Sandra Braun - Rikošet

Rikošet Sandra Brown Naslov izvornik: Ricochet

Prolog Akcija spašavanja opozvana je u 6:56 popodne. Šef policije Klarens Tejlor objavio je sumornu vest tokom konferencije za štampu koju je prenosila lokalna televizija. Mračan izraz njegovog lica slagao se sa njegovom raščupanom kosom i vojničkim držanjem. „Policija, zajedno sa svim ostalim agencijama koje su učestvovale, posvetila je mnogo sati traganju, sa nadom da će misija spasavanja uspeti. Ukratko, izvršena je pretraga. Meñutim, pošto temeljna nastojanja pripadnika službe unutrašnjih poslova, obalske straže i civilnih volontera nisu donela nikakve ohrabrujuće dokaze tokom proteklih nekoliko dana, došli smo do zaključka da bi bilo uzaludno nastaviti organizovanu potragu.“ Jedini čovek u baru, posmatrajući televizijski ekran sa mnogo snega, postavljen u uglu na zidu, sručio je preostali viski niz grlo i pokazao gazdi da ponovo napuni. Gazda je zastao sa flašom u ruci. „Jesi li siguran? Pretjeruješ, ortak.“ „Samo ti sipaj.“ „Imaš li prevoz do kuće?“ Pitanje je dočekao pretećim pogledom. Gazda je slegnuo ramenima i sipao. „Na tvoj račun.“ Ne, nije na moj. Skrajnut sa glavnog puta u centru Savane, gde su stanarine bile niske, bar 'Kod Smitija' nije privlačio ni turiste ni lokalne ugledne ljude. Nije bio birtija u koju bi pošao u potrazi za zabavom i razbibrigom. Nije učestvovao u čuvenom obilasku barova na dan Svetog Patrika. U njemu nisu služena obojena pića sladunjavih naziva. Naručeno piće odmah je posluživano. Mogao si, ako imaš sreće, da dobiješ krišku limuna, nalik onom koji je gazda odsutno ljuštio dok je gledao pregled televizijskih vesti koje su prethodile reprizi Sajnfelda. Na TV-u je šef policije Tejlor hvalio uporne pokušaje šerifovog osoblja, pasa, patrolnih čamaca i ronilaca, i tako dalje i tako dalje, bla, bla, bla. „Utišaj to, majke ti.“ Na zahtev mušterije, gazda je dohvatio daljinski upravljač i utišao TV. „Izbegava da kaže istinu, jer tako mora. Ali, ako pogledaš kroz sva ta naklapanja, ono što govori jeste da je telo do sada postalo hrana za ribe.“ Mušterija se naslonio laktovima na šank, pogrbio se i posmatrao pljuskanje tečnosti boje ćilibara u čaši dok ju je gurkao dlanovima levo-desno po uglačanoj drvenoj površini. „Deset dana nakon pada u reku?“ Gazda je odmahnuo glavom pesimistički. „Nema šanse da to neko preživi. Ipak, to je prokleto tužna stvar. Naročito za porodicu. Mislim, nikada ne saznati šta se desilo tvojoj voljenoj osobi?“ Dohvatio je još jedan limun. „Nije mi mila ni pomisao da je neko meni drag, živ ili mrtav, sada u reci ili tamo u okeanu, po ovom kijametu.“ Bradom je pokazao na jedini prozor u baru. Bio je širok, ali samo pola metra visok. Nalazio se visoko, bliže tavanici nego podu, i pružao ograničen pogled napolje, ako bi nekoga zanimalo da pogleda. Propuštao je samo tračak prigušenog svetla koje je donekle razbijalo nesnosnu tumornu atmosferu i davalo mršavu nadu beznadežnim slučajevima u baru. Teška kiša natapala je priobalje Džordžije i Južne Karoline poslednjih četrdeset osam sati. Nemilosrdna kiša. Bujice su kuljale iz neprozirnih oblaka. Bilo je trenutaka kada je pljusak bio toliko obilan da se nije vidjela suprotna obala reke. Niže oblasti postale su jezera. Ulice su zatvorene zbog poplava. U slivnicima su se kovitlale mutne vodene struje, hitre poput planinskih brzaka. Gazda bara je peškirom obrisao sok od limuna sa prstiju i očistio oštricu noža. „Po ovoj kiši, ne krivim ih što su prekinuli potragu. Verovatno nikada neće naći telo. Biće da će sve ovo

2

zauvek ostati misterija. Ubistvo ili samoubistvo?“ Bacio je peškir u stranu i naslonio se na šank. „Šta ti misliš?“ Mušterija ga je pogleda mutnim očima i reče promuklim glasom: „Ja znam šta se desilo.“

3

Prvo poglavlje Šest nedelja ranije Suñenje Robertu Saviću za ubistvo ušlo je u četvrti dan. Detektiv odeljenja za ubistva Dankan Hačer pitao se šta se, kog ñavola, dogaña. Čim je suñenje nastavljeno posle pauze za ručak, advokat odbrane Sten Adams zamolio je sudiju za privatan razgovor. Sudija Lerd je prihvatio zahtev, iako je bio zbunjen ovim zahtevom isto koliko i zamenik državnog tužioca Majk Nelson, i njih trojca su se povukla u njegove odaje. Porota se povukla u svoje prostorije, ostavljajući publiku da se pita čemu ovaj neočekivani razgovor. Bili su odsutni pola sata. Dankanova uznemirenost rasla je sa svakim minutom. Hteo je da se suñenje održi bez prekida, da proñe bez ikakvih prepreka koje bi omogućile žalbe ili, sačuvaj bože, oslobañajuću presudu. Zato su ga ova većanja iza zatvorenih vrata toliko nervirala. Nestrpljenje ga je konačno odvukao u hodnik, gde se šetkao, ali nikada toliko daleko od sudnice da nije mogao da čuje šta se tamo dogaña. Sa četvrtog sprata gledao je kako par remorkera vodi trgovački brod kroz kanal prema okeanu. Onda se, ne mogavši da podnese neizvesnost, vratio na svoje mesto u sudnici. „Zaboga, Dankane, sedi s mirom. Vrpoljiš se kô dvogodišnje dete.“ Njegova partnerka, Didi Bouven, rešavala je ukrštene reči da prekrati vreme. „Šta li raspravljaju tamo?“ „Nagodba? Ubistvo iz nehata, možda?“ „Uozbilji se“, rekao je. „Savić ne bi priznao ni da se pogrešno parkirao a kamoli da je pucao.“ „Treba mi reč od osam slova za predaju“, reče Didi. „Abdikacija.“ Razdraženo ga je pogledala. „Kako si to smislio tako brzo?“ „Genije sam, šta da kažem.“ Pokušala je da uklopi reč. „Ovog puta nisi. 'Abdikacija' se ne uklapa. A i ima deset slova.“ „Onda ne znam.“ Optuženi, Robert Savić, sedeo je za stolom odbrane i izgledao suviše zadovoljan sobom za čoveka kome se sudilo za ubistvo, i preterano siguran u sebe da bi umirio Dankanovu nervozu. Kao da je osećao Dankanov uporan pogled na svom potiljku, Savić se okrenuo i nasmešio mu se. Prstima je lenjo dobovao po rukohvatu stolice kao da je pratio laku pesmicu koju je samo on mogao da čuje. Noge je ležerno prekrstio. Bio je slika i prilika staloženosti. Za onoga ko ga nije bolje poznavao, Robert Savić je bio ugledni biznismen sa pomalo buntovničkim smislom za modu. Danas je nosio odelo konzervativne sive boje, ali uzak kroj davao mu je nedvosmisleni evropski izgled. Košulja mu je bila svetloplava, kravata boje lavande. Konjski repić, njegovo obeležje, bio je zaglañen i nauljen. Visokokaratni dijamant visio mu je na uvetu. Otmena odeća, ležernost, bili su elementi njegove uglancane spoljašnosti, i nisu ničim odavali beskrupuloznog kriminalca koji se krio iza svega toga. Bio je hapšen i izvoñen pred veliku porotu više puta, na osnovu raznih optužbi koje su uključivale nekoliko ubistava, požar i različite manje prekršaje, od kojih je većina bila povezana sa trgovinom drogom. Ali tokom njegove duge i slavne karijere, bilo mu je suñeno samo dva puta. Prvi put su mu sudili zbog droge. Osloboñen je optužbi, jer država nije uspela da dokaže svoj slučaj, a i mora se priznati da je bio traljavo odrañen. Drugo suñenje bilo je zbog ubistva Andrea Boneta. Savić je digao njegovu kuću u vazduh. Dankan je istraživao njegovo ubistvo zajedno sa agentima federalnog biroa za eksplozive. Na nesreću, većina dokaza bila je posredna, ali su verovali da će biti dovoljno ubedljivi da ga i osude. Meñutim, okružno tužilaštvo dalo je slučaj novajliji koji nije imao ni potrebnu 4

stručnost ni neophodno iskustvo da ubedi porotnike u to da je Savić kriv. Suñenje se završilo neodlučnim mišljenjem porote. Ali, nije se tu završilo. Otkrilo se da je mladi zamenik tužioca uskratio oslobañajuće dokaze advokatu Stenu Adamsu. Hajka i dreka koje je on podigao učinili su da je tužilaštvo postalo nepoverljivo da bi ponovo podiglo optužnicu bilo kada u budućnosti. Slučaj je ostao nerešen, i tako će i ostati verovatno dok se ne otopi led na polovima. Dankan je teško podneo taj poraz. I pored greške mladog tužioca, on je na sve to gledao kao na lični neuspeh i posvetio se tome da stavi tačku na Savićevu uspešnu kriminalističku karijeru. Ovog puta je bio uveren da će ga osuditi. Savić je bio optužen za ubistvo Fredija Morisa, jednog od svojih mnogobrojnih zaposlenih, preprodavca droge kojeg su tajni agenti odseka za narkotike uhvatili da pravi i rastura metamfetamin. Dokazi protiv Fredija Morisa bili su neoborivi, osuda praktično zagarantovana i, pošto mu ovo nije bio prvi prekršaj, bio je suočen sa godinama teške robije. Federalni odsek za narkotike i lokalna policija udružili su se i ponudili Frediju Morisu pogodbu – manja optužnica i mnogo kraći boravak u zatvoru u zamenu za njegovog gazdu Savića, glavnog šefa koga su zapravo jurili. Fredi je prihvatio nagodbu suočen sa godinama zatvorske kazne koja mu je sledovala. Ali i pre nego što je pažljivo planirana klopka bila gotova, Fredi je bio gotov. Nañen je lica zagnjurenog u močvaru sa rupom od metka na potiljku. Dankan je bio ubeñen da Dankan ovoga puta neće izbeći izricanje kazne. Tužilac je imao manje optimizma. „Nadam se da si u pravu, Dank“, rekao je Majk Nelson prethodne večeri, kada je Dankanu davao uputstva o tome šta će se desiti kada bude svedočio. „Mnogo zavisi od tvog svedočenja.“ Uvukavši donju usnu, zamišljeno je dodao: „Bojim se da će nas Adams sahraniti na polju osnovane sumnje.“ „Imao sam osnovanu sumnju da ispitam Savića“, Dankan je bio uporan. „Fredi je na našu ponudu odmah odgovorio da bi mu Savić odsekao jezik čak i kada bi prdnuo u našem pravcu. Dakle, kada sam video Fredijevo telo, video sam da mu je, pored mozga pretvorenog u kašu, odsečen i jezik. Prema rečima sudskog lekara, odsečen je dok je Fredi još bio živ. Zar ne misliš da mi je to dalo osnovanu sumnju da odmah ispitam Savića?“ Krv je bila sveža, a Fredijevo telo je bilo još toplo kada su pozvali Dankana i Didi na mesto jezivog zločina. Federalni odsek za narkotike i lokalni detektivi za narkotike bili su zauzeti žestokom raspravom oko toga ko je otkucao i upropastio Fredija. „Trebalo je da imate trojicu ljudi koji će pratiti svaki njegov pokret“, urlao je jedan iz federalnog odseka na svog parnjaka iz policijskog odseka. „Vi ste imali četvoricu! Gde su oni sada?“ besno mu je odvratio detektiv. „Mislili su da je kod kuće, bezbedan.“ „Ma nemojte? Pa, to smo i mi mislili.“ „Isuse“, federalni agent je iznervirano opsovao. „Kako li se samo provukao pored nas?“ Bez obzira na to ko je upropastio klopku, Fredi im više nije bio od koristi i svañanje oko toga bilo je gubljenje vremena. Ostavivši Didi da sudi dvema stranama koje su se psovale i krivile jadna drugu, Dankan je pošao na Savića. „Nisam planirao da ga uhapsim“, objašnjavao je Dankan Majku Nelsonu. „Otišao sam u njegovu kancelariju samo da ga ispitam. Časna reč.“ „Pobio si se s njim, Dankane. To može da nam škodi. Adams neće dozvoliti da porota ne sazna za to. Nagovestiće policijsku brutalnost, ako te ne bude optužio na licu mesta za to. Neosnovano hapšenje. Do vraga, ni sam ne znam šta će izvući iz šešira.“ Završio je time što ga je podsetio da ništa nije sigurna stvar i da se svašta može dogoditi tokom suñenja.

5

Dankan nije razumeo zašto se zamenik tužioca toliko brinuo. Njemu je sve bilo lako i jasno razumljivo. Direktno sa mesta ubistva Fredija Morisa otišao je u Savićevu kancelariju. Upao je nenajavljen unutra i zatekao Savića u društvu žene koja je kasnije u policiji identifikovana kao Lusil Džouns, i koja je u tom trenutku bila na kolenima zauzeta felacijom. Ovog jutra, Dankanovo svedočenje izazvalo je muk u sudnici. Nemirni pokreti prestaše. Sudski službenik, koji je dremao, uspravio se, odjednom potpuno budan. Dankan je bacio pogled na porotu. Jedna od starijih žena postiñeno je sagnula glavu. Druga, takoñe postarija, izgledala je zbunjena značenjem reči. Jedan od četvorice muških porotnika pogledao je u Savića sa izrazom divljenja na licu. Savić je čačkao nokte kao da je razmišljao o tome da poseti manikira kasnije tokom dana. Dankan je posvedočio da je u trenutku kada je ušao na vrata Savićeve kancelarije, ovaj pružio ruku ka pištolju. „Pištolj je bio na stolu. Bacio se prema njemu. Znao sam da ću biti mrtav ako se on dočepa oružja.“ Adams ustade. „Prigovor, vaša visosti. Zaključak.“ „Prihvatam.“ Majk Nelson je izmenio pitanje i na kraju ustanovio pred porotnicima da je Dankan samo naterao Savića da se tako brani od eventualnog napada. Borba koja je usledila bila je napeta, ali je Dankan na kraju uspeo da obuzda Savića. „Kada ste smirili gospodina Savića“, rekao je tužilac, „da li ste zaplenili to oružje kao dokaz, detektive Hačeru?“ Ovde je postajalo škakljivo. „Ne. U trenutku kada sam konačno obuzdao Savića, pištolj je nestao zajedno sa ženom.“ Ni pištolj ni žena više nisu viñeni. Dankan je uhapsio Savića zbog napada na policajca. Dok su ga držali u pritvoru po toj optužnici, Dankan, Didi i ostali izgradili su slučaj protiv njega za ubistvo Fredija Morisa. Nisu imali oružje koje je Dankan video, za koje su bili sigurni da je Savić upotrebio da ubije Fredija Morisa manje od sat pre toga. Nisu imali ni svedočenje te žene. Nisu imali čak ni otiske stopala ili tragove guma na mestu zločina, jer je nadošla plima i oprala ih pre nego što su otkrili telo. Ono što su imali bilo je svedočenje nekoliko drugih agenata koji su čuli Fredijevo uplašeno tvrñenje da će mu Savić iščupati jezik, a zatim ga ubiti ako se bude nagodio sa vlastima, ili ako bude samo pričao sa njima. I pošto nisu znali gde je Lusil Džouns, Savić nije mogao da stvori ubedljiv alibi. Državno tužilaštvo dobijalo je osude i za manje, tako da je slučaj došao pred sudiju. Nelson je očekivao da će Savićev advokat prikucati Dankana za zid ovog popodneva prilikom unakrsnog ispitivanja. Pokušao je da ga za to pripremi tokom pauze za ručak. „Osloniće se na uznemiravanje i reći će poroti da si godinama gajio ličnu netrpeljivost prema njegovom klijentu.“ „Možeš da se kladiš da jesam“, rekao je Dankan. „Prokletnik je ubica. Zakleo sam se da ću hvatati ubice.“ Nelson je uzdahnuo. „Samo pazi da ne zvuči previše lično, u redu?“ „Pokušaću.“ „Iako jeste.“ „Rekao sam da ću pokušati, Majk. I da, postalo je lično.“ „Adams će tvrditi da Savić ima dozvolu za nošenje ličnog oružja, tako da pištolj sam po sebi nije inkriminišući. A onda će tvrditi da pištolja nije ni bilo. Možda će dovesti u pitanje da li je uopšte bilo žene koja mu je pušila. On će poricati, poricati, poricati i stvoriti brdo sumnje u glavama porotnika. Možda će čak zahtevati da se celo svedočenje odbaci pošto nema potkrepljujućih dokaza.“

6

Dankan je znao šta mu predstoji. I ranije se suprotstavljao Stenu Adamsu. Ali bio je nestrpljiv i hteo je da završi više s tim. Buljio je u vrata koja su vodila u sudijine prostorije pokušavajući da ih natera da se otvore, kada su se stvarno i otvorila. „Ustanite“, objavio je sudski službenik. Dankan poskoči na noge. Ispitivao je izraze lica trojice muškaraca koji su ušli u sudnicu i ponovo zauzeli svoja mesta. Nagnuo se prema Didi. „Šta misliš?“ „Ne znam, ali mi se ne dopada.“ Njegova partnerka imala je tajanstven i pouzdan talent da proceni ljude i situacije, i upravo je potvrdila slutnju koja mu se javila. Još jedan loš znak – Majk Nelson je odvratio glavu i nije ni pogledao u njihovom pravcu. Sten Adams je seo pored svog klijenta i potapšao ga po rukavu skupog odela. Dankanu se utroba zgrčila od bojazni. Sudija se popeo na svoje mesto i dao znak sudskom službeniku da pozove porotu. Seo je i pažljivo popravio odoru. Pomerio je poslužavnik na kome je bila čaša i bokal s vodom milimetar nadesno i podesio mikrofon koji nije bilo potrebe podešavati. Kada je porota ušla i sela, rekao je: „Dame i gospodo, izvinjavam se zbog odlaganja, ali morali smo odmah da se posvetimo važnoj stvari.“ Kejto Lerd bio je popularan sudija. Omiljen u javnosti i kod novinara, kojima se udvarao poput prosca. Bližio se pedesetoj, ali je izgledao kao tridesetogodišnjak i crte lica bile su mu kao kod filmske zvezde. Zapravo, pre nekoliko godina odglumio je sebe u filmu koji je sniman u Savani. Osećao se udobno pred kamerama i računalo se na njega da pruži svoj komentar kad god se neka nova priča ticala kriminala, kriminalaca ili pravosuña. Sada je govorio tim poznatim slatkorečivim glasom. Gospodin Adams mi je skrenuo pažnju na to da je tokom izbora porote, porotnica broj deset propustila da napomene da se njen sin prijavio u sledeću klasu pitomaca Savana-Čatamske policije. Dankan je bacio pogled na mesto gde je sedela porota i primetio da je jedno mesto u drugom redu bilo prazno. „O, pobogu“, promrsi Didi sebi u bradu. „Porotnica mi je to priznala“, rekao je sudija Lerd. „Nije imala nameru da namerno obmane sud, jednostavno nije znala kako bi ta omaška mogla da utiče na to kako će se ovo suñenje završiti.“ „Šta?“ Didi je munula Dankana laktom u rebra, upozorivši ga da se stiša. Sudija je pogledao u njihovom pravcu, ali je nastavio. „Kada biraju porotnike, advokati obe strane imaju mogućnost da eliminišu svakoga za koga misle da bi mogao da utiče na presudu. Gospodin Adams je mišljenja da bi porotnik čiji će član porodice postati policajac imati fundamentalnih predrasuda prema bilo kom optuženom kojem se sudi za krivično delo, a naročito prema optuženom za ovo nečuveno ubistvo.“ Zastao je, pa rekao: „Slažem se sa advokatom povodom ovoga i zato sam primoran da proglasim poništavanje sudskog postupka.“ Lupio je čekićem. „Porotnici, osloboñeni ste dužnosti. Gospodine Adamse, vaš klijent je slobodan. Suñenje je završeno.“ Dankan je izleteo iz stolice. „Mora da se šalite!“ Sudija ga je potražio pogledom i rekao tonom koji je mogao da brusi dijamant: „Uveravam vas da se ne šalim, detektive Hačeru.“ Dankan je pošao prolazom i došao do ograde. Upro je prst u Savića. „Vaša visosti, ne možete dozvoliti da on išeta odavde.“ Majk Nelson se stvorio pored njega tiho govoreći: „Dank, smiri se.“

7

„Možete da obnovite slučaj, gospodine Nelsone“, rekao je sudija dok je ustajao i spremao se da se udalji. „Ali vam savetujem da pripremite čvršće dokaze pre nego što to učinite.“ Pogledavši Dankana, dodao je: „Ili uverljivije svedočenje.“ Dankanu pade mrak na oči. „Mislite li da sam lagao?“ „Dankane.“ Didi mu je prišla otpozadi i uhvatila ga za ruku, pokušavajući da ga odvuče prema izlazu, ali on se otrgao. „Pištolj je bio stvaran. Skoro da se pušio. Žena je bila stvarna. Skočila je na noge u trenutku kada sam ušao i…“ Sudija je lupio čekićem i ućutkao ga. „Možete to posvedočiti na sledećem suñenju. Ako ga bude bilo.“ Savić se odjednom stvorio ispred njega smešeći se. „Ponovo si uprskao stvar, Hačeru.“ Majk Nelson je zgrabio Dankana za ruku kako bi ga sprečio da preskoči ogradu. „Srediću te, kurvin sine. Ureži to u kožu, istetoviraj na bulji. Srediću te.“ Glasa prepunog pretnje Savić je rekao: „Videćemo se. Uskoro.“ A onda je Dankanu poslao poljubac. Adams je užurbano sproveo svog klijenta pored Dankana, koji je gledao prema sudiji. „Kako možete da ga pustite?“ „Ne ja, detektive Hačeru, nego zakon.“ „Vi jeste zakon. Ili bi trebalo da budete.“ „Dankane, umukni“, prošišta Didi. „Udvostručićemo potragu za Lusil Džouns. Možda će se pojaviti oružje. Dohvatićemo Savića pre ili kasnije.“ „Mogli smo da ga dohvatimo pre“, rekao je i ne pokušavajući da utiša glas. „Mogli smo ga imati danas. Jebiga, mogli smo da ga se dočepamo sada, da smo imali sudiju koji je na strani pajkana, a ne kriminalaca.“ „Do vraga“, promrmlja Didi. „Detektive Hačeru.“ Sudija Lerd se naslonio na sto i besno posmatrao Dankana. Obraćao se glasom svevišnjeg: „Voljan sam da vam učinim uslugu i prečujem tu izjavu, jer razumem koliko ste isfrustrirani.“ „Vraga vi razumete! I da ste hteli da mi učinite uslugu, vaša visosti, zamenili biste tog porotnika umesto proglašenja poništavanja postupka. Da ste hteli da mi učinite uslugu, dali biste nam podjednake izglede kao i njima da izbacimo ovog ubicu iz stroja jednom za svagda.“ Svaki mišić na sudijinom zgodnom licu zategao se, ali mu je glas ostao iznenañujuće miran. „Savetujem vam da odmah napustite sudnicu pre nego što kažete nešto zbog čega ću biti primoran da vas zadržim u pritvoru zbog uvrede suda.“ Dankan je uperio kažiprst u izlazna vrata, kroz koja su Savić i njegov advokat upravo izašli. „Savić se ruga i vama , isto kao i meni. On voli da ubija ljude i vi ste mu upravo uručili pozivnicu da slobodno ode i ubija kako mu je volja.“ „Presudio sam kako nalaže zakon.“ „Ne, ono što ste vi uradili je…“ „Dankane, molim te“, rekla je Didi. „…posrali ste se na mene. Posrali ste se na ljude koji su vas izabrali jer su verovali vašim obećanjima da ćete biti strogi prema kriminalcima poput Savića. Posrali ste se i na ovu ovde detektivku Bouven i na kancelariju tužioca i na sve druge koji su ikada pokušali da srede to kopile.Eto, to ste uradili. Vaša visosti.“ „'Ruke uvis'“ „Izvini?“ „Reč od osam slova za predaju.“

8

Didi je blenula u Dankana dok se on smeštao na suvozačko mesto njenih kola i vezivao pojas. „Posle četrdeset osam sati u zatvoru, to je prva stvar koju imaš da mi kažeš?“ „Imao sam dosta vremena da razmislim o tome.“ „'Ruke uvis' su dve reči, genije.“ „Ipak se kladim da se uklapa.“ „Pa, nikada nećemo saznati. Bacila sam ukrštenicu.“ „Nisi mogla da je rešiš?“ zadirkivao ju je, jer je znao da je to nervira zato što je on obično uspevao da reši ukrštenicu mnogo pre nje. On je imao smisla za njih; ona nije. „Ne, bacila sam je, jer nisam htela da me bilo šta podseća na tvoje neobuzdano ponašanje u sudnici.“ Izašla je sa parkinga zatvora i krenula ka centru grada. „Dozvolio si sebi da izgovoriš bljuvotine.“ Sedeo je zamišljeno i nije progovarao. „Vidi, Dankane, jasno mi je zašto hoćeš Savića. Svi ga mi hoćemo. On je otelotvorenje zla. Ali da vreñaš sudiju u njegovoj sudnici? To je ludost. Naneo si štetu i sebi i odeljenju.“ Pogledala ga je. „Naravno, nije moje da ti držim predavanja. Ti si stariji partner.“ „Dobro je da to imaš u vidu.“ „Govorim ti kao prijatelj. Govorim ovo za tvoje dobro. Tvoja predanost ovome je za divljenje, ali moraš da zauzdaš taj tvoj temperament.“ Ne osećajući se ni malo orno, sumorno je buljio kroz vetrobran. Savana se pržila pod nemilosrdnim suncem. Vazduh je bio prezasićen vlagom. Sve je izgledalo usporeno, malaksalo, klonulo poput njega samog. Klima u Didinim kolima bila je izgubljenu bitku sa vlažnošću vazduha. Majica na leñima mu je već bila mokra. Obrisao je kapi znoja sa čela. „Istuširao sam se jutros, ali i dalje zaudaram na zatvor.“ „Da li je bilo strašno?“ „Nije bilo loše, ali ne želim tamo da se vraćam u skorije vreme.“ „Džerard nije zadovoljan tobom“, rekla je, misleći na poručnika Bila Džerarda, njihovog direktnog nadreñenog. „Sudija Lerd je pustio Savića i Džerard je nezadovoljan mnome?“ Didi se zaustavila na semaforu i pogledala ga. „Nemoj da se ljutiš kad ti kažem ono što imam da ti kažem.“ „Mislio sam da je tirada završena.“ „Nisi ostavio sudiji nikakav izbor.“ Tokom dve godine otkako je Didi prebačena u odeljenje za ubistva i postala njegov partner, Dankan nikada nije video ni trunku materinskog instinkta u njoj. Sada je njeno lice poprimilo takav izraz. „Posle svega što si rekao, sudija Lerd je bio praktično obavezan da te zadrži u pritvoru zbog nepoštivanja suda.“ „Onda njegova visost i ja imamo nešto zajedničko. I ja se osećam obaveznim da njega prezirem*.“ „Mislim da je shvatio. Što se tiče Džerarda, on mora da se ponaša kako nalažu propisi. Ne sme da dozvoli da se njegovi detektivi brecaju na sudije Vrhovnog suda.“ „Okej, okej, priznajem grešku u svojim metodama. Odslužio sam svoje. Obećavam da ću biti savršenih manira, krotak kao jagnje na sledećem Savićevom suñenju, sve dok sudija Lerd za uzvrat nama bude popuštao.“ „Ovaj, Dankane.“ „Ovaj, molim?“ „Majk Nelson je zvao po podne.“ Oklevala je i uzdahnula. „Stav tužilaštva je da nemamo dokaza protiv Savića…“ „Ne želim ovo da čujem, je l' da?“

*

Igra rečima: to hold in contempt (engl.) znači i prezirati nekoga i zadržati u pritvoru zbog nepoštovanja suda.

9

„Rekao je da suñenje ionako nije baš imalo šanse da uspe, da verovatno ne bismo dobili osudu, i da neće ponovo pokušati da iznese taj slučaj. Pokušaće samo u slučaju da se dokopamo nečeg što će Savića vratiti u sudnicu.“ Dankan se ovoga bojao, ali čuti to bilo je gore od straha da će se to desiti. Spustio je glavu na naslon i zatvorio oči. „Ne znam više zašto se uopšte potresam oko Savića ili bilo koje druge ništarije. Niko se više ne potresa. Okružni tužilac se verovatno više nervira oko mene nego oko neandrtalca koji je sinoć ubio ženu zbog žilave krmenadle. Bio je u ćeliji do moje. Ako mi sto puta nije rekao da je kučka to zaslužila, nije nijednom.“ Uzdahnuo je i okrenuo glavu da bi gledao kroz prozor u veličanstvene hrastove duž bulevara. Busenje španskog lišaja koje je visilo sa grana izgledalo je mokro i blatnjavo na teškoj vrućini. „Mislim, zašto se trudimo?“ retorički je postavio pitanje. „Ako Savić s vremenom na vreme kokne sintetičara i dilera meta kao što je Fredi Moris, on čini društveno koristan rad, zar ne?“ „Ne, zato što će Savić imati zamenu za njega pre nego što se telo tog dilera meta ohladi.“ „Dakle, ponavljam, čemu? Ja sam potpuno van te požrtvovanosti koju si pomenula. Zabole me dupe. Sada stvarno.“ Didi prevrnu očima. „Da li znaš koliko imam godina?“ pitao je. „Trideset sedam.“ „Osam. Za dvadeset godina imaću pedeset osam. Imaću uvećanu prostatu i skupljenu kitu. Imaću manje kose i deblji struk.“ „Pogled na svet biće ti sumorniji.“ „Prokleto si u pravu“, rekao je ljutito iznenada se uspravivši i zabivši kažiprst u kontrolnu tablu dok je nabrajao svoje argumente. „Jer ću morati da trpim još dvadeset godina uzaludnosti. Biće sve više Savića koji će ubijati ljude. Zbog čega smo se onda i trudili?“ Stala je uz ivičnjak i zakočila. Tek sada je primetio da ga je dovezla do kuće, a ne do parkinga ispred zgrade suda gde su njegova kola bila u trenutku kada su ga uhapsili i odveli iz sudnice. Didi se naslonila na sedište i okrenula se prema njemu. „Priznajem da smo trenutno osujećeni. Sutra…“ „Osujećeni? Trenutno osujećeni? Mrtvi smo poput Fredija Morisa. Njegovo smaknuće je na smrt prestravilo bilo kog drugog praznoglavca kome je ikada padalo na pamet da se nagodi sa nama ili federalcima. Savić je upotrebio Fredija da pošalje poruku, i poslao ju je jasno i glasno. Progovorio si, umrećeš, i to ćeš umreti u mukama. Niko neće progovoriti“, rekao je naglasivši poslednje tri reči. Tresnuo je pesnicom o dlan. „Ne mogu da verujem da nam je taj nalickani prokletnik ponovo izmakao. Kako mu uspeva? Niko nije toliko natprirodno srećan. Ili pametan. Negde na svom putu preko leševa mora da je sklopio ugovor s ñavolom. Svi demoni pakla sigurno rade za njega. Ali, kunem ti se, Didi. Makar mi to bilo poslednje…“ Zastao je primetivši njen osmeh. „Šta je?“ „Nemoj sada da viriš kroz prste, Dankane, ali ponovo si pun elana.“ Progunñao je psovku-dve, odvezao pojas i otvorio vrata. „Hvala za prevoz.“ „Ući ću i ja.“ Pre nego što je izašla iz auta, dohvatila je sa kuke na vratima odeću upakovanu u kesu sa hemijskog čišćenja. „Šta je to?“ „Odeća koju ću nositi večeras. Presvući ću se ovde, jer me mrzi da se vozim do kuće i da se vraćam posle u centar.“ „A šta je večeras?“ „Večera povodom dodele nagrada.“ Zabrinuto ga je pogledala. „Nemoj mi reći da si zaboravio.“

10

Provukao je prste kroz svoju neposlušnu kosu. „Da, jesam. Izvini, partneru, ali nisam raspoložen za to večeras.“ Nije hteo da bude u društvu policajaca večeras. Nije hteo da se suoči sa Bilom Džerardom u poluzvaničnom okruženju, pri tom znajući da će ga odmah sutradan ujutru pozvati u kancelariju na dobro staro ribanje – koje je i zaslužio, jer je bio van sebe u sudu. Njegov bes bio je opravdan, ali nije imao pravo da ga ispolji tada i na tom mestu. Ono što je Didi rekla bilo je istina – naneo im je više štete nego koristi. I mora da je Saviću pružio mnogo zadovoljstva. Sagnula se da pokupi današnje i jučerašnje izdanje novina sa prilaza kući i mlatnula ga njima u stomak. „Ti ideš na tu večeru“, rekla je i krenula u njegovu kuću uza stepenice od cigala. Čim je otključao vrata i ušao, krenuo je pravo prema daljinskom i uključio klimu. „Kako to da ti alarm nije uključen?“ upitala je Didi. „Uporno zaboravljam šifru.“ „Ti nikada ništa ne zaboravljaš. Samo si lenj. Malo je glupo to što ga ne uključuješ, Dankane. Posebno sada.“ „Zašto baš sada?“ „Savić. Njegov pozdrav 'videćemo se, uskoro' zvučao je kao pretnja.“ „Želim da počne da me juri. To bi mi dalo izgovor.“ „Da…“ „Da učinim ono što je neophodno.“ Bacio je sportsku jaknu preko stolice i krenuo hodnikom koji je vodio prema kuhinji u zadnjem delu kuće. „Znaš gde je soba za goste i tuš“, rekao je pokazujući na stepenište. „Posluži se.“ Didi mu je bila za petama. „Ići ćeš sa mnom na tu večeru, Dankane.“ „Ne, ono što ću uraditi jeste da ću popiti pivo, istuširati se, pojesti sendvič sa šunkom i senfom koji je toliko ljut da će mi krenuti suze na oči i…“ „Svirati klavir?“ „Ja ne sviram klavir.“ „Da, baš ti verujem“, rekla je šaljivo. „Ono što sam hteo da kažem je da ću možda odgledati utakmicu na TV-u pre nego što odem ranije da legnem. Ne mogu da ti opišem koliko sam se uželeo svog kreveta posle dve noći provedene na zatvorskoj klupi. A ono što neću da uradim je da se obučem i odem na tu večeru.“ Podbočila se. „Obećao si.“ Otvorio je frižider i, ne pogledavši unutra, izvadio konzervu piva, otvorio je i posrkao penu sa nadlanice. „To je bilo pre mog hapšenja.“ „Mene će pohvaliti.“ „Zaslužila si. Čestitam. Privela si udovicu koja je opalila svog muža kalauzom po glavi. Odličan instinkt, partneru. Mnogo sam ponosan na tebe.“ Nazdravio joj je konzervom piva, pa je zatim nagnuo iz nje. „Ne shvataš poentu. Ne želim da sama idem na svečanu večeru. Ti si moj pratilac.“ Nasmejao se, a pivo se rasprštalo iz njegovih usta. „To nije bal. I otkad se ti brineš oko toga da li imaš pratnju? U stvari, ovo je prvi put da čujem da si upotrebila tu reč.“ „Ako ne budem imala pratioca, momci će mi zagorčati život. Vorli i kompanija će pričati kako ne mogu da nañem dečka čak i da mi život od toga zavisi. Ti si mi partner, Dankane. Tvoja dužnost je da mi pružiš podršku, što uključuje pomoć u spasavanju mog obraza od primitivaca sa kojima sam prinuñena da radim.“ „Zovi onog pandura iz prostorije za dokaze. Usplahiri se svaki put kada te pogleda. On bi te pratio.“ Zgañeno se namrštila. „Dlanovi su mu uvek vlažni kada se rukuje. Mrzim to.“ Izgledala je potpuno snuždeno kada je rekla: „To je samo par sati, Dankane.“

11

„Žalim slučaj.“ „Ti samo ne želiš da te vide sa mnom.“ „O čemu ti pričaš? Stalno me viñaju s tobom.“ „Ali nikada van posla. Neki ljudi tamo možda neće znati da radimo zajedno. Bože, zabrani da neko pomisli da sam njegova devojka. Pošto si sa ženom koja je niska, zdepasta i koja ima kovrdžavu kosu, to bi moglo da uništi tvoju reputaciju prave muškarčine.“ Tresnuo je pivo o radnu ploču u kuhinji. „Sada si me naljutila. Kao prvo, ne prati me takva reputacija. Kao drugo, ko je rekao da si niska?“ „Vorli je rekao da imam metar i želju da porastem.“ „Vorli je glupak. Nisi zdepasta. Ti si elegantno popunjena. Mišićava, jer vežbaš kao mahnita. A kosa ti je kovrdžava jer stavljaš mini-val svaki čas.“ „Tako je lakše održavam“, rekla je braneći se. „Ne pada mi u oči. Kako znaš da stavljam mini-val?“ „Zato što prepoznajem miris svežeg mini-vala. Moja mama ga je stalno stavljala kod kuće. Cela kuća je smrdela danima. Tata ju je molio da ode u frizeraj, ali mu je ona stalno govorila da oni previše naplaćuju.“ „Frizerski salon, Dankane. To se više ne zove frizeraj.“ „Ja to znam. Mama ne zna.“ „Je l' znaju za tvoje robijanje?“ „O da“, rekao je s malo žaljenja u glasu. „Potrošio sam svoj jedini poziv da razgovaram sa njima, jer se unervoze ako se ne čujemo više od dva dana. Ponose se mojim poslom, ali se brinu. Znaš i sama kako je to.“ „Pa ne baš“, rekla je kiselo, glasom kojim je uvek govorila kada su pominjani njeni roditelji, pa makar to bilo i uzgredno. „Znaju li tvoji za Savića?“ pitala je. Slegnuo je ramenima. „Nisam baš isticao.“ „Šta su rekli na to da im je sin u zatvoru?“ „Jednom su morali da polože kauciju za mene kada sam bio u srednjoj školi. Maloletničko konzumiranje alkohola. Zaradio sam debelu kaznu. Ovog puta me je tata pohvalio što sam se zauzeo za ono što mislim da je ispravno. Naravno, nisam mu rekao da sam upotrebio glagol na J da bih istakao svoje mišljenje.“ Didi se nasmejala. „Sreća si ti što imaju razumevanja.“ „Znam.“ Istini za volju, Dankan je znao koliko je bio srećan. Odnos koji je Didi imala sa svojim roditeljima bio je napet. Sa nadom da će joj odvratiti misli sa te nemile teme, on reče: „Je l' znaš da mi se tata modernizovao? Sprema sve voje propovedi na računaru. Ima celu Bibliju na disku i može da doñe do bilo kog dela samo jednim pritiskom na taster. Ali nisu svi srećni povodom toga. Jedan staromodan tip u njegovoj parohiji ubeñen je da je Internet Antihrist.“ Nasmejala se. „Možda je i u pravu.“ „Možda.“ Uzeo je pivo i otpio još jedan gutljaj. „Pošto me nisi ponudio, ja bih jednu koka-kolu bez šećera, molim te.“ „Izvini.“ Otvorio je frižider i pružio ruku unutra. Onda je uz kratak uzvik trgnuo ruku. „Ooooj!“ „Šta je bilo?“ „Morao bih da se nateram da uključujem alarm.“ Didi se progurala pored njega i pogledala u frižider. Napravila je grimasu i, poput Dankana, ustuknula. „Šta je to?“ „Ako već moram da pogañam, rekao bih da je to jezik Fredija Morisa.“

12

Drugo poglavlje Dankan će ujutru odneti odsečeni jezik – sada nekoliko meseci star – kod sudskog lekara. Zasad ga je stavio u kesu za dokaze i vratio ga u frižider. Didi je bila zapanjena. „Nećeš ga valjda ostaviti tu? Sa hranom?“ „Neću da mi usmrdi celu kuću.“ „Hoćeš li tražiti otiske prstiju u kući?“ „Neće biti nikakve koristi od toga i samo će napraviti haos.“ Ko god da je bio u njegovoj kući, Savić ili neki njegov potrčko – Dankan je pretpostavljao ovo drugo – bio je previše pametan da bi ostavio otiske. Više od toga što je pronašao užasno, smežurano parče tkiva, uznemiravala ga je činjenica da su mu ušli u kuću. Jezik je sam po sebi bio neslana šala. Način da Savić kaže u-ta-ta, u-ta-ta. Nabijao je Dankanu poraz na nos. Ali poruka koju je taj jezik slao nije bila smešna. Dankan je uvideo sakrivenu pretnju u Savićevom zajedljivom opraštanju, ali ovo nije bila odmazda koju je ta pretnja najavljivala. Ovo je bio samo uvod, nagoveštaj stvari koje će se desiti. Jasno i glasno je govorila da je Dankan ranjiv i da je Savić ozbiljno mislio ono što je rekao. Time što je ušao u Dankanovu kuću, podigao je njihov sukob na viši nivo. I samo jedan od njih će preživeti. Iako nije rekao Didi sve što je mislio, nije potcenjivao Savića niti količinu njegove brutalnosti. Kada bude krenuo na Dankana, njegov napad biće nemilosrdan. Ono što je Dankana najviše brinulo bilo je da taj napad neće uspeti da vidi dok ne bude prekasno. Nadao se da će ga ovaj ispad osloboditi odlaska na večeru povodom dodele nagrada sa Didi. Zacelo ga sada neće terati da krene. Ali bila je uporna i on je naposletku popustio. Obukao je tamno odelo i vezao kravatu, pa krenuo sa njom prema jednom od najboljih hotel na obali reke u kome se održavala dodela. Pošto su ušli u svečanu salu, površno je pogledom preleteo preko gomile i ukopao se na mestu. „Ne mogu da verujem“, uzviknuo je. Didi je ispratila njegov pogled i zagunñala. „Nisam znala da će on biti ovde, Dankane. Kunem se.“ Sudija Kejto Lerd, besprekorno obučen, izgledao je privlačan kao i piće u njegovoj ruci, i ćaskao je sa šefom policije Tejlorom. „Zvanično te oslobañam dužnosti“, rekla je Didi. „Ako želiš da odeš, ništa ti neću prigovarati.“ Dankanov pogled ostao je prikovan za sudiju. Kada se Lerd nasmejao, uglovi njegovih očiju naboraše se, što ga je činilo još zgodnijim. Izgledao je poput čoveka koji je ubeñen da je svaka odluka koju je u životu doneo ispravna, od izbora kravate do proglašenja poništavanja sudskog postupka protiv Savića. Dankan bi se pre ubio, nego podvio rep i posramljeno se odšunjao. „Hoću vraga“, rekao je. „Ne bih propustio šansu da ti budem pratilac sada kada si se tako uparadila. Ti si zaista u suknji. Ovo je prvi put da te vidim u suknji.“ „Odrekla sam ih se kada sam maturirala u katoličkoj srednjoj školi.“ Otvoreno joj je zurio u noge. „Više nego pristojne. U stvari, veoma dobre.“ „Mnogo sereš, ali ipak, hvala ti.“ Zajedno su krivudali kroz gužvu zaustavljajući se da porazgovaraju sa drugim policajcima i da se upoznaju sa drugim važnim policajcima koje do sada nisu upoznali. Nekoliko njih spomenulo je Dankanovu robiju, sa osećanjima koja su se kretala od besa do saosećanja. Njegova reakcija na sve to bila je šala. Kada ih je šef policije Tejlor spazio, izvinio se grupi ljudi sa kojima je pričao i prišao im da čestita Didi na pohvali koju će dobiti kasnije te večeri. Dok mu je ona zahvaljivala, neko iza Dankanovih leña ga je oslovio.

13

Okrenuo se i našao licem u lice sa Kejtom Lerdom, čije je držanje bilo bezazleno poput držanja glavnog soprana u crkvenom horu njegovog tate. Dankan refleksno stisnu zube, ali učtivo odgovori: „Sudijo Lerde.“ „Detektive. Nadam se da se ne ljutite.“ Pružio mu je ruku. Dankan ju je prihvatio. „Za robiju? Mogu sam sebi da zahvalim na tome.“ „A poništenje?“ Dankan je bacio pogled preko sudijinog ramena. Iako se Didi upoznavala sa gradonačelnikom, koji joj je oduševljeno drmusao ruku, nervozno je pratila njega i Lerda. Dankan je hteo da izabranim rečima saspe sudiji u lice sve ono što je mislio o načinu njegovog suñenja i o tome gde bi mogao da nabije svoj čekić. Ali ovo je bilo Didino veče. Obuzdaće svoju narav. Čak će se uzdržati i od toga da ispriča sudiji o neprijatnom iznenañenju koje ga je čekalo kada se vratio kući. Oči su mu ponovo naišle na sudijin tamni pogled. „Znate podjednako dobro kao i ja da je Savić kriv za ubistvo Morisa, tako da sam siguran da delite moju zabrinutost zbog njegovog oslobañanja.“ Sačekao je da se te reči slegnu. „Ali sam takoñe ubeñen da ste, u datim uslovima, presudili prema zakonu i vašoj savesti.“ Sudija Lerd kratko klimnu. „Drago mi je da shvatate složenost cele situacije.“ „Pa, imao sam četrdeset osam sati da razmatram.“ Nacerio se, ali ako je sudija imao bar malo moći opažanja, shvatio bi da to nije bio prijateljski izraz lica. „Izvinite me, molim vas. Partnerka me upravo poziva da joj se pridružim.“ „Naravno. Uživajte u večeri.“ Sudija se pomerio u stranu i Dankan je šmugnuo pored njega. „Šta je rekao?“ Didi ga je diskretno pitala, ali Dankan ju je uzeo za ruku i poveo prema baru. „Rekao mi je da uživam u večeri. A to uključuje i piće.“ Laktovima im je napravio put do bara kroz gužvu, naručio sebi burbon i vodu, a njoj kokakolu bez šećera. Detektiv njihovog odeljenja bočno im je prilazio čudno noseći piće u jednoj ruci i balansirajući tanjirom punim predjela u drugoj. „Hej, Dank“, rekao je ustima punim sosa od krabe i krekera, „upoznaj me sa novom ribom.“ „Jedi govna i crkni, Vorli“, rekla je. „Pazi ti ovo! Zvuči isto kao detektivka Bouven!“ Vorli je bio dobar detektiv, ali je bio i jedan od onih primitivaca na koje je Didi mislila. Nikada nije vadio čačkalicu iz usta, čak ni sada dok je jeo meze. On i Didi takmičili su se ko će bolje uvrediti onog drugog. Rezultat je obično bio izjednačen. „Sjaši, Vorli“, rekao je Dankan. „Didi je počasni gost večeras. Lepo se ponašaj.“ Didi je uvek bila u policijskom fazonu. Pošto je radio sa njom već dve godine, Dankan je mislio da je to možda njen jedini fazon. Čak je i večeras, iako je obukla suknju i namazala sjaj na usne samo za ovu priliku, razmišljala kao policajac. „Reci Vorliju šta smo našli u tvojoj kući.“ Dankan mu je opisao odsečeni jezik. Pokazao je na komad mesa u Vorlijevom tanjiru. „Izgledao je tako nekako.“ „Isuse.“ Vorli se stresao. „Kako znaš da je baš Morisov?“ „Čisto nagañam, ali rekao bih da dobro nagañam, zar ne? Sutra ću ga odneti u laboratoriju.“ „Savić se zeza sa tobom.“ „Da, pravi je lakrdijaš.“ „Ali da te napadne tamo gde ti živiš…“ Vorli je premestio čačkalicu i strpao ono parče mesa u usta. „To je hrabrost. Pa, Dankane, je l' si se usrô?“ „Bio bi lud ako ne bi bio bar malo uplašen“, rekla je Didi odgovarajući umesto njega. „Je l' tako, Dankane?“

14

„Valjda“, odsutno je odgovorio. Pitao se da li bi, ako bi došlo do konačnog obračuna, mogao da ubije Savića bez griže savesti. Pretpostavljao je da bi mogao, jer je sa sigurnošću znao da Savić ne bi oklevao da ubije njega. Pokušavajući da razvedri atmosferu, Vorli je rekao: „Da budem iskren, Didi, izgledaš skoro žestoko večeras.“ „Malo dobra će to tebi doneti.“ „Ako se dovoljno napijem, možda ćeš i početi da ličiš na žensko.“ Didi nije zaostajala ni za tren. „Tužno je to, ali ja nikada neću moći da se napijem toliko da bi ti počeo da izgledaš kao muško.“ Ovo je bilo poznato kancelarijsko zadirkivanje. Momci jedinice za nasilne zločine prireñivali su svašta Didi, ali su poštovali njeno umeće, posvećenost i ambiciju, koje je imala na pretek. Kada je situacija to zahtevala, zadirkivanja su prestajala, i njeno mišljenje bilo je podjednako poštovao kao i mišljenje njenih kolega, ako ne i više. „Ženska intuicija“ više nije bila samo fraza. Počeli su da veruju u nju zbog Didine moći opažanja. Znajući da Didi može da se postara za sebe bez njegove pomoći, Dankan se okrenuo i preleteo pogledom preko gomile. Kasnije će se sećati da je njena kosa privukla njegovu pažnju. Stajala je tačno ispod jedne od svetiljki koje su bile na tavanici devet metara iznad nje. Svetiljka je bila poput reflektora i činila je da njena kosa bude gotovo bela, obeležavajući je kao da je bila jedina plavuša u gužvi. Frizura joj je bila toliko jednostavna da se skoro graničila sa strogošću – bila je uvezana u malu punñu – ali je pratila savršeni oblik njene glave i pokazivala elegantnu dužinu njenog vrata. Divio se tom bledom vratu kada se žena koju nije opisivao i koja mu je zaklanjala vidik, pomerila. Video joj je leña. Cela leña. Primamljivi kvadratni centimetri gole kože od vrata do struka, a čak i malo niže. Nije znao da se nakit može nositi na tom delu tela, ali bio je tamo, broš napravljen od nečega poput dijamanata namigivao mu je sa njenih krsta. Zamišljao je kako je kamenje bilo toplo od njene kože. Koža mu je postala toplija samo od toga što ju je gledao. Neko se pomerio iza nje, rekao nešto. Okrenula se i Dankan joj je prvi put video lice. Kasnije je mislio da je u tom trenutku zinuo. „Dank?“ Vorli ga je gurnuo. „Dobro si?“ „Aha. Jesam.“ „Pitao sam te kako je bilo u zatvoru.“ „O, baš divno.“ Detektiv se nagnuo prema njemu i pogledao ga iskosa. „Jesi li morao da odbijaš zatvorenike željne romanse?“ „Ne, svi su željo iščekivali tebe, Vorli.“ Didi se tako iznenada nasmejala da se zakašljala. „Ta ti je dobra, dankane.“ Ponovo se okrenuo, ali se plavuša pomerila sa mesta na kome je bila. Njegov pogled nestrpljivo je preleteo preko mase dok je nije ponovo pronašao. Razgovarala je sa otmenim postarijim parom i pijuckala belo vino, izgledajući potpuno nezainteresovano i za piće i za razgovor. Ljubazno se smešila, ali njene oči bile su zagledane u daljinu, kao da nije bila potpuno svesna šta se oko nje dogaña. „Balaviš.“ Didi se našla pored njega i ispratila njegov pogled prema ženi. „Stvarno, Dankane“, rekla je ozlojeñeno. „Sramotiš se.“ „Ne mogu protiv toga. Obuzela me je iznenadna strast.“ „Zauzdaj je.“ „Mislim da ne mogu.“ „Misliš, ne želiš.“

15

„U redu, ne želim. Nisam znao da je tako dobro biti ko gromom pogoñen.“ „Gromom?“ „O, da. I još malo preko toga.“ Didi je kritički odmerila ženu i slegnula ramenima. „Pa, možda i nije loša. Ako ti se dopadaju visoke, mršave, sa savršenom kosom i besprekornom kožom.“ „Da ne govorimo o njenom licu.“ Glasno je srknula koka-kolu. „Aha, i to. Moram odati priznanje tamo gde je zasluženo. Kao i obično, tvoj seksualni radar je otkrio najzgodniju lutkicu u prostoriji.“ Dobacio joj je vragolast osmeh. „Šta ću, nadaren sam.“ Par se udaljio od žene ostavljajući je da stoji sama usred gužve. „Dama izgleda izgubljeno i usamljeno“, reče Dankan. „Čini mi se da joj treba veliki snažni pandur da je spase. Pridrži mi piće.“ Gurnuo je čašu prema Didi. „Jesu li ti vrane mozak popile?“ Stala je ispred njega i isprečila mu se. „To bi bio vrhunac gluposti. Neću da stojim po strani i gledam kako sam sebe sahranjuješ.“ „O čemu ti pričaš?“ Didi ga je pogledala sa iznenadnim razumevanjem. „Ooo. Pa ti ne znaš.“ „Šta ne znam?“ „Udata je, Dankane.“ „Sranje. Jesi li sigurna?“ „Za sudiju Kejta Lerda.“ „Šta ti je rekao?“ Eliz Lerd je spustila svoju tašnicu posutu dragim kamenjem na toaletni stočić i iskoračila iz sandala. Kejto se pre nje popeo u spavaću sobu. Već se svukao i obukao kućni ogrtač, i sedeo na ivici kreveta. „Ko?“ pitala je. „Dankan Hačer.“ Izvukla je šnalu iz kose. „Ko?“ „Čovek sa kojim si pričala na ulaznim vratima. Kada sam otišao da platim parkiranje. Sigurno ga se sećaš. Visok, markantan, očajno mu je potrebno šišanje, grañen poput krilnog hvatača, što i jeste bio. Mislim da je to bilo u Džordžiji.“ „A, on.“ Spustila je ukosnicu pored torbice, rasplela punñu i prstima prošla kroz kosu. Okrenuta prema ogledalu, nasmešila se odrazu svog muža. „Pitao je da li imam sitno. Trebalo mu je da bi dao bakšiš dečku koji parkira kola, ali nije imao ništa sitnije od novčanice od deset dolara.“ „Samo te je pitao da li imaš sitno?“ „Ahm.“ Krenula je rukom prema leñima i pokušala sama da otkopča dijamantski broš na leñima. „Da li bi mi pomogao, molim te?“ Kejto ustade s kreveta i stade iza nje. Otkopčao je broš, pažljivo izvukao iglu iz crne svile, pa joj ga dodao i stavio ruke na njena ramena, nežno je masirajući. „Da li te je Hačer oslovio po imenu?“ „Zaista se ne sećam. Zašto? Ko je on?“ „On je detektiv odeljenja za ubistva.“ „Policija Savane?“ „Odlikovani heroj sa master diplomom kriminologije. Ima i pamet i mišiće.“ „Zadivljujuće.“ „Do sada je bio primeran policajac.“ „Do sada?“

16

„Svedočio je u mom sudu ove nedelje. Suñenje za ubistvo. Kada su me okolnosti primorale da proglasim poništenje, poludeo je. Postao vulgaran. Vreñao je sud i osudio sam ga na dva dana zatvora. Izašao je ovog popodneva.“ Tiho se nasmejala. „Onda sam sigurna da nije znao ko sam. Da je znao, ne bi pričao sa mnom.“ Skinula je minñuše. „Da li je ono sa njim bila njegova žena?“ „Partnerka. Ne verujem da je oženjen.“ Zbacio je haljinu sa Elizinih ramena spuštajući tkaninu niz njene ruke, ogolivši je do struka. Proučavao ju je u ogledalu. „Pa, ne mogu da krivim čoveka što je pokušao.“ „Nije ništa pokušao, Kejto. Pitao me je da li imam sitno.“ „Bilo je drugih ljudi koje je mogao da pita, ali je pitao tebe.“ Rukama ju je zagrlio otpozadi i dlanovima odmeravao težinu njenih grudi. „Mislio sam da t je možda prepoznao, da ste se ranije negde upoznali.“ Susrevši njegove tamne oči u ogledalu, rekla je: „Pretpostavljam da je to moguće, ali čak i da je tako, ne sećam se. Ne bih se ni prisetila da sam razgovarala sa njim da ti to nisi pomenuo.“ „Neuredna prljavoplava kosa nije ti privlačna? Taj čupavi zapušteni izgled ti se ne dopada?“ „Mnogo više volim prosede slepoočnice i glatko izbrijano lice.“ Rajsfešlus na leñima haljine bio je kratak. Smešio se njenom odrazu u ogledalu dok ga je otkopčavao, prateći liniju izmeñu njenih guzova, a zatim je gurnuo haljinu na pod, ostavljajući je samo u crnim čipkastim tangama. Okrenuo ju je prema sebi. „Ovo je najbolji deo ovih dosadnih večernjih izlazaka. Dolazak kući s tobom.“ Gledao je u iščekivanju. „Ostala si bez reči?“ „Zar moram da kažem nešto? Znaš da osećam isto.“ Uzeo je njenu ruku i svio je oko svog nabreklog penisa. „Lagao sam, Eliz“, šaputao je dok je vodio njenu ruku. „Ovo je najbolji deo.“ Pola sata kasnije polako je ustala iz kreveta, tiho otišla do ormara da uzme kućnu haljinu i ogrnula se. Kratko je zastala pored toaletnog stočića, pa krenula prema vratima. Zaškripala su kada ih je otvorila. Pogledala je prema krevetu. Kejto se nije ni promeškoljio. Išunjala se iz sobe i na prstima sišla niz stepenice. Njena nesanica ga je brinula. Ponekad bi sišao i našao je kako gleda omiljeni film na DVD-ju. Ponekad je čitala u dnevnoj sobi, nekad sedela u zastakljenom delu kuće zagledana u osvetljen bazen. Saosećao je sa njenom nesanicom i uporno je savetovao da uzme lekove od kojih će joj biti bolje. Prekoravao ju je što ga nije budila, jer je on možda mogao da je ušuška i tako joj pomogne da lakše zaspi. Odskora je počela da se pita da li je bio zabrinut zbog njene nesanice ili zbog njenih noćnih šunjanja po kući. Noćno svetlo bilo je uključeno u kuhinji, ali joj je put bio toliko poznat da je mogla da se snañe i bez njega. Šta god da je još radila dok je bila dole, obavezno je sebi sipala čašu mleka za koju je tvrdila da joj pomaže, i ostavljala praznu čašu u sudoperi da je nikada ne uhvati u laži. Dok je stajala pored sudopera i srkutala mleko koje nije želela, nadala se da je Kejto neće uhvatiti u laži koju je večeras rekla. Detektiv je znao ko je ona; pozvao ju je po imenu: „Gospoño Lerd?“ Kada se okrenula prvo što joj je upalo u oči bila je njegova visina. Kejto je bio visok, ali ga je Dankan Hačer nadvisio za više centimetara. Morala je da zabaci glavu da bi ga pogledala u lice. Kada ga je videla, shvatila je da stoji neprijatno blizu, ali ne toliko da bi privlačio pažnju drugih. Oči su mu se pripito sjajile, ali mu govor nije bio nejasan. „Zovem se Dankan Hačer.“

17

Nije joj pružio ruku, ali je gledao u njene kao da je očekivao da se ona rukuje sa njim. Nije to učinila. „Drago mi je, gospodine Hačeru.“ Imao je razoružavajući osmeh, ali je pretpostavila da je bio svestan toga. A i imao je drskosti da kaže: „Sjajna haljina.“ „Hvala.“ „Dopada mi se dijamantska šnala na vašim leñima.“ Hladnokrvno je klimnula glavom. „Zar je to sve što je drži da ne spadne?“ To je bilo neumesno pitanje. A bilo je i insinuacija u njegovim očima. Oči su mu bile svetlosive i mračno opasne. „Zbogom, gospodine Hačeru.“ Upravo je htela da mu okrene leña kada je koraknuo ka njoj, i za trenutak je pomislila da će je dodirnuti. Rekao je: „Kada ćemo se ponovo videti?“ „Molim?“ „Kada ćemo se ponovo videti?“ „Čisto sumnjam da hoćemo.“ „O, hoćemo. Vidite, zbog svakog sudije koji me optuži za uvredu suda i pošalje me u zatvor, obećam samom sebi da ću mu tucati ženu.“ Njegove reči zvučale su poput obećanja. Šok ju je ostavio bez teksta, nepomičnu. Sledećih nekoliko sekundi jednostavno su stajali i gledali se. Dve stvari su se istovremeno dogodile, koje su prekinule ovu situaciju. Žena, za koju je sada znala da je njegov partner, uhvatila ga je za ruku i odvukla ga prema kolima koja je upravo dovezao momak koji je radio na parkingu. I Kejto se pojavio u uglu njenog vidokruga. Dok joj je prilazio, okrenula se prema njemu i uspela da se nasmeši, iako je osećala da su joj mišići lica zategnuti i da joj je osmeh neprirodan. Njen muž sumnjičavo pogleda prema Hačeru dok ga je partnerka gurala na suvozačko sedište. Eliz se bojala da će je Kejto ispitivati o tom kratkom razgovoru, ali nije. Nije sve dok nisu stigli kući, ali je do tada imala vremena da smisli laž. Sada se pitala zašto je lagala uža. Prosula je ostatak neželjenog mleka u slivnik i ostavila čašu u sudoperi, na mesto gde će biti upadljiva. Izašla je iz kuhinje i vratila se do podnožja stepeništa u foajeu. Tu je zastala i oslušnula. U kući je vladala tišina. Sa sprata se ništa nije čulo. Brzo je otišla do centralnog predsoblja i ušla u Kejtovu radnu sobu. Kroz tamu je prešla preko sobe i kada je stigla do njegovog stola upalila je svetlo. Pojaviše se tamne senke preko cele sobe, posebno preko polica koje su se iza stola, poput zida, protezale od poda do tavanice. Otvorila je lažnu policu koja je skrivala se u zidu i pokušala da okrene ručicu, iako je znala da se neće otvoriti. Sef je bio stalno zaključan, a Kejto joj nije poverio njegovu šifru, iako su se približavali trećoj godišnjici braka. Vratila je policu lažnih knjiga na mesto i zakoračila unazad da bi mogla da prouči čitav zid od knjiga. Onda ga je, kao i mnogo puta do tada, podelila na nekoliko celina, usredsreñujući se na svaku policu, i pogledom polako klizila od knjige do knjige. Bilo je bezbroj skrovitih mesta na toj polici za knjige. Na polici malo iznad njene glave primetila je da jedna knjiga u kožnom povezu za koji centimetar viri preko ivice police. Popevši se na prste, izdigla je ruke iznad glave da bi ispitala. „Eliz?“ Okrenula se kao bičem ošinuta, glasno uzdahnuvši od straha. „Kejto! Za boga miloga, tako si me uplašio.“ „Šta to radiš?“

18

S knedlom u grlu izvadila je dijamantsku iglu iz džepa kućne haljine, gde ju je intuitivno stavila pre nego što je izašla iz spavaće sobe. „Moj broš.“ „Zar je to sve što je drži da ne spadne?“ Iznenadilo ju je to što joj se u tom trenutku u sećanje vratila sugestivna primedba Dankana Hačera, u trenutku kada ju je muž zainteresovano posmatrao, čekajući objašnjenje. „Htela sam da je ostavim ovde na tvom stolu sa porukom, da bi je ti video pre nego što kreneš sutra na posao“, rekla je. „Mislim da su neki od kamenčića malo labavi. Juvelir bi trebalo da ih pogleda.“ Prešao je preko sobe, pogledao iglu koja je ležala na njenom ispruženom dlanu, a zatim je pogledao u oči. „Nisi mi ranije pominjala da su se olabavili.“ „Zaboravila sam.“ Uputila mu je mali, izazovni osmeh. „Neko mi je odvratio pažnju.“ „Odneću je sutra u centar i ostaviti je kod juvelira.“ „Hvala ti. Ova igla je u tvojoj porodici već decenijama. Ne bih volela da baš ja izgubim neki kamen.“ Pogledao je na policu sa knjigama iznad nje. „Šta si to htela da dohvatiš?“ „O, jedna od tvojih knjiga nije u liniji sa drugima. Uprav sam to primetila. Znam koliko si pedantan što se tiče ove sobe.“ Pridružio joj se iza stola, podigao ruku i gurnuo pravnu knjigu nazad na njeno mesto. „Tako. Gospoña Beri mora da ju je pomerila s mesta kada je brisala prašinu.“ „Sigurno je tako.“ Uhvatio ju je za nadlakticu i počeo lagano da ih trlja. „Eliza?“ rekao je meko. „Da?“ „Šta god da želiš, draga, sve što treba je da tražiš.“ „Šta bih još mogla da poželim? Ne oskudevam ni u čemu. Veoma si darežljiv.“ Zagledao joj se duboko u oči, kao da je tražio nešto iza njenog postojanog pogleda. Tada je lako stegao njene ruke i pustio ih. „Jesi li popila mleko?“ Potvrdno je klimnula glavom. „Dobro. Hajdemo u postelju. Možda ćeš sada moći da zaspiš.“ Sačekao je da poñe ispred njega. Kada se našla kod vrata, bacila je pogled preko ramena. Kejto je i dalje stajao iza stola i posmatrao je. Senke su pale na njegovo lice u slabo osvetljenoj sobi, naglašavajući njegov zamišljen, mračan pogled. Zatim je isključio lampu i soba utonu u tamu.

