S. Novaković - Uvod u Opštu Metodologiju i Istorija Metodološke Misli

August 19, 2017 | Author: Mario M. Opričić | Category: N/A

Short Description

Uvod u Opštu Metodologiju i Istorija Metodološke Misli...

Description

Uvod u op{tu metodologiju i istorija metodolo{ke misli

Filozofski fakultet Uxbenici Izdava~ Filozofski fakultet u Beogradu

Za izdava~a dr Mirjana Prica

Recenzenti dr Jovan Aran|elovi} dr Jelena Berberovi}

Prire|iva~ Aleksandar Gordi} U tro{kovima izdavawa edicije u~estvuje Ministarstvo kulture Republike Srbije

2

STANI[A NOVAKOVI]

UVOD U OP[TU METODOLOGIJU

I ISTORIJA METODOLO[KE MISLI

Filozofski fakultet, Beograd, 1994.

3

4

BELE[KA PRIRE\IVAÂ

Ova kwiga predstavqa rukopisnu zaostav{tinu profesora Novakovi}a vezanu za op{tu metodologiju nauke. Prilikom prire|ivawa nastojalo se da se u potpunosti o~uva autenti~nost teksta, pa su uno{ene samo neznatne, mahom stilske izmene, uz uklawawe nekih ponavqawa. Prvi deo kwige obuhvata izbor predavawa o osnovnim pojmovima i problemima op{te metodologije nauke koja je profesor Novakovi} drào generacijama studenata filosofije, sociologije i etnologije. Predmet ovih spisa se delimi~no oslawa na teme radova koje je on objavio za ìvota. Drugu celinu ~ine predavawa s kursa iz istorije metodolo{ke misli, namewenog studentima filosofije na osnovnim i postdiplomskim studijama. Temeqito prou~avaju}i razvoj metodolo{kih ideja od Platona do po~etka dvadesetog veka, kako iz primarne, tako i iz sekundarne literature, profesor Novakovi} je briqantno uspeo da spoji stru~ni i pedago{ki aspekt izlagawa ove materije. Poglavqa sadràna u ovom delu on je dora|ivao i dopuwavao sve do posledwih dana svog ìvota, me|utim, i u ovom obliku ona svakako zasluùju objavqivawe, tim pre {to je re~ o kursu jedinstvenom na na{im prostorima. Ostaje nam jedino da àlimo {to je prerana smrt spre~ila profesora Novakovi}a da li~no zavr{i i preda ove tekstove u {tampu. Stavqaju}i ovo delo na uvid ~itaocima, prire|iva~ se nada da }e ono biti od koristi studentima Filosofskog fakulteta, kao i svima zainteresovanim za istoriju filosofije i metodologiju. Prire|iva~ se najtoplije zahvaquje profesorima Jeleni Berberovi} i Jovanu Aran|elovi}u, koji su pa`qivo pro~itali tekst i predloìli odre|ena poboq{awa, a posebno k}eri profesora Novakovi}a Bojani, koja je iz razumqivih razloga pri svim stilskim intervencijama imala posledwu re~.

5

6

I DEO

UVOD U OP[TU METODOLOGIJU NAUKE

7

8

POJAM METODOLOGIJE

Na{ je predmet metodologija nauke. Poku{a}emo najpre da razjasnimo wene pojmove, a prvi od wih je upravo pojam metodologije. Ostavqaju}i po strani sâm istorijski razvoj nauke i nau~ne metode, razvitak same metodologije kao filozofske discipline pro{ao je kroz nekoliko faza. Metodologija kao sistematsko izlagawe nastala je kao sastavni deo formalne logike, da bi se vremenom osamostalila i sve vi{e usredsredila na razli~ite probleme nau~nog saznawa, a zatim se ukqu~ila u filozofiju nauke ili s wom izjedna~ila. U prvim fazama razvitka, dakle, polazilo se po prilici od ovakvih teza: dok se formalna logika bavi mi{qewem kao ~istom formom, apstrahovanom od sadràja, dotle se "metodolo{ka logika", ili prosto metodologija, bavi mi{qewem kao saznawem, tj. mi{qewem koje je ispuweno sadràjem. Iz ovakvog prvobitnog odre|ewa metodologije tako|e poti~e ona jo{ i danas ponegde prisutna teza o metodologiji kao primewenoj logici. To je zaista najupro{}enije shvatawe metodologije, ali ga pomiwemo stoga {to se, najverovatnije iz ~iste inertnosti i neobave{tenosti, na wega jo{ moè nai}i. Prvi razlog protiv ovog shvatawa jeste {to ono predstavqa krajwe ograni~avawe sadràja metodologije. Drugi razlog jeste taj {to u filozofiji (ni, uè, u logici) nema nekih gotovih, razra|enih metoda koje }e se jednostavno uzimati i primewivati u istraìvawu i izlagawu raznovrsnih nau~nih znawa. Treba uvek imati na umu onaj obratni proces ‡ da predmet i wegov razvoj, wegova struktura i osnovne karakteristike diktiraju i oblikuju adekvatnu metodu za wegovo saznawe. Stoga metodologija ne moè biti nikakva primewena logika. Dodu{e, ve} u ovoj prvoj fazi bilo je logi~ara koji su, naravno, priznavali da se na~ini ili metode saznawa ne sastoje samo od primene onih oblika rasu|ivawa koje posmatra formalna logika, ve} i od oblika koji zavise od psiholo{ke prirode mi{qewa i od prirode stvarnih i zami{qenih predmeta. Pri tom je pravqena razlika izme|u metoda univerzalnog karaktera (bez obzira da li je ta univerzalnost proizlazila iz univerzalnog statusa oblikâ formalne logike, ili iz op{teg karaktera pojedinih metoda u smislu wihove upotrebqivosti u svim naukama) i metoda promenqivog ili posebnog karaktera (bilo u smislu wihove zavisnosti od prirode mi{qewa kao psiholo{kog 9

procesa i od prirode stvarnih objekata, ili u smislu specijalnih ili specifi~nih karakteristika metoda pojedinih konkretnih nauka).1 Ve}ina logi~ara se slagala u tome da postoji slede}ih osam metoda nau~nog saznawa: analiza, sinteza, posmatrawe, eksperimentisawe, indukcija, dedukcija, analogija i hipoteza. Unutar metodologije ~esto su razmatrani i: definicija, klasifikacija i dokaz. Pri tom su se analizirale i izlagale pre svega metode "gotovog znawa", a mawe ili nikako metode "saznawa u postajawu". Razlog je sasvim jednostavan: daleko je slabije bilo izraèno interesovawe za prou~avawe konkretnih oblika nau~nog saznawa u wegovom nastajawu negoli za oblike gotovog znawa, za koje se smatralo da predstavqaju neposrednu primenu formi ~istog mi{qewa na saznawe. Jedina razlika izme|u logike i metodologije svodila se na slede}e: bave}i se mogu}im relacijama izme|u stavova, s obzirom na wihovu istinitost i la`nost, nezavisno od toga na {ta se ti stavovi odnose, logika nam je pruìla nu`ne uslove za ispravno zakqu~ivawe i omogu}avala da iskqu~imo ono {to je pogre{no, ali je tek metodologija obra|ivala na~ine utvr|ivawa materijalne ili ~iweni~ke istinitosti odre|enih stavova, {to je, naravno, vrlo uska odredba metodologije. Ovakvu klasi~nu metodologiju tada{wi logi~ari razra|ivali su u nastavku svojih uxbenika logike, kao "drugi deo" ili "dodatak" tim uxbenicima. Stoga je sasvim razumqiv ovaj dosta ograni~eni ili sku~eni smisao, odnosno prvobitni sadràj op{te metodologije. Docnije, me|utim, sa razvojem sve ve}eg interesovawa za razli~ite faze i postupke konkretnog nau~nog istraìvawa, problematika metodologije nauke se sve vi{e {irila i ona je postajala samostalna filozofska disciplina. Metodologija je prestala da se neguje jedino kao mawe ili vi{e vaàn dodatak logici, tako da su nastale brojne rasprave i kwige u kojima su razmatrani iskqu~ivo razni problemi nau~nog saznawa. Sve je ve}i broj filozofa koji u sredi{te pa`we svog interesovawa stavqaju sámo nau~no saznawe kao izuzetno zna~ajan deo qudskog saznawa uop{te. U vezi sa ovakvim pro{irivawem problematike metodologije nauke odmah se postavqa i pitawe razgrani~avawa izme|u teorije saznawa uop{te i ove discipline koja kao svoj predmet uzima nau~no saznawe. Kako nau~no saznawe sigurno predstavqa posebno vaàn deo ukupnog qudskog saznawa, to je neminovno da bude nekih podudarawa izme|u ovih dveju disciplina. Ipak, u na~elu treba re}i da postoje bitne razlike ‡ ne samo {to je nivo op{tosti teorije saznawa vi{i (po{to ona obuhvata i druge vrste saznawa: obi~no svakodnevno zdravorazumsko saznawe, umetni~ko i filozofsko saznawe), ve} se osnovni problemi teorije saznawa po pravilu ne postavqaju kao problemi u metodologiji nauke. Pitawa izvora i porekla, prirode i granica qudskog saznawa, 1

v. Petronijevi}, B., Osnovi logike, Beograd, 1932. 〈reprint: Beograd, "Beletra", 1990〉, str. 24-25. i 129-130.

10

odnosa saznawa prema predmetu, odnosa opaàwa i saznawa, uticaja jezika na saznawe ili teorija istine, na primer, ne spadaju u podru~je neposrednog interesovawa metodologije nauke. Ina~e, prilikom razmatrawa odre|enih problema metodologije nauke ~esto se pretpostavqaju odre|ena gledi{ta sa podru~ja teorije saznawa. U svakom slu~aju, ono {to je u teoriji saznawa osnovni problem (da li je i kako je uop{te mogu}no [adekvatno] saznawe o stvarnosti) u metodologiji se po pravilu uzima kao postulat, tj. o tome se ne raspravqa ili se uop{te i ne spomiwe. Kako bi i moglo biti druga~ije, kada se nau~no saznawe ne moè ni zamisliti bez vere u mogu}nost dostizawa objektivnog znawa? Ko tu veru ne poseduje, taj se naukom ni ne bavi. "Na postulativan na~in, tj. bez nekog ulaèwa u detaqnije gnoseolo{ko ispitivawe, prihvataju se obi~no i jo{ neki drugi osnovni teorijskosaznajni elementi... Jedno takvo pitawe je, na primer, da li u stvarnosti postoji objektivna uslovqenost i uzro~na povezanost me|u pojavama. Ve}ina nau~nika smatra da je utvr|ivawe uslovqenosti i uzro~nih veza me|u pojavama osnova nau~nog obja{wewa, ili bar, kao {to neki pozitivisti (koji odbacuju pojam uzro~nosti) smatraju, da se nau~no obja{wewe sastoji u otkrivawu pravilnosti me|u pojavama, {to je ~esto, u stvari, samo skepti~nije izraèna misao o wihovoj uslovqenosti."2 Spomenuta razli~ita shvatawa uslovqenosti pojava ukazuju na jednu empirijski lako proverqivu ~iwenicu: da u savremenoj metodologiji ne postoji ni jedinstveno gledawe na teorijskosaznajne postulate nau~ne metode, a kamoli na pojedine posebne metodolo{ke probleme. Ipak, u ve}ini metodologija na}i }emo da su postulativno prihva}ene neke osnovne postavke jedne materijalisti~ki i realisti~ki usmerene teorije saznawa, uz istovremeno uvi|awe izvanredno zna~ajne uloge subjektivnih ideja, s tim {to se razlike ispoqavaju u prilazu izvesnim konkretnim pitawima same metodolo{ke problematike. ‡ Ali, "ako je ta~no izneto mi{qewe da se u nauci i nau~noj metodologiji ‡ zbog prirode same nauke ‡ mora zauzeti pozitivan stav prema osnovnom gnoseolo{kom pitawu o mogu}nosti saznavawa stvarnosti, onda je sasvim razumqivo da su u nau~noj metodologiji potpuno neprihvatqiva neka stanovi{ta koja postoje u teoriji saznawa. Jedno od tih stanovi{ta je subjektivizam. Samim tim {to se, generalno uzev{i, smatra da je nauka nastojawe da se do|e do objektivnog, tj. op{te pristupa~nog i proverqivog saznawa, iskqu~uje se subjektivisti~ko gledawe na prirodu saznawa. Subjektivne pretpostavke i mi{qewa nekog nau~nika, koje ne mogu proveriti drugi u nau~nom pogledu kompetentni qudi, u nauci nikog ne interesuju. Isto tako, i stav apsolutne skepse, stav apsolutne sumwe u svako saznawe u nauci prakti~no je iskqu~en, mada je nagla{ena metodi~ka skepsa, {to istovremeno zna~i kriti~nost, bitnu osobinu nau~nog na~ina mi{qewa. U nauci se, naime, ni{ta ne prima na veru i nastoji se da se sve tvrdwe provere na {to objektivniji, a 2

v. Mili}, V., Sociolo{ki metod, Nolit, Beograd, 21978, str. 18.

11

uz to {to javniji na~in. Me|utim, kada teorija saznawa raspravqa o kriterijumima za utvr|ivawe objektivnosti i ta~nosti saznawa, kad ona poku{ava da oceni na kom se stupwu u tom pogledu nalaze pojedine nauke, kad ona razmatra osnovanost raznih istraìva~kih postupaka koji se primewuju u pojedinim naukama, tada su gnoseolo{ka razmatrawa za metodologiju vrlo korisna i va`na."3 Jo{ jedna terminolo{ka napomena: u na{em jeziku za teoriju saznawa se uglavnom ravnopravno upotrebqavaju termini gnoseologija i epistemologija. Tu je na{a jezi~ka praksa blià angloameri~kom jezi~kom podru~ju, dok je situacija u francuskoj i nema~koj jezi~koj tradiciji druga~ija: gnoseologija ozna~ava op{tu teoriju saznawa (Erkenntnistheorie), a epistemologija se izjedna~ava sa filozofijom znawa ili izu~avawem nauka (Wissenschaftslehre), a ponekad i sa samom metodologijom. Metodologija nauke, naravno, u svojim razmatrawima pretpostavqa i odre|ene ontolo{ke iskaze u smislu najop{tijih stavova o bi}u stvarnosti koja nas okruùje. Takva je, recimo, pretpostavka o odre|enoj strukturisanosti spoqa{we stvarnosti, o postojawu izvesnog reda u woj koji se moè saznati, {to onda opravdava ili ~ini smislenim na{e tragawe za nau~nim zakonima, na{e postavqawe odre|enih nau~nih teorija. To zapravo zna~i da metodologija nauke nu`no sadrì i izvesne metafizi~ke pretpostavke, koje ne moraju biti ni eksplicirane niti se o wima mora raspravqati, ali bez kojih odre|ena metodolo{ka razmatrawa ne bi imala pravog smisla. Takve su, recimo, pored nekih ve} pomenutih, i ove pretpostavke: o tome da stvarnost postoji nezavisno od subjekta koji poku{ava da pronikne u wene zakonitosti, premda se ne mora istovremeno smatrati da se takva stvarnost moè saznati; da ona ima smisla sama po sebi, nezavisno od ~ovekove prakse kao svestranog uzajamnog delovawa objekta i subjekta; ili pak o tome da uvek treba tragati za najjednostavnijim krajwim elementom u stvarima (ova pretpostavka leì u osnovi metodskog postupka redukcionizma). *

* *

No, da se pozabavimo ne{to podrobnije odre|ivawem pozitivne sadrìne pojma metodologije. Povode}i se za etimolo{kim zna~ewem re~i (gr~ki: mšqodoς = traèwe, put, na~in; i lÒgoς = re~, pojam, znawe), znatan broj autora odre|uje metodologiju kao nauku o metodi, ta~nije, nauku o metodi nau~nog istraìvawa. Ovakvo odre|ewe predmeta metodologije nauke nije kona~no, jer je previ{e usko. Metoda kao na~in istraìvawa, koji ~ini nerazdvojni sastavni deo svakog nau~nog saznawa, svakako je jedan od osnovnih elemenata metodologije nauke, ali ne i jedini. 3

Ibid., str. 19-20.

12

Metoda je, naravno, bitan sastavni deo nauke. Nauka neprekidno teì sticawu novih znawa, novih istina o svetu, a to ne moè posti}i bez odre|enih istraìva~kih postupaka, tj. bez metode. U tom smislu, slobodno se moè re}i da shvatawa o metodi ulaze ne samo u va`ne elemente osnovnog pojma nauke uop{te, ve} i svake pojedina~ne nauke, tako da se izvesne nauke ‡ koje prou~avaju iste delove stvarnosti ‡ mogu najboqe razlikovati po svojim razli~itim metodama istraìvawa. Te metode su, naravno, najuè povezane sa istraìva~kim zadacima ili saznajnim ciqevima odre|ene nauke. Recimo, mi{qewe prou~avaju i psihologija i logika, ali se tu ciqevi i metode ~esto me|usobno iskqu~uju, a negde mogu i da se prepli}u. Uverqiv primer za ilustraciju ovoga stava navodi profesor Mili}: odnos izme|u op{te sociologije i op{te istorije. "Dobro je poznato da se mnoge dru{tvene pojave ne mogu temeqitije sociolo{ki ispitati bez najte{weg oslawawa na rezultate i postupke istorijskih nauka. U tu grupu pojava spadaju, pre svega, sve one pojave u ~ijem prou~avawu je neophodno da se ispitaju duì procesi dru{tvenog razvoja i dru{tvenih kretawa. Istraìva~ki zadaci ove vrste ne mogu se re{iti bez oslawawa na istorijske podatke i istorijski istraìva~ki postupak. Ima, me|utim, drugih pojava u dru{tvenom ìvotu koje je najcelishodnije ispitivati u savremenim uslovima... Prirodno je da se postupci koji se mogu i moraju primeniti kad se ispituje dru{tveni ìvot u savremenim uslovima znatno razlikuju od postupaka pomo}u kojih se na osnovu odre|enih istorijskih izvora nastoji da rekonstrui{e neki raniji period i neki problem u wemu..."4 Karakteristi~no je, tako|e, da se gledi{ta nau~nika u odre|enoj nauci sve vi{e slaù u pogledu metoda wihove nauke ukoliko je ta nauka na vi{em stupwu razvoja i egzaktnosti, kao {to, uostalom, imaju i ujedna~enija teorijska shvatawa. U po~etnim fazama razvoja neke nauke, me|utim, ~esto se doga|a (a) da se prenose razne metode iz drugih nauka i (b) da se tokom istraìvawa nekih posebnih problema preveliki naglasak stavqa na metodu koja se koristi u istraìvawu tih problema, pa se onda ponekad ta metoda neopravdano izjedna~ava sa op{tom metodom te nauke. Sli~no se moè dogoditi i doga|alo se na vi{em nivou ‡ metoda pojedine nauke, naj~e{}e one koja je trenutno u fazi punoga uspona, neopravdano se poistove}ivala sa op{tom metodom nauke, pa se nametnula kao jedina ispravna metoda za sve nauke. To je, recimo, bio slu~aj sa predstavnicima logi~kog pozitivizma, koji su, posebno u prvoj fazi razvoja ove {kole, poku{avali da metode fizike i matematike nametnu kao jedine ispravne za sve ostalo saznawe koje pretenduje da se nazove nau~nim. 4

Ibid., str. 12-13.

13

Ali, budu}i da se metodologija ne svodi na nauku o metodi, neki osnovni sadràji koji uz to spadaju u metodologiju nauke bili bi: kriti~ka analiza osnovnih logi~ko-teorijskosaznajnih pojmova koje nauka upotrebqava pri obja{wavawu stvarnosti (nau~ni problemi i nau~ne ~iwenice, korelacije, uzro~nost, hipoteza, teorija, zakon, nau~no predvi|awe, determinizam i verovatno}a, a posebno nau~ni sistem, tj. na~in na koji su ure|ena trenutno vaè}a nau~na znawa, {to moè imati kako podsticajni, tako i obratni, usporavaju}i uticaj na razvoj nau~nog saznawa), kao i kriti~ka analiza nau~ne tehnike (u tu nau~nu tehniku spadaju: posmatrawe, eksperiment, klasifikacija, merewe, intervju i anketa, analiza sadràja, statisti~ke metode itd.) i, najzad, pitawa strategije i organizacije nauke (politike optimalnog razvoja nauke). Ako ovako shvatimo predmet metodologije nauke, tj. ako imamo u vidu svu raznovrsnost pomenutog sadràja koji predstavqa predmet ove discipline, odmah }e nam biti jasno da je jo{ jedno drugo shvatawe metodologije nauke (pored svo|ewa metodologije na nauku o metodi) koje nalazimo kod nekih autora tako|e jednostrano i neispravno. Ovako sagledan pojam metodologije baca novo svetlo i na ono ve} pomenuto gledi{te da je metodologija nauke "primewena logika" i ni{ta vi{e. Ovo shvatawe nastaje zapravo paralelno sa suàvawem metodologije nauke na istraìvawe nau~ne metode. Istovremeno, ovde je pojam logike suèn na ~istu formalnu logiku, koja ne ulazi ni u kakve sadrìnske probleme niti u pitawa istinitosti saznawa. Me|utim, to je samo jedna od mogu}ih i ponekad zastupanih koncepcija logike, a ima zna~ajnih autora koji su, razume se, logiku shvatili znatno {ire i sadràjnije. Teorija metodologije kao primewene logike zna~i u stvari vra}awe na tezu da postoji zapravo samo logika, dodu{e u dva svoja vida: (a) kao teorija i (b) kao metoda, a to je tek wen drugi deo. Stvar izgleda vrlo jednostavna: logi~ki zakoni se preobraàvaju u metodolo{ke principe. Ovde je, me|utim, zaboravqeno jedino to da su logi~ki zakoni samo jedan od izvora tek jednoga dela metodologije i da je za razvijawe metodolo{ke misli od daleko ve}eg zna~aja izu~avawe konkretne nau~ne prakse i istorije nauke. No, trebalo bi malo rasvetliti jo{ jednu terminolo{ku nepreciznost, koja se javqa u posledwoj, tre}oj fazi razvoja na podru~ju metodologije nauke i koja se prime}uje kroz mnoge tekstove vezane za problematiku metodologije nauke, a to je nerazlikovawe metodologije i filozofije nauke. Zamena ovih termina sasvim je uobi~ajena na anglo-ameri~kom jezi~kom podru~ju, i ne samo na wemu. Pri tom se vrlo ~esto radije koristi termin "filozofija nauke", pa se termin "metodologija nauke" potiskuje iz upotrebe. Po mome mi{qewu, tu je naj~e{}e re~ o nerazlikovawu, tj. me{awu i zajedni~kom raspravqawu o problemima dvaju podru~ja me|u kojima, razume se, nema nikakvih odse~nih razgrani~avawa, ali gde je mogu}no jasno razdvojiti teì{ta interesovawa. 14

Najkra}e re~eno, metodologija nauke nam pruà odre|eno (uobli~eno i u koherentnu celinu razvijeno) gledi{te o napred ve} spomenutim osnovnim elementima koji ulaze u sadràj metodologije; filozofija nauke, sa svoje strane, ispituje u prvom redu razli~ite op{tefilozofske orijentacije u pogledu ciqeva ili metoda nau~nog saznawa. Ovi pravci se u metodologiji reflektuju kao pozitivisti~ki pristupi (konvencionalizam, aksiomatsko-deduktivni, jezi~koanaliti~ki ili funkcionalisti~ki prilaz), odnosno razli~iti oblici realisti~ke pozicije (fenomenolo{ki, induktivisti~ki ili hipoteti~ko-deduktivisti~ki pristup).* *

*

*

Da vidimo sada, u najkra}im crtama, mogu li i, ako mogu, kakve mogu biti koristi za nau~nu praksu od razvijawa metodolo{kih saznawa o nauci, tj. u ~emu je zna~aj izu~avawa metodologije. Ima i takvih pojedinaca koji iznose mi{qewe da ulaèwe u analizu nekih pojmova i metoda nauke zapravo samo komplikuje i ~ini neodre|enim ono {to je ina~e u nau~noj praksi jasno i {to se sámo od sebe usavr{ava u procesu nau~nog istraìvawa. Drugim re~ima, oni zastupaju stanovi{te da nauci uop{te nije potrebno razvijawe metodolo{kih saznawa o samoj sebi. Ovo gledi{te se, me|utim, ne podudara sa iskustvima velikih nau~nika i metodologa ‡ nau~na praksa je vrlo neizvesna i konfuzna bez odre|ene svesti ili teorije o sebi. Te teorije mogu biti razli~ite, ali svaka racionalna rekonstrukcija nau~noistraìva~kog procesa moè samo razjasniti i olak{ati nau~nu praksu. Nau~nici, u stvari, svesno ili nesvesno, uvek poseduju odre|ene stavove iz oblasti metodologije nauke, pa bi zahtev za objektivno{}u nauke nalagao da ih ekspliciraju. Protiv pomenutog gledi{ta da izu~avawe metodologije moè ~ak da bude {tetno govori jo{ jedna ~iwenica: najboqa dela iz oblasti metodologije i filozofije nauke od trajnijeg su interesa nego drugi nau~ni spisi. Klasici u ovoj oblasti (recimo, Aristotel, Bekon, Dekart, Hjuel ili Poenkare) ne samo da se po{tuju, ve} se uz to jo{ i dan-danas {iroko prou~avaju. Vaqa, naravno, priznati da, kao {to moè da se zloupotrebi sama nauka, tako moè i metodologija nauke. Za osudu bi bio, recimo, svaki fizi~ar koji razmi{qa nad nekim metodolo{kim finesama onda kada treba da traì neki propust u aparatu kojim se sluì. Fizika je, naime, uvek ne{to vi{e od popravqawa ure|aja, a nau~nici nisu samo mehani~ari. ‡ [iroko govore}i, opipqivi proizvod bilo kakvog nau~nog istraìvawa jeste ili stvarawe nekog instrumenta, ili pisawe saop*

〈O ovoj temi prof. Novakovi} {ire raspravqa u ~lanku "Metodologija i filozofija nauke", Theoria, god. XXXIV, br. 2, Beograd, 1991, str. 69-73; pre{tampano u: Filozofija, metod i razvoj nau~nog saznawa. Izabrani spisi, kw. 2, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2002.〉

15

{tewa o rezultatima prou~avawa za odre|eno nau~no dru{tvo ili ~asopis, a ovaj drugi zadatak nau~nik }e sigurno ispuniti daleko kvalitetnije ukoliko se obu~io u logici i u metodologiji nauke. Engleski matemati~ar i filozof nauke Vitrou [G. J. Whitrow] smatra kako mnogi nau~nici odbijaju da tro{e vreme na prou~avawe metodologije nauke ne zato {to ne bi mislili da metodologija nauke pomaè u istraìvawu kriti~ke, a naro~ito samokriti~ke sposobnosti, niti zato {to bi poricali da metodologija moè da posluì studentu da shvati i ceni nau~no prilaèwe problemima, ve} zato {to smatraju da su filozofi prihvatili veoma preceweno shvatawe o predmetu koji se naziva "nau~na metodologija". Tragawe za nau~nom metodologijom kao za nekim ~arobnim kqu~i}em koji }e otvoriti sve tajne prirode izgleda da previ{e podse}a na tragawe za "kamenom mudrosti". Mada su nau~na otkri}a u stvari ~esto ~inili qudi bez ikakvog posebnog znawa iz logike ili metodologije nauke ‡ neka su otkri}a u~iwena ~ak nasuprot svakoj logici ‡ ima zna~ajnih primera gde su nau~na otkri}a bila plod logike i metodologije koja je stajala u tesnoj vezi sa naukom. Ajn{tajn je, na primer, smatrao da tada{we te{ko}e wegove nauke nagone fizi~ara da se uhvati uko{tac sa metodolo{kim i filozofskim problemima u mnogo ve}oj meri nego {to je to bio slu~aj sa ranijim nara{tajima fizi~ara. Tu zaista nema ni~eg neobi~nog, jer su metodolo{ka razmatrawa najpotrebnija ba{ u onim trenucima ili periodima kada se istraìva~ka praksa ili metoda neke nauke pokaè nedovoqno adekvatnom za daqe uspe{no re{avawe nau~nih problema. O istoj ovoj situaciji profesor Mili} kaè: "Intenzivna metodolo{ka misao je najpotrebnija upravo kada u nau~noj praksi iskrsnu ve}e te{ko}e, kada u woj nema racionalnog reda, kada postoje mnoga nera{~i{}ena neslagawa. Tada metodologija svojom kriti~kom analizom moè najvi{e da pomogne nauci... Retko kada je neki novi istraìva~ki postupak, ma koliko bio plodonosan, odmah dovoqno metodolo{ki prilago|en za prou~avawe razli~itih sadràja. Wegovo daqe razvijawe i prilago|avawe zahteva obimne metodolo{ke napore. Naro~ito sloèni zadaci ove vrste javqaju se prilikom preuzimawa nekog istraìva~kog postupka iz drugih nauka. Ako se novi istraìva~ki postupci ne podvrgnu svestranom metodolo{kom prou~avawu, te{ko je izbe}i wihovu neosnovanu apsolutizaciju i {ablonske primene, koje su karakteristi~ne crte metodolo{kog pomodarstva... u istraìva~koj praksi stalno iskrsavaju novi problemi koje treba metodolo{ki ispitati i sistematizovati nova iskustva."5 Drugi zna~ajan aspekt u kojem metodologija moè biti korisna u prakti~nom nau~nom istraìvawu jeste wen heuristi~ki karakter. ("Heuristika" kao re~ vodi poreklo od gr~ke re~i eØr…skw = nalazim, pronalazim, i zna~i ve{tinu pronalaèwa novih nau~nih ~iwenica i saznawa.) Jedan od osnovnih zadataka metodologije jeste, dakle, da upu5

Ibid., str. 15-16.

16

}uje nau~na istraìvawa onim pravcima koji najvi{e obe}avaju da }e dovesti do novih i korisnih znawa. Dekart, kao jedan od za~etnika moderne metodologije, suprotstavqaju}i se sholasti~kom shvatawu logike, isticao je da je metodologija ne samo ars demonstrandi, ve} i ars inveniendi. Logi~ki pozitivisti su poricali svaki heuristi~ki zna~aj metodologije, prebacuju}i celu tu problematiku u oblast psihologije, dok su za metodologiju rezervisali iskqu~ivo problematiku deduktivnog konstruisawa nau~nih sistema i wihovog empirijskog proveravawa. U novije vreme, me|utim, mnogi istaknuti teoreti~ari nau~nog saznawa (na primer, Tomas Kun ili Imre Lakato{) sa novim argumentima isti~u veliki heuristi~ki zna~aj metodologije nauke. Oni smatraju da se nau~no istraìvawe po pravilu odvija na osnovu i u okviru odre|enih nau~nih istraìva~kih programa (ili paradigmi), a napredak nauke se obezbe|uje zamewivawem tih istraìva~kih programa kada se mogu}nosti razvoja unutar jednog odre|enog programa iscrpu. Program se sastoji od metodolo{kih pravila: neka nam ukazuju na to koje puteve istraìvawa treba izbegavati (negativna heuristika), a druga koje staze treba slediti (pozitivna heuristika).6 Pri tom se nema u vidu neki istraìva~ki program koji bi se odnosio na svu nauku, ve} pre svega posebni istraìva~ki program, kao {to je, na primer, onaj poznat pod imenom "kartezijanska metafizika". Kartezijanska metafizika, a to zna~i mehanisti~ka teorija vasione ‡ prema kojoj je vasiona jedan ogroman satni mehanizam (i sistem vrtlogâ) sa silom gurawa kao jedinim uzrokom kretawa ‡ delovala je kao mo}an heuristi~ki princip. Taj princip je odvra}ao nau~nike od rada na teorijama ‡ kao {to je bila esencijalisti~ka verzija Wutnove teorije o delovawu na rastojawu ‡ koje nisu bile u skladu sa wim (negativna heuristika). Sa druge strane, kartezijanski istraìva~ki program podsticao je rad na pomo}nim hipotezama koje bi ga mogle spasti pred o~iglednim protivprimerima (pozitivna heuristika).7 No, i kada se prizna ovaj heuristi~ki zna~aj nau~nih istraìva~kih programa, ostaje pitawe samoga stvarala~kog akta kojim se dolazi do odre|enih nau~nih otkri}a i koji se ne moè normirati. Me|utim, u vezi sa ovim heuristi~kim dolazi do izraàja i tre}i aspekt korisnosti metodolo{kih istraìvawa. Naime, na metametodolo{kom planu mogu}no je ispitivati da li je jedan odre|eni nau~ni istraìva~ki program (sa svojim metodolo{kim pravilima i svojom negativnom i pozitivnom heuristikom) mawe ili vi{e podesan za re{avawe nekog nau~nog zadatka, i to pre svega sa stanovi{ta onih najop{tijih metodolo{kih pravila koja su postavqena za svu nauku. Tako se moè ispitivati 6

v. Lakatos, I., "Falsification and the Methodology of Scientific Research Programmes", in: Criticism and the Growth of Knowledge, Amsterdam, 1974, p. 132. 〈u prevodu: Lakato{ i Masgrejv (prir.), Kritika i rast saznawa, Plato, Beograd, 2003.〉 7

v. Ibid., pp. 132-133.

17

podesnost i plodnost, recimo, Poperovog pravila: "Smi{qaj takve pretpostavke koje }e imati ve}i empirijski sadràj od onih koje su im prethodile!" ili antikonvencionalisti~kog pravila: "Priroda ne dopu{ta izuzetke". Vaqa naglasiti da, i pored velikog heuristi~kog zna~aja koji moè imati odre|eni nau~ni istraìva~ki program, odre|enu teoriju (koja, kako smo videli, moè da bude i metafizi~kog karaktera) ne treba poistove}ivati sa nau~nom metodom, mada iz svake teorije mogu da se izvedu odre|ene metodolo{ke norme. (Svaka logi~ka teorija se moè preformulisati u metodolo{ke norme, ali s sigurno ne}e ve te metode biti nau~ne.) Nau~na metoda uop{te je racionalna, kriti~ka metoda koja razvija sumwu do krajwih dopu{tenih granica. Time {to nikakvo znawe ne smatra pouzdanim i kona~nim nau~na metoda ~ini nauku naprednom. ‡ Treba tako|e praviti razliku izme|u nau~ne metode i obi~nog skepticizma. Sama odluka da se u sve sumwa nije delotvorna i ne omogu}uje napredovawe. U nauci, me|utim, iako se na~elno ni{ta ne izuzima od mogu}nosti da se dovede u sumwu, u jednom odre|enom trenutku sumwa se samo u odre|enu nau~nu tezu, iz koje se onda naj~e{}e dedukuju posledice koje se empirijski proveravaju, ili se ispituje koliko je ona u skladu sa celinom prihva}enog znawa, pa se ta teza odbacuje ili daqe zadràva, i tako onda redom.8 I najzad, ~etvrti aspekt mogu}ne koristi od istraìvawa u oblasti metodologije nauke odnosi se na rezultate prilikom odre|ivawa strategijskih ciqeva nauke u odre|enom konkretnom trenutku wenoga razvoja, kao i na weno optimalno organizovawe da bi se ti ciqevi ostvarili. Na ovaj aspekt ukazuje i profesor Mili}, koji isti~e da se, po analogiji sa strategijom uop{te, i nau~na strategija sastoji u postavqawu nekih kqu~nih, osnovnih ciqeva nau~ne delatnosti, ~ije ostvarivawe zahteva dugotrajniji period i ozna~ava osnovnu usmerenost nau~nih istraìvawa. Pored utvr|ivawa ciqeva, u strategiju spada i razmatrawe najsvrsishodnijih puteva i sredstava za wihovo postizawe; u tom okviru, kao poseban zadatak se isti~e razmatrawe najpogodnijih organizacionih oblika, u kojima se o~ekuje da }e nau~na delatnost uspeti da te ciqeve najverovatnije i u najve}oj meri ostvari. Pri tome nema sumwe da nau~na strategija nastaje pod sna`nim uticajem izvesnih dru{tvenih potreba i onih dru{tvenih grupa koje u datom trenutku u odre|enom socijalnom sistemu raspolaù najve}om dru{tvenom mo}i i najve}im uticajem na nauku. Ali, premda u osnovi razvijawa svake nau~ne strategije leè prakti~ni momenti, bilo bi pogre{no i zna~ilo bi zastupawe vulgarnog prakticizma ako bi se u strategijske ciqeve nauke ukqu~ili jedino neposredni prakti~ni zadaci, u ~ijem re{avawu primena nau~nih saznawa treba da pomogne dru{tvenoj praksi. Ba{ radi borbe protiv prakticizma svako perspektivno razmatrawe 8

O obja{wavawu i interpretaciji teorija v. Lakatos, I., Ibid., p. 129.

18

nau~ne strategije treba da se odvija u okvirima metodologije nauke kako bi se obezbedio skladan razvoj nauke u celini. Jer, ako se nauka samo eksploati{e, ako se iskqu~ivo primewuju wena saznawa, nauka vrlo brzo po~iwe da stagnira, da zaostaje za potrebama, i, zbog toga {to se sama ne razvija, ne moè ni da daje neke {ire rezultate. Prema tome, pored ciqeva koji se odnose na prakti~nu primenu, u svakoj razumnoj nau~noj strategiji moraju postojati i teorijski ciqevi, zasnovani na metodolo{koj proceni imanentnih pravaca razvoja nau~nog saznawa, da se ne bi onemogu}io normalan razvoj nauke.9 Direktna korist koju nau~nici mogu imati od nau~ne strategije sastoji se u tome da im olak{ava i ~ini efikasnijim wihova konkretna istraìvawa. *

* *

Oko zadataka metodologije nauke s obzirom na logi~ko-teorijskosaznajni ili tehni~ki aspekt ve}ina metodologa nauke se slaè, me|utim, to nije slu~aj i kada je re~ o strategijskom i organizacijskom aspektu. Odre|uju}i strategiju nau~nog razvoja metodologija zapravo stvara {to je mogu}e racionalnije projekcije razvoja nauke u budu}nosti. Pri tom, treba biti svestan da su ovde te mogu}nosti, kao u svim futurolo{kim poduhvatima, dosta ograni~ene. Nekoliko je osnovnih razloga za to: (a) vizije budu}eg razvoja nauke nikada nisu i ne mogu ni biti ~isto objektivnog karaktera, s obzirom da se s pretpostavkama o onome {to bi se objektivno moglo o~ekivati da se dogodi me{aju i na{e vrednosne pretpostavke o onome {to bismo mi zapravo èleli da se dogodi; (b) kao {to je jedan od najo{trijih kriti~ara pozitivisti~kog shvatawa nauke Karl Poper istakao pre vi{e od tri decenije ‡ na tok qudske istorije sna`no uti~e rast nau~nog saznawa; me|utim, mi nismo u stawu da racionalnim ili nau~nim metodama predvidimo budu}i rast nau~nog saznawa (ne moèmo nau~nim metodama da predvidimo svoje sopstvene budu}e nau~ne rezultate; takvi poku{aji mogu doneti rezultat samo po{to se doga|aj ve} odigrao, kada je za predvi|awe isuvi{e dockan); prema tome, mi nismo u stawu u pravom smislu re~i da predvidimo budu}i tok na{e istorije;10 (v) zbog nedovoqne egzaktnosti samih zakona razvoja dru{tva moè do}i i do te{ko predvidqivih zna~ajnih dru{tvenih (politi~kih i ekonomskih) promena, pa onda i izmena u osnovnim ciqevima koje dru{tvo sebi zadaje, {to tako|e moè da dovede do sasvim neo~ekivanih posledica u pogledu strategije budu}eg razvoja nauke. U svakom slu~aju meto9

v. Mili}, V., Sociolo{ki metod, str. 29.

10

v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge and Kegan Paul, 1957, pp. V-VI 〈u prevodu na srpski pod naslovom Beda istoricizma, u: Gligorov, V. (prir.), Kritika kolektivizma. Liberalna misao o socijalizmu, Beograd, "Filip Vi{wi}", 1988, str. 145-248. 〉

19

dologija moè dosta da u~ini u pogledu procewivawa realisti~nosti onih ciqeva koje dru{tvo u bilo kojem trenutku postavqa pred nauku. Za ovim se naro~ito ose}a potreba u najnovije vreme, po{to odre|ivawe ciqeva nau~nih istraìvawa sve vi{e ulazi u nadle`nost qudi koji su izvan nauke, ali koji raspolaù nov~anim sredstvima. Tako se i kriterijumi zna~ajnosti odre|enih istraìvawa preme{taju iz nauke u vannau~ne oblasti. [to se ti~e samoga nau~nog saznawa, ako je re~ o fundamentalnim otkri}ima i novim su{tinskim prodorima nau~ne misli, koji sa sobom obi~no nose revolucionarne promene u celokupnom napretku nauke, wegov budu}i razvoj se ne moè predvideti. To je ono {to je zaista neuhvatqivo. U tom smislu Derek de Sola Prajs odli~no prime}uje: "Izgleda malo neobi~no, ali ~ovek skoro ni{ta nije u stawu da u~ini u smislu ubrzavawa ili usporavawa nastajawa znawa, ili wegovog usmeravawa u nekom èqenom pravcu. Plodovi drveta znawa imaju obi~aj da sazrevaju onda kada to wima odgovara." 11 ‡ Da je sve to zaista tako, dovoqno je da se podsetimo na ~iwenicu da pre 30-40 godina niko nije predvideo takva otkri}a kao {to su ra~unari ili atomska fisija. Ali, pojam nau~nog znawa je toliko {irok da obuhvata i takve aspekte gde su predvi|awa mogu}na: naime, ako je nau~na zajednica usredsredila svoje istraìva~ke napore na odre|enu oblast, onda se, ve} prema vrsti te oblasti, ponekad moè predvideti sa odre|enom verovatno}om da }e u toj oblasti do}i do nekog novog otkri}a. Ili, jo{ povoqniji slu~aj: ako se u nauci afirmisala neka nova zna~ajna op{ta teorija, onda se moè predvideti da }e, u poku{ajima daqega razvijawa te teorije i pronalaèwa wenih posledica u posebnijim oblastima do}i do niza specifi~nih otkri}a u nekim uìm podru~jima. Dakle, u odre|enom smislu je mogu}no odre|ivawe strategije budu}eg razvoja nauke, ali bi trebalo preporu~iti kako maksimalnu elasti~nost, tako i nazna~avawe nekoliko alternativnih mogu}nosti. [tavi{e, vizije budu}eg razvoja nauke mogu biti i potrebne i korisne ako se ima u vidu da one mogu podsta}i mi{qewe dru{tveno najuticajnijih, da mogu otvoriti poglede svih onih koji donose odluke prema novih horizontima, odnosno mogu im pomo}i da sagledaju svu sloènost procesa razvoja nauke. [ta se sve podrazumeva pod organizacionim aspektom, najjasnije je formulisao \uro [u{wi}, koji kaè: "Pod organizacijskim aspektima nau~ne metode podrazumevamo najoptimalnije organizacione forme nau~nog rada, optimalne forme komunikacije me|u nau~nicima, optimalne forme za obrazovawe mladog nau~nog kadra, individualnu i kolektivnu produktivnost nau~nika itd."12 Pored toga, kad je re~ o spoqnim uticajima na nau~no saznawe, sa ~ime se metodologija susre}e naro~ito na ovome podru~ju odre|ivawa strategije razvoja nauke, treba podsetiti i na to da se uticaj dru{tve11 12

Price, D. de Solla, Science since Babylon, Yale University Press, New Haven, 1967, p. 129. [u{wi}, \., Kritika sociolo{ke metode, Gradina, Ni{, 1973, str. 29.

20

ne ideologije i op{tih ciqeva i planova razvoja dru{tva na nau~no istraìvawe ispoqava u razli~itom stepenu u raznim vrstama nauka. U oblasti dru{tvenih nauka taj uticaj je daleko neposredniji negoli u oblasti prirodnih ili medicinskih nauka, znatno je uo~qiviji u razvojnim nau~nim istraìvawima i u primewenim istraìvawima negoli u onim fundamentalnim itd. ‡ Uticaj spoqnih ~inilaca na razvoj nauke moè biti i pozitivan, ali isto tako moè da bude negativan, ukoliko uti~e na smawivawe objektivnosti nau~nog istraìvawa ili ga na silu usmerava u onim pravcima koji nisu u skladu sa unutra{wom logikom razvoja saznawa u odre|enoj nauci. Ina~e, uop{te uzev{i, uticaji teorijskih, metodolo{kih i strategijskih elemenata u nauci uzajamni su i ~esto veoma izukr{tani. "Nekad postavqawe jednog ciqa i davawe velikih sredstava da bi se on u odre|enom roku ostvario moè znatno da ubrza razvoj teorijske misli i metodolo{kog iskustva na odre|enom podru~ju. U drugim prilikama neko novo ~isto teorijsko re{ewe predstavqa osnovu za naglo pro{irewe ili stvarawe novih oblika primene nau~nih saznawa. Strategijsko usmeravawe nauke prema tim teorijskim problemima moè, dakle, imati naj{iru posrednu prakti~nu vrednost. Napokon, neka nova metodolo{ka dostignu}a mogu tako|e da se vrlo pozitivno odraze i u teorijskim i u primewenim istraìvawima."13 Iz svih ovih razmatrawa moè se zakqu~iti da je metodologija istovremeno i normativna i kriti~ka nauka, da ona istovremeno kritikuje i konstitui{e nau~no istraìvawe, da jednovremeno kritikuje i propisuje nau~ne metode. Takav karakter metodologije omogu}uje joj da se i ona ‡ kao i sama nauka ‡ svestrano razvija. Metodologija se odnosi samo na teorijsku nauku (a ne i na primewenu i razvojnu), jer samo u woj imamo proces nastajawa novog znawa, zamewivawa starog znawa novim. Metodologija prou~ava metode dolaèwa do novog znawa, postavqawa hipoteza, ali tako|e i wihovog proveravawa, prihvatawa ili odbacivawa, wihovog smewivawa. Ako se ovaj aspekt metodologije ima na umu, onda je sasvim razumqivo da poznavawe metodologije moè da doprinese stvarawu optimalnih uslova (uz uklawawe raznih prepreka i smetwi) za brzi razvoj nau~nog saznawa. Wen je doprinos i u analizirawu svih elemenata strukture nau~nog istraìvawa, {to moè da doprinese jasnijem i preciznijem izve{tavawu o postignutim nau~nim rezultatima. Materijal koji leì u osnovi metodolo{kih razmatrawa poti~e iz istorije nauke i konkretne savremene nau~ne prakse (ali, istorije nauke kao intelektualne istorije, a ne kao puke istoriografije). U tom smislu vaì Lakato{evo geslo da je metodologija nauke bez istorije nauke prazna, a istorija nauke bez metodologije nauke slepa.* 13

v. Mili}, V., Sociolo{ki metod, str. 30-31.

*

〈O zna~aju istorije nauke za metodologiju v. ~lanak prof. Novakovi}a "Savremena metodologija i istorija misli o nauci", Filozofska istraìvawa, god. VI, br. 18, 1986, sv. 3, str. 695-702; pre{tampano u: Filozofija, metod i razvoj nau~nog saznawa...〉

21

FILOZOFIJA NAUKE

Filozofija nauke ima vi{e razli~itih aspekata, s obzirom da moè biti, odnosno da ima vi{e mogu}ih dodirnih ta~aka izme|u filozofije i nauke. Najpre }emo pobliè razjasniti aspekt koji se zapravo naj~e{}e podrazumeva kada se danas upotrebqava ovaj termin, a to bi bilo ono zna~ewe ovoga termina koje ga, najgrubqe re~eno, odre|uje kao posebnu oblast teorije saznawa koja se bavi iskqu~ivo nau~nim saznawem, mada ga ne svodi samo na to. Pri tome, naglasak moè biti na deskriptivnom ili na normativnom pristupu saznawu. Pre svega, treba precizirati odnose filozofije nauke sa najsrodnijim filozofskim disciplinama, a to su teorija saznawa, s jedne, i metodologija nauke, sa druge strane. Ako bismo sada teoriju saznawa najgrubqe odredili kao filozofsku disciplinu koja ispituje mogu}nost, izvore, nastanak, razvoj, prirodu i granice qudskog saznawa u celini, onda bi, opet vrlo grubo re~eno (u smislu da se teì{te pa`we upravqa na to, mada se celina problematike time ne iscrpquje), poseban deo teorije saznawa koji se bavi nau~nim saznawem predstavqao filozofiju nauke. Ovo treba imati sadrìnski na pameti stoga da nas ne bi zbunile dosta raznolike navike u vezi sa upotrebom raznih filozofskih termina koji su u vezi sa predmetom o kojem govorimo. Naime, u razli~itim evropskim filozofskim tradicijama ustalile su se dosta razli~ite navike kada je u pitawu upotreba mnogih, ponekad i kqu~nih termina, ali ovde }emo dati samo nekoliko napomena. Naime, u nema~koj filozofskoj tradiciji pravi se razlika izme|u teorije saznawa (Erkenntnistheorie), filozofije ili metodologije nauke (Wissenschaftslehre) i metodologije kao dêla logike (Methodenlehre). Dakle, filozofija nauke se ne razlikuje od metodologije nauke, ali postoji i ona metodologija koja je deo logike. U francuskoj filozofskoj tradiciji postoji razlika izme|u teorije saznawa (Théorie de la conaissance), filozofije nauke (Philosophie des sciences) i metodologije (Méthodologie) kao dêla logike, ali posebno i u smislu metodologije nauke. Metodologija nauke je ovde shva}ena kao odvojena od filozofije nauke, ali unekoliko i kao deo logike. U engleskoj filozofskoj tradiciji postoji razlika izme|u teorije saznawa (theory of knowledge), filozofije nauke (philosophy of 22

science) i metodologije (methodology) u smislu metodologije nauke. Prema tome, filozofija nauke naj~e{}e ukqu~uje i metodologiju nauke. Kada se pa`qivije pogledaju ovi nazivi, nema velike zbrke, osim u pogledu poimawa metodologije, koje je razli~ito, i {to onda kod Nemaca ukqu~uje odre|eno izjedna~avawe izme|u filozofije i metodologije nauke. Najve}a zbrka nastaje kada je u pitawu upotreba internacionalnih termina gnoseologija (gnwsiς ‡ saznawe) i epistemologija (™pist»mh ‡ znawe), po{to se tu ne obaziru svi na etimolo{ko zna~ewe ovih re~i. Nemci prakti~no ne upotrebqavaju re~ "gnoseologija", a pod epistemologijom podrazumevaju i filozofiju i metodologiju nauke. Francuzi pod gnoseologijom podrazumevaju op{tu teoriju saznawa, a pod epistemologijom filozofiju nauke. Englezi, me|utim, pod gnoseologijom podrazumevaju sistematsku analizu pojmova kojima tuma~imo svet (i ontolo{ke vrednosti ~ina saznawa), a pod epistemologijom op{tu teoriju saznawa. No, ako smo shvatili razliku izme|u teorije saznawa uop{te i filozofije nauke, s tim {to tu o~igledno mora dolaziti do delimi~nog preklapawa sadràja, sada treba da se pozabavimo jo{ va`nijim i delikatnijim odnosom ili razlikovawem, onim izme|u filozofije nauke i metodologije nauke. Naime, ako smo imali dobre razloge da izdvojimo metodologiju iz logike (mada, videli smo, u nekim filozofskim tradicijama odvajawe metodologije od logike jo{ nije izvr{eno, ili bar ne u potpunosti), imamo li mogu}nosti i dobrih razloga da odvajamo filozofiju nauke od metodologije nauke, koje jasno i eksplicitno ne razgrani~avaju ni nema~ka ni engleska jezi~ka tradicija? Na anglo-ameri~kom jezi~kom podru~ju naj~e{}e se preferira termin "filozofija nauke", pa se termin "metodologija nauke" postepeno gubi iz upotrebe. Osnovna razlika izme|u metodologije i filozofije nauke bila bi u tome {to se metodologija nauke bavi kriti~kim ispitivawem nau~nog saznawa (metodâ dolaèwa do nau~nih teorija, wihovog proveravawa i opravdavawa), ali ne samo metoda ve} i osnovnih logi~kih i teorijskosaznajnih pojmova koje nauka koristi (problemi, ~iwenice, obja{wewe, predvi|awe, uzro~nost, zakonitost, hipoteza i teorija, model, sistem), kao i onoga {to spada u tehni~ke postupke kojima se nauka sluì (posmatrawe, eksperiment, merewe, intervju i anketa, statisti~ke metode itd). Filozofija nauke, me|utim, teì{te interesovawa stavqa na kriti~ku diskusiju razli~itih op{tefilozofskih usmerewa koja se javqaju u prilazu ciqevima nau~nog saznawa (konvencionalizam ili instrumentalizam, esencijalizam ili kriti~ki esencijalizam), zatim u odre|ivawu osnovnog teorijskosaznajnog pristupa (empirizam, racionalizam, kriti~ki racionalizam i iracionalizam), ili pak u prilazu metodi nau~nog saznawa, subjektivisti~kom ili objekti23

visti~kom (aksiomatsko-deduktivni, fenomenolo{ki, semanti~ki, hipoteti~ko-deduktivni ‡ induktivisti~ki ili antiinduktivisti~ki, ili istorijsko-dijalekti~ki pristup, koji insistira na saglédawu organskih celina i unutra{wih zakonitosti wihovog nastajawa). ‡ Sem toga, za razliku od metodologije, filozofija nauke ulazi u neke specifi~ne filozofske probleme nau~nog saznawa (kojima se metodologija po pravilu ne bavi), kao {to su, na primer, problem empirijske osnove nau~nog saznawa, problem nau~ne objektivnosti, problem jednostavnosti nau~nog saznawa, problem razgrani~avawa nau~nog od drugih vrsta znawa, problem filozofskih i vrednosnih pretpostavki nauke, problem odnosa nauke prema vrednostima, problem nastanka i razvoja nau~nog saznawa u celini, kao i razli~iti filozofski problemi pojedinih nauka. Ovde je svakako na mestu i jedna istorijska napomena: filozofija nauke kao nova filozofska disciplina nastala je na Zapadu po~etkom ovog veka, a od tridesetih godina naglo je izbila u prvi plan filozofskog interesovawa pre svega u Velikoj Britaniji i u Sjediwenim Ameri~kim Dràvama. Naravno, ne treba pomisliti da se o problemima kojima se sada bavi filozofija nauke nije raspravqalo me|u filozofima i pre toga, u drugim {irim ili uìm okvirima, po~ev{i od Aristotela, preko Galileja, Wutna, Loka i Hjuma do Kanta i ve}eg broja filozofa i nau~nika XIX veka (Xon Her{el, Vilijam Hjuel, Xon Stjuart Mil, Ogist Kont, Ernst Mah, ârls Sanders Pers, Anri Poenkare). U stvari, kao {to znamo, sve do dana{wih vremena bilo je sasvim prirodno posmatrati filozofiju i nauke kao jednu jedinstvenu i nedeqivu celinu. Kroz ~itav taj period pojedine nauke su nastajale i razvijale se u krilu filozofije, da bi tek u XIX veku stekle relativnu samostalnost. Tada je tek stvoren termin "nau~nik", po{to ga pre toga nije bilo, a svi koji su se bavili naukom nazivali su se filozofima. Na po~etku uspona modernih prirodnih nauka bilo je sasvim normalno da se qudi koje bismo danas zvali nau~nicima u svojim raspravama bave i filozofskim pitawima, kao i da se "~isti filozofi" zaokupqaju problemima nau~nog saznawa i raspravqaju o metodama koje bi bile najpogodnije za ono {to se danas naziva nau~nim istraìvawima. Naime, i nauka je, kao jedan logi~ki ure|en sistem obja{wewa pojava u jednoj oblasti iskustva koji putem kriti~kog teorijskog i prakti~nog proveravawa teì objektivnoj istinitosti, dobila puni zamah i {irinu razvoja tek u drugoj polovini XIX i po~etkom na{ega veka. Nauka se sve vi{e upojediwavala i bar naizgled, ili makar povr{no gledaju}i, sasvim se oslobodila ispod okriqa filozofije, kako u pogledu smera, tako isto i u pogledu metoda svojih istraìvawa. No, da to nije ba{ tako, ispoqava se najo~iglednije u razdobqima krupnijih preokreta i uzbu|ewa u nauci. Naime, i najrazvijenije nauke dolaze u ta24

kav poloàj da im je ‡ u svrhe obezbe|ivawa sopstvenog daqeg napretka ‡ neophodno da zalaze u razmatrawa filozofske prirode. Tako su, na primer, neka najrevolucionarnija otkri}a fizike na{eg vremena, kao {to su teorija relativnosti i kvantna mehanika, dovele ovu nauku u takve pojmovne te{ko}e iz kojih jo{ nije uspela da se izbavi; isto tako, za dru{tvene nauke na{ega doba moè se re}i da preìvqavaju te{ku metodolo{ku krizu. Izgleda, zna~i, da u onim odsudnim trenucima ‡ kada su na izmaku mogu}nosti razvoja jedne nauke u okvirima postoje}eg sistema osnovnih metafizi~kih pretpostavki o stvarnosti ili vaè}ih metodolo{kih postupaka ‡ tada i nau~nici postaju posebno zainteresovani za filozofske probleme i obi~no se tada, u toj diskusiji na filozofskom nivou, otvaraju nove perspektive za razvoj doti~ne nauke. U tom smislu i Fridrih Vajsman (jedan od mla|ih ~lanova Be~koga kruga i poklonik Vitgen{tajna), na primer, pi{e: "Kad god nauka do|e do kriti~nog stupwa na kojem fundamentalni pojmovi postaju neizvesni i radi se na wihovom re{avawu, izbijaju sporovi ~udne vrste. Sama ~iwenica da u wima, bez obzira na razlike u temperamentu, pogledima itd. u~estvuju vode}i nau~nici, ose}aju}i se pozvanim da tako ~ine, trebalo bi da nas navede na razmi{qawe. A ono {to protagonisti u ovim sporovima otvoreno ili pre}utno poku{avaju da u~ine, jeste da svoje kolege nau~nike privuku svome sopstvenom na~inu mi{qewa; i u onom stepenu u kojem wihovi argumenti predstavqaju poku{aje izmene ~itavog intelektualnog stava, oni poprimaju filozofski karakter..."1 Prema tome, o~igledno je da se u trenucima koje spomiwe Vajsman vr{i odre|eno objediwavawe nau~nih i filozofskih interesa i interesovawa, i u takvim periodima filozofija moè da odigra zna~ajnu ulogu i da pomogne nauci, da deluje podsticajno na nauku da se usmerava na nove i plodne pravce istraìvawa. [tavi{e, moglo bi se re}i i to da savremeni brzi razvoj kako prirodnih, tako i dru{tvenih nauka danas name}e ve} i potrebu uspostavqawa nove i stalne ~vrste veze izme|u nauke i filozofije, koja se moè ostvariti kroz negovawe i produbqivawe istraìvawa na podru~ju filozofije nauke. Ne treba, naravno, pomisliti da nema nikakvih argumenata koji su isticani ili se mogu ista}i protiv zasnivawa filozofije nauke kao posebne discipline. Ne}e biti lo{e da ukratko nabrojimo osnovne argumente za i protiv filozofije nauke. Neke od wih je dosta dobro uo~io i britanski matemati~ar i filozof nauke Vitrou.

1

Waismann, F., "How I See Philosophy", in: Contemporary British Philosophy, III Series, London, 1956, p. 486. 〈u prevodu na srpski u zborniku Svest i saznawe , (prir.) Aleksandar Pavkovi}, Beograd, Nolit, 1980, str. 129.〉

25

S obzirom na svoju specifi~nu teìnu, tj. na teorijsku utemeqenost, argumenti protiv filozofije nauke mogli bi da budu navedeni slede}im redom: (1) Jedan od naj~e{}ih ali i najslabijih prigovora koji se upu}uju na ra~un filozofije nauke jeste opaska da ova oblast privla~i one koji su intelektualno nedozreli. Ovaj prigovor nije tako te{ko pobiti, jer bi, pre svega, onda ista zamerka mogla da se uputi i drugim grani~nim oblastima ili interdisciplinarnim studijama, kao da je, daleko bilo, takav karakter discipline predodre|en za intelektualno nedozrele; naprotiv! Sem toga, bilo bi zaista neumesno omalovaàvati prou~avawe nekoga predmeta zbog toga {to neki pojedinci me|u onima koji se bave tim istraìvawem mogu da se kvalifikuju kao nepodobne li~nosti, po{to toga prigovora ne bi bile po{te|ene, naravno, ni druge, pa ni "~iste" discipline. (2) Dosta ~esto se, isto tako, smatra da je tempo razvitka pojedinih nauka danas ve} tako dinami~an da nau~nici na{ega doba, za razliku od svojih kolega iz XIX ili mo`da jo{ i sa po~etka ovoga veka, ne mogu sebi dozvoliti taj "luksuz" da se odvajaju od specifi~nih pitawa svoje najuè oblasti kako bi svoju pa`wu upravili na neka {ira. Kao {to prime}uje Vitrou, mladim i briqantnim nau~nicima ‡ u ime wihovih sopstvenih karijera ‡ sve vi{e se savetuje da usredsrede pa`wu na uske oblasti; u posledwe vreme tu se vi{e ne poziva samo na li~ne ambicije, ve} se javqa i pritisak koji izaziva me|unarodno suparni{tvo, koje sve vi{e i vi{e uzima oblik tehnolo{kog takmi~ewa (pri ~emu se gubi iz vida gde leè osnove moderne tehnologije). Ovde je posredi jedna veoma jednostrana, prakticisti~ko-tehnolo{ka koncepcija nauke, koja teì jedino {to brèm i efikasnijem iskori{}avawu svih prakti~nih mogu}nosti koje pruàju pojedini teorijski dometi u nauci, a sasvim se zanemaruje istinsko nau~no stvarala{tvo, koje ide za tim da se teorijski dometi neprekidno prevazilaze, a kojega nema i nikad nije bilo bez odre|enih {irih uvida i pogleda. Nau~nici-tehnolozi ‡ za razliku od nau~nika-stvaralaca ‡ zaista ne moraju imati nikakve naro~ite "koristi" od filozofije nauke. (3) Ponekad se ~uje i prigovor da filozofija nauke, zalaze}i na odre|eni na~in i u izvesnom stepenu u problematiku metodologije nauke, zapravo samo komplikuje i ~ini neodre|enim ono {to je ina~e u nau~noj praksi jasno i {to se sámo od sebe usavr{ava u procesu konkretnog nau~nog istraìvawa. ‡ I doista, u nekim trenucima to moè izgledati tako: dok je u jednoj nauci sve "jasno" i dok je u pitawu samo wena prakti~na primena, dotle joj nisu potrebne ni metodologija ni filozofija nauke. No, kada stvari postanu nejasne, kada se nau~ne hipoteze ili teorije sukobe sa odre|enim te{ko}ama, kada treba stvarati nove 26

hipoteze, kada vaqa mewati nau~nu viziju sveta, nauka nema drugog oslonca osim filozofije. Ni metodologija ni filozofija nauke, razume se, nemaju pretenzija da sa pozicija nekakve "kraqice nauka" zapovedaju naukama {ta treba da ~ine, da ih nadziru i ure|uju, ve} jedino da eventualnom racionalnom rekonstrukcijom nau~nih postupaka i razmatrawem teorijskosaznajnih problema u nauci nau~nicima olak{aju rad i filozofskim vizijama podstaknu wihovo stvarala{tvo. (4) Sa filozofske ta~ke gledi{ta, ponekad se jo{ prebacuje i to da nema jasne granice izme|u teorije saznawa i filozofije nauke; pri tom se posebno ukazuje na ~iwenicu da se znatan deo rasprava i analiza u filozofiji nauke usredsre|uje na primere koji pre pripadaju ili svakodnevnom ìvotu ili najprostijim nau~nim istraìvawima, a ne jednoj razvijenoj teorijskoj nauci. Ova zamerka ima osnove utoliko {to izme|u teorije saznawa i filozofije nauke postoji delimi~no podudarawe. Naime, u filozofiji nauke zaista se raspravqa o nekim pitawima koja su teorijskosaznajne prirode; me|utim, o mnogim osnovnim pitawima op{te teorije saznawa u filozofiji nauke se ne raspravqa, kao {to i mnoga pitawa koja spadaju u domen filozofije nauke ne spadaju i u oblast teorije saznawa. ‡ U filozofiji nauke moèmo nai}i i na upravqawe na najjednostavnije primere, naj~e{}e tamo gde oni treba da posluè prosto kao brza i jasna ilustracija za neko teorijsko tvr|ewe. Nikako, me|utim, ne bi bilo ta~no tvrditi da filozofija nauke nije ulazila i da ne ulazi u pomne analize najsloènijih i najzamr{enijih problema savremene nauke. No, da vidimo razloge u prilog negovawu filozofije nauke kao posebne discipline: (1) Nau~nike-prakti~are, kao {to prime}uje Vitrou, moè pomalo i iznenaditi ~iwenica da sami, svesno ili nesvesno, uvek poseduju i odre|ene filozofske pretpostavke, pa ~ak i odre|enu implicitnu filozofiju nauke. Stvar je u tome {to ni onaj nau~nik koji hotimi~no zanemaruje filozofiju ne razmi{qa u mentalnom vakuumu; naprotiv, postoje svi uslovi da takav nau~nik, ako na to ne obrati pa`wu, postane, kako bi Vajthed formulisao, "`rtva slu~ajnih filozofskih predrasuda primqenih od vaspita~ice, u~iteqa ili teku}eg na~ina izraàvawa". (2) Najboqa dela iz filozofije nauke od trajnijeg su interesa negoli ~isto nau~ni spisi. Filozofska dela Poenkarea, na primer, jo{ se mnogo ~itaju, dok to nije slu~aj sa wegovim matemati~kim spisima; {tavi{e, svi su izgledi da }e ova razlika vremenom biti jo{ nagla{enija. Bez obzira na to {to su mnogi skloni da ironi~no primete kako filozofi nauke mogu da se ozna~e kao qudi koji se prepiru dok drugi 27

grade i stvaraju, sigurno je da o svakome od wih moèmo re}i ono {to se britanski kwièvnik Hilari Belon nadao da }e biti re~eno o wemu kad umre: "Wegovi su gresi jarko crveni, ali se wegove kwige ~itaju". (3) Pored toga {to filozofija nauke, razumqivo, kao i ma koja druga disciplina, ima pravo da bude izu~avana radi sebe same od strane onih koji èle da se u woj specijalizuju, prou~avawe filozofije nauke moè biti mo}na protivteà u odnosu (a) na tendenciju da se nauka od vizije sveta pretvori u slepi automatizovani instrument, (b) na jaku te`wu koja se pokazuje u savremenoj nauci u pravcu sve ve}e nepoèqne specijalizacije, ili najzad, (v) na gubqewe (filozofskog) razumevawa za dubqi op{te~ove~anski ili humanisti~ki smisao nau~nog znawa. Filozofija nauke se, dakle, bori protiv tri najopasnije tendencije koje se ispoqavaju u sada{wem razvoju nauke. Ona se bori (a) protiv toga da se iz nauke potisne ili sasvim iskqu~i autenti~no stvarala{tvo i da zavlada wena ~isto tehnolo{ka primena; odnosno, da nau~na tragawa izgube skoro svaki pe~at individualnosti (nau~ni radnici se podre|uju timskim istraìva~kim programima), a nauka se od hodo~a{}a pretvara u obi~nu hajku za plenom, za neposrednom kori{}u. Filozofija nauke se (b) suprotstavqa i samim svojim postojawem unekoliko neutralizuje sna`ne tendencije odlaèwa u krajnost u pogledu cepawa nauke; svesna neizbe`nosti odre|enog stepena specijalizacije, ona istovremeno teì stvarawu sinteze, procesa ukr{tawa tokova i uzajamnog oplo|avawa izme|u razli~itih nauka. Najzad, filozofija nauke se opire (v) nedostatku ose}awa za fundamentalni doprinos koji nauka moè da u~ini za zadovoqavawe na{ih zajedni~kih qudskih potreba; sve rasprostrawenijem zaboravu da se upitamo kuda nas vodi i kakav smisao ima kori{}ewe izvesnih nau~nih dostignu}a, {to sve, naravno, moè da dovede i do tragi~nih posledica; ~esto i dru{tvo postavqa pred nau~nike takve zadatke i takve vremenske rokove u kojima najboqe uspevaju najve{tiji i gde ve}ina nema vremena i mogu}nosti da izraste u qude od razumevawa, tako da dolazi do masovne proizvodwe pseudonauke, a upravqawe civilizacijom sve vi{e prelazi u ruke onih u ~ijim mozgovima ima sve mawe i mawe razumevawa za pokreta~ku snagu koju treba da kontroli{u. (4) Najzad, za nau~nika-stvaraoca, za wegov efikasan i odgovoran rad, veoma je va`no svesno negovawe kriti~kih standarda, svesno razvijawe kriti~kih i samokriti~kih sposobnosti, {to se tako|e u dobroj meri moè posti}i bavqewem filozofijom nauke, o ~emu mogu da posvedo~e brojni primeri iz istorije nauke. ‡ Tako na primer, jedinstveni karakter nauke i wen tempo razvoja u zapadnoj civilizaciji ‡ za razliku od stawa na istoku ‡ izgleda da su najuè povezani sa kasnosredwovekovnom i renesansnom kritikom Aristotela (za razliku od neod28

merenog uzdizawa i dogmatizovawa tradicionalnih u~ewa), {to, naravno, dugujemo qudima koji nisu bili samo nau~nici i tehnolozi, ve} i filozofi nauke. *

* *

Ova argumentacija za i protiv filozofije nauke mislim da je bar unekoliko doprinela daqem razja{wewu i sticawu pravilnije predstave o tome {ta je to filozofija nauke, kakve su wene funkcije i perspektive. Radi potpunosti informacije i daqeg razja{wewa statusa filozofije nauke, mislim da je od posebnog zna~aja ukazivawe na jo{ jedan aspekt koji je izbio u prvi plan tek pre dve-tri decenije. Re~ je o uskoj povezanosti izme|u filozofije nauke i istorije nauke. Parafraziraju}i Kanta, mogli bismo zajedno s Lakato{em re}i da filozofija nauke moè ostati prazna ukoliko nema u vidu istoriju nauke, i to kao intelektualnu istoriju smewivawa nau~nih teorija, kao istoriju razvoja qudskog nau~nog znawa; sa druge strane, istorija nauke moè ostati slepa ukoliko u svoj pristup istoriji toga saznawa ne ukqu~i filozofiju nauke. *

* *

I najzad, jo{ nekoliko napomena u vezi sa tim da pored osnovnog zna~ewa filozofije nauke u smislu discipline koja je najblià teoriji saznawa, postoji i jedno drugo veoma {iroko zna~ewe ovoga termina. Re~ je o tome da je, s obzirom na sloèni karakter i raznolikost same filozofije, mogu}an ve}i broj ta~aka na kojima se filozofija i nauka susre}u. Nabroja}emo samo neka osnovna filozofska razmatrawa koja spadaju pod to {iroko zna~ewe filozofije nauke: to je metodologija nauke, semanti~ka analiza nauke, filozofija prirode s obzirom na svoj uticaj na nau~no saznawe, ontologija nauke, etika nauke (koja se zapravo odnosi na pona{awe nau~nika) ili istraìvawe vrednosne strane nau~nog saznawa... Neka od ovih razmatrawa se mogu na}i u savremenoj literaturi kako na Zapadu tako i na Istoku, posebno kada je re~ o metodologiji nauke ili semanti~koj analizi nauke, znatno mawe razmatrawa koja se ti~u ontologije ili etike nauke, a najmawe ona koja se odnose na vrednosnu problematiku nau~nog saznawa, mada bi npr. marksisti trebalo da budu naro~ito zainteresovani za ovaj posledwi aspekt.

29

NAUKA I FILOZOFIJA

Nauka i filozofija, ili preciznije, definisawe odnosa nauke i filozofije, tj. nau~nog i filozofskog saznawa, svakako je jedna od sredi{wih tema dana{we filozofije. Neke savremene {kole mi{qewa eksplicitno obra|uju ovu problematiku, dok druge, ~iji su pa`wa i interesovawe usmereni na sasvim drugu vrstu istraìvawa (npr. egzistencijalisti~ka filozofija, jezi~koanaliti~ki pravac itd), uvek na izvestan na~in zauzimaju, ili se iz wih moè posredno zakqu~iti neko gledi{te o ovom pitawu. Prema tome, veza izme|u nauke i filozofije oduvek je postojala, kao {to postoji i danas, ali se priroda toga odnosa ili te veze razvijala i mewala tokom istorijskog razvoja qudske misli. Mi }emo se u razmatrawu ove teme posebno pozabaviti kako pitawem razvoja ovog odnosa (odnosno nekim kqu~nim shvatawima nauke i wenog odnosa prema filozofiji), tako i nekim osnovnim razlikama u gledawu na prirodu relacijâ izme|u nauke i filozofije u savremenom filozofskom mi{qewu. Ali, pre nego {to izloìmo neke kqu~ne zamisli nauke i filozofije koje nalazimo kod najeminentnijih filozofa od anti~kih vremena do dana{weg dana, nave{}emo osnovne odlike razvoja ovog odnosa od prvih po~etaka razvoja nauke i filozofije do danas. Oba ova termina se javqaju jo{ u anti~koj filozofiji (gr~ki: ™pist»mh i filosof…a), ali se zna~ewe tih termina osetno mewalo, {to je, razume se, bilo u najuòj vezi sa promenom gledi{ta o odnosu onoga {to se nazivalo naukom prema onome {to se nazivalo filozofijom. No, isto tako je va`no uo~iti da je bitno razlikovawe izme|u nauke, s jedne, i filozofije, sa druge strane ‡ koje se danas podrazumeva, bez obzira u kojoj meri se ima prava predstava o nauci i o filozofiji, odnosno o wihovoj vezi ‡ nastalo tek sa razvojem modernih prirodnih nauka od XVII veka, kada je teì{te interesovawa za razvoj qudskog saznawa uop{te pre{lo sa zadovoqavawa qudske radoznalosti (ciq ‡ teorijsko saznawe) na zadovoqavawe qudskih prakti~nih potreba (ciq ‡ prakti~no primenqivo saznawe, koje }e ja~ati ~ovekovo ovladavawe prirodnim silama). Prakti~ni izumi su pravqeni zavisno od teorijskog razvoja nekih qudskih saznawa koja bismo danas ubrojali u nauku. Drugim re~ima, nauka i filozofija su dugo vremena napredovale u izvesnom jedinstvu, ili, kako to neki kaù, "nauke su se razvijale u krilu filozofije", sve dok nije do{lo do pomenutog preokreta u shva30

tawu ciqa razvoja nau~nog saznawa. Tada je do{lo i do nagloga uspona postoje}ih i stvarawa novih nauka i do onoga {to se obi~no naziva "osamostaqivawe nauka u odnosu na filozofiju". No, i oni koji su se posvetili razvoju nau~nog saznawa u ovome smislu dugo su nastavili da se nazivaju "filozofima", a svoje nauke "filozofijom" (Wutnova mehanika je izloèna u wegovom delu koje nosi naslov "Matemati~ki principi prirodne filozofije"). Do danas prisutno odvajawe nau~nog i filozofskog saznawa nastalo je tokom XIX veka. Iz ovih nekoliko uvodnih napomena mogu}no je, me|utim, primetiti i ne{to mnogo va`nije i interesantnije, da se ta veza razvija od stawa potpunog identiteta do stawa relativno jasnog razlikovawa, {to opet ukazuje da je priroda tih veza sve mawe ~vrsta ‡ mada se i danas moè tvrditi da su dodiri izme|u nauke i filozofije mnogostruki i zna~ajni. *

* *

Za stanovi{te anti~ke gr~ke filozofije posebno je karakteristi~no i pou~no razmotriti stanovi{te Aristotela. Ne samo zato {to je ono nastalo na odre|enom vrhuncu razvoja tada{we nauke i filozofije, ve} i zbog izvanredno velikog i zna~ajnog uticaja Aristotelove sinteze znawa svoga vremena na gledi{ta mnogih filozofa o tim pitawima sve do dana{weg dana. Aristotel razlikuje tri na~ina ìvota, od kojih se prvi, kontemplacija, zasniva na umu kao najvi{oj i najvrednijoj qudskoj mo}i, dok drugi, usmeren prema zajednici, predstavqa onaj deo ~ovekovog ìvota kroz koji on ispoqava svoju moralnu i politi~ku stranu; ali i taj na~in ìvota po~iva na ~ovekovoj duhovnoj delatnosti i vezan je za wu. No, dok je u slu~aju kontemplacije re~ o teorijskoj duhovnoj delatnosti, u ovome drugom je re~ o prakti~noj. Znawe, koje se temeqi na ~istom posmatrawu, razlikuje se od prakti~ne mudrosti po tome {to je povezano sa dokazivawem. Prema tome, znawe u smislu "shvatawe onoga {to je op{te i {to je nu`no" pruàju samo teorijske nauke ‡ fizika, matematika i prva filozofija (teologija). Kod Aristotela je, dakle, filozofija bila samo jedna od nauka, a nazivao ju je "prva filozofija" u tome smislu {to je smatrao da wen predmet ima logi~ki prioritet u odnosu na predmete svih drugih nauka (sve druge nauke pretpostavqaju postojawe odre|enih prvih principa), mada po redu prou~avawa dolazi posledwa. ‡ Naravno, kada kao predmet prve filozofije defini{e "stvarnost kao stvarnost", ili "sopstvenu prirodu stvarnosti", "uzete u neograni~enom smislu", koja ima "izvesne posebne bitne osobine", Aristotel onda pravi razliku izme|u filozofije i "nauka koje se zovu posebne", po{to "nijedna od tih nauka ne posmatra uop{te stvarnost, nego, isecaju}i izvestan deo stvarnosti, one prou~avaju bitnu osobinu samo toga dela".1 1

v. Metafizika, Beograd, Kultura, str. 68. i 138. (Ina~e, u ovom prevodu Aristotelovog dela gr~ka re~ Ôn, ~ije je osnovno zna~ewe "bi}e", prevodi se kao "stvarnost", pa ova odre|ewa treba tuma~iti imaju}i to na umu.)

31

*

* *

Druga kqu~na zamisao nauke, pa onda i odnosa nauke i filozofije, vezana je za ime jednoga od osniva~a moderne filozofije i metode moderne nauke Fransisa Bekona. Nauka je tokom sredwovekovnog perioda uglavnom stagnirala, hri{}anske crkvene dogme su priznavale samo aristotelovska nau~na u~ewa, a ~itava sredwovekovna sholasti~ka filozofija (koja je razra|ivala i dokazivala hri{}anska religiozna shvatawa) zasnivala se na Aristotelovom logi~kom u~ewu, izloènom u wegovom poznatom delu Organon. Po~eci razvoja moderne nauke i novi na~ini proizvodwe ve} su prakti~no doveli u pitawe svo|ewe nau~nog znawa iskqu~ivo na oìvqavawe one mudrosti koju su dostigli gr~ki mislioci. No, trebalo je izvr{iti i temeqan teorijski kriti~ki obra~un sa Aristotelovim shvatawima i wihovim sredwovekovnim varijantama, a pre svega wegovim shvatawem nauke i nau~ne metode. Da bi ra{~istio teren za svoju veliku obnovu nauka, Bekon se borio protiv raznih vrsta idola, koji po wegovom mi{qewu predstavqaju glavnu zapreku na putu osamostaqivawa nauke i wenog upravqawa prema onome {to je istinski korisno i vredno za qude. Posle ovoga ra{~i{}avawa terena dolazi izgradwa metode savr{enije upotrebe qudskog uma, s obzirom da se samo tako moè izvr{iti obnova nauka, jedino tako se nauka moè u~initi delotvornom. Prava nauka, koja treba da je usmerena na istraìvawa {to "ne ispu{taju prirodu iz ruku", treba da se oslawa na pravu metodu, na novu logiku koju je Bekon razvio u Novom organonu, nasuprot staroj Aristotelovoj logici, izloènoj u Organonu, koja je osmi{qena kao ve{tina raspravqawa ili teorijskog dokazivawa.2 On se isto tako suprotstavqa dotada{woj "prvoj filozofiji", za koju kaè da predstavqa "impresivno ali besmisleno kombinovawe prirodne teologije i razli~itih delova logike; zatim, onoga dela prirodne filozofije koji se bavi principima sa onim drugim delom koji se bavi du{om ili duhom ‡ sve to ~udno pome{ano i zbrkano; kada se boqe pogleda, to mi pre li~i na poharu drugih nauka, unapre|enu i uzvi{enu do izvesne visine poloàja, negoli na ne{to solidno i po sebi ~vrsto".3 Prva filozofija je za Bekona zapravo najvi{a nauka, nauka najvi{e op{tosti, koja je onda glavni i zajedni~ki put ili "zajedni~ki roditeq" od kojeg poti~u posebni putevi boànske, prirodne i qudske filozofije. Za nauku je najzna~ajnija, razume se, prirodna filozofija, ~ija se osnova nalazi u prirodnoj istoriji i koja kao metafizika prou~ava formalne i finalne uzroke stvari koji su utvr|eni i konstant2

[ire o Bekonovim shvatawima v. u drugom delu ove kwige, u odeqku posve}enom ovom misliocu. 3

The Advancement of Learning, London, 1934, p. 86.

32

ni, tj. ono {to je iz materije apstrahovano i u~vr{}eno, ono {to u prirodi pretpostavqa i um, razum i platformu.4 Prema tome, za razliku od Aristotela, kod koga je filozofija relativno nezavisna od nauke, kod Bekona vlada potpuna zavisnost filozofije od nauke. Najzad, kada je re~ o odnosu nauke i filozofije, u najkra}em moè se re}i da Bekon ne odbacuje ulogu uma, razuma i najvi{eg stupwa op{tosti, smatraju}i da bi to zaustavilo i u~inilo kraj svakome napretku. "Jer", kako isti~e britanski filozof, "nikakvo veliko otkri}e ne moè da se u~ini na jednoj ravni ili nivou: niti je mogu}no otkriti udaqenije i dubqe delove bilo koje nauke ako se zadrìte samo na nivou te iste nauke, a ne popnete se do vi{e nauke."5 *

* *

U daqem pra}ewu nekih osnovnih kretawa u shvatawima nauke, filozofije, kao i wihovog uzajamnog odnosa, ocrta}emo osnovne konture kretawa ove misli i spomenuti gledi{ta jo{ nekoliko najzna~ajnijih mislilaca. U pogledu koncepcije nauke i nau~nog saznawa, posle Bekona pa do najnovijih vremena nauci i nau~nom saznawu se prilazilo, odnosno, poku{avalo se na razli~ite na~ine da se zasnuje i opravda nau~no znawe kao da je to nu`no, pouzdano i nepromenqivo saznawe kojega iz dana u dan ima sve vi{e, koje se razvija jednostavnim procesom akumulacije. U pogledu filozofije, me|utim, nije bilo ni~ega {to bi bilo i blizu takvog jedinstva ‡ zamisli filozofije bile su sve divergentnije, pa su takva onda, naravno, morala biti i gledi{ta o odnosu filozofije i nauke. Op{tu uverenost u sigurnost ili pouzdanost nau~nog saznawa ozbiqno je doveo u pitawe Dejvid Hjum svojom kritikom uzro~nosti.6 Pokazuju}i kako razum nije u stawu da odre|eni sled doga|aja shvati kao nuàn, Hjum isti~e da na{e "ose}awe" ili "ma{ta" to mogu u~initi polaze}i od osnove koju nam pruàju "obi~aj i navika".7 Ovakvo Hjumovo re{ewe ‡ psihologisti~ko, pa onda i subjektivisti~ko ‡ nije moglo da zadovoqi nau~no saznawe i wegove teoreti~are, pa su predlagana razli~ita re{ewa ovoga problema koji je nazvan "Hjumov problem". Prva zna~ajna reakcija i zna~ajno re{ewe potekli su od osniva~a nema~ke klasi~ne filozofije Imanuela Kanta. 4 5

v. Ibid., p. 93. Ibid., pp. 32-33.

6

Detaqnije o ovoj kritici v. u posebnom odeqku o Hjumu.

7

v. Istraìvawe o qudskom razumu, Zagreb, "Naprijed", 1964, str. 179.

33

Sistemska organizacija znawa se u Kanta javqa kao jedno od osnovnih obele`ja nauke, a to je Hjum sasvim izgubio iz vida, budu}i da je svu pa`wu poklonio problemu mogu}nosti induktivnog uop{tavawa. Kod Kanta je re~ o novom shvatawu saznajnog subjekta, s obzirom da je sigurno previ{e pojednostavqeno pretpostaviti da su saznawa samo ponavqawa koja se putem navike registruju u subjektu kao zakoni; u wegovoj koncepciji subjekt dobija i aktivnu ulogu u tom smislu {to wegov razum pruà odre|enu sistemsko-strukturnu organizaciju, u koju se ta iskustvena sirovina uklapa. Ovo Kantovo re{ewe je nazvano aprioristi~kim.* Dosledno razvijaju}i aprioristi~ko stanovi{te u poku{aju spasavawa izvesnosti nau~nog saznawa po svaku cenu, Kant je, naravno, oti{ao u krajnost, ali je istovremeno ukazao i na to da je istinska prirodna nauka nezamisliva bez metafizi~kih pretpostavki o prirodi. Filozofiju uop{te Kant deli na: (a) empirijsku, ukoliko po~iva na osnovama iskustva, i (b) ~istu, ukoliko izlaè svoja tvr|ewa iskqu~ivo na osnovu principa a priori. Ako je filozofija pod (b) samo formalna, onda se zove logika; ako je, me|utim, ograni~ena na odre|ene predmete razuma, zove se metafizika. îsta filozofija moè se deliti i druga~ije; naime, ako ispituje mo} uma u odnosu prema celokupnom ~istom saznawu a priori, zove se kritika ili propedevtika (privremeno uve`bavawe), a ukoliko je sistem ~istoga uma (nauka), tj. celokupno (istinsko kao i prividno) filozofsko saznawe iz ~istoga uma u sistematskoj povezanosti, naziva se metafizika. Kao {to je poznato i kao {to se moè videti i iz naslova Kantovih glavnih spisa (Kritika ~istoga uma , Kritika prakti~nog uma i Kritika mo}i su|ewa), on se bavio prete`no onim delom filozofije koji je nazivao kritikom, odnosno ra{~i{}avawem i pripremawem terena za stvarawe novih metafizi~kih sistema, s obzirom da je kenigzber{ki filozof bio krajwe nezadovoqan onom metafizikom koja je tada postojala. No, bez obzira na izvanredno o{tru kritiku dotada{we metafizike, ne treba misliti da je Kant odbacivao mogu}nost gradwe metafizi~kog sistema. Naprotiv, on je zapravo bio ~vrsto uveren da je to mogu}no i potrebno ve} time {to je, kako bi sâm rekao, u samoj prirodi qudskog uma da neprekidno teì ujediwavawu zakqu~aka razumskog saznawa, teì da obuhvati celinu stvarnosti, celinu bi}a, stremi, dakle, i takvom znawu koje, razumqivo, uvek prevazilazi ono {to nam je u iskustvu dato. U svakom slu~aju, ako treba na kraju ne{to jo{ posebno re}i i o odnosu nauke i filozofije kod Kanta, onda je mogu}no ukazati na nekoliko momenata: (a) filozofija, i to pre svega metafizika, tako|e se smatra naukom, s obzirom da treba da nam pruì sistem ~istoga uma; *

〈O ovim problemima prof. Novakovi} je detaqnije pisao u ~lanku "Kantov problem",

Savremene filozofske teme, br. 1, Beograd, 1966, str. 95-107. V. i odeqak o Kantu u drugom delu ove kwige.〉

34

(b) filozofija se razlikuje od ostalih nauka po tome {to se pojedine nauke bave odre|enim delovima stvarnosti, a filozofsko znawe je usmereno na celinu stvarnosti. *

* *

Treba svakako napomenuti da Hegel uop{te nije bio zainteresovan da raspravqa o tome {ta je nauka, {ta je filozofija, ili kakav je wihov odnos. Enciklopedijski obrazovan i usmeren, on je poku{ao da stvori potpun sistem filozofskih znawa, zasnovan na razra|enom sistemu kategorija me|u kojima su uspostavqene dubqe unutra{we veze. "U ovome razvijawu sistema kategorija Hegel je pokazao toliko duha koliko niko pre wega u tako apstraktnim stvarima jo{ nije pokazao."8 Obiman i komplikovan Hegelov filozofski sistem nije nimalo lako dobro upoznati, a da bi se koliko-toliko jasno pokazalo kakav poloàj u wemu zauzima nauka, a kakav filozofija, trebalo bi se upustiti jo{ u mnoga druga pitawa i probleme; stoga }u Hegelovo gledi{te izneti sasvim pojednostavqeno i u najgrubqim crtama. U Hegelovom idealisti~kom sistemu ~itav svetski proces je shva}en kao razvoj ideje, koja prolazi razli~ite stupweve (apsolutna ideja, priroda, duh); tako onda ni zakon sveta ne moè biti ni{ta drugo do logi~ki zakon, a sama logika postaje ne{to {to je ~ak iznad metafizike. Metafizika, dakle, treba da ispita strukturu konkretnog sveta (priroda, duh), dok je stanovi{te logike stanovi{te nadmetafizike koja nam pruà idealni sistem sveta (apsolutna ideja). U ovakvom shvatawu sveta, jasno je da filozofiji mora pripadati sredi{we mesto, jer je ona ideja koja sebe misli, istina koja sebe zna, ili samosvest apsolutnog duha, ~ime zapravo prevazilazi granice date prirodom ~oveka. No, ne treba misliti da filozofija predstavqa neko potpuno autonomno saznawe, nepovezano sa ostalim qudskim saznawem i konkretnim predmetom saznawa. Filozofija, po Hegelovom shvatawu, ima mnogo zajedni~kog, s jedne strane, sa posebnim naukama, a sa druge strane, sa umetno{}u i religijom. Naime, svojom te`wom za saznavawem celokupne stvarnosti u wenom razvoju filozofija prevazilazi fragmentarnost posebnih nauka i dostiè pravo sveukupno znawe, ono znawe koje se odlikuje formom nu`nosti, {to nedostaje svem ostalom znawu. Sem toga, za razliku od ostalih vrsta znawa, koja mogu da ostvare ili samo delimi~no saznawe apsolutnog (empirijske nauke), ili ga shvataju u neodgovaraju}em obliku (umetnost u formi ose}awa, religija u obliku predstave), filozofija saznaje apsolutnô u formi wemu adekvatnog pojmovnog spekulativnog mi{qewa; zbog toga, bez filozofije druge nauke ne mogu da imaju u sebi ìvota, duha, istine. 8

B. Petronijevi}, Hegel i Hartman, str. 22.

35

Naravno, Hegel se istovremeno ~uva prazne op{tosti i beìvotne apstrakcije. On ne samo {to èli da otkrije vezu izme|u konkretne stvarnosti i pojma, ve} pretenduje da pojam ne bude ne{to apstraktno, nego da je uvek proèt konkretnim, tj. da bude kao neki stalni posrednik izme|u svesti i sveta. "Dok druge nauke samo pretpostavqaju da wihovi predmeti postoje i ne pada im na pamet da dokazuju da gvo`|e, divokoza, percepcija ili planeta Venera postoje, dakle, 'ciq koji filozofija u samoj sebi nosi jeste da pokaè nu`nost svoje sadrìne, i da dokaè kako bi}e tako i odredbe svojih predmeta', da dokaè ne samo da wena sadrìna, weni predmeti postoje, nego i kako nu`no u razvoju stvorene celine nastaju, razvijaju se, nestaju i prevazilaze se u vi{e stupweve svoje egzistencije. Dok se nauke oslawaju na izvesne sfere svojih predmeta koji ostaju uvek van wih, dotle filozofija svojim sistemom mora obuhvatiti i proìmati svekoliku svetsku stvarnost u wenom postavqawu i razvoju, a kako obja{wavati tako i dokazivati [to postiè dijalekti~kom metodom] ne samo postojawe, ve} i nu`nost svojih predmeta."9 U tom smislu za prirodne nauke je karakteristi~an razumski na~in mi{qewa i wegove metode, dok je za filozofiju bitan umstveni na~in mi{qewa, kojega nema bez dijalektike. Me|utim, Hegel nema pretenzija da izvr{i dijalektizaciju prirodne nauke i wenih saznawa, niti da ospori vrednosti wenim uobi~ajenim metodama istraìvawa ‡ sem ako se ove ne shvate, na na~in razumskog mi{qewa, kao metode svakog "pravog" znawa, odnosno, sem ako se wihovo vaèwe ne protegne i na samu filozofiju. Isto tako, mada uvi|a ograni~enost razumskog na~ina mi{qewa, Hegel ne odvaja niti suprotstavqa razum umu (kako su mnogi skloni da tuma~e Hegelovu misao), s obzirom da smatra kako bi to predstavqalo opasnost upravo za sâm um. Hegel kaè: um bez razuma nije ni{ta, dok je razum bez uma ipak ne{to. Prezrivo postavqawe prema razumu ili verovawe u samodovoqnost uma, odvodi filozofiju u iracionalnost, ili je, sa druge strane, vra}a u okvire metafizike razuma. Hegel, dakle, ne pori~e niti odbacuje razumski na~in mi{qewa, ve} ho}e da odredi wegove granice i da ih novim na~inom mi{qewa prevazi|e. Svestan toga da su ove metode "kona~nog saznawa" nezaobilazne, da su "tako su{tinske i tako sjajno plodne" na svom posebnom poqu, dakle, i naukama, Hegel nastoji da otkrije i pokaè za{to su one istovremeno "neupotrebqive u filozofskom saznawu", i, tako|e, da utemeqi svoje osnovno stanovi{te da je dijalektika osobena metoda toga saznawa, primerena wegovim svrhama. ‡ Pri svemu tome ne sme se izgubiti iz vida su{tinska veza dijalektike s razumskim metodama ‡ u woj su one prevladane, dakle, to je oblik u kojem su one u woj o~uvane. Za razliku od toga, razumske metode su samodovoqne, one su bez svog unutra{weg odnosa prema dijalektici. U tom smislu je razum sâm po 9

v. Nedeqkovi}, D., "Komentari teksta", str. 234.

