S. Škoro - Vucic i cenzura.pdf

Tako je već odavno ovde u nas: ko je srčan i ponosan taj brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji povije glavu i preda se strahu, taj opet izgubi toliko od samog sebe, toliko ga strah pojede, da mu život ne vredi ništa. Ivo Andrić Travnička hronika

2

UMESTO UVODA Postao sam bloger silom prilika. Uprkos svemu. U inat onima koji su hteli da me izbrišu. Da ne postojim. Kao da sam pogrešna reč ili slovo ispisano na papiru. Ali, prevarili su se. Što su me više sklanjali, diskriminisali, nipodaštavali, finansijski i zdravstveno iznurivali, vraćao sam se jači. Pisao sam bolje, kvalitetnije, jezgrovitije, češće... Najbolji dokaz za to je i činjenica da je više od 30.000 ljudi za samo godinu dana posetilo moj blog. I to bez ikakve reklame, samo na ličnu preporuku. Moji tekstovi i ova knjiga su najbolji odgovor njima. Za sve. Za svu patnju, brojne neprospavane noći. Svakodnevnu zebnju kako opstati, a opet biti svoj. Tekstovi sakupljeni u knjizi su ujedno i svojevrstan vodič kroz šta sam sve prolazio, od kako sam se onog čudesnog jutra 27. aprila 2014. godine pojavio u jutarnjem programu RTS. Govorio sam onako kako mislim, onako kako vidim i rekao to što sam rekao. Stvarnost je pokazala da nisam pogrešio, ali moćnici to nisu mogli da prihvate. Ni onda, ni sada. Kazna i progon koji su usledili su samo dodatna potvrda onoga kako ti ljudi razmišljaju. Ukazujem stalno na to u svojim tekstovima. Na svom blogu, jer nemam drugi prostor. Ukinuli su mi pravo na radno mesto, isterali me iz novina u kojima sam godinama radio, cenzurisali čak i moje ime... Poverovali da će moje pisanje na blogu biti beznačajno i nikome interesantno. Blog je tako postao moja oaza, mesto sa kojeg jedino mogu da komuniciram sa javnošću. Moja mala sloboda u kavezu prepunom cenzure. Mnogi će se sigurno zapitati zašto je knjiga ilustrovana karikaturama Predraga Koraksića. Otkud Koraks u celoj priči? Odgovor je veoma jednostavan. Osim što je legenda i što njegovi crteži govore više od svake napisane ili izgovorene reči, delimo i nešto zajedničko. Koraks je, naime, u periodu između 1990-1993. godine, takođe, pod vrlo ružnim okolnostima oteran iz „Večernjih novosti“. I to zato što je imao stav. Zato što je imao svoje mišljenje i nije hteo da ga prilagođava dnevnopolitičkim potrebama. Pritom je odbio da zbog ličnog komoditeta crta ono što nekim važnim drugovima odgovara. Koliko su „Večernje novosti“ i njihovi čitaoci izgubili odstranjivanjem Koraksa nije potrebno posebno naglašavati. To je svakome više nego jasno. Zato mu se i ovom prilikom zahvaljujem što je moju knjigu i moje tekstove ulepšao i obogatio svojim izvanrednim radovima. Postoje neki ljudi koji isto tako moraju biti na ovom mestu pomenuti. Čisto da se ne zaboravi. Da kad nas sve jednom prekrije ruzmarin i šaš, ostane bar nešto 3

zapisano o vremenu u kojem se ispaštalo i rizikovalo da bi se neka dobra reč bolje čula. Dušan Mašić je glavni „krivac“ što sam pokrenuo blog. Marko Nedeljković, mladi asistent sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, je pokazao dovoljno strpljenja da me obuči kako da napravim i koristim blog. Smiljana Vidić je prva obznanila javnosti šta se dogodilo i prva imala hrabrosti da objavi intervju sa mnom. Zahvalnost dugujem i mom Udruženju novinara Srbije i Dragani Bjelici koji su mi svesrdno pružali i pravnu i svaku drugu pomoć. Isto važi i za Ljiljanu Smajlović i kolege iz „Politike“, kao i za Jasminu Spasić Lukač i kolege iz „Danasa“, koji su na profesionalan način pratili ceo „slučaj Škoro“; Dimitriju Vojnovu koji je u svojoj kolumni „Škoroliks“ gotovo proročki primetio da posle načina na koji sam smenjen nijedna stvar u srpskim medij ima više neće biti ista; Vojislavi Crnjanski koja me je podržala kad je bilo najteže; Intemet portalima „Ozonpress“ iz Čačka i „Koreni“ iz Švedske koji su bez ikakvih uslovljavanja redovno prenosili moje tekstove; Mom prijatelju i kumu Saši Vučiniću bez čije bezrezervne pomoći ne bi ni bilo ove knjige; Mojoj majci Nadeždi i supruzi Sanji, jer su me svaka na svoj način održale da ne potonem u veoma teškim danima za sve nas. Posebnu zahvalnost dugujem svim znanima i neznanima koji su čitali moje tekstove, pisali o meni, hvalili me ili bodrili na društvenim mrežama i u neposrednom kontaktu. Najznačajniju zahvalnost svakako dugujem onima koji su svojom bahatošću, neznanjem, političkom i svakom drugom isključivošću doprineli da sve što se dogodilo sa mnom postane mesto odakle se počinje u svim raspravama o cenzuri i slobodi medija u Srbiji. Ova knjiga je, za sada, moj najbolji odgovor. Zahvaljujući njima ona nema kraj. Zahvaljujući vama ona će ga dobiti jednog dana. U Beogradu, na Preobraženje 19. avgusta 2015.

4

5

DŽORDANOVE ČAROLIJE Ozbiljan premijer jedne ozbiljne države nikada ne bi svoj autorski rad objavio u listu kakav je „Informer“. Sadržaj koji svakodnevno pruža ovaj jeftini tabloid je potpuno u suprotnosti sa javnim zalaganjem Vučića da promeni Srbiju. Pretpostavljamo nabolje. To što ovaj list neslužbeno odavno zovu „Službenim glasnikom Vlade“ ne opravdava ga ni malo. Naprotiv. U sukobu sa srpskim mentalitetom prvo pitanje je: Zašto nam se premijer obraća preko ovog lista i zašto gostuje isključivo u emisijama koje vodi vlasnik ovih novina? Da li premijer misli da Srbija izgleda kao stranice „Informera“ i ponaša se i živi kao njen vlasnik, ili u tom pravcu želi da ide u najavljenim reformama. U pomoć je pozvao čak i Džordana, američku profesionalnu košarkašku legendu, poistovećujući njegovu upornost sa vladom koju predvodi. Onomad je bio Bajern, sad Džordan. Slučajno ili namerno premijer zaboravlja da se Džordan pre svega svojim talentom, a potom i radom nametnuo svetu. Kojim se to talentima i radnim uspesima mogu pohvaliti članovi njegove vlade? Zašto umesto Džordana nije uzeo Milorada Čavića za primer. Srbina rođenog u Americi, najboljeg našeg plivača svih vremena. Čoveka koji se u toj velikoj zemlji svojim radom i talentom toliko nametnuo da je mogao da bira za koga će plivati. Izabrao je Srbiju. Ljubav prema otadžbini i želja da pomogne svom narodu su prevagnuli. Ono što je on postigao retko koji Srbin je uspeo. Onda su ga političari, u koje se tada i Vučić ubrajao, ubedili da je Kosovo Srbija, pa je na dodeli osvojene zlatne medalje obukao majicu na kojoj to i piše. Ostao je i bez medalje i bez rekorda. I ne samo to. Ostao je nedavno i bez plivačke akademije u Kragujevcu u koju je, kad se povukao, kako sam kaže uložio veliki novac i trud, kako bi u srcu Šumadije stasavali novi šampioni. Da li Čavić ima problem sa srpskim mentalitetom što je verovao? Ili pak aktuelna vlast misli da je Džordanov slučaj bolji primer za pokretanje nacije! Da bi promenili navike nije dovoljno samo ne spavati i pričati o otvaranju novih radnih mesta. Trebalo bi nešto i znati. A to znanje je skupo i srećom se ne stiče na Megatrendu. Za početak potrebno je stvoriti uslove da sa radnih mesta odu svi oni koje je po partijskoj liniji SNS zaposlio u poslednje dve godine, a da na njihova mesta dođu stručni i sposobni mladi ljudi. Da bi neko promenio Srbiju mora prvo da promeni sebe i svoje okruženje. Ne može se biti malo četnik, malo partizan, čas šešeljevac, čas naprednjak, protivnik EU, a onda odjednom zakleti Evropejac. Milošević nam je nudio švedski standard, po sistemu ako već ne 6

umemo da radimo bar umemo da se bijemo. Znamo dokle smo dogurali sa tom politikom. Vučić nosi Aladinovu lampu slepo verujući da Beograd može da postane Abu Dabi. Ali moramo mnogo više da radimo i to kao Evropljani, a ne kao Arapi. Naravno, sa Džordanom na čelu. Naše carstvo postaće konačno zemaljsko. Uz Tonija Blera gde će nam biti kraj. Kako raditi i živeti u takvoj Srbiji gde su sva zvanja i znanja uglavnom kupljena. Gradimo „Beograd na vodi“, a nemamo kanalizaciju u prestonici. Prodajemo svetskim bogatašima neizgrađene apartmane i poslovni prostor, a ono što imamo na mnogo atraktivnijim lokacijama i po mnogo povoljnijim cenama niko neće da kupi. Četiri milijarde koje bi u najavi trebalo navodno da dobijemo već smo potrošili. Kako funkcionisati u državi gde vozovi idu sporije od „ćire“, a do Crne Gore putuju dva dana? Kakav zakon sprovesti dok se na putevima u Srbiji gine brže i češće nego u Ukrajini? Kako poslovati u zemlji kad se Crvenoj Zvezdi, nekadašnjem evropskom i svetskom prvaku i aktuelnom šampionu države u fudbalu, isključuje struja i preti ispadanjem u niži rang? Nemamo mape postojećih klizišta, protivgradne rakete su traženije od zlata. Pričamo o zapošljavanju, dok građani svakadnevno ostaju bez posla i prihoda za život. Najavljujemo izgradnju spomenika Gavrilu Principu na Kalemegdanu, a posle postanemo jedina država u Evropi koja nije zvanično obeležila 100 godina od Prvog svetskog rata. A bili smo pobednici. Kakva je to država čiji predsednik odlazi na Kosovo za Vidovdan i otvara spomenik Milošu Obiliću kao da je ovaj junački poginuo samo da bi Briselski sporazum počeo što pre da se primenjuje. O radu najviše pričaju oni koji nikad ništa u životu nisu radili osim što su se bavili politikom. Građani Srbije su na svojoj koži najbolje osetili koliko je to težak i odgovoran posao. Najava da bi se premijer mogao povući ukoliko njegov ruzveltovski plan ne uspe, nije realna, ali daje puno razloga za optimizam. Pre toga bi svakako trebalo da napravi listu onog šta je on konkretno dobro za Srbiju uradio u proteklih dvadeset i više godina, potom da pretrese učinak članova njegove vlade i stranke, a onda neka krene u ocenjivanje svakog građanina pojedinačno. Ovako, država u kojoj se premijer obraća narodu preko „Informera“ unapred je osuđena na sumornu budućnost. Narod koji to čita i sluša ostaće bez ikakve perspektive, a većina koja to posmatra nažalost se više ništa ne pita. Zato rad, rad i samo rad. Akcija odmah.

7

8

FIRMOM KRSTIĆ DO KRAJA Dočekan kao veliki stručnjak, genije sa Jejla i spasilac srpskih finansija, ministar Lazar Krstić odlazi zbunjeno, isto onako kako je sve vreme delovao u javnosti, kao čovek bez potrebnog iskustva koji se ambiciozno zaleteo, prihvatajući se odgovornog posla po principu prve šanse. Sad ili nikad. Umesto da se negde usavršava, da uči, on je odmah uleteo u ministarsku fotelju. Stari srpski običaj, rekao bi neko s obzirom na brojne „stručnjake“ koji su idući tom logikom već protutnjali ovim prostorima. I ti rezultati su vidljivi na svakom koraku. Ni posle Krstića neće biti ništa drugačije. S tom razlikom što će Krstić zahvaljujući svom bogatom iskustvu koje je ubrzano stekao, ubuduće biti savetnik premijera. Šta će mu to reći novo što kao ministar nije mogao ili stigao? U kompravcu će ga usmeravati? Sa svojim dokazanim autoritetom i pojavom koja uliva više sažaljenje nego potrebnu pažnju, neće daleko dogurati. Uostalom, koliko tačno Vučić ima savetnika? I čime se bave ti silni ljudi? Krstić je kao zvaničan razlog za ostavku naveo neslaganje sa premijerom oko brzine i načina sprovođenja reformi. Kaže da je tražio smanjenje penzija za najmanje 20 odsto, plata u javnom sektoru minumum 15 odsto, otpuštanje najmanje 160 hiljada ljudi i poskupljenje struje za 30 odsto! To za njih sitno razmimoilaženje, uz puno razumevanje i jedne i druge strane, rešeno je solomonski - Krstić je postao savetnik, a njegov posao do izbora novog, obavljaće ministar privrede Dušan Vujović. Pošteno nema šta. Ako je verovati sve češćim glasinama da je i sam Vujović odavno kovertirao svoju ostavku, takođe, nezadovoljan načinom na koji se sprovode reforme, onda bi Vlada uskoro mogla da dobije neke nove obrise. Pogotovu, ako se tome doda javno iskazano nezadovoljstvo potpredsednika Vlade Rasima Ljajića pozicijom svoje stranke i sve snažniji sukobi na lokalu između SNS i SPS. U svakom slučaju, potresi u naizgled monolitnoj vladajućoj koaliciji su sve češći i vidljiviji. Ili su, pak, pojedinci počeli na pravi način da tumače poruke koje im je ostavila nemačka delegacija na čelu sa Šokenhofom. Kako god, predstava u Vladi na kojoj je ministar Krstić podneo ostavku umnogome je ličila na onu sa smenama u policiji. Samo Krstić za razliku od Veljovića nije, ipak, izabran na konkursu, pa je odmah raspoređen u savetnike. Doduše, nije pominjan ni Kosmajac, ali bar znamo da nema popustanja. Ni za jotu! I zato firmom Krstić do kraja. A kako bi inače. Onaj prototip „mercedesa“ koji smo napravili u „Ikarbusu“ ionako nema ko da kupi. 9

10

DRAGICA DOMEN DANICA Supruga predsednika Srbije Dragica Nikolić sve više liči na Danicu Drašković iz njenog najslavnijeg perioda. Po uticaju, po načinu odevanja, kažu da čak i isti broj cipela nose, po skromnom poreklu, ali i ogromnim ambicijama. Dana nije uspela da postane prva dama, ali Dragica jeste. I to mesto ne misli nikome da preda bar ne u dogledno vreme. Predsednik će, bez obzira na obaveze oko pečenja rakije morati da udovolji prohtevima supruge i krene u osvajanje drugog mandata. Jer Dragica se taman uživela. Gde sad sve da napusti kad je o tome maštala od kad se rodila. Do juče je bila žena lokalnog „grobara“ iz Kragujevca, a već danas jezdi Srbijom i svetom kao prva dama. Poznaje skoro sve prve dame. One koje nije stigla, ima nameru tek da upozna. Za to nije dovoljan samo jedan mandat. Njen suprug ionako polako uobražava da je Tito, pa je sve moguće. Možda Dragici za ljubav postane i doživotni predsednik. Da će se o njenom domenu toliko u javnosti raspredati nije mogla ni u domenu mašte da pomisli. Njen domen je jači od njenih dometa. Dragica ima sajt. Dragica ima fondaciju. Dok se Dragica negde ne pojavi sve stoji. Ima energiju Mrkonjića, a duh uspešne domaćice koja pravi najbolju pitu u kraju. I nikad joj ne zagori. Dragica može sve, pa i da bude predsednik. Doskora posvećena porodici, a trenutno samo Srbiji. Pa gde to ima. Ukoliko se Tomislav Nikolić, ipak, opredeli da peče mučenicu umesto visoku politiku, Dragica će se sama kandidovati. Kad može Hilari može i ona. Zašto da ne. Ako je već u biografiji napisala da joj je mladost obeležio upis na fakultet, starost joj može ulepšati bar jedan predsednički mandat. Nek Toma bude malo prva dama, pa nek vidi koliko je to zahtevno. I kroz šta sve ona mora da prolazi. Ko joj se sve obraća za pomoć, a ona onako skromna, kako ju je bog dao, samo leti. Da sve stigne, da sve završi. Srbija ne može da čeka. Ipak je, ona prva dama. A kakva Srbija takva i dama. Kad se sve sabere Srbija dugo zvanično nije ni imala prvu damu. Od uvođenja višestranačja, dobili smo najpre prvu drugaricu - Miru Marković. Ona je vladala Srbijom, ali nikad nije bila dama. Muža joj odveli na robiju, a ona zapalila u inostranstvo. Onako drugarski, nema šta. Supruga Milana Milutinovića se više bavila Kolarčevom zadužbinom, nego što je pratila supruga, a i on je, gle sudbine, završio iza rešetaka u Hagu. Žene bivših opozicionih lidera dok su bili predsednici viđali smo samo ispred glasačke kutije. Koštunica je više voleo Belanovicu, a Tadić taman kad je razradio harem, uobrazivši da je Sulejman 11

Veličanstveni, morao je da siđe sa vlasti. Dakle, Dragica, kakva-takva, zaista se trudi da nosi epitet prve dame. Samo da ne počne nešto sa vojskom da šuruje ili da pomisli da je jača od Vučića pa da doživi ne daj bože sudbinu Jovanke Broz. Srećom tu su Ljajić i Dačić da joj se nađu. Ali, posle onog Krstićevog Mirjam-obrta, kad je svima otkrio da premijer ima meko srce, Dragica bi mogla to da iskoristi. Uostalom, ako ništa drugo, imala bi bar podršku sina u stranci. Do tada bi, možda preko svoje fondacije mogla da isfinansira novu domaću seriju visoke gledanosti sa radnim naslovom „Meko srce na meti“. Scenario bi mogao da napiše Vuk Drašković, čisto zbog Dane, a ionako da malo izađe iz anonimnosti posle gubljenja u naprednjačkoj šumi. Režija bi naravno pripala Šotri, a ulogu Vučića Bosiljčić ne bi nikako smeo propustiti. Jedini problem je, ko bi igrao Dragicu. Zbog zahtevnosti uloge i teškoća kako adekvatno dočarati taj lik, najbolje bi bilo da igra samu sebe. Njen domen je, ipak, predsednički. Napred prva damo! Ti i to možeš.

12

13

VULIN SA CVETOM U KOSI Zakon o radu očigledno je morao biti usvojen u julu, jer ga je osvedočeni JULovac Aleksandar Vulin branio i propagirao. U duhu Mire Marković, ovoga puta bez cveta u kosi, kao pravi levičar je pompezno objašnjavao koliko dobra će doneti ovaj zakon radnicima. Istovremeno je prozivao demokratske vlasti koje su svojim ponašanjem uništile praktično sve i da on sada kao ministar sa svojim drugarima iz vlade mora to da ispravlja. Izgleda da je bivša perjanica JULa zaboravio da su njegovu tadašnju stranku ne bez razloga zvali jugoslovensko udruženje lopova. Da su članovi te levičarske grupacije toliko ojadili ovaj narod, a posebno radnike, da se nijednim, pa ni ovim ZOR (zadnja obmana radnika) nećemo oporaviti još 100 godina. Svu moć su dobijali od Mire Marković. Ona im je bila i mama i tata. Zaštitnik kakav se retko sreće. Posebno Vulinu, koji je onako dugokos bio njen mezimac. Dokazanim članovima su sve krađe bile unapred oproštene ukoliko dovoljno pokradenog novca ostave u kasi tada najbogatije stranke u Srbiji. I nisu prestajali da bezdušno otimaju puneći svoju i stranačku kasu. Ali, to Vulinu nikada nije smetalo. Ono što nije mogao nikako da oprosti svojim drugovima u JUL-u to je pravljenje političkog saveza sa crnom koalicijom oličenom u Šešelju, Nikoliću i Vučiću. Zbog tog spoja demonstrativno je napustio stranku, odabacujući sve privilegije koje je imao. Smatrao je da crvenocrna koalicija nije nešto prirodno, da su ideološke razlike ogromne i da to neće funkcionisati. I bio je u pravu. Onda je principijelni Vulin svoje političko uhlebljenje za levičarske ideje pronašao kod Ivice Dačića. Sve do izbijanja afere „kofer“ i Dačićevog sve jasnijeg približavanja demokratama. Vulin to, kao onomad julovcima nije mogao oprostiti ni spsovcima. Opet zbog ideologije. Opet principijelno. Osnovao je svoju stranku i sad je na vlasti u koaliciji i sa jednima i sa drugima. Postao je Vučićeva desna, a „koferčetova“ leva ruka. Što bi pravnici rekli nepopravljivi višestruki povratnik. Ovoga puta mu izgleda ništa ne smeta. Niti oni mogu bez njega, niti on bez njih. Za kompletnu sliku, ipak, nedostaje prisustvo Mire Marković. Vreme je da se i ona konačno vrati. Da kaže ono što nije stigla, da dokrajči ono što je u Srbiji preteklo. Možda paralelno sa Šešeljem. I onda, svi jedna stranka, jedna glava, jedna misao. Kao u Savezu komunista. Možda to Vulina podstakne da se još više istakne, i da u 14

prvi plan ponovo dođe njegova politička zrelost i pre svega principijelnost. Uostalom, više puta dokazana, a na primeru odbrane Kosova i Metohije posebno. Kako je Vulin nekad branio Kosovo, tako danas brani Zakon o radu. Ako je Kosovo u Srbiji, onda će i ovaj Zakon obezbediti veće zapošljavanje. To garantuje niko drugi do drug Vulin i njegov Pokret socijalista. A to nije beznačajno. Uzgred, zna li još neko, osim Vulina, kako se zove ili izgleda član njegove stranke. To pitanje bi ministar Verbić mogao probno da uvede na testovima za prijemni, pa ko tačno odgovori da dobije prvu godinu besplatno, recimo, na Megatrendu. Naravno, sa unapred položenim ispitima. Vulin je za veoma kratko vreme prešao put od ministra za Kosovo, do ministra za rad. Kad zaštiti radnike do te mere kao Srbe na Kosovu, trebalo bi mu možda ponuditi Ministarstvo zdravlja. Narodu koji tako brzo zaboravlja, zdravlje i nije potrebno. Pritom, Vulin će ga brzo reformisati, da nećemo ni primetiti da smo ostali bez Kosova, posla i zdravlja. Tako ćemo lakše moći da podnesemo stvarnost i principe koje Vulin već godinama propagira. Ako ništa, on bar zna da je i srce na levoj strani. U ime te ideologije i tih principa, nema šta ovaj narod neće istrpetii. I sa cvetom i bez njega.

15

POSLODAVCI - VERBIĆEVE LUČONOŠE Ministar prosvete Srđan Verbić ne prestaje da šokira javnost svojim izjavama koje deluju više kao da je deo montipajtonovske ekipe, nego član Vlade Srbije. Poslednja u nizu koja odskače po svojoj sadržini je da poslodavci ubuduće moraju da proveravaju verodostojnost diploma i zvanja kad nekog primaju u radni odnos. Pored toga, prema Verbićevom predlogu poslodavci su dužni i da prave razliku među diplomama na različitim fakultetima. Ukoliko to ne rade, ministar prosvete konstatuje da ih ni jedan zakon neće zaštititi od prevara ili loše kompetencije kandidata. Za početak možda ne bi bilo loše ustanoviti u kojoj državi živi Verbić? Ko ga to tako lepo savetuje? Da li ministar prosvete ima predstavu u kakvom su obrazovnom stanju srpski poslodavci? Mogu li uopšte da procenjuju bilo čije znanje, a posebno diplome? Šta se događa kad, primera radi, poslodavac ima mnogo manje školske spreme od kandidata kojeg bi trebalo da primi u radni odnos? Ili, pak, ukoliko je sam poslodavac kupio diplomu, da li će prednost dati onom koji to nije ili će prepoznati onog koji jeste i zaposliti ga pre drugih koji su vredno učili? Kako će se odvijati taj proces ustanovljavanja? Zar u ovoj državi ne postoji dovoljno zakona da se utvrdi da li su školske diplome stečene na legalan način? Možda ministru Verbiću to niko još nije rekao. Ovako mogli bi pošteno da zaglibimo. Glavni stručnjaci i procenitelji postaće nam poslodavci. Ako tome dodamo da mahom imaju sumnjivo stečena znanja i zvanja, onda je Srbija na opasnom putu bez povratka. Ukoliko je premijer poslodavac ministrima onda će on svakako favorizovati doktorat Nebojše Stefanovića (što je već činio i bez Verbićevih predloga) za koji su stručnjaci utvrdili da je plagijat. Ali, poslodavčeva se ne poriče. Valjda on najbolje zna ko je kako stekao diplomu. Nešto pre svog najnovijeg izuma, ministar Verbić je u vreme polaganja prijemnih ispita ubeđivao roditelje da se moraju prema svojoj deci odnositi kao poslodavci. Preciznije da dobro razmisle da li bi zaposlili svoje dete sa njihovim znanjem u preduzeću koje oni vode. Roditelji su ostali nemi na Verbićeve predloge, ne želeći da ga ometaju dok bar ne prođe prvih sto dana vlade. Srpska javnost je još više zanemela zbog slučaja Luke Bojovića jednog od naših najnagrađivanijih i najtalentovanijih učenika koji je dobio stipendiju na prestižnom Kembridžu. Da bi otišao nedostaje mu još 20 hiljada evra. Obratio se 16

za pomoć kome drugom nego Ministarstvu prosvete, ali se ono proglasilo nenadležnim. Nema veze što je Luka osvojio brojne nagrade i zlatne medalje za Srbiju, što je svet uvideo koliko je talentovan za fiziku, kad ministar prosvete, takođe, fizičar, ima važnije misije. Sa poslodavcima, naravno. Pisao je Luka i Fondu Dragice Nikolić, ali je svuda naišao na ćutanje. Očigledno prva dama više voli da se slika uz kupljene šporete i nameštaj u poplavljenim područjima, nego uz pamet i budućnost Srbije. Tu, ipak, ne može toliko da dominira u svojim toaletama. Neukost je daleko veći problem za Srbiju od poslovičnog nerada. Zato bi premijer Aleksadar Vučić umesto što savetuje svojim ministrima da letuju u zemlji, trebalo da im kaže da je njihov zajednički interes da stvore ambijent u kojem će biti normalno da se najbolji školuju u inostranstvu i da Luka Bojović ne može i ne sme propustiti takvu šansu zbog toga što nema 20 hiljada evra. Para koje brojni poslodavci i finansijeri stranaka na vlasti gotovo svakodnevno vrte po džepovima. U suprutnom, Luki Bojoviću i njemu sličnim, srpski poslodavci nikada neće umeti da priznaju znanje stečeno na Kembridžu ili drugim prestižnim fakultetima. Posebno ako ih Verbić ohrabri u svom naumu.

17

18

RADOM DO KULTA LIČNOSTI Medijsko uspostvaljanje kulta ličnosti Aleksandra Vučića dostiglo je svoj vrhunac u „Večernjim novostima“ kad se novinarska ekipa sasvim slučajno i nenajavljeno obrela u zgradi Vlade Srbije. I šta je imala tamo da vidi? Oko 15 i 30, tokom radnog dana, samo premijer radi i budan je na svom radnom mestu. Nigde nikog. Nijednog ministra. Nema čak ni Dačića, ali on je bio opravdano odsutan zbog smrtnog slučaja, konstatuju u ovim dnevnim novinama i dodaju da su u nekim praznim kancelarijama upaljene čak i klime! Ali, za to vreme premijer okupan u licu znoja svog ne prestaje da radi. Možda je trebalo pozvati inspekciju rada da utvrdi zašto zaposleni u Vladi nisu na svojim radnim mestima kad novinari dolaze u nenajavljenu posetu. Takva vrsta javašluka, ipak, ne bi smela da se toleriše, niti da prođe nekažnjeno. Ostaviti premijera samog u zgradi Vlade Srbije, tokom letnjih meseci je zaista nedopustivo. I neodgovorno, pre svega. Pa zar nije već dovoljno pred kamerama spasavao ljude iz smetova i poplava, da bi sad doživeo da ga ministri koje je lično birao tako obrukaju. Posebno što se do zaključka kako samo Vučić radi došlo sasvim spontano i bez ikakvog pritiska vlasti. Medijima je konačno dopušteno da bez cenzure sami stvore sliku o tome koliko premijer zaista vredno radi, ne tražeći nikakve povlastice za sebe. Zato i neće dozvoliti da ga ovakve stvari pokolebaju i izbace iz ravnoteže. Nastaviće da vredno uči engleski i nemački. Po potrebi i arapski. Uhapsio je Šarića. Prvi hrabro i javno ukazao na postojanje Kosmajca. Smenio vrh policije. Razobličio sve oblike pljačke i korupcije koju je ostavila prethodna vlast za sobom. Objasnio sve prednosti ugovora sa Etihadom. Udario temelje „Beogradu na vodi“. Crvenu Zvezdu digao iz pepela. Zna tačno čije su koje novine, ko stoji iza čega, koliko je i za šta para potrebno da država preživi. Istražuje NIS. Za sve ima odgovor. Nema dilemu kako uspeti. Ni sopstvena stranka ga više ne zanima. Brisel, Berlin i Moskva ga pomno slušaju. Ne zna se ko više. Vašington, zbog toga pokazuje vidnu nervozu i ljubomoru. Vučić nije više otkrovenje samo za Srbiju već i za ceo svet. Ne ide na godišnji odmor. Ne spava. Samo u svojoj zemlji troši zarađeno. Putuje autobusom. Supermen, jednom rečju. Istovremena reinkamacija Bude, Tita i Džonija Vajsmilera. Iako zna da je već dovoljno uradio za Srbiju, ne misli da stane. Ako bude bilo potrebno uvešće i sankcije Rusiji. Smanjiće penzije, povećati 19

cenu električne energije, bilo šta. Samo da narodu bude bolje. Kako je stručno odbranio doktorat Nebojše Stefanovića zaslužio je makar da bude predložen za dopisnog člana SANU. Ali, nezahvalnom narodu nikad udovoljiti. Zna premijer to dobro, i ne ljuti se. Argumentovano i smireno nastavlja svoju započetu misiju. Prosto je neverovatno da niko još nije predložio da se zvanično počne obeležavati njegov rođendan. I to kao praznik rada. Radno, kako i dolikuje premijeru koji je non-stop u radnom zanosu. Onaj međunarodni 1. maj je ionako izgubio svaki smisao. Srbija, ipak, mora imati svoj praznik rada. I to Vučićev. Tada bi se mogla dodeljivati i priznanja - prva zaorana brazda na tek prodatom zemljištu, prvi odbranjeni doktorat koji nije plagijat, medijski poduhvat sa najizraženijom autocenzurom... Naravno, sve, isključivo posle radnog vremena. Pa, ako naiđu novinari, onako nenajavljeno, molim lepo, šta da se radi.

