Salman Rushdie - Satanski Stihovi

Preveo s engleskog Aleksandar Saša Petrović Naslov originala Salman Rushdie THE SATANIC VERSES Copyright © 1988 Salman Rushdie

ZA MARIJANU

Pošto je tako vezan za vagabundsko, skitniĉko, neskrašeno stanje, Satana nema nikakvo svoje sigurno boravište; jer iako on ima, zbog svoje anĊelske prirode, neku vrstu carstva u vodi ili u vazduhu, ovo mu je, svakako, deo Boţije kazne... to što je bez ikakvog ĉvrstog mesta ili prostora, gde bi mu bilo dopušteno da stane. Danijel Defo, Povest o Đavolu

I ANĐEO DŢIBRIL »Da bi se ponovo rodio«, pevao je Dţibril Farišta dok je, prevrćući se u vazduhu, padao s neba, »u smrt bibi-bi - najpre morao da si odbrodio - dio-dio! Da bi te primila - la-la - Zemljina nedra, sleteti moraš sa neba vedra - ra-ra! Kako da ti po licu osmesi puze, ako ti najpre ne pocure suze? Kako da osvojiš srce dragane, ako je tvoj uzdah najpre ne gane? Baba, mister, ako ţeliš da se rodiš ponovo...« Pred samu zoru, jednog zimskog jutra, otprilike pred Novu godinu, dvojica - pravipravcati, odrasli, ţivi ljudi - padali su sa velike visine osam hiljada sedam stotina metara i šezdeset centimetara - ka Engleskom kanalu, bez korišćenja padobrana ili krila, pravo iz vedra neba. »Kaţem ti da umreti moraš, kaţem ti, ka’ti kaţem«, i tako to, i baš tako, ispod meseca od alabastera sve dok se jedan vrisak ne razleţe kroz tišinu noći, »Do Ċavola s tim tvojim pevanjem!« a reĉi vise kristalne u ovoj beloj noći ledenoj, »Kad si igrao u filmovima samo si otvarao usta uz ,plejbek’-glasove drugih pevaĉa, i zato me sad poštedi ove tvoje dreke paklene!« Dotle se Dţibril, nemi solista, bacakao nogama na meseĉini dok je pevao svoj improvizovani gazal, plivao kroz vazduh u »baterflaj«-stilu, plivao prsno, sklupĉavao se, pa se orlovski razvijao i razmahivao prema maltenebeskraju maltene-zore, praveći heraldiĉne figure, ĉas natrćen, ĉas presamićen, uz ostale lakoumne bravure sveţe, protiv Zemljine teţe. A sad se kroz vazduh zadovoljno kotrljao ka tom glasu podsmešljivom. »Ohe,

Salad-baba, to si ti, baš dobro što si ti. Kakav si mi, Ĉamĉo, drugaru stari? Kako si?« A na to ovaj drugi, senka prezriva koja je glavaĉke padala u svom sivom odelu sa svim dugmićima na sakou zakopĉanim i rukama uz bedra, verujući da mu polucilindar nije više na glavi, napravi izraz lica ĉoveka koji ne podnosi nadimke. »Ej, krelac«, viknu Dţibril,-izazivajući kod ovog drugog ponovno mrštenje, »dole nas ĉeka pravi-pravcati London, bhai! Evo nas, grade! Oni debili dole neće imati pojma šta ih je tresnulo. Meteor ili munja gromovna ili, pak, neka kazna boţija. Direkt iz vazduha retkog, batice. Bum-traas! Šljis! Pljas! Kakav ulazak u grad! Pljosnat, ĉasna reĉ.« Iz retkog vazduha: jedan »big beng« - veliki prasak, praćen meteorima. Jedan svemirski poĉetak, jedan minijaturni eho roĊenja vremena... Taj dţambodţet Bostan let AI-420, eksplodirao je bez ikakvog upozorenja, visoko gore iznad velikog, kvarnog, divnog, sneţnobelog, osvetljenog grada Mahagonija, Vavilona, Alfavila. Ali Dţibril mu je već dao ime - moram da se umešam: pravi-pravcati London, prestonica Vilajeta, treptao je ţmirkao klimao u noći. Dok se na himalajskoj visini jedno trenutno i prerano sunce rasprskavalo u prašan januarski vazduh, jedna pulsirajuća pip-piptaĉkica je nestala sa radarskog ekrana a retki vazduh je bio pun tela koja su se sa Everesta katastrofe survavala ka mleĉnom bledilu mora. Ko sam ja? Ko je to još ovde? Avion se od eksplozije prepolovio, semena mahuna je izbacivala svoje spore, razbijeno jaje

otkrivalo svoju misteriju. Dvojica glumaca, razmetljivi Dţibril i do grla zakopĉani, napućeni g. Saladin Ĉamĉa, padali su kao dva listića duvana od slomljene stare cigare. Iznad, iza i ispod njih u praznom prostoru lebdela su avionska sedišta sa pokretnim naslonima, stereofonske slušalice, kolica za sluţenje pića, kese za izbacivanje muke iz stomaka, karte za iskrcavanje, »djuti-fri«-video-igre, pletene kape, papirne šolje, ćebad, maske za kiseonik. A osim toga - jer je u avionu bilo i nekih doseljenika, da, podosta ţena već doseljenih muţeva, koje su pred polazak secali oni razumni, nasvojoj-duţnosti zvaniĉnici, pitanjima o duţini, veliĉini i osobenim znacima genitalija njihovih supruga, kao što su mladeţi i tome sliĉno, s obzirom na ograniĉen broj dece u ĉiji je legitimitet britanska vlada uvek razumno sumnjala - mešale su se sa ostacima aviona i lebdele podjednako rasparĉane, podjednako apsurdne podrtine duša, razbijenih uspomena, odbaĉenih liĉnosti, preseĉenih maternjih jezika, povreĊenih privatnih ţivota, neprevodljivih šala, ugašenih budućnosti, izgubljenih ljubavi, zaboravljenih znaĉenja šupljih, bombastih reĉi kao što su zemlja, pripadnost, dom. Malĉice zablesavljeni od treska i praska, Dţibril i Saladin su padali kao dve bošĉe ispuštene iz trenutno neoprezno otvorenog kljuna neke rode, a pošto je Ĉamĉa srljao dole glavaĉke, u preporuĉljivom poloţaju za bebe kad ulaze u rodnicu porodilje, on je poĉeo da oseća izvesnu razdraţenost zbog odbijanja onog drugog da pada u prostom stilu. Saladin je ronio nosem nadole dok je Farišta grlio vazduh, tapšući ga i rukama i nogama, kao neki razbacani, preglumljeni glumac bez tehnike samoobuzdavanja. A dole, oblacima prekrivene, sporo

zgušnjavajuće morske struje Engleskog rukavca zakazana zona njihove vodene reinkarnacije - oĉekivale su njihov ulazak. »O, u japanskim sam sandalama šepo«, pevao je Dţibril, prevodeći staru indijsku pesmu na engleski iz polusvesnog poštovanja prema naviše navaljujućoj naciji domaćinu, »i u engleskim hlaĉama, molim lepo. Šubara mi ruska ukrašava glavu, al’ indijsku dušu ipak imam pravu!« Oblaci su bubreli ka njima, a moţda se to samo ĉinilo zbog velike mistifikacije kumulusa i kumulonimbusa, tih moćnih gromovnih glavudţa koje su stajale kao neki maljevi-zornjaci, ili je to moţda bilo zbog pevanja (jedan vredno predstavlja a drugi negoduje i zviţdi na predstavu) ili, pak, usled delirijuma od eksplozije nisu mogli da predvide blisku opasnost... tek, bilo kako bilo, ova dvojica, Dţibrilsaladin Farištaĉamĉa, osuĊenih na ovo beskonaĉno ali ipak konaĉno anĊeoskoĊavolsko padanje, nisu bili svesni trenutka u kojem je proces njihovog preobraţaja poĉeo. Preobraţaja? Mutacije? Da, gospodine, ali ne nasumice. Tamo gore, u vazdušnom prostoru, u onom mekom, neprimetnom polju omogućenom ovim stolećem, polju koje je zatim, zauzvrat, samo to stoleće uĉinilo mogućnim, postajući jedno od njegovih odreĊujućih mesta - mesto kretanja i rata, smanjivaĉ planete i moćni vakuum, najnesigurnija i prolazna zona, iluzorna, isprekidana, promenljiva - jer kad sve izbacujete gore, u vazduh, sve postaje moguće te je tako, tamo u visinama, pri svemu tome, došlo i kod bunovnih glumaca do promena koje bi bile drage srcu starog g. Lamarka: pod ekstremnim pritiskom okoline, stekli su oni neke osobine.

Kakve to osobine, ponaosob? Polako; vi mislite da se stvaranje sveta dogaĊa napreĉac? A tako ne dolazi ni do otkrovenja... pogledajte samo njih dvojicu. Da li na njima primećujete nešto neobiĉno? Prosto, dva ljudića mrke puti koji opasno padaju, i tu kod njih nema ništa novo, moţete pomisliti; popentrali se i suviše visoko, stigli daleko iznad sebe i leteli i suviše blizu Sunca - je l’ to? E, nije to. Slušajte: G. Saladin Ĉamĉa, prepadnut bukom koja je izvirala iz usta Dţibrila Farište, poĉe da mu udara kontru svojim nauĉenim stihovima. To što je Farišta sad ĉuo, ploveći po neverovatnom noćnom nebu, bila je takoĊe jedna stara pesma, lirika g. Dţejmsa Tomsona, od hiljadu sedamstote do hiljadu sedamsto ĉetrdeset osme. »...po nalogu neba«, pevao je Ĉamĉa kroz svoja usta koja su mu sad od hladnoće bila postala šovinistiĉki crvenobeloplava, »koji im doooooĊe iz azurno palaaavog središta moćiii.« Uţasnuti Farišta pevao je sve glasnije o japanskim sandalama, ruskim šubarama i nepovredljivo potkontinentalnim dušama, ali nije mogao da utiša Saladinovo solistiĉko izvoĊenje: »Te aaanĊeli ĉuvari zapevaše u-se-reeed noćiii.« Suoĉimo se s tim: bilo je, u stvari, nemoguće da oni ĉuju jedan drugog, a još manje moguće da vode neku konverza-ciju i da se takmiĉe u pevanju pesama. A i kako bi oni to mogli da izvedu pri sve brţem padanju ka planeti i huci-buci atmosfere oko njih? Ali, suoĉimo se i sa ovim: oni su to mogli. Padali su doledole a zimska hladnoća, koja im je zamrzavala trepavice i pretila da im i srca zaledi, samo

što ih nije probudila iz njihovog deliriĉnog sna na javi; a oni su bili tu, negde, da postanu svesni tog pevaĉkog ĉuda, kiše ljudskih i deĉijih udova ĉiji su njih dvojica bili jedan deo, kao i straha od sudbine koja im se odozdo munjevito pribliţavala, kad su, mokri pa odmah zatim od leda skoĉanjeni, uleteli u kljuĉale oblake na temperaturi ispod nule. I sad su se nalazili u neĉemu što je liĉilo na dugaĉak, vertikalan tunel. Ĉamĉa, kicoški doteran i krut, padajući i dalje glavaĉke, ugleda Dţibrila Farištu u njegovoj kariranoj košulji kako mu se pribliţava plivajući kroz taj levak sa zidovima od oblaka, te mu doĊe da vikne, »Nosi se, nosi se dalje od mene«, ali ga nešto spreĉi, poĉetak stvaranja neke lepršave vrišteće stvarĉice u njegovoj utrobi, te umesto da izgovori reĉi odbojne, on raširi ruke i Farišta mu upliva u obrnuti zagrljaj - s glavama na repovima - a sila njihovog sudara poĉe da ih tako spojene - dupe-glava, glava-dupe prevrće sve u krug - te su tako sve vreme izvodili svoja bliznaĉka salta kroz rupu koja je vodila u Zemlju Ĉuda; a dok su se probijali kroz belinu, naletali su na razne oblike oblaka koji su se neprestano menjali - bogovi se pretvarali u volove, ţene u pauke, ljudi u vukove. Hibridne oblak-badţe su ih pritiskale, dţinovski cvetovi s ljudskim grudima privijali se uz njih sa svojih mesnatih stabljika, krilate maĉke, kentauri, a Ĉamĉu je, u njegovom polusvesnom stanju, obrvavala misao da je i on sam stekao osobine oblaĉnosti, postajući promenljiv i hibridan, kao da je prerastao u osobu ĉija se glava gnezdi izmeĊu njegovih sopstvenih nogu i ĉije se noge obavijaju oko njegovog sopstvenog dugaĉkog, plemićkog vrata.

MeĊutim, ova druga osoba nije imala vremena za takve »visoke falucije«; on je zaista bio nesposoban za bilo kakvo »faluciranje«; pošto je upravo video kako se iz vrtloga oblaka pojavljuje figura neke ĉarobne ţene izvesnih godina, u brokatskom zeleno-zlatnom sariju, sa brilijantom u nosu i lakom na visokoj punĊi da joj vetar na ovim visinama ne rasturi kosu, dok je postojano sedela na letećem ćilimu. »Reha Merĉant«, pozdravi je Dţibril. »Je l’ ti ne moţeš da naĊeš put za nebo ili šta?« Neosetljive reĉi za obraćanje jednoj mrtvoj ţeni! Ali njegovo uzdrmano stanje i padanje ublaţava stvar... Ĉamĉa, drţeći se ĉvrsto za njegove noge, postavi mu nejasno pitanje: »Koji ti je vrag?« »Ti je ne vidiš?« viknu Dţibril. »Ne vidiš njen prokleti persijski ćilim?« Ne, ne, Dţibo, šaptao je njen glas u njegovim ušima, ne oĉekuj od njega da to potvrdi. Ja sam tu samo za tvoje oĉi, moţda si poĉeo da šašaviš, šta ti uopšte misliš, namakulo jedan - govance praseće, ljubavi moja. Smrt donosi iskrenost, dragane moj, pa zato mogu da te zovem tvojim pravim imenima. Naoblaĉena Reha mrmljala je gorka niĉesa, ali Dţibril ponovo dreknu na Ĉamĉu: »Buzdovanu? Da li je ti vidiš il’ je ne vidiš?« Saladin Ĉamĉa ništa nije video, ništa nije ĉuo, ništa nije rekao. I Dţibril se sam suĉeli s njom. »Nije trebalo da uĉiniš ono«, prekori je on. »Ne, gospoĊo. Greh. Krupna stvar.« O, ti sad moţeš i da mi pridikuješ, nasmeja se ona. Ti si onaj sa visokim moralnim tonom, i to ti je dobro. Ti si mene ostavio, njen glas je podsećao njegovo uho, i kao

da mu je grickao školjku. Ti mene a ne ja tebe, O meseĉe uţivanja moga, koji si se iza oblaka skrio. A ja u mraku ostala, zaslepljena, izgubljena, zbog ljubavi. On se uplaši. »Šta hoćeš? Ali ne, nemoj da mi to kaţeš, samo idi.« Kad si bio bolestan, ja nisam smela da te vidim, da ne izazovem skandal, ti si znao da nisam mogla, da sam se drţala po strani zbog tebe, ali posle si me kaznio, to si iskoristio kao opravdanje da odeš, kao svoj oblak da se iza njega sakriješ. To si iskoristio, kao i nju, onu ledničku ţenu. Barabo. Ali pošto sam ja sad mrtva, zaboravila sam kako se prašta. Proklinjem te, Dţibrilu moj, dabogda ti ţivot bio pakao. Pakao, jer ti si mene tamo poslao, proklet bio, jer ti si odatle i došao, davole, a sad se vraćaš tamo, krvopijo - neka ti je srećan krvavi buć! Rehina kletva; a posle toga, stihovi na nekom jeziku koji on nije znao, sve same neke grubosti i šištanje, u ĉemu mu se uĉinilo da je razaznao, a moţda i nije, ĉesto ponavljano ime Al-Lat. 1 Dţibril se grĉevito drţao za Ĉamĉu; i probiše dno oblaka. Brzina, osećanje brzine im se vrati zajedno sa njenim zviţdanjem straviĉne joj note. Krov oblaka je jurio naviše, vodena površina se pribliţavala, kao pri »zumiranju« kamerom, oĉi im se otvoriše. Vrisak, isti onaj vrisak koji mu je podrhtavao u utrobi kad je Dţibril plivao preko neba ka njemu, sad se ote Ĉamĉi sa usana; jedan dţilit sunĉeve svetlosti probi se kroz njegova otvorena usta i oslobodi ih. Ali oni behu padali kroz transformacije oblaka, Ĉamĉa i Farišta, i sad im je po rubovima tela bilo neke fluidnosti, neke zamagljenosti, a

kad je sunĉev zrak udario u Ĉamĉu, oslobodio je iz njega više nego krike: »Hajde leti!« vrisnu Ĉamĉa na Dţibrila. »Sad poĉni da letiš.« Pa dodade - ne znajući njen izvor - i drugu naredbu: »I pevaj.« Kako u svetu nastaje novina? Kako se ona raĊa? Od kakvih je fuzija, translacija, spajanja saĉinjena? Kako uspeva da opstane, onako ekstremna i opasna kao što jeste? Koje to kompromise, koje pogodbe, koje sve izdaje svoje tajne prirode ona mora da uĉini da bi se zaštitila od brodoloma, od anĊela uništitelja, od giljotine? Da li je roĊenje uvek i pad? Da li anĊeli imaju krila? Moţe li ĉovek da leti? Kad je g. Saladin Ĉamĉa ispao iz oblaka iznad Engleskog kanala, osetio je kako mu srce hvata i podrţava neka tako uporna sila pa je shvatio da je nemoguće da on umre. Kasnije, kad su mu stopala bila ponovo ĉvrsto usaĊena u tlo, poĉeo je da sumnja u to, da neizvodljivost svog prolaska pripisuje zbrci nastaloj u njemu samom od eksplozije, i da za svoje preţivljavanje, svoje i Dţibrilovo, moţe da zahvali samo slepoj, ludoj sreći. Ali, tada, on ni u šta nije sumnjao; ono što ga je proguralo kroz sve to, bila je njegova ţelja da ţivi, neizopaĉena, neodoljiva, ĉista ţelja, a prva stvar koju je ta ţelja uĉinila bila je da ga obavesti da ona neće da ima nikakve veze sa njegovom patetiĉnom liĉnošću, sa tom polurekonstruisanom stvari mimikrije i glasova, i da namerava da sve to zaobiĊe; i on vide sebe kako se tome

predaje, da, kako ide dalje kao da je obiĉan posmatraĉ sopstvene svesti u svom sopstvenom telu, jer to je poĉelo u samom središtu njegovog tela i prostiralo se izvan njega, pretvarajući mu krv u gvoţĊe i zamenjujući mu meso ĉelikom, mada je to osećao kao neku šaku koja se stezala oko njega, spolja, i drţala ga nekako i ĉvrsto i nepodnošljivo neţno; i sve tako dok ga nije potpuno savladala i ponovo mu aktivirala usta, prste, što god je htela; i ĉim je postala sigurna da njime vlada, rasprostrla se iz njegovog tela dalje i Dţibrila Farištu šĉepala za muda. »Leti!« nareĊivao je sad i Dţibril. »Pevaj!« Ĉamĉa se drţao Dţibrila, dok je ovaj poĉinjao, isprva sporo a zatim sve brţe i snaţnije, da maše rukama kao krilima. Mahao je sve upornije, i dok je tako mahao iz njega se probijala jedna pesma, i, kao što je pevala utvara Rehe Merĉant, on ju je pevao na nekom jeziku koji nije znao, u melodiji koju dotle nije ĉuo. Dţibril nikad nije odbacivao mogućnost dogaĊanja ĉuda; za razliku od Ĉamĉe, koji je pokušavao da to rezonski izvede iz teţnje za egzistiranjem, on nikad nije prestajao da govori da je pevani gazal nebeska stvar, da bi mahanje rukama kao krilima, bez pesme, bilo uzaludno, da bi bez mahanja sigurno tresnuli na morske talase kao dva kamena ili tome sliĉno, i da bi se raspali u paramparĉad pri dodiru sa zategnutim morskim bubnjem. Ali, umesto toga, oni su svoje padanje poĉeli da usporavaju. Što je Dţibril sa više oduševljenja mahao rukama i pevao, pe vao i mahao, to je i usporavanje bilo veće, sve dotle dok, najzad, njih dvojica nisu poĉeli da lebde i da se spuštaju dole ka Kanalu kao dva listića hartije na povetarcu.

Oni su bili jedini preţiveli iz te katastrofe, jedini koji su ispali iz Bostana i ostali ţivi. Našli su se iscrpljeni na jednoj plaţi. Onaj okretniji od te dvojice, onaj u ruţiĉastoj kariranoj košulji, kleo se u svoje divljaĉno skitaranje po nebesima da su njih dvojica hodali po samoj vodi, da su ih talasi neţno nosili i na obalu izbacili; ali onaj drugi, na ĉijoj je glavi mokri polucilindar, kao usled neke maĊije, i dalje stajao, osporio je ovo. »Gospode, al’ smo imali sreće!« reĉe on. »Koliko sreće moţe ĉovek uopšte da ima?« Ali ja znam istinu, oĉigledno. Ja sam celu tu stvar posmatrao. A što se tiĉe one sveprisutnosti i svemogućnosti, tu trenutno ne polaţem nikakva prava, ali, nadam se da mogu bar ovoliko. Ĉamĉa je jakom voljom to poţeleo a Farišta je ĉinio ono što je ta jaka volja traţila od njega. Koji je od njih dvojice bio ĉudotvorac? Kakve je vrste - anĊeoske, Ċavolske - bila Fariština pesma? Ko sam ja? Recimo ovako: ko zna najbolje melodije? A ovo su bile prve reĉi koje je Dţibril Farišta izgovorio kad se probudio na snegom pokrivenoj engleskoj plaţi, sa nesumnjivim prisustvom jedne morske zvezde pored njegovog uha: »Ponovo smo roĊeni, Buzdo - ti i ja. Srećan rodendan, mister; happy birthday to you!«

Na šta se Saladin Ĉamĉa krkljajući nakašlja, pljunu, otvori oĉi i, kao što to priliĉi novoroĊenĉetu, buĉno briznu u glupavi plaĉ.

2 Reinkarnacija je uvek bila velika tema za Dţibrila, petnaest godina najvećeg glumca u istoriji indijskog filma, velika i znaĉajna tema ĉak i pre nego što je »ĉudotvorno« porazio onu Bubicu-Utvaru - svoju boljku za koju su svi poĉeli da veruju da će raskinuti sve njegove ugovore o angaţmanu. A tako je neko mogao i da predvidi, ali niko nije, da će on, kad ozdravi i ustane iz bolesniĉke postelje, tako reći uspeti tamo gde su mikrobi omanuli, i zauvek odšetati iz svog ranijeg ţivota, i to u toku jedne sedmice posle svog ĉetrdesetog roĊendana - da će prosto nestati, ovako: puf! kao trik, u retkom vazduhu. Prvi ljudi koji su zapazili njegovo odsustvo, bili su ĉetvorica iz njegove ekipe u filmskom preduzeću koji su ga stalno gurali u invalidskim kolicima. Davno pre svoje bolesti, on je bio stekao naviku da ga iz studija u studio velikog filmskog kompleksa zgrada D. W. Rama transportuje jedna grupa brzih i pouzdanih atleta, jer ĉovek koji »simultano« uĉestvuje u snimanju ĉak jedanaest filmova mora da ĉuva svoju energiju. VoĊenog jednim sloţenim kodnim »raboš«-sistemom zareza, kruţića i taĉaka kojeg se Dţibril sećao iz svog detinjstva provedenog meĊu legendarnim raznosaĉima ruĉkova u Bombaju (o ĉemu ćemo mnogo kasnije), guraĉi kolica su ga vozili iz uloge u ulogu, isporuĉujući ga tako taĉno i nepogrešivo kao što je njegov otac isporuĉivao one gotove ruĉkove u ĉabrićima. I posle svojih snimljenih kadrova u jednom filmu, Dţibril bi se sruĉio natrag u

kolica i velikom brzinom bi bio otpremljen u drugi studio za drugi film, gde je menjao kostim, šminku i govorio svoje druge replike. »Karijera jednog glumca u bombajskim ton-filmovima«, govorio je on svojoj vernoj ekipi guraĉa, »više je kao neka trka invalidskih kolica sa dva-tri zaustavljanja duţ trkaĉke staze radi dodavanja goriva.« Posle njegove bolesti - one Bubice-Utvare, Tajanstvene Maleze, Bubetine, on se bio vratio na posao, odmarajući se sad snimanjem samo - sedam filmova istovremeno... a zatim je, iz ĉista mira, nestao iz filmskih studija. Njegova invalidska kolica stajala su prazna meĊu ućutkanim scenama s mikrofonima; njegovo odsustvo je otkrivalo sav laţni sjaj dekora. Guraĉi kolica, od prvog do ĉetvrtog, izvinjavali su se zbog manjkanja filmskog stara kad su se filmske drmadţije u gnevu obrušavale na njih: Jao, on mora da je bolestan, on je uvek bio poznat po svojoj taĉnosti, ma nemojte, zašto ga kritikujete, maharaĎ, velike umetnike treba s vremena na vreme prepuštati njihovom temperamentu, dopustite - a zbog ovog njihovog prigovaranja oni su postali prve ţrtve Farištinog neobjašnjivog ćiribu-ćiriba-nestanka: bili su otpušteni - ĉetiri, tri, dva, jedan, nula -ekdumĎaldi! izjureni kroz kapije studija, te su tako jedna invalidska kolica ostala da stoje napuštena i da skupljaju prašinu ispod namalanih kokosovih palmi oko plaţe prekrivene strugotinama. Gde je bio Dţibril? Filmski producenti, u procepu, bili su skupo upaniĉeni. Traţite ga tamo, na terenima golf-kluba »Vilingdon« - danas samo sa devet rupa za golf-loptice, jer su oblakoderi bili iznikli na onim placevima-terenima sa ostalih devet rupa, iznikli kao

neki korov divovski ili, recimo, kao nadgrobni spomenici što obeleţavaju mesto na kojem je, sada razbucana, lešina starog grada nekad leţala - tamo, baš tamo, dreĉale su glavne filmske budţe, lišene najjednostavnijih golfskih rupnih »flinta«; i, gledaj, odozgo, ostatke kose izmuĉene vremenom i opale sa njihovih seniorskih glava, posle lebdenja dlaka im sa njihovih visokonivojnih terasa i prozora na vetru. UzbuĊenje producenata bilo je lako shvatiti, jer u te dane opadanja broja bioskopskih gledalaca, pravljenja istorijskih »sapunskih« opera i stvaranja savremenih bataljona krstaških domaćica od strane televizijske mreţe, u filmskoj industriji postojalo je samo jedno ime, koje je, istaknuto na filmskoj špici, još (uvek) moglo gledaocima da pruţa ziher-vatru, sto-posto odgovarajuću garanciju da će gledati superhit, pravu »rasturaciju«; a sad je, - avaj! - sopstvenik pomenu-tog imena izveo jedno kidavelo - naviše, naniţe ili u »efe« - ali svakako i neosporno - jedan pravi - šmuganjac!... Širom grada, posle mnogih interventnih telefona, motociklista, pajkana, marljivih ljudi-ţaba i ribara sa mreţama koji su pretraţivali luku ne bi li našli njegov leš, mada uzalud, poĉeli su da se govore epitafi za uspomenu na pomraĉenu filmsku zvezdu. A na jednoj od sedam ponesenih-pa-upuštenih filmskih scena Ramastudija, gospoĊica Pimpl Bilimorija, poslednja straviĉno zapaprena vatrena seks-bomba - tu nema-da-nema prave gerle, već ima-da-ima da super-rajcajuća eksplozija budne - neodevena kao hramovna igraĉica sa prozraĉnim velom-nevelom golišavosti i nasaĊena ispod kartonske predstave onih tantriĉkih tucaĉki grĉevito sparenih figura iz Ĉandela-perioda - i shvatajući da njene glavne scene

neće biti i da je njen veliki nastup razbijen u paramparĉad - odigrala je jedno pakosno zbogom pred publikom sastavljenom od tonskih snimatelja i elektriĉara koji su ciniĉno pušili svoje cigare duvana. U pratnji svoje tupo uzbuĊene ayah, robustne sluškinje, Pimpl je pokušala da se ruga. »O, boţe moj, kakav šlog sreće! - pa to je, prosto, za krepati«, vrisnula je. »A ja mislila danas snimamo onu ljubavnu scenu, tc-tc-tc, pa sam maloĉas crkavala iznutra, pitajući se kako ću da se pribliţim tom tipu sa debelim drombuljastim ustima iz kojih mu bazdi na pokvareno govno bubašvabe.« Kao zvona teške, grivne, zveckale su joj dok je nogama treskala po podu. »Mnogo dobra stvar što filmovi ne mirišu, jer ta kuga nikad ne bi dobila pos’o u kinematografiji.« I tu je Pimplin monolog došao do takvog klimaksa skarednosti, da su se oni majstori prvi put u svojoj praksi ukoĉili i poĉeli da Pimplin reĉnik porede sa reĉnikom one zloglasne banditske kraljice Fulan Devi ĉije su kletve mogle za tren oka da istope pušĉane cevi a novinarske plajvaze da pretvore u gumu. Pimpl izlazi, plaĉući, cenzurisana, a na podu sobe za dokumentaciju ostaje da leţi jedan mali novinski iseĉak. Dok je odlazila, svetlucavi veštaĉki brilijanti ispadali su joj iz pupka i odraţavali njene suze... a što se tiĉe Farištine halitoze - zadaha iz usta - ona nije baš sasvim pogrešila; ako ništa drugo, rekla je bar malĉice manje no što je bilo u stvari. Dţibrilov dah, oni okerski oblaci sumpora i paklenih isparenja - kad se uzmu zajedno sa njegovim jasno izraţenim »udovaĉkim vrhom« - malim trouglastim završetkom linije kose na sredini ĉela - i gavranski crnim vlasima - uvek su davali izgled više sumoran nego oreolski svetaĉki, uprkos

njegovom arhanĊelskom imenu.2 Posle njegovog nestanka, priĉalo se da ga nije teško naći, jer je za to potrebno imati samo malo osetljiviji nos... a nedelju dana posle njegovog uzletanja avionom, jedan tragiĉniji »izlazak sa scene« nego što je bio onaj Pimpl Bilimorije, dosta je pojaĉao taj Ċavolski vonj koji je poĉinjao da se vezuje za njegovo dotle miomirisno ime. Moglo je da se kaţe da je on sišao sa filmskog ekrana i otišao u svet, drukĉiji nego što je bioskop; ljudi to znaju ako smrdite. Od vazduha smo mi stvorenja, Koreni naši u snovima leţe I u oblacima onim gore Pa se u letu raĎamo ponovo. Zbogom. Ovo zagonetno pisamce koje je policija otkrila u »penthauzu« Dţibrila Farište potkrovnom stanu sagraĊenom na vrhu oblakodera Everest Vilaz na Bregu Malabar, u najvišem domu na najvišoj zgradi najvišeg kraja grada, u jednom od onih duplo-panoramskih ili dvostruko belvijskih apartmana iz kojih moţete da bacite pogled ovamo preko veĉernje ogrlice Marin Drajva ili onamo prema Skandal Pointu i moru - omogućilo je da naslovi u novinama nastave sa svojim kakofonijama. Naslov FARIŠTA RONI U PODZEMLJE, otvorio je Blitz u pomalo makabristiĉkom stilu dok se Vredna Pĉelica u Dnevnom listu radije opredelila za naslov DŢIBRIL KIDNUO. Objavljene su i mnoge fotografije te legendarne rezidencije gde su francuski majstori za unutrašnju dekoraciju, sa pohvalnicama od Reze Pahlavija za rad obavljen u Persepolisu, spiskali milion dolara da bi na toj velikoj visini rekreirali efekat beduinskog šatora. Još jedna iluzija uništena njegovim odsustvom; DŢIBRIL SRUŠIO SVOJ ŠATOR - dreĉali su naslovi u novinama, ali da li je on otišao gore ili dole ili nekuda poboĉno? To

niko nije znao. U toj metropoli jezika i šapata, ĉak ni najoštrije uho nije ĉulo ništa pouzdano. Ali gĊa Reha Merĉant, ĉitajući sve novine, slušajući sve emisije na radiju, ostajući zalepljena za TV-programe Durdaršan, uspela je da napabirĉi nešto iz Farištine poruke, da ĉuje njenu notu koja je svima bila izmakla, pa je povela svoje dve kćerke i jednog sina u šetnju po krovu svog visoko uzdignutog doma zvanog Everest Vilaz. Njegova susetka; zapravo iz stana neposredno ispod njegovog. Njegova susetka i prijateljica; šta još treba da kaţem? Svakako, oni skandalima bliski pakosni magazini grada punili su svoje stupce naglašenim insinuacijama i ćuškanjem laktovima u rebra, ali ovde nema razloga za padanje na njihov nivo. Zašto sada bacati ljagu na njen dobar glas? Ko je bila ona? Bogata ţena, svakako, jer Everest Vilaz nije bila stambena zgrada u onom »pemiš« kvartu Kurla, zar ne? Udata - da, gospodine - i trinaest godina u braku sa svojim suprugom, velikim poslovnim budţom, duboko uleglim u biznis sa kugliĉnim leţajima. Nezavisna trgovkinja, sa radnjom ĉiji su izlozi bili puni persijskih tepiha i antike iz perioda cvata Kolabe. Ona je svoje ćilime zvala klims i kleens a drevne artefakte antikjuz.3 Da, i bila je lepa, lepa na onaj strogo uglaĊen naĉin proreĊenih stanara gradskih nebeskih apartmana; njene kosti, koţa i drţanje bili su ţivi svedoci njenog davnog rastanka sa osiromašenim, teškim rodnim tlom. Svi su se slagali s tim da je ona jaka liĉnost, da je pila kao riba iz svojih ĉaša od Lalique-ekristala, svoje šešire bestidno kaĉila na kip svetinje Čole NatraĎ i znala šta hoće i kako da do toga brzo doĊe. Njen muţ je bio mišić pun para i dobar slabić. Reha Merĉant je u novinama proĉitala

oproštajno pisamce Dţibrila Farište, sama napisala jedno pismo, sakupila svoju decu, pozvala lift i njime krenula ka nebu (samo jedan sprat više) da se suoĉi sa svojom sudbinom koju je sama bila izabrala. »Pre mnogo godina«, tako je poĉinjalo njeno pismo, »iz kukaviĉluka sam se udala. A sad, konaĉno, ĉinim nešto hrabro.« Na svom krevetu je ostavila novine sa Dţibrilovom porukom zaokruţenom crvenom olovkom i debelo podvuĉenom - sa tri grube linije od kojih je jedna besno poderala novinsku hartiju. I tako, naravno, svi kurvinski magazini odoše u grad, svi sa krupnim naslovima kao što su, SKOK TUŢNE LEPOTICE ZBOG UVENULE LJUBAVI, ili LEPOJKA SLOMLJENA SRCA SKAĈE U POSLEDNJI PONOR. Ali: Moţda je i ona imala u glavi onu bubicu o ponovrrom roĊenju, jer je Dţibril, ne shvatajući strašnu moć te metafore, preporuĉio letenje. Da bi se ponovo rodio, u smrt bi morao da si..., a ona je bila stvorenje nebesko, ona je iz Lalique-kristala šampanjac pila, ona je na Everestu ţivela, a jedan od njenih kolega-sa-Olimpa beše odleteo; a ako je to on mogao, onda bi i ona mogla krila da dobije i svoj koren u snove da spusti. To njoj nije pošlo za rukom. Jedan sluga lala Indus koji je bio zaposlen kao vratar oblakodera Everest Vilaz ponudio je svetu svoje nezgrapno svedoĉanstvo. »Šetkao sam se ovde, ovde, u krugu stambenih zgrada, kad odjednom tresak, dumbara-bum! Okrenem se i imam šta da vidim. Telo najstarije kćeri. Lubanja joj se bila sasvim raspukla. Pogledah gore i videh kako i deĉko pada, a za njim i mlaĊa devojĉica. Šta da vam kaţem zamalo ne tresnuše na mene tamo gde sam stajao.

Metnuh ruku na usta i priĊoh im. Devojĉica je tiho jeĉala. Ondak opet pogledah gore i videh kako i beguma nadolazi. Njen sari je lebdeo oko nje k’o neki veliki balon a sva kosa joj bila raspuštena. Ja sam okren’o glavu na drugu stranu jerbo je padala odozgore i nije bilo pristojno da joj zavirujem pod haljinu.« Reha i njena deca su pali sa Everesta; nije bilo preţivelih. Šapati su krivili Dţibrila. Ali ostavimo to ovako, za sada. Oh: ne zaboravite: on ju je video posle njene smrti. Video je nekoliko puta. Prošlo je dosta vremena pre nego što je svet shvatio koliko je taj veliki ĉovek bio bolestan. Dţibril, filmska zvezda. Dţibril, koji je pobedio Bezimenu Bolest. Dţibril, koji se plašio spavanja. Pošto je otišao, one svuda prisutne plakate sa njegovim likom poĉele su da trule. Na ogromnim, straviĉno nafarbanim tablama i panoima za reklame sa kojih je on gledao preko glava naroda, njegovi lenji oĉni kapci poĉeli su da se ljušte i mrve, i da mu spadaju sve niţe, dok mu duţice u oĉima nisu poprimile oblik dva meseca raspolućena oblacima ili mekim noţevima njegovih dugaĉkih trepavica. Naposletku su mu trepavice otpale, dajući njegovim namalanim oĉima neki divalj, buljav izraz. Videlo se i kako propadaju one mamutske kartonske figure Dţibrila postavljene ispred bombajskih bioskopa. Kriveći se i naginjući mlitavo na skelama koje su ih drţale, otpadale su im ruke, lomili su im se vratovi, cele su se sparušavale. Njegovi portreti na naslovnim stranama filmskih ĉasopisa dobijali su mrtvaĉko bledilo, ništavnost oko oĉiju, šupljinu. Slike su

mu, konaĉno, potpuno izbleĊele i išĉezle sa štampanih stranica, te su tako one blistave korice kolor-magazina Celebrity, Society i Illustrated Weekly ostale prazne na svojim ţiĉanim drţaĉima, pa su njihovi izdavaĉi otpuštali štampare i krivilj, kvalitet štamparskih boja. Ĉak i na samom bioskopskom platnu, visoko iznad njegovih oboţavalaca u mraku, ta njegova fizionomija koja je smatrana za besmrtnu, poĉela je da gnjili, da se potklobuĉuje i da bledi; kad god bi njegov lik prošao kroz ĉetvrtasta vratanca projektora, u aparatu bi se nešto neobjašnjivo zaglavilo, filmska traka bi zakrĉala i stala, a vrelina lampi u neispravnim projektorima zapalila bi i zbrisala celuloidnu uspomenu na njega: zvezda koja se pretvorila u supernovu, sa uništavajućom vatrom što se širi kroz prostor oko nje iz - kao što je i odgovaralo njegovih usta. Bila je to smrt Boga. Ili nešto veoma sliĉno tome; jer, zar to ogromno lice, koje je u veštaĉkoj bioskopskoj noći visilo iznad svojih posvećenika, nije blistalo kao lik nekog nadzemaljskog Entiteta ĉije se biće nalazilo bar na pola puta izmeĊu smrtnog i boţanskog? I bliţe boţanskom nego na pola puta, dokazivali bi mnogi, jer Dţibril je proveo veći deo svoje jedinstvene karijere u otelovljavanju - i to apsolutno ubedljivom - bezbrojnih boţanstava tog potkontinenta, igrajući u filmovima popularnog ţanra poznatim kao »teologići«. Bio je to deo magije njegove persone zato što je uspeo da prekoraĉuje granice religije i da nikog ne uvredi. Modrokoţac kao Krišna, on je plesao, sa flautom u ruci, meĊu divnim gopis i njihovim kravama sa teškim vimenima; sa naviše okrenutim dlanovima, uzvišen, meditirao je (kao Gautama) o patnjama ĉoveĉanstva,

sedeći ispod rasklimanog bodhi-drveta ţivota. U tim ne tako ĉestim prilikama, kad je silazio s nebesa, on nikad nije preterivao, igrajući, na primer, uloge i Velikog Mogula i njegovog ĉuvenog lukavog sveštenika u klasiĉnom komadu Akbar i Birbal. Tokom decenije i po, on je stotinama miliona vernika u toj zemlji u kojoj, do danas, populacija nadmašuje boţanstva sa manje od tri prema jedan, predstavljao ono najprihvatljivije i odmah prepoznatljivo lice Vrhovnog Bića. Za mnoge od njegovih oboţavalaca, ona granica koja odvaja glumca od njegovih uloga odavno je prestala da postoji. Oboţavaoci, da, ali? Kako stoji stvar sa samim Dţibrilom? Sa tim licem. U stvarnom ţivotu, svedeno na prirodnu veliĉinu, postavljeno meĊu obiĉne smrtnike, ono je stajalo otkriveno kao ĉudno nestarsko lice. Oni njegovi nisko spušteni oĉni kapci mogli su da mu daju izraz iscrpljenosti. A bilo je i neĉeg prostaĉkog oko njegovog nosa; usne su mu bile i suviše mesnate da bi otkrivale neku snagu, uši sa dugaĉkim školjkama, po teksturi sliĉne onoj kvrgavoj dinji kantalupi. Lice najprofanije i najsenzualnije. A na tom licu odnedavno je bilo moguće zapaziti i bore prokopane njegovom skorašnjom maltene fatalnom bolešću. A ipak, uprkos njegovoj profanosti i iscrpljenosti, bilo je to lice nerazmrsivo isprepleteno sa svetošću, savršenstvom, finoćom: Boţija stvar. Nema objašnjenja ukusa, i to je sve. U svakom sluĉaju, vi ćete se sloţiti da za jednog takvog glumca (moţda za svakog glumca, pa ĉak i za Ĉamĉu, ali najviše od svih za njega) ĉinjenica da u svakom polucilindru ima pĉelicu koja mu zuji o avatarima - inkarnacijama, kao što je mnogo

metamorfozirani Višnu, nije baš tako iznenaĊujuća. Ponovno roĊenje: i to je Boţija stvar. Ili, ali, onda opet... ne uvek. Ima i onih svetovnih reinkarnacija. Dţibril Farišta je roĊen kao Ismail NaĊmudin, u Puni, u Britanskoj Puni, u ofucanom kraju imperije, mnogo pre one Pjune od RaĊniša, itd. (Pjuna, Vadodara, Mumbai; danas ĉak i gradovi mogu da dobijaju imena sa pozornice). Ime Ismail, po onom detetu umešanom u ţrtvovanje Ibrahima, a NaĊmudin, zvezda vere; dakle, odbacio je i te kakvo ime pre no što je uzeo ono anĊeosko. Docnije, kad se avion Bostan nalazio u kandţama vazdušnih pirata - »hajdţekera«, i dok su se putnici, u strahu za svoje budućnosti, vraćali u svoje prošlosti, Dţibril je poverio Saladinu Ĉamĉi da je njegov izbor pseudonima bio naĉin odavanja pošte uspomeni na njegovu pokojnu majku, »na moju mumiĎi, Buzdo, moju jedinu Mamo, jer ko je drugi, sem nje, poĉeo sa ĉitavom onom anĊeoskom rabotom, sa njenim liĉnim anĊelom, pa me je zato i nazvala Farišta, jer ja sam oĉigledno bio mnogo slatko dete, verovao ti ili ne; bio sam dobar k’o ’lebac i zlatan k’o zlato prokleto«. Puna ga nije drţala; on je u svom najranijem detinjstvu bio odveden u onaj kuĉkograd, i to je bila njegova prva seoba; njegov je otac dobio posao meĊu inspiratorima onih budućih kvarteta guraĉa invalidskih stolica - brzonogim raznosaĉima ruĉkova ili »dabavalama« bombajskim. A Ismail, nazvani Farišta, pošao je, u svojoj trinaestoj, stopama svoga oca.

Dţibril, zarobljen u avionu AI-420, utonuo u praštajuće rapsodije, gledao je Ĉamĉu pravo u oĉi svojim svetlucavim pogledom i objašnjavao mu misterije sistema znakova tih trkaĉa - crna svastika (znak sunca), crven krug ţuta crta taĉka - dok mu je kroz duhovno oko protrĉavao ceo taj relej od kuće do kancelarijskih stolova, taj neverovatni sistem po kojem je dve hiljade dabavala svaki dan raznosilo preko sto hiljada ĉabrića sa jelima za ruĉak, a u loše dane, Buzdo, moţda bi samo petnaestak bilo pogrešno isporuĉeno; mi smo bili nepismeni, većina nas, ali ti znaci su bili naš tajni jezik. Bostan je leteo oko Londona, revolveraši su patrolirali stazama pored sedišta, a svetlost u putniĉkim odeljcima beše ugašena; ali Dţibrilova je energija bila svetlost u tami. Na nabranom bioskopskom platnu, na kojem je, ranije tokom putovanja, bio prikazan jedan tuţan i u vazduhu svuda prisutan film Voltera Mataua i Goldi Hon, sada su se kretale senke, projektovane nostalgijom talaca, a najoštrije izraţena meĊu njima bila je vretenasto mladalaĉka senka Ismaila NaĊmudina, mamiĉinog anĊela sa »gandi«-kapom na glavi, kako trĉeći raznosi podnevnu klopu po gradu. Mladi dabavala ţivahno se provlaĉio kroz gomilu senki, jer je on bio naviknut na takve uslove rada, i zamisli, Buzdo, tu sliku - trideset do ĉetrdeset ĉabrića na jednom dugaĉkom drvenom posluţavniku na tvojoj glavi, a kad se voz-lokal zaustavi na stanici, imaš moţda samo jedan minut da se probiješ kroz guţvu ili, ako si bliţe izlazu, da iskoĉiš na peron, a zatim da trĉiš ulicama, klot napolju. Si Mile, izmeĊu kamiona autobusa vespa i ĉega sve ne, je’n-dva, je’n-dva, ruĉak, ruĉak, »dabe« moraju da se probiju; a kad ti monsun udari duţ pruge i voz crkne, ili ako se

naĊeš do pojasa u vodi na nekoj poplavljenoj ulici, pa te tu prepadnu bande, moj Salad-baba, ĉasna-reĉ organizovane bande pljaĉkaša daba, jer to je gladan grad, batice, šta da ti priĉam, ali mi smo ih sreĊivali, nas je svugde bilo, mi smo sva znanja sijali, i koji su to lopovi mogli nama da promaknu, i mi nikad nismo išli u tamo-neku policiju da ih cinkarimo, jer mi smo gledali svoja posla. Kad padne noć, otac i sin bi se iscrpljeni vraćali u svoju kolibu blizu aerodromske piste kod Santakruza, a kad bi Ismailova majka videla sina kako Ċolazi kući osvetljen zeleno-crveno-ţutom svetlošću uzlećućih dţetova, ona bi prosto rekla da je njoj dovoljno samo da ga vidi pa da joj se svi snovi ostvare, što je bio prvi znak da je u Dţibrilu bilo neĉeg neobiĉnog, jer je on, izgleda, od samog poĉetka bio kadar da ispunjava skrivene ljudske ţelje a da, pri tom, on sam nema pojma o tome kako mu to uopšte polazi za rukom. Moglo bi i da se kaţe da njegovom ocu, NaĊmudinu Starijem, nikad nije smetalo to što je njegova ţena imala oĉi samo za svog sina i što su sinovljeva stopala noću bila masirana a njegova ostajala bez njenog dodira. Sin je blagoslov boţji a blagoslov traţi zahvalnost blagoslovenih. Naima NaĊmudin umre. Udario ju je autobus i to je bilo ono što je bilo; a Dţibril nije bio u blizini da bi odgovorio na njene molitve da ih Bog poţivi. Tiho, kao da je to bilo uobiĉajeno i oĉekivano, oni su tugu svoju pokopali prekovremenim radom, uĉestvujući u jednom neobjašnjivom takmiĉenju ko moţe da nosi najviše »daba« na glavi, ko moţe da stekne najviše novih veza meseĉno, i ko moţe najbrţe da trĉi, kao da je veći rad govorio o većoj ljubavi. Kad bi noću gledao svog oca,

njegove kvrgave i nabrekle vratne ţile i vene na slepooĉnicama, Ismail NaĊmudin bi shvatao koliko mu je stari zamerao, i koliko je tom njegovom ocu bilo vaţno da zaštiti sina i time ponovo stekne ono prvenstvo uzurpirano od strane njegove pokojne ţene. Kad je to jednom shvatio, deĉak se malo smirio, ali oĉeva predanost tome bila je nepopustljiva, te je momĉić ubrzo dobio unapreĊenje - prestao je da bude obiĉno trĉkaralo i postao jedan od »mukadama«-organizatora. Kad je Dţibril imao devetnaest godina, NaĊmudin Stariji je postao ĉlan gilde raznosaĉa ruĉkova, Udruţenja bombajskih nosača čabrića, a kad je navršio dvadesetu, otac mu je umro, zaustavljen na svojim stazama šlogom koji ga zamalo nije razneo. »On je otrĉao u svoju raku«, rekao je generalni sekretar gilde, babasahib Matre, liĉno. »Jadni kopilan, prosto je čabrirao.« Ali to je njegovo siroĉe znalo bolje. On je znao da se njegov otac u ţivotu dobro natrĉao, da je tako izbrisao granice izmeĊu dva sveta i da je klot istrĉao iz sopstvene koţe i utrĉao u zagrljaj svoje pokojne ţene, kojoj je jednom zasvagda pokazao superiornost svoje ljubavi. Neki su iseljenici srećni kad mogu da se isele. Babasahib Matre je sedeo u svojoj plavoj kancelariji iza zelenih vrata iznad lavirintskog bazara zastrašujuća figura, kao Buda debela, jedna od velikih pokretaĉkih sila velikog grada koja je posedovala mistiĉni dar da uvek bude apsolutno smirena, da se nikad ne pomera dalje od svoje radne sobe, a da ipak svugde bude vaţna i da se sreće sa svakim ko nešto znaĉi u Bombaju. Onog dana kad je Ismailov otac pretrĉao granicu da bi se našao sa Naimom, babasahib je pozvao mladića pred svoju personu. »Dakle? Jesi li ti uznemiren

il’ šta?« Odgovor sa oborenim pogledom: Oh, hvala na pitanju. BabaĊi, ja sam o-kej. »Kušuj!« rekao mu je babasahib Matre. »Od danas, ti ţiviš kod mene.« Ali-ali, babaĊi... »Mani to ali kad razgovaraš sa mnom. Ja sam o tome već obavestio svoju dobru ţenu. Završen razgovor.« Izvini, babaĊi, ali da l’ mogu da te pitam zašto? »Ja sam rekao svoje.« Dţibrilu Farišti nikada nije bilo reĉeno zašto je babasahib bio odluĉio da se na njega saţali i da ga otrgne od bezbudućnosti ulica, ali posle kraćeg vremena, on je poĉeo da dobija neku predstavu o tome. GĊa Matre je bila mršava ţena, kao olovĉica pored ogromne gume od babasahiba, ali je toliko bila ispunjena materinskom ljubavlju da je trebalo da bude debela kao veliki krompir. Kad je baba dolazio kući, ona mu je svojim rukama trpala slatkiše u usta, a novodošljak u tu kuću noću je slušao kako Generalni sekretar UBNĈ-a protestuje, Ostavi me na miru, ţeno, ja mogu i sam da se svlaĉim. Za vreme doruĉka, ona je Matrea kašikom hranila sa mnogo Ċodatka slada, a pre njegovog odlaska na posao, ĉetkom mu je glaĉala kosu. Oni su bili braĉni par bez dece, a mladi Nadmudin je shvatio da je on babasahibu potreban da bi s njim delio taj teret. No, ĉudno je bilo to što njega, mladića, beguma nije tretirala kao dete. »Pa, je l’ vidiš, on je odrastao momak«, govorila je svom muţu, kad ju je jadni Matre molio: »Daj i detetu jednu prokletu kašiku slada«. Da, odrastao momak, »a mi moramo da napravimo ĉoveka od njega, muţu, a ne da ga mazimo k’o bebu«. More, do Ċavola«, prasnuo bi babasahib, »zašto mi to radiš?« A gĊa Matre bi briznula u plaĉ. Ali ti meni znaĉiš sve«, plaĉući bi rekla, »ti si moj otac, moj ljubavnik, i bebica moja. Ti si moj gospodar i moje

odojĉe. Ako ja tebe ne zadovoljavam, onda meni nema ţivota.« Prihvatajući svoj poraz, babasahib Matre bi progutao kašiku slada. Bio je on dobrodušan ĉovek a to je skrivao iza svog vreĊanja drugih i galame koju je dizao oko sebe. Da bi tešio momka-siroĉe, imao je obiĉaj da mu u svojoj plavoj kancelariji priĉa o filozofiji ponovnog raĊanja, ubeĊujući ga da su njegovi pokojni roditelji već viĊeni za ponovni ulazak nekuda, sem, naravno, ako im ţivoti nisu bili toliko svetaĉki, da su zasluţili onu krajnju Boţiju milost. I tako je Matre bio taj koji je Farištu drmnuo da se baci na tu ĉitavu rabotu oko reinkarnacije, a ne na samu reinkarnaciju kao takvu. Baba-sahib je bio psihiĉar-amater, više kao jedan spiritistiĉki medijum, tapšaĉ nogu stolova i ubacivaĉ duhova u ĉaše. »Ali ja sam se svega toga odrekao«, rekao je svom protege-u uz mnoge odgovarajuće melodramatiĉne varijacije u glasu, gestove i grimase s mrštenjem, »i kad sam dobio bitku u svom krvavom ţivotu.« Ĉim je ĉaša (pripovedao je Matre) bila posećena od strane duhova, najboljih saradnika, kao što su neki više nego prijateljski nastrojeni budţovani, shvataš, ja sam pomislio da im postavim neka velika pitanja. Ima li boga, a ona ĉaša koja je na stolu skakutala sve u krug, k’o neki miš il’ tome sliĉno, prosto se zaustavi k’o mrtva, nasred stola, ni da mrdne, kompletno grogi, kaput. I onda, rekoh, o-kej, ako nećeš d’odgovoriš na to pitanje, pokušaj d’odgovoriš na ovo: Da li postoji Đavo? Posle toga, ĉaša - brrr-brr! - poĉe da se trese: i sad našteluj uvce! - isprva polakopo-lako, a zatim sve brţebrţe, kao pihtije, sve dok ne Ċipi! - opa! - sa stola

pravo uvis, pa onda pade dole na svoj bok - i - uh! razbi se u hiljadu i jedno parĉence, cangr-tras - srĉa! Verov’o-ne-verov’o, babasahib Matre reĉe što je imao da kaţe, ali otada-i-otuda ja nauĉih svoju lekciju: ne mešaj se u tu stvar, Matre, ne mešaj se u ono što ne moţeš da ukapiraš. Ova priĉa je ostavila dubok utisak na svest mladog slušaoca, jer se on još pre smrti svoje majke bio uverio u postojanje natprirodnog sveta. Ponekad, kad bi se osvrnuo oko sebe, naroĉito na popodnevnoj ţezi kad je vazduh postajao glutinozan, ĉinilo mu se da se vidljivi svet - njegovi oblici, stanovnici i stvari - meĊusobno lepi kroz atmosferu kao neko obilje velikih ledenih bregova, pa je zamišljao kako se sve to nastavlja dalje ispod površine tog ĉorbastog vazduha: ljudi. automobili, psi, panoi sa filmskim plakatima, drveće - devet desetina njihovog realiteta skriveno od njegovih oĉiju. Onda bi on trepnuo i iluzija bi išĉezla, ali ga taj osećaj nikad nije napustio. Odrastao je verujući u Boga, anĊele, demone, duhove, afrite i Ċinije, i to tako stvarno kao da su oni volovska kola ili uliĉne bandere, te ga je ĉinjenica da nikad nije video nekog duha pogaĊala kao neka oĉna mana. Maštao bi o svom otkriću nekog ĉarobnog optiĉara kod kojeg bi kupio umbralne zelene naoĉare za korigovanje svoje ţalosne kratkovidosti, posle ĉega bi bio kadar da kroz gusti, zaslepljujući vazduh vidi taj basnoslovni svet ispod svega. Od svoje majke Naime NaĊmudin slušao je mnoge priĉe o Proroku, no ako su se u njene verzije bile uvukle i neke netaĉnosti, njega nije zanimalo kakve su. »Kakav ĉovek taj Prorok!« pomislio je. »Koji anĊeo ne bi poţeleo da s njim razgovara?« Ali, ipak je ponekad sebe

hvatao u ĉinu formiranja bogohulnih misli, na primer, kad je jednom, bez svesne namere, tonući u san u svom poljskom krevetu, u Matrinoj rezidenciji, svojom sanjivom maštom poĉinjao da sopstveno ljudsko stanje poredi sa onim Prorokovim iz vremena kad je ovaj, ostavši siroĉe i bez sredstava za ţivot, postigao veliki uspeh u svom poslu kao biznis-menadţer bogate udovice Hadidţe, i završio kao njen muţ. Dok je klizio u san, Dţibril je video sebe na nekoj ruţama-posutoj platformi, kako se budalasto i stidljivo smeška ispod prozraĉnog sari-palu vela kojeg je ĉedno stavio preko svog lica, dok njegovnjen novi muţ, babasahib Matre, zaljubljeno pruţa ruku ka njemu da skine tu laku tkaninu, i gleda svoje lice u ogledalu na Dţibrilovoj preponi. Taj san o venĉanju sa babasahibom prenuo ga je i probudio crvenog od stida, te je posle toga poĉela da ga zabrinjava ta neĉistota u njegovoj prirodi koja mu je stvarala takve straviĉne vizije. MeĊutim, njegova religijska vera bila je stvar slabog intenziteta, deo njegove liĉnosti koji nije zahtevao nimalo posebniju paţnju nego ostali delovi. Kad ga je babasahib Matre doveo u svoju kuću, to je mladiću bio dokaz da nije sam na ovom svetu, da se nešto stara o njemu, i zato nije bio naroĉito iznenaĊen kad ga je babasahib pozvao u svoju plavu kancelariju onog jutra na njegov dvadeset prvi roĊendan i izbacio iz sluţbe bez ikakve namere da ga sasluša. »Ti si otpušten«, naglašeno je rekao Matre, sav blistajući. »Škartiran si, ugasio si ga. Iz-ba-čen si!« »Ali, ĉiko...« »Kušuj!«

Zatim je babasahib dao siroĉetu najveći poklon u njegovom ţivotu, obaveštavajući ga da je za njega zakazan sastanak u studijima preduzeća legendarnog filmskog magnata g.D.W. Rame; audicija. »To ti je samo da se pojaviš«, rekao je babasahib. »Rama je moj dobar prijatelj i mi smo razgovarali o tome. Mala uloga, za poĉetak, a zatim sve zavisi od tebe. A sad se gubi, da te moje oĉi ne gledaju, i prestani da praviš te ponizne grimase, jer to tebi ne leţi.« »Ali, ĉiko...« »Momak k’o što si ti izeleda i suviše fino da bi celog ţivota nosio one ĉabriće na svojoj glavi. A sad se iznesi, idi i budi glumaĉki peder. Otpustio sam te pre pet minuta.« »Ali, ĉiko...« »Rekao sam ti šta sam imao da ti kaţem. Zahvali svojoj srećnoj zvezdi.« Postao je Dţibril Farišta, ali ĉetiri godine nije bio filmski star, već je šegrtovao u jednoj seriji nokebautuloga grube komike. Ostao je smiren, neuţurban, kao da je bio kadar da predvidi svoju budućnost, a njegov nedostatak ambicije svrstao ga je u neku sortu autsajdera u jednoj od najsujetnijih delatnosti. Nauĉio je da bude glup ili drzak, ili, pak, i jedno i drugo. I u toku te ĉetvorogodišnje divlje filmske zbrke on ni jednu jedinu ţenu nije poljubio u usta. Na filmu, on je igrao ţrtvu, gubitnika, idiota zaljubljenog u lepoticu, koji ne moţe da shvati da ona ni za hiljadu godina ne bi trgnula na njega; zatim smešnog ĉiku, siromašnog roĊaka, seoskog debila, nesposobnog švindlera - nijednog od tipova koji bi ikad mogao da

zasluţi neku ljubavnu scenu. Ţene su ga šutirale, šamarale, peckale, smejale mu se u lice, ali ga nikad na celuloidnoj traci nisu neţno pogledale ili mu pevale ili plesale oko njega sa filmskom ljubavlju u oĉima. Kad nije snimao, ţiveo je sam u dvosobnom stanu blizu studija i pokušavao da zamisli kako ţene izgledaju bez haljina. A da bi oslobodio svoje misli od predmeta ljubavi i ţelje, on je, postajući neprobirljiv samouk, gutajući metamorfiĉke mitove stare Grĉke i Rima i inkarnacije Jupitera, prouĉavao momka koji se pretvorio u cvet, u ţenu-pauka, u Kirku, u sve; pa i teozofiju Ani Bizant i sloţenu teoriju polja i incident sa Satanskim stihovima u poĉetku Prorokove karijere, kao i politiku Muhamedovog harema posle njegovog trijumfalnog povratka u Meku; a prouĉavao je i nadrealizam štampe u kojem su leptiri mogli da uleću u usta mladih devojaka, moleći ih da ih one pojedu, i decu roĊenu bez lica, i mlade deĉake sanjane u nemogućim pojedinostima ranijih inkarnacija, na primer, u zlatnoj tvrĊavi prepunoj dragog kamenja. On je sebe ispunio bog-sveti-zna ĉime sve, ali u sitne sate svojih besanih noći nije mogao da ospori da je bio pun neĉega što nikad nije bilo korišćeno, da on sam nije znao kako da poĉne da se time koristi, time, to jest - ljubavlju. U snovima su ga muĉile ţene neodoljive ljupkosti i lepote, te je zato više voleo da ostaje budan i sebe nagoni da vrši probu ponekog dela svog opšteg znanja, kako bi izbrisao tragiĉko oseĉanje ĉoveka obdarenog većim-no-obiĉno kapacitetom za ljubav, ali bez ijedne osobe na svetu kojoj bi tu ljubav ponudio. Do velikog preokreta u njegovom ţivotu došlo je sa pojavom teoloških filmova. Kad se formula za

pravljenje filmova po puranama4 uz dodavanje uobiĉajene mešavine pesama, igara, smešnih ĉika itd. jednom isplatila, svi bogovi i boginje panteona dobili su svoju šansu da postanu starovi. Kad je D.W. Rama odluĉio da se snimi film po priĉi o Ganešu, nijedan od vodećih filmskih glumaca toga vremena koji su donosili veliku zaradu nije hteo da pristane da tokom celog filma bude skriven pod maskom u vidu slonovske glave. Dţibril je iskoristio tu šansu. Bio je to njegov prvi hit, Ganpati-baba, i on je odjednom postao superstar, ali samo sa surlom i velikim ušima. Posle šest filmova u kojima je igrao ulogu tog boga sa slonovskom glavom, bilo mu je dopušteno da skine tu glomaznu, klateću, sivu masku i da umesto nje prikaĉi sebi dugaĉak i dlakav rep, da bi igrao ulogu Hanumana, kralja majmuna, u jednoj sekvenci avanturistiĉkih filmova koji su za uspeh više dugovali izvesnoj jeftinoj televizijskoj seriji iz Hongkonga nego epu Ramajana. Ta serija je bila toliko popularna da su majmunski repovi postali deo etikete mladih i drĉnih gradskih frajera na jednoj vrsti ţurki na koju su dolazile cure - manastirske internatkinje poznate kao »ţabice« zbog svoje spremnosti da se iz cuga praskavo potucaju. Posle Hanumana, za Dţibrila više nije bilo zaustavljanja, a njegov fenomenalni uspeh produbio je njegovo verovanje u anĊela-ĉuvara. Ali to je vodilo i do nekih tuţnijih zbivanja. (Vidim da ipak moram da izbrbljam tajnu jadne Rehe.) I pre nego što je laţnu glavu zamenio veštaĉkim repom, on je za ţene bio neodoljivo privlaĉan. Zavodljive ĉari njegove slave rasle su ĉak dotle da ga je

više tih mladih dama molilo da na glavi drţi masku Ganeša dok ĉine ljubav, ali je on to odbijao zato što je poštovao dostojanstvo toga boga. Zbog svoje naivnosti i bezazlenosti steĉene tokom vaspitanja još u detinjstvu, on tada nije umeo da pravi razliku izmeĊu kvantiteta i kvaliteta i zato je osećao potrebu da nadoknadi izgubljeno vreme. Imao je toliko seksualnih partnerki da za njega nije bilo neobiĉno što im je zaboravljao imena ĉak i pre nego što bi napustile njegovu sobu. Ne samo da je postao švaler najgore vrste, već je nauĉio i veštinu pretvaranja, jer ĉovek koji igra bogove mora da bude iznad svakog prekora. Umeo je da tako vešto skriva skandale i razuzdanost u svom ţivotu, da ga je njegov stari zaštitnik, babasahib Matre - ĉitavu deceniju od onog dana kad je mladog dabavalu poslao u svet iluzija, crnog novca i pohote - leţeći u svojoj samrtnoj postelji, preklinjao da se oţeni i dokaţe da je muškarac. »Tako ti boga, mister«, molio ga je babasahib, »kad sam ti onda rekao da ideš na film i postaneš peder, nikad nisam pomislio da ćeš da me ozbiljno shvatiš, jer u poštovanju i slušanju starijih ipak postoji neka granica.« Dţibril je podigao ruke uvis i zakleo se da on nije tako sraman stvor i da će, kad se pojavi ona prava devojka, rado stupiti u brak. »A šta ti to ĉekaš? Neku boginju sa nebesa? Gretu Garbo, Grace-kali (Grejs Keli), koju?« zavapio je starac, iskašljavajući krv, ali Dţibril ga je ostavio sa zagonetnim osmehom na svom licu koji je starcu omogućio da umre ne baš sasvim spokojno. Lavina seksa u kojoj se ulovljeni Dţibril Farišta koprcao, tako je duboko sahranila njegov najveći dar da je lako mogao da mu bude zanavek izgubljen, njegov dar za iskreno i duboko voljenje bez uzmicanja, taj retki i

prefinjeni dar koji on nikad nije bio kadar da primeni. U vreme pre nego što se razboleo on je gotovo bio zaboravio one patnje koje je ranije osećao zbog ţudnje za ljubavlju, koje su ga razdirale kao neki ĉarobnjakov noţ. Dakle, posle svake gimnastiĉke noći, on je mirno i dugo spavao, kao da ga nikad nisu muĉile one sanjane ţene, kao da se nikad nije nadao da će se zaljubiti. »Tvoja je nevolja u tome«, kazala mu je Reha Merĉant kad se materijalizovala iz oblaka, »što su ti svi uvek opraštali, bog-sveti-zna zašto, i uvek si bio pošteĊen, kidnuo si i sa jednim ubistvom na savesti. Niko te nikad nije smatrao za odgovornog zbog onog što si ĉinio.« On nije mogao da se raspravlja. »Boţji dar«, vrisnula je ona na njega, »bogzna šta si ti mislio o svom poreklu, o tome odakle si došao, a jedan si od onih tipova što Ċipe iz blata pa se pojave, i sam-bog-sveti-zna kakve si sve boleštine doneo.« Ali to je baš ono što ţene rade, mislio je on tada; one su bile sudovi u koje je on sipao sebe, a kad je odlazio dalje, ons su shvatale da mu je takva priroda, pa su mu opraštale. A istina je to da ga nijedna nije krivila što ju je ostavio, niti zbog njegove hiljadu i jedne nepaţnje, a koliko je tek bilo abortusa? - zahtevala je Reha da joj kaţe, u rupi oblaka, koliko srca slomljenih? Tokom svih tih godina on je bio korisnik beskrajne ţenske velikodušnosti ali i ţrtva, jer je njihovo praštanje bilo uzrok najveće moguće pokvarenosti u njemu, naime, ideje da on ništa loše ne radi. Reha: ona je ušla u njegov ţivot kad je kupio onaj stan - »penthauz« na vrhu Everest Vilaza, i kad mu je ponudila, kao susetka i poslovna ţena, da mu pokaţe svoje tepihe i antikvitete. Muţ joj je bio na jednom

meĊunarodnom kongresu proizvoĊaĉa kugliĉnih leţaja u Geteborgu, u Švedskoj, pa je u njegovom odsustvu pozvala Dţibrila u svoj apartman sa rešetkastim pregradama od dţejsalmerskog mermera, drvenim gelenderima u duborezu iz palata Kerelana i jednom mogulskom kamenom chhatri ili kupolom pretvorenom u kadu sa vrtlozima, kad se u nju pusti voda; dok mu je sipala francuski šampanjac, bila je naslonjena na mramorni zid i na leĊima je osećala njegove hladne vene. Dok je on pijuckao šampanjac, ona ga je pecnula rekavši mu da bogovi ne bi trebalo da piju alkohol, a on joj je na to odgovorio reĉenicom koju je bio proĉitao u jednom novinskom intervjuu sa Aga Kanom - O, znate, ovaj mi šampanjac sluţi samo za paradu, - ali ĉim ga moje usne dodirnu, on se pretvara u vodu. - Posle toga njoj nije mnogo trebalo da bi svojim usnama dotakla njegove, i da se posle istopi u njegovom zagrljaju. Pre nego što su joj se deca vratila iz škole sa njihovom ayahsluškinjom, ona je bila besprekorno odevena i oĉešljana, i sedela je s njim u salonu otkrivajući mu tajne trgovanja tepisima, poveravajući mu da je takozvana umetniĉka obrada svile u stvari veštaĉka a ne umetniĉka, i upozoravajući ga da pazi da ga ne obmane njena brošura u kojoj je ćilim bio zavodljivo opisan kao tvorevina od vune ĉupane sa vratova tek ojagnjenih jaganjaca, a to je, zapravo, vidite, samo vuna lošijeg kvaliteta - reklama, šta da se radi, tako vam je to. On nju nije voleo, nije joj bio veran, zaboravljao je njene roĊendane, propuštao da joj uzvraća telefonske pozive, okretao glavu od nje kad je to bilo najneprijatnije zbog prisustva, u njenoj kući, veĉernjih gostiju iz sveta kugliĉnih leţaja, a ona mu je, kao i one ostale, opraštala.

Ali njeno opraštanje nije bilo tiho, plašljivo otpisivanje njegovih gafova, kao što su to radile te ostale. Reha je znala da zbog toga poludi, da mu stvara pakao, da se izdire na njega i da ga psuje zbog nekorisnih lafanga, haramzada i salah-ţenskinja, pa ĉak, in extremis, i zato što je kriv zbog nemogućeg podviga, što je pojebao i svoju roĊenu sestru koju nije imao. Nije ga ni od ĉega štedela, optuţivala ga je da je površna kreatura, kao bioskopsko platno, a zatim bi krenula ka njemu, sve bi mu ipak oprostila i na kraju dopustila da joj raskopĉa bluzu. Dţibril nije odolevao operskom praštanju Rehe Merĉant, koje mu je tim više bilo dirljivo zbog škripca u kojem se nalazila, zbog njene nevernosti kralju kugliĉnih leţaja, koju Dţibril nikad nije hteo da pominje, već je njene verbalne šljage muški podnosio. I tako, primajući oproštaje od svojih ostalih ţena koje su ga ostavljale hladnog i koje je zaboravljao ĉim bi izgovorile oproštaj, on se vraćao Rehi da bi ga vreĊala a zatim tešila onako kako je to samo ona umela. Onda se našao na ivici smrti. Snimao je neki film u Kanja Kumari, na samom roglju Azije, uĉestvujući u jednoj sceni tuĉe na vrhu rta Komorin gde se ĉoveku ĉini da se tri okeana stvarno meĊusobno sudaraju. Tri garniture talasa valjale su se sa zapaĊa istoka juga i sudarile uz moćno pljeskanje svojih vodenih šapurda baš u trenutku kad je Dţibril primao jedan direkt u vilicu - savršena koincidencija - i on je tu, na licinom mestu skonĉao, tresnuvši nauznak u trookeansku penu na obali. Ali nije ustao. Da poĉnemo sa onim ĉovom koga su svi za to krivili, sa dţinovskim engleskim snagatorom Justasom Braunom, koji je izveo taj udarac. On se ţestoko bunio

protiv optuţbi. Zar nije on bio onaj isti badţa koji je izvodio tu istu radnju naspram glavnog popa N.T. Rame Rao u mnogim njegovim ulogama u teologićima? I zar nije on, Justas, usavršio veštinu takvog »graĊenja« tog starkelje da u makljaţi s njim izgleda pristojno, a da ga pri tom, on, Justas, nikad ne povredi? Da li se on ikad poţalio što pop N.T.R. nikad nije blago udarao njega, te je tako on, Justas, uvek završavao sav modar od batina glupo dobijenih od jednog prcoljka koga bi on mogao da pojede za doruĉak na parĉetu preprţenog ’leba; i da li je on, Justas, ikad, bar jedanput, izgubio strpljenje? Nije. I šta ondak? Kako bi neko mogao i da pomisli da bi on mogao da povredi besmrtnog Dţibrila? - Ipak su ga najurili a policija ga je ućorkirala na neodreĊeno vreme, za svaki sluĉaj. Ali Dţibrila nije taj udarac sravnio sa zemljom. Pošto je filmski star bio prebaĉen u bombajsku traumatološku bolnicu »Briĉ Kendi« dţetom Indijskog ratnog vazduhoplovstva odvojenog samo u tu svrhu, i kako posle iscrpljujućih testova nisu došli ni do kakvog nalaza, i dok je on leţao u nesvesti, umirući, sa krvnom slikom srozanom od njegovih normalnih 15 na ubistvene 4,5 jedinice crvenih krvnih zrnaca, jedan predstavnik lekarskog konzilijuma suoĉio se sa nacionalnom štampom na širokom belom stepeništu bolnice. »To je neka jako ĉudna misterija«, izustio je on. »Nazovite je, ako hoćete, prstom Boţijim.« U Dţibrilu Farišti, u celoj njegovoj iznutrici, bila je poĉela hemoragija - bez nekog vidljivog razloga; prosto, unutrašnje krvavljenje, ispod cele koţe, sa pretnjom bliske smrti. A do najgoreg trenutka je došlo kad je krv poĉela da mu curi iz guznog creva i penisa, te

se ĉinilo da ĉe svakog ĉasa da mu u bujici navali i iz nosa, ušiju i oĉnih duplji. Sedam dana je krvavio, dobijao transfuzije i svaki mogući agens protiv zgrušavanja krvi poznat u medicinskoj nauci, ukljuĉujući i koncentrisanu formu pacovskog otrova, te iako je taj tretman rezultirao u marginalno poboljšanje, lekari su od njega digli ruke, smatrajući ga za izgubljen sluĉaj. Cela je Indija bila pokraj Dţibrilove bolesniĉke postelje. Bilteni o njegovom zdravstvenom stanju bili su vodeća vest svake radio-emisije, tema programa vesti svakog sata na nacionalnoj televizijskoj mreţi, a masa sveta okupljena na Aveniji Vorden bila je tako velika da je policija morala da je rasteruje šmrkovima i suzavcem iako su svi oplakivaĉi već uveliko od ţalosti ronili suze i naricali. Predsednica vlade otkazala je sve sastanke i odletela da ga poseti u bolnici. Njen sin, saobraćajni pilot, sedeo je u Farištinoj bolesniĉkoj sobi, drţeći ga za ruku. Strepnja je bila zahvatila celu naciju, jer ako je Bog odluĉio da ovako kazni svoju najslavniju inkarnaciju, šta bi tek u njegovoj zalihi gneva moglo da bude za ostale ljude u zemlji? Ako Dţibril umre, moţe li Indija još dugo, posle njegove smrti? U dţamijama i hramovima širom zemlje, zbijene mase vernika su molile, ne samo za ţivot umirućeg glumca nego i za budućnost, za same sebe. A Ko Dţibrila nije posetio u bolnici? Ko mu nije nijedno pismo napisao, ili bolnicu telefonom zivkao, slao cveće i ĉabriće izvrsnih domaćih jela? Dok su mu mnoge ljubavnice bestidno slale karte sa ţeljama za ozdravljenje i razne amajlije - koja je bila ta ţena, što ga je volela više nego ijedna druga, a sve drţala i kuvala u sebi, da ne izazove neku sumnju kod svog kuglagera-od-muţa?

Reha Merĉant je svoje srce gvoţĊem bila okovala, kretala se kroz svoj ţivot svakodnevni igrajući se sa svojom decom, ćaskajući sa svojim muţem i igrajući ulogu njegove domaćice, kad je to bilo potrebno, ali nikad, nijednom, nije otkrila turobnu pustoš u svojoj duši. On se oporavio. Njegov oporavak bio je isto toliko tajanstven kao i njegova bolest, i isto toliko brz. I to je bilo nazivano (od bolniĉkog osoblja, novinara, prijatelja) nekom voljom Svemogućeg. Proglašen je narodni praznik; vatromet je ispucavan po celoj zemlji. Ali kad se Dţibrilu vratila snaga, postalo je jasno da se on izmenio, i to u zapanjujućoj meri, jer je bio izgubio veru. Onog dana kad su ga otpustili iz bolnice, on je u pratnji policijskih automobila prošao kroz ogromnu masu sveta koja se bila sakupila da proslavi i svoje sopstveno i njegovo izbavljenje; ušao je u svoj »mercedes« i rekao šoferu da pobegne od svih pratećih vozila, što im je uzelo sedam sati i pedeset jedan minut, a pred kraj tog manevra, on je napravio plan šta mu valja ĉiniti. Iz limuzine je izišao pred hotelom »TaĊ«, i, ne gledajući ni levo ni desno, otišao pravo u sjajnu trpezariju sa bife-trpezom koja je stenjala pod teretom zabranjenih jela, pa je svoj tanjir pretrpao svom tom klopom - svinjskim kobasicama iz Viltšira, dimljenom jorškom šunkom i reţnjevima prţene slaninice bogznaotkuda - uz dimljene svinjske vešalice svoje nevere i rešpeĉene praseće noţice svetovnosti; a zatim, stojeći tamo nasred velike trpezarije, dok su foto-reporteri iskakali niotkuda, on je poĉeo da jede što je brţe mogao, kljukajući se mrtvim svinjama tako halapljivo da su

vlakna njihovog masnog mesa visila kao rezanci iz uglova njegovih usta. U toku svoje bolesti on je svaki minut svog svesnog stanja i svaku sekundu tog minuta provodio u obraćanju Bogu. Ya Allah, tvoj sluga leţi krvaveći, i nemoj me napustiti sada, posle Tvog tolikog dosadašnjeg staranja o meni. Ya Allah, daj mi neki mig, neki mali znak Tvoje blagonaklonosti, da bih u sebi mogao naći snage da suzbijem boljku svoju. O Boţe najdobrotvorniji i najmilostiviji, budi uz mene u ovo moje vreme nevolje, moje najuţasnije nevolje. Onda mu je palo na pamet da ga to sam Bog kaţnjava, i to jedno vreme samo, dok je bio u stanju da podnosi bol, ali zatim se naljutio. Dosta je bilo, Gospode, zahtevale su njegove neizgovorene reĉi, zašto moram umreti kad nisam ubijao, i jesi li Ti osveta ili si, pak, ljubav? Njegova ljutnja na Boga odrţavala ga je i sledećeg dana, a onda je išĉezla, pa je na njeno mesto došla neka strašna praznina, osama, kad je shvatio da priĉa u vetar, da se obraća retkom vazduhu, da tu uopšte nikog nije bilo, i tad je osetio kako je postao šašaviji nego ikad ranije u ţivotu, pa je poĉeo da moli samu tu prazninu - Ya Allah, budi samo tu negde, bogamu, samo budi tu. Ali ništa nije osećao, ništa ništa, a zatim je jednog dana zakljuĉio da mu više i nije potrebno da bilo šta oseća. Tog dana njegovog preobraţenja, bolest mu se izokrenula i on je poĉeo da se oporavlja. I da bi sebi dokazao da Bog ne postoji, on je sad stajao nasred velike trpezarije najĉuvenijeg gradskog hotela, dok su mu svinje ispadale iz usta. Digao je pogled sa svog tanjira i ugledao neku ţenu kako ga posmatra. Kosa joj je bila toliko svetla da je delovala belo, a koţa joj je imala boju i prozraĉnost

planinskog leda. Ona mu se nasmejala pa se okrenula i poĉela da se udaljava. »Zar ti ovo ne kapiraš?« viknuo je on za njom, izbljuvavajući parĉiće kobasice iz uglova svojih usta. »Nisam ja ţdera. U tome je stvar.« Ona se ponovo okrenula i prišla mu. »Ti si ţiv«, rekla mu je. »Ţivot ti se vratio. Stvar je u tome.« A Rehi je kazao: onog trenutka kad se ta ţena okrenula i pošla natrag ka meni, ja sam se u nju zaljubio. Aliluja Muhamedov Breţe - Šišarko! - planinarka, osvajaĉica Mont Everesta, plava Yahudan, kraljica leda! Njenom izazovu, Izmeni svoj ţivot, ako ne misliš da ti je bezvezno vraćen, nisam mogao odoleti. »Eh, ti, i tvoja reinkarnacijska sranja«, podvaljivala mu je Reha. »Kakve gluposti! Izlaziš iz bolnice, vraćaš se u ţivot kroz vrata smrti, i u glavu ti ulazi ideja, deĉko šašavi, da smesta moraš da imaš neko vaĊenje, i tu ti se u brzom tempu nacrta ona, plavokosa mamica. Nemoj, Dţibo, da misliš da ja ne znam kakav si ti ĉovek? I šta sad, je P ti ţeliš da ti ja oprostim, il’ tome sliĉno?« Nema potrebe, rekao je on. Otišao je iz Rehinog apartmana (dok je njegova metresa plakala s licem na podu); i nikad se tu više nije vratio. Tri dana posle njegovog susreta sa njom, kad su mu usta bila puna neĉiste svinjetine, Aliluja-Eli je sela u avion i otišla. Tri dana provedena izvan vremena i iza na-kvaku-okaĉenog kartonĉeta sa upozorenjem »Ne uznemiravaj!«; ali njih dvoje su se na kraju sloţili s tim da je ovaj svet sušta stvarnost, da su mogućne stvari

stvarno mogućne a da je ono što je nemoguće stvarno ne! kratak susret, brodovi koji plove dalje, ljubav u udobnoj prolaznoj ĉekaonici. Kad je ona otišla, Dţibril se odmarao i pokušavao da zapuši uši za njen izazov, rešen da svoj ţivot vrati u normalan kolosek. A to što je bio izgubio veru nije znaĉilo da bi mogao izgubiti i posao, te uprkos onom fotografisanom skandalu sa ţderanjem šunke, prvim skandalom vezanim za njegovo ime, on je potpisao ugovore o igranju u novim filmovima i vratio se svom poslu. A onda, jednog jutra, invalidska kolica stajala su prazna - on beše otišao. Jedan bradati putnik, neki Ismail NaĊmudin, ukrcao se u avion, let AI-420, za London. Taj »dţambo-dţet« 747 bio je nazvan po jednom od vrtova Raja, ne Đulistan nego Bostan. »Da bi se ponovo rodio«, rekao je Dţibril Farišta Saladinu Ĉamĉi mnogo docnije, »moraš najpre da umreš. Sto se mene, liĉno, tiĉe, ja sam samo upola išĉezao, ali ja sam to uĉinio dvaput - u bolnici i u avionu - i to se sabira, to vaţi. A sad, Buzdo, prijatelju moj, evo me gde stojim pred tobom u pravom-pravcatom Londonu, Vilajetu, regenerisan - novi ĉovek u novom ţivotu. Reci, Buzdo, zar to nije krvavo fina stvar?« * Zašto je on sve napustio i otišao? Zbog nje, zbog njenog izazova, te novine, ţestine kad su njih dvoje udvoje, zbog neumoljivosti jedne nemoguće stvari koja je uporno traţila svoje pravo da postane moguća.

I, ili, moţda: zbog toga što je posle njegovog jedenja svinjetine poĉela odmazda, noćna odmazda, kazna snova.

3 Ĉim je avion poleteo za London, sitnom ĉetrdesetogodišnjem ĉovi - koji je sedeo u odeljku za nepušaĉe, na sedištu pored prozora, i gledao kako mu se sa tela svlaĉi njegov rodni grad kao stara zmijska košuljica - brzo preĊe preko lica izraz olakšanja, zahvaljujući njegovom magijskom triku ukrštanja dva para prstiju na svakoj ruci i obrtanju palĉeva jednog preko drugog. To je lice bilo lepo na neki mrzovoljan, patricijski naĉin, lice sa velikim, debelim, nadole posuvraćenim usnama kao kod one nekako uvek zgaĊene ribe - ivera, i tankim obrvama u oštrim lukovima iznad oĉiju koje su na svet gledale sa opreznim prezirom. Gospodin Saladin Ĉamĉa je to svoje lice bio paţljivo izgradio - nekoliko godina mu je bilo potrebno da ga uobliĉi onako kako treba da izgleda - i tokom mnogih sledećih godina on je o njemu mislio, prosto kao o svom sopstvenom licu - a zapravo je bio zaboravio kako mu je ono ranije izgledalo. Osim toga, on je uobliĉavao i svoj glas da bi mu se slagao sa licem, glas ĉiji su mlitavi, gotovo lenji samoglasnici bili u zbunjujućoj opreĉnosti sa naglim otkaĉinjanjem suglasnika. Ta kombinacija lica i glasa imala je neku moć; ali za vreme njegove nedavne posete rodnom gradu, njegove prve takve posete za petnaest godina (upravo, treba da naznaĉim, u periodu sjajne filmske karijere Dţibrila Farište), dolazilo je do ĉudnog i zabrinjavajućeg razvoja stvari. Tu je, na ţalost, bio sluĉaj da je on o svom glasu (prvom viĊenom da

skikne) i, docnije, o samom svom licu, bio poĉeo da gubi iluzije. To je poĉelo - dopuštajući sad prstima i palĉevima da mu se opuste i nadajući se, pomalo zbunjen, da je njegovo poslednje preostalo sujeverje prošlo nezapaţeno od ostalih putnika, Ĉamĉa je zatvorio oĉi i sa lakom drhtavicom od straha setio se - da je to poĉelo u toku njegovog leta na istok, nekoliko sedmica ranije. Bio je pao u neki tup san, visoko iznad pustinjskog peska Persijskog zaliva, a u snu ga je pohodio neki ĉudnovat neznanac, ĉovek sa staklenom koţom, koji je pesnicama ţalostivo udarao po toj tankoj i krhkoj opni što mu je prekrivala celo telo i molio Saladina da mu pomogne, da ga oslobodi suţanjstva u toj koţi. Ĉamĉa je podigao jedan kamen i poĉeo da udara po staklu. Istog ĉasa, razbijenu površinu neznanĉevog tela prekrila je crvena ĉipka od krvi koja mu je curila, a dok je Ĉamĉa pokušavao da mu skida oštre parĉiće razbijenog stakla, ovaj je poĉeo da vrišti, jer su mu se zajedno sa staklićima otkidali i komadi mesa. U tom trenutku, jedna vazdušna stjuardesa se nagnula nad zaspalog Ĉamĉu i, sa nemilosrdnom gostoljubivošću svog plemena, oštro ga upitala: Ţelite li nešto da popijete, gospodine? Neko piće?, a Saladin, budeći se iz tog sna, uvide da mu se govor neobjašnjivo preinaĉava u bombajsko zapevanje na engleskom, kojeg se tako marljivo (i tako davno!) bio oslobodio. »A štami to nudite?« promrmljao je. »Neko alkoholno piće, il’ nešto drugo?« A kad ga je stjuardesa smirila reĉima, što god vi ţelite, gospodine, sva pića su besplatna, on je još jednom zaĉuo svoj izĊajniĉki glas: Ondak je o-kej, bibi, dajte mi samo jedan viski sas sodom.«

Kakvo grozno iznenaĊenje! Bio se probudio sa trzajem i sedeo je kruto na svom sedištu, ne obraćajući paţnju na alkohol i slan kikiriki. Kako je ta prošlost mogla ponovo da zaţubori onim razbucanim samoglasnicima i reĉnikom? Šta će biti sledeće? Da li će opet da capa kosu kokosovim uljem? Da li će opet da stiska nos izmeĊu palca i kaţiprsta i da iz njega šmrkobuĉno izbacuje srebrnaste sline? Da li će ponovo da bude navijaĉ na rvaĉkim meĉevima? Kakva ga još vraška poniţenja oĉekuju u ţivotu? Trebalo je da zna da je bila greška vraćati se kući posle tolikog vremena, i da će to samo biti jedan vid nazadovanja; da je to putovanje bilo neprirodno; osporavanje proticanja vremena; protivljenje istoriji; i da je cela ta stvar bila osuĊena na propast. Ja nisam svoj, mislio je, dok mu je neko nespokojno treperenje poĉinjalo u blizini srca. Ali šta to, uostalom, treba da znaĉi, gorko je dodao. Najzad, les acteurs ne sont pas des gens, kako je to objasnilo ono veliko glumatalo Frederik u filmu Les Enfants du Paradis. Maska ispod maske, sve dok se odjednom ne pojavi gola, beskrvna lobanja. Iznad glava je sinula naredba da putnici priveţu sigurnosne pojaseve, a glas kapetana-pilota je upozoravao na uzburkanost vazduha, na »bacanje« aviona koji je ĉas propadao u vazdušne »dţepove«, ĉas ispadao iz njih. Pešĉana pustinja ih je vrebala odozdo, ispod aviona, a radnik-iseljenik koji se bio ukrcao u Kataru ĉvrsto je stezao svoj ogromni tranzistor i poĉinjao da podriguje. Ĉamĉa je primetio da taj ĉovek nije privezao svoj pojas, pa se pribrao, vrativši svoj glas njegovom naduvenom engleskom tonu. Look here, why

don’t you... (»Ĉujte, zašto vi ne«...) i pokazao mu na njegov opušteni pojas, ali ĉovek sa muĉninom u stomaku, izmeĊu dva riganja u papirnu kesu koju mu je Saladin bio prineo u pravom trenutku, odmahnuo je glavom, slegao ramenima, i odgovorio »A što da ga vezujem, sahib? Ako Alah ţeli d’umrem, ja ću d’umrem. Ako ne ţeli, neću. A i kakva vajda od te siguracije?« Prokleta da si, Indijo, tiho je kleo Saladin Ĉamĉa, zavaljujući se natrag u svoje sedište. Nek’ te Ċavo nosi, ja sam se davno išĉupao iz tvojih kandţi, i nećeš me, vala, opet zakvaĉiti, nećeš me ponovo povući natrag u sebe. * Jednom, davno - i bilo je tako i nije tako bilo, kao što su stare priĉe poĉinjale, desilo se i nikad se desilo nije - moţda, tada, moţda je taj mali, desetogodišnji deĉkić iz Skandal Pointa u Bombaju stvarno našao jedan novĉanik na ulici van svoje kuće. Vraćao se tada iz škole kući, i upravo je bio izišao iz školskog autobusa u kojem je morao da sedi stešnjen meĊu lepljivim znojevima svojih vršnjaka u kratkim pantalonicama i zagluvljen njihovom galamom, a kako je ĉak i u te Ċane bio liĉnost koja je uzmicala od mutiranja glasa, guranja i znojenja tuĊinaca, oseĉao je malu muĉninu od dugog truckanja u voţnji kući. MeĊutim, kad je na ploĉniku pored svojih stopala ugledao taj crni koţni novĉanik, muĉnina mu je prošla, te se, uzbuĊen, sagnuo i šĉepao ga - otvorio - i, na svoju radost, video da je pun novca - i to ne samo rupija, nego i onog pravog novca koji se jako cenio na crnoj

berzi i u meĊunarodnim menjaĉnicama - pun funti! Funti sterlinga, iz pravog-pravcatog Londona u onom basnoslovnom Vilajetu, tamo preko one crne vode, u dalekoj, dalekoj zemlji. Zasenjen debelim buĊelarom sa stranom valutom, deĉko je podigao pogled da se uveri da ga niko nije video, i jednog trenutka mu se uĉinilo da se jedna duga luĉno spušta sa neba dole ka njemu, duga poput anĊeoskog daha, kao uslišena molitva, završavajući se upravo na mestu na kojem je on stajao. Prsti su mu drhtali dok ih je uvlaĉio u buĊelar ka basnoslovnoj hrpi novĉanica. »Daj mi to.« Njemu se u kasnijem ţivotu ĉinilo da ga je otac tokom celog detinjstva uhodio, i, mada je Ĉangez Ĉamĉavala bio krupan ĉovek, ĉak div, da ne govorimo o njegovom bogatstvu i društvenom poloţaju, on se ipak lako kretao i imao je obiĉaj da se prišunja svom sinu iza leĊa i da mu pokvari sve što je deĉak radio; na primer, da mu noću naglo povuĉe krevetski pokrivaĉ i da mu otkrije sramni penis u grĉevito stegnutoj crvenoj šaci oko njega. A novac je mogao da nanjuši na razdaljini od sto i jedne milje od sebe, ĉak i kroz smrad hemikalija i fertilizatora koji se uvek širio oko njega, jer je on bio najveći proizvoĊaĉ poljoprivrednih zaprašivaĉa i veštaĉkog Ċubriva u zemlji. Ĉangez Ĉamĉavala, filantrop - ĉovekoljubac i ţenoljubac - ţenskaroš - ţiva legenda, zvezda vodilja nacionalistiĉkog pokreta, izleteo je iz kapije svoje kuće i istrgao nabrekli novĉanik iz osujećene ruke svog sina. »Tc-tc«, prekorevao ga je, stavljajući funte sterlinga u svoj dţep, »ne treba da skupljaš stvari sa ulice. Ulice su prljave, a pare su još prljavije, da znaš!«

Na jednoj polici za knjige tikovinom obloţene radne sobe Ĉangeza Ĉamĉavale, pored deset tomova Hiljadu i jedne noći, u prevodu ser Riĉarda Frensisa Bartona, koje su polako proţdirali crvići i buĊa zbog duboko usaĊene predrasude protiv knjiga koja je Ĉangeza navela da doĊe u posed hiljada tih opasnih stvari i da ih poniţava ostavljajući ih da leţe neproĉitane, stajala je jedna ĉarobna lampa, jedno sjajno uglaĉano bakarno-bronzano oliĉenje one Aladinove vlastite lampe sa duhom: lampe koja je vapila za trljanjem. Ali Ĉangez je nikad nije protrljao niti je dopuštao da je protrlja, na primer, njegov sin. »Jednog dana«, uveravao je deĉaka, »ona će biti tvoja. Pa je onda trljaj do mile volje i vidi šta ti nedostaje. Ali sad, ona je moja.« Obećanje da će dobiti ĉarobnu lampu inficiralo je mladog gazdu Salahudina predstavom da će njegovih nevolja jednog dana nestati i da će se njegove najskrivenije ţelje ostvariti, te je samo to morao da saĉeka; a onda je došlo do tog sluĉaja sa novĉanikom, kad je ona ĉarobna duga radila za njega, ne za njegovog oca već za njega, ali je Ĉangez Ĉamĉavala ukrao taj ćup zlata. Posle toga, sin je došao do uverenja da će mu otac gušiti svaku nadu, ukoliko sin ne ode od kuće, te je on od tog trenutka oĉajniĉki ţeleo da ode, da pobegne, da ĉitave okeane postavi izmeĊu velikog oca i sebe samoga. Salahudin Ĉamĉavala je do svoje trinaeste godine shvatio da je on predodreĊen za ţivot u onom hladnom Vilajetu, punom taze-obećanja funti sterlinga na koje je ona ĉarobna hrpa novĉanica ukazivala, te je sve više postajao netrpeljiv prema tom Bombaju prašnjavom, prostoti, policajcima u šorcevima, transvestitima, ludim oboţavaocima filmskih starova, spavaĉima na trotoarima

i famoznim raspevanim kurvama sa Grant Rouda koje behu poĉele kao posvećenice kulta Jelama u Karnataki a završile ovde kao plesaĉice u mnogo prozaiĉnijim hramovima puti. Bio je sit i presit buntovnih fabrika tekstila i lokalnih vozova i sve one zbrke i prenaseljenosti grada, pa je ţudeo za onim sanjanim Vilajetom ravnoteţe i odmerenosti koji ga je danonoćno opsedao. Njegove najmilije rimovane pesmice iz zabavišta bile su one ispunjene ţudnjom za stranim gradovima: kiĉi-kon kiĉi-kaj kiĉi-kon stanti-aj kiĉi-opolj kiĉi-kopolj kiĉi-kon-stanti-nopolj. Ili, pak, ona stara verbalna igra sa drugarima u kojoj treba da se prepozna izgovorena reĉ ili cela reĉenica deformisana stalnim ubacivanjem jednog istog slova ili sloga izmeĊu slogova izgovarane reĉi; na primer, u imena stranih gradova, koje je on, prosto kao nekom mantrom prizivao - Pa-pa-ri-piz - Pariz, a u sebi je ĉesto prizivao ime grada svojih snova, Lo-pon-do-pon - London! (U engleskom, vezivanjem »spelinga« u dve reĉi eL-Ou-eN-Di-Ou-eN - Ellowen Deeowen - Lon-don.) Permutacija Salahudina Ĉamĉavale u Saladina Ĉamĉu poĉela je, videĉe se, u starom Bombaju, davno pre nego što se onom snevanom gradu primakao dovoljno blizu da ĉuje lavove trafalgarske rike. Kad je engleski kriketski tim igrao protiv Indije na stadionu Braborn, on je molio Boga da pobedi Engleska, da stvaraoci te igre poraze lokalne skorojeviće, da se odrţi pravilan red stvari. (Ali rezultati pojedinih igara bili su bez razlike izjednaĉeni, zbog mrtvila koje je vladalo na tom mekom terenu sa tri kriketska štapića, te je tako taj veliki meĉ kreatora protiv imitatora, kolonizatora protiv kolonizovanih, morao da se završi nerešeno.)

U svojoj trinaestoj godini on je već bio dovoljno odrastao da je smeo da se igra na obalskim stenama kraj Skandal Pointa a da ga pri tom ne ĉuva njegova ajahsluškinja Kasturba. A jednog dana (i bilo je, i nije bilo tako), on je šetnim korakom izišao iz svoje kuće, iz tog velikog zdanja u Parsi-stilu, koje se mrvilo kao grumen soli, zgrade sa mnogo stubova, prozorskih kapaka i balkonĉića, prošao kroz baštu, oĉev ponos i radost, koja je pri izvesnom veĉernjem osvetljenju stvarala utisak beskonaĉnosti (i koja je takoĊe bila enigmatiĉna, nerešena zagonetka, jer niko u kući, ni njegov otac ni baštovan nisu mogli da mu kaţu kako se zove većina biljaka i drveća), zatim prošao kroz glavnu kapiju, jednu grandioznu ludoriju, reprodukciju rimske trijumfalne kapije Septimija Severa, pa preko divljaĉnog ludovanja ulice i preko morskog zida, te se najzad našao na širokom prostoru svetlucavih crnih stena i njihovili malih škrapa sa raĉićima. Cure-hrišćanke u frotirskim mantilima i ljudi sa umotanim kišobranima stajali su ćuteći i netremice gledali ka plavom horizontu. U jednoj uvali okruţenoj crnim stenama, Salahudin je ugledao ĉoveka saino sa belim platnenim doti-pojasom oko bedara, koji se naginjao nad jednu škrapu. Pogledi su im se sreli, a ĉovek ga je prstom pozvao da mu priĊe, pa je zatim taj prst stavio na svoja usta. Pst, i neko tajanstvo škrapa privuklo je deĉka lom neznancu. Bio je sama kost i koţa. Nosio je naoĉare sa okvirom sliĉnom slonovaĉi. Prst mu se uvijao, uvijao kao mamac na udici, doĊi. Kad je Saladin sišao dole, na obalu, ovaj ga je šĉepao, stavio mu šaku na usta i silom mu privukao mladu ruku izmeĊu svojih starih i mršavih butina da tu oseti njegovu mesnatu kost. Vetar mu je razdrljio platneni pojas.

Salahudin nikad nije umeo da se bori; uradio je ono što je bio prinuĊen da uradi, a zatim se neznanac prosto okrenuo od njega i pustio ga da ode. Posle tog dogaĊaja, Salahudin nikad više nije odlazio na stene kraj Skandal Pointa; i nikom nije priĉao šta mu se tamo desilo, znajući da bi to u njegovoj majci oslobodilo neurasteniĉke krize i podozrevajući da bi mu otac rekao kako je to bila samo njegova greška. Deĉku se ĉinilo da su se sve one gnusobe, sve ono što je on psovao u svom rodnom gradu, spojile u onaj neznanĉev košĉati zagrljaj, i da sad, pošto se izvukao iz tog zlehudog kostura, mora da se izvuĉe i iz Bombaja ili da umre. Poĉeo je da se ţestoko usredsreĊuje na tu ideju, da svoju volju fiksira na to u svakom trenutku, dok je jeo, srao i spavao, ubeĊujući sebe da je on sam kadar da stvara ĉudesa i bez one oĉeve ĉarobne lampe za vaĊenje iz škripca. Sanjao je kako izleće kroz prozor svoje spavaće sobe i otkriva da tamo dole, ispod njega, nije - Bombaj, već pravi-pravcati London, Bigben Nelsonovstub Lordovskataverna Krvavitauer Kraljica. Ali dok je lebdeo napolju iznad veliĉanstvene metropole, osećao je kako sam poĉinje da gubi visinu, i kako uprkos svojoj borbi-ritanju-kroz-vazduh-plivanju nastavlja da polako pada u kovit ka zemlji, a zatim sve brţe i brţe, sve dok se, vrišteći, nije sunovratio ka Sitiju, Pudinglejnu, Trednidl-stritu, ustremljen na London, kao avionska bomba. *

Kad se desilo nemoguće, kad mu je otac - grom iz vedra neba - ponudio školovanje u Engleskoj, da me se kurtališe, pomislio je deĉak, a i zašto bi inače? Ali poklonu se zubi... itakodalje; njegova majka Nasrina Ĉamĉavala nije htela da plaĉe, i umesto suza, dala mu je koristan savet. »Ne idi prljav k’o oni Englezi«, upozorila ga je. »Oni brišu svoje g.z.c.-e samo klozet-papirom. Osim toga, oni se u kupatilu kupaju u prljavoj vodi prethodnika.« Ove zle klevete dokazivale su Saladinu da je njegova majka radila svoje najprokletije radnje da bi ga spreĉila da ode, te je on, uprkos njihovoj meĊusobnoj ljubavi, odgovorio: »To je neshvatljivo, mama, to što ti kaţeš. Engleska je velika civilizacija, i ĉemu onda te tvoje besmislice?« Ona se osmehnula na svoj nervozni naĉin i nije se s njim raspravljala. A docnije, stajala je suva oka ispod one trijumfalne kapije od kapije i nije htela da ide na aerodrom Santakruz da ga isprati. Svoje jedino dete. Stavljala mu je oko vrata gomilu cvetnih venaca sve dok nije poĉelo da mu se vrti u glavi od prezasićenih mirisa materinske ljubavi. Nasrina Ĉamĉavala bila je najsićušnija, najkrhkija od svih ţena, kosti su joj bile kao tinke - kao najsitnije iverje. Da bi nadoknadila svoju fiziĉku beznaĉajnost, rano je poĉela da se oblaĉi preterano napadno. Dezeni njenih sarija bili su u zasenjujućim, pa ĉak i u vrištećim bojama: svila boje limuna sa ogromnim brokatskim »dijamantima« - ošamućujućim crno-belim op artkovitlacima, i dţinovskim lipstik-poljupcima na bleštavo beloj pozadini. Svet joj je opraštao straviĉni ukus, jer je ona te svoje zaslepljujuće haljine nosila sa velikom bezazlenošću; jer je glas koji je izlazio iz te tekstilne

kakofonije bio tako mali, snebivljiv i pristojan. Ali i zbog njenih soirees-a - veĉernjih sedeljki koje je prireĊivala u svojoj kući. Svakog petka u svom braĉnom ţivotu, Nasrina je ispunjavala dvorane rezidencije Ĉamĉavala - te obiĉno sumorne odaje sliĉne velikim i šupljim svodovima grobnica jakom svetlošću lustera i slabim prijateljima. Kad je Salahudin bio deĉkić, navaljivao je na roditelje da ga puštaju da igra ulogu vratara, i kad bi mu to dopustili, on je njihove nakitom-ukrašene i lakovane goste sveĉano doĉekivao, dopuštajući im da ga miluju po kosi i da mu tepaju, slatkišu i cakani batice. Kuća im je petkom bila puna galame; bilo je tu i muzikanata, pevaĉa, igraĉa i igraĉica, poslednjih zapadnjaĉkih hitova emitovanih na Radio-Cejlonu, promuklih lutkarskih predstava u kojima su radţe od šareno ofarbane ilovaĉe jahale marionetske pastuve, i svojim drvenim sabljama, uz kletve, sekle glave svojih marionetskih dušmana. MeĊutim, tokom ostalih dana sedmice, Nasrina bi se kroz kuću oprezno šunjala, ţenagolubica koja na prstima kroz pomrĉinu hoda, kao da se plašila da ne uznemiri senke tišine; a njen sin, idući njenim stopama, takoĊe je bio nauĉen da lako hoda da ne bi uzbudio nekog iluha ili demona u zasedi. Ali: Nasrina Ĉamĉavala, i pored svoje opreznosti, nije uspela da svoj goli ţivot spase. Uţas ju je šĉepao i ubio baš kad je verovala da je najbezbednija, odevena u sari sa jeftinim dezenom od naštampanih novinskih fotografija i naslova ĉlanaka, okupana svetlošću lustera i okruţena prijateljima svojim.

* Do tada beše prošlo pet i po godina otkako se mladi Salahudin, ovenĉan cvetnim girlandama i upozoren, ukrcao u avion »daglas« DC-8 i otputovao na Zapad. Ispred njega - Engleska; pored njega, njegov otac, Ĉangez Ĉamĉavala; ispod njega, dom i lepota. Poput Nasrine, ni budući Saladin nikad nije mogao lako da zaplaĉe. U tom za njega prvom avionu u ţivotu, ĉitao je nauĉno-fantastiĉne priĉe o meĊuplanetarnim seobama: Zaduţbinu od Asimova i Marsovske hronike od Reja Bredberija. Zamišljao je da je taj DC-8 matiĉni svemirski brod koji nosi Izabrane, Boţije i ljudske odabranike, preko neshvatljivih prostranstava, na putovanju za mnoge generacije koje se odgajaju eugenetski, kako bi im seme jednog dana uhvatilo korena negde u nekom vrlom novom svetu ispod nekog ţutog sunca. Korigovao je sebe: ne matiĉni - majĉinski, već očinski brod, jer tu se, ipak, nalazio on, veliki ĉovek, Abu, Otac. Trinaestogodišnji Salahudin, stavljajući na stranu svoje nedavne sumnje i bolne nepravde koje je doţiveo, ponovo je krenuo u svoje detinje divljenje ocu, jer Salahudin ga je stvarno bio, bio, bio oboţavao, on je bio veliki otac sve dok ne poĉnete da razvijate sopstvenu svest, a zatim, kad poĉnete da se s njim raspravljate, to se naziva izneveravanjem njegove ljubavi, ali pustimo to sada, Ja ga optuţujem zato što je postao moje vrhovno biće, te je tako, ono što se desilo, ličilo na gubitak vere... da, oĉinski brod, avion nije bio leteća ţenska utroba nego metalni falus, a putnici su bili spermatozoidi u oĉekivanju da budu prosuti.

Pet i po sati razlike izmeĊu vremenskih zona; samo okreneš sat tumbe u Bombaju i vidiš kolikoje sati u Londonu. Optuţujem oca svojega, mislio je Ĉamĉa mnogo godina kasnije, usred svoje gorĉine, zato što je izokrenuo Vreme. Koliko su daleko leteli? Pet i po hiljada milja u pravoj liniji. Ili: od indijstva do englestva - neizmerljiva razdaljina. Ili, pak: uopšte ne tako daleko, jer su uzleteli iz jednog velikog grada i pali u drugi. Razdaljina izmeĊu gradova uvek je mala; seljanin koji putuje sto milja do grada, prelazi praznija, mraĉnija i straviĉnija prostranstva. Šta je Ĉangez Ĉamĉavala radio dok je avion uzletao? Pokušavao je da od sina sakrije to što je radio: ukrstio je po dva prsta na svakoj ruci i vrteo oba palca. A kad su se smestili u jedan hotel, nekoliko stopa udaljen od starog stratišta Tajbern, Ĉangez je rekao svom sinu: »Na! Ovo pripada tebi.« I pruţio mu crni novĉanik o ĉijem poreklu nije moglo biti sumnje. »Ti si sad ĉovek. Uzmi ovo.« Vraćanje ranije konfiskovanog buĊelara, punog onog, nedirnutog, novca, pokazalo se kao jedna od malih stupica Ĉangeza Ĉamĉavale. Salahudina su one celog ţivota obmanjivale. Kad god je otac hteo da ga kazni, ponudio bi mu neki poklon, neku uvoznu ĉokoladu ili konzervu Kraf-sira, a zatim bi ga šĉepao za ruku kad bi je on pruţio da to uzme. »Magarĉe«, rugao se Ĉangez svom malom sinu. »Šargarepa te uvek vodi mom štapu.« Salahudin je u Londonu uzeo ponuĊeni novĉanik, prihvatajući ga kao poklon muškosti; na što mu je otac

rekao: »Pošto si sad ĉovek, na tebi je da vodiš brigu o svom starom ocu, dok smo zajedno u Londonu. Ti ćeš da plaćaš sve raĉune.« Januar 1961. Godina koju ste mogli da okrenete tumbe a ona bi, i dalje, za razliku od vašeg sata, pokazivala isto vreme. Bila je zima; ali kad je Salahudin Ĉamĉa poĉeo da dršće u svojoj hotelskoj sobi, bilo je to zato što je od straha izgubio polovinu prisustva duha; njegov ćup zlata bio se iznenada pretvorio u neko ĉarobnjakovo prokletstvo. Te dve sedmice provedene u Londonu, pre nego što se upisao u svoju školu sa internatom, pretvorile su mu se u dve registar-kase i mnoge kalkulacije, jer je Ĉangez mislio baš ono što je i rekao; i zato nijednom nije zavukao ruku u sopstveni dţep. Salahudin je morao da sam sebi kupuje odeću, kao što je jedan na grudima duplo postavljeni, nepromoĉivi mantil »mekintoš«, i sedam plavo-belih prugastih »Van Hjuzen«-košulja sa posebnim polu-krutim kragnama koje je po Ĉangezovom nareĊenju morao da presvlaĉi svaki dan, da bi se navikao na zakopĉavanje onog nezgodnog dugmeta, te se Salahudin pri toj radnji osećao kao da ga neko kolje tupim noţem ispod njegove tek proklijale Adamove jabuĉice; i morao je da pazi na izdatke, da bude siguran da će biti dovoljno novca za hotelske troškove i sve ostalo, pa je postajao i suviše nervozan da bi pitao oca mogu li da odu u bioskop, bar jednom, bar da gledaju The Pure Hell of St Trinians, ili da ruĉaju u nekom restoranu, bar u nekom jeftinom kineskom, a u kasnijim godinama nije se više sećao tih prvih dveju sedmica u svom voljenom Ellowen-u Deeowen-u (Londonu) sem sitnih penija funti sterlinga, kao onaj uĉenik kralja-

filozofa Ĉanakje, koji je pitao velikana šta je mislio kad je rekao da se u svetu moţe ţiveti a pri tom i ne ţiveti, pa mu je na to ovaj naredio da mu donese do vrha pun lonac vode i pronese ga kroz gomilu festivalskog sveta a da, pod pretnjom smrtne kazne, ne prospe ni jednu jedinu kap; i kad se uĉenik vratio, nije bio kadar da uĉitelju opiše ni jedan jedini prizor sa festivala, jer je prolazio kao slepac koji je podizao pogled samo naviše, na lonac koji je nosio na glavi. Ĉangez Ĉamĉavala je tih dana bio veoma ćutljiv, drţeći se kao da mu je svejedno da li jede, pije ili se bavi bilo ĉime, prosto, bio je zadovoljan što je sedeo u hotelskoj sobi i gledao televiziju, naroĉito kad su na ekranu bili prikazivani Flintstonovci, jer, rekao je sinu, da ga ona Vilma bibi mnogo podseća na njegovu pokojnu Nasrinu. Salahudin je pokušavao da ocu dokaţe da je i on čovek, time što je zajedno sa njim postio, pa je ĉak postio i duţe od njega, ali mu to dokazivanje nikad nije upalilo; kad bi mu grĉevi od gladi u stomaku postali i suviše jaki, on bi izlazio iz hotela da u nekom obliţnjem »pajzlu« kupi peĉeno pile za kući koje se, cvrĉeći umašćeno, polako okretalo u izlogu na elektriĉnom raţnju. Kad je peĉeno pile pronosio kroz hotelsko predvorje, bilo mu je neprijatno, jer nije ţeleo da mu ga vidi hotelsko osoblje, pa ga je zato ututkavao u duplo-postavljeni serţ svog mantila i kretao sa ostalim gostima liftom gore, bazdeći na kujnu, dok mu je »mekintoš« bio naduven a lice crveno od stida. Sa pilećim grudima preko svojih grudi, pod pogledima bogatih udovica i liftbojeva, on je u sebi osećao raĊanje neublaţivog besa koji će, nesmanjenom ţestinom, kljuĉati u njemu više od ĉetvrt veka; koji će mu, kipeći,

izbaciti njegovo oboţavanje oca i uĉiniti ga ĉovekom od ovoga sveta koji će dalje ţiveti bez bilo koje vrste boga; koji će, moţda, postati stvor kakav njegov otac nije-inikad-neće-biti, to jest dobar-i-pravi Englez. Da, Englez, ĉak i da mu je majka sve vreme bila u pravu, ĉak i ako u engleskim klozetima i kupatilima ima samo toalet-papira i mlake, već upotrebljene vode, pune prljavštine, u koju se ulazi posle naporne gimnastike, pa ĉak i ako to znaĉi ĉitav ţivot proveden meĊu zimogoluţdravim drvećem ĉije kandţe oĉajniĉki hvataju nekoliko bledih sati vodnjikave, kroz-oblake-filtrirane svetlosti. Tokom zimskih noći, on, koji nikad nije spavao ispod više od jednog ĉaršava, sad je leţao pokriven planinama od vune i osećao se kao lik iz nekog drevnog mita, od bogova osuĊen da podnosi teret ogromnog kamena na svojim grudima; ali nema veze, on će biti Englez, iako su se njegovi školski drugovi smejali njegovom glasu i iskljuĉivali ga iz svojih tajni, ali ta iskljuĉenja su samo osnaţivala njegovu odluku, i on je upravo tada poĉinjao da glumi, da pronalazi maske koje bi njegovi drugovi prepoznavali, bledolike obrazine, klovnovske maske, sve dotle dok ih nije zaludeo da poĉnu misliti da je on sasvim okay, da je jedan-od-njih. Zaludeo ih je onako kako ĉuvstveno ljudsko biće moţe zaludeti gorile da ga prime u svoju porodicu, da ga šašolje, maze i kljukaju bananama. (Pošto je platio i poslednji raĉun, i kad mu se buĊelar, kojeg je nekad našao na jednom kraju one duge, ispraznio, otac mu je rekao: »Sad vidiš. Ti sam plaćaš za svoj ţivot. Ja sam napravio ĉoveka od tebe.« Ali kakvog ĉoveka? To je ono što oĉevi nikad ne znaju. Ne znaju ni unapred, ni kad je to prekasno.)

Jednog dana, ubrzo posle poĉetka njegovog školovanja, on je sišao u internatsku trpezariju da doruĉkuje i na svom tanjiru našao usoljenu ribu. Sedeo je buljeći u nju, ne znajući odakle da poĉne. Zatim je navalio na ribu i u ustima osetio mnogo ribljih kostiju. I kad ih je sve izvukao iz usta, uzeo je nov zalogaj, zajedno sa novim kostima. Drugovi su ga gledali kako ćuteći pati; nijedan od njih nije rekao - ĉuj, ĉekaj da ti pokaţem kako se to jede. Trebalo mu je ĉitavih devedeset minuta da pojede ribu, a nije mu bilo dopušteno da ustane od stola dok je ne dokrajĉi. Dotle se već sav tresao od muke, a da je bio u stanju da plaĉe, on bi i zaplakao. Onda mu je palo na pamet da je nauĉio vaţnu lekciju. Engleska je jedna dimljena riba ĉudnog ukusa, puna igliĉastih kostiju, i tu niko neće da ti pokaţe kako se ona jede. I otkrio je da je on jedna krvniĉki nastrojena osoba. »Svima ću ja pokazati«, zakleo se tada. »Ĉekaj samo.« Usoljena riba koju je pojeo bila je njegova prva pobeda, prvi korak u njegovom osvajanju Engleske. Kaţu da je Vilijem Osvajaĉ poĉeo s punim ustima engleskog peska. * Pet godina kasnije, vratio se kući posle završene srednje škole, ĉekajući da poĉnu predavanja na engleskom univerzitetu, a njegov preobraţaj u Vilajetanca bio je već dobro uznapredovao. »Je 1’ vidiš kako on ume lepo da se ţali«, peckala ga je majka Nasrina pred njegovim ocem. »Sve ti on kritikuje - te

ventilatori su nam labavo priĉvršćeni za tavanicu i mogu da se noću sruĉe na nas pa da nam otfikare glave, te hrana nam je i suviše masna - zašto meso prţimo umesto da ga kuvamo, to bi on ţeleo da zna; te nam balkoni na gornjem spratu nisu bezbedni a farba se ljušti; pa onda, zašto se ne diĉimo svojom okolinom - zar ne? - jer bašta nam je sva zarasla a mi smo dţunglaši, tako on misli; pa vidi samo kako su nam filmovi sirovi - uopšte mu više nisu zabavni, a raznih boleština ima toliko da ĉovek ne sme da pije ni vodu iz ĉesme, o boţe, pa on je stvarno dobio obrazovanje, muţu moj, da, dobio ga naš mali Salu koji se vratio iz Engleske, pa sad govori sve nekako fino, na note, i tako to.« Pred veĉe su se šetali po travnjaku, posmatrali kako sunce roni u more, bazali kroz senke onog veliĉanstvenog drveća sa širokim krošnjama, nekim zmijastim, nekim bradatim, koje je Salahudin (sad je on sebe nazivao Saladin u stilu engleske škole, ali će neko vreme i dalje ostati Ĉamĉavala, sve dok mu jedan pozorišni agent ne bude skratio prezime, iz komercijalnih razloga) poĉeo da naziva pravim imenima, kao što su dţekfrut, banjan, dţakaranda, šumski plamen, platan. Male biljke čui-mui - balsamine (»ne-dotiĉi-me«) rasle su u podnoţju drveta njegovog ţivota, oraha kojeg je Ĉangez svojom rukom zasadio na dan dolaska sina mu na svet. Stojeći pored tog drveta roĊenja, i otac i sin su se osećali nelagodno, nesposobni da podesno reaguju na Nasrininu blagu šalu. Saladina je bila obrvala setna misao da je njemu ta bašta nekad više znaĉila, onda kad nije znao imena njenog drveća, da je sad izgubljeno nešto što on nikad više neće biti kadar da ponovo stekne. A Ĉangez Ĉamĉavala je otkrio da više nije u stanju da

sina gleda pravo u oĉi, jer gorĉina koju je u njima video samo što mu nije srce zaledila. A kad je progovorio, okrećući se oštrim pokretom od osamnaest-godina-starog oraha u kojem je, povremeno, tokom njihove duge razdvojenosti, zamišljao da boravi duša njegovog sinajedinca, reĉi su mu iz usta izlazile nezgrapno i stvarale utisak da je on kruta, hladna osoba, što se on sam nadao da nikad neće postati, ali se ipak plašio da to neće moći da izbegne. »Reci svom sinu«, zagrme Ĉangez na Nasrinu, »ako je otišao u tuĊinu da nauĉi da prezire svoj rod, onda i taj njegov rod ne moţe a da ne oseća prezir prema njemu. Šta je on? Mali lord Fontleroj ili onaj pokondireni veliki panĊadram? Je li to moja sudbina: da izgubim sina i naĊem neku nakazu?« »Šta sam da sam, dragi oĉe«, rekao je Saladin svom starom, »ja za sve to dugujem tebi.« Bilo je to njihovo poslednje porodiĉno ćaskanje. Celog tog leta, u osećanjima im je vladala visoka temperatura, uprkos Nasrininim pokušajima da posreduje, Ti moraš da se izviniš svom ocu, mili, taj jadnik vraški pati, ali mu ponos ne dopušta da te grli. Ĉak su i ajah Kasturba i njen muţ, stari sluga Valab, pokušavali da posreduju, ali ni otac ni sin nisu hteli da popuste. »Problem je u tome što su njih dvojica ista sorta«, Kasturba je rekla Nasrini. »Tatica i sinĉić - isti materijal, isto udara na isto.« Kad je tog septembra poĉeo rat s Pakistanom, Nasrina je, s nekim prkosom, odluĉila da ne prekida sa svojim prijemima petkom, »da pokaţem kako Hindumuslimani mogu podjednako i da vole i da mrze«,

upozorila je. Ĉangez je video nešto u njenim oĉima i nije pokušavao da se s njom raspravlja, ali je, umesto toga, naredio posluzi da na sve prozore stave zavese za zamraĉenje. Te noći, Saladin Ĉamĉavala je poslednji put igrao svoju staru ulogu vratara, ali sad u engleskom smokingu; a kad su gosti poĉeli da pristiţu - isti oni stari gosti, sad zaprašeni sivim prahom godina, ali ipak oni isti - darivali su mu ona ista stara milovanja i poljupce, nostalgiĉne blagoslove iz njegovog detinjstva. »Gle, koliko je porastao!« govorili su. »Fini momak, milo dete, šta drugo da se kaţe.« Svi su oni pokušavali da sakriju svoj strah od rata, opasnost od napada iz vazduha, upozoravali su na radiju; a kad su Saladinu rašĉupavali kosu, ruke su im pomalo drhtale ili, naizmeniĉno, bile malo preterano grube. Kasno te veĉeri, sirene su poĉele da zavijaju a gosti su jurnuli da naĊu sklonište - neki su pobegli pod krevete, neki u ormane, i gde god se moglo skloniti. Nasrina Ĉamĉavala je ostala sama pored trpeze pretrpane jelima i pokušavala da ohrabri društvo stojeći tamo u svom novinsko-štamparskom kolaţu od sarija, ţvaćući jedan zalogaj ribe kao da se ništa ne dogaĊa. I tako se baš tada desilo da, kad je poĉela da se guši od riblje kosti svoje smrti, nikog nije bilo pored nje da joj pomogne svi su ĉuĉali i ţmurili u ćoškovima kuće; ĉak je i Saladin - osvajaĉ usoljene ribe, pravo-iz-Engleske-pristiglaglavna-fora, bio izgubio nerve. Nasrina Ĉamĉavala je pala, trzala se, gušila, i umrla; a kad se sirena - znak za prestanak opasnosti oglasila, gosti su se kao ovĉice ponovo pojavili, i svoju domaćicu našli izumrlu nasred trpezarije, ukradenu od strane anĊela-utamanjivaĉa, Kali-

pili-kalaas-a, kako se on u Bombaju zove, sreĊenu bez razloga, nestalu zauvek. * Nije prošla ni godina dana od smrti Nasrine Ĉamĉavale, zbog njene nesposobnosti da likuje nad ribljim kostima u stilu njenog u-inozemstvuobrazovanog-sina, a Ĉangez se ponovo oţenio bez reĉi upozorenja bilo kome. Saladin je u engleskom koledţu dobio pismo od oca koji mu je svojom nervirajuće bombastiĉnom i staromodnom frazeologijom, kojom se Ĉangez uvek sluţio u dopisivanju, nareĊivao da bude srećan. »Raduj se«, stajalo je u pismu, »jer ono što je izgubljeno, ponovo je roĊeno.« Objašnjenje ove malĉice tajanstvene reĉenice nalazilo se malo niţe u tom oĉevom avionskom-poštom-poslatom-pismu; te, kad je Saladin saznao da mu se maćeha takoĊe zove Nasrina, u njegovoj glavi je nešto skrenulo i on je svom ocu napisao pismo puno surovosti i ljutnje, ĉija je ţestina bila od one vrste koja postoji samo izmeĊu oĉeva i sinova, a razlikuje se od one izmeĊu majki i kćerki po tome što tu nema opasnosti od pesniĉenja i razbijanja njokalica. Ĉangez mu je povratnom poštom odgovorio; kratkim pismom u ĉetiri reda arhaiĉnih kletvi - barabo Ċubre skorojeviću huljo lupeţu kurvin-sine svinjo! »Najljubaznije te molim da imaš u vidu da su nam odsad sve porodiĉne veze raskinute«, a u zakljuĉku: »Za sve posledice si samo ti odgovoran«. Posle godinu dana ćutanja, Saladin je primio novo saopštenje, pismo praštanja koje mu je zbog svih

pojedinosti bilo teţe prihvatljivo od onog prethodnog, od one izopćujuće grmljavine. »Kad ti jednog dana postaneš otac, o sine moj«, poveravao mu se Ĉangez Ĉamĉavala, »onda ćeš shvatiti trenutke te - ah! Preslatke ĉase! - kad, iz ljubavi, na kolenu budeš cupkao tu bebicu malu; pri ĉemu će te ona, to blagosloveno stvorenjce, bez ikakvog upozorenja ili izazova - mogu li da budem iskren? umokriti. Moţda ĉovek u tom trenutku oseti navalu besa u svojim ţilama - ali to mu proĊe isto tako brzo kao što mu je i došlo. Jer, zar mi odrasli ne shvatamo da to malo stvorenje ne smemo kriviti? Ono ne zna šta ĉini.« Duboko uvreĊen što ga otac poredi sa bebom koja nekontrolisano mokri, Saladin se priklonio onom što je smatrao za dostojanstveno ćutanje. I pre nego što će diplomirati, on je stekao i britanski pasoš, jer bio je došao u zemlju upravo pred donošenje mnogo stroţih zakona o sticanju drţavljanstva, te je zato mogao da obavesti Ĉangeza jednim kratkim pismom o nameri da se nastani u Londonu i tu potraţi posao kao glumac. Odgovor Ĉangeza Ĉamĉavale stigao mu je ekspresnom poštom. »Moţeš, vala, da budeš i prokleti muĉibabić, ţigolo. Ja verujem da je u tebe ušao neki Ċavo i da ti je poremetio pamet. U tebe, kome je toliko dato: zar ti ne osećaš da nekom nešto i duguješ? Svojoj otadţbini? Uspomeni na svoju dragu majku? Sopstvenoj svesti? Zar hoćeš da ceo svoj ţivot provedeš u gicanju i kreveljenju pod jarkom svetlošću, cmaĉući se sa plavim ţenskama pred izbuljenim i uţagrelim strancima koji plaćaju da bi gledali tvoju sramotu? Ti nisi moj sin, ti si pravi zloduh, seckano meso za ćufte, demon iz samog Pakla. Glumac! Odgovori mi samo na ovo: šta ja da kaţem svojim prijateljima?«

A ispod potpisa, patetiĉan, ćudljiv postscriptum: Pošto ti sad imaš svog sopstvenog zlog duha - Ċina, nemoj da misliš da ćeš od mene naslediti onu ĉarobnu lampu.« * Posle tog pisma, Ĉangez Ĉamĉavala je i dalje pisao svom sinu ali neredovno, i u svakom se pismu vraćao temi: demoni i opsednutost: »Ĉovek koji nije iskren prema samom sebi, postaje dvonoţna laţ, a takvi skotovi su Šejtanovo najbolje delo«, pisao je on, ali i sentimentalnije: »Ĉuvam ja dušu tvoju, sine moj, u ovom orahu. Đavo poseduje samo tvoje telo. Kad ga se budeš oslobodio, vrati se i zatraţi duh svoj besmrtni. On cveta u našoj bašti.« Rukopis u tim pismima menjao se sa godinama od rascvetane pouzdanosti, po kojoj je mogao odmah da se prepozna, do skuĉenijeg, neukrašenog i preĉišćenog, što je i postao. Zatim su pisma prestala da stiţu, ali Saladin je od drugih slušao da se obuzetost njegovog oca natprirodnim stvarima i dalje produbljivala, sve dotle dok konaĉno nije postao usamljenik, verovatno zato da bi pobegao iz ovoga sveta u kojem demoni mogu da kradu telo njegovog roĊenog sina, demoni iz jednog sveta koji ĉoveku ne pruţa bezbednost za istinsku religijsku veru. Oĉeva transformacija onespokojavala je Saladina, ĉak i na tako velikom rastojanju. Njegovi su roditelji bili muslimani na onaj mlitavo-setan naĉin Bombajaca; Ĉangez Ĉamĉavala je svom malom sinu liĉio na boga

više nego tamo neki Alah. A to što je taj otac, to profano boţanstvo (mada sada diskreditovano), pod stare dane pao na kolena i poĉeo da se klanja u pravcu Meke, bilo je njegovom bezboţnom sinu teško da prihvati. »Ja za to krivim onu vešticu«, rekao je on sebi, upadajući radi retorike u isti onaj jezik ĉarolija i duhova kojim je njegov otac bio poĉeo da se sluţi. »Onu Nasrinu Drugu. I jesam li sad ja taj što je pao pod Ċavolov uticaj, jesam li ja taj što je opsednut? Moj rukopis se nije promenio.« Pisma više nisu stizala. Prošle su godine; i onda se Saladin Ĉamĉa, glumac, samouki ĉovek, vratio u Bombaj sa trupom Prospero, da igra ulogu indijskog doktora u Milionerki od Dţordţa Bernarda Šoa. Na sceni, on je krojio i prekrajao svoj glas u skladu sa zahtevima uloge, te onaj njegov dugo potiskivani naĉin govora, oni odbaĉeni samoglasnici i suglasnici, poĉeli su da mu opet cure iz usta a takoĊe i iz samog pozorišta. Glas ga je izdavao; i on je tako otkrio da su njegovi sastavni delovi sposobni i za druga izdajstva. * Ĉovek koji krene da se prerušava, preuzima ulogu samog Tvorca - prema jednom naĉinu viĊenja stvari; on je neprirodan, on je bogohulnik, on je skvrnavitelj skvrnavljenja. A iz jednog drugog ugla gledano, moţete u njemu videti patetiku i heroizam u njegovoj borbi, u njegovoj spremnosti da rizikuje: jer ni svi promenljivci ne preţivljavaju. Ili, razmotrite ga sociopolitiĉki: oni što se useljavaju u druge zemlje većinom postaju

prerušenjaci, maske. To su naši sopstveni laţni opisi radi suprotstavljanja onim laţima izmišljenim o nama, ĉime, radi bezbednosti, skrivamo naše tajne liĉnosti. Ĉoveku koji samog sebe izmisli potreban je neko ko će da veruje u njega, da potvrdi da mu je to pošlo za rukom. Opet igranje uloge Boga, mogli biste reći. Ili, da se spustite malo niţe i pomislite na onu viiu »Zvonĉicu«; vile ne postoje ako deca ne zapljeskaju ruĉicama. Ili, pak, moţete jednostavno reći: to ti je isto kao biti ĉovek. Ne samo potreba da se u njega veruje, već i da on veruje u onog drugog. Shvatili ste: Ljubav. Saladin Ĉamĉa je sreo Pamelu Lavlejs pet i po dana pred kraj šezdesetih godina ovoga veka, kad su ţene još nosile one raznobojne bandane u kosi. Stajala je nasred jedne sobe pune trockistiĉki nastrojenih glumaca i gledala ga svojim tako bistrim, tako vedrim oĉima. On ju je monopolisao za celo veĉe a ona nije prestajala da se osmehuje, pa je otišla sa drugim. Kad se vratio kuĉi, maštao je o njenim oĉima i osmehu, o krhkosti njenoj, i koţi. On je nju ĉitave dve godine jurio. Engleska kolebljivo pruţa svoja blaga. Zapanjivala ga je njegova sopstvena upornost, ali je shvatao da od te ţene zavisi njegova sudbina i, ako ona ne popusti, da će onda ceo njegov pokušaj preobraţavanja pasti u vodu. »Pusti me da poĊem s tobom«, preklinjao ju je, vukući je pristojno za njene bele skute, u ponoć, na autobuskim stanicama, pritisnut paperjem krivice. »Veruj mi. Ja sam onaj pravi.« I jedne noći, iznenada, ona ga je pustila, rekla da mu veruje. A on se odmah oţenio njome, pre no što bi ona mogla da se predomisli, ali nikad nije nauĉio da joj

ĉita misli. Kad je bila nezadovoljna, ona bi se povukla u spavaću sobu i vrata zakljuĉala za sobom, dok se ne bi osećala bolje. »To nema veze s tobom«, rekla mu je. »Nikog ne ţelim da vidim, kad sam takva.« On je imao obiĉaj da je zove ostriga. »Otvori!« Lupao je na sva zakljuĉana vrata njihovog zajedniĉkog ţivota, najpre u jednom stanĉiću u suterenu, zatim u jednoj kućici van grada, pa onda u jednoj velikoj vili. »Volim te, pusti me da uĊem.« Mnogo mu je bila potrebna, da bi se ponovo uverio u svoje postojanje, da nikad nije razumeo ono oĉajanje u njenom blistavom, stalnom osmehivanju, ni onaj strah u njenoj vedrini s kojom je bila okrenuta svetu, niti, pak, razloge što se skrivala kad nije uspevala da zraĉi. Tek onda kad je bilo i suviše kasno, rekla mu je da su joj roditelji zajedno izvršili samoubistvo baš kad je dobila prvu menstruaciju, jer su bili preko glave u kartaškim dugovima, ostavivši je sa njenom aristokratskom rikom od glasa koja ju je obeleţavala kao izuzetnu, zlatnu curu, ţenu kojoj svet zavidi, dok je u stvari bila napuštena, izgubljena osoba, a roditelji joj se nisu potrudili ĉak ni toliko da saĉekaju da je vide kako odrasta - i eto koliko je ona bila voljena, te, prema tome, naravno, ona uopšte nije imala samopouzdanja, i svaki je trenutak njenog ţivota na ovom svetu bio pun panike; i zato se ona stalno osmehivala, i moţda se jedanputdvaput nedeljno zakljuĉavala i tresla od straha i osećala kao da je neka mahuna, kao prazna ljuska kikirikija, kao majmunĉe bez oraha. Nikad nisu uspeli da imaju decu; ona je za to krivila sebe. Posle deset godina zajedniĉkog ţivota Saladin je otkrio da tu nešto nije u redu sa njegovim sopstvenim hromozomima - dva štapića i suviše

dugaĉka, ili i suviše kratka - nije mogao da se seti. Njegovo genetiĉko nasleĊe; on je oĉigledno morao da bude srećan što uopšte postoji, srećan što nije postao neka vrsta deformisane nakaze. Od koga li mu je to? Od oca ili od majke? Lekari nisu znali da kaţu; a on je za to krivio - lako je pogoditi koga; ali, najzad, ništa ti ne pomaţe ako loše misliš o mrtvima. U poslednje vreme nisu se slagali. To je on rekao sebi docnije, ali ne za vreme neslaganja. Docnije, rekao je sebi, mi smo bili brodolomnici, moţda zato što nismo mogli da imamo decu, moţda smo se, prosto, otuĊili jedno od drugog, moţda ovo, moţda ono... Za to vreme, on je okretao glavu od svake zategnute situacije, od svake grabljivosti, svake mogućne svaĊe; zatvarao je oĉi i ĉekao da joj se vrati osmeh na licu. Dopuštao je sebi da veruje u taj osmeh, u tu sjajno krivotvorenu radost. Pokušavao je da za oboje izmisli srećnu budućnost, da je ostvari tako što će samo da je zamisli i zatim da u nju veruje. Na svom putu za Indiju mislio je na to koliko je srećan što ima nju - da, ja sam srećan, baš sam srećan i tu nema spora, ja sam najsrećnije kopile na svetu. I: kako je to divno imati ispred sebe tu dugaĉku, senovitu aveniju budućih godina, tu perspektivu starenja uz njene neţnosti. Toliko se upinjao da je bezmalo i uspeo da sebe ubedi u istinitost tih triĉavih fikcija, da mu je prva stvar bila - kad je otišao u krevet sa Zini Vakil, u toku ĉetrdeset osam sati od njegovog dolaska u Bombaj, ĉak i

pre nego što su ĉinili ljubav - da se onesvesti, da se sav ohladi, jer su poruke koje su mu stizale u mozak bile u tako ozbiljnoj meĊusobnoj nesaglasnosti, kao da je desnim okom video kako se svet kreće ulevo a levim kako klizi udesno. * Zini je bila prva Indijka u njegovom ţivotu sa kojom je ĉinio ljubav. Hrupila je u njegovu garderobu posle prve predstave Milionerke, hrupila sa svojim dramatiĉno-operskim rukama i hrapavim glasom, kao da mnoge godine nisu prošle od njihovog poslednjeg susreta. Godine. »Daa, badţo, kakvo razoĉarenje, ĉasna reĉ, odgledala sam celu predstavu samo da bih tebe ĉula kako zapevaš frazu ,Goodness Gracious me’ kao Piter Selers il’ sliĉno, i pomislila, deder baš da vidimo da l’ je frajer nauĉio da namešta notu na jeste, i da l’ se sećaš, srce, kad si izigrav’o Elvisa s onim tvojim reketom - bilo je mnogo veselo, pravi šiz. Al’ šta je ovo? Nema pesme u drami. Do Ċavola. Ĉuj, badţo, je 1’ moţeš da kidneš od ovih bledolikih i izaĊeš negde s nama vogovcima? Ako nisi zaboravio kako to izgleda?« On se nje sećao kao mršave tinejdţerke sa nesimetriĉnom frizurom, nakrivljenom na jednu stranu i sa istim takvim ali suprotnim osmehom, nakrivljenim na drugu. Drska, loša cura. Jednom, Ċavo bi je znao zašto, upala je u neku ozloglašenu jazbinu na Fokland Roudu, i sedela tamo pušeći cigaretu i pijuckajući koka-kolu, dok joj podvodaĉi koji su vodili taj lokal nisu zapretili da će joj unakaziti lice, jer je slobodnim kamenjarkama pristup

zabranjen. Ona ih je drsko odmerila od glave do pete, popušila svoju cigaretu i otišla. Neustrašiva cura. Moţda i šašava. A sad, oko svoje trideset pete, bila je doktor medicine i radila u bolnici »Briĉ Kendi«, u odeljenju za gradske beskućnike; ona je bila i u Bopalu, kuda je sa ostalim lekarima otišla istog ĉasa kad je pukao glas o onom nevidljivom ameriĉkom oblaku koji je razjedao oĉi i razarao pluća ljudi. Bila je i likovni kritiĉar i napisala je knjigu o obuzdavajućem mitu autentiĉnosti u umetnosti, toj folkloristiĉkoj »ludaĉkoj košulji« koju, po njenom mišljenju, treba odbaciti i zameniti »haljinom« jedne etike istorijski dokazane pravovaljanosti eklekticizma, jer zar nije ĉitava nacionalna kultura zasnovana na principu pozajmljivanja svake one »odeće« koja se ĉinila da lepo pristaje: arijanske, mogulske, britanske - uzmeš-najbolje-testo-i-odbaciš-resto? - knjigu koja je izazvala oĉekivano gnušanje, naroĉito zbog svog naslova. Ona ju je nazvala Jedini dobar Indijac. »Što znaĉi mrtav Indijac«, rekla je Ĉamĉi kad mu je dala jedan primerak svoje knjige. »Zašto treba da postoji neki dobar, pravi naĉin za formiranje jednog vogovca? To je hindu-fundamentalizam. A u stvari, svi smo mi loši Indusi. Neki su lošiji od ostalih.« Bila je u fazi svoje pune lepote, raspuštene dugaĉke kose i nije više bila onako mršava kao ranije. Pet sati posle njenog ulaska u njegovu garderobu, leţali su u krevetu, i on se onesvestio. Kad se ponovo osvestio, ona mu je objasnila: »U piće sam ti stavila drogicu.« On nikad nije mogao da zakljuĉi da li ga je slagala ili je rekla istinu. Zinat Vakil, Zini, imala je svoj plan sa Saladinom. »Da te obnovimo«, objasnila mu je. »Mister, mi ćemo te

vratiti nama.« Njemu je povremeno izgledalo da ona namerava da to postigne tako što će ga ţivog pojesti. U krevetu je ĉinila Ijubav kao ljudoţderka a on je bio njena velika porcija svinjetine. »Da li si ti ikad ĉula«, upitao je, »za onu taĉno ustanovljenu vezu izmeĊu vegetarijanstva i nagona za ţderanjem ljudi?« A Zini, dok mu je klopala jedan goli but, samo je zatresla glavom. »U nekim ekstremnim sluĉajevima«, nastavljao je on, »preterano jedenje povrća moţe da u biohemijski sistem unese nešto što izaziva kanibalske fantazije.« Digla je pogled i uputila mu svoj iskošeni osmeh. Zini, ta divna vampirica. »Batali to«, rekla mu je. »Mi smo vegetarijanski narod, a naša je kultura miroljubiva i mistiĉna, to svi znaju.« A što se tiĉe njega, on je morao da njome paţljivo rukuje. Kad joj je prvi put dodirnuo dojke, na oĉi su joj grunule vrele, zapanjujuće suze boje i gustine mleka bivolice. Ona je svojevremeno gledala svoju majku kako polako umire kao ptica tranširana za ruĉak - najpre su joj odsekli levu a docnije i desnu dojku, ali rak se i dalje širio. Njen strah da i ona sama ne ponovi majĉinu smrt, iskljuĉivao je njene dojke iz zone dodirivanja. Zinin neustrašivi skriveni strah. Nikad nije imala dete, ali oĉi su joj luĉile mleko. Posle njihovog prvog dejstvenog ĉinoljupstvija, ona se obrušila na njega, a suze behu već zaboravljene. »Znaš šta si ti, ja ću da ti kaţem. Ti si dezerter, eto šta si ti, reĉeno više engleski, jer je taj tvoj angrez-izgovor debelo obmotan oko tebe, ali nemoj da zamišljaš da ti je tako perfektan, on ti izmiĉe, baba, krivi ti se kao laţni brk.«

»Ima nešto ĉudno što mi se tu dešava«, hteo je da joj kaţe, »moj glas«, ali nije znao kako da to postavi pred nju, pa se uzdrţao. »Ljudi kao što si ti...« frknula je kroz nos, ljubeći mu rame. »...Ti se vraćaš ovamo posle tako dugog vremena i bogzna šta misliš o sebi. Ali, batice, mi o tebi ipak imamo lošije mišljenje.« Osmeh joj je bio vedriji od Pamelinog. »Shvatam«, rekao je on njoj. »Zini, ti nisi izgubila svoj ,kolinos’-osmeh.« Kolinos. Otkud mu je to samo došlo, ta davno već zaboravljena reklama paste za zube? A samoglasnici su mu zazvuĉali karakteristiĉno nepouzdano. Pazi, Ĉamĉa, ĉuvaj se svoje senke. Tog crnog badţe što se šunja iza tebe. Druge veĉeri, došla je u pozorište u pratnji dva prijatelja - jednog filmadţije-marksiste zvanog Divni Dţordţ, šepavog kita od ĉoveka sa zasukanim kurtarukavima, razdrljenim prslukom sa starim flekama i zbunjujućim »cugsfirerskim« brkovima sa uvrnutim i navoštenim krajevima; i Bupena Gandija, pesnika i novinara, koji je bio rano osedeo ali ĉije je lice delovalo bebaĉki nevino sve dok ne bi oslobodio svoj prefrigani, kikotavi smeh. »Hajde, Salad-baba«, objavila je Zini. »Idemo da ti pokaţemo grad.« Onda se okrenula svojim drugarima. »Ovi Azijati se ne stide stranaca«, izjavila je. »Saladine, salato krvava, molim te da poĊeš sa nama.« »Tu pre neki dan, na televiziji se pojavi jedna reporterka«, izjavi Divni Dţordţ. »Crvenokosa bela ţenska. Reĉe da se zove Kerlida. To nikako nisam mog’o d’ukapiram.«

»Znaš, Dţordţ je jako van ovoga sveta«, umešala se Zini. »On ne zna u kakve se sve nakaze pretvarate vi svetske badţe. A ta gca Sing - mnogo jeziva ţenska. Rekla sam joj, Srce, to tvoje ime Kalida rimuje se sa dalida, a to ti je jedna pomoćna kuhinjska sprava. Ali ona nije mogla ništa da mi odgovori. Mislim, da mi kaţe svoje pravo ime, i da me uputi na svog glavnog agenta koji je tako krstio. Ali vi, tipusi, nemate kulturu. Vi ste sad samo vogovci. Je l’ tako?« dodala je, odjednom nestašna i razrogaĉenih oĉiju, u strahu da ipak nije malo preterala. »Prestani da ga prepadaš, Zinat«, rekao je Bupen Gandi svojim tihim glasom. A Dţordţ je nezgrapno progunĊao: »Nemaš ljutiš, badţo. Ovo ti je samo jedan zezatorski šok u bok.« Ĉamĉa je odluĉio da se ceri i da uzvrati. »Zini«, rekao je, »svet je pun Indijaca, ti to znaš, mi se svugde naĊemo, postajemo krpim-lonce-šerpenjari u Australiji i završavamo u Idi Aminovom friţideru. Moţda je Kolumbo bio u pravu; svet je saĉinjen od Indije istoĉne, zapadne, severne. Do Ċavola, ti treba da se ponosiš nama, našim poduhvatom, naĉinom na koji se mi suprotstavljamo granicama. Stvar je samo u tome što mi nismo Indijci kao ti. I tebi će bolje biti da se navikneš na nas. Kako se ono zvaše knjiga koju si napisala?« »Slušajte«, Zini ga uhvati ispod ruke. »Slušajte mog Salada. On naprasno ţeli da bude Indijac, pošto je ţivot proveo u nastojanju da se pretvori u belca. Ali još nije sve izgubljeno, vidite. Nešto je tu još ţivo.« A Ĉamĉa je osećao kako crveni, osećao navalu zbunjenosti. Indija; ona je stvarala tu zbrku. »Tako ti svega«, dodala je, bodući ga jednim poljupcem. »Ĉamĉo, bre hoću da kaţem - odjebi ti to! Ti

sam sebe smatraš za ,Mister Udvoricu’, a pri tom oĉekuješ da ti se mi ne smejemo.« * U Zininom »hindustanu«, jednom kršu od automobila pravljenom za slugeranjsku kulturu, sa zadnjim sedištem lcpše presvuĉenim nego prednjim, on je osećao kako ga noć opkoljava kao gomila sveta. Bila je to Indija koja ga je merila aršinom svog beskraja zaboravljenog, bilo je to, prosto, njeno prisustvo, onaj stari nered prezreni. Jedna amazonka na kolovozu, kao neka Indijska Ĉudotvorka sa srebrnim trozupcem i jednom zapovedniĉki podignutom rukom zaustavila je saobraćaj, bazajući ispred njih. Ĉamĉa je netremice gledao u njenenjegove izbuljene oĉi. Na visokim reklamnim panoima, trulio je Dţibril Farišta, filmski star koji je bio neobjašnjivo nestao. Krš, Ċubre, buka. Reklamirane cigarete pušile su se pored njih na stubovima za plakate: MAKAZE - ZA ĈOVEKA OD AKCIJE, EVO SATISFAKCIJE! I jedna još neverovatnija reklama: PANAMA DEO VELIKOINDIJSKE SCENE. »Kuda smo to pošli?« Noć je imala svojstvo prugastog zelenog osvetljenja. Zini je parkirala kola. »Ti si izgubljen«, optuţila ga je. »Šta ti uopšte znaš o Bombaju? O svom rodnom gradu, mada ti on to nikad nije bio. On je za tebe samo jedan san iz detinjstva. Odrastati na Skandal Pointu, to ti je kao ţivot na Mesecu. Nema ti tamo onog obraćanja, ,Hej, klinac!’ ili ,Prikane!’ - sami

kvartovi drţavnih sluţbenika. Da li su socelementi Šiv Sene ikad stigli tamo da stvaraju nevolje opštini? Da li su tvoji susedi gladovali u štrajku tekstilnih radnika? Da li je napredna organizacija Datta Samant ikad priredila neki skup ispred vaših bungalova? Koliko si ti imao godina kad si prvi put sreo nekog sindikalistu? A koliko kad si se prvi put ufurao u neki pretrpani lokalni voz umesto u auto s privatnim šoferom? To nije bio Bombaj, mili moj, izvini. To je bila Zemlja Ĉuda, Peristan, Nikad-Nikad, Oz.« »A ti?« podsećao ju je Saladin. »Gde si ti onda bila?« »Na istom mestu«, besno mu je odgovorila. »Sa svim onim ostalim Kloparošima.« Sporedne ulice. Jedan dţainistiĉki hram su prefarbavali i svi su mu sveci bili smešteni u plastiĉne vreće, da boja ne bi curila pravo na njih. Jedan prodavac štampe na trotoaru izlagao je novine pune uţasa: ţelezniĉka nesreća. Bupen Gandi je poĉeo da govori svojim blagim šapatom. Posle te nesreće, rekao je, preţiveli putnici su otplivali do obale (voz se survao s mosta u reku), a tamo su ih doĉekali seljani iz susedne selendre, pa su ih gurali pod vodu sve dok ih nisu podavili, i onda su ih, mrtve, opljaĉkali. »Kušuj!« dreknula je Zini na njega. »Zašto njemu priĉaš te stvari? On već misli da smo mi divljaci, neki niţi oblik ţivota.« Jedan dućan je prodavao sandalova drva za gorenje u obliţnjem hramu boga Krišne i parove emajliranih ruţiĉasto-belih Krišninih oĉiju koje sve vide. »Mnogo

prokleto jeziva stvar za gledanje«, rekao je Bupen. »Al’ to ti je jedna ĉinjeniĉna stvar.« * U jednoj prepunoj jazbini u koju je Dţordţ bio poĉeo da zalazi kad je iz filmadţijskih razloga stvarao veze sa tata-matama i budţama koji su se bavili trgovinom ţivim ljudskim mesom, toĉio se mrki rum i sluţio oko aluminijumskih stolova, i tu su Dţordţ i Bupen poĉeli, malo naćefleisani, da se svaĊaju. Zini je pila kolu-sa-konjakom i Ĉamĉi se ţalila na svoje drugare. »Cugaroški problemi, kod obojice - razbijeni su k’o stari ćupovi i obojica maltretiraju svoje ţene; sede po ćumezima i ’arĉe svoje odvratne ţivote. I onda nije nikakvo ĉudo što sam se ja zacopala u tebe, medeni, jer kad su domaći proizvodi tako niskog kvaliteta, ĉovek zavoli stranu, uvoznu robu.« Dţordţ je bio sa Zini u Bopalu i sad je poĉinjao da buĉno govori o toj trovaĉkoj katastrofi, tumaĉeći je ideološki. »Sta je Am’rika za nas?« oštro je upitao. »To nije realna zemlja. To je moć u najĉistijoj formi, bestelesna, nevidljiva. Mi ne moţemo da je vidimo, al’ ona nas totalno razjebava, i tu nema vrdanja.« UporeĊivao je ameriĉku The Union Carbide Company sa trojanskim konjem. »Mi smo te karbidske barabe pozvali da nam doĊu.« Bilo je to kao ona priĉa o ĉetrdeset razbojnika, rekao je, koji su bili sakriveni u svojim ćupovima i ĉekali da padne noć, pa da iziĊu. »Ali, mi, na ţalost, nismo imali Ali-babu«, uzviknuo je. »Koga smo mi imali? Gospodina Radţiva G.«

Na ovo je Bupen Gandi naglo ustao, nesiguran na nogama, i, kao opsednut, kao da se neki duh bio spustio na njega, poĉeo da svedoči. »Za mene«, rekao je, »ta stvar nema veze sa stranom intervencijom. Mi sebi uvek opraštamo optuţujući one sa strane - Ameriku, Pakistan, svaku drugu prokletu zemlju. Izvini, Dţordţ, ali, po meni, sve to vodi poreklo iz Asama, i mi moramo odatle poĉeti.« Od masakra nevinih. Od onih fotografija deĉijih leševa u redovima, pod konac, kao vojnici na paradi. Prebijana su toljagama do smrti, gaĊana kamenicama, klana. Ĉamĉa se sećao tih pravilnih redova smrti. Kao da je samo uţas mogao Indiju da dovede u red. Bupen je govorio dvadeset i devet minuta bez oklevanja ili zastajanja. »Svi smo mi krivi za Asam«, rekao je. »Svaki naš ĉovek. Ukoliko se i dok se ne suoĉimo s tim da je smrt te dece bila naša greška, mi nećemo moći da se nazivamo civilizovanim narodom.« Dok je govorio, brzo je pio rum, te mu je glas bivao jaĉi a telo mu je poĉinjalo da se opasno naginje u stranu, ali iako su u lokalu svi ćutali, niko nije krenuo ka njemu, niko nije ni pokušao da ga prekine, niko ga nije nazvao pijanicom. I usred jedne reĉenice - .. .svakodnevno zaslepljivanje ili upucavanje, ili korumpiranje, i šta mi uopšte zamišljamo da... - sruĉio se na stolicu i poĉeo da bulji u svoju ĉašu. Zatim je jedan mladić u drugom kraju lokala ustao i poĉeo da mu se suprotstavlja. Asam mora da se shvati politiĉki, uzviknuo je, tamo su igrali ekonomski razlozi; a drugi jedan badţa je stao na noge da ovom odgovori da se finansijskim stvarima ne moţe objasniti zašto jedan odrastao ĉovek udara batinom devojĉicu sve dok je ne ubije; a posle njega je još jedan uzeo reĉ i izjavio: Ako ti

tako misliš, onda ti nikad nisi bio gladan, salah, i onda si ti samo jedan krvavi romantiĉar koji smatra da ekonomija ne moţe ĉoveka da pretvori u zver. Ĉamĉa je sve jaĉe stezao svoju ĉašu dok je galama rasla, vazduh izgledao sve gušći, zlatni zubi sevali u njegovo lice, tuĊa ramena se trljala o njegova, laktovi ga ćuškali, zrak se pretvarao u juhu, a u grudima mu je srce poĉinjalo da gruva napreskok. Dţordţ ga je šĉepao za ĉlanak i izvukao napolje, na ulicu. »Jesi li o-kej, badţo? Bledeo si i zeleneo.« Salad je klimao glavom u znak zahvalnosti, punim plućima udahnuo noć, pa se smirio. »Ma onaj rum i iscrpljenost«, rekao je. »Ja imam ĉudnu naviku da osećam svoje ţivce posle predstave. I vrlo ĉesto sam sav laskliman. Trebalo je da to znam.« Zini ga je gledala, a u oĉima joj je bilo nešto jaĉe od saosećanja. Svetlucav pogled, likujući, tvrd. Nešto te je skroziralo, frajeru, izraz joj je bio zlurad. Nešto u vezi sa krvavim vremenom. Kad se posle preleţanog tifusa oporaviš, razmišljao je Ĉamĉa, ostaješ imun na tu bolest desetak godina. Ali ništa nije zauvek; antitela ti s vremenom nestaju iz krvi. I on je, zato, morao da prihvati ĉinjenicu da mu u krvi više nije bilo imunizirajućih agenasa koji bi mogli da ga osposobe da podnosi indijsku stvarnost. Rum, palpitacije srca, duhovnu muĉninu. Vreme za spavanje. Ona nije htela da ga vodi svojoj kući. Uvek i samo hotel, sa zlatno-medaljonisanim mladim Arapima koji su se šepurili u ponoćnim hodnicima, sa bocama krijumĉarenog viskija u rukama. U krevet se sruĉio s cipelama na nogama, otkopĉanom kragnom, razlabavljenom kravatom i desnom i ukom prebaĉenom preko oĉiju; a ona, u hotelskom belom mantilu

kupatilskom, od frotira, naginjala se nad njega i ljubila ga u vrh brade. »Reći ću ti šta se to tebi veĉeras desilo«, rekla je. »Moglo bi da se kaţe da smo ti mi razbili ljušturu.« On se, ljut, podigao u krevetu. »Pa, to je ono što je imutra«, siknuo je na nju. »Jedan Indus preveden na engleski medijum. Kad sam se ovih dana ljudima obraćao na hindustanskom, svi su bili jako uĉtivi. To sam ja.« Uhvaćen u pihtije usvojenog jezika, poĉinjao je da u indijskom Vavilonu ĉuje jedno zloslutno upozorenje: ne vraćaj se više ovamo. Kad silom zakoraĉiš i proĊeš kroz ogledalo, u velikoj si opasnosti ako se vratiš natrag. Zrcalno staklo moţe da te na froncle iseĉe. »Veĉeras sam toliko bila ponosna na Bupena«, rekla je Zini, leţući u krevet. »U koliko zemalja na svetu moţeš da udeš u neku krĉmu i da onako kreneš u diskusiju? Sa onakvom strašću, ozbiljnošću i poštovanjem okoline. Zadrţi ti samo svoju civilizaciju, gospo’n-Ţabac; meni se ova mnogo dopada.« »Okani me se«, zavapio je. »Ne volim ljude koji me posećuju bez prethodnog upozorenja, zaboravio sam ona pravila o sedam crepova strpljenja i smernoj kabadi, ne mogu da ĉitam molitve, i nemam pojma o našim ceremonijama; a u ovom gradu u kojem sam odrastao, ja sam izgubljen ako se drţim svojih principa. Ovo nije moj dom. Ovde dobijam vrtoglavicu jer imam osećaj da mi je to dom a ispaĊa da mi ipak nije. Od toga mi srce podrhtava a u glavi mi se vrti.« »Ti si gluperda«, viknula je na njega. »Budalo! Povrati se, debilu prokleti! Znam da moţeš.« Ona je bila

vrtlog, sirena koja ga je mamila da se vrati svom starom sebi. Ali taj »seba« je bio mrtav, senka, duh koji nije hteo da postane fantom. U putniĉkoj torbi mu se nalazila avionska povratna karta za London, i on je bio rešen da je iskoristi. * »Ti se nikad nisi udavala«, rekao joj je dok su oboje budni leţali, u sitne sate. Zini je na to frknula kroz nos. »Ti si stvarno bio i suviše dugo odsutan. Zar me ne vidiš? Ja sam ţena tamne puti.« I isprsivši se, odbacila je sa sebe ĉaršav da bi se koĉoperila raskošju svog tela. Kad je ona banditska kraljica Fulan Devi izišla iz jaruge da se preda, i da je fotografišu, novine su odmah razorile njen sopstveni mit o njenoj legendarnoj lepoti. Postala je prosto, obično stvorenje, bez ikakve privlačnosti tamo gde je ranije magnetski priviačila. Tamna koţa u severnoj Indiji. »Ja to ne prihvatam«, rekao je Saladin. »Valjda ne oĉekuješ od mene da u to poverujem.« Ona se nasmejala. »Oh boţe, pa ti još nisi postao pravi idiot! Kome je potrebna udaja? Ja sam morala da radim.« I posle kraće pauze, odvratila mu je njegovim pitanjem. Dobro. A ti? Ne samo oţenjen, nego i bogat. »Pa, reci mi, onda: Kako ţiviš, zajedno sa tom tvojom, mamicom’?« Pa, u jednoj petospratnoj palati, na Noting Hilu. Tamo je, u poslednje vreme, bio poĉeo da se oseća nesigurno, jer ovi najnoviji provalnici nisu odnosili samo one uobiĉajene stvari kao što su video- i stereo-ureĊaji, već i

vuĉjake-ĉuvare. Osećao je da je postalo nemoguće stanovati tamo gde kriminalni elementi kidnapuju i ţivotinje. Pamela mu je rekla da je to stari obiĉaj toga kraja. Još u Staro vreme, rekla mu je (za Pamelu je istorija bila podeljena na Prastaru eru, Mraĉno doba, Staro vreme, Britansku imperiju, Moderno vreme i Današnjicu), kučnapovanje je bilo unosan posao. Siromašni bi krali kuĉiće od bogataša, dresirali ih da zaborave svoja imena, pa bi ih posle ponovo prodavali njihovim ucveljenim, bespomoćnim bivšim vlasnicima u radnjama na Portobelo Roudu. Pameline priĉe o lokalnoj istoriji uvek su bile pune pojedinosti i ĉesto nepouzdane. »Oh, Boţe-Gospode«, uzviknula je Zini Vakil, »ti moraš hitno sve da rasprodaš i da se odseliš odande. Ja znam te Engleze, svi su oni isti, pa bio to poslednji ološ il’ bogat svet. Ne moţeš da se boriš sa njihovom krvavom tradicijom.« Moja ţena, Pamela Lavlejs, krhka kao porcelan, elegantna kao gazela, sećao se on. Ja pustim koren u ţene koje volim. Banalnosti neverstva. On ih je gurnuo u stranu i priĉao o svom poslu. Kad je Zini Vakil saznala kako je Saladin Ĉamĉa zaraĊivao svoj novac, ona je iz sebe ispustila seriju vrisaka koja je jednog od onih Arapa sa zlatnim medaljonima primorala da im zakuca na vrata i uĊe da bi video da li je kod njih sve u redu. I ugledao je jednu lepu ţenu kako uspravno sedi u krevetu, dok su joj se niz obraze slivale i sa vrha brade kapljale suze koje su liĉile na mleko bivolice; i, izvinjavajući se Ĉamĉi što je tako upao, on se brzo povlaĉio, govoreći, jao, izvini, drugar, izvini - al’ ti si ipak mnogo taličan badţa, ’leba mi!

»Oh, siroti moj badţice«, govorila je Zini dašćući izmeĊu provala smeha. »I te tvoje Angrez-barabe. Pa, oni su tebe naĉisto zajebali.« Znaĉi, njegov je posao za nju bio smešan. »Ali ja imam dar za podraţavanje raznih vrsta izgovora«, rekao je ponosno. »I zašto da se njime ne koristim?« »Joj, zašto da se njime ne koristim?!«, ona je sad njega podraţavala, bacakajući se nogama po vazduhu. »Oh, gospodin-glumac, brkovi su vam opet otpali.« Oh, boţe moj. Šta se to sa mnom dogaĊa? Koji je to Ċavo? U pomoć! Pošto je on stvarno posedovao taj dar, istinski ga posedovao, on je bio Ĉovek sa Hiljadu i Jednim Glasom. Ako ste ţeleli da znate kako bi vaša flaša s paradajzsosom govorila u televizijskoj reklami, i ako niste sigurni kako zvuĉi idealni glas vašeg krekera zaĉinjenog belim lukom, onda je on pravi ĉovek za vas. Zahvaljujući njemu govorili su i tepisi u reklamama raznih firmi; on je podraţavao glasove slavnih liĉnosti, pa krĉkanih zrna pasulja u prebrancu i zamrznutog graška-šećerca... Na radiju je mogao da vas ubedi da je on Rus, Kinez, Sicilijanac, predsednik Sjedinjenih Ameriĉkih Drţava. Jednom je u nekoj radio-drami sa trideset-i-sedam lica tumaĉio svaki pojedini glas, pod istim brojem pseudonima u najavi, i niko ţivi meĊu mnoštvom slušalaca nije primetio da je sve to izveo samo jedan ĉovek. On je sa svojim ţenskim ekvivalentom, Mimi Mamulijan, vladao radio-talasima Britanije. Njih dvoje su imali tako veliki komad

»kolaĉa« spikersko-naratorskog posla, da bi »bilo bolje«, kako je rekla Mimi, »da se ne pominje ona kontrolna Komisija za monopole, ĉak ni u šali«. Njen opseg je bio zapanjujući; mogla je da imitira glasove ţena svake dobi, iz svakog kraja sveta, na svakoj taĉki vokalnog registra od anĊeoske Julije do Ċavolske Me Vest. »Ti i ja bi trebalo da se jednog dana venĉamo, kad budeš imao malo vremena«, Mimi mu je jednom predloţila. »Nas dvoje bismo mogli da budemo Ujedinjene nacije.« »Ti si Jevrejka«, upozorio je on. »A ja sam tako vaspitavan da imam i neka gledišta o Jevrejima.« »Pa, ja jesam Jevrejka«, slegnula je ramenima. »A ti si obrezan. Niko nije savršen.« Mimi je bila sitna ţena sa gustim crnim uvojcima. U Bombaju, Zini Vakil se protezala, zevala i isterivala druge ţene iz njegovih misli. »Velika lova«, nasmejala se na njega. »Oni te plaćaju da ih imitiraš, sve dok ne moraju da te gledaju. Tvoj glas postaje ĉuven, ali oni kriju tvoje lice. Je l' imaš neku predstavu zašto? Je 1’ imaš bradavice na nosu, jesi li zrikav, i sliĉno? Da li ti je ikad nešto o tome palo na pamet, batice? Ama, ti u glavi imaš zelenu salatu umesto mozga, ĉasna reĉ.« To je taĉno, pomislio je on. Saladin i Mimi su bili legende neke vrste, ali sakate legende, tamne zvezde. Gravitaciono polje njihovih sposobnosti privlaĉilo im je poslove, ali oni su bili nevidljivi, odbacivali su svoja tela da bi se »oblaĉili« u razne glasove. Mimi je na radiju mogla da postaje Botiĉelijeva Venera, mogla je da bude i Olimpija, Merilin Monro, bilo koja prokleta ţena koja joj se svidala. Njoj je bilo svejedno kako je izgledala; ona je bila postala svoj glas, vredela je kao

rudnik zlata, i tri mlade ţene su bile beznadeţno zaljubljene u nju. A i kupovala je razne posede. »Neurotiĉno ponašanje«, priznala bi bez ikakvog stida. »Preterana potreba za puštanjem korena, zbog svih onih prevrata i potresa u jermensko-jevrejskoj istoriji. Neko oĉajanje zbog sve više godina i malih polipa otkrivenih u mom grlu. A imovina je tako smirujuća stvar, i ja nju svima preporuĉujem.« Posedovala je bivšu ţupniĉku kuću u Nofoku, farmu u Normandiji, kulu u Toskani, pa ĉak i morsku obalu u Ĉehoslovaĉkoj. »I sve to proganjaju duhovi«, objašnjavala je. »Zveket lanaca, jauci, krv na tepisima, utvare-ţene u spavaćicama - ĉini. Niko se bez borbe ne odriĉe svoje zemlje.« Niko osim mene, pomislio je Ĉamĉa, a neka seta ga je obrvavala dok je leţao pored Zini Vakil. Moţda sam ja već neka utvara. Ali bar utvara koja ima avionsku kartu, uspeh, pare, ţenu. Senka, ali senka koja ţivi u opipljivom, materijalnom svetu. Sa imovinom. Da, gospodine. Zini mu je gladila kosu koja mu se kovrdţala oko ušiju. Ponekad, kad si smiren«, mrmljala je, »kad ne praviš smešne glasove ili kad ne glumiš nešto veliko, pa zaboraviš da te ljudi gledaju, ti izgledaš kao neka šupljina. Je 1’ znaš? Kao tabula raza, kao ono - nikognema-kod-kuće. Ja zbog toga ponekad pošizim i doĊe mi da ti udarim šljagu. Da te k’o osica ujedem da bih te vratila u ţivot. Ali to mene i rastuţi. Baš si budala, ti, zvezdo velika sa licem pogrešne boje za njihove kolortelevizore, pa onda moraš da putuješ ĉak ovamo u vogland sa trupom od dva i po glumca i, povrh svega, da igraš ulogu noge od stola, samo da bi se pojavio u nekom pozorišnom komadu. Oni te šutiraju na-dva-gola i ti sve

to trpiš, ti ih još voliš, a to je krvav ropski mentalitet, ĉasna reĉ, Ĉamĉa«, uhvatila ga je za ramena i tresla, zajašivši ga tako da su joj zabranjene dojke bile blizu njegovog lica, »Salad-baba, il’ kako već hoćeš da se zoveš, tako ti svega, doĎi kući.« Njegov veliki prodor, onaj što je ubrzo uĉinio da novac izgubi smisao, bio je poĉeo sa malim: sa jednom deĉijom televizijskom serijom nazvanom The Aliens Show po onim Munstrumima iz Rata zvezda a na naĉin Ulice Sezam. Bila je to komedija situacije, o jednoj grupi vanzemaljaca, poĉev od simpatiĉnih pa do psihoneurotiĉnih likova, od onih iz ţivotinjskog do onih iz biljnog sveta, pa i mineralnog, jer je to bila priĉa o jednoj umetniĉkoj steni u svemiru koja je mogla samu sebe da koristi kao majdan sirovina, pa da se zatim regeneriše na vreme za novu epizodu sledeće nedelje; ta stena se zvala Pigmalijen, a zbog krţljavog smisla za humor producenata ove serije, bilo je u njoj jedno prosto stvorenje koje je stalno podrigivalo, nešto sliĉno rigajućem kaktusu, koje je došlo sa jedne pustinjske planete s kraja vremena: to je bila Matilda, Austrelijenka, a osim nje i tri groteskno pneumatiĉne, raspevane svemirske sirene zvane Alien Korns, moţda zato što se moglo leći meĊu njih, pa zatim i jedna ekipa sa Venere koju su saĉinjavali skukavci, sprej-slikari podzemnih ţeleznica i duševna braća koja su sebe nazivala Alije-nacija, a ispod jednog kreveta u svemirskom brodu koji je bio glavno mesto radnje ţiveo je Bagzi, dţinovski kukac-balegar sa Nebule Krabe, koji je pobegao od svog oca; zatim ste u jednom tanku za ribe mogli da naĊete Kefalosa, superinteligentnu divovsku morsku školjku koja je volela da jede Kineze; a onda je

tu bio i Ridli, najstraviĉniji meĊu likovima serije, koji je liĉio na jednu sliku Frensisa Bejkona - puna usta zuba vijore na kraju jedne slepe mahune - i koji je bio opsednut glumicom Sigurni Viver. Zvezde ove serije (njen Ţabac i gca Gica) bili su Maksim i Mama-Alijenka, moderan, otmen i kicoški odeven duo sa zapanjujućim frizurama, likovi koji su ţeleli da budu - šta drugo? nego - televizijske znamenite liĉnosti. Njih su igrali Saladin Ĉamĉa i Mimi Mamulijan, te su menjali svoje glasove uporedo sa svojim kostimima, a da ništa ne govorimo o njihovim kosama koje su se iz kadra u kadar kretale od purpurne do jarko crvene, stajale dijagonalno i tri stope visoko na njihovim glavama ili lolalno išĉezavale; ili o njihovim licima i udovima, jer su ii|ih dvoje bili kadri da sve to menjaju, da nameštaju i izmeštaju noge, ruke, noseve, uši, oĉi, a svaka je promena doĉaravala i drukĉije akcente iz njihovih legendarnih, protejskih ţdrela. Ono zbog ĉega je taj šou postao hit bilo je korišćenje poslednjeg krika kompjuterske tehnike slikovitog prikazivanja stvari. Svaka pozadina bila je simulirana: svemirski brod, pejzaţi drugih svetova, intergalaktiĉki »gejm-šou«-studiji; a i glumci su bili procesovani kroz mašine, obavezni da ĉetiri sata dnevno provode pokopani ispod poslednjeg protetiĉkog »mejkapa« koji im je omogućavao - ĉim bi se video-kompjuteri aktivirali - da izgledaju upravo onako kao i simulacije. Maksim Alien (Ejlijen-stran), svemirski plejboj, i Mama, nikad poraţena galaktiĉka šampionka u rvanju, a inaĉe univerzalni televizijski glas za reklamiranje svih mogućih artikala, prekonoć su postali senzacija. Procvat je bio na vidiku; Amerika, Evrovizija, svet.

Kako se The Alien Show širio, tako je poĉeo da privlaĉi i politiĉku kritiku. Konzervativci su ga napadali zbog preterane straviĉnosti, preterane seksualne eksplicitnosti (Ridli je oĉigledno doţivljavao erekciju kad god je intenzivno mislio na gcu Viver), a i zbog preterane neprirodnosti, morbidnosti. Radikalni komentatori su krenuli da napadaju njegovu stereotipnost, njegovo naglašavanje predstave o bićima iz svemira kao o nakazama, njegov nedostatak pozitivnih predstava. Ĉamĉa se našao pod pritiskom da napusti šou; odbio; postao meta napada. »Nevolje me ĉekaju kad se vratim kući«, rekao je Zini. »Taj prokleti šou nije nikakva alegorija. To je samo zabava. Cilj mu je da se dopadne.« »Kome da se dopadne?« ona je htela da zna. »A osim toga, oni te ĉak i sad puštaju u emisije samo onda kad ti lice prekriju gumom i na glavu ti nabiju crvenu periku. Velika stvar, deluxe, ja ti kaţem.« »Stvar je u tome«, rekla mu je kad su se sutradan probudili, »dragi moj Salad, da ti stvarno lepo izgledaš, tu nemaš pitaš. Koţa ti je kao mleko, iz Engleske vraćena. A pošto je sad Dţibril kidnuo, ti bi mogao da ga naslediš. Ozbiljno mislim, ĉasna reĉ. Njima je potrebno neko novo lice. Vrati se kući i onda moţeš da budeš sledeći, veći nego što je bio Baĉ-ĉan, veći i od Farište. Tvoje lice nije tako smešno kao njihova.« Kad je bio mlad, ispriĉao joj je, svaka faza njegovog ţivota, svaka liĉnost koju je probao na sebi, izgledala mu je otreţnjujući privremena. Nesavršenstvo mu nije smetalo, jer je on bio kadar da lako zamenjuje jedan momenat drugim, jednog Saladina drugim. Ali danas su mu te promene poĉinjale da bivaju bolne;

arterije mogućnog bile su poĉele da se zakreĉavaju. »Nije mi lako da ti to kaţem, ali ja sam sad oţenjen ĉovek, i to ne samo ţenom nego i ţivotom.« Opet omicanje akcenata. »Ja sam došao u Bombaj iz jednog razloga, stvarno, i to nije bio taj komad. On je sad u svojim kasnim sedamdesetim, i ja neću imati još mnogo prilika. On nije bio na predstavi; Muhamed mora da ode na svoju planinu.« Moj otac, Čangez Čamčavala, posednik čarobne lampe. »Ĉangez Ĉamĉavala! Nemoj da se zezaš, i nemoj da misliš da ćeš moći da odeš kod njega bez mene«, zapljeskala je rukama. »Moram da uredim frizuru i nokte na nogama.« Njegov otac, taj ĉuveni usamljenik! Bombaj je bio kultura ponavljanja već uraĊenog. Njegova arhitektura je podraţavala onu oblakodersku, njegova kinematografija je beskonaĉno ponovo izmišljala Veličanstvenih sedam i Ljubavnu priču, obavezujući svoje junake da poštede barem jedno selo od indijskih pljaĉkaša, dakoita, a sve svoje junakinje da barem jednom u svojim filmskim karijerama umru od leukemije, i to najpoţeljnije na samom poĉetku. I bombajski milioneri su bili stekli naviku da uvoze svoje ţivote. Ĉangeova nevidljivost bila je jedan indijski san o indijskim krorepatima«-velikim lovanima, »penthauziranim« nesrećnicima Las Vegasa; ali san nije bio fotografija, uostalom, a Zini je to ţelela da vidi svojim oĉima. »On se mršti na ljude, kad je loše raspoloţen«, upozorio je Saladin. »To niko ne veruje, dok mu se ne dogodi, ali to je sušta istina. Kako se on samo mršti! Kakve grimase pravi - kao one, k’o pesnice, izboĉene siktave nakaze, Gargameli, na kamenim ţlebovima starih zdanja. A osim toga, on je ĉistunac, i

tebe će sigurno nazvati droljom i, sve u svemu, ja ću verovatno morati da se posvaĊam s njim - tako je pisano.« Zašto je Saladin Ĉamĉa bio došao u Indiju: za oproštaj. To je bio njegov posao u starom rodnom gradu njegovom. No, da li da oproštaj da ili da ga dobije, to nije znao da kaţe. * Bizarni vidovi trenutnih okolnosti u kojima je ţiveo mister Ĉangez Ĉamĉavala: on je sa svojom novom ţenom, Nasrinom Drugom, pet dana nedeljno boravio na svom visokim-zidovima-ograĊenom imanju sa vilom, nazvanom Crvena tvrĊava, na Pali Hilu, u kvartu koji su mnogo volele filmske zvezde; ali svakog vikenda, on se bez ţene vraćao u svoju staru kuću u Skandal Pointu, da provodi dane odmora u izgubljenom svetu prošlosti, u društvu prve, i mrtve, Nasrine. Osim toga: priĉalo se da je njegova druga ţena odbila da kroĉi u staru kuću. »Ili joj to nije dopušteno«, pretpostavila je Zini na zadnjem sedištu tamno zastakljene limuzine »mercedes« koju je Ĉangez bio poslao da im pokupi sina. Kad se i Saladin smestio pozadi, Zini Vakil je, puna poštovanja, prošaputala, Luudo! Ĉamĉavalin biznis sa fertilizatorima, Ĉangezova imperija Ċubriva, bila je viĊena za ispitivanje od jedne drţavne komisije zbog utaje poreza i izbegavanja plaćanja carine na uvoz sirovina, ali to nije zanimalo Zini. »E sad ću da vidim«, rekla je, »kakav si ti u stvari.«

Pred njima se otvarao Skandal Point. Saladin je osećao kako prošlost navaljuje na njega kao plima, kako ga preplavljuje i davi, puneći mu pluća svojom povampirenom (povratniĉkom) slanoćom. Ja danas nisam svoj, pomislio je. Srce mu je treperilo. Niko od nas nije svoj. Niko od nas nije ovakav. U to vreme su postojale ĉeliĉne kapije kojima se rukovalo daljinskim upravljaĉima iz kuće, i jedna takva je sad bila zaĉepila onaj trošni trijumfalni luk, slavoluk. Kapija se otvorila uz lagano zujanje da Saladina pusti u to zdanje izgubljenog vremena. Kad je u bašti ugledao onaj orah u kojem je, prema oĉevom tvrĊenju, bila ĉuvana njegova duša, ruke su poĉele da mu se tresu. On se skrivao iza neutralnosti ĉinjenica. »U Kašmiru«, ispriĉao je Zini, »tvoje drvo roĊenja je neka vrsta finansijske investicije. Kad dete odraste, taj razvijeni orah moţe se uporediti sa dospelom polisom osiguranja ţivota; to je vredno drvo koje se moţe skupo prodati za svadbu ili za start u ţivot. Odrastao ĉovek sekirom obara svoje detinjstvo da bi pomogao svojoj zrelosti. Ta nesentimentalnost prosto optuţuje, zar ne?« Limuzina se zaustavila ispod fasadnog trema. Zini je ćutala dok su se njih dvoje penjali uz šest stepenica ka ulaznim vratima, gde ih je doĉekao stari sluga, lakej u beloj livreji sa mesinganim dugmetima, ĉiju je šokantno neoĉekivanu sedu kosu Ĉamĉa odmah prepoznao, prevodeći je, u sećanju, u crnu, nekad kao grivu tog istog Valaba koji je upravljao kućom kao njen maior domus u Staro vreme. »Oh, Boţe, Valabhai«, uspeo je nekako da izgovori, pa je zagrlio starca. Sluga se s mukom osmehnuo. »Ostarelo se, mladi baba; a ja mislio da me nećete prepoznati.« Odveo ih je kroz kristalno teške

hodnike palate, i Saladin je shvatio da se tu gotovo ništa nije promenilo, i to, oĉigledno, namerno. I to je taĉno, objasnio mu je Valab - kad je beguma umrla, Ĉangez Sahib se zakleo da će kuća biti njen spomenik. I zato se tu ništa nije promenilo od dana njene smrti - slike, nameštaj, ćase za sapune, figurine sukobljenih bikova od crvenog stakla i porcelanskih balerina iz Drezdena - sve je to ostalo onako kako je nekad stajalo; isti magazini na istim stoĉićima, ista ona zguţvana hartija u istim koševima, kao da je i sama kuća umrla sa njom, pa se balsamovala. »Mumificirana«, rekla je Zini, izgovarajući neizgovorljivo, kao i obiĉno. »O, boţe, pa to je priliĉno vampirski, zar ne?« I u tom trenutku, sluga Valab je otvarao dvokrilna vrata koja su vodila u plavi salon, kad je Saladin Ĉamĉa ugledao duh svoje majke. Kriknuo je a Zini se okrenula na svojim petama. »Eno, tamo!« pokazivao je prema dalekom, zamraĉenom kraju hodnika, »nema spora, video sam onaj njen prokleti sari sa novinskim dezenom, sa svim onim krupnim naslovima, onaj sari koji je nosila onog dana kad je, kad je...«, ali sad je Valab bio poĉeo da mlatara rukama kao neka slaba ptica, nesposobna da leti: »Znate, baba, bila je to samo Kasturba, vi je niste zaboravili, moja ţena, samo moja ţena.« Da, moja ajah Kasturba sa kojom sam se igrao u onim škrapama meĎu stenama na obali: sve dok nisam odrastao i bez nje otišao tamo, u onu uvalu gde je stajao onaj čovek sa naočarima u ramu od slonovače. »Pokorno vas molim, baba, nemojte da se ljutite, jer kad je beguma umrela, Ĉangez Sahib je mojoj ţeni poklonio nekoliko njeni’ ’aljina, i vi nemate ništa protiv? Vaša majka je bila tako dareţljiva ţena da je za ţivota uvek davala i kapom i šakom.« Kad je Ĉamĉa

povratio svoju ravnoteţu, osećao se budalasto. »Za ime boga, Valab«, promrmljao je. »Za ime boga. Ja stvarno nemam ništa protiv.« U Valaba je onda ponovo ušla neka stara krutost; pravo na slobodu govora staroga sluge dopuštalo mu je da prekoreva. »Izvinite me, baba, ali vi ipak ne bi trebali da hulite na Boga.« »Gle kako se ĉovek preznojava«, reĉe mu Zini kao pozorišni šaptaĉ. »Pa, on se ukoĉio od straha.« Kasturba je ušla u sobu, ali iako je njen ponovni susret sa Ĉamĉom bio dosta topao, u vazduhu se ipak osećala neka nepravda. Valab je izišao da donese pivo i kolu s konjakom, a kad se i Kasturba izvinila i otišla, Zini odmah reĉe. »Nešto je tu sumnjivo. Ona se kreće kao vlasnica ove gajbe. Gledaj samo kako se ona drţi. A matori je bio klot uplašen. Kladim se da njih dvoje nešto mućkaju.« Ĉamĉa je pokušao da bude razuman. »Pa, oni su ovde gotovo sve vreme sami, moţda i spavaju u gospodarevoj spavaćoj sobi i jedu iz finih tanjira, i nije ĉudo ako ovo osećaju kao svoju kuću.« Ali je pri tom mislio kako je Kasturba, u onom starom sariju, straviĉno liĉila na njegovu majku. »Toliko si dugo stranstvovao«, iza njega se zaĉuo glas njegovog oca, »da sad ne umeš da praviš razliku izmeĊu jedne ţive ajah i svoje preminule mame.« Saladin se okrenuo da prihvati melanholiĉnu pojavu jednog oca koji je sad bio smeţuran kao stara jabuka, ali koji je ipak uporno nosio skupa italijanska odela iz vremena kad je bio krupan i mesnat. A kako je sad bio izgubio one svoje popajske dolaktice i stomak Blutoa, ĉinilo se da u svojoj odeći tumara kao ĉovek u traganju za neĉim što ne moţe sasvim taĉno da identifikuje. Stajao je na vratima i gledao svog sina, a

nos i usta su mu bili skvrĉeni i sprĉkani ĉarolijom godina uvenuća u slabu krivotvorinu njegovog nekadašnjeg demonskog lica. Ĉamĉa je već pomalo shvatao da njegov otac više nije bio u stanju da nekog uplaši, da je izgubio svoju moć opĉinjavanja ljudi i da je sad samo jedan uvrnuti starkelja na putu za groblje; dok je Zini sa izvesnim razoĉaranjem zapazila da je kosa Ĉangeza Ĉamĉavale konzervativno kratka, a pošto je nosio koţne, jako uglaĉane, cipele sa pertlama, ni priĉa o njegovim strašno dugaĉkim noktima na noţnim prstima nije bila verovatna; kad se ajah Kasturba vratila, pušeći cigaretu, i prošetala se pored njih troje - oca sina švalerke - idući polako ka plavoj velurskoj česterfild- sofi sa udobnim »kapitone«-leĊnim i ruĉnim naslonima, na koju je sela, smeštajući svoje telo isto onako senzualno kako bi uĉinila neka filmska starleta, iako je ona bila ţena dobro zašla u godine. Samo što je Kasturba završila sa svojim šokirajućim ulaskom i smeštanjem, Ĉangez je skoknuo i prošao pored svog sina, pa se posadio na sofu pokraj bivše ajah. Zini Vakil, ĉije su oĉi svetlucale skandalpointskom poentom, tiho siknu na Ĉamĉu: »Zatvori usta, mili. Tako si ruţan.« A na vratima, sluga Valab, gurajući kolica s pićem, bez emocija je gledao kako njegov dugogodišnji poslodavac prebacuje jednu ruku preko ramena njegove ţene koja se nije bunila. Kad se predak, tvorac, pokaţe kao satana, njegovo se dete ĉesto ponaša usiljeno. I Ĉamĉa je sad ĉuo sebe kako pita oca: »A moja maćeha, dragi oĉe? Je li dobro?« Starac se obratio Zini. »On nije ovako sladak prema tebi, je l’ da? Mora da ti je s njim tuţno u ţivotu.« A zatim i svom sinu, ali oporijim tonom. »Ti se ovih

dana pitaš kako je moja ţena? Ali nju uopšte ne interesuje kako si ti. Ona sad neće da se s tobom upoznaje. Šta ona ima tebi da oprašta? Ti nisi njen sin. A dosad, moţda, ni moj.« Ja nisam došao da se s njim tučem. Čuj, jarče matori. Ja ne smem da se tučem. Ali ovo, ovo je nepodnošljivo. »U kući moje majke«, Ĉamĉa kriknu melodramatiĉno, gubeći bitku sa samim sobom. »Ova drţava smatra da je tvoj biznis prljav, a i tvoja duša je pokvarena. Gledaj šta si ti njima uradio! Valabu i Kasturbi. Tim svojim parama. Koliko te je to koštalo? Da im otruješ ţivot. Ti si bolestan ĉovek.« Stao je ispred oca, bukteći od pravedniĉkog besa. Valab, sluga, neoĉekivano se umeša. »Baba, sa svim duţnim poštovanjem, izvin’te me, al’ šta vi znate? Vi ste otišli od kuće i sad dolazite ’vamo da sudite o nama.« Saladin se osećao kao da mu tlo izmiĉe pod nogama; on je buljio u pakao. »Istina je da nas on plaća«, nastavljao je Valab. »Za naš rad, a i za ovo što vidite. Za to.« Ĉangez Ĉamĉavala je još ĉvršće stezao neopiruća ramena sluţavke. »Koliko plaća?« viknu Ĉamĉa. »Valab, za koliko para ste se vas dvojica sporazumeli? Koliko za prodaju tela tvoje ţene?« »Kakva budala«, prezrivo reĉe Kasturba. »U Engleskoj obrazovan i tako to, ali mu i dalje slama u glavi. Dolaziš, bre ’vamo i traćiš velike reĉi k’o što su u kući moje majke i tome sliĉno, al’ moţda je ti i nisi baš tol’ko voleo. Al’ mi smo je voleli, svi mi. Nas troje. I mi na ovaj naĉin odrţavamo njen duh u ţivotu.«

»To je puĎa, mogli bi da kaţemo«, zaĉu se Valabov tihi glas. »Jedan ĉin oboţavanja.« »A ti«, progovori Ĉangez Ĉamĉavala, tiho kao njegov sluga, »ti dolaziš ovamo, u ovaj hram. Sa svojim neverništvom. Mister, ti stvarno imaš petlju.« I konaĉno, Zini Vakil ga izdade: »Okani se toga, Salad«, rekla je, krenuvši da sedne na ruĉni naslon česterfild-sofe, pored starca. »Zašto si takav namĉorĉić? Nisi ni ti anĊeo, batice, a ovi su ljudi izgleda sredili svoje stvari o-kej.« Saladin je otvorio usta, pa ih opet zatvorio. Ĉangez je tapšao Zini po kolenu. »On je došao, draga moja, da optuţuje. Došao da se osveti za svoju mladost, ali mi smo stvar okrenuli tumbe i on je zbunjen. I mi sad moramo da mu pruţimo šansu, a ti moraš da budeš sudija u ringu. Neću da mi on sudi, ali od tebe ću prihvatiti i ono najgore.« Kopile. Matoro kopile. Hteo je da me obori s nogu, da izgubim ravnoteţu, i evo me gde ipak stojim posle jednog aperkata. Neću da govorim, a i zašto bih, neću ovako, to je poniţenje. »Bio jednom«, reĉe Saladin Ĉamĉa, »jedan buĊelar pun funti, a beše i jedno peĉeno pile.« * Za šta je sin optuţivao oca? Za sve: zbog uhoĊenja liĉnosti jednog deteta, zbog kraĊe sveg njegovog novca ispod one duge, zbog izgnanstva. Zbog toga što ga je okrenuo onom što on moţda nikad ne bi postao.

