoba koju je rekla da voli najviše na svetu, umrla je. A ona ga čak nije pozvala ni da mu kaže. Iznenadio se koliko ga je to bolelo. Nije odgovorila ni na desetak njegovih glasovnih poruka. Pomislio je... Prokletstvo, nije znao šta onda da misli. Kao ni šta sada da misli, zato što ona još uvek ništa nije rekla. „Čuo sam od Gala“, rekao je, „koji je to čuo na vestima. Zašto me nisi pozvala da mi kažeš čim si saznala?“ „Nismo se razišli u baš najboljim okolnostima.“ „Ali otac ti je umro.“ Izjavio je ovo kao razrešujući argument za svađu, kao da ništa drugo nije imalo da bude rečeno. „Zašto bih te zamarala s tim?“ „Zamarala me?“ Zurio je u nju zapanjeno nekoliko sekundi, a onda okrenuo glavu i pogledao panoramu terena za golf. „Stvarno. To stvarno sve govori, zar ne? Govori o tome kakvo imaš mišljenje o meni. Ispada da si ti čak i više Listonova od njih samih.“ Nakon kratkog vremena, ponovo je okrenuo glavu prema njoj i pogledao je u oči. Zatim je prezrivo frknuo, prošao pored nje i ušao u bar kroz ulaz sa terase. Bacio je pogled prema stolu gde je Stiven sedeo s Vilijamom. Bili su potpuno obuzeti razgovorom. Olivija je stajala s grupom dobro obučenih muškaraca i žena, statusa sličnog svom. Izgledala je kao da sluša jednog sedokosog gospodina koji je govorio, ali pogled joj je bio odsutan. Dent pomisli da ostane i naruči piće za sebe. Njegovo prisustvo bi im pokvarilo druženje, učinilo situaciju čudnom, a osećao se dovoljno tvrdoglavim da to stvarno i učini. Čak je proverio da vidi ima li slobodnih stolica za šankom. I tada ga je ugledao. Džeri. Sedeo je za šankom, nagnut nad pivom. Ali pogled mu je bio prikovan za Belami, koja je 232

ulazila na vrata s terase, delujući uznemireno i brišući oči maramicom. Džeri brzo posegnu za nečim ispod šanka. Sve ovo je Dent registrovao u nanosekundi. Obradio je potencijalno opasnu situaciju i neposredno reagovao, sa samo jednom misli u glavi: Zaštiti Belami. „Hej!“, doviknuo mu je. Džeri je učinio isto što su učinili svi u baru. Iznenađeno je skrenuo pogled prema Dentu, i shvativši da je on osoba kojoj se obraćaju, zaledio se. Ali to je trajalo jedan otkucaj srca. A onda je poleteo. Dent je pojurio za njim. Džeri je bežao kao da ga sam đavo goni. U toj žurbi, od dvostrukih vrata nije najbolje video kuda trči. Zabio se u jedna od njih, smrskavši nekoliko stakala i polomivši drveni okvir. Jedna žena vrisnu. Muškarci se razbežaše. Džeri je, spotičući se, pokušao da pobegne, ali Dent ga uhvati za kragnu, odvuče ga nazad do bara i nabi mu lice uza zid. Čovek kriknu od užasa i bola, dok se Dent pribijao uz njega. „Šta radiš ti, Džeri?“ „Pusti ga!“ Dent se nije obazirao na povik koji je dopro od nekoga iz sale. Želeo je objašnjenje od čoveka koji prati Belami od Njujorka do Teksasa. „Šta si to uzimao ispod šanka?“ „K-k-knjigu“, mucao je Džeri. „Dente.“ Belami ga je već držala za lakat i pokušavala da ga odvoji od čoveka. „Nije to ništa. Stvarno je imao knjigu. Vidi, evo je ovde. Bila je ispod stolice.“ Dent trepćući ugleda primerak Bez oklevanja. Postepeno, udaljio se od čoveka. Džeri se okrenuo u uskom prostoru. Krvario je iz nekoliko posekotina od razbijenog stakla. Iz nosa mu je takođe curila krv, jer ga je nabio na zid. Dent nasloni brid šake na Džerijeve grudi, držeći ga prikovanog za zid ispruženom rukom. „Zašto je pratiš?“ Džerijeve oči se razrogačiše od straha. Usne su mu se pokretale, ali nije uspevao da izusti ni reč. „Pusti ga.“ Dent prepoznade glas koji je i malopre govorio. Okrenuo je glavu u pravcu iz kog je dopro, a tamo je stajao Stiven. Mahnuo je Dentu da skloni ruku s čovekovih grudi. „On je pratio Belami zato što sam mu ja platio da to radi.“ Dent pogleda Stivena s nevericom. Okrenuo se onda k Belami, koja je stajala pored svoje pomajke, a obe su stajale kao zaleđene i nemo i užasnuto gledale u njega. Spustio je ruku, a Džeri pade na pod. Dent napravi pokret vrhunskog prezira koji je uključivao sve u sali. „Svi ste mi odvratni.“ Onda je prekoračio preko Džerija i buntovno izašao, gazeći čizmama komadiće stakla. Desetominutna vožnja limuzinom obavljena je u apsolutnoj tišini. Belami je prva ušla u kuću. Helena je prišla, ali Belami je odmahnula glavom i 233

kućepaziteljka se sa mnogo takta povuče. Belami ode u dnevnu sobu, baci ručnu torbicu na otoman i okrenu se da se suoči sa ostalo troje koje je ulazilo za njom. „Ime mu je Sajmon Daud“, rekao je Stiven pre nego što je stigla da zatraži objašnjenje. „On je privatni detektiv.“ „O, moj bože“, prostenja Olivija. „Stivene, šta te je, za ime sveta...“ Belami rukom preseče vazduh, prekinuvši sve što bi njena pomajka mogla da izgovori. Htela je samo da čuje šta Stiven ima da kaže u svoju odbranu. „Zašto si, za ime boga, unajmio privatnog detektiva da me prati? Mislila sam da je neki progonilac!“ „Čitava stvar je prilično amaterska, uveravam te“, rekao je. „Kancelarija mu je na trećem spratu u zgradi bez lifta. Sto mu je najobičniji kartaroški. Onog jutra kad sam otišao kod njega, tamo je stajao i jedan napola pojeden đevrek...“ „Ma boli me uvo za to! Zašto si ga unajmio da me prati?“ „Zbog zaštite.“ Glas mu je imao srditi ton koji je odgovarao njenom. „Napisala si knjigu o istinitom zločinu, ali si kraj ostavila potpuno neizvesnim. Onda si počela da je reklamiraš i napravila od sebe metu za bilo koga kome je to možda smetalo.“ „Kao recimo ko?“ „Kao recimo Dent Karter. Koji je pre manje od sat vremena dokazao da je siledžija. Što i nije neko iznenađenje.“ „Skandalozno ponašanje“, kaza Olivija ispod glasa. „Nikad više neću uspravne glave moći da kročim u taj klub.“ Belami uzviknu: „Želeo je da me zaštiti.“ „Naravno da ćeš odmah stati u njegovu odbranu“, kaza Stiven. „Zadobio je posekotine i masnice otkad smo se videli u Atlanti. Ko ga je prebio?“ „Nemoj da pokušavaš da promeniš temu. Kaži mi bolje zašto si poslao tog... tog Sajmona Dauda na mene.“ „U svojoj knjizi skoro si optužila Dejla Mudija da je pokvaren policajac. U najmanju ruku, nekompetentan. Mogao je da poželi da ti se osveti. Pa čak i Rup Kolijer. Kako god, zabrinuo sam se za tvoju bezbednost. Vilijam će ti to potvrditi.“ Pogledala ga je. On klimnu. „Njegove namere su časne. Užasno je brinuo za tebe.“ „Zato sam unajmio Dauda“, kaza Stiven, tako je primoravši da se okrene prema njemu. „Njegova prva ljubav je pozorište. Zamišlja da je glumac. Uverio me je da će biti savršen, da će izigravati vatrenog obožavaoca. Na taj način mogao je da ti bude blizu kada si se pojavljivala u javnosti. I pre nego što padneš u vatru, dozvoli da primetim kako sam dobio potvrdu da sam ispravno postupio kad si mi ispričala za onog pacova i kada ti je uništena kuća, kao i Dentov avion.“ Olivija je zapanjeno pogledavala jedno pa drugo. „O čemu vi, za ime sveta, pričate?“ „Nije to sad bitno.“ Umorno, Belami sede na doručje fotelje i protrlja čelo. Dok je razmišljala o nekoliko poslednjih dana, počela je da shvata zašto Stiven nije bio naročito iznenađen kad je video nju i Denta u Maksizu. Džeri — Daud, kako god — pratio ih je od parka u Džordžtaunu do ostinskog aerodroma. Upozorio je Stivena na njihov put u Atlantu. „Što nas dovodi do ovoga danas“, nastavio je da govori. „Znao sam da će biti gužva na sahrani i to me je. onespokojavalo zbog tvoje sigurnosti. Zbog sigurnosti svih nas. Zato sam i 234

zamolio Dauda da nam se nađe, da nas čuva, i opet sam ispravno postupio. Sahrana ih je sve izvukla napolje. Mudija. Rupa Kolijera.“ „I on je bio tamo?“, upita Belami, podignuvši glavu. „Nisam ga videla.“ „Sedeo je dva reda iza nas u crkvi.“ „I bio glavni u trpezariji kantri kluba“, kaza Olivija. „Kao da je najbliskiji prijatelj porodice.“ „Ne zaboravimo Denta“, kaza Stiven. „Ti i on ste ovih dana kao sijamski blizanci. Iznenađen sam što nisi potrčala za njim kao da ti je ponovo dvanaest, kao da žališ za prvom velikom ljubavi.“ Belamini obrazi se zarumeneše kao da ju je ošamario. Napustila je svoje mesto, na rukohvatu stolice, i krenula prema njemu. „Zašto govoriš te stvari?“ „Koje stvari?“ „Ono što me vređa. Kao da me mrziš.“ „Belami“, uzdahnu Olivija, „molim te ne počinji. Ne danas.“ Ignorišući molbu svoje pomajke, nastavila je da pilji u Stivena. „Šta je s tobom? Kad si bio mlađi, saosećao si sa drugim ljudima.“ „Odrastao sam.“ „Ne, odrastao si u zloću. Podsmešljiv si, zajedljiv i podao kao ljudi koje si nekada prezirao.“ Zbunjeno je mlatarala glavom. „Ne razumem te. Stvarno te ne razumem.“ „Nikad od tebe to nisam ni tražio.“ „Ali ja to želim.“ Posegnula je da ga uhvati za ruku. „Stivene“, rekla je molećivo, „uvek sam te smatrala rođenim bratom. Volim te. Želim da i ti mene voliš.“ „Nismo više deca.“ Izvukao je svoju šaku iz njene. „Vreme je da i ti odrasteš, i shvatiš da nam život retko da ono što želimo.“ Gledala ga je duboko u oči, videla koliko mu je srce nedodirljivo i u tom trenutku osetila sažaljenje prema njemu. Fizički je bio prelep, ali je emotivno bio deformisan. Efekti Suzaninog maltretiranja imali su tragične posledice na njegov život. Ali činjenica da sve to nije odbacio onemogućila je njegovo zaceljivanje. Dozvolio je da se mržnja i prezir u njemu zagnoje, sve dok nije postao krut, ciničan i počeo teško da oprašta. Imao je majku koja ga je volela svim srcem. Bio je nagrađen strpljivim i posvećenim partnerom čija ljubav je bila vidljiva u svakom gestu, kako velikom, tako i malom. Ali Stiven je jedan svoj deo zadržao odvojenim čak i od njih. Odbio je da sasvim prihvati njihovu ljubav i da svoju zauzvrat. To je, kako je Belami shvatila, bila istinska tragedija.

235

27

unce je zašlo i zavladao je sumrak. Farovi korvete bili su uključeni kad je Dent smotao na parking mesto, ali Belami je ostala neprimećena sve dok nije krenuo uz metalne stepenice. Kad ju je video kako sedi na odmorištu, zastao je na nekoliko sekundi, a onda nastavio da se penje, postojanim korakom. Okačio je sako o kažiprst i nosio ga prebačenog preko ramena. Kravata mu je bila otpuštena i počivala mu je na grudima. Ona je ustala, isprašila tur i pokupila cipele s visokim potpeticama koje su joj postale neudobne pa ih je izula. On nije ništa rekao dok ju je obilazio i nastavio natkrivenom terasom prema svom stanu. Ona je krenula za njim. „Nadam se da ti ne smeta što sam te čekala da se vratiš. Nisam znala kad ćeš se vratiti. Ni da li ćeš uopšte večeras doći kući.“ Otključao je vrata i ušao u stan. Ona je oklevala na pragu. „Smem li da uđem?“ „Vrata su otvorena.“ Bacio je ključeve na stočić za kafu, prebacio sako preko naslona stolice i isto uradio i s kravatom. Ona je ušla i zatvorila vrata. „Sumnjam da si raspoložen za opširna objašnjenja, pa ću biti jednostavna. Izvini.“ On je ušao u kuhinju i izvadio flašu vode iz frižidera. „Izvinjavaš se zbog čega?“ „Što te nisam zvala kad je tatica umro. Iskreno, nisam bila sigurna kako ćeš reagovati na to što te ja zovem, zbog bilo čega. Bila sam gruba prema tebi.“ Pošto on ništa nije rekao, nastavila je. „A izvinjavam se i zbog toga što nisam stala u tvoju odbranu u klubu. Bila sam... Moje jedino opravdanje je da sam bila u šoku.“ „Ne sekiraj se zbog toga. Ja se ne sekiram.“ Odvrnuo je poklopac sa flaše za vodu i otpio. „To je to?“ „Jesi li ti dobro?“ „Zašto ne bih bio?“ „Bio si strašno ljut kad si otišao iz kantri kluba.“ „Ali ne zadugo. Istutnjio sam se malo.“ „Šta si radio?“ „Otišao da letim.“ „Kapiram. „Sumnjam.“ Primedba je bila jasna, ali dobro naciljana. Pognula je glavu i pogledala svoje dizajnirane cipele koje je držala u rukama. Posmatrala je crnu tkanu traku koja je išla preko prsta. Bile su to predivne cipele, ali su je žuljale. Zašto su je privlačile stvari koje su bile loše po nju ili su je 236

bolele? „Mudi se pojavio“, rekla je. „Pričala sam s njim pre nego što sam tebe srela. Rekao mi je... “ Prekinuo ju je. „Ne želim da znam šta je rekao. Ne zanima me šta on kaže. Neću više da pričam o njemu, ni o bilo čemu što ima veze s tom temom.“ Pogledao ju je od vrha glave do bosih stopala. „Ako ćeš se skinuti i zaigrati mi u krilu, možeš da ostaneš. Ako ne, vrati se u okrilje svoje pokvarene familije i ostavi me, dođavola, na miru.“ Dao joj je otprilike pola sekunde da se odluči, a pošto se nije ni mrdnula, šmrknuo je. „Nisam ni mislio. Pazi da te vrata ne udare kad budeš izlazila.“ Krenuvši u dnevni boravak, uzeo je daljinski upravljač. „Možda mogu da uhvatim poslednjih par izmena dvostruke utakmice koju sam propustio jer sam morao da odem na sa’ranu tvog starog.“ Njegovo odbijanje, toliko blizu onom Stivenovom, bilo je strašno poražavajuće. Jecaj izlete iz nje kad se okrenula i krenula prema vratima. Ali i pre nego što je stigla da ih otvori, on je već stajao tamo, psovao ispod glasa i okretao je prema sebi. Naslonio je šake na vrata, zatočivši je, i naslonio svoje čelo na njeno. „Bilo je strašno glupo to što sam rekao.“ „Pretpostavljam da sam zaslužila.“ „Ne, bio je to nizak udarac. Bilo je to okrutno. Pošto znam koliko si ga volela i koliko si tužna.“ „Kad smo ljuti, kažemo i stvari koje ne mislimo. Ti si sada ljut.“ „Kao đavo.“ Ispustio je dugačak uzdah i zakotrljao čelo preko njenog, s jedne na drugu stranu. „Ne znam kako to radiš, Belami Prajs.“ „Šta to?“ „Teraš me da se ljutim.“ Prišao joj je bliže. „Ali te i dalje želim.“ „Stvarno?“ „Ubija me to.“ Odmakao se nekoliko centimetara. Podigla je pogled na njegove oči. Nije mogao da ne primeti njenu čežnju kad se usredsredila na njegova usta. Ali nakon što je toliko puta odbijen, nije nameravao ništa sam da započinje. Sve što se bude događalo zavisiće isključivo od nje. Prošaputala je: „Plašim se.“ „Da ćeš me razočarati?“ Ona klimnu. „Nema šanse.“ Upravo po to je i došla. Da, želela je da se izvini, ali još više je želela da bude s Dentom. Dok je sažaljevala Stivena što je odbijao ljubav koja mu je tako spremno, nesebično davana, odjednom je postala svesna da je i sama to radila. Nije sebi dozvoljavala da voli i bude voljena. Sigurnost je strašno samotan način da se živi. Ispustila je cipele na pod i pažljivo položila dlanove na njegova prsa. Dugo, dugo su samo tako stajali, bez pomeranja. Onda mu je otkopčala jedno dugme na košulji. Posle prvog, ostala nisu bila tako strašna. 237

