Samuel Beckett - U očekivanju Godota

BIBLIOTEKA NOLIT DRAMA

SAMJUEL BEKET

IZABRANE DRAME IZBOR I PREDGOVOR

JOVAN HRISTIĆ PREVEO S ENGLESKOG

ALEKSANDAR ŠAŠA PETROVIC

•

UREDNIK

JOVAN HRISTIĆ

NOLIT • BEOGRAD

ČEKAJUĆI GODOA Tragikomedija u dva čina

LICA Estragon Vladimir Poco Srećko Dečko

PRVI ČIN Seoski drum. Jedno drvo. Veče. Estragon sedi na jednoj niskoj humci i pokušava da izuje cipelu. Vuče je obema rukama. Hukće. Zastaje, izne­ mogao, odmara se, ponovo pokušava da je svuče, na isti način. Ulazi Vladimir. ESTRAGON (odustajući ponovo): Neće, pa bog! VLADIMIR (prilazeći mu kratkim, krutim korakom, veoma raskrečenih nogu): Počinjem da kapiram to gledište. Celog života sam nastojao da ga se otarasim, govoreći sebi: Vladimire, budi razuman, ti još nisi sve pokušao. I nastavljao sam borbu. (Snatri, mozga o toj borbi. Estragonu.) Dakle, opet si tu. ESTRAGON: Jesam li? VLADIMIR: Milo mi je što si se vratio i što te vidim. Mislio sam da si zauvek otišao. ESTRAGON: I ja sam to mislio. VLADIMIR: Najzad smo opet zajedno! To moramo da proslavimo. Al' kako ? (Razmišlja.) Diž' se da te zagrlim! ESTRAGON (plahovito): Nemoj sad, nemoj sad. VLADIMIR (povreden, hladno): Može li se znati gde je Njegova Visost prenoćila? ESTRAGON: U jednom jarku. VLADIMIR (zadivljeno): U jarku! Gde? ESTRAGON (bez gesta): Tamo. 41

ljali.

VLADIMIR: I nisu te makljali? ESTRAGON: Makljali? Razume se da su me izmak-

VLADIMIR: Uvek ona ista grupa? ESTRAGON: Ista? Ne znam. Tišina. VLADIMIR: Kad pomislim na to... na sve ove go­ dine... pitam se šta bi bilo s tobom... da nije bilo mene... (Odlučno.) Ti bi sad bio samo jedna gomilica kostiju — tu nema da misliš. ESTRAGON: Pa šta onda? VLADIMIR: To je m n o g o za jednog čoveka. (Pau­ za. Veselo.) A opet, kakva vajda od toga ako sad kloneš? — kažem ja sebi. Na to je trebalo da mislimo kad je svet bio mlad, tamo, devedesetih godina. ESTRAGON: Jao, prestani da lupaš! — i pomozi mi da skinem ovo čudo. VLADIMIR: Da smo onda zajedno, zagrljeni skočili sa Ajfelove kule, među prvima. Tada smo bili ugledni građani. A sad je već mnogo kasno. Sad nas ne bi pustili ni da se popnemo. (Estragon vuče svoju cipelu.) Sta to radiš ? ESTRAGON: Skidam cipelu. Zar ti to nikad nisi radio ? VLADIMIR: Pa ja ti već odavno govorim da se svaki dan treba izuvati. Već sam se umorio. Što me ne slušaš!? ESTRAGON (nemoćno): Pomagaj! VLADIMIR: Je 1' te boli? ESTRAGON: Je 1' me boli!? On bi hteo da zna da li me boli! VLADIMIR (ljutilo): Samo ti patiš na ovome svetu! Ja se tu ne računam. A voleo bih da te vidim i čujem kad bi te, nešto, klala moja boljka. ESTRAGON: Je 1' te boli? VLADIMIR: Je 1' me boli!? On bi hteo da zna da li me boli! (Saginjući se.) Nikad ne zanemaruj male stvari u životu. ESTRAGON: Šta ti očekuješ? Ti uvek čekaš do poslednjeg trenutka. VLADIMIR (zamišljeno): Do poslednjeg trenutka...