19

Treće poglavlje Dankanu nije bilo potrebno svetlo kako bi svirao. U stvari, voleo je da svira u tami kada se činilo da pomrčina stvara muziku i da nije povezana sa njim. Skoro da je bilo tako i kada je svetlo bilo upaljeno. Kada god bi dotakao dirke klavira, prepuštao je kontrolu drugom biću iz njegove podsvesti i koje se pomaljalo samo u takvim zgodama. „To je dar s neba, Dankane“, izjavila je njegova majka onda kada je ograničenim rečnikom deteta pokušao da joj objasni tu pojavu. „Ne znam odakle dolazi, mama. Čudno je. Ja jednostavno… Ja jednostavno znam da je tu.“ Imao je osam godina kada je odlučila da je vreme da mu daje prve časove iz muzike. Kada je sela za njihov klavir pokazala mu je gde je ton C i počela da ga podučava osnovama instrumenata, otkrili su, na obostrano zaprepašćenje, da on već zna da svira. Nije znao da ume. Još više nego njegove zadivljene roditelje, zapanjilo ga je to što je svirao poznate melodije. Nije samo nabadao dirke. Znao je da svira akorde iako nije znao šta je akord. Naravno, slušao je svoju majku kako vežba himnu za nedeljnu misu od kada je znao za sebe, što je moglo da objasni kako je njih znao. Ali, mogao je da odsvira i bilo šta drugo. Rok. Sving. Džez. Bluz. Folk muziku. Kantri i vestern. Mogao je da odsvira bilo koju melodiju koju je ikada čuo. „Ti sviraš po sluhu“, rekla mu je majka dok ga je nežno i ponosito gladila po obrazu. „To je dar, Dankane. Budi zahvalan na njemu.“ Ne samo da je bio daleko od toga da je zahvalan, on se stideo tog svog dara. Smatrao ga je više nekakvim prokletstvom i preklinjao roditelje da se ne hvale time, čak da nikome ne kažu da on poseduje taj redak talenat. Naročito nije želeo da njegovi drugovi saznaju. Misliće da je šonja, tupadžija ili nakaza. Nije želeo da bude nadaren. Hteo je da bude običan dečak. Želeo je da se bavi sportom. Ko je uopšte hteo da svira glupi klavir? Roditelji su pokušali da ga urazume, govoreći mu da je u redu da se neko bavi sportom i bude muzičar, i da bi bilo šteta da protraći svoj muzički talent. Ali mislio je da je pametniji od njih. On je išao u školu svaki dan, a ne oni. On je znao da će mu se smejati ako bilo ko bude saznao da ume da svira klavir i da su melodije čije nazive nije ni znao bile uskladištene u njegovoj glavi. Čvrsto se držao svojeg mišljenja. Kada preklinjanje nije urodilo plodom, postao je tvrdoglav. Jedne večeri, posle rasprave koja je trajala tokom cele večere, zakleo se da više nikada neće dotaći dirke klavira, čak i da ga okuju za klupu i da mu ne daju da jede i pije ili ide u toalet, čak i tada bi odbio da svira. Zamislite koliko bi se loše osećali kada bi se on skvrčio i umro od žeñi vezan za klupu. Nisu pali u nesvest zbog tog melodramatičnog zaveta, ali nisu mogli da ga nateraju da svira, pa je vremenom izgurao svoje. Došli su do kompromisa i on je svirao samo za njih i samo kod kuće. Iako to nikada ne bi priznao, uživao je u tim privatnim koncertima. Potajno je voleo tu muziku koju je njegov mozak slao u prste bez ikakve muke, bez razmišljanja, bez ikakvog njegovog podsticaja. U trideset osmoj i dalje nije znao da čita note. Notni papir mu je izgledao kao gomila linija, kukica i kvakica. Ali je tokom godina izbrusio i usavršio svoj unutrašnji talent, koji je ostao njegova tajna. Kad god ga je neki poznanik pitao o klaviru u njegovoj dnevnoj sobi, govorio je da je to nasledio od bake, što je bila istina.

20

Svirao je da bi se izgubio u muzici. Svirao je za svoju dušu ili kada mu je trebalo da se udalji, isprazni um od svakodnevnice i dozvoli mu da reši neki zapetljan problem. Kao večeras. Savić nije promolio glavu od onog incidenta sa jezikom. Laboratorija u džordžijanskom birou istrage potvrdila je da je zaista pripadao Frediju Morisu, ali to im nije nimalo pomoglo u pripisivanju njegovog ubistva Saviću. Savić je bio a slobodi. Bio je slobodan da nastavi da se bavi unosnom preprodajom droge, slobodan da ubije bilo koga ko ga prevari. I Dankan je znao da je negde na Savićevom dnevnom redu i on bio stavka. Verovatno njegovo ime i velika zvezdica pored njega. Pokušao je da ne razmišlja mnogo o tome. Imao je još nerešenih slučajeva, drugih obaveza, ali uporno ga je grizlo to što je Savić tamo negde, čekao svoj trenutak, čekao pravi trenutak da udari. Tih dana je Dankan bio obazriviji nego inače, za dlaku obazriviji, nikuda nije išao nenaoružan. Ali nije strah bilo to što je osećao. Više je imao neki predosećaj. Ove noći, to prenaglašeno osećanje da će se nešto dogoditi nije mu dalo da spava. Tražio je sklonište od nemira u sviranju klavira. Radio je na melodiji svoje kompozicije u pomrčini dnevne sobe kada je zazvonio telefon. Bacio je pogled na sat. Posao. Niko nije zvao u 1:34 izjutra da ga obavesti da nije bilo ubistva. Javio se na drugo zvono. „Aha?“ Još u prvim danima njihovog partnerstva, on i Didi su se dogovorili. Ona će zvati prva ako je njihovo prisustvo neophodno na mestu ubistva. U tom dvojcu, on je bio taj koji bi verovatno prespavao zvonjavu telefona. Ona je bila zavisnik od kofeina i imala je po prirodi lak san. Očekivao je njen glas s druge strane žice. Bio je u pravu. „Jesi li spavao?“ upitala je razdragano. „Tako nešto.“ „Svirao si klavir?“ „Ja ne sviram klavir.“ „Važi. Pa, prestani da radiš šta god da radiš. Nastupamo.“ „Ko je koga roknuo?“ „Nećeš mi verovati. Pokupi me za deset minuta.“ „Gde…“ Ali pričao je u vetar. Spustila je slušalicu. Otišao je na sprat, obukao se i navukao futrolu pištolja. U roku od dva minuta od kada je njegova partnerka zvala, bio je u kolima. Živeo je u kući u starom delu centra grada, samo nekoliko ulica dalje od policijske stanice, koja je bila u cenjenom zdanju od crvene cigle koju su svi u Savani znali pod imenom Barake. Ulice obavijene drvećem u ovo doba bile su prazne. Prošao je nekoliko puta kroz crveno svetlo na semaforima na svom putu ka Ulici Aberkorn. Didi je živela u sporednoj ulici pored te glavne, u slatkom dupleksu sa malim, urednim dvorištem. Koračala je preko njega u trenutku kada je stao uz ivičnjak. Ušla je brzo u kola i vezala pojas. Onda je pokazala prvo jedan pa drugi pazuh. „Već se znojim ko stoka. Kako može da bude ovako vruće i lepljivo u ovo doba noći?“ „Svašta može da bude vruće i lepljivo u ovo doba noći.“ „Suviše vremena provodiš sa Vorlijem.“ Osmehnuo se. „Kuda?“ „Nazad u Aberkonovu.“ „Šta je večeras na meniju?“ „Pucnjava.“ „Dragstor?“ „Spremi se.“ Duboko je udahnula i izbacila reči iz sebe. „Kuća sudije Kejta Lerda.“ Dankan se netremice okrenuo ka njoj, pa se tek onda setio da zakoči. Kola su se naglo zaustavila, bacivši ih napred pre nego što su ih obuzdali sigurnosni pojasevi.

21

„To je sve što znam“, rekla je odgovarajući na njegovu nevericu. „Kunem se. Neko je u Lerdovoj kući ubijen.“ „Da li su rekli…“ „Ne. Ne znam ko.“ Pogledavši napred, prevukao je dlanom preko lica, podigao nogu sa kočnice i jako pritisnuo gas. Gume su zacvilele, guma je gorela dok je on odmicao kroz prazne ulice. Prošle su tri nedelje od prijema, ali tokom mirnih trenutaka, a po neki put i tokom grozničavih, vraćala su mu se sećanja a susret sa Eliz Lerd. Ma koliko da je bio kratak, ma koliko da je bio pripit, prisećao se veoma jasno: crta njenog lica, mirisa njenog parfema, zadržavanja daha kada je rekao ono što je imao. Kakav mamlaz. Ona je bila prelepa žena koja nije zaslužila da je neko vreña. Na samu pomisao da je mrtva… Pročistio je grlo. „Ne znam kuda idem.“ „Ardsli Park. Ulica Vašington.“ Didi mu dade adresu. „Veoma otmeno.“ Klimnuo je glavom. „Jesi li u redu, Dankane?“ „Zašto ne bih bio?“ „Mislim, da li se osećaš čudno zbog svega ovoga?“ „Čudno?“ „Ma, daj“, rekla je oštro. „Sudija nije meñu ljudima koje ti voliš.“ „To ne znači da se nadam da je mrtav.“ „Znam to. Samo sam pitala.“ Prostrelio ju je pogledom. „Pitala šta?“ „Vidiš? O tome ti pričam. Svaki put kada se pomene njegovo ime, ti burno reaguješ. Ide ti na živce.“ „Pustio je Savića, a mene strpao u zatvor.“ „I ti si napravio budalu od sebe ispred njegove žene“, odgovorila mu je istim tonom. „Još mi nisi rekao šta si joj kazao. Zar je bilo toliko loše?“ „Zašto misliš da je ono što sam rekao bilo loše?“ „Zato što bi mi rekao da nije.“ Prebrzo je ušao u krivinu i pokupio znak STOP. „Vidi, Dankane, ako ne možeš da tretiraš ovu istragu kao bilo koju drugu, moram to da znam.“ „Ovo je svaka druga istraga.“ Ali kada je skrenuo u Ulicu Vašington i video kola hitne pomoći, osušila su mu se usta. Ulica je bila podeljena širokim zelenim pojasom punim razgranatih hrastova, kamelija i žbunja azaleje. Sa obe strane nalazile su se velelebne kuće sagrañene decenijama ranije. Trubio je dok se kolima probijao kroz gomilu komšija obučenih u pidžame koji su se, poput grozdova, skupili na ulici, a legao je na sirenu da bi se pomerili kamerman i reporter koji su upravo nameštali kadar na savršeno održavan travnjak i impozantnu kuću iz kolonijalnog doba sa četiri izrezbarena stuba koji su podupirali balkon na drugom spratu. Ljudi koji bi krenuli na nedeljnu vožnju možda bi usporili da se dive kući. Sada je to bilo mesto fatalne pucnjave. „Kako su televizijski kombiji stigli ovde tako brzo? Uvek nas preteknu“, žalila se Didi. Dankan je zaustavio auto pored kola hitne pomoći i izašao napolje. Odmah su ga zasuli pitanja posmatrača i novinara. Praveći se da ih ne čuje, pošao je prema kući. „Imaš rukavice?“ pitao je Didi preko ramena. „Zaboravio sam rukavice.“ „Uvek zaboraviš. Imam rezervne.“ Didi je morala ubrzano da hoda da bi ga pratila na centralnoj stazi, uz koju su bile posañene uredne leje begonija. Traka koja je obaveštavala da je to mesto zločina već je bila postavljena

22

oko kuće. Policajac u uniformi na vratima prepoznao ih je i podigao traku taman toliko da mogu da se provuku ispod. „Unutra, pa levo.“ „Nemoj da je neko kročio na travnjak“, naredio je Dankan. „U stvari, zadrži ih sve sa druge strane zelenila.“ „Još jedna jedinica je na putu da nam pomogne da obezbedimo okolinu.“ „Dobro. Forenzičari?“ „Došli su brzo.“ „Ko je zvao novinare?“ Policajac je slegnuo ramenima. Dankan je ušao u ogroman foaje. Pod je bio od belog mermera, tu i tamo prošaran crnim kvadratićima. Stepenište je pratilo zavojiti zid do drugog sprata. Prostoriju je krasio visoko podignuti kristalni luster. Ogroman aranžman svežeg cveća stajao je na izrezbarenom stolu sa pozlaćenim nogama, koji se slagao sa visokim ogledalom iznad njega. „Opa, bato“, tiho reče Didi. Drugi uniformisani policajac ih je pozvao po imenu, a potom im glavom pokazao prema širokom lučnom otvoru sa njihove leve strane. Ušli su u prostoriju koja je izgledala poput formalne dnevne sobe. Kamin je bio od ružičastog mermera. Iznad njega nalazilo se ružno ulje na platnu, mrtva priroda, činija svežeg voća i zec. Duboka sofa sa pola tuceta jastučića obrubljenim resama bila je okrenuta prema paru odgovarajućih stolica. Izmeñu njih se nalazio još jedan sto sa zlatnim nogama. Pastelni tepih pokrivao je uglancani parket i sve je to bilo osvetljeno drugim lusterom. Sudija Lerd, njima okrenut leñima, sedeo je u jednoj od stolica. Shvatajući logičan sled dogañaja, pošto je video da je sudija živ, Dankan oseti mučninu u želucu. Sudija se laktovima oslonio na kolena. Glava mu je bila spuštena. Tiho je razgovarao sa policajcem Kroftonom, koji je pažljivo balansirao na ivici jastučeta na sofi, kao da se bojao da će ga isprljati. „Eliz je sišla, ali to nije neuobičajeno“, čuo je Dankan kako sudija govori glasom koji je bio nabijen emocijama. Bacio je pogled na policajca i dodao: „Hronična nesanica.“ Krofton je izgledao saosećajno. „U koliko sati je to bilo? Mislim, kada je sišla.“ „Probudio sam se, napola, kada je ustala iz postelje. Iz navike sam pogledao prema satu na noćnom stočiću. Bilo je nešto posle dvanaest i trideset. Mislim.“ Protrljao je čelo. „Mislim da je tako bilo. Bilo kako bilo, ponovo sam zaspao. Puc… pucnji su me probudili.“ Po njegovim rečima neko drugi, a ne on, pucao je na njegovu ženu i ubio je. Ko je još bio u toj kući večeras? Dankan se zapitao. „Sjurio sam se niza stepenice“, nastavio je. „Trčao sam iz sobe u sobu. Bio sam… izbezumljen, lud. Dozivao sam je. Sve vreme. Kada sam stigao do radne sobe…“ Glava mu se ponovo spustila. „Video sam je tamo, sklupčanu pored stola.“ Dankan je osetio kao da mu se nevidljiva šaka steže oko grla. Teško je disao. Didi ga gurnu laktom. „Dotan je stigao.“ Doktor Dotan Bruks, patolog okruga Čatam, bio je debeo i u tome nije video ništa loše. Znao je bolje od svih šta može da učini hrana puna masnoće, ali on je sebi dozvolio najgoru moguću ishranu. Govorio je da je video mnogo gore načine da se umre nego od komplikacije zbog preterane debljine. Uzimajući u obzir užasne načine umiranja koje je video tokom karijere, Dankan je mislio da možda ima nečega u tom doktorovom stavu. Dok im se patolog približavao, skinuo je rukavice od lateksa sa ruku i velikom belom maramicom obrisao znojavo čelo, crveno poput raka na žaru. „Detektivi.“ Uvek je zvučao kao da mu ponestaje daha i verovatno se tako i osećao. „Stigao si pre nas“, rekla je Didi.

23

„Živim nedaleko odavde.“ Osvrnuvši se oko sebe dodao je sa skoro neprimetnom gorčinom u glasu: „U siromašnijem komšiluku. Kakva kuća, zar ne?“ „Šta imamo?“ „Trideset osmica pravo kroz srce. Ulazna rana je napred. Izlazna pozadi. Smrt je bila trenutna. Ima mnogo krvi, ali je, kako je to već kod pucnjave, urañeno prilično uredno.“ Da bi prikrio svoju uznemirenost, Dankan je uzeo par rukavica od lateksa koji mu je pružila Didi. „Možemo li da zvirnemo?“ upitala je. Bruks se pomerio u stranu i pokazao im na kraj dugog hodnika. „U radnoj sobi je.“ Dok su išli prema sobi, bacio je pogled nagore. „Mogao bih da pošaljem jedno od moje dece na Ajvi Lig koledž za vrednost onog lustera.“ „Ko je još bio u sobi?“ upita Didi. „Sudija. Policajci koji su prvi došli na mesto zločina. Kunu se da ništa nisu dirali. Sačekao sam vaše istražitelje mesta zločina, nisam ulazio dok mi nisu dali zeleno svetlo. Oni su još unutra, sakupljaju dokaze i pokušavaju da saznaju nesrećnikovo ime.“ „Njegovo ime?“ Dankan se ukopao u mestu. „Priveli smo onoga ko je pucao?“ Dotan Bruks se okrenuo i zbunjeno ih pogledao. „Zar vam niko nije rekô šta se zbilo ovde?“ „Očigledno da nije“, odgovori Didi. „Mrtvac u radnoj sobi je uljez“, rekao je. „Gospoña Lerd ga je upucala. Ona je ubica.“ Pokret na vrhu stepeništa privukao im je pogled. Eliz Lerd je silazila niza stepenice u pratnji uniformisane policajke. Sali Bil bila je crna poput abonosa i čvrsta poput čelika. Njen brat blizanac bio je igrač odbrambene linije u Grin Bej Pekersima. Sama njena graña bila je impozantna i pratilo ju je strogo držanje. Ali Dankan nije skidao pogled sa Eliz Lerd. Lice joj je bilo sveže oprano. Bila je bleda, što nije bio uticaj kitnjastog lustera, jer su i njene usne bile bez ijedne kapi krvi. Ipak, izraz lica bio joj je miran i oči su joj bile suve. Ubila je čoveka, i nije plakala zbog toga. Kosa joj je bila sakupljena gumicom na potiljku. Konjski rep izgledao je nemilosrdno zategnut. Imala je ružičaste mokasine od antilope na nogama i bila je obučena u par mekih, iznošenih plavih farmerki i beli džemper od kašmira. Džemper je izgledao neprikladno, pošto je temperatura vazduha bila oko trideset dva stepena. Dankan se pitao da li joj je bilo hladno i zbog čega. Kada je ugledala Dankana, zastala je iznenada da je pozornica Bil skoro naletela na nju. Taj trenutak je kratko trajao, ali dovoljno dugo da ga Didi primeti i uputi mu oštar pogled. Kada je Eliz zakoračila na poslednju stepenicu, njen pogled je ostao prikovan za Dankanov nekoliko otkucaja srca pre nego što je kliznuo prema Didi, koja je istupila i predstavila se. „Gospoño Lerd, ja sam detektivka Didi Bouven. Ovo je moj partner, detektiv narednik Dankan Hačer. Mislim da ste se vas dvoje već upoznali.“ „Draga, da li se osećaš bolje posle tuširanja?“ Sudija se pojavio iz dnevne sobe i brzo krenuo ka svojoj ženi. Zagrlio ju je oko ramena i dodirnuo je po njenom bezbojnom obrazu spoljašnjom stranom prsta. Tek onda je stavio do znanja drugima da ih je primetio. Bez ikakvog pozdrava, upitao je pitanje Dankanu: „Zašto su poslali vas?“ „Imate mrtvog čoveka u kući.“ „Ali vi istražujete ubistva. Ovo nije ubistvo, detektive Hačeru. Moja žena je upucala uljeza, kojeg je uhvatila kako provaljuje u moju radnu sobu gde držim vredne kolekcije. Kada mu se suprotstavila, pucao je na nju. Nije imala drugog izbora nego da brani sopstveni život.“ Standardna procedura bila je da se svedoci zločina odvoje dok ne budu ispitani, tako da ni na koji način ne mogu d utiču na izjavu onog drugog. Sudija okružnog suda trebalo bi to da zna. Dankan je zabrinuto rekao: „Hvala na rezimeu, sudijo, ali ja bih više voleo da direktno od gospoñe Lerd čujem šta se dogodilo.“

24

„Ona je već dala izjavu ovim policajcima.“ Klimnuo je glavom prema Bilovoj i Kroftonu. „Ja sam prvo razgovarao sa njom“, rekao je Krofton. „Desilo se otprilike to što je sada rekao.“ „To je njena priča“, potvrdila je Bilova, tresnuvši notesom o dlan. „Njegova takoñe.“ Sudija se našao uvreñen. „To nije priča. To je istinit opis onoga što se desilo. Zar je zaista potrebno da Eliz večeras to ponavlja? Već je dovoljno istraumirana.“ „Još nismo videli ni žrtvu ni mesto zločina“, rekla je Didi. „Onda, kada se vidimo i popričamo sa forenzičarima, sigurno ćemo imati pitanja za gospoñu Lerd.“ Dankan je bacio pogled na nju. Nije progovarala. Pogled joj je bio uprt u neku tačku koju je samo ona mogla da vidi, kao da se odvojila od onoga što se zbivalo oko nje. Obraćajući se ponovo sudiji, rekao je: „Pokušaćemo da to bude što je moguće kraće. Sigurno da ne želimo da doprinesemo traumi koju je gospoña Lerd doživela večeras.“ Okrenuo se i obratio Sali Bil. „Zašto je ne bi odvela u kuhinju? Možda bi želela da popije nešto. Kroftone, ti možeš da nastaviš sa ispitivanjem sudije.“ Sudija Lerd nije izgledao srećno povodom Dankanovih uputstava, koja su ga namerno odvajala od njegove gospoñe, ali je pristao lako klimnuvši glavom. Gladeći ruku svoje žene, rekao je: „Biću u dnevnoj sobi ako ti budem potreban.“ Sali Bil položi svoju široku ruku na Elizina ramena, odlučno ali ne i neljubazno. „Baš bi mi prijala koka-kola ili tako nešto. Šta vi mislite, a?“ I dalje ne progovarajući, Eliz krenu sa policajkom. Didi upitno pogleda Dankana. Slegnuo je ramenima i krenuo niz hodnik da se pridruži sudskom lekaru. „Šta misliš, Dotane? Liči li ti ovo na samoodbranu?“ „Uveri se sam.“ Didi i Dankan se zaustaviše na pragu radne sobe. Sa tog mesta mogli su da vide žrtvine cipele. Upitali su istražitelje mesta zločina da li mogu da uñu. „Zdravo, Danak. Didi.“ Prikupljanje dokaza nadgledao je oniži čovek, Bejker, koji je izgledao poput knjiškog moljca i više podsećao na prodavca antikviteta nego na policajca koji je obavljao gadan posao raščišćavanja nereda pri nasilnoj smrti. „Pročešljali smo celu sobu, ali mislim da nije stigao dalje od mesta gde ga sada vidite. Razvalio je bravu na prozoru da bi ušao.“ Pokazao je na prozor. „U žbunju smo našli lulasti ključ za točkove. Imamo odlivke otisaka stopala koje smo našli napolju ispod prozora. Otisci u sobi koji se poklapaju sa njima ne sežu dalje od radnog stola. Bili su blatnjavi pa su sada malko razmrljani.“ „Zašto?“ „Lerdovi su ih razmazali kada su proveravali da li je mrtav.“ „Lerdovi?“ upita Didi. Bejker klimnu glavom. „Ona, ubrzo nakon što ga je upucala. Sudija, kada je ušao u sobu i video šta se dogodilo. Procenio je situaciju i pozvao 92. Bar su tako rekli Kroftonu i Bilovoj.“ „Huh. Kako je uljez uopšte dospeo ovamo? Mislim, do kuće.“ „Ubij me ako znam“, odgovori Bejker. „Našli smo otiske prstiju na fiokama stola, ali oni mogu da budu sudijini, njegove žene, spremačice. Uostalom, videćemo. U njegovoj desnoj ruci bio je 'ruger', devet milimetara.“ Podigao je kesu za dokazni materijal. „Njegov prst je bio na okidaču. Prilično smo sigurni da je on opalio iz njega. Tako je mirisalo.“ „Navukao sam mu kese na ruke“, rekao je Dotan Bruks. „Izvadili smo metak iz onog tamo zida.“ Dankan i Didi se okrenuše i ugledaše rupu od metka u zidu skoro tri metra iznad poda. „Ako je pokušao da upuca gospoñu Lerd, i nije bio baš neki nišandžija“, primetila je Didi, kao da je čitala Dankanove misli. „Možda ga je uplašila, uhvatila ga na delu, pa je prebrzo opalio i nije imao vremena da nanišani“, rekao je Dankan.

25

„Tako i mi mislimo“, rekao je Bejker. Pokazao e na fotografa, koji je sklanjao svoju opremu u kofer. „Imamo slike iz svakog ugla i sve smo premerili. Biće sve spremno kada vam bude trebalo, ako vam bude trebalo. Mi smo završili.“ S tim rečima, njegova ekipa se pokupi i izañe. Dankan krenu u sobu. Žrtva je ležala na podu, na leñima, izmeñu stola koji je bio veći od Dankanovih kola, i police za knjige pune knjiga u kožnom povezu i raritetnih drangulija, starih i skupih. Tepih je još vlažan od krvi. Ubijeni je bio belac, oko trideset pet godina star i izgledao je kao da ga je sramota što se nalazi u ovakvoj situaciji. Dankana su roditelji naučili da poštuje uzvišenost života, čak i u njegovim najnižim oblicima. Često ga je njegov otac podsećao da su svi ljudi božja stvorenja i on je prihvatio takvo ubeñenje. Imao je dovoljno čvrstine i objektivnosti da bi se bavio poslom za koji se odlučio. Ali nikada nije mogao da pogleda u mrtvo telo a da ne oseti ubod tuge. Onog dana kada ne bude osećao taj ubod, daće otkaz. Ako ikada bude došao dan kada ne bude osećao kajanje zbog ugašenog života, znaće da mu je duša u opasnosti. Tada bi postao jedan od izgubljenih. Postao bi Savić. Osećao je da bi trebalo da se izvini ovoj bezimenoj osobi zbog poniženja koje je do sada preživela i kojima će biti podvrgavana sve dok iz nje ne izvuku sve odgovore koje im može pružiti. To više nije bila osoba, nego leš, dokazni materijal, dokaz A. Dankan kleknu i poče da mu proučava lice, pitajući ga tiho: „Kako se zoveš?“ „I sudija i gospoña Lerd tvrde da ga ne prepoznaju“, reče Dotan. Izjava sudskog lekara trgla je Dankana iz njegovog posmatranja i usredsredila ga nazad na posao. „Tvrde?“ „Nemoj pridavati nikakvu važnost tome što si čuo. Ja samo ponavljam ono što mi je sudija rekao kada sam ovde stigao.“ Dankan i Didi razmeniše značajne poglede, pre nego što je pretražio džepove leša sa nadom da će pronaći nešto što je možda Bejker prevideo. Svi džepovi bili su prazni. „Ni ključeva od kola. Ni novca. Niti bilo kakvog dokumenta.“ Ponovo je proučavao lice mrtvaca pretražujući po sećanju, pokušavajući da ga smesti meñu kriminalce na koje je nailazio dok je istraživao druga ubistva. „Ne prepoznajem ga.“ „Ni ja“, reče Didi. Dok je ustajao Dankan reče: „Dotane, voleo bih da znam rastojanje iz kojeg je ispaljen smrtonosni hitac. Koliko blizu je bila gospoña Lerd kada ga je upucala?“ „Mogu da nagañam.“ „Što obično prokleto dobro radiš.“ „Bejker je pouzdan, ali ja ću, sebe radi, premeriti razdaljinu od vrata do stola“, reče Didi, vadeći metar iz džepa. „Pa, ako više nikome nisam potreban, ja bih krenuo“, reče patolog, trpajući vlažnu maramicu u džep svojih pantalona. „Mogu li da ga odnesem?“ „Didi?“ upita Dankan. „Četiri metra i osamdeset centimetara.“ Zapisala je mere u svoj notes, a zatim se osvrnula po sobi. „Mislim da ću napraviti svoju skicu, ali ti ne moraš više da se motaš ovuda“, rekla je patologu. „Onda ću poslati ekipu hitne pomoći.“ Bacio je pogled oko sebe i izraz lica postao mu je kiseo. „Novcem zaista možeš da kupiš lepe stvari, zar ne?“ „Naročito novac koji se gomilao generacijama. Pomorsko zastupništvo Lerd osnovao je sudijin deda, i on je poslednji potomak“, obavestila ih je Didi. „Nema drugih naslednika“, rekla je dižući obrve.

26

„Sigurno nije ni pod hipotekom“, gunñao je Dotan, spremajući se da krene. „Mislite li da ću naći neki Tako Bel* koji radi u ovo doba noći?“ Teško je dahtao dok se nespretno gegao ka izlazu. Dok je Didi skicirala na svom notesu, rekla je: „Geknuće jednog od ovih dana.“ „Ali umreće srećan.“ Dankan nije razmišljao o zdravlju patologa. Primetio je da je žrtva imala na sebi odeću i cipele koji su bile nove, ali jeftine. Takvu vrstu odeće nosio bi robijaš kada ga puste iz zatvora. „Prva stvar koju ćemo uraditi ujutru jeste da proverimo ko je u skorije vreme pušten iz zatvora, posebno one koji su robijali zbog provale. Kladim se da nećemo morati da kopamo duboko da bi smo otkrili ko je ovaj lik.“ Medicinari iz hitne pomoći uguraše bolnički krevet. Dankan se držao po strani dok su pakovali neidentifikovano telo muškarca u crnu vreću, stavljali su ga na krevet i gurali napolje. Išao je sa njima sve do ulaznih vrata, odakle je mogao da vidi da se skupilo još više besposlenih radoznalaca sa druge strane zelenog ostrva. Još više reportažnih kola bilo je parkirano niz ulicu. Cveće u vazi zanjihalo se na stolu u foajeu, što je obavestilo Dankana da se približava Sali Bil. „Ponovo sam prošla sled dogañaja sa njom“, rekla je Dankanu ispod glasa. „Nije se pokolebala. Nije promenila ni reč. Spremna je da potpiše izjavu.“ Dankan je šarao pogledom prema podeljenoj ulici pokušavajući da zamisli kako je izgledala pre nego što je postala mesto zločina. Da nije bilo bleskanja svetlosti ambulantnih kola i radoznalaca, bila bi mirna. „Sali, ti si prva stigla, je l' da?“ „Krofton i ja smo bili samo nekoliko ulica dalje kada nam je dispečer javio.“ „Da li ste u ovom kraju videli neko vozilo koje se kretalo?“ „Nijedno.“ „Napušteno vozilo?“ „Čak ni moped, a ostala patrolna kola su pročešljala ceo komšiluk tražeći provalnikovo prevozno sredstvo. Ništa nisu našli.“ Čudno. Šašavo zapravo, i zahtevalo je objašnjenje. „Jesu li komšije preslišane?“ „Dva tima idu od vrata do vrata. Za sada, svi su bili u dubokom snu, nikoga nisu videli, ništa nisu čuli.“ „Čak ni pucnje?“ Okrenuo se prema policajki koja je slegla ramenima. „Velike kuće, velika dvorišta.“ „Gospoña Lerd se istuširala?“ „Rekla je da se oseća kao da je silovana“, odgovori Bilova. „Pitala je da li je to u redu.“ Bila je to tipična reakcija, da ljudi žele da se operu nakon što im je neko upao u kuću, ali Dankanu se to nije svidelo sada kada je u kući bio krvavi leš. „Da li je na njoj bilo krvi?“ „Ne, i bila sam na spratu sa njom sve vreme. Kućni ogrtač je sve što je imala na sebi. Uzela sam ga i predala Bejkeru. Nisam videla krv na njemu. Ali sudija je nešto drugo, na rubu njegovog kućnog ogrtača bilo je krvi jer je proveravao telo. Tražio je dozvolu da se presvuče. I njegov ogrtač je kod Bejkera.“ „Okej, hvala, Sali. Držite ih odvojene dok mi ne doñemo da ih ispitamo.“ „Kako ti kažeš.“ Vratio se u radnu sobu gde je Didi pregledala sudijin sto. „Sve ove fioke su i dalje zaključane.“ „Mora da ga je gospoña Lerd brzo uhvatila.“ Podigla je glavu i lukavo ga pogledala. „Veruješ u scenario sa provalnikom?“ „Mislim da je vreme da pitamo šta se ovde i kojim redosledom dogodilo.“ *

Taco Bell – restoran brze meksičke hrane sa sedištem u SAD, a prisutan je širom sveta.

27

Četvrto poglavlje „Koga ćemo prvo, nju ili sudiju?“ Dankan je razmislio o tome. „Hajde da popričamo sa oboje u isto vreme.“ Didi je odavala iznenañenje i tragove neslaganja. „Otkud to?“ „Zato što su ih već odvojeno ispitali Krofton i Bilova. Sali Bil mi je rekla da ponovljen iskaz gospoñe Lerd nije odudarao od prvog i da je spremna da potpiše izjavu. Ako je stvarno po sredi to da je upucala uljeza, a mi nastavimo da ih maltretiramo, izgledaće kao da im ne verujemo, a to će izgledati poput reprize moje osude za nepoštovanje suda. Tako ćemo samo naljutiti sudiju. Džerard će me zadaviti ako se budem ponovo sukobio sa njim.“ „U redu“, rekla je Didi. „Ali šta ćemo ako se nije branila od provalnika?“ „Nemamo razloga da im ne verujemo, zar ne?“ Ostavio je Didi da svari te reči i počeo da prati svoje čulo mirisa sve dok nije otkrio kuhinju, gde su Sali Bil i Eliz Lerd sedele za stolom u kutku za doručkovanje i tiho pričale. Kada je ustao, policajka ustade na način na koji se dižu teški ljudi. „Završile smo.“ Zatvorila je notes sa spiralom. „Sve sam zapisala.“ Ni trunka boje se nije vratila u lice Eliz Lerd. Radoznalo ga je gledala. Osećao je nemu bojazan. „Pridružite nam se u dnevnoj sobi, gospoño Lerd.“ Vratio se nazad u formalno nameštenu dnevnu sobu, gde se Kroftonu i sudiji Lerdu pridružila stroga žena pepeljaste kose, koja je iz srebrnog čajnika sipala vrelu tečnost u porcelanske šoljice. Sali Bil, koja je dopratila Eliz Lerd iz kuhinje, stala je iza Dankana i primetila njegovu radoznalost. „Domaćica“, tiho je zatutnjala. „Ne znam joj ime ali se preziva Beri. Upala je u kuhinju pre dvadeset minuta kao da je njena.“ Zakikota se. „Zamalo se nije preturila kada je videla moju crnu malenkost kako sedi za stolom.“ „Zar ona ne živi u kući?“ Zatresla je glavom. „Izgleda da ju je sudija pozvao i ona je začas dotrčala. Spremna je da se bije za njega.“ Dankan značajno pogleda policajku preko ramena. „Za njega, ali ne i za gospoñu Lerd?“ „Sve vreme dok je kuvala čaj i spremala poslužavnik za čaj nije proslovila ni reč sa gospoñom. Takve su 'ladne ko špricer'.“ Namerno je slegnula ramenima. „Kažem ti kako ih ja vidim.“ Sudija je ustao i toplo zagrlio svoju ženu kada im se pridružila. Tiho su razgovarali, ali Krofton je bio dovoljno blizu da bi čuo, pa je Dankan pretpostavljao da je sudija Lerd samo pito svoju ženu kako se drži. Krofton, pokušavajući da balansira nežnim porcelanskim priborom za čaj dok je beležio nešto u svoj notes, dočeka Dankana i didi sa očiglednim olakšanjem. „Sada ću stvar predati detektivima.“ Spustio je šoljicu sa tacnom na najbliži stočić, pa zajedno sa Bilovom napustio prostoriju. Dankan i Didi zauzeše istovetne stolice koje su bile okrenute ka sofi, gde su sudija i njegova žena sedeli rame uz rame. Ni jedno nije ni taklo šoljice čaja koje su se pušile pred njima. Lerd je ponudio čaj dankanu i Didi. Dankan je ljubazno odbio. Didi se nasmešila natmurenoj domaćici. „Imate li koka-kolu bez šećera?“ Napustila je sobu da bi donela piće. „Jeste li ga sklonili?“ Dankan je pretpostavio da sudija misli na leš. „Jesu. Na putu je za mrtvačnicu.“ „Gde i pripada“, promrmljao je sa odvratnošću.

28

Eliz Lerd obori glavu. Dankan je primetio da su joj ruke čvrsto stisnute i da je rukave toliko povukla nadole da je njima prekrila nadlanice kao da želi da ih utopli. Domaćica se vratila sa Didinom koka-kolom bez šećera, posluženom sa ledom u velikoj kristalnoj čaši za vodu na malom poslužavniku sa šustiklom i čipkanom salvetom. Njoj na čast i na Dankanovo iznenañenje, Didi joj ljupko zahvali. U nekoj drugoj situaciji sigurno bi pukla od smeha, ili bi je ismejala zbog takve visokoparne prefinjenosti. Na sudijin pokret, gospoña Beri se udalji, ostavljajući njih četvoro same. Sudija je jednom rukom obgrlio svoju ženu i privukao je bliže sebi. Pogledao ju je zabrinuto, pa je onda svoju pažnju posvetio Dankanu. „Rekli smo policajcima sve što znamo. Oni su uzeli obimne zabeleške. Ne znam šta bismo još mogli da dodamo, iako želimo da uradimo sve što je u našoj moći da rešimo ovu situaciju što je brže moguće.“ Na njegovom licu se oslikavala ozbiljnost, zabrinutost. „Žao mi je što moram da vas zamolim da ponovo prepričate šta se dogodilo, ali detektiv Bouven i ja želimo lično da čujemo“, rekao je Dankan. „Siguran sam da razumete.“ „Naravno. Dajte da završimo s time da bih mogao gospoñu lerd da odvedem u postelju.“ „Pokušaću da olakšam ovo što je više moguće“, rekao je Dankan, uputivši im svoj najuverljiviji osmeh. „Meñutim, tokom ispitivanja, sudijo, zamoliću vas da ne komentarišete ili da odgovarate na pitanja, osim ako nisu direktno vama upućena. Molim vas da ne govorite, jer ono što kažete moglo bi da utiče na sećanje gospoñe Lerd. Važno je da čujemo…“ „Razumem proceduru, detektive.“ Iako je sudijina upadica bila nepristojna i njegov ton oštar, izraz lica ostao mu je ljubazan koliko i Dankanov. „Nastavite, molim vas.“ Sudijin snishodljiv ton dražio je Dankana. Sudija je navikao da bude glavni. Imao je despotski autoritet u svojoj sudnici. Ali ovo je bila Dankanova arena i on je bio gospodar ringa. Da ga njegov bes ne bi uvalio u nevolju, Dankan je mislio da bi bilo bolje da pusti Didi da počne, da im olakša pristup. On će preuzeti kada budu zašli u ono konkretno. Neprimetno je klimnuo glavom i Didi je odmah shvatila mig i nastavila. „Gospoño Lerd?“ Didi je sačekala dok Eliz nije podigla glavu i pogledala je. „Da li biste mogli da nas provedete kroz ono što se desilo večeras?“ Eliz je duboko udahnula pre nego što je počela. „Sišla sam da bih nešto popila.“ „Ona to radi skoro svake večeri“, ubacio se sudija, prezrevši Dankanove zahteve da ne govori dok mu se ne obrate. Dankan je odlučio da prečuje. Ovog puta. „Patite od hronične nesanice“, rekao je, setivši se da je načuo to kada je sudija rekao Kroftonu. „Da.“ obratila se Didi a ne njemu. „Bila sam na pola puta do kuhinje kada…“ „Oprostite. U koliko sati se to dešavalo?“ pitala je Didi. „Oko pola jedan. Sećam se da sam pogledala na sat nešto posle ponoći. Oko pola sata kasnije ustala sam i došla dole. Mislila sam da će mi čaša mleka pomoći da zaspim. Ponekad i pomogne.“ Zastala je, kao da čeka da neko nešto kaže na to. Pošto niko nije, nastavila je. „Bila sam u kuhinji kada sam čula buku.“ „Kakvu buku?“ Okrenula se prema Dankanu, pogledavši ga u oči po prvi put od onog trenutka u kuhinji. „Nisam bila sigurna šta sam čula. Još nisam. Mislim da je to bio bat njegovih koraka. Ili buka od toga što je udario u neki komad nameštaja. Tako nešto.“ „Okej.“ „Šta god da to bilo znala sam da zvuk dolazi iz radne sobe.“ „Niste mogli da prepoznate zvuk, ali ste znali odakle dolazi?“ Sudija se namrštio na sumnjičavost koja je zračila iz Didinog pitanja ali nije ništa rekao. „Znam da čudno zvuči“, rekla je Eliz. „Pa, zvuči.“

29

„Žao mi je.“ Okrenula je dlanove nagore. „Tako je bilo.“ „Ne vidim zašto ovo ne može da sačeka do sutra ujutro“, rekao je sudija. Pre nego što je Dankan mogao da ga opomene, Eliz je rekla: „Ne, Kejto. Radije bih sada o tome. Dok je još sveže.“ Proučavao je lice svoje supruge, video odlučnost i uzdahnuo. „Samo ako si sigurna da možeš.“ Klimnula je. Poljubio ju je u obrvu, a zatim uputio nestrpljiv pogled Didi koji je preneo na Dankana. „Čula je buku, shvatila odakle dolazi, pomislila – poput svake razumne osobe – da imamo provalnika u kući.“ Dankan je pogledao Eliz. „Da li ste to pomislili?“ „Da. Odmah sam pomislila da je neko u kući.“ „Imate ugrañen alarm.“ Dankan je primetio tastaturu na zidu u foajeu pored ulaznih vrata. Video je detektor pokreta u radnoj sobi i pretpostavljao da i u drugim sobama postoje slični detektori. Kuće ovakvog kalibra po pravilu su imale napredne alarmne ureñaje. Sudija koji je poslao bezbroj zločinaca u zatvor sigurno bi želeo da zaštiti svoj dom od bivših robijaša koji su imali osvetu na pameti. „Imamo vrhunski sistem zaštite i nadgledanja“, rekao je sudija. „Nije bio uključen?“ upita Dankan. „Večeras nije“, odgovorio je sudija. „Zašto ne?“ Sudija se taman spremao da odgovori, kada Dankan podiže ruku, pokazujući da odgovor želi da čuje od Eliz. „Gospoño Lerd?“ „Ja…“ Počele je da muca, pročistila grlo, pa rekla sigurnijim glasom: „Ja sam zaboravila da ga uključim večeras.“ „Da li ga vi obično uključujete?“ „Da. Svake večeri. Po navici.“ „Ali ste večeras zaboravili.“ Didi je to izgovorila kao izjavu, ali je u stvari pitala kako je gospoña Lerd zaboravila da večeras uradi ono što joj je inače bila rutina svake večeri. „Nisam baš zaboravila.“ Sva ova pitanja oko alarma su je uznemirila. Uznemiren svedok ili ne govori sve što zna ili laže kao pas. Uznemirenog svedoka treba da podbodeš. „Ako niste zaboravili, zašto alarm nije bio uključen?“ raspitivao se Dankan. Zaustila je odgovor. Ali reči joj nisu navirale. „Zašto nije bio uključen, gospoño Lerd?“ ponovio je. „O, zaboga“, progunñao je sudija. „Prinuñen sam da budem netaktičan, ali pošto smo ovde svi odrasli ljudi…“ „Sudijo, molim vas…“ „Ne, detektive Hačeru. Pošto je mojoj ženi neprijatno da odgovori na vaše pitanje, ja ću odgovoriti umesto nje. Ranije ove noći opustili smo se u džakuziju uz bocu vina. Odatle smo otišli u postelju i vodili ljubav. Posle toga, Eliz je… Recimo da je bila sprečena da napusti postelju da bi uključila alarm.“ Sudija je zastao radi efekta. Vazduh u sobi odjednom postade nenormalno miran. Vreo. Zbijen. Ili se bar tako činilo Dankanu. Postao je svestan otkucaja svog pulsa. Mislio je da će mu puknuti glava. Konačno je sudija prekinuo napetu tišinu. „Sada, možemo li preći preko ovog dela i pričati o čoveku koji je pokušao da ubije Eliz?“ Isključeni sigurnosni sistem bio je važna stavka istrage provale u kući koja se završila fatalnom pucnjavom. Kao detektiv koji je bio na čelu te istrage, Dankan je trebalo da se koncentriše na činjenicu. Ali umesto toga bilo mu je teško da izbaci iz glave sliku boce vina i Eliz Lerd u kadi sa mehurićima. A da ne pomišlja na Eliz Lerd u postelji, seksualno zadovoljenu do te granice da nije mogla da se pomera.

30

Kada je ta erotska slika blesnula kroz njegov um, Kejto Lerd nije bio taj koji je ležao sa njom. Kao da mu je čitala misli, Didi ga ošinu pogledom punim prekora, pa postavi sledeće pitanje gospoñi Lerd. „Kada ste čuli buku, šta ste onda uradili?“ Činilo se da je zahvalna na toj promeni pravca ispitivanja i okrenula se ka Didi. „Prošla sam kroz kuhinju pošto je tuda najbrže stići do foajea. Kada sam dospela tamo, bila sam sigurna da je neko u radnoj sobi.“ „Šta vas je to ubedilo?“ upitala je Didi. Podigla je mršava ramena. „Instinkt. Osetila sam njegovo prisustvo.“ „Njegovo prisustvo? Znali ste da je muškarac? Instinktivno?“ Elizin pogled polete prema Dankanu. „Pretpostavila sam, detektive Hačeru.“ Nastavila je da ga posmatra na trenutak, pa se ponovo okrenula prema Didi. „Bila sam uplašena. Bilo je mračno. Osetila sam da je neko u kući. Ja… Uzela sam pištolj iz fioke stola u glavnom holu.“ „Zašto niste otrčali do najbližeg telefona i pozvali policiju?“ „Volela bih da jesam. Kad bih ponovo morala da…“ „Ti bi bila ta koja je na putu ka mrtvačnici.“ Kejto Lerd uze je za ruku i pritisnuo je dlanovima. Poljubio ju je u čelo. Dankan prekinu tu razmenu nežnosti. „Znali ste da postoji pištolj u toj fioci?“ „Da“, odgovorila je. „Da li ste ga ikada upotrebili?“ Izgledala je kao da ju je uvredio. „Naravno da nisam.“ „Kako ste onda znali da je tamo?“ „Posedujem nekoliko komada oružja, detektivu“, rekao je sudija. „Držim ih pri ruci. Eliz zna gde se nalaze. Pobrinuo sam se za to. A i insistirao sam na tome da nauči da upotrebljava vatreno oružje da bi se branila ako ikada bude imala potrebe za tim.“ Dobro je naučila, pomisli Dankan. Upucala ga je pravo kroz srce. On je, lično, bio dobar strelac, ali je sumnjao da bi bio tako precizan pod pritiskom. Da bi ublažila još jedan napet trenutak, Didi podstaknu Eliz da nastavi. „Dakle, imate pištolj.“ „Krenula sam prema radnoj sobi. Kada sam stigla do vrata, uključila sam svetlo. Ali stisnula sam pogrešan prekidač i uključila svetlo u foajeu, a ne glavno svetlo u radnoj sobi. Nalaze se jedno pored drugog. U svakom slučaju, osvetlila sam sebe, a ne njega, ali mogla sam da ga vidim kako stoji kraj stola.“ „Šta je onda uradio?“ „Ništa. Samo je stajao tamo, sleñen, preneražen, buljeći u mene. Rekla sam 'beži odavde, odlazi', ali on se nije pomerao.“ „Da li je rekao nešto?“ Gledala je Dankanu u oči nekoliko trenutaka da bi procedila jedno kratko i jasno ne. Bio je potpuno siguran da laže. Zašto, pitao se. Ali odlučio je da je ne osporava za sada. „Nastavite.“ „Iznenada je trgnuo ruku. Poput lutke čiji je konac naglo povučen. Podigao ruku i, pre nego što sam primetila da ima pištolj, pucao je. Ja… Reagovala sam instinktivno.“ „Uzvratili ste paljbu.“ Klimnula je glavom. Neko vreme niko nije progovarao. Konačno, Didi reče: „Vaše ciljanje je izuzetno dobro, gospoño Lerd.“ „Hvala bogu“, reče sudija. Eliz reče još tiše: „Imala sam sreće.“ Ni Dankan ni Didi nisu to prokomentarisali, iako je Didi bacila pogled na Dankana da vidi da li je i on pomislio da je taj pucanj mogao da bude čista sreća. „Šta se dalje dogodilo, gospoño Lerd?“ „Dodirnula sam ga da vidim da li ima puls.“

31

Dankan se prisetio da je Bejker rekao da su blatnjave otiske stopala žrtve razmrljala verovatno oba supružnika. „Pao je na leña, van vidokruga“, rekla je. „Bila sam prestrašena, bojala sam se da je…“ „Još živ?“ ubaci se Didi. Ponovo je izgledalo da je Eliz uvreñena. „Ne, detektivko Bouven“, rekla je razdražljivo. „Bojala sam se da je mrtav. Jutros kada sam ustala, nisam planirala da večeras ubijem nekoga.“ „Nisam ni pomislila da jeste.“ Sudija se tada oglasi britko: „To je to, detektivi. Dosta je pitanja. Rekla vam je sve što vam je potrebno. Zakon je jasan kada se odnosi na samoodbranu. Ovaj uljez je bio u našoj kući, i predstavljao je neposrednu opasnost po Elizin život. Da je preživeo, vi biste njega teretili za gomilu prestupa, uključujući i napad smrtonosnim oružjem. Njegovo ubistvo je opravdano i verujem da je moja žena neobično plemenita jer je poželela da je preživeo.“ Dankan ga je oštro pogledao. „Ponovo vas podsećam, sudijo, da je ovo moja istraga. Razmišljajte o njoj isto kao o vašoj sudnici. Izašao sam vam u susret time što sam dozvolio da budete prisutni dok ispitujem gospoñu Lerd, ali ako budete uporni u dodavanju još neke reči a da niste upitani, bićete udaljeni i ispitivaću je nasamo.“ Sudija stisnu vilicu i bes mu zasija u očima, ali je nemarno odmahnuo rukom. Tim pokretom nije izrazio suglasnost. Tako je odmahnuo da se činilo da tim pokretom daje Dankanu dozvolu da nastavi. Dankan je obratio pažnju na Eliz. „Prišli ste da proverite da li ima puls?“ Izvukla je ruku iz muževljevih i prekrstila ih na grudima. „Nisam htela da ga dodirnem. Ali sam se naterala. Ušla sam u sobu…“ „Jeste li još imali pištolj?“ „Ispustila sam ga. Bio je na podu, tamo pored vrata.“ „U redu“, reče Dankan. „Ušla sam u radnu sobu i obišla sto. Kleknula sam i prislonila prste ovde.“ Dodirnula je svoj vrat negde u predelu karotidne vene. Dankan primeti da su joj prsti veoma tanki i dugi. Izgledali su beskrvno, ledeno. Dok joj je koža na vratu bila… Otrgao je pogled od njenog vrata i pogledao sudiju. „Načuo sam da ste pozorniku Kroftonu rekli da kada ste stigli do radne sobe, da ste našli Eliz klonulu iza stola.“ „Tačno. Bila je sklupčana na stolici iza stola. Pomislio sam… pa, ne možete da zamislite strah koji me je spopao. Mislio sam da je mrtva. Požurio sam prema njoj. Tada sam ugledao čoveka koji je ležao na podu. Ne stidim se olakšanja koje sam osetio u tom trenutku.“ „Imali ste krvi na kućnom ogrtaču.“ Sa zgražanjem je slegnuo ramenima. „Već je bilo dosta krvi na tepihu ispod njega. Rub ogrtača se umočio kada sam se nagnuo nad telo. Nisam osetio puls. Nije ga bilo.“ „Šta ste vi radili u tom trenutku?“ Da Didi to nije upitala Eliz, dankan bi. Posmatrao ju je krajičkom oka. Ona je zamišljeno slušala priču svog supruga. Ako je i rekao nešto što je proturečilo onome što je ona iskusila, nije to pokazivala. „Ja sam… Ništa nisam radila. Samo sam sedela u stolici. Obamrla.“ Suviše obamrla da bi plakala. Setio se da su joj oči bile suve, bez ikakvih tragova suza. Nije ni suzu pustila, ali bar nije lagala o tome. Sudija reče: „Eliz je bila u šoku. Ja se verovatno bolje od nje sećam tih trenutaka. Mogu li da govorim?“ Dankan je shvatio da mu povlañuje, ali je prešao preko toga. „Svakako, sudijo“, rekao je preterano ljubazno. „Podigao sam Eliz sa stolice i izneo je iz sobe. Preskočio sam pištolj, koji je bio na podu ispred vrata radne sobe, kao što je ona već rekla. Ostavio sam ga tamo i nisam ponovo dirao

32

telo niti bilo šta drugo u sobi. Položio sam Eliz ovde u dnevnoj sobi i telefonom pozvao policiju.“ Pokazao je na bežični telefon na stočiću. „Niko nije ušao u radnu sobu sve dok policajci nisu stigli.“ „Dok ste ih čekali, da li ste je pitali šta se desilo?“ „Naravno. Objasnila mi je često zastajkujući i prekidajući misao, ali sam uspeo da uhvatim srž. U svakom slučaju, bilo je više nego očigledno da je prekinula provalnika tokom pljačke.“ Ne baš tako očigledno sa moje tačke gledišta, sudijo. Dankan nije svoju misao izgovorio naglas, jer nije bilo svrhe nepotrebno žestiti sudiju. Ipak, bilo je nekih detalja koje je bilo potrebno još istražiti i objasniti pre nego što bude spreman da zapečati ovaj slučaj samoodbrane i da ga tako zavede. Identifikacija leša bio bi prvi korak. To bi moglo da baci malo svetla na to šta je on tražio u radnoj sobi Lerdovih. Dankan se nasmešio paru. „Mislim da je ovo sve što nam treba za večeras. Možda se pojave neki nerazjašnjeni detalji koje bismo razjasnili sutra.“ Ustao je, stavljajući im tako do znanja da je ispitivanje završeno. „Hvala vam. Znam da vam nije bilo lako. Izvinjavam se zbog potrebe da vas kroz to sve ponovo provodimo.“ „Vi samo radite svoj posao, detektive.“ Sudija mu je pružio ruku i Dankan ju je prihvatio. „Da, tako je.“ Puštajući sudijinu ruku, dodao je: „Zasad, radna soba je još mesto zločina. Žao mi je ako to predstavlja neprijatnost, ali vas molim da ništa ne uklanjate iz nje.“ „Naravno.“ „Imam samo još jedno pitanje“, reče Didi. „Da li ga je neko od vas prepoznao?“ „Ja nisam“, reče Eliz. „Ni ja“, reče sudija. „Jeste li sigurni? Jer, gospoña Lerd reče da je uključila pogrešno svetlo. Soba je verovatno bila u polumraku. Da li ste vi uključili svetlo u radnoj sobi, sudijo?“ „Da, jesam.Objasnio sam pozorniku Kroftonu da sam uključio svetlo kada sam ušao u sobu.“ „Dakle, tada kada ste uključili svetlo, mogli ste dobro da ga pogledate?“ „Veoma dobro. Kao što sam već rekao, nije nam poznat, detektivko Bouven.“ Ublažio je glas, ljubazno se ponudivši da ih isprati. Pre nego što je ostavio Eliz samu, nagnuo se prema njoj, jer je ostala da sedi u sofi. „Brzo ću se vratiti, draga, i odneću te gore.“ Klimnula je glavom i slabašno mu se nasmejala. Dankan i Didi izañoše sa njim. Kada su došli do foajea, Didi reče: „Sudijo, pre nego što odemo, htela bih da izmerim visinu one rupe od metka u zidu. Trajaće samo tren.“ Ta molba gaje iznervirala, ali je ipak odgovorio: „Naravno“, i pokazao joj da ga prati prema radnoj sobi. Dankan je ostao tamo gde su ga ostavili u varljivo opuštenom stavu, sa rukama u džepovima, i zurio je u partnerku i sudiju koji su otišli niz foaje. Bilova i Krofton su pričali na glavnom ulazu. Na osnovu delića koje je Dankan uspeo da čuje, raspravljali su o prednostima i manama raznih roštiljarnica i ignorisali novinare i znatiželjne posmatrače koji su i dalje traćili vreme i čekali da se desi nešto uzbudljivo. Pogledao je put dnevne sobe. Eliz je još sedela na sofi. Podigla je svoju šoljicu čaja, ali je ostavila tacnicu na stočiću za kafu. Obema rukama obgrlila je šoljicu. Izgledale su nežno poput porcelana. Bila je zagledana u čaj. Dankan tiho reče: „Bio sam pijan.“ Nije se pomerila niti bilo čime pokazala da ga je čula, iako je Dankan znao da jeste. „Bio sam i nadrndan na tvog muža.“ Njeni prsti su malo jače stegli šoljicu. „Ni jedan od ta dva razloga ne opravdavaju ono što sam rekao. Ali, ja, uf…“ Bacio je pogled na oba kraja foajea. I dalje prazni. Mogao je slobodno da govori. „Želim da znate… šta sam rekao? Nije bilo o vama.“

33

Podigla je glavu i okrenula se ka njemu. Lice joj je još bilo bledunjavo, što je činilo njene oči neverovatno krupnim. Dovoljno velikom da čovek upadne i utopi se u njihovim zelenim dubinama. „Zar nije?“

34

Peto poglavlje Kada neko ugleda Roberta Savića prvi put, zapanjen je njegovim neobičnim tenom. Boja njegove kože je poput bele kafe, zaostavština njegove bake, Jamajčanke, koja je došla u Sjedinjene Države u potrazi za boljim životom. U trideset četvrtoj se predala i presekla vene u kadi u bordelu u kojem je živela i radila. Njeno isceñeno telo našla je druga kurva, njena petnaestogodišnja kćerka, majka bebe Roberta. Plava boja njegovih očiju prenosila se sa kolena na koleno tokom više generacija Savića, ozloglašene loze koja nije obećavala ništa više od majčine. Prihvatili su ga takvog kakav je samo formalno. Ali on je znao da ni crnci ni belci nikada neće u potpunosti prihvatiti njegovu mešanu krv i primiti ga u zagrljaj poput svoga. Predrasude su cvetale kod svih rasa. Nisu poznavale granice. Prožimaju svako društvo na svetu, bez obzira na to kako glasno one bile osuñivane. Zato je, otkad zna za sebe, Savić shvatio da mora da ostvari dominaciju nad drugima. Niko nije postigao tako egoističan cilj tako što je bio uzoran momak, nego tako što je bio čvršći, pametniji, suroviji od svojih drugova. Tako nešto postiže se pobuñivanjem straha u svakome. Mladi Robert je tokom svog detinjstva i mladosti imao strašna iskustva i pretvorio ih u svoju prednost. Svaka godina siromaštva, zlostavljanja i otuñivanja bila je poput novog sloja gleñi koja je vremenom postajala sve tvrña i sve više ga je štitila, da bi sada bila neprobojna. Ovo je posebno važilo za njegovu dušu. Usmerio je svoju inteligenciju i preduzetničke sposobnosti na trgovinu – odreñenu vrstu trgovine. Dilovao je kokain kada mu je bilo dvanaest godina. Kada je bio dvadesetpetogodišnjak, u uspešnoj pobuni koja je uključivala i presecanje grkljana mentoru naočigled zaplašene konkurencije, ustoličio se kao kralj podzemlja. Oni koji do tada nisu znali njegovo ime, uskoro su ga saznali. Rivali su počeli da osvanjuju mrtvi, ubijani na jezive načine. Njegova reputacija nemilosrdnog čoveka brzo se širila, uspešno suzbijajući svaki pomisao na pobunu. Njegova vladavina terora traje već deceniju. Obogatio se čak i preko svojih očekivanja. Manje pobune nepromišljenih ili dovoljno glupih da ga naljute bile su odmah ugušene. Izdaja je bila smrt izdajniku. Pitajte Fredija Morisa. Kad bi mogao da vam odgovori. Dok je Savić kolima ulazio na parking skladišta gde je držao legalnu radionicu, zakikotao se još jednom, zamišljajući reakciju Dankana Hačera kada bude našao poklončić koji mu je ostavio u frižideru. Dankan Hačer je počeo poput kamička u cipelama, ništa više od neugodnosti. U početku je njegov krstaški pohod da uništi Savićevu imperiju bio unekoliko i zabavan. Ali Hačerova odlučnost nije jenjavala. Činilo se da svaki poraz jača njegovu rešenost. Savića to više nije zabavljalo. Detektiv je postajala opasna pretnja koju je trebalo ukloniti. Uskoro. Postepeno uvoñenje metamfetamina u jugoistočne države otvorilo je novo i moćno tržište. Bio je to centar Savićevog zgrtanja profita, tržište koje se uvek širilo. Ali on je bio zahtevan naredbodavac, koji je zahtevao stalnu opreznost. Imao je pune ruke posla kontrolišući one koji za njega sintetišu i rasturaju met. Podjednako je bio zauzet držanjem nezavisnih dilera od upadanja na njegovu teritoriju. Svaka budala sa kutijom lekova za prehladu i kanisterom goriva mislila je da može samostalno da krene u posao. Srećom, većina amatera dizala je u vazduh sebe i svoje sklepane laboratorije u paramparčad bez njegove pomoći. Ali, kako je bilo relativno lako napraviti ga, net je bilo još lakše rasturati. Zbog njegovih različitih formi konzumacije – ušmrkavanje, pušenje, injekcije ili jednostavno gutanje – bilo je oblika koji bi odgovarao svakom korisniku. Bio je to unosan posao i Savić nije želeo da Dankan Hačer sve to upropasti. 35

Radionica u prizemlju stovarišta bila je bučna, gadna i vrela, nasuprot hladne oaze njegove kancelarije na spratu. Te dve prostorije bile su odvojene kratkom vožnjom servisnim liftom koji je škripao, ali su estetski bile dva različita sveta. Nije štedeo na luksuznim stvarima. Kožna stolica bila je meka poput putera. Sto je bio uglancan i svileno gladak i sjajan. Tepih je bio izrañen od svilenih niti, najfinijih na svetu. Njegov sekretar bio je homoseksualac Keni, čija je porodica imala duboke korene u društvu Savane i, na Kenijevu nesreću, gene dugovečnosti. Keni je nestrpljivo čekao da njegovi postariji roditelji umru i ostave njemu, sinu jedincu, dugo očekivano bogatstvo fabrike papira. U meñuvremenu je radio za Savića, koji je bio mračan, tajanstven i uzbudljiv, anatemisan za njegove sitničave roditelje zbog svih mogućih razloga, i koji je osvojio Kenijevu besmrtnu odanost tako što je zadavio nasilnog homofoba koji je Kenija napao iz zasede ispred gej bara pretukao ga skoro na smrt. Njihov poslovni odnos bio je obostrano koristan. Saviću je više odgovarao Keni nego sekretarica. Žene su ga stalno opsedale imajući na umu seksualne veze sa njim, čija ozbiljnost je zavisila od žene. Njegova politika bila je da ne meša posao i ljubavne veze. Usput, žene je bilo lako zavesti laskanjem ili čak dobrotom. Panduri i federalni agenti često su koristili te ženske slabosti kao način za dobijanje informacija. Jednom su pokušali tu taktiku sa nadom da će ga optužiti. Sve je propalo kada je sekretarica tajanstveno nestala. Nikada nije nañena. Zamenio ju je Kenijem. Keni skoči na noge čim je Savić prešao preko praga svog apartmana-kancelarije. Iako je njegova dobro isfenirana frizura ostala netaknuta kada je klimnuo glavom u pozdrav Saviću, bilo je očigledno da je uzbuñen. „Imaš posetioca koji nije hteo da prihvati ne kao odgovor“, rekao je naglašeno glasnim šapatom. Momentalno svestan opasnosti zamke – njegova prva pomisao bila je Hačer – Savić posegnu za pištoljem koji mu je stajao na krstima. Raščupane obrve njegovog sekretara uplašeno se izviše. „Ne takav posetilac. Zvao bih te da je takav. Verujem da želiš da vidiš ovog posetioca.“ Savić, sada više znatiželjan nego obazriv, krenu prema vratima privatne prostorije i otvori ih. Njegova gošća je stajala okrenuta leñima i zagledana kroz prozor. Čuvši ga, okrenula se i skinula tamne naočare za sunce koje su joj skrivale gotovo pola lica. „Eliz! Kakvo neočekivano i divno iznenañenje. Ti si uvek melem za oči.“ Nije mu uzvratila na njegovom širokom osmehu, niti na njegovo laskanje. „Baš mi je drago da to čujem, pošto mi je potrebna usluga.“ Dankanov čin detektivskog narednika imao je malo prednosti nad onima koje su imale njegove kolege, ali jedna od njih bila je lična kancelarija na kraju uske sobe koja je bila dom jedinice za nasilne zločine. Dankan je klimnuvši pozdravio Didi dok je prolazio pored njenog stola. Nabio je krofnu u usta, u jednoj ruci nosio je plastičnu šolju tople kafe, sportski sako okačio je na prst druge, a novine je smestio pod pazuh. Ušao je u kancelariju, ali pre nego što je i seo, Didi, koja ga je pratila do kancelarije veličine ormana, odsečno je tresnula fasciklu na njegov sto. „Zove se Gari Rej Troter.“ Dankan nije bio osoba koju bismo mogli nazvati jutarnjom osobom. Zapravo, mrzeo je takve osobe. Njemu je trebalo vremena da se privikne na ideju da je napolju dan i da pokrene svoje motore. Didi je, s druge strane, mogla da od nule do stotke stigne za nekoliko minuta. Uprkos tome što su sinoć ostali do kasno u kući Lerdovih, ona je mrdala već satima. Ostali detektivi su se raštrkali po odeljenju, već iscrpljeni odvratnom vlažnošću napolju. Nije bilo iznenañenje što je Didi bila najživahnija od svih i energija je praktično vrcala iz nje.