Kad mu je rastvorila košulju, želja je u njemu bila jača od njenog strahovanja. Naslonila se na njega. Malje na njegovim grudima bile su joj meke na licu. Golicale su je po nosu. Spustila je suv poljubac na njih, a onda i otvorila usta. Koža mu je bila vrela i donekle slankasta. Ispustio je grleni zvuk, poduhvatio je za vilicu i podigao joj lice prema sebi. Usta su mu bila posesivna i gladna, i što su se više ljubili, to su poljupci bili snažniji. Rukama ju je obujmio, primakao sebi, a kada je ona na njegov pritisak odgovorila zibanjem kukova, tiho je opsovao i prekinuo poljubac da je okrene leđima prema sebi. Nakon što je pokupio njenu kosu i prebacio je preko ramena, otkopčao joj je kopču na vrhu haljine, a onda lagano spustio rajsferšlus do ispod struka. Uvukao je šake pod njenu odeću i postavio joj ih na kukove, privukavši ih prema sebi, a zadnjicu joj čvrsto nasadio na svoju erekciju. Dah joj se prekidao dok se nemoćno naslanjala na vrata. Spustio joj je nežan poljubac u podnožje vrata i počeo da sisa kožu. Ruka mu se lagano popela uz njena rebra do kopče brusthaltera. Otkopčao ga je, a onda nekoliko mučnih sekundi nije radio apsolutno ništa. Kasnije se pitala da li joj je to dao šansu da tu stane. Ako i jeste, izgubio je nekoliko dragocenih sekundi vođenja ljubavi, pošto ga je želela; želela je ovo više nego bilo šta u životu. Šake je premestio napred, ispod korpica brusthaltera i preko grudi. Odmaknuo ju je od vrata i naslonio na svoje grudi. Uzdahnula je i pustila ga da je prisloni na sebe, dok joj je mazio grudi, prvo lagano, a onda sve jače, dok nije postao neumoran i želeo sve više i više. Bio je vešt. „Dođi ovamo.“ Okrenuvši je, smaknuo joj je haljinu s ramena i ona je pala na pod. Za haljinom je usledio i brusthalter. Svukao je košulju, a onda je uzeo za ruku i povukao sa sobom prema krevetu. Dok su stigli do njega, već je otkopčao kaiš i pantalone. Nekoliko sekundi kasnije, bio je slobodan od svega. Belami ga je gledala, zurila je u njegovu muškost toliko dugo da je njemu počelo da biva neprijatno: „Je li sve u redu?“ Ona se tiho nasmejala u stilu: Još kad bi znao koliko je u redu, zbog čega se i on nasmešio. „Pogledaj se“, promrmljao je. Njegove velike šake su joj gnječile grudi. Vrhovima prstiju se igrao njenim bradavicama. Nakon što ih je nadražio usnama, odmakao se i ponovo joj se nasmešio. A onda mu se pogled smračio. Ali zato što ga je dodirnula. Isprva nekoliko puta jedva ga dotičući prstima, kako bi utolila svoju znatiželju o različitim teksturama, ali ohrabrena njegovim neravnomernim disanjem i pogledom, uzela ga je čitavog u šaku. Vođena njegovim hrapavim šapatom, i instinktom, pumpala ga je sve dok nije postao neopisivo čvrst. Vrelim dahom joj je zapljuskivao kosu dok se nadvijao nad nju i mrmljajući je dozivao. Kapljica tečnosti se pojavila na njegovom vrhu. Prihvatila ju je na palac i posisala, a onda prislonila taj prst na sredinu svoje donje usne, za šta joj je rekao da je veoma uzbuđujuće. Promuklo je rekao: „Razočaran, malo sutra“, a onda joj prekrio usta žestokim poljupcem koji joj je pomutio razum. Ležala je nauznak na krevetu i pre nego što je shvatila kako se tamo 238

našla. Nagnuo se nad nju i ljubio joj stomak dok joj je smicao gaćice. Tek je kasnije shvatila šta im se sve događalo. Zajedno su potpuno nestali dok ju je držao poput robinje u povorci poljubaca koja je njegova usta odvela do mesta gde je pulsirala od želje, u slasnoj patnji od dodira njegovih neobrijanih obraza po butinama, u okovima onoga što joj je radio usnama, jezikom, klizećim prstima, grlenim rečima obožavanja i sirovoj putenosti koja je nikad, do ovog trenutka, nije uzbuđivala. Bila je sužanj u strasti Denta Kartera. „Jesi li tu?“, prošaputao je. Njene oči se delimično otvoriše. „Hm.“ „Sigurna si?“ Zatrebala mu je sva snaga volje da se samo umuva, da ne prodre. Ali prokletstvo, bilo je tako teško uzdržati se. Oči joj se sasvim otvoriše. „Da, tu sam.“ On joj se šeretski osmehnu. „Zabavljaš se?“ Ona pocrvene. „Zabavljaš se?“ Ponovo se malo propeo, ali ovog puta je nastavio sve dok se glavić njegovog pevca nije udobno smestio. „Da“, uzdahnula je. „Drago mi je.“ Protrljao je usne o pegice na njenoj jagodici. „Hvala ti“, prošaputala je. „Zadovoljstvo je samo moje.“ „Ma nemoj?“ Naglo prekinuvši sve zadirkivanje, podigao je glavu i pogledao u njene prelepe oči, koje kao da su uvek bile neznatno u modricama. Pitao se da li će im ikada nestati ta nestvarna osobina. „Stvarno.“ Značajno su zurili jedno u drugo izvesno vreme. Malo dublje se zario u nju i njoj se glava izvi. „To je sjajno.“ „I meni je.“ „Ali nisi...“ „Još nisam.“ „Zašto?“ „Zato što si se izgubila. A hoću da se sećaš ovoga. Kristalno čisto.“ Dodirnula ga je po grubom obrazu. „Nikad ovo ne bih zaboravila.“ „Ni ja.“ „Samo zato što si tako vredno morao da radiš da bi do toga došao.“ „Jok. Zato što si tako prokleto lepa.“ Nastavio je da gura i pravi grimase od zadovoljstva. „I zato što mi pružaš tako dobar osećaj. Sada kada sam ovde, a znam koliko si slasna, hoću da traje. Ali proklet bio ako to uspem.“ Samo sekund kasnije bio je potpuno unutra, a prsti su mu bili zamršeni u njenoj kosi i disao je glasno i isprekidano pravo u njen vrat. Uvukavši šake pod njeno dupe, izdigao ju je i ugurao se duboko koliko god je mogao. „Isuse, Belami.“ Nadao se da će tim grlenim jecajem učiniti da razume koliko je tesna, vrela i neverovatna. 239

A onda se, kad je počeo da se kreće, potpuno izgubio. „Hej, ti? Takozvana? Spavaš li?“ Belami se priljubila uz njega i uzdahnula od zadovoljstva. „Ne. Samo razmišljam.“ Uhvatio je pramen njene kose i krajevima joj draškao bradavice. „Način na koji se tvoja kosa trlja o njih? Najseksepilnija stvar koju sam u životu video. Izluđuje me. Ali mislim da sam ti to već rekao.“ „To mene izluđuje“, rekla je kad je nastavio da se odsutno igra. „Lepo te izluđuje?“ „Predivno me izluđuje.“ Podigao joj je glavu i poljubili su se. Kad se poljubac konačno okončao, pitao je: „O čemu si razmišljala?“ „Plašila sam se ovoga jer nisam želela da me iko upoređuje s mojom sestrom. Ali ne verujem da si je se i setio.“ Nije rekao ništa nekoliko trenutaka. A onda: „Ti si imala sestru?“ Nasmejala se i prislonila lice uz njegove grudi. Šakom je skliznula prema njegovom pupku. „Ne nosiš više zavoj.“ „Leđa su mi dobro. Ponekad malo zapeče.“ „A ovo?“ Nagnula se i poljubila mu posekotine na licu. „Treba im dosta toga.“ „A gde ti je pištolj?“ „Nisam mislio da će mi trebati na sahrani.“ „Dobro je što ga nisi poneo. Mogao si da pucaš u Džerija. Mada se on i ne zove tako.“ „Kasnije ćemo pričati o tome. A sada...“ Povukao je povrh sebe i, kada su namestili stomak na stomak, pitala ga je kuda je leteo posle prijema. „Jesi li leteo senatorovim avionom?“ Odmahnuo je glavom. „Kad sam stigao na uzletište, jedan Galov prijatelj je bio tamo. On ima ‘stirmana’. Znaš šta je to?“ Pošto je odmahnula glavom, opisao joj je staromodnog dvokrilca koji je korišćen kao školski vojni avion, ali je sada popularan za akrobatske letove po aero-mitinzima. „Još otkad mi je Gal pričao o ovom tipu i njegovom avionu, želeo sam da poletim njim. Poveo me je u vožnju, a onda sleteo i zamenili smo mesta.“ „Pustio te je da letiš u njemu?“ „Čoveče, al’ je dobro bilo. Brz je i okretan ko kurva s dokova.“ „Zar to nije opasno?“ „Ne razmišljam ja o tome. Samo o tome koliko je zabavno.“ Namignuo je obešenjački. „Imam samo dve omiljene razbibrige. Obe su zabavne i fantastične.“ Shvativši na šta misli, nasmešila se. „Ali jedna od te dve stvari je opasna.“ „Zavisi s kim je radiš.“ „Zašto to toliko voliš?“ „Kako ne bih? Biti go, koža uz kožu, osećaj je sjajan. A teško je naći zamerku onome što vidim i igračkicama.“ Dodirnuo je vrh njene dojke i nasmešio se kad se ona ukrutila pod 240

njegovim prstom. „A posebno igračkicama.“ Pomilovao ju je po zadnjici i malo je pribio na sebe. „Ali najbolji deo je osetiti te kad svršavaš.“ Vrelina joj je ispunila obraze. „Ja sam mislila na letenje.“ „Aaaa, zašto volim letenje.“ Zajedno su se nasmejali, a onda ju je čvrsto zagrlio. „Ponašao sam se kao kreten kad sam došao kući, ali mi je u stvari bilo drago što te vidim tu.“ „Bila sam nervozna.“ „Mislila si da ću te odbiti i izbaciti?“ „Mislila sam da bi mogao.“ „Nema šanse.“ Kliznuo je šakom po njenoj zadnjici skroz do butina. Razdvojio ih je i ona ga je zajahala, a onda ju je blago podigao kako bi se ugurao unutra. Bio je pun i tvrd, ali je od svega najviše bio Dent, i ona se nabila na njega uz uzdah zadovoljstva. Nagnuvši se napred, poljubila ga je u usta, dugo i sporo, a onda se sagnula i vrhom jezika dodirnula njegovu bradavicu. Ispustio je dubok i erotičan zvuk iz sebe i zamolio ju je da to ponovi. Njegovo uzbuđenje uzbudilo je nju, ali kada je počela da se ljulja na njemu, spustio joj je šake na ramena i gurnuo je u sedeći položaj. „Hoću da gledam.“ „Šta?“ Postavio je šaku na donji deo njenog stomaka. „Nagni se unazad. Još više. Nasloni se na moje butine.“ Oklevala je, a onda postupila kako joj je rekao, izloživši sebe njegovom vrelom pogledu i palcu, koji je uvukao između njihovih tela. Gledao je kako se njene usmine sklapaju oko njega, a onda pogledao u njene oči i počeo da je trlja kružnim pokretima od čega joj je telo živnulo i nevoljno počelo da se nabija na njegov palac. Izvivši glavu prema tavanici, sklopila je oči i potpuno se prepustila i izgubila u osećajima. Bez inhibicija, odala se impulsima, pokretala se kako joj je telo diktiralo i dozvolila da je vode isključivo sopstveni osećaji. Čula je Dena kako sikće od zadovoljstva, osetila kako joj vatreno i vlažno sisa bradavicu, a onda i kako je liže jezikom u savršenom saglasju sa milovanjem palca. Izvila je leđa i uzviknula njegovo ime. U jednom trenutku, negde usred prepodneva, dovoljno su se umorili i legli jedno pored drugog na bok. „Nikad mi nisi rekao“, rekla je pospano. „Šta ti nisam rekao?“ „Zašto toliko voliš da letiš. Rekao si mi da si se zaljubio u to kad je Gal prvi put poleteo sa tobom. Rekao mi je da si bio ushićen.“ „Gal je to rekao?“ Tiho se nasmejala i okrenula prema njemu. „Ja sam smislila reč, ali tako te je opisao.“ Spustila je ruku na njegov struk i naslonila obraz na njegove maljave grudi. „Opiši mi kako si se osećao tog dana.“ Dok je sabirao utiske, prstima joj je prolazio kroz kosu. „Koliko mogu da se setim, 241

najranija sećanja koja imam su o tome kako pokušavam da shvatim zašto me moj otac ne voli i šta bih mogao da uradim da me zavoli. Tog dana, kad me je Gal poveo u let, bilo je kao... kao da sam sve to ostavio tamo dole na zemlji.“ „Za tih pet minuta, koliko je let trajao, prestalo je da mi bude bitno da li me otac voli ili ne. Njegova ravnodušnost me nije mogla dosegnuti u vazduhu. Znao sam da sam pronašao nešto mnogo hitnije u svom životu, daleko hitnije od njega, zato što mi se više sviđalo. Pronašao sam novi dom.“ Kratko se nasmejao. „Naravno, kad smo sleteli, ništa tako poetično nije mi palo na moj adolescentski um. Imao sam godine i godine da razmišljam o tom prvom letu i koliko mi je bio značajan. Čak i tada, znao sam da će mi promeniti život, ali naravno, ništa se ne menja momentalno.“ „Sleteli smo i ja sam se vratio u tu hladnu kuću i kod tog bezosećajnog čoveka. Ostao sam ljut i ogorčen, i dalje sam bio prgav kao i uvek. Jedina razlika je bila što sam sada imao čemu da se radujem. Moj tata nije više mogao da me isključuje jer ja to više nisam želeo.“ Zastao je kao da se dvoumi da li da nastavi. „Ovo će zvučati otrcano kao nikad. Ali“, i opet, oklevao je, „ali tokom tog leta, nastupio je jedan poduži period vremena, možda nekih četrdesetak sekundi, kada je sunce sijalo kroz pukotinu u oblaku. Stvarno vrlo usku pukotinu. Znaš ono kako se to ponekad desi, pred suton, kada su oblaci na horizontu?“ „Bilo kako bilo, leteli smo na savršenoj visini da budemo poravnati sa tim. Zrak sunčevog svetla bio je uperen pravo prema meni. Zurio sam pravo u njega i posedovao ga. Bilo je to kao neki znak, ili nešto slično tome. Za klinca koji nije imao majku, i oca koji je gledao kroz njega, ovo je bilo... Pa, bilo je značajno.“ „Kasnije sam razmišljao: ‘O tome se ovde radi. Nikad neće biti bolje od ovoga. Ovo je bio savršeni trenutak mog života. Ako bih i doživeo stotinu godina, tog dana bih se sećao do svoje smrti.’“ Belami se veoma dugo nije ni pomerila. Napokon Dent promrmlja: „Rekao sam ti da je otrcano.“ „Ne, divno je.“ „Jesi li doživela nekad nešto slično? Razumeš li o čemu pričam?“ Podigla je glavu i jedna suza je skliznula preko donjeg kapka dok se smešila gledajući ga u lice, i tiho rekla: „Od ovog trenutka, razumem.“ Spavali su nekoliko sati i probudili se da ponovo vode ljubav dok su se tuširali. Pripremao je aparat za kafu kad se ona pojavila iz spavaće sobe, imajući na sebi samo košulju koju je juče skinuo, i peškirom brišući kosu. Kad se okrenuo i ugledao je, čudan izraz prešao je njegovim licem. „Šta?“, pitala ga je. On blago odmahnu glavom, a onda se nestašno iskezi. „Baš sam razmišljao o tome kako ti dobro stoji.“ „Tvoja košulja?“ „Razvrat.“ Pocrvenela je do korena kose. „Prokletstvo, to me svaki put uzdrma.“ 242

