Sajmon Danster i Džerald Vilijams - Sivi Vuk-Bekstvo Adolfa Hitlera

March 28, 2017 | Author: milica | Category: N/A
Share Embed Donate


Short Description

Download Sajmon Danster i Džerald Vilijams - Sivi Vuk-Bekstvo Adolfa Hitlera...

Description

SIVI VUK

BEKSTVO ADOLFA HlTLERA

Edicija

GRIFON

Knjiga 1

SAJMON DANSTEN DŽERARD VILIJAMS

SIVI VUK

OKTOIH

Naslov originala

GREY WOLF The Escape of Adolf Hitler Copyright © 2011 Simon Dunstan, Gerrard Williams, Spitfire Recovery Ltd.

Copyright © Srbija i Crna Gora - ADMIRAL BOOKS, Beograd

Fotografija na prednjoj korici: Adolf Hitler in Uniform © Bettmann/CORBIS

SADRŽAJ Spisak učesnika ........................................................................... 7 Tretman vojnih činova .............................................................. 12 Skraćenice ................................................................................... 14 Spisak mapa i dijagrama .......................................................... 15 Predgovor ................................................................................... 17 Uvod ............................................................................................. 25 I DED: NACISTI TRIJUMFUJU 1. poglavlje: Nahraniti zver .................................................... 33 2. poglavlje: Početak preokreta .............................................. 44 3. poglavlje: Smeđa eminencija .............................................. 52 4. poglavlje: Silovanje Evrope ................................................ 60 5. poglavlje: Nacističko zlato ................................................. 73 6. poglavlje: Orlov let i Vatrena zemlja ................................ 82 II

DED:

LDVCI

7. 8. 9.

poglavlje: Crvenokošci i privatne vojske ......................... 91 poglavlje: Lovački trag vodi do Pariza ........................... 102 poglavlje: Gotovina, rakete i uranijum ........................... 112

10. 11. 12. 13.

poglavlje: U magli rata ................................................... 124 poglavlje: Pljačkaši Rajha ............................................... 133 poglavlje: Borman, Dals i Operacija Ukrštenica.......... 141 poglavlje: „Wo bist Adolf Hitler?" .................................. 156

III

DED :

14. 15. 16. 17.

poglavlje: Bunker ............................................................ 169 poglavlje: Let ................................................................... 184 poglavlje: Gruppe Seewolf. ............................................... 197 poglavlje: Argentina — Zemlja srebra ......................... 217

IV

DEO :

18. 19. 20. 21. 22. 23.

poglavlje: Podmornice uplovljavaju ............................. 241 poglavlje: Pravac: Patagonija ......................................... 257 poglavlje: Dolina Adolfa Hitlera .................................. 271 poglavlje: Pohlepni saveznicf odani prijatelji ............. 280 poglavlje: Odlasci ........................................................... 297 poglavlje: Aveti u senkama ........................................... 308

BEKSTVD

SIVI VUK PATAGDNIJE

Izjave zahvalnosti ................................................................... 315 Beleške ...................................................................................... 317 Bibliografija i drugi izvori..................................................... 356

SPISAK

UČESNIKA

Spisak značajnih likova koji se pojavljuju u ovoj knjizi ne sadrži nepotrebna objašnjenja velikih istorijskih figura kao što su AdolfHitler, Martin Borman, Herman Gering, Frenklin D. Ruzvelt; Dvajt D. Ajzenhauer i Vinston Cerčil. Njegova glavna svrha jeste da pomogne čitaocu da prati manje poznate ličnosti koje se više puta pojavljuju na ovim stranicama. Imena napisana polumasnim slovima odnose se na pojedince koji se pojavljuju drugde na ovoj listi.

NEMCI I AUSTRIJANCI Abs, Herman Jozef: Predsednik upravnog odbora Dojče banke AG (1957-67). Član upravnog odbora (1938-45). Alfensleben, gen. Ludolf fon: SS i policijski general; traženi ratni zločinac; kasnije upravnik nacističkog naselja u Inalku; u argentinskoj pokrajini Rio Negro. Arenstorf, Gerda fon: Koleginica Ditriha Nibura u nemačkoj ambasadi u Buenos Airesu (1938-44); koja je Evu Duarte regrutovala kao tajnog agenta. Barš; poručnik prve klase Franc: Komandant podmornice U- 1235. Baumbah; potpukovnik Verner: Oficir Luftwaffe (ratnog vazduhoplovstva) koji je zapovedao vazduhoplovnim pukom za specijalne zadatke Kampfgešvader 200, i nadzirao bekstvo Hitlerove grupe iz Travemundea u Nemačkoj do Reusa u Spaniji; 29. aprila 1945. Baumgart; kapetan Peter Erih: Oficir Luftwaffe i SS rodom iz Ju- žne Afrike; koji je odveo Hitlerovu grupu iz Berlina u Tonder u Danskoj; 29. aprila 1945. Bete; Hajnrih: Nemački mornar sa bojnog broda Admiral GrafŠpe, koji je postao Hitlerov poslednji sluga. Braun, Verner fon: Tehnički direktor programa balističkih projektila V-2; našao posle rata zaposlenje u Americi. Kanaris, admiral Vilhelm: Šef Abvera, vojne obaveštajne organizacije. Derge, Hajnrih: Službenik Rajhsbanke odaslan u Argentinu kao ađutant Ludviga Frojdea, i finansijski savetnik argentinske vlade.

Faupel, general Vilhelm fon: Bivši vojni savetnik argentinske vojske i, za vreme tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, šef obaveštajne službe za Španiju i Južnu Ameriku kao upravnik Ibero-američkog instituta. Fegelajn, general Herman: Esesovac i ađutant Hajnriha Himlera u Hitlerovom štabu, koji je postao Hitlerov šurak i prisan prijatelj Martina Bormana. Flik, Fridrih: magnat industrije čelika i pristalica Nacističke partije, direktor Vereinigte Stahlwerke AG (Ujedinjenih železara) (193345). Fos, admiral Hans Erih: Mornarički oficir za vezu u Firerovom štabu. Hohenlohe-Langenburg, princ Maksimilijan Egon cu: nemački aristokrata i posrednik između Hajnriha Himlera i Alena Dalsa. Hudal, biskup Alojz: glavna pronacistička veza Martina Bormana u Vatikanu, pomogao da se organizuje bekstvo mnogih ratnih zločinaca ujužnu Ameriku. Humel, potpukovnik Hans Helmut fon: SS ađutant Martina Bormana, i njegov posrednik za kontakte s Alenom Dalsom. Hitel, major Vilhelm: SS oficir, posrednik između SS generala Kaltenbrunera i Alena Dalsa. Kaltenbruner, general Ernst: general SS i policije koji je komandovao Glavnom kancelarijom za bezbednost Rajha (RSHA), i vršio koordinaciju između policije, Gestapoa (tajne policije), i obaveštajnog i kontraobaveštajnog ogranka SS (SD). Kaj, kapetan Valter: Bivši prvi oficir bojnog broda Admiral Graf Spe, kasnije energičan u nacističkim obaveštajnim aktivnostima u Argentini i Urugvaju. Koen, Vili: Šef odeljenja za Latinsku Ameriku u nemačkom Ministarstvu spoljnih dela (1933-45), služio u Santjagu, u Čileu, te u Madridu; aktivan obaveštajni agent. Lantšner, pukovnik Fridrih: oficir SS, kasnije vlasnik građevinske firme u San Karlosu de Bariloče, u argentinskoj pokrajini Rio Negro. Leman, Oto: Oficir saniteta u nacističkom naselju u Inalku, u Argentini, kasnije Hitlerov lični lekar u njegovom skloništu u La Klari. Mejner, Oto: Viši obaveštajni agent u nemačkoj ambasadi u Buenos Airesu (1939-44), gde je zamenio Ditriha Nibura.

s

Miler, general Hajnrih ;;Gestapow: general SS i policije koji je komandovao Gestapom. Nibur, kapetan Ditrih: Mornarički ataše u nemačkoj ambasadi u Buenos Airesu (1939-41), i obaveštajni agent generala fon Faupela. Oferman, poručnik prve klase Hans-Verner: Komandant podmornice U-518. Putkamer, admiral Karl-Jesko fon: Hitlerov mornarički ađutant u Firerovom bunkeru, koji je pomagao Martinu Bormanu oko sigurnih radio veza. Rozenberg, Alfred: Umetnički wkomesarw Nacističke partije i šef ERR (Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg fur die Besetzen Gebiete — Specijalnog štaba nacionalnog vođe Rozenberga za okupirane teritorije), organizacije zadužene za pljačku umetničkih dela iz okupiranih zemalja. Rudel, pukovnikHans-Ulrih: Pilot lovca-bombardera ;;štukea koji je bio najođlikovaniji oficir u nemačkoj vojsci, kasnije aktivan u nacističkoj zajednici oko San Karlosa de Bariloče; u Argentini. Sandštede, Gotfrid: Ataše za štampu u nemačkoj ambasadi u Buenos Airesu (1939-41), viši obavetajni agent kod generala Fon Faupela, i funkcioner pomorske kompanije Delfino. Šaht, Hjalmar: Svojevremeno predsednik Rajhsbanke i ministar ekonomije Rajha, te generalni direktor Banke za međunarodna poravnanja u Bazelu, u Svajcarskoj. Šaumburg-Lipe, princ Stefan cu: Konzul u Čileu (1936-41), ta- kođe aktivan u poslovima ambasade u Buenos Airesu. Šelenberg, general Valter: general SS koji je komandovao obaveštajnom agencijom Sicherheitsdienst (SD), i nameravao da posreduje između Hajnriha Himlera i Alena Dalsa. Šmic, Herman: predsednik upravnog odbora konglomerata IG Farben; finansijer i pristalica Nacističke partije. Šecau, zamenik komandanta Gerhard: Komandant podmornice U880. Šreder, baron Kurt fon: Vodeči bankar i pristalica Nacističke par- tije. Terman, baron Edmund fon: Nemački ambasađor u Argentini (193841). Tisen, Fric: Magnat industrije čelika i pristalica Nacističke partije; predsednik Vereinigte Stahlwerke AG (Ujedinjenih železara).

Vinter, Gustaf: Agent Abvera, koji je uspostavio tajnu obaveštajnu bazu na Fuerteventuri na Kanarskim ostrvima. Volf, general Karl: SS vojni upravnik severne Italije, koji je s Alenom Dalsom pregovarao o predaji nemačkih snaga u Operaciji Osvit. AMERIKANCI Donovan, general Vilijam Dž.: Direktor Kabineta za koordinaciju informacija (COI) (1941) i Kabineta strateških službi (OSS) (194245). Dals, Alen Velš: Privredni advokat sa izuzetno dobrim predratnim vezama u Nemačkoj, od oktobra 1941. šef operacija COI, a zatim i šef podružnice OSS u Bernu, u Švajcarskoj (1942- 45); posle rata, direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) (1953-61). Ford, Henri: Magnat automobilske industrije, dobio odlikovanje od Nacističke partije zahvaljujući podršci koju joj je pružao. Grovs, general Lesli R.: Direktor Projekta Menheten i začetnik stremljenja SAD da se lociraju i neutralizuju nemačka nuklearna istraživanja. Lensdejl Mlađi, potpukovnik Džon: Šef obezbeđenja Projekta Menheten, i drugi po rangu komandovanja u Misiji Alsos čiji je cilj bio neutralisanje nemačkogprograma nuklearnih istraživanja. Lesli, Edžvort M.: Oficir OSS, posrednik između Alena Dalsa i generala SS Kaltenbrunera. MorgentauMlađi, Henri: američki ministar finansija (1934-45). Paš, pukovnik Boris T.: Komandant Misije Alsos. Valas, Henri: Potpredsednik Sjedinjenih Država (1941-45). BRITANCI Dalzel-Džob, stariji poručnik Patrik: Oficir Kraljevske mornarice koji je komandovao Timom 4 u okviru 30. isturene jedinice (komandosa). Fleming, stariji poručnik Ijan: Oficir u dobrovoljačkoj rezervi Kraljevske mornarice i lični pomoćnik admirala Džona Henrija Godfrija, direktora Mornaričke obaveštajne službe; kasnije, pisac špijunskih beststelera o Džejmsu Bondu. Norman, ser Montagju: Guverner Engleske banke (1920-44) i generalni direktor Banke za međunarodna poravnanja u Bazelu, u Švajcarskoj.

ARGENTINCI Ajhorn, Valter i Ida: Vodeće pristalice i organizatori finansiranja Nacističke partije; Hitlerovi prijatelji i vlasnici hotela Eden u La Faldi; u pokrajini Kordoba. Frojde, Ludvig: Bankar i građevinar-milioner; koji je nastupao kao glavni finansijski predstavnik nacista i agent za širenje uticaja u Argentini. Frojde, Rodolfo: Sin Ludvigov, koji je postao privatni sekretar i obaveštajni koordinator predsednika Perona. Lojte, Rikardo fon: Generalni direktor trgovačkog konglomerata Lahuzen čiji su osnivači bili Nemci. Palke, Maks: Direktor argentinske podružnice kompanije Manesman rođen u Nemačkoj, vlasnikklinike i banje Gran Hotel Vijena u Miramaru, u pokrajini Kordoba. Peron, pukovnik Huan Domingo: Član Grupo de Oficiales Unidos (GOU) — vojne hunte Grupa „Ujedinjeni oficiri“ koji je postao potpredsednik, kasnije predsednik Argentine. Peron, Eva ,,Evita“ Duarte: Ljubavnica, kasnije žena pukovnika Perona, i agentkinja za širenje uticaja nacističke obaveštajne službe. Santander, Silvano: Zastupnik pokrajine Rios (1936-44), sve dok nije bio primoran da pobegne u Urugvaj; aktivan i glasan pro- tivnik povezivanja nacista i argentinske vlade. Taborda, Raul Damonte: Predsednik komiteta argentinskog kongresa koji je istraživao aktivnosti nacista. □ STALI Brugman, Čarls: Švajcarski ambasador u Sjedinjenim Državama (1939-45). Dođero, Alberto: Urugvajsko-argentinski milioner i magnat pomorskog transporta, saučesnik Peronovih. Mason, general Rodzer: Direktor švajcarske tajne službe (1939- 45). Valenberg, Markus: Švedski industrijalac i bankarski magnat.

ll

TRETMAN

VDJNIH ČINDVA

Pošto ovo nije prvenstveno vojnoistorijska knjiga, nismo se trudili da posebno razlikujemo pojedine nivoe generala i viših oficira u bilo kojoj vojnoj formaciji; kako sila Osovine, tako i Saveznika. Prevodili smo nemačke SS i mornaričke činove, kako niže stoji, i one prve smo uproščavali. Složenost strukture SS podrazumevala je da opšti oficirski činovi pojedinaca često budu kvalifikovani sufiksima kojima se razlikuju činovi unutar osnovne organizacije ili Allgemeine-SS, vojnog ogranka ili Wajfen-SS, i paralelnog čina u policiji. Osim za ključne pojedince sa dvostrukim titulama poput „general SS i policije Kaltenbruner" smatrali smo nepotrebnim da navodimo večinu tih razlika.

SS ČINOVI

FDRME KDRIŠĆENE U TEKSTU

ReichsFuhrer-SS (Komandujući general SS-a)

Rajhsfirer-SS

SS-OberstgruppenFirer ^ SS-ObergruppenFirer SS-GruppenFirer r SS-BrigadeFirer SS-OberFirer >

General SS

SS-StandartenFirer SS-ObersturmbannFirer SS-SturmbannFirer SS-HauptsturmFirer

Pukovnik SS (puk.) Potpukovnik SS (p.puk.) MajorSS (maj.) Kapetan SS (kap.)

SS-ObersturmFirer SS-UntersturmFirer

Poručnik SS (por.)

SS-HauptscharFirer

Vodnik SS (vod.)

Kapitan zur See Fregattenkapitan Korvettenkapitan Kapitdnleutnant Oberleutnant zur

Kapetan (kap.) Mlađi kapetan (ml. kap.) Komandant (kdt.) Stariji poručnik (st. por.) Poručnik (por.)

SKRAĆENICE AU Udarna jedinica CAFT Konsolidovana prethodnica CAO Kancelarija za civilne poslove CIOS Potkomitet za kombinovane obaveštajne ciljeve COI Koordinator za informacije CU Jedinica komandosa EPES Odeljenje za eksploataciju neprijateljskog osoblja ERR Einsatzstab Reichsleiter Rosenbergfur die Besetzen Gebiete (Specijalni štab nacionalnog lidera Rozenberga za okupirane teritorije) ETH Eidgenossische Technische Hochschule FEA Savezna privredna uprava FFI Francuske snage unutrašnjih dela LRDG Dalekometna pustinjska grupa MFA&A Spomenici; lepa umetnost i arhivi NID Mornaričko obaveštajno odeljenje NSDAP Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei (Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija ili Nacistička partija) OKW Vrhovna komanda oružanih snaga OSS Kabinet strateških službi RAF Kraljevsko vazduhoplovstvo RM Kraljevski marinci RN Kraljevska mornarica RSHA Glavna kancelarija za bezbednost Rajha SA Sturmabteilung (uniformisani povremeni aktivisti Nacističke partije, ^smeđekošuljaši^) SAS Specijalna vazduhoplovna služba SD Bezbednosna služba (ili Sicherheitsdienst) SHAEF Vrhovni štab savezničkih ekspedicionih snaga SS Schutzstajfel (bukvalno; ;;odred za zaštitu“) TICOM Komitet za prikupljanje ciljanih obaveštajnih podataka USAAF Vazduhoplovne snage vojske SAD

SPISAK MAPA I DIJAGRAMA Napredovanje Saveznika u Nemačkoj, april-maj 1945

strana 152

Reich Fuhrerbunker ............................................ strana 172-173

Presekjunkersa Ju 52

strana 177

Berlinski metro, 28. april 1945 .................................. strana 182

Bekstvo iz Berlina, 28. april 1945 .............................. strana 186

Bekstvo iz Nemačke u Španiju ................................. strana 191

Presek podmornice Tip IX ........................................ strana 198

Argentina posle rata

strana 295

PREDGDVDR UOPŠTE N IS M □ ŽELELI DA DVA PRIČA BUD E I S T l N ITA. Prvobitno je trebalo da to bude pustolovni televizijski dokumentarac na temu „teorije zavereu koji nagoni na razmišljanje. Međutim; iscrpna istraživanja u Argentini; Poljskoj; Nemačkoj, Velikoj Britaniji i na Kanarskom ostrvu Fuerteventura dovela su do ubedljivog dosjea punog pojedinosti — potkrepljenih svedočenjima mnogobrojnih očevidaca — koji je na svetlost dana izneo priču potpuno drugačiju od prihvaćene „istorije" Drugog svetskog rata. Kao što je rekao Vinston S. Cerčil, ;;Istoriju pišu pobednici.“ To nikada nije bilo tačnije nego kada su posredi nebrojene priče 0 Hitlerovom bekstvu iz ruševina Trećeg Rajha u aprilu 1945. godine. Mi smatramo da je užasavajuća realnost to da je na kraju Drugog svetskog rata najgnusniji čovek na svetu; Adolf Hitler, pobegao iz Nemačke i proživeo svoj život u Argentini — a da su njegov zamenik; Rajhslajter Martin Borman; i Hajnrih ;;Gestapo“ Miler; ključna figura u planiranju Konačnog rešenja; takođe izmakli pravdi 1 tamo mu se pridružili. Podjednako su uznemiravajući dokazi o to- me da su Amerika i Britanija pripomogle u bekstvu stotina osvedo- čenih nacista; [l] poput astrofizičara Vernera fon Brauna i sadi- stičkog mučitelja Klausa Barbija; Lionskog Kasapina. Obojica su se zaposlila u američkim državnim agencijama u posleratnim godina- ma; dok je drugima bilo dozvoljeno da umaknu u daleke krajeve sveta. Još dok se ova knjiga priprema za štampu; u leto 2011; devedesetjednogodišnji Ukrajinac; Ivan ;;Džon“ Demjanjuk; [2] osuđen je za pomaganje u ubijanju 28.060 Jevreja u logoru smrti Sobibor u Poljskoj; šezdeset osam godina posle samog događaja. On je godinama lagodno živeo kao radnik Fordove automobilske kompanije u Klivlendu; u državi Ohajo; pre nego što je 2009. izručen Nemačkoj da bi mu se sudilo kao ratnom zločincu. Ne postoje konkretni forenzički dokazi da su upravo Adolf Hitler i Eva Braun umrli u Firerovom bunkeru — u trenutku njihove

smrti nije bilo očevidaca. Čuveni fragment „Hitlerove lobanje“ koji je decenijama čuvan u Moskvi konačno je podvrgnut analizama DNK. Onpripada nekoj ženi mlađoj od četrdeset godina, i to ne Evi Braun. Takođe ne postoji apsolutno prihvaćen forenzički dokaz za navodnu smrt Martina Bormana; godine 1998, nemački zvaničnici su tvrdili da se kostur zakopan blizu Rajhstaga po DNK poklapa sa jednim starijim Bormanovim rođakom koji je ostao neimenovan; pepeo kremiranih ostataka rasut je na moru. Bormanova porodica je odbila da prihvati te nalaze. U međuvremenu, kada su 1963. ekshumirane kosti pronađene u Milerovom grobu, ispostavilo se da potiču od troje drugih ljudi. Prvi put dokazujemo da se na „poslednjim zvaničnim Hitlerovim slikama“ s Arturom Aksmanom i njegovom Hitlerovom omladinom snimljenim 20. marta 1945, nalazi zapravo Hitlerov dvojnik. Savremena nauka je dokazala van svake sumnje da čovek na filmu i fotografijama snimljenim tokom tog događaja, premda upadljivo liči na Hitlera, zapravo nije on, već jedan od nekoliko njegovih dvojnika. Alf Lini, profesor medicinske fizike na Univerzitetskom koledžu u Londonu i poznati stručni svedok u materiji prepoznavanja crta lica, pregledao je sliku na naš podsticaj i ubeđen je kako na njoj nije Hitler. Hitler nije bio usamljen kad je posredi upotreba uverljivih dublera. Staljin je imao brojne dvojnike; Cerčil najmanje jednog. Feldmaršal Bernard Montgomeri — ,,Monti“ — koristio je dvojnika u uspešnoj varci koja je obmanula Nemce u vezi s njegovim kretanjem pre Dana D 1944. godine. Mađioničari već stotinama godina znaju za taj trik. Ljudi očekuju da vide ono što im se pokaže. To se naziva opsenom. Martin Borman je 28. aprila 1945. godine izveo najneverovatniji trik u istoriji. Rajhslajter je zamenio Hitlera dvojnikom koji se pojavio 20. marta. Jedna glumica iz kinematografske ,,ergele“ filmskih starleta ministra propagande Jozefa Gebelsa — uz pomoć najboljih šminkera koje je Rajh mogao da nađe — zamenila je Evu Braun. Dubleri su zauzeli svoja mesta u Firerovom bunkeru dok su Hitler i Eva bežali. Borman je tu šaradu održavao dva dana, sve dok nije bio siguran da je pravi Hitler na bezbednom. Onda je inscenirao lažno dvostruko samoubistvo Hitlera i njegove nove neveste, da bi zatim Hitlerov dvojnik i njegova tobožnja mlada bili bezosećajno ubijeni, gotovo sigurno rukom ,,Gestapo“ Milera.

Put bekstva u berlinski sistem podzemne železnice i dalje postoji. Slični tuneli u Londonu vode od podruma Bakingemske palate i Dauning strita broj 10; rezidencije britanskog premijera; do londonskog metroa; i njih bi upotrebila britanska kraljevska porodica i viši članovi vlađe i vojske da je London ikada pao pred nacističkim okupatorom. Asošijeted pres i Rojters su preneli iscrpno svedočenje pilo- ta Petera Baumgarta; koji je odveo njih dvoje iz Berlina zajed- no s Evinim zetom; gen. Hermanom Fegelajnom; dato u Varšavi 1947. godine. Ali istraživači su to ignorisali sve do danas. Pošto je celog života radio za obe ove ugledne novinske agencije; Džerard Vilijams zna koliko je teško objaviti vest. Ona prolazi kroz ruke mnogih nižih urednika u procesu verifikacije pre nego što uspe da završi u novinskom stupcu. Novine širom sveta prenele su tu priču; premda začudo više niko nije potražio Petera Baumgarta i on je jednostavno nestao iz istorije posle puštanja 1951. iz var- šavskog zatvora Mokotov (poznatog takođe pod imenom zatvor Rakovjecka). Istoričari su radije prihvatali ;;stručni“ izveštaj britanskog istoričara; profesora s Oksforda i nekadašnjeg obaveštajnog oficira Hjua Trevor-Ropera; u kojem se insistira na tome da je Hitler 30. aprila 1945. u Firerovom bunkeru izvršio samoubistvo. Za saveznički cilj bilo je od suštinske važnosti da se pokaže kako je Hitler mrtav; da bi se dopustilo novoj Nemačkoj da nikne iz pepela stare. Rad TrevorRopera; objavljen 1947. kao knjiga sa naslovom Hitlerovi poslednji dani, sadrži brojne manjkavosti; od svedočenja Hane Rajš — ;;Hitlerove omiljene avijatičarke“ — koja je porekla da je ikada upoznala Trevor-Ropera i da je kazala ono što je on naveo kao njene reči; pa do Hitlerovog ađutanta iz Luftvafea; Nikolausa fon Belova; koji je kasnije izjavio da je slagao oksfordskog profesora i dobro se nasmejao svaki put kad je video kako su njegove laži bile ponavljane. Hitlerov vozač; Erih Kempka; [3] uzastopno je bio ispitivan; ali je na kraju 1974. godine priznao: ;;Govorio sam američkim i britanskim islednicima svašta; sve ono što sam mislio da žele da čuju.“ Prihvaćena kao činjenica; knjiga Trevor-Ropera neprestano je doštampavana. Proslavljeni istoričar — koji je 1983. priznao bedne ;;Hitlerove dnevnike“ kao stvarni dokument — stvorio je sopstveni sofisticirani ;;falsifikat“ Njemu nikada nije bio omogućen pristup

onim Nemcima koji su bili u bunkeru i koje su Sovjeti uhvatili dok su ovi pokušavali da pobegnu iz Berlina; ti begunci su potom držani u zatvoru, neki i mnogo godina. Slično tome; Trevor- Roper je dobio samo jedan pisani izveštaj od onih koje su držali Amerikanci. Svi su bili željni da spasu sopstvenu kožu i listom su pričali ono što su njihovi tamničari želeli da čuju — da je Hitler mrtav. Postoje drugi, mnogo bolji opisi poslednjih dana; pripovest Džejmsa O’Donela u njegovoj knjizi Bunker iz 1978, sadrži is- crpan istraživački izveštaj, s intervjuima koje je obavio sa svima preživelima. Ali O'Donela je, kao i Trevor-Ropera, prevarila jedna stvar. Leševi za koje prihvaćena ,,istorija“ tvrdi kako su odneseni u vrt i spaljeni nisu pripađali zvedama grozomornih samrtničkih trzaja Trećeg Rajha, već njihovim dvojnicima. Hitlerov dubler je najverovatnije bio zlosrećni dvojnik po imenu Gustav Veber, ali ime Evine dvojnice možda se nikada neće saznati. Njih će istorija upamtiti kao najmaleroznije dublere na svetu. Staljin nikada nije poverovao da je Hitler mrtav i insistirao je 17. jula 1945. na Potsdamskoj konferenciji na tome da je ovaj po- begao — verovatno u „Španiju ili ArgentimT. Staljinov glavni general, maršal Georgi Žukov, rekao je 6. avgusta 1945: „Nismo pronašli leš koji bi mogao biti Hitlerov." [4] Gen. Dvajt D. Ajzenhauer je izjavio 12. oktobra 1945: ,,Po- stoje sve pretpostavke da je Hitler mrtav, [5] ali nema ni najmanjeg dokaza za njegovu smrt.“ On je rekao Asošijeted presu da su ga „ruski prijatelji“ izvestili kako „nisu mogli da dođu ni do kakvog opipljivog dokaza da je on umro.“ Jedan američki senator je čak ponudio milion dolara za dokaz o Hitlerovoj smrti. Niko nikada nije zatražio taj novac. Nije bilo jednostavno razotkriti put Hitlerovog bekstva. Naš agent u Njujorku, Bil Korsa, dao nam je za ovaj posao nešto nalik na najbolju moguću analogiju. Kazao je kako to liči na praćenje životinje u lovu; nikada ne uočiš sve njene tragove, a povremeno dođe do prekida kada se čini da se trag ohladio, ali ako budeš ustrajan, naći ćeš ga ponovo i na kraju doći do jazbine svoje lovine. Za autore je trag počeo 2006. godine u Buenos Airesu, u Argentini, i kasnije nas je odveo do vetrovitih obala Patagonije i grada San Karlos de Bariloče na obroncima Anda, gde, na naše

zaprepašćenje, niko s kim smo razgovarali nije izgleđao ni najmanje iznenađen tvrdnjom daje Hitlertu živeoposleporazanacista 1945. godine. Pre ovog istraživanja, dva argentinska istražitelja s kojima smo se upoznali, kap. Manuel Monasterio i Abel Basti; sledili su i otkrili trag mnogih Hitlerovih ;;pojavljivanja“ u Argentini. Kap. Monasterio je 1987. godine objavio svoju knjigu; Hitler murio en la Argentina (Hitler je umro u Argentini), i premda priznaje da je jedan njen deo izmislio — kako bi izbegao nevolje sa tadašnjim argentinskim vlastima — on insistira na tome da su sve ključne stvari istinite. Teže je prihvatiti najveći deo Bastijevih radova. Bastijev sajt i knjiga sadrže sliku muškarca koji je navodno ostareli Hitler. Nju mu je poslao neki neidentifikovani izvor koji je sliku pronašao na internetu. Basti tu sliku iznosi kao dokaz da je Hitler preživeo. Isti stručnjak koji je primetio lažnog Hitlera na snimku od 20. marta 1945; proverio je na naš podsticaj tu fotografiju naučnim metodima. Iako naizgled liči na ostarelog Firera; crte lica čoveka na fotografiji ne mogu da izdrže pomno ispitivanje; to nije Hitler. Isto važi i za pasoš za koji Basti tvrdi da pripada Martinu Bormanu. Urugvajskog porekla i izdat u Đenovi; u Italiji; on je glasio na ime Rikarda Bauera — što je bilo poznato Bormanovo lažno ime u posleratno doba. Tamo je otisak palca i slika muškarca koji naizgled liči na Bormana. Otisak je za nas sa Bormanovim poznatim otiscima iz dosjea Interpola uporedio jedan policijski stručnjak; a ispitali smo i sliku. Niti jedno niti drugo ne pripadaju Hitlerovoj odanoj desnoj ruci. Međutim; video intervjui s očevicima snimljeni u devedesetim godinama dvadesetog veka; dok je Basti radio za Ambito Financiero, jedan od najuglednijih argentinskih dnevnih listova; ubedljivi su. Upravo su reči tih svedoka; na traci koju nam je dao glavni urednik ovih novina Rikardo DAloja; doprinele nalazima objavljenim u ovoj knjizi. Tokom više od dvadeset istraživačkih putovanja u Argentinu; divnu zemlju punu izvanrednih ljudi; jedno nas je uvek iznenađivalo: svi sa kojima smo razgovarali o mogućnosti da je Hitler tamo živeo posle rata veruju kako je to bilo sasvim moguće; a u mnogim slučajevima i definitivno tačno. To se često javlja sasvim spontano u razgovoru. Na jednom istraživačkom putovanju; bili smo u gradu Kordobi i planirali

posetu ruševnom Hotelu Vijena na obalama Mar Čikite, velikog kopnenog slanog jezera. Upitali smo mladu recepcionarku u našem hotelu za najbolji put od drugog po veličini grada u Argentini, do Mar Čikite. I ne znajući zbog čega idemo u Mar Čikitu, ona je uzela našu mapu i učtivo pokazala našoj prevoditeljki najbolji put do tog mesta. Kada smo završili s mapom, ona nam je rekla: „O, morate probati ribu — tamo ima morske ribe, usred Argentine! A ako vam bude dosadno, možete posetiti Hotel Vijenu gde su Hitler i njegova žena boravili posle rata.“ Slične priče dočekivale su nas na svakom putovanju. Dvadesetog aprila 2007, bili smo u San Karlosu de Bariloče i pušili cigarete ispred gradske kockarnice. Neki sedamdesetogodišnjak nam je prišao i zamolio nas da mu pripalimo, a onda, donekle neumesno, upitao nismo li Južnoafrikanci. Objasnivši da je Džerard iz Velsa; a Sajmon iz Engleske, upi- tali smo ga odakle je on. ,,Iz Čilea“, odgovorio je i objasnio kako tamo ima ribnjak. Ponudili smo mu cigaretu i napomenuli kako Bariloče veoma liči na Nemačku — na sve strane su ljudi govorili nemački, hrana i arhitektura su bile mahom germanske, a i mnogi nazivi ulica bili su na nemačkom. On je odgovorio da je to mesto puno nacista, naročito večeras, na godišnjicu Firerovog rođendana. On to dobro zna, rekao je; njegov otac je bio gaulajter (regionalni nacistički vođa) iz Hamburga, u Nemačkoj, i kad god je Hitler dolazio u Hamburg, odsedao je u njihovoj kući. Potom je, sa veselim ,,aufiderzen“ odšetao u noć. Imali smo bezbroj sličnih susreta u najdubljim krajevima Patagonije, ali to je sasvim posebna priča. Ne postoji nijedan dokaz da su se Adolf Hitler i njegova ,,žena“ Eva Braun ubili u bunkeru, a opet, ceo svet je oduvek verovao u to. Međutim, čini se da nisu baš svi to primali kao nepobitnu činjenicu: direktor Federalnog istražnog biroa Dž. Edgar Huver je imao dosjee sa izveštajima o svim slučajevima kada je Hitler viđen, sve do perioda šezdesetih godina dvadesetog veka; oni relevantni iz Argentine nalaze se u ovoj knjizi. Međutim, mnogi dosjei FBI o Hitleru i Evi Braun posle rata nisu obelodanjeni, a isto važi i za one koje imaju britanske bezbednosne službe. Ne treba zaboraviti da je Bormanova varka gotovo sve obmanula i da je Hitler potom živeo među drugim nacistima i saradnicima, koji su većinom i sami bili u bekstvu kao ratni zločinci. Vlada Huana Dominga Perona — i sami

Peronovi — imali su ogromne koristi od priliva poharanog novca kao i od nemačkih stručnjaka i naučnika. Argentina je ogromna zemlja — velika otprilike kao čitave Sjedinjene Države istočno od reke Misisipi — a u njoj je 1945. živelo manje od 20 miliona ljuđi. Danas ih je tamo i dalje tek 42 miliona — jedva nešto više nego u državi Kaliforniji — a približno 3 miliona ih je nemačkog porekla. Nacistima je bilo lako da se izgube na mestima gde je činjenica da ste Nemac bila savršeno normalna stvar. Zašto nijedna svetska obaveštajna organizacija ili izraelska vlada nisu nastavile s potragom za Hitlerom? Najjednostavniji odgovor glasi: ,,A zašto bi? On je mrtav.“ Na svoju večitu sramotu, Saveznici su zaposlili brojne nacističke ratne zločince [6] zbog njihovog pretpostavljenog saznanja o sposobnostima Crvene armije i Sovjeta u vreme izbijanja Hladnog rata krajem četrdesetih. Ljude poput Klausa Barbija; Lionskog Kasapina, angažovale su zapadne obaveštajne agencije godinama posle rata; bila je to nezgodna činjenica koja je decenijama skrivana. Ispostavilo se da je večina mogla da bude od veoma male koristi u hladnoratovskom sukobu sa Sovjetskim Savezom. Podjednako zabrinjava i to što je mnogim nacistima bilo dozvoljeno da pronađu za sebe novživot u Severnoj i Južnoj Americi, kao i u Australiji u emigracionim šemama koje su finansirale vlade u zamenu za njihove usluge. U slučaju Izraela, mlada jevrejska država [7] bila je opkoljena neprijateljima, i njen ključni prioritet bio je da opstane. Indikativno je to da najiscrpnija istorija izraelskih zastrašujučih obaveštajnih službi sadrži 634 strane; a opet se samo tri odnose na lov na naciste u Južnoj Americi. Mosad je na kraju zarobio Adolfa Ajhmana tek posle uzastopnih zahteva Lotara Hermana; [8] preživelog iz koncentracionog logora; koji je živeo u Argentini i čija se kćerka zabavljala s jednim od Ajhmanovih sinova. Herman je godinama pokušavao da navede i nemačku i izraelsku vladu da to istraži. Sada je dokazano — posle duge sudske bitke u Nemačkoj — da je zapadnonemačka obaveštajna služba znala da je Ajhman u Argentini — štaviše; znali su i njegovu adresu i pseudonim Rikardo Klement — još od 1952; osam godina pre nego što je on uhvaćen i odveden u Izrael; gde su mu sudili i obesili ga. [9] Zapadnonemački kancelar Konrad Adenauer je imao mnogo razloga da ćuti u vezi s tim. Adenauerov šef kabineta; Hans Globke; ne samo što je pomogao u pisanju antisemitskih Nirnberških

zakona 1935, već je i radio s Ajhmanom u ministarstvu za jevrejska pitanja. Sva Ajhmanova otkrovenja na suđenju u Jerusalimu bila bi krajnje neprijatna po Zapadnu Nemačku, pošto su mnoge druge državne funkcije, kako na saveznom tako i na lokalnom nivou, držali bivši nacisti oslobođeni od optužbi za aktivne uloge u Trećem Rajhu posle površnog programa „denacifikacije" sprovedenog krajem četrdesetih. Mnogi među najgnusnijim nacističkim ratnim zločincima pronašli su zaposlenje u „Organizaciji Gelen“ koju je finansirala CIA i kojom su dominirali esesovci, a predvodio ju je nekadašnji nacistički general Rajnhard Gelen. I zaista, za britanske obaveštajne službe Organizacija Gelen je imala nadimak ,,Gestapovđ.u Takva organizacija je imala veoma malo interesa za otkrivanje skrovišta drugih visokih nacista širom sveta. Na prvoj liniji hladnoratovskog fronta, ono što su znali Zapadni Nemci, znale su i Sjedinjene Države i Britanija. Kakve se pojedinosti kriju u još tajnim dosjeima Organizacije Gelen, prethodnice za- padnonemačke strane obaveštajne agencije BND? To možda ni- kada nećemo saznati. [10] Ako je Ajhman mogao da izazove znatne neprijatnosti, šta bi tek činjenica o tome da su Hitler, Borman i Miler preživeli učinila zapadu? Svet je bio opasno mesto u danima dve dijametralno suprotstavljene nuklearne supersile, a Argentina se nije visoko kotirala na listi za prikupljanje podataka, kako u Sovjetskom Savezu, tako ni u Sjedinjenim Državama, a kamoli Izraelu. Na drugoj strani sveta, daleko od važnih „sfera uticajau Hitler je mogao da proživi svoj život do kraja uz pomoć i zaštitu Peronovih fašističkih prijatelja i hiljada okorelih nacista koji su pobegli posle rata u Južnu Ameriku. Ali verovatno je najrečitiji komentar u našem lovu na Hitlera i podmornice koje su njega i njegov pokradeni plen dovezle u Argentinu potekao od tadašnjeg argentinskog ministra pravde i ljudskih prava, senjor Hanibala Fernandesa. Kada smo 2007. izlazili iz njegovog ministarskog kabineta u Buenos Airesu posle podužeg razgovora, on se učtivo rukovao s nama i rekao: „Godine 1945, u Argentini je sve bilo moguće.u I bio je u pravu.

UVD D

„Onaj ko kontrolišeprošlost, kontroliše budućnost.“ — Džorđž Orvel, 1984,1949.

U policijskom poslu postoji stara izreka koja se može primeniti na većinu zločina — „Sledi trag novca." Kad se Adolf Hitler vratio sa Zapadnog fronta u Minhen; deset dana posle Primirja proglašenog 11. novembra 1918, na njego- vom računu u banci bilo je ukupno 15 maraka i 30 feniga — što je vredelo koliko dva američka dolara; ili i manje od toga. [l] I premda se u javnosti predstavljao kao neko ko strogo i samo- pregorno služi Nemačkoj; Hitler je do 1945. godine postao najbo- gatiji čovek u Evropi. Njegovo bogatstvo zasnivalo se na pljački i iznudi. Još od najranijih dana; Hitler je dobijao novčane priloge od nemačkih nacionalista i industrijalista željnih da se suprotstave pretnji komunizma u slaboj i dekadentnoj Vajmarskoj Republici posle Prvog svetskog rata. Kada je Hitler 1933. postao kancelar; Nemačka je pokrenula opsežan program ponovnog naoružavanja kako bi rekonstruisala nemačke oružane snage; što joj je branio ponižavajući mirovni sporazum iz Versaja od 1919; po završetku Prvog svetskog rata. Nemačka je ubrzo postala privlačno tržište za kapitaliste u Americi i Britaniji željne stvaranja profita i jake Nemačke kao bedema u Srednjoj Evropi protiv pretnje koju je predstavljao komunistički Sovjetski Savez. Dugogodišnji Hitlerov najbliži i najodaniji sledbenik bio je šef partijske kancelarije i Rajhslajter (vođa Rajha) Martin Borman. Pošto se Hitler nimalo nije zanimao za administrativne stvari; Bo- rman je ubrzo vodio Firerov dnevnik i njegove lične stvari. Kao lu- kavi privrednik i birokrata; Borman je brzo smislio brojne sheme za uvećanje prihoda kako Nacističke partije; tako i samog Adolfa Hitlera. Mnogo pre spoznaje današnjih fuđbalera i košarkaša o

tome koliko vrede prava na njihov lik; Borman je uveo dažbine na svaku upotrebu Firerove fizionomije, od plakata do poštanskih marki — Hitler je lično dobijao nekoliko feniga (penija) od svake poštanske marke izdate širom Trećeg Rajha. Slično tome, Hitler je dobijao i premiju na svaku tonu čelika i barel nafte koji su proizvodili industrijalci zahvalni što mogu da se bogate na nemačkom ponovnom naoružavanju. I Volstrit i londonski Siti (finansijska oblast Londona) bili su željni da investiraju u oporavljenu nemačku privredu uprkos ispadima nacističkog režima, i to se šurovanje nastavilo čak i pošto je u septembru 1939. bilo proglašeno ratno stanje. Nacistička ratna mašina je mlela sve pred sobom kao buldožer u pobedničkim danima blickrig pohoda 1939-41, koji su posegli od Atlantskog okeana sve do kapija Moskve. Većina evropskih država bila je smrvljena pod nacističkom cokulom i gusenicama svemoćnih pancera. Te zemlje su pod okupacijom bile nemilosrdno pljačkane i otimano im je bogatstvo i kulturno nasleđe kako bi se napunile riznice nacističke Nemačke i zadovoljila pohlepa njenih korumpiranih lidera. Među njima su Adolf Hitler i feldmaršal Herman Gering pribavili najopsežnije i najvrednije zbirke umetničkih predmeta u odnosu na ma kog pojeđinca tokom čitave istorije. Slično tome, iz nacionalnih trezora okupiranih zemalja poharane su zlatne poluge i kovanice kako bi se plaćale sirovine neophodne za održavanje nemačkih ratnih poduhvata. Nacistička partija je prevashodno bila zločinačka organizacija i njena hijerarhija je dobar deo ovog bogatstva pribavila za sopstvene sumnjive ciljeve, da ne pominjemo zlato i novac oduzet od žrtava Holokausta pre nego što su one bile pobijene u gasnim komorama logora smrti. Velike količine zlata i dragog kamenja prebacivane su kroz neutralne zemlje Svajcarsku, Svedsku i Spaniju, i znatna lična bogatstva u potaji su sklonjena na brojeve računa u Svajcarskim bankama. Postoji stara nemačka izreka koja veli da „Novac ne donosi sreću osim ako vam ne leži u Svajcarskoj banci.“[2] Godine 1943, Martin Borman je shvatio da je rat izgubljen i da je Nacistička partija osuđena na uništenje. Pokrenuo je Aktion Adlerflug (Projekt Orlov let) za krijumčarenje zlatnih poluga, dragulja i drugih dragocenosti iz Nemačke u bezbedna skrovišta širom sveta, naročito ujužnu Ameriku. Iznos novca je bio zaprepašćujuće velik. Neće se ponoviti Versajski ugovor kada je Nemačka bila li-

šena svega što je imala, i svih svojih bogatstava. Istovremeno; Borman je smislio Aktion Feuerland (Projekt Vatrena zemlja) kako bi obezbeđio bezbeđno sklonište za nacističke liđere. Odabrana jazbina nalazila se u srcu Patagonije u Argentini. Cena je bila visoka, ali nacističko zlato je bilo močno sredstvo ubeđivanja. Argentinske zlatne rezerve narasle su sa 346 tona 1940. godine na 1.173 tone, godine 1945. — što odgovara iznosu od oko 1,4 milijarde dolara. U Brazilu su porasle sa 50 tona na 346 u istom periodu — što je bilo uvečanje od 350 miliona dolara. Poređenja radi, cena zlata je 1945. iznosila 37 dolara po unci: sada, dok ovo pišemo, ona je 1.360 dolara po unci. Slično tome, kupovna moč američkog dola- ra je 1945. bila približno dvanaest puta veća nego danas, tako da se svi iznosi navedeni u ovoj knjizi moraju pomnožiti najmanje sa deset kako bi se shvatila njihova stvarna vrednost. Godine 1944, zapadni Saveznici su se pripremili za invaziju severoistočne Evrope putem najvećeg amfibijskog iskrcavanja u istoriji, na obali Normandije u Francuskoj. Saveznici su bili veoma svesni superiornosti nemačke vojne tehnologije, od teškog tenka Tigar 1 do mlaznog lovca Meseršhmit 262, kao i prvog balističkog projektila na svetu —V-2, „oružja odmazde.a Isto tako, saveznici su se veoma plašili da bi Nemci mogli da razviju prvu atomsku bombu. Dokazi o iskorenjivanju Jevreja i drugih manjina bili su sve očigledniji, kao i dokazi za pljačku evropskog bogatstva i slavnih umetničkih dela. U skladu s tim, Saveznici su formirali mnoštvo elitnih specijalnih snaga kako bi rešavali svaki od tih problema. Timovi ratnika i stručnjaka, poput Isturene jedinice broj 30, Spomeničara, TICOM-a i Misije Alsos, bili su u prethodnici svake savezničke armije kako bi otkrivali nemačku vojnu tehnologiju, plen i skrivena blaga. Njihov posao je bio toliko tajan da se njihovi izuzetni poduhvati smeju otkrivati tek danas, posle mnogo godina skrivanja u tajnim dokumentima. Te elitne jeđinice su bile ključne u porazu Nemačke, i po potonjem izbijanju Hladnog rata, njihove su uloge postale integralni deo borbe protiv komunizma. Njihova potraga za nacističkim oružjem i istraživačkim projektima pokazala se neprocenjivom u posleratnoj trci u osvajanju svemira i razvoju interkontinentalnih balističkih projektila, usavršenih podmornica i agenasa za biološko ratovanje. Dok se poraz primicao, članovi nacističke hijerarhije poput Rajhsfirera SS Hajnriha Himlera pokušavali su očajnički da za-

ključe separatni mir sa zapadnim Saveznicima, s tim da se demokratske sile udruže s Nemačkom kako bi se borile protiv pretnje komunizma dok Crvena Armija divlja Istočnom Evropom. Većina tih mirovnih probnih balona puštana je preko neutral- nih zemalja agentima Britanske tajne službe; MI-6; ili Kabineta strateških službi (OSS). Glavni centar OSS u Evropi nalazio se u Svajcarskoj i njime je upravljao Alen Dals; koji će kasnije biti direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) između 1953. i 1961. Iz svoje kancelarije u Bernu; Dals je koordinirao stotine agenata; među kojima i nekoliko nacističkih diplomata; širom okupirane Evrope. Početkom 1945; Dals je bio u direktnoj komunikaciji sa različitim nacističkim frakcijama i generalima Vermahta kako bi ugovorio separatni mir u Italiji i Austriji; skratio rat i okončao pat- nje miliona ljudi. Borman je do kraja bio odlučan da spasi opljačkano blago Nemačke za sopstvene bezočne ciljeve i za izdržavanje odabrane grupe nacista posle vojnog poraza i pada Berlina. Ogromna sredstva bila su kanalisana u inostranstvo; a velike zalihe poluga i ukradenih umetničkih dela bile su skrivene u podzemlju u dubokim rud- nicima širom Trećeg Rajha. One su bile opremljene eksplozivom koji bi ih uništio; što je Borman smatrao poželjnijim nego da se dozvoli da padnu u ruke boljševičkih hordi. Ali za Bormana su umetnička dela bila i sredstvo za cenkanje. Čini se očigleđnim da je Borman nudio OSS faustovsku pogodbu: plodove hiljadu godina zapadne umetnosti zajedno sa tajnama napredne vojne tehnologije nacističke Nemačke u zamenu za bekstvo jednog čoveka — Adolfa Hitlera. Alternativa je bilo potpuno uništenje dragulja zapadne ci- vilizacije. Bio je to ključ za Aktion Feuerland. Pogodba je sklopljena i 28. aprila uveče 1945. godine; plan je počeo da se realizuje. Si i V k j bi b k t

SIVI VUK Ime Adolfpotiče od uzvišenog staronemačkog izraza koji znači „plemeniti vuk.“ Od samog početka, Adolf Hitler je kao svoje ratno ime koristio reč Vuk. Bila je to titula koju je koristio celog života. Njegovaprva ljubavnica, Mici Raj- ter, nazivala ga je Vukom, a Evi Braun su ga predstavili kao Herr Vuka. Za bliske prijatelje, kao što su bili članovi porodice Vagner, naslednici kompozitora Riharda Vagnera, on je bio Čika Vuk [3]. Kada je Hitler postao poznatiji u javnosti, dao je da se prezime njegove mlađe sestre Paule promeni u Volf (vuk) kako bi ona mogla mirno da živi u Beču gde je upravljala prodavnicom umetničkih i zanatskih predmeta; sahranjena je kao Paula Volf u Berhtesgadenu kada je umrla 1960. godine. Hitlerova jahta se zvala Seewolf (Morski vuk), a njegov lični avion Fliegende Wolf (Leteći vuk). Njegov glavni štab u Istočnoj Pruskoj bio je Wolfschanze (Vučja jazbina); u Ukrajini se zvao Werwolf (Vukodlak), dok je za bitku za Francusku štab nosio ime Wolfsschlucht (Vučja klisura). Jedno od najmoćnijih Hitlerovih oružja tokom Drugog svetskog rata bili su vučji čopori podmornica koji su napadali savezničke brodove. Same podmornice bile su poznate pod nazivom ,/sivivukovi" i mi smataramo da je upravo u podmornici iz vučjeg čopo- ra sa šifrovanim imenom Gruppe SeewolfHitler pobegao u Argentinu, gde je svoje pozne godine proveo kao poslovični Sivi Vuk.

I DEO

NACISTI TRIJUMFUJU

Fotografija sa prethodne strane: Nemačke trupe u marševskom koraku kroz Varšavu, Poljska, oktobar 1939.

1. poglavlje

NAHRANITI ZVER

P D Č E T K D M D K T D B R A 1 9 4 2 , Treći Rajh je bio u zenitu uspeha. Carstvo koje su zauzele Hitlerove vojske protezalo se od Arktičkog mora severne Norveške na jug sve do pustinja Severne Afrike, i od Atlantske obale Francuske na istok do reke Volge, duboko unutar Sovjetskog Saveza. Na severnoafričkom frontu Vermahta (nemačkih oružanih snaga), Afrički korpus felđ- maršala Ervina Romela zaposeo je granicu Egipta radi konačne ofanzive kako bi se zauzeo Suecki kanal — žila kucavica Britanskog carstva. Na Volgi se Sesta armija gen. Fon Paulusa probijala metar po metar u grad Staljingrad u divljim uličnim borbama. Ukoliko Suecki kanal i Staljingrad padnu Nemcima u ruke, oni će moći lako da se dočepaju naftnih polja Bliskog istoka i Kavkaza, koja će hra- niti nemačku ratnu mašinu životnom tečnošću neophodnom za ratovanje i dovoljnom za više đecenija u budućnosti. [l] U međuvremenu, brodovi iz Kanade i Sjedinjenih Država koji su prevozili gorivo, municiju, pa čak i hranu koja je zaraćenoj Britaniji bila potrebna kako bi opstala posle tri iscrpljujuće godine ratovanja tonuli su na dno Atlantika u užasno velikom broju, zahvaljujući nemačkim podmornicama. Iz baza na atlantskoj obali Francuske, podmornice adm. Karla Denica isplovljavale su i okupljale se u „vučje čoporea na zapadnim morskim putevima. Od januara 1940, britanski stručnjaci u Državnoj školi za kodove i šifre u Blečli Parku bili su sve uspešniji u provaljivanju uhvaćenih nemačkih signalnih poruka koje je generisala mašina za šifrovanje ,,Enigma“, tako da su dolazili do niza neprocenjivih tajnih obaveštajnih podataka — pod šifrovanim imenom ,,Ultra“ — koji će Saveznicima omo- gučiti da donose izuzetno pronicljive zaključke o namerama i

sposobnostima Hitlerovih oružanih snaga. Bez obzira na to; teksu u maju 1941. mašina Enigma i priručnik za njeno korišćenje sa jedne zarobljene podmornice omogućili provaljivanje šifara Kriegsmarine (nemačke ratne mornarice). Za neko vreme, britanski uspesi u borbi protiv podmornica ohrabrujuće su porasli, ali u februaru 1942, modifikacija sistema za formiranje Enigminih šifara — pod šifrovanim imenom „Ajkula“ koje su joj nadenuli u Blečli Parku — još jednom je uskratila Kraljevskoj mornarici dragoceni pristup Denicevim operativnim naređenjima namenjenim komandantima njegovih podmornica na moru. [2] Cena tog osujećivanja tek će se pokazati. R A N D L J J U T R D , 2. novembra 1942, konvoj s oznakom SC-107, koji se sastojao od četrdeset dva broda na putu za istok iz Njujorka, primicao se „Crnoj jami“ — jazu od hiljadu i sto kilometara usred Atlantika gde brodovlje nisu mogli da štite save- znički avioni. Na konvoj se okomilo trinaest podmornica iz Gruppe Veilchen (Grupe Viola). U to vreme su brojni saveznički brodovi bili odaslani daleko na jug kako bi učestvovali u Operaciji Baklja, invaziji na francusku Severnu Afriku. Konvoj SC-107 je štitila samo kanadska Grupa za pratnju C4, u kojoj su bili tek jedan razarač i četiri korvete. Pod okriljem tame i nevremena, dve podmornice su se provukle kroz rastegnuti kordon pratnje i manevrima se postavile u položaj za napad. Podmornica U-402 kom. Barona Zigfrida fon Forstnera ispalila je salvu torpeda s udaljenosti od četiri stotine metara i jedan je pogodio teretnjak SS Osvit carstva posred korita, i pritom ga teško oštetio. Njega će kasnije dokrajčiti U-84 st. por. Horsta Uphofa. I podmornica U-522 kom. Herberta Snajdera probila se kroz pratnju i potopila čak četiri broda. Do zore, Gruppe Veilchen je potopila osam brodova i oštetila još dva. Podmornice su zatim šmugnule kako bi izbegle otkrivanje, ali morale su da ostanu na površini da bi i dalje pratile konvoj.[3] Celog sledećeg dana, konvoj SC-107 je pokušavao da izbegava vučji čopor promenama kursa kad god bi mu magla ili snežne oluje pružili kratkotrajni zaklon. Ubrzo posle ranog sutona 3. novembra, U-89 (kom. Ditrih Loman) se zavukla posred konvoja i ispalila pet torpeda. Dva su pogođila mete, uključujući i komandni brod, SS Dzejpor, nosivosti 5318 tona, natovaren municijom. Oko ponoći, U132 (st. por. Ernst Fogelsang) je izbacila lepezu od pet torpeda u

desni bok konvoja SC-107. Pogođena su tri broda. Trideset minuta kasnije; jedna od tih lađa koja je nosila municiju eksplodirala je tolikom silinom da su brodovi na površini u krugu od desetak kilometara osetili udar, a podmornice na dubini od šezdeset metara bile su uzđrmane udarnim talasom — štaviše, U-132 i njena posada nestali su bez traga i glasa.[4] Dana 5. novembra, dalekometni bombarder Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva „Oslobodilac“ iz eskadrona broj 120 doleteo je iznad konvoja SC-107; koji se potom sastao sa novom pomorskom pratnjom s Islanda. Kada je podmornica U-89 bila oštećena u vazdušnom napadu; Gruppe Veilchen je prekinula bitku. Izvojevala je značajnu pobedu: sve u svemu, petnaest od četrdeset dve trgovačke lađe bilo je potopljeno, a četiri su bile oštećene, tako da je izgubljeno ukupno 107.958 tona tovara. Samo u mesecu novembru 1942; potopljeno je ukupno 730.000 tona savezničkih tovara. U celoj 1942; Saveznici su izgubili, kako se procenjuje; 1.661 brod i 6;5 miliona tona tovara zbog napada podmornica.[5] Potopljeno je oko 87 podmornica; ali naručena je izrada 238 novih i te godine je Denicova flota narasla sa 91 na 212 podmornica.[5a] Poznato je da je britanski premijer Vinston Čerčil napisao: ;;Tokom rata sam strepeo samo zbog opasnosti od podmornica.“ On je izjavio: ;;Od njihovog poraza je zavisio ishod Drugog svetskog rata.“ [6] A K D S U T R D Š K D V I S V E T S K D G R A T A u k r v i i bedi toliko veliki da se gotovo ne mogu izračunati; isto važi i za materijalna dobra — ali za one srećne i dalekovide; ogromne nestašice istovremeno stvaraju i ogromne mogućnosti. Uslovi Versajskog mira nametnuti Nemačkoj posle njenog poraza u Prvom svetskom ratu bili su drakonski. Članovi 231 do 248; klauzule o ;;ratnoj krivici“ sadržali su odredbu po kojoj je Nemačka isključivo nosila odgovornost za rat; pa je stoga morala platiti ogromne reparacije Francuskoj; Belgiji; Britaniji i drugim zemljama. Sume o kojima je reč iznosile su 132 milijarde zlatnih maraka (31,4 milijardi dolara). Kada je Nemačka propustila da plati; fran- cuska i belgijska vojska su okupirale Rajnland. Marka je doživela kolaps; a privredu su spasili samo veliki krediti Volstrita i drugih međunarodnih banaka.