36

Dankan podiže ruku i novine kliznuše na njegov sto. Prebacio je sako preko naslona stolice, spustio kafu, koja je počela da mu pali ruku uprkos kartonskom omotaču oko šolje, i zagrizao je krofnu pre nego što ju je izvadio iz usta. „Nema 'dobro jutro'?“ upitao je mrzovoljno. „I Dotan je došao na posao rano“, rekla mu je kada je kliznula u stolicu. „Uzeo je otiske sa leša iz kuće Lerdovih. Gari Rej Troter je ponovni prestupnik, tako da sam imala identifikaciju za minut. Imamo dosta o njemu.“ Pokazala je fasciklu koja je nedirnuta ležala na stolu. „Potiče iz Baltimora, tokom poslednjih dvanaest godina postepeno se kretao prema istočnoj obali, robijajući u raznim zatvorima za tričave stvari sve do pre par godina kada se okružio i prešao na oružanu pljačku u Mirtl Biču. Uslovno je pušten pre tri meseca. Službenik koji prati njegovo uslovno izdržavanje kazne nije čuo ništa o njemu već dva dana.“ „Ala si se ti naradila“, reče Dankan. „Mislila sam da jedno od nas dvoje treba da krene iz niskog starta, i znala sam da to nećeš biti ti.“ „Eto, vidiš, zato nas dvoje funkcionišemo tako dobro. Ja poznajem tvoje jake strane.“ „Ili bolje rečeno, ja poznajem tvoje slabosti.“ Smešeći se otvori fasciklu i preleti pogledom preko prve strane. „I pomislio sam da mi se odeća na njemu činila novom. Poput robijaša koji je nedavno pušten.“ Do trenutka kad je završio sa čitanjem Gari Rej Troterovog dosjea, pojeo je krofnu. Polizao je preliv sa prstiju. „Nije imao baš istaknutu karijeru kao kriminalac“, primetio je dok je sklanjao poklopac sa šolje s kafom. „Tako je. I nije mi to baš najjasnije.“ „'To'?“ Didi primaknu stolicu bliže Dankanovom stolu i sede. „Provaljivanje u kuću Lerdovih izgleda malčice ambiciozno za Garija Reja.“ Dankan slegnu ramenima. „Možda je hteo da ode uz prasak.“ „Ha, ha.“ „Nisam mogao da odolim.“ „Nikada nije bio osuñivan za provalu“, reče Didi. „To ne znači da nikada nije nigde provalio.“ „Ne, ali iz isčitavanja njegovog dosjea, vidimo da je bistar kao boza. U stvari, njegov prvi prestup bio je kraña buldožera.“ „Mislio sam da je to štamparska greška. Zar je stvarno bio buldožer?“ „Odvezao ga je sa gradilišta gde je radio kao zastavničar. Znaš, onaj u narandžastom prsluku? Upravlja saobraćajem crvenim i zelenim zastavicama?“ „Ukapirao sam.“ „Okej, dakle Gari Rej je ukrao buldožer i odvezao ga na farmu svojih roditelja, i ostavio ga parkiranog napolju. Sledećeg jutra, radnici se pojave na poslu, otkriju da nema buldožera, pozovu policiju koja je…“ „Pratila tragove pravo do njega.“ „Pa, da!“ uzviknu Didi. „Koliko glup moraš biti?“ Dankan se nasmeja. „Gde bi mogao da proda ukradeni buldožer?“ „Vidiš li na šta mislim? Naš Gari Rej nije baš bio oštrouman. Veliki je skok od krañe buldožera do provale u kuću sa vrhunskim alarmnim sistemom. Nije bio uključen, ali Gari Rej to nije znao kada je krenuo na taj prozor sa lulastim ključem.“ Igrajući ulogu ñavoljeg advokata, Dankan reče: „Imao je godine da usavrši zanat.“ „Ne podrazumeva li to da doñe pripremljen? Da ponese alat svog zanata? Recimo da je Gari Rej postao majstorski provalnik. Sumnjam, ali da pretpostavimo. Provalnik koji zna kako da isključi vrhunski alarmni ureñaj, iseče staklo da bi mogao da pruži ruku unutra i otvori prozore, i takve stvari.“

37

„Tvoj osnovni holivudski tip kradljivca sa svojim tehno igračkicama.“ „Pretpostavljam“, rekla je. „Dakle, bilo kako bilo, gde je oprema Garija Reja? Sve što je poneo sa sobom bio je lulasti ključ.“ „I 'ruger' od devet milimetara.“ „Pa, i to. Ali ništa čime bi obijao brave i provaljivao u sefove. Ništa što bi upotrebio da razvali fioke u stolu.“ „Te brave bile bi jednostavne, od one vrste što ih otvaraš ključićem.“ „Daj mi par sekundi i moći ću zihernadlom da ih obijem“, reče Dankan. „Gari Rej nije imao ni to. Još jedna stvar, čak i da si najgluplji provalnik u istoriji, zar ne bi poneo rukavice da ne bi ostavio otiske?“ Ništa od toga što je naglasila nije bilo otkrovenje za Dankana. Kada se vratio kući u sitne sate, najozbiljnije se trudio da zaspi. Ali njegov mozak bio je zaokupljen zbrkanim mislima o svedočenju Eliz Lerd o dogañajima koji suza sobom ostavili mrtvaca, i o sudijinom ubeñivanju da prihvate njenu priču bez pitanja. Svako neslaganje koje mu je Didi predočila, on je već razmotrio. Čak i pre nego što je saznao da je Gari Rej bio nesposobni kriminala, provala je bila loše isplanirana i jadno izvedena. Neuspeh je praktično bio zagarantovan. Pri svemu tom, nastavio je da osporava činjenice. „Ti pretpostavljaš da je Gari Rej planirao ovu provalu.“ Kucnuo je po fascikli. „Prema ovome, bio je narkoman. Glupo je započeo život, i onda je kontrolisanim supstancama spalio par dobrih ćelija koje su mu ostale u mozgu. Pretpostavimo da mu je preko potrebna doza, nema para, vidi kuću u kojoj sigurno ima dobrih stvari, stvari koje može da zgrabi na brzinu i proda za pola sata. Mogao bi da dobije najmanje jednu dobru liniju kokaina za kristalni držač papira ili srebreni svećnjak.“ Didi je razmatrala ovo nekoliko trenutaka, pa je odmahnula glavom. „Možda bih i progutala taj scenario da se desio u trgovačkom delu grada. Razbija staklo i krade u nekoj prodavnici elektronike ili tako nečega. Čak i dok alarm trešti, mogao bi u roku od nekoliko sekundi da uleti i izleti sa nekom stvarčicom u džepu. Ali ne i tamo u predgrañima“, nastavila je. „Naročito peške. Niko nije našao kola koja bi imala veze sa njim. Proverila sam čim sam stigla jutros. Šta je tražio u tom kraju bez kola za bekstvo?“ „I ja sam se pitao o tome sinoć“, priznao je Dankan. „Od tada me to muči. Kako je stigao tamo i kako je planirao da se izvuče?“ „Ako nije imao kola, odakle mu lulasti ključ?“ pitala je. „Koji je, kad malo bolje pogledaš, malo nezgrapno oruñe za provalnika.“ Visoka vlažnost još više je ukovrdžala njenu kosu. Mešala je njome vazduh kao krutom metlom dok je ponovo vrtela glavom. „Ne, Dankane, nešto se ne uklapa.“ „Pa šta misliš?“ Naslonila se podlakticama na ivicu njegovog stola i nagnula se napred. „Mislim da ne dobijamo istinu od gospoñe anñeoskog lika, Lerdove.“ Prokletstvo, i on je mislio isto. Nije želeo da pomišlja na to. Proveo je rane jutarnje sate pokušavajući da ubedi sebe da je Eliz Lerd bila verna poput kaluñerice, da nikada u životu nije izrekla laž, nikada ublažila istinu. Ali njegov detektivski instinkt govorio mu je drugačije. Petnaest godina rada u policiji govorilo mu je da se nešto nije slagalo, da je sudijina partnerka u vreloj kadi namerno izostavila nešto ili, još gore, sve izmislila. Očigledno je njegova partnerka sumnjala u Elizinu istinitost, a Didi čak nije ni znala za njegov privatni razgovor s njom. Govorio je sebi da ne pridaje nikakav značaj tome, da je bilo nevažno, i da zaboravi sve. Ipak, uz prebiranje po detaljima pucnjave koji se nisu slagali, njegove bi misli često odlutale ka trenutku kada je jednostavno pitanje postalo predigra.

38

„Nije li?“ Svaki put kada je mislio o tome – njen promukao visok glas, izraz u njenim očima – imao je duboku fizičku reakciju. Kao sada. Za pandura, bila je to loša i opasna reakcija na ženu koja je pucala i ubila čoveka. Za pandura koji je kritikovao kolege zbog sličnih propusta u proceni i moralu, bio je to licemeran stav. Bilo je i prokleto nezgodno, jer je Didi sedela preko puta za stolom i posmatrala ga, čekajući njegovu procenu priče Eliz Lerd. „Šta znaš o njoj?“ pitao ju je umerenim glasom. „Mislim, o njenoj prošlosti.“ „Kako bih poznavala njenu prošlost? Ona i ja teško da se krećemo u istim krugovima.“ „Prepoznala si je one noći kada je bila večera povodom dodele nagrada.“ „Sa slika u novinama. Da si čitao nešto pored sportskih strana i ukrštenice, i ti bi je prepoznao.“ „Često je objavljuju u novinama?“ „Uvek izgleda senzacionalno obučena po visokoj modi, prilepljena sudiji za bok. Zaista je trofej njegove visosti.“ „Prekopaj malo. Vidi šta možeš da nañeš o njoj. Ja ću do mrtvačnice, da ubedim Dotana da dâ prioritet autopsiji Garija Reja Trotera. Uporedićemo beleške kada se nañemo.“ Iskapio je šolju kafe. Onda je, pokušavajući da ne izgleda smeteno, ustao i pružio ruku ka svom sportskom sakou. „Dankane?“ „Da?“ „Upravo sam shvatila nešto.“ Plašio se da će Didi reći nešto poput: Upravo sam shvatila da ti se digô na sudijinu ženu. Ali ono što je rekla bilo je: „Upravo sam shvatila da mi ne tretiramo ovu pucnjavu kao samoodbranu. Istražujemo je ko nešto drugo, zar ne?“ Skoro da je poželeo da je rekla ono prvo. Pozvao je patologa iz kola i nagovorio ga da stavi Garija Reja Trotera na prvo mesto u redu. Doktor Dotan Bruks je već bio otvorio leš kada je Dankan stigao. „Za sada, svi njegovi organi su normalne veličine i težine“, reče Dotan preko ramena dok je stavljao poveći komad tkiva na vagu. Dankan se naslonio na zid, slušao i posmatrao kako patolog metodično obavlja svoj posao. Povremeno je bacao pogled na leš. Nije bio nešto naročito gadljiv. U stvari, bio je očaran informacijama koje je jedan leš mogao da pruži. Ali se zbog te očaranosti osećao nekako krivim. Osećao se kao da nije ništa bolji od onih ljudi koji žure na mesto tragedije u perverznoj nadi da će baciti pogled na rastrgano telo i krv. Patolog je završio i predao ljudsku ljušturu asistentu da je zašije. Kada se oprao, Dotan se pridružio Dankanu, koji ga je čekao u njegovoj kancelariji. „Uzrok smrti je očigledan“, rekao je zadihano dok je ulazio. „Srce mu je kaša. Izlazna rana je veća od činije za salatu.“ „Pre nego što sam došao, da li si video bilo kakve tragove povrede, modrice ili posekotine?“ „Da li se tukao, misliš? Borio?“ Odmahnuo je glavom. „Ništa ispod noktiju osim obične prašine i ostataka baruta na desnoj ruci. Ima slomljen prst na levoj nozi, ali to je davna povreda. Nijedan ožiljak od operacije. Nije bio obrezan.“ „Sa koje udaljenosti pretpostavljaš da je bio ustreljen?“ upita Dankan. „Četiri i po metra, manje-više.“ „Toliko je otprilike od vrata do stola.“ Setio se da je Didi izmerila četiri metra i osamdeset osam centimetara. „Dakle, gospoña Lerd je govorila istinu.“ „Tako nekako.“ Dotan odmota sendvič sa govedinom koji ga je čekao na stolu. „Rani ručak. 'Oćeš pola?“

39

„Ne, hvala. Misliš li da je gospoña Lerd lagala što se tiče nečega?“ Bruks odgrize ogroman zalogaj, ali sa iznenañujućom prefinjenošću poliza razmrljani senf sa uglova usana. Sažvakao je, progutao, podrignuo, pa rekao: „Moguće. Možda nije. Postoji i pitanje ko je prvi pucao.“ „Rekao si da je Troter umro na mestu. Što bi značilo da je on prvi pucao.“ „Onda moraš da veruješ da je bio slep – a nije – ili da je najgori strelac u istoriji kriminala.“ „Možda je namerno visoko nanišanio. Samo je pokušao da je uplaši upozoravajućim hicem.“ „Moglo bi i tako da bude“, reče Dotan klimajući glavom u ritmu žvakanja. „Ili je možda ona uplašila njega kada se pojavila navratima. Kolena su mu klecnula, opalio je nekontrolirano.“ „Nije ga uplašila. Rekla mu je da ode. On je samo stajao, gledao je, zatim trgnuo rukom – to je reč koju je upotrebila – i opalio.“ „Hmm.“ Patolog je pričao preko velikog zalogaja sendviča. „Onda mogu da pretpostavim da je bio veoma nervozan, što bi moglo da objasni što njegov hitac nije završio ni blizu nje. Postoji još jedna mogućnost“, zastao je da bi srknuo 'dr. peper*' iz papirne čaše veličine omanje kante za smeće, „a to je da ga je njen metak udario u trenutku kada je i sam pucao. Njegov palac se refleksno zgrčio i završio čin povlačenja obarača dok je padao na leña.“ Progutao je. „Sada kada o tome razmislim, ugao bi mogao da odgovara baš takvoj putanji onog metka koji je udario u zid.“ Odglumi je sve to praveći se da pada unazad, a kažiprst mu je služio kao cev pištolja. Dok je padao, nišan mu je otišao visoko na zid, daleko od Dankanove glave. „Može li se to dogoditi?“ pitao je Dankan. „Takav refleks u trenutku kada srce ode do vraga?“ Bruks je ugurao ostatak sendviča u usta. „Viñao sam fatalne rane od metaka koje su imale i bizarnija objašnjenja. Ne bi verovao koliko neverovatna.“ „Dakle, šta mi to govoriš?“ „Kažem ti da svašta može da se dogodi, detektive. Ali, na moju sreću, tvoj je posao da shvatiš šta se zapravo desilo. „Otpratila sam ih u sunčanu sobu, gospoño Lerd.“ „To je u redu.“ Gospoña Beri se popela na sprat da bi je obavestila da su isti detektivi koji su bili sinoć, bili dole i pitali da li može da ih primi. „Da li biste mogli da donesete neko osveženje? Koka-kolu bez šećera i ledeni čaj.“ Stroga domaćica klimnu glavom. „Da li da im kažem da ćete odmah sići?“ „Budite ljubazni.“ Eliz je zatvorila vrata spavaće sobe i zastala, pitajući se kakva pitanja će joj detektivi postaviti danas. Zar joj nisu poverovali sinoć? Da jesu, ne bi se vraćali danas, zar ne? Nerazjašnjeni detalji, rekao je detektiv Hačer. Taj izraz je mogao da znači bezbroj nevažnih dosadnih detalja. Ili je mogao značiti nedostatak objašnjenja za neslaganje vrlo bitnih činjenica. Bojala se ovog drugog. To ju je nagnalo da ode jutros i vidi Savića. Rizikovala je, ali želela je da razgovara s njim što pre, a telefoniranje je bilo riskantnije od vožnje do njegove radionice. Nije mogla da se pouzda u to da kućni telefon nije bio prisluškivan, a mobilni telefon je neko mogao da prati. Kejto je ustao u uobičajeno vreme i tiho se obukao za posao. Pravila se da spava sve dok nije izašao iz spavaće sobe. Onda je, čim se isparkirao, brzo obukla i napustila kuću sa nadom da će završiti posao i vratiti se pre nego što gospoña Beri stigne. *

Dr. Pepper – gazirano bezalkoholno piće.

40

Držeći jedno oko na retrovizoru, bila je sigurna da je niko nije pratio. I pored toga što je žurila, poštovala je ograničenje brzine, jer nije htela da je zaustave i napišu joj kaznu koju bi posle morala da objašnjava Kejtu. Vratila se kući samo nekoliko minuta pre domaćice i od tada nije izlazila iz spavaće sobe, merila ju je koracima, u mislima premotavala dogañaje od prethodne večeri, pokušavajući da odluči koji će biti sledeći korak. Detektivka Bouven i Dankan Hačer čekali su je u prizemlju. Strepela je od tog razgovora, ali dalje odugovlačenje izgledalo bi sumnjivo. Otišla je do toaletnog stočića, skupila kosu u konjski rep, razmislila o tome da se presvuče, pa odlučila da se ne zamajava. Podigla je sjaj za usne, ali predomislila se i što se njega tiče. Detektivka Bouven bi prigovorila njenoj ispraznosti, a Dankan Hačer… Šta je on mislio o njoj? Stvarno mislio o njoj. Razmišljala je o tome nekoliko dragocenih trenutaka, a zatim, pre nego što bi mogla da ubedi sebe u suprotno, uradila još nešto pre nego što je izašla iz spavaće sobe. Sunčana soba bila je zastakljeni deo terase, popločan pensilvanijskim plavim kamenom, sa pletenim nameštajem koji je bio presvučen cvetnim dezenom. Gospoña Beri bolje se snalazila sa biljkama nego sa ljudima. Paprat i palme i druge tropske biljke u saksijama cvetale su pod njenom rukom. Kada je Eliz ušla u sobu, Didi Bouven je sedela u jednoj od stolica koje u bile okrenute vratima. Dankan je stajao pored zida od prozora i gledao napolje prema terasi i bazenu, očigledno zagledan u fontanu u centru dvorišta. Detektivka Bouven ustade. „Dobar dan, gospoño Lerd. Izvinjavamo se što upadamo nenajavljeni. Da li smo došli u nezgodno vreme?“ „Naravno da niste.“ Kada je čuo njeno ime, Dankan se okrenuo od prozora. Eliz ga je hitro pogledala pa ušla u sobu i pridružila se detektivki u delu za sedenje. „Gospoña Beri će uskoro doneti nešto za piće“, rekla je, pokazujući detektivki da sedne, a zatim i sama sela u stolicu koja je bila okrenuta ka njoj. „To bi bilo lepo. Toliko je toplo napolju.“ „Da.“ Pošto su iscrpli razgovor o vremenu, utonuli su u neugodnu tišinu. Eliz je bila svesna Dankana koji je stajao blizu prozora i posmatrao je. Odolela je da ne pogled u njegovom pravcu. Konačno, Bouvenova je rekla: „Imamo još nekoliko pitanja.“ „Nagovestili ste to sinoć kada ste odlazili.“ „Samo nekoliko stvari želimo da razjasnimo.“ „Razumem.“ „Da li ste se tokom ostatka noći setili nečega što ste izostavili? Nečega što vam nije palo na pamet?“ „Ne.“ „To može da se desi u stresnim situacijama.“ Žena joj se nasmešila. „Ljudi su me zvali usred noći, jer su se iznenada prisetili nekoga detalja koji su zaboravili.“ „Ispričala sam vam čega se sećam upravo onako kako se sećam.“ Tiho zveckanje stakla najavilo je dolazak kolica za posluživanje, koje je gurala gospoña Beri. „Da li da poslužim, gospoño Lerd?“ Njen glas bio je hladan poput leda u činiji. Eliz nije bila sigurna da li je prezirala goste ili nju. Verovatno oboje. „Ne, hvala vam.“ Kretanje joj je dobro došlo da bi se pomerila i pobegla od ispitivačkog pogleda detektiva, tako da je ustala i prišla kolicima. „Čini mi se da volite koka-kolu bez šećera, detektivko Bouven?“

41

„Zvuči odlično.“ Eliz je sipala koka-kolu u čašu punu leda i odnela joj. Prihvatila ju je sa prijatnim osmehom na licu, u koji je Eliz odmah posumnjala. Zatim se okrenula i pogledala Dankana Hačera. Njegov pogled je i dalje počivao na njoj. Netremice. Uporno. „Nešto za vas?“ Bacio je pogled na kolica. „Da li je to ledeni čaj?“ „Zašećeren. Gospoña Beri smatra da je to jedini način pripreme.“ „Jedino tako ga je pripremala i moja majka. Može zašećeren.“ Njegov osmeh bio je prijatan kao i Didin, ali Eliz je u njega sumnjala još više. Iz očiju mu nije zračilo raspoloženje. Pitala se da li je njena odluka da siñe bila ludo hrabra. Naravno, bilo bi još luñe da nije uradila ništa. Sipala je Dankanu Hačeru čašu ledenog čaja i pružila mu ga u trenutku kada je Kejto zakoračio u sobu. „Izgleda da nisam dobio poruku.“

42

Šesto poglavlje „Ili ste baš slučajno bili u komšiluku?“ dodade sudija sa manje uljudnosti. Jeste, ljut je, pomislila je Didi. Upravo onako kako je Dankan i predvideo da će biti, kada bude saznao da su ispitivali njegovu ženu – ili bar pokušali – bez njegovog prisustva. Mogli su to da učine, naravno, ali dogovorili su se da ne ljute sudiju ako je to moguće. Gospoña, kako se ono zvaše, domaćica, sigurno ga je pozvala odmah nakon njihovog dolaska, verovatno i pre nego što se popela na sprat da obavesti Eliz Lerd da su stigli. Bilo je jasno da je lojalna sudiji i da je imala malo poštovanja prema njegovoj supruzi. Eliz se ponudila mužu da mu sipa čaj. „Ne, hvala ti.“ Poljubio je u usne, pa se povukao i pomilovao je po obrazu. „Kako se držiš?“ „Dobro.“ „I dalje potresena?“ „Mislim da ću biti još neko vreme.“ „To je razumljivo.“ Odveo ju je prema klupi s naslonom jedva širokoj da bi stali njih dvoje, stavio njenu ruku na svoje koleno i položio ruku preko njene. „Šta biste želeli da znate?“ Didi je primetila da je Dankan stisnuo vilice. Rekao je: „Želeo bih da znam da li biste želeli da pozovete advokata pre nego što počnemo. Sačekaćemo njegov dolazak.“ Sudija odrešito odgovori: „Nema potrebe. Ali vaš nenajavljeni dolazak je jeftin trik i, iskreno, ispod vašeg nivoa, detektive Hačeru.“ „Izvinjavam se i vama i gospoñi Lerd.“ Dankan je seo u pletenu stolicu koja je bila okrenuta ka paru. „Čovek koji je umro sinoć u vašoj radnoj sobi zvao se Gari Rej Troter.“ Isto kao i Dankan, Didi je pažljivo posmatrala njihova lica i tražila bilo kakav znak prepoznavanja koji bi ih odao. Nisu primetili ni treptaja, ni u sudijinom neumoljivom pogledu, niti u bistro zelenim očima Eliz Lerd. Sudija pogleda svoju ženu. Razumevši nemo pitanje, ona odmahnu glavom. Ponovo pogledavši detektive, rekao je: „Ne znamo ga. Mislim da smo sinoć bili jasni.“ „Nadali smo se da će vam ime možda osvežiti pamćenje, podsetiti vas…“ „Očigledno nije, detektivko Bouven“, rekao je sudija, presekavši je. „Mnogo ljudi je protutnjalo kroz vašu sudnicu“, reče Dankan. „Troter je bio ponovni prestupnik. Možda je bio ispred vas.“ „Setio bih se.“ „Sećate se svake stranke, svakog slučaja koji ste ikada sudili?“ upita Didi. „Uf. To je zapanjujuće.“ Dobacio joj je još jedan nestrpljiv pogled, pa se obratio Dankanu. „Bio je ponovni prestupnik? Šta onda još imamo da razmatramo? Taj Troter je provalio u moju kuću, pucao iz pištolja na moju ženu, nateravši je da se brani. Hvala bogu što je njeno ciljanje bilo bolje od njegovog. On je umro, ona nije. Ne očekujte da plačem za njim.“ „Uopšte to ne očekujem.“ Sudija je udahnuo polako i duboko kao da želi da se smiri. „Onda zaista ne znam zašto ste došli ovamo danas. Zašto osećate potrebu da terate Eliz da ponovo preživljava taj užasni trenutak?“ „Imamo neke detalje koje moramo da razjasnimo pre nego što zatvorimo slučaj“, rekla je Didi. „Eliz vam je sinoć rekla sve što je imala. Kao sudija koji je godinama slušao svedočenja na sudu, iskreno mogu da kažem da je njeno znanje o dogañaju iscrpljeno.“ „Slažem se, i mi cenimo njenu sinoćnju saradnju“, rekla je Didi smešeći se oboma. „Identifikacija Garija Reja Trotera odgovorila je na neka naša glavna pitanja, ali bojim se da je otvorila neka druga.“ 43

„Kao što su?“ Didi se nežno nasmeja. „Pa, sudijo, on nije bio baš uspešan prevarant. U stvari, bio je gubitnik, koji nije mogao da se snañe ni kao kriminalac.“ „Pa?“ „Pa smo se detektiv Hačer i ja pitali zašto je izabrao da provali baš u vašu kuću.“ „Nemam pojma.“ „Nemamo ni mi“, rekla je Didi bez uvijanja. „Troterov prestupnički dosje seže do njegove adolescencije. Uglavnom pljačke. Ali, bio je budala. Na primer, jednom je ušao u prodavnicu sa štapom u džepu umesto pištolja i tražio pare iz kase. A sestrinom kreditnom karticom platio je gorivo koje je natočio u rezervoar kola za bekstvo.“ Sudija se ironično nasmešio. „Što, po mom mišljenju, objašnjava zašto je podbacio kao prevarant.“ „Pretpostavljam“, uzviknu Didi kroz kratak smeh. „Mislim, sinoć nije poneo čak ni rukavice niti bilo kakav lopovski alat. Možete li to da zamislite? Tera vas da se zapitate, zar ne?“ „Šta to.“ Tada je zbacila osmeh. „Šta je, kog ñavola, Gari Rej Troter tražio u vašoj radnoj sobi?“ Posle nekoliko trenutaka napete tišine, sudija reče: „Znam jednu stvar koju je radio. Pokušao je da ubije moju ženu.“ Dankan se zakači za to. „A to je još jedna stvar koju moramo razjasniti, gospoño Lerd.“ „Šta je potrebno razjasniti?“ upitao je sudija. „Jeste li potpuno sigurni da je Troter prvi opalio?“ „Naravno da je sigurna.“ „Pitao sam nju, sudijo.“ „Moja supruga je pretrpela užasne muke.“ „A ja moram da obavljam svoj posao“, Dankan uzvrati paljbu. „A to uključuje postavljanje teških pitanja. Ako vaši nervi to ne mogu da podnesu, sudijo, možete da izañete.“ Eliz je podigla ruku i sprečila muža da kaže šta god je imao na umu da kaže na Dankanovo ljutito podbadanje. „Molim te, Kejto. Hoću da odgovaram na njihova pitanja. Neću da bude nikakve sumnje u ono šta se desilo.“ Obratila se mužu imenom, ali je Didi primetila da nije skidala svoj zeleni pogled sa Dankana, a ni on sa nje. „Kao što sam vam kazala sinoć“, rekla je, „kada sam slučajno uključila svetlo u foajeu…“ „Izvinite. Imate li nešto protiv da nas provedete kroz sve to na mestu na kom se to dogodilo?“ „U radnoj sobi?“ „Ako nije suviše to što tražimo.“ „Biće teško Eliz da ponovo uñe u tu sobu pre nego što se očisti, pre nego što se uklone sva podsećanja na ono što se tu dogodilo“, rekao je sudija. „Shvatam da to neće biti lako“, reče Dankan. Ali nije povukao zahtev. Sudija pogleda svoju ženu. „Eliz?“ „Hoću da pomognem koliko mogu.“ Njih četvero krenuše prema foajeu. Dankan priñe luksuznom stočiću. Ispod mermerne ploče bila je mala fioka široka koliko i stočić. „Uzeli ste pištolj iz ove fioke?“ „Da, izašla sam iz kuhinje na ona vrata“, odgovorila je, pokazujući rukom. „Zastala sam tamo za trenutak. Nisam čula ništa, ali sam, kao što vam rekoh sinoć, osetila nečije prisustvo u radnoj sobi. Otišla sam do stočića da uzmem pištolj.“ Dankan je dodirnuo jednu od ručica. „Da li ste napravili bilo kakav šum?“ „Mislim da nisam. Pokušala sam da budem što tiša.“ „Jeste li zatvorili fioku?“ „Ja… Ne sećam se“, zamucala je. „Ne verujem da jesam.“ „Nije“, rekao je sudija. „Bila je otvorena kada su prva dva policajca došla na poziv. Sećam se da sam im je pokazao.“

44

Didi obeća sebi da će da pročita izveštaj koji su podneli pozornici Bilova i Krofton. Dankan je nastavio: „Krenuli ste od stočića prema vratima radne sobe.“ „Da.“ „Imali ste papuče na nogama?“ „Bila sam bosa.“ „Da li mislite da je Troter čuo da se približavate?“ upitao je Dankan. „Ili nije imao pojma da ste tamo i svesni njega pre nego što ste upalili svetlo?“ „Ako me je čuo da prilazim radnoj sobi, zašto se nije izvukao napolje kroz prozor?“ „To je bilo moje sledeće pitanje“, reče Dankan iskreno se osmehnuvši. „Onda sam ga sigurno uplašila uključivanjem svetla“, reče Eliz. „Kada se uključilo, on se ukočio.“ „Ovo je taj prekidač?“ Dankan ga pritisnu i glavno svetlo u radnoj sobi se uključi. Drugi prekidač uključi glavno svetlo u foajeu. Pogledao je u svetlo, pa u radnu sobu. „Didi, bi li ti bila Troter? Idi stani iza stola.“ Prekinula je traku koja je, prelepljena preko vrata u vidu slova X, obeležavala mesto zločina, ušla i zauzela mesto iza stola. Dankan upita: „Stajao je otprilike tamo?“ Eliz odgovori kratkim klimanjem glave. „Šta je radio, gospoño Lerd?“ „Ništa. Samo je stajao tamo i posmatrao me. Netremice, poput jelena koga su uhvatili farovi.“ „Da li se naginjao nad sto, kao da pokušava da obije bravicu na fiokama?“ „Nekoliko sekundi je trebalo da mi se oči priviknu na iznenadno svetlo. Možda se naginjao prema fiokama, ne znam. Prva njegova slika koja mi je u glavi je da on stoji tamo iza stola i gleda me, nepokretan.“ „Aha.“ Dankan je pogledao u pravcu Didi zamišljajući da je Gari Rej Troter. „I šta je ono beše rekao?“ vratio se Eliz. Nije ni trepnula niti oklevala. „Ništa nije rekao, detektive Hačeru. Rekla sam vam to sinoć.“ Dankan polako klimnu glavom. „Tačno. Rekli ste. Ali vi ste njemu rekli nešto, jesam li u pravu? Zapovedili ste mu da ode.“ „Da.“ „da li je krenuo prema prozoru?“ „Ne. Nije se uopšte pokrenuo, osim što je podigao ruku. Iznenada. Kao da je neko cimnuo konac koji mu je bio vezan oko lakta.“ „Ovako?“ Didi pokaza pokret. „Da, tako nekako. I pre nego što sam uspela da shvatim da ima pištolj, on je opalio.“ Uhvatila se za gušu kao da joj je iznenada bilo teško da diše. Sudija joj se približio i zagrlio je oko struka. Dankan upita: „Gospoño Lerd, da li je moguće da je on opalio upozoravajući hitac, koji je trebalo da bude samo pokušaj da vas uplaši?“ „Pretpostavljam da je moguće.“ „Da li ste osetili da ste u smrtnoj opasnosti?“ „Pretpostavljam da jesam. Sve se odigralo tako brzo.“ „Ali ne dovoljno brzo da niste imali vremena da 'pretpostavite' da ste u smrtnoj opasnosti.“ „To je razumna pretpostavka, zar ne, detektive?“ upita sudija iziritirano. „Ako čovek koji je provalio u vašu kuću opali iz pištolja, čak i ako je loš strelac, zar nije logično pretpostaviti da je vaš život u opasnosti i da reagujete prema tome?“ „Zvuči logično, da“, rekla je Didi. „Ali doktor Bruks ima još jednu teoriju koju vredi razmotriti. Njemu je palo na pamet da je Troter možda padao unazad kada je pucao iz svog pištolja, da je njegov prst refleksivno pritisnuo obarač. To bi moglo da objasni zašto je pucao tako visoko.“

45

Dankan je s punom pažnjom posmatrao Eliz. „Ali to bi značilo da ste prvo vi njega upucali.“ „Ali ona to nije“, rekao je sudija. „Ponovila vam je to više puta. Zašto ste toliko zapeli o tome?“ Dankan je otrgao svoj pogled od Elizinog uvreñenog lika i pogledao sudiju. „Zato što moram da imam jasan uvid u to šta se desilo. Ne dopada mi se što postavljam ta pitanja gospoñi Lerd. Ali jutros sam prisustvovao autopsiji Garija Reja Trotera. Osećam da mu dugujem, bio ili ne bio lopov, da utvrdim kako je i zašto tako završio. Vi ste javni službenik, sudijo. Imate obavezu prema javnosti da obavljate svoju dužnost. Tako i ja. Ponekad to uopšte nije zabavno. U stvari, skoro nikada nije.“ Ponovo se okrenuo ka Eliz. „Da li ste potpuno sigurni da je Troter prvi pucao?“ „Potpuno.“ „Eto. I završili smo.“ Sudijina izjava bila je propraćena napetom tišinom. Konačno je progovorio: „Divim se vašem osećaju dužnosti, detektive Hačeru. Cenim vašu potragu za istinom. Eliz i ja smo učinili sve što je u našoj moći da vam pomognemo u vašim neprijatnim dužnostima. Zar niste stali i pomislili da bismo i mi želeli objašnjenje onoga što se desilo ovde sinoć? Želimo to možda i više od vas i detektivke Bouven. Eliz je bila iskrena kao i uvek. Da li ste sada uvereni da je ovo bila provala koja je prošla naopako?“ Dankan napravi pauzu od bar petnaest sekundi pre nego što je odgovorio: „Mislim da jesmo, da.“ Malo sutra, pomisli Didi. Sudija reče: „Odlično. Onda, ako je to sve, nadam se da ćete nas izviniti.“ Okrenuo se, spreman da ih isprati, kada ga je Eliz sprečila. „Volela bih da znam…“ Glas joj je pukao. Progutala je knedlu, pokušala opet. „Volela bih da znam da li je Troter imao porodicu. Ženu, decu?“ „Ne“, rekao je Dankan. „Najbliži roñak mu je bio ujak, gore u Merilendu.“ „Drago mi je zbog toga. Bilo bi mi žao… njih.“ „Da vas sada ispratim?“ Sudija je krenuo niz hodnik, očekujući da će oni krenuti za njim. Didi se pokrenu i zaobiñe sto. Kada je prolazila pored Eliz, ova je uhvati za ruku. „Detektivko Bouven, želim da ponovim reči svog supruga. Znam da vi samo obavljate svoj posao.“ Iznenañena činom, Didi je pokušala da smisli nešto neutralno što bi bio prigodan odgovor, bez obzira na to da li je Eliz lagala ili ne. „Ni vama sve ovo nije lako.“ „Nije, ali ako budem imala bilo šta da dodam, obećavam da ću vas pozvati.“ „To bi bilo od pomoći.“ „Imate li podsetnicu?“ „Evo.“ Dankan zavuče ruku u unutrašnji džep svoje jakne i dodade joj. „Hvala, detektive Hačeru.“ Uzevši podsetnicu, rukovala se i sa njim. Didi je skakutala poput onih čupavih narančastih psića koji izgledaju kao pobesnele pufne za puder. Njegova bivša devojka je imala jednog. Prokleta stvar je non-stop lajala. Hiperaktivniju životinju Dankan nije video. Do danas. Didi je bukvalno iskakala iz svoje kože. „Ona nešto krije, Dankane. Znam to. Osećam u kostima.“ Didine 'kosti' retko su grešile. Što se ovog slučaja tiče, nadao se da jesu. Želeo je da hitro zatvori ovaj slučaj i ostane u milosti kod sudije. Nikada nije bio obožavalac sudije Kejta Lerda, uveren da on često sedi na dve stolice. Bio je strog prema kriminalu i kriminalcima jednog dana, a sledećeg je pričao o zaštiti njihovih grañanskih prava. Činilo se da njegovo mišljenje plovi sa rastom i opadanjem javnog mnjenja, i drži se uz trenutnu većinu. Dankan nije mogao da ceni čoveka kome je popularnost bila važnija od osude, ali je pretpostavljao da ako hoće da pobedi na izborima, sudija mora da se bavi politikom. A on

46

sigurno nije hteo sudiju višeg suda kao neprijatelja. A verovatno će to i postati ako bude nastavio da gnjavi njegovu ženu zbog nečega što je njegova partnerka osećala u kostima. Na nesreću, njegove kosti su osećale isto. Posebno posle ovog poslednjeg razgovora. Cimnuo je volan nadesno i preprečio preko dve kolovozne trake uz pratnju sirena i izvikivanje pogrda. Didi se uhvati za rukohvat na suvozačkim vratima. „Šta radiš, pobogu?“ „Žedan sam.“ Kola su poskakivala po ivičnjaku jer je zamalo promašio ulaz u 'Mekdonalds'. „Popio si zaslañeni čaj. 'Gospoña Beri misli da je to jedini način spravljanja'“, rekla je brzo trepćući i sprdajući se sa Elizinim otegnutim akcentom. „Poslužen mi je ledeni čaj. Nisam ga popio. Pored toga, zar ti nije prošlo vreme za kofeinsku dozu? Nije da ti treba“, dodao je ispod glasa dok se naginjao prema mikrofonu da bi naručio. „Da li da se vratimo i popričamo sa komšijama?“ upita Didi. „Od kakve će nam to biti koristi? Oni su svi ispitani sinoć. Niko u skorije vreme nije prijavio pljačku ili provalu. Niko nije video Garija Rej Trotera da se šunja po komšiluku. Niko sinoć nije čuo ništa neuobičajeno.“ „Možda mu je gospoña Lerd otvorila vrata i pustila ga unutra.“ „Ne preterujmo, Didi.“ Pošto je pokupio njihova pića na kasi, vratio se u saobraćaj i brzo se približio braniku karavana sa malom decom. „Šta je ljudima danas?“ pitao se dok je prestizao karavan. „Voze kao po jajima.“ „Kuda žuriš?“ upita Didi. Prešao je u drugu traku da bi obišao spori školski autobus. „Ne žurim. Samo mrzim ovaj prokleti saobraćaj.“ Ne obraćajući pažnju na njegovo gunñanje, Didi nastavi: „Dobro, možda nije dočekala Trotera kao gosta; ali i dale nešto nije u redu sa tom slikom.“ „Hajde da vidimo. Zašto tako misliš?“ „Uopšteno…“ „Nemoj ti meni uopšteno. Budi odreñena.“ „U redu. Odreñeno, njena reakcija kada je postavljeno pitanje da li je ona prva pucala ili Troter. U trenutku je ubledela ko krpa.“ Pretpostavio je da je 'ubledela ko krpa' bio jedan od načina da se opiše Elizin izraz lica. „Pritisnuo sam je poprilično jako. Držala se svoje priče.“ „Većina lažova to i čini.“ „Ti misliš da ona laže?“ „Nije da laže“, rekla je Didi. „Samo ne govori istinu, samo istinu i ništa osim istine.“ „Ponovo uopšteno. Daj mi primer.“ „Ne bih znala. Ne mogu da budem odreñena“, rekla je sa istom dozom iziritiranosti. „Ona se jednostavno ne ponaša poput žene koja je sinoć ubila nesrećnog provalnika.“ „Ona nije znala da je nesrećan. Gari Rej Troter nije izgledao kao smetenjak kada je stajao u njenoj kući, u mraku, i pucao na nju. Misliš li da je trebalo da sačeka sa pucnjem dok ne vidi njegovu biografiju?“ Njegov sarkazam bio je nagrañen streljanjem očima. „A bila je dovoljno zabrinuta da pita da li Troter ima porodicu“, istakao je. „Smetala joj je misao da je možda napravila siročiće od neke dece.“ „Moram priznati da je to bio lep potez.“ „Zašto misliš da je to bio potez?“ „Zašto je braniš?“ „Ne branim je.“ „Pa, meni tako zvuči.“ „Pa, meni se čini da radiš upravo suprotno. Misliš da je podmuklo sve što kaže i uradi.“

47

„Ne sve. Na primer, verujem da je bila bosa.“ Ovog puta, ona je bila na nišanu ubitačnog pogleda. „Sve što hoću da kažem je“, nastavila je, „da je slatka primedba o Troterovoj porodici izrečena zbog tebe.“ „Zbog mene?“ „Ma, daj, Dankane. Probudi se. Odgovarala je na moja pitanja, ali je svaki put kada je htela nešto da naglasi, poput svoje iskrenosti, gledala u tebe.“ „To si umislila.“ „Jesam, vraga. Gospoña zna sa koje strane treba da namaže hleb.“ „Što bi značilo?“ „Ti si muško.“ „To je, u duhu ove rasprave, sasvim nevažno.“ „Aha, važi.“ Upotrebila je ton koji je uvek koristila kada je poricao da zna da svira klavir. Sledećih nekoliko trenutaka, bila je duboko zaronjena u svoje misli, bockajući kockice leda u svojoj čaši. „Je l' znaš još nešto? Mislim da je sumnja propela svoju ružnu glavu u pravcu sudije.“ „E, sad već vidiš stvari kojih nema“, rekao je. „Uvek je kraj nje, drži je kao malo vode na dlanu.“ „Tačno. Veoma je zaštitnički nastrojen. Skoro kao da se plaši da bi joj možda bila potrebna njegova zaštita.“ „On je njen muž.“ „On je takoñe i sudija koji je čuo sate svedočenja pod zakletvom, kao što nas je danas i podsetio. Pohvalio je sveobuhvatno prisećanje. Ali možeš da se kladiš da može da prepozna laž kada je čuje. I zauzeo je neobično jak odbrambeni stav kada smo u igru ubacili Dotanovu teoriju o Troteru koji je prvo upucan, a onda refleksno povukao obarač kada je padao. Sudija Lerd ju je odbacio bez ikakve dalje rasprave ili objašnjenja. Njegova žena nije pucala prva. Točka. Do viñenja, prijatno.“ Zaustavila se da bi udahnula. „Što me navodi da poverujem da možda njegova visost sumnja u njenu priču.“ Stigli su do baraka. Dankan zaustavi kola na parkingu, ali niko se nije pomerio da izañe iz kola. On se nagnuo napred, prekrstio ruke preko volana, i zagledao se kroz vetrobransko staklo u civile i policijsko osoblje kako izlazi i ulazi kroz ulaz u Ulicu Haberšam. Osećao je Didin pogled, ali je pustio da ona prva prekine tešku tišinu. „Vidi, Dankane, znam da je teško da ti promakne takvo lice. Takvo telo. Iako znam da pametnjakovići poput Vorlija naklapaju svašta o mojoj seksualnoj orijentaciji, ja sam strejt. Ali to što sam strejt ne čini me slepom za izgled Eliz Lerd. Mogu da cenim – okej, cenim i zavidim – tome kako ona izgleda i efektu koji ima na suprotan pol. Eto, bila sam iskrena. Sada ti, za uzvrat, moraš biti iskren prema meni.“ Zastala je, ali pošto on nije ništa rekao, nastavi. „Može li, iskreno, časna reč dabogda crkô i tako to, da budeš objektivan kada je pogledaš?“ „Ja sam pandur.“ „Sa penisom. A baš taj organ je čuven po lapsusima u rasuñivanju.“ Tada se okrenuo i pogledao je. „Da li si nekada, ikada videla mene da sam kompromitovao istragu?“ „Ne. Kod tebe je ili loše ili dobro, crno ili belo, nema sivih oblasti. Zato sam se ja, kada sam postala detektiv, silno trudila da budem tvoj partner.“ „Odakle ti sada sve ovo?“ „Nikada nisi vodio istragu koja je uključivala i ženu koja ti se dopada. A Eliz Lerd te je privukla onog trenutka kada si je video na onoj večeri. Ne možeš to poreći.“ „Bila je lepo lice u gomili.“ „Koje si uporedio sa udarom groma.“

48

„To je bilo pre nego što sam saznao kako se zove. A i zasigurno pre nego što je pucala i ubila čoveka.“ „Pa je tvoja privrženost umrla zajedno sa Troterom? Nema zakasnelih žmaraca u preponama u tom pravcu?“ Palcem je obrisao graške znoja sa čela. „ta žena je otrov, Didi. Zar misliš da ne znam to?“ Namrštila se i time mu rekla da to i nije bio direktan odgovor na njeno pitanje i da je potrebno dalje je ubeñivati. „Kao prvo“, rekao je, „udata je.“ „Za čoveka kojeg prezireš.“ „Nebitno.“ „Baš se pitam.“ „Nebitno“, naglašeno je ponovio. Didi nije nastavljala sa svojim argumentima, ali ga je i dalje sumnjičavo posmatrala. Rekao je: „Imao sam ja svoje devojke i partnerke za jednu noć.“ „Blago rečeno.“ „Navedi jednu koja je bila udata.“ Ćutala je. „Upravo tako“, rekao je. „Izveo sam pitanje seksualne moralnosti tako da odgovara onome kako ja hoću da živim i da zadovoljim porive trenutka, ali kod prevare ja povlačim liniju, Didi.“ Klimnula je. „U redu, verujem ti. Ali da nije udata…“ „I dalje je glavni svedok u aktivnoj istrazi.“ Didino lice se razvedri. „Aktivnoj. Je l' to znači da se još ne predajemo?“ „Ne“, rekao je teško. „Ne još. Osećam da se nešto ne slaže, baš kao i ti.“ „Ona je. Ona je… koja beše ona tvoja rogobatna reč? Zlokovarna?“ „Tvoje istraživanje njene prošlosti nije urodilo plodom, zar ne?“ Razmaknula je prste na ruci da bi odbrojala stvari koje je saznala o Eliz Lerd. „Nije hapšena, nema dugove, i nema ničega u novinama o njoj pre nego što se udala za Lerda. Došla je niotkuda.“ „Niko ne dolazi niotkuda.“ Didi razmisli o tome nekoliko trenutaka. „Imam prijateljicu koja ima veze u visokom društvu. Često je dobro, staro tračarenje najbolji izvor informacija.“ „Budi diskretna.“ „Neću čak ni morati da tražim informacije. Jednom kada budem pomenula ime Eliz Lerd, kladim se da ću čuti i više nego što sam tražila. Ova prijateljica živi od tračeva.“ Izašli su, ali kada su se približili ulazu, Dankan je produžio niz pločnik. Didi ga upita kuda će. „Treba da pozovem roditelje jer se danima nisam čuo sa njima. Lakše mi je da pričam sa njima ovde nego u kancelariji u onoj zbrci.“ Ušla je. Dankan je pratio trotoar do pročelja zgrade koje je bilo okrenuto ka Ogltrop aveniji, prošao je pored crno-belih patrolnih kola iz 1953. koja su bila parkirana ispred poput maskote, i nastavio sve dok nije stigao do sredine bloka, gde je bila ulazna kapija groblja Kolonijal park. Nekoliko nepokolebljivih turista odolevalo je vrućini i fotografisalo se, čitalo istorijske spomen-ploče, i pokušavalo da dešifruje natpise uklesane na nadgrobnim spomenicima. Krenuo je put drvene klupe u senci i seo, ali nije pošao rukom u džep po mobilni telefon da pozove roditelje. Umesto toga samo je sedio i buljio u naherene spomenike i grobnice od cigle sklone padu. Mogao je da zamisli duhove palih boraca iz Rata za nezavisnost kako ga posmatraju s iščekivanjem, čekajući da vide šta će uraditi. Da li će uraditi ono što je znao da je ispravno? Ili će, prvi put u svojoj karijeri, prekršiti diktate svoje savesti?

49

Iznad obližnjih krovova videli su se tornjevi katedrale Svetog Jovana Krstitelja, još jedan podsetnik na to da je prestup stvar izbora. I pored nemih upozorenja, stavio je ruku u džep pantalona i izvadio poruku koju je tamo stavio nakon što mu ju je Eliz Lerd kradomice stavila u ruku kada su se rukovali. Odmah ju je osetio na dlanu. Jako mu je stegla ruku kako poruka ne bi pala na pod i odala je. Njene oči su ga molile da to ne učini. Uprkos njenom preklinjućem pogledu, trebalo je da obznani postojanje te poruke. Ako ne tog trenutka, onda zasigurno čim su on i Didi ostali sami. Trebalo je da kaže svom partneru o njoj, otvori je, pročita je s njom prvi put. Ali nije. Sada, na dlanu mu se činila vrela poput pepela. Okrenuo ju je nekoliko puta, ispitujući je. Lagani beli papir bio je presavijen dva puta u obliku kvadratića. Izgledala je bezazleno, ali on nije bio naivan. Bez obzira na to šta je u njoj pisalo, za njega je značilo nevolju. Ako je sadržala informacije o sinoćnoj pucnjavi, postajala je dokaz, a on je već bio kriv zbog uskraćivanja. Ako je bila privatna, to bi ga još više kompromitovalo. Nije bilo suviše kasno da je pokaže Didi. Mogao je da izmisli razlog što joj nije ranije pokazao poruku, u koji ona verovatno ne bi poverovala, ali bi je spremno dočekala, iz radoznalosti da pročita šta u njoj piše. Otvorili bi je, pročitali i zajedno proučili njen sadržaj. Pored toga, mogao je da je uništi, što bi bilo jednako častan potez, i da se do kraja života pita šta je u njoj pisalo. Umesto svega toga, mokrih dlanova, kratkog daha, i srcem koje je tutnjalo, dok su ga duhovi osnivača nacije posmatrali sa neumoljivim neodobravanjem, a crkveni tornjevi upirali u nebo kao da žele da privuku božju pažnju na njegov greh, on lagano otvori poruku. Reči su bile ispisane urednim rukopisom. Moram vas videti nasamo. Molim vas.