Pravljenju-čoveka-od-njega. Zbog onog šta-da-kaţemsvojim-prijateljima. Zbog nepopravljivih rascepa i uvredljivih oproštaja. Zbog predavanja oboţavanju Alaha sa novom ţenom i zbog bogohulnog poštovanja seni pokojne ţene. A iznad svega, zbog njegovog čarobnog-lampizma, i zbog toga što je jedan od onih otvori-se-sezamista. Njemu je sve lako dolazilo, šarm, ţene, bogatstvo, moć, društveni poloţaj. Samo je protrljaj i -puf - duh, ţelja, i odmah je gospodar, smesta. On je bio otac koji je sinu najpre obećao a zatim za sebe zadrţao ĉarobnu lampu. * Ĉangez, Zini, Valab, Kasturba nisu se ni maknuli sa mesta i bili su bez reĉi, sve dok zajapureni Saladin Ĉamĉa nije, zbunjen, prestao da govori. »Kakvo duhovno nasilje, posle toliko vremena«, rekao je Ĉangez nakon ćutanja. »Baš tuţno. ProĊe ĉitavih ĉetvrt veka, a sin ti još kuka zbog sitnih grehova prošlosti. O, sine moj. Ti moraš prestati da me nosiš po svetu kao papagaja na svom ramenu. Šta sam ja? Propalitet. Nisam ja tvoj Starac od Mora. Suoĉi se s tim, mister: neću više ništa da ti objašnjavam.« Saladin Ĉamĉa je kroz jedan prozor ugledao onaj ĉetrdesetogodišnji orah. »Obori ga«, rekao je ocu. »Obori ga, prodaj ga, i pošlji mi lovu.« Ĉamĉavala stade na noge i ispruţi desnu ruku. I Zini, ustajući, prihvati ruku kao plesaĉica koja prima buket cveća; istog ĉasa, Valab i Kasturba se smanjiše i pretvoriše u poslugu, kao da je neki zidni sat tiho

otkucao vreme ludaje. »Tvoja knjiga«, rekao je on Zini. »Ja imam nešto što bi ti volela da vidiš.« Njih dvoje iziĊoše iz sobe; a nemoćni Saladin, posle jednog trenutka lakog posrtanja, zlovoljno krenu njihovim stopama. »Namćorĉiću«, nestašno ga Zini pozva preko svog ramena. »DoĊi, izvuci se iz neosvesti, odrasti već jednom.« U Ĉamĉavalinoj zbirci umetniĉkih predmeta, pod krovom njegove palate, tu, u Skandal-Pointu, nalazio se i veliki broj slikanih tkanina Hamza-nama, delova onog niza iz šesnaestog veka na kojima su slikovito prikazani prizori iz ţivota jednog junaka koji je moţda bio, a moţda i nije bio onaj ĉuveni Hamza, Muhamedov stric kome je dţigericu pojela ţena Hind dok je leţao mrtav na Uhudskom bojnom polju. »Meni se ove slike sviĊaju«, rekao je Ĉangez Ĉamĉavala Zini, »jer tu je junaku dopušteno da padne. Gledaj samo koliko su ĉesto morali da ga izvlaĉe iz škripca.« Te slike su takoĊe predstavljale reĉitu potvrdu teze Zini Vakil o eklektiĉkoj, hibridizovanoj prirodi indijske umetniĉke tradicije. Moguli su dovodili umetnike iz svih krajeva Indije da rade na tim slikama; individualni identitet bio je potopljen da bi stvorio jednog mnogoglavog, mnogorukog (pomoću mnogo raznih kiĉica) Nadumetnika koji je, doslovno, bio indijsko slikarstvo. Jedna je ruka crtala mozaiĉke podove, druga ljudske figure, a treća bi slikala oblaĉno nebo kineskog izgleda. Na poleĊini tkanina bile su priĉe koje su išle uz naslikane prizore. Te slike su tada bile prikazivane kao neki film: podizane su pred gledaoce, dok je neko glasno ĉitao te junaĉke priĉe. Na Hamza-namama moţete videti kako se persijske minijature stapaju sa stilovima

Kannada- i Keralan-slikarstva, a i kako hindu i muslimanska filozofija formiraju svoju karakteristiĉnu kasnomogulsku sintezu. Jedan div uhvaćen u stupicu, a njegovi ljudski muĉitelji zabadaju mu koplja u ĉelo. Jedan ĉovek, vertikalno raspolućen od vrha glave do prepone, i dalje drţi svoj maĉ dok pada. Na sve strane penušave lokve prolivene krvi. Saladin Ĉamĉa je gnjeĉio svoje pesnice. »Divljaštvo«, glasno je rekao svojim engleskim glasom. »Sušto varvarsko uţivanje u tudem bolu.« Ĉangez Ĉamĉavala je ignorisao svog sina, gledao je samo u Zini, a ona mu je stalno uzvraćala poglede. »Naša je vlada ćiftinska, mlada damo, je l’ se slaţeš? Ja sam im celu ovu zbirku ponudio da uzmu dţabe-gratis, je l’ ti to znaš? Samo da je negde smeste kako treba, da sagrade neku galeriju. Ove tkanine, kao što vidiš, nisu u prvorazrednom stanju... ali oni to neće. To njih ne zanima. A u meĊuvremenu, svakog meseca dobijam ponude iz Am’rike. I to kakve ponude! Da ne veruješ. Al’ ja to ne prodajem. To je naše kulturno nasleĊe, draga moja, nasleĊe koje nam S. A.D. svaki dan odnose. Ravi Varma-slike, Chandela-bronzu, Jaisalmer-mramorne rešetke. Mi sebe prodajemo, zar ne? Oni svoje buĊelare bacaju na naše trotoare, a mi kleĉimo pokraj njihovih nogu. Naše Nandi-sVike bikova završavaju u tamo nekim ,kibic’-prozorima il’ alkovnima u Teksasu. Ali tebi je sve to poznato. Ti znaš da je Indija danas jedna slobodna zemlja.« Zaćutao je, ali Zini je ĉekala; imao je još nešto da kaţe. I on to reĉe: »Jednog dana, ja ću uzimati i dolare. Ne zbog para. Zbog zadovoljstva što sam kurva. Što sam postao niko-i-ništa. I manje od toga.« A posle toga, konaĉno, nastupi prava bujica reĉi iza reĉi i manje

od toga. »Kad umrem«, reĉe Ĉangez Ĉamĉavala Zini, »šta ću ja da budem? Jedan par praznih cipela. To je moja zla kob, koju mi je on priredio. Ovaj glumac. Ovaj pretvaraĉ. On je od sebe napravio jednog imitatora nepostojećih ljudi. Ja nikog nemam ko bi išao mojim stopama, ko bi davao ono što sam ja stvorio. To je njegova osveta: ukrao mi je potomke.« Osmehnuo se, pomilovao ju je po ruci i prepustio je svom sinu. »Ja sam joj rekao što sam imao da joj kaţem«, obavesti on Saladina. »A ti i dalje nosi one peĉene piliće za kući. Ja sam se njoj izjadao. A sad ona mora da presudi. Takav je naš dogovor.« Zini Vakil priĊe starcu i njegovom šlampavom, preraslom odelu, stavi mu svoje dlanove na obraze, i poljubi ga u usta. * Nakon što ga je Zini izdala u kući nastranosti njegovog oca, Saladin Ĉamĉa je odbio da se s njom viĊa ili da odgovara na njene poruke koje je ostavljala na hotelskom desku. Poslednja predstava Milionerke bila je izvedena; turneja je bila završena. Došlo je vreme za povratak kući. Posle koktel-partije završne veĉeri, Ĉamĉa je pošao na spavanje. U liftu se našao sa jednim mladim braĉnim parom, oĉigledno u medenom mesecu, koji je slušao muziku iz svojih »vokmen«-slušalica. Mladi ĉovek je promrmljao prema svojoj ţeni: »Ĉuj, reci mi. Da li ti ja i sad ponekad izgledam kao stranac?« A ţenica, osmehujući se neţno, zatresla je glavom, ne čujem te, i skinula slušalice. On je ponovio, ozbiljno:

»Kao stranac, da 1’ ti i sad, ponekad, tako izgledam?« A ona je, sa nepromenjenim osmehom, samo zaĉas naslonila obraz na njegovo visoko košĉato rame. »Da, ponekad«, rekla mu je, i ponovo stavila slušalice. I on je isto uĉinio, izgledajući sasvim zadovoljan njenim odgovorom. A tela im se vratiše ritmovima slušane muzike. Ĉamĉa je na svom spratu izišao iz lifta. Zini je sedela na podu, leĊima naslonjena na vrata njegove sobe. Kad su ušli u sobu, ona je sebi nalila jedan veliki viski sa sodom. »Ponašaš se kao dete«, rekla mu je. »Treba da se stidiš.« Tog dana, po podne, on je dobio paket od svog oca. U paketu su se nalazili samo komadić drveta i mnoštvo novĉanica, ne rupija nego funti sterlinga: pepeo jednog oraha, tako reći. Saladin je bio pun rudimentarnih osećanja, a pošto se Zini pojavila, on je postao meta. »Ti misliš da te ja volim?« rekao je, govoreći namerno opako. »Misliš da ću ja ostati ovde s tobom? Ja sam oţenjen ĉovek.« »Nisam ja ni ţelela da ti ovde ostaneš zbog mene«, rekla mu je. »Ja sam to, iz nekog razloga, ţelela zbog tebe.« Nekoliko dana ranije, gledao je jednu indijsku dramatizaciju Sartrove priĉe sa temom o stidu. U originalu, muţ sumnja u vernost svoje ţene i postavlja joj zamku da je uhvati u prevari. Slaţe je da mora da ide na sluţbeni put, ali se nekoliko sati docnije vrati da bi je uhodio. Kleĉi vireći kroz kljuĉaonicu njihovih ulaznih vrata. Zatim oseti da neko stoji iza njega, okrene se, ne ustajući, a iza njega stoji ona, gledajući ga odozgo sa odvratnošću i gaĊenjem. Ta slika, kako on kleĉi a ona ga gleda odozgo, sartrovski je arhetip. Ali u indijskoj

verziji, muţ koji kleĉi ne oseća nikog iza svojih leĊa; njega ţena iznenadi; on se, stojeći, suoĉava sa njom ravnopravno; oboje besne i viĉu, sve dok ona ne zaplaĉe i on je ne zagrli, i tako se pomire. »Kaţeš da treba da se stidim«, gorko je Ĉamĉa rekao Zini. »I to mi kaţeš ti, koja nemaš stida. U stvari, to moţe da bude i jedna nacionalna karakteristika. Ja poĉinjem da podozrevam da Indijcima nedostaje neophodan moralni rafinman za pravo osećanje tragedije, i da oni zato ne mogu stvarno da shvate predstavu o stidu.« Zini Vakil dokrajĉi svoj viski. »O-kej, ne moraš više ništa da mi kaţeš.« Podigla je ruke uvis. »Predajem se. I sad idem. Mister Saladin Ĉamĉa. Ja sam verovala da ste vi još ţivi. Da još dišete, ali nisam bila u pravu. Ispalo je da ste sve vreme bili mrtvi.« I još je jednu stvar rekla, pre nego što je, mleĉnooka, prošla kroz vrata. »Ne dajte, misterSaladine, da vam ljudi prilaze i suviše blizu. Pustite ih samo kroz vašu samoodbranu, da bi vam te barabe zarile noţ u srce.« Posle toga, tu nije imalo više šta da se kaţe. Avion je uzleteo i napravio viraţ iznad grada. A negde dole, ispod Saladina, njegov je otac oblaĉio sluškinju u haljine svoje mrtve ţene. Novi plan za regulaciju saobraćaja bio je dobro zakrĉio centar grada. Politiĉari su pokušavali da prave karijere odlaţenjem na padjatre - u hodočašća pešaĉenjem kroz zemlju. A bilo je i grafita koji su kazivali: Savet političarima: Samo je jedan korak od padjatre do Pakla. A ponekad i do Asama.

Glumci su se mešali u politiku: MGR, N. T. Rama Rao, Bachchan. A Durga Khote se ţalio da je jedno udruţenje glumaca u stvari »front crvenih«. Saladin Ĉamĉa, u avionu - let 420 - zatvorio je oĉi; i osećao je, sa velikim olakšanjem, ona indikativna pomeranja i sreĊivanja u svom grlu koja su mu ukazivala na ĉinjenicu da mu je glas bio poĉeo da se sam, za svoj raĉun, okreće svom pouzdanom, engleskom biću. Prva uznemirujuća stvar koja se Mr Ĉamĉi na tom letu dogodila, bilo je to što je meĊu putnicima prepoznao ţenu iz svog sna.

4 Ta ţena koju je sanjao bila je manjeg rasta i ne tako otmena kao ova stvarna, ali onog trenutka kad ju je Ĉamĉa ugledao kako hoda tamo-amo stazama duţ redova sedišta u avionu Bostan, on se setio svog noćnog košmara. Posle odlaska Zini Vakil, bio je utonuo u nemiran san, i nešto je predosetio: imao je viziju jedne ţene-bombašice, teroristkinje, sa izvesnim gotovo neĉujno mekim glasom kanadske akcenatske provenijencije, ĉije su ga dubina i melodiĉnost podsećale na šum okeana slušan sa velike udaljenosti. Ţena iz sna bila je tako pretovarena eksplozivima da je delovala više kao velika bomba nego kao mala bombašica; a ţena koja se šetala avionskim stazama, drţala je u naruĉju bebu koja je, po svim izgledima, mirno spavala, bebu tako vešto ututkanu u pelene i povoje, uz same ţenine grudi, da Ĉamĉa nije mogao da vidi više od jednog uvojka novoroĊene kosice. Pod utiskom svog zapamćenog sna, on je uobraţavao da je ta beba u stvari jedan paket pun štapina dinamita, ili neka vrsta one tik-tak-paklene mašine, te je bio na ivici krika kad je došao k sebi i sebe oštro ukorio. Bila je to upravo ona vrsta glupave igre koju je batalio i ostavio iza sebe. A on je, u stvari, bio fini ĉovek u zakopĉanom odelu, na putu za London, u jedan udoban i miran ţivot. Putovao je sam, izbegavajući društvo ostalih ĉlanova glumaĉke trupe Prospero, koji su u svojim Fancy-a-Do-nald-majicama bili razbacani po jeftinoj turistiĉkoj klasi i pokušavali da na krutim vratovima

cimaju glavama levo-desno u stilu indijskih natyamplesaĉica, izgledali glupo u sarijima Benarsi, preterano cugali onaj jeftin avionski šampanjac, dosaĊujući prezirom-opterećenim stjuardesama koje su, budući Indijke, shvatale da su ti glumci osobe jeftine sorte. Oni su se, ukratko, ponašali u stilu obiĉnog nepriliĉnog dramatanja. Zena koja je nosila bebu gledala je na neki svoj naĉin kroz bledolike glumce ili ih je pretvarala u pramenove dima, toplotne opsene, duliove. Za ĉoveka kao što je bio Saladin Ĉamĉa, poniţavanje englestva od strane samih Engleza, bila je stvar i suviše bolna za razmišljanje. On se okrenuo svojim novinama u kojima je ĉitao o demonstracijama bombajskih ţelezniĉara koje je policija rasterala šmrkovima. Novinski izveštaĉ je pri tom slomio ruku; a i foto-aparat su mu razbili. Policija je objavila svoju »izjavu«. Ni izveštač niti neka druga osoba nisu bili namerno napadnuti. I Ĉamĉa je utonuo u avionski san. Grad izgubljene istorije, oboreno drveće i nenamerni napadi išĉezli su iz njegovih misli. Kad je malo kasnije otvorio oĉi, doţiveo je drugo iznenaĊenje na tom makabristiĉkom putovanju. Jedan ĉovek je prolazio pored njega idući ka klozetu. Nosio je bradu i jeftine umbralne naoĉare, ali Ĉamĉa ga je ipak prepoznao: tu, putujući inkognito u ekonomskoj klasi leta AI-420, bio je išĉezli superstar, ţiva legenda, Dţibril Farišta, liĉno. »Jesi li lepo pajkio?« Shvatio je da je to pitanje bilo njemu upućeno, ali je okrenuo glavu od te prikaze velikog filmskog stara da bi bacio pogled na isto tako neobiĉnu pojavu jednog neverovatnog Amerikanca sa bejzbol-kapom na glavi, naoĉarima u metalnom okviru i neonski zelenoj majici na kojoj su se grĉili isprepleteni i

bleštavo zlatni oblici jednog para kineskih zmajeva. Ĉamĉa je tog stvora bio iskljuĉio iz svog vidnog polja, pokušavajući da se uvuĉe u ljušturu svoje privatnosti, ali privatnost više nije bila moguća. »Zovem se Judţin Damsdej i stojim vam na raspolaganju«, i ĉovek-zmaj pruţi jednu svoju ogromnu crvenu šaku. »Na vašem raspolaganju i na onom od strane Hrišćanske straţe.« Sanjivi Ĉamĉa zatrese glavom. »Vi ste neko vojno lice?« »Ha! Ha! Da, gospodine, moglo bi i tako da se kaţe. Ja sam jedan ponizan pešadinac, gospodine, u Gardi Svevišnjeg.« Oh, Garda Svevišnjeg, šta mi reĉe. »Ja sam ĉovek od nauke, gospodine, a moja misija je bila i ostala misija, i, dopustite mi da dodam, privilegija da posetim vašu veliku naciju da bih se upustio u bitku sa najopasnijom Ċavolijom koja je u ljudski um ušla pravo iz muda.« »Nisam vas dobro razumeo.« Damsdej spusti ton. »Ja vam priĉam o onom majmunskom sranju, gospodine. O darvinizmu. O evolucionistiĉkoj jeresi gospodina Ĉarlsa Darvina.« Po njegovom tonu sudeći, bilo je jasno da mu je ime izmuĉenog, Bogom-opsednutog Darvina bilo isto toliko odvratno kao i ime ma kog drugog repatog zloduha, Belzebuba, Asmodeusa ili samog Lucifera. »Ja stalno upozoravam vaše zemljake«, poveravao mu se Damsdej, »da se ĉuvaju od g. Darvina i njegovih Ċela. Uz pomoć mojih liĉnih pedeset-i-sedam slajdova koje sam im prikazivao. A nedavno sam i govorio, gospodine, na banketu povodom Dana Svetskog Razumevanja

»Rotari«-kluba, u Koĉinu, Kerala. Govorio sam o svojoj otadţbini, o njenim mladim ljudima. Ja mislim da su oni izgubljeni, gospodine. Ti mladi ljudi Amerike: ja ih vidim kako se u svom oĉajanju okreću drogama, pa ĉak ja sam otvoren ĉovek - i seksualnim odnosima pre braka. I to sam rekao onda a to sad kaţem i vama. Kad bih ja verovao da je moj ĉukun-ĉukun-dedica bio šimpanzo, pa ja bih, liĉno, bio priliĉno, potišten.« Dţibril Farišta je sedeo preko puta i gledao kroz prozor. U avionu je poĉinjalo prikazivanje filma, pa su avionska svetla bila utuljena. Ţena sa bebom u naruĉju je i dalje bila na nogama, šetajući tamo-amo, verovatno da bi svoju bebu smirivala. »I kako se sve to srozalo?« upitao je Ĉamĉa, osećajući da se od njega oĉekuje neki prilog. Njegov sused je malo oklevao. »Ja verujem da je tu bila neka greška u rezoniranju«, reĉe on najzad. »To bi bila moja najbolja pretpostavka. Ne vidim kako bi oni dobri ljudi tamo bili u stanju da vode meĊusobne razgovore da nisu verovali da sam ja završio svoj posao.« Ĉamĉa je bio malo zbunjen. On je smatrao da bi u zemlji vatrenih vernika mišljenje da je nauka neprijatelj Boga moglo lako da naĊe pristalice; ali dosaĊivanje rotarijanaca u Koĉinu pokazalo mu je da greši. U treperavoj svetlosti filma u avionu, Damsdej je nastavljao, svojim glasom bezazlenog vola, da priĉa priĉe protiv samog sebe, i to bez i najmanjeg nagoveštaja da zna šta ĉini. Pri kraju krstarenja, rekao je, oko veliĉanstvene prirodne luke koĉinske, u koju Vasko da Gama beše uplovio tragajući za zaĉinima i tako pokrenuo ĉitavu onu istoriju istoka-i-zapada, oslovio ga

je jedan deran pun pst-pst-ova i hey-mister-okays. »Haj, vi, tuna, yes! ’Oćete li ha-šiš, Sahib? Hej, misteramerica. Yes, ujkasem, vi ’oćete afion, best quality, top price? Okay, a moţda ’oćete kokain, yes?« Saladin je poĉeo, bespomoćno, da se kikoće. Taj dogaĊaj ga je pogodio kao neka Darvinova osveta: ako je Damsdej smatrao onog sirotog, viktorijanskog, uštirkanog Darvina odgovornim za ameriĉku kulturu drogiranja, bilo je divno da baš on, na drugoj strani Zemljine lopte, bude viĊen kao predstavnik upravo te etike protiv koje se tako ţestoko borio. Damsdej ga je pogledao sa izrazom bolnog prekorevanja. Bila je to teška sudbina biti Amerikanac u tuĊem svetu a ne nagaĊati zašto ste tako nesimpatiĉni. Nakon što se Saladinu omakao taj kikot, Damsdej je utonuo u sumoran, povreĊeni dremeţ, ostavljajući Ĉamĉu njegovim sopstvenim mislima. Da li bi filmove u avionu trebalo smatrati za posebno zlu, nasumiĉnu mutaciju forme, one koja će s vremenom izumreti usled prirodne selekcije, ili su, pak, oni budućnost kinematografije? O budućnosti tih uvrnutih »akcionih« filmova u kojima veĉito igaju Šeli Long i Ĉevi Ĉejz, bilo mu je grozno i da misli; bila je to vizija Pakla... Ĉamĉa se upravo vraćao u san kad su se kabinska svetla upalila; projekcija filma se zaustavila; a iluziju bioskopa zamenila je ona druga, kad se na televiziji gledaju vesti, jer je sad ĉetvoro naoruţanih ljudskih prilika vikalo trĉeći stazama aviona. *

Putnici tog aviona zarobljenog od strane vazdušnih pirata - »hajdţekera«, drţani su u neizvesnosti, kao taoci, sto jedanaest dana, usamljeni na svetlucavoj pisti oko koje su se kovitlali i sudarali veliki pešĉani talasi pustinje, jer kad su ĉetvoro pirata, tri muškarca i jedna ţena, prinudili pilota da aterira, niko od njih nije mogao da odluĉi šta da se radi s putnicima. Oni nisu sleteli na neki meĊunarodni aerodrom, nego na jednu apsurdnu ludoriju od staze za sletanje dţambo-dţeta koju je za svoje zadovoljstvo bio izgradio lokalni šeik u svojoj omiljenoj pustinjskoj oazi, do koje je vodila auto-strada sa šest traka, veoma popularna meĊu usamljenim mladićima i devojkama koji su se tuda sporo vozili svojim kolima i koketirajući kroz prozore buljili jedni u druge... ali ĉim je avion na letu 420 tu aterirao, autostradu su zakrĉila oklopna kola, transporteri sa vojnicima, limuzine sa lepršavim zastavicama. I dok su se diplomati pogaĊali oko sudbine tog putniĉkog aviona, da li da ga napadnu ili da ga ne napadnu, dok su pokušavali da odluĉe da li da pristanu na zahteve ili da ostanu ĉvrsti po cenu ljudskih ţivota, avion je bila opkolila velika tišina i nije mnogo vremena prošlo pre nego što su poĉele opsene. U poĉetku su stalno tekli dogaĊaji, »hajdţekerski« kvartet bio je pun elektriciteta, nervozan i ţeljan pucanja, sa spremnim prstom na orozu. Ovo su najgori trenuci, pomislio je Ĉamĉa dok su deca vrištala a strah se širio kao fleka; sad svi moţemo otići Bogu na istinu. Zatim su oni zavladali svima - tri muškarca i jedna ţena, svi visoki, niko maskiran, svi lepi - i oni su bili glumci, i oni su sad bili zvezde, repate zvezde ili meteori, i oni su sad imali svoja umetniĉka imena na sceni. Dara Singh, Buta

Singh, Man Singh. Zena se zvala Tavlina. Ona ţena iz Ĉamĉinog sna beše bezimena, kao da mu snivaĉka mašta nije imala vremena za pseudonime; ali je i Tavlina, kao ona sanjana, govorila sa kanadskim naglaskom, glatkoiviĉnim, sa onim otkrivajućim zaokrugljenim O. Posle spuštanja aviona u oazu Al-Zamzam, putnicima, koji su svoje zarobljivaĉe gleĊali sa onom opsesivnom paţnjom s kojom ukoĉeni mungos gleda kobru, postalo je jasno da je u lepoti trojice muškaraca bilo neĉeg pozerskog, neke amaterske ljubavi prema riziku i smrti, što ih je navodilo da se ĉesto pojavljuju na otvorenim vratima aviona i izlaţu svoja tela profesionalnim snajperima koji su se sigurno skrivali meĊu palmama oaze. Ţena se drţala podalje od takvih gluposti i izgledala je kao da se obuzdava da ne grdi svoju trojicu kolega. Delovala je kao ţena koja nije svesna svoje lepote, a to ju je i ĉinilo najopasnijim ĉlanom njihove ĉetvorke. Ĉamĉi je palo u oĉi da su ti mladići bili preterano osetljivi i samodopadljivi da bi mogli poţeleti da vide krv na svojim rukama. Da bi im bilo teško da ubijaju; oni su tu došli da bi se pojavili na televiziji. Ali Tavlina se tu nalazila nekim poslom. On ju je drţao na oku. Ovi muškarci to ne znaju, pomislio je. Oni ţele da se ponašaju onako kako su se ponašali »hajdţekeri« koje su gledali u filmovima i na televiziji; oni su realnost koja majmuniše grubu predstavu o sebi, oni su gliste koje gutaju svoje sopstvene repove. Ali ona, ta ţena, zna... kad su se Dara, Buta, Man Sing šepurili i koĉoperili, ona je postajala tiha, duboko zamišljena, i putnicima je uterivala strah u kosti. Šta su to oni hteli? Ništa novo. Nezavisnu domovinu, slobodu veroispovesti, osloboĊenje politiĉkih

zatvorenika, pravdu, otkupninu i bezbedno ekspedovanje u zemlju njihovog izbora. Mnogi putnici su poĉeli da saosećaju sa njima, iako su bili pod stalnom pretnjom pogubljenja. Ako ţivite u dvadesetom veku, onda vam nije teško da sebe vidite u onima, oĉajnijim od vas, koji traţe da svet bude skrojen po njihovoj volji. Nakon što su sleteli, vazdušni pirati su oslobodili većinu putnika a zadrţali njih pedeset, odluĉivši da je pedeset najveći broj osoba koje mogu komotno da nadziravaju. Ţene, deca, Siki - svi su oni bili pušteni. Ispostavilo se da je Saladin Ĉamĉa bio jedini ĉlan trupe Prospero Players koji nije dobio slobodu; našao se prepušten nastranoj logici situacije, ali umesto da bude uzrujan što je zadrţan, njemu je bilo drago što je mogao da vidi leĊa svojim raskalašnim kolegama; baš dobro što se kurtalisao tog šljama, pomislio je. Nauĉnik-kreacionista Judţin Damsdej nije bio u stanju da shvati zašto hajdţekeri nisu imali nameru da i njega oslobode. Stao je na noge, ljuljajući se na svojoj velikoj visini kao oblakoder usred uragana, i poĉeo da izvikuje neke reĉi histeriĉne rastrojenosti. Potoĉić slina curio mu je pri tom iz jednog ugla usana; on je to uklanjao jezikom, oblizujući se grozniĉavo. A sad. čujte vi mene, budţovani, štaću ja da vamkaţem, jer što je faking mnogo MNOGO je, i kakvajeto i otkudvam ta ideja da vi... i tako dalje, on je, u kandţama svog košmara u budnom stanju, baljezgao sve dok mu nije prišao neko iz piratske ĉetvorke, oĉigledno ţena, koja je potegla kundak svoje kratke puške i razbila mu rasklepetanu vilicu. I još grĊe i gore: kako se balavi Damsdej oblizivao u trenutku kad mu je kundak zalupio vilicu, vrh jezika mu se otfikario i sleteo u krilo Saladina

Ĉamĉe; a za jezikom ubrzo i njegov bivši vlasnik. Judţin Damsdej, bezjeziĉan i raspamećen, pao je u glumĉevo naruĉje. Izgubivši jezik, Judţin Damsdej je stekao slobodu. UbeĊivaĉ je uspeo da svoje zarobljivaĉe ubedi predajući im svoj instrument za ubeĊivanje. Oni nisu hteli da se staraju o ranjenom ĉoveku; a onda, tu je pretila i opasnost od gangrene i tome sliĉno, te se on tako pridruţio egzodusu iz aviona. U tim prvim ludim satima, svest Saladina Ĉamĉe se stalno vrtela oko pitanja vezanih za pojedinosti - jesu li im to automatske puške ili polumašinke, kako su uspeli da sav taj metal prošvercuju u avion, koji su to delovi tela u koje mogu da ti pucaju a da ipak ostaneš ţiv, koliko li, to ĉetvoro, mora da su uplašeni, koliko obrvani strahom od sopstvene smrti... i sad, kad je Damsdej otišao, on je oĉekivao da će sedeti sam, ali doĊe jedan ĉovek, sede na staro mesto kreacioniste i reĉe, Ti nemaš ništa protiv, je l’ da, jer čoveku je ti ovakvim cirkusima potrebno društvo. To je bio filmski star, Dţibril. * Posle prvih nervoznih dana provedenih u avionu na zemlji, tokom kojih su trojica hajdţekera u turbanima dolazili sasvim blizu opasnih ivica ludila, vrišteći u pustinjsku noć, Barabe, doĎite da nas uhvatite, ili, za promenu, O boţe, boţe, oni će nam poslati one jebene komandose, one mame-svoje-jebuće Amerikance, daa, i Britance koji sestre svoje tucaju, sortu li im njihovu trenuci kad su preostali taoci zatvarali oĉi i ĉitali

molitve, jer su se uvek najviše plašili kad su hajdţekeri pokazivali znake slabosti - a posle tih ispada sve se opet smirivalo i poĉinjalo da liĉi na normalno stanje. Dva puta dnevno, jedno usamljeno vozilo donosilo je Bostanu hranu i piće, i ostavljalo na pisti. Taoci su morali da izlaze i unose kartonske kutije s namirnicama, dok su ih hajdţekeri drţali na oku, iz bezbednosti n avionu. Osim ove dnevne posete, nije bilo drugih veza sa spoljnim svetom. Radio-aparat se bio ućutao. Izgledalo je kao da je taj incident bio zaboravljen, kao da je bio toliko neprijatan da su ga prosto izbrisali iz evidencije. »Te barabe su nas pustile da istrulimo«, vrištao je Man Sing, a taoci su mu se voljno pridruţili. »Hijras! Chootias! - Govna!« Svi su bili obujmljeni vrućinom i tišinom, i sad su im utvare poĉinjale da svetlucaju u uglovima oĉiju. Najnapetija osoba meĊu taocima, mladić s braĊicom i gustom kovrdţavom kosom, budio se pred zoru i vrištao od straha, jer mu se priĉinjavao ljudski kostur kako jaše na kamili preko pešĉanih prudova. Drugi neki taoci videli su kugle u boji kako vise na nebu, ili ĉuli klepet nekih ogromnih krila. Trojica hajdţekera pali su u duboku, fatalistiĉku ĉamu. Jednog dana, Tavlina ih je pozvala na savetovanje u »repu« aviona; taoci su ĉuli glasove pune ljutnje i besa. »Ona im govori da treba da objave ultimatum«, rekao je Dţibril Farišta Ĉamĉi. »Jedan od nas talaca mora da bude ubijen, ili tako nešto.« Ali kad su se pirati vratili, Tavlina nije bila sa njima, a izraz obeshrabrenosti u njihovim oĉima bio je sad obojen i stidom. »Izgubili su petlju«, šapnuo je Dţibril. »Niko ne sme. I šta li je sad ostalo našoj Tavlini bibi? Nula. Ĉabar.«

A šta je ona uradila: Da bi svojim zarobljenicima, ali i kolegamapiratima, dokazala da pomisao na neuspeh ili predaju neće nikad oslabiti njenu rešenost, ona se iz svoje trenutne povuĉenosti ponovo pojavila u ĉelu aviona, u odeljku prve klase sa barom i foteljama, i stala ispred talaca kao stjuardesa kad demonstrira proceduru obezbeĊenja. Ali umesto da stavi na sebe grudnjak za spasavanje i podigne crevo za naduvavanje grudnjaka i tako dalje, ona je brzo svukla sa sebe svoju široku crnu galabiju, jedinu odeću koju je nosila, i ostala pred njima gola-golcata, kako bi svi mogli da vide arsenal njenog tela - granate kao posebne grudi izmeĊu njenih prirodnih sisa i štapine dinamita lepljivom trakom priĉvršćene oko njenih bedara, upravo onako kako se bila pojavila u Ĉamĉinom snu. Zatim je ponovo navukla na sebe haljinu i progovorila slabim, dalekim, šumovitim okeanskim glasom. »Kad se u svetu rodi neka velika ideja, neki veliki cilj, tu se onda postavljaju izvesna suštinska pitanja«, promrmljala je. »Istorija nas pita: kako mi to stremimo tom cilju? Jesmo li beskompromisni, odluĉni, jaki, ili ćemo se pokazati kao sluge vremena u kojem ţivimo, sluge koje su za kompromis, koje se prilagoĊavaju i predaju?« Njeno telo je davalo odgovor na ta pitanja. Dani su, tako, i dalje prolazili. Zatvorene, ograĊene, uzavrele okolnosti njegovog suţanjstva, odjednom i bliske i daleke, delovale su na Saladina Ĉamĉu tako da je poţeleo da se raspravlja sa tom ţenom - nepopustljivost takoĊe moţe da bude jednostrano ludilo, hteo je da joj kaţe, moţe da bude i tiranija, ali krta, lomna, dok ono što je fleksibilno moţe da bude i

humano, i dovoljno snaţno da bi opstalo. Ali, naravno, ništa joj nije rekao već je pao u apatiĉnost, u mrtvilo dana. Dţibril je otkrio u dţepu naslona sedišta ispred sebe pamflet koji je napisao uklonjeni Damsdej. Ĉamĉa je dotle već bio zapazio sa kakvom je odluĉnošću filmski star pruţao otpor navali sna, te zato nije bio iznenaĊen kad ga je video da recituje i uĉi napamet redove iz pamfleta kreacioniste, dok su mu ionako teški kapci padali sve niţe, a on ih silom vraćao i širom otvarao oĉi. Pamflet je dokazivao da su ĉak i nauĉnici danas marljivo posvećeni radu na ponovnom pronalaţenju Boga, jer kad su jednom dokazali postojanje jedne jedine unificirane sile od koje su elektromagnetizam, gravitacija i jake i slabe sile nove fizike sve sami aspekti, avatari boţanske inkarnacije, tako reći, ili, pak, anĊeli, šta bismo onda tu mogli imati drugo do onu od svega najstariju stvar - jedno vrhovno biće koje upravlja celim Stvorenjem sveta... »Je l’ shvataš - ono što naš prijatelj kaţe je sledeće: ako moraš da biraš izmeĊu neke vrste bestelesnog polja sile i stvarnog ţivog Boga, za šta bi se ti opredelio? Dobro pitanje, ah? Ti ne moţeš da se moliš nekoj elektriĉnoj struji. Besmisleno je da od neke vrste nevidljivih talasa traţiš kljuĉ od Raja.« Zatvorio je oĉi, pa ih onda, uz trzaj, ponovo otvorio. »Sve samo krvavo lupetanje«, besno je rekao. »Muka mi je od toga.« Posle prvih dana, Ĉamĉa nije više osećao Dţibrilov zadah iz usta, jer niko u tom svetu znoja i strepnje nije ništa bolje mirisao. Ali nemoguće je bilo ne zapaţati njegovo lice, na primer, njegove velike purpurne podoĉnjake od nespavanja-, modre fleke i neko oleozno luĉenje iz oĉiju. Onda se njegovo opiranje snu konaĉno završilo, i glava mu je klonula na Saladinovo

rame, posle ĉega je spavao ĉetiri dana bez ijednog buĊenja. Kad je ponovo došao k svesti, video je da ga je Ĉamĉa, uz pomoć onog mišusliĉnog taoca s bradicom, nekog Đalandrija, bio preneo na jedan prazan red sedišta u centralnom bloku. Otišao je u toalet da mokri, što je ĉinio jedanaest minuta, i vratio se sa izrazom pravog straha u oĉima. Ponovo je seo pored Ĉamĉe, ali ni reĉi nije rekao. Dve noći kasnije, Ĉamĉa ga je ĉuo kako se ponovo bori protiv navale sna. Ili, kako se pokazalo: protiv snivanja. »Deseti najveći vrh sveta«, ĉuo je Ĉamĉa kako ovaj mrmlja, »jeste Ksiksabangma Feng, osam hiljada i trinaest metara visok. Anapurna je deveti, osam hiljada i sedamdeset osam.« Ili bi poĉeo sa drugog kraja. »Prvi, Ĉamolungma, osam hiljada osamsto ĉetrdeset osam metara. Drugi, Kz, osam hiljada šeststo jedanaest. Pa KanĉenĊunga, osam hiljada petsto devedeset osam, pa zatim Makalu, Daulagiri, Manaslu. Nanga Parbat, osam hiljada sto dvadeset i šest metara.« »Je l’ ti brojiš planinske vrhove od osam hiljada metara da bi zaspao?« upitao ga je Ĉamĉa. Veći su od ovaca, ali ipak ih nema toliko. Dţibril Farišta je malo buljio u njega; zatim je klimnuo glavom, pa odluĉio da mu kaţe. »Ali ne da bih zaspao, prijatelju moj. Već da bih ostao budan.« I tada je Saladin Ĉamĉa saznao zašto je Dţibril Farišta bio poĉeo da se plaši spavanja. Svakom je neko potreban za razgovor, a Dţibril još nikom nije bio priĉao o onom što mu se desilo kad se najeo onih neĉistih svinja. Te iste noći, poĉeli su mu snovi. U tim vizijama

on je uvek bio prisutan, ali ne on, Dţibril, kao takav, već kao svoj imenjak (arhanĊel Gavrilo): »Ali ja tu ne mislim na svoje tumaĉenje uloge, Buzdo, ja sam on, on je ja, a ja sam taj krvavi arhanĊeo, Gavrilo, Gabrijel, Dţibril, u svojoj krvavo prirodnoj veliĉini.« Čamča. I Dţibril je, kao Zini Vakil, veselo reagovao na Saladinov nadimak. »Joj, badţo. To me stvarno golica. Golica me do upišavanja. Prema tome, ako si ti ovih dana neki engleski čamča, moţeš to i da ostaneš. Mister Sali, Salata Ĉamĉa od Buzdingema. Al’ neka to bude samo naša šala.« Dţibril Farišta je na svoj naĉin propuštao da primećuje kad nervira Ijude. Buzdovan, Buzda, moj stari (drugar) Chum-ča: Saladin ih je sve mrzeo kad su ga zvali po nadimku. Ali nije mogao ništa. Sem da ih mrzi. Moţda je to tako bilo zbog tih nadimaka, a moţda i nije, tek Saladin je nalazio da je Dţibrilovo snoviĊenjeotkrovenje patetiĉno, anti-klimaktiĉno, jer šta je to bilo tako ĉudno u njegovim snovima ako se on u njima pojavljivao kao anĊeo? U snovima se svašta dogaĊa, i zar su ti njegovi snovi stvarno otkrivali nešto više od jedne banalne vrste egomanije? Ali Dţibril se preznojavao od straha: »Stvar je u tome, Buzdo«, pravdao se on, »što mi se taj san, kad god zaspim, nastavlja odande gde se prekinuo. Isti san na istom mestu. Kao da je neko prosto zaustavio video-rekorder, kad sam ja izišao iz sobe. Ili, ili. Kao da je on taj badţa koji je stalno budan, i to ti je, dakle, jedan krvav košmar. Njegov krvavi san: o nama. Ovde. Ĉitav san.« Ĉamĉa je piljio u njega. »Stvarno šašavo«, rekao je Dţibril. »I ko ti ga zna da li anĊeli ikad spavaju, na stranu snovi. I ja ti zvuĉim šašavo. Ali, da li sam ja u pravu il’ nisam?«

»Da, zvuĉiš mi šašavo.« »Pa šta se to, onda, do Ċavola«, zavapio je on, »dogaĊa u mojoj glavi?« * Što je duţe izbegavao san, više je priĉljiv bio, te je poĉeo da zabavlja taoce i hajdţekere, kao i zapuštenu posadu aviona, let 420, pilote i one ranije prezrive stjuardese i nekad vedre ostale ĉlanove letećeg personala, koji su sad izgledali tuţno umoljĉani u jednom uglu aviona, i bili ĉak i bez onog ranijeg oduševljenja za beskonaĉno igranje remija - da ih zabavlja svojim sve ekscentriĉnijim teorijama o reinkarnaciji, uporeĊujući njihov boravak na improvizovanoj pisti pored oaze Al-Zamzam sa drugim periodom trudnoće, govoreći svima da su svi oni sada mrtvi za ovaj svet, ali u procesu regeneracije, ponovo stvarani. Izgledalo je da ta ideja njega donekle bodri, mada su mnogi taoci ţeleli da ga obese, pa je on zato skoĉio na jedno sedište da im objasni da će dan njihovog osloboĊenja biti dan njihovog novog roĊenja, što je predstavljalo izvestan optimizam koji je njegove slušaoce smirio. »Ĉudno ali istinito!« uzviknuo je. »To će biti dan nula, a pošto će to biti naš zajedniĉki roĊendan, svi ćemo mi od tog dana nadalje biti apsolutno istih godina, do kraja naših ţivota. Kako biste nazvali pedesetoro dece koje u jednom cugu rodi ista majka. Bog-sveti-zna. Pedesetorke. Do Ċavola!« Reinkarnacija je za razjarenog Dţibrila bila termin ispod ĉijeg su se oklopa skupljali mnogi zbrkani pojmovi

vavilonski: feniks-iz-pepela, uskrsnuće Hristovo, transmigracija u trenutku smrti - preseljenje duše Dalajlame u telo novoroĊenĉeta... takve stvari bile su se izmešale sa avatarima Višnua, metamorfozama Jupitera koji je podraţavao Višnua prihvatajući oblik bika; i tako dalje, ukljuĉujući, naravno, napredovanje ljudskih bića kroz uzastopne cikluse ţivota, ĉas kao ţivota bubašvaba, ĉas kao kraljeva, ka onom blaţenstvu »nemaš-viševratiš«. Da bi se ponovo rodio, u smrt bi najpre odbrodio. Ĉamĉa se nije štrapacirao da protestuje zbog toga što u većini primera iz Dţibrilovih monologa preobraţenje nije zahtevalo smrt individue; u novo telo se, po njemu, ulazilo kroz druge dveri. Dţibril, u punom zamahu, sa rukama kojima je oholo mahao kao krilima, nije podnosio da ga neko prekida. »Ako staro ne izumre - kapirate moju poruku - mlado nikad neće biti što biti moţe.« Ponekad su se te tirade završavale i suzama. Farišta bi u svojoj iscrpljenosti-iznad-svake-iscrpljenosti gubio prisustvo duha i obarao glavu svoju na Ĉamĉino rame, dok bi ga Saladin - jer produţeno suţanjstvo razjeda izvesna oklevanja kod suţanja – milovao po licu, ljubeći mu teme, de, de, de. U drugim prilikama, Ĉamĉu bi ipak nadvladala ozlojeĊenost. I kad je Farišta i po sedmi put citirao onaj otrcani vic o Gramšiju, Saladin je u svom osujećenju dreknuo - Moţda se to baš tebi dogaĊa, galamdţijo, tvoje staro ja crkava a onaj tvoj anĊeo-iz-snova pokušava da se u tvom mesu okoti. *

»Je l’ hoćeš da ĉuješ nešto stvarno šašavo?« Posle sto i jednog dana, Dţibril je ponudio Ĉamĉi još jedno svoje poverljivo saopštenje. »Je l’ hoćeš da znaš zašto sam ja ovde?« I odmah mu je rekao. »Zbog jedne ţene. Da, gazda. Zbog krvave ljubavi mog krvavog ţivota. Ţene sa kojom sam proveo ukupno tri zarez pet, dana. Zar ti to ne dokazuje da sam ja ćaknut? Q.E.D. (Quod erat demonstrandum), Buzdo, drugaru stari.« I: »kako da ti ja to objasnim? Ciglo tri i po dana tog zbivanja; a koliko je dana ĉoveku potrebno da bi shvatio da mu se dogodilo nešto najlepše u ţivotu, ona najdublja stvar, ono-što-biti-mora, ljubi te tvoja Zora? Kunem ti se: kad sam je poljubio, poĉele su da vrcaju jebene varnice - jebale-mamu-svoju ako nisu vrcale, daa, verovao-ne-verovao; ona je rekla da je to bio statiĉki elektricitet iz tepiha, ali ja sam i ranije ljubio maĉke u hotelskim sobama, a ovo mi se dogodilo definitivno prvi put, definitivno prvi-prvcati put. Krvavi elektrošokovi, ĉoveĉe, i ja sam morao da Ċipim u rikverc od bola.« Nije mogao da naĊe reĉi da nju opiše, tu svoju ţenu od ĉistog planinskog leda sazdanu, da izrazi kako mu je bilo onog trenutka kad mu se ţivot nalazio dole, pored nogu, razbijen u paramparĉad, a ona postala njegov smisao. »Ne, ti to ne shvataš«, odustao je. »Moţda ti nisi nikad sreo osobu zbog koje bi prešao ceo svet, zbog koje bi sve ostavio, prosto izišao i uzeo avion. Ej, ona se popela na Mont Everest, ĉoveĉe! Na visinu od osam hiljada sedam stotina metara i šezdeset centimetara, ili moţda osam hiljada sedamsto ĉetrdeset dva metra i trideset centimetara. Do samog vrha. Ti misliš da ja ne bih mogao da sednem u dţambo-dţet zbog takve ţene?«

Što je Dţibril Farišta upornije nastojao da objasni svoju opsednutost planinarkom Alelujom Koun (Sišarkom), to je Saladin više pokušavao da sebi doĉara Pamelin lik, ali bez uspeha, ona mu se nije pojavila. Isprva je to mogla biti Zini koja mu je dolazila u sećanje, njena slika, a posle izvesnog vremena, više nikog nije bilo. Dţibrilova strast je poĉinjala da razdraţuje Ĉamĉu, da ga ispunjava besom i osećanjem osujećenosti, ali on to nije primećivao; samo ga je potapšao po leĊima, razvedri se, Buzdo, nećemo još dugo ovako. * Sto desetog dana, Tavlina je prišla malom taocu s bradicom, Đalandriju, i zapretila prstom. Naše strpljenje je na kraju, objavila je; poslali smo dva ultimatuma koji su ostali bez odgovora, i zato je vreme da padne prva ţrtva. Upotrebila je tu reĉ: ţrtva. Pogledala je Đalandrija pravo u oĉi i izrekla mu smrtnu kaznu. »Ti si prvi na redu. Otpadniĉe izdajico kopile.« Posadi aviona je naredila da se pripremi za uzletanje, jer nije htela da letelicu izlaţe riziku od napada spolja posle izvršenja kazne, pa je vrhom cevi svog revolvera poĉela da gura Đalandrija ka otvorenim vratima u ĉelu aviona, dok je on vrištao i molio za milost. »Ona je strašno pronicljiva«, rekao je Dţibril Ĉamĉi. »Badţa je podšišani sirdar.« Đalandri je bio prva meta zbog svoje odluke da odbaci turban i skrati kosu, zbog ĉega je postao otpadnik od svoje vere, podstrigani indijski plemić - sirdardţi. Engleski: Cut-Sird - sedmoslovna osuda; ţalba višem sudu ne igra.

Đalandri je pao na kolena, neka fleka se širila na straţnjici njegovih pantalona, Tavlina ga je vukla za kosu ka vratima aviona. Niko se nije ni maknuo s mesta. Dara Buta Man Sing su okrenuli glave od tog prizora. On je kleĉao zadnjicom prema otvorenim vratima; ona ga je naterala da se okrene, pucala mu je u potiljak i on se prevrnuo i pao na pistu. Tavlina je zalupila vrata. Man Sing, najmlaĊi i »najţivĉaniji« ĉlan ĉetvorke, dreknuo je na nju: »A kud ćemo sad? Oni će na svako prokleto mesto sigurno poslati komandose. Mi smo sad najebali.« »Muĉeništvo je privilegija«, blago je rekla. »A mi ćemo biti kao zvezde; kao sunce.« * Sneg je zamenio pesak. Evropa zimi, ispod svog belog, promenljivog saga, svog sablasno belog svetlucanja naviše kroz noć. Alpe, Francuska, obrisi obale Engleske, bele stene što se diţu do izbeljenih livadskih prostranstava. I mister Saladin Ĉamĉa sa svojim na glavu nabijenim crnim polucilindrom društvenog statusa koji dole treba pokazati. Svet je bio ponovo otkrio let AI-420 »boinga« 747 zvanog Bostan. Dole ga je pratio radar; radio-poruke su pucketale. Da li traţite dozvolu za sletanje? Ali ta dozvola nije bila zatraţena. Bostan je kruţio iznad obale Engleske kao neka divovskka morska ptica. Galeb. Albatros. Na instrumentu koji je pokazivao koliĉinu goriva, kazaljka je padala: ka nuli.

Kad je došlo do sukoba, svi su se putnici iznenadili, jer ovog puta trojica hajdţekera nisu se raspravljala sa Tavlinom, tu više nije bilo besnog šaputanja zbog goriva ili onog šta-se-ti-tu-zajebavaš, već samo nemog stajanja po strani; nisu ĉak ni jedno s drugim razgovarali, kao da su bili izgubili svaku nadu, a onda je Man Sing prasnuo i krenuo ka njoj. Taoci su gledali borbu na ţivot i smrt, nemoćni da bilo šta uĉine, jer je u avionu bilo zavladalo osećanje odvojenosti od stvarnosti, neka vrsta oĉekivanja nevaţne sluĉajnosti, neki fatalizam, tako reći. Svi su legli na pod aviona, a njen noţ se zario u njegov stomak i izišao tek ispod njegovog grudnog koša. I to je bilo sve, trenutno zbivanje koje je samo doprinosilo njegovoj prividnoj nevaţnosti. A zatim, onog trenutka kad se ona uspravila, izgledalo je kao da su se svi probudili, i svimaje postalo jasno da ona stvarno ozbiljno misli na svoj posao, da ga ona završava, prošavši ceo put; i sad je drţala u ruci onu ţicu za aktiviranje svih igala granata ispod svog ogrtaĉa, svih onih fatalnih sisa, i, mada su u tom trenutku Buta i Dara jurnuli ka njoj, ona je ipak trgnula ţicu, i zidovi aviona su se srušili. Ne, nije to bila smrt: roĊenje!

II MAHAUND Kad se Dţibril (Gavrilo) predaje onom neizbeţnom, kad sa svojim teškim oĉnim kapcima klizi ka vizijama svog anĊelisanja, on prolazi pored svoje unjega-zaljubljene majke koja ga naziva jednim drukĉijim imenom - Šejtan, baš kao što se i sam Ċavo, Šejtan, zove - isto ime istom - jer on se, brate, zavitlava noseĉi one podnevne ĉabriće sa ruĉkovima za sluţbenike u gradu, jer on je pravi vragolan - seĉe ona, pri tom, vazduh, svojom rukom - jer taj mali lupeţ stavlja muslimanske porcije jela na posluţavnike sa ///rtćiurtevegetarijanskim ĉabrićima, pa se mušterije diţu na oruţje. Đavolak jedan, grdi ga majka, ali ga zatim zagrli - mali moj mili farišta (anĊelĉe), kaţe ona - deĉaci su ipak samo deĉaci; a on pored nje pada u san, rastući sve više dok pada, i on to svoje padanje poĉinje da oseća kao bekstvo, praćeno dahom majĉinog glasa iz daljine upućenog njemu baba, gle kako rasteš, kako Ogroman postaješ, au-au, dete! - aplauz. On je pravi dţin, bez krila, on je nogama svojim trupio na horizont a rukama je zagrlio sunce. U svojim ranim snovima on vidi poĉetke, vidi Sejtana sunovraćenog s neba u ambis, kako se grĉevito hvata za granu najviše Stvari - lotedrveta sa kraja krajeva sveta, koje stoji ispod Prestola, pa Šejtan promašuje, srlja nadole, i pljas. Ali on je i dalje ţiveo, nije bio, nije mogao da bude mrtav, i pevao je dole iz pakla svoje neţne pesme sa zavodljivim stihovima. O te slatke pesme koje je on znao! Sa kćerima svojim kao vraškom grupom koja ga podupire, da, sa njih tri koje se

zovu Lat Manat Uza,5 cure bez majke što se smeju zajedno sa svojim Abom (ocem) što se iza svojih podignutih ruku kikoću na Dţibrila, E da znaš kakav trik mi ĉuvamo za tebe - pa opet kikot - za tebe i onog Biznismena6 na Planini. Ali pre Biznismena, ima i drugih priĉa - evo ga, tu je arhangel Dţibril; on otkriva zamzamski izvor Egipćanki Hagar, te sad ona, ostavljena od proroka Ibrahima, zajedno s njihovim detencetom, u pustinji, moţe da pije hladnu vodu sa izvora i da tako preţivi. A docnije, pošto je Dţurhum sruĉio u Zamzam blato i zlatne gazele, te je izvor bio neko vreme izgubljen, eto ti opet njega, upozoravajući na to onoga Mutaliba od Crvenih ĉadora, oca onog deteta sa srebrnom kosom, koje je zatim postalo otac Biznismenov. A Biznismen: evo i njega! Ponekad, kad spava, Dţibril postaje svestan, bez sna, sebe kako spava, sebe kako sanja sopstvenu svest o svom snu, a onda ga uhvati panika. O Boţe, uzvikne on, O predobri Alahu-Boţe, ja sam već ugasio naĉisto. Ušle mi bubice u glavu, pošandrcao sam totalno, postao sam ludak, izgubljeni majmun-Ċoka. Osećam se baš onako kako se osećao Biznismen kad je prvi put ugledao arhanĊela: pomislio je da je šenuo i hteo da se baci sa stene, sa visoke stene, sa stene na kojoj je izraslo jedno krţljavo lote-drvce, sa stene visoke kao krov sveta. Evo ga, dolazi: penje se uz brdo zvano Šišarka i ide ka onoj pećini. Srećan mu roĊendan: danas je navršio ĉetrdeset-ĉetvrtu. Ali i ako grad iza i ispod njega buĉi sred svetkovine, on se i dalje vere, sam. Nema za njega roĊendanskog poklona, novog odela lepo sloţenog na donjem kraju njegovog kreveta. Ĉovek asketskog ukusa. (Kakvo je to Biznismenovo ĉudno ponašanje?)

Pitanje: Šta je suprotnost vere? Nije neverovanje. To je suviše zakljuĉno, izvesno, zatvoreno. Samo po sebi, jedna vrsta verovanja. Sumnja. Ljudska situacija; a šta reći za anĊelsku? Ona je na pola puta izmeĊu Alaha-Boga i homosapa; da li su anĊeli ikad sumnjali? Jesu: izazivajući Boţiju volju, jednog dana su se, mrmljajući, skrili iza Prestola, usuĊujući se da postavljaju pitanja koja su obiĉno zabranjena: antipit(anja). I da li je to pravo. Zar se o tome ne bi moglo raspravljati. Sloboda, staro antipit(anje). On ih je smirio, prirodno, traţio odgovore, primenjujući svoje menadţerske veštine a la Bog. Laskao im: vi ćete biti instrumenti moje volje na Zemlji, spasenjaprokletstva ĉoveka, svega uobiĉajenog itakodalje. I gle, zaĉas: kraj protesta, nastavak oreolisanja, i natrag na posao. AnĊele je lako smiriti; pretvorite ih u svoje instrumente i oni će vam svirati vašu harpijsku melodiju. Ljudska bića su tvrĊi orah, mogu u sve da sumnjaju, pa ĉak i u ono sto svojim oĉima vide. I u ono iza svojih oĉiju. U ono - kad oteţalih oĉnih kapaka utonu u san - što izlazi na videlo iza zatvorenih gledaljki... ti anĊeli nisu velika prepreka na putu ljudske volje. A jakom voljom nešto izvoljevati znaĉi ne slagati se; ne predavati se; ne pristajati. Znam; Ċavolski razgovor. Šejtan prekida Dţibrila. Mene? Biznismen: izgleda onako kako i treba da izgleda visoko ĉelo, kukast - orlovski nos, široka ramena, uski kukovi. Proseĉne visine, zamišljen - nutreći tip - nosi

prostu odeću od platna, iz dva dela, a svaki deo ĉetiri lakta dugaĉak, jedan mu nabran oko tela, a drugi prebaĉen preko ramena. Krupne oĉi; dugaĉke trepavice kao ţenske. Korak mu izgleda predugaĉak za njegove noge, ali on je lakonog ĉovek. Siroĉići nauĉe da budu pokretne mete, razviju hitar korak, brze reakcije, i onu jezik-za-zube-opreznost. Probija se on kroz trnovito ţbunje i, evo ga gde dolazi, idući kroz opobalzamsku šumu, grabeći preko velikog kamenja, jer on je fiziĉki podoban ĉovek, nije neki kaišai mekotrbi. I, da, da se ponovo kaţe: badţa se bavi neobiĉnom vrstom biznisa otkaĉi se, tako, od sveta i ode u divljinu, ode gore na Breg-Šišarku, i tamo ostane i po mesec dana u jednom cugu, samo da bi bio sam. Njegovo ime: snivano ime, vizijom promenjeno. Kad se pravilno izgovori, ono znaĉi - onaj-za-koga-bitrebalo-zahvaliti, ali on se na to ime ne odaziva ovde; a ne odaziva se - iako mu je dobro poznato kako ga još zovu - ni na nadimak nadeven mu tamo dole u Dţahiliji: Onaj-što-ide-gore-dole-po-staroj-Šišarki. On nije ni Mahomet ni MoeHammered7; on je umesto toga usvojio demonski znak - farangis - koji mu je visio, prikaĉen, oko vrata. Da bi uvrede preokrenuli u snagu, vigovci, torijevci, crnci - svi su oni odluĉili da s ponosom nose pogrdna imena koja su im izdevali da bi ih ponizili; sliĉno tome i naš planinar, proroĉanski motivisani usamljenik, sluţiće u srednjem veku za plašenje dece, kao babaroga - sinonimom Ċavola: Mahaund.8 To je on. Mahaund Biznismen, koji se vere uz svoju vrelu planinu u Hidţazu. Opsena u vidu jednog grada dole, ispod njega, blešti na suncu.

* Varoš Dţahilija cela je sagraĊena samo od peska, graĊevine su joj dobile oblike od pustinje iz koje se diţu. To je prizor za divljenje: gradske zidine sa ĉetiri kapije i sve su to ĉudotvorno podigli graĊani koji su nauĉili trik transformisanja finog belog peska dina iz tih pustinjskih, tuţnih predela - sam taj materijal nepostojanosti, tu kvintesenciju kolebljivosti, pomeranja, vrdanja, nedostatka oblika - pa su ga, pomoću alhemije, pretvorili u gradivo svoje novopronaĊene postojanosti. Ti ljudi predstavljaju ciglo tri, ĉetiri generacije uklonjene iz svoje nomadske prošlosti, kad su bili isto tako bez korena kao pešĉane dine ili, taĉnije, sa korenom u saznanju da je i stalno putovanje dom. - MeĊutim, nomad moţe da preţivi i potpuni nedostatak skitnje; to za njega nije ništa drugo do nuţno zlo; stvar je u tome da se negde stigne. I tako, nedavno, kao da su tu bili neki lukavi biznismeni, Dţahilijanci su se naselili na raskršću maršruta velikih karavana, i dine potĉinili svojoj volji. Sad pesak lepo sluţi moćnim gradskim trgovcima. Nabijen u kaldrmu, pokriva krivudave ulice Dţahilije; noću, zlatna vatra bukti u uliĉnim grejalicama »brazijerama« od uglaĉanog peska. Staklo je u prozorima, u izduţenim prozorima poput puškarnica, useĉenim u beskrajno visoke pešĉane zidove palata trgovaca; kroz sokake Dţahilije prolaze taljige na glatkim silikonskim toĉkovima, sa magarećom zapregom. Ja, u svojoj grešnosti, ponekad zamišljam navalu jednog ogromnog talasa, visok zid zapenušene

vode kako grmi preko te pustinje, teĉnu katastrofu punu skršenih laĊa i tonućeg oruţja, talas plime koji bi te tašte pešĉane zamkove pretvorio u ništa, u sitna zrna peska od kojih su i stvoreni. Ali tu nema talasa. Voda je dušmanin Dţahilije. Nošena u grnĉarskim ćupovima, ona nikad ne sme da se prosipa (strogi kazneni zakon nema milosti prema prestupnicima), jer gde ona kapne, tu ona i opasno razjeda grad. Rupe se pojavljuju na putevima, kuće se nakrivljuju i ljuljaju. Vodonoše Dţahilije su omraţena potreba, parije koji se ne mogu ignorisati ali zato im se nikad ne moţe ni praštati. U Dţahiliji nikad ne pada kiša; tu nema fontana u silikonskim vrtovima. Po nekoliko palmi stoji u ograĊenim dvorištima kuća, a korenje im putuje u dubinu i širinu, u traganju za vlagom. Gradska voda stiţe iz ponornica i izvora, meĊu kojima je i onaj legendarni Zamzam, u srcu ovog koncentriĉnog peskograda, blizu Kuće Crnog kamena. Ovde, u Zamzamu, ima jedan behešti - vodonoša prezreni, koji izvlaĉi tu vitalnu, opasnu teĉnost. Zove se Halid. Dţahilija (Hadţilija?) je grad biznismena poslovnih ljudi. Pleme se zove Ajkula. U ovom gradu, biznismen-pa-prorok, Mahaund, osniva jednu od velikih svetskih religija; i stigao je ovde, ovoga dana, na svoj roĊendan, u krizi svog ţivota. Postoji neki glas koji mu šapće na uho: Šta ti predstavljaš? Čoveka ili miša? Mi znamo taj glas. Ĉuli smo ga već jednom, ranije. *

Dok se Mahaund vere uz Breg-Šišarku, Dţahilija proslavlja drugu jednu godišnjicu. U staro vreme, patrijarh Ibrahim došao je u ovu dolinu sa svojom ţenom Hagar i njihovim malim sinom Ismailom. I ovde, u ovoj bezvodnoj divljini, on je nju napustio. Ona ga je upitala, Da li je moguće da je to Boţija volja? On joj je odgovorio da jeste. I otišao, baraba. Od samog poĉetka, ljudi su se koristili Bogom da bi opravdali ono što ne moţe da se opravda. Tajanstveni su putevi Gospodnji: kaţu ljudi. Pa onda i nije neko ĉudo što su se ţene okrenule meni. - Ali da se ja ipak drţim onog što ţelim da kaţem; Hagar nije bila veštica. Ona se uzdala u Boga: Pa kad je tako, On me sigurno neće pustiti da propadnem. Pošto ju je Ibrahim ostavio, ona je svoje dete dojila sve dok joj nije ponestalo mleka. Onda se penjala na dva brega, najpre na Safu a zatim i na Marvu, trĉeći u svom oĉajanju od jednog do drugog, ne bi li sa njih ugledala neki ĉador, kamilu, ljudsko biće. Ništa nije videla. I tada joj je došao Dţibril i pokazao joj vode Zamzama. Tako je Hagar preţivela; ali zašto se sada hodoĉasnici skupljaju ovde? Da proslavljaju njeno preţivljenje? Ne, ne. Oni proslavljaju dan kad je njihovoj dolini bila ukazana ĉast da je poseti - pogaĊate ko Ibrahim. I oni se u slavu tog Hagarinog neţnog supruga ovde skupljaju, klanjaju mu se i, iznad svega, troše lovu. Dţahilija je danas skroz-naskroz miomirisna. Mirisi Arabije, mirisi koje prosipa Arabia Odorifera, lebde u vazduhu: balzam, kasija, tamjan, izmirna. Hodoĉasnici piju vino od palme datule i bazaju po velikom vašaru povodom ibrahimovske svetkovine. A kroz tu guţvu baza i jedan ĉovek ĉije ga nabrano ĉelo izdvaja iz vesele gomile: to je jedan visok ĉovek u

širokoj beloj odeći, gotovo za glavu viši od Mahaunda. Brada mu je potkresana i uokviruje mu duguljasto košĉato lice; hod mu je skladan i dostojanstven, i otkriva visoku eleganciju moći. Kako se on zove? - Sama vizija ubrzo odaje njegovo ime; i ono je san promenio. Evo ga - Karim Abu Simbel, Velikaš Dţahilije, suprug okrutne, divne ţene Hind. On je glava vladajućeg Saveta grada, bogat izvan svake procene, vlasnik unosnih hramova kraj gradskih kapija, mnogih kamila, nadzornik svih karavana, a ţena mu je najveća lepotica u zemlji: šta bi moglo da uzdrma sigurnost takvog ĉoveka? A ipak, i Abu Simbelu se pribliţava kriza. Njega muĉi jedno ime, a vi moţete da pogodite koje - Mahaund Mahaund Mahaund. O kakva je krasota to vašarište Dţahilije! Tu, pod ogromnim miomirisnim šatrama stoje redovi tezgi sa zaĉinima, listovima sene, raznim vrstama mirišljavog drveta; tu ćete naći i prodavce parfema, koji se meĊusobno takmiĉe oko hodoĉasniĉkih noseva, ali i oko njihovih novĉanika. Abu Simbel se probija kroz gomile sveta. Trgovci - jevrejski, monofizitski, nabateanski kupuju i prodaju komade srebra i zlata, mere ih, grizu dukate i srebrnjake zubima znalaĉkim. Tu su i lanene tkanine iz Egipta, svila iz Kine; a iz Basre - oruţje i ţitarice. Tu se ljudi i kockaju, tu piju i igraju. Ima tu i robova na prodaju - Nubijaca, Anatolaca, Etiopljana. Ĉetiri frakcije plemena Ajkula drţe pod svojom kontrolom posebne zone vašarišta - mirise i zaĉine pod Crvenim šatrama, a tkanine i koţu pod Crnim šatrama; Srebrnokosa grupa je nadleţna za plemenite metale i sablje. Zabava - barbut, trbušne plesaĉice, palmovo vino, pušenje hašiša i afiona - spada u povlasticu ĉetvrtog

plemenskog kvarta, Vlasnika Sarenih kamila, koji su i trgovci robljem. Abu Simbel zaviruje u šatru s plesaĉicama. Hodoĉasnici sede steţući svoje kese s novcem u levoj ruci; svaki ĉas vade novĉiće i stavljaju ih na dlan desne ruke. Plesaĉice se tresu i znoje, a pri tom ne skidaju pogled sa vrhova prstiju hodoĉasnika; kad premeštanje novca iz kesa na dlanove prestane, prestaje i trbušni ples. Veliki ĉovek pravi grimasu i pušta šatorsko krilo da padne na otvor. Dţahilija je sagraĊena u nepravilnim koncentriĉnim krugovima, zgrade joj se lepezasto šire od Kuće Crnog kamena, pribliţno po stepenu bogatstva i društvenog poloţaja vlasnika. Palata Abu Simbela nalazi se u prvom krugu - u centralnom prstenu; kad izlazi iz svoje kuće, on se kreće jednim od vijugavih, zrakastih puteva za skitnju, prolazi pored mnogih gradskih predskazivaĉa sudbine koji, za hodoĉasniĉke pare cvrkuću, guguću, šište, na razliĉite naĉine opsednuti duhovima-Ďinima ptica, zveri, zmija. Jedna vraĉara, propustivši trenutno da podigne pogled, zgurena sedi na njegovom putu: »Je l’ ’oćeš d’osvojiš srce neke cure, slatki moj? Il’, volj’ ti da nekog svog dušmanina priĉvrljiš? Pitaj mene; i moje ĉvoriće u nizu!« I ustaje, landarajući jednim kanapom s ĉvorovima, zamkom za ţivote ljudske - ali, videvši sad kome se obraća, mlitavo spušta svoju razoĉaranu ruku i, mrmljajući nešto, šmugne u pesak. Svugde - graja i laktovi. Pesnici stoje na sanducima i deklamuju, dok im hodoĉasnici bacaju novĉiće oko nogu. Neki bardi govore raĎaz-stihove u ĉetvorosloţnom metru koji, prema legendi, ukazuje na ritam hoda kamile; drugi recituju kasida-pesme o

nestalnim draganama-vrdala-mama, o pustinjskim avanturama, o lovu na divlje magarce, onagere. Za dandva biće i vreme za godišnje takmiĉenje u pesništvu, posle ĉega će sedam najboljih pesama biti prikucano na zidove Kuće Crnog kamena. Pesnici se pripremaju za svoj veliki dan; Abu Simbel se smeje minstrelima pevaĉima uz lautu - koji prosipaju zlu satiru, otrovne ode naruĉene od jednog poglavice protiv drugog, od jednog plemena protiv susednog. Zatim klima glavom, u znak prepoznavanja, jednom od pesnika koji mu se pridruţuje i hoda pored njega - jednom viţljastom mladiću oštrog lika s pomahnitalim prstima na lauti. Ovaj mlaĊi ismevaĉ već ima jezik kojeg se svet najviše plaši u ĉitavoj Dţahiliji, ali prema Abu Simbelu on je gotovo pun poštovanja. »Što ste toliko mislima obrvani, Velikašu? Da vam kosa nešto nije poĉela da opada, ja bih vam savetovao da je pustite preko ĉela.« Abu Simbel se ceri nakrivljenim usnama. »Kakav ugled«, kaţe on zamišljeno. »Kakvu slavu ti uţivaš, a mleĉnjaci ti još nisu ispali. Pripazi se da ne budemo morali da ti ih mi išĉupamo.« On ga pecka, govori vedro, ali je ta njegova vedrina ipak spojena s pretnjom od velikog opsega Velikaševe moći. Ali momak je ipak bezbriţan. Idući ukorak sa Abu Simbelom, on odgovara: »Na mestu svakog zuba koji mi budete išĉupali, izrašće jedan jaĉi, koji će dublje da zagriza i izvlaĉi vrelije mlazeve krvi.« Velikaš jedva klima glavom. »Ti voliš ukus krvi«, kaţe on. Momak sleţe ramenima. »Pesnikov je posao«, odgovara on, »da daje ime neimenljivom, da ukazuje na prevare, da staje na stranu ugroţenog, da kreće u rasprave, da prekraja svet i da mu ne dopušta da beţi u slatki san.« I ako potoci krvi poteku iz rana koje njegove

pesme zadaju, oni će taj svet hraniti. Mladić je satiriĉar, Baal. Jedna nosiljka s navuĉenim zavesicama prolazi pored njih; u njoj neka fina gradska dama koja je izišla da vidi vašar, nošena na ramenima osmorice Anatolaca robova. Abu Simbel hvata mladog Baala za lakat, pod prividom da ţeli da ga skloni s puta; i mrmlja, »I očekivao sam da ću te naći; pa, ako hoćeš, da malo popriĉamo.« Baal se divi Velikaševoj veštini. Traţeći ĉoveka, kadar je da svoj plen dovede do uverenja da je on, plen, lovio lovca. Abu Simbel još jaĉe steţe mladićev lakat; i drţeći ga tako za lakat, on svog drugara vodi ka svetinji svih svetinja u samom središtu grada. »Imam jednu porudţbinu za tebe«, kaţe mu Velikaš, »jednu knjiţevnu stvar. Ja znam svoje granice; veštine i imovanja pakosti i umetnost metriĉkog panjkanja potpuno su van mojih moći. Shvataš.« Ali Baal, drski momak, samo se ukoĉi i poĉne da drţi Ċo svog dostojanstva. »Nije pravo da umetnik postane sluga drţave.« Simbelov glas pada malo niţe, dobija svila-slije tonove i ritmove. »Oh, da. Ali kad se ti stavljaš u sluţbu ubica-atentatora, onda je to za tebe jedna savršeno ĉasna stvar!« Kult mrtvih je besneo u Dţahiliji. Kad tu ĉovek umre, plaćeni oplakivaĉi se bubaju po glavi, grebu svoje grudi, ĉupaju kosu. Obogaljena kamila se ostavlja na grobu da crkne. A ako je ĉovek ubijen, njegov najbliţi rodak polaţe asketsku zakletvu i goni ubicu sve dok se krv krvlju ne osveti; pri ĉemu je i obiĉaj da se sastavi pesma u slavu tog potonjeg ĉina, ali malo je osvetnika sa darom za rimovanje. Zato mnogi pesnici ţive od pisanja pesama posvećenih ubistvima, i opšte je mišljenje da je meĊu pesnicima koji slave krvno osvetništvo najbolji versifikator ovaj prerano

sazreli polemiĉar, Baal. Ali njega profesionalni ugled štiti od uvreda kao što je sad ovo malo Velikaševo ruganje. »To je jedna kulturna stvar«, odgovara on. Abu Simbel zaranja još dublje u cile-milemisanje. »Moţda je taĉno i to što kaţeš«, šapuće on pred kapijom Kuće Crnog kamena, »ali, Baale, reci mi pošteno: zar ja ne mogu da poloţim neko malo pravo na tebe? Obojica opsluţujemo, ili bar ja tako mislim, jednu istu gospu.« Sad se Baalu sva krv povlaĉi iz obraza; samouverenost mu krahira, otpada sa njega kao školjka. Velikaš, kao da ne primećuje tu naglu promenu, pa ugura satiriĉara u Kuću. U Dţahiliji se kaţe da je ova dolina Zemljin pupak; da se naša planeta, kad je bila stvarana, obrtala oko ove taĉke. Adam je bio došao ovamo i ugledao ĉudo: ĉetiri smaragdna stuba i na njima uzdignut sjajan dţinovski rubin, a ispod tog neba ogroman beli kamen, takoĊe sjajan od sopstvene svetlosti, kao neka vizija Adamove duše. On je oko te vizije podigao debele zidove, da kamen zamraĉe za ovu zemlju. To je bila prva Kuća. Mnogo je puta pregraĊivana - jednom je to uĉinio Ibrahim, posle preţivljenja Hagar i malog Ismaila, zahvaljujući angelu - ali, kako su bezbrojni hodoĉasnici vekovima dodirivali taj beli kamen, on je postepeno tamneo i postao crn. Onda je poĉelo vreme idola; do Mahaundovog doba, tri stotine i šezdeset kamenih bogova naĉiĉkalo se oko Boţijeg vlastitog kamena. Šta li je stari Adam mogao da misli? Njegovi sinovi su danas ovde: Kolos od Hubala, koga su Amalekiti poslali iz Hita, stoji iznad izvora blaga - Hubal Pastir, taj polumesec što raste; ali i onaj, od-besa-

uţagreli, opasni Kain. On je onaj venući polumesec, kovaĉ i muziĉar; pa i on ima svoje posvećenike. Hubal i Kain gledaju odozgo na Velikaša i pesnika, dok se ovi šetkaju. Gleda ih i nabateanski protoDionizos, Onaj-od-Sharra-e; i jutarnja zvezda Astarte, i tmurna Nakruh. Evo i boga Sunca, Manafa! Gle, gde krilima maše div Nasr, bog u obliĉju orla! Pogledaj i Quzah, što dugu u rukama drţi... i zar to nije ljudska prezasićenost bogovima, hranom kamenom za kljukanje oblapornih hodoĉasnika, za gašenje njihove ţeĊi nesvete. Ta boţanstva za vabljenje putnika, dolaze - kao i sami hodoĉasnici - sa svih strana. Pa i ti idoli su delegati na nekoj vrsti meĊunarodnog vašara. Postoji ovde i jedno boţanstvo zvano Allah (što, prosto, znaĉi Bog). Pitajte Dţahilijance i oni će vam potvrditi da taj badţa ima neku vrstu vrhovne vlasti, ali da on nije mnogo popularan: jedan svestraničar, bog opšte prakse u veku kipova - specijalista. Abu Simbel i odnedavno-preznojavajući-se Baal stigli su do svetilišta, gde su jedna do druge stajale postavljene tri najvoljenije boginje Dţahilije. Oni se klanjaju pred svima trima: pred Uzom sa licem koje zraĉi, boginjom lepote i ljubavi; pred mraĉnom, opskurnom Manat sa licem okrenutim u stranu - njen cilj je tajanstven, ona prosejava pesak izmeĊu svojih prstiju ona je zaduţena za ljudsku sudbinu ona je kob; i, na kraju, pred najuzvišenijom od njih tri, boginjommajkom, koju su Grci zvali Latona, Latini Leto, ;i koju ovde zovu Ilat ili, najĉešće, Al-Lat. Boginja. Nju ĉak i ime stavlja nasuprot Allah-u i ĉini je ravnopravnom s njim. Lat - svemoćna. I sa izrazom iznenadnog

olakšanja, Baal se baca na tlo i prostire se pred njom. Abu Simbel i dalje stoji na svojim nogama. Porodica Velikaša Abu Simbela - ili, taĉnije, njegove ţene Hind - drţi u svojim rukama ĉuveni hram Lat, pokraj juţne gradske kapije. (Oni takoĊe vuku prihode i iz hrama Manat, pored istoĉne kapije, i iz hrama Uze, na severnoj sirani.) Te koncesije su osnov Velikaševog bogatstva, i zato je on, to shvata Baal, sluga boginje Lat. A satiriĉareva posvećenost toj boginji je poznata širom Dţahilije. Prema lome, to je bilo sve što je Velikaš mislio! Dršćući od olakšanja, Baal ostaje prostrt, pokazujući tako svoju zahvalnost svojoj Gospi-zaštitnici. Ona na njega gleda blagostivo; ali na izraz boginjinog lica ne moţe se osloniti. Baal je mnogo pogrešio. Bez ikakvog upozorenja, Velikaš ritne pesnika u bubreg. Napadnut baš u trenutku kad je mislio da je bezbedan, Baal cikne, poĉne da se prevrće po podu, ali Abu Simbel ga prati i nastavlja da ga rita. Zaĉuje se zvuk pucanja jednog rebra. »Mrcino mala«, primećuje Velikaš, a ton mu je i dalje nizak i dobroćudan. »Podvodaĉu jedan, sa piskavim glasom i malim mudima. Da li si ti mislio da će gospodar hrama Ilate da traţi tvoje prijateljstvo samo zbog strasti koju osećaš prema njoj?« I novo ritanje, pravilno, metodiĉno. Baal kuka uz Abu Simbelove noge. Kuća Crnog kamena uopšte nije prazna, ali ko sme da se ispreĉi izmeĊu Velikaša i objekta njegovog gneva? I odjednom, Baalov muĉitelj ĉuĉne, šĉepa pesnika za kosu i podiţe mu glavu, uz trzaje, naviše, pa mu šapne na uho: »Baale, nije ona ta gospa na koju sam mislio«, a iz Baala - jeziv jauk samosaţaljenja, jer on zna da mu se ţivot bliţi kraju, da mu se okonĉava baš kad ima još toliko mnogo stvari koje

bi trebalo da postigne - jadni badţica. Velikaševe usne se taru o njegovo uho. »Govno od prestravljene kamile«, dašće Abu Simbel. »Ja znam da mi ti jebeš ţenu.« I pri tom zapaţa, sa velikim zanimanjem, kako Baal ima istaknutu erekciju, ironiĉni spomenik koji je podigao svom strahu. Abu Simbel, Velikaš-rogonja, uspravlja se, i nareĊuje, »Diţi se!«, a Baal, unezveren, kreće za njim napolje. Grobovi malog Ismaila i njegove majke Hagar leţe pokraj severozapadnog lica Kuće Crnog kamena, na prostoru ograĊenom niskim zidom. Abu Simbel prilazi tom podruĉju i zaustavlja se nešto dalje od njega. U tom ograĊenom delu stoji mala grupa ljudi. Tamo su vodonoša Halid i neka baraba iz Persije sa tuĊinskim imenom Salman; i da upotpuni trojstvo tog ološa, tu je i rob Bilal, onaj koga je Mahaund oslobodio, jedan ogroman crni monstrum, baš taj, sa glasom koji odgovara njegovoj fiziĉkoj veliĉini. Ta trojica besposliĉara sede na zidu ograde. »Ta gomila Ċubreta«, kaţe Abu Simbel. To je tvoja meta. Piši o njima; i o njihovom voĊi, naravno.« I uprkos svom strahu, Baal ne moţe da sakrije nevericu. »Velikašu dragi, zar o tim lupeţima - o tim jebenim prostačinama? Vi ne treba da brinete zbog njih. Šta vi uopšte mislite? Je 1’ da će Mahaundov jedan Bog da dovede vaše hramove do bankrotstva? Trista šezdeset protiv jednog, i zar da jedan pobedi? To ne moţe da se desi.« On se kikoće skoro histeriĉno. Abu Simbel ostaje hladan: »Ĉuvaj te uvrede za svoje pesme.« Ali raskikotani Baal ne moţe da se zaustavi. »Revolucija vodonoša, doseljenika i robova... uh, Velikašu dragi! Ja se mnogo plašim.« Abu Simbel

paţljivo pogleda raskikotanog pesnika. »Da«, odgovara mu on, »taĉno, i treba da se plašiš. Piši o tome, molim te, a ja oĉekujem da će te pesme biti tvoja remek-dela.« Baal nabira ĉelo, cvili. »Ali to je traćenje mog, mog malog talenta...« On shvata da je previše rekao. »Radi kako ti je reĉeno«, bile su poslednje reĉi koje mu je Abu Simbel uputio. »Nemaš drugog izbora.«... * Velikaš se izleţava u svojoj spavaćoj sobi dok mu naloţnice zadovoljavaju potrebe. Kokosovo ulje za njegovu proreĊenu kosu, vino za njegova nepca, jezici za njegovo uţivanje. Momak je bio u pravu. Zašto se ja plašim Mahaunda? U dokolici, poĉinje da broji svoje naloţnice; prestaje kod petnaeste, i pljesne šakama. Taj momak. Hind će i dalje da se viĎa s njim, očigledno; i kakve šanse moţe on, Abu Simbel, da ima protiv njene volje? To je njegova slabost, zna on to, to da je kadar da mnogo vidi i da mnogo podnosi. On ima svoje apetite, pa zašto onda i ona ne bi mogla da ima svoje? Naravno, sve dotle dok je diskretna; i sve dotle dok on to zna. On mora da zna; znanje je njegova droga, njegova opasna navika. On ne moţe da podnosi ono što ne zna, te zbog toga, ako ne zbog neĉeg drugog, Mahaund je njegov neprijatelj, Mahaund sa svojom mišmaš bandom odrpanaca, i momak je imao pravo da se smeje. On, Velikaš, ne moţe da se tako lako nasmeje. On je, kao i njegov protivnik, oprezan ĉovek, on hoda na jastuĉićima svojih stopala. Setio se onog ogromnog, onog roba,

Bilala: setio se kako ga je njegov gospodar zamolio, ispred hrama Lat, da prebroji bogove. »Jedan«, odgovorio je on onim svojim krupnim, melodiĉnim glasom. Bogohuljenje - za to je predviĊena smrtna kazna. Bacili su ga na zemlju, na vašarištu, raširili mu i noge i ruke, pa su mu na grudi stavili jedan ogroman kamen. Kol’ko reče da ih ima? Jedan, ponavljao je, jedan. Zatim su na prvi kamen stavili i drugi. Jedan jedan jedan. Mahaund ga je otkupio od vlasnika i oslobodio. Ne, Abu Simbel razmišlja, momak Baal nije bio u pravu, ti ljudi su vredni našeg vremena. Zašto se ja plašim Mahaunda? Zbog toga: jedan jedan jedan, zbog te zastrašujuće singularnosti; dok sam ja uvek podeljen, uvek dva ili tri ili petnaest. Ja ĉak mogu da shvatim i njegovo gledište; on je isto toliko bogat i uspešan kao bilo ko od nas, kao bilo koji savetnik, ali pošto njemu nedostaje ona prava vrsta porodiĉnih veza, mi mu nismo ponudili neko mesto u našoj grupi. Pošto je rastao bez roditelja, kao siroĉe, on je iskljuĉen iz trgovaĉke elite, i zato oseća da je izigran, da nije dobio ono što mu pripada. Uvek je bio ambiciozan. Ambiciozan ali sam. Ne moţeš stići na vrh ako se sam-samcit penješ uz brdo. Sem, moţda, ako tamo ne sretneš nekog anĊela... da, to je to. Vidim ja na šta on cilja. Ali on mene ne bi mogao da razume. Kakvu vrstu čoveka ja predstavljam? Saginjem glavu. Kolebam se, procenjujem šanse, nameštam svoja jedra, manipulišem, i tako uspevam da preţivim, da opstanem. Zato neću da optuţim Hind za neverstvo. Mi smo dobar par, led i vatra. Na štitu njene familije, grb: legendarni crveni lav, mnogozubi ljudoţder. Nek se ona samo igra sa svojim satiriĉarem;

meĊu nama nikad nije bilo seksa. Ja ću njega već srediti kad joj on dosadi. Velika je to laţ - misli Velikaš Dţahilije dok tone u san - da je pero jaĉe od maĉa. * Bogatstvo grada Dţahilije stvoreno je na preimućstvu peska nad vodom. U staro vreme smatralo se da je bezbednije transportovati robu preko pustinje nego preko mora, gde svaki ĉas mogu da udare monsuni. U to vreme pre meteorologije, bilo je nemoguće predviĊati takve stvari. Zato su napredovali karavanseraji. Proizvodi sveta su pristizali iz Zafara u Sabu, a odatle u Dţahiliju i oazu latrib, pa dalje do Midijana gde je ţiveo Mojsije; otuda u Akabu i Egipat. Iz Dţahilije su poĉinjale druge karavanske staze: na istok i severoistok, ka Mesopotamiji i velikom Persijskom Carstvu. Ka Petri i Palmiri, gde je Solomon nekad voleo kraljicu Sabe. To su bili siti i ugojeni dani. Ali sad su ĉitave flote, koje plove vodama oko poluostrva, postale krepkije, posade im veštije, a navigacioni instrumenti su im taĉniji. Karavani kamila gube posao u korist brodova. Pustinjska laĊa i morska laĊa, to staro suparništvo sa danas poremećenom ravnoteţom snaga. Vladaoci Dţaliilije besne zbog toga, ali oni tu mogu malo da uĉine. Abu Simbel podozreva da sad jedino hodoĉašće stoji izmeĊu grada i njegove propasti. Gradski savetnici pretraţuju svet da naĊu kipove tudinskih bogova, kako bi pomoću njih privlaĉili nove hodoĉasnike u grad od peska; ali oni i u tome imaju takmace. Dole, u Sabi, podigli su jedan veliki hram, svetilište suparniĉko, radi takmiĉenja sa

Kućom Crnog kamena. Mnoge hodoĉasnike sad jug dovodi u iskušenje, a broj posetilaca vašara u Dţahiliji opada. Po preporuci Abu Simbela, vladaoci Dţahilije su njenim verskim ritualima dodali primamljive zaĉine profanosti. Grad je postao ĉuven po svojoj razuzdanosti, kao kockarska jazbina, kupleraj, mesto gde se pevaju škakljive i nepristojne pesme. Ĉlanovi plemena Ajkula jednom prilikom su prekardašili u svojoj pohlepi za novcem hodoĉasnika, Ĉuvari kapije Kuće poĉeli su da traţe mito od umornih putnika; njih ĉetvorica, ljuti što su dobili bedan bakšiš, sunovratili su dva putnika niz velike strme stepenice pravo u smrt. Ovaj postupak je mnoge obeshrabrio i oni nisu ponovo došli... Danas, kidnapuju ţene-hodoĉasnice radi ucene ili ih prodaju kao naloţnice. Bande mladih Ajkula krstare gradom i nameću svoj zakon. Priĉa se da Abu Simbel odrţava tajne sastanke s voĊama bandi i da ih sve on organizuje. To je svet kojem je Mahaund doneo svoju poruku: jedan jedan jedan. Sred takvog mnoštva bogova, to zvuĉi kao opasna reĉ. Velikaš se uspravlja u krevetu, u sedeći stav, a naloţnice mu odmah prilaze i nastavljaju sa mazanjem i glaĊenjem njegovog tela. On im gestom daje znak da odu, pa zatim pljesne šakom o šaku. Ulazi evnuh. »Pošalji glasnika u kuću kahina Mahaunda«, nareĊuje Abu Simbel. Namestićemo mu jednu malu probu. Pošteno takmičenje: tri protiv jednog. *

Vodonoša, došljak i rob: Mahaundova tri uĉenika, peru se kraj izvora Zamzam. U pešĉanom gradu, oni su nezdravo opsednuti vodom. Ablucije, neprestane ablucije - pirkanje, pranje nogu do kolena, ruku do lakata, glave do vrata. Suvih grudi do pupka, mokrih udova i vlaţnih glava - baš izgledaju kao neki ekscentrici! Pljus, pljas, pranje i klanjanje uz molitvu. Kleĉeći, zavlaĉe ruke, noge, glave natrag u svuda prisutni pesak, a zatim iznova poĉinju ciklus sa vodom i molitvama. Ovo su lake mete za Baalovo pero. Njihova ljubav prema vodi je neka vrsta izdaje; ljudi Dţahilije prihvataju svemoćnost peska. Pesak se zavlaĉi izmeĊu njihovih prstiju i na rukama i na nogama, lepi im se za trepavice i kosu, i tu se stvrdnjava i zatvara im pore na koţi. Oni se otvaraju prema pustinji: doĊi, pešĉe, peri nas u suhoći! To je obiĉaj dţahilijanski, poĉev od najvišeg graĊanina do onog najniţeg mogućeg. Oni su silikonski, kremenski narod, a sad su vodoljupci došli meĊu njih. Baal ih obilazi na bezbednoj udaljenosti - Bilal nije ĉovek s kojim se moţe šaliti - i dovikuje im poruge. »Ako su Mahaundove ideje bilo ĉega vredne, je l’ vi mislite da će one biti popularne meĊu ološem kao što ste vi?« Salman obuzdava Bilala: »Mi smo samo poĉastvovani što je moćni Baal izabrao nas za svoj napad«, on se pri tom osmehuje a Bilal se opušta, smiruje. Vodonoša Halid je iznerviran, ali kad ugleda krupnu figuru Mahaundovog strica Hamze koji im prilazi, on ţeljno potrĉi ka njemu. Hamza, u svojoj šezdesetoj, i danas je najugledniji gradski borac i na lavove lovac. Mada je istina manje slavna od pohvala: Hamza je u borbi više puta bio poraţen, ali, pošteĊen od prijatelja ili zahvaljujući sreći, izbavljen iz lavljih

ĉeljusti. On ima para koje mu omogućuju da se te vesti ne šire. Ali i njegove goiline, i to što je dosad ostao ţiv, doprinose nekoj vrsti poštovanja legende o njegovoj borbenosti i hrabrosti. Bilal i Salman, zaboravljajući Baala, polaze za Halidom. Sva trojica su nervozni, mladi. On se još nije vratio kući, obaveštava ih Hamza. A Halul je zabrinut: Ali ĉitavi sati su prošli - šta li mu to radi ona haraba, da li ga muĉi, da 1’ mu uvrće palĉeve, ili ga biĉuje? I opet je Salman najsmireniji: To nije Simbelov stil, kaţe on, to je s njegove strane nešto ljigavo, verujte. A Bilal, nĉući, iskazuje svoju odanost Mahaundu: Ljigavo-neljigavo, ja verujem u njega, u Proroka. Njega ne moţe ništa da slomi. A Hamza ga samo blago prekori: Oh, Bilale, koliko puta on treba da ti to kaţe? Ĉuvaj svoju veru za Boga. Boţji glasnik je samo ĉovek. Halidova napetost puca: on se suprotstavlja starom Hamzi, pa ga oštro pita: Je l' ti hoćeš da kaţeš da je Glasnik slab ĉovek? Moţeš ti sto puta da budeš njegov stric... Hamza udari vodonošu po glavi. Ali ne dopuštaj da on vidi tvoj strah, kaţe, pa makar ti bio i smrtno uplašen. Njih ĉetvorica se ponovo peru u trenutku kad Mahaund stiţe; zbijaju se oko njega - Kakoštazašto? Hamza stoji iza njih. »Sinovĉe, ovo mi nikako ne izgleda na dobro«, prasne on svojim vojniĉkim laveţom, »do Ċavola!« pa doda: »Kad se vraćaš sa onog Brda-Šišarke, ti sav blistaš. A danas si mi nešto mraĉan.« Mahaund seda na rub izvora i osmehuje se. »Ponudili su mi jednu nagodbu.« Abu Simbel? vikne

Halid. Nezamislivo. Odbij. Verni Bilal ga opominje: Nemoj ti da daješ lekcije Glasniku. Razume se da je on to odbio. Persijanac Salman pita: Kakva je to nagodba. Mahaund se ponovo osmehne. »Dobro je što bar jedan od vas ţeli to da ĉuje.« »Radi se o jednoj sitnici«, nastavlja on. »O zrnu peska. Simbel moli Alahaf da mu podari malo svoje naklonosti.« Hamza vidi da je Mahaund iscrpljen od umora. Kao da se rvao s nekim demonom. Vodonoša viĉe: »Ništa! Ni trunku njemu.« Hamza ga ućutka. »Ako naš veliki Bog u srcu svom smatra da treba da dopusti - on je sam upotrebio tu reĉ, dopusti - da su tri, samo tri idola od onih tri stotine šezdeset vredni oboţavanja...« »Nema drugog boga sem Boga!« uzvikuje Bilal. Drugari mu se pridruţuju: »Ya Allah!« Mahaund izgleda ljut. »Hoće li vernici da saslušaju Glasnika?« Oni zaćute, povlaćeći nogama po prašini. »On moli Alaha za odobrenje da to budu Lat, Uza i Manat. A zauzvrat, daje svoju garanciju da ćemo mi biti tolerisani, pa ĉak i zvaniĉno priznati; a kao znak toga, mene bi izabrali u Savet Dţahilije. To je ponuda.« Persijanac Salman kaţe: »To je klopka. Ako odeš gore na Planinu pa se vratiš s takvom Porukom, on će da te pita kako si uspeo da navedeš Dţibrila da pribavi baš to pravo otkrovenje? Bio bi u stanju da te nazove šarlatanom, prevarantom.« Mahaund zatrese glavom. »Ti, Salmane, znaš da sam ja nauĉio kako treba da slušam. To slušanje nije od one obiĉne vrste; ono je i neka vrsta postavljanja pitanja. Ĉesto, kad doĊe, Dţibril izgleda kao da zna šta mi je u duši. A ja to najĉešće

osećam kao da mi on izlazi iz samog srca: iz mojih najvećih dubina, iz same moje duše.« »Ili je to samo drukĉija klopka«, Salman je uporan. »Koliko mi već dugo propovedamo veru koju si nam ti doneo? Nema drugog boga osim Boga. I šta smo mi ako je se sad odreknemo? Ovo nas slabi, ĉini nas besmislenim. Prestajemo da budemo opasni. Niko nas više neće uzimati ozbiljno.« Mahaund se smeje, jer ga ova izjava stvarno zabavlja. »Moţda ti nisi ovde dovoljno dugo«, kaţe mu on blago. »Zar nisi zapazio? Nas narod i ne uzima ozbiljno. Nikad ih nema više od pedesetak, oko mene, kad govorim, a polovina njih su turisti. Zar ti ne ĉitaš one paskvile koje Baal kaĉi po celom gradu?« I on recituje: Glasniče, čuj moju škljocu: Mani tu svoju monofiliju – to jedan jedan jedan – nije to za Dţahiliju! Vratiti pošiljaocu. »Oni nas svugde ismejavaju, a ti kaţeš da smo opasni«, zavapi on. Sad Hamza izgleda zabrinuto. »Tebe nikad ranije nije brinulo njihovo mišljenje. Zašto sad? Zašto posle tvog razgovora sa Simbelom?« Mahaund zatrese glavom. »Ponekad pomislim da bih ovim ljudima morao da olakšam pristup veri.«

Neprijatna tišina zavlada oko njegovih uĉenika; oni izmenjuju poglede, premeštaju se s noge na nogu. Mahaund ponovo zavapi. »Svi vi znate šta se dogaĊa. Naš neuspeh u preobraćanju ljudi. Ljudi neće da se odriĉu svojih bogova. Neće pa neće.« On ustaje sa ograde, okrene se i ode dalje od njih, pa se sam pere na suprotnom kraju zamzamskog izvora, zatim klekne i poĉinje da se moli. »Ljudi su utonuli u mrak«, tuţno kaţe Bilal. »Ali, progledaće oni. Ĉuće oni. Bog je jedan.« Svu ĉetvoricu obuzima jad; ĉak je i Hamza potišten. Mahaund je uzbuĊen a njegovi se sledbenici tresu. On ustane, pokloni se, uzdahne, i prilazi im ponovo. »Slušajte me, svi«, kaţe on, prebacujući jednu ruku preko Bijalovih ramena, a drugu preko ramena svoga strica. »Ĉujte me: to je zanimljiva ponuda.« Neobgrljeni Halid gorko ga prekida. »Ta ponuda je iskušenje.« Ostali deluju prestrašeno. Hamza se veoma blago obraća vodonoši. »Zar nisi baš ti, Halide, hteo da se sa mnom svaĊaš zato što si pogrešno pretpostavio, kad sam ja Glasnika nazvao ĉovekom, da ga u stvari nazivam slabićem? I šta sad? Da li sad ja treba tebe da izazovem na svaĊu i bitku?« Mahaund ih moli da se smire. »Ako se svaĊamo, onda za nas nema nade.« On pokušava da razgovor podigne na teološku razinu. »Nije on predlagao da Alah prihvati te tri boginje na ravnoj nozi sa njim. Ĉak ni boginju Lat; već samo da one dobiju neku vrstu posredniĉkog, niţeg statusa.« »Kao Ċavoli«, prasne Bilal.

»Ne«, Persijanac Salman shvata stvar. »Kao arhanĊeli. Velikaš je pametan ĉovek.« »AnĊeli i Ċavoli«, kaţe Mahaund. »Dţibril i Šejtan. Svi mi već prihvatamo njihovo postojanje na po puta izmeĊu Boga i ĉoveka. Abu Simbel moli da prihvatimo još samo tri posrednice u tom uzvišenom društvu. Samo tri, i, ukazuje on, sve će duše Dţahilije biti naše.« »I oni kipovi će biti izbaĉeni iz Kuće?« pita Salman. Mahaund mu odgovara da o tome nisu posebno razgovarali. Salman zatrese glavom. »Sve se to radi zato da bi ti bio uništen.« A Bilal dodaje: »Bog ne moţe da bude ĉetiri.« A Halid, samo što ne zaplaĉe: »Glasniĉe, šta ti kaţeš? Lat, Manat i Uza - pa one su ţene! Milost! Zar da sad imamo i boginje? Te stare ĉaplje, rode, veštice?« Jad-napetost-ţamor duboko se usecaju u Prorokovo lice, koje Hamza, kao vojnik na bojnom polju kad teši ranjenog druga, uzima medu šake. »Ne moţemo mi to da sredimo umesto tebe, sinovĉe«, kaţe mu on. »Popni se na Brdo. Idi, pitaj Dţibrila.« * Dţibril: sanjalica, ĉije je gledište ponekad gledište filmske kamere, a u nekim drugim trenucima - gledište gledaoca. Kad je on kamera, ona je uvek u pokretu, on mrzi statiĉne kadrove, te on tako lebdi gore na visokom kranu i gleda dole na figure glumaca u skraćenoj perspektivi, ili se sjuri dole da, nevidljiv, stane izmeĊu njih, okrećući se polako na peti da bi omogućio praćenje

sebe - objekta u pokretu, sa svih strana u »areni«, za trista šezdeset stepeni, ili bi moţda pokušao da bude sniman sa platforme na pokretnim »far«-kolicima na šinama uskog koloseka, furajući uporedo sa Baalom i Abu Simbelom dok njih dvojica hodaju, ili će ruku-podruku sa statiĉnom kamerom da prošpija tajne Velikaševe spavaće sobe. Ali on uglavnom sedi gore na BreguŠišarki kao plateţna mušterija-gledalac na sedištima iza ili iznad bine, sine, a Dţahilija je njegovo bioskopsko platno. Molim. I on tako posmatra i odmerava radnju kao svaki ljubitelj filma, uţiva u tuĉama, neverstvima, moralnim krizama drugih, ali tu nema dovoljno maĉkica za pravi hit, badţo, a gde su i one drnke-drnke-pesme, da im nanu-naninu - što pristojan ĉovek reći ne sme!? Trebalo je da sagrade dekor za scenu na vašarištu, moţda i za plastiĉnu ulogu zvezde Pimpl Bilimorije u nekoj vašarskoj šatri, gde bi ona tresla sisama svojim znatnim. I zatim, bez prethodnog upozorenja, Hamza kaţe Mahaundu: »Idi i pitaj Dţibrila«, a on, sanjalica, osećajući kako srce hoće da mu, od straha, iskoĉi iz grudi, kaţe, ko, je l' ja? Pa, ja sam taj od koga se ovde oĉekuje odgovor po tom pitanju? Sedim ovde i gledam taj film, a onda onaj glumac uperi prst u mene - ko je još ĉuo tako nešto - i pita krvave gledaoce tog »teologića« da reše taj krvavi zaplet? - Ali pošto se san pomera, pošto san uvek menja svoj oblik, on, Dţibril, nije više obiĉan gledalac već glavni glumac, star. Sa svojom starom slabošću da rado prihvata mnoge uloge: da, da, on ne igra samo ulogu arhanĊela nego i njega, Biznismena, Glasnika, Mahaunda, koji se vere uz planinu kad se vere. I tu su potrebne cake, pravi »klikeraški« rezovi da bi se sredila ta dvostruka uloga

njih dvojica nikad ne smeju da se vide u istom kadru, svaki mora da govori u prazno zamišljenoj inkarnaciji onog drugog i da se oslanja na tehnologiju u pogledu stvaranja vizije koja fali, sreĊivanja stvari pomoću makaza na montaţnom stolu i lepljive trake, ili, što je još egzotiĉnije, pomoću one pokretne »asure«. Ali, da se ona ne pobrka - ha ha - sa bilo kojim letećim ćilimom! Shvatio je: on se plaši onog drugog, onog Biznismena i zar to nije šašavo? Da se arhanĊel trese od straha pred lim smrtnim ĉovekom. To je taĉno, ali: to je onaj strah koji osećate kad se prvi put naĊete u filmskom kadru i oĉekujete da u kadar uĊe i on, jedna od ţivih legendi lilma; i pomislite, ja ću se obrukati, ĉabriraću, postaću leš; ali pri tom ludo ţelite da budete dobri. On će vas usisavati vazdušnom strujom svog genija, i od njega će zavisiti da li ćete izgledati dobro, kao ptica što visoko leti, ali ako tu omanete sa svojim udelom ili uĉinite nešto još gore, onda će vas on... Taj Dţibrilov strah, strah od onog sebe kojeg mu stvara njegov sopstveni san, navodi ga da se bori protiv Mahaundovog dolaska, pokušava da ga odloţi, ali evo ti njega gde dolazi, tu nema da ga nema, te arhangel zavezuje svoju pljucu. Ti snovi u kojima vas izguraju na scenu kad vi na njoj nemate šta da traţite, ne znate priĉu, niste nauĉili nijednu repliku, a ispred vas puno gledalište, i svi gledaju, gledaju: takvo je to osećanje. Ili kao u istinitoj priĉi o onoj beloj glumici koja je igrala ulogu crnkinje u nekoj Šekspirovoj drami. Izišla je na binu i primetila da su joj naoĉari i dalje na nosu, i-jao, ali je zaboravila da nacrni i ruke, te ne moţe da ih podigne da bi skinula naoĉare, i dvaput jao: i takvo osećanje! Mahaund dolazi kod mene radi otkrovenja i moli me da se odlučim

izmeĎu monoteističke i henoteističke alternative, a ja sam ti samo nekakav idiotski glumac koji ima tamo neke vraţje košmare i sad koj-moj ja to treba da znam, jao, i šta da ti ja kaţem, u pomoć. U pomoć! * Da biste iz Dţahilije stigli do Brda-Šišarke, morate najpre da uĊete u mraĉne jaruge gde pesak nije beo, nije onaj ĉisti pesak koji je davno profiltriran kroz tela morskih krastavaca, nego je crn i tmuran, i on iz sunca svetlost isisava. Brdo ĉuĉi iznad vas kao neka zver iz mašte. Verete se uz njegovu kiĉmu. Ostavljajući iza sebe poslednje drveće sa belim cvetovima i debelim listovima punim nekog mleĉnog soka, verete se izmeĊu velikog kamenja koje je sve veće kako se više penjete, sve dok ne poĉne da liĉi na ogromne zidine koje pomraĉuju sunce. Gušteri su tamo modri kao i senke. Onda se naĊete na samom vrhu brega; iza vas Dţahilija, a ispred vas bezobliĉna pustinja. Spuštate se niz breg prema pustinji, i, oko sto pedeset metara niţe, stiţete do pećine, koja je dovoljno visoka da u njoj moţete stajati uspravno, a ĉije je tlo prekriveno ĉudesnim albinopeskom bezbojnim. Dok se verete, ĉujete kako vas pustinjski golubi zovu po imenu, i kako vas stene takoĊe pozdravljaju, na vašem jeziku, uzvikujući Mahaund, Mahaund. Kad stignete do pećine, vi ste umorni, pa legnete i zaspite. *

Ali kad se odmori, on ulazi u drukĉiju vrstu sna, neku vrstu ne-sna, u stanje koje on naziva svojim slušanjem, pri ćcmu oseća bol u utrobi, neko ĉupanje, kao nešto što pokušava da se rodi, i sad Dţibril, koji je lebdeo-gore-i-gledao-dole, u sebi oseća neku pometnju, ko sam ja, i u tim trenucima poĉinje da se ĉini da je arhanĊeo zapravo u samom Proroku, Ja sam mu to ĉupanje u utrobi, ja sam taj anĊeo što se istiskuje kroz spavaĉev pupak, i ja se pojavljujem, ja, Dţibril Farišta, dok moje drugo ja, Maliaund, ieţi i sluša, u zanosu svom; ja sam vezan za njega, pupkom za pupak, preko jedne sjajne vrpce svetlosti, i nije mogućno reći ko koga tu sanja. Mi strujimo u oba pravca duţ te vrpce pupĉane. Danas, poput Mahaundove nadvlaĊujuće napetosti, i Dţibril oseća svoje oĉajanje: sumnje svoje. Oseća i da je Mahaund u velikoj nevolji, ali Dţibril još ne zna svoje replike... on sluša to slušanje-koje-je-i-pitanje. Mahaund pita: Njima su prikazana ĉudesa, ali oni nisu u njih verovali. Oni su videli kako ti dolaziš k meni, usred bela dana u gradu otvorenih oĉiju, kako mi otvaraš grudi, kako mi ispiraš srce zamzamskom vodom i vraćaš mi ga u grudi. Mnogi su to videli, ali se i dalje klanjaju kamenju. I kad si mi dolazio noću i kad si me na krilima svojim vodio u Jerusalim, i ja lebdeo iznad tog svetog grada, nisam li se kasnije vraćao i verno opisivao kako to izgleda, taĉno, do poslednje pojedinosti? Zato da ne bi bilo nikakve sumnje u to ĉudo, ali oni su ipak otišli pod okrilje boginje Lat. Zar nisam već uĉinio sve najbolje što sam mogao da bih im uprostio stvar? Onda, kad si me odneo gore do samog Prestola, i kad je Alah spustio na pleća vernih ono veliko breme od ĉetrdeset molitvi dnevno. Na mom povratku, sreo sam Mojsija i on reĉe,

Taj teret je i suviše teţak, vrati se i moli za manje. Ĉetiri puta sam se vraćao, i sva ĉetiri puta je Mojsije rekao da je to još mnogo, Vrati se opet. Ali Alah je dotle bio smanjio duţnost vernika na pet molitvi dnevno i ja nisam hteo da se ponovo vraćam. Bilo me je sramota da molim da još smanjuje. On je u svojoj velikodušnosti sad traţio samo pet umesto ĉetrdeset, ali oni i dalje vole onu Manat, i dalje hoće onu Uzu. I šta ja tu mogu da uĉinim? Šta da im propovedam? Dţibril još ćuti, prazan za bilo kakve odgovore Preklinjem te, ništa me ne pitaj! Mahaundove muke su uţasne. On ipak pita: da li je moguće da su one anĊeli? Lat, Manat, Uza... Smem li da ih nazivam anĊeoskim? Dţibrile, da li ti imaš sestre? Jesu li one kćeri Boţije? I on sam kaštiguje sebe, O taštino moja, ja sam drzak ĉovek, da li je to slabost, i da li je to samo moj san o moći? Smem li ja da izdam sebe radi sedišta u onom gradskom Savetu? Da li je to razumno i mudro, ili je, pak, šupljina i samoljublje? Ja ĉak ne znam ni da li je Velikaš iskren. Da li on to zna? Moţda ĉak ni on sam to ne zna. Ja sam slab a on je jak, a prihvatanje te ponude njemu pruţa mnoge mogućnosti da me uništi. Ali i ja, pri tom, mogu dosta da dobijem. Duše grada, duše ovog sveta, a one sigurno vrede koliko i tri ţenska anĊela? Da li je Alah toliko nepopustljiv da nije u stanju da prigrli još njih tri, da bi spasao ljudsku rasu? - Ja ništa ne znam. - Da li Bog treba da bude ponosan ili ponizan, veliĉanstven ili jednostavan, popustljiv ili ne-? Šta on predstavlja? Šta ja predstavljam? *

U polusnu ili u polubudnom stanju, Dţibril Farišta je ĉesto pun srdţbe zato što se u njegovim vizijama koje ga proganjaju ne pojavljuje Onaj od koga se oĉekuje da ima odgovore; On se nikad ne ukazuje, Taj što se drţao po strani kad sam ja umirao, kad mi je On bio toliko potreban. Taj oko koga se sve vrti, Alah - Išvara, Svevišnji i Svemogući - Bog. Odsutan dok se mi grĉimo, previjamo i patimo u Njegovo ime. Vrhovno biće se drţi po strani; a ono što se stalno drţi tu i vraća, jeste ovaj prizor, Prorok u zanosu, istiskivanje kroz pupak, vrpca svetlosti, a zatim Dţibril u svojoj dvostrukoj ulozi radi obe radnje: i odozgo-dolegleda i odozdo-gore-zuri. I obojica su pri tom od straha raspamećeni, niiĊmoćnošću toga, transcendencijom tom. Dţibril je paralisan prisustvom Prorokovim, veliĉinom njegovom, i ovako misli: O ja ne mogu ni da zucnem i zato ću moţda da mu liĉim na budalu preispoljnu. Hamzin savet: nikad ne pokazuj svoj strah: i arhanĊelima i vodonošama je takav savet podjednako potreban. Jedan arhanĊel mora da deluje staloţeno, i šta bi Prorok pomislio kad bi taj Bogom uzvišeni poĉeo da blebeće i baljezga od treme glumaĉke? DogaĊa se: Otkrovenje. Ovako: Mahaund i dalje u svom ne-snu, postaje krut, vratne ţile mu nabrekle hvata se gĉevito za svoj stomak. Ne, ne, nije to sliĉno napadu padavice, ne moţe se to tako lako objasniti; koji je to napad padavice ikad uspeo da dan pretvori u noć, da sakupi oblake iznad glave i vazduh zgusne, dok jedan anĊeo visi, lud od straha, gore na nebu iznad tog paćenika, odrţavan gore kao papirni zmaj na zlatnom koncu? Ponovo ono ĉupanje, ĉupanje, a zatim poĉinje

ĉudo u njegovoj-mojoj-našoj utrobi, on se iz sve snage napreţe da izazove nešto, da to na silu izazove, i Dţibril poĉinje da oseća tu snagu, tu silu, i evo je ovde u mojim sopstvenim vilicama, deluje na njili, otvara ih, zatvara; i ta moć što se u Mahaundu raĊa doseţe gore do mojih glasnih ţica i glas izlazi. Ne moj glas, jer ja nikad nisam te reĉi znao i ja nisam dobar govornik i to nikad nisam bio i nikad neću biti i to nije moj glas, to je Glas. Mahaund razrogaĉuje oĉi, on ima neku vrstu vizije, hulji u nju, oh, taĉno, Dţibril se seća, u mene. On vidi mene. Moje se usne pokreću, a pokreće ih - šta, ko? Ne znam, ne umem da kaţem. Ali, ipak, evo ih, izlaze mi iz usta, iz grla, kroz zube: Reĉi. Biti poštar Boţiji, nije šala, da! Alialiali: Bog nije na ovoj slici. Bogzna ĉiji sam poštar ja. * U Dţahiliji ĉekaju Mahaunda pored izvora. Halid vodonoša, kao i uvek najnestrpljiviji, otrĉi do gradske kapije da gleda napolje ne bi li ga ugledao. Hamza, kao svaki stari vojnik naviknut da sam sebi pravi društvo, ĉuĉi dole u prašini i igra piljke. Tu nema osećanja neke ţurbe; on je ponekad danima, pa ĉak i nedeljama odsutan. A grad je danas bezmalo napušten; svi su otišli do velikih šatri na vašarištu da slušaju takmiĉenje pesnika. U toj tišini, ĉuje se samo zveket Hamzinog

šljunka i gugutanje jednog para kamenjarskih golubova, posetilaca sa Brda-Šišarke. Zatim zaĉuju bat neĉijih koraka u trku. Stiţe Halid, bez daha, tuţna izgleda. Glasnik se vratio, ali ne dolazi u Zamzam. I sad su svi na nogama, zbunjeni ovim odstupanjem od ustanovljenog obiĉaja. Oni ostali koji su ga ĉekali sa palmovim lišćem i granĉicama u rukama, pitaju Hamzu: Znaĉi, neće biti nikakve poruke? Ali Halid, još zaduvan, zatrese glavom: »Ja mislim da će ipak biti. On izgleda kao i obiĉno kad ĉuje Reĉi. Ali nismo razgovarali, ništa mi nije rekao, pa je otišao ka vašarištu.« Hamza preuzima komandu, spreĉavajući diskusiju, i kreće ispred svih napred. Uĉenici - dvadesetak njih koji su se tu okupili - idu za njim ka onim telesnim zadovoljstvima grada, idu sa izrazima poboţnog, blagog gaĊenja. Jedino Hamza izgleda kao da se raduje vašaru. Ispred šatre Vlasnika Šarenih kamila, nalaze Mahaunda kako stoji ţmureći i ĉeliĉeći se za zadatak koji ga ĉeka. Postavljaju mu pitanja, nespokojno; on ne odgovara. Posle nekoliko trenutaka, on ulazi u šatru pesništva. * U šatri, publika s podrugivanjem reaguje na dolazak nepopularnog Proroka i njegovih tuţnih sledbenika. Ali kad Mahaund krene napred, ţmureći, zviţduci i protesti prestaju i zavlada tišina. Mahaund nekoliko trenutaka ne otvara oĉi, ali korak mu je ipak siguran, te tako stiţe do bine bez posrtanja ili sudaranja.

Popne se uz nekoliko stepenika do svetlosti; oĉi su mu i dalje zatvorene. Okupljeni lirski pesnici, sastavljaĉi pohvala ubicama-osvetnicima, versifikatori naracija i satiriĉari - i Baal je tu, svakako - uperili su poglede sa velikim zanimanjem, ali i malo nespokojno, na hodaĉa u snu, Mahaunda. Njegovi uĉenici se tiskaju kroz gomilu da naĊu malo mesta. Pisari se bore da budu blizu njega, da zapišu sve što on bude rekao. Velikaš Abu Simbel sedi naslonjen na velike jastuke na svilenom ćilimu postavljenom pored bine. Uz njega je, sva blistava, sa zlatnom egipatskom ogrlicom, njegova ţena Hind, taj ĉuveni grĉki profil i crna kosa dugaĉka kao i njeno telo. Abu Simbel ustaje i obraća se Mahanndu, »Dobro nam došao«. On je sav uglaĊen. »Dobro došao, Mahaunde, proroĉe, vidovnjaĉe.« To je javno izraţavanje poštovanja i ono ostavlja upeĉatljiv utisak na okupljenu masu. Prorokove uĉenike više ne guraju u stranu, već im prave mesta da proĊu. A oni, zbunjeni i poluzadovoljni, izbijaju na ĉelo gomile. Mahaund progovara, otvarajući oĉi. »Ovo je skup mnogih pesnika«, kaţe on razgovetno, »i ja ne mogu da tvrdim da sam jedan od njih. Ali ja sam glasnik, i ja vam donosim stihove od Onog koji je veći od svih ovde okupljenih.« Slušaoci gube strpljenje. Religija je za hram; i Dţahilijanci i hodoĉasnici su došli ovamo da se zabavljaju. Ućutkajte toga! Izbacite ga napolje! - Ali Abu Simbel opet progovara. »Ako je tvoj Bog tebi stvarno nešto rekao«, kaţe on, »onda ceo svet mora to da ĉuje.« I istog trenutka pod velikom šatrom zavlada mrtva tišina.

»Ona Zvezda«, uzvikne Mahaund, a pisari poĉinju da beleţe. »U ime Alaha, Milostivog, Milosrdnog! Ona pokraj Plejada kad sa nebeskog svoda nestanu: Tvoj drug ne greši; niti s pravog puta skreće. Niti iz njega ţelje njegove govore. To je otkrovenje koje je otkriveno: moćnik je jedan nauĉio njega. On je stajao na horizontu visokom: gospodar snage. Onda je prišao blizu, bliţe od duţine dva zategnuta luka, i slugi svom otkrio ono što je otkriveno. Slugino srce beše iskreno kad vide što vide. I da li se vi sad usuĊujete da osporite viĊeno? Video sam ga i pokraj drveta-lotosa na kraju najudaljenijem, pored kojeg leţi Vrt Duševnog Mira. Kad se to drvo pokri pokrovom svojim, ja ne skidoh s njega oka svoga, niti mi pogled na drugu stranu skrenu; i tad videh jedan od najvećih znakova Gospodnjih.« I na tom mestu, bez ikakvog oklevanja ili sumnje, on propoveda još dva stiha. »Jesi li ti mislio na Lat i Uzu, i na Manat, treću, te ostale?« - posle tog prvog stiha, Hind ustaje, dok Velikaš Dţahilije već stoji uspravno. I Mahaund, smirena pogleda, nastavlja: »Ptice su one uzvišene i posredstvo njino poţeljno je zaista.« I dok buka - vika, izrazi radosti, skandalizovanja, uzvici privrţenosti boginji Al-Lat - raste i praska u velikoj šatri, ovaj već zapanjeni skup postaje svedok i ovog dvostruko senzacionalnog prizora: Velikaš Abu Simbel stavlja palĉeve na ušne školjke, zamahne lepezasto raširenim prstima obe ruke i glasno izgovori

formulu: »Allahu Akbar« (Alah je velik). Zatim pada na kolena i svesno pritiska ĉelo na tlo. Njegova ţena, Hind, smesta uradi isto što i on. Vodonoša Halid je tokom svih tih zbivanja stajao pored otvorenog krila na ulazu u šatru. I on sad prestrašeno bulji ispred sebe dok gomile sveta, kako ona masa u šatri tako i ljudi i ţene koji pristiţu spolja, poĉinju da padaju na kolena, red za redom, u talasima koji se u krug šire dalje od Hind i Velikaša, kao da su njih dvoje bili dva belutka baĉena u jezero, sve dok se ĉitav skup, oni pod šatrom kao i oni napolju, ne naĊe u poloţaju sa straţnjicama u vazduhu, ispred ţmurećeg Proroka koji je pripoznao i priznao boţanstva - zaštitnice grada. Sam Glasnik ostaje u stojećem stavu, kao da se usteţe da se pridruţi skupu u njihovom ĉinu oboţavanja. Briznuvši u plaĉ, vodonoša beţi u prazno srce grada od peska. Njegove suze, dok mu u beţanju kaplju, progorevaju rupe u zemlji, kao da sadrţe neku jaku razjedajuću kiselinu. Mahaund i dalje stoji bez pokreta. Na trepavicama njegovih zatvorenih oĉiju ne moţe da se otkrije ni najmanji trag vlage. * Te noći Biznismenovog turobnog trijumfa u šatri nevernika, dolazi do nekih ubistava, posle kojih će prva dama Dţahilije morati godinama da ĉeka da bi se osvetila. Prorokov stric Hamza išao je kući sam, pognute sede glave, u sumrak te melanholiĉne pobede, kad je

zaĉuo neku riku: on pogleda gore i ugleda ogromnog crvenog lava koji se sprema da skoĉi na njega sa visokih kruništa na gradskim zidinama. On zna tu zver, tu basnu. Prelivanje lavlje koţe u duginim bojama sliva se sa svetlucavim sjajem pustinjskog peska. Kroz nozdrve mu sukljaju strahote usamljenih mesta na ovoj zemlji. On kugu bljuje, a kad se vojske usude da u pustinju zaĎu, on ih sve bez ostatka proţdire. Kroz poslednju plaviĉastu svetlost veĉeri, Hamza se izdire na zver, pripremajući se, ovako nenaoruţan, da se sa svojom smrću suoĉi. »Skoĉi samo, ljudoţdersko kopile. Ja sam golim rukama velike maĉke davio, u svoje vreme.« Kad sam bio mlaĊi. Kad sam bio mlad, naravno. Zaĉuje se smeh iza njegovih leĊa, a i smeh koji odjekuje iz daljine, ili se to samo tako ĉini, sa zidina. On se osvrće oko sebe; lav-ljudoţder je nestao s bedema. Hamza je okruţen grupom Dţahilijanaca u smešnim kostimima, koji se vraćaju sa vašara i cerekaju. »Dakle, pošto je ta mistika obujmila našu Lat, sad se, izgleda, neki novi bogovi priĉinjavaju iza svakog ćoška, je l’ tako?« Shvatajući da će ova noć biti puna uţasa, Hamza se vraća kući i traţi svoj mlniĉki maĉ. »Ono što najviše mrzim na svetu«, gunĊa on prcd svojim krţljavim slugom, koji ga je ĉetrdeset godina sluţio i u ratu i u miru, »to je da priznam da i moji dušmani unaju neki svoi cilj. Proklet je taj prizor, i onda je najbolje da pobiješ tu kopilad - uvek sam tako mislio. To je najlepše krvavo rešenje.« Maĉ mu je stajao u koricama još od onog dana kad ga je sinovac preobratio u svoju veru, ali veĉeras, ispoveda se on svom slugi, »Onaj lav je na slobodi. Mir će morati da saĉeka«.

Ovo je poslednja noć ibrahimovskog slavlja. Dţahilija je jedna opšta maskarada i ludost. Debela, uljem namazana tela rvaĉa završila su sa svojim grĉenjem, a sedam pobedniĉkih pesama prikucano je na zidove Kuće Crnog kamena. Sada, raspevane kurve zamenjuju pesnike; zamenjuju ih i razigrane kurve koje su, takoĊe nauljenih tela, na svom poslu; noćno rvanje sad zamenjuje onu dnevnu varijantu. Kurtizane plešu i pevaju pod zlatnim, pticolikim maskama, a zlato se odraţava na uţagrelim oĉima njihovih klijenata. Zlato, svugde zlato - na dlanovima profitirajućih Dţahilijanaca i njihovih bludnih gostiju, u rasplamsanim uliĉnim grejalicama-»brazijerama« od uglaĉanog peska, na rumenim zidovima noćnog grada. Hamza tuţno-bolno hoda kroz ulice od zlata, prolazi pored hodoĉasnika koji bez svesti leţe na tlu, dok secikese zaraĊuju za ţivot. On ĉuje vinom-zamagljene lumperajke kroz sva zlatastoblistava vrata, i oseća kako ga to pevanje i grohotno smejanje i kovanog-novca-zveckanje ranjavaju kao smrtne uvrede. Ali on ne nalazi ono što traţi, ne nalazi tu, te zato kreće dalje od te sjajne orgije zlatne i poĉinje da se šunja kroz senke, u svom lovu na prikazu lavlju. I posle mnogih sati traganja, nalazi ono što je znao da ga ĉeka u mraĉnim uglovima ispred gradskih zidina, nalazi ono iz vizija svojih - crvenu zverku-ljudoţderku sa tri reda zuba. Zver-ljudoţder ima plave oĉi i ljudsko muškaraĉko lice a glas mu je polutruba poluflauta. Brz je kao vetar, nokti su mu vadiĉepski-uvijene kandţe, a rep mu izbacuje otrovne badrljice. On voli da se hrani ljudskim mesom... i svaĊalaĉko reţanje se ĉuje. Noţevi što švićkaju u tišini, a ponekad i zveket metala o metal. Hamza prepoznaje ljude napadnute: Halida, Salmana,

Bilala. A sad i sam u lava pretvoren, Hamza izvlaĉi svoj maĉ, rikom svojom cepa tišinu u froncle, i juriša koliko ga šezdeset-godina-stare noge nose. Napadaĉi na prijatelje njegove ne mogu se prepoznati ispod maski njihovih. Bila je to noć maski. Hodajući razvratniĉkim ulicama Dţahilije, srca punog jeda, Hamza je video muškarce i ţene prerušene u orlove, šakale, konje, grifone, daţdevnjake, divlje svinje i kondore; a iz mraĉne aleje pojaviše se i dvoglave amfisbenije - glava gore, glava dole - na repu - i krilati bikovi poznati kao asirske sfinge. Duhovi - Ċini, bajne hurije i demoni nastanjuju grad ove noći fantazmagorije i poţude. I tek sad, na jednom mraĉnom mestu, ugleda on i crvene maske koje je traţio. Maske ljudi-lavova: i on jurne ka sudbi svojoj. * U kandţama samouništavajuće nesreće, trojica uĉenika behu poĉeli da piju, a zbog svoje nenaviknutosti na alkohol ubrzo su bili ne samo opijeni nego do blesavosti pijani. Stajali su na jednom malom trgu i poĉeli da vreĊaju prolaznike, a malo kasnije, vodonoša Halid zamahnu iznad glave svojom mešinom za vodu, hvališući se. On bi mogao da uništi ceo grad, on nosi ono konačno oruţje. Vodu: ona bi mogla da zbriše Dţahiliju prljavu, da je, prosto, spere sa lica zemlje, te bi tako moglo da se poĉne iz poĉetka, da se gradi nov grad od preĉišćenog belog peska. I tada su ljudi-lavovi poĉeli da ih jure, i posle dugog gonjenja saterali su ili u ćošak; a

naćefleisanost od cevĉenja poĉela je da im isparava od straha, te su stali da bulje u crvene maske smrti haš kad je Hamza stigao, na vreme. Dţibril lebdi iznad grada i posmatra bitku. Ona se brzo završava, jer se na sceni pojavio Hamza. Dva maskirana napadaĉa beţe glavom bez obzira, a druga dvojica leţe mrtvi. Bilal, Halid i Salman imaju posekotine, ali ne tako ozbiljne. Ozbiljnije od njihovih rana je otkriće ispod lavljih maski mrtvaca. »Hindina braća«, prepoznaje ih Hamza. "Sad smo klot nadrljali.« Ubice »ljudoţdera«, vodeni teroristi - Mahaundovi sledbenici sede i kukaju u senci gradskih zidina. * A što se tiĉe njega, Proroka Glasnika Biznismena: njemu su sad oĉi otvorene. On se šetka po unutrašnjem dvorištu svoje kuće, kuće njegove ţene, i nema nameru da uĊe i da ţeni priĊe. Ona je blizu svoje sedamdesete, i ovih dana se oseća više kao majka nego kao neka... Ona, bogata ţena, koja ga je davno uzela u sluţbu svoju da se o njenim karavanima stara. Prva stvar koja se njoj kod njega beše dopala bila je njegova sposobnost za voĊenje poslova. A posle izvesnog vremena oni su se i zavoleli. Jednoj ţeni nije lako da zablista i bude uspešna u gradu u kojem su bogovi ţenskog roda a ţene samo roba. Nje su se muškarci ili plašili ili su je smatrali za tako jaku ţenu kojoj nije potrebna njihova paţnja. On se nje nije plašio i pruţao joj je osećanje postojanosti koje je njoj bilo potrebno. Dok je on, siroĉe, bio našao u njoj mnoge ţene, mnoge ţene u jednoj: majku sestru ljubavnicu

ĉarobnicu prijateljicu. Kad je mislio da je lud, ona je bila ta koja je verovala u njegove vizije. »To je arhanĊeo«, rekla mu je, »a ne neka magla iz tvoje glave. To je Dţibril, a ti si Glasnik Boţji.« A sad, on nije u stanju, on neće da je vidi. Ona ga gleda kroz kamene rešetke na prozoru. On ne moţe da prestane da hoda, kreće se po dvorištu u nekoj nasumiĉnoj sekvenci nesvesne geometrije, njegovi koraci prate neke nizove elipsa, trapeza, romboida, ovala, krugova. A ona se pri tom seća kako je on znao da se posle karavanskih putovanja vraća pun priĉa koje je slušao u oazama usputnim. O Proroku, Isi, Isusu, roĊenom od ţene Mirjam, Marije, i zaĉetom bez posredstva ĉoveka, roĊenom pod drvetom palmovim u pustinji. Priĉa od kojih su mu oĉi blistale, a zatim ugasnule, u tami daljina išĉezle. Seća se ona i njegove sposobnosti za samouzbuĊivanje: one strasti sa kojom je znao da raspravlja, i cele noći, ako je bilo potrebno, o tome kako stara vremena nomadska behu bolja od ovog zlatnog grada u kojem ljudi izlaţu svoje mlade kćeri divljaĉnosti ovog sveta. A u plemenima starim, i o najsiromašnijem siroĉetu brinuo se neko. Bog je u pustinji, govorio bi on, a ne ovde u ovom pobačenom mestu. A ona bi mu odgovorila, Niko ti se ne protivi, ljubavi moja, kasno je već, a sutra nas obraĉuni ĉekaju. Duge uši ima ona; već je ĉula šta je rekao o boginjama Lat, Uzi i Manat. Pa šta? U ranije dane on je hteo da štiti mlade kćerke Dţahilije; i zašto sad ne bi mogao da pod okrilje svoje isto tako stavi i kćeri Alahove? Ali pošto je to pitanje postavila sebi, ona zatresa glavom i svom teţinom svojom oslanja se na hladni zid pored svog prozora sa kamenom rešetkom. A

za to vreme, muţ njen hoda po pentagonima, paralelogramima, šestokrakim zvezdama, a zatim i po apstraktnim lavirintskim obrascima za koje nazivi ne postoje, kao da nije kadar da prostu liniju naĊe. A kad je ona nekoliko trenutaka kasnije bacila pogled u dvorište, njega tamo više nije bilo. * Prorok se budi izmeĊu svilenih ĉaršava, sa razornom glavoboljom, u sobi koju nikad ranije video nije. Van prozora, tamo, sunce se bliţi zenitu, a na beloj pozadini vidi se silueta neke visoke figure u ogrtaĉu, koja peva meko svojim snaţnim glasom u niskim tonovima. Pesma je ona kojom hor ţena Dţahilije poziva muţeve u rat. Napred u boj i grlimo vas Grlimo vas, grlimo vas. Napred u boj, grlimo vas i pred vas prostiremo togu. Vratite li se, ostavljamo vas, napuštamo vas. Povuĉete li se, odosmo od vas i nećemo više grliti vas u ljubavnom logu. On prepoznaje glas Hinde, uspravlja se, sedi u krevetu i ugleda sebe golog pod ţućkastim ĉaršavom.

Dovikuje joj: »Da li me je neko napao?« Hind se okreće njemu, osmehujući se svojim Hind-osmehom. »Napao?« podraţava ga ona, pa pljesne šakama da se donese doruĉak. Ulaze sluškinje-miljenice, donose, sluţe, sklanjaju zdele, ţurno odlaze. Mahaundu ona pridrţava svilenu kućnu haljinu sa crno-zlatnim šarama. Hind, sad preterujući, skreće pogled s njegove golotinje. »Oh, moja glava«, pita on opet. »Da li me je neko udario?« Ona stoji pored prozora, oborene glave, izigravajući stidljivu curu. »Oh, Glasniĉe, Glasniĉe«, ruga mu se. »Koliko je ovaj Glasnik daleko od kavaljera! Da li si ti mogao svesno da uĊeš u moju sobu, svojom voljom? Nisi, naravno, jer ja bih te sigurno odbila.« On neće da igra njenu igru. »Jesam li ja zarobljenik?« pita on, a ona mu se ponovo nasmeje u lice. »Ne budi lud.« A zatim, slegnuvši ramenima, ona omekšava: Sinoć sam se šetala, pod maskom, gradskim ulicama, da gledam kako se svet zabavlja na ovoj proslavi, kad, o šta ću da se spotaknem drugo nego o tvoje nesvesno telo? Kao pijanac u blatu, leţi Mahaund. Poslah sluge po nosiljku i tako te dovedoh svojoj kući. Kaţi mi hvala.« »Hvala.« »Mislim da te niko nije prepoznao«, kaţe ona.»A da jeste, ti bi sad, verovatno, većbio mrtav. Znaš kako je gradizgledao sinoć. Ljudi preteruju. Ni moja se braća još nisu vratila kući.« Njemu se sad vraćaju slike: kako, oĉajan, besno hoda kroz pokvareni grad i bulji u duše koje je toboţe spasao, u persijske mitološke Simurg-prilike, Ċavolske maske, ĉudovišta i monstrume. Njegov zamor od tog dugog dana, od napornog silaţenja sa Brega-Šišarke, hodanja do grada, napetosti od zbivanja u šatri poezije, -

a i od onog kasnije, od besa uĉenika njegovih, i sumnji njihovih - sve je to njega oborilo i, »onesvestio sam se«, setio se on. Ona mu prilazi i seda tik uz njega na krevet, pruţa jedan prst, nalazi otvor u njegovom halatu i ĉaĉka mu grudi. »Onesvestio«, mrmlja ona. »Slabost je to, Mahaunde. Zar tebe slabost obrvava?« Ali pre no što bi joj on odgovorio ona mu stavlja prst na usta. »Nemoj ništa reći, Mahaunde. Ja sam Velikaševa ţena, a nijedno od nas dvoje nije tvoj prijatelj. Ali, moj muţ je slabić. Svet u Dţahiliji misli da je on lukav, no ja to bolje znam. Njemu je poznato da ja imam ljubavnike i on se tome ne protivi, jer su oni hramovi u rukama moje familije. Hramovi boginja Lat, Uze i Manat. Hramovi - da li da ih nazovem dţamije? tvojih novih anĊela.« Ona mu nudi kockice lubenice iz ĉinije, pokušava da mu jednu stavi u usta svojim prstima, ali on joj to ne dopušta, te uzima kockice svojom rukom, i jede. Ona nastavlja priĉu. »Moj poslednji ljubavnik bio je onaj momak, Baal.« Ona vidi bes na njegovom licu. »Da«, zadovoljno kaţe ona. »Ĉujem da ti se on podvukao pod koţu. Ali on nije vaţan. Ni on ni Abu Simbel nisu tebi ravni. Ali ja jesam.« »Moram da idem«, kaţe on. »Da, i to što pre«, odgovara ona, vraćajući se prozoru. U opsegu celog grada pakuju se šatre, dugaĉki karavani kamila se spremaju za odlazak, konvoji zapreţnih kola već kreću ka pustinji; karneval je završen. Ona se ponovo okreće njemu.

»Ja sam ti ravna«, ponavlja ona, »al’ sam ti i protivnica. Ne ţelim da postaneš slab. Nije trebalo da uĉiniš ono što si uĉinio.« »Ali ti ćeš od toga imati koristi«, gorko odgovara Mahaund. »Sad više nisu ugroţeni tvoji prihodi od hramova.« »Nisi shvatio šta mislim«, blago mu kaţe ona, primiĉući mu se bliţe, prinoseći svoje lice njegovom. »Ako si ti za Alaha, ja sam za Al-Lat. A Ona ne veruje u tvog Boga iako on nju priznaje. Njeno suprotstavljanje njemu je neumoljivo, neizmenljivo, preovlaĊujuće. Rat izmeĊu nas ne moţe da se završi primirjem. Kakvim primirjem!? Tvoj Gospod je neka vrsta priklonog zaštitnika. Al-Lat ni ovolicno ne ţeli da bude njegova ćerka. Ona je njemu ravna, kao što sam ja tebi. Pitaj Baala: on zna nju. Kao što zna i mene.« »Znaĉi da Velikaš neće da odrţi svoje obećanje?« kaţe Mahaund. »Ko to zna?« ruga se Hind. »On ni samog sebe ne poznaje. On tek mora da proceni šanse. Slabić, kao što ti rekoh. Ali ti znaš da ti ja govorim istinu. IzmeĊu Alaha i one Tri ne moţe biti mira. Ja to ne ţelim. Ja ţelim borbu. Do smrti; to sam ja. A šta si ti u svemu tome? »Ti si pesak a ja sam voda«, kaţe Mahaund. »Voda spira pesak.« »A pustinja upija vodu«, odgovara mu Hind. »Osvrni se oko sebe.« Ubrzo posle njegovog odlaska, ranjeni momci dolaze u Velikaševu palatu, pošto su skupili hrabrost da ga obaveste da je stari Hamza ubio njenu braću. Ali tada

niko nije mogao da naĊe Glasnika; on se opet polako penjao na Breg-Šišarku. * Dţibril, kad god je umoran, ţeli da ubije svoju majku zato što mu je nadenula tako prokleto glupo ime anĎeo, o, koja reĉ! - preklinje on, kakvo ime i kome dato? - dato da bi se grad-snova poštedeo osipanja svojih pešĉanih zamkova i propasti svojih lavova sa tri reda zuba - i dosta već jednom sa tim ispiranjem duša proroĉkih i deklamovanjem uputstava, i obećavanjem rajskog naselja - nek se već jednom prekine sa tim otkrovenjima, finito - khattam-shud. A za ĉim ţudi on? Za crnim snom bez snova. Jao, ti snovi prokleti, da im svima jebem mamicu milosnu zbog svih onih nevolja koje stvaraju ljudskoj vrsti, pa i zbog onih filmova jebenih! I da sam ja nešto Bog Savaot, ja bih svim ljudima klot razjebao maštu prokletu i onda bi te jadne badţe kao što sam ja najzad mogle da se noću ĉestito naspavaju. Boreći se protiv sna, on silom drţi oĉi otvorene i ne trepće sve dok mu onaj vizuelni purpur ne izbledi iz roţnjaĉa pa ga zaćori, ali on je samo jedno ljudsko biće obiĉno, te konaĉno ipak padne u onu zeĉju rupu i opet se naĊe tamo, u Zemlji Ĉuda, pentra se uz ono brdo i Biznismen se budi, i eto ti opet njegovih htenja, njegovih potreba koje rade svoju radnju, ali ovog puta ne samo na mojim vilicama i na mom glasu, već na celom mom telu; on me smanjuje do svoje mere i navlaĉi me na sebe - njegovo gravitaciono polje je neverovatno, moćno je kao ona prokleta mega-zvezda... i onda se

Dţibril i Prorok rvu, rvu se goli golcati, kotrljaju se jedan preko drugog u onoj pećini sa finim belim peskom na telima, kao da su u velovima nekakvim. I kao da on mene uči, istraţuje, i kao da sam ja taj koga ovde testiraju. U pećini sto pedeset metara ispod vrha BregaSišarke, Mahaund se rve s arhanĊelom, prebacuje ga s jedne strane na drugu, i dopustite mi da vam kaţem da se on svugde ufurava, da mu je jezik u mom uhu, da mu je šaka stisnuta oko mojih muda, i da nikad nije bilo osobe s takvim besom u sebi, i on bi morao da mora da zna, on mora da ZNA, i ja ništa ne moram da mu kaţem, da je on u dvaput boljoj fiziĉkoj kondiciji od mene i da ĉetiri puta više zna nego ja, najmanje ĉetiri puta više, i moţda smo obojica sticali znanje ĉestim slušanjem, al’ štojejasnokodan jasno je da je on ipak bolji slušalac od mene; i tako se nas dvojica valjamo, ritamo, grebemo, i on dobija od mene pravi ruĉni rad po svom licu a moja koţa ostaje i dalje glatka kao kod bebe, jer jednog anĊela ne moţete ni izgrebati u trnjaku, niti mu modrice moţete naneti u kamenjaru. A oni pri tom imaju i gledaoce: Ċine i zle demone i sve sorte aveti koji hlade svoje guzice sedeći na stenama i posmatrajući borbu, dok sa neba ţdrakaju one tri krilate kreature što liĉe na ĉaplje ili na labudove ili, prosto, na ţenske, zavisno od obmana koje svetlost stvara... Mahaund okonĉava stvar. Diţe ruke od dalje borbe. Posle nekoliko sati ili ĉak nekoliko nedelja rvanja, Mahaund je bio zakucan ispod anĊela, a to je baš ono što je on i ţeleo, bila je to njegova volja koja me je ispunjavala i davala mi snagu da ga »tuširam«, jer arhanĊeli ne mogu da gube takve borbe, jer to ne bi bilo

pravo, i samo Ċavoli dobijaju batine u takvim cirkusima, te onog trenutka kad sam se našao gore, na njemu, on je poĉeo da plaĉe od radosti i onda je izveo onaj svoj stari trik nasilnog otvaranja mojih usta i navoĊenja glasa, onog Glasa, da se iz mene ponovo izruĉi i da se prospe po celom njegovom telu, k’o nezdrav. * Na kraju svog rvaĉkog meĉa s arhanĊelom Dţibrilom, Prorok Mahaund sav iscrpljen tone u svoj uobiĉajeni, posle-otkrovenjski san, ali ovom prilikom on se budi i obnavlja brţe nego obiĉno. Kad ponovo dolazi k svesti u toj visokoj divljini, nema nikog koga bi mogao da vidi, nema ni jednog jedinog krilatog stvora da ĉuĉi na stenama, te on skaĉe na noge, ispunjen prešnošću svojih novosti. »Bio je to Đavo«, kaţe on glasno praznom vazduhu, praveći od toga istinu samim izgovaranjem te reĉenice. »Da, prošli put je to bio Šejtan.« To je ono što je on čuo dok je slušao, da je obmanut, da je Đavo došao k njemu prerušen u arhanĊela, te tako oni stihovi koje je zapamtio, oni koje je propovedajući izrecitovao u pesniĉkoj šatri, nisu bili prava stvar nego Ċavolska suprotnost, nisu bili boţanski nego satanski. On se vraća u grad što brţe moţe da izbriše te pogane stihove što bazde na dim sumporni, da ih zauvek izbaci iz zapisa, te će oni preţiveti samo u jednoj ili u dve nepouzdane zbirke starih tradicija, a pravoverni tumaĉi će pokušati da otpišu svoju napisanu priĉu; ali Dţibril, lebdeći-posmatrajući iz ugla svoje najviše kamere, zna jedan mali detalj, samo jednu sitnicu

koja tu predstavlja problemĉić; naime, da sam oba puta to bio ja, baba, prvi put ja i drugi put opet ja. Iz mojih usta su izišle i izjave i nepriz-jave, i versi i kontra-ve rsi, ĉitava ta stvar, i svi mi znamo kako su moja usta stavljana u pogon. »Najpre je to bio Đavo«, mrmlja Mahaund dok juri dole u Dţahiliju. »Ali ovog puta, onaj anĊeo, tu nema spora. On me je u rvanju oborio na zemlju.« * Uĉenici ga zaustavljaju u jarugama blizu podnoţja Brega-Šišarke da ga upozore na Hindin bes, na Hind koja sad nosi bele haljine u znak ţalosti, koja je svoju crnu kosu raspustila i pustila da joj kao oluja besni oko nje i da joj briše tragove stopa na pesku, te da ona sad, tako, liĉi na neku inkarnaciju samog duha osvete. Svi su oni pobegli iz grada, a i sam Hamza je oboren i teško potišten; ali se priĉa da Abu Simbel još nije saglasan sa zahtevom svoje ţene da krv spere krv. On još procenjuje šanse u sluĉaju Mahaunda i boginja... Ali Mahaund, uprkos savetima svojih sledbenika, vraća se u Dţahiliju i odlazi pravo u Kuću Crnog kamena. Iako u velikom strahu, njegovi uĉenici idu za njim. Gomila sveta se skuplja u nadi da će doći do nekog novog skandala ili kasapljenja ili neke sliĉne zabave. Mahaund im ne donosi razoĉarenje. On staje ispred kipova one Tri i objavljuje poništenje onih stihova koje mu je Šejtan šapnuo na uho. Ti stihovi se izbacuju iz istinske, prave propovedi - alqur’an. Umesto njih, novi stihovi grme.

»Treba li On da ima kćerke a vi sinove?« propoveda Mahaund. »To bi bila baš lepa podela!« »Ali to su samo imena o kojima ste vi maštali, vi i oĉevi vaši. Alah im ne daje nikakvu vlast.« On napušta zaprepašćenu Kuću pre nego što se neko usudi da podigne ili baci prvi kamen. * Posle odbacivanja Satanskih stihova, Prorok Mahaund se vraća kući i nalazi neku vrstu kazne koja ga je ĉekala. Neku vrstu osvete - ĉije? Svetla ili mraka? Dobrog badţe, lošeg badţe? - izvršene, što nije neobiĉno, nad nevinom ţrtvom. Prorokova ţena, sedamdeset godina stara, sedi ispod prozora s kamenom rešetkom, sedi uspravno, naslonjena na zid - mrtva. Mahaund, pritisnut jadom, ostaje priseban, ali danima nijednu reĉ ne progovara. Velikaš Dţahilije osniva institut gonjenja koji za Hind sporo napreduje. Naziv nove vere je Pokornost; Abu Simbel nareĊuje da se njene pristalice moraju podvrći izdvajanju u najjadniji, bedni kvart grada s ĉatrljama; uz policijski ĉas i zabranu zaposlenja. A dolazi i do fiziĉkih napada, do pljuvanja na ţene u dućanima, raznih grubosti prema vernicima od strane bandi mladih Turaka kojima tajno upravlja Velikaš - buktinje se ubacuju noću kroz prozore na neoprezne spavaĉe. Ali, po jednom od poznatih istorijskih paradoksa, broj vernika se umnoţava, kao ţetveni prinos koji nekim ĉudom buja iako su i zemljište i klima sve gori.

Jedna ponuda je stigla od graĊana naselja u oazi Jatrib, na severu: Jatrib je voljan da pruţi utoĉište onimakoji-se-pokore, ako ţele da napuste Dţahiliju. Hamza smatra da oni moraju da idu. »Ti, sinovĉe, ovde nikad nećeš završiti sa svojim Porukama, pazi šta ti ja kaţem. Ona Hind neće biti mirna sve dok ti ne išĉupa jezik iz usta, a da i ne pominjem svoja muda, da prostiš.« Mahaund, usamljen i pun uspomena u kući svoje nesreće, daje pristanak, te se vernici povlaĉe da naprave svoje planove odlaska. Vodonoša Halid se ustruĉava da nešto kaţe. A Prorok, šuplja oka, ĉeka da ovaj progovori. I on kaţe, zbunjeno: »Glasniĉe, ja sam posumnjao u tebe. Ali ti si bio mudriji nego što smo mi mislili. Najpre smo rekli, Mahaund nikad neće pristati na nagodbu, a ti si se nagodio. Onda smo rekli, Mahaund nas je izneverio, al’ ti si nam donosio jednu dublju istinu. Doneo si nam samog Đavola, da bismo mogli da Neĉastivog vidimo na delu kao i njegovo obaranje od strane Pravednog. Ti si obogatio našu veru. Izvinjavam ti se za ono što sam mislio.« Mahaund se sklanja od zraka sunca koji se probija kroz prozor. »Da.« Gorĉina, cinizam. »Divnu sam stvar uĉinio. Doneo vam dublju istinu. Doveo vam Đavola. Da, to i liĉi na mene.« Sa vrha Brega-Šišarke, Dţibril gleda kako vernici beţe iz Dţahilije, napuštajući grad suhoće da bi se preselili u mesto palminog hlada i vode, vode, vode. U malim grupama, gotovo bez prtljaga, kreću se oni preko carstva sunca, ovog prvog dana prve godine novog poĉetka Vremena, koje se samo od sebe ponovo rodilo, dok ono staro umire iza njih a novo ĉeka ispred njih. A jednog dana i sam Mahaund klisne iz Dţahilije. Kad je

njegovo bekstvo bilo otkriveno, Baal je sastavio jednu oproštajnu odu: Šta je danas ideja one »Pokornosti«? - Uplašeni dileja! Kidnu ona, bog-da-prosti. Mahaund je stigao do svoje oaze; Dţibril nije bio te sreće. On se sad, ĉesto, naĊe usamljen na vrhu BregaŠišarke - brisanom tragom zvezda-repatica; a onda se iz noćnog neba one stušte na Dţibrila, one tri krilate kreature - Lat, Uza i Manat, klepećući mu krilima oko glave, pokušavajući da mu kandţama izvade oĉi, ujedajući ga i šibajući ga i kosama i krilima. On podiţe ruke da se zaštiti, ali osvetoljubivost je njihova neumorna, i one nastavljaju ĉim on poĉne da se odmara, ĉim spusti ruke. On se bori sa njima, ali one su brţe od njega, okretnije, krilatije. On tu sad nema Ċavola koga bi mogao da odbaci. Snevajući, nije kadar ni da poţeli da one odu.

III ELLOWEN (ELOUEN) DEEOWEN (DIOUEN) (eLOeNDeOeN - LONDON) Ja znam šta je utvara, tvrdila je starica. Zvala se Roza Dajamond; imala je osamdeset osam godina; i škiljila je kljunasto kroz solju-zaprljane prozore svoje spavaće sobe, posmatrajući more punog meseca. A znam i šta utvara nije, i dalje je klimala glavom; nije to zastrašivanje, babarogisanje, ili pokrivanje lepršavim belim ĉaršavom preko glave, i prema tome - puj i pih na sve te prazne priĉe. Šta je utvara? Nezavršen posao, to je utvara. -I na to stara dama, metar-i-osamdeset visoka, uspravna, kratko podšišana kao muškarac, cimnu uglovima usana nadole u svom samozado-voljnom durenju poput maske u grĉkoj tragediji - prebaci pleteni plavi šal preko svojih košĉatih ramena - i za trenutak zatvori svoje nesanjive oĉi, moleći se Bogu za povratak prošlosti. DoĊite ’vamo, vi brodovi normanski, molila je: budi opet s nama, Vili-d-Konk.9 Devet stotina godina ranije, sve je to bilo pod vodom, sva ta danas isparcelisana obala, ova privatna plaţa, njena strma šljunkovita obala s malim redom ljuspasto obojenih vila i ofucanih kućica za ĉamce pretrpanih baštenskim stolicama, šezlonzima, praznim ramovima za slike, starim putniĉkim kovĉezima sa sveţnjevima pisama vezanih pantljikama, ţenskim rubljem od-svile-i-ĉipke meĊu kuglicama naftalina, suzama-umrljanim romanima - lektire nekadašnjih mladih devojaka, starinskim duguljastim lacrosse-

reketima, albumima za marke, i svim onim pokopanim škrinjama uspomena i izgubljenog vremena. Morska obala se bila izmenila, izduţila se oko jednu milju prema moru, ostavljajući prvo normansko utvrĊenje da stoji nasukano daleko od vode i sada podlokavano moĉvarnim zemljištem koje je donosilo sve vrste vlage, buĊi i malarije sirotinji koja je ţivela tu na svojim kak’stozvaše - posedima. Ona, stara dama, videla je to utvrĊenje kao ostatke neke ribetine, koju je prevarila neka pradavna oseka, kao neko morsko ĉudovište vremenom skamenjeno. Devet stotina godina! Devet vekova beše prošlo otkad je normanska flota ploveći projurila pravo kroz kuću ove Engleskinje. U vedre noći, kad je pun mesec, ona bi ĉekala da ugleda flotinoga blistavoga duha-povratnika. Ovo je najbolje mesto za posmatranje njihovog dolaska, uveravala je ona sebe - pogled sa pokrivenih zapadnih tribina. Ponavljanje beše postalo uteha u njenoj drevnosti; te njene dobro ofucane fraze, nezavršen posao, pogled sa tribina, pomagale su joj da se oseća kao solidna, nepromenljiva, vekoveĉita osoba, umesto one malo šenule i rasejane dame kakvom je ona sebe ranije znala. - Kad zaĊe pun mesec, u onaj mrak pred zoru - to je trenutak za pojavu Normana. Talasi od brodova, blesci vesala, i sam Osvajaĉ na pramcu komandnog broda plovi pravo na obalu kroz morski kaleţ, valolom i izvrnute lobanje ljudske. - O, imala sam ja priviĊenja u svoje vreme, uvek sam posedovala taj dar, taj vid fantomski. - Osvajaĉ pod svojim šiljatim metalno-nosatim šeširom prolazi kroz njena ulazna vrata, klizi izmeĊ’ plitkih ĉinijica s noţicom za kolaĉe i sofa sa kretonskim presvlakama protiv prljanja, i kao neki slab

eho odjekuje kroz tu kuću uspomena i ĉeţnji; zatim se utiša; kao grob. - Davno, kao devojka, na Batl Hilu, volela je pripovedanje, uvek istim, vremenom-uglaĉanim, reĉima - davno, kao usamljeno dete, našla sam se, sasvim neoĉekivano i bez osećanja neke neobiĉnosti, usred nekog rata. Lukovi i strele, topuzi, koplja. MomciSaksonci sa kosom lanenom, srubljeni u mladosti svojoj slatkoj, leţe na bojnom polju. Harold Strelooki, i Vilijem sa ustima punim peska. Da, uvek taj dar, fantomski vid. - Ta priĉa o onom danu kad je dete Roza imalo viziju bitke kod Hejstingsa, bila je za staricu postala jedna od odreĊujućih znamenitih ĉinjenica njenog bića, iako je ona tu priĉu tako ĉesto priĉala da niko, ĉak ni sama pripovedaĉica, nije mogao da se pouzdano zakune da je to bila istina. Ţudim ponekad za njima, tekle bi njene uveţbane misli. Les beaiux jours: za tim dragim, mrtvim danima. Zatvorila je, ponovo, svoje reminiscentne oĉi. A kad ih je ponovo otvorila, ugledala je, dole pokraj morskog ruba, neosporno, nešto što je poĉinjalo da se miĉe. Ovo je ona rekla u svom uzbuĊenju: »Ja u to ne verujem!« - »To nije istina!«- »On nikad ne dolazi ovamo! Na nesigurnim nogama, sa nadimajućim grudima, Roza ode po svoj šešir, ogrtaĉ, štap. A za to vreme, na zimskoj obali morskoj, Dţibril Farišta se budio punih usta - ne, ne peska. Snega. *

Puj! Pljunuo je Dţibril; pa Ċipio kao podstaknut ishrknutim ţitkim blatom; poţeleo Ĉamĉi - kao što smo već izvestili - srećan roĊendan i još mnogo tako srećnih dana; i poĉeo da stresa sneg sa svojih mokrih purpurnih rukava. »O Boţe, taĉno«, uzviknuo je, skaĉući s noge na nogu, »nije nikakvo ĉudo što ovi ljudi ovde gaje jezivo ledena srca.« Ali, onda, pravo oduševljenje zbog okruţenosti tolikom koliĉinom snega nadvlada njegov poĉetni cinizam - jer on je bio tropski ĉovek - te poĉe, onako sumoran i mokar, da skakuće po snegu, da pravi grudve i da grudva svog potrbuške prostrtog drugara, zamišljajući sneška-belića i pevajući jednu agresivnu verziju one boţićne himne Jingle Bells - »Praporĉići zveckaju, zveckaju...« Prvi traĉak svetlosti pojavljivao se na nebu, a na toj prijatnoj morskoj obali igrao je Lucifer zvezdu jutarnju. Njegov zadah - to treba spomenuti - nekako je potpuno bio prestao da se oseća... »Hajde, bebice«, viknuo je nesavladljivi Dţibril, u ĉijem ponašanju ĉitalac moţe - ne nerasudno - da zapazi bulaznjivu poremećenost kao posledicu njegovog nedavnog pada. »Diţ’ se i blistaj! Hajde da ovo mesto zauzmemo na juriš!« Okrećući leĊa moru, brišući ruţne uspomene da bi napravio mesta sledećim stvarima, ţudeći strasno kao i uvek za novinama, on je sad bio kadar da pobode (da je sluĉajno imao) zastavu polaganja prava u ime kotigazna-koga na ovu belu zemlju, na njegovu nju-faund-lendicu - novopronaĊenu zemljicu.

»Buzdo«, molio je, »mrdni, baba, ako moţda nisi upiškio krušku. Nisi, valjda, mrtav?« A kad je ovo izgovorio, to je govoraĉa vratilo k (ili bar prema) svesti. Nagnuo se nad prostrtu figuru onog drugog, ali se nije usudio da ga dotakne. »Nemoj sad, stari druţe Ĉamĉo«, bodrio ga je. »Nemoj, kad smo ĉak dovde stigli.« Saladin: nije bio mrtav, ali je plakao. Suze od šoka ledile su mu se na licu. A celo mu je telo bilo obloţeno finom ledenom pokoţicom, glatkom kao staklo, kao ruţan san kad se obistini. U svojoj kuţnoj polusvesti indukovanoj niskom telesnom temperaturom, bio je opsednut košmarnim strahom da će se sav rasprsnuti, da će videti kako mu krv kulja kroz ledene pukotine a meso mu se otkida zajedno sa ljuspama leda. Bio je pun pitanja - da li smo mi odistinski, mislim zaista, dok si ti mlatarao rukama... a onda i ona voda, nećeš mi valjda reći da su te ruke stvarno, kao u onom filmu, kad je Ĉarlton Heston rasprostro svoje ljude... I da smo tako bili u stanju da, preko površine okeana... što se nikad nije desilo, a nije ni moglo da se desi, pa kad nije moglo, kako smo, onda, mi, ili smo, moţda, na neki naĉin pod vodom, u pratnji sirena, dok je more prolazilo kroz nas kao da smo lignje iliti duhovi, i je 1’ to bila istina, da ili ne, meni je potrebno da... jer ja moram da... Ali kad je otvorio oĉi, njegova su pitanja postala nerazgovetna kao u snu, te ih ni on sam nije više mogao da hvata ni za glavu ni za rep, jer su im se ti repovi trzali ispred njega i nestajali kao podvodna peraja. Gledao je gore, prema nebu, i zapazio da su boje potpuno pogrešne, krvavonarandţasta isflekana zelenom, a sneg plav kao mastilo. Ţestoko je treptao oĉima, ali boje nisu htele da se menjaju, što mu je stvaralo predstavu da je sa neba pao u

neku neispravnost, na neko drugo mesto, ne u Englesku ili moţda u ne-Englesku, u neku krivotvorenu zonu, kvaran grad, pokvarenu drţavu. A moţda, brzo je pretpostavio: u Pakao? Ne, ne, razuveravao se on, dok mu je pretilo gubljenje svesti, to ne moţe biti, još ne, ti još nisi mrtav; mada umireš. Pa, onda, znaĉi: neka tranzitna ĉekaonica. Poĉeo je da se sav trese; drhtavica mu je postajala tako ţestoka da je pomislio kako bi mogao da se pod tim stresom raspukne kao neki, kao neki - avion. Zatim više niĉeg nije bilo. Nalazio se u praznini; a ako je bio za to da preţivi, onda bi morao da sve gradi od nule, da izmisli tlo pod svojim nogama pre nego što zakoraĉi, ali sad nije bilo potrebe za brigu oko takvih stvari, jer se ovde, ispred njega nalazilo ono neizbeţno: visoka, košĉata figura Smrti, pod slamnim šeširom širokog oboda i tamnim ogrtaĉem koji joj je lepršao na povetarcu. Smrt, oslonjena na štap sa srebrnom drškom, u dubokim cipelama-»velingtonkama« maslinaste boje. »Šta li vi to zamišljate da radite ovde?« Smrt je ţelela da zna. »Ovo je privatno imanje. Tamo vam stoji i znak.« Rekla je ţenskim glasom koji je bio malĉice drhtav i više nego malĉice uzbuĊen. Nekoliko trenutaka kasnije, Smrt se nagnula nad njega - hoće da me poljubi, tiho je on rekao ali upaniĉeno. Da mi isisa dah iz tela. Pravio je male, jalove pokrete negodovanja. »Ţiv je on, ţivcat«, Smrt je ovo svoje zapaţanje uputila - kome drugom nego - Dţibrilu. »Ali, dragi moj. Njegov dah: kakav bazd! Kad je on poslednji put prao zube?«

* Dah jednog ĉoveka bio je osveţen, dok je dah onog drugog, nekom podjednakom ali suprotnom misterijom, bio pokvaren. A šta su oni i oĉekivali? Pasti onako s neba i zamišljati da će sve proći bez ikakvih posledica, bez nekih uzgrednih pojava? Više Sile su tu bile umešale svoje prste - to je obojici trebalo da bude jasno - a takve Sile (ja ovde, svakako, govorim o sebi) imaju zao, gotovo obestan stav prema preturenim, teturavim muvama. I još jedna stvar, budimo jasni: veliki padovi menjaju ljude. Vi mislite da su oni pali sa velike visine? U tim stvarima padanja i preturanja, ja ne dajem uzvišeno mesto nijednoj liĉnosti, pa bila ona smrtna ili besmrtna. Iz oblaka u pepeo, propadanje kroz odţak, tako reći; iz nebeske svetlosti u oganj pakla... pod stresom dugog ronjenja kroz vazduh, rekao sam, mogu se oĉekivati neke mutacije, mada ne sve, onako, nasumice. Neprirodna selekcija. Nije to velika cena za preţivljenje, za novo roĊenje, za postati nov, i to u njihovim godinama. Šta kaţete? Treba da nabrojim te promene? Sveţ dah / pokvaren dah. A oko rubova glave Dţibrila Farište, dok je stajao leĊima okrenut zori koja je svitala, uĉinilo se Rozi Dajamond da razaznaje neki slab, ali jasno zlatan, sjaj. I da li su, ono, ĉvoruge na Ĉamĉinim slepooĉnicama ispod njegovog mokrog i još-na-svommestu polucilindra?

I, i, i. * Kad je bacila pogled na bizarnu, satirsku figuru Dţibrila Farište kako dionizijski poskakuje po snegu, Roza Dajamond nije ni pomišljala na postavljanje pitanja, kao npr., Recite mi, anĊeli. Kad ga je gledala kroz svoj prozor, kroz solju zamagljeno okno i njenom starošću zamagljene oĉi, osetila je kako joj je srce oĊskoĉilo, dvaput, tako bolno da se uplašila da joj ne stane; jer joj se uĉinilo da u toj nejasnoj figuri raspoznaje otelovljenje najdublje pokopane ţudnje duše njene. Zaboravila je normanske upadaĉe kao da ih nikad nije bilo, i s naporom pohitala niz strminu prekrivenu podmuklim šljunkom, i suviše brzo za bezbednost njenih ne-baš-nevremešnih udova, kako bi mogla da toboţ izgrdi tog nemogućeg stranca što je povredio njenu teritoriju. Ona je obiĉno bila stroga i neumoljiva u odbrani svog voljenog parĉeta obale, a kad letnji vikendaši sluĉajno skrenu i smeste se iznad linije do koje dolazi plima, ona se stušti na njih kao vuk na stado ovaca njena fraza za to - da bi im objasnila i zahtevala: - Ovo je moja bašta, da znate! - A kad bi oni bili drski - Ma nosise-šašava-matora-kravo, ovo-je-usrana-plaţa - ona bi se vratila u kuću da izvuĉe napolje jedno dugaĉko zeleno baštensko crevo, pa bi mlaz vode nemilosrdno uperila na njih i njihovu kariranu ćebad, plastiĉne štapove za kriket i boce s losionom za sunĉanje, zbrisala bi kule od peska njihove dece i pokvasila bi im sendviĉe s jetrenom

paštetom, slatko se osmehujući sve vreme: Vi mi nećete zameriti ako ja samo malo zalijem svoj travnjak?... O, ona je bila Ona, dobro poznata u selu; nisu mogli da je se osloboĊe i da je zakatanĉe u nekom domu slaraca; najurila je sve svoje roĊake, celu familiju, kad su se usudili da joj to predloţe - da vas više nikad nisam videla na svom pragu, rekla im je, i sve ih je, bez pardona, lišila nasledstva, ne ostavljajući im ni jedan jedini peni. I sad je bila potpuno sama, i niko je nije posećivao od jedne svete nedelje do druge, ĉak više ni Dora Saflbotam koja joj je dolazila i pomagala joj svih tih godina - Dora je preminula u septembru, prošlom, Bog da joj dušu prosti, ali ipak je to pravo ĉudo u njenim godinama, kako ta matora koka uspeva da se odrţi na svim onim njenim stepenicama - moţe ona da bude i malĉice poput pĉelice, ali davo ipak traţi svoje, i mnogi su, zna se, šenuli kad su ţiveli tako sami. Za Dţibrila nije bilo ni baštenskog šmrka ni njenog oštrog jezika. Roza im jeste izgovorila blage reĉi prekora, zapušila nos dok je ispitivala palog i novosumporovitog Saladina (koji, pri tom, nije skidao svoj polucilindar), a zatim, uz napad stidljivosti koju je ona kod sebe pozdravila sa setnom zapanjenošću, promucala je poziv - ppa, bbolje da svog pprp-prijatelja uvedefe u kuću, da ĉovek ovde ne naz-zebe, pa je zakoraĉila naviše preko šljunka da stavi ĉajnik na šporet, zahvalna oštrom zimskom vazduhu što joj je zarumenzio obraze, pa ju je, tako, poštedeo - po staroj uspešnoj frazi - crvenila od stida. *

Kao mladić, Saladin Ĉamĉa je imao lice koje je otkrivalo sasvim izuzetnu bezazlenost, lice koje je izgledalo kao da nikad nije nailazilo na situacije u kojima se gube iluzije ili na neko zlo, sa koţom mekom i glatkom kao dlan neke princeze. Ono mu je dobro sluţilo u odnosima sa ţenama, a bilo je, u stvari, i jedan od prvih razloga što je njegova buduća ţena popustila i zaljubila se u njega. »Tako ti je oblo i anĊeosko«, divila mu se ona, obujmljujući ga šakama ispod brade. »Kao neka gumena lopta.« Bio je uvreĊen. »Ja imam i kosti«, bunio se on, »strukturu koštanu.« »Da, tamo negde, unutra«, sloţila se ona. »Svi je imamo.« Posle toga, njega je jedno vreme proganjala misao da on, zapravo, izgleda kao neka bezliĉna meduza, a to mu je umnogome imalo da ublaţi ono osećanje da je poĉeo da u sebi razvija kruto, naduveno drţanje koje mu je sad predstavljalo drugu prirodu. I zato je to bila stvar od izvesnog znaĉaja kad je, oslobaĊajući se dugog dremeţa u kojem su ga muĉili nesnosni snovi sa glavnom liĉnošću - u raznim vidovima - Zini Vakil, koja se transformisala i u morsku sirenu, pa mu pevala sa jednog ledenog brega u tonovima razdiruće ljupkosti, jadikujući zbog svoje nesposobnosti da mu se pridruţi na kopnu i pozivajući ga k sebi, pozivajući; - ali kad je on njoj prišao, ona ga je brzo skleptala i zarobila u srcu svog ledenog brega, a njena neţna pesma se pretvorila u onu o trijumfu i osveti... Bila je to, kaţem ozbiljna stvar kad se Saladin Ĉamĉa probudio, zabuljio u jedno

ogledalo sa ramom premazanim plavo-zlatnim japanskim lakom, i u njemu ugledao ono svoje staro anĊeosko lice kako opet odbuljuje u njega; ali je, ovog puta, na svojim slepooĉnicama zapazio jedan par straviĉno bezbojnih ĉvoruga, znak da je nekog trenutka u toku svojih malopreĊašnjih avantura morao zaraditi dva dobra udarca. Gledajući u ogledalu svoje izmenjeno lice, Ĉamĉa je pokušavao da se podseti na sebe. Ja sam stvarni ĉovek, rekao je zrcalu, sa stvarnom prošlošću i isplaniranom budućnošću. Ja sam ĉovek za koga su neke stvari znaĉajne: ĉvrstina, samodisciplina, razum, idenje za onim što je plemenito, bez oslanjanja na onu staru štaku, na Boga. Za idealom lepote, za mogućnošću uzdizanja u visine, za umom. Ja sam: oţenjen ĉovek. Ali uprkos ovoj litaniji, mene su uporno saletale i naopake misli. Kao, na primer: da svet ne postoji izvan one plaţe tamo dole, a sad, i izvan ove kuće. I da bi, da nije bio oprezan ili da je zbrzavao stvari, mogao da padne sa ivice, u oblake. Stvari treba raditi. Ili, ovo: kad bi sad pozvao telefonom svoju kuću, baš sad, kao što bi i trebalo, kad bi svoju dragu ţenu obavestio da nije mrtav, da ga ona eksplozija nije raznela u paramparĉad tamo gore u vazduhu, već da se on nalazi upravo ovde, na ĉvrstom tlu, kad bi uradio tu priznato razumnu stvar, ona osoba koja bi podigla slušalicu ne bi znala ko se to javlja, ne bi znala to ime. Ili, treće: bat koraka koji mu odzvanja u ušima, udaljenih koraka, ali koji mu se pribliţavaju, nije neki privremeni šum u njegovim ušima, prouzrokovan njegovim padom, već buka od nekog strašnog suda koji mu dolazi sve bliţe, slovo po slovo, eLOeNDeOeN - London. Evo me,

ovde, u Bakinoj kući. Njene su oči i šake velike, a i zubi su joj veliki. Na stoĉiću pored njegovog kreveta stajao je telefon. Podigni slušalicu, biraj traţeni broj, pa će ti se ravnoteţa vratiti. Kakvo baljezganje: nisu oni kao ti, nisu vredni tebe. Pomisli na njen bol; pozovi je sad. Bila je noć. On nije znao koliko je sati. Na zidu nije bilo sata, a njegov ruĉni sat bio je negde, usput, nestao. Da li da je pozove ili da je ne pozove? - Okrenuo je devet brojeva. Na ĉetvrti zvon, javio se neki muški glas. »Šta je, do Ċavola?« Sanjiv, teško prepoznatljiv ali ipak nekako poznat. »Izvinite«, rekao je Saladin Ĉamĉa. »Oprostite, molim. Pogrešan broj.« Buljeći u telefon, on se setio jedne drame koju je gledao u Bombaju, napisane po nekom engleskom originalu, po pripoveci od, od, nije mogao da nabode ime - od Tenisona? Ne, ne, od Samerseta Moma? - Do Ċavola! - U tom originalnom a sad bezautorskom delu, jedan ĉovek koga su dtigo drţali za mrtvog vraća se posle mnogo godina, kao ţivi fantom, svojim bivšim boravištima. Usred noći, dolazi u svoju nekadašnju kuću, krišom, i gleda kroz jedan otvo-u-n prozor. Vidi da mu se ţena, verujući da je udovica, preudala. Na prozorskom simsu ugleda deĉju igraĉku. Neko vreme odstoji u mraku, boreći se sa svojim osećanjima; zatim sa simsa podigne onu igraĉku - i ode zauvek, ne dajući znaka o svom prisustvu. U indijskoj verziji, priĉa je bila dosta drukĉija. Ţena se u meĊuvremenu udala za najboljeg prijatelja svoga muţa. Muţ-povratnik stiţe do ulaza, i umaršira u kuću, ne oĉekujući ništa. Kad ugleda svoju

ţenu i svog starog prijatelja kako sede jedno pored drugog, on ne shvata da su oni venĉani. Zahvaljuje svom prijatelju što mu je tešio ţenu; ali on je sad u svojoj kući, i prema tome sve je u najboljem redu. Braĉni par ne zna kako da mu kaţe istinu; konaĉno je sluga otkrio stvar. Muţ, ĉije je dugo odsustvo oĉigledno bilo posledica napada amnezije, reaguje na vest o tom venĉanju izjavljujući da se i on svakako morao oţeniti nekom drugom za vreme svog dugog odsustvovanja od kuće; ali, na ţalost, pošto mu se sećanje na njegov raniji ţivot vratilo, zaboravio je šta se dešavalo tokom godina njegove izgubljenosti. I odlazi u policiju da zamoli da oni uĊu u trag njegovog novog ţivota, jer on ne moţe da se seti niĉeg u vezi sa njom, tom drugom ţenom, ni njenih oĉiju, ni one najjednostavnije ĉinjenice o njenom postojanju. I tu pada zavesa. Saladin Ĉamĉa, sam u nekoj nepoznatoj spavaćoj sobi i u tuĊoj piţami sa crveno-belim prugama, leţao je potrbuške u nekom uskom krevetu, i plakao. »Nek su svi Indijci prokleti«, vikao je u prigušujuće krevetske ĉaršave, udarajući pesnicama u nabrane jastuĉnice kupljene kod Harrodsa u Buenos Ajresu, udarajući tako ţestoko da se pedeset-godina-staro platno iscepalo na froncle.« Do Ďavola. Vulgarno. Neukusno. Popišaj ga sad. Do Ďavola. Barabe, jao, te barabe i njihov nedostatak barapskog ukusa. I upravo je tog trenutka došla policija da ga uhapsi. *

Te noći, nakon što je njih dvojicu dovela u svoju kuću, Roza Dajamond je opet stajala pored noćnog prozora svoje staraĉke nesanice i razmišljala o tom devetsto-godina-starom moru. Onaj smrduckavi je spavao od trenutka kad su ga stavili u krevet zajedno sa bocama punim vrele vode, tesno priljubljenim uz celo mu telo, što je za njega bila najbolja stvar, da bi mu se snaga vratila. Ona ih je smestila gore - Ĉamĉu u gostinsku sobu a Dţibrila u staru radnu sobu svog pokojnog muţa, i dok je posmatrala veliku, svetlucavu površinu mora, slušala je kako se on gore muva izmeĊu ornitoloških bakroreza i pištaljki za vabljenje ptica pokojnog Henrija Dajamonda, izmeĊu juţnoameriĉkih lasoa, biĉeva za gonjenje bikova i snimaka iz vazduha ranĉeva Los Alamosa, tamo daleko i tamo davno napravljenih, slušala muške korake u toj sobi - i kako su oni samo utešno delovali na nju! Farišta je hodao tamoamo, izbegavajući spavanje iz svojih sopstvenih razloga. A ispod bata njegovih koraka, dole, Roza je gledala u tavanicu i šapatom ga zvala po jednom odavnoneizgovaranom imenu. Martine, Martine, govorila je. A drugo ime mu je bilo kao ime najopasnije zmije u njegovom zaviĉaju, vipera, guja. Vibora, de la Cruz. I istog ĉasa je ugledala neke prilike koje su se kretale preko plaţe, kao da je to zabranjeno ime doĉaralo mrtve. Ma nije valjda opet, pomislila je i otišla da uzme svoj pozorišni dogled. Kad je ponovo prišla prozoru, plaţa je bila puna senki, i ona se ovog puta uplašila, jer je znala da je normanska flota doplovila, onda kad je doplovila, ponosno i otvoreno, i bez pardona, dok su se ove senke šunjale, uz prigušene psovke i uplašeno muklo brundanje; te prilike su izgledale kao da nemaju glave,

bile su zgurene, mke i noge im landarale kao u neke dţinovske krabe bez oklopa. Jurili su poboĉno i teškim cokulama hruskali šljunak. Mnogo njih. Videla ih je kako prilaze kućici za ĉamce na kojoj se pojavljivala i gubila crna senka namalanog gusara sa krpicom preko jednog oka, koji se ceri i mlatara jataganom iznad glave i to je već prelazilo svaku meru; ja ovo neću da trpim, rekla je odluĉno i, lomatajući se niz stepenište, sišla u prizemlje da uzme toplu odeću i - svoje odabrano oruţje: dugaĉko baštensko crevo zelene boje. Na ulaznim vratima viknula je razgovetno prema plaţi: »Vidim ja vas savršeno jasno. Izlazite na ĉistinu, ko ste da ste ispadaj!« Oni ukljuĉiše sedam sunaca i zaslepiše je, te se ona sad prestravi osvetljena sa sedam plavo-belih reflektora, oko kojih su kao svici ili satelici zujala mnoga manja svetla: baterijske lampe lampice cigarete. U glavi joj se vrtelo, i za trenutak je izgubila sposobnost da pravi razliku izmeĊu tada i sada; pa je u svom zaprepašĉenju poĉela da viĉe, Ugasite ta svetla, zar ne znate da je nareĊeno zamraĉenje, navući ćete nam Švabe na vrat ako ovako nastavite. »O, ja bulaznim«, shvati ona sa gaĊenjem, i zari vrh svog štapa u brisaĉ pred vratima. Na što se policajci, kao nekom magijom, stvoriše u bleštavom krugu svetlosti. Ispostavilo se da je neko javio kako se po plaţi muva neko sumnjivo lice, a sećate se kad su nam oni ilegalci dolazili ribarskim brodićima; i zahvaljujući tom jednom telefonskom pozivu, sada je pedeset sedam uniformisanih pozornika proĉešljavalo plaţu, svetli krugovi iz njihovih baterijskih lampi ljuljali su se kao ludi u mraku, pozornici ĉak iz Hejstingsa Istberna

Bekshila-na-moru, pa ĉak i jedna deputacija iz Brajtona, jer niko nije hteo da propusti tu zabavu, to uzbudenje hajkaĉko. Pedeset sedam plaţočešljača u pratnji trinaest pasa, i svi oni njuše morski vazduh i uzbuĊeno diţu po jednu zadnju nogu. A gore u kući, daleko od velike ĉete ljudi i pasa, Roza Dajamond vidi sebe kako bulji u petoricu pozornika koji ĉuvaju straţu ispred kućnih izlaza, ispred glavnog ulaza, ispred prozora u prizemlju, ispred vrata kuhinjske ostave, za sluĉaj da toboţnji zloĉinac navodno pokuša da pobegne; pa onda i u trojicu u obiĉnim odelima, prostim kaputima i šeširima, i sa licima koja odgovaraju njihovoj garderobi; a ispred svih njih, ne usuĊujući se da je pogleda u oĉi, mladi inspektor Lajm vuĉe noge, trlja nos i izgleda stariji i zakrvavljenijih oĉiju od jednog ĉetrdesetogodišnjaka, koji je on. Ona ga kucnu po grudima vrhom svoga štapa, U ovo doba noći, Frenk, šta to treba da znači, ali on sad nije hteo da joj dopusti da mu zapoveda i da ga zavitlava, ne veĉeras i ne pred ljudima iz Imigracionog odseka koji su pratili svaki njegov pokret, te se uspravi i podiţe nos. »Izvinite, gdo D. - postoje izvesni navodi obaveštenje koje smo dobili - razlog da verujemo istraga za eventualnu nagradu i unapreĊenja - potreban pretres vaše - nalog imamo.« »Ne priĉaj gluposti, dragi Frenk«, poĉe Roza da govori, ali baš u tom trenutku ona trojica sa prostaĉkim licima nspraviše se i kao da se ukrutiše, a svaki malĉice podigao jednu nogu, kao oni kerovi-tragaĉi; prvi poĉe nekako neobiĉno da šišti, što je zvuĉalo kao da mu je to od zadovoljsiva, dok se drugom iz usta-ote lako stenjanje, a treći poĉe ĉudno da koluta oĉima, kao ĉovek koji je stekao duševni mir. Zatim svi pokazaše prstom

pored Roze Dajamond prema reflektorom-osvetljenom kućnom holu, gde je stajao g. Saladin Ĉamĉa, pridrţavajući levom rukom pantalone svoje piţame da mu ne spadnu, jer mu je dugme bilo otpalo kad se bacio u krevet; desnom je trljao oko. »Pogodak«, reĉe onaj što šišti; stenjaĉ sklopi ruke ispod svoje brade da pokaţe kako su mu sve molitve uslišene, a kolutaĉ oĉiju progura se ramenom pored Roze Dajamond, ne poštujući nikakvu etiketu, sem što promrmlja, Pardonirajte me, madam«. I onda doĊe do poplave, a Roza se naĊe u jednom uglu svoje sopstvene dnevne sobe, pritešnjena tim zaljuljanim morem policijskih šlemova, te tako više nije mogla da vidi Naladina Ĉamĉu niti da ĉuje šta on govori. Ona ga nikad mjc ĉula kako objašnjava uzroke eksplozije Bostana - Ama, to je greška, ja nisam jedan od tih vaših ilegalaca koji se ufuravaju ribarskim ĉamcima, a nisam ni jedan od tih vaših UgandoKenijaca, nisam. Policajci poĉeše da se cere. Da, gospodine, sa devet hiljada metara odozgore, pa ste onda isplivali na obalu. Vi imate pravo da ništa ne govorite, prigušeno su se smejali, ali ubrzo su prsnuli u grohotan smeh. Ukebali smo onog pravog i tu nema greške. Roza nije mogla da ĉuje Saladinove proteste, jer su je rascerekani policajci odvajali od njega. Ali vi morate da mi verujete, ja sam Britanac, govorio je on. Ja imam i dozvolu boravka, ali kako nije mogao da im pokaţe ni pasoš ni neku drugu legitimaciju, oni su poĉeli da plaĉu od razdraganosti, suze su se slivale ĉak i niz bezliĉna lica onih ljudi u obiĉnim odelima iz Imigracionog odseka. Ma, razume se, ne morate ni da mi priĉate - kikot legitimacije su vam ispale iz sakoa dok ste se prevrtali

gore u vazduhu, a da vam ih nisu moţda one morske sirene zdipile iz dţepa, dok ste se brĉkali u moru? Roza nije mogla da vidi u tom od smeha nadimajućem valu ljudi i pasa šta su te uniformisane ruke mogle da rade Ĉamĉinim rukama ili su to bile pesnice na njegovom stomaku ili cokule na njegovim cevanicama; a nije bila sigurna ni da li to on kuka ili psi zavijaju. Ali je konaĉno ipak ĉula njegov glas kad se probio kroz galamu u poslednjem oĉajniĉkom uzviku: Zar niko od vas ne gleda televiziju? Zar ne vidite? Ja sam Maxim. Maxim Alien. »Dakle taj si«, reĉe policajac. »A ja sam onaj mapetovski Ţabac.« Ono što Saladin Ĉamĉa nikad nije rekao, ĉak ni onda kad mu je bilo jasno da se tu nešto mnogo gadno zakuvalo: »Evo vam jedan broj telefona u Londonu« - to nije hteo da kaţe policajcima koji su došli da ga uhapse. »Na drugom kraju ţice ĉućete jedan glas koji će jamĉiti za mene i potvrditi da vam govorim istinu, glas moje ljupke, bele supruge, Engleskinje.« Ah, to ne, gospodine. Kakav pakao! Roza Dajamond prikupi svu svoju snagu. »Ĉekaj malo, Frenk Lajm«, otpeva mu ona. »Da ti ja nešto kaţem«, ali ona trojica prostaka opet poĉeše da rade svoje bizarne radnje - šištanje stenjanje oĉno kolutanje i u iznenadnoj tišini te sobe, kolutaĉ pokaza svojim drhtećim kaţiprstom na Ĉamĉu i reĉe: »GospoĊo, ako vi hoćete nešto da dokaţete, onda vam nema boljeg dokaza od ovog.« Prateći putanju ispruţenog prsta Buljookog, Saladin Ĉamĉa podiţe ruke do svog ĉela da ga dodirne, i zatim shvati da se probudio u najstraviĉnijem od svih

košmara, u košmaru koji je tek bio poĉeo, jer su mu iz slepooĉnica, sve više i brţe, i dovoljno oštra da bodu, rasla dva mlada, jareća, neosporna roga. * Pre nego što je ta armija policajaca odvela Saladina Ĉamĉu u njegov novi ţivot, došlo je do još jednog neoĉekivanog dogaĊaja. Dţibril Farišta, videvši bleske svetlosti i ĉuvši deliriĉni smeh zvaniĉnika koji zakon sprovode u delo, sišao je niz stepenice u kratkom tamnocrvenom kućnom kaputu-halatu i jahaćim pantalonama, što je izahrao u ormanu za odela pokojnog Henrija Dajamonda. Odajući malĉice miris naftalina, zaustavio se na odmorištu izmeĊu prvog sprata i partera i posmatrao zbivanje, bez komentara. Stajao je tu neprimećen, sve dok ga Ĉamĉa - sa lisicama na rukama i na putu ka policijskoj marici, bosonog i stalno drţeći pantalone od piţame da mu ne spadnu - nije ugledao i uzviknuo, »Dţibrile, tako ti Boga, reci im šta je šta!« Šištaĉ Stenjaĉ Kolutaĉ revnosno se okrenuše prema Dţibrilu. »A ko bi ovaj mogao da bude?« upitao je inspektor Lajm. »Je l’ to još jedan koji je pao s neba?« Ali reĉi mu zamreše na usnama, jer se tog trenutka reflektori ugasiše, što je bilo nareĊeno kad su Ĉamĉi stavili lisice i kad su ga tako lišili slobode; i sad u polumraku posle gašenja sedam sunaca, svi su tu jasno videli kako neka bleda, zlatna svetlost zraĉi iz pravca ĉoveka u halatu, da zapravo struji ka njima iz neke taĉke iza njegove glave. Inspektor Lajm se kasnije više nikad nije pozivao na tu svetlost, a kad bi ga neko i upitao o

tome, on bi demantovao da je ikad video takvu stvar, oreol, u kasnom dvadesetom veku! - pitaj nešto drugo! Ali, u svakom sluĉaju, kad je Dţibril upitao, »Šta ovi ljudi traţe ovde?« svaki je ĉovek na ovom licu mesta bio prosto obrvan ţeljom da na njegovo pitanje odgovori doslovno i podrobno, da mu otkrije njihove strogo-pov. tajne, kao da je on bio - ali ne, smešno - pa bi vrteli glavama nedeljama posle toga, sve dok sami sebe nisu ubedili da su se drţali onako kako su se drţali iz logiĉkih razloga: to je bio neki stari prijatelj gĊe Dajamond, njih dvoje su našli na plaţi tog lupeţa Ĉamĉu, poluudavljenog, pa su ga odveli u kuću iz humanih razloga, i nema više uznemiravanja ni Roze ni g. Farište, ...ali kakav je to dţentlmen! - uglednijeg i boljeg ne bi mogao ni poţeleti da vidiš - u onom kućnom kaputu i onim njegovim, njegovim - dobro, ekscentriĉnost nikad nije bila zloĉin, razume se. »Dţibrile«, rekao je Saladin Ĉamĉa, »pomagaj.« Ali Dţibrilov pogled bila je uhvatila Roza Dajamond. On ju je gledao i nije mogao da skrene pogled na drugu stranu. Onda je klimnuo glavom i vratio se natrag, uz stepenice. Niko nije ni pokušao da ga zaustavi. Kad je Ĉamĉa stigao do marice, ugledao je izdajicu, Dţibrila Farištu, kako ga ţdraka odozgo s balkonĉeta ispred Rozine spavaće sobe; ali sad više nije bilo nikakve svetlosti oko glave te barabe.