„Šta to?“ „Tvoje rumenilo.“ „Ja ne rumenim.“ „Kladim se da ćeš rumeneti.“ „Hoću?“ Seo je na jednu od stolica za stolom, uzeo je za ruku i povukao sebi u krilo. Prošlo je neko vreme pre nego što su konačno došli do prve kafe. Nad šoljama koje su se pušile, rekla mu je šta je saznala o čoveku kog znaju kao Džerija. Dent promrmlja nekoliko odabranih fraza. „Stiven je taj na koga je trebalo da krenem.“ „On je unajmio tog čoveka da me pazi. Mislio je dobro.“ Delovao je spremno da to prokomentariše, ali odabra da to ne učini. „Šta je Mudi hteo?“ Prisetila se razgovora i kada je završila, dodala je: „Priznaj, Dente. Sigurno ti je malo laknulo.“ „To što znam da je nisi ti ubila?“ Kad je ona svečano klimnula, rekao je: „Laknulo mi je zbog tebe. Ali praktično gledano, nikad nisam ni mislio da jesi.“ „Ali razmatrao si tu mogućnost.“ „Hajde da kažemo da sam se nadao da, kada ti se sećanje povrati, to neće biti sećanje o tome kako daviš Suzan. Drago mi je što te sad to neće proganjati.“ „Da. Ali nisam to bila ja, a nije ni Strikland, pa ko je onda? Mudi tvrdi samo da zna ko nije. A ne i ko jeste. Moramo da...“ „Idemo da se vidimo s Hejmejkerom“, ubacio se. Penzionisani detektiv delovao je vilenjački kao i uvek. „Žao mi je zbog tvog tate“, rekao je Belami. Prihvatila je saučešće, ali se nije zadržavala na tome. „Mudi mi je rekao da nas očekujete.“ Sklonio se u stranu i mahnuo im da uđu. Seli su kao i ranije, on u udobnu fotelju, a njih dvoje su se ponovo otimali oko sofe sa psom. Hejmejker pokaza na dosije koji je počivao na stočiću za kafu. „Prepoznajete to?“ Ona klimnu. „Iskreno, ne mogu da verujem da je Dejl spreman da podeli ovo s vama.“ Podigao je ruke i zbunjeno slegnuo ramenima. „Ali ko zna kako funkcioniše čovekova savest?“ „Rekao mi je da je kod vas ostavio i nekakvo priznanje.“ Bivši pandur je izvadio nekoliko presavijenih papira iz prednjeg džepa košulje i otvorio ih. „Potpisano.“ „S otiskom palca“, rekla je ona, pogledavši poslednji papir, gde je uz Mudijev potpis stajao i otisak palca. „I šta on to tačno priznaje?“, upita Dent. Hejmejker se malo udobnije smestio u fotelji. „Jeste li ikada čuli za pandura Brejdija?“ Belami i Dent odmahnuše glavama. „Bio je jedan slučaj na Vrhovnom sudu, negde šezdesetih, čini mi se. Potekao je iz jednog suđenja za ubistvo, Brejdi protiv Merilanda. Sud je presudio u korist Brejdija. Ishod je 243

da su policajci i tužioci dužni, čak su i u obavezi, da advokatu utuženog saopšte bilo kakav olakšavajući dokaz ili informaciju, čak i ako smatraju da je obična budalaština.“ „Čak i ako su prokleto sigurni da svedok laže kao pas u korist prekršioca, i dalje su u obavezi da podele s drugom stranom ono što im je rečeno. Ako istražitelj sam nešto otkrije što ide u korist osumnjičenog, dužan je da to podeli.“ „Što omogućava mnogo manevarskog prostora“, kaza Dent. „A mi — mislim na pandure — manevrišemo. Ali oni koji bezočno slažu ili namerno izostave nešto varaju pravni sistem i zakon ove zemlje. Oni se nazivaju Brejdi panduri.“ Belami je reagovala: „To je Mudi uradio?“ „Sa Džimom Poslvajtom. Mudi ga je ranije saslušao, kao i sve ostale muškarce na roštilju.“ Nagnuvši se napred, Hejmejker potraži po dosijeu i izvadi komad papira na kom je stajalo Poslvajtovo ime podvučeno crvenom bojom. Namaknuo je naočare za čitanje. „Gospodin Poslvajt je rekao Mudiju gde se nalazio i šta je radio neposredno pre i nakon što je tornado prošišao kroz park. Opisao je to do izvesnih detalja. Ispričao je Mudiju da je gurnuo nekoliko klinaca u neki kanal pre nego što je i sam našao zaklon. „Ako uspete da pročitate Mudijev švrakopis, sve piše tu.“ Skinuo je naočare i pogledao u njih. „Poslvajtova priča eliminiše Alena Striklanda kao osumnjičenog.“ „Kako to?“ „Alen mu je pomogao da prikupi te klince u kanal.“ „Gde se nalazi taj kanal?“, pitala je Belami. „Daleko od mesta na kom je pronađeno telo tvoje sestre. A Poslvajt je rekao da mu je Alen sa decom pritrčao s parkinga, gde je bio da traži brata.“ Dent reče: „Nije mogao biti na dva mesta u isto vreme.“ Hejmejker klimnu. „Ti si imao alibi koji Dejl i Rup nisu mogli da poreknu, pa je Rup rekao da će pričepiti Alena Striklanda umesto tebe. Ali Dejl je podsetio Rupa da Poslvajt može da posvedoči da je Strikland bio negde drugde dok se događalo ubistvo. Rup je Dejlu odgovorio da učini sve što je potrebno da Poslvajt to zaboravi.“ „O ne“, žalosno uzdahnu Belami. Hejmejker mahnu rukom. „Nije morao ništa da radi u vezi s tim. Poslvajt je umro od srčanog udara tri dana posle tornada.“ „Sreća njihova“, komično kaza Dent. „Rup je zaista i mislio da je tako. Dejl je znao da dečko ima šansu da se izvuče i ne bude osuđen.“ „Ali nikad nije obelodanio ono što mu je Poslvajt rekao.“ Hejmejker napravi pauzu i počeša se zamišljeno. „Dejl je bio dobar pandur. Previše tvrd, možda“, rekao je pogledavši Denta. „Ali to što je prećutao olakšavajuće činjenice prevršilo je meru. Bio je tu i takozvani nesrećni slučaj koji je sprečio Striklandovog brata da svedoči. Ali do tog trenutka, Dejl je bio toliko zaglibio sa Rupom da jednostavno nije video izlaz.“ „Šta se zbiva sa takvim pandurima kada ih otkriju?“, upita Belami. „Osramoćeni su i predstavljeni kao lažovi. Uglavnom su gotovi. Neki dospeju na Brejdi listu, što je u stvari crna lista koja se prosleđuje ostalim agencijama koje sprovode zakon.“ 244

„Mudi neće imati nesanicu zbog tih posledica“, kaza Dent. „U pravu si“, kaza Hejmejker. „Dobri stari Dejl nema mnogo šta da izgubi. Ali ako se ispostavi da je Rup nepravilno vodio dodeljeni postupak dok je radio kao državni tužilac, i svesno poslao nevinog čoveka u zatvor, mogao bi da se suoči s optužbama. A posebno jer je Strikland umro tamo. U najmanju ruku, reputacija bi mu bila uništena. Neće moći da proda ni polovni tricikl.“ Belami kaza: „Da li Mudi od nas očekuje da dunemo u pištaljku?“ Hejmejker presavi potpisano priznanje i predade joj ga. „Ja sam kopirao ovo, ali nikada to ne bih upotrebio protiv svog prijatelja. Dejl je vama prepustio odluku oko toga šta ćete s originalom. Predajte ga policiji Ostina. U kancelariji oblasnog tužioca. Vrhovnom tužiocu. Medijima.“ „Zašto mi to nije dao juče?“ Bez griže savesti, Hejmejker reče: „Trebalo mu je malo vremena da se izvuče iz Dodža. Neće se više vraćati tamo gde je bio. Sad smo ga videli i nikada više.“ „On je prokleta kukavica“, reče Dent. „Rekao mi je da si mu to rekao i u lice. A isto tako je rekao da nisi daleko od istine.“ Belami se zamišljeno namršti. „Čak i kada bih ovo predala vlastima, Rup će tvrditi da su sve laži.“ „Bez sumnje. Dejlova reč protiv njegove. Ali Dejlove beleške u dosijeu podržavaju onaj deo s Poslvajtom. Svaki pandur zna koliko beleške mogu postati značajne. Ako taj dosije nije bio za nekog opasan, zašto bi misteriozno nestao iz policije? Kad se sve uzme u obzir, ispada loše po Rupa. Kralj automobila biće svrgnut.“ Zatim se nagnuo prema njoj i, ozbiljno govoreći, rekao: „Samo još jedna stvar. Dejl mi je rekao da ti posebno naglasim da ni on, ni bilo ko drugi, nikad nije izneo ni najmanju mrvu dokaza koji optužuje tebe.“ „To mi je rekao. Isto tako je znao da ni Alen Strikland nije ubio Suzan. Što nam i dalje ne govori ko je to učinio.“ Negde iz dubine Belamine torbe, zazvoni mobilni telefon. Ona ga pronađe. „Imam poruku.“ Kad ju je otvorila, promrmljala je: „Neka fotografija.“ Dodirnula je strelicu na ekranu i prekrila usta u užasu kad se uvećana slika pojavila. Bio je to Dejl Mudi. Vrat mu je bio presečen od uva do uva.

245

28

ej se zadovoljno nasmeši kad je pomislio na Belami koja prima tu poruku. Njen broj je bio sačuvan u Galovom telefonu, koji je Rej pronašao u džepu njegovog kombinezona. Koliko je sreće imao što je poneo „lutku“ sa sobom kad je pobegao iz hangara? Vidiš? Postojao je razlog što se stvari događaju kako se događaju. Alen je to uvek govorio. Trebalo je bolje da sluša i veruje. Belami i Dent videće tu Mudijevu sliku i shvatiti šta im se sprema. Od pomisli na to koliko ih je to zaplašilo morao je da se zakikoće. Morao je samo nekako da prokljuvi kako da im se približi. Rup će tu pomoći. On je bio dobar s planiranjem. Međutim, Rejev prvi problem je bio kako da se reši tela i očisti nered. Nije znao da u telu ima tako mnogo krvi. Dejl Mudi je krvario poput priklane krmače i napravio je pravi haos u Rejevom dupleksu. Poslednje što je očekivao bilo je da pronađe detektiva koji ga je ležećki čekao, kad se negde u svitanje vratio kući. Rej je čitave noći pokušavao da ulovi kučkinog sina, a Mudi je sve vreme bio tu, i čekao da ga zaskoči kad uđe na vrata. Kako je i planirao, Rup je pozvao Reja s prijema koji je održan nakon sahrane. I Rej je želeo da ide, ali Rup mu je rekao da bi štrcao u elegantnoj masi i da bi to bila katastrofa. Rup je takođe sumnjao da bi se Mudi mogao pojaviti u jednom trenutku dok se održavala čitava ceremonija za Listona, i bio je u pravu. Rup je stvarno bio pametan. Primetio je Mudija koji se šunjao oko kantri kluba. „Kratko je razgovarao s Belami. Tvoji neprijatelji su veoma bliski jedni s drugima, Reju.“ Rup je Reju opisao Mudijev automobil i tablicu, i naredio mu da bude parkiran i osmatra kapiju kantri kluba, tako da kada Mudi izađe Rej može da ga prati. Krenuo bi za Mudijem u automobilu koji mu je Rup pozajmio, iz staklare gde je radio. Rup mu je rekao da pomno prati Mudija i sazna kuda ide, s kim razgovara i šta radi. Ali Mudijevi pandurski instinkt sigurno je proradio jer nisu prošli ni tri kilometra a Rej ga je izgubio. Rup ga je čitave noći iznova i iznova zvao, ali Rej se nije javljao. Znao je da Rup zove zbog vesti ali, što se Reja ticalo, Rup može da se jebe. On je imao svoju misiju. Želeo je da pronađe i ubije čoveka koji je njegovog brata poslao u zatvor. Ostatak noći je proveo obilazeći sva ona mesta koja je Rup nazivao „Mudijeva stara svratišta“, ali nije imao sreće. Mudi se jednostavno nije dao naći. Đavolski se prepao kad je ušao u svoj dupleks i kad ga je oko vrata stegao čovek kog je tražio. Drugom rukom je prislonio cev pištolja na Rejevu slepoočnicu. „Zašto pokušavaš da me pratiš, Reju? A? Čujem da si bio malo nevaljao ovih dana. Malo 246

si secnuo Denta Kartera, pokušao si i matorog da ubiješ. Ja sam bio sledeći? Hm? Šta ti se to desilo?“ Rej zari lakat u Mudijev meki trbuh i oslabi mu stisak. Rej se okrenu i u tom pokretu izvuče nož iz korica i zamahnu njime. Mudi je ovo predvideo, ali ostao je bez vazduha i rukom s pištoljem se držao za grudi i — Rej je pomislio da ovo sigurno ne izmišlja — kao da mu se smešio. Rejev nož obavio je čist rez. Oštrica je prošla kroz Mudijev vrat kao da je topli maslac. Krv šiknu na sve strane, po zidovima, nameštaju, po Reju, koji je odskočio unazad, ali ne dovoljno brzo da bi izbegao mlaz. Mudi ispusti pištolj, ali se osim toga nije ni pomerio. Samo je stajao tamo s tim čudnim osmehom na licu i gledao Reja. Konačno mu se oči zakolutaše, kolena popustiše i on pade poput vreće s cementom. Rej, psujući zbog krvavih mrlja po omiljenom kožnom prsluku, prekorači Mudijevo telo, ode u kuhinju i opra krv s noža, osuši ga krpom za sudove i vrati ga u korice. Zatim je oprao ruke i nagnuo se nad sudoperu da salije nekoliko šaka hladne vode u usta. Ubijanje je teže nego što se čini u filmovima. Pomislio je da bi trebalo da pozove Rupa, prijavi mu ovo, i skine tipa s grbače. Ali Rup se nije javljao. Govnar sigurno spava kao klada dok Rej obavlja sav prljav posao. Rej mu ostavi grubu poruku. „Mudi je mrtav. Napravio je haos od moje kuće, tako da ću možda morati da se selim.“ Prekinuo je, napravio sebi jedan sendvič sa nareskom i sprao ga čašom mleka. Kad se vratio u dnevnu sobu i video koliko komično Mudi izgleda s glavom koja mu tako visi na stranu, dobio je inspiraciju da Belami pošalje poruku s telefona matorog prdonje. Tako neće imati Rejev broj, za koji mu je Rup rekao da ga znaju samo njih dvojica. Kad je to završio, shvatio je koliko je u stvari umoran. Imao je dugu noć i vredno jutro. Pre nego što se pozabavi problemom premeštanja Mudijevog tela, odlučio je da se malo odmori. Ušao je u spavaću sobu, otvorio orman i kleknuo na jedno koleno. Golom oku, ivica linoleumskog poda izgledala je kao i ostala površina, kao da je zalepljena za beton ispod njega. Samo je Rej znao da se on može veoma lako skinuti, jer je on bio taj koji ga je odlepio dan nakon što se uselio. Tucao je beton koji je bio ispod toga, sve dok nije iskopao plitku rupu. Nije morala da bude duboka, tek tolika da u nju mogu da stanu jedne gaćice, koje zaista nisu bile bogzna šta. Bile su lakše od vazduha. Mogao si da vidiš kroz materijal od kog su bile napravljene. Izvadivši ih sa mesta gde su bile sakrivene, divio im se kao i prvi put kad mu ih je Alen gurnuo u šaku. Rej se toga sećao kao da je bilo juče. Alen je bio nervozan. Ne, više nego nervozan. Uplašen. Mudi i još jedan detektiv parkirali su kod ivičnjaka i prilazili su trotoarom. Alen je brzo govorio. Znojio se. „Moraš ovo da sakriješ, Reju. U redu?“ „To su gaćice one devojke?“ „Požuri. Uzmi ih. Sakrij ih.“ Rej ih je strpao pod pantalone, pod svoj donji veš, a onda potapkao odeću da je poravna. 247

Alen je gledao i odobravajuće klimao. „Čim budeš mogao, reši se toga. Zapali ih. Obećaj mi.“ „Obećavam.“ A onda su panduri snažno zalupali na vrata. Alen je obrisao svoju oznojenu donju usnu, potapšao Reja po ramenu i otišao da otvori vrata. Mudi mu je pročitao prava dok mu je drugi detektiv stavljao lisice. Odveli su ga. Sve vreme dok je Alen bio u ćuzi, nijednom nisu spomenuli gaćice. Alen ga nijednom nije pitao da li ih je spalio, a on nikad nije priznao da je prekršio obećanje. Nije mogao da se natera da ih uništi. Bile su njegova najvrednija imovina. Bile su poslednja stvar koju mu je rođeni brat ikad dao. Nije ih vadio iz skrovišta previše često. Ne tako često kako je želeo. Ali ako ubistvo Mudija nije posebna prilika, onda ne zna šta je. Ispružio se na leđa na krevet i gurnuo šaku u gaćice, onda ih je podigao prema prozoru i gledao kako se njegovi rašireni prsti vide kroz providni materijal. Uzdahnuo je od zadovoljstva i prevrnuo se na stranu da dremne. Čak ni skučeni kokpit borbenog mlažnjaka Denta nikad nije činio klaustrofobičnim, ali boravak u sobi za saslušavanje u ostinskoj policiji bio je uznemirujući podsetnik na poslednji put kad je bio tu, kada ga je Dejl Mudi obrađivao. Nije mnogo značilo to što je Mudi sada mrtav. I dalje se osećao kao da će početi noktima da guli zidove. Pored njega, Belami je bila bleda i potresena, i često su morali da joj ponavljaju ono što bi joj rekli da bi ona to registrovala. Njena rasejanost je bila razumljiva. Kada je videla sliku Mudija sa rasporenim vratom, kao da je pala u stanje šoka. Pošto su je svi na odeljenju prepoznali kao slavnu ličnost, kao kćer nedavno preminulog Hauarda Listona, detektivi su bili puni poštovanja. I pored toga, znoj je počeo da se sliva niz Dentove grudi čim su uvedeni u sobu za saslušavanja da daju izjave. Čvrsto je držao Belami za ruku, koliko zbog nje, toliko i zbog samog sebe. Hejmejker je pozvao policiju iz svog doma. U razgovoru sa detektivom za ubistva ispričao mu je za užasnu poruku, identifikovao žrtvu kao penzionisanog policajca Dejla Mudija i dao mu broj Galovog mobilnog telefona. „Verujemo da tip po imenu Rej Strikland ima taj telefon i da je on taj koji je poslao poruku. Traže ga zato što je osumnjičen za napad, pa sigurno već imate prijavu protiv njega. Nas troje krećemo odmah i stižemo uskoro.“ Kad su stigli u policijsku stanicu, odmah ih je dočekao detektiv za ubistva s kojim je Hejmejker razgovarao, Nejgl, i još jedan po imenu Abot. Dentu su izgledali potpuno isto. Istih godina. Iste visine i građe. Sličnih sportskih sakoa. Belami su uzeli telefon, pogledali sliku koja joj je poslata i rekli da još nemaju adresu izvesnog Reja Striklanda, ali da su pokušali da ga lociraju triangulacijom signala s mobilnog telefona. „Izdali smo i NZH.“ Što je Hejmejker preveo Dentu i Belami kao nalog za hapšenje. „Zašto bi Strikland želeo da ubije Dejla Mudija?“, pitao je Nejgl. Hejmejker predade kopirani dosije slučaja Suzan Liston. „To sve počinje još od ovog.“ 248