U avgustu 1924; Dosov plan koji je isposlovala američka vlađa uveo je moratorijum na reparacije i obezbedio kredit od 200 mi- liona dolara kako bi se pokrenula industrijska rekonstrukcija Ne- mačke. Ovo elegantno rešenje omogućilo je američkom novcu da finansira nemačku industriju kroz kredite; dok je nemačka vlada bila u mogućnosti da plaća reparacije Britaniji i Francuskoj; koje su opet zato mogle da otplaćuju Americi kredite podignute kako bi se finansirali kolosalni vojni troškovi tokom Prvog svetskog rata. U deceniji između 1921. i 1931. godine; međunarodne banke su obezbedile za Nemačku kredite od oko 27 milijardi maraka dok su Saveznici dobili oko 19;1 milijardi maraka u reparacijama. Osnovana 1930. samo za tu svrhu; Banka za međunarodna poravna- nja (BIS) U Bazelu; u Švajcarskoj; imala je osoblje iz svih država učesnica; i nadzirala je proces reparacija.[7] Dva američka privredna advokata aktivno angažovana u dotoku sredstava iz Sjedinjenih Država u Nemačku bila su braća po imenu Džon Foster i Alen Velš Dals. Oni su radili za prestižnu njujoršku advokatsku firmu Saliven i Kromvel. Zastupali su poslovne klijente koji su želeli da investiraju u nemačku industriju ili ulaze u ortakluk sa već formiranim kompanijama. Braća Dals; izdanci patricijske porodice s Istočne obale sa tradicijom u javnim službama; imala su zavidno prethodno iskustvo [8] i kontakte za ovu ulogu. Ujak im je bio Robert Lansing; državni sekretar Sjedinjenih Država pod predsednikom Vudroom Vilsonom. Za vreme Prvog svetskog rata; Alen je služio kao ataše Stejt departmenta u Berlinu; Beču i Bernu u neutralnoj Švajcarskoj; gde je prikupljao obaveštajne podatke o Centralnim silama. Na poziv ;;Ujke Bertau Lansinga; oba brata Dals su postala članovi komisije Sjedinjenih Država na Mirovnoj konferenciji u Parizu (1919-20) koja je kulminirala Versajskim mirom.[9] Američke korporacije poput Američke kompanije za aluminijum (Alcoa); Dipona; Internacionalnih poslovnih mašina (IBM); Dženeral motorsa; Internacionalnog telefona i telegrafa (ITT); Fordove automobilske kompanije i Dženeral elektrika značajno su investirale u Nemačkoj. Zajednička preduzeća stvarana su radi razmene tehničkih inovacija i pođele tržišta širom sveta. Ovo je dovelo do spajanja postojećih nemačkih kompanija u moćne i uticajne konglomerate; poput Interessen-Gemeinschaji Farben- industrie (IG Farben); osnovane 1925. godine.[l0] IG Farben

je bio tržišni lider u proizvodnji hemikalija; boja; farmaceutika, eksploziva; gume i mnoštva drugih proizvoda — štaviše; IG Farben je bio prototip ;;vojno-industrijskog kompleksa". U aprilu 1929; Standard oil iz Nju Džersija udružio se sa IG Farben u razvoju procesa hidrogenizacije radi pretvaranja uglja u naftu. I opet; američki novac je finansirao istraživanje i razvoj u Nemačkoj dok su dve kompanije nameravale da međusobno podele svetsko tržište. Zauzvrat; IG Farben je obećao da će dostaviti tehničke specifikacije svog novog ;;buna“ procesa za proizvodnju sintetičke gume; što je bio vitalni strateški resurs za obe zemlje. Kako se udeo Amerike u Nemačkoj povećavao; tako su zvaničnici američke vla- de bili sve neskloniji da podrže ponovljene zahteve Francuske i Britanije; iz straha da ne ugroze američke investicije. SVE SE P R O M E N I L O S A K R A H O M V O L S T R I TA 1929. godine. Tog oktobra; američki finansijski sistem se srušio i svet se zagnjurio u Veliku ekonomsku krizu. Sa planinom na- gomilanog međunarodnog duga i slabim i nestabilnim političkim institucijama; nemačka Vajmarska Republika je bila naročito ra- njiva. Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP ili Nacistička partija) 1929. godine; imala je samo 120.000 članova. Kako se ekonomska situacija pogoršavala; rasla je popularnost par- tije kao gromke snage koja je obećala zaplašenoj sitnoj buržoaziji zaštitu od gladi; anarhije i pretpostavljene pretnje komunizma. Na izborima 1932; nacisti su osvojili većinu mesta u Rajhstagu (sku- pštini) sa 37;3 posto glasova. Zahvaljujući tome; Adolf Hitler je postao Reichskanzler (državni kancelar ili premijer) 30. januara 1933. godine. Tokom tog meseca braća Dals su bila u Nemačkoj u ime klijenata Salivena i Kromvela; kako američkih; tako i nemačkih. Među potonjima su bili IG Farben; Robert Bosch GmbH i Vereinigte Stahlwerke AG (Ujedinjene železare); kojima su upravljale vodeće nemačke porodice industrijalaca Frica Tisena i Fridriha Flika. Magnat proizvodnje čelika Fric Tisen davao je najveće dopri- nose nacističkim fondovima tokom izbora 1932. Početkom 1933; braća Dals su se sastala sa Hitlerom kako bi utvrdila poslovne mogućnosti pod novom vlašću. Hitlerova odlučnost da se upusti u program masivnog ponovnog naoružavanja pružala je Americi još veće mogućnosti za poslovanje u Trećem Rajhu. Kasnije; na

prijemu koji je u Berlinu priredio Tisen, Alen Dals se upoznao s Martinom Bormanom, ambicioznim nacističkim birokratom koji je uporno tragao za načinom da se umili Fireru. On se kasnije pri- setio kako Borman nije bio „prljav, necivilizovan čovek“ kakvim su mu ga opisivali: „Govorio je tiho i neuvijeno, ali dok vam se obraćao, neprestano je očima pratio Hitlera i one oko njega. Osetio sam da je to snažan čovek koji bi jednog dana mogao da porazi živopisnije suparnike u nacističkoj hijerarhiji“. Bilo je to izuzetno vidovito zapažanj e. [ 11 ] Samo nekoliko nedelja po imenovanju Hitlera za kancelara, pokušaj spaljivanja Rajhstaga dao mu je izgovor da progura hi- tne zakone koji su ukidali građanske slobode, slobodu štampe i regionalnu autonomiju. Poslednji višepartijski izbori, održani 5. marta 1933, vratili su Nacističku partiju na vrh sa 44 procenta glasova. Prvi koncentracioni logor za političke zatvorenike otvoren je 22. marta, u mestu Dahau blizu Minhena. Sutradan je usvojen zakon koji je Hitleru omogućavao da vlada Nemačkom dekretima kao nesputani diktator. Sa ironijom toliko velikom da ne mora ni da se naglašava, puni naziv tog zakona, Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich, bukvalno je značio „Zakon za otklanjanje nevolja po narod i državu“.[l2] Istog meseca, Frenklin D. Ruzvelt je postao trideset drugi predsednik Sjedinjenih Država. Zemlja je i dalje bila zaglibljena u veliku ekonomsku krizu. Pažnja Amerike okrenula se prema unutrašnjim pitanjima kada je predsednik Ruzvelt lansirao svoj ,,Nju dil“ sa paketom zakona i izvršnih odluka za promovisanje poslova namenjenih nezaposlenima i oporavak privrede. Nemačka je to sledila programom javnih radova, uključujući izgradnju op- sežnog arterijskog sistema autoputeva poznatog pod imenom Autobahnen. ,,Autobani“ su imali i značajnu vojnu svrhu, pošto su u mnogome olakšali suštinski važan proces premeštanja zaliha i opreme iz unutrašnjosti Nemačke radi podrške vojnim snagama na granicama zemlje u ratno doba. Međutim, pošto je glavni prioritet u nemačkoj industriji bilo ponovno naoružavanje, na autoputevima je bilo veoma malo automobila, uprkos Hitlerovom zavetu da će proizvesti narodna kola — Folksvagen. Fordova automobilska kompanija i Dženeral motors su veoma rado popunili nestašicu na tržištu.[l3] Henri Ford je izuzetno proširio isporuke komponenti iz Amerike u Fordovu automobilsku

kompaniju u Kelnu; a između 1934. i 1938. prihodi su mu se vinuli nebu pod oblake; za 400 procenata. Nacistički režim je bio toliko impresioniran da je kompanija zvanično priznata kao nemačka, a ne strana firma; kao Ford-Werke AG', mogla je da sklapa ugovore sa državom. Od 1936, kada je Herman Gering bio imenovan za šefa Cetvorogodišnjeg plana koji će nemačku privredu pripremiti za rat, ponovno naoružavanje je ušlo u petu brzinu. Neposredno pred okupaciju čeških Sudeta u oktobru 1938, kada Ford-WerkeAG nije uspeo da ispuni zahteve Vermahta za vojnim kamionima, Fordova automobilska kompanija je poslala vozila iz Amerike u Keln u kompletima, kako bi se sklapala u dodatnim noćnim smenama. Hitler se veoma divio Henriju Fordu. Za usluge učinjene nacističkoj Nemačkoj, američki magnat je 1938. godine dobio Veliki krst Reda nemačkog orla, najveće civilno odlikovanje u Trećem Rajhu koje se moglo dodeliti strancima, i kojih je sveukupno bilo dodeljeno samo četrnaest.[l4] Još jedan dobitnik nemačkog odlikovanja 1938. godine bio je Džejms Muni, generalni direktor za prekomorsko poslovanje u Dženeral motorsu, koji je primio Orden nemačkog orla prve klase. Godine 1931, Dženeral motors je kupio Opel, najvećeg ne- mačkog proizvođača automobila, u potpunosti. Do 1935, Opel AG iz Ruselshajma proizvodio je više od 100.000 kola godišnje i bezmalo 50 procenata svih novih kamiona u Nemačkoj, u fabrici u Brandenburgu.[l4a] Najvažniji među tim proizvodima bio je asortiman kamiona poznat kao Opel Blitz (Munja) — koji će za- pravo biti Vermahtova najbrojnija tegleća mašina u pobedničkim godinama blickriga. Krajem tridesetih godina dvadesetog veka, proizvodnja kola za mase više nije bila prioritet. Pored proizvodnje kamiona, mnoge Opelove fabrike preuređene su za proizvodnju avionskih motora za Junkers Jumo i složenih ,,pištolj“ detonatora za pomorska torpeda poput onih koja su potopila brodove iz ko- nvoja SC-107. F D R D I D Ž E N E R A L M O T O R S su bile samo dve me- đu stranim kompanijama koje su mnogo ulagale u Nemačku i time na kraju potpomogle nacističkom ratovanju. Nafta će zauvek ostati Ahilova peta Hitlerove ratne mašine.[l5] Za vreme tridesetih godina dvadesetog veka Anglo-persijska naftna kompanija (ka- snije Britiš Petroleum, ili BP) u vlasništvu Britanaca i Kraljevski

holanđski konglomerat Šel, bili su izuzetno aktivni u preradi nafte u Nemačkoj, dok je britanska kompanija za auto-pneumatike Danlop veoma mnogo ulagala u nemačku industriju gume. Već je postojala fina linija između korišćenja prednosti dobrih poslovnih prilika i pomaganja mogućem budućem neprijatelju. Korporacija za etil benzin (čiji su zajednički vlasnici bili Dženeral motors i Stanđarđ oil) razvila je kritični aditiv za povećanje oktanskog rangiranja avionskog goriva. Protivno izričitih želja američkog Ministarstva vojnog u pogledu transfera strateških materijala i te- hničkog znanja, postignut je sporazum između IG Farben i Etil benzina; proizvodnja je počela 1935. u zajedničkoj fabrici, IG Ethyl GmbH. Ovaj prozvod je bio od ogromne vrednosti za Luftvafe (nemačko ratno vazduhoplovstvo) u poboljšanju performansi avi- onskih motora — a neke od njih je pravila podružnica Dženeral motorsa, pričvršćene za avio-ramove od metala iz proizvodnje firme Alkoa, za letelice koje su koristile radio i elektronsku opremu ITT-a, i letele pomoću goriva dobijenog procesom hidrogenizacije uz finansiranje Standard oila iz Nju Džersija. Te će letelice kasnije uništiti Gerniku, Varšavu, Roterdam i Koventri. Dok se Britanija borila za goli opstanak 1940, oko 300 ameri- čkih kompanija i dalje je normalno poslovalo s Nemačkom, i nisu automatski prestale s tim čak ni kada je Nemačka objavila rat Sjedinjenim Državama 11. decembra 1941. Te godine, 171 ame- rička korporacija još je imala više od 420 miliona dolara investira- nih u nemačku industriju. Tekposle proglašenja Zakona o trgovini s neprijateljem iz 1942. većina kompanija prestala je direktno da posluje s Nemačkom, ali profiti koje je trebalo očekivati od trgovine naftom i drugim strateškim materijalima i đalje su za neke bili previše primamljivi. Karteli stvoreni posle Prvog svetskog rata i velike ekonomske krize sada su bili moćniji od mnogih država i te međunarodne korporacije bile su toliko duboko isprepletane da je njihov nacionalni identitet postao krajnje nejasan.[l6] Ovo će biti glavni faktor u kasnijem nemačkom izvršenju, u režiji Martina Bormana, Aktion Feuerland — Projekta Vatrena zemlja. ISTOG DANA KADA JE KONVOJ SC-107 bio izložen prvom napadu Gruppe Veilchen, jedan diplomata nižeg ranga je otišao iz grada Vašingtona, zaputivši se prema američkom poslanstvu u Bernu, u Svajcarskoj. Kao i prestonice drugih neu-

tralnih evropskih zemalja — Lisabon, Madrid i Stokholm — Bern je bio leglo špijunaže i multinacionalnih intriga. Zaokolišno putovanje vođilo je američkog diplomatu vazduhom do Azorskih ostrva, a zatim preko Lisabona i Madrida do granice Višijevske Francuske; u neutralnu Svajcarsku je stigao dva dana pošto je Operacija Baklja dovela savezničke trupe na obalu Alžira i Maroka 8. novembra 1942. Dotični Amerikanac je bio več pomenuti Alen Velš Dals i on je bio imenovan za specijalnog pomočnika ambasadora Lilenda Harisona, za pravna pitanja. Ali zapravo je bio šef novoosnovanog ogranka Specijalne obaveštajne službe sa nazivom Kabinet za strateške službe (OSS) — praktično, glavni američki špijun u Evropi koju su okupirali nacisti. Za samo nekoliko nedelja, švajcarske novine su objavile da je Alen Dals „lični predstavnik predsednika Ruzvelta, zadužen za specijalne poslove“ — što je bio slabo prikriveni eufemizam za špijunažu.[l7] Po izbijanju rata u septembru 1939, Sjedinjene Države nisu imale centralnu stranu obaveštajnu službu koja koja bi odgovarala direktno izvršnoj kancelariji predsednika u Beloj kuči. Prvobitnom operacijom američke vlade u razbijanju šifara rukovodio je odsek MI-8 u Stejt departmentu, ali nju je 1929. okončao državni sekretar Henri Stimson sa komentarom da „džentlmeni jedni drugima ne čitaju poštu“.[l8] Sve oružane snage su imale sopstveni obaveštajni ogranak, kao i Stejt department, ali koordinacija informacija gotovo nije ni postojala pre osnivanja Združenog obaveštajnog komiteta 9. decembra 1941, dva dana posle Perl Harbora. Glavni razlog bilo je to što, kada su američki analitičari šifara raspleli komplikovanu japansku dipomatsku šifru poznatu pod imenom ,,Ljubičasto“ ni obaveštajna služba američke vojske za signale G-2, niti odsek OP- 20-G Kabineta za pomorske obaveštajne podatke u američkoj mornarici nisu bili voljni ili sposobni da sarađuju u dešifrovanju tog ključnog obaveštajnog izvora.[l8a] Vladalo je takvo suparništvo između službi da je vojska isključivo dekodirala materijal u parne dane meseca, a mornarica u neparne. Slično tome, ceo svet je bio podeljen u sfere uticaja karakteristične za konkretnu službu. Tako je američka mornarica bila zadužena za prikupljanje obave- štajnih podataka u oblasti Pacifika i Dalekog Istoka dok su vojsci bile poverene Evropa, Afrika i zona Panamskog kanala. Za celu kontinentalnu Ameriku, uključujući Kanadu, Sjedinjene Države,

Centralnu Ameriku (izuzev Paname), i Južnu Ameriku; bio je odgovoran Federalni biro za istrage (FBI) pod Dž. Edgarom Huverom. Jedanaestog jula 1941; dok se primicao rat;[l9] predsednik Ruzvelt je osnovao prvu civilnu agenciju sa zadatkom prikupljanja stranih điplomatskih i vojnih obaveštajnih podataka širom sveta. Prvi direktor ove Kancelarije za koordinaciju informacija (COI) bio je jedan od starih Ruzveltovih kolega sa pravnog fakulteta Kolumbija; Vilijam Dž. Donovan. Odlikovan Medaljom časti u Prvom svetskom ratu; ;;Divlji Bila Donovan je bio uspešan advokat na Volstritu koji je mnogo putovao u Evropu u međuratnim go- dinama; i tamo upoznao nekoliko stranih liđera; među kojima i Adolfa Hitlera. U Ruzveltovoj misiji u julu 1940; on je dobio izuzetan pristup britanskim liderima i bezbednosnim agencijama; uključujući i formaciju za razbijanje šifara u Blečli Parku. Posle ulaska Amerike u Drugi svetski rat; došlo je do podrobne ponovne procene američkih oružanih snaga; pogotovo obave- štajnih službi koje nisu uspele da unapred upozore na napad na Perl Harbor. U skladu s tim; COI je bio podeljen. Njegovo krilo za propagandu; Služba za strane informacije; prešlo je u novi Kabinet za ratno informisanje; dok je ostatak postao Kabinet za strateške službe; potpavši pod direktnu kontrolu američkog generalštaba — grupe visokih štapskih oficira koja je bila novoformirana iz neop- hodnosti; ali je formalno osnovana tek 1947. OSS je nastao; pod Donovanovom upravom; vojnim naređenjem od 13. juna 1942. Pošto je sada imao bolji pristup vojnoj podršci i resursima; OSS je dobio status jednak statusu drugih oružanih snaga. Glavna uloga mu je bila da sakuplja vojne; diplomatske i komercijalne obaveštajne podatke; vodi psihološki rat; pruža podršku prijate- ljskim pokretima otpora i partizanskim pokretima u zemljama koje su okupirale sile osovine; te pokreće tajne operacije, kako na evropskoj; tako i kineskoburmansko-indijskom ratištu. Donovan je smesta prionuo na angažovanje novih regruta za OSS. Kako to često biva s elitnim organizacijama; među mno- gim veoma motivisanim muškarcima i ženama koje su privukle mogućnosti da dožive pustolovine bio je i značajan broj onih privučenih iz viših društvenih slojeva. Među tim dobrovoljci- ma bilo je Morganovih; Melonovih, Diponovih; Ruzveltovih i Vanderbiltovih — štaviše; OSS je ubrzo poprimio takav glas da

su mu dali naziv „O, tako otmen, o; tako tajan."1 Služba je privukla i nekoliko levičarskih simpatizera; poput nemačkog doseljenika i marksiste Herberta Markuzea. Međutim, kada su mu to spočitavali, Donovan je žustro odgovarao: „Stavio bih ja i Staljina na platni spisak OSS-a kad bih mislio da če to pomoči da pobedimo Hitlera." Jedan od prvih regruta bio je Donovanov stari prijatelj i saradnik Alen Dals, koji je prethodno bio njegov šef operacija u COI.[l9a] T R I D E S E T D G G K T D B R A 1 9 4 2 , nedelju dana pre dolaska Alena Dalsa u Bern, teško oštećenu nemačku podmornicu U559 (st. por. Hans Hajtman) posada je napustila pod vatrom iz topova razarača Kraljevske mornarice HMS Petard kod obala Egipta. Jedan britanski oficir i dva mornara preplivali su do nje i rizikovali život kad su se spustili unutra. Dvojica su poginula kada je podmornica potonula, ali šesnaestogodišnji kuvarev pomoćnik po imenu Tomi Braun je preživeo — a sa njim i ključni operativni priručnici za najnoviju mašinu Enigma sa četiri rotora. Ovaj čin hrabrog žrtvovanja omogućio je Blečli Parku da 13. decembra po- čne sa provaljivanjem šifara Ajkula koje su kriptoanalitičarima pr- kosile još od februara. Njihovuspeh nipošto nije bio momentalan i mesecima su mogli da dešifruju signale iz podmornica posle dugih kašnjenja, ali do septembra 1943, oni će ranijom brzinom dola- ziti do obaveštajnih podataka pod nazivom „Ultra“. Na početku, Britanci nisu bili voljni da podele tako osetljive informacije sa svo- jim američkim kolegama u OSS, ali vremenom je njihova saradnja dovela do rađanja velike organizacije za sakupljanje obaveštajnih signalnih podataka, koja je postala jedno od velikih angloameričkih ratnih dostignuća.[20]

1 Oh So Social, Oh So Secret - skraćeno OSS u obe varijante; prim.

prev.

2. poglavlje

POČETAK

PREOKRETA

A L E N D A L S J E J E D N D M N A P I S A O , upismu maj- ci: „Bern je diplomatski i špijunski centar... Sada se družim s raznoraznim čudacima — Česima, Jugoslovenima, Albancima, Crnogorcima, Ukrajincima... Ovde postoje izgledi da se uradi podjednako mnogo kao kada bi čovek pobio čitav švapski puk [sic] “ To pismo nosi datum Božića 1917, kada je Dals imao dvadeset četiri godine. Četvrt veka kasnije, Dals se ponovo o Božiću obreo u Bernu, vrativši se poslu održavanja veza s „raznoraznim čudacima". [ 1 ] Stigao je u Svajcarsku taman na vreme. Jedanaestog novembra 1942, Nemci su odgovorili odmazdom na mlak otpor Francuza pružen prilikom savezničkog iskrcavanja u Severnu Afriku okupiravši ostatak Francuske kojim je prethodno vladala Višijevska vla- da maršala Petena. Potom su sve francuske granice bile zatvorene. Švajcarska je sađa postala ranjivo ostrvo, okruženo nacističkom i italijanskom fašističkom teritorijom. To je veoma otežalo zadatak komuniciranja sa Londonom ili Vašingtonom. Sav protok diplomatske pošte je bio prekinut, sve telefonske linije i radio komunikacije bile su praćene, a Dalsu je nedostajalo osoblje za efikasno šifrovanje poruka. Prvobitno, „Divlji Bil“ Donovan je zatražio da Dals ode u London i koordinira između OSS i britanskih obaveštajaca. Dals se tome usprotivio i predložio da osnuje stanicu Specijalne obave- štajne službe OSS u Švajcarskoj. Motivi su mu bili raznorodni. Oči- gledno, poznavao je dobro grad i zemlju i govorio nemački kraj- nje pristojno. Na ličnom nivou, Bern je bio daleko privlačniji od Londona usred blickriga za jednog bonvivana koji je uživao u dobroj hrani, vinu i društvu mladih žena. Štaviše, Švajcarska je bila središte skrivenog poslovanja i bankarskih aktivnosti u okupiranoj

Evropi. Kao uspešan advokat firme Salivan i Kromvel; Dals je bio sasvim kvalifikovan za praćenje takvih aktivnosti kako za račun američke vlade, tako i za račun svojih privrednih klijenata. Ali Bern je bio nadasve idealno mesto za bavljenje špijunažom. On je Dalsu pružao ono što je on kasnije opisivao kao svoj „veliki prozor“ u svet nacista.[la] Dals se često mogao naći kako ruča u Tatar kafeu ili večera u hotelu Belvi palas; gde su strane diplomate i švajcarski zvaničnici voleli da se okupljaju i razmenjuju tračeve ili obaveštajne podatke. Sa pedeset godina; on se držao kao univerzitetski profesor; u svojim sakoima od tvida; sa leptir-mašnama i lulama od divlje ruže; a zahvaljujući njegovom lagodnom šarmu; ljudima je sa njim bilo prijatno u društvu. Imao je vremena za svakoga; koje god bilo doba dana — i zakleo se da mu nikada neće promaći još jedan Lenjin. Kako je sam govorio; njegov otvoren stav bio je rezultat toga što je ;;na svoja vrata dovodio dostavljače informacija; dobrovoljce i pustolove svake fele; profesionalne špijune i amatere; dobre i zle.“[2] Noću je održavao sastanke u radnoj sobi punoj knjiga u svom udobnom stanu na adresi Herengase broj 23, nudeći di- skretnu dobrodošlicu svakom potajnom posetiocu koji je želeo da sačuva anonimnost. Međutim; i pored toga što je bio nadaren da se prilagođava svemu i svakome, Dals je gajio znatnu antipatiju prema Britancima. Pošto je 1914. otišao s Prinstona; kratko je radio kao predavač u Indiji, gde je razvio osećaj dubokog gnušanja prema Britanskom carstvu — a to je bio sentiment koji su delili mnogi u američkom establišmentu. Britanska obaveštajna zajednica je; opet; bila done- kle sumnjičava prema njegovom nehajnom držanju i raskošnom životu, ali su obe strane, kao profesionalci, bile voljne da sarađuju kad su im se interesi poklapali. Cak i tada; kako se Dals kasnije prisećao, nikad se nije skanjivao da ;;nasamari Britance“.[2a] D A L S J E U B R Z O P O S T I G A O zapažene uspehe. Posle okupacije Višijevske Francuske, svi lokalni agenti iz Deuxi- eme Bureau (francuske tajne službe) pristali su da sarađuju s njim pod uslovom da ih OSS finansira. Dals je tako primao sta- lan dotok obaveštajnih podataka iz okupirane Francuske koje će saveznički planeri izuzetno ceniti prilikom pripreme za iskrcavanje u Normandiji i potom oslobađanje Zapadne Evrope. Saznao je za

postojanje Hitlerovog programa za proizvodnju „Oružja odmazde" — projektila V-1 i V-2 — i kada su te informacije bile kombinovane sa podacima iz poljskih i skandinavskih izvora te onima iz Jedinice za tumačenje fotografija u RAF-u, RAF je dobio priliku da bombarduje nemačku bazu za istraživanja i testiranje kod Penemindea u avgustu 1943. godine (videti 8. poglavlje). Alen Dals je bio majstor u kultivisanju ljudi za ulogu potencijalnih špijuna u svim sektorima društva i nacionalnostima. Među njegovim izvorima bile su diplomate, finansijeri, sveštenici, novinari i obaveštajci širom sveta. Na jednom kraju spektra, on je sakupljao podatke od posada barži koje su plovile rekom Rajnom kroz Nemačku i Svajcarsku. Na drugom, redovno se sastajao s Karlom Jungom; slavnim švajcarskim psihijatrom koji mu je davao psihološke profile nacističkih vođa i primenjivao svoj inovativni koncept ;;kolektivnog nesvesnog“ u analizi nemačkog naroda. Međutim; upravo su se Dalsovi kontakti sa nelojalnim Nemcima pokazali najunosnijim. Među takvima se isticao Fric Kolbe; visoki diplomata u Ministarstvu spoljnih dela Rajha čije je šifrovano ime u OSS bilo ;;Džordž Vud“. Kolbea su Britanci odbili kao očigledno podmetnutog doušnika. Dals ga je istrajno kultivisao i; vremenom; došao do oko 1.600 dokumenata o politici Ministarstva spoljnih dela koji su omogućili donošenje neprocenjivih zaključaka o Hitlerovim ra- tnim planovima i međunarođnim odnosima Trećeg Rajha. Među obaveštajnim podacima koje mu je dao Kolbe bila je i veoma detaljna skica Hitlerovog poljskog glavnog štaba u šumi blizu Rastenburga; u Istočnoj Pruskoj (danas je to Ketrzin u Poljskoj) — sa nazivom Wolfschanze ili Vučja jazbina — sve sa preciznim lokacijama protivavionske odbrane i zgrada koje su koristili Gering i Gebels. I mada je Hitler provodio mnogo vremena u Wolfschanzeu tokom rata; Saveznici ga niti jednom nisu bombardovali.[3] Petnaestog januara 1943; Dalsa je posetio stari poznanik; princ Maksimihjan Egon cu Hohenlohe-Langenburg; kome je pasoš Lihtenštajna omogućavao da bez problema putuje svetom. Princ je imao bezbroj kontakata sa visokim zvaničnicima širom Evrope; naročito u Berlinu; a posebno sa Rajhsfirerom SS Hajnrihom Himlerom; koji je organizovao njegov sastanak sa Dalsom. Predlog koji je princ želeo da iznese Dalsu bio je jednostavan; premda zaprepašćujući: u ime civilizacije; Himlerov SS će ukloniti Hitlera; 4 e

posle čega će Nemačka udružiti snage sa zapađnim demokratijama u globalnom ratu protiv sovjetskog komunizma. Veran svojim metodima, Dals je dopustio sebi da izgleda zainteresovano; ali se nije obavezao ni na šta, zadržavši otvorene opcije za svoj budući dijalog sa SS i nacističkom hijerarhijom. Među njegovim kontaktima sa SS bio je i austrijski aristokra- ta, kapetan SS Rajnhard Špici, koji je bio SS ađutant ministra spoljnih dela Joakima fon Ribentropa. Špici je potom služio u Amt Ausland/Abwehr im Oberkommando der Wehrmacht (Ministarstvu spoljnih dela/Vrhovnoj komandi oružanih snaga ili OKW), odnosno Abveru — nemačkoj vojno-obaveštajnoj organizaciji; kojom je do februara 1944. upravljao zastrašujući adm. Vilhelm Kanaris. Međutim, tek je preko nemačkog vicekonzula u Cirihu, Hansa Bernda Gisevijusa, Dals otvorio kanal do Abvera. Kanaris, poznat kao „Stari lisaca; na čelu Abvera od 1935, bio je jedna od najzagonetnijih figura Trećeg Rajha. Tečno je govorio nekoliko jezika i bavio se obaveštajnim radom tokom svoje duge karijere u mornarici. Bio je briljantan majstor špijunaže, ali se takođe pos- tarao da mu najbliži saradnici ne budu članovi Nacističke partije. Pre izbijanja rata; Kanaris je bio aktivan u pokretu otpora Nemaca koji su najpre pokušali da osujete, a zatim i zbace Hitlera — gmpe poznate Gestapou kao Schwarze Kappelle (Crni orkestar) a u OSS kao ;;Lom“. [4] Kanaris je; kao i Hajnrih Himler, pokušavao da otkrije kako će se zapadni Saveznici držati ako Hitler bude uklonjen ili ubijen. Kanaris je morao da zna kakvu bi podršku mogli da očekuju sami zaverenici, kao i kakva bi podrška usledila u političkom periodu posle obavljene stvari. Znajući za Dalsove sklonosti, naložio je jed- noj od svojih stalnih agentkinja u Švajcarskoj, Halini Šimanskoj, udovici jednog poljskog oficira, da stupi u vezu s Amerikancem. Ona je slučajno bila i Kanarisova bliska družbenica za vreme njegovih poseta Švajcarskoj, pa se šaputanje na jastuku pokazalo korisnim za obe strane.[5] Šimanska je bila i Kanarisova veza sa britanskim obaveštajcima — Kanaris je preko nje krajem 1940. obavestio Britance o Hitlerovim planovima za invaziju na Sovjetski Savez. Međutim, Kanarisovi pokušaji da ustanovi šta Vašington i London misle o mogućoj budućnosti Nemačke bez Firera bili su bezuspešni. Niti jedni niti drugi nisu bili voljni da podrže bilo ka- kav pokret otpora unutar Nemačke niti zaveru da se ubije Hitler, i

nisu gajili nimalo simpatija prema zaverenicima koje je predsednik Ruzvelt otpisao kao ;;one istočnonemačke junkere“.[5aj Britanski stručnjaci za dešifrovanje u Blečli Parku mesecima su dešifrovali Dalsove telegrame; a njihovi transkripti nalazili su se u rukama Tajne obaveštajne službe britanskog Ministarstva spoljnih dela; ili MI-6. U potcenjivačkim izveštajima Dals je opisivan kao „Jenki Dudl-Dendi skorojević koji ne može obezbediti prave obaveštajne podatke" i „čini se da ga previše uzbuđuju sitni uspesi“.[6] Ali jedan oficir u MI-6 drugačije je gledao na te transkripte — britanski izdajnik Kim Filbi. On je smesta poslao izveštaj o Dalsovim aktivnostima svom kontroloru u Moskvu. Odgovor koji je dobio bio je jasan: Dals i njegovi doušnici moraju se diskreditovati — Moskva se paranoično plašila svake mogućnosti da zapadni Sa- veznici pregovaraju o separatnom miru. Posle izvesnog vremena; Dals je dobio telegram od svojih starešina u OSS: ;;Od nas je zahtevano da vas obavestimo kako 'Ministarstvo vojno danas sve vesti iz Berna odbacuje 100 posto.’ Nagovešteno je kako je Svajcarska idealna lokacija za podmetnute agente; tendenciozne obaveštajne podatke i probne balone usmerene na uspostavljanje mira; ali nisu nam izneti detalji.“[7] Dals je bio preneražen zbog toga što tvorci politike u Vašingtonu odbacuju njegove operacije za prikupljanje podataka; a kada je otkrio ulogu koju je u tome igrao MI-6; njegovo nepoverenje u Britance se dodatno pojačalo. Odlučio je da iz svojih budućih operacija isključi svako značajno britansko učešće. Bez obzira na to; nastavio je da gradi mrežu kontakata širom Evrope i na Bliskom istoku. Bern je ostao važan centar za operacije OSS u Evropi; a Alen Dals je ostao u središtu te mreže. OPERACIJA BAKLJA, ANGLOAMERlČKA INV A Z IJA na francusku Severnu Afriku; započela je 8. novembra 1942; kada se 100.000 savezničkih vojnika iskrcalo u Maroku i Alžiru suočeno s neodlučnim francuskim otporom. Pod koman- dom gen. Dvajta D. Ajzenhauera; iskrcavanje je bilo sasvim uspe- šno i primirje je uspostavljeno 11. novembra — istog onog dana kada je Hitler reagovao okupacijom Višijevske Francuske. Operaci- ja Baklja se podudarila sa prvom velikom britanskom kopnenom pobedom u ratu; kod El Alamejna na libijsko-egipatskoj granici; gde je Osma armija gen. Bernarda Montgomerija nanela velikporaz

Romelu i primorala njegov Afrički korpus na bezglavo povlačenje. S osvitom Nove 1943. gođine, nemačke snage u Severnoj Africi bile su sabijene u sve manju enklavu u čijem je središtu bio Tunis, dok je britanska Osma armija napredovala s istoka, a američka Peta i britanska Prva armija sa zapada. Žestoke bitke su se nastavile u nastupajučim mesecima dok se nemačko-italijanska Armeegruppe Afrika borila do poslednjeg čoveka, ali predaja je postala neizbežna. Dvanaestog maja 1943; odaslana je poslednja radio poruka: wSva municija utrošena. Oružje i oprema uništeni. U skladu sa svojim naređenjima, Afrički korpus se borio sve dok nije došao u stanje da više ne može da se bori. Ustačemo ponovo.“ Poruka je bila odjavljena borbenim pokličem na Svahiliju koji je Afrički korpus usvojio — „Heia Safari/" (što se može grubo prevesti kao poklič lovca koji opazi lisicu). U tom poslednjem afričkom pohodu izginulo je oko 60.000 vojnika Osovine, a njih 240.000 je zaroblje- no. Uprkos hrabrim rečima o ponovnom ustanku, nemački vojnici su tu katastrofu nazvali „Tunisgradom“.[7a] N A DAN OKUPACIJE VIŠIJEVSKE FRANCUSKE; poslednji napad nemačke Šeste armije kroz ruševine Sta- ljingrada zaustavio se u groznim uslovima druge ruske zime za Vermaht. Na kraju njenih strahovito rastegnutih linija snabdevanja zavladala je nestašica namirnica, municije i svih drugih ključnih proizvoda. Nedelju danakasnije; 19. novembra; gen. Georgi Žukov pokrenuo je Operaciju Uran sa velikim ofanzivama severno i južno od Staljingrada. Do 22. novembra, Šesta armija je bila opkoljena. U razmetanju ili pukom neznanju; maršal Herman Gering je obečao Hitleru da njegova Luftvafe može snabdevati iz vazduha armiju u zamci. Minimalne dnevne potrebe u namirnicama neophodne da održe Šestu armiju iznosile su 550 tona; ali Luftvafe je retko uspevala da premaši 300 tona a; kako su se vremenski uslovi po- goršavali; sa padom temperature na -30°C sredinom januara; isporuke su smanjene na samo 30 tona dnevno. Nemački vojnici su se smrzavali sa samo nekoliko režnjeva hleba i malim komadom konjskog mesa dnevno i ubrzo su počeli da oboljevaju od dizenteri- je i tifusa. Borbe su se nastavile sve do 2. februara; kada su poslednji branioci u fabrici Crveni oktobar položili oružje. Nemačke snage su imale 750.000 žrtava te strašne ruske zime; a od 94.000 koji su bili zarobljeni kod Staljingrada samo če njih 5.000 ponovo videti Nemačku.[8]

Crvena armija je platila ogromnu cenu za odbranu, opkoljavanje i konačno ponovno zauzimanje Staljingrada, izgubivši gotovo 500.000 ubijenih ili nestalih vojnika, sa zaprepašćujućih 650.000 ranjenih — da ne pominjemo još 40.000 poginulih civila. Ipak, te užasavajuće žrtve donele su Sovjetskom Savezu pravu prelomnu pobedu.[9] Prvi put je cela jedna nemačka armija bila odlučno poražena; a onda i uništena na bojištu. Radio Berlin je obeležio taj preokret bez presedana na Istočnom frontu tako što je tri dana puštao sumornu muziku; ali nemačkom narodu će trebati mnogo više vremena da se suoči sa tom katastrofom. Prestiž Crvene armi- je se vinuo u nebesa; i u Majci Rusiji i u zapadnim demokratijama. Uživajući u slavi pobede kod grada koji je ime dobio po njemu; Staljin je stekao nov ugled kod kuće i u inostranstvu — a njegovi ponavljani zahtevi da zapadni Saveznici otvore drugi front u Evropi kako bi popustio pritisak na Sovjetski Savez postali su neumoljivi. U J A N U A R U 1 9 4 3 , L I D E R I S V I H V E L I K I H S l L A bili su pozvani da prisustvuju konferenciji u marokanskom obalskom gradu Kazablanci. Staljin je to odbio; pošto je bitka za Staljingrad u to vreme dosezala vrhunac. Između 14. i 24. januara; predsednik Ruzvelt i premijer Cerčil; zajedno sa šefovima kombinovanog generalštaba; sastali su se u hotelu Anfa kako bi odlučili kakva će biti dalja ratna strategija na zapadu i Pacifiku. Cerčil je žarko želeo da se ratu u Evropi dodeli najviši prioritet i njegov stav je prevladao. Više resursa će biti dođeljeno vođenju Borbe za Atlantik; pošto su sam opstanak Britanije i sposobnost Amerike da raspoređuje armije po Evropi zavisili od pobede nad podmorničkom pretnjom. Uprkos Staljinovim podsticajima; is- hod katastrofalnog desanta na Dijep u Avgustu 1942. potvrdio je da veliko iskrcavanje na kopno Severozapadne Evrope jednostavno nije izvodljivo tokom 1943. godine. Umesto toga; kada bude po- stignuta očekivana pobeda u Severnoj Africi; savezničke snage će najpre okupirati ostrvo Siciliju; a zatim Italiju. Da bi smekšali Staljina; zapadni Saveznici su izdali Direktivu iz Kazablanke; koja se bavila bližom koordinacijom ofanzive strateškog bombardovanja Nemačke između Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i ratne avijacije američke vojske. Proklamovani cilj programa zajedničkog bombardovanja bilo je ;;progresivno uništenje i dislokacija nemačkog vojnog; industrijskog i ekonom- skog sistema; i podrivanje morala nemačkog naroda do tačke kada

će njegova sposobnost za oružani otpor biti fatalno oslabljena“. Prioritetne mete bila su brodogradilišta za podmornice i nji- hove operativne baze; a potom i nemačka avio-industrija; trans- portni sistem i postrojenja za proizvodnju nafte. Ratna avijacija Sjedinjenih Država uzdala se u dnevno precizno bombardovanje pojedinih ciljeva; dok je RAF više voleo da bombarduje noću. Ova kombinovana Operacija Point blank osudiće Nemačku na neprekidno bombardovanje iz vazduha u razmerama bez presedana; koje je stavljalo volju nemačkog naroda pred krajnja iskušenja.[lO] Međutim; jedan aspekt konferencije u Kazablanci nije naišao na punu saglasnost. Predsednik Ruzvelt je i dalje gajio duboko gađenje prema nemačkoj vojničkoj kasti koju je s nipodaštavanjem nazivao ;;Fonovima“ i nije želeo da odobri nikakav sporazum sa nemačkom vladom izuzev bezuslovne predaje. Ni Cerčil ni šefovi Kombinovanog generalštaba nisu lako prihvatili takvu strategiju; ali Ruzvelt je ostao čvrst i u tome je njegova volja prevladala; baš kao što je bio slučaj sa Cerčilovom u vezi s planiranim pohodom na Italiju. Navodeći neumoljivu odlučnost Uliksa S. Granta — ;;Gran- tovska bezuslovna predaja“ — za vreme američkog Građanskog rata; Ruzvelt je zahtevao potpunu i nedvosmislenu pobedu nad Nemačkom. Nije se smelo ponoviti primirje kojim se Veliki rat okončao iako su nemačke trupe još bile na francuskom tlu. Rezul- tat tog primirja bila je široko prihvaćena iluzija tokom međuratnih godina da je nemačka vojska ostala neporažena na bojištu i da su Nemačku na kapitulaciju naterali samo podli političari.fl l] Prigovore politici bezuslovne predaje izneli su; između ostalih; i Ruzveltov šef generalštaba američke kopnene vojske; gen. Džordž K. Maršal; te njegov zapovednik na terenu; gen. Ajzenhauer koji je bio u usponu karijere; s obrazloženjem da će to neizostavno pojača- ti odlučnost nemačkih armija na bojištu. Obaveštajna zajednica je shvatila da će ta politika praktično upropastiti svaki stvarni dijalog ili podršku pokretu otpora u Nemačkoj; pošto će njegove vođe znati da čak ni Hitlerova smrt neće njihovu zemlju poštedeti potpune propasti i poniženja. Kako je napisao Alen Dals; ;;Osujetili smo internu revoluciju u Nemačkoj i tako produžili rat i razaranja“. [12] Osim Staljina; jedini lideri zaraćenih strana kojima je ova odluka odgovarala bili su oni u nacističkoj hijerarhiji.

3. poglavlje

SMEĐA

EMINENCIJA

POSLE ZAPREPAŠĆUJUĆIH NEUSPEHA kod Staljingrada i u Severnoj Africi, bilo je ključno pođstaći malodušni nemački narod da prihvati dalje ratovanje. Kompletna Hitlerova vojna strategija zavisila je od kratkog sukoba i osvajanja pre nego materijalna superiornost njegovih protivnika — Francuske i Britanije, a potom i Sovjetskog Saveza — ne postane prevelika. Doba brzih pobeda u periodu 1938-42. omogućilo je Nemačkoj da pljačka sirovine, poljoprivrednu proizvodnju i industrijske ka- pacitete iz Cehoslovačke, Poljske; Danske, Norveške; Holandije; Belgije, Francuske; Jugoslavije; Nemačke i zapadnog SSSR-a. Te godine pljačke usporile su nastupanje prekretnice posle koje će neravnoteža između Saveznika i Osovine postati najpre hronična, a zatim i nepopravljiva; ali one su Nemačkoj donele samo kapital — ne i neprekidni dotok prihoda — i dosegnuta je tačka posle koje više nije bilo povratka.[l] Nacistička Nemačka je ušla u proleće 1943. bez suvisle sveukupne vojne strategije za dalje ratovanje. Neuspeh invazije SSSR-a već je bio očigledan celom svetu. U maju 1943, zahvaljujući kombinaciji savezničkog tehničkog i operativnog napredovanja, mesečni gubici koje su trpele podmornice na Atlantiku najednom su se utrostručili. To je primoralo adm. Denica da povuče svoje vučje čopore sa puteva konvoja na tri meseca; oni više nikada ne- će povratiti svoju dominaciju. U junu i julu 1943, prvi napadi u okviru plana „Hiljadu bombardera" RAF razorili su gradove poput Esena, Kelna i Hamburga, a tog leta su dnevni naleti USAAE prodirali duboko u Nemačku kako bi vršili udare na industrijske mete, dovlačeći eskadrone Luftvafea sa drugih frontova. U julu

je poraz nove nemačke ofanzive oko Kurska u Ukrajini konačno smrvio posleđnju nadu da bi se ponovo mogla steči inicijativa na Istočnom frontu. Takođe u julu, zapadni Saveznici su uspešno okupirali Siciliju, a u septembru je Italija postala prva sila Osovine koja je zatražila mir. U noćima sledeće zime; pažnja RAF ispunjena mržnjom preći će na sam Berlin — samo u novembru, 400.000 Berlinaca ostalo je bez krova nad glavom. Iako su okupirale go- tovo celu Evropu, nemačke snage su sada u potpunosti bile u de- fanzivi, uhvaćene u zamci rata punog gubitaka; svedene na to da čekaju, sa sve manje resursa, da Saveznici započnu nove ofanzive na istoku, jugu i zapadu. Staviše, jednostavno nije postojao kohe- rentni mehanizam za rešavanje situacije u kojoj se Nemačka na- šla. Firerova reč je bila apsolutna i nije bilo nikoga u nacističkoj hijerarhiji ili oružanim snagama ko bi mu protivrečio. Odgovor nemačkog režima na staljingrađsku katastrofu i zahtev predsednika Ruzvelta za bezuslovnom predajom bio je poziv na „totalni rat“. U medijski široko pokrivenom govoru koji je 18. februara 1943. održao berlinskoj Nacističkoj partiji u Sportpalastu (Hali sportova), ministar Rajha za propagandu Dr Jozef Gebels je od svoje publike i nemačkog naroda zatražio potpunu pređanost za „der totaler Krieg. Upozorivši da je „u opasnosti dve hiljade go- dina zapadne istorije“ Gebels je pozvao na još veća odricanja radi podrške Vermahtu, poslednjim braniocima pred boljševičkim ho- rdama koje su pretile teritoriji i samom kulturnom identitetu Ev- rope. U tom cilju, zatražio je punu mobilizaciju nemačke privre- de i nemačkog naroda isključivo u svrhu podrške ratnim naporima. Na podijumu je sa Gebelsom bio Albert Sper, ministar Rajha za naoružanje i ratnu proizvodnju. Sper je očajnički želeo da nemač- ku privredu kojom se pogrešno upravljalo postavi na zdrave ratne noge, ali bio je osujećen nedostatkom kvalifikovanih radnika. Suo- čen sa sve širom vojnom regrutacijom i Hitlerovim nećkanjem da mobiliše Nemice za iste one poslove koje su svojim državljankama namenile Britanija i Amerika, veliki deo industrije zavisio je od robovske radne snage s istoka i regrutovanih radnika iz okupiranih evropskih zemalja.[2] Herman Gering; taj veliki kolekcionar titula, pokazao se jednako nesposobnim na mestu komesara Rajha za Četvorogodišnji plan kao i u strateškom komandovanju Luftvafeom. Osetivši kako Gering — posle neuspeha njegovog hvalisanja da može snabdevati

Šestu armiju kod Staljingrada — gubi Hitlerovu naklonost, Gebels i Šper su pokušali da ubede Hitlera da ovoga otpusti kako bi preuzeli kontrolu nad domaćom privredom i doveli do efikasnije ratne proizvodnje. Međutim, taj pokušaj je ubrzo omanuo, u ha- osu ostalih zavera. U previranju posle Staljingrada, potisnuta suparništva u hijerarhiji isplivala su na površinu. Pošto ga je Hitler s pažnjom slušao, glavni partijski Rajhslajter Martin Borman predložio je formiranje trijumvirata koji će predstavljati državu, partiju i oružane snage, kao Trojni savet sa diktatorskim ovlašćenjima da kontroliše privredu — upravo ono što su Gebels i Šper predlagali za sebe. Oni su smesta obrnuli ćurak i potražili saveznike u Geringu i Himleru kako bi osujetili Bormana. Ali Himler je bio učesnik zasebne zavere sa Bormanom kako bi stekao više vlasti na račun Geringa. Pošto je kontrolisao Hitlerove lične finansije, Borman je lukavo prevario zaverenike tako što je Geringu dao šest miliona rajhsmaraka da bi ovaj uživao što dalje od Hitlerovog dvora. Na kraju, nijedna od tih zavera nije uspela da ostvari cilj pošto je Hitler bio ravnodušan prema takvim smicalicama, osim u meri u kojoj su one mogle da stvaraju podele među njegovim doglavnicima. P O R E Č I M A D R ODTA D I T R I H A , načelnika Rajha za štampu: „Hitler je među političkim liderima Nemačke stvorio najveću zbrku koja je ikada postojala u jednoj civilizovanoj državi.“[3] Zavere i kontrazavere iz 1943. pravi su primer za to kako je Hitler koristio apsolutnu vlast podgrevajući žestoka suparništva među svojim prvim doglavnicima tako da nijedan od njih nikada nije mogao da stekne dovoljno moći ili uticaja kako bi izazvao samog Firera. Umesto toga, takve epizode predstavljaju čitav naci- stički režim u malome.[4] Ljudi uglavnom misle da je Treći Rajh bio monolitna totalitarna država koja je kontrolisala nevoljnu populaciju kroz teror i tevtonsku efikasnost. I premda je vladavina terora bila sasvim stvarna, državne institucije Trećeg Rajha bile su zapravo strahovito neefikasne, opterećene sukobima interesa i nejasnim lancima komandovanja, čime su se apsurdno traćili novac, vreme i ljudski rad. Hitler se slabo interesovao za upravu i nije za nju imao talenta; više je voleo da vlada kroz mnogo međusobno suprotstavljenih organizacija koje su samo svoje postojanje dugovale njegovoj dobroj volji. U

skladu s njegovom koncepcijom kreativnog haosa, različiti pojeđinci i agencije dobijali su loše definisane odgovornosti u blisko povezanim oblastima u svemu, od poštanske uprave pa do razvoja naoružanja. Cena neophodna za Hitlerovu podršku u ratovima za teritoriju koji su iz toga proizlazili bila je potpuna lična odanost. Ona je kandidatima mogla obezbediti labavo iskazanu opštu direk- tivu koja se mogla protumačiti kao podrška njihovim pojedinačnim ciljevima. U ispoljavanju tih suparništava, izgradnja carstva i birokratske prepreke bili su široko rasprostranjeni i Hitler ih je podsticao, u skladu s njegovim pojednostavljenim stanovištem da če u konkurenciji prevladati oni najjači. Arhitektura nacističke državne mašinerije prkosila je svakom logičnom objašnjenju.[5] Pre rata, rad vlade bio je nominalno poveren sedamnaestorici ministara, a opet, kabinet se poslednji put zaista sastao u novembru 1937. Tridesetog avgusta 1939. formiran je Ministarski savet državne odbrane. Sastojao se od šest Hitleru najbližih sledbenika i birokrata; to telo, kojim je predsedavao Gering, moglo je da donosi zakone po Hitlerovoj volji. Imenovani su komesari sa široko definisanim ovlaščenjima u raznim oblastima vršenja vlasti, ali nije postojala mašinerija koja bi zaista koordinisala njihov rad. Još gore, na svim nivoima je postojala podela i udvajanje ovlaščenja izazvano paralelnim prerogativima državnih funkcionera i funkcionera Nacističke partije. Praktično svako državno telo ima- lo je svoj jednaki duplikat u partiji, pa su i jedni i drugi stremili resursima i povlasticama. Hajnhrih Himler, kao nacionalni liđer SS i šef nemačke policije, već je vladao čitavim bezbednosnim i policijskim aparatom, ali njegove ambicije da proširi svoje SS carstvo nisu znale za granice. Cela državna mašinerija bila je prožeta zahvaljujući Himlerovoj praksi da dođeljuje paralelne SS činove funkcionerima svake vrste. Vojnoobaveštajno odeljenje adm. Kanarisa, Abver, koje je odgovaralo Vrhovnoj komandi oružanih snaga, naročito je bio na nišanu Himlerove ambicije. Njegove aktivnosti su imale svoj odraz u obaveštajnom i kontraobaveštajnom ogranku SS, Bezbednosne službe — Sicherheitsdienst. Njime je do juna 1942. komandovao Himlerov zamenik, general policije i SS Rajnhard Hajdrih, šef Glavne bezbednosne kancelarije Rajha. Sve agencije su se borile za prevlast na račun efikasnih operacija protiv zajedničkog nepri- jatelja.

Kanaris i Hajdrih, koji su delili ljubav prema jahanju i muzici, održavali su prividno srdačan odnos. Povremeno su obedovali en famille. Hladnokrvni ubica Hajdrih je isto tako bio i uspešan violinista i često je svirao Kanarisovoj ženi. Međutim, kada je njihovo profesionalno suparništvo postalo preterano jako, Kanaris je britanskom MI-6 odao Hajdrihovo kretanje u Cehoslovačkoj. Dva padobranca iz češke brigade, Jan Kubis i Jozef Gapčik, bacili su 27. maja 1942. protivtenkovsku granatu na mercedes-kabriolet u jednoj praškoj ulici. Nekoliko gelera i komada sedišta punjenog konjskom dlakom zabilo se Hajdrihu u leđa. Isprva se očekivalo da se on oporavi posle operacije izvlačenja gelera; ali rane su mu se zagnojile i on je umro nedelju dana kasnije. Smrt glavnog tvorca „konačnog rešenja“ — koje je on predstavio tog januara na kon- ferenciji u Vansiju — dovela je do masovnih odmazdi u kojima je stradalo oko 5.000 čeških muškaraca; žena i dece. M E Đ U G N U S N I M F I G U R A M A u vrhu nacističke hijerarhije; popularna istorija se posebno priseča razmetljivog zapovednika Luftvafea i narkomana Hermana Geringa, okultiste i bezbednosnog majstora Hajnriha Himlera; te ogavnog ministra propagande i de fakto ministra unutrašnjih dela Jozefa Gebelsa. Zapravo, najdevijantniji od svih njih, i majstor dvorskih intriga bio je relativno bezlični šef partije Martin Borman. Hitlerova senka i čuvar kapije največeg dela Trečeg Rajha, Borman je bio figura koja je večito vrebala u pozadini kraj Firerovog lakta. Njegova bojišta su bila u dosijeima s indeksnim karticama i računovodstvenim knjigama. Glavno oružje mu je bio teleprinter, preko kojeg je iz- davao bujicu uputstava svojim sveprisutnim regionalnim gaulaj- terima (oblasnim vođama). Ti partijski zvaničnici su Bormana iza njegovih leđa nazivali ;;Teleks generaloma.[6] Borman je pristupio Nacističkoj partiji relativno kasno; tek 1926. godine, pa su Alte Kampfer („Stari borcia) koji su podržali Hitlera u minhenskom pokušaju puča bili skloni da ga otpisuju. Bez obzira na to; on je imao partijsku knjižicu broj 6.088 pa je sto- ga bio podoban za Zlatnu značku Partije; dodeljivanu članovima s registarskim brojem ispod 100.000. Bormanov prvi posao bio je da vodi fond za pomoć jurišnicima iz Sturmabteilungen (SA — povremenih uniformisanih partijskih aktivista u smeđim ko- šuljama) povređenim u tučama i neredima. On je lukavo pregova-

rao o smanjenju premija sa pojedinim osiguravajućim kompani- jama i istovremeno podigao doprinose članova NSDAP za 50 pro- cenata; dalje, uplata dažbina sada je bila obavezna, dok je isplata sredstava zavisila isključivo od Bormanove volje. Veoma brzo, ta šema je donela 1,4 miliona rajhsmaraka u jednoj jedinoj godini — na Hitlerovo veliko oduševljenje. Firer je Bormana i SA fond prebacio u samu NSDAP. Borman je sada radio u Smeđoj kući, par- tijskom štabu u Minhenu; gde je stremio tome da preuzme mesto blagajnika partije od Franca Ksavera Švarca. U međuvremenu, napredovao je to toga da kontroliše finansije Adolf Hitler Spende der Deutsche Wirtschaft, „Fonda Adolf Hitler iz nemačke privrede“. Taj AH fond je prvobitno bio uspostavljen kao „izraz zahvalnosti prema vođi“ da bi se obezbedila sredstva za kampanju i finansiranje kulturnih aktivnosti unutar NSDAP. U stvarnostf to je postala Hitlerova lična kasa; sa prihodima prikupljanim iz mnogih izvora. Najvažniji su bili doprinosi industrijalaca — poput Krupa i Tisena; te naravno IG Farbena — koji su imali ogromne koristi od nemačkog ponovnog naoružavanja. U suštini; bio je to porez koji je iznosio pola procenta vrednosti plata u kompaniji; plativ neposredno Fireru. Samo u prvoj godini postojanja; u kase AH fonda je prispelo 30 miliona rajhsmaraka. [7] Godine 1929; Borman se oženio Gerdom Buh; kćerkom jed- nog višeg partijskog funkcionera; a 3. jula 1933; bio je postavljen na mesto šefa kabineta Firerovog zamenika; Rudolfa Hesa. Hes je bio podjednako malo zainteresovan za papirologiju kao i Hitler; tako da je Bormanova veština da pretvara Hitlerove spontane ver- balne direktive u suvisla naređenja bila od neprocenjive važnosti. Firer je s odobravanjem napominjao: ;;Bormanovi predlozi su to- liko precizno razrađeni da na njih moram reći samo cia' ili ne/ Sa njim; za deset minuta prođem kroz hrpu dokumenata za koje bi mi s nekim drugim čovekom trebali sati i sati.“[7a] Desetog okto- bra 1933; Hitler je imenovao Bormana za partijskog Rajhslajtera ili nacionalnog vođu; tako da je on u nacističkoj hijerarhiji postao četvrti po rangu; iza Hitlera; Geringa i Hesa. Preplitanje partijske i državne vlasti; koje smo već opisali; tako je Bormanu dalo svu slo- bodu za manevrisanje koja mu je bila potrebna.

BORMANOVA SPOSOBNOST DA SE DODVORI F I R E R U bila je neverovatna. On je promenio svoj raspored spavanja kako bi se poduđarao s Hitlerovim i čak je oponašao svog gazdu u tome što je jeo vegetarijansku hranu i izbegavao alkohol kada su zajedno obeđovali — premda je privatno proždirao šnicle, kobasice i šnaps. Kako je komentarisao jedan regionalni gaulajter: „Borman se držao Hitlera kao bršljan hrasta, i koristio ga je kako bi došao do svetla i samog vrha krošnje.“[8] Ovo je postigao pošto se zamenik Firera Hes — koji je već bio marginalizovan — 10. maja 1941. zaputio bizarnim letom u Škotsku; očito kako bi zatražio mirovni sporazum sa protivnicima britanske vlade. Hesov odlazak sa scene omogućio je Bormanu da se još više približi Hitleru. On je sada u potpunosti bio odgovoran za organizaciju Firerovog dnevnog rasporeda, sastanke i lične poslove. Uvek je bio kraj svog gospodara i nikada nije otišao na odmor iz straha da mu uticaj ne oslabi. Nagrađen je za to u aprilu 1943, kada je postavljen za Firerovog sekretara i šefa partijskog kabineta. Ova potonja funkcija dala mu je ogroman uticaj na gaulajtere koji su kontrolisali svaku oblast (Gau) širomTrećeg Rajha. Sadajebio toliko nezamenljivda je Firer smatrao potrebnim da kaže: ,,Da bih pobedio u ovom ratu potreban mi je Borman“[9] Borman mu je bio potreban i kako bi kontrolisao njegove lične finansije. Na jednoj večeri sa Himlerom u oktobru 1941, Hitler je izdeklamovao: „Sto se tiče moje privatne egzistencije, uvek ću živeti jednostavno, ali zbog toga što sam Firer i šef države, imam obavezu da se jasno ističem među Ijudima koji me okružuju. Ako se moji bliski sarađnici presijavaju odlikovanjima, mogu se razlikovati od njih samo ako ne budem imao nijedno na sebi.“[l0] Ta tvrdnja o monaškom asketstvu nije baš bila sasvim tačna. Hitler je uživao u raskoši u svojoj bavarskoj rezidenciji, Berghofu, u planinskom seoskom odmaralištu Berhtesgaden u opštini Obersalcberg. Pored samog Berghofa, u Obersalcbergu su bile obezbeđene zasebne vile za sve istaknute pripadnike nacističke hijerarhije. To naselje je za Firera stvorio Borman, a bilo je finansirano iz AH fonda sa oko 100 miliona rajhsmaraka.[lOa] S izvanrednim pogledom na Bavarske Alpe, Berghof je bio Hitlerovo omiljeno utočište. Tamo je provo- dio vreme sa svojom ljubavnicom Evom Braun i primao strane goste i svoje bliske i pouzdane saradnike — njegove BergLeute, ili gorštake.

Oto Ditrih će napisati: „Borman je onda preuzeo ekonomsko i finansijsko upravljanje čitavim ’Firerovim domaćinstvom., Naroči- to je vodio računa o gazdarici kuće; spreman da joj ispuni svaku želju i pomogne joj u često prilično komplikovanim aranžmanima povezanim sa društvenim i državnim funkcijama. To je tim pre bilo neophodno pošto se ona taktično držala što je više mogla u pozadini. Bormanova veština u tim stvarima nesumnjivo je ojačala njegov nepobitni položaj Hitlerovog čoveka od poverenja, pošto je ovaj bio izuzetno osetljiv na sve u vezi s Evom Braun.“ Međutim, Borman i Braunova se nisu nimalo mirisali; ona ga je iza leđa nazivala „napaljenim žapcem“. [ 11 ] Zahvaljujući briljantnoj pronicljivosti, Borman je iznalazio mnogo načina da uveća Hitlerovo lično bogatstvo.[l2] Pored znatnih prihoda na osnovu njegovih tantijema za Mein Kampf— knji- gu koja se; pošto je bila obavezna lektira u nemačkim školama, prodavala u milionima primeraka — Borman je smislio šemu za kapitalizaciju prava na lik po kojoj je Hitler dobijao honorar za svaku upotrebu njegove fizionomije, bilo to na razglednici, ili čak i na poštanskim markama. Ta sredstva su uplaćivana u zaseban Kulturni fond Adolfa Hitlera radi podrške scenskim umetnostima i kupovine slika za Firerovu ličnu zbirku. Kada je rat izbio 1939, Hitlerov godišnji prihod bio je ogroman, ali — zahvaljujući spora- zumu koji je Borman postigao sa vlastima — on nije plaćao porez na prihode. Kao i ostali nacistički lideri, i Hitler je imao račune u stranim bankama, uključujući i račun kod švajcarske Union banke u Bernu i još jedan u Holandiji. Na te račune su se slivali tantijemi od prodaje Hitlerovih knjiga u inostranstvu i, još važnije, oni su mu omogućavali da udovolji jedinoj strasti koju je u životu imao pored politike — bila je to opsednutost slikarstvom.

4. poglavlje

SlLOVANJE EVROPE

K A D M L A D I Ć U B E Č U prePrvogsvetskograta;Hitlerje gajio ambicije da bude slikar i arhitekta; uprkos žestokim primed- bama njegovog oca tiranina, Alojzija Šiklgrubera. Godine 1907; on se prijavio na Akademiji lepih umetnosti; ali nije uspeo da položi prijemni ispit. Utučen; prijavio se ponovo sledeće godine; ali su ga opet odbili; i njegova mapa s radovima uspela je ta privuče tek pokoji površan pogled. Bila je to Hitlerova životna prekret- nica. Pripisavši svoje odbijanje tome što su komisiju akademika činili Jevreji; on je u sebi počeo da gaji duboku ogorčenost prema jevrejskoj rasi; iako je; ironično; u onim malobrojnim prilikama kada je prodao neku od svojih slika; Hitler to činio posredstvom mađarsko-jevrejskog galeriste Jozefa Nojmana. Sledećih nekoliko godina; Hitler je živeo ;;potucajući se od nemila do nedraga“; kako se kasnije prisećao u knjizi Mein Kampf. Jedinu utehu je pronalazio u brojnim bečkim umetničkim muze- jima i dubokoj tradiciji klasične muzike u tom gradu. Imao je ka- tolički muzički ukus — voleo je Betovena; Bruknera; Šopena; Griga; Šuberta; Šumana; pa čaki Malera i Mendelsona — ali njegov trajni miljenik bio je Rihard Vagner i on je operu Die Meistersinger von Nurnberg znao napamet. Hitler je posle Prvog svetskog rata odustao od slikanja pošto je napredovala njegova politička karijera; ali je zadržao iluziju o sebi kao o velikom slikaru čitavog života; a njegovo interesovanje za arhitekturu nikada nije opalo.[l] Kada se našao na funkciji kancelara; Hitler je udovoljavao svo- joj opsednutosti ;;rasnom čistotom“ sa beskrupuloznim elanom; paralelno sa strmoglavo brzim programom centralizovanja potpu- ne vlasti u rukama partije. [2] Posle izbora nacista 1933. gotovo

so

odmah je usleđilo njihovo praktično uništavanje nemačkog ustava u odgovoru na paljenje Rajhstaga i; posle smrti predsednika Paula fon Hindenburga u avgustu 1934, Hitlerovo preuzimanje dvostrukog vođstva u Nacističkoj partiji i državi u ulozi Firera (vođe) — bio je to državni udar koji je plebiscitarno pođržalo 38 miliona nemačkih đržavljana. Pošto su skupština i sudovi bili kastrirani, režim je imao nesputanu moć i mogao je slobodno da uvede politiku Gleichschaltung (prinudne saobraznosti), konsoliđujući svoju vlast nad državom putem eliminacije ili oduzimanja moći svim organizovanim telima koja su bila izvan potpune kontrole Nacističke partije. Bujicom dekreta opozvane su slobode i prava pojeđinaca na udruživanje, ućutkani mediji, zabranjene rivalske političke partije i slobodni radnički sindikati, a uništena je i ne- zavisnost regionalnih organa vlasti i sudova. Uvedena je smrtna kazna za veliki broj politički definisanih „zločina“, i masovno su hapšeni ne samo komunistički, socijaldemokratski i jevrejski ak- tivisti, već isto tako i masoni, cigani, homoseksualci i svi ostali koje je nacistička pravovernost proglašavala devijantnima. Većina tih izopštenika bila je zatvorena u pedeset koncentracionih logora koji su otvoreni za vreme prvih godina nacističke vlasti. U aprilu 1933, Julijus Strajher, zloglasni provokator Jevreja i urednik nacističkog nedeljnika Der Sturmer (Napadač), orkestrirao je ekonomski bojkot jevrejskih firmi. Dr Jozef Gebels, vođa novoosnovanog Ministarstva Rajha za javno prosvetljenje i propagandu, pozivao je na „pročišćenje vatrom“ svih ;;nenemačkih“ knjiga, posebno onih čiji su autori bili jevrejskog porekla, kao što su Ajnštajn, Frojd, Gorki, Kafka i Marks — pa čak i dela cenjenog nemačkog pesnika iz devetnaestog veka Hajnriha Hajnea, u čijoj se tragediji Almansor nalazi upozorenje: „Tamo gde spaljuju knjige, na kraju će spaljivati i ljude.“ Desetog maja, rulja od oko 40.000 ljudi posmatrala je spaljivanje 25.000 knjiga na berlinskom Opernplacu. U novembru 1933, nacionalni referendum je pokazao da 95 pro- cenata stanovništva odobrava nacističku politiku, pa makar im prava i slobode bile sistematski uništavane. U O P O J N I M D A N I M A posle izborne pobede, Nacisti su se usredsredili na to da eliminišu političke protivnike na centru i na levici. Sada su dobili priliku da se okome na Jevreje.[3] Do 1934, sve jevrejske prodavnice su bile jasno obeležene rečju „Juderi1

ili Daviđovom zvezdom, a jurišnici SA su se često motali ispred njih kako bi obeshrabrili mušterije koje su želele da uđu. Jevrejski privrednici su sve više bili primoravani da gase firme pošto su ostajali bez sredstava za život. Ubrzo su nemački Jevreji bili isterani iz profesija i državnih poslova lekara, pravnika, predavača, naučnika i javnih službenika. U prodavnicama i restoranima su odbijali da usluže Jevreje; a zabranjen im je i pristup javnim parkovima; bazenima; pa čak i sredstvima javnog saobraćaja. U nemačku decu usađivan je antisemitizam za vreme školske nastave; pa čak i dok su se igrala — cilj popularne društvene dečje igre na tabli bio je da se pojedine oblasti Nemačke učine Juden Frei ili ;;bez Jevreja." Veliki korak u procesu ;;Arijevizacije“ svih aspekata nemačkog društva načinjen je 15. septembra 1935; proglašenjem takozvanih Nirnberških zakona.[4] Otad pa nadalje; brakovi ili seksualni odnosi između Jevreja i Arijevaca bili su izričito zabranjeni; a Jevrejima su uskraćena sva politička i građanska prava. Jevreji su u sve većem broju pokušavali da emigriraju u Francusku; Svajcarsku i dalje zemlje, ali retko su nailazili na dobrodošlicu; i mnogima je zabranjivan pristup. Od sveukupne jevrejske populacije koja je brojala oko 525.000; nekih 170.000 je već napustilo Nemačku pre 5. oktobra 1938; kada su im dekretom poništeni pasoši. Svaj- carci su insistirali na tome da nemački Jevreji kojima su putna dokumenta bila potrebna za emigraciju dobiju nove pasoše sa velikim slovom ;;J“ radi momentalne identifikacije i odbijanja na granici. Mnogi Jevreji nisu mogli da podnesu sve veće troškove emigracije. Oni koji jesu; nisu smeli da sa sobom ponesu nikakav kapital; a malobrojni kojima je ostalo nešto para otišli su pošto su bili prisiljeni da prodaju kuće i firme po izuzetno sniženim cenama kako bi platili Reichsfluchtsteuer (;;porez na bekstvo“). Galeristi koji su trgovali slikama i antikvitetima bili su posebno na meti; i to je dovelo do prinudne likvidacije oko 80 procenata takvih galerija u Nemačkoj te izazvalo prezasićenost na tržištu i nagli pad cena. Devetog novembra; rasno nasilje — izazvano atentatom na jednog nemačkog diplomatu u Parizu koji je počinio mladi jevrejski Poljak čija je porodica bila deportovana iz Nemačke — doseglo je nove vrhunce. Te noći su jevrejske kuće; imanja i sinagoge širom Nemačke i u delovima Austrije i Sudeta napadnute i spaljene u orgiji uništenja poznatoj pod imenom Kristallnacht — ;;Kristalna noć“ ili ;;Noć polomljenog stakla“ — usled količine srče kojom su

bile prekrivene ulice. Najmanje devedeset jedan Jevrejin je izgubio život; njih 30.000 je bilo uhapšeno i odvedeno u koncentracione logore. Preživeli su čak bili primorani da plate materijalnu cenu tog pogroma. Zamena svih porazbijanih prozora koštala je oko 25 miliona rajhsmaraka, a pošto se ravno staklo uvozilo isključivo iz Belgije, to se moralo platiti stranom valutom. Tada je več pohlep- ni Herman Gering bio zadužen za „Program eliminacije Jevreja iz nemačkog privrednog života“ i on je proglasio da svi preostali Jevreji u Nemačkoj moraju izvršiti državnoj blagajni Rajha „uplatu pokajanja“ u ukupnom iznosu od 1 milijarde rajhsmaraka, kako bi pokrili troškove popravke oštećenja. Pored toga, sve isplate osiguranja izvršene nemačkim Jevrejima konfiskovala je država.[5] KRISTALLNACHT JE BILA KRISTALNO JASNO U P O Z O R E N J E nemačkim Jevrejima na opasnu situaciju u kojoj su se nalazili, i od nje pa do izbijanja rata u septembru 1939; oko 100.000Jevrejaje nekako iznašlo način da napusti Rajh. Još jedan nacistički zakonodavni novitet spremao se da nagovesti kako svi oni koji su nesposobni ili nevoljni za to mogu da budu predati na milost i nemilost državi spremnoj da počini masovno ubistvo. U navali novih propisa proglašenih 1933. bio je i zakon o obaveznom sterilisanju ljudi koji pate od „urođenih mentalnih mana, šizofrenije, manično-depresivne psihoze, nasledne epilep- sije i teškog alkoholizma.“ Nemci nisu bili usamljeni u tom svom oduševljenju prema pseudonauci eugenici; koja je u dvadesetim i tridesetim godinama dvadesetog veka bila široko prihvaćena širom Evrope i u Americi u interesu ;;rasne higijene“ Jedan od njenih zagovornika bio je Džon D. Rokfeler; osnivač Standard oila iz Nju Džersija; i upravo je njegova Fondacija Rokfeler obezbedila veliki deo finansiranja za institut Kajzer Vilhelm; najprestižniji medicin- ski fakultet u Nemačkoj, za izučavanje ;;antropologije; eugenike i ljudskog nasleđa“ pod upravom švajcarskog psihijatra i vatrenog naciste; Ernsta Rudina. Uveden je masovni program sterilisanja kako mentalno bolesnih tako i društveno neprilagođenih; o ko- jima odluku donese 220 okružnih ;;sudova za nasledno zdravlje“. Među nekoliko stotina hiljada žrtava bili su i nepoželjnici poput osuđenika; prostitutki; pa čak i đece od samo deset godina; iz si- rotišta.