42

(Premišlja.) Kad u nadi vreme traćiš, od nje i bol boluješ — ko je to rekao? ESTRAGON: Zašto nećeš da mi pomogneš? VLADIMIR: I ja se ponekad tako osećam. Onda sam, nekako, sav uvrnut. Skine šešir, ispitivački pilji u otvor; zavuče ruku u šešir, kao da nešto traži; istresa ga, pa ga ponovo stavi na glavu. VLADIMIR: Kako da ti kažem? Kao da mi lakne, a opet sam... nekako... (Traži reč.)... zapanjen. (Naglaša­ va.) ZA — PA — NJEN. (Ponovo skine šešir i zaviruje unutra.) Smešno. (Udara po šeširu kao da hoće da istrese iz njega neko strano telo, zagleda ponovo unutra, pa ga opet stavi na glavu.) Neće, pa bog!... Estragon, posle krajnjeg napora, uspeva da izuje cipelu. Zagleda u nju, zavuče ruku u cipelu kao da traži nešto, pre­ vrne je, istresa je, traži po zemlji da vidi je li iz cipele nešto ispalo, ne nalazi ništa; ponovo zavlači ruku u cipelu, zamiš­ ljeno bulji ispred sebe. VLADIMIR: Dakle? ESTRAGON: Ništa. VLADIMIR: Pokaži! ESTRAGON: Nema tu šta da se pokazuje. VLADIMIR: Pokušaj da je opet obuješ. ESTRAGON (pošto je razgledao svoje stopalo): Hoću da je malo provetrim. VLADIMIR: Eto šta ti je čovek: krivi cipelu, a greška mu u nozi. (Ponovo skine šešir, pilji unutra, zavlači ruku u šešir, udara po njemu, dune u šešir, pa ga opet stavi na gla­ vu.) Ovo me već zabrinjava. (Tajac. Vladimir je duboko zamišljen. Estragon mrda nožnim prstima.) Jedan od raz­ bojnika bese spašen. (Pauza.) Pristojan procent. (Pauza.) Gogo. ESTRAGON: Šta je? VLADIMIR: Kako bi bilo da se pokajemo? ESTRAGON: Zbog čega da se pokajemo? VLADIMIR: O... (Razmišlja.) Pa, ne moramo baš u pojedinosti da ulazimo. ESTRAGON: Je 1' zato što smo se rodili? Vladimir prsne u smeh, od sveg srca, ali ga odmah priguši; pritisne rukom stomak; lice mu se zgrči.

43

VLADIMIR: Čovek ne sme više ni da se smeje. ESTRAGON: Grdna šteta! VLADIMIR: Može samo da se osmehuje. (Lice mu se naglo razvuče u osmeh od uha do uha; osmehuje se, pa se opet isto tako naglo uozbilji.) Al' to nije ista stvar. Ništa se tu ne može. (Pauza.) Gogo. ESTRAGON (plahovito): Šta je? VLADIMIR: Da 1' si ti ikad čitao Sveto pismo? ESTRAGON: Sveto pismo... (Razmišlja.) Pa, mora da sam i u to nekad zavirio. VLADIMIR: A je 1' se sećaš jevanđelja? ESTRAGON: Sećam se mapa Svete zemlje. Bile su u boji. Mnogo cakane mape. Mrtvo more bese bledoplavo. Dovoljno je samo da ga pogledaš, pa da ožedniš. Govorio sam sebi: vala tamo ćemo da odemo da provedemo svoj medeni mesec. Plivaćemo. Bićemo srećni. VLADIMIR: Trebalo je da budeš pesnik. ESTRAGON: I bio sam. (Pokazuje na svoje dronjavo odelo.) Zar to nije očigledno? (Tajac.) VLADIMIR: Šta sam ono hteo da kažem...? Kako ti je noga? ESTRAGON: Otiče, vidno. VLADIMIR: Ah, da! Ona dva razbojnika! Je 1' se sećaš te priče? ESTRAGON: Ne. VLADIMIR: Je V hoćeš da ti je ispričam? ESTRAGON: Neću. VLADIMIR: Brže će nam proći vreme. (Pauza.) Bila su to dva razbojnika, razapeta na krst istovremeno sa na­ šim Spasiteljem. I onda... ESTRAGON: Sa našim — šta reče? VLADIMIR: Sa našim Spasiteljem. Dva razbojnika. Kažu da je jedan bio spašen, dok je drugi... (pokušava da nade reč suprotnu od »spašen«)... ugasio — bio osuđen na večne muke. ESTRAGON: A od čega je o n a j bio spašen? VLADIMIR: Od pakla. ESTRAGON: Ja idem. (Ali se ne miče.) VLADIMIR: Pa ipak... (Pauza.) Kako to — nadam se da ti ovo nije dosadno — kako to da od četiri jevanđe-

lista samo jedan kaže da je onaj bio spašen? A sva četvo­ rica su bila na licu mesta... ili bar u blizini, a samo jedan kaže daje jedan od dvojice razbojnika bio spašen. (Pauza.) 'Ajde, bre, Gogo, vrati loptu i ti jedanput — je 1' da je red! ? ESTRAGON (sa preteranim oduševljenjem): Nalazim da je to zaista neobično, izuzetno zanimljivo! VLADIMIR: Jedan od četvorice. A od ostale trojice dvojica uopšte ne spominju neke razbojnike, dok treći kaže da su ga oba razbojnika psovala. ESTRAGON: Koga? VLADIMIR: Šta koga? ESTRAGON: Ništa te ne razumem. (Pauza.) Koga su psovali? VLADIMIR: Spasitelja. ESTRAGON: Zašto? VLADIMIR: Zato što On nije hteo da ih spase. ESTRAGON: Od pakla? VLADIMIR: Kretenu! Od smrti. ESTRAGON: Čini mi se da si rekao od pakla. VLADIMIR: Od smrti, od smrti. ESTRAGON: Pa šta onda? VLADIMIR: Onda, mora biti da su o b o j i c a bili osuđeni na večne muke. ESTRAGON: A što da ne? VLADIMIR: Ali onaj drugi apostol kaže da je jedan bio spašen. ESTRAGON: Pa? Ljudi se ne slažu — i u tome je ćela stvar. VLADIMIR: Ali sva četvorica su bili tamo! A samo jedan spominje spašenog razbojnika. I zašto sad pa da se njemu veruje više nego ostalima? ESTRAGON: Ko mu veruje? VLADIMIR: Svi. To je jedina ljudima poznata verzija. ESTRAGON: Ama, ljudi su jezivo neuki majmuni. Ustaje s bolnim naporom, čopajući odlazi krajnje levo, zastaje, gleda u daljinu, natkriljujući oči šakom, okrene se, odlazi krajnje desno, gleda u daljinu. Vladimir ga posmatra, zatim priđe cipeli i podigne je sa zemlje, zaviri u nju, pa je odmah pusti da padne na zemlju. VLADIMIR: Pih! (Pljune.)