Sada, više od sat vremena kasnije, i dalje su pričah, odgovarali na pitanja, mukotrpno ponavljali čitavu priču. U jednom trenutku, jedan uniformisani policajac je proturio glavu unutra i pozvao Abota u hodnik. Nejgl kaza Belami da nastavi. Prepričavala mu je razgovor s Mudijem na prijemu posle sahrane, kada se odjednom Abot vratio i obznanio. „Mudijevo telo je otkriveno u Striklandovom domu.“ „Kako su ga pronašli?“, pitao je Nejgl. „Pomoću mobilnog telefona?“ „Ne, dobili smo dojavu gde živi.“ „Od koga?“, upita Nejgl. „Rupa Kolijera.“ „Šta?“ Belami i Dent istovremeno uskliknuše. „Da, izgleda da se gospodin Kolijer sažalio na Striklanda nakon što je njegov brat ubijen u zatvoru. Otkrio je da ovaj živi od socijalne pomoći. Dao mu je posao, uselio ga u dupleks, gde i dalje živi. Rekao je da Strikland nikad nikome nije smetao. Bio je usamljenik, ali ne i smutljivac. Podjednako dobar mehaničar kao i staklar. Popravljao je za njega vetrobrane.“ Detektiv s nelagodom pogleda Belami. „Ali kako kaže gospodin Kolijer, otkad je vaša knjiga izašla i došla u žižu interesovanja, Rej je počeo da izostaje s posla. Neprijateljski se ponašao prema poslovođi i saradnicima. Gospodin Kolijer kaže da je razgovarao s njim nekoliko puta i pokušavao da ga ubedi da se ne bavi prošlošću.“ „I još kaže da je Strikland bio posebno uznemiren i da je nedavno pretio vama dvoma i Dejlu Mudiju. Juče je odmaglio automobilom koji pripada gospodinu Kolijeru. Nekoliko puta je pokušao da razgovara s njim telefonom i nagovori ga da vrati auto, pre nego što bude prinuđen da prijavi njegovu krađu. Strikland nije odgovarao i nije uzvraćao pozive.“ „A onda je, pre nekog vremena, gospodin Kolijer dobio govornu poruku od Striklanda, koja je ostavljena rano izjutra. U njoj mu je rekao da je Mudi mrtav i spomenuo da će možda morati da se seli zbog nereda. Kolijer je odmah pozvao policiju i dao im Striklandovu adresu.“ „Kakav tip“, promrmlja Dent. Ali detektivi ga nisu čuli jer je Nejgl pitao Abota za Striklandovo stanje kad je priveden. „Nije priveden.“ „Nije još uhvaćen?“ „Izgleda. Imamo registarski broj automobila. Ne bi trebalo dugo da ćekamo dok ga ne uhvate. Unapređen je u ‘naoružanog i opasnog’.“ „Kako je uspeo da pobegne?“, upitala je Belami. „Sudeći po onome što kažu prvi policajci koji su stigli, zatekli su ga u spavaćoj sobi kako spava na krevetu. Opkolili su ga. Prepao se i odmah krenuo u napad nožem, očigledno oružjem kojim je izvršio ubistvo. Kažu da je bio divalj. Nije se obazirao na njihova upozorenja da baci nož.“ „Jedan od policajaca je ranjen. Uboden je u rame. Duboko je i gadno, ali izgleda da će biti u redu. To su dobre vesti. Loše vesti su da je Strikland uspeo da pobegne.“ „A ima tu još nešto“, kaza Abot, gledajući Belami. „Strikland je ovo ostavio na krevetu.“ Iz džepa je izvadio zalepljenu kesu za dokaze i ispružio je ispred sebe. „Da li je ovo možda pripadalo vašoj sestri?“

249

Belami nije želela da dodirne kesu, ali ipak ju je uzela od detektiva i pogledala stvar koja se nalazila unutra. Grlo joj se steglo. Nemo je klimnula, a onda ipak rekla: „To je model koji je nosila.“ Abot uze nazad kesu za dokaze. „Odneću ih u laboratoriju, pa neka provere ima li ikakvih forenzičkih dokaza da su bile njene.“ Hejmejker kaza: „Dejl je uvek tvrdio da je tip koji ima njene gaćice tip koji ju je ubio. Ako se dobro sećam, Alen je bio Rejev zaštitnik. Možda je preuzeo krivicu umesto svog malog bate.“ Ali Belami je htela da proveri jednu drugu teoriju. „Možda ih je Alen dao Reju kako ga ne bi uhvatili s njima.“ „Idemo da kopamo po tom dosijeu“, kaza Nejgl. Činilo se da je to jedva čekao. „Kad ste već tu, možda biste hteli da pogledate i ovo?“ Belami je predala Mudijevo priznanje detektivu. „Mislim da će vam biti zanimljivo da to pročitate. Posebno zbog Rupa Kolijera i zašto je on prva osoba koju je Rej pozvao nakon što je ubio Dejla Mudija.“ Stiven prekide vezu i okrenu se da se obrati majci. „Rekla je da će svratiti i prepričati nam neke pojedinosti. Zvučala je umorno i donekle promuklo zbog razgovora s policijom, ali kaže da je u suštini u redu.“ Suvo je dodao: „Dodala je da će proći još dosta vremena pre nego što otvori neku poruku na mobilnom.“ „Pa to je sigurno bilo grozno“, kaza Olivija. „‘Jezivo’ je reč koju je upotrebila.“ „Brinem se za nju. Imala je tako mnogo stvari s kojima je morala da se bakće poslednjih nekoliko dana.“ „A ja sam delimično odgovoran. Jesi li se to spremala da kažeš?“ „Nipošto.“ „Pa, istina je.“ Uzdahnuo je i potonuo na stolici. „Nikad neću sebi oprostiti što sam angažovao Dauda, koji je Belami samo predstavljao brigu pride.“ „Pogrešio si“, kazao je Vilijam. „Namere su ti bile dobre. Nisi mogao da predvidiš kako će to biti primljeno, ni kako će ispasti. Izvinio si se. Pusti sad to.“ Stiven se nasmešio svom partneru. „Hvala ti.“ Vilijam mu uzvrati osmehom, a onda zamoli da mu oproste što se udaljava. „Trebalo bi da pozovem restorane i proverim ih, da se pobrinem da nikakva kriza nije izbila.“ Ali Stiven je prozreo ovo lukavstvo. Vilijam je bio obziran zbog porodičnih stvari o kojima Stiven i njegova majka moraju da porazgovaraju, pa im je ovako davao privatnost da to i učine. Čim je izašao na vrata, Olivija je spustila gard. Ramena joj se slegnuše od umora, koji je Stiven znao da potiče još od onih dana kada je bdela nad Hauardovom samrtnom posteljom. Pored toga, podjednako je patila i zbog žalosti i duševne patnje. „Čim tog Striklanda uhvate, sve će biti gotovo, majko. Konačno i zauvek.“ „Bože, nadam se da je tako.“ Neveselo se nasmejao. „Biće čudno probuditi se i ne strepeti zbog predstojećeg dana i ružnih iznenađenja koja možda krije. Od onog dana kada je Belamina knjiga počela da se 250

prodaje, nijedno jutro mi nije dobro došlo.“ „Znam tačno na šta misliš. Nije ni meni. Samo želim... Pa, želim mnogo stvari koje ne mogu da se dogode.“ „Kao?“ „Želela bih da Belami nije primila tu užasnu poruku.“ „Ima Dentova široka pleća da se na njih nasloni.“ „To je još jedna od mojih želja. Želela bih da nije u njenom životu.“ „Pa nije zvanično.“ Olivija ga je pogledala i izvila jednu obrvu. „Još“, dodao je žalostivo. „Misliš da je neminovno?“ „Video sam kako gledaju jedno drugo.“ „Kako to?“ „Onako kako ste se ti i Hauard gledali onda kad ste se upoznali.“ Tužno se nasmešila. „Tako je gadno? Pa, kako god, u tom pogledu ne mogu ništa da učinim. Baš kao što ne mogu ni tebe da sprečim da se sutra vratiš u Atlantu. Volela bih da ne moraš tako brzo da odeš.“ Povredilo bi je kada bi znala koliko jako želi da pobegne iz ove kuće koja čuva toliko mnogo užasnih sećanja. Ostao je ovako dugo zato što nije želeo da je ostavi samu u bolu. Ali neće početi lakše da diše sve dok ne bude daleko kilometrima. „A najviše“, reče ona kroz uzdah, „volela bih da je Hauard poživeo da dočeka kraj svega ovoga.“ „I ja to želim. Ali hvala bogu, uskoro će biti gotovo za nas ostale. Belamin pohod, u nedostatku bolje reči, stigao je do kraja kad je Suzanin donji veš pronađen u domu Reja Striklanda. Slučaj zatvoren.“ Olivija nasloni lakat na ručku stolice, nasloni glavu na ruku i poče da masira čelo. „Otkriće njenih gaćica dospeće u vesti. Pisaće se o tome, pričati, spekulisati. Danima.“ „Ali ne zauvek. Nova skandalozna priča će se već pojaviti.“ „Taj njen mali trik nas toliko košta.“ Stiven se odjednom potpuno zamrznuo. Prestao je da diše, a zakleo bi se da mu je i srce stalo, osim što mu je čitavo telo preplavio neverovatan talas vreline. Oči su mu ostale prikovane i upiljene u majku. Napokon, ona spusti ruku, podiže glavu i pogleda ga bledo se smešeći. „Nemamo drugog izbora do da se probijemo kroz predstojeću medijsku strku. Sam bog zna...“ Zaćutala je i pogledala ga upitno. „Stivene? Šta je bilo?“ On je progutao. „Rekla si da nas taj mali Suzanin trik toliko košta.“ Olivijine usne se razdvojiše, ali ništa nije izašlo. „Na koji mali trik si mislila, majko?“ Ona i dalje nije ništa govorila. „Majko, pitao sam te nešto. Koji mali trik? Njen mali trik što je skinula gaćice i dala ih nekim ljudima?“ „Ja...“ 251

Naglo je ustao. „Ti si znala?“ „Ne, ja...“ „Znala si, zar ne? Znala si da je taj mali trik primenila na meni. Mnogo puta. Da li si znala i za sve ostalo?“ Kad je i ona ustala, bila je nesigurna na nogama i morala je da se uhvati za naslon stolice zbog potpore. „Stivene, saslušaj me. Molim te.“ „Znala si za... sve? Sve to? I ništa nisi preduzela zbog toga?“ „Stivene...“ „Nisi to zaustavila. Zašto?“ „Nisam mogla“, zajecala je. On je drhtao od srdžbe. „Uništila mi je život!“ Prekrila je usta kako bi prigušila jecaje. Čitavo telo joj se potresalo od njih, ali on se i dalje nemilosrdno ustremljivao na nju. „Zašto nisi zaustavila to?“ „Ja...“ „Zašto? Zašto?“ „Zbog Hauarda!“, vrisnula je. „Uništilo bi ga da je saznao.“ Dugo čekajući, Stiven je samo stajao i zurio u njeno obešeno lice. „Uništilo bi Hauarda i zato to nisi mogla da uradiš. Ali u redu je što je uništilo mene.“ „Nije“, zavapila je, posegnuvši za njim. On joj odgurnu ruku. „Stivene! Stivene!“ I dalje je izvikivala njegovo ime dok je on preskakao po dva stepenika.

252

29

ent zaustavi svoj automobil na kružnom prilazu ispred kuće Listonovih. „Gal nije mogao da nađe gore vreme, ali ja sam tražio sastanak, pa osećam da bi trebalo da idem.“ „Definitivno bi trebalo“, kaza Belami. „Biće kratko i slatko.“ „Ovo ti je bitno, zato nemoj zbog mene da žuriš. Osim toga, ja ću malo da izigravam mirotvorku. Juče kad sam otišla, svi su bili nervozni i ljuti.“ „A ti si došla kod mene i prenoćila. Samo zbog toga će te verovatno izbaciti iz testamenta.“ „Vredelo je“, rekla je mazno. „Stvarno?“ Razmenili su vrele poglede, a onda, setivši se zašto su tu, ona reče: „Želeće da čuju o svemu što se danas događalo, a toga je zaista mnogo.“ „Što je samo još jedan razlog zbog kojeg ne želim da te ostavim. Mrzim što te ispuštam iz vida s tim Striklandom na slobodi.“ „Jedan policijski automobil je parkiran kod kapije.“ „Drago mi je zbog toga. Da detektivi to nisu predložili, ja bih.“ Pogledao je gore kroz vetrobran. „Izgleda kao da će kiša. Možda bi trebalo da sačekam ovde dok ti uđeš unutra...“ „Ništa slično nećeš uraditi. Stoički si podnosio policijsku stanicu zbog mene, čitavog dana. Cenim to što si bio prisutan, a posebno jer znam koliko ti je bilo neprijatno što si tamo. Najmanje što mogu je da izdržim jedan pljusak.“ Poljubac kojim su se pozdravili učini da oboje požele što pre da završe s obavezama kako bi uskoro ponovo bili zajedno. Mahnula mu je za oproštaj, popela se uza stepenice i ušla u kuću. Nikog nije bilo u prizemlju, što je bilo iznenađujuće, pošto je obavestila Stivena da je upravo na putu kući. Pozvala je i njega i Oliviju, ali kućepaziteljka Helena, koja se pojavila, došla je iz pravca kuhinje. „Oprostite, gospođice Prajs. Taman sam se spremala da odem, zato nisam čula da ulazite.“ „Gde su svi?“ „Gospođa Liston je na spratu u svojoj sobi. Tražila je da je ne uznemiravaju neko vreme.“ „A moj brat?“ „On je otišao.“ „Izašao je?“ „Ne, on i gospodin Straud su otišli na let za Atlantu.“ „Mislila sam da ne moraju da odu do sutra.“ 253

„Rekao mi je da su iznenada promenili plan.“ Iznenada je bila slaba reč. Stiven je sigurno otišao odmah posle njihovog telefonskog razgovora. Videvši da je Belami razočarana, kućepaziteljka reče: „Ostavio vam je poruku na stolu u radnoj sobi gospodina Listona.“ Poruku. To je zaslužila? Mogao je valjda da odloži svoj odlazak, makar da se ljudski pozdrave? „Da li sam vam potrebna za nešto pre nego što odem?“ „Ne, u redu je, hvala vam, Helena.“ „Poželeću vam laku noć onda.“ Belami je otišla pravo u radnu sobu. Ugrađene police bile su pune uspomena koje su opisivale život njenog oca, od crno-bele fotografije na kojoj je s roditeljima na dan krštenja, do slike koja ga prikazuje kako igra golf na plaži Pebl, s predsednikom Sjedinjenih Država. Ali i pored sveg tog prijatnog haosa, soba je delovala prazno bez njega. Ona i njen tata su uživali u dugim razgovorima u ovoj sobi. U grlu joj je zapela knedla samo zato što je ušla u nju. Uglavnom je za nju predstavljala toplinu i sigurnost. Danas, bila je tmurna i teška, a zamračenost nije bila olakšana otvorenim draperijama. Napolju, nebo je postajalo sve oblačnije i oblačnije. Uključila je Stonu lampu dok je sedala u očevu fotelju. Škripuckanje kože bilo je poznato i, opet, bila je preplavljena talasom nostalgije za njim. Bila je još tužnija zbog koverta s njenim imenom koji je ležao na stolu. Prelomila je pečat i pročitala kratku Stivenovu poruku. Draga Belami, Da su okolnosti naših života bile drugačije, možda bih ja bio brat kog si želela i kakav sam želeo da budem. Kako stvari stoje, suđeno mi je da te razočaram i povredim. Oprosti mi još jednom zbog Dauda. Časne namere, ali loša ideja. Želeo sam da te zaštitim, zato što te zaista volim. Ako imaš imalo ljubavi u svom srcu za mene, zbog oboje, molim te da ovaj oproštaj bude poslednji. Stiven Poruka joj je probola srce i bolelo ju je podjednako zbog njega kao i zbog nje same. Prislonila je pismo na usne i borila se da ne pusti suzu. Bile su iskrene, ali bilo je uzalud plakati. Nije mogla da opozove prošlost koja je ostavila tako duboke ožiljke na duši njenog polubrata. Pogledom je odlutala do uramljene fotografije u uglu očevog stola. Pitala se da li ju je Stiven primetio kad joj je pisao poruku. Ako jeste, verovatno ga je uznemiravala kao i nju. Jednom prilikom, pitala je tatu zašto baš tu fotografiju drži na mestu gde može da je gleda svakoga dana. On joj je rekao da je to poslednja fotografija Suzan, i da želi da je se seća kakva je na njoj: nasmejana i srećna, živa i razdragana. 254