36

sebi ne{to, za razliku od uma, koji u toj odvojenosti nije ni{ta, koji u tom obliku ne moè opstati.10 *

* *

Pre nego {to pre|emo na savremena shvatawa, nekoliko re~i i o Marksovom stanovi{tu. Oslawaju}i se na Hegela i istovremeno prevazilaze}i Hegelova gledi{ta, Marks je ~ovekovu predmetnu delatnost uzeo kao izvor istorijski stvorene prirode i kao osnovu prevladavawa stanovi{ta o podvojenosti prirodne nauke i drugih oblika saznawa. U kojem smislu Marks govori o jedinstvu sveg qudskog saznawa? Osnovni smisao je slede}i: prirodna nauka i na woj zasnovana industrija su u toj meri velike snage proizvo|ewa samih osnova qudske istorije da se iz ugla nekog novog poimawa (novog poimawa istorije) pruà pogled na jedinstvo svih osnovnih oblika nau~nog i filozofskog saznawa. Marks ide tako daleko da govori o mogu}nosti jedne nauke,11 {to bi onda predstavqalo okvir razvoja sveg budu}eg saznawa. Da bi pokazao kako }e prirodne nauke "kasnije" isto tako "obuhvatiti" nauku o ~oveku, kao {to }e i ona obuhvatiti wih, Marksu je bilo va`no da pokaè kako ne vaì samo tvr|ewe da je ~ovek prirodno bi}e ({to opravdava govor o "prirodnoj su{tini ~oveka"), nego da se, na sli~an na~in i s jednakom nedovoqno{}u i apstraktno{}u, i sama priroda moè odrediti kao ~ovekovo delo, kao istorijska priroda ({to opravdava govor o "qudskoj su{tini prirode").12 S obzirom na ideologiju u smislu podvajawa svesti i ìvotne delatnosti, s obzirom da samo podelom na materijalni i duhovni rad svest moè uobraziti da je ona ne{to drugo, a ne svest o postoje}oj praksi, moè se osamostaliti u odnosu na tu praksu, Marks ne smatra da qudsko saznawe treba da bude s one strane ideologije, ve} da i nauka i filozofija treba da prevladaju tu ideolo{ku svest, da dostignu vi{i nivo, da se otvore prema ìvotu qudi svoga doba, prema wihovoj stvarnoj delatnosti, prema konkretnom duhu vremena i da ne podlegnu uobraèwu da su ne{to drugo, ne{to samostalno u odnosu na tu praksu. U pogledu odnosa razumskog i umstvenog na~ina mi{qewa, odnosa razumskih metoda saznawa i umstvene dijalekti~ke metode, izgleda da je Marks prihvatio Hegelovo gledi{te u tom smislu da dijalektika ne moè biti jedina metoda vaqanog saznawa, da ona zavisi od saznawa ste~enih drugim postupcima, da zavisi, pre svega, od razumskog mi{qewa i wegovih metoda, od onoga {to te metode mogu pruìti u procesu konkretnog istraìvawa. 10

v. Aran|elovi}, J., "Granice dijalektike", Tre}i program, Beograd, god. XI, br. 40, I/1979, str. 269-270.

11

v. Aran|elovi}, J., Dijalekti~ka racionalnost, Beograd, Nolit, 1981, str. 51.

12

v. Isto, str. 57-58.

37

Ve} u Nema~koj ideologiji , a pogotovu u Engelsovim radovima, stvari stoje druga~ije ‡ vidqiva je odre|ena varijanta pozitivisti~ke orijentacije, ali o tome ovde ne}emo govoriti. Pozitivisti~ko u~ewe }emo osvetliti na u~ewu savremenih logi~kih pozitivista.* *

* *

Trebalo bi, najzad, ukratko izneti neka osnovna savremena gledi{ta o nauci i filozofiji, videti {ta o tome misle tri ‡ pored marksizma ‡ najzna~ajnije struje mi{qewa na{ega doba: logi~ki pozitivizam, kriti~ki racionalizam i egzistencijalizam. Logi~ki pozitivizam, zadivqen izvanredno velikim napretkom prirodnih nauka tokom prvih decenija dvadesetog veka, usmerio je svoju pa`wu na analizu tog najuspe{nijeg oblika qudskog saznawa, ograni~avaju}i na taj na~in samu tematiku filozofije na jedno dosta usko podru~je. Logi~ki pozitivisti su ukazivali na to da nauka pokazuje postepeni razvoj i beleì nesumwivi napredak, dok se takav razvoj, ako èlimo da budemo sasvim po{teni, ne moè otkriti i u filozofiji; u nauci pojedina pitawa bivaju re{ena, wima prestajemo da se bavimo, a iskrsavaju nova, mnoga od wih neo~ekivana, dok se u filozofiji, od anti~kih vremena, raspravqaju iz po~etka sve ista pitawa. Ako se sada upitamo za{to je to tako, morali bismo zakqu~iti da nije re~ ni o teìni problema niti o slabosti i nesposobnosti qudskog razuma, ve} o pogre{nom razumevawu prirode same filozofije. Ukoliko bi se nauka okarakterisala kao "tragawe za istinom", filozofija bi onda mogla da bude "tragawe za zna~ewem" (aktivnost razja{wavawa), pa se nauka ne bi mogla ni zamisliti bez prethodno dobro obavqenog posla filozofije. Logi~ki pozitivisti su priznavali saznajni smisao i zna~aj samo iskazima matematike i logike, zatim iskazima prirodnih nauka i onome {to su nazivali nau~nom filozofijom, koja se svodila na logi~ku analizu jezika. Sva ostala filozofija ne predstavqa ni{ta drugo do metafizi~ke iskaze bez zna~ewa, s obzirom da za wih (za razliku od iskazâ nauke) ne znamo na~in ili metodu wihove provere. Logi~ki empiristi su pod nau~nim znawem podrazumevali sasvim sigurno znawe, kakvo nam daju matematika i prirodne nauke, ~iji su iskazi empirijski proverqivi, odnosno do kojih se dolazi takvim metodama koje nam obezbe|uju izvesnost toga znawa. Prema tome, u nauku spadaju, s jedne strane, matematika i logika, a sa druge, empirijske nauke, koje se svode na iskaze {to predstavqaju ili opisivawe na{eg neposrednog iskustva, ili mogu da se svedu na iskaze koji opisuju to neposredno iskustvo. *

〈Marksovom koncepcijom nauke prof. Novakovi} se vi{e bavio u ~lanku "Marksova zamisao nauke i neka savremena gledi{ta", Filozofski godi{wak, br. 4, Beograd, 1991, str. 102-119.〉

38

Sasvim druga~ije shvatawe i nauke i filozofije moè se na}i kod kriti~kih racionalista. Oni su postali svesni toga da pouzdano znawe nalazimo samo u matematici i logici, s obzirom da je tu re~ o analiti~kom ili tautolo{kom znawu, a da nam u empirijskim naukama nikakve metode ne mogu obezbediti dostizawe izvesnosti. Sem toga, postavqa se i pitawe opravdavawa polaznih pretpostavki kako u matematici i logici, tako i u prirodnim, empirijskim naukama. Najzad, ni istorijski razvoj nauke se ne slaè sa pozitivisti~kim poimawem nauke kao skupa sigurnih i dobro utvr|enih iskaza. Kada bi nauka bila onakva kakvom je zami{qaju logi~ki pozitivisti, onda bismo u woj imali posla samo sa neprekidnim prikupqawem kona~nih istina, stvarawem jedino takvih novih teorija koje potpuno obuhvataju jedna drugu, {to se nikako ne slaè sa ~iwenicama razvoja nauke, koje pre govore o neprekidnom smewivawu starih, lo{ih, mawe istinitih teorija novim, boqim i istinitijim teorijama, ta~nije re~eno, hipotezama. Kao {to kaè Poper, ~oveka nauke ne ~ini posedovawe znawa neoborive istine, ve} wegovo neumorno i bezobzirno kriti~ko tragawe za istinom.13 Shvatawe filozofije u ovoj {koli mi{qewa nije usmereno ni na kakvo suàvawe domena filozofskih istraìvawa. Naprotiv, upozorava se da zapravo svakim definisawem re~i "filozofija" moèmo samo spre~iti nekoga u poku{aju da kao filozof doprinese napretku na{eg saznawa sveta. [tavi{e, filozofija nesumwivo doprinosi napretku na{eg nau~nog saznawa sveta. Polazne pretpostavke i ideje filozofskog karaktera, u smislu takvih ideja koje nisu iskustveno proverqive, pokazivale su put od Talesa do Ajn{tajna, od drevnog atomizma do Dekartove spekulacije o materiji, od Gilbertovih, Wutnovih, Lajbnicovih i Bo{kovi}evih spekulacija o silama do onih Faradejevih i Ajn{tajnovih o poqima sila.14 Pozitivisti~kim shvatawima, koja su u su{tini bila usmerena na poricawe stvarne saznajne potrebe za postojawem, pored nauka, i filozofije, suprotstavio se i egzistencijalizam. Opravdanost filozofirawa egzistencijalizam je poku{ao da pokaè usredsre|ivawem posebne pa`we na jedno pitawe kojim se nauke ne mogu baviti, na pitawe pronicawa u smisao qudske egzistencije. Na taj na~in, filozofija gubi vezu sa naukom, kao i interes da se bavi problematikom nau~nog saznawa.

13

v. Logic of Scientific Discovery, London, 1979, p. 281. (Ovu kwigu je preveo na srpski i napisao predgovor za wu prof. Novakovi}: Poper, Logika nau~nog otkri}a, Beograd, Nolit, 1974.)

14

v. Ibid., p. 19.

39

*

* *

Iz ovoga kratkog pregleda nekih najreprezentativnijih koncepcija nauke i filozofije i wihovog odnosa mogu}no je zakqu~iti da su zastupana veoma razli~ita, ~esto ekstremna gledi{ta, ali isto tako i to da, i istorijski posmatrano i iz aspekta sada{weg trenutka, te{ko da se moè zastupati stanovi{te o postojawu nekih o{trih granica izme|u nauke i filozofije. Ipak, iz perspektive onoga {to danas moè da se kaè, trebalo bi na kraju ne{to re}i o nekim elementima po kojima se nauka razlikuje od filozofije, odnosno o uzajamnoj vezi i uticaju nauke i filozofije. Pre svega, kada su u pitawu razlike u predmetu istraìvawa, nauka se po pravilu bavi saznavawem odre|enih delova sveta (stranâ konkretnôg), dok filozofija ima pretenzija da nam pruì op{ti uvid u celinu sveta koji nas okruùje. ‡ Daqe, sve ono {to nauka istraùje, svaki wen predmet, pred wu se postavqa kao ve} gotov objekt, kao dovr{ena stvar (ili pojava), ili odnos izme|u stvari (ili pojava), koje treba neposredno saznati. Filozofsko istraìvawe nema pred sobom takve objekte (stvari, pojave i wihove odnose), tj. pristupa im ne samo posredno, preko nau~nog saznawa, ili, po drugim, sasvim neposredno (bez uspostavqawa jasne razlike izme|u subjekta i objekta), preko celokupne prvobitne ~ovekove prakse (koja obuhvata sve vidove ~ovekovog odnosa prema spoqnom svetu kao i prema samome sebi); ili, uop{te im ne pristupa, ve} razmatra ne{to sasvim drugo, tj. ispituje na~in govora o objektima (pojmovne i koncepcijske okvire nau~nog saznawa), ispituje fundamentalne izvore, principe i oblike svakog qudskog saznawa, pa i nau~nog saznawa, ili, najzad, traga za smislom ~ovekove egzistencije. U pogledu metode istraìvawa , za nauku u celini najkarakteristi~nija je, po svemu sude}i, hipoteti~ko-deduktivna metoda, metoda formulisawa hipoteza i wihovog kriti~kog ispitivawa, pre svega empirijskim putem i uz upotrebu najraznovrsnijih tehnika proveravawa, dok je za filozofiju mo`da najosobenije dijalekti~ko postavqawe antiteze, ili temeqna kritika postoje}eg (sveta koji nas okruùje i koji je, naravno, dobrim delom i na{a sopstvena tvorevina, i to u novije vreme pre svega ba{ kroz primenu nauke), pa onda i na{ih vlastitih misaonih proizvoda (ukqu~uju}i i vrednosti), kriti~ko preispitivawe na{ih misaonih sposobnosti ‡ jednom re~i, teorijsko argumentisawe o onome {to je predmet filozofskog istraìvawa. Razlike postoje, razume se, i u pogledu ciqa istraìvawa. Kao jedan od osnovnih ciqeva istraìvawa u naukama ~esto se uzima mogu}nost uspe{ne prakti~ne primene nau~nih znawa, uz ovladavawe prirodom, dok se kod filozofskih istraìvawa naj~e{}e ukazuje na teorijsko razja{wavawe i kriti~ko raspravqawe razli~itih spornih gledi{ta, saglédawe vlastitih umstvenih mogu}nosti, kao i tragawe za smislom ~ovekove prakse u celini, pa time, zapravo, za smislom sopstvene egzistencije. Ponekad se isti~e i to da se u nau~nim istraìvawima 40

kao ciq postavqa dolaèwe do odre|enog re{ewa zadatih problema i izno{ewe odgovaraju}eg dokaza, dok bi u filozofiji naglasak bio vi{e na postavqawu pitawa, pomerawu perspektive i opredeqivawu ne na osnovu dokaza, ve} na osnovu procewivawa kontraargumenata. No, uprkos brojnim i zna~ajnim razlikama koje postoje izme|u nau~nog i filozofskih istraìvawa, vaqa ukazati ‡ u prilog tezi o nemogu}nosti uspostavqawa odse~ne granice izme|u nauke i filozofije ‡ da postoje i elementi koji su zajedni~ki. Tako, na primer, u svom najop{tijem odre|ewu, predmet kako nau~nih, tako i filozofskih istraìvawa (mada iz razli~itih aspekata) jesu problemi ~ovekove prakse u naj{irem smislu te re~i (obuhvataju}i sve vidove ~ovekovog odnosa prema spoqnom svetu, kao i prema samome sebi). Sem toga, kriti~nost i va`nost teorijske argumentacije podjednako su tipi~ne za filozofska istraìvawa isto kao za zrela i samosvesna nau~na tragawa. Originalno teorijsko stvarala{tvo, koje prevazilazi ono {to nam je dato u iskustvu, tako|e je svojstveno jednako zreloj nauci kao i filozofiji. Uzajamne veze i uticaji nauke i filozofije ne svode se samo na postojawe zajedni~kih elemenata. Te veze i uticaji su jo{ mnogostruki. U mnogim aspektima svoga stvarala{tva filozofija se oslawa na nau~no saznawe, a mnoga filozofska gledi{ta nalaze svoje nadahnu}e i posrednu podr{ku u nau~nim teorijama. To je samo nekoliko momenata koji govore o ulozi nauke u filozofiji. Obratna uloga, uloga filozofije u nauci, jo{ je vi{e sporna. Pa ipak, mogu}no je navesti vi{e funkcija filozofskih iskaza u nauci. Pre svega, izraàvaju}i vladaju}e na~ine saglédawa celine sveta, filozofska u~ewa ~esto odre|uje vrste nau~nih teorija koje bi bilo plauzibilno stvarati. Sem toga, filozofske teorije kao sveè, stvarala~ke vizije o univerzumu mogu veoma podsticajno da uti~u na nauku, da otvore nove perspektive, nove pravce i programe nau~nog istraìvawa. Najzad, filozofska u~ewa se javqaju i kao "regulativne pretpostavke" nau~nog saznawa u smislu prethodnih stavova o postojawu samih zakonitosti koje nauke treba da otkriju, ili izvesnih normi nau~nog istraìvawa. "Ni{ta nije prisutno u ~ovekovim stvarala~kim ~inima kao filozofija, iako mo`da ni{ta nije toliko poricano kao filozofija. Bilo da se zavr{ava u dogmi ili skepsi, bilo da sa wima po~iwe, bilo da se pokazuje kao te`wa ka apsolutnom znawu ili kao uverewe da je apsolutno znawe nemogu}no, bilo da se javqa kao misaona kritika svakodnevnog ìvota ili kao konstrukcija uma od toga ìvota udaqena ‡ filozofija je uvek prisutna tamo gde postoje qudi. Paradoksalni karakter tako raspostrawene prisutnosti filozofije mogao bi se izraziti slede}im re~ima: 'Nec tecum vivere possum, nec sine te'."*, 15 *

〈Prevod izreke: Niti mogu ìveti s tobom, niti bez tebe. 〉

15

B. Pavlovi}, "O mestu filozofije u naukama", Savremene filozofske teme, god. IX, br. 1, Beograd, 1968, str. 133.

41

POJAM NAUKE

Ve} prilikom razja{wavawa pojma metodologije mogli smo da zapazimo kako je za vaqano odre|ivawe pojma nauke veoma bitno poznavawe i definisawe osnovnih ili najop{tijih karakteristika nau~ne metode, ali se wen zadatak ne moè svesti na to. U na{e doba izvanredno sna`nog i {irokog razvoja nauke i do sad u istoriji nepoznatog stepena kori{}ewa nau~nog saznawa, svako od nas ima izvesnu predstavu o tome {ta je nauka. Tako, na primer, ne samo da bi svi znali da navedu neke osnovne nau~ne discipline, ve} bi isto tako bili u stawu da u najgrubqim crtama kaù {ta se u nauci radi (naime, svi bi nabrojali bar neka od slede}ih radwi: prikupqawe ~iwenica, opisivawe pojava, wihovo merewe i klasifikovawe, eksperimentisawe, formulisawe teorija koje obja{wavaju posmatrane ~iwenice, proveravawe teorija, izgradwa sistema, davawe uputstva za prikladnije i delotvornije prilaèwe pojavama, za wihovo kontrolisawe, za uspe{nije delovawe unutar prou~avanoga skupa pojava itd). Na osnovu svega toga i laici bi mogli poku{ati da formuli{u neku vrstu provizornog odre|ewa nauke, mada je prakti~no nemogu}e da bi nazreli adekvatnu definiciju. U stvari, mnogi istaknuti nau~nici i filozofi poku{avali su da odgovore na pitawe {ta je nauka, ali su ti wihovi predlozi redovno nailazili na mawe ili vi{e o{tre kritike, u wima su uo~avani razli~iti nedostaci, nepotpunosti ili nepreciznosti. Jedna od bitnih karakteristika nauke koja je ~esto nagla{avana u pojedinim odre|ewima bila je da je to sistem proverqivog znawa o objektivnom svetu. ‡ Isticawe ove osobine u prvi plan nailazi na zna~ajne te{ko}e. Postavqa se, naime, pitawe da li je onda matematika nauka. "Jedan deo onoga {to se u matematici prou~ava nesumwivo je ispitivawe kvantitativnih i prostornih odnosa stvarnosti ‡ naro~ito u niòj matematici. Me|utim, {to vi{e ulazimo u komplikovanije oblasti matematike, sve vi{e se sre}emo sa takvim simbolima koji se ne odnose ni na kakve pojedina~ne objekte. Takvi su, na primer, imaginarni brojevi, diferencijali, paralele koje se seku... Sem toga, velika je razlika i u na~inu na koji dolaze do svojih rezultata matematika i fizika. Dok ova druga polazi od iskustvenih ~iwenica i prihvata samo one teorije koje su u skladu sa ~iwenicama, prva se razvija izvo|ewem raznih operacija sa simbolima u skladu sa odre|enim pravilima i 42

uop{te ne uzima u obzir zahtev proveravawa u iskustvu kao kriterijum vrednosti svojih rezultata."1 Reagovawe na isticawe ovakvih te{ko}a moè biti razli~ito: ili }e se priznati neadekvatnost pomenute definicije, ili }e se ne{to od onoga {to je do tad smatrano naukom (u ovom slu~aju matematike) iskqu~iti iz podru~ja nauke. Tako je, recimo, engleski filozof nauke Norman Robert Kembel dvadesetih godina ovoga veka izabrao drugi izlaz, pa kaè: "Nauka, matematika i filozofija su tri grane koje su nastale iz istoga korena; one nose oznake svog zajedni~kog porekla i zaista tek tokom posledwih sto godina one su se jasno razgrani~ile."2 I daqe: "Uvi|awe razlike izme|u nauke i drugih grana znawa zasniva se, istorijski i logi~ki, na priznavawe udela koji u woj igraju sudovi o materijalnom svetu. U matematici takvi sudovi ne igraju nikakvu ulogu; u filozofiji oni se uzimaju kao ni mawe ni vi{e va`ni od drugih sudova koji se smatraju neposrednim i fundamentalnim."3 Kada je re~ o matematici, onda ovakav stav predstavqa "idewe linijom maweg otpora", po{to bi zapravo ve}ina qudi intuitivno procenila da matematika spada u nauku pre nego, recimo, psihologija ili filozofija. [to se ti~e izdvajawa filozofije iz nauke, tu Kembelovo gledi{te i nije tako usamqeno. Ima vi{e teoreti~ara koji ukazuju na to da filozofija nije nauka. Pri tome se navode razli~iti argumenti, ali naj~e{}e to {to su u woj odlu~uju}i izvori saznawa spekulativno umovawe i intuitivna saglédawa, a ne ~ulno iskustvo, ili to {to se u filozofiji ne opisuje ono {to jeste, ve} se govori o onome {to treba da bude, tj. postavqaju se logi~ke, eti~ke i esteti~ke norme. Ovi argumenti u pogledu nau~nog statusa filozofije nisu neumesni, tako da i oni koji se zalaù za to da je filozofija nauka moraju priznati da ima i takvih vrsta filozofije koje je nemogu}no ukqu~iti u nauku, kao {to je na primer spekulativna metafizika ili neke filozofije religije. No, o ovome se govori prilikom razmatrawa problema razgrani~avawa izme|u nauke i nau~nih iskaza, i svih ostalih ne-nau~nih iskaza.* U svakom slu~aju, ako se èli da se matematika zadrì u poqu nau~nog znawa, onda bi se, kao {to prime}uje Mihailo Markovi}, nauka mogla definisati kao sistem op{tih i apstraktnih stavova izgra|enih na temequ konkretnog iskustva o stvarnosti. Na àlost, za razliku od prvoga, koje je preusko, ovakvo odre|ewe nauke je pre{iroko, tako da bi se pomo}u wega kao nauka mogle okarakterisati i neke druge aktivnosti koje izvesno ne spadaju u nauku, na 1

Markovi}, M., Op{ta metodologija nau~nog istraìvawa, skripta, Beograd, 1972, str. 1. Campbell, N. R., Foundations of Science, p. 15. 3 Ibid., p. 16. * 〈V. kwigu prof. Novakovi}a Problem razgrani~avawa nauke i metafizike u savremenoj empiristi~koj filosofiji, Beograd, IDN, 1965; sada i u okviru kwige Novakovi}, Odnos nauke i metafizike u savremenoj analiti~koj filozofiji, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2002.〉 2

43

primer, stavovi ideolo{ke propagande. Naime, i kod ideolo{kih iskaza nailazimo na upotrebu apstraktnih termina, na tvrdwe vrlo op{teg karaktera, kao i na pozivawe na iskustvene ~iwenice, ali se ti iskazi ipak razlikuju od nau~nih, {to se najboqe moè sagledati na konkretnim primerima. Pogodne i karakteristi~ne primere nalazimo kod M. Markovi}a. Prvi primer je iz ~lanka Xamarjana: 4 "Proleteri i svi trudbenici kapitalisti~kih zemaqa, ugweteni narodi kolonija i polukolonija vide na primeru SSSR-a i svih zemaqa socijalisti~kog lagera jedini realni put svog oslobo|ewa od socijalnog i nacionalnog ugwetavawa". Po svome jezi~kom obliku, ovaj stav mnogo li~i na nau~ni stav. On je op{teg karaktera i prividno ne izraàva samo verovawe, nadu ili èqu, ve} takvu tvrdwu koja pretenduje na istinitost. Taj iskaz, me|utim, samo delimi~no izraàva objektivne ~iwenice. S obzirom da trudbenici u kapitalisti~kim zemqama, kolonijama i polukolonijama ìve u bitno druga~ijim uslovima od onih koji su postojali u Rusiji i sada postoje u SSSR-u, oni ne mogu da idu istim putem kojim je i{ao SSSR. Tako bitan moment se ne moè ispustiti iz vida u nau~nom rasu|ivawu. Drugi primer je sa suprotnog kraja Zemqine kugle. Henri Riston, predsednik Braunovog univerziteta u SAD, objavio je u ameri~kom ~asopisu Foreign Affairs ~lanak u kojem na slede}i na~in poku{ava da opravda kongresne istrage u Sjediwenim Dràvama: "U Poveqi prava nigde ne stoji da se zajam~ena sloboda mora uvek uìvati na najprijatniji na~in i sa punim spokojstvom. U dugoj istoriji slobode vidimo da je izgra|ivawe mi{qewa o spornim pitawima uvek bilo pra}eno neprijatnostima. Dru{tvene sankcije protiv otvorenog stava postojale su u svim vremenima. Ali, ako sloboda ne{to zna~i, ~ovek mora biti spreman da plati neku cenu. Ako neko èli da iskaè {ta misli, mora biti spreman, ako ne i voqan, da primi kritiku." Ovde se sre}emo sa druga~ijim oblikom ideolo{ke propagande. Riston priznaje ~iwenicu da kongresne istrage dovode ameri~ke gra|ane do raznih neprijatnosti i nespokojstva, pa ~ak i do dru{tvenih sankcija. On jedino dosta ve{to ublaàva te ~iwenice i ne naziva ih pravim imenom: nepravedne optu`be, maltretirawe, gubqewe slu`be, zatvor. Ali, ono {to je ovde najva`nije jeste da autor poku{ava da tvrdi kako te tako ublaène ~iwenice ne zna~e dovo|ewe u pitawe ameri~ke slobode i demokratije koje su zagarantovane pomenutom Poveqom prava. U ovome primeru propagandni efekat se postiè pomerawem zna~ewa termina "sloboda". Tvrdi se da kori{}ewe slobode mora sa sobom da nosi spremnost na ka`wavawe i dru{tvene sankcije ‡ {to je, naravno, apsurd, zato {to i u najneslobodnijem dru{tvu onaj ko je spreman da izdrì sankcije mo`re}i ili u~initi {to god èli; u tom smi4

"Velika oktobarska revolucija i korenita promena nacionalnih odnosa u SSSR-u", u ~asopisu Pitawa filozofije (Vopros? filosofii), 1957, br. 5, str. 66.

44

slu re~i je i zastupawe komunisti~kih ideja pod Hitlerom bila "sloboda". Me|utim, pojam slobode, razume se, implicira odsustvo sankcija. Bitna razlika izme|u ovakvih ideolo{kih i nau~nih iskaza nije prosto u tome {to bi prvi bili neistiniti ili samo delimi~no istiniti, dok bi drugi bili istiniti. Ima i nau~nih stavova za koje se u vreme kada su bili izre~eni verovalo da su istiniti, pa se docnije pokazalo da nisu ili da su samo delimi~no istiniti. Bitna razlika je u postupku kojim se dolazi do ovih iskaza. Naime, kada je re~ o dospevawu do nau~nih iskaza, onda bi taj postupak trebalo da bude "maksimalno objektivan i racionalan", i, razumqivo, da teì istinitom saznawu. Me|utim, razni autori razli~ito zami{qaju i tuma~e taj postupak, zavisno od toga da li su nastrojeni induktivisti~ki ili hipoteti~ko-deduktivisti~ki. Induktivisti~ki usmereni autori }e re}i da je za taj nau~ni postupak karakteristi~no da se u wemu "polazi od dru{tveno utvr|enih iskustvenih ~iwenica, pa se zakqu~ci iz wih izvode sasvim nepristrasno, na osnovu pravila logike koja su jednaka za sve qude, tj. za sve dru{tvene klase i politi~ke partije". Tom induktivnom metodom se onda obezbe|uje objektivnost nau~ne istine. Kada se iz ovog aspekta pogleda na ideologiju, proizlazi da je za ideolo{ke iskaze bitno to {to se do wih stiè jednim druga~ijim postupkom, koji nije tako racionalan kao nau~ni postupak, pa ukqu~uje i emocije, èqe i interese odre|ene dru{tvene grupacije ‡ klase, kaste ili naroda. Pri tome je nebitno ne jedino to da li sâm zastupnik ideologije veruje da barata istinom ili ne veruje, te onda svesno èli jedino da podsti~e druge na takvu aktivnost koja }e doprineti ostvarivawu wegovih ciqeva, ve} je isto tako nebitan stvarni karakter iskaza odre|ene ideologije, tj. stepen wihove eventualne zasnovanosti na objektivnim ~iwenicama. Marks i Engels (Nema~ka ideologija) su upravo ovakav na~in mi{qewa nazvali ideolo{kim, dok su za nauku smatrali da u na~elu nema klasni ili uop{te posebni karakter. Nauka je univerzalno qudska, ona je "sveop{ti duhovni proizvod dru{tvenog razvoja". Pri tom vaqa dodati, kao i u slu~aju razli~itog stepena uticaja dru{tvene ideologije u razli~itim oblastima nauka, da pojedini nau~nici, naro~ito u dru{tvenim naukama nisu u stawu da se uvek i u potpunosti pridràvaju nau~nog postupka. @ive}i u klasnom dru{tvu, na razne na~ine zainteresovani za ishod svojih istraìvawa ‡ ne mogu u potpunosti da se otmu uno{ewu u svoje stvarala{tvo raznih emocija, èqa, ideolo{kih predrasuda i mogu}nih ograni~enosti pogleda na svet, bez obzira da li su ga usvojili svesno ili stihijno. Hipoteti~ko-deduktivisti~ki orijentisani autori, sa svoje strane, re}i }e da je za nau~ni postupak karakteristi~no to da se u wemu ne polazi od nekih objektivno utvr|enih pojedina~nih ~iwenica, iz kojih bi se onda putem uop{tavawa, tj. primenom induktivne procedure, do{lo do op{tih, isto tako sigurnih tvr|ewa ili teorija, ve} da se u 45

nau~nom postupku polazi od nasle|enih ili (u stvarala~kom ~inu koji ne podleè logi~koj kontroli) pretpostavqenih op{tih hipoteza o odre|enom skupu pojava, ali je najva`nije kako }e se daqe postupati sa tim stavovima ili hipotezama, bitno je da se sada daqe postupa kriti~ki, tj. presudno je da se iz tih hipoteza dedukuju odre|ene posledice koje je mogu}no intersubjektivno proveriti, na osnovu ~ega se onda ta teorija odbacuje ili se prihvata do daqega. Ova metoda je poznata jo{ i pod imenom metode probawa i gre{ewa. Ako se sada i iz ovoga drugog aspekta pogleda na ideologiju, onda pretenzije na objektivnu istinitost ne igraju nikakvu ulogu ni u nauci ni u ideologiji, pogotovu stoga {to ideolozi fakti~ki redovno pretenduju na takvu istinitost svojih iskaza. Sem toga, va`no je uo~iti (protiv induktivista) da nije uop{te bitno to da li }e se u postupak kojim se dolazi do odre|enih iskaza ukqu~iti bilo ~ije emocije, èqe ili interesi, ve} je bitno ne{to drugo: da li }e se ti iskazi, kada se jednom do wih do|e, svesno izloìti o{troj kritici i intersubjektivnom proveravawu. Sa ovog gledi{ta, uticaj dru{tvene ideologije ne bi trebalo da igra nikakvu posebnu ulogu ni u dru{tvenim naukama, ukoliko je, naravno, re~ o pravim nau~nicima, tj. o onima koji primewuju nau~ni postupak u smislu napred pomenute hipoteti~ko-deduktivne procedure. Pri tome je karakteristi~no da su induktivisti~ki usmereni autori skloni da definiciju nauke usavr{e na taj na~in {to bi wene kqu~ne karakteristike bile slede}e dve: (1) da "teì saznawu objektivne istine o stvarnosti", i (2) da "raspolaè kriterijumom ili kriterijumima za procewivawe da li je jedan rezultat istraìvawa objektivno istinit ili ne". [to se ti~e prve odlike, woj bi bilo te{ko bilo {ta prigovoriti, mada je istovremeno vrlo va`no sagledati preciznije {ta se zapravo podrazumeva pod objektivnom istinom, naro~ito s obzirom na ~iwenicu da su mnogi filozofi ‡ zbog te{ko}a sa kojima se sukobqava strogo objektivisti~ko shvatawe istine ‡ oti{li u drugu krajnost, u subjektivizam, tvrde}i da je istinito ono {to se kroz ne~ije pojedina~no mi{qewe registruje kao o~igledno ili izvesno, {to se u (pojedina~noj) praksi pokazuje kao korisno, {to je u skladu sa pravilima mi{qewa koja smo sami postavili, ili sa drugim na{im verovawima. Subjektivisti~ke teorije istine, razume se, unose takvu proizvoqnost u na{e saznavawe sveta koja poga|a osnove nau~nog saznawa. S kojim te{ko}ama su se sreli predstavnici striktno objektivisti~ke korespondencijalne teorije istine, smatraju}i da istina ‡ recimo, fizi~kog zakona slobodnog pada ‡ postoji u objektivnoj stvarnosti nezavisno od ~oveka i ~ove~anstva? (1) Objektivno postojawe stvari moè biti nezavisno od svesti, ali objektivna istinitost postoji samo onda ako postoji svest za koju ona vaì, {to vodi ka misti~kom zami{qawu postojawa neke natprirodne svesti. 46

(2) Istorija nauke nam pokazuje na brojnim primerima da su se odre|ene teorije koje su vaìle kao istinite ispostavile tokom vremena kao pogre{ne ili kao samo delimi~no istinite. Ovakva revizibilnost objektivne istinitosti u potpunoj je suprotnosti sa tezom o nezavisnom postojawu istine, koja [ta teza] podrazumeva postojawe jednom za svagda datih istina koje se ne mogu mewati. Kako uskladiti ovakav razvitak nauke sa strogo objektivisti~kim pojmom istine? (3) Istorija nauke nam ukazuje ne samo na revizibilnost istine, ve} isto tako i na wenu relativnost u tom smislu {to mogu postojati dve suparni~ke nau~ne teorije izme|u kojih nismo u stawu da se odlu~imo, s obzirom na to da su obe potkrepqene odre|enim brojem ~iwenica. To je u izvesnom trenutku bio slu~aj sa Ptolemajevom i Kopernikovom teorijom o kretawu nebeskih tela, ili sa Wutnovom i Hajgensovom teorijom svetlosti. Ovakve situacije su tako|e u suprotnosti sa jednom za svagda datim istinama koje samo treba otkriti. S obzirom na ove argumente, ukoliko se ide na daqe zastupawe objektivisti~ke teorije istine, postoje dva izlaza: (a) Dijalekti~ko relativizovawe pojma objektivne istine u tom smislu {to se sasvim opravdano isti~e to da qudsko saznawe ne moè biti apsolutno u smislu wegove nepromenqivosti i nerazvijenosti, ve} je relativno adekvatno objektivnoj stvarnosti u smislu uvek samo delimi~ne, pribli`ne korespondencije. (b) Semanti~ka teorija istine, koja uvodi razlikovawe izme|u objekt-jezika i metajezika koje se svodi na krajwe jednostavnu formulaciju: "‘Sneg je beo’ odgovara ~iwenicama ako i samo ako je sneg beo." Ova formulacija, naravno, moè zvu~ati sasvim trivijalno, ali je Tarski bio taj koji je otkrio da, uprkos tome, ona sadrì re{ewe problema obja{wavawa {ta je to "korespondirawe ~iwenicama", a time i samoga problema upotrebe re~i "istina". No, ova teorija istine nema kriterijum istinitosti, a za metodologiju nau~nog znawa to je jedno od osnovnih pitawa. To pitawe je, naravno, razli~ito re{avano. Ako izaberemo prvi izlaz, odnosno relativno adekvatnu korespondenciju objektivnoj stvarnosti, onda moramo postaviti i kriterijume na osnovu kojih }emo mo}i da procenimo je li jedan iskaz objektivno istinit ili nije. Mihailo Markovi} zastupa gledi{te da treba da budu istovremeno ispuwena tri uslova: (1) dru{tvena komunikabilnost, (2) teorijska dokazanost i (3) prakti~na proverenost, odnosno primenqivost. Pod dru{tvenom komunikabilno{}u se podrazumeva da je iskaz formulisan takvim jezi~kim terminima (simbolima) ~ije je zna~ewe jasno, precizno i dru{tveno razumqivo. Drugim re~ima, kako kaè sâm Markovi}, svakome ko u datoj oblasti ima dovoqno stru~nog znawa mora biti pruèna mogu}nost da ta~no rastuma~i ono {to je autor iskaza hteo da kaè. Ovaj uslov komunikabilnosti se zadovoqava ispuwavawem dva specifi~na uslova: a. svi termini koje autor upotrebqava moraju biti definisani pomo}u malog broja osnovnih termina, ili bar na osnovu wihove upotrebe u raznim kontekstima mora biti jasan wihov 47

odnos prema tim osnovnim terminima, i b. mora postojati mogu}nost da se osnovni termini date teorije mogu prevesti u obi~an jezik pomo}u wegovih univerzalno razumqivih re~i. Drugi uslov se svodi na to da nau~ni iskazi treba da budu obrazloèni i u skladu (koherentni) sa drugim znawima. Razlozi koji se navode u prilog wihovoj istinitosti, sa svoje strane mogu biti istiniti ili samo verovatni. Kada su istiniti, oni omogu}uju nau~no dokazivawe (zna~i, izvo|ewe u skladu sa logi~kim pravilima iz nekih drugih iskaza koji su prethodno utvr|eni). Kako u nauci ipak nije mogu}no dokazati sve, treba da je mogu}no bar me|usobno povezati i uskladiti jedne nau~ne iskaze sa drugima. Kada se ovaj uslov teorijske dokazanosti malo boqe pogleda, odmah bi se moglo primetiti da nau~no saznawe zaista pokazuje te`wu da svoje stavove dokaè, da ih usaglasi sa drugim vaè}im nau~nim stavovima. Me|utim, ima i takvih nau~nih iskaza, ili nau~nih teorija, koje su iskustveno proverene i time polaù pravo na objektivnu istinitost, a nisu teorijski dokazane niti saobraène sa drugim nau~nim teorijama. Ovo se naro~ito odnosi na nove nau~ne teorije sa kojima se tek izlazi pred nau~nu javnost, koje ni izdaleka jo{ nisu teorijski dokazane niti uskla|ene sa drugim nau~nim teorijama. Pa ipak, ni takvim stavovima se ne moè odre}i objektivna istinitost, i takvi stavovi spadaju u nauku, {to zna~i da ovaj uslov nije neophodan ‡ iako bi bilo samo od koristi da bude ispuwen ‡ kako bi jedan stav mogao biti smatran objektivno istinitim. Za tre}i uslov, prakti~no proveravawe, smatra se da je najbitniji u tome smislu {to se objektivna istinitost nekog nau~nog rezultata ceni u prvom redu s obzirom na ta~nost predvi|awa budu}ih iskustava u procesu prakti~ne primene tih rezultata. To zna~i: prvo, iz formulacije jednog nau~nog zakona mora biti mogu}no dedukovawe nekog konkretnog iskaza koji opisuje kakva iskustva moèmo doìveti u nekom docnijem trenutku pod nekim specifi~nim uslovima; drugo, ostvarivawe tih uslova u datom trenutku mora dovesti do opaàwa predvi|enih doga|aja. Kada se ovakva predvi|awa na osnovu jednog nau~nog stava pokaù kao ta~na u vi{estrukom ponavqawu ve}eg broja istraìva~a, kaèmo da je taj stav uspe{no verifikovan u praksi i da izraàva jedan objektivan zakon stvarnosti.5 Ali, ba{ ovaj tre}i i najbitniji uslov proveravawa istinitosti izloèn je najja~oj kritici, i to kako u smislu svoje prakti~ne primenqivosti (instrumentalizam), tako i u smislu mogu}nosti verifikacije (verifikacionizam). Ovde }u najpre izneti prigovor koji se ti~e prakti~ne primenqivosti. Samim tim {to nam istorija razvoja nauka dokazuje da su se izvesne teorije koje su vaìle kao istinite ispostavile kao pogre{ne, ona nam istovremeno ukazuje na to da i pogre{ne teorije mogu biti 5

v. Markovi}, M., Cit. delo, str. 9-11.

48

prakti~no primenqive. Sem toga, kada je re~ o prakti~noj proverqivosti (koja se ovde ne ba{ sasvim opravdano uzima kao sinonimna sa prakti~nom primenqivo{}u), onda treba re}i da se teorija ne proverava prosto svojom primenom, ili svakim svojim isprobavawem, ve}, kako je ukazao Karl Poper, svojom primenom na veoma posebne slu~ajeve, na one slu~ajeve gde daje rezultate koji su razli~iti od onih koje bismo o~ekivali bez te teorije ili u svetlosti drugih teorija. Drugim re~ima, mi poku{avamo da za svoje provere izaberemo one odlu~uju}e slu~ajeve u kojima bismo o~ekivali da ta teorija padne na ispitu ako nije istinita. ‡ Me|utim, s obzirom da i delimi~no istinite ili ~ak i pogre{ne teorije mogu biti primenqive, teorije kao instrumenti ne mogu da se pobiju. Instrumentalisti~ko tuma~ewe ne moè, dakle, da nam objasni stvarne provere, koje predstavqaju poku{aje odbacivawa, i svodi se zapravo na tvrdwe da razli~ite teorije imaju razli~ita podru~ja primene, {to onemogu}ava procewivawe wihove objektivne istinitosti, ali isto tako spre~ava i obja{wewe nau~nog napretka.6 [to se ti~e prakti~ne proverqivosti, tj. provere istinitosti nau~nih iskaza u praksi, na wega se odnose mnoge zamerke koje su u~iwene i logi~koempiristi~kom verifikacionom kriterijumu zna~ewa. Prva te{ko}a je u vezi sa nemogu}no{}u razumevawa i proveravawa nau~nih sudova o pro{losti. Budu}i da je proces proveravawa kroz praksu okrenut iskqu~ivo sada{wosti i budu}nosti, takvi sudovi ne mogu da se neposredno provere u iskustvu. Drugo, jo{ jedna vrsta nau~no legitimnih iskaza predstavqa te{ko}u za verifikovawe u (sopstvenoj) praksi, a to su iskazi o svesti drugih qudi. Tre}e, najozbiqnija zamerka poti~e od Karla Popera, koji je prvi ukazao na to da kriterijum verifikacije fakti~ki iskqu~uje iz nauke neke iskaze koji nesumwivo pripadaju nau~nom saznawu. Naime, po{to nijedna teorija nikada ne moè da se proveri u potpunosti (s obzirom da je logi~ki neopravdano izvo|ewe univerzalnih iskaza iz singularnih, bez obzira na broj tih singularnih iskaza), ovaj kriterijum odbacuje kao nenau~ne sve op{te zakone i teorije prirodnih nauka. êtvrto, Fridrih Vajsman prime}uje da kriterijum verifikacije ne moè da se odrì zbog "otvorene strukture" termina koji se pojavquju u nau~nim iskazima. "Otvorenost strukture" sastoji se u tome da je na{e ~iweni~ko znawe nepotpuno ne samo u tome smislu {to mi nikada ne moèmo da zavr{imo opis nekog materijalnog objekta ili situacije, ve} i u jednoj drugoj dimenziji: uvek postoji mogu}nost da se desi ne{to nepredvi|eno, bilo (1) da doìvimo sasvim novo iskustvo koje trenutno ne moèmo ni da zamislimo, ili (2) da do|emo do takvog novog otkri}a koje }e uticati na ~itavo na{e tuma~ewe izvesnih ~iwenica.7 6

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge and Kegan Paul, 1963, pp. 112-113.

7

v. Waismann, F., "Verifiability", in: Logic and Language, I Series, ed. by A. G. N. Flew, Oxford, Blackwell, 1951, p. 124.

49

Savremeni logi~ki empiristi, koji su tako|e u posledwih nekoliko decenija poku{avali da nekako modifikuju svoj kriterijum verifikacije, da bi izbegli pomenute i jo{ neke zamerke, na kraju su dosta uspe{no izi{li na kraj ne sa pojmom nauke uop{te, ve} sa pojmom empirijske nauke. Najdaqe je oti{ao Karl Poper, koji u svojoj koncepciji nauke polazi od uverewa da se ne moè posti}i apsolutno sigurno znawe. Ukazuju}i na neke bitne elemente koje savremena koncepcija nauke ne moè da zaobi|e, on kaè: "Nauka nije sistem sigurnih ili dobro utvr|enih iskaza, niti je sistem koji neumoqivo napreduje ka stawu zavr{enosti. Na{a nauka nije znawe (™pist»mh): ona ne moè nikada da pretenduje na to da je dostigla istinu, pa ~ak ni verovatno}u kao wenu zamenu. Ali, vrednost nauke se ne iscrpquje u funkciji usmerenoj na biolo{ko odràvawe. Ona nije samo koristan instrument. Mada ne moè da postigne ni istinu ni verovatno}u, borba za znawe i tragawe za istinom uvek su najja~i motivi nau~nog otkri}a."8 Ili: "Lo{e shvatawe nauke odaje se upornom te`wom za ta~no{}u; jer, ~oveka od nauke ne ~ini posedovawe znawa neoborive istine, ve} wegovo neumorno i bezobzirno kriti~ko tragawe za istinom."9 Ono {to obi~no nazivamo "nau~nim znawem" po pravilu nije znawe koje ukqu~uje kona~nost, ve} pre informacija u pogledu razli~itih suparni~kih hipoteza i na~ina na koji su one izdràle razna proveravawa.10 U svakom slu~aju, Poper smatra da nauka nije ne{to {to su{tinski iskqu~uje mit, poetsku viziju ili filozofsku spekulaciju. Naprotiv, ne samo da nauka ima svoje korene u mitu, ve} su i pojedine savremene nau~ne teorije veoma sli~ne nekim fantasti~nim poetskim i ma{tovitim mitskim vizijama, tako da ono {to izdvaja nauku od drugih proizvoda ~ovekove duhovne aktivnosti jeste jedna tradicija drugoga reda ‡ to jest, ne samo tradicija izno{ewa svojih stavova, ve} i tradicija svesnog i namernog izlagawa tih stavova kriti~koj diskusiji. Prema tome, nau~no saznawe je jednim svojim bitnim delom slobodna kreacija, i, mada se na{e tragawe za znawem rukovodi biolo{ki utemeqenom sklono{}u da u svetu o~ekujemo determinisanu pravilnost, postojawe znawa koje je nastalo pomo}u serije nepredvidqivih novina najja~i je razlog da se odbaci svaki op{ti, metafizi~ki determinizam. [to se ti~e postavqawa uèga pojma empirijske nauke, Poper kaè: "Formulisawe prihvatqive definicije empirijske nauke nije bez svojih te{ko}a. Neke od wih proizlaze iz ~iwenice da mora biti vi{e teorijskih sistema sa logi~kom strukturom veoma sli~nom onoj {to je, 8 9

Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, p. 279. Ibid., p. 281.

10

v. Popper, K. R., The Open Society and its Enemies, vol. II, London, Routledge and Kegan Paul, 1966, p. 13. 〈prevod na srpski: Otvoreno dru{tvo i wegovi neprijateqi, Beograd, BIGZ, 1993.〉

50

u ma koje odre|eno vreme, prihva}eni sistem empirijske nauke. Ova situacija se ponekad opisuje tako {to se kaè da ima veoma mnogo ‡ po svoj prilici, beskona~an broj ‡ 'logi~ki mogu}nih svetova'. Ipak, sistem koji nazivamo 'empirijskom naukom' treba da predstavqa samo jedan svet: 'stvarni svet', ili 'svet na{ega iskustva'. ‡ Da bismo malo vi{e precizirali ovu ideju, moèmo razlikovati tri zahteva koje mora da zadovoqi na{ empirijski teorijski sistem. Prvo, da bi mogao da predstavqa neprotivre~an, mogu}an svet, on mora biti sinteti~ki. Drugo, on ... ne sme biti metafizi~ki, ve} mora predstavqati svet mogu}nog iskustva. Tre}e, on mora biti sistem koji se na neki na~in razlikuje od drugih takvih sistema kao onaj koji predstavqa na{ svet iskustva. ‡ Ali, kako izdvojiti taj sistem koji predstavqa na{ svet iskustva? Odgovor je: na osnovu ~iwenice da je bio podvrgnut proverama i da ih je izdrào... ‡ Prema ovome gledi{tu, 'iskustvo' se javqa kao karakteristi~na metoda kojom se jedan teorijski sistem moè razlikovati od drugih; tako izgleda da se empirijska nauka ne odlikuje samo svojom logi~kom formom, ve} uz to i svojom osobenom metodom..."11 Osnovna odlika empirijskih iskaza, prema Poperu, jeste wihova podlo`nost reviziji ‡ mogu}nost da budu kritikovani, opovrgnuti i zameweni boqim; empirijska nauka se karakteri{e na{im na~inom postupawa sa nau~nim sistemima. Poper tako|e napomiwe: "Ako insistirate na strogom dokazu (ili striktnom opovrgavawu) u empirijskim naukama, nikad ne}ete izvu}i koristi iz iskustva i nikad iz wega ne}ete uvideti koliko niste u pravu".12 Poperova zamisao nauke ina~e implicitno pretpostavqa objektivnu istinu kao krajwi ciq prema kojem ide nauka; "sama ideja gre{ke (i kriti~ke diskusije, koja se zasniva na na{oj svesti o sopstvenoj pogre{ivosti, S. N.) ... podrazumeva ideju objektivne istine ‡ kao standarda koji moèmo i ne uspeti da dostignemo".13 Ali, istovremeno, Poper isti~e da istina nije jedini ciq nauke. "Samo ako je odgovor na neki problem ‡ na teàk, plodan problem, problem izvesne dubine ‡ istina, ili pretpostavka o odre|enoj istini, postaje relevantna za nauku."14 ... Poku{aj da se neki interesantan problem re{i smelom pretpostavkom, ~ak i ako se ona ubrzo pokaè kao pogre{na, mi pretpostavqamo svakom deklamovawu niza irelevantnih truizama."15 Bez objektivne teorije istine, smatra Poper, tako|e se ne moè ni napraviti razlika izme|u ~iste i primewene nauke, tj. izme|u (1) nau11 12 13 14 15

Popper, K. R., Logic of Scientific Discovery, p. 39. Ibid., p. 39. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 229. Ibid., p. 230. Ibid., p. 231.

51

ke koja teì za znawem, koja traga za istinitim teorijama, ili bar teorijama koje su bliè istini od drugih, i (2) one nauke koja teì za mo}i, {to traga za teorijama koje treba da upotrebimo kao mo}ne instrumente za ostvarivawe odre|enih ciqeva, i gde nam mogu sasvim dobro posluìti ~ak i one teorije za koje se zna da su pogre{ne. Poper isti~e (imaju}i, kao i uvek, pre svega u vidu nau~ne teorije, a ne osnovne iskaze, po{to utvr|ivawe istinitosti osnovnih iskaza putem empirijske verifikacije nije nikad stavqano u pitawe) kao veliko preimu}stvo objektivne teorije istine to {to nam ona dozvoqava da kaèmo da tragamo za istinom, ali da moèmo i ne znati kada smo je na{li (kako se teorije na~elno nikada ne mogu u potpunosti proveriti, nema ni kriterijuma istine u tradicionalnom smislu); da kaèmo da se rukovodimo idejom istine; i, mada nemamo kriterijume za prepoznavawe istine (osim, mo`da, tautolo{ke istine), da postoji ‡ to je novost u odnosu na Tarskog ‡ izvestan kriterijum napredovawa prema istini, bliskosti istini, istinolikosti. Ovde se, naravno, ne}u upu{tati u izlagawe Poperove teorije istinolikosti, koja je dobrim delom tehni~ke prirode.* Najzad, Poper smatra, ako i nemamo kriterijum za prepoznavawe da li smo dostigli istinu, mi, obratno, moèmo uvideti, ~esto dosta lako, da nismo dostigli istinu, ili da je jo{ nismo dostigli. "Tako, na primer, dok koherentnost ne pruà nikakav kriterijum za istinitost ‡ jednostavno zbog toga {to ~ak i oni sistemi za koje se moè dokazati da nisu protivre~ni mogu u stvari da budu pogre{ni ‡ inkoherentnost ili protivre~nost nesumwivo utvr|uju pogre{nost..."16 *

* *

Ako bi trebalo, na kraju, da rezimiramo {ta je posle svih kriti~kih primedbi ostalo neodba~eno u poku{ajima da se pruì adekvatna definicija nauke, onda bismo mogli re}i da je re~ o nekoliko osnovnih obele`ja: (1) nauka traga za objektivnom istinom o stvarnosti, ali joj se u stvari uvek samo sve vi{e pribliàva; (2) weni stavovi treba da budu dru{tveno komunikabilni; (3) wu mora proìmati jedna "tradicija drugoga reda", tj. tradicija svesnog i namernog izlagawa svojih stavova kriti~koj diskusiji, odnosno ili opovrgavawu ili ne striktnoj, ve} problemati~noj verifikaciji. Jednom re~ju, nauka je logi~ki ure|en sistem obja{wewa pojava u jednoj oblasti stvarnosti, ~iji je ciq sveobuhvatnost i (makar pribli`na) istinitost. *

〈O ovome v. u kwizi Hipoteze i saznawe, Beograd, Nolit, 1984, str. 89-95, 267-271. et passim.〉

16

Ibid., p. 226.

52

NAUKA I ZDRAVORAZUMSKA SHVATAWA

Istorijski posmatrano, vi{e u pro{losti nego u sada{wosti, ali i u sada{wem trenutku, nesumwivo je da qudska nau~na, filozofska i uop{te racionalna misao polazi od zdravoga razuma. Ova ~iwenica se, naravno, ne obja{wava time {to bi zdravi razum bio neka naro~ito pouzdana polazna ta~ka, posebno za nau~no saznawe. S obzirom na svoju neodre|enost i promenqivost, na svoju zasnovanost na predube|ewima koja su ~esto adekvatna, ali isto tako ~esto mogu biti i neadekvatna i pogre{na, zdrav razum sigurno nije najpouzdanija polazna ta~ka. A za{to zdravi razum ipak jeste polazi{te, obja{wava se (a) time {to se pokazuje da ni nauka ne predstavqa nikakav sistem pouzdanog znawa, i (b) time {to se to zdravorazumsko znawe u svakom trenutku moè dovesti u pitawe i kritikovati, a to se ~esto i doga|a. U ovome drugom procesu, mnoga zdravorazumska gledi{ta su modifikovana ili odba~ena (recimo, teorija da je Zemqa ravna povr{ina), tj. zamewena novim teorijama koje su mo`da mnogim qudima, bar u prvi mah, izgledale mawe ili vi{e ekscentri~ne. Taj proces kritike i u~ewa na gre{kama upravo je ono {to omogu}uje napredak na{ih teorija. Ovo sve moè izgledati sámo po sebi dosta o~igledno, ali se treba podsetiti da je dobar broj najeminentnijih filozofa zastupao druga~ija gledi{ta. Tipi~an primer pruà Dekart, koji je drào da sve zavisi od sigurnosti ili pouzdanosti na{e polazne ta~ke. Da bi obezbedio {to pouzdaniju polaznu ta~ku, francuski filozof je isticao metodu sumwe: prihvatawe samo onoga {to je apsolutno nesumwivo. U tom smislu on je po{ao od svoga sopstvenog postojawa, koje mu se ~inilo nesumwivim, s obzirom da se ~ini kako i sumwa u sopstveno postojawe mora da podrazumeva postojawe onoga koji sumwa. Naravno, mi nemamo razloga da dovodimo u pitawe Dekartovo polazi{te, ali sasvim opravdano moèmo postaviti pitawe da li ta polazna ta~ka dozvoqava da se koristi onako kako ju je on koristio u svome sistemu. Za zdravi razum je karakteristi~an realisti~ki stav, koji pravi razliku izme|u pojave i stvarnosti (kao primer moè da posluì stav: "Danas je vazduh tako ~ist da planine izgledaju znatno bliè nego {to stvarno jesu"), s tim {to i same pojave poseduju odre|enu sopstvenu (povr{insku) stvarnost. Sama doktrina realizma je metafizi~kog karaktera ‡ ne moè se ni dokazivati niti opovrgavati. Me|utim, u nauci 53

mi poku{avamo da opi{emo i objasnimo stvarnost. Kao {to prime}uje Karl Poper, racionalnost, jezik, opis, argument odnose se uvek na neku realnost i upu}eni su uvek nekoj javnosti, a sve to pretpostavqa realizam. Sem toga, prime}uje Poper, zdravi razum nije ba{ naro~ito uspe{an kada razmi{qa o samome sebi i o tome kako dolazi do svoga znawa. Pa ipak, teorija saznawa zdravoga razuma nalazi se u osnovi jednoga broja savremenih filozofskih u~ewa. U ~emu se sastoji ta teorija: na{ mozak je posuda koja je na po~etku prazna, ili mawe-vi{e prazna, i u tu posudu preko na{ih ~ula ulazi materijal, tu se prikupqa i prera|uje. U filozofskom svetu ona je boqe poznata pod nazivom teorija tabula rasa: na{ mozak je prazna plo~a na koju se preko na{ih ~ula utiskuju poruke iz stvarnosti. Druga karakteristika je sigurnost znawa. Mi stvarno doìvqavamo mnogo {ta kao da nam je neposredno dato i kao da je sasvim izvesno. Ali, za ovakav utisak treba da zahvalimo svojoj ste~enoj sposobnosti da de{ifrujemo haoti~ne poruke koje dopiru do nas iz okoline koja nas okruùje, svom razra|enom aparatu za de{ifrovawe (koji se temeqi na biolo{ki uro|enim dispozicijama). Skoro svi mi dobro posmatramo i dobro opaàmo. Ali, to je problem koji treba objasniti biolo{kim teorijama, a ne uzimati kao osnovu za bilo kakav dogmatizam neposrednog ili intuitivnog saznawa. Na kraju krajeva, svi mi ponekad gre{imo i ne bismo smeli nikada da zaboravimo na tu svoju pogre{ivost.1 U teoriji saznawa zdravoga razuma, zna~i, potraga za znawem se poistove}uje sa potragom za izvesno{}u, s obzirom da se ~ulni podaci, ili ~ulni utisci, ili neposredna iskustva uzimaju kao sigurna osnova sveg saznawa. A u stvari, sve na{e saznawe, izuzev formalne logike i jednoga dela matematike, bitno je hipoteti~kog karaktera.2 Prema tome, dok su teorijskosaznajne pretpostavke zdravoga razuma sigurno neprikladne za izgradwu jedne kriti~ke metodologije nauke (~esto su samoprotivre~ne, subjektivisti~ki i apsolutisti~ki orijentisane), zdravorazumska teorija sveta, wegov realizam sasvim odgovara savremenoj metodologiji nauke. No, do sad smo ispitali dva problema (a) za{to i u kojem smislu zdravi razum moè biti polazna ta~ka na{ih nau~nih i filozofskih saznawa, i (b) koje su slabe strane zdravorazumske teorije saznawa. Ostaje nam (v) da ispitamo u ~emu se sve ispoqavaju razlike izme|u zdravorazumskog i nau~nog saznawa. 1

v. Popper, K. R., Objective Knowledge, Oxford, Clarendon Press, 1972, pp. 41, 60-61. and 64. 〈u prevodu na srpski: Objektivno znawe, Paideia, Beograd, 2002.〉

2

v. Ibid., pp. 63. and 75.

54

Na ove razlike ukazao je Ernest Nejgel u uvodnom poglavqu svoje kwige Struktura nauke. Pre svega, ve}ina obave{tewa koja nam pruà zdravi razum, mada ta obave{tewa mogu biti prili~no ta~na u odre|enim granicama, retko su propra}ena poku{ajima da se objasni za{to su ~iwenice takve kakve se misli da jesu; a kada je takav poku{aj u~iwen, onda su ta obja{wewa data nesistematski i bez kriti~kog ispitivawa wihove relevantnosti za te ~iwenice. Nauka, me|utim, teì za obja{wewima koja su sistematska i koja se istovremeno mogu i moraju proveravati ~iweni~kim svedo~anstvima. U nekim slu~ajevima istraìvawe moè i}i vrlo duboko. Mogu se otkriti modeli uzajamnih odnosa koji vaè u {irokim oblastima ~iwenica, tako da se uz pomo} maloga broja obja{wavala~kih principa moè pokazati da (neodre|eno) veliki broj iskaza o ovim ~iwenicama ~ini logi~ki jedinstven sistem znawa.3 Druga razlika poti~e iz op{tepriznate odlike zdravoga razuma da je on, mada znawe koje poseduje moè biti ta~no, retko kada svestan granica u kojima se wegova verovawa vaqana, a wegovo delovawe uspe{no. Naravno, uop{te uzev{i, zdravorazumsko saznawe je najverodostojnije u prilikama u kojima izvestan broj ~inilaca ostaje prakti~no nepromewen. To, naravno, povla~i ozbiqnu ograni~enost zdravoga razuma, koju nauka svojim metodama poku{ava da otkloni sistematskim obja{wavawem ~iwenica.4 Tre}a razlika je u tome {to me|u zdravorazumskim verovawima nije iskqu~ena me|usobna nespojivost i ~ak protivre~nost. Svojim sistematskim obja{wewima nauka se usredsredila na otklawawe izvora takvih nesaglasnosti.5 êtvrta razlika je slede}a: oslawaju}i se na termine iz svakodnevnog govora, jezik u kojem se formuli{e i izraàva zdravorazumsko znawe pokazuje zna~ajne neodre|enosti, {to onemogu}ava wegovu efikasnu kritiku (bilo teorijsku ili eksperimentalnu), pa to znawe, nasuprot nau~nom znawu, ispoqava daleko ve}u trajnost. "Sa druge strane, iako ve}a odre|enost stavova nauke izlaè ove stavove ve}oj opasnosti da budu opovrgnuti nego {to im daje preimu}stvo nad mawe precizno izraènim zdravorazumskim verovawima, nau~ni stavovi ipak imaju va`nu prednost: oni imaju ve}u mo} uklapawa u obuhvatne ali jasno formulisane sisteme obja{wewa."6 ‡ Interesantno je da Nejgel u ovome kontekstu traì preimu}stvo nau~nih stavova u nekoj (kvantitativno) ve}oj 3

v. Nejgel [Nagel], E., Struktura nauke, Beograd, Nolit, 1974., str. 3-4.

4

v. Ibid., str. 4-5.

5

v. Ibid., str. 5-6.

6

v. Ibid., str. 6-9.

55

mo}i uklapawa u obuhvatne sisteme obja{wewa, a wihovu izloènost ve}oj opasnosti da budu opovrgnuti procewuje kao wihovu slabost u odnosu na zdravorazumske stavove. On ne vidi va`nost ve}e informativnosti koju donosi odre|enija i preciznija formulisanost, {to onda sobom donosi i ve}e mogu}nosti za opovrgavawe, a to je va`no jer bez toga se ne moè ostvariti niti objasniti jedna od osnovnih karakteristika nau~nog saznawa ‡ wegovo brzo napredovawe. Peta razlika je vezanost zdravorazumskih shvatawa za ostvarivawe konkretnih i prakti~nih qudskih interesa. Teorijska nauka, me|utim, svesno zanemaruje neposredne vrednosti stvari, tako da ~esto izgleda kao da su iskazi nauke samo od neznatnog zna~aja za ono {to se de{ava u svakodnevnom ìvotu. Sem toga, nauka operi{e apstraktnim pojmovima koji su povezani sa neposrednim opaàwem jedino preko sloènih losgi~kih i eksperimentalnih postupaka i povezani su u celinu kako bi se moglo do}i do obja{wewa za velike klase razli~itih pojava.7 Najzad, {esta razlika se sastoji u slede}em: nasuprot zdravome razumu, nauka svesno izlaè svoja tvr|ewa stalnom proveravawu na osnovu podataka dobijenih kriti~kim posmatrawem u bri`qivo kontrolisanim uslovima. "Shodno tome," vrlo lepo formuli{e Nejgel, "tragawe za obja{wewem u nauci nije prosto traèwe bilo kakvih na prvi pogled prihvatqivih 'prvih principa' koji bi na neki na~in mogli da objasne poznate '~iwenice' svakodnevnog iskustva. Naprotiv, to je tragawe za hipotezama obja{wewa koje su u pravom smislu proverqive zato {to se od wih zahteva da imaju logi~ke posledice dovoqno precizne da ne budu spojive sa skoro svakim zamislivim stawem stvari. Za hipoteze koje traìmo mora, dakle, postojati (i tu Nejgel u potpunosti prihvata Poperovo gledi{te, S. N.) mogu}nost opovrgavawa koje }e zavisiti od rezultata kriti~kog ispitivawa da bi se odredilo {ta ~iwenice u stvari jesu..."8 No, ne treba izgubiti iz vida ~iwenicu da, bez obzira na ova velika metodska preimu}stva nauke, u nauci nema jamstva istinitosti tvr|ewa, dok se s razlogom moè tvrditi da odre|eni zdravorazumski stavovi sigurno jesu istiniti. Uprkos tome, istorijski pogled na ono {to je postignuto nau~nom metodom u sticawu pouzdanog i sistematski ure|enog znawa ostavqa zaista malo mesta za ozbiqniju sumwu u superiornost nau~ne metode nad wenim alternativama.

7

v. Ibid., str. 9-10.

8

v. Ibid., str. 10-11.

56

NAU^NI PROBLEMI I PREDMET NAUKE

I u ovo na{e doba, koje je u vrlo zna~ajnoj meri razvilo metodolo{ka istraìvawa i izgradilo znatno prefiweniju svest o nau~noj praksi ‡ moè se neretko sresti gledi{te po kojem nau~no istraìvawe po~iwe posmatrawem i prikupqawem ~iwenica da bi se zatim, primenom postupka apstrakcije i uop{tavawa, pristupilo izgradwi nau~nih teorija. Sâm proces razvoja nauke sastojao bi se u smewivawu teorija kao sve potpunijih i savr{enijih generalizacija koje prerastaju u deduktivne sisteme. To gledi{te je, me|utim, kao i bekonovski induktivizam, pogre{no i za na{e doba stvarno previ{e naivno. Ako bi se nekom stavilo u zadatak da uzme u ruke papir i olovku i da po~ne sa "prikupqawem ~iwenica", on ne bi znao kakve ~iwenice da zapi{e, koje podatke da izdvoji. Posmatrawem, brojawem i merewem moè se prikupiti bezbroj ~iwenica o prostoriji u kojoj se neko nalazi, wenom izgledu, poloàju, ta~nim razmerama, materijalu od kojeg su napravqeni zidovi ili pod, o tome kakav name{taj u woj postoji, sa detaqnim opisom toga name{taja itd. U takvoj situaciji se najpre name}e pitawe odakle po~eti i kakve podatke sakupqati. Nekome se moè u~initi da bi ~itav problem bio re{en ako se defini{e podru~je istraìvawa, po{to bismo tada bili u stawu da sakupqamo relevantne ~iwenice. Ali, ako se malo boqe pogleda, ni to nikako nije dovoqno. Pretpostavimo da izaberemo jedno odre|eno, i to dosta usko podru~je ‡ kvantnu fiziku ili srpsku kwièvnost s kraja XIX i po~etka XX veka. [ta bi zapravo zna~ilo prikupqawe ~iwenica o kvantnoj fizici? Literatura iz vremena nastajawa i razvoja kvantne fizike ‡ i pored toga {to wena istorija nije tako duga ‡ toliko je obimna da bi je bilo nemogu}e savladati tokom jednog ìvotnog veka. Ni{ta boqa situacija ne bi bila ni sa srpskom kwièvno{}u s kraja XIX i po~etka XX veka ‡ te{ko bi bilo pregledati mno{tvo dokumenata sa~uvanih iz toga perioda, a jo{ teè sve {to je tada objavqeno od kwièvnih radova. ‡ Postavqa se, dakle, ponovo pitawe odakle po~eti, {ta ~itati i jo{ va`nije pitawe {ta }emo u~initi s onim {to prikupimo. "Prikupqawe ~iwenica" moè imati svoju odre|enu ulogu i zna~aj ukoliko se primeni u odgovaraju}oj fazi ‡ mesto ovoga postupka nije na po~etku procesa nau~nog istraìvawa, ve} negde u drugom delu, tj. u procesu proveravawa na{ih hipoteza; a to je u vezi s pitawem nastajawa, diskusije i empirijskog proveravawa nau~nih hipoteza. 57

Prema tome, bitno je da se gledi{te po kojem nau~no istraìvawe zapo~iwe prikupqawem ~iwenica pokazalo kao pogre{no, te da je daleko adekvatnije dràti da na{a istraìva~ka praksa (kao, uostalom, i na{a elementarna ìvotna praksa) zapo~iwe provizornim hipotezama (ili na evoluciono primitivnijem stupwu ‡ na{im o~ekivawima). No, mada se na po~etku nalaze hipoteze (ili i{~ekivawa), nauka kao istraìva~ki proces zapo~iwe tek onda kada uo~imo neki problem, tj. u onome trenutku kada su izneverena neka na{a o~ekivawa ili kada nas na{e hipoteze dovedu u te{ko}e. Ove te{ko}e ili protivre~nosti, razume se, mogu nastati ili unutar neke teorije, ili izme|u teorija i posmatrawa, ili, najzad, izme|u dveju razli~itih teorija. [tavi{e, kao {to prime}uje Poper, tek kada se sukobimo sa problemom, mi postajemo svesni toga da se drìmo neke teorije. Problem je taj koji nas izaziva da u~imo, da napredujemo u znawu, da eksperimenti{emo i da posmatramo.1 Nauka, zna~i, polazi od problema, a ne od posmatrawa ~iwenica, mada posmatrawa mogu dovesti do problema, pogotovu ako su neo~ekivana, tj. ako se sukobqavaju sa na{im o~ekivawima ili teorijom. Zadatak koji stoji pred nau~nikom jeste da re{i neki problem postavqaju}i novu teoriju koja }e objasniti neo~ekivana i do tad neobja{wena posmatrawa. Me|utim, bitan je jo{ jedan aspekt ove procedure nau~nog istraìvawa: svaka vredna nova nau~na teorija, pored re{avawa, ili naporedo sa re{avawem uo~enoga problema, istovremeno otvara nove probleme, kao {to su, recimo, problemi uskla|ivawa ili usagla{avawa, problemi izvo|ewa novih posmatra~kih provera na koje se ranije nije ni pomi{qalo i drugi. I ba{ u otvarawu novih problema pokazuje se plodnost jedne teorije. Iz svega ovog proizlazi onda da sve na{e nau~no saznawe zapo~iwe i zavr{ava se problemima, koji su sve ve}e dubine i plodnosti, i sugerisawem novih problema, {to je tako|e jedan od aspekata koji svedo~e o nesigurnom karakteru nau~nog saznawa.2 Ako se ovako sagleda nastanak i prvi korak nau~noistraìva~ke prakse, kako }e se odrediti predmet nauke uop{te, a kako predmeti pojedinih nauka? Za nauku uop{te to }e biti daleko lak{e nego kada su u pitawu pojedina~ne nauke. Naime, o~igledno je da predmet nauke uop{te uzev{i nisu posmatrane ~iwenice, dakle, stvari, pa ni procesi koji se mogu opaàti, ve} predmet nauke jesu problemi koji se javqaju

u vezi sa ~ovekovim odnosom prema ovim predmetima i procesima. Kada je re~ o pitawu odre|ivawa predmeta pojedina~nih nauka, situacija je daleko sloènija i neodre|enija. Poku{a}emo ipak da unesemo neko svetlo i u ovo pitawe. U onome {to smo nazvali nau~nim problemom nama se objektivna stvarnost javqa uvek u perspektivi ~ovekovog odnosa prema toj stvar1

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 222. 〈u prevodu: Pretpostavke i pobijawa, Izdava~ka kwiàrnica Zorana Stojanovi}a, Sremski Karlovci/Novi Sad, 2004.〉

2

v. Ibid., p. 222.

58

nosti, a ne kao neka stvarnost po sebi koja bi bila nezavisna od qudske prakse uop{te. Iz ove perspektive podjednako se uvi|a jednostranost i naivnost pozitivisti~ko-induktivisti~kog gledi{ta o prikupqawu ~iwenica kao polaznom koraku u nau~nom istraìvawu, kao i ekvivalentnog dogmatskomarksisti~kog stanovi{ta teorije odraza, koje je i sámo u su{tini i pozitivisti~ko i induktivisti~ko. Ovakvo, uslovno re~eno, humanisti~ko shvatawe nauke je daleko jo{ od toga da bude premo}no. S obzirom da na Zapadu, kao uostalom, i u dogmatskom marksizmu, preovladava pozitivisti~ko stanovi{te, mora}emo i wemu posvetiti odgovaraju}u pa`wu, tim pre {to wega smatra jedino ispravnim zna~ajan deo onih qudi koje ‡ prema trenutno vaè}im normama ‡ nazivamo nau~nicima. Polaze}i od objektivne stvarnosti kao takve, nezavisne od ~oveka i wegove prakse, zastupnici ovoga gledi{ta obi~no smatraju da se pojedine nauke razlikuju s obzirom na to koji su deo te stvarnosti uzele kao predmet svoga istraìvawa. Ovome shvatawu se mogu staviti ozbiqni prigovori, na koje ukazuje i Mihailo Markovi}:3 (1) Ima nauka koje se ne bave prou~avawem nikakvog posebnog dela objektivne materijalne stvarnosti (matematika). [to se ti~e filozofije, pozitivisti, razume se, i wu ostavqaju bez wenog predmeta, smatraju}i da pozitivne nauke iscrpquju celinu stvarnosti. (2) Razdeoba stvarnosti izme|u odre|enog broja posebnih nauka, ako se sprovede dosledno i do kraja, vodi paradoksalnim rezultatima. Proisti~e, naime, da se ipak u konkretnoj nau~noj praksi jednim istim delom stvarnosti bavi nekoliko razli~itih nauka. Rad, na primer, izu~avaju fiziologija, pedagogija, socijalna antropologija, ekonomija, pravo, sociologija, kulturna istorija, tehnologija, filozofija. Ili, ako je u pitawu ~ovek ili dru{tvo, opet se ve}i broj nauka bavi jednim istim podru~jem stvarnosti ‡ u prvom slu~aju: filozofija, psihologija, pedagogija, socijalna antropologija ili biologija, a u drugom: ekonomija, sociologija, psihologija itd. (3) êsto se doga|a i to da se razni nau~nici, koji se bave jednom naukom, u svojim istraìvawima usmeravaju na razli~ite strane ili komponente onoga segmenta stvarnosti koji pripada toj nauci, pa se onda sti~e utisak kao da jedna nauka ima vi{e predmeta. Sociolozi se, na primer, orijenti{u na razli~ite elemente dru{tva: dru{tvene grupacije, dru{tvene ustanove, dru{tvene interakcije, dru{tveni ìvot i pona{awe jedne zajednice, vrste i oblike me|uqudskih odnosa itd. (4) Ovakvo shvatawe nauke ima izvesne neprihvatqive filozofske implikacije s obzirom da se s jedne strane i ~ovek kao deo objektivne stvarnosti, tj. kao predmet nauke, shvata kao objekat, kao stvar, a sa druge strane ~ovek-nau~nik shvata se kao ~isto kontemplativno bi}e.4 3

v. Markovi}, M., "O pojmu predmeta nauke", Spomenica u ~ast novoizabranih ~lanova SANU, Posebna izdawa, kw. CCCLXXVII, Spomenice, kw. 26, Beograd, 1964, str. 156-157.

4

v. npr. Marks‡Engels, Dela, tom 6, "Prosveta", Beograd, 1974, str. 455.

59

(5) Najzad, treba imati u vidu i to da postoje razli~ite grupe nauka, za koje se onda pitawa predmeta kao i metodâ postavqaju veoma razli~ito. U tom smislu vaqalo bi uo~iti razlike izme|u (a) fundamentalnih i primewenih nauka, (b) fakti~kih i normativnih, (v) teorijskih i istorijskih i (g) deskriptivnih i eksplikativnih nauka. Kada je re~ o razlici izme|u fundamentalnih i primewenih nauka, koja je ina~e najbitnija kada je u pitawu predmet i metoda, onda treba najpre naglasiti da pored prete`no (da ne pi{emo "~isto", po{to nikakvih ~istih nauka nema ni ne moè biti) fundamentalnih (logika, matematika, teorijska fizika) i prete`no primewenih nauka (ve}i deo medicinskih nauka, pedagogija, meteorologija itd.) u velikom broju nauka nau~nici obavqaju s jedne strane fundamentalna, a sa druge strane primewena istraìvawa. Predmet i metode su tako razli~iti da izgleda kao da jedna ista nauka ima dva predmeta. U ~emu je ta razlika? U fundamentalnim istraìvawima moglo bi se re}i da nau~nik èli da do|e do takvih teorija koje }e dati sve vi{e i vi{e zadovoqavaju}e obja{wewe sveta koji nas okruùje, tj. da je zainteresovan prvenstveno za delovawe na izmeni i daqem usavr{avawu teorijske strukture nauke, odnosno za razvoj i rast nau~nog saznawa; u primewenim, me|utim, nau~nik je zaokupqen primenom ili operacionalizacijom postoje}eg fonda nau~nog znawa, tj. zainteresovan je u prvom redu za akciju na osnovu date strukture nau~nih teorija, za ovladavawe "pravilima prora~unavawa", {to zna~i da su{tinski uop{te i nije zainteresovan za temeqito mewawe i napredak nau~nog saznawa. U fundamentalnim istraìvawima nau~nik vr{i otkri}a; u primewenima nau~nik pravi pronalaske. U fundamentalnim istraìvawima nau~nik traga za znawem u smislu sve istinitijih teorija; u primewenima nau~nik èli da ovlada postoje}im znawem u smislu wegove {to ve}e instrumentalne upotrebqivosti i efikasnosti, ne vode}i uop{te ra~una o tome da li su u pitawu istinite ili pogre{ne teorije. Prema tome, dok nau~nika koji se bavi primewenim istraìvawima zanimaju samo primena i mogu}ni prakti~ni rezultati jedne teorije, nau~nika upu}enog na fundamentalnu problematiku i sama primena neke teorije interesuje prvenstveno iz teorijskih razloga, odnosno u smislu proveravawa te teorije. U fundamentalnim istraìvawima nau~nik je sklon da shvati znawe kao ne{to {to sadrì element naga|awa i {to je podlo`no pravqewu gre{aka, mewawu i ispravqawu, tj. da smatra da se "kwiga prirode" moè i pogre{no pro~itati; u primewenima nau~nik teì da shvati znawe kao ne{to kona~no, jednom zauvek dato i nepogre{ivo, tj. da smatra da je "kwiga prirode" otvorena i da ‡ kada se ispune odre|eni uslovi ‡ moè da se ~ita bez ikakvih pogre{aka. Drugim re~ima, za nau~nika u fundamentalnim istraìvawima znawe je uvek "dÒxa", on priznaje neznawe, a ne priznaje autoritet; za nau~nika u primewenim istraìvawima, me|utim, znawe je uvek "™pist»mh", on ne priznaje neznawe, ali zato priznaje autoritet. Prema tome, za nau~nika iz fundamentalnih nauka i znawe predstavqa ne{to qudsko, nesavr{eno i nezavr{eno, dok za nau~nika u primewenim istraìvawima znawe je iznadqudsko, savr{eno i zavr{eno. 60

Isto tako je zanimqiva i zna~ajna metodolo{ka razlika izme|u ovih dveju vrsta nau~nika. Dok u primewenim istraìvawima nau~nika interesuju prvenstveno slu~ajevi koji potvr|uju neku teoriju, u fundamentalnim istraìvawima nau~nik je zainteresovan prevashodno za slu~ajeve koji tu teoriju mogu da opovrgavaju; dok je nau~nik u primewenim istraìvawima motivisan za odràvawe i u~vr{}ivawe jedne teorije, pa tako i za izbegavawe kritike, nau~nik u fundamentalnim istraìvawima se voqno izlaè o{troj kritici i teì takvom proveravawu teorija koje ide do wihovog obarawa, smatraju}i da se jedino na taj na~in i moè obezbediti brì napredak nau~nog saznawa. Tako ono {to za nau~nika iz fundamentalnih disciplina predstavqa znak napretka nau~nog saznawa (tj. kritiku) nau~nik u primewenim istraìvawima vidi kao znak wegove propasti. Ili, najzad, u odnosu na postupak dolaèwa do novih teorija, dok u primewenim istraìvawima nau~nik teì da {to mawe prevazilazi skup podataka kojima raspolaè i vodi ra~una da ne naru{i ni{ta u odnosu na ve} postoje}e teorije, tj. sasvim se pouzdaje u prethodno znawe, dotle je u fundamentalnim istraìvawima nau~nik voqan da posumwa u sve, spreman je da izi|e i sa naizgled najneverovatnijom hipotezom, odnosno da daleko nadma{i sve {to je postojalo u prethodnom znawu, po{to smatra da se prava nauka sastoji od "dÒxa" ‡ gledi{tâ koja se, razume se, nalaze pod neprekidnom kontrolom, s jedne strane, kriti~ke diskusije, a sa druge strane, eksperimentalne "tšcnh", tj. on smatra da igra nauke nema kraja. Kada je re~ o razlici izme|u fakti~kih i normativnih nauka, onda opet nalazimo zna~ajne razlike u pristupu predmetu i metodama ovih nauka, mada nikad ne treba gubiti iz vida da stvarna situacija u bilo kojoj nauci nikada nije takva da se ta nauka moè jednozna~no odrediti kao ~isto fakti~ki ili ~isto normativno orijentisana nauka; fakti~ki usmerene nauke (recimo, istorija ili geografija, ili fizika, ili hemija) upu}ene su na izu~avawe odre|enih pojava u stvarnosti onakvih kakve one jesu, dok normativne discipline (na primer, logika ili pravo) poku{avaju da nam kaù kakva bi stvarnost, ukqu~uju}i i nas same, trebalo da bude, ili kako bi trebalo da izgleda, ili po kakvim pravilima da se odvija neka na{a delatnost ako èlimo da postignemo ciq koji smo sebi postavili. Teorijske i istorijske nauke, odnosno teorijski i istorijski delovi jedne iste nauke, tako|e se bitno razlikuju u pogledu svoga predmeta i svojih metoda. Ciq teorijske nauke jeste precizno i sistematsko ustanovqavawe op{tih konstantnih odnosa i strukture onoga {to je dato; nasuprot tome, istorijska nauka ima prvenstveno zadatak da {to konkretnije rekonstrui{e i objasni nastanak pojedina~ne pojave. Prve, kao {to prime}uje i Mihailo Markovi}, tragaju za uzrocima koji na svakom mestu i u svakom vremenu pod odre|enim uslovima dovode do od61

re|enih posledica, druge teè da otkriju konkretne ~inioce koji su na jednom odre|enom mestu i u odre|enom vremenu doveli do izvesnog istorijskog doga|aja.5 Najzad, predmet i metode nisu jednaki ni kada je re~ o pravqewu razlike izme|u deskriptivnih i eksplikativnih nauka. Prvenstveni ciq prvih jeste opisivawe stvari ili pojava (takve su, na primer, etnografija ili geografija), dok su potowe okrenute pre svega obja{wavawu odnosa ili veza izme|u odre|enog skupa objekata ili pojava. Iz svega ovoga sasvim jasno proizlazi da je koncepcija prema kojoj nauke dobijaju svoj predmet s obzirom na to koji deo stvarnosti izu~avaju, krajwe neadekvatna, a uz to ima, kao {to smo videli, svoju osnovu u jednom pasivisti~kom i intelektualisti~kom shvatawu nauke kao obi~nog odraza stvarnosti. Humanizam, me|utim, posmatra ~oveka kao prakti~no i stvarala~ko bi}e koje je ograni~eno prethodnim znawem i konkretnom istorijskom situacijom u kojoj se nalazi, ali je ono istovremeno, po prirodi svojoj proaktivno, usmereno na prevazilaèwe stvarnosti u kojoj ìvi, kako u saznajnom smislu, tako isto i u pogledu otklawawa svega onoga {to ometa ostvarivawe vrednosti koje je ~ovek sebi postavio. I ba{ u tim poku{ajima usavr{avawa stvarnosti, u poku{ajima ostvarivawa svojih èqa, ciqeva i ideala, pred ~ovekom se otvara prvi niz najrazli~itijih problema koji postaju predmet wegovog nau~nog znawa. Dru{tveno uskla|en napor da se teorijski re{i odre|en skup problema dovodi onda i do stvarawa odre|enih nauka. Tako na primer, "Ako u svetu relativne oskudice ho}emo da maksimalno razvijemo proizvodwu i da {to racionalnije organizujemo razmenu dobara potrebnih za ìvot, moramo re{iti odre|eni kompleks problema a ovi problemi ~ine predmet jedne odre|ene nauke ‡ politi~ke ekonomije. Ako ho}emo da se oslobodimo rutinskog, automatskog rada i da stvorimo ma{ine koje }e nas u tome zameniti, i to sa ve}om efikasno{}u, ta~no{}u i neuporedivo ve}om brzinom, onda to otvara niz problema i skup tih problema, a ne neko posebno podru~je stvarnosti po sebi, konstitui{e predmet jedne nove nauke ‡ kibernetike."6 Prema tome, ~ini se da ne bi trebalo razlikovati nau~ne discipline po nekome predmetu u tradicionalnom smislu, tj. po vrstama predmeta kojima se bave, po{to je odavno prevazi|eno i ono shvatawe prema kojem bi prvo trebalo definisati predmet jedne nauke, pa tek onda pri}i stvarawu wene teorije. Nau~ne discipline nastaju, dakle, ako se celovitije sagleda cela ova situacija, {to prime}uje i Poper, delimi~no iz istorijskih razloga, delimi~no iz razloga administrativne 5

v. Markovi}, M., Cit. delo, str. 160.

6

Markovi}, M., Cit. delo, str. 157.

62

konvencije (kao {to je pogodna organizacija obrazovawa i profesionalne orijentacije), a delimi~no i zbog toga {to teorije, koje gradimo da bismo re{ili svoje probleme, pokazuju te`wu da izrastaju u jedinstvene sisteme. Ova posledwa tendencija se obja{wava time {to teorijska obja{wewa utoliko vi{e zadovoqavaju ukoliko se mogu podràti nezavisnim svedo~anstvima, a da bi bila podràna uzajamno nezavisnim svedo~anstvima, teorija mora da bude {to obuhvatnija.7 Odbacuju}i odre|ivawe predmeta nauke kao nekoga dela stvarnosti po sebi, mi nikako ne tvrdimo da u ono {to smo nazvali "problem" nije ukqu~ena ba{ objektivna stvarnost, ali "sagledana u svetlu jedne odre|ene qudske potrebe, vitalne ili saznajne, i odre|enih metoda kojima smo u datom trenutku raspolagali". Sem toga, u naukama se uvek govori i o izvesnim predmetima koji mogu biti delovi objektivne stvarnosti, ali se o wima nikada ne govori kao o delovima stvarnosti po sebi, ve} se o tim objektima raspravqa kao o onakvima kakvi su oni u datom trenutku poznati ~oveku. Recimo, u mikrofizici mi uvek spomiwemo elementarne ~estice, talase itd, ali nikada ne neke elektrone po sebi, gama-zrake po sebi itd, ve} uvek imamo u vidu da se na{e znawe mewa i razvija i da o tim pojavama govorimo onakvim kakve su nam danas poznate. Drugi niz nau~nih problema nastaje, naravno, onda kada doìvimo takva iskustva koja nas zbuwuju, koja ne moèmo da objasnimo zbog toga {to su u suprotnosti s onim {to smo o~ekivali na osnovu svojih verovawa ili ranije ste~enog i na odre|eni na~in sistematizovanog znawa o stvarnosti koja nas okruùje. Tre}i izvor nau~nih problema su qudske potrebe za razvijawem i usavr{avawem pojmovnog aparata kojim se sluìmo u procesu nau~nog istraìvawa. Najzad, ~etvrti razlog nastajawa nau~nih problema vezan je za sâm proces razvoja nauke. Naime, u razvoju nauke dolazi do sloènog procesa smewivawa nau~nih teorija, {to je u vezi sa pitawem smene nau~nih hipoteza i nau~nih revolucija. U svakom slu~aju, u tome procesu ~esto dolazi do preispitivawa temeqa pojedinih nauka ‡ do preoblikovawa ne samo pojmovnog aparata, ve} i metoda wenih istraìvawa. Prema tome, tradicionalno shva}enog predmeta nauke nema. Nau~nici jednostavno prou~avaju nove i aktuelne probleme, sami ti problemi pokazuju te`wu da se grupi{u po srodnosti, a teorije koje se stvaraju da bi se ti problemi re{ili ‡ téè da grade jedinstvene sisteme, pa to onda i jeste jedina osnova i jedini smisao u kojem je mogu}no govoriti o predmetu neke nau~ne discipline koja moè imati i svoju dugu tradiciju i bogatu istoriju. 7

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 66.