2 Kan ma kan/Fi qadim azzaman... I bilo je i nije bilo tako, u davno vreme koje zaboravi svako, da je u srebrnoj zemlji Argentini ţiveo neki don Enrike Dajamond, koji je mnogo znao o pticama a malo o ţenama, sa svojom ţenom, Rozom, koja ništa nije znala o muškarcima ali dosta o ljubavi. Jednog dana, desilo se tako, kad je senjora izišla na jahanje, sedeći na ţenskom sedlu, sa strane, i na glavi noseći šešir s peruškom, da je - stigavši do velike kamene kapije ranĉa Dajamonda, koja je besmisleno bila postavljena nasred gole pampe ugledala jednog noja koji je trĉao ka njoj što je brţe mogao, trĉao da ţivot svoj spase pomoću svih trikova i izvrdavanja koja je mogao da smisli; jer noj je lukava ptica, i njega je teško uhvatiti. Malo dalje iza noja ilizao se oblak prašine pun galame lovaca-hajkaĉa; i kad se noj našao na metar i po od nje, iz oblaka izleteše olovom oteţani konopci-»bolasi« koji mu se obmotaše oko nogu i sruĉiše ga s treskom na zemlju ispred kopita njene sive kobile. Ĉovek koji je sjahao da ubije pticu-trkaĉicu nikako uije skidao oka sa Rozinog lica. Izvukao je noţ sa srebrnom ilrškom iz kanije na svom pojasu i zario ga u nojev vrat, do balĉaka, a to je uradio ne pogledavši umirućeg noja nijednom, i stalno buljeći u Rozu Dajamond, dok je kleĉao na prostranoj ţutoj zemlji. On se zvao Martin de la Cruz. Kad su Ĉamĉu odveli, Dţibrila Farištu je muĉilo pitanje sopstvenog ponašanja. U onom snu-sliĉnom

trenutku kad su mu pogled ulovile oĉi stare Engleskinje, uĉinilo mu se da njegova volja više nije bila njegova da bi njime vladala, i da su potrebe nekog drugog nadvladale. Zbog zbunjujuće prirode nedavnih zbivanja a i zbog njegove rešenosti da ostane budan što je duţe mogao, prošlo je nekoliko dana pre nego što je ukopĉao šta se dogaĊalo onom svetu iza njegovih oĉnih kapaka, i tek je tada shvatio da mora da ode, jer je onaj univerzum njegovih košmara bio poĉeo da curi u njegov budni ţivot, te, ako ne bude oprezan, neće uspeti ni da se ponovo rodi sa njom, kroz nju, kroz Aleluju-Eli, koja je videla krov sveta. Bio je šokiran kad je ukapirao da uopšte nije pokušao da stupi u duhovni dodir s Alelujom-Eli; ili da Ĉamĉi pomogne u nevolji. A nije uopšte bio ni uznemiren pojavom onih finih mladih rošĉića na Saladinovoj glavi, pojavom koja bi svakako trebalo da izazove neku zabrinutost. On se bio nalazio u nekoj vrsti transa, a kad je upitao staru damu šta ona misli o svemu tome, ona se neprirodno osmehnula i rekla mu da pod suncem nema niĉeg novog, da su se njoj priviĊale stvari, prikaze ljudi sa rogatim šlemovima, da u jednoj drevnoj zemlji kao što je Engleska nema mesta za nove priĉe i da je tu preko svake vlati trave neko gazio sto hiljada puta. Dugo je ona tokom dana priĉala zbrda-zdola i zbrkano, ali je u drugim trenucima navaljivala da mu priprema velike koliĉine teških jela, kao što su razne pastirske pite, musaka od rabarbare sa seckanim mesom, papazjanija, cušpajzi s masnim zaĉinima i teškim sosovima, i sve moguće ĉorbe i supe sa mesištem. A sve vreme je na licu imala izraz neobjašnjivog zadovoljstva, kao da ju je njegovo prisustvo zadovoljavalo na neki

duboko oĉekivan i neoĉekivan naĉin. On je s njom odlazio u selo da pazare; svet je buljio u njih, ali ona ni na koga nije obraćala paţnju, mlatarajući svojim gospodskim štapom sa srebrnom drškom. Dani su prolazili. Dţibril nije otišao. »Prokleta engleska mamica«, govorio je sebi. »Neki tip izumrle vrste. I šta ja, do Ċavola, traţim ovde?« Ali je ipak ostao, vezan nekim nevidljivim lancima; dok je ona, u svakoj prilici, pevala jednu staru pesmu, na španskom, a on ni jednu jedinu reĉ nije razumeo. Jesu li to neke ĉarolije? Nešto kao ono kad je drevna vila Morgan Le Fay pesmom domamila mladog Merlina u svoju kristalnu pećinu? Dţibril krene ka vratima; Roza zapeva; on stane kao ukopan na svom putu napolje. »Pa, najzad, što da ne«, slegnuo bi ramenima. »Staroj dami je potrebno društvo. Izbledela otmenost i veliĉina, ĉasna reĉ! Gledaj samo dokle je to nju dovelo. Uostalom, meni je potreban odmor. Da skupim snagu. Još koji dan samo.« Uveĉe bi njih dvoje sedeli u onom njenom salonu nabijenom srebrnim ukrasima, ukljuĉujući izvesni noţ sa srebrnom drškom na zidu, ispod gipsane biste Henrija Dajamonda koji je buljio dole sa vrha vitrine u uglu izmedu dva zida, a kad bi onaj deda-sat izbio šest, on bi nalio vino-šeri u dve ĉaše, i ona bi poĉela da priĉa, ali tek pošto bi rekla, predvidljivo kao otkucaj sata: Deda uvek zaostaje pet minuta, zbog dobrih manira, on ne voli da bude i suviše tačan. Zatim je poĉinjala bez štrapaciranja sa onim biojednomjedan... no bilo sve to istinito ili izmišljeno, on je u njoj video ţestoku energiju koju je unosila u svoje pripovedanje, poslednje oĉajniĉke zalihe njene volje koje je trošila na priĉu; bilo je to

jedino vedro doba kojeg se ja sečam, rekla mu je, te je on zapazio da je ta ofucana vreća sa materijalom ĉitavom zbrkom njenih uspomena - u stvari bilo samo njeno srce, njen autoportret, naĉin na koji je ona gledala u ogledalo kad nikog nema u sobi, i da je ta srebrna zemlja iz njene prošlosti bila njen najmiliji dom, a ne ova pohabana kuća u kojoj se stalno sudarala sa stvarima - spoticala se o stoĉiće za kafu, dobijala modrice od kvaka na vratima - pa bi briznula u plaĉ i jauknula: Sve se stešnjava. Kad je plovila u Argentinu, 1935. godine, kao nevesta Anglo-Argentinca don Enrikea od Los Alamosa, on joj je pokazao na okean i rekao: To ti je pampa. Ne moţeš odrediti kolika je kad je gledaš. Moraš da putuješ kroz nju, kroz tu nepromenljivost, iz dana u dan. U nekim njenim delovima vetar je jak kao pesnica, ali je pri tom savršeno tih, on će te nokautirati, sa zemljom sastaviti, ali ti nikad nećeš ĉuti ni najmanji šum. To je zato što tamo nema drveća: nema ni ombua, ni jablana nada, nula, ništa. Ali pri tom, moraš da se ĉuvaš ombulišća. Straviĉno je otrovno, smrtonosno. Vetar neće da te ubije, ali sok iz tog lišća moţe. Zapljeskala je rukama kao dete: Stvarno, Henri, tihi vetrovi, otrovno lišće?! Pa ti to priĉaš kao neku strašnu bajku. Henri, plavokos, salast, krupnih oĉiju i glomazan, kao da se uplašio. Oh, ne, rekao je. Nije to baš tako strašno. Stigla je u to ogromno prostranstvo pod beskrajnim nebeskim svodom, jer Henri ju je bio tresnuo onim pitanjem a ona mu je dala onaj jedini odgovor koji jedna usedelica-»fircigerka« (40) moţe dati. Ali kad je stigla tamo, ona je sebi postavila jedno krupnije pitanje: za šta je ona sposobna u tom ogromnom prostranstvu? Za šta

ona ima hrabrosti, i kako ona sama moţe da se u njemu prostire? Biti dobra ili loša, rekla je sebi: ali, biti nova. Našem susedu, doktoru Horheu Babingtonu, rekla je Dţibrilu, ja se nikad nisam sviĊala, znate; on bi mi priĉao priĉe o Britancima u Juţnoj Americi, o tim uvek razuzdanim momcima, rekao je prezrivo, o tim špijunima i banditima. Jeste li vi stvarno tako čudne cvećke u toj vašoj hladnoj Engleskoj? upitao ju je, pa je sam odgovorio na svoje pitanje, Senjora, ja ne mislim tako. Zbijeni u onom kovčegu od ostrva, vi morate da nalazite šire horizonte da biste ispoljili te svoje prikrivene ličnosti. Ono što je u Rozi Dajamond prikriveno ĉuĉalo bila je njena sposobnost za ljubav, i to za tako veliku ljubav da je ubrzo postalo jasno da jadni prozaiĉni Henri nikad neće moći da joj to ispuni, jer je sva romantika u toj pihtijastoj masi od ĉoveka bila rezervisana za ptice. Za barske jastrebe, ĉaplje, šljuke. On je u jednom malom ĉamcu na vesla iz lokalnih laguna provodio svoje najsrećnije dane po ševarima, sa dogledom na oĉima. Jednom prilikom, u vozu za Buenos Ajres, doveo je Rozu u nezgodnu situaciju kad je u punom vagonu za ruĉavanje demonstrirao svoje najdraţe zvuĉne naĉine vabljenja ptica, spajajući šake oko usta u kupu: za pticusanjivicu, za vanduriju ibis, za trupijala. Zašto ti mene ne voliš tako, htela je da ga pita. Ali nikad nije, jer je ona za Henrija bila dobra sorta ţene, dok je strast smatrao za ekscentriĉnost drugih rasa. Postala je generalisimus domaćeg ognjišta i pokušavala da u sebi prigušuje grešne ţudnje. Noću je imala obiĉaj da izlazi u šetnju kroz pampu, da leţi na leĊima i gleda galaksije na nebu, pa je pod uticajem te blistave lepote poĉinjala da se sva trese,

da dršće od nekog dubokog zadovoljstva i da pevuši neku nepoznatu pesmu, te joj je ta zvezdana muzika bila isto toliko bliska koliko i radost koju je osećala. A Dţibril Farišta: on je osećao kako se njene priĉe obmotavaju oko njega kao paukova mreţa, koja ga je drţala u tom izgubljenom svetu u kojem su njih pedesetorica sedali za trpezu svaki dan, i kakvi su to Ijudi bili, gaučo do gauča, momci naši sjajni, i kod njih ničeg servilnog nije bilo, svi su bili ţestoki i ponosni, i te kako! Pravi mesoţderi; to moţete i u bioskopu da vidite. U duge noći njihovih nesanica, priĉala mu je o magli od ţege koja bi se spustila na pampu, te bi u pampi ono nekoliko drveta na ranĉu stajalo kao ostrva a jahaĉ na konju bi liĉio na neko mitološko biće koje galopira preko površine okeana. Ličio je na sablast morsku. Slušao je on od nje i priĉe nastale oko logorske vatre, na primer o onom gauĉu-ateisti koji je govorio da Raj ne postoji, jer kad mu je majka umrla on je sedam noći uzastopce prizivao njen duh, da mu doĊe, ali bez uspeha. Osme noći je objavio da ga ona oĉigledno nije ĉula, jer bi inaĉe sigurno došla da uteši svog voljenog sina; prema tome, smrt mora da je kraj. Zaplitala ga je u zamku svojih opisa onog dana kada su Peronovi ljudi došli u svojim kicoškim belim odelima, zalizani, i kako su ih pioniseljaci-radnici najurili; priĉala mu je kako su Anglosi gradili ţelezniĉke pruge radi opsluţivanja sopstvenih estancija, pa i brane, takoĊe; pa onda priĉu, na primer, o njenoj prijateljici Klodeti, »pravoj srcolomki, dragi moj, koja se udala za jednog momka inţenjera, zvao se Grendţer, i tako razoĉarala pola Harlingema. I odoše ti oni u Argentinu na neku branu koju je on gradio, a sledeća stvar koju su ĉuli bila je da pobunjenici dolaze

da dignu branu u vazduh. Grendţer ode sa ljudima da ĉuvaju branu, ostavljajući Klodetu samu, sa sluškinjom, i, da ne poveruješ, nekoliko sati docnije, evo ti sluţavke, trĉi sva zadihana, Naša senjora, i je tamo jedan hombre na vrata, i je velik k’o kuća. Šta da ti priĉam? Pobunjeniĉki kapetan. - »A vaš suprug, madam?« »Dakle, ĉeka vas na brani, kao što je red.« - »Pa, onda, pošto on nije našao za shodno da vas sam zaštiti, zaštitiće vas revolucija.« - »I postavio je straţare ispred kuće, dragi moj, kakav gest! Ali u borbi obojica poginu i suprug i kapetan - a Klodeta je insistirala na zajedniĉkoj sahrani, gledala dva mrtvaĉka sanduka kako jedan pored drugog odlaze u raku, i oplakivala ih obojicu. Posle toga smo saznali da je bila opasna liĉnost, trop fatale, šta kaţeš? Koliko? Trop-dţoli-fatale.« U toj uzvišenoj priĉi o lepoj Klodeti, Dţibril je ĉuo muziku Rozinih sopstvenih ĉeţnji. U takvim trenucima on bi zapazio kako ga ona gleda iz uglova oĉiju, pa bi osetio neko cimanje u oblasti svog pupka, kao da je nešto pokušavalo da iziĊe. Zatim bi ona skrenula pogled na drugu stranu, i to osećanje bi mu izbledelo. Moţda je to kod njega bila uzgredna pojava posle onog stresa. Jedne noći, on ju je upitao da li je videla one rogove koji su rasli na Ĉamĉinoj glavi, ali ona se na to oglušila i, umesto da mu odgovori, ispriĉala mu je kako je imala obiĉaj da sedi na stolici pokraj ograde za bikove u Los Alamosu i kako su bikovi-borci znali da joj prilaze i spuštaju svoje rogate glave u njeno krilo. I jedno popodne, devojka po imenu Aurora del Sol, koja je bila verenica Martina de la Cruz, napravi jednu bezobraznu primedbu: A ja mislila da oni to rade samo u krilima devica, rekla je pozorišnim šapatom svojim kikotavim

drugaricama, a Roza se ljubazno okrenula prema njoj i odgovorila, Pa onda bi, draga moja, moţda i ti ţelela da ovo probaš? Od tog trenutka Aurora del Sol, najbolja plesaĉica na estanciji i najpoţeljnija od svih pionskih, seljaĉko-radniĉkih ţena, postala je smrtni neprijatelj one mnogo dugaĉke, mnogo košĉate ţene od-preko-mora. »Ti izgledaš baš kao on«, rekla mu je Roza Dajamond dok su stajali uz njen noćni prozor, jedno pored drugog, i gledali more. »Ti si njegov dvojnik. Martin de la Cruz.« Pri spominjanju imena tog kauboja, Dţibril je osetio tako ţestok bol u pupku, pravo ĉupanje, kao da mu je neko kukom zakvaĉio stomak, te mu se jauk ote sa usana. Roza Dajamond se pravila da to ne ĉuje. »Gledaj«, uzviknula je radosno, »tamo!« Trĉeći duţ ponoćne plaţe u pravcu kule Martelo i izletniĉkog kampa - trĉeći duţ vodenog ruba tako da je nadolazeća plima spirala otiske njegovih stopa - zanoseći se ĉas na jednu ĉas na drugu stranu i »glumeći«, u borbi za svoj ţivot, pojavio se jedan odrasli, u prirodnoj veliĉini - noj. Duţ plaţe beţao je on, a Dţibril ga je u ĉudu pratio pogledom sve dok ga nije izgubio iz vida, u mraku. * Sledeća stvar koja se desila, desila se u selu. Bili su otišli u pazarenje, da kupe tortu i bocu šampanjca, jer se Roza setila da je njen osamdeset deveti roĊendan. Njena familija je bila izbaĉena iz njenog ţivota, te prema tome nije bilo ni ĉestitki ni telefonskih poziva. Dţibril je navaljivao da si prirede neku vrstu slavlja, pa joj je

pokazao tajnu ispod svoje košulje - jedan nabrekli pojasnovĉanik pun funti sterlinga koje je bio kupio na crnoj berzi pred odlazak iz Bombaja. »A imam i onih kreditnih kartica, kol’ko voleš«, rekao je. »Nisam ti ja neki siromašak. Hajde, krenimo. Brat ĉasti.« On je dosad bio u tako dubokom suţanjstvu Rozine narativne ĉarolije da se jedva sećao, iz dana u dan, da je imao ţivot kojem je trebalo da se vrati, ţenu koju je trebalo iznenaditi prostom ĉinjenicom da je ţiv, i tome sliĉno. Idući za gĊom Dajamond, krotko, nosio je njene torbe za pijacu. Bazao je oko jednog uliĉnog ćoška, dok je Roza ćaskala sa poslastiĉarem, kad je ponovo osetio onu cimajuću kuku u stomaku, i pao uz jednu banderu, boreći se da udahne vazduh. Ĉuo je neki klip-klop-zvuk, a zatim su se iza ugla pojavile starinske taljige, pune mlaĊarije koja mu je, na prvi pogled, izgledala pomodno odevena: muškarci u tesnim crnim pantalonama, na listovima ukrašenim srebrnim dugmićima, i u belim košuljama otkopĉanim maltene do struka; devojke u širokim aţurplise-hendl-suknjama ţivih boja - crvenih, zelenih, zlatnih. Pevali su na nekom stranom jeziku i njihova veselost je taj sokak pretvarala u magliĉasto-blistavu ulicu; ali Dţibril je shvatio da se tu nešto sablasno dogadalo, jer niko od prolaznika nije ni jednim jedinim znakom pokazivao da primećuje te taljige sa konjskom zapregom. Onda se Roza pojavila iz poslastiĉarnice s tortom u kartonskoj kutiji koja se njihala na pantljici o njenom kaţiprstu leve ruke, i uzviknula: »Oh, evo ih, stiţu na igranku! Mi smo uvek, znaš, imali ovakve igranke, to im je u krvi.« A posle predaha: »To je bila igranka na kojoj je on ubio onog Kraguja.«

Na toj igranci, neki Huan Hulija, sa nadimkom Kraguj, zbog svog lešinarskog izgleda, bio je mnogo popio i vreĊao ĉast Aurore del Sol, i nije prestajao da to ĉini, sve dotle dok Martin nije video da nema drugog izbora do da se s njim pobije, Ej, Martine, zašto ti voleš da se s ovom tucaš, kad sam ja u tome stekao utisak da je ona prilično hladna ţenska. »IziĊimo malo napolje, sa ove igranke«, rekao mu je Martin, i u mraku, sa siluetama naspram ĉarobne svetlosti lampiona koji su visili na drveću oko platoa za igru, obmotavši dolaktice svak svojim ponĉom, izvukli su noţeve, kruţili jedan oko drugog, i borili se. Huan je pao mrtav. Martin de la Cruz je podigao šešir mrtvaca i bacio ga pred noge Aurore del Sol. Ona je podigla šešir i Martina gledala kako odlazi. Roza Dajamond u svojoj osamdesetdevetoj, u dugaĉkoj uz-telo-pripijenoj haljini, sa cigaretom u muštikli koju je drţala jednom rukom u rukavici, i sa srebrnim turbanom na glavi, pila je svoj dţins-tonikom iz jedne zelene kupaste ĉaše i priĉala priĉe iz dobrih starih vremena. »Hoću da igram«, izjavila je. »Danas mi je roĊendan, a ja još nijednom nisam zaigrala.« * Napori te noći, u kojoj su Roza i Dţibril igrali okretne igre do zore, pokazali su se preteranim za staru damu, koja je sledećeg jutra pala u krevet sa malo povećanom temperaturom uz još deliriĉnija priviĊenja: Dţibril gleda Martina de la Cruz i Auroru del Sol kako igraju flamenko na ćeramidastom krovu sa zabatima

kuće Dajamondovih, i peroniste u belim odelima koji stoje na njenoj kućici za ĉamce, obraćaju se skupu piona i govore im o budućnosti: »Pod Peronom, ova će zemlja biti eksproprisana i razdeljena narodu. Britanska ţeleznica sa svim prugama biće vlasništvo drţave. Šutnimo ih van! Šutnimo te bandite, te pirate, zajedno s njihovim gusarskim brodovima...« Gipsana bista Henrija Dajamonda lebdela je u vazduhu i posmatrala prizor, a jedan agitator u belom odelu uperio je prst u njega i uzviknuo, To je on, to je taj vaš tlaĉitelj; tu je neprijatelj, a Dţibrila je stomak tako zaboleo da se uplašio za svoj ţivot; ali u istom trenutku kad mu je racionalna svest Kizmatrala mogućnost pojave ĉira u stomaku ili zapaljenja slcpog creva, ostali delovi njegovog mozga šaputali su mu istinu, a to je, da je on podvrgnut suţanjstvu i manipulaciji snagom Rozine volje, upravo onako kako je anĊeo Dţibril bio obavezan da govori pod pritiskom neobuzdane potrebe Proroka, Mahaunda. »Ona umire«, shvatio je. »Ili neće još dugo.« Bacakajući se po svom krevetu, u kandţama groznice, Roza Dajamond je mrmljala o ombu-otrovu i neprijateljstvu svog suseda, doktora Babingtona, koji je pitao Henrija, Da li je ivoja ţena dovoljno smirena osoba za seoski ţivot, i koji joj je dao (kao poklon što se oporavila posle preleţanog tifusa) jedan primerak knjige Ameriga Vespuĉija o njegovim plovidbama po morima. »Taj ĉovek je bio notorni fantasta, svakako.« Babington se na to osmehnuo. »Ali fantazija moţe da bude jaĉa od ĉinjenica; uostalom, kontinenti su nazvani po njemu.« I što je bivala slabija, sipala je sve više svoje preostale snage u sopstveni san o Argentini, dok je Dţibril imao osećanje da mu je u pupku poţar. Zavalio se, sav mlitav,

u fotelju pored njenog kreveta a utvare su se iz sata u sat umnoţavale. Vazduh je ispunjavala muzika iz ilivenih duvaĉkih instrumenata, a ono što je od svega bilo najdivnije, ispred same obale, pojavilo se jedno belo ostrvce koje se na talasima ljuljalo kao splav; bilo je belo kao sneg, sa belim peskom koji je zasipao gustiš od albino-drveća koje je takoĊe bilo belo, belo kao kreda, belo kao hartija, do samih vrhova svojih krošnji. Posle pojave tog belog ostrvca, Dţibril je pao u duboku letargiju. Opuštenom u fotelji u spavaćoj sobi umiruće ţene, oĉni kapci su mu klonuli i osećao je kako mu se teţina tela povećava sve dok mu nije postalo nemoguće da napravi i najmanji pokret. Onda se našao u nekoj drugoj spavaćoj sobi, u tesnim crnim pantalonama sa srebrnim dugmićima duţ noţnih listova i teškom srebrnom kopĉom na pojasu. Traţili ste me, don Enrike, i evo me, govorio je tom mekanom, teškom ĉoveku sa licem poput bele gipsane biste, ali on je znao ko ga je zapravo pozvao da doĊe, i nije skidao oka s njenog lica, ĉak i kad je video kako joj se crvenilo penje u obraze iz bele nabrane kragnice oko njenog vrata. Henri Dajamond nije hteo da dopusti da se vlasti umešaju u sluĉaj Martina de la Cruz, ja sam odgovoran za te ljude, rekao je Rozi, a ovo je pitanje časti. Umesto prijave, on je donekle ĉak ukazao i svoje dalje poverenje ubici, de la Cruzu, na primer, tako što ga je unapredio u kapitena polo-tima estancije. Ali posle Martinovog ubistva Kraguja, don Enrike u stvari više nije bio onaj stari. Sve se lakše umarao i postajao nemaran, pa se više nije zanimao ni za ptice. Stvari su u Los Alamosu poĉinjale da pucaju na šavovima, isprva neprimetno, a onda sve oĉiglednije. Ljudi u belim odelima su se vratili,

ali sad ih niko nije najurio. Kad se Roza Dajamond razbolela od tifusa, mnogi su u estanciji to primili kao alegoriju propadanja starog poseda. Šta ja traţim ovde, pomislio je Dţibril u velikoj panici, stojeći pred don Enrikeom u ranĉerovoj radnoj sobi, dok je donja Rosa crvenela u pozadini, ovo je tuĎa kuća. - Imam veliko poverenje u tebe, govorio je Henri, ne na engleskom, ali je Dţibril ipak razumeo. - Moja ţena se sprema da poĊe na jednu turu automobilom, radi svog oporavka, a ti ćeš da je pratiš... Mene poslovi u Los Alamosu spreĉavaju da poĊem s njom. A sad ja moram da govorim, i šta da kaţem, ali kad su mu se usta otvorila, slrane reĉi potekoše, Biće mi ĉast, don Enrike, i - škljoc pete o petu, okret, izlazak. Roza Dajamond, u svojoj osamdeset-devet-godinastaroj slabosti, bila je poĉela da sanja svoju priĉu nad priĉama, koju je u sebi ĉuvala više od pola veka, i sad je Dţibril jahao na konju iza njenog auta marke »hispanosuiza«, u kojem se ona vozila od estancije do estancije, kroz šumu arajana-drveća, pored podnoţja visokih Kordiljera, stiţući do groicsknih domaćih ognjišta graĊenih u stilu škotskih zamkova ili indijskih palata, posećujući zemlju g. Kadvoladera Evansa, onog sa sedam ţena koje su bile srećne što je svaka od njih morala samo jedanput sedmiĉno da bude na duţnosti, i teritoriju zloglasnog Meksvina koji je bio postao zaljubljenik-zatoĉenik ideja kad je iz Nemaĉke stigao u Argentinu i poĉeo da na motki za zastavu svoje estancije vije crven barjak na ĉijoj je sredini, u belom krugu poigravao jedan crn kukasti krst. I upravo su na Meksvinijevoj estanciji naišli na lagunu, i Roza je tad prvi put ugledala belo ostrvce svoje sudbine, pa je

odluĉila da ĉamcem ode tamo na izlet sa piknik-ruĉkom, ali nije ţelela pratnju ni svog šotera ni svoje sluţavke, već je povela samo Martina de la Cruz da donde odvesla, da preko belog peska prostre crven stolnjak i da je sluţi mesom i vinom. Belo kao sneg, crveno kao krv i crno kao abonos. Dok se naslonjena na jednu ruku izleţavala u crnoj suknji i beloj Muzi na crvenom stolnjaku koji je i sam leţao na belom, dok je Martin (takoĊe u crno-beloj odeći) sipao crveno vino u ĉašu u njenoj ruci u beloj rukavici - a zatim, i na njegovo zaprepašćenje prokletstvo krvavo! - kad ju je uhvatio za ruku i poĉeo da ljubi - nešto se dogodilo; prizor se zamaglio, jedan minut su leţali na crvenom platnu, valjajući se po njemu tako da su se sirevi, hladni mesni odresci, salata i pašteta zdrobili pod teretom njihove ţudnje, a kad su se, kasnije, vratili do »hispano-suize«, bilo im je nemoguće da ma šta sakriju od šofera ili sluţavke zbog fleka od raznih jela kojima im je bila umrljana odeća - ali tokom sledećeg minuta ona se povlaĉila od njega, ne grubo već ţalostivo, izvlaĉeći svoju ruku iz njegove i lako vrteći glavom, ne, te je on ustao, poklonio se, povukao, ostavljajući je i sa njenom krepošću i ruĉkom, netaknutim - dve mogućnosti su se smenjivale, dok se umiruća Roza bacala tamo-amo u svom krevetu, da-lijeste da-li-nije pristala, praveći poslednju verziju priĉe svog ţivota, nesposobna da odluĉi šta ţeli da bude istina. *

»Ja šašavim«, pomislio je Dţibril. »Ona umire a ja se raspamećujem.« Mesec se bio pojavio, a Rozino disanje bilo je jedini zvuk u sobi: hrkala je kad je udisala a teško je izdisala vazduh uz lako stenjanje. Dţibril je pokušavao da ustane iz fotelje, ali je shvatio da ne moţe. Telo mu je ĉak i u tim intervalima izmeĊu vizija i dalje bilo nemoguće teško. Kao da mu se neki veliki kamen nalazio na grudima. A slike koje su nadolazile, i dalje su bile zbrkane, te je on, tako, jednog trenutka bio na tavanu sa senom u Los Alamosu, ĉineći ljubav s njom, dok je ona stalno mrmljala njegovo ime, Martine od Krsta - a sledećeg trenutka ignorisala ga je usred bela dana pod budnim okom neke Aurore del Sol - te je tako bilo nemoguće praviti razliku izmeĊu sećanja i ţelja ili izmeĊu rekonstrukcija krivice i ispovednih istina - jer ĉak i na svojoj samrtnoj postelji Roza Dajamond nije znala kako da istoriji svog ţivota pogleda u oĉi. Meseĉina je strujala u sobu. Kad je pala na Rozino lice, ĉinilo se da zrak prolazi pravo kroz nju, te je Dţibril zaista poĉinjao da biva kadar da razaznaje šaru ĉipkanog veza na njenoj jastuĉnici. Zatim je ugledao don Enrikea i njegovog prijatelja, puritanskog i namćorastog dr Babingtona, kako stoje na balkonu, tako stvarni kako biste samo mogli poţeleti. Sinulo mu je, gledajući kako su priviĊenja bivala sve jasnija, da je Roza postajala sve nejasnija, išĉezavajući i, tako reći, zamenjujući svoje mesto sa duhovima. A pošto je takoĊe shvatao da te pojave zavise od njega samoga, od njegovog bola u stomaku i kamenu-sliĉnog tereta, poĉeo je da se plaši i za sopstveni ţivot. »Traţio si od mene da za Huana Huliju napišem laţnu umrlicu«, govorio je dr Babington. »Ja sam to

uĉinio zbog našeg starog prijateljstva. Ali to nije bilo pošteno; i ja tlobro vidim posledice pred sobom. Ti si zaštitio jednog uhicu, i to je, moţda, ono što te sad ţdere -tvoja savest. Idi kući, Enrike. Idi kući sa svojom ţenom, dok se nešto još gore nije desilo.« »Pa, ja sam kod kuće«, rekao je Henri Dajamond. »A zameram ti što pominješ moju ţenu.« »Gde god se Englezi u svetu skrase, oni zapravo nikad ne napuštaju Englesku«, rekao je dr Babington dok je ĉilio u meseĉini. »Sem kad se, kao donja Rosa, zaljube.« Oblak je presekao meseĉinu, i sad, pošto je balkon bio prazan, Dţibril Farišta je konaĉno uspeo da se silom izvuĉe iz fotelje i da stane na noge. Hodanje je osećao kao povlaĉenje negvi - Ċuleta i lanca - preko poda, ali je ipak stigao do prozora. U svim pravcima, i sve dokle mu je pogled mogao da dopre, video se ogroman korov koji se njihao na povetarcu. Tamo gde je bilo more, sad se nalazio ĉitav jedan okean korova, koji se prostirao sve do horizonta, korova visokog kao odrastao ĉovek. Ĉuo je bestelsni glas doktora Babingtona kako mu mrmlja na uho. » Ovo je prva korovska pošast za poslednjih pedeset godina. Izgleda mi da se prošlost vraća.« Ugledao je neku ţenu kako trĉi kroz to gusto, ustalasano rastinje, bosonoga, mspletene crne kose. »Ona je uspela«, razgovetno je ĉuo Rozin glas iza sebe. »Pošto ga je prevarila s Kragujem i navela da bude ubica. On, posle toga, nije hteo ni da je pogleda. Oh, sjajno je ona to uspela da izvede. Ta je bila mnogo opasna. Mnogo.« Dţibril je izgubio iz vida Auroru del Sol u korovu; jedna opsena je zatamnjivala drugu.

Osetio je kao da ga neko šĉepava otpozadi, vrti u krug i obara na pod, poleĊuške. Nikog nije mogao da vidi, ali Roza Dajamond je sad sedela uspravno u krevetu i razrogaĉcnih oĉiju buljila u njega, dajući mu na znanje da se odrekla svake nade da će nastaviti da se grĉevito hvata za ţivot, i da je potrebno da joj on pomogne da završi sa poslednjim otkrićem. Kao i sa Biznismenom u njegovim snovima, Dţibril se osećao tupo i bespomoćno... ona je izgleda umela da iz njega izvlaĉi predstave. U njihovoj zajedniĉkoj vezi, pupkom uz pupak, on je video jednu blistavu vrpcu. I on se sad nalazio pored neke bare u beskraju korova, dopuštajući svom konju da se napoji, a ona mu je prišla jašući na svojoj kobili. On je nju grlio, svlaĉio, i raspuštao joj kosu, i sad su oni ljubav ĉinili. I sad je ona šaputala, Kako mogu ja da ti se sviĊam, kad sam toliko starija od tebe, a on je izgovarao utešne reĉi. I ona je ustala, obukla se i odjahala, a on je ostao tamo gde je bio, mlitava i topla tela, ali propustivši da vidi kad se u jednom trenutku jedna ţenska ruka iskrala iz korova i šĉepala njegov noţ sa srebrnom drškom... Ne! Ne! Nije bilo tako! I sad je ona opet dojahala do njega pokraj bare, i onog trenutka kad je sjahala, gledajući ga nervozno, on je pao na nju, rekao joj da više ne moţe da trpi njeno odbijanje, pa su oboje pali na zemlju, ona je vrištala, on joj je cepao odeću, a njene ruke, dok su mu grebale telo, napipaše dršku njegovog noţa... Ne! Ne, uopšte nije bilo tako! Bilo je ovako: Sad su njih dvoje ĉinili ljubav, neţno, sa mnogo laganog milovanja; kad eto ti i trećeg jahaĉa kako ulazi u

ĉistinu pokraj bare, a ljubavnici se naglo otkidoše jedno od drugog; sad je don Enrike izvlaĉio svoj mali pištolj i nišanio u srce svog suparnika - i on oseti kako mu Aurora zariva noţ u srce, jedanput, pa još jedanput - Ovo ti je za Huana, a ovo zato što si me ostavio - pa i treći put: A ovo ti je za onu tvoju englesku kurvetinu - i on oseti kako mu se sad noţ njegove ţrtve zariva u srce, dok ga je Roza bola - jedanput, dvaput, i još jedanput - a pošto ga je Henrijev metak ubio, Englez uze mrtvaĉev noţ i zari mu ga više puta u ranu koja je krvarila. Na ovo, Dţibril vrisnu i pade u nesvest. Kad je ponovo došao k svesti, starica u krevetu je govorila za sebe, i to tako tiho da je jedva razumeo njene reĉi. »Pampero je poĉeo da duva, jugozapadni vetar, i da korov sa zemljom sravnjuje. I tad su ga našli, ili je to moţda bilo ranije.« I poslednje reĉi priĉe: kako je Aurora del Sol pljunula Rozi Dajamond u lice na sahrani Martina de la Cruz. Kako je stvar bila sreĊena da niko ne bude optuţen za to ubistvo, pod uslovom da don Enrike pokupi donju Rosu i zajedno se vrate u Englesku, koliko ih noge nose. Kako su ušli u voz na stanici Los Alamos, dok su badţe u belim odelima i borsalinošeširima stajali na peronu, da se uvere da su oni stvarno otišli. Kako je Roza Dajamond, kad je voz krenuo, otvorila veliki kofer na sedištu pored njenog, i prkosno rekla muţu, Ponela sam nešto. Jedan mali suvenir. I odmotala platneni zamotuljak, da pokaţe jedan gauĉovski noţ sa srebrnom drškom.

»Henri je već prve zime, kod kuće, umro. Onda se više ništa nije dogaĊalo. Rat. Pa kraj rata.« Napravila je pauzu. »Da se izgubiš u tome, posle boravka u onom prostranstvu. Nije to roĊenje.« I, posle još malo ćutanja, reĉe: »Sve se stešnjava.« Bilo je došlo do neke promene u meseĉini, i Dţibril oseti kako se neki teret diţe sa njega, i to tako brzo da je pomislio da bi mogao da odlebdi do tavanice. Roza Dajamond je mirno leţala, zatvorenih oĉiju, sa rukama poloţenim na jorgan od raznih šarenih krpica. Izgledala je: normalno. Dţibril je shvatio da tu više nema niĉeg što bi ga moglo spreĉiti da otvori vrata i ode. Oprezno je sišao niz stepenice, jer je još bio malo nesiguran na nogama; u holu je našao teški mantil od gabardena, koji je nekad pripadao Henriju Dajamondu, i filcani sivi »trilbi«-meki šešir u ĉijoj je unutrašnjosti bilo ime don Enrikea, izvezeno rukom njegove ţene; i otišao je ne osvrćući se. Ĉim je izišao, vetar mu je šĉepao šešir i poslao ga da skakuće po plaţi. On je potrĉao za njim, uhvatio ga i ponovo ga nabio na glavu. Londone, šerife, evo me - dolazim! On je imao grad u svom dţepu: London Geografa, celu metropolu sa zavrnutim listovima, od A do Z. »Šta da radim?« pitao se. »Telefonirati il’ ne telefonirati? Ne, već se samo nacrtaš tamo, zazvoniš na vratima i kaţeš, bebice, ţelja ti se ostvarila; evo me iz morskog kreveta u tvoj krevet - ama, treba da se desi nešto strašnije od avionske katastrofe da bih se ja odvojio od tebe. - O-kej, moţda ne baš sasvim tako, ali u

tom smislu. - Da, iznenaĎenje je najbolji štos: Eli Bibi bu!« Onda je zaĉuo pevanje. Dolazilo je iz stare kućice za ĉamce s jednookim gusarom naslikanim na ulazu, a pesma je bila strana, ali poznata: pesma koju je Roza Dajamond ĉesto pevušila, a i glas mu je bio poznat, mada nešto drukĉiji od onog, manje ćurlikav, mlaĎi. Vrata na kućici bila su, neobjašnjivo, otkatanĉena i lupkarala su na vetru. On krenu ka pesmi. »Skini mantil«, rekla mu je. Bila je obuĉena kao onog dana na belom ostrvcu: crna suknja i crne ĉizmice, bela svilena bluza, i bez šešira. On je prostro mantil na pod kućice za ĉamce, a njegova jarko crvena postava ţarila se u tom ograniĉenom prostoru, punom meseĉine. Ona je legla dole usred meteţa od rekvizita engleskog ţivota: meĊu terenske štapiće za kriket, jedan poţuteli abaţur sa lampe, okrnjene vaze, jedan stari stoĉić na rasklapanje, putniĉke kovĉeţiće; i ispruţila je jednu ruku ka njemu. On je legao pored nje. »Kako mogu ja da ti se sviĊam«, promrmljala je, »kad sam toliko starija od tebe?«

3 Kad su mu silom srozali pantalone od piţame u ćoravim policijskim kolima-marici i on ugledao gusto ukovrdţane malje na svojim butinama, Saladin Ĉamĉa je dobio nervni napad, po drugi put te noći; ali ovog puta poĉeo je da se histeriĉno kikoće, moţda zaraţen neprestanom razdraganošću svojih hvataĉa. Ona trojica imigracionih zvaniĉnika bili su naroĉito dobro raspoloţeni, i upravo je jedan od njih - buljooki badţa koji se, kako se ĉulo, zvao Stajn - »razvrećio« Saladina uz veseli uzvik, »Vreme za raspakivanje, Paketiću deder da vidimo od ĉega si napravljen!« Crveno-bele štrafte bile su svuĉene sa negodujućeg Ĉamĉe, koji je sedeo zavaljen na podu kola, dok su mu po dvojica snaţnih policajaca drţali svaku ruku a peti mu svojom nogom u cokuli ĉvrsto pritiskao grudi; ali njegovo negodovanje se nije ĉulo u opštoj veseloj galami. Rogovi su mu stalno udarali u stvari - u luĉnu oplatu iznad toĉka, u nezastrti pod kola ili u cevanice policajaca - u ovim poslednjim prilikama dobijao je dobre bubotke i udarce po licu od razumljivo rasrdenog sprovodioca zakona u delo - mada je i on sam, sve u svemu, bio veoma pogruţen, koliko je kasnije mogao da se seti. Ali, ipak, kad je video šta se nalazilo ispod Ĉamĉine pozajmljene piţame, nije mogao da se uzdrţi od kikota koji mu se probio kroz zube. Ĉamĉine butine bile su postale neobiĉno široke, snaţne i maljave. Maljavost mu je prestajala ispod kolena, a noge su mu se odatle suţavale u ĉvrste,

košĉate, gotovo suve listove, i završavale jednim parom sjajnih, razdeljenih kopita, kakve se mogu videti u jarca. Saladina je takoĊe zapanjio izgled njegovog falusa, znatno uvećanog i zbunjujuće nadignutog, organa koji je on teško mogao da prizna za svoj sopstveni. »Jao, šta mu je sad pa ovo?« šegaĉio se Novak - bivši »šištaĉ« štrpnuvši mu ga malo, od šale. »Gle, kao da mu se sviĊa neko od nas?« Na šta ga onaj imigracioni »stenjaĉ«, Dţou Bruno, pljesnu po butini, munu Novaka u rebra, i uzviknu. »Jok, nije to. Meni se ĉini da smo mi ovom jarcu našli pravu kozu za jarcanje.« - »Kapiram«, doviknu mu Novak, i pesnicom, onako uzgred, maznu Saladina u novo-uvećane mošnice. »Ej! Ej!« zaurla Stajn sa suzama u oĉima. »Ĉuj, ima tu jedan mnogo bolji od nas... i zato nije ĉudo što je ovaj tako jebeno drĉan.« Na što njih trojica, ponavljajući nekoliko puta, »našli mu kozu za jarcanje... drĉan...« padoše jedan drugom u zagrljaj, oduševljeno urlajući. Ĉamĉa je ţeleo da nešto kaţe, ali se plašio da ne otkrije da mu je glas mutirao u jareće meketanje, a osim toga, i ona mu je policajĉeva cokula poĉinjala sve jaĉe da pritiska grudi, te mu je bilo teško da sastavi i dve reĉi. Ono što je Ĉamĉu zbunjivalo bilo je to da su tu situaciju bez presedana koja ga je zapanjila - to jest njegovu metamorfozu u natprirodnog vraga - ovi drugi prihvatali kao neku najbanalniju i najpoznatiju stvar koja se moţe zamisliti. »Ovo nije Engleska«, pomislio je on ni prvi a ni poslednji put u ţivotu. A i kako bi mogla da bude, uostalom; gde u toj staloţenoj i razumnoj zemlji moţe da ima mesta za jedna takva policijska kola u kojima ovakva zbivanja mogu lako da iziĊu na videlo? Nešto ga je gonilo na zakljuĉak da je on zapravo poginuo u onoj

eksploziji aviona i da je sve što je posle toga došlo, bilo neka vrsta zagrobnog ţivota. I, ako je to bio sluĉaj, onda mu je njegovo dugo odbijanje pojma Veĉnosti poĉinjalo da izgleda priliĉno glupo. - Ali gde je u svemu tome bilo nekog znaka Vrhovnog Bića, milosrdnog ili dušmanskog, svejedno? Zašto Ĉistilište ili Pakao, il’ bilo šta bilo, toliko liĉi na ona ĉudesa i vile Saseksa, nekadašnje anglo-saksonske kraljevine, što svaki Ċaĉić zna? - A moţda, pade mu na pamet i to, moţda on u stvari i nije stradao u propasti Bostana, već teško bolestan leţi u nekoj bolnici, opsednut deliriĉnim snovima? To mu je objašnjenje odgovaralo, ali ni najmanje zato što je ono razbucavalo znaĉaj izvesnog njegovog telefonskog pozivanja u kasnu noć i glasa nekog muškarca, kojeg je bezuspešno pokušavao da zaboravi... Osetio je oštar bubotak u rebra, bolan i dovoljno realan da bi posumnjao u istinitost svih takvih halucinantnih teorija. Vratio je svoju paţnju stvarnom zbivanju, toj sadašnjosti koja se sastojala od hermetiĉki zatvorenih policijskih kola sa trojicom imigracionih zvaniĉnika i petoricom ţandarma, što je, bar u tim trenucima, predstavljalo ceo njegov univerzum. Bio je to univerzum straha. Novak i ostali su dotle bili izgubili svoje vedro raspoloţenje. »Zivotinja«, psovao ga je Stajn uz jednu seriju ritanja, a Bruno mu se pridruţi: »Svi ste vi isti. Ĉovek ne moţe od ţivotinja da oĉekuje da se pridrţavaju normi civilizacije. Je l’ da?« A Novak nastavi: »Mi ovde priĉamo o nekoj jebenoj ličnoj higijeni, je 1’ znaš, Ċubrence jebeno?« Ĉamĉa je bio prosto zaluĊen. A zatim je primetio kako se na podu marice pojavio veliki broj nekih

brabonjastih stvarĉica. Osećao je veliku gorĉinu i stid. Sad je izgledalo da su mu i prirodni procesi varenja bili jareći. O, kakvo poniţenje u tome! A on je bio - ili je bar stremio ka tome da bude - svetski, rafiniran ĉovek! Takva degradacija ne bi teško pala onom šljamu u indijskim selima Sileta ili u radionicama za opravku bicikala u GuĊranvali, ali on je bio sazdan od drukĉijeg materijala! »Dobri ljudi moji«, poĉeo je, pokušavajući da zvuĉi autoritativno, što je bilo priliĉno teško postići iz tog njegovog nedostojanstvenog poloţaja na leĊima sa raskreĉenim kopitastim nogama, uz kotrljanje mekih brabonjaka njegovog sopstvenog izmeta svuda oko njega, »dobri ljudi moji, bolje bi vam bilo da uvidite svoju grešku pre nego što bude kasno.« Novak stavi šaku iza svog uha, kao da bi ga bolje ĉuo. »Šta je to? Kakva je to bila galama?« pitao je, osvrćući se oko sebe, a Stajn reĉe: »Nemam pojma.« »Ja ću ti reći kako je to zvuĉalo«, oglasi se Dţou Bruno, pa sa šakama oko usta zameketa: »Me-ke-ke-ke-ke!« Zatim sva trojica ponovo prsnuše u smeh, tako da Saladin nije znao da kaţe da li ga oni to, prosto, vreĊaju ili su mu sad i glasne ţice inficirane - ĉega se i bojao ovom groznom demonijazom koja ga je obrvala bez i najmanjeg upozorenja. Opet je poĉeo da dršće. Noć je bila veoma hladna. Policajac Stajn, koji je izgleda bio voĊa te trojke ili bar primus inter pares, naglo se vrati temi o brabonjcima koji su se kotrljali po podu marice u pokretu. »U ovoj zemlji«, obaveštavao je on Saladina, »mi sami uklanjamo naše Ċubre.« Ţandari prestadoše da ga silom drţe na podu i podigoše ga u kleĉeći poloţaj. »Tako je«, reĉe Novak,

»A sad poĉisti ovo.« Dţou Bruno spusti svoju veliku šaku na Ĉamĉin vrat i gurnu mu glavu ka podu naĊubrenom brabonjcima. »Navali«, reĉe mu on. »Što pre poĉneš, pre ćeš i poĉistiti pod.« * Ĉak i kad je izvršavao (nemajući druge) poslednji i najniskiji ritual neopravdanog poniţavanja njegove liĉnosti - ili, da kaţemo drukĉije, kad su okolnosti njegovog ĉudotvorno spasenog ţivota bivale sve paklenije i bizarnije - Saladin Ĉamĉa je poĉinjao da zapaţa da trojica predstavnika imigracionih vlasti nisu sad više ni izbliza izgledali niti su se ponašali onako ĉudno kao u poĉetku. Na primer, više nisu ni najmanje liĉili jedan na drugog. Policajac Stajn, koga su njegove kolege zvale »Mak« ili »Dţoki«, ispao je krupan i glomazan ĉovek sa debelim nosingerom; a njegov naglasak, sad se ispoljilo, bio je preterano škotski. »Taako valja«, primećivao je sa odobravanjem dok je Ĉamĉa tuţno muljao ono što je morao da mulja. »A glumac je, kaţe? Ja mnogo volem da gledam dobru glumu.« Ovo zapaţanje podstaĉe policajca Novaka - to jest, »Kima« - koji je sad bio opasno bled, k'o krpa, sa asketski košĉatim licem koje je podsećalo na neku od srednjovekovnih ikona, uz mrštenje zbog neke unutarnje muke - da naglo iznese jednu kratku primedbu o svojim najmilijim televizijskim »zvezdama sapunskih opera« i kviz-emisija, dok policajac Bruno, koji se Ĉamĉi odjednom ĉinio sve lepši, sa kosom zalizanom

brilijantinom, razdeljkom na sredini i plavom bradom u dramatiĉnom kontrastu s njegovom tamnijom kosom na glavi - Bruno, najmlaĊi ĉlan trojke, poţudno upita ostale šta misle o ţdrakanju gerli na televiziji - to je njegova najdraţa zabava. Ovaj nov naĉin mišljenja skrenuo je svu trojicu u priĉanje raznih poluzavršavanih anegdota nabijenih nagoveštajima izvesne škakljive vrste, a kad su ona petorica ţaca pokušala da im se u tome pridruţe, ova trojica udruţenih zauzeše strog stav, i ţandarme staviše na svoje mesto. »Mala deca«, opomenu ih g. Stajn, »mogu da slušaju priĉe starijih, al’ ne smedu da zucnu.« Dotle je Ĉamĉa već ţestoko podrigivao gušeći se svojim obrokom; borio se da ne povrati, znajući da bi mu takva greška samo produţila jad i bedu. Puzio je po podu marice, jureći i hvatajući brabonjke svoje patnje dok su se kotrljali s jedne strane na drugu, a ţandarmi, koji su osećali potrebu za oduškom u svom osujećenju zbog prekora od strane imigracionog oficira, poĉeli su ţestoko da maltretiraju Saladina i da ga vuku za guste malje na straţnjici da bi mu povećali i neprijatnost i poraz. Zatim su njih petorica prkosno poĉeli da sami ćaskaju u stilu konverzacije imigracionih oficira, pa su krenuli da analiziraju vrednosti raznih filmskih zvezda, takmiĉara »dartista« - bacaĉa strelica u metu - profesionalnih rvaĉa, i sliĉno; ali pošto im je raspoloţenje pokvarila nadmenost »Dţoki« Stajna, nisu bili u stanju da budu na visini onog apstraktnog i intelektualnog tona svojih pretpostavljenih, pa su poĉeli da se svaĊaju oko relativnih vrednosti »duplog« tima »Usijanih glava« fudbalera »Totn’ema« s poĉetka šezdesetih i današnjeg jakog tima »Liverpula« - pri ĉemu su navijaĉi »Liverpula« razbesneli navijaĉe »Usijanih« navodeći da

je njihov veliki Deni Blenĉflauer »luksuzan« igraĉ, više kao onaj šlag na torti, te iako je po imenu cvet (flower flauer), po prirodi je peder; na što su povreĊeni navijaĉi reagovali vikanjem da su navijaĉi »Liverpula« obiĉni guziĉari koje bi navijaĉi »Usijanih« mogli da rasture ĉak i kad bi im ruke bile vezane na leĊima. Naravno, svi su ovi ţandarmi bili dobro upoznati s tehnikom makljaţe fudbalskih huligana, jer su mnoga subotnja popodneva proveli na utakmicama, leĊima okrenuti igraĉima i posmatrajući gledaoce na raznim fudbalskim stadionima širom zemlje, te kako je njihova raspra bivala sve vrelija, stigli su do taĉke na kojoj su poţeleli da demonstriraju - jedni drugima - baš ono što se podrazumevalo pod pojmom »rasturanja«, »milumamicu-psovanja«, »flaša-bacanja« i tome sliĉno. Besni podeljeni navijaĉi uţagrelo su buljili jedni u druge, a zatim su, svi zajedno, skrenuli te svoje poglede na liĉnost Saladina Ĉamĉe. Dakle, buka u policijskoj marici bivala je sve veća - i, istina je ako kaţemo da je za nju sam Ĉamĉa bio delimiĉno kriv, jer je bio poĉeo da skiĉi kao svinja - a mladi policajci-»bobi« su lupkali i potezali razne delove njegove anatomije, koristeći se njime i kao zamorĉetom i kao sigurnosnim ventilom, ali ostajući pri tom obazrivi uprkos svom uzbuĊenju, tj. ograniĉavajući svoje bubotke na mekše, mesnatije delove njegovog tela, da bi smanjili rizik od lomova i modrica; a kad su Dţoki, Kim i Dţou videli šta mu ti mladunci rade, odluĉili su da budu tolerantni, jer i momcima je potrebna neka zabava. Ali, osim toga, sve one priĉe o oprezu navodile su Stajna, Bruna i Novaka na razmatranje znaĉajnijih stvari, i sad su oni, sa ozbiljnijim licima i razboritijim

glasovima, razgovarali o potrebi, u ovom vremenu i veku, za više opservacija, ne samo u smislu »posmatranja«, već u smislu »opreznosti« i »nadzora«. Iskustvo ovih mladih ţandarma je veoma relevantno, intonirao je Stajn: posmatraj gledaoce, gomilu, a ne utakmicu. »Veĉna budnost je cena slobode«, objavio je on. »Jao«, zakukao je Ĉamĉa, nesposoban da izbegne prekidanje njihove konverzacije. »Uh, joj, aah!« * Posle izvesnog vremena, Saladin se našao u ĉudnom štimungu odvojenosti od svega. Više nije imao nikakvu predstavu o tome koliko dugo putuju tom crnom maricom njegovog teškog otpadništva od milosti Boţje, niti se usudivao da nagaĊa gde je kraj njihovog putovanja, iako mu je zujanje u ušima postepeno bivalo sve jaĉe, taj fantazmagoriĉni bat koraka predaka »Elovin Diovin« - London. Udarci koji su pljuštali po njemu sad su bili, osećao je, meki kao milovanje ljubavnice; groteskni prizor njegovog sopstvenog izmenjenog tela nije ga više zapanjivao; ĉak su i poslednji brabonjci njegovog jarećeg izmeta bili prestali da mu iritiraju mnogo izmuĉeni stomak. Tupo je ĉuĉao u svom malom svetu, pokušavajući da bude sve manji, u nadi da će, konaĉno, potpuno nestati i tako ponovo steći svoju slobodu. Razgovor o tehnici nadziravanja bio je ujedinio imigracione oficire i ţandarme, popravljajući onaj »kurcšlus« koji su izazvale puritanske reĉi prekora

Dţokija Stajna. Ĉamĉa, insekat na podu marice, ĉuo je, kao u nekoj telefonskoj zbrci, daleke glasove svojih hvataĉa koji su govorili o potrebi više viĊeo-ureĊaja na javnim skupovima i o koristi od kompjuterskih informacija, i, što je izgledalo kao potpuna kontradikcija, da je vrlo efikasno stavljati mnogo bogatu mešavinu hrane u zobnice policijskih konja u predveĉerje velike fudbalske utakmice, jerbo kad konje od toga zabole stomaci, navijaĉi u maršu bivaju prosto zasuti tolikom koliĉinom konjske balege da ih to uvek dovodi do besa, a onda mi stvarno mozemo da se umešamo, je l’ tako? Nesposoban da naĊe neki naĉin da ovaj univerzum »sapunskih opera«, taj meč dana, te zle maske i bodeţe, poveţe u bilo kakvu prepoznatljivu celinu, Ĉamĉa je zapušio oba uha da više ne sluša to ćaskanje, već samo bat koraka u svojim ušima. I onda mu se »upalila lampica«. »Pitajte kompjuter!« Trojica imigracionih oficira i petorica ţandarma zaćulaše, kad je ova smrdljiva kreatura sela uspravno i vrisnula na njih. »Šta on to sad kenja?« upita najmlaĊi ţandarm jedan od Totn’emovih navijaĉa, i to sumnjiĉavo. »Je 1’ da mu udarim još jednu šljagu?« »Ja se zovem Salahudin Ĉamĉa a profesionalno ime mi je Saladin Ĉamĉa«, zameketa polujarac. »Ja sam ĉlan Sindikata glumaca, ĉlan Auto-Saveza i Kluba Garik. Registarski broj mog automobila je taj-i-taj. Pitajte kompjuter! Molim.« »Koga ti pokušavaš da zezaš?« upita ga jedan od navijaĉa Liverpula, ali i on je delovao nesigurno. »Pogledaj se samo. Ti si obiĉan jebeni Jarac prĉevinac. I

koj’ si mi ti to, moj Sali, glumac? - I kakvo ti je pa to englesko ime?« Ĉamĉa naĊe negde u sebi parĉence ljutnje. »A šta kaţeš za njih?« upitao je oštro, trgnuvši glavom prema trojici imigracionih zvaniĉnika. »Ni oni meni ne zvuĉe mnogo anglosaksonski.« Jednog trenutka je izgledalo da će svi da se sruĉe na njega i da mu za ovu drskost poĉnu da kidaju ud po ud; ali, naposletku, oficir mrtvaĉko-lobanjskog lika, Novak, samo mu udari nekoliko šamara, rekavši: »Ja sam iz Vejbridţa, piĉko jedna. Zapamti: Vejbridţ, gde su jebeni Bitlsi ţiveli.« Stajn reĉe: »Bilo bi najbolje da ga šupiramo.« Tri i po minuta kasnije, crna marica se zaustavila, a trojica imigracionih oficira, petorica ţandarma i jedan policijski šofer drţali su kriznu konferenciju - ovo je jedna prilično zaguljena stvar - a Ĉamĉa je zapazio da su sva devetorica, u svom novom raspoloţenju, poĉeli da liĉe jedan na drugog, postali jednaki i istovetni zbog napetosti i straha. A nije ni mnogo potrajalo pre nego što je shvatio da njihovo obraćanje Policijskom Nacionalnom Kompjuteru, koji ga je odmah identifikovao kao britanskog drţavljanina prvog reda, nije poboljšalo njegov poloţaj, već ga je, ako ništa drugo, dovelo u još veću opasnost nego pre toga. »Mogli bi da kaţemo - predloţi jedan od devetorice - da je leţao bez svesti na plaţi. - To neće da upali - doĊe odgovor - zbog one stare dame i onog drugog ĉudnog badţe. - A onda se on opirao hapšenju i post’o nezgodan, pa se u toku prepirke i ubeĊivanja nekako onesvestio. -

Ili, da kaţemo, da je ona matora toliko izlapela da je niko od nas nije mog’o da razume, a da onaj drugi badţa, kakosezvaše, nije ’teo ni reĉ da kaţe; a što se tiĉe ovog kenjatora, mi nismo imali druge nego da izmakljamo krvopiju-Drakulu, i pogledajte ga samo kako izgleda k’o Ċavo, i šta je drugo i moglo da se od nas oĉekuje? Dabome, i ondak se on bacio na nas, i šta smo mi tu mogli d’uĉinimo, pošteno govoreći, slavni sude, pitam ja vas, nego da ga sprovedemo u zatvorsku bolnicu, da mu tamo pruţe potrebnu negu posle posmatranja i ispitivanja, uz upotrebu našeg razuma i zacrtanih pravila da zatvoreniku treba ponekad i verovati - i šta kaţete na ovakvu nekakvu formulaciju? - To ti je jedan prema devet, jer ona matora kokoška i onaj drugi badţa mogu celu tu stvar malo da zajebu. - Ĉujte, priĉu moţemo i kasnije da izmislimo; za mene je, kaţem, prva stvar koju trebamo da uradimo - da ga onesvestimo. - Taĉno. * Ĉamĉa se probudio u bolniĉkom krevetu, dok mu je iz grudi na usta izlazila neka zelena sluz. Svoje kosti je osećao kao da mu ih je neko dugo drţao u hladnjaĉi. Poĉeo je da kašlje, a kad mu je taj napad krkljanja prestao devetnaest-i-po minuta kasnije, ponovo je utonuo u plitak, bolešljiv san, ne shvatajući ni šta mu se dogaĊa ni gde se trenutno nalazi. Kad je ponovo izronio na površinu, ugledao je jedno prijateljsko ţensko lice koje ga je odozgo gledalo, osmehujući se ulešiteljski. »Ama, vi ćete d’ozdravite«, rekla mu je tapšući ga po ramenu.

»Malo zapaljence pluća je sve što imate.« Predstavila mu se kao njegova fizioterapeutkinja, Zumbulka Filips. I dodala: »Ja nikad nikog ne cenim po izgledu. Ne, gospodine. Nemojte sluĉajno da tako nešto pomislite.« Kad to reĉe, ona ga prevrnu na jednu stranu, stavi mu neku kartonsku kutiju pored usta, zadiţe svoj beli mantil, zbaci s nogu cipele, sportski skoĉi na krevet, pa pacijenta zajaši, baš kao da je bio konj na kojem je nameravala da projaše kroz paravane oko njegovog kreveta i izleti napolje u bogzna kakav prerušeni pejzaţ. »Tako je doktor naredio«, objasni mu ona. »Dve sesije od po trideset minuta dnevno.« I bez daljeg objašnjavanja, poĉe da ga ţustro buba po gornjoj polovini tela, sa lako stisnutim ali oĉigledno struĉnim pesnicama. Za jadnog Saladina, sveţe pretuĉenog u policijskim kolima, ovaj nov nasrtaj bio je ona poslednja kap. Poĉeo je da se migolji pod udarcima njenih pesnica, viĉuĉi, »Pustite me odavde; da li je neko obavestio moju ţenu?« Naprezanje pri vikanju izazvalo mu je i drugi napad kašlja koji je trajao sedamnaest minuta i ĉetrdeset pet sekundi i navukao oštar ukor od strane fizioterapeutkinje Zumbulke. »Ja zbog vas gubim vreme«, rekla mu je. »Dosad bi trebala da sam završila s masaţom vašeg desnog pluća, a ovako nisam ĉestito ni poĉela. Je l’ vi ’oćete da se ĉestito ponašate il’ nećete?« Ostala je i dalje na krevetu, jašući ga i odskaĉući sa njega - »englezirajući«, dok ga je udarala po grudima a njegovo se telo grĉilo; jahala ga je kao rodeo-jahaĉ koji oĉekuje zvono posle devet sekundi i nagradu. On je popuštao i polako se predavao, pa joj je najzad dopustio da mu pesnicama isteruje zelenu sluz iz zapaljenih pluća.

Kad je ona s tim završila, osetio je obavezu da joj kaţe kako se sad oseća mnogo bolje. Ona skloni onu malu kutiju koja je bila do polovine ispunjena šlajmom, i vedro mu reĉe, »Ama, vi ćete ubrzo kruto da si stojite«, a zatim se, zbunjena i crvena, izvini, »da prostite«, i pobeţe zaboravivši da ponovo navuĉe okruţujuću zavesu. »Vreme je da se proceni situacija«, reĉe on sebi. PoštĊ je brzo ispipao svoje telo, video je da je njegovo izmenjeno stanje ostalo isto. To ga je saznanje onespokojilo i on shvati da je zapravo ţiveo u polunadi da će mu ovaj košmar proći u toku spavanja. Sad je na sebi imao neku tudinsku piţamu, ovog puta neupadljive bledozelene boje, koja se slagala i sa platnom paravana, delom zidova i tavanice, koji je video u ovom tajanstvenom i bezimenom odeljenju bolnice. Noge su mu se i dalje završavale onim tuţnim kopitima, a rogovi na glavi bili su mu oštri kao i ranije... iz tog sumornog inventarisanja prenuo ga je glas nekog ĉoveka u njegovoj blizini, koji je jaukao u svom srceparajućem jadu, »Oh, da li je neĉije telo ikad ovako patilo...!« v »Šta li je sad ovo, zaboga?« pomisli Ĉamĉa i odluĉi da to ispita. Ali sad je već slušao i mnoge druge zvuke koji su bili isto tako uznemirujući kao i onaj prvi. Ĉinilo mu se da ĉuje sve moguće vrste ţivotinjskih zvukova: frktanje bikova, brbljanje majmuna s lakim podvriskivanjem, pa ĉak i dreku papagaja - kućnih ljubimaca, i onih malih australijskih papiga. Zatim je, iz drugog pravca, ĉuo neku ţenu kako stenje i kriĉi, što je zvuĉalo kao kraj poroĊajnih bolova; a onda i vrisak novoroĊenĉeta. MeĊutim, ţenini krici nisu prestajali kad su bebini vrisci poĉinjali; zapravo su se udvo-

udvostruĉavali po intenzitetu, a petnaestak minuta kasnije, Ĉamĉa jasno zaĉu kako se glas drugog novoroĊenĉeta pridruţuje onom prvom. Ali ţenine poroĊajne muke ni sad nisu prestajale, i, u intervalima od petnaest do trideset minuta, što je delovalo kao neka beskonaĉnost, ona je nastavljala da dodaje nove bebe onom već neverovatnom broju beba u tom usiljenom maršu iz njene utrobe, kao da je nastupala neka osvajaĉka armija. Nos ga je obaveštavao da je taj sanatorijum, ili kako su već tu ustanovu zvali, poĉinjao i da smrdi do neba; vonjevi dţungle i seoskih dvorišta mešali su se sa bogatim aromama sliĉnim onim egzotiĉnim zaĉinima što cvrĉe u na-vatri-topljenom maslacu - korijanderu, indijskom šafranu, cimetu, isiotu, karanfiliću. »Ovo je već i suviše«, ĉvrsto je zakljuĉio. »Vreme je da se neke stvari srede.« Izbacio je noge iz kreveta, pokušao da se na njima uspravi, ali je odmah pao na pod, potpuno nenaviknut na svoje nove noge. Bio mu je potreban ĉitav jedan sat da bi savladao taj problem - uĉeći da hoda uz pridrţavanje za krevet i posrtanje oko njega, sve dok nije osetio samopouzdanje. I konaĉno, i nimalo nesigurno, on se probi do najbliţeg paravana; ali tu se pojavi lice imigracionog oficira Stajna, ĉeširskoj-maĉki-sliĉno, odmah tu izmeĊu dva paravana s njegove leve strane, u neposrednoj pratnji ostalih kolega, koji su iza njega navukli zavese sa sumnjivom brzinom. »Jesi li dobro, badţo?« upita ga Stajn, i dalje uz širok osmeh. »Kad ću ja moći da vidim doktora? Kad ću moći da odem u klozet? Kad ću moći da odem odavde?« pitao je Ĉamĉa u brzom ritmu i u jednom »cugu«. Stajn mu je

odgovorio u istom ritmu: doktor će odmah doći; sestra Filips će mu doneti krevetsku gusku; a moći će i da ode ĉim ozdravi. »Baš lepo od tebe što si pao u krevet sa tom plućnom boljkom«, dodao je Stajn sa zahvalnošću autora ĉiji je glavni lik u drami neoĉekivano sam rešio jedan škakljiv tehniĉki problem. »To ĉitavu priĉu ĉini mnogo uzbudljivijom. Tako ispada da si bio nezdrav, pa si, posle svega, u vrućici i nasrnuo na nas. Na Nas devetoricu - da to dobro zapamtiš! Hvala ti, badţo.« Ĉamĉa nije mogao da naĊe reĉi da bi mu odgovorio. »A druga stvar«, nastavio je Stajn, »ona matora ’tiĉurina, gĊa Dajamond. Ispade da je otegla papke u svom krevetu i da je sad mrtva ’ladna k’o ’ladna ovĉetina, a da je onaj drugi dţentlmen prosto nestao u vidu lastinog repa. Mada mogućnost za prljavu igru još nije iskljuĉena.« »I, u zakljuĉku«, reĉe on, pre nego što će zauvek nestati iz Saladinovog novog ţivota, »ja vam savetujem, gospo’n GraĊanine Saladine, da se ne štrapacirate s podnošenjem neke ţalbe. Izvinite me što govorim prosto, ali vi s tim vašim rošĉićima i uvaţenim kopitima, ne biste mogli da budete baš neki mnogo pouzdan svedok na sudu. A sad, baj-baj, mister, i sve najbolje!« Saladin Ĉamĉa je zaţmurio, a kad je otvorio oĉi, njegov muĉitelj se bio pretvorio u bolniĉku sestru i terapeutkinju Zumbulku Filips. »A što j’ vama tako drago hodanje?« upita ga ona. »Što god vami duša ţeli, vi samo pitajte mene, Zumbulku vašu, pa ćemo vidimo šta moţemo da sredimo.« *

»Pst.« Te noći, u zelenkastoj svetlosti tajanstvene zdravstvene ustanove, Saladina je probudilo šištanje iz nekog indijskog bazara. »Pst! Ti, ArhiĊavole, Belzebube. Probudi se!« Ispred njega je stajala neka figura, tako nemoguća, da je Ĉamĉa ţeleo da zarije lice u ĉaršave; ali to ipak nije mogao, jer, da li je to bio samo njegov san...? »Taĉno«, reĉe taj stvor. »Vidiš, java, i ti tu nisi sam.« Taj je imao pravo ljudsko telo, ali glavu - besnog tigra, sa tri reda zuba. »Noćni ĉuvari sad obiĉno dremaju«, objasni mu on. »I zato mi moţemo da malo porazgovaramo.« I upravo u tom trenutku, neki glas iz jednog od drugih kreveta - iz svih kreveta, kako je Ĉamĉa sad znao, koji su bili zaštićeni sopstvenim paravanima - glasno zakuka: »Oh, da li je ikad neko telo ovako patilo!« a ĉovek-tigar, ili mantikora-ljudoţder, kako je sam sebe nazivao, besno zareţa. »To je onaj što se davi i kuka, Mo(r)na(r) Liza«, uzviknuo je. »Samo su ga oslepili, i to je sve što su mu uradili.« »Ko je kome šta uradio?« Ĉamĉa je bio zbunjen. »Stvar je u tome«, nastavljao je ljudoţder, »da li ti hoćeš da sve ovo podnosiš?« Saladin je i dalje bio zbunjen. Izgledalo je kao da ovaj natuknjuje da su za ove mutacije bili odgovorni drugi - ali koji drugi? Kako bi oni uopšte mogli da budu odgovorni? - »Ja ne vidim«, usudi se on da kaţe, »koga bi za to trebalo kriviti...?«

Ljudoţder zaškrguta sa tri reda svojih zuba, u svojoj oĉiglednoj osujećenosti. »Ima ovde jedna ţena, tamo preko«, reĉe to, »koja je sad uglavnom azijska bizonka. Tu su i biznismeni iz Nigerije kojima su izrasli snaţni repovi. Tu je i grupa turista iz Senegala koji su samo prelazili iz jednog aviona u drugi, kad su ih pretvorili u ljigave zmije. Ja sam, liĉno, angaţovan u trgovini s prnjama; dosad sam nekoliko godina bio odliĉno plaćen maneken za mušku odeću, sa bazom u Bombaju, nosio sam raznovrsna odela i košulje. Al’ ko će me sad, ovakvog, zaposliti?« i on iznenada briznu u plaĉ. »De, de«, reĉe mu Saladin Ĉamĉa, automatski. »Sve će biti u redu, siguran sam. Budi hrabar.« Kreatura se umiri. »Stvar je u tome«, reĉe on besno, - što neki od nas neće to da trpe. Hoćemo da dunemo odavde, pre nego što nas pretvore u nešto još gore. Ja svake noći osećam kako mi razni parĉići tela poĉinju da se menjaju. Poĉeo sam, na primer, stalno da puštam vetrove... izvinite... shvatate na šta mislim? Uzgred reĉeno, probajte ovo«, i tutnu Ĉamĉi paketić ekstraljutih pepermint-pastila. »Poboljšaće vam dah. Podmitio sam jednog od ĉuvara da donese izvesnu koliĉinu.« »Ali kako oni to rade?« Ĉamĉa je ţeleo da zna. »Opisuju nas«, šapnu drugi ozbiljno. »I to je sve. Oni poseduju moć opisivanja, a mi podleţemo slikama o nama koje oni konstruišu.« »Teško je u to poverovati«, usprotivi se Ĉamĉa. »Ja ovde ţivim već mnogo godina, i to se nikad ranije nije desilo...« Reĉi mu se osušiše u grlu, jer je primetio kako ga ljudoţder gleda kroz uske, nepoverljive oĉi.

»Mnogo godina?« upita to. »Kako je to moguće? - Da ti moţda nisi neki cinkaroš? - Da, to je to, špijun?« I baš tada se zaĉu jadikovka iz dalekog ugla tog bolniĉkog odeljenja. »Puštite me d’idem napolje«, zapomagao je neki ţenski glas. »O Isuse, ja ’oću d’idem napolje. Isuse i Marijo, ja moram d’idem napolje, puštite me d’idem, o Boţe, o Isuse Boţe!« Jedna vuĉja glava sa veoma pohotljivim izrazom proturi se izmeĊu Saladinovih paravana i uţurbano saopšti ljudoţderu. »Ĉuvari će brzo da doĊu ’vamo«, šištala je. »To opet ona kuka, Staklena Berta.« »Staklena...« zausti Ĉamĉa. »Njena se koţa pretvara u staklo«, nestrpljivo objasni ljudoţder, ne znajući da govori Ĉamĉi o najstrašnijem snu u njegovom ţivotu. »A one barabe su je razbile umesto nje. I ona sad ne moţe da ode ni do klozeta.« Neki novi glas zašišta kroz zelenkastu noć. »Tako ti Boga, ţeno! Idi u tu jebenu krevetsku gusku.« Vuk je ljudoţdera vukao dalje. »Je 1’ ovaj s nama il’ nije?« hteo je da zna. Ljudoţder sleţe ramenima. »Ne moţe da se odluĉi«, odgovori to. »Ne moţe da veruje svojim oĉima, to je njegova nevolja.« I oni pobegoše, ĉim su ĉuli kako se pribliţava hruskanje teških cokula ĉuvara. * Sutradan nije bilo ni najmanjeg znaka da će se pojaviti neki doktor, ili Pamela, a Ĉamĉa se u svojoj krajnjoj pometenosti ĉas budio i ĉas je ponovo padao u

san, kao da te dve okolnosti nisu zahtevale da o njima razmišlja kao o suprotnim stanjima, već kao o stanjima koja teku jedno u drugo i natrag, da bi mu stvarala neku vrstu beskonaĉne deliriĉne svesti... video je sebe kako sanja o Kraljici, o tome kako ĉini neţnu ljubav s Vladarkom. Ona je bila telo Britanije, avatar otelovljenje Drţave, a on je baš nju izabrao, sa njom se spojio; ona je bila njegova Dragana, Luna njegovog uţivanja. Zumbulka je dolazila u zakazano vreme za jahanje Ĉamĉe i udaranje pesnicama po njegovim grudima, a on joj se bez reĉi prepuštao. Ali kad je jednom završila, šapnula mu je na uho: »Jeste li vi uz ostale?« a on je shvatio da je i ona uĉesnik u toj velikoj zaveri. »Ako si ti uz njih«, ĉuo je sebe kako joj govori, »onda moţete i mene ukljuĉiti.« Ona je zadovoljno klimnula glavom. Ĉamĉa je osećao kako ga ispunjava neka toplina, pa je poĉeo da se pita kako bi bilo kad bi šĉepao te terapeutkinjine veoma neţne a ipak snaţne male pesnice; ali tad se zaĉu uzvik iz pravca gde je bio slepi ĉovek: »Moj štap, ja sam izgubio svoj štap.« »Jadni stari badţa«, reĉe Zumbulka, i brzo skoĉivši s Ĉamĉe odjuri do slepog ĉoveka, podiţe pali štap sa poda i dade ga vlasniku, pa se vrati natrag Saladinu. »Dakle«, reĉe mu ona, »vidimo se po podne; o-kej? Nema problema?« On je ţeleo da ona još ostane, ali Zumbulka je bila sva ţivahna. »Ja sam mnogo zaposlena ţena, gos’nĈamĉa. Ĉekaju me mnoge stvari, i mnogi bolesnici.« Kad je otišla, on je ponovo legao na leĊa i prvi put se, posle dosta vremena, osmehnuo. Nije mu padalo na

pamet da se njegove metamorfoze svakako nastavljaju, jer je sad u stvari imao romantiĉne predstave o toj crnkinji Zumbulki; ali pre nego što je uspeo da te, tako sloţene, misli privede kraju, slepi ĉovek iz susedstva ponovo poĉe da govori. »Zapazio sam ja vas«, slušao ga je Ĉamĉa kako govori, »ja sam vas zapazio i da znate da ja cenim vašu paţnju i razumevanje.« I Saladin shvati da se ovaj formalno zahvaljuje praznom prostoru, a oĉigledno veruje da tu još stoji fizioterapeutkinja. »Ja nisam ĉovek koji zaboravlja ljubaznost. Jednog ću dana moţda biti u stanju da vam se za sve to oduţim, ali za sada, molim vas da znate da sam ja to zapamtio, i to s toplim osećanjima...« Ĉamĉa nije imao hrabrosti da uzvikne ona nije ovde, starče, malopre je otišla odavde. Slušao ga je sa tugom u srcu, sve dok slepac ne upita prazan vazduh: »Ja se nadam da ćete se i vi mene sećati? Bar malo? Bar ponekad?« A zatim nastupi tišina; pa neki suv smeh; i odjednom šum neĉijeg teškog sedanja na krevet. I, konaĉno, posle nesnosne pauze, zaĉu se laţni patos: »Oh«, zavapi govoraĉ za svoj raĉun, »oh, da li je ikad neko ljudsko telo ovako patilo...!« Mi stremimo ka visinama, ali nas naša priroda izdaje, pomislio je Ĉamĉa; mi smo pajaci kojima fale krune i barjaci. Obuze ga gorĉina. Nekad sam bio lakši, srećniji, topliji. Crna voda mi je sad u venama. I dalje ni glasa od Pamele. O, koji Pakao! Te noći, rekao je ljudoţderu i vuku da je i on sa njima, i to bez ostatka. *

Do velikog bekstva je došlo nekoliko noći docnije, kad su Saladinova pluća bila gotovo osloboĊena šlajma, zahvaljujući tretmanu gospoĊice Zumbulke Filips. Ispostavilo se da je to bila dobro organizovana akcija priliĉno velikog obima, koja je ukljuĉivala ne samo pacijente tog sanatorijuma nego i detence - kako ih je ljudoţder nazivao - one osobe drţane iza ţiĉane ograde obliţnjeg Detencionog (zatvorskog) centra. Pošto nije bio jedan od velikih stratega bekstva, Ĉamĉa je jednostavno ĉekao pored svog kreveta, kako mu je bilo naloţeno, dok mu Zumbulka nije dala znak, a onda su njih dvoje istrĉali iz tog košmarnog odeljenja u bistrinu i sveţinu noći s meseĉinom, i prošli pored nekoliko osoba sa zaĉepljenim ustima: njihovih bivših ĉuvara. Bilo je tu mnogo sablasnih figura koje su trĉale kroz svetlu noć, i Ĉamĉa je brzo zapazio stvorenja koja nikad nije mogao ni da zamisli - muškarce i ţene koji su delimiĉno bili i biljke ili dţinovski insekti, ili bi ĉak promakao i neko ko je bio delimiĉno sazdan od cigala ili kamenja; bilo je tu i ljudi sa rogom nosoroga umesto nosa i ţena sa vratovima dugaĉkim kao u ţirafe. Monstrumi su brzo beţali, u tišini, ka kraju kompleksa zgrada Detencionog centra, gde su ih ljudoţder i ostali mutanti sa oštrim zubima ĉekali pored velikih rupa u ţiĉanoj ogradi koje su bili progrizli za begunce, te se oni tako naĊoše napolju, u slobodi, odlazeći svako na svoju stranu, bez nade, ali i bez srama. Saladin Ĉamĉa i Zumbulka Filips trĉali su jedno pored drugog, a njegova kopita su klip-klop-arala na tvrdom ploĉniku: na istok, rekla mu je ona, dok je on slušao kako mu bat sopstvenih koraka prigušuje one ranije šumove u ušima, na istok istok istok trĉali su oni,

birajući sporedne drumove na svom putu ka Londonugradu.

4 Dţampi Dţoši, zvani Ţivac, bio je postao ljubavnik Pamele Ĉamĉa, kako je ona kasnije rekla, »pukim sluĉajem«, one noći kad je dobila vest o smrti svog muţa u eksploziji aviona Bostan, te je Dţampija, tako, boja glasa njegovog starog kolege s fakulteta, Saladina, koji se javio iz zagrobnog ţivota usred te noći, i izgovorio onih pet mudrih i jezgrovitih reĉi izvinite, oprostite molim, pogrešan broj - i izgovorio ih, štaviše, manje od dva sata posle Dţampijevog i Pamelinog pravljenja uz pomoć dve flaše viskija - one dvoleĎne ţivotinje - te ga je tako, kaţem, taj glas doveo u gadan škripac. »Ko je to bio?« Pamela se, onako iza sna, sa noćnom maskom za zamraĉenje na licu, prevrnula na drugu stranu da to pita, a on odluĉi da odgovori, »Ama, samo neĉiji dah, tako reći; nema sekiracije«, što je bilo sasvim u redu, sem što je sad on sam imao zbog neĉeg da se sekira, sedeći uspravno u krevetu, go kao od majke roĊen i sisajući, za utehu, što je ĉinio celog ţivota, palac na desnoj ruci. On je bio mali ĉovek sa ramenima poput one ţiĉane vešalice za kapute i sa ogromnim kapacitetom za ţivciranje, što se jasno videlo po njegovom bledom licu sa upalim oĉima; njegovoj proreĊujućoj kosi - još potpuno crnoj i kovrdţavoj - koju je on tako ĉesto rašĉupavao svojim mahnitim rukama da se na njoj više nije zapaţao dodir ĉešlja ili ĉetke - već mu je štrĉala na sve strane, i njenom vlasniku davala izgled ĉoveka koji se tek probudio, kasno, pa je zato u velikoj ţurbi; a zatim

i po njegovom umiljato visokom, stidljivom i samosaţaljivom, ali i štucavom i preterano uzbuĊenom, kikotanju; i sve je to doprinelo da mu se ime, Jamshed (Dţamšed) - preinaĉi u Jumpy – Diampi - (nervĉik, »Ţivac«) - kako su ga svi, pa ĉak i novi poznanici, automatski zvali; svi, osim Pamele Ĉamĉa. Saladinova ţena, pomislio je, sišući palac grozniĉavo. - Ili udovica? — Ili, o pomozi mi Boţe, supruga, naposletku. Osećao je ljutnju prema Ĉamĉi. Povratak iz vodenog groba: jedan tako operski dogaĊaj, u ovo vreme i u ovom veku, izgledao mu je gotovo nepristojno, prosto kao neka nepoštena radnja. Ĉim je bio ĉuo tu vest o tragediji, on je odjurio u Pamelinu kuću i nju tamo zatekao suva oka i staloţenu. Ona ga je odvela u svoju radnu sobu, dušu-dalu za ljubitelje rusvaja, na ĉijim su zidovima akvareli ruţiĉnjaka visili izmeĊu plakata sa stegnutim pesnicama na kojima je pisalo Partido Socialista, fotografijama prijatelja i više zbijenih afriĉkih maski; i dok je on vrdao levo-desno preko poda izmeĊu pepeljara i novina Glas i feministiĉkih nauĉnofantastiĉnih romana, ona mu je klot rekla: »Ono što me iznenaĊuje jeste to da, kad su mi tu vest saopštili - šta da ti kaţem? - da sam pomislila, pa, njegova smrt će zapravo stvoriti jednu priliĉno malu rupu u mom ţivotu.« Dţampi-Ţivac, koji je bio na ivici plaĉa i prepun uspomena na svog druga, zaustavio se na svojim stazama preko sobe, zamahao rukama kao krilima, izgledajući u svom velikom i bezobliĉnom crnom kaputu kao neki vampir iznenada uhvaćen na groznoj dnevnoj svetlosti. Onda je ugledao prazne flaše od viskija. Pamela mu je rekla da je nekoliko sati ranije bila poĉela da pije, i da otada pije postojano i ritmiĉno, s

predanošću trkaĉa na duge staze. On je seo pored nje na njenu nisku, meku sofu-krevet, i ponudio da joj u tome bude »pejsmejker« - trkaĉ-podstrekaĉ. »Kako ti kaţeš«, rekla je i pruţila mu punu flašu. I sad, sedeći uspravno u krevetu, s palcem u ustima umesto grlića flaše, dok su mu njegova tajna i glavobolja podjednako bolno bubnjale u glavi (on nikad nije bio ni pijanac ni zatvoren ĉovek), Dţampi ponovo oseti kako mu naviru suze na oĉi, i odluĉi da ustane i da se malo prošeta. Otišao je uz stepenice, gore, u sobu koju je Saladin uporno nazivao svojim »skrovištem«, u prostranu potkrovnu odaju sa velikim staklenim oknima na tavanici i prozorima koji su gledali dole na ogroman gradski park sa lepim drvećem - hrastovima i tisovima, pa ĉak i poslednjim brestovima koji su bili preţiveli godine pomora drveća. Prvo brestovi, a sad i mi, razmišljao je Dţampi. Moţda je to drveće neko upozorenje. Ali on zatrese glavom da od sebe odagna te sitno-satne morbidnosti, i posadi se na jedan kraj drugarevog pisaćeg stola od mahagonija. Jednom, na nekoj koleškoj zabavi, baš se tako bio posadio na jedan sto mokar od prosutog vina i piva, pored neke mršave devojke u crnoj ĉipkanoj mini-haljini, sa purpurnom boom od perja i trepavicama sliĉnim srebrnim kacigama, nesposoban da stisne petlju i da joj se obrati. Najzad se okrenuo prema njoj i promucao neku banalnost ili nešto sliĉno; ona ga je ošinula pogledom apsolutnog prezira i rekla bez pokretanja svojih crno-lakovanih usana, konverzacija je mrtva, čoveće. On je bio priliĉno uzrujan, toliko uzrujan da je prasnuo, reci mi, zašto su sve devojke u ovom gradu tako grube? a ona mu je odgovorila, bez pauze za razmišljanje, zato što su skoro

svi momci kao ti. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se Ĉamĉa, bazdeći na mentol, u beloj indijskoj, dugaĉkoj haljini, »kurti«, u tom svima poznatom, prokletom »crtaću« o misterijama Istoka, i cura je pet minuta kasnije otišla s njim. Baraba, pomisli Ţivac-Dţoši, dok mu se stara ogorĉenost vraćala; Ĉamĉa nije imao stida, on je bio spreman da bude sve ono što su oni ţeleli da kupe, onaj iz-dlana-vam-čitam-sudbinu ĉaršavski haljetak Hare-Krišna darma-bum-vrline, u kojem nikad nećete brata u mrtvom stanju zateći. I tu je on stao, baš kod te sintagme. Mrtvo stanje. Suoĉi se s tim, Dţamšede! Devojke se nikad nisu lepile za tebe, to je istina, a sve ostalo je zavist. Pa, moţda je to i taĉno, on se sloţi napola, i opet: Moţda je on i mrtav, dodade; a onda, moţda, opet, i nije. Ĉamĉina soba se doimala besanog upadaĉa kao domišljato ureĊena odaja, ali zato i tuţna: karikatura sobe jednog glumca, puna potpisanih fotografija kolega, letaka, uramljenih programa, snimaka sa proba, citata, nagrada, tomova memoara filmskih zvezda - soba kupljena u radnji, na metar, imitacija ţivota, maskina maska. Ukrasne stvarĉice: pepeljare u obliku klavira, porcelanski harlekini koji vire iza knjiga na polici. I svugde - na zidovima, na filmskim plakatima, u toploj svetlosti lampe koju drţi bronzani Eros, u ogledalu u obliku srca, cedeći se naviše kroz kao-krv-crveni tepih i kapljući sa tavanice - samo Saladinova potreba za ljubavlju. U pozorištu se svi ljube i svako je svakom srce. Glumĉev ţivot svakodnevno pruţa patvorinu ljubavi; maska se mora zadovoljiti, ili barem utešiti odjekom onog što ona traţi. Očajanja je bilo u njemu, video je to Dţampi; sve bi on radio, navlaĉio bi na sebe

svakakve šašave kostime, pretvarao bi se u svašta, ako mu je to donosilo neku toplu reĉ. Taj Saladin, koji nikako nije bio bez uspeha kod ţena - vidi gore! Jadni švaler. Ĉak mu ni Pamela, sa svom njenom lepotom i inteligencijom, nije bila dovoljna. A bilo je jasno i da je on za Pamelu bivao sve dalje od dovoljnog. Negde pri dnu druge flaše viskija, Pamela je naslonila glavu na njegovo rame i naćefleisano mu rekla: »Ti ne moţ’da shvatiš to olak-šanje biti s nekim s kim ne moram da se svaĊam kad god kaţem neko svoje miš-ljenje.« On je ĉekao; posle kraće pauze, doĊe još. »On i njegova kraljevska Porodica, prosto da ne veruješ. Pa kriket, pa Parlament, pa Kraljica. Pa i ova palata nikad nije prestala da za njega bude jedna poštanska razglednica - ,anzis’-karta! Nikad nisi mog’o da ga nateraš da vidi ono što je stvarno stvarno.« Onda je zatvorila oĉi i dopustila da joj rnka, sluĉajno, ostane na njegovoj. »On je bio pravi Saladin«10, rekao je Ţivac. »Ĉovek koji je imao da osvoji jednu svetu zemlju, njegovu Englesku, onu u koju je verovao. I ti si bila deo nje.« Ona se, na to, otkotrljala od njega i prostrla na podu preko magazina, lopti zguţvane hartije, nereda. »Deo nje? Ja sam bila krvava Britanija. Toplo pivo, pita s mesom, zdrav razum i ja. Ali Dţampi Dţ., ja sam i stvarno stvarna; stvarno sam stvarna.« Pruţila je ruku ka njemu, šĉepala ga i povukla onamo gde su njena usta ĉekala, i poljubila ga u usta sa ne-pamelskim soĉnim usisavanjem. »Je l’ kapiraš šta mislim?« Da, on je to ukapirao. »Trebalo je samo da ga ĉuješ šta je priĉao o onom foklandskom ratu«, rekla mu je docnije, odvajajući se od njega i od aktivnosti, i igrajući se sa jednim ĉuperkom

svoje kose. »,Pamela, pretpostavi da usred noći zaĉuješ neke šumove dole u kući i kreneš da vidiš šta je to, kad tamo, u dnevnoj sobi, stoji jedan rmpalija s lovaĉkom puškom u rukama, pa ti kaţe, Vraćaj se gore! - šta bi ti uradila?’ Vratila bih se gore, rekla sam. Dakle, to ti je baš tako. Nametljivci, upadaĉi u tvoju roĊenu kuću. E, neće ga, vala.« Dţampi je zapazio da je stegla pesnice i da su joj zglobovi na njima bili kao kost beli. »Ja sam mu na to rekla, ako moraš da se sluţiš tim prokletim metaforama, onda ih postavi kako treba. To liči na situaciju kad dva ĉoveka polaţu pravo na neku kuću, a jedan se od njih dvojice bespravno useli u nju, i onda se onaj drugi pojavi s lovaĉkom puškom u rukama. Dakle, to ti je baš tako.« - »To je ono stvarno stvarno«, rekao je Dţampi klimajući glavom potvrdno. »Taĉno«, pljesnula ga je po kolenu. »To je stvarno taĉno, mister Lafe bez Repa... to je stvarno istinski tako. U samoj stvari. Daj još jedno piće.« Nagnula se ka muziĉkom stubu i pritisnula dugme na »tejp-rikorderu«. Isuse, pomislio je Dţampi, urlatori? Daj mi malo mira. I pored svih njenih mudrih stavova u ţivotu, ova dama je još imala dosta da nauĉi o muzici. I eto ih - drn-zvrc-drnke-drnke-bum-tras-mjuzik! A zatim, bez upozorenja, on je poĉeo da plaĉe, sa pravim suzama izazvanim falš-emocijama od disko-bit imitacije bola. Bio je to Sto-trideset-sedmi psalm, »Superizliv duhovni«. Kralj David je dozivao kroz vekove. Kako da pevamo pesmu Gospodnju u jednoj zemlji tuĊinskoj? »U školi sam morala da uĉim psalme«, rekla je Pamela Ĉamĉa, sedeći na podu sa glavom naslonjenom na sofu-krevet, ţmureći ĉvrsto. Pokraj reke vavilonske, gde sedeli mi smo, ah ah i plakali smo... Zaustavila je

traku, ponovo legla na leĊa i poĉela da recituje. »Ako zaboravim tebe, O Jerusalime, tvoje ime, neka mi desna ruka zaboravi veštine; ako se tebe nikad ne setim ja, nek’ mi se jezik za nepca zalepi, da! Da, ako Jerusalimovo ime velje ne ispuni svako moje veselje.« Kasnije, zaspala u krevetu, sanjala je o svojoj školi u konviktu, o jutrenjima i veĉernjima, o pojanju psalama, kad je Ţivac-Dţampi prosto uleteo u nju, protresao je i probudio, viĉući, »Ovo ništa ne valja. On nije mrtav. Saladin je krvavo ţiv-ţivcat!« * Ona se odmah probudila, zaranjajući ruke u svoju gustu, talasastu, kaniranu kosu, u kojoj su bile poĉele da se tek pojavljuju prve sede vlasi; kleknula je u krevetu, gola, sa rukama u kosi, nesposobna da se pokrene, sve dok Dţampi nije prestao da govori, a zatim je, bez upozorenja, poĉela da ga bije, da ga pesnicama udara po grudima, i amenima, pa ĉak i po licu, što je jaĉe mogla. On je sedeo u krevetu pored nje, smešan u njenoj nabranoj spavaćici, dok ga je ona tukla; bio je opušten i dopuštao je da mu telo prima njene udarce, pokorno. Kad više nije mogla da ga bije, telo joj je bilo znojavo, a on je pomislio da je moţda slomila jednu ruku. Sela je mirno pored njega, dašćući, i oboje su ćutali. U sobu je ušlo njeno kuĉe sa zabrinutim izrazom, i utrpalo se izmeĊu njih dvoje da njoj pruţi šapu i da joj lizne levu nogu. Dţampi se oprezno pomerio u stranu. »A ja mislio da su vam ga ukrali«, rekao je nešto kasnije. Pamela je klimnula glavom za da, ali. »Lopovi su nas

kontaktirali. Platila sam im otkupninu. A on se sad odaziva na novo ime - Glen. To je o-kej; ja i onako nikad nisam mogla da mu pravilno izgovaram ono staro - Šer Kan.« Posle izvesnog vremena, Dţampi je osetio potrebu da govori. »Ovo što si mi sad uradila«, poĉeo je. »Oh, boţe. Izvini.« »Ma, nema veze. Nešto sliĉno sam i ja jednom uradio. Moţda je to bila i najpametnija stvar koju sam ikad uradio.« U leto, 1967. godine, on je zastrašivanjem naterao »apolitiĉnog« dvadesetjednogodišnjeg Saladina da uĉestvuje u antiratnim demonstracijama. »Jednom u tvom ţivotu, mister-Snobe, ja ću da te cimnem dole na moj nivo.« U grad je dolazio Harold Vilson, a zbog podrške laburistiĉke vlade ameriĉkoj intervenciji u Vijetnamu, spremao se masovni protest. Ĉamĉa se pridruţio, »iz radoznalosti«, rekao je. »Ţelim da vidim kako se takozvani inteligentni ljudi pretvaraju u rulju.« Tog dana je kiša lila kao iz kabla, ĉitav okean vode. Demonstranti na Markit Skveru bili su mokri do gole koţe. Dţampi i Ĉamĉa, nošeni gomilom, našli su se na fasadnom stepeništu gradske kuće; pogled s tribina, rekao je Ĉamĉa sa velikom ironijom. Pored njih su stajala dva studenta prerušena u ruske atentatore, sa crnim šeširima, u dugaĉkim kaputima i sa tamnim naoĉarima, noseći kutije za cipele, pune paradajza umoĉenog u mastilo, na kojima je krupnim slovima pisalo - bombe. Ubrzo posle dolaska Predsednika vlade, jedan od njih dvojice potapšao je jednog policajca po ramenu i rekao. »Izvinite, molim. Kad g. Vilson samozvani Pre’sednik vlade, stigne svojim dugaĉkim

kolima, najlepše vas molimo da mu spuštite prozor na autu, kako bi moj drugar mog’o da mu unutar bači bombe.« Policajac mu je odgovorio. »Ho, ho, gospodine. Vrlo dobro. A sad da ja vami nešto recnem. Vi moţete da bačite jaja na njega, gospodine, jerbo ja nemam ništa sproću toga. A moţete da ga gaĊate i paradajzima, gospodine, baš k’o što ih i drţite u toj kutiji, crno ofarbanoj i sa etiketom bombe, jerbo ja nemam ništa ni sproću te radnje. Al’ ako vi na njega bačite nešto tvrdo, gospodine, ondak će moj kolega da vas upuca svojim odgovarajućim pištoljem.« O bezazleni dani, kad je svet bio mlad... I kad je automobil stigao, došlo je do talasanja mase, pa su se Ĉamĉa i Dţampi razdvojili. Zatim se Dţampi pojavio - na krovu limuzine Harolda Vilsona, po kojem je ţivahno skakao, praveći velika ulubljenja, skakao kao divljak u ritmu skandiranja mase: U borbu do pobede - i otac i sin - ţiveo Ho Ši Min! »Saladin je poĉeo da viĉe na mene da siĊem, delimiĉno zato što je u masi bilo mnogo onih ,specijalaca’ koji su se okupljali oko limuzine, ali najviše zbog svoje prokleto velike zbunjenosti prizorom.« MeĊutim, Dţampi je i dalje Ċipao po krovu, u sve veću visinu i sve jaĉe bubanje po limu, mokar do gole koţe, dok mu je dugaĉka kosa letela na sve strane: DţampiĊipaĉ, skaĉući u mitologiju tih davnih godina. A Vilson i ţena mu Marša, sedeli su zgureni na zadnjem sedištu i drhtali od straha. Ho! Ho! Ho Ši Min! U poslednjem mogućem trenutku, Dţampi je duboko udahnuo vazduh i glavaĉke skoĉio u more mokrih i prijateljskih lica, i nestao. Nikad ga nisu uhvatili: pijane svinje smrdljive. »Saladin nije hteo sa mnom da govori više od nedelju dana«, sećao se Dţampi. »A kad je progovorio, rekao je

samo, ,Nadam se da shvataš da su oni ţandarmi mogli da te raznesu mecima, ali nisu’.« I dalje su sedeli jedno pored drugog na ivici kreveta. Dţampi dirnu Pamelinu ruku. »Samo hoću da kaţem da znam kako se ĉovek u takvoj situaciji oseća. Bum, tras. Neverovatno osećanje. Prosto, osećaš potrebu.« »Oh, boţe moj«, reĉe ona, okrećući se njemu. »Oh, boţe moj, izvini, al’ stvarno sam osećala potrebu.« * Sutradan ujutro, ĉitav sat je izgubila da bi dobila vezu sa vazduhoplovnom kompanijom, zbog velikog broja poziva oko katastrofe, a zatim još dvadeset pet minuta u dokazivanju - ali on se javio telefonom, to je bio njegov glas - dok je na drugom kraju ţice neki ţenski glas, profesionalno istreniran za opštenje s ljudskim bićima u krizi, shvatao kako se ona oseća i saosećao sa njom u ovom strašnom trenutku, i sve vreme bio veoma strpljiv, ali oĉigledno nije verovao ni u jednu reĉ koju je ona izgovorila. Ţao mi je, madam, ne ţelim da budem brutalna, ali avion se raspao gore u vazduhu, na visini od devet hiljada metara. Pred kraj ovog razgovora, Pamela Ĉamĉa, normalno ţena koja je umela da se odliĉno savlaĊuje, koja se zakljuĉavala u kupatilo kad je htela da plaĉe, vrisnula je preko telefona, Tako vam Boga, ţeno, hoćete li već jednom prestati sa tim vašim sitnim i dobrim samarićanskim govorancijama, i da slušate šta vam ja govorim? Naposletku je zalupila slušalicu, pa se okrenula Dţampi-Dţošiju, koji je,

ugledavši izraz njenih oĉiju, prosuo kafu koju joj je donosio, jer su udovi poĉeli da mu se tresu od straha. »Puzavĉe jebeni«, psovala ga je. »On je još ţiv, je l’ da? I ja pretpostavljam da je on sleteo sa neba na jebenim krilima, pa se sunovratio dole pravo u najbliţu telefonsku govornicu da u njoj presvuĉe svoj jebeni supermenski kostim i da se javi svojoj ţenici.« Bili su u kuhinji i Dţošiju pade u oĉi ĉitav jedan niz kuhinjskih noţeva prikaĉenih uz jednu namagnetisanu metalnu traku na zidu pored Pameline leve ruke. On otvori usta da nešto kaţe, ali mu ona ne dopusti. »Iznesi se pre nego što nešto uĉinim«, reĉe ona. »Ne mogu da verujem da sam istrzala na jednog ovakvog tipa. Ti, i tvoji glasovi na telefonu: trebalo je da znam, jebi-ga.« Poĉetkom sedamdesetih godina, Dţampi je vodio jedan putujući disco-ansambl koji je delovao iz straţnjeg dela njegovog ţutog kombija. On ga je nazvao Finov Palac u ĉast legendarnog uspavanog irskog diva Fina Mek Kula, još jednog debila koji je sisao palac, kako je Ĉamĉa imao obiĉaj da kaţe. Jednog dana je Saladin napravio grubu šalu sa Dţampijem: pozvao ga je telefonom, govoreći engleski sa blagim mediteranskim naglaskom, i zamolio ga za muziĉke usluge Palca na ostrvu Skorpiosu, u ime gĊe Ţakline Kenedi-Onazis, nudeći mu honorar od deset hiljada dolara i besplatan prevoz do Grĉke, privatnim avionom, za najviše šest osoba. Bilo je to strašno uĉiniti jednom bezazlenom i poštenom ĉoveku kao što je Dţamšed Dţoši. »Treba mi jedan sat da razmislim«, rekao je on, a zatim je pao u duševnu agoniju. Kad se, sat kasnije, Saladin ponovo

javio i ĉuo da Dţampi odbija ponudu gĊe Onazis iz politiĉkih razloga, on je shvatio da mu se prijatelj veţba da postane svetac, i da nije bilo dobro njega zavitlavati. »GĊa Onazis će sigurno biti oĉajna kad to ĉuje«, zakljuĉio je Saladin, a Dţampi je briţno odgovorio: »Molim vas da joj kaţete da to nije ništa lično, jer ja se njoj u stvari mnogo divim.« Svi se mi već dugo poznajemo, pomislila je Pamela kad je Dţampi otišao. I moţemo jedni druge da povreĊujemo uspomenama starim dve decenije. * O temi zabuna sa glasovima, razmišljala je ona dok je to popodne prebrzo jurila drumom M4, vozeći svoj stari MG s ĉvrstim krovom, od kojeg je imala izvesno zadovoljstvo koje je bilo, kako je to ona uvek veselo priznavala, »ideološki sasvim nezdravo« - a što se te teme tiĉe, ja bih stvarno morao da budem milostiviji. Pamela Ĉamĉa, roĊena Lavlejs, imala je takav glas da je sve ostalo u njenom ţivotu na razne naĉine bilo u sluţbi glasovne kompenzacije. Bio je to glas sazdan od engleskog tvida, svilenih marama, voćnog pudinga, travnih hokejskih štapova, krovnog rogoza, sapuna za omekšavanje koţnog remenja, kućnih zabava, kaluĊerica, porodiĉnih sedišta u crkvi, velikih pasa i ćiftinstva (sve to u zvucima pravilnog engleskog izgovora!), ali uprkos svim njenim naporima da mu smanji volumen, glas joj je bio buĉan kao neki pijanac u smokingu koji u svom klubu pravi nered. Tragedija njenih mlaĊih dana bila je u tome što su je, zahvaljujući

tom njenom glasu, neprestano jurili dţentlmeni-farmeri, bitnici-debitanti i razni gradski frajeri koje je ona iz dubine duše prezirala, dok su je oni zeleni i marširajući mirovnjaci i menjaĉi sveta u ĉijem se društvu intenzivno osećala kao kod kuće, gledali sa dubokim podozrenjem koje se graniĉilo sa nezadovoljstvom. A kako bi neko i mogao da bude na strani anĎela kad zvuĉi kao nogoodnik ĉim otvori usta? Ubrzavajući pored Ridinga, Pamela je škrgutala zubima. Jedan od razloga što je bila odluĉila da prizna da je to stavilo taĉku na njen brak pre nego što se sudbina postarala umesto nje, bio je u tome što se jednog jutra probudila i shvatila da Ĉamĉa uopšte nije zaljubljen u nju nego u taj njen glas koji bazdi na jorkširski puding i hrastov ţir, u taj krepki, ruţiĉasti glas one starinske Engleske iz snova, u koju je on tako oĉajniĉki ţeleo da se useli. Bio je to brak ukrštenih ciljeva, u kojem je svaka strana srljala upravo ka onom od ĉega je ona druga beţala. Nema prezivelih. I usred noći, onaj idiot Dţampi i njegov glupi laţni alarm! Nju je to bilo tako potreslo da nije mogla da bude svesna onog potresa od odlaska u krevet sa Dţampijem i tucanja koje je bilo, pa, priznaj to, jedan priliĉno zadovoljavajući fazon, poštedi me svoje nonšalancije, prekorevala je sebe, jer kad si ti poslednji put imala toliku zabavu? Morala je mnogo štošta da obavi, i evo ti nje, sad, kako to i obavlja beţeći što je brţe mogla. Nekoliko dana neumerenog uţivanja u nekom skupom hotelu u prirodi, i svet moţe poĉeti da joj manje liĉi na neku jebenu rupu paklenu. Terapija luksuzom: okejokej, dopustila je - znam: okrećem se visokom stilu ţivota. Da ga jebeš; gledaj me samo kako

furam! Ako imaš nešto protiv, isprdi to iz svog dupeta. Iz guzice. Prkna. Sto pedeset kilometara na sat pored Svindena, a vreme postade jezivo. Odjednom - crni oblaci, munje, pljusak; ali i dalje je pritiskala gas. Nema preţivelih. Ljudi su uvek crkavali zbog nje, ostavljajući je sa ustima punim reĉi i niko nije smeo da pljune na njih. Njen otac, nauĉnik-klasiĉar, koji je umeo da pravi viceve na starogrĉkom i od koga je ona nasledila taj Glas, svoju kulturnu baštinu i prokletstvo; i njena majka koja je ĉeznula za njim dok je bio u ratu kao pilot-»Koţna Ĉarapa« - krĉilac vazdušnih puteva - te je tako morao da sto jedanaest puta leti kući iz Nemaĉke, u sporom avionu, kroz noć u kojoj su njegovi sopstveni blesci prosto osvetljavali put bombarderima - i koja se zaklinjala, kad se on vraćao sa bukom ak-ak-flak-flak (protivavionskih granata) u ušima, da ga nikad neće ostaviti - te ga je tako svukud pratila, u onu tromu šupljinu depresije iz koje se on nikad nije stvarno izvukao - pa i u dugove, jer on nije imao lice za poker, te je uzimao njen novac kad je izgubio svoj - i, konaĉno, i do vrha jedne visoke zgrade, odakle su najzad oboje našli svoj put. Pamela im to nikad nije oprostila, posebno zato što joj nisu pruţili mogućnost da im kaţe da od nje nemaju oproštaja. Da bi se ponovo vratila sebi, krenula je da odbacuje sve ono njihovo što je u njoj bilo ostalo. Njen um, na primer: odbila je da ide u koledţ. A pošto nije mogla da se otarasi svog glasa, ona ga je tako »naštelovala« da iskazuje ideje koje bi njeni konzervativno-samoubilaĉki roditelji anatemisali. Udala se za jednog Indijca. A kako je on ispao mnogo sliĉan

njima, htela je da ga ostavi. Bila je odluĉila da ode od njega. Kad, eto, opet je preĊe jedna smrt. Iznenada se našla na drumu sa ĉitavom kolonom kami-ona-hladnjaĉa, zaslepljena »sprejom« koji su joj na vetrobran štrcali njihovi toĉkovi, kad je uletela u jednu ogromnu baru koja ju je ĉekala u jednom manjem udubljenju na drumu i onda je njen MG poĉeo da akvaplanira straviĉnom brzinom, zastranjujući sa »brze trake« i okrenuvši se prema suprotom pravcu, tako da je ispred sebe ugledala farove hladnjaĉa kako bulje u nju kao oĉi anĊela-utamanjivaĉa - Azrijela. »Zavese«, pomislila je; ali kola joj se zaljuljaše i skliznuše sa puta jednog mitološkog Dţaganata (pod ĉije su se toĉkove u verskom zanosu nekad bacali Hindusi), skrenuvši desno preko tri trake auto-puta koje su, kao nekim ĉudom, bile prazne, pa se zaustaviše sa udarom, manjim no što bi se moglo oĉekivati, o metalnu barijeru na desnoj ivici druma, pošto su se bila okrenula za još sto osamdeset stepeni, ponovo prema zapadu, gde se, uprkos starovremskom satu, sunce probijalo kroz olujne oblake. * Činjenica da smo još u ţivotu nadoknaĊuje ono što nam je ţivot učinio. Te veĉeri, u jednoj hotelskoj trpezariji sa hrastovim lamperijama, dekorisanoj srednjovekovnim zastavama, Pamela Ĉamĉa, u svojoj najblistavijoj veĉernjoj haljini, jela je divljaĉ i pila iz butelje vino Chateau Talbot proslavljajući jedan nov poĉetak, bekstvo iz ĉeljusti... zna se ĉijih - proslavljajući jedan taze-start - jer da bi se ponovo rodio, morao bi

najpre da si... dakle, maltene, i u svakom sluĉaju. Pod poţudnim pogledima Amerikanaca i trgovaĉkih putnika, ona je jela i pila sama, i vratila se, pre ponoći, u princezinsku spavaću sobu u jednoj kamenoj kuli, da bi se dugo ĉvarila u kadi i gledala stare filmove na televiziji. U toj otavi - posle njenog oĉešavanja o skute Smrti - osećala je kako joj prošlost curi iz sećanja: njena mladost, na primer, pod staranjem njenog opakog ujaka Harija Hajema (Higham), koji je ţiveo u jednom dvorcu iz sedamnaestog veka, na gospodskom imanju, nekad u posedu jednog daljnjeg roĊaka, Metjua Hopkinsa, Glavnog-lovca-na-veštice, koji je to zdanje nazvao Gremlins - Kuća vampirića - oĉigledno sa smislom za makabristiĉki, crni humor. Sećajući se g. sudije Hajema sa namerom da ga zaboravi, mrmljala je odsutnom Dţampiju da i ona ima svoju vijetnamsku priĉu. Posle prvih velikih demonstracija na Grouv-’ner Skveru, gde su mnogi demonstranti bacali klikere-staklence pod kopita jurišajućih konja s jahaĉima policajcima, došlo je do presedana u britanskom kriviĉnom zakonu, sa jednim novim paragrafom u kojem se kaţe da su i staklenci smrtonosno oruţje, pa su mladići i devojke strpani u zatvor, pa ĉak i deportovani, zbog posedovanja malih staklenih klikera. Predsednik sudskog veća u sluĉaju Grouv’nerskih Staklenaca bio je taj isti Hari (Henri Higham, kasnije poznat kao Hang’em, tj. Hang them Obesite ih), a budući njegova sestriĉina, to je za ovu mladu ţenu bio još jedan teret, uz onaj koji je već nosila zbog svog glasanja za desno krilo. A sad, topla u krevetu, u svom privremenom zamku, Pamela Ĉamĉa se oslobaĊala od tog matorog demona, Zbogom, Hang’em, ja nemam više vremena za tebe; i od duhova svojih

roditelja; i pripremala se da se oslobodi i onog najnovijeg duha. Pijuckajući konjak, Pamela je gledala vampire na televiziji i dopuštala sebi da uţiva u tome, to jest, u samoj sebi. No, da li je ona sebe izmislila u sopstvenoj predstavi – imidţu - o sebi? Ja sam ono što sam, nazdravila je sebi Napoleon brandyjem. Ja radim u Savetu za odnose u zajednici opštine Brikhol; kao delegat zajednice, i u tom poslu sam perfektna, super, da sama takokaţemosebi. Ţiveli! Upravo smo izabrali našeg prvog crnog Predsedavajućeg - prvu crnu glavnu Stolicu - a oni koji su glasali protiv njega bili su sami belci. A sad - na eks! Prošle nedelje, jedan Azijat, uvaţeni uliĉni trgovac, za koga su se zauzimali ĉlanovi Parlamenta svih stranaka, deportovan je posle osamnaest godina boravka u Britaniji, samo zato što je, petnaest godina ranije, poslao vlastima neki formular sa ĉetrdeset osam sati zakašnjenja. Čin-čin! Kuc-kuc-ţiveli! Iduće nedelje u Brikholskom mesnom sudu, policija će nastojati da sredi jednu pedesetogodišnju Nigerijku, pod optuţbom da je napala organe vlasti, pošto su je prethodno bezdušno premlatili. Skol! U zdravlje! Ovo je moja glava: vidiš? A svoj posao nazivam: udaranjem glavom o cigleni zid zgrade Brikhola. Saladin je bio mrtav a ona je bila ţiva. U to ime je i pila. Bilo je stvari koje sam ĉekala da ti kaţem, Saladine. Nekih velikih stvari: o jednoj novoj visokoj kancelarijskoj zgradi u Visokoj ulici Brikhol, preko puta restorana McDonald’s; - gradili su je tako da bude savršeno izolovana od svake spoljašnje buke, ali zidare je ta tišina toliko uznemiravala da oni sad puštaju trake sa strašnom belom bukom na onom ţutom sistemu.

- Ti bi to voleo da slušaš, ah? - A što se tiĉe one zaratustrinske ţene koju znam, Bapsi, tako se ona zove, koja je jedno vreme ţivela u Nemaĉkoj pa se zaljubila u jednog Turĉina. - Nevolja je bila u tome što im je jedini zajedniĉki jezik bio nemaĉki; a sad je Bapsi zaboravila sve što je znala, dok je on uĉio, i sve više savladavao taj jezik, i piše joj sve poetskija pisma na tom jeziku, dok ona jedva moţe da mu odgovara jezikom nemaĉkih deĉjih pesmica. - Ljubav umire zbog neravnopravnosti jezika, šta ti misliš o tome? - Ljubav umire. To je naša tema, zar ne? Saladine? Šta kaţeš na to? I, zatim, par sitnih stvari. Postoji jedan ubica na slobodi u mom kvartu, specijalista za ubijanje starih ţena; nemoj da brineš, ja sam bezbedna. One su mnogo starije od mene. I još jedna stvar: ja te napuštam. Sve je gotovo. Mi smo završili svoje. Nikad nisam mogla da ti bilo šta kaţem, stvarno nisam, ĉak ni najmanju stvar. A i kad bih nešto rekla, ti bi od komarca pravio magarca, pa bi ĉitav sat kukao, kao da bi to promenilo ono što si ti video u ogledalu, ono što ti je zategnutost tvojih pantalona govorila. Ti si me prekidao pred svetom. Ljudi su to primećivali, videli su šta ti misliš o meni. Ja sam ti to opraštala, i to je bila moja greška; ja sam videla tvoje jezgro, to tako zastrašujuće pitanje da si morao da ga štitiš sa svom onom tvojom pozom, onom nameštenom sigurnošću u sebe. Onom prazninom, zapravo. Zbogom, Saladine. Ispila je svoju ĉašu i spustila je pored sebe. Kiša je ponovo poĉela da dobuje u njene vitraţne prozore; ona navuĉe zavese i ugasi svetlost.

I leţeći tamo, i tonući u san, mislila je na onu poslednju stvar koju je htela da kaţe svom pokojnom muţu. »U krevetu«, nadolazile su joj reĉi, »ti si delovao kao da se ne zanimaš za mene, za moje zadovoljstvo, za ono što mi je bilo potrebno - nikad, u stvari. Pomišljala sam da tebi nije bila potrebna ljubavnica, već sluškinja.« I hajd’ sad - poĉivaj u miru. Sanjala ga je, sanjala njegovo lice koje joj je ispunjavalo san. »Stvari se završavaju«, on joj je jednom rekao. »Ova civilizacija; stvari se skupljaju oko nje. Bila je to i te kakva kultura, i sjajna i prljava, i kanibalska i hrišćanska, slava ovoga sveta. Treba da je proslavljamo dok moţemo; dok ne padne noć.« Ona se s njim nije sloţila, nije ĉak ni u snu, ali je znala, dok je sanjala, da nema nikakvog smisla da mu to sad kaţe. * Kad ga je Pamela Ĉamĉa izbacila iz svoje kuće, Dţampi Dţoši je otišao u indijski Shaandaar Cafe, u Visokoj ulici Brikhol, i tamo seo, pokušavajući da zakljuĉi da li je on budala ili nije. Bilo je to ujutro, te je zato lokal bio gotovo prazan, ne raĉunajući jednu debelu damu koja je kupovala kutiju indijskih pita barfi i Ďelebi, dvojicu konfekcijskih radnika koji su pili čalu-čaj i jednu Poljkinju iz starog vremena kad su Jevreji vodili eksploatatorske radionice u blizini, koja je ceo dan sedela u jednom uglu sa dve porcije indijskog povrća samose, jednim purijem i ĉašom mleka, pokazujući svakom ko je ušao u lokal da ona tu sedi samo zato što je

ta hrana »najbolja posle jevrejskog košera, i da danas morate da konzumirate ono što je najzdravije«. Dţampi je seo sa svojom kafom za sto ispod jedne grozne uljane slike neke golosise mitske ţenske sa nekoliko glava na ramenima i pramenjem oblaka preko bradavica, naslikane u prirodnoj veliĉini ruţiĉastom bojom sušenog lososa, neonski zelenom i zlatnom, a kako još nije bilo navale gostiju na restoran, restorater g. Sufijan je zapazio da je Dţampi u stanju potištenosti. »Hej, Sveti Dţampi«, otpevuši on, »što mi, bolan, u lokal unosiš tmurno vreme? Zar ova zemlja i onako nema dovoljno oblaka?« Dţampi pocrvene kad mu Sufijan u jednom skoku priĊe sa svojom belom kapicom posvećenosti na glavi, ĉiodom prikaĉenom na pravo mesto, kao i obiĉno, i sa bezbrknom bradom kaniranom u riĊe, posle bradonjinog nedavnog hodoĉašća u Meku. Muhamad Sufijan bio je krupan, trbušast ĉovek sa glomaznim dolakticama, koliko bogobojaţljiv toliko i nefanatiĉan vernik, a Dţoši ga je smatrao za neku vrstu svog starijeg roĊaka. »Ĉuj, ĉiko«, reĉe mu on, dok je kafedţija stajao iznad njega, »je l’ ti mene smatraš za pravog idiota, il’ tome sliĉno?« »Da 1’ ti ikad zaraĊuješ neke pare?« upita ga Sufijan. »Ne ja, ĉiko.« »Da l’ se ti baviš nekim poslom? - kao što je eksport-import, na primer. Bespravno? Nekom radnjom na zabaĉenom ćošku?« »Ja se nikad nisam razumeo u cifre.« »I gde su tvoji ĉlanovi porodice?«

»Ja nemam porodicu, ĉiko. Postojim samo ja.« »E, onda se ti sigurno stalno moliš Bogu da te vodi kroz tvoju samoću?« »Ti znaš mene, ĉiko. Ja se nikad ne molim Bogu.« »Tu nema spora«, zakljuĉi Sufijan. »Ti si još veća budala nego što znaš.« »Hvala, ĉiko«, reĉe Dţampi, dokrajĉujući svoju kafu. »Mnogo si mi pomogao.« Znajući da njegovo blagonaklono peckanje samo razvedrava ovog drugog, iako mu je lice izduţeno, Sufijan doviknu preko svoje kafane jednom bledolikom, plavookom Azijatu koji je upravo ulazio u svom kariranom picanskom mantilu sa naroĉito širokim reverima. »Ej, Hanife Dţonsone«, viknu on, doĊi ’vamo da rešiš jednu misteriju.« Dţonson, jedan pametan advokat i uspešan momak iz najbliţeg susedstva, koji je imao kancelariju u samoj zgradi iznad Shaandaar-Cafea, jedva se otkaĉi od Sufijanove dve lepe ćerke i krenu ka Dţampijevom stolu. »Da objasniš ovom badţi«, reĉe Sufijan. »Mnogo me muĉi. On ti ne pije, a o parama misli kao o nekoj kugi; poseduje moţda dve košulje i nema nikakvu nepokretnu imovinu; ĉetrdeset godina je star, nije oţenjen, radi za malu paru u sportskim centrima, gde predaje borilaĉke veštine i tome sliĉno, ţivi od vazduha, ponaša se k’o bogataš ili k’o neki lord, ni u šta ne veruje, nikuda ne ide ali se drţi k’o da zna neku tajnu. Sve to plus fakultetsko obrazovanje - i ti sad reši ovu zagonetku.« Hanif Dţonson udari Dţampija po ramenu. »Njemu se priĉinjavaju neki glasovi«, reĉe on. Sufijan podiţe ruke kao da je zapanjen. »Glasovi! Uf, baba! Ali

odakle mu ti glasovi dolaze? Preko telefona? Sa neba? Ili iz onog Sony-vokmena skrivenog mu u kaputu?« »Unutarnje glasove ĉuje on«, ozbiljno reĉe Hanif. »Tamo gore na njegovom pisaćem stolu ima jedno parĉe papira sa nekim napisanim stihovima. I sa naslovom: Krvava reka.« Dţampi-Ţivac opasno ţivnu i obori svoju praznu šolju. »Ubiću te«, vrisnu on na Hanifa, koji brzo šmugnu preko lokala, zapevajući. »Pesnika imamo u sredini našoj, Sufijane sahibe. Tretiraj ga s duţnim poštovanjem. Rukuj s njim paţljivo. On kaţe da je ulica reka a da smo mi njen tok; ĉoveĉanstvo je jedna reka krvi - to je pesnikova poenta. A reka je, takoĊe, i svaki pojedinac«, i on prestade da priĉa, pa poĉe da trĉi oko jednog stola za osam osoba na kraju lokala, dok ga je Dţampi jurio, crveneći ţestoko i mlatarajući rukama. »Zar u telima našim ne teĉe reka krvi?« Kao i onaj Rimljanin, lukavi kalcan Pavle što beše rekao, Čini mi se da vidim kako se reka Tibar od krvi penuša. Obnovi tu metaforu, reĉe Dţampi Dţoši samom sebi. Obrni je; napravi od nje stvar kojom ćemo svi moći da se koristimo. »Ovo je kao silovanje«, vajkao se on Hanifu. »Prestani, tako ti Boga!« »Glasovi koji se ĉuju dolaze spolja, ali«, razmišljao je kafedţija. »Jovanka Orleanka, dabome. Ili onaj, kako mu beše ime, onaj sa priĉljivom maĉkom iz engleske legende: Okreni-obrni - Dik Vitington. Ali sa takvim glasovima koje ĉuje, ĉovek postaje velik, ili barem bogat. A ovaj, meĊutim, nije bogat nego je siromašan.«

»Dosta«, viknu Dţampi, podigavši obe ruke iznad glave, i cereći se, iako to u stvari nije ţeleo. »Predajem se.« Ĉitava tri dana posle toga, uprkos svim naporima g. Sufijana, gĊe Sufijan, njihovih kćerki Mišal i Anahite i advokata Hanifa Dţonsona da ga povrate, Ţivac-Dţoši nije bio svoj, već je bio »više Sivac nego Ţivac«, kako reĉe Sufijan. Odlazio je na svoj posao u omladinske klubove, u biroe filmskih zadruga kojima je pripadao, i na ulice da deli letke, da prodaje neke novine i da visi k’o luster napolju; ali korak mu je bio teţak dok je išao svojim putem. A onda, ĉetvrte veĉeri, zazvonio je telefon iza šanka u Shaandaar Cafeu. »Mister Dţamšed Dţoši«, zapeva Anahita Sufijan, izvodeći svoju imitaciju engleskog izgovora one više društvene klase. »Molimo gospodina Dţošija da priĊe aparatu. Jedan privatan poziv za gospodina.« Njen otac baci jedan pogled na Dţampijevo lice koje buknu od radosti, i tiho promrmlja svojoj ţeni: »GospoĊo, glas koji ovaj momak sad voli da ĉuje uopšte nije njegov unutarnji.« * Nemoguća stvar se desila Pameli i Dţamšedu posle sedam dana uzajamnog vršenja ljubavi sa neiscrpnim oduševljenjem, beskrajnom neţnošću i takvom duhovnom sveţinom da biste mogli pomisliti da je taj radni odnos tek sad izmišljen. Sedam dana ostali su njih dvoje potpuno goli uz centralno grejanje »narihtano« na maksimum, te su se ponašali kao da su tropski ljubavnici

u nekoj vedroj zemlji na jugu. Dţamšed, koji je uvek bio trapav sa ţenama, rekao je Pameli da se tako divno nije osećao još od onog dana u svojoj osamnaestoj godini ţivota kad je konaĉno bio nauĉio da vozi bicikl. Ali onog ĉasa kad je to izgovorio, uplašio se da nije sve pokvario, da to poreĊenje velike ljubavi njegovog ţivota sa jednim rasklimatanim biciklom iz njegovih studentskih dana, ona ne shvati kao uvredu, a uvreda je to neosporno i bila; ali ipak nije imao razloga da se sekira, jer ga je Pamela poljubila u usta, zato što joj je rekao najlepšu stvar koju je jedan muškarac ikad rekao jednoj ţeni. U tom ĉasu je shvatio da on ne moţe da napravi grešku, te je prvi put u ţivotu poĉeo da se oseća istinski bezbedno, bezbedno kao kuća, bezbedno kao ljudsko biće koje je voljeno; a tako se osećala i Pamela Ĉamĉa. Sedme noći, probudio ih je iz sna bez snova neki neosporan zvuk proizveden od nekog koji je pokušavao da silom uĊe u kuću. »Pod krevetom imam jedan hokejski štap«, šapnula mu je prestravljena Pamela. »Daj mi ga«, zašištao je Dţampi koji je bio isto tako prestravljen. »Idem i ja s tobom«, reĉe mu Pamela u drhtavici, a Dţampi joj, tresući se od straha, reĉe: »Oh, ti nećeš«. Konaĉno su se oboje šunjali niz stepenice, i ona i on u njenim plisiranim penjoarima, i svako sa po jednom rukom na štapu za hokej, ali ni jedno dovoljno hrabro da ga upotrebi. A šta ako je to neki ĉovek s puškomdvocevkom, pomislila je Pamela, ĉovek s puškom koji će im reći, Nosite se gore!... Stigli su do podnoţja stepeništa. Neko je upalio svetlost. Pamela i Dţampi vrisnuše u jedan glas, ispustiše onaj hokejski štap i pobegoše uz stepenice što su brţe mogli; dok je dole u holu, stojeći u jakoj svetlosti pored

ulaznih vrata sa staklenim oknom koje je razbila da bi iznutra okrenula jabuku sa obiĉnom bravom (Pamela je, obuzeta svojom strašću, bila zaboravila da okrene sigurnosnu bravu) stajala je neka prilika iz košmara ili iz nekog od onih jezivih TV-filmova koji se prikazuju posle ponoći, prilika prekrivena blatom, ledom i krvlju, najdlakavije stvorenje koje ste ikad videli, sa gnjatovima i kopitima dţinovskog jarca, ljudskim torzom ispod jarećih dlaka, ljudskim rukama i rogatom, mada ljudskom, glavom, umrljanom balegom i kalom, i sa bradom koja je poĉela da mu raste. Sam i neprimećen, ovaj nemogući stvor baci se potrbuške na pod i tu ostade da mirno leţi. Gore u samom vrhu kuće, što će reći, u Saladinovom »skrovištu«, gĊa Pamela Ĉamĉa se bolno previjala i grĉila u zagrljaju svog ljubavnika, gorko plaĉući i vrišteći u najvišim tonovima svoga glasa: »To nije istina, Moj muţ je eksplodirao. Nema preţivelih. Je l’ me ĉuješ? Ja sam udovica Ĉamĉa ĉiji je suprug savršeno mrtav.«

5 G. Dţibrila Farištu u vozu za London ponovo je bio uhvatio - kao da nekog drugog ne bi uhvatio - strah da je Bog odluĉio da ga kazni ludilom, zbog gubitka vere. Sedeo je pored prozora u kupeu prve klase, za nepušaĉe, leĊima okrenut lokomotivi (jer je neki drugi ĉovek, na ţalost, već sedeo na mestu preko puta) i sve više guţvajući svoj meki flanelski šešir »trilbi« na glavi uz naslon, sedeo je s pesnicama duboko zavuĉenim u crvenu postavu gabardenskog mantila i paniĉio. Strah od gubljenja razuma u jednom paradoksu, od preobraćanja od strane neĉega u ĉije postojanje on više nije verovao, od pretvaranja u svom ludilu u avatara himeriĉnog arhanĊela, bio je u njemu tako velik da mu je bilo nemoguće da se s njim još dugo suoĉava; a i kako bi drukĉije nego gubljenjem razuma on mogao da objasni ona ĉuda, one metamorfoze i prikaze poslednjih dana? »To ti je s-neba-pa-u-rebra«, mislio je i drhtao. »To je A, ja sam izgubio glavu, ili - B, baba, neko je otišao i promenio pravila.« MeĊutim, ovaj ţelezniĉki kupe sad je predstavljao utešnu ĉauru u kojoj, srećom, nije bilo nikakvih ĉudesa: ruĉni nasloni su bili izlizani, svetiljka za ĉitanje iznad njegovog levog ramena nije radila, ogledalo nestalo iz svog rama, ali je tu bilo i nekih propisa: malih okruglih crveno-belih znakova da je pušenje zabranjeno, ploĉica sa reĉima upozorenja da se zloupotreba ruĉne koĉnice kaţnjava, strelica koje su ukazivale na to dokle - i nikako preko toga! - smeju da se otvaraju mali klizajući prozori.

Dţibril je uĉinio posetu toaletu, pa mu je i tu jedan mali niz zabrana i uputstava godio srcu. Do pojave konduktera s autoritetom njegove spravice za polumeseĉasto bockanje karata, Dţibril je već bio donekle umiren tim manifestacijama zakona, pa je poĉeo da se šepuri i da izmišlja racionalizacije. Najpre je imao sreće da izbegne smrt, zatim je imao neku vrstu delirijuma, a sada, ponovo vraćen sebi, mogao je da oĉekuje da će pohvatati konce svog starog ţivota - to jest, svog starog novog ţivota, novog ţivota koji je bio isplanirao pre – ovaj - prekida. Dok ga je voz vozio sve dalje od one zone sumraka njegovog dolaska i onog kasnijeg tajanstvenog ropstva, noseći ga po srećnim predviĊanjima paralelnih metalnih pruga, on je osećao kako ga veliki grad vuĉe k sebi i poĉinje da na njega deluje svojim ĉinima, te mu se ponovo potvrĊivao njegov veliki dar za nadanje, njegov talenat za prigrljivanje obnavljanja, za zaboravljanje prošlih nevolja, da bi budućnost mogla da mu se ukaţe pred oĉima. Đipio je sa svog sedišta i prebacio se na suprotnu stranu kupea, na jedno prazno sedište, licem, simboliĉno, prema Londonu, iako se zbog toga odrekao mesta pored prozora. Baš ga briga za prozore. Ceo je London sad bio tu, u njegovom duhovnom oku. I on glasno izgovori njeno ime: »Aleluja.« »Aleluja, brate«, potvrdi onaj jedini drugi putnik u kupeu. »Osana, spasi boţe, dobri moj gospodine, i amin.« *

»Mada moram dodati, gospodine, da je moja vera strogo nesektaška«, nastavio je nepoznati. »Da ste vi rekli ,La-ilaha’, ja bih vam rado i punim grlom uzvratio sa ,ilalah’.« Dţibril je ukapirao da je njegov prelazak na drugu stranu kupea i njegovo neoprezno izgovaranje neobiĉnog imena Eli-Aleluja, saputnik pogrešno protumaĉio kao njegovu ţelju da zapoĉnu razgovor, društvenog reda radi, ali odmah i o teološkim pitanjima. »Ja sam Dţon Mazlama«, uzviknu ĉovek, izvadi svoju vizit-kartu iz male lisnice od krokodilske koţe i tutnu je Dţibrilu u ruku. »Ja se, liĉno, drţim svoje sopstvene varijante univerzalne vere koju je izumeo car Akbar.11 Bog je, rekao bih, nešto sliĉno muzici sfera.«12 Bilo je jasno da je g. Mazlama bio prepun reĉi koje su se u njemu tiskale da grunu napolje, i da sad, pošto se on raspukao k’o zreo nar, Dţibrilu nije bilo druge do da sedi i sluša, da dopusti navalu bujice bombastiĉnih reĉi. A kako je ĉova bio graĊen kao profesionalni bokser teţe kategorije, Dţibril je smatrao da ne bi bilo savetno ljutiti ga. Farišta je u njegovim oĉima zapazio blesak Istinskog Vernika, sjaj koji je i on sam, donedavno, viĊao u sopstvenom ogledalu za brijanje. »Meni u ţivotu dobro ide, gospodine«, hvalisao se Mazlama svojim dobro modulisanim oksfordskim otezanjem u govoru. »Za jednog tamnoputog ĉoveka, izuzetno dobro, s obzirom na bitne karakteristike okolnosti u kojima mi ovde ţivimo; nadam se da ćete to odobriti.« Jednim malim, brzim ali reĉitim pokretom svoje debele šunke-od-ruke, on pokaza na svoju luksuznu odeću - na svoje perfektno skrojeno trodelno odelo, šiveno po meri, od štofa sa diskretnim prugama,

na zlatan lanac i sat u malom dţepu prsluka, italijanske cipele, kicošku svilenu kravatu, i na dugmiće sa dragim kamenĉićima na uštirkanim belim manţetnama. Iznad tog kostima engleskog milorda stajala je jedna straviĉno velika glava, prekrivena gustom i zalizanom kosom i neverovatno raskošnim obrvama s novim izdancima ispod kojih su mu svetlucale divljaĉne oĉi koje je Dţibril već bio zapazio sa opreznošću. »Priliĉno elegantno«, sloţi se Dţibril, jer se od njega oĉigledno oĉekivao neki odgovor. Mazlama klimnu glavom. »Ja sam uvek teţio«, priznade on, »ukrašavanju svoje figure.« I, kako on to nazva - svoju prvu gomilu love napravio je pomoću svoje produkcije reklamnog zveckanja, »one vraške muzike« koja ţene navodi na kupovinu donjeg veša i lipstika, a muškarce dovodi u iskušenje. Sad je on posedovao radnje za prodaju ploĉa i kaseta širom grada, jedan tiobro uhodani noćni klub zvani Vruć utisak, kao i jedan magacin pun blistavih muziĉkih instrumenata, koji je njegov poseban ponos i njegova velika radost. On je Indijac iz Gvajane, »ali tamo više ništa nije ostalo, gospodine. Ljudi odlaze odande mnogo brţe nego što avioni mogu da lete«. On je uspeo, za kratko vreme, »milošću Boga Svemogućeg. Ja sam ĉovek koji svake nedelje ide u crkvu; priznajem da imam veliku slabost prema engleskim crkvenim himnama, a pevam ih tako da se krov na crkvi diţe«. Njegova biografija se završavala jednim kratkim osvrtom na postojanje njegove ţene i, otprilike, jednog tuceta dece. Dţibril mu je izrazio svoja ĉestitanja i nadao se da će posle togazavladati tišina, ali sad Mazlamabaci svoju bombu. »Ne morate da mi priĉate o sebi«, reĉe on veselo. »Naravno, ja znam ko ste vi, iako se uopšte ne bi

moglo oĉekivati da jedna takva liĉnost moţe da se vidi u vozu na liniji Istbern - Viktorija.« On lukavo namignu, pa stavi kaţiprst duţ svog nosa. »Sve ostaje u tajnosti. Ja poštujem ĉovekovu privatnost, kod mene tu nema dvojbe; nikakve dvojbe.« »Ja? Ko sam to ja?« Dţibril je bio iznenaĊen do zaglupljenosti. Onaj drugi klimnu glavom znaĉajno, a obrve mu zamahaše kao meki parošĉići. »To je ono nagradno pitanje, po mom mišljenju. Ovo su problematiĉna vremena, gospodine, za jednog moralnog ĉoveka. Kad ĉovek nije siguran ila postoji, kako on moţe da zna da li je dobar ili loš? Ali vi mene smatrate za nekog daveţa. Ja odgovaram na svoja pitanja verom u Ono, gospodine« - ovde Mazlama pokaza na plafon ţelezniĉkog kupea - »i vi svakako niste ni u najmanjoj konfuziji u pogledu svog identiteta, jer vi ste onaj ĉuveni, i ako tako smem da kaţem, legendarni g. Dţibril Farišta, filmski star i, ţao mi je što i to moram reći, sve više zvezda piratskih video-kaseta; moje dvanaestoro dece, jedna ţena i ja, svi smo mi već dugo iskreni oboţavaoci vaših boţanskih eroiko-filmova.« I on šĉepa i protrese Dţibrilovu desnicu. »A kako ja neosporno teţim panteistiĉkom gledanju na stvari«, zagrme Mazlama dalje, »moje vlastite simpatije prema vašem delu proizlaze iz vaše spremnosti da tumaĉite uloge boţanstava svake moguće vrste. Vi ste, gospodine, jedna koalicija svih duginih boja Nebeskog; vi ste jedna dvonoţna Organizacija Ujedinjenih nacija bogova! Vi ste, ukratko, budućnost. Dopustite mi da vas pozdravim.« Poĉinjao je da odaje nesumnjiv dah pravog-pravcatog ludaka, ali iako još nije bio rekao ili uĉinio ništa preko svoje duhovne

posebnosti, Dţibril je poĉinjao da ga se plaši i da kratkim zabrinutim pogledima odmerava razdaljinu izmeĊu sebe i vrata kupea. »Ja naginjem, gospodine«, govorio je Mazlama, »gledištu da je To, ma kakvo mu vi ime dali, ništa drugo do jedan kod; jedna cifra, mister Farišta, iza koje Njegovo pravo ime stoji skriveno.« Dţibril je i dalje ćutao, a Mazlama, ne pokušavajući da sakrije svoje razoĉarenje, osetio je obavezu da govori umesto njega. »A koje je to pravo ime, kao da vas ĉujem kako pitate«, reĉe on, i tad je Dţibril shvatio da je bio u pravu; taj ĉovek je kompletan ludak, a njegova autobiografija vrlo verovatno jedna izmišljotina kao i njegova »vera«. Fikcije se vrte oko njega gde god on kroĉi, mislio je Dţibril, fikcije pod maskama stvarnih ljudskih bića. »Navukao sam ga na sebe«, optuţivao se on. »Strahujući za sopstveno duševno zdravlje, ja sam ostvario, iz bogzna koje mraĉne rupe, ovu svoju govorljivu i opasnu ćupu.« »Vi ne znate to ime!« iznenada viknu Mazlama, skoĉivši na noge. »Šarlatan. Pozer! Prevarant! Vi polaţete pravo na to da ste filmski besmrtnik, avatar sto i jednog boga, otelovljenje njihovo, a s njima blage veze s vezom nemate! I kako je to moguće da ja, jedan siromašan pa uspešan momak iz Bartike na reci Esekibo, mogu da znam takve stvari, a da ih Dţibril Farišta ne zna? Bleferu! Fuj na tebe!« Dţibril ustade, ali ovaj je ispunjavao gotovo ceo prostor za stajanje, te je Dţibril morao da se nezgrapno nakrivi na jednu stranu da bi izbegao Mazlamina vetrenjaĉka krila od ruku, od kojih mu jedno zakaĉi i

odbaci njegov meki »trilbi«-šeširić. I Mazlamina usta se odjednom otvoriše. Izgledao je kao da se smanjio za desetak centimetara i, posle nekoliko ledenih trenutaka, on s treskom pade na kolena. Šta li on to radi tamo dole na podu kupea, upitao se Pţibril, da neće da mi podigne šešir? Ali ludak je molio za oproštaj. »Ja nikad nisam sumnjao da ćeš ti doći«, govorio je on. »Oprostite mi za moj trapavi bes.« Voz uĊe u neki tunel, a Dţibril vide da su u mraku bili okruţeni zlatnom svetlošću koja je izvirala iz neke taĉke neposredno iza njegove glave. U staklu na klizajućim vratima kupea, Dţibril ugleda odraz oreola oko svoje kose. Mazlama se borio sa svojim pertlama na cipelama. »Ja sam celog svog ţivota znao, gospodine, da sam izabran«, govorio je to glasom isto toliko poniznim koliko mu je onaj prethodni bio ugroţavajući. »To sam znao i kao dete u Bartiki.« On izu svoju desnu cipelu i poĉe da zarozava ĉarapu. »Bio sam dobio«, reĉe, »jedan znak.« Ĉarapu je svukao i otkrio jedno sasvim obiĉno, ako ne i preterano veliko slopalo. Onda mu je Dţibril brojao prste, pa ponovo brojao od jedan do šest. »Isto imam i na drugoj nozi«, ponosno ieĉe Mazlama. »Nijednog trenutka nisam sumnjao u znaĉenje tog fenomena.« On je bio samozvani pomoćnik boga, šesti prst na stopalu Vaseljenskog Bića. Ima nešto mnogo zlo u duhovnom ţivotu naše planete, pomislio je Dţibril Farišta. Mnogo demona u ljudima koji tvrde da veruju u Boga. Voz iziĊe iz tunela. Dţibril donese odluku. »Ustani, šestoprsti Jovane«, intonirao je na svoj najbolji Hindi-filmski naĉin. »Ustani, Mazlama.«

Ovaj drugi se pokupi sa poda i staĊe na noge, lomeći mke, oborene glave. »Ono što ja ţelim da znam, gospodine«, promrmlja on, »jeste, šta će ovo da bude? Uništenje ili spasenje? Zašto ste se vi vratili?« Dţibril brzo razmisli. »To traţi presudu«, odgovori on. »Ĉinjenice u ovom sluĉaju moraju se prorešetati, a odgovarajući znaĉaj mora se dati i onom za i onom protiv. Ovde se ljudskom rodu sudi, a on je okrivljenik sa kvarnom prošlošću: jorgan istorije, pokvareno jaje mućak. Sluĉaj mora ila se paţljivo proceni. Presuda se, za sada, suzdrţava; biće izreĉena i objavljena blagovremeno. A u meĊuvremenu, moje prisustvo mora ostati u tajnosti, iz razloga bezbednosti od vitalnog znaĉaja.« On ponovo stavi svoj šešir na glavu, osećajući se zadovoljan samim sobom. Mazlama je pomamno klimao glavom. »Moţete se osloniti na mene«, obećao je. »Ja sam ĉovek koji poštuje privatan ţivot drugih ljudi. I po drugi put - sve ostaje u tajnosti!« Dţibril pobeţe iz kupea toplo ispraćen ţestokim ludakovim pojanjem crkvenih himni. Kad je odjurio do suprotnog kraja vagona, Mazlamine slavopojke su se još ĉule u daljini, ali sada prigušeno. »Aleluja! Aleluja!« Dţibrilov novi uĉenik se sad oĉigledno bio upustio u pevanje odabranih stavova iz Hendlovog Mesije. MeĊutim: on nije pošao za Dţibrilom, a jedan vagon prve klase nalazio se, srećom, i na kraju kompozicije voza. Njegov je enterijer bio u nekonvencionalnom dizajnu, sa udobnim narandţastim naslonjaĉama, sve po ĉetiri oko stolova, te se Dţibril smesti pored prozora, zureći u pravcu Londona, dok mu

je u grudima gruvalo a na glavi stajao njegov dobro nabijen šešir. Pokušavao je da se pomiri s neospornom ĉinjenicom da ima oreol, ali mu to nije uspelo, jer s obzirom na poremećenost Dţona Mazlame tamo iza njega i njegovog uzbuĊenja, pri pomisli na Aleluju Koun (Eli Sišarku) u Londonu ispred njega, teško mu je bilo da sredi misli. A zatim, na njegovo oĉajanje, gĊa Reha Merĉant je ispred prozora letela na svom Buhara-ćilimu uporedo sa vozom, oĉigledno neprobojna za sneţnu mećavu koja je napolju poĉinjala da besni i da od Engleske u prozoru pravi televizor sa ekranom kako izgleda kad se dnevni program završi. Ona mu kratko mahnu i on oseti kako mu nada opada. Kazna sa letećeg ćilima: on zatvori oĉi i usredsredi se na pokušaj da izbegne drhtavicu. * »Ja znam šta je to duh ili sablast«, rekla je Eli Koun u uĉionici pred tinejdţerkama, curama ĉija su lica blistala od unutrašnje blage svetlosti oboţavanja. »U visokim Himalajima ĉest je sluĉaj da planinari osete kako ih prate duhovi onih koji nisu uspeli da se popnu do vrha, ili, što je još tuţnije, ali i diĉnije, duhovi onih koji su uspeli da dosegnu vrh ali i da stradaju pri spuštanju niz planinu.« Napolju, u Fildsu, sneg se taloţio na visokim, golim granama drveća i na ravnim prostranstvima parka. IzmeĊu niskih, crnih sneţnih oblaka i grada belim sagom prekrivenog, svetlost je prljavoţute boje bila, oskudna, magliĉasta svetlost koja je dušu zatupljivala i snove

odstranjivala. Tamo gore, sećala se Eli, tamo gore na osam-hiljada-metara visine, svetlost je bila tako bistra da se ĉinilo da resonira, da peva, da je poput muzike. A tu, na ravnoj zemlji, i svetlost je ravna, pljosnata, i zemlji okrenuta. Tu ništa nije letelo, ševar je bio sparušen a ptice nisu pevale. A mrak samo što nije pao. »Gosp.« (nit’ je gospoĊa, niti je gospoĊica), »Gosp. Koun?« Devojaĉke ruke, u vazduhu zanjihane, vratiše je natrag u uĉionicu. »Zar duhovi, nastavnice?« »Ma, je 1’ to odistinski?« - »Vi nas zavitlavate, je 1’ da?« Na licima im se videlo kako se skepticizam sa divljenjem rve. Ona je znala to pitanje koje su devojke stvarno ţelele da joj postave, a moţda i nisu: pitanje o ĉudu zvanom njena koţa. Ĉula ih je ona kako su uzbuĊeno šaputale kad je ušla u uĉionicu, »sstvarno, gle, kako joj je prozračno bela, prosss-to da ne veruješ!« Aleluja Koun, ĉija je ledenost mogla da izdrţi toplotu sunca na visini od osam hiljada metara. Eli, sneţna moma, kraljica ledna. Predavačice, kako je to moguće da vam koţa na suncu nikad ne potamni? Kad se popela na Maunt Everest sa trijumfalnom ekspedicijom Kolingvud, u novinama su ih nazivali Sneţana i sedam patuljaka, i ako ona nije bila diznijevska cakana cura - njene punaĉke usne su bile više blede nego crvene-ko-ruţa, njena kosa ledeno plava a ne crna, njene oĉi nisu bile bezazleno razrogaĉene već suţene, iz navike, zbog bolno bleštavog snega. I, neoĉekivano, u sećanju joj se pojavi lik Dţibrila Farište: Dţibril u nekom trenutku tokom ona njihova tri i po dana, buĉan na svoj uobiĉajeni nogom-upljucu-način neobuzdavanja, »Bebice, nisi ti ledeni breg, ma šta se priĉalo o tebi.

Ti si jedna strasna dama, bibi. Pališ k’o ljuta paprika.« Pri tom je duvao u svoje toboţ oprljene prste, i zatresao rukom da bi to i gestom naglasio: O, mnogo peče. O, polij me vodom! Dţibril Farišta. Ona se obuzda: Haj ho, gotovo. Vratimo se poslu. »Duhovi«, ponovila je odluĉno. »Pri penjanju na Everest, pošto sam prošla kroz ledenu buru, ugledala sam nekog ĉoveka koji je sedeo na jednoj ledenoj steni, u ,lotos’-stavu, na glavi je nosio škotski bere sa ćubom, ţmurio je i pevušio onu staru mantru: om mani padme hum.« Ona je odmah pogodila - sudeći po njegovoj staromodnoj odeći i ĉudnom ponašanju - da je to bio duh Morisa Vilsona, jogija koji se, davne 1934. godine, bio pripremio za solo-pentranje uz Everest, gladujući prethodno tri nedelje, da bi tako cementirao duboko jedinstvo svog tela i duše da planina bude suviše slaba i nesposobna da ih jedno od drugog rastavi. Leteo je jednim lakim avionom do najveće visine koju je ta letelica mogla da dosegne, namerno je izazvao »kraksu« sletajući na jednu sneţnu padinu, »nosem« aviona naviše, i više se nikad nije vratio. Vilson je otvorio oĉi kad mu je Eli prišla, i lako je klimnuo glavom u znak pozdrava. Do kraja dana je hodao pored nje, ili je lebdeo u vazduhu dok se ona probijala uzbrdo. Jednog trenutka se bacio potrbuške na sneg jedne oštre litice i klizio naviše kao da se tociljao uz neki antigravitacioni tobogan. Eli je tad primetila da se ponašala sasvim prirodno, kao da je upravo bila naletela na nekog starog poznanika, i to iz nekih razloga koje kasnije sebi nije mogla da objasni. Vilson je dobrim delom staze brbljao - »Izbegavaj danas veliko društvo, na ovaj ili onaj naĉin« - pa je,

izmeĊu ostalog, izrazio i svoju veliku ljutnju što mu je telo pronašla ona Kineska ekspedicija, 1960. godine. »Ti mali ţuti badţovani bili su toliko drski i bezobrazni da mi filmskom kamerom snime leš.« Aleluja Koun bila je zapanjena neizbledelim ţuto-crnim tartanom njegovih škotskih kariranih, i besprekornih, pantalona»pumperica« do kolena. Sve je to ona ispriĉala tinejdţerkama u Devojaĉkoj školi Brikhol Fildsa, koje su joj pisale mnoga pisma moleći je da im odrţi predavanje, te nije mogla da ih odbije. »Vi to morate da nam uĉinite«, stajalo je u njihovim pismima. »Vi ĉak ovde ţivite.« Kroz prozor te uĉionice mogla je da vidi svoj stan preko puta parka, iako je padao gust sneg. Ono što nije ispriĉala tom ţenskom razredu, bilo je sledeće: kako joj je Vilsonov duh opisao, strpljivo i podrobno, svoje pentranje kao i svoja posmrtna otkrića; na primer, onaj lagani, zaobilazni, krajnje delikatni i nepromenljivo neproduktivni ritual parenja jetija, koji on nedavno beše gledao na Juţnom prilazu - te je njoj sinulo da njena vizija tog ĉudaka iz 1934. godine, prvog ĉoveka koji je pokušao da se sam popne na Maunt Everest, vizija neke vrste samog odvratnog sneţnog ĉoveka, nije bila puka sluĉajnost nego nešto kao putokaz, neka deklaracija o njihovoj srodnosti. Moţda i proroĉanstvo o njenoj budućnosti, jer je upravo tog trenutka njen tajni san bio roĊen, ta nemoguća stvar: san o osvajanju Everesta bez iĉije pomoći, bez uobiĉajene ekipe planinara i šerpa(s)a - vodiĉa. A bilo je mogućno i to da je taj Moris Vilson anĊeo njene smrti. »Htela sam da govorim o duhovima«, rekla je, »jer većina planinara, kad siĊu sa onih vrhova i doĊu dole, postaju zbunjeni i te priĉe iskljuĉuju iz svojih izveštaja.

Ali one zaista postoje, moram da priznam, iako sam ja osoba koja je uvek nastojala da svoja stopala drţi na ĉvrstom tlu.« A to je bila prava smejurija. Ta njena stopala. Ĉak i pre njenog penjanja na Everest bila je poĉela da pati od probada i sevanja u stopalima, pa je otišla kod lekara opšte prakse, lekarke, zapravo, jedne nebezvezne ţene po imenu dr Mistri, koja je pacijentkinji rekla da ima oborene lukove stopala. »A kako se to obiĉno kaţe ravne tabane.« A ti njeni lukovi, uvek slabi, godinama su samo još više slabili zbog nošenja onih patika »šunjalica« - snikerica, i ostale neprikladne obuće. Dr Mistri nije mogla da joj da mnogo saveta: da stiska noţne prste, da bosonoga trĉi uz stepenice i da nosi odgovarajuće cipele, i to je bilo sve. »Vi ste još dosta mladi«, rekla joj je. »Ako vodite raĉuna o sebi, ţivećete. Ako ne, bićete bogalj u ĉetrdesetoj.« Kad je Dţibril ĉuo do Ċavola! - da se ona popela na Everest sa noţevima u stopalima, poĉeo je da je naziva svojom »svilenom«. Bio je proĉitao jednu knjiţurinu sa bajkama u kojoj je našao priĉu o morskoj sireni koja je napustila okean i uzela ljudsko obliĉje za ljubav ĉoveka koga je volela. Imala je stopala umesto peraja, ali svaki korak joj je priĉinjavao paklene muke, kao da je hodala po razbijenom staklu; a ipak je nastavila da hoda, napred, sve dalje od mora, preko kopna. A ti si to uĉinila zbog jedne krvave planinĉine, rekao je. Da li bi ti to uĉinila zbog nekog ĉoveka? Ona je svoju noţnu boljku krila od svojih drugova planinara, jer ju je Everest privlaĉio iznad svega. Ali je tih dana i dalje osećala bolove, i to sve jaĉe. Sluĉajnost, uroĊena slabost, pokazala se kao njena noţna zamka.

Kraj avanture, pomislila je Eli; izdala me stopala. Slika »bandaţiranja« stopala nije joj izbijala iz glave. Prokleti Kinezi, mozgala je sa ehom Vilsonovog duha. »Ţivot je nekim ljudima lak k’o perce«, govorila je plaĉući u zagrljaju Dţibrila Farište. »Zašto njih ne izdaju proklete noge?« On ju je poljubio u ĉelo. »Za tebe će ţivot moţda uvek biti borba«, rekao je. »Jer je ti tako prokleto uporno traţiš.« Devojaĉki razred u školi ĉekao je da ĉuje o njoj, i cure su postajale sve nestrpljivije, slušajući sve te njene priĉe o fantomima. One su traţile onu priču, priĉu o njoj samoj. Ţelele su da stoje na vrhu planine. Da li vi znate kakav je to osećaj, htela je da ih pita, kad vam je ceo ţivot usredsreĎen na taj jedan trenutak, koji traje nekoliko sati? Da li vi znate kako je to kad vam je jedini pravac nadole? »Ja sam bila u drugom paru sa šerpasom Pembom«, rekla je. Vreme je bilo savršeno, perfektno. Tako bistro da ste imali osećanje da ste kadri da gledate kroz nebo u sve ono što se izvan njega nalazi. Pembi sam rekla da je dosad onaj prvi par sigurno već stigao do vrha. Uslovi se ne menjaju i mi moţemo da idemo gore. Pemba postade veoma ozbiljan - na njemu je to bila velika promena, jer je on bio jedan od komendijaša naše ekspedicije. Ali on nikad nije bio stigao do samog vrha. U toj fazi, ja nisam nameravala da idem bez maske za kiseonik, a kad sam videla da i Pemba namerava da je stavi, pomislila sam, pa dobro, onda ću i ja. Ali, doĊe mi glup ćef, stvarno neprofesionalan; odjednom sam poţelela da budem ţena koja sedi na vrhu te proklete planine, da budem ljudsko biće ane nekakva mašina za disanje. Pemba mi je rekao, Eli Bibi, nemojte to da radite, ali ja sam jednostavno krenula gore. Ubrzo smo

prošli pored onih koji su silazili s vrha i ja sam u njihovim oĉima ugledala onu divnu stvar. Bili su tako opijeni tom visinom, tako obuzeti uzbuĊenjem, da ĉak nisu ni primetili da ja ne nosim pribor za kiseonik. Budite oprezni, doviknuli su nam, ĉuvajte se anĊela. Pemba je uspostavio dobar ritam disanja, a ja sam ga podraţavala - udisala kad je on udisao, izdisala kad je on izdisao. Osećala sam kako mi se nešto diţe sa vrha glave, pa sam se cerila, cerila od uha do uha, a kad je Pemba pogledao u mom pravcu, videla sam da se i on ceri. To je kod njega liĉilo na grimasu, na grimasu od bola, ali to je ipak bio izraz šašave radosti.« Ona je bila ţena dovedena do transcendencije, do mirakla duše, usled teškog fiziĉkog napora pri izvlaĉenju sebe uz visoku stenu ledenu. »U tom trenutku«, rekla je devojkama, koje su se sve vreme verale zajedno s njom, »ja sam u sve ono verovala: da svemir ima neki zvuk, da mu moţete svući neki veo i ugledati lice Boţije, sve sve. Bacila sam pogled na Himalaje koji su se prostirali dole ispod mene, ali i to je bilo lice Boţije. Pemba mora da je nešto video na mom izrazu što ga je uznemirilo, jer mi je doviknuo, Pazite, Eli Bibi, na ovu visinu. Sećam se kako sam, nekako, lebdela iznad poslednje izboĉene stene i sve tako do vrha, a onda smo se našli tamo, na samom vrhu, odakle se tlo spuštalo sa svih strana. Kakva svetlost! Svemir proĉišćen u svetlost. Ţelela sam da sa sebe zderem svu svoju odeću i dopustim da mi tu svetlost koţa upije.« Nijedan glas se nije ĉuo u uĉionici; sve su devojke zajedno s njom gole plesale na vrhu sveta. »I onda su poĉele vizije - duge su se prevrtale i igrale na nebu, zraĉenje iz sunca je prosto lilo nadole kao vodopad, a bilo je tu i anĊela - nisu se šalili oni drugi. Ja

sam ih videla, a video ih je i šerpa-Pemba. Dotle smo već kleĉali. Njegove su zenice bile potpuno bele, a sigurna sam da su i moje bile takve. Tamo smo mogli i da umremo, uverena sam, snegom zaslepljeni i planinom zaluĊeni, ali onda sam ĉula neki prasak, oštar i jasan, kao pucanj iz puške. To me je trglo i izvuklo iz onog zanosa. Morala sam da viĉem na Pembu sve dok se i on nije trgnuo, pa smo onda krenuli dole. Vreme se brzo menjalo; spremala se sneţna bura. Vazduh je sad bio teţak, teţina umesto one svetlosti, one lakoĉe. I ĉim smo uspeli da stignemo do mesta sastanka, nas ĉetvoro se nabismo u mali šator u Kampu broj šest, na osam hiljada metara. Tamo gore se ne govori mnogo. Svi smo mi morali da se ponovo penjemo na naše Evereste, opet i opet, cele noći. Ali ja sam jednog trenutka pitala: ,Kakav je ono bio prasak? Da li je neko opalio pušku?’ Pogledali su me kao da sam udarena. Ko bi takvu prokletu glupost uradio na toj visini, a ti, Eli, savršeno dobro znaš da na ovu planinu niko ne nosi pušku. Oni su svakako bili u pravu, ali ja sam čula prasak, svesna sam toga: bum bum, pucanj i odjek. Toliko«, i naglo je prestala da govori. »Kraj. Priĉe o mom ţivotu.« Podigla je štap sa srebrnom drškom i spremala se da poĊe. Profesorka, gĊa Beri, došla je napred i izgovorila onih nekoliko uobiĉajenih reĉi. Ali devojke nije mogla da ućutka. »Pa, šta je to bilo, Eli?« bile su uporne; a ona, odjednom sa likom deset godina starijim od svojih trideset-tri, sleţe ramenima. »Ne umem da vam kaţem«, reĉe im ona. »Moţda je to bio duh Morisa Vilsona.« Izišla je iz uĉionice, oslanjajući se teško na svoj štap.

* Grad - pravi-pravcati London, daa, ništa manje! Sortu mu krvavu! - sav u belom, kao oplakivaĉ na sahrani. - Ali na čijoj krvavoj sahrani? - pitao se, besno, Dţibril Farišta - ne na mojoj, jer ja se krvavo nadam i krvavo verujem. Kad je voz ulazio u stanicu Viktorija, on iskoĉi na peron ne ĉekajući da se voz potpuno zaustavi, povredi ĉlanak noţni i prostre se potrbuške, koliko je dugaĉak, ispod elektriĉnih kolica za prtljag i podsmeha prisutnih Londonaca, drţeći, dok je padao, svoj sve izguţvaniji šešir. Rehu Merĉant nije nigde video, te, ugrabivši jedan trenutak, protrĉa kao nezdrav kroz raspršenu gomilu sveta, i ugleda Rehu pored ograde ispred šaltera za karte kako strpljivo lebdi na svom ćilimu, nevidljiva za sve oĉi sem za njegove, jedan metar iznad poda. »Šta hoćeš«, planu on, »šta ti imaš sa mnom?« »Da te gledam kako padaš«, ona mu smesta odgovori. »Osvrni se oko sebe«, dodade, »ja sam se već postarala da izgledaš kao neka priliĉno velika budala.« Svet se sklanjao od Dţibrila, tog divljaka u prevelikom mantilu i propaliĉkom šeširu, ovaj čovek priča sam sa sobom, reĉe neki deĉji glas, a majka mu odgovori, psst, dušo, ruţno je rugati se unesrećenim ljudima. Dobrodošli u London. Dţibril Farišta jurnu ka stepeništu koje je vodilo dole ka »Tjubu« - tunelu podzemne ţeleznice. Reha, na svom ćilimu, pustila ga je da ode. Ali kad je u velikoj strci stigao na peron vozova što idu ka severnom delu grada, linije Viktorija, on je

ponovo ugleda. Ona je ovog puta bila kolor-fotografija na jednom ogromnom transparentu iznad i preko pruge, koji je reklamirao prednosti sistema direktne telefonske veze sa svetom. Šaljite svoj glas na letećem ćilimu u Indiju, savetovala je ona. Tu nisu potrebni ni duhovi-Ďini niti čarobne lampe. On glasno jauknu, i ponovo navede svoje saputnike da posumnjaju u njegovo duševno zdravlje, pa pobeţe preko, na peron vozova ka jugu grada, gde je jedan voz upravo ulazio. Uskoĉi u njega, ali tu ga je ĉekala Reha Merĉant, gledajući ga pravo u lice, dok je sedela sa ćilimom u rolni preko svojih kolena. Vrata voza se s treskom zalupiše iza njega. Tog dana je Dţibril Farišta beţao u svim pravcima po ţelezniĉkom podzemlju grada Londona, a Reha Merĉant ga je nalazila gde god bi krenuo; bila je pored njega na onom beskonaĉnom eskalatoru kod Oxford Circusa, a u prepunim liftovima kod Tuffnel Parka trljala se uz njega otpozadi na naĉin koji bi u svom ţivotu smatrala za više nego sramotan. Na izlazima Metropolitan Linea bacala je fantome svoje dece sa golih krošnji kandţastog drveća, a kad je on izišao gore, ispred zgrade Bank of England, da udahne malo vazduha, i ona se teatralno baci sa vrha banĉinog neoklasiĉnog zabata. Ali, iako nije imao predstavu o pravom obliku tog najprotejskijeg i najkameleonskijeg od svih gradova, bio je uveren da se gradu oblik menjao dok je on trĉao u krug ispod njega, tako da su za njega stanice podzemne ţeleznice menjale pravce i išle jedna za drugom u prividno nasumiĉnom sledu. Više puta, gušeći se, izlazio je on iz tog podzemnog sveta u kojem su zakoni vremena i prostora bili prestali da deluju, i pokušavao da zaustavi neki taksi; ali nijedan nije hteo da stane, te je on, tako,

morao da se ponovo baca natrag u tu paklenu zbrku, u taj lavirint bez izlaza, i da nastavlja svoje epsko bekstvo. I, konaĉno, iscrpljen van svake nade, on se predao fatalnoj logici svog ludila i samovoljno izišao napolje na mestu za koje je zakljuĉio da mora biti poslednja, besmislena stanica njegovog dugog i jalovog putovanja u traganju za himerom obnove. Izišao je u tuţnu ravnodušnost jednog Ċubrišta od ulice blizu okolnog druma zagaĊenog zahuktalim kamionima. Mrak je već bio pao, dok je on nesigurno hodao, koristeći se poslednjim rezervama svog optimizma, ka nekom nepoznatom parku sablasnog izgleda zbog ekto-plazmatiĉnog kvaliteta svetlosti volframskih lampi. Kad je padao na kolena u svojoj osami te zimske noći, ugledao je figuru neke ţene koja mu se sporo pribliţavala preko snegom-pokrivenog travnjaka, i naslutio da to mora biti boţanska praviĉnost, njegova Nemezis, Reha Merĉant, koja dolazi da mu udeli svoj poljubac smrti i da ga odvuĉe dole u podzemlje još dublje od onog u kojem mu je već bila slomila duh ranjeni. Ništa ga više nije brinulo, i pre no što mu je ta ţena prišla, on je bio pao napred, na svoje dolaktice, a kaput mu je landarao, landarao oko njega, dajući mu tako izgled ogromnog, crkavajućeg kukca koji, iz nekog nejasnog razloga, nosi jedan prljav, sivi »trilbi«-šešir. Kao iz neke velike daljine ĉuo je kako se toj ţeni sa usana ote uzvik od iznenadnog potresa, grcaj u kojem je bilo neke mešavine neverice, radosti i ĉudne srdţbe; i baš pre nego što će ga sva ĉuvstva napustiti, on shvati da mu je Reha, za sada, dopustila da dosegne iluziju bezbednog Neba, tako da mu njena pobeda nad njim, kad do nje konaĉno doĊe, bude slaĊa nego što jeste.

»Pa ti si ţiv«, reĉe ţena, ponavljajuĉi te prve reĉi koje mu nikad ranije nije rekla u lice. »Tebi je ţivot vraćen. U tome je stvar.« Osmehujući se, on zaspa pored ravnih tabana Aleluje-Eli, dok je sneg i dalje padao.