Slikana je onog Dana sećanja, pre nego što su krenuli u park. Svi su bili doterani u crvenu, belu i plavu odeću, koju je Olivija odredila za tu priliku. Sakupili su se na stepeništu ispred kuće, i kada su se namestili, tadašnja kućepaziteljka ju je slikala. Ličila je na božićnu porodičnu fotografiju samo po tome što je otkrivala tako mnogo o njihovim karakterima. Stiven je bio natmuren. Suzan je bila razdragana. Belami je delovala samosvesno. Olivija i Hauard, stojeći ruku pod ruku, osmehivali su se, izgledali su kao otelotvorenje američkog sna, kao da im tragedija ne može ništa. Duboki romor grmljavine prenuo je Belami, naterao ju je da okrene glavu i nervozno pogleda kroz prozor. Kiša je počela da kvasi okna. Protrljala je promrzle ruke i ustala da navuče zastore. Mazohistički poriv primora je da pogleda u nebo. Oblaci su bili zlokobni i zelenkasti po boji. Sklopila je oči na nekoliko sekundi, a kada ih je ponovo otvorila, videla je da oblaci uopšte nisu zeleni. Bili su sivi. Natopljeni. Kišni oblaci krcati vlagom. Ništa više od toga. Ništa što je podsećalo na apokaliptično nebo onog poslepodneva pre osamnaest godina. Okrenula se prema stolu i podigla uramljenu porodičnu fotografiju, držala ju je direktno ispod abažura lampe pod najjačim svetlom, kriveći glavu udesno i ulevo kako bi je pogledala iz različitih uglova. Šta ona to traži, u stvari? Nije znala. Ali nešto joj je izmicalo. Nešto važno i uznemirujuće. Šta je to bilo? Šta joj to izmiče? Zašto se čini da je toliko bitno da to pronađe? Munja je preskočila vrlo blizu, praćena oštrim pucnjem groma. Belami ispusti ram. Staklo se rasprslo. Dent uđe u Starbaks u blizini gradske kuće, gde je državni senator predložio da se sretnu. Skoro svi koji su bili tu zurili su u laptopove ili razgovarali mobilnim telefonima, osim dva muškarca koja su čekala Denta. Gal se doterao za ovu priliku, zamenivši svoj masnjikavi kombinezon čistijim. Nervozno je grizao cigaretu. Čovek koji je ustao zajedno s njim kad se Dent približio njihovom stolu imao je šezdesetak i ćelavio je. Nosio je kariranu košulju s staklastim patent dugmićima. Upasao ju je u par vranglerica ispeglanih na štraftu, koje je držao široki, ukrašeni kožni kaiš sa srebrnom kopčom veličine tanjirića. Njegovo široko, suncem oprljeno lice, bilo je prijatno i prijateljsko, a šaka koja je stisnula Denta, dok ih je Gal upoznavao, bila je čvrsta kao koža za čizme. Nekoliko puta je zaljuljao Dentovu šaku. „Dente, hvala ti što si došao. Radovao sam se što ćemo se upoznati. Sedi.“ Pokazao je Dentu stolicu preko puta malog stola. Upravo tada je pucanj groma zatresao prozore. Dent pogleda napolje i vide da je počelo da prska. Kad je ponovo pogledao njih dvojicu, rekao je: „Ne mogu dugo da ostanem.“ Njegova grubost primorala je Gala da ga mrko pogleda, ali senator se dobroćudno osmehnu. „Onda ću ja svoj potez brzo da izvedem. Gal mi je već izneo tvoje zahteve i, iskreno, mislim da nisu baš fer.“ Zaćutao je, a onda se nasmejao. „Mogu ja još bolje.“ Dent je slušao dok je senator iznosio divnu pogodbu, koju bi samo prokleta budala odbila. Ali najveći deo njegove pažnje bio je na onome šta se događalo napolju. Vetar je šamarao javorova stabla posađena u intervalima duž trotoara. Prskanje se pretvorilo u jak 255

pljusak. Sevanje i gromovi postali su učestaliji i nasilniji. Belami će se uplašiti. „Dente?“ Shvatio je da je senator prestao da govori, i da je ono što je poslednje rekao iziskivalo nekakav odgovor, jer su i on i Gal s iščekivanjem gledali u njega. „Ovaj, aha“, rekao je, nadajući se da je to podesan odgovor. Gal izvadi cigaretu iz usta. „To je sve što imaš da kažeš?“ Dent ustade i obrati se senatoru. „Vaš avion je dečački vlažni san. Ja mogu da letim njime bolje od bilo koga drugog. Ali sada moram da idem.“ Dok je išao između stolova, čuo je senatora kako se kikoće. „Je li on uvek ovako pomalo u žurbi?“ „U poslednje vreme, jeste“, kaza Gal. „Zaljubljen je.“ Dent gurnu i izađe kroz vrata, koja vetar uhvati i iščupa iz njegove ruke. Nije stao da ih zatvori, već je samo sagnuo glavu pred jakom kišom i otrčao. Uzdrhtalim rukama, Belami otrese krhotine slomljenog stakla iz rama, a onda prstima pređe preko same fotografije. Pažljivo je gledala svakog člana porodice ponaosob, pokušavajući da shvati šta joj to smeta na slici. Munja sevnu. Ona se zgrči. I u tom trenutku, imala je ponovo dvanaest godina, bila je u pošumljenom delu državnog parka, skamenjena od straha dok je čučala ispod žbuna. Morala je da se skloni od vremena, ali se previše plašila da se mrdne. Povratak u prošlost je bio toliko snažan da je počela veoma glasno da diše i isprekidano guta vazduh. Uzevši fotografiju, obišla je oko stola i pala na kolena ispred komoda do polica. Unutra je stajao sav istraživački materijal koji je skupila dok je pisala Bez oklevanja. Zamolila je Dekstera da joj pošalje sve dokumente koje je ostavila kad je pobegla iz Njujorka. Kad su stigli, zamolila je tatu da joj ih skloni negde gde mu neće smetati. Nestabilno se krećući, naslagala je debele fascikle na pod ispred sebe i počela brzo da ih sortira, sve dok nije pronašla onu u kojoj su stajale fotografije tornada i onog šta je ostalo iza njega. Isecala ih je iz izveštaja u časopisima, iz novinskih članaka i štampala ih sa interneta, sve dok nije sakupila desetine slika koje su slikane tog sudbonosnog Dana sećanja u Ostinu. Ali sada je tražila jednu određenu sliku, a traženje je bilo toliko intenzivno da je prelistala sve fotografije dvaput pre nego što ju je konačno pronašla. Imala je i natpis: Poznata porodica traži svoje voljene pod ruševinama. Jedan od zaposlenih u Liston elektroniksu, koji je poneo svoj aparat na roštilj, slikao ju je nekoliko minuta pre tornada. U pozadini, uništenje je delovalo nadrealno. Snimak je zabeležio ljude u suzama, dronjave, i dalje u napadima panike. U prvom planu su se videli Hauard, Olivija i Stiven. Hauard je čvrsto stiskao Olivijinu ruku, lica iscrtanog suzama. Stivenova ruka je podignuta, a lice zaronjeno u pregibu lakta. Olivijin izraz lica bio je ukočen, silno drugačiji od osmeha koji je imala na fotografiji tog jutra na stepenicama svog doma. Belami je držala fotografije, jednu do druge. Da, kontrast između izraza Olivijinog lica bio je jasan. 256

Međutim, ne tako izražena bila je razlika između njenih bluza. Na fotografiji slikanoj ranije imala je mašnu oko vrata. Na drugoj fotografiji... Belami ispusti fotografiju i prekri lice rukama zbog sećanja koje ju je uzdrmalo. Kao da je supersonično izbačena kroz vremensko zakrivljenje, odjednom se našla kako se probija kroz šumu, traži Suzan, koja je iz paviljona izašla s Alenom Striklandom. Belami je želela da ih pronađe zajedno kako bi mogla da obruka Suzan, onako kako je Suzan osramotila nju, rekavši šta misli o njoj i Dentu. Ali kada je naišla na svoju sestru, ova je ležala licem prema zemlji, žuta haljina joj je bila zadignuta i videla joj se zadnjica. U ruci je stiskala malu tašnu. Nije se pomicala. Belami je znala da je mrtva. Podjednako šokantno, ali Olivija je stajala iznad nje i gledala je odozgo. U ruci je držala mašnu koja je inače išla oko kragne njene bluze. Jedan kraj joj se vukao po zemlji. Belami je želela da vrisne, ali se skamenila od straha i šoka. Ostala je savršeno mirna i zadržala dah. A ionako bi bilo teško disati, jer je vazduh postao veoma težak. Šuma je postala neprirodno tiha i nepomična. Ništa se nije pokretalo. Ni ptice, ni insekti, ni veverice, ni jedan jedini list. Bilo je kao da je sve u prirodi stalo da posmatra kako Olivija guši svoju poćerku nasmrt. A onda odjednom, nepokretnost bi prekinuta snažnim naletom vetra, a tišinu pocepa rika koja Belami obori na zemlju. Ova promena je prenula Oliviju, koja se okrenula i počela da se probija kroz drveće i nisko rastinje, trčeći u pravcu paviljona. Belami je ustala i naslepo počela da posrće kroz šumu dok ju je šibao vetar i otimao joj dah, a naelektrisani vazduh joj podiže kosu. Buka nije bila ni nalik bilo čemu što je ikada čula. Poput rike zmaja koji se stuštio na nju. Ali ona nije bežala od užasavajućih elemenata oluje. Bežala je od onog šta je videla. Slepo je tražila, ali ne sklonište od vetra i letećih otpadaka koji su fijukali svud oko nje, već utočište od nezamislivog. Kad je konačno stigla do kućice za čamce, dok su joj pluća gorela i srce ubrzano tuklo, uteturala se unutra i instinktivno potražila ćošak u kom će se skriti, i pored toga što je jedan deo metalnog krova bio pokidan, a drugi je prosekao pećinoliku zgradu poput sečiva giljotine, usput rascepivši neki čamac na dva dela. Nekontrolisano jecajući, obgrlila je glavu rukama i učinila se malom i nevidljivom koliko god je to bilo moguće. Kiša je sada šibala o prozor radne sobe. Izlomljena viljuškasta munja udarila je blizu. Nakon glasnog eksplozivnog pucnja, lampa na stolu začkilji i isključi se. Poželela je da potraži zaklon i sakrije se, kao onog dana u kućici za čamce, ali više nije bila dete, i kada bi se sada prepustila strahu, možda nikada ne bi saznala šta joj čak ni otključano sećanje ne bi moglo saopštiti. Posegnuvši rukama iz svog položaja na podu, uhvatila je ćošak stola i iskoristila to kao polugu kako bi se uspravila na noge. Sklopila je oči pred furioznom olujom, nekoliko puta duboko udahnula, a onda pustila sto i krenula iz sobe. Sva svetla u kući su se poisključivala, ali pronašla je put do glavnog stepeništa. Uhvativši se za stub priručja, zastala je. Njegova zakrivljenost učinila se punom pretnje. Bilo je toliko mračno da nije mogla da vidi gde se završava pri vrhu, ali primorala je samu sebe da podigne 257

nogu na prvi stepenik i krene gore. Zaslepljivali su je povremeni bleskovi munje, terajući je da grabi ogradu i čeka da joj se vid povrati. Kad je stigla na drugo odmorište, pogledala je niz dugački hodnik. Bilo je mračno. Ali slabo svetlo sijalo je ispod vrata spavaće sobe koju su Olivija i Hauard delili. Belami krenu prema njemu i nije čak ni zastala pre nego što je okrenula kvaku i ušla. Jedna molitvena sveća treperila je na noćnom stočiću. Olivija je ležala u krevetu, prekrivača povučenog do grudi. „Olivija?“ Podigla je glavu s jastuka. „Belami.“ A onda, nešto slabije: „Stiven je otišao.“ Belami je prišla i stala u podnožje kreveta. Olivija baci pogled na njene ruke u kojoj je držala dve odajuće fotografije. Kad joj se pogled vratio na Belamino lice, pogledala je duboko u njene oči mučnih nekoliko momenata. Konačno, ona reče: „Ti znaš.“ Belami klimnu i lagano sede na ivicu kreveta. Jedno vreme su samo gledale jedna drugu, ništa ne govoreći. Olivija prekide napetu tišinu. „Kako si povezala stvari?“ „Pa baš i nisam. Uz pomoć ovih fotografija sam se konačno setila.“ Olivija je upitno pogleda. Belami objasni da je imala gubitak pamćenja. „Čak i kad sam bila usredsređena na taj dan i pisala knjigu, nisam mogla da se setim nekih delova. Ne dok mi se upravo sada nije sve vratilo.“ „Videla si me kako to radim?“, tiho je pitala Olivija. „Videla sam kako stojiš nad telom s mašnom od bluze u ruci.“ „Mašna je mogla da se odvoji. Posle tornada, niko nije primetio da je nemam. Ljudima je odeća bila oduvana. Jedna devojčica je pronađena potpuno gola. Levak je bukvalno usisao svu odeću s nje.“ „Samo si bacila mašnu u krš. Oružje ubistva nestalo je kad su raščišćeni ostaci.“ „Sve ovo vreme se mislilo da je ona zadavljena svojim gaćicama.“ „Onda su gaćice koje su pronađene u Striklandovom domu...“ „O, sigurna sam da su njene. Alen ih je mogao dati svom bratu pre hapšenja, kako ga ne bi zatekli s njima.“ „Znala si da su kod njega?“ „O, da. Naravno da to nisam mogla da kažem, jer nisam smela da kažem kako to znam. Bila sam sigurna da će ih policija naći, što bi samo učvrstilo njegovu krivicu. Ali nisu. Ne mogu da objasnim zašto ih je Rej čuvao sve ove godine.“ Belami nije mogla da veruje smirenom i ravnodušnom tonu kojim se Olivija svega ovoga prisećala. „Olivija, šta se dogodilo tamo u šumi?“ Grudi su joj se podigle i spustile usled dubokog udisaja. „Videla sam je kako odlazi iz paviljona s tim dečakom koji ju je pratio kao da je u teranju. I jeste, znaš. Neprekidno je bila. Odavala je od sebe neki životinjski... miris. Nešto, ne znam. I muškarci su to nepogrešivo osećali. U svakom slučaju, pratila sam ih. Nisam htela da njeni nestašluci upropaste naš veliki dan.“ „Čula sam ih pre nego što sam ih videla. Odvratne zvuke. Poput životinja koje se pare. Njegovo teško disanje, njeno stenjanje. Suzanina leđa su bila naslonjena uz drvo. Gornji deo haljine joj je bio svučen. On je bio na njenim grudima. Njegove šake. Usta. Činio se potpuno 258