20

KRICI I ŠAPUTANJA Devedesete su ponovo stigle u Srbiju. I to kako drugo nego preko medija. Najpre su na izborima pobedile one snage koje su najviše doprinele da te godine nikada ne zaboravimo, a onda su, stavljajući praktično sve medije pod kontrolu krenuli sa svojim prepoznatljivim stilom. U poplavi primitivizma i neznanja veruju da će njihova nesposobnost biti manje uočljiva, a urođen strah od svega što je vredno i pametno manje vidljiv. „Večernje novosti“ su uvele rubriku odjeci i reagovanja koja je svojevremeno proslavila „Politiku“, ali zato sada koštaju svakog dana 40 dinara. Originalno, nema šta. Pisanje komentara postala je radna obaveza i da u samom vrhu rubrike ne piše „komentar“ čitaoci „Novosti“ ne bi verovatno znali o čemu se zapravo radi. No, to se i ne radi zbog čitalaca. Bolje je da se tako popunjava prostor, nego da se piše kako se u Srbiji čak i lekovi kupuju na komad i na odloženo plaćanje. Da se ponovo šticuju devize, da će ionako niske penzije i plate biti smanjene, a struja i benzin poskupeti. Naravno, u medijima će to biti propraćeno kao usklađivanje cene sa evropskim standardima, povećanje taksi na brojilo, uslovljenost razlikama cena na veliko i malo, mogućnost MMF da nam izađe u susret... A pre svega, decidirano je naglašeno kako će najsiromašniji biti izuzeti od svega i zaštićeni. Drugim rečima, nema nikakvog razloga za brigu. Krik gladnih, nezaposlenih i nezadovoljnih bar medijski pretvorio se u šapat. Samo što ne vide da se on sve glasnije čuje. O Kosovu i Metohiji gotovo niko ništa ne piše. U srpskoj štampi prisutnije su priče o Iraku i Kurdima, nego o Srbima sa Kosmeta. Valjda smatraju kako je tu sve završeno i uostalom kome su potrebne takve priče kad je glavna vest da je u Srbiju stigao Žerar Depardje da nas podseti kako smo mi mali narod sa velikom istorijom. Narod koji je uspeo da poništi sve rezultate Balkanskih ratova i ne zaslužuje više od isluženog francuskog glumca. Da li je Sirano, poznat i kao pasionirani sakupljač stranih pasoša, dobio i člansku kartu SNS, nije objavljeno, ali po načinu kako je dočekan od vladajuće garniture i medijski ispraćen ni to ne bi trebalo isključiti. Osveženja u SNS su pred sumornu jesen neophodna. Posebno dok se budu po beogradskim autobusima jurili šverceri, kao da su u pitanju narkodileri. Ali, red se mora znati. Na ulicama će biti manje autobusa ali zato više mesta za one sa kartama. Tako to radi svaka odgovorna vlast. Da li je ikada objavljeno koliko je službenih automobila prodato od kada su oduzeti da se pojedinci ne bi bezrazložno bahatili, a troškovi održavanja uvećavali? 21

Tabloidi bliski SNS, a kome drugom, obavili su već baražnu pripremu za izlazak SPS iz vlasti. Upozorili ih šta o njima već znaju i šta bi ih sve moglo snaći ako ne budu slušali. Tek toliko da ne misle da su oni jedini sa kojima se može deliti vlast. Pojedini opozicioni lideri su dobro pročitali prepoznatljivu poruku tabloida i odmah pohrlili sa ponudama. Vučić opet može da bira, ali kako stvari ne bi izmakle kontroli morao je i na izborima u prosperitetnom Majdanpeku da se pojavi. Put do Brisela ionako je popločan turskom kaldrmom ali zaliven moskovskim suzama. Sa malo zlata iz Majdanpeka može dobiti sasvim drugu dimenziju. Uostalom, Vuk Isaković i njegov puk su služili svakog. Vazalstvo i vazalski odnosi u Srbiji posle odlaska Turaka očigledno nikad nisu ukinuti. Crnjanski je to dobro razumeo i zapisao. Ako narod u Srbiji to ne razume tu su sad notari da im objasne i po razumnoj ceni naplate. Devedesetih smo skupo platili nerazumevanje sa svetom. Ovo novo razumevanje istih onih protiv kojih je nekada ceo svet uvodio sankcije izgleda da ćemo platiti još više. Pogotovu što vlast svakim danom pokazuje koliko prezire sopstvene građane. Notiraj to, Stanislave, i ne zaboravi da nisu svi prešli na stranu Vilotića.

22

PUTIN U SENCI KINESKE PATKE Gromoglasno najavljivan dolazak Vladimira Putina u Srbiju povodom oslobođenja Beograda 20. oktobra potpuno je utonuo u zaborav zbog posete kineskog premijera u decembru. Da li Putin uopšte dolazi u Srbiju ili je sve pomereno za neka bolja vremena i iskreniju vlast? U svakom slučaju primetno se ćuti o tome, a u prvi plan dolaze kineske brze pruge koje bi poput njihove hrane osvojile pravac Budimpešta-Beograd. Isti onaj kojim su nastupale sovjetske trupe, (čitaj Rusi) u slavnim danima oslobođenja tih prostora od mrskih nemačkih okupatora. S tim što će se u tom brzom vozu jesti isključivo pekinška patka, ali sa srpskim pekmezom od šljiva. Čisto da ubije nepotrebnu masnoću. Istovremeno će Kinezi, kako je najavljeno, pokupovati sve naše propale tekstilne fabrike i obnoviti proizvodnju, jer radnici na pruzi moraju i da se oblače, a ko će to bolje nego nekadašnji naši tekstilni giganti. Jedino nije utvrđeno da li će Kinezi u tim fabrikama zapošljavati naše ili svoje radnike. Sudeći po onome koliko plaćaju svoje, u Srbiji za te pare ne misle ni konac u iglu da uvuku. Ali moraće, jer je premijer Vučić tako rekao. Njegova poseta Kini i zvanične izjave date tom prilikom prevazilaze čak i one priče o Aladinovoj lampi i 1001 noći. Što bi narod rekao lansirana je još jedna patka, ali bar originalna - kineska. Sada već daleke 1991. godine Milutin Mrkonjić kao direktor CIP je najavio futuristički projekat „Brze pruge Srbije“. I to baš pomenuti pravac. Čak su u prisustvu Slobodana Miloševića te godine, na delu pruge kod Inđije i zvanično otpočeli radovi koji je trebalo da se završe 1998. Mrkonjić je, kasnije kao ministar, više puta najavljivao i obnavljao početak radova na ostvarenju ovog sna, ali od silnih izvođača radova nije bilo ništa. Nije se odmaklo od početka. Čak je i Ivica Dačić kao premijer najavio još prošle godine mogućnost da se gradi brza pruga od Budimpešte do Beograda u dogovoru sa kineskim investitorima. Dačić je sa sigurnošću tvrdio da će taj voz ići 200 kilometara na sat, a Vučić je tu granicu sada podigao na 300 kilometara na sat. Pošteno. Kad se već zove brzi neka ide još brže. Trenutno na toj deonici vozovi idu u proseku 30 kilometara na sat, što se smatra odličnim s obzirom na stanje pruge. Vučić je, naravno, u duhu svoje posete, koja je u Srbiji propraćena kao da se tamo pojavio poslednji kineski car, napravio i dve neophodne ograde. Prva je da mi nemamo više vremena za čekanje, pa je lepo zamolio Kineze da to završe najduže za tri godine što su oni odmah prihvatili. A drugi problem su državne garancije za koje ne znamo koji nam koncept davanja 23

najviše odgovara. Ako za poslednje 23 godine nismo uradili ni metar brzih pruga, valjda ćemo za ove najavljene tri bar taj rekord oboriti. Naravno, tad će već biti gotova i prva kula Beograda na vodi pa će Kinezi imati gde da slave završetak brze pruge i početak kineske Nove godine. I taman kad je sve utanačeno, mračne snage iz prošlosti su opet premijeru pomrsile račune. U centru Beograda je pretučen nemački gej aktivista. Navodno samo zato što je glasno govorio nemački. Panika u redovima SNS je bila ravna onoj kad su zbog poplava iseljavali Šabac i Obrenovac. Ministri policije i zdravlja su se prosto utrkivali ko će pre dati koju izjavu ne bi li bar malo odobrovoljili nemačkog ambasadora, koji nije skrivao svoj bes i zabrinutost zbog onoga što se dogodilo. Da je prebijen bilo ko drugi, ali Nemac i to još gej aktivista, to je glogov kolac aktuelnom režimu. I oni to dobro znaju. Nasilnici su odmah pronađeni i uhapšeni. Čak brže nego onaj ukradeni bicikl Japancu. Pokušavajući da umanji nastalu štetu premijer Vučić je odmah za „Dojče vele“ izjavio kako neće tolerisati nasilje i da ksenofobiji nema mesta u kosmopolitskom Beogradu i Srbiji. Premijer je jedino zaboravio ko su bili glavni zagovornici ksenofobije u Srbiji? Ko je organizovao bejzbol ekipe koje su prekidale različite skupove po gradu zbog drugačijeg načina mišljenja? Ko je, do juče, za sve loše što nam se dogodilo krivio isključivo strance? Uostalom, ko je tražio da se raketama koje nemamo gađaju evropske prestonice? Da li se pozivanjem da se letuje u zemlji, recimo na Borskom jezeru, kod građana Srbije podstiče kosmopolitizam? Dik Advokat, čuveni holandski trener doveden je za selektora fudbalske reprezentacije Srbije kako bi pomogao da ovaj najpopularniji sport i kod nas stane na noge. Čim je progovorio kako su nam tereni i hoteli u užasnom stanju, odmah je dobio porciju opomena kako bi za ogromne pare koje prima trebalo da bude mnogo pristojniji i da ćuti, jer nije doveden da utvrđuje šta ne valja u infrastrukturi već u fudbalu. Posle prvog poraza u kvalifikacijama, recimo od Albanije, ni njemu batine ne ginu. Još uzima i pare. Politički kapital koji nosi SNS stečen je na isključivosti i brojnim primerima radikalskog nasilja, prema svakom ko drugačije misli ili govori. Kad se taj kofer izruči nijedna deklarativna evropska oblanda ga ne može ispraviti. Za pravljenje pristojne Srbije potrebni su pristojni misleći ljudi, a ne lažni doktorandi, neznalice i primitivci. Oni svoje komplekse ne mogu da skriju i na nemački ili francuski odgovaraju kako drugo nego mržnjom i nasiljem. Drugačije ne umeju. Kao ni vlast. Čim ih neko bitan pritisne oni odjednom postaju ekspeditivni u 24

sprečavanju svega negativnog. Stranačkom batinom prisiljavaju domaće, pod stranom se sami još više povijaju. Ali, u državi koja je odavno izgubila suverenitet, sa nacijom koja sve manje ima identitet je sve moguće, pa i to da niko ne pita, šta bi sa Putinovom posetom?

25

KOLONOSKOPIJA Glavni urednici srpskih dnevnih novina se jednostavno utrkuju ko će se više ulagivati premijeru Aleksandru Vučiću. U svom poltronstvu idu toliko daleko da se jedni dive čvrstini njegovih testisa, dok drugi smatraju kako je njegova državnička mudrost konačno izdignuta iznad dnevne politike. Što ga u najmanju ruku svrstava uz Bizmarka ili Pašića. I to sve zbog toga što je imao dovoljno državničke zrelosti da Srbiju, inače, od bankrota udaljenu hiljadu milja, spasi od propasti smanjujući crkavice od penzija i plata. Otimanje zakonom stečenih penzija proglašava se junaštvom dostojnim narodnih heroja. I to sve uz konstataciju kako je Vučićeva vlada zatekla prazne jasle. Valjda svipate od amnezije, zaboravljajući da je Vučić već tri godine neprekidno na vlasti, a njegov nerazdvojni partner Dačić još duže. Pa ko je onda svih ovih godina praznio državnu kasu, zapošljavao stranačke poslušnike i doveo zemlju na najniže moguće grane? Da ne govorimo šta su demokratske vlasti zatekle posle odlaska crveno-crne koalicije sa vlasti 2000. godine. Pročitajte štampu iz tog perioda, pa ćete se uveriti da u zgradi vlade nije čak bilo dovoljno ni telefona, a faksovi su predstavljali pravo bogatstvo. Naravno, krivica demokratskih vlasti je što su puneći praznu državnu kasu, najpre debelo napunili svoje džepove. I dozvolili da sad na sceni imamo one koji su državu već jednom doveli do propasti, kako uspešno glume naše spasioce. I nisu samo urednici zadivljeni tim zaokretom već to čini ceo svet. Ono što zaslužuje posebnu pažnju je da ima sve više ljudi iz medija koji nesmetano cirkulišući kroz premijerov rektum, štite svoje privilegije, držeći javnost daleko od istine. Razumljivo je što njima prija toplina i sigurnost koju dobijaju u Vučićevom izduvnom otvoru, ali postavlja se pitanje kako premijer to može da trpi. Ipak, nije ih mali broj. To nije ni higijenski, ni medicinski opravdano. A tek sledi Parada ponosa. Zato ukoliko želi da izbegne sudbinu Borisa Tadića, Vučiću je neophodna hitna i detaljna kolonoskopija. Naravno, kao i do sada, uz bezrezervnu podršku Kurca i Guzenbauera. Neće to ići lako, ali vredi pokušati. Možda bi neko od analitičara naklonjenih SNS mogao to i uživo da komentariše u ružičastom jutarnjem tv prelistavanju, a gledaocima da prepusti glasanje koga će Vučić prvo izbaciti. To bi bio rijaliti sa sigurno najvećom gledanošću. Teško se oteti utisku da je i sam „Utisak nedelje“ umalo postao žrtva te 26

poltronsko-vazelinske grupacije koja očigledno ima sve više poklonika, pa i u samom B92. Ali to što je pritisak javnosti trenutno urodio plodom, pa će se „Utisak“, ipak, emitovati, ne bi smelo nikoga da zavara. Jer poltroni to nisu smislili sami kako bi se još jednom dodvorili vođi. Inicijalnu kapislu ili mig dao je kao i u svim drugim slučajevima gušenja medijskih sloboda neko drugi. Profesionalne ulizice samo sprovode, one, u strahu za sopstvene položaje nisu u stanju da same odlučuju. A to se često gubi iz vida. Povika na ulizice, a neko piše rešenja kreirajući tako medijsku scenu Srbije. Vučiću, olakšaj sebe i mnogima će svanuti!

27

VUČIĆEVA TEORIJA RELATIVITETA Premijer Aleksandar Vučić o svemu odlučuje, ali se zvanično nigde ne meša. Pogotovu ne u medije. Nema ni potrebe, svi su ionako pod njegovom kontrolom. Isuviše blaga negativna ocena Evropske komisije o stanju u srpskim medijima mu daje zapravo da kaže kako bi on bio mnogo oštriji u oceni. Posebno verovatno u onom delu koji govori o slobodi izražavanja koja je u Srbiji izgleda ukinuta i pre promene Ustava. Ako su dosadašnji brojni primeri cenzure bili samo šamari aktuelnoj vlasti, ukidanje „Utiska nedelje“ je svakako nokaut za aktuelnog premijera. Ali kako kad on nema nikakve veze ni sa cenzurom, ni sa pritiscima na medije. Zato je u pomoć pozvao ni manje ni više nego Ajnštajna, koji je bar prema navodima Olje Bećković izložio novu teoriju relativiteta. A ona glasi, zapamtite to dobro, da gledanost, važeći ugovor i zarada koju ostvaruje „Utisak nedelje“ nisu uopšte bitni za jednu televiziju kakva želi da postane B92. Tamo se, izgleda, postavljaju novi standardi koji će doneti istinsku revoluciju u elektronskim medijima u Srbiji. Što manje budu pričali biće privlačniji, što budu duže ćutali imaće više para. Logično, zar ne. Tamo gde nije bilo potrebe da se umeša Ajnštajn, dovoljan je bio i glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“. Iako uklanjanje „Utiska nedelje“ nije jednostavno danima bilo tema za „Večernje novosti“, jer je takav uređivački koncept da sve što je važno i zanimljivo nije za novine, Dmitrović je napisao svoj čuveni komentar. Za svaki slučaj, jer bi ćutanje moglo i drugačije da se shvati. I onda je u svom prepoznatljivom maniru obrazložio zašto je normalno da „Utisak“ bude ukinut. Red drugosrbijanaca, pa red njemu spornih intelektualaca i demokrata, gde je bila autorka kad se gasila BK (za Dmitrovića se uvek zna gde je), trojka koja je u „Utisku“ tražila njegovu smenu (iako o tome nije bilo reči) i na kraju vaspitna zamerka Olji koja zove premijera Dečko. Tako valjda samo njegovi najbiliži mogu da ga oslovljavaju, uz ono neizbežno Alek ili Aco! Ono što je posebno začudilo Dmitrovića je kako neko može prigovoriti Vučiću (pod pretpostavkom da kontroliše Grka) da utiče na legitimnu odluku jedne privatne televizije. Dmitrović je izgleda zaboravio da su on i njegov zamenik dekretom Vučića postavljeni na čelo „Novosti“ koje su većinski privatna kompanija. Ali, njih bar po onome kako rade Vučić ne kontroliše i zašto bi uostalom. I stvarno, odakle nekome ideja da bi Vučić na bilo koji način uticao na uređivačku politiku medija? 28

Kad ni Ajnštajn, ni Dmitrović ne postignu očekivane rezultate, tu je uvek osoba koja se potpisuje sa Ištvan Kaić da nam pojasni zašto u brojnim primerima cenzure i ukidanja emisija nema ničeg ličnog, već je reč o smenjenim ljudima koji samo žele da sebi daju na značaju. A inače su ukinuti zbog neznanja i lošeg rejtinga. Šta premijer ima s tim? Posebno sa „Pinkom“ gde ima problem kako da zakaže svoje gostovanje u „Teškoj reči“ zbog prebukiranosti i vehke gledanosti, a autor emisije pritom ima urođenu i novinarski opravdanu naviku da zove samo istomišljenike. Nije lako mora se priznati. U državi gde se nižerazrednom tabloidu prilazi kao Bukvaru, ružičastoj televiziji kao Bibliji, a autorima koji pišu u slavu Vučića kao faraonima pisane reči, svi koji nešto znaju i umeju osuđeni su ponovo da se informišu na trgovima, portalima koji još nisu oboreni i SMS porukama koje još nisu ukinuli. Neko će reći da i sa holandskim selektorom igramo najsporiji i najdosadniji fudbal u Evropi, da smo postali šampioni po nezaposlenosti i siromaštvu, ali kakve to sve ima veze kad u medijima cveta sloboda. Nema pritisaka, nema cenzure. Na srpskom nebu jedino sijaju pinkove zvezde. Vučić je nedovoljno prisutan u medijima, a još mu spočitavaju kako na njih i utiče. Sve je relativno, reče Ajnštajn i ukide „Utisak nedelje“!

29

KRPENA LUTKA I PAJACI Odavno je poznato da je premijera Aleksandra Vučića nemoguće uhvatiti u laži, jer on nikada ne govori istinu, ali ako ga neko podseti na tu činjenicu, odmah se razgoropadi. Kao u slučaju Maje Kocijančić, Devenporta i EU. Ne skrivajući svoj bes, istovremeno im stavlja do znanja „nisam ja vaša lutka na povocu“, povući ću se ako vi insistirate, nađite nekog boljeg i poslušnijeg. I da čudo bude veće usta su mu odjednom puna demokratije, slobode misli i izražavanja, svega onog što je u državi čiji je premijer brutalno ugušio uz prećutnu podršku onih kojima upućuje u svom stilu bahato saopštenje. To nijedan mulj ne može sakriti, pa ni onaj iz tamnavskog kopa, koji ako Vučićeva ekipa sa nameštenog tendera nastavi da ispumpava vodu, neće biti u upotrebi do 2035. godine. Zato će oni nastaviti da ispumpavaju džepove i zalihe građana Srbije, jer im to daleko bolje ide. Tu ne važe nikakva pravila, već samo jedno - otimajte do mile volje, a ja ću ih već ubediti da će za koju godinu biti bolje. Kad ne bude, valjda neće pomisliti da nisam imao dobru volju. U dramskom zanosu i stalnim monolozima koje vodi, Vučić zaboravlja da je on i te kako prihvatljiva lutka pred-stavnicima EU. Ali, krpena koju su oni sastavili i napravili prema svojim potrebama. Zaboravio je da su mu oni dozvolili da formira vladu od svojih pajaca, a od cele Srbije stvori neuspešno lutkarsko pozorište. Javnost Srbije je bukvalno prinuđena da posmatra tu predstavu u kojoj su karte unapred rasprodate, iako ih niko ne kupuje. Pritom nas ubeđuju i da smo zbog toga svetski hit broj jedan u svetu, a da je glavni lik i pajac najprihvatljivije rešenje ne samo za nas, već za čitavu planetu. Vučić polako postaje kosmička pojava za koju sila gravitacije ne važi. Bar ne na sve kraćoj srpskoj teritoriji. Premijer je postao idealna so za sve naše rane i zato nam ga toplo preporučuju u što većim količinama. Veruju da se sa njim na čelu ionako ne računamo u žive, pa nam ne može ni dodatno naškoditi. A pritom se i on uživeo u ulogu kako je korisni sluga sopstvenom narodu. Samo igra suviše providno i previše amaterski bar za one koji umeju da prepoznaju i vide koliko je netalentovan. Većina građana, ma koliku trenutnu podršku uživao premijer, ipak, ne prihvata da ih vodi i predstavlja krpena lutka i grupa pajaca i da učestvuju u toj predstavi sa poznatim ishodom. Problem je što je ta većina u svojevrsnoj hibernaciji svojstvenoj valjda samo narodima na ovim prostorima. Kad se probude možda za mnoge stvari bude kasno. Ali osećaj da su Vučić i njegovi pajaci bili samo prolazna noćna mora i još jedan ružan san, stvoriće novu snagu i dati 30

konačnu potvrdu da Srbija nit je bila, niti će biti bilo čije lutkarsko pozorište.

31

BEKOVE BRZE PRUGE NA USKOM KOLOSEKU Najava da je Milan Beko prihvatio punudu premijera Aleksandra Vučića da rukovodi srpskim železnicama otvara brojna pitanja. Pre svega zašto Beko? Premijer tvrdi da nema sposobnijeg od njega i javno poziva da mu ukažu na nekog takvog. Ako je toliko sposoban zašto mu onda ne dozvole da upravlja „Večernjim novostima“ čiji je vlasnik? Zbog čega mu je država suspendovala upravljačka prava? Šta je sa istragama oko 24 sporne privatizacije u kojima se Bekovo ime u nekoliko najvažnijih, uključujući i „Novosti“, i te kako spominje? I to ne po dobru. Posebno što je premijer javno naveo da je situacija u „Novostima“ teža za rešavanje od „Železare“ u Smederevu! Šta to Beko može da pomogne „Železnicama Srbije“ što do sada nije mogao da uradi u „Novostima“? Ko ga je sprečavao da povuče bilo koje poteze i ko je od uspešnih i rentabilnih „Novosti“ napravio teškog gubitaša i stvorio tako nerešiv problem? I to premijeru koji se toliko trudi redovno citirajući Đinđića. Otkud odjednom takvo poverenje u srpske tajkune kad je sa stranica premijerovog omiljenog lista „Informer“ gotovo do juče izlazila rang lista ko će prvi biti uhapšen? Beko je bio svaki put jedan od prozvanih. Da li je u pitanju poslovni izazov, ucena, ili samo nagodba posle koje će sve opet biti po starom. Beku mirna Luka, a železnici nastavak agonije. Ionako je u takvom stanju da se trenutno toliko dugo putuje pa je kušet od Beograda do Rakovice postao normalna pojava. Spavaća kola do Niša su gotovo obavezna. Ljudima koji se odluče da putuju vozom godišnji odmor prođe u vagonima. Ali kad Beko uz pomoć premijera založi lokomotive, obećane brze pruge postaće odmah stvarnost. Kao i onaj „mercedes“ iz „Ikarbusa“. Da li će se Beko lakše rešiti viška zaposlenih u „Železnici“? Hoće. Bolje da on otpušta nego neki član SNS. Lepše zvuči. Uvek se može reći sve smo pokušali, eto čak smo i Beka angažovali. No, nije se moglo više, situacija je bila dramatična. Ili, pak, premijer ima neki novi koncept, pa je zadatak Beka da napravi specijalni oklopni voz i osposobi prugu kojom će predstavnici Vlade putovati po Srbiji kao nekad čekisti po Rusiji. Uostalom, optimizam se najbolje širi iz voza i to upokretu. To je i Tito dobro znao pa je na vreme osmislio Plavi voz. Ionako je glupo da predstavnici Vlade više idu autobusom, kad je železnicom mnogo jeftinije. Tek posle Bekovog prihvatanja da se uhvati ukoštac sa velikim problemima na železnici, postalo je jasno zašto je predsednik Srbije Tomislav Nikolić, onomad, 32

onako vizionarski, od evropskih partnera tražio da se ponovo uspostavi „Orijent ekspres“. Dok je štrajkovao glađu, mediji su zabeležili da ga je posetio i Milan Beko. Neki su to komentarisali, pola u zbilji, pola u šali, da je došao da proveri kako mu se drži investicija! Kombinacija je očigledno uspela. Pruga spaja. Uskoro će i radne akcije. I „Orijent ekspres“ samo što nije. Da pronađu Agatu Kristi, i evropska i svaka druga perspektiva Srbije biće zagarantovana. Još samo da to valjano utuve narodu u glavu, i sve će biti potaman. I Beku, i premijeru i vladi.