IV AJŠA Sad su mu ĉak i one povremene vizije bile odlutale dalje; one poznaju grad bolje nego on. A u otavi iza Roze i Rehe, svetovi snova njegovog arhanĊelskog drugog ja poĉinju da mu izgledaju isto tako opipljivi kao i one promenljive realnosti koje on nastanjuje kad je budan. Na primer, krenula su sledeća priviĊenja: jedan gradski blok s palatama holandskog stila u nekom kraju Londona, koji će on kasnije identifikovati kao Kenzingten, kuda ga velikom brzinom letenja goni san pored robnog magacina Barkers, pa pored male sive kuće sa duplim izboĉenim prozorima u prizemlju, gde je Tekeri pisao Vašar taštine, skvera sa konviktom u koji uniformisane male uĉenice stalno ulaze i nikad ne izlaze, i pored kuće u kojoj je kao starac ţiveo Taljeran, kad je, posle hiljadu i jedne kameleonske prevrtljivosti u svojoj odanosti i naĉelima, uzeo na sebe spoljašnju formu francuskog ambasadora u Londonu - i najzad stiţe do jednog sedmospratnog bloka na uglu sa balkonima od zeleno ofarbanog kovanog gvoţĊa sve do ĉetvrtog sprata, i sad ga san goni uz fasadu zgrade, i na ĉetvrtom spratu san mu razmiĉe teške zavese na prozoru dnevne sobe i, konaĉno, tu je i on gde sedi nepospan kao i obiĉno, široko otvorenih oĉiju u škiljavoj ţutoj svetlosti, zureći u budućnost, s bradom i turbanom - on, Imam. A ko je on? On je izgnanik. A to ne sme da se brka sa onim što je obiĉno dopušteno, sa onim drugim reĉima koje se razbacuju ovam’-te-onam’-te: emigrant, ekspatriot, izbeglica, imigrant-useljenik, zaborav,

lukavstvo. Izgnanstvo je san o slavnom povratku. Izgnanstvo je vizija revolucije: Elba, ne Sv. Helena. To je jedan beskonaĉan paradoks: gledaš ispred sebe gledajući iza sebe. Izgnanstvo je lopta baĉena visoko u vazduh. On visi tamo gore, zamrznut u vremenu, preveden u fotografiju; lišen kretanja, nemogućno lebdeći iznad svoje rodne grude, on ĉeka onaj neizbeţni trenutak u kojem fotografija mora poĉeti da se mrda, i da rodna gruda povrati ono što je njeno. To su stvari na koje Imam misli i pojmovi koji su ga pritisli. Njegova otadţbina je stan koji je izdat. To je jedna ĉekaonica, fotografija, vazduh. Punaĉke tapete na zidovima, maslinaste pruge na bledoţutoj pozadini, malo su izbledele, ali dovoljno da istaknu svetlije kvadrate i ovale koji ukazuju na mesta na zidovima gde su nekad slike visile. Imam je dušmanin svih slika-i-prilika. Kad se on tu uselio, slike su tiho skliznule sa zidova, pa su se išunjale iz sobe, sklanjajući se pred gnevom njegovog prećutnog neodobravanja. MeĊutim, nekim pitoresknim predstavama bilo je ipak dopušteno da ostanu ’di su. Na polici iznad kamina, on drţi malu kolekciju poštanskih razglednica s konvencionalnim prizorima iz njegovog zaviĉaja, koje on naziva, prosto, dom: jedna planina koja se izdiţe iznad nekog grada; jedan ţivopisni prizor ispod nekog moćnog drveta u nekom selu; jedna dţamija. Ali u njegovoj spavaćoj sobi, na zidu prema neudobnom poljskom krevetu na kojem on leţi, visi jedna moćnija ikona - portret jedne ţene izuzetne snage, ĉuvene po svom profilu grĉke statue i crnoj kosi koja je dugaĉka kao i ona sama. Moćna ţena, dušmanka njegova, ono drugo njegovo ja: on je drţi u svojoj blizini. Upravo

onako kao što će ona, tamo daleko u palatama svemoći svoje, ĉvrsto drţati njegov portret ispod svog kraljevskog ogrtaĉa ili će ga skrivati u medaljonu pod svojim belim grlom. Ona je Carica, a njeno je ime - koje drugo? - nego - Ajša. Na ovom ostrvu, izgnani Imam, a tamo u Domu Ona. Njih dvoje snuju jedno drugom - smrt. Te zavese na prozoru, od debelog zlatnog somota, ceo dan stoje navuĉene, jer da nisu, u apartman bi mogla da se ušunja ona zloća: stranstvo, TuĊina, ni-rod-nipomozi-bog - nacija. Gruba ĉinjenica da je on ovde a ne Tamo, na koju su sve misli njegove usredsredene. U tim retkim prilikama kad Imam izlazi da udahne malo kenzingtenskog vazduha, usred skvera u vidu osmorice mladića sa crnim naoĉarima i nabubrelim odelima, on prekrsti ruke svoje na grudima i pogled svoj uperi na njih, tako da se nijedan elemenat ili neka ĉestica ovog omraţenog grada - te pomijare grešnosti koja ga poniţava time što mu pruţa utoĉište i tera ga da joj za to bude zahvalan, uprkos njenoj pohoti, pohlepi i taštini ne ugnezdi u oku njegovom kao trunka vetrom nanesena. A kad napusti ovo mrsko mesto izgnanstva svoga i trijumfalno se vrati u onaj drugi grad ispod planine na razglednici, to će biti trenutak njegovog ponosa što je bio kadar da kaţe da je potpuno zanemarivao tu Sodomu u kojoj je bio prinuĊen da ĉeka; što je bio slep za nju i zato neukaljan, neizmenjen, ĉist. A drugi razlog za navlaĉenje tih zavesa je, svakako, u tome da oko njega postoje oĉi i uši, od kojih nisu sve prijateljske. Te narandţaste-ciglene-zgrade nisu neutralne. Negde preko puta ulice biće onih zum-soĉiva na kamerama, video-ureĊaja, velikih - dţambo-majks mikrofona; a uvek i rizika od snajpera. Iznad, ispod i

pored Imama nalaze se bezbedni stanovi njegovih ĉuvara, koji bazaju ulicama Kenzingtena prerušeni u ţene pod velovima sa srebrnastim nosingerima; ali to je ujedno i preterana opreznost. Paranoja je, za izgnanika, uslov za preţivljenje. I ma tu i jedna priĉa koju je on ĉuo od jednog od svojih ljubimaca, ameriĉkog preobraćenika, danas poznatog po imenu Bilal X. U nekom noćnom klubu u koji Imam, po obiĉaju, šalje svoje ljude da slušaju šta priĉaju izvesne druge persone koje pripadaju izvesnim protivniĉkim frakcijama, Bilal se upoznao sa nekim mladićem iz Doma, takoĊe pevaĉem, recimo, i tako njih dvojica stupiše u razgovor. Ispostavilo se da je taj Mahmud, po imenu, jedna mnogo uplašena osoba. On se bio nedavno spanĊao sa jednom gori, visokom crvenokosom ţenskom sa raskošnim telom, i onda je ispalo da je prethodni švaler te njegove drage Renate bio jedan izopćeni šef SAVAK-a, teroristiĉke organizacije iranskog Šaha. Badţa broj 1, Veliki pandţadramski budţa glavom i bradom, a ne neki sitni sadista sa darom za otkidanje noktiju sa noţnih prstiju ili za podmetanje plamena pod oĉne kapke, već veliki haramzada liĉno i personalno. Sutradan pošto su se Mahmud i Renata preselili u nov stan, Mahmud je dobio jedno pisamce: Okej, govnojedu, ti tucaš moju ţensku, i ja samo hoću da ti kaţem zdravo! Sledećeg dana, stiglo mu je i drugo pismo. Uzgred budi rečeno, kurče, zaboravio sam da ti kaţem da ti je ovo nov broj telefona. I onda su Mahmud i Renata smesta zatraţili da ih iskljuĉe iz telefonskog imenika, ali im telefonska kompanija nije odmah dala nov broj telefona. I kad je telefonski poziv došao dva dana kasnije, na isti onaj broj naznaĉen u pismu,

Mahmudu je istog trena sva kosa opala. A kad je on svoju kosu ugledao na jastuku, sklopio je ruke ispred Renate i zavapio, »Bebice, ja te volim, ali ti si i suviše vruća za mene, i zato te molim da odeš nekuda, daleko daleko od mene«. Kad je Imam ĉuo tu priĉu, on je zavrteo glavom i rekao, Ko će sad dodirnuti tu kurvu, uprkos njenom jebozovnom telu? Ona je na sebe navukla ljagu goru od lepre; tako se ljudska bića sama sakate. Ali pravo naravouĉenije ove priĉe bila je potreba za veĉnom opreznošću. London je bio grad u kojem je bivši šef SAVAK-a imao jake veze u telefonskoj kompaniji, dok je Šahov bivši šef kuhinje sad vodio jedan dobro uveden restoran u Haun-zlou. Kakav gostoljubiv grad! Kakvo pribeţište! On prihvata sve tipove. Nek’ zavese ostanu navuĉene. Stanovi od trećeg do petog sprata u toj stambenoj zgradi tipa palate, trenutno su ceo Imamov zaviĉaj. Tu su mašinske puške i kratkotalasni radio-prijemnici i otpremnici i sobe u kojima oštri mladi ljudi u graĊanskim odelima sede i uţurbano govore u nekoliko telefona. Tu nigde nema ni alkoholnih pića ni kartanja ni barbut-kockanja, što bi moglo pasti u oĉi, a jedina ţena je ona na slici što visi na jednom zidu starĉeve spavaće sobe. U tom surogatu svoje domovine koju ovaj nesaniĉni svetac smatra za svoju ĉekaonicu ili tranzitno leškarilište, centralno grejanje je danonoćno »nahajcano« na maksimalno zraĉenje cvrkutave toplote, a prozori su zatvoreni da »dihtuju«. Izgnanik mora, stoga, da simulira onu suvu vrelinu Doma, svoje nekadašnje i buduće domovine gde je ĉak i Mesec vreo i kaplje kao taze burek-čapati sa masnim sirom iz tepsije. Oh, taj ţuĊeni deo sveta gde su Mesec i Sunce muškog roda dok im

vreli i slatki zraci nose ţenska imena. Noću, izgnanik razmakne svoje zavese i tuĊinska meseĉina sklizne u sobu, a hladnoća njena zabada mu se u oĉi kao jekser. On trepće, on škilji, pri tom. Razgaćen, namršten, zlokoban i budan: to je Imam. Izgnanstvo je bezdušna zemlja. U izgnanstvu je kućni nameštaj ruţan, skup, sav kupljen u isto vreme i u istoj radnji, i to u velikoj ţurbi: dreĉeće srebrnaste sofe sa perajima kao kod starih auta - »bjuika«, »desotoa«, »olds-mobila« - zastakljeni ormari za knjige u kojima ne stoje knjige već fascikle sa iseĉcima iz novina. U izgnanstvu vas tuš u kupatilu kaţnjava vrelom vodom kad god neko odvrne slavinu u kuhinji iznad slivnika, te zato kad Imam ide da se kupa, cela njegova svita mora da zna da ne sme da puni ĉajnik vodom ili da pere prljave sudove u kujni; a kad Imam ide u klozet i povuĉe vodu, njegovi uĉenici Ċipaju u kupatilu, opareni, pod tušem. U izgnanstvu nema kuvane hrane koja se kašikom jede; njegova telesna garda sa crnim naoĉarima odlazi u varoš da kupuje suva jela za kući. U izgnanstvu, sva nastojanja da tu pustite koren liĉe na izdaju: to je prihvatanje poraza. Imam je središte toĉka koji se okreće. Pokret zraĉi od njega, oko sata. Njegov sin, Halid, ulazi u njegovu radnu sobusvetinju, noseći ĉašu vode, drţeći je u desnoj ruci i podupirući je dlanom leve. Imam stalno pije vodu, jednu ĉašu svakih pet minuta, da bi se odrţao u ĉistoti; a sama ta voda je u jednoj ameriĉkoj spravi za filtriranje oslobaĊana od svih neĉistoća pre nego što će je on srknuti. Svi mladi ljudi oko njega znaju njegovu ĉuvenu

Monografiju o Vodi, ĉija ĉistoća, kako Imam veruje, komunicira sa onim koji je pije, komunicira svojom proreĊenošću i jednostavnošću i pruţa mu svoje asketske prijatnosti. »Carica«, upozorava on, »pije vino.« Burgundac, roze i rajnsko belo, vina što se mešaju sa onom otrovnom kvarnošću u njenom lepom i prljavom telu. Taj greh je dovoljan da je za sva vremena osudi, bez ikakve nade da će se iskupiti. Slika na zidu njegove spavaće sobe prikazuje caricu Ajšu kako sa obe ruke drţi jednu ljudsku lobanju punu tamnocrvene teĉnosti. Carica pije krv, ali Imam je vodeni ĉovek. »Nije dţabe to što ljudi u našoj vreloj zemlji ukazuju poštovanje vodi«, objavljuje Monografija. Voda je zaštitnica ţivota. Nijedan civilizovan stvor ne moţe je odbiti i drugom prepustiti. I neka stara baka, ĉak, kruta od teškog zapaljenja zglobova, odmah će ustati sa stolice i prići ĉesmi ako je neko detence zamoli - pani (vode), nano, vodice! Ĉuvajte se svih onih što na vodu hule. Jer oni što je zagaĊuju, dušu svoju razreĊuju. Imam je ĉesto nalazio oduške svom besu u sećanju na pokojnog Agu Kana, kao posledice teksta jednog intervjua koji mu je bio pokazan, u kojem je ta glava Ismailaca bila zapaţena kako pije odabrani šampanjac. O, gospodine, ovaj šampanjac je za mene samo jedna vrsta afektiranja. Onog časa kad ga moje usne dotaknu, on se pretvara u vodu. Zloduh! - Imam je tu sklon da zagrmi. Nevernik, bogohulnik, prevarant! Takvima će se suditi u budućnosti, govori on svojim ljudima. Voda će pobediti a krv će teći kao vino. Takva je ĉudotvorna priroda budućnosti izgnanika: ono što je prvo izgovoreno u nemoći, u jednom pregrejanom apartmanu, postaje sudbina ĉitavih nacija. A ko nije sanjao san da je kralj

koji kraljuje ceo jedan dan? - Ali Imam sanja o vremenu duţem od jednog dana; i on oseća kako mu se iz vrhova prstiju izvlaĉe paukove niti pomoću kojih će on vladati kretanjima istorije. Ne: ne istorije. Ĉudniji je njegov san. * Njegov sin Halid što mu vodu donosi, klanja se pred svojim ocem kao hodoĉasnik pred svetilištem, i raportira mu da je veĉeras deţurni straţar ispred njegove sobe-svetinje Salman Farsi. Bilal je pored radiootpremnika i na dogovorenoj talasnoj duţini šalje dnevnu poruku u Dom(ovinu). Imam je jedna ćutnja golema, i nepomičnost je on. On je kamen ţiv. Njegove veliĉanstvene kvrgave šake, kao granit sive, teretno poĉivaju na naslonima za ruke njegove velike stolice sa visokim »leĊima«. Njegova glava, koja izgleda prevelika za telo ispod nje, dubokomisleno se klati na iznenaĊujuće krţljavom vratu koji mu se nazire kroz sivo-crnu bradu. Imamove oĉi su zamućene; usne mu se ne miĉu. On je ĉista snaga, elementarno biće; on se kreće bez pokreta, dela bez delanja, govori bez izgovaranja jednog jedinog glasa. On je maĊioniĉar a istorija je njegov trik. Ne, ne istorija: nešto ĉudnije. Objašnjenje ovog zamršenog pitanja ima da se ĉuje, ovog trenutka, na izvesnim tajnim radio-talasima, na kojima glas ameriĉkog preobraćenika Bilala peva

Imamovu svetu pesmu. Bilal je mujezin13: njegov glas ulazi u jedan amaterski radio-otpremnik ovde u Kenzingtenu i izlazi na površinu u sanjanom Domu, preobraţen u gromoglasni govor samog Imama. Poĉinjući sa ritualnim grĊenjem Carice, po spisku njenih zloĉina, ubistava, podmićivanja, polnih odnosa sa reptilima, i tako dalje, on zatim zvonkim glasom prelazi na objavljivanje Imamovog veĉernjeg poziva njegovom narodu da ustane protiv njene zle drţave. »Mi ćemo dići revoluciju«, objavljuje Imam preko njega, »to je revolt ne samo protiv jednog tiranina, nego i protiv istorije.« Jer izvan Ajše postoji jedna dušmanka, a to je sama istorija. Istorija je vino-krv koje više ne sme da se pije. Istorija-opijum, tvorevina i imovina Đavola, velikog Šejtana, najveća od svih laţi - napretka, nauke, prava kojoj se Imam suprotstavlja. Istorija je skretanje sa Puta, znanje je opsena, jer je sve znanje zakljuĉeno onog dana kad je Al-Lah završio sa svojim otkrovenjem Mahaundu. »Mi ćemo pocepati veo istorije.« Deklamuje Bilal u naćuljene uši noći. »A kad se sve to bude raspetljalo, mi ćemo ugledati Raj kako pred nama stoji u svojoj slavi i svetlosti.« Imam je izabrao Bilala za ovaj zadatak zbog lepote njegovog glasa, koji je u svojoj ranijoj inkarnaciji uspeo da se popne na Everest ameriĉke hit-parade, ne samo jedanput već dvanaest puta, do samog vrha. Glas mu je bogat i autoritativan, glas koji je navikao da bude slušan; dobro odgojen, sjajno uveţban, glas ameriĉkog poverenja, oruţje Zapada koje se okrenulo protiv svojih tvoraca ĉija moć podrţava Caricu i njenu tiraniju. U rane dane, Bilal X se bunio protiv takvog opisa svog glasa. I on je pripadao jednom potlaĉenom narodu, uporno je tvrdio, te je, prema tome, nepravedno izjednaĉavati ga sa

onim Jenki-imperijalistima. Imam mu je na to odgovorio, ali ne bez neţnosti: Bilale, tvoje su patnje i naše. Ali biti podignut u kući moći, znaĉi uĉiti se njenim naĉinima rada, upijati ih u sebe baš kroz tu koţu koja je trpela to tlaĉenje. Upijati navike moći, njen tembr, njen stav, njen naĉin opštenja sa drugima. To je jedna bolest, Bilale, koja inficira sve one koji joj se mnogo pribliţe. Ako moćnici gaze po tebi, tebe inficiraju tabani stopala njihovih. Bilal nastavlja da se obraća mraku. »Smrt tiraniji carice Ajše, kalendara, Amerike, vremena! Mi traţimo veĉnost i bezvremenost Gospoda Boga. Njegove mirne vode a ne njeno tekuće vino toĉeno.« Spaljujte knjige i verujte Knjizi; iscepajte hartiju i slušajte Reĉ, onako kako ju je anĊeo Dţibril otkrio Glasniku Mahaundu i kako ju je objasnio vaš tumaĉ i Imam. »Amiin«, reĉe Bilal zakljuĉujući veĉernje aktivnosti. A za to vreme, u svojoj sobi-svetinji, sam Imam šalje jednu svoju poruku: i priziva, doĉarava arhanĊela, Dţibrila. * On sebe vidi u snu: nema tu anĊela za gledanje, već samo jednog ĉoveka u obiĉnom graĊanskom odelu, u polovnom i posmrtnom, »od-oca-je-ostanulo-sinu«-odelu Henrija Dajamonda: u mantilu od gabardena i »trilbi«šeširu iznad preširokih pantalona na »hozntregerima«, u ribarskom vunenom dţemperu i beloj košulji sa falticama. Taj snoviĎenski Dţibril, toliko sliĉan onom budnostanjskom, stoji tresuĉi se ko gospodsko kuĉe u sobi-svetinji Imama ĉije su oĉi ko oblaci bele.

Dţibril govori svaĊaliĉki, da bi sakrio svoj strah. »Zašto ga tupiš sa tim arhanĊelima? Ti su dani trebalo bi da znaš - već davno prošli.« Imam zatvara oĉi, uzdiše. Ćilim ispušta dugaĉke dlakave niti kao brkove na vreţi koje se obavijaju oko Dţibrila i ĉvrsto ga drţe na mestu. »Ja tebi nisam potreban«, naglašava Dţibril. »Otkrovenje je završeno. Pusti me da idem.« Onaj drugi zatrese glavom, i govori, ali usne mu se ne miĉu, a ono što ulazi u Dţibrilove uši je Bilalov glas, mada se taj spiker nigde ne vidi, večeras je TO veče, kaţe glas, i ti moraš da me na krilima svojim do Jerusalima odbaciš. Zatim taj apartman išĉezava, i sad oni stoje na krovu pored rezervoara za vodu, jer je Imam, kad hoće da se pokrene, kadar da ostane miran i da pokreće svet oko sebe. Vetar mu se igra s bradom. Sad mu je još duţa nego ranije; da nije tog vetra koji mu bradu zahvata kao laku šifonsku maramu, ona bi mu dodirivala tlo pored nogu; oĉi su mu crvene, a glas mu se njiše oko njega na nebu. Uzmi me i odnesi, kaţe on. Ali Dţibril se buni, ja bih rekao da ti moţeš i sam da se odneseš: a Imam, jednim pokretom zapanjujuće hitrine, zavitla svoju bradu preko jednog ramena, podiţe svoje skute otkrivajući dve vretenaste noge sa gotovo ĉudovišnim maljama, pa Ċipi visoko u vazduh noćni, zavrti se gore pa se spusti na Dţibrilova ramena za koja se hvata noktima dugaĉkim, u vidu kandţi. Dţibril oseća kako se diţe u nebo, noseći na sebi Starca od Mora, Imama kome kosa svakog ĉasa postaje sve duţa i struji na sve strane, a obrve mu kao mornarske zastavice lepršaju na vetru.

U kom li je pravcu taj njegov Jerusalim? - pita Dţibril. A onda, bogme, to je jedno klizavo, nepostojano ime, ono moţe da bude i ideja i mesto, u isto vreme: i cilj i egzaltacija. Gde je taj Imamov Jerusalim? »Taj kurvin pad«, bestelesni glas odjekuje u njegovim ušima. »Njena propast, krah kurvetine vavilonske.« Oni »zumiraju« kroz noć. Mesec se zagreva, poĉinje da klobuĉa kao sir na vreloj plotni; on, Dţibril, gleda kako parĉići tog sira odskaĉu s vremena na vreme i otpadaju od celine, kapi Meseĉeve koje šište i bubre na cvrĉećem tiganju neba. Zemlja se pojavljuje ispod njih, crvenkasta, sa pljosnatim krošnjama drveća; tu su ĉak i stene spljoštene od vreline. Zatim stiţu do jedne visoke planine gotovo savršeno kupastog oblika, brega koji se vidi i na jednoj poštanskoj razglednici tamo daleko na polici iznad jednog kamina; a u senci te planine, grad, koji se prostire u njenom podnoţju, kao neki molilac ponizni; a na donjim padinama brega - jedna palata stoji, ona palata, njena kuća: Cariĉin dvorac koji su radioporuke razdvorile, razorile. To je ta radio-amaterska revolucija. Dţibril sa Imamom na sebi, kao na letećem ćilimu, spušta se niţe, a u ovoj sparnoj noći ulice izgledaju kao ţiva bića, kao da se izvijaju poput zmija; a ispred palate Cariĉinog poraza ĉini se da izrasta neki nov breg, dok mi odozgo posmatramo, baba, šta se to tamo dogaĎa? Na nebu visi Imamov glas: »Spusti se. Pokazaću ti Ljubav.« Sad su iznad samog krova i Dţibril shvata da ulice zapravo vrve od sveta. Ljudska bića su tako gusto zbijena na tim zmijolikim putevima da su se spojila u jedno veliko biće sastavljeno od mnogih, nepopustljivo, zmijasto. Ljudi se kao reka kreću polako stazama u

sokake, sokacima u sporedne ulice, sporednim ulicama u drumove, i svi pritiĉu u veliku aveniju dvanaest sokaka široku sa drvoredima dţinovskih eukaliptusa, koja vodi do kapija palate. Avenija je zakrĉena masom sveta; ona je centralni organ tog novog, mnogoglavog bića. Sedamdeset osoba rame-uz-rame u tom beskonaĉnom redu, koraĉaju ozbiljno ka Cariĉinim kapijama. A ispred kapija njena garda ĉeka postrojena u tri reda - leţeći, kleĉeći i stojeći, sa mašinskim puškama na gotovs. Ljudi hodaju uzbrdo ka puškama; sedamdeset po sedamdeset, i stiţu na puškomet; mašinke štekću, ljudi ginu, a zatim sledećih sedamdeset ide preko tela mrtvih, mašinke udare u novo kikotanje, a brdo mrtvih raste. Oni novi, na redu, nadolaze. U mraĉnim kapijama grada, majke s pokrivenim glavama guraju svoje voljene sinove u paradu, idi, budi ţrtva, uradi što treba, pogini. »Je l’ vidiš kako me vole«, kaţe bestelesni glas. »Nema te tiranije na svetu koja moţe da se odupre snazi ove spore, hodajuće ljubavi.« »Ovo nije ljubav«, odgovara Dţibril, plaĉući. »To je mrţnja. Ona ih je bacila u tvoj zagrljaj.« Ovo objašnjenje zvuĉi tanko, površno. »Oni me vole«, kaţe Imamov glas, »jer ja sam voda. Ja sam plodnost a ona je truljenje. Oni me vole zbog moje navike da razbijam satove. Ljudska bića koja se okreću od Boga gube ljubav, i sigurnost, a i osećanje Njegovog bezgraniĉnog vremena koje obuhvata prošlost, sadašnjost i budućnost; bezvremeno vreme, koje nema potrebu da se kreće. Mi ţudimo za onim veĉnim, a veĉnost sam ja. Ta ţena nije ništa: tek jedno tik ili tak. Ona se svaki dan gleda u ogledalu i uţas je obuzima pri pomisli na starenje, na prolaţenje vremena. I tako je ona

zarobljenica svoje sopstvene prirode; a uz to je i u lancima Vremena. Posle revolucije, više neće biti satova; mi ćemo sve to porazbijati. Reĉ sat biće izbaĉena iz naših reĉnika. Posle revolucije više neće biti ni roĊendana. Svi ćemo se ponovo roditi, i svi ćemo biti istih nepromenljivih godina u oĉima Svevišnjeg Boga.« I on sad zaćuti, jer je dole, ispod nas, nastupio veliki trenutak: ljudi su stigli do pušaka. I one su, zatim, ućutkane, jer beskonaĉna zmija od ljudi, dţinovski piton dignutih masa obgrljuje gardu, davi je, i prigušuje smrtonosni kikot njihovog oruţja. Imam duboko uzdahne. »Gotovo.« Svetla u palati se gase dok narod ide ka njoj, i to onim istim korakom kao i ranije. A zatim, iz zamraĉene palate zaĉuje se jedan jeziv zvuk, isprva kao visoka, piskava i prodorna jadikovka koja se zatim pretvara u nisko, duboko zavijanje, pa u urlik, tako strašan da prodire u svaku pnkotinu grada, svojim besom. A posle toga, zlatna kupola palate rasprskava se i otvara kao jaje, a iz nje, izrastajući u sjaju crnila, pojavljuje se jedna mitološka prikaza sa ogromnim crnim krilima, raspuštene kose, crne i dugaĉke kao što je Imamova dugaĉka i seda: Al-Lat, shvata Dţibril, koja brzo izbija iz Ajšine školjke. »Ubijte je«, nareĊuje Imam. Dţibril ga spušta i postavlja na ceremonijalni balkon palate, gde on širi ruke da obujmi radost narodnu, buku koja ĉak prigušuje urlanje boginje i šiklja uvis kao pesma. A zatim i Dţibril poleti uvis, nemajući drugog izbora, jer on je marioneta koja ide u rat; a ona, gledajući ga kako dolazi, okreće se prema njemu, ĉuĉne u

vazduhu, i, jeĉeći straviĉno, odbacuje se na njega svom svojom silinom. Dţibril shvata da će Imam, boreći se preko zamenika kao i obiĉno, da ga ţrtvuje isto onako rado kao što je ţrtvovao ĉitavo ono brdo leševa pred kapijama palate, i da je on samo jedan samoubilaĉki vojnik u sluţbi popovskog cilja. Ja sam slab, misli on, ja nisam njoj ravan, ali i ona je oslabila zbog svog poraza. Imamova snaga pokreće Dţibrila, stavlja mu strele gromovne u ruke, i bitka poĉinje; on baca munje-koplja u noge njene a ona mu kometama uzvraća u prepone njegove, pa mi ubijamo jedno drugo, misli on, i mi ćemo poginuti, pa će se dva nova sazveţĎa u svemiru pojaviti: Al-Lat i Dţibril. Kao iscrpljeni ratnici na leševimaprekrivenom bojnom polju, njih dvoje se teturaju i kasape. I oboje brzo malaksavaju. Ona pada. Prevrće se i srlja nadole - Al-Lat, kraljica noći; pa tresne glavaĉke na zemlju i glava joj se u paramparĉad rasprskava; i sad leţi ona dole - bezglavi crni anĊeo otfikarenih krila - leţi pokraj jednih vratanaca u vrtu palate, sva zguţvana u gomilu. - A Dţibril, uţasnut, okreće glavu od nje, i ugleda Imama, ĉudovišno naraslog, kako potrbuške leţi u prednjem dvorištu palate, razjapljenih usta iza kapija njenih; i kako sve ljude koji kroz kapije prolaze, on proţdire besomuĉno. Telo Al-Late leţi smeţurano na travnjaku, a ispod njega samo jedna crna mrlja; i sad svi ĉasovnici u prestonici Doma poĉinju da izbijaju sate, da izbijaju neprestano, one sate posle ponoći, pa preko dvadesetĉetiri ĉasa, i ĉak preko hiljadu-i-jednog ĉasa objavljujući kraj Vremena, sat koji je izvan merenja, trenutak

Izgnanikovog povratka, trenutak pobede vode nad vinom, ĉas poĉetka Imamovog Ne-Vremena. * Kad se noćna priĉa menja, kad, bez upozorenja, zbivanja u Dţahiliji i Jatribu ustupaju pred borbom Imama sa Caricom, Dţibril se kratko nada da je prokletstvo završeno i da su mu snovi vraćeni onoj ćudljivosti obiĉnog ţivota; ali tad, kada i nova priĉa upada u stari obrazac i kad se svaki put nastavlja, on ispada iz one taĉke u kojoj je priĉa bila prekinuta, i kako njegova sopstvena slika, prevedena u avatara arhanĊela, ponovo ulazi u taj okvir, tako i njegova nada umire, i on se ponovo predaje onom što je neumoljivo. Stvari su dosegle taĉku na kojoj mu neke od njegovih noćnih saga izgledaju snošljivije od nekih drugih, te posle Imamove apokalipse on gotovo oseća zadovoljstvo kad nova priĉa poĉinje, proširujući njegov unutrašnji repertoar, jer to barem nagoveštava da boţanstvo koje je on, Dţibril, bez uspeha pokušao da ubije, moţe da bude Bog Ijubavi kao i Bog osvete, moći, duţnosti, pravila i mrţnje; a to je takoĊe neka vrsta nostalgiĉne priĉe, priĉe o izgubljenom zaviĉaju; i to se oseća kao povratak u prošlost... Kakva je ovo priĉa? Evo je odmah. Da poĉnemo od poĉetka: u jutro njegovog ĉetrdesetog roĊendana, u jednoj sobi punoj leptira, Mirza Said Ahtar posmatrao je svoju usnulu ţenu... *

Tog sudbonosnog jutra, na svoj ĉetrdeseti roĊendan, zamindar (zemljoposednik) Mirza (uvaţeni) Said Ahtar stajao je i odozgo posmatrao svoju usnulu ţenu, i osećao kako mu se srce do pucanja ispunjava ljubavlju. On se, ovog puta, bio rano probudio, ustavši pre zore, sa gorkim ukusom ruţnog sna u ustima, ponavljajućim snom o propasti sveta, pri ĉemu je ta katastrofa stalno bila njegova greška. Prethodne noći je ĉitao Niĉea - o »nemilosrdnom kraju te male, preterano rasprostranjene vrste zvane Ĉovek« - pa je zaspao sa otvorenom knjigom palom licem na njegove grudi. I budeći se zbog šuškanja leptirskih krila u njegovoj hladnoj, senovitoj spavaćoj sobi, ljutio se na samog sebe što je bio tako lud u svom izboru lektire pred spavanje. Ali sad je bio savršeno budan. Ustajući iz postelje, tiho, uvukao je stopala u svoje čapal-šljape i leno krenuo preko veranda svoje velike palate, i dalje u mraku zbog spuštenih zastora, dok su ga leptiri, kao dvorani, lupkarali u leĊa. Negde, u velikoj daljini, neko je svirao na flauti. Mirza Said podiţe navuĉene roletne od bambusa i prikaĉi gurtne. Vrtovi su mu bili duboko zaronjeni u izmaglicu, kroz koju su se kovitlali oblaci od leptirova - jedna magla je presecala drugu. Ovaj zabiti kraj je uvek bio ĉuven po svojim leptirima i moljcima svih vrsta, po svojim ĉudnovatim lepidopterskim eskadrilama koje su danonoćno ispunjavale vazduh, leptirima sa kameleonskim darom, ĉija su krilca menjala boju kad bi se našla na svetlocrvenom cveću, ţutim zavesama, peharima od debelog ispucalog stakla ili na ćilibarskom prstenju. U zamindarevoj palati, a u obliţnjem selu, to leptirsko ĉudo bilo je ljudima postalo tako blisko da im je izgledalo kao neka obiĉna, svetovna

stvar, mada su se leptiri bili vratili u taj kraj tek devetnaest godina ranije - koliko su se sluškinje sećale. Oni su nekad bili domaći duhovi, ili je to tako samo po legendi, duhovi jednog lokalnog sveca, taĉnije - jedne svetice poznate samo kao BibiĊi, koja je ţivela do svoje dvesta-ĉetrdeset-druge godine i ĉiji je grob, sve dok meštani nisu zaboravili gde se nalazi, imao moć da leĉi impotenciju i uklanja bradavice. Posle BibiĊine smrti, sto-dvadeset godina ranije, leptiri su nestali i otišli u istu onu legendarnu pokrajinu u koju je otišla i sama BibiĊi, te kad su se ovamo vratili, taĉno sto-i-jednu godinu posle svog odlaska, to je izgledalo, isprva, kao predskazanje neke bliske, divne stvari. Posle BibiĊine smrti - to treba odmah reći - selo je nastavilo da napreduje, prinos krompira i dalje je bio velik, ali u mnogim srcima ostajala je velika praznina, iako sadašnji seljani više nisu pamtili vreme stare svetice. I tako je povratak leptirova podigao mnoge duhove, ali kad se oĉekivana ĉuda ipak nisu dogodila, meštani su se postepeno povlaĉili u nedovoljnost ţivota iz-dana-u-dan. Naziv zamindareve palate – Peristan - moţda je vukao svoje poreklo iz vilinskih krila tih tajanstvenih stvorenja, dok je ime sela - Titlipur - svakako bilo njihova posledica. Ali nazivi, ĉim njima poĉnu svi da se sluţe, ubrzo postaju obiĉni zvuci, a etimologija im se sahranjuje - kao i tolika druga svetska ĉuda - pod prahom navike. Ljudi - stanovnici Titlipura, i njihove horde leptirova, muvali su se meĊusobno sa nekom vrstom uzajamnog prezira. Seljani i zamindareva porodica davno su bili napustili svaki pokušaj da leptire iskljuĉe iz svojih domova, te tako, sad, kad god neko otvori putniĉki kovĉeg, iz njega bi izleteli mnogi leptiri, kao sva ona zla iz Pandorine kutije,

menjajući svoje boje pri uzletanju; leptirova je bilo i ispod poklopaca onih gornjih rezervoara u klozetima Peristana, u svakom ormaru, pa ĉak i izmeĊu stranica knjiga. Kad se ujutro probudite, naĊete leptire kako spavaju na vašim obrazima. Svakodnevnost s vremenom postaje nevidljiva i Mirza Said već godinama nije primećivao leptire. MeĊutim, u jutro njegovog ĉetrdesetog roĊendana, kad je prva svetlost zore dotakla kuću a leptiri odmah poĉeli da blistaju, njemu je zastao dah pred lepotom tog trenutka. Smesta je otrĉao u spavaću sobu zenane - krila palate rezervisanog za ţene - gde je njegova ţena Mišal spavala iza vela protiv komaraca. Ĉarobni leptiri su se odmarali na njenim izloţenim noţnim prstima, a neki komarac je oĉigledno bio našao svoj put unutra, jer se na njenoj istaknutoj kljuĉnoj kosti video niz njegovih sitnih ujeda. Hteo je da podigne mreţicu, da se uvuĉe unutra i ljubi te ujede sve dok sa njene koţe ne išĉeznu. O, kako su bili zapaljeni! I kako će je svrbeti kad sc probudi! Ali i dalje je stajao po strani, jer je više voleo da uţiva u bezazlenosti njenog usnulog tela. Ona je imala meku, crvenkastomrku kosu, belu belu belu koţu, a oĉi njene, iza zatvorenih kapaka, bile su svilasto sive. Njen je otac bio jedan od direktora drţavne banke, te je stoga ona bila neodoljiva prilika, provodadţisan brak koji je obnovio bogatstvo Mirzine stare, propadajuće familije, pa zatim sazreo - s vremenom i uprkos nemogućnosti da imaju decu ti sklad prave ljubavi. Pun emocija, Mirza Said je gledao usnulu Mišal i iz svoje svesti odagnao i poslednje krpice svog noćašnjeg košmara. »Kako bi ovaj svet uopšte mogao da bude uništen«, rezonovao je on

zadovoljno, za sebe, »kad je u stanju da ti pruţa takve trenutke savršenstva kao što je ova ljupka zora?« Nastavljajući sa tim srećnim mislima, formulisao je jedan nemušti govor za svoju usnulu ţenu. »Mišal, ja sam ĉetrdeset godina star ali sam zadovoljan kao namirena beba od ĉetrdeset dana. Sad ja shvatam da sam ovih godina našeg zajedniĉkog ţivota sve dublje i dublje tonuo u našu ljubav, i sad plivam, kao neka riba, u tom toplom moru.« Koliko mu je ona samo dala, divio se on; koliko mu je ona potrebna! Njihov brak je prevazišao puku senzualnost i prešao u takvu bliskost da je razdvajanje bilo nezamislivo. »Stariti pored tebe«, rekao joj je dok je spavala, »biće za mene, Mišal, privilegija.« Dopustio je sebi sentimentalnost da otcukne u vazduh jedan poljubac u njenom pravcu, pa je onda na prstima izišao iz sobe. Kad se ponovo našao napolju, na glavnoj verandi svojih privatnih kvartira na gornjem spratu palate, bacio je pogled preko vrtova koji su sada izbijali na videlo, jer je zora podizala maglu sa njih, i ugledao prizor koji će njegov duševni mir zauvek razoriti, smrviti ga naĉisto bez ikakvih izgleda na oporavak, i to upravo u trenutku u kojem je postao siguran u njegovu nepovredljivost i otpornost prema pustošenju zle kobi. Na travnjaku je ĉuĉala neka mlada ţena sa ispruţenim levim dlanom. Leptiri su sletali na tu površinu, dok ih je ona desnom rukom podizala i trpala u usta. Polako i metodiĉno, doruĉkovala je ona ta pokorna krilca. Usne, obrazi i brada bili su joj grozno umrljani mnoštvom raznih boja koje su se od trenja skidale sa umirućih leptirova.

Kad je Mirza Said Ahtar video tu mladu ţenu kako jede svoj pauĉinasto laki doruĉak na njegovom travnjaku, osetio je tako moćnu navalu poţude da se istog ĉasa postideo. »Ma, to je nemoguće«, prekorevao je samog sebe, »ja ipak nisam ţivotinja.« Mlada ţena je nosila jedan šafranasto ţut sari obavijen oko njene golotinje, po »modi« siromašnih ţena toga kraja, a kad se naginjala nad leptire, sari joj se opuštao na dekolteu i visio napred razgolićujući joj male grudi za pogled skamenjenog zamindara. Mirza Said raširi svoje ruke da se uhvati za ogradu balkona, a devojka je pri tom morala zapaziti lako pomeranje jednog skuta njegove bele kurte, jer je brzo podigla glavu i pogledala ga pravo u lice. I nije odmah oborila pogled. A nije ni ustala i pobegla, što je on upola oĉekivao. Šta je ona uradila: priĉekala je nekoliko trenutaka, kao da je ţelela da vidi da li on ima nameru da nešto kaţe. A kako je on i dalje ćutao, ona je jednostavno nastavila da jede svoj ĉudni obrok, ne skidajući oka sa njegovog lica. A najĉudniji vid te stvari bio je u tome što su leptiri iz razbistravajućeg vazduha sve ĉešće sletali na njene ispruţene dlanove i prosto se - izgledalo je - rado tiskali na njima da bi odlazili u smrt. Ona ih je sa dva prsta hvatala za vrhove krilaca, zabacivala glavu i hitro ih ubacivala u usta uz prihvatanje svojim malim jezikom. Kad je jednom otvorila usta, tamne usne su joj bile prkosno razdvojene, a Mirza Said je uzdrhtao kad je video kako jedan leptir leprša krilcima u toj mraĉnoj pećini svoje smrti, a ipak ne pokušava da beţi. Kad se zadovoljila što je on to video, ponovo je sastavila usne i poĉela da ţvaće. I ostali su tako: mlada seljanka dole, ispod njega, a zemljoposednik gore, iznad nje, sve dok

ona iznenada ne zakoluta oĉima u njihovim dupljama i svom teţinom pade na svoju levu stranu, trzajući se ţestoko. Posle nekoliko trenutaka ukoĉene panike, Mirza viknu, »Ohe, ukućani! Ohe, diţ’te se, hitna potreba!« I, istovremeno, on potrĉa ka raskošnom stepeništu od mahagonija, donesenom u palatu iz Engleske, iz nekog nezamislivog Vorikšira, nekog fantastiĉnog mesta, iz vlaţnog i mraĉnog samostana, preko ĉijih se stepenika kralj Ĉarlz I penjao pre nego što su mu odrubili glavu, u sedamnaestom veku drugog sistema raĉunanja vremena. I niz to stepenište jurio je sad Mirza Said Ahtar, poslednji u svojoj lozi, trupkajući preko sablasnih otisaka obezglavljenih stopala, na svom putu ka travnjaku. Mlada ţena je imala grĉeve i valjala se po travnjaku, gnjeĉeći svojim telom leptire i bacakajući se na sve strane. Mirza Said joj je prvi prišao, mada sluge i Mišal, probuĊeni njegovim vikanjem, nisu bili daleko iza njega. On šĉepa curu za vilice i silom ih razmaknu, pa joj u usta ubaci jednu obliţnju granĉicu, koju ona odmah zagrize i prepolovi. Krv joj je curila iz povreĊenih usta a on se bojao za njen jezik, ali muĉnina je baš tad napusti; ona se smiri i zaspa. Mišal ju je dala odneti u svoju spavaću sobu, te je Mirza Said sada morao da bulji i u drugu uspavanu lepoticu u tom krevetu, pa je i po drugi put bio potresen onim što mu se uĉinilo da je i suviše bogato i duboko osećanje da bi se moglo nazvati sirovom reĉju - poţuda. Nalazio je da mu je smesta pozlilo od njegovog sopstvenog prljavog plana, ali je istovremeno bio i uznesen osećanjima koja su kolala u njemu, sveţim osećanjima ĉija ga je novina veoma

uzbuĊivala. Mišal priĊe da bi stajala pored svog muţa. »Da li je ti poznaješ?« upitaje Said, a onaklimnu glavom. »Da, to je jedna devojka bez roditelja. Ona pravi male ţivotinje od emajla i prodaje ih na glavnom drumu. Još od malih nogu ima padavicu.« Mirza Said oseti strahopoštovanje, i to ne prvi put, prema daru svoje ţene za stvaranje veza sa drugim ljudskim bićima. On sam jedva da je mogao da prepoznaje više od nekoliko seljana, dok je ona znala i nadimke svih osoba, porekla porodica i njihove prihode. Oni su joj priĉali ĉak i svoje snove, mada je samo nekoliko njih sanjalo više nego jedanput meseĉno, jer su bili i suviše siromašni da bi mogli da podnesu takav luksuz. I sad mu se vratiše ona neţna osećanja koja su ga obuzimala u zoru, te je on obgrli oko ramena. Ona nasloni glavu na njegove grudi i reĉe mu meko: »Srećan ti roĊendan.« On je poljubi u teme. Stajali su zagrljeni i posmatrali usnulu mladu ţenu. Ajša: reĉe mu ţena njeno ime. * Nakon što je devojĉe Ajša ušlo u pubertet i zahvaljujući svojoj zanosnoj lepoti i zamišljenom izrazu lica, okrenutom drugom svetu - postalo objekt ĉeţnje mnogih mladića, poĉelo je da se priĉa da ona oĉekuje svog dragog sa neba, jer sebe smatra i suviše dobrom curom za smrtne ljude. Njeni odbijeni prosci su se ţalili da, praktiĉno govoreći, ona nema prava da se ponaša tako probiraĉki, pre svega zato što je siroĉe, a zatim i stoga što je opsednuta demonom epilepsije koji će sigurno odbaciti svakog nebeskog duha koji bi, inaĉe,

mogao da bude zainteresovan za nju. Neki ogorĉeni mladići su išli i tako daleko da su ĉak nagoveštavali mogućnost da Ajša, zbog svojih mana koje je spreĉavaju da ikad naĊe muţa, moţe da poĉne i da uzima ljubavnike, kako ne bi uzalud traćila svoju lepotu koja je, po pravdi boga, trebalo da bude data nekoj manje problematiĉnoj osobi. Ali uprkos tim nastojanjima mladića Titlipura da je pretvore u svoju kurvu, Ajša je ostala ĉedna a odbrana joj je bila pogled ţestoko usredsreĊen na krpice vazduha neposredno iznad njihovih levih ramena, koji su oni redovno brkali sa prezirom. Onda su ljudi ĉuli za njenu novu naviku da guta leptire, pa su izmenili svoje mišljenje o njoj, sad ubeĊeni da je udarena, i zato opasna za povaljivanje, jer bi u tom sluĉaju Ċavoli mogli da uĊu u njene švalere. Posle toga, pohotljivi momci njenog sela ostavili su je na miru u njenoj kolibi, samu sa njenim ţivotinjicamaigraĉkama od emajla i njenom ĉudnom lepršavom ishranom. MeĊutim, jedan mladić je imao naviku da sedi nešto dalje od vrata njene kolibe, i da oprezno gleda u suprotnom pravcu, kao da je bio na straţi, iako njoj više nije bila potrebna nikakva zaštita. On je bio bivši »nedodirljivi« pripadnik niţe kaste - iz obliţnjeg mesta Ĉatnapatne, preobraćen u islam i prekršten u Osmana. Ajša nikad nije pokazivala da zapaţa Osmanovo prisustvo, a niti je on to od nje oĉekivao. Lisnate grane sela njihale su se na povetarcu iznad njihovih glava. Selo Titlipur beše izraslo u senci jednog ogromnog banjan-drveta, usamljenog kralja koji je svojim mnogostrukim korenjem vladao nad podruĉjem od pola milje u preĉniku. A dosad je urastanje drveta u selo i sela u drvo bilo postalo tako zapleteno da ĉovek nije mogao

da pravi razliku izmeĊu sela i drveta. Neki delovi drveta i njegovih krošnji bili su postali dobro poznata skrovišta ljubavnika; neki drugi su bili trkališta za piliće. Neki siromašniji seljaci sklepali su tu, u uglovima izmeĊu ĉvrstih grana, svoja skloništa od dasaka, i zapravo ţiveli u gustoj krošnji drveta. Bilo je tu i grana koje su sluţile kao staze preko sela, i deĉjih ljuljaški napravljenih od »brada« starog drveta, a na mestima gde se drvo naginjalo ka zemlji, njegovo je lišće obrazovalo krovove za mnoge ĉatrlje koje su izgledale kao da vise na tom zelenom rastinju, podsećajući na gnezda zeba. Kad se seoski savet - pančajat sastajao, njegovi su ĉlanovi sedeli na najmoćnijoj grani drveta. Seljani su bili navikli da to drvo pominju po imenu samog sela, a selo, prosto, kao »drvo«. Banjanovi ne-ljudski stanovnici - ţuti mravi, veverice, sove - uţivali su poštovanje koje je bilo ukazivano i meštanima. Samo su leptiri bili ignorisani, poput nada koje su se odavno pokazale kao jalove. Bilo je to muslimansko selo, te je zato preobraćenik Osman došao ovamo sa svojom komendijaškom opremom i svojim »klim-klim«-bikom pošto je u svom oĉajanju bio prihvatio tu veru; nadajući se da će mu promena imena u jedno muslimansko biti korisnija od onih ranijih prekrštavanja, na primer, kad su »nedodirljivi« bili novim imenom nazvani »Boţja deca«. Kao Boţjem detetu, njemu u Ĉatnapatni ne bi bilo dopušteno da izvlaĉi vodu iz mesnog bunara, jer bi dodir jednog izopćenika iz kaste zagadio vodu za piće... Bezemljaš i, kao Ajša, siroĉe, Osman se izdrţavao od svog komendijaškog posla. Na rogovima njegovog bika stajali su jarko crveni fišeci od hartije, a preko njuške i straţnjice svetlucao mu je šljokicama ukrašen pokrivaĉ.

On je išao od sela do sela i izvodio svoju taĉku, na svadbama i drugim proslavama, pri ĉemu je njegov bik bio i njegov glavni partner i - sagovornik, koji je klimao glavom na njegova pitanja - jedan klim za ne a dva za da. »Je l’ da je ovo selo u koje smo došli jedno mnogo fino selo?« upitao bi ga Osman. Klim, bik se nije slagao. »Zar nije? O, baš jeste. Gle: zar ovi ljudi nisu dobri?« Klim. »Šta kaţeš?! Znaĉi, ovo je selo puno grešnika?« Klim, klim. »Gospode! Pa, onda, da li će svi oni završiti u paklu?« Klim, klim. »Ali, pravedniĉe! Ima li neke nade za njih?« Klim, klim - ima, bik bi ponudio spasenje. UzbuĊen, Osman se saginje, prinosi uho njušci bika. »Reci, brzo. Šta bi oni trebalo da rade da bi se spasli?« U tom trenutku bik otrgne rogom Osmanovu kapu sa glave i nosi je oko gomile okupljenog sveta, oĉekujući da u nju ubacuju novac, dok bi sam Osman zadovoljno klimao glavom: klim, klim. Preobraćenik Osman i njegov klim-klim-bik bili su vrlo omiljeni u Titlipuru, no mladić je ţeleo da ĉuje neku lepu reĉ samo od jedne osobe, ali mu je ona nije upućivala. On je njoj priznao da je njegov prelazak u islam bio uglavnom stvar taktike. »Samo sam tako mogao da pijem vodicu, bibi, šta ĉovek drugo da radi?« Nju je uţasnula ta njegova ispovest, pa ga je obavestila da on nije nikakav musliman, da mu se duša nalazi u

opasnosti, a što se nje tiĉe, on moţe i da se vrati u Ĉatnapatnu i tamo umre od ţeĊi. Crvenela je u licu dok je govorila sa neobjašnjivo velikim razoĉaranjem u njega, i upravo mu je ţestina tog njenog razoĉaranja davala optimizam u njegovom daljem ĉuĉanju na desetak koraĉaji od njene kuće, iz dana u dan, ali ona je nastavljala da se šepuri, dignuta nosa, u prolazu pored njega, i jedva bi mu rekla dobro jutro ili nadam-se-da-sidobro. Jedanput nedeljno, titlipurske taljige natovarene krompirom kotrljale su se ĉeti'ri sata izbrazdanim uskim putem do Ĉatnapatne, koja se nalazila na mestu spajanja tog pulića sa velikim glavnim drumom. U Ĉatnapatni je stajao visok i blistav aluminijumski silos za krompir trgovaca - »grosista«, ali to nije imalo nikakve veze sa Ajšinim redovnim odlaţenjem u grad. Ona bi »stopirala« taljige s krompirom drţeći ĉvrsto svoju bošĉicu od sargije u kojoj je nosila svoje igraĉke od emajla za prodaju. Ĉatnapatna je bila poznata u tom podruĉju po svojim drangulijama za decu, izrezbarenim drvenim igraĉkama i emajliranim figurinama. Osman i njegov bik stajali su pri jednom kraju banjan-drveta i gledali je kako poskakuje na vrhu dţakova s krompirima, sve dok se, nestajući, nije pretvorila u jednu taĉku u daljini. U Ĉatnapatni je otišla u firmu Šri Šrinivasa, vlasnika najveće fabrike igraĉaka u mestu. Na zidovima zgrade bilo je aktualnih politiĉkih grafita: Glasaj za Ruku! Ili, uĉtivije: Molimo vas da glasate za CP(M). Iznad tih saveta i molbi stajala je dostojanstvena firma sa objavom: Šrinivasova fabrika dečjih igračaka. Moto naše tvrtke: Poštenje i kreativnost. Šrinivas je bio u

svojoj radnji: jedna velika pihtija od ĉoveka, glava mu ćelavo sunce, pedesetogodišnjak kome se njegova celoveĉna prodaja igraĉaka nije bila zgadila. Njemu je Ajša mogla da zahvali za svoja sredstva za ţivot. On je bio toliko oĉaran njenom umetniĉkom izradom emajliranih figurina od rezbarenog drveta, da je pristao da joj otkupljuje sve što je bila kadra da napravi. Ali uprkos njegovoj uobiĉajenoj dobrodušnosti, lik mu se smraĉi kad je Ajša razvezala svoju bošĉicu da mu pokaţe dva tuceta figurina u vidu mladića sa klovnovskim šeširom, u pratnji dekorisanog bika koji je mogao da klima svojom šljokicama-posutom glavom. Shvatajući da je Ajša oprostila Osmanu njegovo preobraćenje u drugu veru, Šri Šrinivas uzviknu: »Ovaj ĉovek je izdajnik svoga roda, kao što ti je dobro poznato. Kakav je to ĉovek koji menja svoje bogove kao svoje doti-pojase? Bogzna šta je to ušlo u tebe, kćeri, ali meni te lutke ne trebaju.« Na zidu iznad njegovog pisaćeg stola visilo je uramljeno svedoĉanstvo na kojem je kitnjastim štampanim slovima pisalo: Ovim se potvrĎuje da je MR SRIS. SRINIVAS ekspert za Geološku Istoriju Planete Zemlje, pošto je AVIONOM ZA RAZGLEDANJE PRIRODNIH LEPOTA leteo kroz Veliki Kanjon. Šrinivas zatvori oĉi i prekrsti ruke na stomaku - neosmehnuti Buda sa neospornim autoritetom onoga koji je leteo. »Taj momak je Ċavo«, reĉe on zakljuĉno, a Ajša pokupi svoje lutkice, sloţi ih u bošĉicu od sargije i okrete se da poĊe, bez protivljenja. Šrinivasove oĉi se brzo otvoriše. »O, prokletinjo!« uzviknu on, »pa je 1’ ti hoćeš da mi stvaraš nevolje? Ti misliš da ja ne znam da su tebi potrebne pare? Zašto si napravila ovu prokleto glupu stvar? I šta ćeš sad da

radiš? Idi kući i brzom brzinom napravi nekoliko P.P.lutkica, pa ću ti ih otkupiti po najvišoj ceni plus, jer ja sam velikodušan prema grešci.« Liĉni izum Mr Srinivasa bile su te P.P.-lutke - lutke P(laniranja) P(orodice) jedna društveno odgovorna varijanta ruskog poimanja lutke. U jednoj odevenoj-i-obuvenoj indijskoj Abba (tata)-lutki nalazila se druga - Amma (mama)-lutka u sariju, u njoj kćerĉica, a u kćerĉici sinĉić. Dvoje dece dosta k’o ladne vode: to je bila poruka tih lutkica. »Napravi ih brzo, brzo«, dovikivao je Srinivas Ajši koja je odlazila. »P.P.-lutke imaju sjajnu proĊu.« Ajša se okrenula i osmehnula. »Ne brinite za mene, ŠrinivašĊi«, reĉe ona i ode. Ajša, siroĉe, i sirotica, imala je devetnaest godina kad se zaputila natrag u Titlipur po izbrazdanom krompirskom putiću, ali pre no što se, nekih ĉetrdesetosam sati docnije, pojavila u svom selu, bila je stekla neku vrstu bezdobnosti, jer joj je kosa postala bela kao sneg, dok joj je koţa ponovo dobila onaj sjajni i savršeni kvalitet koţe novoroĊenĉeta, a iako je bila potpuno gola, leptiri su se bili spustili na njeno telo u tako gustim rojevima da je izgledala kao da na sebi nosi haljinu od najfinijeg materijala u celom svemiru. Komendijaš Osman izvodio je kraj puta svoje taĉke sa klim-klimbikom, jer, iako je bio do muke u stomaku zabrinut zbog njenog tako dugog odsustva, i celu prošlu noć proveo u traganju za njom, ipak je morao da zaraĊuje za ţivot. Kad ju je ugledao, taj mladić koji nikad nije poštovao Boga jer je bio roĊen kao »nedodirljivi«, prenerazio se u nekom svetom strahu i nije mogao da se usudi da priĊe devojci u koju je bio tako beznadeţno zaljubljen.

Ona je otišla u svoju kolibu i spavala je ceo jedan dan i noć, bez buĊenja. Zatim je posetila seoskog kmeta sarpanča, Muhamada Dina, i obavestila ga, faktiĉki, da joj se u jednoj viziji pojavio arhanĊel Dţibril i legao pored nje da se odmori. »Uzvišenost je došla meĊu nas«, obavestila je uplašenog sarpanĉa koji se dotle više brinuo o porezu na kvote krompira nego o transcendenciji. »Od nas će se sve traţiti, i sve će nam biti dato«, rekla mu je. U drugom kraju »drveta«, sarpanĉeva ţena Hadidţa tešila je uplakanog komendijanta, kome je bilo teško da se pomiri sa mišlju da je izgubio svoju ljubljenu Ajšu u korist jednog višeg bića, jer kad jedan arhanĊeo leţi sa nekom ţenom, onda je ona zauvek izgubljena za ljude. Hadidţa je bila stara i zaboravna, a i ĉesto trapava kad bi pokušavala da nekom pokaţe svoju naklonost, te je Osmanu pruţila hladnu utehu: »Sunce uvek zaĊe kad se ljudi plaše tigrova«, citirala je staru izreku: loše vesti uvek dolaze istovremeno. Ubrzo posle razglašavanja priĉe o tom ĉudu, devojka Ajša bila je pozvana u veliku kuću, i sledećih dana satima je sedela nasamo sa zamindarevom ţenom, begumom Mišal Ahtar, ĉija je majka takoĊe bila došla u posetu i naprasno se zaljubila u arhanĊelovu sedokosu mladu ţenu. * Snivaĉ, kad sanja, ţeli (ali je nesposoban) da prigovara: ja nikad nisam ni prst spustio na nju, i šta vi mislite da je ovo? Je l’ neka vrsta mokrog strndţanja u snu? Nek’ me Ċavo nosi ako znam odakle je ta cura

dobila tu svoju informaciju / inspiraciju. Nije iz ove kujne, to je sigurno. Ovako se to dogodilo: ona se pešice vraćala u svoje selo, a onda joj se uĉinilo da se odjednom mnogo umorila, pa je s puta skrenula da legne u hlad jednog drveta-tamarinda i da se odmori. Ĉim je zatvorila oĉi, on se našao pored nje, usnuli Dţibril u kaputu i šeširu, znojeći se na ţezi. Ona ga je pogledala, ali on nije znao da kaţe šta je ona na njemu videla, moţda krila, oreole, ili njegova dela. Onda je on tamo leţao i shvatio da ne moţe da ustane; udovi su mu postali teţi od gvozdenih šipki i ĉinilo mu se da će mu se telo pod sopstvenom teţinom zabiti u zemlju i razbiti. Kad je prestala da ga gleda, klimnula je glavom ozbiljno, kao da je on nešto rekao, pa je onda svukla svoj bedni sari i gola se pruţila pored njega. Onda je on u snu zaspao, a napolju hladno kao da je neko iskljuĉio grejalicu; i kad je ponovo video sebe u snu budnog, ona je stajala ispred njega sa onom svojom raspuštenom sedom kosom i haljinom od leptirova: transformisana. I dalje je klimala glavom, sa ushićenim izrazom lica, primajući poruku sa neke strane koju je ona nazvala Dţibril. Zatim ga je ostavila da leţi tamo gde je leţao i vratila se u selo da bi se trijumfalno pojavila. I sad ja imam jednu ţenu iz sna - snivaĉ postaje dovoljno svestan da na to pomisli. I šta, do Ċavola, da radim s njom? - Ali to ne zavisi od njega. Ajša i beguma Mišal su zajedno u velikoj kući. *

Mirza Said je još od svog roĊendana bio pun strasnih ţelja, »kao da ţivot stvarno poĉinje u ĉetrdesetoj«, divila mu se njegova ţena. Brak im je sad postao tako silovit da su sobarice morale triput dnevno da im menjaju krevetske ĉaršave. Mišal se potajno nadala da će je ta rasplamsalost muţevljevog libida dovesti do zaĉeća, jer je ona imala čvrsto gledište da je u tome jako vaţno oduševljenje, ma šta suprotno govorili doktori, i da su sve one godine njenog jutarnjeg merenja temperature, pre ustajanja iz kreveta, i ono beleţenje rezultata na grafikonskoj hartiji radi pravljenja šeme njene ovulacije, u stvari samo odvraćale bebe od roĊenja, delimiĉno zato što je bilo teško biti podobno drĉan i strastan kad ti se nauka ufura u krevet pored tebe, a delimiĉno i zato što nijedan fetus koji sebe ceni i poštuje ne bi poţeleo da se uvuĉe u utrobu tako mehaniĉki programirane matere. Mišal se još molila Bogu da joj da dete, mada o tome više nije govorila Saidu, da bi ga poštedela osećanja da je on, u tom pogledu, omanuo kod nje. Ţmureći, i praveći se da spava, ona bi se obraćala Bogu da joj da neki znak; a kad bi Said postajao ţestoko ljubavniĉki nastrojen, i to tako ĉesto, ona se pitala da to, moţda, nije baš taj znak za koji se i molila. A posledica svega toga, njegov ĉudan zahtev da odsad, kad god dodu da borave u Peristanu, ona treba da se drţi one »stare navike« - da se povlaĉi u purdah - izolaciju - nije naišao na njen prezir koji je i zasluţivao. U gradu, gde su posedovali jednu veliku i gostoljubivu kuću, zamindar i njegova ţena bili su u društvu poznati kao veoma »moderan« i »ţivahan« braĉni par; skupljali su predmete savremene umetnosti, prireĊivali sjajne zabave - sedeljke i stajanke - i pozivali prijatelje u kuću na maţenje u

mraku, na sofama, pri gledanju mekih pornića na videorikorderu. I prema tome, kad joj je Mirza Said rekao, »Zar ne bi bilo, nekako, fino, Mišu, kad bismo naše ponašanje uskladili sa ovom starinskom kućom«, ona je trebalo da mu se nasmeje u lice. Ali mu je, umesto toga, odgovorila, »Kako ti ţeliš, Said«, jer joj je on time natuknuo, a ona shvatila, da je to neka vrsta erotiĉne igre. Ĉak joj je natuknuo i to da mu je strast koju je osećao prema njoj bila postala tako jaka, da bi je on mogao svakog ĉasa pokazivati, te kad bi mu se ona u takvim trenucima nalazila pri ruci, to bi moglo da sablaţnjava poslugu; svakako da bi mu njeno prisustvo smetalo i da se usredsreduje na bilo koji od svojih poslova a, s druge strane, u gradu, »mi ćemo i dalje biti savršeno savremeni«. Iz toga je ona shvatila da je grad za Mirzu pun distrakcija, te su, prema tome, njene šanse da zatrudni najveće upravo ovde, u Titlipuru. I odluĉila je da se ne pojavljuje. I tada je on pozvao ţeninu majku da doĊe u posetu i ostane u palati, jer ako mu se ţena skloni u zenanu i u tom ţenskom krilu palate zatvori, biće joj potrebno društvo. GĊa Kureiši je stigla gegajući se i puna besa, rešena da svog zeta ukori i grdi sve dok on ne batali te svoje purdah-ludorije, ali Mišal ju je zapanjila svojom molbom: »Nemoj, molim te.« GĊa Kureiši, supruga direktora drţavne banke, i sama je bila svetski rafinirana osoba. »U stvari, ti si od svog puberteta pa sve do svoje dvadesete godine bila staromodna ćerka a ja hipi-mama. Ja sam mislila da si se ti izvukla iz te ţabokreĉine, ali sad vidim da te je on ponovo gurnuo u nju.« Finansijerova supruga je svog zeta uvek smatrala za prikrivenog stiskavca, i to njeno mišljenje je ostalo nepromenjeno uprkos nedostatku i

najmanjeg dokaza za to. Oglušujući se o zabranu svoje kćerke, ona je potraţila Mirzu Saida u otmenom vrtu palate i, gegajući se, uletela njega, kao što je i htela, radi naglaska. »Kakvu to vrstu ţivota ti vodiš?« odluĉno ga je upitala. »Moja ćerka nije za zakljuĉavanje, već za izvoĊenje napolje! Ĉemu sve tvoje bogatstvo, ako i njega drţiš pod katancem i kljuĉem? Sine moj, otkatanĉi i ţenu i novĉanik! Izvuci je napolje, obnovi svoju ljubav na nekom zabavnom izletu!« Mirza Said je otvorio usta, nije našao odgovor, pa ih je opet zatvorio. Zasenjena svojim sopstvenim govorništvom koje je sasvim iznenada izvuklo na videlo ideju o korišćenju odmora, gĊa Kureiši je zagrevala svoju temu. »Samo se spremite i idite!« navaljivala je. »Idi, ĉoveĉe! Idi s njom nekuda, ako ne ţeliš da je drţiš pod kljuĉem dok ti ona sama ne ode« - i pri tom bocnu nebo jednim zloslutnim prstom »zauvek?« Kao neki krivac, Mirza Said obeća da će razmisliti o toj ideji. »Šta ĉekaš?« uzviknu ona likujući. »Ti, mekušĉe veliki? Ti... ti Hamlete?« Napad njegove tašte na njega izazvao je u Mirzi Saidu jedan od onih napada samoprekorevanja koji su ga muĉili još od onog dana kad je ubedio Mišal da skine devojaĉki veo. I da bi se utešio, seo je da ĉita Tagorinu priĉu Chare-Baire o jednom zamindaru koji ubedi svoju ţenu da iziĎe iz purdah-izolacije, posle ĉega se ona spanĊa s jednim politiĉarem - podstrekaĉem i aktivistom u kampanji Swadeshi,14 a zamindar ode Bogu na istinu. Taj roman ga je trenutno obodrio, a zatim su mu se

sumnje vratile. Da li je on bio iskren u svojim razlozima koje je dao svojoj ţeni ili je, prosto, tako nalazio naĉin da sebi obezbedi odstupnicu i široko polje za lov na leptirsku madonu, epileptiĉnu Ajšu? »Mani ga što je to polje«, pomislio je sećajući se gĊe Kureiši i njenog optuţujućeg i napadaĉkog pogleda, »i što je široko!« Prisustvo njegove tašte, raspravljao se on sam sa sobom, predstavlja još jedan dokaz njegovog poštenja. I zar on nije pozitivno ohrabrio svoju Mišal kad joj je rekao da pozove majku, iako je savršeno dobro znao da ta matora debelguza gospa ne moţe da ga podnosi i da će ga sumnjiĉiti za svako prokleto lukavstvo pod suncem? »Da li bih ja tako pomno traţio da ona doĊe, da sam planirao neku mućku?« pitao se on. Ali oni svadljivi glasovi u njemu su nastavljali svoje: »Sva ova savremena seksologija, pa ovo tvoje obnovljeno zanimanje za tvoju gospoĊu suprugu, samo je jedna prosta transferencija ţeliš jednu, tucaš drugu. I stvarno, ti ţudiš za tom svojom seoskom kurvicom, ţeliš da ti se ona namesti na jeste, i da se s tobom serbez kurva.« Kompleks krivice imao je za posledicu to da se zamindar osećao kao bezvredna osoba. Uvrede od strane njegove tašte poĉeše da mu, u njegovoj nesrećnosti, izgledaju kao bukvalna istina. »Mekušĉe«, da, tako ga je ona zvala; i, sedeći u svojoj radnoj sobi, okruţen ormarima sa knjigama u kojima su crvi zadovoljno ţvakali sanskrtske tekstove neprocenjive vrednosti, kakvih nije bilo ni u nacionalnim arhivima, kao i, manje uzneseno, dela Persija Vestermana, G.A.Hentija i Dornforda Jetsa, priznao je Mirza Said - da, u fasu, ja sam mekušac. Kuća je bila sedam-generacija-stara a to omekšavanje je sedam generacija i trajalo. Hodao je kroz

koridor u kojem su visili njegovi preci u tuţnim, pozlaćenim ramovima, i zamišljeno posmatrao ogledalo koje je bio obesio na poslednje raspoloţivo mesto, kao podsetnik na ĉinjenicu da će i on jednog dana da se popentra na taj zid. On je bio ĉovek bez oštrih uglova ili grubih rubova; njemu su ĉak i laktovi bili prekriveni jastuĉićima od mesa. U ogledalu je video svoje retke brĉiće, neenergiĉnu bradu, modre usne. Obraze, nos, ĉelo: sve meko, meko, meko. »Ko bi uopšte mogao nešto da vidi u tipu kao što sam ja?« jauknuo je, a kad je shvatio da je bio toliko uzrujan da je glasno govorio, znao je da je zaljubljen, da je kao pašĉe od ljubavi bolan, i da objekt njegove zaćorenosti nije više njegova draga ţena. »Dakle, kakav si ti to proklet, varljiv i kvarljiv i samo-obmanjiv ĉovek!« rekao je sebi i uzdahnuo: »Da se toliko promeniš, i to tako brzo. Ja zasluţujem da me neko sredi za sva vremena, bez ikakve ceremonije.« Ali on nije bio onaj tip ĉoveka koji je kadar da se nabije na sopstveni maĉ. Umesto toga, bazao je neko vreme po hodnicima palate Peristan, te je to zdanje ubrzo bacilo na njega svoje ĉfni i vratilo mu nešto sliĉno starom dobrom raspoloţenju. A to zdanje, ta kuća: uprkos svom vilinskom imenu, bila je jedna priliĉno prozaiĉna zgrada, koja je ispala egzotiĉna samo zato što se nalazila u pogrešnom kraju. Sagradio ju je pre sedam generacija neki Peroun, engleski arhitekta koga su mnogo cenile kolonijalne vlasti, a ĉiji je jedini stil gradnje bio onaj neoklasiĉni stil engleskih kantri-kuća, u unutrašnjosti Engleske. U to vreme su indijski zemljoposednici - zamindari - bili ludi za evropskom arhitekturom. Saidov pra-pra-pra-pra-

pradeda angaţovao je tog badţu pet minuta posle upoznavanja s njim na jednom prijemu kod vicekralja Indije, da bi javno pokazao da nisu svi indijski muslimani podrţavali akcije indijskih mirutskih vojnika ili, pak, simpatisali one kasnije ustanke, ne, ne, nikako; a zatim mu je dao carte blanche; te je sad Peristan, tako, stajao tu, usred maltene tropskih krompirišta i pokraj velikog banjan-drveta, prekrivanog bugenvilskom puzavicom, sa zmijama u kuhinjama i kosturima leptirova u kredencima. Neko je rekao da mu ime vodi poreklo više od tog engleskog arhitekte nego od neĉijeg ćefa: bila je to obiĉna kontrakcija naziva Peroumstan. Posle sedam generacija, zdanje je najzad poĉinjalo da izgleda kao da pripada tom pejzaţu sa volovskim kolima, palmama i visokim i bistrim nebom, opterećenim zvezdama. Ĉak je i vitraţ prema stepeništu kralja Ĉarlza Obezglavljenog bio na neki neopisiv naĉin - naturalizovan. Veoma je mali broj tih starih zamindarskih kuća uspeo da se odrţi u današnjem izjednaĉiteljskom pustošenju egalizatora, i u skladu s tim, nad Peristanom je lebdelo nešto od plesnive muzejske atmosfere, iako se Mirza Said - ili moţda baš zato - veoma ponosio tim starim zdanjem, pa je potrošio velike pare da ga odrţava. On je spavao ispod visokog baldahina od obraĊenog i tankog mesinga, u krevetu sliĉnom laĊi, u kojem su spavala tri vicekralja Indije. U velikom salonu voleo je da sedi sa svojom Mišal i gĊom Kureiši u neuobiĉajenoj trostrukoj ljubavniĉkoj fotelji. Na jednom kraju te sobe stajao je umotan, na trupcima, jedan kolosalan persijski ćilim iz Širaza, ĉekajući na sjajan prijem koji bi bio vredan njegovog odmotavanja a koji nikad nije bio prireĊen. U trpezariji su stajali

glomazni stubovi sa kitnjastim korintskim kapitelima; na glavnom, fasadnom stepeništu zdanja šetkali su se i ţivi i kameni pauni, dok su u holu zveckali venecijanski lusteri. Originalne punke - indijski veliki platneni ventilatori-mahalice - još su bile u ispravnom stanju: sve gurtne na sloţenim koturima i ĉekrcima kretale su se kroz rupe u zidovima i podovima, izlazeći iz male, zagušljive sobe u kojoj je sluga - punka-valah - sedeo i povlaĉio taj mehanizam, u klopci ironije smrdljivog vazduha tog sobiĉka bez prozora, dok je isporuĉivao hladan lahor svim ostalim prostorijama kuće. I sluge su tu bile unazaĊene za sedam generacija, pa su zato bile izgubile veštinu ţaljenja na teške uslove rada. Tu su i stari propisi vaţili: ĉak je i titlipurski prodavac slatkiša bio obavezan da od zamindara traţi dozvolu za prodaju svake nove šećerleme koju bi izmislio. Ţivot u Peristanu bio je onoliko lak koliko je bio teţak ispod drveta; ali ĉak i u takvom ţivotu na jastucima s paperjem, moţe da doĊe do teških udaraca. * Kad je otkrio da mu ţena najveći deo svog vremena provodi u ĉetiri oka sa Ajšom, Mirzu je obrvala neka nepodnošljiva razdraţenost, neki ekcem duha koji ga je dovodio do besa, jer mu nije bilo moguće da se ĉeše. A ţena mu, Mišal, nadala se da će joj arhanĊeo, Ajšin suprug, podariti bebu; ali kako ona to nije mogla da kaţe svom suprugu, postala je sumorna i zlovoljno je slegnula ramenima kad ju je on upitao zašto traći toliko vreme sa najšašavijom seoskom devojkom. Mišalina

nova uzdrţanost samo je pogoršala svrab duše Mirze Saida, a izazvala mu i ljubomoru, mada on nije bio naĉisto s tim da li je ljubomoran na Ajšu ili na svoju ţenu Mišal. Sad je prvi put zapazio da gospodarica leptirova ima oĉi iste onakve sive nijanse kao i njegova ţena, a to ga je, iz nekog razloga, i ljutilo, kao da je to bio dokaz da su se te dve ţene zaverile protiv njega, pa je prošaputao, Bogzna kakve su im to tajne; moţda su one cvrkutale i ćaskale baš o njemu! Ta zenana-rabota kao da je imala suprotno dejstvo od oĉekivanog; a ĉak je i ona matora pihtija, gĊa Kureiši, nasela na Ajšino blefiranje. Kakva trojka! pomislio je Mirza Safd; kad ti se mambodţambo-vraĉara ufura kroz vratanca, zdrav razum ti izleti kroz pendţer. A što se tiĉe Ajše: kad bi videla Mirzu-gospodara na balkonu, ili u vrtu, dok je bazao ĉitajući urdu15poeziju, bila je puna poštovanja i stidljivosti; ali njeno pristojno ponašanje, spojeno sa totalnim odsustvom i najmanje iskre erotskog zanimanja za njega, vuklo je Saida sve dublje u bespomoćnost njegovog oĉajanja. I tako se to desilo jednog dana: on je špijunirao Ajšu kad je ulazila u krilo zgrade njegove ţene i nekoliko minuta kasnije ĉuo kako se glas njegove tašte diţe do melodramatiĉnog krika, pa ga je šĉepala neka mazgovska osvetoljubivost i namerno je saĉekao puna tri minuta pre nego što je krenuo u ispitivanje te stvari. Kad je ušao, zatekao je gĊu Kureiši kako ĉupa kose i jeca kao neka filmska kraljica, dok su njegova Mišal i Ajša prekrštenih nogu sedele na krevetu jedna prema drugoj, buljeći siva oka u sivo oko, dok se Mišalino lice nalazilo izmeĊu Ajšinih dlanova.

Ispostavilo se da je arhanĊeo obavestio Ajšu da zamindareva ţena umire od raka, da su joj dojke pune malignih ĉvorića smrti i da će ţiveti još samo nekoliko meseci. Mesto na kojem joj se pojavio rak govorilo je Mišali o surovosti Boga, jer samo neko opako boţanstvo moţe da smesti smrt u dojke ţene ĉiji je jedini san da njima doji nov ţivot. Kad je Said ušao, Ajša je brzo šaputala Mišali: »Ne smeš tako da misliš. Bog će te spasti. Ovo je proba vere.« GĊa Kureiši je Mirzi Saidu saopštila tu lošu vest uz mnogo krikova i jauka, a za zbunjenog zamindara to je bila ona poslednja kap. On izgubi ţivce i poĉe da viĉe i dršće kao da će svakog tenutka krenuti da razbija i stvari i prisutna lica u sobi. »Do Ċavola sa tim tvojim vampirskim rakom«, vrisnuo je na Ajšu u svom besu. »Došla si mi u kuću sa svojom šašavošću i tim anĊelima i kap-po-kap sipala otrov u uši moje porodice. Nosi se odavde zajedno sa svojim vizijama i nevidljivim suprugom. Ovo je moderan svet, i tu postoje doktori medicine a ne duhovi u poljima krompira koji će da nam kaţu da smo bolesni. Dţabe si digla tu svoju krvavu halabuku. Ĉisti se odavde i da se više nikad nisi pojavila na mom posedu.« Ajša ga je saslušala, ne skidajući ni pogled ni ruke sa Mišal. Kad je Said zaćutao da udahne vazduh, steţući i labaveći pesnice, ona meko reĉe njegovoj ţeni: »Od nas će se sve traţiti i sve će nam biti dato.« Kad je on ĉuo tu formulu, koju su svi u selu poĉinjali da papagajski ponavljaju, kao da su toboţ znali šta ona znaĉi, Mirza Said Ahtar zakratko polude, podiţe ruku i tako udari Ajšu da je onesvesti. Ona pade na pod, krvaveći iz usta usled jednog rasklimanog zuba od njegove pesnice, i dok

je leţala dole, gĊa Kureiši je sipala uvrede na svog zeta. »Oh, Boţe, ja sam svoju ćerku stavila u ruke jednog ubice. Oh, Boţe, pa on na jednu ţenu diţe ruku. Hajde, udari i mene, veţbaj se. Oskvrnavitelju svetaca, bogohulniĉe, Ċavole, neĉastivi i neĉisti.« Said bez reĉi iziĊe iz sobe. Sutradan, Mišal Ahtar je navaljivala da se vrate u grad radi njenog kompletnog medicinskog ispitivanja. Said je zauzeo stav. »Ako ti ţeliš da se upuštaš u sujeverje, onda idi, ali ne oĉekuj da ću ti se ja pridruţiti. To je osam sati voţnje u svakom pravcu; i zato, do Ċavola s tim.« Mišal je, to popodne, otišla sa majkom i šoferom, a posledica je bila u tome da se Mirza Said nije našao tamo gde je trebalo da se naĊe, to jest pored svoje ţene, kad su joj rezultati ispitivanja bili saopšteni: pozitivne, neoperativne, i daleko uznapredovale kandţe raka bile su duboko zarivene u njen grudni koš. Nekoliko meseci, šest, ako bude imala sreće, a pre toga, ubrzo, bolovi. Mišal se vratila u Peristan i otišla pravo u svoje odaje u zenani, gde je svom muţu napisala jedno zvaniĉno pisamce na ruţiĉastoj hartiji, obaveštavajući ga o doktorovoj dijagnozi. Kad je on proĉitao njenu smrtnu presudu, napisanu njenom vlastitom rukom, toliko je ţeleo da brizne u plaĉ, ali oĉi su mu i dalje bile uporno suve. On mnogo godina nije nalazio vremena za razmišljanje o Vrhovnom Biću, ali sad mu se, kao dve kokice što odskoĉe na vatri, vratiše u sećanje dve Ajšine fraze. Bog će te spasti. Sve će nam biti dato. Gorak, sujeverni pojam, sinu mu u glavi: »To je neko prokletstvo«, pomislio je on. »Zato što sam osećao poţudu prema Ajši, ona mi je ubila ţenu.«

Kad je otišao u zenanu, Mišal nije htela da ga vidi, ali njena majka, stojeći na vratima i spreĉavajući ga da uĊe, uruĉila je Saidu drugo pisamce, sad na mirišljavoj plavoj hartiji. »Ţelim da vidim Ajšu«, pisalo je tu. »Budi ljubazan da mi to dopustiš.« Klimnuvši glavom, Mirza Sald dade svoj pristanak i odgmiza natrag, u stidu. * U Mahaundu se uvek vodi neka borba; sa Imamom, sa ropstvom; ali sa ovom curom - ništa. Dţibril je inertan; on obiĉno spava i u snu i u ţivotu. Ona mu dolazi ispod jednog drveta, ili u jedan prokop, ĉuje ono što on ne kaţe, uzme ono što joj treba, i ode. Šta on, na primer, zna o raku? Ne zna apsolutno ništa. Svuda oko njega, misli on u polusnu i u polubudnom stanju, vuku se ljudi koji ĉuju neke glasove, i reĉi ih zavode. Ali ne njegove reĉi; nikad njegov originalni materijal. - Pa, ĉiji, onda? Ko to šapće u njihove uši, ĉineći ih kadrim da planine pokreću, satove zaustavljaju, bolesti dijagnosticiraju? On to ne moţe da ukapira. * Onog dana kad se Mišal vratila u Titlipur, devojka Ajša, koju su ljudi poĉinjali da nazivaju kahinom vidovnjakinjom, i bajaĉicom, potpuno je nestala, i nedelju dana se nije pojavljivala. Njen zlosrećni oboţavalac, komendijaš Osman, koji je išao za njom, na

bezbednom rastojanju, onimn prašnjavim krompirskim drumom za Ĉatnapatnu, priĉao je seljanima kako je dunuo vetar i bacio mu prašinu u oĉi; a kad ih je ponovo otvorio »nje, prosto, više nije bilo na vidiku«. Obiĉno, kad Osman i njegov bik poĉnu da priĉaju svoje bombastiĉne priĉe o duhovima-Ďinima, ĉarobnim lampama i otvori-se-sezamima, seljani su bili tolerantni i samo su ga peckali - dobro, Osmane, ĉuvaj to za one idiote u Ĉatnapatni; oni mogu da nasedaju na te tvoje štosove, ali ovde, u Titlipuru, mi znamo znanje, a ti tvoji dvorovi o kojima priĉaš ne mogu da niĉu sami od sebe, već hiljadu-i-jedan radnik mora da ih gradi, a niti mogu tek tako da išĉezavaju ako ih isto toliko radnika ne sruši. MeĊutim, ovog puta, niko se komendijašu nije smejao, jer kad se radilo o Ajši, seljani su bili spremni da u sve poveruju. Postali su uvereni da je devojka sneţnobele kose bila prava naslednica one stare svetice BibiĊi - jer zar se leptiri nisu ponovo pojavili u godini njenog roĊenja i zar je nisu obujmljivali kao neki plašt? Ajša je predstavljala opravdanje za njihovu dugo kiseljenu nadu, ali raskiseljenu povratkom leptirova, i dokaz da su velike stvari još mogućne u ovom ţivotu, ĉak i za one najslabije i najsiromašnije ljude u zemlji. »Nju je odneo anĊeo«, rekla je, ĉudeći se i diveći se, sarpanĉeva ţena Hadidţa, a Osman je briznuo u plaĉ. »Nemoj, to je divna stvar«, i sama ne shvatajući, objašnjavala mu je stara Hadidţa. Seljani su peckali svog kmeta - sarpanĉa: »Kako si ti uopšte mogao da postaneš glava našeg sela, kad imaš jednu tako trapavu ţenu, pitamo se mi?« »Vi ste me izabrali«, natmureno im je odgovorio.

Sedmog dana posle njenog nestanka, Ajša je viĊena kako ide ka selu, opet gola ispod haljine od zlatnih leptira, dok joj je srebrna kosa lebdela, iza nje, na vetriću. Otišla je pravo u kuću sarpanĉa Muhamada Dina i zatraţila da se titlipurski Savet-panĉajat smesta sazove na hitan sastanak. »Mi sad doţivljavamo najveći dogaĊaj u istoriji ,drveta’«, poverila se ona njemu. Muhamad Din, nesposoban da je odbije, odredio je vreme sastanka za to veĉe, posle sumraka. Te veĉeri su ĉlanovi panĉajata zauzeli svoja mesta na uobiĉajenoj grani drveta, dok je Ajša, kainvidovnjakinja stajala ispred njih, na tlu. »Letela sam s anĊelom u najveće visine«, rekla je. »Da, ĉak do onog lote-drveta na kraju krajeva. A arhanĊel, Dţibril: on nam je doneo poruku koja je istovremeno i nareĊenje. Od nas se sve traţi, i sve će nam biti dato.« U ţivotu sarpanĉa Muhamada Dina nije bilo niĉeg što bi ga moglo pripremiti za izbor onoga sa ĉime je sad imao da se suoĉi. »Šta to traţi anĊeo, Ajša, kćeri?« upitao je, boreći se da smiri svoj glas. »AnĊelova je volja da svi mi - svaki ĉovek, svaka ţena i svako dete - smesta poĉnemo da se spremamo za jedno hodoĉašće. NareĊeno nam je da iz ovog mesta pešice odemo do Meke Šarif, da poljubimo Crni Kamen u Ka’abi u središtu Harama, svete mošeje. Tamo moramo svakako otići.« I sad panĉajatska petorka poĉe uzbuĊeno da diskutuje. Ţetva je morala da se razmotri i nemogućnost masovnog napuštanja njihovih domova. »To se ne moţe ni zamisliti, dete«, reĉe joj sarpanĉ. »Dobro je poznato da Alah pošteĊuje hadţiluka one koji su istinski

nesposobni da idu zbog siromaštva ili lošeg zdravlja.« Ali Ajša je ćutala, a plemenske starešine nastaviše da se raspravljaju. A zatim je izgledalo kao da je njeno ćutanje inficiralo sve ostale, te su i oni sami dosta dugo ćutali ćutanje u kojem je pitanje bilo rešeno - mada kako-izašto niko nije nikad uspeo da shvati - jer niko nije nijednu reĉ izustio. Najzad je progovorio komendijaš Osman, preobraćenik Osman, za koga njegova nova vera nije bila ništa više od jednog gutljaja vode. »Pa, odavde do mora ima skoro trista kilometara«, uzviknuo je on. »A ovde imamo i stare dame, i babe. Kako uopšte moţemo da idemo?« »Bog će nam dati snage«, spokojno odgovori Ajša. »Zar ti nije palo na pamet«, dreknu Osman, odbijajući da se preda, »da se izmeĊu nas i Meke nalazi jedan ogroman okean? Kako da ga preĊemo? Mi nemamo para za hadţijske brodove. Moţda će anĊeo da nam da krila, pa da preletimo?« Mnogi seljani ljutito napadoše bogohulnika Osmana. »A sad, da si ućutao!« ukori ga sarpanĉ Muhamad Din. »Ti nisi dugo u našoj veri a ni u našem selu. Zatvori tu svoju pljucu i uĉi se našem naĉinu ţivota.« Ali Osman drsko odgovori: »Znaĉi, vi tako doĉekujete nove naseljenike. Ne kao sebi ravne već kao ljude koji moraju da se ponašaju kako im se naredi.« Grupa zajapurenih ljudi poĉe da se skuplja oko Osmana, ali pre no što je bilo šta drugo moglo da se dogodi, vidovnjakinja – kahin Ajša, potpuno izmeni atmosferu odgovarajući na komendijaševa pitanja.

»AnĊeo je i to objasnio«, tiho reĉe ona. »Hodaćemo trista kilometara, a kad stignemo do morske obale, zakoraĉićemo u morsku penu i more će se za nas otvoriti. Talasi će se razdvojiti, a mi ćemo onda preko okeanskog dna moći da otpešaĉimo do Meke.« * Sledećeg jutra, Mirza Said Ahtar se probudio u kući koja je bila u neobiĉnoj tišini, a kad je pozvao poslugu, nije bilo odgovora. Tišina se rasprostirala i preko polja krompira; ali ispod široko razastrtog krova od ogromne krošnje titlipurskog drveta, sve je bilo u ţurbi i buci. Panĉajat je jednoglasno prihvatio naredbu arhanĊela Dţibrila i seljani su se spremali za odlazak. Sarpanĉ je isprva hteo da stolar Iza napravi nosiljke za stare i nemoćne, koje bi vukli volovi, ali tu ideju mu je iz glave izbila njegova roĊena ţena, rekavši mu: »Pa, ti uopšte ne slušaš šta ti se govori, sarpanĉe sahibdţi! Zar anĊeo nije rekao da svi moramo da idemo peške? Prema tome, to je ono što moramo.« Jedino su najmanja deca bila pošteĊena pešaĉkog hodočašća, te je bilo odluĉeno da ih odrasli nose na ramenima ili na krkaĉe, po rotaciji. Seljani su sakupili ujedno sve svoje namirnice - gomile krompira, soĉiva, pirinĉa, tikava, paprika, plavih patlidţana i drugog povrća, i stavili ih na jednu gomilu pored velike panĉajatske grane drveta. Teret te opskrbe imao je da se podjednako rasporedi izmeĊu hodaĉa. I kuhinjski pribor bio je na jednoj zajedniĉkoj gomili, kao i raznovrsna posteljina - dušeci, jorgani, ĉaršavi i sliĉno koja se mogla naći. Morali su da povedu i tegleću

marvu, sa nekoliko taljiga natovarenih ţivinom, ali, uopšte uzevši, hodoĉasnici su se drţali sarpanĉevog uputstva da liĉne stvari svedu na minimum. Pripreme su bile poĉele još pre svanuća, te kad je razdraţeni Mirza Said došetao u selo, stvari su bile već dobro uznapredovale. Zamindar je ĉetrdeset i pet minuta usporavao pripreme, drţeći besne govore i tresući pojedine seljane za ramena, a zatim je, srećom, digao ruke od svega i otišao, te je rad mogao da se nastavi ranijom brzom brzinom. Dok je odlazio, Mirza se neprestano udarao u glavu i vreĊao ljude nadevajući im razna imena, kao budale, glupaci, veoma ruţne reĉi govorio, ali on je uvek bio bezboţnik, onaj slabi kraj jake loze, i on je morao da bude ostavljen da se suoĉi sa svojom sudbinom; sa ĉovekom njegovog kova nije moglo da se raspravlja. Seljani su pre sumraka bili spremni za odlazak, a sarpanĉ je svima rekao da u sitne sate ustanu za molitvu, kako bi odmah posle toga krenuli na put i tako izbegli najveću vrućinu dana. Te noći, leţući na asuru pored stare Hadidţe, on je promrmljao: »Konaĉno. Ja sam uvek ţeleo da vidim Ka’abu, da je obiĊem pre nego što umrem.« Ona je pruţila i uku preko svoje asure i uzela njegovu šaku. »I ja sam se nadala da ću je videti, iako nisam u to verovala«, rekla mu je. »Zajedno ćemo kroz vodu proći.« Mirza Said, u besu nemoći zbog prizora koji je video - celog sela koje se pakuje za put, hrupio je kod svoje ţene, bez ikakve ceremonije. »Trebalo bi da vidiš šta se dogaĊa, Mišu«, uzviknuo je, gestikulišući smešno. »Ceo Titlipur je izgubio vezu s mozgom i kreće na put ka moru. Šta će biti s njihovim domovima, s njihovim

poljima? Sve će im propasti. Mora biti da su tu neki politiĉki agitatori umešali svoje prste. Neko je tu nekog podmitio. - Šta misliš, kad bih im ja ponudio pare, da li bi ostali kod kuće, kao sve duševno zdrave osobe?« I grlo mu se osuši. U sobi je bila Ajša. »Kuĉko jedna«, nagrdi je on. Sedela je ukrštenih nogu na krevetu, dok su Mišal i njena majka, ĉuĉeći na podu, udvajale svoje liĉne stvari i gledale da ponesu što manje, ono što će im biti najneophodnije na hodoĉašću. »Ti nećeš da ideš«, dreknu Mirza Said. »Ja ti to zabranjujem; sam Ċavo zna kakvu je zarazu ova kurva bacila na seljake, al’ ti si moja ţena i ja tebi ne dopuštam da s njima poĊeš u tu samoubilaĉku avanturu.« »Dobro reĉeno«, gorko se nasmeja Mišal. »Dobar izbor reĉi, Saide. Ti znaš da ja više ne mogu da ţivim a priĉaš o nekom samoubistvu. Saide, ovde se nešto dogaĊa, a ti sa svojim uvezenim evropskim ateizmom ne znaš šta je to. A moţda bi i znao kad bi zavirio ispod svog engleskog odela i pokušao da odrediš gde ti se nalazi srce.« »To je neverovatno«, uzviknu Said. »Mišal, Mišu, jesi li to ti? Ti si se iznenada pretvorila u ovaj bogoneugodni tip ţene iz drevne prošlosti sveta.« GĊa Kureiši reĉe: »Idi, sinko. Ovde nema mesta za nevernike. AnĊeo je rekao Ajši da će se Mišali ukloniti rak posle njenog hodoĉašća u Meku. Sve se traţi i sve će biti dato.« Mirza Said Ahtar stavi dlanove na zid spavaće sobe svoje ţene i pritisnu ĉelo na njegovu gipsanu površinu. Posle duge pauze, on reĉe: »Ako se tu radi o dodirivanju i celivanju ,crnog kamena’, hajdemo, onda,

tako ti Boga, u grad, da uzmemo avion. Za dva dana smo u Meki.« Mišal odgovori: »Nama je nareĊeno da hodamo.« Said izgubi kontrolu nad sobom. »Mišal? Mišal?« vrisnu on. »NareĊeno? ArhanĊeli, Mišu? Dţibril? Bog sa dugaĉkom bradom i anĊeli s krilima? Raj i Pakao, Mišal? Đavo sa šiljatim repom i razdeljenim kopitima? Dokle ćeš s tim dospeti? Da li ţene imaju dušu, šta ti kaţeš? Ili drukĉije: da li duša ima pol? Da li je Bog crn ili beo? Kad se okean razdvoji, gde će ona suvišna voda da ode? Da li će da stoji uspravno sa obe strane, kao zidovi? Mišal? Odgovori mi! Postoje li ĉuda? Da li ti veruješ u Raj? Da li će meni gresi biti oprošteni?« On poĉe da plaĉe, i pade na kolena, sa ĉelom i dalje uz duvar. Njegova umiruća ţena mu priĊe i zagrli ga s leĊa. »Pa, idi, onda, u hadţiluk«, reĉe joj on, tmurno. »Ali uzmi bar naš ,mercedes’-stejšn vagon. On ima erkondišn’, a moţeš poneti i ono sanduĉe s ledom puno koka-kole.« »Ne«, blago reĉe ona. »Mi ćemo hodati kao i svi ostali. Mi smo hodoĉasnici, Saide. Ovo nije piknik na plaţi.« »Ne znam šta da radim«, reĉe Mirza Said Ahtar, plaĉući. »Mišu, ja to ne umem sam da rešim.« Ajša progovori sa kreveta. »Mirza sahib, poĊite s nama«, reĉe mu ona. »Gotovo je sa vašim idejama. PoĊite i spasite dušu svoju.« Said ustade, crvenih oĉiju. »Krvav si mi izlet predloţila«, reĉe on opako gĊi Kureiši. »Kakav bumerang! Tvoj izlet će nas sve srediti za veĉna

vremena, ĉitavih sedam generacija ima da ode u tandariju - cela naša bulumenta.« Mišal nasloni obraz na njegova leĊa. »PoĊi sa nama, Saide. Prosto, poĊi.« On se okrete Ajši. »Nema Boga«, reĉe on odluĉno. »Nema Boga osim Boga, a Muhamed je Njegov Prorok«, ona odgovori. »Mistiĉno iskustvo je subjektivno, to nije objektivna istina«, nastavljao je on. »More se neće razdvojiti.« »More će se razdvojiti na anĊelovu zapovest«, odgovori Ajša. »Ti ove ljude vodiš u sigurnu propast.« »Ja ih vodim u Boţija nedra.« »Ja ne verujem u tebe«, Mirza Said je bio uporan. »Ali poći ću sa vama i na svakom koraku ću nastojati da prekinem tu ludost.« »Bog bira mnoga sredstva«, radosno reĉe Ajša, »mnoge staze kojima oni što sumnjaju mogu stići do izvesnosti postojanja Njegovog.« »Nosi se u pakao«, viknu Mirza Said Ahtar, i, rasterujući leptire, izjuri iz sobe. * »Ko je luĊi«, šaptao je komendijaš Osman u uho svom biku, dok ga je timario u njegovoj maloj staji, »luda ţena ili ludak koji ludu ţenu voli?« Bik mu nije odgovorio. »Moţda je trebalo da ostanemo nedodirljivi«,

nastavljao je Osman. »Prinudni okean zvuĉi gore nego zabranjeni bunar.« A na to bik klimnu glavom dvaput za da - klim klim.

V GRAD, VIDLJIV - ALI NEVIĐEN »Kad me neko pretvori u buljinu, pomoću kojih to čini ili kojeg ustuka mogu da se ponovo pretvorim u sebe?« Mister Muhamad Sufijan gazda kafane Shaandaar i vlasnik kuće sa sobama za izdavanje iznad svog lokala, mentor raznih, prolaznih i raznobojnih stanara oba pola u smislu sve-je-to-brat-već-video, najmanji doktrinar hadţiluka a najveći bestidnik meĊu ljubiteljima video-rikordera, bivši uĉitelj, samouki poznavalac klasiĉnih tekstova mnogih svetskih kultura, izbaĉen iz sluţbe u Daki zbog kulturnih razlika izmeĊu njega i nekih generala u one stare dane kad je Bangladeš bio samo Istoĉno Krilo, i zato je on, njegovim sopstvenim reĉima reĉeno, »ne toliko jedan imig- koliko emig-rant« - ali ne sa nastavkom »rant« nego »runt« (engl. runt — prcoljak) - njegova poslednja dobrodušna aluzija na sopstveni mali rast, jer iako je bio krupan ĉovek snaţnih ruku i debeo u struku, nije imao više od sto pedeset centimetara visine od poda do vrha glave - a sad je treptao na vratima svoje spavaće sobe - probuĊen od strane Dţampi-Dţošija, njegovim nervoznim ponoćnim kucanjem, kao da sve gori - obrisao svoje naoĉare u poluramu skutom svoje spavaće kurte u bengali-stilu (sa uĉkurom oko vrata), ţmirkao kratkovidim oĉima, stavljao i skidao naoĉare, otvarao oĉi, gladio svoju bezbrku kaniranu bradu, coktao, i tako reagovao na sad već neosporne rogove na ĉelu uzdrhtalog badţe koga je Dţampi, ĉinilo se, kao ĉekrk uvukao u kuću, a on ga sad posmatrao s podsmehom - uz

preporuĉljivu mentalnu ţivahnost za ĉoveka tek trgnutog iz dremeţa - sa improvizovanim podsmehom ukradenim od Lucija Apuleja od Madaure, marokanskog sveštenika, 120-180. n. e., pribliţno, stanovnika kolonije jedne ranije imperije, od ĉoveka koji je osporavao optuţbe da je zaĉarao neku bogatu udovicu ali je ipak priznao, malĉice perverzno, da je u jednoj ranoj fazi svoje karijere bio, ĉarolijom, pretvoren (ne u buljinu, nego) u magarca. »Da, da«, nastavi Sufijan, koraknuvši u hodnik i duvajući belu maglu zimskog daha u kupu od svojih šaka. »Jadni nesrećnik, al’ nema smisla da se valja po blatu. Treba zauzeti konstruktivan stav. Probudiću ţenu.« Ĉamĉa je bio zarastao u bradu i sav blatnjav. Nosio je ćebe kao togu ispod kojeg mu je virio deformitet u vidu jarećih nogu s kopitima, dok se iznad njih videla tuţna komedija u vidu jakne od jagnjeće koţe, koju je pozajmio od Dţampija, s podignutom kragnom tako da je njena postava od kovrdţavog jagnjećeg krzna bila samo nekoliko centimetara ispod njegovih šiljatih jarećih rogova. Izgledao je nesposoban da govori, troma tela, zamućena pogleda; iako je Dţampi pokušavao da ga obodri - »Hajde, digni glavu, je 1’ vidiš, zaĉas ćemo srediti stvar« - on, Saladin, bio je i dalje mlitaviji i pasivniji od - koga? - pa, recimo, od svih satira. Sufijan je, u meĊuvremenu, nudio nova apulejska saosećanja. »U sluĉaju onog magarca, za suprotnu metamorfozu bila je potrebna liĉna intervencija boginje Izide«, reĉe on, blistajući. »Ali stara vremena vaţila su za stare, konzervativne buzdovane. U vašem sluĉaju, mladi gospodine, prvi bi korak mogao da bude jedan tanjir dobre vruće supe.«

U tom trenutku njegovi ljubazni tonovi sasvim potonuše u jedan drugi, interventni, glas u visokom tonu operskog izraţavanja straha; a nekoliko trenutaka posle toga, njegova malenkost bi pritisnuta i gurnuta jednom ko-od-brega-odvaljenom mesnatom figurom ţene, koja izgleda nije mogla da se odluĉi da li da ga odbaci sa svog puta ili da ga zadrţi ispred sebe kao štit. Zgurena iza Sufijana, ova nova osoba ispruţi svoju uzdrhtalu ruku na ĉijem se kraju nalazio ustreptali, zdepast i crveno lakirani kaţiprst. »To što stoji tamo«, zaurla ona. »Šta nas je to snašlo, naopako?!« »To je Dţošijev prijatelj«, blago reĉe Sufijan, pa nastavi, obraĉajuĉi se Ĉamĉi, »izvinite, molim vas - za ovu neoĉekivanost et cet, je l’ da? Ali ipak, dopustite mi da vam predstavim moju gospoĊu - moju begumu sahibu - Hind.« »Kakav crni prijatelj? Kako to prijatelj?« uzviknu zgurena dama. »Ya Allah, zar ti oĉi nisu pored nosa?« Hodnik kuće, s patosanim podom i pocepanim cvetnim tapetama na zidovima - poĉeo je da se puni sanjivim stanarima-»partajama«. Istaknute meĊu njima bile su dve cure - »tinejdţerke«, jedna s kosom koja joj je štrĉala na sve strane, druga s konjskim repom, a obe su uţivale u ovoj prilici sa nadom da će pokazati šta su nauĉile (od Dţampija) u borilaĉkim veštinama karatea i vingĉuna: Sufijanove kćerke - Mišal (sedamnaest) i petnaestogodišnja Anahita, iskoĉiše iz svoje spavaće sobe u borbenoj opremi - Brus Li-piţamama nemarno prebaĉenim preko majica sa slikom nove Madone ugledaše nesrećnog Saladina i zatresoše glavama u svom oduševljenju sa razrogaĉenim oĉima.

»Radikalac«, reĉe Mišal s odobravanjem. A njena sestra klimnu glavom potvrdno. »Krajnji. I to one jebene ,A’ kategorije.« Ali majka ih sad ne ukori zbog reĉnika; Hindine misli su bile na drugoj strani, te ona zakuka glasnije nego ikad ranije: »Gledajte ovog mog muţa. Kakav je on to hadţija? Ovde je, pred nama, glavom i bradom, pravi-pravcati šejtan, koji nam je kroz vrata uš’o u kuću, a muţ mi kaţe da mu ponudim vruću jahnipileću ĉorbu, koju sam skuvala ja, sopstvenom desnom rukom.« Sad bi za Dţampi-Dţošija bilo potpuno nekorisno da gospu Hind moli za trpeljivost, da pokuša da objasni stvar i traţi neku solidarnost. »Ako ovaj nije pravi Ċavo na zemlji«, upozori gospoĊa uzburkanih grudi, ne oĉekujući nikakav odgovor, »otkuda mu onda dolazi ovaj njegov pakleno smrdljivi dah? Je l’, moţda, iz miomirisnog Rajskog Naselja?« »Ne dolazi mi iz Đulistana nego iz Bostana«, neoĉekivano reĉe Ĉamĉa. »Sa leta AI-420.« Ali kad mu ĉu glas, gospa-Hind uplašeno ciknu i jurnu pored njega u pravcu kuhinje. »Mister«, reĉe Mišal Saladinu dok joj je majka beţala niz stepenice, »ko god nju uplaši, ima da bude udešen za Vrbicu.« »I da posle izgleda jako nezdravo«, sloţi se Anahita. »Dobrodošli u društvance.« *

Ova gospa-Hind, sada tako ušanĉena u uzvikivaĉko-podvriskujući stil govora, bila je u svoje vreme - čudnoal’-istinito - jedna od najstidljivijih nevesta, duša neţnosti, samo otelovljenje tolerantne, dobre naravi. Kao supruga erudite-uĉitelja u Daki, bila je sa voljom prihvatila svoje duţnosti savršene ţivotne saputnice, prinosila svom suprugu ĉaj sa isiotom, dok je on noću dugo bio budan ĉitajući i ocenjujući ispitne zadatke uĉenika, dodvoravala se upravitelju škole na povremenim zajedniĉkim izletima uĉiteljskih porodica, trudila se da shvati romane Bibutibušana BanerĊija i metafiziku Rabindranata Tagore, u svom nastojanju da bude što vrednija svog supruga koji je lako citirao znanja iz Rigvede kao i iz Kuran-Šarifa, pa ĉak i iz vojnih zapisa Julija Cezara i Otkrovenja svetog Jovana JevanĊeliste. U te dane ona se divila njegovoj pluralistiĉkoj otvorenosti duha, pa se trudila da u svojoj kuhinji ide uporedo s njegovim eklekticizmom, uĉeći da kuva jela kao što su dobro zaĉinjene dose i utapame juţne Indije i meka ćufta kašmirska. I postepeno je njeno usvajanje naĉela gastronomskog pluralizma prerastalo u jednu veliku strast; i dok je svetovnjak Sufijan gutao mnogostruke kulture potkontinenta - »a nemojmo se praviti da tu zapadnjačka kultura nije prisutna, jer kako bi bilo moguće da posle tolikih vekova i ona ne bude deo našeg nasleĊa?« - njegova je supruga kuvala i klopala sve veće koliĉine hrane baš tog nasleĊa. Dok je proţdirala straviĉno zaĉinjena jela Hajderabada i pretenciozne jogurtske sosove utarpradeškog Laknaua, njeno telo je poĉelo da se menja, jer je sva ta hrana morala da se negde smesti, i ona je poĉela da liĉi na jednu veliku kotrljajuću masu svoje otadţbine, tog

potkontinenta bez granica, jer hrana prelazi sve granice koje ste voljni da spomenete. Ali mister Muhamad Sufijan nije se gojio; nije dobio nijednu talu, nijednu uncu više. Njegovo odbijanje gojenja bilo je i poĉetak nevolja. Kad ga je ona karala - »Ti ne voliš moja jela? Za koga ja sve to spremam i zbog ĉega se naduvavam kao balon?« - on joj je odgovorio, blago, gledajući gore na nju (bila je viša od njega) preko vrha svojih naoĉara u poluramovima: »Uzdrţavanje je takoĊe deo naše tradicije, begumo. Uvek treba pojesti dva zalogaja manje od onog što nam glad traţi: samoodricanje, asketski put.« Kakav ĉovek! Ima odgovore na sva pitanja, ali ne moţeš ga navući na dobru svaĊu. Uzdrţavanje nije bilo za gospu Hind. A moţda bi i bilo, da se Sufijan ikad poţalio; da je barem jedanput rekao, Ja sam verovao da sam se oţenio jednom ţenom, ali ti si sad dovoljno velika za dve; da joj je nekad dao podstreka! - i onda bi ona moţda odustala od velikog ţdranja - što da ne, razume se da bi odustala; prema tome, to je njegova krivica, zato što nije agresivan, i kakav je sad pa to muškarac koji nije znao da uvredi svoju debelu gospu - suprugu? - Uistinu, bilo bi sasvim moguće i to da bi Hind omanula u obuzdavanju svog ţderaĉkog orgijanja, i uprkos eventualnim Sufijanovim psovkama i molbama da prestane; ali pošto on to nije ĉinio, ona je nastavljala da klopa, da mulja hranu, zadovoljna što celu krivicu za svoju figuru moţe da sruĉi na njega. A zapravo, ona je jednom bila poĉela da ga krivi za neke stvari, iznašla je mnoge razloge zbog kojih bi

mogla da mu se suprotstavi; a našla je i svoju jeziĉinu, te je tako uĉiteljev skromni stanĉić svaki dan odjekivao od vike i grdnje koju on, budući pravi mišić, nije bio u stanju da prenosi na svoje Ċake. A iznad svega, grdila ga je i zbog njegovih i suviše uzvišenih principa zbog kojih joj on - Hind mu je rekla da je toga svesna - nikad neće omogućiti da postane ţena bogatog ĉoveka; jer šta reći za ĉoveka koji je, videvši jednom da mu je banka sluĉajno proknjiţila dve plate za isti mesec, odmah pismeno upozorio banku na tu grešku i vratio joj lovu? i kakvi su tu bili izgledi za uĉitelja koji je, kad mu je prišao najbogatiji od svih Ċaĉkih roditelja, klot odbio i samu pomisao da prihvati uobiĉajenu novĉanu naknadu za usluge pruţene prilikom ocenjivanja ispitnih zadataka njegovih malih Ċaka? »Ali ja bih sve to mogla da ti oprostim«, mraĉno bi mu ona promrmljala, »da nije bilo...« - ostavljajući neizgovoren drugi deo reĉenice, koji je glasio, ona tvoja dva prava zločina: onog tvog seksualnog i onog političkog zločina. Od poĉetka njihovog braka, njih dvoje su retko ĉinili onaj polni akt, i to, kad su ĉinili, ĉinili su samo u mrklom mraku, i u takvoj tišini da se igla mogla ĉuti kad padne na pod, i u maltene savršenoj nepokretnosti. Gospi Hindi pri tom nije ni na pamet padalo da se gica ili vrcka, a kako je Sufijan delovao kao osoba koja kroz sve to prolazi sa minimalnim mrdanjem, ona je to prihvatila i uvek je prihvatala - kao da su oboje bili istog mišljenja o toj stvari, to jest, da je to jedna prljava rabota o kojoj ne treba ništa razgovarati - ne pominjati je ni u njegovoj ni u njenoj diskusiji, ni pre ni posle radnje, niti skretati paţnju na tu stvar u samom toku radnje. A kad su deca

koristila svoje vreme za dolazak na svet, ona je to smatrala za Boţju kaznu, jer je samo On znao za ona rĊava dela u njenom ţivotu pre njihovog roĊenja; a kako su oba deteta ispala devojĉice, ona za to nije htela da optuţuje Alaha, već je više volela da krivi ono slabićko seme koje je u njoj posejao njen nemuţevni muţ, a to je bilo njeno mišljenje koje se nije libila da izrazi sa jakim naglaskom i, na uţas babice, baš u trenutku kad je rodila malu Anahitu. »Još jedna devojĉica«, dahtala je s gaĊenjem. »Pa, s obzirom na to ko mi je napravio dete, treba da budem srećna što nisam rodila bubašvabu ili miša.« Posle te druge ćerke, rekla je Sufijanu, »Što je dosta, dosta je«, pa mu je naredila da svoj krevet prebaci u hodnik. On je bez reĉi prihvatio njeno odbijanje da ima još dece; ali je ona onda otkrila da je taj bludnik mislio da opet moţe s vremena na vreme da ulazi u njenu zamraĉenu sobu i nastavlja onaj svoj ĉudni ritual ćutanja i gotovo-nemrdanja, kojem se ona bila prepuštala samo radi rasploĊavanja. »Šta ti misliš«, viknula je na njega kad je prvi put ponovo pokušao. »Da ja to radim da bih se zabavljala?« Kad mu je jednom ušlo u njegovu tvrdu ćupu da ona misli poslovno - jakako, gospodine, nema tu više trte-mrte i zavitlavanja, ona je ĉestita ţena, a ne neka raspusna uspaljuša - on je poĉeo da kasno dolazi kući. Ona je, pogrešno, mislila da on odlazi kod nekih prostitutki, a on se tada, u stvari, bio upetljao u politiku, ali ne u neku staru politiku, o ne, nipošto! - mister Klikeraš se bio pridruţio samim Ċavolima, Komunistiĉkoj partiji, ni manje ni više, jer to je odgovaralo njegovim ţivotnim naĉelima; prišao je demonima, goljama, ni blizu onim ĉestitim droljama. I

baš zbog tog njegovog paĉanja u mistiku, ona je morala da se u tako kratkom roku spakuje i da, tegleći svoje dve bebe, otputuju u Englesku; zbog tih njegovih ideoloških maĊija, morala je da izdrţi sva ona lišavanja, preslišavanja i poniţavanja u procesu imigriranja; i upravo je zbog tog njegovog dijabolizma ostala zauvek zakucana u ovoj Engleskoj i više nikad neće videti svoje selo. »Engleska je«, rekla mu je jednom, »tvoja osveta što sam te spreĉila da na mom telu izvodiš svoje sramne radnje.« On joj na to nije ništa odgovorio; ali ćutanje znaĉi odobravanje. I šta je bilo to što ih je prinudilo da ţive u ovom Vilajetu njihovog izgnanstva, u tom svrabu osvetoljublja njenog seksualno opterećenog muţa? Šta? Da li njegovo knjiško znanje? Njegovo Gitanjali - Osvetoljublje, Ekloge - pesme Vergilijeve -ili, pak, ona drama Otelo, koju je on objašnjavao, po naški, da je to u stvari Attalah ili Attaulah, sem što pisac nije umeo da mu ime pravilno napiše - i kakav mi je pa to pisac? Bilo je to: njena kujna. Kafana Šaandaar, hvaljena. »Izvrsna, sjajna, gurmanska.« Svet je dolazio iz svih krajeva Londona da jede njene »samoze«, njen bombajski cliaat, njen gulab jamans - gulaš pravo iz Raja. A šta je tu Sufijan mogao da radi? Da naplaćuje ceh, da sluţi ĉaj, da irĉka od stola do stola, i da se ponaša kao konobar, i pored sveg svog obrazovanja. Oh, da, svakako, gostima se sviĊala njegova liĉnost, on je uvek bio privlaĉan i prijatan lik, ali kad vodite neku kloparnicu, gosti ne plaćaju za konverzaciju, na zbrzanom raĉunu, već za klopu kao što su jela Ďelebe, barfe ili Specijalitet dana. O, kako se ţivot izmenio! Sad je Ona bila gazdarica.

Pobeda! A ipak, nije se mogla osporiti ĉinjenica da je ona bila kuvarica i hraniteljka, glavna graditeljka uspeha kafane Šaandaar, koja im je konaĉno omogućila da kupe celu ĉetvorospratnu zgradu iznad lokala i poĉnu da izdaju sobe - ona je bila ta osoba oko koje je, kao loš dah, lebdela mijazma njegovog poraza. Dok je Sufijan i dalje svetlucao, ona je delovala ugašeno, kao pregorela sijalica, kao zvezda koja se gasi, kao umirući plamen. Zašto? - Zašto, kad je Sufijan, lišen svog zvanja, Ċaka i poštovanja, skakutao okolo kao jagnje, pa ĉak poĉeo i da se goji, da se širi u gradu Londonu, kao što nikad nije radio tamo u zaviĉaju; i zašto se ona, kad je moć prešla iz njegovih ruku u njene, drţala - kako je njen muţ rekao - kao prazna vreća, tuţna buca i ţalosna kuca? Prosto: ne uprkos, već zbog. Sve ono što je ona cenila bilo je poremećeno promenom; u tom procesu prevoĊenja izgubljeno. Njen govor: sada obavezan da emituje te tuĊinske zvuke od kojih joj se jezik zamara, i zar ona nema prava da zbog toga kuka? Njeno domaće ognjište: beše nekad u Daki, gde su zajedno ţiveli u onom skromnom uĉiteljskom stanu, i šta im je sad nešto bolje što su zahvaljujući svom preduzetniĉkom smislu, ušteĊevini i veštini kuvanja dobrih jela sa zaĉinima, uspeli da kupe ovu ĉetvorospratnicu sa balkonĉićima? Gde je sad bio onaj grad koji je ona znala? Gde selo njene mladosti sa zelenim rekama i potocima? I oni obiĉaji oko kojih je ona izgradila svoj ţivot bili su sad izgubljeni, ili ih je, barem, bilo teško ponovo naći. Niko u ovom Vilajetu nije imao vremena za one natenane-paţnje i ljubaznosti iz zaviĉaja, ili za one mnoge izraze poštovanja vere.

Osim toga: zar ona nije bila prinuĊena da podnosi muţa bez ikakve vrednosti, dok je ranije mogla da se baškari u svom devojaĉkom ponosu i dostojanstvu? Gde je to dostojanstvo kad moraš da radiš za opstanak, za njegov opstanak, dok je ranije mogla da sedi kod kuće u mnogo podobnijoj pompi? - A znala je ona - kako da nije mogla znati - svu onu tugu ispod njegove dobrodušnosti, i da je to, takoĊe, bio jedan od njegovih poraza; i nikad se nije ona ranije osećala tako nedovoljnom kao supruga, jer kakva je to GospoĊa koja nije kadra da razveseli svog muţa, već mora da poštuje tu krivotvorenu sreću i da se snalazi kako zna i ume da bi je oĉuvala, kao da je to ona prava stvar? - A osim toga: došli su u jedan demonski grad u kojem svašta moţe da ti se desi, da ti neko porazbija prozore u toku noći, bez ikakvog razloga, da te neke nevidljive ruke obore na ulici, a u radnjama slušaš takve skaredne reĉi i psovke od kojih se osećaš kao da će ti uši otpasti, ali kad se okreneš u pravcu iz kojeg te reĉi dolaze, vidiš samo prazan vazduh i osmehnuta lica; i svaki dan ĉuješ da su nekog momka ili neku devojku prebili duhovi. - Da, to je zemlja fantomskih zloĉesnika, kako drukĉije da to objasniš; najbolje je sedeti kod kuće, i ne izlaziti, sem kad moraš da odneseš pismo na poštu; sedi lepo kod kuće, zakljuĉaj vrata, oĉitaj svoje molitve, pa će oni zli dusi (moţda) stajati po strani. - A razlozi poraza? Baba, ko će ih sve nabrojati? Nije ona bila samo ţena jednog kafedţije i robinja kujne, već se nije mogla osloniti ni na pripadnike svog roĊenog naroda; bilo je tu njihovih ljudi koje je ona smatrala dostojnim poštovanja, ali, koji su preko telefona davali razvod svojim ţenama kod kuće i odbegavali sa lakim, haramzadi, ţenskama ili indijskim curama koje su zavodili zbog miraza (neke

stvari mogu da se ovamo donose i bez carine); a najgore od svega, to je onaj otrov ovog Ċavoljeg ostrva što je inficirao njene bebice-devojĉice koje su ovde rasle odbijajući da govore maternjim jezikom, iako razumeju svaku reĉ, ĉime su htele samo da povreĊuju svoje roditelje; i zašto bi inaĉe Mišal odsekla svoju dugaĉku kosu i pustila sve dugine boje u kratku; i svaki dan je zato dolazilo do sukoba, svaĊa i njihove neposlušnosti a što je i tu bilo najgore, u njenim ţalbama se nije moglo ĉuti ništa novo, i to vam je stvar koja leţi ţenama kao što je ona, te tako ona više nije bila samo ţena, samo ona Hind, supruga uĉitelja Sufijana; bila je potonula u anonimnost, u bezliĉni pluralitet, u stanje u kojem je bila samo jedna-od-ţena-kao-što-je-ona. Bila je to istorijska lekcija: ţene-kao-što-je-ona nemaju druge do da pate, da se sećaju, i da umru. I šta je ona radila: da bi porekla muţevljevo slabićstvo, ona ga je uglavnom tretirala kao nekog lorda, kao monarha, jer je u njenom izgubljenom svetu njena slava poĉivala u njegovoj; a da bi porekla postojanje onih sablasti izvan kafane, ona je ostajala u kući i druge slala u grad da nabavljaju namirnice i kućne potrebe, kao i one beskonaĉne kasete Bengali- i Hindi-filmova za gledanje na video-rikorderu, pomoću kojih je (uz sve veću gomilu indijskih filmskih ĉasopisa) mogla da bude u dodiru sa zbivanjima u »stvarnom svetu«, kao što je bio onaj bizarni nestanak neuporedivog Dţibrila Farište i kasnija tragiĉna vest o njegovoj smrti u avionskoj nesreći; a da bi svojim osećanjima poraza i krajnjeg oĉajanja dala neke oduške, ona se izdirala na svoje ćerke. Od kojih je ona starija, da bi saĉuvala svoj integritet,

otfikarila svoju dugu kosu, i dopustila da joj bradavice na grudima bockaju njene provokativno tesne bluzice. Dolazak jednog potpuno razvijenog Ċavola, rogatog ĉoveka-jarca, bio je, u svetlu gore navedenog, nešto veoma sliĉno onoj poslednjoj, ili, u svakom sluĉaju, pretposlednjoj kapi u prepunoj ĉaši jeda. * Stanari-partaje Šaandaara okupili su se u noćnoj kujni na jedan improvizovani krizni »samit«. Dok je Hind bacala svoje kletve u pileću ĉorbu, Sufijan je smeštao Ĉamĉu uz sto, privlaĉeći, za upotrebu nesrećnog badţe, jednu aluminijumsku stolicu s plastiĉnim sedištem, i dajući svoj uvod u dnevni red noćnog sastanka. Lamarkove teorije - drago mi je što ĉitaoca mogu da izvestim - citirao je izgnani uĉitelj, govoreći svojim najboljim didaktiĉkim glasom. Kad je Dţampi ispripovedao neverovatnu priĉu o Ĉamĉinom padu s neba - a sam glavni junak bio i suviše duboko zagnjuren u pileću ĉorbu i svoj jad, da bi u svoje ime mogao da govori - Sufijan se, cokćući, pozvao na poslednje izdanje Porekla vrsta. »U kojem je delu ĉak i veliki Ĉarlz prihvatio pojam mutacije in extremis - što će reći, pred samu smrt - radi osiguranja opstanka vrsta; te, prema tome, šta ako su njegovi sledbenici - uvek veći darvinisti od samog Darvina! - posthumno odbacili takvu lamarkovsku herezu, insistirajući na prirodnoj selekciji i samo na njoj - meĊutim, ja sam obavezan da priznam da se takva teorija ne proširuje na opstanak pojedinih vrsta već samo na vrste kao celinu; - a osim toga, s obzirom na

prirodu mutacije, problem je u tome da se shvati stvarna korisnost te promene.« »Ma, nemoj reći«, Anahita Sufijan prekide ta razmišljanja, drţeći jednu šaku na svom obrazu i diţući oĉi ka nebu. »Udari taĉku! Stvar je u tome, kako je ovaj badţa uspeo da se pretvori u ovakvu, u ovakvu« zadivljeno - »nezdravu nakazu?« A na to, sam Ċavo, podigavši pogled iz tanjira pileće ĉorbe, dreknu, »Ne, nisam ja to. Ja nisam nakaza. Oh, ne, nisam sigurno.« Njegov glas koji je zvuĉao kao da se diţe iz bezdanog ambisa bola, dirnu i uplaši mlaĊu curu, koja se sjuri do mesta na kojem je on sedeo, te ţestoko milujući rame nesrećnog skota, reĉe da bi ublaţila stvar: »Razume se da nisi, izvini, ja, liĉno, svakako ne mislim da si ti nakaza; ti samo tako izgledaš.« Saladin Ĉamĉa briznu u plaĉ. U meĊuvremenu je gĊa Sufijan bila uţasnuta prizorom u kojem je njena mlaĊa ćerka stvarno drţala ruke na tom stvoru, pa se okrete galeriji stanara-partaja u piţamama i spavaćim košuljama, mašući svojom varjaĉom na njih i traţeći njihovu podršku. »Kako podneti ovo? - Ĉast i bezbednost mladih devojaka ne moţe da se saĉuva. -I sve to u mojoj roĊenoj kući, jedna takva stvar...!« Mišal Sufijan izgubi strpljenje. »O, Isuse, mama!« »Isuse?!« »Je l’ vi mislite da je to kod njega nešto privremeno?« upita Mišal svoga oca Sufijana i Dţampija, okrenuvši leĊa skandalizovanoj Hind. »Neka vrsta opsednutosti zlim duhovima - i da l’ bismo mi

mogli da ih malo, znate, izegzorciziramo?« Slutnje, grobljanske aveti i košmari horor-filmova svetlucali su u njenim oĉima, a njen otac, takoĊe ljubitelj video-kaseta sa filmovima strave i uţasa, poput nekog tinejdţera, izgledao je kao da ozbiljno razmatra tu mogućnost isterivanja zlih duhova iz ĉoveka. »U romanu Der Steppenwolf (Stepski vuk)«, poĉe on, ali Dţampi ga prekide jer mu je već bilo svega dosta. »Osnovna je stvar«, objavi on, »naći neki ideološki pogled na ovu situaciju.« Ovo svakog ućutka. »Objektivno«, reĉe Dţampi uz jedan mali, samoomalovaţavajući osmeh, »šta se ovde dogodilo? Prvo: nepravedno hapšenje ĉoveka, zastrašivanje, nasilje. Drugo: nezakonita detencija i neki nepoznati medicinski eksperimenti u bolnici«, ţagor odobravanja kao sećanje na nedavne intra-vaginalne inspekcije, Depo-Provera skandale, nezakonite post-partum sterilizacije porodilja, i na ono, pre toga, zaplenjivanje droge prošvercovane iz Trećeg sveta, podstaklo je sve prisutne da osmisle govornikove nagoveštaje - jer ono u šta verujete zavisi od onog što ste videli - ne samo od onog što je vidljivo, nego i u šta ste vi spremni da pogledate u oĉi - ali, ipak, ovde je moralo da se naĊe i nešto što bi objasnilo rogove i kopita; u tim policijskim odeljenjima bolnica svašta moţe da vam se desi - »I treće«, nastavljao je Dţampi, »psihiĉki slom, gubitak svesti o sebi, nesposobnost za borbu. Mi smo sve to videli i ranije«. Niko se nije protivio, ĉak ni gospa-Hind; ima nekih istina koje ne moţete odbiti. »Ideološki«, reĉe Dţampi, »ja ne prihvatam njegov poloţaj ţrtve. Svakako, njega jesu ţrtvovali, ali mi znamo da je svaka zloupotreba

vlasti delimiĉno i krivica zloupotrebljavanih; naša pasivnost se s tim slaţe, odobrava takve zloĉine.« I pošto je Dţampi tako, svojom kritikom doveo ceo skup u stanje srameţljive pokornosti, zamolio je Sufijana da Ĉamĉi omogući useljenje u malu sobu na tavanu u kojoj trenutno nije bilo partaja, a Sufijan je, sa svoje strane, zbog osećanja solidarnosti i krivice, bio potpuno nesposoban da zatraţi i jednu jedinu paru za kiriju. Hind je, doduše, promrmljala: »Sad ja vidim da je ovaj svet lud, kad jedan Ċavo moţe da postane moj gost na kvartiru«, ali ona je to rekla niz bradu, i niko osim njene starije kćerke Mišal nije ĉuo te reĉi. Sufijan, sledujućiprimer svoje mlaĊe kćerke, priĊe mestu za stolom gde je Ĉamĉa, umotan u svoje ćebe, gutao ogromne koliĉine Hindine nenadmašne pileće yahni-čorbe, malo ĉuĉnu i obgrli jednom rukom nesrećnika koji je još drhtao. »Za tebe je ovo mesto najbolje«, reĉe on, kao da se obraća nekom maloumniku ili malom detetu. »A i kud bi ti drugde mogao otići da ispravljaš svoje deformacije i povratiš normalno zdravstveno stanje? Gde bi to drugde mogao nego ovde kod nas, meĊu tvojim zemljacima, u tvojoj sorti?« Tek kad je Saladin Ĉamĉa ostao sam u tavanskoj sobi i na samom kraju svojih moći, on je odgovorio na Sufijanovo retoriĉko pitanje. »Nisam ja od vaše sorte«, razgovetno je rekao u noć. »Vi niste moj narod. Ja sam pola svog veka proveo pokušavajući da pobegnem od vas.« *

Srce mu je poĉelo da se loše ponaša, da se rita i spotiĉe, kao da je i ono samo ţelelo da se preobrazi u neki nov, dijaboliĉni oblik, da zameni sloţene nepredvidljivosti tabla-improvizacijama sa svojim starim metronomskim otkucajima. Leţeći nepospan na uskom krevetu, zakaĉinjući rogovima ĉaršave i jastuĉnicu dok se bacakao i prevrtao, podnosio je tu obnovu koronarne ekscentriĉnosti s nekom vrstom fatalistiĉkog prihvatanja: kad se sve ostalo izmenilo, zašto ne bi moglo i to? Bumbara-tras-bum, radilo mu je srce, a torzo mu se trzao. Čuvaj se ili ću ti stvarno namestiti igru. Bum-dumbadum. Da: to je bio Pakao, u fasu. Grad London, transformisan u pakleni Dţahanum, u Gehenu - u Hinomsku dolinu stalno gorućeg Ċubreta - u Muspellheim. Da li Ċavoli pate u Paklu? Zar to nisu oni s trozupcima? Voda je poĉinjala postojano da kaplje kroz prozorĉe ispod strehe. Napolju, u podmuklom gradu, topio se sneg, dajući ulicama nepouzdanu ĉvrstinu mokrog kartona. Spore mase beline klizile su niz strme, sive krovove od škriljca. Otisci guma kamiona i hladnjaĉa što isporuĉuju jutarnju robu nabirali su šljapkavicu. Prve svetlosti novog dana; i hor zore je poĉinjao - ĉegrtanje brazdaĉa drumova, cvrkutanje, u daljini, alarmnih ureĊaja protiv provalnika, trubljenje monstruma na toĉkovima koji se sudaraju na ćoškovima, duboko zujanje velikih maslinastih ţderaĉa Ċubreta, vrišteći radio-glasovi iz ofarbane kutije u nekom kupleraju, grmljavina kola boga Višne - onih dţaganata pod koja se zaluĊeni vernici bacaju - kola što se sjuruju niz dugaĉku

ali usku stazu. Ispod zemlje je tutnjalo sa podrhtavanjem, što je ukazivalo na prolazak ogromnih podzemnih glista koje su proţdirale i preţivale ljudska bića, a sa neba je dopiralo udaranje sekira i pištanje onih viših, sjajnih ptica od metala. Sunce se pojavilo, razmotavajući magloviti grad kao poklon-paket. Saladin Ĉamĉa je spavao. Ali san mu nije omogućavao i odmor, već ga je više vraćao onoj drugoj noćnoj ulici kojom je, zajedno sa fizioterapeutkinjom Zumbulkom Filips, beţao ka svojoj sudbini klip-kloparajući na nesigurnim kopitima, i podsećao na ono kako je - dok je suţanjstvo odmicalo a grad se primicao - Zumbulkino lice i telo izgledalo da se menja. Video je kako joj se ona dva prednja zubasekutića razmiĉu i kako im razmak postaje sve veći, i kako joj se kosa zapliće i upliće u meduze, i zapaţao ĉudnu trougaonost njenog profila koji se strmo spuštao od ivice kose na ĉelu do vrha njenog nosa, pa se zatim, u neprekidnoj liniji, drugim krakom nadovezivao na vrat. U ţutoj svetlosti je video kako joj koţa iz ĉasa u ĉas postaje sve tamnija, zubi sve istaknutiji a telo sve izduţenije kao na nekom deĉjem crteţu. Istovremeno mu je upućivala poglede sa sve izraţenijim pozivom na bludniĉenje, pa mu je šĉepala šaku svojim tako košĉatim i neizbeţnim prstima da mu se ĉinilo kao da ga je neki kostur zgrabio i pokušavao da ga uvuĉe dole u grob; osećao je miris tek iskopane zemlje, prezasićeni miris grude, u njenom dahu, na njenim usnama... i osećanja mu se izmešaše. Kako je on uopšte mogao da je smatra za privlaĉnu ţenu, pa i da je ţeli, da ĉak ide dotle da je zamišlja ispod sebe, dok ga je ona jahala i udarcima svojih pesnica mu isterivala sluz iz pluća, da zamišlja

kako su njih dvoje ljubavnici u ţestokom grĉenju na gomili?... Grad se gusto skupljao oko njih kao šuma; zgrade su se usukavale i rasle upletene kao njena kosa. »Nikakva svetlost ne moţe da prodre ovde«, šapnula mu je ona. »Crno je, sve je crno.« Krenula je kao da hoće da legne i da njega povuĉe ka sebi, ka zemlji, ali on je uzviknuo, »Brzo u onu crkvu«, i odjurio u neku sanduĉastu zgradu, traţeći više od jednog pribeţišta. Ali unutra, na klupama, sedelo je mnoštvo Zumbulki, i mladih i starih, Zumbulki koje su nosile bezobliĉne plave kostime iz dva dela, laţne bisere i ĉetvrtaste šeširiće sa malim šlajerima, Zumbulki u deviĉanski belim spavaćicama - svi mogući likovi Zumbulki koji se mogu zamisliti, i sve su glasno pevale, Sredi me, Isuse; dok nisu ugledale Ĉamĉu, batalile svoje spiritualisanje pevanje duhovnih pesama - i poĉele da vrište na najnespiritualniji naĉin, Satana, Jarac, Jarac, i tome sliĉno. I sad je bilo jasno da ga je Zumbulka sa kojom je ušao videla novim oĉima, upravo onako kako je on nju video na ulici; da je i ona sad poĉinjala da zapaţa nešto od ĉega je osećala priliĉnu muĉninu; a kad je on video gaĊenje na tom njenom straviĉno ušiljenom i zamagljenom licu, prosto je sebi dopustio da se ispuca. »Hubši« (Abisinke) psovao ih je, iz nekog razloga na svom odbaĉenom maternjem jeziku. Mutikaše i divljakinje - tako ih je nazvao. »Ja vas ţalim«, rekao je. »Svakog jutra morate da se gledate u ogledalu u kome ćete videti mrkli mrak: ljagu, dokaz da ste najniţe meĊu niskima.« One se sjatiše oko njega - sjati se taj verski skup Zumbulki, dok je njegova Zumbulka sad bila izgubljena meĊu njima, neprepoznatljiva, ne više individua već ţena-kao-i-ostale - i poĉeše da ga tako

straviĉno makljaju, da je on vreĉao i meketao i trĉao sve u krug, traţeći neku pukotinu da pobegne iz te opsade; sve dok nije shvatio da je strah njegovih napadaĉica veći od njihovog gneva, pa se onda uspravi koliko je dug, raširi ruke i Ċavolski vrisnu na njih, a one utekoše traţeći neki zaklon i sve se zguriše iza crkvenih klupa, dok je on sav krvav ali nepokunjen odlazio sa bojnog polja. Snovi su na svoj naĉin sreĊivali stvari; ali Ĉamĉa, nakratko budan, dok mu je srce klizilo u novu navalu skraćivanja i preskakanja otkucaja, bio je gorko svestan toga da njegov košmar nije daleko od istine; duh mu je, konaĉno, bio u pravu. - Bilo je to poslednje viĊenje sa Zumbulkom, pomislio je i ponovo utonuo u san. - Ali pri tom oseti kako dršće u holu vlastite kuće dok se, na jednom višem planu, Dţampi Dţoši ţestoko raspravlja sa Pamelom. Sa mojom ţenom. A kad je sanjana Pamela, kao eho one stvarne, doslovno po sto i prvi put odbila muţa - ma, on nije ţiv, jer takve se stvari, tako često, ne - upravo je Dţamšed ĉestiti bio taj koji mu je, stavljajući na stranu ljubav i ţudnju, pomogao. Ostavljajući iza sebe uplakanu Pamelu - Nemoj slučajno da se usudiš da TO vratiš ovamo, dovikivala mu je sa najvišeg sprata - iz Saladinovog »skrovišta« - dok je Dţampi, ututkavajući Ĉamĉu u svoju jaknu od jagnjeće koţe i ćebe, kretao sa iznurenkom prema kafani Šaandaar, obećavajući mu s praznom neţnošću, »Sve će biti u redu. Videćeš. Sve će biti lepo«. Kad se Saladin Ĉamĉa probudio, sećanje na te reĉi ispunjavalo ga je gorĉinom i ljutnjom. Gde li je sad Farišta - uhvatio je sebe kako misli na njega. Ta baraba: kladim se da je njemu dobro. - Bila je to misao kojoj će

se on još vraćati i to sa izuzetnim ishodima; ali, trenutno, on je morao da prţi jednu drugu ribu. Ja sam inkarnacija zla, pomislio je on. Morao je da se s tim suoĉi. Ma kako da se to desilo, stvar je neosporna. Ja nisam više ja, ili ne samo ja. Ja sam otelovljenje greške, onog-što-svi-mrzimo - greha. Zašto? Zašto baš ja? Kakvo je zlo on uĉinio - kakvu je to grešnu stvar on mogao, ili hteo da uĉini? I zbog ĉega je on - tu misao nije mogao da izbegne - ovako kaţnjavan? I, samim tim, od koga? (Ja sam bio mutav.) Zar se on nije uvek drţao svoje predstave o onom što je dobro, zar nije nastojao da postane ono ĉemu se najviše divio i posvećivao sa voljom na ivici opsednutosti - da osvoji to englestvo? Zar nije marljivo radio i sve nevolje izbegavao u svojoj borbi da postane nov? Ĉasnost, probirljivost, umerenost, obuzdanost, postojana marljivost, samopouzdanost, porodiĉni ţivot: ĉemu je sve to doprinosilo ako ne jednom moralnom kodeksu? Da li je njegova greška to što Pamela i on ne mogu da imaju decu? Da li je genetika, u ovom sluĉaju, stvar njegove odgovornosti? Moţe li biti, u ovom izopaĉenom veku, da je on ţrtva one tri - tri suĊaje, kako je sam bio odluĉio da to svoje proganjanje nazove upravo zato što je stremio »Dobru?« - Zar da se u današnje vreme takvo stremljenje smatra za pogrešno, pa ĉak i za zlo? - Zatim, kako su samo surove te tri Mojre-boginje sudbe, da zloćudno podbodu taj isti svet, kojem se on tako odluĉno udvarao, da ga odbaci; o, kako je tuţno biti odgurnut od kapija grada koji već odavno

smatraš za svoj! Koliko je to podla duhovna ograniĉenost, baciti ga natrag u nedra njegovog naroda, koji je njemu već tako dugo dalek i tuĊ! - I tu poĉeše da mu naviru misli Zini Vakil, te ih je on, sa osećanjem krivice, nervozno potiskivao u sebi, ponovo. Srce ga je ţestoko ritalo iznutra, i on sede u krevetu, presamićen, boreći se za dah. Smiri se ili će zavesa pasti. Nema mesta ovakvim potresnim razmišljanjima: nema više. Disao je duboko; ponovo legao na leĊa; ispraznio svest. Onaj izdajnik u njegovim grudima vratio se normalnom radu. Dosta o tome, odluĉno reĉe sebi Saladin Ĉamĉa. Dosta sam sebe smatrao za grešnika. Prividi obmanjuju; korice nisu najbolji vodiĉ u knjigu. Đavo, Jarac, Šejtan? Nisam ja to. Ne ja: neko drugi. Ko? * Mišal i Anahita doĊoše sa njegovim doruĉkom na posluţavniku i uzbuĊenjem na licima. Ĉamĉa navali, poĉe da proţdire kukuruzne pahuljice u mleku i da uzima velike gutljaje Nescafe-napitka, a za to vreme su cure, posle nekoliko trenutaka ustruĉavanja, ĉavrljale prema njemu, u jedan glas, non-stop. »Daklem, ti si ovoj velikoj gajbi namestio gadan zuj, nema da omane - svi šapuću i olajavaju.« - »Zar nisi prekonoć izveo neku transformaciju u obrnutom smislu, il’ nešto sliĉno?« »Ej, badţo, je 1’ ovo neki tvoj štos, ah? Reci. Mislim, da

li ti je to neka šminka il’ nešto drugo pozorišno?« »Hoću da kaţem, Dţampi reĉe da si ti neka glumĉina, pa mi je samo sinula lampica u smislu - znaš«, i tu mlada Anahita presuši, jer Ĉamĉa, izbljunuvši kukuruzne pahuljice, besno zaurla: »Šminka? Pozorišno? Štos?« »Nema ljutnje, badţo«, zabrinuto reĉe Mišal u ime svoje sestre. »Nas dve smo samo mislile, znaš šta ’oću da kaţem, jer bilo bi grozno da nisi, al’ ti stvarno jesi, u fasu jesi, te je to, prema tome, ol-rajt«, završi ona brzo, dok je Ĉamĉa ponovo poĉeo da bulji u nju. - »Stvar je u tome«, Anahita nastavi, a zatim, mucajući, »hoćemo reći, daklem, da, prosto mislimo, da je to super.« - »Ona misli da si ti super«, ispravi je Mišal. »Mi mislimo da si ti, znaš« - »Sjajan«, dodade Anahita i zablesnu besnog Ĉamĉu svojim osmehom. »Ĉaroban. Znaš. Najsuper«. »Celu noć nismo oka sklopile«, reĉe Mišal. »Sinule su nam neke ideje«. »Pa smo konstatovale«, Anahita je drhtala od uzbuĊenja s tim u vezi, »pošto si se ti pretvorio u - u to u šta si se pretvorio, - da bi, moţda, pa, verovatno, u stvari, iako ti to nisi pokušao, da bi moglo, da bi ti mogao...« I starija cura završi misao mlaĊe: »Da bi mogao da razviješ - znaš - neke moći.« »Mi smo tako mislile, u stvari«, dodade Anahita, slabodušno, gledajući kako se oblaci navlaĉe na Ĉamĉino ĉelo. I, povlaĉeći se ka vratima, dodade: »A moţda i grešimo - pa, da. Grešimo - glat. Prijatan doruĉak.« - I Mišal, pre nego što utekoše, izvadi iz dţepa svoje crveno-crne karirane jakne jednu boĉicu punu neke zelene teĉno-sti, spusti je na pod pokraj vrata, i ispuca sledeći baj-baj-metak: »Oh, izvini, ali mama kaţe da bi

mogao ovo da upotrebljavaš, to je neka teĉnost za ispiranje pljuce, za tvoj dah.« * To što su se Mišal i Anahita divile njegovoj nakaznosti koje se on iz dubine duše gnušao, uverilo ga je da »njegov narod« stvarno srlja u onako pogrešnom pravcu kako je on dugo i podozrevao da će šašavo srljati. A ĉinjenica da su mu njih dve na njegovo ogorĉenje kad su mu u drugo tavansko jutro donele za doruĉak indijska ćufta umesto paketa cerealija sa jednom srebrnastom igraĉkom u vidu astronauta, a on nezahvalno jauknuo: »Zar ja sad moram da jedem ovu tuĊinsku hranu?« - odgovorile sa izrazima saosećanja, još je više pogoršala stvari. »Seckana govna«, sloţi se Mišal sa njim. »Slaba vajda, mi nemamo engleske delikates-kobasiĉice za doruĉak.« Svestan da je povredio njihovo gostoprimstvo, pokušao je da im objasni da on sebe danas smatra za... ovaj... pa, za Britanca... »A šta reći za nas?« Anahita je ţelela da zna. »Šta smo mi, po tvom mišljenju?« - A Mišal mu se poveri: »Meni Bangladeš ništa ne znaĉi, prosto ne igra za mene. Samo kao neko mesto iz kog tata i mama stalno izdrndavaju nekakve uspomene.« - A Anahita zakljuĉno reĉe: »Ban-do-gla-v-deš« zadovoljno klimnuvši glavom. - »Ja to tako zovem.« Ali one nisu Britanke, ţeleo je da im kaţe: nisu stvarno, ni u jednom vidu koji bi njemu govorio da jesu. A ipak mu je stara izvesnost u tom pogledu danas izmicala zajedno sa njegovim starim ţivotom... »Gde je

telefon?« zahtevao je da mu kaţu. »Moram da obavim neke razgovore.« Telefon se nalazio u holu; Anahita je napala svoju »šparkasu« i pozajmila mu nekoliko novĉića. Glave umotane u pozajmljeni turban, tela skrivena u pozajmljene pantalone (Dţampijeve) i u Mišalinim cipelama, Ĉamĉa je birao brojeve prošlosti. »Ĉamĉa«, reĉe glas Mimi Mamulijan. »Ti si mrtav.« To se dogodilo dok je on bio odsutan: Mimi je bila pala u nesvest i izgubila zube. »Osvest je to bila«, rekla mu je, govoreći grublje nego obiĉno zbog problema sa vilicom. »A iz kog to razloga? Ne pitaj. Ko moţe da pita za razlog u današnje vreme? Koji je broj tvog telefona?« dodala je kad se zaĉuo signal pred prekid veze. »Odmah ću te pozvati.« Ali prošlo je punih pet minuta pre nego što ga je pozvala. »Morala sam da piškim. Je 1’ ti imaš neki razlog za ovo što si ţiv? Zašto se more za tebe i onog drugog badţu razdvojilo a preko ostalih zatvorilo? Nemoj mi reći da si ti vredniji od ostalih. To ljudi danas ne prihvataju, pa ĉak ni ti, Ĉamĉo. Dakle, šetala sam se Oksford-stritom, traţeći cipele od krokodilske koţe, kad mi se to desilo: iz ĉista mira, usred hodanja, pala sam napred, kao klada, prizemljila se vrhom brade, a svi mi zubi poispadali na trotoar ispred dase koji je pec’o ţenske. Ljudi umeju da budu i paţljivi, Ĉamĉo. Kad sam došla k svesti, našla sam svoje zube na jednoj gomilici pored mog lica. Otvorila sam oĉi i ugledala te male kopilane kako bulje u mene - zar to nije bilo simpatiĉno? Prva stvar na koju sam pomislila - hvala Bogu, tu su mi

pare! Drţala sam ih pozadi, pribodene, privatno, razume se, veliki štos, bolji nego oni raniji. I zato jedno vreme nisam radila. Posao pozajmljivanja glasa stoji loše, mogu ti reći, delimiĉno zbog tvoje smrti a i zbog mojih zuba mi, prosto, nemamo osećanje odgovornosti. Standardi su pali, Ĉamĉo. Ukljuĉi televizor, slušaj radio, treba da ĉuješ samo kako su banalne one reklame za picu, pa oni oglasi za pivo s Ĉermenovim akcentima iz glavne podele uloga, Marsijanci jedu krompir u prahu i zvuĉe kao da su pali sa Meseca. Šupirali su nas iz The Alien Showa. Ţelim ti da se brzo oporaviš. Uzgred, to i ti meni moţeš da poţeliš.« Znaĉi, izgubio je posao, kao i ţenu, dom i ĉvrstu vezu sa ţivotom. »Loše mi idu ne samo zubni suglasnici«, nastavljala je Mimi. »I oni praskavci me plaše do zablesavljenosti. Stalno mislim da ću stare kosti opet rasuti po ulici. Godine, Ĉamĉo: sve ti je to poniţavanje. Rodiš se, pa te onda makljaju, dobijaš modrice po celom telu, i konaĉno skikneš, pa te lopaticom smeste u urnu. Al’ nema veze, i ako ne budem više radila, umreću udobno. Je 1’ znaš da sam sad sa Bilijem Batutom? Taĉno, kako bi’ i mogla s tobom, kad si ti tamo plivao. Daa, digla sam ruke od ĉekanja na tebe, pa sam iz kolevke ukrala jednog od tvojih zemljaka. Moţeš to da primiš kao kompliment. A sad moram da kidam. Baš je bilo lepo razgovarati s jednim mrtvacem, Ĉamĉo. Sledeći put skaĉi u vodu iz ĉamca. Ćao!« Ja sam po svojoj prirodi unutarnji, sebi okrenut ĉovek - tiho on reĉe u telefon s prekinutom vezom. Ja sam se na svoj naĉin borio da naĊem svoj put ka uvaţavanju viših stvari, ka jednoj maloj meri finese. U dobre dane sam osećao da je to nadohvat moje ruke,

negde u meni, negde u mom biću. Ali, to mi je izmaklo. Zapleo sam se, u stvari, u svet i njegove zbrke, i ne mogu da se opirem. Groteska me drţi u ropstvu, kao što me je nekad drţala svakodnevica. More me je odbacilo; zemlja me vuĉe dole. Suljao se niz neku sivu strminu a crna voda mu je podlokavala srce. Zašto je to ponovno roĊenje, tu drugu šansu pruţenu Dţibrilu Farišti i njemu samom, on, u svom sluĉaju, osećao kao neprestano pribliţavanje kraja? On je bio ponovo roĊen u saznanje smrti; i strah ga je hvatao od neizbeţnosti promene, od nikad-istih-stvari i bespuća-za-povratak. Kad izgubite prošlost, vi stojite goli pred prezrivim Azrijelom, anĊelom smrti. Izdrţi ako moţeš, rekao je sebi. Drţi se juĉerašnjica. Ostavljaj tragove svojih noktiju na sivoj strmini, dok se suljaš. Bili Batuta: to bezvredno govance. Pakistanski plejboj, pretvorio je jednu beznaĉajnu turistiĉku agenciju - Batutine ture - u flotu supertankera. U suštini, varalica, ĉuven po svojim romansama sa glavnim glumicama hindi-ekrana, i, kako se priĉalo, po svojoj sklonosti prema belim ţenama sa ogromnim grudima i bogatom straţnjicom, sa kojima je »loše postupao«, eufemistiĉki reĉeno, i koje je »lepo nagraĊivao«. Šta je Mimi traţila kod rĊavog Bilija - da li njegove seksualne instrumente i njegov auto »maserati biturbo«? Za momke kao što je Batuta, bele ţene-nema-veze da li debele ili Jevrejke, glavno nek’ su bele - bile su samo za tucanje i odbacivanje. Ono što neko mrzi kod belih - ljubav prema mrkom šećeru - mora da mrzi i ono što ispada obratno, kod crnih. Bigoterija nije samo funkcija moći. Sutradan uveĉe, Mimi je telefonirala iz Njujorka. Anahita ga je pozvala da dode do telefona svojim

najboljim prokleti-Jenki-tonom, i on se uvuĉe u svoju maskaradu. Kad je stigao u hol, Mimi je već bila prekinula vezu, ali ga je ponovo pozvala. »Niko nije lud da plaća za ĉekanje na prekookeanskoj vezi.« - »Mimi«, reĉe on sa svojim patentiranim oĉajanjem u glasu, »nisi mi rekla da ćeš da otputuješ.« - »A ti meni nisi dao ni svoju prokletu adresu«, odgovorila mu je. »Znaĉi, oboje imamo svoje tajne.« On je ţeleo da joj kaţe, Vrati se kući, Mimi, jer on će te šutnuti. »Predstavila sam ga svojoj familiji«, reĉe ona preterano šaljivo. »Moţeš da zamisliš. Jaser Arafat se upoznaje sa Beginovima. Nema veze. Svi ćemo ţiveti.« On je hteo da kaţe, Mimi, ti si sve što ja imam. Ali je uspeo samo da je otpiša. »Hteo sam da te upozorim u vezi sa Bilijem«, bilo je sve što je rekao. U njenom glasu - led. »Ĉuj me, Ĉamĉo. Jednom ćemo ti i ja razgovarati o tome, jer ti iza sveg tog sranja moţda malo i mariš za mene. Zato shvati, molim te, da sam ja inteligentna ţena. Ja sam proĉitala Finnegan’s Wake i upućena sam u post-modernistiĉku kritiku Zapada, što će reći da mi ovde imamo jedno društvo sposobno samo za pravljenje pastiša: jedan spljošten svet. Kad ja (na televiziji) izigravam glas boce sa penom za kupanje, ja svesno ulazim u taj Pljoslend, shvatajući šta radim i zašto to radim. Naime, ja zaraĊujem lovu. A kao inteligentna ţena, sposobna da za petnaest minuta zabave izvodi besne gliste stoicizma i, duţe, štosove iz japanskih filmova, ja ti kaţem, Ĉamĉo, da sam savršeno svesna reputacije momka Bilija. Nemoj ti mene da uĉiš šta je iskorišćavanje. Mi smo znali za iskorišćavanje još kad ste vi - u mnoţini - trĉali okolo u haljecima od štavljene koţe. Pokušaj da se uţiviš u jevrejsku sortu, da

budeš ţensko a ponekad i ruţno ţensko. Molićeš Boga da te pretvori u crnca - da prostiš - u mrku rasu.« »Znaĉi, ti priznaješ da te on iskorišćava«, ubaci Ĉamĉa, ali ga zbrisa njena bujica reĉi. »Kakve to ima jebene veze s vezom?« zapeva ona drhtavim glasom ptiĉice iz jedne reklame za pitice. »Bili je smešan momak, pravi švindlerski glumac - naturšĉik, jedan od onih velikih. A i ko zna koliko će ovo dugo trajati. Pomenuću ti neke pojmove na kojima ja ne insistiram: rodoljublje, Bog i ljubav. Apsolutno nepotrebne stvari na putovanju preko okeana. Meni se Bili svida zato što on dobro zna scenario.« »Mimi«, reĉe joj on, »meni se nešto desilo«, ali ona je i dalje prigovarala, pa joj je to promaklo. Spustio je slušalicu, ne davši joj svoju adresu. Nekoliko nedelja kasnije, ponovo ga je pozvala, ali dotle su već bila uspostavljena pravila o kojima se nije govorilo; ona ga nije pitala, a on joj nije rekao gde se nalazi, i oboma je bilo jasno da je jedan period njihovog ţivota završen, da su se razdvojili i da je došlo vreme za mahanje u smislu zbogom. On je i dalje slušao priĉu o Mimi i Biliju: o njegovim planovima da pravi hindifilmove u Engleskoj i Americi, s tim da uvozi vrhunske zvezde kao što su Vinod Khanna i Sridevi, da skakuću ispred Gradske kuće u Bradfordu i Gold’n Gejt mosta u San Fransisku - »to ti je jedna vrsta izvrdavanja poreza, oĉigledno«, otpevuši Mimi veselo. U stvari, za Bilija je poĉelo da biva vruće; Ĉamĉa beše video njegovo ime u novinama i uz ime termine prevaranti i utaja poreza Ali opsenar je uvek opsenar, reĉe Mimi. »I tako mi on kaţe, Je 1’ bi ti volela da imaš vizonsku bundu? A ja kaţem, Nemoj, Bili, da mi kupuješ stvari, a on meni, Ko

govori o kupovanju? Imaćeš vizonsku bundu. To je biznis.« Ponovo su bili u Njujorku i Bili je unajmio jednu dugaĉku »mercedes«-limuzinu »i jednog dugaĉkog šofera«. Kad su ušli u krznarsku radnju, izgledali su kao šeik od nafte i njegova kurva. Mimi je probala bunde sa petocifrenom cenom, ĉekajući šta će Bili da kaţe. Najzad on reĉe, Je 1’ ti se sviĊa ova? Divna je, Bili, i šapnula mu je, košta četrdeset hiljada dolara, ali on je već ljubazno ćaskao sa gazdinom pomoćnicom: bio je petak, po podne, sve banke zatvorene - da li bi mogao da plati ĉekom. »Ali oni sad već znaju da je on šeik-naftaš, pa mu kaţu da moţe; odlazimo sa bundom i on me uvodi u drugu krznarsku radnju iza ćoška, pokaţe na bundu i kaţe, Ovu sam bundu malopre kupio za ĉetrdeset hiljada dolara, tu je i raĉun - daću vam je za trideset hiljada, treba mi gotovina, keš-lova za dugaĉak vikend pred nama. - Mimi i Bili su zamoljeni da malo priĉekaju, dok druga radnja poziva telefonom prvu, gde sva alarmna zvona zazvone u poslovoĊinoj glavi, i pet minuta kasnije stiţe policija, hapsi Bilija zbog izdavanja ĉeka bez pokrića, te on i Mimi provedu vikend u zatvoru. U ponedeljak ujutru banke se otvaraju i ispostavlja se da Bili ima na svom raĉunu taĉno ĉetrdeset dve hiljade i sto sedamnaest dolara, što znaĉi da mu je ĉek sve vreme bio valjan i ispravan. Sad Bili obavesti krznara o svojoj nameri da ga tuţi i da će traţiti odštetu od dva miliona dolara za uvredu ĉasti; taj sudski predmet se otvori i odmah zatvori, jer se u roku od ĉetrdeset i osam sati oni nagode, izvan suda, za 250.000 dolara, isplata na licu mesta. »Zar ga ti ne voliš?« upita Mimi Ĉamĉu. »Momak je genije. Mislim, ovo mu je bilo superelegantno.«

Ja sam ĉovek - shvatao je Ĉamĉa - koji ne zna scenario, ĉovek koji ţivi u jednom amoralnom, vitalnom, lopovskom svetu. Mišal i Anahita Sufijan, koje su se prema njemu i dalje neobjašnjivo ophodile kao prema nekoj vrsti njihovog drugara, uprkos svim njegovim nastojanjima da ih od toga odvrati, bile su stvorenja koja su se divila kreaturama kao što su oni »meseĉari« - i sumnjive ţenske i irski teroristi i lopovi u samouslugama i sitne secikese: uopšte, švindleri. I on se ispravi: nisu se one divile njima, nije to. Ni jedna od njih dve ne bi ni ĉiodu ukrala. Ali one su u takvim osobama videle predstavnike gestalta, onog kako-je-to-bilo. On im je, eksperimentalno, ispriĉao priĉu o Biliju Batuti. Oĉi su im sijale, i na kraju su zapljeskale rukama i oduševljeno se kikotale: nekaţnjeno nevaljalstvo im je izazivalo smeh. Tako je Ĉamĉa shvatio da su ljudi nekada morali da pljeskaju i da se cerekaju na dela onih ranijih outlaw-ova - lica van zakona, Dika Terpina, Neda Kelija, Fulane Devi i, svakako, onog drugog Bilija: Vilijema Bonija, takoĊe Klinca. »Krimi-idoli mladog ološa«, Mišal mu je proĉitala misli a zatim, smejući se na njegovo neodobravanje, to prevela na ovaj jezik naslova ţute štampe, dok je svoje dugaĉko i - Ĉamĉa shvati - straviĉno lepo telo, dovodila u sliĉno prenaglašenu pozu »pin-ap«-gerle. Bestidno napućenih usana i savršeno svesna da ga je uskomešala, ona ljupko dodade: »Pusi-cuki, cuki-pusi?« Njena mlada sestra, da ne bi bila nadmašena, pokuša da kopira Mišalinu pozu, ali sa manje delotvornim rezultatom. Napuštajući taj pokušaj sa nešto mrzovolje, ona natmureno reĉe. »Nezgoda je u tome što mi imamo dobre izglede. Porodiĉni biznis, nemamo

braću, a Bogica nam je ujak. Ovde pada dobra lova, zar ne? I šta onda.« Kuća Saandaar sa sobama za izdavanje bila je kategorisana kao »nastamba sa krevetom i doruĉkom«, vrsta smeštaja kojoj su gradski opštinari bili sve naklonjeniji zbog stambene krize u gradu, gde su porodice i od pet ĉlanova stanovale u jednoj sobi; ţmurili su na loše zdravstvene i bezbednosne uslove i traţile od centralne vlade sredstva za »privremeno smeštanje« gradana. »Deset funtaća za noć, po personi«, obavesti Anahita Ĉamĉu na njegovom tavanu. »Trista pedeset komada po sobi nedeljno, i to sve ĉešće. Šest izdatih gajbica, pa ti sad vidi tamo. A sad kaliramo za trista funtaća meseĉno na ovo gratis-tavanĉe, pa se nadam da je sad tebi zbog toga jako neprijatno.« Za tu sumu, trţe se Ĉamĉa, moţe se zakupiti pristojan stan za proseĉnu porodicu, u privatnom sektoru. Ali to ne bi bilo klasifikovano kao privremeni smeštaj; tu nema fondova centralne vlade za takva rešenja. Ĉemu bi se takoĊe suprotstavili lokalni politiĉari angaţovani u borbi za »kresanje«. La lutte continue (borba se nastavlja); u meĊuvremenu, gospa-Hind i njene ćerke gomilale su lovu, nesvetovni Sufijan je išao u hadţiluk, u Meku, i vratio se kući da rastura prostu muĊrost, ljubaznost i osmehe. A iza šestoro vrata koja bi se odškrinula kad god bi Ĉamĉa nekom telefonirao ili išao u nuţnik, bilo je moţda trideset privremenih ljudskih bića sa malo nade da će biti proglašena za stalna. Stvarni svet. »Ipak ne moraš da izgledaš baš ovako tupo i svetaĉki«, skrenu mu paţnju Mišal Sufijan. »Pogledaj samo dokle su te doveli svi ti tvoji ispravni graĊani.«

* »Tvoj univerzum se smanjuje.« Poslovnom ĉoveku, Halu Valansu, kreatoru serije The Aliens Show i jedinom vlasniku svih rekvizita i ostalog, trebalo je taĉno sedamnaest sekundi da bi Ĉamĉi ĉestitao što je ţiv, pre nego što je poĉeo da mu objašnjava zašto ta činjenica nije spreĉila organizatore serije da se zahvale za njegove usluge i da se oproste od njega. Valans je bio poĉeo svoju karijeru kao reklamni agent i nikad nije mogao da se osvesti od tog udarca. Ali Ĉamĉa je ipak uspevao da ostane na svojim nogama. Tokom svih tih godina provedenih u biznisu pozajmljivanja glasa u reklamne svrhe, nauĉite ponešto i od tog lošeg jezika. U naĉinu govora ljudi iz marketinga, univerzum je totalno potencijalno trţište (market) za neki proizvod ili za neke usluge: univerzum ĉokolade, univerzum mršavljenja. Dentalni univerzum obuhvata sve one koji imaju svoje zube; ostali spadaju u kosmos veštaĉkih zubala. »Ja ti govorim«, dahtao je Valans u telefon svojim najboljim Duboko-Grlenim glasom, »o etniĉkom univerzumu«. Opet moj narod: Ĉamĉa, u svojoj maskaradi - u turbanu i šljampavoj odeći - visio je sad na telefonu u jednom hodniku, dok su oĉi privremenih ţena i dece svetlucale kroz jedva otvorena vrata njihovih soba; i pitao se šta su mu to njegovi ljudi sad uradili. »No kapiš«, reĉe on, sećajući se da Valans voli italijanski - u ameriĉkom argou - a ovaj je, uostalom, bio i autor onog slogana »brze« hrane Getta pizza da action. Ali ovom prilikom Valans se nije šegaĉio. »GleĊaoci nadziru šou«, dahtao je »a ti etnici ne giedaju etničke stvari. Ne ţele ih, prosto, Ĉamĉa. Oni traţe onu jebenu Dinastiju, kao i svi

ostali. Tvoj profil je pogrešan, ako me shvataš: kad se ti pojavljuješ na ekranu - mislim na naš šou - to je prosto jedna i suviše prokleto rasna pojava. The Aliens Show je jedna mnogo krupna ideja da bi se povukla zbog te rasne dimenzije. A tebi ne moram da priĉam o mogućnostima prodaje i tome sliĉno«. Ĉamĉa je video sebe u malom naprslom ogledalu iznad telefonske kutije. Liĉio je sebi na napuštenog duha koji traţi ĉarobnu lampu da bi se vratio u nju. »To je jedno gledište«, odgovorio je Valansu, znajući da je svako raspravljanje s njim beskorisno. Jer on je bio jedan od pionira u tom poslu i za svoj moto je uzeo savet koji je ona Duboko-Grlasta dala Bobu Vudvortu: Idi za lovom. On je tu frazu dao da mu se sloţi i odštampa krupnim »sanserif«-slogom i okaĉio je u svojoj kancelariji iznad jednog fotosa iz filma Svi Predsednikovi ljudi: Hal Holbruk (još jedan Hal!) na parkingu, stoji u senci. Idi za lovom: to je objašnjavalo kako je on voleo da kaţe - njegovih pet ţena; sve su bile nezavisne i bogate, i od svake je izvukao dobru lovu prilikom brakorazvodnog parniĉenja. Trenutno je bio oţenjen jednim propalim ţenskim detetom sa trećinom njegovih godina, kestenjastom kosom do struka i avetinjskim izgledom koji bi je, ĉetvrt veka ranije, ĉinio velikom lepoticom. »Ova nije nikakva ,klikerašica’; prihvatila me je zbog svega onoga što imam, a kad to bude uzela, ona će da kidne«, jednom je to Valans rekao Ĉamĉi, u srećnije dane. »Ama, do Ċavola. I ja sam ljudsko biće. Ovog puta je to - ljubav.« Ali je, ipak, više - kidnapovanje dece iz kolevke. Ne moţeš to izbeći u ova vremena. Ĉamĉa, pored telefona, nije mogao da se seti imena tog ţenskog deteta. »Ti znaš moj moto«,

govorio mu je Valans. »Da«, reĉe Ĉamĉa, neutralno. »To je pravi put za proizvod.« A taj proizvod si li, barabo. U vreme kad se on upoznao sa Halom Valansom (pre koliko godina? Pre pet, moţda i šest), za ruĉkom u White Toweru, taj ĉovek je već bio monstrum: ĉisti, samokreirani imidţ, jedan niz atributa debelo zalepljenih na njegovo telo koje se - po Halovim sopstvenim reĉima - »treniralo da bude Orson Vels«. Pušio je apsurdne cigare, karikature dgara, ali nipošto one kubanske, zbog njegovog beskompromisno kapitalistiĉkog stava. Posedovao je jedan prsluk u vidu engleske zastave a samu zastavu je stalno drţao, razvijorenu, iznad svoje agencije kao i iznad ulaza svoje kuće u Hajgejtu; imao je obiĉaj da se oblaĉi kao Moris Ševalije i da pred svojim zapanjenim klijentima, na glavnim prezentacijama, peva sa ţirado-šeširom na glavi i štapom sa srebrnom drškom u ruci; tvrdio je da poseduje prvi Loire chateau (zamak u dolini reke Loare) opremljen telex- i fax-mašinama; i da se ĉesto »intimno« viĊa i druţi sa Predsednicom vlade koju je odmilja zvao »Mrs Torture« (GĊa Torčer). Oliĉenje filistarskog trijumfalizma, srednjeatlantskog akcenta, Hal je bio jedna od slavnih liĉnosti stoleĉa, kreativna polovina gradske najţestokije reklamne agencije Valans & Lang. I on je, kao Bili Batuta, voleo velika kola sa velikim šoferom. Priĉalo se da je jednom dok ga je šofer velikom brzinom vozio Korniš-lejnom na njegovom švalerskom putu da uspali i opali jednu izuzetno blistavu manekenku, Finkinju, 180 cm visoku došlo do saobraćajne nezgode: niko nije bio povreĊen, ali kad se onaj drugi vozaĉ sav besan pojavio iz svog razlupanog auta, videlo se da je on ĉak veći od Halovog šofera. Kad se taj kolos stuštio na ovoga, Hal je

pritiskom na dugme spustio svoj prozor i, uz sladak osmeh, rekao napadaĉu: »Ja vam ozbiljno savetujem da se okrenete i brzo odete odavde; jer, gospodine, ako vi to ne uĉinite u roku od sledećih petnaest sekundi, ja ću vas dati ubiti.« Ostali reklamni geniji bili su ĉuveni po svojim sledećim delima: Meri Vels po svojim ruţiĉastim Braniff-avionima, Dejvid Ogilvi po svojoj crnoj piratskoj krpici preko jednog oka, a Dţeri della Femina po paroli »ovo vam je od onih divnih badţa koji su vam priredili Perl Harbur«. A Valans, ĉija se agencija bavila jeftinom i vedrom vulgarnošću, šundom i kiĉerajima, bio je u biznisu poznat po tom (verovatno sumnjivom) iskazu »Ja ću vas dati ubiti«, po tom obliku fraze koji je dokazivao, onim znalcima, da je badţa pravi genije. Ĉamĉa je dugo sumnjao da je on klot izmislio tu priĉu, sa savršeno ubedljivim komponentama - strašna ţenska s pogonom na sva ĉetiri »toĉka«, skupa kola, Valans u ulozi Blofelda, bez agenta 007 na sceni - i sebe stavio u centar »zbivanja«, znajući da će to biti dobro za njegov biznis. Hal je na taj ruĉak bio pozvao Ĉamĉu da mu se zahvali za ulogu u straviĉno uspešnoj hit-kampanji za Slimbix dijetalnu hranu. Saladin je bio glas jednog štoserskog »bljuzga« - razbijene viskozne kapi na podu u crtaću: Haj! Ja sam Kal, ja sam vam jedna tuţna kalorija. I na tom ruĉku - ĉetiri vrste jela i mnogo šampanjca kao nagrada za ubedivanje ljudi da treba da glaĊuju. Kako će jadna kalorija u prašini il’ blatu da zaradi svoju platu? Jer ja sam zbog Slimbixa za mršavljenje sad nezaposlena. Ĉamĉa tad nije znao šta moţe da oĉekuje od Valansa. Ono što je od njega dobio, bilo je, barem, bez ukrasa. »Dobro si obavio posao«, ĉestitao mu je Hal,

»iako si osoba obojenog uverenja.« Pa je nastavio, ne skidajući pogled s Ĉamĉinog lica: »Da ti kaţem neke ĉinjenice. U toku poslednja tri meseca, ponovo smo slikali plakat-reklamu kikiriki-butera, jer su istraţivanja na trţištu pokazala da je bolje da se u pozadini slike ne nalazi crnĉe. Onda smo ponovo snimili na traku pesmicu o izvesnom graĊevinskom preduzeću, jer se direktoru uĉinilo da pevaĉ zvuĉi crnaĉki, iako je taj bio beo kao salveta, pa ĉak i uprkos tome što smo godinu dana ranije za istu pesmicu bili angaţovali jednog crnog momka koji, srećom po njega, nije patio od preterane crnaĉke duševnosti. Jedna od glavnih vazduhoplovnih kompanija nas je obavestila da se ne smemo koristiti crncima u njihovim reklamama, iako su crnci u stvari bili nameštenici te kompanije. Jedan crni glumac mi doĊe na audiciju, a na reveru mu ,bedţ’ o rasnoj jednakosti - crna ruka koja se rukuje sa belom. Ja sam mu ovo rekao: Nemoj, drugar, da misliš da ćeš kod mene imati poseban tretman. Shvataš? Shvataš šta li govorim?« To je jedna prokleta audicija, shvatio je Saladin. »Ali ja se nikad nisam osećao kao pripadnik neke rase«, odgovorio mu je. I moţda je Ĉamĉa baš zato, kad je Hal Valans osnovao svoju producentsku grupu, bio na njegovom »A-spisku«; i moţda je baš zato kasnije krenuo u ulogu Maksima Aliena. Kad je serija o vanzemaljcima - The Alien Show poĉela da traţi podršku od crnih radikala, oni su Ĉamĉi dali nadimak. Zbog svog obrazovanja u privatnoj školi i bliskosti sa omrznutim Valansom, postao je poznat kao »Ĉiĉa-Toma mrke boje«. U Ĉamĉinom odsustvu, na taj šou je oĉigledno bio povećan politiĉki pritisak, orkestriran od strane izvesnog

doktora Uhurdu Simbe. »Kakvog to doktora, ja se pitam«, reĉe Valans dubokogrleno u telefon. »Naši - ah istraţivaĉi još nisu došli sa nekim nalazima.« Masa štrajkaĉa s transparentima i jednom neprijatnom parolom, Pravo na odgovor. »Taj badţa je graĊen kao neki jebeni tenk.« Ĉamĉa je zamislio njih dvojicu, Valansa i Simbu, kao antiteze. Ĉinilo se da su protesti bili uspešni: Valans je »depolitizirao« šou time što je otpustio Ĉamĉu i umesto njega ubacio jednog plavog tevtonskog rmpaliju, sa grudnim ĊinĊuvama i krstom i perikom, u protetiĉki make-up i kompjuterizovane slike, pa je ispao »pola bata - pola vata« - jedna sintetiĉka verzija Ratgera Hauera iz Blade Runnera, sa hipi reĉnikom. I Jevreji su bili izbaĉeni: umesto Mimi, novi šou će imati jednu raskošnu ĉivutsku lutku. »Poslao sam pisamce doktoru Simbi sa savetom: sad pljuni pa to zalepi za svoju titulu doktora filozofije. Nije stigao nikakav odgovor. On će morati još mnogo više da se guzi i upinje ako hoće da vlada ovom zemljicom.« »Ja volim ovu jebenu zemlju«, objavi Hal Valans. »I zato ću da je prodajem celom prokletom svetu - Japanu, Americi, jebenoj Argentini. I dupe ću njeno da prodajem. To je ono što sam ja prodavao celog svog jebenog veka: jebenu naciju. Njenu zastavu.« On nije ĉuo šta je govorio. Kad je došao na tu temu, bio je sav pomodreo i ĉesto je plakao. Upravo je to radio u White Toweru, prilikom njihovog prvog susreta, dok se do grla kljukao grĉkim jelima. Ĉamĉa se sad setio i datuma: neposredno posle Foklandskog rata. Ljudi su tada bili skloni zaklinjanju na vernost otadţbini, pa su pevušili drţavnu himnu u autobusima. I tako, kad je Valans, iznad velike boce konjaka, poĉeo sa - »Reći ću ti zašto ja

volim ovu zemlju« - Ĉamĉa, i sam pristalica Foklandskog rata, pomislio je da zna šta će ovaj sad da mu kaţe. Ali Valans je poĉeo da mu opisuje istraţivaĉki program jedne britanske aerosvemirske kompanije, njegovog klijenta, koja je upravo bila revolucionisala konstruisanje sistema za upravljanje svemirskim raketama posle prouĉavanja obrasca letenja obiĉne kućne muve. »Korekcije prilikom sletanja«, šapnuo je teatralno, »tradicionalno se vrše na liniji leta: prilagodiš ugao malĉice, naniţe za dlaku, levo ili desno još malĉice. Nauĉnici koji prouĉavaju usporeni film o letu skromne muve, medutim, otkrili su da te male gadure uvek, ali uvek, vrše korekcije pod pravim uglom.« On je to demonstrirao jednom ispruţenom rukom, sastavljenim prstima šake i ravnim dlanom. »Bzzt! Bzzt!« sekući vazduh pod pravim uglom. Ti skotovi u stvari lete vertikalno naviše i naniţe ili poboĉno. Mnogo akuratnije. Mnogo ekonomiĉnije, u smislu potrošnje goriva. I sad probaš da to radiš s avionom koji zavisi od strujanja vazduha od ,nosa’ do ,repa’, i šta se dogaĊa? Tupljenje, ĉabar, avion se ukoĉi, ide u rikverc, i pada s neba na teritoriju tvojih jebenih saveznika. Loša karma. Kapiraš. Shvataš o ĉemu ja govorim. I zato te nauĉne badţe izmozgaju mašinu sa strujanjem vazduha u tri pravca: od nosa do repa, plus od ,leĊa’ do ,stomaka’, plus od boka do boka. I - pun pogodak: raketla koja leti kao prokleta muva i moţe da strefi novĉić od pedeset penija koji se na Zemlji kreće brzinom od sto milja na sat na razdaljini od tri milje. E, to je ono što ja volim u ovoj zemlji: njen genije. Najveći izumitelji na svetu. To je divno: jesam li u pravu ili jesam li u pravu?« Bio je straviĉno ozbiljan.

Ĉamĉa mu je odgovorio: »U pravu si.« - »Ti si prokleto u pravu da sam ja u pravu«, potvrdio je on. Poslednji put su se videli pred sam Ĉamĉin let za Bombaj: nedeljni ruĉak u Halovoj palati s razvijorenom zastavom, u Hajgejtu. Na zidovima lamperije od ruţinog drveta, terasa sa velikim kamenim vazama, pogled na pošumljen breg. Valans se ţalio zbog novog projekta koji će da ukenja scenografiju. Ruĉak je bio, što se moglo i pretpostaviti, sa muški šovinistiĉkim jelovnikom: rostbif, crni jorkširski puding, choux de Bruxelles. Bebica, mala nitnfa od ţene, nije bila sa njima, već je jela dimljeno meso - ljutu pastrmu uvaljanu u raţ, dok je igrala bilijar u susednoj sobi. Sluge, gromburgundac, još konjaka, cigare. Raj samoukog ĉoveka, mislio je Ĉamĉa i poznade zavist u mislima svojim. Posle ruĉka - iznenaĊenje. Valans ga je odveo u sobu u kojoj su stajala dva klavikorda velike finoće izrade i lakoće. »Ja ih pravim«, otkrio mu je domaćin. »Da se relaksiram. Bebica me tera da joj napravim i jednu jebenu gitaru.« Talenat Hala Valansa za pravljenje »kabinet-štihova« bio je neosporan, ali, nekako, u neskladu sa ostatkom njegove liĉnosti. »Moj otac se bavio tim poslom«, priznao je pod Ĉamĉinim ispitivanjem, pa je Saladin shvatio da je imao tu privilegiju da zaviri u jedini preostali deo Valansovog prvobitnog ja, onog Harolda - Hala - izvedenog iz svog porekla i krvi a ne iz njegovog sopstvenog mahnitog mozga. Kad su izišli iz tajne kamere s klavikordima, odjednom se ponovo pojavi poznati Hal Valans. Naslonjen na balustradu svoje terase, on se poverio Ĉamĉi: »Ono što ĉoveka tako zapanjuje kod nje, jeste

obim stvari koje ona pokušava da uradi.« Ona? Bebica? Ĉamĉa je bio zbunjen. »Govorim ti o znaš kome«, objasnio mu je Valans, da mu pomogne. »O Torture. O Megi Kuĉki«. Oh! »Ona je radikalna, to je jasno. Ono što ona hoće - ono što ona u stvari misli da - jebi-ga moţe postići - bukvalno je to da izmisli ĉitavu jednu prokletu novu srednju klasu u ovoj zemlji. Da se otarasi onih starih namćorastih i nesposobnih kenjatora iz jebenog Sarija i Hempšira, i da uvede te nove. Ljude bez porekla, bez istorije. Ljude koji to stvarno ţele i koji znaju da će sa njom moći da to i krvavo uspešno dobiju. Niko pre nje nije nikad ni pokušao da ĉitavu jednu jebenu klasu zameni drugom, a zapanjujuća je stvar to što bi ona u tome mogla i da uspe, ukoliko je oni ne preĊu. Mislim, ona stara klasa. Oni mrtvaci. Ti shvataš šta ti ja govorim?« - »Pa, mislim da shvatam«, slagao ga je Ĉamĉa. »A tu se ne radi samo o biznismenima«, rekao je Valans baljezgavo. »Radi se i o intelektualcima. Napolje svi pederi! Ufuravajte se vi gladni momci sa lošim obrazovanjem! Novi profesori, novi slikari - cela bulumenta. To ti je jedna krvava revolucija. Nove stvari dolaze u ovu zemlju koja je nabijena jebenim starim leševima. Tu će imati šta da se vidi. A već se i sad vidi.« Bebica dotumara na terasu do njih dvojice da ih vidi; izgledala je kao da joj je strašno dosadno. »Vreme ti je da ideš, Ĉamĉo«, naredio mu je njen muţ. »Mi nedeljom po podne prilegnemo i gledamo pornografiju na videu. To ti je ĉitav jedan nov svet, Saladine. Svak mora da mu se ponekad pridruţi.« Nema kompromisa. Ili si sa njima ili si mrtav. Ali to nije bio Ĉamĉin naĉin; ni njegov, a ni naĉin one Engleske koju je on oboţavao i došao da osvoji. Trebalo

je da shvati tada i tamo: njemu je davano, njemu je već bilo dato - pošteno upozorenje. A sad preko telefona, coup de grace.16 »Nemaš ljutiš«, Valans mu promrmlja u uho. »Vidimo se, ah? Okej, vaţi.« »Hal«, naterao je Ĉamĉa sebe da mu prigovori, »ja imam ugovor.« Kao jarac pred klanje. Glas u njegovom uhu bio je sad iskreno veseo. »Ne budi lud«, reĉe mu. »Razume se da ga nemaš. Proĉitaj i ono što u njemu piše sitnim slovima. Uzmi advokata da on proĉita sitna slova. Izvedi me pred sud. Uradi ono što moraš. To meni ništa ne smeta. Zar ne kapiraš? Ti pripadaš prošlosti.« Signal: tut-tut. * Pošto ga je napustila jedna tuĊinska i ostavila na pustom ostrvu druga Engleska, g. Saladin Ĉamĉa u svojoj velikoj pogruţenosti dobi vesti o jednom svom starom drugaru koji je oĉigledno bolje prolazio u ţivotu. Vrisak njegove gazdarice - »Tini benche achen« upozori ga da se nešto dešava. Hind se talasala po hodnicima Šaandaara K(revet) i D(oruĉak) mašući, pokazalo se, poslednjim brojem uvoznog indijskog magazina Cine-Blitz posvećenog filmskim ljubimcima. Otvarala su se vrata; privremena bića su proturala glave napolje, sa zbunjenim i uplašenim licima. Mišal Sufijan se pojavi iz svoje sobe, sa nekoliko metara golotinje izmeĊu gaćica joj ispod pupka i prsluĉeta na

»bacaĉima«. Iz svoje advokatske kancelarije koja mu se nalazila preko puta, u hodniku, iziĊe Hanif Dţonson neprikladno obuĉen, u strogom odelu s prslukom; tresnu ga golotinja i on pokri svoje lice šakama. »O Gospode, budi milostiv«, molio je. Mišal nije obraćala paţnju na njega, već je viknula za svojom majkom: »Šta je? Ko je to ţiv?« »Ne znam otkud ti ta bestidnost«, doviknu joj gospa-Hind kroz hodnik, »pokrij tu svoju golotinju!« »Odjebi se«, promrmlja Mišal niz bradu, bacajući buntovne poglede na Hanifa Dţonsona. »A šta da se kaţe o onim njenim krofnama od sala što joj kipe iz sarija na sve strane, volela bih da znam.« Na drugom kraju hodnika, gospa-Hind se mogla videti u škiljavoj svetlosti kako mlatara Cine-Blitzom na stanare, ponavljajući (gornju) frazu - on je ţiv - sa svim ţarom onih Grka koji su posle nestanka politiĉara Lambrakisa, prekrili zemlju kreĉom-ispisanim Z. Zi: on je ţiv. »Ko?« ponovo je oštro upitala Mišal. »Dţibril«, zaĉu se piska privremene dece. »Farishta benche achen.« Nestajući niz stepenice, gospa-Hind nije videla kad joj se starija kćerka vratila u svoju sobu - ostavljajući vrata odškrinuta; a za njom je krenuo, kad se uverio da je situacija ĉista, poznati advokat Hanif Dţonson, u odelu i cipelama, advokat koji je ovde drţao kancelariju da bi bio u dodiru sa narodom, koji je takoĊe u centru grada imao dobru klijentelu i praksu, koji je imao dobre veze sa lokalnim ĉlanovima Laburistiĉke stranke i koga je njihov sadašnji poslanik u Parlamentu optuţivao da kuje plan da mu zauzme mesto, na sledećim izborima.