obuzet, ali Suzan je izgledala kao da se dosađuje. Zurila je u nebo.“ „Primetila je da izgleda čudno, da se čini kao da dolazi oluja. Ali on ili je nije čuo, ili ju je ignorisao. Ona je izgovorila njegovo ime i lagano ga odgurnula od sebe. ‘Neću da pokisnem’, rekla je.“ „On se nasmejao i rekao: ‘Onda bolje da požurimo.’ Otkopčao je pantalone i spustio ih s kukova. Ona je pogledala dole i zakikotala se: ‘Vrati to u gaće.’ A on je rekao: ‘U gaće ga sigurno neću vratiti.’“ Oliviju prože jeza. „Zgadilo mi se toliko da sam poželela da se okrenem i odem. Nisam htela da ih gledam. Ali Suzan ga je onda pljesnula po ruci kojom ju je drpao. ‘Stvarno to mislim. Neću da ostanem ovde da upropastim haljinu.’“ „On je pokušao da je privoli, isprva šaljivo, a onda ljuće. Napokon, počeo je da je vređa, navukao je pantalone i krenuo. Smejući se, rekla mu je da ne odlazi razljućen.“ „Onda sam je gledala kako skida gaćice i baca mu ih, kao da su gumica. Rekla mu je da ih upotrebi kad se bude zadovoljavao, i da misli na nju dok to radi. Olivija nakratko zatvori oči. „Naravno, koristila je mnogo grublju terminologiju.“ Zaćutala je na trenutak i duboko udahnula. „Poravnala je odeću i podigla kosu. Lepa koliko je bila, meni se gadilo da je gledam. Po izrazu mog lica to se sigurno moglo primetiti jer, kad me je videla, rekla je: ‘Šta sad ti hoćeš?’ Znaš ti o kakvoj ja promeni pričam. Nije joj bilo neprijatno, pa čak je nije zanimalo ni koliko dugo sam stajala tamo, ni šta sam videla. Samo je postavila to pitanje onim prezira punim tonom.“ „Ja sam joj rekla tačno ono što sam i mislila, da je sramotna, da je neopisivo podla i nemoralna. Ona je teatralno uzdahnula, odgurnula se od drveta i rekla: ‘Poštedi me.’ Kad se prošetala pored mene, povukla je haljinu u stranu kako me ne bi dodirnula njome. To je bila poslednja kap.“ „I pre nego što sam toga bila svesna, ruka mi je poletela i čvrsto sam je uhvatila za desnu ruku. Rekla mi je da je pustim, ali ja sam samo prišla bliže. I tada... tada... tada sam joj rekla da ostavi Stivena na miru.“ Belami naglo udahnu. „Znala si za nju i Stivena?“ „Kao i ti, kako mi se čini.“ „Ne, do ove nedelje nisam. Rekao mi je kad sam bila u Atlanti. Ti si znala još onda, dok se događalo?“ Okrenula je glavu tako da joj obraz počiva na jastuku. „Nek mi je bog u pomoći.“ Belami je bila više zapanjena ovim nego Olivijinim priznanjem da je ubila Suzan. „Zašto nisi preduzela nešto da to zaustaviš?“ „Suzan je znala zašto“, rekla je, jedva čujnije od šapata. „Rekla sam joj da ću, ako se još jednom primakne Stivenu, reći Hauardu. Ona mi se nasmejala u lice. ‘Šta misliš, zašto ovo zvuči kao šala, Olivija?’ Znala je da mu neću reći jer bi to razorilo i njega i našu porodicu.“ „Bila je Hauardova kći. On bi osetio obavezu da stane na njenu stranu. Moja lojalnost bi naravno bila okrenuta Stivenu. To bi nas uništilo. Naš brak. Sve. Nisam htela da dozvolim toj maloj kurvi da nas uništi.“ „Ali...“ „Znam, Belami. Znam. Svakako je uništila porodicu. Ali tog dana, pokušala sam da 259

učinim da moja pretnja bude ozbiljna. Ponovo sam joj rekla da ostavi Stivena na miru. Ona mi se unela u lice i rekla: ‘Neću, sve dok se tom umišljenom malom pederu ne digne ona stvar.’“ Olivija je tupo zurila u naspramni zid dugo, i tiho, a onda se lagano okrenula i pogledala Belami. „Odšetala je — šepureći se — mlatarajući donjim delom haljine.“ „Nisam to planirala. Samo sam poletela razjarena. Sagnula sam se i zgrabila polomljenu granu drveta što je ležala na zemlji i udarila je u potiljak svom snagom. Pala je ničice. Odvezala sam mašnu s vrata i skinula je.“ Podigla je ramena malim pokretom. „Bilo je kao da gledam nekoga drugog. Bilo je neverovatno lako. Kad sam shvatila da je mrtva, htela sam da je osramotim i zadigla sam joj suknju.“ Nijedna od njih dve nije rekla ništa neko vreme. Belami je piljila u Olivijino namršteno lice. Olivija je zurila u plafon. Belami se uzvrpoljila. „Moram da te pitam. Da li je tatica znao? Ili je možda nešto slutio?“ Olivija se namršti. „Ne, ne.“ A onda žalosnim tonom dodade: „Ponekad bih ga uhvatila kako me gleda. Zamišljeno. Namršteno. Zbog toga sam se stalno pitala...“ „Nikad te nije pitao?“ „Nije.“ Belami se pitala da li je možda nije pitao jer nije želeo da zna. Možda joj je naložio da dođe do istine ne da bi skinuo sumnju sa Alena Striklanda, već s Olivije. Nije želeo da umre ni sa mrvom sumnje da je njegova voljena žena oduzela život njegovoj kćeri. Nikada neće saznati šta mu je bilo u glavi i Belami je zapravo i laknulo što je tako. „Da li Stiven zna?“, pitala je tiho. „Rekao mi je da je njemu drago što je Suzan mrtva.“ „Ne zna. Ali danas sam se izlanula da sam znala šta mu je radila. Zato je i otišao.“ Belami se silno rastuži kad joj je Olivija ispričala kako je to izgledalo. „Molila sam ga za oproštaj, ali on nije hteo da me sluša. Zaključali su se, mene ostavili ispred sobe, a kada su otvorili vrata, torbe su im bile spakovane i taksi je čekao da ih odveze na aerodrom. Preklinjala sam ga da ostane i razgovara o tome, ali nije čak hteo ni da me pogleda. Što je najgora moguća kazna za ovo šta sam uradila.“ Napravila je pauzu kao da sabira misli, a onda rekla: „Zavaravala sam sebe da je osuda Alena Striklanda neka vrsta znaka od boga da mi daje drugu šansu.“ „Stiven je patio, kao i ti do neke mere, ali Hauard i ja smo imali skoro dve decenije sreće. Uverila sam samu sebe da je ubistvo opravdano i da sam se zato i izvukla.“ Uzdahnula je. „Ali stvari u životu ne idu tako, zar ne?“ „Ne, ne idu“, kaza Belami blago. „Zato što moraš da kažeš nadležnima, Olivija. Alen Strikland zaslužuje da bude oslobođen odgovornosti. Kao i Dent, Stiven, i svi koji su bili osumnjičeni. Moraš da skineš sumnju sa njih.“ Olivija klimnu. „Više se ne plašim. Izgubila sam Hauarda. A sada i Stivena. Ništa gore od toga ne može da mi se desi.“ Belami odjednom shvati da, osim glave, Olivija nije pomerala nijedan deo svog tela. Lice joj je bilo mokro od suza, pa ipak nije uzela maramicu iz kutije sa natkasne. „Olivija?“ 260

Oči su joj bile zatvorene i nije odgovarala. „Olivija!“ Belami otkri pokrivač i, mada uglavnom nije vrištala, sada jeste. Olivija je bila potpuno mokra od krvi. Oba zgloba su joj bila posečena. Belami panično poče da je šamara po obrazima, ali njen jedini odgovor bilo je bledunjavo gunđanje u znak protesta. Belami uze bežični telefon s punjača koji je stajao na stočiću, ukuca broj policije i poče da blebeće čim se operater javio. Dreknula je adresu. „Krvari na smrt! Pošaljite hitnu pomoć. Brzo, brzo!“ Operater poče da postavlja gomilu pitanja, ali kada je Belami ugledala kako svetlost farova prelazi preko plafona, ispustila je telefon, otrčala do prozora i raskrilila zavese. I pored pljuska, prepoznala je niski bok korvete dok je jurišala kroz otvorenu kapiju. Kriknula je od olakšanja. Vratila se do kreveta, dodirnula Olivijin obraz, i zapanjila se koliko je bio hladan. „Nemoj umreti“, snažno je šapnula, a onda izašla iz sobe i potrčala. Hodnik je bio mračniji nego pre, ali nije usporila čak ni kad je stigla do stepenica. Praktično ih je preletela, spotakla se o poslednju stepenicu i nekako se uhvatila za stub rukohvata pre nego što je pala. Stigla je do ulaznih vrata, taman kad se korveta zaustavljala. „Dente! Pomozi mi!“ Ne obazirući se na pljusak i munje koje su ispunjavale nebo plavobeličastim sjajem, pretrčala je trem i stepenice. Obišla je automobil taman kad je izlazio. Bacila mu se u naručje. „Dente, hvala bogu! Olivija. Ona je...“ Snažne ruke je zagrliše, ali te ruke nisu bile Dentove. „Konačno se srećemo.“ Pogledala je kroz kišu u iscereno lice Reja Striklanda.

261

30

ad je Dent stigao do parkirališta gde je ostavio korvetu i nije je pronašao, okrenuo se oko sebe, misleći da ga je prolom oblaka odbacio negde i da je završio na pogrešnom mestu. Onda je nekoliko sekundi samo stajao tako, pometen, dok ga je kiša zalivala. Zbog mogućnosti da mu je automobil ukraden s parkinga škrgutao je zubima. Ali srce mu iznenada preskoči kad mu pade na pamet ko bi mogao biti lopov. Da li je slučajnost što mu je automobil ukraden dok je Rej Strikland na slobodi? Strikland je bio mehaničar. Znao bi kako da ga obije, prespoji i uradi sve što je potrebno kako bi ukrao vozilo. Sve ovo je prošlo kroz Dentov um u milisekundi i u strahu je instinktivno stupio u akciju. Sagnuvši se ispod uske nadstrešnice zgrade, izvadio je telefon da pozove Belami i upozori je. Ukucao je njen broj pre nego što se setio da su joj ga Nejgl i Abot konfiskovali kao dokaz u Mudijevom ubistvu. Niko se nije javljao. Dent upade u Starbaks kao pomahnitao, prepadajući mušterije i osoblje. Ne obazirući se na činjenicu da je mokar do gole kože, da mu je kosa zalepljena za glavu i da su mu oči zverske, urliknuo je: „Gale, tvoj kamionet. Gde si ga parkirao?“ Gal, koji je i dalje razgovarao sa senatorom, zijao je u Denta. „Gde je tvoj auto?“ „Nije tamo gde sam ga ostavio. Daj mi ključeve od kamioneta. Pozovi policiju i reci im da pošalju auto do kuće Listonovih. Panduri na kapiji moraju biti upozoreni da Rej Strikland može da pokuša da upadne na imanje vozeći moj automobil. Belami nema svoj telefon, pa ne mogu da je pozovem direktno, a ne znam fiksni broj. A sada mi, za ime boga, baci ključeve.“ Gal učini kako mu je rečeno i Dent ih uhvati u vazduhu. „Zapadna strana zgrade“, doviknu Gal za Dentom dok je ovaj izletao na oluju. Otrčao je do parkinga i video Galovu relikviju od kamioneta. Seo je za volan u kabini i kresnuo motor, a onda, terajući ga koliko je mogao, preskočio ivičnjak i iskočio na ulicu. Dok je vozio jednom rukom, sam je okrenuo policiju drugom. Do sada je Gal već pozvao broj za hitne intervencije, ali neće škoditi da se to učini još jednom. Operateru je saopštio svoje ime i adresu kuće Listonovih. „Belami Liston Prajs je život u opasnosti.“ „Kakav problem je u pitanju, gospodine?“ „Preduga je priča. Ali kod njene glavne kapije stoje dva pandura. Trebalo bi ih obavestiti da paze na crvenu korvetu. Ne bi smeli da otvore kapiju jer je Rej Strikland možda vozi. I pozovite Nejgla i Abota. Oni su detektivi za ubistva. Oni će znati o čemu se ovde radi.“ Izgubio je dah dok je završio. „Ponovite mi svoje ime, gospodine.“ „Šta?“ 262

„Vaše ime još jednom?“ „Da l’ se vi zajebavate?“ Mirnoćom koja kida živce, ona ponovi zahtev da joj da ime. Psujući, on baci telefon na sedište kamioneta kako bi obema rukama zaobišao jedan spori kombi. Proleteo je kroz crveno, stiskajući sirenu kamioneta. Rejeva sreća se promenila, a sve zato što je ubio Mudija. Sigurno postoji neka veza, jer su tada stvari počele da idu kako treba za njega. Isprva, pobegao je dvojici pandura koji su se pojavili kod njega. Krv jednog od njih mu je još bila na odeći, zajedno sa mrljama kojima ga je isprskao Mudi. Čini mu se da nije ubio pandura, ali nije se zadržavao da to proveri. Izbegavši metak drugog pandura — što je opet bila dobra sreća — projurio je kroz dupleks i izašao na stražnji izlaz, još dok su se ostali policijski automobili uz cičanje guma zaustavljali spreda. Dugo je živeo u ovom komšiluku, tako da je znao vijugave ulice dobro, znao je koje su ćorsokaci, a koje su pružale brzi izlazak iz lavirinta, čak i za onog koji se kreće pešice. Tako je, bato. Sreća je definitivno bila na njegovoj strani. Trčeći između kuća i preskačući ograde, stigao je do lokalne pijace gde se nalazila i jedna mala lekarska ordinacija. Znajući da osoblje ovih malih urgentnih klinika uglavnom radi prekovremeno, i pretpostavljajući da ovako rano izjutra neko sigurno tek počinje, utvrdio je da još satima neće primetiti da im je automobil ukraden. Sačekao je iza kontejnera sve dok jedna mlađa žena u lekarskom mantilu nije stala na parking za zaposlene i ušla na stražnja vrata. Provaljivanje u njen automobil je bilo mačji kašalj. Da li je on jedan srećan kučkin sin, ili nije? Za nekoliko minuta otkako je izašao iz dupleksa, već je bio kilometrima daleko od njega. Napaljen. Ushićen. Željan da prospe još krvi. Krvi Belami Prajs. Otkako je matori umro, boravila je sa svojom pomajkom u njihovoj porodičnoj kući. Rej odluči da mu to bude odredište, misleći da će se ona na kraju ipak pojaviti tamo. To što se provezao pored nje danju dalo mu je priliku da planira kako bi mogao da prođe kroz kapiju i uđe na imanje. Biće duplo teže sada kada je patrolni auto stajao ispred kapije. Ali opet, sreća mu se osmehnula. Slučajno je bio baš u jednoj od izviđačkih vožnji kada je Dentova crvena korveta izašla na kapiju. Bio je sam, što je značilo da je Belami unutra i, zasad, nedostupna. Rej odluči da prati Denta. Kada je ovaj parkirao auto i ušao u Starbaks, Rej shvati da ne samo što je srećan već je i briljantan, pošto je uvideo odgovor na problem kako da prođe kroz tu prokletu kapiju. Ostavio je auto koji je ukrao ranije na susednom parkingu, i poslužio se Dentovom sjajnom mašinom. A onda, kao da ga dobra sreća već ne prati, počelo je da li je kao iz kabla, što će policajcima kod kapije otežati da vide ko se nalazi za volanom korvete. Da bi im bilo još teže da vide u auto, Rej je uključio farove na dugačka svetla. Bilo je toliko lako da mu je došlo da se nasmeje. Dva pandura koja su mahnula Dentu 263

kad se izvezao mahnula su i Reju kad je stao kod kapije, koja se otvorila i pre nego što je on sasvim stao. Abraka-jebeno-dabra. Sigurno su pandurima dali daljinski upravljač kako bi mogli da kontrolišu ko ulazi i izlazi. Ulazak u kuću nije predstavljao nikakav problem. Belami je sama istrčala da ga dočeka. Imao ju je u čvrstom zagrljaju pre nego što je shvatila da on nije Dent. Izgleda da je bila i previše šokirana da bi vrištala, što je bilo odlično. To mu je uštedelo trud da je odalami. Nije želeo da izgubi svest. Želeo je da bude budna i užasnuta. Ali kad ju je podigao i krenuo uz stepenice noseći je, ona je počela da se opire. „Ne, molim te, pomajka mi je gore.“ „Stići ću i do nje. Dve po ceni jedne. Ali prvo ti.“ Udvostručila je snage da se izmigolji iz stiska i solidno ga šutnula u cevanicu. Toliko ga je bolelo da ju je, čim su prešli prag i on zatvorio vrata, bacio toliko jako da je pala ničice na pod od kamenih ploča. Užasan bol prosekao je Belami u ramenu i kuku, gde je primila najjači udarac. Ali nije imala vremena da se zamajava bolom, jer je Rej već trgao nož iz korica. Preteći je mahao njime prema njoj i ona vide da je oštrica već isprskana osušenom krvlju. Mudijevom? Puls joj je punio donji deo grla dok joj je prizor njegovog presečenog vrata preplavljivao um. To će Rej učiniti i njoj ne bude li ga sprečila. Iscerio joj se i napravio dva troma koraka napred. Ona podignu ruku. „Slušaj, Reju, ne želiš ti ovo da uradiš.“ „Đavola ne želim. Ti si ubila Suzan i pustila...“ „Ne. Nisam ja.“ „Čuo sam te. Krio sam se u tvom ormanu kad si to priznala. Trebalo je tada da te ubijem.“ Krio u njenom ormanu? Nije trošila vreme da to shvati. Zamuckujući, reče: „Nisam ubila svoju sestru, ali znam da je ni tvoj brat nije ubio. On je bio nevin. Svima ću reći da je nevin.“ „Prekasno je za to.“ „Znam“, kaza ona vlažeći usne. „Niko ništa ne može da učini zbog toga što mu se dogodilo. Ali hoću da ljudi znaju da je nepravedno poslat u zatvor. I prema tebi su bili nepravedni. Hoću svima o tome da pričam. A to neću moći ako me ubiješ.“ „Ubiću te.“ Pružio je ruku dole, zgrabio punu šaku njene kose i podigao je vukući je za nju. Ona je vrisnula od bola, i uradila jedinu stvar koju je znala. Snažno ga je udarila kolenom u prepone. Pogodak nije bio direktan, ali njegov stisak lagano popusti, dovoljno da mu se otme. Potrčala je prema stepenicama. Kad bi uspela da se zaključa u Olivijinu sobu dovoljno dugo dok stigne prva patrola, postojala je šansa da obe prežive. Ali i dalje je bila daleko od drugog sprata kada joj se Rejeva ruka zakačila oko struka. Gurnuo ju je ničice na stepenice i snažno seo na nju, isteravši joj vazduh. Pljesnuvši dlanom o njeno čelo, povukao joj je glavu unazad na svoje rame. Osetila je oštricu njegovog noža na mekom mesu pod viličnom kosti. „Rekao sam ti da ćeš zažaliti.“ 264