45

Estragon se vrati na sredinu pozornice i tu se zaustavi, leđima okrenut gledalištu. ESTRAGON: Čaroban kraj! (Okrene se, priđe rampi, licem prema publici.) Vidik koji prosto nadahnjuje čoveka! (Okrene se Vladimiru.) Hajdemo odavde. VLADIMIR: Ne možemo. ESTRAGON: Zašto? VLADIMIR: Čekamo Godoa. ESTRAGON: Ah! (Pauza.) Jesi li ti siguran da je to ovde? VLADIMIR: Šta? ESTRAGON: Da baš ovde treba da ga čekamo ? VLADIMIR: Rekao je, kod drveta. (Pogledaju u drvo.) Je V ti ovde vidiš još neko? ESTRAGON: Kakvo je to drvo? VLADIMIR: Ne znam. Vrba. ESTRAGON: A gde joj je lišće? VLADIMIR: Mora da je mrtva. ESTRAGON: Nije više žalosna. VLADIMIR: Ili joj možda još nije vreme. ESTRAGON: Meni više liči na neku šibljiku. VLADIMIR: Na šib. ESTRAGON: Na šibljiku. VLADIMIR: A meni, opet, na — je li, bre, na šta ti to ciljaš? Da smo došli na pogrešno mesto? Je 1' to? ESTRAGON: Trebalo bi da je već ovde. VLADIMIR: Nije rekao da će sigurno doći. ESTRAGON: A ako ne dođe? VLADIMIR: Onda ćemo mi sutra opet da dođemo ovamo. ESTRAGON: Pa onda i prekosutra. VLADIMIR: Verovatno. ESTRAGON: I tako do-sto-jedan-i-natrag. VLADIMIR: Stvar je u tome ESTRAGON: Sve dok on ne dođe. VLADIMIR: Ti si bezdušan. ESTRAGON: I juče smo bili ovde. VLADIMIR: Ah, ne! Tu se varaš. ESTRAGON: Šta smo radili juče? VLADIMIR: Šta smo radili juče!? 46

ESTRAGON: Da. VLADIMIR: Dakle... (Ljutito.) Pored tebe čovek ni sa čim nije načisto. ESTRAGON: Po mom shvatanju, mi smo juče bili ovde. VLADIMIR (gledajući oko sebe): Tebi se ovo mesto čini poznato? ESTRAGON: To nisam rekao. VLADIMIR: Pa onda? ESTRAGON: To ne menja stvar. VLADIMIR: Pa, ipak... ovo drvo... (Okrećući se prema publici.)... ova močvara. ESTRAGON: Siguran si da je trebalo večeras ? VLADIMIR: Šta? ESTRAGON: Da čekamo. VLADIMIR: On je rekao u subotu. (Pauza.) Čini mi se. ESTRAGON: Čini ti se. VLADIMIR: Mora da sam to negde i zabeležio. (Pretura po džepovima nabreklim od svakojakih tričarija.) ESTRAGON (veoma podmuklo): Ali koje subote? I da li je danas subota? Da nije možda nedelja? (Pauza.) Ili ponedeljak? (Pauza.) Ili petak? VLADIMIR (gledajući izbezumljeno oko sebe, kao da je taj datum ispisan na samom predelu): To nije moguće! ESTRAGON: Ili četvrtak? VLADIMIR: Šta da radimo? ESTRAGON: Ako je on juče bio ovde, pa video da nas nema, možeš da budeš siguran da ti on danas neće opet doći. VLADIMIR: Ali ti kažeš da smo mi juče bili ovde. ESTRAGON: Možda se ja i varam. (Pauza.) Hajde malo da ćutimo, je 1' važi? VLADIMIR (slabačkim glasom): Važi. (Estragon sedne na humku. Vladimir uzrujano korača tamo-amo, za­ ustavljajući se s vremena na vreme da gleda u daljinu. Estra­ gon zaspi. Vladimir zastane ispred Estragona.) Gogo!... Gogo!... G O G O ! ESTRAGON (trgne se i probudi. Uviđajući ponovo 47