Kad li je imao biti osamnaesti roĊendan Mišal Sufijan? -Tek nekoliko nedelja kasnije. A gde li je bila njena sestra, njena »cimerka«, drugarica, senka, njen eho i njena suprotnost? Ona je bila: van kuće. Ali da nastavimo: U toj vesti iz Cine Blitza izneseno je da se jedna nova, londonska grupa filmskih producenata, na ĉelu sa velikim »maherom« i moćnikom - »tajkunom« Bilijem Batutom, mladim lovanom, ĉije je zanimanje za kinematografiju dobro poznato, udruţila sa cenjenim, nezavisnim indijskim producentom g. S.S. Sisodijom radi proizvodnje jednog »kambek«-filma u ĉast povratka na ekran legendarnog Dţibrila, sada ekskluzivno otkrivenog u ţivotu pošto je po drugi put izbegao kandţe smrti. »Taĉno je da sam bio ,bukiran’ za taj avion pod imenom NaĊmudin«, izjavio je filmski star. »Znam da su taj moj incognito policijska njuškala identifikovala kao moje pravo ime, i da je to tamo kod kuće izazvalo veliki bol, te se zato iskreno izvinjavam svojim oboţavaocima. Znate, istina je u tome da sam ja, milošću Boţjom, nekako propustio taj let, ali kako sam u svakom sluĉaju ţeleo da se jednom naĊem na zemlji - izvinite, nisam imao nameru da se šalim sa onom nesrećom - dopustio sam da priĉa o mom odlasku na onaj svet ostane bez demantija, pa sam seo u drugi, kasniji avion. Kakvasreća: stvarno, morabiti da me je ĉuvao neki anĊeo.« Ali posle izvesnog vremena provedenog u razmišljanju, on je zakljuĉio da je s njegove strane bilo pogrešno da svoju publiku lišava, na tako nefer i grub naĉin, istine o sebi i svog prisustva na ekranu. »I zato sam s punim angaţovanjem i radošću prihvatio ovaj projekt.« Taj film je imao da bude - šta

drugo nego - teološki, ali jedne nove vrste; postavljen u ambijent jednog izmišljenog, basnoslovnog grada od peska, a priĉa će se odnositi na susret jednog proroka sa jednim arhanĊelom; pa i na iskušenje proroka, kao i na njegov izbor puta duhovne ĉistote a ne nekog niskog kompromisa. »To je film«, producent Sisodija je obavestio Cine Blitz, »o tome kako novina ulazi u svet.« - Ali, da to neće, moţda, izgledati bogohulno, kao neki zloĉin nad... - »Svakako da neće«, odluĉno je odgovorio Bili Batuta. »Priĉa je priĉa, a ĉinjenice su ĉinjenice. Naš cilj nije da stvaramo zbrku, kao u onom filmu Poruka u kojem, kad god se Muhamed (neka je mir imenu njegovom!) ĉuje kako govori, vidite samo glavu njegove kamile, koja nešto ţvaće. To - izvinite što upozoravam nije imalo odgovarajući nivo. Mi pravimo film visoke estetike, visokog kvaliteta. Priĉu sa moralnom porukom: kao što su one - kako se to zvaše? - basne.« »Kao neki san«, rekao je g. Sisodija. Kad su tu vest Ĉamĉi, na njegovom tavanu, donele Anahita i Mišal Sufijan, on je tako zloćudno pobesneo da to njih dve nikad ranije nisu videle, tako je straviĉno pomahnitao da mu se glas podigao u visinu samocepanja, kao da mu je grlo gajilo noţeve koji su mu krike sekli u froncle; od njegovog kuţnog daha njih dve samo što nisu eksplodirale i izletele iz sobe; podignutih ruku visoko i razigranih jareĉih nogu, on je najzad liĉio na pravog Ċavola, ĉija je slika i prilika i bio postao. »Laţovĉino!« vrištao je na odsutnog Dţibrila. »Izdajico, dezerteru, Ċubre! Propustio si taj avion, je l’ da? - Pa, ĉija je to, onda, glava bila u mom krilu, pod mojim roĊenim rukama...? - I koga sam ja to, onda, milovao po

kosi, ko mi je priĉao o svojim košmarima, i konaĉno poĉeo da pada s neba, pevajući?« »De, de«, molila ga je preplašena Mišal. »O’ladi malo. Zaĉas moţeš da navuĉeš mamu na vrat«. Saladin se smiri i ponovo postade patetiĉno pokunjeni jarac koji nikog nije ugroţavao. »To nije istina«, jadikovao je. »Ono što se desilo, desilo nam se obojici.« »Dabome«, hrabrila ga je Anahita. »A i niko ne veruje tim filmskim magazinima. Svašta pišu.« Sestre se izvukoše iz sobe, zadrţavajući dah i prepuštajući Ĉamĉu njegovom jadu, ali i propustivši da zapaze nešto veoma vredno paţnje. No njih ne smemo za to kriviti; groteskni prizor koji je Ĉamĉa maloĉas priredio, odvratio bi od toga i najoštrije oko. A, pošteno govoreći, tu promenu ni sam Saladin nije zapazio. Šta se dogodilo? Ovo: tokom Ĉamĉine kratke ali ţestoke provale besa zbog Dţibrila, rogovi na njegovoj glavi (koji su, i to da kaţemo, bili porasli nekoliko centimetara dok se on izleţavao na tavanu Šaandaara sa K. i D.), sada su se nesumnjivo i oĉigledno, za dva-tri centimetra - smanjili. U interesu najstroţe taĉnosti, treba dodati i to da, tamo niţe na njegovom transformisanom telu - u pozajmljenim pantalonama (delikatnost nam zabranjuje iznošenje eksplicitnih detalja) - da mu se i nešto drugo da samo tako kaţemo - takoĊe malĉice smanjilo. Bilo kako bilo, tek, izišlo je na videlo da je onaj optimizam izraţen u reportaţi uvoznog filmskog magazina bio na pogrešnim osnovama, jer su nekoliko dana kasnije gradske novine objavile vest o hapšenju

Bilija Batute - u jednom njujorškom »suši-baru«, japanskom ribljem restoranĉetu u centru grada - zajedno sa njegovom drugaricom Mildred Mimi Mamulijan, za koju se kaţe da je glumica, ĉetrdeset godina stara. Dalje se opisuje da je on pristupao mnogim društvenim matronama, verskim »zanesenjakinjama i podrhtavkama« - ĉlanicama raznih religioznih sekta izvlaĉeći im »vrlo krupne« sume novca da bi otkupio svoju slobodu od jedne sekte oboţavalaca Ċavola. Kad si jednom bio prevarant, onda si uvek prevarant: to bi Mimi Mamulijan bez sumnje opisala kao jednu njegovu divnu ţicu - ţaoku. Probijajući se u srce ameriĉke religioznosti, moleći za svoje spasenje - »kad svoju dušu prodate, ne moţete oĉekivati da ćete je jeftino otkupiti« - tako je Bili - navode istraţni organi - sakupljao i »šestocifrene sume«. Svetska zajednica vernika ĉeznula je u drugoj polovini osamdesetih, za neposrednim dodirom sa nadzemaljskim, a Bili, tvrdeći da je podigao (i zato mora da ih se oslobodi) paklene demone, i da je svestan toga da moţe da ih pobedi, tim pre što je taj Đavo, koga im je on predstavio, tako demokratski reagovao na diktate Svemoćnog Dolara. Ono što je Bili nudio matronama Zapadne strane njujorškog Menhetna za njihove debele ĉekove, bila je potvrda: da, Đavo postoji; ja sam ga sopstvenim oĉima video - Gospode, pa to je strašno! - a ako postoji Lucifer, onda mora da postojii arhanĊel Gavrilo; ako je Oganj Pakla viĊen kako bukti, onda negde, iznad duge, svakako mora da blista Rajsko naselje. Navodi se i to da je Mimi Mamulijan igrala znaĉajnu ulogu u obmanjivanju, plaĉući i preklinjući što je najbolje umela. Upropastila ih je njihova vlastita preterana samouverenost: dok su, sedeći za barom

japanskog ribljeg restorana »Takesuši«, urlali od smeha i ismevanja naivnih i priĉali masne viceve sa šefom kuhinje, videla ih je sa ulice neka gĊa Ejlin Struelpiter, koja je baš to popodne dala tom tada smušenom i prestravljenom paru ĉek na pet hiljada dolara. GĊa Struelpiter nije bila bez uticaja u Njujorškom policijskom odseku, te su momci u tamnoplavim uniformama stigli pre nego što je Mimi pojela svoju porciju dobro zaĉinjene presne ribe na japanski naĉin. Oboje su ćuteći izišli. Mimi je nosila, na novinskoj fotografiji, pretpostavljao je Ĉamĉa, upravo onu vizonsku bundu od ĉetrdeset hiljada dolara, a na licu izraz koji je mogao da znaĉi samo jedno: Nek’ vas sve nosi Ďavo. Posle toga, jedno vreme se ništa nije ĉulo o Farištinom filmu. * I bilo je i nije tako bilo ... da je tokom suţanjstva Saladina Ĉamĉe u telu Ċavola i na tavanu pansiona Šaandaar sa K. i D., produţenog u sedmice i mesece, bilo nemoguće ne zapaţati da se njegovo stanje postojano pogoršavalo. Njegovi rogovi (uprkos onom jednom, trenutnom i nezapaţenom smanjivanju) bili su izrasli i deblji i duţi, uvrćući se u fantastiĉne arabeske, i ovenĉavajući mu glavu turbanom od sve tamnijeg roţnika. Bio je pustio dugaĉku, gustu bradu, zbunjujuću pojavu na ĉoveku okrugla lica koji se nikad ranije nije mogao pohvaliti velikom kosmatošću; i zaista, postajao je sve dlakaviji po celom telu, a iz osnove njegove kiĉme

ĉak je poĉeo da raste fini rep koji je iz dana u dan bivao sve duţi, te ga je već bio obavezao da odbaci nošenje pantalona; umesto u njih, on je sad taj svoj novi ud ututkavao u vrećaste šalvare širokog kroja koje je za njega zdipila Anahita Sufijan iz kolekcije njene majke. Patnje koje mu je stvarala njegova neprestana metamorfoza u neku vrstu »flaširanog« duha-Ċina mogu se lako zamisliti. Ĉak mu se i apetit menjao. Uvek probirljiv i dţandrljiv u pogledu hrane, sad je bio zapanjen osećajem da mu nepca postaju sve grublja i da mu stoga svaka hrana poĉinje da ima gotovo isti ukus, a s vremena na vreme bi hvatao sebe i kako odsutno gricka svoje krevetske ĉaršave ili stare novine, pa bi se uz trzaj osvestio, sa osećanjem krivice i stida zbog tog novog dokaza o svom napredovanju sve dalje od ĉoveštva i ljudskog roda ka - dabome - prĉevinstvu i rodu jarećem. Bile su mu potrebne sve veće koliĉine one osveţavajuće zelene teĉnosti za ispiranje usta, kako bi svoj dah mogao da odrţava u granicama snošljivosti. Jer stvarno mu je bio ubistveno smrdljiv. Njegovo prisustvo u kući stalno je predstavljalo trn i u oku i u boku gospe Hind, u kojoj se tuga zbog gubitka prihoda od tavanske sobe mešala sa ostacima njenog prvobitnog straha, mada je bila istina i to da su smirujući procesi navikavanja vršili na nju svoj magijski uticaj, pomaţući joj da Saladinovo stanje vidi kao bolest ĉoveka-slona - elefantijazis, stvar od koje moţeš da se groziš ali ne moraš i da je se plašiš. »Nek se on meni sklanja s puta, pa ću i ja njemu«, rekla je svojim ćerkama. »A vi, deco moga oĉajanja, zašto vi provodite svoje vreme u sedenju tamo gore s jednom bolesnom osobom, dok vam mladost prolazi - kad bi to neko

mog’o da mi objasni; ali u ovom Vilajetu izgleda da je sve ono što sam nekad znala jedna laţ, kao što je ono shvatanje da mlade devojke treba da pomaţu svojim majkama, da misle na brak, da uĉe školu, a ne da sede s jarcima, koje smo kod kuće, po našem starom obiĉaju, klali za velike praznike.« Ali njen muţ je i dalje bio briţan i zabrinut, ĉak i posle nemilog dogaĊaja do kojeg je došlo kad se popeo do tavana i natuknuo Saladinu da ţenske glave moţda i ne greše mnogo kad kaţu da bi - kako to reći - da bi opsednutost njegovog tela mogla da se okonĉa posredstvom nekog uĉenog mule? Pri ovom spominjanju popa, Ĉamĉa se prope na svoje noge podiţući obe ruke iznad glave, a soba se, nekako, ispuni gustim sumpornim dimom, dok je izvesna visokotonska vibrato-cika sa nekom vrstom cepajućeg svojstva, kao šiljak probijala Sufijanov sluh. Dim se dosta brzo uklonio, jer je Ĉamĉa, naglo, širom otvorio prozor i grozniĉavo mlatarao rukama kao lepezama po dimu, dok se Sufijanu izvinjavao u tonovima akutne zbunjenosti: »Ja stvarno ne znam šta mi bi - ali ponekad se plašim da se ja to ne menjam u nešto - u nešto što bi se moglo nazvati jako lošim.« Sufijan, neţan ĉovek, kakav je uvek i bio, priĊe mestu na kojem je Ĉamĉa sedeo drţeći se ĉvrsto za svoje rogove, potapša ga po ramenu i pokuša da ga razvedri koliko je mogao. »Pitanje mutabilnosti suštine liĉnosti«, poĉe on nespretno, »već je dugo predmet visokoumnih diskusija. Na primer, veliki Lukrecije nam kaţe u De Rerum Natura (O prirodi stvari), sledeće: quodcumque suis mutatum finibus exit, continuo hoc mors est illius quod fuit ante. Što u prevodu, izvini za moju trapavost,

glasi ,Što god svojim menjanjem prelazi svoje granice’ to jest, probija svoje nasipe - ili, moţda, iskaĉe iz svojih ograniĉenja - tako reći, zanemaruje sopstvene zakone, ali to je i suviše slobodno, mislim... ,ta stvar’, u svakom sluĉaju, smatra Lukrecije, ,radeći tako, donosi trenutnu smrt svom starom ja’.« - »MeĊutim«, podiţe se kaţiprst bivšeg uĉitelja, »pesnik Ovidije, u svojim Metamorfozama, ima dijametralno suprotno gledište. On tvrdi ovo: ,Kao vosak meki’ - zagrejan, shvataš, moţda i onaj za peĉaćenje dokumenata il’ sliĉno - ,sa utisnutim šarama novim, I svoj oblik menja i ĉini se da isti nije više, Al’, ipak, isti je on, pa tako i duše naše, ĉak’ - Je l’ ĉujete, dobri gospodine? Naš duh! Naša besmrtna suština! - ,Iste ostaju zauvek, ali usvajaju one U seobama svojim promenljiva obliĉja stalno.’« Sad je Sufijan skakutao, sa noge na nogu, pun uzbuĊenja pod utiskom tih starih reĉi. »Za mene je Ovidije uvek iznad Lukrecija«, izjavi on. »Vaša je duša, dobri moj jadni dragi gospodine, ista. Samo je u svojoj seobi usvojila ovo trenutno promenljivo obliĉje.« »To je priliĉno hladna uteha«, Ĉamĉa uspe da to kaţe s prizvukom svoje stare hladnoće u glasu. »Meni se isto hvata, prihvatio ja Lukrecija i zakljuĉio da se neka demonska i neizmenljiva mutacija odigrava u samom dnu moga bića, ili pošao za Ovidijem i priznao da sve što se na meni sad pojavljuje nije ništa drugo do ono što je tu već bilo.« »Ja sam loše izneo svoje argumente«, Sufijan se jadno izvinjavao. »Samo sam ţeleo da vas razuverim.« »A kakva bi to mogla da bude uteha«, odgovori Ĉamĉa gorkom retorikom, dok mu se ironija krunila pod

teretom njegove nesreće, »za ĉoveka ĉiji je stari drug i spasilac istovremeno i noćni ljubavnik njegove ţene, te tako samo podstiĉe - što bi vaše knjige starostavne nesumnjivo potvrdile - rašćenje njegovih rogonjskih rogova?« * Stari prijatelj, Dţampi Dţoši, nije bio kadar nijednog trenutka u svojim budnim jutarnjim ĉasovima da se oslobodi saznanja da je, prvi put u svom ţivotu, koliko se sećao, izgubio volju da ţivi u skladu sa sopstvenim standardima moralnosti. U sportskim centrima gde je predavao borilaĉke veštine sve većem broju uĉenika, naglašavajući im duhovne aspekte tih disciplina, što je mnoge veoma zabavljalo (»Ah, tako, Skakavĉe«, zezala bi ga jedna od njegovih glavnih uĉenica, Mišal Sufijan, »kad te neka cestita fasisticka svinja zaskoci iz mraka, ti mu najpre ponudi Budino ucenje, pa ga onda ritni u cestita muda«) - ispoljavao je takav strasni intenzitet, da su se njegovi uĉenici, shvatajući da on to izraţava neku svoju unutarnju muku, poĉinjali da plaše. Kad ga je Mišal upitala o tome na kraju jednog ĉasa, posle kojeg su oboje imali modrice i dahtali, a u toku kojeg su se uĉitelj i najbolja uĉenica bacali jedno na drugo kao najgladniji ljubavnici, on joj je odbio to pitanje sa za-njega-nesvojstvenim nedostatkom otvorenosti. »Dašto-mi-ti-da-što«, reĉe on. »Stara priĉa o trunu i balvanu.« Stajali su pored automata s pićem i sendviĉima. Mišal sleţe ramenima. »O-kej«, reĉe ona. »Da ti se poverim, ali da ĉuvaš tajnu.« On je pruţio ruku

da uzme svoju ĉašu sa »koka-kolom«: »Kakvu tajnu?« Naivni Dţampi. Mišal mu šapnu na uho: »Mene jedan povaljuje. Tvoj prijatelj: mister Hanif Dţonson, Pravozastupnik.« On je bio šokiran, a to je nju nerviralo. »Oh, povrati se. Pa, ja nisam devojĉurak od petnaest godina.« On joj odgovori, slabim glasom, »Kad bi to tvoja majka...« i ponovo je uzruja. »Ako hoćeš da znaš«, zlovoljno, »ne brine mene majka nego Anahita. Ona uvek traţi sve ono što ja imam. A njoj je, uzgred, tek petnaesta.« Dţampi primeti da je oborio papirnu ĉašu i prosuo »kolu« po svojim cipelama. »Pljuni to što imaš«, navaljivala je Mišal. »Ja sam priznala. Sad si ti na redu.« Ali Dţampi nije mogao ništa da kaţe; i dalje je vrteo glavom zbog Hanifa. »To će biti njegov kraj«, reĉe on. To je imalo efekta. Mišal diţe nos u vazduh. »O, kapiram«, reĉe ona. »Misliš da nisam dovoljno dobra za njega.« I preko ramena, u odlasku: »Ej, Skakavĉe. Zar sveci nikad ne tucaju?« Ne baš tako sveti sveci. Nije on bio svetaĉkog kova, ništa više nego Dejvid Karadin u onim starim kung-fu-programima: kao Skakavac, kao Dţampi, Zivac. Svaki dan se on iscrpljivao pokušavajući da se kloni one velike kuće u Noting Hilu, a svake veĉeri je završavao pred Pamelinim vratima, s palcem u ustima, grickajući mu koţicu oko nokta, braneći se od psa i sopstvene krivice, i idući pravo u njenu spavaću sobu, da ne gubi vreme. A tu bi oni pali jedno na drugo, i usta bi im potraţila ona mesta od kojih su bili izabrali, ili nauĉili, da poĉnu: najpre njegove usne oko njenih bradavica, zatim njene usne duţ njegovog donjeg palca.

Ona je bila poĉela da kod njega voli to njegovo nestrpljenje, jer je za njim dolazilo takvo strpljenje kakvo ona nije nikad ranije doţivela, strpljenje ĉoveka koji nikad nije bio »privlaĉan« i zato spreman da ceni ono što mu je ponuĊeno, ili je, pak, ona tako mislila u poĉetku; ali je zatim nauĉila da ceni njegovu svesnost i briţnost prema njenim unutarnjim tenzijama, njegovo osećanje za teškoće kroz koje je njeno vitko i neţno, košĉato telo sa malim grudima prolazilo, nalazilo i konaĉno se prepuštalo jednom ritmu, njegovom poznavanju takta. Volela je u njemu i njegovo samosavlaĊivanje; volela, znajući da je to pogrešan razlog, i njegovu spremnost da savlaĊuje i svoje skrupule, kako bi mogli da budu zajedno: volela i ţudnju njegovu prema njoj koja je gospodarila nad svim njegovim imperativima. Volela je sve to tako da u toj ljubavi nije htela da vidi poĉetak kraja. Pri svršetku njihovog ljubavnog ĉina, ona je postajala buĉna. »Jao!« vikala je, a sva ona aristokratiĉnost njenog glasa gomilala se u besmislene slogove njene izgubljenosti. »Uuhhh! Oj! Aaah.« I dalje je mnogo pila - skoĉ, burbon, viski - i jedna pruga crvenila širila se preko središta njenog lica. Pod uticajem alkohola, desno oko joj se suzilo za polovinu otvora levog, i ona je, na njegov uţas, poĉela da ga se gadi. Ali svaka diskusija o njenom šljokanju bila je zabranjena: onaj jedini put kad je on to pokušao da pokrene doveo ga je na ulicu sa cipelama koje je grĉevito drţao u desnoj ruci i mantilom prebaĉenim preko leve. Ali on se i posle toga vraćao: a ona mu je otvarala vrata i išla s njim gore kao da se ništa nije desilo. Pamelini tabui: šale na raĉun njene prošlosti, pominjanje »pale

junakinje« s flašom viskija u ruci, i najmanja sugestija da je njen pokojni muţ, glumac Saladin Ĉamĉa, još ţiv, i da ţivi tamo u drugom kraju grada, u jednoj rupi sa krevetom i doruĉkom, u vidu neke natprirodne ţivotinje. Tih dana, Dţampi - koji je nju, isprva, neprestano davio zbog Saladina, govoreći joj da treba da krene i da se razvede od njega, jer je to njeno izigravanje udovice nepodnošljivo: a šta da se kaţe o ĉovekovoj imovini, njegovom pravu na jedan deo imanja, i tako dalje? Ona ga svakako ne bi pustila da ţivi u nemaštini? - nije se više bunio zbog njenog nerazumnog ponašanja. »Ja sam dobila overenu potvrdu o njegovoj smrti«, rekla mu je onom jedinom prilikom kad je bila voljna da o tome bilo šta kaţe. »A šta si ti dobio? Dobio si jednog jarca, jednu cirkusku nakazu koja nema nikakve veze sa mnom.« I onda je i ovo, kao i njeno cuganje, poĉelo da se namešta izmeĊu njih. Dţampijevi ĉasovi borilaĉkih veština bili su sve ţestokiji kako su ti problemi postajali sve krupniji u njegovoj svesti. A da bi ironija bila veća, dok je Pamela klot odbijala da se suoĉi s ĉinjenicama u vezi sa njenim otuĊenim muţem, ona se kroz svoj posao u Komitetu za ljudske odnose u opštini upetljala u ispitivanje istinitosti navoda da se meĊu sluţbenicima lokalne policijske stanice širi sklonost prema magiji i ĉarobnjaštvu. Razne policijske stanice su s vremena na vreme sticale reputaciju »otkaĉenih« ustanova, »van kontrole« kvartovi Noting Hil, Kentiš Taun, Izlinton. - Ali, magije i ĉini?! Dţampi je bio skeptiĉan. »Nevolja s tobom«, rekla mu je Pamela svojim najoholijim puškomitraljeskim glasom, »jeste u tome što ti o normalnosti i dalje misliš kao o nekom normalnom

stanju. Oh, Boţe: gledaj šta se dogaĊa u ovoj zemlji. Onih nekoliko uvrnutih ţandara što se skidaju goli i piju mokraću iz svojih šlemova, nisu baš tako nakazne persone. Nazovi ih slobodnim zidarima radniĉke klase, ako hoćeš. Meni svaki dan dolaze ljudi crne koţe, prestravljeni do upišavanja, i priĉaju mi o afriĉkim vradţbinama, o raznim ĉinima koje neko na njih baca, o pilećim crevima, i o svemu sliĉnom. Ali ta prokleta kopilad uţiva u tome. Uplaši crnje njihovim sopstvenim uga-bugama i onda provedi s njima nekoliko nestašnih noći, nestašnih preko svakog oĉekivanja. Neverovatno? Ama, kakvo krvavo buĎenje i prosvećivanje!« Izgledalo je da im je gonjenje veštica bilo u familiji: od Matjua Hopkinsa do Pamele Lavlejs. U Pamelinom glasu, kad je govorila na javnim skupovima, na lokalnom radiju, pa ĉak i u regionalnim programima vesti na televiziji, mogao se ĉuti sav onaj ţar i autoritet onog Starog Glavnog-Lovca-na-Veštice, i samo zahvaljujuĉi tom njenom glasu Glorije dvadesetog veka, njena kampanja nije bila trenutno ismejana do gašenja. Nova metla je potrebna za izbacivanje veštica. Tako je bilo reĉeno u jednom zvaniĉnom istraţivanju. Ali ono što je Dţampija dovodilo do besa, bilo je Pamelino odbijanje da svoje argumente u sluĉaju mistiĉnih policajaca dovede u vezu sa sluĉajem njenog soj)stvenog muţa jer, posle svega, transformacija Saladina Ĉamĉe ticala se upravo predstave o tome da se normalnost više ne sastoji (ako se ikad i sastojala) od banalnih, »normalnih« elemenata. »To nema nikakve veze s tim«, klot je rekla kad je on pokušao da joj se suprotstavi: nadmena, pomislio je, kao i svaki sudija koji osuĊuje ljude na vešanje.

* Kad mu je Mišal Sufijan otkrila svoju nezakonitu seksualnu vezu sa Hanifom Dţonsonom, Dţampi je na svom putu ka Pameli Ĉamĉa morao u sebi da prigušuje nekoliko bigotskih misli, kao što je - da Hanifov otac nije bio belac, on to nikad ne bi učinio; Hanif - besneo je Dţampi - taj nezreli kopilan koji verovatno udara recke na svoj kurac, da bi imao evidenciju o svojim osvajanjima ţenskinja, taj isti Dţonson, sa aspiracijama da predstavlja svoj narod, koji ne moţe da saĉeka da mu ţenske porastu pre nego što poĉne da ih tuca!... zar nije mogao da vidi da je Mišal sa svojim sveznajućim telom, ipak samo, samo jedno derište? - Ne, nije ona to. - I neka je proklet, onda, proklet zato (i tu se Dţampi od samog sebe šokira) što joj je on prvi. Dţampi na putu ka svojoj švalerki, pokušavao je da sebe uveri da je njegova srdţba na Hanifa, njegovog prijatelja Hanifa, prvenstveno - kako da kaţe? lingvistička. Hanif je odliĉno vladao jezicima rečnicima koji su u njegovoj profesiji bili vaţni: sociološkim, socijalistiĉkim, crno-radikalnim, anti-antiantirasistiĉkim, demagoškim, oratorskim, propovedniĉkim: reĉnicima moći. Ali, ti, barabo, preturaš po mojim fiokama i smeješ se mojim glupim pesmama. A pravi jezički problem: kako jezik savijati, kako ga uobličavati, kako ga pustiti da bude naša sloboda, kako ponovo svojatati njegove otrovne izvore, kako vladati rekom reči, vremena, krvi: o svemu tome ti blage veze nemaš. Kako je teška ta borba, i kako je neizbeţan poraz. Niko neće da me izabere za bilo šta. Nema baze moći, nema birača: samo borba s rečima. Ali

on, Dţampi, morao je takoĊe da prizna da je njegova zavist prema Hanifu bila, kao i sve drugo, ukorenjena u Hanifovom boljem vladanju jezikom ţudnje. Mišal Sufijan je bila moćna ţenska, izduţena, cevasta lepotica, ali on, Dţampi, nije znao to znanje, pa ĉak i da je razmišljao o tome, on se nikad ne bi usudio da joj priĊe. Jezik je hrabrost: sposobnost da se shvati neka misao, da se ona iskaţe., i da se tako uĉini istinitom. Kad mu je Pamela Ĉamĉa otvorila vrata, on je od nje saznao da joj je kosa prekonoć potpuno osedela, te je ona na tu neobjašnjivu nesreću reagovala tako što se ošišala do glave, a zatim na glavu stavila jedan apsurdan turban boje crvenog vina, koji nikako nije htela da skida. »Prosto se tako dogodilo«, rekla mu je. »Ne moţeš da iskljuĉiš ni mogućnost da su i na mene baĉene neke ĉini.« On se s tim nije sloţio. »Ili je to bila tvoja reakcija, iako zakasnela, na vest o izmenjenom ali postojanom stanju u kojem se nalazi tvoj muţ.« Ona se izvi da ga pogleda u lice, nasred stepeništa koje je vodilo u spavaću sobu. »Pa u tom sluĉaju«, likovala je, »zašto se to nije dogodilo i našem kuĉetu?« * On je te noći mogao da joj kaţe da ţeli da njihovu vezu prekine, da mu nastavljanje savest više ne dopušta moţda bi bio spreman i da se suoĉi s njenim besom, i da ţivi s paradoksom da odluka istovremeno moţe da bude i savesna i nemoralna (jer je surova, jednostrana,

sebiĉna); ali kad je ušao u spavaću sobu, ona mu obema rukama šĉepa lice i, gledajući ga pravo u oĉi da vidi kako će on da primi tu novost, priznade mu da ga je lagala da je upotrebljavala kontraceptivna sredstva. Bila je trudna. Ispostavilo se da je ona bolje od njega donosila jednostrane odluke, te da je od njega prosto uzela dete koje Saladin Ĉamĉa nije bio sposoban da joj podari. »Ja sam ga ţelela«, prkosno je uzviknula, i to tik uz njega. »I sad ću da ga imam.« Njena je sebiĉnost pretekla njegovu. A on je, pak, otkrio da oseća olakšanje; osloboĊen odgovornosti da pravi i slavi moralne izbore - jer kako da je sad ostavi? izbacio je takve ideje iz glave, pa joj je dopustio, neţno ali i sa nesumnjivom predanošću, da ga gurne na krevet, na koji je on, nauznak, pao. * Da li se sporo-predrugojaĉavajući Saladin Ĉamĉa pretvarao u neku vrstu nauĉnofantastiĉnog ili hororvideo-tupadţiju mutavka, u neku nasumiĉnu mutaciju koja je imala da ubrzo bude prirodno selekcionisana iz egzistencije - ili je on evoluirao u nekog avatara Gospodara Pakla - ili kakav bio da bio sluĉaj, ĉinjenica je (a to će biti i u našem sadašnjem predmetu, da treba nastaviti obazrivo, koraĉajući od jednog utvrĊenog fakta do drugog, i ne donositi brze zakljuĉke sve dok nas naša ţuta ciglena staza neospornih stvari ne dovede na nekoliko centimetara udaljenosti od mesta našeg opredeljenja) da su ga dve kćerke hadţi-Sufijana uzele pod svoje okrilje, mareći za Zver kako samo Lepotice

umeju da mare; i da je on sam, kako je vreme prolazilo, postao krajnje privrţen njima dvema. Jedno duţe vreme su ga Mišal i Anahita potresale svojim paţnjama zajedno i neodvojivo, kao pesnica i njena senka, kao pucanj i njegov odjek, dok je mlaĊa stalno pokušavala da podraţava svoju visoku, ţivahnu stariju sestru, veţbajući karate-ritanje i strašne ving-čun-udarce dolakticom u laskavoj imitaciji Mišalinog beskompromisnog stila. MeĊutim, on je u poslednje vreme bio zapazio kako raste tuţno neprijateljstvo izmeĊu sestara. Jedne većeri, sa tavanskog prozora, Mišal mu je ukazivala na neke uliĉne likove, kao - gle onog indijskog drevnog Sika koji je u jednom rasistiĉkom napadu bio tako šokiran da je potpuno izgubio moć govora; kaţu da skoro sedam godina nije reĉ progovorio, a pre toga je bio jedan od nekoliko »crnih« gradskih mirovnih sudija... ali on danas ne izriĉe nikakve kazne, i svuda ga prati njegova ćudljiva ţena, koja svakom kaţe, O, ne obraćajte paţnju na njega, on odavno više nije u stanju ni da zucne; a tamo preko, vidiš onog ĉoveka savršeno obiĉnog izgleda - »tip raĉunovoĊe« (Mišalin izraz) - koji ide kući sa svojom aktentašnom i kutijom slatkiša; on je u našoj ulici poznat po tome što ima naviku da u svojoj dnevnoj sobi pola sata svake veĉeri pravi nov raspored nameštaja - poreda stolice jednu iza druge, u dva reda, i ide izmeĊu redova izigravajući konduktera autobusa koji putuje za Bangladeš; opsesivna fantazija u kojoj su svi ĉlanovi njegove porodice obavezni da uĉestvuju, i tačno pola sata kasnije on napušta igru, pa je sve vreme posle toga najsumorniji čovek koga moţeš sresti; a nakon nekoliko trenutaka, pakosno se umeša petnaestogodišnja Anahita: »Ona time hoće da kaţe da ti ovde nisi jedini nesrećan

sluĉaj, da u susedstvu ima nakaza kol’ko voliš i da samo treba da gledaš.« Mišal je imala naviku da mu priĉa o Ulici kao da je to bilo neko mitološko bojište a ona, visoko, gore, na Ĉamĉinom tavanskom prozoru, anĊeo-reporter i istrebljivaĉ. Od nje je Ĉamĉa nauĉio bajke o novim indijskim plemenima Kuru i Pandava, o belim rasistima i crnoj »samopomoći« ili o ĉetama budnosti koje igraju svoju ulogu u toj modernoj Mahabharati, ili, taĉnije, u ovom Mahavileyetu. Tamo gore, ispod ţelezniĉkog mosta, Narodni front je znao da se maklja sa neustrašivim radikalima Socijalistiĉke radniĉke stranke, »svake nedelje od zatvaranja do otvaranja radnji«, rekla je podrugljivo, »ostavljali su nam da rašĉišćavamo krš do kraja usrane nedelje«. - U tom prolazu su ona Brikholska Trojica udešena za vrbicu, ispitivana, nepošteno suĊena; i u toj sporednoj ulici on je mogao da zamisli prizor ubijanja onog Jamajkanca, Julisisa E. Lija, a u onom »pabu«, tamo, mrlju od krvi na tepihu na kojem je Dţatinger Sing Mehta izdahnuo. »Taĉerizam ima svoj uticaj«, govorila je, dok je Ĉamĉa, koji više nije imao ni volje ni reĉi za raspravljanje sa njom o pravdi i zakonitosti, posmatrao Anahitu u kojoj je rastao bes. »Nema ovih dana više tih organizovanih bitki«, tumaĉila mu je Mišal. »Naglasak je na malim poduhvatima i na kultu individue, zar ne? Drugim reĉima, pet-šest belih baraba uĉestvuju u kokanju nas, pa u svakoj ĉarki ubiju po jednog individualca.« Tih dana su ĉetice tumarale noćnim ulicama, spremne za pogoršavanje stanja. »To je naše polje«, rekla je Mišal Sufijan o toj Ulici bez ijedne vlati trave koja bi se mogla videti. »Nek samo doĊu da ga zauzmu, ako smeju.«

»Pogledaj je samo!« prasnu Anahita. »K’o neka prava dama, je 1’ da? Takoprefinjena. I zamisli šta bi mama rekla kad bi znala.« - »Šta kad bi znala, ti mala bal-?« Ali Anahitu nije mogla da uplaši: »O, da«, ona toboţ jauknu. »Ali mi znamo, nemoj da misliš da ne znamo - kako gospoĊica nedeljom pre podne odlazi na onaj bit-šou sa pušenjem ,trave’, i izigrava neku damu u onim svojim kurvinskim haljinama - i s kim se ona tamo vrcka i guzi u onom dnevnom disko-lokalu ,Vruć vosak’ za koji ona misli da ja nikad nisam ĉula - i šta se dogaĊa na onom bluz-dansu na koji je otfurala sa onim misterom Zna-Se-Kojim Nadrkankom - baš mnogo dobra starija sestra!« i izvede svoj veliki »finiš«: »Ona će jednog dana verovatno da crkne od onog kako-se-zvaše - neznanja.« Što će reći - a to su Ĉamĉa i Mišal dobro znali iz onih filmskih reklama sa ekspresionistiĉkim nadgrobnim spomenicima koji se diţu iz zemlje i mora - od SIDE. Nije bilo sumnje da je na to mislila. Mišal skoĉi na svoju sestru i poĉe da joj ĉupa kosu - a Anahita, i pored bola, uspela je da izbaci još jedan štos, »Ja barem nisam, k’o neke kretenke, otfikarila svoju dugu kosu, da mi glava liĉi na jastuĉe za igle«, a zatim su njih dve otišle, ostavljajući Ĉamĉu da se ĉudi Anahitinom naprasnom prihvatanju ţenske etike njene majke. Nevolja se sprema, zakljuĉio je on. Nevolja je i došla: ubrzo. * Kad je bio sam, sve je više osećao kako ga neki teret postepeno pritiska, sve dok ne bi izgubio svest,

padajući na stranu kao igraĉka sa odvijenom oprugom, i u tim prolaznim stazisima, zastoju sokova, koji su se završavali neposredno pred dolazak posetilaca, njegovo bi telo ispuštalo zastrašujuće zvuke, zavijanje i škripanje paklenih toĉkova, muklo dobošarenje i pucketanje satanskih kostiju. To su bili periodi u kojima se on, malo-pomalo, razvijao. A kako se on razvijao, tako su sve više kolale glasine o njegovom prisustvu; jer ne moţete ĉuvati Ċavola zatvorenog na tavanu i oĉekivati da ćete ga veĉno ĉuvati samo za sebe. Kako se to proĉulo, kad su ljudi koji su znali, sve vreme ćutali (Sufijanovi zato što su se bojali da ne izgube posao, privremena bića zato što ih je njihov osećaj prolaznosti onesposobio da trenutno delaju - a sve partaje zajedno zbog straha od dolaska policije koja zapravo nikad nije mnogo oklevala da ulazi u takve nastambe, da neoĉekivano hrupe, da se sudaraju sa sitnim nameštajem i da sluĉajno zgaze poneku ruku nogu vrat): on je poĉeo da se pojavljuje u snovima meštana iz susedstva. Mule u dţamiji Masdţid koja je ranije bila sinagoga Maĉzikel Ha-Dat, a koja je, opet, bila zamenila hugenotsku kalvinistiĉku crkvu - i dr Uhuru Simba, ĉovek-breg sa afrikanskim kutijastim šeširićem i crvenoţuto-crnim ponĉom, koji je vodio onaj uspeli protest protiv tv-serije The Alien Show a koga je Mišal mrzela više nego ijednog crnca, zato što on ima obiĉaj da drskim ţenama udara šljage preko usta - i njoj, na primer, na javnom mestu, na nekom skupu, pred mnogo svedoka, ali to Doktoru ne smeta, ma, on je jedna šašava barapčina, šta drugo, rekla je Ĉamĉi kad mu ga je jednog dana pokazala s tavanskog prozora, taj ti je na sve spreman; bio je u stanju da me ubije, i to samo zato

što sam svima pričala da on nije nikakav Afrikanac, jer ja sam ga znala kad je bio običan frajer, Silvester Roberts, tamo s kraja Nju Kros-dţade; ama, kakav jebeni doktor, ako mene pitaš; i sama Mišal, i Dţampi, i Hanif, pa i onaj »kondukter autobusa« - svi su ga oni sanjali kako izrasta na Ulici kao Apokalipsa i sagoreva grad kao »tost«. I u svakom od hiljadu i jednog sna on, Saladin Ĉamĉa, sa divovskim udovima i glavom sa roţnatim turbanom pevao je, glasom tako dijaboliĉno groznim i grlenim da je bilo nemoguće razumeti stihove, iako je ispalo da su ti snovi straviĉno liĉili na epizode neke serije, svaki kao nastavak onog prethodnog od prošle noći, i tako dalje, iz noći u noć, dok jedne noći ĉak i onaj mutavko, Ćutljivi Ĉovek, koji nije progovorio od one davne veĉeri u jednom indijskom restoranu kad mu je neki mlad pijanac nabio vrh noţa pod grlo, preteći mu da će ga zaklati, a zatim mu, još šokantnije, pljunuo u tanjir s jelom - dok taj blagi dţentlmen jedne noći nije zaprepastio svoju ţenu u krevetu sedeći uspravno u snu, izbacujući vrat napred kao golub-gušan, lupkajući podlanice jednu o drugu pored svog desnog uha, i pevajući gromoglasno neku pesmu koja je zvuĉala tako tudinski i statiĉno da ona nije mogla da razume ni jednu jedinu reĉ. Veoma brzo, jer više niĉemu nije potrebno mnogo vremena, imidţ sanjanog Ċavola poĉeo je da se hvata za ljude i da postaje popularan, treba reći, samo meĊu onima koje je Hal Valans opisao kao obojenu uverenost. I dok su ne-obojeni neo-dţordţijanci sanjali jednog sumporovitog neprijatelja koji pod svojom zadimljenom petom razbija njihove savršeno obnovljene rezidencije, oni noćni mrki-i-crni su u svojim snovima bodrili tog -

kog-drugog-do-ipak-crnog-čoveka - moţda malĉice uvrnutog zbog sudbe klase rase istorije, zbog svega toga, ali kad mu se skineš s vrata, nezgodnog i ludog, da ga ipak bodro šutneš u dupence da bi nastavio da radi svoju radnju. U poĉetku su ti snovi bili privatna stvar snivaĉa, ali ubrzo su poĉeli da cure u budne sate; a kad su azijski trgovci na malo i proizvoĊaĉi dugmića-bedţića majica potkošulja plakata, shvatili moć tog sna, onda je on iznenada poĉeo da se pojavljuje svugde - na grudima mladih devojaka i u prozorima zaštićenim rešetkama od bacanih cigala, on je bio i prkos i upozorenje. Naklonjenost Đavolu: pevanje nove šanse za jedan bolji i srećniji ţivot, na stari glas. Klinci na Ulici poĉeli su da na glavama nose gumene Ċavolske rogove, onako kao što su nekoliko godina ranije nosili ruţiĉaste-i-zelene loptice koje su im se klatile na krajevima krutih ţica oko glave, kad su više voleli da izigravaju svemirska bića. Simbol u vidu Ĉoveka-jarca s podignutom pesnicom u gestu moći, iznenada je poĉeo da se pojavljuje na barjacima prilikom politiĉkih demonstracija, Spasite Šestoricu, Oslobodite Ĉetvoricu, Jedite Heinz-57. Pleasechu meechu, pevali su radio-aparati, hopeyu guessma nayym. Policijski zvaniĉnici u opštinskom odseku za meĊuljudske odnose upozoravali su na »širenje kulta Ċavola medu mladim crncima i Azijcima« kao na »ţalosnu tendenciju« koja ovima sluţi za pobijanje navoda gĊe Pamele Ĉamĉa i lokalnih vlasti: »Ko su veštice danas?« - »Ĉamĉa«, uzbudeno je rekla Mišal, »ti si postao heroj. Mislim, ljudi stvarno mogu da se poistovećuju s tobom. To je imidţ koji je belo društvo dugo odbacivalo kao mogućnost da ga mi stvarno

prihvatimo, znaš, da ga okupiramo, nastanimo, vratimo sebi i usvojimo. Vreme je da razmisliš o akciji.« »Nosi se«, dreknu Saladin u svojoj pometenosti. »Ja to nisam ţeleo. Ja na to uopšte nisam ni pomišljao.« »Ali ti, ipak, prerastaš ovaj tavan«, odvrati mu Mišal, zlovoljno. »On će ti uskoro biti tesan.« Stvari su se svakako bliţile svom vrhuncu. * »Prošle noĉi je još jedna stara dama rašporena« objavi Hanif Dţonson imitirajući trinidadski naglasak koji je on dobro znao. »Za nju nema više nikakvo sosijalno ošiguranje.« Anahita Sufijan, deţurna iza šanka Šaandaar kafea treskala je šoljama i tanjirima. »Ne znam šta će ti to«, bunila se. »Poštedi me sebe«. Hanif nije obraćao paţnju na nju, već je seo za sto pored Dţampija, koji odsutno promrmlja: »A šta oni kaţu na to?« - Dţampi-Dţošija je muĉilo saznanje da će uskoro biti otac jednog deteta, ali Hanif ga trţe kad ga je potapšao po leĊima. »Pojezija ti baš nešto i ne ide od šape, badţo, ah?« reĉe mu on saţaljivo. »Izgleda mi da se ona tvoja reka krvi zgrušava.« Dţampijev pogled mu promeni intonaciju. »Pa, oni kaţu ono što kaţu«, odgovori mu on na pitanje. »Kaţu, ĉuvajte se onih obojenih što krstare kolima po fašem kraju. A ako je ta starica bila crna, ĉoveĉe, onda će oni reći ono ,nema osnova za sumjanje da je motif bio rasistiĉki! I mogu ti reći«, nastavi on bez dosadašnjeg naĉina govora, »da mene ponekad stvarno uplaši onaj nivo agresivnosti koji kljuĉa ispod koţe ovog grada. Nije to samo onaj

bakutanerski Trbosek. To svugde imaš. Kad je najveća guţva u gradu, sluĉajno naletiš na otvorene novine nekog badţe u vozu, i on ti rascopa njokalicu. Svi su tako prokleto gnevni, rekao bih. Pa si ĉak i ti takav, stari prijatelju«, završi on sa tim zapaţanjem. Dţampi ustade, izvini se, i iziĊe iz lokala bez ikakvog objašnjenja. Hanif raširi ruke i uputi Anahiti svoj najljupkiji osmeh: »I šta ja sad da radim?« Anahita mu se takoĊe slatko osmehnu: »Da li ti nekad pomisliš i na to da tebe ljudi mnogo ne vole?« Kad se saznalo da je Trbosek bakutanera ubio svoju novu ţrtvu, sve ĉešće su se ĉule sugestije da bi se rešenje zagonetke ko je taj »ljudski zao duh« što vrši gnusna ubistva starica - i uvek uredno ostavlja unutrašnje organe svojih ţrtava, po jedno pluće pored svakog uha a srce, iz oĉiglednih razloga, u ustima - najverovatnije moglo naći posle ispitivanja novog okultizma meĊu gradskim crncima, koji vlastima stvara velike brige. U skladu s tim, uĉestala su i hapšenja i ispitivanja »obojenih«, a bilo je i dosta racija, iznenadnih upada u nastambe »pod sumnjom da su pribeţišta podzemnih okultistiĉkih ćelija«. A ono što se dogaĊalo, iako to niko nije priznavao ili ĉak, u poĉetku, razumevao, bilo je da je svako, pa bio on crn mrk beo, poĉeo da o tom liku iz snova misli kao o istinskom stvoru, kao o biću koje je prekoraĉilo granicu, izbegavši normalne nadzore, i sad slobodno baza po gradu. Ilegalni doseljenik, kralj van zakona, grozni kriminalac ili junak rase. Priĉe su kolale po gradu, u svim pravcima: neka fizioterapeutkinja je ispriĉala jednu smešnu anegdotu nedeljnim novinama, u koju niko nije poverovao, ali ljudi su na to rekli - nema vatre bez dima; bilo je to neizvesno stanje stvari; ali neće

proći mnogo, pa će i u Šaandaaru doći do racije koja će celu stvar poslati dalje i od neba. Tu su se i sveštenici umešali, dodajući toj zbrci još jedan nesiguran elemenat - vezu izmeĊu pojma crn i greha zvanog bogohuljenje. A na tavanu, Saladin Ĉamĉa je rastao. * On se opredelio za Lukrecija, a ne za Ovidija. Za nestalnu dušu, za promenljivost svega - i das Ich - do poslednje trunke njegovog ja. Biće koje prolazi kroz ţivot moţe postati toliko drukĉije od sebe da postane drugo biće, izdvojeno, odseĉeno od prošlosti. Ponekad je mislio na Zini Vakil tamo na drugoj planeti, u Bombaju, na dalekom, samom rubu galaksije: na Zini, na eklekticizam, na hibridnost. Koliko je optimizma u tim idejama! Koliko izvesnosti na kojoj one poĉivaju: izvesnost volje, izbora! Ali, Zini moja, ţivot ti se prosto desi: kao neki nesrećni suĉaj. Ne: desi ti se kao posledica tvog stanja. Ne izbora, već - u najboljem sluĉaju procesa, a u najgorem, grozne, totalne promene. Novina: on je tragao za nekom drukĉijom vrstom, ali ovo je ono što je dobio. I gorĉinu i mrţnju, sve te grube stvari. On će ući u tog novog sebe; on će biti ono što je postao: buĉan, smrdljiv, grozan, nenormalno velik, groteskan, neĉoveĉan, moćan. Imao je osećaj da je u stanju da malim prstom obara crkvene tornjeve, snagom koja raste u njemu, gnevom, gnevom, gnevom. Moćima svojim.

Traţio je nekog koga bi mogao da krivi. I on je, sam, sanjao; a u snovima njegovim - neki oblik, neko lice što lebdi i sve mu se više pribliţava, i dalje sablasno, nejasno, ali jednog dana, uskoro, on će biti u stanju da to nazove njegovim pravim imenom. Ja sam, prihvatio je, ono što sam. Pokoravanje. * Ĉaura u kojoj je on ţiveo u Šaandaaru sa K. i D. raspukla se one većeri kad je Hanif Dţonson uleteo viĉući da je Uhuru Simba uhapšen zbog ubistva bakutTrboseka, a priĉa se da će i na njega da bace Crnu Magiju, i da će on da ispadne onaj ĉarobnjaĉki vudu-ţrec i ţrtveni jarac, a da je odmazda - makljanje, atak na imovinu, uobiĉajene stvari - već poĉela. »Zakljuĉajte vrata«, rekao je Hanif Sufijanu i gospi Hind. »Sprema se gadna noć.« Hanif je stajao nasred Cafea, uveren u snaţan efekat vesti koju je doneo, te kad mu je preko lokala gospa-Hind prišla i svom snagom ga pesnicom tresnula u lice, on je na udarac bio toliko nespreman da se stvarno onesvestio, više od iznenaĊenja nego od bola. Povratio ga je Dţampi, pljusnuvši punu ĉašu vode na njega, onako kako je bio nauĉio iz filmova, ali dotle je gospaHind već uveliko bacala odozgo na ulicu pribor iz njegove advokatske kancelarije - pantljike za pisaću mašinu i one crvene trake - jemstvenike, onu vrstu za overavanje zakonskih dokumenata s peĉatom, praveći tako karnevalske serpentine u vazduhu. Anahita Sufijan,

koja više nije mogla da podnosi pakleno ţacanje ljubomore, bila je ispriĉala gospi Hind o Mišalinoj vezi sa nadobudnim advokatom-politiĉarem, a posle toga gospa-Hind je izgubila glavu, sve one godine njenog poniţavanja pokuljale su iz nje - zar nije bilo dovoljno to što se zaglavila u ovoj zemlji punoj Jevreja i stranaca koji su je strpali u istu vreću sa crncima; zar nije bilo dovoljno to što joj je muţ slabić koji je, doduše, bio u hadţiluku ali u sopstvenoj kući nije mario za poboţnost a sad još i ovo da joj se desi! Krenula je s kasapskim noţem na Mišal, a njena ćerka je reagovala jednom serijom karate-ritanja i bubotaka, iskljuĉivo u samoodbrani, inaĉe bi se to sigurno izvrglo u materoubistvo. - Hanifu se vratila svest u leţećem poloţaju, a hadţi-Sufijan ga je gledao odozgo, praveći rukama, bespomoćno, male krugove oko svojih bokova i plaĉući kao dete, nesposoban da naĊe neku utehu u uĉenosti, jer dok je za većinu muslimana hadţiluk u Meku bio veliki blagoslov, u njegovom je sluĉaju to poĉinjalo da se izmeće u prokletstvo; »Odlazi«, reĉe on, »Hanife, prijatelju moj, odlazi« - ali Hanif nije hteo da ode pre no što izgovori ono što je imao da kaţe, »Ja sam i suviše dugo drţao zatvorenu pljucu«, uzviknuo je, »pred vama koji sebe nazivate moralnim osobama, dok se bogatite na bedi i jadu Ijudi vaše sopstvene rase«, iz ĉega je proizilazio jasan zakljuĉak da hadţi-Sufijan nikad nije znao koliku je kiriju naplaćivala njegova ţena, koja mu to nije saopštavala, zaklevši svoje ćerke da ĉuvaju tu tajnu, pod pretnjom strašnog prokletstva, znajući muţa kakav je, da bi on, ako to otkrije, našao naĉina da ljudima vrati pare a svoju porodicu opet baci u krajnje siromaštvo; dok bi on, taj ţmirkavi porodiĉni duh

Šaandaara, posle toga izgubio svaku ljubav prema ţivotu. - A sad Mišal stiţe u kafanu - O, da kakvog li srama što se ovako predstavlja privatni ţivot porodice, kao neka jeftina drama, pred oĉima gostiju plateţnih mada je, istini za volju, poslednji gost, neka ţena, koja je popila ĉaj, sada beţala sa scene što je brţe mogla. Mišal je nosila svoje kofere. »I ja odlazim«, objavila je prisutnima. »Samo pokušajte da me spreĉite. Prošlo je tek jedanaest dana.« Kad je gospa-Hind videla svoju stariju kćer na rubu odlaska iz njenog ţivota zauvek, shvatila je kolika je to cena drţati Princa od Mraka pod svojim krovom. Zamolila je svog muţa da bude razuman, da i on shvati kako ih je njegova dobrodušna velikodušnost dovela u taj pakao, i kako bi oni, samo kad bi ovaj Ċavo Ĉamĉa mogao da se ukloni iz njihove kuće, ponovo bili ona stara srećna i vredna porodica. Ali kad je ona završila, kuća iznad nje poĉe da tutnji i da se trese - buka koja je najavljivala nešto što je silazilo niz stepenice, reţući i ili se bar tako ĉinilo - pevajući, glasom tako zloćudno hrapavim da je bilo nemoguće razumeti reĉi. Konaĉno je Mišal bila ta koja je krenula gore da ga presretne, Mišal s Hanifom Dţonsonom koji ju je drţao za ruku, dok je izdajica Anahita posmatrala prizor iz podnoţja stepeništa. Ĉamĉa je bio porastao do visine od preko dva metra i ĉetrdeset centimetara, a iz nozdrva mu je kuljao dim u dve boje - ţute iz leve i crne iz desne nozdrve. Više nije nosio odelo. Malje po njegovom telu bile su sad i guste i dugaĉke, rep mu je besno šibao vazduh, oĉi su mu bile bledo- ili svetlucavo-crvene; a one privremene partaje u kući sa K. i D. uspeo je da tako prestraši da su svi skoĉili iz svojih kreveta, u stanju

velike neuravnoteţenosti. Ali Mišal nije bila toliko uplašena da ne bi mogla da govori. »Šta misliš kuda si to krenuo?« upitala ga je. »Je l’ ti veruješ da ćeš ovakav kakav si i pet minuta opstati napolju?« Ĉamĉa zastade, baci pogled niz svoje telo, ugleda veliku erekciju izmeĊu svojih prepona i sleţe ramenima. »Ja razmišljam o akciji«, odgovori joj on njenom frazom, mada se po tom njegovom glasu od vulkanske lave i grmljavine, ĉinilo da ta fraza više nije bila njena. »Ima jedna osoba koju bih ţeleo da naĊem.« »Obuzdaj svoje konje«, reĉe mu Mišal. »Mi ćemo već nešto smisliti.« * Šta moţe da se naĊe ovde, jednu milju dalje od Šaandaara,- tu gde »bit« u radu susreće dţadu - u klubu »Vreli Vosak«, ranije zvanom »Crni-i-Mrki«? Pa deder da ove zvezdama ispresecane noći bez meseĉine pratimo te ljudske prilike - neke koĉoperne, upicanjene, laka hoda-iznad poda, druge, prava šunjala što senke vole, i stidljivice - kako pritiĉu iz svih budţaka ovog kraja [naglo zaranjaju u podzemlje kroz ova neobeleţena vrata. Šta je to unutra? Svetla, fluidi, prah, tela koja se drmaju i tresu, svako za sebe ili u parovima ili utroje, krećući se ka mogućnostima. Ali šta su, onda, one druge prilike, nejasne u pali-gasi sjajnim duginim bojama prostora, one figure ukoćene u svojim stavovima usred grupe mahnitih igraĉa? Šta su ovi što hip-hopuju i hindipopuju a ni za jedan centimetar se ne pomeraju? »Dobro mi izgledate, ĉeto Vrelog Voska!« Naš domaćin

govori: bukaĉ, zdraviĉar, disko-dţokej non-parej - sjajni puvadţija Rozikasti, odelo mu se crveni i svetluca u ritmu »bita«. - I zaista, on je izuzetna liĉnost, albino, visok dva metra i deset, kosa mu najbleĊe ruţiĉaste boje, beonjaĉe mu iste, po liku pravi Indijac, dignuta nosa, dugih tankih usana - lice sa onih slika na hamza-nama tekstilu. Indijac koji nikad nije video Indiju, ĉovekIstoĉne-Indije iz »Zapadne Indije« (Srednje Amerike), beli crnac. Zvezda. Star. I dalje nepokretne figure »igraju« izmeĊu »šimi«plešućih cura i momaka, trzajuće i Ċipajuće mladeţi. Šta su te figure? Pa, voštane figure, i ništa drugo. - A ko su oni? - Istorija. Vidite, ovde je Meri Sikol, koja je na Krimu uradila isto onoliko koliko i ona druga ĉarobnolampska Dama, ali, kako je ovde mraĉno, to teško moţe da se vidi uz sveću u firentinskom ĉiraku; a tamo, preko, jedan Abdul Karim, poznat i kao Munši, koga je kraljica Viktorija htela da unapredi, ali nije mogla jer su ga sredili anticrnaĉki popovi. Svi su oni ovde, i bez pokreta igraju u svom vrelom vosku: crni komedijaš Septimija Severa, na desnoj strani; a tamo, levo, berberin Dţordţa IV pleše sa robinjom Grejs Dţons. Jukaso Gronioso, afriĉki princ koji je bio prodan za šest lakata platna, igra na svoj drevni naĉin sa robinjinim sinom Ignacijusom Sanĉom, koji je 1782. godine bio prvi afriĉki pisac objavljen u Engleskoj. - Doseljenici iz prošlosti - toliko ubedljivo preci ovih ţivih igraĉa, kao da su ovi mladi njihovo meso i njihova krv - vrte se mirno, dok Rozikasti buĉno i gorljivo drţi zdravicu sa bine, Ja-sad-osećamindignaciju-kad-oni-pominju-imigraciju-kad-oni-praveinsinuaciju-da-mi-nismo-deo-od-ovu-naciju-a-mi-ćepravimo-proklamaciju-iznesemo-pravu-situaciju-kako-

mi-dajemo-njima-našu-kontribuaciju-još-od-RimskuOkupaciju, a s jedne druge strane zakrĉene prostorije, kupani jetko-zlom zelenom svetlošću, voštani nevaljalci stoje zgureni i prave grimase: Mouzli, Pauel, Edvard Long, sve sami lokalni avatari surovog trgovca robovima, Legrija. I sad poĉinje ţamor u utrobi Kluba, raste i pretvara se u jednu jedinu reĉ koju svi skandiraju. »Is-to-pi, is-to-pi, to-pi!« - mušterije zahtevaju. Rozikasti prihvata šlagvort od gomile, Daklevreme-za-topljenje-kad-svako-krimi-stvorenje-ima-istomnenje-da-treba-jedno-pakleno-zapaljenje, posle ĉega se on obraća gomili, raširenih ruku, uz noţni rit u skladu sa bit, pa je upita, Šta vas, braćo, mori? Ko treba da gori? Izvikuju se imena, razna, koja se sudaraju, sve dok se okupljeno društvo još jednom ne sloţi i poĉne da skandira samo jedno ime. Rozikasti pljesne dlanom o dlan. Zavesa se razmiĉe iza njega, a pomoćnice u blistavim ruţiĉastim šorcevima i majicama guraju na binu jednu jezivu vitrinu na toĉkićima: veliĉine ĉoveka, sa zastakljenim prednjim delom i iznutra osvetljenom mikrotalasnu pećnicu sa Vrelom Stolicom unutra, poznatu ĉlanovima Kluba kao: Paklena Kujna. »U redu«, uzvikuje Rozikasti. »A sad jedan pravi kuvanjac i prţanjac.« Pomoćnice prilaze tablou s voštanim figurama omraţenih liĉnosti, bodu ponuĊenu ţrtvu veĉeri, onu koja se najĉešće odabira, ako govore istinu, bar triput nedeljno. Na njoj trajna ondulacija, uredna frizura, biserna ogrlica, plavi kostim iz dva dela. Megi-megimegi, laje gomila. Gori-gori-gori. Tu voštanu lutku strašilo - smeštaju na Vruću Stolicu i privezuju. Rozikasti okreće prekidaĉ, ukljuĉuje struju. I, oh kako se

ona ljupko topi, iznutra prema spoljašnjosti, pa se sprĉkava u bezobliĉnost. Zatim ona postaje jedna barica, a gomila odahne, u ekstazi: sreĎena. »U ognju, ovog puta«, kaţe im Rozikasti. Muzika ponovo proţima veĉe. * Kad je Rozikasti, disko-dţokej okej, video šta se pod okriljem noći ufurava odostrag u njegov veliki zatvoreni »kombi«, pošto su ga njegovi prijatelji Hanif i Mišal ubedili da kola doveze na zadnji ulaz Šaandaara, srce mu se ispunilo strahom od one »zapadnoindijske« obije-magije i ĉini; ali je u njemu bilo i one ushićenosti kad je shvatio da je moćni junak mnogih njegovih snova jedna realnost od krvi i mesa. Rozikasti je stajao na ulici preko puta, dršćući ispod gradske svetiljke na banderi, mada noć nije bila naroĉito hladna, i stajao je tamo pola sata, dok su mu Mišal i Hanif uţurbano govorili, to treba da ode nekuda, a mi moramo da mislimo na njegovu budućnost. Onda je on slegao ramenima, prešao preko do svog kombija, ušao i upalio motor. Hanif je sedeo pored njega u kabini; Mišal se vozila zajedno sa Saladinom, skrivenim od svakog pogleda spolja. Bilo je skoro ĉetiri sata ujutro kad su Ĉamĉu poloţili u krevet na podu praznog i zatvorenog noćnog kluba. Rozikasti - ĉije je pravo ime bilo Sosanker, koje on nikad nije koristio - iskopao je iz zadnje sobe dve vreće za spavanje, i one su bile dovoljne. Hanif Dţonson, poţelevši laku noć tom straviĉnom biću kojeg se Hanifova ljubavnica Mišal, izgledalo je, uopšte nije bojala, pokušao je da s njim ozbiljno razgovara. »Ti

moraš da shvatiš koliko bi mogao da budeš vaţan za nas, jer ovde su riziku izloţene mnogo znaĉajnije stvari nego što su tvoje liĉne potrebe«, ali mutant Saladin samo otfrknu ţuto i crno, a Hanif se brzo povuĉe. Kad se našao sam s voštanim figurama, Ĉamĉa je bio u stanju da svoje misli ponovo usredsredi na lik koji se konaĉno bio uobliĉio pred njegovim duhovnim okom, na blistavi lik iza ĉije se glave, iz neke taĉke na potiljku, širila svetlost u krug, na mister-Perfetoa, tumaĉa bogova, koji se uvek doĉekivao na noge, kome su gresi uvek opraštani, koji je uvek bio volien, hvaljen, oboţavan... lik koji je Ĉamĉa pokušavao da identifikuje u svojim snovima, lik Mr Dţibrila Farište, transformisan u simulakrum anĊela toliko izvesno koliko je Ĉamĉa bio ogledalo samog Ċavola. Ko Đavola da krivi, a ne ArhanĎela, Dţibrila? Taj stvor u vrećama za spavanje otvori oĉi svoje; dim poĉe da izlazi iz pora njegovih. Za njega je lice svake voštane figure bilo sada isto, Dţibrilovo lice sa onim udoviĉkim vrškom kose iznad sredine ĉela i izduţenim, natmurenim, lepim likom. I ova kreatura ogoli zube svoje i ispusti iz usta jedan dugaĉak, smrdljiv dah, od kojeg se sve voštane figure rastopiše i u bare pretvoriše, ostavljajući na podu svoje prazne kostime. Kreatura leţe na leda, zadovoljna, i usredsredi misli na svog dušmanina. Pri ĉemu ovaj stvor oseti u sebi neko neobjašnjivo stiskanje, usisavanje i povlaĉenje; razdirali su ga strašni bolovi, kao da ga je nešto gnjeĉilo iznutra, pa je prodorno cvilio, ali niko se nije usuĊivao, ĉak ni Mišal koja je stajala sa Hanifom gore u stanu Rozikastog, iznad Kluba, da vidi šta se to dole dešava. Bolovi su mu bivali sve jaĉi, i taj stvor se bacao i treskao

po platou za igranje, jauĉući tuţno da tuţnije ne moţe biti; sve dok, konaĉno, nije malo odahnuo i zaspao. Kad su se, nekoliko sati docnije, Mišal, Hanif i Rozikasti ipak usudili da uĊu u Klub, ugledali su prizor straviĉne pustoši - stolove jedan preko drugog nabacane, izlomljene stolice, i, dakako, svaku voštanu figuru dobru i zlu - Topsi i Legrija - istopljene i, kao od šale, pretvorene u buter; a usred tog rusvaja, spavajući kao novoroĊenĉe, leţao je - ne, uopšte ne neki mitološki ili onaj ikonografski Stvor s rogovima i paklenim dahom već niko drugi do mister Saladin Ĉamĉa, liĉno, oĉigledno vraćen u svoje staro obliĉje, go kao od majke roĊen ali s potpuno ljudskim likom i telesnim proporcijama, humanizovan - kako drukĉije zakljuĉiti? strašnom koncentracijom svoje mrţnje. Otvorio je oĉi, a one su mu i dalje bile uţagrene sa bledim beonjaĉama i crvenim zenicama.

2 Aleluja Koun, silazeći s Everesta, ugledala je jedan grad od leda, zapadno od Kampa Šest, preko puta Grupe Štena, kako se presijava pod sunĉevim zracima ispod masiva Ĉo Oju. Skriveni Raj, Šangri-La, trenutno je pomislila; meĊutim, to nije bila nikakva zelena dolina besmrtnosti već jedna metropola dţinovskih ledenih igala, tankih, oštrih i hladnih. Paţnju joj je odvratio šerpa-Pemba, upozoravajući je da ne gubi koncentraciju, te grada više nije bilo kad je ponovo pogledala u tom pravcu. Još se nalazila na osam hiljada metara visine, ali ju je priviĊenje nemogućeg grada bacilo natrag kroz vreme i prostor do one bejzvoterske radne sobe sa starim i tamnim drvenim nameštajem i teškim somotskim zavesama, sred koje joj je njen otac Oto Koun, istoriĉar umetnosti i Pikabijin biograf, u njenoj ĉetrnaestoj a njegovoj poslednjoj godini ţivota, govorio o »Najopasnijoj od svih laţi kojom nas kljukaju u ţivotu«, a to je, po njegovom mišljenju, ideja o kontinuumu. »Ako neko ikad pokuša da ti kaţe da je ova, najlepša i najgrešnija planeta, nekako jednorodna, sastavljena samo od skladnih elemenata koji se zbrajaju i meĊusobno slaţu, odmah pozovi telefonom krojaĉa ludaĉkih košulja da mu uzme meru«, savetovao je kćerku, uspevajući da stvori utisak kako je on posetio mnoge planete pre nego što je došao do tog svog zakljuĉka. »Svet je inkompatibilan, to nemoj nikad da zaboraviš: svet je gaga - blesav, senilan. Duhovi, nacisti, sveci, i svi ţivi, u isto vreme; na jednom mestu - sreća i blaţenstvo, dok je

tamo dole, na kraju druma - pakao. Ne moţeš naći luĊe podneblje od ovog našeg.« Ledeni gradovi ne bi zbunili Ota. I on je, kao njegova ţena Alicija, Elina majka, bio poljski emigrant, jedan od preţivelih u nekom koncentracionom logoru za vreme rata, ĉije ime nikad nije bilo pomenuto u Elinom detinjstvu. »On je ţeleo da se drţi kao da mu se to nikad nije desilo«, kasnije je rekla Alicija svojoj kćeri. »Bio je nerealan u mnogim pogledima. Ali dobar ĉovek; najbolji kojeg sam znala.« Dok je govorila, osmehivala se nekim unutarnjim osmehom, podnoseći Ota u sećanju, iako ga u toku ţivota nije uvek uspevala da podnosi, kad ju je ĉesto zaprepašćivao. Na primer: bio je razvio u sebi neku mrţnju prema komunizmu koja ga je dovodila do zbunjujućih krajnosti u ponašanju, naroćito na Boţić, kad je taj Jevrejin insistirao na proslavljanju, zajedno sa svojom porodicom i drugima, onog što je on opisao kao »engleski obred«, kao znak poštovanja prema njihovoj novoj »naciji-domaćinu« - a zatim je sve pokvario (u oĉima njegove ţene) kad je hrupio u salon - gde je celo društvo komotno sedelo pored uţarenog kamina, loţenog drvenim oblicama, boţićne jelke i brendija - prerušen u Kineza sa opuštenim brcima i sliĉnim rekvizitima, pa je, uz kinesku pantomimu, uzviknuo: »Tata-Boţić je mrtav! Ja sam ga ubio! Ja sam Mao: niko neće da dobije boţićni poklon! Hi! Hi! Hi!« Sećajući se toga, Eli na Everestu se trgnula uz grimasu - grimasu njene majke, shvatila je, prenesenu na njeno smrznuto lice. Inkompatibilnost ţivotnih elemenata: u jednom šatoru, u Kampu Ĉetiri, na visini od 8.300 metara, ideja koja joj se ponekad ĉinila kao demon njenog oca, zvuĉala joj je banalno, bez smisla, bez atmosfere, zbog te

visine. »Everest te utišava«, poverila se Dţibrilu Farišti u krevetu iznad kojeg je svileno padobransko platno obrazovalo baldahin šupljih Himalaja. »Kad siĊeš sa te planine, ĉini ti se da ništa nije vredno govorenja, totalno ništa. Nalaziš da te ništavilo obmotava, kao zvuk. Nebiće. Ali, naravno, ti ne moţeš to da zadrţiš na sebi. Svet ubrzo grune u tebe. Ono što ti zapuši usta, mislim da je onaj prizor savršenstva pred kojim si se nalazio: zašto govoriti kad nisi u stanju da imaš savršene misli, da izgovaraš savršene reĉenice? Osećaš se kao da je ono kroz šta si dotle prošao, bila prevara. Ali to bledi; prihvataš misao da su izvesni kompromisi, zakljuĉci, neophodni, ako ţeliš da ideš dalje kroz ţivot.« Njih dvoje su najveći deo vremena provodili u krevetu, tokom prvih zajedniĉkih sedmica: izgledalo je da su im uzajamni apetiti nezajaţljivi - ĉinili su ljubav šest do sedam puta dnevno. »Ti si mene otvorio«, rekla mu je. »Ti, sa onom šunkom u ustima. Bilo je to upravo kao da si mi govorio, kao da sam bila u stanju da ti ĉitam misli. Ne kao da«, ispravila se. »Ja sam ti ih stvarno ĉitala, zar ne?« On je kilmnuo glavom: bila je to istina. »Ja sam ti ĉitala misli, a iz mojih usta su izlazile prave reĉi«, divila se tome. »Prosto su tekle iz mene. Pun pogodak: ljubav. U početku beše reč.« Njena majka je fatalistiĉki gledala na ovaj dramatiĉni preokret u Elinom ţivotu, na povratak ljubavnika s onu stranu groba. »Reći ću ti pošteno šta sam mislila kad si mi saopštila tu vest«, govorila je za ruĉkom, preko supe i jevrejskog kreplacha, u Blumovom restoranu vajtĉepelskom. »Pomislila sam, oh boţe, velika je to strast; jadna Eli, ona sad mora da proĊe kroz sve to, nesrećno dete.« Alicijina strategija bila je u

strogom vladanju emocijama. Visoka, krupna ţena sa senzualnim usnama, ali, kako sama reĉe, »Ja nikad nisam bila galamdţika«. Bila je prema Eli iskrena u pogledu svoje seksualne pasivnosti, te joj je otkrila da je Oto imao, »Da kaţem, drukĉije sklonosti. Bio je slab prema velikoj strasti, ali je uvek bio nesrećan što ja nisam mogla da se uzbudim«. Nju je tešilo saznanje što su sve one ţene kojima je njen mali, ćelavi, nestašni muţ »pravio društvo« bile »njenog tipa«, krupne i punaĉke, »sem što su bile smele i drske: radile su ono što je on ţeleo, uzvikivale razne reĉi da ga podstiĉu, i pravile se da su maksimalno uzbuĊene; one su zapravo reagovale na njegovo oduševljavanje njima, verujem, a moţda su same bile oduševljene njegovom ĉekovnom knjiţicom. On je bio stara škola i veoma dareţljiv ĉovek, široke ruke«. Oto je Aleluju-Eli nazivao svojim »biserom koji nema cenu«, i maštao o njenoj sjajnoj budućnosti, moţda koncertne pijanistkinje, ili, ako to ne uspe, onda neĉije muze. »Iskreno govoreći, tvoja sestra me je razoĉarala«, rekao joj je tri nedelje pre svoje smrti u onom svom kabinetu sa Velikim Knjigama i pikabijamkim bric-abrac, umetniĉkim stvarĉicama - sa jednim punjenim majmunĉetom za kojeg je tvrdio da predstavlja »pravu skicu« njegovih zloglasnih Portreta Sezana, Rembranta i Renoara, mnogobrojnim mehaniĉkim cakama izumĉićima, zajedno sa seksualnim stimulatorima koji stvaraju male elektriĉne šokove, i sa prvim izdanjem Zarijevog Ubu Roi (Kralja Ibija). »Elena pokazuje ţelje tamo gde bi trebalo da pokaţe misli.« On je poenglezio njeno ime - Jeljena u Elajna - upravo kao što je bila njegova ideja da ime »Aleluja« skrati na Eli i samog

sebe »boudleriše«17 od Koena iz Varšave u Kouna. Muku su mu zadavali odjeci prošlosti; nije ĉitao poljsku literaturu, okrećući leĊa i Herbertu, i Milošu, pa i »mlaĊim piscima« kao što je Baranczak, zato što je za njega taj jezik bio nepopravljivo zagaĊen istorijom. »Ja sam sada Englez«, rekao bi on ponosno sa svojim zadebljanim istoĉnoevropskim akcentom. »Šašavi srednjo-Ev! Sirotice iz Lovuda! Baraberaj!« Uprkos njegovoj uzdrţanosti, ĉinilo se da je bio priliĉno zadovoljan što je predstavljao ĉlana-pantomimiĉara engleske dţentrije. Ali s pogledom unazad, izgledalo je verovatno da je on ipak bio savršeno svestan krhkosti svoje izvoĊaĉke veštine, jer je teške zavese stalno drţao navuĉene na prozorima za svaki sluĉaj, da ga nepostojanost stvari ne navede da napolju ugleda monstrume ili, pak, meseĉeve pejzaţe, umesto poznatog mu Moskovskog druma. »On je bio potpuno prepušten asimilaciji«, reĉe Alicija dok je uzimala jedan dobar zalogaj jevrejskog »cimisa«. »Kad je preinaĉio naša imena, ja sam mu rekla, Oto, to nije obavezno, ovo nije Amerika, ovo je London W2 - Zapadni distrikt; ali on je ţeleo da oĉisti svoju biografiju, da izbriše ĉak i svoje jevrejstvo, izvini, ali ja to znam. Pa borba sa onim Odborom Predstavniĉkog doma! Sve vrlo civilizovano, parlamentaran razgovor sve vreme, ali, ipak, tvrd orah.« Posle njegove smrti, ona se odmah vratila svom starom prezimenu Koen, sinagogi, prazniku Hanuki i Blumovom restoranu. »Nema više imitacije ţivota«, ţvakala je i odjednom zamahnula viljuškom. »A onaj film! Mnogo mi se dopao. Lana Tarner, je 1’ tako? I Mahalija Dţekson peva u crkvi. Sjajno.«

Oto Koun, ĉovek u sedamdesetim godinama ţivota, skoĉio je u prazno okno lifta i tako se ubio. A to je bila tema u koju Alicija, uvek spremna da diskutuje i o najnez-godnijim tabu-temama, nije htela da dirne: kako to da ĉovek koji je uspeo da preţivi sve logore, ţivi posle toga još ĉetrdeset godina i onda sam okonĉa posao koji oni monstrumi nisu do kraja obavili? Da li veliko zlo mora na kraju da likuje, bez obzira na to koliko mu se snaţno ĉovek opire? Da li ono ostavlja u krvi neku cepĉicu leda koja se probija svojim putem kroz telo, dok se ne zarije u srce? Ili, još gore: moţe li ĉovekova smrt da bude inkompatibilna sa njegovim ţivotom? Eli, ĉija je prva reakcija na vest o oĉevoj smrti bila pomama, saletala je majku takvim pitanjima. A ona, kao mumija ispod širokog crnog šešira, rekla joj je samo: »Ti si, draga moja, od svog oca nasledila nesposobnost za obuzdavanje.« Posle Otove smrti Alicija je odbacila visok stil odevanja i drţanja, što je predstavljalo njenu ţrtvu prinošenu na oltar njegove ţudnje za integracijom, njeno nastojanje da bude njegova sesil-bitonska grande dame. »Uf«, poverila se ona svojoj Eli, »kakvo olakšanje, draga moja, biti bez ikakve forme i uštogljenosti, za promenu.« Ona je sada svoju sedu kosu nosila namerno pokupljenu u punĊu, a haljine sa uvek istim, supermarketskim, naštampanim cvetnim dezenom, odbacila šminkanje, dala si napraviti jedno bolno veštaĉko zubalo, sadila povrće tamo gde je Oto bio insistirao da bude engleski cvetni vrt (lepe cvetne leje oko središnjeg, simboliĉnog drveta, jednog »hibridnog ĉudovišta« - Labur-numazanoveti nakalemljenog na metlicu-ţutilicu), prireĊivala umesto veĉera ispunjenih mudrim ćaskanjem, ĉitavu

seriju ruĉkova s teškim jelima i »cušpajzima« i najmanje tri straviĉna pudinga - na kojima su maĊarski pesnicidisidenti priĉali uvrnute viceve o GurĊijevljevoj mistici, ili (ako se stvari nisu baš najbolje razvijale), gosti bi posedali na jastuke na podu, sumorno buljili u svoje pretovarene tanjire, te bi nešto vrlo sliĉno totalnom ćutanju zavladalo jedno vreme koje je liĉilo na veĉnost. Eli se kasnije okrenula od tih nedeljnih popodnevnih rituala - pa je kunjala u svojoj sobi sve dok nije dovoljno odrasla da sama izlazi, uz Alicijin spreman pristanak kao i od puta koji joj je odredio otac zbog ĉije je izdaje sopstvenog ĉina preţivljenja bila toliko ogorĉena. Okrenula se akciji; i osetila da mora da se penje uz planine. Alicija Koen, koja je smatrala da je Elina promena kursa u ţivotu savršeno pojmljiva, pa ĉak i pohvalna, te je sve vreme navijala za nju, nije mogla (priznala je to uz kafu) sasvim da shvati razloge svoje ćerke za njenu vezu sa Dţibrilom Farištom, indijskim filmskim glumcem povratnikom. »Kad te slušam kako govoriš, draga moja, imam utisak da taj ĉovek nije u tvojoj ligi«, rekla je, upotrebivši frazu za koju je verovala da odgovara frazi nije tvoj tip, a i sama bi se zgrozila kad bi sebe ĉula kako je opisno izgovara kao neki rasni ili religijski prekor: ali upravo je taj smisao njena ćerka shvatila. »Meni to savršeno odgovara«, odvrati joj Eli ţivahno i ustade. »Stvar je u tome što ja ĉak i ne volim svoju ligu.« Bolela su je stopala, zbog ĉega je morala hramajući, umesto jureći, da iziĊe iz restorana. »Velika strast«, ĉula je kako joj majka iza leĊa glasno obaveštava ceo restoran. »Dar govora; a to znaĉi da svaka cura moţe svašta da izbrblja.«

* Neki vidovi njenog obrazovanja bili su neobjašnjivo zanemareni. Jedne nedelje, ne tako dugo posle smrti njenog oca, kupovala je nedeljne novine na kiosku, na ćošku, a prodavac je tom prilikom objavio: »Ova nedelja mi je poslednja nedelja. Ja sam dvadeset tri godine na ovom ćošku, a sad su me oni Paki18 konaĉno izbacili iz mog posla.« Ona je ĉula reĉ p-a-h-i19 (pachy), pa je imala bizarnu viziju kako slonovi tutnje Moskovskim drumom i pripljeskavaju prodavce nedeljnih novina. »Šta je pahi?« šašavo se upitala a odgovor joj je bio ţacajući. »Mrki Jevrejin.« Nastavila je da dosta dugo razmišija o lokalnim T.B.K. (trafikantimabombondţijama-kolporterima) kao o pahidermima: kao o ljudima izdvojenim od društva i izloţenim prekoru zbog prirode njihove koţe. Tu je priĉu i Dţibrilu ispriĉala. »Oh«, odgovorio je on, razbijaĉki, »slonovski vic«. Nije on bio lak ĉovek. Ali on je bio tu, u njenom krevetu, on, taj veliki vulgarni badţa prema kojem se ona mogla otvarati onako kako se nikad ranije nije otvarala; on je bio kadar da prodire kroz njen grudni koš i da joj srce miluje. Ona godinama nije s takvom hitrinom uskakala u arenu seksa, i nikad joj pre toga jedna ovako brza veza nije ostajala tako neukaljana njenim kajanjem ili gaĊenjem od same sebe. Njegovo dugo ćutanje (mislila je da on neće da joj se javi, sve dok nije saznala da se njegovo ime nalazilo na spisku putnika Bostana) bilo joj je veoma bolno, pa je mislila da to inoţda govori o njegovom drukĉijem

gledanju na njihov susret; ali da je pogrešno procenila njegovu ţudnju, njegovo potpuno predavanje njoj i ono njegovo bezglavo liacanje na nju, bilo je apsolutno nemoguće. Zato je vest o njegovoj smrti izazvala u njoj dvostruku reakciju: s jedne strane, osećala je neku vrstu zahvalnosti u radosti odahnuća od saznanja da je on jurio preko sveta da je iznenadi svojim dolaskom, da se odrekao celog svog dotadanjeg ţivota da bi poĉeo da stvara jedan nov ţivot sa njom; dok je, s druge strane, osećala veliku prazninu i bol što je lišena njega upravo u trenutku kad je saznala da je bila istinski voljena. Kasnije je postala svesna još jedne svoje, manje plemenite, reakcije. Šta je on mislio kad je planirao da bez i jedne reĉi upozorenja doĊe na njena vrata, pretpostavljajući da će ona raširenih ruku ĉekati na jedan niĉim opterećen ţivot, i to, svakako, u nekom stanu dovoljno prostranom za njih dvoje? Bilo je to ponašanje koje se i moglo oĉekivati od jednog razmaţenog filmskog glumca koji, sa svoje strane, oĉekuje da mu ispunjene ţelje padaju u krilo kao zrelo voće... ukratko, ona se bila osećala uzurpiranom, ili, bar, potencijalno uzurpiranom. Ali kad je sebe ukorila, potiskujući te misli tamo natrag u onu provaliju svesti kojoj su i pripadale, jer je Dţibril ipak bio skupo platio svoju uobraţenost, ukoliko je to bila uobraţenost. Mrtav ljubavnik zasluţuje tu povlasticu, zvanu nedoumica. A posle svega, evo ga sad gde leţi tu, pokraj njenih nogu, bez svesti u snegu, oduzimajući joj dah zbog njene svesti o totalnoj nemogućnosti da on bude tu, pored nje, navodeći je trenutno da se upita da on moţda nije još jedna u nizu vizualnih aberacija - više je volela tu neutralnu frazu nego onu nabijenu znaĉenjima, vizija -

kojima je bila prosto opsednuta baš od one njene odluke da batali boce sa kiseonikom i osvoji vrh Ĉomolungmu samo snagom svojih lungs (pluća). Dok ga je s velikim naporom podizala, prebacujući jednu njegovu mlitavu ruku preko svog ramena i polunoseći ga ka svom stanu more, kakvi »polu-«, da kaţemo istinu - bila je potpuno uverena da on nije bio nikakva himera, već teško meso, i krv. Osećala je probade u stopalima sve do kuće, a ti bolovi su u njoj ponovo probudili svu onu srdţbu koju je u sebi prigušivala dok je mislila da je on mrtav. I šta je sad ona trebalo da radi sa tim ţivim lešom bezveznjakom prostrtim na njenom krevetu? Oh, Boţe, pa ona je bila zaboravila kako se muškarac razbacuje po krevetu, kako u toku noći zauzima vaš deo krevetske površine i kako vas noću totalno razgolićuje kad sa vas svuĉe pokrivaĉ. Ali i druga se osećanja ponovo javiše i bitku dobiše; jer tu je on sad bio, spavao pod njenom zaštitom, napuštene nade: ljubav, konaĉno. Spavao je danonoćno, ĉitavu jednu sedmicu, budeći se samo da zadovolji one minimalne zahteve gladi i higijene, ne govoreći gotovo ništa. Snovi su ga muĉili: bacao se po krevetu, a sa usana mu se povremeno otimale reĉi: Dţahilija, Al-Lat, Hind. U trenucima budnog stanja, ĉinilo se da ţeli da se odupre snu, ali san je bio jaĉi, talasi snova su ga zapljuskivali, valjali se preko njega i davili ga, dok je on, gotovo tuţno, mahao slabaĉkom rukom. Nije mogla sama da prosudi kakva su to traumatiĉna zbivanja bila uzrok takvog njegovog ponašanja, i, osećajući malu paniku zbog toga, pozvala je svoju majku telefonom. Alicija je došla da osmotri usnulog Dţibrila, napućila usne, i izjavila: »On je opsednut ĉovek.« I sve se više povlaĉila u neku vrstu

jevrejske folklorne dibbuq-erije Braće Singer (u smislu da u Dţibrilu bestija duh nekog mrtvaca), ali njen misticizam nikad nije mogao da ozlojedi njenu pragmatiĉnu ćerku-planinarku. »Moţda bi trebalo da mu se onom pumpom za klistir ispumpaju uši«, preporuĉi Alicija. »To je izlaz koji ovakve kreature najviše vole.« Eli je ispratila majku do vrata. »Mnogo ti hvala«, rekla je. »Javiću ti šta je bilo.« Sedmog dana, on se potpuno probudio, sa oĉima razrogaĉenim kao u lutke, i istog trenutka ju je šĉepao. Od grubosti njegovog pristupa, gotovo kao i od tog neoĉekivanog gesta, ona se glasno nasmejala, ali i ovog puta je imala osećanje prirodnosti, poštene radnje; i cerila se, »O-kej, ti si to traţio«, pa je iskliznula iz svojih vrećastih, tamnocrvenih pantalona i široke jakne - nije volela odeću koja je otkrivala obrise njenog tela - i to je bio poĉetak njihovog seksualnog maratona, posle kojeg su oboje bili bolni, zadovoljni i iscrpljeni, to jest, kad se to njihovo rvanje najzad završilo. On joj je rekao: pao je sa neba i ostao ţiv. Ona je duboko udahnula vazduh, i verovala mu je, zbog verovanja njenog oca u mirijade kontradiktornih mogućnosti ţivota, a i zbog onog ĉemu ju je planina nauĉila. »O-kej«, rekla je, izdišući. »Prihvatam. Samo nemoj to da priĉaš mojoj majci, je l’ vaţi?« Univerzum je mesto raznih ĉuda, a samo nam navika, anestezija svakodnevice, zamagljuje vid. Nekoliko dana ranije, ĉitala je o tome kako zvezde na nebu, kao deo svog prirodnog procesa sagorevanja, razbijaju svoj ugljenik pretvoren u dijamante. I zamislila je tu sliku: kiša dijamanata pljušti iz zvezda u prazan prostor: i to je na nju delovalo kao jedno od pravih ĉuda. Ako to moţe da

se desi, onda moţe i ovo. Bebe padaju kroz prozore sa milijarditog sprata i dole odskaĉu. Bila je jedna takva scena u filmu Fransoa Trifoa L’Argent du Poche... Usredsredila je misli na takve stvari. »Ponekad se i meni«, odluĉila je da kaţe, »dešavaju neobiĉne stvari.« Onda mu je ispriĉala ono što nijednom ţivom stvoru nije nikad priĉala: o svojim vizijama na Everestu, o anĊelima u gradu od leda. »Ali nije to bilo samo na Everestu«, rekla je, i, posle kraćeg oklevanja, nastavila. Kad se vratila u London, otišla je jednog dana u šetnju pored Temze, duţ Imbenkmenta, da pokuša da i njega i planinu izvuĉe iz svoje krvi. Bilo je rano jutro sa nekom sablasnom izmaglicom i gustim snegom, od ĉega je sve bilo mutno i nejasno. I onda su se ledeni bregovi pojavili krećući se dostojanstveno, u veliĉanstvenoj »koloni po jedan«. Magla je oko njih bila gušća, te, zato, tek kad su doplovili do nje, mogla je da razazna njihove oblike verno umanjene konfiguracije onih deset najviših planina na svetu, koje su se po veliĉini, jedna iza druge, dizale ka nebu, a njena planina, ona planina, stajala je dominantno u pozadini. Pokušavala je da shvati kako su ti ledeni bregovi uspeli da proĊu ispod mostova na reci, kad je magla postajala sve gušća, a zatim se, nekoliko trenutaka kasnije, potpuno digla, odnoseći ledene bregove sa sobom. »Ali oni su bili pred mojim oĉima. Nanga Parbat, Daulagiri, Ksiksa-bangma Feng.« On joj se nije suprotstavio. »Kad ti to kaţeš, onda je sigurno bilo tako«. Ledeni breg je voda koja se bori da bude zemlja, kopno; a planine, posebno Himalaji, posebno Mont Everest, jesu zemlja koja pokušava da se pretvori u nebo; to je prizemljeni let, gruda, maltene, mutirana u vazduh,

i postala, u pravom smislu reĉi, uzvišena. Davno pre no što se ikad sa planinom srela, Eli je bila svesna planininog nutrećeg prisustva u njenoj duši. Njen stan je bio pun Himalaja, predstave Everesta od plute, plastike, keramike, kamena, akrilika i gline, koje su se tiskale za svoje mesto u prostoru; tu je ĉak bio i jedan Everest izvajan samo od leda, malecki ledeni breg koji je ona drţala u zamrzivaĉu svog friţidera i vadila, s vremena na vreme, da ga pokazuje svojim prijateljima. A zašto toliko mnogo Everesta? Zato - nije moglo da bude drugog odgovora - što oni postoje. »Gle«, rekla je, pruţajući ruku, bez ustajanja iz kreveta, i podiţući sa noćnog stoĉića svoju najnoviju nabavku - jedan obiĉan izrezbareni Everest u malo nagaravljenoj sirovoj borovini. »Poklon od šerpasa, navodno iz ,Namĉebazara’.« Dţibril ga je uzeo, pa ga je okretao u rukama. Pemba joj ga je bio dao, stidljivo, na rastanku, naglašavajući da je to poklon cele grupe šerpasa, iako je bilo oĉigledno da ga je on sam izdeljao. Bio je to jedan detaljno obraĊen model, sa svim lednicima i Hilarijevim Pragom koji predstavlja poslednju prepreku na putu do vrha planine; a ona staza kojom su njih dvoje išli do vrha bila je na toj skulpturici duboko urezana u drvo. Dţibril je, dok ju je obrtao u rukama, našao na njoj i jednu urezanu malu poruku na muĉno napisanom engleskom jeziku. Za Eli Bibi. Mi imali sreću. Al’ da nemoj pokušamo opet. Ono što Eli nije rekla Dţibrilu bilo je to da ju je šerpa-Pembina zabrana uplašila, uveravajući je da će, ako ikad ponovo kroĉi na tu boginju-planinu, sigurno poginuti, jer smrtnim ljudima nije dopušteno da više od jedanput vide lik boţiji; ali planina je bila i dijaboliĉna i

transcendentna, ili, bolje - njen dijabolizam i njena transcendentnost bili su jedno, te je ona i od samog razmišljanja o Pembinoj zabrani duboko bolno osećala potrebu da je prekrši, i to sa takvom patnjom da je glasno jeĉala, kao u seksualnoj ekstazi ili beznadeţnosti. »Himalaji su«, rekla je Dţibrilu tako, da ne kaţe šta joj je stvarno bilo u duši, »i emocionalni i fiziĉki vrhunci: kao opera. A to je upravo ono što ih ĉini tako zastrašujućim. Ništa drugo osim onih najvrtoglavijih visina. A to ti je i jedan teţak trik za izvoĊenje.« Eli je imala svoj naĉin prebacivanja sa konkretnog na apstraktno, jedan trop, kao sluĉajnu »obrtaljku« znaĉenja koja je slušaoca ostavljala u nedoumici da li ona zna da pravi razliku izmeĊu toga dvoga; ili, veoma ĉesto, u nesigurnosti u pogledu pitanja da li bi se, najzad, moglo reći da takva razlika uopšte postoji. Eli je drţala u sebi saznanje da ona mora tu planinu da ukroti ili da umre, da je uprkos svojim ravnim tabanima, koji iskljuĉuju svako ozbiljno planinarenje, i dalje inficirana Everestom, i da je u srcu svog srca ĉuvala skriven jedan nemogući plan, fatalnu viziju Morisa Vilsona, koju još niko nije bio dostigao. A to je: solo-penjanje. Šta nije otkrila: da je posle svog povratka u London videla Morisa Vilsona kako sedi na krovu meĊu dimnjacima - utvaru u škotskoj suknji i s ćubastim bereom na glavi, koja joj je mahala. - A ni Dţibril Farišta nije njoj ništa rekao o sablasti Rehi Merĉant koja ga je gonila. I pored njihove meĊusobne fiziĉke bliskosti, izmeĊu njih dvoje su stajala jedna zatvorena vrata: svako je u tajnosti drţalo po jednog svog opasnog duha. - A Dţibril, ĉuvši o Elinim drugim vizijama, skrivao je svoj

nemir iza svojih neutralnih reĉi - kad ti to kaţeš, onda znam - nemir zbog tog novog dokaza da svet snova curi u svet njihovog budnog stanja, da prepreke koje dele ta dva sveta pucaju i da se ta dva nebeska svoda mogu svakog ĉasa spojiti - što će reći da je kraj svega bio blizu. Jednog jutra, kad se probudila posle dobre ispavanosti bez snova, Eli ga je zatekla utonulog u njen dugo-neotvarani primerak Blejkovog dela Venčanje Neba i Pakla, u kojem je njena mlaĊa liĉnost, ne poštujući tada knjige, pravila mnoge zabeleške: crtice na marginama, podvlaĉenja redova, znake usklika i pitanja. Videvši da se probudila, on poĉe da joj ĉita, sa zlim cerenjem, jedan svoj izbor iz nekih pasusa knjige. »Iz izreka Pakla«, poĉe on. Jarčeva prcačka zdušnost je Boţija velikodušnost. Lice mu buknu od besa. »I, štaviše«, nastavljao je. Drevno predanje da će oganj progutati ovaj svet pri kraju šestohiljadite godine istinito je, kako sam čuo iz Pakla.« A zatim, malo niţe na istoj stranici: To će pasirati usled poboljšanja uţivanja senzualnog. »Reci mi, ko je ovo? Našao sam je izmeĊu dve stranice.« Pruţio joj je fotografiju jedne mrtve ţene: njene sestre, Elene, pokopane tu, u knjizi, i zaboravljene. Još jednog roba navike na vizije: i ţrtve te navike. »Mi ne priĉamo mnogo o njoj.« Kleĉala je neodevena na krevetu, a svetla joj kosa skrivala lice. »Vrati je tamo gde si je našao.« Nikakvoga Boga ne videh, niti ga čuh ja, u granicama mog opazanja čuvstvenog; ali moja čula u svakoj stvari ono beskonačno otkriše. Nastavio je da prelistava knjigu, pa je Elenu Koun premestio na stranicu pored slike PreporoĊenog Ĉoveka koji sedi go, raskreĉenih nogu na nekom bregu, sa suncem koje baca

svoje zrake iza njegove straţnjice. Uvek sam otkrivao kako AnĎeli iz taštine svoje pričaju o sebi kao o jedinim mudracima koji postoje. Eli podiţe ruke i šakama pokri lice. Dţibril pokuša da je razvedri. »Na praznoj stranici si napisala: ,Stvorenje sveta po nadbisk. Ašeru, 4004. pre Hrista. Pribliţ. datum Apokalipse... 1996.’ Prema tome, još ima vremena za poboljšanje senzualnog uţivanja.« Ona zatrese glavom: prestani! On prestade. »Priĉaj mi«, reĉe on, stavljajući knjigu na stranu. * Elena je u svojoj dvadesetoj na juriš osvojila London. Njeno divljaĉno telo (180 cm) namigivalo je na svet kroz oklop od haljina od zlatnog lamea. Uvek ga je nosila s neopreznom samouverenošću, proglašavajući svet njenom svojinom. Grad je bio njeno sredstvo, ona je u njemu mogla da pliva kao riba u moru. Umrla je u svojoj dvadeset-prvoj, udavljena u kadi punoj hladne vode, sa telom punim psihotropnih droga. Moţe li se neko udaviti u svom elementu, pitala se Aleluja-Eli davno. Ako riba moţe da se udavi u vodi, mogu li se, onda, ljudska bića udaviti u vazduhu? Tih dana je Eli, u svojoj osamnaestoj, devetnaestoj, zavidela Eleni na njenoj sigurnosti u sebe. Šta je bio njen elemenat? U kojem se to periodiĉnom sistemu duha mogao taj njen naći? - A sada je dustabanlijka i himalajska veteranka ţalila za gubitkom tog duha. Kad jednom stekneš onaj visoki vidokrug, nije ti lako da se vratiš u svoju kutiju, na usko ostrvo, u veĉnost antiklimaksa. Ali njena stopala su izdajice i planina će je ubiti.

Mitološka Elena, devojka sa naslovne strane, zaštićena plastiĉnim koricama modernih ţurnala, bila je sigurna da je besmrtna. Kad ju je Aliluja-Eli jednom posetila u njenoj gajbi, nakraj sveta, odbila je ponuĊenu dozu narko-šećera, promrmljavši nešto o oštećenju inozga, i osećajući se inferiorno, kao i obiĉno, pred Elenom. Lice njene sestre, sa priliĉno razdvojenim oĉima i oštrim vrhom brade - snaţnim efektom izbuljilo se na nju podrugljivo. »Moţdane ćelije neće da fale«, rekla je Elena. »Uvek moţeš da saĉuvaš nekoliko.« Sposobnost za ĉuvanje mozga bila je Elenin kapital. Ona je svoje moţdane ćelije trošila kao novac, traţeći svoje sopstvene »visine«, pokušavajući - u idiomu vremena reĉeno - da leti. Smrt, kao i ţivot, došla joj je u šećernoj glazuri. Pokušavala je da »popravi« izgled svoje mlaĊe sestre Aleluje. »Ej, ti si mnogo zgodna cura, zašto se kriješ u tom grubom teksas-platnu? Mislim, oh boţe, dušo, pa ti ovde kod mene imaš sav potreban pribor.« Jedne veĉeri, ona je Aleluji-Eli obukla haljinu maslinaste boje sa naborima i dubokim izrezima, koja joj je jedva pokrivala gole slabine; pravi od mene šećerlemu, bila je Alelujina puritanska misao, moja roĎena sestra hoće da me stavi u izlog, hvala lepo. Otišle su u neki kockarski klub pun ushićenih gospoĊiĉića i lordića, a Aleluja-Eli je brzo pobegla odatle ĉim je Elena bila skrenula svoju paţnju na neku drugu stranu. Nedelju dana kasnije, stideći se što je takva kukavica i što je odbila sestru u njenom nastojanju da se zbliţe, sedela je kao na iglama u gajbi nakraj sveta, i poverila se Eleni da nije više nevina. Na što ju je starija sestra pljesnula šakom preko usta i nazvala je starinskim imenima: protuvo, droljo, kurvo!

»Elena Koun nikad nije dopustila muškarcu da je prstom dotakne«, vikala je, otkrivajući svoju sposobnost da o sebi misli u trećem licu, »pa ĉak ni noktom prokletim. Ja znam koliko vredim, draga moja, ja znam kako misterija umire onog trenutka kad ti oni uvuku svoju kiticu, a trebalo je da znam i da ćeš se ti u kurvetinu izmetnuti. Pretpostavljam da ti je to uĉinio neki jebeni komunista«, rekla je mirnije. U tim stvarima bila je nasledila oĉeve predrasude. A Aleluja nije, što je Eleni bilo poznato. Posle toga, nisu se ĉesto viĊale, Elena je sve do svoje smrti ostala gradska kraljica nevinosti - posmrtnim pregledom je potvrĊeno da je bila virgo intacta - dok je Aleluja-Eli prestala da nosi donji veš, prihvatala povremenu sluţbu u malim, gnevnim ĉasopisima, a pošto je njena sestra bila nedodirljiva, ona je otišla u drugu krajnost - svaki je njen seksualni ĉin bio jedan pljesak u njeno sestrinsko tupo izbuljeno, bledousno lice. Tri abortusa za dve godine i kasno saznanje da su je oni dani na pilulama protiv zaĉeća što se raka tiĉe - svrstali u kategoriju osoba sa najvećim rizikom. O kraju svoje sestre saznala je iz novina na štandu jednog kioska, SMRT MANEKENKE U KISELOJ VODI KADE. Ni kad umreš nisi pošteĊena šegaĉenja, bila je njena prva reakcija. Onda je videla da nije u stanju da plaĉe. »Mesecima sam je zatim gledala u modnim magazinima«, rekla je Dţibrilu, »jer ona je dosta dugo bila u tom glavnom kolu gerli sjajne, varljive spoljašnjosti.« Elenino mrtvo telo je plesalo preko pustinja Maroka, samo u prozraĉnim velovima; ili se moglo videti u Moru Senki na Mesecu gde je bilo skoro golo, samo sa astronautskim šlemom na glavi i pet-šest

svilenih mašnica vezanih oko grudi i ispod stomaĉeta. Eli je imala obiĉaj da crta brkove na tim slikama, na uţas prodavaca novina; cepala je iz modnih ţurnala fotografije tela svoje pokojne sestre koje je, posle njene smrti, delovalo kao »zombi«-nesmrt, vudu-kultni animirani leš, pa je te stranice guţvala i bacala. Proganjana od Eleninog duha iz tih ĉasopisa, Aleluja-Eli je razmišljala o opasnosti pokušaja da »leti«; kakvi su samo padovi u plamenu, kakvi pakleni makabr-prizori rezervisani za takve ikarske tipove! Poĉela je da misli o Eleni kao o duši na mukama, da veruje da je to ropstvo u jednom nepokretnom svetu golišavih gerli na zidnim kalendarima u kojem je nosila crno prsluĉe sa velikim plastiĉnim grudima, tri puta većim od njenih prirodnih, da je to pseudo-erotsko zamešateljstvo sa reklamnim porukama naštampanim preko njenog pupka bilo ništa manje nego Elenin liĉni pakao. Aleluja-Eli je poĉinjala da vidi vrisak u oĉima svoje sestre, agoniju ljudskog biĉa u veĉnoj klopci tih modnih prostora. Elenu su muĉili i kinjili demoni, spaljivali je u paklenom ognju, a ona nije mogla ni da se makne... posle izvesnog vremena, Aleluja-Eli je morala da izbegava one radnje u kojima bi je njena sestra mogla gledati sa ţiĉanih stalaka za magazine. Bila je izgubila sposobnost za otvaranje ţurnala, i skrivala je sve Elenine slike koje je imala. »Zbogom, Jeli«, rekla je uspomeni na svoju sestru, pomenuvši njeno staro ime iz njihovog detinjstva. »Moram da se okrenem od tebe.« »Ali ispala sam sliĉna njoj, i posle svega.« Planine behu poĉele da joj pevaju svoju pesmu; na što je i ona sama poĉela da rizikuje moţdane ćelije u traganju za uzbuĊenjem. Ugledni lekari, struĉnjaci za probleme

planinara, ĉesto su dokazivali, van svake razumne sumnje, da ljudska bića ne mogu bez boce kiseonika da dišu i preţive iznad osam hiljada metara visine. Došlo bi do izliva krvi u oĉi, bez ikakve nade za ozdravljenje, a i mozak bi poĉeo da puca, gubeći milijarde svojih ćelija, ogroman broj ćelija, i to veoma brzo, sa posledicom stalnog oštećenja, poznatog kao visinsko izopaĉenje, za kojim brzo Ċolazi smrt. Slepi leševi ostaju veĉno zamrznuti na tim najvišim padinama. Ali Eli i šerpaPemba su se popeli i sišli da ispriĉaju svoju priĉu. Ćelije iz »kutija za depozit« zamenile su gubitke na »tekućem raĉunu«. A ni oĉi joj se nisu raspukle. Zašto su nauĉnici pogrešili? »Zbog predrasude, uglavnom«, rekla je Eli, uvijajući se oko Dţibrila u krevetu ispod baldahina od padobranske svile. »Oni ne mogu da odrede jaĉinu volje, pa nju zato zanemaruju u svojim kalkulacijama. Ali tebe volja popne na Everest, volja i gnev, a to moţe da iskrivi svaki prirodni zakon koji bi hteo da pomeneš, barem za kratko vreme, ne iskljuĉujući Zemljinu teţu. Ukoliko ne odbiješ da ideš na sreću, naravno«. A bilo je tu ipak i nekog oštećenja. Patila je ona od neobjašnjivog gubljenja pamćenja: malih, nepredvidljivih stvari. Jednom, u ribarnici, zaboravila je reĉ riba. Drugog jednog dana našla se u svom kupatilu, automatski je uzela ĉetkicu za zube, i nije znala šta s njom treba da radi. A jednog jutra, probudivši se pored usnulog Dţibrila, bila je na ivici odluke da ga prodrma i probudi da bi ga pitala, »Ko si ti, do Ċavola? Kako si dospeo u moj krevet?« - ali joj se sećanje u poslednjem trenutku vratilo. »Nadam se da je to kod mene privremeno«, rekla mu je. Ali je za sebe zadrţala, ĉak i

sad, pojavljivanje duha Morisa Vilsona na krovovima Fildsa, kako joj maše i kako je poziva k sebi. * Ona je bila sposobna ţena, raznovrsno »stvaralaĉka« na svoj naĉin: znaĉajna profesionalna sportistkinja osamdesetih godina ovog veka, klijentkinja dţinovske propagandno-reklamne agencije MacMurray, koja je zastupala ogroman broj velikih firmi i uţivala kredite do guše. A sada se i ona sama pojavljivala u sektoru reklamiranja i plasmana na trţištu njenog asortimana proizvoda namenjenih turistima i više amaterima nego profesionalnim planinarima, da bi maksimalizovala ono što bi Hal Valans nazvao univerzumom. Ona je bila zlatna devojka sa krova sveta, ona što je preţivela od »mojih dveju Tevtonki«, kako je Oto Koun voleo da naziva svoje ćerke. Evo, Jeli, ja opet idem tvojim stopama. Kad se jedna privlaĉna ţena naĊe u sportu kojim dominiraju, pa da, kosmati muškarci, onda je to za prodaju, a imidţ »kraljice leda« nikog ne povreĊuje. U tome je novac, a sad, kako je dovoljno odrasla da svoje stare, vatrene iĊeale moţe da izmiri sa obiĉnim sleganjem ramenima i smehom, bila je ĉak spremna i da se pojavljuje na televiziji u onim razgovorima »za okruglim stolom«, da sa riziĉnim nagoveštajima parira onim nepromenljivim pitanjima o ţivotu s muškarcima na visini od oko šest hiljada metara. Te visokoprofilisane šale nervozno su se muvale oko njenog sopstvenog viĊenja svoje liĉnosti kojeg se ona i dalje ĉvrsto drţala: predstave o sebi kao o prirodnoj

usamljenici, najprivatnijoj ţeni, ali koju su zahtevi njenog poslovnog ţivota raspolućivali. Prvu svaĊu s Dţibrilom oko toga imala je zato što je on, na svoj neuglaĊeni naĉin, rekao: »Ĉini mi se da je stvar o-kej kad beţiš od filmskih kamera sve dok znaš da te one jure. Ali šta kad one to prestanu? Pretpostavljam da ćeš se onda okrenuti i kidnuti na drugu stranu.« Kasnije, kad su se pomirili, ona ga je peckala zbog svog sve solidnijeg statusa zvezde (jer je bila postala prva seksualno privlaĉna plavuša koja je osvojila Mont Everest; buka je postajala sve veća; dobijala je pisma sa fotografijama strašnih frajera, kao i pozivnice na prijeme u visokom društvu, ali i izvestan broj uvredljivih pisama): »Sad bih ja mogla da odem na film, pošto si se ti povukao. Ko zna? Moţda ću i otići.« Na što joj je on odgovorio, šokirajući je snagom svojih reĉi: »Samo preko mog prokletog leša«. Uprkos svojoj pragmatiĉkoj spremnosti da se bućne u zagaĊene vode stvarnosti i da pliva u pravcu glavne struje, ona nikad nije izgubila osećaj da neka strašna nesreća vreba iza ćoška - bilo je to njeno nasleĊe posle neoĉekivanih smrti i oca i sestre. To bockanje vrata kosom sa zatiljka napravilo je od nje opreznu planinarku, pravu »ziherašicu«, kako su je momci-planinari nazivali, a kako su kolege kojima se divila gubili ţivot na raznim planinama, tako se i njena opreznost povećavala. Kad se planinarenjem nije bavila, ponekad je imala neopušten, napregnut izraz lica, neku nervozu; stekla je neko teško odbranljivo drţanje tvrĊave koja je ipak spremna da doĉeka neizbeţan napad. To je doprinosilo njenoj reputaciji ledenog brega od ţene; ljudi su se drţali na odstojanju od nje, a kad je ona to pominjala, rekla bi da

je njena usamljenost cena njene povuĉenosti od sveta. Ali bilo je tu još protivreĉnosti, jer je ona, ipak, tek nedavno bila odbacila opreznost kad je odluĉila da izvrši definitivan napad na Everest, bez kiseonika. »Pored svih ostalih implikacija«, uveravala ju je agencija u svom formalnom pismu-ĉestitki, »to vas humanizuje, to pokazuje da vi imate onu ma-do-Ďavola crtu, a to je ujedno i jedna pozitivna nova dimenzija.« Oni su radili na tome. U meĊuvremenu, Eli je razmišljala osmehujući se umorno na Dţibrila, da bi ga ohrabrila, dok je on klizio naniţe ka njenim donjim dubinama, Ti si tu sad. Gotovo pravi stranac, a ipak si se ufurao u mene. O, boţe, pa ja sam te ĉak preko svog praga prenela, maltene kao da to nema nikakve veze. Ne mogu da te krivim što si prihvatio da te odvezem kuda si krenuo. On nije imao kućno vaspitanje. Naviknut na poslugu, bacao je svoj veš i odela na sve strane, ostavljao mrve i upotrebljene, mokre vrećice s ĉajem tamo gde bi mu pale. Ili, još gore: on ih je bacao, zapravo puštao da padnu tamo odakle bi ih trebalo dizati; savršeno, debelo nesvestan onog što ĉini, nastavljao je da sebi dokazuje da on, siromašni deĉko sa ulice, nema više nikakve potrebe da se upristojava. Ali to nije bila jedina stvar koja je nju izluĊivala. Ona bi nasula vino u dve ĉaše; on bi brzo popio svoju, a kad bi ona pogledala na drugu stranu, šĉepao bi i njenu i popio, umirujući je s anĊeoskim izrazom lica, ultranevinim, »Ima još dosta, zar ne?« Pa onda njegovo loše ponašanje u kući. Voleo je da prdi. Ţalio se - stvarno se ţalio, i to pošto ga je ona bukvalno pokupila iz snega u kojem je leţao! - na teskobu u njenom stanu. »Kad god napravim dva koraka, ja udarim licem u zid.« Bio je grub i prost prema svima koji su je

pozivali telefonom, stvarno prost, ne štrapacirajući se ni da sazna ko su ti ljudi: automatski onako kako su se filmske zvezde u Bombaju ponašale kad im u blizini nije bio neki lakej da se javi i da ih zaštiti od nasrtljivaca. Kad je Alicija pregrmela jednu takvu njegovu paljbu uliĉnog prostakluka, rekla je (kad je njena ćerka najzad uzela slušalicu): »Izvini, mila, što ti to kaţem, ali taj tvoj momak je, po mom mišljenju, jedan sanduk«. »Sanduk, mama?!« Ovo je iz Alicije izvuklo njen najuzvišeniji glas. Ona je još bila sposobna za dostojanstveno drţanje, imala je dara za to, uprkos svojoj post-Oto stopostotnoj odluci da se maskira u obiĉnu domaćicu koja s cegerom ide na pijacu. »Da, sanduk«, izjavi ona ponovo, imajući u vidu ĉinjenicu da je Dţibril bio uvoz iz Indije, »pun slanih kikirikija i majmunskih oraha.« Eli se nije raspravljala sa svojom majkom, jer nikako nije bila sigurna da će biti u stanju da nastavi da ţivi sa Dţibrilom, iako je on preleteo pola Zemljine kugle da je naĊe, iako je sa neba pao. Neku duţu stazu bilo je teško predvideti; ĉak joj je i ona srednja bila maglovita. Trenutno se bila koncentrisala na pokušaj da upozna tog ĉoveka koji je, iz cuga pretpostavio da je on velika ljubav njenog ţivota, i to bez svake sumnje, što je moglo da znaĉi ili da je u pravu ili da je izgubio glavu. Bilo je tu mnogo teških trenutaka. Ona nije znala ono što je on znao - šta bi ona mogla da uzima kao novo za gotovo: jednom je pokušala - pozivajući se na onog Nabokovljevog zlosrećnog šahistu Luţina, koji je osetio da i u ţivotu, kao u šahu, ima nekih kombinacija koje će se neizbeţno pojaviti da ga poraze - kao njen naĉin da mu po analogiji objasni svoj sopstveni (mada, u stvari,

nešto drukĉiji) osećaj bliske katastrofe (koja nema veze s ponavljajućim obrascima propasti, već sa neizbeţnošću stvari), ali on ju je sredio svojim bolnim buljenjem u nju koje joj je govorilo da on nikad nije ĉuo za tog pisca, a da ne govorimo o onoj njegovoj Odbrani. Nasuprot tome, on ju je iznenadio svojim pitanjem, iz vedra neba, »A zašto Pikabija?« Dodavši da je ĉudno, zar ne, za Ota Koena, veterana straviĉnih konclogora, da se upušta u svu onu neofašistiĉku zaljubljenost u mašine, u surovu moć, i slavljenje dehumanizacije. »Ko god je proveo neko vreme sa mašinama«, dodao je on, »a to smo, bebice, svi mi, dobro zna ono prvo i pre svega da kod kompjutera ili bicikla postoji samo jedna izvesna stvar da se kvare.« A gde je on to pronašao, poĉela je, ali je pri tom zamuckivala jer joj se nije sviĊao njen vlastiti pokroviteljski ton kojim je govorila, ali on joj je odgovorio bez taštine. Kad je prvi put ĉuo za (fašistu) Marinetija, rekao je, izvukao je pogrešan kraj štapa i mislio da je futurizam nešto u vezi s lutkarskim pozorištem. »Sa marionetama, indijskim kathputlima, a ja sam u to vreme bio drĉan da se sluţim naprednim lutkarskim tehnikama na filmu, moţda da bih doĉaravao demone ili druga natprirodna bića. I tako sam došao do jedne knjige.« Došao do jedne knjige: Dţibril, samouki ĉovek, izgovorio je to kao da joj udara injekciju. Za devojku iz jedne kuće u kojoj se knjiga visoko poštovala - otac ih je bio nauĉio da poljube svaku knjigu koja bi sluĉajno pala na pod - ona je na to reagovala lošim odnosom prema knjigama, cepanjem stranica koje je volela ili mrzela, piskaranjem ili ţvrljanjem po njima da bi im pokazala ko je gazdarica u kući, Dţibrilov naĉin nepoštovanja knjige, ali nevreĊajući naĉin, njegovo

prihvatanje knjiga samo sa onim što one nude, bez njegovog kolenopriklonog ili uništiteljskog stava, bilo je za nju nešto novo; i ona je to sa zadovoljstvom primila. Ona je nešto nauĉila od njega. A on je, pri tom, delovao neprobojno za svaku mudrost koju bi ona mogla poţeleti da mu udeli, na primer, u vezi sa pravim mestom na koje bi on morao da baca svoje prljave ĉarape. Kad je pokušala da mu natukne da je on dao svoj udeo«, Dţibril je potonuo u duboku, povreĊenu natmurenost, oĉekujući da ga ona laskanjem vrati u vedro raspoloţenje. A ona je, uprkos svom gnušanju, shvatila da je za to, u svakom sluĉaju, bila voljna. Ono što je kod njega bilo najgore, probno je zakljuĉila ona, bio je njegov veliki dar da sebe smatra prezrenim, omalovaţenim i napadnutim ĉovekom. Bilo je gotovo nemoguće reći mu ma šta, bez obzira na to koliko razumno, ili neţno. »Idi, idi da se malo provetriš«, on bi vrisnuo i povukao bi se u šator svog povreĊenog ponosa. - A ono što je u njemu bilo najzavodljivije, bilo je ono kako je on nagonski kapirao šta je ona ţelela, kako je, kad je hteo, mogao da postaje podstrekaĉ njenih najskrivenijih ţudnji srca. Ishodi su bili u tome da im je seks bio doslovno naelektrisan. Ona prva sitna varnica, pri njihovom uvodnom ljubljenju, uopšte nije bila nešto kratko i skrajnuto. Ona je i dalje vrcala, a ponekad, dok su ljubav ĉinili, Eli je bila uverena da ĉuje kako elektricitet pucketa oko njih; s vremena na vreme je osećala i kako joj se kosa diţe na glavi. »Ovo me podseća na onaj Pikabijin elektriĉni penis u radnoj sobi moga oca, što skaĉe na pritisak dugmeta«, rekla je Dţibrilu i oboje su prsnuli u smeh.

»Jesam li ja ljubav tvog ţivota?« brzo ga je upitala, a on je isto tako brzo odgovorio: »Naravno da jesi«. Priznala mu je u samom poĉetku da su priĉe o nezadobljivosti njene liĉnosti, pa ĉak i o njenoj frigidnosti, u stvari imale nekog osnova. »Kad je Jeli umrla, i ja sam krenula na njenu stranu.« Ona ne bi više imala potrebe da joj ljubavnike nabija na nos. »Osim toga, ja u stvari nisam više uţivala u tome. Tada su se mnome bavili uglavnom oni revolucionarni socijalisti što su sanjali o herojskim ţenama koje su videli na svojim tronedeljnim boravcima u Kubi. Nikad ih nisam ni razneţila, svakako; oni su bili šašavo uplašeni za svoju ideološku ĉistotu, a i zamoreni od borbe za svoje ideale. Vraćali su se kući pevušeći onu revolucionarnu Guantanameru i pozivali me telefonom. I ona se onda opredelila. »Pomislila sam, pusti te najbolje umove tvoje generacije da svoje monologe o vlasti radniĉke klase govore iznad tela neke druge nesrećne ţene. Ja sam izvan toga.« I krenula je da se vere uz planine; imala je obiĉaj da kaţe kad je to poĉela, »jer sam znala da me oni nikad neće pratiti uzbrdo. Ali kad sam malo razmislila sranje. Ja to nisam radila zbog njih; to sam radila zbog sebe, za svoju dušu«. Svake veĉeri je jedan sat bosonoga trĉala gore-dole po stepeništu, sve do ulice, na prstima, zbog svojih ravnih tabana. Zatim bi se iscrpljena i razjarena sruĉila na jednu gomilu jastuka, dok bi on bespomoćno lepršao oko nje, i na kraju bi joj obiĉno nalio neko ţestoko piće: irski viski, preteţno. Bila je poĉela priliĉno da pije da bi realnost svog problema sa nogama utopila u piću. (»Tako ti boga, pusti ta svoja stopala na miru«, nadrealno joj je govorio preko telefona jedan glas iz

propagandne agencije. »Ako to procuri u javnost, onda je sve finito, zavesa, sajonara, idi kući, laku noć!«) Dvadeset prve noći koju su proveli zajedno, pošto se probila kroz maglu od pet duplih viskija, rekla mu je: »Zašto sam ja u stvari otišla tamo gore? Nemoj da mi se smeješ: da bih pobegla od zla i dobra.« On joj se nije nasmejao. »Da li su, po tvom mišljenju, planine iznad moralnosti?« ozbiljno ga je upitala. »To je ono što sam nauĉila u revoluciji«, nastavila je. »Ovu stvar: informacije se ponekad uk-ukidaju, u ovom dvadesetom veku, ne umem da ti kaţem kad; blisko je razumu, a to ti je deo informacija koje se ukid u-kidaju. Otada mi ţivimo u jednoj bajci. Šhvataš me? Sve se dogadţa pomoĉu maĊije. A mi, vile i vilenjaci, nemamo blagojebene-veze šta se dogadţa. Prema tome, kako mi moţemo da znamo je 1’ to dobro ili zlo? Mi ĉak ne znamo ni šta je to to. I tako je ono što sam ja pomislila, u sledećem: moţeš da crkneš lupajući glavu da bi sve to raspetljao, ili da odeš na planinu i tamo sedneš, jer to je mesto gde su i sve istine otišle, one su se prosto nadigle i kidnule iz tih gradova gde je ĉak i ono po ĉemu gaziš jedan falšeraj, jedna laţ, i istine su se tamo gore sakrile u retkom, retkom vazduhu gde se laţi ne usuĊuju da doĊu za njima, da im mozgovi ne bi eksplodirali. Tamo gore je mnogo dobro - sve je olrajt! Ja sam bila tamo. Pitaj me, ako ti nešto nije jašno.« Posle toga je zaspala; on ju je odneo u krevet. Kad je vest o njegovoj smrti u avionskoj nesreći bila stigla do nje, ona je sebe muĉila i kinjila izmišljajući ga: spekulacijama, ĉistim mišljenjem, tako reći, o svom izgubljenom ljubavniku. On je bio prvi ĉovek sa kojim je ona spavala posle više od pet godina: nije on bio mala

liĉnost u njenom ţivotu. Ona se bila odmetnula od svoje seksualnosti, instinkti su je upozoravali da bi inaĉe mogla da bude apsorbovana njome; da je to za nju bila, i da će uvek biti, velika tema, ĉitav jedan crn kontinent za kartografisanje, a ona nije bila spremna da ide tim putem, da bude takav istraţivaĉ, da na mapi obeleţava te obale: ne, ne više, ili, moţda, još ne. Ali ipak se nije mogla osloboditi osećanja da je oštećena zanemarivanjem Ljubavi, onog što bi moglo da liĉi na stanje u kojem je potpuno obuzeta onim arhetipskim, sa velikim slovom, Đinom, duhom, ţudnjom za njim, zamagljivanjem granica njenog ja, raskopĉavanjem sve dok se ne otvoriš od grla do prepona: samo reĉi, jer ona nije znala tu stvar. Zamisli da je došao k meni, maštala je. Ja bih ga mogla nauĉiti, malo-pomalo, ja bih ga mogla popeti do samog vrhunca. A kako sam lišena planina zbog mojih slabaĉkih stopala, ja bih planinu u njemu videla: osnovala bih kamp, njušila bih staze, savlaĊivala bih ledene bure, pukotine, isturene stene. Napala bih sam vrh i videla anĊele kako igraju. O, ali on je mrtav, i na dnu mora poĉiva. A onda ga je našla. - A moţda je i on nju bio izumeo, malĉice, izumeo ţenu vrednu bezglavog bekstva iz starog ţivota u ljubav. - Ali u tome nema niĉeg izuzetnog. To se dosta ĉesto dogada; i, tako, dvoje izumitelja idu dalje, glaĉajući grube rubove jedno drugom, prilagoĊavajući meĊusobno svoje izume, vajajući maštu do jednog vida stvarnosti i uĉeći kako da budu zajedno: ili da ne budu. Ta stvar ili »igra« ili ne igra. Ali pretpostaviti da su Dţibril Farišta i Aleluja Koun bili u stanju da se kreću tako poznatom stazom, znaĉilo bi pogrešno misliti da je njihova veza bila

obiĉna. Nije bila obiĉna; imala je samo jednu crticu obiĉnosti. Bila je to veza sa ozbiljnim manama. (»Moderan grad«, drţao je Oto Koun predavanje sa svog ringišpilskog konja svojoj porodici za stolom, koja se dosaĊivala, »je locus classicus inkompatibilnih realiteta. Ţivoti ĉiji posao nije da se meĊusobno mešaju, sede jedan pored drugog u gradskom omnibusu. Jedan univerzum, na pešaĉkoj zebri, biva za trenutak uhvaćen kako trepće kao zec u svetlosti automobilskih farova u kojoj će se naći jedan potpuno stran i kontradiktoran kontinuum. I sve dotle dok je to sve, dok oni samo prolaze kroz noć, tiskajući se na stanicama podzemnog ,Tjuba’, i skidajući šešire u nekim hotelskim hodnicima to nije tako loše. Ali ako se jedni s drugima naĊu! - onda je to uranijum i plutonijum, svak svakog razara - bum!« »U samoj stvari, najdraţi moj«, suvo je rekla Alicija, »i ja se, sama, ĉesto osećam pomalo inkompatibilno.«) A te pukotine-mane u velikoj strasti Aleluje Koun i Dţibrila Farište bile su u sledećem: njen potajni strah od njene potajne ţudnje, to jest, ljubavi; - zbog ĉega je znala, iako budući ţestoko naletela na nj’ da se povlaĉi upravo od ĉoveka do ĉije joj je ljubavi najviše stalo; - i što im je prisnost bivala dublja, to ga je ona jaĉe ritala; te je on tako, budući doveden do taĉke apsolutnog pouzdanja i zato poloţivši sve svoje odbrambeno oruţje, primio baš najjaĉi udarac; - a to se doista dogodilo Dţibrilu Farišti, kad mu je ona, posle tri nedelje najekstatiĉnijeg ljuboĉinstva za kakvo nijedno od njih dvoje nije nikad ranije znalo, bez ikakvog uvijanja rekla da bi mu bilo bolje da naĊe neko drugo mesto gde bi mogao da ţivi, i to mu je rekla priliĉno oštro, jer ona,

Eli, ovako, u svojoj kući nema dovoljno ţivotnog prostora, pa bi morala da se opet malo raskomoti, kao ranije; - a tu su bile i njegova preterana posesivnost i ljubomora, ĉega je on, liĉno, bio potpuno nesvestan zbog toga što on ranije nikad nije ţenu smatrao za blago koje treba ĉuvati od piratskih hordi koje bi, prirodno, pokušale da mu ga ukradu; - i o ĉemu će ubrzo biti više reĉi; - i ona fatalna pukotina, naime, opasno shvatanje Dţibrila Farište - ili, ako hoćete, luda ideja - da on istinski nije ništa manje nego jedan arhanĊel u ljudskom obliĉju, i to ne tek bilo kakav arhanĊel, nego AnĊeo Propovedi, od svih (pošto je sad Šejtan bio pao) najuzvišeniji. * Provodili su dane u takvoj izolaciji, umotani u ogrtaĉe svojih ţudnji, da njegova divlja, neobuzdana ljubomora koja se, kako upozorava Jago, »stvarno ruga mesu kojim se hrani«, nije odmah izišla na videlo. Prvi put se pokazala u apsurdnom sluĉaju stripa u tri slike koji je Eli bila okaĉila meĊu ostale crteţe, sa bledoţutom pozadinom u okviru boje starog zlata, koji su joj visili na zidu pored glavnih, ulaznih vrata njenog stana; sva tri crteţa tog stripa nosila su istu poruku, naţvrljanu u donjem desnom uglu ţućkastog paspartua: Za A., u nadi, od Brunela. Kad je Dţibril video taj zapis, zahtevao je objašnjenje, pokazujući besno na taj strip jednom potpuno ispruţenom rukom, dok je onom drugom,

slobodnom, ĉvrsto drţao krevetski ĉaršav oko sebe, da mu se ne razdrlji (nosio je tu neformalnu odeću jer je bio odluĉio da izvrši punu inspekciju stana, ne mogu ceo ţivot da provodim na svojim pa čak ni na tvojim leĎima, rekao je); Eli se na tu primedbu nasmejala sa prizvukom praštanja. »Izgledaš kao Brut, sav si proţet ţeljom za ubijanjem i dostojanstvom«, peckala ga je. »Prava si slika Ĉoveka ĉasnog.« A on je nju šokirao svojim besnim uzvikom: »Da mi smesta kaţeš ko ti je ova baraba!« »Valjda to ne misliš ozbiljno«, ona je rekla. Dţek Brunel je radio kao animator, bio je u kasnim pedesetim godinama ţivota i znao je njenog oca. Ona se nikad nije ni najmanje zanimala za njega, ali je on imao obiĉaj da joj se udvara na taj prigušeni naĉin, bez reĉi, šaljući joj, s vremena na vreme, te grafiĉke poklone. »Zašto ih nisi bacila na Ċubre?« zaurlao je Dţibril. A Eli, još potpuno ne shvatajući opseg njegovog besa, nastavila je mirnim tonom. Ĉuvala je te crteţe zato što su joj se sviĊali. Prvi u nizu bila je jedna lakrdijaška Punchov-ska karikatura na kojoj Leonardo da Vinĉi stoji u svom ateljeu, okruţen svojim uĉenicima, i baca sliku Mona Lize, kao onaj »leteći tanjirić«-frizbi, preko sobe. Zapamtite moje reĉi, kaţe on u legendi ispod crteţa, ljudi će jednog dana leteti do Padove u spravama kao što je ova. U drugom ramu bila je jedna stranica iz Toffa (»Kicoša«), šaljivog lista britanske omladine iz vremena drugog svetskog rata. Smatran je za potrebu jednog doba u kojem su mnogi mališani morali da se evakuišu iz bombardovanih gradova, da bi se toj deci, u stripovanoj verziji, objašnjavala zbivanja u svetu odraslih. I zato je tu svake nedelje bilo stripova o sukobima izmeĊu

domaćeg tima - Toffa Kicoša (straviĉnog deteta s monoklom, u propisnom ţaketu Itonskog koledţa i tanko-prugastim pantalonama) i deĉka Berta sa platnenom kapom i poderanim kolenima, s jedne strane i nitkovskog neprijatelja Huţasnog Hadolfa i njegovih gnusnih Narci-Partnera (bande zlikovaca od kojih je svaki imao po jedan narci-par ĉeliĉnih kuka umesto ruku, stopala kao kandţe i zube što mogu ruku da progrizu). Britanski tim je uvek pobeĊivao. Dţibril je podrugljivo prešao pogledom preko tog stripa. »Ma, ti si krvava Angrezkinja. Ti stvarno ovako misliš; i tebi je taj rat stvarno ovako izgledao.« Eli je odluĉila da ne pominje svog oca, niti da ispriĉa Dţibrilu da je jedan od umetnika-crtaĉa za Toff, otrovni antinacista iz Berlina, po imenu Volf, bio jednog dana uhapšen radi internacije zajedno sa ostalim Nemcima u Britaniji, a da, po Brunelovim reĉima, njegove kolege nisu ni prstom mrdnule da ga spasu. »Bezdušnost«, zamišljeno je rekao Dţek. »A to je jedina stvar koja je crtaĉu stripova potrebna. Kakav bi umetnik bio Dizni da nije imao dušu! To mu je bila jedina mana.« Brunel je vodio mali animatorski studio zvani Producentska kuća Strašilo (Ĉovek od slame) po onom liku iz Čarobnjaka iz Oza. Treći ram je sadrţavao poslednji crteţ iz jednog od filmova velikog japanskog animatora JoĊi Kurija ĉije je jedinstveno ciniĉno izraţavanje savršeno ilustrovalo Brunelovo nesentimentalno shvatanje umetnosti karikature i stripa. U tom crtanom filmu, jedan ĉovek pada sa oblakodera; vatrogasna kola dojure na scenu i nameste se ispod ĉoveka koji pada. Krov na kolima se povlaĉi i iznutra izrasta jedan veliki ĉeliĉni šiljak, a na crteţu na Elinom zidu, ĉovek pada glavaĉke na šiljak

koji mu se zariva u mozak. »Bolesno«, izjavio je Dţibril Farišta. Pošto mu mnogi ovakvi pokloni nisu urodili oĉekivanim plodom, Brunel je morao da iziĊe iz svoje busije i da se liĉno pojavi. Jedne veĉeri se »nacrtao« u Elinom stanu, nenajavljen i, što je bilo još gore, pod dobrim »gasom«, i iz svoje ofucane akten-tašne izvadio bocu mrkog ruma. Do tri sata ujutro bio je popio sav rum ali nije pokazivao nikakve znake da namerava da ide. Eli je demonstrativno ustala i otišla u kupatilo da opere zube; kad se vratila, našla je animatora kako go golcat stoji nasred tepiha u njenoj dnevnoj sobi, otkrivajući joj svoje iznenaĊujuće lepo graĊeno telo prekriveno preterano velikom koliĉinom gustih sedih malja. Kad ju je ugledao, raširio je ruke i uzviknuo: »Uzmi me! Radi šta hoćeš!« Naterala ga je, što je ljubaznije mogla, da se obuĉe, pa ga je zajedno s njegovom akten-tašnom neţno otpremila iz svog stana. Nikad se nije vratio. Eli je to ispriĉala Dţibrilu vedro i uz kikotanje, što je govorilo da uopšte nije bila pripremljena za buru koju je time izazvala. MeĊutim, bilo je moguće (odnosi su im poslednjih dana bili priliĉno zategnuti) da je njeno bezazleno drţanje bilo malĉice neiskreno, da se ona gotovo nadala da će on poĉeti da se loše ponaša, te da će za ono što bude usledilo on biti odgovoran, a ne ona... ali bilo kako bilo, tek Dţibril je prasnuo do neba, optuţujući Eli da je laţno opisala kraj priĉe, natuknuvši da jadni Brunel i dalje ĉeka pored svog telefona i da ona namerava da ga pozove ĉim bude videla Fariština leĊa. Bes i buncanje - ukratko, ljubomora na prošlost, najgora vrsta od svih ljubomora. Kad ga je napad te strašne emocije spopao, slušao je sebe kako improvizuje ĉitavu

jednu seriju njenih ljubavnika, zamišljajući ih kako ĉekaju iza svakog ćoška. Vikao je da je ona tu priĉu o Brunelu upotrebila da bi se njemu narugala i da je to njeno svesno i surovo ugroţavanje njegove liĉnosti. »Ti ţeliš da muškarci kleĉe pred tobom«, vrištao je već uveliko bez ikakvog samosavlaĊivanja. »A ja, ja ne kleĉim.« »Dosta mi je«, reĉe ona. »Napolje!« Gnev mu se udvostruĉio. Drţeći svoju togu oko sebe, dostojanstveno je otišao u spavaću sobu da se obuĉe; uvlaĉio se u jedino odelo koje je imao, ukljuĉujući onaj gabardenski mantil sa crvenom postavom i sivi filcani trilbi-šešir don Enrikea Dajamonda; Eli je stajala na vratima i gledala u njega. »Nemoj da misliš da ću se vratiti«, viknuo je, znajući da mu je bes više nego dovoljan da bi ga izneo napolje, ali ipak oĉekujući da ona poĉne da ga smiruje, da blago govori i da mu tako omogući ostanak. Ali ona sleţe ramenima i ode od njega, i upravo su se tada, u tom trenutku njegovog najvećeg gneva, granice zemlje rastavile i on je ĉuo buku kao da se neka brana raspukla i da su kroz pukotinu duhovi sveta snova preplavljivali univerzum svakodnevice - Dţibril Farišta je ugledao Boga. Za Blejkovog Isaiju, Bog je bio, prosto, neka imanencija, bestelesna indignacija; ali Dţibrilova vizija Vrhovnog Bića nije bila nimalo apstraktna. On je sad ugledao, na-krevetu-sedećeg ĉoveka otprilike njegovih godina, srednjeg rasta, priliĉno krutog, s prosedom podrezanom bradom duţ linije vilice. Ono što ga je najviše uzdrmalo bilo je to da je ta prikaza oĉigledno ćelavila, kao da je patila od peruti, a nosila je i naoĉare.

To nije bio onaj Bog Svemoćni koga je on oĉekivao. »Ko si ti?« upitao ga je s velikim zanimanjem. (Ono što ga sad nije zanimalo bila je Aleluja Koun, koja se bila zaustavila na svom putu u sobu kad ga je ĉula kako on poĉinje da priĉa sam sa sobom, i koja ga je sad posmatrala sa izrazom prave upaniĉenosti.) »Ja sam Uparvala«, odgovori prikaza. »Komšija sa najvišeg sprata.« »Kako ja da znam da ti nisi Onaj Drugi«, lukavo ga upita Dţibril, »onaj Ničajvala, Badţa iz Podzemlja?« Smelo pitanje koje izazva oštar odgovor. Ovo Boţanstvo je moglo da liĉi i na nekog kratkovidog pisara, ali je Ono svakako znalo da mobiliše ĉitav onaj tradicionalni aparat boţanskog besa. Napolju, ispred prozora, skupljala se masa oblaka; vetar i grmljavina su tresli sobu. Drveće je padalo u Fildsu. »Mi gubimo strpljenje s tobom, Dţibrile Farišta. Ti si u Nas dosta dugo sumnjao.« Dţibril obori glavu, razoren gnevom Boţanstva. »Mi nismo obavezni da tebi objašnjavamo prirodu Našu«, karanje se nastavljalo. »Da li smo Mi u obliĉjima raznim, pluralni, da li predstavljamo jedinstvopo-hibridizaciji takvih suprotnosti kao što su Upar i Ničaj, ili da li smo Mi ĉisti, savršeni, ekstremni - neće se ovde odluĉivati.« Neuredni krevet na kojem je njegov Posetilac Svoju straţnjicu odmarao (koja se, po Dţibrilovom trenutnom zapaţanju, blago sijala, kao i ostali delovi Persone) bio je udostojen njegovog pogleda krajnjeg neodobravanja. »Stvar je u tome, da više neće biti onog idi-mi-doĊi-mi. Ti si ţeleo da vidiš jasne znake Našeg postojanja, je 1’ tako? Mi smo poslali Otkrovenje da ti snove ispuni: u kojima nije samo Naša nego i tvoja priroda razjašnjena. Ali ti si se borio protiv toga, borio si

se i protiv samog onog sna u kojem smo te Mi budili. Tvoj strah od istine konaĉno Nas je obavezao da ti se Mi prikaţemo u trenutku nekih tvojih liĉnih neprijatnosti, u rezidenciji ove ţene, i u ove sitne sate. Došlo je vreme da se upristojiš. Jesmo li mi tebe išĉupali sa nebesa da se ovde ’vataš i dţapaš sa jednom (nesumnjivo zgodnom) dustabanlijskom plavušom? Ne. Tebe ĉeka posao.« »Ja sam spreman«, reĉe Dţibril skrušeno. »I upravo sam krenuo.« »Ĉuj, Dţibrile«, reĉe mu Eli Koun, »nek’ sve nosi Ċavo, zaboravimo svaĊu. Slušaj: Ja te volim.« Sad su u stanu bili samo njih dvoje. »Ja moram da idem«, tiho reĉe Dţibril. Ona se obesi o njegovu ruku. »Stvarno, ja mislim da tebi nije dobro.« On se uspravi, dostojanstveno. »Pošto si naredila moj exitus, ti više nemaš jurisdikciju nad mojim zdravljem.« I on pobeţe. Pokušavajući da pojuri za njim, Aleluja-Eli oseti tako jake probade u stopalima da, nemajući drugog izbora, pade na pod, plaćući: kao glumica u nekoj tragediji; ili kao Reha Merĉant onog dana kad je Dţibril otišao od nje poslednji put. Ili, pak, kao lik u nekoj priĉi u kojoj nikad ni sanjala nije da se nalazi. * Burno vreme izazvano srdţbom Boga na Njegovog slugu ustupilo je mesto vedroj, blagoj noći nad kojom je predsedavao debeli bledoţuti mesec. Samo je oboreno drveće ostalo da svedoĉi o moći sada-otišavšeg Bića. Dţibril, sa izguţvanim trilbijem nabijenim na glavu,

pojasom-novĉanikom ĉvrsto vezanim oko struka, rukama duboko zavuĉenim u dţepove mantila - desnom rukom dodirujući tamo jednu broširanu knjigu - tiho se zahvaljivao bogu što je uspeo da pobegne. Sada svestan svog sigurnog arhanĊelskog statusa, izbacio je iz svojih misli svaku griţu savesti zbog onog vremena njegovih sumnji, zamenjujući je jednom novom odlukom: da ovu metropolu bezboţnih, ovaj doskorašnji ’Ad iliti Thamoud, vrati poznavanju Boga, i da ga obaspe blagoslovima Propovedi, svete Reĉi. Osećao je kako se od njega odvaja njegovo staro ja, pa ga je on otpustio i odrekao ga se jednim kratkim sleganjem ramenima, ali je odluĉio da za sada zadrţi svoju ljudsku ljusku. Ovo vreme nije bilo za rašćenje, sve dok ne doĊe ĉas da on ispuni nebo od horizonta do horizonta - mada će i to, svakako, doći uskoro. Gradske ulice su se namotavale na njega, uvijajući se kao zmije. London je ponovo bio postao nesiguran, otkrivajući svoju ćudljivu i napaćenu prirodu, svoju agoniju grada koji je izgubio osećanje sebe, te se zato valjao u nemoći svoje sebiĉne gnevne sadašnjosti maski i parodija koja se gušila i grĉila pod nepodnošljivim i neodbaĉenim bremenom prošlosti, i zurio u turobnost svoje osiromašene budućnosti. Lutao je njegovim ulicama cele te noći, i sledećeg dana, i sledeće noći, i dalje, sve dok mu svetlost i tama nisu prestale da budu dve razliĉite pojave. Kao da mu hrana i odmor više nisu bili potrebni, osim neprestanog kretanja kroz tu izmuĉenu metropolu ĉiji je sastav sada bio potpuno preobraţen - kuće u bogatim kvartovima bile su graĊene od oĉvrslog straha, drţavna zdanja delimiĉno od razmetljivosti, delimiĉno od poruge, a stambene zgrade

siromašnih, od zbrke i pometnje i materijalnih snova. Kad gledate oĉima jednog anĊela, vi vidite suštinu a ne površinu, vidite truljenje duše sa plikovima i prištevima na koţi ljudi koji promiĉu ulicom, a vidite i velikodušnost izvesnih duhova koji poĉivaju na njihovim ramenima u obliĉju ptica. Dok je bazao preobraţenim gradom video je šišmišje-krilate duhiće-vraţiće kako sede na uglovima zgrada sagraĊenih od prevara, a u jednom magnovenju je ugledao i zle duhe kako se mlako cede kroz razbijene ploĉice javnih pišaonica za gospodu. Kao što je nekad, u trinaestom veku nemaĉki kaluĊer Rihalmus znao da zaţmuri i da istog ĉasa vidi ĉitave rojeve demonĉića koji okruţuju svakog ĉoveka i svaku ţenu na zemlji, igrajući kao ĉestice prašine u zraku sunca, tako je sad i Dţibril, otvorenih oĉiju na meseĉini, kao i na suncu, svugde otkrivao prisustvo svog protivnika, svog - da staroj reĉi vratimo njeno prvobitno znaĉenje - šejtana. Davno pre Potopa, sećao se on - jer sad, pošto se vratio u ulogu arhanĊela, njemu se, malo-pomalo, oĉigledno obnavljao pun opseg arhanĊelske memorije i mudrosti - mnogi anĊeli (na pamet su mu najpre pala imena: Semvaza i Azazel) bili su škartirani sa Nebesa jer su strasno ţudeli za kćerima ljudskim, koje su, tako, posle odreĊenog vremena raĊale jednu opaku rasu divova. Poĉeo je da shvata stepen opasnosti koje se spasao kad je otišao iz neposredne blizine Aleluje Koun. O, najgrešnija stvorenja! O, vladarko moći vazdušnih! Kad je Prorok - mir imenu njegovom - prvi put primio Wahi, Otkrovenje, zar se on nije uplašio za svoje duševno zdravlje? - A ko mu je pruţao utehu i sigurnost, ono što mu je bilo potrebno? - Pa, Hadidţa, ţena

njegova. Ona je bila ta koja ga je ubedila da on nije ludak koji bunca nego Boţji Izaslanik. - A šta je AlelujaEli uĉinila za njega, Dţibrila? Ti nisi pri sebi. Ja mislim da tebi stvarno nije dobro. - O, ti, ţeno što nevolje donosiš, tvoriteljko sukoba i svaĊa, gorĉine u duši! Sireno morska, zavodnice, zloduhinjo u ljudskom obliĉju! Ono njeno sneţno telo sa svetlom, svetlom kosom: kako se ona samo koristila time da mu dušu zamagli, i kako je njemu bilo teško, u slabosti mesa njegovog, da joj se odupre... uhvaćen u njenu mreţu ljubavi i tako zapleten u straviĉno isprepletene niti njene, da nije bio u stanju da bilo šta pojmi, bio je došao do ivice krajnjeg Pada. I kako je, onda, blagotvorno na njega delovalo ono Nad-Biće! Sad je on shvatao da je izbor bio jednostavan: ili paklena ljubav sa kćerima ljudskim, ili nebesko oboţavanje Boga. On je bio kadar da izabere ovo drugo; u pravi ĉas. Iz desnog dţepa svog mantila izvuĉe on brošuru koja se tu nalazila još od njegovog odlaska iz Rozine kuće, pre jednog milenijuma: knjiţicu-vodiĉ po gradu, koju je uspeo da saĉuva - Pravi London, glavni grad Vilajeta, ceo, kao na tanjiru, sa svim detaljima za njega, pukao k’o ravnica pred njegovim oĉima. Iskupiće on taj grad - Geografski London, od poĉetnog A do završnog Z. * Na jednom uliĉnom ćošku u kraju grada nekad poznatom po njegovim stanovnicima - umetnicima, radikalima i ljudima koji su traţili prostitutke, a sada prepuštenom reklamnim agentima i sitnim

proizvoĊaĉima filmova - arhanĊel Dţibril je sluĉajno naišao na jednu izgubljenu dušu. Bio je to neki mlad muškarac, visokog rasta i izvanreĊne lepote, sa upadljivo kukastim nosem i poduţom crnom kosom s razdeljkom na sredini i briljantinom-zalizanom naniţe; imao je zlatne zube. Izgubljena duša je stajala na samoj ivici trotoara, leĊima okrenuta kolovozu, nagnuta malo napred i ĉvrsto drţala u desnoj ruci nešto što je oĉigledno smatrala dragocenim. Mladićevo je ponašanje bilo neobiĉno: najpre bi strasno pogledao u stvar koju je drţao u ruci, a zatim bi se osvrtao oko sebe, trzajući glavom zdesna ulevo i sleva udesno, zagledajući sa ţestokom koncentracijom lica prolaznika. Oklevajući da mu prebrzo priĊe, Dţibril je na prvom koraku ka njemu video da je predmet koji je izgubljena duša stezala u ruci bila jedna mala pasoška fotografija. Na drugom koraku on se našao pred samim nepoznatim mladićem i ponudio mu svoju pomoć. Ovaj ga je sumnjiĉavo pogledao, pa mu je zatim stavio fotografiju pod nos. »Ovaj ĉovek«, rekao je, bockajući sliku svojim dugaĉkim kaţiprstom. »Da li je ovaj ĉovek vama poznat?« Kad je Dţibril video fotografiju sa koje je buljio napolje jedan mlad ĉovek izvanredne lepote, sa upadljivo kukastim nosem i poduţom crnom kosom s razdeljkom na sredini i briljantinom-zalizanom naniţe, on je znao da su mu instinkti bili taĉni, da se tu, na uglu prometne ulice, gledajući svet ne bi li samu sebe zapazila u prolazu, nalazila jedna Duša u traganju za svojim skrajnutim, negde zaturenim, telom, neka sablast u oĉajniĉkoj nuţdi, avetinja kojoj je potrebna njena fiziĉka navlaka - jer arhanĊelima je poznato da duša (iliti egipatska ka) ne moţe da opstane (kad je preseĉen onaj

zlatni gajtan svetlosti koji je vezuje za telo) više od jedne noći i jednog dana. »Ja mogu da ti pomognem«, obeća mu Dţibril, a mlada duša ga pogleda sa besnom nevericom. Dţibril se naţe napred, obuhvati lice ove ka, obema rukama, i poljubi je ĉvrsto u usta, jer duh koga jedan arhanĊeo poljubi, smesta ponovo stiĉe svoj izgubljeni smisao za orijentaciju, i postavlja se na pravu i pravednu stazu. - MeĊutim, ova izgubljena duša pokaza iznenaĊujuću reakciju na milostivost arhanĊelskog poljuba. »Nosi se u piĉku materinu!« viknu duša. »Ja sam moţda oĉajan, drugar, ali nisam baš toliko« - posle ĉega, pokazujući ĉvrstinu koja je bila više nego neobiĉna za jedan bestelesni duh, duša podiţe baš onu svoju stisnutu pesnicu sa fotografijom i zvuĉno tresnu ArhanĊela Gospodnjeg po nosu; - sa krvavom posledicom arhanĎelove dezorijentacije. Kad mu se vid razbistrio, one Izgubljene Duše više nije bilo na vidiku, već se, lebdeći na svom ćilimu nekoliko stopa iznad trotoara, pojavi Reha Merĉant, rugajući se njegovom nezgodnom porazu. »Nisi baš naroĉito uspešno poĉeo«, rekla mu je frknuvši kroz nos. »Arhandele, Ďubre jedno, Ďanabe Dţibrile, ti si izgubio glavu, ĉuj šta ti ja kaţem. Ti si odigrao uloge mnogih krilatih tipova, za svoje dobro. Da sam ja na tvom mestu, ja ipak ne bih verovala u sva ta tvoja Boţanstva«, dodala je konspirativnijim tonom, mada je Dţibril podozrevao da su njene namere i dalje satiriĉne prirode. »Momak ti je sam dosta natuknuo, sprtljavši svoj odgovor na tvoje Upar-Ničej - pitanje, onako kako je on umeo. Taj pojam razdvajanja funkcija, svetlosti protiv mraka, zla protiv dobra, moţda je dosta pošteno postavljen u Islamu - O, deco Adamova, ne dajte da vas Đavo zavede, kao što

vam je roditelje iz Rajskog Vrta isterao, skinuvši sa njih odeću, kako bi im pokazao sramotu njihovu - ali kad se malo natrag vratiš, vidiš da je to priliĉno skorašnja izmišljotina. Jevrejski prorok Amos, u osmom veku pre Hrista, pita: »Moţe li biti nekog zla u gradu a da ga Gospod poĉinio nije?« A isto tako i Jehova Zebaot, kako ga citira onaj potonji Isaija, primećuje: »Ja stvaram svetlost, a stvaram i mrak; ja stvaram mir duševni, ali i zlo; Ja, Gospodar svega toga.« A u onom Letopisu, još u ĉetvrtom veku pre Hrista, reĉ šejtan poĉinje da se upotrebljava u znaĉenju »biće«, a ne samo kao atribut Boţiji.« Ovaj je govor bio jedan od onih koje »stvarna« Reha prosto nikad ne bi bila u stanju da iskaţe, jer je ona poticala iz politeistiĉke, mnogoboţaĉke tradicije i nikad nije pokazivala ni malĉice zanimanja za komparativnu religiju ili, ako išta drugo, za one apokrifne spise. Ali ova Reha koja ga proganja otkad je on pao iz Bostana, nije bila, znao je to Dţibril, stvarna, na bilo kakav objektivan, psihološki ili telesno konzistentan naĉin. - I šta je, onda, ona predstavljala? Bilo bi lako zamisliti je kao njegovu sopstvenu predstavu - kao njegovu sopstvenu sauĉesnicu-protivnicu, kao njegovog unutarnjeg demona. To bi moglo da objasni lakoću kojom se ona kretala kroz misterije. - Ali kako je on sam došao do te spoznaje? Da li je on, u one prohujale dane, to posedovao pa izgubio, kako ga je sad memorija obaveštavala? (U ovome ga je muĉio zakerajući pojam o njegovoj neakuratnosti, ali kad je pokušao da usredsredi misli na »mraĉno doba«, što će reći, na onaj period u toku kojeg je on neobjašnjivo poĉeo da ne veruje u svoje anĊelstvo, suĉelio se sa gustim slojem oblaka, kroz koje je virio i ţmirkao koliko je dugo

mogao, ali nije bio kadar da nazre nešto više od senki). Ili, da li je bilo moguće da mu je materijal koji mu je sad ispunjavao misli - onaj eho, da damo samo jedan primer, onog kako su njegovi anĊeli-narednici Juturijel, koji šejtanu pravo obliĉje dade, i Zefon, našli protivnika gde kao ţabac čuči pored Evinog uha u Raju, koristeći se svojim opsenama ,da bi dopro do /Organa ćudi njene i da s njima skuje/ Kako ĉuje, iluzije, snove i fantazme’ zapravo usadio u glavu onaj isti dvosmisleni Stvor, onaj Odozgo-Odozdo Badţa, koji mu se usprotivio u budoaru Aleluje-Eli i probudio ga iz njegovog dubokog sna na javi? - A onda je i Reha, verovatno, bila izaslanica toga Boga, spoljašnja boţanska antagonistkinja, a ne neka unutarnja, njegovim osećanjem krivice stvorena senka; ona što je poslata da se s njim rve i da od njega opet napravi celu liĉnost. Iz nosa mu je, posle udarca, curila krv i osećao je bolno štrecanje u njemu. On nikad nije mogao da podnosi bol. »Uvek si bio plaĉipiĉka«, u lice mu se Reha nasmejala. Ali Šejtan je to bolje razumeo: Ţivi li taj što svoj bol voli? Ko ne bi, ako naĎe put, pobeg’o iz pakla, Iako je osuĎen na nj? Nema sumnje Da bi i ti sam pokušao smelo Da bilo kuda kidneš, što dalje od bola, Gde bi te čekala nada Da patnju olakšanjem smeniš...

Nije mogao bolje reći. Ĉovek koji se naĊe u Infernu, sve bi uĉinio - silovanje, iznuĊivanje, ubistvo, felo-de-se20- što god bi mu pomoglo da otuda pobegne... tapkao je nos maramicom, dok je Reha, i dalje prisutna, na svom letećem ćilimu, i intuitivno opaţajući njegov uzlazak (silazak?) u domen metafiziĉke spekulacije, pokušavala da stvari vrati na prisniji teren. »Trebalo je da se mene drţiš«, iznela je svoje mišljenje. »Mogao si da me voliš, onako kako se voli. Ja sam umela da volim. Nije svako sposoban za to; ja jesam, mislim - bila sam. Ne onako kao ona egocentriĉna plava seks-bomba, koja potajno misli na raĊanje dece, a neće da ti to ĉak ni napomene. Ipak ne kao tvoj Bog; nije to sad onako kao u staro vreme, kad su takve Osobe pokazivale pravo interesovanje«. Ovo je traţilo raspravljanje iz više razloga. »Ti si bila udata, od poĉetka do kraja«, odgovorio je on. »Za Kuglagere. Ja sam ti bio cušpajz, uzgredno jelo. A ja, koji sam tako dugo ĉekao da mi Se pojavi On, neću ni loše da govorim o Njemu, post factum, posle Njegove prave pojave. Konaĉno, ĉemu sva ta priĉa o bebama? Ĉini mi se da ti voliš da ideš u krajnosti.« »Ti ne znaš šta je pakao«, odvrati mu ona, odbacujući masku svoje neuzbudljivosti. »Ali, badţo, sigurno ćeš saznati. Da si bar jednom, u dve sekunde, rekao, Odbaciću tu kuglagersku dosadu! - ali ti si samo ćutao. A sad ima da te vidim tamo dole: u Hotelu ,Pakao’!« »Nisi smela da napustiš svoju decu, nikad«, rekao je odluĉno. »Jadni mališani, njih si najpre bacila odozgo, pa si onda ti skoĉila.« Tu je ona prasnula. »Ma, nemoj mi reći!? Ti se usuĊuješ da mi to kaţeš! Mister, ja ću ti

zaprţiti ĉorbu! Ja ću ti isprţiti srce pa ću ti ga pojesti na tostu! - A što se tiĉe tvoje princeze Sneţane, ona misli da je dete samo majĉina svojina, jer muškarci mogu da doĊu, muškarci mogu i da odu, ali ona veĉno ide dalje, zar ne? Ti si, izvini, samo seme, a ona je bašta. Ko pita seme za dozvolu da se poseje? Šta ti znaš o tome, budalo prokleta, klinĉe bombajski što si se upetljao u moderne ideje mamica!?« »A ti«, on joj oštro odgovori. »Da li si ti, na primer, njihovog taticu pitala za dozvolu da mu decu baciš sa krova?« Ona išĉeze u besu i ţutom dimu, uz eksploziju od koje se on zatetura a šešir mu odlete sa glave (ostao je da leţi prevrnut na trotoaru pored njegovih nogu). Ostavila je za sobom i neki smrad koji je izazivao na povraćanje, ali on je samo grcao i podrigivao. Naprazno: u njemu nije bilo ni hrane ni teĉnosti, jer mnogo dana ništa nije ni okusio. Ah, ta besmrtnost, pomislio je: ah, to otmeno osloboĊenje od tiranije tela. Primetio je da ga dve individue radoznalo posmatraju - jedan momak siledţijskog izgleda, sav u dugmićima i koţi, sa mohikanskom frizurom u duginim bojama i jednom cikcak munjom od šminke niz nos, i neka pitoma sredoveĉna ţena povezana maramom. U redu stvar: iskoristi priliku! »Pokajte se!« uzviknu on zaneseno. »Jer ja sam arhanĊeo Gospoda Boga«. »Jadni pobaĉenko«, reĉe Mohikanac i baci jedan novĉić u Farištin prevrnuti šešir na trotoaru. On ode dalje; ali ona ljubazna, ţmirkava dama, naţe se poverljivo prema Dţibrilu i pruţi mu neki letak. »Tebe će ovo zanimati.« On odmah vide da je to

rasistiĉki tekst kojim se zahteva repatrijacija crnih stanovnika zemlje. Ona je njega drţala, zakljuĉi on, za belog anĊela, Znaĉi, anĊeli nisu izuzeti iz tih kategorija, shvati on s ĉuĊenjem. »Gledaj na to ovako«? govorila je ţena, ocenjujući njegovo ćutanje kao nesigurnost - i, skliznuvši u preterano artikulisan i veoma glasan naĉin izlaganja, otkri mu da ga nije smatrala baš za crnĉugu, već je pomislila da je on neki levantinski anĊeo ili, moţda, kiparski ili grĉki, kome je bilo potrebno da mu se ona obrati svojim najbolje naštelovanim glasom za ucveljene. »A šta kad bi oni došli tamo odakle si ti, pa preplavili tvoju zemlju?! Ah? Tebi se to sigurno ne bi sviĊalo.« * Tresnut po nosu, nagrĊen od fantoma, sa udeljenom milostinjom umesto sa ukazanim poštovanjem, svedok mnogih ponora u koje su propali stanovnici grada i upornog zla koje se tu ispoljavalo, Dţibril je sad bio odluĉniji nego ikad da poĉne da ĉini dobra dela i preduzme veliki posao oko ograniĉavanja vlasti njegovog protivnika. Plan grada u njegovom dţepu bio je istovremeno i njegov glavni plan rada. OslobaĊaće grad, skver po skver, poĉev od taĉke Hokli Farm u severozapadnom uglu na mapi, pa sve do Ĉans Vuda na jugoistoku; a posle toga će, moţda, proslaviti završetak svog rada jednim igranjcem partije golfa na onom terenu pri samom rubu mape, sa odgovarajućim nazivom: Vildernis (Divljina, Pustinja).

A negde na njegovom putu, ĉekaće ga njegov protivnik, liĉno. Sejtan, Iblis, ili koje je već ime usvojio a to ime je Dţibrilu sad zapravo bilo navrh jezika - baš kao što mu je i protivnikovo lice, pakosno, sa rogovima na glavi, bilo malo pomereno iz ţiţe pamćenja... ma, dobro, ubrzo će se taj lik uobliĉiti, a i njegovo ime će se vratiti u sećanje, Dţibril je bio siguran, jer, zar mu moć nije svakodnevno bivala sve veća, i zar nije on, Dţibril, taj koji će, ponovo u svom sjaju, još jednom baciti svog protivnika u Najmraĉniji Ambis? - To njegovo ime: kako beše? Nešto na Ĉ? Ĉu, Ĉe, Ĉin, Ĉau. Nije vaţno. Sve u svoje vreme. * Ali grad u svojoj pokvarenosti nije hteo da se potĉinjava suverenstvu kartografa, menjajući oblik po svojoj volji i zato onemogućujući Dţibrilu da svom istraţivanju pristupa onako sistematski kako je ţeleo. U neke dane, on bi zašao iza ugla na kraju grandiozne kolonade sagraĊene od ljudskog mesa ispod koţe koja je krvavila od svake ogrebotine, pa bi se našao u nekoj namapi-neobeleţenoj pustolini na ĉijem bi rubu u daljini ugledao poznate zgrade, Renovo kube i onu »automobilsku svećicu« od Telekom-Tornja, kako se osipaju na vetru kao kule od peska. Zatim bi posrtao preko zbunjujućih bezimenih parkova i izlazio na zakrĉene ulice Vest Enda, na koje je, pred oĉima zapanjenih vozaĉa, kiselina poĉela da kaplje sa neba i da progoreva rupe na kolovozima. U tom pandemonijumu opsena, Dţibril je ĉesto slušao smeh: grad se rugao

njegovoj nesposobnosti, oĉekujući da mu se on preda, da prizna da je sve što tu postoji izvan njegovih moći da shvati, a kamoli da menja. Glasno je psovao svog i-daljebezlikog protivnika, i molio Boga da mu da još neki znak, strahujući da njegova snaga moţda, odista, nikad neće biti dovoljna za izvršenje njegovog zadatka. Kratko reĉeno, on je postajao najjadniji i najofucaniji od svih arhanĊela; kosa mu je bila sva opuštena i masna, a na vrhu brade rasli su mu ĉuperci u svim pravcima. I u tom ţalosnom stanju on je stigao do AnĊela-Podzemne Ţeleznice. Mora biti da je to bilo u rano jutro, jer je osoblje te stanice, dok je on stajao i posmatrao, odjednom iskrslo da otkljuĉa i podigne metalnu rešetku noći. On je ušao, dole, za njima, vukući noge, oborene glave i sa rukama duboko zavuĉenim u dţepove (onu brošuru sa planom grada odavno je bacio); a kad je konaĉno podigao glavu, ugledao je jedno lice sa grimasom na ivici plaĉa. »Dobro jutro«, usudio se da kaţe, a mlada ţena iza šaltera za prodaju bileta, gorko mu odgovori, »Kakva vajda od toga, ţelela bi’ da znam«, i sad joj suze stvarno potekoše, krupne, kuglaste i obilne. »De, de, dete moje«, reĉe on, a ona ga nepoverljivo pogleda. »Vi niste sveštenik«, primeti ona. On joj odgovori, malĉice probno: »Ja sam anĊeo, Gavrilo.« Ona se nasmeja isto onako naprasno kao što se i zaplakala. »Jedini anĊeli koji ovdi mogu da se vidu, jesu oni što za Boţić visidu na banderama. Za onu ’limunaciju. A oko vratova se anĊeli klate samo onim popovima iz Koncila.« On se nije dao. »Ja sam Dţibril, Gavrilo«, ponovio je, gledajući je pravo u oĉi. »Pozdravi me skrušeno.« I, na svoju vlastitu ushićeno izreĉenu zgranutost, Joj, pa ja prosto ne mogu

da si poverujem da sad ispraţnjavam moju dušu naspram jedne protuve, nisam ja od te sorte, znate! poĉe da govori šalterska prodavaĉica voznih bileta, i nastavi. Zvala se Orfija Filips, dvadest godina stara, oba roditelja ţiva i zavisna od nje, naroĉito sada pošto je njena luda sestra Zumbulka izgubila sluţbu kao fizioterapeutkinja »zbog neke ţenske gluposti«. A u Orfijinom sluĉaju, razume se - momak. Momak se zvao Jurija Mouzli. Ta stanica podzemne ţeleznice nedavno je bila instalirala dva sjajna nova lifta, a Orfija i Jurija su bili njihovi rukovaoci. Za vreme najveće guţve u gradu, u jurišsate, kad su oba lifta radila, njih dvoje su imali malo vremena za razgovor; ali u ostale, mirne sate, samo je jedan lift radio. Orfija je onda bila na svom drugom radnom mestu cepaĉice bileta dole pored lifta, i Juri je uspevao da sa njom provodi dobar deo radnog vremena, naslonjen na dovratak svog blistavog lifta, ĉaĉkajuĉi zube srebrnom ĉaĉkalicom koju je njegov ĉukundeda davno oslobodio od jednog tadašnjeg »bosa« nadzornika na plantaţi na kojoj je kao rob radio. Bila je to prava ljubav. »Al’ ja sam ti uvek jedna golema emocija«, jadala se Orfija Dţibrilu. »Uvek trĉim k’o ţdrebe ispred rude.« Jedno popodne, kad nije bilo sveta, ona je napustila svoje radno mesto i stala tik ispred Jurija, dok je on bio tamo naslonjen i ĉaĉkao zube, a kad je video izraz u njenom oku, on je iz usta odmah izvadio ĉaĉkalicu. Posle toga je dolazio na posao hodajući kao na federima; i ona je bila na devetom nebu kad je silazila, dole, u utrobu zemlje. Njihovi poljupci su bili sve duţi i strasniji. Ponekad ga nije odvajala od sebe ĉak i kad je zujalo pozivno zvonce za lift; Jurija je morao da je gura i

odvraća od sebe, uz vapaj, »O, o’ladi, curo, publika!« Jurija je imao profesionalan odnos prema svom poslu. On joj je govorio kako s ponosom nosi svoju ţelezniĉarsku uniformu, i o svom zadovoljstvu što je javni radnik koji je sav predan društvu. Ona je mislila da je on malĉice razmetljiv, pa je ţelela da mu kaţe, »Juri, ĉoveĉe, pa ti si ovdi samo jedan liftboj«, ali osećajući da takav realizam on ne bi lako primio, ona je za zubima zadrţala svoj nezgodni jezik, ili, taĉnije, zavukla ga u njegova usta. Njihovo grljenje u tunelu bilo je pravi rat, borba prsa-u-prsa. I sad je on pokušavao da se izvuĉe, popravljajući svoju bluzu, dok mu je ona grickala uvo i zavlaĉila ruku u njegove pantalone. »Jesi 1’ ti šašava«, rekao je on, ali ona ga je, nastavljajući, upitala: »Pa, šta? Je I’ se ti to nešto ljutiš?« I neko je morao da ih uhvati na delu: ţalbu je uloţila jedna ljubazna dama povezana maramom, u kostimu od tvida. Srećom, ipak nisu izgubili sluţbu. Orfija je bila samo »prizemljena«, uklonjena sa donjeg izlaza iz lifta i ubaĉena gore u »boks« za izdavanje bileta. A što je bilo još strašnije, na njeno bivše donje mesto bila je postavljena staniĉna lepotica, Rošela Votkins. »Znam ja šta s’ tamo dešava«, uzviknula je ona gnevno. »Vidim ja izraz na Rošelinom licu kad doĊe ’vamo gore, pa popravlja frizuru i sve ostalo.« A u poslednje vreme, Jurija je izbegavao Orfijin pogled. »Ja, prosto, ne mogu d’ukapiram kako si me ti navabio da ti priĉam o mojim naji’timnijim stvarima«, zakljuĉila je, nesigurno. »Nisi ti nikakav anĊeo. To stoji.« Ali, ma koliko se trudila, nije mogla da se

oslobodi Dţibrilovog prodornog pogleda. »Ja znam«, rekao joj je on, »šta je na tvojoj duši.« Proturio je ruku kroz šalter i uhvatio je za njenu nemirnu šaku. - Da, to je bilo to, njena silovita ţudnja ga je ispunjavala i ĉinila kadrim da joj tom istom ţudnjom uzvrati, stvarajući tako mogućnost za njeno delanje, i dopuštajući joj da pokaţe koje su joj najdublje ţelje; to je bilo ono ĉega se on sećao, taj kvalitet spajanja sa osobom pred kojom se pojavi, te je tako ono što sledi samo rezultat njihovog spoja. Najzad, pomislio je, arhangelske funkcije mu se vraćaju. - Unutra, u maloj biletarnici, sluţbenica Orfija Filips je ţmurila, telo joj je bilo opušteno i omlitavelo na njenoj stolici, usporenih pokreta i teško, a usne su joj se micale. - Micale su se i njegove, u skladu sa njenim. - Taako. SreĊena. U tom trenutku, šef podzemne stanice, mali gnevni ĉova sa devet dugaĉkih dlaka prebaĉenih od uva preko ćele i zalepljenih za nju, izlete kao zidno-satna ptica kukavica, iz malih vrata svoje kabine. »Kakva ti je to igra?« viknu on na Dţibrila. »Nosi se odavde, dok nisam pozvao policiju.« Dţibril je stajao gde je bio. Šef stanice ugleda Orfiju kako se pojavljuje u svom transu, i poĉe da se dere na nju. »Ĉuj, ti, Filips. Šta to znaĉi?! Ĉim vidiš pantalone! Al’ ovo je da crkneš od smeha. Ja to u svom ţivotu još nisam - pa ti dremaš na poslu! Strašno!« Orfija ustaĊe, obuĉe svoj kišni mantil, podiţe svoj kišobranĉić na rasklapanje i iziĊe iz boksa za bilete. »Šta?! Ostavljaš društvenu imovinu bez kontrole! Da si se smesta vratila unutra, il’ ćeš d’ odletiš iz sluţbe k’o piksla.« Orfija priĊe spiralnom stepeništu i poĉe da silazi ka donjim dubinama. Lišen svoje sluţbenice, šef se brzo okrete

Dţibrilu. »Kidaj!« reĉe mu on. »Iš, iš! Odmili natrag pod svoj kamen.« »Ja ĉekam«, dostojanstveno mu odvrati Dţibril, »auto da doĊe po mene.« Kad je stigla do podnoţja stepenica, Orfija Filips obiĊe okno lifta i ugleda Juriju Mouzlija naslonjenog na boks za skupljanje bileta, onako kako se uvek naslanjao, i Rošelu Votkins koja se zbog neĉeg blesavo kikotala. Ali Orfija je znala šta treba da radi. »Jesi 1’ ti ’Šelu već pustio da ti pipne ĉaĉkalicu, Juri?« otpevuši ona. »Ona će mnogo da vole da je drţi u ruci!« Oboje se uspraviše, ţacnuti. Jurija poĉe da praska: »Nemo’ ti sad da budeš ’vako prosta, Orfija!« - ali ga njen pogled prekide, i on, sanjivo, krenu ka njoj, klot ostavljajući Rošelu samu. »Tako, Juri«, reĉe mu ona meko, ne skidajući ni za jedan tren pogled s njegovog lica. »A sad poĊi sa mnom. DoĊi kod tvoje mamice.« Sad kreni natraške do lifta pa ga samo usisaj dole do nas, a posle toga mi idemo gore i - opalac! - napolje. Ali ovde nešto zaškripa. On nije više hodao. Rošela Votkins je stajala pored njega, mnogo blizu, do Ċavola, i on se bio zaustavio. »Kaţi joj Jurija«, reĉe Rošela, »da njene glupe obeja-ĉini ne igraju ovdi dole.« Jurija je prebacivao jednu ruku preko ramena Rošele Votkins. Ne, ovo nije bilo ono što je Orfija gore sanjala, ono osećanje iznenadne sigurnosti i samopouzdanja, posle dodira Dţibrilove ruke, da će se njen san kao od šale ostvariti, kao da su njih dvoje bili na to usmereni; jojbogo-moj, rekla je u sebi; šta se to sa njom sad dogaĊa? I ona se baci na Rošelu. - »Skini je sa mene, Jurija«, vrisnu Rošela. »Iscepaće mi uniformu i sve ostalo!« - I sad Jurija, uhvativši pomamno koprcavu prodavaĉicu

bileta za oba ĉlanka na rukama i drţeći je ĉvrsto, saopšti joj novost: »Ja sam njojzi predloţio da se venĉamo!« Na što Orfija izgubi volju za dalju borbu. Pletenice sa niskama perlica prestadoše da joj se kovitlaju i da zveckaju. »Prema tome, ti za mene više ne igraš, Orfija Filips«, nastavi Jurija, malĉice zadihano. »I kako ova dama reĉe, neće te vadi ni obeja ni ostale vradţbine.« Orfija, takode zadihana, sva razdrljena, sruĉi se na pod i leĊa nasloni na luĉni zid tunela oko perona. Pribliţavala im se buka voza koji je ulazio u stanicu podzemne ţeleznice; vereniĉki par poţuri na svoja radna mesta, doterujući uniforme, i ostavljajući Orfiju tamo gde je sedela. »Curo«, doviknu joj Jurija Mouzli, kao u znak oproštaja na rastanku, »ti si mnogo prokleto jeziva ţenska za mene.« Rošela Votkins posla Juriji jedan vazdušni poljubac iz svoje staklene kabine za poništavanje bileta; a on je, naslonjen na svoj lift, ĉaĉkao zube. »Domaća hrana«, obeća mu Rošela. »I nikakva iznenaĊenja.« »Ti prljava protuvo«, vrisnu Orfija Filips na Dţibrila pošto se popentrala uz dvesta ĉetrdeset i sedam stepenika svog poraza. »Ti nevaljala Ċavolja protuvo. Ko te pit’o da se ’vako paĉaš u moj ţivot?« * Čak mi se i onaj oreol ugasio kao pregorela sijalica, a ja ne znam gde je radnja da bih kupio novu. Dţibril, na klupi u parkiću, meditirao je o dosadašnjoj jalovosti svoga truda. I došao je do zakljuĉka da se tu opet radi o nekom bogohuljenju: ali ako daba (ĉabrić)

ima pogrešnu oznaku i ode pogrešnoj mušteriji, da li je za to kriv dabavala (raznosaĉ ĉabrića sa ruĉkovima)? Ako pozorišni specijalni efekti - pokretni pod, ili sliĉno omanu, ili kad na televiziji vidiš kako onaj plavi obris svetluca oko letećeg badţe, kako da kriviš glumca za to? I-u-istom-smislu, ako se pokazalo da je njegovo anĊelisanje nedovoljno, ĉija je to, molim, greška? Liĉno njegova, ili, pak, neke druge Liĉnosti? - Deca su se igrala u vrtiću njegovih sumnji, sred cvetića-oblaĉića, ruţinih grmova i oĉaja - ţmurke, šuge, lopova i ţandara. Elovin Diovin, London. Pad anĊela nije isto što i Sunovrat Ţene i Ĉoveka (iz Raja na Zemlju), razmišljao je Dţibril. U sluĉaju ljudskih persona, radilo se o moralnosti. Ono voće sa Drveta poznanja dobra i zla nisu smeli da jedu, al’ oni su ga ipak jeli. Prvo ţena, a posle, po njenom savetu, i ĉovek, stekoše one verboten etiĉke standarde sa finim ukusom jabuke: zmija im je donela jedan sistem vrednosti.. A to ih je osposobilo, izmeĊu ostalog, da sude i o samom Boţanstvu, i ubrzo im omogućilo da postavljaju sva ona nezgodna pitanja: Ĉemu zlo? Ĉemu patnje? Ĉemu smrt? - I tako ti oni odoše van. A Ono, pak, nije htelo da svojim slatkim stvorenjima dopusti da budu iznad svog ljudskog poloţaja. - Deca su mu se kikotavo smejala u lice: pojavilo se nešto čuuudno u našem kraaaju. Naoruţani svemirskim puškama, klinci su na njega »pucali« ponašajući se kao da »rasturaju« neku obiĉnu, ofucanu avetinju. »Sklanjaj se odavde«, naredila mu je jedna ţena, jedna dobro istimarena gospoĊa, bela, sa crvenom kosom i sa mnogo pega preko nosa i jagodica; glas joj je bio pun gaĊenja. Da li me čuješ? Smesta! - Dok je ona anĊeoska »kraksa« zapravo bila

laka stvar; prosto, stvar moći: direktna akcija nebeske policije, kazna za buntovništvo, dobra i oštra, pour encourager les autres. - Zatim, koliko je to Boţanstvo bilo bez samopouzdanja, i Ono nije htelo da dopusti da Njegova najfinija stvorenja saznaju razliku izmeĊu pravog i krivog; i Ono je vladalo odrţavajući svoju strahovladu, insistirajući na apsolutnoj pokornosti ĉak i svojih najbliţih saradnika, i šaljući sve otpadnike u svoje bleštave sibire, u gulag-inferna, paklena... proveravao je sebe. Bile su to satanske misli koje mu je u glavu utuvio Iblis-Belzebub-Šejtan. Ako ga je onaj Entitet i dalje kaţnjavao zbog njegovog ranijeg otpadništva od vere, ovo ipak nije naĉin za dobijanje oproštaja. On jednostavno mora da nastavi, sve dotle dok, oĉišćen, ne oseti da mu se puna snaga vratila. Prazneći svoju svest, sedeo je u sumraku i posmatrao decu (sada na izvesnom odstojanju) kako se igraju. Opa-cupa-plavo nebo ko-jepao-da-ga-nisi...? ne-zbog-toga-što-si-prljav ili-što-si-dţukac-kera - i onda ga je, jedan od klinaca, jedanaestogodišnjak ozbiljan, sa krupnim oĉima, prostrelio pogledom i rekao: moja-mama-kaţe ti-sibadţo kralj-pedera. Pojavi mu se Reha Merĉant, elegantna i s nakitom na sebi. »Eto, klinci te grubo zavitlavaju svojim pesmicama, AnĊelu Gospodnji«, podsmevala mu se ona. »Pa ĉak ni na onu malu prodavaĉicu bileta nisi ostavio neki naroĉiti utisak. Ĉini mi se, baba, da tebi i dalje ide loše.« *

MeĊutim, duh samoubilaĉke Rehe Merĉant nije ovom prilikom bio došao samo da bi mu se narugao. Na njegovo ĉuĊenje, ona je tvrdila da mu je mnoge nevolje upravo ona stvarala: »Ti uobraţavaš da je za to zaduţeno samo ono tvoje Jedno Stvorenje?« uzviknula je. »Dakle, ljubavniĉe, dopusti mi da te urazumim.« Njen kicoški engleski izgovor na bombajski naĉin probode ga iznenadnom nostalgijom za njegovim rodnim izgubljenim gradom, ali ona nije ĉekala da se on ponovo staloţi. »Seti se samo da sam ja umrla zbog tebe, kretenu; to mi daje neka prava. Na primer, da ti totalno poremetim ţivot, radi osvete. Ĉovek koji je kriv za skok svoje ljubavnice u ponor, mora da pati; zar ti ne misliš tako? To je, uostalom, pravilo. Dosad sam te prevrtala naopaĉke; a sad sam već sita toga. Ne zaboravi kako sam ja umela lako da praštam! Tebi se to sviĊalo, zar ne? I zato sam došla da ti kaţem da je kompromisno rešenje uvek mogućno. Da li hoćeš da razgovaramo o tome, ili više voliš da se i dalje gubiš u ovom svom ludilu, postajući ne anĊeo nego jedna nokautirana protuva i predmet glupih šala?« Dţibril je upita: »Kakav kompromis?« »A šta drugo?« odgovori ona, i stav joj se izmeni; Reha postade neţna i oĉi joj zasvetlucaše. »Farišta moj, to je jedna tako mala stvar.« Kad bi joj samo rekao da je voli: Kad bi joj rekao samo to, jednom nedeljno, kad ona doĊe da legne pored njega; da joj svoju ljubav pokaţe: Kad bi jedne noći, po njegovom izboru, bilo moguće da iin bude onako kao što im je bilo kad se Kuglageraš nalazio na sluţbenom putu:

»Onda bih ja prekinula sa svim ovim ludostima grada kojima te kinjim; i ti ne bi više bio opsednut tom šašavom idejom da menjaš, da otkupljuješ ovaj grad kao nešto ostavljeno u zalagaonici; sve bi to bilo smireno, smireno; ĉak bi mogao i da ţiviš sa onom svojom bledolikom mamicom i da budeš najveći filmski star na svetu; kako bih ja inogla da budem ljubomorna, Dţibrile, kad sam već mrtva, i ja ne traţim od tebe da kaţeš da ti isto toliko znaĉim kao ona, ne, već da sam ti samo drugorazredna ljubav, što bi meni odgovaralo, uzgredna ljubavnica; noga u drugoj cipeli. Šta kaţeš na to, Dţibrile, tek tri male reĉi, šta kaţeš?« Daj mi vremena da razmislim. »Pa ja od tebe ĉak ne traţim ništa novo, nešto sa ĉim se ti nisi već bio sloţio, što već nisi ĉinio, i u šta se nisi upuštao. Spavati s fantomom nije tako strašna stvar. Šta da kaţemo za ono muvanje tamo na podu, one noći, u kućici za ĉamce gĊe Dajamond? Prava (indijska) tamaša - spektakl, zar ne misliš da je tako? Prema tome, ko ovde preteruje? Ĉuj: ja mogu da se preobratim u svako obliĉje koje ti najviše voliš; to je jedna od prednosti stanja u kojem se ja nalazim. Da li još ţeliš onu mamicu iz kamenog doba koju si povalio u onoj kućici za ĉamce? Reci brzo! Da li ti treba verna slika one tvoje sopstvene umorne ledeno-bregaste, muškobanjaste planinarke? Šta ti misliš, ko te je ĉekao posle smrti one stare dame? On je cele te noći hodao gradskim ulicama, koje su i dalje bile nepromenljive, banalne, kao vraćene pod prevlast prirodnih zakona; dok mu je Reha - lebdeći na ćilimu kao neka artistkinja na bini, nešto iznad njegove glave - pravila serenadu pevajući najlepše ljubavne

pesme, prateći samu sebe na jednom starom harmonijumu sa bokovima obloţenim slonovaĉom, pevajući gazale Faiza Ahmeda Faiza i druge pesme, sve do najlepše stare filmske muzike, kao što je ona prkosna arija koju je pevala igraĉica Anarkali pred Velikim mogulom Akbarom u klasiĉnom filmu Mogul-e-Azam iz pedesetih godina ovog veka - u kojem ona zanosno izjavljuje svoju nemoguću, zabranjenu ljubav princu, Salimu - Pyaar kiya to darna kya, što će reći, manjeviše, zašto se bojati ljubavi? a Dţibril, kome je ona prišla u vrtu njegove sumnje, osećao je kako mu ta muzika strunama svojim vezuje srce i vuĉe ga ka njoj, jer ono što je ona traţila od njega bilo je, ipak, baš kao što je i rekla, tako malo. Stigao je do reke; i još jedna klupa - male kamile od livenog gvoţĊa podupiru sedište od drvenih lajsni, ispod obeliska Kleopatrina igla. Sedeći, on je ţmurio. Reha je pevala Faiza: Ne traţi od mene, mila moja, da nam se vrati ljubav ranija... O, kako si još ljupka, ljubavi moja, al’ bespomoćan sam i ja; jer i drugih tuga sem ljubavi na ovom svetu ima, kao i drugih ugodnih plima. Ne traţi od mene, najmilija da nam se vrati ljubav ranija. Dţibril ugleda iza svojih zatvorenih oĉiju nekog ĉoveka: ne Faiza, već drugog jednog pesnika, daleko

odmaklog od svoje mladosti, slabog i nemoćnog. - Da, tako se on zvao: Baal. Šta li on ovde radi? Šta on to ima da kaţe u svoje ime? - Jer je oĉigledno pokušavao da nešto kaţe; a teško je bilo razumeti njegov govor, zbrkan i zamućen... Bilo kojoj novoj predstavi, Mahaunda, postavljaju se dva pitanja. Prvo se postavlja kad je slabo: KOJA SI TI VRSTA IDEJE? Jesi li ti od onih što prave kompromise, što prave poslove, što se prilagoĎavaju društvu, da bi se zavukli u neku nišu, da bi preţiveli; ili si bandoglava, krvavo nastrojena, puškomitraljeska predstava proklete budale koja više voli da bude uništena nego da se povija prema vetru? Od one vrste koja će gotovo sigurno, devedeset-devetputa biti razbijena u paramparčad, ali koja će stoti put da izmeni ovaj svet. »A koje je drugo pitanje?« glasno upita Dţibril. Najpre odgovori na prvo. * Kad je Dţibril otvorio oĉi, u zoru, video je da Reha više nije bila u stanju da peva, utišana svojim oĉekivanjima i neizvesnošću. »To je trik. Nema Boga osim Boga. Ti nisi ni Entitet ni njegov protivnik nego neka maukava maglica. Nema kompromisa; ja neću da pravim poslove s maglama.« Onda je on video kako smaragdi i brokat otpadaju sa njenog tela, a za njima i meso, sve dok samo kostur nije ostao, posle ĉega se i kostur raspao i nestao; na kraju se zaĉuo tuţan, prodoran krik, dok je to što je od Rehe još bilo ostalo, savladana besa, u suncu nestajalo.