63

Ali, istovremeno treba imati u vidu i to kako se ~esto moè dogoditi da pojedini problemi probijaju granice bilo kojeg predmeta ili discipline. Uze}emo primere koje navodi Poper: skoro da je nepotrebno pomiwati da jedan takav geolo{ki problem kao {to je procewivawe izgleda za pronalaèwe rezervi nafte ili uranijuma na nekoj teritoriji mora biti re{avan uz pomo} teorija i tehnika koje se obi~no svrstavaju kao matemati~ke, fizi~ke i hemijske. Mawe je o~igledno, me|utim, da ~ak i tako "osnovna" nauka kao {to je atomska fizika moè do}i u situaciju da koristi geolo{ki pregled, geolo{ke teorije i tehniku, da bi re{ila neki problem u jednoj od svojih najapstraktnijih i najfundamentalnijih teorija ‡ na primer, problem provere predvi|awa o relativnoj stabilnosti ili nestabilnosti atoma parnog ili neparnog atomskog broja.8 U vezi sa pitawem predmeta nauke, odnosno konstituisawa jedne nau~ne discipline oko nekog spleta problema, postavqa se jo{ jedno interesantno pitawe: kako }emo proceniti kada je jedna nauka konstituisana? Izgleda da tu postoje bar dva stupwa. Na prvome stupwu konstituisawa jedne nauke uo~avamo postavqen sistem od nekoliko kqu~nih hipoteza koje su povezane oko re{avawa jednog ili vi{e srodnih problema i koje su izdràle na{a kriti~ka proveravawa, a nau~nici koji rade na tome skupu problema ve} su postigli preliminarnu saglasnost u pogledu metodâ i tehnike koja odgovara wihovim istraìvawima. Svi pojmovi te nauke ne moraju biti eksplicitno i precizno definisani, iako se ve} upotrebqavaju u jednom dovoqno odre|enom smislu. Osnovne filozofske pretpostavke mogu da variraju od jednog do drugog nau~nika. Na drugome stupwu izgra|ivawa jedne nau~ne discipline sistem wenih teorija ~esto po~iva na jednoj jedinstvenoj filozofskoj osnovi. Tako recimo, kao {to prime}uje Mihailo Markovi}, politi~ka ekonomija je u "Kapitalu" konstituisana kao marksisti~ka nauka, mikrofizika je radovima Bora, Hajzenberga, [redingera i drugih konstituisana kao pozitivisti~ka nauka, psihologija je radovima ge{taltista konstituisana kao fenomenolo{ka nauka itd.9 Metodolo{ki i drugi principi mogu ali jo{ ne moraju da budu i eksplicitno formulisani. Mihailo Markovi} razlikuje i tre}i stupaw konstituisawa jedne nauke ‡ kada je izgra|ena u potpunosti wena kriti~ka samosvest. Tu bi onda bili ispuweni jo{ i slede}i uslovi: (a) filozofske pretpostavke su eksplicitno formulisane, sistematizovane i obja{wene; (b) izgra|en je metajezik date nauke u kojem su kqu~ni termini objekt-jezika 8 9

v. Popper, K. R., Op. cit., p. 67. v. Markovi}, M., Cit. delo, str. 162.

64

definisani i me|usobno povezani; (c) razvijena je sistematska teorija o metodama i tehnici date nauke; (d) prou~ena je wena istorija, prikupqena iskustva ranijih generacija istraìva~a i utvr|ene tendencije wenog razvoja; (e) weni rezultati su dovedeni u sklad sa rezultatima drugih nauka, pa je dobila svoje odre|eno mesto u sistemu nauka.10 Markovi} ne navodi nijednu nauku koja je dostigla ovaj stupaw konstituisawa. To, me|utim, nije nimalo slu~ajno. Takve nauke ne samo da nema, nego mi se ~ini kako nikada ne}e ni mo}i da je bude. U tako sasvim odre|enoj i utvr|enoj nauci ima svega osim pojavqivawa novih problema, sem mogu}nosti slobodnog razvoja i daqeg dinami~nog napredovawa ‡ sve je ~vrsto postavqeno na svoje mesto i umrtvqeno, a time je zapravo sama su{tina nauke kako smo je odredili, dovedena u pitawe.

10

v. Ibid., str. 162.

65

RAZLIKE IZME\U PRIRODNIH I DRU[TVENIH NAUKA I JEDINSTVO NAU^NE METODE

Shvatawe nauke i nau~ne metode, sasvim prirodno, najuè je povezano sa teorijskosaznajnim pretpostavkama o tome kakav je karakter, koje su osnovne osobine, glavni zadaci i najva`niji problemi s kojima se sukobqava nau~no saznawe. S obzirom da smo u definiciji pojma nauke kao jednu od osnovnih karakteristika istakli wenu usmerenost ka saznavawu objektivne istine o stvarnosti, trebalo bi ne{to produbqenije sagledati {ta se zapravo podrazumeva pod objektivno istinitim saznawem. Pri tom se polazi od pretpostavke da su osnovna kako logi~ko-metodolo{ka, tako i teorijskosaznajna na~ela jedinstvena za sve nauke, za ~itavo nau~no saznawe, mada pojedine nauke, u zavisnosti od stepena svoje razvijenosti, ispoqavaju tendenciju da izgrade i niz specifi~nih metoda, koje, opet, mogu imati i neke svoje posebne teorijskosaznajne pretpostavke. Drugim re~ima, kao {to prime}uje Vojin Mili}, ako u teorijskoj fizici postoji ~itav niz metodolo{kih re{ewa koja su daleko egzaktnija od analognih re{ewa u sociologiji ili drugim dru{tvenim naukama, to nije zbog toga {to je fizika izgra|ena na nekoj drugoj logici i {to u osnovi ima neke druga~ije saznajne ciqeve od sociologije i drugih teorijskih dru{tvenih nauka, nego zato {to je fizika kao nauka mnogo razvijenija i, sa druge strane, {to prou~ava takav sklop problema gde je egzaktnost lak{e posti}i.1 Za nau~nu objektivnost, ina~e, moè se re}i da ima dva aspekta ‡ jedan vi{e sadrìnski, a drugi vi{e formalan. Prvi se ispoqava u te`wi da se prilikom re{avawa jednog nau~nog problema {to potpunije zahvate svi relevantni iskustveni podaci, uz "spremnost da se bez ikakvih predube|ewa prihvati iskustvena o~evidnost svakog novog podatka i saznawa, ma u kakvom se (povoqnom ili nepovoqnom) odnosu oni nalazili prema onome {to se ranije znalo, o~ekivalo ili mislilo". Drugi se, me|utim, ogleda u jednoj od bitnih karakteristika nau~nog postupka, tj. da se sva istraìvawa koja pretenduju na nau~ni status moraju obavqati tako da svako lice odgovaraju}ih kvalifikacija moè bez mnogo problema da proveri wihove rezultate. Iz ovog ugla posmatrawa, nau~na objektivnost bi se mogla svesti na intersubjektivnu 1

v. Mili}, V., Sociolo{ki metod, str. 182.

66

proverqivost ~itavog nau~nog saznawa. Pri tom, razume se, uop{te nije bitan stepen sloènosti (ili posrednosti) samoga proveravawa. Svakako treba imati u vidu to da se nau~na objektivnost ne svodi niti na utvr|ivawe "samo onoga {to se moè zapaziti na pojavnoj ravni stvarnosti", niti na pasivnoposmatra~ki stav prema stvarnosti. Naprotiv, poznata je i metodolo{ki veoma va`na ~iwenica da u pojedinim naukama odre|ene vrste istraìvawa sa svoje strane ispoqavaju izvestan uticaj na one pojave stvarnosti koje se prou~avaju. [iroko je poznata ona situacija koju izraàva Hajzenbergov princip neodre|enosti. Re~ je o tome da je na{ istraìva~ki postupak kod posmatrawa poloàja i brzine mikro~estica takav da se ne moè izbe}i uno{ewe izvesnih promena u te mikro~estice, {to nam onemogu}ava da istovremeno odredimo precizno i wihov poloàj i brzinu. Sli~an problem se dosta ~esto javqa i u prou~avawu dru{tva, a gotovo neizbe`no onda kada se do izvornih obave{tewa dolazi u neposrednom dodiru sa nekim delom dru{tva. Mili} navodi primer da kada u neku dru{tvenu sredinu, neko selo ili preduze}e, koje ìvi svojim ustaqenim na~inom ìvota, do|e grupa istraìva~a i u woj provede odre|eno vreme radi prikupqawa podataka, mora se o~ekivati da }e taj wen boravak i delatnost uticati na to da se u izvesnom smislu izmeni uobi~ajeni tok ìvota ispitivane sredine i poremeti normalna situacija (kao i normalno reagovawe ispitanika) koja bi postojala kad istraìva~ka grupa ne bi bila prisutna. ‡ "Po{to je sasvim neosporno da u sociolo{kim ispitivawima primeweni istraìva~ki postupak moè da izazove zna~ajne promene u raznim oblicima pona{awa qudi", kaè Vojin Mili}, "jedan od metodolo{kih zadataka jeste da se taj uticaj svede na najmawu mogu}u meru i istovremeno {to ta~nije oceni. To je od kqu~nog zna~aja za ocenu objektivnosti i nau~ne upotrebqivosti izvornih podataka..."2 U svakom slu~aju, metodolo{ke norme su od bitnog zna~aja za dostizawe nau~ne objektivnosti, ~iji je jedan od bitnih uslova (intersubjektivna) proverqivost. Ovakvo teorijskosaznajno usmerewe nau~nog saznawa povla~i za sobom, naravno, i te`wu za uklawawem iz nauke svih spekulativnih neproverqivih apstrakcija. Ali, na{e metodolo{ke norme mogu biti neodgovaraju}e u tom pogledu ako se proceni zavisnost objektivnosti nau~nog saznawa od same prirode iskustvenog sadràja (da li su jednostavni ili sloèni), ili ako se proveravawe svede samo na pojedina~na izvorna obave{tewa i zanemare se celine, tj. ako se ono usredsredi jedino na proveravawe iskustvene osnove, a ne i odgovaraju}e teorijske strukture. Najlak{e je, naravno, proveravati pojedina~na izvorna obave{tewa, a najteè je ili najsloènije proveravawe nau~nih teorija, po{to se ono obavqa posebno, putem proveravawa onih posledica (ili predvi|awa) koje se mogu dedukovati iz tih teorija (pri ~emu svako ispuweno predvi|awe 2

Ibid., str. 186.

67

ne zna~i i potvrdu neke teorije, kao {to ni svako neispuweno predvi|awe ne mora odmah zna~iti i opovrgavawe neke teorije; ali, ovo je bliè vezano za problem proveravawa nau~nih hipoteza); a, sem toga, naj~e{}e je neophodno samostalno iskustveno tuma~ewe izvornog smisla svake konkretne nau~ne teorije. Iskustvena proverqivost nau~nih podataka, kao i nau~nih teorija ostaje pored svega jedna od kqu~nih ta~aka nau~ne metodologije, pomo}u koje se ispuwava teorijskosaznajni zahtev postizawa maksimalne objektivnosti u nau~nom saznawu. Ovaj zahtev se moè razloìti na nekoliko svojih aspekata: (a) ve} pomenuta javnost i intersubjektivnost u proveravawu kako nau~nih podataka, tako i nau~nih teorija; pri tom intersubjektivnost ne treba shvatiti sasvim usko (kao {to to ~ine ekstremni metodolo{ki objektivisti), tj. kao da ona iskqu~uje one slu~ajeve gde se ne dobijaju apsolutno istovetna obja{wewa, ili gde se prevazilazi neposredno posmatrawe relevantnih iskustvenih podataka; (b) javnost svih sastavnih delova istraìva~kog postupka (teorijske i metodolo{ke pretpostavke pristupa istraìvawu, na~in prikupqawa relevantnih podataka, analize, logi~ka struktura izvedenih zakqu~aka); i ono {to je mo`da najbitnije (v) stalna kontrola svakog nau~nog podatka ili stava, wihova revizibilnost i mogu}nost odbacivawa ukoliko se prilikom proveravawa ili u svetlosti drugih novih nau~nih teorija pokaù kao neodgovaraju}i ili neta~ni. Va`no je u svemu ovome uo~iti, kao {to prime}uje Poper, kako bi bilo pogre{no pretpostaviti da objektivnost nauke po~iva na objektivnosti nau~nika; isto tako je neispravno verovati da je stav prirodwaka u principu objektivniji od stava koji moè da zauzme nau~nik u dru{tvenim naukama. Nau~nik u prirodnim naukama moè isto tako da pripada jednom odre|enom taboru i da bude veoma pristrastan kada su u pitawu wegove omiqene ideje, a poznato je da su neki istaknuti fizi~ari osnivali {kole, koje su onda, po samoj svojoj prirodi, pruàle vrlo jak otpor novim idejama. Objektivnost, dakle, nije stvar pojedina~nih nau~nika, ve}, pre bi se moglo re}i, dru{tveni ishod uzajamne kritike me|u nau~nicima, {to zna~i da je neophodno da me|u nau~nicima postoji ne samo uzajamna saradwa, ve} isto tako i me|usobno takmi~ewe. Ali, to sve jednim delom zavisi i od raznih povoqnih ili nepovoqnih dru{tvenih i politi~kih uslova, pa je sasvim umesno govoriti o pogodnoj ili nepogodnoj klimi za razvoj nauke u ovom ili onom dru{tvu. Dru{tvo bi, naime, trebalo pre svega da odobrava slobodnu razmenu mi{qewa o svim nau~nim problemima, da razvije tradiciju kriti~kog suprotstavqawa kako pojedinih nau~nika, tako i nau~nih {kola putem suparni~kih ~asopisa, rasprava na skupovima i kongresima itd. [to se ti~e samih pojedina~nih nau~nika, ne moèmo ih li{iti strana~ke orijentisanosti, a da ih istovremeno ne li{imo wihove qudskosti, ne moèmo potisnuti ili uni{titi wihove vrednosne sudo68

ve, a da ih ne razorimo i kao qudska bi}a i kao nau~nike. Na{i motivi, pa ~ak i ~isto nau~ni ideali, ukqu~uju}i ideal nezainteresovanog tragawa za istinom, duboko su usa|eni u vannau~na (pa i delimi~no i u religiozna) procewivawa. Prema tome, "objektivan" nau~nik ili nau~nik "oslobo|en uticaja vrednosti" te{ko da moè biti idealan nau~nik. Bez strasti se ne moè ni{ta posti}i ‡ sigurno ne u ~istoj nauci. Fraza "strast za istinom" nije prazna metafora.3 * * * Pozitivizam i wegove metode, preciznije re~eno, mogu}nosti primene metoda egzaktnih prirodnih nauka u nau~nom ispitivawu dru{tva, ve} dva puta su za posledwih stotinak godina predstavqale predmet zna~ajnih sporova u kojima je do{lo do razja{wavawa mnogih pitawa o razlici izme|u prirodnih i dru{tvenih nauka, kao i oko problema postojawa jedinstvene nau~ne metode. Prvi spor, poznat pod nazivom "borba oko metode" [Methodenstreit], zapo~eo je osamdesetih godina devetnaestog veka izme|u starih pozitivista i jednoga broja filozofa, koji su dovodili u pitawe metodolo{ke teze pozitivizma, a posebno primenqivost tih stavova u nau~nom ispitivawu dru{tva. Diskusija je zapo~eta kwigama Karla Mengera 4

Ispitivawa o metodi dru{tvenih nauka a posebno politi~ke ekonomije, s jedne strane, i Vilhelma Diltaja, Uvod u duhovne nauke, odnosno osvrtom Gustava [molera "Prilog metodologiji dràvnih i dru{tvenih nauka" (Schmollers Jahrbuch), sa druge strane. Sva ova tri osnovna teksta objavqena su 1883. godine, a sama rasprava trajala je vi{e decenija, tj. sa kra}im prekidom oko Prvog svetskog rata, sve do dolaska hitlerizma na vlast. Drugi spor, za koji se ne bi moglo re}i da je dobio ba{ najprikladniji naziv "sukob oko pozitivizma u nema~koj sociologiji", zapo~eo je na samome po~etku {ezdesetih godina ovoga veka izme|u predstavnika kriti~kog racionalizma5 (Poper, [Hans] Albert) i predstavnika kri3

v. Popper, K. R., "The Logic of Social Sciences", in: The Positivist Dispute in German Sociology, London, Heinemann, 1976, pp. 95-97. (prevod na srpski u: Tre}i program, br. 52, I/1982, str. 347-362.) 4

Filozofski pravac koji ograni~ava saznawe na nau~no saznawe, shva}eno kao znawe pozitivnih ~iwenica uz wihov egzaktan opis, dakle, podrazumeva zamisao nauke kao sistema sigurnog znawa; pri tom se odri~e vrednost samostalne apstraktne misaone delatnosti koja se progla{ava "metafizikom".

5

Iako Poper usvaja empirizam u smislu da u nauci samo opaàwe i eksperiment mogu da odlu~e o prihvatawu ili odbacivawu nau~nih iskaza, zakona i teorija, tj. usvaja empirizam kao osnovno metodolo{ko pravilo nau~nog saznawa, on svoju filozofiju karakteri{e kao kriti~ki racionalizam u smislu jednog krajwe otvorenog, antidogmatskog stava prema qudskom saznawu u celini, koji traì jedino da se jasno postave problemi i da se kriti~ki, svestrano i racionalno razmotre razli~ita predloèna re{ewa; ustvari, ovde je termin "racionalizam" dobio ne{to druga~ije zna~ewe, pa se ne misli na to da qudsko saznawe polazi od nekih apriornih, razumom postavqenih osnovnih principa ‡ kao kod Dekarta ‡ ve} se misli na "ube|ewe da mi moèmo u~iti iz svojih gre{aka i zabluda", naro~ito kritikom ali isto tako i samokriti~ki.

69

ti~ke teorije6 (Adorno, Habermas), zahvatio je na po~etku neposredno probleme metodologije dru{tvenih nauka, da bi docnije skrenuo na druga pitawa u bliòj i daqoj vezi sa ovom problematikom. Pri tom se daqe razvijaju i neka gledi{ta iz spora oko vrednosnih sudova. Jo{ nekoliko uvodnih re~i o prvome sporu. Pored Diltaja, najzna~ajnije radove u drugoj fazi kritike pozitivizma dali su neokantovci, Vilhelm Vindelband, u svome ~uvenom govoru 1894. godine u Strazburu Istorija i prirodna nauka, i Hajnrih Rikert u svojim raspravama Kulturna i prirodna nauka (1899) i Granice prirodnonau~nog obrazovawa pojmova (1902). Kriti~ari pozitivizma, koji su zastupali gledi{te o bitno razli~itoj metodi dru{tvenih nauka u odnosu na metodu prirodnih nauka, imali su u mnogo ~emu me|usobno razli~ite poglede; pa ipak, u nekim stvarima su se slagali. Oni su najpre poricali pozitivisti~ko gledi{te o tome da, uprkos osobenostima svojih predmeta i neophodnim razlikama u pogledu odre|enih istraìva~kih postupaka, treba da postoji i postoji jedinstvenost u pogledu najop{tijih metodolo{kih principa. Smatraju}i, isto tako, da osnovni zadatak u dru{tvenim naukama nije otkrivawe zakona razvoja dru{tva, ukoliko uop{te ima takvih zakona, ovi autori su u ve}ini odbacivali potrebu da se poku{a unapre|ivawe dru{tvenih nauka na taj na~in {to bi se i na wih primenile one metode koje su pokazale svoju vrednost u prirodnim naukama. Sem toga, zastupaju}i sasvim druga~ije shvatawe nau~nog obja{wewa u dru{tvenim naukama, ovi autori su stajali na stanovi{tu da dru{tvenim naukama nije potrebna, ili da je sasvim neopravdana, op{ta teorija o dru{tvenim zakonitostima, koje bi onda predstavqale osnovu za obja{wavawe pojedina~nih pojava i doga|aja u dru{tvu. Osnovu nauke o dru{tvu, po wihovom mi{qewu, predstavqa uglavnom deskriptivno zami{qena istorija. Op{te metodolo{ko stanovi{te kriti~ara pozitivizma nazivano je istorizmom i dugo vremena je predstavqalo najuticajniju teoriju u nema~koj nauci s kraja XIX i po~etkom XX veka. Filozofske pretpostavke istorizma, koje imaju svoje korene jo{ u Hegelovom delu, jesu (a) da istorija ~ove~anstva ne podleè nikakvim op{tim zakonitostima, i (b) da se u istoriji ~ove~anstva ne moè sagledati nikakva najop{tija celina, ve} samo posebnije celine, ograni~ene na odre|ene uè delove civilizacije ili epohe. Na osnovu ovih filozofskih pretpostavki istorizam je kao metafizi~ki besmisao odricao pozitivisti~ka nastojawa da se izvr{i zasnivawe op{teg teorijskog znawa o dru{tvu, odnosno poricao je (svaku) mogu}nost nau~nog znawa o dru{tvu. U okvirima 6

Samo ona teorija koja ne ostaje u okvirima teorijskog moè ra~unati na to da predstavqa osnovu stvarnog dru{tvenog napretka, da bude revolucionarna i kriti~ka. Tako "filozofija koja misli da }e na}i mir u samoj sebi, u bilo kojoj istini, nema ni~eg zajedni~kog sa kriti~kom teorijom". Smisao i novost kriti~ke teorije jeste da ona ne ostaje pri samoj sebi, tj. u medijumu teorijskog, ve} je bitno ukqu~ena u (dru{tvenu) praksu.

70

istorizma vr{ena su istraìvawa iskqu~ivo u okviru pojedinih uìh istorijskih epoha, naroda ili prostorno ograni~enih civilizacija, i bez nastojawa da se formuli{u bilo kakve op{te zakonitosti dru{tva. Treba odmah uo~iti i to da kod Popera, jednog od u~esnika u savremenom "sporu oko pozitivizma", termin istoricizam ima sasvim druga~ije zna~ewe: takav prilaz dru{tvenim naukama koji, polaze}i od pretpostavke da je mogu}no otkriti zakonitosti {to leè u osnovi istorijskog razvoja dru{tva, drì da istorijsko predvi|awe predstavqa osnovni ciq tih nauka. No, posle ovoga malo duèg uvoda, da se vratimo na stari spor oko metode i da vidimo malo detaqnije gledi{ta glavnijih u~esnika: Mengera, Diltaja, [molera, Vindelbanda i Rikerta. Menger je, kao predstavnik pozitivizma, zastupao gledi{te da nam svet pojava omogu}uje u nauci dve vrste saznawa ‡ znawe o konkretnim pojedina~nim pojavama i znawe o op{tim iskustvenim oblicima. One iskustvene oblike koji se ponavqaju Menger naziva tipovima, a odnose koji se pravilno ponavqaju naziva tipi~nim odnosima. Znawe tipi~nih odnosa je isto toliko va`no kao i znawe konkretnih pojava. Prema tome, bez saznavawa tipi~nih odnosa mi, po Mengeru, ne bismo bili u stawu da steknemo dubqe razumevawe sveta, ne bismo mogli da predvi|amo i kontroli{emo pojave. Tako je onda, kada je re~ o politi~koj ekonomiji, Menger razlikovao: istorijsku ekonomiju, koja se bavi pojedina~nim, konkretnim pojavama; teorijsku ekonomiju, koja se bavi tipovima, tipi~nim odnosima i op{tim znawem; i prakti~nu ekonomiju, koja prou~ava tehnike, ekonomsku politiku i finansije. Istorijski i teorijski prilaz su bitno razli~iti, pri ~emu Menger isti~e zna~aj teorijskog pristupa u ekonomiji, zbog toga {to nam pruà stvarne tipove i empirijske zakone, pa nam tako egzaktnom nau~nom metodom omogu}ava da se kre}emo od najprostijih ka sloènijim elementima. [moler je, me|utim, zastupao druga~ije gledi{te i dovodio u pitawe ulogu op{tih teorija u dru{tvenim naukama, a za Mengerove ideje o politi~koj ekonomiji smatrao je da mogu voditi jedino empirijski praznom stvarawu modela. Tako|e je zahtevao otklawawe apstraktnog mi{qewa i ideala iz ekonomske teorije uz pa`qivije usmeravawe na stvarni ìvotni proces dru{tva. Diltaj je, kao glavni predstavnik istorizma u wegovoj prvoj fazi imao pretenzije da napi{e kritiku istorijskog uma, odnosno, da utvrdi polazne pretpostavke i granice nau~nog saznawa o istoriji ili o ~oveku, {to je za Diltaja jednako, s obzirom na to da "~ovek spoznaje sebe samo u istoriji", ili druga~ije re~eno, "{ta je ~ovek, kazuje mu samo wegova istorija".7 Granice istorijskog saznawa, po Diltaju, ne dostiù 7

v. Dilthey, W., Gesammelte Schriften, B. G. Teubner Verlagsgesellschaft Stuttgart, Vandenhoeck und Ruprecht in Göttingen, 1973, Bd. VII, S. 279. und Bd. VIII, S. 224. 〈Peti i sedmi tom Diltajevih Sabranih spisa prevedeni su na srpski u: Zasnivawe duhovnih nauka, Beograd, Prosveta, 1980. i Izgradwa istorijskog sveta u duhovnim naukama, Beograd, BIGZ, 1980.〉

71

otkrivawe nekih op{tih zakona. "Ciq je dru{tvenih nauka", kaè Diltaj, "da shvate pojedina~no i individualno u istorijsko-dru{tvenoj stvarnosti..." 8 Zato Diltaj smatra da, recimo, sociologija i filozofija istorije ne spadaju u nauke i da su wihove metode pogre{ne. On je pri tom posebno kritikovao Konta, Mila i Spensera, zbog toga {to su poku{avali da u istorijsko saznawe unesu metode prirodnih nauka. Kao osnovnu razliku izme|u prirodnih i dru{tvenih nauka Diltaj isti~e razli~itu prirodu iskustva na kojima se te nauke zasnivaju. Ve} on je tu pravio razliku izme|u obja{wewa i razumevawa. Naime, saznaju}i prirodu, ~ovek nije u stawu da u|e u wenu unutarwu su{tinu, da je razume, ve} je jedino u stawu da poku{a da objasni prirodne pojave, da otkrije wihove zakonitosti, da ih pomo}u teorijskih hipoteza poveè i tako izgradi celinu. Nasuprot tome, dru{tvene ~iwenice ~ovek razume, po{to spadaju u wegov svet koji on neposredno doìvqava. Tu nema spoqa{weg odnosa prema pojavama, ve} je re~ o unutra{wem iskustvu, koje je, po Diltaju, intuitivno. Pri tome, on priznaje da je nau~no znawe o dru{tvu mawe precizno, ali istovremeno smatra da poseduje izvanrednu prednost zato {to se zasniva na neposrednom doìvqavawu, a nije pojavne prirode. Kao drugu razliku izme|u prirodnih i dru{tvenih nauka Diltaj isti~e razliku u tom smislu {to, po wegovom mi{qewu, dok u prirodi vlada nu`nost mehani~ke uzro~nosti, u dru{tvu, ili, druga~ije re~eno, u istoriji, vladaju vrednosti i sloboda, {to omogu}ava delatnost i ostvarivawe ciqeva, pa onda i stvarawe novih vrednosti.9 Diltaj, razume se, kritikuje pozitivisti~ko odbacivawe samoposmatrawa kao izvora saznawa, smatraju}i da se u dru{tvenim naukama moramo oslawati na ~itavo ~ovekovo iskustvo, pa onda i na samoposmatrawe. Pa ipak, upravo razumevawe }e nam, svojim otkrivawem stvarnog odnosa izme|u nekog izraza i onoga {to je wime izraèno, omogu}iti da odbacimo one izraze koji ne odgovaraju svome ìvotnom sadràju. Nau~no razumevawe {irokih istorijskih celina nije mogu}no bez li~ne darovitosti, s obzirom da izlagawe i tuma~ewe nije mogu}no bez visoko razvijene sposobnosti za doìvqavawe tu|ih i pro{lih ìvotnih iskustava. Me|utim, razlika spoqa{weg i unutra{weg iskustva (obja{wavawa i razumevawa) relativna je, jer je i "priroda" dobrim delom proizvod ~ovekove delatnosti, kao {to i mnoga zbivawa u dru{tvu ne pripadaju nikakvom na{em unutra{wem iskustvu. Pa ipak, u ovome sporu oko metoda smatra se da su najvi{e uticaja imala gledi{ta novokantovaca Badenske {kole Vilhelma Vindelbanda i Hajnriha Rikerta, koja se ina~e znatno razlikuju od napred iznetih Diltajevih. Tako, na primer, novokantovci ne govore o razli~itoj 8 9

Dilthey, W., Einleitung in die Geisteswissenschaften, Gesammelte Schriften, Bd. I, S. 27. v. Dilthey, W., Gesammelte Schriften, Bd. VII, S. 197. und 153.

72

prirodi iskustva kao osnovnoj razlici izme|u prirodnih i dru{tvenih nauka, ve} govore o razli~itim saznajnim interesovawima i ciqevima. Prema tome, za novokantovce ova razlika ne po~iva (kao kod Diltaja) na psiholo{kim, ve} na logi~kim osnovama. Naime, za wih su i prirodne i dru{tvene nauke iskustvene, ali je razlika u tome {to su jedne zainteresovane za ustanovqavawe zakonitosti i op{tih teorija koje se odnose na iskustvo, dok bi se druge bavile onim {to je posebno i pojedina~no u tom iskustvu. Vindelband je tako bio zainteresovan za metode, a ne za predmet istraìvawa, koji se moè ispitivati obema metodama. U tom smislu, onda, nauke koje postavqaju sebi kao ciq da istraùju op{te i zakonito u iskustvu Vindelband naziva nomoteti~kim naukama, za razliku od idiografskih, koje imaju ciq da prikaù individualnu, pa tako i neponovqivu prirodu odre|ene pojave u svoj wenoj autenti~nosti. U sferi prirode postoji ponavqawe istih doga|aja, pa je mogu}no utvr|ivati wihove zakonitosti, dok u nekim drugim sferama (recimo, istorijskoj) ne moè da se traga za zakonitostima, s obzirom da je tu svaki doga|aj neponovqiv. Podela na nomotetske i idiografske nauke, me|utim, samo se delimi~no podudara sa podelom na prirodne i dru{tvene nauke, s obzirom da se nomotetska metoda moè primeniti i van prirodnih nauka i obratno (idiografsku ili istorijsku metodu mogu da koriste i to ~ine mnoge prirodne nauke ‡ istorijska geologija ili istorija razvitka ìvota itd). "Zakon i doga|aj", tvrdi, me|utim, Vindelband, "ostaju jedan pored drugog kao posledwe, nesamerqive veli~ine na{eg predstavqawa sveta".10 ‡ Naime, ako nekoga interesuje ono {to je op{te u stvarima ili pojavama, on }e tragati za zakonima; ali, ako ga interesuje posebno ili pojedina~no, onda }e morati da pribegne istorijskom opisivawu. Za Rikerta, koji je kao u~enik Vindelbanda nastojao da razvije daqe wegova gledi{ta, korenita razlika izme|u prirode i kulture11 leì u tome {to u prirodi (koja po definiciji nije ni{ta drugo do sve ono u stvarnosti {to postoji nezavisno od ~ovekove delatnosti) qude interesuju wene op{te osobine, a u kulturi (koja po definiciji sadrì sve ono {to je stvorio ~ovek, tako da joj u osnovi leè qudske vrednosti) qude interesuju konkretne autenti~ne pojave. Kulturne pojave se ne mogu razumeti ukoliko se ne odredi wihov odnos prema pojedinim vrednostima (koje su predstavqale pokreta~ki motiv za ~ovekovo stvarawe tih pojava). "Vrednosna relevantnost objekata saznawa ima centralni zna~aj za onaj poseban poloàj disciplina kojima pripada istorija." 10

Windelband, W., Geschichte und Naturwissenschaft, Strassburg, 1900, S. 27.

11

Rikert je po~eo da govori o kulturi i kulturnim naukama, a ne o dru{tvu i dru{tvenim naukama, da bi izbegao svaku mogu}nu asocijaciju ovih nauka (Geisteswissenschaften) sa psihologijom.

73

Po mi{qewu Rikerta, stvarnost se ne moè saznati u celini, ve} se kod svakog saznawa vr{i odre|eni izbor, a nauke se razlikuju prema svojim kriterijumima izbora. Na~elo izbora u prirodnim naukama jeste tragawe za op{tim karakteristikama pojave, dok se kulturne nauke rukovode principima vrednosti, pa za predmet svog istraìvawa biraju upravo ono {to je posebno. Ciq kulturnih nauka nije stvarawe op{tih pojmova i univerzalnih zakona, ve} prikazivawe qudske istorijske stvarnosti u wenoj izvornoj pojedina~noj (ili posebnoj) konkretnosti. S obzirom na ~iwenicu da se vrednosti razlikuju u razli~itim kulturama (ili dru{tvima), Rikert smatra da objektivnost kulturnih nauka moè da se obezbedi jedino stvarawem sveop{teg i op{teprihva}enog sistema vrednosti, koji u kulturnim naukama dobija ulogu analognu ulozi op{tih zakona u prirodnim naukama. Ali, do jednog takvog jedinstvenog sistema vrednosti, me|utim, nije mogu}e do}i prostom spekulativnom konstrukcijom, ve} jedino postupnim izgra|ivawem na bazi prou~avawa istorijskog razvoja tih vrednosti. îni se da bi jedan op{ti zakqu~ak iz razmatrawa ovih gledi{ta mogao da bude slede}i: (a) preterano je i neumesno potpuno podvajawe prirodnih i dru{tvenih nauka, bez obzira {ta se uzima kao osnova na kojoj se ta razlika zasniva; ako je re~ o razlikovawu nomotetskih (teorijskih) i idiografskih (istorijskih) nauka, sasvim je sigurno da se to razlikovawe ne poklapa sa razlikovawem izme|u prirodnih i dru{tvenih nauka, s obzirom da u dobrome broju kako prirodnih, tako i dru{tvenih nauka postoje obe vrste interesovawa, odnosno, javqa se potreba za osvetqavawem ili razvijawem kako teorijskih, tako i istorijskih aspekata jedne te iste nauke; (b) izme|u metoda teorijskog pristupa, s jedne strane, i istorijskog pristupa odre|enom skupu nau~nih problema, sa druge strane, ne postoji takva suprotnost koja bi iskqu~ivala mogu}nost wihovog kombinovawa; {tavi{e, teorijski stavovi ~esto su nadahnuti prou~avawem odre|enih pojedina~nih slu~ajeva, a obja{wavawe pojedina~nog slu~aja moè biti temeqitije ako je izvedeno i iz op{teg znawa o vrsti pojava kojoj taj slu~aj pripada; (v) neopravdano je, u bilo kojoj nauci, jednostavno neposredno vezati izbor ~iwenica koje }e se prou~avati za odnos tih ~iwenica prema postoje}im ili vladaju}im dru{tvenim vrednostima ({to ukqu~uje mogu}nost padawa u subjektivizam ili saznajni relativizam), ili ~ak i za takve vrednosti o kojima bi postojala op{ta saglasnost ‡ nauka kao bitno saznajna delatnost ne moè se na tome zasnivati. Vaqa napomenuti da su se sporovi oko metodologije dru{tvenih nauka u jednome trenutku (izme|u 1909. i 1914. godine) ‡ kada su i ciqevi ovih nauka bili dovedeni pod znak pitawa ‡ izrodili u "sporove oko vrednosnih sudova". U ovu polemiku se ukqu~io i Maks Veber, koji je, zastupaju}i na~elo nauke oslobo|ene vrednosnih sudova, priznavao vrednosnu relevantnost sveg nau~nog istraìvawa. Ina~e, Veber nije koristio pojam "razumevawa" za razlikovawe prirodnih od dru{tvenih nauka, zato {to se kriti~ki odnosio prema tome pojmu; pa ipak, 74

nije mu dao podre|eno mesto u odnosu na nomotetsko obja{wewe. Veber je u stvari razumevawe i obja{wewe video kao komplementarne metode, s tim {to bi razumevawe sluìlo i kao veza izme|u uzro~nog saznavawa dru{tvenih pojava i vrednosno relevantnog tuma~ewa tih pojava. Najzad, nekoliko re~i i o savremenom "sporu oko pozitivizma" u nema~koj sociologiji, koji traje od 1961. godine. Tada je, naime, odràn sastanak Nema~kog sociolo{kog dru{tva u Tibingenu, posve}en logici dru{tvenih nauka. Pozvan je bio i Karl Poper da izloì svoje gledi{te, {to je on i u~inio u 27 teza. Na to uvodno izlagawe odgovorio je Teodor Adorno, a zatim je vo|ena diskusija. Spor je docnije nastavqen izme|u Jirgena Habermasa i Hansa Alberta. Poper je krajwe saèto izloìo svoju koncepciju razvoja nau~nog saznawa uop{te, zastupaju}i gledi{te da se metoda dru{tvenih nauka u osnovi ne razlikuje od one u prirodnim naukama, tj. da se sastoji u ispitivawu na{ih probnih re{ewa odre|enih problema. Re{ewa se predlaù i kritikuju, a kritika se sastoji u poku{ajima opovrgavawa. Ako se predloèno re{ewe kritikom odbaci, mi ~inimo novi poku{aj, a ukoliko izdrì kritiku ‡ privremeno ga prihvatamo kao re{ewe vredno daqeg raspravqawa i proveravawa. Poper, me|utim, odbacuje kao pogre{an metodolo{ki prilaz naturalizma ili scijentizma, koji upozorava da je krajwe vreme da dru{tvene nauke nau~e od prirodnih {ta je to nau~na metoda, i koji po pravilu istupa sa takvim zahtevima kao {to su: nau~no istraìvawe zapo~iwe posmatrawem i merewima (u dru{tvenim naukama sakupqawem statisti~kih podataka), a onda se indukcijom i generalizacijom stvaraju teorije; objektivna nauka pri tom, mora biti nezavisna od bilo kakvog vrednosnog suda, pri ~emu je poloàj nau~nika u dru{tvenim naukama takav da se te{ko moè osloboditi vrednosnog sistema svoje dru{tvene klase.12 Poper isti~e da je stav o tome da nau~no istraìvawe treba da bude oslobo|eno vrednosnih sudova i sâm ni{ta drugo do vrednosni stav, a u sudovima prirodwaka o svojim (omiqenim) teorijama moè biti isto toliko vrednosnih predrasuda koliko i kod nau~nika u dru{tvenim naukama. Poper daqe izlaè gledi{te o objektivnosti nau~nog saznawa, o ulozi deduktivne logike kao oru|a kritike, o ideji istine i obja{wewa, odnosu sociologije i psihologije i o obja{wewima na temequ situacione logike. Adorno, mada izjavquje da ne ose}a potrebu da se suprotstavqa Poperovim tezama, ve} pre da prihvati ono {to je re~eno i da poku{a o tome daqe da razmi{qa, smatra, me|utim, za potrebno da odmah iznese jedno sasvim druga~ije gledi{te kada je re~ o pristupu dru{tvenim pojavama. Adorno smatra da, u slu~aju nau~nog istraìvawa dru{tva, saznajni ideal doslednog, jednostavnog, matemati~ki elegantnog obja{we12

v. Popper, K. R., "The Logic of Social Sciences", in: The Posivitist Dispute in German Sociology, London, Heinemann, 1976, pp. 89-91. 〈prevod na srpski u: Tre}i program, Beograd, br. 52, I-1982, str. 347-362.〉

75

wa pada samim tim {to ta realnost nije dosledna, jednostavna niti neutralno stavqena na raspolagawe kategorijalnoj formulaciji. Dru{tvo je puno protivre~nosti, pa ipak odredivo; ujedno racionalno i iracionalno; sistem, pa ipak fragmentovan; slepa priroda, pa ipak posredovana sve{}u. Procedura u sociologiji se mora tome prikloniti. U protivnom, iz ~istuna~ke te`we da izbegne protivre~nost, sociologija }e pasti u najkobniju od svih protivre~nosti, u onu koja postoji izme|u wene sopstvene strukture i strukture wenoga predmeta.13 Shvatawe o protivre~noj prirodi dru{tvene stvarnosti, kako isti~e Adorno, ne uskra}uje nam mogu}nost wenog saznavawa. Takvo znawe nam je zajam~eno mogu}no{}u shvatawa nu`nosti takve protivre~nosti, pa tako i pro{irivawa racionalnosti na wu. Metode ne po~ivaju na metodolo{kim idealima, ve} pre na stvarnosti; u tom smislu, Adorno savetuje predostro`nost u pogledu svojstava koja Poper pripisuje onoj jedinstvenoj i pravoj metodi.14 Ovakav odgovor pokazuje u najmawu ruku to kako Adorno nije poku{ao da najja~em mogu}em tuma~ewu Poperovog gledi{ta neposredno i argumentovano suprotstavi druga~ije shvatawe. Naj~e{}e je, nezavisno od onoga {to je Poper rekao, iznosio svoje sopstveno stanovi{te ili je davao kriti~ke opaske na pojedine odlomke Poperovog stanovi{ta. Pa ipak, ono osnovno se dâ videti ‡ Adorno zastupa sasvim druga~ije poimawe metode u dru{tvenim naukama. Ali, ne{to vrlo bitno se ne moè videti, a to je: da li je ipak spreman da dopusti, makar i u najmawoj meri, makar samo najop{tije, postojawe nekog jedinstvenog aspekta u pogledu nau~ne metode? Izgleda da jeste! U naslovu ove kontroverze (Habermas‡Albert), a posebno u uvodu koji je Adorno napisao za kwigu u kojoj su objavqeni materijali ovoga spora, i Habermas i Adorno upravqaju svoju kritiku protiv naivnog pozitivizma, mada ni Poper ni Albert ne zastupaju nikakvu varijantu pozitivizma. Naprotiv ‡ Poper je bio jedan od prvih i najtemeqnijih kriti~ara savremenih pozitivisti~kih u~ewa Be~koga kruga. Zato je pogre{an i naziv koji je dat ovoj debati ‡ "spor oko pozitivizma", ukoliko se, naravno, termin "pozitivizam" ne bi pro{irio toliko da obuhvati svakoga ko pokazuje neko interesovawe za prirodne nauke; samo, tada bi ovaj termin u {irem zna~ewu mogao da se primeni i na takve protivnike pozitivizma u uèm zna~ewu kao {to su Poper ili Albert. Ne zna se, naravno, koga zapravo Habermas ima u vidu kada u ovoj raspravi kaè da neopozitivisti~ka pozicija ograni~ava saznajni interes u sticawu znawa na ~isto tehni~ki interes, a zaboravqa kako onaj prakti~ni interes kojim dolazimo dotle da na{e izraze ~inimo razumqivijim, tako i onaj emancipatorski interes koji se obi~no svodi na tehni~ki. 13

v. Adorno, T. W., "On the Logic of the Social Sciences", in: The Posivitist Dispute in German Sociology, pp. 105-106. 〈prevod na srpski u: Tre}i program, br. 52, str. 363-377.〉 14

v. Ibid., pp. 109-110.

76

U svakom slu~aju, iz ~itave ove dugotrajne i ozbiqne polemike o metodi pre svega dru{tvenih nauka, ~ini mi se da jasno proizlazi zakqu~ak o tome da izme|u prirodnih i dru{tvenih nauka postoje izvesne bitne razlike, da te nauke koriste razli~ite metode, ali istovremeno vaqa ista}i i to da ni najtvrdokorniji branioci izdvajawa dru{tvenih nauka nisu uspevali da negiraju mogu}nost postojawa nekog takvog najop{tijeg metodolo{kog postupka (ili nekih odre|enih posebnih metoda) koji bi bio zajedni~ki ili jedinstven kako za prirodne, tako i za dru{tvene nauke, razume se, kada su u pitawu teorijski usmerene nauke. Pre svega, sigurno je da se u svakoj teorijskoj nauci bavimo nekim opisivawem, obja{wewima, kriti~kom diskusijom i proveravawima, a sem toga, kao {to smo jo{ ranije imali prilike da zakqu~imo, na po~etku sveg na{eg nau~nog istraìvawa uvek stoji neka hipoteza (ili i{~ekivawe), koja, ako se sukobi sa objektivnom stvarno{}u (sa nekim eksperimentima, dokumentima i sli~no) ili sa nekim drugim na{im teorijama, dovodi do stvarawa problema, koji onda usmeravaju na{a daqa posmatrawa ili tragawa. Prema tome, ba{, recimo, za hipoteti~ko-deduktivnu metodu moglo bi se re}i da je jedinstvena za sve teorijske nauke; sem toga, istakli smo ve} da ni prirodne nauke ne mogu polagati prava na apsolutnu sigurnost bilo kojeg svog iskaza (samo posle dovoqnog broja o{trih provera neki takvi iskazi mogu, ali samo privremeno, da izgube karakter probnih hipoteza). Sa ovoga stanovi{ta, za nauku nije bitno pitawe kako smo (tj. kakvim procesom otkri}a i iz kojih saznajnih izvora) do{li do neke teorije, ve} kako smo je kriti~ki razmatrali i proveravali, a proveravawe je uvek isto: iz hipoteze koju treba proveriti (na primer, neki univerzalni zakon), zajedno sa nekim drugim iskazima koji se za ovu priliku ne smatraju problemati~nim (na primer, neki po~etni uslovi) izvodimo neku prognozu, da bismo onda tu prognozu, kad god je to mogu}no, sukobili sa rezultatima eksperimentalnih ili drugih posmatrawa. Razume se, ukoliko bismo se opredelili za individualisti~ku zamisao nau~ne metode, koja tvrdi da se mi sistematski kre}emo, putem generalizacije, od posmatrawa ka teoriji koju onda moèmo u potpunosti da potvrdimo ili ~ak dokaèmo metodom indukcije ‡ a za to shvatawe smo videli da nema mnogo osnova i da ga se danas u ovako zao{trenom obliku retko ko jo{ pridràva (a u oslabqenom vidu jo{ mnogi teoreti~ari) ‡ tada bi bilo te{ko tvrditi da ta metoda vaì i za dru{tvene nauke, s obzirom da je ta~no da u wima nema ni~ega {to bi bilo i blizu egzaktnih, op{tevaè}ih i u potpunosti potvr|enih zakona. Ako bismo sada èleli da ukaèmo na to u ~emu je bitna kvalitativna razlika u metodi izme|u prirodnih i dru{tvenih nauka ‡ ostavqaju}i po strani one druge, sporedne kvantitativne razlike, tj. razlike u stepenu mogu}nosti primene nekih posebnih metoda (izvo|ewe eksperimenta, kori{}ewe metode merewa) ‡ onda bi trebalo ukazati na to da u ve}em broju dru{tvenih situacija postoji jedan element racionalnosti (s obzirom da qudska bi}a uvek deluju mawe ili vi{e racionalno), 77

{to onda omogu}uje izgra|ivawe relativno jednostavnog modela wihovih akcija i interakcija, upotrebqavaju}i ove modele kao aproksimacije. Ali, s obzirom da je teza o tome da, uop{te uzev{i, ipak postoji jedna jedinstvena metoda, brawena s obzirom na teorijske nauke, sasvim je umesno postaviti pitawe o tome da li i u kojoj meri ona vaì i za istorijske nauke. Po svemu sude}i, uz izvesna prilago|avawa, to je sasvim mogu}no. Naime, dok smo u teorijskim naukama prvenstveno zainteresovani za pronalaèwe i proveravawe univerzalnih zakona, u istorijskim naukama (u kojima se ina~e mnoge vrste takvih zakona podrazumevaju) uglavnom smo zainteresovani za pronalaèwe i proveravawe pojedina~nih iskaza. Singularne hipoteze, koje pruàju uzro~no obja{wewe nekog pojedina~nog doga|aja, mogu se tako|e proveravati suo~avawem sa empirijskom evidencijom (dokumenti ili zapisi i sl). No, da li je onda dovoqno to {to se istori~ari sluè raznim univerzalnim zakonima za koje nemaju nikakvog interesovawa (koji su trivijalni), zar nisu i oni zainteresovani da formuli{u odre|ene op{te zakone po kojima se odvija istorija? Odgovor je vi{e nego potvrdan, samo {to je do sad uvek bio slu~aj ili (a) da su ti zakoni bili ne-nau~nog karaktera u tom smislu da nisu bili tako proverqivi da se mogu i opovrgnuti, ili (b) {to ih je, ako su bili nau~nog karaktera, budu}i razvoj istorije opovrgavao. No, u~ewe istoricizma, kako ga je Poper shvatao, tj. u smislu gledi{ta da je mogu}no otkriti zakonitosti koje leè u osnovi istorijskog razvoja dru{tva, pa onda nau~no predvi|ati budu}i tok qudske istorije, nije odrìvo prvenstveno iz onoga razloga koji je izneo sâm Poper, a to je ‡ {to se tok qudske istorije nalazi pod sna`nim uticajem razvoja qudskog znawa, a kada je u pitawu na{e nau~no znawe ‡ to smo ve} videli ‡ nismo u stawu da racionalnim i nau~nim metodama predvidimo budu}i razvoj toga nau~nog znawa. Ali, ako ovako shva}en istoricizam nema opravdawa, tj. ukoliko u istorijskim istraìvawima nije mogu}no polaziti od nekih op{tih hipoteza (koje nam tek, kao {to znamo, omogu}uju smisaono prikupqawe odre|enih podataka), kako }e se onda obezbediti neophodna selektivnost u istraìvawu istorije? To se postiè neizbe`nim postojawem ili uno{ewem odre|ene ta~ke gledi{ta sa koje onda uvek i pi{emo onu istoriju koja nas interesuje. Ovakvi selektivni prilazi u istoriji ~esto su izjedna~avani sa teorijama, {to je i sasvim razumqivo s obzirom na funkcije koje su vr{ili. Me|utim, to nisu nikakve nau~ne teorije, samim tim {to se ne mogu proveravati, pa ih je mo`da najpogodnije zvati istorijskim tuma~ewima. Tako, na primer, istoriju je mogu}no tuma~iti kao istoriju klasnih borbi, ili kao borbu rasa za prevlast, ili kao istoriju religijskih ideja, ili kao istoriju nau~nog i industrijskog napredovawa. Nijednom od ovih gledi{ta nema se {ta prigovoriti, mada je mogu}no procewivati wihovu plodnost u obja{wavawu odre|enih ~iwenica, kao i wihov poloàj u odre|enom vrednosnom redosledu. 78

Tako|e ne bi trebalo pomi{qati da ovakvi razli~iti pristupi mogu da umawe nau~nu objektivnost istorijskog istraìvawa. Naime, kao {to smo ve} videli, objektivnost ne po~iva na onome {to neki nau~nik u sebi nosi u vidu nasle|enih duhovnih i psiholo{kih stavova, prethodnog znawa (u koje su, razume se, ukqu~eni i razli~iti pristupi), tradicije, predrasuda, vrednosti, li~nih interesa, obu~enosti, obzira i sli~no, jer bi onda te{ko bilo poverovati da moè biti objektivnog nau~nika; objektivnost dobrim delom po~iva i na dru{tvenim institucijama, na javnom karakteru nauke i wenih institucija, {to onda nau~nicima pojedincima name}e odre|enu duhovnu disciplinu u nau~nom istraìvawu, a zajednicama nau~nikâ tradiciju kriti~kog raspravqawa o novim idejama. Dru{tvene institucije treba, zna~i, da budu takve da obezbe|uju slobodnu borbu mi{qewa. Od wih, zna~i, (pa onda i od politi~kih faktora) zavisi objektivnost nauke, wen razvoj, pa i sámo weno postojawe.15

15

v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge and Kegan Paul, 1957, pp. 147155. 〈u prevodu u: Vladimir Gligorov (prir.), Kritika kolektivizma..., 1987.〉

79

REDUKCIONIZAM

Sve nauke su nastale iz filozofije, iz jedinstvene te`we za takvim posebnim saznawima koja }e biti izloèna kriti~kom, eksperimentalnom ili teorijskom proveravawu. Danas se, me|utim, filozofska problematika dosta precizno izdvaja u odnosu na problematiku posebnih nauka, a u okvirima posebnih nauka tako|e se izdvaja nekoliko sasvim specifi~nih grupa nauka: matemati~ke nauke, prirodne nauke i dru{tvene nauke, a unutar tih grupa nauka izvr{ena je podela na veliki broj pojedina~nih nauka i nau~nih podru~ja. Nasuprot toj tendenciji sve ve}eg diferencirawa, oduvek su postojale i one sinteti~ke i integrativne te`we, koje su se posebno ispoqile ba{ u dvadesetom veku, pre svega u vidu takozvanog pokreta za ujediwewe nauke. Ovi pokreti ka jedinstvu svih nauka po~ivali su ili na ontolo{koj ili na metodolo{koj osnovi. Sjediwavawe nauke na ontolo{koj osnovi predstavqa u na{em veku pokret koji se naziva fizikalizam i koji je sasvim prirodno povezan sa materijalisti~kom filozofijom, po{to je u toj tradiciji fizika obi~no smatrana ujediwuju}om teorijom na koju bi trebalo da budu svedene i u kojoj bi trebalo da "nestanu" druge posebne nauke. (Jo{ su gr~ki atomisti izrazili uverewe da je fizika zapravo jedina metafizika, odnosno, da se sva sloènost sveta moè objasniti interakcijom nekoliko vrsta fundamentalnih ~estica u skladu sa nekoliko osnovnih zakona wihovog kretawa. "Po mwewu slatko ili gorko, po mwewu vru}e ili hladno, po mwewu boja; a u stvari, atomi i praznina." ‡ Demokrit) Ujediwewe nauka se, zna~i, naj~e{}e zami{qa kao svo|ewe ostalih empirijskih disciplina na fiziku. Fizikalisti se naj~e{}e pozivaju na primere iz istorije nauke, koji bi trebalo da predstavqaju paradigmatske slu~ajeve redukcije teorija: svo|ewe fenomenolo{ke termodinamike na statisti~ku mehaniku, svo|ewe optike na Maksvelovu elektromagnetsku teoriju itd. Me|utim, neki filozofi tvrde da se ovakva redukcija ne moè o~ekivati u biologiji ili psihologiji, dok neki idu dotle da tvrde da se ~ak ni u slu~ajevima koji su navedeni kao primeri ne moè govoriti o redukciji. Prema tome, kada je re~ o ovome pravcu zastupawa teze o jedinstvu nauke, onda se argumenti za i protiv grupi{u oko argumenata za i protiv mogu}nosti redukcije. Protivnici ujediwewa nauke na ovome planu zastupaju u~ewe o emergenciji, odnosno tezu da na svakom nivou stvarnosti kojim se bave pojedine nauke postoje pojave i svojstva koji se ne 80

mogu objasniti ili predvideti iskqu~ivo ispitivawima entiteta koji pripadaju niìm slojevima. Osnovni argument fizikalista je sasvim blizak onome gledi{tu gr~kih atomista koje smo malo~as citirali. Naime, najgrubqe re~eno, kaè se slede}e: prema najnovijim nau~nim saznawima o evoluciji ~itavog kosmosa, o wegovom nastanku (velikom eksplozijom) i wegovom nestanku, ako se ta saznawa prihvate, onda se mora prihvatiti i gledi{te da je sve nastalo u osnovi iz fizi~kih elemenata i prema fizi~kim zakonima i da se sve moè i da }e se na kraju ponovo svesti na taj nivo. Druga strana, me|utim, priznaju}i veliku va`nost i ulogu redukcije u nauci, odnosno nau~nom saznawu, ukazuje na ~iwenicu da se prilikom svih poku{aja redukcije vi{ih nauka na niè nauke javqa izvestan "ostatak" koji se ne moè redukovati! *

* *

Treba napomenuti da fizikalizam logi~kih pozitivista (npr. Karnapa) nije bio ontolo{kog, ve} logi~ko-jezi~kog karaktera. Teza je bila da se jezici svih ostalih nauka nalaze u takvim logi~kim odnosima sa jezikom fizike da se mogu svesti na wega! Preko jedinstva jezika osigurano je i jedinstvo metode. ^vrsto pristajawe uz teze fizikalizma podrazumeva tvrdo zastupawe teze redukcionizma. I zaista, Neven Sesardi} u ~etvrtom poglavqu svoje kwige1 zastupa izrazito jaku varijantu redukcionizma, poku{avaju}i da ospori vaqanost mnogih antiredukcionisti~kih argumenata. U ovome svom komentaru poku{a}u da ukaèm na neke te{ko}e koje i daqe stoje pred jakom tezom redukcionizma. Naime, malo ko od savremenih filozofa nauke odre}i }e da nau~no saznawe predstavqa, najgrubqe i najuop{tenije re~eno, tragawe za jednostavno{}u u prirodi, koja podrazumeva i te`wu da se sve stvari po mogu}stvu svedu na jednu vrstu, odnosno, da se sve pojave, i pored prividnog haosa, po mogu}stvu podvedu pod isti zakon. Stoga }e zaista retko ko biti protiv slogana koji citira Sesardi}: "Everything should be made as simple as possible, but not simpler", s tim {to mislim da Sesardi} nije dovoqno uzeo u obzir drugi deo ove izreke. Ali, u ~emu je razlika izme|u jake i slabe teze redukcionizma? Jaka teza redukcionizma bila bi zastupawe metafizi~kog ili, ako ho}ete, ontolo{kog redukcionizma, {to podrazumeva da se sve pojave, pojave na svim nivoima stvarnosti, mogu svesti na fizi~ke pojave, ali tako|e i to da fizika predstavqa fundamentalnu nauku, koja treba da posluì kao osnova za ujediwavawe svih nauka. Drugim re~ima, ova teza sa~iwava gledi{te nekriti~kog redukcionizma (fizikalizma). Slaba teza redukcionizma, me|utim, upu}ivala bi na ono {to bismo 1

Fizikalizam, Beograd, IIC SSOS, 1984, str. 78-116.

81

mogli nazvati metodolo{kim redukcionizmom, koji ne ide daqe od nau~no legitimne te`we za formulisawem {to jednostavnijih i {to op{tijih zakona. îni mi se da je u tom smislu sasvim umesna analogija Dejvida Milera (koju pomiwe i Poper), u kojoj se redukcionizam poredi sa deterministi~kom teorijom, pa se kaè: "Mada bi trebalo da budemo metafizi~ki indeterministi, metodolo{ki bismo morali i daqe tragati za deterministi~kim ili uzro~nim zakonima ‡ osim, naravno, tamo gde su sami problemi koje treba re{iti probabilisti~kog karaktera". Sesardi} posebno razmatra probleme redukcije na fiziku i wene zakone kada je u pitawu hemija, zatim biologija i, najzad, psihologija, pa zakqu~uje: "Premda je nesumwivo da u tim oblastima postoji mnogo nepoznanica i nerazja{wenih stvari, to samo za sebe nije dovoqna osnova za tvrdwu o autonomiji tih nauka ili o principijelnoj ne-fizi~koj prirodi pojava koje one prou~avaju" (str. 107). To je sasvim ta~no, ali u savremenoj filozofiji nauke ve} duè vremena skoro da nema zastupnika krajwih stanovi{ta potpune autonomije, ali ni shvatawa striktnog jedinstva nauke. U stvari, kao {to "mnogo nepoznanica i nerazja{wenih stvari" dovodi do toga da nema dovoqne osnove za tvrdwu o autonomiji hemije, biologije ili psihologije, tako nam onda ta ista situacija (sa nepoznanicama i nerazja{wenim problemima) ne dopu{ta ni da tvrdimo fizi~ku prirodu pojava koje te nauke prou~avaju. U svome ~lanku "Nau~na redukcija i su{tinska nepotpunost sve nauke"2 Poper ‡ polaze}i od teze da nau~nici moraju biti redukcionisti u tome smislu da ni{ta nije tako veliki uspeh u nauci kao uspe{na redukcija ‡ istovremeno smatra da bi se te{ko moglo re}i za bilo koju krajwu redukciju u nauci da je bila potpuno uspe{na, odnosno, drì da i kod najuspe{nijih poku{aja redukcije skoro uvek preìvqava neki nerazre{eni ostatak. U stvari, ~ak i tamo gde ne uspemo kao redukcionisti, mi po pravilu na tome putu postièmo zanimqive i neo~ekivane rezultate od najve}e vrednosti. Kao primer dosta uspe{nog svo|ewa, ali i kao naznaka razloga za{to kao redukcionisti ne smemo biti previ{e samouvereni, ve} bi bilo umesno da ose}amo izvesnu meru beznade`nosti kada je re~ o potpunom uspehu na{ih poku{anih redukcija, moè dobro da posluì kartezijanska redukcija ~itave fizike neìvih tela na protegnutu supstanciju [res extensa]; supstanciju (materiju) koja poseduje jedno su{tinsko svojstvo ‡ prostornu protegnutost. Ovaj poku{aj da se ~itava fizika redukuje na jedno o~igledno su{tinsko svojstvo materije bio je izvanredno uspe{an utoliko {to je doveo do stvarawa jedne razumqive slike fizi~kog univerzuma. Karte2

"Scientific Reduction and the Essential Incompleteness of All Science", in: Studies in the Philosophy of Biology, ed. by F. J. Ayala and T. Dobzhansky, London, Macmillan, 1974, pp. 259-284.

82

zijanski fizi~ki univerzum bio je, kao {to je poznato, zami{qen kao pokretni satni mehanizam vrtlogâ u kojem svako "telo" ili "deo materije" gura sa sobom susedni deo, bivaju}i istovremeno sâm guran od suseda sa suprotne strane. U stvari, i prostor je bio sveden na materiju, po{to nije bilo praznog prostora, ve} iskqu~ivo prostorno protegnute materije. Najzad, postojao je samo jedan ~isto fizi~ki vid uzrokovawa: sve uzrokovawe bilo je zapravo gurawe, dejstvo dodirom. Wutn je nalazio da je ovakav na~in gledawa na svet zadovoqavaju}i, mada se ose}ao prinu|enim da svojom teorijom gravitacije uvede novu vrstu uzrokovawa: privla~ewe, ili delovawe na odstojawu. Skoro neverovatan obja{wavala~ki i predvi|a~ki uspeh Wutnove teorije uni{tio je kartezijanski program redukcije (s obzirom da su propali svi poku{aji svo|ewa privla~ewa na gurawe). Wutnov mehanisti~ki program za fiziku slomio se na poku{aju da ukqu~i elektricitet i magnetizam, ili, preciznije, na Faradejevom uvo|ewu necentralnih sila. (Maksvelov poku{aj da ove ne-centralne sile redukuje na Wutnovu teoriju putem izgradwe mehani~kog modela etra pokazao se veoma plodnim sugeri{u}i mu wegove jedna~ine poqa, ali kao takav nije bio uspe{an, pa je morao da bude napu{ten.) Ajn{tajnovo uvi|awe nespojivosti (nesaglasnosti) Wutnove i Maksvelove teorije vodilo je specijalnoj teoriji relativiteta. Tako su fizi~ari morali da prihvate jednu radikalnu novu teoriju, a ne neku redukciju. Jedna od najimpresivnijih bila je redukcija hemije na kvantnu fiziku, ili, preciznije, na fiziku pomo}u Borove kvantne teorije periodnog sistema elemenata. Pretpostavimo, argumentacije radi, da nam kvantna teorija daje sasvim zadovoqavaju}e obja{wewe hemijskih veza (mada Pauling, na primer, napomiwe kako nije u stawu da precizno odredi kakva je priroda hemijske veze); pretpostavimo tako|e da posedujemo sasvim zadovoqavaju}u teoriju nuklearnih sila, periodnog sistema elemenata i wihovih izotopa, a posebno stabilnosti i nestabilnosti te{kih nuklearnih jezgara. Da li bismo tada imali potpuno zadovoqavaju}e svo|ewe hemije na kvantnu mehaniku? Poper smatra da ne bismo. Jedan od razloga je taj {to bismo morali uneti jednu sasvim novu ideju, koja je unekoliko strana fizi~koj teoriji: ideju evolucije, istorije na{eg univerzuma, ideju kosmogonije. To je neophodno zato {to kvantna teorija periodnog sistema obja{wava teà nuklearna jezgra kao sastavqena od lak{ih; u krajwoj instanciji, od protona vodonika i neutrona (koji se sa svoje strane mogu posmatrati kao neka vrsta sklopa protona i elektrona). Ova teorija, zna~i, pretpostavqa da teì elementi imaju istoriju ‡ da su svojstva wihovih jezgara stvarno nastala tokom retkog procesa fuzije vi{e jezgara vodonika pod uslovima na koje se retko nailazi u kosmosu. Prema sada{wim kosmolo{kim pogledima, istorija te{kih elemenata je veoma neobi~na ‡ oni su proizvod eksplozija "supernova" i ~ine svega 1-2 odsto celokupne mase univerzuma, koji je sa svoje strane proizvod "velike eksplo83

zije", {to je svakako jedna nesigurna spekulacija. Ali, s obzirom da se u na{em poku{aju svo|ewa hemije na kvantnu mehaniku moramo pozvati na teoriju ove vrste, te{ko se moè pretendovati na to da je ta redukcija obavqena bez ostatka. (Hemiju smo dakle, bar delimi~no, sveli na kosmologiju.) Kada je u pitawu biologija, Sesardi} smatra da je savremena molekularna genetika jedan od najja~ih argumenata u prilog fizikalizovawu biologije. On nagla{ava izuzetnu sloènost ove problematike, kao i to da su jo{ mnogi problemi ostali nerazja{weni, ali smatra da sve {to se u ovoj oblasti saznalo ~ini wegovu redukcionisti~ku hipotezu vrlo verovatnom. Ostavqaju}i po strani induktivisti~ki (zna~i, krajwe nesigurno) zasnovanu verovatno}u ove redukcionisti~ke hipoteze, pogledajmo {ta kaè @ak Mono. On smatra da je ìvot jedinstvena pojava, toliko jedinstvena da je zapravo nulte verovatno}e da je nastao iz neìve materije krajwe neverovatnom kombinacijom slu~ajnih okolnosti. Povezuju}i ovakvu emergentisti~ku zamisao nastanka ìvota sa ~iwenicom jedinstvenosti genetskog kôda (koja moè biti plod evolucije), kao nerazja{wena zagonetka ostaje to {to genetski kôd nema nikakvu biolo{ku funkciju dok se ne prevede, tj. dok ne vodi sintezi takvih proteina ~ija je struktura zapisana u delovima molekula (DNK, genima). Ali, ma{inerija pomo}u koje }elija (bar ona neprimitivna, koju jedino znamo) prevodi dâti kôd "sastoji se od bar pedeset makromolekularnih komponenti koje su i same kodirane u DNK". Izlazi da kôd ne moè biti preveden osim kada se koriste izvesni proizvodi wegovog prevo|ewa. To stvara zbuwuju}i cirkulus, koji onemogu}ava postavqawe modela, ili teorije, geneze samoga genetskog kôda. Tako smo suo~eni sa mogu}no{}u da poreklo ìvota (sli~no kao i poreklo univerzuma) postane nesavladiva prepreka za nauku i ostatak u svim poku{ajima da se biologija redukuje na hemiju i fiziku. Nastajawe svesti u svetu ìvotiwa, smatra Poper, predstavqa mo`da istu takvu misteriju kao i sâm nastanak ìvota. Bilo bi i previ{e op{irno i previ{e sloèno razmatrati i problem redukcije psihologije na fiziku i wene zakone ‡ trebalo bi ulaziti u mnoge aspekte problema odnosa duha i tela itd. Me|utim, ozbiqan nedostatak redukcionizma sastoji se u tome {to iskqu~uje uticaj vi{ih nivoa na one niè (npr. zna~aj ~ovekove nauke i tehnologije na preoblikovawe prirode). Redukcionizam kao metodolo{ki program sigurno nije iscrpeo svoje mogu}nosti, pa na tom putu moèmo nadaqe o~ekivati mo`da i zna~ajne uspehe, ali je te{ko poverovati ‡ ba{ s obzirom na najnoviji razvoj saznawa u naukama ‡ da bi redukcionisti~ki program mogao ikada kona~no i potpuno da se ostvari i da bi nam na taj na~in, preostalo samo da prave istraìva~ke programe u savremenim naukama svedemo na redukcionisti~ke programe! 84

II DEO

ISTORIJA METODOLO[KIH UÊWA

85

86

UVOD

Metodologija se kao samostalna disciplina izdvojila iz logike i zasebno razvila tek u XIX veku putem razli~itih uxbenika logike, u kojima se nalaze posebna poglavqa (obi~no pri kraju) koja obra|uju metodolo{ke probleme (npr. u Kantovoj Logici); me|utim, metodologija nauke se kao problematika, misao o temeqnim pojmovima nauke, javqa od samih po~etaka nauke, a wom su se bavili kako filozofi, tako i poznati nau~nici. Iako je wena pro{lost jo{ uvek malo istraìvana i malo poznata do u detaqe, pravo interesovawe za ovo prou~avawe wenog razvoja po~iwe tek sa osamostaqivawem metodologije kao posebne discipline. Ovo prou~avawe se vi{e razvija tek u posledwih nekoliko decenija, pa se moè re}i da metodologija nauke ima blistavu, mada, na àlost, veoma malo istraìvanu i jo{ nedovoqno poznatu pro{lost. Ova druga konstatacija zasluùje malo podrobnije razja{wewe, pri ~emu treba naglasiti da se tu ima u vidu da se pravi interes za istoriju metodolo{ke misli zapravo i mogao javiti tek sa formirawem metodologije kao posebne discipline. Dva su osnovna razloga za{to se nije pojavio odmah, odnosno za{to po~iwe da se javqa tek posledwih decenija. Prvi razlog, za filozofe posebno zanimqiv, svodi se na ~iwenicu da je metodologija kao disciplina nastala, pa i da je svoj puni razvoj dostigla unutar logi~koempiristi~ke ili logi~kopozitivisti~ke orijentacije. Naime, predstavnici nekih drugih savremenih filozofskih struja (egzistencijalizam, marksizam, filozofija obi~nog jezika...) ili nisu bili skloni, ili ih je osnovna wihova usmerenost spre~avala u tome da neguju interesovawe za posebna i potanka filozofska razmatrawa o nauci. Sa druge strane, svojom antimetafizi~kom usmereno{}u i priznavawem saznajnog zna~ewa iskqu~ivo logici i empirijskonau~nom znawu logi~ki pozitivizam se ne samo ~inio kao takva misaona usmerenost koja je idealna za potpuno i suvereno bavqewe metodologijom nauke, ve} je ova filozofska {kola (kako je ve} odavno s pravom istaknuto) svoje najva`nije i najkonstruktivnije doprinose u~inila zaista na poqu logike i metodologije nauke. Me|utim, ba{ ova antimetafizi~ka, scijentisti~ka i ~isto logi~ka orijentacija ove {kole mi{qewa uslovila je ne samo wene ograni~enosti kao filozofije 87

(koja se svodila na "logiku nauke"), ve} je isto tako vodila ograni~enom, ~isto logi~koanaliti~kom pristupu metodologiji nauke. Iz ovakvog op{teg pristupa proizlazilo je, razume se, i potpuno odsustvo istorijske perspektive. Zastupnici ove {kole mi{qewa podlegli su iluziji da su wihove metode jedine pogodne za istraìvawe na ovome podru~ju, te da je za metodologiju va`na jedino logi~ka rekonstrukcija nau~nih postupaka koji se koriste u kontekstu opravdavawa, da bi se tako ustanovili kanoni, metode, organon ili formalni algoritam koji vlada u empirijskim naukama. Nau~ne teorije su shva}ene kao aksiomatski sistemi, ~ija se veza sa iskustvom postiè pomo}u "pravila interpretacije", koja su tako|e podlo`na formalizaciji. Time je i sámo podru~je metodologije nauke automatski suèno na najrazvijenije nau~ne teorije, a prou~avawe istorije nauke, konkretne nau~ne prakse, kao i upoznavawe sa prethodnom mi{qu o metodologiji, postalo sasvim irelevantno i suvi{no. Drugi razlog je taj {to istori~ari, bilo istori~ari nauke ili istori~ari filozofije, tako|e nisu nikad posve}ivali posebnu pa`wu istoriji misli o nauci. Oni to nisu ~inili ‡ ~ak ni od vremena nastanka metodologije kao posebne filozofske discipline ‡ po svoj prilici zato {to je ovde re~ o jednoj specifi~noj problematici, koja nije u najuòj vezi ni sa istorijom nauke, niti sa op{tom istorijom filozofije. Shodno tome, istorija razvoja metodolo{ke misli ‡ kao, recimo, i istorija logike ‡ napredova}e pre svega odvojeno i samostalno, a samo sporadi~no mo`da i kao deo op{te istorije filozofije. *

*

*

Stari Grci su postavili osnove nau~nog mi{qewa i pruìli fundamentalan doprinos nastajawu nau~ne metode ‡ ustanovili su tradiciju kriti~ke diskusije mi{qewa, bez koje je nauka nezamisliva. Ova tradicija se od savremene razlikuje po usmerenosti na ~isto logi~koteorijsko raspravqawe gledi{tâ, a samo izuzetno, i to tek kasnije, diskutovawe empirijskih svedo~anstava, kao i prakti~no proveravawe teorijskih stavova dobijaju izvesnu ulogu. Zato Aristotel prihvata pojedine praznoverice raspravqaju}i teorijski, a ne traè}i iskustvenu potvrdu ni eksperimentalna svedo~anstva (npr. obja{wewe {arlaha ili registrovawe trudno}e). On ~esto polazi od inteligibilnih na~ela dedukuju}i iz wih opa`qive posledice (kru`no kretawe planeta, srce kao sredi{te du{e). Me|utim, to ne zna~i da anti~ki mislioci nisu pruìli izvanredno va`na dostignu}a u metodologiji nauke.

88

PLATON

Najuop{tenije gledaju}i, kao {to moderna nauka nalazi svoje korene u anti~koj Gr~koj, tako i misao o nauci, metanauka, ili metodologija nauke, ili filozofija nauke, tako|e svoje po~etke ima u staroj gr~koj filozofiji. Po~etke i osnovne karakteristike gr~ke nauke moèmo na}i jo{ u Miletskoj {koli. Svet, kako nam se predstavqa preko na{ih ~ula, jeste svet koji neprestano te~e i mewa se, mada se istovremeno jednako tako ~ini da postoji i ne{to trajno {to leì u pozadini promenqivih pojava. Da bi opisali pojave kako kontinuiteta tako i promene, Tales, Anaksimandar i Anaksimen su pretpostavili da postoji neki supstrat koji leì u osnovi materijalnog kosmosa i koji, primaju}i na sebe razli~ite oblike, moè da dovede do nastajawa promenqivog sveta pojava [fainomena, appearances]. Kod Talesa je to bila voda, kod Anaksimandra apeiron (beskona~no), a kod Anaksimena vazduh. Me|utim, tek sa uspostavqawem razlike izme|u teorijskog i prakti~nog znawa i izme|u teorijskog i prakti~nog na~ina istraìvawa ‡ a to se zbiva u vreme Platona ‡ postaje mogu}na misao o nauci, dolazi do prvih metanau~nih razmi{qawa. U stvari, onaj filozof koji je uspe{no zavr{io Platonov nastavno-vaspitni program kloni}e se prakti~nih razmatrawa. Svetovni zadatak merewa u svrhu izgradwe neke gra|evine wemu ne prili~i. To bi bio zadatak roba. Nasuprot tome, obrazovan i slobodan ~ovek usredsredio bi svoj duh na ono {to bismo danas nazvali teorijskim aspektima odre|enog problema. S obzirom na svoj intelektualisti~ki prilaz, sâm Platon nepromenqivu realnost nije smestio ni u kakav materijalni supstrat, ve} u oblast "ideja". No, sa metodolo{kog stanovi{ta izuzetno je zna~ajna ona podela sveta, odnosno qudskog saznawa, koju je atinski filozof izloìo u svome ~uvenom delu Dràva (Republika) u dijalogu izme|u Sokrata i Glaukona, studenta filozofije. "‡ Zamisli, dakle ‡ rekoh [Sokrat govori u prvome licu] ‡ da, kao {to smo rekli, postoje dve stvari i da jedna vlada u mislenom, a druga u vidqivom svetu... Ima{ li oba sveta: misaoni i vidqivi? ‡ Imam ih ‡ re~e Glaukon. ‡ Zamisli, dakle, da su oni i sami podeqeni kao crta nejednako podeqena na dva nejednaka dela, i svaki deo, vidqivi i misaoni, podeli opet na isti na~in, pa }e{ u vidqivom svetu na}i slike koje se razlikuju po svojoj jasnosti i nejasnosti. A slikama najpre nazivam senke koje daju predmeti, zatim slike predmeta u vodi i uop{te svakoj materiji koja ima gustu, glatku i sjajnu povr{inu, itd. Da li shvata{?

89

‡ Shvatam. ‡ Drugi deo, opet, ~ine sami predmeti koji takve slike prouzrokuju, dakle, ìvotiwski svet oko nas, sve biqke i sve {to qudske ruke mogu da stvore. ‡ Tako i ja mislim. ‡ Ho}e{ li da kaè{ ‡ zapitah ja ‡ da se, s obzirom na istinu i neistinu, misleno od onoga {to se moè saznati razlikuje kao naslikano od svoga predmeta? ‡ Ho}u, svakako. ‡ Pazi sada kako treba podeliti misaoni svet! ‡ Kako? ‡ Time {to je du{a prinu|ena da poneke od svojih sadrìna stvori i dobije pomo}u pretpostavki, ona se ne vra}a samoj osnovi, nego ide napred za ciqem. Te sadrìne, me|utim, odgovaraju onome delu koji smo gore obeleìli kao slike. Druge sadrìne opet dobija polaze}i prema po~etku od pretpostavke kojoj ne pridaje va`nost, i ne uzima u pomo} slike kao tamo, nego zavr{ava svoj proces saznavawa samo pomo}u i preko ideja. ‡ Nisam u potpunosti shvatio to {to kaè{. ‡ Dakle, jo{ jednom ‡ rekoh ‡ jer }e{ posle ovoga lak{e mo}i da shvati{. Ja svakako verujem da zna{ da oni koji se bave geometrijom, aritmetikom i tome sli~no, pretpostavqaju pojmove o neparnome i parnome, o figurama, o trima vrstama uglova i svemu {to sa tim ima veze; oni to, jednostavno, pretpostavqaju kao da im je potpuno jasno {ta su te stvari, a ne smatraju za potrebno da bilo sebi, bilo drugima, polaù ra~una o onome {to je svakom jasno. Oni, naprotiv, ... idu odmah daqe, kako bi naposletku do{li do zakqu~ka zbog kojeg su se i upustili u raspravqawe. ‡ Razume se da to znam ‡ re~e on. ‡ A zna{ i to kad èle da dokaù ne{to o ~etvorouglu kao takvom, ili o dijagonali kao takvoj, a ne samo slu~ajno naslikanoj, upotrebqavaju vidqive slike i da, iako ne misle ba{ na wih, a to isto vaì i za sve ostale figure. Ova vidqiva pomo}na sredstva koja oni prave i slikaju i koja i sama bacaju senke i stvaraju u vodi slike, upotrebqavaju oni samo kao slike, a pritom teè da vide one prave, istinske slike koje ne moèmo ugledati ni~im drugim, nego samo svojim duhom. ‡ Istinu govori{. ‡ Ovu sam vrstu nazvao misaonom, ali sam rekao kako je du{a prinu|ena da pri svome ispitivawu stvara pretpostavke i da ne ide do dna, jer preko pretpostavki ne moè da pre|e, no uzima u pomo} slike koje u pore|ewu da drugima vaè kao jasne i vredne. ‡ Razumem ‡ re~e on ‡ da govori{ o geometriji i o srodnim ve{tinama. ‡ Onda tako shvati i ono {to ja ozna~avam drugim delom misaonog sveta. To su stvari koje moè da shvati samo ~ista misao i to pomo}u dijalektike tako {to pretpostavke ne shvata kao osnove, nego samo kao pretpostavke, sli~no polaznim ta~kama i pokreta~ima pomo}u kojih se dopire do onoga {to nema pretpostavki, do pravoga po~etka svih stvari; ~ista misao shvati taj po~etak, onda se opet, pridràvaju}i sve ono {to sa wim ima veze, vrati i stiè do kraja. Pri svemu tome istraìvawu ne pomaè se ni~im vidqivim nego samo idejama kao takvim i tako zavr{ava u svetu ideja. ‡ Razumem ‡ re~e on ‡ ne potpuno, dodu{e ‡ jer mi se ~ini da govori{ o nekom ograni~enom zadatku ‡ ali shvatam da èli{ utvrditi: kako je onaj deo pravog i istinskog sveta, kojim se bavi dijalektika, mnogo jasniji nego tako-

90

zvane nauke kod kojih pretpostavke vaè kao po~eci samih stvari i kod kojih su posmatra~i primorani da predmet posmatraju umom a ne ~ulima; kako se oni, me|utim, oslawaju na pretpostavke, a ne idu do samog po~etka stvari, tebi se ~ini da oni nemaju pravo saznawe o svojim predmetima, iako su ovi u svome po~etku pristupa~ni razmi{qawu. Mislim da ti osobine matemati~ara i ovakvih qudi smatra{ za razum, a ne za um, podrazumevaju}i pritom da razum leì na sredini izme|u uma i ~ulnog saznawa. ‡ U potpunosti si shvatio ‡ rekoh. ‡ Za ~etiri dela celokupnog sveta uzmi sada i ~etiri du{evne osobine: za najvi{e saznawe, na drugo mesto stavi razum, tre}em daj veru, a za posledwi ostavi sumwu; sredi ih po smislu i veruj da one imaju udela u jasnosti onako kao {to stvari na koje se odnose imaju udela u istini. ‡ Razumem ‡ re~e on ‡ slaèm se i sre|ujem ih onako kako si rekao."1

U interpretaciji ovoga izuzetno zna~ajnog odlomka posluì}emo se shemom koju je na~inio australijski filozof Dejvid Oldrojd: Stawa duha (svêsti)

Oblast znawa (™pist»mh), ti~e se pojmqinog sveta ili sveta razuma

Nivo sposobnosti saznawa ili rasu|ivawa: poimawe (um)

D Nivo mi{qewa, razumevawa i apstrahovawa: misao (duh) Nivo ube|ewa, verovawa ili vere: pouzdawe

Oblast "opa`qivôg", pojavnog izgleda. Oblast "mwewa" (dÒxa), gde ~ovek ne poseduje znawe

Odgovaraju}i onti~ki nivoi E Nivo "formi" ili "idejâ" Nivo matemati~kih entiteta: (npr. "idejâ" ta~ke, kruga, paralelnih linija, neparnog i parnog) C Nivo fizi~kih objekata B

Nivo zami{qawa ili slutwe: ma{ta

(Epistemolo{ka strana)

Nivo kopijâ objekata: likovi, senke, modeli, slike itd. A (Ontolo{ka strana)

Pored podele na "mwewe" (dÒxa) i "znawe" (™pist»mh), metodolo{ki je od posebnog zna~aja i daqa podela znawa (tj. ™pist»mh) na dva nivoa (sa epistemolo{ke strane, tj. na razum i um), odnosno na nau~ne apstrakcije i "forme" ili "ideje" sa ontolo{ke strane. Ove distinkcije postale su zna~ajna tekovina svekolike budu}e filozofske ili uè metodolo{ke misli. No, ako se postavi pitawe za{to je Platon napravio ovu razliku izme|u CD i DE (podeliv{i oblast mislenog), onda on sâm napomiwe da matemati~ari nisu uspeli da nam pruè razloge na osnovu kojih bi wihovi "prvi principi" bili istiniti i prihvatqivi. Tu leì te{ko}a. 1

Platon, Dràva, Beograd, Kultura, 1957, 509d-511e (str. 224-227.)

91

Dedukcija nije problemati~na, ali kako moèmo imati istinito znawe ako samo naga|amo polazne ta~ke deduktivnog niza? Platonov odgovor je uspostavqawe onti~kog nivoa formi ili ideja, gde }e duh (ukoliko uspe da ih shvati) kona~no posti}i istinito saznawe (znawe); a da bi se to postiglo, pojmovi [concepts] se moraju podvr}i procesu dijalektike (kao filozofske procedure razja{wavawa pojmova kroz raspravu). Pri tom je Aristotelov u~iteq i{ao dotle da je bio uveren u realno postojawe transcendentne oblasti sveta ideja! Za wega su "ideje" ili "forme" bile daleko vi{e od obi~nih ideja ili misli u na{em duhu! Bez obzira {ta mislili o realnom postojawu platonovskog sveta ideja, pravqewe razlike izme|u CD i DE bilo je od izuzetne va`nosti za zapadnu misao, posebno za istoriju zapadne metanauke. U svakom slu~aju, s obzirom na izvanrednu mo} Platonovih spisa, wegov osobeni na~in predstavqawa strukture jednoga adekvatnog sistema znawa imao je zaista izvanredan uticaj na istorijski razvoj filozofije nauke. Taj posebni Platonov na~in predstavqawa strukture adekvatnog sistema znawa podrazumevao je, naime, jednu uzlaznu stazu koja je vodila prema prvim principima, koji su na odre|eni na~in "garantovani" ili "osigurani" snagom dijalektike (atinski filozof tu uzlaznu stazu nije zami{qao niti poperovski, niti bekonovski), a zatim kao jednu silaznu, deduktivnu, obja{wavala~ku proceduru. Kada je u pitawu ovakva struktura jednog adekvatnog sistema znawa, vide}emo da je i drugi najuticajniji anti~ki filozof Aristotel po{ao Platonovim metodolo{kim tragom. Odmah treba napomenuti i to da su problemi "uzlazne staze", pewawa na svod znawa ekvivalentni onome {to se danas naziva "problemom indukcije", jer jo{ od Aristotela jedno od glavnih zna~ewa indukcije (™pagwg») bilo je odre|eno kao "napredovawe od posebnosti prema op{tostima". Sâm Platon, me|utim, to ne treba smetnuti s uma, svoj problem koji je bio vezan za hipoteti~ki karakter prvih principa geometrije, nije sagledao kao takozvani "problem indukcije". Tako|e treba odmah ista}i da su pisci posle Platona ‡ nasuprot na{oj savremenoj upotrebi tih termina ‡ "silaznu", deduktivnu stazu nazvali sintezom (ili "slagawem"), a onu "uzlaznu", induktivnu stazu analizom (ili "razlagawem"). Na kraju ovog izlagawa posve}enog Platonu, treba upozoriti da za wega ne bismo mogli re}i da je u bilo kom smislu bio filozof nauke, kao {to, uostalom, ne bismo mogli re}i ni da je bio nau~nik, i pored toga {to je ispoqavao ìv interes za matematiku i izvesno zanimawe za kosmologiju. No, sigurno je da je Sokratov u~enik, razvijaju}i svoju epistemologiju, na zanimqiv i zna~ajan na~in dodirnuo i neka pitawa koja danas spadaju u metodologiju ili filozofiju nauke. Stoga smo se i mi ovde dosta detaqno pozabavili zapravo jednim sasvim uskim aspektom wegovog dela.

92

ARISTOTELOVO SHVATAWE NAU^NOG ZNAWA

Kao osniva~i nauke i filozofije, Grci su formulisali veliki broj nau~nih teorija, postavili osnove nau~nog jezika i apstraktnog mi{qewa, osnovali logiku i dali joj krupne doprinose, {to im je sve omogu}ilo da u~ine prve korake u formirawu nau~ne metode. Najve}a zasluga za to svakako pripada Aristotelu, pa }emo se posvetiti wegovoj zamisli nau~nog saznawa, klasifikaciji nauka i razlici izme|u znawa o prirodi i o ~oveku. Stoga je u vezi sa koncepcijom nauke i nau~nog saznawa vrlo instruktivno ‡ kao i kod Platona ‡ razmotriti Aristotelovu podelu i razgrani~ewa naukâ, a koji su bili od zna~ajnog uticaja na gledi{ta mnogih filozofa o tim pitawima sve do dana{weg dana. Usled odsustva te`we za empirijskim proveravawem teorijskih stavova, ~ak i Aristotel u svojim nau~nim radovima ~esto prihvata neke praznoverice i poku{ava da o wima teorijski raspravqa, a ne pada mu na pamet da ih prakti~no proveri. (Tako, recimo, on samo teorijski raspravqa o simptomu koji navodi na dijagnozu {arlaha: "Ako se neka èna koja ima {arlah gleda u ogledalu, povr{ina ogledala }e se prekriti maglom crvenom kao krv i ta magla, ako je ogledalo sasvim novo, ne moè se obrisati bez te{ko}a".) Sa druge strane, isto tako ~esto Platonov u~enik polazi od op{tih pojmova ili principa koji nam izgledaju jasni i o~igledni i opet, bez prakti~nog proveravawa, istraùje koje se sve posledice mogu iz wih dedukovati. (Tako, na primer, s obzirom da je krug o~igledno najsavr{enija forma, Stagiranin je izvodio zakqu~ak da kretawe planeta mora biti kru`no; ili, iz toga {to je sredi{te najplemenitije mesto izvodi zakqu~ak da srce, budu}i u centru tela, mora biti sredi{te du{e.) Na po~etku Nikomahove etike on razlikuje tri osnovna ìvotna pravca ili tri na~ina ìvota: jedan koji je usmeren prema uìvawu, neduhovne prirode, drugi usmeren prema zajednici i tre}i prema kontemplaciji, duhovne prirode. Karakteristi~no je, me|utim, da Aristotel ne izjedna~ava uìvawe sa sre}om. Stoga on prvi na~in ìvota pripisuje neprosve}enoj "gomili", koja pokazuje da ima "krajwe ropsku prirodu", a za druga dva na~ina ìvota kaè: "Slaù}i se s tim da je ìvot u saglasnosti s vrlinom najboqi, neko moè ipak da se na|e u nedoumici da li se pre treba odlu~iti za politi~ki i prakti~ni ìvot 93

ili za ìvot oslobo|en svih spoqa{wih obaveza posve}en razmi{qawu, koji je, po nekima, jedini dostojan filozofa. Izgleda da su se qudi kojima je stalo do vrline, i u pro{losti i u sada{wosti, najvi{e odlu~ivali za ova dva pravca u ìvotu; kad kaèm dva, mislim na politi~ki i filozofski."1 Pa ipak, Aristotel smatra da je kontemplacija najvi{a i najvrednija delatnost, po{to se zasniva na umu kao najvi{oj i najvrednijoj qudskoj mo}i. Nasuprot politi~koj aktivnosti, filozofsko posmatrawe ne teì nikakvom daqem ciqu osim sopstvenoj aktivnosti. @ivot saobrazan umu nadma{uje obi~nu qudsku prirodu. Kontemplacija je boànska i tek ukoliko ~ovek uspe da ìvi tim na~inom ìvota, on moè posti}i potpunu sre}u. Naravno, ~ovek nije Bog, on ìvi u zajednici, u polisu, pa, prema tome, mora biti i politi~ko bi}e, mora ispoqiti i svoju moralnu stranu. Ali, pored ove dve duhovne delatnosti (zastupqene u kontemplaciji, a delimi~no i u ìvotu usmerenom prema zajednici) ‡ teorijske i prakti~ne ‡ Aristotel uvodi i tre}u: pesni~ku ili oblikovnu delatnost; s tim {to se teorijska delatnost jasno razgrani~ava i od prakti~ne i od oblikovne (pesni~ke), s obzirom da se odnosi na ono {to je nu`no, stalno ili nepromenqivo. Ovde, dakle, nalazimo i prvu klasifikaciju nauka koje se zasniva na trima osnovnim qudskim duhovnim delatnostima: teorijskoj, prakti~koj i poeti~koj. U teorijsku aktivnost spadaju tri teorijske filozofije: matematika, fizika i teologija (prva filozofija). Samo teorijska aktivnost ima kao svrhu postizawa istine ili znawa radi znawa (mada je Aristotel govorio i o prakti~kim i poeti~kim naukama, koje pruàju takvo znawe kojim se rukovodimo u pona{awu, odnosno u stvarawu ne~eg korisnog ili lepog). Prakti~ke bi bile: etika, ekonomika i politika, a poeti~ke ili stvarala~ke: retorika i poetika. Ovde, zna~i, zapaàmo izdvajawe znawa u odnosu na druge delatnosti duhovne prirode, s tim {to bi jo{ po Aristotelu, trebalo i moglo da se izvr{i i razdvajawe prakti~ne od pesni~ke delatnosti, razgrani~avawe obi~nog delawa (prakse) od stvarawa. Aristotel to ~ini tako {to isti~e da delawe (praksa) ima ciq u sebi samom (da delawe bude pravilno), dok stvarawe ima ciq izvan sebe samog (rezultat u nekom dälu). Delawe se zasniva na prakti~noj mudrosti ili ìvotnom iskustvu, a stvarawe na ve{tini i obi~nom posmatrawu. Znawe ili teorija po~iva na ~istom ili filozofskom posmatrawu i razlikuje se od prakti~ne mudrosti po tome {to je povezano sa dokazivawem. Znawe u smislu "shvatawa onoga {to je op{te i {to je nu`no" pruàju teorijske nauke ‡ fizika, matematika i prva filozofija (teologika).2 O predmetima umetnosti ili prakti~ne mudrosti ne moè se 1

Politika, VII, 2, 1324a

2

Nikomahova etika, VI, 6, 1140b.