sav užas svoga stanja): Spavao sam! (Prekorno.) Zašto mi nikad ne daš da spavam?! VLADIMIR: Osećao sam se usamljen. ESTRAGON: Sanjao sam jedan san. VLADIMIR: Nemoj da mi ga pričaš! ESTRAGON: Sanjao sam da — VLADIMIR: Nemoj da mi pričaš!!! ESTRAGON (pokazujući rukom prema svemiru): Zar je tebi ovaj dovoljan? (Tajac.) To nije lepo od tebe, Didi. A kome ću ja da pričam o svojim privatnim košmarima, ako neću tebi? VLADIMIR: Nek' ti i ostanu privatni. Pa znaš da ja to ne mogu da podnosim. ESTRAGON (hladno): Ima trenutaka kad se stvarno pitam ne bi li, možda, bilo bolje da se ti i ja rastanemo. VLADIMIR: O, ne bi ti daleko otišao. ESTRAGON: Bilo bi to loše, stvarno, mnogo loše. (Pauza.) Je 1' da bi to bilo mnogo loše, stvarno, Didi? (Pauza.) S obzirom na lepotu puta. I dobrotu putnika. (Pauza. Ulagujući se.) Zar ne, Didi? VLADIMIR: Smiri se. ESTRAGON (sladostrasno): Smiri se... smiri... Svi fini ljudi kažu, oh, smiri se, molim lepo. A je 1' ti znaš onu priču o Englezu u kupleraju? VLADIMIR: Znam. ESTRAGON: Ispričaj mi je. VLADIMIR: O, prestani! ESTRAGON: Pa znaš — j e d a n Englez, koji je popio malo više nego obično, ode u kupleraj. A tamo njega kupler-mama pita da li hoće plavušu, crnku ili riđu. Nastavi. VLADIMIR: DOSTA! Vladimir žurno iziđe. Estragon ustaje i ide za njim čak do ivice bine. On gestikuliše kao navijač koji bodri svog lju­ bimca boksera. Vladimir se vraća, prelazi preko bine, prolazi pored Estragona, oborene glave. Estragon korakne ka nje­ mu. Stane. ESTRAGON (blago): Hteo si nešto da mi kažeš? (Tišina. Estragon načini još jedan korak ka njemu.) Imao si nešto da mi saopštiš? (Ćutanje. Još jedan korak napred.) Didi... 48

VLADIMIR (ne okrećući se): Nemam ništa da ti ESTRAGON (korak napred): Ti se ljutiš? (Ćutanje. Korak napred.) Oprosti! (Ćutanje. Korak napred. Estragon spusti ruku na Vladimirovo rame.) Hajde, Didi! (Tišina.) Daj mi ruku! (Vladimir se okrene.) Zagrli me! (Vladimir omekša. Zagrle se. Estragon ustukne.) Zaudaraš na beli luk! VLADIMIR: To je dobro za bubrege... (Ćutanje. Estragon pažljivo posmatra drvo.) Šta ćemo sad da radimo? ESTRAGON: Čekaćemo. VLADIMIR: Da, ali dok čekamo? ESTRAGON: Kako bi bilo da se obesimo? (Vladimir nešto šapne Estragonu. Estragon se veoma uzbudi.) VLADIMIR: Sa svim posledicama. Gde ti to kapne, tu izraste mandragora. I zato ta biljka vrišti kad je. čupaš iz korena. Zar ti to nisi znao!? ESTRAGON: Hajde da se odmah obesimo! VLADIMIR: O neku granu? (Prilaze drvetu.) Nešto nemam poverenja. ESTRAGON: Šta nas košta da pokušamo? VLADIMIR: Hajde. ESTRAGON: Posle tebe. VLADIMIR: Ne, ne — prvo ti. ESTRAGON: Zašto prvo ja ? VLADIMIR: Ti si lakši od mene. ESTRAGON: Pa baš zato! VLADIMIR: Ne razumem. ESTRAGON: Upotrebi svoju inteligenciju. Je 1' mo­ žeš? Vladimir upotrebljava svoju inteligenciju. VLADIMIR (najzad): Još mi je sve nejasno. ESTRAGON: Evo kako to izgleda... (Razmišlja.) Grana... Grana... (Ljutito.) Ma, mućni svojom glavom! Zar ne možeš? VLADIMIR: Ti si moja jedina nada. ESTRAGON (sa naporom): Gogo — lak!... Grana — nema lomi!... Gogo — mrtav. Didi — težak!... Grana — lomi... Didi — sam. Dok, međutim — VLADIMIR: Pazi, na to nisam mislio! 49

ESTRAGON: Ako ti uspeš da se o nju obesiš, uspeću i ja. VLADIMIR: Ali, zar sam ja teži od tebe? ESTRAGON: To si ti rekao. Ja ne znam. Šanse su, izgleda, podjednake. Ili bar približne. VLADIMIR: Pa, onda, šta da radimo? ESTRAGON: Da ne radimo ništa. To je sigurnije. VLADIMIR: Da pričekamo dok ne vidimo šta će on da nam kaže. ESTRAGON: Ko? VLADIMIR: Godo... ESTRAGON: Dobra ideja. VLADIMIR: Da pričekamo dok tačno ne vidimo na čemu smo. ESTRAGON: A opet, možda bi bilo bolje da gvožde kujemo pre nego što se skočanji. VLADIMIR: Baš sam radoznao da vidim šta će nam on ponuditi. A mi ćemo to, onda, ili prihvatiti ili poljubiti pa ostaviti. ESTRAGON: A šta smo mi zapravo tražili od njega? VLADIMIR: Zar ti nisi bio prisutan? ESTRAGON: Izgleda da nisam slušao. VLADIMIR: Pa, tako... ništa određeno. ESTRAGON: Neko bogoradenje? VLADIMIR: Tačno. ESTRAGON: Ponizna molba. VLADIMIR: To. ESTRAGON: A šta je on odgovorio? VLADIMIR: Da će videti. ESTRAGON: Da ne može ništa da obeća. VLADIMIR: Da bi morao da razmisli o tome. ESTRAGON: U miru i tišini svoga doma. VLADIMIR: Da se posavetuje sa svojom porodicom. ESTRAGON: Sa svojim prijateljima. VLADIMIR: Sa svojim zastupnicima. ESTRAGON: Sa svojim predstavnicima. VLADIMIR: Sa svojim trgovačkim knjigama. ESTRAGON: Sa svojim računom u banci. VLADIMIR: Pre nego što donese neku odluku. ESTRAGON: To je normalna stvar.