50

Sedmo poglavlje Eliz je gledala film na DVD-ju. Bila je to filmovana verzija romana Džejn Ostin. Odgledala ga je bar deset puta i praktično je mogla da citira dijaloge. Kostimi i ambijent bili su raskošni. Fotografija je bila prelepa. Jadi glavne junakinje bili su plitki i lako rešivi. Svršetak je bio srećan. Za razliku od stvarnog života. Zato je toliko volela tu priču. „Bio sam u pravu“, objavio je Kejto kada je ušao u sobu gde je bio televizor širokog ekrana i njena poprilično velika zbirka diskova. Uzela je daljinski upravljač i utišala zvuk. „U vezi s čim?“ Seo je pored nje na sofu. „Gari Rej Troter nikada nije bio u mojoj sudnici. Čim su detektivi otišli, pozvao sam kancelariju i zatražio da se pretraži arhiva. Temeljno. Nikada nisam sudio slučaj Garija Rej Trotera.“ „Da li bi znao ako je on bio pozvan kao svedok u nekom drugom procesu?“ „Da bi se t saznalo bilo bi potrebno više sati prekovremenog rada, koje ja ne želim da platim. Uostalom, skoro sam uveren da je tačno ono što sam rekao detektivima. Nikada ranije nisam video tog čoveka. I ti si rekla da ga ne poznaješ.“ „Rekla sam zato što je to istina.“ Posle jednog trenutka reče: „Nisam hteo da sugerišem drugačije, Eliz.“ „Izvini. Nisam želela da zvučim tako otresito.“ „Imaš dobar razlog za to.“ Nežno ju je poljubio. Kada su se razdvojili, pitala ga je da li želi piće. „Baš bih voleo, hvala.“ Otišla je do malog šanka, uzela tešku kristalnu bocu viskija i naslonila grlić na ivicu visoke čaše. „Da li znaš Roberta Savića?“ Eliz umalo ispusti bocu. „Izvini, šta kažeš?“ „Savić. Jesi li ikada čula za njega?“ Ponovo je pažnju ponovo usmerila na sipanje pića. „Hmm, ime mi zvuči nekako poznato.“ „Trebalo bi. Na vestima je s vremena na vreme. On je kralj droge. Izmeñu ostalog.“ Vodeći računa da joj lice ne odaje emocije, zaronila je dve kockice leda u njegovo piće, ponela ga sa svojim do sofe i dodala mu. „Nadam se da ti je po ukusu.“ Otpio je, proglasio piće savršenim i zadržao svoj pogled na njoj preko vrha naočara. „Savić je razlog što je Hačer bio grub prema tebi.“ Podigla je jastuče, naslonila ga na grudi i zagrlila. „Kakve veze to ima jedno s drugim?“ „Sećaš li se kada sam ti rekao da sam Hačera strpao u zatvor zbog nepoštivanja suda?“ „Rekao si da se iznervirao zbog poništenja suñenja.“ „Savićevog.“ „Oh.“ Detektiv Hačer mi to i dalje zamera, reče Kejto. „Na tebi su se slomila kola.“ Prstima je prolazila kroz resu na jastuku. „Samo je radio svoj posao.“ „Prihvatam da mora da postavlja teška pitanja u svakoj istrazi, ali tebe je naterao da se braniš još od prvog vagona. Njegova partnerka takoñe.“ „Uopšte se ne dopadam detektivki Bouven.“ „Ljubomora“, reče odmahujući rukom. „Zelena je kô grašak od ljubomore, a i vidi se zašto. Ali, ona je nevažna.“ „Ja nisam stekla takav utisak“, promrmlja Eliz, prisetivši se sumnje sa kojom ju je druga žena posmatrala, sinoć i danas. „Bouvenova je zaradila neke pohvale, kao što znaš. Ali Hačer je standard prema kome ona ocenjuje sebe.“ Smejuljio se vrteći kockice leda u čaši. „A njega je teško dostići.“ „Šta hoćeš time da kažeš?“ 51

„Pametan je i pošten policajac. Bouvenova se ugleda na njega. Njegovi saveznici su i njeni. To se duplo računa za neprijatelje.“ „Sumnjam da misli o tebi kao neprijatelju, Kejto.“ „Možda je to prejaka reč, ali on me je odavno uzeo na zub i sada to iskaljuje na tebi.“ „Ima još štošta od ranije nego što je to skorašnje poništenje?“ „Čuo sam njegovo tandrkanje. On misli da nisam dovoljno strog.“ Slegnuo je ramenima kao da ga se ne tiče kritika. „To je uobičajena zamerka svih upornih pandura.“ „Teško da je on Prljavi Hari.“ Nasmešio se na njeno poreñenje. „Ne, nije toliko tvrdokoran. U stvari, čovek je kontroverzna ličnost. Jednom dok je svedočio na suñenju čoveku optuženom da je ubio dete, zasuzio je kada je opisivao mesto zločina, malo telo žrtve. Da si ga tog dana videla na mestu za svedoke, mislila bi da je mekušac. Ali, čuo sam da postaje potpuno drugačija ličnost kada ispituje osumnjičenog, posebno kada zna da osumnjičeni laže ili ga zavlači. Priča se da izgubi živce i postane nasilan.“ Pomilovao ju je po kosi. „Uhvatila si delić te njegove strane danas, zar ne?“ „Nisam se osetila fizički ugroženom“, rekla je, upola u šali. Kejto joj je blago odgovorio. „Nije se usuñivao. Ali način na koji te je ispitivao o tome ko je prvi pucao, ti ili onaj Troter, graničio se sa maltretiranjem.“ Zamišljeno je srknuo piće. „Možda bih mogao da razgovaram sa njegovim pretpostavljenim, Bilom Džerardom, ili čak šefom Tejlorom.“ „Nemoj, molim te.“ Iznenadio ga je njen oštar glas. „Zašto da ne?“ „Zato što…“ Zastala je da bi smislila naoko uverljiv odgovor. „Zato što ne želim da privlačim pažnju na dogañaj. Neću da se diže još više prašine nego što je već podignuto.“ Dok ju je proučavao spustio je piće na stočić i zagrlio je oko vrata. Prsti su mu bili ledeni. „Čega se plašiš, Eliz?“ Srce joj zastade, ali je ipak uspela da se zbunjeno nasmeši. „Nisam uplašena.“ „Bojiš li se da će pitanje koja postavljaju Hačer i Bouvenova da dovedu do… nečega? Nečega groznijeg od onoga što se desilo?“ „Šta bi moglo da bude groznije od toga što je čovek umro?“ Proučavao ju je nekoliko trenutaka, pa se nežno nasmešio. „U pravu si. Nije važno. Šašava misao.“ Pustio ju je i ustao. „Završi film. Želiš li da ti gospoña Beri donese nešto?“ Odbila je odmahnuvši glavom. Podigao je svoju visoku čašu i odneo je sa sobom. Na vratima se okrenuo. „Draga?“ „Da?“ „Da sinoć nisi sišla u prizemlje, ova nesreća bi bila izbegnuta. Troter bi nas možda pokrao, ali to ne bi bio kraj sveta. Sve je osigurano. Možda bi trebalo odsad da svoje noćne šetnje kroz kuću ograničiš na ovaj sprat.“ Slabašno mu se nasmešila. „To je verovatno dobra ideja.“ Uzvratio joj je osmeh i zastao po drugi put. „Znaš… ima još jedan razlog Hačerovog proganjanja.“ „Koji?“ „To mu daje izgovor da te ponovo vidi.“ Zakikotao se. „Jadničak.“ Dankan je bio u svojoj kancelariji. Sedeo je za stolom na kome je vladao nered, prelistavao poruke, pokušavajući da izgleda zaposleno zbog Didi i ostalih detektiva koji su sedeli za svojim stolovima tog popodneva i silno želeći da nikada nije pročitao onu poruku. Nije mogao da smisli razlog zašto mu je Eliz Lerd poturila papirić. Ali uspeo je da se ubedi da je njeno objašnjenje pucnjave Garija Reja Trotera bilo laž. Bilo je tu još nečega osim što je glupom lopovu sreća konačno okrenula leña. Da je samo u pitanju bila samoodbrana, ne bi poturala poruku detektivu koji istražuje taj slučaj, tražeći od njega da se nañu sami.

52

Što se neće desiti. Neće. Odgurnuo je poruke na koje nije odgovorio, popeo noge na sto i uzeo žuto blokče na koje je beležio misli onako kako su mu padale na pamet. I pored poruke, bilo je još razloga zbog kojih je njemu – a i Didi – bilo teško da proguta priču Eliz Lerd. Prvo, sama provala. Bilo je čudno što je Troter peške išao u elitni komšiluk poput Ardsli parka. Stambeni deo bio je odeljen prometnim bulevarima, ali na ulicama u samom kvartu nije bilo drugih pešaka osim majki sa kolicima ili zaljubljenika u rekreaciju. Čovek koji šeta ulicom pola sata posle ponoći odmah bi izazvao sumnju. Iskusni lopov – pa čak i onaj trapav – znao bi to i u blizini bi parkirao kola za bekstvo. Dalje, bio je neobičan sticaj okolnosti to što je Troter izabrao da provali baš u tu kuću one večeri, od svih večeri, kada je gospoña Lerd zaboravila da uključi alarm. U redu, vino i seks mogli su da je ulenje. Ali njeno blaženstvo nije prevladalo nesanicu. Nije utonula u miran san posle seksa. Ne, ona je sišla u prizemlje da popije čašu mleka da bi zaspala. Zar je ne bi to tumaranje po mračnoj kući podsetilo da nije uključila alarm? Drugo, kada je čula buku koja je dolazila iz radne sobe, zašto se nije ušunjala nazad u kuhinju i pozvala policiju? Zašto je njena prva reakcija bila da zgrabi pištolj i suoči se sa uljezom? Treće, Troter nije ličio na momka koji bi, uhvaćen na delu, nastupio drsko. Izgledao je poput onih koji saviju rep i čiste se odatle. Samo bi nadasve samouveren provalnik ostao i obračunao se, naročito ako je bio tu samo radi pljačke. Dankanov um zape za tu misao. Pratio ju je unazad i ponovo je dobro razmotrio. Podvukao je ako je bio tu samo radi pljačke, pa stavio veliki znak pitanja pored. „Zdravo, Dank.“ Detektiv proturi glavu kroz vrata. Zvao se Harvi Rejnolds, ali svi su ga zvali Kong zbog njegove kože koja je ličila na gorilinu. Svaki delić kože koji se video bio je pokriven debelim, kovrdžavim dlakama. Niko se nije usuñivao da nagaña kako su izgledali delovi njegovog tela koji se nisu videli. Njegov majmunoliki izgled bio je još više naglašen debelim vratom, snažnim grudnim košem i kratkim nogama. Uprkos zastrašujućem izgledu, bio je duša od čoveka. Bio je trener Male lige gde su trenirali njegovi sinovi blizanci i bio je lud za svojom priprostom ženicom, verujući da je najsrećniji čovek na svetu jer je osvojio vrednicu kao što je ona. Dankan, koji je upoznao gospoñu i video je nekoliko puta, slagao se sa Kongom. Bila je vrednica. Bilo je očigledno da su ludi jedno za drugim. „Mogu li ti zaokupirati pažnju na par minuta?“ Dankan je želeo da se vrati proučavanju poslednje istančane misli, ali je bacio blokče na svoj sto i mahnuo rukom Kongu da uñe. „Šta tim Male lige prodaje ove nedelje? Čokoladice? Pretplate na časopise?“ Kong napravi dobroćudnu grimasu. „Agrume iz doline.“ „Koje doline?“ „Ubij me ako znam. Time ću te daviti kasnije. Došao sam poslom.“ Kong je radio u odredu za posebne žrtve u pronalaženju nestalih osoba. Ponekad su se njihovi slučajevi preklapali sa slučajevima drugih odeljenja. Privukao je stolicu i zajahao je, prekrstivši dlakave ruke na naslonu. „Krčka li se nešto o Saviću posle poništenja?“ „Čak ni u najavi.“ „Takva tura.“ „Pričaj mi o tome.“ „Niste ga sredili za ona dva slučaja… uf… Bonet, je l' tako beše?“ „Ne, ni za lika koji se zvao Čet Rolins pre njega“, reče Dankan napeto. „Dabome. Nikada nije bio na spisku zbog te dvojice, zar ne?“ Dankan odmahnu glavom.

53

„Mislio sam da ćete ga srediti ovaj put. Zar će izmaći i u slučaju Fredija Morisa?“ „Neće ako se ja pitam.“ „Kilava li tužioca“, promrmlja Kong. Dankan slegnu ramenima. „Rekao je da je onemogućen dok se ne dočepamo bilo kakvih čvrstih dokaza.“ „Da, ali ipak… Imaju li federalci nešto?“ „Ne, a da sam ja čuo.“ „Još su besni?“ „O, da. Srce mi se slama. Nikada se ne javljaju, nikada ne pišu.“ Kong se zakikota. „Pa, ako ima nešto čime bih ti pomogao da središ tog kurvinog sina Savića…“ „Hvala.“ Dankan pokaza bradom prema listu papira u Kongovoj kudravoj ruci. „Šta je bilo.“ „Majer Napoli.“ Dankan se grohotom nasmeja. „Mora da si danas prevrtao kamenje.“ Majer Napoli je bio dobro poznat policiji. Bio je privatni detektiv koji se specijalizovao za uzimanje velikih suma novca od svojih klijenata ne radeći praktično ništa drugo osim što je davao obećanja koja je retko kada ispunjavao. Nije mu bilo strano da nahuška svoje klijente jedne na druge. Ako ga je unajmila žena da izvuče imovinu od nevernog muža, Napoli bi odlazio kod rečenog muža, i, za honorar, obećavao da će se vratiti ženi praznih ruku. Uobičajeno je tešio ucveljenu ženu na način posle koga se ona osećala kao privlačna žena. „Ispod kog kamena si našao Napolija?“ Kong se poigravao ušnom resicom, na kojoj je džigljala gomila oštrih crnih dlaka. „Pa, to je problem. Nisam ga našao.“ „A?“ „Napolijeva sekretarica nas je pozvala jutros i rekla da se nije pojavio u kancelariji na zakazani sastanak s klijentom. Pozvala ga je na kuću i na mobilni sto puta, ali nije uspela da ga probudi. To se nikada ne dešava. Uvek je na vezi, kaže ona. Bez izuzetka. Dakle, ode ona do njegovog stana da vidi da li je mrtav ili nešto tako. Od njega ni traga ni glasa. Tada nas je pozvala. Zove nas na svakih sat vremena od tada, insistirajući na tome da mu se nešto desilo. Rekla je da on ne bi propustio jutarnji sastanak sa klijentom ni po koju cenu. Prema njenim rečima, nikada nije bio na bolovanju ni na odmoru, ali čak i da jeste, on to ne bi uradio a da joj se ne javi. Toliko nas je davila da sam na kraju rekao: 'Do vraga', i popustio. Otišao sam do njegove kancelarije i objasnio joj da ukoliko nema dokaza o nekoj podlosti, ne razmatramo odraslu osobu zvanično nestalu ukoliko ne proñe dvadeset četiri časa od kada je poslednji put viñena. Rekla je da u njegovoj kući nije bilo nikakvih tragova nekog zločina, ali da mu se sigurno nešto loše desilo, inače bi se pojavio na poslu.“ Dankan je shvatio da Kong ima dobar razlog što mu sve ovo priča i hteo je da ovaj konačno preñe na stvar. Njegov želudac ga podseti da je prošlo vreme ručku. Bio je to dug dan nakon veoma kratke noći. Bio je spreman da kući ponese već pečeno pile, otvori pivo i možda sedne za klavir, sa nadom da će mu to pomoći da slobodno razmišlja o slučaju Garija Reja Trotera, posebno o tome šta je radio u kući Lerdovih i zašto nije zbrisao kada je uhvaćen na delu. Trebalo je i da razmisli o Elizinoj poruci, zašto mu je dala tu poruku i zašto nije to svoje znanje podelio sa svojim partnerom. Kong je i dalje govorio. „Mislio sam da će njegova privatna kancelarija biti nedostupna. Ali njegova sekretarica je bila toliko usplahirena da nije primetila da očima prelećem preko papira na njegovom stolu, dok je ona kršila ruke, pitajući se gde bi joj mogao biti gazda.“ Tada je Kong rastvorio parče papira koje je doneo sa sobom. „Zapamtio sam neka imena, koja sam video na gomili papira razbacanoj po Napolijevom stolu“, objasnio je Kong. „Iskucao sam ovaj spisak čim sam stigao nazad u kancelariju da ih ne bi zaboravio. Iskreno, mislim da

54

se Napoli krije ne bi li izbegao nekoga koga je izneverio, ili ljutog nezadovoljnog klijenta ili neku žensku koju je tucao. Ali, ako se pokvarenjak upleo u neku prljavu igru – sekretarica je ubeñena – mislio sam da bi nam ta imena bila korisna. Daje nam mesto sa kog da počnemo da ga tražimo.“ Dankan klimnu glavom, dajući mu na znanje da prati njegovo rezonovanje. „A sada, zašto sve ovo govorim tebi…“ Kong prstom pokaza na ime u sredini spiska. „Zar ovo nije tvoj momak?“ Dankan pročita ime. Lagano, spustio je noge sa stola, uzeo papir od Konga i pročitao ga ponovo. Onda je suvim, hrapavim glasom rekao: „Aha, to je moj momak.“ „Bilo je skandalozno. Manje od tri meseca trebalo im je od upoznavanja do oltara.“ Kratko su se vozili od Baraka do kancelarije Majera Napolija. Didi je iskoristila tu priliku da podeli sa njim ono što je uspela da sazna o prošlosti Eliz Lerd. „Kratko zabavljanje nije ni neobično ni skandalozno“, primetio je Dankan. „Nije ukoliko se istaknuti sudija visokog suda ne ženi konobaricom. Oooo, daaa“, razvučeno je odgovorila na Dankanov oštar pogled. „Eliz je radila u baru u kantri klubu u koji odlazi sudija Lerd.“ „A to je?“ „'Srebrno doba', naravno. U svakom slučaju, pošto ju je upoznao, sudija je počeo da igra golf svakog bogovetnog dana, ponekad i dve partije, ali je većinu vremena provodio oko devetnaeste rupe*.“ Dankan je parkirao pored ivičnjaka ispred niske, četvrtaste poslovne zgrade i stavio na vetrobran oznaku da je policajac da mu zloglasne policajke iz Savane ne bi napisale kaznu. Otvorio je vrata na kolima i ponadao se da će ga pomilovati povetarac. Vazduh je bio nepokretan, gušio je. Sunce je zašlo, ali je vrućina još zračila iz trotoara, pržeći mu ñonove. „Želiš li da slušaš o mršavici sada ili posle?“ upita Didi dok su se približavali ulazu u poslovnu zgradu. „Sada.“ „Sudija je bio zakleti neženja, koji je uživao u ležernim vezama sa udovicama i raspuštenicama, bez ikakve namere da se ženi. Zašto deliti porodično blago? Ali, Eliz ga je zasenila. Upecao se. Govorka se da ga je totalno sjebala, načinila ga njenim zavisnikom, pa ga odbila da ponovo spava sa njim ako je i dok je ne oženi.“ „Koliko, do ñavola, treba ovom liftu da siñe?“ I dok je klima u zgradi bila dobrodošla, nije imala nikakvog uticaja na Dankanovu mušičavost, za koju je on krivio zagušljivu vrućinu. Udario je po dugmetu na liftu da bi ga pozvao odozdo nekoliko puta, ali iz kućice lifta nije čuo škripu zupčanika. „Hajdemo stepeništem. Ionako su to samo dva niza stepenica.“ Didi ga je pratila do gomile stepenica. Decenije hoda prolaznika napravile su udubljenja u njima. Ovo nisu bile visokocenjene nekretnine. Smrad buñi uvukao se u stare zidove. „Sudijini prijatelji i saradnici bili su šokirani veridbom“, rekla je Didi. „Kamen koji joj je kupio – jesi li ga primetio?“ „Ne.“ „Markiz dijamant, od navodno šest karata. Rekla bih da je to skromna procena.“ „Ti si primetila?“ Nakit nije bio nešto na šta je Didi obraćala pažnju. „Nisam mogla da ne primetim“, rekla je dok su zaobilazili odmorište na drugom spratu. „Prokletinja me je ovog popodneva skoro zaslepila u sunčanoj sobi. Zar nisi primetio dugu koju je bacao na zid?“ „Pa, čini mi se da sam to propustio.“ „Bio si prezauzet buljenjem u njene oči.“ *

Golf je igra u kojoj je cilj da se loptica ubaci u rupu sa što manje udaraca različitim vrstama palica. Teren obično ima 9 ili 18 rupa, tako da ova 19. rupa ima drugo značenje.

55

Zastao je u pola koraka i pogledao je preko ramena. „Pa, jesi“, rekla je braneći se. „Ispitivao sam je. Šta je trebalo da radim? Da ih držim zatvorene?“ „Nije bitno. Samo…“ Pokazala mu je put uza stepenice. Nastavio je penjanje, a ona je nastavila sa pričom tamo gde je stala. „Dakle, opijeni sudija pravi sebi veliko, do sitnih detalja organizovano venčanje. U datim okolnostima, neki su mislili da je vrhunac kiča i neukusa, i sve to pripisali ekstravaganciji pohlepne i zahtevne mlade.“ Dankan je stigao do odmorišta na trećem spratu. Ispred njega je bi hodnik oivičen sa obe strane vratima raznih kancelarija. Imena su bila ugravirana crnim slovima na peskiranom staklu. Računovodstvene firme, advokat, zubar koji je reklamirao plombe po niskoj, veoma niskoj ceni od dvadeset pet dolara. Sva su bila zatvorena. Ali jedna vrata na pola puta niz hodnik bila su otvorena, i propuštala zrak svetlosti u inače zamračen hol. Mogao je da čuje Konga kao razgovara sa Napolijevom sekretaricom. Njen glas nabijen emocijama naizmenično se podizao i spuštao. Hteo je da završi ovaj razgovor sa Didi pre nego što im se pridruži. Okrenuo se licem prema njoj i isprečio se. „Kakvim okolnostima?“ „Izvini?“ „Rekla si da su okolnosti uticale da svadba bude kičasta i neukusna.“ „Pa, mlada nije imala pedigre, niti rodbinu. Bar se niko nije pojavio na venčanju. Nije imala nikakvo obrazovanje, ni imovinu, ni starateljski fond, ni deonice, ništa što bi je preporučilo. Nije donela ništa u vezu osim… pa, očiglednog. I nosila je belo. Jednostavnu haljinu, bez mnogo ukrasa, ali potpuno belu, što su neki smatrali najgorim rušenjem etikecije. Meñutim, naručila je pozivnice poimence. Lepog izgleda, boje slonovače sa povratnom adresom ispisanom golubije plavim slovima. Poslala je ručno ispisane zahvalnice u svoje i sudijino ime svima koji su doneli svadbeni poklon. A ima veoma lep rukopis.“ Aha. Dankan je video njen rukopis. Rekao je mršteći se: „Izmišljaš li ti sve ove gluposti?“ „Ne, časna reč.“ „Odakle ti ove informacije?“ „Pomenula sam ti prijateljicu. Znamo se još iz katoličke škole. Moji su morali da paze svaku paru da bi mi platili školarinu. Njeni su bili dobro situirani, ali družile smo se jer smo obe mrzele tu školu. „U svakom slučaju, pozvala sam je, pomenula pucnjavu kod Lerdovih, za koju je ona već znala, jer je podigla veliku prašinu. Njena mama je zaista sveznalica, naročito u glasinama iz visokog društva. Ako te zanimaju takve stvari, ona je pouzdan izvor.“ Dankan prevuče rukavom preko čela. Tkanina je nakon toga bila mokra. „Ima još? Koje je boje bio punč na prijemu?“ Lice joj se smračilo, ali nastavila je. „Gospoña Lerd nikada ne zaboravlja da pošalje povratno pismo bilo da prihvata, bilo da odbija poziv. Očigledno je pokupila nekoliko društvenih poena otkada je postala gospoña Kejta Lerda, i pokazala je iznenañujuće dobar ukus u oblačenju, ali je i dalje smatraju profuknjačom – i ta reč se izgovara naglašenim šapatom. Tolerišu je zbog sudije ali daleko od toga da je prihvataju. Nema šanse da je prigrle.“ Dankan reče: „Znaš li kako ovo meni zvuči? Zvuči kao da je društveni krem Savane našao laku metu na kojoj bi istresao svoju zlobu. S ove strane imaš gomilu snobovskih, ljubomornih tračara koje bi dale svoj pedigre za izgled Eliz Lerd. Žrtvovale bi čukunbabine bisere u zamenu za grudi poput njenih.“ „Čudno je da pominješ baš taj atribut.“ Didi se pope i poslednju stepenicu da bi mu se pridružila na odmorištu. „Krug sudijinih poznanika bi možda i prevideo njene druge nedostatke, čak i činjenicu da je nekada radila u njihovom kantri klubu. Ipak, to je elitni klub, njegovi članovi su ograničeni samo na 'najbolje ljude'. Ali, ono što oni ne mogu da joj oproste jeste to što je ona bila pre nego što je postala samo konobarica.“

56

„Šta je to bila?“ „Toples konobarica.“

57

Osmo poglavlje Sa drveta crvenog oleandera kapala je vlaga, a sa Dankana znoj. Rukama, ukrućenih laktova, bio je oslonjen na glatko stablo. Njegovo telo bilo je skoro pod uglom četrdeset pet stepeni, jer je istezao list na levoj nozi. Glava mu je bila pognuta meñu ruke. Znoj u se slinavo niz lice pravo na cigle obrasle lišajem ispred njegove kuće u gradu. Trotoar je podiglo korenje hrastova koji su oivičavali ulicu i obrazovali tunel od krošnji iznad nje. Bio je zahvalan na senci koju su stvarali. Prekidajući tradiciju, ustao je rano i odlučio da ode na trčanje pre nego što sunce potpuno izañe, pre nego što temperatura bude skoro trideset u pola sedam ujutro, do preko trideset stepeni do devet sati. Čak i sada svaki udah bio je zadihano brektanje. Vazduh je bio težak ko olovo. Većina ljudi je spavala u ovo subotnje jutro. U susedstvu je neka žena zalivala paprat na tremu. Ranije tog jutra, Dankan je video nekog čoveka da šeta psa u Forsajt parku. Malo kola bilo je na ulicama. Osloni se drugom nogom da istegne i drugi list. Stomak mu je zakrčao, podsetivši ga da je sinoć zaboravio na pečeno pile, želeći samo da stigne kući nakon što su napustili kancelariju Majera Napolija. Izgubio je apetit dok su bili tamo i preskočio večeru. Pokušao je da se zainteresuje za bejzbol utakmicu na televiziji. Kada to nije uspelo, otišao je do klavira, ali svirao je bez inspiracije i prvi put nije uspeo da sredi uznemirene misli. Spavao je isprekidano. Nije se smirio do zore kada je šutnuo pokrivač koji ga je nervirao i ustao, uma smućenog isto koliko i prethodne večeri. „Detektive Hačeru?“ Trgnuo se i okrenuo. Stajala je na manje od metar. Srce, koje se tokom istezanja vratilo u normalan ritam posle vežbi, poče da mu preskače kada ju je ugledao. Pogledao je naokolo, kao da očekuje da se neko neslano našali, ne bi ga više iznenadila ni grupa razbojnika sa balonima i bukačima kako se šale na njegov račun. Ali pločnik je bio prazan. Žena koja je zalivala paprat više nije bila na tremu. Nigde nije mogao da vidi psa niti njegovog vlasnika. Ništa, ni listić, nije se pomeralo u teškom vazduhu. Samo ga je njegov ubrzani dah remetio. „Šta, kog vraga, vi radite ovde?“ „Jeste li pročitali moju poruku?“ pitala je. „Aha, pročitao sam je.“ „U redu, onda.“ „Nije dobra ideja da se sastanemo nasamo. U stvari, ovaj sastanak je završen.“ Krenuo je prema stepenicama svoje kuće, ali ona je koraknula u stranu i isprečila mu se. „Molim vas, ne okrećite mi leña. Očajno želim da razgovaram sa vama.“ „O fatalnoj pucnjavi u vašem domu?“ „Da.“ „U redu. Zainteresovan sam da čujem šta imate da kažete. Imam kancelariju. Dajte mi pola sata. Detektivka Bouven i ja ćemo vas čekati tamo.“ „Ne. Moram da razgovaram sa vama nasamo. Samo sa vama.“ Nije hteo da poklekne pod tim nežno izgovorenim zahtevom. „Možete da razgovarate sa mnom u policijskoj stanici.“ „Ne, ne mogu. Ovo je suviše osetljivo da bi se o tome pričalo.“ Osetljivo. Nezgodna reč. Rekao je: „Jedino o čemu treba da razgovaramo je mrtvi i secirani Gari Rej Troter.“ Nekoliko pramenova svetle kose ispalo je iz neuredne punñe na njenom temenu. Frizura joj je ličila na skrivenu misao, na nešto što je smislila dok je jurila kroz vrata. Bila je obučena u udobnu pamučnu majicu kratkih rukava i gloknastu suknju koja se pružala od širokog pojasa 58

na njenim kukovima do kolena. Kožne japanke na nogama. Tipična letnja garderoba, ništa specijalno, osim što je u njoj bila žena koja je davala zamaman oblik običnoj odeći. Klimnula je glavom u pravcu stepenica koje su vodile do ulaza u njegovu kuću. „Možemo li ući?“ „Nema šanse.“ „Ali, ne smeju da me vide sa vama“, uzviknula je. „Prokleto ste u pravu. Trebalo je o tome da razmišljate pre nego što ste došli. Kako ste uopšte došli?“ „Parkirala sam u Džounsovoj ulici.“ Jednu ulicu dalje. Znači, tko je uspela da mu se prikrade iza leña, a da je ne čuje i ne vidi sve dok ona to ne bude htela. „Kako ste znali gde živim?“ „Telefonski imenik. Mislila sam da A. D. Hačer možete biti vi. Od čega je ono A skraćenica?“ Pošto nije odgovorio, nastavila je: „Mnogo rizikujem dolaskom ovamo.“ „Mora da uživate u rizikovanju. Rizikovali ste doturivši mi onu poruku praktično mužu ispred nosa.“ „Jesam, rizikovala sam da je Kejto vidi i rizikovala sam da me odate. Ali niste. Da li ste pokazali poruku detektivki Bouven?“ Osetio je kako mu se toplota diže u lice i odbio je da odgovori. „Nisam ni mislila da ćete“, rekla je tiho. Rekao je, posramljen i ljut: „Šta ste uradili, iskrali se iz kuće jutros? Ostavili ga u krevetu da spava?“ „Ima jutarnju partiju golfa.“ Primakla se korak bliže. „Morate mi pomoći. Molim vas.“ Nije ga dotakla, ali kao da jeste pošto se toplota sjurila u njegove prepone. Žmarci u preponama, setio se da je Didi rekla. Prilično tačan opis. Poželeo je da je obukao nešto konkretnije nego sintetički šorts za trčanje. „Pomoći ću vam“, rekao je najzad. „Moja je dužnost kao predstavnika zakona da vam pomognem, isto kao i da razrešim slučaj koji se vas tiče. Ali ne ovde i ne sada. Dajte mi vremena da se sredim. Pozvaću detektivku Bouven. Ugovorićemo vreme za sastanak. Ne mora to da bude policijska stanica. Recite gde i mi ćemo biti tamo.“ Pre nego što je završio, oborila je glavu, skrušeno je odmahujući. „Ne razumete.“ Govorila je taman toliko glasno da je jedva čuje. „Ne mogu da pričam o ovome ni sa kim više.“ „Zašto ja?“ Tada je podigla glavu i pogledala ga značajno. Pogledi su im se sreli i ostali su tako povezani. Razumevanje prostruja izmeñu njih. Vazduh zadrhta od nečega što nije bila sunčeva toplota. Za Dankana, sve se lagano udaljavalo osim njenih očiju. Te oči, bezdane poput jezera za kupanje u koje je skakao na glavu iako su ga upozoravali da je to što radi vratolomno. Ta usta. Oblikovana kao da je pružanje zadovoljstva njihova specijalnost. Iznenada, ulazna vrata komšijske kuće se otvoriše, uzbunivši ih. Eliz kliznu u uvučena vrata ispod glavnih stepenica gde nisu mogli da je vide. „Dobro jutro, Dankane“, komšinica ga pozdravi dok je uzimala novine sa trema. „Rano si ustao.“ „Da vežbam dok ne postane suviše vruće.“ „Vidi, vidi, ala smo disciplinovani. Ali, dušo, pazi se ove vrućine. Nemoj se previše naprezati.“ „Neću.“ Vratila se u kuću i zatvorila ulazna vrata. Savio se ispod stepenica u vlažni, pećinoliki ograñeni deo, iznenañujuće hladan i zatamnjen. Služio je kao ulaz u stan u podrumu koji je izdavao u prvo vreme od kada je kupio kuću. Poslednji zakupac je pobegao dugujući mu tri meseca rente. Nije se trudio da ga izda ponovo. Nedostajao mu je dodatni novac, ali ipak mu se svidelo da ima sva četiri sprata kuće samo za sebe.

59

Eliz je stajala u senci leña prislonjenih uz vrata. „Da si izašla odatle“, šapnuo je ljutito. „Sada. I ne poturaj mi više nikakve poruke. Šta je ovo – niži razred srednje škole? Ne znam kakvu igru igraš…“ „Gari Rej Troter je došao u našu kuću da me ubije.“ Dankanovo ubrzano disanje glasno se čulo u poluzatvorenom prostoru. Temenom je skoro doticao nisku tavanicu, gde je paprat virila iz pukotina u malteru. Jedva da je bilo mesta za dvoje odraslih ljudi. Stajao je dovoljno blizu da oseti rub njene suknje na svojim nogama, njen dah na golim grudima. „Šta?“ „Ubila sam ga u samoodbrani. Nisam imala izbora. Da nisam, on bi ubio mene. Poslali su ga da to uradi. Bio je unajmljen da me ubije.“ Govorila je užurbano, reči su joj se saplitale jedna o drugu. Kada je završila, zastala je, duboko, ali kratko, uzdahnula. Dankan je buljio u nju dok je sastavljao njene hitre reči u razumljivu celinu. . Ali čak i kada ih je povezao nije mogao da veruje. „Ne misliš ozbiljno?“ „Izgledam li kao da se šalim?“ „Troter je bio unajmljeni ubica?“ „Da.“ „Ko ga je unajmio?“ „Moj muž.“ Telefon je zvonio kada ju je uveo – bolje reći ugurao – kroz ulazna vrata. Obišao ju je i zgrabio slušalicu, gledajući pravo u nju dok ju je prinosio uvetu. „Da?“ „Jesi li ustao?“ pitala je Didi. „Aha.“ „Zvučiš kao da nemaš daha.“ „Upravo sam se vratio sa trčanja.“ „Imam neke ideje koje se tiču onoga što smo saznali sinoć.“ Nastavio je netremice da posmatra Eliz usredsreñujući misli na novonastalu situaciju. Ona ga je posmatrala sa jednakom napetošću. „Dankane?“ „Tu sam.“ Oklevao je, pa rekao: „Čuj, Didi, curi znoj sa mene, uskoro će ga biti svuda po podu u dnevnoj sobi. Idem da se istuširam, pa ću te pozvati.“ „Okej, ali budi brz.“ Dok je spuštao slušalicu shvatio je da je doneo još jednu nepromišljenu odluku. Već je sebe doveo na opasno sivu teritoriju time što nije rekao Didi za poruku. A sada joj nije rekao ko je u njegovoj dnevnoj sobi i navodi nerazumne tvrdnje o zločinu koji istražuju. U oba slučaja prekršio je policijsku proceduru i svoj lični etički kodeks. Negde usput shvatio je da će ga smatrati odgovornim. Opasno ga je ljutila žena koja je bila kriva za njegovo loše ponašanje i za sukob osećanja koja su ga saletala kada je bio u njenoj blizini. Pa čak i kada nije. Dok je spuštao telefon nazad na stočić, ona promuklo reče: „Hvala.“ „Još mi ne zahvaljuj. I dalje sam pandur sa lešom u mrtvačnici, a ti si dama sa pištoljem koji joj se puši u ruci.“ „Zašto onda nisi rekao svojoj partnerki da sam ovde?“ „Osećam se velikodušno ovog jutra“, rekao je neozbiljnije nego što se u stvari osećao. „Posebno prema gospama u nevolji.“ Odmerenim korakom krenuo je prema njoj. Odao joj je priznanje jer je ostala da stoji gde je bila i nije uzmakla. „Znači, tako ćemo da se igramo?“ „Ja se ne igram. Došla sam, jer nisam znala šta drugo da radim.“ „Zato što me smatraš naivčinom.“ „Ti si policajac!“

60

„Koji je rekao da će da te jebe!“ Njegova neposrednost ju je iznenadila i zbunila, ali se brzo oporavila. „Rekao si mi da je opaska bila povezana više sa mojim mužem nego sa mnom.“ „I imala je“, rekao je pitajući se da li mu je poverovala. Pitajući se da li je on poverovao. Nastavio je da korača prema njoj, terajući je da polako uzmiče. „Kada si se uvalila u nevolju, onda si se toga setila. Ubila si čoveka iz razloga koji tek trebaju da se otkriju. Ali, blago tebi, detektiv koji istražuje fatalnu pucnjavu misli da je priča dovoljna da pije vodu.“ Sada ju je već saterao uza zid i skoro da su se dodirivali nožnim prstima. Naslonio se rukom na zid i uneo joj se u lice. „I da bi me smekšala sažaljenjem i načinila slepim za tvoju krivicu, ti izmišljaš pričicu o unajmljenom ubici.“ „To nije pričica. To je istina.“ „Sudija Lerd želi ubrzani razvod.“ „Ne, on želi da ja umrem.“ Zbog ubeñenja koje je unela u reči. Dankan je za trenutak zastao. Iskoristila je priliku da ga zaobiñe. „Možda bi trebalo da se obrišeš.“ „Izvini. Jednostavno ćeš morati da trpiš smrad.“ „Ne smrdiš, ali zar osušeni znoj ne svrbi?“ Mahinalno se počešao po sredini grudi. Malje su se tamo zamrsile i postale slane. „Mogu to da podnesem.“ „Rado ću sačekati…“ „Zašto muž hoće da te vidi mrtvu?“ pitao je prekidajući joj misao. „I zašto je to tolika tajna da možeš samo meni da je kažeš?“ Napokon je sklopila oči, pa ih otvorila i rekla: „Došla sam kod tebe da ti ovo kažem, lično te pronašla, jer sam osetila da bi ti bio…“ „Lakoverniji?“ „Prijemčiviji. Sigurno više od detektivke Bouven.“ „Zato što sam ja muško, a ona žena?“ „Tvoja partnerka je ostavila neprijateljski utisak na mene. Iz nekog razloga, hemije nam se nisu poklopile.“ „Za razliku od naše, koja misliš da se poklopila?“ Spustila je pogled. „Osetila sam… Pomislila sam…“ Kada je podigla glavu i ogledala ga, njene oči su ga preklinjale. „Hoćeš li bar saslušati bez ikakvih zadnjih misli?“ Prekrstio je ruke na grudima, potpuno svestan da je to podsvesni gest zaštite. Kada ga je tako pogledala, činilo se da ga njene oči dodiruju, a njegova fizička reakcija bila je kao da zaista jeste. „Okej, slušam. Zašto tvoj muž želi da umreš?“ Zastala je za trenutak, kao da sabira misli. „Ti i detektivka Bouven ste shvatili da alarm nije bio uključen.“ „Jer ste ti i sudija vodili ljubav.“ „Da. Posle tog sam pokušala da ustanem i da ga uključim. Ali Kejto mi nije dao da ustanem. Povukao me je nazad i…“ „Shvatam. Bio je napaljen.“ Nije joj se dopala ta primedba. Izraz lica joj se promenio, ali nije odgovorila na njegovu vulgarnost. „Kejto nije želeo da uključim alarm te večeri. Želeo je da Troter uñe u kuću. Kada već budem mrtva, mogao bi potpuno iskreno da kaže da je moja rutina bila da uključim alarm i da me je sprečio da to učinim. Rekao bi da to nikada neće sebi oprostiti, da me samo nije pustio da odem iz kreveta, tragedija bi bila sprečena. Preuzeo bi na sebe krivicu za moje ubistvo i tako bi zaradio sažaljenje svih. Briljantna strategija. Zar ne vidiš?“ „Da, vidim. Ali kada si bila u kuhinji i čula buku, zašto nisi pozvala policiju i odmah tražila pomoć?“

61

„Nisam znala koliko imam vremena.“ Brzo je odgovorila kao da je već znala da će je to pitati i da će morati da ima spremljen odgovor. „Moj instinkt je bio da se zaštitim. Tako da sam uzela pištolj iz fioke u foajeu.“ Dankan je čupkao donju usnicu kao da razmišlja o tim rečima. „Htela si da imaš pištolj u slučaju da te Troter napadne pre nego što pozoveš 92.“ „Verovatno sam tako razmišljala. Nisam sigurna da sam uopšte razmišljala. Samo sam reagovala. Bila sam uplašena.“ Skljokala se na klupu pored klavira i pokrila lice rukama, masirajući čelo jagodicama prstiju. Taj položaj joj je ogolio zadnji deo vrata i Dankanov pogled se prikovao za njega, kao i one večeri na dodeli nagrada. Trepnuo je da bi odagnao pomisao kako je tu ljubi. „Bila si uplašena“, rekao je, „ali dovoljno hrabra da odeš do radne sobe.“ „Ne znam odakle mi hrabrost. Mislim da sam se ponadala da sam pogrešila. Nadala sam se da je ono što sam čula udarac grane o strehu, ili rakun na krovu, bilo šta. Ali znala sam da nije. Znala sam da je neko unutra i čeka me. Očekivala sam to već nekoliko meseci. Ne baš provalu. Ali nešto. Ovo je bio trenutak kog sam se užasavala.“ Stisnula je pesnicu na grudi, tačno iznad srca, povlačeći platno majice preko grudi. „Znam, detektive. Znam.“ Prošaptavši to, podigla je glavu i pogledala ga. „Gari Rej Troter nije bio lopov kog sam uhvatila u krañi. Bio je tamo da me ubije.“ Dankan se uštinu za koren nosa i zatvori oči kao da se naporno koncentriše, pokušavajući da sklopi detalje u svojoj glavi. Zapravo, morao je da uradi nešto da se ne bi udavio u tim njenim prokletim očima ili da ne bi otvoreno buljio u njene grudi. Želeo je da je privuče k sebi, poljubi je i uveri se da li njena usta ispunjavaju očekivanja. Umesto toga, štipkao se za kožu meñu očima sve dok ga nije vraški zabolelo. Pomoglo mu je da se sabere. U neku ruku. „Gari Rej Troter teško se uklapa u profil plaćenog ubice. Gospoño Lerd.“ Dodao je ime da bi u svojoj glavi ponovo uspostavio sliku ko je ona. „Ne mogu to da objasnim.“ „Pokušajte.“ „Ne mogu“, rekla je, a glas joj se slamao. Čučnuo je ispred nje i shvatio da će upravo staviti svoje dlanove na njena kolena. Sada su bili licem u lice, jedva razdvojeni. Sa ove razdaljine, trebalo bi da može da primeti bilo kakvo lukavstvo. Trebalo bi da može. „Kejto Lerd vas želi mrtvu.“ „Da.“ „On je bogat i uticajan čovek.“ „To ne isključuje njegovu želju da me ubije.“ „Ali, unajmljuje niskorazrednog ubicu da završi posao?“ Skeptično je odmahnuo glavom. „Znam da zvuči neuverljivo, ali kunem se da je istina.“ Gledao ju je u oči tražeći znake paranoje ili halucinacija uzrokovanih drogom. Nije ih bilo. Muž ju je obožavao, tako da nije bilo moguće da je pokušavala da začini svoje svakodnevno bivstvovanje stvaranjem malo uzbuñenja. Šizofrenija? Moguće. Kompulzivni lažov? Možda. Bilo je moguće i da je govorila istinu, ali šanse za to su bile toliko tanke da su bile zanemarljive. Znajući Kejta Lerda, znajući Garija Reja Trotera, jednostavno se nije slagalo. Ono u šta je Dankan sumnjao, u šta je verovao svom instinktu koji je od njega i napravio dobrog detektiva, bilo je da je pokušavala da zaštiti roñenu slatku guzicu, i da je, zbog onog što joj je rekao one večeri na dodeli nagrada, pokušavala da ga upotrebi kao štit. Zašto je njenom slatkom dupencetu bila potrebna zaštita, još nije znao. Ali, na osnovu onoga što su Didi i on otkrili sinoć u kancelariji Majera Napolija, uskoro će i to saznati. U meñuvremenu, do ludila ga je dovodilo to što je mislila da može lako da manipuliše njime i hteo je da joj to kaže.

62

Ipak je, za trenutak, nastavio da igra po njenom. „Neuerljivo je upravo reč koju bi upotrebio, gospoño Lerd. Ne mogu u glavi da složim sliku sudije koji stupa u kontakt sa nekim ko je tako neugledan kao Troter.“ „Sve što znam je sledeće. Da tada nisam imala pištolj – i nisam pucala prva, bez obzira koliko teorija uprkos tome možete da smislite – bila bih mrtva. Kejto bi ispričao ovu priču o lopovu uhvaćenom na delu i ko mu ne bi poverovao?“ Ustala je iznenada i umalo oborila Dankana. „On je sudija vrhovnog suda. Potiče iz bogate, uticajne porodice. Nikada nikome ne bi palo na pamet da bi on unajmio nekoga da mu ubije ženu.“ „Meni sigurno ne bi.“ Boja njegovog glasa natera je da okrene pogled prema njemu. Slegnuo je ramenima. „Mislim, trebalo bi da bude lud, zar ne?“ „Ne znam na šta mislite?“ „Ma, hajdete, molim vas“, podrugnu joj se, podjednako zajedljivog osmeha. „Koji bi čovek pri zdravoj pameti želeo da se otarasi žene poput vas?“ Pomno ga je posmatrala nekoliko trenutaka, pa rekla tiho, glasom u kome se osećao poraz: „Vi mi ne verujete?“ Osmeh je nestao sa njegovog lica i glas mu je postao grub. „Nijednu prokletu reč.“ „Zašto?“ Glas joj je postao slab. Da nije bolje znao, pomislio bi da je stvarno dovedena u nedoumicu. Da bi sprečio sebe da poklekne, cinično je šmrknuo. „Sudija je pribavio sebi svoju ličnu toples-konobaricu.“ Duboko je udahnula, a poraz se još dublje očitavao na njoj. „Oh.“ „Jeste. Oh.“ „Pošto sam radila u toplesu, ja sam automatski lažov, je l' tako?“ „To nikako. Ali ne čini tvoju priču uverljivom. Mislim, sudija može da gleda, pipa, tuca, a ne mora da daje bakšiš. Ti si ostvarenje mokrog sna svakog muškarca.“ Nastavila je da bulji u njega nekoliko sekundi, a njena povreñenost i zbunjenost brzo su prešli u bes. „Vi ste okrutni, detektive.“ „Mnogi mi to kažu. Pogotovo oni za koje znam da me lažu.“ Okrenula mu je leña i odmarširala prema vratima. Prešao je sobu u tri duga koraka i uhvatio je dok se nespretno borila sa zasunom na vratima. Zgrabio ju je za ramena i okrenuo je prema sebi. „Zašto si došla ovamo?“ „Rekla sam ti!“ „Sudija je unajmio Trotera da te ubije.“ „Da!“ „Sereš! Video sam ga kada je sa tobom. Ne može da drži ruke dalje od tebe.“ Pokušala je da se iskobelja iz njegovog stiska, ali on joj nije dao. „Vi ste njegova dragocena imovina, gospoño lerd. Taj markizni dijamant na vašoj levoj ruci vas je povukao sa tržišta, a njemu kupio džakuzi i repete u krevetu. I sve je po zakonu, uredno i dolično uvezano venčanim listom. A sada, zašto bi on želeo da vas ubije?“ Ostala je nema, zagledana u njega. „Zašto? Ako treba da poverujem u ovu srceparajuću priču, moram da čujem motiv. Navedite jedan.“ „Ne mogu!“ „Jer ga nema.“ „Ima ga, ali ne mogu da rizikujem toliko. Ne… ne sada.“ „Zašto?“ „Zato što mi ne biste verovali.“

63

„Možda i bih.“ „Niste poverovali ni u šta drugo.“ „Tako je. Nisam. Kejto Lerd nema nikakav motiv da vas ubije. Vi, sa druge strane, imate odličan motiv za dolazak ovamo i pokušaj da me pridobijete na svoju stranu.“ „O čemu to pričate?“ „Ne želite da saznam šta se desilo te noći.“ „Ja…“ „Šta je vama bio Troter?“ „Ništa. Nikada ranije ga nisam videla.“ „O, mislim da jeste. Mislim da ste znali ko vas čeka u toj sobi, i zato ste se, umesto da pozovete policiju, naoružali napunjenim pištoljem, iz koga ste, usput, znali da pucate vrlo precizno.“ Uneo joj se u lice i rekao šapatom: „Ovolicno mi fali da vas uhapsim za ubistvo.“ To nije bila istina, ali hteo je da vidi kako će reagovati. Reagovala je dramatično. Primirila se, ubledela i izgledala veoma uplašeno. „Pa, vidim da me pomno pratite“, rekao je. „Želite li sada da promenite vašu priču?“ Udvostručila je napor da se oslobodi njegovog stiska. „Pogrešila sam što sam došla ovamo.“ „Potpuno ste u pravu.“ „Pogrešila sam što se vas tiče. Mislila sam da ćete mi verovati.“ „Ne, ono što ste vi mislili bilo je da ako se pojavite kod mene izgledajući izazovno poput nenameštenog kreveta, ja ću zaboraviti na jadnog Garija Reja Trotera. Ako bi jedna stvar vodila drugoj i mi završili u krevetu, možda ću potpuno da zaboravim na pucnjavu.“ Sada besna, snažno se odgurnula od njegovih grudi. „Pustite me.“ Lagano ju je protresao, zahtevajući: „Nije li to razlog ovog tajnog sastanka?“ „Ne!“ „Onda mi reci koji to motiv Kejto Lerd ima zbog kog bi želeo da te ubije.“ „Ne bi mi verovao.“ „Iskušaj me.“ „Već jesam!“ Praktično mu je zavrljačila reči u lice i srela njegov vreli pogled sa jednakom žestinom. Grudi su joj se podizale i spuštale pripijene uz njegove. Bio je opasno svestan toga, žestoko svestan svake tačke u kojoj su se dodirivali. „Jedini razlog zašto sam došla ovamo bila je nada da ću te ubediti u to da moj muž želi da me ubije.“ Glas joj je bio nabijen osećanjima, vibracije su se širile od njenog tela prema njegovom. „I zato što mi ne veruješ, on će to i učiniti. A najbolje je to što će se izvući.“

64

Deveto poglavlje „Druga partija počela je u jedanaest i deset“, rekla je Didi dok je ubacivala slane ribice u usta. Ona i Dankan bili su u baru kantri kluba 'Srebreno doba'. Bila je gužva ovog subotnjeg popodneva. Letnja kolekcija Ralfa Lorena bila je dobro zastupljena. Dankan je osećao da štrči u svom sportskom sakou, ali su futrola preko ramena i pištolj od devet milimetara bili još primetniji od sakoa. Meñu gostima su bili lokalne političke figure, lekari sa privatnom praksom, vlasnici nekretnina koji su se bogatili na 'pticama selicama' koje su se svake zime premeštale u jatima prema terenima za golf na Jugu, i Sten Adams, advokat odbrane koji je upravo zastupao krem profesionalnih kriminalaca, od kojih je najistaknutiji bio Robert Savić. Adams se prenerazio kada su Dankan i Didi ušetali, pa se pažljivo pretvarao da ih ne vidi. Što je bilo podjednako dobro, pomislio je Dankan. U njegovom sadašnjem raspoloženju, ne bi verovao u svoj temperament ako bi ga advokat podbadao pominjući svog čuvenog klijenta. Iako se Savić nije isticao od poništenja postupka protiv njega, Dankan ni za trenutak nije pomislio da je na odmoru od svojih kriminalnih delatnosti. Samo je bio dovoljno pametan da drži glavu dole, dok se strasti ne stišaju. Dankan je takoñe mislio da planira najbolji trenutak i najefikasniji način da udari na njega. Znao je da Savić to radi. Praktično mu je obećao onog dana u sudnici. Bilo je samo pitanje vremena kada će se to desiti. Na nesreću, kao službenik zakona, Dankan nije mogao da krene na Savića bez provokacije. Morao je da sedi, čeka i pita se. To je verovatno beskrajno zabavljalo Savića. Pošto je video značke, šanker im je pića poslužio gratis. Bar je imao lep interijer – tamno drvo, biljke iz džungle u saksijama, mesingane lampe, živahna ali prijatna muzika. Limunada koju je Dankan naručio bila je rukom ceñena. Klima je radila dovoljno da zadrži vrelinu i toplotu napolju, sa druge strane ogromnih, zatamnjenih prozora. Pogled na smaragdni golf teren bio je veličanstven. Ovo nije bilo loše mesto da se provede sparno popodne. Dankan bi radije bio na bilo kom drugom mestu. Didi očisti mrvice od ribica sa prstiju i primeti: „Ono mora da je zamena gospoñe Lerd.“ Klimnula je prema atraktivnoj mladoj ženi koja je nosila poslužavnik sa pićima četvorici sredovečnih muškaraca. Prestali su da raspravljaju o partiji golfa dovoljno dugo da bi namigivali i flertovali. „Ona i sudija su venčani skoro tri godine“, reče Dankan. Nisi li mi tako rekla? Klub je verovatno promenio gomilu konobarica posle gospoñe Lerd. Didi se okrenula prema vratima kada je grupa muškaraca ušetala unutra. Kejto Lerd nije bio meñu njima. „Igrao je dve partije jednu za drugom, a počeo je pre sedam sati jutros. Da ne poveruješ da bi to neko dobrovoljno uradio.“ „Morala bi da mi držiš pištolj uperen u glavu.“ „Ne voliš golf?“ „Suviše sporo. Previše pasivno. Nema dovoljno akcije.“ „Sviranje klavira nije baš aktivan sport.“ „Ne sviram klavir.“ „Važi.“ Pogledala je na sat. „Momak na recepciji reče da bi trebalo da završi uskoro.“ Bar Eliz nije lagala o partiji golfa. Rekla je da je imao rano zakazano. Rekla je mnogo stvari. Poslednja stvar koju je rekla bila je da će je muž ubiti, i kad bude, da će se izvući, i da će Dankan biti kriv za to, jer joj nije verovao. Onda se izmigoljila iz njegovog zagrljaja i tresnula vratima kada je izašla. Njeno migoljenje ostavilo ga je sa erekcijom osuñenom na propast i disanjem težim od onoga kakvo je bilo posle pretrčanih osam kilometara kroz sirupasti jutarnji vazduh. Bio je toliko ljut - na nju što 65

ga je uvukla u svoju malu dramu, na sebe što joj je dozvolio da to uradi – i isfrustriran, da je treskao pesnicama po ulaznim vratima. Još ga je bolelo. Opustio je i stegnuo prste u pokušaju da olakša sevajući bol. Posle tog izliva besa, sasuo je u sebe dva litra vode dok je stajao ispod hladnog tuša, koji je smanjio znojenje i ispumpao njegovu ponadanu a ipak razočaranu kitu. Onda je pozvao Didi, kao što je i obećao. Stigla je ispred njegove kuće u dogovoreno vreme, donevši doručak, pecivo i dve šolje kafe, jer, kao što je imala običaj da kaže: „Tvoja je grozna.“ Imala je ceo dan isplaniran. Gunñajući, podsetio ju je da je on i dalje stariji po činu u timu, mentor. „Ti si štićenica.“ „Hoćeš da se pozivaš na čin, u redu. Šta ti misliš da bi trebalo da uradimo?“ „Mislim da bi trebalo da sudiji obznanimo ono što smo sinoć saznali. Živo me zanima njegova reakcija.“ „To sam upravo rekla.“ „Zato sam se složio sa tim da mi budeš partner. Pametna si.“ Namrštio se preturajući po kesi sa hranom. „Nisi uzela sa borovnicom?“ Održavao je poznate, svañajuće doskočice, jer se sve vreme dok su bili u njegovoj kući plašio da će Didi osetiti da je Eliz bila tu. U trenutku kada je propustio svoju partnerku kroz ulazna vrata očekivao je da će se ukopati u mestu i reći: „Da li je Eliz Lerd bila ovde?“ Jer za njega je njena bit bila toliko jaka i prožimajuća. Mogao je da je oseti, namiriše, kuša. Kada je bila na pola drugog peciva, predložio je Didi da pozove kantri klub 'Srebreno doba'. „Otkud to?“ „Subota je. Imam nagoveštaj da sudija igra golf.“ Didi je pozvala klub i potvrdila ono što mu je Eliz rekla. Obavestili su Didi da sudija igra drugu partiju. Njihov plan je bio da ga sačekaju da završi, uhvate ga opuštenog i nepripremljenog, zapljusnu ga onim što su saznali sinoć i ocene njegovu reakciju. Čekali su više od pola sata. Dankan je baš hteo da naruči još jednu limunadu u nedostatku nečeg što bi radio kada im se približio šanker. „Upravo su zvali sa recepcije, rekli su da vam prenesem da sudija Lerd ruča na terasi.“ Pokazao im je francuska vrata s jedne strane bara, koja su vodila u atrijum. Tako je bar šanker nazvao otvoreni hodnik okružen olistalom glicinijom. „Odvešće vas pravo do terase za ručavanje.“ „Nadam se da je u senci“, promrmlja Dankan. Stolovi postavljeni na terasi bili su zaista u senci suncobrana belih poput padobrana, oivičeni pamučnim kićankama. Na svakom stolu stajala je saksija blistavih ružičastih japanskih ljubičica. Sudija je sedeo za jednim, pamučne salvete prebačene preko lanenih pantalona i čašom nečega što je ličilo na viski. Ustao je kada su se približili. Njih su obavestili da je sudija na terasi, ali i njega su obavestili da ga detektivi čekaju u baru. Nije bio iznenañen što ih vidi, ali ni preterano uzrujan. Naravno, imao je publiku. Dankan je bio svestan znatiželjnih pogleda koje su im upućivali drugi koji su ručali, dok se sudija rukovao sa njim i Didi i ponudio im da sednu za sto. „Upravo sam hteo da ručam. Nadam se da ćete mi se pridružiti.“ „Ne, hvala“, reče Didi. „Kasno smo doručkovali.“ „Popićete bar piće, onda.“ Mahnuo je konobaru koji je požurio do njih. Didi je naručila kokakolu bez šećera. Dankan se prebacio na ledeni čaj. „Kakva je bila partija? Partije?“ Didi ispravi samu sebe, darujući sudiju svojim najlepšim osmehom. Žene ok nje bile su obučene u letnje haljine i široke majice bez rukava, dičeći se pocrnelim tenom i pedikiranim noktima. Ako su joj i nabijale komplekse u njenom tamnom šivenom odelu i klasičnim cipelama, nije to odavala. Dankan joj se divio zbog toga.

66

Sudija je skromno priznao osamdeset u prvoj i osamdeset četiri u drugoj partiji. U trenutku kada ga je pohvalila, sudija primeti da Dankan otresa graške znoja sa čela. „Priznajem da je vrućina ovde, detektive Hačeru.“ Nasmešio se izvinjavajući se. „Pokoravam se svojoj supruzi kojoj je ponekad hladno u prostoriji sa klimom. Više voli terasu nego termostat koji spusti temperaturu na petnaest stepeni.“ Dankan je zaustio da ukaže na očigledno – da njegova žena nije tu – kada je osetio da mu se kamen spušta u želudac dok je sudijino lice vedrio osmeh. „A evo i nje.“ Ustao je, bacio salvetu na sto i otišao da presretne Eliz koja je pratila hostesu prema njihovom stolu. Kejto Lerd ju je zagrlio. Skinula je naočare za sunce da bi mu uzvratila zagrljaj i preko muževljevog ramena ugledala Dankana, koji je stajao pored svoje stolice, čak ni ne registrujući da je ustao. Oči su joj se neznatno raširile, ali ih je tako brzo odvratila od njega da je pomislio da je možda to umislio. Čim ju je sudija pustio vratila je tamne naočare na lice. Bila je obučena u zanosno belo, kao da je htela da slaže boje sa suncobranima. Obukla je jednostavnu bluzu bez rukava i laganu suknju. Ukusno. Ispravno. Neotkrivajuće. A zašto se njegov mozak odmah zapitao šta je bilo ispod? Osećao se kao da je upravo primio udarac u jaja. Po drugi put tog jutra, neočekivano pojavljivanje Eliz Lerd činilo je da se oseća nesputano, što je njemu bilo nepoznato osećanje. Do sada, njegove veze sa ženama zavisile su od njegovog raspoloženja, nivoa zainteresovanosti i količine vremena koje je imao. Žensko interesovanje bilo je obično zagarantovano. Nikada se nije preterano koristio svojim izgledom, i čak je uspeo da održi prijateljske veze sa skoro svim bivšim devojkama. U retkim slučajevima kada na njegovo interesovanje nije bilo odgovoreno, prihvatio je to bez ljutnje i nije se osvrtao. Ni jedna žena nije mu slomila srce. Zaprosio je devojku samo jednom: prijateljicu iz detinjstva sa kojom je ostao veoma blizak. Povod je bila proslava njegovog trideset petog roñendana. Ukazao joj je da niko od njih dvoje ne postaje mlañi, da su oboje ostali sami iz nekog razloga i da je razlog možda taj što treba njih dvoje da se venčaju. Njeno: „Jesi li poludeo?“ shvatio je kao ne i razumeo ono što je ona već znala. Veoma su voleli jedno drugo, ali nisu bili zaljubljeni jedno u drugo. Imao je više žena od nekih muškaraca. Mnogo manje od drugih. Ali nikada glavnog osumnjičenog u istrazi. I nikada udatu ženu. Eliz Lerd bila je i jedno i drugo. Što je činilo ovu neobično jaku privlačnost prema njoj ne samo nesrećnom, nego potpuno zabranjenom. Recite to njegovim nadraženim čulima. Sudija ju je dopratio do stola i pridržao joj stolicu. Seo je i vratio salvetu u krilo, pa uhvatio ženu za ruku, držeći je izmeñu svojih dlanova. „Pozvao sam Eliz i pitao je da li bi mi se pridružila na ručku. Mislio sam da bi joj godilo da izañe iz kuće.“ Srdačno joj se nasmešio. „Očigledno smo mislili isto. Hvala na pozivu.“ Uzvratila mu je osmeh, pa pogledala u Didi preko saksije ljubičica. „Zdravo, detektivko Bouven.“ „Žao nam je što vam upadamo na sastanak uz ručak, gospoño Lerd. Ali verovatno je dobro što ste i vi ovde. Upravo hoćemo da saopštimo sudiji poslednji razvoj dogañaja.“ Eliz pogleda u Dankana. „Kakav razvoj dogañaja?“ „Nešto što je iskrslo sinoć.“ Kada je to izrekao, shvatio je da je uverava da nije rekao ništa Didi za njenu posetu njegovoj kući. Njeno očigledno olakšanje nije učinilo da se oseća bolje zbog toga. Konobar je stigao sa pićem za njega i Didi, zajedno sa limunadom za Eliz. Izgledala je isto poput one koju je on popio u baru, osim što je njena poslužena sa jagodom veličine jabuke nataknutom na čačkalicu od providne plastike. Sudija je naručio još jedan viski. Konobar je pitao da li žele meni, ali sudija je rekao da će mu staviti na znanje kada budu spremni. Didi je zatražila slamčicu i konobar se preterano

67

izvinjavao što je nije doneo. Ova pometnja omogućila je Dankanu i Eliz da razmene dug pogled. Bar je gledala prema njemu. Nije mogao da joj vidi oči kroz tamne naočare. Znoj mu se u potocima slivao niz telo i to ne zbog vrućine. Napetost za stolom bila je opipljiva. Iako su se svi ponašali kao da uživaju u društvu, pretvarajući se da je ovo obično okupljanje bez ikakvog povoda, svi su znali da nije tako. Niko nije progovorio dok slamčica nije stigla. Zahvalila je konobaru klimanjem glave, oljuštila omot i zabola je u čašu. „Sudijo Lerd, da li vam je poznat Majer Napoli?“ Nasmejao se. „Naravno. Bio je u mojoj sudnici nebrojeno puta.“ „Kao optuženi?“ upita Didi. „Samo kao svedok“, odgovori sudija spokojno. „U korist koga?“ „Zavisilo je od slučaja, svedočio je i u korist tužitelja i u korist odbrane.“ „Ko je on?“ „Izvini, draga.“ Sudija se okrenuo ka Eliz. „Majer Napoli je privatni detektiv.“ „Da li ste ikada čuli za njega, gospoño Lerd?“ Eliz je uklonila naočare sa lica i uputila Didi miran pogled. „Da jesam, ne bih pitala.“ Bora se pojavila izmeñu sudijinih obrva. „Pomenuli ste razvoj dogañaja.“ Sudija se obratio Dankanu, pa je on i odgovorio. „Majer Napoli je nestao. Zvanično je potvrñeno jutros. Prošlo je više od dvadeset četiri časa otkada ga niko nije video ili čuo. Njegova sekretarica, koja izgleda da mu je najbliža, uverena je da je upao u neku podlu igru.“ Sudija je pažljivo saslušao svaku reč. Kada je Dankan završio, lako je slegnuo ramenima. „Žao mi je da to čujem. Nadam se da je sekretarica pogrešila, ali kako je to povezano sa nama? Kakve veze može da ima nestanak privatnog detektiva sa onim što se preksinoć desilo u našoj kući?“ Dankan i Eliz ukrstiše poglede. „Našli smo ime Garija Reja Trotera meñu papirima na Napolijevom stolu.“ Njene usne se rastaviše neznatno, ali Dankan nije očekivao da će reći bilo šta, a i nije. U stvari, niko dugo nije progovorio ništa značajno. Konačno Didi pročisti grlo. „Detektiv koji istražuje Napolijev nestanak primetio je Troterovo ime zabeleženo na parčetu papira. Zapravo na podsetniku sa njegovim logom. 'Sa stola Mejera Napolija'. Detektiv je mislio da je to slučajno, pošto je Troter nedavno… preminuo. Znao je da ćemo detektiv Hačer i ja misliti da je to interesantno, i bio je u pravu. Razgovarali smo sa Napolijevom sekretaricom sinoć.“ „I?“ pitao je sudija. „I, ništa.“ Odgovori Didi. „Troter nikada nije kod sekretarice zakazao sastanak sa Napolijem. Ne seća se da je itko pod takvim imenom bio u kancelariji, ali, naravno, to ne znači da se Troter i Napoli nisu sastali na nekom drugom mestu. Očigledno jesu. Ili su bili u nekakvom kontaktu, jer je sekretarica potvrdila d je rukopis na poruci Napolijev.“ Pogled joj je preleteo sa sudije na Eliz i nazad. Sudija se zakikotao. „Nabacili ste dosta pretpostavki, detektivko. Bilo koja od njih može biti činjenica. Ili ni jedna. Možda je Napoli preko tračeva čuo da je Troter umro tokom zločina. Njegovo ime ga je podsetilo na nešto i Napoli ga je pribeležio da se kasnije na to podseti. Ko zna kada su se njihovi putevi ukrstiti? Možda mu je Troter dugovao pare.“ Nasmešio se nežno i unekoliko povlañujuće. „Zar nisu i ovo moguće pretpostavke isto koliko i vaše?“ Dankan se ne bi iznenadio da je Didi skočila sa stolice, poletela preko stola i sručila ga na njegovu snishodljivu guzicu. Ne bi je ni krivio. Umesto toga postiñeno se nasmešila sudiji. „Detektiv Hačer me stalno grdi što brzopleto izvlačim zaključke. To mi je karakterna mana. Meñutim, on se slaže sa mnom ovog puta.“ Sudija pogleda prema Dankanu tražeći objašnjenje. Dankan klimnu glavom Didi, pokazujući mu da je podijum još njen.