94

imati znawe u ovome svom pravom obliku, po{to se ove aktivnosti ti~u ne~ega {to moè biti i druga~ije nego {to jeste. Predmet prakti~ne mudrosti su qudske stvari, ili ono o ~emu se moè odlu~ivati.3 Razmatraju}i ova pitawa na po~etku V kwige Metafizike, Aristotel kaè: "A po{to je fizika u stvari nauka o odre|enoj stvarnosti (naime, o onoj vrsti supstancije koja sadrì u sebi po~etak svog kretawa i mirovawa), o~igledno je da ona nije ni prakti~ka ni pesni~ka nauka."4 Prema tome, teorijsko znawe se odnosi na stvarnost "koja u sebi samoj sadrì po~etak svog kretawa i mirovawa", dok se prakti~na i stvarala~ka aktivnost odnose na onu stvarnost koja je neodvojiva od te aktivnosti i u woj (a ne u sebi samoj) nalazi "po~etak kretawa i mirovawa".5 Promenqivost, mogu}nost da bude druga~iji, predstavqa su{tinsko obele`je predmeta delawa i predmeta stvarawa. Nasuprot tome, teorijskoj nauci pripada upoznavawe onoga {to je "ve~ito, nepokretno i odvojeno", koje je nu`no onakvo kakvo jeste.6 Sasvim je razumqivo da se znawe kao shvatawe onoga {to je op{te i nu`no moè dosegnuti samo o onoj stvarnosti koja u sebi sadrì po~etak kretawa i mirovawa, koja ne moè biti druga~ija nego {to jeste. Predmet prakti~ne mudrosti su, me|utim, "qudske stvari, ono o ~emu moè da se odlu~uje". O onome {to je nu`no, {to nema nikakvog ciqa, ne moè se odlu~ivati. A ciq, po Aristotelu, jeste "ono dobro koje treba da se postigne delovawem". Tako delawe ili praksa postaje svrsishodna delatnost ~iji je smer odre|en odlu~ivawem, prihvatawem ciqa, a ne nu`no{}u. Interesantno je videti kako, iz aspekta ovako shva}enog znawa, kod Aristotela izgleda ono {to danas zovemo istorijskim znawem. U spisu O pesni~koj umetnosti on govori o razlici izme|u istoriografije i pesni{tva, pa kaè da se bitna razlika izme|u istori~ara i pesnika sastoji u tome {to "jedan govori o onome {to se istinski dogodilo, a drugi o onome {to se moglo dogoditi. Zato je pesni{tvo vi{e filozofska i ozbiqnija stvar negoli istoriografija, jer pesni{tvo prikazuje vi{e ono {to je op{te, a istoriografija ono {to je pojedina~no. Op{te je kada kaèmo da lice sa ovakvim ili onakvim sposobnostima ima da govori ili dela ovako ili onako po verovatnosti ili po nu`nosti; a na to pesni{tvo i obra}a pa`wu kad licima daje imena. Pojedina~no je kad kaèmo {ta je Alkibijad uradio ili doìveo."7 3

Isto, VI, 7, 1141b.

4

Metafizika, V, 1, 1025b.

5

Isto

6

v. Nikomahova etika, VI, 5, 1140b; Metafizika, V, 1, 1026a

7

O pesni~koj umetnosti, Beograd, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 1990, str. 59-60.

95

Vidi se, dakle, da Aristotel u skladu sa svojom koncepcijom znawa odre|uje i svoj stav prema istoriografiji, odnosno prema istorijskom znawu uop{te i wegovoj vrednosti. Platonov u~enik zapravo veoma nisko procewuje mogu}nosti saznawa pojedina~nog i wegovu vrednost (pa tako i istoriografiju), kao slabo vrednuje svako saznawe koje ostaje na prikazivawu pojedina~nog, ne dopiru}i do op{teg i nu`nog. No, u vezi sa koncepcijom znawa, ovde je najva`nije uo~iti i podvu}i Aristotelovo razlikovawe onih predmeta koji predstavqaju predmet teorijskog znawa, i onih koji su predmet prakti~nog znawa. Naime, povezivawem delawa sa ciqem koji osmi{qava to delawe, odre|uje mu pravac, znawu je ‡ u poimawu tog prakti~nog delovawa ‡ postavqena granica koju ono ne}e mo}i da savlada (u okviru razumske racionalnosti). U daqem razvoju filozofskog mi{qewa ovaj problem Aristotelove filozofije re{avan je na dva na~ina: (a) negirawem ili neuvi|awem postojawa ove razlike, tj. svo|ewem onoga {to je pisac Politike zvao "qudskim stvarima" na svet prirodnih stvari, sa te`wom da sve bude podre|eno razumskom teorijskom i istorijskom saznawu, ili (b) razli~itim modernim nastojawima da se prevladaju granice razumskog znawa, uspostavqawem novih oblika qudske racionalnosti. Sâm Aristotel je smatrao da je "materija svih qudskih akcija nu`no takva" da se ne moè otkriti op{tost koja bi se odnosila na sve pojedina~ne slu~ajeve odre|ene vrste, kao {to je mogu}no pri ispitivawu onih predmeta kojima se bave teorijske nauke. Sasvim je dovoqno ako se takvim ispitivawima dospe do uvi|awa koja vaè za ve}inu slu~ajeva. Ovakav karakter zakonitosti koje se odnose na qudsku praksu proizlazi iz osobene prirode stvari. Stoga Stagiranin sasvim jasno upozorava da }e "obrazovan ~ovek zahtevati u svakoj oblasti ta~nost samo utoliko ukoliko to priroda predmeta dopu{ta."8 Ili: "Podjednako je, naime, pogre{no pristati da se matemati~ar sluì ube|ivawem (umesto da dokazuje svoja izvo|ewa), kao i zahtevati od majstora u besedni{tvu da izvodi stroge dokaze za svoje stavove."9 Izlaù}i Aristotelovo u~ewe o indukciji, prvo treba napomenuti da je re~ o terminu ™pagwg», koji se javqa u nekim delima Aristotela (koji je Ciceron preveo latinskim terminom "inductio"). Ve}ina autora razlikuje dva osnovna zna~ewa ovoga termina kod gr~kog filozofa. Aristotel pomiwe ovu re~ najpre onda kada govori o procesu koji omogu}ava da se posmatrawem posebnih slu~ajeva, koji predstavqaju primere jedne apstraktne misli, stekne i shvati sama ta apstrakcija. Ovakvu upotrebu termina epagwgh nalazimo u Drugoj analitici, koja je, ina~e, posve}ena dokazivawu i saznawu principâ. Stagiranin, naime, polazi od toga da na{e saznawe prvih principa ne moè biti demonstrativno, pa se onda name}e pitawe wihovog porekla. Po{to ne mora 8

Nikomahova etika, I, 3, 1094b

9

Isto

96

biti diskursivnog saznawa polaznih premisa, to onda mora postojali "intelektualna intuicija" kojom se one shvataju (100b 12). Ova "intelektualna intuicija" predstavqa jednu vrstu indukcije, pomo}u koje se "univerzalno pokazuje kao ono {to je sadràno u jasno shva}enom posebnom" (71a 8). U istom smislu peripateti~ar koristi termin ™pagwg» u Nikomahovoj etici kada pi{e da postoje "principi iz kojih isti~e silogizam, samo se oni ne mogu dokazivati silogisti~kim postupkom, nego indukcijom".10 U sasvim drugom zna~ewu javqa se ovaj termin u Aristotelovoj Prvoj analitici , gde je ina~e povezan sa razmatrawem o silogizmu. Indukcija se tu sastoji u nabrajawu svih posebnih slu~ajeva koje obuhvata jedna generalizacija (68b 8-37). U ovome zna~ewu pisac Organona upotrebqava taj termin u izrazu "silogisti~ka indukcija", kojim ozna~ava sâm postupak kojim se dolazi do generalizacije potpunim nabrajawem slu~ajeva na koje se ona odnosi. Da bi ozna~ili ovaj postupak, sredwovekovni logi~ari su upotrebqavali izraz "savr{ena indukcija". Neki autori isti~u da se u Aristotelovim Topikama javqa jo{ jedno zna~ewe. U tome spisu indukcija se pomiwe kao "prelaèwe od individualnog prema univerzalnom" (105a 12). Ako se uzme da je iskusan krmar najuspe{niji u upravqawu la|om, a iskusan voza~ najuspe{niji u upravqawu kolima, onda se moè re}i da je uop{te najiskusniji ~ovek najuspe{niji u svome poslu. U ovom slu~aju ide se "od poznatog prema nepoznatom" (165a 5). Dakle, prakti~ko saznawe o qudskim stvarima (teleologija) pruà uputstva za pona{awe ~oveka i u woj se ogleda osobena priroda qudskih postupaka. No, vaqalo bi ne{to re}i i o ukqu~ivawu ciqa, odnosno svrsishodnosti kada nije re~ o obja{wavawu onoga {to se ti~e "qudskih stvari", ve} onoga {to se ti~e prirode, onoga {to pripada kosmologiji. Nasuprot platonisti~kom poimawu svrhe i svrsishodnosti, gde je ciq prisutan u svesti tvorca koji razmi{qa o tome kako da ga ostvari; nasuprot Platonu, za koga je ideja tvorca sveta kao majstora-demijurga bila neohpodna pretpostavka, odnosno nuàn uslov mogu}nosti teleolo{kog obja{wewa prirodnih pojava, kod Aristotela nalazimo pojam "nenamerne svrsishodnosti", koji je i danas u upotrebi kod biologâ. Ali, postavqa se pitawe kako je Aristotel uspeo da prevlada ono prvobitno "naivno" shvatawe koje je "razumno ure|ewe prirode pripisivalo boìjem provi|ewu koje je planski stvorilo svet. Zadràvaju}i uverewe u svrsishodnost zbivawa u prirodi, veliki prirodwak-sistematizator je uspeo da ga pomiri sa odbacivawem pretpostavke o boànskom provi|ewu i boànskom stvarawu sveta samo tako {to je smatrao da u prirodi postoji nesvesna te`wa prema ciqevima. Naime, on je dr10

Isto, VI, 3, 1139b 12

97

ào da, na primer, nikakvi besciqni procesi spajawa i razdvajawa sastojaka fizi~kog sveta ne bi mogli da dovedu do transformacije ovih sastojaka u ba{ takve komplikovane strukture koje omogu}avaju sloène aktivnosti ìvih bi}a! U tom smislu, ne postoji svesna svrsishodnost u prirodi, ali je nenamerna svrsishodnost za Aristotela bila samoo~evidna! U Metafizici utemeqiva~ biologije kaè da "kako priroda nije svesni ~inilac, weno dejstvo je, kao i dejstvo majstora, uvek determinisano finalnim uzrokom. Zato prirodwak u svojim obja{wewima mora da se poziva ne samo na materijalne, formalne i eficijentne, ve} i na finalne uzroke, i to prvenstveno na ove posledwe, jer je, kako kaè Aristotel, najvi{a ona nauka koja pruà znawa o tome radi kojeg ciqa svaka stvar mora da bude u~iwena" (982b 4). Me|utim, kako prime}uje Stagiranin u svome delu O du{i (415b 20), "ono radi ~ega ne{to biva" moè imati dva razli~ita zna~ewa: (a) bi}e u ~ijem interesu je ne{to u~iweno, i (b) svrhu, odnosno ciq koji treba posti}i, pri ~emu zna~ewu (a) pripada primat u odnosu na zna~ewe (b) ‡ jer, kada ne bi postojalo neko bi}e za koga je ostvarewe nekog stawa X dobro, onda X ne bi moglo da stekne status svrhe. Po nekim Aristotelovim spisima moglo bi se zakqu~iti da je ~ovek postavqen kao svrha svih prirodnih zbivawa (s obzirom na to da on izri~ito tvrdi da nepromenqivi entiteti, u koje spada i Bog, ne mogu biti svrha, odnosno finalni uzrok u smislu (a)). Po nekim drugim (recimo, O delovima ìvotiwa) izlazilo bi da bi}a u ~ijem je interesu ne{to u~iweno mogu biti i druga ìva bi}a. Izgleda, stoga, da je ciq prirode uvek dobro samo onog prirodnog bi}a ~iju su{tinu ona predstavqa, tj. ta~nije re~eno, da priroda ili su{tina svakog prirodnog bi}a teì za ostvarivawem svoga vlastitog dobra. Svrha ìvog bi}a, naravno, ne mora se sastojati iskqu~ivo u uspostavqawu i odràvawu forme odre|enog tipa, ve} i u odre|enom kretawu ili delatnosti (koja je zapravo vi{i stepen aktualnosti ìvog bi}a). Sa druge strane, u smislu (b), tj. ciqa koji treba posti}i, Aristotel smatra da u~e{}e u ve~nom postojawu predstavqa krajwu svrhu prirodnih bi}a. Prema tome, razmnoàvawe je za sva ìva bi}a zapravo na~in na koji ona jedino mogu u~estvovati u ve~nom postojawu, dok bi onda sve ostale wihove osobine i aktivnosti u krajwoj liniji sluìle ostvarewu toga ciqa. ‡ Ve~no rotirawe nebeskih tela, ve~no odràwe biqnih i ìvotiwskih vrsta i ve~no kru`no transformisawe elemenata jednih i drugih za Platonovog u~enika su najizrazitiji primeri ispuwewa smisla i ostvarewa svrhe na razli~itim nivoima fizi~ke stvarnosti. Prema tome, kombinuju}i (a) i (b), mogli bismo re}i da bi za Aristotela savr{enstvo univerzuma (kao krajwi ciq svega prirodnog) trebalo odrediti kao maksimum u~e{}a u besmrtnôm i boànskôm svakog po98

naosob uzetog prirodnog objekta, odnosno kao ostvarewe najvi{eg dobra za svaku ponaosob uzetu individuu koja ulazi u sastav fizi~kog sveta. Jednu od ogromnih tekovina u procesu formirawa nau~ne metode predstavqa svakako Aristotelova prva detaqno razra|ena logika deduktivnog rasu|ivawa koju je izloìo u {est kwiga svoga Organona. Sem toga, uz uslov mogu}nosti jezi~kog komunicirawa (sporazumevawa), kao i prihvatawa bar nekih op{tih na~ela (osnovnih filozofskih pretpostavki), slagawe u pravilima logike, ili logi~kom izvo|ewu, tako|e je elementarni preduslov bilo kakve nau~ne diskusije. Najzad, treba imati u vidu i to da osnovni ciq Aristotelove logike jeste, prema wegovog izri~itoj izjavi, metodolo{kog karaktera ‡ treba, naime, pokazati put kojim se svuda moè dosti}i ciq nau~nog saznawa. Kao {to se u retorici u~i ve{tina uveravawa, tako se u logici u~i ve{tina nau~nog istraìvawa, saznavawa i dokazivawa. Zato Stagiranin i nije logiku, koja je bila wegova tvorevina, naveo me|u filozofskim disciplinama, ve} ju je obra|ivao kao propedeutiku, pa je onda i cela wegova {kola ovu nauku smatrala op{tim oru|em (Ôrganon) za sav nau~ni rad. ‡ Aristotel je onda, pitaju}i se da li se ne{to moè nau~no, tj. na op{tevaè}i na~in dokazati, na{ao da se dokazivawe moè sastojati samo u izvo|ewu posebnog iz op{teg. Zato nauka treba da prikaè kako iz pojmovno saznatog op{teg sledi ono pojedina~no opaèno. Kada su u pitawu karakteristike pojedina~ne nauke, prema Aristotelu, jedna formirana nauka poseduje slede}e osnovne odlike: ona je izvesna, nepogre{iva, uzro~na, deduktivna, univerzalna, kvalitativna. Ovakvo gledi{te je sasvim razumqivo, s obzirom da peripateti~ar shvata nauku kao silogisti~ku strukturu zasnovanu na takozvanim prvim principima (u smislu da se ne mogu daqe izvoditi iz nekih jo{ osnovnijih principa). Aristotel smatra da se do tih prvih principa do{lo putem jednoga vida indukcije nejasnim procesom intuitivnog uvi|awa na{e (racionalne) du{e. Prema tome, wegovo opravdawe prvih principa u nauci vrlo je oskudno i krajwe psihologisti~kog karaktera, pa je svakako jedna od slabih strana wegove filozofije. U Drugoj analitici nalazimo koncepciju nauke zasnovanu na modelu protoeuklidske geometrije. Ina~e, svaka pojedina nauka predstavqa deduktivno organizovanu grupu iskaza (stavova). Na najvi{em nivou op{tosti su principi sveg dokazivawa; ti principi, tj. princip identiteta, neprotivre~nosti i iskqu~ewa tre}eg su primenqivi na sve deduktivne argumente. Na slede}em nivou op{tosti onda bi se nalazili prvi principi i definicije pojedina~nih nauka, koji bi predstavqali one najop{tije istinite iskaze do kojih se moè do}i kada je re~ o predikatima koji odgovaraju odre|enoj konkretnoj nauci. Ti principi i definicije bi, zna~i, predstavqali onu pravu ta~ku za celokupno dokazivawe u toj nauci ‡ iz wih bi se izvodile sve one veze i odnosi koji su karakteristi~ni za tu nauku na niìm nivoima op{tosti. I ti odnosi, ili, druga~ije re~eno, na99

u~ni zakoni, za ovog najuniverzalnijeg gr~kog filozofa predstavqaju opet nu`ne istine. Prema tome, ovde je kod Aristotela ve} data ona aksiomatsko-deduktivisti~ka koncepcija nauke (koja se duè vremena nalazila u osnovi logi~kopozitivisti~ke orijentacije u filozofiji nauke), kao i ono gledi{te koje je imalo {irokog uticaja u izvesnim zna~ajnim periodima u istoriji nauke: da nau~ni zakoni izraàvaju neprikosnovene, ve~ne istine. Aristotel tako|e napomiwe kako treba imati u vidu i to da, ako èlimo da dobijemo zadovoqavaju}e obja{wewe neke pojave, tada moramo koristiti predikate {to pripadaju istoj onoj nauci kojoj pripada i ta pojava, a ne, recimo, da jednu pojavu poput kretawa projektila obja{wavamo takvim izrazima kao {to su "rast" ili "evolucija", koji pripadaju predikatima (pojmovima) biolo{kih nauka. No, i pored ovakvog stanovi{ta u pogledu nau~nog obja{wewa, kao i nekih vrlo ta~nih uvi|awa zakonitosti (da u praznom prostoru nema kretawa u uobi~ajenom smislu, po{to "u praznini ne postoji ni gore ni dole; tela u praznini ne bi, dakle, mogla da se kre}u ni gore ni dole, {to je u wihovoj prirodi da ~ine", a, ukoliko se ipak pretpostavi da se neko telo kre}e u praznini, ne vidi se kako bi ono i gde stalo, jer su sva mesta podjednako mogu}na ‡ {to svedo~i da je on imao i neku predstavu o inerciji); polaze}i od u to vreme op{teprihva}enog (metafizi~kog) principa da je prirodno stawe tela mirovawe, a da kretawa nema bez dejstva neke sile, Aristotel je ipak dao pogre{no obja{wewe kretawa projektila. Da bi objasnio kretawe takvoga tela i posle prestanka dejstva sile prvobitnog pokreta~a, on je uveo hipotezu o impulsima vazduha koji se kre}e i tako potiskuje projektil. Dakle, i pored toga {to je imao veoma ta~na uvi|awa o nekim drugim prirodnim zakonitostima, on je davao lo{a obja{wewa. ‡ Ovde opet dolazi do izraàja izvanredno dobro i logi~no razmi{qawe, ali ponovo i potpuno odsustvo ose}awa potrebe da se ona gledi{ta do kojih se do{lo teorijskim razmatrawima, odnosno logi~kim zakqu~ivawem podvrgnu empirijskoj (iskustvenoj) potvrdi. Odnos teorije i eksperimenta, zapravo neuvi|awe takvog odnosa, predstavqa slabu stranu Aristotelove metodolo{ke misli. Ali, ako je gr~ka nauka imala tu slabost da joj je nedostajala kritika u smislu iskustvene provere, ona uop{te nije ispoqavala mawak u logi~koj ili racionalnoj kriti~koj diskusiji svih svojih stavova. U svakom slu~aju, uticaj Aristotelovih gledi{ta o nauci, o tome kakva nauka treba da bude i kojim principa vaqa da se rukovodi, bio je dugotrajan i ogroman, ravan uticaju wegovog logi~kog u~ewa. U tome smislu, uticaj Druge analitike i Organona po svome trajawu i {irini sigurno da daleko prevazilaze uticaj svih drugih Aristotelovih spisa. Kada je re~ o metodologiji nauke, onda je pitawe koliko je to ba{ sre}na okolnost, s obzirom da ima drugih mesta (recimo, u prvoj glavi Fizike) gde su Aristotelove teze bliè nau~noj praksi wegovog vremena. 100

Koncepcija nauke kakvu nalazimo u Drugoj analitici po~iva zapravo na modelu protoeuklidske geometrije ‡ da je kojim slu~ajem Aristotel uzeo biologiju kao model, iz toga bi svakako proiza{la sasvim druga~ija metodologija. (Za ovo delo se ina~e smatra da je pisano pre Fizike.) Zbog toga {to je po{ao od protoeuklidskog modela, Aristotel je na nau~nu teoriju, kada se ona jednom formuli{e, gledao kao na nu`no istinitu i ve~nu, pa stoga nije ni raspolagao konceptom uzajamnog delovawa suprotstavqenih teorija, kao {to nije imao ni prave predstave o uzajamnom delovawu ~iwenica koje se suprotstavqaju teoriji i obratno. Pored onog vida indukcije koji smo ve} i ranije spomenuli, tj. racionalnog intuitivnog uvi|awa prvih principa, i pored savr{ene indukcije, po Aristotelu razlikujemo i onu indukciju koja predstavqa prostu enumeraciju, u kojoj se iskazi o pojedina~nim predmetima ili doga|ajima uzimaju kao osnova za uop{tavawe o nekoj vrsti ~iji su oni ~lanovi; ili, na vi{em nivou, iskazi o pojedina~nim vrstama se uzimaju kao osnova za generalizaciju o nekom rodu. ‡ U induktivnom argumentu prostim nabrajawem i premise i zakqu~ak sadrè iste deskriptivne termine. Tipi~an argument prostim nabrajawem ima slede}i oblik: a1 ima svojstvo P. a2 ima svojstvo P. a3 ima svojstvo P. Svako a ima svojstvo P. Prema tome, ne}emo pogre{iti ako zakqu~imo da je Aristotel u stvari, osim uo~avawa razli~itih vidova indukcije, malo u~inio za ono {to bismo mi danas nazvali induktivnom logikom (ne uo~avaju}i nikakvu potrebu, ta~nije re~eno, iskqu~uju}i potrebu za indukcijom u smislu postupka opravdavawa na{ih teorija). U celini uzev{i, dakle, nau~no istraìvawe predstavqa za Aristotela dvostrani proces: (1) kretawe od posmatrawa, putem indukcije, do obja{wavala~kih principa, (2) kretawe od obja{wavala~kih principa, putem dedukcije, do opaànih doga|aja ili svojstava. Nau~nog saznawa, odnosno nau~nog obja{wewa nema dok se sa znawa o ~iwenicama ne pre|e na znawa o razlozima za te ~iwenice, tj. dok se iskazi o tim ~iwenicama ne izvedu iz obja{wavala~kih principa. Na drugom stupwu nau~nog istraìvawa, generalizacije do kojih se do{lo putem indukcije postaju one premise iz kojih se izvode iskazi o prvobitnim posmatrawima. Pri tom je Aristotel dopu{tao da se kao premise i zakqu~ci deduktivnih argumenata u nauci mogu pojaviti samo slede}e vrste iskaza: (A) Sva S su P; (B) Nijedno S nije P; (V) Neka S su P; (G) Neka S nisu P. Tip (A) je, naravno, najva`niji od ove ~etiri 101

vrste, a silogizam Barbara predstavqa prototip nau~nog obja{wewa. U tome silogizmu iskazi tipa A su dati na slede}i na~in: Sva M su P. Sva S su M. Sva S su P. Pri tom je Aristotel nagla{avao da premise moraju biti istinite ukoliko èlimo da dobijemo zadovoqavaju}e obja{wewe, iskqu~uju}i tako iz zadovoqavaju}ih obja{wewa one vaqane silogizme koji imaju istinite zakqu~ke iz neistinitih premisa. On je tvrdio da premise u deduktivnom obja{wewu moraju biti istinite (I), mora se znati da su istinite (II) i moraju biti "poznatije" od eksplikanduma (III). U celini gledano, ovo su previ{e strogi epistemolo{ki zahtevi za nau~no obja{wewe. Oni koji misle da nema svrhe govoriti o istinitosti ili la`nosti nau~nih teorija odbaci}e prvi zahtev. Ipak, ve}ina }e prihvatiti da premise moraju biti ili istinite ili la`ne, odnosno da je istinitost premisa poèqan uslov zadovoqavaju}ih obja{wewa. Drugi zahtev je previ{e strog i sigurno bi eliminisao mnoga obja{wewa modernih nauka; on se, me|utim, moè zameniti slabijim: da premise budu spojive s utvr|enim empirijskim ~iwenicama, tj. da ne sme biti razloga da verujemo kako su premise la`ne i kako se iskqu~uju ad hoc premise za koje nema nikakvog svedo~anstva. Tre}i zahtev je povezan sa Aristotelovim shvatawem predmeta nau~nog znawa (nema znawa o promenqivom i pojedina~nom, ve} samo o univerzalnom, ~ija nu`nost poti~e iz "prvih principa", koji su "o~igledni"). Neumesno bi bilo poricati da su mnogi elementi u nauci plod èqe da se novo i nepoznato objasni ne~im ve} poznatim, ali je isto tako ~iwenica da se u nauci prihvataju obja{wewa koja svode poznato na nepoznato, koja tvrde ~udne i ponekad paradoksalne veze. Najzad, vaqa napomenuti ‡ {to je na svoj na~in interesantno ‡ da je Aristotelova koncepcija "hipoteze" sasvim druga~ija od one koja se upotrebqava danas. Naime, pod hipotezom Stagiranin je podrazumevao ili hipotezu u smislu pretpostavke o egzistenciji, ili hipotezu u smislu heuristi~kog sredstva u pedagogiji kada se vr{i podu~avawe u nekoj gotovoj nauci, a nije uop{te imao u vidu upotrebu re~i "hipoteza" u smislu naga|awa, probne pretpostavke o ne~emu ili heuristi~kog sredstva do kojeg se dolazi u procesu nau~nog istraìvawa, tragawa za re{ewem nekog problema. To, razume se, nije nimalo neo~ekivano s obzirom na wegovu zamisao nau~nog znawa, koje nigde ne ukqu~uje prakti~no proveravawe.

102

103

SUKOB EMPIRISTÂ I DOGMATIÂRÂ U GR^KOJ FILOZOFIJI

Od metodolo{kog zna~aja bio je i sukob izme|u dogmati~arâ i empiristâ (teoreti~ara i prakti~ara) u vreme velikog preokreta u gr~koj medicini koji se zbivao oko 200. godine pre nove ere. Neslagawa oko postoje}e filozofije bila su od sekundarnog zna~aja. Osnovno je bilo to {to su lekari do{li na lo{ glas zbog toga {to wihove "kure" le~ewa ~esto nisu donosile o~ekivani rezultat. Na wih se gledalo kao na obi~ne zanatlije, a ne kao na nau~nike. To je navelo izvestan broj lekara na poku{aj da medicinu u~ine vi{e teorijskom, ne bi li joj tako povratili po{tovawe. Neki od wih su postali veoma ~uveni, oslawaju}i se na u~ewa Aristotela, Empedokla ili Demokrita. Ovome "teorijskom pokretu" suprotstavqala se takozvana hipokratska tradicija, koja se razvila u empirijsku {kolu. Empiristi su smatrali da }e teorija i}i na {tetu prakse, tj. na {tetu ustanovqavawa simptoma i sprovo|ewa le~ewa. Oni su zapravo na odre|en na~in prihvatali ono op{te uverewe (protiv kojega su se borili dogmati~ari) da su lekari zanatlije. Metodologija stupa na scenu onda kada se dogmati~ari pravdaju pozivaju}i se na platonovsko-aristotelovsku koncepciju nauke, a empiristi uzvra}aju protivnapadima. Najraniji hipokratski protivnapadi insistiraju na dva stava: (1) pogre{no je smatrati nu`nim da se medicina zasnuje na malome broju veoma op{tih, apstraktnih i po svoj prilici nestvarnih prvih principa, jer iz toga ne proizlazi nikakva nova tehnika; {tavi{e, nauka uop{te ne bi trebalo da traga za prvim principima, sigurno ne u svojoj po~etnoj fazi, kada bi trebalo da se {to ~vr{}e drì ~iwenica; to ne zna~i da bi svaka teorija bila zabrawena, ve} je naglasak na tome da bi generalizacije trebalo da ostanu uvek probne, proverqive (ovde se nazire nova koncepcija nau~ne teorije i nau~nog znawa uop{te) i po mogu}stvu korisne; (2) veoma je korisno praviti predvi|awe (prognoze), s obzirom da uspe{na predvi|awa sluè za potvr|ivawe probnih generalizacija; ovo je prvo insistirawe na predvi|awu u gr~koj metodolo{koj tradiciji, a dualizam dijagnoza‡prognoza u medicini mogao bi se shvatiti kao odraz dualizma izme|u obja{wewa i predvi|awa u metodologiji, {to sve zajedno predstavqa prvo zna~ajno odstupawe od aristotelovske metodologije, koja zna samo za obja{wewe. 104

Prvi argumenti empiri~arâ nisu bili usmereni protiv Aristotela, ve} protiv prirodnih filozofa uop{te. Suprotstavqawe Aristotelu, me|utim, ohrabrilo je sjediwavawe empirijske medicine i pironovskog skepticizma, {to je svoj kona~ni oblik dobilo u u~ewu Seksta Empirika ~etiri veka docnije. Trebalo bi tako|e zapaziti da su empiri~ari smatrali sebe braniocima tradicionalnih metoda u medicini, nasuprot pomodarskim metodama sledbenika Aristotela i drugih. Oni nisu smatrali nikakvim krupnim nedostatkom to {to wihove pojedina~ne metode jo{ nisu dovele medicinu do stupwa sasvim oformqene nauke. [tavi{e, empiristi su smatrali da ne treba ùriti sa stvarawem op{tih teorija, koje, da bi se obezbedile od prigovora za neadekvatnost, poseduju tako neodre|enu op{tost koja se ne moè proveravati i opovrgavati kao {to moè specifi~na prognoza. Ali, ova metodolo{ka gledi{ta, kao i neka sli~na u astronomiji ‡ gde je tako|e po~ela da se nagla{ava uloga predvi|awa ‡ izno{ena su u ograni~enom kontekstu jedne odre|ene discipline. Antiaristotelovska metodologija, kao {to je ve} napomenuto, dobila je izvesnu generalizaciju tek u delima Seksta Empirika. Zbog toga neki autori umawuju zna~aj ovakvih debata unutar jedne nau~ne discipline, s obzirom na to da ni sami nisu na~isto s tim je li tu re~ vi{e o nekoj implicitnoj ili zaista o pravoj empirsti~koj metodologiji. *

*

*

Osim toga {to je preradio i uop{tio doktrinu empiri~ara, Sekstus Empirikus (oko 200. god.) je zavr{io izgradwu jedne prave empiristi~ke alternative Aristotelovoj samo nominalno empiristi~koj metodologiji. Treba imati u vidu i to da je tokom razvoja ove empirijske tradicije u Gr~koj prema protivnicima zauziman sve beskompromisniji stav. Tako se naglasak stavqa na le~ewe simptoma, a ne same bolesti, po{to bolesti ‡ s obzirom da se ne mogu videti ‡ predstavqaju mo`da samo fiktivne entitete. Ovde ve}, dakle, imamo slu~aj da insistirawe na strogom empirizmu vodi (filozofskom) skepticizmu. Kao delove eksperimentalne metode Sekstus Empirikus je razradio: (a) posmatrawe, (b) eksperiment i (v) upore|ivawe. Docniji lekari empiri~ari, u svojim "istorijama" bolesti, sluìli su se i analogijom slu~ajeva, tako da te istorije nisu bile, kao ranije, ~isto individualne. To je ujedno bilo i prvo eksplicitno uvo|ewe analogije u nau~nu metodologiju. Od Seksta Empirika su, na àlost, sa~uvani samo wegovi kriti~ki komentari, dok su nam wegovi pozitivni stavovi o medicini poznati jedino preko Filoponusovih komentara, u kojima je prikazan pre svega kao prakti~an lekar, neodlu~an izme|u empirizma i dogmatizma. 105

U istim komentarima se kaè da je Sekstus uveo i koncepciju o uporednom procewivawu verovatno}e alternativnih teorija. Striktno uzev{i, Sekstovu kritiku nije nadìvela ni induktivisti~ka ni deduktivisti~ka koncepcija znawa (on je kritikovao i induktivnu i deduktivnu metodu). U praksi je, naravno, preovladavala kombinacija obeju metoda. Ali, zna~ajno je ista}i da je Sekstus bio prvi metodolog koji je razmatrao problem alternativnih teorija, kao i promene unutar jedne teorije tokom vremena. Razvojem sukoba izme|u empirista i dogmati~ara do{lo je, me|utim, i do poku{aja da se na|e neko kompromisno re{ewe, koje }e prevazi}i usko empiristi~ku tradiciju i iskoristiti ono {to je najboqe na obema stranama. Te poku{aje su u~inili takozvani metodi~ari, od kojih je najpoznatiji ostao Galen (131-201. god. nove ere). On je uvi|ao i eksplicitno zastupao gledi{te da se lekarska praksa ne moè obavqati bez ikakve teorije, pa je na teoriju gledao kao na shemu za sugerisawe mogu}nih na~ina le~ewa (uz odre|ivawe odgovaraju}ih lekova koje treba uzimati), za saglédawe uzajamnih veza izme|u ~iwenica, kao i izme|u pojedinih oblasti istraìvawa. Ali, do uzroka neke bolesti, smatrao je autor Anatomskih ogleda, treba do}i induktivno preko medicinskih simptoma ili indikacija. Pri tom, Galen istovremeno nije dozvoqavao postulirawe nekih nevidqivih teorijskih entiteta ili procesa. On, dakle, nije odbacivao tragawe za probnim uzro~nim vezama, ali je insistirao na tome da uzro~nost predstavqa vezu izme|u onih stvari ili pojava koje moèmo da posmatramo. Prema lekaru iz Pergama, za dogmati~are su teorije bile samo post factum-obja{wewa ve} poznatih veza.

106

GR^KI ATOMISTI Vaqa naglasiti da su i gr~ki atomisti, i pored toga {to su priznavali nevidqivost atoma, bili empiristi~ki orijentisani. Ovakvo wihovo gledi{te je dovodilo do niza epistemolo{kih i metodolo{kih problema, koji su postali akutni tek u XVII veku (tako|e u vezi sa tada{wim atomizmom). Ali, ve} anti~ki atomisti su u~inili prvi korak ka re{avawu problema spajawa empiristi~kog gledi{ta sa priznavawem postojawa nevidqivih ~estica iz kojih je sa~iwena ~itava materijalna stvarnost koja nas okruùje. Anti~ki atomisti su, naime, po~eli da tvrde da postoje dve vrste znawa: (a) neposredno iskustveno znawe, i (b) znawe do kojeg se do{lo zakqu~ivawem, recimo, putem analogije. Zajedno sa epikurejcima razvili su i teoriju znakova, u kojoj stvari koje su posmatrane ili koje su podlo`ne posmatrawu mogu da budu zapravo znaci stvari koje nisu posmatrane ili nisu podlo`ne posmatrawu. Filodemus, u~enik Epikura, postavqa tri klase "posredno opaènih" stvari: (a) one koje u principu nisu neposredno opa`qive; (b) one koje se mogu opaàti po analogiji; i (v) one koje za sada nisu neposredno opa`qive. Atomi, naravno, spadaju u znawe do kojeg se do{lo zakqu~ivawem po analogiji. Filodemus sugeri{e da se sa atomima postupa na protopoperovski na~in: oni se mogu prihvatiti sve dok ne postoji svedo~anstvo (nu`no opet posredno) protiv wih. Te{ko}e (i padawe u dogmatizam) nastaju onda i kod onih atomista koji stignu dotle da tvrde kako su wihove teorije nu`no istinite. Pre nego {to pre|emo na metodologiju anti~ke astronomije (i na neke metodolo{ke tekovine sredwovekovne filozofske misli), spomenimo samo jo{ jedan za razvoj metodologije zna~ajan rezultat. Naime, stoi~aru Hrisipu iz Solî u Kilikiji (oko 280-205. god. pre nove ere) pripisuje se izum takozvanog "hipoteti~kog silogizma", koji, razume se, moè posluìti kao vaàn instrument u rasu|ivawu (preko i nezavisno od "kategori~kog silogizma" Aristotelovog). Hipoteti~ki silogizmi, posebno oni koje nazivamo "modus (ponendo) ponens" i "modus (tollendo) tollens", pokazali su se kao veoma va`ni u istoriji filozofije nauke (recimo kod K. Popera). Sheme ova dva oblika zakqu~ivawa izgledaju ovako: Ako vaì G, vaì F. G vaì.

Ako vaì G, vaì F. F ne vaì.

F vaì.

G ne vaì. 107

*

* *

Treba jo{ napomenuti da je metodologija anti~ke astronomije u suprotnosti sa mnogim gr~kim idealima: (1) astronomi se ne nadaju da }e prirodu u~initi razumqivom; (2) oni odbacuju gr~ku privrènost realizmu. Re~ je o tradiciji poznatoj pod nazivom "spasavati pojave" (To-Save-the-Phenomena, sèzein t¦ fa…nomena), prema kojoj astronom treba samo da izgra|uje takve matemati~ke modele koji }e "sa~uvati pojave" onakve kakve su; prema tome, wegov zadatak nije da teoreti{e o nekim "stvarnim kretawima" planeta. Mnogi astronomi koji pripadaju ovoj tradiciji nisu bili spremni da idu tako daleko, ili im nije bilo potpuno jasno {ta zapravo ~ine; ali iznena|uju}e veliki broj jeste, ~ime je jasno odbacio gr~ko metodolo{ko nasle|e. Nastala je kriza u pogledu prihvatqivosti aristotelizma. Koje je to pojave trebalo spasavati i za{to je do{lo do ovoga pokreta "spasavawa pojava"? Bilo je, naime, jasno da se astronomski podaci prikupqani tokom {est do devet vekova nalaze u sukobu sa aristotelovskom nebeskom fizikom, kao i da tada najnoviji teorijski pronalasci (ekscentri~nosti, epicikli i sl.) pruàju pogodniju alternativu. Klaudije Ptolemaj (II vek nove ere) formulisao je niz matemati~kih modela, po jedan za svaku tada poznatu planetu. [tavi{e, on je nagla{avao da se moè izgraditi vi{e od jednog matemati~kog modela a da se opet "sa~uvaju pojave" planetarnog kretawa, tj. da se objasni zbog ~ega u odre|enim periodima vidimo planete da se kre}u nasuprot kretawu zodijaka. Osnovni model koji je Ptolemaj postavio bio je epicikli~ki model, ali je primetio da je mogu}no konstruisati i tzv. ekscentri~ki sistem, koji je matemati~ki ekvivalentan prvome. Sunce, mesec i pet planeta zahtevali su u wegovo vreme 39 krugova za opisivawe svoga kretawa po nebu.

.S

.

A

.

Z

P

.B

. .S

Z

S = centar kruga 108

.P

Bez ovih teorijskih alternativa u odnosu na Aristotelovo gledi{te astronomi ne bi mogli da razviju ni svoju metodolo{ku alternativu. Ta metodolo{ka alternativa, me|utim, sasvim paradoksalno (pa ipak potpuno prirodno) zavr{ava negirawem mogu}nosti fundamentalnih teorijskih sukoba, takvih kakav je ba{ bio taj koji je doveo do stvarawa ove metodolo{ke alternative, kao i poricawem uloge empirijskih podataka (kao {to su devet vekova prikupqana astronomska posmatrawa) u odlu~ivawu oko nau~nih sporova. Francuski fizi~ar i filozof nauke Pjer Diem, koji je napisao ~itavu kwigu posve}enu ovim problemima, ne uvi|a dovoqno ~iwenicu da su isti oni qudi koji su postali instrumentalisti ili konvencionalisti kada je u pitawu astronomija, ostali realisti kada je u pitawu fizika. Pozitivisti~ko pitawe razgrani~avawa koje Diem ima na umu (tvrde}i da je fizika u anti~ko doba bila zapravo metafizika) nije ono koje su imali u vidu anti~ki mislioci. Za wih su matematika, fizika, astronomija i metafizika bile delovi nauke i oni su pravili razgrani~ewa izme|u pojedinih disciplina unutar nauke, a ne izme|u nauke i ne-nauke.

109

SREDWOVEKOVNA METODOLO[KA MISAO

Savremeni istori~ari nau~ne i filozofske misli sve vi{e poku{avaju da odstrane razli~ita tradicionalna shvatawa i {iroko rasprostrawene predrasude, a jedna od wih je i ta da u razvoju qudske nau~ne i filozofske misli Sredwi vek predstavqa duì prekid progresivnog toka, ili ~ak korak nazad. Krombi i Randal, na primer, istraùju}i metodolo{ka gledi{ta oksfordskog u~ewaka i franciskanca Roberta Grosetestea, odnosno Padovske {kole, poku{ali su da uspostave metodolo{ki kontinuitet kroz Sredwi vek i renesansu. Koliko su u pravu u takvim svojim nastojawima, pokaza}e, razume se, tek daqa detaqnija istraìvawa. No, za razliku od ~iwenice da je sholasticizam, da bi {to efikasnije sproveo svoje religiozne intencije, nesumwivo nastojao da daqe razvije Aristotelovu formalnu logiku, pa je tako nagovestio mnoge rezultate simboli~ke logike, za metodologiju se ne bi moglo re}i ni{ta sli~no. Kasni anti~ki period, kao {to smo videli, mo`da je ipak dao zna~ajnije rezultate od onih koji su ostali iza Sredwega veka i renesanse. Razloge nije te{ko na}i. Razvijena metodologija kasnog anti~kog perioda bila je usko povezana sa vitalnim problemima tada{we astronomije i medicine, a ove discipline, kao i nauke uop{te, na{le su se ponovo u progresivnoj fazi razvoja tek krajem XVI veka. Me|utim, ako nam se ~ini da je ovakva op{ta ocena o sredwovekovnoj metodologiji ispravna, to ne zna~i da nema pojedina~nih izuzetaka. Takav izuzetak ~ini, na primer, uvi|awe slabosti aristotelovskog induktivnog zakqu~ivawa i razvijawe tehnolo{kog probabilizma, koje nalazimo kod Tome Akvinskog (1225-1274). Sam taj probabilizam predstavqa odre|eni spoj izme|u frekvencijalne i logi~ke teorije verovatno}e i vodio je dugim sporovima izme|u teolo{kih probabilista (po pravilu hereti~ki nastrojenih) i apsolutista (po pravilu tomista). U stvari, s obzirom da je u drugoj polovini XII veka u~ewacima u Zapadnoj Evropi postalo dostupno Aristotelovo delo Druga analitika, moè se re}i da se od tog vremena tokom Sredwega veka dosta raspravqalo i o induktivnoj metodi. Nema~ki filozof i teolog (dominikanac) Albert Veliki [Albertus Magnus] (1206-1280), uvi|aju}i slabosti i opasnosti indukcije prostim nabrajawem, pravio je razliku ne izme|u dve, nego izme|u tri vrste indukcije: (a) potpuna indukcija prostim nabrajawem, koja nam pruà silogisti~ku izvesnost, (b) nepotpuna indukcija prostim nabrajawem, 110

koja nam pruà nesilogisti~ku neizvesnost i (v) apstraktivna indukcija (koja ukqu~uje racionalnu intuiciju). Albert Veliki je uvi|ao da kod apstraktivne indukcije veli~ina uzorka nema posebnog uticaja, a tako|e je pravio razliku izme|u indukcije od posebnog prema op{tem, one koja se usmerava ka ustanovqavawu istovremenog postojawa svojstva, i indukcije od vrste prema rodu koja je usmerena prema su{tinama (definiciona indukcija). Robert Groseteste (1168-1253), koga smo ve} spomenuli, dao je svoju interpretaciju Aristotelovog shvatawa nau~ne metode. O induktivnom stupwu, uvek polaze}i od osniva~a klasi~ne logike, Groseteste je govorio kao o "razlu~ivawu" pojava na sastavne elemente, a o deduktivnom kao o "komponovawu", kada se ti elementi kombinuju tako da rekonstrui{u originalne pojave. Posle toga, mnogi autori su o Aristotelovoj teoriji nau~ne procedure govorili kao o "metodi razlu~ivawa i komponovawa". Groseteste je tako|e zapazio da, ako imamo takav slu~aj da se iskaz o nekome efektu moè izvesti ne samo iz jedne, ve} iz ve}eg broja razli~itih premisa, onda je najboqe postupiti tako {to }e se eliminisati sve premise osim jedne. Sâm postupak odbacivawa pogre{nih premisa (ili hipoteza) vr{i se onom vrstom deduktivnog argumenta koji se zove modus tollens i ~ija struktura izgleda ovako: Ako H, onda C. Ne C. Ne H. Ali, ono {to predstavqa najve}i metodolo{ki doprinos koji je dao Groseteste nije sámo opovrgavawe odre|enih stavova (premisa) pomo}u argumenta modus tollens, s obzirom da su ovu tehniku koristili mnogi filozofi, a jo{ vi{e matemati~ari ve} od vremena Euklida. Wegova je zasluga u tome {to je on ovom tehnikom (dopuwavaju}i Aristotela) pretendovao da ustanovi ono {to bismo danas nazvali procedurama procewivawa vrednosti nau~nih hipoteza. Brojni primeri opovrgavawa odre|enih hipoteza primenom argumenta modus tollens koje navodi Groseteste iz perspektive dana{weg nau~nog znawa izgledaju neubedqivi, ali sama ta metoda bila je i jo{ je vrlo uticajna. U~enik Grosetestea Roxer Bekon (1214-1292), nagla{avao je da uspe{na primena metode razlu~ivawa zavisi od ta~nosti i {irine na{eg znawa o ~iwenicama. U tom smislu, tj. da bi na{e ~iweni~ko znawe bilo {to {ire i {to ta~nije, Roxer Bekon je preporu~ivao da se to znawe uve}ava aktivnim eksperimentisawem. Ali, to eksperimentisawe za koje se on zalagao nije se ograni~avalo na prirodne nauke, ve}

111

je obuhvatalo i alhemiju, gde je on podràvao neke dosta ekstravagantne i nezasnovane rezultate. [to se ti~e metode komponovawa, Roxer Bekon nije imao ni{ta da doda onome {to je rekao Groseteste, ali je jo{ vi{e od svog u~iteqa nagla{avao i preporu~ivao u odnosu na Aristotela novu, tre}u fazu istraìvawa, gde se principi do kojih se do{lo putem razlu~ivawa (i komponovawa) podvrgavaju proveravawu tokom daqeg iskustva. Na àlost, i Groseteste i Roxer Bekon ~esto su ignorisali svoje sopstvene savete. Tako se Bekon, na primer, ~esto pozivao pre na razna apriorna razmatrawa i autoritet prethodnih autora negoli na dodatna eksperimentalna proveravawa. Najzad, Robertu Grosetesteu treba priznati i to da je anticipirao ono {to je docnije postalo poznato kao Milova kombinovana metoda slagawa i razlike. Groseteste je, naime, predlagao kako bi dobar na~in da se utvrdi ima li neka posebna lekovita biqka purgativni efekat bio taj da se ispita ve}i broj slu~ajeva u kojima bi se ta biqka uzimala u uslovima u kojima nije prisutno nikakvo drugo purgativno sredstvo, Me|utim, nema svedo~anstava da je Groseteste poku{ao da obavi ovakvu nimalo laku proveru. Docnije, u XIV veku, Xon Duns Skotus je skicirao induktivnu metodu slagawa, a Vilijem Okamski induktivnu metodu razlike. Duns Skotusova (1265-1308) metoda slagawa predstavqala je slede}i postupak: evidentirawem razli~itih okolnosti koje su prisutne kod pojavqivawa odre|enog efekta, traga se za onom okolno{}u koja je prisutna u svim slu~ajevima; na primer: Slu~aj 1 2 3 4

Okolnosti ABCD ACE ABEF ADF

Efekat e e e e,

kada istraìva~ ima pravo da zakqu~i da okolnost A moè da bude uzrok efekta e. ‡ Treba napomenuti da je Duns Skotus bio svestan da ovako izvedeni zakqu~ci ne mogu da imaju neki naro~iti stepen pouzdanosti. Metoda razlike Vilijama Okamskog (1280-1349) formulisana je tako|e bez velikih pretenzija kao procedura kojom se dolazi do podesnih sjediwavawa odre|enih pojava. Pri tom se porede dva slu~aja ‡ jedan u kojem je efekat prisutan, i drugi u kojem izostaje. Ukoliko se dogodi da je neka okolnost prisutna onda kada i efekat, a odsutna tako|e kada je i efekat odsutan, recimo:

112

Slu~aj Okolnosti Efekat 1 ABC e 2 AB ‡, onda moèmo da zakqu~imo da okolnost C moè da bude uzrok na{eg efekta e. Vilijam Okamski je, me|utim, poznatiji po svome metodolo{kom principu elimisawa komplikovanijih teorija, koji je postao poznat pod nazivom "Okamov brija~". Za razliku od drugih autora svoga vremena, koji su zastupali gledi{te da sama priroda bira najjednostavniji put, Vilijam Okamski je smatrao da takvo gledi{te zapravo zna~i ograni~avawe boìje svemo}i. (Za{to Bog ne bi mogao izabrati da se priroda pona{a na komplikovan na~in?) Ali, ba{ zato, Okamski je jednostavnost preneo sa prirode na teorije koje su o woj formulisane. U tom smislu on je u~io da treba ukloniti suvi{ne pojmove, a da izme|u nekoliko teorija koje obja{wavaju iste pojave uvek treba birati onu koja je najjednostavnija. (Ovo gledi{te docniji autori su nazvali "Okamov brija~".) *

* *

Padovska {kola. Ova {kola je u stvari bila najpoznatija po svojim prilozima anatomiji i medicini. Me|utim, skoro svi weni ~lanovi bavili su se i odre|enim metodolo{kim pitawima i u tom smislu predstavqaju vezu izme|u anti~kih pisaca o metodi i docnijeg uspe{nog rada na tome poqu prirodnih filozofa XVII veka (kao {to je, recimo, bio Galilej). Pogledi ~lanova ove {kole izvode se poglavito iz Aristotela i wegovih starijih i sredwovekovnih komentatora, ali su i sami uneli odre|ene promene u stare pojmove "razlagawa" i "slagawa". Time su èleli da do|u do takve metode koja bi im obezbedila postizawe pouzdanog znawa u stvarima iskustva. To bi u stvari bilo obezbe|eno jednom o{troumnom kombinacijom razlagawa i slagawa. Ali, u tome nisu uspeli, o ~emu svedo~i potowa istorija metodologije. U svojim komentarima Aristotelove Druge analitike Pjetro D'Abano (1257-c.1315) je pravio razliku izme|u onoga {to je nazvao "demonstratio propter quid [zbog ~ega]" ("doctrina compositiva" ili sinteza) i "demonstratio quia [da]" ("doctrina resolutiva" ili analiza). Kombinuju}i ove dve komponente D'Abano nije postigao zadovoqavaju}e re{ewe gore pomenutog problema (postizawe pouzdanog saznawa u empirijskim stvarima). Vrhunac u metodolo{kim spisima Padovske {kole nalazimo kod \akoma Zabarele (1533-1589). Za Zabarelu razlagawe se delilo na dve podvrste: poku{aj da se otkriju skriveni uzroci i indukciju. Ukqu~ivawe indukcije predstavqa, razume se, korak napred. 113

Sve u svemu, ova {kola nije ni mogla ostvariti zna~ajniji napredak, s obzirom na to da se uglavnom bavila egzegezom (izlagawem i tuma~ewem) Aristotelovih spisa. * * * Prate}i osnovne etape u razvoju nau~ne metodologije (koja je u prisnoj vezi sa razvojem same nauke), vaqa spomenuti zbivawa vezana za razvoj astronomije od Kopernika (1473-1543) pa sve do kraja XVII veka. Dve osnovne struje su vladale u tada{woj astronomiji i astronomskoj metodologiji: (1) neorealizam (Nikola Kopernik, wegov u~enik Joakim Retikus i neka druga mawe zna~ajna imena) i (2) instrumentalizam (Andreas Osijander kao najva`niji predstavnik). Kopernik je zastupao realisti~ko gledi{te, i ba{ taj realizam je u prvi mah predstavqao prepreku za prihvatawe wegove teorije. Naime, ta teorija nije mogla biti prihva}ena kao istinita dok ne bi bila uskla|ena sa (crkvenom dogmom i) tada vaè}om aristotelovskom fizikom. Zanimqivo je da su i tvorci nove fizike, Wutn i Galilej pre svega, da bi naglasili svoj realizam, jo{ vi{e insistirali na istinitosti svojih teorija. Suprotstavqaju}i se neposredno instrumentalizmu Osijandera, Wutn je lansirao svoju poznatu devizu: "Hypotheses non fingo"; pri tom je bio uveren da je hipoteti~ka metoda nu`no povezana sa instrumentalizmom. Osijander (1498-1552), sa svoje strane, za razliku od svojih prethodnika, koji su instrumentalizam ograni~avali na nauku kojom se bave, primewivao ga je ne samo na astronomiju, ve} i na fiziku, a po implikaciji i na svu nauku. Ovaj luteranski teolog, koji je pisao predgovor Kopernikovom delu De revolutionibus i koji je u astronomiji obnovio tradiciju "spasavawa pojava", poku{avao je da nagovori poqskog astronoma da svoj sistem, sa Suncem u centru, izloì prosto kao hipotezu koja pretenduje samo na matemati~ku istinitost (tj. matemati~ko vaèwe). Ali, debata oko "spasavawa pojava" nije se tada rasplamsala, po{to je Kopernik umro ubrzo po objavqivawu svoga dela sa predgovorom Osijandera. Kopernik je, razume se, uvi|ao da se posmatrana planetarna kretawa mogu izvesti s mawe-vi{e jednakim stepenom ta~nosti iz wegovog kao i iz Ptolemajevog sistema, pa je stavqao do znawa da se izbor jednoga izme|u dva modela ne bi mogao zasnivati na procewivawu koji od wih boqe odgovara do tad prikupqenim ~iwenicama, koji od wih boqe "spasava pojave". Da bi dokazao superiornost svoga sistema, poqski astronom se pozivao na "konceptualnu integraciju" kao na kriterijum prihvatqivosti. Naime, svoj jedinstveni model Sun~evog sistema on je suprotstavqao Ptolemajevoj zbirci posebnih modela za svaku planetu. Kopernik je tako|e primetio da sistem sa Suncem u centru 114

moè da objasni pojave koje Ptolemajev sistem nije u stawu da protuma~i, a to je, recimo, trajawe i u~estalost retrogradnog kretawa planeta (a ne samo postojawe takvog kretawa). Sredinom XVI veka proliferacija astronomskih teorija bila je tako velika ‡ bilo ih je oko dvadeset (pored Ptolemajeve i Kopernikove, Braheova, Keplerova itd.) ‡ da se sasvim lako moglo upasti u instrumentalizam, ako ni zbog ~ega drugog, ono iz ~iste konfuzije. Ta ista zbrka navela je neke nau~nike da izjave kako mogu sasvim da odbace upotrebu hipoteze, {to je svakako jo{ gora alternativa nego {to je instrumentalizam. U takvoj situaciji neorealizam nije mogao ozbiqno da se uhvati uko{tac sa instrumentalizmom sve do iza 1570. godine, a posebno posle pojave jedne "nove" komete 1574. godine. Naime, Mihael Maestlin, iz Tibingena, pokazao je da putawa ove komete ima mnogo vi{e smisla u kopernikanskom sistemu, pa je to smatrao ne samo potvr|uju}im svedo~anstvom, ve} skoro nekom vrstom krucijalnog eksperimenta u korist Kopernika. U ovome periodu realisti~ka pozicija nije vi{e karakteristi~na samo za kopernikance. Kristofer Klavijus, na primer, zastupao je gledi{te o stvarnom postojawu epicikala i ekscentri~nosti, pozivaju}i se u svojim polemikama sa kopernikancima ne samo na na~ela fizike, ve} i na Bibliju. Neorealisti~ko gledi{te u astronomiji dostiè svoj vrhunac sa Keplerom i Galilejem. Oni su verovali u istinitost nau~nih teorija i bili su toliko ube|eni kako ve} poseduju tu istinu da su bili sigurni u to da }e istina sama po sebi trijumfovati. Johanes Kepler (1571-1630) je ~ak na jednom mestu tvrdio kako su apriorni argumenti u prilog kopernikanizma tako jaki da su aposteriorni argumenti suvi{ni. [tavi{e, Kepler tako|e veruje da stvarno razli~ite teorije ne mogu da budu posmatra~ki potpuno ekvivalentne.

115

GALILEJ

Galileo Galilej (1564-1642), koji nije bio samo astronom, ve} i jedan od osniva~a i pionira moderne nauke uop{te, bio je tako|e izraziti realista. U sukobu Galileja i kardinala Belarmina najupe~atqivije i najsna`nije su do{le do izraàja kako realisti~ka, tako i instrumentalisti~ka pozicija u odnosu na astronomske pojave. Belarmino je 1615. godine obavestio Galileja da je, sa gledi{ta Crkve, dopu{teno da se razmatra i Kopernikov sistem u smislu jednog od matemati~kih modela za "spasavawe pojava". [tavi{e, Belarmino je (kao dosledni instrumentalista) nagovestio da se za Ptolemajev sistem moè smatrati kako je podjednako fiktivan (izmi{qen) kao i Kopernikov, pa je mogu}no do}i i do takve procene prema kojoj bi kopernikanski model uspe{nije spasavao pojave od ptolemajevskog. Pri tom je, naravno, nagla{avao da, ukoliko se proceni da je jedan matemati~ki model superioran u odnosu na neki drugi, to nije isto {to i dokazivawe fizi~ke istinitosti onih pretpostavki na kojima se taj model zasniva, te kako bi mo`da bilo ~ak i opasno braniti stanovi{te da Sunce stvarno miruje, a da se Zemqa zaista okre}e oko Sunca. U jednom nedovr{enom dokumentu iz iste godine Galilej je eksplicitno izneo i branio svoj realisti~ki kopernikanizam; naveo je pet argumenata: (1) mnogi nau~nici su prihvatili kopernikanizam realisti~ki; (2) same Kopernikove intencije bile su tako|e realisti~ke; (3) bilo bi nepo{teno uzimati fiziku realisti~ki, a astronomiju instrumentalisti~ki; (4) Ptolemaj nije ~ak uspeo ni da "spase" sve pojave"; (5) ima dovoqno evidencije protiv Ptolemaja da bi wegov sistem mogao da se pobije i da se uspostavi istinitost jedine prave alternative ‡ kopernikanizma. Peti argument je svakako slab (i pomalo naivan). Galilej je stvarno tvrdio da bi ustanovqavawem kretawa Zemqe bila uspostavqena istinitost ~itavog kopernikanskog sistema, {to je naivno i neta~no. Najvi{e {to bi se time pokazalo jeste istinitost neke od alternativa koje tvrde da se Zemqa kre}e oko Sunca. [to se ti~e Galilejeve pozicije u vezi sa zna~ajem empirijskog potvr|ivawa nau~nih gledi{ta, ne bi ga izgleda trebalo smatrati ‡ kao {to ~ine neki autori (recimo, Drejk) ‡ prethodnikom verifikacionista, i to iz dva razloga: (1) ima vi{e primera gde je Galilej odbacivao empirijsku evidenciju koja se mogla uzeti da govori protiv nekih 116

wegovih teorija (na primer, teorije o nastanku plime i oseke); 1 (2) tamo gde je priznavao empirijska svedo~anstva za wega nije bila dovoqna nikakva verovatno}a, ve} je traìo kompletan dokaz istinitosti.2 I u ovoj drugoj ta~ki wegov realizam je ostao naivan, {to se ne bi moglo re}i za wegovo postepeno okretawe prema teoriji koherencije. Uostalom, Galilej nije jedini primer (tu su i Kepler i Wutn) gde je naivno gledi{te o nepogre{ivosti bilo spojeno sa genijalnim intuistivnim uvi|awima. Galilej, razume se, nije bio nikakav sistematski mislilac kod kojeg bismo mogli na}i neku formulisanu teoriju nau~ne metode i nau~nog znawa, mada su mnogi nau~nici i neki filozofi uobi~avali sa govore ne bez razloga da je on jedan od onih mislilaca koji su postavili metodu moderne nauke, empirijsku ili eksperimentalnu nau~nu metodu, i primewuju}i je bez predrasuda u svojoj nau~noj praksi otkrili neke od najdubqih prirodnih tajni! Nagla{avaju}i posmatra~ki i eksperimentalni aspekt Galilejeva dela, Mah je, na primer, propustio da ukaè na pravu teìnu i va`nost wegovog matemati~kog prilaza prou~avawu prirode, koji je tako|e od bitnog zna~aja za razvoj moderne nauke. ‡ Platonisti~ki karakter Galilejeva mi{qewa ogleda se, recimo, u wegovom stanovi{tu da dobra fizika nastaje a priori. Teorija prethodi ~iwenici. Fundamentalni zakoni kretawa (i mirovawa), zakoni koji odre|uju prostorno-vremensko pona{awe materijalnih tela, jesu zakoni matemati~ke prirode. No, mo`da ba{ zato treba napomenuti i to da je ovo gledi{te o nepogre{ivosti nau~nih teorija, nastalo kao reakcija na instrumentalizam (koje je kod Wutna samo bilo izraèno drugim, induktivisti~kim jezikom), u su{tini jedino nanosilo {tete razvoju metodologije, s obzirom da je ono odloìlo kako priznavawe pogre{ivosti nau~nih stavova, tako i uvi|awe o neizbe`nosti hipoteza u naukama. Drugim re~ima, XVII vek nije znao za postojawe nikakvog drugog gledi{ta izme|u proizvoqnog instrumentalizma i nepogre{ivog realizma, nije poznavao gledi{te probabilisti~kog hipotetizma (kojeg su, uzgred budi re~eno, kao {to smo ve} imali prilike da vidimo, bili svesni neki mislioci u Sredwem veku, pa i u antici). Ina~e, Galilej je u odre|enom smislu ‡ ne uvek eksplicitno ‡ postavio temeqe nekih modernih metanau~nih pogleda. U svim wegovim delima: ~uvenom Dijalogu o dva glavna sistema sveta (1632, u kojem je izloìo svoja gledi{ta o novom kopernikanskom sistemu), zatim u 1

On je, naime, verovao da plima nastaje periodi~nim poja~avawem i suprotstavqawem dvaju Zemqinih kretawa ‡ wene godi{we revolucije i wenog dnevnog okretawa oko svoje osovine. 2

Naga|awa i hipoteze italijanski nau~nik je karakterisao kao sofizme. Ukoliko neko ne zna kakvi su se metodolo{ki sporovi vodili u ovo vreme i koji su im bili uzroci u razvoju tada{we nauke, uop{te ne bi mogao da shvati odbacivawe hipoteza od strane dvojice najzna~ajnijih nau~nika ovoga vremena ‡ Galileja i Wutna.

117

drugom zna~ajnom delu Dijalozima o dvema novim naukama (1638, u kojem je izloìo svoja fizi~ka, pre svega mehani~ka u~ewa), kao i u mawim delima Zvezdani vesnik i Ispitiva~ ‡ svuda moèmo na}i poneko zanimqivo metodolo{ko izja{wavawe. Me|utim, s obzirom da, kada je re~ o wegovim glavnim delima, imamo posla sa radovima u kojima se brane ponekad i tu|a shvatawa, u svakom slu~aju takva mi{qewa koja nisu bila op{teprihva}ena (naprotiv!), niti opisuju neposredno wegove sopstvene istraìva~ke procedure, ne bi ih trebalo olako uzimati kao naznake stvarne Galilejeve nau~ne prakse. Jedno od glavnih obele`ja Galilejeve nau~ne metodologije predstavqa wegova upotreba eksperimenata specijalno smi{qenih radi provere posebnih nau~nih ideja. Tako se sa za~etnikom moderne prirodne nauke ‡ za razliku od anti~kog teorijskog proveravawa ‡ u nau~nu praksu uvodi proveravawe u savremenom smislu re~i. Isto tako, u svojim empirijskim istraìvawima, Galilej je zapazio da se apstrahovawe mora obavqati iz velike mase podataka koji se mogu ~ulima sabrati, a pa`wa usmeriti na samo nekoliko ~inilaca ‡ posebno onih koji se mogu opisati matemati~kim izrazima. [tavi{e, on je teìo da najpre re{ava relativno jednostavno probleme, i to deo po deo, a ne da poku{ava da odjednom razradi ~itavu kosmologiju ili filozofiju. Me|utim, znameniti nau~nik je uvi|ao da i onda kada neko ima mo`da neoborivo matemati~ko predstavqawe uniformnosti ubrzanog kretawa, empirijsko je pitawe da li tela koja slobodno padaju na zemqu aktualno predstavqaju primere jednoli~nog ubrzavawa. [tavi{e, eksperiment sa strmom ravni sugeri{e da je italijanski fizi~ar pojavama ubrzanog kretawa prilazio empirijskim putem (posle kratkog perioda "{krabawa olovkom po papiru"). Nije, me|utim, nimalo lako prosuditi, na osnovu wegovog stvarnog rada, {ta je za za~etnika moderne fizike bila nau~na metoda; svaki deo wegovog konkretnog nau~nog rada bio je jedinstven, a istorijski izve{taj, mada su Drejk i mnogi drugi pa`qivo ispitivali taj nau~ni rad, nu`no je nepotpun. Bi}e stoga zanimqivo uzeti u obzir Galilejeve javne iskaze o "nau~noj metodi". To }e biti zanimqivo ~ak i onda ako on ba{ i nije praktikovao ta~no ono {to je propovedao, s obzirom da u ovome pregledu istorije metodologije nas upravo posebno zanima istorija javnih deklaracija o metodi i drugim pitawima koja spadaju u metodologiju nauke. Jedno od takvih mesta je pismo koje je pisao 1637. godine Pjeru Kalkaviju [Pierre Calcavy] u Parizu povodom Kalkavijevog raspitivawa za wegovo delo Dva glavna sistema sveta: "Kao {to moète videti iz moje kwige... ja argumenti{em ex suppositione, zami{qaju}i za sebe kretawe (tela) prema jednoj ta~ki koja se izdvaja od ostaloga i (pri tom telo) nastavqa sa ubrzavawem, pove}avaju}i brzinu u istoj srazmeri kako se i vreme pove}ava, i iz takvog kretawa ja konkluzivno dokazujem mnoga svojstva. Daqe dodajem da, ukoliko bi iskustvo pokazalo da su takva svojstva potvr|ena u kretawu te{kih tela koja se spu{taju prirodno, 118

moèmo ne gre{e}i da tvrdimo kako je to ono kretawe koje sam definisao i pretpostavio; a ukoliko i ne bi, moja dokazivawa, zasnovana na mojoj pretpostavci, ne gube ni{ta od svoje snage i ubedqivosti... Ali, u slu~aju onoga kretawa koje sam ja pretpostavio, dogodilo se da su sva svojstva koja sam dokazivao potvr|ena [are verified] kretawem te{kih tela koja slobodno (prirodno) padaju."3 Kako bi trebalo shvatiti ovaj tekst? îni se kao da tu nema nikakvih te{ko}a. Galilej kao da kaè da bi trebalo argumentisati polaze}i od neke uzete pretpostavke ili hipoteze (ex suppositione) prema zakqu~cima koji deduktivno proisti~u iz te hipoteze. A onda se ti zakqu~ci mogu proveriti eksperimentalno; i, ukoliko se ti eksperimentalni nalazi slaù sa podacima, mogu}no je re}i da je ta hipoteza dobila podr{ku ‡ mada ne mora neminovno biti istinita. Alternativno se mogu ustanoviti neslagawa sa predvi|awima i u tome slu~aju se ta hipoteza mora odbaciti i na}i nova koja }e se staviti na weno mesto. Ali, treba napomenuti da ovo tuma~ewe ne mora biti sasvim ispravno, s obzirom da u ono vreme ex suppositione nije zna~ilo isto {to i ‡ ex hypothesi. Naime, u spisima Tome Akvinskog i u sholasti~koj tradiciji uop{te, taj izraz je pre zna~io "rasu|ivawe unazad" od poznatih efekata prema uzrocima koji bi dovodili do tih efekata (analogno onome {to su kasniji pisci nazivali abdukcijom). Trebalo bi tako|e uo~iti da su Galilejeva tela koja padaju, tako da se izrazimo, "matemati~ki" entiteti koji se kre}u u "matemati~kom" prostoru. Svi drugi wihovi atributi (kao {to su boja, miris, teìna itd.) nisu uzeti u obzir, a pa`wa je usmerena samo na poloàj i vreme. Tako znameniti fizi~ar, u izvesnom smislu, nije vi{e imao posla sa realnim telima koja se kre}u u realnom prostoru, ve} sa "matemati~kim fikcijama". Prema tome, putem apstraktne matemati~ke analize problema, on je zaista mogao da zamisli da je kwiga prirode napisana matemati~kim izrazima. To istovremeno obja{wava za{to je Koare, kao jedan od dobrih poznavalaca Galileja, opisivao velikog nau~nika kao platonistu. Me|utim, Koare nije dovoqno uzeo u obzir da istorijski izve{taji ne dopu{taju pretpostavku da je Galilej postigao svoje rezultate nezavisno od eksperimenta. Ono {to je italijanski fizi~ar u stvari radio jeste stvarawe jedne nove metode eksperimentalne fizike i tako jedne nove vrste "prirodne filozofije", a ne neki "neo-neoplatonizam". Naime, kao {to smo ve} istakli, Galilej je teìo da svoje matemati~ke modele poveè sa ovim svetom putem eksperimenta, {to jednoga platonistu uop{te ne bi zanimalo! Istovremeno on je iz svoje fizi~ke nauke eliminisao doktrinu finalnih uzroka (teleologiju)!

3

Galilei, G., Le Opere di Galileo Galilei, eds. A. Favaro and I. del Lungo, 20 vols., Florence, 18901909, vol. 17, p. 90.

119

BEKON

Frensis Bekon (1561-1626), kao jedna od svakako najzna~ajnijih figura u istoriji nau~ne metodologije, doìvqavao je sasvim razli~ita tuma~ewa. Za wega mnogi isti~u da je prvi mislilac koji se temeqito obra~unao sa nekim osnovnim postavkama Aristotelove filozofije i metodologije. Drugi, me|utim, prime}uju da je op{ti okvir u kojem se kre}u Bekonova metodolo{ka gledi{ta ipak ostao aristotelovski (univerzum zami{qen kao zbir supstancija sa odre|enim svojstvima i silama). Isto tako, Bekona mnogi uzimaju kao primer neposrednog uticaja metodologije na nauku svoga i ne samo svoga vremena, dok drugi ukazuju na to da u su{tini nikada nijedan nau~nik nije praktikovao wegovu metodu. Obe strane su na svoj na~in u pravu: Verulamski zaista u odre|enom smislu predstavqa zna~ajnu prekretnicu u nau~noj metodologiji, ali takvu prekretnicu koja na teorijskom planu nije do kraja ra{~istila sa tradicionalnom metodologijom, niti se moè uzeti kao pravi prethodnik savremene koncepcije nauke (iako jeste za~etnik moderne zamisli nauke), a pogotovu na hipoteti~ko-deduktivne metode ({to neki autori tako|e poku{avaju da zastupaju nateù}i argumente preko svake mere). Osnovni i najzna~ajniji korak koji je u~inio Bekon i koji predstavqa kona~nu prekretnicu u odnosu na aristotelovsku metodologiju jeste postavqawe jedne nove, u odnosu na gr~kog filozofa druga~ije zami{qene induktivne metode i definitivno uno{ewe eksperimentalnog (iskustvenog) proveravawa u postupak kriti~ke diskusije nau~nih teorija. Sem toga, i to je jo{ jedna bitna novost, posle Bekona nema vi{e teoreti~ara saznawa koji vide svrhu nau~nog saznawa iskqu~ivo u zadovoqavawu intelektualne radoznalosti, a sve vi{e preovla|uju oni koji insistiraju na ulozi nauke kao glavnog ~ovekovog oru|a u ovladavawu zakonima prirode (u kontroli prirodnih sila), pa onda i u mewawu i poboq{avawu uslovâ ìvota u stvarnosti koja ga okruùje. Sâm Bekon je, naravno, imao ambicija da formuli{e sasvim novu metodu nau~nog saznawa, pa je zato prvome delu u okviru svoje zami{qene velike obnove nauke (Instauratio magna) i dao naziv Novi organon. I zaista, nauka toga vremena nije mogla vi{e da se normalno razvija unutar aristotelovske filozofije. Ve} su Kopernikova, Keplerova i Galilejeva otkri}a ukazala na mnoge nedostatke aristotelovskog shva120

tawa, ali je bilo neophodno teorijski i sistematski podvr}i kritici osnovna Aristotelova stanovi{ta i zameniti ih jednim druga~ijim prilazom koji }e obezbediti daqi rast moderne nauke. U tom smislu, dakle, bez obzira na sve docnije uo~ene nedostatke, kao i na sporno pitawe o tome u kojoj meri je Bekon uspeo da se otme tradiciji i da formuli{e stvarno novu metodu, ostaje ~iwenica da je on bio taj koji je poku{ao da zadovoqi potrebe svoga vremena. Bekonova koncepcija nauke, koja se nalazi na samome po~etku razvoja novovekovne filozofije, ne moè se shvatiti ako se nema u vidu suprotstavqawe ne samo tokom vekova uvreènom shvatawu o nemogu}nosti napretka nau~nog znawa, ili ta~nije re~eno, svo|ewe toga napretka (posebno u XIII i XIV veku) iskqu~ivo na oìvqavawe one mudrosti koju su dostigli gr~ki mislioci, ve} isto tako protivqewe i samom Aristotelovom shvatawu nauke, odnosno onom shvatawu koje je preovladavalo kod velikih gr~kih mislilaca. Re~ je o suprotstavqawu ideji da teorijsko znawe nalazi svoj ciq u sebi samom, a da je priroda wegovog predmeta ne{to nepromenqivo, {to ne moè da postane razli~ito od onoga {to jeste. Prema nauci se ne moè teìti, kaè Bekon, "zbog duha", ili zbog prepirke, ili zato da bi se drugi prezirali a za sebe postigla neka prednost ili slava. Te pobude su "niske stvari". Osnovni ciq nauke, kako on preokre}e stvari izraàvaju}i duh moderne epohe, mora biti to da sluè qudima i da budu korisne za sâm ìvot. Stoga se ne treba diviti onome {to je postigla antika, ve} treba qudima vratiti veru u mo} sopstvenog uma kako bi on "mogao najboqe da iskoristi svoje pravo na prirodu".1 Kao {to je poznato, baron Verulamski se borio protiv raznih vrsta idola, koji po wegovom mi{qewu predstavqaju glavnu zapreku na putu osamostaqivawa nauke i wenog usmeravawa prema onome {to je istinski korisno i vredno za qude. "Uzrok i korijen gotovo svih zala u znanostima jeste taj {to mi, dok se neopravdano divimo i uzvisujemo snage qudskog uma, ne traìmo wegovu istinsku pomo}"2 Osvr}u}i se kriti~ki na anti~ka shvatawa, osniva~ moderne metodologije kaè kako treba "otvoreno re}i da se ~ini kako je ta mudrost, koju smo uglavnom primili od Grka, djetiwska znanost i kako ima ono {to je svojstveno djeci, da ~ovjeka ~ini okretnim za brbqawe, ali je nesposobna i nezrela za stvarawe. Ona je, naime, obilna po prepirkama, ali je neplodna na delima."3 Wemu savremeni na~in bavqewa naukom, smatra Bekon, ~ini ovu "mrtvom", jer se nauka vekovima ne mewa, ne pro{iruje, ne napreduje, u woj se ne otvaraju putevi pronalaèwa novog i ovladavawa nepoznatim. 1

v. Novi organon, Zagreb, "Naprijed", 1964. (21986), str. 11.

2

Isto, str. 44.

3

Isto, str. 12.

121

Da bi se prevazi{la takva lo{a situacija, jedna od osnovnih stvari koje Bekon stavqa u program svoje filozofije jeste da nauku u~ini delotvornom, da se pomo}u savr{enije upotrebe uma izvr{i obnova nauka. Na pitawe kakva treba da bude ta savr{enija upotreba uma on odgovara u Novom organonu, koji predstavqa novu vrstu logike {to nema za ciq, kao aristotelovska, da dokazuje ili navodi verovatne razloge, ve} pre svega da daje uputstva za dela. Interesantno je da Bekon ovu svoju novu logiku nauke suprotstavqa Aristotelovom Organonu kao oru|u dijalektike, koja je shva}ena kao ve{tina raspravqawa ili teorijskog dokazivawa. Dijalektika se oslawa na silogizam, a ovaj vodi sudovima "besplodnim za dela i udaqenim od prakse". Prava nauka, koja treba da je usmerena na ona istraìvawa koja "ne ispu{taju prirodu iz ruku", mora se osloniti na pravu indukciju, jer je ona "oblik dokazivawa, koji potpomaè osjetilo, drì se prirode, vrlo je blizu radwi i gotovo se me{a sa wome. Stoga je i poredak dokazivawa potpuno obratan. Do sad se, naime, obi~no tako postupalo da se od osjeta i pojedina~nosti najednom qetelo k najop}enitijim sudovima... Po nama, me|utim, aksiomi se stalno i postepeno razvijaju, tako da se tek na kraju dolazi do najop}enitijih sudova."4 Pre nego {to se upustimo u detaqnije razmatrawe Bekonove zamisli indukcije, vaqa dodati da se poenta wegovog shvatawa nauke nalazi u wegovoj ideji o poklapawu qudskog znawa i mo}i. Prema Verulamskom, ~ovek nije samo tuma~ prirode, ve} i wen sluga, jer prirodu ne moè druga~ije pobediti nego tako da joj se pokori. Da bi pobedio prirodu, ~ovek mora saznati uzroke koji u woj deluju, a pokoravawe prirodi zna~i delovawe prema tim saznawima. Nepoznavawe uzroka, me|utim, zna~i robovawe prirodi, zna~i nemo} pred wom, u ~emu leì osnova podudarawa znawa i mo}i. "Qudsko znawe i mo}", kaè Bekon, "poklapaju se u tome {to nepoznavawe uzroka onemogu}uje uspeh. Priroda se naime pobje|uje samo poslu{no{}u, a {to je kod razmi{qawa uzrok, ono je kod djelovawa pravilo."5 Karakteristi~no je i Bekonovo razlikovawe radom "izmu~ene prirode" i one "slobodne prirode". Re~ je o suprotstavqawu one prirode koja se ve{tinom i "qudskim radom potiskuje iz svog normalnog stawa, pritje{wava i oblikuje"6 i prirode koja samostalno, bez ~ovekovog uplitawa te~e i izvr{ava svoje delo. Pri tom britanski filozof isti~e da se prava priroda stvari vi{e otkriva "u mu~ewu ve{tinom nego u vlastitoj slobodi", tj. da se mawe otkriva obi~nim i prostim posmatrawem koje ostavqa netaknutim svoj predmet, nego onim koje je 4

Isto, str. 23-24.

5

Isto, str. 43.

6

Isto, str. 28.

122

spojeno sa aktivno{}u mewawa toga predmeta. I s te strane dijalekti~ko raspravqawe u gr~kom smislu te re~i pokazuje se kao nemo}no, a izvor znawa i mo}i se nalazi u radionicama gde se istraùje i gde se prave izumi. ‡ Vaqa samo jo{ primetiti da Bekon vi{e ne povezuje znawe sa politi~kim i moralnim delovawem ~oveka, ve} sa wegovom proizvodnom delatno{}u, a to je tako|e izvor povezivawa delotvornosti (ili korisnosti) saznawa sa wegovom istinito{}u. Dosta je o~igledno da ova ideja nauke koja se uzima kao "bekonijanska", a to su potvrdila i istraìvawa nekih istori~ara ideja, ima svoje izvore u zahtevima rane kapitalisti~ke ekonomije i tehnologije, dok su se weni rudimenti javili najpre u raspravama nekih zanatlija XV veka. Bitna je razlika, naravno, u tome {to su se te misli kod ovih zanatlija javqale u predgovorima wihovih kwiga ili nekim uzgrednim napomenama, dok su one kod Bekona predstavqene kao filozofska platforma koja treba da revolucioni{e celokupnu nauku. Isto tako stoji i sa idejom napretka u nauci, koja nije bila nepoznata i pre Bekona, ali je ideal progresa civilizacije postavqen kao glavni ciq tek sa wime. Bekon je naime kao osnovni ciq nauke proklamovao unapre|ivawe znawa za dobrobit qudskog roda. Verulamski je tako|e nagla{avao va`nost nau~ne koncepcije. U svojoj Novoj Atlantidi (1627) opisao je idealnu dràvu kojom upravqa jedno telo nau~nika organizovanih u devet grupa po principu podele rada. Zanimqivo je da je britanski filozof zami{qao tehnolo{ke i fizi~ke laboratorije i agrikulturne stanice koje stoje na raspolagawu nau~nicima; takve istraìva~ke institucije naime nisu bile poznate u Bekonovo vreme. Tada su postojale samo opservatorije koje nisu bile povezane sa univerzitetima, ve} su ih osnivali bogati nau~nici (npr. Tiho Brahe) ili vladaoci (Vilhelm IV Hesenski, car Rudolf II). Kao {to je poznato, Bekon je smatrao da se efikasna primena wegove nove nau~ne metodologije ne moè ni zamisliti ukoliko se "prirodni filozof" (u to vreme jo{ nije postojao poseban termin za nau~nika) ne na|e ~ist kao dete pred prirodom i ne oslobodi svih predrasuda i predube|ewa, koji naj~e{}e proizlaze iz ~etiri vrste idola koji opsedaju qudski duh. Ina~e, Verulamski je, pored Aristotela, kritikovao i dogmati~are, {to ne vide ~iwenice koje su u sukobu sa wihovom teorijom, a zatim, ako ih nateraju da vide te ~iwenice, oni ih ili pori~u ili im umawuju zna~aj uz pomo} "neozbiqnih distinkcija". Aristotelovu filozofiju Bekon je svrstao me|u idole pozori{ta (primqene dogme i metode raznih filozofija), koje je najvi{e èleo da diskredituje. Za razliku od Aristotela, kod koga je induktivna procedura krajwe nerazvijena, a naglasak stavqen na deduktivno razvijawe iz prvih principa, britanski metodolog u potpunosti prebacuje teì123

{te na induktivni postupak. Deduktivnog mislioca Bekon je poredio sa paukom koji iz svojih premisa ispreda pau~inu u~enosti "koja je zadivquju}a po fino}i vlakana i postignutog reda, ali je bespredmetna i beskorisna". Osnovne kriti~ke primedbe Aristotelovoj teoriji indukcije jesu slede}e: (a) weni zastupnici praktikuju nasumi~no i nekriti~ko prikupqawe podataka; (b) oni previ{e brzo vr{e uop{tavawe ‡ sa nekoliko posmatrawem utvr|enih podataka oni odmah preska~u na najop{tije principe, iz kojih onda izvode posebnije generalizacije; (v) oni ne znaju za drugi oblik indukcije, osim onaj najprimitivniji (prostim nabrajawem), a za taj oblik Bekon kaè da su mu zakqu~ci nepouzdani i izloèni znatnoj opasnosti da budu prona|eni takvi primeri koji }e im protivre~iti; sem toga, uop{te uzev{i, kod indukcije prostim nabrajawem odlu~uje se na osnovu premalog broja ~iwenica, i to onih koje su trenutno pri ruci. Bekon smatra da je nauci neophodan druga~iji oblik indukcije, koji ne}e prelaziti odmah na najop{tije aksiome, ve} }e se, naprotiv, lagano i postepeno peti od pojedina~nih posmatrawa, da bi se na kraju, jednom neprekinutom linijom (preko "axiomata media"), stiglo do op{tih aksioma. U svakom slu~aju, smatra Bekon, da bi se do{lo do pouzdanog zakqu~ka o pozitivnim primerima, treba prethodno uzeti u obzir i dovoqan broj negativnih slu~ajeva. "Indukcija koja }e biti korisna za otkrivawe i dokazivawe znanosti i umije}a, mora analizirati prirodu pomo}u odbacivawa i iskqu~ivawa, a po{to je iskqu~ila onoliko negativâ koliko je dovoqno, zakqu~uje na osnovu afirmativâ."7 ("Istina pre proizlazi iz pogre{ke nego iz zbrke.)"8 Prema tome, dobro vo|eno nau~no istraìvawe se korak po korak pewe od podno`ja prema vrhu piramide iskazâ: op{tost metafizika fizika

forme

metoda iskqu~ivawa

obuhvatne korelacije

slu~ajne korelacije

invarijantne relacije prirodna 7

Isto, str. 99.

8

Isto, str. 153.