Kad je Dent uleteo Galovim kamionetom u ulicu Listonovih, video je dve siluete u policijskom autu. Zašto samo sede tako? Naglo je zakočio, iskočio iz kamioneta, otrčao do policijskog auta i obema rukama udario po vozačevom prozoru i prestrašio policajce koju su sedeli unutra. Urliknuo je: „Jeste li videli moju korvetu?“ Policajac spusti prozor. „Naravno. Kada si je uterao pre nekoliko minuta. Ali kako si...“ „Nisam to bio ja. To je Strikland.“ „Strikland? U tvom autu?“ „Gde je daljinski koji vam je Belami dala?“ „Evoga ovde, ali...“ „Otvorite kapiju.“ Potrčao je prema njoj, vičući im preko ramena. „I pozovite pojačanje.“ Drugi policajac izašao je na suvozačevu stranu i viknuo kroz kišu. „Dispečer je upravo prijavio poziv iz kuće. Rekao je da jedna žena krvari na smrt.“ Dent je, dok ga je obuzimao strah, ščepao jednu od gvozdenih šipki i zatresao je. „Otvaraj jebenu kapiju!“ Pandur uze daljinski iz automobila, ali dok je petljao njime, doviknuo je Dentu: „Ostani gde si. Ovo je stvar za policiju.“ Dent se setio šifre za kapiju odranije, ali patrolni automobil stajao je između njega i stuba gde se nalazila tastatura. Okrenuo se za sto osamdeset stepeni i počeo da se penje uza zid imanja, koristeći vlažnu, viseću lozu kao uporišta. „Hej! Stani tu!“ „Moraćeš da me upucaš.“ Već je prebacio koleno preko vrha zida i, ne gledajući šta je s druge strane, prebacio se preko. Prizemljio se u zimzelenu živicu, slomivši joj grane dok se ispetljavao, a onda potrčao prema kući, koja kao da je bila kilometrima daleko i u totalnom mraku. Grudi su mu gorele od napora i straha za Belami, dok je preskakao stepenice, klizao se po kišom zalivenom tremu i ramenom otvarao ulazna vrata u pokušaju da uđe. Ništa nije mogao da vidi sve dok munja nije sevnula, a onda je čitavu scenu upio odjednom. Strikland je držao Belami licem prema zemlji, negde na pola puta uz stepenište. Strikland je koleno prislonio uz njena krsta i izvio joj je i izložio vrat. „Ne!“ Dent se baci uza stepenice. Rejeva glava se okrenu i, kada je ugledao Denta, pustio je Belami, raširio ruke od tela poput krila i bacio se prema dole, uhvativši Denta na četvrtoj stepenici. Zajedno su se otkotrljali preko poda foajea u vidu klupka od ruku i nogu. Dent je prvi uspeo da se rasplete i hitro ustane, ali Rej polete iz čučnja, uperivši nož pravo u Dentov stomak. Dent se izvi unazad, napravivši abdomen konkavnim kako bi za dlaku izbegao fatalni rez. Do tada, oči su mu se mnogo bolje prilagodile na tamu. Kad je Strikland ponovo krenuo na njega, Dent posegnu prema ruci kojom je držao nož, rizikujući svoje šake kako bi stekao kontrolu nad oružjem. Prsti mu se sklopiše oko Striklandovog zgloba i, upotrebivši sav gnev kao pokretačku silu, odgurnu ga unazad na zid. Snažno je udario Striklandovu ruku s nožem u panele na zidu. 265

Ali Strikland je ipak imao toliko slobode u zglobu da okrene nož prema Dentovom licu. Vrh noža je stajao poravnat s uglom levog oka. Jedan ubod bi ga oslepeo. „Ima da te udesim, lepotane. A onda ću njoj odseći glavu.“ Dent ogoli zube. „Prvo ću ja tebe da ubijem.“ „Baci nož!“ Ovo naređenje je sigurno došlo od jednog od pandura. Dent se nije okrenuo, ali Strikland je pogledao u tom pravcu i Dent iskoristi ovu trenutnu smetnju da mu izvrne nož i slobodnom rukom ga snažno udari po Adamovoj jabučici. „To ti je za moj avion, kučkin sine.“ Strikland, iznenađen i odjednom bez daha, pokuša da usisa vazduh. Dent mu toliko snažno stisnu zglob da je ispustio nož i on zaklepeta po podu. Tad ih četiri policajca opkoliše. Ali i pored toga što je pokušavao da dođe do daha, Strikland nije hteo da padne lako, a ni tiho. Dent se probio pored policajaca koji su pokušavali da savladaju Reja i potrčao nagore gde je Belami nemoćno puzala uza stepenice. Uspaničeno, nagnuo se iznad nje. „Jesi li povređena? Je li te posekao?“ „Nije. Olivija.“ Uhvativši se za njegovu mokru odeću, podizala se sve dok se nije potpuno uspravila. „Tamo gore. Pomozi mi.“ Uhvatio ju je oko struka i praktično poneo ostatak stepenica, pa niz mračni hodnik do spavaće sobe. U trenutku kad je ugledao Oliviju Liston na njenom krevetu, avetinjski bledu, kako leži u okeanu od krvi, znao je da je mrtva. Nekoliko minuta kasnije, ekipa hitne pomoći je to potvrdila. Uvrede koje je Rej Strikland dovikivao Belami i Dentu odjekivale su kroz kuću. Bilo je potrebno nekoliko policajaca da ga savladaju, a on je sve to vreme urlao o nepravdi. Ali zabalavio je kao beba kad su mu ruke privezali iza leđa i odveli ga napolje do policijskog automobila koji je čekao. „Moram da ih ubijem jer je zbog njih Alen mrtav“, frfljao je. Belami ga je čula kako pita jednog od policajaca koji su ga hapsili može li da dobije nazad Suzanine gaćice. „Brat mi je rekao da ih čuvam.“ Ona i Dent su saslušani odvojeno, a istražitelji, među kojima su bili i Nejgl i Abot, počeli su da povezuju bizaran sled događaja. Dentova korveta odvučena je kao dokaz. „Izvini“, rekla mu je dok su gledali kako zadnja svetla kamiona koji je odvozio automobil izlaze kroz kapiju. „Prvo tvoj avion, a sada i auto.“ On slegnu ramenima. „Oni ne mogu da krvare.“ Okrenula se da ga pogleda. „Kad sam stigao ovamo, panduri su mi rekli da je žena iz kuće iskrvarila.“ „Ja sam zvala hitnu pomoć zbog Olivije.“ „Da, ali ja to nisam znao.“ Stavio je ruku na njen potiljak, privio joj glavu na grudi i poljubio je u teme. „Ne mogu da verujem da je ona ubila Suzan“, prošaputala je. „Sve ove godine...“ „Aha“, reče on uz blagi izdisaj. A onda, ravnijim tišim glasom: „Stiven je tu.“ Ostinska policija ga je pronašla na aerodromu s Vilijamom, gde su čekali na let koji je 266

odložen zbog vremena. Jedan od policajaca je pozvao Nejgla, koji je Belami dao mobilni telefon, a njoj je zapao nezahvalan zadatak da Stivenu saopšti kako mu je majka izvršila samoubistvo. Dugo ništa nije rekao, a onda: „Uskoro stižemo.“ Sada je, dok su on i Vilijam ulazili na ulazna vrata, poželela da ga zagrli. Bilo je očigledno da je plakao. S obzirom na to kako su se on i Olivija rastali, Belami je znala da će preuzeti odgovornost za to što je ona sebi oduzela život. Dozvolio joj je da ga čvrsto grli nekoliko trenutaka pre nego što ju je pustio. „Čuli smo za Striklanda od policajca koji nas je dovezao. Jesi li dobro?“ „S masnicama, ali inače u redu. Dent je stigao taman na vreme.“ Pogledao je Denta. „Hvala ti. Zaista.“ Dent prihvati zahvalnost klimanjem glave. Okrenuvši se ponovo k Belami, Stiven upita: „Gde je?“ „U svojoj sobi, ali nemoj da ideš gore. Islednik je i dalje tamo. U svakom slučaju ne verujem da bi voleo da je vidiš onakvu.“ „Ne shvataš. Moram da odem do nje. Kad sam otišao...“ „Rekla mi je. Ali nemoj sebe da kriviš. Mislim da je razmišljala o životu bez tatice i jednostavno nije mogla da podnese misao o tome.“ „Hauard je bio njen život.“ „Jeste. Za njega bi učinila sve.“ Oklevala je, a onda je rekla: „I učinila je. Ubila je zbog njega.“ Stiven, koji je zurio u vrh stepeništa, spusti pogled prema njoj. Tiho je rekao: „Suzan.“ Ona je pogledala Vilijama, koji nije ni trepnuo pred ovim otkrićem. Ponovo pogledavši Stivena, izrekla je ono što je bilo krajnje očigledno. „Ti si znao?“ „Ne, kunem se da nisam. Ali sam sumnjao.“ „Otkad?“ „Od prvog trenutka, čini mi se. Kad si ti otkrila?“ „Sećanje o tome mi se večeras vratilo.“ Ispričala je sve što joj se dogodilo otkad ju je Dent dobacio ovamo. „Već je umirala. Pretpostavljam da je bilo veliko olakšanje za nju što to konačno može nekome da ispriča.“ Zaćutala je i jedno shvatanje ju je prenulo. „Sada shvatam zašto si se toliko protivio mojoj knjizi. Nisi želeo da bilo ko — ja — to otkrije.“ „Podjednako zbog tebe i Hauarda, kao i zbog majke. Bar je umrla ne morajući sve da mu prizna. To bi je sigurno dokrajčilo. Ja sam, možda i više od svih, znao koliko ga je volela. Više od svega. I svakoga.“ Glas mu je pucao. Vilijam mu utešno spusti šaku na rame i Stiven mu se zahvalno osmehnu. „Stivene?“ Belami ga nežno pozva po imenu, a kada ju je ponovo pogledao, rekla je: „Ja sam rekla policiji.“ Zbog njegovog izraza punog bola, rekla je: „Ponovo su otvorili slučaj. Morala sam da im kažem. To je jedino ispravno. Računi moraju da se svedu.“ On to nije osporio, ali delovao je veoma nesrećno zbog toga. Dodirnula ga je rukom po ruci. „Kad se jednom obelodani, reakcija ni meni neće biti prijatna, ali prikovani smo za tu laž već osamnaest godina. Odbijam da to budem do kraja 267

svog života.“ Malo kasnije, Olivijino telo je izneto i uneto u ambulantna kola koja su krenula u mrtvačnicu. Dok su gledali kako odlazi, Stiven reče Belami: „Vilijam i ja ćemo biti u Four sizonsu. Neće biti svih onih gluposti kao za Hauarda. Sahranićemo je pored njega. Samo u krugu porodice.“ „Shvatam i slažem se.“ „A što se ostalih stvari tiče...“ Nakratko je pogledao u stranu pre nego što ju je ponovo pogledao i rekao: „Uradila si ono što si osetila da moraš da uradiš. Na neki način, to je olakšanje, zar ne?“ Čvrsto ga je zagrlila i prošaputala: „I za tebe, nadam se.“ Plačnih očiju je gledala kako silazi niz stepenice i s Vilijamom ulazi u taksi koji ih je čekao. Njen odnos sa Stivenom nikada neće biti ono što je bio dok su bili mladi. Naivno je verovala da je to moguće. Njihove ličnosti, njihove sudbine, bile su preoblikovane onim što se odigralo na Dan sećanja. Ali neće prestati da se nada da će imati kakav-takav odnos s njim. Detektiv Abot ju je zamolio da bude na raspolaganju i odgovori im na neka pitanja koja će neizostavno iskrsnuti. „Rej Strikland će biti optužen za čitavu listu zločina. Bićete pozvani da svedočite.“ To je i očekivala, ali se tome nije radovala. Kad su detektivi pošli, Nejgl joj ponudi vizitkartu i reče: „Specijalizovana služba za čišćenje.“ S obzirom na to i sve ostale neprijatne odgovornosti koje joj predstoje, bila bi neutešna da Dent nije bio tu da zaključa kuću, a onda da zajedno s njom ode do ulazne kapije. Prestalo je da pada i oluja se pomerila dalje na istok. I dalje je na ulici bilo nekoliko policijskih automobila. Policajci su morali da rasteruju radoznalce koje je privukla vanredna scena. Čim su prošli uskim prolazom, Dent kaza: „Taj prokleti lešinar.“ Na haubi Galovog kamioneta sedeo je Roki van Durbin. „Ne, čekaj“, zaustavi ga Belami, ispruživši ruku da zaustavi Denta. Nastavila je da korača sve dok nije bila na manje od metar daleko od Van Durbina, a onda mu se obratila tonom koji je odavao krajnju ozbiljnost: „Skidaj se s kamioneta.“ Sa ljigavim osmehom na svom mestu, Van Durbin skliznu s njega. „Nisam mislio ništa loše.“ „Naravno da nisi“, odgovori Belami, misleći sasvim suprotno. „Ozbiljno“, rekao je. „Čekao sam samo da se raspitam za samoubistvo gospođe Liston. Da li ju je tuga za vašim ocem primorala na to?“ Ona duboko uzdahnu. „Van Durbine, vi ste jedno prepredeno i ljigavo kopile koji uspeva na nesreći drugih ljudi. Vi ste govnojed, najniže biće koje mogu da smislim. Ali u stvari...“ Zaćutala je da to naglasi. „Drago mi je što vas vidim.“ Osetila je Dentovu zapanjenu reakciju. Što se tiče Van Durbina, njegov lasičji osmeh vidno se kolebao, kao da nije siguran da li je dobro čuo. „Gde vam je fotograf?“, upitala ga je. 268

Kolumnista je oklevao, a onda pokazao prema živici koja je delila imanje Listonovih od komšija. „Ako napravi i jednu jedinu fotografiju, ovaj razgovor je završen“, upozori ga Belami. „Kažite mu to.“ Van Durbin je proceni na trenutak, a onda se okrenu prema živici i povuče liniju preko grla, pokretom koji je Belami naterao da zadrhti. Nije imala vremena ni prilike da razmišlja o Striklandovom skoro fatalnom napadu na nju, jer bi, da je to učinila, sigurno doživela emotivni slom. Odložila je to za trenutak kad konačno bude sama. Rekla je Van Durbinu da izvadi svoju svesku. Izvadio ju je zajedno sa olovkom sa izgrizenom gumicom. Rekla je: „Imam jedan predlog za vas, a ovo su uslovi. Zapisaćete ih, reč po reč, bez skraćenica i simbola, i potpisati. Slažete se?“ „Ne, ne slažem se. Kakvi uslovi, i u zamenu za šta?“ Ona je prosto zurila u njega. Nakon jednog trenutka, progunđao je: „Kakvi su uslovi?“ „Nikada nećete otkriti da sam ja vaš izvor za bilo šta što ću vam reći.“ „To se podrazumeva.“ „Zapišite to.“ Sačekala je dok nije to učinio pre nego što je nastavila. „Nećete napisati ništa, i mislim ni jednu jedinu aluziju, ni jedno jedino slovo, o smrti moje pomajke.“ On je zevao u nju. „Je li ovo neka šala?“ „Da li da pozovem Nešenal inkvajerer?“ Zabio je gumicu u usta i žvakao je dok je razmišljao, a onda je napisao jedan čitav red u svesku. Belami reče: „Nikada nećete spominjati ni mog brata Stivena. Njegovo ime ne sme se pojaviti u bilo kom članku koji ćete pisati o ovome.“ „Ovome, čemu? Do sada mi niste dali ni najmanju mrvicu.“ Dent reče: „Da sam na tvom mestu, ja bih zavezao i uradio kako mi dama kaže.“ Van Durbin okrenu glavu prema njemu. „Pretpostavljam da je i on nedodirljiv?“ „Uopšte nije“, glatko uzvrati Belami. „On će biti proslavljan kao heroj što mi je spasao život. Biće potpuno oslobođen sumnji kad je smrt moje sestre u pitanju. Ali o našim privatnim životima ništa nećete pisati. Njegovom ili mom. Zajedno ili odvojeno. Nikada. I više neće biti naših fotografija.“ Van Durbin je izgledao spreman da se povuče: „Ovo bolje da bude nešto dobro.“ „Jeste.“ Uzela je svesku od njega, pročitala šta je napisao, a onda mu je vratila. „Potpišite.“ Kad je cedulja stigla u njene ruke, mahnula je prema patrljku u njegovoj ruci. „Biće vam potrebna veća olovka.“ *** „Ne možete ni da zamislite koliko sam se šokirao kada sam juče saznao da je čovek kog sam zaposlio, onaj kome sam pružio ruku pomoći, oduzeo život drugom čoveku na tako užasan način.“ Rup je odlučio da održi sopstvenu konferenciju za novinare, u prodajnom salonu glavne poslovnice. Njegov prodajni tim je predstavljao prinudnu publiku. Mušterije, koje su tog jutra ušle u prodavnicu automobila, imale su besplatan šou. Namestio je mali podijum s prethodno ugrađenim mikrofonskim sistemom. Nije želeo 269