33

PREMIJEROVA ČUKUR-ČESMA Poslednju štafetu mladosti Josip Broz Tito primio je 1979. godine na stadionu JNA iz ruku Sanije Hiseni, napredne omladinke sa Kosmeta. Šok druže Tito, rekla je i nastavila na albanskom koji je i tada zvučao zlokobno. Čak 35 godina kasnije na istom stadionu, na fudbalskoj utakmici Srbije i Albanije, umesto štafete stigao je dron sa zastavom velike Albanije. Poruku šta misli o suverenu Srbije Aleksandru Vučiću i njegovoj politici saopštio je nekadašnji premijerov omladinac direktno u kamere RTS - živopisnom rečenicom - Vučiću pederu! Kasnije je ceo stadion skandirao to isto sa još živopisnijim i psovkama obogaćenijim sloganima. Šok za javnost, šok za premijera. Utakmica je prekinuta. Šta se zapravo dogodilo. Kako se bezbedonosni i medijski sistem raspao u samo jednom minutu? Pojava drona koji nešto nosi (kasnije utvrđeno da je zastava velike Albanije) posmatrana je kao da se Marsovci iskrcavaju na Zemlju. Reagovanje publike ukazivalo je da je reč o ozbiljnoj provokaciji, i umesto da obezbeđenje učini nešto, prepušteno je srpskim fudbalskim reprezentativcima da jure zastavu ne bi li je nekako oborili. Albanski igrači reaguju, dolazi do incidenta, a onda kao na nekoj seoskoj utakmici upadaju navijači koji kreću da jure i biju albanske igrače. Nedostajalo je samo da se pojavi lokalni traktorista i preore igralište u znak protesta što se, inače, već dešavalo na nekim nižerazrednim utakmicama u Srbiji, ali na međunarodnoj i to visokog rizika i ovo je previše. Uz sve to u direktan prenos, u dva navrata, upada navijač sa već pomenutom porukom premijeru. Sam premijer kaže da je blagovremeno upozorio predstavnike EU da će doći do provokacija ali možda je trebalo o tome i da obavesti doktora Nebojšu Stefanovića, ministra policije, koji ni nekoliko dana kasnije, ne shvata da je on jedan od najodgovornijih za skandal koji se odigrao na stadionu JNA. No, njemu se izgleda stalno gleda kroz prste jer je svoje obrazovanje (kažu regularno) sticao na Megatrendu. Da nije, odavno bi već dao ostavku ili bi ga onaj koji ga je tu doveo - smenio. Naravno, to se neće dogoditi. Krivi će biti svi drugi samo ne oni koji su najodgovorniji, počev od premijera koji je čitavu svoju političku karijeru izgradio na mržnji i nasilju prema svima koji drugačije misle, ili su pak, druge vere ili nacije, nastojeći da Parlament jedne države postane vašarska šatra. Shvatio je da sa tom politikom nikad neće doći na vlast, pa je preko noći postao Evropejac. Ali to istinski nikad nije pomirio u 34

svojoj glavi, a kako to tek da učine njegovi glasači i oni koji su navikli da ruše, tuku pedere, upadaju na stadione i prekidaju utakmice, skandiraju „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji“ ili „Nož, žica Srebrenica“... To su ljudi koji su odgajani na najradikalnijoj ideologiji sadašnjih upravljača našim sudbinama, koja se, nažalost, ne može nikakvim evropskim čarobnim štapićem preko noći promeniti. Sada se to Vučiću vraća kao bumerang. Kad gušite medijske i sve druge slobode, pišete autorske tekstove u najprizemnijem tabloidu, ne dozvoljavate da javnost zna da li ste oženjeni ili razvedeni, činite sve da se ne čuje ni jedna kritička misao, utičete da se ukidaju emisije poput „Utiska nedelje“, dozvoljavate da se degradiraju ljudi koji s pravom ukazuju da vlast ne ide u dobrompravcu, onda umesto drugačijeg mišljenja i korisnih rasprava i kritika, dobijete onu transparentnu poruku u direktnom programu. Evropska Srbija na brutalnu provokaciju Albanaca trebalo je da odgovori sa tri gola u njihovoj mreži. Njima nek ostane zastava velike Albanije, a nama velika tri boda uz najavu da ćemo im u Tirani pred njihovim navijačima uzeti još tri i da naše utakmice mogu samo da gledaju na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Da ih ponizimo fudbalski i na političku provokaciju odgovorimo sportski. Ali, to ne biva sa timom u kojem je najistureniji igrač Danko Lazović, ili sa FSS čiji je prvi čovek nesmenjivi Tole Karadžić. Onda imate ono što smo gledali pomenute večeri. Nasilje i primitivizam u slici i reči. Zarad jednog evropskog plusića zbog Parade ponosa, dođe jedan ozbiljan minus zbog loše organizacije fudbalske utakmice. Uslediće i drugi. Jer već poniženom i obespravljenom narodu teško je objasniti zašto nam odjednom toliko smetaju šalovi UČK, a ne smeta što sa Hašimom Tačijem tvorcem i vođom te organizacije redovno sarađujemo i potpisujemo sve što se od nas traži. Uefa će kaznama odrediti sudbinu našeg fudbalskog tima. Ono što se dogodilo pomenute večeri, u vremenu pred nama, odrediće sudbinu aktuelnog premijera i dužinu njegove vlasti, kao što je događaj na Čukur-česmi odredio sudbinu Turaka u Srbiji. Ili što bi rekao dr Nele Karajlić „Ko igra za raju i zanemaruje taktiku završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku! “

35

IDENTITET SLOŽNE BRAĆE Lična karta brata premijera Aleksandra Vučića za kratko vreme postala je sinonim za apsurd. Najpre je, pokazujući je Žandarmeriji za vreme održavanja Parade ponosa dobio od njih batine, a potom se posle nekoliko godina upotrebe saznalo da je zloupotrebljena za otvaranje nekakve fantomske firme po imenu „Asomacum“. Pokrenuta je istraga u oba slučaja, a glavni junak je niko drugi do Andrej Vučić. Osim što se zna da je veliki brat, zna li neko čime se on bavi, šta je i gde dosad radio. I to nije jedina stvar koju javnost zaista zanima, a drži se uporno po strani. Pre svega da li iko ozbiljan zaista može da poveruje da su žandarmi ispendrečili premijerovog brata kad im se legitimisao samo zato što su utvrdili čiji je? Prvobitno je sam premijer rekao da je došlo do greške, da je stiglo izvinjenje i da je njegov brat išao na ručak kod roditelja. U Krunsku ili Svetozara Markovića? Od kada Vučići žive u tom kraju i na toj adresi? Potom je rečeno kako su prebijena i tri pripadnika „Kobri“ koji po službenoj dužnosti čuvaju Andreja Vučića. Usledila je istraga, utvrđivanje odgovornosti, smene i kazne zapripadnike niške Žandramerije. Onda je javnost tek četvrtog dana od incidenta saznala da je sa Andrejem Vučićem prebijen i brat gradonačelnika Beograda Siniše Malog. Je li on pripadnik „Kobri“ ili još jedan na spisku prebijenih tog dana? Da li je Andrej vodio Malog na ručak kod svojih i šta su njih dvojica sa sve „Kobrama“ zaista radili toga dana, javnost je, za odgovor zauvek ostala uskraćena. Onda je usledila krađa identiteta premijerovog brata, navodno obavljena pre nekoliko godina, a firma koja se vodi na njegovo ime sve to vreme pravi gubitke i ne plaća porez državi. Ko je zloupotrebio ličnu kartu Andreja Vučića trebalo bi da utvrdi istraga, ali prosto je neverovatno da ona do sada nije pokretana. Ako ništa drugo i u tzv. Dačićevoj vladi, Vučić se kao PPV za sve pitao i to nije nikakva tajna. Koji su to moćnici (pominju se neki iz bivšeg demokratskog režima) smislili ovako apsurdan plan da bi navodno dezavuisali sadašnjeg premijera. Ako su hteli da peru pare nije im bila potrebna baš lična karta premijerovog brata. Uostalom, zar je toliki problem utvrditi ko je sve te godine upravljao pomenutom firmom predstavljajući se kao Andrej Vučić. Valjda nisu opet žandarmi u pitanju. Oni koji veruju da je Andrej Vučić tučen samo zato što je Aleksandrov brat spremni su da poveruju i da je krađa njegovog identiteta deo zavere koja se 36

svakodnevno plete oko vrednog i neumornog premijera. Oni koji onako histerično aplaudiraju dok Aleksandar Vučić ulazi u Skupštinu (scena do sada neviđena ni u Brozovo vreme, ni u minhenskim pivnicama) sasvim su sigurni u to. Jačina aplauza najbolje svedoči koliko je njihov strah veliki, jer oni znaju ono što je običan svet, nažalost, zaboravio. A to je da su svojevremeno promovišući zarđale kašike kao sredstvo za ispravljanje istorijiskih i svih drugih nepravdi zapravo ukrali identitet srpskom narodu. Podrumaškim i najprimitivnijim uzdizanjem srpstva su zauvek promenili ličnu kartu sopstvenom narodu. Devedesetih su mu oduzeli pravo na budućnost, a 2014. idući već utabanim stazama ukidaju mu pravo na nadu. Jedino što su nekadašnju borbu protiv „domaćih izdajnika i stranih plaćenika“, usmerili samo na „domaće izdajnike“, jer su „strani plaćenici“ sada na njihovoj strani. U državi gde ministar za rad i zapošljavanje ništa nije radio osim što se bavio politikom, gde ministar policije dokazujući svoje talente mora da objašnjava prepisivanje čas doktorata, čas lične karte, sve je moguće, pa i to da su nezaposleni kojih je svakim danom sve više, jedini profitirali od Vučićevih reformi. Nemaju ništa, čak niko ne želi ni identitet da im pokrade. Složna braća Vučići imaju prednost. Za sada.

37

38

NAKURNJAKOM PROTIV MEDIJSKOG MRAKA Šta se s nama Srbima to dogodilo, da li smo oboleli od gnojne upale mozga pa smo dozvolili Vučiću, Nikoliću, Dačiću i Vučeliću, tim najgadnijim hkovima iz živopisne galerije Miloševićevih podguznih muva da nam određuju sudbinu. Ovo ne pišem ja, ovo se pita Dragan J. Vučićević, vlasnik „Informera“ i sadašnja glavna medijska uzdanica Aleksandra Vučića i njegovog režima. Pritom konstatuje kako smo im „oprostili neoprostivo, zaboravili na Knin, Sarajevo i Prištinu i ne sećamo se hiljada nevinih žrtava njihovih mengeleovskopolpotovskih eksperimenata nad sopstvenim narodom“. Krivi smo, tvrdi vlasnik „Informera“, što se pred nama „šepure prvoborci miloševićevsko-šešeljevskog zajedničkog zločinačkog poduhvata koji su svojim ponašanjem doprineli da Skupština podseća na prihvatni centar za obolele od Daunovog sindroma!“ Druga medijska Vučićeva uzdanica, Ratko Dmitrović, direktor i glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“, je ukazivao donedavno kako je Srpska napredna stranka „servilnija prema Zapadu od svojih prethodnika, da je sadašnji premijer nedorastao mestu i vremenu, da nema nijednu zdravu ideju“ i da su rezultati takve politike „poraz za porazom, poniženja u nizu i po neka tepsija baklave koja kao nagrada stigne iz Prištine“. Sa štićenikom Instituta za javnu politiku Vladimira Popovića Bebe, novinara u pokušaju Ištvana Kaića, (po SNS jedine istinske žrtve cenzure u Srbiji) oni sačinjavaju sveto trojstvo Vučićeve medijske scene Srbije. Uz novu urednicu „Studija B“ Ivanu Vučićević, koja je po sopstvenom priznanju za kratko vreme uspela da dovede ovu gradsku televiziju na nivo koji njeni prethodnici nisu bili u stanjuposlednjih deset godina, i „Pink“ Željka Mitrovića, koji iz minuta u minut uverava građane Srbije da im memorija nije jača strana, imate pravu medijsku armadu za ponos. Uz brojne druge pisane i elektronske medije koji prate stranačka uputstva vladajuće partije možete da sklopite mozaik onoga što se zove zaglupljivanje naroda na delu. Na sve to stižu pohvale i podrška sa Zapada. Zato se postavlja pitanje šta je objedinilo tu nespojivu ekipu. Novac, interes, ljubav prema baklavama, Vučić... Šta je to potrebno još da urade Srbiji pa da se ponovo raziđu svako na svoju stranu? Kako je moguće da trenutno u jednom frontu imamo spojene takozvane ratne huškače i one koji su satanizovali Zorana Đinđića, sa onim koji je zbog njihovih stavova hteo dabudu zauvek obeleženi i pohapšeni, a sve uz odobravanje onih koji su uložili milione da ovi koji su sada na vlasti nikada 39

tu više ne dođu. Da li su onda zaista mislili ono što su pisali i govorili ili danas kad se utrkuju u slavopojkama i uzdizanju u nebesa svakog Vučićevog poteza? Ili se sve svodi na koliko para toliko i muzike. Ili ima još nešto što oni dobro znaju, a potrebno je sakriti od javnosti. Kad se sve sabere Srbiji definitivno nisu potrebni mediji. Nikakvi, a taman posla slobodni. To je posle sednice skupštinskog Odbora za kulturu i medije više nego jasno. Stoga nam nisu potrebni ni zakoni o medijima, još manje ovakav ministar kulture i informisanja. Njegova nakostrešena frizura možda najbolje oslikava trenutno stanje. I to je dovoljno. Pokušaj da se malo transparentnije sagleda vlasnička struktura u srpskim medijima je potpuno nepotreban zahtev kad je svakome postalo jasno da je jedini i stvarni njihov vlasnik sadašnji premijer. Njegov jedinstveni matični broj je svuda upisan i po sadržaju koji se prezentuje reklo bi se da nije došlo do krađe identiteta. Zarđalim kašikama su započeli, prodajom eksera u Londonu, Beogradom na vodi i izradom vunenih nakurnjaka u Srbiji nastavljaju svoju misiju. Po sistemu kad već ne možemo da izvozimo „Fijat“, nakurnjake bar možemo. Novi prepoznatljivi i jedinstveni srpski brend nakurnjak za svaku priliku. Trebalo bi ga uvesti kao obavezni poklon svim državnicima koji dođu u našu zemlju.Time ćemo možda najlakše pokriti sramotu, i duhovnu i fizičku, onih koji trenutno kreiraju medijsku sliku Srbije. Ko je za sve to kriv i odgovoran što o kulturi najviše pišu šampioni nekulture, što nam razni likovi nedostojni profesije i zvanja drže predavanja u kom pravcu bi trebalo da ide Srbija kojoj, po njihovoj proceni, prija ovaj medijski mrak? Što je onomad dobro zapazio sadašnji vlasnik „Informera“ krivi smo „mi“, jer da nismo, ne bi nam se „danas sa svih televizija u lice cerili klonirani Šešelji, niti bi nam sa naslovnih strana bezočno pretili Miloševićevi nitkovi.“

40

41

NEPOSTOJANO A Srbiju niko neće ponižavati, reče Aleksandar Vučić premijeru Albanije i ponovo zadobi podršku neukog srpskog puka. Al’ mu je rekao i neka je, nek’ vide malo ti provokatori iz Albanije da se sa Srbijom dok je Vučića, neće moći tako lako, komentarišu u sav glas. Istovremeno, gotovo horski to ponavljaju svi mediji pod kontrolom premijera (drugih, nažalost, nema) i analitičari hipnotisani veličinom njegovog izgovorenog dela. Ono što je Edi Rama javno rekao da je „kosovska nezavisnost realnost“, to je Vučić zajedno sa Dačićem već sproveo u delo. I šta je tu onda provokativno, osim što je premijera Srbije podsetio na obaveze koje je preuzeo dobivši apsolutnu vlast u Srbiji. Provokacija bi, recimo bila, da mu je preneo poruku zajedničkih prijatelja koji su i organizovali ovaj susret da je krajnje vreme za promenu Ustava Srbije na koju se obavezao dobivši, ne slučajno, dvotrećinsku većinu. Da li se sećate kakvu je popularnost stekao Slobodan Milošević sa sličnim rečenicama „Niko ne sme da vas bije“ i „Srbija se saginjati neće“. I rezultat znamo. Nema toga pred kime nismo klekli, nema onih koji nas nisu tukli, ubijali i proterivali, a kad im je ponestalo municije, Milošević je taj odgovorni zadatak preuzeo na sebe. Kako i dolikuje pravom vladaru. Zato je Vučićeva rečenica „Srbiju niko neće ponižavati“ situacija kad je potrebno staviti prst na čelo. I to što pre, jer svako orkestrirano busanje u junačke grudi zna se kuda vodi. Ali, narod Srbije će se dovoljno zabaviti i ovom najnovijom provokacijom, taman koliko i dronom sa zastavom velike Albanije. To će još jednom biti odličan paravan da se u drugi plan potisnu pravi problemi - štrajkovi, smanjenje penzija iplata, poskupljenja, nezaposlenost, opšta apatija, nemanje perspektive... Na Paradu ponosa smo zaboravili „zahvaljujući“ prebijanju premijerovog brata, Sandulovićev upad na predavanje u Londonu prikrio je Vučićev fijasko tokom državne posete Velikoj Britaniji, a Putin, Kosmajac i Mišković su tu po potrebi, u zavisnosti šta bi trebalo sakriti - cenzuru u medijima, fantomsku firmu Andreja Vučića ili lažne doktorate i navodne reforme. A svi zajedno služe da se prikrije stravična ekonomska situacija u zemlji i brojna premijerova neispunjena obećanja. Zato su tu svakodnevne „zavere“ i „udari“ na premijera, koji ih, onako autentično, gotovo uvek na vreme provali, predupredi i u javnosti razobliči. Tome će do sledeće prilike poslužiti i poseta Rame Srbiji. 42

Kad se sastanu nepostojani Albanac i nepostojani Aleksandar, pod pokroviteljstvom zapadnih moćnika i zajedničkih sponzora, onda dobijete tačno ono što smo gledali ovih dana - radikalsku melodramu u režiji naprednjaka. Glavni glumac teatralni Aleksandar Vučić koji između tajkuna, zaverenika svih boja, a najviše onih sa Zapada, glumi patriotu odevenog u Šešeljev šinjel, sa majicom na kojoj blista lik četničkog vojvode. Još samo on da stigne iz Haga, pa da počne drugi čin u kojem će zapaženu rolu imati i Maja Gojković koja će, iako živa zazidana za govornicom Skupštine, Šešelja stalno polivati vodom. Oni koji su ga u Hag poslali odavno više nisu na vlasti, ali zato su tu oni koji su mu preuzeli stranku, razbucali partiju, ostavili ga da trune u kazamatu Tribunala i izdali ga onako kako to samo u Srbiji umeju istinski kumovi. Tradicija je, uostalom, njihov način prepoznavanja. Ali, o tome u trećem činu kad u Beograd stignu Tači i Rama u pratnji Angele Merkel. Do tada bar znamo jedno - Srbiju niko neće ponižavati. Ni više, ni manje. To pravo ima samo aktuelni premijer. I obilato ga koristi.

43

VUČIĆEVA ŠEŠELJIZACIJA Okupljanje „Kumova“ posle jedanaest godina u Beogradu obeleženo je, čime drugo, nego pokušajem ubistva jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji - Milana Beka. Klasična sačekuša, toliko puta već viđena na srpskim ulicama devedesetih godina. Ko je toliko moćan da udari na gotovo do juče nedodirljivog Beka? Da li je moguće izvesti nešto ovako bez učešća i znanja ljudi iz sveta politike, krupnog kriminala, biznisa i policije. Iskustvo nam govori da nije. Beko je mnoge zadužio i poslovno i privatno. I sigurno je da je stvorio mnoštvo neprijatelja na svim stranama, ali na čoveka se puca tek onda kad se poklope interesi i stigne odobrenje. Ovakvi zločini se, po nepisanom pravilu, dugo pripremaju. Ali, ovakav pokušaj likvidacije poznatog biznismena ne nosi samo poruku njemu već i svim građanima Srbije. Kad je to njega zadesilo koji ima dovoljno novca i moći da se zaštiti, šta tek čeka takozvane obične smrtnike. Zato pazite šta radite, vodite računa šta pričate i pišete. Sejanje straha je nešto što je aktuelna vlast davno patentirala i dokazala kako uspešno to sprovodi. Proizvodnja straha je nešto čime se hrane i od čega žive. Drugačije ne umeju. Prvo su pokorili medije. Ugasili svaku mogućnost da se čuje bilo šta što bi moglo da se okarakteriše kao kritika vladajućeg režima i velikog vođe. Potom su preko svojih medija počeli da sistematski proizvode haos objašnjavajući narodu kako postoji jasna sprega tajkuna, mafije i moćnika na zapadu, čiji je jedini zadatak rušenje Vučić a. O navodnoj ugroženosti premijera nije bilo dana, a da se o tome na sva zvona nije pisalo ili govorilo. Jedina dilema bila je da li će ga udaviti u poplavama ili sprečiti u reformama koje sprovodi izvodeći Srbiju na put oporavka. Da li ga više ugrožavaju preko sopstvenog brata ili brata albanskog premijera? Možda i pokušaj ubistva Milana Beka pripišu Miškoviću, vozaču „kantrimena“ ili Kosmajcu. Ono što je samo njima logično teško je spojiti za zdravom pameću. Ali u tome je cilj. Što luđe, to bolje. Primitivizam i poslovičnu netrpeljivost prema svakome ko misli drugačije, a posebno prema onima koji uopšte imaju želju da misle, ponovo su vratili u Parlament. Nesposobnost da reše bilo koji problem prekraćuju ispoljavanjem mržnje. I u takvoj atmosferi dočekali su svog političkog idola, čoveka koji ih je stvorio, osobu kojoj su se divili, na čije su se uvrede upućene političkim protivnicima grohotom smejali, a njegovo brutalno i neprimereno ponašanje bespogovorno odobravali. Oni koji su plačući ispratili crvenog vojvodu od zarđale kašike u Hag ni slutili 44

nisu da će postati najmoćniji ljudi u Srbiji, a da će prethodno morati da se odreknu svog duhovnog oca. Oni nisu samo izdali njega i stranku kojoj su pripadali već i zakletvu datu u crkvi. Za njih je jedini Bog bio Šešelj, pa veruju da je ono što su učinili opravdano i u skladu sa tradicijom. Sada mu zameraju kako je primitivan, nasilan, lud... I to sa istih onih medija i uz pomoć istih ljudi kojima su blatili Đinđića i ostale predstavnike opozicije kako su izdajnici i strani plaćenici koji se zalažu za bombardovanje i okupaciju Srbije. Sadašnje perjanice srpskih evrointegracija odjednom su postale gadljive na čoveka kojem su išli po burek, nosili tašnu, bez čije dozvole nisu čak smeli ni da se ožene, a kamoli da samostalno biraju bračnog partnera. Da sve bude još tužnije to čine citirajući upravo izjave Đinđića o Šešelju kao najvećem piromanu Balkana. Posebno naglašavajući da su se povratku Šešelja najviše obradovali oni koji su ga poslali u Hag, namerno zaboravljajući na činjenicu da je tamo otišao dobrovoljno, jer je između ostalog znao šta pripremaju njegovi drugari iz zemunskog klana. Uostalom i sadašnji predsednik Srbije je javno upozoravao Zorana Đinđića da je i Tita bolela noga pred smrt. Dakle, najuže rukovodstvo srpskih radikala dobro je bilo obavešteno šta će se desiti, a Šešelj se, ni posle toliko godina, naravno, ne kaje zbog onoga što se dogodilo. Teško oboleo, sa metastazama kojima tepa izgovarajući imena svojih nekadašnjih najvernijih saradnika, uka-zuje na kancer koji nije zaposeo samo njegovo telo već i celu Srbiju. Ima li tome leka, može li Srbija da preživi tu pošast oličenu u onome što se svakodnavno događa? Gde ispred zgrade vlade penzionisani oficir maše pištoljem, kontrolor u autobusu šutira bespomoćnog penzionera, gde najveći stranački preletač predsednica Skupštine Maja Gojković drži lekcije o nemoralnosti prelaska iz stranke u stranku, gde se puca na Milana Beka, gde investicije i zapošljavanje vidi samo premijer i njegovi najbliži, gde se najvećom državničkom mudrošću proglašava otimanje zakonom stečenih penzija, gde se izdaja kuma i prijatelja smatra vrlinom, gde se student koji svojim novcem obnavlja porušeno kažnjava po zakonu... Milan Beko ukoliko preživi, a bude imao smelosti i da progovori, možda uspe da nam otkrije kakvo je istinsko nasleđe iza sebe ostavio Vojislav Šešelj i šta nam sve još predstoji na tom putu popločanom krvlju i zločinima. Jedno je sigurno, od komarca je nemoguće napraviti vegeterijanca, kao ni od krokodila umiljatog kućnog ljubimca.

45

46

LAŽNA DILEMA BEZ ALTERNATIVE Predsednik Srbije Tomislav Nikolić se iznenada setio šta su on i Vučić sve obećali moćnicima sa Zapada prilikom preuzimanja vlasti u Srbiji, a to je između ostalog priznavanje nezavisnosti Kosmeta. Otuda i njegova zvanična najava šta će Evropa tražiti od Srbije. Učestale javne kritike predsednika Srbije na račun premijera i rada njegove vlade nose u sebi jedinstvenu poruku - u ovo smo ušli zajedno i ako treba da padnemo pašćemo zajedno. Nema odvajanja, nema „nisam mislio da će do toga doći“, nema „ja to ne mogu“, nema „nisam tad govorio engleski“ kad su nam predočili obaveze... Vučićevi medijski napadi na Nikolića kojeg sve češće od milja zovu i Dragica, kao i njegovo uzvraćanje Vučiću, govore da su obojica sa svojom politikom došli do zida. Para nema, a kriza sve dublja. Sada traže način da pred srpskim narodom što elegantnije izvedu priznanje Kosmeta, apromena Ustava koja se sporadično provlači kao još jedan zahtev EU, pruža im za to jedinstvenu priliku. I oni je neće propustiti, kao ni uvođenje sankcija Rusiji koje posle odustajanja od gradnje Južnog toka mogu daleko lakše da sprovedu. Kao što padaju stubovi dotrajalih dalekovoda po Srbiji, tako i stolice na kojima bi želeli da trajno zasednu Vučić i Nikolić, polako ostaju bez nogara. Klimaju se i nisu uopšte udobne. Problem je što obojica misle da će odgurivanjem ovog drugog obezbediti sebi stabilnost. Pre svega ličnu. Ova druga ih nikad nije ni zanimala. Šešelj koji je stvorio i vaspitao obojicu, trenutno je na Vučićevoj strani i njegovi napadi na Nikolića biće sve žešći. Pogotovu što su mete lako uočljive i narodu prikladne osionost i sve upadljivije skupocene toalete prve dame koja se glumeći Majku Terezu, ponaša kao Draga Mašin. Sinovi čija je jedina kavlifikacija da su predsednikovi - jedan dogurao do premijera stranke i gradonačelnika Kragujevca, drugi do trenera mlađih kategorija fudbalske reprezentacije, a smeši mu se i klupa Partizana. Tek da ne izneveri očevu grobarsku tradiciju, a i u Partizanu su već navikli da trpe jednog Nikolića na klupi! Unuče su uspešno promovisali uz Putina, na kako su i sami Rusi primetili, provincijskoj vojnoj paradi. Nikolići su, uostalom, najbolji primer da ljude uvek možeš doseliti iz provincije, ali provinciju iz pojedinaca njihovog kova nikada ne možeš iseliti. Država u kojoj su politička alternativa jedan drugom Nikolić i Vučić je tužna i mračna zemlja, što možemo da se uverimo gotovo svakodnevno. Osim medijskog, zavladao je i stvarni mrak. I ko zna šta nas još sve čeka na tom putu ka EU. Oni 47

koji su govorili da sa radikalima čak i kad promene veru i ime nema sreće bili su u pravu. Snegovi, oluje, poplave, klizišta, nasilje na drumovima i ulicama, sve više prebijenih i poginulih ljudi, opšta apatija, rastuća nezaposlenost, su nešto što se više ne može ignorisati. Srbija pod Vučićem i Nikolićem jednostavno sve dublje tone u mrak koji deluje gušće i opasnije od onog koji su sejali devedesetih. Između ostalog i baš zbog toga što osim njih dvojice nema druge varijante, čak ni na pomolu. Dilema je, naravno, lažna, ali je alternativa zato sve stvarnija. Ukoliko se ovako nastavi Srbija će uskoro doživeti da će morati da se opredeljuje između sultanata fabrikovanog u Bajčetini i korejskog modela a la Kim Il Vučić. Između urođenog šumadijskog lukavstva i neskrivenog nasilja i kompleksa večito drugog čoveka koji trenutno poseduje apsolutnu moć. Pritom premijer Srbije ima jednu vidljivu prednost njega je jednostavno nemoguće uhvatiti u laži s obzirom da nikad ne govori istinu. I to čini tako uverljivo da je izgleda i sebe ubedio u ono što priča. Kad građani Srbije budu to konačno shvatili biće kasno za sve. Sve što je vredno trenutno u Srbiji, nažalost, nalazi se van politike i postojećeh stranaka, a najčešće je primorano da bude i van zemlje ili da o toj mogućnosti nonstop razmišlja. Srbija van sebe, bez struje i stabilnog snabdevanja gasom je opasna za svaku vlast, a posebno za onu koja misli da je neprikosnovena i da se od obećanja o „Mercedesu“ koji samo što nije stigao i metrou koji samo što nije sagrađen, može živeti. Srbija je kroz istoriju već imala iskustva sa Tomom Vučićem. Ovako spojene šešeljevim lepkom ili razdvojene ruskim dletom sve ih teže može podneti. Zato je dilema Vučić ili Nikolić isfabrikovana u očajanju i nedostatku istinske alternative.