124

slu~ajne relacije

istorija

posmatrawa

125

Bekon je stoga preporu~ivao da se prikupqa niz "prirodnih i eksperimentalnih istorija", ~ime bi se, po wegovom mi{qewu, uspostavila sigurna osnova za piramidu. Da bi se obezbedilo postepeno ali pouzdano induktivno pewawe, a da bi se pri tom izbegle brojne slu~ajne korelacije me|u ~iwenicama, on je formulisao metodu iskqu~ivawa, smatraju}i da }e pomo}u tabele prisustva, tabele odsustva ili odstupawa, i tabele stupwa ili upore|ewa biti u stawu da odvoji slu~ajne od bitnih (su{tinskih) korelacija. U tabeli prisustva posmatra se, u raznim slu~ajevima, prisustvo odre|enih prostih priroda. Ukoliko iz ove prve tabele ne moèmo da izdvojimo samo dve proste prirode koje bi predstavqale uzrok i posledicu, ili vrstu i rod, onda pribegavamo tabeli odsustva, poku{avaju}i da elimini{emo prekobrojnu prostu prirodu. Ako ni tada ne uspemo to da u~inimo, primewujemo tabelu naporednog varirawa. Pri tom je, naravno, za sve ovo neophodno pretpostaviti da je broj prostih priroda ograni~en, da je odnos izme|u uzroka i efekta jednostran i konstantan, da ne moè biti vi{e uzroka jednoj posledici i obratno, i da nam iskustvene generalizacije uvek donose zakone. Mora se priznati da je ovih pretpostavki mnogo i da nisu ba{ realisti~ki postavqene. Tek tada, po{to je "razumu izvr{eno predstavqawe pojedina~nih ~iwenica" (preko pomenutih triju tabela), "moè da po~ne sama indukcija", koja se sastoji u pronalaèwu ‡ po{to je izvr{en pregled pojedina~nih ~iwenica, svih zajedno i svake ponaosob ‡ takve prirode koja je uvek prisutna ili uvek odsutna sa datom prirodom i stalno se sa wom uve}ava ili smawuje. ôveku nije dato da takvu prirodu uo~i odmah ~im pogleda tabele, ve} mora do we da do|e postepeno, pa`qivim iskqu~ivawem ili odbacivawem drugih priroda. S obzirom da Bekon ipak nije bio tako nerealisti~an da smatra da }e ovaj sistem tabela mo}i uvek da mu obezbedi pronalaèwe su{tinskih korelacija, kao daqu pomo} razumu od navodi ve}i broj pomo}nih metoda ("Povla{}eni primeri", "Rektificirawe indukcije", "Pode{avawe istraìvawa prema prirodi subjekta", "Povla{}ena svojstva", "Granice istraìvawa", "Priprema za istraìvawe"), ali uzima u razmatrawe jedino razli~ite vrste "povla{}enih primera", veruju}i da je u samoj prirodi ovih primera da otkrivaju su{tinske korelacije. Mo`da najva`niji me|u 27 "povla{}enih primera" jeste takozvani "primer putokaza", koji nam zapravo pruà Bekonovu koncepciju krucijalnog eksperimenta. Re~ je o takvom primeru koji odlu~uje me|u suparni~kim obja{wewima, utvr|uju}i istinitost jednog od tih obja{wewa. (Bekon je primenio ovu metodu, recimo, na obja{wewa nastajawa plime i oseke ‡ teorija lavora i teorija periodi~nog podizawa i spu{tawa voda ‡ ukazuju}i na mogu}nost opovrgavawa jedne od ovih teorija.) Ali, on je u stvari precenio logi~ku snagu "primera putokaza" i nije, naravno, do{ao do hipoteti~ko-deduktivisti~kog pojma krucijalnog eksperimenta, koji svoju funkciju vr{i prilikom procedure proveravawa. 126

On je, razumqivo, "primer putokaza" ukqu~io u svoju proceduru pronalaèwa, ali je pri tom predvideo ili zanemario ~iwenicu da je nemogu}no dokazati da se iskaz o nekoj vrsti pojava moè izvesti samo iz odre|enog skupa premisa, a ne i iz nekih drugih. Ovde treba u~initi jo{ jednu va`nu napomenu: Bekon tako|e nije bio toliko nerealisti~an da smatra kako }e prirodne istorije biti tako brzo dovoqno upotpuwene da bi dopustile obavqawe sasvim sigurne i mehani~ke indukcije. Zbog toga on dopu{ta, ali kao striktno privremenu meru, "hipoteti~ko pu{tawe na voqu razumu" [hypothetical Indulgence of the Understanding]. U tome smislu on tako|e govori o tome da se ponekad moramo osloniti na neka "privremena pravila" ili "nesavr{ene aksiome" koji mogu biti ako ne u potpunosti istiniti, a ono bar korisni.9 Da ovaj termin "nesavr{ena aksioma" ozna~ava zapravo ono {to se docnije ozna~avalo terminom "hipoteza", moè se zakqu~iti i na osnovu slede}eg Bekonovog teksta: "Aksioma koja otkriva nove slu~ajeve je istinita, a obratno moète bezbedno zakqu~iti, ukoliko ne otkriva nove slu~ajeve, da je uzaludna i neistinita."10 Na vrhu Bekonove induktivne lestvice nalaze se "forme", koje predstavqaju verbalne izraze odnosa me|u "prostim prirodama", nevidqivim kvalitetima prisutnim u objektima koje opaàmo. Razne kombinacije ovih prostih priroda ~ine, po wegovom uverewu, predmete na{eg iskustva, pa, ukoliko nam po|e za rukom da postignemo znawe formi, bi}emo u mogu}nosti da kontroli{emo i modifikujemo prirodne sile. Bekon naj~e{}e govori o formama kao o zakonima. Tako, na primer, u Novom Organonu, on kaè: "Kada govorim o formama, ne mislim ni na {ta drugo do na one zakone i odre|enosti apsolutne aktuelnosti, koji upravqaju i konstitui{u sve jednostavne prirode, kao {to su toplota, svetlost, teìna u svakoj vrsti materije i objekata koji su im podlo`ni. Tako forma toplote ili forma svetlosti predstavqaju isto {to i Zakon toplote ili Zakon svetlosti."11 Neke Bekonove napomene u vezi sa zakonima deluju dosta savremeno, ali se ba{ u ovome delu wegovog u~ewa jasno dâ uo~iti da se wegova metafizika u potpunosti kre}e u aristotelovskim okvirima. U prilog ovakvome tvr|ewu govore slede}e ~iwenice: (a) fizi~ki zakoni se tuma~e po modelu silom nametnutih dekreta, (b) nema interesa da se zakoni izraze u matemati~kom obliku, i, {to je mo`da i najva`nije: (v) univerzum se posmatra kao zbir supstanci sa odre|enim svojstvima i silama, koje stoje u odre|enim uzajamnim odnosima (a ne kao tok doga|aja koji se odigrava na zakonite na~ine). 9

Works, V, pp. 136, 196, 320. and 398.

10 11

Works, III, 242; IV, 1. Bacon, F., Novum Organum, II, Aphorism XVII

127

Verulamski je, u stvari, u vi{e navrata odbacivao tragawe za finalnim uzrocima, ali je wegovo zanimawe za formalne uzroke jednako tradicionalno i u aristotelovskim okvirima. (Me|utim, nije uvek lako precizno odrediti razliku izme|u finalnih i formalnih uzroka, s obzirom da je ideja prirode koja pretvara haos u red name}u}i formu materiji, srodna ideji boìje promisli.) Bekonov pojam zakona vi{e je preskriptivan nego deskriptivan: on je vi{e neki skriveni entitet, sila u samoj prirodi negoli neka konstrukcija nastala u mozgu. Zapravo, Bekon je u nekim formulacijama tradicionalniji i od Aristotela, s obzirom da su za wega nau~ni zakoni boànske zapovesti, "naredbe i dekreti", kako ih naziva u svome delu The Advancement of Learning (I, i, 3) i ~esto koristi religiozne metafore da bi ih opisao. Za Aristotela indukcija je ukqu~ivala intelektualnu intuiciju (noàς); za Bekona ona je otkrovewe. ("I kao {to je re~eno u duhovnim stvarima 'Carstvo boìje ne dolazi posmatrawem (iskustvom)', tako je sa svim ve}im delima boìje promisli. Sve tiho te~e bez galame i buke, a stvar je ve} u toku, pre nego {to qudi postanu svesni da je po~ela."12) U kojoj meri se forma (zakon) za Bekona izjedna~ava sa duhom (kao ne~im boànskim), i kako je vezana sa prirodom, svedo~e slede}i odlomci iz Novog Organona: "Forma je neke prirode takva da }e, po{to je ona data, nepogre{ivo slediti data priroda. Stoga je ona (forma) uvek prisutna, kada je prisutna priroda, pa je univerzalno implicira i svagda se nalazi u woj. Isto tako, forma je takva da }e, ako je ona odstrawena, nepogre{ivo nestati i data priroda."13 "Naime, sve opipqivo koje smo upoznali, sadràva duh koji je nevidqiv i neopipqiv, pa ga ono okruùje i takore}i zaodeva."14 Jo{ jednu stvar bi trebalo svakako spomenuti kao zna~ajnu novinu: Bekonovu koncepciju uloge eksperimenta u nau~nom saznawu. Naime, podaci od kojih polazimo u induktivnom postupku nisu samo na{a spontana ili pasivna posmatrawa prirodnih ~iwenica, ve} je jo{ va`nije i interesantnije ako imamo posla sa takvim ~iwenicama od kojih smo do{li putem eksperimenata obavqenih pod poznatim uslovima. Baron Verulamski pi{e: "Kada je (priroda) ve{tinom i rukom ~oveka izvedena iz svoga prirodnog stawa, pritisnuta i uobli~ena, prisiqena i prodrmana, ona mnogo spremnije izdaje svoje tajne negoli u svom prirodnom slobodnom stawu".15 Ovde imamo sasvim jasno nagove{tavawe daleko ve}eg zna~aja prakti~nog, dinami~kog iskustva u odnosu na pasivnoposmatra~ko. 12

Novi Organon, I, 93; str. 92.

13

Ibid., II, 4; str. 122.

14

Ibid., II, 40; str. 201.

15

Bacon, F., "Plan of the Restauration", Argument of Part III

128

I ne samo to ‡ engleski filozof se zalagao za ispitivawe prirode putem eksperimenta, bez obzira na to kakav }emo odgovor dobiti. [tavi{e, ve} je on uvi|ao vrednost u~ewa na negativnim, opovrgavaju}im odgovorima. Tako on pi{e: "Niko ne bi trebalo da bude obeshrabren ili zbuwen ukoliko odre|eni eksperimenti koje poku{ava ne odgovaraju wegovim o~ekivawima. Jer, mada je uspe{ni eksperiment mnogo prijatniji, neuspe{ni eksperiment je ~esto ipak pou~niji." U tom smislu je za~etnik moderne metodologije uvi|ao da nauka treba da ukqu~i kori{}ewe eksperimentalnih i teorijskih sposobnosti. U vezi sa ulogom eksperimenta kod Bekona treba jo{ jednom podsetiti i na to da je on vrlo dobro zapaào i isticao veoma zna~ajnu ulogu krucijalnog eksperimenta, o ~emu je ve} bilo re~i prilikom obja{wavawa wegovih induktivnih tablica. Ima savremenih filozofa nauke (kao {to su, recimo, Meri Hese ili Kurt Dukas) koji èle da Verulamskog u~ine {to bliìm savremenim koncepcijama u metodologiji, pa pronalaze u wegovim delima elemente hipoteti~ko-deduktivisti~kog pristupa. Me|utim, kada se pro~itaju wihovi tekstovi, ostaje neprijatan utisak ve{ta~kog natezawa, pa ~ak i nekorektnog postupka prema jednome filozofu koji je i bez toga veliki i ~iji je uticaj ~itava dva veka bio ogroman. I u XIX veku ve}ina metodologa jo{ je izraàvala svoju lojalnost Bekonu, ~ija je reputacija po~ela da opada tek onda kada je induktivizam po~eo pomalo da i{~ezava. Treba, me|utim, odmah dodati i to da je engleski metodolog bio veoma slab u prakti~nom nau~nom istraìvawu i da nigde nije ostavio uspe{nu prakti~nu demonstraciju primene svoje metode; {tavi{e, to se u striktnom i celovitom vidu ne moè na}i ni kod drugih nau~nika koji su se izja{wavali kao wegovi sledbenici. Jedan od razloga svemu tome svakako je Bekonov jednostrani i jo{ nedovoqno prefiweni induktivizam. Naime, wegov ideal je bio sasvim sigurna i nepogre{iva metoda, koja }e induktivnu nauku da u~ini tako izvesnom kao {to je silogisti~ka dedukcija. Mo`da bi se pomo}u wegovih induktivnih tabela i moglo ne{to posti}i da je broj prostih priroda relativno mali; taj broj, me|utim, mada kona~an, tako je veliki da rad sa tabelama postaje veoma komplikovan. Najzad, kada se posebna pa`wa obrati na sâm razvoj metodologije, onda nije tako te{ko uo~iti da mnoge ideje kod Verulamskog i nisu sasvim nove. Tako, na primer, stupwevitost, eliminisawe negativnih primera, eksperimentisawe i sli~no mogu se na}i i u antici ili u Sredwem veku. Ova ~iwenica ukazuje i na to da su u odre|enom smislu u pravu obe strane u sporu oko vrednosti i primenqivosti Bekonove metodolo{ke misli, a da je sam sukob nastao iz preterane pristrasnosti u~esnika na obe strane, od kojih jedni èle britanskog metodologa preterano da uzdignu i osavremene, dok se kod drugih ose}a tendencija da ga preko svake mere omalovaè. Tek jedan temeqit i potpun pregled istorijskog razvoja metodolo{ke misli omogu}i}e nam da adekvatnije sagledamo pravu ulogu i zna~aj ovoga mislioca, {to nikako nije od malog zna~aja. 129

DEKART

Rene Dekart (1596-1650) se tako|e vrlo ozbiqno bavio raznim problemima nau~nog saznawa, pisao Pravila o upravqawu duhom u istraìvawu istine (1631) i Raspravu o metodi (1637), kao {to se isto tako ozbiqno bavio nau~nim radom, ali sve to verovatno sa ne{to mawe eksplicitnih pretenzija i glasnih izjava o tome kako su mu namere da izvr{i radikalan preokret i propi{e sasvim nove i definitivne procedure nau~nog istraìvawa. U pone~emu se slagao sa Bekonom, u mnogo ~emu nije, ali se moè slobodno re}i da je i Dekartov uticaj na nau~nike toga doba kao i na slede}e generacije bio od izuzetnog zna~aja. V. Kuzen je u svojoj Op{toj istoriji filozofije (1829) pisao: "Bekon je prorok moderne nauke, a Dekart je wen osniva~". Treba ista}i da je Dekart podràvao Bekonovu ideju da nau~no saznawe treba da bude izgra|eno u vidu piramide stavova, sa najop{tijim principima na vrhu. Ali, dok je Bekon teìo da se s podno`ja postepeno pewe prema vrhu piramide, Dekart je poku{ao da po~ne s vrha i da se odatle deduktivnom procedurom spu{ta prema osnovi, pribliàvaju}i joj se na taj na~in koliko god moè. Kao matemati~ar i tvorac analiti~ke geometrije, francuski racionalist je bio sklon da za svu nauku kao osnovnu karakteristiku traì strogu egzaktnost i izvesnost. No, iz razli~itih Dekartovih tvrdwi u tome smislu, mada se ponekad ~ini kao da zahtev apriornog dokaza postavqa za celu fiziku ili neku drugu nauku, ipak ~e{}e izgleda da je on zadovoqan time da ovaj atribut pripi{e osnovnim principima pojedinih nauka, {to je, naravno, daleko realisti~nije gledi{te. Ovde ne}emo ulaziti u izlagawe i argumentaciju Dekartovog intelektualno-intuitivnog postupka dolaèwa do onih osnovnih metafizi~kih na~ela koja je postavio na vrh svoje piramide. Napomenu}emo samo to da francuski filozof, primewuju}i metodu sumwe, zakqu~uje da je van sumwe da ukoliko misli, onda mora da postoji, i to kako on sâm, tako i savr{eno bi}e koje ga je stvorilo. To Savr{eno bi}e, daqe, sigurno ne bi stvaralo ~oveka na taj na~in da ga ~ula i razum sistematski obmawuju. Prema tome, mora postojati univerzum spoqa{wi u odnosu na misle}e ja, univerzum koji nije neshvatqiv za ~ovekove saznajne sposobnosti. U stvari, po Dekartu, svaka ideja koja je jasno i razgovetno prisutna u duhu mora biti istinita. On tako|e polazi od "prostih priroda" (ili pojmova, predikata, stavova), koje se otkrivaju intuitiv130

no, jednostavnim procesom razumevawa. Posle toga se deduktivnim procesom kre}e od prostoga prema sloènom ‡ {to obi~no odgovara kretawu od apstraktnog prema konkretnom i od op{teg prema posebnom. Dekart je postao jedan od osniva~a i tvoraca moderne prirodne nauke (kaè Radmila [ajkovi}) pre svega zbog toga {to je u potpunosti shvatio ulogu i zna~aj matematike u istraìvawu prirode, odre|ivawu i izraàvawu wenih zakonitosti. Za~etnik novovekovnog racionalizma je smatrao da su matemati~ki pojmovi prvobitni, budu}i da su najjednostavniji i najop{tiji. A kao prvobitni, oni predstavqaju osnovu za dobijawe svih drugih pojmova i ideja o prirodi. Shodno tome, najpre u matematici treba traìti oru|e za saznavawe prirode i wenih pojava. Matematika, po Dekartovom mi{qewu, mora biti polazna ta~ka, putokaz i uzor za fiziku i sve ostale prirodne nauke. No, imaju}i u vidu ovo polazno gledi{te i da bismo boqe shvatili wegov smisao, treba pogledati malo detaqnije koja su to, po osniva~u analiti~ke geometrije, prakti~na i jasna pravila rukovo|ewa duhom u istraìvawu istine, tj. postizawa sigurnog znawa u bilo kojoj nauci. "Svaka nauka je izvesno i o~igledno saznawe", smatra Dekart, odbacuju}i tako sva saznawa koja su samo verovatna i utvr|uje da se moè poverovati iskqu~ivo u ono {to je savr{eno saznato i u {ta se ne moè sumwati. Uzimaju}i ovo kao polaznu ta~ku, on prime}uje da, ako od svih ve} prona|enih nauka napravimo ta~an ra~un, aritmetika i geometrija ostaju jedine koje nam o~igledno daju takvu zadovoqavaju}u vrstu saznawa, zato {to se one jedine bave tako ~istim i prostim predmetima da ne pretpostavqaju ni{ta {to bi iskustvo moglo da u~ini neizvesnim, i {to se ~itave sastoje iz zakqu~aka koji se racionalno dedukuju. Me|utim, Dekart daqe kaè: "A iz svega re~enog treba zaista zakqu~iti ne da aritmetiku i geometriju jedino treba prou~avati, ve} da oni koji traè pravi put istine ne treba da se bave nijednim predmetom o kojem se ne moè imati izvesnost koja bi bila jednaka izvesnosti dokaza aritmetike i geometrije".1 On, zna~i, smatra da i o drugim predmetima, odnosno o nekim drugim predmetima moèmo imati takvo saznawe koje sti~emo ili jasnim i o~iglednim neposrednim intuitivnim saglédawem, ili ga moèmo sa izvesno{}u deduktivno izvesti, jer "druga~ije se nauka zaista ne sti~e". (Sa dedukcijom je jasno, ali {ta je to za Dekarta "neposredno intuitivno saglédawe"?) "Pod neposrednim intuitivnim sagledavawem razumem ne kolebqivo poverewe koje ~ula daju, ili la`ni sud ma{te r|avih konstrukcija, ve} tako lak i razgovetan pojam ~ista i pa`qiva duha, da u onom {to razumemo zaista nikakve sumwe ne ostaje; ili, {to je isto, pojam ~ista i pa`qiva uma u kojeg nema nikakve mogu}ne sumwe, koji se od same svetlosti uma ra|a, i koji je od same dedukcije izvesniji, jer je prostiji... Tako svak moè duhom 1

Pravila, str. 93. (Prakti~na i jasna pravila rukovo|ewa duhom u istraìvawu istine i Re~ o metodi dobrog vo|ewa svoga uma u istraìvawu istine u naukama, Beograd, Srpsko filozofsko dru{tvo, 1952.)

131

neposredno intuitivno sagledati da sâm postoji, da misli, da se trougao grani~i samo sa tri linije, lopta jedinstvenom povr{inom i druge sli~ne stvari koje su brojnije nego {to to mnogi prime}uju..." ‡ "Pod dedukcijom razumemo sve nu`no zakqu~ivawe koje se izvodi iz svega drugog {to je sa izvesno{}u saznato." ‡ "To su, dakle, dva puta koji vode najizvesnijoj nauci, i drugih puteva duh ne moè usvojiti, ve} ih sve (mora) odbaciti bilo kao sumwive da su la`ni ili kao podlo`ne zabludama..."2 Tako je Dekart zasnovao svoju "obrnutu" piramidu znawa, {to je, vide}emo, drugi (ili tre}i) put do znawa koje vi{e ne pripada najizvesnijoj nauci; to je put preko iskustva, koji vodi saznawu stvari. "Sva metoda (koja je neophodna za istraìvawa istine stvari) sastoji se u redu i rasporedu predmeta na koje treba upraviti o{tricu duha da bismo izvesnu istinu otkrili. Osta}emo joj verni ako postupno svodimo sloène i mra~ne stavove na prostije, i zatim ako poku{amo da, polaze}i od neposrednog intuitivnog sagledavawa onih koji su prostiji od svih, uzdièmo se (ili, ta~nije, imaju}i u vidu piramidu znawa, spu{tamo) istim stupwevima do saznawa svih drugih (stavova)."3 "Da bi se najprostije stvari razlikovale od sloènih i da bi se redom ispitivale, treba u svakom redu stvari, u kojem smo jedne istine iz drugih neposredno dedukovali, osmotriti ono {to je najprostije, i na koji na~in je od wega sve ostalo vi{e ili mawe, ili podjednako udaqeno."4 Kad se, i pored upotrebe ovakve metode, ne{to ne moè neposredno intuitivno sagledati, tu se treba zaustaviti i te stvari ne treba daqe istraìvati.5 "A da ne bismo uvek ostali u neizvesnosti {ta je razumu mogu}e i da razum ne bi delovao slu~ajno, treba, pre nego {to se pripremimo da stvari posebno saznajemo, da smo jednom u ìvotu bri`qivo ispitali za koja saznawa je qudski um sposoban... I ni{ta mi ne izgleda glupqim nego drsko raspravqati o tajnama prirode, o uticaju nebesa na na{ dole svet, o proricawu budu}nosti i sli~nim stvarima, kao {to to mnogi ~ine, a da se nikad nisu ni pitali da li je u mo}i qudskog uma da takve stvari otkriva. I ne treba smatrati da je to stvar mu~na ili te{ka odrediti granice onoga duha {to ga u sebi ose}amo, dok ~esto bez ikakva kolebawa sudimo ~ak i o onim stvarima koje su van nas i sasvim tu|e."6 "Kad posle neposrednog intuitivnog sagledavawa prostih stavova, iz wih ne{to drugo zakqu~imo, korisno ih je preleteti postupnim i ni~im neprekinutim kretawem misli, razmisliti o wihovim me|usobnim odnosima, i koliko god je mogu}e vi{e wih odjednom razgovetno poimati: tako i na{a misao postaje daleko izvesnija, i do maksimuma se {iri doma{aj duha na{eg."7 "Najzad, treba koristiti sve {to razumom 2 3 4

Isto, str. 95-97.

5

Isto, str. 112.

Isto, str. 103, pravilo V

6

Isto, str. 115-116.

Isto, str. 104, pravilo VI

7

Isto, str. 122, pravilo XI

132

moè pomo}i, ma{tu, ~ula i pam}ewe: bilo za to da se prosti stavovi razgovetno neposredno intuitivno sagledaju, bilo da bi se stvari, koje se istraùju i one koje se znaju, tako povezale da se mogu poznati; bilo da se prona|u stvari koje treba me|usobno uporediti, tako da se nijedno sredstvo qudske mo}i ne zanemari."8 U Re~i o metodi Dekart prakti~no nije u pogledu metode rekao ni{ta novo, ni{ta {to nije sadràno u Pravilima. U ovome drugom radu on je svoju metodu rezimirsao u ~etiri pravila (u odnosu na prethodno dvadesetjedno), zakqu~uju}i da ta metoda, koja nas u~i da idemo pravim redom i da ta~no sagledamo i nabrojimo sve okolnosti onoga {to se istraùje, sadrì sve ono {to daje izvesnost pravilima aritmetike.9 Dovde je bilo re~i o onim pravilima metode koja, po Dekartu, treba da nam obezbede sigurno znawe, tj. o onim metodama koje }e zajam~iti svim (prirodnim) naukama da postignu izvesnost matemati~kog znawa. Me|utim, francuskom filozofu je bilo jasno da prirodne nauke wegovog vremena dobrim delom sadrè takvo znawe koje ne poseduje sigurnost; u tom smislu on je govorio o jo{ jednom putu saznawa ‡ kroz ~ovekovo iskustvo. Treba videti detaqnije kakva je ta uloga iskustva kod Dekarta, koji slovi za ekstremnog racionalistu! Ponekad se ~ak moè ste}i takav utisak kao da kod Dekarta imamo posla sa nedosledno{}u i konfuzijom, s obzirom da nam se on javqa s jedne strane kao filozof koji propoveda o matemati~koj nauci o prirodi, a sa druge strane kao nau~nik praktikuje ne{to suprotno, priznaju}i obi~no iskustvo (u smislu takvog iskustva za koje nije potrebno nikakvo posebno obrazovawe ili ve{tina). Postavqa se, me|utim, pitawe gde ta~no u procesu nau~nog istraìvawa dolazi iskustvo. Neki autori su smatrali da se iskustvo ukqu~uje tek onda kada su, recimo, dva kompletna deduktivna niza do{la u sukob (Ralf Blejk) ‡ dva iz osnovnih principa podjednako izvodqiva obja{wewa, od kojih, naravno, samo jedno moè biti u skladu sa stvarnom procedurom prirodne nauke. Drugi autori (kao, na primer, Lari Laudan), me|utim, ukazuju na to da postoje bar jo{ dva druga mesta gde se koristi iskustvo: (1) kao heuristi~ki moment u najranijoj fazi, pomaù}i intuiciji u otkrivawu "prostih priroda", kao i onih o~iglednijih kombinacija tih priroda. ("Onaj ko misli da se o magnetu ne moè saznati ni{ta {to se ne bi sastojalo od izvesnih prostih priroda, ne}e biti u sumwi {ta mu treba ~initi. On }e najpre prikupiti sva posmatrawa koja mu iskustvo moè pruìti o ovoj rudi, a zatim }e poku{ati da iz toga dedukuje kakva je me{avina prostih priroda nu`na za proizvo|ewe svih onih efekata koje je video da se javqaju u vezi sa magnetom; a kada je ovu 8

Isto, str. 125, pravilo XII

9

v. Re~ o metodi, str. 185.

133

me{avinu prona{ao, moè smelo tvrditi da je otkrio pravu prirodu magneta, ukoliko se ona moè saznati qudskom inteligencijom i datim eksperimentalnim posmatrawima";10 i (2) u heuristi~ki i logi~ki jo{ interesantnijoj fazi ‡ sugerisawem hipoteti~nih premisa na intermedijarnom stupwu tokom procesa dedukcije (s obzirom da je dedukcija iz intuitivno samoo~evidnih principa vrlo ograni~enog dometa u nauci ‡ moè da donese samo one najop{tije zakone), recimo, sugerisawem izvesnih neo~iglednih ali mogu}ih kombinacija prostih priroda, o ~emu }e biti jo{ re~i pri razmatrawu Dekartovog shvatawa hipoteza. U svojoj "zvani~noj" metodologiji, francuski filozof, izgleda, nije sklon da razmatra ovaj drugi slu~aj, mada je on sasvim uobi~ajen u wegovoj nau~noj praksi. Kada se imaju u vidu obe te strane Dekartove metodolo{ke misli, postaje pomalo neumesno kvalifikovati ga prosto kao "racionalistu", s obzirom da, po wegovom stanovi{tu, fizi~ke nauke po~ivaju na solidnoj empirijskoj osnovi. U Pravilima (za razliku od docnije Rasprave i ~isto aprioristi~kih Meditacija) moèmo da na|emo formulacije koje potvr|uju ovu tezu, na primer: "Moramo primetiti da postoje dva puta koja vode saznawu stvari: put iskustva i put dedukcije. Daqe treba primetiti da su iskustva o stvarima ~esto varqiva... Nijedna zabluda u koju qudi mogu pasti, ne proizlazi iz r|ava izvo|ewa, ve} samo iz toga {to se polazi iz izvesnih slabo shva}enih iskustava, ili {to se olako i bez temeqa donose sudovi."11 Dekart nema poverewa u gledi{ta koja nekriti~ki prihvataju ~ulno iskustvo, ali ovde treba imati u vidu da wegova kritika u tome smislu nije ni{ta o{trija od Bekonove (koji, na primer, iako je empirist, kaè slede}e: "Daleko najve}a smetwa i pogre{no kretawe qudskog razuma poti~e iz neodre|enosti, nekompetentnosti i gre{aka ~ula."12) Prema tome, po onome {to sâm Dekart kaè (na primer, i u pismu Plempijusu: "U onoj vrsti filozofirawa kojom se ja bavim nema principa koji nije matemati~ki i o~igledan i ~iji zakqu~ci nisu potvr|eni istinskim eksperimentima" [30. X 1637]), neodvojivi i zaista nezaobilazni empirijski ~inilac nalazi se u samome sredi{tu wegove apriorne i deduktivno postavqene fizike. U Raspravi o metodi Dekart pi{e da je, kada se suo~io sa problemom prakti~ne primene svoje metode, uvideo da bi bilo neophodno najpre, kako kaè, da "nagomila(m) iskustva koja }e docnije pruìti materiju za moja umovawa".13 Sli~no pi{e 10

Descartes, R., Pravila..., XII, str. 137.

11

Isto, str. 93.

12

Bekon, F., Novi organon, kw. I, aforizam 50

13

v. Dekart, R., Re~ o metodi, str. 185.

134

i na drugom mestu: "U pogledu iskustva, primetio sam da su ona utoliko nu`nija ukoliko se daqe odmaklo u saznawu; jer, u po~etku, boqe je sluìti se samo onim iskustvima koja se sama od sebe predstavqaju na{im ~ulima, i koja ne bismo mogli ignorisati ako o wima iole razmislimo, pre nego da odmah traìmo ono {to je re|e i malo poznato..."14 Docnije se, naravno, moramo, kako prime}uje Dekart, "posluìti i mnogim posebnim iskustvima", koja ne moèmo izvesti uvek i sva sama, ve} moramo koristiti i mnoga takva iskustva koja su nam saop{tena od drugih osoba koje se bave istim istraìvawima.15 Jo{ jedna uloga u kojoj se iskustvo javqa u kartezijanskoj metodologiji jeste u tome da odlu~i izme|u dva razli~ita obja{wewa koja su podjednako izvodqiva iz osnovnih na~ela, ali od kojih samo jedno moè biti u skladu sa aktualnom procedurom prirode. Tako Dekart kaè: "A kada sam posle toga u mwewima prelazio sve predmete koji su se ikad mojim ~ulima predstavqali, smem zaista re}i da nisam ni{ta primetio {to ne bih mogao dosta lako objasniti onim principima koje sam otkrio. Ali, treba isto tako da priznam da je mo} prirode, tako ogromna i tako neizmerna, a ovi principi tako prosti i tako op{ti, da ne prime}ujem gotovo vi{e nijedan poseban efekat za koji ne bih odmah znao da se moè izvesti iz tih principa na vi{e razli~itih na~ina; i obi~no mi je najve}a te{ko}a u tome da prona|em na koji od ovih na~ina efekat (intermedijarna hipoteza) od wih zavisi. U pogledu toga ne znam za drugi put, ve} da opet potraìm izvesna iskustva koja bi bila takva da wihov ishod ne bude isti, ako ih treba objasniti na jedan, kao {to bi bio ako ih objasnimo na drugi na~in."16 Najzad, prema Dekartovom shvatawu stvari, svedo~anstvo iskustva mora se ponovo prizvati u pomo} na kraju svakog nau~nog istraìvawa, da bi se na taj na~in potvrdili (proverili) postignuti rezultati. Ali, to proveravawe ipak nije isto {to i savremeni pojam proveravawa, s obzirom na to da je francuski filozof drào da moè da potvrdi neku hipotezu ako prosto obi~nim iskustvom potvrdi model na kojem ono po~iva! Ovakvih primera kod wega ima dosta: zagrevawe malo snega u nekoj posudi potvr|uje teoriju o oblacima, usijavawe zemqe i nekih hemikalija kada se pome{aju potvr|uje obja{wewe muwe, tamnina Sun~evih pega potvr|uje wegova obja{wewa porekla Zemqine kore itd. Sa druge strane, s obzirom da je bio veoma zainteresovan za prikupqawe empirijskih podataka (pre svega putem vr{ewa eksperimenata),17 14

Isto, str. 213.

15

v. Isto, str. 213-214.

16

Isto, str. 214.

17

Svome prijatequ Marinu Mersenu pisao je 1642. godine da bi mu bio potreban prihod "ve}i od onoga koji je imao kineski car" ako bi hteo da obavi sve one eksperimente koji bi mu bili potrebni.

135

postavqa se pitawe za{to nije nikad priznavao da neki od tih empirijskih podataka moè da dovede u pitawe neki op{ti nau~ni zakon ili teoriju. Standardni odgovor na ovo pitawe glasi da je za~etnik modernog racionalizma smatrao kako je znatan broj nau~nih hipoteza izvodqiv a priori, te da je to onda razlog {to ih ne}emo napu{tati bez obzira na rezultate posmatrawa odre|enih pojava. Spiros Sakelarijadis18 je pokazao ‡ detaqnije analiziraju}i konkretne primere Dekartovih reagovawa u vi{e sli~nih slu~ajeva ‡ da takvo tuma~ewe, mada delimi~no istinito, nije dovoqno da objasni za{to je francuski filozof bio istovremeno tako uporan u sakupqawu podataka, kao {to je bio tvrd u odbacivawu wihove upotrebe u proveravawu jednog broja specifi~nih hipoteza. Sakelarijadis tvrdi da postoji tekstualno svedo~anstvo da je Dekart imao jedno dosledno, mada problemati~no, metodolo{ko shvatawe o tome kada bi trebalo koristiti podatke. Na vi{e konkretnih primera vidi se da je on verovao kako se podaci mogu koristiti za proveru pojedina~nih nau~nih hipoteza (recimo, wegove hipoteze slobodnog pada, ili sudara krupnih tela) samo onda kada imamo op{tu teoriju o svim pojavama pomo}u koje bismo prosudili relevantnost tih podataka (a toga ovde nemamo, s obzirom da se te hipoteze odnose na idealne slu~ajeve, a u eksperimentima koji se ti~u tih hipoteza imamo posla sa podacima kod kojih ne moèmo izbe}i interferenciju mno{tva spoqa{wih ~inilaca koji se ne mogu kontrolisati, kao {to je, recimo, otpor vazduha, na koji uti~e bezbroj okolnosti, kao {to su toplota, vla`nost, ~isto}a itd, ili priroda i oblik tela itd). Prema tome, da bismo, recimo, s pravom mogli eksperimentalno proveravati zakone sudara krutih tela, neophodno bi bilo da posedujemo op{tu teoriju o svetu pomo}u koje bismo mogli znati da li bilo koji specifi~ni podatak zaista predstavqa potvr|ivawe ili pobijawe odre|ene hipoteze ili teorije. Takvu generalnu teoriju, kakvu zami{qa Dekart, nemogu}no je posedovati, {to opet ne zna~i da ova wegova metodolo{ka gledi{ta u vezi sa proveravawem hipoteza nemaju smisla. Naprotiv! Bilo bi pogre{no misliti da "argument interferencije" spre~ava svako proveravawe. On pre samo pokazuje slede}e: ako se iskustvo koristi da presudi o ne~emu {to tvrdimo, ono se mora koristiti da proveri ~itave sisteme hipoteza, a ne neku pojedina~nu. Kako bismo mogli da kaèmo ‡ ako se podaci ne slaù sa ne~ijim predvi|awima, nije, naravno, mogu}no biti siguran da li za to treba kriviti odre|enu pojedina~nu hipotezu ili ostatak onoga sistema hipoteza kojem ta hipoteza pripada, ali je sigurno da je doveden u pitawe ~itav taj sistem. Ili su neki wegovi delovi pogre{ni, ili je nepotpun ‡ u svakom slu~aju, neprihvatqiv je kao celina. 18

"Descartes' Use of Empirical Data od Test Hypothesis", Isis, 1982, No. 73, pp. 68-76.

136

U predgovoru svojim Principima filozofije Dekart govori o "svim onim eksperimentima koji su mi neophodni da bih podrào i opravdao svoja rasu|ivawa". Ako se uzme u obzir celina wegove misli, onda se moè zakqu~iti da je ovaj mislilac, uop{te uzev{i, ulogu eksperimentalnog iskustva nagla{avao vi{e u samome procesu formulisawa nau~nih obja{wewa, negoli kao probni kamen adekvatnosti takvih obja{wewa. Ipak, Dekart, koji je bio jedan od najneumornijih i najve{tijih eksperimentatora, najvi{e se pouzdavao u svoje sopstvene eksperimente, a kada je re~ o samom eksperimentalnom metodskom postupku s obzirom na pojedina~ne pojave, on je prihvatao i primewivao Bekonova uputstva: nije mu promaklo da uo~i poseban zna~aj krucijalnog eksperimenta. ‡ Koliki zna~aj je francuski filozof pridavao eksperimentu, svedo~i i to {to se vrlo ~esto àlio kako je sputan u svome nau~nom radu, jer nema mogu}nosti da eksperimenti{e onoliko koliko mu je potrebno. Me|utim, Dekart je istovremeno smatrao da su nau~ni eksperimenti ~esto tako sloèni da je iz wihovih rezultata te{ko sa izvesno{}u izvesti bilo kakav zakqu~ak. Od mogu}ih razloga za nepoverewe u eksperimente on navodi tri: (1) lo{e ili nesavesno izvo|ewe eksperimenata; qudi ~esto teè da dobiju rezultate koje o~ekuju, pa su, da bi potvrdili neku svoju pogre{nu teoriju, skloni da izvedu la`ne eksperimente; (2) nedovoqan broj ponavqawa nekog eksperimenta da bi se do{lo do pouzdanih rezultata; (3) ispravni rezultati nekog eksperimenta mogu biti nekorektno interpretirani; ovde standardni problem predstavqa prisustvo ometaju}ih faktora u eksperimentalnoj situaciji koji nisu uzeti u obzir u teoriji ili hipotezi koja se proverava. Kao {to se moè videti, razlog nepoverewa u eksperimente za francuskog matemati~ara nije wihov empirijski karakter, ve} pre svega wihova relativna sloènost! Dekartovo gledi{te o ulozi hipoteza u nau~nom saznawu ima svoje sasvim odre|eno i vrlo zna~ajno mesto, {to se u stvari ne bi o~ekivalo s obzirom na wegovu zamisao savr{ene nauke, koja bi trebalo da se sastoji samo od apsolutno izvesnih, potpuno sigurnih istina. Neophodnost pribegavawa stvarawu hipoteza u wegovom sistemu name}e se samim tim {to nam prevelika op{tost osnovnih principa onemogu}ava da pomo}u wih objasnimo i predvidimo posebne doga|aje, pa moramo da pribegnemo stvarawu me|uteorija koje ‡ budu}i da nisu apriorne, odnosno jasno i razgovetno prisutne u duhu ‡ nose hipoteti~ni karakter. [tavi{e, Dekart je drào da u slu~aju ovih me|uteorija nama i nije nu`no nikakvo jamstvo istinitosti. Ovakvo Dekartovo shvatawe sasvim je u skladu i sa wegovom korpuskularnom filozofijom, koja je teìla da makroskopski svet objasni pomo}u submikroskopskih ~estica. Ove ~estice, po definiciji, ne mogu 137

da budu opaène, tako da svako pripisivawe specifi~nih svojstava tim ~esticama mora ostati samo probno, s jasnim priznavawem wegove hipoteti~ne prirode. Ovde treba dodati da je Dekart u razvijawu svoje atomisti~ke teorije usvajao jo{ jedan vaàn i neophodan metodolo{ki princip ‡ princip takozvane vi{estupwevite identi~nosti prirode. Ovo na~elo u osnovi postulira da isti oni zakoni koji su primenqivi na vidqiva tela, mogu tako|e da budu primeweni i na one objekte koji su ili previ{e veliki ili odvi{e mali da bi mogli da budu mereni ili posmatrani. Taj princip, naravno, po~iva na uvi|awu zna~aja i uloge analo{kog zakqu~ivawa, i na wegovom kori{}ewu. U Pravilima, na primer, Dekart isti~e da za razumevawe svetlosti moramo da se posluìmo analogijom: s obzirom da prirodu ove sile nismo u stawu da je neposredno opaàmo, moramo je zami{qati po analogiji sa drugim prirodnim silama koje poznajemo. U svakom slu~aju, kod Dekarta se moè na}i i tvrdwa da nije toliko od zna~aja je li neka nau~na hipoteza o~igledno istinita, koliko je va`no da se posledice izvedene iz we slaù sa iskustvom, ne samo sa obi~nim posmatrawem, nego poglavito sa pravilno izvedenim eksperimentima; jer tek pod takvim okolnostima ona je "korisna za ìvot", zbog toga {to moè posluìti da se "prirodni uzroci rasporede tako da proizvode one posledice koje }e biti poèqnije".19 Pribegavawe hipoteti~nom saznawu Dekart opravdava jednom metaforom, koju pomiwe u svojim Pravilima i koja se svodi na slede}e: svet treba zamisliti po analogiji sa ~asovnikom, ~iju spoqa{wost vidimo (kazaqke i wihovo kretawe), ali ~iji je unutra{wi mehanizam zauvek iskqu~en iz mogu}nosti na{eg neposrednog saznawa. U takvom slu~aju, o unutra{woj strukturi toga mehanizma i o na~inu wegovog funkcionisawa moèmo da iznesemo samo hipoteti~ne pretpostavke. S obzirom da sat moè biti konstruisan na vi{e razli~itih na~ina, dovoqno je ako naslutimo neku mogu}nu strukturu koja moè da objasni wegovo spoqa{we pona{awe. Izlaù}i samo svoju teoriju o korpuskularnom karakteru materije, sa odre|enim pretpostavkama o veli~ini, obliku i brzini ovih ~estica, Dekart prime}uje da mi u stvari ne moèmo razumom da odredimo koliko su veliki ovi deli}i materije, koliko se brzo kre}u, ili kakve krugove opisuju. Prema tome, kaè on, mi smo slobodni da o wima stvaramo pretpostavke kakve èlimo, sve dotle dok se sve posledice koje izvodimo iz tih pretpostavki slaù sa iskustvom.20 19

Principi filozofije, III

20

Sámo upore|ivawe prirode sa mehanizmom ~asovnika nije metafora koju je izmislio Dekart ‡ ona je postojala me|u mehanisti~kim filozofima XVI i po~etka XVII veka. Zna~ajnu metodolo{ku novinu koju je doneo Dekart ~ini to {to je on upotrebio ovu analogiju da bi opravdao ili objasnio svoje hipoteti~ko gledi{te kada je re~ o nau~nom saznawu.

138

Na osnovu svega ovoga proishodi da uloga koju na{i pravi principi igraju u takvim naukama, kao {to je, recimo, u fizici, jeste da nam odrede podru~je prihvatqivih hipoteza; naime, iskqu~uju}i odre|ene entitete, prvi principi }e mo}i da nam kaù koje su hipoteze pogre{ne. Prvi principi kartezijanske fizike (tu se sre}emo sa ulogom metafizi~kih iskaza u naukama) kaù nam, na primer, da u temeqe na{e nauke ne treba stavqati hipotezu koja tvrdi postojawe praznine; ili, da ne treba stvarati hipoteze koje postuliraju delovawe na udaqenost. Prema tome, kartezijanska korpuskularna metafizika nam ne precizira koji }emo fizi~ki sistem da prihvatimo, ve} nam jedino sugeri{e izvesna regulativna pravila u okvirima kojih moèmo da stvaramo hipoteze. Ne smemo propustiti da napomemo to kako ‡ uza sve insistirawe na probnom karakteru nau~nih hipoteza ‡ Dekart nije podlegao skepti~kom isku{ewu da svim hipotezama dopusti jednak status i jednaku neverovatno}u. On je jasno zastupao pravo nau~nika da veruju u neke hipoteze, posebno u one koje su bile u stawu da objasne {iroki skup ~iwenica koje nam stoje na raspolagawu; drugim re~ima, smatrao je kako je mawa verovatno}a da }e biti pogre{na ona hipoteza iz koje se mogu izvesti razli~ite vrste efekata (na primer, hipoteza koja obja{wava pojave istovremeno u mehanici i u optici). Dakle, moè se re}i da se Dekartova fizika sastojala iz jednoga malog, vrlo ograni~enog broja apsolutno izvesnih stavova (kao {to su bili zakoni kretawa i sudara, izjedna~avawe materije sa protezawem, a kretawa sa pomerawem...) Sve ostalo je bilo verovatnog karaktera, mada je francuski filozof bio sasvim uveren da su te verovatno}e vrlo visoke. Pa ipak, ma koliko aposteriorni dokazi posedovali visoku verovatno}u, oni nam ipak, kako on kaè, daju samo "moralnu izvesnost" da su sve stvari ovoga sveta onakve kakve su u wegovoj teoriji prikazane da jesu. Ina~e, Dekart je razlikovao dve vrste hipoteza: (a) hipoteze koje su nesumwivo pogre{ne, koje predstavqaju ~isto konvencionalne fikcije (obi~ne radne hipoteze), apsolutno li{ene realnosti, i (b) hipoteze koje su neizvesne, boqe re}i, koje su pretpostavke [conjectures] za koje se ne moè unapred re}i da li su istinite ili pogre{ne, s obzirom da se ti~u same prirode stvari i wihovih fizi~kih uzroka, pa se, prema tome, odnose na realnost i prestaju da budu sumwive kada se prona|e razlog za procenu da stvarno jesu, ili nisu, adekvatne. Obe ove vrste hipoteza imaju istu metodolo{ku funkciju: to su tvr|ewa koja se predlaù za priznavawe, ne zato {to su istinita, ve} stoga {to su u stawu da objasne sve pojave.21 21

v. Descartes, R., Principi filozofije.

139

Tako ona hipoteti~ko-deduktivna procedura koju Dekart koristi u svojim Esejima i prvome odeqku tre}ega dela Principa, dopu{ta jednu vrstu uzajamnog odnosa izme|u iskustva i hipoteze; jer, iskustvo je to koje inicijalno sugeri{e premise dedukcije i jam~i za istinolikost hipoteza, ali se opet na kraju vra}amo ba{ na iskustvo da kontroli{emo vaèwe posledica pa, prema tome, potvr|ujemo [corroborer ‡ fr. inf.] posledice hipoteza. Interesantno je zapaziti da je Dekart ‡ u doba kada su se prirodne nauke izdvajale i konstituisale kao posebne i samostalne discipline ‡ isticao da se nikako ne bi smelo zanemariti wihovo jedinstvo i wihova me|usobna povezanost. On pi{e: "Sve su nauke povezane, sli~no kakvom lancu, i ne moè se uzeti jedna u celosti a da joj ne slede same po sebi druge, i da se ne obuhvati istovremeno ~itava enciklopedija.22 Dekart je tu, kao {to prime}uje Radmila [ajkovi}, imao na umu jedinstvo celokupne qudske mudrosti, koja "ostaje uvek jedna ista, ma koliko bili razli~iti predmeti na koje se ona primewuje"23 Posebne nauke su ne samo me|usobno povezane i uzajamno zavisne, nego istovremeno i neodvojive od filozofije, u ~iji sklop ulaze i ~ije bi ime, uzete sve zajedno, trebalo da nose. Istovremeno, francuski racionalist je nastojao da oslobodi nauke svakog teolo{kog i religioznog uticaja. Qudska mudrost ili filozofija prikazane su kao drvo: koren mu je metafizika, stablo fizika, a grane medicina, mehanika i moral. Glavni zadatak ove qudske mudrosti, pa zna~i i nauke, jeste u tome da doprinese dobru svih qudi, da se moè primeniti u prakti~nom delovawu. U pogledu mogu}nosti napretka nauka i ve{tina koje }e sluìti dobrobiti, blagostawu i sre}i qudskoga roda, Dekart je bio krajwi optimista, potpuno prihvataju}i ({to se ~esto ispu{ta iz vida) Bekonovu zamisao o ~ovekovoj vladavini nad prirodom putem znawa. Ovakva gledi{ta su formulisana jedanaest godina posle Bekonove smrti u Dekartovoj Raspravi o metodi. Da ovde nije re~ o nekim samo uzgrednim napomenama, svedo~i i to {to Dekart ne bi bio sklon da obznawuje javno svoje ideje o metodi da nije, kako sâm kaè, zapazio da se one ne ti~u samo "spekulativnih nauka", ve} da mogu da revolucioni{u, recimo, i fiziku (pa tako onda i tehnologiju) i na taj na~in doprinesu pove}awu op{teg blagostawa. Na kraju, nekoliko re~i o Dekartovom odnosu prema induktivnom zakqu~ivawu uop{te. Francuski filozof uvi|a neizbe`nost, ali i opasnost induktivnog "skoka" i rizika pogre{ke "svaki put kada smatramo da se iz posebne ili slu~ajne stvari moè (izvesti) ne{to 22

Celokupna dela, X, p. 255.

23

Pravila, str. 89.

140

op{te ili nu`no".24 Pa ipak, Dekart smatra da je na{ duh tako konstituisan da mi prirodno neke op{te stavove formiramo iz znawa o posebnostima. On pri tom veruje, sli~no Aristotelu, da qudski duh poseduje izvesnu neobja{wivu snagu da putem racionalne intuicije, unutar slu~ajne zamr{enosti pojava kakva nam se javqa u iskustvu, razlikuje one veze koje su istinski op{te i nu`ne, samim tim {to vaè me|u krajwim i jednostavnim prirodama na koje se analiti~ki mogu ra{~laniti te zamr{ene posebnosti. Osim intelektualne intuicije, koja se ne mora interpretirati kao indukcija (ve}ina autora tako i ne ~ini), u Pravilima Dekart govori o indukciji kao o "zakqu~ivawu koje se vr{i na osnovu velikog broja razdvojenih stvari".25 U wegovoj metodi se javqa i nabrajawe, ali ono vi{e sluì za proveravawe (rekapitulaciju) i dokazivawe. U svakom slu~aju, ~ini se da je za Dekarta indukcija bila zapravo pomo}no sredstvo intuicije i dedukcije, ali takvo sredstvo koje se prilikom istraìvawa istine ~esto mora primewivati. No, sa druge strane, on ~esto izjedna~ava indukciju i nabrajawe, i onda upozorava da indukcija mora biti potpuna, izvedena do kraja i po utvr|enom redu, pa stoga tvrdi da takvim postupkom "zakqu~ak donosimo sa potpunom izvesno{}u i o~igledno{}u".26 Stoga je razumqivo Dekartovo gledi{te da se pomo}u indukcije ili nabrajawa "istina zakqu~uje izvesnije nego na ma koji drugi na~in dokazivawa, osim putem neposrednog intuitivnog sagledavawa". [tavi{e, ako se dogodi da i posle wene upotrebe neka stvar ostane ipak nepoznata, onda treba biti siguran da je saznawe o woj van doma{aja qudskog razuma i wegovih saznajnih mogu}nosti.27 Iz ~itavog ovog izlagawa, kada se pogledaju u celini stanovi{ta Bekona i Dekarta, onda se moè re}i da je za obojicu mislilaca osobeno insistirawe na nepogre{ivosti nau~nih stavova, na tome da ono {to je saznato treba da bude sasvim pouzdano. To nije nimalo u skladu sa skepti~kim i instrumentalisti~kim tendencijama XVI veka, ali je sasvim u skladu sa ogromnim poverewem koje su ova dvojica filozofa imala ‡ mo`da je boqe re}i: èlela da imaju ‡ u stvarnost svoje "nove nauke". Naime, oni su, kao pravi predstavnici te "nove nauke" i filozofije u nastajawu, bili u izvesnom smislu o~ajni zbog one situacije koja je ostajala iza sholasti~kih umovawa i debata {to su se zavr{avali 24

v. Pravila, str. 135.

25

Pravila, str. 123.

26

Pravila, str. 109.

27

Ibidem

141

krajwom neodlu~no{}u, koja se onda prenela i na tada{wu, wima prethode}u nauku u kojoj je do{lo do stvarawa velikog broja razli~itih teorija s tim {to nisu predlagani nikakvi kriterijumi za eliminisawe bilo koje od wih kao pogre{ne. To je verovatno pravi i osnovni izvor ispoqavawa tako jake te`we za utemeqivawem nepogre{ivosti u nauci i filozofiji nauke koja se pojavila sa Bekonom i Dekartom. Pri tom vaqa ista}i i to da ‡ za razliku od Bekona ‡ Dekart ipak uvi|a da ne samo sa prakti~nog, nego i sa teorijskog, striktno metodolo{kog gledi{ta, mora da se dopusti i mogu}nost pogre{ivosti i verovatno}e kada su u pitawu neki nau~ni stavovi, tako da je kod wega ponekad dolazilo do jake tenzije izme|u priznavawa pogre{ivosti i te`we ka nepogre{ivosti. Karakteristi~no je isto tako da su sve do pre petnaest-dvadeset godina komentatori uglavnom ignorisali priznavawe pogre{ivosti i jasne hipoteti~ko-deduktivisti~ke tendencije kod Dekarta, koje su, po svemu sude}i, bile znatno uo~qivije Dekartovim savremenicima i neposrednim sledbenicima (dobro su ih videli, na primer, Robert Bojl, ili neki kartezijanci). No, krivicu za zanemarivawe tih tendencija snose i brojni istori~ari filozofije koji su, kada je u pitawu istorija nau~ne metode, predstavqali metodolo{ke ideje tako kao da se ~itav XVII vek moè okarakterisati prosto kao komentarisawe Bekonovog Novog organona, ne uspevaju}i ili ne poku{avaju}i da pruè zadovoqavaju}i odgovor na pitawe o tome kakav je bio uticaj Dekarta na metodolo{ku misao toga doba. Najnovija istraìvawa su, me|utim, ve} pokazala da mnogi od onih koji su engleskog metodologa smatrali svojim idolom, da su ti isti nau~nici ili filozofi istovremeno vrlo visoko cenili i francuskog mislioca, tako da je sasvim neopravdano smatrati da je Dekartova metodolo{ka misao ‡ ako se izuzme wegov uticaj na filozofe u svojoj zemqi ‡ bila sasvim izgubqena u senci Bekonove nau~ne metodologije.

142

SLEDBENICI BEKONA I DEKARTA (HOBS, GASENDI, BOJL I HUK)

Hobs, Gasendi i Bojl su bliski jedan drugome u slede}a dva smisla: (1) zastupaju korpuskularni pogled na svet, i (2) u pogledu nauke i metodologije podràvaju gledi{ta koja nisu zna~ajnije bliska Bekonovim, ve} su vi{e sli~na Dekartovim shvatawima ‡ sva trojica prihvataju hipoteti~ko-deduktivnu metodu. Sâm Tomas Hobs (1588-1679) nije bio izrazito metodolo{ki orijentisan, a mnogo toga {to je u raznim svojim delima napisao o nauci i metodama nauke ~esto je te{ko dovesti u me|usobni sklad. Do svojih osnovnih gledi{ta Hobs je do{ao na skoro isti na~in kao i Dekart, kroz geometriju, koja je predstavqala model ne samo za wegovu nau~nu teoriju, ve} isto tako za wegovu nau~nu metodu. Geometrijska metoda dokazivawa strogom dedukcijom iz premisa koje se pouzdano znaju, smatra autor Levijatana, jedina je metoda koja moè da vodi sasvim sigurnim rezultatima, zakqu~cima koji se s pravom mogu uvrstiti u nauku ili filozofiju. Kako Hobs dolazi do svojih najop{tijih prvih principa, ostaje dosta nejasno, a i on li~no vrlo malo kaè o tome. Izgleda da on u stvari nije mogao da se oslobodi jedne u osnovi aristotelovske sheme. Naime, Hobs je smatrao da se mi od posmatranih ~iwenica, nekom vrstom analize, uzdièmo do shvatawa izvesnih univerzalija za koje se onda, neposrednom racionalnom intuicijom, uvi|a da ~ine istinsko uzro~no obja{wewe pojava. Pri tome je britanski filozof nominalisti~ki nagla{avao da nedokazivi prvi principi nauke zapravo predstavqaju definicije. Poku{avaju}i, kao i Dekart, da iz svojih prvih principa izvede odre|ene teorije o pojavama u fizici, psihologiji ili politici, Hobs se tako|e na{ao u te{ko}ama, s obzirom da nije mogao ~isto deduktivno da ih izvede iz geometrije i tako odrì sigurnost znawa. U ovoj situaciji on je bio spreman da prihvati poziciju verovatno}e i da se zadovoqi time da operi{e hipotezama. Na taj na~in engleski mislilac prihvata ideju da ipak moè biti i takve nauke koja svoje zakqu~ke ne moè da dokaè sa potpunom sigurno{}u. Prema tome, Hobs geometriju i mehaniku smatra ~isto apriornim naukama, dok u drugim granama nauke u osnovi zastupa hipoteti~ko-deduktivisti~ko stanovi{te. 143

Hipoteze u tim drugim naukama treba da ispuwavaju dva uslova: (a) shvatqivost ‡ u smisplu koji je sli~an Dekartovoj jasnosti i razgovetnosti, i (b) adekvatnost da spasu pojave, ali ne u ~isto instrumentalisti~kom smislu da }e ‡ mada se za wih same ne moè tvrditi da su istinite ‡ povla~iti za sobom pojave za koje se moè re}i da su istinite. Tako Hobs kaè: "... Onaj koji izlaze}i sa jednim ili vi{e predloga, moè iz wih da izvede nu`nost onoga efekta ~iji se uzrok traì ‡ u~inio je sve {to se moè o~ekivati od prirodnog razuma. I mada nije dokazao da je do te stvari zaista tako do{lo, on je dokazao da se do we moè na taj na~in do}i ... {to je isto toliko korisno kao da se poznaju sami uzroci kao takvi."1 *

* *

Sa gledi{ta razvoja metodolo{ke misli poseban zna~aj ima delo Roberta Bojla (1627-1691), koji je na jedan vispren i za ono doba veoma prefiwen na~in uspeo da poveè najboqe strane bekonijanske i kartezijanske tradicije. On je spojio Bekonov eksperimentalizam sa Dekartovim hipoteti~kim korpuskularizmom, potpuno ignori{u}i ‡ sa gledi{ta razvoja nau~nog saznawa ‡ zna~aj i induktivizma i apriorizma. Bojlova privrènost korpuskularnoj teoriji materije sigurno je presudno uticala na to da se opredeli za modifikovanu Dekartovu hipoteti~ku metodu. Ali, Bojl je istovremeno postavio sebi kao ciq da korpuskularnu teoriju, koja je bila najop{tijeg filozofskog, tj. metafizi~kog karaktera, u~ini pravom nau~nom teorijom koja }e poku{ati da objasni, pa onda i da predvidi, odre|ene pojedina~ne pojave. Da bi to u~inio, morao je da spusti tu teoriju na niì nivo op{tosti. Ali, kako do}i do posebnih fizi~kih (nau~nih) principa korpuskularne teorije? Bojl je smatrao da se do tih principa ne moè do}i ni apriorno, niti pak dedukovawem iz filozofske teorije atomizma. Tu je on video mogu}nost ukqu~ivawa Bekonovog eksperimentalizma. Britanski nau~nik je, naime, isticao zna~ajnu ulogu Bekonovih eksperimentalnih istorija, ali ne za induktivni hod od pojedina~nih ~iwenica, preko posebnih teorija, do najop{tijih principa; ve} wihovu ulogu kao neophodnog polaznog materijala koji }e teoreti~aru omogu}iti da iza|e sa odgovaraju}om probnom hipotezom za obja{wewe tih prikupqenih podataka ‡ prema tome, nasuprot Bekonu, koji je savetovao izbegavawe stvarawa hipoteza dokle god je to mogu}no, Bojl je smatrao da treba smi{qati hipoteze; {tavi{e, ovaj potowi je ukazivao na to da je prihvatqivija ona hipoteza koja je sposobnija da nam u~ini razumqivim uzroke onih efekata ili pojava koje su pred nama, odnosno 1

Hobbes, Th., English Works, ed. by W. Molesworth, London, 1845, vol. VII, pp. 3-4.

144

da objasni {to ve}i broj pojava. Tako on kao zna~ajno preimu}stvo "korpuskularnih principa" isti~e wihovu veliku sveobuhvatnost.2 Razumqivo, teorije se ne razvijaju iz samih eksperimentalnih istorija, ve} predstavqaju konstrukcije na{ega razuma, na osnovu datih podataka. Prema tome, Bojl je, kada je re~ o hipoteti~nom karakteru nau~nih teorija, po{ao za Dekartom ‡ i sâm je koristio analogiju sa ~asovnikom na isti na~in kao i ovaj ‡ ali je bio dosledniji od wega, ne odstupaju}i nijednog trenutka od shvatawa da nauka moè da postigne samo verovatno, a nikada sigurno i nepogre{ivo znawe. Pri tom je britanski nau~nik upozoravao da nikako ne bi trebalo me{ati potvr|ivawe neke hipoteze (koje moè biti i posredno) sa wenim dokazivawem (ako nau~nik nije u stawu "a priori da dokaè istinitost svoje hipoteze", onda bi trebalo da moè da "demonstrira da druge predloène hipoteze o istom predmetu moraju biti pogre{ne").3 Ukoliko sve nama poznate pojave potvr|uju neku hipotezu, ona je tada pokazala svoju korisnost, ali ne i svoju istinitost, koja ostaje otvoreno pitawe. Mi moèmo slu~ajno nai}i na istinitu hipotezu, ali nikada ne moèmo dokazati da se to dogodilo. To je sasvim prirodno, s obzirom da mi uvek moèmo tvrditi da smo pruìli mogu}no obja{wewe, ali ne i da su stvari zaista takve (jer sat moè da se pokre}e i pomo}u opruga i pomo}u tegova, a metak iz pu{ke moè biti izba~en ne samo pomo}u baruta, ve} isto tako pomo}u opruga ili komprimovanog vazduha). Drugim re~ima, razli~iti uzroci mogu proizvesti iste posledice, a na{em slabom razumu ~esto }e biti te{ko, ako ne i nemogu}no, da utvrdi na koji je na~in od nekoliko mogu}nih priroda prouzrokovala neku pojavu. Sem toga, Bojl upozorava da obja{wewa koja su se pokazala kao dobra za jedan broj pojava ne bi trebalo po analogiji prenositi na druge pojave; naime, to bi bilo isto tako neopravdano kao kada bi neko ko je u dobroj ~asovni~arskoj radwi posmatrao popravku mehanizma ru~nih ~asovnika zakqu~io da i sve druge vrste ~asovnika imaju isti mehanizam.4 Uz insistirawe na ve}oj va`nosti pobijawa negoli potvr|ivawa hipoteza i nagla{avawe zna~aja u~ewa na sopstvenim gre{kama, savetuju}i da, kada se sudare hipoteza i ~iwenica, treba napustiti hipotezu, engleski fizi~ar i hemi~ar je nagovestio neke osnovne elemente Poperovih gledi{ta i pokazao za svoje vreme izuzetno veliku metodolo{ku zrelost i prefiwenost. U svakom slu~aju, Bojl razvija svoj poku{aj da se ‡ u jednom okviru koji je u osnovi kartezijanski (s obzirom da osnovna karakteristika 2 3 4

v. Selected Philosophical Papers of Robert Boyle, p. 141. v. Ibid., p. 152. v. Ibid., p. 169.

145

svake hipoteze treba da bude wena jasno}a)5 ‡ do|e do logike hipoteza. On navodi nekoliko osobina dobre hipoteze: (1) shvatqivost (u smislu mogu}nosti redukcije na razmatrawe materije i wenog kretawa); (2) da ne sadrì ni{ta {to je nemogu}no ili o~igledno pogre{no; (3) zamislivost, u smislu da ne predstavqa ne{to {to bi bilo neshvatqivo, nemogu}no ili apsurdno; (4) samodoslednost (koherentnost, autokonzistentnost); (5) pogodnost i dovoqnost da (deduktivno) objasni pojave, posebno najzna~ajnije (relevantne) pojave, i (6) da je bar saglasna (konzistentna) sa ostalim pojavama s kojima je u vezi i da ne protivre~i bilo kojoj drugoj poznatoj prirodnoj pojavi ili o~iglednoj fizi~koj istini. Ovde treba zapaziti da (5) i (6) prave razliku izme|u dva smisla "spasavawa pojava", razliku koja se opet za duè vreme izgubila kod docnijih filozofa koji su raspravqali o nau~nom saznawu. Bojl, zna~i, u stvari razlikuje tri vrste pojava: (a) pojave po sebi, (b) relevantne pojave, i (v) va`ne relevantne pojave. Koautor zakona o gasovima nastavqa sa postavqawem "osobina i uslova" koje bi trebalo da ispuni izvanredno uspela hipoteza: (7) da ne bude nepouzdana, tj. dovoqna zasnovanost na prirodi stvari; (8) jednostavnost u pore|ewu sa drugim alternativnim dobrim hipotezama; (9) jedinstvenost obja{wavawa pojava u smislu jedine hipoteze koja obja{wava odre|ene pojave, odnosno, obja{wava ih tako dobro i (10) sposobnost predvi|awa budu}ih pojava.6 (Ovde treba dodati kako Bojl ne zahteva da hipoteze treba da zadovoqavaju odjednom sve ove uslove: ukoliko zadovoqavaju bar neke od tih uslova, mogu}no im je pripisati "moralnu izvesnost". Sem toga, on je verovatno prvi koji je sposobnost predvi|awa eksplicitno i jasno naveo kao zna~ajan zahtev koji vaqana hipoteza treba da ispuwava; taj zahtev je, naravno, postao izuzetno vaàn u savremenoj metodologiji.) Zanimqiva su tako|e neka Bojlova uvi|awa do kojih dolazi u vezi sa razmatrawem verovatno}e nau~nih hipoteza. On smatra da s obzirom na svedo~anstva postoje dva kriterijuma za pove}avawe verovatno}e hipoteza: (1) broj slu~ajeva i (2) raznovrsnost tih slu~ajeva. Pri tom, kada je re~ o "slu~ajevima" treba se podsetiti na wegovo razlikovawe triju vrsta pojava, kao i na wegovo razlikovawe izme|u obja{wavawa (i/ili predvi|awa) pojave i obi~ne uskla|enosti sa pojavama. Karakteristi~no je da neki savremeni induktivni logi~ari uporno zanemaruju kako ~iwenicu da je kriterijum raznovrsnosti evidencije poznat ve} vi{e od 300 godina, tako ponekad ~ak i sámo postojawe toga kriterijuma. 5

v. Ibid., p. 120.

6

Stewart, M. A. (Ed.), Selected Philosophical Papers of Robert Boyle, New York, Manchester University Press, 1979, p. 119.

146

U zakqu~ku o ovome metodolo{ki veoma zna~ajnom misliocu (mada nije mnogo napisao) vaqa naglasiti da se on ~esto nije slagao sa nekim specifi~nim Dekartovim hipotezama, ali nikad nije ni pomislio da zbog toga napravi onu gre{ku {to ju je u~inio Wutn, koji je smatrao da sa odbacivawem odre|enih Dekartovih nau~nih hipoteza treba automatski odbaciti i onaj aspekt hipotetizma koji postoji u kartezijanstvu. Na àlost, ovi zna~ajni prodori metodolo{ke misli nisu ostavili traga u slede}oj fazi wenoga razvoja, u kojoj je dominirao Wutn, koga su ina~e, u su{tini bez dovoqno pravih razloga, mnogi smatrali zna~ajnijim metodologom od ve}ine drugih wemu savremenih nau~nika. *

* *

U onoj tradiciji koja se oslawa na Bekona, na Dekarta ili na obojicu istovremeno, istaknuto mesto pripada Bekonovom u~eniku Robertu Huku (1635-1703), koji se u Kraqevskom dru{tvu suprotstavqao nekim gledi{tima {to ih je iznosio mladi Wutn, a u jedan mah se àlio da je Wutn preuzeo i daqe razvio neke wegove ideje u vezi sa obja{wewem elipti~nih putawa planeta. Huk je bio ne samo najboqi Bekonov u~enik, ve} je posedovao zna~ajne nau~ni~ke sposobnosti koje su u~itequ nedostajale. Engleski nau~nik je èleo da usavr{i Bekonovu metodu, pa je planirao da napi{e i kompletnu raspravu o metodi, ali to nije uspeo da u~ini. U svojoj kwizi Mikrografija, koja predstavqa neku vrstu bekonovskog manifesta, Huk kaè da je nauka vi{e stvar strpqivoga rada negoli stvarala~kog impulsa genija. Stoga je znameniti prirodwak posebno insistirao na osloba|awu duha od razli~itih idola, naro~ito onih koji poti~u od razuma i protiv kojih se treba boriti {to ve}im kori{}ewem eksperimenata, upotrebom instrumenata i stalnom budno{}u i oprezno{}u. Pa ipak, u ovome delu usavr{ilac mikroskopa je upozoravao da nau~ne teorije ne bi trebalo uzimati kao nepogre{ive, pa kaè: "Ako ~italac o~ekuje od mene bilo kakve nepogre{ive dedukcije, ili izvesnost aksioma, moram re}i za sebe da su takva ja~a dela duha i ma{te bila izvan mojih slabih mogu}nosti... Gde god nai|e da sam se usudio da izi|em s nekim malim pretpostavkama u pogledu uzroka onih stvari koje sam posmatrao, molio bih da na wih gleda kao na sumwive probleme i neizvesna naga|awa, a ne kao na nesumwive zakqu~ke ili stvar neoborive nauke..."7 Do Hukovih usavr{avawa Bekonove metodologije do{lo je uglavnom stoga {to je ovaj prvi zastupao atomisti~ku mehani~ku filozofiju. 7

Hooke, R., Micrographia, London, 1667, Preface

147

Korpuskularna teorija morala je da bude dovedena u sklad sa bekonijanstvom, i to na taj na~in {to je britanski fizi~ar izneo gledi{te da se najmawe ~estice samo privremeno ne mogu posmatrati zato {to na{i instrumenti nisu dovoqno usavr{eni; prema tome, jednoga dana indukcija }e i to dosti}i, bi}e primewena i na ove najmawe ~estice. ‡ Ali, dok to ne bude mogu}no, treba se posluìti ne~im drugim, {to }e privremeno zameniti indukciju. Tako je engleski nau~nik do{ao do svoje tzv. "filozofske algebre", u kojoj je dozvoqena upotreba hipoteze i analogije. Metafizi~ar i matemati~ar moraju pomo}i empirijskom nau~niku. U poznijim godinama, me|utim, Huk je bio sve mawe uveren da je mogu}no sprovesti Bekonov program indukcije, pribliìo se gledi{tima Bojla i priznao da izvesne hipoteze moraju zauvek da ostanu neizvesne. Vaqa ista}i i to da je autor Hukovog zakona o elasti~nosti po svoj prilici prvi koji je razvio filozofiju modela i analogije. On kaè da analogije mogu sugerisati hipotezu, ali je wihova uloga ~isto heuristi~ka. Same hipoteze su prikazane kao u su{tini nedokazive. Docnije generacije bekonijanaca bile su mnogo mawe rafinovane u ovome insistirawu na bekonovskom prikupqawu ~iwenica, pa su sa gledi{ta razvoja metodologije predstavqale zapravo korak nazad. Ovo tvr|ewe, razume se, ne vaì za nau~nike-stvaraoce toga doba, U stvari, bekonijanstvo je evoluiralo, uop{teno re~eno, u jedan takav empiristi~ki pokret koji je sve vi{e gubio sli~nost sa filozofijom svoga nominalnog stvaraoca. Neuspeh Bekona i Loka da pruè nauci svoga doba odgovaraju}e teorijskosaznajne i metodolo{ke okvire doveo je me|u nau~nicima do tendencija koje filozofiju nisu uzimale ozbiqno. Sa druge strane, naivni empirizam i antihipotetizam doprineli su na svoj na~in tokovima relativnog stagnirawa nauke u Engleskoj u XVIII veku.

148

ENGLESKI EMPIRISTI (LOK I WUTN)

Xon Lok (1632-1704), za koga se smatra da je svojim delom Ogled o qudskom razumu postavio osnove savremene teorije saznawa, bio je tako|e pristalica teorije atomizma, pa samim tim ne treba o~ekivati da je antihipoteti~ki raspoloèn, kako su ga ina~e mnogi autori predstavqali. No, da bismo do{li do ispravnog tuma~ewa Lokovog metodolo{kog stanovi{ta, neophodno je u~initi nekoliko terminolo{kih napomena koje mogu da razjasne neke kqu~ne momente wegovog u~ewa. Pre svega, treba imati u vidu da je on smatrao kako bi termin "nauka" trebalo primewivati na one discipline ~iji su "principi" analiti~ki istiniti. To, me|utim, nikako ne zna~i da bi kod "teorija" prirodne filozofije, tj. onoga {to mi danas nazivamo empirijskom naukom, trebalo pretendovati na ne{to vi{e od provizornog karaktera. Britanski filozof u stvari nagla{ava da hipoteze nikako ne bi trebalo nazivati "principima", po{to bi takva jezi~ka upotreba mogla da nas navede da "prihvatimo kao neoborivu istinu ono {to je, u najboqem slu~aju, samo veoma sumwiva pretpostavka".1 Zastupao je, zna~i, jedno uè shvatawe nauke. Drugi vaàn momenat jeste da Lok pravi razliku izme|u "znawa" [knowledge] i "prosu|ivawa" [judgement]. Re~ "znawe" kod osniva~a moderne epistemologije ima ta~no odre|eno tehni~ko zna~ewe koje odgovara wegovoj zamisli nauke: na{e znawe se ti~e samo onoga {to nam je dato kroz istinitu i nepogre{ivu intuiciju odnosa me|u idejama; u tom smislu, mi moèmo da znamo jedino matemati~ke istine, ali ni{ta o fizi~kom svetu, s obzirom na to da iskazi o fizi~kom svetu ne mogu biti nesumwivo istiniti, ve} u najboqem slu~aju samo visoko verovatni. Takva vrsta iskaza, po Loku, jednostavno ne pripada znawu, zbog ~ega on i jeste u stawu slobodno da kaè da mi ne moèmo ni{ta "znati" o onim "najsitnijim delovima tela". A kako prirodna filozofija ne raspolaè "znawem", ona ne pripada "nauci". Naravno, engleski empirist nije bio tako nesmotren da ~itavo na{e racionalno mi{qewe sve1

Locke, J., Essay on Human Understanding, IV, 12, § 13 〈Prevedeno na srpski pod naslovom

Ogled o qudskom razumu, Beograd, "Kultura", 1962.〉

149

de iskqu~ivo na "nau~ne" iskaze. Tako on kaè: "Stoga sam sklon da posumwam u to da ma koliko qudska marqivost mogla da unapredi korisnu i eksperimentalnu filozofiju u fizi~kim stvarima, nau~no (znawe) }e ostati van na{eg doma{aja..."2 I daqe: "Kako je uzaludno, kaèm, o~ekivati dokaz i izvesnost u stvarima koje za to nisu sposobne, i odbijati kao nedopustive veoma racionalne stavove... zbog toga {to se ne mogu ~initi tako o~iglednim da bi uklonili i najmawi ... povod za sumwu."3 Informativni, i visoko verovatni iskazi o fizi~kome svetu pripadaju jednostavno onome {to Lok naziva "prosu|ivawe" [judgement]: "Sposobnost koju je Bog podario ~oveku da bi nadoknadio nedostatak jasnog i izvesnog znawa u slu~ajevima gde se ono ne moè imati, jeste prosu|ivawe: na taj na~in duh moè dràti ... za bilo koji stav da je istinit ili laàn i onda kada nema odlu~uju}e evidencije u dokazima."4 Ovde je va`no isto tako napomenuti da se "prosu|ivawe" koje operi{e verovatnim iskazima, ne ograni~ava na spekulacije {to se ti~u onih pojava koje nismo u stawu da posmatramo (atomi), ve} se isto tako bavi i pojavama koje se u svako doba mogu opaziti kao ~iwenice o fizi~koj stvarnosti koja nas okruùje. Kao zastupnika atomske teorije, Loka posebno interesuje prva vrsta iskaza, pa u tim slu~ajevima, gde nam ~ula ne mogu pruìti pomo}, preporu~uje upotrebu analogije "kao velikog pravila verovatno}e".5 Prema tome, gde nema mogu}nosti neposrednog proveravawa, jedini razlog zbog kojeg }emo s pravom mo}i da govorimo o verovatno}i na{ih pretpostavki jeste to "{to se mawe-vi{e slaù sa istinama koje su ve} ustanovqene u na{im duhovima", kao i zbog toga {to su u skladu sa "drugim delovima na{eg znawa i posmatrawa". Tu je, dakle, kako prime}uje Lok, analogija jedina pomo} koju imamo i samo na tome mi zasnivamo verovatno}u.6 Karakteristi~no je da i on koristi upore|ewe sa mehanizmom ~asovnika, pa za koncepciju prirode prirodnog filozofa kaè da je udaqenija od istinske unutra{we konstitucije fizi~kog sveta nego {to je "ideja jednog seqaka udaqena od unutra{weg plana ~uvenoga sata u Strazburu, na kojem on vidi samo spoqa{we kazaqke i wihovo kretawe".7 Kada bismo znali "mehani~ka privla~ewa ~estica" tela "kao {to ~asovni~ar poznaje mehanizam sata",8 ne bi nam bilo neophodno da pravimo hipoteze. Imali bismo neposredno i nepogre{ivo znawe o prirodnim mehanizmima. Me|utim, s obzirom da je to nemogu}no, jedino {to nam preostaje jeste stvarawe hipoteti~kog saznawa. 2

Isto, IV, 3, § 26

6

Na istom mestu

3

Isto, IV, 11, § 10

7

Isto, III, 6, §§ 9 and 39

4

Isto, IV, 14, § 3

8

Isto, IV, 3, § 25

5

Isto, IV, 16, § 12

150

Lok istovremeno upozorava na to da bi prirodni filozofi morali da budu veoma obazrivi pri upotrebi hipoteza, posebno da ih nikada ne nazovu "principima", po{to bi to moglo da ih zavede i u~ini da prema wima pokaù vi{e poverewa nego {to bi smeli, da "prihvate kao nesumwivu istinu ono {to je zapravo u najboqem slu~aju samo sumwivo naga|awe; kakva je ve}ina (skoro da rekoh sve) hipoteza u prirodnoj filozofiji".9 Engleski empirist je, zna~i, vrlo osetqiv na opasnost neobuzdane upotrebe hipoteti~ke metode i wena mogu}na precewivawa. Stoga je jedan od osnovnih izvora gre{ke koju on navodi uporno dràwe unapred stvorenih hipoteza i prejudicirawe ~iwenica na osnovu tih hipoteza.10 Ovakvu predostro`nost i upozoravawe na mogu}ne gre{ke prilikom upotrebe hipoteti~ke metode ne bi trebalo shvatiti kao Lokovu odbojnost prema svim vidovima ove metode. On sâm upozorava da wegovo uo~avawe razli~itih slabosti ove metode ne treba da odvrati prirodnog filozofa od smi{qawa hipoteza, ve} jedino da ga u~ini opreznijim: "@elim da kaèm upravo to da nijednu hipotezu ne bi trebalo da uzimamo brzo i olako ({to je na{ duh sklon da u~ini, s obzirom da uvek teì da prodre u uzroke stvari i da ima na~ela na koja bi mogao da se osloni), dok nismo pa`qivo ispitali sve pojedinosti i napravili vi{e eksperimenata u onoj stvari koju bismo èleli da objasnimo svojom hipotezom, kako bismo videli ho}e li biti u skladu sa svima wima i da li }e nas na{a na~ela odvesti dovoqno daleko, ne dolaze}i u sukob sa jednom pojavom da bi objasnila drugu".11 Na osnovu svega izloènog, moèmo zakqu~iti bez dvoumqewa da, kada je u pitawu koncepcija ne onoga {to je on nazivao, ve} onoga {to mi danas nazivamo nau~nim znawem, Loka moèmo slobodno svrstati me|u veoma napredne mislioce. *

* *

Ako je Bekon bio zna~ajniji kao metodolog negoli kao nau~nik, a Dekart podjednako zna~ajan i kao nau~nik i kao metodolog, Isak Wutn (1642-1727) svakako je i znamenitiji i zanimqiviji kao nau~nik negoli kao metodolog. Naj~e{}e se isti~e da se jedinstvenost wegovog genija ogledala u spoju vrhunskog eksperimentalnog genija sa vrhunskim matemati~kim genijem, te da je karakteristi~na crta wutnovske nauke upravo u tome {to tesno povezuje matematiku i iskustvo, {to matemati~ki obra|uje pojave, odnosno podatke dobijene eksperimentom, tj. posmatrawem. Koare s pravom isti~e da bi ovaj opis Wutnovog genija trebalo 9

Isto, IV, 12, § 13

10

v. Isto, IV, 20, § 11.

11

Isto, IV, 12, § 13

151

dopuniti jo{ jednom karakteristikom, a to je wegova duboka intuicija granicâ ~isto mehani~kog tuma~ewa prirode, {to se nikako ne bi moglo re}i za wegove sledbenike. ‡ Na taj na~in je o{troumni nau~nik stvorio fiziku koja je tokom naredna dva veka doìvela tako veli~anstveni uspeh, pa je stoga bilo sasvim razumqivo {to su karakteristike wegove fizike mnogi teoreti~ari smatrali bitnima za izgradwu same nauke kao takve; posebno u XVIII veku, sve nauke koje su se pojavile ‡ pa i humanisti~ke i dru{tvene ‡ poku{ale su da se saobraze wutnovskom modelu empirijsko-deduktivnog saznawa. Naravno, to ne vaì za svu teorijsku misao o nauci. Ona se nije povela za idealom wutnovske fizike, a jo{ mawe za pravilima istraìvawa koja je wen tvorac formulisao. Kao i svaki veliki nau~nik, i Wutn je imao odre|ene stavove o tome kako bi trebalo da izgleda i da funkcioni{e prava metoda nau~nog istraìvawa, a takva gledawa velikih nau~nika nikada nisu za potcewivawe. I, mada su ta wegova metodolo{ka razmi{qawa rasuta po raznim wegovim spisima i pismima, mogu}no je poku{ati sistematsko izlagawe osnovnih metodolo{kih problema kojima je Wutn posvetio svoju pa`wu. Danas postoje dosta opre~na tuma~ewa Wutnovih metodolo{kih gledi{ta koja nalaze svoje korene u protivre~nostima samih wegovih stavova. Na{a pa`wa }e biti usmerena na poku{aj da {to korektnije izloìmo Wutnova stanovi{ta i ukaèmo na wihove mogu}ne korene. Moèmo po~eti ukazivawem na protivre~nu situaciju u kojoj se grandiozni fizi~ar kao nau~nik i teoreti~ar nauke nalazio. On se, naime, trudio, s jedne strane, da se suprotstavi kako sholasti~kom instrumentalizmu, tako i kartezijanskoj fizici i metafizici, a, sa druge strane, hteo je da zadovoqi sebi savremene kriti~are koji su mu prebacivali ili da u nau~no znawe unosi previ{e izvesnosti (Huk, Hajgens i drugi), ili da wegova teorija sila i gravitacije nije dovoqno empirijski zasnovana (Lajbnic, Barkli i ostali). To su, po svemu sude}i, neki od osnovnih razloga koji su doprineli da Wutnova stanovi{ta o metodolo{kim pitawima ostanu dosta neodre|ena, ponekad naizgled protivre~na, odslikavaju}i neku ~udnu "sredwu putawu". Ova karakteristika se odnosi posebno na poznata Wutnova ~etiri "pravila rasu|ivawa u filozofiji", koja bi, po autorovoj zamisli, trebalo da nas usmeravaju u na{em tragawu za plodnim obja{wewima; ali se dobrim delom odnosi i na wegova gledi{ta o hipotezama. Prva dva pravila pojavila su se u prvome izdawu wegovog ~uvenog dela Matemati~ki principi prirodne filozofije (1687), a druga dva tek dvadesetak godina docnije. Prvo pravilo glasi: "Ne smemo dopustiti ve}i broj uzroka prirodnih stvari nego {to je to istovremeno i istinito i dovoqno da objasni wihova javqawa". U onome delu Wutnove misli koji se odnosi na "dovoqne uzroke" lak{e je precizirati {ta je autor imao na umu, s obzirom da je on li~no pruìo daqa obja{wewa, pozivaju}i se na jednostavnost prirode, 152

koja "ne èli rasko{ suvi{nih uzroka". Daleko je teè pruìti ispravno tuma~ewe onoga {to je tvorac klasi~ne mehanike zapravo podrazumevao pod "istinskim uzrocima". Mo`da je ipak najsigurnije osloniti se na Wutnovog neposrednog sledbenika Roxera Koutsa [Roger Cotes], koji u predgovoru drugoga izdawa Wutnovih Principa kaè: "... slediti uzroke potvr|ene pojavama, pre nego uzroke koji su samo zami{qeni i jo{ nedokazani. Posao je prave filozofije da izvede prirodne stvari iz istinski postoje}ih uzroka". ‡ U tom smislu se moè re}i da zakon gravitacije predstavqa "istinski uzrok" [vera causa], ~ije postojawe in rerum natura biva potvr|eno time {to re{ava i pitawe kretawa nebeskih tela; ne bi se moglo re}i to isto i za "skrivene uzroke" [occult causes], kao {to su, recimo, Dekartovi vrtlozi. Skriveni uzroci ne mogu da pruè prava obja{wewa, a istinski uzroci mogu i ~ine to samim tim {to ih je mogu}no i nezavisno potkrepiti. I tuma~ewa prvoga pravila bila su veoma razli~ita i brojna, po~ev{i od Her{ela, Hjuela (koji je ponudio ~etiri interpretacije) ili Mila, pa do raznih savremenih autora, kao {to su Laudan, Blejk i drugi. Drugo pravilo glasi: "Prema tome, istim prirodnim posledicama moramo, koliko god je to mogu}no, pripisati iste uzroke". Ovo pravilo u stvari nije posebno zanimqivo. U osnovi, ono poku{ava da re{i problem koji je docnije induktiviste naveo da postuliraju "ograni~enu raznolikost". Te`wa ka jednostavnosti obja{wewa ve} je nazna~ena i u prvome pravilu. Tre}e pravilo glasi: "One kvalitete tela koji ne dopu{taju ni poja~avawe niti smawivawe stupweva, a za koje je na|eno da pripadaju svim telima u okviru na{ih eksperimenata, vaqa smatrati univerzalnim kvalitetima svih tela bez razlike". Ovo pravilo unekoliko predstavqa daqe razvijawe drugoga pravila. Ono daje jednu od mogu}nih formulacija principa uniformnosti prirode, odnosno poku{aj opravdavawa procesa uop{tavawa na nepoznate slu~ajeve. Treba podsetiti na to da je ovo pravilo formulisano dvadesetak godina posle drugoga pravila, tj. onda kada je Wutn smatrao za potrebno da se deklari{e kao induktivist (iako pre toga vi{e od ~etvrt veka ovaj termin nikada nije ni pomenuo). Stoga, ne bi trebalo misliti (kao {to to ~ine, recimo, Bert ili Kasirer) da tre}e pravilo samo precizira i podrobnije izlaè ono {to je dato u drugom pravilu. (U svakom slu~aju, o~igledno je kako se Wutn trudi da nam obezbedi kvaziempirijsku garanciju za izricawe takvih tvrdwi koje u principu nije mogu}no neposredno proveriti, o ~emu nema ni govora u drugom pravilu.) U ovome tre}em pravilu Wutn izlaè i svoju teoriju primarnih i sekundarnih kvaliteta. Suprotstavqaju}i se aprioristi~kom opravdawu ove razlike. Wutn se nada da moè pretendovati da ta razlika ima svoju kakvu-takvu empirijsku podlogu. U sopstvenom komentaru uz tre}e pravilo Wutn ukazuje da me|u kvalitete koji zadovoqavaju pravilo spadaju: prote`nost, tvrdo}a, neprobojnost, pokretqivost i, najzad, gravitacija. Ali, treba dodati da Wutn tu ne pravi razliku izme|u primarnih i univerzalnih kvaliteta. 153

êtvrto pravilo glasi: "U eksperimentalnoj filozofiji na stavove zakqu~ene pomo}u op{te indukcije vaqa gledati kao na ta~ne ili vrlo bliske istine, uprkos raznim suprotnim hipotezama koje se mogu zamisliti, sve dok ne do|e do drugih pojava koje ih mogu u~initi ili ta~nijim ili podlo`nim izuzecima." Ovde se o~igledno sugeri{e, pored tvrdwe da nam indukcija pruà stavove koji su ta~ni ili vrlo istinoliki ‡ istovremeno i odre|eni stepen revizibilnosti induktivnih zakqu~aka. U komentaru uz ovo pravilo Wutn dodaje da ga se moramo pridràvati zato da induktivni argument ne bi bio izbegnut pomo}u hipoteza. On, naravno, drì da taj argument, za razliku od onoga {to pruà hipoteza, poseduje visok stepen verovatno}e. No, kakvo je to tako sporno i zagonetno shvatawe pojma i uloge hipoteze u nau~nom saznawu na koje nailazimo kod Wutna i o kojem me|u komentatorima i interpretatorima postoje veoma razli~ita mi{qewa? Ovde bi trebalo u~initi nekoliko prethodnih napomena: (1) Za razliku od nekih istaknutih nau~nika, za koje se moè re}i da su bili istovremeno i istaknuti metodolozi svoga vremena (Galilej, Huk, Bojl), za Wutna bi bilo te{ko tvrditi tako ne{to. Wegova metodolo{ka misao ne poseduje niti potrebnu dubinu i doslednost, niti nagove{tava bilo kakva zna~ajna nama savremena metodolo{ka gledi{ta. (2) Wutnova upotreba termina "hipoteza" i "teorija" (kao, uostalom, i nekih drugih termina, kao {to su "indukcija", "dedukcija" i sl.) umnogome odudara od savremene upotrebe, na {ta se ~esto ne obra}a dovoqno pa`we i uop{te uzev, a i posebno prilikom raspravqawa o wegovom stanovi{tu u pogledu uloge hipoteza u nauci. (3) Wutn je ~esto bio dosta sumwi~av u odnosu na upotrebu termina "hipoteza", ali ga je u raznim periodima (u razli~itim svojim delima) upotrebqavao u nekoliko dosta razli~itih zna~ewa, o ~emu }emo jo{ govoriti kasnije. (4) Posebno je ostalo sporno {ta je Wutn zapravo hteo da kaè onom svojom ~uvenom izrekom koja se vrlo ~esto citira: "Hypotheses non fingo". Jedno od najverovatnijih tuma~ewa je svakako ono koje u tome nalazi jedan od izraza wegovog antiinstrumentalisti~kog usmerewa, wegovog realisti~kog shvatawa nauke, kao i wegovog sledbeni{tva Bekonovog induktivizma. îni se, me|utim, sasvim umesnom i napomena Aleksandra Koarea12 da ovu Wutnovu izreku zapravo ne bi trebalo prevoditi, kako se to ina~e naj~e{}e ~ini, kao da zna~i "Ne izmi{qam (ne stvaram) hipoteze", ve} doslovno "Ja ne fingiram hipoteze", tj. ne upotrebqavam fikcije i la`ne propozicije kao premise i obja{wewa, jer termin "fingirati" sadrì u sebi izvesnu la`nost koje nema u izrazima "smi{qati" ili "stvarati"! U tom smislu, moè se zaista s velikom sigurno{}u tvrditi da je genijalni fizi~ar odbacivao hipotezu u 12

v. Aleksandar Koare [Koyré], Nau~na revolucija, Beograd, Nolit, 1981, str. 159-194. 〈"Hipoteza i iskustvo kod Wutna"〉

154

smislu fikcije, i to fikcije proizvoqne i obavezno neta~ne. To je svakako ono negativno zna~ewe ovoga termina koje nesumwivo nalazimo kod Wutna, s tim {to vaqa odmah upozoriti da on ne koristi taj termin samo u ovome lo{em smislu, ve} na mnogim mestima i u sasvim pozitivnom, kao osnovnu, prvu propoziciju jedne teorije, kao plauzibilnu, iako ne uvek i dokazivu propoziciju! U prvome periodu svog nau~nog stvarawa Wutn je koristio termin "hipoteza" u wegovom danas uobi~ajenom pozitivnom smislu, ali je taj stav sasvim izmenio u zrelijem dobu, tj. od drugog izdawa svog kapitalnog dela Matemati~ki principi prirodne filozofije (1713); u to vreme o~igledno wegov stav prema ulozi hipoteza u naukama postaje, nasuprot prvom izdawu Principa (1686), mawe-vi{e negativan. Tvorac metoda fluksijâ se vre|ao kada bi wegove, kako je govorio, na eksperimentima zasnovane teorije bile nazivane "hipotezama". Svojim "teorijama" on je èleo da ustanovi postojawe izvesnih stalnih i nepromenqivih veza izme|u o~igledno datih kvaliteta. Govorio je da su te veze "dedukovane" iz pojava misle}i pri tom, po svemu sude}i, na jaku induktivnu evidenciju (koja obezbe|uje visoku verovatno}u) u prilog postojawa tih veza. Sa druge strane, sâm Wutn, kao {to je poznato, nikada nije priznao da je gravitacija "fizi~ka" sila. Ponavqao je mnogo puta da je to samo "matemati~ka sila", da je potpuno nemogu}no ‡ ne samo za materiju, nego i za Boga ‡ da deluje na daqinu, tj. da vr{i neku radwu tamo gde nema pokreta~ke sile. Prema tome, silu gravitacije ne treba smatrati kao jedno od su{tinskih i osnovnih svojstava tela (ili materije), kao {to su to rastezawe, pokretqivost, neprobojnost ili masa. Ponavqao je da je to svojstvo koje bi tek trebalo objasniti; po{to on to nije mogao da u~ini, a nije hteo da daje neko fantasti~no obja{wewe onda kada mu nedostaje vaqana teorija, i po{to nauka (matemati~ka filozofija prirode) sasvim lepo moè da napreduje i bez takve teorije, on je vi{e voleo da ne pruà nikakvo obja{wewe (i u tome je sigurno jedno od zna~ewa wegove ~uvene izreke Hypotheses non fingo), tj. da ostavi to pitawe otvoreno. Fizi~ke sile (ili ~ak i atome) Wutn je tako|e ubrajao u o~igledno date kvalitete. U svakom slu~aju, to su bili uzroci koji leè u osnovi odre|enih pojava, kao i matemati~kih zakonitosti koje je prou~avala Wutnova dinamika. Sámo postojawe atoma i sila mora biti prihva}eno "na veru", ali, kada se to jednom u~ini, onda je mogu}no razviti dovoqno empirijsku nauku o delovawu sila na atome i druga tela; tada je mogu}no prou~avati razlagawe i slagawe sila, onako kako je o~igledno dato u onim kretawima koja su uzrokovana tim silama. (Wutnova metodologija predstavqa zapravo pro{irewe, putem analogije, ovoga smisla razlagawa i slagawa na {iri metodolo{ki plan; to ujedno predstavqa obja{wewe pomalo neobi~ne ~iwenice da tvorac klasi~ne mehanike u ovome periodu uvek upotrebqava termin "dedukcija" i jednovremeno sa terminom "indukcija". U stvari, upotreba termina "dedukcija", koji se naj~e{}e odnosi jednostavno na svako zakqu~ivawe, mo`da jo{ vi{e zbuwuje od Wutnove upotrebe termina "hipoteza".) 155

U tome smislu, onda, hipoteze ne postoje u nauci! Ono u ~emu je ova Wutnova metoda razlagawa i slagawa nadma{ila wegove prethodnike jeste, s jedne strane, u tome {to on neprekidno podvla~i potrebu eksperimentalnog potvr|ivawa onih posledica do kojih se dolazi procesom slagawa ili sinteze, a sa druge strane, {to nagla{ava vrednost dedukovawa takvih posledica koje prevazilaze onu po~etnu evidenciju iz koje smo analizom ili razlagawem do{li do uzro~nih zakona. Sile

Razlagawe

Kretawa

Analiza

Slagawe Sinteza

Kretawa

(DINAMIKA) Ovo se pro{iruje na metodologiju: Kauzalni zakon

Razlagawe

Podaci

Analiza

Slagawe Sinteza

Podaci

(METODOLOGIJA) Ovde vredi navesti kako Wutn obja{wava ovu metodu, koja je zaslu`na za napredovawe u nauci: "Kao i u matematici, tako i u prirodnoj filozofiji, metoda analize u istraìvawu te{kih stvari treba uvek da prethodi metodi slagawa (kompozicije, tj. sinteze). Metoda analize se sastoji u vr{ewu eksperimenata i posmatrawa, kao i izvo|ewu zakqu~aka iz wih putem indukcije, te u dopu{tawu samo takvih primedbi na te zakqu~ke koje poti~u iz eksperimenata ili drugih izvesnih istina... Putem ovakve analize moèmo i}i od sloènog prema sastavnim delovima, i od kretawa prema silama koje ih uzrokuju; generalno uzev{i, od efekata prema wihovim uzrocima, i od posebnih uzroka prema op{tijim, dok ne dostignemo najop{tiji razlog. To je metoda analize; a sinteza se sastoji iz pretpostavqawa otkrivenih uzroka, uspostavqenih kao principa, pomo}u kojih se onda obja{wavaju odre|ene pojave koje iz wih nastaju i dokazuju to obja{wewe."13 Pored metode razlagawa i slagawa, odnosno analize i sinteze, Wutn je u svome sistemu mehanike koristio i aksiomatsku metodu, trude}i se da pa`qivo razlikuje apstraktivni karakter jednoga sistema aksioma od wegove primene u iskustvu. Aksiomatska metoda se razlikuje od metode analize i sinteze po tome {to, naravno, ne teì da do|e do generalizacija na osnovu rezultata posmatrawa i eksperimenta, ve} prevashodno koristi stvarala~ku imaginaciju. U tom smislu, prirodni filozof moè po~eti odakle èli, ali aksiomatski sistem koji stvori bi}e relevantan za nauku samo ako moè da se poveè sa svedo~anstvima. 13

Newton, I., Opticks, reprinted in Great Books of the Western World, vol. 34, ed. by R. M. Hutchins, Chicago, Encyclopedia Britannica, 1952, p. 543.