I nije se vratilo: sem na - ili pri - kraju. Uveren da je poloţio ispit, Dţibril shvati da mu je jedan veliki teret pao sa srca; duh mu je svakog trenutka bivao sve lakši, a kad se na nebu pojavilo sunce, on je već doslovno bio lud od sreće. I sad to stvarno moţe da poĉne: zasvagda je bila razbijena ona tiranija njegovih neprijatelja, Rehe Merĉant, Aleluje Koun i svih onih ţena koje su ţelele da ga bace u lance ţelja i pesama; sad je on osećao kako iz njega ponovo struji svetlost, iz nevidljive taĉke na njegovom potiljku; a i telesna teţina je poĉela da mu se smanjuje. - Da, gubio je i poslednje tragove ljudskog, dar letenja mu se vraćao, dok je postajao eteriĉan i bivao sazdavan od blistavog vazduha. - Mogao je kao od šale, ovog ĉasa, da se odbaci sa ograde, da se vine iznad te stare sive reke i odjezdi; ili da skoĉi sa bilo kog od njenih mostova a da ne dotakne ni vodu ni zemlju. Prema tome, bilo je vreme da se gradu prikaţe veliki prizor, jer kad grad ugleda arhanĊela Gavrila kako u svoj svojoj veliĉini stoji na zapadnom horizontu, kupan zracima izlazećeg sunca na istoku, njegovi graĊani će se grozno uplašiti i zbog grehova svojih pokajati. I on poĉe da uvećava liĉnost svoju. A zatim, gle ĉuda: nijedan od vozaĉa u kolima koja su neprekidno prolazila duţ Imbenkmenta, pored Temze - mada je bila juriš-satna gungula - ni da pogleda u njegovom pravcu ili da nekako pokaţe da ga vidi! To je zapravo bio svet koji je zaboravio kako se gleda. A nisu gledali i zato što je odnos izmeĊu ljudi i anĊela jedan dvosmislen odnos - u kojem su anĊeli - ili mala’ikahsi ujedno i nadzornici prirode i posrednici izmeĊu Boţanstva i ljudske rase; ali, istovremeno, kako Kuran

jasno kaţe, anĎelima rekosmo, potčinjavajte se Adamu, što je simbolizacija ljudske sposobnosti za gospodarenjem, pomoću znanja, silama prirode koje predstavljaju anĊeli - tako ovde ignorisani i razjareni malak Dţibril u stvari nije mogao mnogo toga da uradi. ArhanĊeli mogu da govore samo kad ljudi odluĉe da ih slušaju. Kakav baraberaj! Zar on nije u samom poĉetku upozorio onaj Nad-Entitet na tu gomilu kriminalaca i grešnika? »Zar ti nećeš u zemlju pokopati one što na zemlji zlodela ĉine i krv prolivaju?« pitao je on, a Biće mu je, kao i obiĉno, odgovorilo da Ono to zna bolje od njega. Dakle, tu su sad oni bili, pred njegovim oĉima, ti gospodari zemlje, k’o tunjevina u konzervama na toĉkovima, sa glavama punim zla i svojim novinama punim krvi, slepi kao slepi miševi. Pa to je stvarno bilo neverovatno. Ovde im se prikazalo jedno nebesko biće, samo zraĉenje, blesak lepote i dobrote, veće od Big Bena, kadro da Temzu opkoraĉi u stilu kolosa, a ovi mali mravi i dalje utonuli u muziku svojih radija u kolima i u zagriţene svaĊe sa kolegama-vozaĉima. »Ja sam Gavrilo«, vikao je on glasom koji je potresao sve zgrade na obali reke: ali to niko nije zapaţao. Ni jedna jedina osoba nije istrĉala iz tih potresenih zdanja da izbegne zemljotres. Slepi, gluvi i zaspali. I on odluĉi da stvar sprovede na silu. Reka saobraćaja je tekla pored njega. On duboko udahnu vazduh, podiţe jednu svoju divovsku nogu i zakoraĉi u kolonu da se suĉeli sa automobilima. *

Dţibrila Farištu su doneli natrag do Elinog kućnog praga; bio je sav u modricama i sa mnogim posekotinama i ogrebotinama po rukama i licu; dobrim drmusanjem bio je vraćen u svesno stanje trudom jednog sićušnog blistavog Ċţentlmena koji je grozno mucao i sa nešto muke sebe predstavio kao filmskog producenta S.S.Sisodiju, koji je »po-poznat po nadimku Vi-Viski, jer sam naknaklonjen pipi-jancima; i ma-madam, evo moje viz-vizitkarte«. (Kad su se malo bolje upoznali, Sisodija je bacio Eli u grĉeve od smeha, kad je zasukao svoju desnu nogavicu pantalona, otkrio koleno i, stavivši svoje ogromne filmadţijske crne naoĉare na cevanicu, izjavio: »Moj au-autoportret.« Bio je u izvesnoj meri dalekovid: »Ne trebaju mi nao-naoĉari kad gledam fi-filmove, ali stvarni ţi-ţivot mi stalno dolazi u gro-gro-planu, pa moram da ih nosim«.) Bila je to Sisodijina rentovana limuzina koja je udarila Dţibrila, ali srećom nesreća u ritmu usporenog filma, zahvaljujući saobraćajnoj guţvi; glumac je završio na haubi automobila, izgovorivši onu najstariju repliku iz filmova: Gde sam ja to, a Sisodija, kad je ugledao legendarno lice išĉezlog poluboga pripljeskano uz vetrobran limuzine, nije mogao a da mu ne odgovori: Vra-vratio si se tamo gde i pri-pripadaš, na filmski eke-ke-kran. - »Nije mu nijedna ko-ko-kost slomljena«, rekao je Sisodija Aleluji-Eli. »Pra-pravo ĉuĉudo. On je istu istu istupio pravo prda prda pred vovovozilo.« I tako, ti si se vratio, Eli je tiho pozdravila Dţibrila. Rekla bih da ti je, posle svakog tvog pada, ovde, prizemljenje.

»A zovu me još i Viski-sa-Sisodijom«, vraćao se filmski producent svojim nadimcima. »Od šaša šale. A to je moj n-n-n najmiliji oto oto otrov.« »Veoma ljubazno od vas što ste Dţibrila doveli kući«, Eli se kasno setila da mu kaţe. »Dopustite nam da vam ponudimo neko piće.« »O, da, da!« Sisodija radosno zapljeska rukama. »Da-da-danas je i za mene i za za ceo hi-hi-hindi-film pravi pra-pra-praznik.« * »Moţda nisi ĉula priĉu o onom paranoidnom šizofreniĉaru koji je, verujući da je on imperator Napoleon Bonaparta, pristao da se podvrgne testu na aparatu za otkrivanje laţi?« Alicija Koen jedući »gefilte fiš« halapljivo, mahala je jednom od Blumovih viljušaka ispod nosa svoje ćerke. »Postavili su mu pitanje: jeste li vi Napoleon? A odgovor koji je on odluĉno dao, uz šeretski osmeh, bio je: Nisam. Oni gledaju u detektor, i taj aparat im sa svom pronicljivošću moderne nauke pokazuje da ludak laţe.« Opet Blejk, pomislila je Eli. Onda sam ja pitao: da li čvrsto uverenje da je neka stvar takva-i-takva čini tu stvar takvom? On - tj. Isaija odgovori: svi pesnici veruju da čini. A u doba maštovitosti, to čvrsto uverenje pokretalo je planine; ali mnogi ljudi nisu sposobni da stiču čvrsto uverenje o bilo čemu »Je l’ ti mene slušaš, mlada ţeno? Ja ovo ozbiljno mislim. Taj gospodin koga drţiš u svom krevetu: ne treba njemu tvoja noćna nega - izvini što ću ti reći

otvoreno, ali vidim da moram - već mu, iskreno reĉeno, treba jedna ćelija sa zidovima obloţenim dušecima.« »Ti bi ga tamo strpala i zakljuĉala, zar ne?« Eli joj brzo odvrati. »Pa bi bacila kljuĉ. A moţda bi ga i ušaltovala u struju visokog napona. Da mu sprţiš Ċavole u mozgu: ĉudno kako nam se predrasude nikad ne menjaju.« »Hmm«, premišljala je Alicija ţvaćući, sa svojim najnejasnijim i najnevinijim izrazom lica da bi svoju ćerku razbesnela. »Šta bi mu to škodilo? Da, moţda i malo voltaţe, nekoliko špriceva one supice...« »Što god je njemu potrebno, majko, on dobija. Odgovarajući lekarski nadzor, dosta odmaranja i nešto što si moţda zaboravila.« I ona iznenada presuši, jezik joj se zaveza, ali je ipak uspela, gledajući u svoju netaknutu salatu, da sada sasvim drukĉijim, dubljim glasom, izgovori i tu poslednju reĉ. »Ljubav.« »Ah, ta moć ljubavi.« Alicija potapša (smesta povuĉenu) ruku svoje ćerke. »Ne, Aleluja, nisam ja to zaboravila. To je ono što si ti prvi put u svom divnom ţivotu tek poĉela da uĉiš. A koga si ti to izabrala?« Vratila se napadanju. »Jednog što jede na ulici! ,Funtuod-devedeset-devet-penija’! Glavu punu leptira! Mislim, anĎela, mila moja, ali ja nikad nisam ĉula nešto sliĉno. Muškarci uvek traţe neke specijalne privilegije, a njemu je ovo prva koju zahteva.« »Majko...« poĉe Eli, no Alicijino raspoloţenje se ponovo promeni, ali ovog puta, dok je govorila, Eli nije slušala njene reĉi, već je osluškivala onaj bol koji su te reĉi i otkrivale i sakrivale, bol ţene kojoj se najbrutalnija istorija desila, koja je već bila izgubila muţa i doţivela

da je jedna ćerka pretekne u onom što je ona jednom, sa upeĉatljivim crnim humorom, nazvala prevremenim poslednjim kupanjem. »Eli, dete moje«, rekla je Alicija Koen, »moraćemo ozbiljno da povedemo raĉuna o tebi.« Razlog što je Eli na licu svoje majke bila u stanju da vidi bolan strah, bilo je njeno nedavno zapaţanje iste kombinacije osećanja u liku Dţibrila Farište. Nakon što ga je Sisodija vratio na njeno staranje, njoj je bilo jasno da je Dţibril do same svoje srţi potresen; imao je izraz progonjenog ĉoveka, izbuljenih oĉiju u strahu od kaštigovanja, što se njoj u samo srce zabadalo. On je hrabro podnosio ĉinjenicu da je duševno bolestan, te nije hteo ni da je umanjuje ni da svojoj boljci daje neko laţno ime, ali njegova svest o njoj ga je, razumljivo, plašila. Taj ne-više (bar trenutno) uzavreli grubijan koga je ona smatrala za svoju »veliku strast«, sad je njoj bio, u toj njegovoj novo-povredljivoj inkarnaciji, draţi nego ikad ranije. Bila je sve odluĉnija da ga vrati u normalno stanje, da bi opet bio duševno zdrav; da saĉeka da bura proĊe, pa da savlada vrh. A on je, trenutno, bio najlakši i najmekši bolesnik, doduše, malĉice drogiran jakim lekovima koje su mu davali lekari specijalisti iz bolnice Moudzli; spavao je satima i pokoravao se, u budnom stanju, svim Elinim molbama, bez gunĊanja. U trenucima ţivahnosti, on joj je opisivao pozadinu svoje bolesti: one ĉudne nizove svojih snova, a pre njih onaj svoj gotovo fatalni slom u Indiji. »Ja se više ne plašim spavanja«, rekao joj je. »Jer ono što mi se sad u budnom stanju dogaĊa, mnogo je gore od onog što mi se dogaĊalo u snovima.« Kad se najviše plašio, njegov strah ju je naveo da pomisli na onaj strah jeretika od inkvizicije, u srednjem veku: »Sve bih dao samo da

znam da mi se to nikad više neće desiti«, rekao joj je, krotak kao jagnje. Ţivi li taj što svoj bol voli? »Neće ti se desiti«, tešila ga je ona. »Imaš najbolju moguću negu.« On ju je ispitivao o novcu, a kad je ona pokušala da izbegne ta pitanja i skrene razgovor na drugu stranu, zahtevao je da mu izvadi ono njegovo malo bogatstvo - novac koji je bio ćušnuo u svoj pojas-novĉanik - i da njime plati honorar psihijatrima. I dalje je bio potišten. »Nema veze to što kaţeš«, promumlao je u odgovor na njen veseli optimizam. »Ludilo je u meni, i do besa me dovodi pomisao na to da ono moţe opet da izbije iz mene svakog ĉasa, ovog ĉasa, i da će on ponovo da zavlada mnome.« Bio je poĉeo da svoju »obuzetost«, svog »anĊeoskog« sebe karakteriše kao neku drugu osobu: po beketovskoj formuli, Ne ja. On. Njegov sopstveni mister Hajd. Eli je pokušala da se suprotstavi tim njegovim opisima. »Nije to on, to si ti, a kad budeš ozdravio, ni ti nećeš više biti ovaj ti.« To nije pomoglo. MeĊutim, jedno vreme se ĉinilo da mu leĉenje pomaţe. Dţibril je izgledao smireniji, sa više samopouzdanja; još je sanjao one snove u nastavcima - još je noću govorio stihove na arapskom, na jeziku koji on nije znao: tilk al-gharaniq al’ula wa inna shafa’ata-hunna la-turtaja, na primer, što se pokazalo da znaĉi - (Eli, trgnuta i probuĊena njegovim govorenjem u snu, fonetski je zapisala te reĉi, pa je sa tim parĉetom papira otišla u Brikholsku dţamiju, gde se od njenog recitovanja jednom muli digla kosa na glavi ispod turbana) - sledeće: »Ovo su uzvišene ţene ĉije će posredovanje biti poţeljno« - ali on je sad, izgleda, bio kadar da taj noćni šou u nastavcima vidi kao nešto

odvojeno od njegove liĉnosti, što su i Eli i psihijatri iz Moudzlija osećali kao Dţibrilovu sposobnost da postepeno rekonstruiše graniĉni zid izmeĊu sna i jave, i mislili da je on sad na putu ka ozdravljenju; dok je u stvari. kako se ispostavilo, ta odvojenost bila isti onaj fenomen kao i cepanje njegove svesti na dva bića, od kojih je on jedno herojski pokušavao da potisne, ali koje je isto tako, karakterišući ga kao ono drugo, ĉuvao, negovao i potajno jaĉao. A što se tiĉe Eli, ona je, privremeno, bila izgubila ono svoje bodljikavo osećanje da se nalazi u pogrešnoj sredini, Li njojstranoj priĉi, dok se starala o Dţibrilu i istraţivala tajne njegovog mozga, kako je sama o sebi rekla - boreći se da ga spase, da bi mogli da nastave onu njihovu veliku i uzbudljivu ljubavnu borbu - jer oni će se verovatno svaĊati, i dalje, sve do groba, strpljivo je razmišljala; biće oni i matora dţangrizala što jedno drugo lupkaju uvijenim novinama na veĉernjim verandama njihovog zajedniĉkog ţivota - osećala je da mu je iz dana u dan sve bliţa; sa korenom puštenim, tako reći, u njegovu zemlju. Bilo je to nešto posle onog dana kad je videla Morisa Vilsona kako sedi na krovu meĊu dimnjacima i maše joj, pozivajući je u njenu smrt. * Mister »Viski« Sisodija, ono blistavo i šarmomnabijeno koleno sa crnim naoĉarima, postao je redovni posetilac - tri, ĉetiri posete nedeljno - u toku Dţibrilovog oporavljanja, dolazeći uvek sa kutijama punim raznoraznih ponuda. Dţibril je u svom »anĊeoskom

periodu« bukvalno postio do ivice smrti, a lekari su zakljuĉili da je to njegovo gladovanje dobrim delom doprinosilo njegovim halucinacijama. »Dakle, mi ćemo sad da ga go-gojimo«, Sisodija je blago pljesnuo šakama, i ĉim je bolesnikov stomak poĉeo da pozitivno reaguje, »Viski« ga je nudio delikatesima: kineskim slatkim kukuruzom i pilećom supicom, bombajskim bhelpurijem iz novog, šik ali nesrećno nazvanog restorana »Pagal Khana« »Luda hrana« (ali taj naziv moţe da se prevede i kao Ludnica), koji je bio postao dosta popularan meĊu britanskim Azijcima, kao konkurencija ĉak i dobro uhodanom, ranije-priznatom kafeu Šaandaar, iz kojeg je Sisodija, ne ţeleći da pokaţe nepriliĉnu pristrasnost, takode nabavljao jela - pileću paštetu, hladnu gušĉiju dţigericu, kolaĉe - za sve alavijeg Dţibrila. Donosio je i jela koja je svojom rukom spravljao - fiš-paprikaš i mnoge druge Hinduspecijalitete, i tim jelima usmeno dodavao priĉe o tome šta su kod njega na intimnim veĉerinkama jele slavne liĉnosti: Pavaroti je mnogo voleo »Viskijev« Ċuveĉ, a O, pa onaj siroti Dţejms Mejsn je prosto oboţavao njegove dobro zaĉinjene raĉiće. Zatim se setio i svojih drugih gostiju kao što su (samo imena) Vanesa, Amitab, Dastin, Šridevi, i Kristofer (Riv). »Jedan susu super-star treba da zna kakvi su uk uk ukusi njegovih koko kolega.« I sam je Sisodija bio nešto kao legenda, saznala je Eli od Dţibrila. Taj najklizaviji, zlatousti ĉovek u biznisu, proizveo je ĉitav jedan niz »kvalitetnih« filmova sa malo para, gurajući napred već preko dvadeset godina svojim šarmom i neprestanim muvanjem i mućkanjem. Ljudi angaţovani u Sisodijinim projektima izvlaĉili su svoje honorare tako teško da teţe ne moţe biti, ali

nekako mu to ipak nisu zamerali. Jednom je ugušio ĉitavu pobunu svojih saradnika - zbog neplaćanja, svakako - tako što je celu svoju ekipu poveo na grandiozan izlet sa klopom i pićem u jednu od najbasnoslovnijih palata indijskih maharadţa, na mesto koje je normalno bilo nepristupaĉno svima, sem eliti visoka roda, kao što su Gvaliori, Dţajpuri i Kašmiri. Niko nije nikad saznao kako je on to izveo, ali posle toga je većina ĉlanova njegove ekipe potpisala da će nastaviti da radi u Sisodijinim poduhvatima, a pitanje plaćanja bilo je pokopano ispod veliĉanstvenosti takvih njegovih gestova. »A kad ti je potreban, on je uvek tu«, dodao je Dţibril. »Kad je Ĉarulata, divna igraĉica-glumica, koju je on ĉesto angaţovao, morala da se leĉi od raka, odjednom su se, prekonoć, za nju našli oni godinama neplaćani honorari.« A ovih dana, zahvaljujući jednom nizu iznenaĊujuće uspešnih, »kasa-štih«-filmskih hitova, pravljenih po starim priĉama iz jednog Katha (upanišada)-Sarit-Sagar izvoda - »Ĉitavog jednog okeana priĉa«, duţih od Hiljadu i jedne noći i isto tako fantastikovanih - Sisodija nije više bio baziran samo u svom malom birou u Bombaju, već je imao i svoje stanove u Londonu i Njujorku, i Oskare u svojim klozetima. Priĉa se da on drţi u svom buĊelaru fotografiju hongkonškog producenta kung-fua Ran Ran Soa, navodno njegovog idola, ĉije ime uopšte nije mogao da izgovori. »Nekad kaţe ĉetiri puta Ran, a ponekad i ĉitavih šest puta«, rekao je Dţibril Eli, koja je bila srećna što ga vidi kako se smeje. »Ali, ne mogu da se zakunem. To je samo priĉa meĊu filmadţijama.«

Eli je Sisodiji bila veoma zahvalna zbog njegove paţnje prema Dţibrilu. Izgledalo je da ĉuveni producent ima neograniĉeno slobodno vreme, dok je Elin dnevni spisak obaveza baš tada bivao sve veći. Bila je potpisala ugovor o propagiranju jednog ogromnog lanca proizvoĊaĉa zamrznutih namirnica ĉiji je reklamni agent, g. Hal Valans, rekao Eli za jednim zajedniĉkim moćnim doruĉkom - grejpfrut, tost, kafa, itd. - sve po »dorĉesterskim« cenama - da njen profil koji »sjedinjuje pozitivne parametre (za naše klijente) ,hladnoće’ i ,hladnog’, stoji upravo na odgovarajućoj liniji. Neke filmske zvezde tu završe kao vampiri koji odsisavaju paţnju gledalaca sa naziva proizvoda koje reklamiraju, ali ovo vaše nastupanje deluje kao prava sinergija sjedinjena akcija«. I tako je ona pred kamerama presecala vrpce i otvarala nove trţnice sa zamrznutim namirnicama, a bilo je tu i skupova trgovaca, gde je ona davala izjave za štampu, i reklamnih spotova sa brdima od sladoleda pored nje; a osim toga, i redovnih sastanaka sa dizajnerima i proizvoĊaĉima turistiĉke i planinarske opreme s njenim autogramima, u ĉitavim nizovima; i, naravno, prikladnih programa o njoj samoj, znamenitoj planinarki. Upisala se i na mnogo hvaljeni kurs borilaĉkih veština g. Dţošija u lokalnom sportskom centru, ali je i nastavila da forsira svoje noge, trĉeći pet milja dnevno oko Fildsa, uprkos bolu sliĉnom hodanju po razbijenom staklu. »Nema pop pop problema«, Sisodija bi je otpremao od kuće, mašući joj veselo. Ja ću ses ses sedeti ovde sve dok se vi ne vrt vrt vratite. Biti sa Dţibrilom, za mene je pip pip privilegija.« Ostavljala ga je da zabavlja Farištu svojim neiscrpnim anegdotama, gledištima i ćaskanjem o opštim stvarima, a kad se

vraćala kući, on bi i dalje bio ţivahan. Slušala je njihov razgovor o nekoliko glavnih tema; naroĉito njegove mnoge izjave o Nevoljama sa Englezima. »Nevolja sa Eng-englezima je u tome što se njihova isis-istorija dogaĊala tamo preko m-m-m mora, te tako oni n-n-n ne znaju šta to znaĉi.« - »Ĉiĉi ĉitava tajna neke veĉerinke u Londonu je u tome da pozoveš više drugih gos gostiju nego Engleza. Kad su oni u manj manjini, onda se lepo popo-našaju; inaĉe si u nevolji.« - »Otidi samo u onu kuku Kuću jeje Jeze i Uţasa i videćeš šta neva ne valja kod Engleza. A oni to stva stvarno vole - one lele leševe u kaka kadama punim kr-krvi, lude berbere, ece ece tera. A novi novine im pune uvr uvr uvrnutog seksa i smrti. A sve-svetu priĉaju kako su oni uzdr uzdrţani, upor uporni i tako dalje, a mi smo dovoljno glu glupi da u to verujemo.« Dţibril je slušao tu zbirku predrasuda, drţeći se kao da sve to odobrava, što je Eli duboko ozlojeĊivalo. Zar su ta uopštavanja stvarno bila sve što su oni videli u Engleskoj? »Nisu«, sloţio se Sisodija uz drzak osmeh. »Ali se dobro ose ose osećam kad se ovako ispu ispu ispucam.« Kad su psihijatri Moudzlija rešili da Dţibrilu preporuĉe znatno smanjenje doza lekova, Sisodija je već toliko bio postao nešto kao komad nameštaja pored Dţibrilovog kreveta, neka vrsta nezvaniĉnog, ekscentriĉnog i zabavnog roĊaka-besposliĉara, da su se Dţibril i Eli zapanjili kad je on otvorio svoju klopku. *

Sisodija je bio u dodiru sa svojim kolegama u Bombaju: sa onih sedam producenata koje je Dţibril bio ostavio u nezgodnom poloţaju kad se ukrcao u Bostan, let 420 kompanije Air India. »Svi su odu-oduševljeni vešću da si ti preţiveo onu nesreću«, obavestio je on Dţibrila. »Ali, naţa naţalost, sad je iskr iskr iskrslo pitanje tvog raski raskidanja ugovora.« I mnoga druga pravna i fiziĉka lica su takoĊe bila zainteresovana da preporoĊenog Farištu tuţe sudu zbog velike štete a radi odštete, posebno jedna starleta po imenu Pimpl Bilimorija, koja je navela gubitak prihoda i profesionalnu štetu. »I sve to moţe da iznese mili mili milione rupija«, reĉe Sisodija sa oţalošćenim izrazom lica. Eli je bila ljuta. »Vi ste uskomešali to gnezdo stršljena«, rekla mu je. »Trebalo je da znam: bili ste i suviše dobri da biste bili iskreni.« Sisodija se uzbudi. »U pi pi pi - « »Ovde je jedna dama«, upozori ga Dţibril, i dalje malo ošamućen od droga; ali Sisodija je vetrenjaĉki mahao rukama, pokazujući da pokušava da protera reĉi kroz svoje od uzbuĊenja cvokotave zube. I najzad: »U pitanju je smanjenje štete. Moja namera. Ne prevara, vi n-n-n ne smete tako da mis mis mislite.« Po onome što je Sisodija sad govorio, niko tamo kod kuće u Bombaju nije stvarno ţeleo da tuţi Dţibrila, da na sudu ubije koku koja zlatna jaja nosi. Sve stranke priznaju da je sada nemoguće ponovo pokrenuti stare projekte: glumci, reţiseri, glavni ĉlanovi ekipa, pa ĉak i tonsko osoblje i miks-pultovi rade na drugim projektima. Dalje, sve stranke priznaju da je Dţibrilov povratak iz mrtvih stvar komercijalne vrednosti, veće od gubitka na propalim filmovima; pitanje je samo kako to najbolje

iskoristiti, za dobro svih zainteresovanih. Njegov dolazak u London govori o mogućnosti stvaranja meĊunarodnih veza, moţda i prekomorskih fondova, korišćenja neindijskih lokacija za snimanje, uĉešće i »stranih starova«, itd.: ukratko, za Dţibrila je bilo vreme da se iz svoje povuĉenosti pojavi i ponovo stane pred kamere. »Ti nemaš drugog iz-iz-izbora«, objašnjavao je Sisodija Dţibrilu koji je sedeo uspravno u krevetu pokušavajući da razbistri glavu. »Ako to odbiješ, oni će svi zajedno da krenu protiv tebe, i tu ti ni tvoja sere sere sereća neće pomoći. Bankrotstvo, roro robija, ĉaĉa ĉabar.« Sisodija se svojom štoserskom priĉom ufurao u krug ljudi od poverenja: sve glavne budţe su se sloţile da mu u ovom sluĉaju daju odrešene ruke i izvršnu vlast, a on je napravio ĉitav jedan paket mera. Preduzetnik baziran u Britaniji, Bili Batuta, voljan je da investira i u funtama sterlinga i u »zlatnim rupijama«, svoje nerepatrijabilne profite od raznih britanskih filmskih distributera na indijskom potkontinentu, koje je on preuzeo kao kompenzaciju za keš-lovu isplaćenu u konvertibilnim valutama, uz dobar skonto. Svi indijski producenti daće svoje doprinose, a gci Pimpl Bilimoriji, da bi ćutala, biće ponuĊeno nekoliko epizodnih uloga, bar dve plesaĉke numere. Snimanje bi obuhvatilo tri kontinenta - Evropu, Indiju i obalu Severne Afrike. Dţibrilovo ime ide iznad naslova filma i on dobija tri odsto od producentskog neto-profita... »Deset odsto«, prekide ga Dţibril, »ili dva od bruto-prihoda.« Svest mu se oĉigledno razbistravala. Sisodija nije ni trepnuo. »Deset ili dva«, sloţi se on. »A što se tiĉe prethodne reklamne kampanje...«

»Ali koji je to projekt?« Eli Koun je htela da ĉuje. Mister »Viski« Sisodija zablista osmehom od uva do uva. »Draga ma-madam«, reĉe on. »Dţibril će da igra arhanĊela, Gavrila.« * Ponuda se odnosila na seriju filmova, kako istorijskih tako i savremenih, o jednom dogaĊaju iz anĊelove duge i sjajne karijere; najmanje-trilogija. »Ma nemojte mi reći«, reĉe Eli, rugajući se tom malom, blistavom mogulu. Dţibril u Dţahiliji, Dţibril susreće Imama, Dţibril i Devojka sa Leptirima. Sisodija nije bio nimalo zbunjen, već je ponosito klimao glavom. »Sin sin sinopsisi, provizorna scenarija i po po podela uloga već su nam uveliko u ru ru rukama.« Ovo je za Eli bilo i suviše. »Cela ta stvar smrdi«, razbesne se ona i krenu ka njemu, a on se povlaĉio; klecala su mu kolena, i pokušavao je da je umiri, uzmiĉući pred njom, dok ona nije stvarno poĉela da ga juri po celom stanu, sudarajući se sa stvarima, lupajući vratima. »To je iskorišćavanje njegove bolesti, to nema nikakve veze sa njegovim sadašnjim potrebama, to je pokazivanje krajnjeg prezira prema njegovim vlastitim ţeljama. On se povukao; zar vi, ljudi, ne moţete to da poštujete? On ne ţeli da bude filmski star. I molim vas stanite već jednom. Neću vas pojesti.« On prestade da beţi, ali je, za svaki sluĉaj, ostao da stoji iza jedne sofe koja ih je razdvajala. »Molim vas da saha saha sahavatite da je to imp imp imp«, vikao je, a zamuckivanje mu je od uzbuĊenja paralisalo jezik. Je l’

moţe mes mes mesec da se povuĉe? A osim toga, izvinite, tamo je njegovih sed sed sedam potpisa na ug ug ug. Na ugovorima. I to njega apso apso apsolutno vezuje. Sem ako ne odluĉite ili sve dok ne odluĉite da ga pus pus pustite da ga vezuju tamo u papapa.« I, sav znojav, odustade. Gde tamo?« »U Pagal Khani. U ludnici. To bi bio drugi izzzlaz.« Eli podiţe jednu tešku mesinganu mastionicu u obliku Mont Everesta, spremajući se da je baci na njega. »Vi ste pravi tvor«, krenu ona, ali tada se Dţibril pojavio na vratima; stajao je, još priliĉno bled i mršav, sa upalim oĉima. »Aleluja«, reĉe on, »ĉini mi se da ja to ţelim. Moţda mi je potrebno da se vratim svom poslu.« * »Dţibril-sahib! Ne umem vam reći koliko se radujem. Zvezda je ponovo rodena.« Bili Batuta je bio jedno iznenaĊenje: nije to više bila ona ajkula sabriljantinom-zalizanom-kosom-i-prstenjem-na-rukama iz traĉerskih rubrika ţute štampe; sad je bio neupadljivo odeven u blejzer sa mesinganim dugmićima i blu dţinspantalone, a umesto samouverenog petlićkog šepurenja koje je Eli oĉekivala da vidi, drţao se sa gotovo kolenopriklonom obazrivošću i poštovanjem. Bio je pustio lepu bradicu sa kojom je zapanjujući liĉio na Hristovu sliku sa Torinskog pokrova. Doĉekujući njih troje (Sisodija je Dţibrila i Eli dovezao svojom limuzinom, a šofer, Najdţel, u strogoj livreji, ĉovek

poreklom sa ostrva Sv. Lucija iz Kariba, sve vreme je priĉao kako je svojim munjevitim refleksima spasavao mnoge druge pešake od teških povreda i smrti, ubacujući u ta svoja sećanja i priĉu o razgovorima biznismena preko automobilskog telefona u vezi sa nekim tajanstvenim poslovima, gde se grdna lova pominjala), Bili je toplo stegao Elinu ruku, a zatim pao na Dţibrila i zagrlio ga u svojoj ĉistoj i zaraznoj razdraganosti. Njegova partnerka Mimi Mamulijan bila je manje impresionirana susretom. »Sve je sreĊeno«, objavila je. »Zabave, starlete, paparaci, razgovori na televiziji, razne glasine, male aluzije na skandale: sve što jedna svetska figura zahteva. Cveće, liĉna bezbednost, ugovori na milionske sume funti sterlinga. Osećajte se kao kod kuće.« To je u glavnim crtama tako zamišljeno, pomislila je Eli. Njeno poĉetno suprotstavljanje ĉitavom tom planu bilo je nadvladano Dţibrilovim liĉnim zanimanjem za stvar, koje je, zatim, njegove lekare pobudilo da se s tim sloţe, ocenjujući da će njegov povratak u poznatu mu sredinu - odlazak kući, na neki naĉin zaista biti blagotvoran. A na Sisodijinu kraĊu onih snoviĊenskih priĉa koje je slušao sedeći kraj Dţibrilove postelje, moglo bi da se gleda kao na pruţanje mogućnosti da do izraţaja doĊe Dţibrilova sklonost ka sluĉajnim srećnim otkrićima: jer kad bi te priĉe jednom bile jasno postavljene u veštaĉkom, izmišljenom svetu filma, to bi Dţibrilu takoĊe trebalo da olakša njihovo viĊenje kao fantazije. Taj Berlinski Zid izmeĊu njegovog sna i jave lepo bi mogao da se brţe rekonstruiše, kao ishod. Osnovna je stvar bila u tome da to vredi pokušati.

Stvari (pošto su stvari) nisu se razvijale sasvim onako kako je bilo planirano. Eli je bila ljuta zbog preteranog mešanja Sisodije, Batute i Mimi u Dţibrilov ţivot. Preuzeli su njegovu garderobu i svakodnevno staranje o njemu i preselili ga iz Elinog stana, izjavivši da još nije vreme za neku Dţibrilovu »stalnu vezu« zbog njegovog »imidţa«. Posle Dţibrilovog kraćeg boravka u »Ricu«, filmski glumac je dobio tri sobe u Sisodijinom pećinastom ali dizajnerski šik stanu u jednom starom bloku manjih palata blizu Grouvner Skvera - sve sam Art Deco dvadesetih godina ovog veka, sa mermernim podovima i pastelnim tapetama na zidovima. Dţibrilovo pasivno prihvatanje tih promena bilo je ono što je Eli najviše dovodilo do besa, pa je poĉinjala da shvata veliĉinu koraka koji je on bio napravio kad je iza sebe ostavio ono što je oĉevidno predstavljalo njegovu drugu prirodu i došao da nju juri. A sad - pošto je opet tonuo natrag u taj svet naoruţanih telohranitelja i sluškinja sa doruĉkom na posluţavniku uz kikotanje - da li će on sad da je šutne i šupira onako dramatiĉno kao što je ušao u njen ţivot? Da li je ona doprinela toj njegovoj seobi u suprotnom smeru, posle koje će je on moţda ostaviti na cedilu? Dţibril je sad buljio na nju iz novina, magazina, televizora, sa jednim mnoštvom raznoraznih ţena obešenih o njegovu ruku, cereći se blesavo. Ona se grozila toga, ali on je izbegavao da to zapaţa. »Zbog ĉega si zabrinuta?« odbijao je njeno gunĊanje, dok je tonuo u jedno koţno kanabe veliĉine manjeg kamiona. »To su samo prilike za fotografisanje: posao, i to je sve.« A najgore od svega je bilo to što je on postao ljubomoran. Kad se oslobodio teških droga, i kad je

njegov rad (kao i njen) poĉeo da im nameće odvojen ţivot, Dţibril je ponovo poĉeo da biva posesivan na onaj iracionalni naĉin, kroz nekontrolisanu sumnjiĉavost koja je onda izazvala onu njihovu smešnu svaĊu zbog Brunelovih karikatura u stripu. Kad god bi se sastali, on bi je propuštao kroz svoj mlin i podrobno ispitivao: gde je bila, kojeg je muškarca srela, šta je on radio, da li ga je podsticala da joj se udvara? Ona se osećala kao da se guši. Njegova duševna bolest, pa novi uticaji u njegovom ţivotu, i sad još ovaj njegov noćni trećerazredni postupak prema njoj: bilo je to za nju kao da je njen stvarni ţivot - onaj koji je ona ţivela, onaj koji joj je tu visio u neizvesnosti i za koji se borila - bivao sahranjivan sve dublje ispod ove lavine nepravednosti. A šta je sa onim što je MENI potrebno, ţelela je da vrisne, kad ću ja moći da se jednom sredim? Dovedena do same ivice samoobuzdavanja, pitala je, kao poslednje pribeţište, svoju majku za savet. U staroj radnoj sobi njenog oca, u kući na Moskovskom drumu - koju je Alicija odrţavala upravo onako kako je to Oto voleo, sem što je ona zavese drţala razmaknute da pusti unutra onoliko svetlosti koliko je Engleska mogla da joj pruţi, a tu je sad bilo i vaza sa cvećem, na strateškim mestima Alicija joj je pokazala nešto više od svoje zamorenosti ovim svetom. »Dakle, ţivotni planovi jedne ţene poremećeni ţivotnim planovima jednog muškarca«, rekla je ona, ali ne neljubazno. »Pa, onda, dobrodošla u svoj rod. Meni je ĉudno što si ti izgubila samokontrolu.« I Eli je priznala: htela je da ga ostavi, ali je videla da ne moţe. Ne samo zato što bi osećala krivicu zbog napuštanja jednog ozbiljno bolesnog ĉoveka, već i zbog »velike strasti«, zbog one reĉi koja joj je i dalje sušila

usta i vezivala jezik kad je htela da je izgovori. »Ti ţeliš njegovo dete«, ukaza joj Alicija na to. Eli buknu, isprva. »Ja ţelim svoje dete«, a zatim, smirivši se naglo, ubrisa nos, klimnu glavom, bez reĉi, i samo što ne zaplaka. »Vidim ja da ti ţeliš da ispitaš svoju glavicu«, tešila ju je Alicija. Otkad njih dve nisu bile ovako zagrljene? A to će im moţda biti i poslednji put... Alicija je neţno grlila svoju ćerku, pa joj je rekla: »Nemoj više da plaĉeš. A sad da ĉuješ jednu dobru vest. Tvoje stvari su moţda u lošem stanju, ali je zato tvoja stara majka u dobroj formi.« Pojavio se jedan ameriĉki profesor univerziteta, izvesni Boniek, veliki budţa u genetiĉkom inţenjerstvu. »Nemoj odmah da prasneš, draga moja, ti ništa ne znaš o tome, nije to Frankenštajn i pravljenje svih onih monstruma, to ima mnoge korisne primene«, reĉe Alicija sa oĉiglednom nervozom, a Eli, savlaĊujući svoje iznenaĊenje i svoje sopstveno nezadovoljstvo sa crvenim oĉnim kapcima, prsnu u oslobaĊajući smeh sa grcanjem i gušenjem; u ĉemu joj se i majka pridruţi. »U tvojim godinama«, prostenja Eli, »treba da se stidiš.« - »Ali ja, jok«, reĉe joj buduća gĊa Boniek. »Profesor, i to u Stanfordu, u Kaliforniji, pa mi on, tako, donosi i sunce. Imam nameru da se tamo satima sunĉam, da bih dobila lepu boju.« * Kad je otkrila (izveštaj koji je sluĉajno našla u fioci pisaćeg stola u palazzo-Sisdija) da je Dţibril uzeo detektiva da je prati, Eli je, konaĉno, sve prekinula.

Naţvrljala je pisamce - Ovo me ubija - koje je uvukla u izveštaj i zajedno s njim stavila na pisaći sto; i otišla bez zbogom. Dţibril je nije pozvao telefonom. On je tih dana bio na probama svog velikog ponovnog nastupa pred publikom pri kraju poslednje epizode uspešne scenske serije Song-and-Dance Shows sa predstavljanjem indijskih filmskih zvezda, sa jednom od trupa Bili Batute u pozorištu Erls Kort. Bilo je predviĊeno da Dţibril ne bude najavljen, već da se pojavi kao glavno iznenaĊenje, koje treba da zaĉas zaustavi i šou i dah gledalaca, pa je zato već nedeljama probao i uveţbavao svoju igraĉku partiju zajedno s ansamblom: takoĊe se ponovo upoznavao sa veštinom pevaĉkog otvaranja usta naprazno uz »plejbek«-muziku. Glasine o identitetu Tajanstvenog Ĉoveka ili Mraĉne Zvezde bile su paţljivo sraĉunate i lansirane od Batutinih promotera, a Valansova reklamna agencija bila je angaţovana za izmišljanje jednog niza »podbadaĉkih« radio-reklama i kampanju plakatskog oglašavanja. Dţibrilovo pojavljivanje na bini Erls Korta - (trebalo je da bude spušten odozgo, iznad binskog prostora, okruţen oblacima od kartona i dimom) - bilo je zamišljeno kao vrhunac engleskog segmenta njegovog ponovnog ulaska u super-starstvo; a sledeća stanica - Bombaj. Napušten, kako je on to nazvao, od Aleluje Koun, on je još jednom »odbio da puzi«; i bacio se na posao. Sledeća stvar koja je otišla ukrivo bilo je hapšenje Bilija Batute u Njujorku zbog njegovog prevarantskog satanskog štosa. Eli, ĉitajući o tome u nedeljnim novinama, progutala je ponos i pozvala telefonom Dţibrila u prostorijama za probe, da ga upozori na opasnost njegovog kretanja u društvu tih patentiranih

kriminalnih elemenata. »Batuta je gangster«, odluĉno mu je rekla. Ceo onaj njegov stav bio je laţna predstava, falš-igra. On je hteo da bude glavna fora meĊu bogatim udovicama Menhetna, a nas je pretvorio u svoje probne gledaoce. Taj tipus s bradicom! Pa onda onaj njegov šatro-koleški blejzer! Tako ti boga: kako smo mogli da nasednemo na te njegove štosove?!« Ali Dţibril je bio hladan i rezervisan; ona ga je, po njegovom shvatanju, bila odbacila, šupirala, i on nije hteo da prima savete od prebeglice. A osim toga, Sisodija i Batutina ekipa promotera su ga uverili - on ih je pre toga dobro ispitao da Bilijevi problemi ne mogu da utiĉu na gala-premijeru (Filmmela je bio njen naziv) jer su finansijski aranţmani i dalje bili solidni, novac za honorare i garancije već je bio izdvojen, a svi bombajski starovi su potvrdili svoje uĉešće, i saraĊivaće po planu. »Plaplanovi se brzo ispunjavaju«, tvrdio je Sisodija. »Šoušou mora da ide dalje.« A sledeća stvar koja je otišla ukrivo bila je u samom Dţibrilu. * Sisodijina rešenost da publici dopusti samo da nagaĊa ko je ta Mraĉna Zvezda, znaĉila je da će Dţibril morati da uĊe, u burnusu sa kapuljaĉom, na zadnji ulaz za glumce teatra Erls Kort. Tako da i njegov pol ostane u tajnosti. Dobio je najveću glumaĉku garderobu - (na vratima se nalazila prikaĉena jedna crna petokraka zvezda) - gde ga je, bez ikakve ceremonije, svojom rukom zakljuĉao kolenasti producent sa velikim crnim

naoĉarima. U garderobi je Dţibril našao svoj anĊelski kostim zajedno sa jednom napravom koja je, kad se priĉvrsti oko glave, palila sijalice na temenu i stvarala iluziju oreola; i lokalni televizor-monitor na kojem je mogao da prati šou - a sad je na ekranu gledao scene koje su prethodile njegovoj pojavi - Mitun i Kimi Ċipaju u disco-štimungu; Dţajaprada i Reha (nema veze: mega-zvezda a ne fantom na ćilimu) kraljevski se predaju intervjuisanju na sceni, pri ĉemu Dţaja otkriva njene poglede na poligamiju, dok Reha fantazira o alternativnim ţivotima - »Da sam roĊena izvan Indije, ja bih sad bila slikarka u Parizu«; Sridevi se onereĊuje (piški) u svoj sari - i dolazi vreme da on zauzme svoje mesto u »rimskim bornim dvokolicama« (pokretanim ĉekrkom) visoko gore iznad bine. Tu mu se nalazio i jedan beţiĉni telefon, preko kojeg ga je Sisodija izvestio da je pozorište puno - »Sve vrste gledalaca«, likovao je, i nastavio da iznosi Dţibrilu svoju tehniku analiziranja te gomile sveta: Pakistanci se poznaju po tome što su upicanjeni do guše, Indijci po neformalnoj odeći, a Bangladešani po lošoj - »po svim onim pur pur-purnim i rozi rozikastim bojicama i zala zala zlatu koje m-m-m mnogo vole« - mada je taj telefon inaĉe bio miran; i, najzad, tu je našao i jednu veliku kutiju, šareni paket od njegovog paţljivog producenta, iz kojeg je ispala slika gce Pimpl Bilimorije s ljupkim osmehom i mnoštvom zlatnih mašnica. Bioskop je bio u gradu. *

Neobiĉno osećanje je poĉinjalo - to jest, ono mu se vratilo - kad se našao gore u »dvokolicama« ĉekajući da ga spuste na binu. Zamišljao je sebe kako se kreće putem na kojem će mu svakog trenutka biti ponuĊen izbor - ta misao mu se sama formirala u glavi bez ikakve njegove pomoći - izbor izmeĊu dve realnosti, izmeĊu ovog sveta i onog drugog koji se takoĊe tu nalazio, vidljiv ali neviĊen. Osećao je da je spor, teţak, udaljen od sopstvene svesti, i shvatio je da on nema ni najmaglovitiju predstavu o tome koji bi put mogao da izabere, u koji bi svet mogao da uĊe. Lekari su imali pogrešan stav, sad je on to uvideo, kad su ga leĉili od šizofrenije; cepanje liĉnosti nadvoje nije se odigravalo u njemu nego u vasioni. Kad su dvokolice s njim poĉele da se spuštaju ka golemoj plimi huke i buke koja je poĉinjala da buja ispod njega, on se preslišavao šta prvo treba da kaţe, svoju uvodnu repliku - Moje je ime Dţibril Farišta, i ja sam se vratio - i tu svoju repliku je ĉuo, tako reći, u stereo-zvuku jer je i ona pripadala i jednom i drugom svetu, sa drugaĉijim znaĉenjem u svakom; i sad ga osvetliše mlazevi svetlosti reflektora, on visoko podiţe ruke, vraćajući se ovenĉan oblacima, prepoznade ga masa, prepoznadoše ga i njegove kolegeizvoĊaĉi; ljudi su ustajali sa svojih seĊišta, svaki ĉovek, svaka ţena i svako dete u gledalištu, pa su navalili na binu, nezaustavljivi, kao more. - Prvi ĉovek koji se zaleteo u njega imao je vremena da vrisne Sećate me se, Dţibrile? Onog sa šest noţnih prstiju? Ja sam čuvao našu tajnu; ali sam ipak govorio o dolasku Gospoda Boga, išao sam ispred vas, bio sam glas koji viče u pustinji da će krivi postati pravi a hrapava mesta glatka - ali onda ga je masa odvukla dalje, pa su se ĉuvari reda

sjatili oko Dţibrila, Pazite, oni su se otkačili, vi smesta morate da - ali on nije odmah otišao već je još stajao gledajući bizarne »ukrase« na glavama - gumene rogove - koje je nosila bar polovina ljudi u gomili, da bi liĉili na demone, kao da su ti rogovi bili simboli njihove pripadnosti i prkosa; i ĉim je ugledao taj znak svog protivnika, osetio je kako se vasiona raĉva i krenuo stazom ka levom krilu bine. Zvaniĉna verzija onog što se zatim dogodilo, verzija koju su prihvatila sva sredstva informisanja, bila je da su Dţibrila Farištu ĉekrkom podigli iz opasne guţve na istim onim dvokolicama na kojima je bio i spušten, i iz kojih nije imao vremena da iziĊe; - i da mu je zato bilo lako da pobegne sa onog izolovanog i skrovitog mesta visoko gore iznad rulje. Pokazalo se da je ova verzija bila dovoljno otporna da preţivi »otkriće« u listiću Glas (Voice) po kojem pomoćnik šefa bine, zaduţen za rukovanje ĉekrkom nije, i još jednom, nije pokretao ĉekrk posle spuštanja dvokolica na binu; da su ta »rimska kolica« u stvari ostala na daskama za sve vreme nereda koji su stvarali uzbuĊeni oboţavaoci filmskog glumca; i da je velika lova data scenskom osoblju iza bine i binskim radnicima da bi ih privoleli da se sloţe sa izmišljenom priĉom, jer je ona, iako prava fikcija, bila dovoljno stvarna da bi široka ĉitalaĉka publika, koja kupuje velike novine, mogla u nju da poveruje. MeĊutim, glasine da je Dţibril Farišta odlevitirao sa bine Erls Korta i išĉezao u nebeskom plavetnilu svojom sopstvenom energijom, brzo su se širile meĊu azijskim stanovnicima Londona, i bile pothranjivane mnogim priĉama o oreolu viĊenom kako struji i treperi iz neke taĉke na njegovom potiljku.

Danima posle drugog nestanka Dţibrila Farište, uliĉni trgovci i torbari »noviteta« u Brikholu, Vembliju i Brikstonu prodavali su isto onoliko veštaĉkih oreolaigraĉaka (najpopularniji su bili zeleni fluorescentni obruĉići) koliko i onih »rajfova« sa priĉvršćenim parom gumenih rogova. * A on je lebdeo visoko iznad Londona! Haha, oni sad nisu više mogli ni da ga dotaknu, oni Ċavoli što su se bili onako sruĉili na njega u onom pandemonijumu! Gledao je dole na grad i video Engleze. Nevolja sa Englezima je u tome što su oni Englezi: proklete hladne ribe! mislio je on. - Ţive pod vodom najvećim delom godine, u dane koji imaju boju noći! - Dakle: tu je sad bio on, veliki Preobrazitelj, a ovog puta, vala, ima da doĊe do nekih preobraţenja - prirodni zakoni su zakoni preobraţavanja prirode, a on je prava osoba koja će se time koristiti! - Jes’, dapaĉe: ovog puta, jasnost. Pokazaće on njima - da! - svoju moć. - Tim nemoćnim Englezima! Zar oni nikad nisu pomišljali na to da će im se istorija vratiti da ih proganja? - »UroĊenik je potlaĉena osoba koja neprestano sanja o tome da bude progonitelj« (Fanon). Engleskinje ga više ne vezuju; ta konspiracija je otkrivena! - Pa, onda, nek’ se sve magle nose! On će ovu zemlju iznova stvoriti. On je ArhanĊeo, Gavrilo. -1 ja sam se vratio! Lice njegovog protivnika opet je visilo ispred njega, postajući sve oštrije, sve jasnije. Okruglo lice sa sarkastiĉnim uvrnućem oko usana; ali njegovo mu je ime

i dalje izmicalo... ča, ča, kao ĉaj? Šah, krajj? Ili nešto kao (kraljevsko? ĉajno?) plesanje, ĉajanka: Ĉa-ĉa-ĉa. Tu negde, pribliţno. - Pa onda sama priroda njegovog protivnika: samog-sebe-mrzioca, falš-ega-stvaraoca, samouništitelja. I opet Fanon? »Na taj naĉin individua« fanonovski uroĎenik - »prihvata dezintegraciju kao Boţju volju, klanja se pred doseljenikom i njegovom bulumentom, i pomoću jedne vrste ponovnog uspostavljanja ravnoteţe stiĉe duševni mir k’o hladna stena.« - Daću ja njemu tu hladnu stenu! - UroĊenik i doseljenik, taj stari sukob koji se sad nastavlja na ovim vlaţnim ulicama, sa obrnutim kategorijama. - I sad mu pade na pamet da je on zauvek spojen sa svojim protivnikom, da su u ĉvrstom zagrljaju, ĉas usta uz usta, ĉas glava uz rep - dupe-glava, glava-dupe - kao ono kad su padali na zemlju: kad su se naseljavali. - Stvari se nastavljaju onako kako su poĉele. - Da, bio je sve bliţi tom imenu. - Ĉiĉi? Sasa? - Moj drugi, moja ljubav... ... Ne! - Lebdeo je iznad zemlje perivoja i viknuo uplašivši ptice. - Nema više tih dvosmislenosti koje stvara Engleska, tih biblijsko-satanskih zabuna! Jasnost, jasnost, po svaku cenu jasnost! - Ovaj Šejtan nije pali anĊeo. - Zaboravi one izmišljotine o »sinu jutra«; nije ovo dobri deĉak koji je postao loš, već je to ĉisto zlo. Istina je da on uopšte nije anĊeo! - To stoji zapisano u Kuranu 18:50 - jasno kao dan. A koliko je još poštenija ova verzija! Koliko praktiĉnija, prizemljenija, shvatljivija! - Ibis/Šejtan simboli mraka, Dţibril simbol svetlosti. - Napolje, napolje sa tim sentimentalnostima: spajanje, čvrsto vezivanje u jedno, ljubav. Traţi, naĊi i uništi: to je sve. ... O ti najklizaviji, najĊavolskiji od svih gradova!

- U kojem se ovakva kruta, stroga suprotstavljanja dave u beskonaĉnoj, sivoj magli. - Koliko je On samo bio u pravu, na primer, što je iz sebe izagnao one satanskobiblijske sumnje - one u vezi sa Boţjom nevoljnošću da dopušta neslogu meĊu svojim anĊelima-poruĉnicima jer kako Ibis/Šejtan nije bio anĊeo, tako ni za Boţanstvo nije bilo otpadnika koje bi trebalo suzbijati; i onih u vezi sa zabranjenim voćem, i sa Boţjim pretpostavljenim uskraćivanjem moralnog izbora svojim stvorenjima; jer nigde u celoj Propovedi nije bilo tog Drveta (kako piše u Bibliji) zvanog Koren Poznanja dobra i zla. To je, prosto, bilo neko drugo Drvo! Kad je Šejtan iskušavao Rajski par, on je to drvo nazvao samo »Drvetom besmrtnosti« - a pošto je on bio laţov, istina (otkrivena inverzijom) bila je u tome da je to zabranjeno voće (jabuke nisu posebno naznaĉene) visilo na Drvetu Smrti, ništa manje, na ubici ljudskih duša. - I šta je ostalo od tog Boga koji se plašio moralnosti? Gde bi se On mogao naći? - Samo tamo duboko, dole, u engleskim srcima. Koja je on, Dţibril, došao da preobrazi. Abrakadabra! Ćiri-bu ćiri-ba! Hokus pokus preparandus! Ali odakle bi trebalo da poĉne? - Pa, onda, nevolja s Englezima je njihova sopstvena nevolja: Njihova: Jednom rečju, Dţibril sveĉano izjavi, njihova klima. Lebdeći na svom oblaku, Dţibril Farišta je došao do zakljuĉka da je moralna maglovitost Engleza meteorološki prouzrokovana. »Kad dan nije topliji od noći«, rasuĊivao je on, »kad svetlost nije svetlija od

mraka, kad zemlja nije suvlja od mora, onda je jasno što ljudi ne mogu da prave razlike, te poĉinju da vide sve od politiĉkih stranaka do religijskih uverenja - kao maltene-iste-stvari, ništa-za-biranje, niti za-uzimanje-ilidavanje. Kakva ludorija! Jer istina je ekstremna, to je tako a nije onako, to je on a nije ona; to je stvar pripadništva, a ne sport za gledaoce. To je, ukratko, nešto uspaljeno. »Grade« viknu on, a glas mu se valjao preko metropole kao grmljavina, »ja ću te zato tropikalizovati.« Dţibril je nabrajao koristi od njegovog nameravanog preobraţavanja Londona u tropski grad: OdreĊenija definicija moralnosti, ustanovljenje sijeste odmora popodnevnog, razvoj ţivih i ekspanzivnih obrazaca ponašanja stanovnika, viši kvalitet popularne muzike, nove ptice na drveću (veliki ameriĉki papagaji, ćubaste papige, pauni), novo drveće ispod ptica (kokosove palme, tamarind, ban’jan-smokva sa visećom bradom). Poboljšan ţivot na ulicama, cveće vrištećih boja (purpurno crveno, jarko crveno, neonski zeleno), dugorepi majmunćići u krošnjama hrastova. Jedan nov, ogroman super market za prodaju kućnih er-kondišning aparata, plafonskih ventilatora, zapaljivih serpentinica i sprejova protiv komaraca. Industrija za preradu kokosovog vlakna i proizvodnju kokosovog ulja. Povećana privlačnost Londona kao centra meĎunarodnih konferencija, itd.; bolji kriketaši; veći naglasak na vladanje loptom meĎu profesionalnim fudbalerima, tradicionalno i bezdušno englesko zalaganje za »visok radni učinak«, sada malo zastareo zbog vrućine. Religijska gorljivost, političko vrenje, obnova zanimanja za inteligenciju. Likvidacija britanske

rezervisanosti; odbacivanja flaša sa vrelom vodom iz ledenih kreveta zauvek i umesto njih, u uspaljene noći, vršenje lagane i miomirisne ljubavne radnje. Pojava novih društvenih vrednosti: upadanje nenajavljenih prijatelja jedni drugima u kuću, zatvaranje domova starih roditelja, naglasak na širenje porodice. Začinjenija jela; upotreba i vode osim toaletnog papira u engleskim klozetima; radosno trĉanje u kompletnoj odeći bez mantila kroz prve monsunske kiše. Štete: kolera, tifus, legionarska bolest, bubašvabe, prašina, galama, kultura neumerenosti. Stojeći na horizontu i šireći ruke da ispuni nebo, Dţibril uzviknu: »Neka bude tako.« Tri stvari se brzo Ċogodiše. Prva je bila u tome da su nezamislivo kolosalne, elementarne sile transformacijskog procesa grunule iz njegovog tela (jer, zar on nije bio njihovo otelovljenje?) i da je privremeno bio savladavan nekim toplim, vrtoglavim opterećenjem, opojnim mućenjem svesti zbog ĉega je morao zaĉas da zaţmuri. Druga je bila, ĉim je zaţmurio, da se rogati jareći lik g. Saladina Ĉamĉe pojavio na ekranu Dţibrilove svesti, u oštrim i jasnim crtama, da bolje nisu mogle biti; zajedno sa, kao titlom ispod lika, imenom njegovog protivnika. A treća stvar bila je to da se Dţibril Farišta, kad je otvorio oĉi, ponovo našao, klonuo, pred vratima stana Aleluje Koun, moleći je za oproštaj i kukajući O Boţe, to se dogodilo, to se stvarno opet dogodilo.

* Ona ga je smestila u krevet; on je osećao kako beţi u san, roneći glavaĉke u nj, daleko od pravog-pravcatog Londona i u pravcu Dţahilije, jer mu je strah bio prešao preko srušenog graniĉnog zida i poĉeo da se ušunjava u sate njegovog budnog stanja. »To je kod njega neki nagon za stalnim vraćanjem kući: ludo jurcanje od jednog do drugog«, rekla je Alicija kad joj je ćerka preko telefona saopštila najnoviju vest. »Ti bi morala da instaliraš neki signal, nešto kao u onim kolima hitne pomoći.« Kao i obiĉno, ona je svoju brigu skrivala iza svog crnog humora. I konaĉno je rekla sledeće: »Ovog puta budi razumna, Aleluja, je l’ hoćeš? Sad ga, blago meni, smesti u ludnicu.« »Videćemo, majko. On je baš sad zaspao.« »Znaĉi li to da neće više da se budi?« odvratila je Alicija, a zatim se obuzdala. »U redu, znam, to je tvoj ţivot. Ĉuj, moţda i ova promena vremena utiĉe na njega? Kaţu da će to mesecima potrajati: ,blokirana šema’, ĉula sam to na televiziji, kiše nad Moskvom, dok je ovde zavladao neki tropski talas vrućine. Zvala sam Bonieka u Stanfordu i rekla sam mu: sad i mi ovde u Londonu imamo vašu klimu.«

VI POVRATAK U DŽAHILIJU Kad je pesnik Baal video kako se jedna suza boje krvi pojavljuje u uglu levog oka statue Al-Late u Kući Crnog kamena, on je shvatio da je Prorok Mahaund na putu svog povratka u Dţahiliju, posle izgnanstva od ĉetvrt veka. Ţestoko je podrigivao - bila je to napast godina njegovih, zadebljavanje jezika kao i debljanje tela mu, postepeno zgrušavanje krvi, što je Baala, u njegovoj pedesetoj godini ţivota, bilo pretvorilo u figuru sasvim drukĉiju od one njegove nekadašnje mlade i ţivahne. Ponekad je imao osećanje da je i sam vazduh deblji nego ranije, da mu se opire, te ga i posle kraćeg hodanja ostavlja u stanju zadihanosti, sa bolom u ramenu i nekom nepravilnosti u grudima... a i Mahaund je sigurno bio drukĉiji nego ranije, dok se sad, u svom sjaju i svemoći vraćao u mesto iz kojeg je praznih šaka, pa ĉak i bez ţene, pobegao. Mahaund u svojoj šezdeset-petoj. Naša se imena susreću, razdvajaju, i susreću ponovo, mislio je Baal, ali ljudi koji se sa svojim imenima kreću po svetu, ne ostaju isti kao imena. Ostavio je kip Al-Late, izronio na sunce i iza sebe ĉuo neki kratki prigušeni kikot. Okrenuo se, sa naporom; nikog nije video. Samo jedan skut ogrtaĉa koji je nestajao iza ugla. Ovih dana, Baal sa izlizanim petama, ĉesto je izazivao kikot kod stranaca, na ulici. »Barabo!« viknuo je on iz sveg glasa i skandalizirao druge poklonike u Kući. Baal, ostareli pesnik, opet se nepristojno ponaša. On sleţe ramenima i krenu svojoj kući.

Grad Dţahilija nije više bio sazdan od peska. Sto će reći da su prohujale godine, ĉarolije vetrova, dejstvo Meseca-skamenjivaĉa, ljudska zaboravnost i neizbeţnost napretka oĉvrsli grad, te je on tako izgubio svoja stara, promenljiva, provizorna svojstva opsene u kojoj su ljudi mogli da ţive, i postao prozaiĉno mesto, svakodneviĉno i (kao i njegovi pesnici) siromašno. Mahaundova ruka beše postala dugaĉka; njegova moć je opasavala Dţahiliju, prekinula protok krvi njegovog ţivota, hodoĉasnika i karavana. Sada je bilo tuţno pogledati vašare Dţahilije. Ĉak je i sam Velikaš izgledao ofucano - u njegovoj sedoj kosi bilo je isto onoliko pukotina i rupa kao i u njegovim zubima. Njegove naloţnice su umirale od starosti, a on više nije imao snage ili - kako se po prevrtljivim sokacima grada govorkalo, potrebe - da ih zamenjuje mlaĊim ţenskama. U neke dane je zaboravljao da se obrije, što je samo pogoršavalo njegov izgled zapuštenosti i poraţenosti. Samo je Hind bila ista kao i ranije. Ona je uvek uţivala nešto sliĉno ugledu veštice, koja je bila kadra da vam izbaksuzira neku boleštinu kad biste propustili da se duboko poklonite pred njenom nosiljkom dok prolazi ulicom, ugledu okultistkinje koja je imala moć da muškarce preobraţava u pustinjske zmije, kad bi ih se zasitila, a onda bi ih hvatala za repove i bacala u kotao da ih zajedno sa koţom skuva za svoju veĉeru. A sad, pošto se bila primakla šezdesetoj godini ţivota, legendi o njenoj Crnoj Magiji dodavani su novi dokazi zbog njenog izvanrednog i neprirodnog propusta da stari. Dok je sve oko nje padalo u mrtvilo, dok su sve grupe plemena Ajkula postajale sredoveĉne i ĉuĉale na

uliĉnim ćoškovima igrajući karte i bacajući kockice, dok su stare vraĉare s ĉvornovatim konopcima i »padaviĉarke« umirale od gladi u jarkovima, dok je rasla jedna generacija ĉiji su konzervativizam i bespogovorno oboţavanje materijalnog sveta bili posledica njihovog suoĉavanja s problemom nezaposlenosti i bede, dok je veliĉanstveni grad gubio svest o samom sebi i dok je ĉak i onom kultu mrtvih opadala popularnost - na zadovoljstvo kamila Dţahilije, ĉija je nevoljnost da ih prebijenih nogu ostavljaju na grobovima gospodara bila sasvim razumljiva... dok je, ukratko, Dţahilija propadala, Hind je ostajala nenaborana, telo joj je bilo ĉvrsto kao u svake mlade ţene, kosa crna kao gavranovo perje, oĉi svetlucave kao noţevi, drţanje i dalje oholo, a glas netrpeljiv prema svakom suprotstavljanju. Hind je, a ne Simbel, sada vladala gradom; ili je to bar ona sama nesumnjivo verovala. Dok je Velikaš postajao rovit i sipljiv starac, Hind se bavila pisanjem upozoravajućih i savetodavnih epistola ili Imla stanovnicima grada. One su bile lepljene po zidovima u svim ulicama varoši. I tako je došlo do toga da Hind, a ne Abu Simbela, Dţahilijanci smatraju za otelovljenje grada, za njegovog ţivog avatara, jer su oni u njenoj fiziĉkoj nepromenljivosti i nepokolebljivoj odluĉnosti njenih proklamacija videli sami sebe u mnogo prijatnijim bojama nego u ogledalu Simbelovog osipajućeg lika. Hindini plakati sa objavama bili su uticajniji od bilo kojih pesniĉkih stihova. Ona je i dalje bila seksualno halapljiva i proţdrIjiva, te je spavala sa svakim piscem u gradu (iako je mnogo vremena bilo prošlo od onda kada je Baalu dopuštala da se uvlaĉi u njen krevet); a sada je ona pisce iskorišćavala,

odbacivala i ostajala neobuzdana. Ni od maĉa ni od pera. Ona je bila Hind, ţena koja beše prišla dţahilijanskoj armiji prerušena u muškarca, koristeći se ĉarolijama za odbijanje svih kopalja i maĉeva. i traţeći, pri tom, u vrtlogu rata, ubicu svoje braće. Hind, koja je iskasapila Prorokovog strica, pa zatim pojela i dţigericu i srce tog starog Hamze. Ko se njoj mogao opreti? Zbog njene veĉne mladosti koja je istovremeno bila i njihova, zbog njene okrutnosti koja im je stvarala iluziju da su nepobedljivi; i zbog njenih bikova, koji su predstavljali odbijanje, nepriznavanje prolaţenja vremena, istorije, starenja, koji su opevali gradski nepomraĉeni sjaj i prkosili Ċubretu i nemoći njegovih ulica, koji su uporno isticali veliĉinu, voĊstvo, besmrtnost i Dţahilijin status ĉuvara boţanskog... zbog tih njenih pisanija narod joj je opraštao promiskuitet, bio gluv na priĉe o grdnim smaragdima (u njenoj teţini) kao poklonu za njene roĊendane, nije se obazirao na glasine o njenim orgijama, smejao se priĉama o njenoj ogromnoj garderobi, o petsto-i-osamdeset spavaćica od zlatnih listića i ĉetiri-stotine-i-dvadeset pari papuĉa ukrašenih rubinima. GraĊani Dţahilije vukli su se svojim sve opasnijim ulicama, u kojima su ubistva zbog sitnih para bivala obiĉna pojava, u kojima su stare ţene bile silovane i ritualno kasapljene, u kojima su nerede gladnih gušile Hindine liĉne policijske snage - njeni Mantikorski korpusi; i uprkos svakom osvedoĉenju njihovih oĉiju, stomaka i budelara, oni su verovali Hindinim šapatima u njihove uši: Vladaj, Dţahilijo, slavo ovog sveta.

Ali nisu svi, naravno, verovali. Nije, na primer, verovao Baal, koji je skretao pogled sa javnih zbivanja i pisao pesme o nenagraĊenoj ljubavi. Ţvaćući rotkvicu, Baal je došao svojoj kući, prošavši kroz mraĉnu kapiju u naprslom zidu. Ušao je u malo, popišano dvorište naĊubreno ţivinskim perjem, korama od oljuštenog povrća i tragovima krvi. Tu nije bilo nijednog znaka ljudskog ţivota: samo muve, senke, strava. Tih dana je bilo potrebno biti na oprezu. Jedna sekta ubica-hašašina lutala je kroz grad. Bogatim graĊanima bilo je savetovano da svojim kućama prilaze kroz zadnja dvorišta, da bi proverili da li su pod prismotrom sa ulice; kad bi sve bilo u redu, oni bi jurnuli na kapiju, pa bi je zamandalili pre nego što bi se neki zloĉinac probio unutra. Baal se nije bavio takvim merama opreznosti. On je nekad bio bogat, ali to mu se desilo ĉetvrt veka ranije. Sada nije više bilo potrebe za satirom - opšti strah od Mahaunda bio je razorio trţište uvreda i viceva. A sa opadanjem kulta mrtvih, bilo je došlo i do oštrog pada u porudţbinama epitafa i trijumfalnih oda osvete. Bila su teška vremena. Sanjajući o davno izgubljenim gozbama, Baal se penjao uz rasklimatane drvene stepenice do svoje sobice na spratu. Sta je on imao što je moglo da mu se ukrade. Ni noţa on nije bio vredan. Otvarajući svoja vrata, krenuo je u sobiĉak i tad ga je neko tako gurnuo da je on odleteo na suprotan zid i razbio nos. »Nemojte me ubiti«, slepo je zacvilio. »O, Boţe, nemojte me ubiti, imajte milosti, o.« Neka druga ruka je zatvorila vrata. Baal je znao da će svaka njegova vriska ostati izmeĊu ta ĉetiri zida, zatvorena u njegovoj mrtvoj-’ladnoj sobi. Niko ne bi

došao da mu pomogne; pa i on sam, kad bi ĉuo susedov vrisak, nabio bi svoj krevet na vrata. Upadaĉev ogrtaĉ s kapuljaĉom potpuno mu je skrivao liee. Baal je brisao svoj raskrvavljeni nos, kleĉeći na podu i tresući se od straha neobuzdano. »Ja nemam para«, zakukao je. »Ja ništa nemam.« A sad došljak progovori: »Kad gladno pseto traţi hranu, ono je ne traţi u štenari.« I posle tih reĉi, tajac; a zatim: »Baale. Od tebe nije mnogo ostalo. Ja sam se nadao da ću naći više.« Baal oseti neku ĉudnu mešavinu uvreĊenosti i straha. Da li je to bio neki njegov duševno poremećeni oboţavalac koji ima nameru da ga ubije zato što on, Baal, nije više ţiveo u skladu sa svojim starim snaţnim delima? Dršćući i dalje, Baal pokuša sa omalovaţavanjem samog sebe. »Susret s piscem obiĉno donosi razoĉaranje«, ponudi on. Onaj drugi nije obraćao paţnju na tu primedbu. »Mahaund ilolazi«, reĉe on. Ova klot-izjava ispuni Baala najdubljim osećanjem straha. »Kakve to ima veze sa mnom?« uzviknu on. »Sta on lioće? Davno je to bilo - prošao je ceo jedan ljudski vek otada - i više nego ljudski vek. Sta hoće on? Jesi li ti od - da li tebe on šalje ovamo?« »Njegovo pamćenje je dugo kao i njegovo lice«, reĉe nezvani gost, odbacujući unazad svoju kapuljaĉu. »Ti i ja imamo nešto zajedniĉko. Obojica ga se plašimo.« »Ja tebe znam«, reĉe Baal. »Da.« »Po tvom naĉinu govora. Ti si stranac.«

»,Revolucija vodonoša, doseljenika i robova’«, citirao je stranac. »Tvoje reĉi.« »Ti si taj doseljenik«, setio se Baal. »Onaj Persijanac. Sulejman.« Persijanac se osmehnu, ukrivo. »Salman«, ispravi ga on. »Nisam mudrac, ali sam mirotvorac.« »Ti si bio jedan od njegovih najbliţih«, reĉe Baal smeteno. »Što si jednom maĊioniĉaru bliţi«, gorko odgovori Salman, »to mu lakše otkrivaš trik.« * A Dţibril je snivao ovako: U oazi Jatrib, sledbenici nove vere Potĉinjavanja našli su se bez zemlje, i zato su bili siromašni. Mnogo godina su se izdrţavali hajdukovanjem, napadanjem na mnoge bogate karavane kamila na putu za Dţahiliju i iz nje. Mahaund nije imao vremena za skrupule, rekao je Salman Baalu, niti za kakvu griţu savesti zbog ciljeva i sredstava za njihovo postizanje. Vernici su ţiveli u bezakonju, ali tih godina, Mahaund - ili moţda treba reći arhanĊel Dţibril? - ili moţda Al-Lah? - bio je opsednut zakonom. I sred onog palmovog drveća u oazi, Dţibril se pojavljivao Proroku i deklamovao mu pravila, pravila, pravila, sve dotle dok vernici nisu poĉeli da teško podnose i same izglede bilo kakvih novih otkrovenja, reĉe Salman; pravila za svaku prokletu stvar - ako ĉovek prdne da treba lice da okrene prema vetru, pa onda i pravilo o tome kojom rukom treba da pere svoju

straţnjicu. Bilo je to kao da nijedan vid ljudskog bitisanja nije smeo da ostane bez pravila, slobodan. Otkrovenje - propovedanje - upućivalo je vernike i u to koliko smeju da jedu, koliko duboko u san da tonu, i koji je poloţaj pri parenju sa ţenom odobren od boţanstva, te su oni tako nauĉili da sodomiju i onaj klasiĉni poloţaj arhanĊel dopušta, dok se meĊu zabranjenim poloţajima nalaze svi oni pri kojima se ţena namešta na jeste, odozgore. Dţibril je, dalje, naveo spisak dozvoljenih i zabranjenih tema za razgovor i oznaĉio delove tela koji ne smeju da se ĉešu bez obzira na to koliko mogu da svrbe ĉoveka. Stavio je zabranu na konzumiranje morskih raĉića, tih bizarnih vanzemaljskih stvorova koje nijedan vernik nikad nije video, i zahtevao da se ţivotinje polako ubijaju, krvavljenjem, tako da one potpunim doţivljavanjem svoje smrti mogu da shvate znaĉaj svojih ţivota, jer ţiva bića samo u trenutku umiranja shvataju da im je ţivot bio realan a ne neka vrsta sna. ArhanĊel Dţibril je podrobno objasnio i naĉin na koji ĉoveka treba sahraniti, i kako njegovu imovinu treba deliti, te se Salman Persijanac pitao kakve je vrste taj Bog koji toliko podseća na nekog biznismena. Bilo je to onda kad mu je sinula misao koja mu je uništila veru, jer se setio da je i sam Mahaund, svakako, bio biznismen, i to prokleto uspešan biznismen, ĉovek za koga su organizacija posla i pravila bili prirodna stvar, te, prema tome, kakva je to samo bila sjajna pogodnost za njega da se zdruţi sa jednim tako poslovnim arhanĊelom, koji mu je prenosio upravljaĉke odluke tog korporativno visoko svesnog, mada ne i korporalnog, telesnog, Boga!

Posle toga je Salman poĉeo da zapaţa kako su anĊelova otkrovenja teţila da budu korisna i dobro tempirana, tako da bi se anĊeo - kad vernici osporavaju Mahaundova gledišta o bilo ĉemu, poĉev od mogućnosti putovanja kroz svemir pa do Veĉne Kuće Paklene pojavio sa odgovorom, i on je uvek Mahaunda podrţavao, izjavljujući bez i najmanje senke sumnje da je nemoguće da ĉovek ikad hoda po Mesecu, i, sa isto toliko sigurnosti, tvrdeći da je priroda prokletstva prolazna: da će ĉak i najveći grešnici s vremenom biti oĉišćeni od greha u paklenom ognju i zatim pušteni da naĊu svoj put u miomirisne vrtove Đulistana i Bostana. Bilo bi drukĉije, ţalio se Salman Baalu, da je Mahaund zauzeo svoj stav posle primanja otkrovenja od Dţibrila; ali nije, već je ljudima samo ostavio taj zakon, koji će anĊeo kasnije potvrditi; i tako sam ja tu poĉeo da njušim neki smrad, pa sam pomislio da to mora biti vonj onih izmišljenih legendarnih neĉistih stvorova - kako se zvahu - morskih raĉića. Taj riblji vonj poĉeo je da opseda Salmana, koji je meĊu Mahaundovim bliskim saradnicima imao najviše obrazovanje, zahvaljujući tada superiornom školskom sistemu u Persiji. I upravo je zbog te svoje naprednosti u obrazovanju, Salman bio postavljen za Mahaundovog zvaniĉnog pisara, te je tako njemu pripalo da stavlja na hartiju ta beskonaĉno umnoţavajuća pravila. Sva ta otkrovenja podobna, rekao je on Baalu, i što sam duţe radio taj posao, ispadalo je sve crnje i gore. - MeĊutim, jedno vreme je morao da odloţi svoje sumnje, jer je vojska Dţahilije marširala na Jatrib, rešena da poubija te muve što su peckale i dodijavale njihovim karavanima i smetale im u poslu. Šta se zatim desilo dobro je poznato,

nema potrebe da to ponavljam, rekao je Salman, ali onda njegova neskromnost provali i prinudi ga da Baalu ispriĉa kako je on, liĉno, spasao Jatrib od sigurnog razaranja, kako je saĉuvao Mahaundovu glavu svojom idejom o kopanju jarka. Salman je nagovorio Proroka da naredi da se iskopa jedan ogroman rov oko celog naselja oaze, koje nikakvim zidom nije bilo zaštićeno, i to tako širok rov da ĉak ni legendarni arapski atovi ĉuvene dţahilijanske konjice ne bi mogli da ga preskoĉe. Jarak: sa šiljatim koĉevima na dnu. Kad su Dţahilijanci ugledali taj nesportski prokop, njihov smisao za viteštvo i ĉast prinudio ih je da se drţe kao da jarak nije bio prokopan, pa su podboli svoje konje i u punom zaletu jurnuli na naselje. Cvet armije Dţahilije, kako ljudski tako i konjski, završio je nabijen na koĉeve Salmanove persijanske pokvarenosti. - Nikad ne veruj došljaku i ne kockaj se s njim. - A šta je bilo posle poraza Dţahilije? Salman se jadao Baalu: Pomislio bi da sam ja bio heroj; ja nisam sujetan ĉovek, ali gde su bila javna priznanja i poĉasti, gde Mahaundova zahvalnost, zašto arhanĊel nije mene ni pomenuo u svojim depešama? Ništa, ni slovca, kao da je i moja verna misao, moja ideja o jarku, bila jedan jeftin trik, jedna tuĊinska stvar, neĉasna i nepoštena; kao da je njihova muškost bila ugroţena tom stvari i kao da sam im ja povredio ponos time što sam im saĉuvao koţu. Ja sam drţao jezik za zubima i ništa nisam rekao; ali posle toga sam mnoge prijatelje izgubio, i mogu ti reći da te ljudi mrze kad im uĉiniš nešto dobro. Ali uprkos jatribskom jarku, vernici su u ratu sa Dţahilijom izgubili dosta ljudi. Oni su u svojim prepadima izgubili isto onoliko ţivota koliko su i

uništili. A kad se rat završio, hej - razumiješ ti mene! arhanĊel Dţibril je uputio preţivele muškarce da se ţene sa udovicama, jerbo, kad bi se one ponovo udavale izvan vere, bile bi izgubljene za religiju Potĉinjavanja. O, kakav praktiĉan anĊeo! - podrugljivo je Salman rekao Baalu. Pre toga je on bio izvukao iz nabora svog ogrtaĉa jednu flašu školjke - palmove rakije - i sad su njih dvojica već dobro cugali, dok je padao mrak. Salman je postajao sve brbljiviji kako se nivo ţućkaste teĉnosti spuštao ka dnu boce; Baal se nije mogao setiti kad je poslednji put u ţivotu nekog ĉuo da izbacuje takvu buru i bujicu reĉi. O, ta faktička otkrovenja, uzviknuo je Salman; ĉak nam je bilo reĉeno da nema veze ako smo već oţenjeni, i da moţemo istovremeno biti i u ĉetiri braka, ako smo u stanju da ih finansijski odrţavamo; dakle, moţ’ misliti, i badţe su stvarno krenule u te ĉetvorostruke radnje. Ono što je Salmana konaĉno navelo da »raskrsti« s Mahaundom, bilo je pitanje ţena; i Satanskih stihova. Ĉuj, ja nisam ogovaraĉ, Salman se pijano poveravao Baalu, ali posle smrti njegove ţene, Mahaund nije bio anĊeo, shvataš šta mislim. MeĊutim, on je u Jatribu našao ono što mu odgovara. Ţene tamošnje: one su uspele da mu za godinu dana crnu bradu pretvore u polubelu. Ono što je kod našeg Proroka vaţno, dragi moj Baale, jeste to da on nije voleo da mu ţene po godinama odgovaraju; on je traţio i majku i ćerku; pomisli samo na njegovu prvu ţenu a zatim i na Ajšu: jedna i suviše matora a druga i suviše mlada za njega, njegove dve ljubavi. On nije voleo da trza na neku ţensku njegovih godina. Ali ţene u Jatribu su drukĉije, ti to ne znaš, jer

ovde, u Dţahiliji, vi ste navikli da svojim ţenama nareĊujete kako da se vladaju, ali one naše neće to da trpe. Kad se tamo ĉovek oţeni, on ţivi sa roditeljima svoje supruge! Zamisli! Jezivo, je 1’ da? I tokom celog braka njegova ţena drţi sopstveni šator. Ako ţeli da se otarasi svog muţa, ona okrene šator u suprotnom pravcu, te kad on doĊe kod nje, badţa naleti na platneni zid šatora gde je ranije bio otvor, i to ti je ono, on je napolju, razveden, i ništa pod milim bogom ne moţe da uĉini. Dakle, naše ţenske su, tako, poĉinjale da se pridrţavaju tog stila ţivota, i bog-sveti-zna kakve su im sve ideje bile u glavama; kad, naprasno - trasl - i eto ti knjige pravila i propisa, i anĊeo krenu da popuje o tome šta ţene ne smeju da rade, i on ti poĉe da ih tera natrag u poslušnost kakvu je Prorok ţeleo, u krotkost i materinstvo, i da, kad idu, idu tri koraka iza muţa ili, kad sede kod kuće, da sede mudro i udaraju šminku na obraze. O, kako su se ţene samo smejale vernima! kunem ti se - ali taj ĉovek je maĊioniĉar, niko nije mogao da se odupre njegovim ĉarima, da odoli njegovom šarmu; vernice su uradile ono što im je on naredio. Pokrile su se: on im je, uostalom, nudio Raj. »Bilo kako bilo«, reĉe Salman kad se rakija našla pri dnu boce, »tek, ja sam najzad bio odluĉio da ga stavim na probu.« Jedne noći, persijski pisar je usnio san u kojem je lebdeo iznad Mahaunda kod Prorokove pećine na Brdu Koun (na Bregu-Šišarki). Salman je to isprva smatrao za svoje nostalgiĉno sanjarenje o starim danima u Dţahiliji, ali zatim ga je uzdrmala pomisao da je to mesto, u snu, odakle je gledao dole, bilo ono uobiĉajeno arhanĊelovo mesto, i u tom trenutku sećanje na dogaĊaj sa Satanskim

stihovima vratilo mu se tako ţivo kao da se to juĉe dogodilo. »Moţda ja u tom snu nisam sanjao da sam Dţibril«, reĉe Salman. »Moţda sam bio Šejtan.« Svest o toj mogućnosti dala mu je Ċavolsku ideju. Posle tog sna, kad je, sedeći pored Prorokovih stopala, zapisivao pravila pravila pravila, poĉeo je, krišom, da menja stvari. »Sitnice, u poĉetku. Kad je Mahaund recitovao stih u kojem se Bog opisuje kao svečujući i sveznajući, ja bih napisao sveznajući i svemudri. U ovome je stvar: Mahaund nije primećivao izmene. I tako sam ja zapravo pisao Knjigu iliti je preinaĉavao, kvareći Boţije reĉi svojim sopstvenim profanim jezikom. Ali, tako ti Neba, ako moje oskudne reĉi nisu mogle da se razlikuju od Otkrovenja Boţjeg liĉnog Izaslanika, šta je to onda trebalo da znaĉi? Šta je to govorilo o kvalitetu boţanske poezije? Ĉuj, kunem ti se, bio sam potresen do same srţi. Jedna je stvar biti pametna baraba u polusumnji pred ĉudnim poslovima, ali je sasvim druga kad vidiš da si ti tu u pravu. Ĉuj: ja sam izmenio svoj ţivot zbog tog ĉoveka. Ostavio sam svoju zemlju, prešao preko sveta, naselio se u narodu koji me je smatrao za prljavu kukavicu koja se tu nešto trsi da ih spasava, i taj narod nikad nije cenio što sam ja... ali manimo sad to. Istina je u tome da je ono što sam ja oĉekivao, pošto sam napravio one sitne izmene - svemudri umesto svečujući ono što sam ţeleo, bilo, da kad to ponovo proĉitam Proroku on kaţe: Šta je to s tobom, Salmane, jesi li ti postao gluv? A da se ja na to trgnem: uf, O Boţe, malo sam pogrešio, kako sam to mogao! - pa da se onda ispravim. Ali to se nije desilo; i onda sam ja pisao Otkrovenje i niko nije ništa primećivao, a ja, opet, nisam imao hrabrosti da to priznam. Bio sam se grozno ukenjao

od straha, mogu ti reći. A osim toga, bio sam tuţniji nego ikad. I tako sam morao da nastavim to da radim. Mislio sam da mu je ta stvar jednom promakla, svako moţe da pogreši. Zato sam sledeći put napravio veću izmenu. On je rekao Hrišćanin a ja sam napisao Jevrejin. E, to će on sigurno da zapazi, kako da ne zapazi? Ali kad sam mu proĉitao to poglavlje, on je klimnuo glavom i ljubazno mi se zahvalio, a ja sam, sa suzama u oĉima, izišao iz njegovog šatora. Posle toga sam znao da su moji dani u Jatribu izbrojani; ali morao sam to i dalje da radim. Morao sam. Nema takve gorĉine kao što je ona u ĉoveku koji shvati da je sve vreme verovao u jednu sablast. Znao sam da ću pasti, ali i da će on pasti zajedno sa mnom. I tako sam nastavio sa svojim Ċavolijama, menjao stihove, sve dok jednog dana, kad sam mu ĉitao svoje zabeleške, nisam video kako se on mršti i trese glavom, kao da ţeli da razbistri svoju svest; a zatim je polako klimnuo u znak odobravanja, ali ipak sa nešto sumnje. Ja sam znao da sam došao do same ivice, i da će on, kad sledeći put preinaĉim Knjigu, postati svega svestan. Te noći sam budan leţao, drţeći njegovu sudbinu u svojim rukama, kao i svoju. Kad bih dopustio da budem uništen, ja bih uništio i njega. Morao sam, te grozne noći, da biram: ili smrt ili osudu na ţivot bez igde iĉega. I, kao što vidiš, ja sam izabrao: ţivot. Pre svanuća sam napustio Jatrib na svojoj kamili, i, posle mnogih nevolja o kojima neću da te svojom priĉom davim, vratio sam se ovamo, u Dţahiliju. A sad trijumfalno dolazi Mahaund; i tako ću ja, ipak, izgubiti ţivot. A njegova moć je postala i suviše velika, da bih ja sad mogao da ga svrgnem.«

Baal ga upita: »Zašto si ti tako siguran da će te on ubiti?« Salman, Persijanac, odgovori: »Zbog njegove Reĉi protiv moje.« * Kad je Salman skliznuo u nesvest na podu, Baal je legao na svoju bockavu slamaricu, na drvenom krevetu, osećajući ĉeliĉni obruĉ bola oko ĉela i treperenje upozorenja u srcu. Ĉesto je njega zamorenost ţivotom bodrila da ne ţeli da stari, ali, kao što Salman beše rekao, sanjati o nekoj stvari je sasvim drukĉije od suoĉavanja sa njenim ĉinjeniĉnim stanjem. On je već neko vreme dosad bio svestan toga da se svet suţava oko njega. Nije više mogao da se pravi da su mu oĉi onakve kakve bi trebalo da budu, jer mu je njihovo gašenje guralo ţivot u sve veću senku i sve teţu uhvatljivost. Uz sve to zamagljivanje i gubljenje detalja iz oĉnjeg vida, nije bilo nikakvo ĉudo što mu se i poezija iscrpljivala. I uši su mu postajale nepouzdane. Ako se to tako nastavi, on će uskoro, usled gubitka svih ĉula, biti od svega otkaĉen... ali moţda do toga ipak neće doći. Dolazio je Mahaund. Moţda on, Baal, nikad više neće poljubiti neku ţenu. Mahaund, Mahaund. Zašto je ovaj pijani brbljivac došao kod mene, pomislio je ljutito. Kakve ja imam veze s njegovom izdajom? Svi znaju zašto sam ja pisao onu satiru, pre toliko godina; to i on mora da zna. Kako je Velikaš samo pretio i kako se siledţijski ponašao! Nisam ja odgovoran. Uostalom, ko je taj obesni i podrugljivi momak, to ĉudo-od-momka, Baal, oštra jezika? Ja ga ne

poznajem. Pogledajte me samo: teţak sam, tup, kratkovid, a uskoro ću biti i gluv. Koga ja ugroţavam? Nikog ţivog. I on poĉe da drma Salmana: probudi se, ja ne ţelim da se s tobom druţim, ti ćeš me uvaliti u nevolje. Persijanac je i dalje hrkao, sedeći raskreĉenih nogu na podu i leĊima naslonjen na zid, dok mu je glava, kao kod lutke, visila na jednu stranu; a Baal, muĉen glavoboljom, pade natrag na svoj krevet sa slamaricom. Njegove pesme, pomislio je, kakve li behu one? Kakva vrsta ideje - do Ċavola, ĉak nije mogao ni pravilno da se seti one stare, da li Pokornost danas znači, da, tako nešto, a nije ni ĉudo, posle toliko vremena, pa tamo nešto kao zrači, i onda bekstvo dileje od ideje, i to je svakako kraj te pesme. Mahaunde, svakoj novoj ideji dva se pitanja postavljaju. Kad je slabo: da li će biti kompromisa? Mi znamo odgovor na to pitanje. A sad, Mahaunde, na tvom povratku u Dţahiliju, vreme je i za drugo pitanje: Kako se ti ponašaš kad pobeĊuješ? Kad tvoji neprijatelji zavise od milosti i nemilosti tvoje, a vlast ti je apsolutna: šta onda? Svi smo se mi promenili: svi osim one Hind; a prema ovom što ovaj pijanac priĉa, Hind, izgleda, više liĉi na ţenu Jatriba nego Dţahilije. I onda nije nikakvo ĉudo što vas dvoje niste jedno drugom išli niz dlaku: ona nije mogla da ti bude ni majka ni ćerka. Dok je tonuo u san, Baal je razmatrao svoju sopstvenu beskorisnost, svoju bezuspešnu umetnost. Sad, pošto je već odavno napustio sve javne govornice, pesme su mu bile pune nedostataka; bez mladosti, lepote, ljubavi, zdravlja, bezazlenosti, cilja, snage, sigurnosti, nade. Nedostatka znanja. Nedostatka para. Nedostatka

ţene zvane Hind. Figure su se okretale od njega u njegovim odama, i što ih je on strasnije prizivao k sebi, one su se brţe udaljavale od njega. Pejzaţ njegove poezije i dalje je bila pustinja, nestalne dine s perjanicama od belog peska što su se lelujale na vetru i odletale dalje sa njihovih vrhova. Pitomi bregovi, nezavršena putovanja, nestalnost šatora. Kako da napraviš mapu zemlje koja se svaki dan rascvetavala u nove oblike? Zbog takvih pitanja jezik mu je postajao preterano apstraktan, slike preterano fluidne, a metrika preterano neskladna. To ga je vodilo u stvaranje himeriĉnih formi, lavoglavih jarcoguzih zmijorepnih nemogućnosti ĉiji su oblici osećali prinudu da se menjaju u samom trenutku uvoĊenja u poeziju, te se ono demotiĉno probijalo u stihove klasiĉne ĉistote, a slike ljubavi bivale stalno degradirane upadanjem elemenata farse. Nikog ne privlaĉe takve stvari, pomislio je po hiljadu-i-prvi-put, a kad mu je nesvesnost stigla, on zakljuĉi, utešno: Niko se ne seća mene. Zaborav je bezbednost. Zatim mu srce preskoĉi jedan otkucaj i on se potpuno razbudi, uplašen, hladan. Mahaunde, moţda ću ja da te preĊem, da mi se ne osvetiš. Noć je proveo budan, slušajući Salmanove okeanske, valjajuće talase hrkanja. Dţibril je sanjao logorske vatre: Jedna ĉuvena i neoĉekivana ljudska figura hoda, jedne noći, izmeĊu logorskih vatri Mahaundove armije. Moţda zbog mraka - ili, pak, zbog neverovatnosti njegovog prisustva ovde - ĉini se da je Velikaš Dţahilije ponovo stekao, u poslednjem trenutku svoje moći, nešto od one snage iz svojih preĊašnjih dana. Došao je sam; i

sad ga vode Halid, nekadašnji vodonoša, i bivši rob Bilal u Mahaundov ĉador - glavni stan komande. Zatim je Dţibril sanjao o Velikaševom povratku kući: Grad je pun glasina a ispred kuće gomila okupljenog sveta. Posle izvesnog vremena, jasno se zaĉuje od-besa-podignuti glas Hind. Zatim se na jednom gornjem balkonu sama Hind pojavljuje i zahteva da joj gomila iskida muţa na parĉiće. Velikaš se pojavljuje pored nje, i od svoje drage ţene dobija buĉne i poniţavajuće cmok-poljupce u oba obraza. Hind je otkrila da uprkos svim svojim nastojanjima nije uspela da Velikaša odvrati od predaje grada Mahaundu. Štaviše: Abu Simbel je primio i tu veru. Simbel je u svom porazu ĉak izgubio dosta od svoje nedavne slabosti i krţljavosti. On dopušta svojoj ţeni Hind da mu udari jednu vruću šljagu, a zatim se mirno obraća gomili, i kaţe: Mahaund je obećao da će pošteĊeni biti svi oni koji se budu našli izmeĊu zidova Velikaševog doma. »Zato svi doĊite ovamo, i povedite i svoje porodice.« Hind govori u ime gnevne gomile. »Budalo matora. Koliko graĊana moţe da stane u jednu kuću, pa ĉak i u ovu našu? Ti si se sporazumeo da bi spasao svoju glavu. Dabogda te iskasapili i bacili mravima.« Ali Velikaš je i dalje blag. »Mahaund je takoĊe obećao da će bezbedni biti svi oni koji budu u svojim kućama, iza zatvorenih vrata. Ako ne ţelite doći u moj dom, onda otidite svojim kućama, i ĉekajte.« I po treći put, njegova supruga pokušava da gomilu sveta okrene protiv njega; ovo je jedna scena na balkonu

mrţnje umesto ljubavi. Nema nagodbe sa Mahaundom, viĉe ona, njemu se ne moţe verovati, narod mora da odbaci Abu Simbela i da se pripremi za borbu do poslednjeg ĉoveka, do poslednje ţene. A i ona je sama spremna da se bori rame uz rame sa njima i pogine za slobodu Dţahilije. »Zar hoćete da se samo prostrete pred tim laţnim prorokom, pred tim Đavolom? Da li se poštenje moţe oĉekivati od ĉoveka koji se sprema da navali na svoj rodni grad? Da li se kompromisu moţemo nadati od onog koji je beskompromisan, ili milosti od nemilostivog? Mi smo moćnici Dţahilije, i naše će boginje, u bitkama slavne, pobediti.« Ona im nareĊuje da se bore u ime Al-Late. Ali narod poĉinje da se razilazi. Muţ i ţena stoje na balkonu, a narod ih sad vidi u svoj njihovoj prostoti. Grad je njih dvoje tako dugo smatrao za svoja ogledala; a kako su Dţahilijanci, u poslednje vreme Hindin lik pretpostavljali osedelom Velikašu, oni su sad doţivljavali velike šokove. Narod koji je bio ubeĊen u svoju veliĉinu i neranjivost, koji je verovao u jedan takav mit uprkos onom što sad svojim oĉima vidi, jeste narod u vlasti neke vrste sna, ili ludila. Sad je njih Velikaš probudio iz tog sna; stajali su pometeni i trljali oĉi, nemoćni da isprva poveruju u ono što vide - pa, ako smo tako moćni, kako smo onda tako brzo i potpuno pali? - a zatim dolazi do onog otreţnjenja koje im pokazuje da je njihova vera bila zasnovana na oblacima, na onim Hindinim strasnim proklamacijama i gotovo ni na ĉemu drugom. Oni je napuštaju, a sa njom, napuštaju i svaku nadu. Padajući u oĉajanje, stanovnici Dţahilije odlaze svojim kućama da se zakljuĉaju iza vrata.

Ona vrišti, preklinje i raspušta kosu. »DoĊite u Kuću crnog kamena! DoĊite i prinesite svoju ţrtvu boginji Lat!« Ali oni su već otišli. A Hind i Velikaš stoje sami na svom balkonu, dok se na celu Dţahiliju spušta velika tišina; veliki muk poĉinje; Hind se naslanja na zid svoje palate i zatvara oĉi. To je kraj. Velikaš tiho promrmlja: »Nema nas mnogo koji imamo toliko razloga kao ti da se plašimo Mahaunda. Ako si već bila u stanju da ĉovekovom najmilijem stricu pojedeš iznutricu, presnu, bez soli i belog luka, nemoj da se iznenadiš ako on tebe, zauzvrat, bude tretirao kao meso.« Onda je on ostavlja i odlazi dole, na ulice odakle su ĉak i psi pobegli, da otkljuĉa gradske kapije. Dţibril je sanjao hram: Pored otvorenih kapija Dţahilije stajao je hram Uze. I reĉe Mahaund Halidu koji ranije vodonoša bejaše a sad veći teret nosaše: »Idi i ono mesto zbriši.« I Halid se, tako, sa jednom silom vojnom na hram stušti, jer se Mahaund gnušaše da u grad uĊe dok grozote takve kraj kapije stajaše. Kad ĉuvar hrama, jedan iz plemena Ajkula, vide kako se Halid pribliţava sa jednim mnoštvom ratnika, on uze svoj maĉ i ode do kipa-idola boginje. Pošto se poslednji put njojzi pomoli, on joj svoj maĉ oko vrata obesi, pa prozbori: »Ako si istinska boginja, Uzo, odbrani i samu sebe i slugu tvojega od nadolazećeg Mahaunda.« Onda Halid uĊe u hram, a kako se boginja i ne pomaĉe, ĉuvar hrama reĉe: »Zaista, zaista znam sada da je Mahaundov Bog onaj pravi Bog, a ovaj kamen

samo kamen.« Zatim Halid razori hram i idola, pa se vrati Mahaundu u ĉadoru njegovom. A Prorok ga upita: »Šta si video tamo?« Halid raširi ruke svoje. »Ništa«, reĉe on. »Znaĉi da ti nju uništio nisi«, uzviknu Prorok. »Idi opet tamo, i svoj posao završi.« Tako se Halid u razoreni hram vrati, kad otuda jedna ogromna ţena, sva crna sem dugaĉkog joj crvenog jezika isplaţenog, pojuri ka njemu, gola-golcata, a crna joj se kosa sliva sa glave do ĉlanaka noţnih. Kad mu priĊe bliţe, ona stade i svojim strašnim glasom od sumpora i ognja paklenog, izreĉe sledeće: »Jesi li ti ĉuo za boginje Lat, i Manat, i Uzu, za Ovu Treću, i za One Ostale? One su Ptice uzvišene...« Ali Halid je prekide, rekavši, »Uzo, to su stihovi Đavolski a ti si Đavolova kći, stvorenje koje nije za oboţavanje nego za osporavanje.« I tu on svoj maĉ izvuĉe, pa je iseĉe i sa zemljom sastavi. I on se zatim Mahaundu vrati u ĉadoru njegovom i ispriĉa mu šta je video. A Prorok reĉe. »A sad u Dţahiliju ući moţemo«, i svi se digoše oni, u grad uĊoše i zaposedoše ga u Ime Najuzvišenijeg, Uništitelja Ljudi. * Koliko ima idola u Kući Crnog kamena? Ne zaboravite: tri stotine i šezdeset. Bog Sunca, orao, duga. Kolos Hubal. Njih tri stotine i šezdeset oĉekuju Mahaunda, znajući da neće biti pošteĊeni. A i nisu: ali da ne gubimo vreme na tome. Kipovi padaju; kamen se lomi; što je imalo da se uradi, uraĊeno je. Posle rašĉišćavanja Kuće, Mahaund podiţe svoj ĉador na starom vašarištu. Narod se skuplja oko

njegovog ĉadora i prigrljuje pobedniĉku veru. Potĉinjavanje Dţahilije: i ovo je neminovna stvar, i nema potrebe da o tome priĉamo naširoko i nadugaĉko. Dok se Dţahilijanci klanjaju pred njim, mrmljajući ţivotno spasonosne reĉenice, Nema drugog Boga sem Alaha, itd., Mahaund šapće Halidu. Neko nije došao da klekne pred njega; neko, dugo oĉekivan. »Salman«, ţeli Prorok da zna. »Da li je on pronaĊen?« »Još nije. On se krije; ali naći ćemo ga, ubrzo.« Ali tu je i jedno razonoĊenje. Jedna ţena pod velom kleĉi pred njim. Ljubi mu stopala. »Moraš prestati«, kaţe joj on. »Samo se Bogu moraš ovako klanjati.« Ali kakvo je ovo nogoljubljenje! Pa, to nigde nema! Od prsta do prsta, od zglobića do zglobića, ţena liţe, ljubi, sisa. A Mahaund, uznemiren, porajcan, ponavlja: »Prestani. To je pogrešno.« Ali sad ţena prelazi na milovanje tabana, skuplja šake ispod njegove pete... on se, u svojoj zbunjenosti, ritne i zakaĉi joj grlo. Ona padne, kašlje, i zatim se prostre po zemlji ispred njega i kaţe odluĉno: »Nema drugog Boga sem Alaha, a Muhamed je Njegov Prorok.« Muhamed se smiruje, izvinjava i pruţa ruku ka njoj. »Tebi se ništa loše neće desiti«, uverava je on. »PošteĊeni su svi oni koji se pokore.« Ali u njemu je neka ĉudna zbrka, i on sad shvata taj bes, tu gorku ironiju u njenom navalnom, preterano senzualnom oboţavanju njegovih stopala. Ţena zbacuje svoj veo: Hind. »Abu Simbelova supruga«, ona jasno objavljuje, a okolo - muk. Mahaund kaţe. »Nisam zaboravio.« Ali, posle poduţeg ćutanja, on klimne glavom. »Ti si se pokorila. I dobro si došla u moje šatore.«

Sutradan, sred neprestanog preobraćanja graĊana, Salmana Persijanca dovlaĉe pred Proroka. Drţeći ga jednom rukom za uho i sa noţem pod njegovim grlom, Halid dovodi slinavog i kukavnog doseljenika Mahaundu. »Našao sam ga, gde drugo nego kod jedne kurve koja je vrištala na njega jer nije imao para da joj plati. Smrdi na alkohol.« »Salmane iz Persije, osuĊujem te...« Prorok poĉinje da mu izriĉe smrtnu presudu, ali zarobljenik poĉinje da vrišti i bogoradi: La ilaha ilallah! La ilaha!« Mahaund zatrese glavom. »Tvoje bogohuljenje, Salmane, ne moţe biti oprošteno. Da li si ti mislio da ja to neću otkriti? One tvoje reĉi protiv Reĉi Boţjih? I da si ti to uradio!« Pisar, kopaĉ jarkova, ĉovek pod osudom: nesposoban da se uhvati ni za najmanju krpicu dostojanstva, baljezga slini preklinje busa se u grudi poniţava se i kaje. Halid kaţe: »Ova kuknjava je nepodnošljiva, Izaslaniĉe. Mogu li da mu odrubim glavu?« Posle ĉega kuknjava postaje još ţešća. Salman se kune da će opet biti odan, još malo preklinje za milost, a zatim, sa zraĉkom oĉajniĉke nade, ĉini jednu ponudu. »Ja mogu da ti pokaţem gde su tvoji neprijatelji.« Ovo mu obezbeĊuje nekoliko sekundi Mahaundove paţnje. Prorok malo nakrivi glavu. A Halid povlaĉi unazad glavu kleĉećeg Salmana, vukući ga za kosu: »Koji neprijatelji?« I Salman kaţe jedno ime. Na to se Mahaund duboko zavaljuje u svoje jastuke, dok mu se sećanje vraća. »Baal«, kaţe on, i dvaput ponovi: »Baal, Baal.«

Na Halidovo veliko razoĉaranje, Salman Persijanac nije osuĊen na smrt. Bilal se zalaţe za njega, a Prorok, odsutan, daje svoju saglasnost: da, da, pustimo bedrnka da ţivi. O velikodušnosti vere Pokornosti! I Hind je pošteĊena; i Salman; a u Dţahiliji nijedna vrata nisu razvaljena, nijedan stari dušmanin nije izvuĉen napolje da bi mu se zavrnula šija i rasporila utroba kao piletu u prašini. To je Mahaundov odgovor na pitanje: Kako se ti ponašaš kad pobeĎuješ? Ali jedno ime proganja Mahaunda, skaĉe oko njega, mlado, oštro, pokazuje na njega svojim dugaĉkim, obojenim kaţiprstom, pevajući pesme, stihove svoje, ĉiji surovi sjaj stvara bol u duši. Te veĉeri, kad su ponizni otišli, Halid pita Mahaunda: »Ti još misliš na njega?« Izaslanik klima glavom, ali neće da govori. Halid kaţe: »Naterao sam Salmana da me odvede u Baalovu sobu, u jednu šupu, zapravo, ali njega nema tamo, on se negde krije.« Ponovo klimanje glavom, ali bez reĉi. Halid ga i dalje pritiska: »Je l’ hoćeš da ga iskopam? Ne bi mi mnogo trebalo. Šta ti hoćeš s njim da uradiš? Ovo? Ili ovo?« Halidov prst šeta preko njegovog vrata a zatim se njime dobro ubode u pupak. Mahaund gubi strpljenje: »Ti si budala«, vikne on na svog bivšeg vodonošu, koji je sad njegov naĉelnik vojnog štaba. »Zar ti nikad ne moţeš da nešto smisliš bez moje pomoći?« Halid se pokloni i iziĊe. Mahaund utone u san: njegov stari dar, njegov naĉin otklanjanja lošeg raspoloţenja. *

Ali Halid, Mahaundov general, nije mogao da naĊe Baala. Uprkos traganju od-vrata-do-vrata, objavama, prevrtanju svakog kamena, pokazalo se da je pesnika teško pronaći i šĉepati. A Mahaundova usta su i dalje bila zatvorena, i nisu htela da se otvore i puste njegove ţelje napolje. I konaĉno, ali ne i bez ozlojeĊenosti, Halid diţe ruke od traganja. »Ali ako taj klipan samo jednom odnekud proviri, bilo kad«, zaklinjao se on u Prorokovom ĉadoru mekote i senki, ja ću ga tako tanko iseckati da ćeš moći da gledaš kroz svako njegovo parĉence.« Halidu se ĉinilo da je Mahaund bio razoĉaran; ali u polumraku njegovog ĉadora ipak nije mogao da bude siguran da je to baš tako. * Dţahilija se prilagodila svom novom naĉinu ţivota: pozivu na molitve pet puta dnevno, uzdrţavanju od alkohola, zakljuĉavanju ţena. I sama Hind se povukla u svoje odaje... ali gde je bio Baal? Dţibril je sanjao zavesu: Zavesa, Hijab, bila je naziv najpopularnijeg kupleraja u Dţahiliji; jedne ogromne palate meĊu palmama-urmašicama, sa dvorištima punim ţubora vode u fontanama, zdanja sa sobama koje su bile meĊusobno povezane zbunjujućim mozaikom razliĉitih šara i lavirintom od izukrštanih hodnika, namerno dekorisanih tako da liĉe jedan na drugi, svaki sa istim kaligrafskim

pozivima na Ljubav, svaki zastrt istim ćilimima, i u svakom po jedan veliki kameni ćup postavljen uza zid. Klijenti Zavese nisu nikad mogli bez pomoći niti da ulaze u sobe svojih omiljenih kurtizana niti da se iz njih vraćaju opet na ulicu. Na taj naĉin su cure bile zaštićene od upadanja neţeljenih gostiju a biznisu je bilo osigurano plaćanje pre klijentovog odlaska. Krupni kavkaski evnusi, smešno odeveni kao duhovi iz lampe, pratili su posetioce do soba njihovog opredeljenja i natrag, a ponekad i pomoću odmotavanja konca namotanog u klupko. Bio je to jedan meki besprozorski svet draperija, kojim je vladala jedna klasiĉna, bezimena Kupler-Mama, Madam Zavese, ĉiji je grleni govor iz tajnosti njene naslonjaĉe, zajedno s njom obavijene crnim velom, godinama sticao nešto od orakularnog kvaliteta. Ni njeno osoblje ni njeni klijenti nisu mogli a da se ne pokoravaju njenom sibilskom glasu koji je, na neki naĉin, bio bezboţniĉka antiteza Mahaundovih svetih govora u jednoj većoj obavijenosti, u njegovom probojnijem ĉadoru, ne tako daleko od njenog. I tako je, kad se namackani, prerušeni pesnik Baal prostro pred nju i zavapio za pomoć, njena odluka da ga sakrije i da mu spase ţivot, kao njen ĉin nostalgije za onim nekad lepim, ljupkim i zlim mladićem, u Zavesi bila prihvaćena bez pogovora; a kad su Halidovi straţari došli da pretraţe zgradu, evnusi su ih poveli na vrtoglavo putešestvije po nadzemnim katakombama protivreĉnosti i nepomirljivih staza, sve dotle dok se vojnici nisu ošamutili posle zavirivanja u trideset devet velikih kamenih ćupova u kojima nisu našli ništa osim nekih melema i turšije, pa su gadno psovali, nemajući pojma da je postojao i ĉetrdeseti hodnik u koji nisu bili uvedeni, i ĉetrdeseti ćup u kojem

je ĉuĉao sakriven, kao razbojnik, od-straha-dršćući i svoju-piţamu-upišavajući pesnik koga su traţili. Posle toga, Madam Kupler-Mama je naredila evnusima da pesnikovu koţu farbaju sve dok mu nije postala modro-crna, kao i kosa, da ga obuku u široke ĉakšire i da mu na glavu stave turban duha-Ċina, pa mu je onda naredila da završi jedan kurs bodi-bildinga, jer bi njegova slaba kondicija, kakva mu je i bila, svakako izazivala sumnje, ukoliko se ne bude brzo izjednaĉio sa kolegama-evnusima. * Baalov boravak »iza Zavese« uopšte ga nije lišavao informacija o onom što se dogaĊalo napolju; naprotiv: on je, u stvari, tokom svog sluţbovanja u svojstvu evnuha, »drţao sveću« pred vratima soba zadovoljstva i slušao razna ogovaranja iz usta mušterija. Potpuna indiskrecija klijentskih jezika, zbog njihovog veselog prepuštanja maţenju od strane kurvi i uverenosti da će im tajne biti ĉuvane, bilo je ono što je prisluškujućem pesniku, kratkovidom i nagluvom, kao što je i bio, pruţalo bolji uvid u savremena zbivanja nego što bi ga imao da je i dalje bio slobodan da baza novopuritanskim ulicama grada. Nagluvost mu je ponekad bila problem; a to je znaĉilo da je bilo i rupa u njegovom saznanju, jer su mušterije ĉesto spuštale glas i šaputale; ali to je umanjivalo i onaj elemenat poţude u njegovom prisluškivanju, jer nije bio u stanju da ĉuje ono mrmljanje pri kurvanju, sem, naravno, u trenucima u kojima su ushićeni klijenti ili njihove pretvorne ljubavne

saradnice dizali glasove do krika pravog ili veštaĉkog zadovoljstva. Šta je Baal saznao u Zavesi: Od razoĉaranog kasapina Ibrahima došla mu je vest da su, uprkos novoj zabrani jedenja svinjetine, površni preobraćenici Dţahilije zakrĉivali zadnji ulaz u njegovu kasapnicu da bi tajno kupovali to zabranjeno meso; »posao cveta«, mrmljao je on dok se penjao na svoju izabranu damu, »cena svinjetine na crnoj berzi raste; ali, do Ċavola, zbog tih novih pravila moj posao je postao opasan. Svinja je nezgodna ţivotinja, ti ne moţeš nju da kolješ u tajnosti, a da ti ne skiĉi«, a onda je i sam kasapin poĉeo da skiĉi - moglo se pretpostaviti - više od zadovoljstva nego od bola. - A bakalin, Musa, poverio se jednoj drugoj dami iz horizontalnog osoblja Zavese da je teško raskinuti sa starim navikama, i kad se uveri da niko ne moţe da ga ĉuje, on i danas oĉita dve-tri molitve »mojoj celog-mog-ţivota-omiljenoj boginji Manat, a ponekad - šta ćeš - i boginji Al-Lat; nikad ne moţeš poraziti ta ţenska boţanstva, jer one imaju atribute sa kojima ona muška ne mogu da se mere«, posle ĉega se i on bacio na zemaljske imitacije tih ţenskih boţanskih atributa, i to sa jakom voljom. I tako je uvenuli, ali i dalje venući Baal u svom ogorĉenju saznao da nijedna vlast nije apsolutna, nijedna pobeda kompletna. I, polako, poĉe kritikovanje Mahaunda. Baal je bio poĉeo da se menja. Vest o uništenju velikog hrama Al-Late u Taifu, koja mu je dopirala do ušiju naglašavana groktanjem prikrivenog svinjoubice Ibrahima, bacila ga je u duboku tugu, jer je ĉak i na vrhuncu njegovog mladalaĉkog cinizma, Baalova ljubav prema toj boginji bila istinska, moţda njegova jedina

prava emocija, a boginjin pad mu je otkrio svu šupljinu ţivota u kojem je svoju jedinu pravu ljubav osećao prema jednoj gromadi kamena koja nije mogla da se brani. Kad mu je prvi, oštri bol uminuo, Baal je postao uveren da ni njegov kraj nije bio daleko. Izgubio je ono ĉudno osećanje bezbednosti kojim ga je ţivot u Zavesi bio zakratko nadahnuo; ali vraćena mu svest o njegovoj sopstvenoj prolaznosti, o nesumnjivom otkriću za kojim je došla i svest o nesumnjivoj smrti, nije ga, zaĉudo, uplašila. Posle svog celog veka posvećenog kukaviĉluku, osećao je, na svoje veliko iznenaĊenje, da ga je efekat pribliţavanja smrti stvarno uĉinio kadrim da okusi slast ţivljenja, pa se ĉudio paradoksu što su mu se oĉi za tu istinu otvorile upravo u toj kući skupih laţi. A šta je bila istina? Bila je u tome da je Al-Lat umrla - da nikad nije ni ţivela - ali to nije Mahaunda uĉinilo prorokom. Sve u svemu, Baal je bio stigao do bezboţništva. Poĉeo je, posrćući, da se kreće u sferi izvan ideje o bogovima, voĊama i pravilima, i da shvata da je priĉa o njegovom ţivotu bila toliko pomešana sa onom Mahaundovom, i da je tu bila potrebna neka velika odluka. Saznanje da će ta odluka, po svim izgledima, znaĉiti njegovu smrt, nije ga mnogo ni šokirala ni muĉila; a kad je bakalin Musa jednoga dana gunĊao o dvanaest ţena Prorokovih, jedno pravilo za njega a drugo za nas, Baal je shvatio kakvu će formu morati da uzme za svoju konaĉnu konfrontaciju sa verom Potĉinjavanja. Cure Zavese - o njima se po obiĉaju govorilo kao o »curama«, dok je najstarija ţena u tom kupleraju bila već dobro zašla u svoje pedesete, dok je najmlaĊa, u svojoj petnaestoj, bila iskusnija od mnogih pedesetogodišnjakinja - te cure su bile zavolele tog

trapavog Baala, a zapravo su uţivale u posedovanju jednog evnuha-ne-evnuha, te su ga u slobodno vreme delikatno podbrckivale, izlaţući svoja gola tela pred njim, šašoljeći ga sisama po ustima, obujmljujući ga nogama oko struka, ljubeći se strasno jedna s drugom tik ispred njegovog lica, sve dok prebledeli pisac ne bi postao beznadeţno drĉan; a onda bi se smejale ukrućenosti njegove kite i rugale mu se dok ne bi pocrveneo od stida, uz smanjivanje otoka; ili bi, samo ponekad, kad bi on odustao od svakog oĉekivanja te radnje, delegirale neku iz svoje grupe da mu zadovolji, besplatno, poţudu koju su mu same izazvale. I tako je pesnik, kao kratkovidi, treptavi, pripitomljeni bik, provodio svoje dane, sa glavom poloţenom u ţenska krila, nutreći o smrti i osveti, nesposoban da kaţe da li je on najzadovoljniji ili najpropaliji ĉovek na svetu. Bilo je to za vreme jedne od tih zezatorskih sedeljki, pri kraju radnog dana, kad su cure bile same sa svojim evnusima i vinom, i kad je Baal ĉuo najmlaĊu kako priĉa o svom klijentu, bakalinu Musi. »Taj tip!« rekla je. »Njemu su ušli pundraci u dupe zbog Prorokovih ţena. On je zbog njih toliko uspaljen, da prosto poludi kad ih neko pomene. Kaţe mi da sam ja, liĉno, po svom liku, pljunuta Ajša, i da je ona miljenica Njegovog veliĉanstva, kako svi tvrde. Prema tome, molim.« Pedesetogodišnja kurtizana ubaci. »Ĉuj, muškarci, ovih dana, priĉaju samo o tim ţenskama u tom njegovom haremu. Nije nikakvo ĉudo što ih je Mahaund smestio u neku diskreciju, al’ je zato samo pogoršao celu stvar. Ljudi fantaziraju mnogo više nego što mogu da vide.«

Naroĉito u ovom gradu, pomislio je Baal; a iznad svega u našoj razuzdanoj Dţahiliji, gde su se ţene, pre Mahaundovog dolaska sa njegovom knjigom pravila i propisa, oblaĉile u sjajne haljine, i gde se priĉalo samo o jebanju i lovi, lovi i seksu, mada se o tome nije samo priĉalo. A najmlaĊoj kurvi je rekao: »Zašto ti ne bi istrzala na njega?« »Na koga?« »Pa, na Musu. Ako njega Ajša toliko uzbuĊuje, zašto ti ne bi mogla da postaneš njegova privatna i personalna Ajša?« »O, Boţe«, odgovorila je cura. »Kad bi te oni ĉuli šta priĉaš, stavili bi ti muda u procep, pa bi ti ih izbućkali do butera.« Koliko supruga? Dvanaest, i jedna stara gospoĊa, već odavno mrtva. Koliko kurvi iza Zavese? Opet dvanaest; i, u tajnosti na svom crno-uĉadorenom prestolu, drevna Madam, Kupler-Mama, koja još prkosi smrti. Gde nema vere, nema ni bogohuljenja. Baal je otkrio Kupler-Mami svoju ideju; ona je razmislila pa mu je sreĊeno rekla svojim glasom laringitiĉne ţabe. »To je vrlo opasno, ali bi moglo da bude Ċavolski dobro za ovaj biznis. Radićemo oprezno; ali ćemo raditi.« Ona petnaestogodišnja kurvica šapnula je nešto bakalinu na uho. A njemu oĉi odmah poĉeše da sijaju. »Sve mi ispriĉaj«, molio je. »I o svom detinjstvu, i o svojim najmilijiin igraĉkama i o svemu i svaĉemu o sebi;

ispriĉaj mi i kako si igrala i udarala u daire a Prorok došao da te gleda.« Ona mu je sve ispriĉala, a on ju je pitao i kako je izgubila nevinost u dvanaestoj godini, pa mu je ona i to ispriĉala, a posle toga, on joj je platio dvaput više nego što je obiĉno morao, jer »to mi je bilo najlepše vreme koje sam proveo u ţivotu«. - »Moraćemo dobro da pazimo na stanje njihovih srca«, rekla je Madam Baalu. * Kad se u Dţahiliji proĉulo da je svaka kurva Zavese poprimila istovetnost po jedne od Mahaundovih supruga, prikriveno uzbuĊenje gradskih muškaraca bilo je duboko; ali oni su se ipak plašili tog otkrića, jer bi sigurno izgubili ţivote ako bi Mahaund ili njegovi zastupnici ikad saznali za njihovo uĉestvovanje u takvoj bezoĉnosti, a i zbog same njihove ţelje da se u Zavesi pruţaju takve usluge i da se one kriju od predstavnika vlasti. Tih dana, Mahaund se sa svojim suprugama bio vratio u Jatrib, jer mu je više odgovarala klima hladne oaze na severu nego vrućina Dţahilije. Grad je bio prepušten staranju generala Halida od kojeg su stvari mogle da se lako kriju. Mahaund je jedno vreme mislio da kaţe Halidu da naredi da se svi kupleraji u Dţahiliji zatvore, ali Abu Simbel mu je savetovao da se ne upušta u jedan tako nagli ĉin. »Dţahilijanci su novi preobraćenici«, upozorio ga je on. »Radi stvari polako.« A Mahaund, najpragmatiĉniji od svih Proroka, sloţio se sa jednim prelaznim periodom. I tako, u Prorokovom odsustvu, muškarci Dţahilije su u gomilama navaljivali

na Zavesu, koja je sad doţivljavala tristo-postotno povećanje produktivnosti rada u poslovanju. Iz oĉigledno politiĉkih razloga, nije bilo podobno da se stvaraju redovi na ulici, pa su se zato u mnoge dane te »zmije« od ljudi vijugale u najdubljem dvorištu kupleraja, kruţeći oko njegove u središte postavljene Fontane ljubavi, dobrim delom kao što su hodoĉasnici kruţili oko prastarog Crnog kamena. Sve mušterije Zavese pojavljivale su se s maskama na licima, a Baal, posmatrajući sa jednog visokog balkona sve te maskirane osobe, bio je zadovoljan. Bilo je više naĉina od jednog da ljudi odbiju Potĉinjavanje. U sledećim mesecima, osoblje Zavese bilo je srdaĉno i toplo okrenuto jednom novom zadatku. Petnaestogodišnja kurva »Ajša« bila je najomiljenija ţenska meĊu plateţnom publikom, baš kao što je i njena imenjakinja bila miljenica Mahaundova, a kao Ajša koja je ĉedno ţivela u svojim odajama u okviru haremskih kvartira velike dţamije u Jatribu, i ova dţahilijanska Ajša poĉinjala je da biva ljubomorna na ostale ţene zbog svog prvenstvenog statusa Najvoljenije. Ljutila se kad bi neka od njenih »sestara« imala povećan broj posetilaca ili dobijala izuzetno veliki bakšiš. Najstarija i najdeblja kurva, koja je uzela ime »SauĊa«, priĉala bi svojim posetiocima - a imala ih je mnogo, mnoge Dţahilijance koji su je traţili i zbog njenog materinskog i seksi-šarma - priĉu o tome kako se Mahaund oţenio i njome i Ajšom, istog dana, kad je Ajša bila još dete. »U nama dvema«, rekla bi ona, uzbudujući time muškarce straviĉno, »on je našao dve polovine svoje prve pokojne ţene: i ćerku i majku.« Kurva »Hafsa« se razvila u ţensku vrelog temperamenta, kakva je bila i njena imenjakinja, a kad je

njih dvanaest kurvi ušlo u sam duh svojih uloga, njihovi savezi u kupleraju postali su ogledalo politiĉkih klika u haremu; »Ajša« i »Hafsa«, na primer, bile su u stalnom malom suparniĉkom sukobu sa dve najoholije kurve, koje su ostale uvek smatrale za malĉice uobraţene, a koje su za sebe izabrale najaristokratskije identitete prva je postala »Um Salamah od Mahzumita« a druga, najveći snob meĊu njima, »Ramla«, ĉija je imenjakinja, Mahaundova jedanaesta supruga, bila kćerka Abu Simbela i Hind. A tu su još bile »Zaina bint Đaš«, »Đuvairija«, nazvana po nevesti zarobljenoj u vojnom pohodu, pa onda i »Rehana Jevrejka«, »Safija« i »Maimuna«, i, najerotiĉnija od svih kurvi, koja je znala velike majstorije, a nije htela da svoju suparnicu »Ajšu« nauĉi: ĉarobna Egipćanka, »Marija Koptkinja«. Najĉudnija od svih bila je kurva koja je uzela ime »Zaina bint Huzaima«, znajući da je ta Mahaundova supruga bila nedavno umrla. Nekrofilija njenih ljubavnikamrtvoskrnavitelja, koji su joj zabranjivali da napravi i najmanji pokret, bila je jedan od neukusnijih vidova novog reţima u Zavesi. Ali posao je posao, pa je i to bila potreba koju su kurtizane zadovoljavale. Do pred kraj prve godine njihovih novih aktivnosti, kurve su, svih dvanaest njih, bile postale tako vešte u svojim ulogama da su im njine ranije liĉnosti poĉele da blede. Baal, svakog meseca sve kratkovidiji i gluvlji, video je figure cura kako prolaze pored njega, njihove obrise zamagljene a likove nekako udvojene, kao senke preko senki. Cure su poĉele i o Baalu da stiĉu neke nove predstave. U to vreme bio je obiĉaj da kurva, kad ulazi u profesiju, uzima neku vrstu muţa koji neće moći da joj pravi nikakve nevolje - recimo, neku planinu ili

fontanu ili, pak, neki ţbun - kako bi mogla da, za ljubav forme, usvoji status udate ţene. U Zavesi je bilo pravilo da se sve cure udaju za Ljubavnu Štrcaljku vodoskoka u centralnom dvorištu, ali sad je neka vrsta pobune protiv toga poĉela da previre, i doĊe dan kad su sve prostitutke zajedno došle kod svoje Madam, Kupler-Mame, da joj izjave da sad, pošto su sebe poĉele da smatraju za Prorokove supruge, imaju potrebu za nekim muţem boljeg statusa nego što je jedna obiĉna kamena štrcaljka, koja je, uostalom, bila gotovo idolopokloniĉka; i da joj kaţu da su odluĉile da sve postanu supruge onog posluţitelja, Baala. Madam je isprva pokušavala da ih odvrati od toga, ali kad je shvatila da cure pri tome misle na posao, sloţila se sa njihovim stavom i rekla im da pisca dovedu pred nju. Uz mnogo kikotanja i ćuškanja, dvanaest kurtizana je dopratilo trapavog pesnika i uvelo ga u prestonu odaju. Kad je Baal ĉuo šta s njim nameravaju, srce mu je poĉelo da gruva tako nepravilno, da je izgubio ravnoteţu i pao, a »Ajša« je vrisnula u strahu: »O Boţe, mi ćemo postati njegove udovice ĉak pre nego što mu postanemo supruge.« Ali on se povratio: srce mu je nastavilo da kuca pravilno. I, nemajući drugog izbora, on se sloţio sa ponudom tuceta ţena. Zatim ih je sve sama KuplerMama venĉala; te u toj skrivenoj odaji izopaĉenosti, u toj antidţamiji, u tom lavirintu bezboţnosti, Baal postade muţ ţena bivšeg biznismena, Mahaunda. A sad mu supruge jasno predoĉiše da od njega oĉekuju da sa svakom, ponaosob, izvrši svoje supruţniĉke duţnosti, pa su u tu svrhu izradile jedan sistem rotacije prema kojem je Baal mogao sa svakom od ţena da provede po jedan dan, po redu (u Zavesi su

dan i noć bili izokrenuti - noć je bila za posao a dan za odmor). Ali samo što je krenuo u ostvarivanje tog programa, one su organizovale jedan miting na kojem mu je reĉeno da mora da poĉne da se ponaša malo više kao »pravi« muţ, to jest, Mahaund. »Zašto da i ti ne promeniš svoje ime kao mi ostale?« zahtevala je namćorasta »Hafsa«, ali na to Baal povuĉe granicu. »Jeste da njime ne mogu baš mnogo da se diĉim«, bio je uporan, »ali ja imam svoje ime. Osim toga, ja ovde ne radim s klijentima. I zato nema poslovnih razloga da ga menjam.« - »Pa, ipak«, sleţe ramenima pohotljiva »Marija Koptkinja«, »menjao gane menjao, mi hoćemo da ti poĉneš da se ponašaš kao on.« »Ja ne znam baš kako se on ponaša«, poĉe Baal da se buni, ali »Ajša«, koja je stvarno bila najprivlaĉnija meĊu njima, ili je bar on tako poĉeo da oseća u poslednje vreme, napravi jednu mnogo ljupku grimasu i reĉe, »Zaista, muţu« - udari mu ona ĉeţnju. »To nije tako teška stvar. Mi samo ţelimo da se ti ponašaš, znaš - kao gospodar.« Ispostavilo se da su kurve Zavese bile najstaromodnije i najkonvencionalnije ţene u Dţahiliji. Njihov rad, zbog kojeg su tako lako mogle da postanu ciniĉne i ostanu bez iluzija (a bile su, naravno, u poloţaju da stiĉu straviĉne predstave o svojim posetiocima), pretvorio ih je, umesto toga, u sanjalice. Rastavljene od spoljašnjeg sveta, zaĉele su u sebi fantaziju o »obiĉnom ţivotu« u kojem nisu ţelele ništa drugo nego da budu poslušne, i - dabome - potĉinjene supruge-pomoćnice ĉoveka koji je mudar, jak i koji ume da voli. Sto će reći: godine koje su provele povlaĊujući fantazijama muškaraca konaĉno su pokvarile njihove

sopstvene snove, te su ĉak iz najvećih dubina svojih duša poţelele da se preobrate u onu najstariju mušku fantaziju od svih postojećih. Dodatak zaĉina u vidu njihovog delanja izvan Prorokovog kućnog ţivota sve ih je bacio u stanje velikog uzbuĊenja, a zatupljeni Baal je otkrio šta znaĉi imati dvanaest ţena koje se takmiĉe za njegovu naklonost, za blagotvornost njegovog osmeha, dok su mu prale noge i brisale ih svojom kosom, dok su mu mirišljavim uljem mazale telo i plesale za njega, i na hiljadu naĉina igrale uloge njegovih supruga u sanjanom braku za koji nikad nisu verovale da će ga imati. Bilo je to neodoljivo. On je poĉeo da u sebi nalazi dovoljno samopouzdanja da im izdaje nareĊenja, da presuĊuje u njihovim konfliktima, pa i da ih kaţnjava kad je bio ljut. Jednom, kad su ga svojom svaĊom iznervirale, on im je zabranio pristup k sebi mesec dana. Ali kad je dvadeset-devetog dana te zabrane on sam otišao da poseti »Ajšu«, ona ga je peckala zato što nije imao snage da ostane po strani. »Taj mesec je imao samo dvadeset devet dana«, on joj je odgovorio. Jednom ga je »Hafsa« uhvatila na gomili sa »Marijom Koptkinjom«, u »Hafsinim« odajama i na »Ajšin« dan. On je preklinjao »Hafsu« da to ne kaţe »Ajši«, u koju je bio zaljubljen; ali ona joj je to ipak ispriĉala, te je Baal posle toga morao dosta dugo da se kloni »Marije« sa belom koţom i kovrdţavom kosom. Ukratko, on je bio pretvoren u plen zavodljivog iskušenja da postane tajno, profano ogledalo Mahaunda; a ponovo je poĉeo i da piše. Poezija koja je sad nastajala bila je ljupkija od svega što je dotad bio napisao. Ponekad, kad je bio sa »Ajšom«, osećao je kako ga neka tromost savlaĊuje, neki teret pritiska, te je morao da legne. »Ĉudno je to«, rekao

joj je. »Kao da vidim sebe pored stojećeg samog sebe. A tog što stoji pored mene mogu da navedem da govori; onda ja ustajem i zapisujem njegove stihove.« Toj Baalovoj umetniĉkoj tromosti divile su se njegove ţene. Jednom, umoran, zadremao je u fotelji u jednoj od soba »Ume Salamah od Mahzumita«. Kad se probudio, nekoliko sati kasnije, telo ga je bolelo, vrat i ramena su mu bili puni ĉvorova, i on je izgrdio »Umu Salameh«: »Zašto me nisi probudila?« Ona mu je na to odgovorila: »Bojala sam se da ti ne prekinem stihove koji su ti moţda nadolazili.« On je odmahnuo glavom. »Nemoj da brineš zbog toga. Jedina ţena u ĉijem mi društvu dolaze stihovi jeste ,Ajša’, a ne ti.« * Dve godine i jedan dan od poĉetka Baalovog ţivota u Zavesi, jedan od Ajšinih klijenata ga je prepoznao i pored njegove nagaravljene koţe, širokih ĉakšira i bodi-bildinških veţbi. Baal je bio stacioniran ispred Ajšine sobe kad se taj klijenat pojavio, pokazao prstom pravo na njega i uzviknuo: »Dakle, tu si se ti ufurao!« Ajša je dotrĉala sa oĉima punim straha. Ali Baal reĉe: »Sve je u redu. On neće da pravi nikakve nevolje.« Pa je Salmana Persijanca pozvao u svoju sobu i otvorio bocu slatkog vina od neizmuljanog groţda koje su Dţahilijanci bili poĉeli da prave kad su videli da to ne zabranjuje ono što su odnedavno uvredljivo nazivali Knjigom pravila. »Došao sam zato što konaĉno napuštam ovaj pakleni grad«, reĉe Salman, »pa sam ţeleo jedan

trenutak zadovoljstva izvan njega, posle svih onih godina sranja.« Pošto je Bilal intervenisao za njega u ime njihovog starog prijateljstva, doseljenik iz Persije našao je posao kao sastavljaĉ pisama i pisar-svaštar, sedeći prekrštenih nogu pokraj kolovoza glavne ulice u finansijskom kvartu grada. Sunce mu je bilo opalilo i uglaĉalo cinizam i oĉajanje na licu. »Ljudi pišu da bi priĉali laţi«, reĉe on, pijući brzo. »Prema tome, jedan profesionalni laţov moţe lepo da ţivi. Moja ljubavna pisma i poslovna prepiska postali su ĉuveni kao najbolji sastavi u gradu, zbog mog dara za izmišljanje divnih obmana i lagarija koje se sastoje od sasvim malog odstupanja od ĉinjenica. Kao rezultat svega toga, uspeo sam da samo za dve godine tog rada uštedim dovoljno za put kući. Ej, kući! U staru zemlju! Sutra odlazim, ĉim svane.« Kad se boca ispraznila, Salman ponovo poĉe da priĉa - što je Baal i oĉekivao - o izvoru svih svojih nevolja, o Glasniku i njegovim glasovima. Priĉao je Baalu o jednoj svaĊi izmeĊu Mahaunda i Ajše, ponavljajući govorkanje kao da je to bila neizmenljiva ĉinjenica. »Ta cura nije mogla da svari to što je njenom muţu potrebno toliko drugih ţena osim nje«, reĉe on. »On joj je rekao da se preko njih stvaraju politiĉki savezi, i tako dalje, ali nju nije mogao da preĊe. Ko moţe nju da krivi? I on, najzad, ode u - šta drugo? - nego u jedan od svojih transova, i eto ti ga natrag sa porukom od arhanĊela. Dţibril mu je izrecitovao stihove propovedi, dajući mu punu boţansku podršku. Liĉno Boţiju dozvolu da jebe onoliko ţena koliko ţeli. Prema tome: šta je jadna Ajša mogla protiv Boţjih stihova? Znaš šta je ona rekla? Ovo: ,Tvoj Bog se svakako uvek

tu nacrta kad ti je potreban da ti prigodno sreĊuje stvari’. Molim lepo! Da nije bilo Ajše, ko zna šta bi on uradio, ali, pre svega, nijedna druga se ne bi usudila da mu to kaţe.« Baal ga je bez prekidanja pustio da priĉa dalje. Seksualnim aspektima Pokoravanja Persijanac se dosta bavio: »Nezdrava stvar«, izjavi on. »Sva ta segregacija. Iz toga neće ništa dobro da izaĊe.« Naposletku je Baal poĉeo da rasuĊuje, a Salman je bio zapanjen kad je video da pesnik Mahaundu drţi stranu: »Njegovo gledište je sasvim shvatljivo«, rezonovao je Baal. »Ako mu porodice nude neveste a on ih odbije, onda on sebi stvara neprijatelje - a osim toga, pošto je on ĉovek posebne vrste, ljudi mogu da pomisle da on to odbija iz nekih posebnih razloga - a što se tiĉe izdvajanja i zakljuĉavanja tih ţena, pa, kakva bi to bila sramota kad bi se nešto loše dogodilo nekoj od njih! Ĉuj, kad bi ti ovde ţiveo, ti ne bi mogao da zamisliš da nešto manje seksualne slobode nije baš tako loša stvar - za obiĉne ljude, mislim.« »Tvoj mozak je ĉabrirao«, klot mu reĉe Salman. »Dugo te sunce nije grejalo. Ili taj tvoj kostim utiĉe na tebe da govoriš kao komendijaš.« Baal je dotle bio već priliĉno naćefleisan, pa poĉe malo besno da uzvraća, ali Salman podiţe jednu nesigurnu ruku. »Neću da se dţapam«, reĉe on. »Ĉek’, ĉek’ da ti nešto ispriĉam. Jednu vruću priĉu koja se priĉa u gradu. Uh-uh! I ima mnogo veze s tim što ti govoriš.« Salmanova priĉa: Ajša i Prorok otišli na put do jednog udaljenog sela, a kad su se vraćali kući u Jatrib, njihova grupa je zastala da prekonoć logoruje na dinama. Ali zora nije bila daleko. U poslednjem trenutku pred

sam njihov polazak, u svitanje, Ajša je osetila jednu prirodnu potrebu, pa je morala da otrĉi u jedno udubljenje izmedu dva pešĉana breţuljka, gde im se izgubila iz vida. I dok je, tako, bila odsutna, njeni nosaĉi su podigli njenu nosiljku sa zavesicama i otišli dalje. Ona je bila laka ţena, i kako nosaĉi nisu osećali neku veliku razliku u teţini ionako teške nosiljke, oni su pretpostavili da je ona unutra. Kad se olakšala, Ajša se vratila i videla da je ostala potpuno sama u pustinji; i ko zna šta bi joj se desilo da jedan mladić, neki Safuan, nije sluĉajno prolazio tuda na svojoj kamili... Safuan je vratio Ajšu u Jatrib, ţivu, zdravu i bezbednu; i tad poĉeše jezici da laparaju, ništa manje u haremu, gde su njene protivnice pomno koristile priliku da umanje Ajšinu moć. Mladić i devojka satima bili sami u pustinji, i sve glasnije se govorkalo o tome kako je Safuan straviĉno zgodan momak, dok je Prorok, uostalom, mnogo stariji od te mlade ţene, i zar nju zato nije mogao da privuĉe muškarac bliţi njenim godinama? Ma, pustite, molim vas! »Pravi skandal«, bio je Salmanov komentar, izreĉen sa zadovoljstvom. »Šta će sad Mahaund da uradi?« ţeleo je Baal da zna. »O, on je već nešto uradio«, odgovori Salman. »Isto ono što uvek radi. Video se sa svojim ljubimcem, arhanĊelom, i zatim svakog ţivog obavestio da je Dţibril oslobodio Ajšu svake optuţbe.« Salman raširi ruke sa ovozemaljskom rezignacijom. »A ovog puta, gospodine, ta dama nije imala ništa protiv prigodnosti boţanske stihovane poruke.«

* Salman Persijanac je sutradan otputovao s jednim karavanom kamila ka severu. Kad se sa Baalom opraštao u Zavesi, on je pesnika zagrlio, poljubio ga u oba obraza i rekao: »Moţda si ti u pravu. Moţda je bolje drţati se izvan belih dana. Nadam se da ćeš tako i nastaviti.« Baal mu je na to odgovorio: »A ja se nadam da ćeš se ti vratiti kući i da ćeš tamo naći nešto što moţe da se voli.« Salmanovo lice je bilo bez ikakvog izraza. Otvorio je usta, ponovo ih zatvorio i otišao. »Ajša« je ušla u Baalovu sobu da sebi olakša. »Misliš da on neće odati tvoju tajnu kad se napije?« upita, milujući ga po kosi. »On mnogo pije.« Baal joj reĉe: »Ništa više neće biti kao pre.« Salmanova poseta ga je bila probudila iz sna u koji je on polako tonuo tokom godina koje je proveo u Zavesi, i on više nije mogao da mu se vrati. »O biće, svakako«, reĉe »Ajša« odluĉno. »Biće. Videćeš.« Baal zavrte glavom i izreĉe jedino proroĉko zapaţanje u svom ţivotu. »Desiće se nešto veliko«, predvide on. »Ĉovek ne moţe veĉno da se skriva pod suknjama.« Sutradan, Mahaund se vrati u Dţahiliju i vojnici doĊoše da obaveste Madam, Kupler-Mamu Zavese, da je prelazni period završen. Kupleraji su morali da se zatvore, i to bez odlaganja. Jer što je dosta - dosta je. Iza svojih zavesa, Madam je zamolila vojnike da se na jedan sat povuku, za ljubav pristojnosti, da bi gosti mogli da odu, i neiskusni oficir-komandir ćudoredne

vojnopolicijske patrole pristade. Madam posla svoje evnuhe da o tome obaveste cure i da klijente isprate do zadnjih vrata zgrade. »Molim vas da im se izvinite zbog prekidanja«, naloţila je evnusima, »i recite im da zbog ovih okolnosti neće biti nikakve naplate.« To su bile njene poslednje reĉi. Kad su uzbunjene cure, sve raţdţakane istovremeno, zakrĉile prestonu sobu da ĉuju da li se ono najgore zaista desilo, ona nije odgovarala na pitanja svojih preplašenih štićenica jesmo li izgubile posao, šta ćemo da jedemo, da li će nas odvesti u zatvor, šta će biti s nama - sve dok »Ajša« ne skupi hrabrost da uĉini ono što se nijedna od njih nikad nije usudila ni da pokuša. Kad je razmakla crne zastore, one ugledaše jednu mrtvu ţenu koja je mogla imati i pedeset i sto-dvadeset-pet godina, ne više od oko devedeset centimetara visoku, sliĉnu nekoj velikoj lutki, sklupĉanu u jednoj pletenoj naslonjaĉi sa jastucima, koja je još grĉevito drţala u ruci praznu boĉicu otrova. »Kad ste već poĉele«, reĉe Baal, ulazeći u sobu, »sad moţete i sve ostale zavese da skinete. Nema više smisla ne dopuštati suncu da ulazi.« * Mladi oficir-komandir ćudoredne vojno-policijske ĉete, Umar, dopustio je sebi da pokaţe priliĉno ćudljivu ljutnju kad je video da je rukovodilica tog kupleraja poĉinila samoubojstvo. »Pa, molim lepo - ako ne moţemo da obesimo šeficu, nema nam druge nego da to obavimo sa njenim trudbenicama«, razdera se on, i svojim ljudima naredi da »droce« smesta pohapse, što

ljudi revnosno uĉiniše. Ţene digoše galamu, ritajući svoje hvataĉe, ali evnusi su stajali i samo posmatrali šta se dogaĊa, a da ni mrdnuli nisu, jer im je Umar bio rekao: »Ja imam nalog da ove piĉke privedem zbog radi suĊenja, ali nemam nikakva uputstva u vezi vas. I zato, ako ne ţelite da izgubite glavu kao i muda, ne mešajte se u ovu stvar.« Evnusi nisu ništa uĉinili da zaštite ţene Zavese, dok su se vojnici rvali sa ţenama i na kraju ih oborili na pod; a meĊu evnusima se nalazio i Baal, ofarbane koţe i poezije. I trenutak pre no što je najmlaĊa »piĉka« iliti »pukotina« »Ajša« bila prigušena i ućutkana, ona zakuka: »Muţu, tako ti boga, pomozi nam, ako si muško!« Ovo razonodi komandira ćudoredne ĉete. »Ko je od vas ovde njen muţ?« upita on, piljeći oštro u svako lice s turbanom. »Hajde, ofiraj se, badţo. Baš me interesira kako ti i tvoja ţena gledate na ovaj svet?« Baal je buljio u beskonaĉnost da bi izbegao i »Ajšine« unezverene poglede i Umarovo piljenje skupljenih oĉiju. Oficir se zaustavi ispred njega. »Jesi l’ ti taj?« »Gospodine, shvatite, to je samo jedna prazna reĉ«, slaga Baal. »One vole da se šale; mislim, ove cure se tako zezaju. Nazivaju nas svojim muţevima jer mi, mi...« Bez ikakvog upozorenja, Umar ga šĉepa za genitalije i steţe mu ih. »Jer vi ne moţete da budete«, reĉe on, »muţevi, je l’ da? A ti ipak nisi ni tako loš.« Kad mu se bol stišao, Baal vide da su ţene otišle. A Umar, pred svoj odlazak, dade evnusima savet. »Gubite se! Jerbo sutra mogu da dobijem nalog da i vas

ućorkiram. Malo je takvih k’o vi koji su tol’ko taliĉni da dobiju dva dana fore.« Kad su cure Zavese bile odvedene, evnusi su seli pored Fontane ljubavi i gorko zaplakali. Ali Baal, pun stida, nije plakao. * Dţibril je sanjao Baalovu smrt: Dvanaest kurvi shvatiše, ubrzo posle hapšenja, da su toliko navikle na svoja nova imena da nisu mogle da se sete starih. A bile su i suviše uplašene da bi svojim tamniĉarima otkrile te usvojene nazive, pa im zato nisu rekle nijedno ime. Posle duţih izdiranja i mnogih pretnji, tamniĉari su popustili i registrovali su ih pod brojevima, kao Zavesa br. 1, Zavesa br. 2 i tako dalje. Njihovi bivši klijenti, plašeći se posledica kad bi se otkrilo ĉime su kurve bile obuzete, takoĊe su ćutali, pa je ta tajna verovatno mogla to i da ostane, da pesnik Baal nije poĉeo da lepi svoje pesme po zidovima gradske tamnice. Dva dana posle hapšenja, u tamnici je sve vrilo od prostitutki i podvodaĉica, ĉiji se broj bio znatno uvećao za dve godine reţima Potĉinjavanja koji je u Dţahiliji bio uveo praksu izolovanja ţena od spoljnog sveta. Izišlo je na videlo da su mnogi Dţahilijanci bili spremni da podrţavaju gradski ološ u ruganju policiji zbog ovih mera, a da ne govorimo o mogućem gonjenju po novom zakonu protiv nemorala, pa su pod tamniĉkim prozorima pravili serenade tim nafrakanim damama u koje su se bili zaljubili. Ali te ţene unutra nisu bile ni najmanje uzbuĊene tim znacima njihove odanosti, pa svoje

udvaraĉe pred zamandaljenim kapijama nisu ni ohrabrivale. MeĊutim, trećeg dana njihovog zatoĉeništva, u grupi tih ĉeţnjivo zaljubljenih budala pojavio se i jedan propali ĉova s turbanom i u širokim ĉakširama, tamne koţe sa svetlijim flekama. Mnogi prolaznici su se kikotali kad bi ga videli, ali kad je on poĉeo da recituje svoje stihove, kikotanje je naglo prestalo. Dţahilijanci su uvek bili dobri poznavaoci umetnosti i poezije, pa ih je lepota tih oda koje je recitovao taj ĉudni gospodiĉić zaustavila na njihovom putu. Baal je recitovao svoje ljubavne pesme, a patnja izraţena u njima utišala je ostale stihotvorce, koji su Baalu dopustili da govori u ime svih njih. I sad su prvi put na prozorima tamnice mogla da se vide lica uhapšenih kurvi, koje je tamo privukla magija stihova. Kad je završio svoj recital, on je prišao tamnici da svoje pesme prikaĉi na zid. Straţari pred kapijom, oĉiju punih suza, nisu se ni makli da ga zaustave. Svake veĉeri posle toga, taj ĉudni badţa bi se pojavljivao i recitovao neku novu pesmu, i svaka je zvuĉala lepše nego prethodna. Moţda je ta prezasićenost lepotom poezije spreĉavala sve prisutne da zapaze - sve do dvanaeste noći, kad je on završio sa recitovanjem svoje dvanaeste pesme, od kojih je svaka bila posvećena drugoj ţeni - da su imena tih dvanaest »supruga« bila ista kao imena one druge grupe od dvanaest pravih. Ali dvanaestog dana, to je bilo zapaţeno, velika gomila sveta koja je već bila navikla da se tu okuplja da sluša Baala kako recituje, promeni raspoloţenje. Osećanja uţasa i besa zameniše ona ranija, uzvišena, te gnevni ljudi okruţiše Baala, zahtevajući da im kaţe razloge za nanošenje tih izokrenutih uvreda u stilu

bizantinizma. U tom trenutku, Baal skide svoj apsurdni turban. »Ja sam Baal«, objavi on. Ja ne priznajem nijedan drugi sud osim suda moje muze; ili, taĉnije, mojih dvanaest muza.« Straţari ga šĉepaše. General Halid je hteo da se nad Baalom smesta izvrši smrtna kazna, ali Mahaund je zahtevao da se pesnik izvede pred sud odmah posle suĊenja kurvama. I tako, kad je Baalovih dvanaest ţena, koje su se bile razvele od kamena da bi se za Baala udale, osuĊeno na smrt kamenovanjem za kaznu zbog nemoralnog ţivota, Baal je stajao licem u lice sa Prorokom - ogledalo pred likom, mrak pred svetlošću. Halid, koji je sedeo sa Mahaundove desne strane, ponudio je Baalu poslednju šansu da objasni svoja zlodela. Pesnik je ispriĉao priĉu o svom boravku u Zavesi, govoreći najjednostavnijim jezikom, ne skrivajući ništa, ĉak ni onaj svoj završni kukaviĉluk, zbog kojeg je sve ono što je od tada ĉinio bilo njegov pokušaj da to popravi. Ali sad se nešto neobiĉno dogodilo. Gomila sveta koja se tiskala u tom sudskom šatoru, znajući da je tu, ipak, ĉuveni satiriĉar Baal, u svoje vreme najoštriji jezik i najpronicljiviji duh Dţahilije, poĉe (bez obzira koliko se tome opirala) da se smeje. Što je Baal iskrenije i prostije opisivao svoje brakove sa dvanaest »Prorokovih ţena«, to je neobuzdanija postajala razdraganost zapanjene publike u sudnici. Pred kraj njegovog govora, dobri ljudi Dţahilije već su uveliko bukvalno plakali od smeha, nesposobni da se obuzdaju ĉak i kad su im vojnici biĉevima i jataganima zapretili da će ih pobiti na licu mesta.

»Ja se ne zavitlavam!« dreknuo je Baal na gomilu sveta, koja je u odgovor vrištala od smeha, zapomagala i pljeskala se po butinama. »To nije šala!« Ha ha ha. Dok se, najzad, sve ne utiša; Prorok je bio na nogama. »U one davne dane, ti si se rugao propovedi«, reĉe Mahaund u tišini. »I onda je ovaj narod uţivao u tvom ruganju. A sad se vraćaš da sramotiš moju kuću, te izgleda da si opet uspeo da iz ljudi izvuĉeš ono najgore.« Baal reĉe: »Ja sam završio. A ti sad radi šta hoćeš.« I tako je on bio osuĊen da mu se odrubi glava, u roku od jednog sata; i dok su ga vojnici grubo vukli iz šatre ka stratištu, on doviknu preko svog ramena: »Kurve i pisci, Mahaunde. Mi smo onaj svet kome ti ne opraštaš.« Mahaund mu odgovori: »Pisci i kurve. Ja tu ne vidim nikakvu razliku.« * Bila jednom jedna ţena koja se nije menjala. Posle Abu Simbelove izdaje - predaje Dţahilije Mahatindu na tanjiru, i njegove zamene ideje o visokom dostojanstvu grada sa Mahaundovom stvarnošću, Hind je Mahaundu sisala prste na nogama, izrecitovala La-ilaha, a zatim se povukla u visoku kulu svoje palate, gde je ĉula glas o uništenju hrama Al-Late u Taifu, kao i svih kipova boginja za koje se znalo da postoje. Zakljuĉala se u svoju sobu u kuli sa jednom zbirkom drevnih knjiga napisanih pismom koje niko ţivi u Dţahiliji ne bi mogao

da dešifruje; pa je dve godine i dva meseca tu ostala, prouĉavajuĉi svoje mistiĉne tekstove, u tajnosti, i ne traţeći ništa više nego da joj se jedanput dnevno pred vratima ostavlja tanjir obiĉnog jela i da joj se u isto vreme prazni nokšir. Dve godine i dva meseca ona nije videla nijedno ljudsko biće. Onda je, poslednjeg dana, pred zoru, ušla u spavaću sobu svog muţa, raskošno odevena i ukrašena nakitom koji joj je blistao oko ruĉnih i noţnih ĉlanaka, na noţnim prstima, na ušima i oko vrata. »Probudi se!« naredila mu je, razmiĉući zavese oko njegovog kreveta. »Ovo je dan za proslavu.« - On zapazi da ona nije bila ni jedan dan starija otkako ju je poslednji put video; ĉak je izgledala mlaĊa nego ikad, što je samo potvrĊivalo glasine koje su nagoveštavale da je ona svojim ĉarolijama navela vreme da za nju protiĉe unazad izmeĊu ĉetiri zida njene sobe u kuli, gde se bila zatvorila. »Šta mi to imamo da proslavljamo?« upita bivši Velikaš Dţahilije, iskašljujući svoju jutarnju krv, kao i obiĉno. Hind mu odgovori: »Ja moţda nisam u stanju da preokrenem tok istorije, ali je bar osveta slatka.« Ni ceo sat posle toga, stiţe vest da je Proroka, Mahaunda, oborila neka opasna bolest, da on leţi u Ajšinom krevetu i da mu u glavi buĉi kao da mu je puna demona. Hind je mirno nastavila da pravi pripreme za banket, šaljući sluge u svaki kutak grada da pozivaju goste. Ali, svakako, niko nije hteo na takav dan da doĊe da se gosti i veseli. Uveĉe je Hind sama sedela u velikoj sali svoga doma, meĊu zlatnim tanjirima i kristalnim ĉašama svoje osvete, srĉući obiĉnu teleću ĉorbicu, okruţena ĉinijama sa osobitim, aromatiĉnim jelima svake moguće vrste, koja su se pušila. Abu Simbel nije

hteo da joj se pridruţi, nazvavši njeno veĉeranje bestidnim. »Ti si već pojela srce njegovog strica«, uzviknuo je Simbel, »a sad hoćeš da pojedeš i njegovo.« Ona mu se u lice nasmejala. Kad su sluškinje poĉele da plaĉu, ona je i njih oterala, pa je ostala da sedi sama za trpezom, u svom samotnom veselju, dok su upaljene sveće bacale ĉudne senke na njeno despotsko, beskompromisno lice. Dţibril je sanjao Mahaundovu smrt: Jer kad je Mahaunda glava poĉela da boli više nego ikad ranije, on je znao da mu je došao ĉas u kojem će mu biti ponuĊeno da bira: Kako nijedan prorok ne moţe umreti pre no što mu se pri kaţe Raj, uz kasniji nalog da bira izmeĊu ovog i onog sveta: - tako, dok mu je glava poĉivala u krilu njegove voljene Ajše, on zatvori oĉi, i uĉini mu se da ga ţivot napušta; ali posle izvesnog vremena, on se povrati: I on reĉe Ajši: »Izbor mi bi ponuĊen i ja se odluĉih - izabrah Carstvo Nebesko - Kraljevstvo Boţije.« Onda ona zaplaka, znajući da on to govori o svojoj smrti; zatim njegov pogled promaĉe pored nje i kao da se zaustavi na nekoj drugoj pojavi u sobi, iako ona, Ajša, kad se okrenula da pogleda u tom pravcu, vide samo kandilo koje je gorelo na svom stalku: »Ko je to tamo?« uzviknu Mahaund. »Jesi li to Ti, anĊele Azrijele, što dušu od tela rastavljaš?« Ali Ajša ĉu neki jeziv, a sladak ţenski glas, koji odgovori: »Ne, Izaslaniĉe Al-Lahov, nije to Azrijel.«

I kandilo utrnu; a u mraku Mahaund upita: »Da li je ova moja bolest delo tvoje, O boginjo Al-Lato?« A ona reĉe: »To je osveta moja nad tobom, i ja sam sad zadovoljna. Nek se kamili tvojoj noge prebiju, i nek je na grobu tvom ostave.« Zatim nje nestade, a kandilo koje je bilo utuljeno ponovo buknu velikom i toplom svetlošću, i Prorok promrmlja, »Hvala ti, ipak, Al-Lato, za taj dar«. I ne mnogo posle toga, on umre. Ajša iziĊe i ode u susednu sobu, gde su njegove ostale supruge i uĉenici, teških srca, ĉekali, te sad svi poĉeše da zdušno jadikuju. Ajša ubrisa oĉi svoje i reĉe: »Ako ovde ima nekog ko se Izaslaniku klanjao, neka tuguje sada, jer Mahaund je mrtav; ali ako ovde ima nekog ko se Bogu klanjao, neka se raduje, jer je On sigurno ţiv.« Bio je to kraj sna.

VII ANĐEO AZRIJEL Sve je to uzavrelo do same ljubavi, razmišljao je Saladin Ĉamĉa u svom skrovištu: ljubav, ta nepokorna ptica u Mejlahovom i Halevijevom libretu za operu Karmen - jedna od onih uzornih ptica u kavezu, u Alegoriĉnom Avijarijumu, koje je on skupljao u svojim lakšim danima, i u kojem su se medu krilatim metaforama nalazile ptice kao što je bila ona Slatka (ptica mladosti), pa ona Ţuta (srećnija od mene), i ona omar-kajamovska-edvard-ficdţeraldska bespridevska Ptica vremena (koja ima samo kratak put za let, ali koja, gle! ipak leti), i, najzad, ona Bestidna; ta poslednja iz pisma Henrija Dţejmsa Starijeg, njegovim sinovima... »Svaki ĉovek koji je stigao do svojih intelektualnih ,tinejdţerskih’ godina, poĉinje da podozreva da ţivot nije farsa; da nije ĉak n i blaga komedija; da ţivot, naprotiv, cveta i donosi plod iz najvećih tragiĉnih dubina suštinske gladi u koju je pušteno korenje njegovih subjekata. Prirodno nasleĊe svakog ĉoveka koji je sposoban za duhovni ţivot jeste neukroćena štima u kojoj vuk zavija i bestidna noćna ptica krešti.« To prihvatite, klinci! - A u jednoj posebnoj, susednoj vitrini Ĉamĉine mlaĊe, srećnije mašte, lepršao je suţanj iz nekog komada hit-paradne »babl-gam«-muzike, Sjajni Vrdalamski Leptir, koji je delio l’amour sa onom oiseau rebelle. Ljubav - zona u kojoj niko ţivi ko ţeli da pabirĉi ljudsko (a ne robotsko, Skiner-androidno) telo iskustva, ne moţe da podnese i prestanak tih operacija - ljubav nas

nesumnjivo »prelazi«, a sasvim je mogućno da nam i na glavu fatalno »nagazi«. Ali ona nas ĉak i unapred upozorava. »Ljubav je dete boemije (dok traje, nek laje)« - peva Karmen, taj pojam Voljene ţene, njen savršeni obrazac, veĉiti i boţanski, »a ako me voliš, ĉuvaj se«. Ne moţete traţiti ništa poštenije od toga. A što se njega, liĉno, ticalo, i Saladin je u svoje vreme voleo naširoko i naveliko, a sad je (došavši do tog uverenja) patio zbog osvete Ljubavi nad šašavim ljubavnikom. Od svega vezanog za svest ĉoveka on je najviše voleo onu protejsku, neiscrpnu kulturu naroda engleskog govora; a beše rekao, kad se udvarao Pameli, da je Otelo, »samo ta drama«, vredan celog opusa svih dramskih pisaca na bilo kojem drugom jeziku, i mada je bio svestan te hiperbole, nije smatrao da je to preterivanje veoma veliko. (Pamela je, svakako, stalno nastojala da izdaje svoju klasu i rasu, i tako je, što se moglo i oĉekjvati, priznavala da je to uţasava, pa je Otela podupirala Šajlokom, i sa te dve drame udarala rasistu Šekspira po glavi). Ĉamĉa se borio, kao i bengalski pisac Nirad Ĉoduri, pre njega mada bez onog pišĉevog vraţjeg nagona kolonijalne inteligencije da bude viĊen kao enfant terrible - da bude vredan izazova predstavljenog frazom Civis Britanicus sum. Imperije više nije bilo, ali on je i dalje znao da je »sve što je dobro i ţivo u njemu« bilo »stvoreno i podsticano da ţivi« zahvaljujući njegovom susretu sa ovim ostrvcem ĉuvstvenosti, okruţenim hladnim osećanjem prisutnosti mora. - A od onih materijalnih stvari, on je svoju ljubav dao ovom gradu, Londonu, voleći ga više nego i svoj rodni i bilo koji drugi grad na svetu; mileći, penjao se na njega, kradom, sa uzbuĊenjem jahaĉa, pretvarajući se u kameni kip kad bi

grad pogledao u njegovom pravcu, i maštajući o tome da bude onaj koji ga poseduje i tako, u izvesnom smislu, sam postaje taj grad, kao u onoj staroj deĉjoj igri kad jedan mališan postane »car« - pa ga pitaju, »Care, care, koliko je sati?« - i preuzme taj njemu dragi identitet; kao i u onom mitu Zlatne grane. London, ĉija konglomeratska priroda odraţava i njegovu sopstvenu, upravo kao što je i londonska uzdrţanost odraţava; dok gradski napadni kameni ornamenti-gargameli iz oluka, odraţavaju sablasni bat rimskih koraka na njegovim ulicama - gakanje divljih gusaka-selica. Londonsko gostoprimstvo - da! - uprkos zakonu o useljavanju, i sopstvenom nedavnom iskustvu, Ĉamĉa je i dalje insistirao na istini u vezi s tim: na nesavršenoj dobrodošlici, doduše i na bigoteriji nekih, ali, ipak, na toj realnoj stvari, što je mogao da potvrdi (u jednom juţnolondonskom kvartu) i jedan »pab« u kojem se ĉuo samo ukrajinski jezik, kao i onaj godišnji skup, u Vembliju, ono bacanje kamena sa velikog stadijuma okruţenog imperijalnim odjecima - Naĉin Imperije, Zajednica Imperije - rukama više od stotinu delegata koji su listom tragali za svojim poreklom tamo u davnini, u jednom malom selu Goe, u toj portugalskoj koloniji na jugozapadnoj obali Indije. - »Mi Londonci moţemo da se ponosimo svojim gostoljubljem«, rekao je on, jednom, Pameli, a ona ga je, kikoćući se bespomoćno, odvela da gleda jedan film Bastera Kitona u kojem komiĉar, na kraju neke apsurdne ţelezniĉke pruge, nailazi na ubistven prijem onih koji su ga oĉekivali. U to vreme, njih dvoje su uţivali u takvom meĊusobnom suprotstavljanju, i posle ţestokih diskusija završavali u krevetu... I sad on vrati svoje lutajuće misli temi

metropole. Tvrdoglavo je sebi ponavljao: duga istorija Londona kao pribeţišta mnogih, uloga koju je taj grad igrao uprkos ritajućoj nezahvalnosti dece begunaca; a lišen svake retorike šćućurenih, samoĉestitajućih masa doseljenika u »naciju imigranata« preko mora, sam je bio daleko od savršeno srdaĉno raširenih ruku domaćina. Da li bi Sjedinjene Ameriĉke Drţave sa svojim pitanjima jeste-li-sad-i-jeste-li-ikad-bili, dopustili Ho Ši Minu da radi kao kuvar u njihovim hotelskim kuhinjama? Šta bi njihov makkaransko-volterski zakon imao da kaţe o onom potonjem Karlu Marksu koji je, sa onom svojom gustom bradurinom, stajao pred gradskom kapijom, ĉekajući da preĊe londonsku ţutu liniju? O Podesni Londone! Da li neko moţe stvarno da bude toliki duhovni tupadţija a da ne voli londonski izbledeli sjaj i njegova nova oklevanja, više nego one vruće izvesnosti onog novog prekookeanskog Rima sa njegovim nacifikovanim arhitektonskim gigantizmom, koji ugnjetava veliĉinom da bi se njegovi ljudski stanovnici osećali kao crvići?... London, uprkos onim svojim sve ćešćim izraslinama kao što je Nat Vest toranj - zdruţeni logo istisnut u treću dimenziju - ipak je saĉuvao ljudsku meru. Viva! (Zindabad!) Pamela je uvek zauzimala sarkastiĉan stav prema takvom uzbudenom izraţavanju. »To su muzejske vrednosti«, imala je obiĉaj da mu kaţe. »Posvećene i obešene na poĉasna mesta, na zidovima.« Ona nikad nije imala vremena da se bavi onim što odoleva vremenu. Sve menjaj! Sve rasparaj! A on joj je na to rekao: »Ako uspeš, ti ćeš svakom sliĉnom tebi, za jednu ili dve generacije, onemogućiti da ubrza korak.« Ona je slavila tu viziju sopstvene staromoĊnosti. Ako bude završila kao

ona punjena ptica dodo - relikvija, Izdajica Klase, iz osamdesetih godina ovog veka - to će, rekla je, znaĉiti neko poboljšanje ovog sveta. On ju je zamolio da mu dopusti drukĉije mišljenje, ali oni su se dotle već grlili i ljubili: što je, svakako, bilo neko poboljšanje, te se on tako sloţio sa njenim mišljenjem. (Jedne godine, vlada je bila uvela plaćanje karata za ulazak u muzeje, pa su grupe gnevnih ljubitelja umetnosti demonstrirale parolama svoje nezadovoljstvo pred tim hramovima kulture. Kad je Ĉamĉa to video, on je hteo da istakne jednu svoju, šuprotnu parolu, i da im se, kao usamljeni govornik sa nekog uzvišenja, suprotstavi. Zar ti Ijudi ne znaju kolika je vrednost onih eksponata tamo unutra? I ti ljudi su se onda muvali, razdragano protestovali i svoja pluća trovali cigaretama ĉija je jedna paklica bila skuplja od ulaznice za muzej protiv koje su se bunili; ono što su oni demonstrirali svetu bilo je, zapravo, potcenjivanje njihovog kulturnog nasleĊa... Pamela je udarila nogom po podu. »Kako se usuĊuješ da tako govoriš?!« rekla mu je. Ona je imala tadašnje pravilno shvatanje: da su muzeji i suviše vredni i da je besmisleno naplaćivati neku sitnu taksu za ulaz. Prema tome: »Nemoj da se mešaš u to!« i on je, na svoje iznenaĊenje, odustao od svakog mešanja u tu stvar. On nije mislio da kaţe ono što je izgledalo da je mislio. On je mislio da je on, moţda, bio u stanju, pod pravim okolnostima, i svoj ţivot da ţrtvuje za ono što se u muzejima nalazi. I zato on nije mogao ozbiljno da shvati to protivljenje taksi od nekoliko penija. MeĊutim, bio je savršeno svestan toga da je njegov stav bio nejasan i loše branjen.)

- A od svih ljudskih bića, Pamela, ja sam voleo samo tebe. Kultura, grad, supruga; i ĉetvrta i poslednja ljubav njegova, o kojoj nikom nije priĉao: ljubav prema jednom snu. U stare dane, taj san mu se vraĉao otprilike jednom meseĉno; obiĉan san, dogaĊao se u nekom gradskom parku, pored jedne avenije sa drvoredom razvijenih brestova, ĉije su natkriljujuće krošnje pretvarale aveniju u zeleni tunel u koji su nebo i sunce samo, ovde-onde, kapljali kroz savršene nesavršenosti zastora od lišća. U toj šumovitoj tajnosti, Saladin je video sebe, u društvu deĉkića od oko pet godina starosti, koga je on uĉio da vozi bicikl. Deĉkić, klateći se uplašeno, u poĉetku, ĉinio je junaĉke napore da odrţava ravnoteţu, sa ţestinom sina koji ţeli da mu otac bude ponosan na njega. Sanjani Ĉamĉa trĉao je pored svog izmaštanog sina i drţao bicikl, da ne padne, steţući mu rukom, grĉevito, rešetkicu za pakete iznad zadnjeg toĉka. Zatim bi ga pustio, a deĉkić (ne znajući da nije više pridrţavan) nastavljao je da vozi: ravnoteţa je dolazila kao dar letenja, i njih dvojica su klizili niz aveniju, Ĉamĉa trĉeći, a deĉkić okrećući pedale sve upornije i upornije. »Uspeo si!« radosno je uzviknuo Saladin, a isto tako oduševljeno dete vikalo je preko svog ramena: »Gledaj me! Vidi, tata, kako sam brzo nauĉio da vozim! Je 1’ ti milo? Je l’ me sad voliš?« To je bio san za plakanje; jer kad se probudio, više nije bilo ni bicikla ni deteta. »Šta ćeš ti sad da radiš?« upitala ga je Mišal sred onog krša i loma u noćnom klubu Vreli vosak, a on joj je i suviše bezbriţno odgovorio: »Ja? Mislim da se vratim u ţivot.« Lakše reĉeno nego uĉinjeno; a to je, ipak, bio ţivot koji mu je ljubav prema sanjanom detetu nagradio

bezdetnošću; njegovu ljubav prema ţeni, njenim otuĊenjem od njega i njenom zatrudnelošću od njegovog starog prijatelja iz studentskih dana; njegovu ljubav prema gradu koja ga je sa himalajskih visina bacala u taj isti grad; i njegovu ljubav prema civilizaciji, koja ga je zaĊavolila, ponizila, rastrgla na svom toĉku. Ne potpuno rastrgla, podsetio se on na sebe; bio je on opet ceo, a tu je imao i primer Nikola Makijavelija za razmatranje (ĉoveka kome je uĉinjena nepravda, ĉije je ime kao ono Muhamedovo-Mahonovo-Mahaundovo sinonim zla; dok mu je, u stvari, njegov nepokolebljivi republikanizam doneo muĉilište i onaj toĉak za rastezanje na kojem je on ipak preţiveo - da li behu tri obrtaja? - dovoljno, u svakom sluĉaju, da mnogi ljudi priznaju ĉak i to da su silovali svoje babe, i sliĉno, samo da bi se rešili bolova; a on, ipak, nije ništa priznao, nijedan zloĉin nije uĉinio dok je bio u sluţbi Firentinske republike, u tom i-suvišekratkom prekidu vlasti porodice Mediĉi); kad je Nikolo uspeo da preţivi takve patnje i doţivi da napiše onu moţda ogorĉenu a moţda i ciniĉnu parodiju udvoriĉke vladalaĉko-zrcalno-odrazne literature, tada u velikoj modi, delo Il Principe, za kojim su došli sjajni Discorsi, onda on, Ĉamĉa, svakako nema potrebe da sebi dopusti luksuz poraza. Dakle, to je uskrsnuće; odvaljaj dalje taj ogromni kamen sa ulaza u pećinu mraĉnu, i - do Ċavola s problemima legalnim! Mišal, Hanif Dţonson i Ruţiĉasti - u ĉijim su oĉima Ĉamĉine metamorfoze uĉinile ovog glumca herojem, preko kojeg je ona magija specijalnih efekata fantastiĉnih filmova (Lavirint, Legenda, Hauard Čudak) ušla u Stvarnost - odvezli su Saladina kombijem Ruţiĉastog do Pameline kuće; ali ovog puta on je sedeo

stešnjen u vozaĉevoj kabini zajedno sa njih troje. Bilo je rano popodne; Dţampi je još morao biti u sportskom centru. »Srećno«, rekla mu je Mišal, ljubeći ga u obraz, a Ruţiĉasti ga je pitao da li bi trebalo da priĉekaju. »Ne, hvala«, odgovorio je Saladin. »Kad padneš sa neba, pa te napusti prijatelj, izdrţiš brutalnost policije, pretvoriš se u jarca, izgubiš i posao i ţenu, spoznaš moć mrţnje i ponovo stekneš ljudski oblik, šta ti je drugo ostalo da uĉiniš nego - kako biste vi bez sumnje izrazili frazom da traţiš svoja prava?« Mahnuo im je na rastanku. »Sve najbolje«, rekla mu je Mišal i oni su otišli. Na uglu ulice, klinci iz susedstva, sa kojima on nikad nije bio u dobrim odnosima, igrali su fudbal pored bandere s lampom. Jedan od njih, mangupĉić od desetak godina sa izrazom zloće i prasećim oĉima, »uperi« na Ĉamĉu zamišljeni videodaljinski upravljaĉ i viknu: »Napred marš!« Klinac je pripadao generaciji koja je verovala u preskakanje dosadnih, neprijatnih, nezgodnih delića ţivota, marširajući brzo napred od jednog do drugog vrhunca punog akcije. Dobrodošao kući, pomisli Saladin, i pritisnu zvonce na vratima. Kad ga Pamela ugleda, ona se bukvalno uhvati za grlo i poĉe da ga steţe. »Nisam verovao da ljudi to još rade«, reĉe on. »Posle filma Dr Strangelove.« Trudnoća joj se još nije videla; on ju je pitao kako to podnosi a ona je pocrvenela, ali mu je ipak rekla da je sve u redu. »Dosad sve ide kako treba.« Bila je, prirodno, izbaĉena iz koloseka; njena ponuda u kuhinji da skuva kafu došla je nešto kasno (ona je bila »verna« svorn viskiju, koji je brzo pila uprkos detetu pod srcem); ali Ĉamĉa se u stvari osećao pogruţeno tokom celog tog susreta. Pamela je jasno osećala da je ona ta koja treba da bude u lošem

poloţaju. Ona je bila ta koja je ţelela da prekine taj brak i koja se Ĉamĉe bar triput odrekla; ali i on je, isto kao ona, bio sav spetljan i zbunjen, te je izgledalo kao da se njih dvoje takmiĉe oko prava da budu u nemilosti. Razlog Ĉamĉinog poraza - a on tu nije stigao, setimo se, u ovakvoj zbunjenosti, već u svadljivom, ratobornom raspoloţenju - bio je u tome da je on shvatio - videvši Pamelu u njenoj i suviše vedroj vedrini, sa licem poput maske svetice iza koje se ko-zna-kakvi crvići goste na trulom mesu (bio je preplašen od dušmanskog nasilja onih slika koje su mu izvirale u nesvesnom stanju), sa njenom obrijanom glavom ispod apsurdnog turbana, njenim zaudaranjem na viski i onom tvrdoćom koja se bila uvukla u borice oko njenih usana - da se sasvim jednostavno odljubio i da ne bi ţeleo da mu se ona, pa sve i da hoće (što je bilo neverovatno mada ne i neshvatljivo) vrati. Onog ĉasa kad je postao svestan toga, poĉeo je da se, iz nekog razloga, oseća krivim, a posledica je bila u tome što se na razgovornom planu našao u nepovoljnijem poloţaju. I belodlaki pas je reţao na njega. Ĉamĉa se seti da on, u stvari, nikad nije mnogo mario za te kućne ljubimce. »Pretpostavljam«, obrati se ona svojoj ĉaši, sedeći za starim stolom od borovine, u prostranoj kuhinji, »da je to, što sam uĉinila, neoprostivo, ah?« To malecko, amerikanizirano ah? bilo je jedna nova stvar kod nje: da li još jedna iz onog niza šljaga koje je svesno udarala svom poreklu i vaspitanju? Ili je to bila primila od Dţampija, ili od nekog njegovog mladog poznanika-hipika, kao zarazu? (I sad opet krenu onaj njegov reţeći bes: ama, dole s tim! Pošto on nju više nije ţeleo, to je sad bilo potpuno neprikladno ovoj

situaciji.) »Mislim da ne bih umeo da ti kaţem šta sam ja u stanju da opraštam«, bio je njegov odgovor. »Kao da mi reakcija na sve to nekako izmiĉe; ĉovek ili reaguje ili ne reaguje, ali ja verujem da ću u dogledno vreme imati neko mišljenje. Zato, recimo da je porota otišla na većanje.« Njoj se ovo nije sviĊalo, jer je ţelela da on naširoko razglaba situaciju, kako bi mogli natenane da piju njenu prokletu kafu. Pamela je uvek kuvala groznu kafu: ali to sad nije bio njegov problem. »Ja se vraćam ovamo. Ponovo se doseljavam«, reĉe on. »Kuća je velika i ima dosta soba. Uzeću svoj kabinet, moje skrovište, i sobe ispod njega, zajedno sa onim zasebnim kupatilom, te ću tako biti potpuno nezavisan. Kuhinjom ću se veoma retko koristiti, mislim. Pretpostavljam, s obzirom na to da mi telo nije nikad bilo pronaĊeno, i da sam zvaniĉno meĊu nestalima-verovatno-mrtvima, da nisi išla u sud da me izbrišeš iz venĉanice; u kojem sluĉaju neće dugo potrajati do mog vaskrsnuća, ĉim budem pokrenuo Bentajna, Miligena i Selersovu.« (Odnosno, njihovog advokata, raĉunovoĊu i Ĉamĉinog agenta.) Pamela ga je nemo slušala, a njeno drţanje mu je govorilo da ona nema nameru da mu iznosi neke protivargumente, i da je sve što on ţeli o-kej: samo je govorom svog tela pokušavala da nešto ispravi. »A posle toga«, zakljuĉi on, »sve rasprodajemo i ti dobijaš razvod.« I on zbrisa iz kuhinje, izvodeći pozorišni »izlazak« da bi izbegao njenu drhtavicu, i stiţe do svog skrovišta upravo pre njenog potresa. Pamela je, dole, moţda plakala; a on nikad nije mogao lako da podnosi ţenski plaĉ, mada je on sam bio jedan od glavnih drhtavaca-potresnika. A sad mu se i srce nezgodno uznemiri: bum-bum-dum dumbara-bum-bum.

Da bi se ponovo rodio, najpre umreti moraš. * Kad je ostao sam, on se odjednom setio kako se on i Pamela jednom nisu sloţili - mada su o svemu imali suprotna mišljenja - u gledanju na jednu kratku priĉu koju su oboje bili proĉitali, a ĉija je tema bila upravo priroda neoprostivog. Zaboravio je i naslov priĉe i ime autora, ali sadrţaja se ţivo sećao. Jedna ţena i jedan ĉovek bili su prisni prijatelji (nikad ljubavnici) tokom celog ţivota - i mladosti i zrelosti. Na njegov dvadesetprvi roĊendan (oboje su u to vreme bili siromašni), ona mu je, u šali, poklonila jednu najstraviĉniju jeftinu staklenu vazu koju je mogla da naĊe, u bojama dreĉeće parodije na venecijansku ljupku vedrinu. Dvadeset godina kasnije, kad su oboje postali uspešni i prosedi, ona ga je posetila u njegovoj kući i poĉela da se s njim svaĊa zbog njegovog lošeg odnosa prema jednom njihovom zajedniĉkom prijatelju. U toku svaĊe, njoj je pogled pao na staru vazu, koju je on i dalje drţao na poĉasnom mestu, na polici iznad kamina u dnevnoj sobi, i bez prekidanja svoje tirade, ona je zbrisala vazu sa police i vaza se u paramparĉad razbila. Posle toga on više nikad nije hteo s njom da govori; kad je umirala, pola veka kasnije, on je odbio da je poseti dok je leţala na samrtnoj postelji, i da joj posle ode na sahranu, iako su mu prijatelji koje mu je bila poslala rekli da ona od sveg srca ţeli da ga vidi. »Recite joj«, odgovorio je on njenim emisarima, »da ona nikad nije znala koliko sam ja cenio ono što mi je razbila.« Emisari su dokazivali,

molili, besneli. Ako ona nije znala koliki je znaĉaj on pridavao toj triĉariji, kako onda on moţe, po duši, da je za to krivi? I zar se ona nije godinama posle toga trudila da dobije njegov oproštaj i da se to izgladi? Pa, ona umire, tako ti boga! Zar ta stara, detinjasta ranica ne moţe, sad, na kraju, da se zaleĉi. Pa oni sad gube svoje doţivotno prijateljstvo, i zar ne mogu jedno drugom da kaţu zbogom? »Ne«, rekao je nepomirljivi ĉovek. - »Je l’ ti to stvarno samo zbog te vaze? Ili kriješ neku drugu, mraĉniju stvar?« - »Zbog vaze«, odgovorio je on, »zbog vaze, i ni zbog ĉega drugog.« Pamela je tog ĉoveka smatrala za sitnu dušu i grubijana, ali Ĉamĉa je ĉak i tada cenio tu ĉudnu ljudsku privatnost, tu neobjašnjivu unutarnjost zbivanja u ĉoveku. »Niko ne moţe jednu unutrašnju povredu da ocenjuje«, rekao je on tada, »prema veliĉini površinske rane, ili prema dubini rupe.« Sunt lacrimae rerum (suze su za nesreću), kako bi bivši uĉitelj Sufijan rekao, a Saladin je tokom mnogih sledećih dana imao dosta mogućnosti da razmišlja o suzama u stvarima. On je isprva bio doslovno nepokretan u svom kabinetu-skrovištu, dopuštajući toj sobi da se sopstvenim tempom, iza njega i oko njega, ponovo razvija, i oĉekujući od nje da povrati nešto od onog solidnog, utešnog kvaliteta nje same iz starih dana, kao što je bilo pre promene univerzuma. Dosta je vremena provodio u gledanju televizije sa poloviĉnom paţnjom, menjajući kanale prinudno, jer je i sam bio deo kulture daljinskog upravljanja svakodnevicom, kao i onaj klinac prasećih oĉiju sa uliĉnog ćoška; i on je sam shvatao, ili je bar sticao iluziju da shvata tog mešovitog video-monstruma kojeg je njegov pritisak na dugme oţivotvoravao... kakav je samo izravnjivaĉ bio taj

daljinsko-upravljaĉki kibic-sekaĉ, taj prokrustovski krevet dvadesetog veka; on je kao satarom odsecao tešku kategoriju i istezao laku, dok sve televizorove emisije reklame, ubistva, kvizovi, hiljadu-i-jedna zabava i isto toliko terora u stvarnosti i mašti - ne bi došle u istu kategoriju, stekle istu teţinu; i dok je pravi Prokrust, graĊanin-pripadnik onog što bi se danas moglo nazvati celom-rukom-»opipljivom« kulturom, morao da primenjuje i um i rs, on, Ĉamĉa, mogao je da sedi zavaljen u svojoj Parker-Knoll-fotelji za-zavaljivanjedo-mile-volje i da samo prstima obavlja satarenje i istezanje. Ĉinilo mu se, dok je bazao preko tv-kanala, da je ta kutija puna ĉudovišta i nakaza: bilo je tu ţivih produkata mutacije - mutanata - zvanih »Mutići«, u seriji Dr Ko, bizarnih stvorova koji su izgledali kao da su bili ukršteni sa raznim vrstama industrijskih mašina - sa glodalicama, dizalicama, škarama, viljuškarima, ĉekićarama, testerama, i ĉiji su se surovi ţrecirukovodioci zvali Mutilazijanci; deĉiji tv-programi kao da su bili nastanjeni iskljuĉivo liumanoidnim robotima i kreaturama sa preinaĉavajućim telima, dok su programi za odrasle pruţali neprestanu paradu ljudskih nusprodukata najnovijih shvatanja moderne medicine i njenih sauĉesnika, savremenih boleština i rata. Neka bolnica, u Gijani, oĉigledno ĉuva telo jednog lepo razvijenog morskog sirenka - pola ĉoveka, pola muške ribe - kompletnog sa škrgama i krljušti. Likantropija, iliti ludo uobraţenje ĉoveka da se pretvorio u vuka - bila je u porastu tamo u škotskim brdima. Ozbiljno se diskutovalo i o genetskoj mogućnosti stvaranja kentaura. Prikazana je i operacija promene pola. - Setio se i jedne odvratne pesme koju mu je neodluĉno pokazao Dţampi Dţoši u

kafeu Šaandaar sa K. i D. Njen naslov, »Pevam o elektriĉnom telu«, potpuno je predstavljao pesmu. - Ali taj nervozni badţa je ipak bio kompletno telo, gorko je pomislio Saladin. On je Pameli napravio dete, bez ikakve muke: u njegovim hromozomima nije bilo prelomljenih štapića... i ugledao je sebe u jednoj reprizi »klasika« the Aliens Show. (U mnogo naprednoj kulturi status klasika moţe da se stekne za samo šest meseci, a ponekad i prekonoć.) Posledica sveg tog njegovog gledanja u tu kutiju bila je u njegovoj potrebi da dobro zagrize u ono što mu je još bilo ostalo od predstave o normalnom, o proseĉnom kvalitetu stvarnog; ali tu su delovale i neke suprotne sile. Delo Svet baštovana mu je pokazalo kako se moţe postići ono nešto, zvano »himeriĉni kalem« (sluĉajno isti onaj koji je bio ponos bašte Ota Kouna); i mada je zbog svoje nepaţnje zaboravio nazive ta dva drveta spojena u jedno - dud? Laburnum-zanovet - metilica? - on se zbog samog tog drveta uspravio u fotelji i zamislio. Ama, ono je tu negde bilo, opipljivo, himera sa korenjem, ĉvrsto usaĊena u komad engleskog tla iz kojeg je ţivahno raslo: drvo, pomislio je on, kadro da zauzme ono metaforiĉno mesto drveta koje je njegov otac oborio u onoj dalekoj bašti, u jednom drugom, nespojivom svetu. Ako je jedno takvo drvo mogućno, onda je tu mogućan i on; onda i on moţe da bude u svezi, da svoje korenje pusti, da preţivi. Sred svih tih televizualnih slika hibridnih tragedija nekorisnosti morskog sirenka, promašaja plastiĉne hirurgije, esperantu-sliĉnoj ispraznosti preterano moderne umetnosti, koka-kolanskoj kolonizaciji naše planete - on je ipak posednik tog dara. I to mu je bilo dovoljno. Ugasio je televizor.