Po neumoljivoj nacističkoj logici, sledeći korak je bila eutanazija ili „ubistvo iz milosrđa“ Ovaj program započet je 1938. pod pokroviteljstvom Hitlerovog ličnog lekara, doktora Karla Branta. Isprva su žrtve bile ograničene na mentalno i fizički hendikepiranu decu koja su ubijana smrtonosnom injekcijom. Ali program se ubrzo proširio na hendikepirane odrasle i sve koji su bili procenjeni kao neizlečivo društveno devijantni. Kada se ispostavilo da smrtonosne injekcije oduzimaju mnogo vremena i nisu zadovoljavajuće efi- kasne, uspostavljena je birokratija ubijanja; to je nazvano pro- gramom T4 po adresi njegovog štaba u ulici Tirgartenštrase broj 4 u Berlinu. Program je pravno kodifikovan Firerovim dekretom iz oktobra 1939. U svim mentalnim institucijama sagrađena su lažna kupatila, gde su žrtve ubijane najpre ugljenmonoksidom, a kasnije otrovnim gasom.[6] U B R Z O P O S L E K R I S T A L L N A C H T , Gering je smislio još okolišnih šema za profitiranje od primoravanja nemačkih Jevreja da napuste zemlju. Dekretom od 1. januara 1939, njihovu kompletnu pokretnu i nepokretnu imovinu praktično je konfisko- vala država. Kancelarija za javne akvizicije osnovana je za „čuvanje umetničkih dela koja pripadaju Jevrejima“, a jednim kasnijim de- kretom zahtevala se predaja „svih predmeta u njihovom vlasništvu sačinjenih od zlata, platine ili srebra, kao i dragog kamenja i bisera.“ Ta eksproprijacija jevrejske imovine bila je prva naznaka budućeg nacističkog pljačkanja Evrope. Pošto je Gering načinio izbor umetničkih dela i đinđuva, zarada od plena išla je direktno u kase Fonda AH ili Kulturnog fonda Adolf Hitler. Sa takvim resursima na raspolaganju, Hitler je bio u mogućnosti da povlađuje svojoj strasti prema umetničkim slikama.[7] Firerov lični ukus je bio krajnje buržoaski. On nije podnosio nereprezentativnu umetnost i njegovo oko za kvalitet bilo je posve nedosledno. Godine 1934. on je kupio portret svog velikog hero- ja Frederika Velikog iz Pruske, švajcarskog slikara Antona Grafa (17361813) za tada znatan iznos od 34.000 rajhsmaraka. Bila je to Hitlerova omiljena slika i svuda je putovala s njim. Primer za njegov prozaičniji ukus jeste slučaj kada je Hitler platio 120.000 rajhsma- raka Hermanu Gradlu, slikaru idiličnih pejzaža, da naslika šest velikih ulja za salu za obedovanje u sedištu Nove Rajhskancelarije između 1939. i 1941. Njihov konvencionalni karakter može se

naslutiti po Hitlerovim uputstvima da ta narudžbina treba da ilustruje „tipičan izgled nemačke zemlje, u njenom prepletu Prirode i Kulture i njenim mnogim obrazinama Majke nemačkog naro- da“[8] Za ukrašavanje Nove Rajhskancelarije Firer je potrošio gotovo 400.000 rajhsmaraka na druga savremena umetnička dela veoma različitog kvaliteta. Iako je za svoju zbirku kupovao slike Rubensa, Kanaleta, Van Dajka i Votoa po smernicama njegovog umetničkog savetnika, dr Hansa Posea, njegovi omiljeni slikari bili su zapravo donekle opskurni nemački slikari iz devetnaestog i s početka đvadesetog veka poput Franca Štuka i Karla Špicvega, a niti jedan od njih nije izdržao ispit vremena. Jedan od njegovih apsolutnih favorita bio je Eduard fon Gricner; koji je posebno bio specijalizovan za slikanje pijanih monaha. U jednom razgovoru s Albertom Šperom, Hitler je izjavio: ;;Vidi samo te detalje — Gricner je veoma potcenjen. On jednostavno još nije otkriven. Jednog dana će vredeti koliko i Rembrant.“ Ispostavilo se da nije bilo tako.[9] U jednom od svojih prvih poteza na mestu kancelara, Hitler je naredio da se u Minhenu sagradi Dom nemačke umetnosti kako bi se tamo izlagali najlepši primeri germanskog slikarstva i vajarstva. Taj zadatak je poveren Alfredu Rozenbergu, ideologu Nacističke partije i glavnom teoretičaru rasizma, kome je dodeljena grandioz- na titula „Firerovog delegata za posvemašnje intelektualno i filo- zofsko obrazovanje Nacionalsocijalističke partije“. Fundamentalna protivrečnost bila je, naravno; u tome što je Nacistička partija bila duboko antiintelektualna i potpuno suprotstavljena umetničkoj slobodi baš kao i svim drugim vrstama nezavisne misli. Bez obzira na to; njeni lideri su trošili neumesno mnogo vremena na pita- nja kulture — kao što lik Vilhelm Furtvengler kaže u modernom komadu Svrstavanje Ronalda Harvuda: „Samo tiranije shvataju moć umetnosti.“ Ali Rozenbergova uloga je bila dvostruka; pored pronalaženja i glorifikovanja politički prihvatljive nemačke umetnosti, on je trebalo da iskoreni i svu onu umetnost koja se nije poklapala s nacističkom ideologijom ili Hitlerovim ličnim ukusom. [10] Iz straha da ne ostanu bez posla, direktori i kustosi muzeja širom Nemačke bili su u obavezi da predaju državnim komitetima za ;;čišćenje“ sva dela umetnika za koje se sumnjalo da su ;;degenerici“— kubista; impresionista; futurista; nemačkih ekspresioni- sta; dadaista — i drugu ;;nenemačku“ umetnost.

Sve u svemu; nekih 16.000 umetničkih đela bilo je konfiskova- no iz muzeja širom zemlje. Kao novi arbitar umetničkih vređnosti, Hitler je odbacivao dela majstora poput Žorža Braka, Pola Sezana; Anrija Matisa i Pabla Pikasa kao „gluposti“, i osnovana je nova kancelarija za implementaciju njegovih zahteva za „neumoljivim ratom pročiščenja“ Svi aktivni umetnici morali su da podnose svoja dela tom Komitetu za procenu inferiornih umetničkih dela; sva dela koja su se smatrala slabijim od standarda konfiskovana su bez nadoknade; a umetnici koji su se sukobili s komitetom imali su zabranu kupovine slikarskog materijala pod pretnjom zatvora, te su im tako bile okončane karijere. Mnoga umetnička dela su bila uništena; n^ primer; 20. marta 1939; 1.004 slike i skulpture kao i 3.825 crteža; akvarela i drugih predmeta spaljeno je prilikom praktične vežbe berlinske protivpožarne službe. Kao što se i dalo očekivati; Herman Gering je situaciju okre- nuo na svoju finansijsku vodenicu. Sva konfiskovana umetnička dela iz državnih muzeja bila su spremljena u skladište u ulici Kopernikusštrase u Berlinu; a kad je Gering poslao svog agenta za umetnine da procunja kroz tu Aladinovu pećinu; ovaj se vratio sa bogatim plenom impresionističkih slika; uključujući i četiri Vinsenta Van Goga. Jedan Sezan i dva Van Goga; uključujući Portret dr Gašea, prodati su jednom holandskom bankaru za 500.000 rajhs- maraka. (Godine 1990; Portret dr Gašea prodat je za 82;5 miliona dolara.) Pomoću prikupljenih para; Gering je kupio još starih maj- stora i omiljene Goblen tapiserije kako bi ukrasio zidove svoje seo- ske palate Karinhol. Povevši se za Geringovim primerom; i drugi nacistički lideri su profitirali od aktivnosti Komisije za eksploataciju degenerisane umetnosti koja je pročišćene umetnine puštala u prodaju na međunarođnom tržištu. [ 11 ] Međutim, i pored njihove pohlepe; na prodajama nemačkog nasleđa održanim u Londonu; Parizu i Švajcarskoj od 1937. do početka 1939. ta prezrena dela su bila data praktično u bescenje. Došlo je do nekoliko izuzetno povoljnih kupoprodaja: jedan Paul Kle za 300 dolara; sada u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku; Kandinski za 100 dolara; sada u muzeju Gugenhajm u Njujorku; i Kupači s kornjačom Amrija Matisa koje je kupio Džozef Pulicer za 9.100 švajcarskih franaka; i koji su sada izloženi u Muzeju umetnosti u Sent Luisu.[ 1 la]

Anšlus Austrije izvršen 12. marta 1938, pridodao je Hitlerovu otadžbinu Trećem Rajhu, što je dočekano ushićenim oduševlje- njem velikog dela austrijskog naroda. Za samo nekoliko sati, sve javne građevine bile su obeležene zastavama s kukastim krstom, dok su bande razbojnika harale ulicama i lovile Jevreje. Dva dana kasnije, Hitler je trijumfalno prošao kroz Beč. U međuvremenu, SS oficiri su pljačkali jevrejske domove u potrazi za umetničkim delima i dragocenostima. Tačno su znali gde da traže pošto su od nemačkih istoričara umetnosti bili naručeni katalozi i inventari privatnih kolekcija širom Evrope u iščekivanju Hitlerovih osvaja- nja.[l2] Umetničke zbirke bankarske porodice Rotšild bile su pri- marne mete; baron Alfons de Rotšild je ostao bez 3.444 umetnič- ka dela iz njegove vile Hohe Warte u Beču i seoskog imanja kod Šlos Rajhenaua, dok je njegov stariji brat baron Luj ostao bez 919 predmeta koje su mu oteli nacisti. Svi ti predmeti su bili brižljivo popisani i fotografisani i pripremljen je iscrpni inventar pre nego su odabrani komadi prebačeni u Nemačku, a ostatak zadržan u aus- trijskim muzejima.[l3] Tokom meseca posle Anšlusa, Hitler je odlučio da stvori najveći umetnički muzej na svetu u gradu Lincu, blizu svog rodnog mesta. Planirano je da Firerov muzej postane mesto gde će biti smeštena sva velika umetnička dela opljačkana za vreme nacističkih ratnih osvajanja — izuzev, naravno, onih koma- da koji su premešteni u privatne zbirke Adolfa Hitlera, Hermana Geringa, i još nekolicine odabranih iz nacističke elite. DVADESET TREĆEG JUNA 1940, DAN PDOSLE primirja ponižavajućeg po Francusku, Hitler je otišao u trijumfalni obilazak Pariza. U njegovoj pratnji bili su i njemu omi- ljeni vajar Arno Breker, arhitekta Albert Sper te nekoliko oficira generalštaba, u tri limuzine mercedes G4 sa po šest točkova. Šper se prisetio kako je prilikom obilaska čuvene pariske Opere iz de- vetnaestog veka, Hitler „izgledao fasciniran Operom, obuzela ga je ekstaza zbog njene lepote, a oči su mu svetlucale uzbuđenjem koje je izgledalo neverovatno“. Svita se provezla kraj crkve Mađlen i Trijumfalne kapije, niz Šanzelize, pored Ajfelove kule i produžila do Invalida, gde je Hitler dosta vremena proveo kraj Napoleonove grobnice, uz prethodnog velikog evropskog tiranina. Kada je za- vršio obilazak Grada svetlosti, izjavio je: „Zivotni san mi je bio da mi

bude omogućeno da vidim Pariz. Nema tih reči kojima bih iskazao koliko sam zađovoljan zato što mi se danas taj san obistinio.“[l4j Taj san je plaćen životima 27.074 Nemaca dok je njih još 111. 034 ostalo ranjeno, ali gubici Saveznika u Bici za Francusku iznosili su zaprepašćujućih 2.292.000 žrtava. Najveću cenu su pla- tili Francuzi, sa 97.300 ubijenih i nestalih, 120.000 ranjenih i 1,54 miliona zarobljenih. Ovi potonji su bili osuđeni da postanu prisilni radnici angažovani u nemačkoj ratnoj privredi. Posle te kolosalne pobede, postignute za samo šest nedelja, kontinentalna Zapadna Evropa ležala je bespomoćno i čekala da bude poharana. Galaksija velikih svetskih umetničkih muzeja pala je u šake nacista — Musees Royaux des Beaux-Arts u Briselu, Rijksmuseum u Amsterdamu, i Luvr u Parizu, kao i brojne galerije u unutrašnjosti i privatne zbirke. Najveća riznica u istoriji vojnih osvajanja još od vremena Napoleona Bonaparte sada je postala predmet najveće krađe umet- nina u zabeleženoj istoriji. Z A D A T A K I Z V R Š E N J A t e pljačke največe od svih zapao je Alfredu Rozenbergu i organizaciji koja je po njemu dobila ime, Einsatzstab ReichsleiterRosenbergfiir dieBesetzen Gebiete (Specijalni štab nacionalnog vođe Rozenberga za okupirane teritorije) ili sk- raćeno ERR. Rozenbergova uloga, definisana u ličnoj direktivi od Hitlera, bila je da pročešlja sve javne i privatne kolekcije u okupiranim zemljama i „preveze u Nemačku kulturna dobra koja mu se učine vrednim, te da ih tamo čuva“. Francuska, Belgija i Holandija bile su u nadležnosti ERR Dienststelle (agencije) Zapad, sa sedištem u Parizu. Za nekoliko nedelja, fantastična količina umetnina prikupljena je u Luvru, a nemačka ambasada je čekala odluku o njihovom konačnom odredištu. Tu je bilo i dvadeset šest „dela degenerisane umetnosti u vlasništvu Jevreja“, među njima četrnaest Brakovih slika, sedam Pikasovih, četiri Ležerove i jedna Rualova, koje su zadržane radi „trampe za umetnički vredna dela“ [15] Dok se njegov Luftvafe borio na nebu iznad Engleske u Bici za Britaniju, Gering je pretraživao muzeje Beneluksa u neutaživoj potrazi za umetničkim plenom. U oktobru 1940. on je poražen u svom „Kanalskom ratu“, i planirana invazija Britanije je bila otkazana. Trećeg novembra, utešio se putovanjem u Pariz kako bi pogledao

akumulirana blaga koja su bila sakupljena u muzeju Jeu de Paume. [ 16] Plena je bilo toliko da je Geringu trebalo puna dva dana da odabere — mahom francuske i holandske majstore iz Rotšildovih i Vildenštajnovih kolekcija. Iznad svega je žudeo za slikom sa nazivom Astronom Jana Vermera, ukradenom od barona Alfonsa de Rotšilda; ali kako je Firerovoj kolekciji nedostajao Vermer, Gering tu nije imao sreće. U hijerarhiji pljačkaša, Hitler je prvi mogao da bira preko svog glavnog dobavljača umetnina, dr Hansa Posea, kako za ličnu zbirku, tako i za muzej u Lincu čiju je gradnju pri- premao. Marljivi snalažljiv, Pose je pisao Martinu Bormanu gotovo svakodnevno o svojim različitim „nabavkama“ za Firera i o stanju na tržištu umetninama. Drugi po redosledu bio je rajhsmaršal Gering, i posle njegovog izbora, različiti nemački muzeji dobijali su ostatak plena. Dok je potraga za jevrejskim dragocenostima neprekidno trajala, uz punu saradnju zvaničnika Višijevske Francuske — otvarani su čak i privatni sefovi — žetva u pokorenoj Evropi nije bila ograničena samo na predmete očigledne vrednosti. U okupiranim zemljama; nacistima su sada na raspolaganju stajali još milioni i milioni Jevreja; koje su njihove državne vlasti morale da registruju i pripreme za čekanje na birokratiju genocida. Oni su u svako doba mogli da budu deportovani u Nemačku i u koncentracione logore koji su se širili kao kružne jame po Istočnoj Evropi. Isprva; jevrejske kuće su bile jednostavno napuštene; da bi ih susedi zatim opljačkali; ali nacisti su ubrzo shvatili da je to traćenje resursa. Koliko god bili skromni i obični; nameštaj i predmeti iz domaćinstva mogli su biti od koristi Rajhu; gde je proizvodnja većine predmeta za kuću bila ozbiljno smanjena zbog ratne proizvodnje. U skladu s tim; ERR je osnovao novo odeljenje sa zadatkom da konfiskuje svu jevrejsku imovinu pošto njeni vlasnici budu otpremljeni u logore smrti. Ta nova organizacija; poznata kao AktionM (Projekt M) odMobel (nameštaj); radila je u čitavoj Evropi. Pošto bi jevrejska porodica bila izbačena iz svog doma; lokalna policija je; po uputstvima nacista; organizovala kamione za prikupljanje svih komada nameštaja i kuhinjskih uređaja; koji su odvoženi u centralno skladište gde su čekali prevoz za Nemačku. Holanđani su čak izmislili reč za taj proces — pulsen — po imenu amsterdamske špediterske firme Abraham Puls & Sons, koju je holandska policija

angažovala za taj posao. Samo za godinu dana, Projekt M je bio odgovoran za čišćenje 17.235 holandskih kuća od predmeta čija je zapremina bila gotovo 480.000 kubnih metara; sve je to stavljano u sanduke za slanje u Nemačku ili etničkom nemačkom stanovništvu koje je živelo na okupiranim istočnim teritorijama. Tokom 1942, 40.0 tona nameštaja takođe je prevezeno iz Francuske u Nemačku. U izveštaju ERRDienststelle zapad od 8. avgusta 1944. stoji da je posle uklanjanja predmeta za domaćinstvo iz 69.512 jevrejskih kuća, bilo potrebno 674 voza sa 26.984 teretnih vagona kako bi se opljačkane stvari prevezle u Nemačku.[l7j N A C I S T I S U S I S T E M A T I Č N O P L J A Č K A L I ume- tnička dela — a taj su izraz koristili za sve, od keramike do crk- venih zvona, i od skulptura do pribora za jelo —iz svake zemlje koju su okupirali dok su istovremeno nezamislivo uništavali kul- turne zgrade. Sovjetski Savez je ostao bez 1.148.000 umetničkih dela pošto su Nemci poharali 400 muzeja, 2.000 crkava i 43.000 biblioteka na sovjetskoj teritoriji. U Poljskoj je opljačkano oko 516.0 pojedinačnih umetničkih dela, što je predstavljalo oko 43 procenta kulturnog nasleđa te zemlje.[ 17a] Dobar deo opljačkanih umetnina trebalo je da bude izložen u Firermuzeumu u Lincu, simbolu Hitlerove umetničke vizije i centru kulture Hiljadugodišnjeg Rajha, čime bi konačno bilo prevaziđeno to što ga nisu primili na Akademiju lepih umetnosti u Beču. Međutim, u međuvremenu je Firermuzeum postojao samo na tehničkim crtežima i kao maketa, i od suštinske važnosti je bilo štititi Hitlerov plen od sve destruktivnijih savezničkih bombarderskih naleta. [ 18] Širom Nemačke, stvorena su brojna skladišta u pećinskim kompleksima i rudnicima soli gde su se mogli postići adekvatni uslovi vlažnosti i temperature. Zahvaljujući preciznoj evidenciji ERR-a i dr Hansa Posea, Martin Borman je znao gde se nalazi svakipojedini sanduk s opljačkanim plenom uzduž i popreko u Trećem Rajhu. [19] Stoga je bio u mogućnosti da obavesti Firera o skrovištu svakog pojedinog predmeta, za slučaj da Hitler poželi da ga vidi ili izloži u bilo kom trenutku. Sam Borman se slabo interesovao za to, ali je shvatao potencijalnu vrednost čak i „degenerisane umetnosti“ na svetskom tržištu. Uredio je da se mnogi predmeti prodaju na međunarodnim licitacijama u Svajcarskoj, a sredstva od takve pro-

daje bila su uplaćivana na Hitlerov lični račun u švajcarskoj Union banci ili na zasebni račun radi kupovine stvari neophodnih za da- lje ratovanje. Međutim; za razliku od drugih nacističkih lidera; Bor- man nikada nije prisvajao državne fondove radi sopstvenih ličnih ciljeva. Nagrada za kojom je on žudeo bila je moć i kontrola. Posle okupacije Višijevske Francuske u novembru 1942; ta mogućnost prodaje umetnina je nestala; pošto međunarodni tr- govci umetninama nisu mogli da posećuju Svajcarsku; a američki carinski propisi zabranjivali su trgovinu s okupiranim evropskim zemljama. Borman je odmah osnovao lažne firme za trgovinu ume- tninama na latinoameričkim lokacijama od Buenos Airesa do Meksiko Sitija.[20] Degenerisana umetnost je sada prevožena na američki kontinent iz Đenove u Italiji; brodovima koji su plovili pod zastavama neutralnih zemalja. Tako su mnogi komadi i dalje stizali na američko tržište; a Borman je zaradu od tih prodaja us- meravao na Banco Aleman i Banco Germanico u Buenos Airesu. U to su bile umešane špediterske i brodske kompanije poput argen- tinske Delfino S.A. i španske Compania Naviera Levantina; poto- nju je kupila nemačka paravanfirma kako bi organizovala teretna putovanja pod španskom zastavom do zaraćenih nemačkih snaga u Tunisu tokom zime 194243. U povratku iz Južne Amerike; te lađe su dovozile preko potrebne namirnice i strateške materi- jale — poput vanadijuma iz Argentine; ključnog za proizvodnju sintetičkih goriva. Pored toga; mnogi članoviposade malogbojnog broda Kriegsmarine čiji je naziv bio Admiral Graf Spet smešteni u Argentini i Urugvaju pošto je njihov brod bio potpoljen u decem- bru 1939. kod Montevidea; tako su prevezeni kući u Nemačku. Priliv konfiskovanih umetnina iz Francuske u Nemačku nastavio se sve dok savezničko napredovanje nije zapretilo Parizu u julu 1944.[21] Do tada je od 1941. godine izvršeno 29 velikih isporuka umetničkih dela; pomoću 137 teretnih vagona koji su prevezli 4.174 sanduka sa plenom; a ovaj se sastojao od oko 22.000 predmeta iz 203 različite zbirke.[21a] Sličan dotok opljačkanih predmeta nastavio se iz svih dru- gih okupiranih evropskih zemalja i iz Sovjetskog Saveza; pa čak i iz Italije posle njene predaje Saveznicima u septembru 1943. Po naređenju svog počasnog šefa; Hermana Geringa iz Luftvafea; Pancer divizija je pljačkala umetnička dela u Napulju i svim mesti-

ma severno od njega, dok su se nemačke snage postepeno povlačile iz čitave Italije. Ta pljačka industrijskih razmera donela je ogroman priliv novčanih sredstava Trećem Rajhu i kako za Hitlera, tako i za Geringa, stvorila najbolje privatne umetničke zbirke koje je svet ikada video. Opljačkane umetnine su isto tako postale ključni element u velikom planu koji je Martin Borman smislio kada se ratna sreća preokrenula protiv Nemačke: Aktion Feuerland.

5. poglavlje

NACISTIČKO ZLATO

□ D T R E N U T K A K A D A J E H I T L E R došao na vlast, vrhunski prioritet je za njega bilo ponovno naoružavanje; kako radi smanjenja nezaposleđnosti među Nemcima; tako i rađi ispu- njenja njegovih planova o kratkom; žestokom osvajačkom ratu. Još 1933; predsednik Rajhsbanke; dr Hjalmar Šaht; otvorio je neko- liko fantomskih računa na kojima su nabavke zlata Rajhsbanke bile skrivene radi finansiranja nemačkog ponovnog naoružavanja bez uzbunjivanja spoljnog sveta. Sledeće gođine; objavljeno stanje zlatnih rezervi otkrilo je da je Rajhsbanka imala 80;5 miliona dola- ra; dok je na skrivenim računima bilo 27 miliona dolara. Do 1939. godine ta situacija je bila gotovo preokrenuta; sa javnim zlatnim rezervama koje su pale na 28;6 miliona dolara dok se stanje na skrivenim računima popelo na 83 miliona dolara.[l] Međutim; između 1. septembra 1939. i 30. juna 1945; nemačke zlatne tran- sakcije u kupovinama ključnih prekomorskih sirovina iznosile su neverovatnih 890 miliona đolara. Osmostruka razlika između tog iznosa i rezervi Rajhsbanke potekla je iz zlatnih poluga i kovanica opljačkanih u svim zemljama koje su Nemci osvojili. Za vreme tridesetih godina dvadesetog veka; Nemačka je bila u mogućnosti da dobija kredite mnogih stranih banaka i zemalja za modernizaciju njene industrije i; samim tim; programe ponov- nog naoružavanja (videti 1. poglavlje). Slično tome; sve do izbi- janja rata; većina zemalja bila je spremna da prihvata plaćanja za robu i usluge u rajhsmarkama; koje su se zatim često koristile za kupovinu nemačkih proizvoda. Međutim; kada je u decembru 1941. američko Ministarstvo finansija preseklo finansijske i trgova- čke veze sa Nemačkom i okupiranom Evropom; za plaćanja su se

tražile atraktivnije valute kao britanska funta; američki dolar ili švajcarski franak. Ali najatraktivnija valuta od svih — i tada kao i sada — bilo je zlato. Krajem 1942; pošto je osvojila gotovo celu Evropu, Nemačka je imala zlata u izobilju.[2] Centralne banke svih okupiranih ze- malja bile su poharane u korist Trečeg Rajha, počevši od austrijske posle pripajanja te zemlje u martu 1938. Zlatne rezerve Austrijske narodne banke sastojale su se od 91.065 kilograma zlatnih poluga i kovanica; od čega je 22.340 kilograma stajalo u Engleskoj banci; ukupna vrednost u američkim dolarima iznosila je 102.689.215. Čehoslovačka je dala 44 miliona; slobodan grad Gdanjsk 4;1 mi- lion dolara; Holandija 163 miliona; Luksemburg; bezmalo 4;858 miliona; Belgija 223,2 miliona dolara; i Italija posle septembra 1943, oko 80 miliona dolara. Iznos zlata iznesenog iz Grčke nije evidentiran, dok je jugoslovensko zlato podeljeno između Italije i Nemačke, a jedan njegov deo upotrebljen je za uspostavljanje ustaškog fašističkog režima u marionetskoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Danska, Norveška i Francuska su bile dovoljno mudre da prebace največi deo svojih zlatnih rezervi u Englesku, Ameriku ili Kanadu pre nego što su ih nacisti okupirali.[2a] P O L J S K O Z L A T O J E B I L O S P A S E N O p u k i m slučajem i to zahvaljujući neumornom Stefanu Mihalskom, direk- toru Poljske banke. U septembru 1939, on je lično otpratio zlato vozom i kamionom iz Varšave preko Rumunije i Turske u Liban, gde je ukrcano na lađu koja je plovila za Marsej u Francuskoj. Zlato je stiglo u Pariz vozom u oktobru 1939, baš u vreme kada su Nemci okupirali Poljsku. Potom je premešteno u luku Lorijan u Bretanji i otpremljeno francuskom krstaricom Viktor Šelšer u Dakar, u francuskoj Zapadnoj Africi (u oblasti gde je danas zem- lja Senegal). Posle maja 1940, Dakar je isto tako bio pribežište za preostale zlatne rezerve Francuske i Belgije; potonje su prenesene Francuskoj banci na čuvanje početkom 1940. Nemački zahtevi da im se preda poljsko i belgijsko zlato pod uslovima primirja sa Višijevskom Francuskom naišli su na otezanje i izvrdavanje koje je potrajalo mesecima. Na kraju su Francuzi pristali da predaju belgijsko zlato, ali ne i poljsko, pošto je ta zemlja bila podeljena između nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza i više nije bila suverena država, te tako nije mogla da servisira kredit koji joj je

Francuska ranije dala.[2b] Marljivi Stefan Mihalski je čuvao ono što mu je bilo povereno sve do savezničke invazije Severne Afrike u novembru 1942, kada je uredio da jedan američki bojni brod preveze šezdeset pet tona poljskog zlata u Njujork i pohrani ga tamo u Banku američkih saveznih rezervi. Saga o belgijskom zlatu je bila jedna od krajnje neobičnih priča iz Drugog svetskog rata. Dvadeset trećeg septembra 1940, Britanci i Slobodni Francuzi gen. De Gola pokrenuli su Operaciju Pretnja, bezuspešan napad na Dakar kako bi došli do preostalih francuskih zlatnih rezervi. Pre tog fijaska, belgijsko zlato — koje se sastojalo od 4.944 zapečaćena sanduka težine nekih 270 tona — premestili su u unutrašnjost zemlje operativci Višijevske Francuske, do Kajea, gde je ono stiglo 20. septembra. Odatle je vozom prevezeno u Bamako na reci Niger i rečnim brodovima i lakim kamionima premešteno uzvodno do Timbuktua i Gaoa. Dugo prebacivanje preko pustinje Sahara izvedeno je karavanom kamila, sve do železničke stanice u Kolomb-Beharu u francuskom Alžiru. Kada je zlato stiglo u Alžir, bilo je potrebno 120 letova avionom da bi se ono prebacilo u Marsej. Stiglo je u Berlin u Rajhsbanku u maju 1942, posle pu- tovanja koje je trajalo dvadeset meseci.[3] S V A K A Z L A T N A P O L U GA ukradena iz centralnih banaka okupiranih zemalja bila je lako prepoznatljiva na međunarodnom tržištu, zahvaljujući osobenom žigosanju koje je označavalo pore- klo poluga. U skladu s tim, sve opljačkano zlato prolazilo je kroz Odeljenje Rajhsbanke za dragocene metale, gde je bilo brižljivo mereno, zavođeno u katalog i skladišteno, bilo u berlinskoj centrali, bilo u nekoj od ostalih dvadeset filijala. Kada je to bilo neophodno, poluge su se pretapale u Pruskoj državnoj kovnici novca u nove poluge i dobijale su predratni nemački žig kako bi se prikrilo njihovo stvarno poreklo. Isto tako, svi zlatni predmeti oduzeti od žrtava u logorima za uništavanje, poput zlatnih zuba i nakita, ili su se prodavali ili pretapali i izlivali u zlatne poluge pod firmom Degussa — Deutsche Gold und Silber Scheideanstalt Ta kompanija je čak imala svoju topi- onicu u Aušvicu, gde je prerađivala u proseku jedanaest kilograma zlata dnevno: u groznoj simetriji, Degussa i IG Farben su zajednički posedovali firmu za proizvodnju hemikalija Degesch, koja je proizvodila tablete Ciklon-B za upotrebu u gasnim komorama. Prva

isporuka dragocenosti koje su pripadale zatvorenicima u logorima smrti izvršena je Rajhsbanci 26. avgusta 1942, pod nadzorom SS kapetana Bruna Melmera. U novembru 1942, deseta isporuka Rajhsbanci bila je prva u kojoj je bilo i zubarsko zlato, a isporuke su se nastavile sve do kraja rata; bilo ih je ukupno sedamdeset osam. Rajhsbanka je realizovala tržišnu vrednost svih poluga i valuta, a prihodi su bili deponovani na specijalni SS račun pod imenom Melmer. Sredstva su potom prebacivana na račun koji se vodio na ime Maks Hajliger; taj račun je kontrolisao gen. SS i policije Ernst Kaltenbruner, naslednik Rajnarda Hajdriha na mestu šefa Glavne bezbednosne kancelarije Rajha, i gen. SS Osvald Pol, glavni upravnik koncentracionih logora. To je postao fond za troškarenje SS lidera, i odatle su se stvarali veliki depoziti i investicije u Svajcarskoj, uglavnom preko Banke za međunarodna poravnanja.[4] Uprkos novostečenim zalihama opljačkanog zlata, nacistička Nemačka nije imala direktan mehanizam plaćanja za stranu robu, a transfer sredstava ili zlatnih poluga u drugu zemlju zahtevao je saradnju međunarodne bankarske zajednice. Rešenje je ležalo na nemačkom kućnom pragu, u finansijskim institucijama neutralne Švajcarskekoja jebrzo prepoznala komercijalne mogućnosti u onome što se dešavalo u Nemačkoj. Još 1934. godine, švajcarske banke su uvele sistem brojevima obeleženih bankarskih računa kako bi čuvale privatnost deponenata — naročito Jevreja koji su želeli da iznesu svoje bogatstvo iz Nemačke — dalje od očiju nacističkog režima. Jedino su najviši članovi uprave banaka znali za stvarni identitet vlasnika računa. Samo u avgustul939, nekoliko nedelja pre nemačke invazije, iz Poljske je obavljeno oko 17.000 transfera radi čuvanja na računima u švajcarskoj banci, a kada je izbio rat, ve- liki broj evropskih Jevreja ili njihovih imenovanih zastupnika došao je da deponuje ušteđevinu i dragocenosti u bankama u Bazelu i Cirihu uprkos švajcarskim pograničnim ograničenjima kojima se kočio ulaz Jevreja. Ali te švajcarske transakcije sa žrtvama bile su sitne u odnosu na trgovinu zlatom koja se obavljala sa grabljivcima. OD SAMOG POČETKA, NEMCI SU NAJVIŠE V O L E L I Banku za međunarodna poravnanja (BIS) sa sedištem u Bazelu.[5] Kao što je već pomenuto, ta je banka osnovana 1930. sa ciljem da nadgleda transfer isplata nemačkih ratnih reparacija raznim zemljama primaocima po odredbama Versajskog ugovora,

ali te odredbe je Nemačka porekla 1932. godine. Bez ikakve dr- žavne kontrole, BIS je bila u vlasništvu zemalja članica i njom su upravljale njihove centralne banke, uključujuči i Banku američkih saveznih rezervi, Rajhsbanku, i Englesku banku. Uloga joj je bila da „promoviše saradnju centralnih banaka i obezbedi dodatna sredstva za međunarodne finansijske operacije.“ Po sopstvenoj po- velji, ona je bila imuna na konfiskaciju ili krivičnu odgovornost čak i u ratno doba. Postupala je kao prototip svetske banke; ali radila je isključivo u korist sopstvenih članica. Štaviše; ona je postala koristan klub u kom su se centralni bankari i njihovo osoblje sa- stajali jednom mesečno u prijatnom okruženju Bazela. Sastav upravnog odbora BIS bio je intrigantan. Dva glavna direktora bili su Hjalmar Šaht, bivši predsednik Rajhsbanke i mini- star privrede Rajha; te ser Montagju Norman, guverner Engleske banke. Njih dvojica su bili stari i bliski prijatelji koji su voleli za- jedno dugo da šetaju šumom. Pređsedavajuči je bio prijazni Tomas H. Makitrik, njujorški bankar i advokat, čije su simpatije prema nacistima bile dobro poznate. Naklonost BIS prema Nemačkoj bila je dođatno potvrđena time što je u upravnom odboru bio prisutan i tadašnji predsednik Rajhsbanke, dr Valter Funk, i njegov zame- nik Emil Pul; Herman Šmic, predsednik firme IG Farben; i baron Kurt fon Šreder, bankar Adolfa Hitlera i vlasnik banke J. H. Štajn iz Kelna, čiji je najzapaženiji klijent bio SS — u skladu s tim, jedan od direktora banke Štajn bio je gen. Ernst Kaltenbruner. Baron fon Šreder, i sam SS brigadir, bio je direktor u više od triđeset drugih kompanija, uključujući ITT u Nemačkoj. Šrederova Hamburška banka bila je povezana sa kompanijom Dž. Henri Šreder iz Londona, koja je postupala kao finansijski agent nemačke vlade u Britaniji od 1938. Potonja je opet bila vlasnik Bankarske korporacije Dž. Henri Šreder iz Njujorka; ovaj koncern se uortačio sa Rokfelerima 1936. godine i postao Investiciona banka Šreder Rokfeler i kompanija, gde je Alen Velš Dals — budući šef ispostave OSS u Bernu — bio direktor. Takvo je bilo bratstvo međunarodnog bankarstva, ujedinjeno u veri da se biznis mora nastaviti čak i u dubinama svetskog rata. Sve do izbijanja rata 1939, BIS je kanalisala sredstva u uku- pnom iznosu od nekih 294 miliona švajcarskih franaka od stra- nih investitora u nacističku Nemačku, i nastavila je da pomaže nacistima tokom celog rata. U vreme nemačke aneksije Ceških

Sudeta u oktobru 1938, Narodna banka Čehoslovačke u Pragu držala je oko 26 miliona u zlatu na računu kod BIS koji je pripadao Engleskoj banci u Londonu. U martu 1939, pošto je okupirana cela Čehoslovačka, Nemci su zatražili taj iznos za Rajhsbanku. BIS je smesta udovoljila nemačkim zahtevima, ali je tražila saglasnost Engleske banke za dovršetak transakcije, i ser Montagju Norman je to spremno uredio. Kada je Sovjetski Savez pokušao to isto pošto je okupirao baltičke države Estoniju, Latviju i Litvaniju 1939-40, njegov zahtev je bio odbijen. IAKO J E TVRDILA DA JE NEUTRALNA i potpuno nepodmitljiva, BIS je pružala ključnu pomoč nacističkoj Nemačkoj u potrazi za vitalnim resursima — poput gume sa Malaje pod japanskom okupacijom, plaćene sredstvima koja su u Japan prebačena preko BIS. Upravo je nemačka potreba za ključnim sirovinama podsticala operacije pranja novca u BIS i švajcarskim bankama. Slučajno, neki od najkritičnijih resursa mogli su se naći u neutralnim evropskim zemljama — švedska gvozdena ruda, turski hrom i portugalski i španski volfram — ovaj potonji je bio ključna sirovina za proizvodnju tungstena, koji se koristio za pravljenje mašinskih alata i protivoklopne municije. I Portugalijom i Spanijom su vladali fašistički diktatori koji su gajili simpatije za nacističke ciljeve. Antonio de Oliveira Salazar iz Portugalije igrao je lukavu igru i trgovao kako sa Saveznicima, tako i sa Nemačkom. Njegov režim je zavisio od američke nafte i žita, ali on je bio spreman da prodaje volfram po strogom sistemu kvota na osnovu principa plati pa nosi, što je neumitno dovelo do naduvavanja cene rude — do 1943, volfram je postigao cenu osam puta višu nego pre rata, a samo su Saveznici platili 170 miliona dolara za volfram Portugaliji i Spaniji za vreme Drugog svetskog rata. Dok su Britanija i Amerika plaćali u funtama, odnosno američkim dolarima, Nemačka je morala da plaća u zlatu. Kada je izbio rat, Salazar je proklamovao da će Portugalija ostati strogo neutralna i da će se „držati gvozdenog principa — nećemo pokušati da iskoristimo konflikt za finansijsku dobit“. Godine 1939, Banco Nacional de Portugal je imala 63 tone zlata; u oktobru 1945, njene rezerve su iznosile 356,5 tona.[5aj Godine 1939, Španija gen. Franciska Franka — E1 Kaudilja (Vođe) — dugovala je Nemačkoj oko 212 miliona dolara za njenu

vojnu i finansijsku podršku tokom Španskog građanskog rata 193639. I mada je Španija poslala „Plavu divizijua fašističkih volontera da se zajedno sa nemačkom vojskom bori protiv „B°ljševika“ na ruskom frontu; zadržala je neutralnost kako prema Nemačkoj; tako i prema zapadnim Saveznicima. Španija je bila spreman iz- vor volframa i drugih visokokvalitetnih ruda, poput pirita, kao i olova, žive; fosfata i cinka; te prehrambenih namirnica; posebno citrusnog voća. Nemačka je sve to plaćala zlatom, proizvedenom robom i oružjem. jednako je važna bila uloga Španije kao kanala za zabranjenu trgovinu s Južnom Amerikom, naročito s Argentinom, koja se nastavila tokom celog rata uprkos savezničkoj nezakonitoj blokadi Iberijskog poluostrva. Portugal je; sa svoje strane; obe- zbedio sličan kanal za Brazil. I Amerika i Britanija su kao visoki prioritet imale održavanje neutralnosti Španije. Kada bi se Franko pridružio silama Osovine; britanski Gibraltar bi neizbežno bio izgubljen i zapadna kapija Sredozemnog mora bi se zatvorila; pa bi naftni tankeri Saveznika bili primorani da plove skroz oko Afrike preko Rta dobre nade. Da bi se Franko umilostivio, Saveznici su Španiji obezbedili velike količine žita i naftnih proizvoda. I zaista; kompletna španska flota tankera bila je sve vreme rata zauzeta prevozom nafte od Venecuele do Španije; zahvaljujući Standard oilu i Teksas oil kompaniji; koje su se priklađno naplaćivale od američke vlade. U jednostavnom poljoprivrednom društvu poput Španije; taj promet je omogućio postojanje znatnih viškova nafte preko nivoa potreba zemlje; a razlika je prodavana Nemačkoj. Na kraju rata; Španija je otplatila sve svoje dugove Nemačkoj; a zlatne rezerve Madrida narasle su sa 42 miliona dolara 1939. godinena 110 miliona dolara 1945.godine. P O R T U G A L I J A I Š P A N I J A S U U S V O J I L E fašističke ideologije slične onoj u nacističkoj Nemačkoj. Teže je op- ravdati ratnu trgovinu u jednoj liberalnoj demokratiji poput one u neutralnoj Švedskoj. Švedska je posedovala mineralne resurse od apsolutno ključne važnosti za nacističku ratnu mašinu — gvo- zdenu rudu; ključni sastojak čelika. Ogromni švedski rudnici Kiruna-Gelivare u Laponiji sadržali su gotovo 90 procenata ev- ropske gvozdene rude visokoprocentnog sastava; švedski izvoz rude održavao je nemačku industriju čelika godinama i sa tim se nastavilo sve do novembra 1944. Jedan od glavnih razloga za

nemačku okupaciju Danske i Norveške 1940. godine bila je zaštita obalskih morskih puteva kojima su se neprestano prevozile te zalihe gvozđene rude, u količini od oko 10 miliona tona godišnje. Švedska je isto tako bila i najveći proizvođač kugličnih ležajeva bez kojih nije mogao nijedan moderan sistem naoružanja. Ame- rički obaveštajci su izračunali da bi nemačka ratna mašina bila primorana da se zaustavi za šest meseci ako bi joj se uskratila švedska gvozdena ruda i kuglični ležajevi proizveđeni u Svenska Kullagerfabriken (SKF) — kompaniji koja je pripadala Enckilda banci iz Stokholma. Od 100 miliona kugličnih ležajeva koje je svake godine koristila nemačka ratna industrija, 60 procenata je bilo proizveđeno u pogonima podružnicama SKJF-a u Švajnfurtu i Kanštatu u Nemačkoj; dok je većina preostale količine pristizala iz fabrika u Švedskoj. Za sve te proizvode plaćalo se u zlatu ili švajcarskim francima. Za vreme Drugog svetskog rata; Švedska je dobila 65,7 tona zlata; uključujući i 6,6 tona od žrtava Holokausta. Mehanizam je bio jednostavan. Opljačkano zlato se prebacivalo u Švajcarsku u dipolomatskoj pošti kako bi se izbegli švajcarski carinski propisi; i deponovano je u Švajcarskoj narodnoj banci u Bernu; BIS; švajcarskoj Union banci; Švajcarskoj bankarskoj korporaciji; Cre- dit Suisse i drugim finansijskim institucijama. Te banke su onda naplaćivale proviziju — obično 5 procenata — za skladištenje pre otpreme u centralnu banku zemlje primaoca. To je podrazumevalo prevoz zlata avionima; konvojima kamiona; ili brodom; uz osi- guranje švajcarskih osiguravajućih kompanija. Na primer; izme- đu maja 1942. i februara 1943; serija konvoja od ukupno oko 280 kamiona sa nacionalnim zastavama Švajcarske; prevezla je zlatne poluge u vrednosti do 400 miliona dolara kroz okupiranu Fran- cusku do Španije i Portugalije. U drugoj polovini rata; sve neutralne zemlje su trpele snažan pritisak Saveznika da ne primaju plaćanja ni za kakvu robu ili usluge u nacističkom zlatu. Viši zvaničnici Švajcarske narodne ban- ke (SNB) smislili su domišljatu šemu da izbegnu takvu cenzuru. Sada je Rajhsbanka jednostavno prodavala svoje zlato švajcarskim bankama u zamenu za valutu; obično švajcarske franke. Taj novac je onda bio deponovan na račun zemlje primaoca u Švajcarskoj narodnoj banci. Dotična zemlja je potom mogla da prebaci sredstva kući ili kupi ;;oprano“ zlato od SNB — koja je; naravno; uzimala

BD

proviziju za svaku transakciju. Od 890 miliona dolara u zlatu kojima je finansirana nacistička ratna mašina; 388 miliona je išlo kroz Švajcarsku narodnu banku, a sličan iznos, 378 miliona, preko Banke za međunarodna poravnanja.[6] Mnoge druge švajcarske finansijske institucije okoristile su se od veze s nacistima. Nacistički zvaničnici i SS lideri sakrili su u Nemačkoj nepoznatu količinu zlata, valute i umetničkih dela vrednih milione i milione dolara. Tamo je plen bio sakriven na računima obeleženim brojevima, imunim na proveru, zahvaljujući švajcarskim zakonima o bankarskom poslovanju prvobitno proglašenim 1934. godine kako bi se omogućila anonimnost jevrej- skim deponentima koji su bežali iz kandži nacističkog režima. Kao što je francuski pisac i diplomata Fransoa-Rene de Satobrijan (1768-1848) jednom primetio: „Švajcarci, neutralni u vreme ve- likih revolucija u zemljama oko nje, obogatili su se na bedi drugih, i zasnovali banku na nesreći drugih država.“[7]

6. poglavlje

ORLOV I V ATRENA

LET ZEMLJA

DD LETA 19 4-3; proizvodni kapaciteti Sovjetskog Saveza oporavili su se od razornog učinka Hitlerove Operacije Barbarosa započete dve godine pre toga. Suočene s napredovanjem Vermahta u leto 1941; čitave fabrike za proizvodnju naoružanja bile su pre- seljene na istok iza Uralskih planina; izvan domašaja okupatora. Tenkovi i avioni su se sada proizvodili u količinama bez presedana dok su zalihe po osnovu pomoči iz Amerike; Britanije i Kanade značajno doprinele borbenim mogućnostima Crvene armije. U julu 1943; Vermaht; bolno reorganizovan posle gubitaka kod Staljingrada; pokrenuo je veliku ofanzivu sa šifrovanim imenom Operacija Citadela na isturenu poziciju Kursk u centralnoj Ukraji- ni; gde su bile koncentrisane gotovo dve trećine svih sovjetskih oklopnihbojnih vozila; aviona i artiljerijskih oruđa. U teškoj borbi s ogromnim gubicima; koja je trajala osam dana; nemačke i sovjetske snage su se međusobno saterale u pat-poziciju. Centralna i Južna nemačka armijska grupa izgubile su gotovo trista tenkova; a Sovjeti triput toliko — ali Crvena armija je i dalje kontrolisala bojište i lakše je mogla da nadoknadi takve gubitke. Nade Nemačke da će poraziti Sovjetski Savez konačno su propale. Uprkos nemačkoj propagandi koja je proglašavala brojne ;;defanzivne trijumfe“ u nastupajućim mesecima; Ostheer ili Istočna armija nikada više nije uspela da pokrene veliku ofanzivu na Ruskom frontu. Otad pa nadalje; Crvena armija je započela s neumoljivim napredovanjem na zapad; prema granicama Nemačke.[l] Istog meseca kada se dogodila i bitka za Kursk; zapadni Saveznici su izvršili prvu invaziju u Evropi amfibijskim iskrcavanjem na

Siciliju; Operacija Haski je krajem avgusta očistila ostrvo od nemačke vojske, otvorivši tako put prema italijanskom kopnu. Rajhslajter Martin Borman je shvatio da ti vojni porazi, iako če se rat nastaviti, predstavljaju pogrebna zvona za Treći Rajh. Došlo je vreme da se planira ono što je ranije bilo nezamislivo — kako da se spasi nešto iz eventualnog poraza nacističke Nemačke. Za to je najpre bio neophodan novac. □ T K A D J E P R I S T U P I D P A R T I J I 1926. godine, Bo- rman je prikupio mnogo miliona rajhsmaraka za NSDAP i različite fondove koji su služili tome da održavaju Firerovraskošan stil života. Bila je to veština koju on nikada nije izgubio tokom dugogodišnje službe Adolfu Hitleru. Njegova sposobnost za poslovanje bila je legendarna i brzo je umeo da prepozna svaku priliku za zgrtanje novca. Borman je bio taj koji je organizovao neke prodaje „degenerisane umetnosti" a među njima je bila i jedna licitacija održana 30. juna 1939, u Grand hotel nacionalu u švajcarskom jezerskom gradu Lucernu. U ponudi je bilo nekih 126 slika i skulptura, među njima i dela Zorža Braka, Paula Klea, Vinsenta van Goga, Anrija Matisa i Pabla Pikasa odnesena iz muzeja u Berlinu, Bremenu, Kelnu; Drezdenu; Esenu; Frankfurtu i drugih zbirki. Remek-delo Pabla Pikasa iz njegovog Plavog perioda; Čovek koji pije apsint, oteto od jevrejske porodice Seps; prodato je na licitaciji za samo 12.0 švajcarskih franaka (odnosno 2.700 američkih dolara 1939; što odgovara današnjem iznosu od oko 42.000 dolara; u junu 2010; Umetnička fondacija Endru Lojd Veber prodala ga je za 52;5 miliona dolara). Svi prihodi od te švajcarske licitacije; oko 500.0 švajcarskih franaka; bili su konvertovani u britanske funte i deponovani u banku Dž. Henri Sreder i kompanija u Londonu; na raspolaganju isključivo Bormanu; nemački umetnički muzeji nisu dobili niti jedan jedini fenig.[2] Po izbijanju rata; Borman je bio rešen da Nacistička partija dobija pravedan deo od svega što se opljačka u okupiranim zem- ljama. Posle invazije zemalja Beneluksa; dijamantska četvrt u Amsterdamu pala je u ruke Vermahta. Oko 940.000 karata bruše- nih i industrijskih dijamanata sa još 290.000 karata dijamanata iz Belgije; bilo je konfiskovano i prerađeno preko kompanije Johan Urbanek iz Niremberga.[3] Takvi predmeti velike vrednosti i male zapremine bili su naročito korisni za Bormanove planove da raširi

pipke partije po celom svetu. Pogotovo su mu omogućavali da stekne potpunu kontrolu nad Auslands-Organisation NSDAP (Inostranom organizacijom) u kojoj su bili članovi partije nastanjeni izvan nemačkog Rajha, poput onih na Iberijskom poluostrvu i u Latinskoj Americi. Inostrana organizacija je isto tako bila odličan paravan za prikupljanje obaveštajnih podataka i sredstvo za manipulisanje ili podmićivanje stranih političara kako bi podržavali nacističke ciljeve. U tom cilju; Borman je stekao sopstvene vazdušne i pomorske linije za slanje svojih ilegalnih lobista i finansijskih sredstava širom sveta. Među njima su bile već pomenuta španska pomorska linija Compafiia Naviera Levantina i italijanska vazdušna kompanija LineeAeree Transcontinentali Italiane (LATI). Ova potonja je oba- vljala predratne letove za Južnu Ameriku iz Rima, preko Sevilje u Španiji do Vilja Cisnerosa u španskoj Sahari, a onda do Sala na portugalskim Zelenortskim ostrvima; pa preko Atlantika do Natala ili Resifea u Brazilu; sa poslednjim etapama do Rio de Žaneira i Buenos Airesa. Zahvaljujući tome; Borman je stvorio redovni kanal za prebacivanje ljudi i tovara u Iberiju i Južnu Ameriku ne koristeći avione Luftvafea niti kompromitujući nacionalnog avio-prevoznika; Lufthansu. Letelica koju je najviše voleo bio je tromotorac Savoja-Marketi 75 GA (za grande autonomia ili ;;da- lekosežnosta); sa teretnim kapacitetom nešto većim od jedne tone i dosegom od 7.000 kilometara. To ga je činilo idealnim za prevoz predmeta kao što su umetnička dela; drago kamenje ili velike isporuke gotovine za nemačke ambasade i konzulate u Južnoj Americi. Na povratnim letovima; ovi avioni su prevozili veoma vredne minerale i druge resurse.[4j Veliki deo novca koji se slao nemačkim ambasadama širom sveta za finansiranje Bormanovih zavera činili su zapravo falsifikati britanskih novčanica od pet; deset; dvadeset i pedeset funti koje su se teže prepoznavale kao lažne na tako dalekim mestima. Lažne novčanice su se proizvodile od decembra 1942. do februara 1945. za vreme Operacije Andreas; a pravila su ih 142 jevrejska zatvoreni- ka u Blokovima 18 i 19 u koncentracionom logoru Sašenhauzen blizu Berlina. Taj program je bio poznat i kao Operacija Bernhard po čoveku koji je rukovodio tom prevarom; SS maj. Bernhardu Krigeru. Kada je konačno nabavljen potreban tip hartije; falsifiko- vane su novčanice u funtama različitih denominacija; u nominalnoj

vrednosti od 134.609.945 funti što je odgovaralo iznosu od 377 miliona dolara 1944, ili 4,6 milijardi dolara danas, i predstavljalo oko 10 procenata svih britanskih banknota u cirkulaciji. Prvobitna zamisao bila je da se lažne novčanice u zavežljajima izbacuju iznad Britanskih ostrva kako bi se destabilizovala britanska privreda, ali od 1943. godine, Nemačka nije imala dovoljno aviona na raspo- laganju kako bi obavila tu operaciju. Umesto toga, novčanice su se prale preko švajcarskih banaka ili stranih kompanija, pogotovo u Holandiji, Italiji i Mađarskoj.[5] Za Bormana je sada bio imperativ da prebacuje novac u svim oblicima i formama — lažan, ukraden, pa čak i legitimna državna sredstva — u bezbedna inostrana utočišta. To je postizao kroz deo operacije sa šifrovanim nazivom — Projekt Orlov let — koja je obuhvatala otvaranje bezbroj računa u stranim bankama i ulaganje sredstava u strane kompanije kojima su upravljali skriveni nemački interesi.[6] Na primer, između 1943. i 1945, više od dve stotine nemačkih kompanija osnovalo je pođružnice u Argentini. Novac i druga aktiva, poput industrijskih patenata, prenošeni su preko paravan kompanija u Švajcarskoj, Španiji i Portugaliji do argentinskih ogranaka nemačkih banaka poput Banco Aleman. Sredstva su se onda kanalisala nemačkim kompanijama koje su radile u Argentini, kao što je bio proizvođač automobila Mercedes Benc — bila je to prva fabrika Mercedes Benca podignuta van Nemačke. Te kompanije su zauzvrat naplaćivale od svojih matičnih firmi u Nemačkoj više cene za proizvode poreklom iz Argentine; naprimer, proizvodna cena Mercedesovog kamiona mogla je biti 5.000 dolara, ali Mercedes Benc Argentina je od Mercedes Benca Nemačka dobijao fakturu na 6.000 dolara za sastavne delove. Razlika između stvarne cene i onoga što se plaćalo u potaji se sklanjala na bankarske račune sa kojih se mogla podizati posle rata, bez ikakvog straha od provere argentinskih vlasti, a kamoli Saveznika. Iste te kompanije su postale izvor zaposlenja za nacističke ratne zločince u bekstvu posle 1945. Na primer, SS p.puk. Adolf Ajhman je radio u fabrici Mercedes Benca u Gonzales Katanu, u predgrađima Buenos Airesa, pod imenom Rikardo Klement, od 1959. godine sve dok ga agenti Mosada, izraelske državne obaveštajne agencije, nisu odatle oteli 11. maja 1960. Bormanov postupak pranja para ponavljao se sa kompanijama u Portugaliji, Španiji, Švedskoj i Turskoj. Do 1945. godine, on je

BS

nakupio oko 18 miliona dolara u švedskim krunama i 12 miliona đolara u turskim lirama, sa najvećim depozitima u Stokholmskoj Enskilda banci te Dojče banci i Dojče Orijent banci, koje su se nalazile u Istanbulu. Drugi glavni aspekt Projekta Orlov let bilo je pribavljanje deonica ili udela u kapitalu stranih kompanija, naročito u Severnoj Americi. Za ovo; Borman se obratio starom majstoru te igre, kompaniji IG Farben. Još otkad je osnovan 1926; IG Farben je kupo- vao brojne američke kompanije kao deo svog kartela koji se protezao širom sveta. U vreme kada je Nemačka objavila rat Sjedinjenim Državama; ubrzo posle Perl Harbora; IG Farben je imao većinski udeo u 170 američkih kompanija i manjinski udeo u njih 108. Borman se za savet obratio njihovom predsedniku; Hermanu Šmicu; i bivšem ministru privrede Rajha; dr Hjalmaru Šahtu. Oni su zajednički bili u mogućnosti da koordiniraju transfer nacističkih sredstava preko švajcarskih banaka; preko Banke za međunarodna poravnanja; ili preko trećih strana i kompanija. Kao primer za to; švedska braća Jakob i Markus Valenberg su preko svoje Stokholmske Enskilda banke (SEB) kupila Američku Boš korporaciju; američku podružnicu firme Robert Boš GmbH iz Štutgarta; u ime i za račun Bormanove ;;Organizacije“; ali sa Valenbergovima kao nominalnim vlasnicima. Za taj trud im je bilo plaćeno zlatnim polugama težine 1.066 kilograma koje su deponovane na švajcarski račun sa šifrovanim brojem SEB. Ta stokholmska banka je kupovala za Bormana i akcije na Njujorškoj berzi i davala velike kredite fabrici Norsk Hydro ASA u Rjukanu; u Norveškoj; koja je bila ključna za proizvođnju ;;teške vode“ za nacistički program atomskog naoružanja. Ne mora ni da se napominje; IG Farben je bio većinski akcionar u Norsk Hydro ASA. [7] Na taj način je Borman uspeo da stvori oko 980 paravan kompanija; s tim da je njih 770 bilo u neutralnim zemljama; i to 98 u Argentini, 58 u Portugaliji; 112 u Španiji; 233 u Švedskoj; 234 u Švajcarskoj i 35 u Turskoj — nema sumnje da je bilo i drugih čije postojanje nikada nije otkriveno.[7a] Svaka od njih je bila kanal za iznošenje kapitala iz Nemačke; i samo je čekala da Borman izda naređenje kada za to kucne pravi čas. U najboljoj trađiciji IG Far- ben; krajnje vlasništvo nad kompanijama bilo je pomno čuvana taj- na koju su skrivala brojna okolišanja; što je sažeto opisao slavni no-

vinar CBS radija Pol Maning; pisac knjige ‘Martin Borman: Nacista u izgnanstvu : „Borman je koristio sva poznata sredstva kako bi prikrivao vlasništvo i način poslovanja u njima: koristio je zastupnike, ugovore o opcijama, ugovore o pulu akcionara, blanko ovlašćenja; depozite za odložena plaćanja; zaloge; kolateralne kredite, prava preče kupovine; ugovore o upravljanju, servisne ugovore, patentne ugovore, kartele i postupke zadržavanja sredstava.“[8] Najvažniji od tih instrumenata bile su deonice na donosioca. To su hartije od vrednosti koje izđaju banke; kompanije ili čak vlade, često u krizna vremena, u bilo kojoj vrednosti. One se ne registruju; ne vodi se evidencija o vlasnicima ili bilo kojim transakcijama u vezi s njima; pa su zato veoma privlačne investitorima koji žele da ostanu anonimni. Ko god fizički drži papir na kojoj je obveznica izdata, poseduje hartiju od vrednosti; tako da se obveznica na donosio- ca izdata u Cirihu može nesmetano unovčiti u Buenos Airesu ili drugde. Kao što je Hitler rekao Bormanu: ;;Zakopaj duboko svoje blago; jer će ti trebati da osnuješ Cetvrti Rajh.“[9] OD POTREBE DA SE OBEZBEDE FINANSIJSKA S REDSTVA TRECEG RAJHA NEODVOJIVA J E BILA potreba da se sačuvaju nacističke vođe; pose- bno Adolf Hitler i njegova najbliža svita. Svako pribežište za Hitlera moralo se odabrati s pažnjom. Kada su Britanci bili suočeni sa sličnom situacijom u leto 1940; bila je to relativno jednostavna stvar; ukoliko pretnja invazije preko Kanala postane realna; a plano- vi za sprečavanje nemačkog iskrcavanja propadnu; moćna Kraljevska mornarica će prevesti kraljevsku porodicu i vladu u Kanadu; da nastave rat iz dominiona i kolonija. S druge strane; Nemačka nije više imala prekomorsko carstvo; pošto su joj Versajskim ugovo- rom 1919. godine bile oduzete malobrojne kolonije u Africi i na Pacifiku. Međutim; još je postojala neka vrsta faktičke nemačke prekomorske kolonije u Latinskoj Americi; gde je mnogo hiljada Nema- ca emigriralo u prethodnoj generaciji. Te zajednice su bile ko- hezivne i komercijalno aktivne; a Borman je do njih imao pristup preko NSDAP Auslands-Organisation. Skrenuta mu je pažnja na dosije koji je za vreme Prvog svetskog rata napisao mladi pomorski obaveštajni oficir Vilhelm Kanaris; opisujući svoje bekstvo 1915. iz zatočeništva u Cileu preko Patagonije — ogromne; slabo naseljene

oblasti južnog Čilea i Argentine u kojoj je preovlađivala populacija nemačkih doseljenika. Por. Kanarisa je skrivala nemačka zajednica u okolini gradića u podnožju Argentinskih Anda. Njegova izolovanost i snažan nemački patriotski uticaj među tamošnjim stanovništvom bili su značajni faktori. Međutim, ako se ovo mesto odabere za takav posvemašnje važan i vrhunski tajan projekat, stav argentinske vlade biće podjednako značajan. Na svu sreću, vojni puč u Buenos Airesu izvršen u junu 1943. doveo je na vlast režim koji je podržavao nacističku Nemačku — štaviše, visoko pozicionirani član nove vlade,puk. HuanDomingo Peron, većjebio dve godinenaplatnom spisku nemačke obaveštajne službe. Pošto su ogromna sredstva već bila deponovana u Argentini, na vlasti je bio kooperativni režim, a značajan deo industrije i trgovine u toj zemlji posedovali su ljudi nemačkog porekla, sklopile su se kockice za izvršenje dogovorenog plana. Bormanov plan je dobio šifrovano ime Aktion Feuerland (Pro- jekt Vatrena zemlja) što se odnosilo na južni kraj Patagonije, ar- hipelag Tierra del Fuego (što je na španskom „Vatrena zemlja“). Cilj plana bio je da se stvori tajno skrovište za Hitlera sposobno da se samo održava, usred blagonaklone nemačke zajednice, na odabranom mestu blizu grada San Karlos de Bariloče na krajnjem zapadu argentinske pokrajine Rio Negro. Tu se Fireru mogla pru- žiti potpuna zaštita od spoljnog sveta pošto su svi pristupni putevi drumom, železnicom ili vazduhom bili u rukama Nemaca. Sredinom 1943, Bormanov glavni agent u Buenos Airesu, bankar i milioner po imenu Ludvig Frojde, prionuo je na posao.[lO]

BB

ALEN VELŠ DALS [levo] dočekuje svog brata Džona Fostera Dalsa posle leta 4. oktobra 1948. Posle rata, Alen Dals j'e postao direktor Centralne informativne agencije dok je Džon Foster Dals postao državni sekretar u Ajzenhauerovoj administraciji. Zajedno, oni su bili među najuticajnijim američkim zvaničnicima u periodu odmah posle rata i vodeći akteri hladnoratovskog sukoba sa Sovjetskim Savezom.

Fotografija sa prethodne strane: U aprilu 1945, američka 90. pešadijska divizija otkrila je riznicu nacističkog plena i umetnina u rudniku soli u Merkersu, Nemačka.