156

O~ekivalo bi se, bar kada je u pitawu upotreba ove druge, aksiomatske metode u nauci, da bi Wutnu trebalo da bude blisko uvi|awe zna~aja hipoteza u nauci. No, to nije slu~aj, bar ne u sredwem periodu wegovog stvarala{tva, i to pre svega stoga {to je on re~ "hipoteza" uzimao u uèm zna~ewu koje nije ukqu~ivalo bilo kakav stav zasnovan na eksperimentalnom iskustvu, odnosno stoga {to su hipoteze, kako ih je veliki fizi~ar tada shvatao, takvi iskazi u kojima se javqaju termini {to ozna~avaju "okultne (skrivene) kvalitete i uzroke", tj. kvalitete ~ija nam prava priroda nije poznata, pa onda nismo u stawu da odredimo odgovaraju}e procedure merewa, tj. wihovog iskustvenog proveravawa. Docnije, me|utim, a naro~ito u kasnijim izdawima svoje Optike (prvo izdawe 1704. godine), Wutn je ne{to izmenio svoj stav prema hipotezama. On je taj svoj stav ublaìo i dopu{tao je hipoteze u smislu takvih iskaza koji se ne dedukuju iz pojava, ve} se pretpostavqaju bez trenutne eksperimentalne potvrde (eksperimentalnog dokazivawa). Tako je sâm Wutn formulisao ve}i broj takvih hipoteza. Jedna od wih, na primer, bila je hipoteza o etru kao sredini koja proizvodi gravitacionu silu atrakcije; on pri tom nije napu{tao nadu u to da bi jednoga dana mogla da budu osigurana takva eksperimentalna svedo~anstva koja }e ili potvrditi ili definitivno odbaciti neke od pretpostavki koje se ti~u etra. U tome duhu, Wutn je u Optici, iz izdawa u izdawa dodavao sve vi{e "dvoumica" ili "nedoumica" [queries], a one zapravo i nisu ni{ta drugo do probne hipoteze koje ili nije imao vremena ili nije imao mogu}nosti u tome trenutku eksperimentalno da proveri, ali je ipak smatrao da ih je potrebno predloìti kao vredne pa`we istraìva~a. Prema tome, u ovome periodu svoje nau~ne aktivnosti, Wutn je dopu{tao stvarawe hipoteza, nagla{avaju}i pri tom da se wihova uloga svodi na usmeravawe budu}eg istraìvawa, na sugerisawe novih eksperimenata putem kojih moè do}i do napredovawa u nauci, od pravih teorija i kona~nih istina, a da ih ne treba uzimati kao premise oko kojih bi se vodili prazni verbalni sporovi. Naime, on je ostao protivnik shvatawa hipoteza kao nekih apriornih konstrukcija koje ostaju van doma{aja empirijske kontrole, tj. koje ne bi bile podlo`ne potvr|ivawu ili opovrgavawu putem eksperimentalnog svedo~anstva. U tom smislu on je, razumqivo, zadrào negativan stav prema nekim ~isto racionalnim konstrukcijama, smatraju}i da razmatrawa takve vrste pripadaju metafizi~arima, a ne prirodnim filozofima. Wutn je, naime, uvi|ao, da recimo, krajwa priroda stvari, ili posledwi uzroci stvarnosti, spadaju u takve hipoteze metafizi~kog karaktera, gde je lako smisliti hipoteti~ka obja{wewa zasnovana na mno{tvu razli~itih na~ela, ali se tu zapravo otvara beskrajno poqe spekulacija bez mogu}nosti da se o wima kona~no odlu~i. Wutn je, zna~i, zauvek ostao protivnik stvarawa takvih hipoteza o kojima u principu ne bi bilo mogu}no odlu~ivati na osnovu empirijske evidencije. 157

LAJBNIC

Jo{ jedan savremenik Lokov i Wutnov, podjednako filozof i prakti~ni nau~nik, bio je Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646-1716). On je pruìo krupne doprinose matematici i fizici, ali je tako|e, na osnovu svojih nau~nih dostignu}a gradio i svoj metafizi~ki sistem. U tom smislu kod wega postoji o~igledan (eksplicitan) dvostrani uticaj: uticaj nau~nih teorija na metafizi~ke principe i obratno ‡ metafizi~kih principa na nau~ne teorije. Lajbnic je, naime, svoje metafizi~ke principe potkrepqivao analo{kim argumentima zasnovanim na nau~nim teorijama, ali je isto tako koristio metafizi~ke principe u usmeravawu svojih tragawa za nau~nim zakonima. Nauka je za koautora diferencijalnog ra~una mogu}na samo ako je neprekidno izloèna (kontroli{u}em) uticaju regulativne metafizike. U tom sklopu se nalazi i wegovo shvatawe hipoteza, koje je o~igledno pod uticajem Bojla, ali i povezano sa deduktivnom metodom. To nas ponovo upozorava, kao i u slu~aju sa Dekartom, da racionalisti~ki pristup saznawu i metafizici ne mora povla~iti za sobom niti nedostatak svesti o postojawu i ulozi hipoteza u nauci, niti neuvi|awe zna~aja empirijskih, odnosno eksperimentalnih razmatrawa. Naime, racionalisti~ki pristup metafizici nikako ne iskqu~uje saglédawe zna~ewa empiristi~kog prilaza nauci. Nasuprot Loku, koji nije nalazio zadovoqavaju}e re{ewe za problem napredovawa od znawa o vezama kvaliteta prema znawu o unutra{woj strukturi ili "stvarnoj su{tini" stvari, Lajbnic je bio optimista. On je bio uveren da metafizi~ki principi koje je formulisao predstavqaju nu`ne istine, a u pogledu nivoa pojedina~nih pojava, nau~nici ne mogu da dostignu ne{to vi{e od odre|ene verovatno}e, ili "moralne izvesnosti". Naravno, s obzirom na nu`nu istinitost metafizi~kih na~ela i na odre|ene mogu}nosti deduktivnog pro{irivawa ovog domena nu`nosti i na podru~je empirijskih pojava, Lajbnic je za neke empirijske generalizacije smatrao da su vi{e nego verovatne. Pa ipak, on nije gubio iz vida da iz samih metafizi~kih principa ne mogu da se izvedu nikakvi specifi~ni iskustveni zakoni, s obzirom na to da u samim tim principima nije sadràno nikakvo odre|ewe u tom smislu na koji bi na~in ‡ od bezbroj mogu}nih specifi~nih na~ina ‡ neki princip morao da se ostvari. 158

Ali, kao {to je ve} napred re~eno, Lajbnic je pridavao izuzetan zna~aj kako ulozi metafizi~kih principa u razvoju nauke, tako i ulozi razvoja nauke za daqe potvr|ivawe tih principa. Naime, jasno razlikuju}i ova dva nivoa, jednu od osnovnih karakteristika wegove misli predstavqa upravo uvi|awe uzajamne relevantnosti tih nivoa. Uzmimo kao primer vezu izme|u odràwa "ìve sile" [vis viva] i principa aktivnosti monada. S jedne strane, naime, Lajbnic je smatrao da nam ovo wegovo otkri}e odràwa "ìve sile" (mv2 ) u mehanici (nasuprot Dekartovom "pasivnom kretawu" [mv]), pruà jednu od bitnih crta "aktivnosti", i to ne samo u fizi~kom, ve} i u metafizi~kom smislu; ili, druga~ije re~eno, da se od otkri}a odràwa "ìve sile" moè i}i (putem analogije) ka karakterizaciji bi}a kao takvog kao ne~ega {to poseduje svoju "unutra{wu napetost". Sa druge strane, me|utim, Lajbnicova uverenost da "aktivna primitivna sila" koju poseduju monade na metafizi~kom planu, mora da ima svoj korelat na fizi~kom planu, usmeravala je wegova tragawa u mehanici za nekim "entitetom" koji se odràva kroz razli~ita fizi~ka uzajamna delovawa. Ili, drugi primer: veza izme|u principa krajnosti (ekstremalnosti) u fizici i metafizi~kog principa perfekcije. Lajbnic je tako tvrdio da se prelazak svetlosnog zraka iz jedne u drugu sredinu odigrava u skladu sa Snelovim zakonom, i to iz toga razloga {to priroda iz skupa alternativa biva uvek onu najlak{u, najneposredniju. Snelov zakon, naime, tvrdi da: (sin i/sin r) = konstanta, za bilo koje dve sredine, pri ~emu je i ulazni ugao, a r ugao prelamawa; Lajbnic ga je izveo pomo}u diferencijalnog ra~una u koji je bio ukqu~en uslov da teìna staze koju zrak prolazi (duìna staze puta otpor sredine) bude svedena na minimum. Sa druge strane, ovaj svoj uspeh racionalisti~ki filozof je smatrao novom potvrdom metafizi~kog principa da Bog upravqa vasionom na takav na~in da se ostvaruje maksimum jednostavnosti i savr{enstva. Spomenimo i to da Lajbnic nije stajao na stanovi{tu da se prava i osnovna metoda saznawa moè svesti na pravilno i ta~no dokazivawe ve} postignutog znawa. Naprotiv, ako se ima u vidu prirodni redosled stvari, najpre bi trebalo otkriti neku istinu, a tek onda dokazivati wenu izvesnost i nepobitnost. Zato je anticipator matemati~ke logike predvi|ao da wegova Scientia generalis treba da obuhvati i Ars demonstrandi i Ars inveniendi, kao dva dela celovite metode. Posebno je zanimqivo sa metodolo{kog stanovi{ta sagledati {ta je to Ars inveniendi, odnosno, {ta nam to pruà jedan od pionira "logike otkri}a". Mada su wegovi rukopisi koji se odnose na ovu problematiku ostali na nivou grubih skica i nagove{taja, ne{to se o tome ipak moè re}i. 159

Ba{ kada je re~ o Ars inveniendi, moèmo dodati i to da je Lajbnic (za razliku od Dekarta, koji se u zasnivawu svoje metode oslawao na geometriju) drào da je u pogledu inventivne snage algebra mo}nija od geometrije. Algebarska simbolika unosi jasno}u, red i preglednost u sva misaona izvo|ewa, a doprinosi tako|e i wihovom skra}ivawu i saìmawu, dok se same ra~unske radwe koje se obavqaju u algebri odlikuju istinskom inventivno{}u. Posebno je zna~ajno izvo|ewe nepoznatog iz poznatog, koje se redovno sre}e prilikom re{avawa jedna~ina. Kako svaka jedna~ina predstavqa zapravo odre|enu definiciju, postupak definisawa, po Lajbnicu, predstavqa tako|e bitan sastavni deo Ars inveniendi. Ali, za inventivnu ve{tinu jo{ je va`nija kombinatorika, koja nas u~i kako treba da kombinujemo proste pojave da bismo do{li do svih onih istina iz wihovih me|usobnih odnosa proizlaze, odnosno, kako se dolazi do novih istina. Kada se savlada algebra i Ars combinatoria, smatra tvorac infinitezimalnog ra~una, qudska misao postaje prodorna, a stvarala~ka mo} qudskoga duha neograni~ena. U stvari, kako veliki matemati~ar procewuje, mawi broj saznawa sti~emo neposredno ili intuitivno uz pomo} definisawa, a najve}i deo putem kombinovawa. Pri tom je definisawe vi{e proces analiti~ke prirode, dok je kombinatorika sinteti~ke. Radi sticawa {to savr{enijeg znawa, treba kombinovati i algebru i kombinatoriku, tj. i analizu i sintezu, mada je istovremeno analiza pogodnija za otkrivawe novih prirodnih zakonitosti, dok je sinteza uspe{nija za korisnu primenu postoje}ih istinitih saznawa. Najzad, dodajmo jo{ dve napomene u vezi sa metodolo{kim pogledima Lajbnica: (a) za razliku od Bekona i Dekarta, koji su svoje metode stvarali imaju}i u vidu pre svega prirodne nauke, on je smatrao da wegova Scientia generalis treba da bude primewena i u prou~avawu ~isto qudskih stvari i pojava, tj. za poboq{awe i unapre|ewe humanisti~kih nauka; i (b) Lajbnic je uvi|ao i razliku koja postoji izme|u prirodnih i humanisti~kih nauka, priznaju}i da su na podru~ju morala, prava i politike "svi iskazi ÄklizaviÄ" i da je "te{ko ne prevariti se". No, ipak je gajio nadu da i te nauke unapredi.

160

BARKLI

Kao {to je neosnovano i krajwe jednostrano karakterisati Lajbnicovo filozofsko gledi{te kao ~isti racionalizam, tako isto je neosnovano i krajwe jednostrano tradicionalno ‡ u novije vreme od mnogih autora sasvim opravdano napu{teno ‡ klasifikovawe filozofske misli Xorxa Barklija (1685-1753) prosto kao empiristi~ke, preciznije re~eno, kriti~koempiristi~ke (razume se, na Zapadu, dok se na Istoku Barklijeva misao karakteri{e kao subjektivni idealizam). Sem toga, ovakvo razvrstavawe ova dva filozofa u dva suprotna tabora istovremeno je doprinosilo zamagqivawu ili nesaglédawu zna~ajnih sli~nosti koje postoje izme|u Lajbnica i Barklija. Sa na{eg, metodolo{kog gledi{ta, najinteresantnija je ona sli~nost koja se ogleda u tome {to su i jedan i drugi odbacivali kako kartezijansku, tako i wutnovsku striktno realisti~ku koncepciju nauke, po kojoj je (kao {to je ina~e i op{te uverewe) u nauci re~ o istinitim ili verovatnim opisima ili obja{wewima materijalne stvarnosti. Da bi obezbedio mogu}nost postojawa prirodnih nauka, Lajbnic je polazio od svojih osnovnih metafizi~kih pretpostavki; Barkli se, me|utim, oslawao na svoju teologiju. Re{avaju}i osnovno Lokovo teorijskosaznajno pitawe o odnosu u osnovi nominalisti~ki shva}enih supstancija i tvrdwe da wima odgovaraju realni prototipovi stvari koje jo{ nismo adekvatno saznali, Barkli zastupa ~isti nominalizam. Op{te ideje samo su predstavnici pojedina~nôg koje nam je dato u na{em subjektivnom opaàjnom iskustvu. Sve {to znamo, znamo preko oseta, {to, naravno, nije dovoqno za zasnivawe materijalne stvarnosti ili bilo ~ega objektivno datog pre i nezavisno od na{ih oseta. Izlaz iz ovakve solipsisti~ke pozicije, gde ni{ta ne postoji van ~isto subjektivne impresije subjektove svesti, anglikanski biskup je na{ao u Bogu. Bog je onaj krajwi "opaàlac" stvari koje bi ina~e mogle ostati neopaène ili neopa`qive. To je, naravno, dovoqno da omogu}i zasnivawe nauke. Bog tada postaje isto tako jamac prirodnih zakona koji su pojmqeni kao odnosi me|u idejama. Najzad, Bog je krajwi i mo`da jedini uzrok i osnova sveg uzro~nog razumevawa "materijalnog sveta" ‡ ~ak i ako takvog sveta nema ili ako jo{ postoje}i materijalni svet zdravoga razuma negira filozofski smisao uzro~nosti. 161

Za Barklijevo shvatawe obja{wewa, odnosno hipoteze i nau~nog zakona, naj~e{}e se smatra (s obzirom da on, naravno, nikako ne moè biti realista) da je neka vrsta instrumentalizma. Da li je stvarno re~ o instrumentalizmu, i u kojoj meri, odmah }emo videti! Barkli pre svega ~esto koristi izraz "matemati~ka hipoteza" koji se ‡ kao {to je poznato ‡ dugo ve} upotrebqavao da ozna~i takve nau~ne pretpostavke za koje se iz ovih ili onih razloga verovalo da se ne odnose ni na kakvu fizi~ku realnost, da ne govore ni{ta o stvarnosti kao takvoj, mada su istovremeno u stawu da objasne odre|ene pojave koje posmatramo. Ovakvo shvatawe hipoteza odli~no se uklapa u ono gledi{te koje nau~ne teorije shvata kao ~isto formalne ili apstraktne instrumente za predvi|awe (u smislu dedukovawa proverqivih stavova), po{to se u wemu uop{te i ne postavqa pitawe nezavisne fizi~ke istinitosti obja{wavala~kih hipoteza. Krajnost u kojoj moè zavr{iti ovaj instrumentalisti~ki pristup ~ini shvatawe hipoteza kao ~istih formi, odnosno takvih simboli~kih struktura kojima se operi{e u skladu sa odre|enim "pravilima igre", ali koje zapravo nemaju nikakvo zna~ewe osim onog koje im je dato u simboli~koj mreì kroz koju posmatramo konkretne objekte ili doga|aje. Hjumov prethodnik, naravno, ne ide u pomenutu krajnost, no, za mehani~ke sile, na primer, kaè da mogu dobro posluìti mehani~koj nauci i sra~unavawima, ali da je to ne{to sasvim drugo od tvr|ewa da one postoje "u samoj prirodi stvari". Isto tako, "ni{ta mehani~ko nije niti moè da bude stvarni uzrok". "Mi ne moèmo u~initi ni najmawi korak u obja{wavawu pojava", nastavqa Barkli, "a da ne dozvolimo neposredno prisustvo i ... delovawe ne-materijalne sile koja povezuje, pokre}e i upravqa svim stvarima u skladu s takvim pravilima ... koja joj se ~ine dobrim."1 Ovde se u Barklijev instrumentalizam uvla~i jedna nova crta. Ma koliko obi~an instrumentalizam (tj. onaj koji nije ekstreman) mogao biti dovoqan nau~nicima, britanski empirist o~igledno wime nije bio zadovoqan, smatraju}i da nas takav instrumentalizam, recimo, li{ava ideje uzro~ne efikasnosti (pravi smisao ona dobija tek sa stanovi{ta nau~nog realizma), koja se onda mora locirati negde drugde, {to kod anglikanskog biskupa zna~i u boìjoj aktivnosti. Prema tome, ono {to stvarima oduzima na nivou materijalne supstancije Barkli im ponovo pruà na nivou teologije. Barkli prihvata Lokovu premisu o tome da nam iskustvo ne pruà znawe o postojawu fizi~kih stvari, ali ne prihvata wegov zakqu~ak da bi to onda ~inilo prirodnu filozofiju ili empirijsku nauku nemogu}nom. Nauka ne mora da se defini{e tako {to }e postavqati sebi nerazumno visoke ciqeve, ali ne moè ostati ni na ~istom instrumentalizmu. 1

v. Siris (1744), The Works of George Berkeley, Bishop of Cloyne, ed. by A. A. Luce and T. E. Jessop, London, Thomas Nelson and Sons, 1948-57, sects. 247 and 237.

162

U tom smislu nije ispravno predstavqati Barklija kao skepti~kog kriti~ara wutnovske nauke ({to je tako|e predstavqalo dosta uobi~ajeno tuma~ewe). U celini, ako se izuzmu neki detaqi, stvari stoje upravo suprotno: on je poku{avao da pruì neku vrstu epistemolo{kog i metafizi~kog (ili teolo{kog) opravdawa wutnovske nauke. Stoga, kao {to smatra Bukdal, Barkli se moè videti i kao neka vrsta prethodnika Kanta. Kao ilustracija Barklijevog opravdawa wutnovske nauke moè da posluì wegov postulat indukcije: "Bri`qivim posmatrawem pojava koje su nam dostupne, moèmo otkriti op{te zakone prirode, iz kojih onda moèmo dedukovati (ne kaèm dokazati) druge pojave; jer, sve dedukcije ove vrste po~ivaju na pretpostavci da Tvorac prirode deluje jednoobrazno, po{tuju}i uvek ona pravila koja uzimamo kao principe koje ne moèmo znati sa o~igledno{}u".2 Sem toga, nasuprot onome {to bi se moglo o~ekivati (imaju}i u vidu osnovnu maksimu Barklijeve filozofije: Esse est percipi), britanskog filozofa mnogo ne mu~i ~iwenica da neki od entiteta kojima se nauka sluì u svojim obja{wewima nisu opa`qivi. Tu ~iwenicu on tuma~i na dva na~ina: (a) ili kao situaciju u kojoj je slu~aj hteo da to nismo u stawu da u~inimo (na primer, da opaàmo kretawe Zemqe), (b) ili kao instrumente iza scene, koji deluju na ono {to se zbiva pred na{im o~ima i koje moè da otkrije samo radoznalo oko prirodnog filozofa (na primer, mikroentiteti), pod uslovom, naravno, da se shvataju kao "ideje". Iz ovih posledwih primera moè se videti isto tako i Barklijevo shvatawe obja{wewa u naukama. Iz tih obja{wewa, naime, treba eliminisati pozivawe na metafizi~ki nivo, ali ne i na entitete koji se ne mogu videti, pri ~emu posebno treba voditi ra~una da se ti entiteti ne me{aju sa metafizi~kim entitetima. Vredi ovde jo{ jednom navesti Barklija: "Fizi~ki ... neka stvar je obja{wena ne time {to bi joj se pripisao wen istinski aktivan i duhovni uzrok, ve} pokazivawem wene veze sa mehani~kim principima kao {to je: akcija i reakcija su uvek suprotne i jednake."3 Prema tome, iz onoga {to naziva fizi~ko obja{wewe Barkli elimini{e upotrebu metafizi~kih entiteta i koristi izvo|ewe iz mehani~kih sila, makar bile i nevidqive. U svakom slu~aju, za wega je tu najva`nije da tvrdi (dokaè) da obja{wewe u nauci ne treba da ukqu~uje pozivawe na metafizi~ke entitete. (Pri tome, za~udo ili ne, Hjumov prethodnik istovremeno i daqe veruje u to da pravo obja{wewe treba da sadrì u sebi metafizi~ku efikasnost.) 2

Berkeley, G., A Treatise Concerning the Principles of Human Knowledge, London, 1710, Section 107 〈prevod na srpski: Rasprava o principima qudskog saznawa, Beograd, BIGZ, 1977.〉 3

Ibid., sect. 69

163

HJUM

Analizu i kritiku kauzaliteta koju nalazimo kod Dejvida Hjuma (1711-1776), bez obzira na to da li su se slagali sa wegovim gledi{tem ili ne, svi potowi filozofi su smatrali filozofski, a posebno metodolo{ki izuzetno zna~ajnom i uticajnom. Jo{ je Kant ukazivao na zna~aj nekih osnovnih problema koji su pokrenuti u Hjumovoj filozofiji, a mnogi filozofi su sasvim opravdano isticali uticaj britanskog empiriste na savremene poku{aje re{avawa problema indukcije i pored toga {to on nije posebno razmatrao to pitawe, niti je upotrebio re~ "indukcija". Ovo su, ~ini nam se, sasvim dovoqni razlozi da posvetimo posebnu pa`wu shvatawima ovoga filozofa, ~ak i onda ako se ne bismo slagali s tim da su to osnovni i najzna~ajniji metodolo{ki problemi u wegovoj filozofiji. Ali, da bismo ispravnije shvatili ona gledi{ta Hjumova koja su izazvala krupne sporove, pa tako onda posredno i razvitak i unapre|ivawe kasnije metodolo{ke misli, kao i da nas ne bi zbunile neke na prvi pogled suprotne izjave ‡ vaqa najpre ukazati na to da je britanski empirist drào da u filozofiji treba teìti ukidawu granice izme|u dveju vrsta filozofije od kojih svaka ima svojih posebnih preimu}stava. Hjum, naime, drì da postoji: (a) "lagana", "o~igledna" filozofija, koja posmatra ~oveka pre svega kao prakti~no, delotvorno bi}e, nastoje}i da oplemewuje wegove postupke; uzimaju}i vrlinu kao najve}u vrednost za ~oveka, ova filozofija na jasan na~in, biraju}i najo~iglednija zapaàwa i primere iz obi~nog ìvota i pomaù}i se, zbog pristupa~nosti i radi lak{eg pobu|ivawa naklonosti, i umetni~kim sredstvima izraàvawa, poku{ava da usmeri na{e korake "putevima vrline, sa izgledima na slavu i sre}u"; i (b) "ta~na i te{ko razumqiva" filozofija, koja posmatra ~oveka pre svega kao razumsko bi}e, nastoje}i prvenstveno da formira wegov razum, pronalaze}i "one principe koji upravqaju na{im razumom, pobu|uju}i na{e ose}aje i navode}i nas da hvalimo ili da kudimo neki odre|eni predmet, delovawe ili pona{awe"; istraùju}i te principe, filozofi koji se bave ovom vrstom filozofije ne zadovoqavaju se "sve dok ne stignu do onih izvornih principa kod kojih svaka qudska radoznalost mora da se zaustavi"; teè}i za otkrivawem skrivenih istina, za sticawem znawa, wihova razmatrawa mogu da se ~ine apstraktna i nerazumqiva; ova duboka razmi{qawa su "ono {to se obi~no naziva metafizikom".1 1

v. Hume, D., Istraìvawe o qudskom razumu, Zagreb, "Naprijed", 1956, str. 7-11.

164

Hjum, razume se, o{tro napada znatan deo aktuelne metafizike, nazivaju}i je "{kolskom metafizikom". Ali, on istovremeno ‡ {to neki interpretatori ne uzimaju u obzir ‡ brani "pravu metafiziku", pod kojom je imao u vidu samo raspravqawe, takore}i na jednom metanivou, o "apstraktnoj filozofiji" (odre|ivawe granice spekulativnog uma, {to bi dovelo do ukidawa onih beskona~nih i besplodnih prepirki koje zbuwuju qudski rod). "[kolsku metafiziku", u smislu otkrivawa posledwih izvora i principa stvari, engleski empirist osporava, izme|u ostalog, i kroz kritiku uzro~nosti. Znameniti kriti~ar indukcije je, pre svega, pro{irio i u~vrstio Lokov skepti~ki prilaz mogu}nosti dostizawa nu`noga znawa o prirodi. U tom smislu, Hjum je podelio qudsko saznawe na dve kategorije koje se uzajamno iskqu~uju: "odnosi ideja" i "stawa stvari". Izvesni iskazi o odnosima ideja, kao {to su recimo iskazi matematike, predstavqaju nu`ne istine. Tako, na primer, kada su date aksiome Euklidove geometrije, zbir uglova u jednom trouglu ne moè iznositi ni mawe ni vi{e ve} 180o. Ako pori~emo neku tvrdwu {to proisti~e iz aksioma koje smo prihvatili, padamo u samoprotivre~nost. Sasvim je druga~ije sa empirijskim iskazima o stawima stvari. Poricawe nekog empirijskog iskaza nikada ne moè odvesti u samoprotivre~nost, po{to stawe stvari uvek moè biti i druga~ije, tj. nikada nije vi{e nego uslovno istinito. Treba uo~iti da ovde nalazimo ono o{tro razdvajawe matematike s jedne, od prirodnih i dru{tvenih nauka sa druge strane, {to je posebno karakteristi~no za Hjuma! Sem toga, istinitost ili la`nost iskazâ o odnosima ideja utvr|uje se bez pozivawa na iskustvo, bilo da je re~ o intuitivnoj o~iglednosti (kao kod aksioma Euklidove geometrije), ili o dokaznoj izvesnosti (kao kod teorema Euklidove geometrije). [to se ti~e teorijskosaznajne osnove na kojoj po~iva nauka, naj~e{}e se tvrdi kako Hjum smatra da nauka polazi od ~ulnih utisaka i obuhvata samo one pojmove koji su na neki na~in izgra|eni na osnovu ~ulnih podataka. Tako wega tuma~e induktivisti, koji èle da nametnu utisak kao da on nije hteo ni{ta drugo ve} samo da u~vrsti bekonovski induktivizam. Ovi interpretatori zaboravqaju, ili namerno pre}utkuju, istrajna Hjumova nastojawa da usavr{i wutnovsku metodologiju, da re{i neke wene probleme, s obzirom da je Wutnovo delo smatrao paradigmom nau~nog istraìvawa, a kao primere nau~nih zakona i teorija uvek uzimao wegove zakone kretawa, pravila sudara i sli~no. Imaju}i u vidu sveobuhvatni karakter Wutnove teorije mehanike, Hjum je isticao da se do te vrste teorija ne moè do}i druga~ije do putem takvoga kreativnog uvi|awa koje nije svodivo na "sastavqawe, preokretawe, uve}avawe ili smawivawe" onih ideja koje poti~u iz ~ulnih utisaka. Takvim teorijama britanski empirist je odricao jedino mogu}nost dostizawa statusa nu`ne istinitosti, kakav poseduje matematika. 165

U svakom slu~aju, vaqa podvu}i i to da Hjumovo poimawe nauke, nasuprot Barklijevom, nije vi{e zavisno ni od kakvih spoqnih, metafizi~kih pravosnaèwa, ve} po~iva na koncepciji "autonomije" nau~nog istraìvawa. U stvari, bez obzira na odista izuzetan zna~aj i dalekose`ne posledice kritike kauzaliteta, ~ini se da su u pravu oni koji isti~u da to svakako nije jezgro oko kojeg se drì sva ostala Hjumova filozofska misao. Naime, kada se sagleda celina wegove misli, skepticizam koji proisti~e iz kritike uzro~nosti postaje ne{to izvedeno, takore}i periferno. Interesantno je, me|utim, da je ~ak i Hegel drào da je teorijska filozofija, da je analiza saznawa, kritika metafizi~kih pojmova (kao {to je uzro~nost) polazi{te u Hjumovoj misli, {to }e se potom protegnuti, pro{iriti i primeniti na podru~je "moralne filozofije", tj. u etici i estetici, politici, istoriji i pravu, ekonomici i analizi religije. Me|utim, ~ini se da stvari stoje upravo obratno, tj. da je "moralna filozofija" u centru pa`we i isto tako krajwa svrha svih wegovih istraìvawa. Kada se sagleda celina wegove misli, te{ko je izbe}i zakqu~ku da je sve podre|eno wegovoj osnovnoj te`wi, a to je ‡ stvarawe pretpostavki za slobodan i ni~im ometan razvoj moralnih nauka. Ako se to izgubi iz vida, uvek dolazi do maweg ili ve}eg iskrivqavawa wegove filozofije. Hjumov osnovni napor bio je, dakle, po svemu sude}i, usmeren na to da se oblast nau~nih istraìvawa protegne izvan okvira matematike i prirodnih nauka, tj. i u oblast moralnih pojava. U istraìvawu tih pojava, priznaje britanski empirist, ni na koji na~in se ne moè posti}i ona potpuna izvesnost ‡ ili ona nemogu}nost da se zamisli suprotno ‡ koju poseduju matemati~ka saznawa. Razum, u Hjuma shva}en kao ona qudska mo} kojom se izvode ta matemati~ka saznawa, ne moè biti temeq na kojem bi se mogle uspostaviti moralne nauke. Naprotiv, stvarni osnov svakog vaqanog saznawa moralnih pojava, jednako kao i najdubqi pokreta~, izvor i oslonac ~ovekova delovawa kojim te pojave i nastaju, sadràn je u qudskoj prirodi, pa je po tome upravo ona sredi{wi pojam Hjumovog obrta, ono upori{te koje, po wegovom mi{qewu, moè podneti teret "potpunog sistema nauka", tj. onoga {to je osnovni ciq poduhvata zapo~etog u wegovoj Raspravi o qudskoj prirodi. U ~emu je, dakle, Hjumov obrt? Priznaju}i da moralne nauke nisu ni izbliza ono {to su matemati~ke, on tvrdi ‡ nasuprot svojim velikim savremenicima ‡ da one to na~elno ne mogu ni biti ve} i zbog same prirode predmeta kojim se bave. [tavi{e, on sna`no isti~e misao da se matematika mora dubokim jazom odvojiti od moralnih nauka. Prema tome, za britanskog filozofa ono {to se smatralo uzorom svih nauka, pa onda i moralnih, odjednom postaje ne{to {to je u su{tini bez stvarnog odnosa prema wima! 166

Jezgro ovakvog stava predstavqa tvr|ewe da se u ovom pogledu moralne nauke ni po ~emu ne razlikuju od prirodnih. To tvr|ewe da se na sigurnom temequ matematike ne moè podi}i ni zgrada prirodnih nauka ‡ uz to i ~uvena kritika kauzaliteta ‡ predstavqalo je skandal, neshvatqiv izazov razumu, odnosno onome stanovi{tu koje po~iva na potpunoj veri u wegovu neograni~enu mo} u naukama. Namesto razuma, pojavquje se i u oblasti istraìvawa same prirode novi temeq bez kojeg razum ne bi bio u stawu da izdrì. To novo, pomo}u ~ega se premo{}uje jaz izme|u prirodnih i moralnih nauka, jeste sama qudska priroda, bez ~ije potpore je razum potpuno nemo}an u celokupnoj oblasti istraìvawa uzvan one uske koju prou~ava matematika. Dakle, tu se nalazi prvi pravi preokret u pogledu shvatawa nau~nog saznawa kao sasvim pouzdanog ‡ pre Hjuma je matematika bila izvor prirodnim naukama, a moralne nauke su predstavqale izolovanu oblast, dok se posle wega razlika uspostavqa izme|u matematike i svih empirijskih nauka, a prirodne nauke ~ine osnov za utemeqewe moralnih nauka. Matematika je, prema ovome bitnom odre|ewu, apstraktna nauka ‡ wena saznawa ne zavise od iskustva, ve} se otkrivaju, utemequju ~isto misaonom radwom. Wihov je temeq logi~ka nu`nost, razum u strogom smislu re~i. "Meni se ~ini" ‡ kaè Hjum ‡ "da su veli~ina i broj jedini predmeti apstraktne nauke ili strogog dokaza i da svi poku{aji pro{irivawa te savr{enije vrste znawa izvan ovih granica predstavqaju puku sofistiku i obmanu". S obzirom na ovakvo gledi{te o odnosu prirodnih i moralnih nauka prema matematici, kod britanskog mislioca jo{ nemamo ono kasnije pozitivisti~ko postavqawe prirodnih nauka kao ideala za sve ostale, a pre svega dru{tvene nauke. [tavi{e, kada se Hjum pa`qivo ~ita, sti~e se utisak da je neizvesnost saznawa prirode ~ak i ve}a od one koja je svojstvena saznawima u istoriji, politici, ekonomiji i etici. U veku koji je po~ivao na veri u snagu razuma, moralne nauke su se mogle na najuverqiviji na~in ukqu~iti u sistem nauka pokazivawem da se one ni po ~emu bitnom ne razlikuju od prirodnih. Ako se ranije dostojanstvo prirodnih nauka zasnivalo na ube|ewu da su one izgra|ene na sigurnom temequ matematike, onda je sada ugled moralnih nauka trebalo posti}i wihovim izjedna~avawem sa prirodnim, ali ovoga puta na taj na~in {to }e se pokazati kako je snaga razuma ograni~ena, te da razum ne moè biti jedini stvarni temeq nauka i wihovih pravih saznawa. Tek obja{wewe ove nemogu}nosti vodi do kritike uzro~nosti, koja, dakle ‡ sada se jasno vidi ‡ sama nije nikakvo jezgro, ve} se zapravo nalazi u funkciji novih Hjumovih procena o odnosima izme|u razli~itih vrsta saznawa i filozofije, odnosno, u funkciji wegovog zasnivawa "potpunog sistema nauka". 167

Treba odmah ista}i da je sama kritika uzo~nosti usmerena u dva pravca: (a) protiv tragawa za posledwim uzrocima stvari, tj. protiv metafizi~kog zasnivawa uzro~nosti, i (b) protiv zasnivawa uzro~ne povezanosti dveju pojava na svedo~anstvima iskustva. Pri svemu tome, ne treba gubiti iz vida da Hjum nema namere da negira sámo postojawe uzro~nosti, naprotiv! [to se ti~e prvoga pravca kritike kauzaliteta, Hjum dovodi u pitawe mogu}nost dostizawa racionalne izvesnosti u saznavawu uzro~ne povezanosti (koja ina~e predstavqa oblast prakti~no najva`nijeg na{eg saznawa), dokazuju}i da su posledwi uzroci "potpuno zatvoreni qudskoj radoznalosti i istraìvawu". ‡ Britanski filozof, naime, isti~e da se razumu ni intuitivno ni demonstrativno ne name}e da a priori smatra da sve {to po~iwe da postoji mora imati uzrok svoga postojawa, ili da neka odre|ena stvar mora da ima ba{ ovaj, a ne neki drugi odre|eni uzrok ‡ u onome smislu kako se na{oj misli, nezavisno od ne~ega {to postoji bilo gde u svemiru, name}e kao izvesno da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad ostalim dvema stranicama pravouglog trougla.2 U pogledu drugoga pravca kritike uzro~nosti, Hjum isto tako smatra kako razum nema prava da pripi{e uzro~nu povezanost dvema pojavama ni na osnovu iskustva, po{to samim tim izlazi van granica dosada{weg iskustva. Nikakvim demonstrativnim argumentima, naime, ne moè da se dokaè da budu}i slu~ajevi, o kojima jo{ nismo imali nikakvo iskustvo, moraju biti nalik na one pro{le o kojima smo imali iskustvo.3 Ali, kao {to smo ve} nagovestili, Hjum ne èli da porekne to da se qudi sluè na~elom uzro~nosti, i sada je jedino pitawe ‡ kakvo je wegovo poreklo, kada nije ni apriorno ni iskustveno. On smatra da ~ovek nije samo racionalno, ve} isto tako instinktivno-emocionalno bi}e, smatra da je qudska priroda sloèna, pa, ako razum nema pravo da izvr{i skok od ograni~enog pro{log iskustva na svako mogu}no iskustvo, da bi odre|eni sled doga|aja shvatio kao nuàn, na{e "ose}awe" ili "ma{ta" to mogu da u~ine, polaze}i od one osnove koju nam pruàju "obi~aj ili navika". Hjum, naime, kaè kako se posle ponavqawa sli~nih primera stvara navika u tom smislu da, ~im se pojavi jedan doga|aj o~ekujemo i onaj drugi koji ga prati, veruju}i u wegovo nastajawe. [ta je to "obi~aj ili navika"? Savremenijim re~nikom iskazano, ova se re~ mogla shvatiti i u smislu svakodnevne qudske prakse, koja je odlu~uju}a kada se postavi pitawe da li }emo u ne{to verovati ili ne, 2

v. Hjum, D., Cit. delo, str. 42-43.

3

v. Isto, str. 45-53.

168

i sa kojim stepenom verovatno}e. Ovako postavqeni princip uzro~nosti, ili uobi~ajeni prelazak sa uzroka na posledicu, kako procewuje Hjum, predstavqa jedan od onih trajnih, nezaobilaznih i univerzalnih principa koji ~ine osnovu svih na{ih misli i akcija, ~ijim bi se uklawawem qudska priroda osiroma{ila i pretvorila u ru{evine. Prema tome, bez obzira na razornu kritiku na~ela uzro~nosti, naro~ito kada je u pitawu empiristi~ki pristup, britanski filozof je ovome na~elu pridavao veliki zna~aj, a u jednom odeqku svoje Rasprave o qudskoj prirodi formulisao je i "pravila za procewivawe uzroka i posledica". Tu nalazimo i Hjumovo razumevawe principa slagawa, razlike i zajedni~ke promene. Tako Hjum prime}uje da mi u praksi, kada smo nekim jasnim eksperimentom otkrili uzrok ili posledicu neke pojave, odmah pro{irujemo to svoje zapaàwe na svaku pojavu te iste vrste, ne ~ekaju}i trajno ponavqawe (na osnovu kojeg je izvedena prva ideja te relacije). O principu slagawa: ... Tamo gde vi{e razli~itih objekata proizvodi isti efekat, to mora biti posredstvom nekoga kvaliteta za koji otkrivamo da im je zajedni~ki. Jer, kako sli~ni efekti podrazumevaju sli~ne uzroke, mi moramo pripisati uzro~nost u svakoj okolnosti u kojoj otkrijemo postojawe sli~nosti (efekta). O principu razlike: ... Razlika u efektima dvaju sli~nih objekata mora proizlaziti iz onoga posebnog u ~emu se razlikuju. Jer, kako sli~ni uzroci uvek proizvode sli~ne posledice, kada u nekome slu~aju na|emo da su na{a o~ekivawa izneverena, moramo zakqu~iti da ta nepravilnost poti~e iz neke razlike u uzrocima. O principu zajedni~ke promene: ... Kada se neki objekat uve}ava ili smawuje sa uve}avawem ili smawivawem svoga uzroka, to treba posmatrati kao sloèni efekat, izveden iz unije vi{e razli~itih efekata, koja nastaje iz vi{e razli~itih delova uzroka. Odsustvo ili prisustvo jednoga dela uzroka ovde se pretpostavqa da je uvek pra}eno odsustvom ili prisustvom odgovaraju}eg dela efekta. Ova stalna povezanost dovoqno dokazuje da je taj jedan deo uzrok onoga drugog. Kao ~ovek prakse i zdravoga razuma, Hjum je, zna~i ‡ i pored sve ispoqene kriti~nosti prema principu kauzaliteta ‡ razra|ivao pravila za prosu|ivawe uzroka i posledica, prihvataju}i na svoj na~in princip uniformnosti prirode. Britanski mislilac, me|utim, ne}e po tome ostati poznat. Osta}e poznat i izazva}e ù~ne rasprave u savremenoj metodologiji i filozofiji nauke svojom kritikom empiristi~kog pristupa re{avawu problema uzro~nosti, pa }e, mada on sâm nikada nije upotrebio re~ "induk-

169

cija", i dan-danas jo{ mnogo raspravqani problem indukcije s pravom biti nazvan Hjumovim problemom. Pa, kako je onda to Hjumova kritika empiristi~kog pristupa principu uzro~nosti doìvela svoj preobraàj u kritiku empiristi~kog pristupa re{avawu problema indukcije i na taj na~in, po re~ima mnogih procewiva~a savremenih zbivawa u filozofiji, prouzrokovala jedan od najve}ih skandala u filozofiji? Podsetimo se kako glasi ta Hjumova kritika principa uzro~nosti, ovoga puta formulisana u vidu problema; ona bi glasila: imamo li mi prava da na osnovu dosada{weg iskustva o wihovoj vezi tvrdimo uzro~nu povezanost dveju pojava i u budu}nosti? S tim {to je Hjumov odgovor: "Ne!" Ovako formulisan problem potpuno je ekvivalentan logi~kom problemu indukcije, koji glasi: imamo li mi prava, na osnovu (ponovqenih) slu~ajeva o kojima imamo iskustvo, da donosimo zakqu~ke o drugim slu~ajevima o kojima nemamo iskustvo? Hjumov odgovor bi i ovde glasio: "Ne, bez obzira na to koliko veliki bio broj ponavqawa!" Imaju}i u vidu ovaj "Hjumov problem indukcije", u svojoj Istoriji zapadne filozofije, u poglavqu posve}enom ovome misliocu, Bertrand Rasl kaè: "Hjumova filozofija ... izraàva bankrotstvo razumnosti XVIII veka", i daqe: "Stoga je va`no otkriti ima li bilo kakvog odgovora Hjumu u okvirima filozofije koja je u celini ili uglavnom empiristi~ka. Ako nema, onda nema ni intelektualne razlike izme|u du{evnog zdravqa i neura~unqivosti." Najzad, Rasl zakqu~uje da, ukoliko se indukcija (ili princip indukcije) odbaci, "svaki poku{aj dolaèwa do op{tih nau~nih zakona na osnovu posebnih posmatraqa je pogre{an, a empirista ne moè da izbegne Hjumov skepticizam".4 Ma koliko da su ovako o{tri Raslovi zakqu~ci opravdani, mislim da je ovo bilo sasvim dovoqno da se uo~i izuzetno veliki metodolo{ki zna~aj mnogih aspekata Hjumove misli, a posebno onoga {to je nazvano Hjumovim problemom.

4

Russell, B., A History of Western Philosophy, London, George Allen and Unwin, 1946, pp. 698f. (u prevodu na srpski: Istorija zapadne filozofije, Beograd, Kosmos, 1962.)

170

RU\ER BO[KOVI]

I kod na{eg sunarodnika Ru|era Josipa Bo{kovi}a (1711-1787), sve{tenika-isusovca, istaknutog nau~nika svoga vremena i prirodnog filozofa, tako|e nalazimo neke zanimqive metodolo{ke uvide. Bavio se astronomijom, fizikom, matematikom, arhitekturom, geodezijom, arheologijom, diplomatijom i pesni{tvom, a wegovi nau~ni rezultati bili su visoko ceweni i priznati ve} za wegova ìvota, pa je bio ~lan vi{e akademija i najvi{ih nau~nih ustanova Italije, Engleske, Francuske, Austrije i Rusije. U svome glavnom delu Theoria philosophiae naturalis (1758) ispoqio je izvanredne sinteti~ke sposobnosti, pa ga mnogi smatraju "zna~ajnim i ma{tovitim prete~om atomskih fizi~ara na{eg, dvadesetog stole}a" (E. Hil). [kolovawe je zapo~eo u Dubrovniku, a nastavio u Rimu na Collegium Romanum-u, gde je posebno prou~avao Wutnove spise. Tu je, po zavr{etku studija, postao i profesor. Kasnije je predavao u Paviji i Milanu. Posle ukidawa isusova~kog reda 1773. godine preselio se u Pariz, gde je ìveo osam godina, a onda se vratio u Italiju. Umro je u Milanu. U pogledu op{teg shvatawa uloge znawa i nauke, Bo{kovi} se nalazi u osnovi na bekonovskom tragu. Naime, nauka, koriste}i u svojim istraìvawima razna ve{ta~ki napravqena oru|a, sama se podvrgava odre|enim prirodnim zakonima, da bi sa druge strane tim ve{ta~kim spravama ovladala prirodom, saznavaju}i joj narav uvidom u zakonitosti wenog delovawa. Tako se onda nau~no znawe javqa kao mo}, kao vlast nad onim {to se zna. Sem toga, ta postignuta mo} putem znawa nije neki sporedni proizvod nauke, ve} je zapravo ciq kojem nauka iskonski stremi. A tu svoju te`wu nauka ne ostvaruje na na~in teorijskog saglédawa prirodne stvarnosti (kao kod Aristotela), ve} na na~in organogene, delotvorne nauke. U tom smislu, sama Bo{kovi}eva teorija o univerzumu predstavqa jedno samosvojno promi{qawe prirodne stvarnosti, posredovane ne vi{e prirodnim iskustvom, ve} iskustvom tada ve} postoje}e organogene nauke (Wutnova sinteza). U tome smislu Bo{kovi} odva`nim i strogim umovawem korenito pro~i{}ava Wutnovu teoriju i dovodi je do jednog jedinog temeqnog uvida u jednostavnu, homogenu i neprote`nu su{tinu prirodne stvarnosti i stvarnosti uop{te, oli~enu u privla~no-odbojnoj sili. 171

No, bez obzira na bekonovsko stanovi{te o op{toj prirodi nauke i qudskog nau~nog znawa, kada je re~ o teorijskosaznajnom wenom aspektu, Bo{kovi} je vi{e na strani Dekarta. O tome najboqe svedo~i on li~no u predgovoru svoje Teorije prirodne filozofije (1758). Opisuju}i kako je do{ao do sopstvene prirodnofilozofske teorije, na{ nau~nik kaè da je to u~inio "bez svake predrasude po{av{i od sigurnih i op}enito prihva}enih principa i neprekinutom povezano{}u zakqu~aka",1 {to zaista zvu~i kao parafraza metodolo{kih pravila iz Dekartove Rasprave o metodi. Pored toga, sâm rezultat do kojeg je dubrova~ki fizi~ar do{ao nalik je onoj "scientia universalis" kojoj je stremio Dekart. On kaè: "Do{ao sam do jednog jedinog jednostavnog i neprekidnog zakona sila koji postoji u prirodi, koji mi svojom primenom daje sastav elemenata materije, zakone mehanike i op}a svojstva same materije tako da se u svemu i svugdje o~ituje jedinstveni na~in djelovawa".2 Ali, tu sada kod jezuitskog sve{tenika sledi jedno lajbnicovsko religiozno priznawe: "(Ta teorija) je takva u svojoj cjelini bilo da definira bilo da obja{wava one kombinacije elemenata kojima se sluìmo da bismo objasnili razli~ite pojave, a za koje se kombinacije svugdje traì namjera vi{weg Sazdateqa i neizmjerna sila boànskog Uma koji sagledava neograni~en broj slu~ajeva, a izabire one koji su za odre|enu stvar najpogodniji i onda ih unosi u prirodu".3 Prema tome, bez obzira na onu bekonovsku zamisao o op{toj prirodi nauke i nau~nog znawa, Bo{kovi}evo teorijskosaznajno usmerewe je u su{tini antiempiristi~ko. Mada uvi|a odre|enu ulogu i zna~aj indukcije ‡ na {ta }emo se jo{ vratiti ‡ znameniti Dubrov~anin kao vi{i oblik saznajnog mi{qewa odre|uje refleksiju; po wemu refleksija je odlu~uju}a i jedina mo} saznawa koja nas moè dovesti do istine. Karakteristi~an je u tom pogledu jedan pasus iz wegove Teorije: "... Mnogo ima onih koji ne mogu zamisliti da bi prihvatili pojam posve nedjeqive i neprote`ne ta~ke, jer kaù da o woj ne mogu imati nikakvu ideju. (Dakako, time se misli na odraàvaju}u Lokovu "ideju". ‡ S. N.) Ali, ta vrsta qudi prihva}a predrasude vi{e nego je to potrebno. Sve ideje ili barem one koje se odnose na materiju, (po wima) crpimo preko osjetila. Ali, na{a osjetila nikada nisu mogla zamisliti pojedina~ne elemente, tj. one koji nam daju odve} neznatne sile za pokretawe ìvaca i prosqe|ivawe gibawa do mozga. Wima su potrebne mase ili skup elemenata koji bi ih sastavqenom silom pokrenuo na djelovawe. Svaki takav skup sastavqen je od dijelova od kojih oni krajwi, uzeti s jedne i s druge strane, moraju biti udaqeni jedan od drugoga odre|enim 1

Bo{kovi}, J. R., Teorija prirodne filozofije, Zagreb, Liber, 1974, str. X

2

Isto, str. X-XI

3

Isto, str. XI

172

razmakom, ali ne ba{ tako neznatnim. Odatle biva da ne moèmo osjetilima ste}i ideju koja pripada materiji, a koja ne bi u isto vrijeme u sebi ukqu~ivala prote`nost, dijelove i djeqivost. Stoga koliko god puta sebi zami{qamo ta~ku, ako se ne sluìmo refleksijom imamo ideju neke vrlo sitne kuglice, ali ipak okrugle, kuglice koja ima dvije razli~ite suprotne povr{ine... ‡ Stoga, da shvatimo nedjeqivu i neprote`nu ta~ku , ne smijemo se sluìti idejama do kojih dolazimo neposredno preko osjetila, ve} je moramo oblikovati refleksijom. Sluè}i se refleksijom ne}e nam biti te{ko oblikovati takvu ideju. Naime, prije svega, kada shvatimo prote`nost i sloènost iz dijelova, pa kad to dvoje negiramo, ve} samim tim ste}i }emo neku ideju neprote`nog i nedjeqivog, sluè}i se negacijom onoga ~iju ideju imamo, isto tako kao {to imamo ideju rupice negiraju}i opstojnost one materije koja nedostaje na mjestu rupice..."4 Sâm pojam refleksije kod Bo{kovi}a nije neproziran ili neodre|en. Re~ je o aktivnom razmi{qawu koje najpre obavqa funkciju kriti~kog gledawa i ispravqawa ideja; bliì je Kantu negoli Loku, tj. blizak je mo}i da uvidimo granice svoje ~ulne spoznaje i da time ujedno mislimo preko tih granica; kod Loka je re~ ‡ kada je u pitawu refleksija ‡ samo o tome da vidim da li neku odre|enu ideju imam ili mogu imati i stoga mogu te (zami{qene) predmete (npr. neograni~enô ili supstanciju) stvarno spoznati. Unutarwi razlog nekog zakona moèmo pojmiti jedino pomo}u refleksije; tek refleksijom moèmo shvatiti, na primer, da se kontinuiranost odnosi na sveukupnu materijalnu i nematerijalnu stvarnost, s obzirom da su svedo~anstva ~ula o kontinuitetu sasvim ograni~ena. "Ideja ste~ena refleksijom pomaè nam samo u tome da potpuno shvatimo ono {to takvo razmi{qawe dokazuje da postoji u prirodi."5 Refleksija je, dakle, saznawe koje ne ispituje spoqa{we stvari prirode, ve} koje misli o samom mi{qewu, koje se okre}e misaonom subjektu, unutar koga pronalazi smisao onoga {to, na osnovu drugih metoda, nije bilo dostupno saznawu. ‡ Na pitawe o tome da li postoje granice mo}i ~ovekova saznawa, Bo{kovi} odgovara sasvim savremeno kako se sveukupnost sveta ne moè saznati, da je beskrajno ve}e poqe onoga {to qudskom mi{qewu izmi~e, od neznatnog dela stvarnosti dostupnog ~ovekovom saznawu. âk i ono {to znamo, znamo tek kao verovatno i relativno izvesno; budu}i da ni~eg apsolutnog nema (jer ga ni ne moè biti), to je onda o relativnom svetu i saznawe relativno. Ovo treba razumeti kroz Bo{kovi}evu tezu po kojoj se sve {to na bilo koji na~in postoji nalazi u neprekidnom kretawu i promeni, i svet je uvek nov i neponovqiv, jer sve {to se de{ava, de{ava se jednom i nikada 4

Isto, str. 132-134.

5

Isto, str. 137.

173

vi{e. Stoga je, nema sumwe, bitna odredba ovoga sveta wegova relativnost. U skladu s tim je i Bo{kovi}evo shvatawe eksperimenta. Naime, wemu su misaoni eksperiment i razmi{qawe va`niji od eksperimentalne provere i indukcije. Razlog je, razumqivo, i to {to je znameniti Dubrov~anin svojom teorijom dopro do podru~ja na kojem je eksperimentalno ispitivawe ‡ bar u wegovo vreme ‡ bilo potpuno nezamislivo, to jest neizvodqivo. Naravno, misaonim eksperimentima se on {iroko sluì i pomo}u wih, odnosno nu`nosti mi{qewa koja preko wih dolazi do izraàja, wegova teorija se razlikuje od neke "samovoqne (proizvoqne) hipoteze", kakvu Bo{kovi} odbacuje u fizici (slaù}i se sa Wutnom). To ne zna~i, naravno, da na{ nau~nik ne koristi obi~ne eksperimente za procewivawe odre|enih fizi~kih teorija. U tom smislu, on je jo{ 1773. godine smi{qao i krucijalni eksperiment koji bi odlu~io o ispravnosti jedne od dveju teorija o prirodi svetlosti koje su se tokom ~itavog Bo{kovi}evog ìvota takmi~ile za prednost. Ali, za wegovo shvatawe fizike bitan je wegov stav da u prirodi nu`no postoje podru~ja u koja ne moèmo prodreti eksperimentom ni pozitivnom indukcijom iz eksperimenta, ve} samo dedukcijom. U toj, dakle, apriornosti saznawa u nekim delovima fizike jasno se ispoqava tada {iroko prihva}eni credo da je, kako kaè Galilej, kwiga prirode pisana geometrijskim slovima, te je tako, u ime geometrijske zakonitosti, dopu{teno u nekim oblastima ~itati u woj i ne{to {to nam ~ulno iskustvo u principu nikada ne moè pruìti. U pogledu uloge indukcije u nauci, Bo{kovi}, kao i mnogi drugi, razlikuje potpunu (savr{enu) i nepotpunu (nesavr{enu) indukciju, od kojih je za prirodne nauke zanimqiva samo nepotpuna indukcija. To je indukcija, kaè on, "kada ono {to opaàmo u mnogih sli~nih izme|u sebe, ne na{av{i ni{ta {to bi se protivilo nijednom od sli~nih, to isto proteèmo na ostalo istoga roda {to se jo{ nije zapaàlo."6 O takvoj bekonovskoj indukciji moèmo kod Bo{kovi}a na}i veoma pozitivne izjave: "Prije svega, tamo gdje se istraùju op}i prirodni zakoni, indukcija ima najve}u snagu i za wihovo pronalaèwe jedva da preostaje ikoji drugi put".7 Prete~a savremene atomistike isti~e da se uz pomo} indukcije do{lo do saznawa o prostoru, formi, neprobojnosti, inerciji i op{toj gravitaciji. Ali, on istovremeno upozorava: "Taj drugi rod indukcije nema dokazne mo}i i nije nepogre{iv, ali ipak sadrì neko razumno na~elo istraìvawa, premda uz mogu}nost zablude".8 6

Dodatak uz I kwigu B. Stay, Philosophiae recentioris libri, X, 1755, § 90

7

Teorija prirodne filozofije, n. 40, str. 17.

8

Isto

174

Dakle, za Bo{kovi}a svi oni zakoni prirode do kojih se do{lo uz pomo} indukcije samo su verovatni, ali je wihova verovatno}a utoliko ve}a ukoliko nije poznat nijedan slu~aj suprotstavqawa "pozitivnog razloga" ovome saznawu. Prema tome, ako je re~ o nekom op{tem svojstvu, onda se pre svega zahteva da ono ne bude prisutno samo u nekim principima, ve} bi se moralo ispoqiti u ogromnom broju [ingenti numero] primera. Pored toga, nijedan od tih primera ne bi smeo posedovati ne{to o~igledno suprotno tome svojstvu, iako neka prividna suprotnost ne bi morala da smeta ukoliko se moè objasniti na odgovaraju}i na~in. Ako se, na primer, pri secirawu ~oveka na|u neki pojedinci sa samo jednim plu}nim krilom, to se uvek moè objasniti ili bole{}u ili raspadawem tkiva posle smrti, pa ostaje da vaì op{ta pretpostavka da dva plu}na krila predstavqaju op{te svojstvo ~oveka. Posebno je zanimqivo koji su kriterijumi vaqanosti za one nau~ne teorije koje, kao i wegova sopstvena, nisu podlo`ne neposrednom iskustvenom proveravawu. Provera takve teorije, smatra Bo{kovi}, ogleda se u wenoj sposobnosti obja{wavawa {to ve}eg broja pojava na {to jednostavniji i jedinstveniji na~in, {to je ~ini korisnim "kqu~em" za dekodovawe tajanstvenog teksta "prirode".9 Da bi se to postiglo, zahteva se da posmatrane pojave ne protivre~e teoriji, dok wihovo odgovarawe teoriji moè tu teoriju samo u~initi verovatnijom, ali nikada ne moè dokazivati wenu istinitost. Izgleda nam kao da ~itamo Popera: ako posmatrawa protivre~e teoriji, "to bi bilo dovoqno da dokaèmo la`nost teorije; ako ima slagawa, to joj ide u prilog, ali nije dovoqno da je dokaè. Slagawe neke teorije (hipoteze) s pojavama nikada ne dokazuje wenu istinitost."10 U tome smislu svako znawe je samo neka vrsta hipoteze, jer su sva znawa relativna. Dubrova~ki nau~nik, me|utim, nije iz ovoga izvla~io nikakav zakqu~ak u tome smislu da u procesu saznawa nema kretawa ka sve pouzdanijim znawima. Ovde posebno treba ista}i jednostavnost teorije, {to Bo{kovi} naro~ito nagla{ava ‡ jednostavnost u smislu da ona moè sa {to mawe pretpostavki da protuma~i {to vi{e pojava. Samo tako }e teorija biti srodna prirodi, koja se svuda i u svim svojim elementima pokazuje kao jednostavna i homogena. Jo{ tri svojstva teorije su bitna za wega, kao teoreti~ara kojem je ipak matematika uzor nauka: teorijska re{ewa treba da budu lako izvodqiva [commoda], ~esto primenqiva (tj. plodna) [fecunda] i ‡ {to onda odaje wihovo puno savr{enstvo ‡ elegantna [elegantia].

9

Isto, str. 49-51.

10

Bo{kovi}, R. J., Opera pertinentia ad opticam et astronomiam, Bassano, 1785, sv. II, str. 478.

175

KANT*

Imanuel Kant (1724-1804) spada me|u one filozofe koji su, po sopstvenoj izjavi, bili veoma uznemireni Hjumovom analizom i kritikom uzro~nosti. Ali, on isto tako spada me|u one koji su poku{ali da na|u neki izlaz iz te naizgled bezizlazne situacije. Kant je, naime, priznavao da, ukoliko se forma i sadràj nau~nih zakona u celini izvode iz ~ulnog iskustva, kako je to pretpostavqao Hjum, onda se ne mogu izbe}i oni zakqu~ci do kojih je do{ao ovaj britanski mislilac. Kenigzber{ki filozof, me|utim, nije bio voqan da prihvati tezu da se nau~ni zakoni u celini izvode iz ~ulnog iskustva. On je smatrao da se, ako se i dopusti da empirijsko znawe izrasta iz ~ulnih utisaka, ne moè nikako tvrditi da je sve to znawe dato u tim ~ulnim utiscima. Drugim re~ima, Kant je drào da kod Hjuma nalazimo preterano upro{}avawe saznajnog procesa, pa ako ~ulni podaci i predstavqaju sirovinu iz koje nastaje empirijsko saznawe, subjekat saznawa nije obi~an pasivni posmatra~ kod koga }e se odre|ena ponavqawa navikom registrovati kao zakoni, ve} wegov razum pruà onu sistemsko-strukturalnu organizaciju u koju se ta sirovina uklapa. Ali, da bismo boqe shvatili ovu Kantovu poziciju, potrebno je da malo detaqnije osvetlimo pitawe odnosa razuma i iskustva u wegovoj filozofiji. On je, u stvari, napravio poku{aj da razre{i kontroverzu izme|u prete`no empiristi~kog (Bekon, Lok, Hjum) i prete`no racionalisti~kog (Dekart, Spinoza, Lajbnic) pristupa saznawu. Po wegovom mi{qewu, razumski pojmovi sluè da bi pojave mogle da se pro~itaju kao iskustvo; sa druge strane, predmeti ~istih razumskih pojmova ne mogu da budu na|eni nigde drugde nego samo u mogu}nom iskustvu. Prema tome, smatra Kant, razumski pojmovi nemaju nikakvog zna~aja ako se èli da se protegnu na stvari po sebi, kao {to i na~ela (koja proisti~u iz odnosa tih pojmova prema ~ulnom svetu) predstavqaju, ako se gledaju izvan iskustvene upotrebe, prosto samovoqne veze ~ija mogu}nost ne *

〈Poglavqe o Kantu je, uz izvesna skra}ivawa i nebitne izmene, objavqeno i kao ~lanak "Nekoliko pitawa filosofije nauke u Kantovom sistemu", Theoria, posebno izdawe, 1975, str. 43-49. Ovde se nalazi tekst izvornog rukopisa. Ina~e, o Kantu je prof. Novakovi} pisao i u ~lanku "Kantov problem", Savremene filozofske teme, br. 1, 1966, str. 95-107; pre{tampano u: Novakovi}, Filozofija, metod i razvoj nau~nog sazna wa . Izabrani radovi, kw. II, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2001, str. 116-128.〉

176

moè ni a priori da se sazna, pa ~ak ni da se u~ini razumqivom, s obzirom da svi primeri mogu da se uzmu samo iz mogu}eg iskustva. Zato, zakqu~uje nema~ki transcendentalist, ne treba uzaludno poku{avati da se razumski (metafizi~ki) pojmovi i na~ela izvedu iz iskustva (Kant se slaè sa Hjumom da je to u stvari nemogu}no i neopravdano), jer je ta veza, {to britanski empirist nije primetio, upravo obrnuta: iskustvo se u stvari izvodi iz tih pojmova i na~elâ na{ega razuma.1 "Iskustvo", pi{e nema~ki filozof, "moè da bude objektivno vredno saznawe o pojavama i wihovom vremenskom sledovawu samo utoliko ukoliko prethode}a pojava, prema pravilu hipoteti~kih sudova, moè da se poveè sa onom koja sledi."2 Shvataju}i, dakle, da je u na{im op{tim pojmovima i principima uvek sadràno vi{e nego {to moè da se na|e u iskustvu, Kant sasvim umesno nagla{ava postojawe i ulogu razumske stvarnosti u na{em saznawu, ali je tu razumsku op{tost shvatio ne samo kao ne{to {to ne moè da se izvede iz iskustva, ve} (na àlost) i kao ne{to samostalno {to ne podleè nikakvoj iskustvenoj proveri i kritici (a to zna~i ni modifikovawu). U svojoj sloènijoj teoriji saznawa Kant je razlikovao tri stupwa saznajne organizacije iskustva. Naime, nestrukturisani ~ulni utisci bivaju ure|eni najpre s obzirom na prostor i vreme, koji predstavqaju forme same ~ulne osetqivosti. Na drugome stupwu tako ure|ena opaàwa se dovode u uzajamne veze pomo}u dvanaest kategorija razuma (kvantiteta: jedinica, mnoìna, celokupnost; kvaliteta: realitet, negacija, limitacija; relacije: inherencija i subzistencija, kauzalitet, zajedni{tvo; modaliteta: mogu}nost ‡ nemogu}nost, bi}e‡nebi}e, nu`nost‡slu~ajnost). I na tre}em stupwu ovako formirani sudovi iskustva bivaju organizovani u jedinstveni sistem znawa primenom regulativnih principa uma (kada je re~ o kosmolo{koj problematici i empirijskom saznawu, Kantov regulativni princip uma bio bi: da sve u ~ulnom svetu ima empiri~ki uslovqenu egzistenciju i da u tom svetu uop{te u pogledu kakve osobine ne postoji neka bezuslovna nu`nost); da u nizu uslova nema nijednoga ~lana za koji se ne moè uvek o~ekivati i, koliko je god mogu}no, traìti empiri~ki uslov u nekome mogu}nom iskustvu; i da nas ni{ta ne ovla{}uje da ma koju egzistenciju izvedemo iz nekog uslova izvan empiri~kog niza, ili da wu samu drìmo za apsolutno nezavisnu i samostalnu u samom nizu, a da ipak time ne treba odricati da ceo niz moè biti zasnovan u nekom inteligibilnom bi}u (koje je zato slobodno od svakog empiri~kog uslova i, {tavi{e, sadrì osnov mogu}nosti svih pojava).3 1

v. Kant, I., Prolegomena za svaku budu}u metafiziku, u: Dvije rasprave, Zagreb, Matica hrvatska, 1953, str. 69-70. i 67. 〈sada postoji i nov prevod u: Pismo. âsopis za svetsku kwièvnost, god. HH, br. 76/77, zima/prole}e 2004, str. 59-145.〉

2

Isto, str. 69.

3

v. Kant, I., Kritika ~istoga uma, Beograd, Kultura, 1958, str. 475.

177

Regulativni principi uma, naravno, ne mogu da budu upotrebqeni za opravdavawe bilo kojeg posebnog sistema empirijskih sudova. Oni zapravo samo propisuju na~ine za takvu izgradwu teorije koja }e biti u skladu sa idealom sistematske organizacije. U Kantovoj teoriji saznawa sistemska organizacija znawa se javqa kao jedna od osnovnih karakteristika nauke, kao ona odlika koju je Hjum sasvim izgubio iz vida, budu}i da je svu pa`wu poklonio problemu mogu}nosti induktivne generalizacije. Kant je, me|utim, zadivqen dometom i snagom euklidske geometrije i wutnovske mehanike, i taj wihov domet i snagu pripisao deduktivnoj strukturi ovih disciplina. S obzirom da Kant razlikuje kategorije opaàwa od kategorija razuma, za koje se tek u pravom smislu vezuje nauka, naj~e{}e se smatra da su i prirodni zakoni kod wega vezani za kategorije razuma i da onda u tom smislu nose karakter nu`nosti. Ali, to tuma~ewe je previ{e jednostavno, pa onda u stvari i neta~no. Kantovo shvatawe je sloènije. Raspravqaju}i u paragrafu 20 svojih Prolegomena za svaku budu}u metafiziku o oblicima razumskog su|ewa o iskustvu, o na{im hipoteti~kim teorijama o empiriji ili o empirijskim zakonima, on isti~e da tu moèmo imati dva slu~aja: prvo, ako opaàwa samo upore|ujemo i vezujemo u svesti koja se ti~e odre|enog stawa stvari, ili drugo, ako ih vezujemo preko svesti uop{te. U prvome slu~aju imamo sud opaàwa koji je slu~ajan, pa prema tome moè biti istinit samo a posteriori, a u drugom sud iskustva koji je nuàn, te, prema tome, i a priori istinit. Postoje, dakle, dve faze, ili dva sukcesivna stupwa na kojima se javqaju empirijski zakoni: prvi, opaàjni, slu~ajni; i drugi, iskustveni, ili nu`ni. Mnogi zakoni mogu, naravno, da ostanu dugo na nivou opaàjnih sudova. Pri tome Kant ove gorepomenute vrste su|ewa izri~ito pripisuje razumu. U paragrafu 20 Prolegomena, na koji se pozivamo, kenigzber{ki filozof daje i primere koji bi trebalo da jo{ boqe objasne ovu teorijski postavqenu situaciju. Naime, kao primer prvoga nivoa nau~ne hipoteze ili prirodnog zakona on uzima sud "Kad Sunce obasjava kamen, on postaje vru}", a kao primer drugoga nivoa "Sunce greje kamen", s tim {to je tek ovaj drugi sud pravi op{ti sud koji nosi u sebi odliku nu`nosti. No, trebalo bi malo detaqnije razjasniti kako su (i na osnovu ~ega) prirodni zakoni na ovome drugom nivou nu`ni. Odbacuju}i potragu za induktivnom osnovom nu`nosti kao neostvarqivu, Kant u Kritici mo}i su|ewa kaè da mi ne moèmo imati "znawe o" ili "uvid u" takvu nu`nost, ali da mi moramo da je "mislimo", jer u protivnom ti zakoni ne bi sa~iwavali prirodni red stvari. "Mada razum ne moè ni{ta a priori da odredi u pogledu takvih zakona (kao empirijskih objekata), da bi skicirao ove empirijske zakone (kao zakone), razum mora u osnovu sve refleksije o tim zakonima da postavi jedan apriorni princip, tj. da je saznatqiv prirodni red stvari mogu}an..." 178

Prema tome, za Kanta se nu`nost ne izvodi iz na{eg iskustva posebnih ~iwenica, ukqu~uju}i empirijske jednoobraznosti, niti je vezana za to {to posebni zakoni predstavqaju iskustvene iskaze (a mi znamo da kod pruskog filozofa nu`nost kao kategorijalni element odre|uje mogu}nost iskustva uop{te). Ona se uliva u iskaze o empirijskoj jednoobraznosti (uniformnosti) na posredan na~in. Sa nu`nosti koja je vezana za logi~ke veze izme|u zakonâ uspostavqene u deduktivnom teorijskom sistemu, Kant neopaèno prelazi na nu`nost pojedina~nih zakona, podrazumevaju}i o~igledno da bez ideje o sistemu nemamo razloga da postuliramo bilo kakvu zakonolikost. ‡ Drugim re~ima, zakoni nisu nu`ni zato {to vaqano slede iz hipoteza vi{ega reda, {to bi bio trivijalni smisao nu`nosti, ve} i stoga {to sâm pojam zakona uop{te ne bi postojao bez pojma teorije koja je stvorena regulativnom sistematskom aktivno{}u razuma. Posebno je zanimqivo kako se u Kantovom sistemu odre|uje vi{e vrsta nau~nih hipoteza, kako se procewuje wihova prihvatqivost i kako su formulisani na~ini wihove provere. Koautor poznate kosmogonijske hipoteze o tome raspravqa na ve}em broju mesta, a najdetaqnije u tre}em odseku prvoga glavnog dela svoje teorije o metodi koja ~ini zavr{ni deo Kritike ~istoga uma. Ovo izlagawe zapo~e}u time {to }u citirati Kantov princip analogija iskustva, koji glasi: "Iskustvo je mogu}no samo na osnovu predstave o nu`noj vezi me|u opaàjima."4 Da bismo jasnije sagledali smisao u kojem Kant predstavqa ovaj svoj princip ({to }e istovremeno posluìti i kao potvrda interpretacije koja }e biti izloèna u nastavku), nave{}u i neke stavove iz Kantovog dokaza tog principa: "Opaàji se, u stvari, javqaju u iskustvu zajedno samo slu~ajno, tako da se iz wih samih ne vidi, niti se moè videti, ikakva nu`nost wihove veze; jer, aprehenzija zna~i samo re|awe jednog pored drugoga u raznovrsnosti empirijske datosti, ali u woj se ne nalazi nikakva predstava o nu`nosti egistencije pojava kao vezanih, a koje ona re|a u prostoru i vremenu."5 Iz ovoga, ~ini mi se, mogu}e je sasvim opravdano do}i do zakqu~ka da je Kant zapravo prete~a jednog sasvim savremenog gledi{ta u filozofiji nauke, stanovi{ta koje tvrdi da bez postojawa neke hipoteze, ili, jo{ jednostavnije ‡ bez i{~ekivawa odre|ene regularnosti, ne moèmo pri}i nikakvom prikupqawu empirijskih podataka; zato {to iz obiqa utisaka koji nas zapquskuju iz spoqnoga sveta ne bismo znali {ta i kako da izdvojimo, pa bismo mogli jedino da bez ikakvog reda i kriterijuma gomilamo te utiske koji bi bili saznajno neupotrebqivi. 4

Kant, I., Isto, str. 227.

5

Cit. delo, str. 228.

179

U tom smislu, svako na{e prikupqawe empirijskih podataka jeste samo proveravawe odre|enih nau~nih hipoteza (ili i{~ekivawa). Ovo Kantovo razmatrawe o osnovnom principu analogija iskustva tako|e je upereno protiv svake induktivisti~ke koncepcije nastanka nau~nog saznawa (u kojoj se kao prva faza javqa prikupqawe ~iwenica, da bi se tek posle toga i na osnovu toga pri{lo generalizacijama, odnosno postavqawu hipoteza ili teorija). U svojim pretkriti~kim delima, povode}i se za Wutnom, Kant je prihvatao ideju analize i sinteze kao one metode bez koje nema napredovawa u nauci. Analiza ide od efekta prema uzroku, ili od celine prema delovima koji je sa~iwavaju; sinteza od uzroka prema posledici ili od dela prema celini. U svojoj Disertaciji o formi i principima opaàjnog i razumqivog sveta (1770) Kant pi{e: "I kao {to se u supstancijalno 'sloènom' analiza ne zavr{ava dok se ne dostigne deo koji ne predstavqa celinu, tj. dok se ne dostigne 'prosto', tako isto se sinteza ne zavr{ava dok ne dostignemo celinu koja nije deo, tj. koja je svet."6 Dakle, pretpostavka zakonomernosti, mislim da se tu moèmo potpuno sloìti sa Kantom, predstavqa jedan od nu`nih uslova mogu}eg iskustva. U tom smislu za ~oveka postoji samo o~ove~ena priroda, a uop{te ga i ne interesuje, odnosno, napu{ta neostvarqivu pretenziju da sazna stvari onakve kakve su same po sebi, van kontakta sa na{im prethodnim znawem i iskustvom. Mislim da savremenoj misli o nau~noj metodologiji nije strano jo{ jedno Kantovo stanovi{te, tj. da je qudski um po svojoj prirodi "arhitektonski" u tom smislu {to svako saznawe posmatra kao da pripada nekom mogu}nom sistemu, te otuda i dopu{ta samo takve principe koji jedno saznawe {to se ima pred sobom bar ne ~ine nesposobnim da u ma kom sistemu stoji zajedno sa drugim saznawem.7 Ali, {ta osniva~ nema~ke klasi~ne filozofije kaè konkretno o hipotezama, koji su momenti iz tog sloènog skupa pitawa o nau~nim hipotezama posebno interesantni iz aspekta savremene metodologije? Karakteristi~no je i zna~ajno da Kant u samoj svojoj definiciji hipoteze podvla~i weno u osnovi razumsko poreklo i insistira na tome da se kod hipoteza treba ~uvati kako isku{ewa da im se pridaje apsolutno vaèwe, tako i mogu}nost da se razli~ite fikcije i iluzije uzimaju kao hipoteze. Evo kako sam Kant formuli{e ovo svoje gledi{te: defini{u}i hipoteze kao subjektivna mwewa koja postaju osnovana time {to se dovode u vezu sa onim {to je realno dato i {to je, prema tome, izvesno, on napomiwe: "U toj formi moramo ih zadràti i bri`qivo ih ~uvati od toga da se ne pojave kao stavovi koji su po sebi sigurni i koji imaju apsolutno vaèwe, i da ne bi ugu{ile um fikcijama i iluzijama."8 6

Kant's Inaugural Dissertation, Chicago, Open Court, 1929, p. 47.

7

v. Cit. delo (KÛ), str. 419.

8

Cit. delo, str. 610. i 618.

180

U tom smislu, sasvim savremeno, sasvim antiinduktivisti~ki i antipozitivisti~ki, potpuno aktivisti~ki, Kant isti~e najpre "... da je veza ({to je, razume se, bitna karakteristika svake hipoteze ‡ S. N.) jedina predstava koja, za razliku od svih ostalih, ne moè da bude data pomo}u objekta, ve} samo subjekt moè da je uspostavi, po{to je ona jedan actus wegovog samodelawa".9 Osim toga, u pogledu nastajawa hipoteza Kant kaè: "Ono pak {to spaja raznovrsnost ~ulne datosti jeste uobraziqa; ona zavisi od razuma u jedinstvu svoje intelektualne sinteze, a u raznovrsnosti aprehenzije zavisi od ~ulnosti". Prema tome, re~ je o uobraziqi, ali o uobraziqi koja "ne treba da sawari, ve} da ... stvara pod strogim nadzorom uma, (pa) onda mora da se oslawa na ne{to apsolutno izvesno, a {to nije ni proizvoqno izmi{qeno niti predstavqa neko (neosnovano) subjektivno mwewe, naime ona mora da se oslawa na mogu}nosti samog predmeta".10 Da vidimo daqe koje vrste hipoteza razlikuje nema~ki filozof u svome sistemu, ili, da upotrebim moderniju formulaciju: u kojim se sve zna~ewima javqa termin "hipoteza" u Kantovom sistemu? Kant najpre govori o onome {to naziva fizi~kim hipotezama, a {to bismo danas nazvali obi~nim empirijskonau~nim hipotezama, gde nau~nik, oslawaju}i se na uslove mogu}eg iskustva, izlazi sa odre|enom pretpostavkom kako je u pitawu izvestan slu~aj, da bi zatim posmatrao empirijske posledice. Isti~u}i, dakle, subjektivno poreklo na{ih nau~nih hipoteza, Kant istovremeno upozorava da se te hipoteze moraju oslawati na mogu}nosti koje su date u samoj empiriji, pa isti~e kao nedopu{tene ili nenau~ne one hipoteze koje predstavqaju "proizvoqnu kombinaciju misli, koja, iako ne sadrì nikakvu protivre~nost, ipak ne moè da polaè pravo na objektivni realitet".11 Nau~ne hipoteze ne smeju biti hiperfizi~ke, odnosno ne smeju uzimati transcendentne predmete (Boga, du{u) za principe obja{wavawa ~ulnih pojava. Drugim re~ima, nau~nom umu se ne smeju podmetati prazne fikcije, koje se ne mogu ni opovrgnuti ni dokazivati, ve} samo ono {to se zasniva na mogu}em iskustvu.12 U Kantovom sistemu postoje zatim, razumqivo, i transcendentalne hipoteze. To su hipoteze u kojima je, radi obja{wewa stvari u prirodi, upotrebqena neka ~ista ideja uma, ~ija je mogu}nost data a priori. Karakteristika je ovih hipoteza da se ne mogu dokazati (ili potvrditi) i da zapravo ne sluè za unapre|ewe primene razuma u pogledu predmeta. Ove transcendentalne hipoteze spekulativne upotrebe uma, naravno, nedopustive su sa stanovi{ta onih plodova koje um donosi prilikom obdelavawa (wegovog vlastitog zemqi{ta, naime) iskustva. 9

Cit. delo, str. 172.

10

Cit. delo, str. 193. i 610.

11

Cit. delo, str. 261.

12

v. Cit. delo, str. 617-618.

181

No, sa druge strane, transcendentalne hipoteze su neophodne, kao {to je neophodno i ~isto umstveno saznawe ili celokupna apriorna mo} saznawa (kako na podru~ju ~ulnog opaàwa, tako i na podru~ju razumskog shvatawa i umnog poimawa), o ~emu se detaqno raspravqa u Kritici

~istoga uma. Qudski um, sem toga, kroz umno poimawe stalno i neizbe`no teì da prekora~i granice iskustva, teì postizawu najvi{e sinteze (sjediwavawa zakqu~aka razuma), {to se opet postiè pomo}u transcendentalnih hipoteza. Prema tome, bile bi nemogu}ne i neopravdane samo hiperfizi~ke hipoteze, tj. one koje se odnose na transcendentne predmete, dok bi transcendentalne hipoteze imale i svoju sasvim legitimnu upotrebu, pa bi, dakle, bile i opravdane i mogu}ne. Pri tom, naravno, nema mesta nekoj dogmati~koj, ve} samo kriti~koj ili polemi~koj upotrebi transcendentalnih hipoteza.13 Tre}a vrsta hipoteza u Kantovom sistemu bile bi prakti~ke hipoteze, ili hipoteze u pogledu prakti~ke upotrebe uma, koje, naravno, po samoj svojoj prirodi, ne sadrè u sebi nikakva saznajna obavezivawa. Ova vrsta hipoteza, zna~i, ne trpi nikakva, ni iskustvena ni spekulativna, ograni~ewa. U stvari, um na prakti~kom poqu ima, Kantovim jezikom re~eno, jedan takav posed koji ne mora da opravdava i gde se hipoteze ne javqaju zato da bi se na wima zasnovalo neko pravo, ve} samo zato da bi se ono za{titilo. (Razumqivo, s obzirom na dijalekti~nost uma, kada je re~ o transcendentalnim hipotezama i hipotezama u sferi prakti~kog uma, kriti~ara i protivnika moèmo uvek imati i moramo uvek traìti pre svega u sebi samima.)14 Ali, pored ovih vrsta hipoteza, kod Kanta nalazimo formulisane i neke zanimqive uslove prihvatqivosti i kriterijume verovatnosti, racionalnosti i legitimnosti hipoteza. Ovi kriterijumi se, naravno, odnose pre svega na fizi~ke ili empirijskonau~ne hipoteze. U najkra}im crtama ti kriterijumi bi bili slede}i: (1) Hipoteze koje obja{wavaju fizi~ke (~ulne) pojave treba da ukqu~uju samo one pretpostavke koje ne prekora~uju granice kategorijalnih principa i okvir prostora i vremena; drugim re~ima, ove hipoteze ne smeju da ukqu~e nikakva izvan~ulna opaàwa, pozivawe na vidovitost, ili na transcendentne predmete, kao {to su du{a, Bog i sli~no. U ovome slu~aju, kako kaè Kant, pre se mogu podnositi i najsmelije, odnosno najmawe verovatne hipoteze, samo ako su po svome karakteru fizi~ke, a ne hiperfizi~ke. Ne treba to shvatiti kao da je on èleo da sirovinu nau~nih hipoteza ili teorija ograni~i na pojmove koji su "izvedeni iz prirode", naprotiv! Kenigzber{ki filozof je navodio pojmove "~ista voda" ili "~ist vazduh" kao primere idealizacija do kojih se nije do{lo zakqu~ivawem iz pojava, isti~u}i da wihova uloga znatno olak{ava sistematsko obja{wavawe hemijskih pojava. 13

v. Cit. delo, str. 611-614.

14

v. Cit. delo, str. 614-615.

182

(2) S obzirom na to da mi ne moèmo da dokaèmo univerzalnost bilo koje empirijske hipoteze, samim tim {to nikada ne moèmo znati sve mogu}ne posledice koje stvarno iz we proisti~u, pa stoga u prirodnoj nauci (za razliku od matematike), kako kaè Kant, "... imamo posla sa neprestanim naga|awima, ne ra~unaju}i ni sa kakvom izvesno{}u" ‡ sve {to moèmo zahtevati od takve hipoteze jeste da ~iwenice koje ona obja{wava "legitimno slede iz pretpostavqenog principa" i da ta hipoteza bude dovoqna da se na osnovu we mogu a priori odrediti posledice koje su date. Ako je, me|utim, radi postizawa toga ciqa potrebno da se pribegne dodatnim ad hoc hipotezama, onda se javqa podozrewe da su te hipoteze prosto himere, po{to je za svaku od wih samu po sebi potrebno ono isto opravdawe {to je bilo potrebno za misao koja je uzeta za osnov, i prema tome one nikako ne mogu posluìti kao neko vaqano svedo~anstvo. (3) S obzirom na to da je Kant u nauci malu va`nost pridavao potvr|ivawu hipoteza putem "ponovqenih upore|ivawa posmatrawa" sa deduktivnim posledicama te hipoteze (kao, uostalom, i samoj generali{u}oj indukciji), smatraju}i to primitivnim metodama ‡ on je morao postaviti zahtev ukqu~ivawa date hipoteze u mnogo sloèniji okvir jedne ili vi{e teorija, procewivawa da li se uklapa u postoje}i sistem znawa, morao je postaviti zahtev wene sistemske nu`nosti.15 Samim tim {to mu je osnovni ciq bio da prevazi|e Hjumov skepticizam, {to se uveliko priklonio apriorizmu i uzore nau~nog saznawa video u euklidovskoj geometriji i wutnovskoj mehanici, Kant je u osnovi zastupao jedno ~vrsto shvatawe nauke. Tako u predgovoru svojoj kwizi Metafizi~ke osnove prirodne nauke on pi{e: "Svaka doktrina koja ~ini jedan sistem, odnosno jednu celinu saznawa, naziva se naukom", i daqe: "Samo se ono moè nazvati pravom prirodnom naukom {to je apodikti~ki izvesno: saznawe koje moè da sadrì samo empirijsku izvesnost pogre{no se naziva naukom." Prema tome, prava prirodna nauka je ona koja svoj predmet u celini razmatra u skladu sa razumskim principima a priori, a ne prema nekim zakonima koji bi bili izvedeni iz iskustva.16 Tako izgleda Kantov poku{aj spasavawa izvesnosti nau~nog saznawa po svaku cenu. Ovakvom koncepcijom nauke autor tri Kritike ‡ mada iz dosta razumqivih razloga ‡ ~ini zapravo korak nazad, {to opet ne zna~i da ovaj veliki filozof, dosledno razvijaju}i svoju aprioristi~ku poziciju, nije ukazao na veoma zna~ajne momente koji su se sa~uvali i u savremenim koncepcijama nauke i wene filozofije. 15

v. Cit. delo, str. 612-617.