68

Rekla je: „Majer Napoli je čovek sumnjive etike, ali bije ga glas da ima pamćenje oštro poput britve. Nije mu bilo potrebno da ostavlja sebi podsetnike. Zapisao je ime Garija Reja Trotera iz nekog drugog razloga.“ Eliz je u tišini pratila ovaj razgovor, ali sa velikom pažnjom. „Da li vi hoćete da kažete…“ Onda je zbunjeno zatresla glavom i upitala: „Šta vi hoćete zapravo da kažete?“ „Mislim da mogu da ti odgovorim, draga“, rekao je sudija. „Oni hoće da nagoveste da postoji veza izmeñu Napolija i Trotera, i slobodnom asocijacijom, izmeñu Napolija i nas. Je li tako, detektivko Bouven?“ U svetlu njegove osornosti, odgovorila mu je izvanredno pribrano. „Ne nagoveštavamo ništa, sudijo Lerde. Ali nam je privukla pažnju slučajnost da nije proteklo ni dvadeset četiri časa od kada je Troter upucan u vašoj kući, a njegovo ime se pojavljuje na stolu privatnog detektiv koji se, takoñe, slučajno, vodi kao nestao. Čudno je to, u najmanju ruku.“ „Žao mi je. Ne mogu da objasnim zašto je to čudno.“ Didi je nastavila sa svojoj tipičnom upornošću. „Pokušajte, molim vas, sudijo. Ako je postojala veza, bez obzira na to koliko davna ili udaljena, možda bi mogla da objasni kako je Troter izabrao da provali u vašu kuću. Čini se neverovatno da ju je izabrao nasumice. To je taj neobični detalj ovog slučaja sa kojim jednostavno ne možemo da se pomirimo. Zašto je izabrao d opljačka vas?“ „Na nesreću, gospodin Troter nije u mogućnosti da nam to kaže, pa zato sumnjam da ćemo ikada saznati“, rekao je. „Mogao je da čuje za nas od Napolija, pretpostavljam, ako su imali kontakte, pa čak i površne. Preko toga, ne bih mogao da pogañam.“ „Nikad niste imali direktan kontakt sa Napolijem?“ „Ne van moje sudnice. Moja žena nije ni čula za njega do pre nekoliko minuta.“ „Da li je to tačno, gospoño Lerd?“ „Jeste. Nikada nisam čula za Napolija. Ni Trotera.“ Didi posisa poslednje kapi koka-kole kroz slamku. „Onda smo izgleda uzalud trošili vaše vreme. Hvala vam za koka-kolu.“ Uzela je svoju torbicu i sudija je to shvatio kao znak da je razgovor završen. „Prave odličnu salatu od škampa“, rekao je. „Bilo bi mi zadovoljstvo da vas častim.“ Didi mu je zahvalila na ponudi ali je odbila. Sudija je ustao i rukovao se sa oboma. Didi se nasmešila Eliz i pozdravila je. Dankan je nameravao da proñe pored Elizine stolice, kada je zastao i pružio joj ruku, skoro kao da prkosi sebi. Kao prvo, nije lako rukovati se sa ženom na koju ti se digô i da pri tom ona to zna. I drugo, razmišljao je o tome šta se desilo kada su se poslednji put rukovali. „Do viñenja, gospoño Lerd.“ Oklevala je, pa prihvatila ispruženu ruku. Ili ju je ščepala? „Do viñenja.“ Bilo je teže odvratiti oči od njenih nego povući ruku. Krenuo je u prostorije kluba i kroz salu za ručavanje prateći Didi. Da bi slobodno razgovarali, sačekali su da izañu u foaje i da Didi da revers za kola. „Šta misliš?“ Pre nego što je Dankan mogao da odgovori, Sten Adams im se približio. „Pa, naredniče detektive Hačeru, vidim da ste se ti i sudija Lerd poljubili i izmirili od Savićevog suñenja.“ Nacerio se Dankanu pa pozdravio Didi. „Je l' ovako ti provodiš svoje slobodno vreme?“ pitala je. „Visiš u kantri klubu dok Savić ne ubije još nekoga?“ Advokat se nasmejao, ali se uozbiljio kada se okrenuo prema Dankanu. „Vi istražujete pucnjavu u sudijinoj kući od pre neko veče? Kako se beše zvao lik, Troter?“ Dankan nije bio iznenañen time što je Adams znao za incident. Kao što je Didina prijateljica rekla, priča je podigla prašinu. Bilo je i u novinama. Suptilno. Sudija, koji je obično uživao u svetlu medijske pažnje, sigurno je naplatio uslugu šefu redakcije.

69

Priča je bila zakopana na desetoj strani i nije bilo skoro nikakvih detalja. Prema toj kratkoj priči, Troter je bio uljez koji je pokušao da ugrozi život gospoñe Lerd, a zatim umro. Što se tiče javnosti, mogao je da umre i od infarkta ili kolere. Sten Adams reče: „Mislio sam da je samoodbrana. Otkud to da radite na slučaju?“ „Isto kao i ti, uvek pokušavamo da nabacimo sebi neki posô.“ Dankanov kez bio je druželjubiv poput advokatovog, ali i jednako neiskren. Adams je znao d od njih neće izvući više informacija. „Pa, ako se ispostavi da gospoñi Lerd treba dobar advokat odbrane, nadam se da ćete e preporučiti.“ Okrenuo se i taman stigao do ulaznih vrata, kada Didi viknu za njim. „O, gospodine Adams, upravo se setih. Vaš stomatolog je zvao. Vreme je da ih ponovo izbelite.“ Kucnula je po svojim prednjim zubima. Advokat pucnu na nju kao iz pištolja i reče: „Dobra fora, detektivko. Baš dobra.“ Tada je nestao. Didi je gunñala sebi u bradu. „Šupak. Svaki put kada pomislim na ono poništenje…“ Zarežala je i stisnula pesnicu. Dankan je gledao u njenom pravcu, ali kroz nju. Nije mislio ni o Saviću ni o njegovom ljigavom advokatu. Mislio je na sudiju. Njegove krem lanene pantalone, njegovo opušteno i uglañeno držanje. „Piće, bar… Prave odličnu salatu od škampa.“ Nije mu čak ni znoj probio. „Evo kola“, rekla je Didi i krenula prema vratima. Shvativši da je ne prati, okrenula se. „Dankane?“ Ali on je i dalje mislio na sudiju. Kako uzima ženu podruku. Posesivno. „Reci mi koji motiv bi Kejto Lerd imao da te ubije.“ „Ne bi mi verovao.“ Odlučivši se u deliću sekunde, Dankan reče Didi da krene. „Promuvaću se ovde još neko vreme.“

70

Deseto poglavlje Sudija i gospoña Lerd nisu žurili sa ručkom. Dankan ih je špijunirao – pogledao je na sat – trajalo je sat i dvanaest minuta. Didi se bunila protiv odlaska, podsećajući ga da ako ona ode, on će morati da se vrati peške. Rekao je da će da pozove taksi i insistirao da se vrati u Barake i vidi da li je stigao izveštaj balističara za ona dva pištolja iz kojih je pucano u kući Lerdovih. Prvenstveno ga je zanimalo da zna da li je Troterov pištolj upotrebljavan u nekom drugom zločinu, ali je odlučio da ne bi bilo loše proveriti i pištolj iz kog je pucala Eliz Lerd, pa nek ide život. Dankan je takoñe zamolio Didi da proveri kod Konga ima li novosti o nestalom Majeru Napoliju. „Ako Kong nije danas u kancelariji, zovi ga na mobilni.“ Bilo je moguće da je sekretarica privatnog detektiva pogrešila i da je bio negde sa svojom novom devojkom. Tada bi ovaj slučaj, i Dankanov život zajedno s njim, postao mnogo jednostavniji Pošto je ispratio Didi, Dankan se vratio u salu za ručavanje kantri kluba i zauzeo sto odakle je mogao nesmetano da posmatra sto Lerdovih na terasi. Sudija je naručio sendvič sa pečenom govedinom, Eliz preporučenu salatu od škampa. Dva puta su neki ljudi zastajali pored njihovog stola da kratko porazgovaraju, ali te kratke razgovore većinom je vodio sudija. Bilo je par prekida razgovora meñu Lerdovima, ali izgledali su potpuno udubljeni u njega. Kada su završili obrok i čekali da im sklone tanjire, on je milovao po njenoj goloj ruci od ramena do lakta i čak podigao njenu ruku do usana i poljubio je u dlan. Tokom sedamdeset dva minuta kada ih je Dankan posmatrao, nije video ništa što bi moglo da ukaže na to da želi da je ubije. Umesto toga, Kejto Lerd je izgledao poput čoveka koji je opijen ženom koju bi možda želeo da jebe do smrti, ali da nema nameru da je se drugačije otarasi. Kada je sudija mahnuo konobaru da donese račun, Eliz se izvinila i otišla od stola. Nije videla Dankana kada je prošla kroz salu za ručavanje u kojoj je sedeo. Ustao je i pratio je kroz prazan hodnik i video da ulazi u ženski toalet. Čekao je, šetkao se, nervozno bacajući pogled na terasu. Sudija je potpisao račun, stavio u džep svoju priznanicu i ustao od stola. „Sranje!“ siknuo je. Ali, srećom, pre nego što je sudija stigao do vrata, grupa za drugim stolom ga je pozvala i zaustavila da popričaju. Nadao se da imaju o mnogo čemu da čavrljaju. Okrenuo se, osetivši kretanje iza sebe. Kada ga je ugledala, Eliz se ukopa na pola puta. „Pokušavaš da li da se pojaviš ili da se zavučeš nazad da napuderišeš nos?“ Zakoračila je u hodnik i pustila da se vrata iza nje zatvore. „Mislila sam da si otišao.“ „A ja sam mislio da si se možda predomislila.“ „U vezi s čim?“ „U vezi sa gomilom sranja koju si mi rekla jutros.“ „Rekla sam istinu.“ „Hajde, hajde. Zar je to način da pričaš o svom mužu nakon što te je počastio romantičnim ručkom?“ Njegove oči su ljutito sevale. Pokušala je da ga izbegne, ali joj on nije dozvolio rečima: „Uhvatio sam onaj trik s trešnjom.“ Za desert, ona i sudija naručili su ledenu kafu sa šlagom. Sudija joj je ponudio svoju. „Gledao sam kako se naginješ i svojim usnama uvlačiš trešnju sa šlagom u usta. Moram ti priznati, gospoño Lerd, bilo je seksi do bola. Takvu vrstu nabacivanja čovek ne može da promaši. Čak i kroz zatamljeno staklo koje nas je delilo, ja sam se napalio.“ „Moram da se ponašam kao da je sve normalno.“ „Za njega je normalno da radiš stvari kao što je usisavanje tog voća u usta?“ Nasmejao se kroz nos. „Ta budala ima sreće koliko je teška.“

71

Boja se proširila sa njenih grudi na obraze. Da li je pocrvenela od stida ili besa, nije znao, ali je pretpostavljao da je bes rastao u njoj svakim trenutkom. Jedva da je pomerala usne, cedeći reči kroz zube. „Zar ne razumeš? Ako se otkrijem, mrtva sam.“ „Hmm. Okej. Ima smisla. I razlog zbog kog muž želi da te ubije jeste…?“ Ostala je nema. „Oh, pa da.“ pucnuo je prstima. „Nema motiva.“ „On ima motiv.“ Dankan joj se približi, utiša glas, ali unese više napetosti u ton. „Onda mi reci koji.“ „Ne mogu!“ Pogledala je preko njegovog ramena, osetivši uzbunu. „Kejto.“ Okrenuo se i video da Lerd ulazi u salu za ručavanje. Dankan reče okrećući se ka Eliz: „Znaš, mogao bih jednostavno da ga pitam da li hoće da te ubije i zašto.“ Rekao je to samo da bi video njenu reakciju. Iz njenog lica nestala je sva boja koja ga je ispunjavala do pre nekoliko trenutaka. Izgledala je stvarno uplašeno. Ili to, ili je bila veoma dobra glumica. Nemoj. Molim te. Čitanje sa njenih nemih usana bilo je efikasnije nego da ih je izgovorila naglas. „Detektive Hačeru, mislio sam da ste davno otišli.“ Sudija se smešio kada im se pridružio, ali Dankan je predosećao da mu nije drago što ga vidi. Znatiželjno ih je pogledao. „Činilo mi se da ste obuzeti svojim razgovorom.“ Rekla je: „Naletela sam na njega kada sam izlazila iz toaleta.“ „A ja sam rekao gospoñi Lerd da moram da razgovaram sa vama. Nasamo.“ Posmatrao je Eliz krajičkom oka. Video je kako joj ponestaje daha. „Imam zakazanu masažu“, rekao je sudija. „Možete sa mnom u svlačionicu i možemo da popričamo dok se presvlačim.“ „Dole, niza stepenice?“ Sudija klimnu glavom. „Čekaću vas tamo. Gospoño Lerd.“ Dankan ju je pogledao pravo u oči, pa se okrenuo i otišao. Sudija je ušao u svlačionicu nekoliko minuta kasnije. „Još nije došla sebi“, rekao je bez uvoda. „Napeta je. Nervozna. Mislim da će joj biti potrebno još neko vreme da se oporavi.“ „Bilo je zastrašujuće.“ „I više od toga. Moje ormanče je ovde.“ Poveo je Dankana niz red ormančića i kada je stigao do svog, počeo je da unosi kombinaciju za otvaranje. Dankan je seo na obližnju tapaciranu klupu. „Pre nego što zaboravim, ručao sam na vaš račun. Sendvič kluba i ledeni čaj. Znate li da naplaćuju kada vam doliju? Dodao sam i dvadeset pet posto bakšiša.“ „Dvadeset pet posto? Veoma ste darežljivi.“ „Nosio sam se mišlju da imate slabu tačku na one koji uslužuju ovde.“ Sudija ga je kiselo pogledao. „Istraživali ste okolo, vidim.“ „To je moj posao.“ „Znate, dakle, šta je Eliz radila. Pretpostavljam da znate i šta je radila pre nego što je došla da radi u klubu.“ Bila je to izjava, a ne pitanje. „Da li zbog toga sada imate nisko mišljenje o njoj?“ „Ne. A vi?“ Dankanovi drski odgovori rasrdiše sudiju. Teški katanac tresnu na svetlo drvo ormančeta kada ga je pustio. Besan, okrenuo se prema Dankanu. A onda, radije nego da se raspravlja, srdžba ga popusti. Seo je na drugi kraj klupe. Odmahivao je glavom samoirinčno. „Pa, pretpostavljam da sam kliše. U stvari, znam da jesam. Znao sam da ću to postati kada budem počeo da se viñam sa Eliz, ne samo ovde u klubu, nego kada budemo izlazili.“ „Spavali.“

72

Sudija nemarno slegnu jednim ramenom. „Ogovaranja se šire poput podivljale vatre meñu mojim prijateljima i saradnicima. Naša veza postala je klupska glasina. Pa onda cele Savane. Ili se bar tako činilo.“ „To vam nije smetalo?“ „Ne, zato što sam bio zaljubljen. I dalje sam. Ignorisao sam ogovaranja koliko god sam mogao. Onda me je dobronamerni prijatelj“, rekao je, praveći znake navoda prstima, „pozvao na ručak jednog dana sa naročitom namerom da me obavesti da konobarica koju viñam nije odgovarajuća družbenica čoveka mog položaja i društvenog statusa. Rekao mi je gde je radila pre nego što je došla u 'Srebreno doba'. Očekivao je da ću biti šokiran, užasnut. Ali, već sam znao za njeno ranije zaposlenje.“ „I vi ste istraživali.“ „Ne. Eliz mi je sama rekla. Bila je iskrena od početka, zbog čega je još više volim. Moje poznanike koji su je otvoreno kudili smatram bivšim prijateljima. Kome su potrebni takvi prijatelji? Ali to smeta Eliz. Ona misli da trpim zbog našeg braka.“ „Pa, trpite li?“ „Teško.“ „Niste se ponovo kandidovali za mesto sudije od kada ste je oženili. Glasači će možda preći na stranu vaših bivših prijatelja.“ „Siguran sam da će svako ko se bude kandidovao protiv mene potegnuti pitanje njene prošlosti. Spremni smo za to. Prihvatićemo to kao takvo i odbaciti ga kao nevažno, što i jeste.“ „Osim što vas to može koštati izbora. Jeste ili se pomirili sa time?“ „Šta biste izabrali, detektive? Da sudite ili Eliz u vašem krevetu svake večeri?“ Dankan je shvatio da ga testira. Izdržao je sudijin pogled nekoliko otkucaja srca, pa rekao mrtav hladan: „Šta ima tu da se bira?“ Sudija se nasmejao. „Osećam se isto.“ Podigao je ruke dlanova okrenutih nagore. „U očima mnogih, ja sam čovek kojeg treba žaliti, žrtva zaljubljenosti. Zaljubio sam se u nju u trenutku kada sam je video, i još sam zaljubljen.“ Dankan je ispružio stopala i proučavao vrhove cipela. „To vam verujem.“ Zastao je nekoliko sekundi, pa nastavio: „Ono u šta ne verujem je to da niste imali posla sa Majerom Napolijem van svoje sudnice.“ Odustao je od proučavanja svoje obuće i okrenuo glavu. „Slagali ste, sudijo.“ Dankan je izdržao sudijin pogled, koji je skrenuo u stranu. Početni izazov u sudijinom pogledu polako je nestao. Konačno, uzdahnuo je s rezignacijom. „Dobri ste, detektive.“ „Hvala, ali vaši komplimenti mi nisu potrebni. Treba mi objašnjenje zašto ste lagali.“ Udahnuo je duboko pa lagano, lagano izdisao. „Da Eliz nikada ne bi saznala da sam unajmio Majera Napolija da je prati.“ Dankan je i pomislio da je nešto tako u pitanju. „A zašto ste to uradili, onda?“ „Nisam ponosan na to.“ „Nisam vas to pitao.“ „Ne mogu da verujem da sam unajmio tog…“ „Beskrupuloznog ljigavca“, rekao je Dankan, nestrpljiv jer nije dobijao pristojan odgovor. „Napoli ne dolazi sa karakternim referencama, ali ste ga svejedno unajmili. Unajmili ste ga da prati vašu ženu. Zašto?“ „Još jednom se srećemo sa klišeom. Najstariji razlog na svetu.“ Tužno je pogledao Dankana. „Varala vas je.“ Sudijin ranjiv izraz nije pristajao čoveku kojeg je Dankan poznavao, ali je pretpostavljao da je rogonja bio najponizniji stvor na svetu. „Sumnjao sam“, odgovorio je. „Ali pre nego što vam kažem bilo šta drugo, hoću da razumete da se to desilo mesecima ranije. Prošle godine.“ „Okej.“

73

„To je gotovo i tako je već neko vreme“, bio je uporan. „Okej.“ Zadovoljan što je izneo taj važan momenat, sudija reče: „Mesecima sam pokušavao da ignorišem znake.“ „Bolela ju je glava svake večeri?“ Zakikotao se. „Ne. Čak i na vrhuncu mojih sumnji, Eliz je bila strastvena u krevetu kao što je uvek bila. Naši meñusobni seksualni apetiti nisu se smanjili.“ Dankan je pokušao da zadrži ravnodušan izraz lica, ali čak i da nije mogao, sudija ne bi primetio. Bio je zadubljen u sećanje. „Bilo je drugih stvari“, rekao je. „Klasičnih znakova. Telefonski pozivi za koje se pretvarala da su pogrešan broj. Kašnjenje na obroke bez dobrog razloga za to. Vreme za koje nije imala pokriće.“ „Meni zvuči kao afera.“ Dankan je nalazio perverzno zadovoljstvo u tome što je poverenje Kejta Lerda u seksualne apetite svoje žene začinio sumnjom. „I ja sam tako mislio. Otišlo je tako daleko da me pomisao na nju u krevetu sa drugim muškarcem potpuno opselo. Samo sam na to mislio. Ako je to bila istina, morao sam to da znam, i morao sam da saznam ko je on.“ „Pa ste unajmili Majera Napolija.“ „Što pokazuje koliko sam bio očajan. Odbio sam da odem u njegovu kancelariju. Sreli smo se kasno jedne večeri na terenu za vežbanje. Uvežbavao sam zamah dok je on postavljao pitanja vezana za slučaj. Da li znam ko je njen ljubavnik? Koliko dugo afera traje?“ Sa gañenjem je zavrteo glavom. „Nisam mogao da verujem da sa čovekom njegovog kalibra raspravljam o svojoj ženi. Njegova frazeologija, vulgarni izrazi koje je koristio, nisam mogao ni da ih spojim sa Eliz. Izgledalo je pogrešno, pa mi je malo falilo da tu, na licu mesta, otkažem celu stvar. Ali“, nastavio je, uzdahnuvši, „otišao sam već tako daleko, a neznanje me je činilo nesrećnim. I tako sam mu dao avans na njegov honorar i otišao. To je poslednji put kako sam ga video.“ Dankan je pratio priču, praktično znajući svaku reč koju će sudija izgovoriti i pre nego što je izgovori. Bila je to poznata priča koju je čuo mnogo puta tokom svoje karijere. Strast je vodila ka posesivnosti i ljubomori, što je prouzrokovalo razne vrste napada, a često i ubistva. Ali sudijina poslednja izjava nije se slagala sa tim. „Poslednji put kada ste ga videli? Napoli nije odradio posao?“ „Odradio je on posao“, rekao je sudija napeto. „Imala je ljubavnika?“ „Ne znam.“ „Izvin'te, sudijo. Izgubio sam nit.“ „Napoli je ponovo došao kod mene“, objasnio je. „Pratio je Eliz na nekoliko tajnih sastanaka. Identifikovao je čoveka. Znao je i mesta na kojima su se sastajali i kada. Ali… ali tu sam ga zaustavio. Više me nije zanimalo. Nisam želeo da mi potvrdi da me je varala.“ „To nije uobičajena reakcija, sudijo“, polako reče Dankan. „Muž je možda poslednji koji sazna, ali obično hoće da zna.“ „Znanje ne bi promenilo moju ljubav prema njoj. Ne bih je ostavio.“ Ali da li bi je ubio zbog toga? Dankan pomisli. „Dakle, nikada niste saznali detalje tih tajnih sastanaka?“ Sudija je odmahnuo glavom izgledajući žalosno. „Ne.“ „Da li je ikada saznala da ste je otkrili?“ „Ne. Nisam hteo da sazna da sam se srozao toliko nisko da je špijuniram. Bilo me je sramota. Uz to, par nedjelja nakon što sam otpustio Napolija, nije više ni bilo bitno.“ Dankan se namrštio, jer nije razumeo. „Prestala je da se viña sa njim?“ „Da tako kažemo.“ Posle jednog trenutka reče: „Eliz se sastajala sa Kolmanom Grirom.“

74

Čak i tokom popodneva, u klubu 'Belo odelo i kravata' bilo je mračno kao u ponoć, ako se izuzmu stroboskopi koji su osvetljavali igračicu na podijumu, ružičaste i plave neonske zvezde koje su svetlucale pod tavanicom. Mnogo pre gužve koja će se subotom stvoriti kada padne noć, šačica mušterija sedela je oko polukružne bine s pićem u rukama i uživajući u devojčinom plesu. Samo jedna je zviždala i poput siledžije aplaudirala izvoñenju. Savić je zauzeo separe u zadnjem delu kluba, dovoljno daleko od bine, gde je mogao da podnese jačinu muzike. Sedeo je u delu separea do zida okrenut prema prostoriji. Nikada nije ostavljao nezaštićena leña. Posmatrao je kako hostesa u crnom kožnom brushalteru i jahaćim pantalonama dovodi Eliz kroz lavirint praznih stolova i stolica. Kada su stigle do separea, pokazao je Eliz da sedne. „Da vam donesem nešto, gospodine Saviću?“ upitala je hostesa. Upitno je pogledao Eliz. Odmahnula je glavom. „Sigurna si?“ upitao je. „Izvini što ti to kažem, ali izgledaš malčice rastrojeno, kao da ti je potrebno piće.“ „Ne, hvala.“ Mahnuo je hostesi da može da ide. „Niko ne sme da nas uznemirava.“ Dok je odlazila, dodatno se potrudila da joj goli guzovi poskakuju u hodu. „Nova je. Pokušava da stigne do igračice.“ Sa osmehom na licu posvetio je pažnju Eliz. „Žao mi je što si morala da dolaziš ovamo. Keni je rekao da je zvučalo hitno.“ „Hvala ti što si me primio za ovako kratko vreme.“ „Kada već pričamo o kratkim periodima, i nisi mi dala mnogo vremena, Eliz. Mora da si u većoj žurbi nego što si nagovestila onog dana.“ „Jesam.“ „Zašto? Šta se desilo?“ „Ništa. Ništa više. Samo sam želela da mi se što pre javiš.“ Znao je da laže, ali ju je pustio. Čak je i uživao u njenom budalastom pokušaju da od njega sakrije da ju je novi razvoj dogañaja uznemirio. Da nije tako, ne bi ga pozvala u subotu posle podne i, prema Kenijevim rečima, zvučala potpuno izbezumljeno. Bila je toliko nestrpljiv da ga vidi da je pristala da mu se pridruži u toples-baru gde su se sreli prvi put. Bilo je to kilometrima – ili svetlosnim godinama – daleko od njenog doma, njenog kantri kluba, njenog trenutnog života kao gospoñe Lerd. „Kakav je osećaj vratiti se u 'Belo odelo i kravatu'?“ Bacila je letimičan pogled oko sebe. „Čini se da je mnogo vremena prošlo od kada sam radila ovde.“ „Još nam nedostaješ.“ „Sumnjam u to. Videla sam nove talente.“ „Ali neke devojke ostavljaju trajan utisak.“ Pustio je da te reči lebde meñu njima nekoliko trenutaka. Onda se naslonio nazad na tapacirani naslon i uzeo zlatnu tabakeru i upaljač. „Saviću, da li si bio u mogućnosti…“ „Hačer.“ Ustuknula je od iznenañenja. Moguće i još nečega. „Šta u vezi sa njim?“ Polako je palio cigaretu. „Da li je on i dalje detektiv koji radi na tvom slučaju?“ „Jeste bio do pre sat vremena.“ „Dankan Hačer, detektiv odeljenja za ubistva“, rekao je. „Zašto nastavlja da istražuje pucnjavu?“ „Rekao je da postoje nerazjašnjeni detalji koje treba razjasniti pre nego što zatvore slučaj.“ „I ti veruješ u to?“ pitao je, izražavajući prezir prema njenoj naivnosti. „On kopa, Eliz. Pokušava da nañe rupu u tvojoj priči o samoodbrani.“ „On samo priča sa nama, to je sve.“ „S tobom i tvojim mužem?“

75

„Upravo sada nasamo priča sa Kejtom.“ „Zašto nasamo?“ Duboko je udahnula i dok je izdisala izbacila je i reči: „Ne znam.“ „Hmm. Znači to te je prepalo.“ „Nisam preplašena.“ Njen otresit ton mu je izvio obrve, podsećajući je da je ona tražila njegovu pomoć i da nije razgovarala sa njim onako kako je molilac trebalo. Upalilo je. Spustila je loptu. „Da li si u mogućnosti da učiniš ono što sam te zamolila?“ upitala je. Ispustio je oblačić dima ka tavanici. Kovitlao se na svetlosti ružičastih i plavih neonskih zvezda. „Reci mi, Eliz, šta ti misliš o Dankanu Hačeru?“ „Čvrst je, baš kao što si me upozorio da će biti.“ Spuštajući glas on reče: „Možda bi interesantnije bilo postaviti pitanje šta detektiv Hačer misli o tebi, ljupka Eliz?“ „On misli da sam lažov.“ „Stvarno?“ Fiksirajući je svojim prodornim plavim pogledom, lenjo se gladio po obrazu. „Jesi li?“ „Ne.“ „Onda nemaš čega da se plašiš.“ „Bojim se da će detektiv Hačer nastaviti da me smatra lažovom.“ „Promeni mu mišljenje“, rekao je jednostavno. „Pokušala sam. Nije mi verovao.“ „To me ne čudi. On ume da bude divan. Ili sam bar tako čuo. Ali, ispod tog surovog, južnjačkog, svetlosmeñeg dobrog izgleda, on je pravi pandur. Jebeni pandur“, rekao je, dozvolivši da se primeti njegovo neprijateljstvo prema Hačeru. „On neće zatvoriti slučaj sve dok u njegovoj glavi postoji ijedna mrva sumnje u samoodbranu. Dobro me slušaj, Eliz. Neće ostaviti ni jedan kamen neprevrnut. I naslañivaće se ako nañe nešto gadno ispod nekog. Izmeñu njega i tvog muža ima zle krvi.“ „Znam to. Poslednji sudar je bio oko poništenja tvog suñenja.“ „Da, i zbog toga bi Hačer uživao u sramoćenju tebe i sudije. U javnosti, ako može. Ali to nije ništa kada se uporedi sa planovima koje sprema za mene. On je čovek sa misijom. Nikada ne zaboravlja i nikada se ne predaje.“ „Osetila sam to kod njega.“ „Ti si na opasnom terenu, Eliz.“ Ugrizla se za donju usnu. „Nema nikakve dokaze kojima bi osporio samoodbranu.“ „Ali Hačer je poznato po tome što gradi slučajeve praktično ni iz čega, i, sa izuzetkom mog skorašnjeg suñenja, on dobija osuñujuću presudu, koja ostaje na snazi, uprkos žalbama.“ Nastavio je, zvučeći gotovo tajanstveno: „Taj čovek zaista veruje u to što radi. Ispravno protiv pogrešnog. Dobro protiv zla. On je sveti ratnik. Pravi plavac. Naizgled nepotkupljiv.“ Proučavao je svoju gošću kroz izmaglicu dima od cigarete. Otmenost i seksepil u jednom jedinom zadivljujućem pakovanju. Primamljiva kombinacija. Kome će čak i sveti ratnik teško odoleti. Misli su mu prizvale osmeh i on se lagano širio preko njegovog lica. „Ljupka Eliz“, rekao je glasom slatkim poput meda. „Hajde da popričamo o toj usluzi za koju si me zamolila. Biće ti veoma drago da znaš da ti je već odobrena.“

76

Jedanaesto poglavlje Kada je pištanje označilo da su se glavna ulazna vrata otvorila, Eliz je hitro napustila spavaću sobu. Stigla je do vrha stepeništa kada je čula odsečne zvuke koji su objavljivali da neko ukucava šifru. Kejto je stigao kući. Pojavio se u foajeu ispod nje. Pozvala ga je. Pogledao je nagore i video je nepomičnu na vrhu stepeništa. „Zdravo, Eliz. Još si budna. Zašto nisam iznenañen?“ Umesto da krene uza stepenice, nastavio je niz hodnik, i nestao joj iz vidokruga. Još je bila uznemirena zbog sastanaka sa Savićem. Posle sastanka sa njim uvek je i bila. Kada se vratila kući, zatekla ju je praznu. Gospoña Beri je imala slobodno subotnje veče, tako da Eliz nije ni očekivala da bude tu. Ali bila je iznenañena što Kejto nije. Kada se veče pretvorilo u noć, pozvala ga je na mobilni telefon nekoliko puta, ali se uključivala govorna pošta. Nije odgovarao na njene poruke. Nije ličilo na njega da se ne javi. Bilo je to i loše predskazanje. Brinula je čitavo veče i u sitne jutarnje sate, pitajući se šta je Dankan Hačer rekao njenom mužu. Brzo je sišla niza stepenice. „Kejto?“ „Ovde sam.“ Pratila je njegov glas do kuhinje. Kada je ušla, okrenuo se prema njoj držeći veliki oštar noć u ruci. Podigla je pogled sa svetlucavog noža. „Šta to radiš?“ „Pravim sendvič.“ Pomerio se u stranu da bi mogla da vidi šunku na radnoj ploči, zajedno sa ostalim dodacima za sendvič. „Hoćeš i ti jedan?“ „Ne, hvala. Zar ne bi radije doručak? Mogu da napravim…“ „Ovo će završiti posao.“ Nastavio je da seče kriške šunke. „Zovem te na mobilni čitavo veče. Gde si bio?“ „Zar nisi dobila poruku?“ „Ne.“ „Zamolio sam recepcionarku u klubu da te pozove i kaže ti da sam pozvan na partiju pokera sa visokim ulozima i da ću kasno doći kući.“ Krenuo je rukom iza nje da bi dohvatio telefon, i pritisnuo spikerfon. Statičko pucketanje označavalo je da nema poruka na čekanju. „Hmm. Čudno. Obično je pouzdana.“ Eliz je sumnjala da je bilo šta zamolio recepcionerku. Ako je hteo da umri njenu brigu, zašto je nije sam pozvao? Napravio je sendvič i prepolovio ga nožem. „U koliko sati si stigla kući, Eliz?“ „Mislim da je bilo oko pet. Kada sam te ostavila u klubu, pozvali su me iz prodavnice haljina da mi kažu da su prepravke gotove. Otišla sam da ih podignem, bila u kupovini.“ To jeste bila istina. Ali pre nego što je otišla do butika u kome je često kupovala, odvezla se do ivice grada do kluba 'Belo odelo i kravata' da se sastane sa Robertom Savićem. Stavio je sendvič na tanjir i odneo ga do ugaone garniture da ručavanje. „Kupila si nešto?“ „Odelo i koktel haljinu.“ Olizao je majonez sa prstiju. „Možeš kasnije da ih obučeš i pokažeš mi.“ „Mislim da će ti se dopasti.“ Sela je prekoputa proučavajući izraz njegovog lica, pokušavajući da mu uhvati pogled, a on ju je izbegavao. „Nikada nisi ostao van kuće celu noć. Nijednom otkad smo se venčali.“ Sažvakao je zalogaj, pa obrisao usta. „Nisam imao dan poput jučerašnjeg otkad smo se venčali.“ Uzeo je još jedan zalogaj, sažvakao, pa opet obrisao usta. I dalje nije hteo da je pogleda. Bila je u agoniji od napetosti. „Moj razgovor sa Dankanom Hačerom bio je veoma uznemiravajući.“ Njeno grlo se steže.

77

„Čak ni Kurt, mučitelj, nije uspeo masažom da otkloni napetost u mojim ramenima i leñima.“ Ponovo je zagrizao. „Šta je to rekao što te je tako uznemirilo? O čemu ste razgovarali?“ „O našoj vezi. Tvojoj i mojoj, ne mojoj i njegovoj“, dodao je uz mrtav osmeh. „Naša veza se njega ne tiče.“ Tada je pogledao pravo u nju. „Možda on misli da ga se tiče.“ „A što bi?“ „Reci ti meni.“ „Žao mi je, Kejto. Ne znam na šta misliš.“ „Već dva puta sam vas zatekao obraza uz obraz, utonule u razgovor. Veče kada su se dodeljivale nagrade. I opet danas u klubu. Nije mi se dopalo ni onda, a ne dopada mi se ni sada.“ „Na večeri je bio stranac koji me je pitao da li imam sitno. Danas, kada sam izašla iz toaleta, on je bio u hodniku i tražio tebe.“ Njegove tamne oči pretraživale su njene. „Nije me bilo toliko teško pronaći danas. I mogao je da pita tuce drugih za sitno. On ti se namerno nameće. Sigurno si osetila zašto, Eliz. Ne možeš biti toliko naivna.“ „Misliš da je Hačer romantično zainteresovan za mene?“ Podsmehnuo joj se. „Nema tu nikakve romantike. Uživao bi u tome da spava sa tobom samo da bi napravio budalu od mene.“ Kejto je cele noći bio van kuće jer je bio ljut i ljubomoran. Osetila je kako joj se pluća šire od olakšanja. „Bila bi to konačna osveta što sam ga strpao u zatvor, zar ne?“ rekao je. „Da mi zavede ženu?“ Iako joj je Dankan Hačer to i rekao na toj večeri, nasmešila se i odmahnula glavom. „Varaš se, Kejto. Nije zainteresovan za mene van svoje istrage.“ „Koji to čovek može da bude imun na tebe?“ Nasmešila se na laskanje. „Ali, šta je sa tobom, Eliz?“ „Šta je sa mnom?“ „Šta ti misliš o detektivu?“ „Moraš li da pitaš?“ Uhvatila ga je za podlakticu i lagano je stegnula. „Kejto, od večeri kada je bila pucnjava, detektiv Hačer me je samo maltretirao. Strepim od samog pogleda na njega.“ Njegove crte lica se opustiše. „Drago mi je da to čujem.“ Gurnuo je tanjir u stranu, pružio ruku preko stola i pomazio joj obraz. „Hajdemo u bazen.“ „Sada? Ti si upravo jeo i skoro će zora. Zar nisi suviše umoran za plivanje?“ „Potpuno sam budan. I ti si, očigledno. I nisam rekao da hoću da plivam.“ Uzeo ju je za ruku i zajedno su izašli napolje. Pružila je ruku d pritisne prekidač koji je uključivao svetla u bazenu i fontani u centru. Rekao je: „Nemoj, ostavi ih isključene.“ Skinuo se do gole kože. Bilo je očigledno da uopšte nije umoran. Prišao joj je, odvezao joj kaiš kućne haljine i odgurnuo ga sa nje, zajedno sa uskom spavaćicom. Prelazio je preko njenog tela, posesivno i agresivnije nego obično. Reagovala je kao što je od nje očekivano, ali njene misli bile su daleko. Mislila je na Dankana Hačera. Nije je izdao kod Kejta. Da li je to značilo da joj veruje? Makar malo? Kejto je uze za ruku i povuče je niza stepenice u bazen. Uhvatio ju je oko struka i nosio kroz vodu sve dok nije mogla da dodirne dno. Dok joj je telo plutalo pored njegovog, primetila je da je ovde, u sredini bazena, voda duboka i mračna. Poput tajni. „Dankane?“ Zabrundao je nešto što je ličilo na odgovor.

78

„To je tvoj.“ „Hmm.“ Podigao je glavu sa jastuka i začkiljio. „Tvoj mobilni zvoni.“ „Oh. Hvala.“ Jednom rukom otro je san sa očiju, a drugom dohvatio telefon. Otvorio ga je. „Daa?“ „Čik pogodi koga su uhvatili sinoć i još ga drže u ćeliji?“ „Koliko je sati?“ promrmljao je, pokušavajući da fokusira brojeve na satu. „Gordon Balju. Jedan od Savićevih momaka.“ „Ukapirao sam.“ Zastenjao je, prevrnuo se na leña i seo. Žena koja je spavala pored njega već je bila ustala, sakupljala svoju odeću i oblačila je. „Šta je uradio?“ „Koga briga?“ reče Didi. „Sve dok ga možemo dovesti u položaj da se pogaña. Videćemo se tamo.“ Spustila je slušalicu pre nego što je uspeo da kaže bilo šta. Vratio je mobilni telefon na noćni stočić pored kreveta i seo na ivicu kreveta. „Izvini, ali moram da bežim. Posô.“ „U redu je“, rekla je kada je njena glava iskočila kroz prorez majice koju je navukla. „Svejedno moram da idem.“ Upoznao ju je sinoć u jednom od popularnih kafića na Market skveru. Bila je malena i graciozna, zgodna i crnokosa. To je zbir svega što je znao o njoj. Rekla mu je neke stvari, ali muzika je bila glasna, a pića jaka, a on nije ni slušao jer nije bio zainteresovan da čuje bilo šta što je ona imala da kaže. Nije se sećao njihovog razgovora, čak ni njenog imena. Nije se sećao ni da ju je pozvao da doñe kod njega, ali mora da jeste. Što se samog čina tiče, jedina stvar koje se sećao bila je da je sigurno stavio kondom. Odmah nakon što se skotrljao sa nje pao je u dubok san. Nije ličilo na njega da dovede kući potpunu strankinju, ali mislio je da će mu seks, čak i nepromišljen, besmislen seks skrenuti misli sa Eliz Lerd. Baš je bio budala. Njegova rastresenost mora da je bila očigledna i to nije bilo fer prema bilo kojoj ženi. Rekao je, osećajući se loše zbog toga: „Vidi, ne moraš da istrčavaš odavde zato što ja moram. Ostani. Odspavaj. Raskomoti se. Ako ovo ne bude potrajalo, možemo negde na doručak kasnije.“ „Ne, hvala.“ „Dobro, onda, ostavi mi broj telefona.“ Pokušao je da ubaci malo entuzijazma u svoj glas, ali je bio prilično siguran da nije uspeo. „Voleo bih da te opet vidim.“ „Ne, ne bi, ali u redu je.“ Otišla je do vrata, gde se okrenula i nasmešila. „Dobar si jebač. Savić je rekao da bi mogao biti.“ Gordon Balju bio je jedan od onih ličnosti koje su bile osuñene na propast pre nego što su prvi put udahnule vazduh. Njegova majka nije bila sigurna ko je otac i nije to smatrala važnim jer se ionako odrekla deteta. Čak ni očajan neplodan par nije hteo da usvoji dete sa rascepljenim nepcem, tako da je odmah nakon poroñajne sobe Gordi zavisio od države, bio premeštan iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu sve dok nije napunio dovoljno godina da napusti taj sistem i pokuša da se sam snañe. Ceo njegov život bio je neprekidan niz ruganja i zlostavljanja zbog deformisanih usana, defektnog govora i male visine. Danas, sa trideset tri godine, možda je težio pedeset pet kilograma, mokar do gole kože. Dankanu bi bilo žao Gordona Baljua, samo da nije postojala činjenica da nikada nije pokušao da promeni društvo, da nikada nije probao da preokrene silaznu spiralu koju je pratio njegov život od kada je ispuzao niz poroñajni kanal. Kada je rekao zbogom svojoj poslednjoj hraniteljskoj porodici, izlazio je i vraćao se u razne kaznene institucije toliko puta da je Dankan mislio da je Gordi ćeliju smatrao svojim domom.

79

Zamišljeno ga je posmatrao na monitoru u prostoriji do sobe za saslušavanje, gde ga je član tima za borbu protiv narkotika uporno bombardovao već nekoliko sati bez uspeha. „Da li su federalci obavešteni?“ Drugi policajac iz odeljenja za narkotike odmahnuo je glavom i kiselo nešto promrmljao. „Bili su takvi skotovi, krivili nas što su Fredija Morisa koknuli, sam mislio da im ovo ne dugujemo.“ „Jesmo li krivi što su Fredija Morisa koknuli?“ upita Dankan. „Pa nismo“, odgovorio je policajac tiho ali ljutito naglasivši reči. „Savić je prošao pored vas. Svih vas.“ Policajac saglasno progunña, bez prihvatanja krivice. „Ne vidim kako mu je to uspelo.“ „Nije mogao“, rekao je Dankan. „Ne bez pomoći.“ Agent za borbu protiv narkotika ga oštro pogleda. „Iznutra? Hoćeš da kažeš da nas je neko iz našeg tima otkucao?“ Bila je to osetljiva tema, koja je načeta ranije u baražnoj vatri protesta oba tima. Bila je stalno u pozadini Dankanovih misli, ali ju je za sada ostavio na miru. „Gde je Baljuov advokat?“ „Odrekao ga se“, reče mu agent. „Rekô je da je spreman da potpiše izjavu, ode pravo u zatvor, da ne bi nadrljô.“ Didi je praktično cupkala u mestu od nestrpljenja. „Hoćemo li da pokušamo i mi, ili šta?“ „Samo izvol'te“, reče policajac iz narkotika. Dok su prilazili sobi za saslušavanje, Didi upita Dankana: „Poslednji put kada smo ispitivali Gordija, jesi li bio dobar ili loš pandur?“ „Loš. Hajde da se držimo toga.“ „Okej.“ Policajac otvori vrata male, turobne sobe i reče policajcu koji je ispitivao da ima telefonski poziv. „Uz to, ovi iz odeljenja za ubistva baš su se napalili na ovog našeg momka.“ „Ubistva?“ zaskviča Gordi. Policajac iz narkotika se pomeri u stranu da napravi mesta za Dankana i Didi. „Vaš je. Slobodno se zabavljajte.“ Otišao je napolje i pustio da se vrata sama zatvore za njim. „Zdravo, Gordi.“ Didi sede preko puta za mali sto. „Kako si?“ „Kako ti izgleda?“ promumlao je. Ignorišući stav iza tog odgovora, predstavila se imenom. „Sećaš nas se? Moj partner je Dankan Hačer.“ „Znam vas.“ Gordi je bacio oprezan pogled prema Dankanu, koji se naslonio na zid, savio ruke na grudi i prekrstio noge. „Zar ti ovi iz narkotika nisu dali ništa da popiješ? Šta bi hteo?“ Pomerila se kao da ima nameru da ustane. „Sedi, Didi“, reče Dankan. „Ne treba mu ništa da pije.“ Didi se namršti na njega sa odglumljenom srdžbom i sruči se nazad na stolicu. „Izabrao si pogrešno vreme da te uhapse, Gordi. Dankan je popizdeo. Imao je planove za ovo jutro, a sada je ovde sa tobom.“ „Nemoj da te ja zadržavam, detektive.“ Robijaševa drska hrabrost bila je kratkog veka. Zgrčio se pod Dankanovim teškim pogledom. „Daj da se ne zajebavamo“, rekao je Didi, „Ćorkiraj ga za ubistvo drugog stepena, pa da idem.“ „Tip je mrtav?“ zacvile Gordi. „Nije toliko krvario. Kunem se da je bilo slučajno. Nisam hteo da ga toliko opasno povredim. Rekao je nešto u vezi sa mojom usnom. Bio sam nagruvan. Desilo se pre nego što sam shvatio što se zbiva. O, Isuse. Drugostepeno ubistvo? Priznaću napad, ali… O, Isuse.“

80

„Opusti se, Gordi.“ Dankanov mračni ton i zlokobni način na koji se odgurnuo od zida i doklatio do stola, nisu mnogo doprineli relaksaciji. Gordi Balju poče da plače, a njegova kvrgava ramena počeše da poskakuju gore-dole. „Dankane, treba mu papirna maramica“, reče Didi ljubazno. „Ne, ne treba mu.“ Dankan sede na ivicu stola. Gordi obrisa nos o rukav i pogleda u njega sa očevidnim strahom. „Umro je? Jedva da sam ga mlatnô polomljenom flašom.“ „Tip koga si sinoć napao zbrinut je i pušten kući.“ Gordi je glasno šmrknuo. Zinuo je u Dankana, onda pogledao Didi, koja mu je ohrabrujući klimnula glavom. „Pa što onda svi pričate o drugostepenom?“ „Drugi slučaj, Gordi. Fredi Moris.“ Njegovo lice, crveno od brige pre samo nekoliko trenutaka, pobele. Polizao je slinu sa izobličene gornje usne. Njegove oči počeše da lete izmeñu njih dvoje, divlje od straha. „Ti si lud, Hačeru. Nisam ništ' imô s tim Fredijem Morisom. Ja? Zezaš se?“ „Ne. Ne zezam se. Da li bi se predomislio oko advokata?“ Gordi je bio suviše uznemiren da bi obratio pažnju na to. „Ja… nikad nisam upucô nikoga. Plašim se oružja. Unervozi me.“ „Zato te ne optužujem za prvostepeno ubistvo. Ne verujemo da si naterao sirotog Fredija Morisa da legne u tu močvaru, odsekao mu jezik, a onda ga koknuo u potiljak četrdeset peticom.“ Pretvarao se da puca iz pištolja i ustima stvorio glasan zvuk. Gordi ustuknu. „Moram u klozet.“ „Izdržaćeš.“ „Dankane“, reče Didi. „Rekao sam, izdržaće.“ Sažaljivo je pogledala u Gordija i bespomoćno slegnula ramenima. „Vidi, Gordi“, reče Dankan, „mi znamo, oni iz narkotika napolju znaju, federalci znaju, svi mi znao da si ti Saviću izdao Fredija Morisa.“ „Jesi li skrenuo? Saviću? On me plaši više nego oružje. Da je Fredi bio pametniji, i on bi ga se plašio, i držao gubicu zatvorenu.“ Dankan je pogledao Didi sa samozadovoljnim kezom, kao da očekuje da mu čestita na osvojenom poenu. Prekasno. Gordi je shvatio da se odao. Odmah je pokušao da to popravi. „Bar se tako pričalo na ulici. Čuo sam da je Fredi Moris, ovaj, ma znate, bio u razgovorima sa vama. Nisam lično imô to znanje.“ „Mislim da jesi, Gordi“, uzvrati Dankan mirno. „Ne“, rekao je, tvrdoglavo je vrteo glavom. „Nisam. Jok ja.“ Vrpoljio se na stolici. Obrisao je mokre dlanove o tesne nogavice prljavih farmerki. Stisnuo je oči kao da želi da razbistri pogled. Dankana ga je pustio da se krčka neko vreme, pa rekao: „Pričaj mi o Saviću.“ „Teško je sa njim izaći na kraj. Ili bar tako čujem. Znam ga samo iz priče.“ „Radiš za njega. Kuvaš i prodaješ met za njega.“ „Rasturam neku drogu s vremena na vreme, da. Ne znam odakle dolazi.“ „Dolazi od Savića.“ „A, ne, ne, on je mehaničar, je l' da? Pravi mašine i to?“ „Je l' ti misliš da sam ja peder, Gordi?“ ljutito upita Dankan. „A? Nee!“ „Je l' to ono što misliš?“ „Ne, ja…“ „Onda prestani da me jebeš. Nisi ti dovoljno pametan da bi me nadmudrio. Ti si jedan od Savićevih najpouzdanijih rasturača. Imamo školsku decu koja su svedočila na tvom

81

poslednjem suñenju, Gordi, sećaš se? Pod zakletvom su rekli da dolaze kod tebe, jer ti sigurno imaš robu.“ „Priznao sam da dilujem s vremena na vreme. Zar nisam?“ Okrenuo se prema Didi, izbezumljeno tražeći njenu podršku. „Nisi me čuo kad sam to malopre priznao?“ „Suviše si ti skroman, Gordi“, reče Dankan. „Savić računa na tebe da stvoriš zavisnike, buduće mušterije od dece. Ti si im pokazao šta je met. Ti si ih naterao da podrpaju 'sudafed' iz kućnih fioka sa lekovima. Ti si temelj Savićevog poslovanja.“ Mali čovek glasno proguta. „Koliko ja znam, njegov posao je ta radnja sa mašinama.“ „Je l' se ti to plašiš da zbog razgovora sa nama o njemu ne završiš poput Fredija Morisa?“ „Šta sam ja čuo? Čuo sam… čuo sam da je Fredi to zaradio zbog neke ženske. Neki tip, nemam pojma ko je, roknuo je Fredija jer mu je kresao ženu. To je priča koju sam ja čuo.“ Dankan progovori tiho, ali preteće. „Opet me zavlačiš.“ „Neću ništa da ti kažem o Saviću“, robijaš se prodra, dok mu je glas pucao. Prljavim slomljenim noktima kuckao je po stolu. „A nećete me ni naterati da nešto kažem. Ni sada, ni nikada.“ Okrenuo se prema Didi, cmizdreći. „Gde je priznanje? Oni prvi policajci što su me priveli? Rekli su da će potrajati ta papirologija. Ostavili me ovde da čekam, a ušli oni iz narkotika, daveći me. A sad vi. Dajte mi da potpišem priznanje da sam napao onog tipa sa polomljenom pivskom flašom. Zatvorite me. Spreman sam da izdržim svoju kaznu.“ „Možemo da se nagodimo…“ počela je Didi. „Nema nagodbe“, rekao je tvrdoglavo vrteći glavom. „Mogli bismo da učinimo da ovaj napad smrtonosnim oružjem nestane evo ovako.“ Dankan pucnu prstima milimetar od Gordijevog nosa. „Ili bismo mogli da ti napakujemo još neki. Mogli bismo čak da ovu optužnicu preinačimo u pokušaj ubistva. Odslužićeš više.“ „Dobro. Uradi to, Hačeru“, rekao je, provalivši da Dankan blefira. „Radije bih išao u zatvor nego… Ništa“, završio je mumlanjem. „Nego da završiš poput Fredija Morisa?“ upita Didi. Ali čak ni njena prividna blagost nije uspela da stvori pukotinu. Ona i Dankan nastavili su još nekih pola sata. Nije hteo da potkaže Savića. „Čak ni za pljuvanje na pločnik“, izjavio je. Ostavili su ga na miru i nisu pokazali umor sve dok nisu izašli iz prostorije. Didi klonu pored zida. „Nikada se nisam ovoliko trudila da budem fina. Htela sam da mu na silu iznudimo priznanje.“ „Bila si ubedljiva. Čak sam i ja pomislio da si omekšala.“ Dankan ju je zadirkivao i znala je to, ali oboje nisu bili raspoloženi za šalu. „Uradili ste sve što ste mogli“, reče jedan od policajaca iz narkotika zlovoljno gledajući u monitor, gde je mogao da vidi Gordija kako gricka zanokticu koja je krvarila. „Ne mogu ni da ga krivim. Frediju Morisu je jezik odsečen. Savić se dokopao Četa Rolinsa u zatvoru. Neko mu je nagurao sapun u grlo. Lagano je umirao. I onda Andre… kako se beše prezivao?“ „Bonet“, ubaci Dankan. „Ma nije prošlo ništa od kada su agenti iz narkotika sklopili nagodbu sa njim da svedoči protiv Savića, kuća mu je odletela u vazduh zajedno sa njim i njegovom majkom, devojkom i njeno dvoje dece.“ „Porota nije mogla da donese odluku, a ona šeprtlja od zamenika tužioca upropastila nam je ponovno suñenje“, reče Dankan. „Izvukao se za ubistvo petero ljudi. Beba je imala tri meseca.“ „Mislili smo da smo dobro pritegli Morisa“, reče policajac, istresajući svoju ozlojeñenost na žvakaćoj gumi. „Taj Savić je pametan kopilan.“ „Nije baš toliko pametan“, progunñao je Dankan. „Dohvatićemo ga već.“ „Ne izgleda kao da ćemo ga dohvatiti i uz pomoć Gordona Baljua“, reče drugi policajac iz narkotika.