7. poglavlje

CRVENOKOŠCI I PRIVATNE VOJSKE

M E Đ U B R I T A N S K I M S N A G A M A koje su se iskrcale u francuskoj Severnoj Africi za vreme Operacije Baklja u novembru 1942. bila je i nova jedinica u svojoj prvoj velikoj operaciji — 30. jedinica komandosa (CU). Prevashodno; 30 CU je imala zadatak prikupljanja vojnoobaveštajnih dokumenata i neprijateljske tehnologije naoružanja pre nego oni budu sakriveni ili uništeni. Ta jedinica je osnovana u Britanskom admiralitetu, a Kraljevska mornarica je bila naročito željna da se dočepa bilo kakvih obaveštajnih po- dataka u vezi sa sofisticiranim mašinama za šifrovanje Enigma koje su korišćene za komunikaciju sa podmornicama adm. Denica na moru. Jedinica komandosa mornaričke obaveštajne službe bila je plod zamisli st. por. Ijana Fleminga iz Kraljevske mornaričke dobrovoljačke rezerve (RNVR) — budućeg tvorca najpoznatijeg izmišljenog špijuna Džejmsa Bonda. Fleminga je 1939. regrutovao viceadmiral Džon Godfri, direktor mornaričkih obaveštajaca, kao svogličnogpomoćnika. Dvadeset četvrtog marta 1942, Flemingov predlog nove jedinice našao se na admiralovom stolu.[l] Na Fleminga su uticali poduhvati Abwehrkommando — nemačkih tajnih specijalnih snaga, često prerušenih u savezničke ili neutralne uniforme.[2] Abwehrkommando su se najefikasnije po- kazali protiv Saveznika u vreme okupacije Holandije, Jugoslavije, Grčke, Krita i SSSR-a. Formirana 15. oktobra 1939, kao deo Abvera adm. Kanarisa, sa tajanstvenim nazivom Lehr und Bau Kompanie zbV 800 (Četa za specijalne dužnosti i inženjeriju br. 800) ta jedinica je imala za zapovednika kap. Teodora fon Hipela,

a baza joj je bila u barakama Generalfeldzeugmeister-Kaserne u Brandenburgu; u Pruskoj. Potom je jedinica usvojila ime tog grada kao svoj neformalni naziv — Brandenburžani. Dvadesetog maja, za vreme prvog nemačkog desanta na aerodrom Maleme tokom prve nemačke vazdušne invazije ostrva Krit, jeđinica specijalaca predvodila je napad na britanski štab, sa posebnim zadatkom da dođe do vojnih obaveštajnih dokumenata i šifarnika — na svu sreću, tamo nisu pronašli ništa što bi se odnosilo na obaveštajce Ultre (videti 1. poglavlje, strana 33). Upravo su izveštaji o toj misiji podstakli Ijana Fleminga da napiše svoj predlog Godfriju kako bi se osnovale slične specijalne snage. Od samog početka, Flemingovi „Crvenokošci“, kako je voleo da ih naziva, dobili su tajno ime Posebna inženjerijska jedinica brigade Specijalne službe; koja je bila pod operativnom kontolom šefa za kombinovane operacije; adm. lorda Luisa Mauntbatena. U skladu s tim; po završetku obuke; pripadnici jedinice imali su pravo da nose priželjkivanu zelenu beretku; kao i da primaju dnevni džeparac za specijalnu službu povrh plate. Potom je naziv grupe promenjen u 30. jedinicu komandosa; pri čemu se broj ;;30“ odnosio na broj sobe u Ađmiralitetu u londonskom Vajtholu; u kojoj je sedela Flemingova legendarna sekretarica; gospođica Margaret Priesku; profesorka istorije sa Univerziteta Lids i inspiracija za gospođicu Manipeni u njegovim romanima o Džejmsu Bondu.[3] Jedinica se sastojala od tri elementa: Kraljevske čete marinaca br. 33; koja je učestvovala u borbama tokom operacija; Kopnene armijske čete br. 34; i 36. čete Kraljevske mornarice. Prvobitno je tu trebalo da bude i 35. četa RAF; ali Kraljevsko vazđuhoplovstvo nikada nije poslalo neophodno ljudstvo. Kao i sve takve jedinice specijalnih snaga; 30. CU je privukla izvesne neobične likove. Njen prvi zapovednik bio je kom. Robert ;;Crveni“ Rajđer; iz Kraljevske mornarice; koji je upravo bio odlikovan Viktorijinim krstom; vrhovnim britanskim ordenom za hrabrost u borbi; za izuzetno junaštvo i vođstvo prilikom uništenja vitalnih prevodnica normandijskog doka kod Sent Nazera tokom Operacije Kočije; izvršenog početkom godine. Taj briljantan; ali skup napad onemogućio je Kriegsmarine da stekne dokove na obali Atlantika za svoje najveće brodove poput Tirpica. I premda je formacijski spadala pod Kombinovane operacije; 30. CU je odgovarala neposredno Flemingu kao ličnom asistentu

direktora mornaričke obaveštajne službe. Jedinica je prvi put bila raspoređena tokom Operacije Jubilej, zlosrećnog napada na Dijep 12. avgusta 1942, ali njihova topovnjača HMS Skakavac bila je nekoliko puta pogođena topovskom vatrom i primorana da se udalji na pučinu pre nego što su trupe mogle da se iskrcaju. Jedan od glavnih razloga za propast Operacije Jubilej bila je činjenica da su nemački signalni obaveštajci razbili šifre Kraljevske mornarice i dobro su znali za planirani napad nekih pet dana pre njegovog početka. Z A O P E R A C I J U B A K L J A , 30. jedinica komandosa iskr- cala se sa broda HMS Malkolm 8. novembra 1942. kod Sidi Feruha u Alžirskom zalivu, zajedno s udarnom jedinicom američke vojske iz 34. američke pešadijske divizije. Napredujući sa pešadijom na čelu, četa br. 33 pod komandom por. Danstena Kertisa, RNVR, zauzela je nekoliko zgrada u potrazi za obaveštajnim podacima. Zbog neobičnih uslova primirja koje je ubrzo sklopljeno sa vla- stima Višijevske Francuske, Kertisu i njegovim ljudima bila je potrebna sva domišljatost kako bi otkrili materijal na mestima koje je čuvala francuska policija. Pored toga, 30. CU je zarobila oficira Abvera po imenu maj. Vurman, koji je, već lišen svih iluzija 0 ratu, odao masu informacija o strukturi i organizaciji Abvera, kao 1 procenu karaktera njegovog ključnog osoblja.[4] Ti podaci su brzo odaslani celom MI-6 i OSS. Sve u svemu, sakupljeno je oko dve tone dokumentacije i prevezeno natrag u London. Najvažnije od svega, zarobljena je još jedna mašina za šifrovanje Enigma, koja se pokazala izuzetno korisnom za Stanicu X u Blečli Parku dok je trajao dugi zadatak razbijanja šifara za podmornice iz grupe Ajkula. Čete 33. i 34. koje su pripadale jedinici vraćene su na liniju fronta u februaru 1943. za vreme kampanje u Tunisu: zahvaljujući kom. Flemingu, čete Kraljevskih marinaca sada su imale džipove koji su im povećali mobilnost. U mesecima koji su usledili, oni su se sastali sa još nekoliko jedinica živopisnih specijalnih snaga koje su operisale tokom Severnoafričke kampanje, uključujući i Specijalnu vazduhoplovnu službu (SAS) puk. Dejvida Stirlinga, Dalekometnu pustinjsku grupu (LRDG), i Privatnu armiju Popskog. Džipovi 33. čete ubrzo su bili načičkani višecevnim mitraljezima po ugledu na SAS, a 30. CU je isto tako oponašala i LRDG i pribavila kamione za snabdevanje kako bi povećala radijus svojih akcija i nezavisnost u kretanju.[5]

Dok je 30. CU sebe osposobljavala za borbu i pribavljanje ratnog plena; britanska Prva armija u Tunisu stvarala je sopstvenu ad hoc jedinicu za prikupljanje obaveštajnih pođataka; poznatu kao Ceta S. Ona nije imala stalnu organizaciju; ali se obično konfigurisala oko pešadijskih četa i odreda vojne policije; sa svim drugim raznovrsnim dodacima koji bi bili ocenjeni neophodnim za izvršenje zadatka. Zbog svega toga; Četa S se sporo raspoređivala na terenu i bila je nezgrapna u akciji. Brže reakcije samostalne 30. CU jasno su bile demonstrirane u noći 21. aprila 1943. Tog dana je jedan nemački teški tenk Tigar — zastrašujuća nova pretnja po saveznička oklopna vozila koja je bila predmet mnogih preplašenih spekulacija — onesposobljen kod Međez-el-Baba. Svaki zarobljeni komad bio bi izuzetno vredan za tehničku analizu; pošto ni Britanija ni Sjedinjene Države nisu imale uporedivi tenk čak ni na tehničkim crtežima. Dok se spuštao sumrak; britanske trupe su pokušale da odvuku gr- dosiju od šest tona; ali su ih oterale nemačke. snage koje su imale istu nameru. Ekipa za izvlačenje tenka pozvala je podršku pešadije; ali ona nije stizala; Četa S je bila obaveštena ali je sporo reagovala. Na svu sreću; 30. jedinica komandosa je bila u blizini. Oni su stigli brzo u svojim teško oklopljenim džipovima; ponovo zarobili Tigra; i zaštitili vojnike dok su oni odvlačili svoj trofej. Taj Tigar; nesumnjivo najveći tehnički plen kampanje u Tunisu; bio je nepobitan dokaz superiornosti nemačke tehnologije naoružanja.[6] Posle predaje sila Osovine u Tunisu; elementi 30. CU otišli su da služe u Operaciji Vadičep na ostrvu Pantelerija u Sicilijanskom moreuzu; na samoj Siciliji tokom Operacije Haski; na grčkim ostrvima; na Korzici; i u okupiranoj Norveškoj. U novembru 1943; jedinica se vratila u Britaniju kako bi počela sa pripremama za iskrcavanje u Normandiji planirano za sledeću godinu. Sledećeg meseca ona je preimenovana u 30. udarnu jedinicu Kraljevske mornarice. Ova odluka je bila reakcija na Hitlerovo zloglasno Kommandobefehl (komandno naređenje) iz oktobra 1942; kojim se zahtevalo momentalno pogubljenje posle ispitivanja svih bri- tanskih komandosa koje nemačke snage zarobe u bilo kojim oko- lnostima; čak i ako se predaju. Naravno; SS puku promenu naziva nije smatrao legitimnom zaštitom. Bez obzira na to; 30. udarna jedinica sada je bila spremna za najneobičniju kampanju u koju će tokom rata krenuti.[7]

JEDANAESTOG JANUARA 1 943, ZA VREME N A P A D A na Tripoli u Severnoj Africi; dva oklopna vozila 1 1 . Husarskog puka britanske Osme armije usporila su i zaustavila se nasred rimskog amfitetara u Leptis Magni. Bilo je taman toliko vremena da se posade fotografišu ispred izuzetne pozadine koju su činile najveličanstvenije klasične ruševine na svetu. Međutim; potpuk. R. Mortimer Viler iz Kraljevske artiljerije užasnuto je gledao kako teška oklopna vozila svojom težinom lome drevnu rimsku kaldrmu. Kao mirnodopski arheolog i kustos Londonskog muzeja; Mortimer Viler je ustuknuo pred oštečenjima koja su nanesena jednom od čuda antike. Odmah se konsultovao sa brig. Morisom Lašom; oficirom za civilna pitanja (CAO) u biritanskoj Vojnoj upravi u Tripolitaniji. Iako je Laš bio zbunjen time što se iko brine za ;;porušene građevinea; razborito je preneo zaštitu nalazišta na Mortimera Vilera i još jednog artiljerijskog oficira i kolegu iz Londonskog muzeja; maj. Džona Brajana Vord-Perkinsa. Ispostavilo se da je ta odluka bila začetak izuzetne organizacije koja se sastojala od posebno kvalifikovanih britanskih i američkih oficira sa ovlašćenjem da prepoznaju i; ako je to moguće; spreče uništenje zgrada i spomenika kulture na putu savezničkih armija. Oni će postati poznati pod imenom ;;Spomeničari“.[8] Istog meseca; Džordž Staut; umetnički konzervator muzeja Fog na Harvardu napisao je pismo Kenetu Klarku, direktoru Nacionalne galerije u Londonu; sa predlogom da se formira ;;konzervatorski korpus“ koji bi pratio trupe na frontu i sprečavao uništenje važnih istorijskih građevina i spomenika. To pismo se podudarilo sa izveštajem koji je stigao na sto potpuk. ser Čarlsa Vulija — svetski poznatog arheologa i bivšeg kolege T. E. Lorensa (Lorensa od Arabije) — koji su poslali Viler i Vord-Perkins o sopstvenim naporima da zaštite Leptis Magnu. Vuli se obratio visokim učesnicima konferencije u Kazablanci, založivši se za formiranje konzervatorske jedinice pre početka sledeće kampanje. Kako je sam Vuli rekao: Pre ovog rata; nijedna se vojska nije dosetila da štiti spomenike zemlje u kojoj je i sa kojom je bila u ratu; tako da ne postoje presedani koji bi se mogli slediti... Sve je to izmenjeno generalnim naređenjem koje je izdao [gen. Ajzenhauer] neposredno pre svog odlaska iz Alžira; naređenjem koje

je praćeno ličnim pismom svim komanđantima... Ugled armije zavisio je u velikoj meri od poštovanja koje je ona ukazivala umetničkom nasleđu savremenog sveta.[9] Dvadeset trećeg juna 1943; predsednik Ruzvelt osnovao je Američku komisiju za zaštitu i spasavanje umetničkih i istorijskih spomenika u ratnim oblastima — kasnije poznatu pod sažetijim nazivom Robertsova komisija; po njenom predsedniku; sudiji američkog Vrhovnog suda Ovenu Robertsu. Od samog početka; vladala je velika nestašica opreme i prevoznih sredstava; i cilj praćenja trupa na frontu nije postignut za vreme invazije Sicilije u noći između 9. i 10. jula 1943. Prvi od Spomeničara; kap. Mejson Hamonđ; USAAF — profesor klasičnih nauka sa Harvarda — iskrcao se 29. jula. Na svu sreću; oštećenja većine klasičnih nalazišta bila su mala; gen. Džordž S. Paton; koji je komandovao američkom Desetom armijom i lično predani vojni istoričar; ozbiljno je sh- vatio Hamondova uputstva. Užasnut prizorom grčkih hramova kod Agriđenta bez krovova; Paton je zahtevao da sazna da li je ta oštećenja nanela američka vatra. Jedan tamošnji zemljoradnik je odgovorio preko tumača kako nije to posredi — desilo se to prilikom ;;prošlog rata“. Kad ga je Paton upitao na koji on to rat misli; tumač je odgovorio da je zemljoradnik govorio o Drugom punskom ratu koji se vodio od 218. do 201. godine pre nove ere. [10] Trećeg septembra 1943; Saveznici su se iskrcali na italijansko kopno. Fašistički režim je istovremeno bio zbačen i Italija je kapitulirala; ali zemlju su odmah okupirale nemačke trupe pod feldmaršalom Albertom Keselringom. Posle žestokog otpora; Saveznici su ušli u Napulj 1. oktobra 1943; po cenu velikih oštećenja grada. Sada su i Saveznici i Nemci optuživali jedni druge za zverstva i kulturni vandalizam; ali zapravo je Pancer divizija Hermana Geringa poharala mnoge među najvećim napolitanskim umetničkim delima. Osamnaestomesečno napredovanje Saveznika na sever neprestano je usporavao niz vešto postavljenih i tvrdoglavo branjenih defanzivnih linija na teškom planinskom terenu. U januaru 1944; savezničke armije su se zaglavile ispred linije Gustavkoja je branila prilaze Rimu. Odbrambena mesta bila su raspoređena duž grebena i planinskih vrhova gde je drevna benediktinska opatija Monte

Kasino stajala iznad strateški važne doline Rapido i autoputa br. 6 koji je vodio do Rima. Podignuta 529. godine; opatija je bila simbol svega što su Spomeničari pokušavali da zaštite od uništenja, ali njihova nadanja su bila uzaludna.[l l] Iako Monte Kasino zapravo nije bio deo linije Gustav; njegov visoki položaj omogućavao je osmatranje kilometrima unaokolo. Uprkos molbama iz Vatikana i pošto su dva velika kopnena napada sa ciljem njenog zauzimanja pretrpela neuspeh, opatiju su u paramparčad raznele bombe Petnaeste američke vazduhoplovne jedinice, teške ukupno 1.400 tona. Bio je to najveći neuspeh Spomeničara za vreme rata. I pored žrtvovanja opatije; bilo je potrebno još nekoliko meseci teških borbi pre nego što je taj položaj konačno pao u ruke poljskim i francuskim severnoafričkim trupama 18. maja 1944. godine. Probojem linije Gustav; Rim se našao u domašaju Saveznika; ali po svemu sudeći; bilo je realno očekivati da grad i njegova milenijumima prikupljana blaga budu uništeni u skupim uličnim borbama. Začudo; Hitler je i Rim i Firencu proglasio ;;otvorenim gradovima" — što je značilo da će Nemačka prekinuti tamo sa svojom odbranom kako bi sprečila njihovo uništenje; pošto je on prema njima osećao kulturno strahopoštovanje. Firenca; rodno mesto renesanse; bila je nadahnuće njegove vizije o Lincu; a u maju 1938. on je proveo gotovo tri sata u galeriji Ufici; u društvu svog partnera iz Osovine Benita Musolinija. Firer je bio potpuno ushićen, ali Duče i ne baš toliko. Dok se vukao za Hitlerom; čuli su ga kako mrmlja: „Tutti questi vaffunculi quadri!“ (;;Koliko više ima ovih posranih slika!a)[l2] Pošto j e sada savezničko iskrcavanj e u Francuskoj bilo neizbežno; Spomeničari su imali zadatak ne samo da štite evropsko istorijsko nasleđe; već i da pronađu Hitlerovu ogromnu riznicu opljačkanih umetnina i vrate ih punopravnim vlasnicima. U proleće 1944; ekipe za spomenike; lepe umetnosti i arhive (MFA&A) okupile su se u Šrivenhemu u jugozapadnoj Engleskoj; spremne za Dan D.[l3] I druge specijalizovane jedinice vojnih lovaca pripremale su se da pređu preko Kanala; u ratnoj magli; tragovi koje su sledili na kraju su se ukrstili na nekoliko tačaka sa trasama Bormanovih zavera. Jedna od tih organizacija tragaće za naznakama Hitlerovog programa atomskog naoružanja; a druga za njegovim opljačkanim zlatom.

U AVGUSTU 1939, MESEC DANA PRE IZBIJ A N J A Drugog svetskog rata, grupazabrinutih naučnika, među kojim je bio i Albert Ajnštajn, pisala je predsedniku Ruzveltu kako bi ga upozorila na opasnosti koje leže u nemačkom prednjačenju na polju teorijske fizike. Oni su izrazili brigu da „mogu biti konstruisane izuzetno moćne bombe novog tipaa i to je dovelo do formiranja Uranijumskog komiteta za obavljanje nuklearnih istraživanja, ali napredak je bio spor. Devetog oktobra 1941; Ruzvelt je bio obavešten o nalazima Britanskog programa za nuklearna istraživanja; sa šifrovanim imenom MAUD Komitet; kasnije Ce- vne legure; u vezi sa izvodljivošću korišćenja uranijuma za bombu. Američka vlada nije ispoljavala veliko interesovanje za to sve dok je u decembru 1941. Perl Harbor nije uvukao na silu u rat. Biro za naučna istraživanja i razvoj osnovan je sledećeg meseca; što je za rezultat imalo nastanak Projekta Menheten koji je obuhvatio i istraživanja MAUD Komiteta.[l4] Prvi eksperimentalni nuklearni reaktor; sagrađen na Cikaškom univerzitetu sa nazivom Cikago Reaktor-l; postigao je uspešnu samoodržavajuću lančanu reakciju 2. decembra 1942; pod upravom Enrika Fermija; emigranta iz fašističke Italije. Dotad su već vojni direktor programa; gen. Lesli R. Grovs; i njegov naučni direktor Dž. Robert Openhajmer shvatili razmere naučnih i industrijskih pregnuća neophodnih da se izmisli i konstruiše atomsko oružje. Brojni univerziteti širom Sjedinjenih Država; Kanade i Velike Britanije uključili su se u čisto i primenjeno istraživanje separacije izotopa uranijuma radi proizvodnje materijala pogodnog za naoružanje i sposobnog za nuklearnu fisiju; te u ispitivanje svojstava plutonijuma za alternativni tip atomske bombe. Tokom tri godine; oko 2 milijarde dolara i rad 130.000 ljudi bili su usmereni na Projekt Menheten; najveći vojni i industrijski poduhvat Drugog svetskog rata. Po veličini; on se mogao porediti sa kompletnom tadašnjom američkom automobilskom industrijom. U međuvremenu; gen. Grovs i drugi vojni lideri bili su sve zabrinutiji zbog brzine razvoja atomskog oružja u Nemačkoj. Na navaljivanje gen. Džordža K. Maršala; osnovana je obaveštajna jedinica sa ciljem da utvrdi dokle je stigao nemački napredak i poremeti odvijanje njihovog atomskog programa. Početkom 1943; izvori OSS u Evropi izveštavali su o glasinama da će nemačko Wunder- wajfen ili „čudesno oružje“ ubrzo ući u upotrebu; pa je bilo logično

pretpostaviti da su Nemci nadomak ostvarenja tehnologije atomskog naoružanja. Dobrim delom trajanja Drugog svetskog rata, oni kojima je bilo povereno upravljanje Projektom Menheten bili su čvrsto uvereni u to da su Saveznici i Nemci u trci na život i smrt sa ciljem razvoja atomske bombe. Nije bilo nikakve sumnje da bi London, u slučaju da Nemačka u toj trci pobedi, bio prvi cilj nuklearnog uništenja. U stvarnosti; Nemci su daleko zaostajali; prevashodno zahvaljujući podeljenoj prirodi nacističke vlasti (videti 3. poglavlje). Za razliku od Projekta Menheten; sa strogo centralizovanom kontrolom pod gen. Grovsom; nemačke nuklearne istraživače nadziralo je nekoliko tela; uključujući i Biro za borbenu tehniku; Nacionalno veće za istraživanja; pa čak i Ministarstvo pošte. Dalje; šturi resursi su se delili između devet suprotstavljenih razvojnih timova; a svi su oni imali različite ciljeve. Pre rata; Nemačka je bila svetski lider u teorijskoj fizici; što je kulminiralo otkrićem nuklearne fisije u decembru 1938; ali pošto su mnoge vodeće figure na tom polju bili Jevreji; njihov rad se sve više otpisivao kao ;;jevrejska fizika“. Od nekih dvadeset šest nuklearnih fizičara koji su radili 1933; više od polovine će ubrzo emigrirati; među njima i četrnaest bivših ili budućih dobitnika Nobelove nagrade. Nekoliko tih jevrejskih izbeglica priključilo se Projektu Menheten.[l5] Do januara 1944; Blečli Park je dešifrovao nekoliko poruka koje su se ticale razvoja balističkih raketa; ali nijedna nije pominjala uranijumsku bombu. Kombinujući te poruke sa informacijama od drugih agenata na kontinentu; MI-6 i Direktorat za cevne legure (koji je u oktobru 1941 zamenio MAUD komitet) zaključili su kako ne postoje dogovoreni planovi za nemačku atomsku bombu; ali Amerikanci nisu u to bili ubeđeni. Razumljivo; kao što je Grovs kasnije napisao: Ukoliko i sve dok ne budemo sigurni u suprotno; moramo pretpostavljati da najsposobniji nemački naučnici i inženjeri rade na atomskom programu uz punu podršku svoje vlade; i sa punim kapacitetom nemačke industrije na raspolaganju. Svaka druga pretpostavka bila bi nesigurna i opasna.[l6] P.puk. Džon Lensdejl Mlađi; šef obezbeđenja Projekta Menheten; imenovao je puk. Borisa T. Paša za osnivača jedinice za

sakupljanje obaveštajnih podataka, s imenom Alsos — što je bila grčka reč za ,,lug“ - eng. grove, te tako igra rečima koja se ođnosila na ime gen. Grovsa. Rođen u porodici ruskih doseljenika, Paš je tečno govorio ruski i mrzeo iz dna duše Sovjetski Savez, a radio je za obaveštajnu diviziju G-2 u američkoj vojsci. Semjuel A. Goldsmit^ jevrejski fizičar holandskog porekla s Univerziteta Mi- čigen, odabran je za naučnog direktora misije Alsos, i tim se obreo u Londonu u vreme savezničkog iskrcavanja u Normandiju, u junu 1944.[17J JAKO JE 30. JEDINICA KOMANDOSA KOM A N D A N T A F L E M I N G A — sada preimenovana u 30. udarnu jedinicu (30 AU) — radila zajedno sa drugim britanskim i američkim specijalnim jedinicama za vreme sicilijanske i italijanske kampanje, te grupe nikada nisu bile u harmoničnim međusobnim odnosima, i pred invaziju Francuske, svi učesnici su ponovo procenili uloge svojih jedinica. Primenjene su značajne promene u operativnim metodima, ali iznad svega, sada je ključna reč bila saradnja, umesto konkurencije. Prioritet je bilo prepoznavanje potencijalnih meta u severozapadnoj Evropi, navedenih po stavkama u „crnim knjižicama“ koje su nosili pripadnici 30. AU. Najveći problem početkom leta 1944. bilo je pronalaženje lansirnih rampi za leteće bombe V-1 — stvarno nadahnuće glasina o nemačkom „čuđesnom oružju“. Tih mesta je sada bilo u izobilju u severnoj Francuskoj uprkos usklađenom savezničkom bombardovanju i kampanji usmerenoj da se njihovo raspoređivanje spreči i da se rampe unište. Individualna obuka osoblja 30. AU bila je intenzivna, obuhvatala je mnoge veštine, uključujući jezike, skokove padobranom, razaranje eksplozivom, fotografisanje, ulične borbe, pa čak i obijanje brava i sefova, zahvaljujući specijalnim kursevima u Skotland Jardu. Do sada, 30. AU je imala uvid u sve planove za Operaciju Overlord i invaziju Francuske. Pre Dana D, svi pripadnici 30. AU dobili su karticu ,,za izlazak iz zatvora“ sa potpisom ,,Po naređenju vrhovnog komandanta Saveznika za Evropu, generala Ajzenhauera“ — najvišeg zapovednika u invaziji Normandije — gde je masnim velikim slovima bilo ispisano naređenje: „Vojna policija i bilo koja druga vojna organizacija neće ometati nosioca ove kartice u vršenju njegove dužnosti.“[l8]

Posle razočaravajućeg učinka ad hoc Jedinice S u Severnoj Africi i Italiji, stvorena je nova organizacija sa ciljem da obezbedi pojedine mete vojnog ili naučnog značaja i da sačuva dokumenta, opremu i sve druge predmete strateške vređnosti pre nego ih neprijatelj uništi — ili, uobičajenije, pre nego ih opljačka oslobo- đena robovska radna snaga, ili čak i saveznički vojnici.fi9] Za tu svrhu su formirani specijalizovani Konsolidovani istureni po- ljski timovi (CAFT) od stručnjaka za pojedine oblasti nauke i tehnologije, kao deo nove organizacije po imenu Ciljna jedinice ili Jedinica T. Svaka američka, britanska i kanadska armija uključena u oslobađanje severozapadne Evrope imaće sopstvenu Jedinicu T. Njihova organizacija obuhvatala je i pešadijsku jedinicu sa kamionskim prevozom za zarobljavanje i obezbeđenje odabranih ciljeva, dok su istražni timovi CAFT-a ili ,,procenjivači“ pretraživali sve lokacije kako bi pronašli naučno interesantne ili tehnološki vredne predmete. Dok je primarna metajedinica T bila vojna i naučna tehnologija, Vrhovni štab savezničkih ekspedicionih snaga (SHAEF) takođe je formirao timove koji su tragali za nacističkim zlatom i drugim dragocenostima. Poznati kao timovi „Zlatne groznice“ ili „Klondajk“, oni su bili pod kontrolom zastrašujućeg puk. Bernarda Bernštajna, finansijskog savetnika gen. Ajzenhauera za civilna pitanja i vojnu upravu. Gotovo da nije bilo oficira visokog čina od Ajzenhauera naniže, koji se nije povinovao puk. Bernštajnu kad je posredi bio nacistički plen i njegovi obzirni postupci sa ciljem pravilne podele. Sve te mere su bile deo preciznog planiranja invazije Hitlerove Evrope u leto 1944. godine.[20]

8. poglavlje

LOVAČKI

TRAG

VODI DO PARIZA

MEĐU PRVIM GRUPAMA KDJE SU SE IS- KRCALE na obalu Normandije 6. juna 1944, na Dan D; bili su elementi 30. udarne jedinice i Jedinice T britanske Druge ar- mije. Desetog juna; Vulijeva jedinica — koja je to ime dobila po zapovedniku 30. AU; p.puk. A. R. Vuliju; iz Kraljevskih marinaca — iskrcala se u američkom sektoru na plaži Juta kod Varvija i krenula u unutrašnjost prema San Mer Eglis; gde se vojska ulogorila u polju ne iskopavši zaštitne rovove. Jedna neprijateljska letelica je nađletela i ispustila dva uređaja koji su eksplodirali u vazduhu; raštrkavši punjenje koje se oglasilo neobičnim zvukom lepršanja... Neko vreme se ništa nije dešavalo; onda je celo polje bilo osvetljeno oštrim blescima i eksplozijama; kao da su teški mašinski topovi sporadično gađali između nas. Eksplozije nisu trajale duže od pola minuta. Za to vreme; jedinica je izgubila 30 procenata ljud- stva; u poginulima i ranjenima. To vazdušno oružje bio je veliki kanister koji je eksplodirao usred leta da bi oslobodio mnoštvo ;;leptir-bombia koje su onda dolepršale na tle širom polja pre nego su eksplodirale u opakom pljusku krhotina. Te gubitke je prouzrokovala SD2 Sprengbombe Dickusandig — prva klaster bomba koja je ikada upotrebljena na bojištu; tipična za naprednu nemačku tehnologiju naoružanja radi čijeg je otkrivanja 30. AU i bila osnovana. [ 1 ]

LDVCI

Pored stalnog zadatka potrage za mornaričkim obaveštajnim podacima u lukama Avr i Serbur, jedna od glavnih misija 30. AU bila je da zarobe lansirnu rampu za V-l. Obaveštajni podaci su ukazivali na to da je Vergeltungswaffe 1 (V-l Oružje osvete) o kom se govorkalo već gotovo spremno za razmeštanje — prvi od nekoliko sistema naprednog naoružanja koji su, po Hitlerovom uverenju, još mogli Nemačkoj da donesu pobedu u ratu.[2] Skice i informacije stigle su do Britanskih vlasti u novembru 1943. od OSS preko osoblja MI-6 u ambasadi u Bernu; zahvaljujući hrabrim naporima jednog borca Francuskog pokreta otpora, Mišela Olara. Na njima se videla izgradnja betonske lansirne rampe u severnoj Francuskoj, sa „skijaškom skakaonicomu za neko nedefinisano oružje. Do decembra 1943, u izviđanjima iz vazduha prepoznate su 103 takve „skijaške skakaonice“; i sve su bile zlokobno uperene prema Londonu. Bila su to prva vidljiva znamenja Hitlerove Unternehmen Eisbar — Operacije Polarni medved. Usklađena kampanja bombardovanja svih meta za koje se verovalo da su u vezi s programom V-naoružanja započela je Operacijom Hidra u avgustu 1943. godine — napadima na projektni centar za V-naoružanje u Penemundeu na Baltičkom moru — da bi tog novembra usledila Operacija Samostrel protiv snažno zaštićenih V-2 bunkera kod Vatena i mesta sa V-3 „supertopom" kod Mimojekveka; s tim da su oba ta mesta bila u Francuskoj. Posle 15. novembra 1943, svi naleti bombardera protiv programa Vnaoružanja potpali su pod Operaciju Samostrel. Uprkos ogro- mnom trudu; pokazalo se da je skijaške skakaonice teško pogoditi; a kamoli tek uništiti. Do leta 1944; ceo severni vrh poluostrva Serbur (Kotenten) bio je načičkan lansirnim mestima; a mnoga su bila uperena prema invazionim lukama Plimut; Portsmut i Sautempton.[3j Na svu sreću; Operacija Samostrel je bila dovoljno uspešna da poremeti Polarnog medveda i odloži njegov planirani početak posle 1. marta 1944; kada je on mogao ozbiljno da pore- meti pripreme za iskrcavanje u Normandiji. U rano jutro 13. juna 1944; 4. tim 30. AU; predvođen st. por. Patrikom Dalzel-Džobom; iz Kraljevske mornarice; prikrao se kroz američke linije fronta i pronašao lansirno mesto V-1 koje je Francuski pokret otpora identifikovao nekih dvadeset pet ki- lometara iza američkog mostobrana.[4] Kada je patrola zašla u francuska polja; prva leteća bomba V-1 pala je na Betnal grin;

u istočnom Lonđonu, u 4.18 ujutro. Pošto je skijaška skakonica bila obezbeđena, tehnički stručnjaci su bili u stanju da pregleđaju rampu i zarobljene primerke letećih bombi, pa su se mogle pri- meniti nove protivmere. U njih je spadao i odbrambeni plan ,,Ponirač“ za južnu Englesku, koji je kombinovao presretanje br- zim lovcima i protivavionske topove uz pomoć nove američke radarske tehnologije.[S] Do jula 1944, gotovo polovina svih letećih bombi koje su prolazile preko odbrambenih linija Ponirača bila je uništavana. Krajem avgusta, taj broj se popeo na 83 procenta zahvaljujući prvim mlaznim lovcima Gloster Meteor iz eskadrona RAF br. 616 koji su ušli u akciju protiv raketa V-l. Još jedna meta za 30. AU bila je ključna nemačka radarska instalacija oko Duvr-la-Delivranda južno od Kana. Nemci su branili to postrojenje sa žestokom odlučnošću duže od deset dana, i čak su im noću padobranima stizale municija i namirnice od Luftvafea. Postrojenje je konačno osvojeno, po cenu teških gubitaka, 17. juna, posle kombinovanog napada 41. Kraljevskih mornaričkih marinaca, divizijske artiljerije i tenkova. 30. AU se brzo našla na licu mesta i došla ne samo do mnogo korisnih podataka o sposobnos- tima samog radarskog sistema, već i do mape na kojoj su bile prika- zane sve radarske stanice širom Evrope i njihove tačne specifikacije. U naknadnom obaveštajnom izveštaju pisalo je da „ Admiralitet ovo smatra najvećim pojedinačnim tehničkim plenom u celom ratu“. [6] Prethodnog dana, 16. juna, Hitlerova Operacija Polarni medved je započela svom silinom, tako da je preko severne Francuske bilo lansirano 244 leteće bombe. Od njih, 45 se srušilo po poletanju, 144 je stiglo do Engleske, a 73 je zaista palo na London. Britansko stanovništvo je stoički podnosilo Blic 1940-41. i nesnosna bombardovanja do 1943, ali ovaj napad je bio drugačiji. Dobivši brzo nadimak „bomba zujalica“ ili ,,zunzara“, V-1 je nosila bojevu glavu od 848 kilograma amatola, koji je izazivao velika oštećenja od eksplozije. To je dopunjavao i traumatični psihološki efekt kad bi se glasno cvrčanje pulsnog mlaznog motora najednom prekinulo iznad mete: tada bi nastupilo samo dvanaest sekundi tišine pre nego bomba tresne o zemlju, i ta iznenadna tišina značila je da će neko, negde u Londonu umreti. Posle pet godina odricanja i snabdevanja na tačkice, moral Londonaca veoma je pao pred ovom novom pretnjom. Mnogi su otišli iz grada, dok je vlada organizovala evakuaciju 360.000 žena i đece kao i starih i bolesnih. Bio je to osvit

nove ere ratovanja — rađanje krstarećih projektila — a Nemci su još jednom bili na čelu tehnologije naoružanja. U nastupajućim mesecima, 30. AU je provodila mnogo vremena u poteri za V-1 i V-2, i često je sarađivala sa lokalnim borcima pokreta otpora koji su pribavljali veoma vredne obaveštajne podatke. Pre nego što je zauzeta i poslednja lansirna rampa V-1 u dometu Londona u oktobru 1944, 2.515 letećih bombi — ili jedna četvrtina lansiranih — pogodila je ciljanu oblast i izazvala 22.892 žrtve, među kojima je njih 6.184 poginulo. Svaka od njih bila je jedna lična tragedija. Međutim, sa samo 1,39 smrti po lansiranoj bombi, bomba V-1 teško da je mogla da povrati ratno preimućstvo Nemačkoj, s obzirom na neumoljivo gomilanje savezničkih trupa kako na Zapadnom, tako i na Istočnom frontu.[7] Zapadni saveznici sada su bili toliko superiorni da je odnos u broju tenkova bio 20 prema 1 u njihovu korist, kao i 25 prema 1 kad je posredi bila avijacija; njihove vazdušne snage imale su 5.250 bombardera, sposobnih da isporuče oko 20.000 tona bombi u jednom naletu.[8] Nemačka je ratovala na tri fronta, dok su njeni gradovi i fabrike bili uništavani iz vazduha. Između juna i oktobra 1944, Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo i Ratna avijacija američke vojske baciće pola miliona tona bombi na Nemačku — više od čitave količine upotrebljene u ratu do tog perioda.[9J P O S L E V O J N I H KATASTROFA I Z 1 9 4 3 . G O D I N E , Hitler je preuzeo ulogu vrhovnog ratnog vođe i iskazivao je sve više prezira prema svojoj Oberkommando der Wehrmacht ( V r h o v n o j k o m a n d i o r u ž a n i h snaga, ili OKW). Njegov vojni štab sada je bio sveden na poslušne čankolize, koje je predvodio feldmaršal Vilhelm Kajtel, glavni komandant OKW, i gen. Alfred Jodl, šef operativnog štaba. Firer je sve više odbacivao i sve manje trpeo ma kakvo dovođenje u pitanje njegovih vojnih odluka — odluka koje su na kraju bile katastrofalne po Vermaht usleđ Hitlerovog nestrpljenja da se bavi neophodnim štapskim radom, lošeg sagledavanja stvarne situacije na terenu i opsednutosti time da drži teritoriju po svaku cenu, bez obzira na taktička pitanja. Martina Bormana takve stvari nisu naročito zanimale, i on je obično izbivao sa vojnih izveštavanja ili konferencija. Tako je izbegao smrt ili ozbiljne povrede kada je 20. jula 1944. u 12.40 vođa nemačkog pokreta otpora puk. Klaus fon Štaufenberg po-

stavio aktovku sa bombom ispod stola od hrastovine oko kojeg je Adolf Hitler vodio vojnu konferenciju u svom štabu VVolfschanze blizu Rastenburga u Istočkoj Pruskoj. Bomba je eksplodirala po planu, ubivši tri štapska oficira i jednog stenografa; i ranivši još nekolicinu; ali Hitler je preživeo, uprkos opekotinama, brojnim iverima koji su mu se zabili u noge i lice, i probušenoj bubnoj opni. Operacija Valkira, najnovija od nekoliko zavera da se izvrši atentat na Hitlera, došla je najbliže tom cilju, i posle njenog neuspeha; režim se strahovito osvetio. Uhapšeno je oko 5.000 ljudi, i gotovo 200 pogubljeno; po novim zakonima Sippenhafi ili „krvne kriviceu; Gestapo je pokupio rodbinu, pa čak i prijatelje zaverenika jer su bili krivi zbog toga što su imali ikakve veze sa njima. Hitler je naredio da se zaverenici „povešaju kao stoka“; a mnogi od njih umrli su od sporog davljenja dok su visili sa kuka za meso u berlinskom zatvoru Plecenze.[l0] Saveznici nisu ni prstom mrdnuli dok su i poslednji ostaci pokreta otpora u Nemačkoj bili beskrupulozno uništavani. Pošto su vodeće figure u zaveri bili vojni oficiri stare škole, Hitlerov nedostatak poverenja u tradicionalnu klasu vođa Vermahta pretvorio se u pravo podozrenje. Otad pa nadalje, on će se pouzdati samo u SS i svoj najbliži krug — pogotovo u Rajhslajtera Martina Bormana. Uprkos materijalnoj superiornosti Saveznika, njihovo napredovanje u Normandiji bilo je obeshrabrujuće sporo i skupo; nadali su se da će se odlepiti od mostobrana za dve nedelje posle Dana D; ali im je za to zapravo trebalo dva meseca. Istog dana kada je eksplodirala bomba u aktovki puk. fon Štaufenberga, Operacija Gudvud, ofanziva gen. Bernarda Montgomerija oko Kana na is- točnoj strani mostobrana, propala je sa teškim gubicima. Operacija Kobra, planirano američko probijanje gen. Omara Bredlija sa za- padne strane mostobrana zakazana je za 20. jul, ali je odložena za pet dana. Međutim, na Istočnom frontu, Vermaht je smrtno krvario u najvećoj kopnenoj bici Drugog svetskog rata. D V A D E S E T D R U G O G J U N A 1 9 44, N A T R E C U G O D I S N J I C U Hitlerove Operacije Barbarosa, Crvena armi- ja je pokrenula svoju dotad najveću ofanzivu. Ova Operacija Bagra- tion bila je briljantan primer maskirovke — bukvalno, „obmane po- moću kamuflaže“ — i sofisticiranih signalnih procedura pri čemu su stvorene čitave fantomske vojske kako bi zavarale Nemce zahva-

LDVCI

ljujući lažnom radio saobraćaju, lažnim pokretima trupa i dezinformacijama preko „dezertera“ iz Crvene armije.[lOa] Sovjeti su u potaji nakupili snage od 118 streljačkih divizija, osam tenkovskih i mehanizovanih korpusa sa 4.080 tenkova i samohotki; šest konjičkih divizijazaprolaz kroz opasne Pripjatske močvare, te trinaest artiljerijskih divizijasa 10.563 topai 2.306 višecevnihbacačaraketa Kaćuša. Te kombinovane armije od 2,3 miliona vojnika pokrivalo je i podržavala 2.318 lovaca, 1.744 Sturmovik aviona za napad na zemlju, i 1.086 raznih bombardera, sa još 1.007 u rezervi.[l l] Zahvaljujući uspehu maskirovke, Nemci nisu imali prave obave- štajne podatke o vremenu i mestu te sovjetske letnje ofanzive. Mi- slilo se da će glavni napad biti usmeren na njihovu armijsku gru- pu „Severna Ukrajina“, ali meta je zapravo bila armijska grupa ;;Centar“ u Belorusiji. Ta komanda je imala oko 800.000 vojnika sa podrškom 9.500 artiljerijskih oruđa; ali i samo 553 tenka i sa- mohotke. Još gore; samo 20 procenata snaga Luftvafea sada je bilo raspoređeno na Istočnom frontu, pošto je glavnina lovaca bila neophodna za vazdušnu odbranu iznad Nemačke. Armijska grupa Centar imala je podršku od samo 839 aviona. Bitka je be- snela dva meseca i završila se uništenjem armijske grupe Centar u Belorusiji i dolaskom Crvene armije na kapije Varšave. Nemački gubici su porasli sa 48.363 u maju 1944. preko 169.881 u julu do neverovatnih 277.465 u avgustu — što je bilo više čak i od gubitaka za vreme klanice u Bici za Verdun 1916. Bagration je bio najkobniji poraz koji je Vermaht pretrpeo u Drugom svetskom ratu; on je tu za tri mesecaizgubio više ljudi nego u čitavoj 1942. godini.[l2] Petnaestog avgusta 1944; Saveznici su izveli uspešan amfibijski napad na jug Francuske — Operaciju Dragun. Sutradan je Hitler konačno odobrio povlačenje armijske grupe B iz Normandije, ali bilo je već prekasno. Glavnina snaga armijske grupe bila je opko- ljena u Faleskom džepu; gde je otpor prestao 22. avgusta posle neprekidnog bombardovanja savezničke taktičke avijacije. DAN PRE POKUŠAJA HITLEROVOG UBISTVA B O M B O M , u nedelju 19. jula 1944; Četvrti tim st. por. DalzelDžoba iz 30. AU ušao je u ruševine Kana u lovu na neprijateljska dokumenta i opremu.[l3] Dok se primicao Basenu Svetog Pjera; Četvrti tim je naišao na grupu naoružanih Francuza i čoveka u gruboj seljačkoj odeći koji je odlično govorio engleski. Ispostavilo

se da je to bio stariji vodnik Moris „Džok“ Brama iz Jedriličarskog pilotskog puka, čija se letelica srušila u jedan voćnjak iza neprijateljskih linija u noći između 5. i 6. juna. Bramu je kroz pluća prostrelio jedan nemački mitraljezac i ostavio ga da umre; ali našli su ga neki Francuzi i negovali u obližnjem selu. Nemci su saznali za mesto gde se on nalazio i poslali dva vojnika 16. juna da zarobe ranjenog pilota. Brama ih je obojicu ubio, pobegao i priključio se francuskim policijskim snagama (FFI). Sada; posle samo tri nedelje; Brama je predstavio 30. AU FFI-u i široj mreži francuskog pokreta otpora.[l4] Njihova pomoć i obaveštajni podaci od meštana pokazaće se izuzetno vrednim u kasnijim fazama francuske kampanje. Pogotovo su njihova saznanja o nemačkim položajima u Parizu i oko njega omogućila da 30. AU neprimećena uđe u grad s istoka. Dvađeset petog avgusta 1944; Vulijevci su bili u mogućnosti da prolaze nečuvanim putevima i ulicama kuda ih je vodio francuski pokret otpora u misiji napada na štab Kriegsmarine u palati Rotšild na bulevaru Lans.[l5] Marinac ;;Bon“ Rojl je počeo da sistematično otvara razne sefove pomoću plastičnog eksploziva. Kako se kasnije prisetio; razneo sam već više od 80 sefova i ponestajalo mi je plastike i fitilja; pa sam neko vreme koristio detonatore iz sprava za pasiranje krompira [nemačkih ručnih bombi]... Ispostavilo se da su sefovi bili razočaravajući i da je u nji- ma bilo malo toga. U jednom je bio par svečanih crnih cipela koje su mi čak odgovarale. Imao sam ih na nogama kada sam se oženio. U drugom je bio spisak rođendana nemačkih admirala; ali osim što je otkrivao da su neki među njima osamdesetogodišnjaci; malo je mogao da doprinese postizanju cilja.[l6] Druge mete su bile produktivnije. U skladištu torpeda kod Uija izvan Pariza; 30. AU je otkrila novi eksperimentalni propeler za torpedo sa osam elisa; revolucionarnu motornu protivavionsku topovsku kulu; radio uređaje za brze Morzeove i kratke transmisije na visokim frekvencijama; te opremu za šifriranje. U septembru 1944; 30. AU je prešla u Pa de Kale u svojoj stalnoj potrazi za lansirnim mestima V-1 i V-2; kako bi pronašla francuske na- l

l□s

LDVCI

učnike koji su radili na V-3 Fleissiges Lieschen (zahuktala Lizi) supertopovima u Mimojeku; oni su projektovani tako da bombarduju London granatama sa 136 kilograma razornog eksploziva brzinom od 300 granata na sat. Dotad je 30. AU već došla do oko 12.000 dokumenata koji su se bavili mnoštvom tema; od kompletnog borbenog poretka Kriegsmarine do sposobnosti revolucio- narnih novih podmornica; i od najnovije opreme za komunikacije do mapa nemačkih minskih polja na Severnom moru.[l7] D O L S E 3 0 A U P R I M I C A L A P A R I Z U s istoka; puk. Boris Paš i Misija Alsos ulazili su u grad sa zapada; 25. avgusta u 8.55 ujutro. Paš je toliko žarko želeo da dođe do svog cilja da je njegov džip bio prvo američko vozilo koje je ušlo u grad; a odmah iza njega nailazili su tenkovi 2. oklopne divizije Slobodne Francuske.[l8j Pod sporadičnom snajperskom vatrom; Pašov nenaoružani džip bio je peto vozilo u koloni tenkova koji su ušli u centar Pariza. Kasno popodne; Paš je došao do svog odredišta; Instituta za radijum u ulici Pjera Kirija; gde je susreo čoveka sa kojim je očajnički želeo da razgovara. Fredrik Zolio-Kiri; dobitnik Nobelove nagrade za hemiju i zet Kirijevih; bio je zadužen za jedini ciklotron — akcelerator čestica — u Evropi i ujedno je bio vodeći autoritet za nuklearne lančane reakcije. Uz slavljeničku bocu ša- mpanjca te večeri; Paš je saznao da Žolio-Kiri zna izuzetno malo toga o nemačkom istraživanju uranijuma; ali mu je ovaj otkrio da postoji istraživačka laboratorija na Univerzitetu Strazbur u Alzas- Lorenu; u to vreme i dalje daleko iza neprijateljskih linija.[ 19] U Parizu je takođe prvi put nastupila združena angloamerička Jedinica T sastavljena od četrnaest timova za inspekciju; pri američkoj 12. armijskoj grupi; sveobuhvatna; koordinirana organizacija za prikupljanje obaveštajnih podataka ubrzo će postati još važnija kada se savezničke snage budu primicale samoj Nemačkoj. U Parizu; aktivnosti Jedinice T bile su ugrožene žestokim rivalitetom između degolovske i komunističke frakcije koji se povremeno graničio sa pravim ratnim dejstvima. Dodatni problem je bio nedostatak pešadije koja bi obezbeđivala mete; pošto je francusko stanovništvo bilo sklono Jes arrestations et Vepuration“ (hapšenjima i istrebljivanju) osvedočenih kolaboracionista; pri čemu su mnoga imanja bila poharana.[20]

Još jedna među jedinicama za specijalizovanu pretragu koje su ušle u Pariz 25. avgusta bila je jedinica Spomeničara. Por. Džejms Lorimer iz programa MFA&Abio je priključen logističkoj jedinici američke 12. armijske grupe, pa je mogao da uđe u Pariz tog dana sa prvim konvojem namirnica namenjenih američkoj vojsci koji je stigao u grad. Lorimer je odmah otišao u Luvr, gde je s očajanjem zurio u duge; prazne galerije muzeja; sada potpuno lišene slika i skulptura. Tamo je upoznao madmoazel Roz Valan; pravu junakinju francuskogpokreta otpora.[2l] Tokom nacističke okupacije; ova četrdesetšestogodišnja istoričarka umetnosti igrala je na kartu svog aljkavog izgleda kako bi ostala u pozadini u Žu de Pam; gde je radila kao kustos. Ova ispostava Luvra korišćena je kao glavni depo za sva umetnička dela koja je opljačkao ERR Alfreda Rozenberga (videti 4. poglavlje; strana 65) u Francuskoj; gde je svaki komad bio pomno popisan i fotografisan pre otpreme u Nemačku. Svake noći; Roz Valan je uklanjala negative; koje je potom za razvijanje slika koristio njen kolega u pokretu otpora dok je ona prepisivala beleške o svakom predmetu i njegovoj predloženoj destinaciji u Nemačkoj. Svakog jutra rano; ona je vraćala negative pre početka radnog dana. U skladu s tim; bila je u mogućnosti da dostavi vladi Slobodne Francuske u Londonu spisak gotovo svih opljačkanih dragocenosti koje su otpremljene u Nemačku. Redovan protok informacija iz različitih pokreta otpora širom Evrope rutinski je bio potvrđivan zagone- tnim porukama preko radio servisa BBC-a — na primer; tipična poruka za Roz Valan mogla je biti „La Joconde a le sourire“ — ;;Mona Liza se smeška“. Ona sama nije imala mnogo razloga za smeškanje: otkriće njenih aktivnosti imalo bi za rezultat sigurnu smrt; bilo pred streljačkim strojem; bilo posle dugog maltretiranja u koncentracionom logoru. Još dok su se Saveznici primicali Parizu; stotine umetničkih dela pakovane su u sanduke u Žu de Pam radi dalje otpreme. Drugog avgusta 1944; 148 sanduka ukradenih slika utovareno je u teretne vagone prikačene za voz broj 40044 na železničkoj stanici u Obervilijeu. Kao i obično; Valanova je imala pojedinosti o naređenjima za otpremu i odredištima u Nemačkoj. Ona ih je dala pokretu otpora i pitala postoji li možda neki način da se odloži polazak voza; ako je ikako moguće; sve do dolaska Saveznika.[22] l

ll□

Desetog avgusta, voz broj 40044 bio je potpuno natovaren i spreman da pođe na putovanje u Nemačku. Tog dana su slučajno francuski železničari u toj oblasti proglasili štrajk. Posle četrdeset osam sati; nekako su ih namolili da se vrate na posao. Voz je pošao, samo da bi na neki tajanstveni način bio skrenut na pomočni kolosek. Tamo su na lokomotivi nastali neobjašnjivi mehanički problemi; koji su na kraju popravljeni; ali su potom polomljene spojnice i zakočene kočnice izazvale novo četrdesetosmočasovno kašnjenje. Konačno, voz broj 40044 ponovo je krenuo — samo da bi se zaustavio kad su se dve lokomotive sudarile i iskliznule iz šina u zloglasnom uskom grlu sistema železnica. Voz sa umetninama ostao je uhvačen u zamku, i nikada nije napustio Pariz.[23] l

lll

9. poglavlje

GOTOVINA,

RAKETE

I URANIJUM I S T O V R E M E N O U N I Š T E N J E armijske grupe Centar u Belorusiji i armijske grupe B u Normandiji ubedilo je Martina Bormana u potrebu da ubrza svoje projekte Orlov let i Vatrena zemlja. U skladu s tim, on je sazvao vanredni sastanak nemačkih industrijalaca, poslovnih lidera i odabranih zvaničnika partije; koji je održan 10. avgusta 1944; u hotelu Maison Rouge u Ulici francuske buržoazije u Strazburu; gradu u istočnoj Francuskoj. Borman ni- je lično prisustvovao; pošto je morao da bude kraj Firera; već je konferencijom predsedavao njegov lični izaslanik; SS gen. dr Oto Šajd. Među prisutnima su bili predstavnici Krupa; Meseršmita; Rajnmetala; Bisinga; Folksvagena i mnoštva drugih kompanija — među kojima je bio; naravno; i IG Farben. U uvodnom izlaganju; dr Šajd je objavio da će koraci koji budu preduzeti kao rezultat tog sastanka odlučiti 0 posleratnoj budućnosti Nemačke. Nemačka industrija mora razumeti da se rat više ne može dobiti i mora preduzeti korake kako bi se pripremila za posleratnu komercijalnu kampanju; koja će vremenom obezbediti ekonomsko vaskrsavanje Nemačke; s tim da svaka industrijska firma mora stvoriti nove kontakte i saveze sa stranim firmama. To se mora raditi individualno i bez privlačenja sumnji. Međutim; NSDAP i Treći Rajh će stati iza svake firme svojim dozvolama 1 finansijskom podrškom. [ 1 ]

LDVCl

Prebacivanje kapitala u inostranstvo trebalo je da uđe u petu brzinu, a podrška u ,,dozvolama“ data je tako što je Borman neke odredbe Zakona o izdaji države iz 1933. proglasio ništavim i nevažećim. Taj zakon je propisivao obaveznu smrtnu kaznu za kršenje deviznih propisa, za izvoz kapitala, pa čak i za skrivanje stranih valuta. Magnat čelične industrije Fric Tisen čak je potpao pod udar togzakona ali je, što nimalo ne iznenađuje, izbegao pogubljenje; on i njegova žena su držani u Sašenhauzenu i Dahauu, ali u izvesnom komforuJla] U januaru 1950, Tisen i njegova žena će se iseliti u Buenos Aires, odakle će on kontrolisati svoje poslovno carstvo sve do smrti 1951. godine. Krajnje dvolično, Borman je iskoristio privatnu banku poro- dice Tisen u Roterdamu, Bank Voor Handel en Scheepvaart N.V, koju je 1918. osnovao August Tisen kako bi protivzakonito slao sredstva iz Kajzerove Nemačke pošto se bližio poraz u Prvom svetskom ratu.[2] Novac je usmeravan iz te banke na Bankarsku korporaciju Union iz Njujorka, koju su u potpunosti posedovale Vereinigte Stahhverke AG (Ujedinjene železare) Frica Tisena. Oda- fle je isplaćivan na račune u drugim američkim bankama, uklju- čujući Nacionalnu Siti banku, Nacionalnu Čejs banku i Irving trust, a korišćen je za kupovinu deonica u američkim kompanijama i korporacijama. Curkanje kapitala iz Nemačke sada se pretvorilo u poplavu, pošto su ogromni iznosi rezervnog kapitala nemačke industrije usmeravani preko Dojče banke AG u Svajcarsku i dalje. Tovari dragocenih metala, dragulja, akcija, patenata i obveznica na donosioca prenošeni su na anonimne bankarske račune i u sefove širom sveta, od Ankare do Andore i od Viga do Valparaiza. Godine 1938, broj industrijskih i komercijalnih patenata registrovanih na nemačke kompanije bio je 1.618. Posle konferencije u Maison Rouge, ta brojka se popela na 3.377. Ti patenti su prenošeni stranim paravan kompanijama kako bi bili izvan domašaja Saveznika, ali i dalje validni za zaštitu robe i proizvodnih postupaka nemačkih ko- mpanija. Nije se smeo ponoviti Versajski ugovor iz 1919, kada je nemačka državna imovina ostala pred pobednicima kao ratni plen. [3] Na jednoj kasnijoj sednici tokom konferencije u Maison Rouge, dr Kurt Bose iz ministarstva Rajha za naoružanje obavestio je industrijalce da je vojna situacija veoma teška i da ratni napori posustaju, ,,ali će ih Nemačka nastaviti sve dok ne budu postignuti određeni

ciljevi za privredno vaskrsavanje Nemačke posle rata" Doktor Bose je nastavio: „Od ovog dana, nemačke industrijske firme svakog ranga moraju započeti sa prebacivanjem svojih sredstava — i, gde god je to moguče, ključnog osoblja — u inostranstvo, naročito u neutralne zernlje." Dok je zaključivao sastanak, primetio je da „Nacistička partija shvata da će posle rata njeni najviđeniji lideri biti osuđivani kao ratni zločinci. Međutim, u saradnji s industrijalcima, ona priprema razmeštanje manje upadljivih ali krajnje važnih čla- nova u ratnim nemačkim fabrikama, u ulozi tehničkih stručnjaka ili članova istraživačkih i projektnih biroa“.[4] M E Đ U K L J U Č N I M F l G U R A M A uključenimu Projekt Orlov let bio je predsedavajući Dojče banke AG, dr Herman Jozef Abs, sa kojim je Martin Borman održavao srdačne odnose. Bio je tu i bivši predsednik Rajhsbanke i tadašnji direktor Banke za međunarodna poravnanja, dr Hjalmar Saht. On je bio vodeći koordinator izvoza kapitala preko raznih švajcarskih banaka, na- ročito Schweizerische Kreditanstalt iz Ciriha, Basler Handelsbank, i naravno BIS.[5] U okviru razmeštaja osoblja, jedan od direktora IG Farben, baron Georg fon Snicler, poslan je u Madrid. Njegova lažna priča glasila je da beži od hapšenja koje mu sprema Gestapo, ali Šniclerova stvarna uloga bila je da koordinira prebacivanje novca i aktive kompanije preko Španije u Južnu Ameriku. To se postizalo posredstvom španskih banaka Banco Aleman i Banco Germanico, a obe su bile u vlasništvu Dojče banke.[6] Procenjuje se da je oko 6 milijardi dolara na taj način prešlo u Buenos Aires, radi investiranja širom Latinske Amerike. Posebna sredstva sklanjana su na stranu za ličnu dobrobit nacističkog vođstva i prenošena su u Južnu Ameri- ku u vidu zlatnih poluga, dragog kamenja i drugih dragocenosti u diplomatskoj pošti ministarstva spoljnih dela Rajha. Gering, Gebels, Ribentrop i drugi nacistički zvaničnici imali su depozitne račune u Argentini, ali Borman zapravo nikada nije imao nameru da im dopusti da uživaju u plodovima svoje kleptokratije — po njegovom viđenju, taj novac je pripadao Nacističkoj partiji. Slično tome, Borman je orkestrirao razmeštaj svih finansijskih zvaničnika, naučnika, tehničara i bezbednosnog osoblja u vezi s Orlovim letom. Moćne kompanije koje su prisustvovale konferencijama u Maison Rouge i njihove podružnice davale su Bormanu in-

formacije u vezi sa svim svojim istraživačkim programima i inovativnim tehnologijama naoružanja koje je tada ulazilo u upotrebu ili bilo u razvoju. Ovi programi naoružanja bili su dokumentovani u pogledu izvodljivosti, lokacije i povezanog ključnog osoblja. Ništa se nije smelo prepustiti slučajnosti da bi se sačuvala Nacistička partija. Još 7. novembra 1942, dan pre iskrcavanja Saveznika u francuskoj Severnoj Africi, Himler i Borman su se sastali — uprkos njihovom snažnom međusobnom suparništvu — kako bi razgova- varali o budućnosti partije. Himler je kasnije prepričao njihove zaključke svojim najbližim saradnicima: „Moguće je da Nemačka bude poražena na vojnom frontu. Moguće je da čak bude primorana i da kapitulira. Ali Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija nikad ne sme biti primorana na kapitulaciju. Na tome moramo raditi od sada pa nadalje.a[7] Himler je ubrzo posle tog sastanka pružio prve mirotvoračke pipke prema Alenu Dalsu u Bern preko svog posrednika princa Hohenlohea (videti 2. poglavlje) — što je Borman revnosno evidentirao. U LETO 1 9 4 4 - , S U P A R N I Š T V O između Bormana i Himlera bilo je akutno kao i uvek. SS — koji će ubrzo uživati u svom višem statusu posle julske zavere i atentata — već se gurao u neke od najprestižnijih programa naoružanja. Pošto je Himler sada bio istovremeno i ministar unutrašnjih dela Rajha, njegova glad za građenjem sopstvenog carstva bila je neutaživa, i 8. avgusta 1944, SS je od armije preuzeo raketni program V-2. Bio je to težak udarac za Bormana, pošto je on želeo da kontroliše glavne nacističke programe naoružanja kao i njihovo osoblje za kasnije, za sopstvene ciljeve — kao moguće sredstvo cenkanja sa Saveznicima u okviru Operation Feuerland. Ovaj razvoj situacije označio je isto tako i značajnu promenu u ravnoteži snaga unutar nacističke hijerarhije, gde se Himler sada čvrsto povezao s Albertom Sperom, ministrom za naoružanje i ratnu proizvodnju. Šper, koji nije izgubio Hitlerovu naklonost sve do samih poslednjih dana, bio je rešen da preokrene ratnu sreću masovnom proizvodnjom „čudesnog oružja.“ Tačno mesec dana pošto je SS anektirao program V-2, prva od tih raketa pala je na saveznički grad, najavivši početak Hitlerove Unternehmen Pinguin (Operacije Pingvin). U 11.03 pre podne, 8. septembra 1944, zaglušujuća eksplozija odjeknula je u blizini metro stanice Porte d'Italie u jugoistočnom Parizu. Usledio je urlik

raketnog motora, a zatim, delić sekunde kasnije, zvuk dvostruke grmljavine. Bio je to zvučni udar balističkog projektila koji je ponovo ušao u Zemljinu atmosferu iz svemira triput brže od zvuka, ostavivši vertikalni, dugotrajni rep od pare kojim je bio označen njegov let. Sestoro Parižana je poginulo, a još trideset šest je bilo povređeno.[7a] Te večeri u 18.37, Artillerie Abteilung (bataljon) 485 ispalio je još dva V-2 projektila sa lansirne rampe u prosperitetnom, zelenom predgrađu Vasenar u holandskom sedištu vlade, Hagu. Ciljali su železničku stanicu Londonski most u britanskoj prestonici. Jedan je pao u Epinšku šumu nekih dvadeset dva kilometra severoistočno od Londona u 18.40; šesnaest sekundi kasnije, drugi je pogodio Stavli roud u Ciziku, u Zapadnom Londonu. Eksplozija je raznela gasovod i vodovod, srušila jedanaest kuća i ozbiljno oštetila još dvanaest. Troje ljudi je poginulo, a još sedamnaest ostalo teško povređeno. Došlo je do potpune blokade vesti; da bi se objasnila ta tajanstvena eksplozija bez ikakvog prethodnog upozoravajućeg zvuka motora, nacionalnoj štampi je saopšteno da je uzrok bio probijeni gasovod. London je tog meseca pretrpeo još 22 napada V-2, 85 u oktobru 1944, i 154 u novembru.[7b] Tek su 8. novemb- ra Nemci konačno objavili da bombarduju savezničke gradove koristeći Vergeltungswaffe 2. Dva dana kasnije, premijer Vinston Cerčil je ustao u Donjem domu i priznao Parlamentu da je „Bri- tanija već nekoliko sedmica pod raketnim napadima“.[8] GODINE 1 9 3 1 , BIRO ZA NAORUŽANJE NEM A C K E A R M I J E osnovao je bazu za raketna istraživanja u Kumersdorfu blizu Berlina, pošto uslovi Versajskog ugovora nisu izričito isključivali razvoj raketa. U to vreme, armijom su dominirali artiljerijski oficiri i mnogo je napora usmeravano u povećanje dometa i eksplozivnog učinka oružja koje će zameniti najmoćniju tehnologiju iz Prvog svetskog rata. Prvi civil kome je bilo dozvoljeno da radi u Kumersdorfu bio je dvadesetogodišnji Verner fon Braun, koji se tamo zaposlio krajem 1932. U maju 1937, kod Penemindea na ostrvu Usedom kod baltičke obale otvorena je baza za testiranje. Istovremeno, Braun je pristupio Nacističkoj partiji; tri godine kasnije je postao major SS-a. Razvoj dalekometnih raketa nastavio se žurno, pod komandom gen. dr Valtera Dornbergera, sa Braunom kao njegovim tehničkim direktorom. Tipično za pode-

ljenu organizaciju nacističkih programa bilo je to što je vazduhoplovstvo bilo zaduženo za projektovanje Vergeltungswaffe 1 lete- će bombe na mlazni pogon, dok je kopnena vojska bila odgovorna za ono što se pretvorilo u raketu Vergeltungswaffe 2. Specifikacija rakete nalagala je domet od 274 kilometra sa nosivošću jedne tone, i bilo je predviđeno da uđe u upotrebu 1943. godine. Kod Hitlera je ona isprva nailazila na mlak prijem, ali Albert Šper je prepoznao njen potencijal pa je u potaji kanalisao sredstva u Peneminde. Prvi projektil A-4 za testiranje, u punoj veličini, lansiran je 18. marta 1942; omanuo je, kao i drugi, i treći. Trećeg oktobra, četvrti prototip je dosegao visinu od osamdeset dva kilometra pre nego što je pao oko 193 kilometra dalje u Baltik, samo tri kilometra od naciljane mete. Isto tako se probio oko pet kilometara u sam svemir — bila je to prva raketa koja je postigla taj cilj, što je gen. Dornbergera nagnalo da izjavi: „Izvršili smo našom raketom invaziju svemira. Prvi put smo upotrebili svemir kao most između dve tačke na zemlji... Današnji dan, treći oktobar 1942, prvi je dan no- vog doba... doba svemirskih putovanja.“ Dvadeset drugog novem- bra, Hitler je dao dopuštenje da započne serijska proizvođnja.[9J Te aktivnosti nisu izmakle fotoizvidnicama RAF; one su prvi put zaista zabeležene na filmu 12. juna 1943, tako da se videlo kako jedna raketa leži horizontalno, a druga uspravno. Tada je britanska obaveštajna služba već dobijala informacije o bazi za testiranje raketa iz različitih izvora.[lO] U decembru 1942, jedan danski hemijski inženjer je dostavio MI-6 široke specifikacije za „veliku raketu“. To je potvrđeno 22. marta 1943, u razgovoru između dva nemačka tenkovska generala zarobljena u Severnoj Afirici — Vilhelma Ritera fon Tome i Ludviga Krivela — koji je MI-19 krišom snimio u Centm za detaljna ispitivanja Kombinovanih službi u Trent Parku u Engleskoj. Toma je otkrio mnoge pojedinosti o raketnom programu, a dotad su nove informacije pristizale preko MI-6 i OSS u Švajcarskoj. U aprilu 1943, dvojica poljskih radnika u Organizaciji Tot, građevinskoj grupaciji Trećeg Rajha, prošvercovali su fotografije i planove Penemindea Poljskoj otadžbinskoj vojski. Ti dokumenti su stigli do Londona, poljskoj vladi u izgnanstvu. Dvadesetog maja 1944, partizani Poljske otadžbinske vojske čak su zarobili gotovo netaknutu V-2 raketu koja je pala na. meko tle močvara Sarnaki, oko sto trideset kilometara istočno od Varšave, posle probnog