48

MOM OCU ZA ROĐENDAN KOJI NIJE DOČEKAO Danas bi moj otac Momčilo Škoro napunio 80 godina. Umro je, nažalost, pre dvanaest, ali je praktično ubijen mnogo ranije. On je bio suviše jak i ponosan da bi to priznao, ja suviše mlad da bi to tada razumeo. Bio je novinar Politike ekspres. Završio je književnost, i iznad svega voleo da piše i istražuje. Posebno su ga zanimale teme o sudbinama ljudi koji su doživeli neku nepravdu. A toga je bar u Srbiji uvek bilo napretek. Serija tekstova o mahinacijama sa izgradnjom vila u Grockoj i na Zlatiboru, a posebno dve napisane rečenice su mu zapečatile karijeru i život. Objavljene 3. marta 1972. godine na stranicama Ekspresa one su glasile: „Tako je za jednog vlasnika izgrađen put. Asfaltna traka ide od druma i završava se pred kapijom“. Na prvi pogled tu ništa nije bilo sporno, osim za vlasnika vikendice i puta Dragoslava Dražu Markovića, tadašnjeg predsednika Skupštine Srbije koji se sam prepoznao. Kao reakcija usledile su pretnje i saslušanja u SUP. Tadašnji direktor Politike Mija Lazarević lansira priču kolektivu kako je moj otac navodno imao brata četnika koji je poginuo na Neretvi i da je ovo njegova osveta. Iako su svi znali da je jedinac, a proverom godina njegovog oca, može jasno da se izračuna da moj deda sve i da je hteo, biološki nije mogao da nekoga stvori i odgaji za bitku na Neretvi. No, istina nikoga nije zanimala. Formirana je čak za tu priliku i specijalna komisija CK SK Srbije koja je trebalo da ispita ceo slučaj i donese zaključak. Ni njih, naravno, nije zanimala istina već ko stoji iza mog oca i pod čijim je uticajem pisao o „uvaženim drugovima“. Ispitivali su ga gotovo ceo dan i na kraju cinično primetili kako nije ni morao da prisustvuje saslušanju, jer su navodno kasno saznali da nije član partije. Pošto je za sve napisano i još mnogo toga nenapisanog posedovao adekvatnu dokumentaciju, komisija CK SK Srbije je donela jedinstven zaključak kako je „Momčilo Škoro na senzacionalistički način podgrevao stare stvari“. Zvanična saslušanja pratili su i stalni anonimni pozivi i različite pretnje, kao i upozorenja „dobronamernih“ da ne vozi kola, da pazi gde se kreće i da nigde ne ide sam. Taman kad su oni naivni poverovali da se bura stišala usledio je serijal o izgradnji kuća na Zlatiboru gde su ugledni Beograđani i Užičani praktično dobijali besplatne placeve na ovoj planini, kao i povoljne kredite za razvoj turizma, tako što su se lažno prijavljivali kao stanovnici Čajetine. Onim najgramzivijima 49

materijal namenjen izgradnji pruge Beograd-Bar je istovaran na placeve i ugrađivan u kuće. Prvi nastavak pod naslovom „Kredit preči od obraza“ je nekako izašao, ali posle drugog „Čajetino, ti si kobajagi moj dom“ na intervenciju, a koga drugog, nego Draže Markovića dalje pisanje je obustavljeno. Da li zbog najave sledećeg nastavka „Poznatim građanima vile ispod tržišne cene“ ili nečeg drugog, serija je brutalno prekinuta. Tadašnji glavni urednik Ekspresa Miodrag Marović je bukvalno oteran sa posla, jer je dodatno insistirao da uz objašnjenje o prekidu serijala izađe i stav redakcije da je „novinar Momčilo Škoro sve podatke dobio u Opštinskom komitetu SK, Sekretarijatu unutrašnjih poslova i Investicionoj banci Titovo Užice“. I to je moralo biti izbačeno iz beogradskog izdanja lista. Grupa reportera kojoj je pripadao moj otac je po hitnom postupku rasformirana, a on, kao novinar sa iskustvom prekomandovan da prati pijacu i to onu lazarevačku i mladenovačku. Uz to je išlo i određivanje najnižeg mogućeg ličnog dohotka. I tako punih deset godina. Zbog dve rečenice i istine koju moćni partijski aparat nije ni pokušavao da ospori već samo da je ukloni kao neprijatnu činjenicu koja ih je zabolela. Svaki novi glavni urednik ili direktor Politike imenovan uz blagoslov Draže Markovića je svoju vernost gazdi dokazivao držeći mog oca pomno na oku, ne dozvoljavajući mu da piše bilo šta drugo osim sa pijace ili iz tržišne inspekcije. Nevoljno, ali da bi se bar nekako sa oka sklonio onima kojima je toliko smetao, 1982. godine prelazi u Politikin nedeljnik „Radio TV Reviju“. Ubrzo mu je dopalo da radi rubriku o smederevskim funkcionerima koji su na boks-meč u Kragujevcu putovali helikopterom o državnom trošku. Tekst, iako složen za štampu izbačen je uz obrazloženje da „Draža Marković u ovom kraju postavlja i šefove sala po kafanama, a kamoli rukovodioce“. Moćni Draža ga je preko svojih poverljivih kadrova progonio sve do 1987. godine kada je dobio godišnju nagradu Politike za pisanje o istim onim društvenim problemima zbog kojih je toliko godina ispaštao. Tada je Draža već zglajzao, a novom režimu je odgovaralo da se čuje šta je sve negativno radio, pa je tako i mom ocu omogućeno da ispriča svoju priču o onome što ga je snašlo. Mala i nedovoljna satisfakcija za nezasluženi progon i diskriminaciju koju je više od decenije stoički podnosio. Tada nije bilo interneta, društvenih mreža i veoma mali broj ljudi je znao nešto o slučaju Škoro. I ko je znao izbegavao je da priča. Makar javno. Ostala je po neka knjiga koja na to podseća kao „Silovanje sedme sile“ Boška Šavkovića. 50

Povukao se, otišao u penziju, zaboravljen i razočaran. Iako je smatran za jednog od najtalentovanjih novinara koje je kuća Politika iznedrila, njegovo znanje i vrednosti za koje se zalagao nikad nisu adekvatno došle do izražaja. Bar ne onako kako je on želeo. Zato i nije nikad bio oduševljen mojom odlukom da se bavim novinarstvom. Znao je da ću celog života osim njegovog morati da nosim i svoj krst. A to nije ni malo lako, ni jednostavno. Znao je da je samo pitanje vremena kad ću napisati ili izgovoriti nešto što se neće dopasti moćnicima na vlasti, kako god da se oni budu prezivali Marković, Milošević, Vučić... I bio je u pravu. Sada znam kako mu je bilo, na koji način su ga lomili, sa kojim je mislima legao i ustajao, kako je zadobio bolest od koje leka, nažalost, još nema... Mudri ljudi znaju kad i šta treba i u kom trenutku govoriti ili pisati. Mi smo bili sve samo nikada mudri. To smo bar više puta dokazali. Ne zna se ko više od nas dvojice. Učio me je celog života da pravda mora pobediti. Kad-tad. Da istina mora izaći na videlo. Da čovek mora ostati svoj i kad ga razapnu na raskrsnici koju život pravi, mora ići dalje putem koji je sam izabrao. Čak i kad mu se učini da je posut trnjem i da su svi prolazi zatvoreni. Ne znam koliko sam uspeo na tom i takvom putu. Imam mnoštvo dilema i pitanja. Moćnici na vlasti i njihove sluge su promenili imena, nose druge odežde i propovedaju drugačiju ideologiju, ali su mehanizmi koje primenjuju kad se osete ugroženima ostali isti. Želim da verujem da bi bio ponosan na mene i na to kako se držim. Danas bi na njegov jubilarni rođendan verovatno i o tome pričali. Možda bi imao i neki savet za mene. Njegova žena, a moja majka Nadežda koja je sve to s njim preživela pre 40 godina sada to, nažalost, mora da preživljava i sa mnom. Previše i za dva života, ali sigurno bi smogla snage da umesi bar Vasinu tortu koju je najviše voleo. Skupili bi se i njegovi školski drugovi kojima, inače, mnogo nedostaje, pričalo bi se o njihovoj mladosti i odrastanju na kraljevačkim ulicama, nestašlucima uz Ibar, o fudbalskom podmlatku Sloge u kojem je igrao centarhalfa i Zvezdi, o Buni u Hercegovini gde je mnoga leta provodio i Neretvi gde me je naučio da se bez straha spuštam niz njene hladne brzake... Škore su poreklom sa Bune, a ona u nama nikad ne miruje. I zato hrabro do poslednjeg daha. A kako drugačije. To je, ionako, jače od nas. Srećan ti rođendan oče! 51

52

SRBIJA PROPADA, VUČIĆ NAPREDUJE Kad premijer Aleksandar Vučić priča o pristojnosti, pristojnim ljudima se diže kosa na glavi. Kada govori o sprovedenim reformama i ugledu koji Srbija uživa u svetu zahvaljujući njemu, iole pametni ljudi padaju u očajanje. Dok pominje povećanu zaposlenost, nezaposleni se sve više primiču kontejnerima i to onima gde žive pripadnici vladajuće većine. Kad poziva na dijalog koji je prethodno svuda i na svakom koraku ukinuo, misleći ljudi postaju depresivni. Pričajući o tome kako ne utiče na medije, koji su, inače, svi pod njegovom kontrolom, čestite novinare i urednike hvata panika. Kada patetično konstatuje da će izgubiti izbore zbog odlučnosti da od Srbije napravi normalnu zemlju, obavešteni znaju da pravih izbora više neće biti, a da je naša država bankrotirala u svakom smislu. Ekonomskom, moralnom, istorijskom, geografskom, demografskom... Povlačenje ogromne većine naroda pred vidljivim nasiljem koje sprovodi premijer i njegova stranka je prosto neshvatljivo. Dovoljno je imati dve funkcionalne vijuge u mozgu i samo trunku morala, pa sagledati u kakav nas ponor vodi ova njihova priča. A takvi su, priznaćete, i u ovakvoj Vučićevoj Srbiji, ipak, u većini. I to stvarnoj, a ne lažnoj koju želi da predstavi trenutno vladajuća garnitura. Zašto onda ćute? Zar se može napredovati dok je na čelu policije čovek sa plagiranim doktoratom i nadimkom Slina, ili dok nam vojsku postrojava keramičar i to loš, sa iskustvom švercera kafom. Da li je moguće da iko veruje da se Srbija može reformisati sa ljudima poput Zorana Babića, šefa poslaničke grupe naprednjaka, koji govori i deluje kao da su ga baba i deda u Vrnjačkoj Banji morali do prvog srednje voditi i dovoditi iz škole. Ili šta reći o Rističeviću, Bečiću, Martinoviću i brojnim drugim živopisnim likovima iz naprednjačke serije. Da li može da napreduje jedno društvo kad mu socijalnu i svaku drugu politiku vodi dokazani julovac Aleksandar Vulin čija je stranka svojom politikom Srbiju već jednom vratila sto godina unazad. Gde su nam Zoricu Brunclik nametali kao kulturni model za 21. vek. Sada nam serviraju premijerovog brata Andreja Vučića, kao stručnjaka za izbornu statistiku. Valjda mu zbog te velike i dokazane stručnosti stalno kradu identitet, jer bi svi voleli da budu tako uspešni kao on. Sa sve džipovima i odredom batinaša na koji je precenjujući svoje mogućnosti natrčao kadidat demokrata u Mionici. Dobro je da ovog puta nisu pominjali koru od banane kao 53

glavni razlog njegovih povreda. U vreme najveće diktature Slobodana Miloševića, njegov sin Marko je bio siva eminencija u Požarevcu, ali i pored toga, nije mogao ni da zamisli da će ga tata postaviti za gradonačelnika. To bi i za Miloševiće, bilo sramota. Ali, za Nikoliće zato nije. Oni su za kratko vreme postali sinonim za mnoge porodice, kako se sa malo znanja i nimalo obrazovanja u Srbiji može postati moćan i bogat. I kada premijer Vučić kaže, da ga pogađaju ti medijski napadi na Nikolićevu porodicu, a nijedan nije došao bez njegovog znanja i odborenja, onda je jasno u kakvoj kaljuzi živimo. Istoj onoj u kojoj smo danima morali da slušamo i gledamo kako su se vlasnik „Pinka“ i njegova tragično preminula švalerka nesebično voleli i ispomagali. Ako su se saradnici ružičaste televizije žalili na neisplaćene honorare, a država nevešto skrivala koliko Mitrović zaista duguje za porez, bar je javnost Srbije srećna što je saznala da je neko bio namiren. I to u apartmanu „Hajata“, sa kokainom u nozdrvama. U tabloidnoj Srbiji koju Vučić svakog dana, za samo 100 hiljada dinara, marljivo radeći doteruje, sve se može saznati, pa čak i koliko su njegovi medijski prijatelji iz „Informera“ i „Kurira“ pokrali, koga su sve ucenjivali i reketirali, ko ih je plaćao da pišu najogavnije stvari, ali je zato najveći greh pitati, a posebno objaviti u kakvom je bračnom statusu premijer. Izlegli ispod iste tabloidne kvočke, pod kontrolom iste službe, nastaviće i u narednoj godini da svojim prljavštinama uveseljavaju neuku i prestravljenu srpsku publiku. Moćni premijer je nemoćan da to spreči. A i kako će kad i sam u tome učestvuje, kad su oni sastavni deo njegovog bića, večita inspiracija njegove nesputane radikalske mladosti. Važno je samo da tajkuni više ne vode Srbiju, a ko je vodi i gde je vodi, to je u ovom trenutku nebitno. Poslednja mesta su, ionako, već dugo rezervisana samo za Srbiju. Da li neka zemlja može sebe nazivati demokratskom gde jedan od stubova te demokratije - pravosuđe nije u upotrebi već duže od tri meseca. I stiče se utisak da nikoga nije briga. Ni Zapad, ni Istok, a ni domaću javnost. Evropski predstavnici su puni hvale za politiku koju nad Srbima sprovodi Aleksandar Vučić, ali ne žele da nam otvore ni jedno poglavlje na putu ka EU. Nedvosmisleno su pokazali spremnost da premijera održe na vlasti po svaku cenu, jer samo sa njim na čelu oni mogu da sprovedu ono što su naumili. Da Kosovo stekne punu nezavisnost, da se Republika Srpska demontira i utopi u bosansko more, da ljudi koje oni odrede dođu do vlasništva ispod cene nad energetikom, telekomunikacijama, rudnim bogatstvima... I to će raditi do poslednjeg 54

nezaposlenog Srbina, žmureći na cenzuru i svaku vrstu nasilja koje će njihov eksponent u Srbiji primeniti. Jer, i oni i Vučić imaju isti cilj. Jedino je nejasno kako glasači naprednjaka to mogu da pomire u svojoj glavi, ne vole Amerikance, mrze Nemce i EU, a glasaju za čoveka koga su ti isti lako pripitomili da sprovede sve šta su naumili. Možda oni najbolje poznaju svog lidera, za koga voditelj na javnom servisu kaže da je popularniji od Crkve, pa k’o vele, ako smo već izgubili posao, veru, nadu i nemamo šta da jedemo, bar smo glave sačuvali. Malo li je to u ovakvoj Vučićevoj Srbiji! Mrtva se glava po sokaku valja, pa se i goremu nada. Ovu najužasniju rečenicu u srpskom jeziku, nastalu u vreme najžešćih turskih zuluma je od zaborava otrgnuo Vuk Karadžić. Imamo pred sobom čitavu 2015. godinu da svi razmislimo da li nepovratno klizimo ka tim i takvim vremenima. Procenite sami. Srećna Nova!

55

GO SNS 48 SATI SVADBA Glavni odbor i Predsedništvo naprednjaka više je ličilo na poznati serijal „48 sati svadba“, nego na ozbiljnu raspravu najmoćnije vladajuće stranke. Malo očijukanja, neizbežna nervoza, uobičajeno prenemaganje i na kraju padanje u zagrljaj i naravno hepi end. U velikom poverenju, javnosti je predočeno da u SNS bračnoj zajednici sve funkcioniše bez ikakvih problema. Vidljive trzavice su u velikom stilu prevaziđene, a svatovi su složno pevali „Zar je važno ko je kriv“. Naravno, najviše se zanela glavna premijerova medijska zečica, vlasnik i glavni urednik „Informera“, koji je u želji da šefa što više oraspoloži, pobrkao Severinu i novoizabranu predsednicu Hrvatske Kolindu. Pornić koji je najavio kao svetsku senzaciju, prethodno otkrivajući i navodnu Kolindinu ljubavnu aferu sa jednim srpskim plejbojem, trebalo je da posluži za relaksaciju SNS svatova. Po sistemu „ona nama Vojvodinu, mi njoj seks skandal“. Umesto adekvatnog odgovara vlasti - teška reč. No, otrežnjenje je, bilo brzo i veoma bolno. Kao i posle svake terevenke, kad je naknadno utvrđeno da to, ipak nije Kolinda. Šta sad? Ništa. Kao i u slučaju direktora „Železnice“ za koga je tek po imenovanju ustanovljeno kako nije dovoljno kompetentan. Imenovan na sednici vlade, smenjen na stranačkom prelu. Kad saberemo, sve je i krenulo po zlu, onog trenutka dok se od javnosti krilo kako se Vučić razveo i ponovo oženio. Zbog pesme „Nije život jedna žena“ i nekoliko suvislih pošalica, prvo je proterano „Mentalno razgibavanje“ sa B92. Svatovi i pristalice lika i dela premijera, kao da se još nisu otreznili od tog događaja, pa su krenuli redom da ruše sajtove, pišu bahata saopštenja protiv RTS, smenjuju urednike, šalju novinare u izolaciju, zabranjuju pravo na stav i mišljenje ukoliko nije u skladu sa neobičnom religijom kojupropovedaju, uvode cenzuru pevajući kako je nema... Toliko su se osilili da su uz pomoć „stranog faktora“ ukinuli čak i kultnu emisiju „Utisak nedelje“. Ali, ni to im nije bilo dovoljno. Lomili su kvake, videli amatera kako puca u Beka, „Beograd na vodi“ koji svakoga dana niče iz blata, brata albanskog premijera kako pušta dron, bezimeno lice koje krade ličnu kartu Andreju Vučiću, besomučno jurili decu koja su valjda posle tog svadbenog veselja shvatila da je „kume izgore ti kesa“ šifra za ispumpavanje vode u Tamnavi, a ne signal za prebijanje Raše Popova. Nije vredelo ni što su njihove fazone i fore na vreme prozreli advokati. Naplata PDV, kako ističu, ide nikad bolje. A tek nekažnjeno uterivanje straha? Kad bi se taj deo računao, MMF ne bi više bio potreban. 56

U Vojsci Srbije je penzionisan oficir koji je tražio promenu pola. Kažu da je to prirodna reakcija na saznanje ko je postao ministar vojni. Možda i čitava armija uskoro zatraži promenu imena, a i namenu. Šta će nam sve kad o nama ima ko da brine, ko zna kako da nas reformiše, ko na pravi način razume šta su muke radnog čoveka, posebno penzionera, koji EU nudi dobrovoljno da ga sklone, a oni mu šapuću taman posla daleko bilo, ko istovremeno shvata zahteve predsednika Tome i prohteve ministarke Zorane... Jednostavno čovek za svaku priliku i sve situacije, od snežnih nanosa do poplavnih talasa. Šta god da naprave Vučić, njemu bliski saradnici i oni koji ih slede, nailazi na odobravanje onog dela ljudi koji ne žele da vide kako srpski brod polako, ali sigurno klizi prema vodopadu, gde će pasti i potpuno se raspasti. Možda je to čin koji uveseljava premijera, jer zamisliti ga kako se drugim normalnim stvarima veseli, čak i na sopstvenoj svadbi, nije baš jednostavno. I potrebno je mnogo mašte. No, dok je „48 sati svadbe“ ne moramo mnogo da brinemo. Uz zvuke gusala, naš pad niko neće ni čuti. Zato dok muzika svira za narod iskoristite priliku da naručite neku pesmu. Možda sa onom „Jutro će promeniti sve“ ili „Zašto“ još ima neke nade. Ko zna!

57

ZAŠTITNIK BEZ ZAŠTITE, GRAĐANI NA UDARU Država u kojoj se Zaštitnik građana ne oseća bezbedno ima ozbiljan problem. Vlast koja to dopušta, a njeni istaknuti predstavnici to čak i podstiču, opasna je po društvo i sve građane Srbije. Sašu Jankovića ne mora niko da voli, o njemu svako može da misli šta god hoće, ali njegovu funkciju moraju svi da poštuju. No, to u Srbiji koja sigurno korača evropskim putem, nije slučaj. I to samo zato što je ombudsman radio svoj posao i ukazao na neke nepravilnosti nastale tokom incidenta prilikom održavanja Parade ponosa u kojem je učestvovao premijerov brat i njegovo neobično vojno obezbeđenje. Da li je samo pominjanje Andreja Vučića toliko rasrdilo istaknute funkcionere naprednjaka, da su na besprizoran način osuli paljbu po Jankoviću ili je u pitanju nešto još mnogo gore? A to je ozbiljno kršenje zakona ove države, za koje bi neko morao, ipak i da odgovara. Uz pravnu državu ide i odgovornost. Ali, vladajuća većina bi da upravlja bez ikakve odgovornosti, a ukoliko ih neko na to podseti, može da bira da li će proći kao Janković ili novinari BIRN. Uostalom, kako okarakterisati ponašanje VBA, koja je posle pomenutog incidenta, nezakonito uklanjala dokaze sa kamera i saslušavala svedoke! U čijem interesu oni rade o trošku građana Srbije? Za to vreme premijer mudro ćuti hvaleći se uspesima koje je navodno postigao u Davosu. U slučaju lažnog pornića sa Kolindom Grabar koji je objavio njegov omiljeni list „Informer“ morao je da reaguje. Zato što je upitanju jedan od njegovih najbližih saradnika u čijim emisijama najviše voli da gostuje. I ne samo to. Premijer je, ako niste zaboravili, napisao i autorski tekst za „Informer“ gde nam je na primeru Džordana objašnjavao kako misli da promeni srpski mentalitet. Valjda je, idući tim putem, vlasnik i glavni urednik „Informera“ razumeo u kom pravcu bi trebalo da se kreću dobrosusedski odnosi sa Hrvatskom, pa je objavio lažni pornić sa njihovom predsednicom. Za građane Srbije, da živimo u pravnoj državi, sasvim dovoljan skandal bio bi što je premijer pisao za „Informer“ i sa stranica ovog lista koji objavljuje različite gadosti, uključujući i ovu poslednju sa pornićem, davao preporuke kako da postanemo bolji. Većina građana Srbije je ubeđena, da ono što radi i govori vlasnik „Informera“ to Vučić zaista misli, ali ne želi da se na taj način eksponira. Da je drugačije, nikad ne bi gostovao u emisijama koje vodi ta osoba, još manjepisao za list koji on uređuje. Da nije njihove dokazane bliskosti zar bi mu vlasnik „Pinka“ ikada dao emisiju da vodi. Njegova elokventnost, izgled i maniri 58

su sasvim u suprotnosti sa onim što bi jedan ozbiljan voditelj morao da poseduje. Ovako deluje kao da je izbačen u prvi plan tokom kineske kulturne revolucije. A to se premijeru izgleda baš najviše i dopada. Isto se odnosi i na nedopustivo ponašanje dva ministra i istaknutog člana SNS i narodnog poslanika, prema Zaštitniku građana Saši Jankoviću. I iz njihovog, pre svega, osionog i bahatog odnosa prema zahtevima ombudsmana, stiče se utisak da ne bi smeli toliko da pređu crtu da nemaju odobrenje samog Vučića koji sve to o Jankoviću i sam misli (oni to najbolje znaju), ali je mnogo jednostavnije da to oni saopšte. Šta tek reći za štrajk advokata koji je trajao duže od četiri meseca i totalno paralisao pravosudni sistem države. Advokati su svojom principijelnošću i upornošću svim građanima Srbije pokazali kako se može sve postići ukoliko ste spremni da izgubite i založite sebe. Ako već sam ministar pravde nema dovoljno savesti da podnese ostavku, Vučić bi morao da ga na to podseti ili po kratkom postupku smeni. Jednostavno, Selaković nije za to mesto, nije se snašao i to ništa nije strašno. Ako ne bude posle ovakvog javnog poraza smenjen, uskoro će uslediti neki novi debakl, a onda će svaka kazna biti nedovoljna. Može se reći da je prirodno što premijer štiti svoje ljude i ima poverenja u svoja kadrovska rešenja. Ali, kad ti ljudi svojim delovanjem i ponašanjem brukaju osim sebe i sve građane Srbije, onda se postavlja samo jedno pitanje: Da li ih premijer toleriše jer i sam tako misli? Vučićevo ćutanje na prevelik broj učestalih skandala njegovih najbližih saradnika je više nego rečito. I pre svega opasno po sve građane Srbije. Pogotovu što je sadržaj „Informera“, kao i ponašanje prema Zaštitniku građana i advokatima najbolje ogledalo Vučićeve politike.

59

ORGIJANJE KADROVIMA Vučićevom savetniku i bliskom saradniku Dominiku Štros Kanu je počelo suđenje u Francuskoj zbog podvođenja. Nije poznato da li se srpski pravni i politički tim dok su boravili u Briselu utemeljujući nezavisnost Kosmeta, čuo sa njim. S obzirom koliko je Vučić brižan prema svojim savetnicima trebalo bi da jeste. Štros Kan čim je zglajzao sa visokog položaja odmah je doleteo u Srbiju da pomogne. Srbija ga, valjda, sad kad mu je najteže, neće ostaviti na cedilu. Njegovo iskustvo sa prostitukama i te kako može podići posustalu srpsku privredu. I što je najvažnije povećati zaposlenost i produktivnost. Uostalom, preko Kurca i Guzenbauera smo se uspešno reših deficita, a za istinski prodor već je spremna finska Sisa. Sa parama koje samo što nije poslao mister Bin iz Emirata jednog dana u 2017. ćemo živeti mnogo bolje. Onako kako je predsednik Vlade i obećao. Kad skupimo dovoljno novca da prodamo „Železaru“ Amerikancima, pretopimo višakvojnognaoružanja, otpustimo svakog zaposlenog, trajno ukinemo pravo na mišljenje i izražavanje, a onog ko svakog dana bar pet puta ne ponovi „Vučić je najvredniji čovek na planeti“ proteramo iz zemlje, Srbiji će konačno svanuti. Premijer to zna i zato je veoma obazriv kad su kadrovska rešenja u pitanju. Jer, pored prijatelja i medijskih uzdanica kakve su Mitrović, Vučićević (oboje), Dmitrović ilipak stranačkih poput Jorgovanke, Babića, Bečića, Stefanovića, Vulina, Rističevića, Vučiću nisu potrebni neprijatelji. Ni stvarni, ni oni izmišljeni. Ono što su njegovi kadrovi u stanju na dnevnom nivou da zabrljaju, to nijedan spin-doktor nije u mogućnosti da ispegla za narednih godinu dana. Pa makar ga preporučio i lično Toni Bler. U vrhu SNS očigledno to ne razumeju, jer misli njihovog vođe je teško slediti, pa su posle plagijata doktorata počeli svesrdno da falsifikuju i diplome o završenoj srednjoj školi. K’o vele, to je manje providno, a i ne mogu svi u naprednjacima da budu obrazovani sa kupljenim fakultetskim zvanjima. Posumnjaće, ipak, neko. Zato Vučić, ubeđen da je Hudini mala beba za njega, uvek u rukavu drži nekog čijim će izborom narod bar nekoliko dana biti zaokupljen. A baš kad posustane i svi već pomisle nema više koga, tu ispliva Jelena Trivan. Punih usana, sa puno iskustva, ona je jedna od retkih koja može da radi punim kapacitetom. I zato je postala direktor državne ustanove. Partija s tim nema veze, jer je partijsko zapošljavanje ukinuto. Vučić još manje, ali šef BIA bi već morao znati. 60

Pošto je raspisan konkurs za direktora RTS, nikog ne bi trebalo preterano da iznenadi ako na to mesto dođe žena. Po sistemu svi tipuju na Vučelića, a iz prikrajka vreba, recimo Petra Cvijić. Zašto baš ona? A zašto da ne! Kad može Trivanka može i ona. Da se saveti Štros Kana malo bolje slušaju, Stanija bi odavno bila naš prvi čovek za evrointegracije. I svojim, pre svega, duhovnim vrlinama, već uspešno otvorila neko od poglavlja. U tom smislu, Mimi Oro bi na čelu Narodnog muzeja predstavljala pravo osveženje. Jer, Srbija više nema vremena za čekanje. Dosta je bilo licemerja. Pokažimo šta možemo. Iznesimo šta još imamo. Kako je to svojevremeno dobro primetio drug Staljin „vreme je da konačno shvatimo da su u sadašnjem trenutku kadrovi od presudne važnosti“. Umem najbolje da kadrujem prostitutkama, reče Štros Kan i odmah dobi posao savetnika predsednika srpske vlade!