50

VLADIMIR: Misliš da jeste? ESTRAGON: Mislim. VLADIMIR: I ja tako mislim. (Tišina.) ESTRAGON (zabrinuto): A mi? VLADIMIR: Molim? ESTRAGON: Kažem — a mi? VLADIMIR: Ne razumem. ESTRAGON: Gde smo mi u svemu tome? VLADIMIR: Gde smo mi? ESTRAGON: Razmisli, natenane. VLADIMIR: Gde smo mi? Pa, na rukama i kolenima. ESTRAGON: Zar smo tako nisko pali? VLADIMIR: Možda Vaša Preuzvišenost želi da se koristi svojim prerogativama ? ESTRAGON: Zar mi nemamo više nikakvih prava? Vladimir se nasmeje, ali opet priguši smeh, kao ranije, sem što se sada ne osmehne. VLADIMIR: Zasmejavaš me, al' neću da se cerim jer je to zabranjeno. ESTRAGON: Zar smo mi svoja prava izgubili ? VLADIMIR: Mi smo ih odbacili. Cutanje. Stoje nepomično, opuštenih ruku, oborenih glava, povijenih nogu u kolenima. ESTRAGON (slabim glasom): Nismo valjda vezani ? (Pauza.) Nismo — VLADIMIR (dižući ruku): Slušaj! (Osluškuju, gro­ teskno ukočeni.) ESTRAGON: Ja ne čujem ništa! VLADIMIR: Psst!... (Osluškuju. Estragon izgubi rav­ notežu, zamalo ne padne. Ščepa Vladimira za mišicu, ali i ovaj se zaklati. Osluškuju pribijeni jedan uz drugog.)... Ni ja. Odahnu. Opuste se i razdvoje. ESTRAGON: Prestravio si me! VLADIMIR: Mislio sam da je on. ESTRAGON: Ko? VLADIMIR: Godo. ESTRAGON: Pih! To je bio samo vetar u trščaku. VLADIMIR: Zakleo bih se da sam čuo viku.

51

ESTRAGON: A što bi on vikao? VLADIMIR: Na svog konja. Tišina. Cutanje. ESTRAGON: Ja sam gladan. VLADIMIR: Hoćeš li jednu šargarepu? ESTRAGON: Je 1' to sve što imamo? VLADIMIR: Mislim da ima i nekoliko repica. ESTRAGON: Daj mi šargarepu. (Vladimir pretura po svojim džepovima. Izvadi jednu repicu i daje je Estragonu, koji uzme i odgrize parče. Ljutilo.) Pa ovo je repica! VLADIMIR: Oh, izvini! Zakleo bih se da je bila šargarepa. (Ponovo pretura po džepovima, ali nalazi samo repice.) Sve same repice. (Pretura, traži.) Mora da si pojeo poslednju. (Traži.) Čekaj, evo je! (Izvuče jednu šargarepu i daje je Estragonu.) Evo, drugaru dragi. (Estragon je obriše o rukav i počne da jede.) Uzmi je kao poslednju; nema ih više. ESTRAGON (žvaćući): Ja sam te nešto pitao. VLADIMIR: Ah, da! ESTRAGON: Jesi li mi odgovorio? VLADIMIR: Je 1' dobra ta šargarepa? ESTRAGON: Ovo jeste šargarepa. VLADIMIR: Utoliko bolje, utoliko bolje. (Pauza.) Šta si ono hteo da ti kažem? ESTRAGON: Zaboravio sam. (Žvaće.) I to je ono što me ljuti. (Gleda šargarepu s poštovanjem, klati je između palca i kažiprsta.) Ovu šargarepu nikad neću zaboraviti. (Siše joj kraj, zamišljeno.) Dabome. Setio sam se. VLADIMIR: Dakle? ESTRAGON (punih usta, šuplje): Mi nismo vezani? VLADIMIR: Nisam razumeo ni jednu reč koju si izgovorio. ESTRAGON (žvaće, guta): Pitam te da li smo vezani ? VLADIMIR: Vezani? ESTRAGON: Ve-zani. VLADIMIR: Kako to misliš vezani? ESTRAGON: Sputani. VLADIMIR: Ali od koga? Za koga vezani? ESTRAGON: Za onog tvog badžu.