Njegova mrţnja prema Dţibrilu se smanjivala. A ni oni rogovi, jareća kopita, itd., nisu više pokazivali nikakve znake da će se ponovo pojaviti. Kao da je neko leĉenje bilo u toku. U stvari, kako su dani prolazili, ne samo Dţibril već sve ono što se Saladinu u poslednje vreme dešavalo a bilo nepomirljivo sa prozaiĉnošću svakodnevnog ţivota, poĉelo je da mu izgleda nekako beznaĉajno, upravo kao što i oni najuporniji noćni košmari izblede kad ujutru ispljuskate lice hladnom vodom, operete zube i popijete neko jako, vruće piće. I on je poĉeo da pravi izlete u spoljni svet - da obilazi one profesionalne savetnike, advokate, raĉunovoĊe i agente, koje je Pamela imala obiĉaj da naziva »nevaljalcima«, i dok je sedeo u tim kancelarijama sa policama punim knjiga i fascikala, u kojima ĉuda, svakako, nikad nisu mogla da se dešavaju, on je priĉao o svom »slomu« - o »šoku u avionskoj nesreći« - i tako dalje, objašnjavajući svoj nestanak kao da nikad nije padao sa neba, pevajući himnu »Vladaj, Britanijo«, dok je Dţibril urlao jednu ariju iz filma Šri 420. Svesno je Ĉamĉa nastojao da ţivi svojim prekinutim starim ţivotom delikatnih senzibilnosti, te je odlazio na koncerte, posećivao umetniĉke galerije i išao u pozorište, a kako je njegovo reagovanje na sve to bilo priliĉno tupo, kako ti njegovi izleti u umetnost i kulturu, zaĉudo, nisu mogli da ga vrate u staro stanje egzaltacije koje je on, zauzvrat, oĉekivao od svih velikih umetnosti morao je sebe da uverava da će mu se uzbuĊenje ubrzo vratiti; jer on je prošao kroz »loša iskustva«, te mu je potrebno malo vremena. U svom skrovištu, sedeći u Parker-Knoll-fotelji, okruţen svojim dragim predmetima - porcelanskim

pjeroima, Erosom što pridrţava kuglu jedne antiĉke lampe - ĉestitao je sebi što je onaj tip ĉoveka koji shvata da se mrţnja ne moţe dugo odrţavati. Moţda je ljubav, ipak, trajnija od mrţnje; iako se ljubav menja, od nje ipak ostaje neki trag, neki trajan oblik. Prema Pameli, na primer, on je sad bio siguran da ne oseća ništa drugo do najaltruistiĉkiju naklonost. Mrţnja je moţda nešto kao otisak prsta na glatkom staklu osetljive duše; obiĉan trag masnoće, koji sam išĉili kad ga ostavimo na miru. A Dţibril? Uh! On je bio zaboravljen; on više nije postojao. Dakle; odreći se neprijateljstva, mrţnje, znaĉi postati slobodan. Saladinov optimizam bivao je sve veći, ali birokratija koja je okruţivala njegov povratak u ţivot bila je smetnja, veća nego što je on oĉekivao. Banke su bile spore u deblokiranju njegovih tekućih raĉuna; morao je da pozajmljuje novac od Pamele. A ni posao mu nije lako dolazio. Njegova agentkinja, Šarlota Seiers, objasnila mu je preko telefona: »Klijenti postaju ĉudni. Poĉinju da priĉaju o zombi-duhovima, osećaju se, nekako, neĉisti: kao da pljaĉkaju neki grob.« Šarlota, koja je i dalje zvuĉala kao da je tek prešla pedesetu, kao neko dezorganizovano i malĉice šašavo mlaĊo stvorenje iz najboljeg palanaĉkog »kadra«, odavala je utisak da više saoseća sa klijentima i njihovim shvatanjem te stvari nego sa Ĉamĉom. »Priĉekaj da to proĊe«, savetovala mu je. »Doći će maca na vratanca. Najzad, ti nisi nikakav Drakula, tako im boga.« Hvala, Šarlota. Da: njegova opsednutost mrţnjom prema Dţibrilu, njegovo maštanje o izvlaĉenju iz sebe neke surove i odgovarajuće osvete - to su bile stvari prošlosti, vidovi jedne realnosti koji nisu bili u skladu sa njegovom

strasnom ţeljom da sebi ponovo ostvari obiĉan ţivot. Ĉak ni one smutljivaĉke, buntovniĉke slike na televiziji nisu mogle da ga skrenu sa tog puta. Ono što je on odbijao da prihvati, bio je njegov i Dţibrilov portret kao monstruoznih likova. Monstruoznih, zaista: najapsurdnija ideja. U svetu postoje pravi monstrumi diktatori koji vrše masovna ubistva, nakaze koje siluju decu. Pa onaj što siluje starice - Bakut-Trbosek. (Ovde je bio prinuĊen da prizna da je uprkos njegovom starom, visokom poštovanju Gradske policije, hapšenje Uhuru Simbe bila jedna preterano prokleta i tupadţijska stvar.) Samo otvori neke bulevarske novine, bilo kog dana sedmice, pa ćeš videti slike pošandrcalih irskih pedera kako nabijaju blato u usta sitne dece. A Pamela je, naravno, imala svoje gledište da je i »monstrum« - šta? pojam za rasuĎivanje, termin za takve osobe; saosećanje, rekla je, zahteva da na njih gledamo kao na nesrećne sluĉajeve našeg vremena. A on joj je na to odgovorio da saosećanje zahteva da na njihove ţrtve gledamo kao na nesrećne sluĉajeve. »Ništa od tebe«, rekla mu je svojim najpatricijskijim glasom. »Ti zapravo umeš da razmišljaš samo u jeftinim debatnim kategorijama.« I ostali monstrumi koji nisu ništa manje stvarni od onih zloduha iz bulevarskih novina: novac, moć, seks, smrt, ljubav. AnĊeli i Ċavoli - kome su oni potrebni? »Ĉemu demoni, kad je sam ĉovek demon?« - pita onaj »poslednji demon« (nobelovca Singera) sa svog tavana u Tiševicu. Na što je Ĉamĉin smisao za ravnoteţu, njegov ima-tu-dosta-da-se-kaţe-i-za-i-protiv-refleks, ţeleo da doda: »A ĉemu anĊeli, kad je ĉovek i anĊeosko biće?« (Ako ovo nije istina, kako onda objasniti, na primer, onaj Leonardov crteţ? Da li je Mocart stvarno bio Belzebub

sa napuderisanom perikom?) - Ali, moralo je da se prizna, a to je bila njegova prvobitna ideja, da okolnosti veka nisu zahtevale dijaboliĉka objašnjenja. * Ja ništa ne govorim. Ne traţite od mene da stvari razjašnjavam na ovaj ili na onaj naĉin; vreme otkrovenja davno je prošlo. Pravila Stvorenja su priliĉno jasna: postaviš stvari, napraviš ih ovako ili onako, pa ih onda pustiš da se same kotrljaju. Gde ti je zadovoljstvo ako stalno traţiš neke nagoveštaje, menjanje pravila, zakazivanje meĉeva i tabaţa? Dakle, ja sam dosad uspevao da priliĉno dobro vladam samim sobom, i nemam nameru da sad kvarim stvari. Nemojte misliti da ja nisam ţeleo da se mešam; o, jesam, mnogo puta. A jednom sam se, istina, stvarno umešao. Sedeo sam na krevetu Aleluje Koun i razgovarao sa superstarom Dţibrilom. Uparvala ili Ničajvala, on je ţeleo da zna, a ja ga nisam prosvetlio; i svakako nemam nameru da umesto toga blebećem sa ovim zbunjenim Ĉamĉom. Sad idem. Ĉovek hoće da spava. * Njegov ponovo roĊeni, poletarski, varljivi optimizam, najteţe se odraţavao noću; jer onaj drugi svet rogova i kopita, on, noću, nije mogao lako da osporava. A tu se radilo i o one dve ţene, koje su bile poĉele da ga proganjaju u snovima. Prva - teško mu je to

bilo da prizna, ĉak i samom sebi - bila je nijedna druga nego ona dete-ţena Šaandaara, njegova verna saveznica u ono vreme njegovih košmara koje je on sad tako silno pokušavao da sakrije iza banalnosti i maglica, fanatika borilaĉkih veština - ljubavnica Hanifa Dţonsona, Mišal Sufijan. Druga - koju beše ostavio u Bombaju sa noţem njegovog odlaska zarivenim u njeno srce i koja sigurno još veruje da je on mrtav - bila je Zini Vakil. * Nervozu »nervĉika«-Dţampija Dţošija kad je saznao da se Saladin Ĉamĉa vratio, u ljudskom obliĉju, i ponovo zauzeo dva gornja sprata kuće u Noting Hilu, bilo je straviĉno gledati, što je razdraţilo i Pamelu više no što bi to i ona sama mogla da opiše. Prve noći - bila je odluĉila da mu to ne kaţe dok se ne naĊu u bezbednosti kreveta - Dţampi je, kad je ĉuo tu vest, Ċipio dobrih pola metra od kreveta i stao na liht-plavi tepih, go kao od majke roĊen, i poĉeo da se sav trese, sa palcem zarivenim u usta. »Vrati se u krevet i prestani da se ponašaš kao kreten«, naredila mu je, ali on je ţestoko tresao glavom, drţeći sad palac napolju dovoljno dugo da bi mogao da izblebeće: »Ali ako je on ovde! U ovoj kući! Kako onda ja mogu...?« - Na to je šĉepao svoju odeću, skupio je u jednu guţvu i izjurio iz sobe; Pamela je ĉula treske i lomljavu, što joj je govorilo da su mu cipele, za kojima je on verovatno trĉao, padale niz stepenice. »Odliĉno«, vrištala je za njim. »Vrat slomio, dabogda, kukavico!«

MeĊutim, nekoliko trenutaka docnije, Saladina je posetila figura otuĊene mu ţene zajapurena purpur-lica i ćelave glave, koja gusto procedi kroz stisnute zube: »Dţ. Dţ. stoji napolju, na ulici. Prokleta budala kaţe da ne sme da uĊe u kuću ako ti ne kaţeš da nemaš ništa protiv, da je to za tebe o-kej.« Videlo se da je, kao i obično, cugala. Čamča, iznenaĎen, manje-više izvali: »A šta ti kaţeš na to, je l’ ti ţeliš da on uĎe?« što je Pamela protumačila kao njegov način utrljavanja soli u otvorenu ranu. Buknuvši u licu još purpurnije, ona klimnu glavom u besu poniţenosti. Da! I tako se desilo da je svoje prve noći kod kuće, Saladin Ĉamĉa morao da iziĊe iz kuće - »Ej, badţo! Pa ti stvarno dobro izgledaš!« pozdravi ga Dţampi, uz gest kao da ţeli da sastavi dlanove, da bi prikrio strah - i da ljubavnika svoje ţene ubedi da uĊe i legne u krevet pored nje. Zatim se povukao gore, jer Dţampi u svojoj pogruţenosti nije smeo da se vrati u kuću dok mu se Ĉamĉa ne skloni s puta. »Kakav ĉovek!« plakao je Dţampi pred Pamelom. »Pa on je princ, on je svetac!« »Upadaj u krevet«, reĉe mu Pamela Ĉamĉa, paralizovano, »da ne bih morala ovo jebeno kuĉe da napujdam na tebe.« * Dţampija je Ĉamĉino prisustvo u kući i dalje zbunjivalo, jer ga je video (ili mu se to samo priĉinjavalo

po njegovom ponašanju) kao neku zastrašujuću senku koju treba stalno smirivati. Kad je Pameli spremao ruĉak ili veĉeru (on se pokazao, na njeno iznenadenje i olakšanje, kao pravi »šef«-glavni kuvar indijskog restorana), navaljivao je da i Ĉamĉu pozovu dole, u kuhinju, da im se pridruţi; dok je Saladin, malo oklevajući, nosio sebi jela, gore, na posluţavniku i objašnjavao Pameli da bi, inaĉe, bilo prostaĉki i provokativno. »Je l’ ti vidiš šta on sve dopušta pod sopstvenim krovom! Pa, on je gigant! A jedino što mi moţemo, to je da se prema njemu bar pristojno ponašamo.« A Pamela, u svom sve većem besu, morala je da podnosi ĉitav niz takvih zbivanja i njihova naravouĉenija. »Nikad ne bih mogla ni da pomislim da si ti toliko konvencionalan«, rekla mu je gnevno, a Dţampi joj je odgovorio: »To je samo stvar poštovanja ĉoveka«. I u ime tog poštovanja, Dţampi je nosio Ĉamĉi ĉaj, novine i poštu; i nikad nije propuštao, kad je dolazio u tu veliku kuću, da odlazi gore u posetu, bar na dvadesetak minuta, na minimum koji je odgovarao njegovom osećanju pristojnosti, dok ga je Pamela ĉekala i »drmala« ĉaše viskija, tri sprata niţe. Dţampi je donosio Saladinu i male poklone: smirujuće ponude u vidu knjiga, starih pozorišnih programa i raznih maski. Kad je Pamela pokušavala da se ponaša odluĉno, on joj se suprotstavljao svojom bezazlenom ali i tvrdoglavom upornošću: »Mi ne moţemo da se ponašamo kao da je taj ĉovek nevidljiv. On je ovde, zar ne? Mi moramo da ga ukljuĉimo u naš ţivot.« Pamela mu je kiselo odvratila: »Pa, zašto ga, onda, ne zamoliš da siĊe i da nam se pridruţi u krevetu?« Na šta joj je Dţampi ozbiljno odgovorio: »Nisam bio siguran da bi se ti s tim sloţila.«

Uprkos svojoj nesposobnosti da se opusti i Ĉamĉin boravak gore primi kao novo za gotovo, nešto se u Dţampi-Dţošiju ipak smirilo kad je, na ovaj neuobiĉajeni naĉin, dobio blagoslov svog prethodnika. A budući kadar da pomiri imperative ljubavi i prijateljstva, on se priliĉno razvedrio i osetio kako u njemu raste osećanje oĉinstva. Jedne noći, usnio je san zbog kojeg je zaplakao, sledećeg jutra, radujući se unapred: obiĉan san - kao, on trĉi avenijom natkriljenom krošnjama drvoreda, pomaţući nekom deĉkiću da vozi bicikl. - »Je l’ vidiš kako lepo vozim? Je 1’ ti milo, tata?« vikao je uzbuĊeni deĉkić. »Gledaj kako vozim! le l’ me sad voliš?« * Pamela i Dţampi bili su angaţovani u kampanji protestovanja protiv hapšenja dr Uhuru Simbe zbog takozvanih Trbosekovih ubistava bakutanera. I zbog toga je Dţampi takoĊe odlazio gore da diskutuje sa Saladinom. »Citava je ta stvar naduvana - zasnovana na nepouzdanim dokazima i insinuacijama. Hanif tvrdi da je optuţnica puna rupa k’o švajcarski sir. Prava nameštaljka iz ĉiste pakosti; jedino je pitanje dokle nameravaju da idu. Oni će njega u fasu da nadlaju. Moţda će se pojaviti ĉak i svedoci koji će da tvrde da su ga videli kako secka babe. Zavisi koliko ţele da mu naude. Ja bih rekao, mnogo; on je jedno vreme bio veoma buĉan u gradu.« Ĉamĉa je preporuĉivao opreznost. Sećajući se kako je Mišal Sufijan sa gnušanjem govorila o Simbi, on je rekao: »Badţa je poznat - zar ne? - kao grubijan prema ţenama...« Dţampi

okrenu dlanove naviše. »U svom privatnom ţivotu«, priznao je on, »taj frajer je stvarno bio jedno veliko govno. Ali to ne znaĉi da je on ĉereĉio stare graĊanke; ne moraš da budeš anĊeo da bi bio nevin. Naravno, sem ako nisi crn.« Ĉamĉa mu je to propustio. »Stvar je u tome što to nije ništa liĉno već politiĉki«, naglasio je Dţampi, dodajući, kad je ustao da poĊe, »da, sutra se odrţava miting posvećen tome. Pamela i ja moramo da idemo; izvini, mislim, ako ţeliš, to jest, ako budeš zainteresovan, moţeš da poĊeš sa nama, ako hoćeš.« »Pozvao si ga da ide s nama?« Pamela nije mogla da poveruje. U posleĊnje vreme je ĉesto osećala muĉninu, na povraćanje, ali to joj nije izmenilo raspoloţenje. »I ti si to uradio bez mog pitanja?« Dţampi je izgledao obeshrabreno. »Uostalom, nema veze.« Olakšala mu je. »Njega da upecaš za nešto tako!« MeĊutim, sutradan ujutro, Saladin se pojavio u holu, u finom smeĊem odelu, mantilu od kamilhara sa svilenom kragnom i sa priliĉno prikladnim smeĊim filcanim šeširom, malo oborenog oboda sa jedne strane. »Za gde si se ti to spremio?« ţelela je da zna Pamela s turbanom, u koţnoj jakni od vojnih viškova i grubim pantalonama koje su joj otkrivale poĉetno debljanje trbuha. »Jeziš Askot-dţentlmen!?« - »Ĉini mi se da sam pozvan na neki miting«, odgovori Saladin na svoj najneborbeniji naĉin, a Pamela mu ćudljivo reĉe: »Moraćeš da se pripaziš«, upozoravajući ga. »Ovako upicanjenog, mangupi će te sjebati s leĊa, pa će da te opelješe.« *

Šta je njega odvuklo natrag u drugi svet, u taj podgrad ĉije je postojanje on tako dugo osporavao? - Šta ga je, ili, holje - ko ga je prostom ĉinjenicom o svom (njenom) postojanju prinudi(l)o da se pojavi iz ĉaure svog skrovišta u kojem se vraćao - ili je verovao da se vraća - u svog bivšeg sebe, i da se još jednom baci u opasne (jer, na mapi neobeleţene) vode ovoga sveta i njegove sopstvene liĉnosti? »Uspeću ja da se uklopim u taj miting«, bio je Dţampi Dţoši rekao Saladinu, »pre mojih Ċaka-karatista.« MeĊu kojima je ĉekala njegova glavna zvezda: dugaĉka cura sa kosom u duginim bojama i, dodao je Dţampi, tek što je navršila osamnaestu. - Ne znajući da je i Dţampi pomalo patio zbog iste grešne ĉeţnje, Saladin je prešao ceo grad da lii se našao u blizini cure Mišal Sufijan. * On je oĉekivao da će taj miting biti mali, okrenut tamo nekoj zadnjoj sobi, punoj sumnjiĉavih tipova, koji gledaju i govore kao klonovi Malkolma X (Ĉamĉa se setio jednog njemu smešnog vica na televiziji - »A sad ĉujte vic o Crncu koji je svoje ime promenio u Mr X i tuţio sudu redakciju News of the World [Vesti iz sveta] zbog klevete« - i izazvao jednu od najgorih svaĊa u svom braku), i moţda sa nekoliko gnevnih ţena; zamišljao je i stezanje pesnica i manifestacije pravdoljubivosti. Ono što je našao bio je jedan veliki hol, u zdanju za skupove prijatelja Brikhola, zakrĉen od-zida-do-zida ljudima svih mogućih vrsta - starim, krupnim

ţenama, uniformisanim Ċacima, Rastaskim i restoranskim radnicima, osobljem malih kineskih supermarketa - supereta iz Plezli-strita, pristojno odevenih gospodiĉića i razbarušenih mangupĉića, belaca i crnaca; raspoloţenje te gomile sveta bilo je daleko od one vrste ortodoksne histerije koju je on zamišljao; svi su bili mirni, zabrinuti i oĉigledno u oĉekivanju da ĉuju šta se moţe uĉiniti. Pored Ĉamĉe je stajala neka mlada crnkinja koja ga je, njegovom odećom razonoĊena, odmeravala od glave do pete; on joj je uzvratio pogled, a ona se nasmejala: »O-kej, izvin’te, nema uvrede«. Nosila je jedan staklast, ispupĉen bedţ, one vrste koja menja poruku kad se pomerite. Pod nekim uglovima pisalo je, Uhuru za Simbu, a pod drugim, Slobodu za Lava. »To je zbog pravog znaĉenja imena koje je on za sebe izabr’o«, objasni mu ona bez potrebe. »Na afriĉkom.« - »Na kojem jeziku?« ţeleo je Saladin da zna. Ona je slegla ramenima, pa se okrenula da sluša govornike. Bilo je to afriĉki: roĊeno, zvukom nje same, u Luišemu ili Detfordu ili Nju Krosu, sve što je njoj bilo potrebno da ĉuje... Pamela mu zašišta u uho. »Vidim da si najzad našao nekog prema kome se moţeš osećati superiorno.« Ona je još mogla da ga ĉita kao otvorenu knjigu. Neku sitnu ţenicu sedamdesetih godina vodio je ka podijumu na kraju hola jedan viţljast ĉovek koji je, Ĉamĉa je bio gotovo siguran, stvarno liĉio na nekog lidera ameriĉkog crnaĉkog pokreta, zapravo na onog mladog Stoklija Karmajkla - sa istim debelim naoĉarima - i koji se ponašao kao neka vrsta compere-a, kuma. Ispalo je da je on Volkot Roberts, mlaĊi brat dr. Simbe, a da je ona sitna starica njihova majka, Antoaneta. »Bogzna kako je nešto onako golemo kao Simba moglo

da iziĊe iz nje«, šapnu Dţampi, a Pamela ljutito frknu, zbog njenog osećanja solidarnosti sa svim trudnim ţenama, kako sa onim prošlim tako i sa sadašnjim. Ali kad je Antoaneta Roberts progovorila, glas joj je, zahvaljujući samo njenim plućima, bio dovoljno moćan da ispuni celu prostoriju. Ţelela je da govori o danu suĊenja njenom sinu, pred istraţnim sudijom, i bila je, bogme, sjajna izvoĊaĉica u toj predstavi. Glas joj je, po Ĉamĉinom mišljenju, bio ono što se smatra za obrazovan glas; govorila je sa BBC-akcentom osobe koja je uĉila englesku dikciju iz emisija World Service, ali tu je bilo i jevanĊelisanja i pakleno-ognjenih propovedi. »Moj sin se našao u pritvoru«, rekla je ona utišanoj masi u holu. »Gospode Boţe, on je tu ćeliju svojim telom ispunio. Moj Silvester - vi mi nećete zameriti ako upotrebim to ime koje sam mu dala, bez namere da umanjim znaĉaj njegovog ratniĉkog imena koje je on sam uzeo, ali ja to pominjem samo iz navike - Silvester je grunuo naviše iz te ćelije kao Levijatan iz morskih talasa. Ţelim da znate kako je on govorio: govorio je glasno i jasno. Govorio je gledajući svog dušmanina pravo u oĉi, i da li, onda, njegov tuţilac moţe da ga natera da obori pogled? Nikad u mesecu Svetih nedelja. A ţelim i da znate šta je on rekao: ,Ja stojim ovde’, izjavio je moj sin, ,zato što sam se odluĉio da preuzmem staru i ĉasnu ulogu oholog crnĉuge. Ja sam ovde zato što nisam voljan da izgledam umerenjaĉki razuman. Ja sam ovde zbog svoje nezahvalnosti.’ On je bio kolos meĊu patuljcima. ,Ne grešite’, rekao je on pred tim sudom, ,mi sino ovde zato da menjamo stvari. Ja, sa ovog mesta, i smesta, dopuštam da se i mi sami menjamo: mi Afrikanci, Karibljani, Indijci, Pakistanci, Bangladešani, Kiprani,

Kinezi, mi smo nešto drugo no što bismo bili da nismo prešli okeane, da naše majke i oĉevi nisu prešli nebesa u potrazi za radom, ljudskim dostojanstvom i boljim ţivotom za decu svoju. Mi smo iznova napravljeni: ali ja kaţem da ćemo mi biti i oni koji će ovo društvo preinaĉiti, koji će ga reformisati od glave do pete. Mi ćemo biti oni tesaĉi mrtvog drveta i baštovani novog rastinja. Na nas je sad došao red.’ Ţelim da znate to što je moj sin, Silvester Roberts - dr Uhuru Simba, rekao u palati pravde. Mislite na to dok odluĉujemo o tome šta moramo ĉiniti.« Njen sin Volkot pomagao joj je da siĊe s podijuma sred aplaudiranja i skandiranja; ona je mudro klimala glavom u pravcu buke. Zatim su drţani manje harizmatiĉni govori. Hanif Dţonson, Simbin advokat, dao je ĉitav niz sugestija - da galerija za publiku u sudnici mora da bude prepuna, da se deliocima pravde mora staviti na znanje da su pod prismotrom; oko zgrade suda moraju da kruţe demonstranti sa pisanim parolama; a treba i potraţiti finansijsku pomoć. Ĉamĉa promrmlja prema Dţampiju: »Niko nije ni pomenuo njegovu seksualnu agresivnost.« Dţampi je slegnuo ramenima. »Neke od ţena koje je on prepadao upravo se nalaze u ovoj prostoriji. Na primer, Mišal, gle - eno je tamo, u ćošku pored podijuma. Ali ovo nije ni mesto ni momenat za takve stvari. Simbino bikovsko ludilo predstavlja moglo bi se reći - nešto grešno u familiji. Ono što nas kolje jeste nevolja sa Ĉovekom.« Pod drukĉijim okolnostima, Saladin bi imao mnogo toga da kaţe u odgovor na takvu izjavu. - On bi se, na primer, usprotivio tome da se slika ĉoveka-nasilnika tako lako odvaja od njega kad je optuţen za ubistvo. - A nije voleo

ni upotrebu tih ameriĉkih, crnaĉkih termina, kao što je »Man« - ĉovek u sasvim drukĉijoj britanskoj situaciji, gde nije bilo robovske prošlosti; to mu je zvuĉalo kao pokušaj da se pozajmljuje sjaj jedne druge, opasnije borbe, stvar koju je takoĊe osećao kao rešenost organizatora mitinga da govori budu naglašavani takvim, znaĉenjima nabijenim pesmama kao što je ona Mi ćemo nadvladati, pa ĉak i ona, tako im boga, Nkosi Sikelel’ i Afrika. Kao da su svi ciljevi bili isti, sve istorije izmenljive, u smislu »ja-tebi-ti-meni«. - Ali on ništa od toga nije rekao, jer je poĉinjalo da mu se vrti u glavi i da mu se ĉula teturaju, zato što mu je prvi put u ţivotu bilo dato jedno zatupljujuće predosećanje smrti. Hanif Dţonson je završavao svoj govor. Kao što je dr. Simba zapisao, novine će ući u ovo društvo kolektivnim a ne individualnim akcijama. On je citirao ono što je Ĉamĉa prepoznao kao jedan od Kamijevih najpopularnijih slogana. Prelazak od reći na moralnu akciju, govorio je Hanif, ima jedno ime: postati human. A zatim se jedna slatka mlada britanska Azijatkinja, sa malĉice-suviše-baburastim nosićem i podlim bluzglasićem unela u pesmu Boba Dilena, Ţao mi je jadnog doseljenika. Ali uz jedan falš i ubaĉen prizvuk: ta pesma je, tako, delovala neprijateljski prema doseljenicima, mada je u njoj bilo stihova koji su udarali u ţice što govore o doseljenikovim vizijama koje se razbijaju kao staklo, o tome kako on »krvavo« mora da »gradi svoj grad«. Dţampi, sa svojim versifikatorskim pokušajima da ponovo definiše staru rasistiĉku sliku reke krvi, morao je da eeni ovu recitaciju. - Saladin je te stvari doţivljavao i promišljao kao da se nalazio daleko od svega loga. - I šta se dogodilo? Ovo: kad mu je Dţampi

Dţoši ukazao na prisustvo Mišal Sufijan u zdanju za skupove prijatelja, Saladin Ĉamĉa, gledajući u njenom pravcu, video je kako neka vatra bukti nasred njenog ĉela; i, istog Irenutka, osetio je klepet, i ledenu senku, para dţinovskih krila. - Doţiveo je neku vrstu zamagljivanja zdruţenog sa duplom vizijom, te mu se ĉinilo da istovremeno gleda u dva sveta; jedan je bio jarko osvetljen - hol sa upozorenjem da je tu zabranjeno pušenje - a drugi je svet bio svet fantoma, u kojem se Azrijel, anĊeo-uništitelj, obrušavao na njega dok je devojĉino ĉelo i dalje buktalo vatrom zloslutnom. - Ona je za mene smrt, eto šta mi ona znači, pomislio je Ĉamĉa u jednom od ta dva sveta, dok je u drugom rekao sebi da ne bude lud; hol je bio pun ljudi koji su nosili one šašave plemenske bedţove, u poslednje vreme tako popularne neonski zelene oreole i Ċavolske rogove ofarbane fluorescentnom bojom; Mišal je verovatno nosila neki komad »nakita« - drangulije svemirskog doba. - Ali njegovo drugo ja opet prevlada, ona ne igra za tebe, reĉe mu ono, nama nisu otvorene sve mogućnosti. Svet je ograničen; nade se prelivaju preko njegovih rubova. Na što mu srce preĊe u svoju nepravilnu radnju, bababum, bumba, dabadum. On je sad bio izveden napolje, uz uplašeno-briţno staranje ţivĉanog Dţampija, mada je i sama Pamela bila zabrinuta za Ĉamĉino zdravlje. »A, u stvari, ja bi trebalo da budem slaba, sa ovim kolaĉićem u mojoj rerni«, rekla je sa grubim ostatkom neţnosti. »Šta ti je trebalo da se onesvestiš?« zabrinuto ga je pitao Dţampi, pa mu odluĉno predloţi: »Bilo bi ti najbolje da sad poĊeš sa mnom u moju školu Liratea; da malo posediš tamo na miru, a ja ću te posle ĉasa odvesti kući.« - Ali Pamela je

htela da zna da li mu je polreban doktor. Ne, nije mi potreban, idem sa Dţampijem, biće mi dobro. Unutra mi je bilo mnogo vruće. Nisam imao vazduha. A i mnogo sam se toplo obukao. Glupost. Koještarija. Tu se nalazio jedan ozbiljan bioskop, pored same Kuće prijatelja, i Ĉamĉa je stajao naslonjen na zid sa jednim filmskim plakatom. Film se zvao Mefisto, priĉa o jednom glumcu, zavedenom u saradnju s nacizmom. Na plakatu je bila slika tog glumca - igrao ga je nemaĉki star Klaus Marija Brandauer - odevenog kao Mefistofeles, lice mu belo, telo mu u crnom ogrtaĉu, a ruke podignute uvis. Iznad glave mu stoje stihovi iz Fausta: - Pa, ko si ti, onda? - Deo te moći, neshvaćene, pobro, Koja uvek ţeli Zlo, a uvek čini Dobro * U Sportskom centru: teško se odluĉio da pogleda u Mišalinom pravcu. (I ona je bila napustila Simba-miting da bi na vreme stigla na ĉas.) - Iako ga je celog obujmila svojom srdaĉnošću kad ga je ugledala, vratio si se, kladim se da si došao da mene vidiš, baš lepo od tebe, on je jedva uspeo da prozbori dve-tri prigodne reĉi, a još »jedvije« da je pita da li si ti, ono, nosila nešto blistavo nasred svog... jer to joj se sad više nije videlo na ĉelu, dok je izbacivala noge u stranu i izvijala svoje gipko, dugaĉko telo, sjajno u svom zategnutom crnom trikou. -

Sve dok se, osećajući hladnoću u njemu, nije udaljila, sva zbunjena, i povreĊena ponosa. »Naša druga zvezda nije se danas pojavila«, pomenuo je Dţampi Saladinu tokom pauze u veţbanju. »Gdica Aleluja Koun, ona što se popela na Everest. Imao sam nameru da vas predstavim jedno drugom. Ona zna, mislim, ona je oĉigledno sa - Dţibrilom. Sa Dţibrilom Farištom, onim glumcem, tvojim sapatnikom s kojim si, zajedno, preţiveo onu avionsku nesreću.« Stvari počinju da me opsedaju sa svih strana. Dţibril mu se pribliţavao, kao ono, kad se u iskoni, Indija odvojila od zemlje Gonduane, protokontinenta, i plovila ka Lauraziji. (Njegovi procesi mišljenja, zapaţao je odsutno, kretali su se sa nekim priliĉno ĉudnim asocijacijama.) A kad su se sudarili, ta sila je podigla Himalaje. - Šta je planina? Prepreka; transcendencija; iznad svega - posledica. »Kud si pošao?« doviknuo mu je Dţampi. »Pa, ja sam hteo da te odbacim. Je l’ ti sad dobro?« Odlično. Potrebna mi je šetnja, to je sve. »O-kej, al’ samo ako si siguran.« Siguran. Otidi što pre, da ne uhvatiš Mišalin tuţan pogled. ...Na ulici. Hodaj brzo, što dalje od tog pogrešnog mesta, od tog Hada. - O Boţe: nema bekstva. Evo nekih izloga, neke radnje što prodaje muziĉke instrumente, trube saksofone oboe, kako se zove? - Lepi duvački, i tu, u izlogu, jedan obiĉan letak - najavljuje skori povratak - ĉiji? - da, taĉno - povratak arhanĊela Dţibrila, Gavrila. Njegov povratak i spasenije zemlje ove. Hodaj. Brzo dalje odavde.

... Zaustavi onaj taksi. (Njegova odeća izaziva poštovanje šofera taksija.) Izvolite, gospodine, da li vam smeta radio? Govori neki nauĉnik koga su šĉepali oni otmiĉari aviona, pa mu otfikarili pola jezika. Neki Amerikanac. Kaţe da mu je jezik kasnije ponovo napravljen od mesa koje su mu odsekli sa guzice izvin’te što govorim francuski. Ja baš ne bi’ mnogo vol’o da mi usta budu puna mog dupeta, al’ nesrećni badţa nije im’o drugog izbora. Ĉudan frajer. Ima neke nezdrave ideje. Judţin Damsdej, liĉno, diskutovao je na radiju, svojim novim guziĉnim jezikom, o vremenskim jazovima izmeĊu raznih fosila. Đavo je pokušao da me ućutka, ali dobri Bog i američka hirurgija su ga nadmudrili. Ti jazovi su bili glavni punktovi kreacionista za prodaju pameti: ako je prirodna selekcija istina, gde su, onda, sve one nasumiĉne mutacije koje su postale deselekcionirane? Gde su ona deca-monstrumi, deformisane bebe evolucije? Fosili ćute. Tu nema konja sa po tri noge. Ma, nema smisla raspravljati se sa tim šašavim kurotresinama, reĉe šofer. Ja se, lično, ne slaţem sa Bogom. Da, nema smisla raspravljati se sa njima, sloţi se jedan mali deo Ĉamĉine svesti. Nema smisla natuknjivati da »fosilni zapisi« nisu neka vrsta ormana sa savršeno sreĊenim fasciklama. A teorija evolucije prešla je veliki put od Darvina do danas. Sad se dokazuje da se glavne promene kod vrsta nisu dogaĊale sluĉajno, nasumice, kako se isprva zamišljalo, nego u velikim, radikalnim skokovima. lstorija ţivota nije neko idi-mi-doĊi-mi bumbarovo kretanje napred - ono samo napredovanje engleske srednje klase kako je viktorijanska misao ţelela da to bude, nego je to bila

jedna ţestoka, dramatiĉna stvar, kumulativne transformacije: po staroj formulaciji, više revolucija nego evolucija. - Jao, dosta mi je ovoga, reĉe taksista. Judţin Damsdej išĉeze iz etera, i zameni ga diskomuzika. Ave atque vale. Ono što je Saladin Ĉamĉa tog dana shvatio bilo je to da je on ţiveo u stanju laţnog duševnog mira, da je ona promena u njemu bila i ostala promena za veĉna vremena. Jedan nov, mraĉan svet bio se otvorio pred njim (ili: u njemu) kad je pao s neba; bez obzira na to koliko se on pomno trudio da ponovo ostvari svoju staru egzistenciju, ovo je bila ĉinjenica, shvatio je on sada, ĉinjenica koja se nije mogla rašĉiniti. Ĉinilo mu se da vidi ispred sebe jedan put koji se raĉvao, ulevo i udesno. Zatvorivši oĉi i zavalivši se na zadnjem sedištu taksija, on izabra levu stazu.

2 Temperatura je i dalje rasla: i kada je toplotni talas dostigao svoj najviši stepen i na njemu se zadrţao tako dugo da se ceo grad, sa svojim zĊanjima, svojom rekom i svojim stanovnicima, opasno pribliţio taĉki kljuĉanja tad su mister Bili Batuta i njegova druţbenica Mimi Mamulijan skorašnji povratnici u metropolu posle jednog perioda provedenog u gostima kod policije Njujorka - objavili da prireĊuju prijem povodom svog »velikog izlaska«. Bilijevi poslovni prijatelji u Menhetnu bili su sredili stvar tako da se laj sluĉaj raspravi pred jednim naklonjenim sudijom; zahvaljujući svom liĉnom šarmu, Bili je uspeo da ubedi sve one bogate ţene, »marke«, od kojih je izvukao onako lepe pare da bi svoju dušu otkupio od Ċavola (ubedio je ĉak i gĊu Struelpiter), da potpišu jednu peticiju za blagu kaznu, u kojoj su gospe izrazile svoje uverenje da je mister Batuta iskreno okajao svoj greh, i molile sud, u svetlu njegove zakletve da će odsad da bude usredsreĊen samo na svoju zaista sjajnu preduzetniĉku karijeru (ĉiju društvenu korist u smislu stvaranja bogatstva i obezbeĊivanja zaposlenja mnogim ljudima - natuknule su one - sud takoĊe treba da ima u vidu radi blaţeg ocenjivanja njegovih prestupa), kao i da će se svakako podvrgnuti kompletnom psihijatrijskom lcĉenju da bi savladao svoju slabost prema kriminalnim šalama - te da mu slavni sud odmeri neku kaznu lakšu od robije, jer, po mišljenju dama, »u ovom sluĉaju bi sud neke hrišćanskije vrste bio pouĉniji od lišavanja slobode«. Mimi, sudski ocenjena samo kao

Biliju potĉinjena i ljubavlju zaluĊena osoba, bila je kaţnjena uslovno; kazna za Bilija - deportacija iz zemlje i debela globa, ali i to je ispalo znatno blaţe, kad se sudija sloţio s molbom Bilijevog advokata-branioca da se njegovom klijentu dozvoli da dobrovoljno napusti zemlju, da mu u pasošu ne bi stajala ta stigma, taj udareni ţig sramotne deportacije koji bi nanosio ogromnu štetu njegovim poslovnim interesima. Dvadeset ĉetiri ĉasa posle izricanja presude, Bili i Mimi su ponovo bili u Londonu, diţući galamu u hotelu »Krokford« i šaljući šik-pozivnice potencijalnim zvanicama za prijem koji je imao da bude glavni društveni dogaĊaj te neobiĉno vrele i znojave sezone. Jedna od tih pozivnica našla je svoj put, posredstvom g. S.S. Sisodije, do stana Aleluje Koun i Dţibrila Farište; druga je, sa nešto malo zakašnjenja, stigla u »skrovište« Saladina Ĉamĉe, proturena ispod vrata od strane briţnog Dţampija. (Mimi je Pamelu telefonom pozvala na prijem, pa je, usput, sa svom svojom neposrednošću upitala: »Je l’ imaš pojma gde ti se deo onaj tvoj muţ?« - na što je Pamela odgovorila sa engleskom nelagoĊnošću, yes er but [da, ovaj, ali...]. Mimi je celu priĉu izvukla iz nje za nepunih pola sata, što nije bilo loše, i likujući zakljuĉila: »Meni ovo zvuĉi kao da se tvoj ţivot samo poboljšava, Pam draga. Dovedi ih obojicu; ili koga ti ’oćeš od njih dvojice. To će da bude pravi cirkus«.) Mesto za odrţavanje tog prijema bilo je još jedan neobjašnjiv Sisodijin trijumf: ogromna tonska sala jednog od filmskih studija Šeperton bila je dobijena u tu svrhu, oĉigledno besplatno, da bi gosti mogli da uţivaju u ogromnoj scenografskoj (i reţijskoj) rekonstrukciji dikensovskog Londona postavljenoj svuda okolo, tj. još

neuklonjenoj posle tek snimljenog filma: muziĉke adaptacije poslednjeg romana velikog pisca, sa novim naslovom Prijatelj!, za koji je scenario i songove napisao proslavljeni genije muziĉke scene, g. Dţeremi Bentam, i koja je doţivela ogroman uspeh i u londonskom Vest Endu i na Brodveju, uprkos nekim jezivim scenama; i tako je sad film Drugari, u biznisu poznat pod tim naslovom, dobijao velike pohvale od strane finansijski moćnih filmskih producenata. »Lju lju ljudi iz propa propa propagande«, govorio je Sisodija Dţibrilu preko telefona, »misle da će oooooovaj društveni doga doga - ovaj prijem, biti najebi najebi nabijen svetom i da će to da bu bu bude dobro za njihovu propa propagandu i publi publi publicitet.« I stiglo je to veĉe: veĉe straviĉne vrućine. * Šeperton! - Pamela i Dţampi su već tu, doleteli na krilima Pamelinog eMDţija (MG-a) dok Ĉamĉa, prezirući njiliovo društvo, stiţe jednim od autobusa koje su domaćini prijema stavili na raspolaganje onim gostima koji iz bilo kog razloga više vole da budu voţeni nego da voze. - A došao je i neko drugi - onaj sa kojim je naš Saladin pao sa neba na zemlju - i on se sad ufurava u salu za prijem. Ĉamĉa ulazi u arenu; i zapanji se. - Ovde je London izmenjen - ne, već kondenzovan - u skladu sa zakonima filma. - Pa, ovo je prava Štukaturija na Šperpločanip, pa gle i one tamo ganc-nove, uštogljene, mizanscenske statiste, tako zapanjujuće blizu Portman

Skvera, i onaj ugao u senci sa kafanicama za brzu klopu. - I još crnje i gore: vidi samo one gomile Ċubreta koje skuplja ĉistaĉ ulica na Bofins Baueru, verovatno sasvim blizu Holouveja što se u ovoj smanjenoj metropoli uzdiţe iznad Fledţebijevih Fascinantnih soba za izdavanje u Elbaniju, u samom centru Vest Enda! - Ali gosti nisu raspoloţeni za gunĊanje; taj ponovo roĊeni grad, ĉak i sa ispremeštanim kvartovima, zaustavlja dah posmatraĉima; naroĉito u onom Ċelu ogromnog studija kroz koji krivuda reka, reka sa svojim maglama i ĉamcem dvojnika Gafera Heksema, oseĉna Temza što teĉe ispod dva mosta, jednog gvozdenog i drugog kamenog. - Po njenim kaldrmisanim obalama sad veselo gaze gosti; a tamo odjekuje tuţni, maglom zaglušeni bat koraka sa zloslutnom notom. Ţućkasto-beliĉasti dim od suvog leda diţe se preko kulisa. Društveni velikani, manekenke, filmske zvezde, velike budţe raznih korporacija, jedan par manjeg znaĉaja iz kraljevske porodice, korisni (upotrebljivi) politiĉari i sliĉan ološ, znoje se i mešaju u tim krivotvorenim ulicama sa mnogim ljudima i ţenama isto tako znojavim kao i »pravi« gosti, isto tako krivotvorenim kao taj grad: unajmljeni statisti u starinskim kostimima, kao i jedan izbor vodećih glumaca iz tog filma! Ĉamĉa, koji, u trenutku kad ga je ugledao, shvata da je taj susret bio sama svrha njegovog dolaska ovamo - ĉinjenica koju je on sve do ovog trena uspevao da drţi daleko od sebe - Ĉamĉa jasno vidi Dţibrila u sve uskomešanijoj i buĉnijoj gomili sveta. Da: tamo, na Londonskom Mostu Kamenom, bez ikakve sumnje - Dţibril! - A ono mora da je njegova Aleluja, njegova Kraljica Leda, Koun! - Gle kako

odsutan izraz lica izgleda da ima, kako se malo naginje ulevo; i kako ona izgleda zaćorena njime - kako ga svi oboţavaju: jer on je meĊu najvećim liĉnostima ovog prijema, Batuta mu je s leve strane, Sisodija i Eli sa desne, a svuda okolo mnoga lica koja bi mogli da prepoznaju ljudi od Perua pa sve do Timbuktua! - Ĉamĉa se probija kroz gomilu koja postaje sve gušća kako se on pribliţava mostu; ali on je odluĉan - do Dţibrila, on će do Dţibrila doći! - i, odjednom, sa poĉetnim praskom tasova, zaĉu se buĉna muzika, jedna od besmrtnih, sjajnih melodija g. Bentama; muzikanti prolaze a masa sveta se cepa na dva dela kao Crveno more ispod dece Izrailja, da ih propuste. - Ĉamĉa, izgubivši ravnoteţu, posrće unazad, guran gomilom koja se deli i njega priĉvrljuje uz jednu laţnu polubrvnaru - uz šta drugo do Malu prodavnicu retkosti; i, da bi se od mase zaštitio, on unatraške ulazi u tu radnjicu, dok, napolju, velika raspevana horska gomila sisatih dama sa širokim kapama, u nabranim bluzama, u pratnji jednog mnoštva gospodiĉića sa sulundarskim šeširima na glavama, prolazi razdragano i buĉno ulicom pored reke, pevajući koliko ih grla nose. Kakav li je čovek Naš zajednički prika? Kakve su mu namere? Da l’ nam moţe biti dovek Oslonac i dika? itd. itd. itd.

»Ĉudna je ta stvar«, neki ţenski glas kaţe iza njega, »ali kad smo igrali šou u Teatru-Ce, meĊu glumcima je došlo do prave provale strasne poţude; nešto neuporedivo u mom iskustvu. Glumci su poĉeli da gube šlagvorte zbog sprdanja i zezanja u oba krila bine.« Ţena koja to govori - sad vidi on - mlada je, punaĉka i ţivahna, daleko od neprivlaĉne, vlaţna od vrućine, zajapurena od pića, i oĉigledno zahvaćena groznicom te poţude o kojoj govori. - U toj »sobi« ima malo svetlosti, ali on ipak vidi sevanje njenih oĉiju. »Imamo vremena«, nastavlja ona, praktiĉno. »Kad se ovaj hor završi, na redu je solo-partija g. Podsnapa. A zatim ona zauzima vaţan stav agenta osiguravajućeg zavoda i baca se u svoju sopstvenu verziju programirane mjuzikalske Podsnaperije: Naš jezik je raskošan i bogat, Za strance je mučan i rogat; Nacija je naša miljenica Boga; Da nas ugrozi neko - nema toga!... Pa onda u reks-harisonovskom (My Fair Lady) reĉitativu, obraća se nekom nevidljivom strancu. »I kako vam se sviĊa London? - (Stranac): Ajnormejmong rič (bogat). - (Enormously) Inomesli (grdno) riĉ, kaţemo mi. Naši engleski prilozi nikad se ne završavaju sa mong. - A da li vi, Ser, nalazite mnoge dokaze o dejstvu našeg, Britanskog Ustava, na ulicama ove Svetske Metropole Londona, Londres-a, Londona? - Rekao bih«, dodaje ona i dalje podsnapujući, »da kod Engleza postoji jedno

kombinacija od osobina od jedno skromnost, od jedno nezavisnost, od jedno odgovornost, i od jedno mirno spavati, koje se uzalud treba traţiti kod drugih nacija od ovaj svet.« Dok je govorila ove replike, ţena se primicala Ĉamĉi - otkopĉavajući svoju bluzu, istovremeno - a on, mungos pred njom-kobrom, stoji skamenjen, dok ona izlaţe svoju lepo uobliĉenu desnu sisu i, pruţajući mu je, pokazuje mu kako je na njoj crvenim flomasterom nacrtala - kao ĉin graĊanskog ponosa - ništa manje nego mapu, plan grada Londona, a plavom hemijskom olovkom - reku. Metropola ga zove k sebi; ali on, kriknuvši na pravi dikensovski naĉin, okrene se prema izlazu iz Male prodavnice retkosti i poĉne da se probija kroz gungulu u ludilo ulice. Dţibril gleda, sa Londonskog mosta, pravo u njega; njihovi pogledi - ili se to Ĉamĉi tako ĉini - sad su se - susreli. Da: Dţibril se podiţe na prste i mahne mu rukom, bez uzbuĊenja. * Ono što sledi, jeste tragedija. - Ili, bar, odjek tragedije, punokrvne, originalne i, kako se kaţe, budući nepristupaĉne modernim ljudima i ţenama. - Burleska za naše uniţeno, imitatorsko vreme, u kojem klovnovi iznova glume ono što su, nekad, prvi odigrali heroji i vitezi. -Pa, onda, neka bude tako. - Pitanje koje se ovde postavlja, i dalje je, kao i uvek, krupno: a to je - priroda zla, kako se zlo raĊa, zašto ono raste, kako ono

jednostrano obuzima mnogostranu ljudsku dušu. Ili, recimo, zagonetka zvana Jago. Nije nepoznata stvar da tumaĉi knjiţevnih, dramskih dela, poraţeni postupcima negativnog junaka, pripisuju njegov ĉin »zlobi bez motiva«. Zlo je zlo i ono će ĉiniti zlo, i to je to; gujin otrov je prava definicija guje. - Ali, ovakvo sleganje ramenima, s prezrenjem, neće proći na ovoj paradi. Moţda moj Ĉamĉa nije nikakav Stari Venecijanac, ni moja Eli neka zadavljena Dezdemona, a niti Farišta moţe da se meri sa onim Mavrom, ali oni će barem navući na sebe kostime takvih tumaĉenja kakva će moje shvatanje stvari dopustiti. - I, tako, Dţibril sad maše Ĉamĉi u znak pozdrava; Ĉamĉa mu prilazi; zavesa se diţe i otkriva scenu koja se zamraĉuje. * Opaţajmo, najpre, kako je ovaj Saladin osamljen, ovde; iako je bio stekao samo jednu trzajuću druţbenicu - naćefleisanu i sisno kartografski dezeniranu tuĊinku, on se sam probija kroz razmiĉuću gomilu sveta u kojoj sva lica izgledaju (a nisu) prijatelji jedni drugima; dok tamo, na Londonskom mostu stoji Farišta, opkoljen svojim oboţavaocima, usred gomile sveta; a pored Dţibrila - poštujmo taj utisak koji je dobio Ĉamĉa, ĉovek koji je voleo Englesku u vidu svoje izgubljene ţene-Engleskinje - zlatno, bledo i gleĉerski ledeno prisustvo Aleluje Koun; Ĉamĉa hvata jednu punu ĉašu s posluţavnika koji nosi kelner u prolazu, brzo

popije piće, uzima drugo; i ĉini mu se da u udaljenoj Eli vidi sve ono što je izgubio; a u drugim smislovima, takoĊe, Dţibril brzo postaje za Saladina ceo zbir njegovih poraza; i u tom trenutku pored Dţibrila se nacrta još jedna izdajnica: ovca u haljini jagnjeta, sa preko pedeset godina, trepćućj kao cura od osamnaest - Ĉamĉina agentkinja, grozna Sarlota Selers; a ti njega, Sarlota, nikad ne bi uporedila sa onom transilvanijskom krvopijom (Drakulom), je l’ da?! - zakuka u sebi ozlojeĊeni posmatraĉ, Ĉamĉa; i šĉepa još jednu ĉašu s posluţavnika; a na njenom dnu ugleda sopstvenu anonimnost i slavu onog drugog, i veliku nepravdu u toj razlici; i, posebno, najposebnije - gorko razmišlja on - jer Dţibril, osvajaĉ Londona, ne vidi nikakvu vrednost u tom svetu koji pada pred njegove noge! - pa, taj kopilan se uvek podsmevao ovom gradu, pravom-pravcatom Londonu, Vilajetu, Englezima, tim tupadţijama, kako on kaţe, tim hladnim ribama, ĉasti mi! - i dok se Ĉamĉa nepopustljivo probija kroz gomilu ka njemu, ĉini mu se da vidi, baš sada, onaj isti podsmeh na Farištinom licu, onaj prezir jednog izopaĉenog Podsnapa, za koga je sve ono što je englesko vredno ismevanja umesto hvale; o Boţe, kakva je surovost u tome, da on, Saladin, ĉija je borba (kao nekad ona krstaška), ĉija je svrha bila osvajanje ovog grada, mora da gleda kako taj grad kleĉi pred njegovim prezrivim suparnikom! - a tu je i ovo: da Ĉamĉa ţudi za tim da bude u Farištinim cipelama, dok Dţibrila Ĉamĉina obuća uopšte ne zanima. Šta je neoprostivo?

Gledajući Farištino lice, Ĉamĉa prvi put posle onog njihovog grubog rastanka u holu kuće Roze Dajamond, i zapaţajući istu onu ĉudnu prazninu u pogledu tog drugog, seća se, veoma ţivo, one ranije praznine: Dţibril je stajao na stepeništu ne hoteći da bilo šta uĉini, dok su Ĉamĉu, rogatog i uzapćenog, odvlaĉili u noć; i oseća kako mu se mrţnja vraća, oseća kako ga mrţnja ispunjava od-glave-do-pete sveţom ţuĉi zelenom - zanemari izvinjenja, kriĉi ona u njemu, do Ďavola sa mokrim krpama i šta-sam-drugo-mogaovima; ono što je neoprostivo jeste neoprostivo. O unutrašnjoj povredi ne mozeš da sudiš prema dubini spoljašnje rane. I tako: Dţibril Farišta, izveden od Ĉamĉe pred sud, nalazi se na dţombastijem drumu nego što je bio onaj kojim su bili voţeni Mimi i Bili u Njujorku, i proglašen je krivim, za veĉna vremena, zbog one Neoprostive Stvari. Iz ĉega ono što sledi, sledi. - Ali nama moţe biti dopušteno da malo spekulišemo o pravoj prirodi tog Krajnjeg, tog Neokajivog Greha. - Da li je to, i moţe li to biti, prosto, ono njegovo ćutanje na Rozinom stepeništu? - Ili, pak, tu postoji i neka dublja srdţba, grĉ zbog kojeg je onaj Primarni Uzrok, odista, ništa više no jedna zamena, surogat - fasada? - Jer, nisu li, njih dvojica, zdruţeni protivnici, svaki senka onog drugog? Jedan koji nastoji da se preobrazi u stranstvo kojem se divi, a drugi koji više voli da, prezrivo, preobraţava; jedan, zlosrećan badţa koji kao da je neprestano kaţnjavan zbog nepoĉinjenih zloĉina, i drugi, nazivan anĊeoskim i od pojedinaca i od svih zajedno, tip ĉoveka koji uspeva da se svega kloni. - Ĉamĉu moţemo opisati kao ĉoveka nešto manjeg od prirodne veliĉine; ali buĉni, vulgarni Dţibril je, neosporno, znatno veći od prirodne

veliĉine, što predstavlja nejednakost koja bi u Ĉamĉi lako mogla da izazove neoprokrustovske ţudnje: da sebe istegne i produţi fikareći Farištu do normalne veliĉine. Šta je neoprostivo? Šta, ako to nije ona uzdrhtala golotinja koja je potpuno poznata osobi kojoj se ne veruje? - I zar Dţibril nije video Saladina Ĉamĉu u situacijama - otmici aviona, padu, hapšenju - u kojima se tajne svake liĉnosti potpuno otkrivaju? Pa, onda? - Da li se mi pribliţavamo tome? Da li treba da kaţemo ĉak i to da su njih dvojica dve fundamentalno razliĉite vrste liĉnosti? Moţemo li se sloţiti s tim da Dţibril, i pored svog scenskog imena i izvoĊenja na sceni, i uprkos sloganima ponovnog roĊenja, novih poĉetaka, metamorfoza - ţeli da, umnogome, ostane stalan - to jest spojen sa svojom prošlošću da bi i dalje rastao iz nje; da on nije sam izabrao ni onu svoju gotovo fatalnu bolest ni onaj preobraţavajući pad; da se on, u stvari, iznad svega plaši izmenjenih stanja u kojima mu snovi cure u, i nadvladavaju, njegovo burno ja, praveći od njega onog anĊeoskog Gavrila-Dţibrila što on ne ţeli da bude; te je, tako, on i dalje ono njegovo ja koje, za našu trenutnu svrhu, moţemo opisati kao »istinsko«... dok je Saladin Ĉamĉa kreatura odabranih nestalnosti, jedna voljna ponovna izmišljotina; dok njegova najradija pobuna protiv istorije, prošlosti, pravi od njega ono što je, po našem izabranom idiomu - »falš«? I zar ne bismo, onda, mogli da kaţemo i to da taj falšeraj njegove liĉnosti omogućuje da se u Ĉamĉi stvaraju i dublji i gori falšeraji - nazovimo to »zlom« - i da je to istina, da su to vrata koja su se u njemu otvorila usled onog pada? - Dok se

Dţibril - po logici naše ustanovljene terminologije - ima smatrati »dobrim« zbog ţelje da ostane, uprkos svim njegovim promenama, jedan, u dubini duše, na jezik neprevodljiv ĉovek. Ali, i opet ali: ovo zvuĉi - zar ne? - opasno kao neka intencionalistička obmana (kao da cilj treba da opravda sredstva)? - Takve razlike, koje poĉivaju, kao što moraju, na ideji o sebi kao o (idealno) homogenom, nehibridnom, »ĉistom« ja - na krajnje fantastiĉnoj zamisli! - ne mogu, ne smeju da budu dovoljne. Ne! Bolje da kaţemo jednu oporiju stvar: da zlo moţda nije tako duboko usaĊeno ispod naše površine, kako volimo da mislimo i govorimo. - Da mi, u stvari, zlu teţimo prirodno, to jest, ne protiv naše prirode. - I da je Saladin Ĉamĉa krenuo da uništi Dţibrila Farištu jer se, najzad, pokazalo da je to tako lako uĉiniti; pošto je istinska privlaĉnost zla u zavodljivoj lakoĉi kojom ĉovek moţe da krene tim putem. (I spomenimo, u zakljuĉku, kasniju nemogućnost povratka.) Ali Saladin Ĉamĉa insistira na jednoj prostijoj liniji. »Bila je to njegova izdaja u kući Roze Dajamond; njegovo ćutanje, i ništa drugo.« I on zakoraĉi na krivotvoreni Londonski most. Sa mosta gde se nalazi mala lutkarska, crveno-belo prugasta šatra g. Punch-a i one besne lutke Dţudi što deveta ostale lutke na bini - Ĉamĉa dovikuje Dţibrilu: Tako se to radil Posle ĉega i Dţibril njemu dovikuje u znak pozdrava, ali mu reĉi oduševljenja blede zbog neprikladne ravnodušnosti u glasu: »Ma jesi li to ti, Tupadţijo! Đavole prokleti. Jesi, bogami, i to u prirodnoj veliĉini. DoĊi ’vamo, Salad-baba, Ĉamĉo, drugaru stari.«

* Ovo se desilo: U trenutku kad se Saladin Ĉamĉa našao u blizini Eli Koun, pred kojom se ukoĉio i malĉice sledio od njenih oĉiju, osetio je kako se njegovo ponovo roĊeno neprijateljstvo prema Dţibrilu proširuje na nju sa njenim ispod-nule idi-do-Ďavola izrazom lica i drţanjem osobe koja je u intimnim odnosima sa nekom velikom tajnom svemira; a i sa nekom osobinom, na koju će on kasnije pomisliti kao na pustoš, divljinu, na nešto tvrdo i rasuto, antidruštveno, rezervisano, na samu suštinu njene liĉnosti. Zašto ga je to kod nje toliko nerviralo? Zašto ju je, pre no što je i otvorila usta, ocenio kao deo svog neprijatelja? Moţda zato što ju je ţeleo; a on je nju ţeleo tim više zbog onog što je smatrao da predstavlja njenu unutarnju sigurnost; a kako on to nije imao, on joj je zavideo i ţeleo da uništi to na ĉemu joj zavidi. Ako je ljubav ţudnja da se liĉi na (ili ĉak da se postane) voljeno biće, onda se mrţnja - to mora da se kaţe - raĊa iz iste ambicije, kad ona ne moţe da se ostvari. Ovo se desilo: Ĉamĉa je izmislio jednu Eli i postao neprijatelj svoje fikcije... ali ništa od toga nije pokazao. Osmehivao se, rukovao se, rekao da mu je drago što su se upoznali; i onda je zagrlio Dţibrila. Ja ga pratim da mu nešto uzvratim. Eli, ništa ne sumnjajući, izvini se. Njih dvojica sigurno imaju dosta tema za razgovor, rekla je; i, obećavši da će se brzo vratiti, ode: ide, kako reĉe, da istraţuje. Ĉamĉa je zapazio da je dva-tri koraka malo

hramala; zatim se zaustavila, pa odluĉno otkoraĉala dalje. MeĊu stvarima koje on nije znao o njoj, bio je njen fiziĉki bol. Ne znajući ni da je taj Dţibril koji stoji ispred njega, odsutna pogleda i površan pri pozdravljanju, bio pod najpaţljivijom lekarskom kontrolom; ili da je redovno morao da uzima lekove koji su mu zatupljivali ĉula, zbog veoma realne mogućnosti da mu se povrati ne-više-bezimena bolest, što će reći: paranoidna šizofrenija; ili, pak, da je bio dugo drţan po strani, na Elino odluĉno insistiranje, od lilmskog sveta u koji je ona bila poĉela ozbiljno da sumnja, još od onog Dţibrilovog poslednjeg urnebesa; ili, ĉak, da je njihovo prisustvo na ovoj batuta-mamulijanskoj zabavi bila sivar kojoj se ona zdušno protivila, pristavši samo posle straviĉne scene u kojoj je Dţibril grmeo, govoreći da on ncće više da bude zarobljenik i da je ĉvrsto odluĉio da i dalje nastoji da se vrati u svoj »stvarni ţivot«; ili da se Eli u svom napornom staranju o svom poremećenom ljubavniku - koji je bio u stanju da viĊa šišmiške vraţiće kako glavom nadole vise u friţideru - ofucala i istanjila kao iznošena košulja, prinuĊujući samu sebe da igra ulogu bolniĉarke, »ţrtvene jarice« i štake, što je, sve u svemu, zahtevalo od nje da radi protiv svoje sloţene i ugroţene prirode; i ne znajući ništa od svega toga, ne shvatajući da je i taj Dţibril, na koga je on gledao i verovao da ga vidi kao oliĉcnje deteta sreće, kao to što je od-furije-gonjenom Ĉamĉi tako upadljivo nedostajalo, da je i taj isti Dţibril bio isto tako kreacija njegove mašte, isto tako jedna fikcija, kao i njegova izmišljenaomraţena-Eli-ţena, ta klasiĉna-»crkni-pukni«-plavuša iliti femme fatale doĉarana njegovom zavidljivom,

izmuĉenom, orestovskom imaginacijom - Saladin je u svom neznanju ipak, sasvim sluĉajno, prošao kroz pukotinu u Dţibrilovom (istina, pomalo donkihotskom) oklopu, i shvatio kako taj njegov Drugi moţe brzo da se uništi. Dţibrilovo banalno pitanje je napravilo taj otvor Ograniĉen sedativima na obiĉno ćaskanje, upita on Ĉamĉu, maglovito: »A kako je, reci mi, tvoja dobra supruga?« Na što mu Ĉamĉa, razvezana jezika alkoholom, izbrblja: »Kako je? Udešena za vrbicu. Napumpana - trudna. Jebeno noseća.« Poluuspavani Dţibril nije zapazio bes u njegovom govoru, pa se odsutno razvedrio i obgrlio Saladina oko ramena. »Šabaš, mubarak - aferim«, ĉestitao mu je »našinski«. »Alal ti vera, Tupadţijo, ti brzo radiš.« »Ĉestitaj njenom švaleru a ne meni«, zadebljana jezika, gnevno reĉe Saladin. »Ĉestitaj mom starom drugaru, Dţampiju Dţošiju. Priznajem, pojavio se pravi badţa. Izgleda mi da ţene mnogo trzaju na njega. Bogzna zašto. Sve luduju za njegovom prokletom decom, pa ĉak i ne ĉekaju na njegovu liĉnu dozvolu.« »A koja to, na primer, ne ĉeka?« dreknu Dţibril, glave se okreću prema njemu, a Ĉamĉa se trgne, iznenaĊen pitanjem. »Kako koja koja koja?« dreĉi i Ĉamĉa i izaziva pijane kikote okoline. I sam se Saladin nasmeja: ali nezadovoljno. »Reći ću ti koja, na primer. Moja ţena, na primer, eto koja. Ona nije nikakva dama, mister Farišta, Dţibrile. Pamela, moja jok-damska supruga.« I baš u tom trenutku, kako to sreća ponekad hoće dok je naćefleisani Saladin bio potpuno nesvestan

dejstva svojih reĉi na Dţibrila - u ĉijoj su se glavi dve slike eksplozivno mešale: prva, njegovo iznenadno sećanje na Rehu Merĉant sa letećeg ćilima, koja ga je upozoravala na Elinu potajnu ţelju da ima dete bez obaveštavanja oca - ko pita seme za dozvolu da se poseje, i druga, zamišljeno telo instruktora borilaĉkih veština spojeno u visokoritajućoj putenosti sa idom iste gospoĊice Aleluje Koun - figura Dţampija Dţošija viĊena kako prelazi most, »Sautvek bridţ« u stanju nekakve uzbuĊenosti - a u stvari juri za Pamelom, od koje je on bio odvojen u toku one iste horske navale dikensovskih pesama, koja je Saladina bila gurnula na kartografske metropolitanske sise one mlade ţene u Maloj prodavnici retkosti. »Ovo je razgovor o Ċavolu«, naglasi Saladin. » Takva ti je ta baraba.« I okrenu se on Dţibrilu: ali Dţibril beše negde nestao. Vrati se Eli Koun, besna, mahnita. »Gde je on? Isuse! Pa, zar ja ne mogu ni jedan jedini trenutak da ga ostavim samog? Zar nisi mogao da obratiš malo proklete paţnje na njega?« »Pa, u ĉemu je stvar?« Ali sad se i Eli već bila bacila u guţvu, te kad Ĉamĉa ugleda Dţibrila kako prelazi »Sautvek bridţ«, ona se već nalazila daleko van domašaja njegovog glasa. - A sad se tu pojavi i Pamela, i oštro ga upita: »Jesi li video Dţampija? - A on joj pokaza, »Eno ga tamo, u onom pravcu«, posle ĉega i ona, bez ikakve pristojne reĉi, prosto, nestade; i sad se Dţampi mogao videti kako prelazi »Sautvek bridţ« u suprotnom smeru: kovrdţava mu kosa ĉupavija nego ikad ranije, ramena - vešalica-za-kapute - skupljena mu pod gornjim kaputom koji nije hteo da skine, oĉi

uznemirene u traganju za nekim, a palac mu pajki u ustima; a malo kasnije, eto ti i Dţibrila kako srlja preko imitacije onog mosta sazdanog od gvoţĎa, ulući u Dţampijevom smeru. Ukratko, zbivanja behu poĉela da pomalo liĉe na farsu; ali dok je nekoliko minuta docnije onaj glumac što igra ulogu »Gafera Heksama«, ĉamdţije koji nadgleĊa jedan deo dikensovske Temze u traganju za plovećim leševima, da bi ih oslobaĊao od para i dugih vrednosti, pre no što ih preda policiji - veslao brzo niz reku u studiju, sa svojom nakostrešenom i prljavom perikom na glavi, farsa se završila; jer je u njegovom zloglasnom ĉamcu leţalo onesvešćeno telo Dţampija Dţošija u njegovom vodom totalno natopljenom gornjem kaputu. »Gadno tresnut po glavi«, uzviknu ĉamdţija, pokazujući na ogromnu ĉvorugu koja je i dalje bujala na potiljku Dţampijeve lobanje, »a kako sam ga našao onesvešćenog u vodi, pravo je ĉudo što se nije udavio.« * Nedelju dana posle toga, odazvavši se na ţarki telefonski poziv Eli Koun, koja ga je traţila i pronašla preko Sisodije, Batute i, konaĉno, Mimi, i to u na izgled priliĉno raskravljenom stanju posle šoka, Saladin Ĉamĉa je sedeo na zadnjem sedištu trogodišnjeg srebrnastog »stejšn vagona« Citroen-a, koji je buduća Alicija Boniek bila poklonila svojoj kćeri pred svoj duţi boravak u Kaliforniji. Eli ga je doĉekala na ţelezniĉkoj stanici Karlajl, ponavljajući reĉi svojih prethodnih telefonskih izvinjenja - »Ja nisam imala prava da s tobom onako

razgovaram; ti ništa nisi znao o onom njegovom - o, bogu hvala što niko nije video kad je ĉoveka napao, i izgleda da je cela ta stvar zataškana, ali jedan ĉovek, s leĊa tresnut veslom po glavi, mnogo nezgodno; a mi smo, zapravo, uzeli jednu kuću gore na severu, ustupili nam je neki moji prijatelji koji su otputovali, jer prosto mi se ĉinilo da će najbolje biti da se sklonimo od sveta, i, moram da ti kaţem, da on stalno pita za tebe; i ja mislim da ti stvarno moţeš da mu pomogneš, a, iskreno govoreći, i meni će biti lakše uz tvoju pomoć«, što je Saladina malo opametilo, ali i utopilo u veliku radoznalost - i sad je Škotska jurila pored Citroenovih prozora, strašnom brzinom: jedan rub Hadrijanovog Zida, pa Gretna Grin, rajsko naselje - mesto potajnog venĉavanja odbeglih parova zaljubljenih, pa zatim duboka unutrašnjost ka Juţnoj Visiji; Eklfeksen, Lokebi, Bitok, Elvenfut. Ĉamĉa je bio sklon razmišljanju o tome kako su sva ne-metropolitanska mesta neka udubljenja u meĊuzvezdanom prostoru, a putovanja u njih puna opasnosti: jer sruĉiti se u te praznine, sigurno bi moglo da znaĉi umreti sam i neotkriven. Zabrinuto je zapazio da je jedan od Citroen-ovih farova bio neispravan i bez svetla, da je na instrumentu za pokazivanje nivoa benzina gorela crvena svetlost (pokazalo se da je i to bilo neispravno), spuštao se sumrak a Eli je vozila kao da je drum A74 bio silverstonska auto-strada usred bela i sunĉana dana. »On ne moţe, bez kola, da ode daleko, ali nikad se ne zna«, objasnila mu je, namrgoĊeno. »Pre tri dana je ukrao kljuĉeve od kola, pa su ga zaustavili dok je vozio uz jednosmeran izlaz sa druma M6, viĉući o prokletstvu. Pripremite se za osvetu Boziju, rekao je saobraćajnim policajcima, jer ću ja uskoro pozvati svog

poručnika, Azrijela. Oni su sve to zapisali u svoju malu beleţnicu.« A Ĉamĉa, i dalje puna srca svoje sopstvene osvetniĉke ţudnje, pravio se da je time šokiran i pokazivao svoje saosećanje. »A Dţampi?« pitao jc. Na to Eli podiţe obe ruke sa volana i raširi ih u gestu ja-sepredajem, dok su se kola straviĉno gegala na jednoj krivini druma. »Lekari kaţu da je ta Dţibrilova posesivna ljubomora moţda deo iste stvari i da to moţe da mu prekine ludilo, kao ,kurcšlus’.« Bilo joj je drago što s nekim moţe da razgovara; a Ĉamĉa joj je pruţio svoje naklonjene uši. Ako mu je onţi verovala, to je bilo zato što mu je verovao i Dţibril; Ĉamĉa nije imao nameru da to poverenje kvari. On je jednom proigrao moje poverenje; i pustimo ga sad, neko vreme, da se uzda u mene. Ĉamĉa je bio poĉetnik, lutkarnovak; bilo mu je potrebno da prouĉi marionetske konce, da vidi šta je tu vezano za šta... »Ja sam tu nemoćna«, govorila je Eli. »Ja nekako maglovito osećam da sam kriva zbog njega. Naš zajedniĉki ţivot ne ide kako treba, i to je moja greška. Moja majka se uvek naljuti kad ja ovako govorim.« Alicija, pred ulazak u avion što leti na zapad, grdila je svoju ćerku na Terminalu br. 3. »Ja ne shvatam odakle tebi takve predstave«, vikala je meĊu ranĉevima, torbama i uplakanim azijskim mamama. »Mogla bi da kaţeš i da ţivot tvog oca nije išao po planu. I da li, onda, njega treba kriviti za one koncentracione logore? Prouĉavaj istoriju, Aleluja. Istorija je u ovom veku prestala da obraća paţnju na stare psihološke orijentacije stvarnosti. Mislim da u ovo naše vreme ĉovekov karakter ne odreĊuje više njegovu sudbinu. Ekonomija mu je sudbina. Ideologija mu je sudbina. Bombe su mu sudbina. Šta brine glad, gasnu

komoru, granatu, kako si ti proţivela svoj ţivot? Kriza dolazi, smrt dolazi, a tvoje patetiĉno individualno ja nema s tim ama baš nikakve veze, sem što mora da trpi posledice. A taj tvoj Dţibril: moţda ti se on dogaĊa kao što ti se i istorija dogaĊa.« Bila se vratila, bez prethodnog upozorenja, onom visokom stilu svoje garderobe koju je Oto Koun najviše voleo da vidi na njoj, i kao da su joj, recimo, najbolje pristajali veliki crni šeširi i nabrane haljine. »Uţivaj u Kaliforniji, majko«, oštro joj je rekla Eli. »Nek’ je zadovoljna bar jedna od nas dve«, rekla je Alicija. »A zašto ne bih to mogla da budem ja?« I pre nego što joj je ćerka mogla da odgovori, ona brisnu pored barijere »samo-za-putnike«, mašući pasošem, avionskom ulaznicom i kartom, na putu ka »duty free«-bocama Opijuma i Gordon-dţina, izloţenim za prodaju ispod jednog aluminijumskog natpisa koji je glasio: NA RASTANKU RECITE ZDRAVO I KUPITE PIĆE JEFTINO I PRAVO! U poslednjoj svetlosti dana, drum je obilazio jedan niz bezdrvnih, vresom obraslih bregova. Davno, u jednoj drugoj zemlji, u drugi sumrak, Ĉamĉa je obilazio drugi jedan takav niz bregova iza kojih su se ukazale ruševine Persepolisa. Medutim, onjesad putovao kajednoj ljudskoj ruševini; ne da joj se divi već moţda (jer odluka da se ĉini zlo nikad se ne donosi konaĉno, sve do samog trenutka izvršenja; uvek postoji poslednja šansa za povlaĉenje) ĉak i da ga vandalski opustoši. Da naškraba svoje ime na Dţibrilovoj koţi: Ovdi bijo Saladin. »Zašto si ti sa njim?« upita on Eli, koja, na njegovo iznenaĊenje, pocrvene. »Zašto sebe ne poštediš tih muka?« »Ja tebe, zapravo, i ne znam, uopšte te ne poznajem, stvarno«, poĉe ona; zatim malo zastade, pa

odluĉi da kaţe. »Ne ponosim se ovim odgovorom, ali on je istinit«, reĉe ona. »To je seks. Nas dvoje smo u tome neverovatni, savršeni, ja ne znam ništa sliĉno. Ljubavnici snova. Ĉini mi se da on, prosto, zna. Da zna mene.« Onda ućuta; noć joj je skrivala lice. Ĉamĉa opet oseti navalu gorĉine. Sve sami ljubavnici snova oko njega; a on »neosnovan«, ĉovek lišen snova, moţe samo da ih posmatra. Srdito je škrgutao zubima i sluĉajno se malo ujeo za jezik. Dţibril i Eli su se bili zavukli u Djurisdir, u jedno tako malo selo da nije imalo ni »pab«, i stanovali su u jednoj neposvećenoj, bivšoj crkvi (Freekirk), pa preobraćenoj - taj kvazireligijski termin Ĉamĉi je ĉudno zazvuĉao - zapravo adaptiranoj za stanovanje; adaptaciju je izvršio jedan arhilekta, Elin prijatelj, koji se obogatio praveći takve metamorfoze svetog u profano. Ta zgrada je na Saladina sumorno delovala, uprkos njenim belim zidovima i ĉupavom (apisonu od-zida-do-zida. U vrtu je bilo nadgrobnih spomenika. Kao sklonište za ĉoveka koji pati od paranoidne iluzije da je glavni anĊeo Gospoda Boga, pomislio je Ĉamĉa, ovo mesto ne bi moglo da bude njegov, liĉni, prvi izbor. Ta Freekirk je stajala malo izdvojeno od desetak drugih kuća od kamena i crepova koje su saĉinjavale to seoce: osamljenih ĉak i u toj osamljenosti. Dţibril je stajao na vratima - senka ispred osvetljenog predsoblja - kad su se 'kola zaustavila pred kućom. »Došao si«, uzviknu on. »Baš dobro. Dobro došao u krvavu tamnicu.« Dţibril je zbog lekova koje je uzimao postao trapav. Dok su njih troje sedeli oko kuhinjskog stola od sveţe borovine, ispod centrifikovane lampe sa tegom, na povlaĉenje gore-dole, dvaput je rukom zakaĉio svoju

šolju s kafom (hvalio se da više ne pije ţestoka pića, dok je Eli, da bi Ĉamĉi pravila društvo, nalila dve dobre »šarţe« škotskog viskija u njihove ĉaše), i, psujući, posrtao po kuhinji traţeći papirne salvete da upije prosutu kafu. »Kad mi ovakav naĉin ţivota dozlogrdi, ja to jednostavno prekinem, a njoj ništa ne kaţem«, priznade on. »Ali onda razna sranja poĉinju da se dešavaju. Kunem ti se, Tupadţijo, ne mogu da podnosim krvavu pomisao da to neće nikad prestati, i da su mi jedini izbor lekovi ili bube u glavi. Ne mogu to krvavo prokletstvo da podnosim, pa to ti je. Kunem ti se, kad pomislim na sve to, doĊe mi, uh, ne znam, ne znam šta bih uradio.« »Prestani da priĉaš«, blago mu reĉe Eli. Ali on uzviknu: »Je l’ znaš, Tupadţijo, da ja nju ĉak i udarim? Krvav pakao. Jednog dana mi se uĉinilo da je ona neki od onih naših besnih-razemsa (indijskih demona), pa sam kren’o da je gonim. Znaš li ti kako je to jako, ta moć ludila?« »Ja sam, srećom, pohaĊala one ĉasove - bu! ups! uuuk!-samoodbrane«, isceri se Eli. »On preteruje, da bi se vadio. A, u stvari, to se završilo tako što je on sam lupao glavom o pod.« - »Da, baš ovde«, posramljeno priznaĊe Dţibril. Kuhinjski pod je bio od kamenih ploĉa. »Bolno«, usudi se Ĉamĉa da kaţe. - »Jezivo si u pravu«, zaurla Dţibril, ali sad neobiĉno veselo. »Bio sam nokautiran, naĉisto.« Unutrašnjost Freekirk-a sastojala se od jedne prostrane (što bi preduzimaĉi nazvali »dupleks«) sobe za prijem na dva nivoa - bivšeg hola za verske skupove - i druge, konvencionalnije polovine, sa kuhinjom i

nusprostorijama dole, kao i spavaćim sobama i kupatilom, gore. Pošto, iz nekog razloga, nije mogao da spava, Ĉamĉa je u ponoć ustao i odbazao u veliku i ledenu - (toplotni talas je moţda i dalje harao na jugu Engleske, ali ovde, gde je vreme bilo jesenje i hladno, ni privirio nije) - dnevnu sobu i tu bazao meĊu sablasnim glasovima izagnanih propovednika, dok su Dţibril i Eli ĉinili ljubav buĉno i naveliko. Kao Pamela. Pokušao je da misli na Mišal, na Zini Vakil, ali to mu nije pomoglo. Nabijajući prste u uši, borio se protiv zvuĉnih efekata kopulacije Farište i Aleluje Koun. Taj njihov spoj, pomislio je, veliki je rizik od samog poĉetka: najpre, ono Dţibrilovo napuštanje karijere i jurnjava za Eli preko sveta, a sad i njena beskompromisna rešenost da to sredi, da pobedi u njemu onu ludu, anĊeosku boţanstvenost i obnovi onu njegovu ljudskost koju je volela. Za njih dvoje nema kompromisa; oni idu na sve ili ništa. Dok se on, Saladin, opredelio za ţivot pod istim krovom sa svojom ţenom i njenim švalerom. Šta je tu bilo bolje? Kapetan Ahab se udavio, podsetio se; a dvoliĉnjak Išmiel je preţiveo. * Sutradan ujutro Dţibril naredi da poĊu na izlet do »vrha« obliţnjeg brda. Eli je odbila da ide, mada je Ĉamĉi hilo jasno da je nju povratak na selo ispunjavao radošću. »Ama, pusti prokletu dustabanlijku«, reĉe Dţibril, ali s ljubavlju. »Idemo nas dvojica. Pokazaćemo mi gradski prašinari ovoj osvajaĉici Everesta kako se planinari. Ovo ti je baš ţivot okrenut tumbe. Mi se

veremo uz planinu, dok ona sedi ovde i preko telefona vodi poslovne razgovore.« Saladinu je jedna misao stizala drugu: on je sad shvatio onu ĉudnu nepriliku u šepertonskom studiju; a shvatio je i to da će im ova mirna luka biti samo privremeno skrovište - da je Eli, dolaskom ovamo, ţrtvovala sopstveni ţivot i da to ona neće moći da nastavlja u beskonaĉnost. I šta sad on treba da uradi? Nešto? Ništa? - Ako osveta ima da se izvrši, onda kada i kako? »Obuj ove cokule«, naredi mu Dţibril. »Da li će ova jebena kiša da pada ceo dan?« I pre nego što su stigli do piramide od kamenja na vrhu Dţibrilovog izabranog pravca pentranja, bili su već obavijeni finom izmaglicom. »Mnogo lep pogled«, reĉe Dţibril zadihano. »Gledaj: eno je tamo dole kako sedi zavaljena kao Veliki Pandţadram.« Pokazivao je rukom dole na Freekirk. Ĉamĉi je srce gruvalo u grudima i on se glupavo osećao. Moraće poĉeti da se ponaša kao ĉovek sa nekom srĉanom manom. Jer, dţaba mu to što bi bilo slavno umreti od šloga na ovom nikakvom vrhu, ni zbog ĉega, u izmaglici! Onda je Dţibril izvadio svoj dogled i poĉeo da razgleda dolinu. Tamo nije bilo gotovo nikog za gledanje - samo dva-tri ĉoveka, poneko kuĉe i nekoliko ovaca, i to je bilo sve. Dţibril je malo pratio te ljude svojim dogledom. »Dakle, sad, kad smo sami«, on iznenaĊa reĉe, »mogu da ti kaţem zašto smo, u stvari, pobegli u ovu prokletu rupĉagu. Zbog nje. Da, da; nemoj da te zavede moje ponašanje! Sve je to zbog njene proklete lepote. Muškarci, Tupadţijo: jure je kao odvratne muve. Kunem ti se! Ja ih vidim kako balave i kako hoće da je šĉepaju. To nije pravo. Ona je veoma privatna osoba, najprivatnija na svetu. Mi je moramo zaštititi od poţude.«

Ove reĉi su Saladina iznenadile. O nesrećniĉe, pomislio je on, ti stvarno gubiš svoju ludu glavu postepeno ali brzo. I odmah za tom mišlju, kao nekom magijom, u svesti mu odjeknu reĉenica: nemoj da uobraţavaš da to znači da ću te ja ostaviti na miru. * Dok su se Eli i Ĉamĉa vozili natrag ka Karlajlskoj ţelezniĉkoj stanici, Ĉamĉa pomenu opadanje stanovništva u unutrašnjosti zemlje. »Ovde nema posla«, reĉe Eli. »I zato je prazno. A Dţibril kaţe da ne moţe da se navikne na pomisao da ceo taj prazan prostor govori o siromaštvu: njemu to liĉi na luksuz, u poreĊenju sa prenaseljenošću u Indiji.« - »A tvoj rad?« upita je Ĉamĉa. »Šta je sa njim?« Ona se osmehnu na njega, već davno bez one fasade ledene cure. »Baš lepo od tebe što me to pitaš. Ja stalno mislim o tome kako će jednog dana moj ţivot biti u centru paţnje, na prvom mestu. Ili, dobro, iako je meni teško da se posluţim prvim licem mnoţine: naš ţivot. Je 1’ da to bolje zvuĉi?« »Ne daj mu da te odvoji od tvojih stvari. Ni od Dţampija, ni od svega drugog što predstavlja tvoj svet.« Ovo je bio trenutak u kojem je njegova kampanja stvarno poĉela; jer je zakoraĉio na taj glatki, zavodljivi put kojim se moglo kretati samo na jedan naĉin. »U pravu si«, rekla je Eli. »Gospode, kad bi on samo znao. Njegov dragi Sisodija, na primer: ne juri on samo one visoke starlete, mada i njih mnogo voli.« - »Pokušavao da ti se pribliţi«, pretpostavi Ĉamĉa; i istovremeno odloţi taj podatak za moguću kasniju upotrebu. »On je

totalno bestidan«, reĉe Eli kroz smeh. »I to pred Dţibrilovim nosem. Ne smeta njemu ni kad ga odbiješ: samo se pokunji i promrmlja, ,Nema ljuljuljutnje', i to ti je to. Moţeš misliti šta bi bilo kad bih to rekla Dţibrilu?« Na ţelezniĉkoj stanici Ĉamĉa poţele sreću Eli. »Mi ćemo se za dve-tri nedelje vratiti u London«, rekla mu je kroz prozor automobila. »Ja imam tamo neke sastanke. A ti i Dţibril bi onda mogli opet da se druţite; njemu je ovo stvarno dobro ĉinilo.« »Pozovi me kad god ţeliš«, mahnuo joj je na rastanku i gledao za Citroen-om dok ga nije izgubio iz vida. * To da je Eli Koun, treći vrh tog trougla fikcija - jer zar se Dţibril i Eli nisu zbliţili dobrim delom izmišljajući, iz svojih liĉnih potreba, jednu »Eli« i jednog »Dţibrila« za zaljubljivanje; i zar im Ĉamĉa nije sad nametao zahteve svog sopstvenog izmuĉenog i razoĉaranog srca? - imala da Inide nesvesni, bezazleni duh-pokretaĉ Ĉamĉine osvete, postalo je ĉak jasnije samom zavereniku, Saladinu, kad je video da Dţibril, sa kojim se bio našao da zajedno provedu jedno ekvatorsko londonsko popodne, nije ţeleo ništa drugo do da mu u zbunjujućim pojedinostima opisuje svoju bludnu ekstazu u krevetu sa Eli. Kakvi su to ljudi, pitao se Saladin sa gaĊenjem, koji svoje najintimnije stvari nameću onima koji u tome ne uĉestvuju? Dok mu je Dţibril (sa izvesnim uţivanjem) opisivao pozicije, tajni reĉnik poţude, i ljubavne ugrize, šetali su se kroz park Brikhol

Filds izmeĊu uĉenica i dece na rolšuama i oĉeva koji su loše bacali bumerange i one »frizbi«-leteće tanjire svojim podsmešljivim sinovima, i probijali se kroz pripljeskano meso sekretarica koje su se u pauzi za ruĉak kuvale na suncu; i Dţibril prekide svoju erotiĉnu rapsodiju da bi pomenuo, mahnito, da »Ja ponekad gledam ove ruţiĉaste ljude i ţene i umesto njihove koţe, Tupane, vidim ukvareno mesište; evo, tu osećam smrad njihovog truljenja«, ţestoko se lupkao po svojim nozdrvama, kao da otkriva neku misteriju, »u svom nosu«. Zatim se vratio meĊu Eline butine, njenom zamagljenom pogledu, onoj savršenoj dolini pri završetku njenih leda i onim malim kricima koje je volela da ispušta. Bio je to ĉovek u bliskoj opasnosti da se iscepa na svojim šavovima. Ta njegova divlja energija i maniĉna taĉnost u opisivanju erotiĉkih pojedinosti, govorile su Ĉamĉi da je on opet smanjivao doze svojih droga, da se kovitlao naviše ka vrhuncu svog poremećenog »neba«, ka onom stanju grozniĉave uzbuĊenosti sliĉnom »mrtvom« pijanstvu, u jednom pogledu (kako mu je priĉala Eli), naime, da se Dţibril ne seća niĉeg što je govorio ili radio, kad bi se, što je bilo neizbeţno, vraćao dole, na zemlju. - I nastavljao je da priĉa, sada o neobiĉnoj duţini njenih bradavica na sisama, o tome kako ona ne voli da joj se dira pupak, o preosetljivosti njenih noţnih prstiju. Ĉamĉa je rekao sebi - bilo to ludilo ili ne, tek, ono što je ovaj razgovor o seksu otkrivao (jer on je razgovarao i sa Eli, u Citroen-u) bila je slabost njihove takozvane »velike strasti« - naziv koji je Eli samo u polušali upotrebila - jer, u frazi nema niĉeg što bi znaĉilo bilo šta dobro; tu, jednostavno, nije postojao ni jedan drugi vid njihove zajednosti za

uzbuĊeno opisivanje. - MeĊutim, on je, istovremeno, osećao kako u njemu samom raste uzbuĊenje. Poĉeo je da zamišlja sebe kako dţedţi ispred prozora njene sobe, dok ona stoji tamo gola kao neka glumica na ekranu, a ruke nekog muškarca je miluju na hiljadu naĉina, dovodeći je sve bliţe ekstazi; pa je sebe ugledao, kao da su te dve ruke njegove, i gotovo je osećao hladnoću njene koţe, njene reakcije i skoro ĉuo njene krike. SavlaĊivao se. Zgadio se od sopstvene ţudnje. Eli je bila nedostiţna; ovo je bio ĉist voajerizam, a on se tome neće prepuštati. - Ali ţudnje koje su Dţibrilova otkrića izazvala u njemu, nije mogao da se oslobodi. Dţibrilova seksualna opsesija, podseti se Ĉamĉa, zapravo olakšava stvar. »Eli je svakako veoma privlaĉna ţena«, promrmlja on probno, a Dţibril ga na to, zauzvrat, ošinu besnim pogledom. Ali odmah zatim, praveći se da se obuzdava, obgrli Saladina jednom rukom i zagrme: Izvinjavam ti se, Tupadţijo, ja imam mnogo gadnu narav kad se radi o njoj. Ali ti i ja! Mi smo bhai-bhai - drugari! Prošli smo ono najgore i izišli sa osmehom; hajdemo sada iz ovog malog parka koji nikuda ne vodi. Idemo u grad.« Postoji trenutak pre zla; zatim trenutak zla; a onda vreme posle toga, kad korakneš dalje i svaki ti sledeći korak biva sve lakši. »Vaţi, drugar«, odgovori mu Ĉamĉa. »Baš mi je drago što si ovako lepo raspoloţen.« Jedan deĉkić od šest ili sedam godina proĊe pored njih na BMX-biciklu. Okrenuvši se za njim, dok je odmicao, Ĉamĉa vide kako se deĉkić lako vozi dalje jednom avenijom natkriljenom krošnjama drveća duţ nje, kroz koje je sunce uspevalo da se ovde-onde provuĉe i kapne. Šok od otkrića lokacije iz njegovog sna

zbunio je, zaĉas, Ĉamĉu i ostavio ga sa lošim ukusom u ustima: gorkim ukusom od onog što je moţda-i-bilo. Dţibril zaustavi jedan taksi; i reĉe taksisti da ih odveze do Trafalgar Skvera. O, bio je on u sjajnom raspoloţenju, tog dana, kudeći London i Engleze sa dosta svoje stare ţivahnosti. Gde bi Ĉamĉa video privlaĉno izbledeli sjaj i veliĉinu, Dţibril bi video propast, robinzonovski grad, ostavljen na pustom ostrvu svoje prošlosti, koji pokušava, da uz pomoć Petka - najniţe klase - i dalje izgleda pristojno. Pod buljenjem kamenih lavova na Skveru, Dţibril je gonio golube, viĉući: »Ĉasna reĉ, Tupko, ovi leteći bucovi ne bi jedan jedini dan opstali u našoj domovini; da uzmemo jednog i da ga odnesemo kući za veĉeru.« Ĉamĉina poengleţena duša grĉila se od stida. Kasnije, na trgu Kovent Garden, on je za Dţibrilovo dobro priĉao o onom danu kad je stara pijaca voća i povrća bila preseljena odatle, od starog pozorišta, u kraj zvani Najn Elms (Devet brestova). Vlasti su tada, zabrinute zbog pacova, zapeĉatile kanalizaciju i uništile desetine hiljada pacova; ali još su stotine bile preţivele. »Tog dana su izgladneli pacovi vrveli na ploĉnicima trga«, sećao se on. »Svugde ih je bilo, jurili su niz Strend i preko mosta Vaterlo, uletali i izletali iz dućana, u oĉajniĉkom traganju za hranom.« Dţibril je frknuo kroz nos. »Sad mi je jasno da je ovo brod koji tone«, uzviknuo je, a Ĉamĉa je bio besan što mu je pruţio mogućnost da se na ovaj naĉin otvori. »Ĉak su i krvavi parcovi pobegli.« A posle kraće stanke, reĉe: »I onda im je bio potreban samo onaj šareni Hamelinski frulaš, zar ne? Da ih uz neku melodiju odvede u propast, da se udave u reci.«

Kad nije vreĊao Engleze ili opisivao Elino telo od korena kose do onog mekog trougla »ljubavnog mesta, prokletog yon21i«, kao da je ţeleo da pravi spiskove: kojih je deset knjiga Tupadţija najviše voleo, hteo je da zna; takoĊe, koje filmove, filmske glumice i kakvu je hranu najviše voleo. Ĉamĉa mu je davao konvencionalne kosmopolitske odgovore. Njegov spisak filmova je ukljuĉivao Oklopnjaču Potemkin, GraĎanina Kejna, Otto e Mezzo, (Osam i po), Sedam samuraja, Alfavil, El Angel Exterminador (AnĎeo Uništitelj). »Tebi je ispran mozak«, podsmehnu mu se Dţibril. »Sve sama sranja zapadnjaĉke kujne umetnosti.« Njegovih deset vrhunskih filmova bili su samo oni njihovi »domaći« i to agresivno prostaĉki. Majka Indija, Mr India, Shree Charsawbees: nipošto filmovi Reja, ili Mrinala Sena, pa ni Aravindana ili Gataka. »Tvoja je glava puna starudija«, obavestio je Saladina, »ti si zaboravio sve ono što je vredno pamćenja.« Njegovo sve veće uzbuĊenje, njegovo brbljanje o tome kako je odluĉio da ovaj svet pretvori u jedan buket hit-parada, njegovo ţestoko hodanje ulicama - mora da su bili prešli tridesetak kilometara do kraja šetnje govorilo je Ĉamĉi da mu neće još mnogo trebati da bi ga gurnuo u provaliju. Čini mi se, Mimi, da sam ispao i čovek od poverenja. Umetnost ubice je u tome da svoju ţrtvu što bliţe privuče k sebi; da je što bolje prilagodi noţu. »Ja sam ogladneo«, objavi Dţibril, sa zapovedniĉkim tonom. »Odvedi me u neku od tvojih deset najmilijih kloparnica.« U taksiju, Dţibril je bockao Ĉamĉu, koji mu nije rekao kuda idu. »Je 1’ u neki francuski pajzl, ah? Ili u

japanski sa ţivim ribama i hobotnicama. O boţe, što se ja oslanjam na tvoj ukus.« Zaustavili su se pred Šaandaar-kafeom. * Dţampija nije bilo tamo. A, oĉigledno, ni Mišal Sufijan da se dţapa sa svojom majkom; Mišal i Hanif su bili odsutni, ali Anahita i njena majka nisu Ĉamĉi uputili pozdrav koji bi se mogao opisati kao topao. Samo im je hadţi Sufijan poţeleo dobrodošlicu: »DoĊite, doĊite, sedite; lepo mi izgledaš.« Kafana je bila neobiĉno prazna, a ĉak ni Dţibrilovo prisustvo nije izazvalo nikakvo komešanje. ĉamĉi je trebalo samo nekoliko sekundi da shvati šta se tu zbivalo; ugledao je ĉetvoricu belih momaka koji su sedeli za jednim stolom u uglu i izgledali agresivno. Mladi konobar, Bengalac (kojeg je gospa Hind morala da uzme posle odlaska njene starije ćerke) priĊe njihovom stolu i primi narudţbinu - avokado, sik-ćevap i pirinaĉ gledajući srdito u pravcu one nezgodne ĉetvorice, koji su bili, što Saladin sad zapazi, zaista veoma pijani. Konobar, Amin, bio je ljut na Sufijana isto toliko koliko i na mlade pijance. »Nije smeo da ih pusti da sednu«, promrmljao je Ćamĉi i Dţibrilu. »A sad ja moram da ih sluţim. To odgovara gazdi; nije on na udaru, kao što vidite, nego ja.« Mladi pijanci su dobili svoje porudţbine u isto vreme kad i Ĉamĉa i Dţibril. Kad momci poĉeše da se ţale na ukus jela, atmosfera u lokalu postade još

naelektrisanija. I oni, konaĉno, ustadoše od stola. »Mi ne jedemo ova govna, piĉka vam materina!« razdera se voĊa grupe, jedan mršav i krţljav momak sa sivkastom kosom, bledim licem i pegama. »Ovo su govna. Jepte si vi svoju mater, piĉke pocepane.« Njegova tri drugara, kikoćući se i psujući, iziĊoše iz kafane. VoĊa ostade još malo. »Je 1’ vama prija ova klopa?« vrisnu on na Ĉamĉu i Dţibrila. »To je jebeno sranje. Je 1’ to ono što vi jedete kod kuće, ah? Piĉke.« Na Dţibrilovom licu lebdeo je izraz koji je razgovetno i jasno govorio: dakle, ovo je ono što su Britanci, ta velika nacija osvajaĉa, na kraju postali. On nije reagovao. Mali govornik pacovskog lika pride njihovom stolu. »Ja sam vam postavio jedno jebeno pitanje«, reĉe on. »Pitao sam: da li vama prija ova vaša jebeno-usrana večera?« A Saladin Ĉamĉa, moţda zbog ljutnje što se pred Dţibrilom ne nalazi ĉovek koga bi on maltene bio u stanju i da ubije - drţeći se pasivno iza njegovih leĊa, kukaviĉki - ĉu sebe kako odgovara: »Moţda bi nam i prijala da vi niste tu.« Momak-pacov, klateći se na nogama, svari tu informaciju, a zatim uĉini jednu veoma iznenaĊujuću stvar. Duboko udahnuvši vazduh, naduva se 150 x 150cm, u visinu i širinu, naţe se napred i nekoliko puta obilno pljunu na njihova jela. »Znaš, baba, ako se ovaj restoran nalazi meĊu tvojih najomiljenijih deset«, reĉe Dţibril u taksiju kojim su se vozili kući, »onda nemoj nikad da me vodiš na mesta koja ti nisu toliko omiljena.« »,Minnamin, Gut mag alkan, Pern dirstan’«, odgovori mu Ĉamĉa. »A to znaĉi, ,Dragi moj, od Boga si gladan, a od Đavola ţedan’. Nabokov.« »Opet on«, pobuni se Dţibril. »Koji ti je taj straviĉan jezik?«

»On ga je izmislio. To je ono što zemblanska dadilja kaţe Kinboteu, kao detetu. U Bledoj vatri.« »Perndirstan«, ponovi Farišta. »Zvuĉi kao neka zemlja. Ipak se predajem. Ali kako da ĉitaš ĉoveka koji piše na jeziku koji je on sam izmislio?« Pribliţavali su se mestu odakle su bili pošli, Elinom stanu koji je gledao na Brikhol Filds. »Dramski pisac Strindberg«, reĉe Ĉamĉa odsutno, kao da je išao za nekim svojim dubokim mislima, »posle dva nesrećna braka, oţenio se ĉuvenom i ljupkom dvadesetogodišnjom glumicom Harijetom Bose. U njegovoj drami San, ona je igrala ulogu velikog Ċavola, Puka. Strindberg je i za nju pisao: na primer, lik Eleonore u drami Uskrs. ,AnĊeo mira’. Mladići su bili ludi za njom, a Strindberg, da, postao je tako ljubomoran da zamalo nije poremetio pameću. Pokušao je da je drţi kod kuće, pod kljuĉem, daleko od pogleda muškaraca. Ona je ţelela da putuje; a on joj je donosio knjige putopisa. Bilo je to nešto kao ona pesma starog lafa Klifa Riĉarda: Ako je zaključam u kofer/to nema veze/doći će neki šofer/pa će da mi je odveze.« Fariština teška glava klimnu u znak priznanja te istine. Bio je pao u neku vrstu sanjarenja. »I šta se dogodilo?« upita on kad su stigli pred kuću. »Ona ga je ostavila«, reĉe Ĉamĉa, bezazleno. »Rekla je da nije mogla da ga pomiri sa ljudskom rasom.« * Dok je iz »Tjuba« išla kući, Aleluja Koun je ĉitala majĉino deliriĉki oduševljeno pismo iz Stanforda,

Kalifornija. »Ako ti neko kaţe da je sreća nedostiţna«, pisala je Alicija svojim krupnim, zavrznutim, zavaljenim, levorukim i ukopisom, »ti mu ljubazno pokaţi rukom u mom pravcu. Ja ću ga srediti. Ja sam sreću našla dvaput u ţivotu - prvi put sa tvojim ocem, kao što znaš, a drugi put sa ovim neţnim, široko duševnim ĉovekom ĉije lice ima apsolutno istu boju kao pomorandţa koja ovde raste na sve strane. Duševno zadovoljstvo, Eli. Ono nadmašuje uzbuĊenje. Probaj ga, dopašće ti se.« Kad je sa pisma podigla glavu, Eli je ugledala duh Morisa Vilsona kako sedi na vrhu krošnje jedne velike bakaraste bukve, u svojoj uobiĉajenoj vunenoj odeći: škotski bere s ćubom, karirani Pringledţemper i široke pantalone »pumperice« - preterano natrontan sred vrućine koja je vladala. »Sad nemam vremena za tebe«, rekla mu je, a on je slegao ramenima. Ja mogu da čekam. Stopala su je opet bolela. Ona zaćuta i ode dalje. Saladin Ĉamĉa, stojeći sakriven iza te iste bakaraste Imkve sa koje je duh Morisa Vilsona posmatrao Eli kako bolno hoda, ugledao je Dţibrila Farištu kako izleće iz kapije stambene zgrade, u kojoj je nestrpljivo ĉekao Eli da se vrati; ugledao ga kako zakrvavljenih oĉiju besni. Demoni ljubomore sedeli su mu na ramenima, a iz njega je strujala ista ona stara pesma jao-gde-je-ta-kurva šta-to-ona kome-to-ona mislida-zamazuje-oĉi jao-kako-se-usuduješ-da-me-tako-radiš kurvokurvokurvo. Izgledalo je da je Strindberg uspeo da uĉini ono što Dţampi (sada odsutan) nije mogao. Onaj posmatraĉ sa vrha krošnje išĉeze; a ovaj drugi, zadovoljno klimnu glavom i odšeta dalje jednom avenijom raskošnog, senovitog drveća.

* Telefonski pozivi koji su sad poĉeli da uznemiravaju i Eli i Dţibrila, najpre u njihovom londonskom stanu, a zatim i mnogo dalje, u Damfrizu i Galoveju, kuda su se preseljavali, nisu bili baš tako ĉesti; a ipak se nije moglo reći ni da su bili retki. Nije bilo ni mnogo glasova vrednih nekog poverenja, mada je i takvih bilo priliĉno. Nisu to bili kratki pozivi onih što zloupotrebljavaju telefonsku mreţu da u jednom dahu izvreĊaju i ispsuju ĉoveka, ali, opet, ti razgovori nisu trajali ni tako dugo da bi ih onaj policijski »lovac«prisluškivaĉ mogao uspešno da prati i locira. I, najzad, ni ta neprijatna epizoda nije dugo trajala - nešto manje od mesec dana, posle ĉega su pozivaĉi zauvek prestali da se javljaju; ali moglo bi da se napomene da je to trajalo upravo onoliko dugo koliko je i bilo potrebno, to jest, sve dotle dok Dţibril Farišta nije bio naveden da Eli Koun uĉini ono što je ranije uĉinio Saladinu - naime, onu Neoprostivu Stvar. Treba reći da niko, ni Eli, ni Dţibril, pa ĉak ni oni najmljeni ţivi prisluškivaĉi njihovih telefonskih razgovora, nikad nisu imali utisak da je te pozive obavljala ista osoba; ali za Saladina Ĉamĉu, nekad ĉuvenog (mada samo u krugovima znalaca) Ĉoveka sa Hiljadu Glasova, takvo obmanjivanje bilo je prosta stvar, stvar bez ikakvog napora i rizika. Sve u svemu, on je morao da (od svog hiljadu i jednog glasa) izabere ukupno trideset devet.

Kad se Eli javljala na telefonske pozive, slušala je nepoznate ljude kako joj u uho mrmljaju o njenim najintimnijim tajnama, tuĊine koji su, izgleda, poznavali najskrivenija udubljenja njenog tela, slušala bezliĉne muškarce koji su joj davali dokaze o tome kako su, preko svog iskustva sa njom, saznali ono što ona najviše voli od bezbrojnih vidova fiziĉke ljubavi; i kad su poĉela njena nastojanja da utvrdi ko je to zove, osećala je sve veće poniţenje, jer sad više nije bivala u stanju da spusti slušalicu, već je morala da stoji i sluša, sva zajapurena, vrela lica i ledene kiĉme, pokušavajući (bez uspeha) da zapravo produţava razgovor. I Dţibril je dobijao svoje porcije glasova: vrhunske bajronovske aristokrate koji su se hvalili da su »osvajali Mont Everest« i oholo iskazivali besramne reĉi; utešiteljske glasove najboljih prijatelja koji su se mešali sa saţaljevanjem uz prizvuke ruganja - i to ti je jedno naravoučenije, ako si pametan, al’ kako moţeš da budeš tako glup, debilu jadni, zar ne vidiš kakva je ona, da voli sve one u pantalonama, primi ovo od jednog svog iskrenog drugara. Ali jedan glas se izdvajao od svih ostalih, uzvišen, duševan glas pesnika, jedan od prvih glasova koje je Dţibril tu ĉuo, i taj mu se zavukao najdublje pod koţu - glas koji je govorio samo u stihovima, recitujući tra-la-la-pesmice ĉiji je podtekst bio naivnost, pa ĉak i nevinost, pesmice koje su bile u tako velikom kontrastu sa drkadţijskom grubošću većine ostalih pozivaĉa, ali koje je Dţibril ubrzo shvatio kao najpodmuklije i opasnije od svih drugih. Volim i kafu, volim i čaj,

Al’ šta mi ti radiš - volim naj! Reci joj to, glas je zatim zamro, pa se prekinuo. Sledećeg dana, isti glas se vratio sa drugim ritmiĉkim zveckanjem: Volim buter, volim i tost, Al’ ti si mi najdraţi gost. Predaj joj i ovu poruku - budi tako ljubazan. Bilo je neĉeg demonskog, zakljuĉio je Dţibril, neĉeg duboko nemoralnog u toj pokvarenosti zaogrnutoj kvazistihovima sa raznih ilustrovanih ĉestitki. Rumena jabuka i torta sa šlagom – To je ime koje dajem svome dragom. Ma, nosi se... u... zgaĊen i uplašen, Dţibril tresnu slušalicu i uzdrhta. Posle toga, stihoklepac se jedno vreme nije javljao; ali je Dţibril poĉeo da oĉekuje njegov glas, strahujući od njegove ponovne pojave, a moţda i prihvativši, na nekoj razini dubljoj od svesti, da će to pakleno, detinjasto zlo biti ono što će ga uništiti zauvek. * Ali, O kako je sve to ispalo lako da lakše ne moţe biti! Kako je zlo bilo udobno smešteno u tim mekim i

gipkim glasnim ţicama, u ţicama majstora-lutkara u marionetskom pozorištu! Kako je ono iskoraĉivalo i glatko hodalo po visokim ţicama telefonskog sistema, odraţavajući na njima ravnoteţu kao bosonogi akrobata; kako je to zlo samouvereno izlazilo pred svoju ţrtvu i bilo sigurno da će izazvati onaj isti utisak koji izaziva lep ĉovek u savršeno skrojenom odelu! I kako se samo obazrivo koristilo svojim raspoloţivim vremenom, dajući sebi svakog glasa sem onog koji će zadati coup de grace - jer je i Saladin shvatao posebnu snagu onih loših stihova - dubokih glasova i piskavih glasova, sporih i brzih, tuţnih i veselih, agresijom-nabijenih i stidljivih. Oni su, jedan po jedan, kapljali u Dţibrilove uši, slabeći mu korene u stvarnom svetu i uvlaĉeći ga malo-pomalo u svoju obmanljivu mreţu, te su tako, mic-po-mic, njihove bestidne, izmišljene ţene poĉele da prekrivaju onu stvarnu ţenu kao neka lepljiva, zelena opna, dok je on, uprkos svojim otporima, klizio sve dalje od nje; a onda je došao ĉas za male, satanske stihove zbog kojih je Dţibril pobesneo. * Ruţe su crvene, ljubičice plave, Al’ ništa slaĎe od tvoje lepe glave. Prenesi dalje. Vraćao se glas, bezazlen kao uvek, stvarajući haotiĉno leptirsko treperenje u Dţibrilovom grĉećem stomaku. Posle ovoga, navaljivali su gusti i brzi stihovi. U njima je moglo biti i one prljavštine iz školskih dvorišta.

O Ramona, bela dona! Sudar beše sred Londona: Bio sam bez pantalona, A ti - bez kombinezona; ili, dva-tri puta, u ritmu skandiranja navijaĉkog podstrekaĉa na utakmici: Strašna ševa, vol ej! Huja, Huja! Zabiće ti gol, ej, Aleluja! To je kura! Ura! Ura! Ura! I naposletku, kad su se vratili u London, a Eli nije bila kod kuće, jer je uĉestvovala u sveĉanom otvaranju jednog marketa zamrznutih namirnica u Haunzlou, poslednji stihovi: Ljubičice plave a ruţe crvene, Sad je ona u krevetu pored mene. Gudbaj, naivčino! I telefonski signal. *

Kad se Aleluja Koun vratila kući, videla je da Dţibrila više nema, pa je u vandalizovanoj tišini svog stana odluĉila da ga ovog puta ne primi natrag, bez obzira na to u kakvom bi jadnom stanju ili udvoriĉkom drţanju dopuzio, moleći je za oproštaj i ljubav; jer pre nego što je otišao, on joj se slraviĉno osvetio: razbio je sve one male imitacije Himalaja koje je ona godinama skupljala, otopio onaj ledeni Everest koji je drţala u svom zamrzivaĉu, svukao i iscepao na froncle one baldahinske planinske vrhove od padobranske svile iznad njenog kreveta, i na parĉiće iseckao (sekiricom koju je ona drţala pored aparata protiv poţara u ostavi) onii u drvetu izrezbarenu uspomenu na osvajanje Ĉomolungme, koju joj je dao šerpa-Pemba, i kao upozorenje i kao suvenir. Za Eli Bibi. Za mi imali sreću. I za da ne pokušamo opet. Širom je otvorila prozore i vrišteći sipala kletve na neĊuţni Filds ispod nje. »Dabogda sporo umirao! U paklu goreo!« A zatim je, plaĉući, pozvala telefonom Saladina Ĉamĉu da mu javi te loše vesti. * Mister Dţon Mazlama, vlasnik noćnog kluba »Vreli vosak«, lanca prodavnica ploĉa pod istom firmom, i »Finih duvaĉkih instrumenata«, legendarne radnje u kojoj ste mogli da kupite najfinije trube, klarinete, saksofone i trombone - koji se mogu naći za duvanje u celom uţem gradu Londonu, bio je veoma

zauzet ĉovek, te je zato mogao da samo Boţanskom ProviĊenju uvek (posle toga) pripisuje srećnu okolnost što se nalazio u svojoj duvaĉkoj radnji upravo kad je Boţji ArhanĊeo ušetao u nju sa gromovima i munjama smeštenim kao lovorov venac oko njegovog otmenog ĉela. Pošto je bio praktiĉan biznismen, g. Mazlama je do tog trenutka krio od svojih nameštenika svoju vanrednu aktivnost u svojstvu glavnog glasnika Nebeskog i Poluboţanskog Bića u povratku, stavljajući plakate u izloge svojih radnji kad bi bio siguran da ga niko ne gleda, propuštajući da potpisuje velike oglase koje je davao u novine i ĉasopise o svom liĉnom velikom trošku, koji su najavljivali skori Sjajni Dolazak Gospoda. Izdavao je i štampane izjave preko Valansove propagandne agencije, zahtevajući da ga drţe u strogoj anonimnosti. »Naš klijent je u mogućnosti da izjavi« tajanstveno je pisalo u tim »materijalima« koji su jedno vreme jako zabavljali hroniĉare Flit Strita - »da je sopstvenim oĉima video gorepomenuti Sjaj. Arhangel Gavrilo je u ovom trenutku meĊu nama, negde u samom Londonu - verovatno u Kamdenu, Brikholu, u kraju Tauer Hamlets ili u Hakneju - i on će se uskoro otkriti, moţda za koji dan ili za koju nedelju.« Sve je to bilo nejasno trojici visokih i mlitavih trgovaĉkih pomoćnika u radnji »Finih duvaĉkih instrumenata« (Mazlama nije hteo da prima u sluţbu ţenske pomoćnice; »moje je geslo«, voleo je da kaţe, »da mušterija ne veruje ţenskama da mu mogu pomoći oko njegovog roga«); i zato niko od njih trojice nije mogao da veruje svojim oĉima kad je njihov ukrućeni gazda odjednom izmenio svoju narav i sam jurnuo ka ovom divljem, neobrijanom strancu, kao da je ta individua bila Gospod Bog - a

Mazlama u svojim dvotonskim Iakovanim cipelama, elegantnom odelu i sa nadole zalizanom robert-denirovskom kosom iznad bujnih obrva, ipak nije izgledao kao neki poltron, ali eto šta je on sad činio, srozao se do krajnosti, odgurnuo svoje pomoćnike u stranu, Ja ću sam da usluţim gospodina, klanjajući se nezgrapno, idući korak napred, dva koraka nazad, moţete li verovati? Bilo kako bilo, tek taj stranac izvuĉe ispod košulje svoj pojas-buĊelar nabijen parama i poĉe da vadi i broji krupne novĉanice; pokaza rukom na jednu trubu na visokoj polici, onu hoću, baš tako, a da je trubu jedva i pogledao, a g. Mazlama se smesta popentra uz merdevine, Ja-ću-to-da-skinem rekao-sam-da-ću-ja-dausluţim-gospodina, a zatim istinski zapanjujuća stvar: on pokuša da odbije plaćanje, on, Mazlama! - u stilu ne ne gospodine, ovo je besplatno, gospodine - ali je stranac ipak platio, nabijajući novĉanice u gornji mali dţep Mazlaminog sakoa, kao da je on neki mali hotelski momak - trebalo je to samo da vidite - i na kraju svega, mušterija se okreće prema celoj radnji i viĉe koliko ga grlo nosi, Ja sam Boţja desna rukal - I zaista, da ne verujete, krvavi sudnji dan je bio tu, negde, u blizini. Mazlama je posle te izjave bio raspamećen, sav uzdrman, i stvarno je pao na svoja stvarna kolena. Zatim je stranac podigao trubu iznad svoje glave i uzviknuo, Ja krstim ovu trubu imenom Azrijel, Poslednjom Trubom Boţijom, Uništiteljem Ljudi! - a mi smo samo stajali tamo, kaţem vam, skamenjeni, jer se oko jebene glave tog ludaka pojavio sjaj znate? - sjaj koji kao da je izvirao iz neke taĉke na njegovom potiljku. Oreol.

Kaţite šta god hoćete, ponavljala su trojica trgovaĉkih pomoćnika svakom ko je hteo da ih, kasnije, sluša, kaţite šta god hoćete, ali mi videsmo što videsmo.

3 Smrt dr Uhuru Simbe, ranije zvanog Silvester Roberts, dok se nalazio u pritvoru oĉekujući suĊenje, opisao je neki policijski inspektor Stivn Kinĉ, inaĉe oficir za vezu Brikholske opštine, kao onaj jedini nenormalan sluĉaj koji se dogodi na »milion normalnih«. Izgleda da je dr Simba imao neku straviĉnu noćnu moru zbog koje je tako prodorno vrištao u snu, da je odmah privukao paţnju dvojice deţurnih policajaca. Ovi su dţentlmeni pojurili ka njegovoj ćeliji i stigli upravo u trenutku kad je taj i-dalje-spavajući kolos od ĉoveka bukvalno odleteo sa svog malog kreveta uvis pod zlim uticajem sna i tresnuo na pod. Obojica policajaca su, kaţu, ĉuli jedno buĉno »škljoc«; bio je to zvuk slamanja vrata dr Uhuru Simbe. Smrt je bila trenutna. Mrtvaĉeva sićušna majka, Antoaneta Roberts, u crnoj haljini i pod jeftinim crnim šeširom, sa crnim velom prkosno odbaĉenim sa lica na leĊa, stajala je pozadi na kamionetu svog mlaĊeg sina i nije oklevala da se uhvati za reĉi inspektora Kinĉa i da mu ih baci natrag u njegovo zadriglo lice s velikim podvoljkom, lice evnuha sa šinterskim izrazom koje je svedoĉilo o poniţenjima i uvredama od strane njegovih kolega koje su ga zvale otrov-za-crnčuge i, još gore, pečurka, što je znaĉilo da je on uvek bio drţan u mraku i da su ga ljudi s vremena na vreme - kao, na primer, pod ovakvim tuţnim okolnostima - zasipali govnima. »Ţelim da shvatite«, obraćala se gĊa Roberts priliĉno velikoj gomili ljudi koji su se u gnevu bili okupili ispred policijske stanice u

Visokoj ulici, »da se ovi ovde kockaju sa našim ţivotima. Oni ,secuju’ pare kladeći se na nas i naše šanse da preţivimo ili ne preţivimo. Ţelim da svi razmislite o tome koliko nas oni poštuju kao ljudska bića.« A Hanif Dţonson, kao doskorašnji advokat pokojnog Uhuru Simbe, takoĊe stojeći pozadi na kamionu Volkota Robertsa, ukazuje na ĉinjenicu da je njegov klijent, navodno, latalno pao sa donjeg od ona dva dvospratna kreveta u njegovoj ćeliji; da je u ovom veku krajnje pretrpanosti zatvora, najblaţe reĉeno, neobično da na onom gornjem nije bilo nikoga, iz ĉega proishodi da, osim zatvorskih ćtivara, nije bilo drugog svedoka njegove smrti; i da noćna mora nije mogla da bude jedino moguće objašnjenje vrištanja jednog crnog ĉoveka u rukama zatvorskih vlasti. U svojim zakljuĉnim primedbama, kasnije nazvanim od strane mspektora Kinĉa »potpaljivaĉkim i neprofesionalnim«, Hanil je reĉi tog opštinskog policajca za vezu vezao za one reĉi notornog rasiste Dţona Kinzlija Rida, koji je jednom, reagujući na vest o smrti nekog crnca, izgovorio parolu, »Jedan je skiknuo, ali još milion njih ima da skikne«. Gomila je gunĊala i kljuĉala; bio je to jedan zao i vreo dan. »Ostanite ovako vrući«, uzviknuo je Simbin brat Volkot prema gomili. »Neka se niko od vas ne ohladi. Odrţavajte svoj bes.« Kako je Simbi, u stvari, na neki naĉin već bilo suĊeno i kako ga je, po njegovim reĉima, već i osudila »štampa svih duginih boja - crvena kao crepovi, ţuta kao munja, plava kao stari filmovi, zelena kao sluz«, njegov kraj je delovao na mnoge bele ljude kao surova pravda, kao boţja odmazda nad monstruoznim ubicom. Ali u jednom drugom sudu, tihom i crnom, on je bio dobio

sasvim drugaĉiju, povoljniju presudu, pa su se ta dva razliĉita mišljenja o pokojniku, posle njegove smrti, pokrenula, izišla na gradske ulice i tamo previrala sred neprestane tropske vrućine. »Dugina štampa« bila je puna navodnih Simbinih podrški Kazafiju, Homeiniju, Luisu Farahanu; dok su na ulicama Brikhola mladići i devojke odrţavali svoju tihu vatru gneva, vatru-senku, ali onu koja je u stanju da izbriše svetlost. Dve noći kasnije, tamo iza Ĉeringtenske pivare u kraju Tauer Hamlets, Bakutanerski Trbosek je ponovo udario sa paranjem i seckanjem. A sledeće noći, druga jedna starica bila je ubijena u blizini igrališta u Viktorijaparku, Hekni; i ponovo onaj Trbosekov jezivi »svojeruĉni potpis« - ritualno poreĊani unutrašnji organi ţrtve oko njenog tela, ĉiji taĉan raspored nikad nije bio prikazan u štampi - bio je onaj obavezni dodatak zloĉinu. Kad se inspektor Kinĉ, delujući malĉice dronjavo i kukavno, pojavio na televiziji da iznese neobiĉnu teoriju o »prekopiranju« pravog ubice ĉiji je »rukopis« ovaj imitator nekako otkrio, iako se to dugo skrivalo od javnosti, pa je tako preuzeo onu koprenu koja je bila spala sa pokojnog Uhuru Simbe - a zatim je Starešina policijskog odseka smatrao za shodno da, kao preventivnu meru, uĉetvorostruĉi broj policajacapozornika na ulicama Brikhola, a pošto je tolike policijske snage odvojio u tu svrhu, pokazalo se da je neophodno odloţiti odrţavanje zakazanih fudbalskih utakmica u gradu za taj vikend. I uistinu, strasti su se ponovo-uzbudile zbog starog dronjka od sluĉaja Uhuru Simbe; Hanif Dţonson je objavio svoju izjavu u smislu da je povećano prisustvo policije »provokativno i palikućsko«, a u Šaandaar-kafeu i Pagal Hani poĉele su

da se skupljaju grupe mladih crnaca i Azijaca rešenih da se suprotstave šunjajućim policijskim patrolnim kolima. U »Vrelom vosku« voštani lutak izabran za topljenje nije bio niko drugi nego ona oznojena i već topljiva figura policajca za vezu sa opštinom. A temperatura je i dalje neumoljivo rasla. Sve ĉešće su se dogaĊala razna nasilja: napadi na crnaĉke porodice koje su ţivele na opštinskim parcelama, uznemiravanje i maltretiranje crne školske dece na putu kući, izazivanje sukoba i nereda u »pabovima«. U kafani Pagal Hani, jedan momak pacovskog lika i njegova trojica drugara pljuvali su po jelima mnogih gostiju za stolovima; kao posledica nastale tuĉe posle toga, tri bengalska konobara bila su optuţena za fiziĉki napad na njih i za nanošenje telesnih povreda; mada Pljuvaĉki kvartet nije bio priveden u policiju. Priĉe o brutalnosti policajaca, o brzom ubacivanju crnih mladića u neregistrovane automobile i zatvorene kamione koji su pripadali specijalnim policijskim patrolama, i o kasnijem izbacivanju tih mladića, podjednako diskretno, sa modricama i ozledama po celom telu, širile su se po gradskim kvartovima. Samozaštitne patrolne grupe mladih Sika, Bengalaca i Afro-Karibljana opisane od njihovih protivnika kao grupe divljih pozornika - poĉele su da tumaraju tim delovima grada, i pešice i u starim automobilima »zodijak«-fordaljkama i »kortinama«, rešene da se odluĉno suprotstave. Hanif Dţonson je rekao svojoj ljubavnici-domaćici, Mišali Sufijan, da će, po njegovom mišljenju, sledeće Trbosekovo ubistvo upaliti fitilj na eksplozivu. »Taj ubica ne samo da se puva što je još na slobodi«, rekao je, »već se i smeje

zbog Simbine smrti, i to je ono što ljudi ne mogu da podnose.« I jedne nesezonski vlaţne noći, na tim tiho strujećim ulicama pred kljuĉanje, pojavi se Dţibril Farišta, duvajući u svoju zlatnu trubu. * U osam sati te subotnje veĉeri, Pamela Ĉamĉa je stajala sa Dţampi-Dţošijem - koji nije hteo da je pusti da ide sama pored kabinice za »brzu fotografiju« na jednom uglu glavnog platoa stanice Justen, i osećala se smešno zavereniĉki. U osam i petnaest prišao joj je jedan viţljast mladić koji joj je sad izgledao viši od onog istog kojeg se sećala; ulući za njim bez reĉi, ona i Dţampi uĊoše u kabinu njegovog izlupanog plavog kamioneta, kojim ih je on odvezao u neki stanĉić u kući iznad jedne pivnice, na Rejlton Roudu, u Brikstonu, gde ih je taj mladić, Volkot Roberts, upoznao sa svojom majkom, Antoanetom. Trojica prisutnih muškaraca, o kojima je Pamela kasnije mislila da su Haićani, nisu joj, iz stereotipnih razloga, bili predstavljeni. »Popijte po ĉašu ovog slatkog vinca«, naredi Antoaneta Roberts. »A zdravo je i za bebu.« Pošto je Volkot obavio formalnosti oko ukazivanja poĉasti i majci i gostima, gĊa Roberts, sićušna u ogromnoj ofucanoj fotelji (sa svojim iznenaĊujuće belim nogama, tankim kao šibice, koje su joj izvirivale ispod crne haljine i završavale se u neprikladnim rozesoknicama obrubljenim finim ĉipkicama, noţicama koje joj zamalo nisu stizale do poda), preĊe na posao. »Ova

gospoda su bili kolege moga sina«, reĉe ona. »Ispostavilo se da je verovatni razlog za ubistvo mog sina bio njegov rad na jednom predmetu koji je, kako ĉujem, u sferi vašeg interesovanja. Mi verujemo da je došlo vreme da se na tome radi zvaniĉnije, preko kanala koje vi, gospoĊo, predstavljate.« I na to, jedan od trojice »Haićana« predade Pameli jednu crvenu plastiĉnu fasciklu. »Tu vam se nalaze«, blago objasni gĊa Roberts, »mnogi podaci o postojanju skupova veštaca i veštica širom gradskih policijskih ispostava.« Volkot ustade. »Sad bi trebalo da se vratimo«, reĉe on odluĉno. »Molim vas, poĊimo.« Pamela i Dţampi ustadoše. GĊa Roberts klimnu glavom, zamišljeno, odsutno, pucketajući zglobovima svojih šaka sa nabranom koţom. »Zbogom«, reĉe Pamela, i zausti da izrazi konvencionalno saţaljenje. »Štedi reĉi, devojko«, preseĉe je gĊa Roberts. »Samo zabij glogov kolac u te vešce i veštice. Zabij im ga u samo srce.« * Volkot Roberts ih je istovario u Noting Hilu, oko deset. Dţampi je grozno kašljao i ţalio se na bolove u glavi koji su mu se ĉesto vraćali od one povrede veslom u Šepertonu, ali kad mu je Pamela priznala da je uznemirena zbog ĉinjenice da trenutno poseduje samo jedan primerak tih eksplozivnih dokumenata u plastiĉnoj fascikli, Dţampi je ponovo navaljivao da je otprati do kancelarije Brikholskog saveta za meĊuljudske odnose u opštini, gde je nameravala da dokumente fotokopira i da ih izdeli nekolicini svojih pouzdanih prijatelja i kolega. I

tako su u deset i petnaest njih dvoje u Pamelinom dragom MG-iju jurili ka istoĉnom delu grada, dok su se na nebu skupljali crni olujni oblaci. Pratio ih je jedan plav, zatvoren kamion »mercedes«, kao što je bio pratio i Volkotov kamionet, a da ga niko nije zapazio. Petnaest minuta ranije, jedna patrolna grupa od sedmorice mladih krupnih Sika zbijenih u jednom automobilu marke Vauxhall Cavalier, vozila se preko kanalskog mosta Malaya Crescent u juţnom kraju Brikhola. Ĉuvši neĉiji vrisak na obali kanala ispod mosta, zatekli su jednog lepuškastog, bledunjavog ĉoveka srednjeg rasta i srednje graĊe, sa svetlom kosom koja mu je nemirno padala preko ĉela i oĉiju lešnikove boje, kako skaĉe na noge, sa skalpelom u ruci, i beţi dalje od tela jedne starice kojoj je plavkasta perika bila pala sa glave i kao meduza plivala na površini kanala. Mladi Siki su lako stigli i savladali ĉoveka koji je beţao. Do jedanaest uveĉe, vest o hvatanju masovnog ubice ušla je u svaku pukotinu tog gradskog kvarta i bila propraćena mnogim glasinama: policija se ustezala da optuţi manijaka, ĉlanovi patrole Sika zadrţani su radi ispitivanja - spremalo se prikrivanje sluĉaja. Poĉelo je okupljanje na uliĉnim ćoškovima, a kako su se »pabovi« praznili, tako je dolazilo do mnogih tuĉa. Uništavana je i tuĊa imovina: na nekoliko automobila rulja je porazbijala prozore, video-kasete ukrala i nekoliko cigala zavrljaĉila. I u tom trenutku, u jedanaest-i-trideset, te subotnje noći, kad su klubovi i »dansing-holovi« poĉeli da izbacuju svoje uzbuĊene i visoko naelektrisane goste, policijski šef kvarta, posle konsultacije sa višim vlastima, izjavio je da je u centru Brikhola došlo do

nereda, pa je pustio sa lanca sve gradske policijske snage protiv »izgrednika«. U tom istom trenutku, Saladin Ĉamĉa, koji je upravo vcĉerao sa Eli Koun u njenom stanu, ĉiji su prozori gledali na Brikhol Filds, drţeći se dostojanstveno, izišao je u noć, saosećajući sa masom i mrmljajući svoje ohrabrujuće, neiskrene reĉi; onda je ugledao policijske »specijalce« sa šlemovima, plastiĉnim štitovima i elektriĉnim palicama kako preko parka kreću ka njemu odluĉnim, neumoljivim korakom; video dolazak jednog roja nebeskih skakavaca-helikoptera koji su dole bacali pljusak zrakova svojih reflektora; opazio napredovanje vodenih topova; i, pokoravajući se neodoljivom primarnom refleksu, podvio rep i poĉeo da beţi, ne znajući da se kreće u pogrešnom pravcu, da punom brzinom trĉi ka Šaandaar-kafeu. * Televizijske kamere stiţu upravo u trenutku napada na klub »Vreli vosak«. Ovo je slika koju vidi televizijska kamera: sa manje dara od ljudskog oka, njeno noćno viĊenje je ograniĉeno na ono što će bleštava klieg-svetlost da otkrije. Jedan helikopter lebdi iznad tog noćnog kluba i ispišava dugaĉke zlatne mlazeve svetlosne mokraće; kamera kapira tu sliku. Drţavna mašina pritiska svoje neprijatelje. - A sad, eto i jedne kamere na nebu; neki urednik vesti odobrio plaćanje troškova za fotografije iz vazduha, te iz drugog helikoptera jedna ekipa izveštaĉa slika odozgo. Niko se ne štrapacira da taj helikopter

otera. Buka rotor-elisa zaglušuje graju gomile. U ovom pogledu i sluĉaju, takoĊe, ureĊaj za video-rikording je manje osetljiv nego ljudsko uho. - Rez. - Neki ĉovek, osvetljen sunčanim topom, brzo govori u mikrofon. Iza njega ĉitavo zamešateljstvo senki. Ali izmeĊu reportera i zamešateljnog »šatirunga« stoji jedan zid: »specijalci« sa šlemovima i štitovima. Reporter govori ozbiljno; bombe-od-flaša-sa-benzinom plastiĉni-meci povreĊeni-policajci zaplenjeni-vodenitopovi, ograniĉavajući se, svakako, na ĉinjenice. Ali kamera vidi ono što on ne kaţe. Kamera je stvar koja se moţe lako razbiti ili zdipiti; ona je zbog svoje krhkosti sklona probiraĉkoj drskosti. Kamera zahteva pravila, red, tanku plavu liniju. Nastojeći da se saĉuva, ona je stalno iza zaštitnog zida, posmatrajući zemlje senki izdaleka i, svakako, odozgo: to jest, ona bira strane. - Rez. - Sunĉani topovi osvetljavaju jedno novo lice, uvuĉene brade u podvoljak, zajapureno. To lice se zove - subtitlovane reĉi se pojavljuju preko njegovog mantila: Inspektor Stivn Kinč. Kamera ga vidi onakvog kakav je sada: dobriĉina na jednom nemogućem poslu. Jedan otac, ĉovek koji voli svoju dnevnu kriglu piva. On govori: ne-mogu-se-tolerisati-nepodobni-krajevi-grada potrebna-je-i-bolja-zaštita-policajaca je-l’-vidite-da-iplastiĉne-štitove-specijalaca-zahvata-vatra. On pominje organizovani kriminal, politiĉke agitatore, fabrike bombi, droge. »Mi shvatamo da neki od tih klinaca moţda osećaju izvesnu nepravdu, ali mi nećemo i ne moţemo dopustiti da budemo ţrtveni jarci društva.« Ohrabren reflektorima usmerenim na njega i strpljivim, nemim soĉivima kamera, on ide dalje. Ovi klinci nemaju pojma koliko su srećni, napominje on. Oni bi trebali da

se posavetuju sa svoji roĎaci i prijatelji. Od Afrike, od Azije, od Kariba: a to su sad mesta sa stvarnim problemima. To su mesta gde ljudi moţda defakto osećaju nepravde vredne uvaţavanja. Ali ovde stvari ne stoje tako loše, ne onako kao tamo; ovde nema klanja, nema torture, nema vojnih puĉeva. Ovde ljudi trebaju da cene ono što dobiju pre nego što to izgube. Naša je zemlja uvek bila miroljubiva, kaţe on. Naša vredna i marljiva ostrvska rasa. - A iza njega, kamera vidi nosila, kola hitne pomoći, lica iskrivljena od bolova. - Ona vidi i kako se neka ĉudna humanoidna obliĉja iznose iz utrobe kluba »Vreli vosak«, i prepoznaje voštane figure moćnika. Inspektor Kinĉ objašnjava. Oni ih peku tamo u nekoj furuni i to nazivaju svojom zabavom, što ja, liĉno, ne bih tako nazvao. - Kamera sa gnušanjem slika te voštane figure. - Zar one nemaju nešto veštičje na sebi, nešto ljudoţdersko, nešto jako nezdravo? Zar se ovde nije praktikovala crna magija? - Kamera gleda razbijene prozore. Ona vidi i nešto što gori u blizini: neki auto, neki dućan. Ona ne moţe ni da pojmi ni da pokaţe šta te stvari postiţu svojim gorenjem. Ovi ljudi spaljuju svoje sopstvene ulice. - Rez. - Vidi se jedna jarko osvetljena radnja za prodaju video-ureĊaja. U izlogu nekoliko televizora; kamera, ta najdeliriĉnija od svih narcistkinja, gleda televiziju, i u jednom trenutku stvara utisak beskonaĉnog povlaĉenja ĉitavog niza televizora koji se gube u daljini. - Rez. - Evo sad i jedne ozbiljne ljudske glave koja se kupa u svetlosti: razgovor u studiju. Glava govori o kriminalcima. O Biliju Kidu, Nedu Keliju: to su bili ljudi koji su se borili i za i protiv. Savremene masovne ubice, osobe koje nemaju tu herojsku dimenziju nisu ništa

drugo do bolesna, oštećena ljudska bića, potpuno bleda kao liĉnosti, dok im se zloĉini odlikuju paţljivom procedurom i metodologijom - recimo ritualom - moţda kao posledica ţudnje ne-entiteta da bude zapaţen, da se uzdigne iz gomile i da, za trenutak, bude zvezda. - Ili, pak, kao posledica premetnute ţudnje za smrću: da se ubijanjem voljenog bića uništi sopstvena stvarna liĉnost, svoje ja. - A gde spada Trbosek bakica? pita jedan postavljaĉ pitanja. A gde, opet, Dţek Trbosek? Pravi kriminalac - insistira glava - jeste mraĉna pljunuta slika heroja. Je l’ to, moţda, vaţi i za ove izgrednike? ĉuje se provokacija. Zar vi ovim ne dolazite u opasnost zavodljivog podsticanja i »opravdavanja« kriminala? Glava odmahuje, glava jadikuje nad materijalizmom savremene omladine. Provale u video-radnje nisu ono o ĉemu glava govori. - Ali šta onda da kaţemo o onim starinskim kriminalcima? O Buču Kasidiju, Braći Dţejms, Kapetanu Munlajtu, Kelijevom gangu? Zar nisu svi oni pljačkali banke? - Rez. - Kasnije, te noći, kamera će se vratiti izlogu radnje. U njemu više neće biti onih televizora. - Iz vazduha, kamera posmatra ulaz u klub »Vreli vosak«. Policija je završila sa iznošenjem voštanih figura i sad izvodi napolje prava ljudska bića. Kamera se zadrţava na uhapšenim osobama: na jednom visokom albino-frajeru; i na jednom ĉoveku u finom odelu koji liĉi na mraĉnu pljunutu sliku R. de Nira; zatim na jednoj mladoj curi od - koliko? - ĉetrnaest, petnaest godina? pa na jednom sumornom mladiću od dvadesetak. Njihova imena nisu titlovana; kamera ne poznaje ta lica. MeĊutim, postepeno, činjenice izlaze na videlo. Klupski disk-dţokej, Sjusanker Rem, poznat kao »Ruţiĉasti«, i

vlasnik kluba g. Dţon Mazlama, koji će biti optuţeni zbog »grosistiĉke« operacije na trţištu droga - »trave«, »ţutog šećera«, hašiša, kokaina. Ĉovek uhapšen zajedno sa njima, jedan nameštenik u Mazlaminoj obliţnjoj radnji »Fini duvaĉki«, u prodavnici »muzikalija«, registrovani je vlasnik jednog kombija u kojem je otkrivena izvesna, nespecifikovana koliĉina »opasnih droga«; kao i veći broj »vrućih« video-rikordera. Ime one mlade cure je Anahita Sufijan; ona je maloletna, kaţu da mnogo pije i, naravno, ima seksualni odnos barem sa jednim od trojice uhapšenih. Zatim se o njoj izveštava da je beţala iz škole i da se druţila sa poznatim kriminalnim tipovima: delinkventkinja, jasno kao dan. Jedan nadahnuti novinar kasnije će, više sati posle tog dogaĊaja, pruţiti naciji ove »puslice« od vesti, ali te vesti su već uveliko bile ţestoko prepriĉavane na ulicama: Ruţiĉasti! - pa Vosak: oni su razorili taj lokal sredili ga naĉisto! - Dakle, to je rat. A to se dogaĊa - kao i mnoge druge stvari - na onim mestima koje kamera ne moţe da vidi. * Dţibril: Kreće se on kao kroz san, jer posle više dana lutanja po gradu bez hrane i odmora, sa trubom nazvanom Azrijel bezbedno zavuĉenom u dţep njegovog teškog mantila, on više nije kadar da pravi razliku izmeĊu hodanja i spavanja; on sad shvata nešto od onog što sveprisutnost mora da znaĉi, jer se on sad istovremeno kreće kroz nekoliko priĉa: to je jedan

Dţibril koji jadikuje zbog nevernosti Aleluje Koun; zatim jedan Dţibril koji lebdi iznad samrtne postelje jednog Proroka, pa jedan Dţibril koji iz potaje prati napredovanje hodoĉasnika ka moru, oĉekujući trenutak u kojem će se prikazati, i, najzad, jedan Dţibril koji oseća, svaki dan sve jaĉe, volju svog protivnika koga on privlaĉi sve bliţe sebi i vuĉe u njihov poslednji zagrljaj: tog prepredenog, prevarantskog protivnika koji je uzeo lik njegovog prijatelja - Saladina, njegovog najiskrenijeg drugara, Dţibrila, uljuljkao u stanje opuštenosti, smanjene odbrambenosti. I tu je sad jedan Dţibril koji hoda ulicama Londona, pokušavajući da shvati Boţiju volju. Da li je on viĊen da bude podstrekaĉ gneva Boţijeg? Ili ljubavi Njegove? Da li je on osveta ili oproštaj? Da li ta fatalna truba treba da ostane u njegovom dţepu ili on treba da je izvadi i dune u nju? (Ja njemu ne dajem uputstva. I ja sam zainteresovan za njegov izbor - za ishod njegovog rvaĉko-bokserskog meĉa. Lik protiv sudbine: makljaţa u slobodnom stilu. Dva pada, dva potĉinjavanja ili će tu nokaut odluĉiti.) Sa rvanjem, u svim priĉama o njemu, on samo nastavlja. *

Ima trenutaka kad on pati zbog nje, zbog Aleluje, kad ga samo njeno ime uzbuĊuje; ali on se zatim seti onih Ċavolskih stihova i skrene svoje misli na drugu stranu. Truba u njegovom dţepu zahteva da se u nju duva; ali on se obuzdava. Još nije vreme za to. Traţeći putokaze - šta da se radi? - on se šunja gradskim ulicama. Kroz jedan veĉernji kućni prozor u parteru on ugleda upaljeni televizor. Na ekranu glava neke ţene, neke ĉuvene »predstavljaĉice« koju intervjuiše jedna isto tako ĉuvena, ţmirkava irska »voditeljka«. - Šta bi za vas bila ona najgora stvar koju biste mogli da zamislite? Oh, mislim, zapravo, sigurna sam da bi to moglo da bude, oh, da: biti sama na Badnje veĉe. Onda biste stvarno morali da se suoĉite sa samom sobom - zar ne? da se pogledate u neprijatnom ogledalu i upitate sebe, da li je to sve što postoji? - A Dţibril, sam, ne znajući koji je datum, hoda dalje. U ogledalu, njegov protivnik mu se pribliţava istom brzinom hodanja, maše mu i širi ruke. Grad mu šalje poruke. Ovde, kaţe mu u jednoj, ovde je mesto gde je holandski kralj bio odluĉio da ţivi kad je došao pre više od tri veka. U to vreme, ovo je bilo predgraĊe, jedno selo, usred zelenih polja engleskih. Ali kad je taj kralj došao tu, da sagradi kuću, londonski skverovi su iznikli sred poljane, crveno-ciglena zdanja sa holandskim puškarnicama koja su se ka nebu dizala za dvorjane njegove, da oni u njima borave. Nisu svi doseljenici nemoćni, šapuću još postojeća zdanja. Nameću oni svoje potrebe svom novom tlu, ostvarujući svoje sopstveno vezivanje sa novopronaĊenom zemljom koju iznova svojom zamišljaju. Ali, pazi - grad upozorava. I odvezivanje mora da ima svoj dan. Dok je

jahao jednog dana kroz ovu zelenu, haštensku zemlju u kojoj je bio odluĉio da ţivi - koju je civilizovao - tog Vilijema Trećeg zbaci njegov konj, te on nezgodno padne na tu nepokornu zemlju i slomi svoj kraljevski vrat. U neke dane, Dţibril se nade i meĊu hodajućim leševima, sred velikih grupa mrtvaca koji listom ne priznaju da su sreĊeni za sva vremena, sred leševa koji buntovniĉki nastavIjaju da se ponašaju kao ţivi ljudi, te pazare po radnjama, hvataju autobuse, flertuju sa ţenskama, odlaze sa njima kući da se tucaju, i puše cigarete. Ali vi ste mrtvi, viĉe on njima. Zombičine, vratite se u svoje grobove! A oni ga iĉ ne »šljive«, uopšte ga ne »konstatuju«, pa mu se smeju ili se ponašaju zbunjeno ili mu, pak, pesnicama prete. On zaćuti, pa odjuri dalje. Grad postaje nejasan, amorfan. Postaje nemoguće opisivati ovaj svet. Hodoĉašće, prorok, protivnik - sve se u jedno sliva, u magli nestaje, pa opet ispliva. Baš kao i ona: Eli-Aleluja, Al-Lat. Ona je ptica uzvišena. Mnogo, nmogo ţeljena. I sad se on seća: priĉala mu je, davno, o Dţampijevoj poeziji. On hoće da napravi zbirku svojih pesama. Knjigu. Taj palac-sisajući umetnik sa svojim infernalnim gledištima. Knjiga je proizvod pakta sa Đavolom i ona okrece tumbe faustovski ugovor, rekao je on Eli. Dr Faustus je ţrtvovao besmrtnost za dvadesetak godina moći; pisac pristaje na uništenje svog ţivota, i stiĉe (ali samo ako ima sreće) moţda ne besmrtnost, ali barem potomstvo. Kako god okreneš (to je bila Dţampijeva poenta), pobeĊuje Đavo.

Šta piše pesnik? Stihove. Šta zvecka i zvekeće u Dţibrilovom mozgu? Stihovi. Šta mu je slomilo srce? Stihovi i, opet, stihovi. Truba, Azrijel, doziva iz dţepa od mantila: Izvadi me! Dadada: Trubi! Do Ďavola sa svim tim, u pakao nek se nosi čitava ta tuţna zbrka: samo naduvaj obraze i prp-tut-tut. Hajde, sad je vreme za zabavu i svirku! O kakva je vrućina: zapara, teška, nepodnošljiva. Ovo nije Pravi London: nije to ovaj ne-pravi grad. Pista Broj Jedan, Mahagoni, Alfavil. On luta kroz zbrku od jezika. Babilon: kontrakcija od asirske reĉi »babilu«. »Boţija kapija«. Babilondon. Gde je sad ovo? - Da. - On besciljno luta, jedne noći, iza katedrala Industrijske Revolucije, po ţelezniĉkim stanicama severnog Londona. Anonimni King’s Cross, pa motki-sliĉna groza od Kule St Pancras, i oni crvenocrni gasodršci što se naduvavaju i izduvavaju kao divovska gvozdena pluća. Tamo gde je nekad u bici sa Rimljanima pala kraljica Budika, Dţibril Farišta se rve sa samim sobom. Robna dţada: - ali O kakva roba, kakvi soĉni »proizvodi« od mesa gluvare po kapijama ispod tungsten-lampi, kakvi se sve delikatesi nude na toj dţadi! - klate im se tašne, dok one dozivaju i pozivaju mušterije, vrckajući se u srebrnastim suknjicama i mreţastim crnim ĉarapama, zategnutim: ta roba nije samo mlada (u proseku trinaest do petnaest godina) nego i jeftina. Te cure imaju kratke, istovetne istorije: sve one imaju bebe koje skrivaju negde, sve su one izbaĉene iz

kuće od svojih srditih, puritanskih roditelja, i nijedna nije bela. Podvodaĉi sa noţevima uzimaju devedeset odsto od njihove zarade. Roba je, najzad, samo roba, a naroĉito kad je Ċubre. - Dţibrila Farištu pozdravljaju iz senki i ispod lampi, i on, isprva, ubrzava svoj korak. Kakve ovo ima veze sa mnom? Proklete pice na kilo. A zatim usporava hod i zastaje, jer ĉuje nešto drugo kako ga poziva ispod lampi i iz senki, neka potreba, neka molba bez reĉi, skrivena ispod glasića kurvi za deset funti. On prestaje da koraĉa i sad stoji u mestu. Zadrţan je njihovim ţeljama. Za čim? One se sad kreću ka njemu, privuĉene njime kao ribe mamcima na nevidljivim udicama. Dok mu se pribliţavaju, hod im se menja, bokovi im se više ne njišu, lica im poĉinju da otkrivaju prave godine, uprkos šminki. Kad mu se pribliţe, one kleknu. Šta mislite, ko sam ja? pita ih on, i ţeli da doda: Ja znam vaša imena. Sreo sam vas jednom, ranije, na drugom mestu, iza zavese. Vas dvanaest, tada, kao i sada. Ajša, Hafsa, Ramla, Sada, Zaina, Maimuna, Safija, Đuvairija, Um Salamah od Mahzumita, Rehana Jevrejka, i divna Marija Koptkinja. One i dalje kleĉe, bez reĉi. Šta je jedan arhanĎeo drugo do lutka? Kutputli, marioneta. Vernici nas savijaju po svojoj volji. Mi smo sile prirodne, a oni su naši gospodari. I gospodarice. On oseća kako mu zbog ţege oteţavaju udovi, a u ušima mu zuji kao što pĉele zuje u letnja popodneva. Da se lako onesvestiš. Ali on ne pada u nesvest. On stoji meĊu ţenskom decom koja kleĉe i ĉekaju svoje podvodaĉe.

I dok oni dolaze, on konaĉno vadi i na svoje usne pritiska svoju nemirnu trubu: uništitelja, Azrijela. * Pošto mu je iz otvora zlatne trube pokuljala vatra i progutala podvodaĉe koji su mu prilazili - prvo ih obmotala ĉaurom od plamena, pa ih onda tako potpuno sagorela da im ni cipele nisu ostale da cvrĉe na trotoaru Dţibril shvata stvar. On nastavlja da hoda, ostavljajući iza sebe zahvalnost kurvi, i kreće se u pravcu kvarta Brikhol, dok se Azrijel ponovo nalazi u njegovom širokom i dubokom dţepu. Stvari se razjašnjavaju. On je arhanĊel Dţibril, anĊeo Propovedi, i u njegovim se rukama nalazi moć otkrovenja. On je kadar da prodire u duše muškaraca i ţena, da im izvlaĉi ţelje iz najvećih dubina i da ih ostvaruje. On je gasilac ţudnji, umirivaĉ poţude, ispunilac snova. On je duh iz lampe a njegov gospodar je onaj dţinovski orao Rok. Kakve se ţudnje, kakvi imperativi nalaze u ponoćnom zraku? On ih udiše. - I klima glavom, da, neka bude tako. Neka bude poţar. Ovo je grad koji se jednom oĉistio u vatri, proĉistio izgorevši do temelja. Vatra, vatra sa neba. »Ovo je presuda koju je doneo Bog u svom gnevu«, objavljuje Dţibril Farišta razuzdanoj noći, »da se ljudima ţudnje srca ostvare i da ih one unište.« Okruţen je visokim stambenim zgradama soliterima, od lošeg (jeftinog) materijala. Crnčuga jede

govna belog čoveka, kaţe jedan neoriginalan zid. Zgrade imaju svoja imena: »Isandluana«, »Rorkijeva hrpa«. Ali na delu je i jedan revizionistiĉki poduhvat - dva od ĉetiri solitera dobila su nova imena, i sad se zovu »Mandela« i »Toussaint L’Ouverture«.22 - Ti soliteri stoje na štulama, a u betonskoj bezobliĉnosti ispod i izmeĊu njih stalno zavijaju vetrovi i kovitlaju razne otpatke: odbaĉene kuhinjske predmete, izduvane bicikletske gume, cepke od razbijenih vrata, noge lutaka, Ċubre rasuto iz plastiĉnih kesa koje cepaju gladne maĉke i dţukele, ambalaţu od namirnica, kotrljajuće prazne konzerve, razbijene izglede za dobijanje sluţbe, napuštene nade, izgubljene iluzije, istrošene ljutnje, nagomilane gorĉine, ispovraćane strahove, i jedno zarĊalo korito. On stoji bez pokreta dok pored njega prolaze grupice stanara i u raznim pravcima odlaze. Neki (ne svi) nose oruţje. Motke, flaše, noţeve. U svim grupama ima i bele i crne mlaĊarije. On podiţe svoju trubu, prinosi je ustima i poĉinje da svira. Pupoljĉići vatre skakuću po betonu naloţenom hrpama odbaĉenih liĉnih stvari i snova. Tu je i jedna trula gomilica zavisti: ona gori zelenim plamenom u noći. Vatre su u svim duginim bojama, a gorivo nije svakoj potrebno. On izduvava plamene cvetiće iz svoje trube i oni poigravaju na betonu, i njima nije potreban ni zapaljivi materijal niti korenje drveća. Ovde baci jedan rozikasti! Onde - šta bi lepo pristajalo? znam: srebrnasta ruţa. - A sad se plameni pupoljci rascvetavaju u vatreno ţbunje koje se kao puzavica penje uz solitere i sjedinjuje sa susednim plamenovima, stvarajući ţivu ogradu od raznobojne vatre. Ovo je kao posmatranje nekog sjajnog vrta sa rastinjem ĉiji se rast ubrzava mnogo hiljada puta,

vrta koji se rascvetava, razmahuje, koji obrasta, zarasta, pa se upliće, prepliće i neprobojan postaje, vrta isprepletenih himera što se na svoj usijani naĉin nadmeću sa trnjem koje je obujmilo ceo dvorac Trnove Ruţice iliti Uspavane Lepotice iz druge jedne, davne, davne bajke. Ali ovde nema lepotice koja unutra spava. Tu je Dţibril Farišta koji hoda po svetu vatre. U Visokoj ulici on vidi kuće od plamena sagraĊene, sa zidovima od vatre, a plamenovi kao navuĉene zavese na prozorima vise. - A tu su i ljudi i ţene sa koţom vatrenom koji tumaraju, trĉe ili se vi te oko njega u kaputima od plamova. Ulica je u crvenom usijanju, istopljena, ulica je postala reka boje krvi. - Sve, sve je u plamenu, dok on duva u svoju veselu trubu, dajući ljudima ono što ţele; kose i zubi gradana crvene se i dime, i staklo gori, a iznad glava ptice lete, mašući svojim uţarenim krilima. Protivnik je vrlo blizu. Protivnik je magnet, on je virovo oko - neodoljiva crna rupa vrtloga, ĉija sila gravitacije stvara vidokrug sluĉaja iz kojeg ni Dţibril ni svetlost ne mogu da pobegnu. Ovuda, dovikuje mu protivnik. Ovde sam ja, preko puta. Nikakva palata, već samo jedna kafana. A sobe iznad nje - pansion sa krevetom i doruĉkom. Unutra, nigde nspavane princeze-lepotice, osim jedne razoĉarane ţene, snvladane dimom, koja tu leţi u nesvesti, a pokraj nje, na podu pored njihovog kreveta, takoĊe u nesvesti, njen muţ, hadţija koji se vrati'o iz Meke, bivši uĉitelj, Sufijan. – Dok u drugim sobama zapaljenog Šaandaara,

bezliĉna lica stoje na prozorima i, u svom jadu, tuţno mašu za pomoć, nesposobna (bez usta) da vrište. Protivnik: evo ga gde udara! Samo njegova silueta na zadnjoj plamenoj zavesi zapaljivog Šaandaar-kafea - gle! - to je taj badţa, glavom i bradom! Azrijel, bez molbe, Ċipi u Farištinu ruku. Ĉak i jedan arhanĊeo moţe da doţivi neko otkrovenje pred svojim oĉima, i nakon što u magnovenju Dţibril hvata pogled Saladina Ĉamĉe - u sledećem deliću jednog beskrajnog trenutka, veo mu se cepa sa oĉnjeg vida - i on sad vidi sebe kako se sa Ĉamĉom šeta brikholskim parkom, izgubljen u svom uzbuĊenom priĉanju kojim otkriva najintimnije tajne svog ljuboĉinstva sa Alelujom-Eli Koun - iste one tajne koje su mu kasnije u telefon šaputali onoliki zli glasovi - a ispod svih njih Dţibril sada razaznaje objedinjujući talenat svog protivnika, kadrog da podraţava i one grlene i one piskave glasove, koji ga je i vreĊao, koji mu se i dodvoravao, i navalno i stidljivo, koji je bio i prozaiĉan - da! - i poetski nastrojen. - I sada, konaĉno, Dţibril Farišta prvi put shvata da protivnik nije jednostavno usvojio Ĉamĉin lik za svoje prerušavanje; niti da je ovo neki sluĉaj paranormalnog posedovanja tuĊeg lika, kraĊe tela od strane nekog napadaĉa iz Pakla; da zlo, kratko reĉeno, nije na Saladinovoj površini, već da ono izvire iz nekih dubina njegove sopstvene, prave prirode, da se ono rasprostire kroz njegovu liĉnost kao rak, potirući sve ono što je u njemu bilo dobro, brišući

njegov duh - i, delujući tako, uz mnoga obmanjivaĉka pretvaranja i vrdanja, ponekad je izgledalo kao da se povlaĉi; dok je, u stvari pod iluzijom povlaĉenja, pod tom maskom, tako reći, zlo nastavljalo da se opasno širi; i sad ga je, bez ikakve sumnje, celog ispunjavalo; sad od Saladina nije ništa drugo bilo ostalo osim ovoga, osim ove crne vatre zla u duši njegovoj, koja ga je gutala isto onako potpuno kao što ona druga, raznobojna vatra sada proţdire vrišteći grad. I zaista, ovo su »najstrašniji, najzlobniji, najkrvaviji plamenovi, daleko od onog finog plamena obiĉne vatre«. Poţar je jedan luk preko neba. Saladin Ĉamĉa, protivnik, koji je takoĊe Tupadţija, mojstari drugar Čamč, nestao je u kapiji Šaandaar-kafeaa. To je ona ĉeljust crne rupe; vidik se skuplja i zatvara oko nje, sve druge mogućnosti blede, univerzum se skuplja u tu jedinu i neodoljivu taĉku. Duvajući u trubu i izbacujući iz nje vatreni prasak, Dţibril se baca kroz otvorena vrata. * Zgrada sa prostorijama Brikholskog saveta za opštinske meĊuljudske odnose bila je jednospratni monstrum od purpurne cigle, s prozorima neprobojnim za metak, bunkersko zidanje iz šezdesetih godina ovog veka, kad se takva arhitektura smatrala prijatnom za oko. U tu zgradu nije bilo lako ući; na kapiji se nalazio ugraĊen aparat »interfon« i ona se otvarala prema uskom hodniku sa jedne strane zgrade koji se završavao pred drugom kapijom, takoĊe zakljuĉanom sigurnosnom bravom. Bio je tu i alarmni ureĊaj protiv provalnika.

Taj alarm, kasnije je izišlo na videlo, neko je bio iskljuĉio, verovatno dve odreĊene osobe - jedan muškarac i jedna ţena - koji su uspeli da uĊu pomoću kljuĉa. Zvaniĉno je nagovešteno da su te dve osobe uĉestvovale u aktu sabotaţe, u »internom poslu«, jer jedna od njih dvoje, sada initva, bila je zapravo sluţbenica organizacije ĉije su se kancelarije nalazile u toj zgradi. Razlozi za taj kriminalni akt ostali su nejasni, a kako su zloĉinci nestali u poţaru, nije bilo verovatno da će se ikad razjasniti. Neki »njihov cilj« - to je bilo najverovatnije objašnjenje. Tragiĉan sluĉaj; mrtva ţena bila je u dobro poodmakloj trudnoći. Inspektor Stivn Kinĉ podneo je izveštaj u kojem je naveo te ĉinjenice i jiaglasio da postoji neka »veza« izmeĊu poţara u Brikholskom savetu za OMO i onog u pansionu Satmdaar-kafea, u kojem je drugi mrtvac, taj muškarac, bio povremeni stanar. Mogućno je, kaţe se dalje u izveštaju, da je taj ĉovek bio pravi podmetaĉ poţara, a ta ţena - koja mu je bila ljubavnica, iako udata za drugog ĉoveka sa kojim je i dalje zajedno stanovala ništa drugo nego njegova obmanuta ţrtva. Politiĉki motivi - obe osobe su bile dobro poznate po svojim radikalnim gledištima - ne bi se ovde mogli zanemariti, mada je voda u tim krajnje levim grupicama sa kojima su se oni druţili toliko mutna da je teško sieći neku jasnu predstavu o kakvim se tu motivima radilo. TakoĊe je moguće da su ta dva zloĉina, iako ih je poĉinio moţda isti ĉovek, imala i dve razliĉite motivacije. Moţda je taj ĉovek bio prosto najmljeni zloĉinac da zapali Šaandaar radi novca od osiguranja od poţara, po nalogu sada mrtvih vlasnika, a da je vatru podmetnuo Brikholskom

SOMO-u po nalogu svoje ljubavnice, verovatno zbog neke interne kancelarijske krvne osvete? Da je poţar u Brikholskom SOMO-u bio ĉin zlonamerne paljevine, bilo je van svake sumnje. Velike koliĉine benzina bile su prosute po pisaćim stolovima, papirima i zavesama. »Mnogi ljudi ne znaju kako se vatra od zapaljenog benzina brzo širi«, izjavio je inspektor Kinĉ brzoškrabajućim novinarima. Leševi koji su bili tako grozno ugljenisani, da su radi identifikacije morali da se podnose zubarski izveštaji, naĊeni su u sobi za fotokopiranje. »To je sve što mi imamo.« I kraj. Ja imam više. A, ipak, imam i neka pitanja. - Na primer, o onom nezapaţenom plavom zatvorenom kamionu marke »mercedes«, koji je pratio kamionet Volkota Robertsa, a zatim i »MG« Pamele Ĉamĉa. - O ljudima koji su izišli iz tog kamiona, sa licima pod karnevalskim maskama, i koji su silom upali u Brikholske SOMO kancelarije u trenutku kad je Pamela otkljuĉala spoljnju kapiju. - O tome šta se stvarno desilo u tim kancelarijama, jer se kroz zidove od purpurne cigle i prozore otporne na metak, ljudsko oko ne moţe lako probiti. - I, najzad, o tome gde je završila ona crvena plastiĉna fascikla sa dokumentima. A vi, inspektore Kinĉ? Jeste li vi tamo? Ne. On je otišao. On nema odgovore za mene. *

Evo g. Saladina Ĉamĉe, u svom kaputu od kamilhara sa svilenom kragnom, kako beţi Visokom ulicom kao neki najobiĉniji lopov. - Isti onaj straviĉni g. Ĉamĉa koji je upravo proveo veĉe u društvu smušene Aleluje Koun, a da pri tom ne oseća nikakvu griţu savesti. - »Ja mu stopala gledam«, rekao je Otelo o Jagu, »al’ basna je to.« A ni Ĉamĉa više nije basnoslovan; njegova ljudskost je dovoljan vitl i objašnjenje njegovog postupka. On je uništio ono što nije on i ne moţe da bude; on se okrenuo osveti, uzvraćajući izdajom zbog izdaje; a to je ućinio koristeći se slabošću svog neprijatelja, ozleĊujući mu nezaštićenu petu. - Ima zadovoljenja u tome. - A ipak, evo ga Ĉamĉe kako beţi. Svet je pun gneva i sluĉajeva. Stvari vise u ravnoteţi. Jedna zgrada gori. Bum-ba, gruva mu srce. Dum-ba, bum-ba, da-dum. I sad on ugleda Šaandaar, zahvaćen vatrom; i zakoĉi se u svom trku. Steţe mu se u grudima; ba-dumba! - i oseća bol u levoj ruci. On to ne zapaţa; samo bulji u zapaljenu zgradu. I ugleda Dţibrila Farištu. Pa se okrene - i jurne unutra. »Mišal! Sufijan! Hind!« viĉe zli g. Ĉamĉa. Prizemlje zgrade još nije zahvaćeno poţarom. On naglo otvara vrata prema stepeništu, a odatle ga vreli, prljeći i kruţni vetar odbacuje unazad. Zmajev duh, pomisli on. Odmorište na stepeništu već gori; plamenovi liţu tavanicu. Nemoguće je probiti se gore. »Ima li nekog?« vrišti Saladin. »Da li je neko ţiv gore?« Ali zmaj grmi glasnije od njega.

Nešto ga nevidljivo ritne u grudi i on se obeznani i pada nauznak, na pod kafea, izmeĊu praznih stolova. Duum, peva mu srce. Na! Ovo. Pa ovo! Iznad glave mu neka buka kao jurnjava miliona pacova, sablasnih glodara što prate avetinjskog Frulaša. On podiţe pogled: tavanica je zahvaćena vatrom. Oseća da ne inoţe da ustane. I dok gleda gore, jedan deo tavanice se otkida i on vidi kako komadeška zapaljene grede pada odozgo na njega. On prekršta ruke iznad glave u slabaĉkoj zaštiti. Greda ga zakucava za pod, lomeći mu obe ruke. Grudi ga neizmerno bole. Svet išĉezava. On teško diše. Ne moţe da govori. On je Ĉovek sa Hiljadu Glasova, a nijedan mu nije ostao. Dţibril Farišta, drţeći Azrijela, ulazi u Šaandaarkafe. * Šta se dogaĎa kad pobeĎujete? Kad vam neprijatelji zavise od vaše milosti i nemilosti: kako ćete se vi onda ponašati? Kompromis je iskušenje slabih; ovo je ispit jakih. »Tupadţijo«, Dţibril klima glavom na palog ĉoveka. »Ti si me stvarno zaluĊivao, mister; ti si strašan badţa, ĉasna reĉ.« - A Ĉamĉa, videći šta se nalazi u Dţibrilovom pogledu, ne moţe da ospori to što vidi. »Ššš«, poĉinje on, predajući se. Šta nameravaš da mi uradiš? Vatra je sada svuda oko njih: cvrĉanje zlatne kiše. »Zašto si mi ono radio?« pita ga Dţibril, a zatim odmah odbacuje svoje pitanje jednim

kratkim gestom. »Baš mi je glupo to pitanje. Bolje bi mi bilo da te pitam šta te je to opselo i nateralo da hrupiš ovamo? Kakva glupost s tvoje strane! Je 1’ zbog ljudi, ah? Tupadţijo? Zbog ovih kretena ovdašnjih? Samo zbog njih.« A sad su ĉitava jezera vatre oko njih dvojice. Ubrzo će ih sa svih strana opkoliti i ostaviti na pustom ostrvcu sred mora smrtonosnog. Ĉamĉa i po drugi put oseti šut u grudi i od toga se ţestoko trza na podu. Suoĉen sa tri vrste smrti - od vatre, od »prirodnih uzroka« i od Dţibrila - on se oĉajniĉki upire, pokušavajući da govori, ali iz njega samo neko kreketanje izlazi. »Krrk. Urr. Oprr.« Oprosti mi. »Ha. Imm.« Imaj milosti. Stolovi u kafeu bukte. Nove zapaljene grede padaju odozgo. A Dţibril izgleda kao da je pao u nekakav trans. On, mutno, ponavlja. »Krvavo glupe stvari.« Da li je mogućno da zlo ponekad nije potpuno, da njegova pobeda, bez obzira na to koliko je nadmoćna, nije uvek apsolutna? Razmislimo o ovom palom ĉoveku. On je nemilosrdno nastojao da razori svest drugog ljudskog bića; a da bi to mogao da uĉini, iskoristio je jednu potpuno nevinu ţenu, i to bar delimiĉno zbog svoje nemoguće i voajeristiĉke ţudnje za njom. A ipak, taj isti ĉovek se izloţio smrtnoj opasnosti u svom bezumnom pokušaju da ljudska bića spasava. Šta to znaĉi? Vatra je sad potpuno opkolila njih dvojicu a dim ispunjava ceo prostor. Tu postoje prešnija pitanja koja

traţe odgovor nego što su bilo koja o ovim prokletim budalama. Kakav će izbor uĉiniti Farišta? Da li on uopšte ima neki izbor? Dţibril pušta trubu da mu padne na pod; saginje se; oslobaĊa priklještenog Saladina ispod grede; i podiţe ga na svoje ruke. Ĉamĉa, sa slomljenim rebrima i rukama, jeĉi slabašno i zvuĉi kao onaj kreacionista Damsdej pre nego što je dobio nov jezik od najfinijeg ribića svoje straţnjice. »Iss. Kass! Isuviše je kasno. Rub njegovog kaputa zahvata jedan mali liz vatre. Reski i jetki crni dim ispunjava svaki prostor, gmiţe mu kroz oĉne duplje iza oĉiju, zaglušuje mu uši, zapušava mu nos i zagušuje mu pluća. - Ali, sad, Dţibril Farišta poĉinje tiho da izdiše, i to je jedan dugaĉak, neprekidan izdisaj koji neobiĉno dugo traje, i dok mu dah šiša ka vratima, on preseca dim i vatru kao noţ; a Saladin Ĉamĉa, dašćući i gubeći svest, sa mazgom koja baca ĉifte u njegovim grudima, kao da vidi - ali će se uvek docnije pitati da li je to stvarno video - kako se vatra razdvaja pred njima kao da je Crveno more postala, a isto tako i dim, kao neka razmaknuta zavesa ili razderani veo; sve dok im se nije ukazala ĉista staza do izlaza; a na samim vratima Dţibril Farišta brzo izleće napolje, noseći na rukama Saladina po stazi oproštaja i iznoseći ga u vreli vazduh noćni; te tako, ove noći, dok je grad u ratnom stanju, noći teškoj od neprijateljstava i besa, tu dolazi do jedne male oslobaĊajuće pobede ljubavi. *

Završeci. Mišal Sufijan stoji ispred Šaandaara kad se njih dvojica pojavljuju, plaĉe za svojim roditeljima, a Hanif je teši. - Sad je red na Dţibrila da klone; i dalje noseći Saladina na svojim rukama, on pada u nesvest pred Mišalinim nogama. Sad su Mišal i Hanif u kolima hitne pomoći pored dvojice ljudi bez svesti, i dok se na Ĉamĉinom nosu i ustima nalazi maska za kiseonik, Dţibril, pateći ni od ĉega goreg no što je iscrpljenost, govori u snu: to je neko buncanje o ĉarobnoj trubi i vatri koju ona bljuje, kao muziku, iz svog otvora. - A Mišal, koja se seća Ĉamĉe kao Ċavola, i zato sposobna da prihvata i razne druge mogućnosti, pita, u ĉudu: »Da l’ ti misliš da je on?« - Ali Hanif je odluĉan i ĉvrst. »Ni govora o tome. Ovo je Dţibril Farišta, glumac, zar ga nisi poznala? Taj nesrećnik sad samo veţba neku scenu iz filma.« No Mišal ne popušta: »Ali, Hanife« - i to njega malo uzruja; no ipak govori blago, da je ne povredi, jer je upravo izgubila roditelje, ali je on i dalje uporan. »Ovo što se veĉeras dogodilo u Brikholu, to je jedan društvenopolitiĉki fenomen. Nemojmo da upadamo u zamku nekog prokleto-glupog misticizma. Mi sad razgovaramo o istoriji: o jednom dogaĊaju u istoriji Britanije. O procesu promena.« Dţibrilov glas se odjednom menja, kao i njegova tema. On pominje hodočasnike, i neku mrtvu bebu, i kaţe, kao u filmu Deset Boţjih zapovesti, pa dodaje, i Palata koja propada, i jedno drvo; jer u otavi preĉišćavajuće vatre on sanja, poslednji put, jedan iz niza

svojih snova; a Hanif kaţe: »Ĉuj me, Mišu draga. Zamisli da je ovo bilo kobajagi, i to je sve.« On je obgrli jednom rukom, poljubi je u obraz, drţeći je ĉvrsto. Ostani sa mnom. Svet je stvarnost. Mi moramo da ţivimo u njemu; mi moramo da ţivimo ovde, da ţivimo dalje. I upravo u tom trenutku, Dţibril Farišta, još u snu, vikne koliko ga grlo nosi: »Mišal! Vrati se! Ništa se ne dogaĊa! Mišal, imaj milosti; okreni se, vrati se, vrati!«

VIII RAZDVAJANJE ARABIJSKOG MORA Šrinivas, trgovac deĉjim igraĉkama, imao je obiĉaj da s vremena na vreme preti svojoj ţeni i deci da će, jednog dana, kad mu materijalni svet postane bljutav, sve bataliti, ĉak i svoje ime, i da će postati asketski sanyasi prosjak lutalica od sela do sela, samo sa jednom cimentom za prošnju i štapom. GĊa Šrinivas je imala razumevanja za te njegove pretnje, znajući da njen pihtijasti i dobroćudni muţ voli da ga smatraju za poboţnog ĉoveka, ali i pomalo za avanturistu (zar on nije pre mnogo godina, u Ameriki zahtevao onaj apsurdni i zastrašujući let avionom kroz Veliki kanjon?); a ideja o tome da postane sveti ĉovek-prosjak zadovoljavala mu je obe potrebe. A, ipak, kad bi ona videla njegovu veliku straţnjicu tako udobno smeštenu u naslonjaĉi na njihovoj prednjoj verandi kako bulji na ovaj svet kroţ ĉvrstu ţiĉanu mreţu - ili kad bi ga posmatrala kako se igra sa njihovom najmlaĊom kćerkom, petogodišnjom Minu - ili kad bi zapaţala kako, sa godinama, njegov apetit daleko iznad proporcija prosjaĉkih malih porcija postaje sve gurmanskiji i veći - gĊa Šrinivas bi napućila usne, napravila bezbriţan izraz lica neke filmske lepotice (mada je bila debela i razgegana kao i njen suprug) i onda bi zviţdućući ušla u kuću. Ali kad je zatekla njegovu fotelju praznu, sa ĉašom nedopijene »lajm«unade na jednom ruĉnom naslonu, bila je više nego iznenaĊena.

Istini za volju, sam Šrinivas nikad nije mogao taĉno da objasni šta ga je navelo da se liši svoje udobnosti na svojoj jutarnjoj verandi i da odšeta preko nje da bi posmatrao dolazak seljana Titlipura. Mangupĉići, koji su sve znali ĉitav sat pre nego što se to desilo, vikali su na ulici da dolazi jedna neverovatna povorka ljudi sa vrećama i prtljagom, koja se kreće »krompirskom dţadom« ka velikom glavnom drumu, predvoĊena jednom curom sa srebrnom kosom, sa rojevima uzrujanih leptirova iznad njihovih glava, dok se na repu povorke Mirza Said Ahtar, kao da mu je u grlu zastao knedlasti mango-plod, vozi u svom maslinastom »mercedes-benc« stejšn-vagonu. I pored svih mesnih silosa za krompir i ĉuvenih fabrika igraĉaka, Ĉatnapatna ipak nije bila tako veliko mesto u kojem bi dolazak sto i pedeset osoba mogao da proĊe nezapaţeno. Pred sam dolazak povorke, Srinivas je primio jednu delegaciju svojih fabriĉkih radnika, koja ga je zamolila da im dopusti da prekinu rad za dva-tri sata kako bi mogli da gledaju taj veliki dogaĊaj. Znajući da bi oni u svakom sluĉaju prekinuli rad zbog toga, on se sloţio. Ali je on sam, neko vreme, tvrdoglavo ostao da stoji na svojoj verandi, pokušavajući da se pravi kako to leptirsko uzbuĊenje nije poĉelo da se komeša i u njegovom velikom stomaku. Docnije, on će priznati Mišali Ahtar: »Bilo je to neko predosećanje. Sta da se kaţe? Ja sam znao da svi vi niste došli ovamo samo radi okrepljenja na putu.« Ona je bila došla ovde zbog mene. Titlipur je stigao u Ĉatnapatnu sa jednim uţasom od vrištećih beba, dreĉeće dece, raţdţakanih odraslih, i gorkih šala onog Osmana sa svojim klim-klim bikom, na koga je Šrinivas gledao kao na smrdljiv sir. Onda su

mangupĉići obavestili kralja igraĉaka da se meĊu tim putnicima nalaze i supruga i tašta zamindara Mirze Saida, i da one idu peške kao oni seljaci, odevene u obiĉne košulje-kurte i bez ikakvog nakita. I u tom trenutku se Šrinivas sruĉio na drum do drumske kantine oko koje su se titlipurski hodoĉasnici tiskali da dobiju jela od krompira kao što su burte i parate. On se tu našao u istom ĉasu kad je stigao i ĉatnapatnanski policijski »dţip«. Inspektor je stajao na putniĉkom sedištu i kroz megafon vikao da će preduzeti oštre mere protiv ovog »komunalnog« marša, ako se njegovi uĉesnici smesta ne raziĊu. Hindu-muslimanska rabota, pomislio je Šrinivas; loše, loše. Policija je ovo hodoĉašće tretirala kao neku vrstu sektaške demonstracije, ali kad je Mirza Said Ahtar istupio i rekao mu istinu, inspektor se zbunio. Sri Šrinivas, brahman, oĉigledno nije bio ĉovek koji je ikad razmišljao o odlasku na hodoĉašće u Meku, ali je ipak bio impresioniran. Probio se kroz gomilu da ĉuje šta je govorio zamindar: »A cilj ovih dobrih ljudi je da pešice doĊu do Arabijskog mora, u svom jakom uverenju da će se ta voda razdvojiti za njih.« Glas Mirze Saida zvuĉao je nemoćno, te nije delovao uverljivo na inspektora, šefa policijske stanice u Ĉatnapatni. »Je l’ vi to ozbiljno mislite, gospodine?« Mirza Said reĉe: »Ne ja. Ali oni svakako, oni i misle i veruju u to vraški ozbiljno. Ja nameravam da ih odvratim od toga pre nego što se desi neka glupa nesreća.« Šef policije, sav u kaiševima, sa brkovima i vaţnim drţanjem, zatrese glavom. »Ali, vidite, gospodine, kako ja da dopustim tolikom broju pojedinaca da se skupljaju na ulici? Strasti mogu da se raspale; incidenti su mogućni.« Upravo tada gomila

hodoĉasnika se razdvoji a Šrinivas sad prvi put vide fantastiĉnu figuru devojke u kompletnoj odeći od leptirova, sa sneţno belom kosom koja joj se slivala sve do noţnih ĉlanaka. I on viknu, »Ajša, jesi li to ti?« pa dodade, šašavo: »Pa, šta je onda sa mojim lutkama za planiranje porodice?« Niko nije obraćao paţnju na njegov ispad; svi su gledali Ajšu kako prilazi naduvenom šefu policije. Ništa nije govorila već se smeškala klimajući glavom priklono, a ĉovek je izgledao kao da postaje dvadeset godina mlaĊi, sve dok, na naĉin deĉkića od desetak godina, ne reĉe, »O-kej o-kej, gospojce. Izvin’te, madam. Bez uvrede. Pardonirajte me, molim.« To je bio kraj nevolja policije. Kasnije tog dana, na popodnevnoj vrućini, jedna grupa gradskih mladića za koje se znalo da imaju veze sa organizacijom Vishwa Hindu Parishad i pobornicima hindu socreligijskog sistema, poĉela je da baca kamenice sa obliţnjih krovova; na što ih je šef policije za dva minuta pohagsio i smestio u ćuzu. »Kćeri Ajšo«, glasno reĉe Šrinivas u prazan vazduh, »kakav te je to vrag spopao?« Za vreme dnevne ţege, hodoĉasnici su se odmarali u svakom hladu koji su mogli da naĊu. Šrinivas je bazao izmeĊu njih u stanju neke vrste zaslepljenosti, ispunjen emocijama, shvatajući da mu se ţivot neobjašnjivo našao na jednoj velikoj prekretnici. Oĉi su mu stalno traţile onaj preinaĉeni lik Ajše vidovnjaĉice, koja se odmarala u hladu jedne smokve zajedno sa Mišal Ahtar i njenom majkom, gĊom Kureiši, i u Ajšu do-ušiju-zaljubljenim, zaćorenim Osmanom sa svojim bikom. I najzad je Srinivas tu naleteo na zamindara Mirzu Saida, koji je leţao prostrt na zadnjem sedištu svog »mercedes-benca«,

budan - ĉovek na mukama. Šrinivas mu se obrati sa poniznošću roĊenoj u njegovoj zaĉuĊenosti. »Uzvišeni gospodaru, vi ne verujete u tu devojku.« »Šrinivas«, Mirza Said se pridiţe i sede da bi mu odgovorio, »mi smo moderni ljudi. Mi znamo, na primer, da starci umiru na dugim putovanjima, da Bog ne leĉi od raka, i da se okeani ne razdvajaju. Mi moramo da spreĉimo ovaj idiotizam. PoĊi sa mnom. Ima mnogo mesta u ovim velikim kolima. Moţda bi ti mogao da mi pomogneš da ih odvratimo od ovoga što su naumili; ova Ajša, ona je tebi zahvalna, pa će moţda i da te posluša.« »Da poĊem vašim kolima?« Šrinivas se osećao bespomoćno, kao da su ga neke snaţne ruke stezale za udove. »Ali, ja sam ovde zauzet svojim poslom, znate.« »Ovo je samoubilaĉka misija za mnoge naše ljude«, podsticao ga je Mirza Said. »Potrebna mi je pomoć. Naravno, ja to mogu da platim.« »Ne radi se o novcu«, ustuknu Šrinivas, povreĊen. »Oprostite, molim, uzvišeni gospodaru. Moram da razmislim.« »Zar ti ne shvataš?« viknu Mirza Said za njim. »Ti i ja nismo obiĉni opštinski ljudi. Hindu-muslimanski cile-mile drugari! Mi moţemo da otvorimo svetovni front protiv tih mraĉnih i besmislenih mambo-dţambo vradţbina.« Šrinivas se okrete prema njemu. »Ali ja nisam nevernik«, usprotivi se on. »Sliku boginje Lakšmi stalno drţim na zidu.« »Boginja obilja je sjajna ikona na zidu jednog biznismena«, reće Mirza Said.