letaJ 10aj Pošto je jedan eskadron RAF preduzeo opasnu misiju u Poljsku kako bi pokupili delove; dragoceni tovar je 28. jula stigao u London, gde ga je rekonstruisala Kraljevska vazduhoplovna ustanova (RAE) Farnboro; zajedno sa drugim delovima koji su pribavljeni iz Švedske. Trinaestog juna 1944, još jedna raketa se otela kontroli za vreme probnog leta iznad Baltičkog mora i eksplodirala iznad grada Bekebo, u Švedskoj. Posle malo pregovora; Šveđani su Britancima dostavili tehnički izveštaj i olupinu u zamenu za određeni broj lovačkih aviona Spitfajer. Nažalost; RAE Farnboro nije otkrila ništa u vezi sa V-2 što je moglo ukazati na efikasne protivmere. Bez obzira na to; Komitet za odbrambene operacije britanskog ratnog kabineta odobrio je Operaciju Hidra; napad Bombarderske komande RAF u noći između 17. i 18. avgusta 1943; kada je na zgradu za proizvodnju raketa i stambena naselja u Penemindeu ispušteno 1.875 tona zapaljivih i razornih eksploziva.[ll] Taj na- pad je verovatno odložio masovnu proizvodnju za tri do četiri meseca; i Šper i Hitler su zajedno shvatili da proizvodnja u samom Penemindeu više nije izvođljiva. Odlučeno je da sepodigne fabrika za montažu u podzemnom rudniku sadre; blizu Nordhauzena u planinama Harc u Tiringiji; koji se trenutno koristio za skladištenje rezervi goriva i municije s otrovnim gasom. Zadatak preuređenja rudnika za montažu projektila bio je poveren SS gen. dr Hansu Kamleru iz Glavnog privrednog i upravnog biroa SS. Kamler je bio inženjer koji je učestvovao u izgradnji nekoliko koncentracionih i logora za istrebljivanje; uključujući gasne komore i peći za kremiranje u logoru Aušvic-Birkenau; a isto tako i u uništenju varšavskog Geta u aprilu i maju 1943. Kamler je sada predsedavao izgradnjom podzemnih baza za montažu raketa, poznatih kao Mittelwerk (Centralni radovi); uz upotrebu robovske radne snage — uglavnom Francuza; Poljaka i Rusa — koju mu je dovodio SS iz obližnjeg koncentracionog logora Buhenvald. Izgradnja je započela 23. avgusta 1943; prema radnicima se postupalo krajnje brutalno; živeli su i radili u nehumanim uslovima; a rad je trajao bez prestanka. Ubrzo su epidemije dizenterije; tifusa i tuberkuloze; kao i široko rasprostranjena upala pluća zbog vlage; đoprineli tome da svakog dana umire u proseku dvadeset pet radnika.[l2] Proizvodnjaraketazapočelaje 10. decembra 1943. HimleriŠper subili veoma impresionirani; i Šper je pisao Kamleru 17. decembra

hvaleći ga na sav glas zbog postignuća koje „daleko prevazilazi sve što je postignuto u Evropi i nenadmašno je čak i po američkim standardimaa.[l2a] Proizvodnja je prvobitno bila projektovana na količinu od 900 raketa mesečno, po ceni od 100.000 rajhsmaraka po komadu — što je bilo deset puta skuplje od leteće bombe V-l. Međutim, na samom vrhuncu proizvodilo se samo 690 jedinica, u januaru 1945; sagrađeno je ukupno 6.422 raketa V-2. Hitler je odobrio Operaciju Pingvin 29. avgusta 1944. Krajem marta 1945, lansirane su3.172raketeV-2, od čegasu 1.402 ispaljene na gradove u Engleskoj, 1.664 na mete u Belgiji, 76 na Francusku, 19 na Holandiju, i 11 na most Ludendorf kod Remagena kada su ga osvojili američki vojnici.[l3j Procenjuje se da je u Operaciji Pingvin poginulo oko 7.250 ljudi u periodu od nekoliko meseci. I ponovo, iako je cena u ljudskoj bedi bila ogromna, taj prosek od 2,28 mrtvih po raketi lansiranoj na savezničke mete bio je izuzetno nizak u odnosu na uloženo. Naravno, tome se mora dodati i smrt oko 20.000 robovskih radnika \xMittelwerku i oko 2.000 savezničkih avijatičara koji su poginuli za vreme operacija Samostrel i Big Ben u lovu na baze Vnaoružanja i njihove lansirne rampe. Na vrhuncu Operacije Pingvin, u martu 1945, Englesku je pogađalo šezdesetak projektila nedeljno, sa ukupnom težinom od 250 tona eksploziva koji je nasumice uništavao ulice u predgrađima.[l4] Istog meseca, savezničke vazdušne snage ispustile su 133.329 tona bombi na Nemačku, razarajući čitave gradove. Nemoguće je proceniti koliko je zaista koštao program Vergeltungswaffen, ali posleratna procena američkih obaveštajaca iznosi- la je gotovo dve milijarde dolara — otprilike jednako koliko i za Projekt Menheten. Po istoj ceni kao za 6.422 projektila V-2, nemačka industrija je mogla da proizvede 6.000 tenkova Panter ili 12.000 lovačkih aviona Foke-Vulf Fw 190 koji bi bili nemerljivo ko- risniji u odbrani Rajha. Bez obzira na to, Amerikanci su brzo shvatili značaj balističkih projektila. Bila je to tehnologija koju su želeli da prisvoje po svaku cenu. P O S L E O S L O B O Đ E N J A P A R I Z A u avgustu 1944, savezničke armije su se raširile u lepezi po Francuskoj u strmoglavoj poteri za nemačkim snagama u povlačenju. Britanska Druga armija je 3. septembra oslobodila Brisel i luku Antverpen, baš kada je američka Prva armija stigla u Luksemburg, a Patonova Treća armija

došla do reke Mozel. Samopouzdanje je bilo toliko veliko da je gen. Maršal čak javio pređsedniku Ruzveltu da će rat u Evropi biti gotov „negde između 1. septembra i 1. novembra 1944“.[15] Različite specijalizovane savezničke jedinice za potragu pokušavale su da održe korak sa napredovanjem oklopnih i pešadijskih jedinica. Nemci su se toliko brzo povlačili da je njihova vojska retko kada bila u stanju da primeni politiku spaljene zemlje kako je to Hi- tler zahtevao. Bez obzira na to, mnogi mostovi i zgrade bili su minirani i puni zamki; među njima i katedrala Sartr; remek-delo gotike iz đvanaestog veka u francuskom gradu Šatrtu. Kap. Voker Henkok; ;;Spomeničar“ u američkoj Prvoj armiji; brzo se našao tamo sa specijalistom za miniranje iz MFA&A; kap. Stjuartom Leonardom. Beskrajno strpljivo; Leonard je razminirao dvadeset dva zasebna eksplozivna punjenja. Kada su ga drugi Spomeničari upitali da li mu je pravo što rizikuje život radi umetnosti; Leonard je odgovorio: ;;Mogao sam da biram. Odabrao sam da uklonim bombe. Vredelo je.“ ;;Zbog čega je vredelo?“ ;;Kada sam završio; mogao sam da posedim u katedrali Sartr — katedrali čijem sam spasavanju doprineo — skoro čitav sat. Sam.“ Ali Spomeničari nisu uvek bili u stanju da stignu na vreme do svojih ciljeva. U noći 7. septembra; neposredno pre dolaska Saveznika; Mikelanđelova skulptura Madone iz Briža ukradena je iz katedrale Nort Dam u Brižu i otpremljena u Nemačku.[l6] Zadatak timova MFA&A bio je ogroman; američka Prva; Treća; Deveta i Petnaesta armija, sa oko 1;3 miliona vojnika; imala je samo devet ljudi iz MFA&A na liniji fronta; a sveukupno je bilo samo 350 ljudi koji su radili za tu organizaciju na celom evropskom ratištu. Staviše; u jesen 1944; savezničko napredovanje je posustalo usled nedostatka zaliha — naročito benzina — među trupama na frontu. Savezničko bombardovanje je potpuno uništilo evropski železnički sistem u Severnoj Evropi; a neuspeh u zauzimanju makar jedne neoštećene velike luke bio je od kritičnog značaja; pristup Antverpenu s mora još je bio u nemačkim rukama; a grad je sada bio neprekidno izložen bombardovanju projektilima V-1 i V-2. Bez resursa za dalje napredovanje na širokom frontu; ali euforičan zbog očigleđne neumitnosti nemačkog poraza; SHAEF je započeo Operaciju Market garđen; smelu strategiju korišćenja tri divizije Prve savezničke vazdušno-desantne armije za zauzimanje ključnih

lzo

mostova duž uskog koridora kroz Holandiju i dalje do reke Rajne, poslednje prirodne prepreke koja je štitila Rur i srce nemačke teritorije.[l7] Uprkos zabrinjavajućim Ultrinim dešifrovanim porukama; fotografijama iz vazdušnog izviđanja i upozorenjima od holandskog pokreta otpora o tome da glavne tenkovske SS jedinice stoje na putu tom pokušaju, vrhovna komanda je krenula u Operaciju Market garden 17. septembra 1944. I pored umešnosti i hrabrosti američkih, britanskih i poljskih padobranaca, operacija je pretrpela neuspeh, i završila se uništenjem britanske 1. vazduhoplovno-desantne divizije kod Arnema.[l8] U oktobru 1944; raspoloženje savezničke vrhovne komande se iz euforije promenilo u malodušnost; baš kad su se vremenske prilike pokvarile. Na severu; Britanci i Kanađani su se borili u is- crpljujućoj; blatnjavoj kampanji kako bi očistili obale ušća Selde i otvorili Antverpen za savezničke brodove. Američka Prva armija zadržaće se u bici za Hurtgensku šumu od septembra 1944. do fe- bruara 1945. godine. Dalje na jugu; američka Treća armija zau- stavila se u AlzasLorenu; nedaleko od Meca na reci Mozel; samo zahvaljujući nedostatku goriva; taj zastoj je Nemcima omogućio da ojačaju ionako snažno utvrđeni grad za još jednu tešku bitku. [19] Pošto se odvojila od Normandije; Patonova Treća armija je napredovala 800 kilometara za manje od mesec dana i pretrpela gubitke od samo 1.200 ljudi; u sledeća tri meseca ona će napredovati samo deseti deo te udaljenosti i pretrpeti četrdeset puta teže gubitke. Rat nipošto neće biti gotov do Božića. G E N . L E S L I G R O V S , D I R E K T O R Projekta Menhe- ten; i dalje je bio veoma zabrinut zbog lokacije 1.200 tona ura- nijumske rude koja je pripadala Union Miniere — belgijskoj kom- paniji za kopanje rude uranijuma sa sedištem u Kongu — i koju su Nemci zauzeli 1940. Jednom prerađena u izotop uranijum-235; takva količina bila bi dovoljna da se napravi nekoliko delotvornih atomskih bombi; od kojih je svaka zahtevala oko 63;50 kilograma obogaćenog uranijuma. Posle odlaska u Pariz krajem avgusta 1944; puk. Boris Paš i tim Alsos otputovali su u Tuluz na jugu Francuske kako bi proverili jednu dojavu. Tamo su pronašli 31 tonu uranijumske rude uskladištene u jednom francuskom pomorskom arsenalu. Taj tovar je smesta otpremljen do proizvodne baze Projekta Menheten u Ouk Ridžu; u državi Tenesi; kako bi se preradio

elektromagnetnom separacijom u obogaćeni uranijum za „Malog dečaka'; uranijumsku bombu čiji je razvoj bio u toku u ogromnoj laboratoriji projekta kod Los Alamosa, u NevadiJ 20] Na jugu Francuske, puk. Paš je pribavio nekoliko poluguseničara, oklopnih kola i oklopnih džipova; tako mobilna i oklopljena, jedinica Alsos je pratila napredovanje savezničkih snaga prema nemačkoj granici. U novembru 1944, tim je stigao u tek oslobođeni Strazbur, na čijem je univerzitetu zatekao laboratoriju za nuklearnu fiziku i svežnjeve dokumentacije. Ona je otkrila da nemački program razvoja nuklearnog naoružanja — poznat kao Uranverein, „Uranijumski klub“ — ne samo što je bio u povoju, već se zasnivao i na pogrešnim naučnim postulatima. Time je bila potvrđena ra- nija procena britanskih obaveštajaca, ali gen. Grovs i dalje nije bio zadovoljan. Slučajno, druga dokumenta su otkrila lokacije svih laboratorija koje su sarađivale sa Uranvereinom, što je u mno- gome pojednostavilo misiju puk. Paša kada su Saveznici počeli s napredovanjem kroz Nemačku.[2l] Grovs je bio podjednako ođlučan da predupredi svaku šansu da neki od naučnika iz Uranijumskog kluba ili njihova dokumentacija padnu šaka Sovjetskom Savezu — čiji je nuklearni program, ka- ko to sada znamo, kasnio samo nekoliko meseci za američkim istraživanjima, zahvaljujući brojnom prisustvu sovjetskih špijuna u Projektu Menheten. Vodeći nemački teorijski fizičar bio je Verner Hajzenberg; koji je povremeno putovao u okupiranu Dansku ili neutralnu Švajcarsku kako bi predstavljao naučne radove i držao predavanja. Grovs je predložio da Hajzenberg bude otet prilikom jednog takvog putovanja i ispitan da bi se ustanovilo dokle su Nemci stigli. Ukoliko to ne bude moguće; Hajzenberga treba ubiti — kako je sam Grovs to rečito kazao: ;;Neprijatelja treba ostaviti bez mozga“[22] Taj zadatak je dobio agent OSS po imenu Moris „Mou“ Berg; bivši hvatač i trener bostonske bezbol ekipe Crvene sokne. Berg je isto tako diplomirao na PrinstonU; a studirao je sedam jezika^ uključujući sanskrit. Sada se upustio u teoriju i praksu nuklearne fizike kako bi mogao da prati Hajzenbergovo sledeće univerzitetsko predavanje koje je trebalo da se održi 18. decembra 1944; na Fizičkom institutu Eidgendssische Technische Hochschule (ETH) u Cirihu; u Svajcarskoj. U poslednjoj nedelji novembra; Mou Berg je stigao u Bern gde ga je o zadatku izvestio tamošnji načelnik OSS Alen Dals. Poput

Grovsa, i Dals je sada bio čvrsto ubeđen u to da je Sovjetski Savez veća pretnja po zapadne interese nego samrtnički trzaji Trećeg Rajha, pa je; s obzirom na opasnost da prvi nasledi resurse potonjeg u toj oblasti, rado pomogao. Izgleda da se u to vreme misija otmice pretvorila u misiju atentata. Berg je tada napomenuo: „Ništa nije izričito rečeno, ali Hajzenberg je morao biti onesposobljen. Pi- štolj mi je bio u džepu.“[22a] Bio je to automatik „haj-standard“ kalibra 22 sa prigušivačem; dali su mu i kapsulu sa cijanidom za slučaj da mu bekstvo bude onemogućeno posle atentata. Pristup Hajzenbergovom predavanju nije predstavljao nikakav problem, pošto je jedan od Dalsovih brojnih kontakata bio i dr Paul Šerer, direktor Fizičkog instituta na ETH. Serer je organizovao mnogo takvih predavanja i uvek je prosleđivao sve bitne informacije or- ganizacijama OSS i MI6. Hajzenbergova prezentacija se više ticala kvantne mehanike nego nuklearne fizike; ona nimalo nije pomogla Bergu da odluči kako da postupi, pa je uredio da večera sa Hajzenbergom u Sererovoj kući. Hajzenberg je u razgovoru uživao u uspehu trenutne nemačke ofanzive na Ardene, ali kada su ga pitali hoće li Nemačka izgubiti rat, odgovorio je: „Da — ali bilo bi tako dobro da smo pobedili.“ Taj komentar mu je verovatno sačuvao život pošto je pokazao da Nemačka ne poseduje oružje masovnog uništenja koje bi moglo doprineti drugačijem ishodu. Pištolj je ostao u džepu Moa Berga. [23]

10. poglavlje

U M A G L I RATA

DOK SU SAVEZNIČKE ARMIJE JOŠ GAZILE preko severozapadne Evrope i navodile na varljivu pomisao kako bi do mira moglo doći pre Božića 1944, Ruzveltova admini- stracija je pripremala planove za strukturu posleratne Nemačke. I predsednik Ruzvelt i njegov dugogodišnji ministar finansija, Henri Dž. Morgentau Mlađi, bili su žestoki antinacisti i gledali su sa visine na Nemce kao narod. Mesecima su razmatrali plan za demilitarizovanu Nemačku koja nikada više neće moći da ratuje. Zemlja se imala podeliti na severnu i južnu zonu koje će biti potpu- no „deinđustrijalizovane" i prepuštene isključivo poljoprivredi radi ishrane nemačkog naroda na nivou dovoljnom za preživljavanje. Kako je Ruzvelt rekao: „Nema nikakvog razloga da se Nemačka ne vrati u 1810. godinu, gde će joj biti savim prijatno, ali neće raspolagati nikakvim luksuzom.“[l] Industrijski Rur je trebalo da bude međunarodna zona, tako da od njegovih proizvoda koristi imaju zemlje koje su trpele pod nacističkom okupacijom. Morgentauovplan je bio predstavljen Vinstonu Cerčilu na Drugoj kvebečkoj konferenciji 16. septembra 1944. Cerčil nikome nije priznavao da se nacista gnuša više nego on, ali je nagonski poimao istoriju i odbacio je to još drakonskije ponavljanje Versajskog ugovora kao „neprirodno, nehrišćansko i nepotrebno.“ Međutim, pošto je ministar finansija dao Britaniji još jednu kreditnu liniju od oko 6 milijardi dolara, Cerčil je pristao da razmotri donekle modifikovanu verziju plana.[2] Pojedinosti Morgentauovog plana ubrzo su se našle u rukama kako Sovjeta, tako i Abvera. Moskva je odmah bila obaveštena o njemu, pošto je tvorac plana bio Morgentauov zamenik, dr Hari Dekster Vajt — sovjetski špijun sa šifrovanim imenom ,Jurista“.[3j

Svođenjem Nemačke na nemoćno pastoralno društvo; taj plan bi zemlju učinio ranjivijom za komunističko preuzimanje u bliskoj budućnosti. Te informacije su do adm. Kanarisa stigle zaokolišnijim putem. Dva agenta Abvera koje je on aktivirao u Svajcarskoj 1940. godine bili su „Habakuk", u švajcarskom Ministarstvu spoljnih dela; i ;Jakob“ u švajcarskoj Tajnoj službi.[3a] Obe ove organizaci- je dobijale su masu veoma vrednih obaveštajnih podataka preko švajcarskog ambasadora u Vašingtonu; dr Carlsa Brugmana. Opet; Brugman nije bio špijun: izvor mu je bio šurak; Henri Valas — koji je slučajno bio potpredsednik Sjedinjenih Država. Valas je bio popularni levičar koji je sprovodio Nju dil; znao je mnoge američke najvažnije tajne; i ujedno bio notorno indiskretan. U jesen 1944; Kanaris je odavno već bio uklonjen s mesta načelnika Abvera; i držan je u kućnom pritvoru zbog sumnje da je učestvovao u julskoj zaveri da se Hitler ubije bombom. Bez obzira na to; kao nemački rodoljub; užasnuo se kada je čuo za mogućnost da njegova zemlja namerno bude svedena na ponizno siromaštvo posle bezuslovne predaje; i brzo je preneo pojeđinosti Morgentauovog plana Martinu Bormanu i Jozefu Gebelsu. Mini- star za propagandu je iskoristio te informacije da podstakne ne- mački narod na veći otpor; kako bi izbegli da im se zemlja pretvori u ;;njivu za krompir“ po rečitoj gebelsovoj frazi.[4] Ubrzo zatim; pojedinosti plana su se pojavile u listu Volstrit džernal; to otkrovenje je izazvalo ozbiljne podele unutar Ruzveltove administracije i među američkim korporacijama čije su investicije u Nemačkoj sada bile još ugroženije. I gen. Maršal i gen. Ajzenhauer su se ogorčeno žalili da je nemački otpor znatno ojačao; i rezultat toga bila je stabilizacija linija fronta duž linije Zigfrid taman dok se primicala zima. Ruzveltov protivnik na predsedničkim izborima u novembru 1944; Tomas E. Djui; rekao je kako Morgentauov plan neprijatelju vredi koliko i ;;deset novih nemačkih divizija“.[4a] U telegramu iz Berna; Alen Dals je jedva bio u stanju da obuzdava svoj revolt zbog propagandne vrednosti koju je ta šema pružila nacistima: [Prosečan Nemac] sada drhti od pomisli na to šta će uraditi strani radnici i ratni zaroblj enici kad zavlada nered; i ti milioni stranaca budu pušteni da pljačkaju i haraju po gradovima i zemlji... Vojnici na frontu; radnici u fabrikama municije; i stanovnici bombardovanih gradova izdržavaju

smatraju da nemaju izbora, da im je ugrožena egzistencija. Nacisti profitiraju i koriste to raspoloženje za svoje ciljeve... Dosad Saveznici nisu opoziciji [unutar Nemačke] ponudili nikakvo ozbiljno ohrabrenje. Naprotiv, iznova su i iznova ujedinjavali narod i naciste objavljenim stavovima, bilo to zato što su ravnodušni, ili sa nekim konkretnim ciljem.[5] MINISTARSTVO FINANSIJA HENRIJA MORG E N T A U A bilo je takođe tvorac Operacije Utočište. Bretonvudski sporazum iz jula 1944, čiji je cilj bio da se uspostavi liberalnokapitalistički privredni sistem u svim inđustrijskim državama posle rata, zahtevao je isto tako od neutralnih zemalja da prestanu sa transferom aktive u okupiranoj Evropi. Da bi sprečile bekstvo kapitala iz Trećeg Rajha, Sjedinjene Države i Britanija su 14. avgusta izvršile strahovit pritisak na Švajcarsku da potpiše trgovački sporazum i smanji obim poslovanja s nacističkom Nemačkom. Pošto se sada ratna sreća okrenula na stranu Saveznika, Švajcarska je bila voljna da se tome povinuje, ali je proces pranja novca zapra- vo bio toliko sveprisutan da su u njegovom zaustavljanju postignu- ti mali rezultati. Dalje, bezmalo dve trećine švajcarske spoljnotrgovinske razmene otpadalo je na nacističku Nemačku, a usred svetskog rata bilo je teško proceniti šta je nezakonito, a šta legitimno.[6] Operacija Utočište realizovana je 6. decembra 1944, sa ciljem da se prati kretanje nacističkog plena i aktive širom sveta, uz njihovo lociranje u neutralnim zemljama gde su bili skriveni. Međutim, za Ruzvelta i Morgentaua je taj plan imao širu svrhu. Bili su im potrebni konkretni dokazi o nezakonitostima kako bi ih iskoristili pro- tiv najvećih američkih korporacija koje su trgovale s nacističkom Nemačkom i onih pripadnika političkih struktura koji su simpatisali naciste: protiv ljudi kao što je bio kriptonacista Henri Ford; Džozef P. Kenedi Stariji, bivši američki ambasador u Londonu; i Džon D. Rokefeler Mlađi, sin Džona D. Rokefelera Starijeg, osnivača Standard oila i zagovornika eugenike. Neke od tih korpo- racija i pojedinaca pokušavali su da potkopaju Nju dil i destabilizuju Ruzveltovu administraciju u tridesetim godinama dvadesetog veka. Ova ambiciozna operacija trebalo je da izloži krivičnom gonjenju sve one koji su pomagali u radu nacističke ratne mašine i industrijskih koncerna koji su je održavali, zbog ratnog zločina. Bankari i industrijalci poput Absa, Šahta, Šredera, Krupa, Flika, Šmica i mnogih drugih trebalo je da budu na optuženičkoj klupi

međunarođnog tribunala kako bi im se sudilo za njihove postupke. Pošto se jednom nađu u sudnici, Morgentau će otkriti godinama presretanu dokumentaciju, dokaze dobijene prisluškivanjem i dešifrovane kodove i telegrame švajcarskih banaka; zahvaljujući obaveštajnim podacima službe Ultra dobijenim preko MI-6. Da bi se iskupili, okrivljeni će morati da otkriju svoje poslove s američkim korporacijama kao što su Fordova automobilska kompanija, Dženeral motors i Standard oil. Onda će sve one kompanije i banke za koje se ustanovi da su trgovale s neprijateljem biti suočene sa strogim kaznama po zakonima Sjedinjenih Država. Bio je to elegantan plan za osvetu, legitimizovan pobedom dobra nad zlom na bojnom polju.[7] Pošto Morgentau nije imao poverenja ni u Ministarstvo pravde, ni u Stejt department, Utočište je povereno odabranoj šačici zaposlenih u Federalnoj ekonomskoj administraciji (FEA) Ministarstva finansija. Predsednik je preko FEA davao naloge novoj kontraobaveštajnoj službiX-2 unutar odeljenja OSS za specijalne obaveštajne podatke; da otkriva i sakuplja dokaze; naročito u neutralnim zemljama; u vezi sa transferom nacističkog plena i zlata. Međutim; taj napor je zahtevao saradnju agenata OSS-a koji su već bili na tere- nu; a to je u Švajcarskoj bilo problematično — pošto je jedan od osumnjičenih u Operaciji Utočište bio i sam Alen Dals; zbognjegovih jakih veza s korporacijama i kontakata s različitim nacističkim grupama.[8] Uprkos toj poteškoći; istraga je nužno bila usredsređena na trgovinu zlatom u švajcarskim bankama. To je za švajcarskog ambasadora Brugmana postalo glavna briga kad je saznao za Operaciju Utočište od svog indiskretnog šuraka; potpredsednika Flenrija Valasa. Otkrivanje nedvosmislenih veza između švajcarskih banaka i nacističke Nemačke bilo bi velika potencijalna sramota za švajcarsku vladu po okončanju rata; u skladu s tim; švajcarska Tajna služba obavestila je Alena Dalsa o tome da Utočište istražuje njegove poslove.[9] U J E S E N 1 9 4 4 , A L E N D A L S je bio sve ozlojeđeniji zbog političkih odluka u Vašingtonu kojima se; po njegovom miš- ljenju; rat samo produžavao. Glavna briga mu je sada bila kako da minimizuje ulazak Crvene armije u Zapadnu Evropu; a za to je najbolji način bio da se rat završi što je moguće pre; svim prihvatljivim sredstvima.

I dalje je imao veoma dobre rezultate u radu i u septembru 1944. je postigao najnoviji uspeh kada je pribavio informacije o tome da Nemci stvaraju nešto sa nazivom „Državna tvrđava" u Bavarskim Alpima, gde će se kriti nacistički lideri i odakle će njihovi fanatični sleđbenici voditi gerilski rat čak i posle vojnog poraza Nemačke. Ta informacija mu je stigla od austrijskog SD oficira, SS majora Vilhelma Hetla; preko austrijskog advokata koji je živeo u Švajcarskoj, Kurta Grima. Preko svoje advokatske firme, Grim je imao odlične kontakte širom okupirane Evrope; Dalsova firma, Salivan i Kromvel, imala je iste poslovne klijente kao i Grim; a sada su njih dvojica imali i istog krojača. Po rečima jednog višeg britanskog obaveštajnog oficira, Grim je bio „jedan od tri glavna izvora izuzetno uspešne operacije Alena Dalsa u Bernu“.[lO] Za Dalsa je posebno bilo interesantno to što je Hetl bio u štabu gen. SS i policije Kaltenbrunera, načelnika RSHA i drugog u hijerarhiji SS-a; odmah iza Hajnriha Himlera; Hetl je tako bio za njega još jedan kanal do nacističkih vođa.[l l] Premda sumnjičavprema ideji Državne tvrđave, Dals je propisno prosledio tu informaciju u Vašington. U to vreme, komunikaci- je OSS iz Berna bile su đaleko efikasnije, zahvaljujući još jednom lukavom dogovoru. Dals je sklopio pogodbu sa gen. Rodžerom Masonom; šefom švajcarske Tajne službe. Savezničke vazduhoplovne posade koje su morale da prinudno slete u Svajcarskoj čuvane su u zatvoreničkim logorima, u kojima je na kraju rata bilo oko 1.500 američkih avijatičara. Sada je svakodnevno do dvana- est takvih pripadnika USAAE imalo dozvolu da radi u američkom poslanstvu s tim da su morali uveče da se vraćaju u svoje logore. Oni su se pokazali kao koristan izvor tehničkog znanja za Dalsa i OSS; time su se kršila pravila ratovanja, ali opet, isto je važilo i za nemačko angažovanje posade s broda Admiral GrafŠpe u neutral- noj Argentini. Komunikacije su ključne za brzi protok obaveštaj- nih podataka natrag do donosilaca odluka; ali oduvek su postojale smetnje u komunikaciji između obaveštajnih službi i Ruzveltove ađministracije. Cesto su pravovremene i aktuelne obaveštajne procene bile prenebregavane zarad predubeđenja i politike, pogotovo kad je posredi bilo stalno popuštanje Staljinu. Koliko god Alen Dals ponavljao da je pretnja od komunističkog ekspanzionizma u Istočnoj Evropi sve veća, njegovi saveti su bili prenebregavani.

Dals je isto tako bio meta nemačkih obaveštajaca, uključujući elitnu jeđinicu Luftvafea za razbijanje šifara sa imenom Lufifahrtforschungsamt (jedinica Luftvafea za radio presretanje).[l2] Kada su agenti Abvera saznali za Operaciju Utočište preko svog agenta Habakuka, počeli su da je osujećuju na sve moguće načine, naročito u Svajcarskoj; gde je vladala potencijalno najveća opasnost po tekuće transfere nemačkog kapitala. Agenti Abvera su dojavili Dalsu kako i Britanci i Amerikanci presreću njegove komunikacije — što su radili i oni; ali više za to neće biti u stanju, zahvaljujući tome što su se tako otkrili pred njim. Oni su rekli Dalsu i da je on predmet istrage Ministarstva finansija preko Operacije Utočište. On je smesta promenio metode svog šifrovanja i prešao na sigu- rniji ,;jednokratni“ sistem; i otad pa nadalje su njegove poruke bile sigurne. Transkribovanje poruka iz Vernamove šifre težak je po- sao koji se obavlja ručno; pa su zato Dalsu bile potrebne usluge za- točenih pripadnika USAAF za njihovo šifrovanje. Dals je ujedno otkrio Henrija Valasa kao izvor otkrovenja kako u vezi sa Morgentauovim planom; tako i sa Operacijom Utočište; najpre ambasadoru Brugmanu; te konačno i Nemcima.[l3] Pre- dsednik Ruzvelt nije imao izbora i morao je da smeni Valasa i no- minuje senatora iz Arkanzasa Harija S. Trumana kao svog kandida- ta za potpredsednika na nastupajućim predseđničkim izborima. Kao predani protivnik komunizma; Truman je bio daleko pri- hvatljiviji za Dalsa. Istovremeno; u odgovoru na uputstva u vezi sa Utočištem od 6. decembra 1944; Dals je izjavio nehajno i be- zbrižno: Rad na ovom projektu zahteva pažljivo planiranje pošto bi mogao osujetiti obaveštajne aktivnosti i zatvoriti važne kanale... Danas moramo pecati u uzburkanoj vodi i održavati kontakte sa osobama za koje se sumnja da u takvim stvarima sarađuju s nacistima... Za efikasno postupanje... potrebno je specijalno osoblje sa novom zaštitom... Mi trenutno ne- mamo adekvatno osoblje da bismo efikasno radili u toj oblasti i ispunjavali ostale zahteve.[l4] M E Đ U O S T A L I M Z A H T E V l M A “ kojisubiliusmereni na vreme i osoblje Alena Dalsa bilo je i osnivanje; od 21. novembra 1944; OSS jedinice za istraživanje pljačke umetničkih dela. Ona

je imala slična ovlašćenja kao i Spomeničari; te ogranak za lepu umetnost i arhive (MFA&A), koji su već sarađivali sa snagama na terenu, ali je uz podršku kompletnog aparata OSS; imala daleko veće resurse. [15] Pored primarnog zadatka zaštite, Spomeničari su bili zaduženi i da popisuju sva umetnička dela pronađena na teritorijama koje su bile preotete od Nemaca, kako bi se identifikovali njihovi stvarni vlasnici i kako bi se ona njima vratila u dogledno vreme; ukoliko su bila ukradena. Kap. Voker Henkok iz MFA&A; renomirani vajar u civilnom životu; sada je bio priključen američkoj Prvoj armiji. Petnaestog decembra 1944; on je stigao u mirno poljoprivredno selo La Glez u istočnoj Belgiji; blizu granice sa Luksemburgom. Ono je izbeglo oštećenja tokom savezničkog napredovanja i sada je tiho ležalo pod slabim zimskim suncem; sa tamnim zastrašujućim šumama Ardena u daljini. Voker je jedva čekao da vidi slavnu i cenjenu drvenu statuu iz četrnaestog veka; Madonu iz La Gleza; koja je stajala u lađi seoske crkve. Za Henkoka je to bilo izuzetno umetničko delo koje kao da je dominiralo svojom okolinom; i laknulo mu je kada je video da je ostalo netaknuto tokom rata. Posle prijatnog obroka u lokalnoj krčmi; nastavio je da obilazi taj kraj. [16] U 5.30 ujutro; u tami praskozorja sledećeg dana; artiljerijsko bombardovanje iz 1.600 topova zasulo je tu oblast granatama. Iza te vatrene zavese naišlo je sedam oklopnih i devet pešadijskih divizija Pete i Seste pancer armije; dok su dalje na jugu formacije iz Sedme armije takođe krenule na zapad. Unternehmen Wacht am Rhein — Operacija Straža na Rajni — bila je poslednji Hitlerov pokušaj da se kocka u pobedu na zapadu. Strategija je bila da se sve preostale oklopne snage bace kroz Ardene; preko reke Mez; i dalje na Antverpen; čija je strateška luka konačno postala operativna za Saveznike 28. novembra. Ako bi uspeo u tome; mogao bi da zarije klin između američkih i britansko-kanadskih armijskih grupa; manje realistično; on se nadao da će mu taj napad kupiti vreme potrebno da novo ;;čudesno oružje“ — mlazni avion i podmornice tipa XXI s ;;elektro-pogonom“ — uđe u upotrebu u značajnijem broju. Jedanaestog decembra; Firer je otputovao iz Berlina svojim privatnim vozom do Adlerhorsta (Orlovog gnezda); poljskog gla- vnog štaba blizu Bad Nauhajma u južnoj centralnoj Nemačkoj; kako bi lično komandovao ofanzivom.[l7]

Priča o Bici kod Ardena potanko je već drugde ispripovedana. U magli i snegu koji je prvobitno prizemljio savezničke taktičke vazduhoplovne snage, Nemci su uspeli da prirede potpuno iznenađenje. Američke divizije na koje su najpre naišli bile su na odmoru u tom mirnom sektoru posle teških borbi za Hurtgensku šumu, ili su tek stigle iz Sjedinjenih Država. Ali težak teren i loše vreme bili su prepreka i za Pancere. U junu 1940, kada je juriš po sličnoj osi napredovanja uspešno odelio glavninu francuskih armija od Britanskih ekspedicionih snaga, bilo je dovoljno teško proći uskim šumskim putevima Ardena usred leta, tenkovima koji nisu težili više od dvadeset tona. Sada su putevi bili prekriveni snegom i le- dom, a napredovanje je bilo nemerljivo teže za tenkove koji su težili dvostruko; ili i više od toga. Uprkos šoku od napada i pada mnogih jedinica, u džepovima odlučnog američkog otpora ratna inženjerija je herojski pokušala da poruši mostove koji su ležali na liniji nemačkog napredovanja — uspeh ili neuspeh nemačke ofanzive na kraju će zavisiti od raspoloživosti goriva i mostova. Pošto su mostovi uništeni, vodeća nemačka borbena grupa bila je prinuđena da skrene na sever sa svo’ je planirane trase prema selu La Glez. Međutim, nebo se raščistilo i dugačku kolonu tenkova i kamiona napali su američki borbeni bombarderi, usporavajući dalje napredovanje. Dok su američka pojačanja navirala u tu oblast, nemačka borbena grupa je ostala praktično opkoljena 20. decembra. Posle žestoke dvodnevne bitke, ostaci grupe probili su se pešice, ostavivši ranjenike i malu grupu Vafen-SS vojnika da pokrivaju njihovo povlačenje. Poslednje uporište im je bilo u crkvi La Gleza pod neprekidnim američkim bombardovanjem sve dok zgrada nije bila uništena i konačno osvojena dvadeset četvrtog. Istog dana, načelnik generalštaba (kopnene vojske) gen. Hajnc Guderijan predložio je Fireru da zaustavi ofanzivu pošto je napredovanje na drugim trasama sada bilo minimalno i od male koristi.[l8] Sok zbog neočekivane ofanzive izazvao je kod nekih Saveznika gotovo pravu paniku. Cetvrtog januara, čak je i general Paton poverio svom dnevniku: „Još možemo da izgubimo ovaj rat.“[l8a] Malodušnost je rasla s udaljenošću od ratišta, i u Vašingtonu je načelnik generalštaba američke vojske razmišljao: „Ako nas Nemačka bude porazila, moraćemo ponovo da preispitamo svoj stav prema čitavom ratu. Moraćemo da zauzmemo đefanzivne položaje duž

nemačke granice. Narod Sjedinjenih Država će morati da odluči želi li da se rat nastavi dovoljno da bi se podizale velike nove vojske.“ Sada je već i gorki vic kružio među vojnicima: „Rat bi i dalje mogao da se završi do Božića... Božića 1950.“[l9] Još jedan naknadni potres dogodio se u zoru na Novu godinu 1945, kada je Luftvafe pokrenuo svoju Operaciju Bodenplatte (Bazna ploča) protiv broj- nih savezničkih uzletišta u Belgiji, Francuskoj i Holandiji, uništivši 439 aviona, uglavnom na tlu. I mada su se ti materijalni gubici mogli brzo nadoknaditi, dok su mnogi oboreni i ubijeni nemački piloti bili praktično nezamenjivi, saveznički komandanti su taj napad shvatili kao novi dokaz sposobnosti Vermahta da produžava rat. Sveukupno, odolevanje Ardenskoj ofanzivi koštalo je Amerikance 89.000 žrtava, među kojima je 14.872 poginulo, tako da je to bila najkrvavija bitka američke vojske tokom rata. Međutim, nemački gubici su bili 130.000 sa 19.000 poginulih, kao i izgubljenih 400 gotovo nezamenjivih tenkova. Za nekoliko nedelja, devet sve- žih američkih divizija stiglo je na evropsko ratište. Hitlerovo po- slednje kockanje na zapadu propalo je i granice Nemačke ostale su sada otvorene za invaziju.[20] S P O M E N I Č A R kap. Voker Henkok se vratio u La Glez 1. februara 1945. Izdaleka, činilo se da je selo potpuno zbrisano. Crkva u kojoj je bilo poslednje uporište esesovaca pretvorena je u ljušturu; krov se srušio, polomljene grede su ležale svuda unaokolo, lađa je do kolena bila prekrivena zamrznutim snegom, a ledeni vetar je duvao kroz zjapeće rupe u zidovima. Crkvene klupe su bile nagomilane u barikade izbušene mecima, a krvavi zavoji, kutije za municiju i porcije za hranu bile su raštrkane po tlu. Ali usred te pustoši Voker je pronašao Madonu iz La Gleza potpuno neoštećenu: Stajala je upravo onako kako je stajalapre dvameseca, nasred lađe, sa jednom rukom na srcu, i drugom podignutom u znak blagoslova. Kao da uopšte nije primećivala ništa oko sebe, onako usredsređena na daleko božanstvo. Ali spram pozađine ona je izgledala čudesnije i ispunjenije nadom nego ikada, i njena lepota trijumfovala je usred sveg tog uništenja i očajanja.[2l]

11. poglavlje

PLJAČKAŠI RAJHA

A R D E N S K A O F A N Z I V A J E N A l Š L A kao posebno neprijatan šok za savezničku vrhovnu komandu zato što se ona godinama oslanjala na obaveštajne podatke Ultre koji su upozoravali na nemačke sposobnosti i namere. Na terenu je bilo oficira koji su strahovali od velikog nemačkog napada na liniju američkog VIII korpusa u Ardenima, poput puk. Oskara Koha, šefa obaveštajne službe G-2 iz Treće armije, ali niko nije obraćao pažnju na njegove slutnje. Saveznički komandanti su se isuviše oslanjali na Ultru, a premalo na ljudske obaveštajne izvore ili izviđanje bojišta.[ 1 ] Majstorski nemački plan obmane za Unternehmen Wacht am Rhein zasnivao se na strogoj radio-tišini, tako da nije bilo moguć- nosti da informacije presretne Blečli Park. Druge mere obezbeđe- nja obuhvatala je zabrana svim oficirima upoznatim sa planom da lete avionom zapadno od Rajne za slučaj da budu oboreni ili da prinudno slete, a svi pokreti trupa obavljali su se noću. Po danu, saveznička foto-izviđanja bila su ugrožena gadnim vremenskim prilikama, i kako su se približavali granicama Nemačke, saveznički vojnici više nisu dobijali korisne informacije od lokalnih boraca pokreta otpora, kao kada su bili dalje na zapadu. Velika većina nemačkih komunikacija sada se obavljala preko najnovijih modela teleprinterskih šifarskih mašina, kao što su Simens i Halske TS2d Geheimfernschreiber (tajni teleprinter) i Lorenc SZ42. Serija mašina T52 i njihov saobraćaj imali su u Blečli Parku šifrovano ime „Kečiga", dok je Lorencova bila „Tuna“. U zimu 1944, specijalisti u Blečli Parku bili su fizički i intelektualno iscrpljeni posle godina i godina mukotrpnog rada na dešifrovanju, a rasplitanje tajni novih mašina Kečiga i Tuna zahtevalo je dodatni

usredsređeni trud. Situaciju je otežalo otkriće da su mašine Enigma sada opremljene usavršenijom verzijom povratnog cilindra koji je mnogo otežavao dešifrovanje, i zahtevao nove modifikacije protokompjutera Kolos velikog poput sobe, te elektromehaničkih uređaja za dešifrovanje poznatih kao „bombice“.[la] Slično tome, Luftvafe je kasnije primenio šifarski sistem poznat kao Sat Enigme koji je automatski generisao ogroman broj ekstra permutacija pri šifrovanju. Na svu sreću; uporna neđisciplina nekih operatera nemačke Enigme — pogotovo unutar Luftvafea — olakšala je Blečli Parku posao dešifrovanja poruka; a nestašica mašina Kečiga u ovoj fazi rata značila je da one nikada nisu predstavljale veliku opasnost po Saveznike. Bez obzira na to; ovi potonji su brzo shvatili da bi ta tehnologija u pogrešnim rukama u posleratno doba mogla da stvori ozbiljnu pretnju. Bilo je ključno zarobiti netaknute primerke tih uređaja za šifrovanje i uskratiti ih potencijalnim protivnicima. [2] U februaru 194S; angloamerička organizacija poznata kao Ciljni obaveštajni komitet (TICOM) dala se u lov na nemačku opremu za kriptografiju i njene operatere dok su Saveznici napre- dovali u Nemačku. Timovi TICOM-a sastavljeni od britanskog i američkog osoblja delili su sav ratni plen po principu ;;jedan tebi; jedan meni“.[3] Sada je već postojao prećutni sporazum da Sjedinjene Države i Britanija moraju nastaviti da sarađuju na polju obaveštajne signalizacije koja je toliko dobro poslužila i'jednoj i drugoj zemlji za vreme rata. Oni su zajedno razbili praktično sve vojne i diplomatske šifre koje su koristile sile Osovine; tako da su Saveznici imali izuzetnu prednost na bojištu. Začudo; jedina država čije su se šifre i kodovi pokazali neprobojnim bio je Vatikan; ali pap- ski režim navodno nije bio u savezu sa fašistima ili nacistima. Posle strahovitog napora; Kolos je uspeo da razbije šifru Tu- ne i pročita značajnu količinu poruka preko Kečige; ali sada je iz zvučnika radija dolazio neki novi zvuk u sobi za presretanje po imenu Koliba broj 6 u Blečli Parku. Bio je to karakterističan zvuk još jednog novog nemačkog uređaja za šifrovanje; sa tajnim imenom ;;Vršalica“; i činilo se da on odoleva napadima Kolosa. Nemci su izumeli neprobojnu šifru za svoju najnoviju mašinu — Simens i Halske T43 Schlusselfernschreibmaschine. Stoga je bilo još značajnije zarobiti tu opremu kako bi se održala saveznička superiornost u obaveštajnoj signalizaciji u nastupajućim godinama.

B R O J N E S P E C I J A L I S T I Č K E J E D I N I C E sada su bile raspoređene na granicama Nemačke, željne da napreduju i ot- kriju tajne Trećeg Rajha. Pored lovaca na nuklearna istraživanja iz misije Alsos; bili su tu: zaštitnici baštine i detektivi za umetnine iz MFA&A; teško naoružani „Crvenokošci“ 30. udarne jedinice Ijana Fleminga, koja je sada imala naziv 30. isturena jedinica; naučnici i tehnolozi iz Cete T; tragači za zlatom iz Klondajk-timova; i ekipe TICOM-a koje su lovile tehnologiju šifrovanja, a aktivirano je još nekoliko organizacija, i svaka od njih imala je svoj konkretan cilj. Da bi se smanjio rizik od uzajamne zbrke; obaveštajni odsek G-2 u SFLAEF-u osnovao je ogranak sa specijalnim odsecima u februaru 1945. radi koordinacije svih tih specijalizovanih ekipa sa borcima dok su ovi napredovali u Nemačku. Pošto su joj gradovi i fabrike bile uništene u vazdušnim napadima i još su ih bombardovali projektili V-2; Britanija je jedva čekala da dođe do nemačke industrijske mašinerije i proizvodnih procesa kako bi ponovo izgradila privredu koja je bila na ivici bankrota. U Americi koja je doživela nagli razvoj takvi faktori ni- su bili predmet razmatranja; umesto toga; Sjedinjene Države su želele nemačku intelektualnu svojinu i osoblje koje je razvijalo sisteme naoružanja zahvaljujući kojima je rana saveznička pobeda i dalje bila osujećena.[4] Uloga novog Odseka za eksploatiaciju neprijateljskog personala (EPES) bila je da odredi prioritete poželjnih oblasti nemačke tehnologije i identifikuje naučnike; in- ženjere i tehničare uključene u takve projekte. Prvi zadatak je bio relativno jednostavan. Zahvaljujući Ultri; Saveznici su znali mnogo pojedinosti o tehničkim i operativnim sposobnostima najnovijeg naoružanja pa čak i o njihovim tajnim nemačkim obeležjima.[5] Na primer; mlazni lovac Meseršmit Me 262 imao je šifrovano ime ;;Srebrni“ a Arado Ar 234 — prvi svetski mlazni bombarder — bio je ;;Limeni.“ Drugi zadatak EPES-a bio je teži; pošto su neđostajali obaveštajni podaci o tačnim lokacijama istraživačkih laboratorija i njihovog osoblja. Sve takve baze sada su bile raštrkane širom Rajha kako bi umanjile učinak savezničkog bombardovanja; mnoge su bile u Bavarskoj; Austriji i Čehoslovačkoj; kako bi bile u krajnjem dosegu bombardera koji su leteli iz Britanije ili Italije. Napredne nemačke sposobnosti koje su opravdavale osnivanje EPES-a ušle su u središte pažnje kada su Ludendorfov most preko Rajne kod Remagena zauzeli elementi američke 9. oklopne divizije

7. marta 1945. Posle neuspelog napada tri nezgrapna poniruća bombardera tipa Štuka, koje je poobarala američka protivvazdušna odbrana; Nemci su tamo poslali neke od Hitlerovih Wunderwaffen. Sutradan su most napali lovci-bombarderi Me 262; a zatim i Arado Ar 234.[6] Potom je nemačka sofisticirana raketna jedinica SS Werfer Abteilung 500 lansirala jedanaest balističkih projektila V-2 iz oblasti Ajfelove šume. Najbliži je pao 300 metara od mete i ubio tri američka vojnika; most nije bio oštećen, ali bila je to još jedna demonstracija toga koliko je Nemačka odmakla u razvoju tehnologije naoružanja.[7] Potom je gen. Hju Dž. Kner; zamenik komandanta vazduhoplovnih snaga američke vojske u Evropi; pri- metio: Zauzimanje nemačkih naučnih i industrijskih ustanova otkrilo je činjenicu da smo zabrinjavajuće zaostali u mnogim oblastima istraživanja. Ako ne iskoristimo priliku da zarobimo aparaturu i umove koji su sve to razvili i tu kombinaciju smesta ne vratimo na posao; ostaćemo u zaostatku od nekoliko godina dok budemo pokušavali da pokrijemo oblast koju su oni već iskoristili. [8] Ovaj incident je direktno doveo do Operacije Krepki; koju su pokrenule vazđuhoplovne snage američke vojske kako bi zarobile nemačke aeronautičke tajne i opremu; te osoblje koje se bavilo projektovanjem i razvojem letelica na mlazni i raketni pogon. [9] Značajno je to što su u julu 1945; dva meseca posle nemačke predaje; Britanci započeli Operaciju Hirurg sa jedinim ciljem da uskrate takav plen Sovjetskom Savezu; za koji su mnogi na zapa- du sada verovali da postaje ozbiljna pretnja evropskom jedinstvu. Ti poduhvati su kasnije došli pod sveukupni nadzor Operacije Oblačno nebo; na inicijativu združenog generalštaba; sa ciljem re- grutacije i ubeđivanja nemačkih naučnika i tehničara iz odabranih oblasti kako je u najboljem interesu njih samih i njihovih porodica da potraže zaštitu i moguće zaposlenje kod zapadnih savezničkih sila. Posebno su Amerikanci bili nestrpljivi da iskoriste ekspertizu nemačkih naučnika uključenih u razvoj balističkih projektila i ato- mskog oružja. Neki analitičari su izvukli razborit zaključak kako je budućnost u kombinaciji ta dva sistema naoružanja pa je tim važnije bilo da se Sovjetima uskrati takva tehnologija.

U martu 1945, eksploatacija nemačke tehnologije postala je toliko bitna za SHAEF da su ogranak za specijalne odseke i EPES bili odgovorni neposredno načelniku štaba gen. Ajzenhauera, gen. Volteru Bedelu Smitu.[lOj Slično tome, u 21. armijskoj grupi, svi timovi za eksploataciju, poput 30. isturene jedinice i Cete T, sada su bile odgovorne SHAEF-u preko načelnika štaba felđmaršala Montgomerija, gen. Fredija de Gvinjana. Lanac komande je bio specifičan, detaljan i koordiniran. Međutim, postojala je ozbiljna prepreka za uspeh Operacije Oblačno nebo. Specijalnim dekre- tom, predsednik Ruzvelt je izričito zabranio da se u Americi za- posli svaki onaj Nemac koji je bio član Nacističke partije ili je imao ikakve veze sa ratnim zločinima. Pošto je napredovanje, pa čak i zaposlenje u svim važnim oblastima u nacističkoj Nemačkoj često zavisilo od pripadništva partiji, ova odluka je predstavljala ključni kamen spoticanja. Slično tome, pošto je koriščenje robovske radne snage, prisutne u proizvodnji praktično svih vrsta nemačkog oru- žja, bila ratni zločin po međunarodnom pravu, svaki projekt u vezi s naoružanjem bio je uprljan time. K O N F E R E N C I J A „ V E L I K E T R O J I C E “ — Ruzvelta, Cerčila i Staljina — održana je u krimskom gradu Jalti 4. i 11. februara 1945. Sa tajnim imenom Operacija Argonaut, navodno je imala cilj da se razmotri struktura Evrope pošto prestanu nepri- jateljstva s Nemačkom. [ 11 ] Tada je predsednik Ruzvelt već bio ozbiljno bolestan, ali njegova politika pomirljivosti prema Staljinu i dalje se postojano sprovodila. Poljska — prvobitni povod za Drugi svetski rat — prepuštena je njenoj sudbini; Balkan je takođe postao sfera sovjetskog uticaja, a nacrtane su i konačne granice za predstojeće spajanje zapadnih savezničkih i sovjetskih armija u Nemačkoj. Zemlja je trebalo da se podeli u četiri okupacione zone kojimabi upravljali Amerikanci, Britanci, Francuzi i Sovjeti. Staljin je zahtevao da se ponovi istrajavanje na bezuslovnoj nemačkoj pre- daji; on se i dalje plašio separatnog mira koji je mogao biti sklopljen između zapađnih Saveznika i Nemačke, pri čemu bi se oni udružili i krenuli u veliki kapitalistički krstaški pohod protiv Sovjetskog Saveza — što je bila politika koju su predlagali neki saveznički ko- mandanti, poput gen. Džordža S. Patona. Predsednik Ruzvelt je brzo pristao i dao dodatne ustupke kako bi bio siguran da će se Sovjetski Savez priključiti ratu protiv japana.

On i đalje nije znao hoće li atomska bomba zaista biti delotvorna, ali jeste znao da bi svaka amfibijska invazija na japanska osrtrva bila neizrecivo skupa u ljudskim gubicima, čije su se procene za savezničke trupe kretale i do jednog miliona. Staljin je obećao da će napasti Japan devedeset dana posle poraza Nemačke. Javno, Veliki savez je bio čvrst i odlučan: „Naš je isključivi cilj da uništimo nemački militarizam i nacizam i da osiguramo to da Nemačka više nikad ne bude u stanju da zapreti svetskom miru.“[l2] Privatno; Cerčil je i dalje duboko sumnjao u Staljinove namere; kao i uvek: ;Jedina spona među pobednicima jeste njihova zajednička mržnja.“[l3] P O S L E D N J E G D A N A K O N F E R E N C I J E U J A L T I , prvi obogaćeni uranijum U-235 stigao je u Los Alamos iz Ouk Ridža — bio je to ključni korak u izgradnji prve atomske bombe. Sada je glavni cilj misije Alsos bio da spreči Sovjete da ne dođu do materijala iz nemačkih istraživanja i naučnika uključenih u Uranverein ili Uranijumski klub. Iz radova zarobljenih na Stra- zburškom univerzitetu; Alsos je otkrio da postoji industrijski po- gon za proizvodnju uranijumskog metala velike čistoće u fabrici Auergesellschaft u Oranijenburgu.[l4] To je bilo duboko unutar prbdložene sovjetske okupacione zone u Nemačkoj i đaleko izvan domašaja misije Alsos. Gen. Grovs je posavetovao gen. Maršala da se fabrika napadne kako bi se sprečilo da netaknuta padne u ruke Crvenoj armiji. Petnaestog marta; teški bombarderi 612 B-17 - leteće tvrđave - ispustili su 1.506 tona razornog eksploziva i 178 tona zapaljivih bombi na Oranijenburg; fabrika je bila uništena. Posle uspešnog prelaska savezničkih snaga preko Rajne u martu 1945; misija Alsos je mogla da započne sa svojim zadatkom pronalaženja naučnika iz Uranvereina i uranijuma u Nemačkoj. Na osnovu obaveštajnih podataka koje je obezbedio ogranak za specijalne odseke; udarna jedinica A iz Alsosa dobila je naređenje da pokrene Operaciju Veliki. Da bi to izvršili; morali su da bez ikakvog odlaganja đođu do Hajgerloha u jugozapadnoj Nemačkoj. Hajgerloh je bio predviđen kao deo francuske okupacione zone — a na Konferenciji u Jalti odlučeno je da se ništa ne sme uklanjati iz oblasti odgovornosti bilo koje države — ali SHAJEF je izdao nedvosmislena naređenja da ljudi puk. Paša tamo stignu pre fra- ncuske Prve armije gen. Žana de Latr de Tasinjija. Kamionima i

oklopnim kolima, udarna jedinica Aupala je u Hajgerloh i pronašla nuklearni reaktor B-VIII u jednoj pećini. On je bio jednostavno premali da bi došao u kritičnu fazu. Nemci su zaista godinama kasnili za Saveznicima, pošto je Fermi u Americi postigao prvu nuklearnu reakciju u istoriji još u decembru 1942.[15] U blizini, u Hehingenu, tim je pronašao sve nemačke naučnike za kojima je tragao osim Ota Hana i Vernera Hajzenberga; a ta dvojica su bila zarobljena nekoliko dana kasnije. Sve i svja u vezi s atomskim istraživanjem bezbedno je uklonjeno iz buduće francuske zone.[ 16] U završnim mesecima rata, vodeća sovjetska institucija za ato- mska istraživanja po imenu Laboratorija br. 2 imala je samo sedam tona uranijum oksida. Uranijumski reaktor F-1 zahtevao je četrdeset šest tona da bi nastavio s radom, dok je za reaktor A za proizvodnju plutonijuma bilo potrebno 150 tona. Sovjetima su očajnički trebale velike količine uranijumske rude, a gen. Grovs je bio odlučan u nameri da im onemogući da je pronađu u Nemačkoj.[l7] Dvanaestog aprila 1945, 5. tim 30. isturene jedinice, pod komandom por. Džejmsa Lambija Mlađeg, iz američke mornaričke rezerve, bio je duboko u Nemačkoj i istraživao jednu fabriku u Štasfurtu, nekih sto trideset kilometara zapadno od Berlina. Iz- među ostalog, pronašli su višestruke cevi — neke od njih su bile polomljene — sa nedefinisanom crnom supstancom. Njih su smesta poslali natrag u SHAJEF, i sadržina cevi naknadno je iden- tifikovana kao nedostajuća belgijska ruda uranijuma.[l8] Ali Štasfurt se nalazio u okupacionoj zoni namenjenoj Sovjetima. Drugi po komandi u misiji Alsos, potpuk. Džon Lensdejl Mlađi (bivši šef obezbeđenja Projekta Menheten), konsultovao se sa SFiAEF-om i predložio da se organizuje udarna jedinica radi uk- lanjanja tog materijala. Lensdejl je u izveštaju zapisao kako su u G-2 Dvanaeste armije, kada su videli taj plan, „bili veoma uznemi- reni našim predlogom i izneli raznorazne poteškoće sa Rusima i političke reperkusije kod kuće“. Shvativši koliko je situacija hitna, Lensdejl se obratio gen. Omaru Bredliju, komandantu 12. armi- jske grupe, za dozvolu da pohara tu ustanovu protivno pravilima ustanovljenim u Jalti. Bredli je navodno odgovorio: ,,Ma ko šiša Ruse.“[l9] Sedamnaestog aprila, Lensdejl i njegov tim zapu- tili su se u Štasfurt i pronašli fabriku u kojoj je bila uskladištena ruda uranijuma — ukupno nekih 1.100 tona. Kada je ustanovlje- no da je većina bačvi u stanju previše nestabilnom za transport,

Lensdejlovi ljudi su ukrali 10.000 jakih džakova iz obližnje fabrike hartije kako bi ih koristili za pakovanje. Za četrdeset osam sati, ogroman deo ukupnih nemačkih zaliha uranijumske rude bio je bezbeđan u američkoj okupacionoj zoni; van domašaja Sovjeta. Zapadni Saveznici su sada kontrolisali većinu nemačkih atomskih naučnika, njen jedini funkcionalni reaktor i praktično sve zalihe teške vode i uranijumske rude. Uranijumski klub je bio zatvoren. Iako je misija Alsos bila veoma uspešna u osujećivanju sovjetskih nuklearnih ambicija, Martin Borman je i dalje bio jedan korak ispred u planovima za primenu nacističke visoke tehnologije. Pošto se konačno skrasio u Argentini u leto 1948, njegovposlednji avans za stalno utočište pod Peronovim režimom bili su veoma privlačni plodovi nacističkih nuklearnih istraživanja i usavršeni projekti vazduhoplova zahvaljujući kojima je Argentina bila šesta zemlja na svetu koja je proizvela sopstveni mlazni avion, posle Britanije, Nemačke, Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih Država i Francuske.[l9a] U Č E T V R T A K , 1 2 . A P R I L A I 9 4 5 , istog dana kada je tim por. Lambija otkrio uranijum u Štasfurtu, predsednik Frenklin D. Ruzvelt je pretrpeo jak izliv krvi u mozak i nekoliko sati kasnije umro. Nasledio ga je potpredseđnik Hari S. Truman. U poslednjih nekoliko meseci, Truman je predsedavao Specijalnim komitetom za istragu nad državnim programom odbrane, koji je ispitivao ogromne nepodudarnosti u vojnim fondovima dodeljenim mini- starstvu rata. Samo nekoliko dana pošto je postao trideset treći predsednikSjedinjenihDržava, Truman jebio obavešten o Projektu Menheten; sada je znao na šta su bila utrošena nedostajuća sredstva.[20] U avgustu, predsednik Truman je doneo bolnu odluku da baci atomsku bombu na japanski grad Hirošimu, a zatim i drugu bombu na Nagasaki. Posle samo nekoliko dana, Japansko carst- vo se predalo i vojna invazija Japana više nije bila neophodna. Zahvaljujući misiji Alsos, Amerika je privremeno imala monopol na atomsko naoružanje i sada je bila sposobna da proizvodi tri bombe mesečno.