61

62

SRETENJE SA KOLINDOM Zamislite da je Karađorđe na Sretenje umesto u Marićevića jarugu otišao na pilav kod Aganlije i Kučuk Alije. Da je tada razmišljao o miru u regionu i prevazilaženju ličnih sujeta odavno nebi bilo ni Srbije, ni Srba. A u posetu hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović bi sada možda išao neki Vučić, ali svakako Osman, a ne Aleksandar. Srećom vožd je tada mislio o svom narodu, a ne o sebi. Zahvaljujući tome imamo još ovo malo države što se Srbijom zove. Odlukom da najveći srpski državni praznik provede u Zagrebu, predsednik srpske vlade je pokazao da misli isključivo o sebi, kako bi on i njegova bratija što duže vladali. Jer, da je ikada mislio o svom narodu nikada ne bi radio to što radi. Da na Dan žalosti za poginulim radnicima u Rusiji promoviše sebe, a njih i njihove ojađene porodice ni ne pomene, da po ko zna kojiput slušamo „ovo je prvi put u istoriji“, ili „moj prijatelj ovaj i onaj“, da posredstvom Bruna Vekarića saznajemo da je javno nudeći sigurnu kuću Ratku Mladiću, istovremeno uredno javljao Tužilaštvu svoja saznanja o njegovom kretanju... Drugim rečima, braneći Mladića on ga je cinkario. Tako sada vodi i državnu politiku. Braneći Srbiju on je svakim danom ukopava sve dublje i više. Sebe uzdiže, a Srbe ponižava. On koji nikada ništa u životu nije radio drži predavanja o radu i marljivosti, proglašavajuću sopstveni narod za neradnički. Glorifikuje protestante, unižava pravoslavce. Slavi Nemce, blati Grke. I veruje da će tako promeniti Srbiju na bolje, a sebi uknjižiti neki poen više. Kad kaže da niko od njega nije tražio da ide u Zagreb, znajte da jeste ili se on sam više puta ponudio da to uradi, kako bi još jednom iskazao privrženost „evropskim vrednostima“. U intimnom susretu sa Kolindom, oči u oči, valjda će objasniti kako je njegova medijska uzdanica, u njegovom omiljenom „Informeru“, hrvatsku predsednicu proizvela u porno divu. Bilo bi možda još evropskije da, recimo, Vučićevića postavi za ambasadora Srbije u Zagrebu. Ili će pak, sa Kolindom razmotriti sve zajedničke planove koje svakako imaju sa Vojvodinom. Ko zna, posle potpisa u Briselu kojim je udario temelj kosovskoj nezavisnosti, moraće još nešto da odradi, pre nego što mu se oni koji su ga doveli na vlast zahvale na saradnji. Trpe ga isključivo zato što imaju svoje više ciljeve. Ali, zašto trpe Srbi, to je već misterija. Zar su toliko obnevideli? Kako im nije jasno kuda sve ovo vodi. Moramo li uvek da dotaknemo samo dno kako bi počeli da se dižemo i vraćamo iz pepela. Karađorđe je na Sretenje izabrao svoj put. Vučić, takođe. Karađorđa zbog 63

njegovog izbora uvek ćemo slaviti. Vučića je vreme da počnemo da oslovljavamo sa odlazeći premijer. Možda mu to još niko nije rekao, ali Srbiji ne može biti bolje dok on ne ode. I sa njim, sve ono što je ova bahata vlast ostavila iza sebe. Srbija bez Vučića je moguća. Što pre narod to shvatibiće bolje za sve. Pa i za Evropu i region. Saradnja je, naravno, neophodna, ali ne na Vučićev način, prodajom državnih i nacionalnih interesa i svih vrednosti na kojima počiva jedno društvo. Iz jaruge smo krenuli kad nismo ni postojali, i postigli sve. Posle Zagreba je vreme da podvučemo crtu, i sprečimo dalje urušavanje.

64

BOZUNDŽIJA BLER Da je Zoran Đinđić živ, on bi danas pravio vladu sa Aleksandrom Vučićem, reče, pre neki dan, bivši demokrata, a sada veliki pristalica naprednjaka. Niko mu ne odgovori da je Đinđić živ, Vučić nikad ne bi bio na vlasti, a on još manje mogao da glumata nekakvog gradskog menadžera. No, u mašti je sve dozvoljeno, pa i praviti svakojake koalicije. Čak i posthumno. Tako je odlazeći premijer Vučić, valjda u još jednom svom bunilu, obznanio kako Toni Bler besplatno pomaže Vladu Srbije. I da su njegovi saveti korisni. Prvo je rečeno kako Arapi plaćaju i njega i njegovog spin-majstora da obuči naše najvažnije političare i njihove pi-ar timove. Kad su počele da se pominju brojke od 250 do 500 hiljada dolara za sat i po predavanja, koliko Bler, inače, naplaćuje svuda po svetu, odjednom je sve utihnulo. Ali, taksimetar niko još nije isključio. Ministri, da bi nekako ublažili Blerovo prisustvo, su rekli kako je to bilo samo jedno prijatno ćaskanje uz kafu! Da li Gašićevu, nisu precizirali. Jer, ministar odbrane bi mogao da posluži kao odličan primer za Blerove savete. Kako je jedan čovek, keramičar po struci, a preprodavac kafe po obrazovanju, uspeo da postane vlasnik više televizija i pritom ministar vojni. I to za veoma kratko vreme. Ako tome dodamo da sa sigumošću ni on, ni njegovi najbliži još ne mogu da utvrde koju je srednju školu završio, to je uspeh dostojan Blerove besplatne lekcije. Njegova razredna je priznala samo dva razreda srednje, ali njegovi školski drugovi (valjda ih ima) uporno iz nekog razloga ćute. Odavno je svima jasno koliko su kadrovi naprednjaka nestručni i nekompetentni, ali da ne ispunjavaju čak ni formalne obrazovne kriterijume to se dosad samo sumnjalo. Za sada koliko se moglo čuti svi bar imaju završenu osnovnu školu koja je i po zakonu obavezna. Sve više od toga je pod velikim znakom pitanja. Valjda su, zbog toga svi poleteli da brzinski završavaju večernje škole i kurseve koje sada bez ikakvog razloga zovu fakultetima, i gotovo preko noći postaju uvaženi masteri i doktori. Međutim, oni se bar prema ponašanju i onome kako govore, i dalje slepo drže svega što su stekli svojim osnovnim obrazovanjem. Pošteno, nema šta. Ovo drugo, što su kao učili, ionako ne shvataju. Drugim rečima, neće biti lako Toniju Bleru da Srbiji predoči šta su oni koji njom vladaju zaista po zanimanju. Uostalom, ako negde i zapne, rakete i bombe su uvek spremne. Srbi najbrže uče kad im se nešto jasno predoči. A Bler je u tome dokazani majstor. 65

U tursko doba država je morala da plaća posebne ljude - bozundžije čiji je zadatak bio da se pomešaju sa narodom i vojskom i što glasnije viču „Mi smo pobedili“, „Neprijatelj je pregažen“, „Naš sultan je najbolji“. Oni su, u stvari, bili preteče današnjih tabloida i tv stanica koje neprestano pozivaju iste ljude da bi pričali ono što i bozundžije. Sada samo arlauču „našeg premijera svi uvažavaju“, „kako je to dobro Vučić primetio“, „samo neprijatelji ne vide koliko napredujemo“, „Srbija grabi krupnim koracima“, itd. S tom razlikom što su bozundžije nekad morale biti grlati, plećati i naočiti klipani, a danas je sasvim dovoljno da budu samo klipani. Turci su i u ono vreme znali značaj pi-ara, i da je potpuno nebitno šta je istina. Važno je šta se čuje i kako to narod prima. Bar je bozundžija Bler besplatan. Ko u to veruje, taj i zna da je Milana Beka izrešetao amater, a narko-bosa Nenada Opačića siromašni prečanski biciklista! Izgleda šašavo, ali deluje, reče Bler i otpi još jedan gutljaj sveže skuvane Gašićeve kafe.

66

DUALNO SAPLITANJE DELIVERI BOJA Vučićevo drugo „ ja“, otelotvoreno u liku i delu ministra Vulina, je izjavilo kako je svaki neprijatelj Slobodana Miloševića bio i istinski neprijatelj Srbije. Drugim rečima, Srbija je puna neprijatelja. A sa neprijateljima se zna kako. Ovi prostori imaju bogato komunističko iskustvo. Deo ukloniti, deo će sam pobeći, a ono što pretekne prevaspitati. I to dualnim pristupom u obrazovanju. Razne reforme su pokretane i sprovođene, ali samo ova će biti uspešna. I to, zna se, po prvi put u istoriji! Pre nego što je otkrio tu čarobnu formulu za uzdizanje znanja jedne nacije, odlazeći premijer je, ovoga puta u sopstvenom „ja“, još jednom javnoponizio svegrađane objašnjavajući im koliko su lenji, nepodobni i nesposobni da prate i shvate nove tokove koje on, kao vredni mrav, marljivo donosi. Da bi narod lakše razumeo „njegov odgovor njima“ privremeno je postao Ezop, a cvrčke, te besramnike, koji pevaju kad im vreme nije, proglasio glavnim kočničarima reformi. Poznato je da o vrednoći i radu najviše vole da govore oni koji najmanje rade, a oni koji su najlošije organizovani, po pravilu, pričaju da prvi dolaze i poslednji s posla odlaze. Među silnom populacijom mrava postoje i termiti. Oni ostavljaju pustoš za sobom i kad se jednom negde zapate taj prostor je unapred osuđen na propast. Podvojenost u nastupima i dualizam u stavovima, odlazeći premijer Vučić je doveo do apsurda, spojivši basne i bajke u jednu celinu. Pošto mu je u jednom trenutku, valjda, dosadilo da stalno priča bajke, okrenuo se basnama, pa su ni krivi, ni dužni stradali cvrčci. Kada je ispričao svoju čuvenu bajku o krađi lične karte njegovog brata Andreja, stradala je istina. Niti više iko traži tu osobu, još manje se spominje to neverovatno delo krađe identiteta, a najmanje ogroman novac koji je nestao preko firme „Asomacum“. Mašta braće Vučić je tako, bar na trenutak, prevazišla daleko poznatiju braću Grim. S tom razlikom što bi Grimovi odavno primetili kako je srpski narod na Ivici, i da mutna Marica ne prašta nikome vukući nas sve na dno. Da bi bajka, u koju samo još on i njegovi najbliži saradnici veruju, nastavila da živi, postarao se „deliveri junit“. Novi pristup poslu lansiran verovatno po uzoru na organizaciju mravinjaka, a po ideji Tonija Blera, dao je već svoje prve rezultate. Probudio je uspavanu lepoticu od ministra kulture Ivana Tasovca koji je burno reagovao na sadržaj rijalitija „Parovi“ koje emituje tv „Hepi“. Da je tako 67

reagovao dok je premijer pisao svoj autorski tekst u „Informeru“, ili ukidao „Utisak nedelje“, a u svojim rijaliti istupima zajedno sa ostalim predstavnicima vlasti ukidao slobodu govora i mišljenja, „deliveri junit“ bi bio nepotreban. Ovako smo prinuđeni da čekamo šta će novo smisliti „deliveri boj“ koji uporno pokušava sebe da ubedi kako je proevropski premijer, formata jednog Đinđića. I tako do nove basne ili bajke. Švejedno. Prodaja stanova u neizgrađenim zgradama „Beograda na vodi“, samo što nije počela. Gomila penzionera i nezaposlenih u tome vidi svoju šansu.

68

KUPAC PO NALOGU PARTIJE Saša Mirković je za kratko vreme postao slika i prilika Vučićeve vlasti, njegovih reformi i evropejstva, mesijanske uloge koju je sam sebi dodelio spasavajući Srbiju od brojnih nedaća. Njegov stranački kompanjon je, zaljubljeno posmatrajući Vučića, shvatio da bez kontrole medija nema pravog uspeha, pa se toliko u jednom trenutku razmahnuo, da pre podne kupuje tv „Metropolis“, popodne dnevni list „Sport“, a uveče konkuriše za generalnog RTS. Reč je, da ne bi bilo zabune, o onom Mirkoviću koji kontroliše Zaječar na opšte oduševljenje meštana koji se gotovo svakodnevno bune protiv njega. Zašto se mora stalno naglašavati koji Saša Mirković je u pitanju, pobrinuo se sam državni sekretar svojim izjavama i neshvatljivoj odbrani vlasti. Ona antologijska kako država nije kriva za loše stanje u medijima, prepričavaće se godinama. Onda se, po nekom pravilu, kao krunski dokaz svih pregnuća i napretka sa naprednjacima na čelu, pominje usvojeni paket medijskih zakona. Ali, kome on služi, niko ne govori. Šta će nam takvi zakoni kad nemamo više medije? Šta vredi da država izađe iz vlasništva kad u njega ulazi partija i njihovi poslušnici? Kako primeniti te zakone ako su vlasnici medija, Mirković, Gašić i njima slični? Sa usvojenim setom zakona za koji svi imaju samo reči hvale, uskoro će svi mediji ličiti na međugradsku televiziju Studio B, gde je glavna urednica živi dokaz kako se nogama, ipak, ne može voditi nijedan mediji, pa ni ovakva televizija. No, nikoga kao da to ne zanima. Javnost je mesecima bila zapanjena kako ministar kulture i informisanja može toliko dugo da ćuti na brojne primere cenzure, ukidanja kultnih emisija, suzbijanja slobode govora... A onda je Tasovac iznenada progovorio. Utisak je da bi bilo bolje da je nastavio da ćuti. Bar bi ljudi pomislili, pametan čovek neće da se kači sa budalama. Postavlja se pitanje šta zakon kaže kako je moguće da se najstariji srpski sportski list prodaje i izdvaja iz Kompanije „Novosti“ čija je privatizacija spoma i nalazi se, visoko kotirana, među onih čuvenih 24. Može li nešto što je toliko sporno i o čemu se vodi istraga biti predmet bilo kakve trgovine? Očigledno da može. Jer, ako su prodavac i kupac partijski poslušnici, ništa ne predstavlja problem. Sve će biti legalizovano tako da niko neće ni primetiti kad je država izašla, a partija ušla i ko je stvami vlasnik. Zbog svega toga i imamo situacije gde ministar policije upečatljivog nadimka, glumeći Džems Bonda juri po autoputu za kidnaperima deteta i slika se kao da je u pitanju vašarska šatra, a ne opasna akcija 69

u kojoj neko može i da strada. Civili se, zbog mera bezbednosti, uvek iz takvih akcija isključuju, ali ministri idu stopama svog vođe, hoće i oni nekoga da spasu, pa da se slikaju i bar toga dana budu heroji. Ta potpuno bezumna potreba, dovela je, između ostalog, i do toga, da još ne znamo stvarne razloge udesa vojnog helikoptera i pogibije sedmoro osoba. Država u kojoj je važnije gde će sleteti i ko će dočekati spasilački helikopter, nego da li će uopšte bezbedno sleteti je osuđena u startu na propast. Tamo gde politika odlučuje umesto struke stradanja su, nažalost, neizbežna. Kad se u sve to umeša i predsednik Vlade teatralno preuzimajući odgovornost na sebe, istovremeno štiteći dvojicu ministara, sve postaje farsa sa elementima tragikomedije. Toliko se hvalio kako je bio uspešan student prava i kako je danonoćno spremao ispite ne bi li dobio što veću ocenu, ali očigledno nije zapamtio osnovnu lekciju, da se presude ne mogu donositi pre istražnih radnji i utvrđivanja činjenica. Šta, ukoliko se utvrdi da je neko od ministara insistirao, bez obzira na vremenske uslove, da helikopter sleti na Surčin? Hoće li Vučić ići u zatvor pošto je unapred amnestirao moguće krivce? Koliko godina robije može da se dobije za sedam izgubljenih nedužnih života? Ili on jednostavno zna kako je do toga došlo, pa ga ovakve izjave i pokušaj zamagljivanja čitavog slučaja neće skupo koštati. Jer, mediji su pod njegovom kontrolom, a posle najavljenog izlaska države iz njih, postaće i formalno vlasništvo jednog čoveka i jedne stranke. Zbog svega toga bi, ako ništa, morao da pocepa svoju diplomu pravnog fakulteta. Njegovi u stranci bar mogu da mu naštancuju neku drugu koja god mu zatreba, čak i doktorat ako bude neophodno. I onda nemilice mogu da se slikaju, učestvuju u akcijama spasavanja, daju neodgovorne izjave o odgovornosti i pozivaju se na zakone koje su usvojili po evropskim standardima.

70

KOSOVO ODLAZI, NATO DOLAZI Odlazeći premijer Vučić sve više podseća na nemačkog pilota „Džermanvingsa“, neposredno pre nego što je doneo zlokobnu odluku da ga obori sa sve nedužnim putnicima. Svi primećuju da nešto nije u redu, svi konstatuju njegove neobične amplitude u ponašanju, ali niko ništa ne preduzima. Posebno što, za razliku od pilota, Vučić u svoj avion uvlači jedan čitav narod, koji ne želi da mu se na ovakav način skonča život i zaustavi budućnost. Svejedno je da li će ga survati na Kopaoniku ili obodima Fruške gore. Posledice će biti katastrofalne, i ukoliko se ovako nastavi, neće više imati ni ko da ih konstatuje. Kaže da se zamerio mnogima u svetu, a posebno Zapadu zbog svog govora na 16-godišnjicu Nato agresije na SRJ. U svom govoru je jedino propustio da navede kako je napredna stranka stvorena po odluci i u laboratoriji tog istog Zapada, da je lobotomija vođa radikala izvršena u Vašingtonu, i da ovo čemu sad prisustvujemo su posledice. I to one, koje jedan od glavnih aktera da se Srbija sravni sa zemljom, Toni Bler, sad uspešno pegla u Vučićevom kabinetu, ruku pod ruku, sa tako izdašnim domaćim patriotom. Koji još ide toliko daleko da čak priča i o nekakvom sopstvenom obrazu! Propustio je i da kaže šta se Srbija nekoliko dana pre toga obavezala NATO savezu. Na sve je pristala i sve je potpisala, čak i ono zbog čega je ratovala sa NATO. Ostalo je još samo da postane punopravni član alijanse. Za taj čin ulaska smisliće kao pokrivalicu opet neku ujdurmu sa Šešeljem ili će izvući Miškovića kao večitog keca u rukavu. Kosovo odlazi, NATO dolazi, kako to divno odzvanja u naprednjačkom uhu. Odlazeći premijer, nije iz nekog razloga hteo da istakne i kako je njegova vlast najservilnija prema Zapadu u poslednjih 25 godina i da bez pogovora izvršava i ono što im se kaže i ono što im se ne kaže. Što više pristaju, to glasnije galame kako ih navodno Zapad urušava i ne miri se sa njihovom „samostalnom politikom“, a posebno ne vole premijera koji im hrabro uvek saopšti „ne može tako sa Srbijom“. Kad se pogase reflektori i ugase kamere, ostane samo ono „može, može“. Problemi i packe koje povremeno stižu sa Zapada su previše blage opomene, koje podsećaju premijera kad se zaboravi u svojim javnim patriotskim igrama, šta je sve obećao i našta se obavezao pre nego što su mu isti ti, utrli put dolaska na vlast. Zato Zapad i ne interesuje šta će Vučić raditi u sopstvenoj zemlji dok izvršava obećano. Što se njih tiče može je uništiti više nego NATO. Što nisu 71

postigli NATO bombama veruju da će on dovršiti. Lako i elegantno sve vreme se busajući u patriotske grudi. Oni sigurno neće biti s njim u istom avionu, jer dobro poznaju čoveka i čemu je sve sklon. Istovremeno sa stalnom pričom o nedvosmislenoj opredeljenosti Srbije evropskom putu, imate ponašanje mnogih ministara, čelnih ljudi u medijima, čijem je postavljenju aminovala SNS, koji su svi do jednog antievropski i antiamerički raspoloženi, i to čak ni ne kriju. Tu čudnu podvojenost, može samo premijer da razume, koji se i sam tako često ponaša. Ali, samo za domaću upotrebu. Ove svoje koristi kao izgovor šta ih sve može snaći ukoliko ne nastave da podržavaju njega i njegovu ekipu na vlasti. Sa lobotomijom se ishod nikad unapred ne zna. Kad na vreme ne prepoznamo uzroke, posledice nas uvek zateknu. Najstrašnije, što ih moraju platiti oni najnedužniji, poput putnika iz aviona „Džermanvingsa“. Zato naš narod ne kaže bez razloga „Bolja je šaka vlasti, nego tovar pameti“. Zamislite koliko je pamet bitna onima koji trenutno poseduju tovar vlasti. Zato su toliko osioni, zato se ponašaju kao da narod tu postoji zbog njih, a ne obratno, i što je najstrašnije mogu bukvalno da rade šta hoće. Čak i da bezuspešno glume kako se trude i kako im je stalo. Pa, ipak, čim negde malo zapne, deluju uplašeno i uhvati ih panika. Znaju da će jednom morati položiti račune pred narodom. Tada će se moćni zapadni savetnici samo izmaći i stati na stranu onih koji dolaze. A taj trenutak neće biti ni malo prijatan. Zamislite samo kako će histerisati jedan Vulin, a Stefanović uplakanim glasom objašnjavati pozadinu još jedne zavere. Bar će Gašić moći jednim svojim originalnim mozaikom da ovekoveči taj trenutak. I to pre nego što sagradi crkvu koju je narod posle pada helikoptera unapred već prozvao pokajnicom.

72

UPALITE SVETLO, DMITROVIĆ GASI Javni pritisak na članove Nadzornog odbora koji vrši Ratko Dmitrović, generalni direktor i glavni urednik Kompanije „Novosti“, i ucena izrečena tim povodom „da ukoliko se list ’Sport’ ne proda sledi gašenje“, su najblaže rečeno nečuveni. Pritom Dmitrović insistira da se najstariji sportski list proda baš Saši Mirkoviću, istaknutom članu SNS i gradonačelniku Zaječara, naglašavajući da će u suprotnom zaposleniu „Sportu“ biti poslati na prinudni odmor, a potom i na ulicu, jer „’Novosti’ ne mogu više da ih plaćaju“. Da li je kojim slučajem Dmitrović ikada obavestio Nadzorni odbor koliko je ljudi zaposlio od kad je došao pre nepune dve godine na čelo „Novosti“? Njegova poslednja akvizicija koju je zaposlio kao urednika feljtona u „Večernjim novostima“, je osoba pred penzijom, što je nezabeležen slučaj u srpskom novinarstvu, a kamoli u jednom preduzeću koje finansijski stoji toliko loše. Neko ko ima višak zaposlenih ne zapošljava, posebno ne one pred penzijom, ali Dmitrović za svoje ponašanje i poslovanje ionako nikome ne polaže račune. Može mu se očigledno, dok god je servilan i ispunjava naložene zadatke s vrha. Ili je to neki novi vid dosad nepoznatog domaćinskog poslovanja? Ali, postavlja se pitanje kome odgovara da se samo mesec i po dana pre nego što će isteći rok za izlazak države iz medija, na ovaj način rasparčava imovina Kompanije „Novosti“? I samim tim umanjuje njena vrednost. Kome se toliko žuri? Ili postoji neka čudna nasušna potreba da Saša Mirković stekne prevagu u broju kvadrata, s obzirom da preko televizije „Moja nova“, već kontroliše dva sprata u zgradi „Borbe“. Sposoban direktor u času kad „Sport“ puni 70 godina postojanja nastoji da to iskoristi i namakne neka preko potrebna sredstva, ali Dmitrović je do sada u ovom listu izvršio samo dva neuspešna redizajna, i naravno više puta najavljivao gašenje. Reći će neko to su njegovi dometi, čovek jednostavno ne može i ne zna više, ali zašto država koja upravlja „Novostima“ ćuti. Zašto se ne oglašava vlasnik? Zna li iko koliki je bio prodati tiraž „Večernjih novosti“ kad je Dmitrović preuzeo komandu, a koliki je sada? Ko tu činjenicu namerno gura pod tepih smatrajući je nebitnom. Zašto ćute tri postojeća Sindikata? Da li zaposleni u Kompaniji misle da će ih mimoići sudbina „Sporta“ i onih koji rade u njemu? Neće! Sa ekipom koja trenutno rukovodi „Novostima“, na čelu sa Dmitrovićem, pitanje je samo dana kad će doživeti slično. Ko to ne vidi, taj jednostavno ne želi da zna. 73

74

POKOŠENA STVARNOST Država u kojoj je danima glavna vest kako je odlazećem premijeru Vučiću u posetu došao njegov lični savetnik Fratini, nema nikakvu perspektivu. Zemlja u kojoj Željko Mitrović dobija nagradu za kulturu, a Ratko Dmitrović za novinarstvo, nema pravo na nadu. Narod koji ćutke sluša premijerova predavanja o tome kako se oštri kosa, a njegovi najviši partijski drugovi mu se za to vreme dive, mentalno i fizički, ima neki ozbiljan problem. Sve do pojave Zorana Babića bar je postojalo verovanje da je Vrnjačka Banja lekovita. Sada će i kasirke po samoposlugama moći da traže status narodnih heroja, jer one duže mogu da izdrže od premijera da ne ustanu. Pritom, one i sve vreme odgovomo rade. Vojska koja spuštenih glava trpi razna poniženja, i dopušta da im se sopstveni ministar javno podsmeva, tvrdeći kako se ne oseća odgovomim za tragediju, mora ozbiljno da razmisli čemu služi. Oficirska čast je nešto davno zaboravljeno, ako i ta priča nije izmišljena za propagandne potrebe. U suprotnom, zar bi ijedan načelnik generalštaba bilo koje vojske dozvolio da ga premijer bez prava na komandovanje, unapredi u komandanta nasipa. Šta tek reći za vrhunski obučene pilote. Crkva se potpuno učaurila. Kao da više ne vidi svoj narod koji grca i stenje pod naletom nekakvih nazovi reformi vlasti, posle kojih postaje sve siromašniji. I duhom i telom. Kako mogu da ćute na toliko težak položaj naroda i da se prave kao da se to dešava u Azerbejdžanu, a ne pred njihovim očima. Prostor na kojem se za vreme lokalnih izbora pomisli da je u pitanju obračun zaraćenih gangova, a ne politička kampanja, je unapred osuđen na propast. Na kojim se to još izborima u Evropi spominju prebijanja, crne limuzine, sačekuše, karantini, otmice... Dok vlast fantazira o nekakvom „Beogradu na vodi“, donoseći zakone suprotne razumu i potrebama, svakog dana padaju fasade i ruše se malobrojne skele preteći da pobiju nedužne građane. Za to vreme, osiono, kako samo oni umeju, naprednjaci spontano okupljaju svoje pristalice koje nose unapred ispisane parole „Vučiću uhapsi ih sve“. Osokoljen valjda time, ministar policije sa plagiranim doktoratom, je takođe, za potrebe domaće javnosti pripretio „ukoliko dođe uhapsićemo Tačija“. Još ako utvrde da Hašim nosi Pradu, poternica će dobiti na značaju. Biće baš zanimljivo videti kako će to izvesti hrabri Stefanović ukoliko Hašim Tači zaista dođe. A nema razloga da se ne pojavi, jer će biti dočekan na najvišem 75

mogućem nivou. Možda im Vučić naredi da imaju za svaki slučaj po brus sakriven u džepu. Ako ga i ne iskoriste, bar nek se vidi da su bili spremni na kosidbu. Poslužiće im ako ništa za onu na Rajcu. Jer, već su ionako pokosili našu prošlost i sadašnjost, ostalo je još samo jedno pravo i stručno košenje budućnosti. Kad i to obave, moći će mirno pred svima da kažu - devedesetih su nas domaći izdajnici i strani plaćenici sprečili da obavimo započeto, ali sada uz pomoć stranog faktora naša kosa nadoknadiće i propušteno. Nekada prvi na listi onih kojima je zabranjen ulaz u zemlje evropske unije, danas se šepure u svim tim državama, gde glume nekakve najevropljane. A zašto da ne kad znaju da kose, a savladali su i neophodne finese kako to da izvedu pod plaštom progresa i patriotizma. Jedino javnosti duguju malo objašnjenje - zašto se Smrt uvek prikazuje sa kosom u ruci?