52

VLADIMIR: Za Godoa? Vezani za Godoa? Koja ideja! Ni govora o tome! (Pauza.) Zasad. ESTRAGON: On se zove Godo? VLADIMIR: Mislim, tako. ESTRAGON: Zamisli ovo. (Podiže ostatak šargarepe držeći ga za patrljak lista i vrti ga ispred očiju.) Čudno, što je više jedeš, sve je gora. VLADIMIR: Kod mene je baš obratno. ESTRAGON: Kako to misliš? VLADIMIR: Ja se na đubre navikavam što ga više jedem. ESTRAGON (posle dužeg razmišljanja): Je 1' to ono obratno ? VLADIMIR: To je stvar temperamenta. ESTRAGON: Karaktera. VLADIMIR: Tu ne može ništa da se učini. ESTRAGON: Pa ne znam kako da se boriš. VLADIMIR: Čovek je ono što je. ESTRAGON: Ne vredi mu da se koprca. VLADIMIR: Suština se ne menja. ESTRAGON: Tu ništa ne pomaže. (Ponudi ostatak šargarepe Vladimiru.) Je 1' hoćeš da je dokrajčiš? Strašan krik se prolomi u neposrednoj blizini. Estragon ispusti šargarepu. Obojica se skamene, a zatim jurnu ka jednom kraju bine. Estragon zastane na pola puta, vrati se, podigne šargarepu, strpa je u džep, pojuri ka Vladimiru, koji ga čeka, ponovo zastane, vrati se, podigne cipelu sa zemlje, pa otrči do Vladimira. Šćućureni jedan uz drugog, pognuti i leđima okrenuti opasnosti, čekaju. Ulaze POCO i SREĆKO. Poco upravlja Srećkom pomoću konopca obmotanog oko Srećkovog vrata, kao dizginama, tako da se na sceni prvo pojavi Srećko a za njim konopac, koji je dovoljno dugačak da Srećko tako može da stigne do sredine pozornice pre nego što se Poco pojavi. Srećko nosi jednu tešku torbu, stolicu na sklapanje, izletničku kotaricu za hranu, a preko ruke kaput. Poco drži bič u jed­ noj ruci. POCO (iza kulisa): Đi-ha! (Pucanj biča. Poco se pojavljuje. Srećko prelazi preko pozornice pored Vladimira

53

/ Estragona i izlazi. Kad ugleda Vladimira i Estragona, Poco zastaje. Konopac se zateže. Poco ga snažno trgne.) Curuk! Začuje se tresak od Srećkovog pada zajedno sa celokupnim tovarom. Vladimir i Estragon se okrenu njemu, kolebajući se između želje da mu priđu i pomognu i straha da im se ne zameri što ne gledaju svoja posla. Vladimir korakne ka Srećku, ali ga Estragon uhvati za rukav i cimne natrag. VLADIMIR: Pusti me! ESTRAGON: Ostani gde si! POCO: Čuvajte se! On je zao. (Vladimir i Estragon se okrenu Pocu.) Prema nepoznatim osobama. ESTRAGON (tiho): Je li to on? VLADIMIR: Ko? ESTRAGON (pokušava da se seti imena): Pa, onaj... VLADIMIR: Godo? ESTRAGON: Da. POCO: Da se predstavim: Poco. VLADIMIR (Estragonu): Ni blizu! ESTRAGON (Pocu, bojažljivo): Vi niste gospodin Godo, gospodine? POCO (zastrašujućim glasom): Ja sam Poco! (Tajac.) Poco! (Tajac.) Zar vam to ime ništa ne znači?! (Tajac.) Kažem, zar vam to ime ništa ne znači?! Vladimir i Estragon se upitno zgledaju. ESTRAGON (pravi se kao da se priseća): Boco... Boco... VLADIMIR (isto): Poco... Poco... POCO: Pppocco! ESTRAGON: Ah! Poco... Čekajte da vidim. Poco... VLADIMIR: Je 1' Poco ili Boco? ESTRAGON: Poco... ne... na žalost, ja... ne... Izgleda da ne mogu da se... Poco im prilazi s pretečim izrazom lica. VLADIMIR (pomirljivo): Znao sam nekad jednu porodicu po imenu Goco. Gospoda mama je imala bra­ davice na — ESTRAGON (žurno): Mi nismo iz ovog kraja, go­ spodine. POCO (zastane): A ipak ste ljudska bića. (Stavlja 54

naočare.) Kao što se može videti. (Skida naočare.) Iste rase kao i ja. (Prsne u gromoglasan smeh.) Iste rase kao Poco. Pravljeni po božjem liku! VLADIMIR: Pa, znate — POCO (nestrpljivo): Ko je Godo? ESTRAGON: Godo? POCO: Vi ste me držali za Godoa? VLADIMIR: Ah, ne, gospodine, ni jednog trenutka, gospodine. POCO: Ko je taj? VLADIMIR: O, to je... to je jedan, da kažemo, po­ znanik. ESTRAGON: Ama, čak ni to —jedva ga i poznajemo. VLADIMIR: Zaista... mi njega ne poznajemo dobro... ali ipak... ESTRAGON: Ja, lično, i kad bih ga video, ne bih ga poznao. POCO: Mislili ste da sam ja taj. ESTRAGON (uzmičući pred Pocom): To jest... zna­ te... vi ćete to razumeti... pomrčina... naprezanje... čeka­ nje... Priznajem... učinilo mi se... u jednom magnovenju... POCO: Čekanje? Znači, vi ste ga čekali? VLADIMIR: Pa, znate — POCO: Ovde? Na mom zemljištu? VLADIMIR: Mi nismo mislili ništa loše... ESTRAGON: Naše su namere bile dobre. POCO: Drum je svačiji. VLADIMIR: Pa tako smo ga i mi gledali. POCO: To je sramotno. Ali je tako. ESTRAGON: Šta se tu može, gospodine. POCO (uz velikodušan gest): Ne govorimo više o to­ me. (Povuče konopac.) Diž' se, svinjo! (Pauza.) Kad god padne, on zaspi. (Vuče konopac.) Ustaj, mrcino! (Buka koju stvara Srećko dok se diže i skuplja prtljag. Poco cima konopac.) Curuk! (Srećko ulazi natraške.) Stoj! (Srećko zastane.) Okreni se! (Srećko se okrene. Vladimiru i Estra­ gonu, ljubazno.) Gospodo, drago mi je što smo se upoznali. (Na njihovim licima pojavi se neverica.) Da, da, iskreno se radujem. (Cimne konopac.) Bliže! (Srećko prilazi.) Stop! (Srećko se zaustavi. Vladimiru i Estragonu.) Da, da, put