da bilo ko propusti i jednu jedinu iskreno izgovorenu reč. Sve lokalne televizijske stanice su se pojavile. Zbog popularnosti knjige, priča o Reju Striklandu i Dejlu Mudiju — naelektrisano poslednje poglavlje osamnaestogodišnje sage — bez sumnje će stići do nacionalne televizije. Kralj automobila bi vrlo lako mogao večeras da se pojavi na kablovskoj televiziji. Nije se ni najmanje zabrinuo zbog svog izobličenog lica. Doprinosilo je dramatici. Osećao se toliko dobro da je bilo teško sačuvati svečani ton koji je situacija iziskivala. Stvari nisu mogle da ispadnu bolje. Strikland se pobrinuo za Mudija, a policija se pobrinula za Striklanda. Bio je pod sigurnim ključem, besneo i divljao kao luđak. Ono što su citirali u novinama kao njegove izjave — poput one da je tražio da mu se vrate Suzanine gaćice — činile su da deluje kao da je sasvim skrenuo pameću. Nastavio je da preti da će se osvetiti Belami Prajs, Dentonu Karteru, kao i skoro svima drugima na čitavoj planeti. Niko neće slušati luđakove optužbe protiv bivšeg pomoćnika državnog tužioca, uzdanice zakona i pravde. Brzo razmišljajući, Rup je predvideo sva pitanja koja bi se mogla pojaviti o telefonskim pozivima između njega i Reja Striklanda, a koje će možda primetiti. Priznao je da je pomagao Reju, što je sada izgledalo kao hrišćanski čin milosrđa, a ne način da se očuva kontrola nad potencijalnom pretnjom. A to sranje o navodnom postojanju kopije dosijea? Mudi nije umro nad njom, a nije pronađena ni u njegovom automobilu. Rup je mislio da Belami Prajs blefira o njenom postojanju. Rup nije verovao da stvari mogu da budu imalo sređenije. Mudi — gotov. Strikland — kao da je gotov. Knjiga Belami Prajs je ispala sasvim neverovatna posle zapanjujućeg predsmrtnog priznanja Olivije Liston. Kako bi profitirao na usijanoj priči, sazvao je sopstvenu konferenciju za štampu da bi razjasnio sva pitanja o svojoj vezi sa Rejom Striklandom, izrazio žalost zbog užasne smrti Dejla Mudija, policajca o kojem ima samo najlepša sećanja i bezgranično poštovanje, i da bi još jednom izjavio svoje saučešće porodici Liston, prema kojoj je sudbina bila tako grubo nepravedna. Preterivao je, a novinari su to gutali do kraja. Taman se spremao da sve završi kada su se Van Durbin i njegov fotograf pojavili u salonu. Biću nacionalna vest!, pomislio je. Kolumnista mu kratko i veselo mahnu. Dok je Rup odgovarao na poslednje pitanje koje mu je postavljeno, njih dvojica se laktovima probijaše sve dok nisu stali tačno ispred Rupa. Kad je Rup prestao da priča, Van Durbin podiže ruku. „A, vidim da nam se pridružio naš prijatelj iz Ajspaja. Gospodine Van Durbine, imate li pitanje za mene?“ Blesnuo je osmehom prema fotografu koji je brzo okidao snimajući ga. „Nemam pitanja. Imam već sve odgovore. U potpisanom priznanju Dejla Mudija koje je poverio Belami Prajs.“ Rupova utroba se odjednom opusti. Ali on ipak progovori glasno uz još jedan osmeh. „Mudi je bio zbunjena pijandura. Tako da šta god da je rekao...“ „Rekao je da ste vi i on poslali Alena Striklanda u zatvor zbog ubistva Suzan Liston, 270

znajući veoma dobro da on nije počinio taj zločin. Odgovorni ste za njegovu smrt, kao i za Mudijevu. Loše vam se piše, Rupe.“ „Odštampajte to i kunem se...“ Ali Van Durbin je gledao u jednu tačku negde iza njega. On se hitro okrenuo i našao oči u oči sa dva iscerena lica. „Ko ste vi?“, pitao je. „Ja sam detektiv Abot. Razgovarao sam danas s vama telefonom, kad ste prijavili da je Dejl Mudi ubijen. Ovo je moj partner, detektiv Nejgl. Drago mi je što se upoznajemo, gospodine Kolijere.“ A onda, nakon jednog trenutka: „Imate pravo da ćutite.“ Nejgl stade iza Rupa i plastičnom kopčom mu zaveza ruke. Van Durbinov fotograf je napravio nekoliko odličnih snimaka. epub: janja

271

EPILOG

Nedelju dana kasnije reba mi pilot.“ „Je l’? Pa baš sam ja pilot.“ „Čujem da si dobar.“ „Dobro si čula. Kuda želiš da ideš?“ „Bilo kuda.“ „To baš sužava izbor.“ „Možemo li o tome da porazgovaramo?“ „Naravno. Šta si imala na umu?“ „Možemo li o tome nasamo?“ „Pretpostavljam. Hoću reći, sigurno.“ „I dalje sam u Four sizonsu. Da li bi ti smetalo da se nađemo ovde?“ „Fino. Kada?“ „Koliko ti treba da stigneš?“ Sat vremena kasnije, Dent je pokucao na vrata njene sobe. Pogledala ga je kroz špijunku i, iako iskrivljen zbog efekta ribljeg oka, izgledao je prelepo. Bio je obučen kao onog jutra kada je prvi put iznajmila njegov čarter-let. Farmerke i čizme, bela košulja, crna kravata, labavo privezana ispod raskopčane kragne. Očigledno je ovo smatrao poslovnim sastankom. Ona duboko udahnu i otvori vrata. „Ćao.“ „Ćao.“ Ušao je u sobu i, stojeći u sredini, ugurao šaku u zadnji džep farmerki i razgledao oko sebe. Konačno je stigao i do nje. Ona je rekla: „Hvala ti što si došao u tako kratkom roku.“ „I dalje moram da letim čartere.“ „Nisi prihvatio posao od senatora?“ „Jesam.“ „Kako ide?“ „Dobro. Leteo sam s njim tamo i ovamo između kuće i ranča. Mačji kašalj. Manje od sat vremena s vetrom u leđa. Subotom, pilotiram njega i njegovu ženu do Galvestona da se nađe s nekim prijateljima na večeri. Stigao sam kući do jedan noću.“ „Znači, ide dobro.“ „Prošlo je tek nedelju dana, ali do sada je dobro.“ „Drago mi je. U međuvremenu, kako idu popravke na tvom avionu?“ 272

„Zato su mi i potrebni čarter-letovi. Odbici su mi ogromni. I pored Gala, koji sve sam popravlja, rezervni delovi su skupi.“ Ubijali su vreme, izbegavali ono o čemu je trebalo da razgovaraju, i oboje su toga bili svesni. Srce je pretilo da će joj iskočiti iz grudi. Mahnula je prema fotelji. „Sedi. Mogu li da te ponudim nečim iz mini-bara?“ „Ne, u redu je, hvala.“ Seo je u fotelju. Ona je sela na sofu. Pogledao je okolo i primetio koliko je soba udobno nameštena. „Ovde si već nedelju dana?“ „Da, otkad si me dobacio.“ Njen dug razgovor s Van Durbinom preselio se sa pozicije ispred kuće na celonoćnu večeru. Kad je konačno zaključen u kasne sate, zamolila je Denta da je odveze do hotela. On je to učinio, bez rasprave ili komentara. Zagrlio ju je za laku noć, ali nije se ponudio ni tražio da ostane s njom. Otada se nije čula s njim sve dok nije prikupila hrabrosti i pozvala ga pre sat vremena. „Posle Olivije... nije mi se ostajalo u kući mojih roditelja.“ „Razumljivo.“ „Bilo je dovoljno što smo Stiven i ja morali da prođemo kroz nju, sobu po sobu, da vidimo šta bismo želeli da zadržimo. On je uzeo neke Olivijine stvari. Ja sam zadržala neke tatičine koje su mi bile posebno drage. Sve ostalo, pa čak i Olivijin nakit, predato je izvršiocu. Stiven i ja smo se složili da doniramo sav prihod od prodaje jednom prihvatilištu za beskućnike. Prodaćemo imanje.“ „Jesi li sigurna da to želiš da uradiš? Oduvek je u tvojoj porodici.“ „Čuva vrlo mnogo bolnih sećanja, kao i lepih.“ „A šta je sa kućom u Džordžtaunu?“ Zagrlila je samu sebe. „Znajući da je Rej Strikland bio u njoj, skrivao se u mom ormanu, dodirivao moje stvari — ne bih mogla tamo da provedem nijednu noć, zato sam povukla svoj zakup. Iznajmila sam je nameštenu. Sreća je što nikad nisam sasvim otpakovala svoje stvari.“ „To ostavlja samo Njujork. Kada se vraćaš?“ To što ju je to pitao tako bezosećajno razaralo ju je, ali sačuvala je prisebnost u glasu. „U stvari, i dalje nisam odlučila gde želim da se smestim. Stan koji imam tamo nije zapravo moj dom. Već solidna investicija. Zadržaću ga kao pied-à-terre, ali...“ „Peta šta?“ Osmehnula se. „Mesto gde ću odsesti kad moram da odem u Njujork zbog posla.“ „Nastavićeš da pišeš?“ „Strogo fikciju sledeći put“, tugaljivo je rekla. „Ali mogu da pišem bilo gde.“ „Jesi li me zbog toga zvala? Hoćeš da letim avionom okolo dok ne ugledaš neko mesto koje ti se sviđa?“ „Ne“, rekla je sporo, „zvala sam te zato što je bilo očigledno da ti mene nikad ne bi pozvao. Shvatila sam da ću, ako ikada poželim da te ponovo vidim, morati da izmislim neki razlog.“ Promeškoljio se u fotelji. Prebacio je jednu nogu preko kolena, a onda je odmah vratio 273

na pod. Prešao je rukom preko kravate kao da je pegla, mada za tim nije bilo potrebe. Čitajući znakove njegovog nespokoja, pitala je: „Je li ovo trenutak kada kažeš sve ono što tipovi kažu kada to u stvari ne misle?“ „Nije.“ „Bio si prilično uporan dok nisam legla s tobom u krevet, Dente. Srušio si barijere koje nijedan drugi čovek nije uspeo. Zar je ta nagrada sve do čega ti je stalo? Zar su moji orgazmi trofeji?“ „Isuse“, rekao je, odmahujući glavom. „Ne.“ Nastavila je da ga gleda, a onda je podigla ramena, nemo pitajući: Šta onda? On se još malo vrpoljio nakon čega je rekao: „Ne znam ja kako ću to.“ „Ne znaš kako ćeš šta tačno?“ „Da budem... polovina nečega. Partner, dečko, ili značajna polovina, ili kako god hoćeš to da nazoveš. Možda je to i previše arogantno što kažem, jer to možda uopšte nije ono što si ti imala u planu za mene. Nas.“ „Ali ako jeste, kažem ti, pošteno i iskreno, da ću verovatno biti užasno loš u tome. A to ne mogu da podnesem. Zato što ne želim da budem govnar koji te je povredio. Ponovo. Više nego što si već bila povređena. Zaslužuješ da budeš srećna.“ „Da li bi ti bio srećan?“ „Ako šta?“ „Ako bi bio pola nečega, partner, dečko, značajna polovina, ili šta god već.“ „S tobom?“ Ona klimnu. „Ne znam kako da ti odgovorim jer nikad to nisam radio. Sve što znam jeste da sam, kad sam te prošle nedelje ostavio ovde i kada je sve izgledalo da će biti kako treba, pomislio da je najbolje što za tebe mogu da učinim da uzmaknem i pustim te da nastaviš svoj život. Kunem se bogom da je to bila žrtva jer sam i dalje očajnički želeo da budem s tobom. A mogao sam. I znao sam da mogu. Ali mislio sam da to ne bi bilo najbolje za tebe. Zato sam otišao misleći: ‘Pa, to je to, Sveti Dente. Učinio si jedno dobro delo.’ Nikad se nisam tako dobro osećao zbog neke odluke. A ni tako loše.“ Ustao je iz fotelje i stao pored prozora koji je pružao pogled na hotelske uređene vrtove i reku iza njih. „Svakog prokletog minuta sam mislio na tebe. Moj stan je ranije bio sranje, a sada tek ne mogu da ga podnesem, zato što gde god da pogledam vidim tebe. Postalo je toliko loše da sam poslednje dve noći proveo u hangaru. Gal neće da priča sa mnom.“ „Zato što spavaš u hangaru?“ „Zato što sam previše glup da bih živeo.“ „To je rekao?“ „Jeste. On je, ovaj...“ Prošlo je nekoliko momenata pre nego što ju je ponovo lagano pogledao. „Rekao je da kada se neko zaljubi on postane glup. Ali ja, ovakav kakav sam, glupost sam izdigao na jedan novi nivo, kad sam te pustio da odeš.“ Oči su joj se zamaglile. „Ne želiš da se Gal ljuti na tebe.“ Kasnije su se raspravljali oko toga ko se prvi pomerio, ali najvažnije je da su se našli u zagrljaju koji im je spojio i tela i usta. Željnim rukama žurno su skidali odeću, ali kada ju je 274

pritisnuo uz prozor, pokušala je da ga prizove pameti rekavši mu da će ih svako iz dvorišta hotela videti, na šta je on odgovorio: „Koga briga?“, a kada je ona rekla da je nju briga, povukao ju je na pod, gde su i poslednje inhibicije pale, brzo kao i ostatak njihove odeće. Konačno su se preselili u spavaću sobu, gde su odlično iskoristili veliki krevet, zatim se ispružili, privremeno zadovoljeni i počeli da maze jedno drugo. „Onog jutra“, rekao je. „Kad si izašla iz kupatila, tek što si se istuširala, nosila si moju košulju.“ „Hm. Gledao si me malo čudno.“ „Pa, osećaj je bio čudan.“ „Zašto?“ Protrljao je usne o njeno čelo, zaustio da nešto kaže, a onda zastao pre nego što je rekao: „Hteo sam da kažem da je to prvi put da mi je bilo drago što vidim jednu ženu nakon noći provedene s njom. Ali bilo je tu još nešto osim toga. Isto tako sam shvatio koliko bi mi falilo da se ne probudim pored tebe, da nisi tamo.“ Sklopila je oči od siline emocija koje su se gomilale u njima. „Ne znam kuda će ovo otići, Dente, ni šta će se dogoditi“, prošaputala mu je u vrat. „Samo znam da želim da budem s tobom ovako, što češće mogu, koliko god to budem mogla.“ „S tim bih mogao da živim. U stvari, s tim želim da živim.“ Izvio je glavu unazad da bi mogao da je pogleda u lice. „Ne smeta ti što sam ja siromašan, a ti bogata?“ „Tebi?“ „Zaboga, ne. Uprkos onome što Gal kaže, nisam glup.“ Čupnula mu je pramen malja na grudima. „Jesi li ti sa mnom zbog novca?“ „Apsolutno. Ali prvo najvažnije stvari.“ Dodirnuo ju je i naterao da naglo udahne, a onda se opet našao na njoj, krenuo je u nju, ali ne žurno kao malopre već lagano i osećajno. Ne šaleći se više, uhvatio joj je lice šakama, poljubio joj zatvorene kapke, a kada ih je otvorila, rekao joj: „Više ne izgledaju tako tužne.“ „To je zato što sam ekstatično srećna.“ „Znači da nas je dvoje.“ „Hoćeš da kažeš da si brinuo hoću li te pozvati ili ne?“ Pogledavši duboko u njene oči, posegnuo je za njenim rukama, podigao ih sa obe strane njene glave i, s dlanom na dlanu, čvrsto prepleo svoje prste s njenim. Spustivši čelo na njeno, spustio je svu svoju težinu na nju i rekao hrapavo: „Brinuo sam. Brinuo se kao lud. Hvala bogu što ti je trebalo samo nedelju dana.“ Meko ju je poljubio u usta. „Nedelju i osamnaest godina.“

http://www.balkandownload.org/

275

ZAHVALNICE

Dok sam pisala ovu knjigu, bila mi je potrebna velika pomoć sa scenama letenja, dvomotornim privatnim avionom i komercijalnim avionima. Reči hvale upućujem Ronu Kunsmanu, svom prijatelju i prvoj osobi kojoj sam se obratila, i koja mi je pružila toliko mnogo korisnih informacija, uključujući i upoznavanje sa Džerijem Lansfordom. On je strpljivo i mukotrpno odgovarao na mnoga moja pitanja i upoznavao me sa potpuno stranim prizorom kokpita. Džeri Hjuz me je savetovao oko tehničkih aspekata i terminologije. Ostali, koji su želeli da ostanu anonimni, znaju koliko sam im zahvalna što su sa mnom podelili svoja iskustva i ogromno znanje. Oprostite mi za sve greške, one su isključivo moje, nikako gore spomenutih pilota. Sandra Braun, jun 2012.

276