12. poglavlje

BORMAN, DALS I OPERACIJA

UKRŠTENICA

ADOLF HITLER JE NAPUSTIO SVOJU VUČJU JAZ BI N U u Istočnoj Pruskoj poslednji put 2. novembra 1944. Za vreme rata; on je više vremena proveo u toj borovoj šumi punoj komaraca nego na bilo kom drugom mestu. Posle kratkog boravka u Berlinu; 10. decembra se nastanio u svom štabu po imenu Orlovo gnezdo u južnoj centralnoj Nemačkoj kako bi lično nadgledao Ardensku ofanzivu. Kao i uvek; Martin Borman je bio sa njim; ali Rajhslajter je bio izuzetno nezadovoljan smeštajem koji je bio dodeljen njemu i njegovom osoblju u Bad Nauhajmu. Iznad svega; nije bilo dovoljno sigurnih teleprintera da bi on imao bezbednu i trenutnu komunikaciju sa svojom mrežom gaulajtera; među kojima su mnogi sada bili na ispitu kao nikada pre pošto se linija fronta pribiližavala njihovim regionima.[l] Uprkos pogoršavanju ratne situacije; nemački sistem telefonije ostao je generalno veoma efikasan. U januaru 1945; gen. Alfred Jodl je napomenuo da je iz Vrhovne komande oružanih snaga svakodnevno upučivano oko 120.000 telefonskih poziva i 33.000 teleks poruka nemačkim vojnim jedinicama. [2] Iz dana u dan; Firer je stajao zguren iznad mapa koje su prikazivale trenutnu situaciju; sa svojom lupom; i davao lavinu naređenja za formacije čiju je op- remu i sposobnosti često neobuzdano preuveličavao. Kako je pri- metio Albert Šper: ;;Što je situacija bila teža; moderna tehnologija je više širila jaz između stvarnosti i fantazije kojom se upravljalo sa tog stola.“[2a]

Martin Borman nije prisustvovao beskrajnim vojnim konferencijama u Adlerhorstu, pa je imao dovoljno vremena da usavrši svoje planove. Već mesecima unazad, on je smanjivao pristup drugih nacističkih lidera Fireru, i time uvećavao sopstveni uticaj kako se broj pripadnika najbližih saradnika krunio. Do Božića 1944, samo je još mala grupa ljudi imala nesumnjivi pristup Hitleru. Među njima je bio i Herman Gering, ali njegova zvezda je brzo gasnula; njegov Luftvafe i dalje nije bio sposoban da spreči savezničku bombarđersku ofanzivu protiv Nemačke i sad se pokazao nesposobnim i da pruži podršku kopnenim snagama u zanemoćaloj Ardenskoj ofanzivi. Dvadeset šestog decembra, Geringove akcije su se dodatno sunovratile kada je ukazao na to da je vreme za pregovore o primirju sa Saveznicima, samo da bi bio zasut svom silinom jedne od Hitlerovih mahnitih tirada: „Zabranjujem bilo kakav korak u tom pravcu! Ako, uprkos onome što kažem, uradiš bilo šta kako bi prkosio mom naređenju, narediću da te streljaju.“[3] Borman nije propustio da primeti Geringov defetizam. Na Novu 1945. godinu, Hitler se preko radija obratio narodu, izjavivši da će se „Nemačka dići kao feniks iz pepela i ruševina svojih gradova i... uprkos svim poteškoćama, nastaviti sve do konačne pobede.“[4] Četvrtog januara 1945, praktično kompletna visoka nacistička hijerarhija bila je u Orlovom gnezdu, uključujući Geringa, Gebelsa, fon Ribentropa i Bormana. Kao gost tamo je bio i puk. Hans-Ulrih Rudel iz Luftvafea, Hitlerov miljenik i najodlikovani- ji čovek u Vermahtu.| 5] Odsutan je bio samo Hajnrih Himler, zbog njegove nove uloge vojnog komandanta, dok je upravljao Operacijom Severni vetar u Rajnlandu.[6] Borman je imao pla- nove za sve. Dvanaestog januara, oko 3 miliona vojnika Crvene armije započelo je dugo očekivanu ofanzivu duž rečnog fronta na Vistuli u Poljskoj, posle najvećeg artiljerijskog bombardovanja koje je dotad viđeno u ratu. Za dvadeset četiri sata, nemačka odbrana je bila slomljena i Sovjeti su napredovali šesnaest kilometara. Gen. Guderijan je telefonirao Firerovom štabu moleći za pojačanja. Hitler je bio voljan samo da pošalje Šestu pancer armiju na Istočni front. Iako je ta formacija imala, na papiru, elitni korpus SS oklop- nih borbenih sredstava, ona je bila iznurena kod Ardena. I pored poraza na Vistuli koji se nazirao, Hitler je najviše bio uznemiren otkrićem da njegov komandni bunker u Orlovom gnezđu nema

izlaz za slučaj opasnosti. Akad je Firer bio nezadovoljan, Borman je neizostavno bio pri ruci da popravi situaciju. Četrnaestog januara, arhitektu bunkera, Franca Vera; pozvali su kod Hitlera; bio je unapred upozoren kako ne može da obmane Firera, pošto je ovaj zahvaljujući svom interesovanju za arhitekturu postao „najveći ziđarski majstor svih vremena‘. Ver je objasnio da nema potrebe za izlazom za slučaj opasnosti iz bunkera, pošto su u malo verovatnom slučaju da glavni izlazi budu blokirani posle bombardovanja, stotine radnika bile pri ruci da očiste krš. Hitler je insistirao da se smesta instalira još jedan izlaz, ali kada se Ver dva dana kasnije vratio sa radnicima, Hitler je već otišao u Berlin.[7] BORMANOV PLAN ZA MARGINALIZACIJU Hajnriha Himlera urodio je plodom. Njegov autoritet glavnog gospodara čitavog SS aparata još se nije mogao ugroziti ali, kao i većina ljudi, on je imao slabosti koje su se mogle iskoristiti. Pored ostalih titula; Himler je gajio žarku želju da bude postavljen i na visok vojni položaj. U skladu s tim, posle bombaškog pokušaja atentata u julu 1944, dok je Hitler kipeo od sumnji u oficirsku klasu Vermahta, Borman je predložio Fireru da Himler postane komandant Ersatzheer ili Armije za zamenu. Potom je Himler postao, uzastopno, vrhovni komandnant armijske grupe Gornja Raj- na, koja je pokušavala da zaustavi napredovanje američke Sedme i francuske Prve armije u Alzasu, a potom i načelnik armijske grupe Vistula, koja je stajala na putu sovjetskom napredovanju prema Berlinu. Nije ni potrebno pominjati da su ta zapovednička mesta bila pre nominalna nego izvršna: Himler je bio lišen svake vojne pronicljivosti ili talenta tako da su svakodnevno komandovanje vršili profesionalni vojnici. Međutim, pošto su „Himlerove" armijske grupe bile osuđene na neuspeh usled snage protivnika sa kojima su bile suočene, Firerova vera u njegovog „treue Heinrich“ bila je uzdrmana — baš kao što je Borman i smerao. Ostali u nacističkoj hijerarhiji videli su odakle vetar duva, pa su zaključili da se za eventualnu nadu u to da prežive vrtlog poraza pre treba uzdati u Bormana nego u Himlera — a kamoli Geringa. Borman je sada imao jaku kliku saveznika u borbi za moć i isključivi pristup Fireru. Tu je bio gen. SS i policije Ernst Kaltenbruner, Himlerov zamenik kao načelnik RSHA; zagonetni gen. SS i policije Hajnrih Miler,

šef Gestapoa; i SS gen. Herman Fegelajn; zet Eve Braun; koji je bio Himlerov ađutant i predstavnik SS u Hitlerovom štabu. Fegelajnov prebeg kod Bormana bio je ključan; kao Borman; i on je bio pohotnik i njih dvojica su postali bliski prijatelji u piću.[8] Krajem januara 1945; Crvena armija je stvorila ogroman klin uperen na zapad; koji je dosezao do reke Oder; samo sto kilometara od Berlina. Kontranapad na severni bok tog klina iz Pomeranije bio je neuspešan; i Borman je 20. februara napisao svojoj ženi Gerdi; trijumfalno: ;;Ofanziva čika Hajnriha nije urodila plodom. On je nije dobro organizovao i sad se njegove rezervne divizije moraju premestiti na neko drugo mesto.“[8aj Himler se povukao u vojnu bolnicu u Hohenlišenu i zatražio od Firera da ga oslobodi komandovanja ;;iz medicinskih razlogaM; kako bi mogao da se usredsredi na druge svoje obaveze. U međuvremenu; Gering se povukao u Karinhol, svoju seosku rezidenciju; kako bi pokušao da spasi svoju ogromnu zbirku umetničkih dela pred nastupajućom Crvenom armijom. Borman je sada želeo da iz kruga ljudi bliskih Hitleru izbaci čak i nevažne figure koje nije mogao lako da kontroliše. Jedan od tih ljudi bio je i Hajnrih Hofman; Firerov lični fotograf; savetnik za umetnost; i stari prisni prijatelj; koji je Hitlera upoznao s Evom Braun. Zbog navodne brige za Hofmanovo zdravlje; Borman je predložio da Hofmana pregleda Hitlerov lekar; dr Teodor Morel. Posle raznih testova; Hofmana su izvestili da je nosilac opasne pa- ratifusne bakterije Tip B; stoga je on predstavljao pretnju za Firerovo zdravlje i moralo mu se zabraniti da bude u njegovoj blizini i u štabu.[8b] Zbunjen; Hofman je zatražio i drugo lekarsko mišljenje. Testovi su se pokazali negativnim; ali medicinski izveštaj je dospeo do Bormanovog stola i Hofman je ostao u izgnanstvu. Potom se Borman okomio na Hitlerovog ličnog hirurga; dr Karla Branta; tvorca nacističkog Projekta T4; programa eutanazije.[9] Borman je nastavio sa čišćenjem beskrupulozno i efikasno. Svaki Nemac; od običnog građanina do najvišeg zvaničnika partije; mo- gao se žrtvovati ukoliko bi njegovo uklanjanje bilo od koristi Bor- rmanu i njegovom planu da spasi živote i bogatstvo šačice na- cističkih vođa. Pošto je sada sve sigurnije držao nacistički dvor u šaci; Borman je obratio pažnju na uspostavljanje apsolutnog autoriteta nad gaulajterima — partijskim šefovima koji su vlađali u četrdeset dva

regiona Velikog Nemačkog Rajha. U „Gestapo" Mileru, Borman je imao moćnog saveznika za sprovođenje svoje volje. Kao i uvek, primenjivao je tehniku štapa i šargarepe. Potpuna ođanost Fireru ostala je najvažnija od svega, a verno izvršenje svih naloga koji su poticali iz Firerovog štaba bilo je ključno za dobrobit partije. U kancelariji svakog gaulajtera bujica instrukcija od „Teleks generala" kuljala je iz teleprintera. One su neizostavno počinjale rečima: „Nacionalsocijalisti! Partijski drugovi! Po Firerovoj komandi, ovim naređujem...“[ 10] Zahvaljujući paukovoj mreži Milerovog Gestapoa, Bormanovi obaveštajni podaci o aktivnostima širom sve manjeg Rajha bili su i dalje iscrpni. Gestapo je bio ogromna organizacija, sa mnogo odseka i ogranaka odgovornih za široki raspon nadzornih i izvršnih funkcija u Rajhu i van njega. Kada se gaulajter Bajrojta drznuo da Bormanove telekse baci u kantu za đubre, Milerovi ljudi su ga streljali kao defetistu po Bormanovim naređenjima. To je bio štap: šargarepa je bio nov identitet na kraju rata za one koji su se ponašali kako je partija zahtevala. Dokumenta za nov identitet pravili su jevrejski falsifikatori u koncentracionom logoru Sašenhauzen kroz Operaciju Bernhard. Posle neuspeha Ardenske ofanzive, Hitler se vratio u Berlin i nastanio u zgradi Stare Rajhskancelarije dok ga uporni vazdušni napadi nisu primorali da potraži stalno sklonište u Firerbunkeru, smeštenom ispod vrtova Rajhskancelarije, sredinom februara. Četvrtak, 12. april 1945, bio je dan radosti u podzemnom bun- keru. U sitne noćne sate, kada je Hitler bio najenergičniji, pris- pela je vest o smrti pređsednika Ruzvelta. Hitleru je to ličilo na spasenje nalik na smrt ruske carice Jelisavete 1762, koja je izbavila Hitlerovog heroja Frederika Velikog iz Pruske u Sedmogodišnjem ratu. U dnevnoj naredbi upućenoj Vermahtu za 13. april, Hitler je predskazao da se ratna sreća promenila „sada, pošto je sudbina uklonila sa Zemlje najvećeg ratnog zločinca na svetu“. Borman je bio jednako oduševljen; smesta je poslao teleks svim svojim gau- lajterima i prorekao „potpunu promenu stava zapadnih sila prema sovjetskoj ofanzivi u Evropi.“ Staljinov najveći strah od separatnog mira između zapadnih saveznika i Nemačke, te Hitlerova najveća nada u dogovor sa Saveznicima, sada su delovali ostvarivo, pošto je zatočnik bezuslovne predaje bio mrtav, a nacistička Nemačka još nije bila poražena. Borman je svoju teleks poruku zaključio

tvrdnjom da je to „najbolja vest koju smo dobili godinama una- zad... Recite svima da je najopasniji čovek u ovom ratu mrtav“. Bormanu je Ruzveltova smrt pružila zlatnu priliku da sklopi po- slednji dogovor kako bi osigurao svoj Projekt Vatrena zemlja.[l l] U B E R N U , T A M O Š N J I N A Č E L N I K O S S Alen Dals nastavio je da neguje sopstvenu mrežu kontakata; uprkos osujećenju njegovih nadanja da će podržavati nemački pokret otpo- ra pre julske bombaške zavere. I Britanija i Amerika su i dalje obe- shrabrivale kontakte sa svim izaslanicima iz nacističke hijerarhije koji su ispipavali mirotvorne mogućnosti, iz straha da ne uvrede Josifa Staljina i ne kompromituju sporazum da se zahteva bezu- slovna predaja. Međutim; sa Ruzveltovom smrću i veoma teškim gubicima koje su zapadni Saveznici pretrpeli tokom zime 1944-45; na nekim mestima je stav počeo da omekšava. Slično tome, slika Rusije ;;Ujka Džoa“ samo kao snažnog saveznika protiv nacističke Nemačke brzo se menjala. Za Dalsa je napredovanje Crvene armije na zapad predstavljalo jasnu i prisutnu opasnost po Evropu i buduće američke interese.[l2] Pošto su savezničke snage sada otvorile švajcarske granice sa zapada; komunikacije sa spoljnim svetom išle su mnogo lakše. Dals je mogao da putuje u Pariz ili London na konferencije sa svojim direktorom, gen. Donovanom, i drugima iz obaveštajne zajednice. Istovremeno, Dals je imao mnogo bliže veze sa kontraobaveštajnim korpusom američke vojske i osobljem G-2 u SHAEF i 6. i 12. američkoj armijskoj grupi, kao i s američkom Sedmom armijom dok je ova napredovala kroz Nemačku. U zimu 1944-45, Dals je postigao sporazum sa gen. Masonom, načelnikom švajcarske Tajne službe, tako da američkom poslanstvu u Bernu bude dozvoljeno da instalira bezbedni radio-teleprinterski primopredajnik za direktne komunikacije sa Londonom, Parizom i Vašingtonom. Švajcarske vlasti su bile mnogo popustljivije prema tajnim aktivnostima Saveznika sada, kada se nad nacističkom Nemačkom nadnosio poraz. Bez obzira na to, u februaru 1945, vojna situacija kako na nemačkoj granici, tako i u Italiji ostala je problematična. Kampanja u Rajnlandu se pretvorila u dugu bitku punu gubitaka dok su se Saveznioci probijali uzvodno uz Rajnu, poslednju fizičku barijeru pred srcem nemačke industrije u Ruru.[l3] U Italiji, Saveznici su se zaglavili ispod Gotske linije, koja se protezala od jedne do druge

obale preko Apeninskih planina. Na oba fronta, saveznički gubici su bili depresivno visoki; a Nemci su i dalje pružali nepopustljivi otpor. Citava italijanska kampanja bila je niz teških i skupih napada na uzastopne nemačke linije odbrane postavljene na vrhovima brda, i sada su postojali izgledi da se Vermaht uredno povuče u planine Alpa. U SHAEF-u su sve više rasle brige o postojanju Državne tvrđave u toj oblasti, gde su poslednji ostaci nacističkog režima i njegovi neumoljivi branioci mogli da se okupe radi konačnog uporišta koje je moglo potrajati mesecima; ili čak i godinama. Sposoban nemački vrhovni komandant armijske grupe Jugozapad; feldmaršal Albert Keselring; još je imao više od milion vojnika pod oružjem u severnoj Italiji i Alpima. Još gore; Sovjetski Savez je sada tražio hegemoniju nad Austrijom i Jugoslavijom. Ova potonja bi Sovjetima predala tople jadranske luke i neposredni izlaz na Sredozemno more — što je za zapad bila strateška noćna mora. Uprkos strogim zapovestima iz Londona i Vašingtona; Dals nije ignorisao sve veći broj obraćanja različitih grupa i pojedinaca koji su predstavljali članove nacističke hijerarhije — posebno Haj- nriha Himlera — u potrazi za separatnim mirovnim ugovorom sa zapadom. Prvi mu se zbog toga obratio u novembru 1944. nemački konzul u Luganu; Aleksander fon Nojrat. Posle njega je to u decembru uradio gen. SS i policije Vilhelm Harster; neposredno podređen SS i Vafen-SS gen. Karlu Volfu; najvišem vođi SS i policije i de fakto vojnom upravniku severne Italije. U januaru 1945; jedan Volfov emisar je ponovo potvrdio mogućnost separatnog sporazuma o predaji svih nemačkih snaga u Italiji. Za Dalsa je to bila ponuda previše dobra da bi se tek tako odbila; pa je započeo pregovore sa Volfom pod nazivom Operacija Osvit. Prvi sastanak licem u lice između Dalsovih i Volfovih predstavnika održan je 3. marta 1945; u Luganu. Pol Blum; načelnik službe za kontrašpijunažu X-2 za bernski ogranak; nastupao je u ime OSS; dok je Volfa zastupao SS gen. Eugen Dolman. Kao gest dobre volje; Nemci su pristali da puste dva istaknuta italijanska partizanska lidera — jedan od njih je bio Ferućo Pari; kasnije italijanski premijer. Pet dana kasnije; Dals i Volf se se lično sreli u jednoj sigurnoj kući u Cirihu. Pošto je Keselring 10. marta otputovao na Zapadni front; pregovori su došli u zastoj; ali na- stavljeni su 19. marta; kada je Volf čak pristao da se jedan radio operater OSS odeven u nemačku uniformu stacionira u njegovom

štabuuBolzanu radiboljekomunikacije.Taj agentjebio Čehpoznat pod imenom „Mali Voli" koji je pobegao iz koncentracionog logora Dahau. Značajno je bilo i to što je Volf dostavio spisak umetničkog blaga iz Galerije Ufici u Firenci koje je bio voljan da vrati netaknuto ako pregovori o predaji uspeju.[l4] Tokom tih osetljivih pregovora, Dals je obaveštavao Vašington preko gen. Donovana u štabu OSS, ali odatle su se vesti o kontaktima brzo prenosili sumnjičavim Sovjetima. U OSS je bilo nekoliko sovjetskih špijuna, uključujući maj. Dankana Čaplina Lija, kontraobaveštajnog oficira i pravnog savetnika gen. Donovana, te Morisa Halperina, šefa za istraživanje i analizu u odeljenju za Latinsku Ameriku.[l5] U strahu od separatnog mira, ljutiti Staljin je poslao telegram Ruzveltu i Čerčilu: Nemci na Istočnom frontu imaju 147 divizija. Mogli bi bez štete po svoje ciljeve odvojiti s Istočnog fronta 15-20 divizija i prebaciti ih kako bi pomogli svojim vojnicima na Zapadnom frontu. Međutim, Nemci to nisu uradili i ne rade to. I dalje se mahnito bore za neki nepoznati železnički čvor, Zemljanicu u Čehoslovačkoj, koja im treba koliko i mrtvacu topli oblozi — ali bez otpora predaju tako važne gradove u centralnoj Nemačkoj kao što su Osnabrik, Mannhajm i Kasel. Zar se ne slažete da je takvo nemačko ponašanje više nego čudno, nepojmljivo?[l6] I Ruzvelt i Čerčil su besno odbacili natuknice sovjetskog vođe, ali šteta je bila napravljena. Ruzvelt je konačno shvatio kakvu pretnju predstavljaju Staljin i Sovjetski Savez dva dana pre svoje smrti. Ta epizoda je, praktično, bila početak Hladnog rata. Staljin je sada odbijao da prihvati dogovoreni pakt o razdvajanju Austrije i Nemačke kako bi se prvoj pomoglo da ponovo postane nezavisna država. Načelnici američkog Združenog generalštaba izričito su zabranili nastavak razgovora sa Volfom. Obaveštajni podaci o tim kontaktima došli su do Bormana, i gen. SS i policije Kaltenbruner takođe je naredio da takvi pregovori smesta prestanu — on i Borman nisu želeli da ugroze sopstvene planove.[l7] ZEMLJAK AUSTRIJANAC,ERNST KALTEN B R U N E R , pristupio je Hitlerovom najbližem krugu posle julskog bombaškog pokušaja atentata, kada je on kao šef Glavne

bezbednosne kancelarije Rajha preuzeo komandu nad istragom koja je dovela do hapšenja i pogubljenja zaverenika i zatočeništva njihovih porodica. Zastrašujuća odmazda koju je sproveo visoki, mrtvacu nalik Kaltenbruner; sa licem izbrazadnim ožiljcima, dove- la je do toga da on stekne veliku Firerovu naklonost. U decembru 1944; dodeljen mu je paralelni čin generala Vafen-SS (značajan zbog toga što mu je pored policijske davao i vojnu vlast) i Zlatna značka Partije. Osamnaestog aprila 1945; on je postavljen za vr- hovnog komandanta nemačkih snaga u Južnoj Evropi.[l8] Kaltenbrunerov ađutant; bivši obaveštajni oficir SD maj. Vilhelm Hetl; već je preneo informacije Alenu Dalsu u vezi sa stvaranjem Državne tvrđave (videti 10. poglavlje; strana 128). Hetl je obnovio vezu sa OSS u februaru 1945. preko svog austrijskogprijate- lja; Fridriha Vestena — sumnjivog privrednika koji je profitirao od eskproprijacije jevrejske imovine i robovske radne snage. Obojica su želeli da se dodvore Amerikancima (premda ne tako da uvrede Kaltenbrunera i; posredstvom njega; Martina Bormana); i priče koje su pričali ubrzo su postale još više obmanjujuće i lažne.[l9] Početkom 1944; kada je Hetl u Budimpešti organizovao transport mađarskog jevrejskog življa u logore za istrebljivanje; sprijateljio se sa puk. Arpadom Toldijem; mađarskim komesarem za jevrejska pitanja.[20] Sada; godinu dana kasnije; Toldi je bio zadužen za ;;Zlatni voz.“ Taj voz je bio natovaren mađarskim nacio- nalnim blagom; uključujući i krunske dragulje; dragocene metale; dragulje; slike i velike količine deviza; mahom pokradenih od ma- đarskih Jevreja, Voz — čija je vrednost bila procenjena na 350 miliona dolara (danas bi to bilo približno 6 milijardi) — zaputio se za Berlin i kretao se na zapad kako bi pobegao pred napredova- njem Crvene armije. Dok je prolazio kroz Austriju; Hetl je izvestio Kaltenbrunera o njegovom prisustvu; pa je voz zaustavljen blizu Snana u Tirolu i mnogi naročito vredni sanduci pretovareni su na kamione.[2l] Sadržina tih sanduka i mesto gde se oni nalaze ostali su nepoznati do danas. Navodno; Hetlu je bilo naloženo da koristi Zlatni voz za cenkanje u pregovorima s OSS u pokušaju da se do- govori separatno primirje za Austriju nalik na sporazum o kom se razgovaralo u Italiji. I opet je Dals poslao posrednika — ovaj put višeg oficira OSS po imenu Edžvort M. Lesli — na prvi sastanak sa Hetlom na

švajcarsko-austrijskoj granici. U izveštaju Dalsu, Lesli je izvestio da je Hetl „naravno opasan‘: On je fanatično protiv Rusa i iz tog razloga ne možemo naročito dobro sarađivati s njim... a da ne obavestimo Ruse... Ali ne vidim razlog da ga ne iskoristimo za sprovođenje [zajedničkih] interesa... konkretno za ubrzanje otpora u Austriji osujećivanjem [Tvrđave]... Da bi se izbegle sve optužbe kako radimo s nacističkim reakcionarom... mislim da s njim treba da održavamo kontakt što indirektnije možemo.

[22]

Uveren da je Hetl kanal do Kaltenbrunera, Dals se saglasio: „Ovaj tip zahteva krajnji oprez.“ Pristavši; gen. Donovan je javio: „Ubeđen sam da je [Hetl] Kaltenrbunerova desna ruka i ključni kontakt koji treba razvijati.“[23] Za vreme tih prvih sastanaka, Hetl je otkrio nove pojedinosti o Državnoj tvrđavi. Takođe je naveo kako je u protekle dve go- dine organizovan nacistički gerilski pokret poznat kao Werwolf (Vukodlak), sa pristupom skrivenim skladištima oružja i eksploziva; i velikim fondovima. Oni su mogli da prikupe oko 100.000 predanih SS vojnika i fanatične Hitlerove omladine pod koman- dom još jednog Austrijanca, SS p.puk. Ota Skorcenija — starog Kaltenrbunerovog prijatelja i Hitleru omiljenog vođe Specijalnih snaga, za čiji su impresivni ugled Saveznici jako dobro znali.[24] Te „pojedinosti“ su zapravo bile dezinformacije koje je smišljao Borman, ali one su zadivljujuće uspele da izazovu ozlojeđenost u SHAEF-U; pogotovo kod gen. Ajzenhauera. Kako je izjavio njegov šef kabineta; gen. Bedel Smit: ;;Imali smo sve razloge da verujemo kako nacisti smeraju da zauzmu svoje poslednje uporište medu liti- cama“[25] J O Š O D P O L A S K A I Z N O R M A N D I J E ; gen. Ajzenhauer je koristio odmerenu strategiju dok su različito ustrojene savezničke armije; pod komandom svojih frakcionaških i takmičar- ski orijentisanih zapovednika; napredovale na širokom frontu. Premda glomazan; taj plan je bio politički oštrouman i u skladu sa skromnim sposobnostima regrutovanih vojski. Nagomilana va- trena moć; neiscrpna logistika i nadmoćna podrška iz vazduha bili

su odgovor na nemačku taktičku superiornost na bojištu. Samo je jednom Ajzenhauer odstupio od te strategije; kada je neuspeh savezničke logistike zaustavio široko napredovanje i on je prihva- tio smeli plan za Operaciju Market garden — pokušaj vazdušnodesantnog prodora duboko u Holandiju. Da je ona bila uspešna; brzo napredovanje na istokpreko severnih nemačkih ravnica dove- lo bi ga nadohvat Berlina. Zauzimanje neprijateljske prestonice i trijumfalna parada kroz njene ulice posle pobede oduvek su bili krajnja ambicija svih velikih zapovednika. Ali Ajzenhauerove ambicije su sazrevale i on je imao sve razloge — kako humanitarne; tako i praktične — da ustukne od izgleda da izgubi 100.000 voj- nika za vreme duge i ogorčene ulične bitke za Berlin. Posle više dana razmišljanja; Ajzenhauer je revidirao svoju strategiju za kampanju u Evropi. Dvadešet osmog marta 1945. popodne; on je svoje namere objavio u tri telegrama. Jedan je bio lična poruka Josifu Staljinu — bio je to jedini slučaj u toku rata kada je Ajzenhauer direktno komunicirao sa sovjetskim vođom. Drugi je bio upučen gen. Maršalu u Vašington; a treči je bio za feldmaršala Montgomerija; vrhovnog komandanta britansko- kanadske 21. armijske grupe u Severnoj Nemačkoj.[26] Uprkos žestokom protivljenju nekih svojih generala — pogotovo Patona i Montgomerija; pošto su obojica želela da povedu napad na Berlin — Ajzenhauer je izjavio da glavni udar njegovih armija mora ići na jugoistok; prema Bavarskoj; Austriji i navodnoj Državnoj tvrđavi. Berlin će biti prepušten Crvenoj armiji. Ajzenhauer je tragao za vrednim vojnim plenom; a ne za praznom slavom. D O T A D S U Š V A J C A R S K E V L A S T I počele da se sve više brinu zbog broja nacističkih emisara i izbeglica koji su pokušavali da pređu u Svajcarsku; pa su mnoge od njih zadržavale švajcarske pogranične straže. Svajcarci su Alenu Dalsu stavili do znanja kako bi bilo poželjno da on svoje razgovore vodi diskretnije; i ako je moguće; ne na njihovoj teritoriji. Nisu hteli da prave smetnje; ali želeli su do kraja da zadrže fasadu neutralnosti. U njima je najveći strah i dalje izazivala moguća poplava izbeglica koji se spuštaju u Švajcarsku; pa je za njih glavni prioritet bilo što ranije razrešenje rata. Kao i uvek; Dals je imao elegantno rešenje. Zahvaljujući istorijskoj anomaliji na mapama koja je poticala još iz 1798; italijanska

NEMAČKA VOJSKA se krunila pred snagom Saveznika koji su pohrlili da zauzmu ne samo teritoriju nekadašnjeg Rajha, već i njegove umetnine, industrijske tajne i naučnike.

enklava Kampione d'Italija na obali jezera Lugano bila je potpuno okružena švajcarskom teritorijom, i samo je preko vode imala pristup iz Italije. Za vreme tamne noći 28. januara 1945, oko dvadeset agenata OSS okupiralo je Kampione — u tom trenutku suverenu teritoriju Musolinijeve krnje Italijanske Socijalističke Republike — i prisvojilo ga za Saveznike. Šest karabinjera koji su branili en- klavu nisu se nimalo opirali. Posle toga, švajcarske vlasti su mogle da zažmure na aktivnosti OSS u Kampioneu, pod uslovom da one budu diskretne. Agenti OSS su se iz enklave infiltrirali u Italiju i, u martu i aprilu 1945, Kampione je postao mesto za grozničave pregovore tokom Operacije Osvit (koja je takođe dobila ime Operacija Ukrštenica).[27] U međuvremenu, drugi pripadnici nacističke hijerarhije pokušavali su da spasu sopstvenu kožu otvarajući pregovore sa zapadnim Saveznicima. Izgradnja antisovjetske koalicije ili, makar, primirje sa zapadom kako bi nacisti mogli da nastave borbu pro- tiv boljševičkih hordi, sve je to ostalo samo lep san za Hajnriha Himlera. Tu zbunjujuću samoobmanu sa njim je delio i ministar spoljnih dela Joakim fon Ribentrop i Himlerov pouzdani poslušnik, SS gen. Valter Šelenberg, načelnik stranog obaveštajnog odeljenja SD. Sva trojica su pokušala da razgovaraju o miru preko kon- takata kako u Švajcarskoj, tako i u Švedskoj.[28] U januaru 1945, Šelenberg je bio u Švajcarskoj i pokušavao je da postigne sporazum sa bivšim saveznim predsednikom Švajcarske, Žan-Mari Musijem. Dok je bio tamo, javio je preko gen. Anrija Gisana, načelnika štaba švajcarske vojske, kako bi želeo da stupi u kontakt s Alenom Dalsom, ali od toga ništa nije bilo. Ribentrop je u martu tražio separatni mir sa Britancima preko švedskog bankara Markusa Valenberga, čiji su poslovni interesi toliko dobro napredovali zahvaljujući trgovini s nacistima. Himler je tragao za sličnim spora- zumom preko švedskog diplomate grofa Folkea Bernadotea. Kao podsticaj za to, oko 17.000 uglavnom skandinavskih zatvorenika u nemačkim koncentracionim logorima vraćeno je u svoje domo- vine u konvojima „Belih autobusaa, u humanitarnoj misiji Crvenog krsta. Ukoliko se brzo postigne mir na zapadu, Himler bi zauzvrat bio voljan da poštedi i oslobodi 400.000 Jevreja koji su ostali u Nemačkoj i u tom cilju on je naredio evakuaciju i uništenje logora za istrebljivanje na istoku; međutim, posle toga je, kako se proce- njuje, oko četvrt miliona preživelih iz logora pomrlo od smrzavanja

dok su ih terali kao krdo na zapad u marševima smrti. [29] Postojali su uslovi za Himlerove predloge, među kojima se isticao i zahtev da se ne dopusti da u Nemačku s okupacionom vojskom uđu crnci, u interesu „rasne higijene“.[30] Zapadni Saveznici nisu bili zainteresovani za mračne dogovore sa Himlerom koji je sam sebe obmanjivao; niti za separatni mir. Želeli su bezuslovnu predaju i ratni plen. Posebno su želeli naci- stičku tehnologiju naoružanja, zlato i opljačkane dragocenosti. (Politika Saveznika bila je da se zlato vrati punopravnim vla- snicima; kao i opljačkane umetnine, ali za tu restituciju su zapravo bile potrebne godine i neka opljačkana umetnička dela ni dan- danas još nisu vračena pravim vlasnicima; mnogi muzeji širom sveta imaju eksponate sumnjivog porekla iz nacističke ere koji ne bi izđržali podrobnu proveru načina na koji su tu dospeli.) Martin Borman je bio voljan da da zapadnim Saveznicima ono što su oni želeli — u zamenu za opstanak Adolfa Hitlera, njega samog, i male klike ;;gorštaka“. M A Đ A R S K I Z L A T N I VD Z stigao je 8. aprila 1945; unutar granica takozvane Državne tvrđave kod Verfena u dolini Salzah; gde je bio skriven od savezničkih aviona u jednom tunelu.[3l] SS maj. Hetl; koji je sada u OSS imao šifrovano ime ;;Alperg“; otkrio je da postoji taj voz za vreme daljih razgovora s Edžvortom M. Leslijem. Isto tako je dao informacije u vezi sa lokacijama drugih skladišta nacističkog blaga skrivenog širom Nemačke i; podjednako važno; podržao predlog SS gen. Volfa za vraćanje blaga Galeriji Ufici u Firenci — opljačkana umetnička dela su sada bila podstrek za svaki dogovor.[32j Radiotelefonska veza je uspostavljena između OSS u Bernu i austrijske SS frakcije pod gen. Kaltenbrunerom sa centrom u vili Keri; njegovom domu u Altauseu; u srcu Bavarskih Alpa. Borman je sada imao direktnu liniju komunikacije s Alenom Dalsom preko Ernsta Kaltenbrunera i Operacije Ukrštenica.[33] Tokom druge polovine aprila 1945; događaji u toj zakulisnoj završnici rata u Evropi ubrzavali su iz dana u dan. Četrnaestog aprila; Alen Dals se sreo sa gen. Donovanom u hotelu Ric u Parizu kako bi objasnio svoje ponašanje tokom mirovnih uvertira nacističke hijerarhije. ;;Divlji Bil“ Donovan je jedva čekao da se vrati u Vašington posle Ruzveltove smrti; kako bi se sprijateljio s novim predsednikom i zacementirao položaj OSS. Združeni

generalštab je i dalje bio besan na Dalsa i OSS posle žučne razmene telegrama između Staljina; Ruzvelta i Čerčila u vezi s Operacijom Osvit.[34] Vilijam Dž. Kejsi (kasnije direktor CIA od 1981. do 1987.) prisustvovao je sastanku u Ricu i primetio da se „Dals vr- poljio na stolici, na smenu besan i postiđen... Da budem otvoren, nastao je opšti pičvajz“. Dals je protestovao kako ništa konkretno nije ni postignuto iz njegovih razgovora sa SS gen. Volfom i kako se sve i dalje moglo uverljivo poreći, makar kad su Sovjeti posredi. [35] Bez obzira na to; Donovan je privremeno obustavio Osvit; ali je dozvolio nastavak pregovora u okviru Ukrštenice sa Ernstom Kaltenbrunerom pošto Bela kuća za njih još nije znala. Dals je sa žaljenjem komentarisao tu situaciju: ;;Lako je otpočeti rat; ali ga je teško zaustaviti.w [36] Donovan i Dals su odlučili da zadrže sadržinu razgovora s Kaltenbrunerom za sebe; pošto je bezbednost postala neoprostivo labava. Previše zainteresovanih strana bilo je svesno da iz nacističke hijerarhije preko Svajcarske ili Svedske pristižu navodni mirovni planovi — uključujući i sovjetskog špijuna Kima Filbija koji se kasnije prisetio: ;;Vazduh je bio zasićen uzajamnim sumnjama o predlozima za zaključenje separatnog mira.“[37]

13. poglavlje

„Wa BIST A DOLF HITLER?“

DVADESETDG APRILA 1945, HITLERDVA S VITA je pokorno proslavila njegov pedeset šesti rođendan, ali to nipošto nije bio srećom ispunjen događaj. Himler i Gering su bili prisutni u Firerovom bunkeru u Berlinu kako bi obeležili taj dan, ali su obojica brzo napustili prestonicu i nikad se više u nju nisu vratili..[l] Gering je otputovao u Berhtesgaden u Bavarsku kako bi nadzirao prispeće svoje umetničke zbirke u osam železničkih va- gona iz Karinhola, premda mu je preostalo malo pogodnih mesta da je sakrije. Zapadni Saveznici su sada hitali na istok kroz Nemačku, prema mestu sastanka sa Crvenom armijom na rekama Elba i Mulda. Montgomerijeva 21. armijska grupa skrenula je na severoistok i napredovala je prema Oldenburgu, Bremenu i Hamburgu. Desno od nje, američka Deveta armija Vilijama H. Simpsona i Prva armija Kortnija Hodžisa stigle su do Elbe kod Magdeburga i do Mulde iza Lajpciga. Patonova Treća armija je zavila na jugoistok; grabeći prema češkoj granici. Sva branjena sela koja su se odmah predala bila su pošteđena; ona koja nisu; bila su potpuno uništena i pretvorena u „Memorijale Treće armije“ — strašne podsetnike na to da su tuda prošli Patonovi ljudi.[2] Da bi se napredovanje ubrzalo, gradonačelnike iz mesta koja su bila zauzeta ili uništena često su slali napred sa isturenim američkim izvidnicama kako bi ubedili nepokorne ili spore zvaničnike da je isticanje belih zastava i čaršava na svakoj kući u najboljem interesu stanovništva. Južno od Patona i unutar njegovog zaokreta, Pečova Sedma armija upravo je stigla

do Nirnberga. Dalje južno; De Latrova francuska Prva armija stigla je do predgrađa Stutgarta i zaputila se prema Dunavu i Austriji. Obersalcberg, odmaralište najviđenijih nacista u Bavarskim Alpi- ma, ubrzo će ostati odsečeno od severne Nemačke i pogotovo od Berlina. Za Bormana je situacija postajala kritična; pošto su se Sovjeti spremali da opkole Berlin; dok je Crvena armija pružala klešta napred sa severa i juga. Firer je još odbijao da napusti prestonicu i Bormanovi pažljivo pripremljeni planovi za Aktion Feuerland bili su u opasnosti da propadnu. Letelice Firerovog Fliegerstajfel (letećeg odreda) — Hitlerova lična jedinica za vazdušni transport — stajale su u pripravnosti na berlinskim aerodromima Gatov i Tempelhof kako bi ga prevezle u Bavarsku; Španiju ili drugđe. Ali one će se uskoro naći u dometu sovjetskih artiljerijskih topova.[3] Slično tome; dalekometne leteće lađe Kampfgeschwader 200 — odeljenja Luftvafea za specijalne misije — bile su spremne da odnesu Firera još dalje; iz baze kod Travemindea na Baltičkoj obali. Hidroplani su noću bili stacionirani na jezeru Havel; spremni da svakog momenta odvezu pripadnike nacističke hijerarhije iz Berlina. Ost-West-Asche (Bulevar Ose istok-zapad) — između Brandenburške kapije i Spo- menika pobedi; u srcu grada — raščišćen je kako bi poslužio kao priručna pista. Dvadesetog aprila; Borman je započeo s Operacijom Saraj ili Harem; u okviru koje je veliki broj državnih službenika i dokumenata; uključujući i Hitlerove privatne papire; otpremljen u Bavarsku. Te noći; deset teretnih aviona se okupilo na Gatovu radi evakuacije u Minhen. Devet ih je bezbedno prispelo; ali đeseti se srušio u šumu Hajdenholc dok je leteo u visini krošnji i raspao se u letu. Mnogi Hitlerovi lični dokumenti izgoreli su u zapaljenoj olupini. U toj fazi namera je bila da Firer i njegova svita odlete na jug dva dana kasnije; 22. aprilaJ 4] U MEĐUVREMENU, ALEN DALS JE NASTAV I O pregovore u okviru Operacije Osvit sa SS gen. Volfom; uprkos nedavnim Donovanovim naređenjima da tu misiju obustavi. Dvadeset trećeg aprila; Karl Volf je Dalsu ukazao na to da on sada; posle razgovora sa Hitlerom i Bormanom u Berlinu 18. i 19. aprila; ima sva ovlašćenja da naredi predaju svih nemačkih vojnika u Italiji.[5] Dvadeset četvrtog aprila su i Kaltenbruner i SS p.puk.

Hans Helmut fon Humel odleteli na jug u Austriju da bi preuzeili pregovore u okviru Operacije Ukrštenica od Hetla. Helmut fon Humel je bio Bormanov ađutant odgovoran za evidenciju svih skladišta sa Firerovim poharanim umetninama i lokacija na kojima su se ona krila.[6] Najvažnije takvo skladište bilo je u Altauseu, blizu Kaltenbrunerove kuće; gde se sada u starom rudniku soli nalazio najveći deo Hitlerove umetničke zbirke; ta riznica je trebalo da bude glavni faktor u svim dogovorima sa Dalsom. Događaji su se sada ređali takvom brzinom da su prvobitno dva zasebna toka pregovora — sa Volfom u okviru Osvita i sa Kaltenbrunerom u okviru Ukrštenice — bila nerazdvojno povezana. Dvadeset šestog aprila; Hetl je izvestio Kaltenbrunera o rezultatima nove posete Švajcarskoj, kada se sa oficirom OSS Edžvortom M. Leslijem dogovorio da organizuje lični sastanak Dalsa i Kalten- brunera u Felđkirheu u Austriji, blizu švajcarske granice.[7] Dals je shvatio da je Hetl obična marioneta i da je dobar deo njegovih informacija u vezi sa Državnom tvrđavom veoma sumnjiv.[8] Dals je znao da Austrija ne može da se preda onako kako se predala Itali- ja u septembru 1943. Uprkos tome što je istogmeseca bila formira- na privremena vlada, ta zemlja je ostala sastavni deo Nemačkog Rajha. Šta god bilo rezultat tih razgovora, za Austriju je vreme isticalo, pošto su tenkovi Crvene armije iz 3. ukrajinske frontalne grupacije brzo napredovali na zapad posle zauzimanja Beča. Kal- tenbruner je sigurno imao neki skriveni motiv za pregovore — a to su objasnili predlozi Martina Bormana. (italici se u sledećem odeljku koriste kako bi se obeležili zaključci zasnovani na deduktivnom istraživanju; videti stranu 208 u 16. poglavlju radi dalje diskusije.) U karakterističnom Bormanovom stilu — štap i šargarepa — Kaltenbruner i Humel su Dalsu ukazali na to da je Borman voljan da Saveznicima pružij kao podstrek ili „šargarepu'j informacije o tome gde se nalaze sva umetnička dela koja su nacisti pokrali. Ona će biti predata netaknutaj zajedno sa ostatkom nacionalnog blaga Nemačke, uključujući njene zlatne rezerve, rezerve deviza, obveznice na donosioca i industrijske patente — osim; naravno, znatnog dela tog blaga koji je Borman u potaji već izneo u inostranstvo.[9] Dodatna i izuzetno privlačna šargarepa bio je Bormanovpoduhvat

isporuke Saveznicima primeraka najmodernije tehnologije naoružanja zajedno sa lokacijama na kojima su bili smešteni projektanti, poput Vernera fon Brauna i njegove V-2 jedinice; kao i nuklearnih naučnika iz Uranijumskog kluba. Štaviše; primirje u Italiji će biti smesta ratifikovano.flO] Ali kakva je bila željena cena za ta blaga? Da se zazmuri na bekstvo Adolfa Hitlera, Eve Braun, Martina Bor- mana, Hajnriha ,,GestapouMilera, Hermana Fegelajna iErnstaKalten- brunera. Ostatak nacističke hijerarhije je trebalo da bude prepušten sopstvenoj sudbini. ,,Stap“je bio jednostavan. Nemačka je sada tvrdila da je sposobna da bombarduje istočnu obalu Sjedinjenih Država oružjem za masovno uništenje; znatan napor je bio uložen u to da se ova dezinformacija proda američkim obaveštajnim agencijama, s izvesnim uspehom (videti 16. poglavlje). U ta oružja spadale su bojeve glave naoružane najotrovnijim nervnim agensima koji su ikada smišljenfi sarinom i tabunom.[ll] Pored toga; mnoga skladišta umetničkih dela skrivena u dubokim rudničkim oknima biće uništena eksplo- zivom i zauvek spaljena. Veliki broj najvećih umetnina stvorenih tokom vekova zapadne civilizacioje sađa je bio u ulozi taoca, i ta pretnja je bila sasvim kredibilna posle Hitlerovog ;;Neronovog de- kreta“ od 19. marta. Sa zvaničnim nazivom „Uništenja na teritoriji Rajha“ ovaj dekret je naiagao potpuno uništenje cele nemačke in- dustrijske infrastrukture i tehnologije; iako to nije bilo obuhvaćeno zvaničnom naredbom, podrazumevalo se i uništenje kulturnih dobara i eliminacija svih ključnih ljudi koji bi mogli biti od koristi savezničkim silama.[l2] Odlukaje bila na strani Saveznika, alisatje otkucavao. Prethodnog dana; 25. aprila, grad Berlin je opkolila Crvena armija, a trupe armijske grupe gen. Ivana Koneva stupile su u kontakt sa vojnicima iz Hodžisove američke Prve armije na reci Elbi. Nemačku je prepolovio široki pojas teritorije pod savezničkom okupacijom, i samo su krajnji sever i krajnji jug još bili pod nacističkom kontrolom. NAJVEĆI DNEVNI VAZDUŠNI NAPAD NA BER Ll N do sada lansiran je 3. februara 1945. Sveukupno, 937 lete- ćih tvrđava ispustilo je 2.298 tona bombi, pobivši na hiljade ljudi i nanevši gradu ogromna oštećenja, uključujući tu i četvrt državnih zgrada.

Među drugim đržavnim zgrađama koje su pogođene tog dana bila je i zgrada Rajhskancelarije na ćošku ulica Vilhelmštrase i Fosštrase, gde je Bormanovured bio teško oštećen; glavni štab Gestapa u ulici Princ Albrehtštrase i Rajhsbanka na Hausfogtajplacu bili su praktično uništeni serijom bombi. U pismu ženi od 4. februara; Borman je napisao: Upravo sam se sklonio u kancelariju moje sekretarice po- što je to jedina soba u celoj zgradi koja ima makar nekakve privremene prozore. Jučerašnje bombardovanje je bilo veoma teško. Vrt Rajhskancelarije je neverovatan prizor — duboki krateri, oborena stabla i staze zbrisane masom krša i đubreta. Firerova rezidencija [u zgradi Stare Rajhskancelarije] teško je pogođena nekoliko puta. I Nova Rajhskancelarija je pogođena nekoliko puta; i privremeno se ne može koristiti. Zgrade partijskog kabineta [kancelarije na gornjem spratu centralnog bloka Nove Rajhskancelarije]; takođe je žalosno videti. Telefonske komunikacije su i dalje veoma loše i Firerova rezidencija i partijski kabinet još ne- maju nikakvu vezu sa spoljnim svetom. Kao kruna svega; u ovoj takozvanoj Državnoj četvrti; i dalje nema svetla; struje i vode! Cisterna sa vodom stoji nam ispred Rajhskancelarije i to nam je jedina zaliha vode za kuvanje i pranje! A najgori od svega su klozeti. Ove svinje od komandosa [SS telohranitelji] neprestano ih koriste i ni- ti jedan od njih ne seti se da ponese kofu s vodom da ispere to. Od ove večeri izgleda da ću imati sobu u bunkeru za rad i spavanje.[l3] Sredinom februara; Hitler i njegova svita — uključujući Bormana — bili su primorani da se nastane u Firerovom bunkeru za stalno. Pređsednik Rajhsbanke; dr Valter Funk; odlučio je da prebaci glavninu gotovine i zlatnih rezervi banke na bezbedno; van Berli- na. Blago je otpremljeno u Merkers u Tiringiji; trista dvadeset kilometara jugozapadno od prestonice. Tamo su poluge i devize u vrednosti od oko 238 miliona dolara uskladišteni duboko pod zemljom u rudniku kalijuma Kajzeroda; zajedno sa ogromnom količinom umetničkih dela.[l4] To je bilo samo jedno od 134

sklađišta širom Trećeg Rajha pod kontrolom Martina Bormana. [15] U skladu sa Hitlerovim Neronovim dekretom od 19. marta, mnoga od njih su sada bila minirana jakim eskplozivom kako bi se sprečilo da padnu šaka Saveznicima. U rudnicima soli kod Altausea nalazili su se najvredniji komadi iz Hitlerove zbirke, uključujući Mikelanđelovu Madonu iz Briža, Ohožavanje mističnog jagnjetajz- na van Ajka ili Oltar iz Genta; kao i mnoga druga neprocenjiva blaga. Među bezbrojnim sanducima bilo ih je i osam sa oznakom Vorsicht— Marmor—nicht sturtzen (Pažnja—Mermer—Ne ispuš- taj). Postavljeni pod zemlju između 10. i 13. aprila, nisu sadržali statue, već vazdušne bombe Luftvafea od po pola tone.[16] Za uništenje je bila spremna i zbirka većine umetničkih dela poharanih iz Francuske i zemalja Beneluksa; sada uskladištena u bavarskom dvorcu iz bajke po imenu Nojšvanštajn. Ništa nije smelo da preživi nastupanje Gotterdammerunga Trećeg F.ajha. MEĐU SAVEZNIČKIM TRUPAMA SPREMNIM da nacistima uskrate priliku da unište svoje tajne bili su i Crvenokošci kom. Fleminga iz 30. isturene jedinice. Obaveštajni podaci o tome gde treba tragati sada su kuljali iz kancelarije OSS u Bernu; zahvaljujući dijalogu između Dalsa i Bormana. Cetvrti tim jedinice; pod puk. kom. Patrikom Dalzel-Džobom; počeo je sa nastupanjem na sever između Bremena na reci Veser i Hamburga na Elbi. Njihov zadatak je bio da zarobe najnoviju podmorničku tehnologiju. Hitajući ispred 21. armijske grupe; 4. tim 30. AU bio je prva saveznička jedinica koja je ušla u veliku luku Bremen. Prihvatili su predaju grada od gradonačelnika oko dvadeset četiri sata pre prispeća konvencionalnih snaga; i mali odred Kraljevskih marinaca zarobio je šesnaest podmornica. Dalje na jugu; 55. tim st. por. Džima Glenvila krenuo je 14. aprila prema Slos Tambahu u blizini Bad Sulze u Tiringiji; gde su zarobili kompletnu dokumentaciju Kriegsmarine od 1850. pa do kraja 1944; uključujući i sve dnevnike podmornica i površinskih brodova. Ti arhivi su bili za savezničke pomorske vlasti od ogromne vrednosti i njihovo pronalaženje pro- cenjeno je kao jedan od navažnijih obaveštajnih podviga u čita- vom ratu.[l7] U međuvremenu; posle uspešnog pronalaženja ura- nijumske rude za misiju Alsos; 5. tim pod komandom por. Džej- msa Lambija tragao je po planini Harc za podzemnom bazom za montažu V-2 kod Nordhauzena; sledeći uputstva iz SHAEF-a da

zarobe dokumentaciju i personal u vezi sa programom balističkih projektila. I Spomeničari su disali za vrat borbenim trupama; zap.utivši se da sačuvaju glavna skladišta umetnina skrivena širom Nemačke, uključujuči zamak Nojšvanštajn u Bavarskoj, koji je 4. maja 1945. bio spasen od uništenja, a sa njim i blaga Francuske i zemalja Beneluksa.[l8J C E L O G A P R I L A 1 9 4 5 , B O R M A N je pripremao izvr- šenje svog plana za Aktion Feuerland beskrupulozno i efikasno. Došlo je vreme da se stvari privedu kraju; a među tim nedovršenim poslovima najvažniji je bio onaj koji se odnosio na adm. Vilhelma Kanarisa; koga su sada držali u koncentracionom logoru Flosenburg. Kanaris je znao previše toga o lokaciji skrovišta koje je Borman pripremio za Hitlera u Argentini i o glavnoj usputnoj stanici na Firerovom putovanju između Evrope i Južne Amerike. Petog aprila; Ernst Kaltenbruner je Hitleru izneo veoma optužujuće dokaze protiv Kanarisa. Firer je pomahnitao od besa i potpisao nalog za admiralovo smaknuće. Ovaj je obešen 9. aprila na krajnje ponižavajući način.[l9] U izdvojenom vilajetu Firerovog bunkera — koji su mnogi od tamo zaposlenih nazivali ;;betonskom podmornicom“ — Hitler je živeo klaustrofobičnim životom kapetana podmornice na dnu okeana; sa malo osećaja za vreme i stvarnost događaja koji su se zaista zbivali gore; u svetu.[20j Firer je oduvek bio podložan na- glim promenama raspoloženja; ali njegova mahnitanja su bila sve češća kako se vojna situacija neumoljivo pogoršavala i bio je su- očen sa samoobmanjujućom jalovošću naređenja koja je izdavao. Na konferenđji posvećenoj vojnoj situaciji održanoj u nedelju 22. aprila; na kojoj je prisustvovao i Borman; Firer je eksplodirao u napadu neobuzdanog besa. Prvi put je otvoreno izjavio da je rat izgubljen i ponavljao je kako će umreti u Berlinu. Borman je insistirao da je došlo vreme za let na jug do Obersalcberga kako bi Firer završio svoje lične poslove pre bekstva u skladu sa pripremama obavljenim za Aktion Feuerland, ali Jozef Gebels je ubeđivao Hitlera da to ne čini; kao gaulajter Berlina; Gebels je smatrao da mu je dužnost da umre među ruševinama svog grada. Gen. Jodl je istakao da Nemačka još ima armije na terenu u teoretskom domašaju Berlina — ostatak armijske grupe Centar feldmaršala Ferdinanda Sernera i Dvanaestu armiju gen. Valtera Venka. Firer se nije izjasnio

o vojnim koracima koje treba preduzeti, ali je ponavljao da je odlučan da ostane u Berlinu do kraja. Osujećen, Borman je svejedno nastavio da žonglira mogućnostima koje su mu ostale otvorene. Te noći, on je poslao teleks Geringu u Obersalcberg ukazavši mu na to da je Firer indisponiran. Bila je to zamka i Gering je upao pravo u nju. Sutradan je on poslao telegram u Firerov bunker izjavivši da će, ukoliko ne bude dobio suprotne instrukcije, preuzeti punu komandu nad Rajhom od 22.00 sata te večeri, u skladu s njegovom odgovornošću imenova- nog naslednika Hitlera. Borman je o tome smesta izvestio Firera, podstakavši ga da poništi dekret o nasleđivanju pošto Gering očigledno sprema puč. Isprva, Hitler je oklevao. Borman je onda Geringu poslao teleks optuživši ga za izdajničko ponašanje; ali isto tako navevši kako protiv njega neće biti preduzeto ništa ukoliko podnese ostavku na sve svoje mnogobrojne državne funkcije. Samo sat kasnije, Geringova ostavka je bila na Firerovom stolu. To je bilo shvaćeno kao potvrda njegove izdaje; i odredu SS u Obersalcbergu bilo je naređeno da Rajhsmaršala stavi u kućni pritvor. Pošto je tako Gering ostao skrajnut; Borman je usmerio paž- nju na proterivanje Himlera. Taj zadatak mu je bio jednostavan pošto je Radio Stokholm objavio da Rajhsfirer-SS pregovara sa savezničkim silama o predaji nemačkih snaga na zapađu. Hitler je besno izjavio: ;;Nikada me jedan izdajnik neće naslediti kao Firer!“ Borman je postigao svoju krajnju ambiciju — da uništi sve takmace; kandidate za moć i uticaj u ulozi jedinog Firerovog nesumnjivo pouzdanog zamenika.[2l] Ipak; bila je to u neku ruku Pirova pobeda; pošto je 25. aprila Crvena armija dovršila opkoljavanje Berlina; a Obersalcberg je bio pod temeljnim bomba- rdovanjem Lankastera iz eskadrona RAF broj 617; te je tako postao beskoristan kao jazbina za skrivanje tokom ma kakvog planiranog bekstva na jug.[22] Jurnjava u skloništa verovatno je Geringu sačuvala život; pošto su se njegovi SS čuvari spremali da ga smaknu kad su se oglasile sirene. Potvrda Bormanove ukupne pobede u intrigama na nacističkom dvoru došla je 26. aprila; kad je Hitler unapredio gen. Roberta Ritera fon Grajma u čin feldmaršala i imenovao ga za vrhovnog zapovednika Luftvafea. Borman je si- gurno bio u ekstazi zbog Hitlerovog prvog naređenja izdatog Riteru fon Grajmu: trebalo je da ovaj odleti u štab Karla Denica u Plenu i uhapsi Hajnriha Himlera zbog izdaje. Međutim; to nije bilo

moguće pošto je Riter fon Grajm ranije tog dana bio teško ranjen hicima Crvene armije pre nego što je sleteo u Berlin avionom kojim je pilotirala avijatičarka-kaskađerka Hana Rajš. IAKO J E GLAVNINA DEPOZITA RAJHSBANKE bila prebačena u rudnik Kajzeroda kod Merkersa, još je mnogo toga ostalo u Berlinu; navodno da bi se Vermahtovi branioci grada plaćali u gotovini. Na sastanku između Firera; dr Funka i Bormana održanom 9. aprila; donesena je odluka da se preostalo zlato i devizne rezerve iz Rajhsbanke prebace u Bavarsku. Njih je trebalo preneti u takozvani ;;Bormanov bunker“ u Minhenu; drumom u konvoju šest Opel Blic kamiona i u dva specijalna voza sa tajnim imenima Adler i Dohle — ;;Orao“ i ;;Čavka.“ Vozovi i kamioni su napustili Berlin 14. aprila ali im je trebalo bezmalo dve nedelje da stignu u Bavarsku; zbog razorene putne i železničke mreže; kao i usled hroničnog nedostatka benzina.[23] Posle Operacije Saraj/Harem i egzodusa sporednog osoblja iz Firerbunkera 22. aprila; Borman je naložio SS gen. Kaltenbruneru da odleti na jug kako bi izvršio Operaciju Ukrštenica Alena Dalsa. Kaltenbruner je zaključio kako mu je bolje da napravi sopstveni aranžman za preživljavanje umesto da se osloni samo na Aktion Feuerland. Kao šef RSHA; naredio je SS gen. Jozefu Spacilu da povede grupu SS vojnika kako bi uklonili sve što je ostalo od vrednosti u sefovima Rajhsbanke — akcije; dragulje i 23 miliona zlatnih rajhsmaraka; što je vredelo 9; 13 miliona đolara (u današnjem novcu; približno 110 miliona). Jedan od poslednjih teretnih aviona koji su napustili grad preneo je taj plen u Salcburg u Austriji. Odatle je kamionima odvezen u grad Rauris u visokom Tirolu i zakopan u obližnjoj šumovitoj planini. Ova najveća oružana pljačka u istoriji ubrzo je privukla pažnju Martina Bormana; koji je prokomentarisao svom savezniku; ;;Gestapo“ Mileru: Pa; Ernst se i dalje brine za Ernsta. U sveukupnoj slici to ne znači mnogo. Ali saznaj gde je to odneo. Kad bude zakopano — a to će verovatno biti u nekom austrijskom jezeru blizu njegovog doma — bilo bi dobro da na blago pripazi jedan od naših partijskih gaulajtera. Kaltenbruner možda neće

dočekati kraj rata, a partija bi mogla od toga kasnije da se okoristi.[24] U stvarnosti, udarivši na svoje, Kaltenbruner je potpisao sopstvenu smrtnu presudu; ali on je Bormanu još bio od koristi sve dok su još trajali razgovori sa Dalsom. Saveznici su pronašli manje od 10 procenata tog ogromnog blaga. Ostatak se koristio za finansiranje raznih mreža za bekstvo nacističkih ratnih zločinaca od pravde u posleratnim godinama.[25] Konačno odobrenje za primenu Operacije Osvit/Ukrštenica došlo je u obliku tri ;;signala najvišeg prioriteta“ iz Vašingtona 27. aprila 1945. ujutro.[26J Bila su potrebna dva dana da se svi predstavnici različitih strana sastanu i potpišu dokument o stvarnoj predaji nemačkih snaga u Italiji. U međuvremenu, Borman je jedva stigao da aktivira finalnu opciju za Aktion Feuerland (videti 15. poglavlje i bekstvo u Tonder). Drugog maja 1945. u 14.00 na snagu je stupio istovremeni prekid ratnih dejstava Saveznika i Nemaca u severnoj Italiji. [27] Pet minuta pre toga; osamnaeštogodišnji radio spiker; Rihard Bajer; pročitao je poslednju vest na Grossdeutscher Rundfunk (Radio servis Velike Nemačke) iz podzemnog studija u berlinskoj ulici Masurenale: ;;Firer je mrtav. Živeo Rajh!“[28] Ali gde je bilo Hitlerovo telo? TO JE BILO PITANJE KOJE SU POSTAVILI prvi sovjetski vojnici koji su tog jutra u 9.00 ušli u Firerov bun- ker. Nekoliko dana ranije; 29. aprila; specijalni odred SMERŠ (kontraobaveštajne službe NKVD-a) pri glavnom štabu 3. udarne armije osnovan je na Staljinovo insistiranje; izričito radi pronalaženja Adolfa Hitlera; živog ili mrtvog. Tim SMERŠ je stigao do Rajhskancelarije nekoliko trenutaka pošto ga je zauzela Crvena armija. I pored intenzivnog pritiska iz Moskve; njegova potraga je bila neuspešna. Iako su ugljenisana tela Jozefa i Magde Gebels brzo pronađena u vrtu razrovanom granatama; nije pronađen nikakav dokaz o smrti Adolfa Hitlera ili Eve Braun. Tog ranog popodneva 2. maja; odmah za jurišnicima i oficiri- ma NKVD; grupa od dvanaest lekarki i njihovih pomoćnica iz sanitetskog korpusa Crvene armije prva je ušla u bunker. Predvodnica grupe je savršeno govorila nemački i upitala je jednoga od četvoro

ljudi koji su još bili u bunkeru; elektrotehničara Johanesa Hentšhe- la: „Wo bist Adolf Hitler? Wo sind die KlamottenV‘ (;;Gde je Adolf Hitler? Gde je svečana ođeča?“). Cinilo se da ju je više zanimala gar- deroba Eve Braun nego sudbina Firera Trećeg Rajha.[29] Neuspeh da pronađu prepoznatljivi leš mučiće sovjetske vlasti mnogo mese- ci; ako ne i godina.[30] Tog dana, sovjetske zvanične novine Pravda donele su vest: „Objava Hitlerove smrti je bila fašistička varka.“[31 ]

Fotografija sa prethodne strane: Na ovoj fotografiji iz 1945. vidi se Nova Rajhskancelarija razorena posle godina bombardovanja i žestoke Bitke za Berlin. Izgrađena kao središte Hiljadugodišnjeg Rajha, ova grandiozna zgrada potrajala je manje od jedne decenije. Ovde se vidi Dvorište časti sa dva oklopljena automobila parkirana s leve strane. Oni su uvek bili pri ruci za slučaj da Hitleru zatreba da pobegne iz Berlina u oklopnom vozilu. U svakom slučaju; nisu upotrebljeni.

14. poglavlje

BUNKER

F I R E R O V B U N K E R ; ispod zadnje strane I vrta zgrade Stare Rajhskancelarije u ulici Vilhelmštrase u državnoj četvrti Berlina; građen je u dve faze. Radove je izvodila građevinska kompanija Hohtif AG; preko svoje filijale — koja je isto tako sagradila i Berghof; Hitlerovo odmaralište u Bavarskim planinama; kao i njegovu Vučju jazbinu u Rastenburgu. Prvobitna struktura Firerovog bunkera; koja je kasnije dobila ime Forbunker (pred-bunker); bila je namenjena samo kao sklonište od vazdušnih napada za Hitlera i njegovo osoblje u Reichskanzlei (Rajhskancelariji). Izgradnja je počela 1936. i bila je zgodno prikrivena radovima na novoj prijem- noj dvorani koja se u to vreme gradila na zapadnom; zadnjem pro- čelju Stare Rajhskancelarije. Izgradnja masivne Nove Rajshkance- larije Alberta Spera; koja je spreda izlazila na Fosštrase i spajala se sa Starom u obliku slova L na jugu; bila je praktično gotova u januaru 1939. U okviru ovih zgrada i susednih blokova kasarni SS postavljenih pravcem sever-jug na zapadnoj strani ulice Herman Gering; od samog početka su bila dva veoma velika kompleksa povezanih podzemnih skloništa; radnih prostorija; garaža i tunela. Osamnaestog januara 1943; u odgovoru na teže bombe koje su koristile savezničke vazduhoplovne snage; Hitler je naredio Šperu da proširi sklonište ispod Stare Rajhskancelarije izgradnjom dubljeg kompleksa. Pod nadzorom arhitekte Karla Pipenburga; iskopavanje za ovaj Firerov bunker; ili Hauptbunker (glavni bun- ker); pod šifrom ;;B207“; obavljeno je ispod i zapadno od For- bunkera. Glavni radovi su bili dovršeni 1943; po ceni od 1;35 miliona rajhsmaraka — što je bilo pet puta skuplje od prvobitnog

skloništa. Međutim, tek je 23. oktobra 1944. dr Hans Hajnrih Lamers, državni sekretar Rajhskancelarije, bio u mogućnosti da obavesti Hitlera kako su nove prostorije u potpunosti spremne za njegovo korišćenje. Novi bunker je ležao sedam i po metara ispod vrta Stare i 130 metara severno od zgrade Nove Rajhskancelarije. Dva sprata dublji nego Forbunker; Firerovbunker j e bio spoj en s nj egovom zapadnom stranom i povezan sa njim hodnikom, vazdušnom komorom i stepeništem koje se spuštalo. Novi kompleks je imao dva glavna pristupa: taj put iz Forbunkera i još jedno stepenište na suprotnom kraju koje je vodilo gore u vrt Rajhskancelarije. Tavanica Firerovog bunkera bila je napravljena od armiranog betona debelog tri i po metra; spoljni zidovi su bili debeli i do četiri metra, a teška čelična vrata razdvajala su razne odeljke i hodnike. Bunker je bio ugrađen u peskovito tle Berlina ispod nivoa vode, pa su pumpe neprestano rađile kako bi se sprečilo vlaženje. Kompleks je imao sopstveno nezavisno snabdevanje vodom i pogon za pročišćavanje vazduha, i bio je osvetljen i zagrevan električnom strujom koju je generisao dizel motor kakav se koristio u podmornicama. Tlocrt Firerovog bunkera se generalno sastojao od niza soba koje su se pružale s obe strane centralnog hodnika, podeljenih u spoljni i unutrašnji deo.[l] Spoljni deo, najbliži pristupu iz Forbunkera, sastojao se od praktičnih prostorija poput soba sa mašinama, skladišta, tuševa i toaleta. Unutrašnja polovina hodnika funkcionisala je kao prostor za prijem i konferencije, a odatle su se dalje nizale sobe za telefon i telegraf, stanica za prvu pomoć, odaje za bolničare, sobare i medicinsko osoblje i Firerove privatne odaje. Iza male prostorije za osveženje, bila je tu njegova radna i dnevna soba, kao i Hitlerova spavaća soba i kupatilo; od kupatila su druga vrata vodila do spavaće sobe i garderobe Eve Braun. Nijedna od tih soba nije bila veća od 13 kvadratnih metara. Udobno op- remljen predmetima donesenim iz Rajhskancelarije i sa slikama na zidovima, kompleks bunkera je imao i kuhinju nakrcanu lu- ksuznom hranom i vinom. U filmovima je on prikazivan kao sivi, vlažni betonski podrum, ali iako su se uslovi svakako pogoršali krajem aprila 1945, kada su se voda i prašina sa bombardovanih ulica probile u gornje delove kompleksa, neki pozni posetioci

Firerovog bunkera — poput avijatičarke Hane Rajš — govorili su da je bio „luksuzan“. Glavna slabost bunkera sastojala se u tome što on nikada nije bio projektovan kako bi služio kao Firerhauptquartier, ili komandni štab. Pošto je silina savezničkog bombardovanja sredinom februara 1945. prisilila Hitlera i njegovo osoblje da se za stalno presele pod zemlju, sredstva za komunikaciju bila su žalosno neadekvatna za praćenje svakodnevnog razvoja ratne situacije. Telefonska centrala; prikladnija za potrebe omanjeg hotela, uopšte nije mogla da se izbori s neophodnim obimom saobraćaja. Pored pristupa iz Forbunkera do zgrade Stare Rajhskancelarije na površini; gornji Forbunker je imao i podzemne veze kroz tri tunela. Jedan je vodio na sever, do Ministarstva spoljnih dela; jedan je presecao Vilhelmštrase prema istoku, do Ministarstva propagande; a jedan se pružao na jug i povezivao sa lavirintom skloništa ispod Nove Rajhskancelarije — zbunjujućeg brloga prolaza i stepenica koji se tokom godina u mnogome izmenio — i takođe je imao podzemni izlaz za slučaj opasnosti do trećeg, dubljeg tajnog skloništa za koje je znala samo odabrana nekolicina.[2] Hitler je svoje privatne odaje imao u Staroj Rajhskancelariji tokom čitavog rata sve dok u februaru 1945. nije bio primoran da ode pod zemlju. Da bi došao do tog tajnog skloništa, Hitler nije morao da napušta privatnu radnu sobu: kao deo Hohtihovih iscrpnih podzemnih radova, izgrađen je i jedan tunel koji je povezivao Hitlerove odaje direktno sa skloništem. Tunelu se moglo pristupiti kroz vrata prekrivena kliznom pločom od tankog betona skrivenom iza police za knjige u radnoj sobi. Taj tunel je, opet; bio povezan sa berlinskim sistemom podzemne železnice prolazom dugim pet stotina metara. Treće sklonište je imalo sopstveno snabdevanje vodom, toalete i ostavu za hranu i naoružanje dovoljno veliko da tamo dvanaest ljudi boravi dve sedmice. Borman nikada nije zaista planirao da ono bude upotrebljeno; bila je to jednostavno jedna od mogućnosti koje su Hitleru stajale na raspolaganju za bekstvo iz Berlina. Ali u petak, 27. aprila 1945, bilo je to očigledno sredstvo za bekstvo pomoću kojeg će se Firer udaljiti od razornih granata koje su pljuštale po državnoj četvrti Berlina dok su se sovjetske trupe probijale u grad iz tri pravca.