55

se otegne kad čovek putuje sam čitavih... (Pogleda na svoj džepni sat.)... da... (Računa.) da, čitavih šest časova, tačno, tako je, punih šest časova, a nigde žive duše. (Srećku.) Kaput! (Srećko spusti torbu, priđe, pruži mu kaput, vrati se na svoje mesto, ponovo podigne torbu.) Drži ovo! (Poco mu pruži bič. Srećko priđe, ali kako su mu obe ruke zauzete, dohvati bič zubima, pa se vrati na svoje mesto. Poco počne da oblači kaput, pa zastane.) Pridrži! (Srećko spusti torbu, kotaricu i stolicu, priđe, pridrži Pocu kaput, odstupi, vrati se na svoje mesto, pa ponovo podigne torbu, kotaricu i sto­ licu.) U vazduhu se večeras oseća dah jeseni. (Poco zavr­ šava sa zakopčavanjem kaputa, nagne se napred, osmotri svoju odeću, pa se ispravi.) Bič! (Srećko mu priđe, sagne se. Poco mu istrgne bič iz usta, a Srećko se vrati svojoj stolici.) Da, gospodo, ja ne mogu dugo bez društva osoba meni sjičnih. (Stavi naočare i pogleda dvojicu njemu sličnih.) Čak i onda kad ta sličnost nije savršena. (Skine naočare. Srećku.) Stolicu! (Srećko spusti torbu i kotaricu, priđe, rasklopi stolicu, spusti je na zemlju, pa ponovo uzme torbu i kotaricu.) Bliže! (Srećko mu primakne stolicu, uz sve pret­ hodne i potonje radnje. Poco sedne na stolicu, upre dršku biča u Srećkove grudi i gura ga.) Nazad! (Srećko uzmakne jedan korak.) Dalje! (Srećko napravi još jedan korak una­ zad.) Stop! (Srećko stane. Vladimiru i Estragonu.) I zato bih, s vašim dopuštenjem, ostao malo sa vama pre nego što se usudim da krenem dalje. (Srećku.) Kotaricu! (Srećko mu priđe, preda kotaricu, pa opet odstupi i vrati se na svoje mesto.) Svež vazduh istruže stomak i čovek ogladni. (Otvori kotaricu, izvadi komad piletine, parče hleba i bocu vina. Srećku.) Kotaricu! (Srećko priđe, podigne kotaricu i vrati se na svoje mesto.) Dalje! (Srećko odstupi jedan korak.) On zaudara. Živeli! (Nagne bocu, pije, spusti bocu, počinje da jede. Tišina. Estragon i Vladimir, isprva oprezno, pa zatim hrabrije, počnu da obilaze oko Srećka i da ga zagledaju sa svih strana. Poco halapljivo jede piletinu, siše koščice i baca ih. Srećko se polako povija napred sve dok torbom i kotaricom ne dodirne tle; onda se, uz nagli trzaj, uspravi, pa ponovo počinje da se naginje napred, u ritmu čoveka koji spava sto­ jeći.)

56

ESTRAGON: Šta mu je? VLADIMIR: Izgleda da je umoran. ESTRAGON: Zašto ne spusti prtljag na zemlju? VLADIMIR: Šta mu ga ja znam. (Prilaze mu još bliže.) Budi oprezan! ESTRAGON: Reci mu nešto. VLADIMIR: Gle! ESTRAGON: Šta? VLADIMIR (pokaže prstom): Vrat. ESTRAGON (zagleda Srećkov vrat): Ja ne vidim ništa. VLADIMIR: Stani ovde. Estragon stane pored Vladimira. ESTRAGON: Oh, gospode! VLADIMIR: Živa rana. ESTRAGON: To mu je od konopca. VLADIMIR: Stalno ga struže. ESTRAGON: To mu je neizbežno. VLADIMIR: Omča. ESTRAGON: Guli. Nastavljaju da zagledaju Srećka, pa zastanu pred nje­ govim licem. VLADIMIR: Nije ružan. ESTRAGON (sležući ramenima i kriveći lice): Misliš? VLADIMIR: Običan mekušac. ESTRAGON: Gle, on balavi. VLADIMIR: To mu je neizbežno. ESTRAGON: Vidi mu sline. VLADIMIR: Možda je imbecil. ESTRAGON: Kreten. VLADIMIR (zagledajući ga izbliza): Kao daje gušav. ESTRAGON (učini isto): Neizvesno. VLADIMIR: On dašće. ESTRAGON: To mu je neizbežno. VLADIMIR: A tek oči! ESTRAGON: Šta mu je s očima? VLADIMIR: Buljave. Hoće da mu iskoče iz glave. ESTRAGON: Ja bih rekao da on baš sad izdiše. VLADIMIR: Neizvesno. (Pauza.) Pitaj ga nešto. ESTRAGON: Da U bi to bilo dobro?