82

„Čak i da se nagodi sa nama, Gordi nije dobar kandidat.“ Svi pogledaše Dankana da bi objasnio svoju izjavu. „Kao prvo, usrô se od straha od Savića. Odao bi se pre nego što bismo postavili klopku. Kao drugo, pomirio se sa time da će većinu svoga života provesti iza rešetaka. U stvari, mislim da to i želi. Zašto da rizikuje nasilnu smrt cinkareći Savića, kada mogu da mu budu osigurana tri obroka dnevno i dom gde su svi loši koliko i on? Za nekog poput Gordija, to je najbolja nagodba koju može da dobije.“ Svi se složiše. Dankan i Didi ostaviše ostale da završe priznanje Gordona Baljua za napad. „Koga znamo da može da mi očisti kuću od elektronskih bubica?“ Po prećutnom dogovoru, Dankan i Didi su se pregrupisali u njegovoj kancelariji. Ona je otvarala konzervu koka-kole bez šećera kada ju je iznenadio pitanjem, tako da je zamalo prosula piće. „Misliš da ti je kuća ozvučena?“ Ispričao joj je za sinoćnjeg gosta. Saslušala je, a vilica joj je visila u neverici. „Dankane, ti glupi…“ „Znam, znam.“ Podigao je ruke predajući se. „Ispao sam idiot. Priznajem. Ali, desilo se. Sada moram da proverim da li ima štete.“ „Mogla je da te ubije.“ „Savić tu posebnu čast čuva za sebe. Ovo je bilo samo još jedno zajedljivo bockanje, njegov način da mi pokaže koliko sam ranjiv.“ „Je l' bila vredna toga?“ „Čak se ni ne sećam“, priznao je. „Nisam znao za sebe sve do jutra kada si me pozvala i probudila me. Kada mi je saopštila vesti, iskočio sam iz kreveta i potrčao za njom. Već je trčala trotoarom. Potrčao bih za njom ali sam shvatio da sam gologuz, nenaoružan, i da je to veovatno sve isplanirano. Savić je mogao da me čeka negde u žbunju, spreman da me rokne u trenutku kada se pojavim. Tako da sam se vratio unutra, uzeo pištolj i pretražio kuću, misleći da je možda već unutra. Nije bio, naravno. Koliko sam uspeo da vidim, ništa nije pomerano.“ „Osim njene strane kreveta.“ „Nisi mogla da odoliš, zar ne?“ „Da li je uzela nešto?“ „Mislim da nije. Nisam primetio da išta nedostaje. Ali dok sam spavao, možda je postavila neku opremu za nadgledanje. Hoću da se to proveri što je pre moguće.“ U roku od pola sata, našli su stručnjaka za nadgledanje koji je povremeno radio za odeljenje. Obećao je da će očistiti stan kasnije tog jutra. Dankan mu je rekao gde da nañe skriveni ključ kao i šifru za alarm, koju je promenio pre nego što je izašao iz kuće. Kada je završio razgovor, Didi je zabila ruke u kosu poput gomile čelične vune i rezignirano uzdahnula. „Šta da radim sa tobom?“ „Da me pošalješ u ćošak?“ „Da li si bar upotrebio kondom?“ „Jesam.“ „Pa, i to je nešto. I bio si savestan, i uključio si alarm. To je dobro. Ali, od sada, raspitaj se kakvu ženu vodiš u krevet, okej. Ako je Savić…“ „Kejto Lerd nas je slagao.“ Spustila je ruke. „Mislila sam da raspravljamo o saviću.“ „Sada raspravljamo o Lerdovima.“ „Saznao si nešto juče pošto si me poslao iz kantri kluba, zar ne? Lagao si me kad si rekao da ništa nisi saznao iz razgovora u svlačionici. Izgubljeno vreme, rekao si.“ Pozvao ju je na mobilni telefon iz taksija kojim se vozio iz kluba do kuće. „Aha, lagao sam.“ „Otkud to?“ „Zato što sam hteo da uzmem slobodno veče.“

83

„Vidi kako ti se završilo“, rekla je šaljivo. „Znao sam da ako samo napomenem da sam saznao nešto potencijalno važno, nijedno od nas neće imati slobodno veče, a po mojoj proceni, oboma nam je bilo potrebno.“ „Mogla bih da te ubijem“, zarežala je. „Ali neću pre nego što mi kažeš šta si otkrio.“ „Lagao nas je za Majera Napolija.“ Ponovio joj je sve što mu je sudija rekao o unajmljivanju privatnog detektiva da prati Eliz. „Toliko je zaljubljen da ga je baš briga što ga njihov brak koštao poštovanja njegovih prijatelja i poznanika. Verovatno i ponovnog izbora za mesto sudije. Imaju strastveni seksualni apetit jedno za drugo. Čak i pošto je imala aferu, suviše ju je voleo da bi joj kazao da zna. Afera je gotova. Prošlost. Brak ostaje netaknut. Svi su srećni.“ „Ona ne zna da je unajmio Napolija?“ „On kaže da ne zna.“ „Dakle, gospoña je govorila istinu kada je rekla da nikada nije čula za njega.“ „Verovatno.“ „I sudija je uverena da je afera završena?“ „O, jeste, završena je.“ Didi ga upitno pogleda. „Ljubavnik gospoñe Lerd bio je Kolman Grir.“

84

Dvanaesto poglavlje Otišli su da doručkuju u kafić blizu Baraka. Didi je naručila omlet od belanaca sa nemasnim sirom, svež paradajz i tost od crnog hleba. Dankan je uzeo dva rovita jaja preko zobenih pahuljica sa topljenim buterom, par kobasica i biskvit sa prelivom od mesa. „To nije fer“, primetila je Didi dok ga je posmatrala kako umače parče kobasice u preliv. „Napraviću tvoju vudu-lutkicu. Svaki put kada budem morala da jedem niskokaloričnu hranu zabiću iglu u nju.“ „Stići će me ova hrana jednog dana.“ „Sumnjam“, promrmljala je. „To je genetika. Jedan od božjih najokrutnijih pošalica sa ljudskim rodom je da možeš da vidiš u šta ćeš se pretvoriti. Jesi li video pozadinu moje majke? Široka je ko ambar?“ „Ali nema bore na licu.“ „Zato što joj je okruglo ko tepsija. Viñam se sa njima danas.“ Posete njenim roditeljima uvek su je bacale u neraspoloženje i samokritiku. „Dobro ćeš jesti.“ „Ne, sve dok ne odemo na groblje i ne odamo poštovanje cenjenom Stivenu.“ Prislonila je dlan na čelo i jako protrljala. „Slušaj me. Moj brat je mrtav, ja sam živa i ogorčena na njega. Kakvom me to osobom čini? Odvratnom osobom, eto takvom.“ „Vidi, ako bi ti da radije razgovaraš sama sa sobom nasamo, mogu da odem i vratim se kasnije.“ Kiselo mu se nasmešila. „Izvini. Ali znaš koliko mrzim ta hodočašća na Stivenov grob. Mama jeca. Tata postane nem poput nadgrobnog spomenika. Dok odlazimo, pogleda me i znam šta misli. Misli zašto je, ako je morao da izgubi jedno od svoje dece, to morao da bude Stiven.“ „Ne misli tako.“ „Ma nemoj? Zašto se onda svaki put osetim kao kolosalno razočaranje?“ „Samo ne zna kako da ti pokaže koliko je ponosan. On te voli.“ Ovo joj je Dankan uvek govorio, ali je znao da ona u to ne veruje. Nije bio siguran da li i sam u to veruje. Didin brat je poginuo u automobilskoj nesreći nedelju dana pre nego što je trebalo da maturira. Didi, nekoliko godina mlaña, uzela je na sebe da ga zameni, ili bar da pokuša. Dvadeset godina posle tragedije, njeni roditelji su ga i dalje oplakivali, a ona je i dalje pokušavala da nadoknadi njihov gubitak i zadobije ljubav kojom su oni neštedimice obasipali njenog mrtvog brata, njihovog miljenika. Njen otac je bio vojnik celog života. Tako da je Didi pravo sa koledža otišla u marince. Imala je savršen dosje, ali nije uspela da zadivi oca. Odbila je da ponovo stupi u vojne redove i prijavila se u policiju Savane umesto toga. Napredovala je u rangu, postala detektiv u rekordnom vremenu, tražila odeljenje za nasilne zločine i dobila ga. Imala je prirodni talent za obavljanje policijskog posla i činilo se da joj ide. Ali, Dankan se često pitao da li je nje izbor karijere bio još jedan pokušaj da dokaže njenim roditeljima da je mogla da obavlja težak posao poput, ili čak i bolje, od bilo kog muškarca. Njeni ciljevi i postizanje čak i više od toga bilo je za divljenje. Ali potraga za izvanrednošću koja ju je činila odličnim policajcem, napravila je od nje nezadovoljnu osobu. Nikada zadovoljna svojim nastupom, uvek se trudila da bude bolja. Radom je isključila sve ostalo. Imala je malo prijatelja i još manje je izlazila da bi se provela sa njima. Prezirala je i samu pomisao na ljubavnu vezu, sa rečima da nije vredna truda koji je potreban da bi uspela, a i ako bi nekim čudom i uspela, ne bi se složila sa njenom karijerom. Mnogo puta joj je Dankan skrenuo pažnju na to kolik joj je život jednostran i ohrabrivao je da stvori neki balans. Ali opsesija je težak protivnik za raspravu. Jednom kada neko toliko sraste uz nešto, to mu vlada životom, upravlja odlukama, i konačno može da dovede do katastrofe. Njegov um se saplete i pade preko te misli. 85

O čijoj opsesiji je on mislio? Didinoj ili njegovoj? Bio je opasno blizu opsesije Savićem. Sada, eliz Lerd. „Dankane?“ Didi ga izbaci iz uznemirujuće introspekcije. „A?“ „Rekoh, hajde da pričamo o aferi Eliz Lerd sa Kolmanom Grirom.“ Divota. „Ta velika velika vrela ljubav*“, rekla je, pevušeći Elvisovu pesmu. „Nisam znao da si toliki obožavalac.“ „Aha.“ „Dobar igrač.“ „Dobar? Vrhunski, Dankane. Tri sezone je bio u Brejvsima.“ „Znam statistiku. Kladim se da znam bolje“, dodao je, pitajući se zašto se oseća tako besan na čitav svet, a posebno na Didi. Zar je bilo moguće da je bio ljut, jer je mislila da je Kolman Grir bio velika velika vrela ljubav a, očigledno, i Eliz? „Šta ti misliš o njihovoj vezi?“ upita Didi. Odugovlačeći, mahnuo je konobarici da mu dosipa kafu. Pitanje je ostalo neodgovoreno sve dok tanjiri nisu odneti, a on srknuo sveže skuvanu kafu. „Nije potvrñeno da su imali aferu.“ Dok je to izgovarao znao je da će Didina reakcija verovatno biti eksplozivna. Bila je. „Ma, daj! Ne lupetaj. Žena se tajno sastajala sa Kolmanom Grirom i ti misliš da nisu radili one stvari? Šta su drugo mogli da rade?“ Nije mogao da smisli ništa prihvatljivo što bi zamenilo one stvari. Rekla je: „Da ti kažem ono što zaista mislim.“ „Nikada nisam ni sumnjao da ćeš.“ „Mislim da je veoma velika šansa da je gospoña Lerd lagala kada je rekla da nikada nije čula za Majera Napolija. Ne, pusti me da završim“, rekla je kada je videla da će da je prekine. „Nabacila je masku nevinosti i zbog nas i zbog svog muža. Mislim da je nekako otkrila da je Napoli prati. Pretpostavila je da to ima veze sa njenim mužem koji ga je unajmio zbog toga. I tako se suočila sa Napolijem.“ „Nadmašila si samu sebe, Didi. Donosiš zaključke, a nemaš ništa čime bi ih podržala. Ništa. Nula.“ „Saslušaj me.“ Slegnuo je ramenima i pokazao joj da nastavi. „Našla se licem u lice sa Napolijem, koji, znamo, ima moralne standarde jednog crva. Plati mu više nego što mu je platio muž. On se vraća Kejtu praznih ruku… Šta je?“ upitala je kada je Dankan počeo da odmahuje glavom. „Lerd mi je rekao da je Napoli doneo dokaze o preljubi, ali odbio je da ih vidi i čuje, sećaš se?“ Premišljala je to nekoliko trenutaka, pa rekla: „Okej, onda je možda Napoli otišao kod nje. Kasnije. Nakon što ga je sudija otpustio. Pokazuje joj slike, video snimke, neki dokaz njene nevernosti. Govori joj da možda njen muž nije više zainteresovan za taj materijal, ali ima onih koji bi bili. Mediji, možda. Kolman Grir je vest, i tako dalje. Ucenjuje je. Nije njemu ispod časti da tako sedi na dve stolice.“ „Nije, ali gde se tu uklapa Gari Rej Troter?“ „Prenosilac poruke.“ „Upucala je glasnika?“ „Tako nešto.“

*

Parafraziran stih iz Elvisove pesme Burnin' Love (Vrela ljubav)

86

Dankan nije bio voljan da prizna da su juče čitav dan, posle razgovora sa sudijom, njegove misli trupkale u istom pravcu. Kejto Lerd je lagao da nije poznavao Majera Napolija van sudnice. Eliz je mogla da slaže sa istom lakoćom, a možda i ubedljivije. „Tvoj scenario nije bez dobrih strana“, rekao je. „Ali sve dok smo maštoviti i igramo se šta bi bilo kad bi bilo…“ Didi napravi grimasu. „…hajde da pogledamo iz drugog ugla. Da kažemo da je Napoli ucenjivao sudiju. Ima robu o njegovoj ženi i njenom poznatom i slavnom ljubavniku, igraču bejzbola. Sudija možda ne želi da zna mračne detalje, ali možeš da se kladiš da javnost želi.“ „Da bi izbjegao izvrgavanje javnosti, sudija plaća Napoliju da aferu njegove žene sačuva od javnosti.“ „Upravo tako. Njegova visost sedi na dve stolice. Ne želi da gadosti o njegovoj ženi izañu u javnost i ne želi da njegova žena sazna da on zna njegove tajne.“ Zatvorio je oči da bi se koncentrisao. „Šta?“ reče Didi posle nekog vremena. Scenario koji je smislio za dlaku ga je doveo do toga da poveruje Elizinim optužbama. Ali morao je da pazi kako će to prikazati Didi. „Šta ako…“ „Šta?“ bila je uporna. „Šta ako sudija nije mogao tako lako da oprosti i zaboravi kao što me je naveo da poverujem? Šta ako ga je to izjedalo iznutra? Rak njegovog braka, njegove ljubavi prema ženi, njegovog ega i muškosti?“ Didi se namršti. „Onda bi trebalo da je odličan glumac. Čini se da obožava zemlju po kojoj hoda.“ „Samo razmišljam o tome šta ako?“ rekao je razdražljivo. „Okej. Nastavi.“ „Te noći kada se desila pucnjava, on ju je zadržao u krevetu, nije je pustio da uključi alarm.“ „Ne znamo da ju je zadržao u krevetu.“ On je znao. Bar mu je Eli tako rekla. „Da pretpostavimo.“ „Stani“, reče Didi, podižući ruku poput saobraćajca. „Hoćeš da kažeš…? Šta hoćeš da kažeš? Da Troter nije bio samo Napolijev posrednik? Da je bio tamo radi nekih drugih zločinačkih radnji?“ Dankan slegnu ramenima kao da hoće da kaže da je moguće. „Imao je pištolj, kojim je pucao.“ „Gari Rej Troter? Siledžija? Neka vrsta plaćenog ubice koji je poslat da pritisne sudiju Lerda?“ „Ili gospoñu Lerd.“ „Mrzim da govorim o mrtvima bez poštovanja, ali, Dankane, ne budi neozbiljan. Gari Rej Troter, plaćeni ubica?“ „Misliš da pretpostavka ne drži vodu?“ „Čak ni kap.“ U stvari, nije ni on. Što je više o tome mislio, bilo je sve manje verovatno da je čovek Kejtove inteligencije i izvora unajmio hroničnog nesposobnjakovića poput Garija Reja Trotera da za njega ubija. Eliz Lerd ga je izigrala kao budalu. Jedino nije znao zašto. I bio je van sebe što joj je uopšte poverovao. Ali zašto bi izmislila takvu priču? Da bi se zaštitila od tužbe, blesane. Zašto li je došla kod njega sa tom pričom? Još gluplje. Požuda mu je bila u srcu i ona je to znala. Ali, prokleta da je, izgledala je zaista uplašeno kada joj je rekao da bi zaista mogao da pita Kejta koji bi motiv imao da je ubije. Da li je motiv bio njena prevara sa Kolmanom Grirom? „Sranje!“

87

„Šta je?“ upita Didi u odgovor na njegovu nepristojnost. „Ne znam šta. Pogledao sam ovaj slučaj sa svih strana i još imamo samo fatalnu pucnjavu koja se ne slaže. To je…“ „Neverovatno.“ „U nedostatku bolje reči. Ali što dublje kopamo, sve manje…“ „Liči na samoodbranu.“ „Ali nemamo ništa što bi je osporilo.“ „Zašto onda trošimo ovoliko vremena na to?“ „Ne znam.“ „Da, znaš.“ Da, znao je, ali još nije bio voljan da kaže Didi o poruci Eliz Lerd, njenoj poseti njegovoj kući i njenu tvrdnju da je njen muž unajmio Garija Reja Trotera da je ubije. „Ne zatvaramo ovaj slučaj zbog naših intuicija. Oboje osećamo da nešto nedostaje“, rekla je. „A to nešto bi moglo da napravi razliku izmeñu pod A: žene koja se brani od uljeza.“ „Ili pod B: ubistva.“ „Razlika je bitna.“ Posmatrala je konobaricu kako drugoj mušteriji služi parče pite sa kokosovim kremom. „Ako Eliz Lerd jede onako, ubiću se.“ „Ne dopada ti se, zar ne?“ „Mrzim je“, rekla je otvoreno. „Nije li dovoljno što izgleda poput Jelene Trojanske i živi život u luksuzu ju jebenom dvorcu? Suviše je to što je ona videla i golog Kolmana Grira.“ „To nije mržnja, to je ljubomora.“ „Pre je bila ljubomora“, rekla je. „Prešlo je u mržnju sada kada znam za nju i Kolmana Grira.“ „Moramo je suočiti s time.“ Dankan se zakleo sebi da je njegovo interesovanje za Elizinu aferu sa bejzbol igračem jedino poslovno. Moglo bi da bude sastavni deo istrage. Morao je da vidi njenu reakciju kada budu pomenuli Grirovo ime. Ali samo zato što bi njena reakcija mogla da bude rečita i tako važna za dalju istragu. Časna reč. „Slažem se u potpunosti“, reče Didi. „Moramo da je pitamo o svemu tome, da joj stavimo do znanja da znamo.“ Zažmiri kao da nišani na strelištu. „Posebno me zanima da saznamo da li je ona odgovorna za njegovo samoubistvo.“

88

Trinaesto poglavlje Nešto posle podneva u ponedeljak, Didi je banula u Dankanovu kancelariju. „Upravo sam se čula sa njom. Biće ovde za pet minuta.“ „Tako brzo?“ „Tako brzo. Dobila sam je na mobilni. Bila je napolju obavljajući neke posliće, pa je rekla da će doći pravo ovamo.“ Posle doručka, odlučili su da daju sebi, kao i Eliz Lerd, slobodnu nedelju. Didi je otišla kod roditelja na večeru. Ona je to nazivala odrañivanjem pokore. On je popodne otišao u teretanu i trenirao, uključivši i pedeset krugova u bazenu. Proveo je ostatak dana kod kuće, za koju mu je tip za nadgledanje rekao da nije ozvučena. Malčice mu je bilo lakše. Savić nije poslao onu ženu da postavi bubice, nego da mu pošalje poruku: Savić bi ga mogao dohvatiti kad god bude bio spreman i, kao što se Dankan pribojavao, najverovatnije neće ni videti taj napad. Gledao je televiziju, rešio ukrštenicu, svirao klavir. Te razbibrige nisu zahtevale da se bude naoružan smrtonosnim oružjem. Pri svemu tom, on je držao pištolj uza se. Spavao je s njim. Kada su on i Didi došli u kancelariju jutros, raspravili su kako će se nositi sa predstojećim razgovorom sa Eliz. Biće škakljivo ispitivati je o Kolmanu Griru bez otkrivanja onoga što su saznali o njemu od sudije. Dankan nije hteo da se izvrgava sudijinom gnevu ako može da ga izbegne. „Da li je pitala o čemu želimo da razgovaramo sa njom?“ upitao je Didi. „Rekla sam joj da je to pipava tema i da želimo da zaštitimo njenu privatnost što je više moguće.“ „Huh. Nije insistirala?“ „Jok.“ „Je li rekla nešto o sudiji?“ „Samo da je nameravala da ga pozove da nam se pridruži.“ „Sranje.“ „Ali ja sam je obeshrabrila, ponovo joj natuknuvši da bi želela da drži ovo u tajnosti.“ „Sudija će nam odrati kožu ako bude saznao.“ Didi reče: „Kladim se da mu ona neće ništa reći. Ako je sudija Lerd u pravu, ona nikada nije saznala da on zna za njenu aferu. Zašto bi mu sada priznala?“ „Biranje izmeñu dva zla. Može otvoreno da prizna aferu ako bi bila suočena sa podizanjem optužnice.“ „Priznaće preljubu, ali će poricati ubistvo Trotera.“ „I nije neki izbor“, reče Dankan. „Posebno ako ti je muž već oprostio.“ „Mužić zna i kako se može izvući iz suñenja za ubistvo“, reče Didi. „Zna najbolje advokate odbrane, i cena ne bi bila u pitanju. Sudija bi spasao njeno žgoljavo dupence.“ Ali, da li bi? Dankan se pitao. Ne bi, ako je Elizina tvrdnja da želi da je ubije tačna. „Objasnili bismo mnogo šta ako bismo porazgovarali sa Napolijem“, primetila je Didi, prekidajući mu misli. „Kong kaže da nema nikakvih tragova. Ne mogu ni kola da mu nañu. Ni avionsku, niti autobusku kartu.“ „Iznajmljivanje čamaca?“ Dankan odmahnu glavom kada je zazvonio njegov telefon na stolu. „Možda je Napoli doživeo ushićenje i podigao se pravo u nebo.“ „To je bila moja sledeća pretpostavka.“ Javio se na telefon i bio obavešten da je gospoña Lerd stigla i da čeka u hodniku. Rukom je prekrio slušalicu. „Gde ćemo ovo da obavimo? U sobi za saslušanje?“ 89

„Hajde da budemo druželjubivi koliko možemo“, predložila je Didi. „Šta misliš o tvojoj kancelariji?“ Rekao je prijavnici da će detektivka Bouven sići i dopratiti gospoñu Lerd do odeljenja za nasilne zločine. Dok Didi nije bila tu, ubacio je još jednu stolicu u svoju skučenu kancelariju, pa uhvatio sebe kako proverava da li mu je košulja propisno uvučena u pantalone, i zateže kravatu. Šta, kog ñavola?, pomislio je mrzovoljno. Nije imao sastanak sa njom; ovo je bilo saslušanje. Didi je brbljala, prijateljski ćaskala dok je vodila Eliz izmeñu detektivskih stolova. Eliz, s druge strane, nije rekla ništa sve dok nije stigla do otvorenih vrata njegove kancelarije. „Zdravo, detektive Hačeru.“ „Hvala vam što ste se odazvali pozivu za tako kratko vreme.“ Ponudio joj je stolicu. Didi je sela na drugu. On je seo za sto. „Mi…“ „Treba li da pozovem advokata?“ „Ako želite“, odgovorio je. Bacila je pogled na Didi pa ponovo na njega. „Pre nego što mi postavite pitanje, imam jedno za vas.“ „Samo izvolite.“ „Zašto istražujete pucnjavu u mojoj kući kao da je ubistvo?“ „Ne istražujemo.“ Ali Elizin pogled nije zadrhtao pod njegovim. „Šta je to što znate, ili mislite da znate, što vas sprečava da prihvatite činjenicu da sam upucala tog čoveka u samoodbrani?“ „Ako biste napravili anketu meñu ubicama u zatvoru, gospoño Lerd, verovatno bi devedeset devet procenata njih tvrdilo da je ubilo u samoodbrani. Ne možemo da im jednostavno verujemo na reč.“ „Ni meni, čini mi se.“ Prigušena nota u njenom glasu nagovestila je da nije mislila samo na pitanje o samoodbrani. Nije joj verovao ni reč o tome da Kejto Lerd želi da je ubije. „Ni vama“, rekao je. Uzdahnula je da bi se smirila. „Zašto ste me pozvali da doñem ovde?“ „Šta ćemo sa advokatom?“ upita Didi. „Prvo mi recite o čemu se ovde radi?“ „Kolman Grir.“ Uhvaćena potpuno nespremna, izbacila je vazduh u naletu. „Šta?“ „Poznavali ste pokojnog Kolmana Grira, zvezdu Atlanta brejvsa.“ Ošinula je pogledom Dankana, pa se obratila Didi klimnuvši glavom. „Dobro sam ga poznavala. Bili smo prijatelji.“ „Prijatelji?“ „Da.“ Niko nije progovorio neko vreme. Dankan i Didi čekali su da vide da li će objasniti, ali ona je izgledala ošamućeno. Konačno je pogledala Dankana. „Šta u vezi s Kolmanom?“ Pre nego što je mogao da odgovori, Didi je rekla: „Bio je izvanredan sportista.“ „Bio je veoma talentovan.“ „Bili ste obožavalac?“ „Više prijatelj, nego obožavalac. Ne pratim sport tako pomno.“ „Kako ste se upoznali?“ „Odrasli smo zajedno.“ Nastavila je videvši njihovo iznenañenje. „Išli smo zajedno u osnovnu i srednju školu. Potičemo iz istog gradića u centralnoj Džordžiji.“ „Jeste li bili par u srednjoj školi?“ „Ne, detektivko Bouven. Prijatelji.“ „Jeste li održavali prijateljstvo posle srednje škole?“

90

„Bilo je teško. Kolman je dobio bejzbol stipendiju. Posle koledža je draftovan u niže lige. Sigurna sam da sve ovo znate“, rekla je Dankanu. „Znam njegovu bejzbol karijeru. Ne znam njegove privatne odnose. To je ono što želimo da znamo. O vašoj vezi sa njim.“ „Zašto? Kakav značaj to ima?“ „To je ono što pokušavamo da ustanovimo.“ „Nema ničeg da se ustanovi“, rekla je. „Kako ste uopšte saznali da smo Kolman i ja bili prijatelji?“ „Imamo svoje izvore.“ To je bilo toliko besmislena izjava da je Dankan preslikao izrugujući pogled kojim je Eliz ošinula Didi. Rekao je: „Izgubili ste kontakt s njim dok je bio u koledžu i nižim ligama?“ „Sve svoje vreme posvetio je igranju bejzbola. Slali smo jedno drugom roñendanske i božićne čestitke. Ali nismo ostali u bliskom kontaktu.“ „Kada ste ga poslednji put videli?“ Odvratila je pogled i tiho rekla: „Par dana pre nego što je umro.“ „Pre nego što se ubio“, rekla je Didi ravno. Klimnula je spuštene glave. „Da li je odavao bilo kakve znake da planira da okonča sebi život?“ Podigla je glavu i zagledala se u Didi. „Da jeste, zar mislite da ne bih učinila nešto da ga sprečim?“ „Ne znam. Da li biste?“ Didino oštro pitanje ostavilo ju je zapanjenu. Buljila je u Didi nekoliko trenutaka, pa se okrenula ka Dankanu. „Ne razumem ovo. Zašto mi postavljate pitanja o Kolmanu?“ „Zadaju vam bol?“ „Naravno.“ „Zašto?“ „Bio mi je prijatelj.“ „I ljubavnik.“ „Šta?“ „Moram da ponovim?“ „Ne, ali niste u pravu. Nismo ili ljubavnici. Bili smo prijatelji.“ Didi frknu od neverice, ali Eliz nije obraćala pažnju na nju. Pažnja joj je bila usmerena na Dankana. „Mislila sam da je ovo trebalo da se tiče Garija Reja Trotera. Kakve veze Kolman ima sa tim? Sa bilo čim?“ „Kada ste obnovili kontakt? Bliži kontakt od roñendanskih čestitki i sličnih stvari.“ „Telefonirao mi je i pozvao me da doñem i posetim ga u Atlanti.“ „Da li je vaš suprug bio uključen u taj sastanak starih prijatelja?“ „Ne, bilo je to čim je Kolman počeo da igra za Brejvse. Tada nisam ni poznavala Kejta. Kasnije, nakon što sam se udala, pozvala sam Kolmana u naš dom na večeru. Kejto je navijač Brejvsa, tako da je bio oduševljen kada je saznao da smo Kolman i ja prijatelji.“ „Jesu li se dopali jedan drugome?“ „Veoma.“ „Izuzev te večere, da li su se ikada družili?“ „Kolman je uredio da sedimo u loži na jednoj od utakmica koje je igrao kod kuće. Sreli smo se nakon toga na večeri. Koliko ja znam, to je poslednji put da su se videli.“ Dankan ustade iz stolice i sede na ivicu stola, da bi imao prednost visine i da bi mogao da je gleda odozgo. „Znate veoma dobro da se od tada nisu videli, jer bi nastala zbrka kada bi vaš muž i ljubavnik…“ „Kolman nije bio moj ljubavnik.“ „Nikada se niste videli sa njim, bez prisustva vašeg muža?“ Kolebala se. „Nisam to rekla.“

91

„Dakle, viñali ste ga nasamo.“ „Ponekad.“ „Često?“ „Kolmanov raspored je bio…“ „Često?“ Klimnula je glavom, popustivši pod njegovim pritiskom. „Kad god je to njegov raspored dozvoljavao.“ „Gde ste se sastajali?“ „Obično ovde, u savani.“ „Gde, ovde u Savani?“ „Na raznim mestima.“ „Restoranima? Barovima?“ „Kolman je pokušao da izbegne javna mesta. Obožavatelji nisu hteli da ga ostave na miru.“ „Tako da ste se sastajali na mestima koja su omogućavala privatnost?“ „Da.“ „Kao što su hotelske sobe?“ Oklevala je, pa klimnula. „Šta je vaš muž mislio o tim sastancima u hotelskim sobama?“ Nije odgovorila. „Nije znao za njih, zar ne?“ nastavi Dankan. „Niste mu govorili onda kada ste odlazili da se sastanete sa popularnom, zgodnom superzvezdom poput Kolmana Grira, je l' da? Zato što se to njemu ne bi nimalo dopalo.“ Skočila je sa stolice. „Ne moram ovo da slušam.“ Dankan je uhvatio za rame. „Možete da slušate ovde i sada, sami, ili možete da slušate ovo kasnije u prisustvu vašeg advokata i muža.“ Mogao je da oseti kako toplota njenog tela prodire u njegovu ruku. Dah joj je bio brz i plitak, uzbuñen. „Kolman i ja bili smo prijatelji. Samo prijatelji.“ „Koji su se tajno sastajali u hotelskim sobama.“ „Zašto mi ne verujete?“ „Zato što mi niste rekli ništa u šta mogu da poverujem.“ Njegove oči su probadale njene. „Ništa.“ „Rekla sam vam istinu.“ „O Kolmanu i vama?“ „O svemu.“ „Koliko dugo su ti zgodni sastanci trajali? Sat vremena? Dva sata? Duže?“ „Variralo je.“ „Približno.“ „Sat ili dva. Obično ne duže.“ „U zavisnosti na koliko možete da se iskradete.“ Lagano je ispustila dah. „U pravu ste što se toga tiče. Kejto nije znao za ove sastanke sa Kolmanom.“ „Ah.“ „Ali, to nije bilo ono što vi mislite. Nije bila afera.“ „Hotelske sobe se koriste za dve stvari. Jedna od njih je za spavanje. Mislim da se niste sastajali sa Kolmanom Grirom da biste samo spavali.“ „Pričali smo.“ „Pričali.“ „Da.“ „I to je sve?“ „Da.“

92

„Obučeni?“ „Da!“ „Da li stvarno očekujete od mene da poverujem…“ „To je istina!“ „…da ste bili u hotelskoj sobi sa muškarcem…“ „Prijateljem.“ „…i da se niste tucali?“ Brzo je udahnula. Činilo se kao da će nešto da kaže, pa se predomislila. Stisnula je usne. Dankan poče da se smejulji. „Tako sam i mislio.“ Sve dok mu nije zbacila ruku, nije bio svestan da joj je stiskao rame sve vreme. „Hapsite li me, detektive Hačeru?“ „Ne još.“ Uzela je torbicu i besno izjurila napolje. Njen iznenadni odlazak napravio je vakuum u maloj sobi. Dankan, zagledan u prazan dovratak kroz koji je ona prošla, prošao je prstima kroz kosu i izbacio potok psovki. Posle dosta vremena, shvatio je da je Didi još tu, posmatra ga, da su joj se stvorile dve paralelne bore na čelu od mrštenja. Podigao je ramena. „Šta je?“ „O čemu se ovde radilo?“ „Šta?“ „Ono…“ Mahala je rukom napred-nazad. „Ona stvar meñu vama.“ „Koja stvar?“ „Napetost. Ne znam. Šta god da je bilo, pucketalo je.“ „Umišljaš stvari. Razgovor o golom Kolmanu Griru malo te je uzbudio.“ „Ako dozvoliš da ti ova žena pomrači rasuñivanje, ti si budala.“ Zakačio se za to. „reci mi kako sam pokazao loše rezonovanje?“ „Tako što si je pustio da odjezdi odavde.“ „Nemamo čime da opravdamo to što bismo je zadržali, Didi“, rekao je malčice preglasno. „Bez ikakvih dokaza, kako sam mogao? Hteo sam da je zadržim u pritvoru, bog zna da jesam.“ Pre nego što je izašla, ispalila je hitac za rastanak. „Zadržiš u pritvoru? Je l' to nova reč za to?“

*** Ostatak popodneva, didi je sedela za svojim stolom, radeći papirologiju za neki drugi slučaj. I Dankan je sedeo za svojim stolom, takoñe, razmišljao o Eliz i pitao se da li je uspešan lažov ili je govorila istinu, ali je tobože pregledao svoje pecaljke koje je postavio za Savića. Proveravajući, pozvao je svoju vezu u federalnom odeljenju za narkotike. „Miran je“, rekao je Dankan. „To me unervozilo.“ Saznao je od agenta da su, po dojavi doušnika, izvršili prepad na jedan od Savićevih kamiona. Sve što su našli bila je mašinerija i ispravne fakture koje su odgovarale tovaru, sve se poklapalo do odgovarajućih serijskih brojeva. Dankan nije bio iznenañen. Savić ne bi upotrebio kamione svoje kompanije da otprema drogu meñudržavnim putem 95. Dok su oni praznili i pretraživali kamion, porodični karavani i bezlični sedani napunjeni do vrha išli su prema unosnim tržištima istočne obale. Tešio je agenta zbog neuspele akcije. „Ni ja nisam mogao da ga dohvatim za Fredija Morisa.“ „I dalje ste praznih ruku?“

93

„Goli kao pištolj“, priznao je Dankan. „Lusil Džouns je nestala, a tužilaštvo neće ponovo da pokrene slučaj dok ne donesemo nešto konkretno, kao što je na primer nož kojim je Savić isekao Frediju jezik. Preferira da sa njega još kaplje krv.“ „To se neće desiti.“ „Možemo samo da sanjamo.“ Nivo Dankanove frustracije podudarao se sa agentovim. Sumnjao je da Savić dobija informacije, verovatno od nekoga ko je na spisku doušnika za policiju. Mada, možda i nije. Savić je imao nepogrešive senzore koji su ga odlično služili tokom njegove kriminalističke karijere. Možda je samo osetio izjavu Fredija Morisa i, ne želeći da rizikuje, brzo reagovao da bi ga eliminisao. Spreman da stavi tačku na neplodan ponedeljak, Dankan je krenuo kući ranije. Izlazeći, zastao je kod Didinog stola. „Imaš li neki osećaj u stomaku?“ Nije podigla pogled. „Što se tiče?“ „Lerdovih. Da li da se ispišemo. Bila je samoodbrana. Slučaj zatvoren.“ „J l' to ono što želiš da uradiš?“ „Kad bismo mogli da porazgovaramo sa Napolijem…“ „Ali ne možemo.“ „A to je kao svrab koji ne možeš da počešeš“, rekao je. „Cela ta Napoli-Troter-Lerd veza.“ „Bilo bi korisno saznati šta je Napoli imao o gospoñi Lerd. Koliko je to bilo štetno?“ Zagledao se kroz prozor na trenutak, pa odlučno rekao: „Nastavićemo da radimo. Daćemo još neki dan. Možda će Napoli izroniti.“ Tada ga je pogledala, ozarena osmehom. „Videćemo se sutra.“ Ipak, ni sat vremena kasnije, pozvala ga je na mobilni telefon. „Šta radiš?“ „Kupujem namirnice“, odgovorio je. „Namirnice? Ti ne kuvaš.“ „Do sada sam uzeo toalet-papir i pivo.“ „Zasigurno, glavne stvari.“ Laknulo mu je što su opet na prijateljskoj nozi i upitao je: „Šta ima?“ „Pozvani smo da se pojavimo u kući Lerdovih u osam sati.“ „Večeras?“ „Aha.“ „A što?“ „Ne verujem da smo pozvani na večeru.“ „Naći ćemo se tamo.“ Trideset sekundi pre osam, našli su se na prilazu koji je vodio do glavnog ulaza u veličanstvenu rezidenciju. „Ideje?“ upitao je. „Samo je rekao da budemo ovde u osam i evo nas.“ „Zašto je pozvao tebe?“ „Ja sam još bila u kancelariji.“ Didi pritisnu zvono i oni začuše skladnu zvonjavu u kući. „Verovatno ne bi trebalo da računamo na to da ćemo dobiti puna priznanja.“ „Čega?“ „Bilo čega.“ Gospoña Beri je otvorila vrata i pogledala ih kao da su smrdeli na otvorenu kanalizaciju. „Čekaju vas.“ Odvela ih je do lučnog ulaza u dnevnu sobu. Kejto Lerd je stajao leñima okrenut kaminu i slici mrtvog zeca koji leži u svežem povrću. Eliz je sedela na sofi. Oboje su imali ozbiljne izraze lica, ali njegov glas je bio dovoljno usrdan da im zahvali što su došli i zamolio ih je da sednu.

94

Sudija je seo pored svoje žene na sofu. Uzeo je njenu ruku i umirujuće je potapšao. „Eliz mi je ispričala o razgovoru koji je imala s vama danas. Moja prva reakcija je bila da pozovem Bila Džerarda i napravim haos. Stavili ste moju ženu u veoma nepovoljan položaj.“ Dankan i Didi su mudro ćutali. „Ali, s druge strane, predomislio sam se oko pritužbe. Zaslužujete da vas ispreskaču na pasja kola zato što ste to izveli, ali nisam hteo da dodatno uzbuñujem Eliz. I, u stvari, više sam bio ljut na sebe nego na vas. Moja je greška što je morala da proñe kroz to neprijatno ispitivanje. Nisam mogao da živim sa tim.“ Bacio je pogled na nju, pa ponovo na njih. „Tako da sam joj priznao da sam unajmio Majera Napolija da je prati.“ Dankanov pogled preñe na Eliz. Posmatrala ga je sa neskrivenim neprijateljstvom. Sudija reče: „Shvatio sam da Eliz treba da zna sve što je rečeno tokom našeg razgovora u svlačionici onog dana, detektive Hačeru. Nisam ponosan na sebe što sam slagao vas i detektivku Bouven kada sam rekao da nikada nisam imao ništa lično sa Napolijem. Duboko se kajem zbog svoje umešanosti sa njim, posebno ako se to završilo ubistvom Trotera, ma koliko zaobilazna ta veza bila.“ „Na to smo i mi mislili kada smo danas razgovarali sa gospoñom Lerd“, reče Didi. „Da je Troterova provala nekako povezana sa Majerom Napolijem.“ „Moj posao sa njim bio je kratkog veka“, rekao je sudija. „Još se držim svoje teorije da je Troter radio sam i da je bilo kakva veza sa Napolijem slučajna. Ali, gledajući iz perspektive istražitelja, priznajem da je opravdavala bliže zanimanje, posebno ako je Napoli imao dokaze o aferi izmeñu Kolmana Grira i moje žene. Dakle“, nastavio je, „osetio sam da bi trebalo razjasniti stvari. Nadam se da ćemo, ako budemo objasnili nekoliko istaknutih spornih tačaka, ostaviti iza sebe ovaj žaljenja vredan slučaj jednom za svagda. Sada kada više nema spornih tajni izmeñu Eliz i mene, možemo biti savršeno iskreni sa vama. Pa, počnite.“ Didi je odmah zaronila. „Gospoño Lerd, ima li Napoli dokaze o vezi izmeñu vas i Kolmana Grira?“ „Ne postoji takav dokaz, detektivko Bouven. Nije bilo afere.“ Čitajući skepticizam na Didinom licu, sudija reče: „Verovaćete joj kada bude objasnila prirodu njihove veze.“ „Rekla nam je da su bili prijatelji“, reče Didi. „Rekla sam vam da smo bili bliski prijatelji. Napraviti od našeg prijateljstva nešto ogavno duboko me vreña.“ Dok je ovo izgovarala, bacila je Dankanu pogled koji je govorio: crkni. „Boli me to što uopšte moram o njemu da pričam, ali pošto mi ne dajete izbora…“ Zastala je i duboko udahnula. „On i ja smo izašli par puta u srednjoj školi, ali to je uvek bila platonska veza, nikada seksualna, nije bila čak ni romantična. Bili smo drugari, poverljivi.“ Didi upita: „Ako ste bili toliko bliski, kako niste znali da razmišlja o samoubistvu?“ „Znala sam da je Kolman bio potišten, ali nisam uvidela dubinu njegove depresije. Volela bih da jesam.“ „Bio je na vrhuncu svoje igre“, rekao je Dankan. „Zbog čega je imao da bude potišten?“ „Srce mu je bilo slomljeno.“ Ta jednostavna izjava zapanjila je Dankana i Didi. On reče: „Ta izjava zahteva objašnjenje, gospoño Lerd.“ „Napuštala ga je njegova ljubav.“ „Ali vi niste bili njegova ljubav.“ „Ne“, rekla je čvrsto. „Nisam.“ „Ali sva ona tajna sastajanja, vi…“ „Ja sam mu bila rame za plakanje.“ „Vi niste imali telesnu vezu.“ „Koliko puta moram da ponovim, detektive Hačeru?“

95

Sudija reče: „I dalje ti ne veruju, draga. Neće ti poverovati sve dok im ne kažeš ono što si rekla meni.“ Dankanu je podarila dug, odmeren pogled, kao da hoće da ga natera da prihvati ono što će sada reći: „Kolman nije imao seksualne veze ni sa mnom ni sa bilo kojom drugom ženom. Njegov ljubavnik je bio Toni Esteban. Njegov saigrač.“

96

Četrnaesto poglavlje Čak i toliko daleko u unutrašnjosti, Atlanta je bila sparna poput Savane. Toplota je isisavala dah Dankanu dok je izlazio iz aerodromske zgrade da bi zaustavio taksi. Vozač je bio prijateljski nastrojen i brbljiv, održavajući lagodan razgovor dok je savlañivao saobraćaj na autoputu prema Bakhedu, gde je Toni Esteban imao stan u potkrovlju luksuznog hotela. Dankan se probudio rano, imajući na umu da će ići u Atlantu. Nikome nije rekao, čak ni Didi, koja bi sigurno htela da poñe sa njim. Imajući na umu da bi Portorikansko blago Brejvsa nerado raspravljalo o svom seksualnom životu sa dvoje policajaca, ali da bi jedan bio manje zastrašujuć od dva. Pored toga, bilo mu je drago da malo pobegne od Didi. Nakon što su sinoć napustili sudiju i njegovu ženu, odvojeno su se odvezli do restorana, gde je Dankan pojeo kasnu večeru, a Didi sisala koka-kolu bez šećera na litre i beskrajno se rugala Eliz Lerd i njenim lažima. „Ne mogu da verujem da je imala petlju da kaže da je Kolman Grir peder! To je ono u šta hoće da mi verujemo? Nema šanse!“ „Suprotno je stereotipu, ali to ne znači…“ „Kolman Grir nije bio gej.“ Nije htela da sasluša ni jedan argument koji bi bio protivan njenom ubeñenju i prekorevala je Dankana i sudiju što su joj uopšte poverovali. „Drži svog muža za kitu. On će tome poverovati zato što tako želi. Tako je vraški pametna. Rekla mu je jedinu laž koja mu je spasla obraz. Izvukla se i spasla njegov ranjeni ponos. Za to je potreban talent. Ona je igrač, Dankane. Nikad boljeg nisam videla.“ Kada je uspeo da doñe do reči od nje, rekao je: „Čak i da je ono što tvrdi za Grira netačno, kriva je samo za preljubu. Nismo ništa bliži dokazima da je ukokala Garija Reja Trotera zbog bilo čega drugog osim samoodbrane.“ „Još je to mutno, Dankane.“ Da, bilo je. Dovoljno mutno da on preleti kratak put iz Savane u Atlantu, na svoju ruku, bez novčane naknade. Pokušaće kasnije da je refundira. Čak i ako na kraju bude sam finansirao ovaj put, cena avionske karte biće vredna saznanja istine. Da li je Eliz Lerd manipulativni lažov? Ako jeste, istraga fatalne pucnjave će se nastaviti. Ako nije, njen život je bio ugrožen. Koji god da je ishod, morao je da sazna. Taksista zaustavi kola u natkriljenom ulazu u soliter stavljajući primedbu na njegovu razmetljivost. Dankan se složio. Platio je čoveku i ušetao u mermerno predvorje, koje ga je dočekalo svežim vazduhom, mirisom ljiljana i tihom muzikom. Prijavnicom je upravljao uniformisani recepcioner. „Dobro jutro, gospodine. Kako vam mogu pomoći?“ „'Jutro. Ovde sam da vidim gospodina Antonija Estebana.“ Izvadio je policijsku značku i tako osigurao da se vidi futrola za pištolj ispod njegovog sportskog sakoa. Recepcioner pročisti grlo. „Da li vas gospodin Esteban očekuje?“ Dankan mu se široko nasmeši. „Nisam hteo da kvarim iznenañenje.“ „Moraću da ga pozovem.“ „Šta god. Bez žurbe.“ Glumeći nonšalantnost, nagnuo se napred preko visokog stola i sa zanimanjem posmatrao kako recepcioner podiže telefonsku slušalicu i pritišće dugme za potkrovlje. „Gospodine Estebane, žao mi je što vas uznemiravam. Ovde je neki gospodin, želi da vas vidi. Gospodin… ovaj…“ „Detektiv narednik Dankan Hačer, policija grada i okruga Savane i Čatama.“ Grad i okrug su se zvanično stopili pre godinu dana. Dankan je retko koristio puno ime. Kao prvo, glupavo je

97

zvučalo. Kao drugo, bilo je predugo. Za vreme koje je potrebno da se predstavi lupežu, mogao je da pogine. Upotrebljavao ga je samo kada je hteo da izgleda poput velike zverke. Recepcioner je ponovio ono što je on rekao, slušao, pa zamolio igrača bejzbola da sačeka. „Želi da zna u vezi s čim.“ „Eliz Lerd i incidenta koji se desio u njenoj kući prošle nedelje.“ Opet je recepciner ponovio Dankanove reči u telefonsku slušalicu. Posle kratke pauze, reče: „Gospodin Esteban kaže da ne poznaje Eliz Lerd.“ „Prijateljica Kolmana Grira.“ Recepcionereva usta oformiše malo okruglo O, pa je zatim preneo poruku Estebanu. „Naravno, gospodine Estebane.“ Spustio je slušalicu. „Idite gore. Lift je iza ovog zida.“ „Hvala.“ Lift je bio toliko brz da su se Dankanu zapušile uši na putu do gore. Vrata su se otvorila i otkrila poveći foaje. Toni Esteban ga je čekao na ulaznim vratima. Bio je nekoliko centimetara niži od Dankana, čvrsto grañen i, Dankan je znao, imao je ruke koje su mogle da razvežu čvorove na bejzbol loptici. Na sebi je nosio samo šorts za trening i komadinu zlata obešenu o lanac širok centimetar i po. „Hačer?“ „Zadovoljstvo mi je, gospodine Estebane.“ „Zovi me Toni“, rekao je pružajući ruku. „Uñi.“ U njegovom govoru osećao se samo trag španskog akcenta. „Poslovična staklena kuća“, primetio je Dankan kada je ušao u apartman i pogledao unaokolo. Prozori od poda do tavanice pružali su gotovo 360 stepeni pogleda na grad. „Dopada ti se? Košta ñavo i po.“ „Vi vraški i zarañujete.“ Nasmešio se kezom koji ga je toliko načinio popularnim u medijima i kod obožavalaca. „Hoćeš nešto da popiješ?“ Odveo je Dankana do bara preko nečega što je izgledalo poput ara prostora po kome je bio raštrkan nameštaj. Pritisnuo je tajno dugme koje je otvaralo vrata od ogledala iza kojih se krio sadržaj bara. „Šta god voliš. Viski, burbon, mlečni šejk? Imam sve.“ „Može li čaša ledene vode?“ Izgledao je razočaran, ali je rekao „Okej“. Dankan je očekivao da će ući u bar, pa je bio iznenañen kada se prodrao: „Dženi!“ Dženi se pojavila u roku od nekoliko sekundi. Od njenih metar i osamdeset, veći deo su bile njene glatke, pocrnele noge, koje su izgledale kao da su do savršenstva obrañene erbrašom. Njena kosa bila je boje zalaska sunca, grudi ogromne i bila je divna. Nosila je mini suknju, sandale sa visokom štiklom i majičicu na bretele ne veću od praćke, koja mašti nije ostavljala ništa. „Dženi, ovo je gospodin Hačer.“ „Zdravo, gospodine Hačeru.“ Dankan jedva doñe do glasa. „Drago mi je, Dženi. Kako ste?“ „Dobro. Bavite se bejzbolom?“ „Ovaj, ne.“ „On je pandur iz Savane i žedan je. Smućkaj mu ledenu vodu. Meni napravi jedan od onih proteinskih šejkova.“ „Bobice i jogurt?“ „Aha, sve to što je zdravo.“ Otišla je u bar da ga posluša. Esteban je pokazao Dankanu na jednu od niskih sofa od bele kože koje su bile grupisane sa sličnim komadima nameštaja. Stočići su bili od kovanog gvožña i stakla. Kada su seli, Esteban upita: „Jesi li ljubitelj bejzbola?“ „Da.“ „Brejvsi?“

98

„Naravno.“ „Lepo.“ Široko se osmehnuo. „Jesi li igrao ikad?“ „Nešto malo. Većinom američki fudbal.“ „Profesionalac?“ Dankan se nasmeši i odmahnu glavom. „Dostigao sam maksimum na koledžu.“ Vreme koje je bilo potrebno Dženi da im spremi piće popunili su razgovorom o sportu i trenutnom statusu Brejvsa u sezoni. „Pokaži mu prsten, šećeru“, rekao joj je Esteban nakon što je ona poslužila piće. Pružila je levu ruku prema Dankanu, koji je pohvalio dijamant, pošto se činilo da se to od njega očekuje. „Skoro deset karata“, rekao mu je Esteban, iako nije pitao. „Vau.“ Nasmešio se Dženi. „To je verenički prsten?“ „Zaprosio me je u balonu“, glupo se nasmešila. „U Napi“, dodao je Esteban. „Jedna od onih stvari u vinogradarskim krajevima?“ „Zvuči romantično.“ „Bilo je“, rekla je Dženi. „Jeste li odredili datum venčanja?“ „Vikend za Dan zahvalnosti. Ne može da bude tokom sezone.“ „Tako je.“ „Venčanje, venčanje, venčanje, to je sve o čemu priča. Cveće. Haljine, kokteli od škampa. Sva ta sranja. Idi sad, draga.“ „Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Hačeru. Zdravo.“ „Zdravo.“ Esteban je privrženo šljepnu po njenoj srcolikoj guzi dok je šepureći se odlazila, a njene štikle trupkale po mermernom podu. Kada je nestala kroz dupla vrata, rekao je: „Nešto je, zar ne?“ „Zapanjujuća je.“ „Lud sam za njom. Jesi li ikada video takvo telo?“ „Ne sećam se.“ „Dodala je nešto tamo gore. Ja sam platio. Htela je da budu veće, pa sam pomislio, k vragu? Što veće to bolje, je l' tako?“ „To je uvek bio moj moto.“ Esteban, koji je bio suviše egocentričan i uživao je u slušanju svog glasa, nije primetio njegovu ciničnost. „Slatka je. Pare joj prolaze kroz prste poput vode, ali to je čini srećnom. A ona mene čini srećnim. Kažem ti – i ovo nije preterivanje.“ Nagnuo se bliže. „Može da ti isisa oči kroz kitu.“ „Impresivno.“ „Ne znaš ni pola.“ Otpio je svoje piće i pogledao na sat. „Imam trening za sat vremena. Kako mogu da ti pomognem?“ „Istražujem fatalnu pucnjavu.“ „Fatalna znači da je neko umro, je l' tako?“ „Tako je. Desila se prošlog četvrtka uveče u kući sudije Lerda i njegove supruge, Eliz.“ „Aha, sećam se Eliz. Sada kada si me podsetio ko je ona. Je l' mrtva?“ „Ne.“ Dankan ga je uputio u slučaj. Pokušao je d izbegava reči koje su imale više od pet slova. „Izgleda da je Eliz pucala u samoodbrani. Ja samo razjašnjavam par detalja.“ „Kao što su?“ „Razumeo sam da je imala blisku vezu sa Kolmanom Grirom.“ Na njegovom licu pojavi se očita žalost. „Kralj Kol, tako smo ga zvali. Bila je to jebena stvar. Znaš, misle da je bilo prošlo par dana pre nego što je neko otišao do njegovog stana i proverio. Čuo sam da je bio haos.“ Oduvao je sebi teme. To ume da bude gadno. „Šta znate o njegovom odnosu sa Eliz?“ „Odavno su oni bili zajedno. Kres drugari, znaš? Kada nema nikog drugog za tucanje?“

99

„Upoznat sam sa tim terminom.“ „Bili su takva vrsta prijatelja.“ Dankan je otpio svoju vodu i pokušao da izgleda i zvuči ležerno. „Kada ste je upoznali?“ „Doveo ju je na žurku Brejvsa, nedugo nakon što je potpisao ugovor za tim. Oborila nas je sve sa nogu, jer je bila takva riba, a Kol nikada nije o njoj pričao. Ali on je bio takav, uzdržan. Nije bio za divlje žurke.“ „Jeste li vi za takve žurke?“ Nasmejao se. „Činim koliko mogu.“ „Hoće li brak smetati vašem stilu?“ Esteban podiže obrve. „Šta se desi na gostovanju, ostaje na gostovanju. Znaš na šta mislim?“ „Kapiram.“ Esteban ispruži pesnicu. Dankan je lako udari svojom, stvarajući muški pakt ćutanja. „Dakle, Kralj Kol dovodi Eliz na žurku Brejvsa i ona je riba.“ „Aha.“ „I?“ „I ništa.“ Esteban podiže svoj šejk i otpi. „To je sve.“ „Stvarno?“ „Nikada je više nisam video i, kao što sam rekao, Kol nije pričao o takvim stvarima. Pa, izgleda da je to sve što mogu da ti kažem.“ Dankan se nasloni na kruti kožni naslon sofe i prekrsti noge. „Znate li šta je meni rekla Eliz? Rekla mi je da ste vi i Kolman Grir bili kres drugari i da ste vi to prekinuli i da je zato stavio cev puške sebi u usta i povukao obarač.“ Esteban razjapi usta. Nagnuo se napred, pa se vratio. Zaustio je da nešto kaže, ali je shvatio da ne može da nañe reči. Konačno je zavrteo glavom i rekao: „Ta kučka. Ta lažljiva kučka!“ „To nije istina?“ „Jebote, naravno da nije istina.“ Skočio je i počeo da se šetka po mermernom podu, bacajući uvrede na brzometnom španskom. „Zašto bi ona rekla tako nešto?“ upita Dankan. Esteban se brzo i preteći približio Dankanu. „Zašto? Reći ću ti zašto. Hoćeš da znaš zašto?“ „Zašto?“ „Okej, bilo je to ovako. Te večeri kada je bila žurka?“ „Ona za koju ste rekli 'i ništa'?“ „Nisam hteo da pomisliš da sam kreten, vrsta tipa koji bi…“ „Šta se desilo na žurci, Toni?“ „Kol se napio. Onesvestio se. Ta devojka, Eliz, počinje da se nabacuje meni. I, znaš, brate, bila je napaljena. Napaljena, znaš?“ „Okej.“ „Bila je svuda oko mene. Unervozila me je.“ „Unervozila?“ „Aha. Nisam hteo da nadrndam svog novog saigrača zbog te ribe, ali ona je rekla da njihov odnos nije takav. Rekla je da su prijatelji i da bi on želeo da se ona dobro provede na žurci. Pričala je takve stvari a sve vreme je držala ruku u mojim pantalonama. Pa sam joj dao ono što je htela. Nekol'ko puta. Mislim, odlično izgleda. Zašto da ne, je l' da?“ Dankan ispusti grleni zvuk slaganja. Esteban sede. „Bila je dobra, čoveče. Ne bih imao ništa protiv još toga, ali sledećeg jutra ona poče da zapisuje sve njene brojeve telefona, pita kada ću je zvati, takve stvari. Svaki božji dan posle toga, ona me zove, pita kada će me videti, zašto je nisam zvao, zar mi se nije dopala, kako se usuñujem da je tako iskoristim pa odbacim kao da je ništa.“

100

Iznenada je zastao. „Jesi li gledao onaj film Fatalna privlačnost? Takva je bila. Takva riba. Ta psihožena iz pakla. Očekivao sam da doñem kući i nañem jebenog plišanog zeku kako se kuva na šporetu.“ „Jeste li je ponovo videli?“ Odmahnuo je glavom. „Nije mi trebalo to sranje, čoveče. Pretpostavljam da je odustala. Konačno je prestala da zove.“ „Šta je Kolman rekao na sve to?“ „Nije znao. Bar mu ja nisam rekao. Ne znam da li je ona.“ Namrštio se sa gnušanjem. „Čoveče, znao sam da je uvrnuta i zaklela se da će mi se osvetiti što sam je ostavio, ali nisam ni sanjao da će izmisliti to da sam peder. Peder? Isuse!“ Frknuo je. „Smešno je kada pomisliš na tako nešto.“ „Preuzeo si na sebe da odeš u Atlantu i posetiš Tonija Estebana?“ „Da.“ Jedva da je ušao na vrata Baraka kada su ga pozvali u kancelariju Bila Džerarda. Kapetan Džerard je bio dobar policajac koji je skoro četrdeset godina bio u policiji. Bio je pošteni nadreñeni koji je bio u toku svih istraga koje je vodilo odeljenje za nasilne zločine, i pružao je savet kada god su mu ga zatražili. Ali imao je poverenja da će detektivi pod njegovom nadležnošću da obavljaju posao bez pojedinačnog uplitanja s njegove strane. Ipak je, kada je to bilo potrebno, umeo delotvorno da ih izriba. Dankan se spremio na jedno dobro ribanje. „Menadžer Brejvsa je zvao“, rekao je Džerard gladeći pegavim rukama svoju retku riñu kosu. „Pobesneli su što nisi preko njih zakazao razgovor sa Estebanom.“ „Hteo sam da ga uhvatim nespremnog.“ „Očigledno jesi, jer je, čim si ti otišao, promislio još jednom o svemu. Otišao je da cmizdri timskim ljudima za odnose sa javnošću o panduru iz Savane koji ga je ispitivao o ženi koja je umešana u fatalnu pucnjavu. Uplašio se da će se mediji toga dokopati, napraviti od muve slona, da će završiti na naslovnoj strani Nešenel inkvajera. Nervozni agenti pozvali su šefa Tejlora, koji je pozvao mene i hteo da zna šta se, kog ñavola, dogaña.“ Pljunuo je u svoju šolju za pljuvanje i pogledao Dankana preko svojih naočara za čitanje. „I ja bih baš voleo to da znam, Dank. Šta se, kog vraga, zbiva?“ „Nisam ubeñen da je ubistvo Garija Reja Trotera bilo samoodbrana.“ „O, sranje.“ Džerard je voleo da lovi i peca, da čita knjige o grañanskom radu i vodi ljubav sa svojom ženom s kojom je bio u braku od večeri kada su maturirali. Jedva je čekao da se posveti tim razonodama u penziji, koja je bila udaljena samo dve godine. Do tada, hteo je da dobro obavlja svoj posao, odgovori na njegove izazove, ali da izbegne zamke birokratske politike da bi mogao da se penzioniše dostojanstveno i bez neprijatelja. „Misliš da sudijina žena nije štitila svoj život?“ „Mislim da je možda štitila svoj životni stil.“ „Sranje“, ponovio je. „To se neće dopasti sudiji Kejtu Lerdu.“ „Svestan sam toga, Bile. Veruj mi, razmislio sam o tome na putu nazad iz Atlante. On je predsedavajući sudija visokog suda. On presuñuje slučajeve krivičnih dela. Zadnje što je odeljenju potrebno je sudija kome su se zamerili panduri koji mu dovode te zločince u sudnicu. Ovo stavlja odeljenje u nezavidnu poziciju. Razumem i poštujem to. Ali moja dužnost je…“ Džerard podiže ruku. „Nijedan od mojih detektiva ne mora da mi se opravdava, Dank. Uzdam se u tebe. Još više se uzdam u tvoje instinkte.“ Ne bi se uzdao toliko u njega da je znao tajne koje je Dankan odnedavno krio, etičke standarde koje je prekršio. Elizina poruka. Njegov privatni susret s njom u njegovoj kući. Ne

101

bi se pouzdao u njega toliko da je znao koliko jako se Dankan borio sa svojom odlukom da istera njen slučaj do kraja. „Šta je Esteban rekao što se nje tiče?“ upita Džerard. „Je l' Kong ovde?“ Džerard ga zbunjeno pogleda. „Ne znam, zašto?“ „Bilo bi lepo kada bi on i Didi bili ovde. Tako ču to ispričati samo jednom.“ „Idem na malu nuždu. Ti ih dovuci ovamo.“ Sastali su se pet minuta kasnije. Didi je došla sa konzervom koka-kole bez šećera i nadrndanim stavom. Bila je ljuta na Dankana što je otišao u Atlantu bez nje, a i zbog toga što joj uopšte nije rekao da planira tako nešto. Nije ga uznemirilo njeno durenje. Preboleće. Uskoro, mogao je da se kladi. Sve vreme je sumnjala da Eliz ima skriven motiv, i on će joj uskoro pružiti taj motiv. Kong je bio znojav, kudrav, ali prijatan kao što je uvek bio. „Šta se zbiva?“ upita Džerarda. Kapetan pokaza na Dankana. „Ovo je njegov sastanak.“ Dankan je počeo rečima: „Kao prvo, izjavljujem sada i ovde. Kad porastem, hoću da budem profesionalni igrač bejzbola.“ Njegov opis apartmana Tonija Estebana bio je zamišljen da ih nasmeje, opusti, i da im privuče pažnju dok ne stigne do onog konkretnog. „Tamo je u sredini sobe stajala neka crvena skulptura. Izgledala je kao sprava za mučenje, ili možda labud. I, kao u filmovima, pritisnuo je dugme, zamagljena vrata od ogledala kliznuše u stranu i tamo je bio bar nakrcan svime što možete zamisliti.“ Pobožno su ga slušali onda kada je stigao do Dženi. „Hju Hefner nije imao tako nešto. Noge su joj se protezale u nedogled. Sise dovde.“ Pokazivao je obema rukama, držeći ih udaljene od svojih grudi. „Dovde su se videle ispod uske majice na bretele i kažem vam…“ „Shvatili smo, Dankane“, rekla je Didi. „Ima velike sise. Šta je Esteban imao da kaže?“ Muškarcima je bacio pogled koji je govorio da će im kasnije dati detaljniji opis Dženinih grudi, pa je prepričao svoj razgovor sa Estebanom. Kada je završio, Džerard je zatražio objašnjenje nekih detalja. „Gospoña Lerd ti je rekla da je Kolman Grir bio peder?“ „Sinoć u njihovoj kući“, odgovori Dankan. „Didi i ja smo bili pozvani tamo. Gospoña Lerd je preko volje želela da razbije mit…“ „Nema nikakvog mita“, rekla je Didi. „…o muškosti Kolmana Grira, ali nam je rekla da joj je posle njihove srednjoškolske romanse, koja je bila platonska…“ „Jeste, vraga“, promumla Didi. „…priznao nešto što nije rekao nijednom živom biću. Privlačili su ga muškarci.“ „'Bog mi je svedok'.“ Didi je dramatično stavila ruku iznad srca. „Zaklela se kao Skarlet O'Hara.“ „Zaboga, ne mogu da verujem“, reče Kong. „Moji dečaci će biti utučeni. Mislim, nije da ima nečeg pogrešnog u tome. Živi i pusti druge da žive, to ja kažem. Ali… pa, više voliš da tvoji bejzbol igrači budu strejt.“ Pogledao ih je redom kao da ih ispituje. „Zar ne?“ „Prema Estebanu, Kolman Grir je bio strejt.“ „Ispravka, Bile“, reče Dankan. „Prema Estebanu, on je strejt. Nije mogao da govori u ime Kolmana Grira i ne zna sa potpunom sigurnošću, ali Esteban duboko sumnja da je bio gej. Kako je mogao da bude gej a da niko ne zna? Kako je mogao da to krije kada je živeo i putovao u muškom društvu pola godine? On ne veruje da je Kolman Grir bio gej. Ali on zna da on 'nije jebeni peder'.“ „Što buši ogromnu rupu u priči Eliz Lerd“, reče Didi. „Sigurna sam da je izmislila tu laž zato što bi to njen muž oberučke prihvatio. Tokom svih tih zakazanih sastanaka, nije se tucala sa svojim bejzbol igračem. Ne, tešila ga je jer je njegova ljubavna veza pošla naopako.“ Prezrivo je šmrknula. „Sjajno. Tvoju aferu je otkrio privatni detektiv kojeg je unajmio tvoj muž da te

102

prati. Treba ti laž i to brzo. Voilá! Tvoj ljubavnik nije tvoj ljubavnik. On čak ni ne voli devojke.“ „Privatni detektiv?“ reče Kong. „Ovde upadam ja, iz odeljenja za nestale osobe, je l' tako? To je bio Napoli?“ Dankan upita: „Ima li nečega?“ „Ništa. Ni dlake sa njegove masne glave.“ „Sudija je angažovao Napolija?“ malodušno reče Džerard. „Rekao je da je očajno želeo da sazna da li ga žena vara ili je samo umislio“, objasni Dankan. „Priznao nam je da je Napoli nešto imao, ali da se u poslednjem trenutku predomislio, nije hteo da sazna šta je to nešto bilo.“ „A Kong je našao Troterovo ime meñu papirima na Napolijevom stolu.“ „Sada vidim gde ovo sve vodi“, rekao je kapetan. „Napoli je imao dokaze o aferi gospoñe Lerd. Sudija se uprpio, nije hteo da sazna istinu, i odbio je da vidi dokaze. Ali, Napoli je postao pohlepan i odneo dokaze kod gospoñe Lerd. Ucenio je. Pristala je da ga isplati, bilo da zaštiti sebe, ili Kolmana Grira, ili oboje. Gari Rej Troter je bio dostavljač.“ Zastao je, pa dodao: „Ovo je sve nagañanje ali se uklapa.“ Sedeli su u tišini za trenutak, zadubljeni u Dankanov rezime. Kong je prvi progovorio: „Ali, kako je znala da će Troter provaliti baš te večeri?“ „Moglo je da bude tako dogovoreno.“ Dankan ispriča Džerardu i Kongu o njenoj nesanici i običaju da siñe u prizemlje po meko. „Troter se možda upravo tada spremao da ostavi robu, kao što mu je naloženo…“ „Ali ga je ona zveknula prva“, rekla je Didi. „Možda je on pucao u samoodbrani, a ne ona.“ „Možda“, reče dankan, zamišljeno grickajući usnu. „Ali, ako se tako desilo, gde je roba? Pod pretpostavkom da je imao kovertu sa sobom, šta je sa njom uradila?“ „Ima gomila mesta u toj sobi gde je mogla da je sakrije“, reče Didi. „Mogla je da je zabije izmeñu dve pravne knjige pre nego što je sudija sišao niza stepenice. Ili u fioku kredenca. Mogla je da izgleda dovoljno bezazleno. Vratila se kasnije da je uzme.“ „Pretpostavljam.“ „Ako je Troter dolazio sa obećanom robom, zašto bi ga ubila?“ upita Kong. „Da bi zaokružila priču. Ona je ledena cura“, odgovori Didi. „Baš čudno“, reče Dankan. „Toni Esteban ju je opisao kao vrelu.“ „Pa, pretpostavljam da zavisi od ugla gledanja.“ „Pretpostavljam da je tako“, uzvrati joj Dankan istom merom. Džerard reče: „Ključ svega ovoga je Napoli. Ako je on poslao Trotera u kuću Lerdovih i ako ga je gospoña Lerd čekala, dobili smo slučaj ubistva s predumišljajem.“ „Ili“, uzvratio je Dankan, „ovo je bila pljačka koja je pošla naopako i slučaj je samoodbrana kao što ona tvrdi.“ Ili je, pomisli, postojao još jedan scenario. U kome je Eliz trebalo da umre, a ne Troter. Ali za to je imao samo njeno rekla.kazala, a posle razgovora sa Estebanom, činilo se još neverovatnije nego što je bilo. „Šta je sa balistikom ta dva pištolja?“ upita Džerard. „Dobila sam izveštaj ovog popodneva“, rekla je Didi. „Oba čista ko suza. Sudija je svoj kupio pre sedam godina.“ „Mnogo pre nego što je i upoznao Eliz“, primeti Dankan. „Troterov nikada nije upotrebljen za zločin“, reče Didi. „Ćorsokak.“ Džerard reče Kongu: „Napoli mora da se nañe.“ „Svaki pandur u jedinici otvorio je četiri oka i priljubio uvo na zemlju. Za sada, čini se da je dobro izimitirao Džimija Hofu *.“ *

Džimi Hofa(1913-1975) sindikalni voña radnika u SAD. Imao je veliki uticaj kao predsednik Sindikata profesionalnih vozača i transportnih radnika 1960-ih godina. Nakon pokušaja da podmiti člana visoke porote, bio je osuñen na gotovo deset godina zatvora. Njegov misteriozni nestanak i verovatna smrt do danas nisu razjašnjeni.