16

v. Kant's Prolegomena and Metaphysical Foundations of Natural Science, London, 1883, pp. 137-138. 〈prevod na srpski: Metafizi~ki po~etni razlozi prirodne nauke, Sarajevo, "Veselin Masle{a", 1990.〉

183

Pre svega, Kant je s pravom ukazao na to da je istinska prirodna nauka nezamisliva bez odre|enih metafizi~kih pretpostavki o prirodi, metafizi~kih u smislu takvih pretpostavki ili principa koji nisu empirijskog karaktera, odnosno, druga~ije re~eno, koji uveliko prevazilaze ono {to nam sugeri{e mogu}no iskustvo.17 Drugo, znameniti epistemolog zaista s mnogo razloga isti~e da prosto empirijsko opaàwe pokreta~kih sila prirode ne moè da se nazove fizi~kom naukom. Kao nauka, fizika ukqu~uje sistematizaciju i ne moè da bude obi~no gomilawe empirijskih podataka, ona se, pi{e Kant, obavqa prema apriornim principima koji moraju da ~ine putokaze za empirijsko istraìvawe.18 Time je transcendentalisti~ki filozof ubedqivo ukazao na slabosti pasivnoempiristi~ke pozicije, isti~u}i da je nemogu}no re{iti neke osnovne teorijskosaznajne probleme, pa samim tim i probleme nau~nog saznawa, ukoliko se potceni aktivna uloga ~ovekovog razuma u procesu saznavawa. Kant tako|e isti~e da se fizika bavi zakonima pokreta~kih sila materije utoliko ukoliko su te sile date u iskustvu, a wene metode kao takve, tj. posmatrawe (opaàwe) i eksperiment, mogu da vode samo empirijskim pojmovima iz kojih nikad ne moè da se izgradi pravi sistem. To je razlog {to je fizika, po mi{qewu Kanta, u svome istorijskom razvitku do{la samo do fragmentarnih rezultata, mada je ta~no da su ti rezultati va`ni i da imaju dalekose`ne posledice. Nema~ki filozof drì da, uprkos svome izvanrednom uspehu, fizika jo{ nema stabilnog ciqa, tako da se wena istraìvawa ne rukovode jednom idejom, takvom celinom koja bi bila iznutra zasnovana i koja bi jasno odre|ivala svoje granice.19 Samo je jedan put da se nauka fizike razvije na stvarno sistematski na~in, a to je wenim zasnivawem na jednom takvom planu koji a priori obuhvata datu celinu i u koji se mogu uklopiti date pojedina~ne ~iwenice i aposteriorni zakoni. Najzad, za razliku od nekih drugih filozofa nauke (kao {to su, na primer, Wutn ili Lajbnic), Kant nije zami{qao da bi matematika mogla da bude ta koja }e pruìti nekoj nauci, recimo fizici, one neophodne apriorne principe koji bi joj omogu}ili uvid u su{tinu i mnogostrukost fizi~kih sila. Matematika kao takva niti je fizika, niti kanon20 fizike, ve} pre jedan vrlo mo}an organon ili oru|e za upotrebu u istraìvawima koja se ti~u kretawa i wegovih zakona. Kretawe se 17

v. Ibid., p. 139.

18

v. Kant, I., Opus posthumum, Gesammelte Schriften, hrsg. von A. Buchenau und G. Lehmann, Berlin, Akademie-Ausgabe, 1942, Bd. XXII, S. 323. 19

v. Ibid., S. 497.

20

Kod Kanta to nije pravilo ili uzor po kome treba postupati, ve} skup apriornih principa koji sluè za pravilnu upotrebu uma.

184

moè objasniti matemati~ki na adekvatan na~in zato {to ono ukqu~uje samo prostorne i vremenske koncepte koji se mogu predstaviti a priori u ~istoj intuiciji. Pokreta~ke sile, me|utim, koje deluju kao uzroci kretawa i bez kojih je fizika kao sistematska nauka nezamisliva, iziskuju filozofske principe.21 Da vidimo, najzad, u vezi s tim, i da sasvim ukratko kriti~ki razmotrimo Kantovo shvatawe filozofije nauke. Prve ideje o ovome pitawu on je formulisao u svome delu Metafizi~ke osnove prirodne nauke (1786), gde se kao jedan od osnovnih zadataka filozofije nauke postavqa skicirawe onih apriornih uslova koje neorganske materijalne stvari treba da ispune (kada se, naravno, posmatraju iskqu~ivo ukoliko se javqaju kao pojave u na{em iskustvu) da bi bile mogu}ni objekti na{ih empirijskih istraìvawa u prirodnim naukama. Pored toga, ve} u ovome svom delu pruski filozof iznosi gledi{te da se, polaze}i od kategorija razuma i jednog jedinog empirijskog pojma, materije, mogu dedukovati osnovni zakoni fizi~ke nauke. Nema nikakvih naznaka o tome da bi primena apriornih principa na empirijske zakone prirode i svu onu mnogostrukost koja je data u iskustvu, mogla da dovede do nekih komplikacija. U Metafizici morala (1796) postaje o~igledno da, bez obzira da li je u pitawu sama metafizika morala ili metafizika prirodne nauke, postoji odre|eni jaz izme|u onih apriornih principa s kojima se izlazi u ovim dvema granama metafizike i konkretnih podataka iskustva, koji ~ine sadràj na{e moralne svesti, odnosno neposredni predmet prirodne nauke. [tavi{e, Kant smatra da bi trebalo da postoji jedna nova nauka, ~iji bi glavni zadatak bio da premosti ovaj jaz. Posle Metafizike morala, tokom narednih sedam-osam godina, skoro do pred samu svoju smrt, znameniti eti~ar se gotovo iskqu~ivo posvetio pripremama materijala za spis pod naslovom O prelasku sa metafizi~kih prvih principa prirodne nauke na fiziku. Ovi nedovr{eni rukopisi objavqeni su kao Opus posthumum. Tu se, me|utim, sre}emo sa ne{to izmewenom idejom o samoj filozofiji nauke, koja dobija zadatak da izgradwom posreduju}ih principa i pojmova premosti onaj jaz koji postoji izme|u rada Metafizi~ke osnove prirodne nauke i same fizike. Taj bi zadatak bio obavqen uve}avawem podru~ja transcendentalnog i apriornog. Na taj na~in, naravno, kenigzber{ki filozof odlazi u krajnost sa svojom aprioristi~kom usmereno{}u, pa se tu ve} gube one ina~e iz savremene perspektive zanimqive i plodotvorne crte Kantovog filozofskog sistema kada je re~ o pitawima iz oblasti metodologije nauke.

21

v. Op. cit., Bd. XXI, S. 209.

185

HER[EL*

Ako je Bekon kao filozof poku{ao da novoj nauci koja je nastajala pruì novu, adekvatniju metodu, Xon Her{el (1792-1871) je bio prvi koji je kao istaknuti nau~nik, sin poznatog astronoma Vilijama Her{ela, a i sâm istaknuti astronom, fizi~ar i hemi~ar, poku{ao da eksplicira metode one moderne nauke koja je u wegovo vreme ve} ostvarila zna~ajna dostignu}a. [tavi{e, za ovaj Her{elov poku{aj moè se slobodno re}i da je bio veoma cewen. U tom smislu Her{el je predstavqao onu neophodnu prelaznu kariku izme|u Bekona i Mila. Da je to tako, svedo~e, s jedne strane, wegove izjave da Bekonu duguje neke od osnovnih ideja svoje filozofije nauke, a sa druge strane govore Milove izjave da je samo kod Her{ela nai{ao na jasno razlikovawe "~etiri metode indukcije". Ali, ovim istorijskofilozofskim odre|ivawem mesta i zna~aja Her{elove misli nisu obuhva}eni neki drugi, isto tako va`ni, ako ne i va`niji i interesantniji aspekti te misli. Naime, u wegovim metodolo{kim razmi{qawima nagove{tene su i neke takve ideje koje su do{le u centar pa`we tek kod najsavremenijih metodologa, na {ta }emo u daqem izlagawu posebno ukazati. Ti sasvim novi momenti mogli su se, me|utim, javiti prvenstveno stoga {to je revolucija u optici, koju su doneli Tomas Jang i Ogist Fresnel oìvqavaju}i talasnu teoriju svetlosti (prvi obja{wavaju}i interferenciju, a drugi polarizaciju svetlosti), pokazala da Wutn nije bio nepogre{iv, pa je time dovela u ozbiqnu sumwu {iroko rasprostraweno metafizi~ko uverewe toga doba da postoji neka nau~na metoda koja bi uvek donosila sasvim pouzdane rezultate. ‡ U stvari, najpreciznija karakterizacija Her{elove metodolo{ke pozicije bila bi da kod wega zapravo uo~avamo dve suprotne tendencije: s jedne strane, te`wu da se izgradi jedna pouzdana (induktivna) metoda, koja bi se koristila na odre|enim podru~jima nauke, a sa druge strane, svest da se takva te`wa ne moè ostvariti u svim domenima nauke. Svoja metodolo{ka gledi{ta Her{el je izloìo u kwizi Preliminarna rasprava u *

〈Delimi~no prera|ena verzija ovog odeqka objavqena je pod naslovom "Metodolo{ki pogledi Xona Her{ela" u Zborniku Filozofskog fakulteta, br. XV, Serija B (Spomenica Veqka Kora}a), Beograd, 1988, str. 179-187. Ovde se predstavqa izvorni, rukopisni oblik ovog predavawa.〉

186

izu~avawu prirodne filozofije [Preliminary Discourse on the Study of Natural Philosophy] (1830), koja je podeqena na tri dõla: (1) Op{ta priroda i prednosti prou~avawa fizi~kih nauka; (2) Principi na kojima fizi~ka nauka po~iva kada je u pitawu weno uspe{no vo|ewe; (3) Daqa podela fizike na odvojene grane i wihove uzajamne veze. Metodolo{ki je najbitniji i najzanimqiviji drugi deo, u kojem se raspravqa o problemima koji se ti~u posmatrawa, eksperimenta, klasifikacije, analize pojava, uzro~nosti, zakona, hipoteza, teorija, jedinstva prirode, i iznosi autorovo gledi{te o indukciji. U celini gledano, Her{elova kwiga je pisana u duhu britanske empiristi~ke tradicije, iako je uticaj Loka, Barklija i Hjuma mawe eksplicitan, za razliku od ~estih pozivawa na Novum Organum Fransisa Bekona. Kako je teorija nau~ne metode najuè povezana sa teorijskosaznajnim pitawima, britanski astronom nije mogao da izbegne izlete u epistemolo{ku problematiku. Ta razmatrawa, me|utim, nisu od ve}eg interesa, s obzirom da je tu re~ uglavnom o amaterskim poku{ajima zasnovanim na empiristi~kim i asocijacionisti~kim principima, koji nisu ostali bez protivre~nosti, mnogih gre{aka i nere{enih problema. Her{el je tako nagla{avao da se nau~no saznawe razvija unutar dvostrukog okvira: s jedne strane je "apstraktna nauka", koju ~ine jezik, logika i matematika, a sa druge strane ona nauka koja ukqu~uje uzro~nost, postojanost nau~nih zakona i neuni{tivost materije. Tako, na primer, Her{elov poku{aj epistemolo{kog odre|ivawa pojma "pojava" nije uop{te u skladu sa wegovom stvarnom upotrebom toga termina. Her{el èli da defini{e ovaj termin kao "~ulnu impresiju", odnosno kao ~ulni rezultat u duhu onih procesa i operacija koje se odigravaju me|u spoqa{wim objektima; u stvari, u ve}ini prilika Her{el upotrebqava re~ "pojava" da ozna~i bilo koji objektivni doga|aj koji smo na neki na~in u stawu da "posmatramo". Isto tako, Her{el pogre{no veruje da sila moè da se izjedna~i sa uzrokom; da je u aktima voqe na{em posmatrawu izloèna prava priroda sile i da su prirodne sile u su{tini srodne upotrebi voqe. On ne pravi dovoqnu razliku izme|u uzroka i zakona, izme|u hipoteza, zakona i teorija itd. No, kada je re~ o razmatrawima koja se ti~u samog nau~nog istraìvawa, situacija je sasvim druga~ija. Her{elova je velika zasluga u tome {to je jasno razlikovao, precizno formulisao i bogato ilustrovao primerima iz nauke poznate ~etiri metode slagawa, razlike, zajedni~ke promene i ostatka, tako da je, recimo, Vilijam Xevons vi{e cenio Her{elovo negoli Milovo razmatrawe ove problematike. Jo{ jedan zna~ajan Her{elov doprinos metodologiji nauke svakako je i wegovo razlikovawe izme|u "konteksta otkri}a" i "konteksta opravdavawa"; to je tako o{tro razlikovawe da je insistirao na tome da su procedure koje se koriste za postavqawe neke teorije sasvim irelevantne 187

kada se odlu~uje da li }emo tu teoriju prihvatiti ili ne. Pedantno induktivno napredovawe i neobuzdano naga|awe u istom su poloàju ukoliko su wihove deduktivne posledice potvr|ene posmatrawem. [to se ti~e uzroka, po mi{qewu britanskog nau~nika, na{a analiza ukazuje na ~etiri razli~ita aspekta u kojima se ovaj termin javqa: (a) odnos izme|u "uzroka" i wegovog "efekta" je takva vrsta odnosa kakva postoji izme|u akta voqe (kakav znamo u introspekciji) i napetosti ili kretawa mi{i}a koje ga prati. Po Her{elu, ovo je jedini slu~aj gde imamo "neposrednu svest" o "aktu neposrednog uzrokovawa".1 Ova unutra{wa svest nam pruà potpunu ideju sile koja je uzrok kretawa: kako nam, me|utim, taj proces uzrokovawa kretawa putem upotrebe sile u prirodi ostaje nejasan, Her{el zakqu~uje da ima malo izgleda "da }emo u svojim istraìvawima prirode ikada biti u stawu da dopremo do saznawa krajwih uzroka".2 (b) "Uzroci" kao one istinski jednostavne pojave na koje se moè razviti jedna sloèna pojava. Ovaj smisao Her{el ima u vidu kada napred koristi termin "krajwi uzroci"; on misli na elemente koji bi bili otkriveni jednom potpunom analizom onoga procesa kroz koji upotreba sile (ovde jo{ uvek shva}ena kao akt voqe) uzrokuje napetost ili kretawe na{ih mi{i}a, ukoliko je ‡ naravno ‡ takva analiza mogu}na. Ona je, me|utim, neophodna, s obzirom da ~in voqe nije neposredni uzrok kretawa mi{i}a, ve} uzrokuje to kretawe kroz posreduju}i mehanizam (u ovome slu~aju Her{el je imao na umu nerve).3 Ne uzimaju}i u obzir druge te{ko}e ove va`ne analize uzrokovawa, ~ini se da ona nema nikakvu primenqivost na slu~aj neorganske prirode. Sâm Her{el izjavquje istovremeno da je uzrok kretawa u neduhovnoj prirodi sila i da sile prirode nisu podlo`ne posmatrawu, ve} se jedino putem analogije sa qudskom voqom kao ~iwenicom svesti, zakqu~uju iz svojih efekata. Ova analogija, me|utim, sama po sebi pretpostavqa neku vrstu panpsihizma. (v) U tre}em slu~aju odnos "uzroka" i "efekta" je odnos postulirane noumenalne "sile" prema svojoj pojavnoj manifestaciji, na primer, kohezione sile prema onoj koheziji kakva je posmatrana. Takvi "uzroci" su uvek takve "sile" koje su postulirane ad hoc; oni nikada nisu neposredno vi|eni, ve} su po pretpostavci samo "zakqu~eni" iz wihovih takozvanih efekata. Her{el nije uvi|ao da je ovde zapravo dopustio kori{}ewe deus ex machina kao uzroka. (g) U ~etvrtom smislu, odnos "uzroka" prema svome "efektu" jeste odnos jednoga doga|aja prema drugome doga|aju koji dolazi za wim u vremenu i sledi ga "nu`no" ("nu`nost" ovde zna~i invarijantnu vezu). 1

v. Herschel, J. F. W., A Preliminary Discourse on the Study of Natural Philosophy, London, Longman, Rees, Orme, Brown and Green and John Taylor, 1842. (reprint 1967), sec. 78.

2 3

v. Ibid. v. Ibid., sec. 77.

188

Ovo je svakako najplodniji smisao re~i "uzrok" koji nalazimo u Preliminarnoj raspravi, smisao neposrednog uzroka [proximate cause], gde je uzrok neka pojava koja prethodi u vremenu svome efektu, i taj smisao je relevantan i za postavqawe Her{elove induktivne sheme, o kojoj }emo govoriti ne{to kasnije.4 A sada da se zadrìmo malo i na Her{elovom shvatawu "zakona prirode". Britanski nau~nik kaè: "Zakon prirode, kao iskaz o onome {to }e se dogoditi u izvesnim op{tim slu~ajevima, moè se posmatrati kao najavqivawe istim tim re~ima cele grupe ili klase pojava. Prema tome, kad god opazimo da se dve ili vi{e pojava slaù u tako mnogo ili u tako zna~ajnim ta~kama, pa nas navode da ih posmatramo kao da ~ine klasu ili grupu, ukoliko izostavimo iz razmatrawa, ili apstrahujemo, sve one okolnosti u kojima se ne slaù, a zadrìmo u pameti samo one u kojima se slaù, i tada, pod tom vrstom mentalne konvencije, na~inimo definiciju ili iskaz o jednoj od wih, takvim re~ima da }e se primeniti podjednako na sve wih, takav iskaz }e se pojaviti u obliku op{teg stava, poseduju}i bar utoliko karakter zakona prirode."5 Zakon prirode kako ga prikazuje ovaj stav moè se posmatrati, kako Her{el prime}uje u nastavku, na jedan od tri na~ina: (1) "Kao op{ti stav koji objavquje, apstraktnim terminima, celu grupu posebnih ~iwenica koje se odnose na pona{awe prirodnih ~inilaca u predloènim okolnostima."6 ‡ Ako se kao prirodni zakon uzme, na primer, da dvostruko prelamaju}e materije kada se izloè polarizuju}oj svetlosti, periodi~no pokazuju boje, onda taj zakon ukqu~uje "izme|u ostalog posebne ~iwenice da stenoviti kristal i {alitra periodi~no pokazuju boje". (2) "Kao stav koji objavquje da se ~itava klasa individua koje se slaù u jednom slaù i u drugom svojstvu"; na primer, u ve} navedenom slu~aju, progla{avawem trajne povezanosti izme|u dvostrukog prelamawa i periodi~nog pokazivawa boja (pokazivawa boja u odre|enim vremenskim razmacima). (3) "Kao stav {to tvrdi uzajamnu vezu, ili u nekim slu~ajevima potpunu identi~nost dveju klasa individua"; na primer, u istom slu~aju, "ako nam je posmatrawe omogu}ilo da uspostavimo postojawe jedne klase tela koja poseduju svojstvo dvostrukog prelamawa, a posmatrawa druge vrste, nezavisna od onoga prvog, navela su nas da priznamo klasu koja poseduje svojstvo pokazivawa boja u odre|enim vremenskim razmacima kod polarizovane svetlosti, jednostavno upore|ivawe napravqenih li4 5 6

v. Ibid., sec. 83. Ibid., sec. 89 Ibid., sec. 91

189

sta odmah bi dokazalo identi~nost tih dveju klasa, ili bi nas osposobilo da utvrdimo da li je jedna od wih ukqu~ena ili nije u onu drugu".7 Po svemu ovome sude}i, najkra}e re~eno, izgleda da se zakoni, prema Her{elu, mogu okarakterisati kao op{te ~iwenice, za razliku od posebnih ~iwenica. Ovakve op{te ~iwenice i same podleù grupisawu u klase, tj. mogu biti "ukqu~ene u zakone koji, osloba|aju}i se vi{e ne samo individua, poseduju daleko vi{i stupaw op{tosti, dok na kraju, nastavqaju}i ovaj proces, ne stignemo do aksioma najvi{ega stepena op{tosti za koji je nauka sposobna".8 To je onda, po Her{elu, ujedno i su{tina induktivnog procesa. Vaqa odmah napomenuti da se ovaj britanski metodolog, kao deklarisani poklonik Bekonove filozofije, drào wegove ortodoksne doktrine da se najpre moramo osloboditi predrasuda. On kaè: "Kada se iskustvo jednom prizna kao izvor na{eg znawa o prirodi, onda sledi da prilikom prou~avawa prirode i wenih zakona, mi treba odmah da se odlu~imo da odbacimo kao prazne predrasude, ili da se uzdrìmo kao od preurawenih, svih onih unapred stvorenih ideja o tome {ta bi moglo ili trebalo da bude... slu~aj, te da se zadovoqimo zapaàwem kakvo jeste prosto stawe stvari."9 Her{el je delio predrasude na predrasude mi{qewa i predrasude ~ula. Opasnije su predrasude mi{qewa, o kojima on kaè: "Ali, priroda predrasuda mi{qewa je, na àlost, takva da se one u izvesnom stepenu zadràvaju u svakom duhu ... ~ak i posle uni{tavawa osnova za wihovo odràvawe. Istraìva~ prirodnih nauka mora se svim silama boriti protiv takve dispozicije. Nismo, naravno, tako nerazumni da od wega zahtevamo trenutno i odlu~no odbacivawe svih prethodnih mi{qewa i sudova; traìmo jedino da ih se drì bez zagriènosti dok ne na|e razlog da ih dovede u pitawe i da bude spreman da ih napusti kada se stvarno pokaù kao neodrìve, odnosno da posumwa u wih kada im se suprotstavi teìna verovatno}e. Ako to odbije, on nije u stawu da se bavi naukom."10 ‡ Pored o~igledno veoma dobrih zapaàwa u vezi sa osloba|awem od predrasuda, Her{el je, na àlost, oti{ao u krajnost kada je tvrdio da sve odba~ene nau~ne teorije predstavqaju obi~ne predrasude! O obja{wewu britanski metodolog kaè: "Prvi zadatak na koji filozofski um pomi{qa kada se neka nova pojava ispoqi jeste obja{wewe te pojave ili ukazivawe na wen neposredni uzrok. Ako se to ne moè posti}i, onda se pojava uop{tava i zajedno sa drugim pojavama koje su jo{ sli~ne obuhvata iskazom nekog zakona, u nadi da }e razmatra7 8 9

Ibid., sec. 93 Ibid., sec. 94 Ibid., p. 79.

10

Ibid., pp. 80-81.

190

we te pojave na vi{em stupwu saznawa dovesti do iznalaèwa odgovaraju}eg neposrednog uzroka."11 Her{el je, kao i mnogi drugi prirodwaci onoga vremena, bio uveren da se negde u osnovi svekolike prirode nalaze "skrivene sile", neki "unutra{wi mehanizmi", nekakve "posledwe pojave" na koje bi se, u krajwoj instanci, sve nama dostupne pojave mogle svesti, kojima bi se one mogle objasniti. Na to se, bez sumwe, misli kada se u Preliminarnoj raspravi tvrdi da "bi nam u na{em istraìvawu prirode mnogo pomoglo kad bismo mogli da ... ustanovimo posledwe pojave na koje se sve sloène pojave ... mogu razloìti".12 U nauci se, me|utim, kako se na osnovu Preliminarne rasprave dâ zakqu~iti, od tih "posledwih pojava" ne moè o~ekivati gotovo ni{ta (zato Her{elova formulacija "kad bismo mogli"): ne postoji vaqani apriorni dokaz da se one mogu saznati, a i nau~na istraìvawa su pokazala da su, realno posmatrano, sasvim mali, neznatni izgledi da }e do tih "posledwih pojava" ikada do}i. To su, po wegovom mi{qewu, razlozi zbog kojih se u nauci mora odustati od tragawa za "posledwim pojavama", razlozi zbog kojih prirodwaci ne bi smeli napu{tati postupak analize "sloènih pojava kojim se one razlaù na prostije pojave koje, po{to nam izgleda da se daqe ne mogu analizirati, moramo shvatiti kao uzroke".13 Sem toga, kao privrènik Bekonove filozofije, Her{el je posvetio veliku pa`wu induktivnoj metodi i wenoj ulozi u nauci, pa je u tome pogledu jedini istinski prethodnik Milove sistematizacije. Ali, Her{el je istovremeno bio svestan da mnoga zna~ajna nau~na otkri}a ne mogu da se uklope u bekonovski model, pa je u tom smislu poku{ao dve stvari: (a) daqe usavr{avawe i razradu induktivne metode, i (b) nagove{tavawe mogu}nosti i druga~ijeg puta za dolaèwe do nau~nih otkri}a. Pre svega, Her{el je posle nalaèwa ~iwenica (i wihove privremene klasifikacije) razlikovao dva stupwa indukcije: na prvome stupwu otkrivaju se "neposredni uzroci" [proximate causes] pojavâ i zakoni najnièg stupwa op{tosti; na drugom stupwu, me|utim, indukcija ne polazi od pojedina~nih, ve} od "op{tih ~iwenica" (tj. od onih uzroka i zakona do kojih se do{lo na prvome stupwu) da bi do{la do zakona vi{e op{tosti, koje Her{el naziva "teorijama". Nave{}emo ovde Her{elove formulacije osnovnih pravila induktivne metode: (Slagawe) "Da bilo koja okolnost u kojoj se sve ~iwenice bez izuzetka slaù, moè biti traèni uzrok, ili, ako ne to, ono bar paralelni efekat istoga uzroka: ako postoji samo jedna takva ta~ka slagawa, 11 12 13

A Preliminary Discourse..., p. 144. Ibid., p. 92. Ibid., pp. 87-88.

191

ta mogu}nost postaje izvesnost; sa druge strane, ako ima vi{e od jedne, one mogu biti paralelni (zdruèni) uzroci." (Razlika) "Ako moèmo na}i stvorene od prirode, ili sami namerno proizvesti, dva slu~aja koja se slaù ta~no u svemu osim u jednoj pojedinosti, u kojoj se razlikuju, wen uticaj na stvarawe te pojave (ako ima bilo kakvog uticaja) mora time postati razumno re{ewe. Ako je ta pojedinost prisutna u jednom slu~aju, a sasvim nedostaje u drugom, stvarawe ili nestvarawe odre|ene pojave odlu~i}e o tome da li ona jeste ili nije jedini uzrok: jo{ o~iglednije, ako je ona prisutna u suprotnom smeru u data dva slu~aja, i efekat }e zbog toga biti obratan. Ali, ukoliko weno prisustvo ili odsustvo stvara samo promenu u stepenu ili intenzitetu pojave, onda moèmo zakqu~iti jedino da deluje kao paralelni uzrok ili uslov s nekim drugim koji treba traìti drugde." (Zajedni~ka promena) "Ukoliko ne moèmo da dobijemo potpuni negativ ili suprotnost one okolnosti ~iji bismo uticaj hteli da utvrdimo, moramo poku{ati da na|emo slu~ajeve u kojima ona osetno varira u stepenu." (Ostatak) "Sloène pojave, kod kojih jednovremeno deluje vi{e uzroka ‡ paralelno, suprotno ili savim nezavisno jedan od drugoga ‡ tako da stvaraju sloèni efekat, mogu se pojednostaviti oduzimawem efekta svih poznatih uzroka, koliko to priroda datoga slu~aja dopu{ta (bilo deduktivnim rasu|ivawem ili pozivawem na iskustvo), ostavqaju}i tako za obja{wavawe pojavu koja preostaje."14 Prema tome, do prirodnih zakona moè se do}i primenom neke od navedenih shema induktivne metode. Bojlov zakon, na primer, kako prime}uje Her{el, otkriven je primenom metode "zajedni~ke promene", tj. prou~avawem varirawa zapremine gasa naporedo sa mewawem wegovog pritiska. Tako, na primer, kada su (u upro{}enom obliku) bili dati podaci: P: V:

0,5 2,0

1,0 1,0

2,0 0,5

5,0 0,2,

istraìva~ je mogao da zakqu~i da je P = 1/V. Ali, Her{el nije smatrao da se do prirodnih zakona moè do}i jedino primenom induktivnih metoda; {tavi{e, on je smatrao da se do nekih prirodnih zakona nije do{lo i da se ne moè do}i primenom induktivnih metoda. Britanski metodolog je, po svemu sude}i, bio svestan da se na wegova napred izneta pravila moè primeniti wegova sopstvena primedba upu}ena na ra~un Bekonovih "povla{}enih slu~ajeva" ‡ te{ko}a je, naime, u tome da se otkriju, a ne da se sagleda wihova snaga kada su ve} na|eni. Her{el je, zapravo, nagla{avao drugi put do prirodnih zakona, koji se ne moè svesti na primenu nekih utvr|enih pravila 14

Ibid., secs. 146-162

192

‡ put postavqawa hipoteza, odnosno probawa i gre{ewa (gde se ova pravila induktivne metode mogu shvatiti vi{e u negativnom smislu: kao principi kritike postavqenih hipoteza). ‡ Hipoteze, me|utim, tvrdi Her{el, nisu teorije. Teorije su, naime, izvesne, dok hipoteze ostaju zauvek neizvesne. Hipoteza se moè tokom istraìvawa pobijati, dok se do teorija stiè generalizacijom. Britanski nau~nik, izgleda, èli da kaè da se hipoteza posle proveravawa, ako nije pobijena, vezuje za neku klasu i ona tako postaje (uzro~na) generalizacija, pa tako onda i teorija koja se ne moè pobiti. Hipoteza, naravno, mora da se ti~e pokreta~kih sila pojava; a "te pokreta~ke sile ne treba proizvoqno pretpostavqati; one moraju biti takve da za wih mi svi imamo dobrih induktivnih razloga da verujemo kako postoje u prirodi".15 Her{el zami{qa i defini{e metodu hipoteza kao trenutno formirawe jedne smele hipoteze, koja izlaè u pojedinostima odre|eni zakon, isprobavaju}i wegovu istinitost tako {to se slede wegove posledice i upore|uju sa ~iwenicama.16 Kao primere ovoga drugog puta Her{el navodi Hajgensovu hipotezu da se zrak ~udnoga pona{awa u dvostruko reflektuju}em islandskom kristalu prostire elipti~no. Mada holandski nau~nik nije imao nikakvu koncepciju o popre~nom talasnom kretawu svetlosti, on je bio u stawu da formuli{e zakon koji je obja{wavao dvostruko prelamawe pomo}u ove hipoteze o elipti~nom prostirawu. Po mi{qewu Her{ela, Hajgensova hipoteza se ne moè predstaviti kao zakqu~ak po induktivnoj shemi.17 Smelim hipotezama se dolazi ne samo do zakona prirode, ve} isto tako i do op{tih teorija u kojima se uspostavqaju uzajamni odnosi me|u do tad nepovezanim zakonima. Tako je Her{el naglasio ulogu stvarala~ke imaginacije. Teorija takve vrste koja ga je posebno zadivqavala bila je Amperova teorija elektromagnetizma. Uzajamno privla~ewe ili odbijawe magneta Amper je obja{wavao tvrde}i da unutar tih magneta postoji kru`ni elektri~ni tok. Do ove teorije on tako|e nije mogao da dospe primenom induktivne sheme na zakone elektriciteta i magnetizma. Ova teorija, naravno, ima proverqive posledice i Her{el insistira da se prilikom procewivawa wene prihvatqivosti uzima u obzir eksperimentalno potvr|ivawe wenih posledica, a ne metoda wenog formulisawa.18 15 16

Ibid., p. 197. v. Ibid., sec. 210.

17

Herschel, J., Familiar Lectures on Scientific Subjects, New York, G. Routledge and Sons, 1871, p. 362. 18

v. Herschel, J., A Preliminary Discourse on the Study of Natural Philosophy, secs. 202-203.

193

Kao {to je do sad ve} bilo i nagove{teno, Her{el je posebno nagla{avao neophodnost empirijske verifikacije kada je re~ o prihvatqivosti kako nau~nih zakona tako i teorija, bez obzira kako smo do wih do{li. U svakom slu~aju, ne treba gubiti iz vida da "uspe{an proces nau~nog istraìvawa zahteva neprekidno alternativno kori{}ewe kako induktivne, tako i deduktivne metode"; a poverewe koje opravdano polaèmo u univerzalnost nekoga zakona, direktno je proporcionalno o{trini u~iwenih proveravawa, pri ~emu ekstremni slu~ajevi pruàju posebno ubedqive provere.19 Her{el kaè: "... Najsigurnija i najja~a karakteristika dobro zasnovane i {iroke indukcije ... jeste kada do wene verifikacije do|e, tako da kaèmo, spontano iz onih oblasti odakle se ona najmawe o~ekuje, ili ~ak me|u slu~ajevima one iste vrste koji su u prvi mah smatrani neprijateqskim. Svedo~anstvu ove vrste te{ko je odupreti se i ono obavezuje na saglasnost takvom teìnom kakvu poseduje retko koje drugo svedo~anstvo."20 Otkri}e elipti~nih orbita binarnih zvezdanih sistema Her{el je navodio kao primer neo~ekivanog potvr|ivawa wutnovske mehanike (ili, postojawe raskoraka izme|u izra~unatih i posmatranih brzina kretawa zvuka kao neo~ekivanu potvrdu zakona stvarawa toplote kompresijom elasti~nog gasa).21 Druga va`na vrsta potvr|uju}eg slu~aja jeste poku{aj primene zakona na ekstremne slu~ajeve. Tako Her{el isti~e da, na primer, istovetno ubrzawe jednoga nov~i}a i jednoga perceta u eksperimentalno stvorenom vakuumu, predstavqaju "o{tru proveru" Galilejevog zakona o telima koja padaju. Najzad, kao tre}u zna~ajnu vrstu potvr|uju}eg slu~aja Her{el razlikuje "krucijalni eksperiment". Ova vrsta verifikacije se primewuje naro~ito onda kada dve teorije teku paralelno, a svaka obja{wava mnogo ~iwenica koje su zajedni~ke sa onom drugom. Svaki eksperiment koji bi pruìo krucijalni slu~aj {to moè da odlu~i izme|u takvih dveju teorija, od velike je va`nosti.22 Her{el je pripisao Paskalu da je smislio krucijalni eksperiment koji }e odlu~iti o tome da li pewawe ìve u zatvorenoj cev~ici nastaje kao rezultat atmosferskog pritiska ili kao posledica "uàsavawa od vakuuma" [horror vacui]. Paskalovo upore|ivawe visine ìvinog stuba u podno`ju i na vrhu planine, smatra Her{el, opovrglo je hipotezu "uàsavawa" i ostavilo kao vaè}u Tori~elijevu hipotezu "vazdu{nog mora".23 19 20 21 22 23

v. Ibid., secs. 184 and 177. Ibid., sec. 180 v. Ibid., secs. 280 and 171-171. v. Ibid., sec. 218. v. Ibid., secs. 229-230.

194

Kao ni drugi metodolozi XIX veka, Her{el, me|utim, nije imao dovoqno precizan pojam krucijalnog eksperimenta. On nije obra}ao pa`wu na to da li postoji mogu}nost i neke tre}e alternativne hipoteze koja ~ini nepotrebnim odre|eni konkretni krucijalni eksperiment. Tek kada takva tre}a alternativa nije mogu}na, moèmo govoriti o pravom krucijalnom eksperimentu. ‡ Ipak, ovde je najzna~ajnije da je Her{el uvi|ao i isticao veliki zna~aj tragawa za opovrgavaju}im slu~ajevima u istoriji nauke. Her{el zvu~i zaista sasvim savremeno kada traì da nau~nik preuzme ulogu protivnika svojih sopstvenih teorija i da traga kako za neposrednim pobijawima, tako i za izuzecima koji ograni~avaju poqe primene tih teorija. Britanski metodolog je smatrao da se vrednost jedne teorije dokazuje jedino time {to je sposobna da izdrì takve napade. Najzad, vaqa dodati i to da vaàn doprinos teoriji proveravawa predstavqa Her{elova teorija o nezavisnim proverama, po kojoj se neka teorija mora proveravati i drugim ~iwenicama osim onih kojima su proveravane prethodne teorije; u protivnom nemamo posla sa novom teorijom. Britanski nau~nik se nije posebno bavio pitawem utvr|ivawa kriterijuma novosti ~iwenica, mada sugeri{e da se mi tu oslawamo na prethodno znawe, ili zdravi razum, u ~emu je sigurno u pravu. U svakom slu~aju, pitawe nezavisnog svedo~anstva i razlike izme|u novoga svedo~anstva i neke varijante staroga predstavqa problem koji je i danas izuzetno aktuelan u metodolo{koj misli. Ina~e, jedna od bitnih ograni~enosti wegove epohe (vremena bogate ètve nau~nih uspeha) jeste ideja da je nauka identi~na sa nau~nim uspehom, kako intelektualnim, tako i materijalnim, pa u Her{elovoj metodologiji, kao ni u Bekonovoj, nema mesta za te{ko}e ‡ sve se iscrpquje u posmatrawu, pronalaèwu uzroka i uop{tavawu. Jedino mesto wegovog odstupawa od ove "filozofije uspeha" predstavqa napad na iracionalizam,24 pri ~emu on spomiwe da se nauka zasniva na po{tewu i iskrenosti svedokâ te na sveop{tem skepticizmu; istina moè odoleti svim proverama i izi}i nepromewena iz svih mogu}ih oblika po{tene diskusije.25

24 25

v. Ibid., pp. 9-10. v. Ibid., pp. 6-7.

195

HJUEL

Ugledni britanski nau~nik i filozof Vilijem Hjuel (1794-1866), neposredno posle objavqivawa Her{elove kwige u kojoj se raspravqa i o prirodi nau~nog istraìvawa (A Preliminary Discourse on the Study of Natural Philosophy, 1830), po~eo je da prou~ava istoriju empirijskih nauka, a rezultate tog istraìvawa sabrao je 1837. godine u svome trotomnom delu Istorija induktivnih nauka. Tri godine docnije, a godinu dana pre objavqivawa Milovog Sistema logike, Hjuel je objavio i Filozofiju induktivnih nauka (1840). Ovu kwigu Hjuel je kasnije pro{irio, ukqu~uju}i i svoje komentare na Milova gledi{ta, pa je izi{la u tri toma: Istorija nau~nih ideja (dva toma, 1847) i Novum Organon Renovatum (1858). Pored ve}eg broja dela sa podru~ja astronomije, op{te fizike, mehanike i moralne filozofije, iz oblasti koja nas interesuje, Hjuel je izdao jo{ i delo Filozofija otkri}a (1860). Pionirski posao koji je Hjuel obavio svojim detaqnim prou~avawem istorije "induktivnih nauka" posluìo je i wemu samome, a i Milu, za formulisawe dosta razli~itih sistematskih gledi{ta na metodologiju nau~nog istraìvawa. Naime, Mil je podvla~io da bez Hjuelove Istorije induktivnih nauka ne bi imao potreban materijal za tre}u kwigu svoje logike. Ali, sudbina ovih dvaju gledi{ta bila je sasvim opre~na. Dok je Milova Logika imala izuzetno {irok, vidan i zna~ajan uticaj na logi~ku i metodolo{ku misao u drugoj polovini XIX, pa i po~etkom XX veka, Hjuelov uticaj je bio daleko mawi, u svakom slu~aju, znatno ispod onoga nivoa koji je zasluìvao. Wegova misao je po~ela vidnije da pobu|uje pa`wu metodologa tek polovinom dvadesetog veka i mnogi autori se danas slaù da ta izvanredno zna~ajna i podsticajna misao nije bila prihva}ena od savremenikâ najverovatnije stoga {to prekida sa nekim osnovnim tradicijama britanskog empirizma i vezuje se za neka Kantova gledi{ta. Hjuel usvaja od kenigzber{kog filozofa onaj op{ti pogled na qudsko saznawe koje bitno obuhvata i predstavqa specifi~an spoj dva suprotna elementa: subjektivnog, razumskog ("nu`nog"), i objektivnog ili iskustvenog. Pri tom su mnogi pisci koji su raspravqali o Hjuelovoj filozofiji bili skloni da nagla{avaju ba{ tu wenu idealisti~ku, antiempirijsku stranu. Takvo insistirawe na apriornim elementima wegove misli moè da dovede do zapostavqawa i previ|awa ~iwenice da ta misao pored sve svoje u odre|enom smislu sigurno kantijanske orijentacije, nije napustila empirijske osnove. 196

No, da ipak ukratko objasnimo ovu Hjuelovu teoriju saznawa koja podrazumeva dva antiteti~na elementa. Re~ je, s jedne strane, o elementu koji nam je dat neposrednim posmatrawem, a sa druge, o onome elementu koji mi sami name}emo onome {to posmatramo. Bez jedinstva ova dva elementa nema saznawa. Ovoj osnovnoj antitezi, kao odre|eni weni aspekti, ili vidovi, odgovaraju razli~iti parovi termina. Jedan od tih parova ~ine misli i stvari. Hjuel pi{e: "Bez misli ne moè da bude nikakve povezanosti; bez stvari, ne moè da bude nikakve realnosti".1 Slede}i par su: nu`na i eksperimentalna istina. Ponovo navodimo: "Nu`ne istine su izvedene iz na{ih sopstvenih misli, a eksperimentalne istine iz na{ega posmatrawa stvari oko nas."2 Dedukcija i indukcija tako|e su jedan od aspekata osnovne antiteze: "Termin dedukcija se posebno primewuje na ... proces dokazivawa istina iz definicija i aksioma" koje nam pruàju na{e misli; u indukciji, me|utim, "do istina se dolazi po~iwu}i od posmatrawa spoqa{wih stvari i iznalaèwa nekoga pojma s kojim }e se te stvari, onakve kakve su opaène, slagati".3 Ili: ideje i ose}aji [sensations]. Hjuel kaè: "Svi upotrebqavamo re~ ideje... da izrazimo onaj element koji nam pruà sâm duh i koji, da bismo imali znawe, mora biti kombinovan sa ose}ajem. Za nas, ideje nisu objektivne misli (kao {to jesu prema Lokovoj upotrebi toga termina), ve} pre zakoni misli. Ideje nisu sinonimne sa pojmovima; one su principi koji na{im pojmovima daju sve ono {to sadrè od istine... Prostor, vreme, uzrok itd. nazivam idejama, zato {to su one op{ti odnosi izme|u na{ih ose}aja, koji se shvataju aktom duha, a ne prosto ~ulima. Ti odnosi sadrè ne{to {to je izvan onoga {to sama ~ula mogu da nam pruè."4 Vaàn aspekt na{ega saznawa izraàva isto tako i suprotnost izme|u teorija i ~iwenica. Polaze}i od toga da su ~iwenice ona posebna posmatrawa iz kojih se putem indukcije dobijaju teorije, Hjuel ide daqe, pa kaè: "U teoriji ideje se uzimaju kao razli~ite od ~iwenica; iako u ~iwenice mogu biti ukqu~ene i ideje, one po na{em shvatawu nisu odvojene od ose}ajâ. U onome {to je ~iwenica, ideje su primewene tako spremno i uobi~ajeno i toliko su u potpunosti utelovqene u ose}aje, da ih mi ne vidimo, mi gledamo kroz wih... tako je istinita teorija ~iwenica, a ~iwenica je uobi~ajena teorija... Teorije postaju ~iwenice tako {to postaju izvesne i uobi~ajene."5 1 2 3

Whewell, W., History of Scientific Ideas, vol. I, London, J. W. Parker and Son, 1858, p. 25. Ibid., p. 27. Ibid., p. 27.

4 5

Ibid., pp. 34. and 31 Ibid., pp. 44. and 49.

197

Kao {to vidimo, Hjuel, uop{te uzev{i, ima vrlo elasti~no shvatawe i teorije i ~iwenica. îwenica bi, zna~i, bila, svaki deo znawa koji predstavqa sirovi materijal za formulisawe novih zakona i teorija. Prema tome, ~iwenice nisu samo ono {to nam pruà neposredno posmatrawe putem ~ula, ve} isto tako i zakoni, pa i neke teorije mogu da predstavqaju ~iwenice. Keplerovi zakoni, na primer, predstavqali su ~iwenice na osnovu kojih je Wutn stvarao teorije. Dakle, razlika izme|u ~iwenice i teorije za Hjuela je samo relativna. Drugi zna~ajni moment u vezi sa ovakvim wegovim gledi{tem ~ini to {to za wega nema nikakvih "~istih ~iwenica" koje bi bile izdvojene od svake ideje, ili svake teorije. Za one koji bi mo`da mogli da pomisle da je razliku izme|u teorije i ~iwenice i previ{e relativizovao, Hjuel izjavquje da nam je razlika izme|u ~iwenice i teorije jo{ razumqivija ako teoriju uzmemo kao svesno, a ~iwenicu kao nesvesno zakqu~ivawe iz pojava koje su date na{im ~ulima.6 Ali, da vidimo kako je Hjuel, na osnovu istraìvawa ogromnog materijala iz istorije nauke, rekonstruisao proces nau~nog otkri}a. Pri tome, razume se, treba imati u vidu da je ovakav Hjuelov prilaz preko ostvarivawa uvida u istoriju nauke potpuno originalan, s obzirom da autori u oblasti metodologije i filozofije nauke pre wega nisu izu~avali istoriju nauke, ve} su prema woj imali takav odnos kao da je to eventualno samo zbirka primera kojima se mogu ilustrovati na{a razli~ita gledi{ta o nau~noj metodi. Britanski metodolog je prvi uvideo i poku{ao prakti~no da sprovede u delo oslawawe filozofije nauke na istoriju nauke i obratno. Sâm proces nau~nog otkri}a odvija se, po Hjuelu, u tri koraka (ovo se razmatra u Novum organon renovatum-u): Prvi, pripremni (uvodni) ili preliminarni korak sastoji se u analiti~kom razja{wavawu elemenata saznawa. Na ovome stupwu, ukoliko za to postoji potreba, s obzirom na objektivni element saznawa vr{i se "ra{~lawavawe ~iwenica"; naime, iskustvena fakta do kojih se dolazi posmatrawem sloènog su karaktera, a mi moramo ‡ iskqu~ivawem emocionalnih elemenata, a ukqu~ivawem odre|enih odnosa vremena, prostora i uzroka, ili drugih isto tako jasnih ideja ‡ do}i do prostih, elementarnih ~iwenica. Ra{~lawivawe ~iwenica obi~no vodi uvo|ewu tehni~kih termina kojima se opisuju elementarne ~iwenice, kao {to su svetlosni "zraci", "odbijawe", "sila", "moment" i "inercija". S obzirom na subjektivni element saznawa vr{i se "eksplikacija koncepcijâ"; naime, Hjuel smatra da, kada su u pitawu ideje, u duhu istraìva~a treba da postoji jasan razvoj od osnovnih ideja, a, ukoliko je to mogu}no, ideje treba precizno izraziti u obliku definicija ili aksioma. 6

v. Ibid., p. 42.

198

Drugi, ili osnovni korak jeste period indukcije. Pri tome, ovde treba odmah napomenuti da Hjuel kona~no napu{ta bekonovsku koncepciju, tj. da vr{i radikalnu izmenu tradicionalnog zna~ewa ovoga termina. Ovde nije re~ ni o kakvoj eliminativnoj indukciji Bekona, niti o indukciji prostim nabrajawem. Naprotiv, Hjuel posmatra indukciju kao proces koji nu`no ukqu~uje naga|awe. Na taj na~in mi uvodimo (pojmove i) koncepcije koje nisu neposredno prisutne u poznatim svedo~anstvima a koje "povezuju" [colligate] ta svedo~anstva, nadma{uju}i ih kako svojom op{to{}u, tako i svojom apstraktno{}u. Kao pomo}ni procesi javqaju se selekcija ideja (tu spada pre svega formulisawe nau~nih problema u vezi sa nekim skupom poznatih ~iwenica), zatim, izgradwa koncepcije (ovde Hjuel razmatra dva razli~ita slu~aja); kada su u pitawu ~iwenice kvantiteta, onda se tu mogu uspe{no upotrebiti ~etiri metode: (a) geometrijska metoda krivih, (b) aritmeti~ka metoda ustanovqavawa sredwih vrednosti, (v) metoda najmawih kvadrata, koja se nastavqa na metodu b i koja je usmerena na otkrivawe najboqe sredwe vrednosti ili najverovatnijeg zakona, i (g) metoda ostatka, koja se primewuje ukoliko su prethodne metode ostavile za sobom ostatak neobja{wenih ~iwenica, pa se mora tragati za zakonom koji }e to da pokrije. ‡ Kada su u pitawu ~iwenice sli~nosti, Hjuel savetuje upotrebu tri metode: (a) zakon (kvantitativnog) kontinuiteta, koji je zapravo vi{e provera istinitosti nego instrument otkri}a, po{to nam omogu}ava da otkrijemo neuspe{ne indukcije koje su ga prekr{ile, (b) metoda gradacije, koja treba da proceni da li se neke klase izdvajaju kao suprotne ili samo po stepenu sli~nosti, i (v) metoda prirodne klasifikacije, koja uzima u obzir najva`nije prirodne sli~nosti, a ne neka od nas izabrana ili nametnuta svojstva). Najzad, tu je odre|ivawe veli~inâ [Determination of the Magnitudes] (u pitawu je precizirawe ~iweni~kog podru~ja na koje se neka koncepcija odnosi). Prema tome, za Hjuela, kada se razja{wewe (eksplikacija) koncepcija [Explication of the Conceptions] na{eg sopstvenog duha sjedini sa povezivawem posmatranih ~iwenica [Colligation of Facts] uz pomo} takvih koncepcija, tj. prvi sa drugim korakom, i upotrebi za prikupqawe znawa iz onih pojava koje nam svet prezentira, to onda ~ini kompletan mentalni proces indukcije. O tome procesu indukcije obi~no se s pravom govori kao o pravome izvoru na{eg stvarnog op{teg saznawa koje se ti~e spoqa{weg sveta... stvarnog stoga {to poti~e iz kombinovawa stvarnih ~iwenica... op{teg stoga {to podrazumeva posedovawe op{tih ideja.7 7

v. Whewell, W., Novum Organon Renovatum, London, J. W. Parker and Son, 1858, p. 71.

199

[ta je Hjuel podrazumevao pod "povezivawem ~iwenica"? Nau~ni zakoni i teorije predstavqaju takvo povezivawe gde istraìva~ grupi ~iwenica pridodaje neku koncepciju. Povezivawe je "spajawe" ~iwenica, a ovaj proces integracije britanski metodolog ilustruje formulisawem Keplerovog tre}eg zakona. Kepler je, naime, uspeo da spoji ~iwenice o periodima revolucije planeta sa ~iwenicama wihove udaqenosti od Sunca, i to pomo}u koncepcije "kvadrata brojeva", "kubova rastojawa" i "proporcionalnosti". U svakom slu~aju, vidi se jasno da se, za Hjuela, sámo "povezivawe ~iwenica" postiè jedino putem stvarala~kog uvida od strane nau~nika, a ne putem primene nekih posebnih pravila indukcije. Prema tome, proces indukcije za Milovog prethodnika jeste proces postavqawa nau~nih hipoteza, do kojih se ne dolazi nikakvim pravilima, ve} stvarala~kim talentom.8 ‡ Hjuelovska indukcija, kao {to }emo se osvedo~iti u jednom od narednih predavawa, dosta je sli~na Persovom pojmu "abdukcije" ili "retrodukcije". Kao {to britanski nau~nik najjednostavnije formuli{e: "Na{a induktivna formula mogla bi po prilici da se svede na slede}e: ve pojedinosti, kao i sve poznate pojedinosti iste vrste, ta~no su izraène usvajawem koncepcije i iskaza odre|enog stava."9 U svakom slu~aju, jasno je da za Hjuela indukcija nije povezivawe ~iwenica u doslovnom smislu re~i, ve} je to proces postavqawa hipoteze i wene provere, proces stvarawa i gre{ewa. Evo {ta on kaè o ispravnim hipotezama: do wih se nikad ne dolazi bez rada, nikad bez priprema; pa ipak se dolazi bez potpune i trajne zavisnosti od priprema, ili od rada, ili ~ak od li~nog dara.10 ‡ Imaju}i najverovatnije u vidu onu ~esto citiranu Wutnovu izreku "Ne stvaram hipoteze" [Hypotheses non fingo], Hjuel naro~ito nagla{ava da je "sposobnost stvarawa hipoteza ... daleko od toga da predstavqa slabost u intelektualnom karakteru onoga koji vr{i otkri}a; naprotiv, to je sposobnost bez koje on uistinu ne moè da obavi svoj zadatak".11 Takve hipoteze ili naga|awa, razume se, bi}e ~esto pogre{ni, ali, kako dobro prime}uje Hjuel, "isprobati pogre{na naga|awa za mnoge predstavqa jedini na~in da se pogode ona prava". Na{e teorijske sposobnosti postiù ne{to ciqaju}i na mnogo vi{e. "Za istinskog filozofa (tj. nau~nika ‡ S. N.) nije karakteristi~no to da nikada ne naga|a na sre}u, ve} to da su wegova naga|awa zami{qena jasno i stavqena u strogi dodir sa ~iwenicama."12 8

v. Ibid., p. 59.

9

Whewell, W., Philosophy of the Inductive Sciences founded upon their History, vol. II, London, J. W. Parker, 1847, p. 88. 10 11 12

v. Whewell, W., Novum Organon Renovatum, p. 192. Ibid., p. 78. Ibid., p. 79.

200

[tavi{e, kako sasvim lepo formuli{e Hjuel, istinski filozofi (tj. nau~nici) moraju posedovati "~istu qubav prema istini kao i relativnu indiferentnost za odràvawe svojih sopstvenih otkri}a", tako da ih mogu bez oklevawa odbaciti ukoliko se na|u ~iwenice koje govore protiv wih.13 Interesantno je ovde dodati i to da Hjuel zastupa evolucionisti~ku zamisao o razvoju nau~nog znawa, porede}i ga sa slivawem pritoka da bi se formirala reka. On je, naime, na osnovu svojih istorijskih studija zakqu~io da se nauka razvija progresivnim ukqu~ivawem pro{lih rezultata u sada{we teorije. Kao uzor britanski metodolog je uzimao Wutnovu teoriju gravitacije. Ta teorija predstavqa paradigmati~an primer rasta putem ukqu~ivawa prethodnog znawa, po{to je ta teorija podvodila pod sebe (ne ukidaju}i ih) Keplerove zakone, Galilejev zakon slobodnog pada, kretawe plime i oseke i jo{ mnoge druge razli~ite ~iwenice. Hjuel je pri tom bio svestan da sukcesivna tuma~ewa pojedinih pojava nisu uvek saglasna jedno sa drugim, ali je ipak smatrao da se rast nauke ne odvija kao niz revolucija u smislu potpunog nestanka kontinuiteta, iz prostog razloga {to je on uvek u prethode}im teorijama tragao za onim aspektima koji su olak{avali stvarawe slede}ih teorija, i {to je pred sobom imao kao uzor Wutnovu teoriju. To ne zna~i da britanski metodolog nije spomiwao termin "revolucija" u vezi sa razvojem nauke. On je smatrao da bi se sva "velika otkri}a" u naukama mogla nazvati revolucijama. U tom smislu, britanski metodolog je, na primer, Lavoazjeovu teoriju nazivao revolucijom; tako je Hjuel priznavao da je Lavoazjeova teorija kiseonika istisnula teoriju flogistona, kao i da su mnoge ~iwenice koje obja{wava teorija kiseonika u neskladu sa teorijom flogistona, {to bi govorilo protiv wegovog evolucionisti~kog gledi{ta, ali je dokazivao ‡ i tu je bio u pravu ‡ da je teorija flogistona, pored svega toga, tako|e odigrala pozitivnu ulogu u istoriji hemije, po{to je klasifikovala zajedno procese sagorevawa, stvarawa kiseline i disawa. Za wega je, zna~i, najbitnije da se postigne povezivawe onih ~iwenica koje su stvarno u vezi, makar razlozi toga povezivawa u prvi mah bili i pogre{ni. No, tre}i korak u procesu nau~nog otkri}a ‡ korak provere postavqenog povezivawa ‡ sasvim jasno pokazuje da Hjuel nije napustio empiristi~ko nasle|e britanske filozofije, tim pre {to mnogi interpretatori smatraju da ovaj korak za wega predstavqa i najva`niji element u kompletnom procesu indukcije ili nau~nog otkri}a. I na ovome stupwu, stupwu verifikacije hipoteza, Hjuel razlikuje nekoliko aspekata. Pored adekvatnosti (u smislu pronalaèwa takvoga stava o odre|enome predmetu koje }e biti u skladu sa svim do tad posmatranim ~iwenicama), uloge predvi|awa (onih pojava ili ~iweni13

v. Ibid., p. 81.

201

ca koje do tad jo{ nisu vi|ene, mada su iste vrste kao one za koje je ta hipoteza izgra|ena da ih objasni) i jednostavnosti, ili pojednostavqewa (u smislu da razli~iti delovi jednoga sistema istinitih teorija pokazuju stalnu konvergenciju ka jedinstvu, za razliku od onih pogre{nih, gde je slu~aj obratan i gde svaki dodatak doprinosi pove}avawu sloènosti hipoteti~kog sistema koji najzad postaje sasvim nepodesan za upotrebu), najva`niji i najinteresantniji kriterijum verifikacije svakako predstavqa Hjuelova doktrina o sagla{avawu indukcija [Consilience of Inductions]. Hjuelovo u~ewe o sagla{avawu indukcija moè se razloìti, kao {to ~ine i neki drugi autori (na primer, Lari Laudan), na tri slu~aja: (1) kada je jedna hipoteza u stawu da objasni dve (ili vi{e) poznatih ali razli~itih klasa ~iwenica (ili zakona); (2) kada neka hipoteza moè uspe{no da predvidi slu~ajeve razli~ite vrste od onih koji su bili na umu u vreme razmi{qawa o stvarawu na{e hipoteze; i (3) kada hipoteza moè uspe{no da predvidi ili objasni javqawe pojava za koje, na osnovu na{eg prethodnog iskustva, ne bismo o~ekivali da se dogode. Pri tome vaqa uo~iti da se ovi slu~ajevi uzajamno ne iskqu~uju, ve} se ~esto dopuwuju ili uklapaju jedan u drugi, s tim {to, razume se, po~ivaju na unekoliko razli~itim razmatrawima. Prvi slu~aj sagla{avawa indukcija, na primer, za razliku od druga dva, ne uve}ava sadràj na{eg teorijskog saznawa. Nije u pitawu (boqe re}i, ne mora da bude u pitawu) ni sposobnost predvi|awa, niti pro{irivawa saznawa u nova podru~ja. Ipak, ovde se postiè formalno sjediwavawe ili pojednostavqewe na{ih teorija i hipoteza. Svo|ewe dveju klasa pojava ‡ koje su do tad zahtevale odvojene i (naizgled) nezavisne hipoteze za svoje obja{wavawe ‡ na jednu op{tu hipotezu ili teoriju, o~igledno postiè smawewe teorijskog balasta, pa ima prednosti, ali su mu preimu}stva po svemu sude}i formalna i sistemska, a ne empirijska. Drugi slu~aj predstavqa uve}awe obja{wavala~kog sadràja na{e nauke, po{to nam prihvatawe nove hipoteze dozvoqava da anticipiramo prirodne pojave koje su bile nepoznate (ili bar nerazmatrane) u trenutku stvarawa teorije. Takva plodnost je sigurno vaàn atribut koji zna~ajno uti~e u prilog hipoteze koja ga poseduje. Kao {to sam Hjuel prime}uje: "Kada hipoteza, sama od sebe i bez prilago|avawa za te svrhe, pruì pravilo i razlog (klase) pojava o kojima se nije razmi{qalo prilikom wene konstrukcije, onda imamo kriterijum wene realnosti kakav jo{ nikada nije bio proizveden u korist zablude."14 Kao i drugi, tre}i slu~aj predstavqa dobitak u obja{wavala~koj mo}i na{ih teorija. Ovaj slu~aj, me|utim, za razliku od drugog, ne samo 14

Whewell, W., Philosophy of the Inductive Sciences, pp. 67-68.

202

{to nam dopu{ta predvi|awe novih vrsta pojava, ve} nam omogu}ava (obja{wavawem onih neo~ekivanih pojava) i da na{u teoriju proverimo na izvanredno strog i uverqiv na~in. U ovome kriterijumu nesumwivo se nalazi ne{to veoma blisko onome {to je Poper docnije nazvao "strogo{}u provere". Zbog ~ega je "sagla{avawe indukcija", koje se javqa u sva tri pomenuta slu~aja, tako va`no i za{to predstavqa presudnu proveru istinitosti one teorije u kojoj se javqa? Razlozi za Hjuela nisu tako sloène prirode. Pre svega, re~ je o stepenu strogosti provere odre|ene hipoteze. Adekvatnost hipoteze, kada je ona dovoqna da "spase" one pojave koje su nam poznate (pojava iste klase) ‡ tu imamo najmawe zanimqivo, najmawe uo~qivo i najmawe vredno sagla{avawe indukcija ‡ najnià je i najslabija provera jedne hipoteze. Nezadovoqan time, engleski filozof isti~e da prvi pravi stupaw provere nastaje onda kada je teorija u stawu da objasni dve (ili vi{e) poznatih ali razli~itih klasa ~iwenica; to zna~i da se on uspiwe na slede}i stupaw ozbiqnosti provere, kada teorija uspe{no predvi|a rezultate "makar iste vrste kao oni {to smo ih posmatrali, samo u novim slu~ajevima"; ovaj stupaw on smatra "dokazom stvarnoga uspeha u na{em induktivnom procesu".15 Pa ipak, to jo{ nije dovoqno da nas uveri u izvesnost i u istinitost date teorije; ovo utoliko pre {to je britanski metodolog svestan ~iwenice da se u istoriji nauke ~esto doga|alo to da su pogre{ne teorije pruàle ta~na predvi|awa. Da bi provera bila jo{ stroà, moramo imati tre}i slu~aj "saglasnosti indukcija"! Naime, po Hjuelovom mi{qewu, hipoteza koja moè da objasni i predvidi ne samo slu~ajeve iste vrste, ve} i sasvim druga~ije, pa i neo~ekivane slu~ajeve, ta hipoteza ne moè biti pogre{na; drugim re~ima, ono svedo~anstvo koje nam daje "saglasnost indukcija" predstavqa nesumwivu evidenciju o istinitosti na{e teorije. Ako jo{ nije sasvim jasno za{to se ovakvo proveravawe naziva "sagla{avawem indukcija", onda treba podsetiti da, ~im je re~ o ~iwenicama razli~ite vrste (a ~iwenice kod Hjuela mogu zna~iti ne samo pojedina~ne empirijske ~iwenice, ve} i zakone i teorije, pogotovu nièg stupwa op{tosti), onda zapravo moèmo govoriti o sjediwavawu dveju ili vi{e generalizacija (do kojih se prethodno do{lo putem dva ili vi{e procesa indukcije) u jednu obuhvatniju teoriju. A za to sjediwavawe naizgled raznorodnih pojava ili zakona, za koje se ispostavqa da se mogu svi izvesti iz jedne te iste hipoteze, zaista je te{ko pretpostaviti da moè biti rezultat neke puke slu~ajnosti! Prema tome, "sagla{avawe indukcija" predstavqa svakako najupadqiviju i najubedqiviju proveru ta~nosti jedne hipoteze. Za takvu hipotezu se onda moè re}i ne samo da omogu}uje sagla{avawe dveju ili vi{e razli~itih 15

v. Ibid., p. 152.

203

indukcija, ve} da isto tako ispuwava kriterijum te`we za postizawem jednostavnosti i harmonije, kao i da beleì uspon na lestvici op{tosti. S obzirom na to da ni prilikom svojih ozbiqnih izu~avawa istorije nauke Hjuel nije nai{ao na slu~aj da se neka hipoteza koja je bila potvr|ena putem "sagla{avawa indukcija" docnije pokazala kao pogre{na, on zakqu~uje: "Ovi primeri gde je do{lo do ovoga (usagla{avawa) zaista usa|uje u nas ube|ewe da je istinitost neke hipoteze izvesna. Nikakva slu~ajnost ne bi mogla da dovede do tako neuobi~ajenog sticaja okolnosti. Nikakva pogre{na pretpostavka ne bi mogla, po{to je prilago|ena jednoj klasi pojava, ta~no da predstavi neku razli~itu klasu, gde slagawe nije bilo predvi|eno i o wemu se nije unapred razmi{qalo. Da pravila koja poti~u iz udaqenih i nepovezanih podru~ja treba ovako da se ustreme prema jednoj te istoj ta~ki, moè proisticati samo iz toga {to je to ona ta~ka u kojoj po~iva istina."16 Ili, na drugom mestu: "Kada takva konvergencija dvaju tokova indukcije ukazuje na istu ta~ku, ne moèmo vi{e sumwati u to da smo u pravu. Takva akumulacija dokaza stvarno nas uverava u to da imamo posla sa vera causa (istinskim uzrokom ‡ S. N)."17 Ovde, me|utim, odmah treba primetiti to da Hjuel zaista vrlo uverqivo opisuje snagu "sagla{avawa indukcija", ali da je tu re~ o opisivawu samo wene psiholo{ke snage, dok, na àlost, nigde ne nudi nijedan vaqan argument u prilog wenih logi~kih pretenzija. Stoga se on u tom pogledu, kao {to prime}uje Laudan, u krajwoj liniji vra}a na staru formulu (koju moèmo na}i izme|u ostalih i kod Dekarta, Bojla i Hartlija), a ona se svodi na to kako jednostavno nismo u stawu da zamislimo da jedna teorija koja tako uspe{no radi u novim podru~jima ipak moè biti i gre{ka.18 Prema tome, ma koliko Hjuel bio psiholo{ki ubedqiv kada je re~ o vrednosti "sagla{avawa indukcija", on nije naveo nijedan argument protiv logi~ke mogu}nosti da jedna op{ta teorija ipak bude pobijena, bez obzira na to koliko je bila uspe{na u postizawu ovakvoga sagla{avawa. Sem toga, s obzirom na to da Hjuel ostaje kantovac u tome smislu {to smatra da se iskustvo ma koliko {iroko ono bilo, ne moè uzeti kao svedo~anstvo za nu`ni karakter nau~nih istina, onda ni "sagla{avawe indukcija", koje je o~igledno eksperimentalnog karaktera, ne moè da opravda na{e pretenzije u tom smislu da izvestan zakonolik iskaz ili hipotezu proglasimo za nu`nu istinu, mada se sti~e utisak da ono to ponekad ~ini. Me|utim, ove dve te`we nisu u skladu. 16 17

Ibid., p. 64. Ibid., pp. 285-286.

18

v. Laudan, L., "William Whewell on the Consilience of Inductions", The Monist, 1971, vol. 55, No. 3, p. 378.

204

Najzad, Hjuelovo gledi{te o nu`noj istinitosti onih hipoteza (ili teorija) koje su proverene "sagla{avawem indukcija", ne slaè se najboqe sa ve} izloènim gledi{tem o progresivnom razvoju nau~nih teorija. Hjuel je, na primer, ukazivao na to da je stara teorija flogistona bila u stawu da objasni ~iwenice u tako razli~itim podru~jima kao {to su sagorevawe i nastajawe kiseline, {to bi trebalo da zna~i da je ta teorija bila postigla nekakvo "sagla{avawe indukcija" koje je trebalo da joj obezbe|uje istinitost. Pa ipak, po{to su uo~ene i po~ele da se gomilaju nove pojave koje ta teorija nije uspevala da objasni (ili je mogla to da u~ini samo ad hoc i "nedozvoqenim postupcima"), ona je bila odba~ena. Na kraju, vaqa dodati da je Hjuelovo shvatawe indukcije zaista toliko {iroko kako pre wega nije zastupao niko, a i posle wega mali broj metodologa. Da li }e se ~itav taj proces nau~nog otkri}a zvati "indukcijom", kako je to ~inio Hjuel, ili ne, uglavnom je, razume se stvar izbora terminologije ili konvencije. On sâm je bio svestan da se wegova upotreba ovoga termina ne slaè ni blizu sa onom klasi~nom, ali je u polemikama sa Milom ostajao pri svome gledi{tu, odnosno pri svome na~inu upotrebe termina "indukcija". I bio je sasvim u pravu ukoliko tim terminom èlimo da izrazimo, a izgleda da je to ve}ina potowih filozofa nauke èlela, onaj proces putem kojeg se stvarno obavqa rast nau~nog saznawa. U tom slu~aju postupak indukcije mora obuhvatati proces otkrivawa hipoteza (bez obzira da li se on odvija klasi~nom induktivnom metodom ili nekom sasvim drugom [i druga~ijom]) i proveravawa tih hipoteza kao svoj osnovni sadràj; pre to, svakako, negoli nekakav mawe-vi{e mehani~ki akt ekstrapolacije ili intrapolacije kojim se dolazi do uop{tavawa. Za Hjuela19 nauka se ne moè ograni~avati na "puko otkrivawe zakonâ prirode", ili, ta~nije re~eno, ne sme se zadràvati na nivou poznavawa op{tih zakona koji se izvode iz ~iwenica. Nauka bi morala nastojati da prevazi|e taj niì stupaw teorijskog saznawa: nau~nici bi morali tragati za uzrocima prirodnih pojava koji su nam, kako se u Filozofiji induktivnih nauka nagla{ava, neophodni za vaqano obja{wewe tih pojava. Time je britanski filozof postavio na~elo za procewivawe dostignu}â novovekovne prirodne nauke; tako je on procenio da Galilej, premda je ustanovio "istinit zakon" slobodnog pada, "nije insistirao na neodlo`nom iznalaèwu uzroka toga zakona", {to mu je upisao u nedostatak. Sa druge strane, Kepleru se, po mi{qewu Hjuela, mora odati puno priznawe zbog toga {to je bio "nespokojan i nezadovoqan sve dok ~iwenice nije sveo na zakone, a zakone na uzroke". Pa ipak, najzna~ajnije je Wutnovo otkri}e delovawa gravitacione sile, jer je britanski fizi~ar time "otkrio ne samo zakon pojava, ve} i uzrok, pa je on zbog toga najve}i od svih nau~nika". 19

v. The Philosophy of Inductive Sciences, vol. 2, pp. 219-220.

205

"Po{to je tako te{ko saznati kada smo u nekoj oblasti nauke otkrili pravi uzrok pojave, nekima moè izgledati", tvrdio je Hjuel,20 "da prirodwaci tragaju}i za uzrocima postupaju nesmotreno i suprotno na~elima filozofije, te da bi bilo sigurnije i razumnije da se ograni~imo na tragawe za zakonima, da se ograni~imo na oblast u kojoj doseèmo do ta~nog i nesumwivog saznawa. Stoga je bilo filozofa koji su postavqali na~elo da nauka mora da izu~ava samo zakone pojava, a nikako ne na~in wihovog proizvo|ewa. Ali, nije te{ko uo~iti da bi takvo na~elo umawilo {irinu i dubinu nau~nih istraìvawa... U stvari, takvo na~elo bi osujetilo ostvarewe ciqa nauke; jer zakoni pojava se u mnogim slu~ajevima ne mogu ~ak ni iskazati ili razumeti bez odre|ewa hipoteze koja se odnosi na na~in wegovog proizvo|ewa." Iz ~itavog ovog izlagawa o metodolo{kim gledi{tima Vilijema Hjuela moè se videti da je on otvorio neke pristupe koji su i danas aktuelni i pokrenuo neke zaista zna~ajne probleme koji se i daqe nalaze u sredi{tu pa`we. Jedno od najva`nijih i danas jo{ otvorenih pitawa neosporno je kako i koliko nau~ne hipoteze treba da budu potkrepqene kako bismo mogli re}i da verujemo u wihovu istinitost ili kako bismo mogli da procenimo pribliàvaju li se istini. Na ovo pitawe savremeni metodolozi odgovaraju razli~ito: mnogi od wih, sa daleko usavr{enijim logi~kim oru|ima, jo{ traè odgovor na liniji "uspe{nih sagla{avawa", kao i Hjuel, a neki odbacuju mogu}nost da nau~ne hipoteze ikada mogu da steknu drugi status osim problemati~ne vere u uspe{no funkcionisawe.

20

v. Ibid., p. 103.

206

MIL

Najzna~ajnije delo poznatog britanskog filozofa Xona Stjuarta Mila (1806-1873) ‡ Sistem logike, zakqu~iva~ke i induktivne (1843) ‡ predstavqa jedan od nezaobilaznih spisa iz metodologije nauke; dodu{e, vi{e po svome detaqnom, preciznom, iscrpnom i sistemati~nom izlagawu pre svega izvesnih induktivnih metoda negoli po tome {to bi Mil iznosio neko svoje bitno nove poglede (kao {to su to dobrim delom ~inili, na primer, Her{el ili Hjuel). Sâm Mil je stavqao do znawa koliko mnogo duguje Her{elu, ali i to kako nikada ne bi mogao da napi{e tre}i deo svoga Sistema logike da nije imao na raspolagawu onaj materijal koji je na{ao u Hjuelovoj Istoriji induktivnih nauka. Zanimqivo je, me|utim, i pored toga {to su neki logi~ari dràli da je tretirawe induktivnih metoda boqe kod Her{ela negoli kod Mila, najve}i deo wih je potpao pod uticaj Mila, pa su one metode o kojima su raspravqali, kao {to znamo, izme|u ostalih Duns Skotus, Viqem Okamski, Hjum ili Vilijem Her{el postale poznate u novijoj literaturi kao "Milove metode eksperimentalnog istraìvawa". Tome je mo`da doprinela ~iwenica da je Mil stvarno dosta jasno, iscrpno i sistematski rezimirao, pa unekoliko i kriti~ki razmotrio potpuna logi~ka znawa svoga doba, pri ~emu "nova logika" nije shva}ena kao antagonisti~ka u odnosu na klasi~nu, aristotelovsku logiku. Induktivna logika trebalo je samo da dopuni, a ne da prevazi|e "staru logiku". I ba{ je podru~je nau~nog istraìvawa predstavqalo onu okosnicu koja je omogu}ila Milu da poku{a da premosti rascep i da harmoni~no spoji najnovije tekovine induktivne logike sa do tada postignuta stepenom razvoja deduktivne logike. Odmah na po~etku vaqa ista}i jo{ jednu va`nu karakteristiku Milovog dela: pisac je bio znatno ja~i i precizniji u razradi odre|enih metoda nego {to je uvek bio sasvim odre|en i dosledan u formulisawu wihovih osnovnih filozofskih i logi~kih pretpostavki. Zato po|imo od Milovog odre|ivawa samoga pojma indukcije. On ne èli da obogati ili da promeni do tad preovla|uju}e zna~ewe ovoga termina, ve} da ga standardizuje i ustali. Na po~etku II kwige svoga Sistema logike on isti~e: "Za svrhe sada{weg istraìvawa, indukcija bi se mogla definisati kao operacija otkrivawa i dokazivawa op{tih stavova".1 A zatim precizira: "Indukcija je takva operacija duha kojom 1

Mill, J. S., A System of Logic, 8th ed., New York, Harper and Bros., 1874, p. 208.

207

zakqu~ujemo da }e ono {to znamo da je istinito u nekom posebnom slu~aju ili slu~ajevima, biti istinito u svim slu~ajevima koji nalikuju prethodnom u izvesnim pogledima koji se mogu specifikovati".2 U drugome odeqku istoga poglavqa Mil govori o "onome prelazu sa poznatih na nepoznate slu~ajeve koji ~ini indukciju u izvornom i priznatom zna~ewu termina."3 No, izvesna nedoslednost u shvatawu indukcije kod Mila ispoqava se u slede}em: s jedne strane, on napomiwe da se zna~ewe indukcije moè razmatrati ako se kaè da je to proces uop{tavawa iz iskustva, a sa druge strane postavqa tezu o tome da je sva indukcija zakqu~ivawe od posebnog na posebno, s tim {to formulisawe op{teg stava tokom prelaza nije bitno. Da bismo boqe razumeli ovu drugu tezu, nave{}emo slede}i Milov tekst: "Smrtnost Xona, Tomasa i ostalih predstavqa, na kraju krajeva, ~itavo svedo~anstvo koje imamo kada je re~ o smrtnosti Vojvode od Velingtona. Nijedna jota nije dodata ovome dokazu umetawem op{tega stava (tj. da su svi qudi smrtni). S obzirom na to da pojedina~ni slu~ajevi ~ine celokupno svedo~anstvo koje moèmo posedovati, svedo~anstvo koje nikakva logi~ka forma u koju bismo izabrali da ga stavimo ne moè da u~ini ve}im nego {to jeste; i s obzirom da je to svedo~anstvo ili sámo po sebi dovoqno, ili, ako je nedovoqno za jednu svrhu, ne moè biti dovoqno ni za drugu ‡ ne vidim za{to ni nam bilo zabraweno da koristimo najkra}i put od ovih dovoqnih premisa do odre|enog zakqu~ka."4 Drugo op{tije pitawe je na~in postavqawa onih razloga koji nam omogu}uju da sa posebnih posmatrawa pre|emo na op{ti stav. Ovome pitawu bila je posve}ena znatna pa`wa i pre i posle Mila, pa je umesno primetiti da su mnogo jasniju predstavu o ovome problemu imali i Hjum kao prethodnik, a i teoreti~ari koji su se docnije bavili tim pitawima, negoli Mil li~no. Na onome mestu gde defini{e indukciju kao generalizaciju iz iskustva i gde kaè da se ona sastoji u zakqu~ivawu, na osnovu nekih pojedina~nih slu~ajeva kod kojih je prime}eno javqawe jedne pojave, da se ta pojava javqa u svim slu~ajevima izvesne klase, Mil zapaà slede}e: "... Postoji princip koji je ukqu~en u sâm iskaz o tome {ta je indukcija; pretpostavka koja se ti~e toka prirode i reda u vasioni ‡ naime, da u prirodi postoje takve stvari kao {to su paralelni slu~ajevi; da }e ono {to se dogodi jednom, ukoliko do|e do dovoqnog stupwa sli~nosti u okolnostima, da se dogodi ponovo, i ne samo ponovo, ve} toliko ~esto 2 3 4

Ibid., p. 210. Ibid., p. 221. Ibid., p. 142.

208

koliko se ~esto budu ponavqale iste okolnosti. To je pretpostavka koja je ukqu~ena u svaki slu~aj indukcije."5 Ovu na{u pretpostavku, koja zapravo predstavqa tvr|ewe o uniformnosti toka prirode, Mil opravdava stavom da ono i sámo predstavqa indukciju iz iskustva, ali istovremeno isti~e kako bi bila velika gre{ka da se ta obimna generalizacija nudi kao obja{wewe induktivnog procesa. Naprotiv, kako pi{e britanski logi~ar, "smatram da je ona sama primer indukcije, i to ni u kom slu~aju neke indukcije najop{tije vrste... Istina je u tome da je ova {iroka generalizacija sama zasnovana na prethodnim generalizacijama. Skriveniji zakoni prirode otkrivaju se uz wenu pomo} (tj. uz pomo} "obimne generalizacije", S. N), ali oni o~igledniji mora da su bili shva}eni i prihva}eni kao op{te istine pre no {to se ikad o woj ~ulo... U kome smislu onda jedan princip koji je tako daleko od toga da bude na{a najranija indukcija moè da se uzme kao jamstvo za sve druge indukcije?..." Odgovaraju}i na ovo pitawe koje je sâm sebi postavio, Mil kaè da se ova osnovna "velika premisa" svih indukcija moè tako posmatrati samo u onom jednom smislu u kojem je velika premisa silogizam ikada stvarno garantija izvedenog zakqu~ka, tj. "ne doprinose}i ni{ta wegovom dokazivawu, ali budu}i nuàn uslov wegovog dokazivawa; jer nije dokazan nijedan zakqu~ak za koji nije na|ena istinita velika premisa".6 Ve} na prvi pogled sti~e se utisak o nedovoqnoj jasnosti ove Milove argumentacije. Osnovna pogre{ka leì u tome {to su ovde pome{ani istorijski (psiholo{ki) i logi~ki aspekt problema. Naime, Mil je u pravu kada nagla{ava to da sámo formulisawe principa jednoobraznosti prirode spada u sasvim poznu istoriju psiholo{kog razvoja qudske rase; to, me|utim, nema apsolutno nikakve veze sa pitawem o logi~kom pretho|ewu toga principa svim induktivnim uop{tavawima, s obzirom da nije nuàn nikakav paralelizam izme|u vremenskog poretka na{ih misli kao istorijskih ~iwenica, i redosleda logi~ke implikacije me|u zna~ewima tih misli. U stvari, sasvim je normalno o~ekivati to da }e se istorijski pre do}i do nekih posebnih istina negoli do logi~kih pretpostavki koje leè u osnovi toga procesa. No, osnovna te{ko}a Milovog stava i jeste u tome {to nam on istovremeno tvrdi da princip uniformnosti prirode predstavqa "pretpostavku koja je ukqu~ena u svaki proces indukcije", a da je upravo i on kao slu~aj indukcije zasnovan na prethodnim generalizacijima. Ovu te{ko}u uvi|a i sâm Mil, pa kaè: "Do ovoga univerzalnog zakona dolazimo generalizacijom iz mnogih zakona niè op{tosti... Kako, me|utim, svi rigorozni procesi indukcije pretpostavqaju op{tu uniform5 6

Ibid., p. 223. Ibid., p. 224.

209

nost, na{e znawe posebnih uniformnosti iz kojih je zakqu~ena ova op{ta nije, razume se, bilo izvedeno iz rigorozne indukcije per enumerationem simplicem: a zakon univerzalne uzro~nosti, s obzirom da je proizi{ao iz tako dobijenih rezultata, sâm ne moè po~ivati ni na kakvim boqim osnovama... Ne postoji li onda nedoslednost u suprotstavqawu elasti~nosti jedne metode rigoroznosti druge, kada ta druga svoje sopstveno utemeqewe duguje onoj elasti~noj metodi?"7 (Posmatrano iz aspekta uzro~nosti, indukcija tako|e po~iva na na~elu sveop{te uzro~nosti, koje utvr|uje da za svaku pojavu postoji neki skup prethode}ih okolnosti iz kojih ona neizbe`no i bezuslovno proisti~e. Za ovo na~elo Mil je smatrao da se wegova istinitost moè iskustveno zasnovati, ali je istovremeno bio svestan da se sukobqava s jednim paradoksom, koji se nalazi u ovom: ako princip uzro~nosti treba dokazati iskustvom, on treba da se zasniva na induktivnom argumentu; me|utim, svaki induktivni argument, da bi posedovao dokaznu snagu, pretpostavqa istinitost principa uzro~nosti.) Milov poku{aj da re{i ovu te{ko}u sastoji se u slede}em: "... Nepouzdanost metode prostog nabrajawa u obrnutoj je srazmeri sa {irinom generalizacije. Ovaj proces je varqiv i nedovoqan ta~no onoliko koliko je predmet posmatrawa naro~it i ograni~enog obima. Kako se podru~je {iri, tako ova nenau~na metoda sve mawe i mawe moè da nas zavede; a najop{tija klasa istina, zakon uzro~nosti, na primer, kao i principi broja i geometrije, dokazani su kako treba i na zadovoqavaju}i na~in iskqu~ivo ovom metodom i nisu podlo`ni bilo kakvom drugom dokazu."8 Vaqa primetiti da, ma koliko ova Milova zapaàwa bila ta~na, pitawe o tome na kojim pretpostavkama se zasniva wihova istinitost nije dobilo svoj odgovor! U stvari, ako se izvu~e odgovor koji je implicitno sadràn, on se svodi na to da priroda onoga {to je posmatrano ‡ u srazmeri mo`da sa {irinom tih posmatrawa ‡ predstavqa svedo~anstvo za prirodu onoga neposmatranog; ali, to je onda upravo sâm taj princip uniformnosti prirode. Naime, ukoliko se ne polazi od toga principa, Milov iskaz o tome da je nepouzdanost indukcije prostim nabrajawem u obrnutoj srazmeri sa {irinom uop{tavawa sasvim je neosnovan i ne predstavqa ni{ta drugo do jedno dogmati~no tvr|ewe. Ali, pre nego {to pre|emo na izlagawe Milovih induktivnih metoda, s obzirom da u wima pojam uzro~nosti igra va`nu ulogu, iako smo neke bitne momente ve} izneli, doda}emo jo{ dva teksta koja preciziraju wegovo gledi{te o odnosu indukcije i uzro~nosti. Evo tih tekstova: 7 8

Ibid., p. 401. Ibid., p. 402.

210

"Utvrditi prema tome koji zakoni uzro~nosti postoje u prirodi; odrediti efekat svakoga uzroka kao i uzroke svih efekata glavni je posao indukcije; a pokazati kako se to obavqa glavni je predmet induktivne logike"9 Sve je to tako, po Milu, zato {to "sve jednoobraznosti koje postoje u sledovawu pojava, kao i ve}ina jednoobraznosti u wihovoj koegzistenciji, ili su ... same zakoni uzro~nosti, ili posledice koje proisti~u i ishodi koji se mogu dedukovati iz takvih zakona", tako da pojam uzroka predstavqa "koren ~itave teorije indukcije".10 Milove metode indukcije su slede}e: metoda slagawa, metoda razlike, kombinovana metoda slagawa i razlike, metoda zajedni~ke promene i metoda ostatka. Metodu slagawa Mil formuli{e na slede}i na~in: "Ako dva slu~aja ili vi{e slu~ajeva pojave koju ispitujemo imaju samo jednu zajedni~ku okolnost, okolnost u kojoj se jedinoj svi slu~ajevi slaù jeste uzrok (ili posledica) date pojave."11 Re~ je, dakle, o tragawu za zajedni~kom okolno{}u ili ~iniocem (na primer, uvelost cve}a u nekoliko ba{ti koje se razlikuju po mnogim svojstvima ‡ kvalitet zemqi{ta, vrste cve}a, veli~ina, poloàj, na~in obrade ‡ ali je zajedni~ka okolnost bila to {to je tokom no}i do{lo do naglog pada temperature). No, izdvajawe zajedni~ke okolnosti nije uvek lako, a i krajwe je relativno, s obzirom na to da zajedni~kih okolnosti redovno ima vi{e (u pomenutom primeru: ve~erwa magla, upotreba istog |ubriva, isti kvalitet vode za zalivawe itd), tako da odre|ene zajedni~ke okolnosti moramo da iskqu~imo kao irelevantne, {to prakti~no zna~i da zapravo moramo ve} imati na umu neku hipotezu o mogu}nom uzroku pojave o kojoj je re~. Do hipoteze o relevantnim faktorima, me|utim, ne moè se do}i putem induktivnih kanona. Sem toga, ima takvih pojava kod kojih je normalno o~ekivati ne jednu, ve} vi{e zajedni~kih okolnosti, tj. takvih pojava koje zaista imaju vi{e uzroka (na primer, hladna klima u severnim zemqama), pa nam metoda slagawa ne moè pomo}i da do|emo do adekvatne uzro~ne analize pojave koju èlimo da objasnimo. Najzad, i u onome slu~aju kada smo sigurni da smo prona{li jednu jedinu zajedni~ku okolnost koja zaista predstavqa uzrok jedne odre|ene pojave, mi ne moèmo biti sigurni u to da je ta okolnost jednom zauvek povezana sa tom pojavom. Niko nam ne moè garantovati da }e se neka konkretna povezanost okolnosti ponavqati u beskona~nost ‡ mnoge se nisu ponovile. Uverewe o tome da postoji "uniformnost prirode" nema dokaznu snagu, a sama metoda slagawa moè nas navesti i na to da za neku okolnost tvrdimo da je uzrok i onda kada ona to nije. 9

Ibid., p. 271.

10 11

Ibid., pp. 271. and 236. Ibid., vol. I, p. 451.

211

(Dobar primer takvoga slu~aja navode Koen i Nejgel: re~ je o profesoru higijene koji je tri ve~eri uzastopno ose}ao glavoboqu ‡ prvoga dana je dugo ~itao pa se {etao, drugoga dana je preobilno ru~ao te se opet {etao, a tre}ega dana je spavao pa se osveàvao {etwom; upotrebom metode slagawa trebalo bi da zakqu~imo da je {etwa bila uzrok wegove glavoboqe, a to je, razumqivo ‡ kao {to nam je poznato na osnovu drugih razloga ‡ sasvim pogre{no.) Sâm Mil je tako|e u odre|enoj meri bio svestan ograni~enosti primene metode slagawa, posebno stoga {to "~esto postoji nekoliko nezavisnih na~ina na koje ista pojava moè da bude proizvedena";12 drugim re~ima, zato {to jedna ista pojava moè u razli~itim prilikama da bude posledica razli~itih okolnosti, pa je on zbog toga metodu slagawa dopunio metodom razlike. Ali, bez obzira na ove kriti~ke primedbe upu}ene metodi slagawa, koje jasno pokazuju krajwu nesigurnost te metode kada je re~ o procesu pronalaèwa, odnosno potpunu neadekvatnost kada je u pitawu procedura dokazivawa, neki autori smatraju da se ovoj metodi ipak moè priznati ograni~ena vrednost kada se formuli{e negativno: ni{ta ne moè biti uzrok pojave {to nije zajedni~ka okolnost u svim slu~ajevima date pojave. U ovome obliku izraèna, metoda slagawa moè da posluì iskqu~ivo za eliminisawe nekih predloènih uzroka koji ne zadovoqavaju ovaj zahtev kao jedan od bitnih uslova za uzrok; tj. ona moè da se iskoristi za smawivawe broja mogu}ih alternativnih obja{wewa. No, kao {to prime}uju Koen i Nejgel, "ako nismo imali dovoqno sre}e da nabrajawem alternativa obuhvatimo onu okolnost koja je stvarni uzrok pojave, metoda slagawa nikada ne moè identifikovati uzrok."13 Metoda razlike formulisana je kod Mila ovako: "Ako neki slu~aj u kome se javqa pojava koja se istraùje i neki drugi slu~aj u kome se ona ne javqa imaju zajedni~ke sve okolnosti osim jedne... onda ta okolnost u kojoj se jedinoj ta dva slu~aja razlikuju jeste efekat, ili uzrok, ili neophodni deo uzroka pojave koja se istraùje."14 Na primer, ako od dva ista automobila utvrdimo da jedan ima znatno boqe ubrzawe i dosta ve}u brzinu, onda }emo primenom gorwe metode najverovatnije izna}i da je uzrok u ja~ini postavqenog motora. No, situacija u stvari ni ovde po pravilu nije jednostavna, zato {to bi ti automobili trebalo da budu potpuno jednaki u svim osobinama osim ja~ine motora, a to je te{ko mogu}no i zamisliti, a kamoli prakti~no posti}i (trenutak kada su proizvedeni, od strane koga su proizvedeni, da li imaju akumulator i druge delove koji se ugra|uju iste marke, koliko su napuweni benzinom i kojom vrstom benzina itd. itsl). 12

Ibid., p. 505.

13

Koen, M. i E. Nejgel, Uvod u logiku i nau~ni metod, Beograd, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 41982, str. 271. 〈sada postoji i novo izdawe: Jasen, Beograd, 2004.〉

14

Mill, J. S., Op. cit., p. 452.