76

GODINA KOJU SU POJELI MRAVI Gostujući u jutarnjem programu RTS, na dan formiranja vlade, 27. aprila prošle godine, nisam ni sanjao da će to toliko promeniti moj život. Profesionalni i lični. Moje, tada javno iskazane, sumnje i rezerve prema sastavu vlade su se pokazale tačnim. Nije mi bilo potrebno godinu dana da to sagledam. Vlada je pala na svim važnim ispitima. Od države socijalne pravde napravila je zemlju socijalnih slučajeva. Upozorenje da nije dobro što smo stvorili društvo u kojem se za svaku sitnicu ide kod Aleksandra Vučića, pokazalo se kao opravdano. U međuvremenu, premijer je postao i sudija i tužilac, vrhovni presuditelj i kontrolor svega što još diše u Srbiji, mrav koji je uobrazio da je mesija, apsolutni gospodar koji se za sve pita i o svemu odlučuje. Takva društva se ne mogu zvati demokratskim. Građani koji to trpe ne spadaju u slobodne. Snimak mog gostovanja do sada je posredstvom društvenih mreža odgledalo više od trista hiljada ljudi. Čak ni profesionalni SNS botovi, angažovani da pljuju sve redom, nisu umeli da pronađu adekvatne zamerke. Ne pamti se da je jedno prelistavanje štampe izazvalo toliko pažnje i gledanosti. Gostovao sam u 7 i 15 ujutru, u nedelju, a samo sat kasnije je stiglo brutalno saopštenje moćne SNS o prljavoj kampanji koja se i na dan formiranja vlade vodi protiv njih. Iako je i sam Vučić izjavio kako je za to saopštenje izabran pogrešan tajming, nikada nije utvrđeno ni ko ga je pisao, još manje ko ga je odobrio. Naravno, niko za to nije odgovarao. Ali je zato usledila moja brzometna smena sa mesta šefa deska „Večernjih novosti“. Usmena, bez odgovarajućeg obrazloženja. Ono je usledilo iz pera Ratka Dmitrovića, direktora i glavnog urednika „Novosti“, i to u tekstu objavljenom u konkurentskoj „Politici“. Pošto sam dobio ogromnu podršku javnosti, Dmitrović je pokušao da sakrije pravu prirodu moje smene, tvrdeći kako je Vučić isuviše inteligentan da bi zvao i intervenisao zbog tako nekog nevažnog čoveka kao što je šef deska „Večernjih novosti“. Nudeći kao argument da političar sa tako ogromnom podrškom dobijenom na izborima, može đuture za 15 minuta da smeni kompletno rukovodstvo „Politike“ zbog onoga o čemu pišu. I sam Zaštitnik građana Saša Janković, koga trenutno danima provlače kroz živo blato, ukazivao je koliko ovakvi stavovi mogu biti opasni, ali i ilustrativni po pitanju slobode medija. Dmitrović je priznao u tom tekstu i da ima problem sa sopstvenom inteligencijom, jer nije na vreme shvatio koliko sam loš šef deska. Devet meseci 77

kasnije u svojoj izjavi za televiziju Nl, Dmitrović je rekao da ga je Vučić, ipak zvao, i to uplašen da mu se „slučaj Škoro“ ne pripiše kao cenzura. Zamislite samo scenu u kojoj Vučić prestravljen zove Dmitrovića sa pitanjem šta mi to uradi, a ovaj ga teši rečima ti si na takvom mestu, ionako ti svašta pripisuju, pa nek ti pripišu i ovo! Sve ovo najbolje odslikava stanje kako funkcionišu mediji u Srbiji. Da li je moguće da informativna služba SNS piše saopštenja bez znanja svog lidera? Da li je moguće da Vučić koji je rukopoložio Dmitrovića i njegovog zamenika na čelo „Novosti“ ne zna šta oni rade ili njihovo dodvoravanje i mojom smenom smatra poželjnim u komunikaciji vlast - podanici! Bilo kako bilo, svima je više nego jasno šta se dogodilo. Javnost je rekla šta misli o tome, novinarska udruženja, takođe. Za moju profesionalnu degradaciju i ljudsku diskriminaciju započetu prebacivanjem u list „Sport“ kojeg žele da ugase ili prodaju, i sud će reći svoje. Protekla godina, za mene je bila prepuna iskušenja. Kako opstati, a ostati svoj. Deleći sudbinu svih ljudi koji žele da misle svojom glavom, doveo sam sebe na sam rub egzistencije. Osećam se često potonulo, bez nade da će biti bolje. Sa zebnjom koja sluti najstrašnije stvari. U međuvremenu sam postao bloger. Pišem na svom blogu, jer kao novinar nemam gde drugo. Radujem se što su mi tekstovi veoma čitani, a istovremeno sam tužan što to ne mogu da pročitaju i oni koji nemaju kompjutere. Uskoro ću verovatno i formalno ostati bez posla. Kao i većina građana Srbije. Mene pritom, sve i da hoće, niko neće smeti da zaposli. Suviše sam kritičan prema onima koji odlučuju. Previše sam, što bi neki rekli, na sebe skrenuo pažnju i postao „vruća roba“. S druge strane, imam dovoljno godina da bih dozvolio sebi promenu zanimanja. No, sve strašno što mi se dogodilo ima i svojih prednosti. Mislio sam da se pojedini ljudi druže i piju sa mnom kafu, jer sam im zanimljiv, jer delimo slične životne vrednosti, a ne zato što sam im šef ili imam pravo na besplatan parking u Kosovskoj ulici. Najstrašnije je kad shvatite da ste običnim statistima dodeljivali uloge važnih glumaca u sopstvenom životu. Kad ostanete sami, a u ovakvim situacijama uvek ste prokleto sami, onda shvatite koliko ste energije, vremena, emocija potrošili zalud. I na pogrešne osobe. I naravno, pitate se gde vam je pamet bila, šta su vaše oči gledale. Zato ne mogu, a da ne izrazim ogromnu zahvalnost svima onima koji su me na ovaj način isključili iz društva jednakih, izopštili iz zajednice i proglasili za 78

nepoželjnog. Da nije toga, nikad u svom životu ne bih napravio neophodno provetravanje. To, bez njih, nikada sam ne bih bio u stanju da uradim. Preskakanje pogledima, u strahu da ih neko ne vidi da su dobri sa vama, nejavljanje ljudi za koje ste verovali da su vam bliski i kojima ste pomogli i profesionalno i ljudski, nisam lako podneo. Bilo je mnogo bola. Često nesnosnog. Ali, na drugoj strani je došlo do neverovatne podrške i simpatija onih koji vam ništa ne duguju, koje do tada niste poznavali i koji su odmah prepoznali da je moja borba ujedno i njihova. Da razumeju šta sam hteo da kažem, da veruju mojim iskrenim pogledima na, ne tako lepu stvarnost, u kojoj živimo. Da nije bahatosti vlasti i neznanja onih koje je vlast ovlastila da nam kroje sudbinu o meni nikada ne bi pisao jedan „Gardijan“ ili „Di prese“, niti bi Hjuman rajt voč uvrstio moj slučaj u svoj godišnji izveštaj o kršenju ljudskih prava. Da nije njih, za mene se ne bi interesovao specijalni izvestilac EU, niti bi hrabri pojedinci pisali kolumne o tome. Teško da bilo koja ozbiljna priča o pritiscima na medije i o cenzuri više može da prođe bez pominjanja mog slučaja. Čak me je i Skupština Srbije udostojila te rasprave, a Savet za borbu protiv korupcije u svoj izveštaj uvrstio celu tu priču kao kamen međaš za stanje u srpskim medijima. Moje gostovanje kod Olje Bećković, u iz sličnog razloga ukinutom „Utisku nedelje“ i danas se često prepričava. Ogroman broj ljudi koji mi se pismima i u neposrednom kontaktu obraća za pomoć, donekle ublažava visoku cenu koju plaćam svakog dana. I nikome ne savetujem ovakav put. Ni prijateljima, ni neprijateljima. Taman kad pomisle da su vas zauvek izbrisali, vi im se vratite kao činjenica. Kao istina za koju nemaju pravi odgovor. Dok se kao društvo u svakom smislu polako survavamo u provaliju, zapitani zašto tako, verovanje da jedno jutro može promeniti sve, postaje sve jače. Nadam se da će me zdravlje poslužiti da dočekam njihov odlazak, da gledam kako ih odvode. I neću reći ništa. I neću napisati ništa. Obećavam. To će biti tačka na sve pretrpljeno, kruna na sva stradanja. Znanih i neznanih. Mala satisfakcija za sve neprospavane noći, brojne dileme i trileme. Za očaj koji zahvata svakog razumnog čoveka koji vidi gde sve ovo ide, a nemoćan je bilo šta da spreči. Za još jednu izgubljenu godinu koju su pojeli mravi. Umišljeni da su vredni, a u suštini više puta dokazane štetočine. Ako ništa, bar bi ih trebalo sprečiti da svojom mravljom kiselinom izjedu i potrebu da postojimo. Pravo da drugačije mislimo. Oni koji su umesto Pekića, za poslanika izglasali Šešelja, su nas i doveli ovde gde jesmo. I danas odlučuju o našim sudbinama smatrajući da Srbija baš tako hoće. 79

Ali, oni ne vole i ne poznaju pravu Srbiju. Ne znaju ni mene. Jedno jutro zaista može promeniti sve. Verujte, bar to najbolje znam.

80

TETANUS ZA ZLU KRV Zamislite scenu u kojoj se srpski mediji i tabloidi bave pitanjem da li je sadašnji predsednik Vlade neposredno pred raketiranje zgrade Televizije Beograd, u NATO agresiji, izveo svoju majku. Potom se, u specijalno organizovanim emisijama, dovode svedoci koji tvrde kako su to lično videli, objašnjavajući zašto se tadašnji ministar za informisanje tako brzo našao ispred RTS. Na sve to, uzimaju se izjave članova porodica nedužno poginulih radnika RTS, koji u dramatičnom tonu, oplakujući svoje najbliže, ukazuju kako im je izborom Vučića za premijera Srbije, postalo jasno da pravde koju čekaju punih 16 godina, za njih nikada neće biti. Na sve to kriminolozi i analitičari postavljaju pitanje, da li je moralno posle takvog čina, da se Aleksandar Vučić uopšte bavi politikom, a kamoli da se za sve pita i da o svemu odlučuje. A na kraju, kao krunski dokaz, potegnu i Vučićevu prenaglašenu potrebu da često spominje i brani Milanovića, bivšeg direktora RTS. Zaključak tada postaje više nego jasan - to mu on vraća što mu je na vreme javio da izvuče majku iz zagrade televizije! Tuđa smrt uvek manje boli. Na sve to, oni zluradi, provuku i činjenicu da, dok su brojni građani Srbije brojali svoje mrtve i ranjene, Vučić je brojao kvadrate svog novog stana koji je od države dobio za vreme NATO agresije. I zamislite da se to pojavljuje svakog dana, u udarnim informativnim emisijama i na naslovnim stranama tabloida. Da ministar odbrane, recimo, kaže lako je njemu da drži govore ispred zgrade NATO bombama razorenog Generalštaba, ali što ne ode roditeljima male Milice i kaže im istinu o stanu i majci. Ukoliko je slučaj možda sudski zastareo, rodbina šesnaest nedužno poginulih radnika RTS zaslužuje da im se kaže ko je te zlokobne noći odlučio ko mora ostati, a ko je bio povlašćen da se spase? Da li bi Vučić stoički podneo sve ovo, kao što je to prinuđen da podnosi Zaštitnik građana Saša Janković? I naravno, pitanje svih pitanja, da li bi sve ovo moglo bilo gde da se objavi, a kamoli sprovede javno pokazna haranga? U Srbiji, srećom, ne postoji niko sličan Vučiću ko bi mogao da stane iza nečeg takvog. Ili zamislite kao produžetak čitave priče, da počne da se u javnosti poteže pitanje, zašto Vučić nikada nije saslušan u vezi okolnosti na ubistvo novinara Slavka Ćuruvije? Posebno što se zna da mu je preko novina javno pretio kako će mu se osvetiti kad-tad! Da li su istražni organi ikada uzeli takvupretnju u razmatranje, pogotovu jer je ona i ostvarena na najbrutalniji način? Hoće li se makar kao svedok Vučić pojaviti na novom procesu za Ćuruvijino ubistvo? 81

I na kraju, kakvi bi izborni rezultati bili, da je javnost Srbije na vreme obaveštena kako se Vučić razveo i ponovo oženio. Pravio svadbu uoči izbora i veselio se, dok narod, kojim trenutno suvereno vlada, ne zna kako će do prvog u mesecu da preživi. Zamislite samo naslove po tabloidima tipa „Vučko i Vulin prangijali na Vučićevoj svadbi“, „Mlada sa stomakom do zuba“, „Zašto Toma nije pozvan?“, „Ostavljena Ksenija proklela Aleksandra“, i tome slično. Ali, u srpskim štampanim i elektronskim medijima nije se pojavilo ni slovima ništa. Čak ni obična protokolarna informacija. Radikalski odgojeni naprednjaci su dobro znali da Srbi ni kralju Petru nisu oprostili što se oženio za vreme rata, pa su računali da bi to Vučića moglo debelo koštati na izborima. Zato su činjenicu o njegovoj ženidbi krili i od sebe samih. Začuđujuće s obzirom da aktuelni režim stalno tvrdi kako u Srbiji nema cenzure. Ako je nema, zašto ovakva informacija nije pronašla svoj prirodni put do javnosti?. Pogotovu što su mnogi znali i gde se ženi i s kim se ženi i ko su bili gosti na svadbi. Ali, kao po nekoj komandi, opšti muk. Kolege iz „Mentalnog razgibavanja“ na B92, koje su na šaljiv način pokušah da to obznane - znamo kako su završile. I oni, i pomenuta emisija. Da li bi naša stvarnost izgledala drugačije kada bi ljudi bez straha i posledica o svemu mogli slobodno da govore? Da traže potrebne odgovore na mnoga pitanja i probleme koji ih tište. Da tretman onih koji znaju i mogu ne bude diskreditacija i poniženje, a pripadnost partiji jedinipreduslov za opstanak. Da javnost može sama da stekne utisak o svemu, a ne da im to sugerišu tabloidi i oni koji bez pogovora sprovode komande moćnika. Ukoliko smatraju prirodnim, da javnost na ovakav, samo njima svojstven način, bude obaveštena o Zaštitniku građana, zašto izbegavaju takav pristup u slučaju premijera? Oni, koji su politikom zarđale kašike trasirali svoj put do vlasti, do te mere su zatrovali medijski prostor, a time i sopstveni narod, da bi vakcinacija protiv tetanusa morala postati obavezna. Za mnoge iz vladajuće koalicije, svedoci smo, da ni to ne bi moglo da pomogne, ali za većinu naroda, to je nažalost, ostao jedini izlaz. Tetanus svima i svakom, kako ta reč čarobno i spasilački zvuči.

82

OTIMAČINA U REŽIJI VLASTI Rukovodstvo „Novosti“ je uputilo pismo Poreskoj upravi da ne plaća porez prema instrukcijama koje je dobilo od premijera. Ovaj dokument je objavio Savet za borbu protiv korupcije u svom izveštaju o stanju u medijima i niko nije reagovao. Svi ćute, jer je normalno ne plaćati porez državi, ako to Vučić smatra da je ispravno. Zamislite onda šta se sve u Srbiji prećutno i bez ikakvog dokumenta radi i događa, u saradnji i uz ovakva i slična odobrenja premijera. Zato smo i postali država gde je prirodno otimati od onih koji nemaju kako bi oni koji imaju, imali još više! U razvijenim demokratskim društvima posle objavljivanja pomenutog dokumenta izbio bi ogroman javni skandal i vlada ne bi mogla više da ostane ista i pored skupštinske većine. Premijer ne bi smeo više da obavlja tu dužnost. U pravnoj državi reagovao bi tužilac. U civilizovanom društvu pobunila bi se javnost, ukazujući na pogubnost ovakvog ponašanja i neodrživost potpune privatizacije države od strane jednog čoveka. Da ne govorimo o tome, da bi makar ministarstvo kulture i informisanja moralo da se oglasi. Ali, pošto je ćutanje uvek znak nekakvog odobravanja otišlo se odmah i korak dalje. Kompanija „Novosti“ je odlučila da proda svoj dnevni list „Sport“ koji ove godine slavi 70 godina postojanja. I to kome drugom, nego Saši Mirkoviću, istaknutom članu SNS iz Zaječara. Kako se Nadzorni odbor nešto nećkao da predloži Skupštini akcionara „Novosti“ takvu transakciju, valjda pretpostavljajući da nije baš zakonita, umešao se, naravno premijer. Bar se tako po zgradi Kompanije hvali banijsko-beranski dvojac koji je Vučić lično ustoličio da rukovodi „Novostima“, ne bi li svaki dan zabili po neki ekser, u već pripremljeni kovčeg za ovaj nekada veoma tiražni list i uspešnu kompaniju. Zamislite, da pored toliko obaveza premijer stiže i takvim stvarima da se bavi kao što je prodaja jednog lista, koji je inače, u većinskom privatnom vlasništvu. I, naravno, Nadzorni odbor, iako funkcioniše u krnjem sastavu (nedostaju dva člana od pet koliko bi trebalo da ihbude), je ubrzo predložio, kao jednu od tačaka dnevnog reda, za predstojeću Skupštinu akcionara „Novosti“ i - prodaju „Sporta“. Postavlja se pitanje kako država na čelu sa premijerom prodaje nešto što joj bar prema vlasničkim papirima nikako ne pripada. Ili je možda došlo do nekog čudnog podržavljenja „Novosti“, a da o tome niko nije obavešten. Pa ni većinski poznati vlasnik Milan Beko. U svakom slučaju, ukoliko odluka Skupštine akcionara „Novosti“, a tvrde da bi 83

morala da se donese tročetvrtinskom većinom, bude da se „Sport“ proda Mirkoviću, biće jasno da je vlast napravila nekakav dil sa Bekom. Kakav, ubrzo će se saznati, jer stvarno je nerazumno i u svakom biznisu neprihvatljivo, da se vlasnik odriče svoje imovine tek tako. Bez ikakve potrebe, razloga i nadoknade. I pritom ćutke. Ako na sve to dodamo i da je Vučić odavno obećao kako će biti okončana istraga oko privatizacije „Novosti“ koja se nalazi visoko kotirana među onih spornih 24, onda se postavlja pitanje: šta to mi imamo na sceni? Kakva je ovo država? Ako je privatizacija „Novosti“ zvanično spoma, kako takva imovina uopšte može biti predmet bilo kakve trgovine. Posebno partijske! Kao da „kupujete“ ukradeni auto. Možete ga čak ukoliko imate dobru vezu u MUP i registrovati, a ako je ta veza premijerska, onda ga do mile volje možete nesmetano i voziti. Naravno, samo u zemlji, gde inače Vučić i preporučuje da se letuje, opet uz najavljene poreske olakšice. Ukoliko je otimačina u režiji vlasti dovoljno transparentna, a u slučaju „Novosti“ to je sada više nego jasno, neće biti nikavih problema. Jer, premijer lično stoji iza toga. A tu sve počinje i sve se završava. Ako Vučić jednostavno ne stigne uživo da to saopšti, to će rešiti običnom SMS porukom upućenom svojim proverenim ljudima. Jer, čovek zaista ima puno problema, pre svega sa samim sobom, a onda i sa svojim sjajnim kadrovskim rešenjima koje je tako dobro izabrao i raspoređio, da ne mora niko posebno biti zabrinut. S njima je makar propast izvesna i garantovana. Uostalom, „Novosti“ su kao Srbija u malom. Neznanje i servilnost se gaje i nagrađuju, znanje i sposobnost kažnjavaju i ukidaju, a rezultat je, naravno, nezaustavljivo propadanje i nazadovanje, kao i u svim segmentima društva. Ali, koga briga ako je Vučić tako odobrio.

84

85

MUĆKE U NOVOSTIMA Čim je saznao da u Kompaniji „Novosti“ postoji autentični Del Boj, koji trenutno rukovodi „Sportom“, premijer Vučić se odlučio za nastavak serijala „Mućki“ u „Novostima“. Kako da propusti takvu priliku kad zna da je na čelo „Večernjih novosti“ za glavnog urednika već postavio strica Alberta, a za njegovog zamenika Rodnija. Troteri su njegovo medijsko blago i zato ih još drži na okupu. I u ovakvoj, Vučićevoj Srbiji, zaista je teško pronaći i sakupiti takvu ekipu koja za kratko vreme može da uništi sve što je vredno. Dok Del Boj već godinama uspešno prodaje maglu (u pauzama i „Sport“), stric Albert se, šta bi drugo, uživeo u svoje priče iz Drugog svetskog rata. Ustaše su opet u ofanzivi, mudžahedini nadiru sa svih strana, a neki takozvani drugosrbijanci stalno podmeću klipove i ne dozvoljavaju mu da priča bajke o sebi i hroničnom nedostatku patriotizma. Posebno ga nervira što su ga davno pročitali i shvatili da je zapravo njegov glavni strateški nacionalni interes - u se, na se i poda se! Da bi se odbranio, umesto harpuna i Teslinog tajnog oružja, stric Albert poteže ćirilicu. Od ćirilice stvara sopstveni harp kojim želi da zauvek osvesti zabludeli srpski narod. Iako velike škole, ni na jednom poznatom pismu, nije bio u stanju da završi, to mu ne smeta da s punim pravom izigrava srpskog ćiriličnog prosvetitelja. Slika i prilika vaskolikog znanja i pismenosti. Srbija je, nažalost, uvek bila dovoljno velika da prihvati i ovakve, ali za njih je to premalo. Napuštanje svojih vekovnih ognjišta pojedinci su više puta naplatili, a tradicionalno boćanje pretvorili u prepoznatljiv recept za opstanak. Kako biti bliže loptici vlasti, pitanje je, na koje traže odgovor čim stignu. Srbija je stalno kriva što su Srbi, što su im prava u drugim državama uskraćena. A kad se dosele u Srbiju, opet je kriva, jer im nije dala dovoljno stanova, kuća, visokih plata i položaja, različitih privilegija. Oni su svojom pohlepom status izbeglice pretvorili u nešto toliko unosno da su se ogadili svakom čestitom Srbinu, pa i stvarnim izbeglicama. Posebno većini koja sastavlja kraj sa krajem, i jasno vidi da Srbija neće još dugo moći da trpi toliku prevaru, vešto upakovanu upatriotizam. Ali, nema razloga za brigu. Čim budu osetili da će matica pokleknuti, oni već imaju za dom spremne rezervne pasoše, od Franje, Alije ili Mila! Svejedno je to njima. Ako ni to ne upali uskoro će i Tači moći da posluži. Zato je neophodno da država Srbija što pre donese poseban zakon o zaštiti ćirilice i Srba, i to od onih koji ih na ovakav način brane. Drugog spasa nema. U 86

suprotnom desiće se isto što i stricu Albertu kad su mu dozvolili da upravlja brodom. Za razliku od strica Alberta, Rodni jako dobro zna da ga je Vučić postavio na mesto zamenika urednika „Novosti“ i da nikada pre toga nije bio urednik, niti će to biti ikada posle njegovog silaska sa vlasti (valjda je i takvo svetogrđe moguće). Manjak znanja i iskustva nadoknađuje uživljavanjem u ulogu velikog i prekaljenog urednika. Otprilike k’o Rodni kad je pobedio u vožnji skejbordom na takmičenju za decu uzrasta do 12 godina. Sa svojim vernim redakcijskim slugama Mikijem Pirsom, Trigerom i Bojsijem, udara neke nove temelje u srpskom novinarstvu, po sistemu što smo dosadniji i što nas ljudi manje kupuju, to su izgledi da i dalje rukovodimo veći. Rodni je pre toga bio sitni, nevažni novinar, dostavljač informacija iz stranke koja ga je ceneći njegov angažman i lansirala na ovo mesto. Sad je, mimo novinarskog puta, izrastao u stranačkog egzekutora, slepog izvršioca zadatih tema. Ali, i pored svega, ostaće upamćen samo kao Rodni. I to Vučićev. Što bi njegovi plemenici rekli - duplo golo. Stalnim ponavljanjem dogodine u ovo vreme bićemo SNS botovi, akteri „Mućki“ kao da su dojadili i scenaristi Vučiću, brukajući ga svojim ponašanjem i postupcima gde god stignu. Zato nemojte biti iznenađeni ako ovaj serijal „Mućki“ u „Novostima“ bude naglo prekinut (jednoglasno odbijanje Skupštine akcionara da se proda „Sport“ tek je početak). Scenarista se, izgleda, umorio od pisanja, gledanost je spala na najniže grane, a glumci su pogrešno pomislili da i bez napisanog teksta mogu da dočaraju šta je to pisac želeo da kaže. Troteri su od „Novosti“ već napravili „Raginu glavu“, valjda će Srbija biti bolje sreće.

87

88

ČEKAJUĆI VUČIĆEVU SEDMICU Da za Srbiju nema sreće sa aktuelnom vlašću potvrdio je i neopevani skandal sa loto igrom na sreću. Građanima je na taj način ubijena i poslednja nada. Čekati sedmicu iz bubnja isto je kao i verovati Vučićevim obećanjima o boljem životu. Nameštene igre na sreću stvaraju potrebni privid kako je sve u najboljem redu. Podstiču nirvanu. Ali, kao i u svakoj loše izrežiranoj provincijskoj predstavi uvek negde zapne. Posebno kad i kuglice odbiju da budu zloupotrebljene. Zato, da bi se što pre povratilo poverenje u ovu veoma popularnu igru, neophodno je da se lično premijer angažuje. Recimo, da on izvlačibrojeve petkom, a ministri utorkom. Prethodno, naravno, svi bi morali da prođu potrebnu obuku kod Suzane Mančić, jer je ona najbolje pokazala da zna kako se izvlači. Tako bi, jednoga dana, konkurencija za najbolju loto devojku postala stvar i političkog prestiža. I postigla veliku gledanost, a vratila poverenje igrača. Zamislite samo da vam izvuče Zorana, Jadranka, Kori ili po specijalnom zahtevu gledalaca pomamljeni Vulin. Kakvo bi to samo zadovoljstvo bilo za dobitnika. Same kuglice bi obavezno trebalo ofarbati u crvenu boju. Valjda će toliko ostati Malom i Vesiću, kad prefarbaju sve beogradske autobuse. Crvena je boja radosti, ali i krvi, pa će igračima lotoa biti svejedno da li im ministri i premijer izvlače poslednja crvena krvna zrnca ili magičnim brojevima otvaraju mogućnost za novi život. U svakom slučaju, stid onih koji bi eventualno ponovo pokušali da nameštaju, sa kuglicama u crvenoj boji, praktično bi bio neprimetan. Ali, uvek spremni ministar policije će se i sa ovom partijskom i državnom brukom uhvatiti ukoštac. To što zaposleni u njegovom resoru traže izlaz u samoubistvu, a Sindikat policije upozorava da je reč o epidemiji suicida, njega mnogo ne zanima. A i zašto bi. Možda, uostalom i zna stvarne uzroke. Zamislite, samo kako se osećaju zaposleni u policiji dok im komanduje osoba sa nadimkom Slina. Koliko ta činjenica utiče na njihov radni elan? Krajnje je vreme da se o tome izjasne i psiholozi. Imali su razne ljude, sa različitim nadimcima na toj funkciji, ali nekog kao Slinu, nikada. Potrebno je ispitati, da li su, recimo, pripadnici Vojske Srbije pronašli spasonosnu formulu, pa lakše mogu da prihvate da im komanduje keramičar, koji tvrdi da je baštovan. A suštinski je u pitanju bivši distributer kafe, poznatiji kao Bata Santos. Možda tajnu krije parlamentarna većina koja Zorana Babića, šefa poslaničke grupe SNS, zaista doživljava i prihvata kao nešto sasvim normalno i ozbiljno. 89

Otuda su mu, valj da sa nekim razlogom i nadenuli nadimak Manulać. U svakom slučaju, Srbija nikada u svojoj istoriji nije imala toliko ljudi na visokim položajima sa tako živopisnim nadimcima. I prosto je čudno, da to u svojim ispovestima „prvi put u istoriji“ premijer još nijednom nije istakao. To ne govori samo o duhu naroda, već i o duhu jednog vremena u kojem živimo. Gde premijer preko dana šeta Bakira Izetbegovića po Knezu, a noću seče hrast koji je preživeo čak i seču knezova. Ali, naprednjake, nažalost nije mogao. Gde se ruski veto na britansku rezoluciju prihvata silom prilika, a ne kaže se da premijer nije pokazao smelost da zvanično pozove Rusiju da to učini, već je to uradio Nikolić. U Srbiji je postalo sasvim normalno da Vučićevi medijski poslušnici danima pljuju Britance, navodeći razne teorije zavere, dok on razdragano prima pohvale i čestitke od tih istih Britanaca. Za to vreme, i jedni i drugi, vešto preskaču važnu činjenicu da Vučića sve vreme savetuje Britanac po imenu Toni Bler. A ono što svi prećutkuju, je da Britanci najviše vređaju upravo komplimentima. Ako umeš pravilno da ih protumačiš lakše ćeš prebroditi sve zamke kojima ćeš biti izložen. Sudeći po svesti onih ljudi koji uređuju medije po Vučićevom nalogu i izboru, teško da će bilo koju poruku razumeti. Ali, javnost se odavno navikla na orkestriranu lavež Vučićevih kerbera. Ono našta nije, to je ćutanje Verana Matića, posle gašenja informativnog programa radija B92 u čijem je stvaranju učestvovao. I dao ogroman doprinos. Zar ćutanje o tome može imati cenu? Da li se posle toga može mirnije spavati? Ili je to samo posledica brzog i lakog navikavanja na činjenicu da Srbijom vladaju razne Sline, Santosi i Manulaći? Zatvaranjem očiju i ćutanjem pruža im se dodatni legitimitet da sve što vredi zatvore i unište, i na miru organizuju narodne igre na sreću, gde će oni biti jedini dobitnici. Nadam se da Veran Matić ne veruje da je Srbija sa Vučićem na čelu izvukla sedmicu iz bubnja. I da tu jeres izgovara krišom, makar u sebi, da ga niko ne čuje. Isto onako kako su utihnule informacije sa radija koji ga je proslavio i preko koga je izgradio svoje ime i stvorio sve što ima. Zbog čega se odlučio da ćuti, to samo on zna. I očigledno još neko. Da bi se Srbija izvukla iz krize, nisu dovoljne ni vezane sedmice na lotou, ni prazna obećanja premijera, već spremnost da se progovori o svemu, pa i tome kuda nas to vodi Vučić sa svojom ekipom. I kome su odlazile pare od nameštene lutrije? Dolaskom Vučića na vlast stiče se utisak kao da je odjednom nestala sva pamet 90

u Srbiji. Oni koji su najradosniji kad se nađu u slepoj ulici ili na slepom koloseku isplivali su na površinu. Ostali se jednostavno povlače u sebe, bez ikakvog otpora ili reakcije. Budućnost je prestala da stanuje ovde. Snovi su postali nepotrebni luksuz. Ni vladajući medijski mrak, ni neobjašnjivo ćutanje, više to ne mogu sakriti.