103

Onda se kapetan okrenuo ka Dankanu. „Koji je tvoj sledeći potez?“ Razmislio je na trenutak. „Pretpostavljam da odem nazad do gospoñe Lerd i kažem joj da je Esteban kategorično poricao da je bio ljubavnik Kolmana Grira. Da vidimo šta će da kaže.“ „Reći će da laže.“ Toliko od Didi. Džerard pljunu u svoju čašu. „Mrštiš se, Dank. Šta ti je na pameti? Nešto mi govori da nisi ubeñen.“ Ustao je, otišao do prozora i zamišljeno se zagledao napolje. Konjska zaprega puna turista prošla je kloparajući. Vodič je isticao arhitekturu Baraka, objašnjavajući im njihovu istoriju. „Ubeñen?“ reče Dankan. „Odlična reč, Bile. Zato što sam se pitao da li je možda Esteban pokušavao mene da ubedi da je heteroseksualac. Sve što je rekao, njegovo izveštačeno držanje, bilo je skoro neumereno. Njegova verenica, barbika s vereničkim prstenom većim i težim od lengera. Njene ogromne sise, za koje je on platio. Očne jabučice kroz njegovu kitu.“ „Izvini?“ Okrenuo se nazad i nasmešio se Kongu. „Trebalo je da budeš tamo. Stvar je u ovome, nije želeo da stvori ni najmanju sumnju u to da je on superpastuv, čovek koji voli žene.“ „On je takav sve vreme“, rekao je Džerard. „Jesi li ga ikada video da se ne šepuri svojom grañom?“ „On je dozlaboga uobražen“, složio se Kong. „Aha, šepurenje i razmetanje su možda deo njegove ličnosti.“ Dankan se vratio do svoje stolice, ali nije seo. Oslonio se rukama na naslon. „Ali, hajde da kažemo, rasprave radi, da su Esteban i Kolman Grir bili ljubavnici. Ko je jedina osoba na svetu koja to zna i koja bi mogla da ih oda?“ Džerard je dao odgovor. „Kolmanova dugogodišnja prijateljica i poverenica, Eliz Lerd.“ „Tako je. Kada me je recepcioner u Estebanovoj zgradi najavio, rekao sam da sam došao da razgovaram sa njim o prijateljici Kolmana Grira, Eliz lerd. Možda se uspaničio. Možda je pomislio da je upravo tada i tu igra završena, da će njegova homoseksualnost biti otkrivena. Dakle, sve što je rekao i uradio bilo je sračunato da protivreči svemu što je mogla da kaže o njegovoj vezi sa saigračem.“ „Ili je možda lagala da bi mu se osvetila što ju je šutnuo, kao što je on i rekao“, suprotstavila se Didi. „On je egomanijak. Cela priča da mu se ona nabacivala može da bude lažna.“ Frknula je. „Ti samo ne želiš da ona bude kriva za ubistvo.“ „A ti želiš“, odbrusi on. „Ne“, reče ona polako. „Ali, to što ima lice lutkice i telo koje mu odgovara, to ne znači da je nevina.“ „Ne znači ni da je kriva.“ „Zašto je ne pritisneš kao druge osumnjičene?“ „Do danas nije bila osumnjičena.“ „Samo zato što ti nisi tako o njoj hteo da misliš“, uzvrati mu Didi ljutito. „Hej!“ Bili Džerard prekinu zavañene. „Šta je sa vama dvoma?“ „Svaki put kada vidi Eliz Lerd zablene se u nju kao tele.“ „Ljutiš me, Didi.“ Govorio je tiho, usne su mu se jedva primetno pomerale da oformi reči. „Navedi jednu stvar koju nisam uradio.“ Nastavila je da bulji u njega bez odgovora. „Navedi jednu stvar koju nisam uradio“, ljutito je ponovio. Pogledala je preko puta u Bila Džerarda i rezignirano uzdahnula. „Ništa nije popustio da uradi. Sproveo je temeljnu istragu.“ „Hvala“, reče Dankan ukočeno. „Da li sam bio oprezan? Nesigurniji nego obično? Jebeno si u pravu da jesam. Zato što se upravo spremamo da krenemo na ženu sudije vrhovnog suda. Pre nego što to uradimo, mislim da bi trebalo da ispitamo svaku mogućnost. Zato što će nas, ako

104

nismo u pravu što se ovoga tiče, jebati u dupe, pa ćemo tek posle toga biti na spisku nezaposlenih.“ Usledila je duga, napeta tišina. Kong ju je prekinuo. „Joj.“ Svi se opustiše, zakikotaše se. Ali, Dankan još nije bio spreman da oprosti Didi, i kada ju je pogledao nije se smijao. „Svodi se na ovo, Dank“, reče Džerard. „Neko od njih te voza. Ili gospoña Lerd ili Toni Esteban. Šta misliš, ko je u pitanju?“ To pitanje je postavio sebi hiljadu puta otkada je napustio Estebanov apartman. Da li da veruje drskom samouverenom bejzbol igraču ili ženi koja je ubila čoveka prošle nedelje? Tiho je rekao: „Eliz Lerd.“ Bacio je pogled na Didi, pa se obratio kapetanu. „Suviše stvari se ne slaže u toj pucnjavi, Bile. Jednostavno, osećaj koji imam ne valja. Mislim da treba da je dovedemo ovamo sutra, da je stavimo u sobu za saslušanje sa sudskim zapisničarom, ozvaničimo celu stvar. Dobro da je prikucamo. Da vidimo da li ćemo istresti nešto.“ Džerard je klimnuo glavom ali nije izgledao srećno. „Leteće govna. Obavestiću šefa Tejlora večeras, zato što sam siguran da će mu sutra uši biti pune sudije Lerda.“ Niko to nije osporio. „Kong, obavesti ih čim nešto budeš saznao o Napoliju.“ „Naravski.“ Didi je bila jedina u prostoriji koja je izgledala srećno. Ustala je i bacila praznu konzervu u kantu za otpatke s rečima upućenim Dankanu: „Biću za svojim stolom, ako budeš hteo da razradimo plan za sutra.“ „Dobro.“ Izlazeći, Kong laktom gurnu Dankana i reče tiše: „I dalje želim da čujem ono o očnim jabučicama.“ Dankan je ostao sam sa Džerardom, koji je kravatom brisao svoje naočare za čitanje. „Ono što je rekla tvoja partnerka, da li je to istina? Da li si povileneo zbog ove žene?“ „Morao bih da budem evnuh pa da je ne primetim, Bile. I ti bi, takoñe.“ „Video sam je. Razumem te. To moram da znam. Možeš li da navučeš roletne i budeš objektivan?“ „Ona je udata.“ „Nisam to pitao, Dank.“ „Ona je glavni osumnjičeni u istrazi.“ „Opet.“ „Nemamo čvrstih dokaza na kojima bismo izgradili slučaj protiv nje. Još. Ali, na osnovu moje preporuke, nastavljamo sa istragom i, ako budemo našli potrebne dokaze, podići ću optužnicu.“ Džerard je vratio naočare na nos i uzeo gomilu papira sa stola. „To je sve što sam hteo da čujem.“

105

Petnaesto poglavlje „Eliz?“ Okrenula se, znajući da joj se na licu očitava krivica. Svesna da je bila kriva. „Kejto“, rekla je smejući se bez daha. Stajao je u dovratku, noseći kesu za kupovinu. „Uplašio si me. Kada si stigao kući?“ „Upravo. Šta to radiš?“ Kada je ušao u sobu, izraz njegovog lica bio je znatiželjan, sa senkom sumnjičavosti. „Još drhtim u ovoj sobi.“ „Zašto onda dolaziš ovamo?“ „Proveravala sam kako napreduju popravke.“ Pokazala je na zid koji je bio krpljen nakon što je metak iz Troterovog pištolja uklonjen. Juče je policajac skinuo traku koja je označavala mesto zločina i rekao im da mogu ponovo da koriste tu sobu. Kejtovi ljudi su bili u pripravnosti da vrate njegovu radnu sobu u stanje savršenstva, kakvo je vladalo pre incidenta. Krvlju umrljan tepih je umotan i izvučen napolje, sa instrukcijama d ga unište. Nije ga želeo nazad. Tada su profesionalci očistili i dezinfikovali celu sobu. „Nisam bila zadovoljna poslom koji su obavili i znala sam da ni ti ne bi bio“, rekla je Eliz. „U tvom stolu sam potražila gipsarevu podsetnicu. Htela sam odmah ujutru da ga pozovem.“ „Gospoña Beri ima podsetnicu.“ „Oh.“ „Zamoliću je da mu ponovo zakaže.“ „Mislim da bi trebalo. Hoćeš da se posao obavi kako treba. Znam koliko uživaš u ovoj sobi.“ „Baš lepo od tebe što brineš.“ Nasmešio se. „Pridružićeš mi se na piću pre večere?“ „Volela bih.“ zaobišla je sto i bacila pogled u kesu. „Šta je to?“ „Poklon.“ „Hmm.“ Posegnula je za ružičastim ukrasnim papirom koji je virio iz kese. „To može da sačeka.“ Spustio je kesu na pod, kliznuo rukama oko njenog struka i pokušao da je poljubi, ali se ona izmakla. „Nameravala sam da se osvežim pre nego što ti doñeš. Odmarala sam se ovog popodneva kao što si predložio, čak sam uspela i da odremam. Nisam oprala ni zube.“ „Ne smeta mi.“ „Ali meni smeta. Idem gore da se sredim. Ti napravi piće.“ „Još bolje, srediću piće i doneti gore.“ „To je bolje.“ Oslobodila se i krenula prema vratima. „Evo, ponesi kesu sa sobom.“ Podigao ju je i dodao joj. „Mogu li da gvirnem?“ Nasmejao se. „Mislim da bi to uradila bez obzira na to da li ti dozvolim ili ne, tko da možeš slobodno da gvirneš.“ Oponašajući njegovu neozbiljnost izašla je iz sobe, viknuvši mu preko ramena: „Votku i tonik, molim te. Dosta zelenog limuna, dosta leda.“ Ustrčala je uza stepenice i otišla pravo u spavaću sobu. Čim je zatvorila vrata naslonila se na njih teško dišući, uzdrhtala srca. Tresla se. Veoma malo je falilo da je uhvati. Nakon priznanja da je unajmio privatnog detektiva, Kejto je bio nežan i privržen, često je pitajući da li mu je oprostila što joj nije verovao. Uveravala ga je da jeste. Njeni odgovori bili su topli i puni ljubavi. Spolja gledano, sve se savršeno slagalo. Oprala je zube i brz se presvukla u novu odeću koja je bila zapakovana u ružičasti papir u kesi za šoping. Prskala se mirisom u trenutku kada je ušao u sobu noseći dva pića. Pogledao ju je i klimnuo glavom odobravajući. „Bilo je vredno čekanja.“ „Hvala.“ 106

„Veličina je u redu?“ „Savršena.“ Pridržavajući rubove suknje, napravila je piruetu. „Ništa luksuzno“, rekao je, „video sam je i dopala mi se.“ „I meni se dopada. Veoma. Hvala ti.“ Skinuo je sako i kravatu. Prva dva dugmeta na košulji bila su mu otkopčana. Značajno je pogledavši, zatvorio je vrata od spavaće sobe. Bacila je pogled na ručni sat. „Gospoña Beri će čekati da postavi večeru.“ „Rekao sam joj da je podgreva, tako da imamo vremena.“ Prišao joj je i dodao piće. Nazdravio je čašom viskija, kucnuvši se s njom. „Da zaboravimo pucnjavu i njene neprijatne posledice.“ „Popiću u to ime.“ Oboje su otpili a onda ju je povukao prema krevetu, seo na ivicu i naveo ju da stane izmeñu njegovih raširenih butina. Stavio je čašu na noćni stočić i spustio ruke na njen struk. „Nisam siguran da mogu da čekam dok ne završiš svoje piće.“ Otpila je nekoliko malih gutljaja iz čaše, pa je stavila na noćni stočić pored njegove. Lagano je pomerao svoje ruke gore-dole po njenim rebrima. „Jesi li i dalje ljuta na mene, Eliz?“ „Zbog privatnog detektiva? Ne, Kejto. Rekla sam ti pre, a reći ću ti i sada. Šta si drugo mogao da pomisliš? Svi znaci su ukazivali na aferu. Bilo je budalasto s moje strane što ti nisam objasnila Kolmanovu situaciju.“ „Čak i da jesi ne bih se složio da se sastaješ s njim po hotelskim sobama.“ „Nisam raspalila njegovu požudu“, rekla je lagano se osmehnuvši. „Pokušala sam kada smo bili u srednjoj školi. Bila je to propast. Nije me želeo na taj način.“ „Onda nije bio samo gej. Mora da je bio i mrtav.“ Zazvonio je telefon. Bacio je pogled na njega, ali je video da se uključilo svetlo za liniju u kuhinji, označavajući da se gospoña Beri javila. Obavio je rukom oko vrata i povukao joj glavu ka svojoj. Gospoña Beri se oglasila preko interkoma: „Sudijo Lerde, izvinjavam se što vam smetam. Onaj detektiv Hačer insistira da razgovara sa vama.“ Kejto je pratio Elizin pogled nekoliko sekundi, pa je pustio iz zagrljaja i podigao slušalicu. Pritisnuo je crveno dugme koje je treperilo na telefonu. „Detektive Hačeru?“ Eliz posegnu za svojim pićem, primećujući da joj se ruka trese i nadajući se da Kejto to nije primetio. „Shvatam“, rekao je. Razgovor je trajao samo još nekoliko sekundi. „Prilagodiću svoj raspored prema tome. Bićemo tamo.“ Veoma sporo je spustio slušalicu na mesto i nastavio da bulji u telefon, ne govoreći ništa. Ona nije bila u stanju da obuzda svoj nemir. „Šta je hteo? Rekao si da ćemo biti tamo. Gde?“ „U policijskoj stanici. U deset sati, sutra ujutro.“ „Zašto?“ Oštro ju je pogledao. „Imamo problem, Eliz. Ili bolje, policija ima problem.“ „S čim?“ „Tvojom vezom s Kolmanom Grirom. Ne veruju ti.“ Dankanova kola su milila niz ulicu dok je proveravao adresu, sve dok nije našao onu koju je tražio. Prišao je ivičnjaku i stao ispred kuće. Bio je to opasan kraj sa visokom stopom kriminala, koji je odgovarao opisu jazbine. Svaka kuća u ulici bila je slika i prilika decenija zapuštenosti i nemara, ali ova kuća je bila posebna ruševina. Možda se tama poigravala sa njegovim očima, ali činilo mu se da se drvena oplata kuće naherila za nekoliko stepeni. Ništa nije raslo u dvorištu osim usamljenog drveta crnike koje je bilo domaćin prevelikoj koloniji španske mahovine. Samo drvo činilo se potpuno isceñeno.

107

Ugasio je motor i izvukao službeni pištolj iz futrole. Izašao je iz kola sa pištoljem sigurno smeštenim u desnoj ruci i pogledao unaokolo. Činilo se da je ulica pusta. Ili je možda 'napuštena' bio bolji izraz. Nekoliko kuća u bloku bilo je osvetljeno, ali većina je bila mračna i naoko prazna. Nekoliko uličnih svetiljki koje su imale netaknute sijalice bacalo je slabo svetlo i samo je produbljivalo senke. Trotoar je bio izlokan. Korov je rastao kroz pukotine. Beton se drobio u prašinu pod Dankanovim cipelama dok je koračao prema ivici dvorišta i proučavao kuću. Bila je u potpunom mraku. Mislio je da li je uputno što se nalazi ovde. Najmanju ruku, nije trebalo da dolazi sam. Bilo je nepromišljano i glupo, i u nekoj meri, sebično. „U pitanju je Savić. Doñi sam.“ To i adresa ove kuće bilo je sve što je promukli ženski glas ostavio kao govornu poštu. Kada je proverio pozive, video je da je poziv bio u 22:37. Umesto broja stajalo je 'nema identifikacije'. Ne seri. Odmah se setio žene koju mu je Savić namestio prošle subote. Da li ju je ponovo iskoristio? Da li bi Savić bio toliko očigledan? Nije zvučalo kao nešto što bi Savić uradio, ali ako pokušate da predvidite Savića, pogrešili biste devedeset devet zarez devet posto. Oprezno je krenuo stazom prema tremu kuće. Osvrtao se ali nije video nikakav pokret na ulici, niti čuo bilo kakav zvuk. Stare daske su zacvilele pod njegovom težinom dok je prelazio preko trema do vrata. Shvatio je da su veoma velike šanse da će ušetati u zamku koja bi značila njegovu propast. Pretpostavljao je da bi Savić iznenada napao. Da li je pogrešio? Da li se Savić odlučio na okršaj jedan na jedan? Ili je možda, u ovoj kući, Savić imao neko drugo iznenañenje za njega? Leš Lusil Džouns, možda. Prostitutka koja je zadovoljavala Savića nakon ubistva Fredija Morisa bila je i dalje na slobodi i, dosledno tome, policija nije mogla da je sasluša. Možda ju je Savić ućutkao zauvek i ostavio njeno telo ovde da ga Dankan pronañe. Gordi Balju takoñe mu je prošao kroz glavu. Da li je Savić čuo da su pokušali da se nagode sa Gordijem i pretvore ga u cinkaroša? Gordi je imao sreće i bio je iza rešetaka u okružnom zatvoru. Šta god mu ova kuća spremala, trenutak istine je došao. Dankan je sklonio u stranu zarñalu mrežu koja je visila na jednoj šarki na vratima i uhvatio kvaku. Okrenula se. Ramenom je morao da odgurne vrata nabrekla od vlage, pa je zatim prešao preko praga u kuću. Unutrašnji vazduh bio je zagušljivo vreo i imao je plesnjivi zadah stare, prazne kuće. Ali ne i raspadnutog tela, primetio je sa olakšanjem. Napregnuto osluškujući bilo kakav zvuk, bio mu je potreban trenutak da se orijentiše. Bila je to tradicionalna južnjačka kuća, sagrañena pre klima ureñaja, kada je ventilacioni sistem bio neophodan za odbranu od surovih letnjih vrućina. Jednom, možda sto godina ranije, ovo je mogla da bude ljupka kućica. Ispred njega protezao se hodnik sa stepeništem na drugom kraju i sobama koje su se širile sa obe strane. Počeo je da se šunja i oprezno je pogledao u prvu sobu sa njegove desne strane. Bila je prazna. Oplata od drveta i nekoliko slojeva izbledelih, pocepanih tapeta. Rupa u plafonu na mestu gde je nekad bio luster. Verovatno planirana kao trpezarija. Prošao je kroz hodnik i ušao u suprotnu sobu, koja je predstavljala salon. Različiti tapeti, ali takoñe pocepani. Dronjave prozirne zavese na prozorima izgledale su krhko poput paukove mreže. Soba je bila oskudno nameštena. Eliz Lerd je stajala na sredini. Njegovo srce učini nešto čudno. Ali je podigao pištolj i uperio ga u nju.

108

„Došao si.“ Glas joj je bio jedva šapat. Isti šaputavi glas koji je ostavio poruku na njegovom mobilnom. Zapitao se zašto joj nije prepoznao glas. Ili jeste? Da li je znao, uprkos tome što je pomenut Savić, ko će ga tačno čekati ovde, u ovoj mračnoj i napuštenoj kući. Da li je odbio da prihvati da je to bio njen glas, jer da nije, da li bi mogao da doñe ovamo čiste savesti? Savić mu je bio opravdanje za dolazak. „Šta, kog vraga?“ upitao je ljutito. „Iskoristila sam ime tog kriminalca da te dovučem ovamo.“ „Kako si znala da ćeš uspeti?“ „Kejto mi je rekao za vašu povezanost u prošlosti.“ Proučavao ju je nekoliko dugih, teških trenutaka, pa je spustio devetmilimetarsku cev. Ali ostavio je metak u njoj i nije vratio pištolj u futrolu. Pomerio se tako da su mu leña bila okrenuta zidu, a ne otvorenim vratima. Osetivši njegov oprez, rekla je: „Nema više nikog ovde, ako o tome razmišljaš. Morala sam da te vidim nasamo.“ „Čija je ovo kuća?“ Sada ju je prvi put video sa spuštenom kosom. Lagano joj se češala o ramena kada je pomerala glavu. „Pripada prijatelju.“ „Tvoj prijatelj bi trebalo da razmisli o renoviranju.“ „Odsutan je već neko vreme. Dozvolio mi je da se koristim njom kad god mi je potrebna, u zamenu za povremeno provetravanje.“ Dankan klimnu kao da je to objašnjavalo sve. Nametalo je još pitanja, ali ona će morati da sačekaju. Ionako su imali dovoljno tema za razgovor. „Okej, zagrizao sam mamac i evo me. Šta hoćeš?“ „Nije u pitanju ono što hoću, Dankane. U pitanju je ono što mi treba. Tvoja pomoć. Očajna sam.“ Kada ga je oslovila po imenu, kao da je osetio udarac u stomak. Pokušao je da ne obraća pažnju na taj osećaj, ali nije mogao i to ga je ljutilo. „Pretpostavljam da si se išunjala iz kuće.“ „Nisam morala. Tvoj poziv ga je uznemirio. Otišao je u klub.“ Vidjevši da je iznenañen, objasnila je. „Mnogo njegovih kolega, čak i okružni tužilac, igraju turnir u pokeru. Večeras. Kejto je znao d će procuriti to da će me policija ispitivati ponovo sutra ujutru. Hteo je da svi vide da ga to ne zabrinjava. Meni to nije rekao. Jednostavno znam kako misli. U svakom slučaju, otišao je. Sačekala sam da gospoña Beri ode kući, pa sam te pozvala.“ „I namamila me u kuću Boa Ridlija*. Zašto?“ „Da li bi sklonio pištolj?“ „Ne.“ „Nema razloga da me se plašiš.“ Samo gubljenje posla, pomislio je. Moje karijere. Mog integriteta. „Ja sam ta koja bi trebalo da je uplašena.“ Rekavši to, zakoračila je prema njemu. Uhvatio je dah parfema. Bio je lak, cvetan. Opijajući. Bila je obučena slično onom jutru kada se pojavila u njegovoj kući. Suknja, sandale, majica na bretele. Ni približno oskudno ni otkrivajuće poput Estebanove verenice. Ali dovoljno oskudno da postane svestan obrisa njenih grudi. Neprijatno svestan. „Znam kuda vode ove tvoje male igre, gospoño Lerd. One treba da me odvuku s pravog puta, da me odvrate od istrage, da me spreče da te uhapsim za ubistvo Garija Reja Trotera.“ Tako. To je zvučalo dobro. On je bio taj koji je istraživao; ona je bila osumnjičena. Tako je bilo i tako je moralo da bude, čak i ako ga bude bolelo to što će mu dopasti šaka.

*

kuća Boa Ridlija – kuća strave u kojoj živi Bo Ridli, lik iz američkog filma Ubiti pticu rugalicu.

109

„Zašto ne veruješ da sam upucala Trotera u samoodbrani? Zašto mi ne veruješ što se tiče Kejta? Što se tiče Kolmana?“ Napravio je pauzu radi efekta, pa je rekao: „Drago mi je da si njega pomenula. Bio sam danas u Atlanti da posetim Tonija Estebana.“ Njena reakcija mu je pokazala da je iznenañena time. „Pričao si sa njim?“ „O, da. Prijateljski smo ćaskali.“ „Šta je rekao?“ „Nisi baš njegova omiljena osoba.“ „Nije ni on moja.“ „Ustvari, nazvao te je psihokučkom i nečim još gorim.“ „On me ne poznaje. Jednom smo se videli na zabavi.“ „Na kojoj se Kolman Grir onesvestio od pića, a ti i njegov prijatelj Toni ste se razgolitili i održali malu privatnu zabavu.“ „Šta?“ „Poštedeću te sramote prepričavanja sočnih detalja. Dovoljno je reći, ti si bila inicijator. Ti i Esteban ste se sjajno zabavljali, dok je luda od tvog pratioca bila osposobljena. Ali idućeg jutra pretvorila si se u noćnu moru svakog muškarca. Postala si posesivna i poput prilepka. Nastavila si da zoveš Tonija telefonom. Nisi htela da ga pustiš, i kada je postalo očigledno da on ne želi ništa više od onih nekoliko vrelih gužvanja, zaklela si se da ćeš mu se osvetiti jednog dana, što se ispostavilo da je bilo juče kada si rekla meni i detektivki Bouven da je bio ljubavnik Kolmana Grira.“ Zgranuto ga je pogledala. „Ti veruješ u to?“ „Više nego u tvoju verziju.“ Nesigurno je rukom potražila tapaciran naslon sofe iza leña i polako sela na nju. Nekoliko minuta buljila je u prazno. Konačno je pogledala u njegovom pravcu. „Laže“, izjavila je jednostavno. „On laže. Da, Kolman me je pozvao na žurku Brejvsa. Rekla sam ti to. I tamo me je upoznao sa Tonijem Estebanom. Kolman se jeste napio te večeri. Ali, zato što je Toni flertovao sa mnom. Kolman je već bio zaluñen njime, i Toni ga je naveo da poveruje da je bilo uzajamno.“ Dankan je ostao nem i skeptičan. „Toni Esteban je prevarant i lažov“, rekla je naglašavajući reči. „Čak i da nije homoseksualac, ili biseksualac, ili šta god da je, nikada me ne bi privukao. Odbojan je. Egomanijak. Nisam imala ništa sa njim ni te večeri niti bilo kada.“ „Optužuješ li ti to njega za istu stvar za koju je on optužio tebe? Hoćeš da kažeš da mi je on sve to rekao da bi se tebi osvetio što si odbila njegovo navaljivanje?“ „Zabole me dupe koji su bili njegovi motivi. Još manje me je briga šta on misli o meni“, rekla je. „Ali, laže o svojoj vezi sa Kolmanom. Toni je slomio mom prijatelju srce. Uplašio se da će ih otkriti, pa je odbio da ga viña. Kolman se mučio zbog raskida mesecima. Tada smo on i ja počeli češće da se sastajemo. Bio je povreñen i bilo mu je potreban neko s kim bi mogao otvoreno da razgovara o svom ljubavnom životu, neko kome je bezuslovno verovao. Bio je razoren tim što ga je Esteban odbio i na kraju se ubio zbog toga. To je istina. Kunem se.“ Dankan skinu sako i rukavom košulje obrisa znoj sa čela. Bila mu je vrućina i bio je uznemiren, i opasno blizu toga da joj poveruje, pa joj se zato žestoko suprotstavio. „Esteban ima crvenokosu seks bombu za verenicu. Povinuje mu se poput trenirane foke. Platio joj je sise i dijamantski prsten, i nerešeno je šta je od toga veće. Venčaće se ove jeseni.“ „Naravno da ima takvu devojku. Uvek je imao. Oko toga su se on i Kolman prepirali. Kad god se Toni hvalisao svojim seksualnim pobedama drugim članovima tima, ili vodao najnoviju gugutku, to je vreñalo Kolmana. Ali, kompletno Tonijevo mačo-šepurenje je predstava, dankane. Brak će biti varka. Zar ne vidiš da glumata zarad paravana? Crvenokosa je dimna zavesa. U roku od godinu dana verovatno će biti i trudna. Postaraće se za to.“

110

Dankanove misli išle su sličnim tokom, ali još nije bio spreman da to i prizna. „Toni se prema Kolmanu grozno ponašao“, rekla je. „Jednog dana bi ga obasipao pažnjom, a odmah sledećeg ga ignorisao. Igrao je toplo-hladno i Kolmana činio nesrećnim…“ „Zašto je Kolman tako slepo bio zaljubljen u njega?“ Na trenutak je zaćutala, pa tiho rekla: „Ne verujem da možemo da biramo u koga se zaljubljujemo. Veruješ li ti?“ Odjednom mu se učini da soba postade mračnija, manja, zagušljivija. Koža mu postade hladna i vlažna; telo mu je vibriralo poput muzičke viljuške. Odvratio je pogled od nje. Rekao je: „Ne znam ko je gej, ko je strejt, niti ko se s kim tuca, a iskreno, nije ni bitno. Ono što jeste bitno jeste da je Majer Napoli imao nešto o tebi. Sudija ga je isplatio, ali je Napoli preduzetnički nastrojen čovek i video je način da zaradi još koju paru. Došao je kod tebe i zapretio da će, ako ga ne isplatiš, bilo koja tvoja prljava mala tajna izleteti u javnost. Pristala si, i rekla mu da se nañete u radnoj sobi tvog muža kasno jedne večeri. Napoli je rekao u redu, šta god, ali nije bio budala. Da bi osigurao sopstveno dupe, on je unajmio glupog, nesrećnog Garija Reja Trotera da bude njegov dostavljač u slučaju d nisi bila iskrena sa njim. Usput, šta je Troter doneo te večeri? Fotose, audio-snimke, video-snimke sa eksplicitnim sadržajem? Možda se stvarno nisi tucala sa Kolmanom Grirom. Možda si zaista čuvala privatnost i javni imidž svog najboljeg prijatelja. Ni to nije bitno. Šta god da je Napoli imao o tebi, škodilo je ne smo tebi, nego i tvom prijatelju i – što je najvažnije – tvom mužu. I iznad svega, htela si da sačuvaš svoju poziciju supruge Kejta Lerda. Odlaziš u radnu sobu, kao što je dogovoreno, očekujući Napolja. Ali tu je Troter. Rekao ti je nešto. Jebiga, znam da jeste, iako si ti to poricala. Nakon što si ga upucala, obezbedila si robu, pa si celu stvar namestila da izgleda kao pljačka. Možda si čak i podmetnula lulasti ključ, možda si sama slomila prozor. Ulazi Kejto. Slab pri pomisli koliko je malo nedostajalo da ostane bez svoje voljene. Naterala si ga da te razmazi kao što niko do tada nije. Guta celu priču o samoodbrani, a Troter ionako ne može da govori.“ Zažmurio je. „Ono što te sigurno sada proganja jeste to gde je Majer Napoli. Ako se izuzme on, ti si čist. On je jedina osoba koja može sve ovo da ti sruši.“ Ona uvuče ramena i povi glavu. Dankan je prešao preko sobe, došao do nje, uhvatio je za vrh brade i povukao joj glavu nagore. „Zar se nije tako desilo?“ „Jeste.“ Iznenadivši ga, ona skoči na noge i gurnu ruke prema njemu, sastavljenih dlanova. „Stavi mi lisice. Uhapsi me. Strpaj me u zatvor. Bar ću tamo biti na sigurnom.“ „Od tvog muža?“ „Da!“ „Zato što hoće da te ubije?“ „Da! Ne“, rekla je odmahujući glavom. „Ne on. On to ne bi uradio lično. Nije tolika budala. Imao je šansu one večeri u bazenu. Mislila sam da će me možda udaviti i završiti s tim. Ali me nije ubio tada i neće nikada. Samo će se postarati da ja umrem.“ „Zašto?“ uzvrati dankan paljbu. „On…“ „Zašto?“ „Ne mogu da ti kažem zašto.“ „Zato što ne postoji zašto.“ Silovito je odmahnula glavom. „Molim te, samo mi veruj.“ „Da ti verujem?“ Nasmejao se. „Nema tih para.“ „Šta treba da uradim da bi mi poverovao? Da osvanem mrtva?“ „To bi bio dobar početak.“ Šokirano je uzdahnula i ustuknula. „U meñuvremenu“, nastavio je istim hladnim glasom, „videćemo se u Barakama. Sutra. Deset sati.“

111

Okrenuo se i krenu u hodnik. Pošla je za njim, uhvatila ga za ruku i okrenula ga. „Ne znam više nikoga ko bi mogao ili želeo da mi pomogne. Plašim se. Kejto zna…“ „Šta?“ „On zna ili bar sumnja da znam šta pokušava da uradi. Zato ti je rekao za Napolija. Da bi izgledao kao prevaren muž, da osvoji tvoje simpatije protiv neverne žene. Naveo te je da napraviš vezu izmeñu Napolija i Trotera i konačno Kolmana, da bih ja ispala kriva. To je sve deo njegovog velikog plana.“ „U redu“, reče Dankan. „Ako je tako, neka to bude tvoja zvanična izjava. Reci to zapisničaru tokom sutrašnjeg ispitivanja.“ „Ne mogu. Kako bih mogla? To bi bilo isto kao i da se ubijem.“ Jače ga je stisnula. „Molim te, Dankane.“ „Šta tačno tražiš od mene da uradim?“ „Prestani da istražuješ mene, počni da istražuješ Kejta, i zašto je Troter došao u našu kuću te večeri.“ „Zato što je trebalo da te ubije.“ „Da.“ „Kako bi šeprtlja poput Trotera znala da ti lutaš kućom usred noći?“ „Kejto mu je mogao reći. Mogao je da kaže Troteru da čeka u radnoj sobi dok ne siñem dole, što je bilo neizbežno.“ „Kejto te je zadržao u krevetu da ne bi uključila alarm i da bi Troter mogao da uñe.“ „Zar ne zvuči moguće?“ Da, jeste. Video je da je njen izraz lica pun nade i to ga je namamilo da joj poveruje. „Reci mi zašto tvoj muž želi da te ubije.“ „Ne mogu“, rekla je mučnim šapatom. „Ne dok ne budem znala, bez trunke sumnje, da mi veruješ. Potpuno.“ „Jebiga, nemaš sreće.“ Pre nego što je mogao da se okrene, spustila mu je ruke na ramena i približila mu se. „Ti želiš da mi veruješ.“ Posegnuo je da joj skloni ruke. „Nemoj“, rekao je, ali su njene ruke ostale na njegovim ramenima, a njegove ruke na njenim. „Znam da želiš.“ popela se na prste i svojim usnama okrznula njegove. „Veruj mi, Dankane. Molim te.“ Ječeći od gneva i potisnute želje, on ispusti sako i pištolj na pod i zgrabi je za kosu. Izvio joj je glavu unazad. Možda je mogao da je pusti i ode, samo da mu je uzvratila pogled, samo da se u njenim očima nalazio makar tračak trijumfa ili izazova. Umesto toga, one se sklopiše. „Prokleta bila“, prošaputao je. „I ja s tobom.“ Spustio je usne na njene. On gurnu jezik unutra dok ju je rukom obuhvatao oko struka i privlačio sebi. Osećaj njenog tela do njegovog, njenog mirisa, ukusa njenih usta, sve se spojilo da uništi poslednji tračak svesti. Želja, kakvu do sada nije osetio, pulsirala je kroz njega. Svila je ruke oko njegovog vrata i provukla prste kroz njegovu kosu. Njena usta su mu odgovorila, zavodljivo se pripijajući oko njegovog jezika i ludilom ga navodeći da želi još, još nje same, nju celu. Krenuo je napred sve dok ona nije leñima bila naslonjena na zid, pa je podigao rub njene majičice. Ispod njega nije bilo ničeg više osim njene kože. Nastavio je da podiže majicu sve dok joj ruke nisu bile podignute iznad glave, a majičica skupljena na podlakticama. Jednom rukom uhvatio je za oba ručna zgloba i držao ih stisnute uza zid visoko iznad njene glave. Kasnije, kajaće se jer nije zastao da prouči njen napet torzo, jer nije našao vremena da pogleda u ono o čemu je maštao otkad ju je prvi put video na dodeli nagrada. Žaliće što nije nasladio vrhove prstiju njenom kožom, što nije dodirnuo njene grudi niti ih milovao usnama.

112

Ali, u tom trenutku, bio je voñen iskonskom glañu da je poseduje. Posegnuo je ispod njene suknje i spustio joj dlanove na guzove, ne osetivši ništa osim kože. Režeći kletve ili možda očajne molitve, podigao ju je i odneo do sofe. Kada se opružila po njoj, skinula je majicu i bacila je u stranu. Nestrpljivo je strgnuo futrolu s ramena i ispustio je na pod. Kleknuo je na sofu i podigao joj suknju do struka. Povukao je tanga gaćice niz njene noge i usredsredio se na delić mekanih dlačica meñu njenim butinama. Njegovo disanje hrapavo je odjekivalo u inače tihoj sobi dok se mučio sa kopčom n kaišu i rajsferšlusom, pa je razdvojio njene butine i zario se u nju. Obavijen njome, uronio je rukama u njenu kosu i zario joj lice u vrat. Sledećih nekoliko minuta naslañivao se samo prokleto dobrim osećajem što je u njoj, okružen njome, što je poseduje. Onda je počeo da se pomera. Njegovi snažni, duboki pokreti bili su plod frustracije skoro isto koliko i strasti. Iz nje su mamili tihe isprekidane zvuke. Čak i da ih je glumila, nije mu bilo važno. Dopadali su mu se. Bodrili su ga. Kliznuo je rukama ispod njenih kukova, podigao je i držao tako, dok se zabijao u nju sve jače, ubrzavajući tempo, pojačavajući trenje sve dok se nije rasplinio od zadovoljstva. Njegov vrhunac je bio dug i silovit i ostavio ga prezasićenim. Opustio se preko nje zadihano, a dah mu je vlažio njen vrat. Mogao je tu da ostane da leži zauvek, sa njom ispod sebe, u stanju blažene otupljenosti. Ali, čak i pre nego što je povratio dah, podigao se i pokušao da se odmakne. „Ne.“ Uhvatila ga je. „Ne.“ Telo joj je bilo napeto. Plitka bora pojavila joj se izmeñu obrva. Oči su joj bile zatvorene, a disanje ubrzano. Ovlažila je usne pa ih stisnula. Kliznuvši rukama ispod njegove mokre majice, zarila je prste u klizavu mokru put njegovih leña. Trljala se o njega nežnim njihanjem kukova. Jačanje pritiska ostavilo ju je bez daha. Zaboravio je da je hteo da je ostavi, umesto toga uhvatio ju je za kukove izmeñu i pripio je uza se. Uzdisala je tiho, požudno. Trljao se o nju dok je njene kukove držao još bliže sebi. Osetio je ubod njenih noktiju na svojoj koži. Nežno se ljuljuškao, ali to je bilo dovoljno. Više nego dovoljno. Uz prigušeni krik, izvila se leñima, a butinama čvrsto stegnu njegove kukove. Osetio je njen orgazam od vrha svog uda, zabijenog duboko u njoj, do grla. Kada se povukao, ležala je ispod njega teško dišući. Ulična svetiljka sijala je kroz prozor, bacajući senku pokidane zavese čipkastog oblika na njene grudi. Suza se otkotrljala iz njenog oka u vlažnu kosu na slepoočnici, gde joj je pulsirala vena. Njena kosa bila je zbrka blede svile oko njen glave. Usne su joj bile modre i natečene. Silno je želeo da leži tu sa njom. Želeo je da je ljubi, vlažno ali nežno i pažljivo. Ali to bi ga sigurno odnelo do vraga. Izgubio je glavu i odazvao se putenom nagonu, što će kasnije pripisati biologiji. Ali ne bi imao izgovor za kasnije nežnosti. Sada je potpuno vladao svojim razumom, i enormnost njegove gluposti sručila se na njega u potpunosti. Otvorila je oči i pogledala ga. Šapćući njegovo ime, podigla je ruku da ga pomazi po obrazu. Pre nego što ga je dodirnula, odvojio se od nje i ustao. Okrenut leñima popravio je pantalone i mahinalno zakopčao kaiš. Ostavio je krajeve košulje neupasane. Podigao je futrolu, ali je nije stavio. Borio se protiv nekih od najbrutalnijih kriminalaca u istoriji Savane, ali najhrabrija stvar koju je ikada uradio bila je da se okrene i pogleda tu ženu. Laknulo mu je kada je video da je sela. Njena suknja je ponovo bila na mestu. Još nije obukla majičicu, ali ju je skromno držala preko grudi. Ta klasično ženska, zaštitnička poza urezala mu se u pamćenje, da mu se srce stegne kad god bi se setio koliko je ranjivo izgledala u tom trenutku. Ali to je bilo posle.

113

Otišao je do hodnika, gde se sagnuo da podigne sako i pištolj sa poda. Rekao joj je preko ramena: „Deset sati. Povedi advokata i nemoj da kasniš.“

114

Šesnaesto poglavlje Eliz se probudila, uspravila se hvatajući dah, dok joj je srce ubrzano lupalo. U jednom trenutku bila je u dubokom snu, a u sledećem kao da joj se u glavi glasno javio alarm, probudivši je uz trzaj. Izbezumljeno je gledala unaokolo, i iako je bila okružena tamom, odmah se setila gde je, i zašto, i šta se dogodilo. Kada je Dankan izašao bila je toliko van sebe da je plakala dok se nije plakanjem uspavala. Ona je zaspala? Ona, koja pati od hronične nesanice, pala je u san bez snova? Koliko dugo? Pola sata? Duže? Čak i dok je navlačila majicu pokušavala je da vidi koliko je sati na njenom ručnom satu, ali bilo je suviše mračno da bi videla sopstvene ruke. Kejto! Šta da mu kaže? Koža joj se osušila od znoja, postajući zategnuta. Obrisala je obraze i osetila slankaste tragove suza. Naslepo je tražila svoj donji veš po podu i kada je obukla gaćice, shvatila je da mora da se okupa pre nego što bude videla Kejta. Dohvatila je tašnicu i u roku od nekoliko sekundi od buñenja napipavala put kroz mračnu kuću, krećući se što je brže mogla. Mora da stigne kući pre Kejta. U suprotnom, kako će objasniti svoje odsustvo? Kako će objasniti svoje pojavljivanje? Bilo je samo jedno objašnjenje za to. Ako bude video, odmah će znati šta je uradila. Bože, molim te, neka i dalje igra karte. U kakvom god bio raspoloženju, ona mora da se suoči s njim. Pošto je Dankan obznanio svoju nameru da istera svoju istragu, nije imala drugog izbora nego da nastavi da se pretvara pred Kejtom da je njihov odnos bračno blaženstvo. Izašla je na zadnja vrata kroz koja je i ušla. Dvorište je bilo siromašan pejzaž divlje trave i korova koji su je bockali po golim nogama dok je pretrčavala preko njih. Kapija u visokoj, okastoj, žičanoj ogradi u pozadini dvorišta otvarala se prema uličici. Bila je to izlokana, nepopločana staza oivičena kantama za ñubre i otpacima nebrižne zajednice – zarñali kućni ureñaji, stare gume, odbačen nameštaj, igračke, alat i bezvredno smeće. Put do mesta gde je ostavila kola vodio je izmeñu dve kuće koje su bile zadnjim delom naslonjene na kuću koju je Dankan nazvao kućom Boa Radlija. On to nije znao, ali Ubiti pticu rugalicu bio je jedan od njenih omiljenih filmova. Kada je bila dete gledala ga je svaki put kada se davao na televiziji. Ona je verovatno gledala svaki film koji je ikada bio prikazan na TV-u. Komedije, drame, misterije, volela je sve. Bio je to njen beg od surove stvarnosti života. Ovaj deo grada hvalio se sa nekoliko kuća Boa Ridlija. Te kuće bile su mračne, ništa nije ukazivalo na to da je neko posmatra iza prozora sa spuštenim roletnama. Ali, baš kada je pomislila da će proći neopaženo, mačka iskoči iz osušene živice, od čega joj srce poskoči. Mačka frknu i isteže leña, pa zbrisa u šiblje. Kola su joj bila parkirana malo niže. Laknulo joj je kada je videla da nijedan prozor nije bio slomljen i da su ratkapne i dalje stajale na svom mestu. Teško bi objasnila Kejtu kada bi joj automobil neko uništio. Kada je prolazila ispod ulične svetiljke ponovo je pogledala na sat i skoro se saplela na izlokanoj stazi. Spavala je satima! Izvan sebe od straha, zabila je ruku u tašnicu i izvadila mobilni telefon. Da je zazvonio, ne bi je probudio. Pogledala je ekran. Dobro je! Nije imala propuštenih poziva. Kada je Kejto rekao da će da ide u klub, rekla mu je da će popiti tablete za spavanje i da se nada da će se odmoriti i tako pripremiti pred sutrašnje ispitivanje. Da je ne bi uznemiravao dok je u preko potrebnom snu, rekao je da je neće zvati. Pa, bar je nije zvao na mobilni telefon. Ali, mogao je da zove na kuću. Razmišljala je da ga pozove na mobilni da vidi gde se nalazi. Ako ga bude uhvatila u klubu, mogla je da kaže da samo proverava gde je. Ali, ako je bio kod kuće, zahtevaće da zna zašto

115

ona nije tamo, ušuškana. Želeće da zna šta radi u ovo doba noći napolju kada je trebalo da uživa u lekovima izazvanom snu. Šta onda? Šta da mu kaže? Ne, bolje da ga ne zove i da rizikuje da se tako ne osramoti. Njena najbolja šansa bila je da se vrati kući pre njega. Prema tome, pretrčala je ostatak puta do kola. Otključala ih je daljinskim upravljačem. Kola su zapištala i farovi su jednom blesnuli, trenutno osvetlivši pomrčinu u pustoj ulici, i podsetivši je na stroboskope koji su pulsirali tokom njenog poslednjeg sastanka sa Savićem. Otvorila je vrata na kolima, bacila tašnicu na suvozačko mesto i kliznula za volan. Pritisnula je dugme za automatsko zaključavanje čim je zatvorila vrata, pa je brzo startovala motor i odvezla se. Najbolji scenario: Kejto je još bio u klubu i učinio kao što je i rekao, i nije uznemiravao njen san. Igrao je karte do sitnih sati prošle subote. Možda je i večeras. Nadajmo se da jeste. Malo nezgodniji scenario: Još je bio u klubu ali je zvao kućni broj da proveri kako je. Ako je to bio slučaj, mogla je da objasni da je popila dve tablete leka koji se izdaje bez recepta. Jače nego što je očekivala, sredstvo za spavanje ju je oborilo i prespavala je njegove pozive. Najgori mogući scenario: Kejto je bio kod kuće i besno čekao njen povratak. Da bi objasnila svoje odsustvo, mogla je da kaže da je i pored tableta za spavanje njena nesanica bila toliko jaka da je otišla da se provoza. To je bilo labavo, ali bar uverljivo. Ali, kako će da objasni nepogrešive znake voñenja ljubavi? Dankan nije bio nežan. Nije ni ona. Ne verujem da možemo da biramo u koga se zaljubljujemo. Veruješ li ti? Nije ništa odgovorio na njeno pitanje. Nije ni morao. Izraz njegovog lica rekao joj je sve što joj je bilo potrebno da zna. Što je već znala. Jednom osloboñena, njegova strast bila je eksplozivna i bezumna. Ostavila je tragove. Ukoliko ne bude mogla da ih popravi pre nego što bude videla Kejta, on će sigurno primetiti njenu umršenu kosu i izgužvanu suknju, tragove Dankanove brade oko njenih usana. Proveravajući da li je crvenilo kože bilo vidljivo onoliko koliko ju je osećala, bacila je pogled u retrovizor. Lice joj se kezilo sa zadnjeg sedišta. Vrisnula je od šoka i straha, i refleksno je nagazila na kočnicu. „Gospoño Lerd. Mi se nismo zvanično upoznali. Dozvolite mi da se predstavim.“ Uz kitnjast pokret, čovek joj pruži podsetnicu, držeći je izmeñu kažiprsta i srednjeg prsta. „Majer Napoli.“ Nakon što je napustio Eliz, Dankan se neko vreme besciljno vozio. U potrazi za nečim, to nije mogao da kaže. Iskupljenjem, možda. Ali, njega neće naći vozeći se po gradskim ulicama, ni u baru, ni u teretani, ni u bioskopu, a sve ih je razmatrao. Završio je u Barkama. Samo je još jedan detektiv bio u odseku. Kada je Dankan ušao, policajac se našali na račun kasnih sati do kojih rade. Dankan dade prigodan odgovor, pa ode u svoju kancelariju i zatvori vrata, pokazujući da ne želi da priča. Negde u podsvesti, pretpostavljao je da je mislio da će ako bude radio na ovom slučaju – stvarno sedeći za stolom pregledavajući detalje slučaja – onda moći da racionalizuje privatan sastanak sa Eliz. Čak i posle besmislenih nagañanja o Saviću, kada je video ko ga je čekao u toj kući, mogao je verodojstojno da tvrdi da je ostao samo zato što je bio u potrazi za istinom, priznanjem, novim dokazima. Nečim. Ako je mogao sebe da ubedi u to, skoro da je mogao da opravda sebe za ono što se desilo. Nekoliko sati je pokušavao. Ali je na kraju odustao od pretvaranja. Ostao je u toj kući jer je

116

hteo da bude sa njom, a ne da napreduje u slučaju. Ono što se desilo na prašnjavoj sofi nije moglo da se svrsta u policijski posao. Priznanje je bilo oslobañajuće do izvesne mere. Ali ne i potpuno. I dalje je morao da se nosi sa krivicom. Pošto se već valjao u sopstvenoj krivici, radije će to raditi u udobnosti svog doma. Napustio je Barake i odvezao se tih nekoliko ulica do svoje kuće. Sada je već bilo bliže zori nego ponoći, ali čim je stigao kući, potražio je utočište u svom klaviru. Svirao je rokenrol, kantri i klasiku, ali je svaka melodija imala pogrebni ton. Muzika mu nije oslobodila dušu kao što je to bio običaj. Uskoro je prestao da pokušava da nañe uživanje u njoj i legao je na kauč, prekrstio dlanove preko očiju i predao se griži savesti kojoj je pokušavao da pobegne od kad je ostavio Eliz. Sručila se na njega poput nakovnja. Na profesionalnom nivou, nije bilo opravdanja za ono što je uradio. Bio je intiman sa osumnjičenom, najverovatnije glavnom osumnjičenom, negativcem broj jedan na spisku provodilaca zakona. Didi i detektivi sa kojima je radio prezreće ga. Njegovi nadreñeni će mu odrediti disciplinsku meru, ako ga na licu mesta ne otpuste. Ali, bez obzira na to koliko žestoka bude bila njihova osuda, neće biti onoliko oštra koliko je zaslužio, niti dovoljno bolna kao njegova osuda samoga sebe. Kompromitovao je istragu. To se ne prašta. Čak i ako bi to moglo da se oprosti, postojala je još jedna stvar – Eliz je udata. Bio je tipično dete propovednika, sa misijom da dokaže da nije ništa pobožniji od ostale dece. Odrastajući, obično je sam tražio nevolje i gotovo uvek ih nalazio. Tokom adoloscencije, zaista je postao divlji u srcu. Najgora kazna koju je ikada zaradio bila je da presedi čitave dve nedelje jutarnje službe sa tolikom mamurlukom od pijanke od prethodne večeri da mu se plakalo. Morao je tri puta da napusti hram da bi povraćao užeglu mešavinu želudačne kiseline i sangrije sa okusom jabuke. Njegov otac se nadao da će gata kazna naučiti pameti. To iskustvo ga je samo naučilo da mudrije bira pića, kako da izbegne mamurluk i kako da se nosi sa njim kada taktika izbegavanja ne uspe. Na sav očaj svojih voljenih roditelja, bio je odlučan da se ne razlikuje od ostalih samo zato što su se oni bavili svešteničkim pozivom, što ga je činilo još nestašnijim od ostalih tinejdžera. To se naročito odnosilo na istraživanje seksa. Počeo je rano, i neka od nezaboravnih iskustava desila su se baš na crkvenom tlu. Dok su ñakoni sa njegovim ocem raspravljali o kupovini novih klupa za crkvu ili knjiga sa himnama, on je krao poljupce njihovim kćerima u ormanu u prostorijama hora, gde su im stajale odore. Prvi put je osetio ženske grudi u crkvenom kampu. Bilo je to nakon službe, u šetnji kroz šumu od šatora za molitve do bungalova. Dva leta kasnije izgubio je nevinost na sličan način. Sledećeg jutra kada su izgovarane molitve zahvalnosti, vrlo je moguće da su njegove bile najiskrenije. Imao je nekoliko prilično ludih ispada tokom godina na koledžu, ali ko nije? Godine su ga načinile opreznijim i pažljivijim – prošla subota bila je izuzetak. Napredovao je od uspaljenog klinca sa koledža koji je obarao svaku studentkinju koja bi mu rekla da, do odgovornog čoveka koji je zaista voleo i poštovao žene. Bez obzira na to koliko je veza trajala, ili nije, trudio se da postupa časno. To je uključivalo da nikada ne zalazi na tuñu teritoriju. A sigurno je značilo nikada puteno ne upoznati tuñu suprugu. Preko četrdeset godina, njegovi roditelji uživaju u stabilnom, srećnom braku punom ljubavi. U njegovoj glavi nije postojala sumnja da su i dalje bili ludo zaljubljeni i seksualno aktivni. Svetost institucije braka bila je poznata tema propovedi njegovog oca.