TOG DANA, U PRIVATNOJ RADNJ SOBI bunkera; Eva Braun je sedela za stolom i pisala; Hitler se vrpoljio na sofi. Jedan SS telohranitelj je stajao u stavu mirno kod otvorenih vrata. Hitler mu je prišao i pitao ga za žrtve napolju; tupi udari artiljerijskih granata čuli su se i osećali čak i tako duboko pod zemljom i kroz debele zidove. SS oficir se prisetio kako se činilo da je Hitler tada doneo neku odluku. Progovorivši kao da se obraća okupljenoj publici, lider srušenog Trećeg Rajha rekao je da sve dok on bude živ neće postojati nada za konflikt između zapad- nih Saveznika i Rusije. Ali pred njim je bila teška odluka: živ, on bi mogao da povede nemački narod u konačnu pobedu — ali ako ne preživi, uslovi za tu pobedu nikada se neće postići. ;;Nemačka“, rekao je on, „može da se nada budućnosti samo ako ceo svet pomisli da sam mrtav. Moram...“ — tu je zaćutao.[3j Opčinjeni esesovac se brzo trgao iz transa i elegantno salu- tirao kada su dvojica od pet-šest najmoćnijih i najopasnijih ljuđi iz nacističke hijerarhije ušla u prostoriju: Rajhslajter Martin Borman i SS i policijski gen. Hajnrih ,,Gestapo“ Miler, šef Tajne državne policije.[4] Stražara su poslali napolje. Borman i Miler su doneli vest namenjenu samo Hitleru i ona ga je prodrmala do srži: bila je to objava Radio Stokholma da Rajhsfirer-SS Hajnrih Himler — njegov„odani Hajnrih“ — pregovara sa Saveznicima o predaji nemačkih snaga na zapadu. Hitlerov bes zbog Himlerove izdaje ostavio je Bormana u neprikosnoveno uticajnom položaju, ali sada je ključna bila pravovremenost. Bilo je mnogo prilika od 21. aprila, ali Hitlerova odbijanja da ranije krene ograničila su Bormanove brižljivo isplanirane opcije. Svejedno, 27. i 28. aprila još su postojale potencijalno izvodljive kopnene trase za napuštanje Berlina. Armijski komandant odbrane berlinske oblasti, gen. Helmut Vajdling, ponudio je da se upotrebi četrdeset tenkova koje je još imao na raspolaganju za predvođenje pokušaja proboja na zapad, preko mosta na reci Havel kod Pihelsdorfa, kako bi se obezbedilo Hitlerovo bekstvo iz prestonice.[5] Ali Bormanovi planovi su nalagali da Firer odleti avionom, i on je morao da bude siguran kako će Hitlera i njegovu grupu dopremiti na neko mesto gde bi mogla da ih pokupi letelica sposobna da ih iznese iz Evrope pod okupacijom Saveznika.

B O R M A N J E V E O M A B R Z O shvatio koliko je nedos- tatan komunikacioni sistem. Jedna zasebna soba u bunkeru ko- ristila se kao teleks centar, kojim su upravljali predani mornarički operateri sa sedam mašina, među kojima su tri bile ključne za Rajhslajterove planove. Borman je već poslao i potpisao poruku „Potvrđujem predloženi prevoz preko moraM glavnim operativ- cima duž planirane trase Firerovog bekstva koristeći još nepro- valjenu nacističku šifru; koju su Britanci nazivali ,;Vršalicom“.[6] Tu šifru je koristila Bormanova privatna komunikaciona mreža sazdana oko mašine za šifrovanje Simens i Halske, T43 Schliisselfernschreibmaschine, koja je čuvana kao najstroža tajna (videti 11. poglavlje, strana 134).[7] Adm. Hans-Erih Fos;[8] Hitlerov oficir za vezu sa ratnom mornaricom, prvi je skrenuo Bormanu pažnju na Simens i Halske T43 kad mu se potonji obratio krajem 1944. Bormanu je bilo potrebno da uspostavi potpuno sigurnu komu- nikacionu rnrežu, sposobnu da dopre do podmornica na pučini i zemaljskih stanica u Španiji i na Kanarskim ostrvima, kadru da prenosi poruke preko Atlantika do Buenos Airesa. Modifikovana verzija mašine T43 bila je upravo ono što mu je trebalo. Do februara 1945; Borman je već preuzeo kontrolu nad svim tim adaptiranim mašinama, a 15. aprila tim adm. Fosa je ugradio tri takve u Firerov bunker i poslao tamo svoje mornaričke opera- tere; koji su nastavili sa primopredajom poruka sve dok Borman nije napustio bunker 1. maja. Najmanje jedna mašina bila je kod agenata Abvera u Španiji, još jedna u tajnoj ispostavi Vilja Vinter na Fuerteventuri, na Kanarskim ostrvima;[8a] i još jedna u Buenos Airesu. Osam podmornica adm. Karla Denica takođe je nosilo te supertajne mašine. Posle 20. aprila, Denica je šest ma- šina čekalo u Flensburgu, gde je on preselio svoj štab na kraju rata; omogućivši tako Bormanu da prenosi naređenja o konačnom pokretu i transportu, kako bi ih izvršili ostaci podmorničke flote sa bazom u Kristiansandu u Norveškoj. Sa tako postavljenom komu- nikacionom mrežom, Borman je mogao da se posveti organizaciji izvođenja Firera i njegove grupe iz Berlina. □ D J A N U A R A D D A P R I L A 1 9 4 - 5 ; Martin Borman i njegov saveznik ;;Gestapo“ Miler su bili čuvari kapija koji su kontrolisali svaki pristup Hitleru. Dok su definisali konačne planove za bekstvo, pomagao im je Bormanov pajtaš u piću; SS gen.

Herman Fegelajn. Još od početka 1943, Fegelajn je bio oficir za vezu Rajhsfirer-SS Hajnriha Himlera na Firerovom dvoru tako da je znao mnoge tajne. Štaviše, kao muž sestre Eve Braun, Gretl, i Evin bliski lični prijatelj, Fegelajn je bio jedan od Hitlerovih najpouz- danijih ,,gorštaka“.[9] Najvažnije je najpre bilo odrediti praktične lokacije sa koje je Firer mogao odleteti avionom i doneti ođluku o načinu da se on tamo dovede. Ogromna sovjetska omča brzo se stezala, a odbrana centralnog Berlina bila je sve više očajnička. U čitavom gradu, gen. Vajdling je imao približno 45.000 vojnika i 40.000 staraca iz Volkssturm (Civilne zaštite), kojima je raspolagala berlinska policija zajedno sa dečacima iz Hitlerove omladine.[l0] Dvadeset drugog aprila, SS gen. Vilhelma Monkea — ultraodanog oficira i veterana iz borbi, pripadnika Vafen-SS — Hitler je lično imenovao za komandantaborbene grupe koja če braniti Državnu četvrt oko zgrade Rajhstaga i Rajhskancelarije, dejstvujuči nezavisno od Vajdlinga. U ovoj Kampfgruppe (borbenoj grupi) Monke je imao manje od 2.0 ljudi: oko 800 iz bataljona SS garde „Leibstandarte Adolf Hitler“; 600 ljudi iz pratečeg bataljona Rajhsfirera -SS (jedinica Himlerovih telohranitelja); Firerovu prateču četu (mešovitu jedinicu sastavljenu od pripadnika kopnene vojske i avijacije); i mnoge druge pokupljene iz rezerve. Pored toga, tu je trebalo da bude i možda 2.0 ljudi iz takozvanog Slobodnog korpusa Adolfa Hitlera, sačinjenog od dobrovoljaca iz cele Nemačke koji su pohrlili Fireru u odbranu, pa čak i izvesnog broja sekretarica i drugih pripadnica državnog osoblja koje su takođe uzele oružje u ruke.fll] Sa tako bednim resursima, Vajdling i Monke su se suočili sa oko 1,5 miliona vojnika Crvene armije iz 1. Ukrajinskog fronta maršala Konjeva i 1. Beloruskog fronta maršala Žukova. Iako su aerodromi Tempelhof i Gatov več bili u sovjetskim rukama ili pod vatrom sovjetskih topova, još je na raspolaganju bilo više privremenih uzletišta. Osu istok-zapad duž bulevara Unter den Linden još su koristili laki avioni, ali pri sletanju transportera Junkers Ju 52 sa mornaričkim vojnicima koji su došli da se pridruže garnizonu tamo je bilo uništeno nekoliko letelica koje su naletele na rupe od granata i tako oštetile stajni trap, onemogućivši dalja uzletanja. Tromotorac Ju 52 bio je tip najpodesniji za to da odveze Firera i njegovu grupu; standarđna transportna letelica Luftvafea tokom rata, bila je stara, spora, ali izuzetno robusna, mogla je da

nosi do osamnaest putnika i trebala joj je relativno kratka pista za uzletanje i sletanje. Fegelajn je proverio preostale moguće oblasti za preuzimanje; široki bulevar kod Hohencolerndama nije bio sa- vršen, ali je bio najbolji od svega raspoloživog. Sistem podzemne železnice — U-ban — nudio je bezbeđni put od državne četvrti do Ferbeliner Placa, a odatle (pod uslovom da taj kraj i dalje dr- že nemačke trupe) preostajala je kratka vožnja do predloženog uzletišta. Za izvršenje plana od ključne važnosti je bilo najažurnije moguće praćenje situacije na terenu, i za vreme svojih izviđanja Fegelajn je pronašao oficira u koga se mogao pouzdati da će mu slati najnovije podatke. Dvadesetčetvorogodišnji SS por. Oskar Šefer, veteran iz Francuske i s Istočnog fronta gde je bio pešadinac Va- fenSS, nekoliko puta je ranjavan.[l2] Sada je imao zvanje pancer- oficira i bio je pridodat SS 503. teškom tenkovskom bataljonu, a njegovTigar II („Kralj Tigaru) bio je jedan od šačice tih čudovišta teških šezdeset tona, koja je preostala u toj jedinici i još se borila u srcu Berlina. Dvadeset sedmog aprila 1945, kasno uveče, Šefera i dva njegova druga pozvali su u komandni bunker kod Rajhskan- celarije sa naređenjem da se jave direktno SS gen. Monkeu radi

podnošenja iscrpnog izveštaja o situaciji na Ferbeliner Placu i Hohencolerndamu. Monke je Šefera podrobno ispitao — ovaj je bio lakše ranjen u akciji — o rasporedu njegovih vojnika i mogućnosti da se „Ivani“ probiju napadom na njegove položaje. Sefer je rapo- rtirao što je mogao detaljnije: po njegovom mišljenju; položaje nisu mogli da drže duže od još dva dana, a preostala dva oficira su se sa tim složila. Pošto je Šefer počinuo preko noći, Monke mu je dode- lio toliko željeni Viteški krst; zapisavši odlikovanje ovome u So- Idaten Buch. “ G E S T A P O ” M I L E R J E S A D A M O G A O D A izvrši svoje i Bormanove planove za odvođenje Firera iz Berlina — ali najpre; oni koji su bili odabrani za bekstvo morali su da ;;umru“. Fegelajn je prvi nestao u dimnoj zavesi zbrke; laži i prikrivanja kojim će biti maskirano bekstvo svih glavnih učesnika. Postojaće nekoliko verzija Fegelajnove smrti. U jednoj ga je SS p.puk. Peter Hegl uhvatio u njegovom Berlinskom stanu; u civilnoj odeći; spremnog da pobegne zajedno sa svojom ljubavnicom; koja je različito ;;identifikovana“ kao Mađarica; Irkinja udata za mađarskog diplomatu; i tajna agentkinja Saveznika.[l2a] Fegelajn je navodno nosio sa sobom veliku količinu gotovine; kako nemačke; tako i strane; kao i nakit; čiji je jedan deo navodno pripadao Evi Braun (premda je i to bilo samo rekla-kazala). Hegl; bivši policajac dobro poznat Hajnrihu Mileru; biće ustreljen u glavu prilikom bekstva iz bunkera i umreti 2. maja 1945.[l3] Jedan SS oficir je rekao da je ubio Fegelajna pre nego što je ovaj uspeo da se vrati u bunker; dok je drugi navodni svedok čak tvrdio kako ga je Hitler lično ;;ustrelio iz pištolja“. Većina je tvrdila da je on bio streljan; možda čak i posle isleđivanja koje je sproveo Miler i zasedanja prekog suda kojim je predsedavao Vilhelm Monke — ali Monke će kasnije poricati da je uopšte održana takva sednica prekog suda. Po knjizi Nacistički milioneri Keneta D. Alforda i Teodora P. Savasa; Valter Hiršfeld — bivši SS oficir koji je radio za američki Kontraobaveštajni korpus u Nemačkoj — razgovarao je s Fegelajnovim ocem Hansom krajem septembra 1945. Hans Fegelajn je Hiršfeldu izjavio: ;;Mislim da mogu sa izvesnošču da tvrdim kako je Firer živ. Javljeno mi je preko specijalnog glasnika [jednog SS šturmbanfirera]... pošto je njegova smrt već bila objavljena.“ Kurir je navodno

preneo sledeću poruku od Hermana Fegelajna: „Firer i ja smo bezbedni i dobro nam je. Ne brini za mene; javljaću ti se još, premda ne za neko vreme. [Kurir] je takođe rekao da je onog dana kada su Firer, Herman i Eva Braun napustili Berlin... došlo do jakog kontranapada u Berlinu kako bi se zauzela pista sa koje bi oni mogli da uzlete.“ Hiršfeld je navodno bio zbunjen: „Mnogi SS oficiri tvrde da je Firer mrtav i da mu je telo spaljeno!" Međutim, Fegelajn ga je navodno uveravao kako je to samo bila dimna zavesa. „Sve su to pouzdani i pravi esesovci kojima je naređeno da to izjave. Držite na okujužnu Ameriku.“[l3a] Zapravo; Fegelajn je doleteo u Berlin 25. aprila u avionu Ju 52 koji mu je na raspolaganje dao Hajnrih Himler. Onda je otišao u svoj stan; i dok je komunicirao sa Bormanom i Milerom osmatrao je privremeno uzletište kod Hohencolerndama. On će u tajnom tunelu za bekstvo u podzemnu železnicu sačekati svoju svastiku i Adolfa Hitlera. Ju 52 se potom vratio u svoju bazu kod Rajhlina; na isti onaj aerodrom sa kog je; kako se veruje; kap. Peter Baumgart doleteo u Berlin. Isti taj pilot upravljao je avionom u povratku iz Berlina; 28. aprila. Hitlerov lični pilot; SS grupenfirer Hans Baur; potvrdio je da je zet Eve Braun uvek leteo avionom Ju 52; ali Baur je kazao kako nije video sletanje dvadeset osmog; niti je bio obavešten o njemu. On je iste te noći pratio dvoje svojih starih letačkih drugova; Hanu Rajš i Ritera fon Grajma; do privremene piste kod Brandenburške kapije; ali porekao je da je video ijedan Ju 52 na zemlji. Međutim; Rajševa; koja je odletela iz Berlina dvadeset osmog; sa novoimenovanim načelnikom ratnog vazđuhoplovstva; šefom Luftvafea Riterom fon Grajmom; rekla je da je uzletela ;;oko ponoći“ i baš dok se njen trenažni avion Arado AR 96 ođlepljivao od tla; oboje su videli jedan transportni avion Junkers 52 ;;blizu piste... Jedan usamljeni pilot stajao je kraj njega u senci. Očigledno je nekoga čekao“. Moguće je da su Rajševa i Fon Grajm; leteći u visini krovova kako bi izbegli sovjetske lovce; možda videli na tlu kod Hohencolerndama letelicu za bekstvo; manje od devedeset sekunđi pošto su uzleteli sa piste kod Brandenburške kapije.[l3b] Stvaranje mita o Fegelajnovom smaknuću bila je prva Milerova savršena obmana; a ubrzo posle nje usledio je njegov majstorski potez.[l4]

(.Italici u sleđećem pasusu koriste se za označavanje zaključaka zasnovanih na deđuktivnom istraživanju; videti str 208 u 16. poglavlju radi dalje diskusije.) ODMAH POŠTO JE POČELA DA OTKUCAVA PONOC 28. aprila 1945, dok su ostali stanovnici Firerovog bunkera pokušavali da malo odspavaju, započelo je Hitlerovo bekstvo. Firer\ njegova voljena kuja Blondi, Eva Braun, Borman, Fegelajn ijoš šest pouzdanih vojnika iz bataljona SS garde „Leibstandarte Adolf Hitler" tiho su šmugnuli kroz Forbunker naviše, do njegovih privatnih odaja u zgradi Stare Rajhskancelarije. Panel od lakog betona kliznuo je u stranu i otkrio tunel za kefcsfva[l4a] Na krajuprolaza osvetljenog električnim sijalicama, niz mali nagib, ušli su u širiprostor trečeg nivoa bunkera. Kada je grupa došla do prostorije, zatekla je tamo dvoje Iju- di koji su ih čekali i koje je Miler doveo tamo tunelom iz podzemne železnice: dvoje dublera — zamenu za Hitlera (verovatno je to bio Gustav Veber) i zamenu za Evu Braun. GUSTAV VEBER JE BIO HITLEROV DUBLER od 20. jula 1944; kada je Firer bio ranjen u pokušaju atentata bombom u njegovoj Vučjoj jazbini, poljskom štabu blizu Rastenburga u Istočnoj Pruskoj. Hitler je trpeo od naknadnih posledica povreda koje su mu se stalno vraćale; lako se zamarao, a mučile su ga i zagnojene rane od iverja stola od hrastovine koji ga je zaštitio od pune siline eksplozije. (To što je koristio peniđlin; oduzet od savezničkih vojnika zarobljenih ili ubijenih tokom iskrcavanja u Danu D, verovatno mu je sačuvalo život.) Veber je glumio Hitlera prilikom poslednjeg zvanično fotografisanog pojavljivanja, kada je delio medalje pripadnicima Hitlerove omladine u vrtu Rajhskancelarije 20. marta 1945. Veber je toliko neverovatno ličio na Hitlera da je obmanuo čak i one koji su ovome bili bliski, i tom prilikom je Rajhsjugendfirer (Nacionalni vođa Hitlerove omladine) Artur Aksman bio ili prevaren, ili upozoren da pristane na obmanu.[l5] Jedino što je moglo odati prevaru bila je činjenica da je Veberu leva šaka povremeno nekontrolisano drhtala. Borman je stvar poverio Hitlerovom ličnom lekaru; i SS p.puk. dr Ludvig Štumpfeger je lečio Vebera s izvesnim uspehom. Vebera su često držali pod sedativima; ali njegova drhtavica je bila primetnija kad bi se on našao pod ekstremnim stresom.

Dublerka Eve Braun bila je jednostavno savršena. Ime joj se ne zna; ali dovedena je iz ,;ergele“ mladih glumica koju je Ministar propagande Jozef Gebels, samoproklamovani „zaštitnik nemačkog filma“ držao zbog sopstvenog zadovoljstva. Fizička sličnost je bila zapanjujuća, i pošto su stručnjaci za filmsku šminku i frizuru odradili svoje; bilo je veoma teško razlikovati te dve mlade žene. Evaje zastala uprostoriji kako bi brzo napisala poruku roditeljima da ne brinu ako im se ne bude dugo javljala. Dala je poruku Bormanu; kojijuje bez reči stavio u džep (ugljenisani ostaci teporuke biće kasnije pronađeni na podu — bio je to preveliki bezbednosni rizik da bi Borman dozvolio njeno dostavljanje).[l6] Borman je onda salutirao grupij rukovao se sa Hitlerom, a onda poveo lažnog Firera i njegovu buduću lažnu nevestu natrag tunelom do Firerovog bunkera. Upredvorju odaje na trećem nivou, begunci su stavili čelične šlemove na glave i komotne kamuflažne SS uniforme. Hitler je o ramenu nosio cilindrični kanister za gas-masku; tu se nalazila slika Frederika Velikog koja je visila iznad njegovog stola. Kao i njegov pas, taj portret koji je naslikao Adolf Menzel išao je svuda sa Hitlerom, i poslednje što je uradio u bunkeru bilo je da izvadi platno veličine 40 x 28 cm iz ovalnog rama, smota ga po širini, i pažljivi uvuče u kanister za dugi model Vermahtovegas-maske. Savršeno je tamo stalo.[ 17] Grupa je ušla u sistem U-bana blizu stanice Kajzerhof (danas: Morenštrase). Zidovi su bili ofarbani zelenom svetlucavom bojom sa fosfornom osnovom, pa su baterijske lampe koje su visile vojnicima na grudima begunce kupale jezivim sjajem. Tunel je bio vlažan, i me- stimično su morali da šljapkaju po vodi duboko do gležnjeva dok su se probijali prema raskrsnici kod Vitenbergplaca i dalje prema Ferbeliner placu. To posrtanje dugo šest i po kilometara potrajalo je tri sata, a dalje su ih nagonili ne samo zvuci granata koje su eksplodirale iznad njih, već i odjek vatre iz ručnog naoružanja u daljini — drugde unutar sistema, sovjetski i nemački vojnici su se borili u železničkim tunelima. Kada je grupa izašla u staničnu dvoranu kod Ferbeliner placa, priključila im se druga Evina sestra, Ilsa, kao i Fegelajnov bliskiprijatelj SS gen. Joakim Rumor i njegova žena. U januaru 1945; Ilsa je pobegla iz Breslaua vozom u Berlin kako bi izbegla nailazeće sovjetske trupe. Večerala je s Evom u hotelu Adlon i — uprkos žestokoj svađi sa sestrom oko načina na koji se vodio rat — ostala u gradu sve dok njen zet Herman Fegelajn nije

poslao odred wLeibstandarte“ vojnika da je dovedu.[l8] Što se Joakima Rumora tiče, bilo je to drugi put za tri meseca da on beži iz jednog porušenog grada tik ispred Crvene armije. Nekadašnji Fegelajnov ratni drug, Rumor je bio ranjen u februaru 1945. za vreme krvavog pada Budimpešte. Greškom je javljeno da je izvršio samoubistvo 11. februara kako ne bi pao Rusima u ruke; a on je uspeo da dođe do šumovitih brda severozapadno od Budimpešte i odatle pobegne u Beč. Sada mu je prijateljstvo s Fegelajnom garantovalo priliku za novo bekstvo, ovaj put zajedno sa suprugom.[l9] Kada su begunci stigli do glavnog ulaza u stanicu kod Ferbeliner placa, zatekli su tamo tri tenka Tigar II i dva poluguseničara SdKfz 251, oklopne transportere za Ijudstvo koji su čekali da ihpovezu nekih osamsto metara dalje dopriručnepiste na Hohencolerndamu.[l92i\

15. poglavlje

LET

CRVENE SIGNALNE LAMPE BILE SU PD- STAVL J E N E duž deonice bulevara duge osamsto metara, gde su vojnici prionuli na uklanjanje otpadaka i punjenje rupa od grana- ta. Dvadeset osmog aprila 1945. u tri sata ujutro, lampe su upaljene, i nekoliko trenutaka kasnije jedan Junkers Ju 52/3m nezgrapno se zaustavio manje od sto metara od parkiranih vozila. Avion, koji je pripadao eskadronu Luftvafea Kampfgeschwader 200, uzleteo je pod kišom s aerodroma Rehlin; sto jedan kilometar daleko od Berlina; pre samo četrdeset minuta. Rehlin je već dugo bio glavni probni aerodrom Luftvafea za projekte nove opreme, ali u završnim nedeljama rata bio je preusmeren na prozaičnije dužnosti. On je bio jedna od nekoliko baza koje je koristio „Bombarderski eskad- ron 200“ — što je bio namerno obmanjujući naziv za tajni odsek vazduhoplovnih snaga zađužen za specijalne operacije kojim je od 15. novembra 1944. komandovao odlikovani pilot bombardera, potpuk. Verner Baumbah. [ 1 ] Ju 52 koji je sleteo na Hohencolerndam bio je poveren iskus- nom borbenom pilotu i instruktoru po imenu Peter Erih Baumgart, koji je sad nosio i paralelni SS čin kapetana. Neobičnija od toga je činjenica da je sve do 1935. Baumgart bio Južnoafrikanac, sa bri- tanskim državljanstvom. Te godine je napustio svoju zemlju, po- rodicu i prijatelje i odrekao se državljanstva kako bi se priključio novom Luftvafeu. Godine 1943. prebačen je sa konvencionalnih dužnosti u jedinicu iz koje je nastao KG 200; do aprila 1945. on je u potpunosti navikao da pilotira raznoraznim letelicama u tajnim misijama, azahvaljujući svojoj pouzdanosti nagrađen je Gvozdenim krstom 1. klase.[2]

Čim se Ju 52 zaustavio, Baumgart ga je okrenuo za 180 stepeni radi uzletanja, i njegovi putnici su se ukrcali. Baumgart je imao naređenja da odleti do aerodroma kod Tondera u Danskoj, sedamdeset kilometara od reke Ajden, koja teče kroz severnu Nemačku tik ispod granice sa Danskom. Na svu sreću, kiša po kojoj je pole- teo iz Rehlina sada je prestala, makar privremeno.[3] Baumgart je dodao gas i stara „Tante Ju" — ,;Tetka Džudiw — zadžangrljala je drmajući se po zakrpljenom putu sve dok nije podigla nos u vaz- duh. Bilo je potrebno sedamnaest minuta da se popne do visine od 3 kilometra, gde je Baumgart mogao da postavi Junkersa u vodora- van položaj i krstari brzinom od 212 kilometara na sat. Tek kada se našao u vazduhu i kad je odbegla grupa poskidala šlemove, shvatio jeko su njegovi glavniputnici. Znajući da će se, čim sebude razdani- lo, dospeti u smrtnu opasnost od neprijateljskih letelica; Baumgart je pokazao kopilotu da pažljivo osmatra. Bilo je ključno odleteti što dalje po mraku iznad samih krošnji, sa đovoljno mesečine; kako bi se izbegli razuzdani noćni lovci koji su štitili savezničke teške bombardere u letu na visini između 4,5 i 6 kilometara. U Rehlinu su mu obećali pratnju od najmanje sedam lovaca Messerschmitt Bf 109, ali njima nije bilo ni traga. Baumgart će kasnije reći da je sledio indirektan plan leta, i da je nakratko sleteo kod Magdeburga zapadno od Berlina kako bi izbegao savezničke lovce, a onda odleteo na sever kroz, kako je pilot rekao, artiljerijskubaražu sve do obale Baltika. Sreća ga je poslužila, i nije susreo nove savezničke letelice pre nego što je konačno sleteo 29. aprila u Tonder, nekadašnju bazu za cepeline Carske Nemačke. Tamo su bile razbacane uništene mašine; pre samo četiri dana, taj aerodrom i onaj kod Flensburga izmitraljirali su u niskom letu lovci RAF tipa Tempest (iz 486. „Novozelandskog" eskadrona) koji su uništili dvadeset dve letelice na tlu.[4] Dok je Baumgart gasio motore i čekao da priđe zemaljska ekipa, ugledao je najmanje šest aviona Bf 109 razbacanih po aerodromu — obećanu pratnju. Baumgart je otkopčao pojas i skinuo letačku kacigu sa glave. Čuo je kako se pozadi njegovi putnici spremaju da se iskrcaju; poneli su sa sobom malo prtljaga. Ustao je sa svog sedišta i krenuo niz kabinu, da bi stao mirno i salutirao kada je došao do Hitlera. Firer je odstupio za korak i rukovao se sa njim, a Baumgart se iznenadio kada je shvatio da mu je u ruku tutnuto parče hartije, koje je stavio u džep pantalona da bi ga kasnije pogledao. Gledao je kako zemaljska

posada otvara vrata spolja; i kako se Hitler; Eva Braun; Ilsa Braun; Herman Fegelajn; Joahim Rumor i Rumorova žena iskrcavaju.[5] Fridrih Fon Angeloti-Makenzen; dvadesetčetvorogodišnji SS poručnik iz „Leibstandarte Adolf Hitler)tvrdiče da je video Hitlera na aerodromu Tonder. Ranjen u borbama oko Državne četvrti 27. aprila; on i još tri njegova druga; među kojima i njegov nadređeni oficir; SS por. Julius Tousen; imali su sreče da ih smeste u jedan od poslednjih aviona za evakuaciju iz Berlina. Makenzen — koji je imao groznicu i na momente bio u delirijumu — nije mogao da se seti mesta odakle je krenuo. Opisao je da je ležao na nosilima

ST.

m marfeft eraw» « n B#riu feanfc. Baiimcaurt ite wftft oriertđ to biscfe tir Bar.Ba, Affeir ttiiiU lie MM Mr,Mr. H*rbi» MEMOKANDUK Mr. H-ndon Knm«; fVjnritl« Fli-ht of Hitlor Mr. MrOitir« Araanti^ t . ‘ —-Mr. Hjrcf '. i:*T$r politiccl o bserv*rr.h%vo OAprisoed th*« opinion i hat Mr. Qutfi»

■£

>9

Traernl ilurrou of fuufitijali. < Imitri) fintrs Đrparijurut

'As'

Adol*>h_Hiilč-r ma? c^eV refuge ir. Arc»ntina *fter the collapse of 9orntr^tt# B**hi

PoHUca3 ra»ificationj? lend cređence to thie possij^itj- MU* — vihen it ia ;*oce11eđ that the duly aopointed Argentine Conoo^nallnuth, - ................ "........ ' .. ostonsibV esnicnod V> a Consol?r post In Sp?in, hađ plsr.s uhich includeđ cland«3t|n« f * Seetirics vdth Hitler and Hi'nlor for *b* Armnning of inportinj aros aini Uchniciana % 'iiito Argentin»* H%Ucmth# intercsepted the British at Triuidađ, nrwer ooaqpleted “ lii« ni»»-ton* Arjentin? rp.:nei ns s svstcrirus ira?« of q«3tionsble characierti ■ *•:»«noa A< r*?«* tHHpHHPi# fo«B«* Austrian saudtions kinj ari e i-husV/nd convcrtaa du^š.cycl«' factori«« into nn Ar^entioo *>lant for thc r.^n-ifacturinc of our.Stions* Armlff^Srias, prcr-jc*..1 s a loiv* rttnce political cs.vFnign fro» Buenos Air*s* HHHHHHHHHBBH^ll knoen •« the s.9cetheart of the Aiftarleat , induatrialist Vivi 3y»r ‘nterested goveicBnentsl a^encies*

p.--ct'uiij-, i

v

58SE.

-v — .

^ -,*

D. TJ. ZINM

DOKUMENT FBI iz 1944. iznosi pojedinosti o tome gde bi Hitler mogao da nađe skrovište u Argentini za slučaj da izgubi t

Godine 1943, američki pisac Alan Čejs je sačinio detaljnu sliku grupa nacističkih simpatizera širom Latinske Amerike, sa centrom u spoljnoj organizaciji Spanske falange. On je to sažeo na sledeči način: Gde god da krenete po Latinskoj Americi, bila to mala ali strateški važna Panama ili velika i moćna Argentina, Inostrana falanga vas mlatne u čelo. Više od milion falangista i njihovih imitatora — koji slušaju naređenja nacističkog generala Vilhelma fon Faupela iz Madrida — aktivno se bavi ratom protiv Ujedinjenih država, za račun Osovine. Hitler se ne šali — a Falange u Latinskoj Americi su Hitlerove. [ 10] Kada su 1943. godine katastrofalni porazi Nemačke u Rusiji i Severnoj Africi, te pad fašističke Italije, uverili one dalekovidije naciste da je krajnji poraz neumitan, Adrgentina je za njih bila poslednja i najbolja nada za posleratno utočište. Martin Borman je, kao i uvek, bio krajnje dalekovid, i tokom te godine je pokrenuo svoj plan za pripremu i finansiranje tog utočišta — Aktion Fe- uerland. Nacistički simpatizeri u Argentini mogli su praktično da rade šta hoće, i nastavili su da u školama ističu nacističke simbole i ideologiju, kao i da se redovno sastaju (premda od 1943. ne tako javno kao pre), ali ključnih zaverenika je bilo malo — bila je to grupa ograničena na ljude u koje je Borman s razlogom mogao da ima poverenja. Među njima je bila i klika moćnih, potkupljivih bankara i industrijalaca poput Ludviga Frojdea; harizmatičnog, ambicioznog oficira Huana Dominga Perona; i lepe, inteligentne glumice Eve Duarte.[lOa] P R D D D R N A C I S T A U A R G E N T I N U može se po- smatrati u dva dela (iako su oni bili prisno povezani): najpre, stvaranje Bormanove ljudske mreže, i zatim, ubacivanje sredstava, što je obuhvatalo i finansiranje kapitalnih projekata kao što su bili „Hitlerova dolinaw i hotel ,,Vijena“, te investicije i bankarski depoziti. Ludvig Frojde, koga je američki Stejt department označio kao glavnog nacistu u Argentini, navodno je bio sila koja je stajala iza vojnog moćnika Huana Perona.[l l] Od oktobra 1942, godinu da- na pre nego što je realizacija plana Aktion Feuerland bila pokrenuta,

on je isto tako bio de fakto nacistički ambasador u Buenos Ai- resu. Frojde je otišao iz Nemačke u Argentinu 1913. i osnovao građevinsku kompaniju zahvaljujući kojoj će na kraju postati je- dan od deset najbogatijih ljudi u Latinskoj Americi. (Njegov sin Rodolfo, imenovan kao privatni sekretar Huana Perona, bio je ključna nacistička veza posle proleća 1945.) Huan Domingo Peron, rođen 1895, vaspitavan je tako da ume da jaše i puca na hladnom, vetrovima šibanom jugu — „argentin- skom Divljem zapadu.“ On nije bio potomak aristokratske estan- ciero klase — rančerske oligarhije koja je dominirala argentinskom politikom i društvom — tako da ga je pokretala ambicija, umesto osećaja da polaže pravo na položaj. Pošto je 1911. godine pristu- pio vojsci, Peron se istakao u fizičkim aktivnostima, ali je isto tako zaslužio pohvale izučavajući vojnu istoriju (kasnije će objaviti pet knjiga na temu Napoleona), i 1915. godine je taj „neobično in- teligentan i pozoran profesionalni vojnik“ bio jedan od najmlađih poručnika u službi. Godine 1936. su ga poslali u Cile kao vojnog atašea, ali je odatle proteran zbog špijunaže. Godine 1938, pred izbijanje Drugog svetskog rata, Perona su poslali preko okeana u Musolinijevu fašističku Italiju gde je — kao već osvedočeni skijaš — bio priključen italijanskim alpskim planinskim trupama.[l2] Desetog juna 1940, dok su tenkovi Vermahta pretili prestonici Francuske, Parizu, Musolini je konačno zaključio da Italija može bezbedno da uđe u rat na strani Nemačke, i Peron se ubrzo ob- reo u Parizu kako bi posmatrao ceremonijalnu nemačku paradu u prestonici koja se predala.[l3] Kada se vratio u Argentinu, Peron je iskoristio neposredno iskustvo sa italijanskim fašizmom i nemačkim nacizmom kako bi stvorio sopstveni politički model za „Novu Argentinu.“ U leto 1941, i on i njegova prijateljica Eva Duarte (oportunistička dvadesetdvogodišnja glumica čija je film- ska karijera bila ograničena na epizodne uloge, ali je bila sve popularnija na argentinskom radiju) našli su se među onim argentins- kim državljanima koji su direktno bili na platnom spisku Berlina — preciznije, Rajhslajtera Martina Bormana.[l4] DOBAR DEO ZASLUGA ZA RAZOTKRIVANJE veza nacista sa vodećim argentinskim ličnostima pripada Silvanu Santanderu, koji je svojevremeno bio zamenik predsednika Radikalne partije zadužen za pokrajinu Entre Rios. Taj predani pro-

tivnik nacizma sarađivao je s Raulom Damonte Tabordom od 1939. godine, a 1944. je njihovo odbijanje da ućute dovelo do na- loga za hapšenje, zbog čega su obojica morala da pobegnu iz zem- Ije. Santander je otišao samo do Montevidea u Urugvaju, s druge strane Rio del Plate u odnosu na Buenos Aires, gde je nastavio da neumorno radi u izgnanstvu.[l5] U novembru 1952, on i njegov tim su otputovali u Zapadnu Nemačku, sledeći dojavu o masi dokumenata koje je otkrila komisija za ratne zločine u Berlinu tokom svog lova na nacističke veze s Argentinom. Santander je potom objavio dve knjige o pozadini uspona Peronovih do položaja prvog argentinskog para; njegov rad je bio zasnovan na dokumentima koje je proučio u Berlinu, a čija je autentičnost potvrđena zahvaljujući istražitelju iz službe za spoljne poslove američkog Stejt departmenta Vilijamu Sidniju, i Herbertu Sorteru, šefu ogranka za istraživanje spoljnih fondova u kancelariji američkog visokog komesarijata. [16] Među dokumentima su se nalazili i poverljivi izveštaji o diplomatama i nacističkim agentima, koji su iz Južne Amerike stizali Bormanu, ministru spoljnih dela Joakimu fon Ribentropu, i vrhovnom špijunu gen. Fon Faupelu. Među njima su bile i rukom ispisane poruke koje su razmenjivali Borman i nemački ambasador u Buenos Airesu, baron Edmund fon Terman (koji je, što nimalo ne čudi, imao čin SS majora). U jednoj takvoj poruci, ambasador Fon Terman je hvalio vladu u Buenos Airesu kao odane poklonike nacizma i ukazivao na to da je pokrajinski guverner Buenos Airesa od 1936. do 1940, dr Manuel A. Fresko, na svom ranču, Estancia Monasterio, instalirao „moćni radio primopredajnik pomoću kojeg je uspostavljen stalan komunikacioni sistem“ između Argentine i Nemačke.[l7] Biće to ključna karika u Bormanovim planovima za Hitlerovo bekstvo, jer je omogućavala da Ludvig Frojde koristi najverovatnije mašinu za šifrovanje Simens i Halske T43 koja je po svemu sudeći đonesena u Buenos Aires 1944. godine.[l7a] J O Š U M A J U 1940, mnogi poklonici nacizma u Argen- tini redovno su se okupljali na prijateljskim partijama pokera u nemačkoj ambasadi u Buenos Airesu. Među nemačkim igračima bili su ambasador Fon Terman; princ Stefan cu Saumburg-Lipe, konzul nastanjen u Čileu; pomorski ataše kap. Ditrih Nibur; ataše za štampu Gotfrid Sandstede; Rikardo Lojte, generalni direktor

Lahuzena; i bankar i multimilioner Ludvig Frojde. S druge stra- ne dilera koji je delio karte; među argentinskim igračima bili su razni vojni i pomorski oficiri: generali Fon der Beke, Pertine, Ramires i Farel; te pukovnici Peron; Brikman; Heblin; Mitelbah; Tauber; Gilbert i Gonzales (broj nemačkih prezimena je upadljiv). Povremeno bi tamo zaseo i Karlos Ibarguren; šef pravnog ode- ljenja u Banco de la Nacion, i Migel Vijankarlos; šef za istrage u argentinskoj policiji. Nacisti ;;pojma nisu imali“ s pokerom i mnogo su gubili. Saveznički obaveštajci su javljali da su Argentinci odlazili s osmehom na licu; uz napomene o tome koliko su naivni njihovi nemački protivnici; ali Terman je kasnije rekao savezničkoj komisiji za ratne zločine: ;;Zeleli smo da naši prijatelji budu zadovoljni — uvek smo ih puštali da pobeđuju.“[l8] Ataše za štampu Gotfrid Sandstede je imao druge dve uloge: on je istovremeno radio za brodsku liniju Delfino i bio lični predstavnik gen. Fon Faupela. FBI je podozrevao da je Delfino SA duboko umešana u Bormanove pošiljke plena iz Evrope; isprva površinskim lađama i avionima; a kasnije podmornicama.[l8a] Osmog septembra 1941; časopis Tajm je izvestio: U tri meseca otkad je tridesetdvogodišnji zamenik predsednika Raul Damonte Taborda započeo [kongresnu] istragu o antiargentinskim aktivnostima; krišom i u potaji se sve više primicao kukavičjem gnezdu u Argentini: nemačkoj ambasadi. Prošle nedelje je zamenik Damonte pomislio da mu je šaka dopala najkrupnija kukavica iz gnezda. Ptica koju je on lovio nije bio ambasador Fon Terman; več Gotfrid Sandstede. Damonte je smatrao da je Sandstede visoki nacistički špijun u Argentini i da Terman zapravo dobija instrukcije od njega — tu sumnju če Terman kasnije potvrditi. Kada se Damonte okomio na njega; Sandstede se pozvao na diplomatski imunitet ali mu je taj status; zbog zaposlenja u kompaniji Delfino; bio uskraćen u argentinskom Ministarstvu spoljnih dela. Neko je Nemačkoj ambasadi dojavio da se sprema Sandstedeovo hapšenje; tako da je ovaj mogao blagovremeno da organizuje svoj hitni odlazak. Ispred njegove kuće je postavljena policija; baš kao i ispred Nemačke ambasade i na kontrolnim punktovima duž puteva koji su iz grada vodili prema aerodromu. Na jednom od tih

punktova zaustavljena su sumnjiva kola koja su pokušala da se probiju kroz kordon, i tada je uhapšen Karl Sandsteđe, begunčevbrat Pomislivši da su uhvatili traženog, policajci su raspustili kordon i Gotfrid Sandstede se rano sledećeg jutra ukrcao u avion za Brazil na aerodromu Buenos Airesa. Posle Sandstedeovog dolaska u Rio de Žaneiro, ambasador Fon Terman je „učtivo izjavio da je Herr Sandstede opozvan u Berlin kako bi izvestio o antinemačkim aktivnostima u Argentini“. [19] Istina je bila zanimljivija. Tog jutra kada se bekstvo odigralo, ataše Kriegsmarine kap. Nibur je pisao špijunskom šefu gen. Fon Faupelu: „Morali smo žurno da otpremimo našeg atašea za štampu Gotfrida Sandstedea iz zemlje. Dobili smo obaveštenje od naše gđice Eve Duarte; Argentinke koja je uvek odlično informisana." Ali glumica nije bila puki dojavljač; ona je igrala aktivnu ulogu u bekstvu tako što se pojavila u Nemačkoj ambasadi u štapskom vozilu Ministarstva vojnog puk. Perona, s argentinskom vojnom uniformom koja je obuhvatala i šinjel i šapku: bila je to maska za Sandstedea. Tako maskiran kao visoki argentinski oficir; sa zamamnom plavušom kraj sebe, Sandstede je jednostavno prošao kroz policijski kordon.[20] Tri dana posle Sandstedeovog leta; zamenik predsednika Damonte podneo je argentinskom kon- gresu izveštaj svog istražnog komiteta. Među glavnim zaključcima; u izveštaju je stajalo da je; i pored zvaničnog raspuštanja u maju 1939, Argentinska nacistička partija nastavila da organizuje ćelije širom zemlje; organizovane po ugledu na vojsku; te da je Nemačka ambasada neposredno učestvovala u aktivnostima te partije.[2l] DokumentakojajeSantanderproučavao 1952. godine otkrilasu da će Eva Duarte ubrzo uživati znatno poverenje nacističkih agena- ta. Kada je i sam Nibur morao da ode iz zemlje pošto je ;;raskrinkan“ da se bavi špijunskim aktivnostima, napisao je Fon Faupelu: ;;Na svu sreću; s izvesnim izuzecima; oni nisu imali novosti o našem najvažnijem osoblju u okviru kontakata koje smo imali.“ Nibur je izvestio da zapravo prenosi odgovornost za delove nacističke mreže u ;;Brazilu i na Južnom Pacifiku (južni Čile)“ na Duartovu; koju je opisao kao ;;đavolski lepu; inteligentnu; šarmantnu; ambi- cioznu i beskrupuloznu ženu koja je već zapala za oko pukovniku Peronu“. [22] Tri meseca posle bekstva Gotfrieda Sandstedea; japanski na- pad na Perl Harbor uvukao je Sjedinjene Države u Drugi svetski

rat. U januaru 1942; vlada predsednika Frenklina D. Ruzvelta je sazvala konferenciju svih američkih država u Rio de Žaneiru. Stejt Department je izvršio pritisak na sve zemlje Zapadne hemisfere da prekinu diplomatske odnose sa Japanom; Nemačkom i Italijom. Za dve nedelje; dvadeset osmog januara; sve osim dve od dvadeset jedne republike objavile su da su saglasne; a one koje su odbile bile su Cile i Argentina. I pored otkrovenja iz Damonteovog izveštaja; tek je 23. oktobra 1942. ambasador Fon Terman zauvek otišao iz Buenos Airesa. Njegove praktične funkcije su prešle; nezvanično ali nedvosmisleno; na bankara i industrijalca Ludviga Frojdea. U APRILU 1 943, KADA JE KOLO RATNE SREĆE očigledno počelo da se okreće u korist Saveznika; Fon Faupel je lično otputovao podmornicom u Buenos Aires.[23j Pratio ga je Sandstede; koji se u zemlju nije vratio otkad je odatle pobegao uz pomoć Eve Duarte u septembru 1941. Kada su stigli 2. maja; primio ih je argentinski otvoreno profašistički i antiamerički na- strojeni ministar mornarice; adm. Leon Skaso.[23a] Faupel je os- tao u nemačkoj evangelističkoj crkvi na Kale Esmeralda u Buenos Airesu. Pre nego što su otišli 8. maja; održali su sastanke sa — između ostalih — Ludvigom Frojdeom; Rikardom Lojteom iz kompanije Lahuzen; i puk. Peronom i Evom Duarte. Terman će kasnije ispričati komisiji za ratne zločine kako je ;;pravi motiv za Faupelovu posetu bilo to da se od Argentine stvori bezbedno utočište za budućnost; zbog sigurnog poraza". Faupel je rekao Peronu kako je sada moguće da će Nemačka izgubiti rat. U tom slučaju; upozorio je on; Peron i njegovi pri- jatelji će se na kraju suočiti s optužbama za veleizdaju. Nacistički šef špijuna je rekao svojim argentinskim kontaktima kako postoji samo jedan način da se to izbegne: moraju prigrabiti vlast i ;;čuvati je po svaku cenu“.[23b] Trebaće im manje od mesec dana da po- stupe po njegovom savetu. Cetvrtog juna; 1943. gen. Arturo Roson i Grupo de Oficiales Unidos (Grupa ujedinjenih oficira; ili GOU) — tajno društvo vi- sokih vojnih oficira u kom je puk. Peron igrao značajnu ulogu — izvela je državni udar. Bilo je potrebno oko pola dana da se zbaci tri godine star režim argentinskog konzervativnog predsednika Ra- mona S. Kastilja; međutim; sam Roson će predsedavati manje od dva dana pre nego ga zameni gen. Pedro Pablo Ramires. Nemačka;

Italija, i američki Stejt Department odmah su priznali novi režim; Sjedinjene Države su se nadale da će Argentina konačno odustati od svoje neutralnosti i pridružiti se borbi protiv Osovine. Presedan za to, autoritarni režim Žetulija Vargasa u Brazilu, koji se pridružio Saveznicima u avgustu 1942, bio je ohrabrujući. Međutim, nova argentinska vlast pokazala se još manje kooperativnom nego sta- ra. Ramires je bio predsednik samo po zvanju; pravu vlast držala je GOU, poznata jednostavno pod imenom ,,Pukovnicia, a među njima se jako dobro kotirao Huan Domingo Peron. (Jedan od pr- vih postupaka GOU bio je da se zatvori komitet zamenika Damo- ntea za istragu nacističkih aktivnosti.) Peron je postao asistent ministra vojnog i, ubrzo zatim, načelnik ministarstva za rad. To tada beznačajno ministarstvo doneće mu neslućenu bazu vlasti. U Nemačkoj ambasadi, zamena kap. Nibura u nacističkoj mreži bio je Erih Oto Mejnen (još jedan pokeraš), i on je jedva uspeo da suzbije svoje trijumfalno raspoloženje kada je napisao svom prethodniku: „Proveo sam dan i noć putujući ili primajući članove Partije; dolaze mi u posetu iz svih krajeva zemlje. Moj trud nije bio uzaludan. Uspeh revolucije naših prijatelja bio je potpun.“ Eva Duarte je pokazala Mejnenu pismo koje je ocrtavalo Peronovu političku filozofiju: „Argentinski rađnici su rođeni kao stoka u stadu, i kao takvi će i umreti. Da bi se njima vladalo dovoljno im je dati hranu, posao i zakone koji će uslediti, i držati ih pod kontrolom.“ Nibur je smatrao da Peron sledi „dobru školu“.[24] AMERIČKI GNEV ZBOG ODBIJANJA ARGENT l N E da suzbija nacističke aktivnosti, i tvrdoglavo zadržavanje navodne neutralnosti Ramiresove vlade u ratu, doveli su do sukoba koji je kulminirao žučnom razmenom pisama između argentinskog ministra spoljnih dela adm. Segunda Stornija i američkog državnog sekretara Kordela Hala u septembru 1943. Taj sukob su Sjedinjene Države javno obznanile, izazvavši buru u Buenos Airesu; Storni je podneo ostavku, a u Argentini su buknula antiamerička osećanja. Stampa je javila da je jedan tipičan mladi ,,uspaljenik“ izjavio: ,,Do đavola sa Sjedinjenim Državama. Mi sada gledamo prema Evropi, a tako će biti i posle rata.“[25] Nastavak američkog pritiska doneo je novu populatnost Pukovnicima, ali onda su Velika Britanija i Sjedinjene Države pripretile da će izaći u javnost sa detaljnim informacijama o nacističkim ve-

zama sa članovima argentinske vlađe. U januaru 1944, pređsednik Ramires; koji je popustio pred tom pretnjom; prekinuo je diplomatske odnose s Nemačkom i Japanom. (Italija se već predala Saveznicima 8. septembra 1943.) GOU je odmah zamenila Ramiresa drugim pokerašem, gen. Edelmirom H. Farelom. Peron je postao potpredsednik i ministar vojni, zadržavši ujedno portfelj resora za rad. Njegovo delanje u ovom ministarstvu pomoglo mu je sa stvori savez sa argentinskim radničkim sinđikatima; zajedno su proturali zakone koji su ojačavali sindikate i davali radnicima veća prava. Protivno intuiciji, vojni zaverenik Peron sve je više nastupao kao glas radnih ljudi, a sada je bio samo na korak od predsedničkog zvanja. PERONOV PROBOJ U ODNOSIMA S JAVNOSCU usledio je posle razornog zemljotresa u San Huanu 15. ja- nuara 1944, koji je odneo 10.000 života i sravnio grad sa zemljom. Potpredsednik Peron je ubacio u petu brzinu; povereno mu je prikupljanje sredstava i angažovao je medijske ličnosti kako bi mu u tome pomogle.[26] Njegov rad je zaista doneo promene u opo- ravku tog regiona, a njemu lično veliku popularnost i podršku. To je isto tako bio savršen trenutak da otkrije javnosti svoju vezu s Evom Duarte. Zvanična istorija nam govori da je Peron upoznao mladu radijsku zvezdu na jednoj od predstava namenjenih priku- pljanju sredstava u maju 1944; u stvarnosti, kao što smo već vi- deli, njihova saradnja i romantična veza potiču iz mnogo ranijeg perioda. Upravo je u to vreme stvoren Evin profil u javnosti — profil devojke skromnog porekla koja je svoja dostignuća, status zvezde i društvene veze koristila kako bi se zalagala za interese siromaha među kojima je odrasla. Bila je to predstava koja se zgodno uklapala u pozu puk. Perona kao branioca radničkih prava. Ta slika prelepe, b l i s t a v e z a t o č n i c e s i r o m a š n i h — los descamisados (gologrudih, bez košulje) — doneće ,,Eviti“ neviđenu naklonost javnosti, pa čak i neku vrstu sekularnog statusa svetice, koji će u srcima mnogih Ar- gentinaca potrajati generacijama posle njene smrti. U M A R T U 1 9 4 4 , J O Z E F G E B E L S je objasnio svoju viziju novog svetskog poretka u Latinskoj Americi. Nemački mini- star propagande je predvideo da će Argentina jednog dana biti

na čelu carinske unije koju će činiti države južne polovine Južne Amerike. Takav fokus suprotstavljanja Sjedinjenim Američkim Državama će — zajedno sa Bolivijom, Cileom; Paragvajem i Urugvajem — formirati moćan ekonomski blok i konačno se; preko Perua; proširiti na sever tako da koloniju dolara u Brazilu dovede u težakpoložajj 27] Sledećeg meseca; potpredsednik Peron je ponovio to razbarušeno predskazanje: Nama je u Južnoj Americi zadatak da vodeću ulogu Argentine ne samo omogućimo, već je učinimo sasvim neporecivom. Hitlerova borba u miru i ratu će nas voditi. Sledeći korak biće sklapanja saveza. Privući ćemo Boliviju i Čile. Onda će biti lako izvršiti pritisak na Urugvaj. Ovih pet država će privući Brazil i važnu grupu tamošnjih Nemaca [brazilsko-nemačke doseljeničke zajednice]. Kada padne Brazil; južnoamerički kontinent će biti naš. Sledeći primer Nemačke, ulićemo neophodan militaristički duh u mase. [28] Dvadeset drugog juna 1944, Sjedinjene Države su prekinule diplomatske odnose s Argentinom; Velika Britanija ih je sledila u tome; a ubrzo zatim i dobar deo Latinske Amerike. Argentina se našla u diplomatskom karantinu; i priznavala ju je samo nacistička Nemačka i fašistički orijentisani Čile; Bolivija; Paragvaj i Ekvador. Sagledavši ove očigledne poteškoće kao zgodnu priliku; Peron je okupio ekstremne nacionaliste iz vojske i radničkog pokreta kako bi mu pomogli u odbrani časti zajedničke države. Međutim; posle điplomatskog zamrzavanja usledila je saveznička pretnja trgovačkim embargom (iako bi takavpotez Britanije — koja je za- visila od ogromnog izvoza argentinskog mesa u vreme kada je bri- tansko stanovništvo trpelo zbog velikih nestašica hrane — doneo vladi Vinstona Čerčila izuzetno velike teškoće).[29] Uprkos ratobornosti argentinskih nacionalista; pretnja trgovačkim embargom i neprestana američka diplomatska grmljavina imale su izvesnog učinka. Kako bi tobože udovoljio američkom Stejt Departmentu; sve moćniji potpredsednik je navodno suzbio nacističke aktivnosti i zatvorio nekoliko listova na nemačkom

jeziku. Iza tog paravana, Ludvig Frojde je nastavio da sprovodi Bormanove planove uz Peronovu pomoć, ali prijatelj mu je savetovao da malo spusti loptu. Dvadeset drugog novembra 1944, Frojde je napisao gen. Fon Faupelu: Da bih predstavljao što manju metu i time olakšao od- branu naših interesa, dao sam ostavku na sve dužnosti u nemačkim institucijama, kao i u inđustrijskim i trgovačkim kompanijama, i uzeo sam argentinsko državljanstvo. Neka savezničke diplomate sada gube vreme suočene s mojim položajem koji je čvrst koliko i Peronov. Frojde je takođe objasnio Faupelu da će on nastaviti da upravlja nacističkim resursima u Argentini ako — kao što se tada čini- lo neizbežnim — Nemačka izgubi rat: „Saglasili smo se da iz- mislimo... argentinske zahteve [za reparacijom] prema Rajhu, i da garantujemo njihovo izmirenje konfiskacijom sveg nemačkog bogatstva u Argentini.“ Frojde je jasno naveo da je odgovoran direktno Bormanu, i zatražio od Faupela da mu pomogne. Odbijao je da ima ikakve veze kako sa službom Ausland Abwehr — Kancelarijom za špijunažu, kontrašpijunažu, sabotažu i informacije iz inostranstva — tako ni sa Ribentropovim Ministarstvom stranih dela. Faupel se potpuno slagao s njim; on nikada nije verovao adm. Kanarisu iz Abvera (koji je zapravo već bio smenjen u februaru 1944. godine pod sumnjom da se bavio antinacističkim đelatnostima), a Ribentropa je smatrao budalom. Gen. fon Faupel je umeo da udovoljava svojim saradnicima. Frojde je napisao da je „dijamantna ogrlica koju ste namenili našoj prijateljici Evi stigla s poslednjom isporukom. Več sam joj je pre- dao, i dužan sam da vam prenesem njene tople i zahvalne pozdrave“. [30] Frojde je takođe bio široke ruke kada je davao poklone; pošto se obudoveli Peron konačno oženio Evom u oktobru 1945, Frojde joj je poklonio kuću u predgrađu Buenos Airesa po imenu Belgrano, kao svadbeni dar. Ona tamo nikada nije živela, ali Huan Peron ju je koristio za „tihe sastanke“; tamo će se 1953. godine sresti s Martinom Bormanom.[3l]

UPRAVO JE PLEN IZ POROBLJENE EVROPE obezbedio ne samo dijamantnu ogrlicu za Evitu, već i čitavo finansiranje strukture Bormanovog uticaja u Argentini i pripremu budućeg nacističkog utočišta. Pored otprema iz Italije i Spanije preko Bormanove paravan kompanije za prekookeanski transport i avio linija, prevoz podmornicama započeo je u avgustu 1942, i nastavio se u intervalima od po šest do osam nedelja tokom 1943. i 1944. Svaki put je pristizala po jedna podmornica, iz Rote blizu Kadiza. Nekadašnji oficir napuštenogbroda Admiral GrafŠpe, kap. Paul Ašer; organizovao je istovar u Argentini.[32] Među mnogim đepozitima u argentinskim bankama, Rajhsmaršal Herman Gering je imao 20 miliona dolara na računu, prebačenih preko švajcarskih banaka u Ženevi.[33] Gering je akumulirao sijaset dobro plaćenih državnih nameštenja, ali je isto tako nagomilao lično bogatstvo pomoću zločinačkih aktivnosti. Grabio je jevrejska imanja; primao mito kako bi drugima dozvolio da to isto rađe; i — kao što je detaljno opisano u 4. poglavlju — stvorio neverovatnu kolekciju umetnina poharanih na teritorijama koje su nacisti okupirali. U ulozi direktora Cetvorogodišnjeg plana — nacističke strategije ponovnog naoružavanja i smanjenja nezapo- slenosti — uzimao je ogromna mita od industrijalaca koji su se ta- kmičili kako bi dobili ugovore. Zarađivao je čak i na oružju kojim je snabdevao španske republikance koji su se borili protiv Frankovih nacionalista.[34] Zaveru da se Geringov plen u vrednosti od najmanje 10 miliona dolara podmornicom prebaci u Buenos Aires otkrili su britanski obaveštajci 1943. godine; ali Britanci su to odbacili pošto su sumnjali u verodostojnost svog izvora; Ernesta Hopa.[35] Ministar propagande Jozef Gebels je imao 1;8 miliona dolara u sefu jedne druge banke; gde je ministar spoljnih dela Joakim fon Ribentrop takođe imao sef čija je sadržina vredela sk- romnijih pola miliona američkih đolara. Naravno; nijedan od te trojice nacista neće stići do Argentine kako bi uživao u svom plenu; ali Ribentrop je pre pogubljenja rekao jednom od svojih prijatelja; Otu Rajnebeku; bivšem nemačkom ministru za Centralnoameričke republike;;; Argentina j e poslednji nemački mostobran na Zapadnoj hemisferi, i njeno održavanje i razvoj biće kasnije od najvećeg mogućeg značajaa.[36] Međutim; ti lični iznosi su mali — običan sitniš u poređenju sa stvarnim razmerama Bormanovih pošiljki u okviru Aktion Feuer-

land. Samo je zlato vredelo 1,12 milijardi dolara po cenama iz 1948. — što je ekvivalentno današnjoj vrednosti od najmanje 50 milijardi — da ne govorimo o platini, dragom kamenju, ko- vanicama, umetničkim delima, obveznicama i akcijama.[37] Umešanost Ludviga Frojdea i Eve Duarte u operaciju šverca bila je jasna zahvaljujući dokumentu argentinske policije od 18. aprila 1945. Tu je do pojedinosti bilo opisano poslovanje Frojdea, „agenta Trećeg Rajha" i njegovi odnosi s jednim argentinskim agentom, ,,Nataliom.“ Taj doušnik je izvestio da je Frojde uplatio velike iznose u raznim bankama u Buenos Airesu na ime „dobro poznate radiopozorišne glumice Marije Eve Duarte.“ Frojde je Nataliu rekao kako je 7. februara 1945. jedna podmornica donela ogromna sredstva namenjena pomoći u rekonstrukciji nacističkog carstva. Kasnija policijska istraga otkrila je da su sanduci s pod- mornice, sa šablonom ispisanim rečima Geheime Reichssache (,,Ra- jh strogo poverljivo“), odneseni na jedan ranč Lahuzena kojim su upravljala dva „nacistička brata, odmah izvan Buenos Airesa.“ Depoziti u zlatu i raznim devizama kasnije su ulagani na Evino ime u Banco Aleman Transatlantico, Banco Germanico i Banco Tornquist. [38] Ludvig Frojde je bio centralna figura u planu za finansijski opstanak nacista. Prvobitno je delao relativno prikriveno; kao predsednik komiteta Argentinske Nacističke partije on je organizovao lokalno prikupljanje sredstava i ubirao mesečnu članarinu od svih članova partije i njenih pristalica. Imao je kancelarije u Banco Aleman Transatlantico i takođe je bio predsednik mnogih drugih nacističkih paravan-kompanija. Većina je bila osnovana tokom 1942. i 1943; one su bile prisutne u svakom aspektu argentinske industrije i posedovale su ogromne teritorije zemlje u Patagoniji. Više od dve stotine nemačkih kompanija otvorilo je glavne kance- larije u Argentini između 1942. i 1944. [39] Iz Berlina su slali speci- jaliste kako bi pomagali Frojdeu, među njima i Hajnriha Doergea, visokog zvaničnika kako Rajhsbanke, tako i Ministarstva ekonomi)e Doerge je bio Peronov ekonomski savetniki čovekkoji je stajao iza preobražaja argentinskog bankarskog sistema; Saveznici su ga etiketirali kao „nacistu koji se smatra opasnim po sigurnost hemisfere“.[40] (Kasnije će se on pokazati opasnim i po Bormanovu „Organizaciju“ i naći će se među brojnim leševima koje je Borman

ostavio za sobom kada je pokušao da povrati kontrolu nad opljačkanim bogatstvom nacista, 1952. godine.) Frojde i Doerge su zajedno uspeli da sakriju milione dolara u novcu, akcijama, patentima i konvertibilnim obveznicama u kompleksnoj mreži argentinskih kompanija. Oficirka koja je regrutovala Evu Duarte u Nemačkoj ambasa- di, koleginica kap. Nibura Gerda fon Arenštorf, reći će u oktobru 1945. godine istražiteljima ratnih zločina kako je u februaru 1944. nemačka ambasada imala 47 miliona pezosa u bankama u Buenos Airesu i kako su ta sredstva nestala pomoću transfera „pouzdanim ljudimaa.[4l] U februaru 1944; Nemačka ambasada je imala i sedam sefova u Banco Germđnico, sa zlatnicima i srebrnjacima u vrednosti 115 miliona pezosa. Ludvig Frojde je, u dopisu iz 1944. upućenom Fon Faupelu pronađenom posle rata, napomenuo kako su i drugi depoziti u vrednosti od 37,66 miliona dolara uloženi u jednu banku u Buenos Airesu na imena nemačkih i argentin- skih nacista.[41a] Ključeve sefova su čuvala dvojica prvobitnih pokeraša, Erih Oto Mejnen i Rikardo Lojte, koji su potpisali doku- menta o depozitu. (Ti ljudi će takođe završiti među leševina preo- stalim posle čišćenja „Organizacije" u decembru 1952; kovanice su jednostavno nestale.) Sertifikati su bili prenosivi baš kao i poluge, dragulji i gotovina. Kada su Nemci okupirali Holandiju 1940. godine; pronašli su akcije firme Compania Argentina de Electricidad (CADE); elektro- distribucije iz Buenos Airesa; u vrednosti od 48;67 miliona dolara; koje su konfiskovane i vraćene u Argentinu. Mnoge velike nemačke kompanije bile su umešane u prenos sredstava u Argentinu; uključujući Simens; Krup; Manesman; Tisen; IG Farben i Srederovu banku; a sve su one poslovale preko lokalnih ili švajcarskih holding kompanija.[41b] OGROMNIM IZNOSIMA KOJIMA JE RASPOL A G A L A Bormanova i Frojdeova ;;Organizacija“ kupovan je uticaj; žmurenje; zaštita; finansijska skrovišta; i saradnja u Aktion Feuerland kako bi se stvorila bezbedna utočišta za važne begunce od konačnog kolapsa Trećeg Rajha. U nastupajućim godinama; Peronov režim će pružiti hiljadama nacista — među kojima su mnogi bili traženi ratni zločinci — diskretnu dobrodošlicu i nas- tavak skrivanja i zaštite. Ali Huan Peron je imao lične planove kako

za sopstvenu, tako i za buđućnost njegove zemlje; i kakve god mane imao; on je bio argentinski rođoljub. Ako ni zbog čega drugog, svet je makar mogao da mu bude zahvalan za to što se pokazao potpuno nevoljnim da dopusti da od njegove države nastane gnezdo za neki bezumni „Cetvrti Rajh na jugu.“ Huan Domingo Peron je bio diktator, čija je beskrupuloznost prema onima koji su mu se suprotstavljali zloupotrebljavala i odbijala velike delove argentinskog društva. „Opsadno stanje“ koje je uveo pokojni predsednik Argentine Ramon S. Kastiljo ubrzo posle napada na Perl Harbor — uključujući gušenje štampe i zabranu opozicionih političkih aktivnosti ili javnog okupljanja — Peron je „zadržao... i usavršio“. On je nakratko ukinuo opsadno stanje 20. avgusta 1945; obećavši slobodne izbore; ali ga je posle pedeset dva dana ponovo uveoj 41c] Osmog oktobra 1945; časopis Tajm je izvestio: ;;Argentina se vratila u normalno stanje. Ko god je ne- što značio; bio je u zatvoru. Posle peđeset dva dana nenormalne slobode; potpredsednik Huan Domingo Peron je ponovo uveo represivno opsadno stanje pod kojim su Argentinci trpeli gotovo četiri godine“.[41d] Peron je ujedno slomio ono što je u Argentini preostalo od slobodne štampe. Očajnički se trudio da argentinska javnost nikad ne sazna za ono što su nacisti njemu — i naročito Eviti — plaćali za vreme rata; a što su istražiteljima ratnih zločila otkrile bivše diplomate princ Štefan cu Šaumburg-Lipe i Edmund fon Terman.[42] Peron je bio fašista; u pravom smislu te mnogo zloupotrebljavane reči. Bio je veoma impresioniran režimom Benita Musolinija; i otvoreno je podržavao Osovinu. Ali karakter mu; kao ni Musoliniju; nije dopuštao da postane ideološki masovni ubica. Shvatao je — kao što to njegovi naslednici iz vojnih hunti tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka nisu — da uprkos tome što u mnogim Argentincima postoji reakcionarni instinkt; oni nikada ne bi dugo trpeli režim sa pravim koncentracionim logorima. Isto tako; Peron nije bio antisemita; imao je mnogo prijatelja Jevreja i postavljao ih je na visoka mesta u vlasti posle rata. Možemo da zamislimo kako su grozna otkrovenja koja su usledila posle oslobađanja Hitlerovih logora smrti od strane savezničkih trupa u aprilu i maju 1945. impresionirala čak i Huana Perona. Ona ga nisu sprečila da poštuje preuzete obaveze i obez-

bedi utočište nekim ljuđima odgovornim za te užase, ali možemo pretpostaviti da je zbog toga postao veoma oprezan. U V R E M E K A D A J E H I T L E R bio na tlu u Vilji Vinter na Fuerteventuri na Kanarskim ostrvima, spremao se za dugo i neudobno putovanje podmornicom; sklonište koje je za njega organizovano i finansirano Bormanovim planom Aktion Feuerland bilo je sagrađeno, uređeno i spremno. Dva meseca kasnije, na vetrom šibanoj obali Argentine, poslednja podmornica iz Gruppe Seewolf iskrcaće svoje putnike.