»Ali ona je i u mom srcu«, dodade Šrinivas. Na ovo Mirza Said izgubi strpljenje. »Ali boginje, ĉoveĉe! Ĉak i sami tvoji filozofi priznaju da su to samo apstraktni koncepti. Otelovljenja šakti - ţenskog naĉela ili generativne moći koja su po sebi apstraktni pojmovi: dinamiĉka moć bogova.« Trgovac deĉjim igraĉkama gledao je dole na Ajšu kako spava pod pokrivaĉem od leptirova. »Ja nisam filozof, uzvišeni gospodaru«, reĉe on. Ali nije rekao da mu je srce iz grudi odskoĉilo u usta, jer je video i shvatio da ta usnula devojka i ona boginja na kalendaru što visi na zidu u njegovoj fabrici imaju istovetno, potpuno isto lice. * Kad su hodoĉasnici napuštali gradić, Šrinivas im se pridruţio, oglušujući se o preklinjanje svoje nakostrešene ţene koja je podigla malu Minii i tresla je ispred muţevljevog lica. On je objasnio Ajši da, i pored toga što ne namerava da poseti Meku, ima neodoljivu ţelju da neko vreme hoda sa njom, moţda ĉak i do mora. Kad je zauzeo svoje mesto u koloni titlipurskih seljana i uhvatio korak sa ĉovekom pored sebe, zapazio je sa mešavinom neshvatanja i straha kako bezrojni rojevi leptirova lete iznad njihovih glava, kao neki gigantski amrel koji hodoĉasnike štiti od sunca. Kao da su leptiri Titlipura bili preuzeli funkcije onog njegovog ogromnog drveta. Sledećeg trenutka ori lako kriknu od straha, iznenaĊenja i zadovoljstva, jer se nekoliko desetina tih kameleonskih, krilatih stvorenja bilo spustilo

na njegova ramena i smesta poprimilo istu nijansu crvene boje njegove košulje. I on sad prepoznade ĉoveka pored sebe - sarpanĉa, Muhamada Dina, koji nije hteo da hoda na ĉelu kolone. On i njegova ţena Hadidţa zadovoljno su koraĉali napred uprkos svojim poodmaklim godinama, a kad je Muhamad Din video da se leptirski blagoslov spustio na trgovca igraĉkama, ispruţio je ruku i ĉvrsto mu stegao šaku. * Bilo je sve jasnije da će ih kiše mimoići. Ĉitavi redovi mršave stoke selili su se preko krajolika u potrazi za vodom. Ljubav je voda, neko beše kreĉom napisao preko ciglenog zida jedne fabrike bicikala. Na drumu su sreli druge porodice sklupĉane na crkavajućim magarcima koje su se vukle ka jugu, u nadi da će tamo naći vodu. »Ali ne krvavu slanu vodu«, vikao je Mirza Said titlipurskim hodoĉasnicima. »I ne da bi je gledali kako se razdvaja! Oni ţele da ţive, a vi ludaci ţelite da umrete.« Lešinari su se skupljali pored druma i posmatrali hodoĉasnike kako prolaze. Prvih nekoliko nedelja hadţijskog hodanja ka Arabijskom moru, Mirza Said je proveo u stanju stalne, histeriĉne uzbunjenosti. Hodalo se uglavnom u rana jutra i kasna popodneva, a Said bi u to vreme ĉesto iskakao iz svog »stejšn-vagona« da bi umoljavao svoju umiruću ţenu. »Osvesti se, Mišu. Ti si bolesna ţena. DoĊi i bar malo lezi, pusti me da ti izmasiram noge.« Ali ona je to odbijala, a njena majka ga je samo sikterisala. »Znaš, Saide, ti si u mnogo negativnom raspoloţenju, i to

deprimirajuće deluje. Idi u svoj E.K. auto i pij onu kokakolu, a nas puĉane ostavi na miru.« Posle prve nedelje voţnje, taj njegov Er-Kkondicionirani auto izgubio je svog vozaĉa. Šofer Mirze Saida dao je ostavku i pridruţio se hodoĉasnicima-pešacima; zamindar je morao sam da sedne za volan. Posle toga, kad bi ga spopala strepnja, on je zaustavljao i parkirao kola, pa je onda pomamno jurio tamo-amo meĊu hodoĉasnicima, preteći im, preklinjući ih da se zaustave, i nudeći im mito. Bar je jednom dnevno psovao Ajšu u lice što mu je upropastila ţivot, ali nikad nije mogao dugo da je grdi, jer kad god bi je pogledao, on bi osetio kako mnogo ţudi za njom, pa bi se odmah postideo. Mišalina koţa je od raka poĉinjala da dobija sivu boju, a i gĊa Kureiši je poĉinjala da se ofucava; njene graĊanske cipelice su se razbucale, i ona je sad patila od straviĉnih plikova na stopalima koji su liĉili na vodene balonĉiće. Ali kad joj je Said nudio komfor u svojim kolima, ona ga je i dalje klot odbijala. Ĉini koje je Ajša bila bacila na hodoĉasnike i dalje su se ĉvrsto drţale. A na kraju tih njegovih juriša u srce hadţiluka, Mirza Said, sav znojav i ošamućen od ţege i svog sve većeg oĉajanja, video bi da su hodaĉi ostavili njegov auto priliĉno daleko iza kolone, pa je morao da se sam tetura natrag do njega, da se vraća sav utonuo u ĉamu. Jednog dana, kad se lako vratio do svog »stejšn-vagona«, našao je jedan prazan kokosov orah baĉen kroz prozor autobusa u prolazu, koji mu je razbio ljuspasti vetrobran, sada sa izgledom paukove mreţe pune dijamantskih muva. Morao je da sve te parĉiće stakla iznokautira napolje, dok su ti stakleni dijamanti izgledali kao da mu se rugaju, padajući na drum i upadajući mu u kola, i kao

da mu govore o prolaznosti i bezvrednosti zemaljskog blaga; ali kako svetovan ĉovek ţivi u svetu sivari, tako ni Mirza Said nije imao nameru da se razbije isto tako lako kao njegov vetrobran. On bi noću odlazio da leţi pored svoje ţene na ćebetu pod zvezdama, pokraj velikog glavnog druma. Kad joj je ispriĉao o nezgodi s vetrobranom, ona mu je pruţila hladnu utehu. »To je neki znak«, rekla je. »Ostavi taj ,stejšn-vagon’ i konaĉno se pridruţi nama ostalima.« »Da napustim jedan ,mercedes-benc’?« kriknu Said, istinski uţasnut. »Pa šta?« odgovori mu Mišal svojim sivim, iscrpljenim glasom. »Ti stalno govoriš o propasti. I šta tu moţe da izmeni jedan ,mercedes’?« »Ti to ne razumeš«, zakuka Said. »Mene niko ne razume.« Dţibril je sanjao sušu: Zemlja postaje mrka pod beskišnim nebom. Leševi autobusa i drevnih spomenika trunu u poljima pokraj useva. Mirza Said vidi kroz svoj razbijeni vetrobran navalu propasti: divlji magarci se umorno tucaju i padaju mrtvi, dok drveće, i dalje zdruţeno, nasred druma, stoji na svojim korenima razgolićenim usred erozije tla, sliĉnim ogromnim drvenim kandţama koje grebu zemlju da bi došle do vode, a oskudni farmeri, obavezni da argatuju za drţavu kao manuelni radnici, kopaju rezervoar pored glavnog druma, praznu cisternu za kišnicu, od kiše koja neće da pada. Jadni ţivot pokraj druma: jedna ţena sa bošĉom na glavi ide ka šatoru od štapa, krpa i kanapa, jedna devojka osuĊena da svaki dan

riba te ovaj lonac, te onu šerpu, na svojoj krpici prljave i prašnjave zemlje. »Da li su ti ţivoti stvarno vredni kao ovi naši?« pita se Mirza Ahtar. »Kao ovaj moj? Kao Mišalin? Kako su samo malo iskusili oni ovaj svet, kako malo imaju onog što dušu hrani!« Jedan ĉovek sa platnenim pojasom oko prepona i opuštenim ţutim turbanom na glavi stajao je kao ptica na kamenuiviĉnjaku sa obeleţenim miljama, nasaĊen na njega sa jednom nogom na drugom kolenu, sa jednom rukom ispod drugog lakta, pušeći krdţu. Dok je Mirza Said prolazio pored njega, on pljunu i pogodi zamindara pravo u lice. Putovanje poklonika sporo je napredovalo; tri sata hodanja ujutro, i još tri posle ţege, a hodali su korakom najsporijeg hodoĉasnika u koloni, te su stalno bili u zakašnjenju; ometala ih je i povremena bolest dece; pa onda i nevolje sa usputnim vlastima, pa je sa jednih volovskih kola otpao toĉak - i kretali su se najviše tri kilometra dnevno, a do mora je trebalo preći oko dvesta pedeset kilometara, što će reći, pribliţno jedanaest nedelja putovanja. Prva smrt se dogodila osamnaestog dana. Hadidţa, netaktiĉna stara gospa, koja je pola veka bila zadovoljna i zadovoljavajuća supruga sarpanĉa Muhamada Dina, usnila je san u kojem je videla arhanĊela. »Dţibrile«, šaputala je, »jesi li to ti, Gabrijel?« »Ne«, odgovorila je prikaza. »To sam ja, Azrijel, onaj što se bavi onim vašljivim poslom. Ţao mi je što sam te razoĉarao.« Sutradan ujutro je nastavila da hoda sa ostalima, ne govoreći svom muţu ništa o viziji koju je imala. Dva sata kasnije, pribliţili su se ruševini jedne od mogulskih

drumskih krĉmi. koje su, u ta davna vremena, bile sagraĊene na svakih pet milja duţ te glavne dţade. Kad je Hadidţa ugledala tu ruševinu, ona nije ništa znala o njenoj prošlosti, ni o onim putnicima koje su razbojnici pljaĉkali na spavanju, i sliĉno, ali je dosta dobro shvatala njihovu sadašnjost. »Ja moram tu da uĊem i legnem«, rekla je sarpanĉu koji se pobuni: »Ali, naše putovanje!« - »Ne brini za to«, blago mu je rekla. »Stići ćeš ti njih kasnije.« Legla je na krš stare ruševine sa glavom poloţenom na ledan gladak kamen koji joj je našao sarpanĉ. Starac je plakao, ali to ništa nije pomoglo, jer je ona već minut kasnije bila mrtva. On se trĉeći vratio do kolone i pun gneva stao pred Ajšu. »Uopšte nije trebalo da te ikad slušam«, rekao joj je. »A sad si mi i ţenu ubila.« Marš se prekide. Mirza Said Ahtar, videvši priliku za svoj nastup, buĉno je zahtevao da se Hadidţa sahrani po svim muslimanskim propisima i u odgovarajući grob. Ali Ajša se usprotivi. »Nama je arhanĊeo naredio da odemo pravo do mora, bez vraćanja ili skretanja.« A Mirza Said se ohrati hodoĉasnicima. »Ona je bila ţena vašeg voljenog sarpanĉa«, uzviknuo je. »Je 1’ vi hoćete da je bacite u neku rupĉagu pored druma?« A kad su se titlipurski seljani sloţili da se Hadidţa odmah sahrani, Said nije mogao da veruje svojim ušima. Shvatio je da je njihova odluĉnost bila veća nego što je pretpostavljao: ĉak se i unesrećeni sarpanĉ pokorio. Hailidţa je bila sahranjena u jednom uglu jalove livade iza razrušene krĉme iz prošlosti.

Ali, sutradan, Mirza Said je zapazio da je sarpanĉ duhovno odsutan od hodajućih poklonika i da se, neutešan, samo vuĉe u koloni, zapravo nešto dalje od ostalih, zastajkujući i njušeći cvetiće u bugenvilskom ţbunju. Said iskoĉi iz »mercedesa« i odjuri do Ajše, da napravi još jednu scenu. »Ti, ĉudovišna devojko!« dreknu on na nju. »Ĉudovište bezdušno! Zašto si onu staricu dovela dovde, da tu skonĉa?« Ona nije obraćala paţnju na njega, ali kad se on vraćao svom »stejšnvagonu«, pride mu sarpanĉ i reĉe: »Mi smo bili siromašni ljudi. Znali smo da za nas nema nade da ikad odemo u Svetu Meku, sve dok nas ona nije ubedila u suprotno. I ona nas je ubedila, a mi sad vidimo ishod njenog delovanja.« Ajša, vidovnjakinja, pozvala je sarpanĉa na razgovor, ali mu nijednu reĉ utehe nije pruţila. »Oĉvrsni veru svoju«, rekla mu je s prizvukom karanja u glasu. »Onoj što umre na velikom hodoĉašću, obezbeĊeno je Rajsko naselje. Tvoja ţena sad sedi meĊu anĊelima, u cveću; i zašto bi ti morao da budeš u ţalosti?« Te veĉeri je sarpanĉ Muhamad Din prišao Mirzi Saidu dok je ovaj sedeo pored male logorske vatre. »Izvini, uzvišeni gospodaru«, reĉe mu on, »ali da li bih ja sad mogao, kao što si mi jednom ponudio, da se vozim tvojim automobilom?« Potpuno nevoljan da se odrekne namisli za koju je njegova ţena umrla, ali, pri tom, i nesposoban da u sebi i dalje odrţava onu ĉvrstu veru koju je taj poduhvat zahtevao, Muhamad Din uĊe u »stejšn-vagon« skepticizma. »Moj prvi preobraćenik«, radosno pomisli Mirza Said.

* Pred kraj ĉetvrte nedelje, bekstvo sarpanĉa Muhamada Dina beše poĉelo da ispoljava svoje posledice. Sedeo je na zadnjem sedištu »mercedesa« kao da je on bio zamzidar a Mirza Said šofer, te su tako, malo-pomalo, onaj pravi koţni »tapacirung« sedišta, pa »er-kondišn« u kolima, i ono ormanĉe sa viskijem i sodom kao i oni na dugme pokretani spolja zrcalni prozori, poĉinjali da ga uĉe visokom stilu ţivota; digao je nos i poprimio naduveno drţanje ĉoveka koji moţe da gleda napolje a da ga pri tom drugi ne mogu da vide spolja. Mirza Said, na šoferskom sedištu, osećao je kako mu se i oĉi i nos ispunjavaju prašinom koja je kroz rupu na bivšem vetrobranu ulazila u kola, ali uprkos toj neudobnosti, osećao se bolje nego ranije. I tako, sad, pred kraj svakog dana, jedna grupa hodoĉasnika bi se okupljala oko »mercedes-benca« u kojem je sedela njegova sjajna zvezda, a Mirza Said je pokušavao da te ljude urazumi, dok su gledali kako njihov sarpanĉ Mohamad Din automatski podiţe i spušta zadnji zrcalni prozor na kojem su, naizmeniĉno, ĉas mogli da se ogledaju, ĉas, kad je bio spušten, da gledaju njegov lik. Sarpanĉevo prisustvo u »mercedesu« pridavalo je novu vaţnost reĉima Mirze Saida. Ajša nije pokušavala da seljane tera dalje od automobila, i dotle je njena vera u njih bila opravdana; nije bilo novih bekstava u logor nevernika. Said je zapaţao poglede koje je ona upućivala u njegovom pravcu; ali bila ona vizionarka ili ne, Mirza Said je

mogao da se kladi da su ti pogledi dolazili od jedne loše raspoloţene mlade devojke koja više nije bila sigurna da stvari drţi ĉvrsto u svojim rukama. Onda je ona nestala. Otišla je u toku jednog popodnevnog odmora i nije se ponovo pojavila ĉitav jedan dan i pola sledećeg, a dotle je meĊu hodoĉasnicima vladao pravi pakao - jer ona je uvek bila kadra da njihova osećanja-usmerava u svom ţeljenom pravcu, priznao je to Said; a zatim se šetnim korakom vratila njima, idući preko prašnjavog krajolika, dok joj je srebrnasta kosa, ovog puta, bila prošarana zlatnim pramenovima, a i obrve su joj bile zlataste. Pozvala je seljane k sebi i rekla im da je arhanĊeo nezadovoljan zato što su Titlipurani puni sumnji zbog uspenja jedne ţrtve u Rajsko naselje. Upozorila ih je na to da on ozbiljno razmišlja o povlaĉenju svoje ponude da razdvoji more za njih, »tako da sve što će vam Arabijsko more pruţiti bude jedno obiĉno kupanje u slanoj vodi, i, zatim, povratak vašim napuštenim krompirištima - poljima na koja kiša nikad više pasti neće«. Seljani su bili zapanjeni. »Ne, to nikako«, molili su oni. »Oprosti nam, BibiĊi.« Bilo je to prvi put da su izgovorili ime one davne svetice, s namerom da opišu tu devojku koja ih je tako samovlasno vodila da je poĉinjala da ih mnogo plaši i isto toliko impresionira. Posle tog njenog govora, sarpanĉ i Mirza Said ostali su u »stejšn-vagonu« usamljeni. »I drugu rundu dobio arhanĊel«, pomislio je Mirza Said. *

Pred kraj pete nedelje hodanja, zdravlje većine starijih hodoĉasnika poĉelo je da se naglo pogoršava; zalihe namirnica su se znatno smanjile, do vode se teško dolazilo, a deĉji suzni kanali bili su suvi. Jata pticalešinara nikad nisu bila daleko od njih. Što su hodoĉasnici sve više iza sebe ostavljali seoske krajeve i sve se više pribliţavali naseljenijim podruĉjima, tako su se povećavale i njihove nevolje. MeĊugradski autobusi na drumu ĉesto nisu hteli da skreću da bi ih propustili, te su ovi pešaci morali da skaĉu i da im se, vrišteći i padajući, sklanjaju sa puta. Biciklisti, motociklisti i razne sitne dućandţije na »vespama« obasipali su ih grdnjama. »Kreteni! Gedţe! Muslimani!« Ĉesto su morali i celu noć da hodaju, jer vlasti u ovom ili onom gradiću nisu htele da takvom ološu dopuste da spava na njihovim trotoarima. I drugi su, neminovno, umirali. Onda je onaj bik preobraćenika Osmana pokleknuo sred jedne gomile okupljenih biciklista i kamilje balege u nekom bezimenom gradiću. »Diţ’ se, idiote«, vikao je on na bika, nemoćno. »Šta ti je, zašto mi baš sad crkavaš pred ovako bogatom stranom publikom?« Bik je dvaput klimnuo glavom za »da« i stvarno crkao. Leptiri su prekrili mrcinu usvajajući sivu boju njene koţe, rogova i zvonĉića na njima. Neutešni Osman odjurio je do Ajše (koja je ovog puta, za ljubav prividne gradske ĉednosti bila obukla jedan prljav sari, mada su oblaci od leptirova, kao slova, i dalje lebdeli iznad nje). »Da li i bikovi odlaze u Raj?« upitao je on Ajšu tuţnim glasom; ona je slegla ramenima. »Bikovi nemaju dušu«, hladno mu je odgovorila. »A mi hodamo zato da bismo svoje duše spasli.« Osman ju je pogledao i shvatio da je

više ne voli. »Ti si postala demon«, rekao joj je sa gnušanjem. »Ja nisam ništa«, odgovorila mu je Ajša. »Ja sam samo jedna boţja izaslanica.« »Pa, reci mi, onda, zašto taj tvoj Bog tako rado uništava nevine«, besneo je Osman. »Ĉega se on to plaši? Zar on nama toliko ne veruje, da mu je potrebno da umiremo kako bismo mu dokazali da ga volimo?« I kao odgovor na ovakvo bogohuljenje, Ajša je ljudima nametnula još stroţu disciplinu, zahtevajući da hodoĉasnici ĉitaju svih pet molitava dnevno, i naredivši da petak bude dan posta. Do kraja šeste nedelje, ona je hopaĉe bila naterala da još ĉetiri mrtva tela ostave tamo gde su pala: dva starca, jednu staricu i jednu šestogodišnju devojĉicu. I hodoĉasnici su i dalje marširali, okrećući leĊa mrtvima; ali, iza njih, Mirza Said Ahtar je skupljao mrtvace da bi im omogućavao pristojnu sahranu. U tome su mu pomagali sarpanĉ Muhamad Din i bivši nedodirljivi Osman. U takve dane, oni bi dosta zaostajali iza kolone u hodu, ali »stejšn-vagonu« marke »mercedes-benc« ne treba mnogo vremena da stigne nešto više od sto i ĉetrdeset ljudi, ţena i dece koji umorno hodaju ka moru. * Broj mrtvih je rastao, a grupe pokolebanih hodoĉasnika su se iz noći u noć povećavale oko »mercedesa«. Mirza Said je poĉeo da im priĉa priĉe.

Govorio im je o poljskim miševima i o tome kako je ona grĉka ĉarobnica Kirka pretvarala ljude u svinje; ispriĉao im je i priĉu o frulašu koji je decu jednog grada svojom svirkom domamio u planinsku pećinu. Pošto im je tu priĉu ispriĉao na njihovom jeziku, on je recitovao i stihove na engleskom, da bi oni ĉuli muziku te poezije, iako nijednu reĉ nisu razumeli. »Hamelin-grad je u Brunzviku švapskom«, poĉeo je on. »Blizu ĉuvenog grada Hanovera. Reka Vezer, duboka i široka, zapljuskuje mu zidine sa juţne strane...« I sad je bio zadovoljan što devojku Ajšu vidi besnu, kako i dalje hoda, dok se leptiri iza nje kao logorska vatra ţare i stvaraju utisak da plamenovi izlaze iz njenog tela sopstvenog. »Oni što Đavolove stihove slušaju, recitovane Đavolovim jezikom«, uzviknula je ona, »na kraju će i do Đavola otići.« »Pa, to je, onda, stvar izbora«, odgovorio joj je Mirza Said, »izmeĊu Đavola i dubokog plavog mora.« * Osam nedelja je prošlo, a odnos izmeĊu Mirze Saida i njegove ţene Mišal bio se tako pogoršao da njih dvoje više nisu mogli ni da razgovaraju. A dotle, uprkos raku koji ju je bio pretvorio u sivilo sliĉno pepelu spaljenog mrtvaca, Mišal je bila postala Ajšina glavna poruĉnica i najodanija uĉenica. Sumnje ostalih hodaĉa samo su je uĉvršĉivale u njenoj veri, a zbog tih sumnji ona je nesumnjivo optuţivala svog muţa.

»A osim toga«, prekorevala ga je u njihovom poslednjem razgovoru, »u tebi više nema nikakve topline. Prosto se bojim da ti priĊem.« »Nema topline?« jauknuo je on. »Kako moţeš to da kaţeš? Nema topline? A zbog koga sam ja pojurio za ovim kretenskim hodoĉašćem? O kome da se staram? Zbog koga, i koga ja volim? I zbog koga sam ja toliko zabrinut, toliko tuţan i toliko jadan? Nema topline? Jesi li ti neka tuĊinka? Kako moţeš tako da govoriš?!« »Slušaj ti sebe kako govoriš«, reĉe mu ona glasom koji je bio poĉeo da joj se gasi u neku vrstu dimljivosti, neprozirnosti. »Uvek gnev. Hladan gnev, kao da si neka ledena tvrĊava.« »Nije to gnev«, viknu on. »To je strepnja, nezadovoljstvo, jad, povreĊenost, bol. Gde ti to ĉuješ gnev?« »Ĉujem ga«, reĉe ona. »Svako moţe da ga ĉuje, i na velikoj udaljenosti od tebe.« »PoĊi sa mnom«, molio je. »Vodiću te u najbolje klinike Evrope, Kanade, SAD. Veruj zapadnoj tehnologiji. Oni tamo ĉuda stvaraju. Ti si uvek volela i one njihove praktiĉne napravice.« »Ja idem na hodoĉašće u Meku«, reĉe ona, pa se okrete i krenu. »Glupa kuĉko prokleta«, zagrme on za njom. »Samo to što ćeš ti da umreš ne znaĉi da moraš i sve ove ljude da povuĉeš za sobom.« Ali je ona nastavljala da ide, preko njihovog provizornog logora pored druma, ne okrenuvši se ni da ga pogleda; i pošto je on sad ono što je Mišal rekla o njemu samo potvrdio, izgubivši kontrolu nad samim sobom i rekavši ono što se ne govori, Said

pade na kolena i zaplaka. Posle ove svaĊe Mišal nije htela da spava pored njega. Ona i njena majka su prostrle svoju posteljinu pokraj leptirima obavijene proroĉice koja im je obećala Meku. Mišal je preko dana neprestano delala meĊu hodoĉasnicima, ohrabrujući ih, uĉvršćujući ih u njihovoj veri i skupljajući ih pod svoje neţno okrilje. Ajša je bila poĉela da se sve dublje povlaĉi u ćutanje, a Mišal Ahtar je, sa svom svojom predanošću cilju, postala voĊa hodoĉasnika. Ali bila je meĊu njima jedna osoba na koju Mišal više nije mogla da utiĉe: gĊa Kureiši, njena majka, supruga direktora drţavne banke. Dolazak gospodina Kureišija, Mišalinog oca, bio je i-te-kakav dogaĊaj. Hodoĉasnici su se bili zaustavili u hladu jednog drvoreda platana, skupljali suve granĉice i ribali šerpe i lonce, kad se limuzina u pratnji dva motocikla pojavila na vidiku. GĊa Kureiši, koja je sad bila desetak kilograma lakša, smesta je, ciknuvši, skoĉila na noge, pomamno pokušavajući da otare prljavštinu sa svoje odeće i uredi kosu. Mišal je gledala majku kako slabo petlja prstima oko svog lipstika da bi izvukla malo istopljenog karmina, pa je upitala: »Kakvi su to pundravci ušli u tebe, mama? ’Ajde, opusti se.« Njena majka mlitavo pokaza rukom u pravcu limuzine koja se pribliţavala. Nekoliko trenutaka posle toga, ozbiljna figura velikog bankara stajala je iznad njih. »Da ovo nisam svojim oĉima video, ne bih verovao«, reĉe on. »Obavestili su me, ali ja sam ih ismejao, uz pih-pih. I zato sam dosta vremena izgubio da ustanovim u ĉemu je stvar. I da vi bez ijedne reĉi upozorenja nestanete iz Peristana: pa kakvo je to prokletstvo?«

GĊa Kureiši je bespomoćno drhtala dole, ispod oĉiju svog muţa, poĉinjući da plaĉe i osećajući ţuljeve na nogama i umor koji se bio zavukao u svaku poru njenog tela. »O Boţe, ne znam, izvini«, reĉe mu ona. »Bog-sveti-zna šta nas je to snašlo.« »Zar ti ne znaš da sam ja na jednom osetljivom poloţaju?« vrisnu g. Kureiši. »Tu je poverenje javnosti bitna stvar. I kakva je onda ta slika na kojoj se moja ţena vucara sa ološem?« Mišal, obgrlivši svoju majku, reĉe ocu da prestane sa tim siledţijskim prepadanjem. G. Ahtar sad prvi put vide da se na ĉelu njegove kćerke nalazi znak smrti, pa trenutno splasnu kao unutrašnja guma automobila. Mišal ga obavesti da ona boluje od raka i da joj je vidovnjakinja Ajša obećala da će se u Meki dogoditi ĉudo i da će biti potpuno izleĉena. »Pa, onda mi dopusti da te avionom smesta prebacim u Meku«, zamoli je otac. »Zašto da ideš peške kad moţeš onim Airbus-om?« Ali Mišal je bila nepokolebljiva. »Idi ti svojim putem«, rekla je ocu. »Samo vernici mogu to da ostvare. Mama će se starati o meni.« G. Kureiši, u svojoj limuzini, bespomoćno se pridruţi Mirzi Saidu na kraju povorke, pa je stalno slao jednog od svoje dvojice pratećih slugu na motociklima da pitaju Mišal da li joj treba neka hrana, neki lek, limunada, bilo šta. Mišal je odbijala sve njegove ponude, i posle tri dana - jer bankarstvo je bankarstvo - g. Kureiši odjezdi ka gradu, ostavivši jednog od svojih motorizovanih »ĉaprasa« da sluţi ţene. »On će da vas

sluša«, rekao im je. »I ne budite glupe. Olakšajte sebi ovo što više moţete.« Istog dana po odlasku g. Kureišija, ĉapras Gul Muhamad bacio je svoj motocikl u jarak i prišao pokloniĉkom društvu »na pešaka«, vezavši maramicu u ĉvor oko glave, da pokaţe svoju odanost. Ajša nije ništa govorila, ali kad je videla kako se motor-valah pridruţuje hodoĉasnicima, ona se tako šeretski osmehnula da je to Mirzu Saida podsetilo da je ona, ipak, ne samo lik iz snova, nego i mlada devojka od-krvi-imesa. GĊa Kureiši je poĉela da se ţali. Kratki dodir sa njenim starim naĉinom ţivota slomio je njenu volju i odluĉnost, i sad, pošto je već sve bilo kasno, krenula je u stalno razmišljanje o prijemima, o mekim jastucima i ĉašama sveţe i ledene »lajm«unade sa sodom. I odjednom joj se uĉinilo krajnje nerazumnim da osoba njenog odgoja treba da hoda bosa kao neka obiĉna seljanĉura. I pojavila se pred Mirzom Saidom, sa bojaţljivim i posramljenim izrazom na licu. »Sine Saide, da li ti mene samo mrziš?« dodvoravala mu se, a punaĉko joj se lice pretvaralo u neku parodiju koketerije. Saida je zapanjila ta njena grimasa. »Svakako da ne«, uspeo je nekako da kaţe. »Ali, ipak, ti se mene gnušaš, znam, i znam da je moj dlj beznadeţan«, rekla mu je koketno. »MamaĊi«, Said proguta knedlu, »šta vi to govorite?« »Tako govorim zato što sam ti se, ponekad, grubo obraćala.«

»Molim vas da to zaboravite«, reĉe Said zbunjen njenim iz.vodenjem, ali ona nije htela. »Moraš da znaš da sam ja sve lo radila iz ljubavi, zar ne? Ljubav je«, reĉe gĊa Kureiši, »puna lepote i sjaja.« »Ona na svetu sve pokreće«, sloţi se Mirza Said, pokušavajući da uĊe u duh konverzacije. »Ljubav sve pobeĊuje«, potvrdi gĊa Kureiši. »Ona je pobedila i moju ljutnju. Ja ti to moram pokazati tako što ću se vozati s tobom u tvojim kolima. Mirza Said se nakloni. »Vaša su, MamaĊi.« »Pa onda zamoli onu dvojicu seljaka da odsad sede napred pored tebe. Dame treba štititi, je 1’ tako?« »Tako je«, odgovori on. * Priĉa o selu koje je hodalo ka moru bila se proširila po celoj zemlji, a devete nedelje hodoĉasnicima su dosaĊivali novinari, lokalni politiĉari u potrazi za biraĉima, biznismeni koji su se nudili za sponzore marša ukoliko ti puĉani pristanu samo da nose na sebi »sendviĉ«-table s reklamama za razne proizvode i usluge, strani turisti u traganju za misterijama Istoka, nostalgiĉni gandijevci, i ona vrsta ljudskih lešinara koji idu na moto-trke da gledaju sudare i ostale karambole. Kad su videli ono mnoštvo kameleonskih leptira i kako su oni istovremeno i haljina i jedina ĉvrsta hrana devojke Ajše, ti posetioci su bili zapanjeni, pa su se povlaĉili sa pomućenim oĉekivanjima, što će reći sa jednom rupom u svojim predstavama o ovom svetu koji nisu mogli da

bace na hartiju. Ajšine fotografije su se pojavljivale u svim novinama, a hodoĉasnici su ĉak pronosili velike reklamne panoe na kojima je leptirska lepota bila namalana u neprirodnim veliĉinama, sa parolama kao što je Naša je odeća fina kao leptirova krila, i sliĉnim. Zatim ih stigoše alarmantnije vesti. Izvesne ekstremistiĉke verske grupacije objavile su saopštenja u kojima su »Ajšin hadţiluk« optuţivale kao pokušaj »hajdţekerske« otimaĉine paţnje javnosti i »udaranje u tanke ţice sentimenta zajednice«. Rasturani su leci Mišal ih je skupljala sa druma - u kojima se tvrdilo da je »padjatra, ili pešaĉki hadţiluk, drevna, preislamska tradicija nacionalne kulture, a ne uvezena svojina mogulskih doseljenika«. Osim toga: »KraĊa te tradicije od strane takozvane Ajše BibiĊi svesno je i skandalozno sipanje ulja na vatru ionako osetljive situacije.« »Neće biti nikakvih nevolja«, vidovnjakinja je prekinula svoje ćutanje da bi to objavila. * Dţibril je sanjao predgraĊe: Dok se Ajšin hadţ pribliţavao Sarangu, najudaljenijem predgraĊu velike metropole na Arabijskom moru ka kojem ih je ta devojka-vizionarka vodila, novinari, politiĉari i policijski sluţbenici su podvostruĉili svoje posete. Policajci su isprva pretili da će silom razbucati kolonu hodaĉa; ali politiĉari su savetovali da se to ne ĉini, jer bi takav potez mnogo liĉio na neku sektašku akciju, pa bi mogao da izazove bes naroda od vrha do dna zemlje. I najzad su se šefovi

policije sloţili da dopuste marš, ali su ipak preteći gunĊali zato što su »nemoćni da hodoĉasnicima garantuju bezbedan prolaz«. Mišal Ahtar je rekla: »Idemo dalje.« PredgraĊe Sarang je za svoje relativno bogatstvo moglo da zahvali obliţnjim velikim naslagama uglja koje je eksploatisalo. Ispalo je da rudari Saranga, ljudi koji su svoj vek provodili bušeći staze kroz utrobu zemlje - »razdvajajući« je, tako reći - nisu mogli da svare predstavu o tome da jedna devojka moţe da uĉini istu stvar, samo jednim pokretom ruke: da razdvoji more. Kadrovi izvesnih grupacija komunalaca stupili su u akciju, podstrekujući rudare na nasilje, i kao rezultat aktivnosti tih agenata-provokatora, stvarala se rulja sa transparentima i parolama: NEĆEMO ISLAMSKU PADJATRU! LEPTIRSKA VEŠTICE, IDI KUĆI! Te noći, pred njihov ulazak u Sarang, Mirza Said je uputio još jedan jalov apel hodoĉasnicima. »Odustanite«, preklinjao ih je uzalud. »Sutra ćemo svi biti uništeni.« Ajša je nešto šapnula Mišali na uho, i ona progovori: »Bolje ţrtva nego kukavica. Ima li ovde nekih kukavica?« Nije bilo nijedne. Šri Šrinivas, istraţivaĉ Velikog kanjona, vlasnik fabrike igraĉaka Toy Univas, ĉiji je moto bio stvaralaštvo i pošteno junaštvo, drţao je stranu Mirzi Saidu. Kao verni posvećenik boginje Lakšmi, ĉiji je lik bio tako zbunjujuće isti kao Ajšin, on je osećao da nije sposoban da uĉestvuje u predstojećim neprijateljstvima ni na jednoj ni na drugoj strani. »Ja sam slab ĉovek«, priznao je Saidu. »Ja sam uvek voleo gospoĊicu Ajšu, a ĉovek treba da se bori za ono što voli; ali, šta da radim, meni je potreban neutralan status.«

Šrinivas je bio peti ĉlan otpadniĉkog društva u »mercedes-bencu«, te sad gĊa Kureiši nije imala drugog izbora nego da zadnje sedište deli sa jednim prostim ĉovekom. Šrinivas ju je nesrećno pozdravio, i, videći kako ona osorno odskaĉe na sedištu što dalje od njega, pokušao je da gospoĊu umiri. »Molim vas da primite ovaj znak mog poštovanja.« - I iz svog unutrašnjeg dţepa izvadi jednu lutku za Planiranje Porodice. Te noći su dezerteri sedeli u »stejšn-vagonu«, dok su vernici molili pod vedrim nebom. Bilo im je dopušteno da logoruju u dvorištu napuštenog stovarišta robe koja se nekad transportovala velikim kamionima; oko logora je bila postavljena straţa vojne policije. Mirza Said nije mogao da spava. Razmišljao je o neĉemu što mu je Šrinivas rekao - o tome kako je on u duši gandijevac, »ali ja sam i suviše slab da bih takve ideje primenjivao u praksi. Izvin’te, al’ to je istina. Nisam ja stvoren za patnje, uzvišeni gospodine. Trebalo je da ostanem pored ţene i deĉice i da odbacim taj svoj bolesni avanturizam zbog kojeg sam se sad našao na ovakvom mestu«. I u mojoj porodici - odgovorio je Mirza Said, u svojoj nesanici, zaspalom trgovcu igraĉkama - ima jedna bolesna pojava od koje patimo: a to je naša otuĊenost, nesposobnost da se vezujemo za stvari, zbivanja, osećanja. Većinu ljudi definiše i objašnjava njihov rad ili njihovo poreklo, i tome sliĉno; dok smo mi ţiveli preterano povuĉeno u sebe, u svoje glave. A tako je prokleto teško hvatati se ukoštac sa stvarnošću. Drugim reĉima, njemu je bilo teško da veruje da se sve ovo stvarno dogaĊalo; ali dogaĊalo se.

* Kad su Ajšini hodoĉasnici sledećeg jutra bili spremni za pokret, veliki oblaci leptirova koji su sa njima putovali još od Titlipura, odjednom su se razišli i nestali iz vida, otkrivši kako se na nebu skupljaju drugi, prozaiĉniji oblaci. Ĉak su i oni leptiri koji su saĉinjavali Ajšinu haljinu - te elitne trupe, tako reći - pobegli, te je ona sad morala da vodi povorku odevena u svetovnost jednog starog pamuĉnog sarija obrubljenog naštampanim lišćem. Nestanak ĉuda, koje kao da je potvrĊivalo vrednost njihovog hodoĉašća, potištalo je sve hodaĉe; te, uprkos svim podsticajima Mišal Ahtar, nisu bili u stanju da pevaju dok su se kretali napred, lišeni leptirskog blagoslova, da se suoĉe sa svojom sudbinom. * Protivnici islamske padjatre, uliĉna rulja, priredili su Ajši »doĉek« u jednoj ulici s mehaniĉarskim barakama za opravke bicikala. Blokirali su put hodoĉasnika starim, neispravnim biciklima i ĉekali iza te barikade od slomljenih toĉkova, iskrivljenih »guvernala« i zarĊalih zvonaca, kad je Ajšin hadţ ušao u severni sektor ulice. Ajša je koraĉala ka rulji kao da rulje uopšte nema, a kad je stigla do poslednjeg raskršća, izvan kojeg su je ĉekali noţevi i tojage, zaĉu se grmljavina kao zvuk trube Strašnog suda i ĉitav okean kiše sruĉi se sa neba na zemlju. Suša je prestala prekasno za spasavanje useva; docnije su mnogi hodoĉasnici verovali da je Bog štedeo

vodu upravo za ovu svrhu, puštajući je da se skuplja na nebu sve dok se nije pretvorila u bezmerno more, ţrtvujući godišnju ţetvu da bi spasao proroĉicu i njene ljude. Zapanjujuća snaga pljuska pomela je i hodoĉasnike i njihove napadaĉe. U haosu poplave zagrmela je druga truba Strašnog suda. A to je, u stvari, bila sirena »mercedes-benc«-stejšn-vagona Mirze Saida kojeg je on velikom brzinom vozio kroz zagušljive sporedne prokope predgraĊa, rušeći raĉvastim motkama poduprte konopce sa vešom, piljarska kolica sa bundevama i tezgice sa jeftinim plastiĉnim drangulijama, dok nije izleteo na sokak korpara koji je sekao ulicu krpaĉa bicikala na samoj severnoj strani barikade. Tu je ubrzao voţnju što je više mogao i jurnuo ka raskršću, raspršujući pešake i korparske hoklice na sve strane. Do raskršća je stigao u trenutku kad je more palo sa neba, i ţestoko, u mestu ukoĉio auto. Šri Šrinivas i Osman iskoĉiše napolje, zgrabiše Mišal Ahtar i proroĉicu Ajšu i uguraše ih u »mercedes« u jednoj zbrci od nogu, pljuvaĉki i psovki. Said dade gas, ubrza i šmugnu s poprišta pre nego što je iko uspeo da se oslobodi zaslepljujuće vode u oĉima. A u kolima: jedna besna guţva od izmešanih tela. Mišal Ahtar, sa dna gomile, izbacivala je uvrede na svog muţa: »Saboteru! Izdajico! Đubre! Mazgove!« - na što joj je Said sarkastiĉno odgovorio: »Muĉeništvo je vrlo laka stvar, Mišal. Zar ti ne ţeliš da gledaš kako se okean otvara, kao cvet?« A gĊa Kureiši, proturajući glavu izmeĊu Osmanovih podignutih nogu, sva zajapurena, dodade

dašćući: »O-kej, Mišu, pusti to sad, prekini. Mi smo imali dobru nameru.« * Dţibril je sanjao poplavu: Pred dolazak kiša, rudari Saranga su sa svojim pijucima u rukama ĉekali hodoĉasnike, ali kad je barikada od bicikala bila zbrisana sa ulice, nisu mogli a da ne pomisle da je Bog na Ajšinoj strani. Gradska kanalizacija je smesta popustila pred nadmoćnom bujicom, te su rudari ubrzo stajali u blatnjavoj vodi koja im je dosezala do struka. Neki od njih su pokušali da se pokrenu ka hodoĉasnicima, koji su se takoĊe borili da se probijaju napred, svojim putem. Ali sad je pljusak sa olujom udvostruĉio svoju silinu, a zatim se još dvaput pojaĉao, padajući sa neba u vidu debelih kopalja, meĊu kojima je bilo teško disati, jer kao da je voda gutala zemlju a nebeski svod se sjedinjavao sa svodom zemaljskim. Sanjajući, Dţibril je osećao kako mu voda zamraĉuje oĉnji vid. * Kiša je, najzad, prestala a vodnjikavo sunce je bacalo svoje zrake dole na venecijanski prizor pustoši. Drumovi Saranga sad su bili kanali, po kojima su plivali svi mogući predmeti. Tamo gde su tako reći maloĉas prolazile motorizovane rikše, taljige sa kamiljom

zapregom i osobe na popravljenim bicikletima, sada su na vodenoj površini plivale mnogobrojne raznovrsne stvari: novine, cveće, drvene grivne, lubenice, kišobrani, papuĉe, crne naoĉari, korpe, govna, boĉice od lekova, karte za igranje, gaće, palaĉinke, lampe. Voda je imala neku ĉudnu, crvenkastu boju, što je mokri narod navelo da uobrazi da ulicama teĉe krv. Nije bilo ni traga od siledţijskih rudara ili Ajšinih hodoĉasnika. Jedno kuĉe je plivalo preko poplavljenog raskršća pored srozane barikade od bicikala, a svuda je okolo vladala ukvašena tišina poplave ĉija je voda podlokavala napuštene autobuse, dok su deca buljila dole sa krovova raskaĉkanih straćara, i suviše uplašena da bi sišla da se igraju. Onda su se leptiri vratili. Niotkuda, kao da su bili skriveni iza sunca; i da bi proslavili prestanak kiše, svi su u sebe bili upili boju sunĉevih zraka. Dolazak tog ogromnog saga svetlosti sa neba pomeo je sve ljude Saranga, koji su se već teturali u otavi poplave; strahujući od apokalipse, pobegli su od kuća, da se sakriju, i zalupili kapke na prozorima. MeĊutim, na padini jednog obliţnjeg brega, Mirza Said Ahtar i njegovo društvo gledali su povratak ĉuda i svi su zajedno, ĉak i sam zamindar, bili ispunjeni nekom vrstom straha. Mirza Said je dotle ludaĉki brzo vozio, i pored toga što je bio poluzaslepljen kišom koja ga je zasipala kroz razbijeni vetrobran, sve dok nije, vozeći putem koji je vodio naviše oko padine brega, zaustavio kola ispred kapije br. 1 Saranškog ugljenokopa. Ulazi u okna jedva su se videli kroz kišu. »O, budalo«, grdila ga je Mišal Ahtar slabim glasom. »One barabe nas samo ĉekaju

tamo unutra, a ti nas dovodiš pravo meĉki na rupu. Mnogo pametno, Saide. Sjajno.« Ali njih više nisu ugroţavali rudari. Upravo se tog dana dogodila nesreća u rudniku: petnaest hiljada rudara bilo je ţivo zatrpano ispod brega Sarangi. Said, Mišal, sarpanĉ Din, Osman, gĊa Kureiši, Srinivas i Ajša stajali su iscrpljeni i mokri do gole koţe pored druma, dok su mnoga kola hitne pomoći, vatrogasci, spasioci i šefovi rudnika u gomilama pristizali i, mnogo kasnije, odlazili vrteći glavama. Sarpanĉ je stezao svoje ušne školjke izmedu palca i kaţiprsta. »Ţivot je patnja«, reĉe on. »Ţivot je bol i šteta, on je novĉić bez vrednosti, vredi manje od jednog zrna suvog groţĊa ili groša.« Osman od Mrtvog Bika, koji je, kao i sarpanĉ, u hodoĉašću bio izgubio ţivotnog saputnika, takoĊe je plakao. GĊa Kureiši je pokušala da stvari gleda sa svetle strane: »Glavno je da smo mi o-kej«, ali to nije imalo nikakvog odziva. Onda je Ajša zaţmurila i izrecitovala pevušeći, glasom proroĉice, ove reĉi: »Stigla ih je Boţja kazna zbog loših namera prema nama.« Mirza Said se naljuti. »Ovi rudari nisu bili na ovoj krvoţednoj barikadi«, uzviknu on. »Radili su pod prokletom zemljom.« »Kopali su sopstvene grobove«, odgovori Ajša. * Tada su ugledali leptire koji su se vraćali. Said je sa nevericom posmatrao taj zlatni oblak, dok se isprva skupljao na nebu a zatim bacao krilate zrake lepršave

svetlosti u svim pravcima. Ajša je zahtevala da se vrate na ono raskršće. Said se usprotivio. »Pa, tamo je sve poplavljeno. Mi samo moţemo da se odvezemo dole, niz suprotnu padinu brega, i da izbijemo na drugu stranu grada.« Ali Ajša i Mišal su se već bile zaputile natrag; proroĉica je pridrţavala onu drugu, pepeljastu ţenu, obgrlivši je oko struka. »Mišal, tako ti boga«, uzviknu Mirza Said za svojom ţenom. »Tako ti tvoje ljubavi prema Njemu! Šta ću ja sa ovim autom bez tebe?« Ali ona je nastavljala da ide niz brdo, ka poplavi, svom teţinom oslonjena na proroĉicu Ajšu, ne osvrćući se na svog muţa. I tako je Mirza Said Ahtar odluĉio da napusti svoj dragi »mercedes-benc«-stejšn-vagon parkiran blizu ulaza u potopljeni rudnik Saranga, i da se pridruţi hodoĉasnicima-pešacima koji su išli ka Arabijskom moru. Ovo Sedmoro zablaćenih putnika stajalo je sad u vodi do bedara na raskršću ulice bicikala i sokaka korpara. Malo-pomalo voda je poĉela da opada. »Shvati«, dokazivao je Mirza Said. »Hodoĉašće je završeno. Bogzna gde su seljani, moţda su se podavili, a moţda su i pobijeni - u svakom sluĉaju su izgubljeni. Nikog više, osim nas, nema da ide za tobom.« Primakao je svoje ĉelo Ajšinom. »I zato zaboravi to, sestro; ti si ugasila.« »Gle!« reĉe Mišal. Sa svih strana, iz malih krpaĉkih ĉatrlja, seljani Titlipura su se vraćali ka mestu sa kojeg su se bili razbeţali. Svi su bili, od noţnih ĉlanaka do grla, u

haljinama od zlatnih leptirova, a dugi redovi tih malih stvorenja sa krilcima leteli su ispred njih, kao konopci koji su ih kao iz nekog bunara izvlaĉili napolje u bezbednost. Stanovnici Saranga u strahu su ih posmatrali sa svojih prozora, a dok su se vode odmazde povlaĉile, Ajšin hadţ se ponovo obrazovao nasred druma. »Ja ne verujem svojim oĉima«, reĉe Mirza Said. Ali to je bila istina. Leptiri su svakog pojedinog ĉlana hodoĉašća vukli i vraćali na glavni drum. A i ĉudnijih je tvrdnji bilo kasnije: na primer, kad su se leptiri skupljali na nekom naprslom zglobu, povreda bi se odmah zaleĉila, ili bi se otvorena rana zatvorila kao nekom maĊijom. Mnogi hodaĉi su priĉali da su dolazili k sebi iz nesvesti oseĉajuĉi kako im leptiri lepršaju oko usana. Neki su ĉak verovali da su bili mrtvi, da su se udavili, a da su ih leptiri vratili u ţivot. »Ne budite glupi«, vrisnuo je Mirza Said. »Bura vas je spasla; ona je zbrisala vaše dušmane, te zato nije nikakvo ĉudo što vas je samo nekoliko bilo povreĊeno. Budite malo nauĉni, molim vas.« »A ti, Saide, upotrebi svoje oĉi«, reĉe mu Mišal, ukazujući mu na prisustvo preko stotinu ljudi, ţena i dece obavijenih blistavim leptirima. »Šta tvoja nauka kaţe na ovo?« * Poslednjeg dana njihovog pokloniĉkog putovanja, ceo je grad bio okupljen oko hodoĉasnika. Zvaniĉnici Gradske opštine sastali su se sa Mišal i Ajšom i

dogovorili kojim će putem kolona proći kroz taj veliki grad. Na tom putu bilo je dţamija u kojima su hodoĉasnici mogli da noće a da ne zakrĉuju ulice. I uzbuĊenje u gradu bilo je veliko: svakog dana, kad su se hodoĉasnici zaustavljali pred sledećim odmorištem, gledale su ih ogromne mase graĊana; neki su im se rugali i bili neprijateljski raspoloţeni, ali mnogi su im donosili slatkiše, lekove i razna jela. Mirza Said, iscrpljen i prljav, bio je u stanju duboke osujećenosti zbog svog neuspeha da ubedi više od onih nekoliko hodoĉasnika da je bolje verovati razumu nego ĉudesima. Ali ĉudesa su im priliĉno dobro ĉinila, upozoravali su ga titlipurski seljani, i to dosta razumno. »Da nije tih prokletih leptira«, gunĊao je Said pred sarpanĉem, »mi bismo imali neku šansu.« »Ali oni nas od poĉetka prate«, odgovorio mu je sarpanĉ, slegnuvši ramenima. Mišal Ahtar je oĉigledno bila blizu smrti; poĉinjala je da vonja na smrt i da poprima belu boju kreĉa, koja je Saida veoma plašila. Ali Mišal mu nije dopuštala da joj se pribliţi. I svoju je majku oterala, a kad joj je otac uzeo odsustvo od bankarstva da je poseti prve noći boravka hodoĉasnika u jednoj gradskoj dţamiji, ona mu je rekla da se nosi odakle je došao. »Stvari su stigle do taĉke«, izjavila je ona, »na kojoj samo ĉisti mogu da budu sa ĉistima.« Kad je Mirza Said ĉuo kako njegova ţena govori kao proroĉica Ajša, on je izgubio gotovo svaku nadu. Došao je petak, i Ajša se sloţila da hodoĉasnici ostanu jedan dan radi uĉešća u Petaĉkim molitvama.

Mirza Said, koji je bio zaboravio gotovo sve arapske stihove kojima se nekad kljukao bubanjem, i koji se jedva sećao kad treba da ispruţi šake ispred sebe kao da drţi knjigu, kad da se koleno priklanja, i kad da pritisne ĉelo uz tlo, zbunjivao se i grešio tokom celog obreda sa sve većim gaĊenjem od samog sebe. MeĊutim, na kraju molitvi, dogodilo se nešto što je Ajšin hadţ zakoĉilo na njegovom putu. Dok su hodoĉasnici gledali kako skup vernika izlazi iz dţamijske porte, poĉelo je neko komešanje ispred glavne kapije. Mirza Said je otišao da vidi šta se tamo dogaĊa. »Kakva je to halabuka?« pitao je dok se probijao kroz gomilu na stepenicama mošeje; zatim je ugledao jednu kotaricu na prvom stepeniku. - I ĉuo kako se iz kotarice razleţe plaĉ odojĉeta. Nahoĉe je bilo moţda dve nedelje staro, oĉigledno vanbraĉno, a isto je tako bilo jasno i da su mu izbori u ţivotu bili veoma ograniĉeni. Gomila sveta se nalazila u neodreĊenom raspoloţenju, u zbunjenosti. Onda se imam dţamije pojavio gore, na stepeništu, pored proroĉice Ajše, ĉija se fama bila širila kroz ceo grad. Gomila sveta se razdvoji kao more. Imam se saţe i kratko osmotri bebu; zatim se uspravi i okrete prema gomili da joj se obrati. »Ovo dete je roĊeno u Ċavolskoj raboti«, reĉe on. »To je Đavolovo dete.« Imam je bio mlad ĉovek. Raspoloţenje gomile preĊe u ljutnju. A Mirza Ahtar uzviknu: »A ti, Ajša, vidovnjakinjo? Šta ti kaţeš na ovo?« »Od nas će se sve traţiti«, odgovori ona.

A gomila, bez potrebe za jasnijim pozivom na akciju, kamenova bebu i usmrti je. * Posle toga, Ajšini hodoĉasnici odbiše da idu dalje. Smrt nahoĉeta je stvorila atmosferu pobune meĊu umornim seljanima, od kojih niko ne beše podigao ili bacio kamen na odojĉe. Mišal, sad već sneţno bela, bila je zbog svoje bolesti i suviše onemoćala da bi se suprotstavila hodaĉima; a Ajša je, kao i obiĉno, odbila svaku raspravu. »Ako vi okrenete leĊa Bogu«, upozorila je seljane, »nemojte se iznenaditi ako i On okrene leĊa vama.« Hodoĉasnici su ĉuĉali šćućureni u grupi, u jednom uglu te velike dţamije, koja je spolja bila ofarbana zelenom bojom a iznutra svetloplavom, i, kad je bilo potrebno, osvetljavana je raznobojnim neonskim »cevastim svetiljkama«. Posle Ajšinog upozorenja, oni su joj okrenuli leĊa i još su se više zbijali u grupu, iako je vreme bilo toplo i dosta vlaţno. Mirza Said, videvši svoju šansu, odluĉi da Ajšu još jednom neposredno izazove. »Reci mi«, upita je on ljubazno, »kako ti je to anĊeo dao sva ta obaveštenja? Ti nam nikad taĉno ne kaţeš šta ti je on rekao, već nam samo daješ svoje tumaĉenje njegovih reĉi. Ĉemu takva posrednost? Zašto ga, prosto, ne citiraš?« »On se meni obraća«, odgovori Ajša, »u jasnoj i znaĉajnoj formi.« Mirza Said, pun jetke jaĉine svoje ţudnje za njom,

i patnje zbog otuĊenosti od svoje umiruće ţene, kao i sećanja na sve one kubure u toku marša, nanjuši u njenoj suzdrţanosti slabost koju je dugo istraţivao. »Molio bih te da budeš odreĊenija«, navaljivao je. »Jer, inaĉe, zašto bi ti ljudi verovali? Kakva je to forma u kojoj ti se on obraća?« »ArhanĊeo mi peva pesme«, priznade ona, »uz muziku popularnih hitova.« Na to Mirza Said oduševljeno zapljeska rukama i poĉe da se glasno smeje sa prizvukom osvete, a bikov momak Osman mu se pridruţi, udarajući u svoj mali bubanj, poskakujući oko ĉuĉećih seljana, pevajući poslednje filmske šlagere i trepćući kao indijske igraĉice. »Ho Ċaj!« zapevao je. »Ovako Dţibril uzvikuje, ho Ċaj! Ho Ċaj!« I hodoĉasnici poĉeše polako, jedan po jedan, da ustaju, da se pridruţuju u igri bubnjaru koji se vrteo u krug i da, tako, kroz igru izraţavaju svoje razoĉarenje i gnušanje zbog onog što se u porti dţamije zbilo, sve dok nije dotrĉao imam i dreknuo na njih da prestanu sa tim bogohuljenjem. * Pala je noć. Seljani Titlipura bili su okupljeni oko svog sarpanĉa, Muhamada Dina; vodili su ozbiljan razgovor o povratku u Titlipur. Moţda se nešto malo od ţetve još moglo spasti. Mišal Ahtar je leţala i umirala sa glavom u krilu svoje majke, razdirana bolovima, i sa samo jednom suzom koja joj se pojavila iz levog oka. A u jednom dalekom uglu porte ove zeleno-plave dţamije

sa cevastim osvetljenjem u tehnikoloru, vizionarka i zamindar su sedeli sami i razgovarali. Mesec - mlad, rogat, hladan - bacao je dole svoju bledu svetlost. »Ti si vešt ĉovek«, reĉe mu Ajša. »Ti si umeo da iskoristiš svoju šansu.« To je bilo onda kad joj je Mirza Said ponudio da se nagode. »Moja ţena umire«, reĉe on. »I ona mnogo ţeli da ode u Svetu Meku. Prema tome, ti i ja imamo zajedniĉke interese.« Ajša ga je slušala. Said je i dalje navaljivao: »Ajša, ja nisam loš ĉovek. Ĉekaj da ti kaţem, na mene su mnoge stvari u toku ovog hodanja ostavile snaţan utisak; veoma snaţan utisak. Ti si ovim ljudima pruţila jedan dubok duhovni doţivljaj, tu nema spora. Nemoj da misliš da nama modernim tipovima nedostaje duhovna dimenzija.« »Mene su ljudi napustili«, reĉe Ajša. »Ljudi su zbunjeni«, odgovori joj Said. »Stvar je u tome, ako ti njih zbilja odvedeš do mora i tamo se ništa ne dogodi, O Boţe moj, onda se oni stvarno mogu okrenuti protiv tebe. I evo pogodbe: ja sam to nagovestio Mišalinom tati i on se sloţio da snosi polovinu troškova. Mi predlaţemo da tebe i Mišal, i, recimo deset-dvanaest! - seljana, pošaljemo avionom u Meku, u roku od ĉetrdeset osam sati. Mesta mogu da se rezervišu. Tebi prepuštamo da izabereš ljude koje smatraš najpodobnijim za to putovanje. I, stvarno, ti ćeš tako izvesti ĉudo bar za neke ljude umesto ni za koga. A po mom mišljenju, samo ovo hodoĉašće bilo je jedno ĉudo, na neki naĉin. Prema tome, ti ćeš mnogo uĉiniti. Zaćutao je, oĉekujući njen odgovor.

»Moram da razmislim«, reĉe Ajša. »Razmisli, razmisli«, Said ju je zadovoljno hrabrio. »Pitaj svog arhanĊela. Ako se on sloţi, onda će to biti pravedno.« * Mirza Said Ahtar je znao: kad Ajša objavi da je arhangel Dţibril prihvatio njegovu ponudu, njena će moć biti za svagda uništena, jer će seljani uoĉiti njeno nepoštenje, kao i njeno oĉajanje. -I kako bi ona uopšte mogla da ga odbije? - Kakav bi drugi izbor mogla da ima? »Osveta je slatka«, rekao je on sebi. I ĉim ta ţena bude izgubila svoj dobar glas i poverenje, on će svakako odvesti Mišal u Meku, ako to ona i dalje bude ţelela. Titlipurski leptiri nisu ulazili u dţamiju. Oni su joj pokrivali spoljašnje zidove i lukoviĉastu kupolu, svetleći zeleno u mraku. Ajša u noći: šunja se meĊu senkama, leţe, pa ustaje i opet lunja. Ima neke nesigurnosti u njoj; zatim ju je obrvala tromost, te je izgledala kao da se rastvara u senke mošeje. Vratila se u zoru. Posle jutarnje molitve upitala je hodoĉasnike da li bi mogla da im se obrati; i oni, neodluĉno, pristadoše. »Prošlu noć anĊeo nije pevao«, rekla im je. »Umesto pesme, priĉao mi je o sumnji, i o tome kako se Đavo njome koristi. Ja mu rekoh, ali oni sumnjaju u mene, šta da ĉinim? On mi na to odgovori: samo dokaz moţe da ućutka sumnju.«

Oni su je sa punom paţnjom slušali. Zatim im je ispriĉala šta joj je Mirza Said predloţio noćas. »Rekao mi je da idem da pitam svog anĊela, ali ja znam bolje«, uzviknu ona. »Kako bih ja mogla da izaberem neke ljude meĊu vama? Ili svi zajedno, ili niko.« »Zašto bismo mi išli za tobom«, upita sarpanĉ, »posle smrti onih naših ljudi, posle onog odojĉeta, i svega ostalog?« »Zato što ćete biti spaseni kad se more razdvoji. Ući ćete u Slavu i Sjaj Onog Najuzvišenijeg.« »Kakvo more?« dreknu Mirza Said. »Kako će se ono razdvojiti?« »PoĊite za mnom«, zakljuĉi Ajša, »i sudite o meni po njegovom razdvajanju ili nerazdvajanju.« U njegovoj ponudi bilo je sadrţano jedno staro pitanje: Kakva si ti vrsta ideje? Koja predstava čoveka? A ona mu je, zauzvrat, ponudila jedan stari odgovor. Bila sam iskušavana, ali sam obnovljena; ja sam beskompromisna; apsolutna; čista. * Bila je plima kad su Ajša i njeni hodoĉasnici marširali jednom lepom stazom pored hotela »Holiday Inn«, ĉiji su prozori bili naĉiĉkani švalerkama filmskih starova, koje su slikale svojim novim Polaroidkamerama - kad su hodoĉasnici osećali pod nogama kako gradski asfalt postaje šljunak, pa prelazi u meki

pesak - kad su zatim hodali po Ċubretu od trulih kokosovih oraha baĉenih praznih paklica od cigareta konjske balege flaša koje se ne vraćaju kora od voća meduza i hartije - i dalje do polumrkog peska ispod visokih i nagnutih kokosovih palmi i balkona luksuznih zdanja sa apartmanima i pogledom na more - pa pored ekipa mladića ĉiji su mišići bili tako dobro isklesani da su izgledali kao deformacije i koji su skladno radili sva moguća gimnastiĉka uvijanja izvijanja istezanja, kao neka ubilaĉka armija baletskih igraĉa - i izmeĊu dokoliĉara na plaţi, raznih klubaša i porodica koje su tu došle na vazduh ili da sklapaju poslovne ugovore ili, pak, da kao ĉistaĉi zarade koju paricu od skupljanja otpadaka iz peska - i, najzad, prvi put u svojim ţivotima ugledaše Arabijsko more. Mirza Said je gledao Mišal, koju su pridrţavala dvojica iz kolone seljana, jer ona sad više nije imala snage ni da stoji sama. Ajša je bila pored nje, a Said je imao predstavu da je proroĉica nekako bila izišla iz umiruće ţene, da je sav onaj Mišalin sjaj iskoĉio iz njenog tela i uzeo svoj mitološki oblik, ostavivši iza sebe ljušturu da umre. Zatim se naljuti na samog sebe što je dopustio da Ajšina natprirodnost i njega inficira. Seljani Titlipura bili su pristali da poĊu za Ajšom posle jednog dugog razgovora u kojem ona, po njihovoj ţelji, nije uĉestvovala. Zdrav razum im je govorio da bi bilo glupo da se sad vrate kad su ĉak dovde došli i kad se nalaze pred svojim prvim ciljem; ali nove sumnje u njihovoj svesti podrivale su im snagu u telu. Ĉinilo im se kao da se pojavljuju iz neke Šangri-La-idiliĉne utopije Ajšine proizvodnje, jer pošto su sad prosto koraĉali iza nje za razliku od idenja za njom u pravom smislu reĉi,

ĉinilo im se da na svakom koraku bivaju sve stariji i bolniji. Dok nisu ugledali more, bili su jedna hroma, teturava, reumatiĉna, grozniĉava, crvenooka gomila, te se Mirza Said pitao kako će mnogi od njih uspeti da preĊu onih poslednjih nekoliko metara do ruba vode. Leptiri su bili sa njima, visoko iznad njihovih glava. »Šta sad, Ajšo?« doviknu joj Said, onespokojen strašnom mišlju da mu voljena ţena moţe umreti ovde pod kopitima konjića za iznajmljivanje i pred oĉima prodavaca soka od šećerne trske. »Ti si sve nas dovela do ivice iscrpljenosti, ali evo sad jedne neosporne ĉinjenice - tu je more. Gde je sad onaj tvoj anĊeo?« Ona se, uz pomoć seljana, pope na jednu praznu tezgu pored dućanĉeta sa voćnim sokovima, i nije odgovorila Saidu dok se nije našla na svojoj novoj visini sa koje je mogla da ga gleda odozgo. »Dţibril kaţe da je more sliĉno dušama našim. Kad ih otvorimo, moţemo da se probijemo u mudrost. Ako moţemo da otvorimo naša srca, moţemo otvoriti i more.« »Razdvajanje je bilo velika nesreća ovde na kopnu«, reĉe joj on podrugljivo. »Mnogo ih je poginulo, moţda se sećaš. Ti misliš da će u vodi biti drukĉije?« »Pst!« neoĉekivano izusti Ajša. »AnĊeo samo što nije došao.« Ovde, na licu mesta, iznenaĊivalo je to što posle sve one paţnje koju su hodoĉasnici na svom putu izazivali gomila okupljenog sveta na ovoj plaţi nije bila velika; ali vlasti su na vreme preduzele mnoge mere predostroţnosti - drumove zatvorile, saobraćaj skrenule

u drugim pravcima; te se tako na plaţi našlo samo oko dve stotine radoznalih zevaĉa. I nema da brineš. Ono što je bilo ĉudno bila je ĉinjenica da gledaoci nisu videli leptire, ni šta su oni sledeće uradili. Ali Mirza Said je jasno video kako ogroman blistavi oblak odleće iznad mora; kako se zaustavlja; kako lebdi; i kako uzima obliĉje nekog kolosalnog bića, svetlećeg kolosa celog sazdanog samo od sićušnih razmahanih krilaca, koji se prostirao od horizonta do horizonta, ispunjavajući nebo. »AnĊeo!« doviknu Ajša hodoĉasnicima. »Sad vidite! On je sve vreme bio sa nama. Da li mi sad verujete?« Mirza Said vide kako se apsolutna vera vraća hodoĉasnicima. »Da«, uzviknuše oni kroz plaĉ, moleći je za oproštaj. »Dţibril! Dţibril! Ya Allah!« Mirza Said uĉini i poslednji napor. »Oblaci dobijaju razne oblike«, uzviknu on. »Oblike slonova, filmskih zvezda, svakojake. Gledajte, to se ĉak i sad menja.« Ali na njega niko nije obraćao paţnju; oni su posmatrali, zapanjeno, kako leptiri rone u more. Seljani su vikali i igrali od radosti. »Razdvajanje! Razdvajanje!« klicali su. Neki prisutni graĊani doviknuše Mirzi Saidu: »Hej, mister, zbog ĉega su se ovi tako raspalili? Mi ne vidimo da se nešto dogaĊa.« Ajša je bila krenula ka vodi, a Mišal su ona dvojica pomoćnika vukli pored nje. Said jurnu do Mišal i poĉe da se bori sa tim seljanima. »Sklanjajte se od moje ţene! Smesta! Prokletinje! Ja sam vaš zamindar. Pustite je; skidajte svoje prljave ruke sa nje!« Ali Mišal prošaputa: »Neće. Odlazi, Saide. Ti si zatvoren. More se otvara samo za one koji su otvoreni.«

»Mišal!« vrisnu on, ali njena stopala su već bila mokra. Ĉim je Ajša ušla u vodu, seljani su poĉeli da trĉe. Oni koji nisu mogli da trĉe skakali su na leĊa onih koji su to mogli. Drţeći u rukama svoju malu decu, titlipurske majke su srljale u more; unuci su na ramenima nosili svoje babe i jurili u talase. U roku od nekoliko minuta celo je selo bilo u vodi, pljuskajući, padajući, diţući se, krećući se postojano napred, ka horizontu, i uopšte se ne osvrćući natrag, na obalu. I Mirza Said je bio u vodi. »Vrati se«, preklinjao je svoju ţenu. »Ništa se ne dogaĊa; vrati se.« Na rubu vode stajali su gĊa Kureiši, Osman, sarpanĉ Din i Šri Šrinivas. Mišalina majka jecala je operski: »O dete moje, bebice moja. Na šta će ovo izići?« Osman reĉe: »Kad im bude jasno da se ĉuda ne dešavaju, oni će se okrenuti natrag.« - »A oni leptiri?« upita ga Šrinivas, gunĊavo. »Šta su oni bili? Sluĉajnost?« I postepeno im je bivalo jasno da se seljani ne vraćaju. »Pa, oni ubrzo neće osećati dno pod nogama«, reĉe sarpanĉ. »Koliko njih ume da pliva?« jecajući upita gĊa Kureiši. »Da pliva?« uzviknu Šrinivas. »Otkad to seoski narod pliva?« Sve ĉetvoro je vikalo jedno na drugo kao da su ih kilometri razdvajali, skaĉući s noge na nogu, a vlastita tela su ih vukla ka vodi, da uĊu u nju, da nešto uĉine. Izgledali su kao da igraju na vatri. Jedna ĉeta policajaca na duţnosti, koja je bila poslata na obalu radi nadziravanja okupljanja svetine, stigla je baš kad je Said izlazio iz vode.

»Šta se to dogaĊa?« upita komandir. »Kakva je to uzbuna?« »Zaustavite ih«, dahtao je Mirza Said, pokazujući prema moru. »Jesu li oni neki zloĉinci?« upita policajac. »Oni će stradati«, odgovori mu Said. Bilo je prekasno. Seljani, ĉije su se glave videle kako se pojavljuju i nestaju u daljini, behu stigli do ivice podvodnog pruda. I gotovo svi zajedno, bez nekog vidljivog nastojanja da se spasu, nestadoše ispod vodene površine. I posle nekoliko trenutaka, nijednog od Ajšinih hodoĉasnika nije više bilo na vidiku. Niko se od njih više nije pojavio. Ni jedna jedina glava koja grca ili ruka koja mlatara. Said, Osman, Srinivas, sarpanĉ Din, pa ĉak i gĊa Kureiši, jurnuše u vodu, vrišteći: »Boţe, imaj milosti!... Ljudi! U pomoć! DoĊite svi! Spasavajte!...« Ljudska bića, kad su u opasnosti od davljenja, bore se protiv vode. Našoj ljudskoj prirodi je protivno da jednostavno hodamo krotko napred dok nas more ne proguta. Ali Ajša, Mišal Ahtar i titlipurski seljani mirno su potonuli, nestali ispod morskog nivoa, i više nikad nisu viĊeni. GĊu Kureiši su policajci izvukli na obalu; lice joj je bilo modro, pluća su joj bila puna vode, te joj je bio potreban onaj poljubac ţivota. Osman, Srinivas i sarpanĉ Din su izvuĉeni ubrzo posle nje. Samo je Mirza Said Ahtar nastavio da roni, sve dalje i dalje ka puĉini, ostajući pod vodom sve duţe i duţe; dok i njega nisu

spasli iz Arabijskog mora, iscrpljenog, bolesnog i klonulog. Hodoĉašće je bilo završeno. Mirza Said se probudio u jednom bolniĉkom odeljenju i pored svog kreveta ugledao jednog ĉoveka iz Odseka za kriminalistiĉka istraţivanja (OKI). Vlasti su razmatrale mogućnost gonjenja preţivelih iz Ajšine ekspedicije zbog pokušaja ilegalnog emigriranja, a detektivima je bilo naloţeno da svakog ponaosob saslušaju i naprave zapisnike pre nego što im se ukaţe prilika da se naĊu i dogovore šta da kaţu. Ovo je bilo svedoĉenje titlipurskog sarpanĉa Muhamada Dina: »Baš kad sam izgubio snagu i pomislio da ću se sigurno udaviti u toj vodi, svojim sam roĊenim oĉima video - video sam kako se more razdvaja, kao kosa koju ĉešljate i pravite razdeljak na sredini; a oni su svi bili tamo, daleko od mene, i još su se više udaljavali. I ona je bila sa njima, moja ţena, Hadidţa, koju sam voleo.« A ovo je izjava koju je dreser bika, momak Osman dao detektivima koji su bili jako uzdrmani sarpanĉevim svedoĉenjem: »Isprva sam se mnogo plašio da se ne udavim. A ipak sam tragao, tragao uglavnom za njom, za Ajšom, koju sam znao i pre nego što se izmenila. I konaĉno sam video kako se to dogodilo, ta ĉudesna stvar. Voda se otvorila, a njih sam ugledao kako hodaju po dnu okeana, meĊu ribama koje su crkavale.« Šri Šrinivas se zaklinjao u boginju Lakšmi da je video razdvajanje Arabijskog mora; i pre nego što su došli do gĊe Kureiši, detektivi su bili krajnje uznemireni, jer su znali da je bilo nemoguĉe da ti ljudi zajedniĉki

iskonstruišu tu priĉu. Mišalina majka, supruga velikog bankara, ispriĉala je istu priĉu svojim reĉima. »Verovali ili ne«, emfatiĉno je završila, »ali ono što su moje oĉi videle, moj jezik ponavlja.« Najeţeni OKI-detektivi pokušaše i sa onim grubim, »trećim stepenom« saslušavanja: »Slušaj ti, sarpanĉe, nemoj da sereš iz pljuce. Toliko je ljudi bilo tamo i niko nije video te stvari. Tela udavljenih već plutaju ka obali, naduvena k’o baloni i smrdljiva k’o strvine. Ako nastaviš da nas laţeš, mi ćemo te odvesti tamo i nabićemo ti njušku u istinu.« »Moţete vi meni da pokaţete što god vam volja«, rekao je sarpanĉ Muhamad Din svojim ispitivaĉima. »Ali ja ipak videh ono što videh.« »A vi?!« OKI-detektivi se sakupiše, kad se probudio, da i Mirzi Saidu Ahtaru postave isto pitanje. »Šta ste vi videli na onoj plaţi?« »Kako smete da me to pitate?« pobuni se on. »Moja ţena se udavila. Nemojte da mi dolazite i da me treskate po glavi tim vašim pitanjima.« Kad je saznao da je Mirza Said bio jedini preţiveli iz Ajšinog hadţa koji nije posvedoĉio da su se talasi razmakli - Šri Srinivas je bio onaj koji mu je ispriĉao šta su ostali videli, dodavši tuţno: »Naša je sramota što nismo smatrani za vredne da im se pridruţimo. Pred nama su se, uzvišeni gospodine, talasi zalupili kao dveri Rajskog naselja.« - Mirza Said se slomi i briznu u plaĉ; plakao je ĉitavu sedmicu i jedan dan, a suvi jecaji tresli su mu telo još dugo posle nestanka soli iz njegovih suznih kanala.

Onda je otišao kući. * Platnene ventilatore (punke) Peristana behu pojeli moljci a biblioteku razorili milioni gladnih crvića. Kad je Said otvarao slavine, iz njih su umesto vode curile zmije, a razne bube su bile nastanjene u velikom krevetu sa ĉetiri stuba i baldahinom u kojem su vicekraljevi nekad spavali. Bilo je to kao da je vreme ubrzano teklo u njegovom odsustvu, da su, nekako, vekovi a ne meseci prošli, te kad je dotakao onaj ogromni umotani persijski tepih u balskoj dvorani, sag se mrvio pod njegovom rukom, a kade su bile pune ţaba sa crvenim oĉima. Noću mu je vetar donosio zavijanje šakala. Veliko, uzvišeno drvo bilo je mrtvo, ili blizu smrti, a polja sprţena i suva kao pustinja; vrtovi Peristana, u kojima je on, davno, prvi put video jednu divnu mladu devojku, odavno behu poţuteli i poruţneli. Lešinari su bili jedine ptice na nebu. Izvukao je stolicu za ljuljanje na verandu, seo u nju, i blago se uljuljkivao u san. Jednom, samo jednom je otišao da poseti drvo. Selo se vremenom drobilo, krunilo i u prašinu pretvaralo; neki seljaci-bezemljaši i pljaĉkaši behu pokušavali da prigrabe napuštenu zemlju, ali ih je suša oterala. Tu nije padala kiša. Mirza Said se zatim vratio u Peristan i zakatanĉio zarĊalu kapiju. Nije ga zanimala sudbina njegovih preţivelih sapatnika; prišao je telefonu i istrgao ţicu iz zida.

Posle više dana koje nije brojao, sinulo mu je da sve vreme ništa nije jeo i da zapravo umire zbog gladovanja; jer je osećao kako mu telo smrdi na aceton; ali kako nije bio ni gladan ni ţedan, odluĉio je da se ne bakće oko traţenja hrane. A i zašto da je traţi? Mnogo je bolje da se ljulja u ovoj stolici i da ne misli, ne misli, ne misli. Poslednje noći svog ţivota, zaĉuo je buku kao da neki div lomi šumu gazeći po njoj, i osetio smrad sliĉan divovskom prdeţu; i onda je shvatio da drvo gori. Izvukao se iz svoje stolice i oteturao, ošamućen, dole do vrta da gleda vatru ĉiji su plamenovi gutali istorije, memorije, genealogije, preĉišćavali zemlju i kretali ka njemu da ga oslobode; a kako je vetar širio poţar ka njegovom posedu sa palatom, o brzo će, brzo i na njega doći red. Gledao je kako se drvo rasprskava u hiljadu komadića i kako mu stablo puca, kao srce; zatim se okrenuo i posrćući krenuo ka onom mestu u vrtu na kojem je Ajšu prvi put video; i sad oseti kako ga tromost savlaĊuje, teret neki veliki, i on leţe dole na tlo prekriveno suvim prahom. Pre no što su mu se oĉi zatvorile, on oseti kako mu se nešto ĉeše o usne i ugleda mali roj leptira koji su lepršali nastojeći da mu uĊu u usta. Onda se more sruĉi na njega, i on je sad bio pod vodom pored Ajše koja ĉudesno beše izišla iz tela njegove ţene... »Otvori se«, vikala je. »Širom se otvori!« Pipci svetlosti su joj strujali iz pupka i on ih je oštricom šake, kao satarom, seckao, seckao. »Otvori se«, vrisnula je. »Ĉak si dovde došao, pa sad uĉini i ostalo.« - Kako je mogao da ĉuje njen glas? - Bili su pod vodom, izgubljeni u huci mora, ali on je nju ipak jasno ĉuo, svi su je ĉuli,

taj glas poput zvona. »Otvori se«, reĉe ona. On se zatvori. Bio je tvrĊava ĉija se kapija sa gvozdenim treskom zalupila. - Davio se. - I ona se davila. Video je kako joj voda ispunjava usta, ĉuo kako poĉinje da klokoće ulazeći joj u pluća. Onda nešto u njemu odbi to, napravi drukĉiji izbor, i u tom trenutku, kad mu srce prepuĉe, on se otvori. Telo mu se rascepi nadvoje od adamove jabuĉice do prepona, te je ona tako mogla da dopre duboko u njega, a sad je i ona bila otvorena, svi su bili otvoreni; i u trenutku njihovog otvaranja, voda se razdvoji i oni krenuše ka Meki, hodajući preko dna Arabijskog mora.

IX ČAROBNA LAMPA Osamnaest meseci posle svog srĉanog napada, Saladin Ĉamĉa je ponovo seo u avion odazivajući se tako na telegram sa vešću da mu se otac nalazi u poslednjem stadijumu multipnog mijeloma, sistemskog raka koštane srţi, koji je »sto-posto fatalan«, kako je Ĉamĉi nesentimentalno rekla njegova lekarka opšte prakse kad ju je pozvao telefonom da proveri. IzmeĊu oca i sina nije bilo stvarnog dodira još od onog davnog vremena kad je Ĉangez Ĉamĉavala poslao Saladinu pismo sa novcem od prodatog njegovog drveta, oraha koji je on tada oborio. Saladin mu je bio poslao vrlo kratko pisamce sa obaveštenjem da je preţiveo nesreću Bostana, a oĉevo pismo bilo je još jezgrovitije: »Obaveštenje primljeno«. Ali kad mu je stigao telegram sa tom lošom vešću - potpisala ga je njemu nepoznata oĉeva druga ţena, Nasrina II, a ton je bio priliĉno nelakiran: OTAC ODLAZI BRZO + AKO ŢELIŠ DA GA VIDIŠ BOLJE ODMAH KRENI + N ĈAMĈAVALA (GĐA) -sa iznenaĊenjem je otkrio da je i posle veĉno zamršenih odnosa sa svojim ocem, posle mnogih »kurcšlusa« i »neopozovljivih razilaţenja«, ponovo bio u stanju da reaguje normalno i bez komplikacija. Jednostavno, i prevashodno, osećao je da mora stići u Bombaj pre nego što Ĉangez ode iz njega zauvek. Najduţi deo dana proveo je, prvo, stojeći u redu za vizu pred konzularnim odsekom u zdanju zvanom India House, a zatim je pokušavao da jednog umornog

sluţbenika ubedi da mu je viza hitno potrebna. Glupo je bio zaboravio da ponese telegram, i zato mu je ovaj rekao da je »potreban dokaz. Znate, tako bi svako mogao da doĊe i kaţe da mu je otac na samrti, zar ne? Da bi ubrzao stvar«. Ĉamĉa se borio da savlada svoj bes, ali naposletku planu. »Da li vam ja liĉim na nekog kalistanskog sektaškog fanatika?« Sluţbenik sleţe ramenima. »Reći ću vam ko sam ja«, riknu Ĉamĉa raspaljen tim gestom. »Ja sam onaj nesrećnik koga su teroristi digli u vazduh, u vazduhu, koji je sa neba, sa visine od devet hiljada metara padao zbog terorista, a sad zbog tih istih terorista moram da trpim uvrede mastiljara kao što ste vi.« Njegova molba za vizu, koju je njegov neprijatelj dobro zavukao na dno jedne velike gomile molbi, bila je rešena tek tri dana kasnije. Prvi avion, po redu letenja, polazio je trideset šest sati posle toga: i to je bio jedan Air India 747, sa nazivom Đulistan. Đulistan i Bostan, rajski vrtovi-blizanci-jedan je eksplodirao, a sad je tu i drugi koji... Idući jednim od kanala kroz koje putnici sa Terminala Tri kaplju u avion, Ĉamĉa ugleda namalani naziv na trupu pored otvorenih vrata »boinga« 747, i za dve-tri nijanse postade bleĊi u licu. Potom zaĉu indijsku stjuardesu u sariju koja ga je pozdravljala dobrodošlicom ali sa nepogrešivo kanadskim akcentom, na što on izgubi hrabrost pa poĉe da se vrti ka izlazu da pobegne, sa refleksom pravog straha. I kad se tu zaustavio, licem prema mnoštvu razdraţljivih putnika koji su ĉekali da se ukrcaju, bio je svestan toga kako mora da im glupo izgleda, sa svojom smeĊom koţnom torbom u jednoj ruci, dve vreće na »zip« za odela u drugoj i sa izbuljenim oĉima; ali nekoliko trenutaka nije mogao ni da se makne. Gomila

sveta je postajala nervozna; ako je ovo arterija, pomisli on i protiv svoje volje, onda sam ja u njoj prokleti čep. »I ja sam nekad bio ku ku kukavica u av av avionu«, reĉe jedan veseo glas. »Ali sad zana zana znam jedan dobar š-š-š štos. Kad av av letelica uzleće, ja mama mama mašem rukama kao ptica i av av aeroplan odleti pravo u neje neje nebo.« * »Danas je glavna bobo boginja apsolutno Lakšmi«, Sisodija poverljivo otkri preko ĉaše viskija ĉim su se bezbedno uzdigli. (I bio je od reĉi - ţestoko je mahao rukama dok je Đulistan jurio po pisti pred uzletanje, pa se posle zadovoljno vratio na svoje sedište, blistajući ĉedno. »To uvek papa pali.« Obojica su putovali sedeći na gornjem »deku« dţambo-dţeta 747, rezervisanom za nepušaĉe u »biznis-klasi«, a Sisodija se bio premestio na prazno sedište pored Ĉamĉe, kao vazduh koji ispunjava vakuum. »Zovite me Viski«, zahtevao je. »Kojom se vi pro profesijom bavite? Koko koliko zaraĊujete? Koliko ste već dudu dugo van zem zemlje? Je l’ znate neke ţene u gradu, ili vam je tamo potrebna neka popo popo pomoć?«) Ĉamĉa zatvori oĉi i usredsredi misli na svog oca. Najtuţnija stvar bila je ĉinjenica, shvatio je on, da nije mogao da se seti ni jednog jedinog srećnog dana sa Ĉangezom u toku celog svog ţivota odraslog ĉoveka. A najugodnija stvar bilo je otkriće da se, posle svega, na kraju, ĉoveku moţe oprostiti ĉak i onaj neoprostivi zloĉin što je neĉiji otac. Drţi se! molio je ćuteći. Dolazim što brţe mogu. »U ova vivi visoko

materijalistiĉka vremena«, objašnjavao je Sisodija, »koja druga boboginja ako ne boboginja bobogatstva i obilja? U Bombaju mladi biznismeni priprireĊuju hihi hindu religiozne ,puĊa’-obrede uz kok kok koktel-partije, koji traju cece celu noć. Kip boginje Lakšmi predsedava, sa is ispruţenim rukama dok joj se male sis sijalice duţ njenih prs prstiju brzo pale-gase - shvatate - kao da pro prosipa blabla blago iz svojih šaka.« Ispred bioskopskog ekrana, stjuardesa je demonstrirala razne bezbednosne procedure. A u jednom uglu ekrana odvijala se projekcija kratkog filma na kojem je neka muška figura prevodila njena verbalna uputstva na jezik znakova. Bio je to napredak, priznao je Ĉamĉa. Film umesto Ijudskih bića, jedno malo povećanje u sofisteriji (davanje znakova) i jedno veliko povećanje cene prevoza. Visoka tehnologija toboţ u sluţbi bezbednosti putnika; dok je u stvarnosti putovanje avionom svaki dan postajalo sve opasnije - svetska flota putniĉkih aviona je starila i niko nije mogao da snosi izdatke za njeno obnavljanje. Sa tih aviona je svaki dan ponešto otpadalo, ili je bar tako izgledalo, a povećavao se i broj sudara aviona i onih zadlaku-izbegnutih. Prema tome, taj film je bio jedna vrsta laţi, jer je on zapravo govorio: Gledajte dokle mi idemo radi vaše bezbednosti! Mi vam pravimo čak i filmove o tome. Stil umesto suštine, slika umesto stvarnosti... »Ja nameravam da fifi finansiram snimanje jednog veve velikog filma o njoj«, reĉe Sisodija. »To je u najstroţoj tata tajnosti. Moţda će glavnu ulogu igrati znamenita Šridevi, nana nadam se. Pošto je Dţibrilov povratak ĉab ĉab ĉabrirao, ona je sad glavna fofo fora.« Ĉamĉa je ĉuo da je Dţibril Farišta zajebao stvar svojim povratkom na film. Njegov prvi film Razdvajanje

Arabijskog mora strašno je loše prošao; pravo zglajznuće i ĉabar: specijalni efekti su delovali kao »domaća radinost«, cura u glavnoj ulozi Ajše, neka Pimpl Bilimorija, bila je tuţno neprikladna, a Dţibrilov sopstveni portret arhanĊela na mnoge je kritiĉare delovao kao narcistiĉki i megalomanski. Vreme kad on nije mogao da greši bilo je prošlo; njegov drugi film, Mahaund, sudario se sa svim mogućim verskim grebenjem i potonuo bez traga. »Znate, on je sam izabrao da radi sa nekim drugim producentima«, jadikovao je Sisodija. »Pohpoh pohlepnost filmske zve zvezde. Kod mene ti efef efekti uvek dobro funkcionišu, a tu se i dobar uk ukus pod, podera, podrazumeva.« Saladin Ĉamĉa zatvori oĉi i zavali se u sedištu. Popio je svoj viski suviše brzo zbog straha od letenja, pa je poĉelo da mu se vrti u glavi. Sisodija se, izgleda, nije prisećao svojih prošlih veza sa Dţibrilom, što je Ĉamĉi odgovaralo. A veze i pripadaju tamo: prošlosti. »Šš šš Šridevi kao Lakšmi«, pevušio je Sisodija, ali ne naroĉito poverljivo. »Ma, to je ĉiĉi ĉisto zlato. Vi ste glu glu glumac. Vi treba da radite tamo kod kuće. Javite mi se. Moţda ćemo moći da napra napravimo neki posao. A taj film: biće to ĉista plat plat platina.« U Ĉamĉinoj glavi se vrtelo. Kako reĉi dobijaju ĉudna znaĉenja. Samo nekoliko dana ranije, to tamo kod kuće zazvuĉalo bi mu laţno. Ali sad mu je otac umirao a stare emocije su slale svoje pipke da ga šĉepaju. Moţda mu se jezik opet uvrće, šaljući svoje akcente na Istok zajedno sa ostalim delovima njegovog bića. Jedva se usudivao da otvara usta. Skoro dvadeset godina ranije, kad je mladi Saladin, sa tek dobijenim novim (umetniĉkim) imenom, noktima

strugao sredstva za ţivot sa margina londonskog teatra, da bi odrţavao bezbedno rastojanje od svog oca, dok je Ĉangez, na svoj naĉin, uzmicao, povlaĉeći se i od sveta i postajući religiozan; dakle, tada, jednog dana, sasvim neoĉekivano, otac je pisao sinu nudeći mu kuću. Ta oĉeva svojina bila je jedna loše projektovana velika vila u stilu palate, na brdu Solanskom. »To je moje prvo imanje u ţivotu«, pisao je Ĉangez, »i sad je takoĊe prvo koje tebi poklanjam.« A Saladinova prva reakcija bila je u njegovom viĊenju te ponude kao zamke, kao naĉina za njegovo vraćanje kući, u mreţe moći njegovog oca; a kad je doznao da je na to solansko imanje drţava već davno bila stavila zabranu zbog neplaćenog poreza (tada još u naturi, u vidu odreĊene koliĉine crnog bibera u zrnu), i da se u tom zdanju već godinama nalazila, pod kirijom, neka škola za deĉake, taj poklon se pokazao i kao obmana. Šta je Ĉamĉu bila briga da li će ta škola da ga, prilikom njegovih eventualnih poseta, tretira kao nekog šefa drţave u viziti i da ga postavlja na poĉasnu tribinu na dan školskog sleta i gimnastiĉkih veţbi? Takve stvari su godile Ĉangezovoj neizmernoj sujeti, ali Ĉamĉi ništa od toga nije bilo potrebno. A zapravo škola uopšte nije nameravala da se seli iz te zgrade; taj poklon je zato bio nekoristan, a uz to bi stvarao i administrativne glavobolje. Pisao je ocu da odbija njegovu ponudu. I to je bio poslednji put da je Ĉangez Ĉamĉavala pokušao da mu nešto da. Kuća se povukla pred bludnim sinom. »Ja nikad ne zaboravljam lilica«, govorio je Sisodija. »Vi ste mimi Mimin prijatelj. Onaj preţiveli iz Bostana. Znao sam ja to već onog trenutka kad sam vas vivi video onako upa upa upaniĉenog na ulazu. Nadam se da se više ne osećate m-m-m-mnogo lolo loše.«

Saladinu se srce steţe i on odmahnu glavom, ne, dobro se osećam, zaista. Sisodija, sijajući kao zategnuto koleno, ruţno namignu na jednu stjuardesu i naruĉi još viskija. »Kaka kakva šteta ono sa Dţibrilom i njegovom dada damom«, nastavljao je Sisodija. »Ka-kako joj samo lele lepo bebe beše ono njeno ime, ala ala Aleluja. I kakakakav temperament u tog momka, i kokoliko je on jedan ljubo ljubomoran titi tip. A to jako teško papa papa pada jednoj modernoj dede devojci. Oni su se ras-kantakanta raskantali.« Saladin se ponovo povuĉe u svoj laţni san. Ja sam se tek oporavio od prošlosti. Idi, ostavi me na miru. On je formalno bio izjavio da se potpuno oporavio, zapravo tek pet nedelja ranije, na svadbi Mišal Sufijan i Hanifa Dţonsona. Posle smrti njenih roditelja u poţaru Šaandaara, Mišal je bila opsednuta strašnom, nelogiĉnom krivicom, zbog ĉega joj se majka javljala u snu, koreći je: »Eh, da si mi samo pruţila onaj aparat za gašenje vatre koji sam ti traţila. Da si samo dunula malo jaĉe. Ali ti nikad ne slušaš šta ti ja govorim, a i pluća su ti toliko trula od tih cigareta da kad duneš ne moţeš ni sveću da ugasiš a kamoli kuću koja gori.« Pod strogim pogledom duha svoje majke Mišal se odselila iz Hanifovog stana, unajmila sobu u nekoj kući sa još tri ţene, podnela molbu i dobila posao u sportskom centru da radi na starom, upraţnjenom mestu Dţampija Dţošija, i borila se sa osiguravajućim kompanijama dok joj nisu isplatile novac od osiguranja kuće protiv poţara. Tek kad je Šaandaar bio renoviran i spreman za otvaranje pod njenim upravljanjem, duh Hinde Sufijan se sloţio da je vreme da ode u zagrobni ţivot; posle ĉega je Mišal telefonirala Hanifu i upitala ga da li hoće da se

njom oţeni. On je bio toliko iznenaĊen da nije mogao da joj odgovori, pa je pruţio slušalicu jednom svom kolegi, koji joj je objasnio da je g. Dţonsonu maca pojela jezik, te je on prihvatio Mišalinu ponudu u ime zanemelog advokata. I tako su se svi oporavljali od tragedije; ĉak je i Anahita, koja je morala da ţivi kod jedne svoje ubistveno staromodne tetke, uspela da izgleda zadovoljno na venĉanju, moţda zato što joj je Mišal bila obećala svoje sopstvene sobe u renoviranom hotelu Šaandaar. Mišal je bila zamolila Saladina da joj bude venĉani kum, iz zahvalnosti za njegov pokušaj da spase ţivot njenih roditelja, i na njihovom putu k;i matiĉnom uredu, u kombiju Ruţiĉastog (sve optuţbe protiv ovog disk-dţokeja i njegovog gazde, Dţona Mazlame, bile su povuĉene zbog nedostatka dokaza), Ĉamĉa je rekao nevesti: »Danas se i ja osećam kao da mi ţivot poĉinje iznova; moţda poĉinje i svima nama.« Što se, pak, njega liĉno ticalo, on je izdrţao »baj-pas«-operaciju i imao teškoće da se pomiri sa onoliko smrtnih sluĉajeva kao i sa svojim noćnim košmarnim vizijama kako se ponovo pretvara u neku vrstu paklenog demona s razdeljenim kopitima. A bio je, neko vreme, i profesionalno osakaćen tako dubokim stidom da je - kad su klijenti najzad poĉeli da ga ponovo pozivaju traţeći da im pozajmljuje neki od svojih glasova za televizijske reklame, na primer, glas zamrznutog zrna graška ili neke razigrane kobasice poput »ĉiĉa-gliše« sa tankim rukama i nogama - osećao kako mu uspomena na one njegove telefonske kriminalne rabote izvire iz grla i davi personifikacije na samom poĉetku. Ali na Mišalinom venĉanju, on se neoĉekivano oseti slobodnim. Bila je to jedna moćna ceremonija, dobrim delom zato što tokom cele proceĊure

mladi par nije mogao da se uzdrţi, pa su se svaki ĉas ljubili, tako da ih je matiĉarka (jedna prijatna mlada ţena) morala da opominje da je ne zadrţavaju i da saslušaju njene prigodne reĉi pre zakazanog vremena za sledeće venĉanje (upozorila je i goste da tog dana ne piju mnogo ako nameravaju da voze kola). Posle toga, ljubljenje se nastavilo u Šaandaaru, poljupci su im postepeno bivali i duţi i eksplicitniji, dok gosti, konaĉno, nisu poĉeli da se osećaju kao osobe koje im se naturaju u njihovim intimnim trenucima privatnog ţivota, pa su se tiho izvukli, ostavljajući Hanifa i Mišal da uţivaju u strasti koja ih je toliko bila obuzela da ĉak nisu ni primetili kako im prijatelji odlaze; zaboravili su i na malu grupu dece koja su se skupljala napolju ispred prozora Šaandaar-kafea da ih gledaju. Ĉamĉa, poslednji gost koji je odlazio, uĉinio je mladencima uslugu time što je spustio roletne, na veliko nezadovoljstvo dece; pa je odšetao dalje rekonstruisanom Visokom ulicom, osećajući se tako lak na nogama da je u stvari, malo smeteno, i poskakivao. Ništa nije veĉito, pomislio je iza zatvorenih oĉiju negde iznad Male Azije. Moţda je nezadovoljstvo onaj kontinuum kroz koji se ljudski ţivot kreće, a radost samo jedan niz kratkih svetlica, ostrvaca na brzoj reci. Ili ako to nije nezadovoljstvo, onda je bar melanholija... Ova njegova nutrenja prekide krepko hrkanje iz sedišta. G. Sisodija je spavao, sa ĉašom za viski u ruci. Producent je oĉigledno bio »hit« za stjuardese. Nestašno su trĉkarale oko njegove zaspale liĉnosti, odvajale ĉašu od njegovih prstiju i premeštale je na neko bezbedno mesto, pokrivale mu ćebetom donju polovinu tela i drhtavim glasovima izraţavale svoje divljenje

iznad njegove rashrkane glave: »Zar nije cakan k’o neka buca-kuca? Gledaj ga samo, pravi mali slatkiš, ĉasna reĉ! Puslica!« Ĉamĉa se iznenada seti kako su ga one dame iz visokog bombajskog društva tapkale po glavi u toku onih malih »soarea« njegove majke, te se borio da zaustavi suze od iznenaĊenja. Sisodija je zapravo izgledao malĉice bestidno; bio je skinuo naoĉare pre nego što je zaspao, a bez njih je imao neki ĉudno razgolićen izgled. On je Ĉamĉi mnogo liĉio na jedan ogroman Šivin lingam - na onaj falus, simbol koji se nosi na obredu oboţavanja hinduistiĉkog boga Šive. Moţda je to objašnjavalo njegovu popularnost medu damama. Prelistavajući magazine i novine koje su mu dale stjuardese, Saladin sluĉajno zapazi da mu je jedan stari poznanik u nevolji. Hal Valansov preĉišćeni i sanirani Aliens Show gadno je krahirao u Sjedinjenim Drţavama i skinut je sa televizijskog programa. A što je još gore, njegovu reklamnu agenciju i pridruţene kompanije progutao je neki ameriĉki gigant, i bilo je veliko pitanje da li se Hal moţe izvući iz te platke, jer je posle pobede tog prekookeanskog zmaja pognuo glavu. Teško je bilo ţaliti Valansa, nezaposlenog i spalog na nešto preostalog kapitala, napuštenog od svoje voljene gĊe Torčer, prognanog u predvorje pakla rezervisano za pale miljenike, zajedno sa upropašćenim preduzetnicimanovatorima u aeronautici, finansijerima-sivim eminencijama i otpadniĉkim bivšim ministrima; ali Ĉamĉa, leteći ka oĉevoj samrtnoj postelji, bio je u tako uzvišenom emocionalnom stanju da je uspešno u svom grlu izazvao praštajuću knedlu ĉak i za grešnog Hala. Pored čijeg bilijarskog stola, maglovito se pitao, ona njegova Bebica sad drţi tak i udara lopte?

U Indiji, rat izmeĊu muškaraca i ţena nije pokazivao nijedan znak smirivanja. U listu Indian Express proĉitao je belešku o najnovijem »samoubistvu neveste«. Njen muţ, PraĎapati, iščezao i negde se krije. Na sledećoj strani, roditelji mladih momaka i dalje traţe a roditelji mladih devojaka ponosno nude neveste »beliĉaste« koţe. Ĉamĉa se seti ţeninog prijatelja Bupena Gandija koji je sa velikom gorĉinom i besom govorio o takvim stvarima. »Kako da optuţujemo druge zbog predrasuda kad su i naše ruke tako prljave?« besedio je on. »Mnogi od vas Indijaca u Britaniji govore o ţrtvama raznih blefera. Dakle: ja nikad nisam bio lamo, ja ne znam vašu situaciju, ali moje liĉno iskustvo mi govori da ja nikad nisam mogao da se ugodno osećam kad me je neko opisivao kao ţrtvu. U klasnom smislu, oĉigledno, ja to nisam. A kulturološki govoreći, ovde imamo sve moguće vrste bigoterije, sve one postupke vezane za tlaĉiteljske grupe. I dok su mnogi Indijci nesumnjivo potlaĉeni, ja mislim da niko od nas nije ovlašćen da polaţe pravo na jedan tako sjajan poloţaj.« »Nevolja sa Bupenovim radikalnim kritikama«, primetila je Zini, »jeste u tome što reakcionari kao što je ovaj Salad-baba prosto uţivaju da ih halapljivo gutaju.« Besneo je i skandal oko naoruţanja; da li je indijska vlaĊa šljunula lovu posrednicima, u vidu provizije, pa se zatim sakrila iza lepog paravana? Tu su velike sume novca potrošene, a poverenje Predsedniku vlade je oslabilo; ali Ĉamĉu ništa od toga nije moglo da uznemiri. On je buljio u jednu mutnu fotografiju, na jednoj od unutrašnjih strana novina, na kojoj su se nejasno videli neki naduveni oblici, u velikom broju, kako ih nosi reka. U jednom gradu na severu Indije došlo

je do pokolja muslimana i njihovi leševi su bili pobacani u vodu, gde su oĉekivali akciju nekog dikensovskog ĉamdţije Gafera Heksama dvadesetog veka.Bilo je na stotine naduvenih i smrdljivih tela; ĉinilo mu se da se smrad diţe i širi sa same te strane novina. A u Kašmiru je jedan, nekad popularan, glavni sveštenik dobio za vreme molitve cipele u glavu, kojima su ga gaĊale rasrĊene grupe islamskih fundamentalista zato što je »šurovao« sa Kongresom-I. Na sve strane: komunalizam i sektaška zategnutost: kao da su sami bogovi krenuli u rat. U veĉitoj borbi izmeĊu lepote i surovosti ovoga sveta, surovost je svakodnevno napredovala. Sisodijin glas upade u ove mrzovoljne misli. Producent se bio probudio i ugledao jezivu fotografiju iz mesta Miruta koja je buljila u njega sa Ĉamĉinog isturenog avionskog stoĉiĉa. »Ĉinjenica je«, reĉe on bez svoje uobiĉajene dobroćudnosti, »da je religijska ve-vera koja ozakonjuje dup dup duboke i uz-uzvišene ljudske teţnje, danas u našoj dom-domovini sluškinja najniţih nag nag nagona, a bobo Bog je kreatura zla.« POZNATI ISTORIĈARI ODGOVORNI ZA UBISTVA - naveo vladin predstavnik na konferenciji za štampu, ali »napredni elementi« odbacili tu analizu. GRADSKA POLICIJA ZAGAĐENA KOMUNALNIM AGITATORIMA, protivargumenat nagoveštava. HINDU-NACIONALISTI POBESNELI I VRŠE NASILJE. U jednom politiĉkorn ĉasopisu nalazila se fotografija oglasne table istaknute ispred dţamije Juma Masjid u Starom Delhiju. Imam, trbušast ĉovek ciniĉnih oĉiju, koji se skoro svakog jutra moţe naći u svom »vrtu« - zapravo u jednoj pustolini sa crvenom zemljom i tucanikom, u senci dţamije, kako broji rupije od

priloga vernika, i od svake novĉanice posebno pravi svitak, te tako izgleda kao da drţi punu šaku onih prostih, uvijenih cigareta od krdţe i koji, liĉno, nije bio tuĊin u komunalistiĉkoj politici - oĉigledno je bio rešen da onaj uţas u Mirutu okrene na dobro. Ugasimo vatru pod našim grudima, vapila je tabla. Poklonimo se i odajmo poštu onima koje policijski meci pretvoriše u mučenike. A zatim: A vaj! A vaj! A vaj! Probudi se, Predsedniče vlade! I najzad, poziv na akciju: Krenućemo u bandh! - i datum tog štrajka u koji će krenuti. »Teški dani«, nastavljao je Sisodija. »Ovi Del(h)i Del(h)i delikti zadaju gaga gadne udarce fifi filmu kao i tele televiziji i privredi.« Zatim se razvedri kad ugleda stjuardese kako prilaze putnicima. »Poveriću vam da sam ĉaĉaĉa ĉlan kluba na vis visokom nivou«, reĉe on veselo da ga ĉuju domaćice aviona. »A vi? Da li treba da i vavav vama pripremim neko pić pić pićence?« O, te disocijacije za koje je ljudska svest sposobna, divio se Saladin sumorno. O, te protivureĉne liĉnosti koje se meĊusobno guraju i ćuškaju u ovoj našoj vreći od ţive koţe. Nije nikakvo ĉudo što smo nesposobni da se dugo usredsredujemo na neku stvar; nije ĉudo ni to što smo izumeli daljinski upravljaĉ i ureĊaj za skakanje sa kanala na kanal. Kad bismo te instrumente okrenuli prema sebi, otkrili bismo više kanala nego što bi ijedan kablovski ili satelitski moćnik ikad mogao i da sanja... I sam je primećivao kako mu misli skreću - uprkos tome što je uporno nastojao da ih usredsredi na svog oca - ka pitanjima koja su se odnosila na gĊicu Zinat-Zini Vakil. On joj je unapred poslao telegram, obaveštavajući je o svom dolasku; da li će ga doĉekati na aerodromu? Šta bi moglo i šta ne bi moglo da se desi izmeĊu njih? Da li je

on, ostavivši je, ne vrativši joj se i izgubivši vezu sa njom, jedno vreme - uĉinio onu Neoprostivu Stvar? Da li se ona - pomisli on uz šok što mu to nije ranije palo na pamet - udala? Da li je u nekog zaljubljena? Za nekog vezana? A što se njega tiĉe: šta on stvarno ţeli? Znaću kad je budem video, pomisli Saladin. Budućnost, ĉak i kad je ona samo pitanjima obmotano svetlucanje, neće biti pomraĉena prošlošću; pa ĉak i kad se smrt pribliţava središtu bine, ţivot nastavlja da se bori za ista prava. Let je prošao bez ikakve nezgode. Zinat-Zini Vakil nije ĉekala na aerodromu. »Hajde, poţurite«, mahnu mu Sisodija. »Moja koko kola ĉekaju, molim vas dodopustite mi da vas odbacim.« * Tridesetpet minuta docnije, Saladin Ĉamĉa bio je na Skandal Pointu, i sa torbom i vrećama za odela stajao pred kapijom svog detinjstva, gledajući u uvozni videokontrolni sistem iznad ulaza. Na visokom zidu oko imanja, na jednom delu blizu kapije bili su »sprej«farbom napisani slogani protiv narkomanije: DO ĐAVOLA, NE KOD BOGA/ODVEŠĆE TE TVOJA DROGA./BUDUĆNOST TI JE CRNA, STOGA! Hrabro, lafe, bodrio je sebe; i, kako je pisalo, zazvonio je, jednom, dugaĉko, da bi ga dobro ĉuli. *

U bujnom vrtu, uznemiren mu pogled pade na panj oborenog oraha. Sad im verovatno sluţi kao piknik-sto, pomislio je ogorĉeno. Njegov je otac uvek imao dara za melodramatiĉne, samosaţaljevajuće gestove, te da on tu ruĉa, na površini koja nosi u sebi snagu za udaranje dobrih emocionalnih šljaga - uz, bez sumnje, mnoge duboke uzdahe izmeĊu velikih zalogaja - sasvim bi liĉilo na njega. Da li će on i do same svoje smrti da kampuje, pitao se Saladin. Kakvu li tek sad razmetljivu igru sa glumatanjem i traţenjem saosećanja od publike izvodi taj matori kopilan!? Ko god se nalazi u blizini ĉoveka koji umire, potpuno zavisi od njegove milosti i nemilosti. Udarci zadati sa samrtne postelje ostavljaju modrice koje nikad ne prolaze. Njegova maćeha iziĊe iz mramorne palate ĉoveka na samrti da Ĉamĉu pozdravi, i to uĉini bez i najmanjeg nagoveštaja neke zlobe. »Salahudine. Dobro je što si došao. To će mu podići duh, a on sad baš sa svojim duhom mora da se bori, jer mu je telo manje-više propalo.« Bila je moţda šest ili sedam godina mlada nego što bi sad bila Saladinova majka, ali izvaĊena iz istog pticolikog kalupa. Njegov krupni, rasprostrivi otac bio je izvanredno dosledan, bar u tim stvarima. »Koliko mu je još ostalo?« upita Saladin. Nasrina je bila isto onako trezvena kao i u svom telegramu. »To moţe da se desi svaki dan.« Mijelom se bio proširio kroz sve Ĉangezove »dugaĉke kosti« - rak je bio doneo svoj sopstveni reĉnik u kuću; tu se više nije govorilo o rukama i nogama - niti se na taj naĉin mislilo. Kancerozne ćelije bile su otkrivene i u njegovoj krvi oko kostiju. »Trebalo je to na vreme otkriti«, reĉe Nasrina, a Saladin poĉe da oseća moć te stare dame, snagu volje

pomoću koje je ona vladala svojim osećanjima. »On je upadljivo slabio za ove poslednje dve godine. A ţalio se i na glavobolju i bolove u kostima, na primer, u kolenima. Znaš kako ti je to: kod starog ĉoveka za sve kriviš njegove godine, pa i ne pomišljaš na neku groznu, podmuklu bolest.« Zaustavila se, osećajući da treba da obrati paţnju na svoj glas. Kasturba, bivša ajah, beše izišla da im se pridruţi u vrtu. lspostavilo se da je njen muţ Valab umro skoro godinu dana ranije, od starosti, u snu: neţnija smrt od one koja je sad razjedala telo njegovog poslodavca, zavodnika njegove ţene. Kasturba je i dalje nosila šarene sarije Nasrine Prve: za danas je bila izabrala jedan od najvrtoglavijih sa crno-belim naštampanim op-art dezenom. I ona se srdaĉno pozdravila sa Saladinom: zagrljaj-poljupci-suze. »A što se mene tiĉe«, rekla je jecajući, »ja neću prestati da molim da se desi ĉudo, dok god ima i najmanje daha u njegovim jadnim plućima.« Nasrina Druga zagrli Kasturbu; glava svake od njih poĉivala je na ramenu one druge. Bliskost izmeĊu te dve ţene bila je spontana i neuprljana srdţbom; kao da je bliskost smrti sprala sve kavge i ljubomore ţivota. Dve siare dame tešile su jedna drugu, svaka ublaţavajući bol onoj drugoj zbog bliskog gubitka najdragocenije stvari: ljubavi. Ili, pre: voljenog ĉoveka. »Hajde«, Nasrina najzad reĉe Saladinu. »On treba da te vidi, odmah.« »Da li on zna?« upita Saladin. Nasrina odgovori neodreĊeno: »On je inteligentan ĉovek. Stalno pita - kud ode sva ta krv? Kaţe, postoje samo dve bolesti kod kojih krv ovako nestaje. Jedna je tuberkuloza.« Ali Saladin je bio uporan - zar on nikad nije izgovorio tu reĉ? Nasrina pognu glavu. Tu reĉ nikad nije izgovorio ni Ĉangez niti

iko u njegovom prisustvu. »Pa, treba li on to da zna?« upita Ĉamĉa. »Zar ĉovek nema prava da se pripremi za svoju smrt?« I on zapazi kako Nasrinine oĉi jednog trenutka zasijaše. Ko si ti da nam govoriš šta je naša duţnost. Ti si sva prava ţrtvovao. Zatim taj sjaj ugasnu, i dok je sad govorila, glas joj je bio ravan, bezosećajan, nizak. »Moţda je taĉno to što kaţeš.« Ali Kasturba zavapi: »Ne! Kako da mu se to kaţe, jadniku? To će mu slomiti srce.« Rak je bio zgusnuo Ĉangezovu krv do te mere da ju je njegovo srce sa najvećim mogućim naporom pumpalo i stvaralo cirkulaciju. TakoĊe mu je zagadio krvotok stranim telima, ploĉastim ćelijama bez hemoglobina, koje su napadale svaku krv koju je dobijao transfuzijom, iako je bila njegove grupe. Znači, ja čak ni tako malo ne mogu da mu pomognem, shvatio je Saladin. Ĉangez bi lako mogao da umre zbog tih uzgrednih posledica pre nego što ga sam rak dokrajĉi. Kad bi on umro od raka, njegov kraj bi bio ili zbog zapaljenja pluća ili prestanka funkcije bubrega; lekari, znajući da nikako ne mogu da mu pomognu, poslali su ga kući da tu saĉeka kraj. »Pošto je mijelom sistematska bolest, hemoterapija i zraĉenje se ne primenjuju«, objašnjavala je Nasrina. »Jedini lek za to je melfalan koji u nekim sluĉajevima moţe da produţi ţivot, ĉak i više godina. MeĊutim, rekli su nam da on spada u kategoriju koja ne reaguje na melfalan-tablete.« Ali to nije njemu rečeno, Saladinov unutrašnji glas bio je uporan. A to je greška, greška, greška. »Ipak se dogodilo ĉudo«, uzviknu Kasturba. »Doktori su rekli da je to jedan od najbolnijih rakova; ali tvoj otac nema bolove. Ako se moliš Bogu, onda ti on ponekad podari milost.« I upravo je zbog tog ćudljivog

odsustva bolova trebalo da proĊe toliko vremena da bi se utvrdila dijagnoza; rak se bar dve godine širio u Ĉangezovom telu. »Sad bih morao da ga vidim«, blago reĉe Saladin, molećivim tonom. Dok su razgovarali u vrtu, bio je prišao jedan sluga i odneo mu torbu i vreće sa odelima u kuću; a sad je i on, konaĉno, pošao za svojim odelima. Unutrašnjost kuće bila je nepromenjena velikodušnost druge Nasrine u poštovanju uspomene na prvu izgledala je neograniĉena, bar tokom tih dana, poslednjih dana ţivota njihovog zajedniĉkog supruga na ovom svetu - sem što je Nasrina II bila doselila svoju zbirku punjenih ptica (pupavaca i retkih papagaja pod staklenim zvonima i jednog velikog kraljevskog pingvina koji je stajao u mermernom holu sa mozaikom, dok su mu na kljunu vrveli mali crveni mravi) i zastakljene drvene kutije sa leptirima pribodenim ĉiodama. Saladin je prolazio pored te šarolike galerije mrtvih krilaca idući ka radnoj sobi svoga oca - Ĉangez je zahtevao da mu se isprazni spavaća soba na spratu i njegov krevet prebaci dole u njegov kutak osamljenosti, kabinet sa drvenim lamperijama, pun trulećih knjiga, kako ukućani ne bi morali da ceo dan trĉe gore-dole radi staranja o njemu - i najzad priĊe vratima smrti. Rano u svom ţivotu Ĉangez Ĉamĉavala je stekao zbunjujuću veštinu da spava sa potpuno otvorenim oĉima, »da uvek budem na oprezu«, kako je voleo da kaţe. Ali, sad, kad je Saladin tiho ušao u sobu, utisak koji su stvarale te otvorene sive oĉi, slepo iskolaĉene prema tavanici, bio je zaista uznemirujući. Saladin je jednog trenutka pomislio da je stigao prekasno; da je Ĉangez umro dok je on ćaskao u vrtu. Onda se ĉovek u

postelji nekoliko puta kratko nakašljao, okrenuo glavu i ispruţio jednu nesigurnu ruku. Saladin je prišao svom ocu i sagnuo glavu ispod starĉevog illana koji ga je milovao. * Ljubav prema ocu, probuĊena posle dugih ljutih decenija, bila je vedro, spokojno i divno osećanje; obnavljajuća, ţivotvorna stvar, hteo je Saladin da kaţe, ali nije rekao, jer mu je to zvuĉalo vampirski; kao da on, isisavanjem tog novog ţivota iz svog oca, tvori u Ĉangezovom telu mesto za smrt. Ali, iako o tome nije govorio, Saladin se iz sata u sat osećao sve bliţi mnogim svojim starim odbaĉenim »ja«, mnogim alternativnim Saladinima - ili, taĉnije, Salahudinima - koji su se otcepljivali od njega dok je pravio razliĉite izbore u ţivotu, ali koji su oĉigledno nastavili da egzistiraju, moţda u paralelnim svetovima teorije kvanta. Rak je bio oljuštio Ĉangeza Ĉamĉavalu doslovno do kostiju; obrazi su mu bili upali u udubljenja lobanje, a pod straţnjicom je morao da drţi jastuk od sunĊeraste gume zbog atrofije tkiva. Ali, oljuštio mu je i mane, sve ono što je u njemu bilo oholo i samovoljno, tiransko i surovo, te se ispod ljuske ponovo pojavio onaj vragolasti, dragi i blistavi ĉovek, da ga svi vide. Eh, kam’ da je celog svog ţivota bio ova osoba, Saladin (kome je poĉeo da se dopada zvuk njegovog punog, nepoengleţenog imena, prvi put za dvadeset godina) uhvatio je sebe kako to sad uzalud priţeljkuje. Baš je bilo bolno naći oca a pri tom nemati drugog izbora sem da mu kaţeš zbogom.

Tog jutra, kad se vratio kući, Salahudina Ĉamĉavalu je otac zamolio da ga obrije. »Ove moje stare ţene ne znaju dobro da rukuju tom mašinicom.« Ĉangezu je koţa visila na licu, sva meka i zbrĉkana, a dlaĉice brade (kad je Saladin praznio elektriĉni aparat za brijanje) bile su mu kao pepeo. Salahudin nije mogao da se seti kad je poslednji put ovako dodirivao oĉevo lice, zateţući mu koţu neţno dok je prelazio zaobljenim aparatom preko nje, a zatim je milovao da se uveri kako je sad glatka. Kad je završio, nastavio je da još nekoliko trenutaka povlaĉi prstima duţ Ĉangezovih obraza. »Pogle starca«, reĉe Nasrina Kasturbi, kad su ušle u sobu, »ne moţe da odvoji oĉi od svog sina.« Ĉangez Ĉamĉavala razvuĉe usne u iscrpljeni osmeh i otkri usta puna polomljenih zuba sa patrljcima istaĉkanim kapljicama pljuvaĉke i mrvicama od hleba. Otac mu je ponovo zaspao, pošto su ga Kasturba i Nasrina naterale da popije malo vode, i izbuljio oĉi naviše u — u šta? - On je svojim otvorenim, usnulim oĉima mogao istovremeno da se zagleda u tri sveta: u stvarni svet svog kabineta, u svet snoviĊenja, kao i u onaj onostrani, zagrobni, koji mu se pribliţavao (ili je bar Saladin u jednom trenutku sanjarenja uhvatio sebe kako to zamišlja); zatim je sin otišao u Ĉangezovu staru spavaću sobu da se odmori. Groteskne glave od obojene terakote kezile su se, sa zidova, dole na njega: rogati demon; prezrivi Arapin sa sokolom na ramenu; ćelavko s prevrnutim oĉima i isplaţenim jezikom u paniĉnom strahu od ogromne crne muve koja mu stoji na obrvi. Pošto dugo nije mogao da zaspi ispod tih figura - koje je celog ţivota znao, a i mrzeo, jer je bio poĉeo da ih vidi

kao Ĉangezove portrete - naposletku je prešao u drugu, neutralnu sobu. Probudivši se pred veĉe, on ode dole i ispred Ĉangezove sobe ugleda obe starice kako se dogovaraju oko pojedinosti u vezi s njegovim lekovima. Osim melfalan-tableta koje je reĊovno uzimao, bilo mu je prepisano i mnoštvo lekova u pokušaju da se suzbiju opasne prateće posledice oboljenja od raka: anemija, veliko naprezanje srĉanog mišića, i tako dalje. Izosorbid dinitrat, po dve tablete, ĉetiri puta dnevno; furosemid, po jednu tabletu, tri puta dnevno; prednisolon, po šest tableta, dvaput dnevno... »Ja ću to«, reĉe on staricama kojima laknu. »To je bar jedna stvar koju ja mogu da uĉinim.« Agarol za njegov zatvor, spironolakton za koće-ti-ga-znati šta, pa onda neki zilorik, alopurinol: i on se iznenada šašavo seti jednog prikaza antiĉkog teatra u kojem je engleski kritiĉar Kenit Tajnen zamislio likove sa mnogosloţnim imenima u Marloovom Tamerlanu Velikom kao jednu »hordu pilula i ĉudotvornih lekova koji se meĊusobno kolju i desetkuju«: Čikaš li me ti to, Barbiturate drski? Gospon badţo, tvoja baba - stara Nembutal Upiškila j’ krušku i mrtva je ona sad. Šljokice-zvezde plakaće za Nembutalom... Zar to nije više nego hrabro biti kralj Aureomicine i Formaldehide! – Zar to nije više nego hrabro biti kralj I projahati, O, slavno kroz Amfetamin?

Stvari koje vam sećanje zna da izbljuje! Ali moţda ovaj farmaceutski Tamerlan i nije bio baš tako loša eulogija za palog monarha koji je leţao ovde u svom crvoknjiţnom kabinetu, buljeći u tri sveta. »Hajde, aba«, veselo je umarširao kod svog baba. »Vreme za spasavanje tvog ţivota.« I dalje na svom mestu, na jednoj polici u Ĉangezovom kabinetu, stajala je izvesna bakarnomesingana lampa, koja je, navodno, imala moć da ispunjava ţelje, ali je dosad (jer nikad ne beše protrljana) bila neisprobana. Sada malo potamnela, gledala je dole na svog umirućeg vlasnika; a nju je zapaţao njegov jedini sin; koji je jednog trenutka bio u velikom iskušenju da je skine sa police, triput protrlja, i naredi duhu-Ċinu da izvede neku volšebnu ĉaroliju... ali, Salahudin je ipak pusti da stoji gde je bila. Ovde nije bilo mesta za Ċine, zloduhe ili demone; duhovima i fantastiĉnim prikazama pristup je bio zabranjen; mogle su da ulaze samo pilule nemoćne. »Evo tvog apotekara«, otpevuši Salahudin, zveckajući boĉicama i budeći svog oca iz sna. »Lekovi«, Ĉangez napravi deĉju grimasu gaĊenja. »Ih, bah, uf.« * Te noći, Salahudin je naterao Nasrinu i Kasturbu da spavaju udobno, u svojim krevetima, dok je on bdeo nad Ĉangezom sa jednog dušeka na podu. Pošto je uzeo svoju ponoćnu dozu izosorbida, umirući ĉovek je spavao tri sata, a zatim je osetio potrebu da ide u toalet. Salahudin ga je jednostavno podigao na noge, i bio je

zapanjen Ĉangezovom lakoćom. On je uvek bio teţak ĉovek, ali sad je bio ţivi obrok ćelijama raka koje su napredovale... u toaletu, Ĉangez odbi svaku pomoć. »Neće on da ti dopusti da mu pomogneš pri jednoj stvari«, Kasturba se onomad poţalila sa toplinom u glasu. »Jer on ti je mnogo stidljiv ĉovek.« Kad se vraćao ka svom krevetu, lako se oslonio na Salahudinovu ruku i dustabanlijski vukao noge u svojim starim, iznošenim kućnim papuĉama, a ona retka preostala kosa štrĉala mu je na glavi pod komiĉnim uglovima, dok je glavu drţao pticoliko nagnutu napred, na svom ţgoljavom i krhkom vratu. Salahudin odjednom poţele da starca podigne na svoje ruke, da ga ljuljuška i da mu peva neke neţne, utešne pesme. Umesto toga, on, u ovom najneprikladnijem trenutku za to, izbrblja svoju molbu za pomirenje. »Aba, ja sam došao ovamo zato što nisam ţeleo da ti i ja više budemo u lošim odnosima...« Jebeni idiote. Nek te Đavo zacrni, budalo sa licem boje pavlake. I ti to da kaieš usred noći! A ako on dosad nije naslućivao da umire, onda će mu ovaj tvoj govor pored njegove samrtničke postelje sigurno ukazati na to. Ĉangez je nastavljao da vuĉe noge pored njega; i samo malo jaĉe steţe sina za ruku. »To više nije vaţno«, reĉe on. »To je zaboravljeno, pa ma šta to bilo.« Sutradan ujutro, Nasrina i Kasturba su se pojavile u ĉistim sarijima, delujući odmorno i ţaleći se. »Oka nismo sklopile noćas, strašno nam je bilo što smo morale da spavamo tako daleko od njega.« Pale su na Ĉangeza i tako su ga neţno milovale i mazile, da se Salahudin osećao kao onda na svadbi Mišal Sufijan, kad mu se ĉinilo da ljude špijunira u njihovim intimnim trenucima.

Tiho je izišao iz sobe, dok se troje ljubavnika grlilo i ljubilo plaĉući. Smrt, ta velika ĉinjenica, plela je svoju volšebnu mreţu oko kuće na Skandal Pointu. Salahudin se predavao tom saznanju, kao i svi ostali, pa ĉak i Ĉangez koji se tog drugog dana osmehivao onim svojim starim zakrivljenim smeškom, onim koji je govorio Znam ja šta se dešava, poći ću ja sa njom, i nemojte misliti da moţete da me obmanjujete. Nasrina i Kasturba su se predano bavile njime, trĉkarale su oko njega, ĉetkajući mu kosu, milujući ga i nagovarajući ga da jede i pije. Jezik mu je debljao u ustima, smetajući mu malo pri govoru a mnogo pri gutanju; odbijao je da jede sve što je bilo vlaknasto i ţilavo, pa ĉak i pileće grudi koje je celog ţivota voleo da jede. Samo kašiku supice, pire od krompira, zalogajĉić pogaĉice. Hranu za bebe. Kad je sedeo u krevetu, Salahudin se smeštao iza njega; Ĉangez se naslanjao na telo svog sina, i tako je jeo. »Otvorite kuću«, naredio je Ĉangez tog jutra. »Hoću ovde da gledam neka nasmejana lica, a ne ta vaša tri smrknuta.« I tako, posle dugog vremena, ljudi poĉeše da dolaze: i mladi i stari, poluzaboravljeni roĊaci, roĊake, teĉe, tetke; nekoliko drugara iz starih dana narodnjaĉkog pokreta, elegantni dţentlmeni-pokeraši sa sedom kosom i monoklima; nameštenici raznih fondacija i filantropskih organizacija koje je Ĉangez osnovao pre mnogo godina; konkurentski proizvoĊaĉi poljoprivrednih prskalica i veštaĉkog dubriva. Prava vreća puna svega i svaĉega, pomislio je Salahudin; ali se i divio tome kako su se svi sjajno ponašali pred ĉovekom na samrti: mladi su mu intimno priĉali o svom ţivotu, kao da su ga hrabrili stavom da je ţivot nepobediv, pruţajući mu,

tako, vrednu utehu da je i on ĉlan te velike povorke ljudske rase - dok su stari evocirali uspomene iz prošlosti. Te je on tako saznao da ništa nije bilo zaboravljeno, ništa izgubljeno; da je on, uprkos svim godinama njegove samonametnute povuĉenosti, i dalje bio spojen sa svetom. Smrt je tako izvlaĉila na videlo ono što je u ljudima najbolje; dobro je bilo videti shvatio je Salahudin - kako i ovo pokazuje kakva su ljudska bića: paţljiva, draga, pa Ĉak i otmena. Mi smo još kadri da se uzdiţemo, pomislio je u sveĉanom raspoloţenju; uprkos svemu, mi još moţemo da transcendiramo. Jedna ljupka mlada ţena - Salahudinu pade na pamet da je ona verovatno njegova nećaka, pa se postide što joj ne zna ime - slikala je svojim Polaroidom Ĉangeza u društvu sa njegovim posetiocima, a bolesni ĉovek je bezmerno uţivao, praveći razne prigodne grimase, pa i ljubeći mnoge ponuĊene obraze, sa nekim sjajem u oĉima koji je Salahudin sebi tumaĉio kao nostalgiju. »Pa ovo je kao na nekom roĊendanu«, pomislio je. Ili: kao na Finigenovom bdenju. Mrtvac odbija da legne i dopusti ţivima da se lepo zabavljaju. »Moramo da mu kaţemo«, zahtevao je Salahudin kad su posetioci otišli. Nasrina je oborila glavu; i klimnula njome potvrdno. Kasturba je briznula u plaĉ. Odluĉili su da mu kaţu sutradan ujutro, pozvavši prethodno lekara-specijalistu da bi odgovarao na pitanja koja bi Ĉangez mogao da postavi. Specijalista, po imenu Panikar (Panikkar, ime koje bi Englezi pogrešno izgovarali, uz kikotanje, pomislio je Salahudin, kao i ono muslimansko Fakhar), stigao je u deset, blistajući od samouvaţavanja. »Trebalo bi da mu ja to kaţem«, reĉe on, uzimajući vlast u svoje ruke. »Većina pacijenata se

stidi da pokaţe strah pred voljenim ukućanima.« »Đavola ćete vi da mu kaţete!« reĉe Salahudin sa ţestinom koja ovoga trţe i jako iznenadi. »Pa, u tom sluĉaju«, Panikar sleţe ramenima, kao spremajući se da ide; što je rešilo stvar u njegovu korist, jer sada Nasrina i Kasturba saleteše Salahudina: »Nemojte da se svaĊate« »Molim te«. Salahudin, pobeĊen, sprovede doktora u oĉevu sobu i zalupi vrata za njim. »Ja imam rak«, Ĉangez Ĉamĉavala reĉe Nasrini, Kasturbi i Salahudinu kad je Panikar otišao. Govorio je razgovetno, izgovarajući tu reĉ s prkosnom, preteranom paţnjom. »I mnogo je uzeo maha. Nisam iznenaĊen. Panikaru sam kazao: ,Pa ja sam vam to već prvog dana rekao. Kud bi inaĉe sva ona krv mogla da ode?‘« - Izvan kabineta, Kasturba reĉe Salahudinu: »Kad si ti došao, njemu su oĉi zablistale. A tek juĉe, sa svim onim ljudima, kako je bio srećan. Ali sad mu je pogled ugašen. On sad neće da se bori.« Tog dana, po podne, Salahudin se našao sam pored svog oca dok su se dve ţene malo odmarale. Otkrio je da je - uprkos svojoj ranijoj odluĉnosti da se sve iznese na videlo i izgovori ona reĉ - sada smeten i neodreĊen, i da ne zna kako da razgovara sa ocem. Ali Ĉangez je imao nešto da kaţe. »Ţelim da znaš«, reĉe on svom sinu, »da ja nemam nikakav problem zbog ove stvari. Ĉovek mora od neĉeg da umre, i ovo nije onako kao što bi bilo kad bih umirao mlad. Ja nemam iluzija; znam da posle ovoga neću nikuda otići. To je kraj. I to je o-kej. Jedina stvar koje se plašim jeste bol, jer kad ĉoveka nešto boli, on izgubi

svoje dostojanstvo. Ne bih voleo da mi se to desi.« Najpre svim srcem ponovo zavoliš svog oca, pa onda naučiš i da mu se diviš. »Lekari kaţu da ti spadaš u one najreĊe sluĉajeve, jedan u milion«, odgovori mu on iskreno. »Izgleda da si zato pošteĊen bolova.« Na ovo se u Ĉangezu nešto opusti, a Saladin shvati koliko je stari bio uplašen i koliko mu je bilo potrebno da mu se to kaţe... »Basta«, mrzovoljno reĉe Ĉangez Ĉamĉavala. »Onda sam spreman. A, uzgred, da ti kaţem: najzad dobijaš lampu.« Sat kasnije poĉeo mu je proliv: retko, crno curkanje. Nasrina je, sva oĉajna, nekoliko puta pozivala telefonom Odeljenje hitne pomoći bolnice »Briĉ Kendi« ali Panikar nije bio tamo. »Odmah prestanite da mu dajete agarol«, naredio je deţurni lekar i umesto toga preporuĉio imodijum. To nije pomagalo. U sedam uveĉe, rizik od dehidracije bivao je sve veći, a Ĉangez je postao suviše slab da bi mogao da sedi u krevetu radi uzimanja hrane. On zapravo više nije osećao potrebu za jelom, ali Kasturba je uspela da mu kašikom unese u usta nekoliko kapi retkog griza u mleku s pasiranom kajsijom. »O-hoho«, izusti on ironiĉno, uz svoj krivi osmeh. Zaspao je, ali do jedan po ponoći morao je tri puta da ustaje i da se vraća u krevet. »Tako vam boga«, vikao je Salahudin u slušalicu, »dajte mi onda Panikarov kućni broj telefona.« Ali to je bilo protiv bolniĉkih propisa. »Morate sami da procenite«, reĉe deţurna lekarka, »kad je vreme da ga dopremimo ovamo.« Kuĉka, reĉe u sebi SalahuĊin Ĉamĉavala. »Mnogo vam hvala.« Oko tri sata, Ĉangez je bio toliko slab da ga je Salahudin manje-više nosio do toaleta. »Isterajte kola iz garaţe«, viknu on na Nasrinu i Kasturbu. »Idemo u

bolnicu. Smesta.« Dokaz o Ĉangezovom padu bilo je to što je on sad prvi i poslednji put dopustio sinu da mu pomogne u toaletu. »Crno govno je loša stvar«, reĉe on dašćući, i gušeći se skoro. Pluća su mu bila straviĉno zapušena; dah mu je podsećao na mehuriće koji se probijaju kroz lepak. »Neki rak je spor, ali ja mislim da je ovaj vrlo brz. Sve crnje i gore, i sve brţe.« A Salahudin, apostol istine, izgovori utešne laţi: Ne brini, aba. Biće ti dobro. Ĉangez Ĉamĉavala zatrese glavom. »Ja odlazim, sine«, reĉe on. Grudi poĉeše da mu se nadimaju; Salahudin brzo zgrabi jedan plastiĉni bokal i podmetnu ga pod Ĉangezova usta. Umirući ĉovek povrati više od pola litra sluzi pomešane sa krvlju: a posle toga bio je nemoćan i da govori. Salahudin je ovog puta stvarno morao da ga nosi - do zadnjeg sedišta »mercedesa«, gde je sedeo izmeĊu Nasrine i Kasturbe, dok je Salahudin najvećom brzinom vozio ka bolnici »Briĉ Kendi«, koja se nalazila pola milje dalje na drumu. »Je l’ da otvorim prozor, aba?« upita on jednog trenutka, a Ĉangez odmahnu glavom i promrmlja: »Ne«. Mnogo kasnije, Salahudin je shvatio da je to bila poslednja reĉ njegovog oca. Odeljenje hitne pomoći. Stopala u trku, bolniĉarke i bolniĉari, invalidska kolica, Ĉangeza istovaruju na krevet, zavese. Jedan mlad lekar radi ono što je moralo da se radi, veoma brzo ali bez utiska da se ţuri. On mi je simpatičan, pomisli Salahudin. Zatim ga lekar pogleda pravo u oĉi i reĉe: »Ne verujem da će se izvući.« Kao udarac pesnicom u stomak. Salahudin uvide da se drţao jalove nade, oni će ga srediti i mi ćemo ga odvesti kući; ali ovo nije »to«, te je njegova trenutna reakcija na doktorove reĉi bio bes. Vi ste sad mehaničar. Nemojte mi

reći da kola ne mogu da krenu; popravite tu prokletu stvar. Ĉangez se oĉigledno davio u sopstvenim plućima. »Ne ide ovako sa grudnim košem - ova kurta mu je do guše zakopĉana; moţemo li...« Cepajte je. Radite sve što morate. Kapljanje, pip-pip...pip - na ekranu, slabljenje otkucaja srca, bespomoćnost. Mladi lekar mrmlja: »Bogami, još malo, i...« na što Salahudin uĉini jednu grubu stvar. Okrete se Nasrini i Kasturbi i reĉe im: »Brzo doĊite. DoĊite ovamo i recite mu zbogom.« - »Šta to znaĉi, zaboga!« prasnu lekar... ţene nisu plakale, ali priĊoše Ĉangezu i svaka ga uze za jednu ruku. Salahudin je crveneo od stida. On nikad neće saznati da li je njegov otac ĉuo tu smrtnu presudu koja je kanula sa usana njegovog sina. Salahudin sad naĊe bolje reĉi: vraćao mu se njegov stari jezik, urdu muslimanski, posle duge potisnutosti. Svi smo pored tebe, aba. Svi te mnogo volimo. Ĉangez nije mogao da govori, ali to je bio - zar nije? - da, mora da je bio - jedan mali znak prepoznavanja: kao da je klimnuo glavom. On me je čuo. A zatim Ĉangez Ĉamĉavala iznenada napusti svoje lice; još je bio ţiv, ali beše otišao na neku drugu stranu, okrenuo se unutarnjosti, da pogleda u nešto što bi se tamo moglo videti. On me uči kako se umire, pomisli Salahudin. On ne skreće svoj pogled, već gleda smrt pravo u lice. Nijednog trenutka, dok je umirao, Ĉangez Ĉamĉavala nije izgovorio ime Boţije. »Molim vas«, reĉe lekar, »idite sad dalje od zavese i pustite nas da radimo svoj posao.« Salahudin povuĉe dve ţene nekoliko koraka dalje; a sad, kad je zavesa skrila Ĉangeza od njihovih oĉiju, one zaplakaše. »On se zakleo da me nikad neće ostaviti«, jecala je Nasrina,

njeno gvozdeno savlaĊivanje konaĉno je bilo slomljeno, »a ipak je otišao.« Salahudin priĊe zavesi i proviri kroz pukotinu; i vide kako u telo njegovog oca pumpaju struju, dok se na ekranu monitora naglo pojavljivala jedna zelena zupĉasta linija pulsa; vide kako lekar i sestre udaraju po grudima njegovog oca; vide poraz. Poslednja stvar koju je ugledao na licu svog oca, pred sam kraj intervencije medicinske ekipe i beskorisnih napora, bio je blesak tako dubokog straha da je Salahudin osetio jezu do samih kostiju. Šta li je to otac video? Šta li je to bilo što ga je ĉekalo, što nas sve ĉeka, i ulilo toliki strah u oĉi jednog hrabrog ĉoveka? - I sad, pošto je sve bilo završeno, on se vrati i stade pored Ĉangezovog kreveta; i vide da su krajevi usana njegovog oca izvijeni naviše, u osmeh. On pomilova te drage mu obraze. Danas ga nisam obrijao. Umro je sa strnjikom na licu. O, kako mu je to lice već bilo hladno; ali mozak, mozak je zadrţao nešto topline. Nabili su mu vatu u nozdrve. Ali šta ako je to bila greška? Šta ako on ţeli da diše? Nasrina Ĉamĉavala je stajala pored njega. »Hajde da ti oca vratimo kući.« * Ĉangeza Ĉamĉavalu su vratili kući mrtvaĉkim kolima, poloţenog na aluminijumsku ploĉu na podu, izmeĊu dve ţene koje su ga volele, dok ih je Salahudin pratio u »mercedesu«. Ljudi iz kola uneli su ga u njegov kabinet i tu ostavili da poĉiva; Nasrina je ukljuĉila erkondišner na najjaĉe. Bila je to, uostalom, smrt u

tropskom delu sveta, a i sunce je trebalo ubrzo da izgreje. Šta li je on to video? - neprestano je Salahudin mislio o tome. Zašto onaj strah? I otkud onaj poslednji osmeh? Svet je ponovo dolazio. Teĉe, tetke, roĊake, roĊaci, prijatelji uzeše stvar u svoje ruke, pripremajući sve što je bilo potrebno. Nasrina i Kasturba sedele su na belim ĉaršavima prostrtim preko poda sobe u kojoj su, jednom davno, Saladin i Zini posetili onu neman, Ĉangeza; ţene su sedele zajedno sa njih dve i oplakivale umrlog, a mnoge meĊu njima su i stalno recitovale prigodnu versku »kalmu«, uz pomoć brojanica. Salahudina je to nerviralo; ali nije imao snage da im kaţe da prestanu. Onda je došao i mula i sašio Ĉangezov mrtvaĉki pokrov, te je sad bilo vreme da se telo okupa; i mada se tu nalazilo dosta muškaraca koji su mogli da to obave i bez njegove pomoći, Salahudin im se nametnu. Ako on moţe da gleda njegovoj smrti u oči, onda to mogu i ja. - I dok su mu oca kupali, okretali su mu telo ĉas na ovu ĉas na onu stranu, po mulinim komandama; a kad mu je ugledao mokro telo, puno modrica, i oţiljak od operacije slepog creva, dugaĉak i mrk, Salahudin se setio onog jedinog drugog puta u svom ţivotu kad je svog fiziĉki stidljivog oca video golog: Salahudin je tada imao devet godina i greškom je ušao u kupatilo gde se Ĉangez tuširao, te je prizor oĉevog penisa za njega bio šok koji nikad nije zaboravio. Taj debeli, zgureni organ, kao neka batina. O, koja snaga u tome; i ništavnost njegovog sopstvenog... »Neće da mu se zatvore oĉi«, ţalio se mula. »To je trebalo ranije da uĉinite.« Bio je to jedan zdepast, pragmatiĉan badţa, taj mula sa bradom bez

brkova. On se prema mrtvom telu odnosio kao prema nekoj najobiĉnijoj stvari, kojoj je potrebno pranje kao automobilu, ili prozoru ili ĉiniji. »Ti si iz Londona? Iz samog Londona? - Ţiveo sam ja tamo mnogo godina. Bio sam vratar u hotelu ,Kleridţ‘.« Oh? Stvarno? Baš zanimljivo. Taj je ĉovek ţeleo da s njim ćaska! Salahudin je bio zapanjen. Pa ovo je moj otac, zar ti to ne shvataš? »A ova odeća«, upita mula, pokazujući na Ĉangezovu poslednju kurta-pidţamu, onu koju su mu u bolnici razderali na grudima radi lakše manipulacije. »Da li vam treba?« Ne, ne. Uzmite je. Molim. »Baš ljubazno. Hvala.« Krpice od crnog platna nabili su u Ĉangezova usta i zavukli mu ih ispod oĉnih kapaka. »Ovo platno je bilo u Meki«, reĉe mula. Vadite ga! »Ne razumem. To je sveta tkanina.« Jeste li me čuli: vadite, vadite! »Nek se Bog smiluje duši tvojoj!« I onda: Odar, posut cvećem, kao kolevka neke ogromne bebe. Telo, umotano u beli ĉaršav, a svuda po njemu strugotine od sandalovog drveta, da lepo miriše. Još cveća, i jedan zelen prekrivaĉ sa zlatom vezenim stihovima iz Kurana. Mrtvaĉki automobil, sa odrom u njemu, ĉeka dozvolu udovica da bi krenuo. Poslednji oproštaji, od ţena. Groblje. Muški oplakivaĉi zaleću se da podignu odar na svoja ramena a jedan svom teţinom hrupi na Salahudinovu nogu i odvaljuje mu parĉe nokta na noţnom prstu.

MeĊu oplakivaĉima jedan odaljeni stari Ĉangezov prijatelj, tu je uprkos zapaljenju oba plućna krila; i drugi jedan stari gospodin, on plaĉe, suza mu suzu stiţe, a i sam će već koliko sutra umreti; i još mnogi drugi razni ljudi, hodajući zapisi o ţivotu jednog mrtvog ĉoveka. Grob. Salahudin silazi u raku, stoji na njenom kraju gde će leţati glava, a grobar na drugom, gde će leţati noge mrtvaca. Ĉangeza Ĉamĉavalu spuštaju u raku. Glava moga oca, svom teţinom, u mojim rukama. Spustio sam je na zemlju; da tu počiva. Svet je - neko je napisao - mesto ĉiju realnost dokazujemo našim umiranjem u njemu. * Ĉekala ga je da se vrati sa groblja: ona - bakarnomesingana lampa, njegovo obnovljeno nasledstvo. On uĊe u Ĉangezov kabinet i zatvori vrata. Pored kreveta, na podu, leţale su njegove stare papuĉe: postao je, kao što je i predskazao, »jedan par ispraţnjenih cipela«. Na posteljini se još video otisak tela njegovog oca; soba je bila ispunjena teškim mirisima: sandalovog drveta, kamfora, karanfilića. On skide lampu sa police i sede za Ĉangezov pisaći sto. Izvadivši iz dţepa maramicu, ţivahno protrlja lampu: jedanput, dvaput, triput. Odmah se sva svetla upališe. U sobu uĊe Zinat-Zini Vakil. »O boţe, izvini, moţda si ti ţeleo da se sva ugase, ali sa ovim spuštenim roletnama ovde je baš bilo sumorno.« Mašući rukama, govoreći glasno svojim

divnim kreketavim glasom, upletene kose - najzad jednom - u debelu kiku do struka, stajala je tu ona, njegov i samo njegov duh-Ċin. »Toliko mi je krivo što nisam došla ranije, jer sam baš htela da te povredim, i zamisli koji sam trenutak izabrala, ali nema veze, kenjatoru samozadovoljni - ipak mi je drago što te vidim, siroĉe jedno, gusanu bez roditelja.« Bila je ista, kao uvek, ogrezla u ţivot do guše, baveći se jednom kombinacijom povremenih predavanja o umetnosti, koja je drţala na univerzitetu, svoje lekarske prakse i politiĉkih aktivnosti. »Bila sam u onoj prokletoj bolnici kad si ti tamo došao, je l’ znaš? Baš sam tamo bila, ali pojma nisam imala o tvom tati sve dok se cela ta stvar nije okonĉala, pa ni onda nisam došla da te zagrlim, baš sam kuĉka, je l’ da? - ali ako ti sad hoćeš da me izbaciš, nema ljutnje.« Ona je bila velikodušna ţena, velikodušnija od svih koje je znao. Znaćeš kad je budeš video, tako je obećao sebi, i to se pokazalo kao istina. »Ja te volim«, ĉuo je sebe kako joj to kaţe, zaustavljajući je zahuktalu na njenom koloseku. »O-kej, neću te drţati za reĉ«, izjavi ona, najzad; izgledala je veoma zadovoljno. »Ravnoteţa tvoje svesti oĉigledno je poremećena. Srećan si što nisi u jednoj od naših velikih javnih bolnica; oni tamo ludake smeštaju pored narkosa, a u tim odeljenjima je tako veliki promet droga da jadne šizike završavaju sa lošim navikama. - Uostalom, ako mi to budeš rekao i posle četrdeset dana, ĉuvaj se, jer ću to, onda, moţda i ozbiljno da shvatim. A sad bi to kod tebe moglo da bude neko oboljenje.« Neporaţenom (a, izgledalo je, i nevezanom) Salahudinu, Zinin ponovni ulazak u njegov ţivot završavao je proces obnavljanja, regeneracije, što je

predstavljalo krajnje zaĉuĊujući i paradoksalan produkt fatalne bolesti njegovog oca. Njegov stari engleski naĉin ţivota sa svojim bizarnostima i zloćudnostima - sada mu je izgledao veoma dalek od njega, pa ĉak i stran, kao i njegovo potkušeno pozorišno ime. »Bilo ti je krajnje vreme«, sloţi se Zini kad joj je rekao da se vratio svom pravom imenu, Salahudin. »Sad, konaĉno, moţeš prestati da se baviš glumom.« Da, to je liĉilo na poĉetak jedne nove faze, u kojoj će mu svet biti solidan i realan, i u kojem krupna figura jednog roditelja više neće stajati izmeĊu njega i neminovnosti groba. Ţivot siroĉeta, kao što je bio Muhamedov; kao svaĉiji. Ţivot osvetljen jednom ĉudnom smrti koja zraĉi, koja nastavlja da sija pred njegovim duhovnim okom, kao neka vrsta ĉarobne lampe. Ja tako moram da mislim na sebe, kao da ću odsad neprestano ţiveti u prvom trenutku budućnosti, odluĉio je nekoliko dana kasnije, u Zininom stanu, u uliĉici Sofija Koledţ, dok se u njenom krevetu oporavljao od obostranog oduševljenja tokom ljubavnih aktivnosti uz veliku halapljivost i rad zubića. (Ona ga je bila stidljivo pozvala kući, kao da je skidala veo posle dugog skrivanja iza njega.) Ali nije baš tako lako otresti se istorije; on je ipak ţiveo u sadašnjem trenutku prošlosti, a njegov stari ţivot se spremao da ga ponovo zapljusne sa svih strana, i da upotpuni svoj završni ĉin. * Postao je svestan toga da je on sad bogat ĉovek. Po odredbama Ĉangezovog testamenta, ogromno bogatstvo

pokojnog industrijskog i finansijskog moćnika i bezbroj unosnih poslovnih interesa imali su da budu pod nadzorom eminentnih staratelja, a prihodi da se dele na tri ravne ĉasti, izmeĊu Ĉangezove druge ţene Nasrine, Kasturbe, koju je u tom dokumentu pomenuo kao »u svakom istinskom pogledu, moje treće«, i njegovog sina, Salahudina. MeĊutim, posle smrti tih dveju ţena, starateljstvo moţe da prestane kad to Salahudin bude hteo: ukratko, on je naslednik cele mase. »Pod uslovom«, Ĉangez Ĉamĉavala je nestašno uglavio, »da taj lupeţ prihvati moj poklon koji je ranije prezrivo odbio, tj. rekviriranu školsku zgradu koja se nalazi u Solanu, Himaćal Pradeš.« Ĉangez je mogao da poseĉe onaj orah, ali nikad nije ni pomislio da Salahudina iskljuĉi iz svog amaneta. - MeĊutim, kuće u Pali Hilu i Skandal Pointu bile su izuzete iz svih odredbi. Prva je odmah prešla u vlasništvo Nasrine Ĉamĉavale; a druga je, takoĊe sa neposrednim dejstvom, pripala samo Kasturbi-bai, koja je brzo objavila da tu staru kuću prodaje zavodu za razvoj grada. To imanje je vredelo više desetina miliona rupija, ali Kasturba je bila potpuno nesentimentalna prema nepokretnom imanju. Salahudin se ţestoko bunio protiv toga, ali ona ga je nemilosrdno nokautirala. »Ja sam ceo svoj vek provela ovde«, obavestila ga je. »I zato o tome mogu samo ja da odluĉujem.« Nasrina Ĉamĉavala bila je potpuno ravnodušna, ne mareći za sudbinu stare kuće. »Jedan uspon više, jedan komad starog Bombaja manje«, i slegla je ramenima. »Kakva je tu razlika? Gradovi se menjaju.« Ona se već pripremala da se preseli natrag u Pali Hil, skidajući kutije sa svojim leptirima sa zidova i skupljajući svoje punjene ptice iz hola. »Ma, pusti«,

rekla mu je Zini Vakil. »Ti ionako ne bi mogao da ţiviš u tom muzeju.« Ona je svakako bila u pravu; tek što je bio odluĉio da se okrene budućnosti, poĉeo je da gluvari okolo i da ţali za krajem svog detinjstva. »Idem da se naĊem s Dţordţom i Bupenom, sećaš ih se«, rekla mu je. »Sto i ti ne bi pošao sa mnom? Ti moraš da poĉneš da se šaltuješ u grad.« Dţordţ Miranda je upravo bio završio jedan dokumentarni film o komunalizmu za koji je intervjuisao Hinduse i muslimane svih boja. Fundamentalisti obeju religija smesta su našli razloge za zabranu prikazivanja tog filma, i, mada su bombajski sudovi odbili taj zahtev, sluĉaj je otišao na Vrhovni sud. Dţordţ, sa još većom bradom, proreĊenijom kosom i pupaviji nego ranije, koliko se Salahudin sećao, pio je rum u šljokarnici Dobi Talao i svojim pesimistiĉkim pesnicama udarao po stolu. »Taj ti je Vrhovni sud stekao onu šah-banovsku slavu«, vikao je, aludirajući na taj zloglasni sluĉaj u kojem je, pod pritiskom islamskih ekstremista, Sud presudio da je plaćanje alimentacije suprotno volji Alaha, te je tako zakone Indije uĉinio reakcionarnijim od, na primer, onih pakistanskih. »Prema tome, ja nemam mnogo nade. Ţalostivno je uvrtao voštane krajeve svojih brkova. Njegova nova cura, jedna visoka i mršava Bengalka s potkresanom kosom koja je Salahudina malo podsećala na Mišal Sufijan, izabra ovaj trenutak da napadne Bupena Gandija što je objavio zbirku pesama o svojoj poseti »gradiću sa hramovima« Gagarija u planinama Zapadnih Gata. Te pesme je kritikovala hinduistiĉka desnica; jedan eminentan juţnoindijski profesor obznanio je da je Bupen »izgubio pravo da se naziva indijskim pesnikom«, ali po mišljenju te mlade ţene,

Švatilehe, Bupen je bio zaveden religijom u opasnu dvosmislenost. Ozbiljnom Bupenu se seda kosa razmahivala a okruglo lice mu je blistalo, dok se branio. »Ja tu kaţem da su bogovi od kamena koji se odvaljuje sa planina jedina ţetva Gagarija. Govorim o krdima legendi sa svetim kravljim klepetušama koje im zvekeću dok pasu na obroncima bregova. Te slike nisu dvosmislene.« Švatileha nije bila uverena u to. »Naš poloţaj, danas, mora da se opisuje kristalno jasno. Sve metafore mogu pogrešno da se tumaĉe.« Ponudila je svoju teoriju. Društvo je orkestrirano onim što je ona nazivala velikim naracijama: istorijom, ekonomikom, etikom. U Indiji, razvoj korumpiranog i zatvorenog drţavnog aparata »iskljuĉio je narodne mase iz etiĉkog projekta«. Kao posledica toga, mase su zadovoljenje svoje potrebe za etikom potraţile i našle u onoj najstarijoj od svih naracija, to jest, u religijskoj veri. »Ali tim naracijama manipulišu teokratija i razni politiĉki elementi na jedan potpuno retrogradan naĉin.« A Bupen reĉe: »Ne moţemo osporiti sveprisutnost vere. Ako svojim pisanjem tu veru unapred osudujemo da je na neki naĉin obmana ili laţ, nismo li mi onda krivi zbog elitizma, zbog toga što masama namećemo svoj pogled na svet?« Švatileha je bila puna prezira. »U Indiji se danas konfrontiraju dve borbene linije«, uzviknu ona. »Svetovno protiv religijskog, svetlost protiv mraka. Bolje bi ti bilo da vidiš na kojoj si strani.« Bupen ljutito ustade da ide. Zini ga je smirivala: »Mi ne moţemo podneti raskole. Nas ĉeka planiranje.« On ponovo sede, a Švatileha ga poljubi u obraz. »Izvini« reĉe mu. »Mnogo sam fakultetski obrazovana, tako mi Dţordţ uvek kaţe. Meni se, u stvari, sviĊaju tvoje

pesme. Ja sam samo raspravljala jedan sluĉaj.« A Bupen, umekšan, napravi gest kao da hoće da je udari po nosu; i kriza proĊe. Oni su se sastali, Salahudin je sad shvatio, da diskutuju o svom uĉešću u jednoj znaĉajnoj politiĉkoj demonstraciji: u obrazovanju jednog ljudskog lanca koji treba da se proteţe od »Indijske kapije« pa sve do najudaljenijih severnih predgraĊa grada, u znak podrške »nacionalnoj integraciji«. Komunistiĉka partija Indije (marksista) bila je nedavno organizovala upravo jedan takav ljudski lanac u Kerali, i to sa velikim uspehom. »Ali«, Dţordţ Miranda primeti, »to će ovde, u Bombaju, da bude potpuno drukĉija stvar. U Kerali je KP(m) na vlasti. A ovde, sa ovim barabama što vlaĊaju gradom, moţemo oĉekivati sve vrste maltretiranja - od policijske opstrukcije pa do gadnih napada rulje na delove lanca, naroĉito kad bude prolazio, kao što će i morati, kroz Senine tvrĊave, u Mazagaonu, i tako dalje.« Ali i pored tih opasnosti, objasnila je Zini Salahudinu, takve javne demonstracije su bitna stvar. Dok su nasilja u gradu sve ĉešća - onaj pokolj u Mirutu bio je samo najnovija nesreća u ĉitavom nizu zlikovaĉkih incidenata - nuţno je da se silama dezintegracije ne dopusti da rade šta hoće. »Moramo pokazati da i suprotne sile deluju.« Salahudin je bio malo ošamućen od brzine kojom mu je ţivot, ponovo, bio poĉeo da se menja. Zar to ja učestvujem u jednom dogaĎaju KP(m)?! Čuda nikad neće prestati da se dešavaju; mora biti da sam stvarno zaljubljen. Kad su rešili sva pitanja - koliko će prijatelja svako od njih moći da povede sa sobom, gde će se sakupiti, šta treba poneti od hrane, pića i pribora za prvu pomoć -

opustili su se, popili onaj jeftini mrki rum i neobavezno ćaskali; i tada Salahudin prvi put ĉu glasine o ĉudnom ponašanju filmskog stara, Dţibrila Farište, koje su bile poĉele da kolaju po gradu, i oseti kako ga njegov stari ţivot ubode kao skriveni trn; ĉu kako mu prošlost, kao zvuk trube iz daljine, odzvanja u ušima. * Ovaj Dţibril Farišta, koji se vratio u Bombaj da pokupi konce svoje filmske karijere, nije bio, po opštem mišljenju, onaj stari, neodoljivi Dţibril. »Badţa je, izgleda, sav rašrafljen i na dobrom putu da izvrši samoubistvo«, izjavi Dţordţ Miranda koji je znao sve filmadţijske traĉeve. »Ko zna zašto? Kaţu da je zbog neke nesrećne ljubavi malĉice poremetio pameću.« Salahudin je drţao jezik za zubima, ali je osećao da mu lice gori. Eli Koun je, posle poţara u Brikholu, odbila da primi Dţibrila natrag. U onoj stvari opraštanja za grehe, razmišljao je Salahudin, niko se nije setio da se posavetuje sa potpuno neduţnom i veoma povreĊenom Alelujom; mi smo njen ţivot, još jednom, pretvorili u periferiju našeg. Nije čudo što ona još skače od besa. U njihovom poslednjem i nešto nategnutom razgovoru preko telefona, Dţibril je rekao Salahudinu da se vraća u Bombaj »u nadi da više nikad neću morati da je vidim ni nju ni tebe - a, vala, ni ovaj prokleti, hladni grad, u onom što mi je još ostalo od ţivota«. A sad je on bio tu, i, po svemu sudeći, ponovo brodolomnik koji je ovog puta naleteo na hridi svoje otadţbine. »On pravi neke grozne filmove«, nastavi Dţordţ. »Ali sad je morao da u

njih ulaţe svoju lovu. Posle dva ĉabriranja, producenti su pobegli glavom bez obzira. A ako mu i ovaj hovi potone, on će bankrotirati, propašće, načisto.« Dţibril je sada snimao modernu verziju ranije filmovane priĉe iz velikog epa Ramajana, u kojoj su junaci i junakinje kod njega postali pokvareni i zli, umesto moralno ĉisti i nepodloţni grehu. Kod njega je Rama bludnik i pijanica a Sita lakoumna ţenska; dok je Ravana, kralj-demon, opisan kao dostojanstven i ĉestit ĉovek. »Ravanu igra Dţibril«, objasni Dţordţ obuzet uţasom. »Izgleda kao da on svesno pokušava da se definitivno konfrontira sa verskim sektašima - znajući dobro da ne moţe da ih pobedi - da bi ga oni razbili u param-parĉad.« Nekoliko glumaca koji su u tom filmu dobili uloge već je okrenulo leĊa kameri i napustilo snimanje, a neki su dali i jezive intervjue u kojima optuţuju Dţibrila za »bogohuljenje«, »satanizam« i druge prestupe. Njegova poslednja švalerka, Pimpl Bilimorija, pojavila se na naslovnoj strani Cine-Blitz-a, sa izjavom: »Bilo je to nešto kao ljubljenje s Đavolom.« Dţibrilov stari problem pakleno smrdljivog daha iz usta. Njegovo ĉudno ponašanje izazivalo je više zlih jezika nego njegov izbor tema za film. »U neke dane on je sušta ljubaznost i vedrina«, reĉe Dţordţ. »A u druge, dolazi na posao kao gospod bog svemogući i stvarno traţi od ljudi da pred njim padaju na kolena. Ja, liĉno, ne verujem da će taj film biti završen sve dotle dok, i ukoliko, on ne sredi svoje duševno zdravlje koje je, ja to stvarno osećam, poremećeno. Prvo ona njegova bolest, pa ona eksplozija aviona, i sad ta njegova nesrećna ljubav: shvatate ĉovekov problem.« A bilo je i gorih glasina: Dţibrilova poreska afera nalazila se pod

istragom; posetili su ga i policijski inspektori da mu postave pitanja u vezi sa smrti Rehe Merĉant, a Rehin muţ, kralj kuglagera, zapretio je »da će tom kopilanu sve koske polomiti«, te je Dţibril nekoliko dana morao da se kreće u pratnji svojih telohranitelja kad god se koristio liftom u zgradi Everest Vilaz; a što je bilo od svega najgore, ĉula su se govorkanja i o tome da on noću posećuje gradsku ĉetvrt sa crvenim lampama gde je, kako je natuknuto, ĉesto zalazio u izvesne »ustanove« na zloglasnom drumu Foras, sve dok ga »mame« nisu izbacile zato što je ozleĊivao ţene. »Kaţu da su neke od njih zadobile i teške povrede«, reĉe Dţordţ. »I da je morao da šljune veliku lovu da bi se to zataškalo. Ne znam. Svet svašta priĉa. A onoj Pimpl, svakako, odmah je skoĉila numera. Čovek koji mrzi ţene. Ona od svega toga pravi sebi imidţ zvezde - fatalne ţene filma. Ali kod Farište stvarno ima neĉeg mnogo grešnog. Ĉujem da ga ti poznaješ«, završi Dţordţ, gledajući Salahudina, koji buknu. »Ne tako dobro. Samo zbog one avionske nesreće i, sliĉno.« Bio je zbunjen. Izgledalo je da Dţibril nije uspeo da pobegne od svojih unutarnjih demona. On, Salahudin, beše verovao - naivno, sad se to pokazalo - da su dogaĊaji u brikholskom poţaru, kad mu je Dţibril spasao ţivot, na neki naĉin obojicu oĉistili, isterali iz njih one Ċavole da izgore u onoj proţdirućoj vatri; da je, u stvari, ljubav pokazala svoju humanizujuću moć, veliku kao i moć mrţnje; da ljude vrlina moţe da preobraţava isto kao i porok. Ali ništa nije veĉito; nijedno izleĉenje, izgleĊa, nije potpuno. »Filmska industrija je puna šizika«, Švatileha je govorila Dţordţu. »Pogledaj samo sebe, mister.« Ali

Bupen se uozbilji. »Ja sam Dţibrila uvek video kao pozitivnu silu«, reĉe on. »Glumac iz jedne manjine koji igra uloge likova iz mnogih religija, i svi ga prihvataju. Ako je on pao u nemilost, to je rĊav znak.« Dva dana kasnije, Salahudin Ĉamĉa proĉita u nedeljnim novinama da je jedan meĊunarodni tim planinara, na svom putu da se popne na Skriveni vrh, stigao u Bombaj; a kad vide da se u tom timu nalazi i ĉuvena »Kraljica Everesta«, gĊica Aleluja Koun, imao je ĉudan osećaj da je progonjen, neko ĉuvstvo da senke njegove uobrazilje izlaze u svet stvarnosti, da sudbina stiĉe sporu, fatalnu logiku sna. »Sad znam šta je utvara«, pomisli on. »Nezavršen posao, eto šta je.« * Elina prisutnost u Bombaju poĉela je, tokom sledeća dva dana, da ga sve više opseda. Svest ga je nagonila da neke stvari dovodi u ĉudne meĊusobne veze; na primer, oĉigledan oporavak Elinih stopala sa prekidom njenih ljubavnih odnosa sa Dţibrilom: kao da je on nju sakatio svojom ljubomornom ljubavlju. Salahudinova racionalna svest je znala da je njen problem sa ravnim tabanima u stvari prethodio njenoj vezi sa Dţibrilom, ali bilo ga je obuzelo neko ĉudno sanjalaĉko raspoloţenje, te je izgleda bio neprobojan za logiku. Sta je ona stvarno radila ovde? Zašto je u stvari došla? Postajao je uveren da je tu, negde, po strani, pohranjen ĉekao neki strašan udes. Zini, zauzeta svojim lekarskim poslovima, predavanjima u koledţu i radom na organizovanju

demonstracije ljudskim lancem, nije, trenutno, imala vremena za Salahudina i njegova morbidna raspoloţenja, pa je u njegovom introvertnom ćutanju pogrešno videla izraz sumnji - zbog njegovog povratka u Bombaj, zbog njegovog uvlaĉenja u politiĉku aktivnost one vrste koja mu je uvek bila odvratna, a i zbog nje same. Da bi sakrila svoj strah, ona mu se obrati u formi lekcije. »Ako si ozbiljno mislio da se otarasiš svog tuĊinstva, Saladbaba, onda nemoj umesto toga da propadaš u neku vrstu podruma pakla bez temelja. Vaţi? Svi smo ovde. Stojimo licem okrenuti prema tebi. Ovog bi puta stvarno trebalo da pokušaš da se kao odrastao ĉovek upoznaš sa ovom sredinom. Pokušaj da prigrliš ovaj grad, ovakav kakav on jeste, a ne tamo neke svoje uspomene iz detinjstva zbog kojih si i setan i bolan. Privuci ga k sebi. Taj stvarno postojeći grad. Shvati njegove mane kao svoje. Postani njegovo biće; pripadaj.« On klimnu glavom, odsutno; a ona, misleći da se on sprema da je ponovo ostavi, besno izlete iz kuće, što njega ostavi u stanju krajnje zbunjenosti. Da li da pozove Eli telefonom? Da li joj je Dţibril priĉao o onim glasovima? Da li bi trebalo da pokuša da se vidi sa Dţibrliom? Nešto je na putu da se dogodi, upozoravao ga je njegov unutrašnji glas. I to će se dogoditi, a ti ne moţeš ništa učiniti da tu prokletu stvar sprečiš. O, da: to je nešto loše. *

I to se dogodilo na dan demonstracije, koja je, uprkos svim procenama, predstavljala priliĉno lep uspeh. Ĉulo se da je došlo do nekoliko sitnijih ĉarki u okrugu Mazagaon, ali, uopšte uzevši, dogaĊaj je mirno protekao. Posmatraĉi KPI(m) izveštavali su o jednom neprekinutom lancu od Ijudi i ţena koji su se drţali za ruke s kraja na kraj grada, a Salahudin, koji je stajao izmeĊu Zini i Bupena na drumu Muhamad Ali, nije mogao da ospori snagu tog prizora. Mnogi ljudi u lancu su plakali. Naredbu da se svi uhvate za ruke dali su organizatori - istaknuta meĊu njima bila je Švatileha, koja je stajala u jednom »dţipu« u pokretu, sa megafonom u ruci - taĉno u osam ujutro; jedan sat kasnije, kad je buĉna i haotiĉna saobraćajna guţva dostigla vrhunac, gomila sveta je poĉela da se rastura. MeĊutim, uprkos ĉinjenici da su hiljade graĊana uĉestvovale u dogaĊaju, uprkos miroljubivoj prirodi i pozitivnoj poruci, formiranje ljudskog lanca nije prenosila Durdaršan televizija niti je o njemu bilo reĉi u njenim vestima. A ni Sveindijski Radio nije emitovao nikakav izveštaj o tome. Većina listova (subvencioniranih od vlade) takoĊe nije pomenula dogaĊaj... samo su jedan dnevni list na engleskom jeziku i jedne nedeljne novine objavili beleške o ljudskom lancu; i to je bilo sve. Zini, sećajući se odnosa prema lancu u Kerali, previĊala je to prigušujuće ćutanje, kako je rekla Salahudinu dok su se pešice vraćali kući. »To je jedan komunistiĉki šou«, objašnjavala je. »Prema tome, ovo je, zvaniĉno, jedan nedogaĊaj.« Šta su to šĉepali oni krupni naslovi u veĉernjim novinama?

Šta li je to vrištalo na ĉitaoce tako velikim masnim slovima sa naslovne strane, dok za vest o ljudskom lancu nije bilo dopušteno više od jednog šapata »petitom«? KRALJICA EVERESTA I FILMSKl MOGUL STRADALI DVOSTRUKA TRAGEDIJA NA MALABAR HILU DŢIBRIL FARIŠTA NESTAO NOVE ŢRTVE PROKLETSTVA EVEREST VILAZA Telo uglednog filmskog producenta, S. S. Sisodije našla je kućna pomoćnica kako leţi na tepihu nasred dnevne sobe u apartmanu slavnog glumca g. Dţibrila Farište, sa probodenim srcem. GĊica Aieluja Koun, pri onom što se veruje da je »povezani incident«, poginula je survavši se sa krova oblakodera, sa kojeg je pre dve godine gĊa Reha Merĉant bacila svoju decu i sama skoĉila dole na beton. Jutarnje novine bile su manje dvosmislene u pogledu Farištine najnovije uloge. FARIŠTA POD SUMNJOM NESTAO. »Ja se vraćam u Skandal Point«, reĉe Salahudin Zini, koja, pogrešno tumaĉeći ovo njegovo povlaĉenje u unutrašnju komoru duha, planu. »Mister, bolje bi ti bilo da se jednom odluĉiš.« Odlazeći nije znao kako da je razuveri; kako da joj objasni svoje nadvlaĊujuće osećanje krivice, osećanje odgovornosti: kako da joj kaţe da su ta ubistva bila crno cveće niklo iz semena koje on beše davno posejao? »Samo mi je potrebno da razmislim«, reĉe slabim glasom, potvrĊujući njene sumnje. »Samo dan, dva.«

»Salad-baba«, reĉe mu ona oporo. »Moram da ti to kaţem, ĉoveĉe. Sjajno si tempirao stvar.« * Uveĉe tog dana, posle njegovog uĉestvovanja u ljudskom lancu, Salahudin Ĉamĉavala je gledao kroz prozor svoje spavaće sobe iz detinjstva u noćne šare Arabijskog mora, kad je Kasturba ţurno zakucala na njegova vrata. »Jedan ĉovek ţeli da vas vidi«, reĉe ona gotovo šišteći, oĉigledno uplašena. Salahudin nije nikog video da prolazi kroz kapiju. »Ušao je kroz ulaz za poslugu«, odgovori mu Kasturba na njegovo ispitivanje. »I, baba, ĉujte, to je onaj Dţibril. Dţibril Farišta, o kome piše u novinama da...« glas joj se prekide i ona poĉe razdraţeno da gricka nokte na levoj ruci. »Gde je on?« »Šta sam mogla, bilo me je strah«, zavapi Kasturba. »Pustila sam ga u... kabinet vašeg oca, on, samo, ĉeka tamo. Al’ moţda bi bilo bolje da vi ne idete kod njega. Je 1’ da pozovem policiju? O, Boţe, kakva nevolja!« Ne. Ne zovi. Idem da vidim šta hoće. Dţibril je sedeo na Ĉangezovom krevetu i u rukama drţao staru lampu. Nosio je prljavu belu kurtupidţamu i izgledao kao ĉovek koji je loše spavao. Oĉi su mu bile van fokusa, ugašene, mrtve. »Tupadţijo«, reĉe on umorno, pokazujući mu sa lampom u ruci u pravcu jedne fotelje. »Osećaj se kao kod kuće.«

»Ti strašno izgledaš«, usudi se Salahudin da mu kaţe, što kod ovog drugog izazva neki odsutan, ciniĉan, neuobiĉajen osmeh. »Sedi i kušuj, Tupadţijo«, reĉe Dţibril Farišta. »Došao sam da ti ispriĉam jednu priĉu.« Znači, to si ti bio, shvatio je Salahudin. Ti si to stvarno učinio: ubio si oboje. Ali Dţibril je već ţmurio; onda je sastavio vrhove svojih prstiju i poĉeo da priĉa svoju priĉu - koja je takoĊe bila kraj mnogih priĉa ovako: Kan ma kan Fi qadim azzaman * I bilo je i nije bilo tako u vreme koje zaboravi svako Pa, u svakom sluĉaju tako nekako Nisam siguran jer kad su došli u posetu ja nisam bio ja nikako to uopšte nisam bio ja neki dani su teški kako da ti kaţem na šta bolest liĉi na nešto ovako ali nisam siguran Uvek jedan deo mene stoji napolju vrišti nemoj molim te nemoj ali to ništa ne vredi znaš kad ta bolest doĊe Ja sam anĊeo bogom prokleti anĊeo od boga ali ovih dana to ti je osvetniĉki anĊeo Dţibril osvetnik uvek osveta zašto Nisam siguran da je nešto ovako da je zloĉin ljudski

Naroĉito ţene

ali ne iskljuĉivo

ljudi moraju plaćaju

da Tako nešto I tako je on nju doveo ništa loše nije mislio sad ja to znam on je samo hteo da nas dvoje budemo zajedno kaka kaka kak o ne vidite reĉe on da vas oh oh ona nije prešla ni go go go govora o tome a vi ste reĉe on još lulu ludi za njom to svi znaju a on je samo ţeleo da ona i ja budemo budemo Ali ja sam ĉuo stihove Shvataš li Tupadţijo stihove Jabuka rumena a torta ţuta tra la la kruta Ljubiĉica plava a runolist rutav seti me se kad budem mrtav mrtav mrtav Tu vrstu stvari Nisam mogao da ih isteram iz svoje ćupe a ona se pred mojim oĉima promenila nazivao sam je svakako kurvo i tome sliĉno a on, znao sam ja sve o njemu Sisodija kurvar ima muda odnekuda ja sam znao šta su njih dvoje hteli da rade Smeju mi se u mojoj roĊenoj kući tako nešto Volim buter volim tost Stihovi Tupadţijo šta ti misliš ko sastavi te proklete stvari

I tako ja prizvah dole gnev Boţiji uperih svoj prst njega pogodih pravo u srce ali ona kuĉka pomislih kuĉka hladna ko led Stoji i ĉeka samo ĉeka a onda ne znam nisam siguran nismo bili sami Tako nekako Reha je bila tamo lebdela je na svom ćilimu ti se sećaš nje Tupadţijo Sećaš se Rehe na ćilimu video si je kad smo padali a osim nje još jedna osoba neki šašav badţa škotski tip u suknjici Nisam mu uhvatio ime Ona ih je videla ili ih nije videla nisam siguran samo je stajala tamo To je bila Rehina ideja odvedi je gore na terasu na vrh Everesta ti si već jednom bila tamo jedini put je nizbrdo dole Ja sad uperim prst na nju odemo gore Nisam je ja gurnuo Reha je nju gurnula Ne bih je ja gurnuo Tupadţijo Shvati me Tupadţijo Pakleno krvavo Voleo sam ja tu devojku. *

Salahudin je razmišljao o tome kako je Sisodija, sa svojim izvanrednim darom za srećne sluĉajne susrete (Dţibril uskaĉe u londonski saobraćaj, sam Salahudin paniĉi pred otvorenim vratima aviona, a sad, izgleda, i Aleluja Koun u holu svog hotela) najzad, ipak, sluĉajno naleteo na smrt; a razmišljao je i o Eli, padaĉu sa manje sreće od njega, koja je (umesto svog toliko dugo ţeljenog solo-uspona na Everest) ostvarila to sramotno fatalno spuštanje - i o tome kako će on sad umreti zbog svojih stihova, ali nije bio u stanju da tu smrtnu presudu smatra za nepravdu. Zaĉu se kucanje na vratima. Otvorite, molim. Policija. Kasturba ih je ipak pozvala. Dţibril skide poklopac sa ĉarobne lampe Ĉangeza Ĉamĉavale i pusti ga da zveckajući padne na pod. On je bio sakrio revolver u nju, shvati Salahudin. »Pazite!« uzviknu on. »Ovde je jedan naoruţan ĉovek.« Kucanje prestade, a sad Dţibril protrlja rukom bok ĉarobne lampe: jedanput, dvaput i treći put. Revolver iskoĉi i naĊe se u njegovoj drugoj ruci. I pojavi se jedan stravičan duh-Ďin monstruoznog rasta, seti se Salahudin. »Kakvu ţelju imaš? Ja sam rob onoga ko drţi ovu lampu.« Kako oruţje ograniĉava ĉoveka, pomisli Salahudin, osećajući se ĉudno odvojen od zbivanja. - Kao Dţibril kad ga bolest spopadne. - Da, zaista; oruţje je granica najuţa. - Jer kako je izbor sad bio mali: Dţibril naoruţan čovek a on nenaoruţan; o, kako se svemir skupio! Pravi duhovi-Ċini iz one davne starine imali su moć da otvaraju dveri Beskonaĉnog, da sve stvari ĉine mogućim, da sva ĉudesa budu ostvarljiva; u poreĊenju s tim, kako je samo bio banalan ovaj

moderni vampir, ovaj degradirani potomak moćnih predaka, ovaj slabašni rob lampe dvadesetog veka! »Ja sam ti davno rekao«, tiho izusti Dţibril Farišta, »da ako pomislim da me bolest neće nikad ostaviti na miru, da će se uvek vraćati, neću biti u stanju da je podnosim.« I zatim vrlo brzo, pre nego što je Salahudin i prstom mogao da makne, Dţibril zavuĉe cev revolvera u svoja usta; i povuĉe oroz; i postade slobodan. Stajao je kraj prozora svog detinjstva i gledao napolje na Arabijsko more. Mesec je bio skoro pun; meseĉina se protezala od stena Skandal Pointa pa sve tamo dalje do dalekog horizonta, i stvarala iluziju srebrne staze, kao razdeljak na sjajnoj morskoj kosi, kao drum što vodi ka zemljama ĉudnovatim. Odmahnuo je glavom; nije više mogao da veruje u bajke. Detinjstvo beše prošlo, a pogled sa ovog prozora nije bio ništa drugo do jedan stari i sentimentalni eho. Do Ċavola s tim! Neka doĊu buldoţeri. Ako staro odbija da umre, mlado se neće roditi. »Hajde, poţuri«, zaĉu on glas Zinat-Zini Vakil pored svog ramena. Izgledalo je da je on uprkos svojim rĊavim delima, svojoj slabosti, krivici - uprkos svojoj ljudskoj prirodi - dobijao sad još jednu šansu. Nije bilo objašnjenja za ĉovekovu sreću u ţivotu, to je bilo jasno. Sreća je, prosto, bila tu, i hvatala ga za lakat. »Idemo kod mene«, ponudi Zini. »Šta ćemo, kog Ċavola, ovde?« »Idem«, on joj odgovori i okrete se od onog prizora napolju.

1

Allat – boginja (Allah – bog) kod muslimana, pre Muhameda. – Prim. prev. Gibreel – Dţibril, Gabrijel, Gavril, Gavrilo. – Prim. prev. 2

3

queues - engl., redovi u kojima se stoji za hranu ili bioskopske karte. - Prim. prev. 4

Purana - vrsta staroindijskih epsko-didaktiĉkih knjiţevnih dela koja sadrţe mitološke priĉe o stvaranju, propasti i obnovi sveta, podvige bogova i junaka, propise o verskim obiĉajima i praznovanjima, odeljke o pravima i duţnostima pojedinih kasta, filozofska razmatranja itd. - Prim. prev. Boginje iz perioda mnogoboţaĉkog islama. - Prim. prev. 5

Aluzija na »poslovnog ĉoveka« Muhameda, pre nego što je postao prorok. - Prim. prev. 6

7

Engl. izgovor koji podseća na ime Muhamed, mada te dve (ovde spojene) ovako napisane reĉi postoje u engl. jeziku i, grubo prevedene, znaĉe »skovana grimasa«. Prim. prev. Mahaund - arhaiĉni naziv za Muhameda; arapski: Muhammad (hvaljeni, slavljeni, dostojan slave); škotski: 8

Satana, od pobrkane asocijacije na Muhameda kao »laţnog proroka«. - Prim. prev. 9

William the Conqueror - Vilijem Osvajaĉ. - Prim prev.

10

Egipatski sultan (1174-1193), osvojio Jerusalim; suprotstavljao se krstašima. - Prim. prev. 11

Mogul, car Hindustana. - Prim. prev.

12

Muzika ili Harmonija sfera, po Platonu i pitagorejcima: nebeska muzika koja nastaje kretanjem nebeskih tela u vasioni. - Prim. prev. Mujezin (ar. miezin) - hodţa koji sa munare poziva verne na molitvu. Prim. prev. 13

14

Swadeshi (svadeši) - u Indiji, politiĉka akcija bojkotovanja strane robe i podsticanja domaće proizvodnje. - Prim. prev. 15

Urdu - jezik muslimana u Indiji. - Prim. prev.

16

Završni, smrtni udarac. - Prim. prev.

17

Engl. gl. izveden iz imena dr Tomasa Boudlera, koji je 1818. objavio jedno pročišćeno izdanje Šekspirovih dela, s namerom da iz njih ukloni sve ono što »vreĊa«. - Prim. prev. 18

Pakistanci u Engleskoj. - Prim. prev.

19

Grčki - debeo, odebljao; a pahidermi - debelokošci, slonovi, svinje i dr. -Prim. prev. 20

Samoubistvo. - Prim. prev.

21

yoni - (sans.) u Hindu-mitologiji, falusni simbol oboţavanja vrhovne ţenske stvaralaĉke sile prirode. Prim. prev. 22

Toussaint L'Ouverture, Pierre Dominique (17431803), haićanski crnac, oslobodilac i general. - Prim. prev.