91

ORGANIZOVANI NAPADI POSLUŠNIKA I KONTRAARGUMENTI

92

Dmitrovic: KO JE NOVI ŠKORO? Četrnaest godina nakon oktobarske revolucije koja je valjda, cilj je bio takav, razbila mrak u Srbiji i donela slobodu i nezavisno novinarstvo, dobili smo novog borca za slobodu javne reči i isto takvo novinarstvo. Zove se Srđan Škoro. Ko je Srđan Škoro? Da li ste, odgovorite sebi, iskreno, da vas drugi ne čuju, vi iz rukovodstva UNS-a, NUNS-a, NSPM pre ovog slučaja ikada čuli za tog čoveka? Ima više od 50 godina. Koji njegov tekst pamtite, koju uredničku funkciju, juriš na barikadu „državnog novinarstva“? Kako je, mučenik, propustio silne prilike da se u godinama iza nas dokaže kao borac za slobodno novinarstvo i slobodu mišljenja? Otkud sad ta hrabrost dostojna narodnog heroja. Skupljao je, nema druge, sve ove godine pa nije imao vremena da ukazuje na ono što se sa srpskim medijima događalo od 2000. godine naovamo. Dobro, ako je sve bilo smilje i bosilje za vreme Đinđića, Koštunice, Tadića... zašto je ćutao u vreme Miloševića? Znači li to decenijsko, uporno, gusto ćutanje da je u godinama vladavine spomenutih Srba srpskom novinarstvu bilo bolje? Kako to da se u Srđanu tek sada, na pragu svođenja profesionalnih i drugih životnih računa, rodila potreba da brani slobodu mišljenja. Od koga je brani? Od Ratka Dmitrovića koji ga je postavio na visinu na kojoj nikada pre nije bio, koji mu je u pedeset i nekoj dao šansu da izađe iz anonimnosti, da šeta po gledanim televizijama i prelistava novine, uprkos sugestijama iz Redakcije da je Škoro „žuti“, da je blizak LDP-u. Nevažno, možda je dobar šef deska - kazao sam. Da li ste, ponoviću, ikada čuli za Srđana Škora pre nego što je u „Večernje novosti“ došao Ratko Dmitrović i postavio ga za šefa deska? Greška. Priznajem. Škoro nije za to mesto, trebalo mi je dva meseca da to shvatim (problem s inteligencijom), ali kako, lupao sam se po glavi, da smenjujem čoveka nakon samo 60 dana. Krećem da se hranim nadom u bolje, da će se promeniti, ali džaba. I smenim ga. Ništa normalnije u novinarstvu. Da li sam Škora mogao da smenim za dva meseca, da zametnem tragove pred vama koji ridate nad njegovom pričom, da zaigram na faktor vremena, da ne povežete RTS i smenu? Mogao sam, ali nisam hteo. Dva su razloga. Prvi: Škoro je bio toliko loš šef deska da to više nije moglo da se trpi. Ni dana. 93

Drugi: da sam čekao ne dva već pet meseci, škorobranitelji bi rekli da je u pitanju vremenski odložena osveta. Smenio sam ga, tvrde UNS, NUNS, NSPM, zbog gostovanja na RTS-u, zbog onoga što je tamo rekao. Kao, nazvao me Vučić i naredio da smenim šefa deska. Zar neko stvarno misli da je Vučić toliko neinteligentan? Kako to, nakon izbora koje je dobio sa maltene dvotrećinskom većinom, može da mu smeta šef deska u jednom dnevnom listu? O čemu odlučuje šef deska, ako znate o čemu govorim. Pa Škoro je - čujem vas kako prinosite krunski argument - zasmetao SNS-u koji je odmah nakon njegovog gostovanja na RTS-u izdao saopštenje. Kakav je to dokaz, osim što govori da SNS ima lošu informativnu službu. Slažem se gotovo sa svim onim što je Škoro rekao na RTS-u. I šta sad? Hoće li Vučić, nakon ove kolosalne hrabrosti, i mene da smeni? Kad već smenjuje. Čita li neko od vas „Politiku“? Ako ne čita reći ću da taj list ima rubriku „Pogledi“ gde se jednom ili dva puta nedeljno pojavljuju autori sa žestokom kritikom na račun Vučića i njegove vlade. Kako to da Vučić još uvek nije smenio šefa deska lista „Politika“, urednika rubrike „Pogledi“ ili, daleko bilo, glavnu urednicu „Politike“? A može da ih posmenjuje, pojedinačno ili u đuture, za cirka 15 minuta. Jok, more, njemu je glavna opasnost Srđan Škoro, šef deska „Večernjih novosti“. Da se mi ne zamajavamo, da ne lažemo publiku; ovde je reč o napadu na uređivački koncept „Večernjih novosti“ koji, taj koncept, smeta braniocima Srđana Škora. Njima je Škoro sredstvo, instrument, više im od njega znači lišće opalo prošle jeseni. Poistovetili se ciljevi jedne zakasnele lične ambicije i namere da se „Večernje novosti“ provuku kroz građansku, drugosrbijansku varikinu. Škorobraniteljima smetaju tekstovi u „Večernjim novostima“ o srpskoj istoriji, nacionalnim velikanima, herojstvima naših predaka, Srbima na Kosovu, u Bosni, Hrvatskoj, smeta im konstantno izvlačenje iz zaborava (a „Novosti“ to rade i radiće sve dok je moja malenkost na čelu „Novosti“, makar se to okončalo sutra) majora Gavrilovića, Milunke Savić, slavnih bitaka i generala iz Velikog rata, podsećanje na srpske žrtve kroz istoriju, ukazivanje na činjenicu da Sonja Biserko nanosi Srbiji veliku štetu, smetaju im dve strane u „Novostima“ na vest o smrti Dobrice Ćosića. Srđana ste već potrošili, ko je novi Škoro? Generalni direktor i glavni i odgovomi urednik Kompanije Novosti (Politika 23. 05. 2014.) 94

Škoro: ODBRANA PROFESIJE ODGOVOR PROŠLOSTI Mene možda, kako misli Dmitrović ljudi ne znaju, ali srećom njega jako dobro poznaju. Kad su me ljudi u „Novostima“ pitali ko je zapravo Ratko Dmitrović, jer u prvi mah nisu mogli da se sete, rekao sam im da je to bivša udarna pesnica čuvenih Dnevnika RTS koji su ušli u anale novinarstva kao vrhunac primitivizma i beščašća. Kao primer kako se glupošću i neznanjem za kratko vreme mogu izgubiti svi ratovi, a pre svih medijski. Da je to čovek koji je busajući se javno u patriotske grudi raspaljivao maštu mnogim usijanim glavama. Svi znamo kako se ta priča završila. Gde su takve patriote branile Srbe, njih, nažalost, tamo više nema. Kad mi je veoma blagonaklono ponudio mesto šefa deska kao čoveku sa najviše iskustva, obrazovanom i vrednom (njegove reči) računao sam, možda se promenio, ovo više nisu devedesete. Članovi vladajuće SNS koji su rukopoložili njega i njegovog zamenika se javno zaklinju u Evropu i evropske vrednosti, priznajući da su ranije mnogo grešili. Mislio sam da su vremena kad su se u „Novostima“ objavljivale one čuvene fotografije sa Miloševićevog mitinga u Beranama davno prošla. Nažalost, izgleda da sam se prevario. Poslednje javno obraćanje Ratka Dmitrovića to najbolje potvrđuje. Čudi me da nije tražio da ga pročita na RTS kao u njegova stara dobra vremena. Naravno, da mene od Ratka Dmitrovića nije potrebno bilo ko da brani. Njegovi stavovi i „objašnjenja“ su moja najbolja odbrana i na tome sam mu neizmerno zahvalan. Posebno, što je po ko zna koji put nepogrešivo povukao granicu između znanja i neznanja, bahatosti i pristojnosti, vaspitanja i nevaspitanja, i što je najvažnije između prof esije i partijskog poslušništva. Pravi profesionalni urednik brani svoje ljude čak i kad se ne slaže sa njima. Na neprimereno saopštenje SNS reaguje se odbranom na pravo misli i izražavanja, a ne kuknjavom ko ga je sve zvao „zbog mene“. Da čudo bude veće Dmitrović čak kaže da se slaže sa većinom onoga što sam rekao na RTS. Ali to sam nikada nije izgovorio javno, niti je za godinu dana napisao i jedan komentar na račun aktuelne vlasti. Lakše jepisati o Kristijanu i Sonji Biserko, štetnim dejstvima američkih filmova... Nastavio je da uspešno brani svoj položaj i visoku platu koju prima u „Novostima“, otvorenim pismom u kojem uverava javnost Srbije koliko je premijer Vučić inteligentan, tvrdeći da „đuture može da smeni za 15 minuta 95

rukovodstvo ’Politike’“ zbog kritičkih tekstova o njemu. Ali on to neće, a kamoli da smenjuje jednog nepoznatog šefa deska „Novosti“. Eto, u kojim filmovima živi Dmitrović, zaboravljajući da je ovo, ipak, 2014. a ne 1994., da se Srbija trenutno brani od poplava u Obrenovcu i Šapcu, a ne napotezu Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica... Da sve bude još bizarnije samo pre dve godine Dmitrović je objašnjavao narodu Srbije kako Vučić „nema ni jednu zdravu ideju“ i kako je „nedorastao mestu i vremenu“ i da je reći „da“ Evropskoj uniji isto što i staviti „dupe na tarabu“. Ko je zapravo Dmitrović? Ako je posle dva meseca shvatio koliko sam ja loš šef deska zašto je čekao još osam meseci da me smeni, i to, gle čuda, posle mog gostovanja na RTS! Nikada ni na jednom kolegijumu „Novosti“, a održavaju se redovno dva puta dnevno nije imao nikakvu primedbu na moj rad. Trpeo je i ćutao, ali zato izabrao pravi trenutak. Ko veli gazda će biti zadovoljan njegovom odanošću, a usput opraće se i za one stavove od pre dve godine. Istine radi, mog naslednika na mestu šefa deska je hteo da otpusti pre mesec i po dana zato što je javno pred kolegama cepao „Večernje novosti“, pljuvao ih i skakao po njima nezadovoljan Dmitrovićevom uređivačkom politikom. Šta li će tek za njega reći kad proceni da je vreme i „utvrdi“ kako vodi desk. Dmitrović ne samo što je pobrkao decenije, ubacujući malo „žute“, malo LDP, a ponajviše Škorobranitelje, već je potpuno zanemario suštinu čitave priče PRAVO SLOBODE I MISLI IZRAŽAVANJA. I da se zbog toga ne može i ne sme odgovarati, a kamoli biti smenjen i završiti u „Sportu“! Za njega to pravo nije postojalo devedesetih pa misli da ne bi ni sada trebalo da postoji. Ljut zbog ogromne podrške kolega i javnosti nepoznatom i po njemu nevažnom čoveku, u svom prilično paranoičnom obraćanju kaže da se u pozadini krije napad na uređivačku politiku „Novosti“ i nacionalne vrednosti koje on navodno brani. Dmitroviću izgleda niko nije javio da je rat davno završen, da je njegovom uređivačkom umeću jedini neprijatelj prodati tiraž „Novosti“ koji je, nažalost, posle više od decenije pao ispod sto hiljada. Ali, on će, naravno, u svom zanosu prekaljenog borca i branioca srpstva dokazivati suprotno, isto onako uverljivo kako je objašnjavao razloge moje smene zaklanjajući se iza „Vučićeve inteligencije“. Dmitrović se, čak pita kako se meni „tek sada na pragu svođenja profesionalnih i drugih životnih računa rodila potreba da branim slobodu mišljenja“. Sprema li Dmitrović to mene posle „Sporta“ za prevremenu penziju u pedeset i nekoj kako kaže, ili se iza ovih „svođenja životnih računa“ krije nešto 96

mnogo opasnije? Voleo bih da mi javi na vreme da budem spreman, jer „Politika Ekspres“ više ne izlazi. Žao mi je što Dmitrović nije čitao moje tekstove, u raznim vremenima koje pominje. Da jeste nikada ne bi postigao toliko autogolova za kratko vreme. Naučio bi nešto, ako ništa bar, da je novinarstvo časno zanimanje. I da ukoliko te profesija ne prizna džaba ti sva partijska nameštenja. Da sam njegov trener zapitao bih se posle svega za koji tim igra Dmitrović. Za „Novosti“ sigurno ne. Za SNS možda, ali teško njima ako im je on stub odbrane. Sa takvim igračima ne mogu se više igrati utakmice ni u domaćem prvenstvu, a kamoli u Evropi. Čitajte „Sport“, vidimo se Dmitroviću! (Politika 24. 05. 2014.)

97

Kaić: OPERACIJA CENZURA - DOKAPITALIZACIJA Predstavnici opozicije 1. avgusta u parlamentu tražili su da se u Zakonu o javnom informisanju uvede sankcionisanje autocenzure, što čak nije palo na pamet nijednom novinarskom udruženju. Činjenica da se opozicija zdušno založila za ovo, a da joj ni malo ne smeta što pojam autocenzure koristi isključivo kao etiketu da bi diskreditovala sve one koji pišu onako kako joj ne odgovara, najbolje svedoči o tome ko je sve vreme ubirao plodove i u čijem je cilju dokapitalizacija propagande koja je novim žarom nastavljena posle izbora novih vlasti. Najpre je, nakon što su zagovomici povratka devedesetih - stranačke grupacije koje su u predizbomoj kampanji protestne šetnje i demonstracije za rušenje Miloševića uzdigli do ranga kosovske mitomanije - osvojili jedva po šest posto glasova od ukupno izašlih birača, nastupilo blago zatišje oko „cenzure“. Tako je bilo sve do kraja aprila, kada je formirana nova vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Ono što je usledilo u narednih mesec dana ne može se meriti ni sa čim ranijim, a rezultiralo je jednom više nego paradoksalnom situacijom - da su gotovo svi mediji u Srbiji istovremeno brujali o medijskoj cenzuri i slobodama koje „nisu bile toliko ugrožene ni tokom devedesetih“. Istina, nikada ranije u istoriji zemlje nije bilo više slobodnog govora o cenzuri do u državi koju vodi „glavni Miloševićev cenzor“. Diktatura slobode govora o cenzuri Najžešću kampanju dokapitalizacije svega što je medijski spinovano zaključno sa slučajem „Feketić“, u maju će voditi dnevni list Danas. On i većina njegovih novinara deliće stavove NUNS-s., dok će Radio televizija Vojvodine to činiti favorizujući stavove još ekstremnijeg NDNV-a. Samo u „Danasu“ biće objavljeno na desetine tekstova, intervjua i vesti kako bi se pokazalo čemu su služili svi prethodni slučajevi - da se na domaćem i stranom terenu cenzura medija u Srbiji, za koju se podrazumeva da je sprovodi vlast, prihvati kao nekakav gorući problem i samim tim postane neupitna stvar koju više niko razuman ne dovodi u pitanje. U nastojanju da to pokažu posebno će se istaći novinari Boban Karović, Bojan Cvejić, Aleksandar Roknić i Jasmina Lukač, od kojih su dvoje u izvršnom odboru NUNS-s,. To će činiti pre svega kroz intervjue, u formi sugestivnih pitanja koja postavljaju, a pre toga i jednostranim izborom sagovornika. Za polaznu tačku da se 98

reaktualizuje „cenzura“ iskorišten je svetski dan slobode štampe, 3. maj, kako bi se cela naredna nedelja sastojala iz niza aktivnosti, tribina i gostovanja koje će se baviti ovom temom. U toj nedelji udruženja NUNS i NDNV, uz podršku i učešće predstavnika OEBS-a, organizuju tribine u Beogradu i Novom Sadu pod nazivom „Autocenzura: Nevidljiva pretnja slobodi medija“, gde lajt motiv postaje ono što će Milica Pešić, izvršna direktorka Londonskog instituta za medijsku raznolikost, u stilu ’tamo gde ima dima, ima i vatre’ uskoro krstiti rečima: „Autocenzura se javlja samo tamo gde ima cenzure.“ Pošto je autocenzura sama po sebi razumljiva, a postiže se slučajevima koji bude sumnju - dakle, teoretizacijom, asocijacijomi nagađanjem onda je ona dokaz i za postojanje cenzure, što je najavilo novi neshvatljivi talas blamiranja eksperata, visokih zvaničnika iz međunarodnih organizacija i pojedinih ambasadora. Danas u svoj fokus stavlja temu nedelje pod nazivom ’Autocenzura i cenzura’, ali to što zove „nedeljom“ produžava na ceo mesec. Sagovornici su Bojana Lekić, Milica Pešić, Gordana Janković (OEBS), Gordana Suša, Danica Vučenić i drugi. Na beogradskoj tribini oglašava se Olivera Kovačević, novinarka RTS-a., sa tvrdnjom da je situacija u medijima još gora nego za vreme vlasti Demokratske stranke, dok se Radomir Diklić, direktor novinarske agencije Beta nadovezao floskulom o „potpunom odsustvu sistema vrednosti“. Slično Dikliću, Balkanska istraživačka mreža je navela da je svojim istraživanjem pokušala „da dokaže ono što svi znaju i o čemu niko ne želi javno da govori: da su ljudi iz okruženja Aleksandra Vučića preko agencija za kupovinu medijskog oglasnog prostora „zagospodarili“ medijima u Srbiji, preuzimajući ranije uspostavljene modele“. Međutim, ovo istraživanje nije uspelo da dokaže da postoje bilo kakve političke ucene ili distributerski pritisci uslovljeni oglašavanjem. Sasvim suprotno, svedočenja u vezi takvih ucena kojima se bavila firma Dragana Đilasa „Dajrekt Medija“ i činjenica da je nekolicina oglašivača nakon izbora 2012. okončala saradnju sa ovom firmom, iskorišćene su da se po inerciji proglasi najpre zloupotreba novog monopolskog položaja na pravo oglašavanja u medijima, a zatim i da se iznese optužba da se ta zloupotreba vrši po direktivi najveće vladajuće partije i premijera, kao nekada za vreme vlasti Borisa Tadića. U odbranu navodne nepristrasnosti, ova organizacija navela je da se temom političke kontrole nad medijima bavila i za vreme vladavine Demokratske stranke, ali link koji je priložila kao dokaz ne vodi ni do jednog teksta koji datira pre kraja 99

oktobra 2012. godine. Tačno je da se BIRN u sklopu projekata bavila političkom kontrolom medija i u vreme vladavine DS, ali nijedno od tih istraživanja nije objavljeno u tom periodu. Štaviše, na internetu postoji jedan jedini ozbiljniji rad koji involvira ovu organizaciju i koji se direktno bavi ovom temom, a on je objavljen septembra 2013. godine. To upućuje na zaključak da je BIRN vrlo dobro znala šta se dešava u oglašivačkim poslovima na prostoru Srbije od 2008. do 2012. godine, ali je o tome rešila da progovori javno tek nakon promene vlasti. Dva dana nakon tribine u Beogradu, NUNS uručuje nagradu za istraživačko novinarstvo u kategoriji štampanih medija upravo mreži BIRN za ovaj tekst. Sumnjivi kriterijumi tog rada neće sprečiti ni Gordanu Igrić, regionalnu direktorku BIRN, da 14. maja takođe za Danas otkrije svoj lični animozitet prema, kako se izrazila, „ne Vladi nego Vučiću“, pošto glavni izvor cenzure vidi u ponašanju medija koji od njega „grade kult ličnosti“. Po već analiziranom principu, onaj ko gradi kult ličnosti u stvari radi to zato što mora, a ne zato što želi, pa se postavlja pitanje čemu onda uopšte i potreba da dokazujemo postojanje cenzure kad je to jasno kao dan. Jedino disonantno mišljenje u moru medijske dekadencije i uzaludnih težnji da se u novinarskom miljeu ne promeni ništa iznela je 15. maja urednica i autorka emisije „Insajder“ Brankica Stanković. Na pitanje koleginice da prokomentariše cenzorsku klimu u Srbiji, ona će posve neočekivano reći: „Stvamo ne mogu ništa drugo da kažem osim da zaista ne znam šta to znači cenzura. Mene nikad niko nije pozvao da mi kaže šta može, a šta ne može da ide. Nikada niko, za toliko godina koliko radimo ’lnsajder’, i mislim da su to gluposti.“ Istakavši da novinari koji tvrde da ima cenzure moraju da kažu ko ih je cenzurisao, dodala je: „Sve se to tako nekako tvrdi i to im je opravdanje zašto se ne rade neke stvari, a niko da javno to kaže.“ Lažnu dilemu Suzane Trninić, da li novinari ne koriste slobodu koju imaju ili moraju da je osvajaju tako što će da se dovijaju, najnagrađivanija novinarka kratko je presekla: „Nema tu osvajanja slobode. Prosto treba da se profesionalno radi posao koji radite, bilo koji posao.“ U intervjuu za majsko izdanje časopisa Eskvajer, Stanković je između ostalog navela da je zgrožena odsustvom brige svojih kolega povodom života koji već pet godina vodi pod strogim obezbeđenjem: „Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno.“ Ona je već više 100

puta upozoravala da će istupiti iz udruženja NUNS, čiji je član. Veoma je upadljivo dato udruženje, uprkos sve aktuelnijim indicijama o sklonostima nedavno smenjenog načelnika UKP Rodoljuba Milovića ka manipulisanju, još nijednom nije smoglo hrabrosti da postavi više nego logično pitanje o svrsishodnosti tog abnormalnog bezbednosnog tretmana. Zašto? Razlog je, čini se, ponovo u udobnoj inerciji: Ne postoji stereotip sveugroženog novinara na kojem se više profitira u doba propagiranja cenzure i ugroženih medijskih sloboda, koji bi se bolje crpeo i iskorištavao na bilo kome drugom kao na Brankici Stanković. Štaviše, NUNS i Veran Matić, povodom tužbe Luke Bojovića koja im ni najmanje nije izazvala sumnju u čitav slučaj, oglasili su se radi pružanja samo još veće potpore toj instrumentalizaciji. Ova figura, taj dragoceni označitelj u čitavom lancu ostalih označitelja, međutim, danas je u jedno možda i najslabija karika koja bi, ukoliko bi se prekinula - s obzirom na to koliko je u čitav scenario uloženo - mogla otkriti jezgro najtamnijih poluga vlasti Demokratske stranke. Insajder Škoro Paralelno sa svim ovim, čitavu prvu polovinu maja traje i „slučaj Škoro“. Sve počinje 27. aprila, na dan formiranja nove Vlade, kada SNS izdaje saopštenje u kojem optužuje RTS da služi kao „svakodnevni poligon za prljave napade“ na predsednika te stranke. „Imali smo prilike da prethodnih dana, kao i danas, u danu kada se formira Vlada Republike Srbije, budemo svedoci bujice neosnovanih primedbi voditelja RTS-a, sa jedinim ciljem - da se unizi nova Vlada i ugled Aleksandra Vučića“, stoji u saopštenju. Dragoljub Žarković će uopšteniji karakter njegovog sadržajaprotumačiti kao „odapinjanje strele koja novinare, a posebno urednike tera na razmišljane šta bi se vlastima dopalo a šta ne“. Sva novinarska udruženja takođe će se složiti da je reč o zastrašivanju. „Ako najmoćnija politička stranka u Srbiji ovako reaguje na vrhuncu populamosti, koliko će tokom mandata biti tolerantna prema kritikama“, piše u saopštenju UNS-s., dok će Ljiljana Smajlović u Politici takođe apostrofirati ovu vezu između stranke na „vrhuncu moći“ i spremnosti da se primi kritika, čak i ako joj ona deluje kao nepravedna. Međutim, da li činjenica što je neka stranka osvojila apsolutnu većinu u skupštini znači da bi po nekakvoj „pravdi“ trebalo da ima manje prava od drugih da ukazuje na neosnovane „kritike“, pljuvačinu i utiske? 101

Ono što, začudo, u jednom dahu i po potrebi, ovde potpuno nestaje sa scene jesu sva ona golema objašnjenja, izvučena iz iskustva sa prethodnom vlašću, o nekakvim „perfidnim pritiscima“ na medije koji se ne odvijaju javno, jer u protivnom ne bi ni bili perfidni. Kako se sa ovim stranačkim saopštenjem, dakle, sad uklapaju uveravanja npr. Olje Bećković i Gordane Suše o suptilnim pozivima ljudi bliskih vlasti, tajnim ručkovima, podsmevanja zbog rečenice ’da li sam vas ikada zvao?’ i sl.? Nije li pre, sasvim suprotno, upravo ovakvo saopštenje pokazatelj verodostojnosti stava vladajuće stranke da ne utiče bitnije na medije? Nismo li tek danas svedoci jednako impotentnih saopštenja NDS-a i Borisa Tadića koji je izgubio sve medijske poluge, za razliku od vremena kada je vladao i tokom kojeg se nijednom nije oglašavao na takav način kada mu je nešto u medijima smetalo? U saopštenju SNS-a, sasvim očigledno, ničega perfidnog nema - štaviše, upadljivo odsustvo perfidnosti, suptilnosti i diskrecije je jedno od njegovih glavnih obeležja. Tek 9. maja, dakle retroaktivno, ovo saopštenje dobiće upotrebu u javnosti, jer tog dana Ratko Dmitrović, glavni i odgovomi urednik Večernjih novosti, smenjuje i suspenduje svog dotadašnjeg šefa deska Srđana Škora. Ovo se odmah tumači kao delotvornost saopštenja od 27. aprila, pošto je Škoro tog dana gostovao na jutarnjem programu RTS- a i iznosio negativne stavove prema budućem sastavu Vlade. Svoje utiske bazirao je na omalovažavanju, diskreditaciji obrazovnih institucija na kojima su ministri sticali zvanja i stepenu dotadašnje anonimnosti pojedinih među njima. Iako se ono nije odnosilo isključivo na njegovo gostovanje, nego i na ponašanje voditeljke Olivere Kovačević u emisiji „Da Možda Ne“ emitovanoj 24. aprila, kao i na najave da Nebojša Spaić postaje savetnik direktora u RTS-u, značenje SNS saopštenja od tad biva nepopravivo suženo da učestvuje isključivo u uzročno-posledičnoj vezi sa smenom Srđana Škora. NUNS potom, za samo nekoliko sati od suspendovanja, izlazi sa proglasom „Smena, zbog kritike vlasti“ u čijem sadržaju se jasno ističe da je „bez obzira na obrazloženje“ smena uzrokovana Škorovim gostovanjem u jutarnjem programu. Pokušaj preventivne diskvalifikacije svega što bi rekao urednik Novosti imao je za cilj da, povrh svega, ne iznedri pitanje koje relativizuje kompletan politički motiv smene: Zašto bi, zaboga, Dmitrović, poznat po svojim nacionalističkim i evrofobičnim stavovima, imao nešto politički protiv tvrdnji koje je u jutarnjem programu izneo Škoro i zbog toga ga smenio? Sa druge strane, NUNS-ovo nastojanje je dapošto-poto održi vezu sa saopštenjem SNS-a sa kraja aprila i na taj način optuži vladajuću stranku i samog 102

premijera da je vršio politički pritisak na Dmitrovića da smeni Škora. U ovu idiličnu sliku odmah se, već tradicionalno, zaljubljuju Radio Slobodna Evropa, Dojče Vele, NSPM, Peščanik, Autonomija, Teleprompter i druga blogglasila, novinari poput Olje Bećković kojima je cilj da Srđana Škora predstave kao nevinu žrtvu cenzure, uzornog novinara koji „ni mrava ne bi zgazio“. Glavnu ofanzivu opet vrši „Danas“, gde se 12. maja pojavljuje prilog Jasmine Lukač pod nazivom „Profesionalac“, koji nema nikakvu drugupoentu osim da iznese „časne“ biografske podatke do tada gotovo potpuno nepoznate osobe, svojevremeno urednika u listu Revija 92 poznatom po satanizovanju pokojnog premijera Đinđića. U istom broju, pak, zadatak da učvrsti vezu SNS saopštenja i smene pripao je Aleksandru Rokniću, kako bi sa ova dva teksta čitaoci dobili nekakvu zaokruženu sliku o celom događaju. Četiri dana kasnije, u Našim novinama, u autorskom tekstu „Škoroliks“, bez jasnog razloga oglasila se i nekadašnja estradna zvezda, Dimitrije Vojinov, tvrdeći da se ovom smenom otvara novo poglavlje u represiji nad medijima u Srbiji. „Posle ovog slučaja shvatićemo kako u našim medijima više ništa nije isto“, najavio je pompezno Vojinov. Istovremeno, mnogi mediji, među kojima je i B92, lažno su predstavljali Srđana Škora kao „smenjenog urednika Novosti“, što u kontekstu cenzure mnogo bolje zvuči nego „šef deska“, čiji posao nema nikakve veze sa uređivanjem sadržaja novina, već je pre svega tehničkog karaktera. Jasmini Lukač npr. ni nedelje neće biti dovoljne da se te manipulacije odrekne. Udruženje novinara Srbije takođe je uzelo Škora u zaštitu, ali nije izdavalo manipulativna saopštenja. Umesto toga, postavilo se u svojstvu nekakvog sindikalnog kišobrana, kao što ga i generalno novinari doživljavaju, reagujući samo na osnovu toga što je lice koje je u pitanju novinar. Bez ikakvog upućivanja u čitav slučaj, u činjenice i argumente druge strane, na taj način ono je takođe doprinelo tome da se svako Dmitrovićevo objašnjenje shvati kao drugorazredno u odnosu na primat stereotipa o sveugroženom novinaru. Ispostavlja se da se na ovom slučaju, koji nije nikakav izuzetak od dosadašnjeg delovanja UNS-a, može podvući čitav metodološki (ne politički) problem koji ovo udruženje godinama unazad vuče sa sobom - njegova prekomerna sklonost ka formalizmu, uopštenim principima i načelima, kojoj provera i manipulativni potencijal sadržaja, istovremeno, sve više promiču ispred nosa. Iako je u prvom momentu bilo neizvesno da li će Ratko Dmitrović pustiti da propagandna mašinerija i sveopšta inercija sa intencionalnošću na cenzuru učini svoje i odćutati, nešto drugo je ipak preovladalo. Glavni urednik Novosti nije bio 103

u stanju da sakrije zaprepašćenje zbog instrumentalizacije Srđana Škora i brzine kojom je ovaj odjednom postao idealan označitelj, pa je zato pokušao da se odupre, bez obzira na to da li mu se politička orijentacija poklapa sa politikom Vlade. On je UNS-u objasnio da smena Škora nema veze sa gostovanjem na RTS-u i da se sa najvećim delom onoga što je Škoro rekao u jutarnjem programu slaže. „Pre tri meseca počeo sam intenzivne pripreme u desku, za šta imam šestsedam svedoka, tražeći drugog šefa, nezadovoljan načinom na koji Škoro radi“, rekao je Dmitrović u 39. minutu emisije „Sarapin problem“ emitovanoj 12. maja. Kompletnu medijsku pompu okarakterisao je kao pokušaj napada na Novosti i premijera, i sledećim rečima stavio do znanja u čemu se sastoji uloga koju su mu nametnuli drugi: „Šta je trebalo da uradim? Da bih izbegao ovo što se desilo, trebalo je da kažem, ne mogu ja da smenim Škora - a našao sam šefa deska za koga sam ubeđen da će bolje da radi od njega - jer će reći da je to zato što je na jutarnjem programu kritikovao Vladu, Vučića i ministre? Dakle, na taj način da razmišljam? - niti me interesuje, niti sam to ikada radio.“ U tim Dmitrovićevim rečima, koji je ovde ispao pošteniji od čitave građanskoelitističke armade, leži suština slučaja „Škoro“. Kakvu god da je reakciju napravio nakon suspendovanja, to nije, ili je vrlo malo promenilo značenje i smisao događaja, što potvrđuje stadijum dokapitalizacije propagande po kojoj fenomen biva hermetizovan već samim nastupom. Kakav će biti rasplet na kraju, nakon što pompa protutnji, i nije više toliko bitno jer se ne može meriti sa već učinjenom štetom - neprekidnim podgrevanjem kampanje o ugrožavanju medijskih sloboda i podizanjem „anti-cenzorskog“ raspoloženja u javnosti. Čemu taj rezultat ovde doprinosi? Upravo tome da se osiguraju i od gubitka posla zaštite svi oni novinari koji se u javnosti dugi niz godina predstavljaju kao „profesionalci“, a danas osećaju ugroženi zbog baštinjene nekompetentnosti koje su i sami svesni. Slučaj „cenzure“ postaje otvorena pretnja i demonstracija oružja kojim su „moralne gromade“ spremne da se brane samo da bi opstale na svom uticajnom položaju. Cilj slučaja „Škoro“ tako je bio da se pošalje neuvijena poruka šta čeka svakog urednika koji ubuduće iz bilo kog razloga pomisli da smeni novinara koji „kritikuje“, tj. pljuje vlast, i time, da se sa tim pljuvanjem neometano nastavi. Nastaje situacija u kojoj je određena lica praktično nemoguće smeniti kako god se ona ponašala - isključivo zbog reakcija koje će potom uslediti. Usled toga, podpritiskom „anti-cenzorske“ javnosti, Srđan Škoro biva premešten na mesto pomoćnika odgovornog urednika u listu „Sport“, u okviru kompanije „Novosti“. 104

Saradnik Instituta za javnu politiku (Politika 7. 08. 2014.)