INALKO; Hitlerovo imanje u Patagoniji; u Argentini; gleđa na jezero Nahuel Huapi, koje se ovde vidi sa gradom Bariločeom u daljini.

18. poglavlje

PODMORNICE UPLOVLJAVAJU

AERODROM BLIZU MESTA SAN KARLOS DE B A R I L O C E , grada na obali jezera u patagonijskoj pokrajini Rio Negro, bio je otvoren 1921. godine kao deo globalnog procva- ta avijacije posle Prvog svetskog rata. Za bogate nemačke vlasnike estancija u Patagoniji on je otvorio ceo region za trgovinu; železnica koju su izgradili Britanci stigla je tamo tek 1934. godine.[l] Američki novinar Dru Pirson je izvestio 15. decembra 1943. da je „Hitlerova banda radila na tome da sagradi utočište u Argentini za slučaj poraza. Posle poraza kod Staljingrada; a potom i u Tunisu, počeli su dase suočavaju s konačnimporazom. Za njih je to bio znak da pređu u Argentinu." [2] Aerodrom j e bio proširen i modernizovan tokom 1943. u okviru programa Aktion Feuerland. Ova poboljšanja su mu omogućila da prima dalekometne četvoromotorce kao što je bio Foke-Vulf Fw 200 Kondor i Junkers Ju 290, među ostalim opcijama koje je Borman obuhvatio svojim rezervnim planom za Hitlerovo bekstvo. Aerodrom je bio smešten u prostranstvu teritorije Estancije San Ramon, malo više od dvadeset kilometara od San Karlosa de Bariloče. Zemljaniput je od aerodroma vodio do velike kuće od drvene građe nekih pet kilometara od aerođroma, gde je mladi por. Vilhelm Kanaris iz Nemačke carske mornarice bio skriven trideset godina ranije za vreme svog bekstva iz Cilea (videti 6. poglavlje, strana 87, i 17. poglavlje, strana 219). Dvadeset šestog jula 1945, nemački mornari — grupa odabrana među nasukanom posadom broda Admiral GrafSpe — čuvali su kuću u iščekivanju ž ih til

Oko 1.050 kilometara severoistočno, manju grupu ljudi s broda Admiral GrafŠpe okupio je kap. Valter Kej na drugom aerodromu, i to na Estanciji Moromar blizu Nekočee na argentinskoj obali. Karlos Ajdaho Gesel je kupio imanje koje je pokrivalo više od 1.300 hektara, godine 1932. Podigao je obližnji grad Vilja Gesel; koji je nazvao po svom ocu; ta porodica je bila imučna i nesumnjivo je imala bliske veze sa organizacijom Lahuzen.[3] Bivši prvi oficir broda Admiral GrafŠpe, Kej je obično vodio svoje operacije iz kancelarija na sedmom spratu Banco Germanico na aveniji Leandro u Buenos Airesu. Kej je bio ključna ličnost za zaposlenje njegovih navodno ;,interniranih“ mornara u nacističkoj obaveštajnoj službi u Argentini. Ljude sa broda Admiral Graf Špe argentinske vlasti su internirale kada su oni potražili sklonište posle ponižavajućeg poraza od Britanske kraljevske mornarice u Bici kod reke Plate 1939. godine. Međutim, to zatočeništvo je u najboljem slučaju bilo labavo, i mnogi ljudi su jednostavno iščezli iz ,,tamnica“.[4] Kej je — uprkos statusu zatočenika — pomogao da se više od dvesta brodskih artiljeraca, vezista i drugih specijalista vrati u Ne- mačku brodovima koji su plovili pod neutralnim zastavama, ali on je odlučio da ostane na jugu, gde je mislio da može biti od veće koristi. Kej je motivisao preostalu posadu, među kojima i mnoge predane naciste, da povrate deo samopoštovanja. Čekali su dugih šest godina, ali čak i sada pošto je Rajh poražen oni će imati pravu šansu da nešto spasu iz plamena. Dvadeset osmog jula 1945, tri podoficira sa broda Admiral Graf Špe po imenu Alfred Šulc, Valter Detelman i Vili Breneke bili su na estanciji Moromar, podjednako udaljenoj od Nekočee i Mar del Sur na argentinskoj obali.[5] Sa mašinkama okačenim o ramenima, mornari su organizovali osam kamiona za vožnju do obale. Sva vozila su imala oznake Lahuzena; njih je dovezao jedan uzgajivač krompira sa svog imanja kojim je upravljao Lahuzen, šezdeset kilometara severno od Estancije Moromar, kod Balkarsea.[6]

U 7 .OO UJUTRO 28. JULA 1945, SS gen. Herman Fegelajn, umotan

upozajmljeni kaput kako bi se zaštitio od argentinske zimske noći, čekao jepod zvezdanim nebom naplaži kod Nekočee svoju svastiku i svogFirera. Podmornica U-S18je sat kasnije stigla do obale. Hans Oferman je doplovio uronjenom podmornicom što je mogao bliže obali, izuzetno sporo, dok se napeti operater hidrofona trudio

da prepozna zvuke brodova na površini; komandant je imao malo detaljnih ili skorijih informacija o obali kojoj se primicao. Na kraju je naredio da se podmornica podigne na dubinu za osmatranje i oprezno izbacioperiskop; pazljivim zagledanjem upunom krugu od 360stepeni uverio se da u blizini nema lađa niti aviona kao i da se svetlosni signali s obale poklapaju s onima iz njegovih naređenja. I dalje ne rizikujući, naredio je da se njegova streljačka posada pripremi za rukovanje pro- tivavionskim topovima od 37mm i 20mm čim podmornica izroni,pre- mda su u ormarićima imali malo municije. Fegelajnje na sastanak s podmornicom poslao mali motorni čamac koji jepripadao ranču. Vremeje za samu sredinu zime na Južnoj hemi- sferi bilo iznenađujuće mirno. Kada se čamac približio plaži, obasjan ručnim baterijskim lampama mornara, Fegelajn jepodigao ruku u kla- sičnom nacističkom pozdravu. Ljudi sa broda Admiral Graf Spe zaga- cali su kroz male talase naplaži ipomogli da se čamac izvuče na pesak, a Fegelajnjepošao napred kako bipomogao Evi Braun da siđe s čamca. Hitleru je pomogla posada, a on je uzvratio Fegelajnu na pozdrav i rukovao se s njim. Nekadašnji vladar Hiljadugodišnjeg Rajha bio je gotovo neprepoznatljiv. Lice muje bilo bledo od dugogputovanja, prepoznatljivi brčići su mu bili obrijani, a kosa mlitava i nepodšišana. Eva se trudila da izgleda dobro tokom putovanja, ali zatvorsko bledilo njene kože bilo je naglašeno ružem za usne i rumenilom koje je nanela na obraze pre nego je napustila podmornicu. Od troje prispelih, Blondi je verovatno izgledala najbolje; njeno uzbuđenje zbog toga što je na otvorenom vazduhu makar je bilo pod kontrolom zahvaljući poznatom crvenom povocu, koji je Hitler čvrsto držao u desnoj ruci dokjegrupa išlaplažom prema kolima koja su čekala. Nema sumnje da je Fegelajn iskoristio priliku da Hitlera tokom kratke vožnje obavesti o aranžmanima koji su ih neposredno čekali. Avenija oivičena stablima tamariske vodila je do glavne kuće estancije Moromar, gde će provesti prvu noć. Obezbeđenje je u rančerskoj kući bilo iznenađujuće malobrojno: što manje Ijudi zna za posetioce, to bolje. Brodski podoficiri Šulc, Detelman i Breneke pomogli su da se zatim istovare brojni teški sanduci, koji su dovezeni s podmornice do obale uzastopnim plovidbama motornim brodićem i gumenim podmorničkim čamcima. Sanduci su bili utovareni u poljoprivredne kamione i odvezeni do gospodarskih zgrada na estanciji Moromar, prepakovani u nove sanduke, da bi sadržina bila odneta u

Buenos Aires i deponovana u bankama pod kontrolom nacista. Na kraju istovara, najveći deo posade podmornice U-S18 iskrcao se na obalu u gumenim čamcima i odmarširao u koloni u civilnoj odeći, sa ruksacima i opremom prebaČenimpreko ramena, do odaja na estanciji. U međuvremenu, posada svedena na osam Ijudi odvezlajepodmornicu U-S18 na njeno poslednje putovanje, kako bi bila potopljena dalje od obale. Oni će se vratiti motornim čamcem da bi sepridruzili drugovima u prvom svežem obedu posle dva meseca. Nisu znali da njihova ope- racija umalo nije bila otkrivena. DON LUIS MARIOTI, POLICIJSKI KOMESAR u Nekočei, pozvao je prethodne večeri, 27. jula 194S, svoje ljude koji nisu bili na dužnosti da dođu od kuća, i naredio im da istraže neobične aktivnosti na obali o kojima je bio obavešten. Policajci su stigli na plažu i videli neidentifikovanu lađu na moru koja je slala signale Morzeovom azbukom, i pronašli su i uhapsili jednog Nemca koji je odgovarao svojim signalima. Posle isleđivanja koje je trajalo cele noći, on je na kraju priznao da je lađa koja je slala signale bila nemačka podmornica koja je želela da na obali pronađe bezbedno mesto za istovar.[7] Sledećeg jutra, odred od šest policajaca koji je predvodio mlađi vodnik odlučio je da pročešlja nekoliko kilometara plaže severno i južno od mesta gde su uhvatili signalistu. Posle izvesnog vremena, pronašli su u pesku mnogo tragova porinuća i izvlačenja gumenih čamaca; isto tako, teški sanduci bili su odvučeni prema tragovima kamionskih guma. Policijski odred je sledio tragove guma po zemljanom putu koji je vodio do ulaza u estanciju Moromar. Mlađi vodnik je poslao jednog od svojih ljudi s izveštajem natrag u stanicu, a onda, ne čekajući naređenja; odlučio da uđe na farmu. Pet policajaca je pešice prešlo nekoliko kilometara prilaznim putem oivičenim stablima, kada su došli do brežuljaka iza kojih su se krile glavne zgrade. Zaustavila su ih četvorica Nemaca sa mašinkama. Mlađi vodnik nije imao nalog za pretres i bio je ozbiljno podređen što se oružja tiče; odlučio je da se povuče i podnese izveštaj svom pretpostavljenom. Komesar Marioti je telefonirao šefu policije u La Plati. Poziv je primila njegova sekretarica; koja mu je rekla da ne preduzima ništa i ostane kraj telefona. Dva sata kasnije Don Luisu je bilo naređeno da celu stvar zaboravi i pusti zarobljenog Nemca.[8]

sprijateljili, i u više navrata, uz boce vina i lokalne plodove mora; nekadašnji mornar je pričao o vremenu koje je proveo kao Hitlerov družbenik u izgnanstvu. Bete je rekao da je izbegao iz kandži Bormanove organizacije posle Hitlerove smrti u Argentini; i da je živeo povučeno na obali, radeći povremeno kao mehaničar, čime se bavio dok je bio član posade broda Admiral GrafSpe. [10] Sećanja pođoficira Betea na uplovljavanja podmornica u suštini su nalik onome što su ispričali Sulc, Detelman i Breneke, ali njegov opis mesta gde je iskrcavanje obavljeno znatno se razlikuje (videti mapu na strani 243). Bete je govorio da je oblast iskrcavanja bila udaljena „nekoliko sati“ putovanja po neravnim drumovima od grada Puerto Madrin, koji se nalazi mnogo južnije nego Nekočea. Bete se prisetio kako je 28. jula uputio kamione do dogovorenog mesta na obali; u koje su tamo bili utovareni brojni sanduci dovezeni do obale sa dve podmornice. Kamioni su odvezli sanduke do dva velika skladišta gde su oni bili brižljivo istovareni. Kasnije; iskrcalo se sedamdesetak ljudi. Po Beteovom mišljenju; ;;tovar je očigledno bio veoma vredan; a ljudi koji su prispeli nisu bili obični mornari kao [on sam]; već kako se činilo; pripadnici hijerarhije Trećeg Rajha“.[lOa] Možda se čini da su to priče o istom iskrcavanju; ali postojale su zapravo dve takve misije: jedna kod Nekočee; kada je doputovao Hitler; i druga dalje na jugu; kada je istovaren plen kojim će biti finansirana njegova budućnost. Ingeborg Šefer; ženu poručnika Hajnca Šefera; komandanta podmornice U-977; koja se predala kod Mar del Plate 17. avgusta 1945; pitali su 2008. godine da li je njen muž doveo Hitlera u Argentinu. Gospođa Šefer je odgovo- rila: ;;Ako ga i nije doveo on; postojale su još dve podmornice koje su mogle da ga dovezu; a [moj muž] im je možda dao hranu i takve stvari; pošto su ostali nastavili do Puerto Madrina.“ Iako su njeni komentari donekle uvijeni; ona je očigledno bila svesna prisustva drugih nacističkih podmornica u argentinskim vodama u isto vreme kada je tamo bila i U-977; a te je informacije mogla da dobije samo od svogmuža.][ll] Šeferovapodmornica U-977 je bila tip VIIC iz UFlotile 31. Saveznici su smatrali da je Argentina van dometa te manje klase podmornica; ali ostaje činjenica da je Šefer stigao do Mar del Plate. Međutim; Puerto Madrin je zaista bio van njegovog dometa; više od 800 kilometara u vazdušnoj liniji; i mnogo više ako se prati linija obale. Svedočenje Ingeborg Šefer; kao

i drugi dokazi iz dokumenata argentinske mornarice, jasno ukazuju na to da su postojale dve zasebne grupe podmornica. Jedan par su činile U-880; koja je verovatno prebacila Fegelajna na tegljač kod Mar del Plate 23. jula, i U-518, za koju se veruje da je iskrcala Hitlera kod Nekočee 28. jula. Obe su bile podmornice tipa IXC iz U-Flotile 33, dovoljno velike da prevezu i putnike i teret (baš kao i U-530 i U-1235). U drugu grupu je spadala i podmornica U-530, koju je por. Oto Vermut 10. jula predao kod Mar del Plate — dve nedelje pre podmornice koja je dovezla Hitlera. Ova pođmornica je bila u groznom stanju i na njoj nije bilo ničeg vrednog; moguče je da je več istovarila teret kod Nekočee za Estanciju Moromar. Izveštaj 0 Vermutovom isleđivanju — preveden s nemačkog na španski, te konačno na engleski u američkoj mornarici — veli da je on razmatrao mogućnost da pristane kod „Miromara" pre odluke da se preda kod Mar del Plate. Rekao je da je krenuo iz Kristijansenda 3. marta 1945, i nastavio do Hortena u fjordu Oslo, u Norveškoj, gde je iz nekog razloga koji „nije naveo“ ostao dva dana (moguće da bi utovario teret). U-530 nije imala torpeda, oružje niti municiju; za razliku od nje, U-977 je nosila svoj čitav komplet naoružanja 1 torpeda kada se predala 17. avgusta — punih pet nedelja posle U-530. Vermutovo pominjanje „Miromara“, i činjenica da se ratosiljao torpeda kako bi napravio mesta za tajni tovar, ukazuju na to da je možda imao šta da krije pred svojim islednicima.[l2] Odbio je da kaže je li U-530 bila sama ili nije, ali kazao je da je postupao po direktnim naređenjima iz Berlina i da je poslednji direktan kontakt imao 26. aprila. Vermut je rekao kako ne zna za druge podmornice koje bi se zaputile prema Argentini, ali ako je već trebalo da dođu, stigle bi u roku od nedelju dana posle njegovog dolaska.[l3] S V E D O Č E N J E I N G E B O R G Š E F E R ukazuje na to da je drugu grupu podmornica, odgovornu za iskrcavanje blizu Puerto Madrina koje je opisao Hajnrih Bete, možda pratila pod- mornica U977 njenog muža pod punim naoružanjem, koja je pošla iz Kristijansenda 2. maja 1945 — dan pre isplovljavanja podmor- nice U-530.1U-530 i U-1235 iz Gruppe Seewolfimale su domet za iskrcavanje na najjužnijim tačkama. Prisustvo druge grupe od tri podmornice takođe je nagovešteno u dva zasebna televizijska intervjua koji su održani u Buenos Airesu sa Vilfredom fon Ovenom.

lažnim imenom i pobegao je u Argentinu 1951. godine; kao predani nacista, proglašen je personom non grata u ambasadi Savezne Republike Nemačke u Buenos Airesu. Pre nego što je umro 2008, Ovena su pitali za ,,flotu“ nacističkih podmornica koje su došle u Argentinu 1945. U dva navrata — jednom pred jednim argentinskim piscem, i ponovo pred britanskom TV ekipom — on je odgovorio, naizgled omaškom: ,,Ne, bilo ih je tri, samo tri“ Njegovi intervjui su zaokolišni i takvi da ukazuju kako je on znao mnogo više nego što je bio voljan da kaže, ali kad su posredi bile tri podmornice, izgledao je sasvim lucidno.[l3aj U jednom memorandumu argentinske vlade od 14. oktobra 1952, pisalo je: Stavljam vam do znanja da su naši agenti [imena obrisanaj pronašli kod Ascočinge, u planinskom regionu pokrajine Kordoba, farmu na Sero Negru, koju je pribavio jedan bi- vši oficir iskrcan sa podmornice U-235 [sic] u pomorskoj bazi Mar del Plata. Ta podmornica je, zajedno sa drugim nemačkim podmornicama, došla u Patagoniju iz Nemačke posle zaključenja neprijateljstava.[l4J Kanadski pisac Vilijam Stivenson takođe pominje U-235: Javljeno je kako su članovi bratstva počeli da se svađaju oko novca tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, i to se činilo verovatno tačnim. Vođa pobune protiv Bormana bio je opisan kao komandant podmornice U-235. On je navodno došao svojom lađom do argentinskih voda, iskrcao tovar ukradenog nacističkog blaga, potopio podmornicu, tovar unovčio i kupio veliko imanje.[l5] Zbrka kod tih izvora u pogledu brojeva U-235 i U-1235 izgleda sasvim uverljivo. Sigurno je da je stvarna podmornica U-235, tipa VIIC, izgubljena sa kompletnom posadom u oblasti zaliva Kategat kod danske obale 14. aprila 1945, posle napada dubinskim bombama koji je greškom izvršio nemački torpedni brod T-17.[l6] Ne postoje zvanični podaci o trećoj podmornici pored U-530 i U-977 — a to je mogla biti U-1235 — koja se predala argentinskim vlas- tima kod Mar del Plate. Međutim, 19. jula 1945, dnevne novine

Critica iz Buenos Airesa izvestile su da su još jednu podmornicu „opkolile lađe argentinske ratne mornarice pedeset kilometara od obale Mar del Aho“, odmah severno od Mar del Plate. O toj podmornici se više ništa nije čulo. Pitanje šta se dogodilo s posadom koja se iskrcala iz onih podmornica koje su radije potopljene nego da budu predate — moguće, U-518, U-880 i U-1235 — prirodno se postavlja. Uprkos priči o tome da je komandant najverovatnije podmornice U-1235 (st. por. Franc Barš) preživeo i kupio farmu u Kordobi, gde je još živeo 1952, ne postoje izveštaji o tome da je posle rata ijedna druga podmornica izronila u Argentini.[l6aJ Tri podmornice su zajedno imale ukupno oko 152 članaposade. Najjednostavniji odgovor jeste da je bilo savršeno moguće raspršiti te mornare među stotinama nemačkih zajednica raštrkanih po celoj Patagoniji. Moguće je zamisliti da je izvestan broj njih više voleo takve izglede od povratka u uništenu, izgladnelu, okupiranu Nemačku, naročito ako su im porodice stradale u vazdušnim napadima ili su sada bile izgubljene negde u Sovjetskoj zoni. Mnogo mračnije alternativno objašnjenje jeste da su oni možda likvidirani ubrzo po dolasku. Na kraju krajeva, u Argentini niko nije tragao za njima, baš kao što niko nije tragao za Hitlerom, Evom Braun, Hermanom Fegelajnom, ili glavnim umo- vima koji su skovali plan bekstva, Martinom Bormanom i Hajn- rihom „Gestapo" Milerom. Bormanova i Milerova krajnja beskru- puloznost uopšte se ne dovodi u pitanje; a Fegelajn je službovao u Rusiji kao komandant SS jedinica angažovanih u „antipartizan- skom“ ratovanju iza linije fronta. GODINE 1945. NIJE BILO NIČEG KONTROVERZNOG u zamisli o tome da nemačke podmornice u potaji operišu duž obale Argentine. Mogućnosti za to navedene su u pis- mu koje nosi datum još od 7. avgusta 1939, od kap. Ditriha Nibura, pomorskog atašea u ambasadi u Buenos Airesu, koje je ovaj uputio svom špijunskom kontroloru u Berlinu, gen. Fon Faupelu: „Stra- teška situacija na patagonijskoj obali i Tijera del Fuego izvanredno pogoduje postavljanju baza sa zalihama za [površinske] napade i podmornice.“ Argentinski kongresmen Silvano Santander koji je lovio naciste nimalo nije sumnjao da su takvi planovi sprovedeni u delo: ,,Te [kontaktne tačke] su uspostavljene, i služile su da obezbede gorivo za nemačke podmornice i napade. Tolerisanje ovoga

od strane argentinskih vlasti izazvalo je brojne proteste savezničkih vlada. Kasnije, posle poraza nacista, te su se baze koristile i da bi mogle pristizati tajanstvene podmornice; donoseći i ljude i brojne dragocenosti“[l7] Savezničke obaveštajne službe bile su svesne takvih mogućnosti makar od 1943, kada su Amerikanci počeli aktivno da tragaju za bazom namenjenom snabdevanju podmornica gorivom i namirnicama; u blizini svetionika kod San Antonija.[18] Dvadeset drugog maja 1945, po okončanju rata s Nemačkom, argentinsko Ministarstvo spoljnih dela izvestilo je mornaricu o „prisustvu nemačkih bojnih podmornica u vodama Južnog Atlantika, koje su pokušavale da đođu do japanskih voda“; a 29. maja, argentinska mornarica je izvršila protivpodmorničke operacije u Magelanovom moreuzu kako bi sprečila da podmornice prelaze iz Atlantskog u Tihi okean.[l9] To nije sprečilo saobraćaj. Savezna policija je izvestila da su se 1. jula 1945. dve osobe iskrcale iz podmornice blizu San Hulijana, na atlantskoj obali blizu južnog vrha Argentine i Magelanovog moreuza. Dva Nemca su doveslala do obale u gumenom čamcu gde ih je sačekao „neko ko je imao jedrilicu.“ Policija je tvrdila da se podmornica snabdela gorivom iz „buradi skrivenih duž obale“.[20] Takve priče nisu bile ništa novo. U januaru 1945, Stenli Ros, koji je bio dopisnik iz Buenos Airesa za Prekomorsku informativnu agenciju, javio je da su nacističke pođmornice pojačale svoje aktivnosti donoseći „milione dolara u nemačkom ratnom plenu na ovu hemisferu kako bi se ovaj tu čuvao sve dok nacistički lideri ne dođu u situaciju da mogu da ga koriste“. Ros je dalje napisao: Jedna nacistička podmornica je izronila na površinu blizu argentinske obale kod Mar del Plate. Primećeno je da je na tegljač Delfino linije u vlasništvu Osovine utovareno četrdesetak sanduka, a primećen je i Vili Koen, načelnik lationoameričkog odeljenja nemačkog Ministarstva spolj- nih dela. Dok je podmornica čekala da ga vrati, Koen, koji je nekada vodio Nacističku partiju u Cileu, sastao se u Buenos Airesu s ključnim nacističkim agentima i saradnicima.[2l] U julu 1945, Koen se već vratio u Argentinu, pošto se pridružio Fegelajnu na poslednjem putovanju podmornice U-880 iz Fuerteventure.[22]

PUK. ROMULO BUSTOS KOMANDOVAO JE argentinskom obalskom jedinicom protivavionske zaštite kod Mar del Plate za vreme južne zime 1945. Početkom juna, nadređeni su mu naredili da pokrije široku teritoriju obale između Mar del Plate i Mar Cikite, kako bi se suprotstavio svakom pokušaju nemačkih podmornica da pristanu i iskrcaju se; ako se iko bude iskrcao; on je trebalo da zarobi što više prispelih. „Moja grupa je morala da pokriva oblast blizu lagune Mar Čikita, nekoliko kilometara severno od pomorske baze. Imali smo devet topova; bili smo spremni da otvorimo vatru. Jedne mračne noči sam video odbleske svetiljki s mora prema obali; [usmerene] prema mestu blizu našeg položaja. Stupio sam u kontakt s vođom naše grupe. Kada je on stigao na naš položaj; svetla su nestala; ali kada se komandant pripremao da pođe; ponovo su počela da se pojavljuju. Pošto sledećih noći više nije bilo svetlosnih signala; cela operacija je bila svedena na osmatranje; a dosje klasifikovan kao ;;tajnia; u kom se izveštavalo o tim događajima; prosleđen je admiralu koji je bio najviši u lancu komande. Bustos se setio i drugog incidenta s kraja juna: Jedan moj vojnik je pronašao pećinu dubine gotovo tri metra. Ustanovili smo da je neko u toj pećini postavio tri drvene police; deset ili dvadeset centimetara iznad najvišeg nivoa plime. Na policama su bile konzerve; velike kao kon- zerva za pivo; bez ikakvih oznaka osim jednog slova. U prvoj koju smo otvorili bio je hleb; a u sledećoj table čokolade. Pomislio sam kako je u ostalima takođe hrana i piće. Tada mi je palo na pamet da je to mesto za snabdevanje namir- nicama podmornica ili članova posade koji su se u potaji iskrcavali u toj oblasti. Snimili smo fotografije i napisali de- taljan izveštaj. Uklonili smo konzerve i police. Ne znam šta se kasnije desilo s tim dokazima. Naknadno; penzionisani pukovnik je pomislio kako je bilo čudno što lokalna štampa nije pominjala te događaje; s obzirom na to da su ;;svi u tom kraju o njima pričali“. Puk. Bustos je nekoliko nedelja kasnije; 10. jula 1945; bio prisutan kada je pođmornica U-530 stigla u Mar del Platu. ;;Kad smo se tamo ukrcali; pažnju su mi privukle dve stvari: gadan smrad u lađi

potonjima je bio i dr Hajnc Šlike, specijalista za radar; infrarcrvene uređaje i protivmere, koji je bio direktor opitne laboratorije Kriegsmarine u Kilu (kasnije su ga regrutovale Sjedinjene Države u Operaciji Spajalica), kao i August Bringevalde; zadužen za prouzvodnju Me 262 u Meseršmitu. O sudbini podmornice U-234 odlučiće još jedan od sporazuma Martina Bormana s američkim obaveštajcima po principu ;;štapa i šargarepe.“ Prvog maja 1945; st. por. Johan-Hajnrih Feler je ot- vorio zapečaćena naređenja koja su mu nalagala da se zaputi prema istočnoj obali Sjedinjenih Država. Trebalo je da svoj tovar preda američkoj mornarici; ali naređeno mu je i da ne dozvoli da neke stvari padnu u američke ruke. Borman je morao da održava bezbedne veze za komunikaciju; pa je komandant podmornice bacio u more svoju opremu za šifrovanje; Kurira i T43; kao i sva dokumenta u vezi s Enigmom. Cetrnaestog maja USS Saton je preuzeo komandu nad podmornicom U-234 i odveo je do mornaričkog brodogradilišta u Portsmutu.[24] DESETINE SLUČAJEVA PRIMEĆENIH PODM O R N I C A u blizini Argentine verno su zabeležene u policijskim i pomorskim dokumentima. Mnogi od njih zbili su se u ključnom periodu između 10. jula 1945; kada se pođmornica tipa 1XC U-530 predala kod Mar del Plate; i 17. avgusta; kada se podmornica tipa VIIC U-977 predala u istoj toj argentinskoj pomor- skoj bazi. (Navodno; podmornici U-977 trebalo je šezdeset šest dana da preplovi Atlantik; sve vreme pod vodom; a U-530 je to izvela za šezdeset tri dana.) Dvadeset prvog jula; samo nedelju dana pre iskrcavanja kod Nekočee kada je tamo prispeo Hitler; načelnik generalštaba argentinske mornarice; adm. Hektor Lima; izdao je naređenje da se ;;Povuku sve obalske patrole“.[25] To naređenje; od najvišeg ešelona vojnih vlasti; praktično je otvorilo obalu Argentine za iskrcavanja koja su opisali ljudi sa broda Admiral Graf Špe. Ali uprkos tome što je mornarica opozvala poteru; izveštaji o podmornicama kraj obale i dalje su pristizali. Došlo je do odlučnog zataškivanja od strane visoko kotiranih pripadnika vojnih vlasti; kako bi se stekao utisak da su U-530 i U-977 bile jedine ;;stvarne“ nacističke podmornice koje su uspele da pređu preko Atlantika. Kolumnista Dru Pirson iz Belovog sindikata napisao je 24. jula 1945:

Duž obale Patagonije, mnogi Nemci su vlasnici zemljišta; a tamo postoje luke doboljno duboke da u njih pristanu podmornice. A ukoliko su podmornice mogle da stignu do argentinsko-urugvajskih voda iz Nemačke, a definitivno jesu, nema nikakvog razloga za pomisao da nisu mogle da produže još malo na jug, do Patagonije. Isto tako, nema razloga da se ne pomisli kako Hitler nije mogao da bude u nekoj od njih.[26] U oktobru 1945, iz svog izgnanstva u Rio de Žaneiru, Raul Damonte Taborda — bivši predsedavajući argentinskog kongresnog komiteta o nacističkim aktivnostima i bliski saradnik Silvana Santandere — rekao je kako smatra da je moguće da je Adolf Hitler u Argentini. Damonte je rekao da je ;;ukazano“ na to da su podmornice mimo U-530 i U-977 završile na dnu mora pošto su ih potopile njihove posade kada su stigle do argentinske obale; u njima su ;;van svake sumnje“ prevezeni političari, tehničari, ili ;;čak možda i Adolf Hitler“ [27] Če Gevarin otac; Ernesto Gevara Linč; koji je bio aktivan antinacistički ;;komandos“ u Argentini tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka; takođe je bio ubeđen u to: ;;Nedugo pošto je nemačka armija bila poražena u Evropi, mnogi nacisti najvišeg ranga došli su u našu zemlju i ušli kroz morsko odmaralište Vilja Gesel; koje se nalazi južno od Buenos Airesa. Oni su došli u nekoliko nemačkih podmornica“.[28] Kada su ga autori pitali za podmornice nedavno, 2008. godine, argentinski ministar pravde, Anibal Fernandes, rekao je jednostavno: ;;U Argentini je 1945. godine sve bilo moguće.“

19. poglavlje

PRAVAC: PATAGONIJA

IZGNANICI SU PROVEL! SAMO JEDNU NOĆ

na estanciji Moromar. Njih dvoje su se svakako najpre okupali ipokuša- li da se otarase upornog smrada iz podmornice. Fegelajn je obezbedio više kompleta odeće za putovanje i sada je organizovao da se njihova stara odeća spali. Hitler i Eva su boravili u zasebnim sobama. Na to- aletnom stolu u Evinoj spavaćoj sobi bio je njen omiljeniparjem, Sanel br. 5; boca viskija Kanejdijen klab uposudi s ledom, zajedno sa ćašom; paklica cigareta Laki strajk i srebrna tabakera — koju Fegelajn nije sti- gao da izgravira njenim prepoznatljivim monogramom ,,EB“) tezlatni Danhilov upaljač,,junik.“ Travnato uzletište kod ranča bilo je napravljeno 1933, ubrzo pošto je Karlos Ajdaho Gesel kupio imanje. Sledećeg jutra, 30. jula 1945, Hitler, Eva i Fegelajn, zajedno sa kujom Blondi, ukrcali su se u isti onaj dvokrilac Kertis argentinskog ratnog vazduhoplovstva koji je pokupio Fegelajna kod Mar del Plate. Danas će prevaliti poslednju deonicu putovanja koje je potrajalo mesecima i pokrilo gotovo trećinu puta oko sveta, iz Berlina pretvorenog u bojište i ruševine do sveta nepreglednih, tihih prostranstava. Iako su Hitlera iscrpno upoznali sa tim koliko je Patagonija ogrom- na, to saznanje je bilo teorijsko, i za vreme dnevnog leta na zapad on je bio zapanjen spektakularnim prizorom koji se prostirao ispod njega. Posle leta koji je trajao najmanje tri i po sata, Kertis Kondor se spustio na još jedno travnato polje odmah izvan varoši Neuken na severu Patagonije. Niko od putnika nije hteo da izađe iz letelice dok se primicala mala kamionska cisterna, apilotje nadzirao grupu Ijudi u uniformama ratnog vazduhoplovstva dok su je ovi punili gorivom. Tako natankovan, Kondor se ubrzo ponovo vinuo u vazduh i zaputio

na jugozapad, dok su troje putnika s desne strane aviona kroz prozore posmatrali veličanstvene Andeprekrivene snegom u sjajupopodnevnog sunca. Dva sata kasnije, kadaje voda jezera Nahuel Huapi svetlucala ispod njih i dok seprimicao sumrak 30.jula, dvokrilac seponovo spus- tio, zatruckao po travi i zaustavio se na aerodromu kod San Ramona. U ovoj oblasti, estancija San Ramon bila je prvo zvanično obeleženo i ograđeno imanje. Ranč je izolovan, može mu se prići sa- mo neasfaltiranim putem pored prvog uzletišta San Karlosa de Bariloče.[l] Porodica princa Štefana cu Šaumburg-Lipea — koji je bio; zajedno sa svojom revnosno patriotskom princezom, jedan od redovnih pokeraša u Nemačkoj ambasadi u Buenos Airesu — kupila je to imanje još 1910. i još ga je posedovala 1945. Godine 1943; princ Štefan i Vilhelm fon Šen; konzul odnosno ambasador nacističke vlade u Čileu; pozvani su u Nemačku u cilju učešća u planu Aktion Feuerland. Napustili sujužnu Ameriku preko Buenos Airesa; gde su vodili opširne razgovore sa de fakto ambasadorom; lokalnim milionerom Ludvigom Frojdeom.[2] PLAN J E BIO NAJRANJIVIJI ZBOG ČINJEN I C E da je adm. Vilhelm Kanaris iz Abvera bio taj koji je prvi zapazio estanciju San Ramon; kada ju je sam koristio kao skrovište 1915. godine za vreme bekstva preko Patagonije. Godine 1944; kada je Borman finalizovao planove za Firerovo bekstvo; Kanarisovo poznavanje imanja; i Vilje Vinter na Fuerteventuri — koju je osnovao njegov agent iz Abvera Gustav Vinter — bilo je više nego opasno. Kanaris je — kao što je pomenuto u 2. poglavlju — već dugo bio efikasni zaverenik protiv Hitlera. Premda je Kanaris godinama pokrivao svoje tragove; i dalje je bio pod sumnjom Himlera i SS hijerarhije; koja je; generalno i iz principa; odavno želela da apsorbuje Kanarisovu vojnoobaveštajnu mrežu pod Glavnu bezbednosnu kancelariju Rajha (RSHA). Kanaris je konačno izgubio sposobnost da ostaje za korak ispred SS i Gestapoa u februaru 1944; kada su dva agenta njegovog Abvera u Turskoj prebegla kod Britanaca neposredno pre nego što je Gestapo stigao da ih uhapsi zbog povezanosti sa jednom antinacističkom grupom. Kanaris nije uspeo da na zadovoljavajući način objasni aktivnosti Abvera Hitleru; kome je bilo dosta toga da ga nacistička hijerarhija ne obaveštava pa je naložio SS gen. Hermanu Fegelajnu da nadzire uvrštavanje Abvera u RSHA. Admiral je smenjen i dodeljen mu je

besmisleni posao šefa Kancelarije za komercijalno i ekonomsko ratovanje.[3] Umešanost osoblja Abvera u zaveru sa bombom od 20. jula 1944. konačno je dovela do toga da Kanaris bude stavljen u kućni pritvor; omča se polako zatezala, ali su ga na kraju bacili u lance u podrum ispod glavnog štaba Gestapoa na Princ-Albrehtštrase u Berlinu. Sedmog februara 1945; poslali su ga u koncentracioni logor Flosenburg, ali čak je i tamo neko vreme ostao u životu — bilo je sugestija o tome kako je čak i tako kasno Himler smatrao da bi Kanaris mogao biti od koristi u posredovanju sa Saveznicima. Borman nije smeo da rizikuje da jedan tako potencijalno kredibilni svedok o postojanju skrovišta u Argentini i usputnim stanicama između Evrope i Južne Amerike preživi i padne Saveznicima u šake. Petog aprila 1945; u Firerovom bunkeru, Bormanov saveznik SS gen. Kaltenbruner je Hitleru izneo neke veoma teške dokaze — navodno, „dnevnike" Vilhelma Kanarisa. Pošto je pročitao nekoliko strana koje mu je Kaltenbruner obeležio, Firer je pomahnitao i potpisao poturenu smrtnu presudu. Po direktnom naređenju Hajnriha „Gestapo" Milera, SS p.puk. Valter Hupenkoten i SS maj. Oto Torbek su odaslani u Flosenburg da se otarase te smet- nje. Devetog aprila ujutro, nag u poslednjem činu poniženja, adm. Kanaris je obešen o drvenu gredu. Iako se izveštaji o njegovoj smrti međusobno razlikuju, kraj mu nije došao brzo. Tog popod- neva u 16.33, Hupenkoten je poslao tajnu poruku Mileru, šifrovanu Enigmom, preko Mileru potčinjenog SS gen. Riharda Gliksa. Od potonjeg se „ljubazno zahtevalou da odmah obavesti SS gen. Milera, telefonom, teleksom ili preko kurira, da je Hupenkotenov zadatak izvršen kako je naređeno.[4] Jedina glavna figura koja je mogla da poveže pojedinosti o Hitlerovom bekstvu i skrovištu u Argentini bila je mrtva. GODINE 1945, NEMCI SU IMALl POTPUNU K O N T R O L U nad pristupom San Karlosu de Bariloče i estanciji San Ramon. Niko nije mogao da uđe ili izađe iz te oblasti bez izričite dozvole tamošnjih nacista visokog ranga. Dvadeset četvrtog jula, Dru Pirson je napisao u svojoj kolumni koja se pojav- ljivala u više novina,

Možda će proći mnogo vremena pre nego ustanovimo da li su Hitler i njegova nevesta Eva Braun umakli u Patagoniju. Ta zemlja se sastoji od niza ogromnih rančeva u vlasništvu nacista gde se gotovo isključivo govori nemački i gde bi Hitler godinama mogao da se lako i uspešno krije. Rančevi u tom južnom delu Argentine prekrivaju na hiljade hektara i već su generacijama pod nacističkom [napomena: u toj oblasti je bilo Nemaca mnogo pre nacističke dominacije] upravom. Bilo bi nemoguće da se bilo koji pripadnik nekog drugog naroda osim nemačkog probije u tu oblast i obavi iscrpnu istragu o Hitlerovom boravištu.[5] Osoblje na izolovanom imanju San Ramon bilo je danima zauzeto otkad je unapred dobilo upozorenje da stižu važni gosti. Dolazak ekipe za bezbednost sačinjene od mornara sa broda Admiral Graf Spe nedelju dana ranije već je povećao obim poslova; a dva nova lica priključila su se nedeljnim odlascima u nabavku do San Karlosa de Bariloče kako bi se osiguralo da prisustvo gostiju ne odaju govorkanja. Kuvarica na imanju San Ramon, Karmen Torentuiđi, sigurno je bila temeljno upoznata sa prehrambenim prohtevima njenih gostiju.[6] Njena s pravom čuvena „Corđero Patagonico", patagonijska jagnjetina, za neko vreme je skinuta s jelovnika, kao i mnoge druge vrste mesa sa tradicionalnog argentinskog ,,asađa“ ili roštilja. Jelovnik je trebalo da bude bogat povrćem, ali sa klasičnim nemačkim jelima kao što su kneđle od džigerice i goluždravci (mali golubovi). Ona će kasnije ustanoviti sta je „njegovo omiljenou jelo među onima koja će spremati za njega i zenu koja će mu ubrzo postati suprugaf 7] Nemci na imanju primili su vest o Hitlerovoj ,,smrti“ u duhu smirene neverice; Karmen se nije naročito iznenadila kada je, sa čistom i uštirkanom keceljom preko odeće domaće izrade, bila predstavljena gostima pre večere. Hitler i Eva Braun su devet meseci boravili u San Ramonu. [7a] Kontakt sa Martinom Bormanom, koji je još bio u pokretu u Evropi, bio je sporadičan, ali njegova ,,Organizacija“ u Argentini finalizovala je bezbednosne planove za stalno prebivalište prispelog para. Izgradnja tog privatnijeg i sigurnijeg skrovišta bila je pri kraju; ime mu je bilo Inalko, i bilo je oko devedeset kilometara udaljeno od San Ramona, na granici sa Čileom, blizu mesta Vilja Angostura.

URSULA, KĆERKA KOJU JE EVA IMALA SA HITLEROM

stiglaje na estanciju San Ramon u septembru 1945. Sestogodišnja Ursula, sa nadimkom ,,Uši“, doplovila je iz Spanije u brodskoj kabini prve klase; njen teča Herman Fegelajn sačekao ju je na pristaništu u Buenos Airesu i odveo je da se pridruži roditeljima, doletevši do piste na bregu iznad ranča istim onim Kertis Kondorom kojim su i oni doputovali. Ušino postojanje se strogo skrivalo od nemačkog naroda, upravo kao i odnos njenih roditelja, iako je ostatak sveta znao za Hitlera i Evu još od 15. maja 1939; kada je časopis Tajm izneo pojedinosti o tome kako je ;;tamnokosoj; jedroj Evi Braun; staroj 28 godina; kiriju za stan; kao i obično; platio njen stari prijatelj u Berlinu... Eva Braun se poverila prijateljima kako očekuje da se njen prijatelj [Adolf Hitler] venča s njom u roku od godinu dana.w[7b] Nije bilo suđeno da se tako dogodi. Hitler je smatrao kako njegov uticaj na javno mnenje zavisi od toga da ga svi sagledavaju kao čoveka koji je potpuno posvećen sudbini Nemačke. Dete je navodno rođeno u San Remu; u Italji; veče pred Novu 1938. godinu.[8] Roditelji devojčicu nisu videli od 11. aprila 1945; poslednjeg dana tajnog trodnevnog puta u Bavarsku gde su posetili Uši; kako su oboje mislili; možda poslednji put. Hitlerov dvojnik Gustav Veber je sigurno pokrivao Firera dok su njih dvoje u potaji bili na putu.[9] Plavokosa devojčica koju su uglavnom po- dizali dalji rođaci Evine majke; provodila je brojne srećne sate u Berhtesgadenu gde se igrala sa Gitom; kćerkom Evine drugarice iz detinjstva Herte Šnajđer; i često je bila fotografisana i snimana filmskom kamerom. Posle rata; za nju se govorilo da je bila sestra Gite Šnajder ili kćerka Hermana Fegelajna i Gretl Braun — iako je njihova kćerka jedinica; Eva; rođena tek pošto se rat završio. Uši nije bila niti jedno niti drugo.flO] Godine 1945; ona se možda do- nekle služila španskim; godine 1943, Borman je svakako uredio da i ona i njeni staratelji (njena ,,porodica“) dobiju španska dokumenta, i po njegovim uputstvima ,,porodica“ je dobar deo 1944. godine provela učeči jezik. Kada je Uši u septembru 1945. stigla u Argentinu; Eva Braun je ponovo bila trudna — ;;u poslednjoj misiji za Hitlera" — pošto je zatrudnela u Minhenu; u martu 1945.[ll] Njih dvoje su i dalje živeli nevenčano; a među ljudima u bunkeru pronosile su se gla- sine o njenoj trudnoći. (Zapravo; bila je to njena treća trudnoća; rodila je mrtvorođenče 1943. godine. Porodio ju je August Šulten;

ginekolog i glavni lekar u minhenskoj bolnici Krankenhauzen Links. Kasnije iste gođine; on je poginuo u saobraćajnoj nesreći.[l2] Pošto je porodica sada bila bezbedna u Argentini; a Evin zet Herman Fegelajn pri ruci da je preda mladoženji; privatna katolička kapela u San Ramonu bila je savršeno mesto za njihovo stvarno venčanje. (Dubleri su se navodno ;;venčali“ u bunkeru 29. aprila 1945. — više od dvadeset četiri sata pošto je pravi par pobegao iz Berlina. Osim Bormana; nije bilo preživelih svedoka te ceremonije.) U martu 1946; zaposleni na imanju San Ramon sazvani su na sastanak i rečeno im je da su njihovi gosti tragično stradali u saobraćajnoj nesreći blizu imanja. Upozoreni su da o njima nikada više ne govore.[l3] Trag u Patagoniji je trebalo da se ohladi; ne samo što su Hitler i Braunova bili ;;mrtvi“ u berlinskom bunkeru; već su sada ponovo bili ;;mrtvi“ i u Argentini. Ako ikome uspe da sledi Hitlerove do Argentine; tamo će zateći samo još priča o leševima ugljenisanim do neprepoznatljivosti; ovaj put u sudaru automobila. B R I T A N S K A I A M E R I Č K A V L A D A su izložile argentinske vlasti jakom pritisku kako bi ove izručile natrag u Nemačku sve preostale pripadnike posade broda Admiral Graf Špe — one koji nisu pobegli ili nestali — bez obzira na to da li su se venčali sa tamošnjim ženama. Sesnaestog februara 1946; britanski brod za prevoz trupa RML Gorski monarh, u pratnji HMS Ajaksa (jedne od krstarica Kraljevske mornarice koje su oterale lađu Admiral Graf Špe u urugvajske vode decembral939); prispeo je najpre u Buenos Aires; a zatim i u Montevideo; kako bi prevezao nemačke mornare kući. Argentinske vlasti su predale više od devet stotina ličnih knjižica (vojnih identifikacionih isprava) u nekoliko poštanskih džakova. Ukrcavanje je bilo haotično; Gorski monarh je imao na- ređenja da isplovi što je moguće pre; i niko nije imao vremena da uporedi isprave sa pojedincima koji su se ukrcali. Uprkos insisti- ranju Saveznika; mnogi oficiri i ljudi sa ;;džepnog bojnog broda“ jednostavno su nestali u Argentini. Dokumenta su bila upoređena s ljudstvom tek tokom dugog putovanja do Nemačke. Govorkalo se da je među njima bilo i osamdeset šest članova podmorničkih posada; čije prisustvo u Argentini argentinske; američke i britanske vlasti navodno nisu umele da objasne; pošto su posade podmornica U-530 i U-977 koje su se predale već bile repatrirane preko Sjedinjenih Država. U stvari; dokumenta u Britanskom nacional-

nom arhivu đokazuju da su Britanci identifikovali sve prisutne na brodu Gorski monarh, i niko od njih nije bio s podmornice — tako da sudbina ljudstva sa preostale tri podmornice, U-880; U-1235 i U-518; ostaje nedokumentovana.[14] „ ŠTAU FE N B E R G O VA B OM BA“ od 20. jula 1944. po- vredila je Hitlera teže nego što je objavila nacistička propagandna mašina. Sada je jaka hladnoća patagonijske zime pojačala njegov „reumatizam" i on je patio od upale zglobova i kočenja desne ruke; ali više je uznemiravala činjenica da hirurzi nisu uspeli da uklone sve ivere hrastovine kojima je bio zasut od stola zahvaljujući kom je ostao u životu. Stalni pritisak od delića hrastovine koji mu je bio zariven duboko u nazalnim kostima između očiju izazivao je akutni neuralgični bol dok je boravio na Estanciji San Ramon.[l5] Hitleru je trebala operacija.[ 16] Pošto je procenjeno kako bi odlazak u bolnicu u Buenos Airesu bio previše rizičan po njegovu bezbednost, on i Eva su otputovali na sever u pokrajinu Kordoba i nacističku bolnicu sa banjom u Gran Hotelu Vijena, kodMiramarana jezeruMar Cikita.[l7] Gran Hotel Vijenupodigao je jedan agent Abvera, član Nacističkepartije iz ranih dana po imenu Maks Palke, između 1943. i 1945. godine — u istom periodu kada se gradila i Vilja Vinter na Fuerteventuri i produžetak uzletišta kod San Karlosa de Bariloče. Palke, sposobni upravitelj argentinskog ogranka nemačke multinacionalne kom- panije Manesman, došao je do argentinskog državljanstva tokom tridesetih godina dvadesetog veka; ali bio je poznat Saveznicima po svom špijunskom radu ujužnoj Americi.[l8] Građevina se sastojala od osamdeset četiri sobe, medicinske ustanove sa osobljem koje su činili lekari; bolničarke i stručnjaci za terapije masažom, velikog bazena za plivanje; biblioteke i trpezarije u koju se moglo smestiti dve stotine ljudi. Svaka soba je bila opremljena klima uređajima i grejanjem, granitnim podom, zidovima opervaženim uvezenim mermerom iz Karare, i bronzanim svećnjacima. Bili su tu još i banka, vinski podrum, skladište za hranu; pekara; kasapnica; pogon za proizvodnju električne ene- rgije i garaže sa sopstvenim zalihama goriva. Među sedamdeset nameštenika hotela; samo ih je dvanaest bilo domaćih; iz Miramara; i svi su radili van glavnog kompleksa tako da nisu imali nikakvog dodira sa gostima hotela. Preostalih pedeset osam nameštenika

bili su ili iz Buenos Airesa ili iz Nemačke, i svi su govorili nemački. Pored savremenog telefonskog sistema koji je goste povezivao sa ostatkom sveta; Gran Hotel Vijena imao je i telekomunikacionu antenu na tornju sa rezervoarem vode, visokom dvadeset metara. Ta kota, i još jedan toranj đalje niz obalu, omogučavali su opreznim stražarima da primete kada je hotelu prilazio bilo ko; preko vode; kopna; ili kroz vazduh. Mala pijačna varoš Miramar bila je neobično mesto za ogroman; krajnje moderan kompleks hotela i banje; kilometrima daleko od svih magistralnih puteva ili drugih komercijalnih trasa. Palke; poznat po poslovnom njuhu; napravio je od Manesmana Argentina izuzetno profitabilnu firmu. Palke je nadzirao otvaranje hotela od decembra 1945. do marta 1946; onda je otišao.[l9] Bivšipukovnik nemačke vojske po imenu Karl Martin Kriger; ;;šef obezbeđenja Vijene" bio je zađužen za sigurnost hotela. Besprekorna figura; u okolini poznat po nadimku ;;Inženjer“; Kriger je doputovao u Miramar 1943. godine. On je dao sve od sebe da boravakHitlerovih u medicinskoj ustanovi učini što udobnijim; imali su ekskluzivni apartman sa sve prekrivačima; čaršavima; peškirima i posuđem koje je nosilo monogram AH. [20] Zajedno sa brojnim tamošnjim pristalicama; Hitler i njegova žena su često putovali do Balnearije; grada udaljenog oko pet kilometara od Mar Cikite; na čaj. Slikao se sa drugim nacistima visokog ranga i potpisivao primerke knjige Mein Kampf onima koji su ga pozdravljali. Jedan svedok tih svakodnevnih susreta rekao je kako je Hitler često bio ;;duboko zamišljen“ i kako je govorio: ;;Sada sam daleko odavde.“[2l] Hitlerovi su uživali u boravku u ekskluzivnom; luksuznom hotelu kraj vode. Jedan njegov telohranitelj prisetio se da su njih dvoje redovno šetali po obali i da je Hitler komentarisao divne zalaske sunca.[22] Isprva se činilo da je operacija uklanjanja ivera bila uspešna; ali bol u licu vraćače se Hitleru kasnije i mučiće ga u poznim danima.[23] U februaru 1946; Huan Domingo Peron je na izborima kona- čno stekao nesputanu vlast kao predsednik Argentine; što je sva- kako ublažilo sve one latentne strahove od progona kod nekih odbeglih nacista. Krajem četrdesetih godina dvadesetog veka; i Hitler se lično prilično slobodno kretao između strateških mesta u Argentini; oko trougla koji su činili San Karlos de Bariloče; dom njegovih prijatelja i ranih finansijskih pomagača; Ajhornovih; u La

Faldi; i Mar Čikita. U sve tri oblasti on je poseđovao ogromna prostranstva. [24] U M EĐU V R E M E N U , M A R T I N B O R M A N J E J O Š B I O U E V R O P I , i kontrolisao izdaleka mrežu u Argentini. On je bio u redovnom kontaktu sa Ludvigom Frojdeom preko prenosivog sistema za šifrovanje T43. Isto tako je iskoristio svoje opsežne veze; među kojima su najvažnije bile one u Vatikanu; kako bi ostvario svoje planove o izgnanstvu. Posle prerano prekinu- tog putovanja u Flensburg u maju 1945. (videti kraj 15. poglavlja); Borman se pet meseci krio u brdima Bavarske pre nego što se usu- dio da poseti staro srce nacizma; Minhen; bavarsku prestonicu. J. A. Fridl; bivši član Nacističke partije i viši narednik minhenske policije koji je Bormana poznavao od najranijih dana; video ga je tamo u oktobru 1945. Fridl se prisetio da je Borman bio ;;sa još nekim ljudima u kolima; parkiranim ispred Spanskog konzulata". Kada je Fridl prišao automobilu i pozdravio se sa starim drugom; kratko su proćaskali; Borman je Fridlu rekao kako pokušava da dobije vizu za ulazak u Španiju.[25] Borman je boravio u Minhenu do jula 1946; kada je ponovo primećen; s tim što je ovog puta to učinio čovek koji ga nimalo nije voleo. Jakob Glas; nezađovoljni bivši Bormanov šofer — otpušten zbog svađe oko ukradenog baštenskog povrća iz Firerovog ličnog vrta u Berhtesgadenu — takođe je video svog starog šefa u kolima; kako se vozi napred; na sedištu do vozača. Kola su se kretala sporo i Glas je uspeo Bormana dobro da pogleda; ovaj je bio u običnoj; prilično pohabanoj civilnoj odeći. Kako veli Asošijeted pres; Glas je rekao: ;;Bili su još neki ljudi sa njim; ali njih nisam uspeo do- bro da vidim. Suviše sam bio zauzet zurenjem za BormanonT. [26] Glasov izveštaj je naveo američku vojsku da pokrene potragu za Bormanom od kuće do kuće; ali bez ikakvog uspeha. Došlo je vreme da se on vrati u svoju ličnu;; Alpsku tvrđavu‘; gde su ga štitile dve stotine bivših pripadnika Vafen-SS snaga (videti 21. poglavlje; stranu 284). Pred kraj leta 1947; došlo je vreme da se Borman ponovo da u pokret. U T O M P E R I O D U , FBI je uzimao izveštaje o tome da je Hitler u Latinskoj Americi krajnje ozbiljno. Hiljade dokumenata u vezi sa Hitlerom iz tih godina još su klasifikovane pod oznakom ;;strogo poverljivo“ s obe strane Atlantika; bez obzira na to; i uprkos

veoma jakoj cenzuri onih malobrojnih dokumenata koji su postali dostupni javnosti, neke informacije je moguće napabirčiti. U jednom izveštaju iz losanđeleske kancelarije Biroa upućenom direktoru Huveru 5. juna 1947, detaljno se navodi materijal koji je stigao u kancelariju 16. maja te godine. Poreklo informacije bilo je prilično naivno locirano ili blizu Buenos Airesa ili blizu Rio de Žaneira (koje razdvajaju hiljade kilometara), ali je navodno ona stigla od poznatog i pouzdanog doušnika. Taj doušnik je poznavao čoveka koji je nekada bio u francuskom pokretu otpora i koji je posetio Kazino u Rio Grandeu, grad na južnoj obali Brazila odmah iznad granice s Urugvajem. Francuz je tvrdio da je video kako Eva Braun i Adolf Hitler sede za stolom u prepunoj hotelskoj trpezariji. [27] To je bilo dovoljno da podstakne Huvera da zatraži još pojedi- nosti.[27a] Onih je dobio preko tajnogkurira, avionom, 6. avgusta 1947, na sedam stranica upućenih iz njegove kancelarije u Rio de Žaneiru sa naslovom: ,,U vezi s informacijama o Adolfu Hitleru i Evi Braun.“ Nekadašnji pripadnik francuskog pokreta otpora koji je poslom putovao u Ameriku i gajio ambicije da počne da se bavi novinarstvom, saznao je od više kontakata u Latinskoj Americi kako bi varoš Kazino u brazilskoj državi Rio Grande de Sol mogla da iznedri nešto zanimljivo. (FBI je iscrpno proverio poreklo svog doušnika, čije je ime nažalost precrtano perom cenzora.) Kancelarija FBI u Riju opisala je Kazino kao naselje od ,,približno dve stotine raštrkanih kuća. Većina stanovnika su nemačke nacionalnosti ili nemačkog porekla“. Agent na terenu je takođe izvestio kako ,,u Kazinu ne može živeti niko osim onih koji su tamo imali kuće pre nego što je to postala vojna oblast odsečena od ostatka okolnih zajednica. Taj kraj je navodno stekao status zabranjenog pristupa pred kraj rata u Evropi“. Nije nimalo slučajno da je to bilo vreme kada se Aktion Feuerland zahuktavala i kada je Borman selio ljudstvo i materijal. Izveštaj veterana iz pokreta otpora se nastavIjao: ,,Ovo je bila neobična zajednica u smislu da je bilo neophodno obezbediti propusnicu kako bi se ušlo u okolinu grada, i štaviše, tamo stanovništvo čine gotovo stoprocentno Nemci. U toj oblasti nije bilo trgovačkih radnji i sastojala se od vila, kuća i jednog velikog hotela, koji je bio preuređen i veoma moderan. Cinilo se po njego- voj veličini da je neprimeren za veličinu zajednice.“ Hotel Kazino je imao još nešto zajedničko sa Viljom Vinter na Fuerteventuri i Gran

Hotel Vijenom u Miramaru: veoma veliku radio antenu; u ovom slučajU; paralelno sa tlom i obezbeđenu ogradom.

Covek iz pokreta otpora je rezervisao hotel unapred (i istovremeno uredio da dobije propusnice za tu oblast) kao deo grupe, još jednim Francuzom, Rusom, Nikaragvancem; Australijancem i Amerikancem. Navodno; tamo su išli kako bi tri noći proveli zabavljajući se; što je obuhvatalo i izvođenje Les Sylphides, slavnog baleta-jednočinke uz Šopenovu muziku. S izuzetkom Rusa — čoveka poznatog u Brazilu; koga je uprava očito gledala donekle popreko — grupa je dočekana ljubazno; kako u hotelu; tako i kada su ih zvali u lokalne kuće. Prva naznaka nečeg pomalo čudnog Francuzu je zapala za oko kada je primetio da jedna hotelska sobarica razgovara sa privlačnom tinejdžerkom kestenjaste kose; koja je uhvatila njegovpogled kada je salutirala sluškinji uz reči ;;Hajl Hitler." Prve večeri; na balets- koj predstavi; velika balska dvorana bila je dupke puna; sa nekoliko stotina ljudi; koje je režiser opisao kao ;;bogate Južnoamerikance'; ali je Francuz primetio da su svi govorili nemački. Tokom večeri; reflektori su često obasjavali publiku; i za jednim stolom prepunim šampanjca; Francuz je najednom ugledao poznat; upadljivo izbraz- dano lice. Prepoznao je tog čoveka kao bivšeg nacističkog oficira po imenu Vajsman — čoveka koji bi; strahovao je on; mogao prepoznati njegovo lice; iz dana okupacije Pariza. Bivši pripadnik pokreta otpora bio je obučen tako da koristi stari Bertijon ili sistem identifikacijeportra/tparZe; i bio je siguran u to da se nije prevario. Pošto je sada obratio pažnju; Francuz je ustvrdio kako je prepoznao — na osnovu njenih brojnih fotografija — ženu koju je identifikovao kao Evu Hitler; rođenu Braun. Kad je shvatio ko je ona; podrobnije je pogledao prostoriju i; naravno: ;;Bio je tamo jedan čovek... koji je imao dosta Hitlerovih osobina.“ Premda mršaviji; bio je generalno iste građe i godina kao Hitler; obrijan (kako ga opisuju gotovo svi očevici u Argentini); i veoma kratko podšišane kose. Činilo se da se prijateljski ophodi prema svima za svojim stolom. Kasnije iste te večeri; Francuz se upoznao sa mladom devojkom koju je ranije video. Ona mu je rekla kako se zove Abava; i da se odnedavno doselila iz Nemačke, a sada je državljanka Čilea. Saznao je da je ona ;;sestričina“ žene koju je prepoznao kao Evu Braun i da je najveći deo grupe iz Vinje del Mar u centralnom Čileu; blizu Vilje

Alemana (bukvalno, Nemačkog grada), varoši koju su doseljenici pođigli 1896. godine. Francuz joj nije poverovao; imao je jasan utisak da je ,,ta mlada devojka, poput navodnog Hitlera i Eve Braun zapravo živela u Kazinu.“ Njegova opšta ljubopitljivost u vezi sa gradom, izražena kroz tobožnju nameru da napiše putopis u kom će opisati tu izvanrednu i nekomercijalizovanu lokaciju, navela je devojku da mu smesta napomene kako to ne bi bila „prikladna tema(za pisanje — ljudi iz Kazina nisu voleli turiste. Kasniji susreti sa hotelskom upravom i članovima privredne komore Kazina potvrdili su njegovo mišljenje, i jedan sat posle sastanka sa potonjim sagovornicima njegova grupa je naglo zamoljena da isprazni sobe, pošto je „hotel bio pun.a Sutradan, dok je Francuz čekao, sa spakovanim koferima, da ga pokupe kola, video je devojčinu ,,tetku“ i još dvoje ljudi kako izlaze iz hotela i hodaju prema moru. Žena je na sebi imala kratku suknju za plažu, i na svetlu dana on je bio još sigurniji da je to Eva Braun. [28]

20. poglavlje

DOLINA ADOLFA HITLERA

G D D I N E 1 9 4 - 3 A D M . K A R L D E N I C jeizjavio: ,;Nemačka podmornička flota je ponosna zbog toga što je stvorila raj na zemlji, neprobojnu tvrđavu za Firera, negde u svetu.“[l] Sledeće godine, Denic je saopštio klasi diplomaca - pomorskih kadeta u Kilu: „Pred nemačkom mornaricom tek stoji velika uloga u budućnosti. Nemačka mornarica poznaje sva skrovita mesta na koja može odvesti Firera, ukoliko se pokaže potreba za tim. Tamo on može svoje poslednje mere pripremiti u potpunom miru.“[2] Među svim takvim mogućim lokacijama, malo ih se u opis bolje uklapalo od nekog mesta u Patagoniji. Ta oblast prekriva više od milion kvadratnih kilometara Argentine i Cilea — i upola je veća od Teksasa. Njeni pejzaži dramatično variraju, od vetrom šibanih, jalovih ravnica kraj obale oko zaliva San Matijas pa do planinskih obronaka Anda, od bujnih pašnjaka na severu do glečerskih polja na jugu.[3] Filip Hamburger je 1948. godine pogrešio kada je u Njujorkeru nju otpisao jednostavno kao „golu zemlju, vetrovitu i kišovitu, turobno prostranstvo stenja, drača i peska, crne lave i vulkanskog pepela. Samo joj je zapadni deo navodnjen i kultivisan“. Međutim, nije pogrešio kada je nastavio: „Unaokolo su raštrkani usamljeni rančevi za uzgoj ovaca, i mnogi među njima pripadaju naseljenicima nemačkog porekla. Za jednog bivšeg Firera... Patagonija bi verovatno bila privlačno skrovište.“ Hamburger je nastavio: Što se tiče patagonijskog dela priče, ubrzo po prispeću podmornica sa svojim tajanstvenim ljudskim tovarom, do

putnika koji su prolazili tim ogromnim regionom počele su da pristižu priče o ogromnoj estanciji zabačenoj gotovo van granica mašte i obezbeđenoj električnom ogradom. Iza te ograde neprestano laju opasni psi. Firer je; naravno, iza te ograde. On nikad ne napušta imanje. Nije u stanju za to. Lekovi, poraz i razoreni nervni sistem monumentalno su ga upropastili i izluđeli. Izgleda kao da mu je više od sedamđeset godina. Eva Braun je i dalje uz njega, pošto nema kud da ode. Hamburger je svoj izveštaj zasnivao na brojnim pričama koje je čuo dok je bio u poseti Argentini — ,,toj čudnoj zemlji, to- liko drugačijoj od ostatka sveta, tako dalekoj, kao da je sa druge planete “ [4 j NEKE POJEDINOSTI IZ ŽIVOTA NACISTA U P A T A G O N I J I , i iz skrovišta koje je Hamburger zamišljao, otkrio je poljskoj štampi 1995. godine čovek koji se predstavio kao „Herr Smit.
View more...

Comments

Copyright ©2017 KUPDF Inc.
SUPPORT KUPDF