57

VLADIMIR: Šta nas košta? ESTRAGON (bojažljivo): Gospodine... VLADIMIR: Glasnije! ESTRAGON (glasnije): Gospodine!... POCO: Ostavite ga na miru! (Oni se okrenu ka Pocu, koji je završio sa jelom i briše usta nadlanicom.) Zar ne vi­ dite da hoće da se odmori? Kotaricu! (Kresne šibicu i po­ činje da pripaljuje svoju lulu. Srećko ugleda pileće koske na zemlji i bulji u njih pohlepno. Pošto se Srećko ne miče, Poco Ijutito odbaci palidrvce i cimne konopac.) Kotaricu, svinjo! (Srećko umalo ne padne, dođe sebi, priđe, stavi bocu u kota­ ricu i vrati se na svoje mesto. Estragon bulji u pileće koske. Poco ponovo kresne šibicu i pripali lulu.) Šta čovek od njega da očekuje? To nije njegov posao. (Povuče jedan dim iz lule, pa opruzi noge.) Ah! Ovako je bolje. ESTRAGON (bojažljivo): Izvinite, gospodine... POCO: Šta je, dobri moj čovo? ESTRAGON: Eee... vi ste završili sa... eee... vama ne trebaju... eee... ove koske, gospodine? VLADIMIR (skandalizovan): Zar nisi mogao da pričekaš ?! POCO: Ne, ne, baš dobro što pita. Da li mi trebaju te koske? (Prevrće ih vrhom biča.) Ne, meni lično nisu više potrebne. (Estragon korakne ka koščicama.) Ali... (Estra­ gon zastane)... teoretski, koske pripadaju nosaču. Zato treba njega pitati. (Estragon se okrene Srećku, okleva.) Samo napred! Hajde, pitajte ga. Ne bojte se, on će vam reći. (Estragon prilazi Srećku, pa zastane ispred njega.) ESTRAGON: Gospodine... izvinite, gospodine... POCO: Čovek ti se obraća, svinjo! Odgovori! (Estragonu.) Pokušajte opet. ESTRAGON: Izvinite, gospodine... koske... da li će vam ove koske biti potrebne? (Srećko dugo gleda Estragona.) POCO (ushićeno): Gospodine! (Srećko obori glavu.) Odgovaraj! Hoćeš li ih ili nećeš? (Srećko ćuti. Estragonu.) Vaše su. (Estragon se baci na koske, pokupi ih i počne da ih glođe.) To mi se ne sviđa. Nikad ga ranije nisam video da odbija kost. (Zabrinuto posmatra Srećka.) Lepa parada, ako mi se razboli. (Povuče dim iz lule.) 58

VLADIMIR (prasne): To je skandal! Cutanje. Estragon, zaprepašćen, prestane da glođe, pa gleda čas u Vladimira, čas u Poca. Poco je prividno miran. Vladimir pometen. POCO (Vladimiru): Je 1' vi to ciljate na nešto odre­ đeno? VLADIMIR (mucavo odlučno): ... Postupati s jednim čovekom (pokazuje na Srećka)... tako... ja mislim da... ne... s jednim ljudskim bićem... ne... to je skandal! ESTRAGON (na ravnoj nozi): Sramota! (Nastavlja da glođe koske.) POCO: Vi ste mnogo strogi. (Vladimiru.) Koliko vam je godina? (Ćutanje.) Šezdeset?... Sedamdeset? (Estra­ gonu.) Koliko biste mu vi dali? ESTRAGON: Jedanaest. POCO: Ja sam neučtiv. (Istresa lulu, lupkajući je o dršku biča, ustane.) Moram da idem dalje. Hvala vam što ste mi pravili društvo. (Razmišlja.) Ili, možda, da popušim još jednu lulu, pre nego što odem. Šta velite? (Oni ne od­ govaraju.) Ah, slab sam vam ja pušač, vrlo slab; ja nemam običaj da popušim dve lule jednu za drugom; to mi... (stavi ruku na srce, uzdahne)... izaziva lupanje srca. (Pau­ za.) To je usled nikotina; čovek ga udiše i pored svih predostrožnosti. (Uzdahne.) Z n a t e kako je to. (Cutanje.) Ali, vi, možda, ne pušite? Da? Ne? Uostalom, nije ni važ­ no. (Cutanje.) Ali kako sad da sednem a da to ne deluje izveštačeno, kad sam već ustao. Da to ne izgleda... kako da kažem... kao da se kolebam? (Vladimiru.) Izvinite, šta ste rekli? (Ćutanje.) Možda niste ništa rekli? (Ćuta­ nje.) Nije važno. Da vidimo... (Razmišlja.) ESTRAGON: Oh! Sad mi je bolje. (Stavlja koske u džep.) VLADIMIR: Idemo. ESTRAGON: Zar već? POCO: Samo trenutak! (Cimne konopac.) Stolicu! (Pokazuje bičem na stolicu. Srećko mu primakne stolicu.) Još! Tu! (On ponovo sedne. Srećko se vrati na svoje mesto.) Rečeno — učinjeno! (Puni lulu.) VLADIMIR: Hajdemo odavde.