117

Dankan je mislio, iako je bio izgrednik, da se ta moralna lekcija ugnezdila u njemu. Prevara je zapovest koju ne kršiš. Jednostavno, ne ideš tamo. Nikada nije bio ni u iskušenju. Ali, sada, spavao je sa udatom ženom i bilo ga je stid samoga sebe. Meñutim, prava sramota bila je to što ju je, uprkos svemu, i dalje želeo. To će biti njegova kazna, znanje da nikada neće moći da je ima. Bez obzira na to kako se na kraju bude završila istraga Troterovog ubistva, on nikada neće imati Eliz. I neće biti na njemu da istragu sprovede do kraja. Neće doći na ispitivanje u deset sati. Zato što će u pola devet biti u kancelariji kapetana Džerarda s priznanjem da, što se tiče gospoñe Lerd, on nije bio onoliko objektivan koliko je tvrdio. Nije bio objektivan ni onoliko koliko je on želeo. Sve će priznati Džerardu, prihvatiće punu odgovornost za ono što se desilo, ostavljajući Eliz nedužnu. Zamoliće Džerarda da ne kaže Kejtu Lerdu zašto je udaljio sebe sa slučaja i Džerard će mu verovatno uslišiti molbu, ali ne da bi njega poštedeo, nego da bi poštedeo sudiju, Eliz i policiju javnog skandala. Džerard će preduzeti neke disciplinske korake, možda čak i zatražiti njegovu značku. Sutra u ovo doba možda više neće imati posao. To je ništa manje od onoga što je zaslužio. Postojala je još jedna osoba kojoj mora da prizna. Didi. Ostale kolege će nagañati zašto on više ne radi prema svojim sposobnostima i verovatno će neki i pogoditi istinu. Ali Didi je morala da čuje istinu od njega. Dugovao joj je to. Kao partneru i prijatelju. Zato što ga je kao partner i prijatelj upozorila da ne dozvoli da se njegova lična osećanja umešaju u njihovu istragu. Sumnjao je da će reći 'lepo sam ti rekla', ali čak i da kaže, zaslužila je to pravo. Pošto je odlučio šta će da radi, ustao je sa kauča i odvukao se na sprat. Pre nego što bude razgovarao sa Didi, činilo se kao jedino ispravno, i simbolično, da spere sve tragove Eliz sa sebe. Kada je ušao u kupatilo, pružio je ruku u tuš kabinu i okrenuo slavinu, pa skinuo odeću. Predajući se trenutku slabosti, pridržao je majicu stisnutu uz lice. Udahnuo je njen miris, koji kao da se utkao u tkaninu. Onda ju je nervoznu ubacio u korpu za prljav veš pre nego što je stigao da se nagovori da je zadrži poput romantičnog suvenira. Zakoračio je u kabinu ispod tuš. Pogledao je na ono što je uradio iz praktičnog, profesionalnog i moralnog ugla, namerno držeći osećanja po strani, plašeći se da će ga sprečiti da donese prave odluke. Ali topla voda koja je tekla iz tuša rastopila je njegovu kontrolu. Jecajući, naslonio se na zid od pločica i nadlanicom pritisnuo oči. Bol u njegovim grudima jeste bila krivica. Jeste ga mučila savest. Kajanje jeste zabilo u njega svoje oštre zube. Ali još je želeo Eliz svim svojim bićem. Nije mogao to da isključi, tu sveobuhvatajuću želju. Podjednako uporna i snažna, nije ličila ni na šta što je osećao prema bilo kojoj drugoj ženi. Ščepala ga je onog trena kada ju je video, a večeras nakon što ju je imao, bila je još silnija. Sutra će se kajati. „Kunem se da hoću“, zakleo se hrapavim šapatom. Ali večeras… Zatvorio je oči i pustio sećanjima da plove kroz njegov um slobodno kao što je i njegova krv tekla njegovim venama. Sećao se svakog detalja, živopisno. Ponovo je proživeo svaki zvuk, miris, svaki dodir, svako osećanje koje je iskusio. Onaj prvi, nemirni poljubac. Otkriće da je mokra zbog njega. Poslednji slatki trzaj njenog orgazma. Iz njegovog stegnutog grla istrže se bolan jecaj. Topla voda padala je na njegovo telo dok je plima osećanja jurila kroz njega, neumoljivo i nezadrživo. Kada se izlila iz njega, on se strese i dozvoli sebi da izgovori, sa svim emocijama koje je osećao, ono što sebi do tada nije dozvoljavao da izgovori. „Eliz. Eliz.“

118

Izašao je iz kupatila sa peškirom oko struka, ušao u spavaću sobu i seo na krevet. Bio je fizički iscrpljen, ali je znao da se neće odmoriti sve dok ne zbaci svoj teret kod Didi. To nije moglo da čeka svetlost dana. Uzeo je mobilni telefon, duboko udahnuo i, pre nego što je mogao sebe da odgovori, okrenuo njen broj. Odgovorila je posle prvog zvona. „Kad si pre čuo? Je l' Vorli i tebe zvao?“ „A?“ „Znaš za Napolija, je l' da?“ „Napolija? Ne. Šta je s njim?“ „Našli su ga na mostu Tolmejdž, hladnijeg od mrtve ribe. Tu sam za deset minuta.“ Prekinula je vezu pre nego što je uspeo da kaže još nešto. Nekoliko sekundi buljio je u telefon u svojoj ruci, pitajući se da li se taj bizarni razgovor zaista vodio ili ga je izmislio. Onda je, kada se sleglo to što je ona rekla, skočio sa kreveta i užurbano se obukao. Prstima je prošao kroz mokru kosu i otrčao dole, jedva se setivši da uključi alarm pre nego što je izašao. Šetkao se duž trotoara ispred kuće kada se Didi pojavila iza ugla i ušla u njegovu ulicu. Potrčao je prema njoj. Zastala je samo za toliko da se on uvuče u kola, pa je ponovo ubrzala. „Trebalo ti je više od deset minuta.“ „Stala sam da uzmem kafu, gunñalo. Molim te, ne moraš da se trudiš da mi zahvaljuješ što sam bila dobra i pažljiva da osiguram da i ti dobiješ svoju minimalnu dnevnu dozu kofeina.“ Ogromna čaša koka-kole bez šećera bila joj je zabijena izmeñu butina, ali bio joj je suviše zahvalan za kafu da bi stavio primedbu na nju. „Jesmo li i dalje ljuti jedno na drugo?“ upitala je, gledajući ga krajičkom oka. Srknuo je kafu. „Nisam bio ljut na tebe.“ „Bio si ljut.“ „Imali smo sukob mišljenja. Dešava se. Čak i meñu ljudima koji slično misle.“ „Pa, ja sam bila ljuta na tebe.“ On je pogleda. Slegnula je ramenima. „Pod jedan, što si se odšunjao u Atlantu bez mene.“ „Ne bi ti se dopao Toni Esteban. Veruj mi na reč.“ „Posle sam bila ljuta jer si ti bio tvrdoglav kao mazga zbog Eliz Lerd. Neko vreme sam se plašila da si skrenuo pameću. Laknulo mi je kada si odlučio da je dovedeš u stanicu sutra. Danas, u stvari.“ „Čekaj, Didi. Pre nego što mi odaš previše priznanja, koja ne zaslužujem, postoji nešto što moram da ti kažem.“ Oklevao je, pokušavajući da pronañe reči koje je neće izbezumiti. „Ove noći sam…“ „Od trenutka kada smo ušli u kuću Lerdovih one večeri kada je bila pucnjava, osetila sam da se nešto ne slaže“, rekla je. „I dalje imam isti osećaj. A sad ovo.“ „'A sad ovo'? Na šta misliš?“ Prebrzo se popela na rampu mosta. Dankan, kome nikada nije bilo svejedno na mostu, čvrsto je zgrabio naslon za ruke i pokušao da ne prospe vrelu kafu u svoje krilo. Most Judžin Tolmejdž bio je vidljiv iz skoro svakog dela centra Savane. To je važilo posebno noću kada je njegova dobro osvetljena konstrukcija dominirala severnim nebom grada. Večeras je bio još uočljiviji. Na centralnom delu mosta bleskala su svetla nekoliko kola i most je svetleo kao novogodišnja jelka. „Forenzičari su već stigli. Odlično“, rekla je Didi, primetivši njihov kombi. Zaustavila je kola i otvorila vrata. Dankan je pružio ruku preko konzole i zaustavio je. „Šta si htela da kažeš pod 'a sad i ovo'?“ Ispružila je ruku, dlana okrenutog nagore. „Kladim se u sladoled preliven sirupom od lešnika protiv omleta od belanaca da je naš mrtvi Majer Napoli nekako povezan sa našim mrtvim Garijem Rejem Troterom.“

119

Dankan je pogledao u njen dlan i preko volje je pljesnuo šakom po njemu. Izletela je iz kola poput metka. Njegovo priznanje će morati da pričeka. Majer Napoli nije izgledao onako doteran u smrti kao što je bio u životu. Pošto je bio tašt, Napoli bi mrzeo što mu leš tako loše izgleda. Njegova žutozelenkasta put izbledela je do boje keksa sa kvascem. Izgledao je još bleñi pod blicevima fotoaparata istražitelja mesta zločina. „Kladim se da je iskrvario iznutra“, primeti Vorli govoreći s čačkalicom u ustima i pomeri se u stranu da bi Dankan i Didi mogli bolje da pogledaju kola, koja su bila parkirana preko žute linije. Napoli je bio na mestu vozača. Brada mu se odmarala na grudima; umro je gledajući u rupu od metka u grudima, verovatno pitajući se kako tako mala povreda može da napravi toliko štete. Ruke su mu ležale u krilu, dlanovima okrenute nagore. Na njih se slila krv iz smrtonosne rane. Možda je pokušao da obuzda unutrašnje krvarenje tako što je pritiskao rupu od metka, sve dok se nije predao neizbežnom. „Metak mora da je prošao kroz nekoliko organa“, reče imVorli. „Rasprštao ih poput balona punih vode. Iskrvario je.“ „Je l' to Donat rekao?“ „On još nije stigao“, odgovori Vorli, „ali video sam dovoljno ljudi koji su upucani u stomak da znam kako to izgleda.“ „Jeste li našli oružje?“ „Ne još.“ „Jeste li tražili?“ Vorli izvadi čačkalicu i podrugljivo se nasmeja Didi. „Ne, detektivko Bouven. Ja sam jebeni gušter. Nikada mi ne bi palo na pamet da potražim oružje na mestu gde je pucano.“ Dankan uskoči pre nego što njih dvoje započnu jedno od svojih verbalnih prepucavanja. „Odsustvo oružja otpisuje samoubistvo.“ „Tačno tako. Usput, ovaj kreten je bio suviše pun sebe da bi se koknuo. Ali pretpostavljam da je upucan sopstvenim pištoljem. Uvek je nosio 'taurus' dvadesetpeticu u futroli na članku noge, sa metkom u cevi.“ „Tip pun vere u druge“, reče Didi. „Hvalio se time. Jednom sam lično video da je podigao nogavicu i pokazivao ga.“ Vorli se sagnu i podiže manžetnu Napolijeve leve nogavice vrhom hemijske olovke. Futrola je čičak trakom bila pripijena uz njegov članak. Bila je prazna. „Čaura od metka?“ upita Dankan. „Nema nijedne. A tražio sam“, dodade da bi udovoljio Didi. „Zajedno sa forenzičarima. Oni su tražili ispod sedišta. Ništa.“ Didi reče: „Vreme smrti?“ „Dotan će to morati da sredi. Ali krv se nije još toliko zgrušala, tako da pretpostavljam da nije dugo mrtav. Uz to, nije moglo da bude davno jer bi ranije bio otkriven.“ „Ludost je što je upucan ovde na mostu“, reče Dankan. „Osvetljeniji je nego tržni centar na ovoj vraškoj stvari. Bilo ko da je prošao mogao je da bude svedok pucnjave.“ „I meni se učinilo čudno“, reče Vorli. „Izgleda da je ovo zločin iz strasti. Neplaniran. Trenutni čin. Jutarnji sati, slab saobraćaj. Roknuo, pa zapalio odavde pre nego što su naišla neka kola. Naravno, svako ko je prošao mogao je da pomisli da su mu se kola jednostavno pokvarila ili tako nešto. Sedeo je uspravno. Ne idi se krv. Našao ga je policajac koji patrolira putem. Zaustavio se da mu kaže da pokrene kola.“ Na pravilnim rastojanjima postavljeni su znaci za zabranjeno zaustavljanje, stajanje ili parkiranje na mostu.

120

„Jeste li ispitali policajca?“ „Rekao je: 'To vam je što vam je'“, odgovori Vorli. „Vrata automobila su bila zatvorena?“ „Jesu. Policajac je površno pregledao okolinu nakon što je prijavio slučaj. Nikoga nije našao ni oko ni u blizini kola, rekao je. Nije video ništa i nije dirao ništa, osim što je otvorio vrata i upotrebio maramicu da bi zaštitio otiske.“ Dankan je pogledao u leš i primetio još nešto. „Jeste li ikada videli Napolija a da mu svaka dlaka nije bila na mestu?“ „Aha, izgleda kao da je možda bio u nekoj tuči“, reče Vorli. „Koristio je onaj vosak, znate bre, što drži svaku dlaku zalepljenu za glavu.“ Napolijeva kosa je i dalje bila masna, ali je izgledala kao da ju je strefio uragan. Kravata mu je bila naherena. Ali, i pored svega, sedeo je savršeno uspravno za volanom, sa nogama ispod pedala. Vorli, nikada poznat po svojoj osećajnosti, naceri se: „Ne bi voleo da ga slikaju dok izgleda ovako, zar ne?“ „Ima li znakova borbe?“ upita Dankan. „Tragovi vučenja tamo, pored pruge. Mogu, ali ne moraju biti njegovi. Nećemo znati dok mu ne skinemo cipele i uporedimo, ali Bejker i njegova ekipa su konopcima ogradili brazde da bi proverili kasnije, za svaki slučaj.“ Dankan nije voleo visinu. Nije mu pripadalo muka i vrtelo mu se u glavi kao u onima sa ozbiljnim strahom od visine, ali se uvek držao unutrašnje trake kada je vozio preko visokih mostova i nadvožnjaka, i nikada nije silazio s puta da bi visio s ivice ili zagledao u duboke klisure. Ali, sada je otišao do ograde mosta gde su forenzičari namestili narandžaste saobraćajne znake i žutu traku da bi osigurali prostor od oko jednog i po kvadratnog metra. Zaobilazeći to, prišao je ogradi i pogledao šezdeset metara dole u reku Savanu. Vladala je oseka, pa je reka tekla prema okeanu. Kada je plima bila visoka, tekla je u suprotnom smeru, što je bilo zbunjujuće turistima i novopridošlicama sve dok im se ne objasni taj fenomen. Na ušću reke, sveža voda se mešala sa morskom i stvarala ušće koje podleže plimi. Smer kojim je tekla reka zavisio je od plime. Zbog raznih protivstruja, ovaj deo reke, koji je služio kao kanal za brodove, bio je veoma prevrtljiv. Dankan se vratio do ostalih. „Pokušaj krañe kola?“ Bilo ih je dosta u gradu, često su ili žrtva ili lopov završili mrtvi. „Ovde na mostu, gde bi svaki pešak bio osumnjičeni?“ „Didi je u pravu, Dank“, reče Vorli, „ovo je nešto drugo. Ovo čak nije ni Napolijev auto.“ Nacerio se i prebacio čačkalicu na drugu stranu usta. „Zato sam vas i pozvao. Ova kola su registrovana na Kejta Lerda.“

121

Sedamnaesto poglavlje Dankan se osetio kao da most nestaje pod njim i da propada kroz vazduh. Zabuljio se u Vorlija. „Jesam li te dobro čuo?“ „Dobro si ga čuo“, rekla je Didi, široko se osmehujući. „Doñeš mi sladoled sa prelivom od lešnika.“ Onda je upitala Vorlija da li je već zvao sudiju. „Niko se ne javlja na kućni broj, ali je kapetan Džerard imao sudijin broj mobilnog zbog onog sa Troterom. Našao ga je u 'Srebrnom dobu', gde je igrao poker sa svojim drugarima opasnim pravnicima.“ Dankan je mislio da je neumesno kada mu je Eliz to rekla ranije te večeri. Očigledno je i Didi tako mislila. „On igra poker van kuće noć pre nego što ćemo ispitivati njegovu ženu o fatalnoj pucnjavi?“ Vorli slegnu ramenima. „Mora da je siguran u njezinu nevinost. Ili je potpuno siguran u svoj uticaj. Igrao je naslepo sa tužiocem. U svakom slučaju, potvrdio je da su kola njegova, i rekao da ta kola vozi njegova žena.“ Dankanovo srce je variralo izmeñu potpunog prestanka rada do totalno neobuzdane brzine kucanja. Osećaj da pada nije se gubio. „Torbica gospoñe Lerd bila je na suvozačkom sedištu“, rekao je Vorli. „Spakovali smo je kao dokaz.“ „Čega?“ upita Didi. „Bilo čega.“ Dankan je poželeo da sedne. Povraćalo mu se. Ali morao je da ostane sabran, morao je da izgleda kao da nije lično zainteresovan, da ga interesuje samo onoliko koliko detektiv za ubistvo treba da bude i Eliz Lerd je bila ključni igrač u fatalnoj pucnjavi. Sada u dve pucnjave. Uspeo je da se sabere i pronañe reči da bi upitao Vorlija da li je neko video ili čuo nešto o Eliz Lerd. „Negativno. Sudija ju je poslednji put video izmeñu devet i trideset i deset. Rekao je da je htela da popije pilulu za spavanje i ode u krevet.“ Ali ona nije popila pilulu i otišla da spava. Ona se sastala sa Dankanom. On ju je video posle njenog muža, video tragove suza na njenim obrazima, kako drži majičicu preko grudi, i izgleda opijeno. „Čim je Džerard obavestio sudiju o ovome“, pričao je Vorli, pokazujući prema telu, „pokušao je da je dobije na kuću. Kada mu se nije javljala, pozvao je domaćicu, zamolio je da ode do njihove kuće i vidi da li je gospoña u redu. Sudija, domaćica i Džerard – koji mi je sve ovo ispričao preko telefona – našli su se u sudijinoj kući. Gospoña kuće nije bila tamo, a u njenom krevetu niko nije spavao.“ „Mobilni?“ upita Didi. „Još je bio u njenoj tašnici“, rekao je Vorli. „Dakle, ili ga nije više imala kada su je zvali, ili se nije javljala kada ga je imala.“ Pogledao je iza Didi i Dankana i rekao: „Evo Dotana.“ Dok im se približavao, patolog je teško disao zbog postepenog uspona od mest gde je ostavio kola. Znoj mu je curio u širokim potocima niz debelo lice. „Napoli se pojavio, a?“ Pomerili su se u stranu i napravili mu prostora da pregleda telo, iako je jedva mogao da utisne svoju telesinu u otvorena vrata kola. „Metak je dobro smešten. Verovatno je iskrvario.“ „Rekô sam vam“, reče Vorli, uputivši Didi arogantan pogled. „Nisam rekla da nije.“ „Teško je reći dok ga ne pomerimo, ali mislim da nema izlazne rane“, izvestio je Vorli. „Krv nije tekla oko sedišta iza njega.“

122

„Mora biti da se metak odbio od rebara na leñima“, zapazio je patolog. „Sredio je stomak zasigurno. Mogao je da pogodi i jetru, slezinu, i arteriju ili dve. Ne mogu reći šta je sve zakačio ili rasturio.“ „Njegovog pištolja nema u futroli na članku i nema čaura od metka“, reče Dankan. Bruks uze baterijsku lampu iz džepa i uperi je prema Napolijevim krvavim rukama, pa se savio i pomirisao ih. „Izgleda kao da mu pušiš“, primetio je Vorli. „Puši ga ti, Vorli“, rekla je Didi. Patolog ih je ignorisao. „Nisam namirisao barut, što znači da nije upucao sam sebe. Je l' se tukao?“ „Izgleda kao da se borio.“ „Navući ću mu kesu preko ruku. Mogao bi da ima tkivo ispod noktiju.“ „To bi bio preokret“, reče Vorli, „ako bismo sredili Eliz Lerd DNK testom.“ „Hej, vi?“ Pozvao ih je Bejker, forenzičar. Stajao je blizu ograde mosta, daleko od kola. Pokazao je na nešto na stazi za pešake. Dankan je prvi stigao do njega, ali kada je video stvar na koju je pokazivao, iznenada je stao, terajući Didi i Vorlija da ga zaobilaze. Didi je kleknula. „Jao, bre. Dankane, prepoznaješ li ovo?“ Odmahnuo je glavom, ali je lagao. Pre nekoliko sati, ta sandala bila je na Elizinoj desnoj nozi. „Ja je prepoznajem.“ Didi ustade i okrenu se ka njima. „Gospoña Lerd je nosila ovakve sandale onog dana kada smo intervjuisali nju i sudiju u sunčanoj sobi. Sećam se tirkiznog kamenja. Htela sam da je pitam gde mogu da kupim takve sandale, ali sam shvatila da to nije mesto koje ja mogu sebi da priuštim.“ Tri detektiva se pomeriše u stranu da bi Bejkerov fotograf mogao da fotografiše sandalu pre nego što je stave u kesu za dokaze. „Šta misliš o svemu ovome, Dank?“ upita Vorli. Prenuo se iz zamišljenosti. „Ne znam.“ „Misliš da je sredila Napolija?“ „Jesi li ikada video zločinca koji je upucao čoveka u stomak, pa ostavio prepoznatljivu sandalu iza sebe?“ Dok su Didi i Vorli varili to što je rekao, sirene su oglasile ubrzan dolazak policijskog vozila trakom za suprotan smer. Kada se izjednačio sa kolima Eliz Lerd, frizirani porodični džip iznenada je stao pored betonske ograde koja je razdvajala smerove na mostu. Čim je vozilo zakočilo, vrata su se otvorila. Bil Džerard je izašao sa vozačke strane. Sudija Kejto Lerd je bio pored, na suvozačkom mestu. Dankan ga nikada nije video tako raščupanog. On i Džerard prekoračiše mali zid, preñoše dve trake sa njihove strane žustrim tempom, došavši do kola na ivici upravo u trenutku kada se trio detektiva vratio do njih. „Možemo da priñemo?“ Džerard upita Vorlija, praktično lanuvši pitanje. „Da, gospodine. Forenzičari su završili sa kolima.“ „Šta kažeš, Dotane?“ upita Džerard. Patolog im da de kratak pregled svojih zapažanja. „Sumnjam da je dugo izdržao.“ „Zabole me dupe koliko je on izdržao.“ Sudija je laktom odgurnuo Džerarda u stranu i oborio se na Dotana Bruksa. „Šta je sa mojom ženom?“ „Ne znam ništa o vašoj ženi.“ Patolog je izvadio maramicu veličine stolnjaka iz džepa i obrisao znojavo lice. Džerard se okrenuo detektivima. „Šta vi znate?“ Bio je neverovatno otresit, verovatno zato što su se njegove obaveze u odeljenju za nasilne zločine sada većinom ticale administracije. Prošlo je dosta vremena od kada je bio na mestu ubistva, i bez obzira na to ko je bio ubijen, čak i gadan tip poput Napolija, to nikad nije bilo prijatno iskustvo.

123

Ali najviše je bilo to što je, pogañao je Dankan, njegov šef bio pod pritiskom sudije da brzo dobije odgovore. Vorli je izvadio čačkalicu iz usta i dao koncizan izveštaj o činjeničnom stanju. „Pre par minuta, našli smo komad obuće, sandalu sa tirkiznim kamenčićima. Čak tamo.“ Pokazao je na mesto gde je fotograf i dalje škljocao. „O, Isuse.“ Sudija Lerd preñe rukom preko lica. „Eliz ima par takvih sandala. Hoću da vidim.“ Krenuo je u tom pravcu. „Možda ćete biti u iskušenju da je podignete, sudijo. Molim vas da je ne dirate.“ Besno je pogledao Vorlija. „Nisam kreten.“ Dankan je gledao za njim i suosećao je sa njegovom situacijom i pored toga što mu se nije dopadao. Da su okolnosti bile drugačije, i on bi se ponašao isto kao i sudija. Bio bi izbezumljen od brige, uznemiren zbog onoga što se možda desilo, očajan da nañe neke odgovore. Ali, on nije bio Elizin muž. Nije joj bio čak ni prijatelj. Nije joj bio ništa osim detektiva koji bi verovatno trebalo da je preda okružnom tužiocu da je optuži. Nije imao način da prevaziñe nesigurnost i strah koji su besneli u njemu. Morao je da radi svoj posao. „Šef Tejlor me je pozvao“, rekao je Džerard, obraćajući se prigušeno podreñenima. „Naredio mi je da lično nadgledam ovu istragu, koja ima prioritet u odnosu na sve što trenutno radimo. 'Daj sudiji šta god hoće', rekao je. Tejlor hoće da svi budemo budni na ovom slučaju. Jasno?“ „Izvin'te“, reče Didi. „Gospoñu Lerd smatramo žrtvom?“ „Dok ne dokažemo suprotno.“ Džerard ih napusti da bi se pridružio sudiji. „Dakle, naša istraga se upravo zarazila politikom“, progunña Vorli. „E, do mojega.“ Dotan Bruks im se približi, hripajući. „Mogu li ga dobiti?“ Dankan ostavi patologa sa Didi i Vorlijem da raspravljaju prevoženje Napolijevog leša u mrtvačnicu. Polako je odšetao do saobraćajnih kupa koje su obeležavale tragove vučenja tela po putu i čučnuo da ih bliže prouči. Moguće je da se pokaže da to uopšte nisu tragovi Elizinih peta, nego isprekidani tragovi guma ili nečiji drugi tragovi. Bilo šta je moglo da ostavi te crne mrlje na pločniku veoma prometnog mosta, koji je spajao nekoliko glavnih bulevara iz centra Savane sa jedne strane, sa državnim putem broj 17 Južne Karoline. Pogledao je nazad u kola, procenjujući da su otprilike četiri i po metra udaljena od tih tragova. Sandalu su našli kod ograde, još dalje. Sve to na uskom delu zaustavne trake. Dankan ustade i istim putem kojim je došao krenu nazad prema kolima, pažljivo pretražujući pločnik. „Šta tražiš?“ upita Vorli, primetivši šta radi. „Krv.“ „Upucan je u kolima.“ „Možda. Ili je možda upucan tokom tuče, tamo gde su tragovi vučenja. Doteturao se nazad, uspeo da sedne za volan i zatvorio vrata.“ „Misleći da može da se odveze.“ „Možda mu je krv šikljala unutra, ali spolja ima samo nekoliko kapi“, reče dankan. „Nije ništa kanulo, pogotovo ako se držao za ranu, kao što pokazuju mrlje na njegovim rukama i majici.“ „Takoñe je mogao da bude upucan tamo gde smo ga našli, za volanom kola gospoñe Lerd.“ „Dovraga!“ reče dankan prihvatajući kao istinu ono što je rekao Vorli. „Šta je gmaz poput Napolija radio za volanom gospoñe Lerd?“ „Nemam pojma“, reče Vorli. Kola hitne pomoći su se probila. Vozač je krivudao izmeñu policijskih patrolnih kola, koja su privremeno blokirala saobraćaj u smeru ka centru grada, koji je u ovim ranim jutarnjim satima bio slab. Vorli je našao put do Didi koja je razgovarala sa Dotanom Bruksom. Sam sa sobom, Dankan se vratio do dela koji je bio blokiran saobraćajnim kupama i pažljivo gvirnuo preko obližnje ograde mosta. Ovog puta nije gledao u reku, nego u sam most.

124

Dugačak šest stotina metara, most je bio sagrañen umesto starog mosta koji se dizao, koji je postao nedovoljan za sve gušći rečni saobraćaj, jer se važnost savane kao morske luke povećavala. Dankan se prevezao preko tog mosta hiljadama puta, ali zbog svoje averzije prema visini i konstrukciji mosta, držao je oči na putu. Nikada nije proučio strukturu mosta. Zasigurno nikada nije bio ovoliko blizu i lično upoznat sa njegovom konstrukcijom koja uliva strahopoštovanje, i svojim masivnim proporcijama. Nagnuo se preko ograde koliko se usuñivao i proučio njegovu grañevinsku strukturu. Dok je u svojoj glavi procenjivao visinu najbliže kule koja je bila i potporni stub, primetio je metalne merdevine koje su se spuštale i spajale sa nekom mašinerijom – nije imao pojma kako to da nazove – sa unutrašnje strane mosta. I na podu tog kako se već zvaše, primetio je da nešto leprša, nešto što tu nije pripadalo. Otrčao je do kule, očiju uprtih na to mesto, s nadom da je ono što mu je skrenulo pažnju neće nestati pre nego što sa sigurnošću utvrdi šta je to. Kada je bio tačno iznad toga, nagnuo se preko ograde i pogledao ispod u mašineriju. Ono što je video bilo je parče tkanine. Svetle boje, mekog izgleda, nije pripadalo ovoj brutalnoj sirovoj strukturi od gvožña, čelika i betona. Napolijevo telo su prenosili iz kola na kolica. Vorli i Didi su dobili dozvolu forenzičara da pregledaju unutrašnjost kola. Bili su time zaposleni. Džerard je imao pune uši pogrda sudije Lerda, koji je naglašavao svoju tiradu odsečnim pokretima kažiprsta. „Zašto se vaši detektivi vrte oko toga šta se desilo Napoliju?“ čuo je Dankan sudiju. „Treba da traže moju ženu.“ Dankan se vratio proučavanju mašinerije zakačene za donju stranu mosta, i na merdevine koje su spajale tu mašineriju sa nivoom na km je on stajao. Pokušavajući da odagna osećaj mučnine koji ga je obasuo, prebacio je fokus na gigantski tanker koji je na svom putu ka moru klizio ispod mosta. Meñutim, kretanje lañe samo je pogoršalo vrtoglavicu. Pri svemu tom, prebacio je nogu preko ograde, stao na malu platformu na vrhu merdevina i počeo da se spušta. Metalne prečage na merdevinama bile su ograñene šipkama koje su formirale mali cilindrični kavez, ali te šipke su bile prilično razmaknute i nije bio siguran da bi ga zadržale ako bi se okliznuo i počeo da pada unazad prema njima. Bio je na pola puta do dole kada je čuo Džerarda kako viče: „Dank! Kuda si pošao, kog ñavola?“ Pogledao je nagore. Greška. Svetla koja su osvetljavala most na vrhu kule zaslepila su ga. Viknuo je Džerardu: „Ima nečeg ovde dole.“ „Jesi li poludeo?“ To je bila Didi, koja je skoro vrištala. „Verovatno“, rekao je sebi u bradu. „Vraćaj se ovamo!“ Nastavio je, ignorišući njen povik. Hvala bogu pa je obuo patike kada se na brzinu oblačio. Gumeni ðonovi lakše su prianjali od ñonova salonskih cipela. Navukao je par rukavica od lateksa čim su didi i on stigli na mesto zločina. Ruke su mu bile mokre od znoja zbog nerviranja. Nije se usuñivao da pogleda nadole, u brzi tok reke, koja je sada bila penušava od prolaska tankera. „Bile?“ pozvao je. „Znaš li nešto o ovoj stvari dole?“ „Platformi?“ „Pretpostavljam.“ „Ima ih tri. Po jedna za svaki deo mosta. One su povezane šinama sa obe strane. Kreću se ispod mosta tako da bi radnici mogli da priñu navigacionim svetlima. Mogu da rade održavanje, sprovode preglede. Takve stvari.“ „Dakle, niko osim radnika održavanja ne bi sišao ovamo, zar ne?“

125

„I jebene budale!“ čuo je kako Didi viče. Radnici održavanja nisu nosili odela napravljena od meke tkanine koja bi lelujala i kada nema vetra ili kada samo neosetno pirka. Rizikovao je pogled nadole i laknulo mu je kad je video da ima samo još tri prečage do kraja. Relativno brzo ih je savladao i zakoračio na platformu. Čvrsto sagrañena, bila je impresivan primer ingenioznosti i inženjeringa, ali bilo mu je drago što je tu neko drugi radio svoj posao. Njemu se činilo da je vraški daleko do drugog kraja mosta. A, ispod svega, prazno. Nije želeo da razmišlja o ambisu direktno ispod njega. Umesto toga, ostao je usredsreñen na prostor koji ga je neposredno okruživao. Svetiljke koje su osvetljavale most sa donje strane bile su sjajne i zaslepljujuće poput sunca. Pokušao je da izbegne da gleda pravo u njih kada je kleknuo. Parče tkanine zakačilo se na žicu koja je pričvršćivala merdevine za platformu. Jedan kraj oslikanog materijala bio je porubljen. Drugi je očigledno bio pocepan sa nekog dela odeće… koji je u ovom slučaju bila suknja, koju je Eliz nosila te večeri. Uštinuvši tkaninu izmeñu dva prsta u rukavicama, pažljivo ju je oslobodio od metala na koji se zakačila, pa ju stavio u smeñu kesu za dokaze. Polako je ustao i vratio kesu u džep. Njegove kolege su mu dovikivale. Nisu više mogli da ga vide, tako da su bili zabrinuti za njegovu bezbednost. Hteli su da znaju da li je dobro. Upozoravali su ga da bude oprezan. Čuo je Vorlija kako pita da li je nešto našao. Isključio ih je, zaboravio na strah od visine i zagledao se u reku daleko ispod njega, gde je voda u ovom trenutku bila dublja od dvanaest metara. Gledao je u spori tanker, koji je ličio na grad na vodi, kako jezdi izmeñu restorana i barova nanizanih u Rečnoj ulici i dokova luke Vestin resort. Grlo mu se stegnulo dok je počinjao da shvata šta je značilo to što su našli samo jednu sandalu i ovaj komadić tkanine otkinut sa njene odeće. Postojale su veoma dobre šanse da nije uspela da pobegne živa sa ovog prokletog mosta.

126

Osamnaesto poglavlje Sudija Lerd je koračao ograničenim prostorom kancelarije odeljenja za nasilne zločine, dubeći svoju putanju u ružnom crvenkastom itisonu i mrmljajući ubeñivao sebe da mu je žena još živa. Povremeno je padao u tirade o tome kako su spori ko puževi i generalno nesposobni da vode policijsku istragu. Zahtevao je momentalne odgovore na pitanja na koja niko nije imao odgovor. Odbijao je da prihvati iskrene odgovore kao što su: „Ne znamo, ali činimo sve da bismo otkrili.“ Nesrećom, on je bio didin zadatak. Nakon što su znacima napravili ogradu oko većeg dela mosta, uključujući platformu i merdevine koje vode do nje, Didi se sa Bilom Džerardom i sudijom vratila u policijsku stanicu, dok su dankan i Vorli ostali da koordiniraju istragu, koja će uključiti još nekoliko odeljenja policije. Bunila se što se oni samo zabavljaju, dok su njoj dodelili ono što je spadalo u posao dadilje. Ali kapetan Džerard je izdao nareñenje, i nije bio raspoložen za raspravu. Zapravo, stvarno bi suosećala sa sudijom Lerdom, da nije bio toliki kreten. Njoj je postavljao najmanje pitanja. Bilo kakvo samoinicijativno naslućivanje ili predlog koji je ona dala ignorisao je. Tolerisao ju je jedva ali samo zato što mora. Svi ljudi poput Kejta Lerda na ovom svetu, dobri južnjački momci* koje ručno šiveno odelo nije moglo da sakrije, povećavali su kod Didi osećaj nesigurnosti koji su joj usadili roditelji, posebno njen otac. Sudijin prezir svodio je njene uspehe na mediokritetske i beznačajne. Pored njega osećala se kao da je pored oca, poput zvezde od staniola koja pokušava da zameni zvezdu od čistog zlata, što je bio njen brat. Njoj je pripalo i da ispita sudiju o njegovim aktivnostima pre nego što su ga obavestili da je u kolima njegove žene ubijen Napoli, i da ga pita šta je znao o njenim aktivnostima tokom istog perioda. To je bio najusraniji deo celog usranog zadatka. On je bio kao pomamljen. Mogao je mirno da sedi samo par minuta Pažnju mu je lako odvlačio svako ko bi ušao ili izašao iz jedinice. Svaki put kada bi zazvonio telefon, što je bilo često, refleksivno je skakao na noge. Kada i jeste uspevala da mu zadrži pažnju, odgovarao je na njena pitanja sa dramatičnom rezigniranošću ili bi ih shvatao kao uvredu, iako je Didi taktičnošću premašila sebe. „Kada ste poslednji put videli gospoñu Lerd?“ „Oko devet i trideset ili tako nešto. Večerali smo. Eliz je htela rano da legne. Pošto je tako htela, pitao sam je da li bi imala nešto protiv mog odlaska u kantri klub. Turnir u pokeru počeo je prošle subote. Znao sam da će neki moji prijatelji igrati sinoć.“ „Imajući u vidu njenu nesanicu, zar nije čudno što je otišla da legne ranije?“ „Kupila je tablete za spavanje za koje se nadala da će joj pomoći.“ „Da li obično igrate poker tokom radih večeri, da tako kažem?“ „Ne, ali oboje smo bili uznemireni i trebalo nam je nešto da skrenemo misli sa ispitivanja koje je bilo zakazano za ujutru.“ „Zašto su vas misli na to uznemirile?“ „Detektiv hačer nas je savetovao da povedemo advokata. Zvučao je kao da je Eliz kriminalac.“ „Imali smo još pitanja o njenoj vezi sa Kolmanom Grirom.“ „Eliz vam je dala potpuno objašnjenje njihove veze.“ * Sleng – good old boys (dobri, stari južnjački momci) – ljudi sa odlikama belaca američkog Juga, kao što su opuštenost ili neformalno ponašanje, jak odanost porodici i prijateljima. Često su usmereni antiintelektualno i imaju netolerantan stav.

127

Didi je ostavila to po strani i nastavila. „Jeste li razgovarali sa gospoñom Lerd preko telefona, ili imali bilo kakav kontakt sa njom nakon što ste sinoć napustili kuću?“ „Ne. Sa nadom da su tablete učinile svoje, nisam hteo da je zovem i uznemiravam.“ „Sumnjam da je popila tablete, sudijo. Znamo da nije spavala.“ Nije dozvolila da je njegov osuñujući pogled osujeti. „Šta je imala na sebi kada ste je poslednji put videli?“ „Suknju i majicu bez rukava. Znate to, detektivko Bouven. Prepoznao sam parče tkanine koje je vaš partner našao na platformi. To je deo Elizine suknje.“ „Jeste li sigurni? Većina mužev ne primećuje ili se ne seća…“ „Ja nisam većina muževa“, rekao je ledeno. „Suknja je bila nova. Doneo sam je taj dan kući kao poklon. Probala ju je za mene.“ „Da li je nosila sandale s tirkiznim kamenčićima?“ „Bila je bosa.“ „Za večerom?“ „Večerali smo sa poslužavnika u spavaćoj sobi.“ „Shvaćam. Gospoña Beri vam je tamo poslužila?“ Klimnuo je. „Kada je ona otišla?“ „Čuo sam kada je rekla kapetanu Džerardu da je otišla oko deset i trideset.“ „Posle vas, dakle.“ „Tačno. Htela je da se uveri da neće biti potrebna Eliz.“ „Posle nekog vremena nakon što je gospoña Beri otišla, vaša žena se obula i napustila kuću odlazeći svojim kolima.“ „Ne znamo okolnosti pod kojima je otišla“, rekao je. „Mogla je biti silom odvedena iz kuće.“ „Možda, ali prema kapetanu Džerardu, koji je bio u vašoj kući, nije bilo znakova borbe, nasilnog ulaska, ničega sličnog. Odbacili smo pljačku, jer je Džerard rekao da ste našli njen nakit, burmu i minñuše – sa popriličnim dijamantima – na njenom toaletnom stočiću.“ „Tako je.“ „Izgleda kao da je izjurila u žurbi, zar ne? Mislim, nije se čak ni setila da stavi burmu. A to je prsten koji ne ostavljate tek tako ukoliko se niste baš unervozili.“ Sudija je zanemeo poput kamena, dok je Didi lupkala olovkom po blokčetu sa spiralom gde je zapisivala beleške. „Imate li bilo kakvu predstavu kuda je vaša žena mogla da ode, sudijo?“ „Da znam, zar ne mislite da ne bih bio tamo da je tražim?“ „Ima li prijatelje ili porodicu…?“ „Ne.“ „Nikoga koga bi odlučila da poseti, tako bez razmišljanja?“ Odmahnuo je glavom. „Ne, a da mi ne kaže.“ Nije ti rekla da se viña sa Kolmanom Grirom, pomisli Didi zlovoljno. Umorna od tog vrdanja. Didi preñe na stvar. „Da li mislite da je imala sastanak sa Majerom Napolijem večeras?“ Uneo joj se u lice, izraza ukočenog od besa. „Je li ovo način na koji vi rešavate zločine, detektivko Bouven? Gnjavite žrtvine najbliže glupavim pitanjima i izvlačite glupe zaključke?“ Verovatno nije očekivao odgovor, ali mu je ona odgovorila. „Ponekad. Bili biste iznenañeni šta sve svedoci znaju, a ne znaju da znaju. Ja im dam neke mogućnosti, da vidim da li će se neka održati. Često se neka i zadrži, i desi se da naoko nevažna, glupava sitnica na kraju reši slučaj.“ Pogledao je unaokolo kao da traži nekoga ko će mu priskočiti u pomoć. Džerard je nestao; Didi je pretpostavljala da je u svojoj kancelariji. Nekoliko drugih detektiva se šunjalo okolo, pokušavajući da izgledaju zaposleno, ali su zapravo bili privučeni uzbuñenjem kao moljci plamenom. Sudija reče: „Znam šta znači biti temeljan i precizan, detektivko Bouven. Nakon svih godina koje sam proveo u sudnici, shvatio sam da se trunka koja rešava zločin može izmamiti iz sećanja svedoka. Ali ja znam samo ono što sam vam već rekao. Više puta“, naglasio je.

128

Okrenula je stranu blokčeta kako bi imala čistu stranu za beleške. „Mogu li da nastavim?“ I tako je to trajalo još zamornih sat i po vremena. Konačno, verujući da ne može više ništa da joj kaže, pustila ga je da se šeta okolo i bodri samog sebe. Upotrebila je telefon van odeljenja da bi pozvala menadžera kantri kluba 'Srebrno doba'. Javila joj se njegova supruga, koja je probudila muža čim se Didi predstavila i stavila joj na znanje da je poziv hitan. Od njega je dobila telefonske brojeve momaka koji je parkirao kola i šankera, koji su radili te večeri. Pozvala ih je svakog pojedinačno. Nijedan nije bio srećan što ga zove u to doba, naročito nakon rada u noćnoj smeni. Ali su joj obojica potvrdili da je sudija stigao u klub nešto pre deset sati i da se pridružio vatrenoj partiji pokera. Nije odlazio sve dok ga policija nije obavestila da je automobil gospoñe Lerd nañen u uskoj zaustavnoj traci na mostu Tolmejdž sa mrtvim čovekom unutra. „Kada su mu rekli da od nje nema ni traga ni glasa, odlepio je“, rekao je šanker Didi. „Mogu da zamislim.“ Zatražila je imena onih sa kojima je sudija celo veče igrao karte. Bila je to zvezdana linija muvatora i drmatora, uključujući i okružnog tužioca. Ako se zaista uspostavi da se Eliz Lerd sastala sa Majerom Napolijem iz nepoštenih razloga dok je sudija uživao u pokeru i viskiju od ječmenog slada, imaće mnogo toga što neće moći da zaboravi. Još više će izgledati kao zaljubljena budala. Neki politički neprijatelji, a možda čak i verne pristalice, mogu da se zapitaju da li takva luda treba da bude glavni sudija vrhovnog suda. Posledice ovog slučaja mogu opravdati nešto od njegove mušičavosti. Džerard se ponovo pojavio da proveri kako se sudija drži, a i da kaže Didi da obavesti Napolijevu sekretaricu o smrti njenog šefa i da se postara da javi njegovoj rodbini. Kada je čula novosti, sekretarica je pala u histeriju. Didi je iznenadilo da je Napoli mogao da probudi toliko emocija – osim možda besa ili gañenja – kod drugog ljudskog bića. Kada se smirila, sekretarica je objasnila da Napoli nije imao roñake za koje je ona znala i pristala je da doñe ujutru u mrtvačnicu da identifikuje telo. Zahtevala je i da zna šta se činilo na hvatanju 'čudovišta' koje ga je ubilo. Didi ju je uverila da detektivi odeljenja za ubistva rade baš na tome. Nebo je postajalo sivo jer se približavala zora i Didi je bila kod trećeg pakovanja od šest koka-kola bez šećera kada su se Dankan i Vorli dovukli. Vorli je izgledao iscrpljeno i turobno. Dankan je izgledao kao da su ga iskopali sa groblja u komšiluku. Jedva da su prošli kroz vrata kada se sudija obrušio na njih. „I?“ „daj nam neku kafu, hoćeš?“ Didi je zamalo podsetila Vorlija da donošenje kafe nije bilo u opisu njenog radnog mesta. Ali kad se bolje zagledala u Dankanovo ispijeno lice, shvatila je da mu je hitno potrebno podizanje iz mrtvih. Otišla je da sipa dve šolje kafe, ali je držala uši načuljene za ono što se pričalo. „LVDŽ i OT su se složili da nam stave spoljašnju traku na raspolaganje još neko vreme“, reče Vorli, misleći na Lučke vlasti Džordžije i na Odsek za transport. „Nisu oduševljeni time. To će napraviti debeo problem u jutarnjem špicu, ali mi hoćemo da sačuvamo to mesto zločina sve dok možemo. Možda će nešto iskrsnuti na dnevnom svetlu, što nam je promaklo noćas.“ Zahvalno je preuzeo plastičnu čašu kafe od Didi. Činilo se da Dankan ne prmećuje šolju koju mu je pružila sve dok ga nije laktom gurnula u rame. Prazno ju je gledao nekoliko trenutaka, pa je uzeo kafu. „Pustite sad saobraćajnu gužvu“, reče lerd. „Šta činite da nañete Eliz?“ Postavio je to pitanje Dankanu. „Jedinice sa psima su izvele sve pse. Pročešljavaju obe obale i Hačinsonovo ostrvo.“ „To je veoma ograničeno. Šta je sa ostalim ostrvima odavde do mora?“ upita sudija. „Pretražujete li njih?“

129

Niko nije hteo da mu kaže da su ljudi retko stizali do ušća reke. Od svih slučajnih žrtava i samoubica, Didi je znala da je samo jedna osoba preživela pad. Obično bi telo isplivalo u roku od nekoliko dana, u zavisnosti od doba godine i temperature. Pojavilo bi se negde duž Rečne ulice ili u blizini inženjerskih dokova na Hačinsonovom ostrvu, koje je delilo taj deo reke na dva kanala. „Proširićemo potragu ako bude bilo potrebno, sudijo“, reče Džerard diplomatski. „Šta još, Dank?“ „Izdata je poternica sa fizičkim opisom gospoñe Lerd, tako da su angažovani državna policija, ovo odeljenje, šerifova kancelarija. Rečna patrola pretražuje svaki deo reke. Obalska straža je već angažovala jedno plovilo“, rekao je. „Obilazi obalu Atlantika, ali…“ Ali, opet, retko je telo stizalo toliko daleko da bi se tu pojavilo, mislila je Didi. Ako je stiglo dotle, verovatno će biti izgubljeno. „Obalska straža će poslati spasioce u helikopterima“, reče Dankan. „Upravo ih mobilišu. Policijski helikopteri su uzleteli odmah pošto ste otišli i stigli ovamo.“ Činilo se da je saopštavanje tih novosti iscrplo preostalu Dankanovu energiju. Zastao je da srkne kafu. „Čuo sam da se centrala usijala od poziva“, reče Džerard. „Ljudi su videli svetla helikoptera kako pretražuju reku, hoće da znaju šta se dešava.“ „Briga me kome smetaju“, reče Lerd. „Držite te helikoptere u vazduhu.“ „Naravno.“ Džerard je izgledao premoreno i nervozno. Sudijino bahato ponašanje istanjilo mu je živce. „Govorim vam ovo samo zato što ako grañani hoće odgovore, mediji će ih sigurno tražiti. Pre ili kasnije moraćemo da se obratimo novinarima koji su se skupili dole.“ „Morali smo da se probijamo kada smo došli“, reče Vorli. „Naravno, ništa im nismo rekli.“ „Lično sam primio pet-šest poziva pod izgovorom da imaju informacije o gospoñi Lerd“, nastavio je Džerard. „Novinari znaju da je Majer Napoli koknut na mostu. Znaju i da je gospoña Lerd nekako umešana, ali ne znaju kako i do koje mere. Trebalo bi da razmišljate kako ćete rešiti to, sudijo.“ Lerdova napetost splasnu i on teško sede na najbližu stolicu. U roku od nekoliko sekundi, ratobornost je nestala iz njega i on zadobi izgubljen, ranjiv i poražen izgled žrtve. Klonuo je i zagledao se u pod. Dali su mu te trenutke. Niko nije progovarao. Čak je i Vorli, bar jednom u životu, bio dovoljno razuman da drži svoja surova usta zapušena. Konačno, sudija Lerd podiže glavu i pogleda u Dankana. „Jeste li našli bilo šta? Bilo kakav trag?“ „Ono parče tkanine.“ Dankan pročisti grlo i proñe prstima kroz kosu. Sudeći po njenom izgledu, to nije bilo prvi put da ju je tako, ne misleći na to šta radi, zabacio unazad. „Vi, ovaj, vi rekoste da mislite da je to deo suknje koja pripada gospoñi Lerd.“ „Ne mislim, znam.“ Didi reče: „Prošli smo to. Suknja je bila nova, kupljena danas. Njegov poklon.“ Didi nije mogla da smisli zašto je zbog toga Dankan izgledao tako povreñen, ali jeste. Praktično se trgnuo od bola. „Ne znamo kako je dospelo na platformu“, rekao je. „Forenzičari su zaprašili čitave merdevine tražeći otiske, ali pošto svi ti radnici koji su išli gore-dole po njima…“ Ostavio je nedovršenu rečenicu, ponovo je izgledao kao da mu je ponestalo snage. „Ima li traga drugoj sandali?“ Dankan je odmahnuo glavom. „Nema joj traga, a ni bilo čega drugog što bi bilo njeno. Čim bude svanulo, ronioci će… počeće svoju potragu.“ Sudija je samo tiho zajecao. Didi je videla kada je Dankan pogledao Vorlija, koji je noktom urezivao šare u svoju plastičnu čašu za kafu, tako mu stavivši do znanja da prebacuje tu neprijatnu dužnost na Dankana.

130

„Zapazili smo nešto što nismo primetili ranije“, nastavio je dankan, „a to je da sandalu verovatno nije skinula dobrovoljno. Kaišić je i dalje zakopčan.“ Didi reče: „Sandala može da se obuje i izuje a da se ne otkopčava kaišić. Skoro sam sigurna.“ Klimnuo je. „Ali kaišić je kod pete bio istrgnut od ñona.“ Džerard upita: „Kako je to moglo da se desi, Dank?“ Zavrteo je ramenima kao da ga bole. „Mislim da je za to potrebna odreñena količina sile.“ To i nije bio neki odgovor, ali govorio je dovoljno, više nego što je bilo ko od njih hteo da kaže. Činilo se da je dankanu teško da govori. Didi se nije sećala da se to desilo ikada ranije, čak ni kada je morao da obavesti blisku rodbinu žrtve da je najužasnija moguća sudbina zadesila njegovu ili njenu voljenu osobu. „Proveravamo tragove na pločniku da vidimo poklapaju li se sa Napolijevim cipelama“, rekao je, „ali ono na šta liči je da su se on i gospoña Lerd borili pored ograde.“ Govorio je direktno sudiji. „Možda je stao na petu sandale i kaišić se tako pokidao. To što sam našao parče tkanine na platformi ne znači da je sa njene suknje. Moglo je da dolebdi tamo nakon što je pocepano tokom borbe koja se vodila na mostu.“ „Možda su se borili oko oružja“, reče Vorli, konačno dajući svoj doprinos. Svi su se okrenuli ka njemu. „Nismo našli Napolijev pištolj, ali radimo pod pretpostavkom da je upucan iz njega. Ipak, sudijo, bili bismo vam zahvalni ako biste popisali svoje oružje kada stignete kući.“ Sudija se naroguši. „Da li vi pokušavate da kažete da je Eliz otišla od kuće naoružana, da bi se sastala sa Majerom Napolijem?“ „Obučena je da koristi pištolj“, primetila je Didi, pošto se činilo da je ona jedini pandur u prostoriji koji ima muda to da pomene. „Zar nam niste tako rekli?“ Sudija se okrenuo ka njoj, jarosno sevajući očima. „Da, tako sam vam rekao. Rečeno vam je i da je bila na obuci na moje insistiranje. Nije volela da rukuje oružjem. Ne bi iznela ni jedan pištolj iz kuće.“ „Ako možete da odgovarate za sve pištolje koje posedujete“, reče Dankan, „a kladim se da možete, onda možemo da otpišemo da je Napoli upucan iz oružja koje pripada vama. U meñuvremenu, nastavljamo pod pretpostavkom da je ubijen sopstvenim pištoljem.“ „Tokom borbe oko njega izvan automobila, u blizini ograde mosta?“ „To je jedna od teorija“, reče Vorli u odgovor na Džerardovo pitanje. „To je samo nagañanje u ovom trenutku.“ „Nagañanje“, reče sudija vatreno. „Ali, vi pojma nemate šta se zapravo dogodilo, je l' tako?“ „Jednu stvar znamo“, reče Vorli, razdražljivo poput sudije, „a to je da je u jednom trenutku jedno od njih ili oboje bilo na zadnjem sedištu.“ „Zadnjem sedištu?“ Vorli je bio isuviše zaposlen svojom samozadovoljnošću što je postigao poen, tako da je Dankanu ostavio da odgovori i objasni. „Bejkerovi momci su pokupili ostatke neke smese sa patosnica. Vozačko mesto, suvozačko, zadnje sedište.“ „O čemu, kog vraga, vi pričate? Kakva smesa?“ „Ne možemo da budemo sigurni dok ne stigne potvrda iz laboratorije, ali izgleda poput običnog cementa“, reče Vorli. Protrljao je prste. „Drobilo se u prašinu, kad smo ovako učinili. Pozvali smo mrtvačnicu i zamolili asistenta doktora Bruksa da proveri Napolijeve cipele. Potvrdio je da postoje tragovi neke sive stvari na njegovim ñonovima. Izgleda kao zrnasti prašak sa komadićima u njemu. I ista smesa bila je na ñonu sandale gospoñe Lerd“, nastavio je. „Što bi značilo, kao što rekoh da su oboje ili neko od njih bili na zadnjem sedištu i na prednjem.“ Zastao je zbog efekt. „Ako laboratorija bude zasigurno uspela da potvrdi šta je ta smesa, i da nam pretpostavku njenog porekla, možda nas poveže sa mestom gde su se Napoli i gospoña Lerd sastali.“

131

Dankan preñe dlanom preko lica, privukavši Didinu pažnju. Nikada ga nije videla u toj meri potresenog, čak ni kada su napuštali najgore od najgorih mesta ubistava. Zapitala se, ne prvi put, o dubini njegove privlačnosti prema Eliz Lerd. Nije se držao kao objektivan policajac koji istražuje slučaj. Prirodno je da bude zabrinut zbog sudbine bilo kog grañanina koji je nestao sa mesta zločina na kom je druga osoba umrla. Ali, činilo se da je neobično uznemiren baš ovim mestom zločina. Buljila je u njega dovoljno dugo da on to oseti. Kada ju je pogledao, mimikom ga je upitala: Jesi li dobro? On joj je na isti način odgovorio: Samo sam umoran, i nastavio da sluša Vorlija koji se obraćao Lerdovoj primedbi na njegovu terminologiju. „Kada sam rekao 'sastali', nisam mislio ni na šta nedozvoljeno, sudijo. Bio je to samo način izražavanja.“ „Eliz ne bi pristala da se nañe sa tim čovekom. Naročito sama. Siguran sam da je na silu ušao u kola.“ „Moguće“, reče Vorli suvo se nakašljavši. „Kola su bila u savršenom stanju.Guma nije bušna, ništa od toga. Tako da ne znamo zašto su stali na najvišem delu mosta, gde su znaci za zabranjeno parkiranje postavljeni na svakih par metara. A onda, tu je i pitanje zašto su išli prema gradu, što znači da su bili negde i da su se vraćali. Ima li neko ideju?“ „Nikakvu.“ Vorli nastavi, nimalo zbunjen sudijinom sažetošću. „Zamolićemo da se javi bilo kakav očevidac. Bilo ko kô je vozio preko mosta pre patrole mogao je nešto da vidi. Ne možemo da predvidimo kakav plod može da donese takav apel javnosti. Obično, to nije mnogo, ali će možda ovaj put biti izuzetak.“ Dankan reče: „Detektiv Vorli i ja složili smo se da su u jednom trenutku izašli iz kola i da su stajali pored ograde, ali ne znamo zašto.“ „On je sedeo na svojoj podsetnici“, reče Didi. Objasnila je sudiji i Džerardu da su našli Napolijevu podsetnicu na vozačkom mestu kada su uklonili telo. „Malo je verovatno da bi sedeo na njoj, osim ako nije izašao, pa opet ušao.“ Dankan klimnu. „Ne znamo zašto su izašli, ali ako ispravno čitamo tragove, nekakvo prepiranje se odigralo tu pored ograde. Ovu teoriju je stvorila polomljena sandala, parče tkanine sa suknje gospoñe Lerd i tragovi vučenja po pločniku.“ „Mislite da ju je Napoli držao na nišanu?“ upita Džerard, tražeći objašnjenje. „Opet, to je nagañanje, Bile, ali to je jasna mogućnost“, reče dankan. „Ako budemo uspeli da nañemo Napolijevo oružje i odredimo da je iz njega pucano, tada postaje još veća mogućnost.“ „Kako to?“ „Znaci ukazuju na to da je metak ispaljen iz blizine direktno u njegov stomak, tako da je više nego verovatno stajao licem u lice sa osobom koja ga je upucala. Ali, nañen je licem ka volanu. Da bi tako pucao, strelac je morao da mu priñe sa strane. To bi bio čudan, da ne kažem nezgodan ugao za bilo koga ko je ili stajao pored vrata ili sedeo na suvozačkom sedištu. Zato mislimo da je možda – i naglašavam možda – upucan van kola.“ „Ima li izlazne rane?“ upita Džerard. „Ne. To je prva stvar koju je Dotan tražio kada je pomerio telo. Zato je bilo tako malo krvi, jer se Napoli pritiskao rukama.“ Zastao je, pa sumirao. „Vorli i ja mislimo da je moguće da je, dok su se gušali oko pištolja, on opalio. Držeći se za ranu, Napoli je uspeo da ode nazad do kola pre nego što je umro.“ „Ali to ne objašnjava gde je Eliz“, reče sudija, bacajući divlje poglede oko sebe. „Ako… ako je bilo tako kako vi opisujete, onda je ona pokušavala da se odbrani, borila se za svoj život. Je l' tako? Možda je pokušavao da je gurne…“ Vorli se ponovo nakašlja rukom zaklanjajući usta. „Moguće je.“ Dankan je izgledao spreman da povrati.

132

Sudija se osećao kao da se sve raspada. „O Isuse! Gde je? Šta joj je uradio?“ Uzevši u obzir njegovo emocionalno stanje, niko nije bio dovoljno snažan da se usudi da pogaña. U jednom trenutku Džerard ode do njega i utešno mu stavi ruku na rame. „Toplo vam preporučujem da odete kući, sudijo. Tamo čekajte dalji razvoj dogañaja.“ „Ne mogu da idem. Svakog momenta se može nešto desiti.“ „Može, i vas ćemo odmah obavestiti kada se to desi. Detektivski posao od sada postaje zamoran. Proći ćemo ponovo kroz sve meñusobno, ali u osnovi i mi ćemo čekati. Svi organi unutrašnjih poslova su u potrazi. Čim je budemo našli…“ „Prestani da sereš, Bile“, reče sudija ljutito zbacujući Džerardovu ruku. „Ti misliš da ju je gurnuo sa mosta. Misliš da je mrtva, je l' tako?“ Džerard nije promenio izraz lica. „Radim na osnovu onoga što znam, a ne na osnovu onoga što mislim, a za sada je ono što znamo dragoceno malo. Neću je smatrati mrtvom sve dok ne vidim njeno telo. Moguće je da je gospoña Lerd istraumirana od onoga što se desilo na mostu. Mogla bi da luta okolo ošamućena. Kada je nañemo, ili se osvesti, vratiće se kući. Želećete da budete kod kuće ako uspe da nañe put do tamo.“ Izgleda da se ta činjenica probila tamo gde druge nisu. Lerd je odsutno klimnuo i polako se podigao na noge. Pustio je da ga odvedu prema vratima. „Otpratiću vas do dole i narediti policajcu da vas odveze kući i ostane tamo sa vama“, reče Džerard. „Nepotrebno.“ „Bez rasprave. Napoli je imao mnogo neprijatelja, pa većini njih neće biti žao što je mrtav. Ali, moguće je da je imao jednog ili dva saveznika. Zato neću da rizikujem, a neće ni šef Tejlor. Imaćete zaštitu policije dok se ovo ne razreši.“ Oklevao je, pa rekao: „Ne moram da vam napominjem da ukoliko se čujete sa gospoñom Lerd, pozovete nas bez odlaganja.“ Sudija e zaustavio i okrenuo, mršteći se od zapanjenosti. „Zaštitio bih Eliz svojim životom“, rekao je. Pogledao je u oči svakog detektiva ponaosob. „Ali bih, takoñe, uradio pravu stvar.“

133

Devetnaesto poglavlje „Hoće, vraga, da uradi pravu stvar“, mrmljala je Didi nakon što su sudija i Džerard izašli dovoljno daleko da nisu mogli da je čuju. „Lagao nas je što se tiče Napolija da bi nju zaštitio. Možda i sada laže. Možda zna tačno šta se desilo na tom mostu.“ „Ne mislim tako.“ Dankan je bio skoro previše iscrpljen da bi govorio. Ali je bilo sigurno da je premoren da bi išao ukorak s Didi, koja kao da je bila uključena u struju i vrpoljila se, samo delimično od gutanja kofeina. Bila je i nabijena uzbuñenjem zbog svega što se desilo tokom noći. Oči su joj bile neprirodno blistave i nemirne kada je pogledala u njega. „Ti misliš da nas ne laže?“ „Možda laže o nekim delovima svega ovoga, ali mislim da ne zna šta se desilo na mostu.“ „Ko, do vraga, zna, osim Napolija i ženske.“ Vorli je izgrizao čačkalicu do iverka i tapkao je džepove tražeći cigarete koje je prestao da puši pre dve godine. U stresnim situacijama, vraćao se uslovnim refleksima, ako se već nije vraćao starim navikama. „On je mrtav, a ona nestala.“ „Što se ne razlikuje od većine naših slučajeva“, primeti Didi. „Navedi mi kada smo našli počinioca kako stoji iznad žrtve s pištoljem pored nogu i rukama u vazduhu.“ „Pa, dobro, ali u ovom slučaju…“ Vorli je ostavio nastavak rečenice da visi u vazduhu kada se Džerard vratio sa rečima: „Sudija Lerd je na putu ka kući. Nije bio baš srećan, ali je bio poslušan.“ „Šta je sa medijima?“ „Zatrpali su nas. TV reporteri, novinari, svi su napolju. Dali smo im standardno 'bez komentara', ali ćemo uskoro morati da damo neku vrstu izjave.“ „Hoćete li popričati o toj izjavi sa sudijom Lerdom i šefom?“ Džerard klimne. „U stvari, šef Tejlor će verovatno hteti da sam vodi konferenciju za štampu. Sudija Lerd je uvaženi voña zajednice, istaknuti javni radnik, čovek snažnih ubeñenja i sa besprekornom reputacijom poštenog čoveka. Ima podršku svih odeljenja unutrašnjih poslova, i te jedinice rade dvadeset četiri časa na pronalasku gospoñe Lerd.“ Završio je uzdahom. „I tako dalje.“ „Šta će reći o tome što je gospoña Lerd bila u društvu ozloglašenog tipa kao što je Napoli u sred noći?“ istrajavala je Didi. „Nemam pojma“, odgovori Džerard. „Biće to problem kancelarije za odnose sa javnošću da tom problemu daju pravi obrt. Moj problem – naš problem – jeste da pronañemo gospoñu Lerd, i rešimo sve ovo.“ „Gospoñu Lerd ili njeno telo“, reče Vorli. Dankanovo srce se stegnu. Na svu sreću, Didi je skočila na Vorlijevu izjavu, oslobodivši ga obaveze da odmah odgovori. „Jesi li se pretplatio na scenario koji si prodao sudiji?“ „Ne baš“, priznao je Vorli. „Drago mi je da to čujem“, rekla je, „zato što ja mislim da ako je Napoli upucan tokom borbe oko pištolja, gospoña Lerd je trebalo da ga ispusti u užasu i pozove pomoć. Mislim, zar vi ne biste? Čak i ako ste se borili za život i onaj drugi završi upucan, zar ne biste pokušali odmah da nañete pomoć i objasnite okolnosti pod kojim je upucan?“ „Tako je postupila sa Troterom“, tiho primeti Dankan. „Nismo joj poverovali. Možda je sada dvostruko stidljivija.“ „Što me dovodi do druge tačke“, reče Didi. „Ako je osoba jednom u životu umešana u slučajnu pucnjavu sa smrtnim ishodom, to je bizarno, hir sudbine, jebeno usrana sreća. Ali da se ovoj gospoñi to desi dvaput za nedelju dana? Nemojte me zajebavati.“ „Dankan ti je rekao jedno od svojih mišljenja, Didi“, reče