105

Škoro: BEBIN ŠTIĆENIK VUČIĆEV LJUBIMAC Po načinu na koji piše (uglavnom nepismeno), a još više kako zaključuje (prilično neuko) jasno mi je zašto je Ištvan Kaić saradnik u nekakvom Institutu za javnu politiku Vladimira Popovića Bebe. Po sadržaju teksta o cenzuri u „Politici“, jasno mi je i zašto ga javno hvalipremijer Aleksandar Vučić. Ono što mi nije jasno je zašto baš on piše o cenzuri u srpskim medijima o kojoj, bar prema onome što je napisao, gotovo da ništa ne zna. Ali, je zato siguran kako je u Vučićevoj Srbiji nema i za to ne nudi nijedan argument. Kao do juče tehničko lice, kako Kaić i Dmitrović doživljavaju funkciju šefa deska (što je, takođe, elementarno neznanje) mogao sam mu dati nekoliko svežih primera klasične cenzure koja se sprovodila i sprovodi u „Večernjim novostima“. Verujem da bi mu i svaki drugi pošteni novinar i urednik bilo kog hsta izašao u susret sa sličnim dokazima, pa bi možda njegov tekst izgledao manje naručen, više objektivan, a pre svega profesionalan i baziran na činjenicama. Dakle, cenzura u Srbiji postoji i uvek jepostojala. Nekadašnje profesionalne cenzore zamenili su urednici-partijski poslušnici koji se decenijama postavljaju sa zadatkom da vođe mogu mirnije da spavaju. Za tu vrstu bmkanja profesije obična nadoknada su visoke plate i razne privilegije, jer cenzurisanje, posebno ako hoćete da izgleda „stručno“, nije ni naivno, ni lako. Da ne govorim koliko može biti i opasno ako kojim slučajem cenzurišete pogrešnu informaciju ili ličnost. A bilo je i takvih primera. Iz takve svuda prisutne cenzure rodila se autocenzura koja da nije cenzure ne bi sama za sebe ni postojala, niti bi je iko i pominjao. Zato je danas mnogo lakše pričati o autocenzuri i nekakvom kukavičluku novinara, ili pak o uređivačkoj politici, nego o stalnim pritiscima na medije čiji je rezultat pre svega - cenzura. No, da se vratimo na slučaj Škoro koji je, po Kaiću, isfabrikovan samo sa jednim zadatkom: da se dokaže da postoji cenzura, a time oblati premijer Vučić i njegova vlada. Dakle, zvanično sam pozvan kao, kako konstatuje, anonimni novinar (samo takve zovu) i šef deska „Novosti“ 27. aprila na dan formiranja Vučiće vlade da gostujem na RTS. Tamo sam nastupio kao profesionalac (ta ga je činjenica baš zabolela) i svaki vaspitani čovek i novinar. Odgovorio na sva pitanja i objasnio šta mislim o pojedinim kadrovskim rešenjima premijera, kao i to da nije dobro što se za svaku „sitnicu ide kod Vučića“ i da time slabe institucije ove države. Civilizovano, mirno, dostojanstveno. 106

Na pristojnu kritiku vlasti usledilo je nepristojno i veoma bahato saopštenje SNS koje je doprinelo da snimak mog gostovanja na RTS i danas, gotovo tri meseca kasnije, bude jedan od najgledanijih na društvenim mrežama. Potom je usledila još nepristojnija i zdravom razumu nejasna odluka glavnog urednika i direktora „Novosti“ o mojoj smeni. Svakako najveće zgražanje, ali i burnu reakciju javnosti je izazvalo samo obrazloženje glavnog urednika koje po sadržini ne bi mogli da progutaju ni bivši čitaoci nekadašnjeg „Kekeca“. Pošto je uvideo da to ne prolazi baš kako je očekivano, moj glavni urednik se javno, kao i Kaić, obratio Škorobraniteljima napadajući ih u pomamnoj želji da odbrani i sebe, i Vučića. I onda je nehotice izrekao najtežu optužnicu za samog Vučića da „ako hoće premijer može za samo 15 minuta da đuture smeni kompletno rukovodstvo ’Politike’“ zbog onoga o čemu pišu. Svojim stavom glavni urednik „Novosti“ je praktično izneo krunski dokaz kako se od strane vlasti doživljavaju mediji i urednici i šta je po njemu uloga premijera. Naravno, niko iz SNS nije reagovao na tako nešto, a morao je, jer je to bio znak da se može cenzurisati i uklanjati svako ko drugačije misli, samo ako Vučić klimne glavom. Vidim da Ištvan Kaić bezrezervno veruje u Dmitrovićevo objašnjenje o mojoj smeni, pa nema razloga da mu ovaj deo o „đuture smenama“ odbaci! Pošto su za Kaića moje prebacivanje po kazni u „Sport“, i profesionalna i svaka druga diskriminacija prostor za ironiju, evo javno mu nudim da jedno vreme obavlja tu značajnu funkciju pomoćnika urednika umesto mene. Naravno, sa pripadajućom platom od koje bi pao odmah u nesvest kad bi znao koliko je niska i neredovna. Pošto Dmitrovićeve misli već uzima zdravo za gotovo, možda uspe da ga spreči u nameri da ugasi „Sport“. Premijer Kaića javno hvali, a to će Dmitrović sigurno umeti da ceni. Pritom tu je i nezaobilazni Beba. Ono što sam preživeo i preživljavam posle mog gostovanja u RTS, ne bih poželeo nikom, pa ni Vama, Ištvane. Ukoliko ima nameru da se i ubuduće ozbiljno bavi analitikom, Kaić bi morao, bar zbog čitalaca, da pažljivije proverava činjenice koje iznosi. Na primer, ako on već nije u stanju, Beba je mogao da proveri da u vreme Đinđićeve vlasti i ubistva nisam bio odgovorni urednik „Revije 92“, pa samim tim i nisam mogao da ga satanizujem. Ali, zato pouzdano znam da je Aleksandar Vučić sa radikalima to nemilice činio godinama. I možda bi za Kaića i Bebu bilo zanimljivo da se utvrdi odakle tolika promena kod premijera u odnosu na Đinđića. Da li je onda mislio ono što govori ili sada kad ne propušta priliku da ga pomene? Dostojno ozbiljne analize posebno za saradnika Bebinog Instituta koji je i sam dao 107

svoj značajan doprinos satanizaciji Đinđića i uspostavljanju besprizorne cenzure u Srbiji. Šta god da je Kaića nateralo da tri meseca kasnije analizira moj nastup na RTS i posledice koje je proizveo, samo je potvrdio da ono zašta druge optužuje praktično sam proizvodi. Posebno je razočaravajuće kad jedan mlad čovek nalazi opravdanja i ima razumevanja za evidentnu nepravdu. Ali, to je Ištvan. Tako je izašao iz anonimnosti. Nažalost, na pogrešan način. (Politika 9. 08. 2014.)

108

Kaić: NOVI POVOD ŠKORU DA SKRENE PAŽNJU NA SEBE Smatram da ponavljanje jednoličnog sadržaja koji zastupa od samog početka pojavljivanja na medijskoj sceni gospodinu Škoru ne ide u korist. Umesto da skrati muku i demantuje glavnog urednika „Večernjih novosti“ u onim detaljima koje je eksplicitno izneo kao fakte, on nastavlja da pravi od sebe žrtvu kojoj je naneta neopisiva nepravda, zahtevajući da ja saosećam s tim. Neka mi oprosti, makar bio najveće zlo na svetu, ali ne mogu da saosećam s nekim ko je pristao da od sebe stvori žrtveno jagnje, a da pri tom ni jednu jedinu reč ne posveti tome da demantuje da ga je Ratko Dmitrović smenio u procesu koji je trajao nekoliko meseci. Postoji Dmitrovićeva izjava da je više puta s njim razgovarao o tome kako nije zadovoljan njegovim radom, pa bi trebalo to da demantuje ako smatra da je u pravu. Meni izgleda posve nelogično da Dmitrović to izjavi, a da nije svestan da Škoro može da ga tuži. Do dana današnjeg on to nije demantovao, pa me je odsustvo njegove reakcije navelo da se stavim na Dmitrovićevu stranu. Pored toga, urednik „Novosti“ tvrdi da ima više svedoka za ono što je rekao, i to mi, sve zajedno, ukazuje da je gospodin Škoro na neki način znao da će uskoro ostati bez tog radnog mesta. Zar nije posve čudno koliko je malo vremena prošlo odkad mu je uručeno rešenje i reakcije NUNS-a, koji je unapred pokušao Dmitroviću da zapuši usta? Zar to ponašanje nije bilo, ma ko da je od njih dvojice u pravu, parekselans cenzorsko? Dakle, cenzure u Srbiji ima, samo ne one na koju Škoro misli, a ja nikada nisam ni napisao da je nema. Ali je zato u gostovanju na RTS-u Škoro omalovažavao ministre samo zbog toga što ranije ništa nije čuo o njima. Preko mog teksta dobio je novi povod da skrene pažnju na sebe i ponovi svoju priču u maniru koji je opet sve samo ne profesionalan. Po ugledu na NUNS, prvu rečenicu iskoristio je da me uvredi i nalepi već postojeću etiketu, jer je smatrao da je time pola posla obavio. Zatim me je ekspresno povezao s imenima kao što su Beba Popović i Aleksandar Vučić, koji su mu takođe krivi za to što je izgubio radno mesto šefa deska. Ne znam zašto se čudi što pišem o njegovom slučaju kad sam već ranije najavljivao da ću to učiniti. O cenzuri ne pišem kao o načelnom problemu, već o konkretnim slučajevima za koje smatram da su čiste manipulacije u cilju diskreditovanja vlasti. Imam radno iskustvo u jednom elektronskom mediju 109

koji je optuživan za cenzuru i autocenzuru, pa sam, videvši koliko je cela ta priča šuplja, tačno mogao da uočim kako funkcionišu napadi kojima se priključio i g. Škoro. No, on piše da ne znam gotovo ništa o toj temi i da u svojim tekstovima ne navodim ni jedan jedini argument. Da li to znači da su urednici „Politike“ pogrešili kad su me prihvatili kao autora koji svoje tekstove gradi na dokumentovanim činjenicama i ponavlja izjave onih koji se posle ljute kad u ogledalu opaze kako izgleda to što su radili? Profesionalni argument Škora koji treba da obori s nogu glasi: „Cenzure je uvek bilo i biće je.“ Tvrdi da je svedok velikog broja slučajeva cenzure u „Novostima“, pa čak da se dešavaju i u drugim kompanijama s kojima nema nikakve veze. A ja pišem da Brankica Stanković kritikuje upravo ovo što čini Škoro i da, ako nešto zna o tome, treba da navede imena i prezimena, konkretne dokaze da bi tužilaštvo moglo da reaguje, a ne samo da nabaci cenzuru kao nešto opšte i da se stvar na tome završi. To je NUNS-ov model manipulacije koji više ne prolazi. Pa zar navođenje konkretnih stvari koje nismo znali ne bi bilo najveći šamar meni i svima onima koji su Srđanu Škoru stali na žulj? Dakle, ni tu nije spreman da bude decidan, što znači da manipuliše i da pod cenzurom zapravo podrazumeva odluku nekog urednika da nešto ne objavi ili izmeni. Iz teksta na koji je Škoro odgovarao baš takvom uredničkom odlukom izbačena je trećina u kojoj sam kritikovao neprofesionalno ponašanje novinarki Olje Bećković, Suzane Trninić i njihovu uzurpaciju „autorskih emisija“, pitajući se, po uzoru na slučaj „Škoro“, šta bi se desilo kada bi njih neko smenio. Naravno da imam problem da se pomirim s tim i borim se na sve moguće načine da to objavim, ali mi za sada ne polazi za rukom. Međutim, za razliku od Škora, ne pada mi na pamet da takvu odluku urednika podvedem pod cenzuru i da izigravam žrtvu. Kad je reč o satanizaciji Đinđića i iskustvu Srđana Škora u „Reviji 92“, on vrlo dobro zna da ta satanizacija nije vršena samo do perioda atentata, već je nastavljena i posle toga, posebno dolaskom Koštunice na vlast početkom 2004. i predajom Legije. Zato me ni najmanje ne čudi što se Škoro još služi tijanićevskom logikom, optužujući Bebu Popovića da je u značajnoj meri doprineo toj satanizaciji, jer se tu podseća upravo perioda posle atentata i satanizovanja Đinđićevih najbližih saradnika. Tu je, dakle, Škoro upao u sopstvenu zamku. I najzad, ne bi mi bio problem da priznam da sam pogrešio, ako mi se predoče dokazi. Uvek sam više cenio ljude koji prihvataju svoje greške od onih koji se hvale da su večito na „ispravnom“ putu. Kojima je glavna satisfakcija u životu da drugom kažu:„Jesam li ti rekao da će tako biti?“ Ali iz nastupa gospodina Škora 110

reklo bi se da on nikada neće biti u stanju ni da prihvati mogućnost surove i jednostavne istine da je radno mesto izgubio ne zato što ga je neko cenzurisao, već zato što nije dobro radio svoj posao. Zar je, uostalom, sad moguće biti hrabar i zadati sebi takav udarac? S druge strane, Vučić je više puta javno govorio ipisao o svojim greškama u prošlosti. Prihvata i neke od grešaka u sadašnjosti i zato nemam nikakav problem kada čujem da citira Đinđića. Naprotiv, imam problem s licemerima koji se predstavljaju kao da nikada nijednu lošu reč o Đinđiću nisu izgovorili. Saradnik Instituta za javnu politiku (Politika 15. 08. 2014.)

111

Škoro: RAZBIJENO OGLEDALO KAIĆEVE STVARNOSTI Da površno i neuko zaključuje Ištvan Kaić to uspešno dokazuje u svakom svom tekstu, pa i u ovom poslednjem. Iako ne pridajem značaj njegovom mišljenju prinuđen sam opet da odgovorim. Najpre da razjasnimo jednu stvar. Više puta sam javno i pismenim putem, i u direktnoj polemici demantovao tvrdnje i obrazloženja Ratka Dmitrovića koja je dao o mojoj smeni. Kaić je to morao da pročita ako već pretenduje da ozbiljno piše o „slučaju Škoro“, pogotovu što je sve dostupno. Dakle, ponavljam da bi Kaić lakše shvatio i zapamtio: Nikad, nijednom rečju, ni javno, ni u četiri oka, ni na jednom kolegijumu „Novosti“, a održavaju se dvaputa dnevno, Dmitrović mi, za deset meseci nije zamerio kako radim ili vodim desk. Pošto Kaić očigledno voli nekakvo pozivanje na svedoke, moje tvrdnje lako može da proveri kod svakog člana kolegijuma „Novosti“, ukoliko budu smeli da kažu. Isto važi i za druge zaposlene, a nije ih mali broj, koji bi ovu činjenicu mogli da potvrde. Ovo je još jedan dokaz da nije dovoljno samo pisati ili misliti o nečemu, već je potrebno nešto i znati. Ali, Kaiću to izgleda teško pada, s obzirom da je unapred pripremio svoju presudu, kako i dolikuje saradniku Instituta Vladimira Popovića Bebe. Za moju tužbu protiv Dmitrovića, Kaić zaista ne mora da brine. Imaće, nadam se, ukoliko želi, prilike i o tome da čita, jedino nisam znao da o tim preduzetim koracima moram prvo njega da obavestim. Nisam skrenuo pažnju sam na sebe, niti sam se u RTS ili bilo gde drugo, pojavio samoinicijativno kako bih se promovisao. Na mene pažnju su skrenuli, pre svega, bahatost i neukost vlasti i onih koje su oni odredili da budu nekakva mera naše vrednosti i stvarnosti, ne pitajući se, nažalost, da li ti ljudi uopšte ispunjavaju uslove da procenjuju da li neko radi neki posao dobro ili loše. Na mene je, uostalom, skrenuo pažnju i sam Kaić svojom neuspešnom i totalno neargumentovanom analizom. I kad sam mu argumentovano odgovorio na netačnosti o kojima piše, Kaić mi spočitava kako sam „iskoristio priliku da skrenem pažnju na sebe“. Jagnje sigumo nisam, a još manje žrtveno. Da jesam već bi me odavno priklali razni vučići. Nisam ni žrtva. Naprotiv. Posle ovakvih i sličnih napisa osećam se kao pobednik i ne znam da li sam ponosniji na način kako sam smenjen, na samo 112

obrazloženje koje je dato, ili na diskriminaciju i sve drugo čemu sam bio izložen, od mog famoznog gostovanja na RTS. Posle analiza saradnika Bebinog Instituta, osećam se još ponosnije i uverenije koliko sam u pravu. Kaić u duhu Bebe uzdiže sve one koji priznaju da su grešili, sugerišući i meni da priznam. Nije važno da li sam kriv, važno je priznati, kako bi me Kaić i njegovi u svojoj moralnoj vertikali više cenili. Znamo ko je i kako „izvlačio“ takva priznanja i koliko je zbog toga nedužnih žrtava stradalo. U Kaićevom odavno razbijenom ogledalu naše stvamosti sve se jasno može videti. Samo moraju prvo da se dogovore oko jedne stvari, bar kad je „slučaj Škoro“ u pitanju. Da li je mesto šefa deska u dnevnim novinama bitno ili ne? Koliki je bio prodati tiraž „Novosti“ onda kad je šef deska bio „onaj koji ne zna da radi“, a koliki je sada kada rade „oni koji znaju“. Pritom da bi pojačali „znanje“ sadašnjeg šefa deska angažovan je po kumovskoj liniji i specijalni koordinator, nešto dosad nezabeleženo u istoriji „Večernjih novosti“, a verujem i drugih novina. Da li je Srđan Škoro došao na gostovanje u RTŠ zato što nije imao pametnija posla u nedelju ujutru? Da li je rekao i uradio nešto neprimereno ili što se pokazalo kao netačno? Zašto je tek posle tog gostovanja odjednom utvrđeno kako „ne radi dobro svoj posao“, a bio je dugogodišnji urednik na raznim odgovomim mestima u „Novostima“. Da li je adekvatna kazna za „neznanje“ spuštanje plate na početničku i proterivanje iz „Novosti“ u „Sport“? Da li su po Kaiću UNS i NUNS morali više da aplaudiraju na smenu, ili na samo obrazloženje? Misli li iko da je slučajno što se tri i po meseca po gostovanju na RTS o tome toliko priča, pa se na „slučaju Škoro“ pokušao ogledati i dokazani saradnik Bebinog Instituta. Kome toliko u ovoj državi smeta sloboda misli i izražavanja koja je još uvek Ustavom zagarantovana? Što bi Kaić rekao priznajte već jednom! Nemam, takođe, ništa protiv da Kaić više veruje Dmitroviću nego meni. To je za mene prirodno kao što je prirodno i da Vučić hvali Kaićeve tekstove. Najprirodnije od svega je da u tom trouglu postoji Beba. I što se mene tiče mogu nastaviti do mile volje da se vole i uvažavaju, ali postavlja se pitanje cene. A istina je nema. Ona je samo jedna. I tu ne može biti pogađanja, ni lažnih priznanja. Javnost je sasvim solidno upoznata sa onim šta se dogodilo i već je dala svoj sud o tome. Zato su uzaludni svi pokušaji Kaića i nekakvih Bebinih Instituta da to promeni, omalovaži i stavi u kontekst koji njima odgovara. O cenzuri, Kaić nema ni dovoljno znanja, a još manje saznanja da bi ozbiljno polemisali o tako važnoj temi. Upućuje Kaić novinare i urednike na Tužilaštvo da tamo prijave sve 113

oblike cenzure. Kad bi to zaista radili Tužilaštvo ne bi imalo čime drugo da se bavi osim cenzurom. I to u državi gde najmoćniji ljudi i njihovi čauši tvrde kako je nema. Dakle, uzaludan predlog, još uzaludniji posao. No, da bih zadovoljio Kaićevu potrebu za primerima cenzure, pomenuću nekoliko iz prakse: Da li je cenzura kad se najpre objavi koliko je šta sve poskupelo od prehrambenih proizvoda u Srbiji, a onda, posle intervencije iz više ministarstava i usijanih telefona, napravi novi, bombastični tekst kako je sve pojeftinilo i da nikad nije bilo povoljnije? Sve sa jasnim obrazloženjem glavnog urednika kako smo mi vladin list i da slobodno novinarstvo ne postoji! Da li je cenzura kada su uoči formiranja nove Vlade, Vučić i Dačić tajno otišli u Moskvu, a u novinama se, po direktivi iz kabineta, pojavio tekst kako je Vučić na nekakvim pregledima i da je tamo otišao na lečenje, a ne po mišljenje. Jedino se ne spominje šta je tamo radio Dačić. Držao ga za ruku i čuvao strah? Istovremeno u nekim drugim novinama se pojavljuje slika Vučića sa novom suprugom kako ležerno sede u restoranu, iako prethodno nigde zvanično nije objavljeno ni da se razveo, a još manje da se ponovo oženio. I ovako bi mogli u nedogled, od toga šta se kome iz vlasti sviđa da vidi na naslovnoj, kako da se sve negativno tako spakuje i skloni da nikome ne bode oči... Ali prođe sve, a proći će i ovo. I to, naravno brže nego što neki misle, a onda ćemo morati da se pogledamo u oči i saberemo učinak. Kaić će, nažalost, kad se postave istinska ogledala i uspostave pravi standardi biti samo još jedan neuspešni projekat. Bebin ili Vučićev, svejedno. Žalosno za jednog relativno mladog čoveka koji je taman umisho da može da presuđuje o svemu važnom u jednom društvu. Ali, u svakom slučaju dobra tema za analizu. Naravno, kad dođe vreme. Prednost mog „neznanja“ je u tome što Kaića ne želim da sledim, a on mene, sve i da hoće, ne može! (Politika 21. 08. 2014.)

114

O AUTORU Srđan Škoro je rođen 17. maja 1963. godine u Beogradu, gde se i školovao. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, grupa za istoriju, diplomirao 1987. godine sa temom „Jugoslavija i ekonomska pomoć Zapada 1948 -1952“. Magistrirao na istom fakultetu 1990. godine sa temom „Narodni front u političkom životu Jugoslavije 1947 - 1953“. Novinarstvom je počeo da se bavi još kao srednjoškolac objavljujući članke u „Omladinskim novinama“, glasilu omladine Srbije. Sarađivao u listovima „Zum Reporter“, „Dvoje“, „SuperITD“, „Duga“, „NON“, „Glas Vračara“... Jedno vreme radio na prvom programu Radio Beograda, u „Radio Politici“, i „Politici The Internacional Weekly“, tada jedinom jugoslovenskom listu na engleskom. U „Reviji 92“, nedeljniku Kompanije „Novosti“, prošao put od novinara, do glavnog urednika. Prestižno priznanje „Godišnju nagradu TV Novosti“, kao najbolji novinar dobija 1996. i 1997.godine. U „Večernjim novostima“ tokom poslednjih pet godina obavljao je odgovome funkcije urednika nedelje, hronike, šefa dopisne i deska. Odslužio je vojni rok 1981. godine u Aleksincu. Nije osuđivan. Ne pripada ni jednoj političkoj stranci, ni terorističkoj organizaciji.

115

Table of Contents UMESTO UVODA DŽORDANOVE ČAROLIJE FIRMOM KRSTIĆ DO KRAJA DRAGICA DOMEN DANICA VULIN SA CVETOM U KOSI POSLODAVCI - VERBIĆEVE LUČONOŠE RADOM DO KULTA LIČNOSTI KRICI I ŠAPUTANJA PUTIN U SENCI KINESKE PATKE KOLONOSKOPIJA VUČIĆEVA TEORIJA RELATIVITETA KRPENA LUTKA I PAJACI BEKOVE BRZE PRUGE NA USKOM KOLOSEKU PREMIJEROVA ČUKUR-ČESMA IDENTITET SLOŽNE BRAĆE NAKURNJAKOM PROTIV MEDIJSKOG MRAKA NEPOSTOJANO A VUČIĆEVA ŠEŠELJIZACIJA LAŽNA DILEMA BEZ ALTERNATIVE MOM OCU ZA ROĐENDAN KOJI NIJE DOČEKAO SRBIJA PROPADA, VUČIĆ NAPREDUJE GO SNS 48 SATI SVADBA ZAŠTITNIK BEZ ZAŠTITE, GRAĐANI NA UDARU ORGIJANJE KADROVIMA SRETENJE SA KOLINDOM 116

3 6 9 11 14 16 19 21 23 26 28 30 32 34 36 39 42 44 47 49 53 56 58 60 63

BOZUNDŽIJA BLER DUALNO SAPLITANJE DELIVERI BOJA KUPAC PO NALOGU PARTIJE KOSOVO ODLAZI, NATO DOLAZI UPALITE SVETLO, DMITROVIĆ GASI POKOŠENA STVARNOST GODINA KOJU SU POJELI MRAVI TETANUS ZA ZLU KRV OTIMAČINA U REŽIJI VLASTI MUĆKE U NOVOSTIMA ČEKAJUĆI VUČIĆEVU SEDMICU ORGANIZOVANI NAPADI POSLUŠNIKA I KONTRAARGUMENTI Dmitrovic: KO JE NOVI ŠKORO? Škoro: ODBRANA PROFESIJE ODGOVOR PROŠLOSTI Kaić: OPERACIJA CENZURA - DOKAPITALIZACIJA Škoro: BEBIN ŠTIĆENIK VUČIĆEV LJUBIMAC Kaić: NOVI POVOD ŠKORU DA SKRENE PAŽNJU NA SEBE Škoro: RAZBIJENO OGLEDALO KAIĆEVE STVARNOSTI

O AUTORU

65 67 69 71 73 75 77 81 83 86 89 92 93 95 98 106 109 112

115

117