212

I kod ove metode, zna~i, va`no je postavqawe hipoteze o tome koji su faktori relevantni, pa prema tome ova metoda sama za sebe ne moè da posluì u svrhe pronalaèwa obja{wewa. Sli~na je situacija i kada je re~ o proceduri proveravawa ili dokazivawa. Moè li se biti siguran da je neki utvr|eni ~inilac (koji je prisutan ili odsutan) zaista jedini, da li ga je nemogu}no ra{~laniti na vi{e razli~itih faktora i nije li on samo deo uzroka? Mil sâm smatra da je ova metoda (metoda razlike) najva`nija od ~etiri osnovne metode indukcije i da je u dobrom broju slu~ajeva ova metoda zadovoqena i onda kada se istraìvawe ograni~i na mali broj okolnosti; a kada jednom imamo pretpostavku o tome da je neka okolnost povezana sa nekom pojavom, onda metoda razlike pruà dragocenu tehniku proveravawa te pretpostavke putem (kontrolisanih) eksperimenata. Kriti~ke primedbe u vezi sa ovom metodom, kao {to smo ve} mogli uo~iti, uglavnom su iste kao i za metodu slagawa, a izvesnu prakti~nu vrednost tako|e dobija onda kada se formuli{e negativno: ni{ta ne moè biti uzrok neke pojave ako se pojava ne javqa onda kada se javqa pretpostavqeni uzrok. S obzirom na te{ko}e u analizi jedne pojave, u odvajawu sadrànih okolnosti i wihovom mewawu, Mil je formulisao i kombinaciju dveju prethodnih metoda. Kombinovana metoda slagawa i razlike sastoji se u slede}em: "Ako dva ili vi{e slu~ajeva u kojima se javqa neka pojava imaju samo jednu zajedni~ku okolnost, dok dva ili vi{e slu~ajeva u kojima se pojava ne javqa nemaju ni{ta zajedni~ko izuzev odsustva te okolnosti, okolnost po kojoj se jedino razlikuju dva skupa slu~ajeva jeste posledica, ili uzrok, ili neophodni deo uzroka te pojave."15 Primer: Ve} nekoliko dana prime}ujemo da nam je na televizoru lo{a slika; pomi{qamo da nije u pitawu slabqewe ekrana. Ali, tada nam pada na pamet da bi takvi simptomi mogli nastati od lo{eg poloàja antene; da bismo to proverili, sprovodimo eksperiment: pode{avamo precizno poloàj antene u smeru televizijskog predajnika i slika se odjednom popravqa. Izvla~imo odgovaraju}i zakqu~ak o uzroku. Zamerke ovoj metodi i ograni~ewa wene primene ekvivalentni su onome {to je re~eno za prethodne dve metode. Kako sve ove do sad nabrojane metode nisu u stawu u svim slu~ajevima da izvr{e eliminisawe irelevantnih okolnosti (ponekad je nemogu}no uo~iti i izdvojiti jedan uzrok), moèmo poku{ati, smatra Mil, sa promenom u stepenu ili veli~ini efekta. Metoda zajedni~ke promene formulisana je ovako: "Svaka pojava koja se mewa na neki na~in kad god se druga pojava mewa na neki pose15

Ibid., p. 458.

213

ban na~in jeste ili uzrok, ili posledica te pojave, ili je s wom povezana nekom uzro~nom vezom."16 Za razliku od prethodnih kanona, gde je re~ o odre|ivawu prisustva ili odsustva nekog svojstva i koji su prema tome kvalitativni, ovde imamo kvantitativni kanon. S obzirom da se postojawe uzro~nog odnosa vezuje za odre|eno mewawe pojave kad god se druga pojava mewa na neki na~in, to predstavqa zahtev da zajedni~ka promena bude invarijantna. Drugim re~ima, trebalo bi prethodno da znamo je li re~ o invarijantnoj promeni kako bismo odredili da li }emo upotrebiti ovu metodu (na primer: vreme jedne oscilacije klatna zavisi iskqu~ivo od wegove duìne, ako se apstrahuje otpor vazduha, {to se moè pokazati odgovaraju}im eksperimentom, u kojem se mewa duìna klatna i meri trajawe periode). U svakom slu~aju, ova metoda nam ne moè posluìti niti za pronalaèwe pravila promene, niti za dokazivawe da je pretpostavqeni na~in mewawa stabilan. Pored toga, i na ovu metodu se isto tako odnose one kriti~ke primedbe koji smo izneli u vezi sa prethodne tri, a posebno ona najosnovnija u pogledu neophodnosti prethodnog formulisawa hipoteza o relevantnosti ispitivanih okolnosti. Te{ko}a je u tome {to ni vrlo visok stepen korelacije izme|u dveju pojava ne mora da zna~i, a ~esto i ne zna~i, nepromenqivu povezanost; u konkretnoj nau~noj praksi redosled potezâ je obi~no upravo obrnut od onoga koji je dat u formulaciji metode, tj. mi naga|amo ili naslu}ujemo neku nepromenqivu povezanost, da bismo zatim eventualno utvr|ene korelacije upotrebili kao potkrepquju}e svedo~anstvo. Najzad, kod ve}eg broja prirodnih zakona pravilo zajedni~kog mewawa vaì samo u odre|enim intervalima. Na primer, zakon o tome da je vreme kla}ewa jednoga klatna proporcionalno kvadratnom korenu wegove duìne vaì samo onda kad je luk kla}ewa mali, s obzirom da se u slu~aju znatnijeg pove}avawa luka kla}ewa mora uzeti u obzir i otpor vazduha (sli~no vaì i za promenu nadmorske visine kla}ewa). Metoda ostatka je tako formulisana da najjasnije izraàva eliminativnu funkciju ovih Milovih metoda: "Apstrahuj u svakoj pojavi onaj deo za koji se, na osnovu ranijih indukcija, zna da je posledica izvesnih odre|enih antecedensa, i ostatak pojave je posledica ostalih antecedens."17 U Milovoj formulaciji ova metoda o~igledno pretpostavqa postojawe prethodno ve} saznatih uzro~nih veza, s tim {to se uticaj drugih poznatih ili pretpostavqenih uzroka izdvaja pomo}u strogo deduktivne argumentacije. 16 17

Ibid., p. 454. Ibid., p. 460.

214

Analizom primera koji se tradicionalno uzima kao ilustracija upotrebe metode ostatka, Koen i Nejgel pokazuju da je argumentacija u tome primeru u stvari strogo deduktivna. Re~ je o otkri}u planete Neptun, koje su izvr{ili Adams i Leverje. Kretawa planete Urana bila su prou~avana pomo}u Wutnovih teorija, a wegova putawa zami{qena na osnovu pretpostavke da su Sunce i planete unutar Uranove putawe jedina tela koja odre|uju wegovo kretawe. Kao {to je poznato, izra~unati poloàji Urana nisu se slagali sa poloàjima koji su bili opaàni. Na osnovu pretpostavke da se te razlike mogu objasniti gravitacionim delovawem neke planete izvan putawe Urana, poloàj takve hipoteti~ne planete bio je (u skladu sa uobi~ajenim principima nebeske mehanike) prora~unat iz poreme}aja u kretawu Urana. I stvarno, nova, do tad nepoznata planeta bila je otkrivena u blizini mesta koje je bilo predskazano i dobila naziv Neptun. Ovaj predlog bio je pripisivan metodi ostatka. Koen i Nejgel sasvim opravdano prime}uju da je ova argumentacija deduktivna. Pre svega, prihvata se univerzalnost Wutnove teorije gravitacije. Zatim, polazi se od pretpostavke da je kretawe Urana odre|eno poznatim telima unutar wegove putawe i jednim jedinim nepoznatim telom izvan wegove putawe. Sem toga, jasno je da metoda ostatka ne moè sama da otkrije uzrok neslagawa u opaènom pona{awu Urana, ve} eksplicitno mora biti uneta hipoteza o mogu}nom izvoru ovog neslagawa. Metoda jedino izraàva ~iwenicu da na osnovu prihva}enih pretpostavki treba eliminisati unutra{we mase (mase unutarwih planeta) kao uzroke opaènih odstupawa.18 Na osnovu prethodnog razmatrawa Milovih eksperimentalnih metoda moè se zakqu~iti, pre svega, da se, s obzirom na neophodnost uo~avawa i razmatrawa ne bilo kojih i bilo kakvih, ve} samo relevantnih okolnosti, nau~no istraìvawe uzroka neke pojave ne moè zapo~eti posmatrawem svega {to se nalazi ili se moè na}i u bilo kakvoj vezi sa tom pojavom, ve} moramo krenuti od jedne ili vi{e alternativnih hipoteza. Pri|emo li tako nau~nom istraìvawu, Milove metode nam mogu pomo}i da elimini{emo neke od alternativno datih ili mogu}nih hipoteza. Moèmo, zna~i, poku{ati da pokaèmo kako neka hipoteza ne vaì kada je pojava koju treba da objasnimo prisutna; ili da ta hipoteza vaì onda kada je pojava odsutna; ili pak da prilikom mewawa pojave ne dolazi do promene nekog ~inioca koji je utvr|en hipotezom. Ukoliko na ovaj na~in uspemo da iskqu~imo sve hipoteze osim jedne, tada moèmo zakqu~iti da je uzro~no obja{wewe koje je dato u toj hipotezi najpribli`nije istini. 18

v. Koen i Nejgel, Uvod u logiku i nau~ni metod, str. 279-280.

215

Prema tome, ove metode imaju odre|enu ulogu u procesu osiguravawa istinitog saznawa, mada po pravilu ne u~estvuju niti u procesu pronalaèwa hipoteza, niti su u stawu da dokaù bilo koju hipotezu. Wihova najve}a vrednost je u tome {to odbacivawem pogre{nih hipoteza suàvaju poqe u kojem se mogu nalaziti istinite hipoteze. One na taj na~in pomaù da saznamo prave uzroke pojava, da ustanovimo koja je hipoteza logi~ki prihvatqiva. [to se ti~e na~ela uniformnosti prirode, koje leì u osnovi svake indukcije (po Milu, indukcije nema bez pretpostavke o redu u svemiru, o tome da "u prirodi postoje takve stvari kao {to su paralelni slu~ajevi; da }e se ono {to se jednom desilo desiti ponovo pod dovoqno sli~nim okolnostima"),19 to na~elo, sámo po sebi, nije u stawu da obezbedi kori{}ewe Milovih metoda. (Razlog je vrlo jednostavan: pored te{ko}a oko wegovog opravdavawa, treba zapaziti da princip uniformnosti prirode ne govori o tome koje uzro~ne povezanosti, od bezbroj wih, jesu nepromenqive, ve} kaè jedino da neke jesu.) Najzad, s obzirom na kriti~ku primedbu koju smo spomenuli prilikom komentarisawa metode slagawa, tj. da mi nikada ne moèmo tvrditi kako posledica koju posmatramo nema vi{e od jednog uzroka, Mil li~no je pridavao daleko ve}i zna~aj metodi razlike, a {to se ti~e same mno{tvenosti uzroka izneo jedno sasvim prihvatqivo gledi{te: "Nije istina... da jedna posledica mora biti povezana samo s jednim uzrokom ili jednim skupom uslova, da svaka pojava moè da se proizvede samo na jedan na~in. Postoji ~esto nekoliko nezavisnih na~ina kako bi ista pojava mogla da se izazove. Jedna ~iwenica moè da bude posledica u nekoliko nepromenqivih nizova; ona moè da sledi, s jednakom uniformno{}u, jedan od nekoliko antecedensa ili skup antecedensa. Mnogi uzroci mogu proizvesti mehani~ko kretawe; mnogi uzroci mogu proizvesti neke vrste oseta; mnogi uzroci mogu izazvati smrt. Dati efekat moè stvarno biti izazvan izvesnim uzrokom, ali da je jo{ uvek savr{eno mogu}no da bude izazvan i bez wega."20 Ovakvim svojim gledi{tem o mno{tvenosti uzroka, Mil je u stvari u zna~ajnoj meri ograni~io domet primenqivosti svojih sopstvenih metoda, pripremaju}i put za formulisawe svojeg shvatawa deduktivne metode. No, razra|uju}i gledi{te o mno{tvenosti uzroka, Mil je razlikovao dve vrste slu~ajeva: one u kojima razli~iti uzroci nastavqaju da proizvode svaki svoju posebnu posledicu i one u kojima se javqa rezultuju}a posledica koja je druga~ija od posledica koje bi bile proizvedene posebno. 19 20

v. Mill, Op. cit., p. 354. Ibid., p. 505.

216

Mil je smatrao da na prvu vrstu slu~ajeva mogu uspe{no da se primene wegove induktivne metode, ali ne i kod druge vrste slu~ajeva. To je sasvim jasno, s obzirom da zdruèni uzroci dovode do takve posledice koja je druga~ije vrste u odnosu na posebne posledice odgovaraju}ih pojedina~nih uzroka. No, jo{ je va`nije to da, na osnovu informacije o rezultuju}oj posledici, mi po pravilu nismo u stawu da odredimo udeo pojedinih uzroka koji su u~estvovali u stvarawu te posledice; {tavi{e, postoji teorijski neograni~eno veliki broj grupa uzroka koji mogu dovesti do date rezultuju}e posledice. Prema tome, Mil je priznavao postojawe takvih sloènih pojava gde se induktivnim metodama ne moè dopreti do saznawa o uzrocima koji su zdruìli svoje delovawe, pa je za takvu sloènu uzro~nost on preporu~ivao upotrebu deduktivne metode. Prvi problem i prvi ciq deduktivne metode, po Milu, "jeste u tome da utvrdi zakone svakog pojedina~nog uzroka koji ima svoga udela u stvarawu odre|ene posledice..."21 Drugi stupaw u ovome procesu sastoji se u "odre|ivawu, na osnovu tih zakona pojedina~nih uzroka, kakvu }e posledicu proizvesti bilo koja data kombinacija tih uzroka".22 Tu je, dakle, re~ o sposobnosti zakqu~ivawa: "Ovakvim zakqu~ivawem tih uzroka iz posebnih zakona", kaè Mil, "moèmo u izvesnoj meri uspeti da odgovorimo na jedno od slede}ih pitawa: ÄAko je data izvesna kombinacija uzroka, kakva }e posledica da sledi?Ä i: ÄKoja bi kombinacija uzroka, da je postojala, proizvela datu posledicu?Ä"23 Tre}i stupaw je verifikacija, tj. proveravawe vaqanosti postignutih rezultata. Za te rezultate "mora se pa`qivim upore|ivawem ustanoviti da se slaù sa rezultatima neposrednog opaàwa gde god se do takvog opaàwa moè do}i".24 Raspravqaju}i daqe o deduktivnoj metodi, Mil prime}uje da se prvi korak, koji se svodi na neku vrstu neposredne indukcije, moè zameniti hipotezom; u onim slu~ajevima, naime, gde nau~nicima nije prakti~no da indukcijom do|u do posebnih zakona, oni konstrui{u pretpostavke o mogu}nim uzrocima. Ovakav "upro{}eni postupak" omogu}uje da se deduktivna metoda brè primeni na pojave, a nalazi svoje puno opravdawe onda kada se sa dovoqnom strogo{}u obavi drugi korak, tj. izvr{i verifikacija i ustanovi ne samo da upotrebqena hipoteza obja{wava konkretne ~iwenice, ve} tako|e da nijedna druga to nije u stawu. Mil, {tavi{e, uo~ava sasvim ispravno da ba{ ovakvoj deduktivnoj metodi "qudski duh duguje za svoje najzna~ajnije pobede u istraìvawu prirode". 21 22 23 24

Ibid., p. 325. Ibid., p. 328. Ibid., p. 329. Ibid., p. 330.

217

Ovakva Milova deduktivna metoda zaista se ispostavqa kao izvanredno bliska onim {iroko shva}enim induktivnim metodama koje nalazimo kod Her{ela ili Hjuela. Tako se zapravo pokazuje da su sporovi koje su vodili Hjuel i Mil oko adekvatne metode nau~nog istraìvawa jednim delom po~ivali i na nesporazumu koji je nastajao otuda {to ova (druga) Milova deduktivna metoda predstavqa metodu hipoteze, a to je upravo ono {to je Hjuel nazivao indukcijom, odnosno induktivnim procesom u celini. Drugi razlog ovih sukoba leì u tome {to je Mil ~esto, doista malo neoprezno, ispoqavao znatne pretenzije kada je govorio o kori{}ewu svojih induktivnih metoda. Pa ipak, ne moè se re}i da Mil nije uvi|ao i superiornost one metode koju je Hjuel nazivao indukcijom u odnosu na ono {to je on sâm nazivao tim terminom. [to se ti~e drugoga koraka deduktivne metode, Mil je postavqao zaista prestroge zahteve, traè}i potpunu verifikaciju hipoteza, {to je podrazumevalo ne samo to da se deduktivne posledice slaù sa posmatrawem, ve} i to da nijedna druga hipoteza ne povla~i za sobom one ~iwenice koje treba objasniti. Zahtev za iskqu~ivawem svake mogu}ne alternativne hipoteze bio je onda, a i danas jeste prejak. Mil je, naravno, drào da se takva potpuna verifikacija u nauci, moè posti}i samo ponekad, ali je pri tom navodio samo jedan primer ‡ Wutnovu hipotezu o sili kojom Sunce deluje na planete i koja je obrnuto srazmerna kvadratu rastojawa. Britanski metodolog je tvrdio da je Wutn ne samo pokazao to da se dedukovane posledice ove hipoteze slaù sa posmatranim kretawima planeta, ve} isto tako da nikakav drugi zakon sile ne moè da objasni ta kretawa.25 Ovo posledwe tvr|ewe je, razume se, neta~no ‡ ni Wutn ni Mil nisu pruìli nikakav dokaz u tom smislu da su one alternative koje su razmatrali ujedno i jedine mogu}ne. Mil je, naravno, bio svestan svih te{ko}a koje treba savladati prilikom iskqu~ivawa alternativnih hipoteza, pa ni za jednu drugu nau~nu teoriju nije tvrdio da je potpuno proverena, ve} je za mnoge druge teorije svoga vremena sugerisao da }e mo`da u budu}nosti biti prevazi|ene i zamewene boqim i obuhvatnijim teorijama. Na osnovu svega {to smo ovde izneli o metodolo{kim pogledima Mila ne bismo nikako mogli da zakqu~imo ne{to {to se ustalilo takore}i kao standardna karakteristika ovoga filozofa: naime, da je on ~isti induktivist. To ne bi bilo ispravno ne samo stoga {to je engleski logi~ar zna~ajnu pa`wu posvetio deduktivnoj metodi, ve} i zato {to je bio svestan izvesnih bitnih ograni~enosti induktivne metode, i najzad, stoga {to je sasvim jasno stavio do znawa da mi u stvari deduktivnoj metodi "dugujemo za sve one teorije kojima je ogroman broj pojava i sloènih pojava podveden pod nekoliko prostih zakona koji, kada se uzmu kao zakoni toga mno{tva pojava, ne bi nikada mogli da budu otkriveni neposrednim prou~avawem tih pojava".26 25 26

v. Mill, J. S., Op. cit., vol. II, pp. 11-13. v. Mill, J. S., Op. cit., p. 518.

218

KONT

Pored Milovih gledi{ta, poseban uticaj na razvoj jedne od osnovnih orijentacija u savremenoj metodologiji, logi~kog pozitivizma, imao je osniva~ pozitivisti~kog u~ewa, francuski filozof Ogist Kont (1798-1857). Po ~isto hronolo{kom redosledu Kontova shvatawa bi trebalo izlagati izme|u Hjuelovih i Milovih, me|utim, prikazujemo ih posle odeqka posve}enog Milu, prevashodno stoga {to se Milova gledi{ta naj~vr{}e nadovezuju na Hjuelovo stanovi{te kako u smislu izvesnog suprotstavqawa, tako i u smislu odre|enog nadopuwavawa i daqeg razvijawa. Me|uuticaj metodolo{ke misli Konta i Mila bio je uzajaman ‡ ovaj posledwi je, naro~ito u prvim izdawima svoga Sistema logike, izjavqivao da Kontova gledi{ta leè u osnovi nekih re{ewa koja je sâm razvijao (posebno kada je re~ o ulozi hipoteze u nauci), dok se francuski pozitivist, u svojim poznijim radovima, pozivao na Milovo glavno delo (kada je u pitawu indukcija i invarijantnost zakonâ). Da bismo objasnili Kontov pozitivizam, moramo podsetiti kako je ovaj Sen-Simonov u~enik zastupao tezu da svaka oblast qudskog saznawa u svome razvoju mora pro}i kroz tri razli~ita teorijska stawa: teolo{ko, ili fiktivno stawe, metafizi~ko, ili apstraktno stawe, i najzad, nau~no, ili pozitivno stawe. Na svakom od ova tri stupwa razvoja qudskoga saznawa formirali su se i posebni na~ini mi{qewa. Teolo{ki stupaw, kako shvatawa Ogista Konta prikazuje Radmila [ajkovi}, karakteri{e takav na~in mi{qewa u kojem qudski duh, istraùju}i unutra{wu su{tinu bi}a, prvobitne uzroke i krajwe ciqeve postojawa sveta i ~oveka, teì ka apsolutnim saznawima. U ovome stawu ~ovek prirodne pojave obja{wava natprirodnim silama, koje pretvara u boànstva, pripisuju}i im qudske osobine. Na metafizi~kom stupwu, koji je zapravo samo modifikacija teolo{kog stawa, natprirodne sile se zamewuju apstraktnim entitetima ili personifikovanim apstrakcijama koje postoje nezavisno od stvari i pojava, ali predstavqaju wihove unutra{we su{tine i wihove uzroke. Najzad, u pozitivnom stawu, koje se javqa kao odre|ena negacija teolo{kog i metafizi~kog na~ina mi{qewa, qudski duh napu{ta uzaludnu te`wu da dostigne apsolutno saznawe i do|e do apsolutnih pojmova; on ne istraùje vi{e su{tine i primarne ili finalne uzroke, ve} prirodne zakone pojava, koji nisu ni{ta drugo do konstantni odnosi 219

wihove sukcesivnosti i sli~nosti, do kojih se dolazi putem posmatrawa i rasu|ivawa.1 Ovim zakonom o tri stupwa razvoja qudskog saznawa Kont ne prikazuje samo (filogenetski) "progresivni hod qudskog duha" posmatranog u celini, ve} i (ontognetski) razvitak "individualne inteligencije". "Zar se svako od nas, posmatraju}i i svoju vlastitu istoriju, ne se}a da je bio redom, {to se ti~e najzna~ajnijih pojmova, u detiwstvu teolog, u mladosti metafizi~ar, a u zrelim godinama fizi~ar ? Ovo je danas lako proveriti za sve qude koji su na nivou svoga vremena."2 Ipak, u tome op{tem prikazu istorijskog razvoja qudskog saznawa Kont posebno nastoji da odredi stvarne domete prirodnonau~nih istraìvawa Isaka Wutna. Wutnovo otkri}e zakona gravitacije za francuskog filozofa je presudni doga|aj u novovekovnom zaokretu od metafizike ka pozitivnoj filozofiji, a obja{wewe prirodnih pojava delovawem gravitacije (u kojem se pokazuje da one nisu ni{ta drugo do "posebni slu~ajevi jedne jedine op{te ~iwenice") ‡ paradigma je nau~nog obja{wewa uop{te, o ~emu }e jo{ biti detaqnije re~i. Za Konta je bitno da povu~e grani~nu liniju izme|u pozitivnog nau~nog saznawa i sveg ne-nau~nog mi{qewa, pre svega teolo{kog i metafizi~kog. Pri tom je, razume se, zastupao gledi{te o jedinstvu metode u tome smislu {to i dru{tvene nauke treba da primenom metode prirodnih nauka dostignu pozitivni stupaw; tada }e i sociologija postati prava pozitivna nauka, "socijalna fizika". Ali, to razgrani~avawe je trebalo u~initi na nov na~in, s obzirom da tradicionalno re{ewe ‡ koje je nauci pripisivalo izvesnost i nepogre{ivost ‡ vi{e nije bilo prihvatqivo. Francuski sociolog se stoga vi{e ne poziva na istinitost (ili verovatno}u) nau~nih iskaza, niti na na~in kojim se do tih iskaza do{lo (recimo, metoda indukcije), ve} drì da se nau~ni iskazi razlikuju od svih drugih po tome {to izraàvaju najop{tija tvr|ewa o tome kako se priroda pona{a, koja su [tvr|ewa] podlo`na eksperimentalnom proveravawu. Op{tost i proverqivost bili bi, zna~i, pravi kriterijumi razlikovawa izme|u nau~nih i ne-nau~nih iskaza. Iz ovoga najop{tijeg odre|ewa nauke i nau~nog saznawa proisti~e, i Kont kao sredi{wi ciq nauke nagla{ava, predvi|awe ili predskazivawe. Znawe iz kojeg ne proisti~u predvi|awa nije nau~no znawe, boqe re}i, uop{te i nije znawe u strogom smislu te re~i.3 Iz predvi|awa, naravno, kako isti~e francuski pozitivist, proizlazi akcija, odnosno postizawe odre|enog stepena qudske kontrole nad prirodom. 1

v. [ajkovi}, R., "@ivot i delo Ogista Konta", predgovor kwizi: Kont, O. [Comte, Auguste], Dva uvodna predavawa, Beograd, 1962, str. XVIII-XIX 〈sada i u: Radmila [ajkovi}, Ogledi o novovekovnoj evropskoj filosofiji, Institut za filozofiju/Plato, Beograd, 2004, kw. II, str. 280-318.〉 2 3

Fiamengo, A., Sen-Simon i Ogist Kont, Zagreb, "Naprijed", 1963. 〈21987〉, str. 275. v. Comte, A., Cours de Philosophie Positive, vol. I, Paris, 1830, p. 63. et vol. II, Paris, 1835, p. 28.

220

No, te karakteristike su izvedene, drugostepenog su zna~aja, pa ne bi trebalo smatrati da je francuski pozitivist zastupao neko utilitaristi~ko shvatawe nauke. Predvi|awe ne samo da o{tro razlikuje nau~ne teorije od teolo{kih ili metafizi~kih, ve} isto tako "nepogre{ivo razlikuje pravu nauku od jalove erudicije".4 Ovo posledwe razlikovawe je, razume se, usmereno protiv bekonovske tradicije, za koju je Kont drào da nije u stawu da do|e ni do kakvog sistematskog znawa, ostaju}i na nivou prikupqawa nepovezanih ~iwenica koje su, kada je re~ o predvi|awu, podjednako jalove kao i teolo{ki ili metafizi~ki iskazi. "Sva nauka se sastoji u uspostavqawu veze izme|u ~iwenica; ukoliko su razli~ita posmatrawa sasvim izolovana, ne}e biti nikakve nauke."5 Onaj ko katalogizovawe ~iwenica smatra naukom "uzima temeqe kao da su sama gra|evina."6 Samim tim {to je svojim kriterijumom demarkacije razlikovao ne samo nauku od teologije ili metafizike, ve} isto tako i pravu nauku od erudicije, sasvim je jasno da francuski filozof svoj kriterijum razgrani~avawa nije shvatao i kao kriterijum zna~ewa, pa je onda u tom pogledu bio napredniji od savremenih pozitivista. No, kao jednu od podjednako va`nih odlika nauke, pored predvi|awa, Kont je isticao obja{wavawe pojava. [tavi{e, on smatra da su predvi|awe i obja{wewe, bar {to se ti~e wihove logi~ke strukture, identi~ni, pa ono {to vaì kao predvi|awe pre nego {to se neka odre|ena ~iwenica dogodila, moè da se uzme kao obja{wewe po{to se ~iwenica odigrala. Samu tu logi~ku strukturu osniva~ pozitivizma je zami{qao kao izvo|ewe iskazâ posmatrawa iz drugih iskaza posmatrawa i izvesnih relevantnih zakona. Kada je re~ o samome predvi|awu, Kont je ‡ za razliku od svojih prethodnika ili savremenika ‡ nagla{avao i to da se predvi|awa ne odnose nu`no na budu}e doga|aje. Prema tome, osnovna razlika izme|u prevdi|awa i obja{wewa nije vremenske, ve} teorijskosaznajne prirode, a skok koji se doga|a kod predvi|awa (za razliku od obja{wewa, gde tog skoka nema) nije (ili ne mora biti) sa sada{weg na budu}e, ve} sa poznatog na nepoznato. Da bi potkrepio ovu svoju tezu, osniva~ nau~ne sociologije je isticao da mi ~esto pravimo predvi|awa u vezi sa doga|ajima koji su se ve} odigrali, koji pripadaju pro{losti, kao {to je, na primer, neko pomra~ewe Sunca koje se zbilo pre vi{e od dve hiqade godina. Isti~u}i ovakav slu~aj, ~ini se da je on bio prvi metodolog koji je ozbiqno skrenuo pa`wu na pitawe onoga postupka za koji danas imamo poseban termin, "retrodikcija".7 4 5 6 7

v. Comte, A., Discours sur l'Esprit Positif, Paris, 1844, p. 16. Comte, A., Cours de Philosophie Positive, vol. I, p. 131. v. Op. cit., vol. III, 1838, p. 11. v. Comte, A., Discours sur l'Esprit Positif, p. 21.

221

Osnovna razlika izme|u predvi|awa i obja{wewa je u slede}em: kod predvi|awa su nam poznati inicijalni uslovi i izvesni zakoni, a nismo sigurni u pogledu ishoda nekoga doga|aja koji je s wima u vezi; kod obja{wewa, me|utim, poznati su po~etni uslovi i rezultat, pa treba na}i onaj zakon koji ih povezuje. Drugim re~ima, kada nam nije poznato da li je eksplanandum istinit ili ne, imamo posla sa predvi|awem, a kada znamo da je istinit, onda je u pitawu obja{wewe. Predvi|awe je, zna~i, anticipacija koja se prilikom proveravawa moè pokazati kao pogre{na, dok obja{wewe ne ukqu~uje neposredno nikakvo proveravawe, ve} samo pokazuje da se za ono {to se dogodilo moglo i o~ekivati da se dogodi. U pogledu samoga "pozitivnog" ili nau~nog obja{wewa, Kont smatra da je to "uspostavqena veza izme|u ... posebnih pojava i nekih op{tih ~iwenica", izme|u pojava koje se obja{wavaju i nau~nih zakona kojima se (zajedno sa iskazima o tzv. po~etnim uslovima) one obja{wavaju. Kont, me|utim, ne odre|uje prirodu te veze, odnosno, ne tvrdi da je pojava koja se obja{wava obuhva}ena "op{tom ~iwenicom"; ali, zbog wegovih zapaàwa o uspe{noj primeni Wutnovog zakona gravitacije na mno{tvo prirodnih zbivawa, ~ini se da je ipak wegovo gledi{te o prirodi nau~nog obja{wewa blisko teoriji koja se danas obi~no naziva teorijom "obuhvatnog zakona" [covering law]. ‡ U svakom slu~aju, pojavu koja se obja{wava trebalo bi dovesti u neposrednu vezu sa relevantnom "op{tom ~iwenicom". Kont izri~ito kaè: "Obja{wewe fakta, svedeno tako na wegove stvarne granice, od sada je samo uspostavqena veza izme|u razli~itih posebnih pojava i nekih op{tih fakata ~iji se broj umawuje progresom nauke."8 [to se ti~e indukcije, kao i ve}ina wegovih savremenik, Kont je smatrao da je induktivna metoda ona koja je karakteristi~na za jedan deo nauke; pri tom je Kont izjavqivao da je induktivna logika najboqe formulisana u Milovom Sistemu logike. Odbacuju}i bekonovsku varijantu indukcije, utemeqiva~ pozitivisti~kog u~ewa je zastupao gledi{te da se do prihvatqivih nau~nih teorija uop{te ne mora dolaziti nekom induktivnom logikom otkri}a, da zapravo nije va`no poreklo neke teorije ‡ jedino je bitno weno potvr|ivawe.9 Nasuprot tradicionalnim induktivistima bekonovskog tipa, Kont je nagla{avao da nau~nik ne moè da bude pasivni posmatra~ prirode, koji postepeno prikupqa i pomalo generali{e prikupqene ~iwenice. On kaè: "Ako, s jedne strane, svaka pozitivna teorija mora da bude zasnovana na posmatrawima, podjednako je jasno, sa druge strane, da je na{em duhu potrebna neka teorija kako bi mogao da vr{i posmatrawe. 8 9

Fiamengo, A., Sen-Simon i Ogist Kont, str. 274. v. Ibid. (DEP), p. 17. et 13.

222

Ukoliko, razmi{qaju}i o nekim pojavama, ne izvr{imo wihovo neposredno povezivawe sa odre|enim principima, bi}e nemogu}no ne samo kombinovawe ovih izolovanih posmatrawa, pa onda i izvla~ewe bilo ~ega korisnog iz wih, ve} }emo biti sasvim nesposobni da ih zapamtimo; najve}im delom ne}emo mo}i ni da ih opazimo."10 Vidi se, dakle, da Kont ‡ priznaju}i posmatra~ke osnove nauke ‡ prihvata u odre|enom smislu hipoteti~ko-deduktivisti~ku (nekome se moè ~initi, unekoliko kantovsku) poziciju, koja je usmerena protiv tradicionalnih empirista i induktivista, budu}i da su oni pravili o{tru razliku izme|u posmatrawa i teorije, No, francuski filozof je ~esto isticao da je pozitivisti~ki duh podjednako udaqen kako od empirizma, tako i od racionalisti~kog misticizma.11 U samome posmatrawu, kao sastavnom delu nau~nog istraìvawa, Kont je razlikovao nekoliko specifi~nih aspekata: "Ve{tinu posmatrawa, uop{te uzev, ~ine tri razli~ite operacije: (1) posmatrawe striktno uzeto, odnosno neposredno ispitivawe pojave koja nam je prirodno data; (2) eksperiment, ili razmatrawe te pojave mawe ili vi{e modifikovane ve{ta~kim okolnostima koje smo stvorili samo zato da bismo je jo{ boqe ispitali; (3) upore|ivawe, ili postepeno razmatrawe niza analognih slu~ajeva u kojima se ta pojava sve vi{e pojednostavquje."12 Neke od ovih metoda su prikladnije za jedne, druge za druge nauke. Tako, na primer, prema Kontu, astronom samo posmatra; fizi~ar moè i da posmatra i da eksperimenti{e, ali ne moè da upore|uje; biolog i sociolog se oslawaju na upore|ivawe, ali i na posmatrawe, a ponekad mogu i na eksperimentisawe. Francuski pozitivist se slagao sa Milovim formulacijama kada je re~ o indukciji u celini, kao i kada je u pitawu opravdavawe indukcije. Mada mu se nije ~inilo da je to neki posebno teàk problem, Kontovo opravdavawe, kao, uostalom, i Milovo, bilo je i sámo induktivne prirode. U pogledu uloge deduktivnog zakqu~ivawa u nauci ‡ kada se ima u vidu izuzetan zna~aj koji je Kont pridavao predvi|awu ‡ sasvim je prirodno {to je dedukciji dodelio ulogu okosnice nau~ne metode. Kako je sâm prime}ivao, mi pravimo induktivne zakqu~ke jedino da bismo do{li u poziciju da obavimo korisne dedukcije.13 10 11 12 13

Comte, A., Cours de Philosophie Positive, vol. I, pp. 8-9. v. Comte, A., Discours sur l'Esprit Positif, p. 16. Comte, A., Cours de Philosophie Positive, vol. II, p. 19. v. Comte, A., System of Positive Polity, translation, London, 1875, vol. I, p. 431.

223

U svojoj teoriji hipoteza, suprotstavqaju}i se ograni~enom empiristi~kom stanovi{tu (mada su ga neki interpretatori ubrajali u takve empiriste), Kont sugeri{e da postoje samo dva na~ina odre|ivawa "stvarnoga zakona" neke pojave: ili prou~avawem te pojave induktivno uz otkrivawe wenoga zakona, ili izvo|ewem toga zakona iz nekoga op{tijeg koji ve} znamo. Ali, Kont ukazuje na to da nijedna od ovih metoda ne bi bila mogu}na da nismo najpre stvorili probne hipoteze o obliku koji }e taj zakon dobiti. Utemeqiva~ nau~ne sociologije u vi{e navrata insistira na tome da mi moramo po~eti "nagove{tavawem rezultata tako {to }emo u~initi privremenu pretpostavku ‡ u prvi mah bitno naga|a~kog karaktera ‡ ~ak i kada se ti~u nekih od istih onih pojmova koji konstitui{u krajwi predmet na{eg istraìvawa. Otuda se name}e striktna neophodnost uvo|ewa hipoteza u prirodnu filozofiju."14 Svi zakoni prirode "nisu ni{ta drugo do hipoteze potvr|ene posmatrawem". Nasuprot preovla|uju}im stremqewima svoga vremena (koja su do{la do izraàja kod Ampera, a donekle i kod Mila), Kont je ‡ zajedno sa Her{elom i Hjuelom ‡ najodgovorniji za to {to je stvarawe hipoteza postalo metodolo{ki uvaàvani deo nau~nog istraìvawa. No, ako je u prirodnoj filozofiji neophodno uvo|ewe hipoteza, trebalo bi malo detaqnije sagledati kakve je wihove vrste francuski mislilac imao na umu, polaze}i od onoga {to on naziva "osnovnim uslovom za svaku prihvatqivu hipotezu". On kaè: "Ovaj uslov sastoji se u zami{qawu samo takvih hipoteza koje su, po samoj svojoj prirodi, pre ili docnije, ali uvek neizbe`no, podlo`ne pozitivnoj verifikaciji i ~iji je stepen preciznosti potpuno u skladu sa onim {to prou~avawe odgovaraju}ih pojava dopu{ta. Drugim re~ima, istinski filozofske (tj. nau~ne) hipoteze treba uvek da imaju karakter prostih anticipacija onoga {to bi eksperiment i razum mogli neposredno pokazati da su okolnosti datoga problema povoqnije."15 Ovde treba neke momente preciznije razjasniti. Pre svega, Kont po~iwe zahtevom da hipoteze moraju biti podlo`ne verifikaciji, pri ~emu je najbitnije to da on pod verifikacijom nije podrazumevao iscrpno proveravawe svih implikacija neke hipoteze. Wegov smisao verifikacije ‡ za razliku od logi~kih pozitivista ‡ nije bio sasvim odre|en, ali je bio slabiji i, po svemu sude}i, svodio se na proveravawe u smislu potvr|ivawa na nekom pogodnom slu~aju. Pored zahteva za verifikaciju, u sredi{wem odeqku nalazimo jo{ dva uslova. Prvi bi bio da preciznost hipoteze ne bude ve}a od one koju 14 15

v. Comte, A., Cours de Philosophie Positive, vol. II, p. 434. Ibid., pp. 434-435.

224

moè da nam obezbedi empirijska analiza pojava o kojima je re~. Ovaj uslov je povezan i sa zahtevom za mogu}no{}u verifikacije, jer, ukoliko bi hipoteza bila tako precizna da postoje}im instrumentima ne bismo bili u stawu da merimo posledice koje se iz we izvode, onda ne bismo uop{te mogli da je verifikujemo. Drugi uslov je da hipoteza ne treba da bude ni{ta vi{e od nagove{taja onoga {to bi "eksperiment i razum" mogli neposredno da ustanove "da su okolnosti problema povoqnije". Ovaj uslov je mnogo teè ispravno protuma~iti. On se naj~e{}e tuma~i u tom smislu da imamo pravo da stvaramo samo one hipoteze koje operi{u opa`qivim entitetima. Da je ovo tuma~ewe u najmawu ruku problemati~no, moè se zakqu~iti na osnovu toga {to je Kont zastupao "atomisti~ku" teoriju zna~ewa (koja postulira neopa`qive entitete), a osim toga, priznavao je zna~ewe svakoj hipotezi koju iskustvo moè da potvrdi ili da pobije, bilo neposredno ili posredno, {to pro{iruje podru~je hipoteze preko granica uske odredbe entiteta podlo`nih posmatrawu. Najzad, Kont pomiwe ne samo eksperiment, ve} i razum, {to ukazuje da je Kont na izvestan na~in imao u vidu i to da se u hipotezi mogu pojaviti i odre|eni teorijski entiteti, naravno, ako su podlo`ni neposrednom ili posrednom proveravawu. Pomenutom tuma~ewu, me|utim, ide u prilog to {to, mada je priznavao hipoteze koje se ti~u atoma, nevidiqivih gasova i sli~nog, Kont je to ~inio utoliko ukoliko se takve hipoteze ne mogu izbe}i i ukoliko pomaù povezivawu iskaza posmatrawa, nazivaju}i ih "logi~kim smicalicama", a ne fizi~kim oktri}ima; sem toga, koriste}i takve hipoteze moramo u sebi suzbijati "te`wu da svim subjektivnim tvorevinama podarimo objektivno postojawe, kao da predstavqaju neku spoqa{wu stvarnost".16 ‡ Tako stroga ograni~ewa u pogledu ove vrste hipoteza osniva~ pozitivizma je uveo iz straha da bi nau~nici, ako im se jednostavno dopusti da stvaraju hipoteze o entitetima koji se ne mogu posmatrati, mogli da budu zavedeni da pomisle kako uspeh takvih teorija predstavqa siguran znak da onda i ti entiteti poseduju fizi~ku realnost. Francuski filozof nije razmatrao mogu}nost da ove hipoteze, koje su samo posredno proverqive, tokom razvoja nauke postanu jednoga dana i neposredno proverqive.

16

v. Comte, A., System of Positive Polity, vol. I, p. 421.

225

KLOD BERNAR

Metodolo{ki izvanredno zna~ajnu misao, koja se unekoliko nastavqa, ali i bitno razlikuje od Kontovih shvatawa, nalazimo kod Kloda Bernara (1813-1878). Klod Bernar nije nikada imao pretenzija da se bavi filozofijom. Me|utim, kao ugledan istraìva~ na podru~ju medicinskih nauka, osniva~ moderne fiziologije, napisao je poznati Uvod u eksperimentalnu medicinu (1865), gde je ‡ na osnovu svoje savesne nau~ni~ke prakse u laboratoriji ‡ formulisao neka gledi{ta koja nesumwivo ulaze "u trajni fond metodolo{kih kanona nauke". Koncepciju nauke Kloda Bernara izraàvaju wegove re~i u pomenutome delu: "îtava prirodna filozofija sadrì se u ovome: saznati zakone pojava. Ceo eksperimentalni problem svodi se na jedan: predvi|ati pojave i upravqati wima."1 Prva re~enica jasno ukazuje na to da francuski fiziolog zauzima stanovi{te saznatqivosti prirodnih zakona, {to kod ovoga nau~nikaprakti~ara nema nikakav metafizi~ki, ve} ~isto metodolo{ki smisao; po Bernarovom mi{qewu, za formulisawe bilo kakvih zakona neophodno nam je uverewe o tome da nam istovetni uslovi nalaù da o~ekujemo istovetne pojave kao posledice; odstupawa i izuzeci su mogu}ni, ali oni ozna~avaju nepotpunost na{ega saznawa, {to onda nalaè daqe tragawe za jo{ nepoznatim uslovima koji su doveli do tih odstupawa i izuzetaka. U stvari, po mi{qewu Kloda Bernara, nauka treba da se oslobodi svih metafizi~kih ili filozofskih pitawa i na~ela, koja, kako smatra ovaj mislilac, ne negiraju}i ~iwenicu da ta pitawa i na~ela sluè zadovoqavawu bitnih prirodnih potreba qudskoga duha, nisu formulisana tako da bi bila podlo`na eksperimentalnom proveravawu, pa stoga nemaju pravo niti da nauci odre|uju bilo kakve granice ili okvire, niti da joj postavqaju neke himeri~ke zadatke; {to onda zapravo zna~i da im francuski nau~nik nije pridavao nikakvu heuristi~ku ulogu u procesu dolaèwa do novoga znawa ‡ filozofija bi, zna~i, jednostavno bila aktivnost usmerena na zadovoqavawe drugih qudskih potreba; samim tim ona ne sme imati nikakvih pretenzija niti da odre|uje zadatke znawu, niti da tuma~i wegove rezultate. Najvi{e {to filo1

Bernard, C., An Introduction to Experimental Medicine, New York, Henry Schuman, 1949.

226

zofija moè u~initi s obzirom na nau~no znawe jeste da dâ (mo`da i dragocen, ali u su{tini slu~ajan) podsticaj nekom nau~niku, i to ne u obliku nekih kontrolnih hipoteza, ve} u smislu sentimentalnih podsticaja za usmeravawe istraìvawa u odre|enom pravcu, koji onda moè i da se pokaè kao plodan. Prema tome, od qudi ne treba o~ekivati ili traìti da se ne bave prvim principima i smislom svetskog poretka, ali treba prihvatiti da ta aktivnost ne spada u domen nau~nog saznawa i da nauka treba da se koliko je mogu}no vi{e oslobodi svih takvih nerazre{ivih pitawa. U stvari, po mi{qewu Kloda Bernara, "streme}i stalno navi{e, filozofija usmerava nauku ka uzroku ili poreklu doga|aja. Filozofija pokazuje da postoje pitawa koja su prete{ka za nauku..., koja ona jo{ nije re{ila".2 O "kontekstu pronalaèwa" francuski nau~nik neposredno kaè slede}e: "Ne postoje pravila po kojima bi se u mozgu na osnovu opaàwa dale roditi dobre i plodonosne ideje koje bi predvidele put za jedno uspe{no istraìvawe. Tek kada se poseduje ideja, moè se znati kako da se ona podvrgne odre|enim pravilima i preciznim logi~kim redosledima, od kojih se nijedan istraìva~ ne sme udaqiti; no, wena pojava je sasvim spontana, a wena priroda zavisi od pojedinca koji ju je oblikovao. To je jedan poseban ose}aj, specijalan quid koji obeleàva originalnost, ma{tu, genij istraìva~a."3 No, vaqa re}i ne{to specifi~nije i u vezi sa gledi{tem Kloda Bernara o tome da se prirodna filozofija svodi na predvi|awe i upravqawe pojavama. Zakqu~ak da je on zastupao utilitaristi~ko shvatawe nauke, kao ni kod Konta, ne bi bio opravdan, stoga {to francuski fiziolog ‡ mada je u qudskoj mogu}nosti manipulisawa stvarima video dru{tveni ciq nauke ‡ nikada nije odricao to da empirijske tvrdwe predstavqaju pre svega verodostojan opis stvarnoga sveta u onoj meri u kojoj smo uspeli da ga saznamo. I ne samo to ‡ iako aktivan u postavqawu hipoteza i organizaciji eksperimenta, nau~nik, po mi{qewu Kloda Bernara, treba po mogu}stvu da iskqu~i svaku intervenciju kada je u pitawu opis rezultata eksperimenta. Francuski metodolog je, naravno bio potpuno svestan teìne toga zadatka s obzirom na snagu uticaja ste~enih ideja i predrasuda, na autoritet qudi i autoritet re~i. U metodologiji Kloda Bernara razra|en je najvi{e odnos izme|u teorija i teorijskih izvo|ewa, s jedne, i eksperimentalnih ~iwenica, sa druge strane. Polaze}i od toga da "posmatra~ treba da bude fotograf pojava, a wegovo posmatrawe treba da egzaktno predstavqa prirodu",4 Bernar isti~e da "treba posmatrati bez prethodno stvorene ideje, 2 3 4

v. An Introduction to the Study of Experimental Medicine, New York, Henry Schuman, 1949, p. 224. Ibid., p. 43. Bernard, Cl., Introduction à l'étude de la médecine experimentale, Paris, Delagrave, 1943, p. 37.

227

a duh posmatra~a treba da ostane pasivan, to }e re}i, da }uti i da slu{a prirodu, i pi{e po wenom diktatu".5 U svome Uvodu u eksperimentalnu medicinu on daqe pi{e: "Eksperimentator mora biti obazriv i ~uvati se jednom zauvek datih ideja, zadràvaju}i uvek svoju duhovnu slobodu. ‡ Prvi uslov koji mora da ispuni nau~nik koji se posve}uje istraìvawu prirodnih pojava jeste da o~uva potpunu slobodu duha, zasnovanu na filozofskoj sumwi."6 Ukoliko neka teorija sama sugeri{e izvo|ewe eksperimenata, utoliko boqe: "... Pod uslovom da su sve na{e ideje samo drugi vid za postavqawe novih eksperimenata koji nam mogu pruìti potvr|uju}e ili neo~ekivane i plodne ~iwenice, moèmo slediti na{e produìvawe i na{u misao, dati slobodan razmah na{oj imaginaciji".7 A kada je eksperiment obavqen, a wegovi rezultati jasno ustanovqeni, ako teorija preuzme da ih uop{ti, da ih dovede u vezu i iz wih izvu~e nove predmete eksperimentisawa, opet utoliko boqe: "... Ako je neko proèt principima eksperimentalne metode, nema se ~ega pla{iti; jer dokad god je odre|ena ideja ispravna, wen razvoj }e se produàvati; kada se dogodi da je pogre{na, eksperiment je tu da je ispravi."8 Za stanovi{te Kloda Bernara ovde je posebno karakteristi~no to {to on drì da na{a teorija, dokad god traju eksperimenti, mora da ~eka ispred vrata laboratorije, da }uti i ne uznemirava nau~nika tokom wegovog neposrednog suo~avawa sa ~iwenicama. îwenice se, naime, moraju posmatrati bez predrasuda i prikupqati sa savesnom nepristrasno{}u, bez obzira na to da li potvr|uju predvi|awa teorije ili im protivre~e. ‡ Druga karakteristika ovoga Bernarovog gledi{ta jeste wegova uverenost da nas nauka nepogre{ivo vodi istini. Pri tome, ni{ta se ne mewa time {to se do nau~nih rezultata dolazi putem sukcesivnih oscilovawa. Takva oscilovawa koja nas sve vi{e pribliàvaju istini za Bernara predstavqaju samu prirodu qudskoga duha. U tom smislu, on je jedan od prvih metodologa koji je nauku shvatio kao samoispravqaju}i proces! "Oni qudi koji previ{e veruju svojim teorijama ili idejama, ne samo da su lo{e usmereni kada je re~ o ~iwewu otkri}a, ve} su im i posmatrawa veoma lo{a. Oni posmatraju sa unapred stvorenom idejom, a kada su po~eli neki eksperiment, èle da u wegovim rezultatima vide iskqu~ivo potvrdu svoje teorije. Tako oni iskrivquju posmatrawe i ~esto zanemaruju veoma va`ne ~iwenice zato {to one protivre~e wihovom ciqu. To je bio razlog {to smo na drugom mestu rekli da se 5 6 7 8

Ibid., p. 37. Ibid., p. 63. Ibid., p. 64. Ibid., p. 70.

228

eksperimenti ne smeju vr{iti zato da bismo potvrdili svoje ideje, ve} jedino zato da bismo ih proverili... Ali, sasvim je prirodno da oni koji previ{e veruju u svoje sopstvene teorije ne veruju dovoqno u teorije drugih. Stoga, kod ovih koji odbacuju teorije drugih dominira ideja pronalaèwa gre{ke u tim teorijama s te`wom da im se protivre~i. Oni prave eksperimente samo zato da bi uni{tili neku teoriju, umesto da tragaju za istinom. Oni tako|e lo{e posmatraju, po{to u rezultatima svojih eksperimenata uzimaju samo ono {to je u skladu sa wihovim ciqem, zanemaruju}i ono {to nije s wim u vezi i vrlo pa`qivo izbegavaju}i sve ono {to bi moglo da ide u prilog one ideje protiv koje èle da se bore. Tako dvema paralelnim stazama dolazimo do istoga rezultata, odnosno do krivotvorewa nauke i ~iwenica. ‡ Zakqu~ak iz svega ovoga jeste da je ‡ kada se suo~imo da odlukama eksperimenta ‡ nu`no poni{titi svoje gledi{te isto tako kao i ono drugih; ... mi moramo prihvatiti rezultate eksperimenta ba{ onakve kakvi nam se predstavqaju, sa svim onim nepredvi|enim i slu~ajnim u wima."9 U pogledu hipoteze, Bernar kaè: "Eksperimentalna hipoteza treba uvek da bude na nekom prethodnom posmatrawu. Drugi uslov koji je bitan kada je re~ o hipotezi jeste taj da bude eksperimentalno proverqiva."10 U stvari, najkarakteristi~nije za gledi{te Kloda Bernara jeste ba{ to wegovo ukazivawe na izuzetan zna~aj kontraeksperimenta, tj. protivprimera. Tako je francuski nau~nik formulisao onu ideju koja je u najnovije vreme do{la u centrr pa`we zahvaquju}i jednom od najistaknutijih metodologa dana{wice Karlu Poperu, ideju opovrgavawa kao osnovnog pravila istraìva~kog postupka. Re~ je o tome da se postupak utemeqewa nau~ne misli ne moè svesti na izno{ewe onih ~iwenica koje je potvr|uju. Neophodno je svesno izlagawe te misli mogu}nom pobijawu, tragawu za eksperimentima koji bi je mogli opovrgnuti (s obzirom da on smatra da kada ~iwenica protivre~i vladaju}oj teoriji, onda treba prihvatiti ~iwenicu i odbaciti teoriju) ‡ {to zapravo predstavqa fundamentalnu odliku nau~nog morala. "Eksperimentator se stara", kaè Bernar, "da mu se pojave ~iwenice koje }e, logi~kim redom, mo}i da budu potvr|ivawe ili negacija one ideje koju je prethodno postavio".11 Po wemu, eksperimentator ne treba da se drì svoje ideje druga~ije nego kao sredstva da se doè do odgovora prirode na pitawa koja se wome postavqaju. U tom smislu on treba svoju ideju da podvrgne presudi prirode i da bude spreman da je odbaci, da je modifikuje ili promeni, kako mu ve} nalaè posmatrawe 9

Ibid., p. 67.

10 11

Op. cit., english translation, p. 54. Ibid., p. 53.

229

pojava koje ona izaziva. "Ne treba nikako uzimati teorije kao dogme ili predmete vere. Takvim preteranim verovawem u teorije, dobija se pogre{na ideja o nauci..."12 Ali, Bernar tako|e isti~e da eksperimentisawa nema bez prethodno postavqene ideje, jer sama eksperimentalna metoda ne donosi nove ideje, ve} sluì za upravqawe idejama kroz proveravawe wihovih sadràja. Ili, kao nagove{tavawe tipi~nih Poperovih ideja: "Postoji samo jedan oblik rasu|ivawa: dedukcija pomo}u silogizma... ona polazi od nekog na~ela da bi dospela do zakqu~ka... Tako sve teorije ostaju istinitima sve dok se ne otkriju ~iwenice koje se ne slaù s wima ili ih ~ak poreknu... Na kraju, moèmo re}i da u svakom eksperimentalnom rasu|ivawu eksperiment ili poni{tava ili potvr|uje eksperimentatorovu hipotezu. Kada eksperiment ne potvrdi vaqanost prethodno zami{qene ideje, eksperimentator mora odbaciti ili preina~iti svoju ideju. Ali i kada eksperiment u potpunosti potvrdi prethodno zami{qenu ideju, eksperimentator mora i daqe sumwati, zato {to, budu}i da se radi o neosve{tenoj istini, razum zahteva jo{ i protivdokaze."13 Zanimqivo je i slede}e Bernarovo gledi{te: "Kad god u na{im naukama stvaramo neku op{tu teoriju, jedina stvar koju izvesno znamo jeste da su sve te teorije, apsolutno govore}i, pogre{ne. One nisu ni{ta drugo do delimi~ne istine i nu`ni provizorijumi, kao stupwevi na koje se oslawamo u unapre|ivawu na{ih istraìvawa."14 Ukratko: "Napredovawe u eksperimentalnoj metodi sastoji se u tome da se zbir istina uve}ava u meri u kojoj se smawuje zbir pogre{aka."15 Ili, opet poperovski: "Stvarni napredak se uvek sastoji u zamewivawu stare teorije koja obuhvata mawe ~iwenica novom koja obuhvata vi{e."16 U zakqu~ku o metodolo{kim gledi{tima Kloda Bernara vaqa naglasiti ~iwenicu da wegovo delo predsatvqa pravu suprotnost ~isto teorijskim metodolo{kim raspravama. Uvod u eksperimentalnu medicinu je izuzetno delo u istoriji metodolo{kog samosaznawa po tome {to je izniklo neposredno iz laboratorijske prakse jednog istaknutog nau~nika.

12 13 14 15 16

Ibid., p. 64 Ibid., pp. 58-59. and 62. Ibid., pp. 58-59. Ibid., p. 69. Ibid., p. 66.

230

HELMHOLC

Jo{ jedan zna~ajan nau~nik koji se bavio i problemima metodologije jeste Herman Ludvig Ferdinand fon Helmholc (1821-1894). Ovaj istaknuti fiziolog, eksperimentalni psiholog i fizi~ar, po svojim filozofskim gledi{tima moè se ubrojati me|u Kantove sledbenike, a mnogi ga ‡ zajedno sa Fridrihom Albertom Langeom ‡ ubrajaju me|u najva`nije predstavnike "fiziolo{ke {kole" neokantovaca. Polaze}i od Kanta, Helmholc je drào da sve na{e teorijsko i prakti~no saznawe ukqu~uje kako iskustvene, tako i neiskustvene aspekte. Stvarala~ku i preobraàvala~ku ulogu na{ega duha nema~ki nau~nik je tuma~io na fiziolo{ki na~in ‡ organizacijom spoqa{wih nadraàja pomo}u na{eg nervnog sistema. Uop{te uzev{i, on je smatrao da se osnovna uvi|awa Kantove filozofije mogu odràti wihovim prilago|avawem tekovinama moderne nauke. Iz tih osnovnih uvida Kantove filozofije, me|utim, Helmholc je iskqu~io filozofiju prostora, vremena i matematike, za koje je smatrao da bi trebalo da se modifikuju u skladu sa otkri}ima neeuklidskih geometrija. Razvijaju}i tokom vremena svoju misao o nauci i nau~nom saznawu ‡ uvek u najte{woj vezi sa svojim istraìvawima na poqu fiziologije i eksperimentalne psihologije ‡ Helmholc je sve vi{e pa`we poklawao empirizmu, {to je imalo kao posledicu wegovo odbacivawe nativizma (u~ewa o postojawu uro|enih opaàja) i opredeqewa za odre|eni oblik genetizma. Zanimqivo je navesti wegovo obrazloèwe o tome zbog ~ega se priklonio empirizmu iz dela îwenice opaàwa (1878): "Empiristi~ka teorija poku{ava da dokaè bar toliko da nikakve druge sile nisu neophodne za nastajawe na{e mo}i opaàwa van poznatih sposobnosti na{e svesti... S obzirom na to da je za nau~no istraìvawe veoma korisno pravilo da se ne stvaraju nove hipoteze dokle god smo u stawu da objasnimo poznate ~iwenice, smatrao sam da u osnovi moram da prihvatim empiristi~ko stanovi{te." Nema~ki nau~nik je zastupao mi{qewe da nativisti~ka teorija ne moè da se opovrgne iz prostoga razloga {to nije dovoqno informativna, zbog ~ega je uop{te nije smatrao nau~nom teorijom. Ona, na primer, ne pruà obja{wewe nastajawa na{ih opaàjnih predstava, ve} razre{ava problem tako {to pretpostavqa da bi izvesne opaàjne predstave o prostoru trebalo da budu proizvedene nekim neposredno uro|enim mehanizmom. 231

[to se ti~e gledi{ta o znawu koje nam pruà geometrija, Helmholc ga je izloìo u sedam ~lanaka objavqenih izme|u 1866. i 1894. godine. Tu je tako|e modifikovao Kantovo stanovi{te. Nema~ki nau~nik smatra da geometrijske aksiome, bilo euklidovske ili neeuklidovske, uzete same po sebi, nemaju nikakve veze sa stvarnim predmetima, ne poseduju nikakav empirijski sadràj. Kada su tako izolovane, kaè on, moèmo ih posmatrati zajedno sa Kantom kao oblike intuicije koji su nam transcendentalno dati, kao takve oblike kojima }e pristajati bilo kakav empirijski sadràj, dakle oblike, koji ni na koji na~in unapred ne ograni~avaju niti odre|uju prirodu toga sadràja. Ali, ~im se sa aksiomama geometrije spoje izvesni principi mehanike, dobijamo sistem stavova koji ima realno zna~ewe i koji se moè potvrditi ili odbaciti empirijskim posmatrawima, kao {to se i moè izvesti iz iskustva.1

1

v. Helmholtz, H. L. F. von, Popular Lectures on Scientific Subjects, ed. by M. Kline, New York, Second Series, 1881, pp. 246-247.

232

STALO

Sa metodolo{kog gledi{ta vaqa izloìti neke teze jednog pomalo neobi~nog, ali interesantnog mislioca kao {to je Johan Bernar Stalo (1823-1900). Ovaj ambiciozni svr{eni u~iteq, Nemac, emigrirao je 1839. godine u Sjediwene Dràve, gde je podu~avaju}i nema~ki jezik studirao matematiku, fiziku i hemiju. Docnije, kao profesor fizike i hemije, posvetio se studijama filozofije. Posle toga, pre{ao je na studije prava, poloìo advokatski ispit i po~eo advokatsku i politi~ku karijeru, da bi 1884. postao ambasador u Firenci, gde je ostao do kraja ìvota. U prvoj svojoj filozofskoj kwizi Op{ti principi filozofije prirode (Boston, 1848) Stalo je najpre poku{ao ukratko da opi{e osnovna na~ela filozofije prirodnih nauka, da bi zatim ocrtao najzna~ajnije faze klasi~ne nema~ke "naturfilozofije", obuhvataju}i pre svega filozofske sisteme [elinga i Hegela. Ova kwiga pruà hegelijanski usmerenu o{tru kritiku svih oblika empirizma i naturalizma u filozofiji prirodnih nauka. Tu fazu misaonog razvoja nema~ki fizi~ar je docnije nazvao "metafizi~kom bole{}u", koja, kako on smatra, ~ini jedan od neizbe`nih poreme}aja intelektualnog detiwstva. Bave}i se pravnom praksom, Stalo je neprekidno od 1849. do 1881. godine objavqivao priloge iz oblasti filozofije nauke, da bi 1882. godine iza{la wegova najva`nija kwiga Pojmovi i teorije moderne fizike. U tim svojim radovima on je pre{ao na antimetafizi~ko shvatawe nauke, raspravqaju}i problematiku Mila, Hjuela, Hamiltona i Xevonsa, pa je ~ak oti{ao u drugu krajnost dovode}i ozbiqno u pitawe realnost atoma. Metodolo{ki je najzanimqivije Staloovo formulisawe uslova vaqanosti nau~nih hipoteza, koje nalazimo u jednom poglavqu wegove kwige Pojmovi i teorije moderne fizike. On, naravno, najpre poku{ava da odredi istinsku prirodu i ulogu nau~ne hipoteze, pa kaè: "Nau~na hipoteza se, uop{te uzev, moè definisati kao privremeno ili probno obja{wewe fizi~kih pojava".1 [to se ti~e samoga nau~nog 1

v. Stallo, J. B., The Concepts and Theories of Modern Physics, ed. by P. W. Bridgman, Cambridge, Mass, Harvard University Press, 1960, p. 130.

233

obja{wewa, ono se po Stalou sastoji u tome {to se pojave obja{wavaju pokazivawem wihove delimi~ne ili potpune istovetnosti sa drugim pojavama. Ili, utoliko {to delimi~na ili potpuna istovetnost nekoliko pojava predstavqa osnovu klasifikacije (s tim da klasu ~ini jedan broj predmeta koji imaju jedno ili vi{e zajedni~kih svojstava), moè se tako|e re}i da svako obja{wewe, ukqu~uju}i i obja{wewe pomo}u hipoteze, po svojoj prirodi predstavqa klasifikaciju. Ovaj prvi i osnovni kanon svakoga hipoteti~kog rasu|ivawa u nauci ‡ da hipoteza mora identifikovati celinu ili deo pojave koju treba da objasni, s nekom drugom pojavom ili pojavama koje su prethodno posmatrane ‡ formalno se moè razloìti u dva stava; prvi: da svaka vaqana hipoteza mora da bude identifikacija dvaju termina ‡ one ~iwenice koju treba objasniti (explanandum) i ~iwenice pomo}u koje se obja{wava (explanans); i drugi: da ~iwenica koja obja{wava mora da bude poznata u iskustvu.2 Ako se ima u vidu napred navedeni prvi uslov, onda su, po mi{qewu Staloa, beskorisne sve one hipoteze koje neku pretpostavku uzimaju za ~iwenicu, pa tako obja{wavaju obscurum per obscurius, ili (ako je ta pretpostavka prosto iskaz o samoj toj ~iwenici, ali u drugom obliku) ilustruju idem per idem. Uzaludnost takvih hipoteza dolazi do granica {tetne detiwarije kada one jednu jedinu ~iwenicu zamene nekim brojem proizvoqnih pretpostavki, me|u kojima se nalazi i sama ta ~iwenica. Me|u ovakve hipoteze Stalo je ubrajao i atomisti~ku hipotezu. Da bi ispunila prvi uslov vaqanosti, hipoteza mora onu ~iwenicu koju èli objasniti da dovede u vezu sa nekom drugom ~iwenicom ili ~iwenicama, poistove}uju}i celinu ili deo prve s celinom ili delom druge. U tom smislu bilo je podesno re~eno da vaqana hipoteza bar za jedan umawuje broj neshva}enih elemenata neke pojave. U istom smislu ponekad se kaè da svaka istinita teorija ili hipoteza predstavqa u stvari pojednostavqewe podataka iskustva ‡ {to, me|utim, treba shvatiti imaju}i u vidu dopunsko precizirawe da teorija ne sme da bude samo asylum ignorantiae, kao {to je, recimo, obja{wewe pojava ìvota pozivawem na ìvotni princip, ili nekih hemijskih procesa pomo}u kataliti~ke akcije. Istinsko nau~no obja{wewe, napomiwe Stalo, po pravilu je sloènog oblika ne samo zato {to se, pri odgovaraju}oj analizi, najve}i deo pojava pokazuje kao sloèn, ve} i stoga {to ona najjednostavnija ~iwenica nije posledica jednog jedinog uzroka, nego je 2

v. Ibid., pp. 131-132.

234

obi~no proizvod velike i ~esto neodre|ene mnogostrukosti dejstava ‡ ishod susticawa brojnih uslova. Kao primer Stalo navodi da je Wutnova teorija planetarnog kretawa zamr{enija od one Keplerove.3 [to se ti~e drugoga uslova vaqanosti jedne hipoteze ‡ záhteva da ona pojava pomo}u koje se obja{wava neka druga mora biti podatak iskustva, Stalo ga tuma~i u smislu da nijedno obja{wewe nije stvarno ukoliko ne predstavqa identifikaciju iskustvenih podataka (smatraju}i da je to ekvivalentno onome dõlu Wutnovog prvog pravila filozofije gde se za obja{wewe prirodnih stvari traè istinski uzroci [verae causae]). I kao {to Wutn ustaje protiv onih obja{wewa u kojima se koriste "skriveni [okultni] kvaliteti", ameri~ki metodolog upozorava da je uspostavqawe nekih fiktivnih podudarnosti izme|u pojava sasvim beskorisno, po{to to ni u kom smislu ne zna~i identifikovawe pojava; {tavi{e, ono je li{eno zna~ewa ‡ predstavqa prosto zbir re~i ili simbola bez celovitog zna~ewa. U tom smislu Stalo kritikuje Milovo gledi{te da se stvarawu hipoteza u principu ne mogu postavqati nikakve druge granice osim onih koje su im date qudskom ma{tom.4 Osim ova dva osnovna uslova, Stalo pomiwe jo{ nekoliko posebnijih uslova vaqanosti jedne nau~ne hipoteze: (a) pored uspe{nog obja{wavawa odre|enih pojava, hipoteze treba isto tako uspe{no da predvi|aju do tad neotkrivene pojave koje su u vezi sa prvima; (b) hipoteza ne sme da bude samoprotivre~na; (c) hipoteza ne sme da bude u sukobu sa poznatim zakonima prirode, {to je sporno utoliko {to ti zakoni mogu biti nepotpune indukcije na osnovu prethodnog iskustva koje treba dopuniti ba{ onim elementima koje hipoteza postulira; i (d) hipoteza mora biti takva da dopu{ta deduktivna izvo|ewa.5

3 4 5

v. Ibid., pp. 133-135. v. Ibid., pp. 135-137. v. Ibid., p. 141.

235

XEVONS

Posle ve}eg broja teoreti~ara indukcije izloì}emo i stanovi{ta Stenlija Xevonsa, koji je prvi indukciju doveo u neposrednu vezu sa verovatno}om. "Uveren sam", pi{e on, "da je nemogu}e razviti metode indukcije na zadovoqavaju}i na~in ako se one ne zasnuju na teoriji verovatno}e."1 U na{e vreme, razumqivo, te{ko bi bilo na}i logi~ara koji bi branio druga~ije gledi{te (pa se i oblici zakqu~ivawa dele na deduktivne i one koji su "po verovatno}i"), tako da se nekome ovaj doprinos Xevonsa moè u~initi bezna~ajnim. Koliko bi takav utisak ili takva procena bili pogre{ni, pokaza}emo podse}aju}i se ukratko na osnovne karakteristike poimawa indukcije pre Xevonsa. ‡ Sva "klasi~na" shvatawa indukcije, od Bekona pa do Hjuela i Mila, bez obzira na zna~ajne razlike me|u wima, polaze od ube|ewa da se pomo}u indukcije moè do}i do potpuno pouzdanog znawa ({to, naravno, iskqu~uje svako povezivawe sa verovatno}om). Bekonova "nau~na indukcija" ‡ koja je suprotstavqena staroj aristotelovskoj "indukciji prostim nabrajawem" ‡ vodi izvesnim zakqu~cima u tom smislu {to se pomo}u razli~itih metoda (tablice prisustva, odsustva itd.) obezbe|uje nepostojawe slu~ajeva koji bi im protivre~ili. Bekon je, naime, uvi|ao da "indukcija prostim nabrajawem" ne moè to da osigura, tj. da se ona "izlaè opasnosti protivre~nog slu~aja" i da, kako kaè, "odlu~uje na osnovu maweg broja slu~ajeva nego {to je to dopu{teno, i to samo onih koji su upravo pri ruci".2 I kod Hjuela, bez obzira na wegovo veoma {iroko shvatawe indukcije i jedno hipoteti~ko-deduktivisti~ko poimawe procesa nau~nog otkri}a, nalazimo eksplicitne izjave u tom smislu da niko ne sumwa u "univerzalnu istinitost" stavova do kojih se dospelo induktivnim putem. Ba{ zato nam se ~ini da wegovo gledi{te o intuitivnoj indukciji nije sasvim dosledno. Naime, polaze}i od ovakve karakterizacije op{tih stavova dobijenih indukcijom, oni bi trebalo da ~ine sigurnu osnovu za uspe{na predvi|awa; me|utim, sa druge strane, Hjuel, naravno, nagla{ava neophodnost proveravawa dedukcijom izvedenih stavova kojima se predvi|a tok pojedina~nih doga|aja, {to otvara ~ak mogu}1 2

Jevons, W. St., The Principles of Science, New York, Dover Publications, 1958, p. 197. v. Bacon, F., Advancement of Learning and Novum Organum, aphorism CV

236

nost opovrgavawa op{teg stava (a to je onda u suprotnosti sa tvrdwom wegove "univerzalne istinitosti"). On sâm nije uvi|ao ovu te{ko}u, ina~e bi sasvim sigurno jednostavno priznao da su zakqu~ci indukcije samo verovatni. Udaqavaju}i se jo{ mawe od Bekona, Mil je uveren da indukcija u pravom smislu re~i pruà potpuno pouzdana znawa. Ciq je indukcije, naravno, da ‡ oslawaju}i se na eksperimentalne metode istraìvawa pojedina~nih uzro~nih veza ‡ otkrije uzro~ne veze op{teg tipa, {to je obezbe|eno pomo}u na~ela uniformnosti prirode. No, ostavqaju}i po strani pitawe izvesnosti samoga principa uniformnosti prirode, jedna od osnovnih te{ko}a u primeni ovako zami{qene indukcije jeste mnogostrukost uzroka i ukr{tawe posledica. Kod prvog slu~aja, gde pojava nastaje delovawem razli~itih uzroka, Mil uvodi ra~un verovatno}e, dok drugu situaciju me{awa posledica re{ava uvo|ewem deduktivne metode. No, ovi slu~ajevi se zapravo, po wemu, nalaze izvan sfere primene induktivne metode. Najbliè Xevonsovom pionirskom poduhvatu dovo|ewa u uzajamni odnos indukcije i verovatno}e stajao je Wutn, koji u ~etvrtom pravilu ukazuje na to da nam indukcija omogu}ava da do|emo do tvr|ewa koja se zasnivaju na znawu o pojavama, pri ~emu ta tvr|ewa nisu shva}ena kao apsolutno pouzdana, s obzirom da ih nova znawa o pojavama mogu izmeniti. ("U eksperimentalnoj filozofiji na stavove zakqu~ene pomo}u op{te indukcije vaqa gledati kao na ta~ne ili vrlo bliske istini, uprkos raznih suprotnih hipoteza koje se mogu zamisliti, sve do tad dok se ne do|e do drugih pojava koje ih mogu u~initi ili ta~nijim ili podlo`nim izuzecima.") *

* *

Filozofski krajwe neinteresantan engleski empirista Vilijam Stenli Xevons (1835-1882), u istoriji nau~ne metodologije osta}e zapisan krupnim slovima kao prvi mislilac u ovoj oblasti koji je poku{ao da sistematski poveè gledi{ta o indukciji, verovatno}i i hipotezi. Xevons je u stvari studirao prirodne nauke, politi~ku ekonomiju i sociologiju, a kao profesor na Univerzitetskom kolexu u Londonu predavao je politi~ku ekonomiju. Pa ipak, bave}i se dosta intenzivno i logikom i metodologijom nauke, Xevons je u toj oblasti objavio vi{e radova, od kojih su najzna~ajniji: îsta logika: kvalitativna logika odvojena od kvantitativne (1864), Po~etna predavawa iz logike [Elementary Lessons in Logic] (1870), Principi nauke: rasprava o logici i nau~noj metodi (1873), Studije i ve`be iz deduktivne logike (1880). Zanimqivo je, svakako, spomenuti i to da je Xevons bio tako|e jedan od pionira mehanizovane logike. Me|utim, polaze}i od Bulovog sistema, on je krenuo drugim putem, a ne onim kojim su krenuli Frege i 237

Fregeovi sledbenici. Klone}i se matematizacije, Xevons nije razvijao logiku relacija i teoriju kvantifikacije, ve} je stvarao izvesnu logiku termina. Vrlo zna~ajna novost koju je Xevons doneo na podru~ju metodologije odnosi se na postupak indukcije, koji je on shvatio jednostavno kao obrnuti proces u odnosu na dedukciju. (To uzgred zapaà i Her{el, ali ne insistira na tome.) U dedukciji se bavimo izvo|ewem posledica iz nekog op{teg zakona, dok se u indukciji javqa ta~no suprotan proces: kada su nam dati izvesni rezultati ili posledice, od nas se traì da otkrijemo onaj op{ti zakon iz kojeg one poti~u.3 Xevons detaqno razvija ovo svoje gledi{te i, izme|u ostalog, prime}uje da je taj obratni proces, tj. indukciju, mnogo teè izvesti nego dedukciju. "Uporedimo opet to", kaè Xevons, "sa te{ko}ama de{ifrovawa u odnosu na te{ko}e {ifrovawa... Indukcija predstavqa de{ifrovawe skrivenog zna~ewa prirodnih pojava. Kada su nam dati doga|aji koji se zbivaju u izvesnim specifi~nim kombinacijama, od nas se traì da ukaèmo na one zakone koji upravqaju tim kombinacijama."4 U samome procesu indukcije Xevons razlikuje savr{enu i nesavr{enu indukciju. Pod savr{enom Xevons podrazumeva onu indukciju prilikom koje su "ispitani svi oni predmeti ili doga|aji koji mogu da potpadaju pod odre|enu klasu koja se razmatra".5 U ve}ini konkretnih slu~ajeva, me|utim, takvo iscrpno ispitivawe iz razli~itih razloga nije mogu}no. êsto se, naime, doga|a da je broj slu~ajeva prakti~no beskona~an; ili, moè se dogoditi i to da neki slu~ajevi nisu dostupni ispitivawu. "U svim takvim slu~ajevima", kaè Xevons, "indukcija je nesavr{ena i nalazi se pod uticajem mawe ili ve}e neizvesnosti."6 Odgovaraju}i na uobi~ajene prigovore koji se iznose protiv savr{ene indukcije ‡ da je, mada je izvesna, zapravo beskorisna, po{to ne donosi nikakvo novo znawe, ve} samo saìma staro ‡ Xevons isti~e dve stvari: (a) da i sámo skra}ivawe mentalnog rada, koje niko ne pori~e, predstavqa veoma zna~ajnu pomo} u sticawu novog znawa; u stvari, mi{qewe bi bilo prakti~no nemogu}e ako bi svaku posebnu ~iwenicu trebalo odvojeno misliti i razmatrati; (b) da se bez we ne moè ni zamisliti nesavr{ena indukcija, jer "ukoliko mogu da izvedem bilo kakav zakqu~ak u pogledu objekata koji nisu ispitani, onda to moram u~initi na osnovu podataka koje su nam pruìli oni objekti {to su ispitani..."7 3 4 5 6 7

v. Jevons, W. S., The Principles of Science, London, Macmillan, 1924, pp. 11-12. Ibid., pp. 124-125. v. Ibid., p. 146. Loc. cit. v. Ibid., pp. 146-148.

238

Zakqu~ci nesavr{ene indukcije su, razume se, neizvesni, a obja{wewe te nepouzdanosti leì u tome {to sâm postulat na kojem po~iva indukcija, tj. pretpostavka o jednoobraznosti prirode, ne moè da bude dokazan(a). Stoga, smatra Xevons: "Sva predvi|awa, svi zakqu~ci koji seù preko podataka kojima raspolaèmo, ~esto su hipoteti~ne prirode, a vr{imo ih pod pretpostavkom da }e se novi doga|aji saobraziti onim uslovima koje smo otkrili posmatraju}i pro{le doga|aje. (Ali) mi ne moèmo biti sigurni ... da na{im posmatrawima nije izmakla neka ~iwenica koja }e dovesti do toga da budu}nost bude uo~qivo razli~ita od pro{losti; niti moèmo biti sigurni da }e budu}nost stvarno biti posledica pro{losti. Prema tome, u svim na{im zakqu~cima koji se ti~u neispitanih predmeta i perioda vremena, polazimo od slede}ih pretpostavki: (1) da nam pro{lo posmatrawe pruà potpuno znawe o onome {to postoji; (2) da }e uslovi stvari koje su postojale nastaviti da budu uslovi onih koje }e postojati."8 Karakter na{ega znawa o prirodi, to zna~i na{eg nau~nog znawa, mogu}no je slikovito uporediti sa glasa~kom kutijom: "Priroda nam se predstavqa kao neograni~ena glasa~ka kutija ~iji se sadràj neprekidno izvla~i, kuglicu po kuglicu, i izlaè pred nas. Nauka nije ni{ta drugo do pa`qivo posmatrawe onoga redosleda po kojem se pojavquju kuglice razli~itih obele`ja; mi registrujemo te kombinacije, zapaàmo one za koje izgleda kao da su iskqu~ene iz doga|awa, a iz proporcionalne u~estanosti onih koje se javqaju zakqu~ujemo verovatno obele`je budu}ih izvla~ewa. Ali, pod takvim okolnostima, izvesnost predvi|awa zavisi od dva uslova: trebalo bi (1) da steknemo savr{eno znawe o uporednim brojevima kuglica svake vrste unutar kutije; (2) da sadràj glasa~ke kutije ostane nepromewen."9 Drugi od ovih zahteva predstavqa, naravno, milovski postulat uniformnosti prirode, ali, kako je Xevons zastupao gledi{te o neizvesnosti nesavr{ene indukcije, on je kritikovao Milovu analizu uzroka, za koju je smatrao da povla~i za sobom to da, kada jednom u|emo u krug uzrokovawa, onda smo suo~eni sa izvesnostima, zanemaruju}i tako Hjumovu kritiku na~ela uzro~nosti. U skladu s tim, Xevonsovo poimawe uzroka ukqu~ivalo je verovatno}u. Izvesnost poseduje jedino savr{eno znawe, bez obzira da li je ono nastalo deduktivno ili induktivno. Me|utim, kako o prirodi nismo u mo}i da imamo savr{eno znawe, moramo se zadovoqiti delimi~nim znawem koje nam daje nesavr{ena indukcija, znawem isprepletenim sa neznawem koje ra|a sumwu; Xevons je bio ube|en da meru izvesnosti toga znawa moè na}i u laplasovskoj teoriji verovatno}e. 8 9

Ibid., pp. 149-150. Ibid., p. 150.

239

Stoga je Xevons iz klasi~ne teorije verovatno}e izveo neke zna~ajne posledice po prirodnonau~ne iskaze. Pre svega, verovatno}a bilo kojeg iskaza o kojem nemamo nikakve evidencije je 1/2; naime, kako on kaè, "ni onda kada nemamo nikakve druge informacije, ne smemo smatrati da je iskaz li{en svake verovatno}e, jer istinski izraz potpune sumwe (neizvesnosti) predstavqa odnos jednakosti izme|u {ansi u prilog i protiv wega, a taj odnos je izraèn verovatno}om 1/2". Drugo, mere verovatno}e se ne odnose ni na kakvo svojstvo doga|aja kao takvih, ve} u celini pripadaju qudskoj svesti, "na{em mentalnom stawu, onoj svetlosti u kojoj gledamo doga|aje, ~ije je doga|awe ili nedoga|awe sámo po sebi izvesno".10 ‡ Ispravnost ovakvog gledi{ta Xevons dokazuje ~iwenicom da razli~iti qudi mogu istome doga|aju u isto vreme da pripi{u veoma razli~ite stepene verovatno}e. Tako, na primer, kada nema nekog parobroda koji treba da stigne u odre|enu luku, jedan broj qudi pomi{qa da je potonuo nasred okeana, dok drugi to ne misle, i, prema tome, stizawu broda u luku, odnosno mogu}nosti da je potonuo, pridaju razli~itu verovatno}u. Pored toga, sama verovatno}a da se tako ne{to dogodilo mewa}e se iz dana u dan i od jedne do druge svesti, u zavisnosti i od najmawe informacije koja se ti~e brodova vi|enih na moru, preovla|uju}ih vremenskih uslova, op{teg stawa broda o kojem je re~, znakova brodoloma i sli~no. Ali, u samome doga|aju, naravno, nema nikakve neizvesnosti; brod je ili potonuo ili nije potonuo, i nikakva naknadna diskusija o prirodi toga doga|aja ne moè promeniti tu ~iwenicu.11 Polaze}i od Laplasove formulacije verovatno}e doga|aja, svoju metodu verovatno}e i indukcije Xevons izraàva ovako: "Ako je izvesno da ovaj ili onaj od pretpostavqenih uzroka postoji, verovatno}a da neki od wih stvarno postoji jeste: verovatno}a da se ukoliko postoji dati uzrok, doga|aj desi, podeqena zbirom svih sli~nih verovatno}a..."12 Razra|uju}i na~ela svoga induktivnog rasu|ivawa povezanog sa verovatno}om, Xevons izlaè tri pravila koja su usmerena na predvi|awe: (1) kako bi se prona{la verovatno}a da }e se neki doga|aj za koji nikada nije prime}eno da je izostao dogoditi jo{ jednom, broj do ovoga trenutka obavqenih posmatrawa uve}an za jedan treba podeliti istim brojem uve}anim za dva; (2) kako bi se prona{la verovatno}a da neki doga|aj koji nikada nije izostao ne}e izostati u jo{ jednom broju novih prilika, broj koliko se puta doga|aj zbio uve}an za jedan treba podeliti istim brojem uve}anim za jedan i za broj puta koliko treba da se ponovi; 10 11 12

v. Ibid., pp. 198. v. Ibid., p. 198. Ibid., p. 198.

240

(3) ako se neki doga|aj ostvarivao i izostajao odre|eni broj puta, kako bi se prona{la verovatno}a da }e se odigrati slede}i put, broj koliko se puta doga|aj zbio uve}an za jedan treba podeliti ukupnim brojem koliko je puta nastupio ili izostao uve}anim za dva.13 Ili, simboli~ki izraèno:

I

II

III

; gde je:

a = koliko se puta doga|aj odigrao, b = koliko puta on treba da se ponovi, a c = koliko je puta doga|aj izostao.

U ovim pravilima, zasnovanim na klasi~noj teoriji verovatno}e, mogu se na}i razne nelogi~nosti. Tako na primer, ako se pretpostavi da se sunce do sad ra|alo hiqadu milijardi puta, onda verovatno}a da }e izgrejati slede}eg jutra, prema pravilu (1), iznosi: , odnosno prakti~no 1, {to zna~i potpunu izvesnost. Me|utim, verovatno}a da }e sunce nastaviti da se ra|a isti toliki period vremena u budu}nosti, prema pravilu (2), iznosi: , {to je prakti~no samo 1/2, tj. isto onoliko koliko za doga|aje o kojima nemamo nikakvih svedo~anstava. Upore|uju}i istraìvawa u prirodnim naukama sa glasa~kom kutijom, sâm Xevons tvrdi kako funkcionisawe nauke ne moè da se odvija na osnovu upro{}enih pretpostavki proisteklih na osnovu nekoliko kuglica izvu~enih iz odvojenih glasa~kih kutija. [tavi{e, kako nau~nik nema nikakva apriorna obave{tewa o pojavama koje su u pitawu, nema granice raznovrsnosti hipoteza koje se mogu sugerisati. Ne odstupaju}i ipak od svoje prvobitne analogije, Xevons poku{ava da radi sa kutijom u kojoj ima beskona~an broj kuglica i da kori{}ewem integralnog ra~una pre|e sa jednostavnih na sloène verovatno}e.14 Na àlost, me|utim, kao {to su ve} primetili neki autori, put kojim Xevons od ve{ta~kih sistema i igara na sre}u, gde vladaju pojednostavqeni uslovi, dolazi do obi~nog nau~nog induktivnog zakqu~ivawa ostaje nedovoqno jasan. 13 14

v. Ibid., pp. 257-258. v. Ibid., p. 255.

241

Uz uvi|awe nesavr{enosti induktivnog postupka, kao i povezivawe toga postupka sa teorijom verovatno}e, Xevons, sli~no Hjuelu, stavqa u sredi{te procesa indukcije ne samo pronalaèwe, ve} i proveravawe hipoteza. Na taj na~in Xevons neraskidivo povezuje indukciju sa dedukcijom, s obzirom da se hipoteze isprobavaju izvo|ewem odre|enih konsekvencija iz wih. Kao primer moè posluìti ono {to on o procesu indukcije pi{e u svojim Principima nauke: "Kada nam stoje na raspolagawu izvesne posebne ~iwenice ili doga|aji izraèni stavovima, mi zami{qamo neki op{tiji stav koji izraàva postojawe zakona ili uzroka; a onda, dedukuju}i iz toga pretpostavqenog op{teg stava odre|ene posebne rezultate, posmatramo da li se ti rezultati slaù sa na{im ~iwenicama. Tako, svesno ili nesvesno, uvek upotrebqavamo hipotezu."15 Vaqa uo~iti da ova procedura predstavqa zapravo grubu skicu postupka koji je docnije razvijan kao hipoteti~ko-deduktivna metoda sa svoja tri osnovna koraka: (a) postavqawe hipoteze; (b) dedukovawe posledica; (v) proveravawe da li se posledice slaù sa ~iwenicama koje razmatramo. Posledice }e, razumqivo, nekada slediti nu`no, a nekada samo sa odre|enom verovatno}om; a izme|u vi{e hipoteza bira}emo onu koja }e nam najverovatnije pruìti traène rezultate. U oba slu~aja, me|utim, za nas je posebno va`na potvrda upore|ivawem sa novim ~iwenicama. Prema tome, Xevonsova sloèna koncepcija hipoteze, koja ukqu~uje i verovatno}u, pokazuje nadmo}nost hipoteti~ko-deduktivne metode nad enumerativnom indukcijom. Stoga se nauka, po Xevonsu, ne moè tuma~iti kao serija prirodnoistorijskih generalizacija, koje jedan jedini slu~aj moè da uzdrma, ve} bi je pre trebalo shvatiti kao sistem uzajamno povezanih i potvr|enih hipoteza. Ovakva wegova hipoteti~ko-deduktivisti~ka koncepcija nauke ima, naravno, zna~ajnih prednosti samim tim {to hipoteti~ko-deduktivna metoda moè da obuhvati sve vrste nau~nog zakqu~ivawa, pogotovu onda kada se istovremeno isprepli}e sa teorijom verovatno}e. Pri tom ni{ta ne smeta to {to se britanski metodolog oslawao na klasi~nu teoriju verovatno}e; naime, hipoteze koje nisu statisti~kog karaktera ne mogu se povezivati sa frekvencijalnom teorijom, pa Xevonsova re{ewa ‡ i pored svih svojih nedostataka ‡ nastavqaju da privla~e pa`wu nekih logi~ara nauke. *

* *

Prate}i istorijat i zna~ewa pojma verovatno}e, moè se uo~iti da je sâm termin "verovatno}a" u prvim kontekstima u kojima se javqa potpuno nezavisan od svakog matemati~kog istraìvawa, kao i od raz15

v. Ibid., p. 265.

242

matrawa o pouzdanosti indukcije. Kod Aristotela se ova re~ upotrebqava u smislu prete`nosti ili onoga {to ima vi{e izgleda da se dogodi, odnosno {to se naj~e{}e doga|a. Kako kaè Stagiranin, verovatno}a je "ono {to qudi znaju da }e se dogoditi, da }e ili da ne}e biti tako i tako u najve}em broju slu~ajeva".16 S obzirom da je posle Bekona dugo preovladavalo shvatawe da i nepotpuna indukcija moè voditi pouzdanom znawu, termin "verovatno}a", kao {to smo videli iz dosada{weg pregleda metodolo{kih shvatawa, sporo je prodirao u jezik kojim su filozofi analizirali strukturu empirijskog znawa, dok je veoma {iroku primenu dobio u matemati~kim razmatrawima problema koji su se prvobitno nametali u vezi sa hazardnim igrama, a zatim i sa nekim (pre svega statisti~kim) istraìvawima u odre|enim podru~jima nauka. Razvoj matemati~ke teorije verovatno}e zapo~iwe istraìvawima Paskala (sredina XVII veka), a sistematsko izlagawe dobijamo po~etkom XIX veka u Laplasovom delu Analiti~ka teorija verovatno}a (1812). Po klasi~noj laplasovskoj odredbi mera verovatno}e (p) jeste odnos broja povoqnih slu~ajeva (m) prema ukupnom broju jednakoverovatnih slu~ajeva (n). Prema tome, verovatno}a bi, bar u principu, bila uvek numeri~ki odre|ivana, po{to je mera verovatno}e neki broj; mogli bi samo postojati slu~ajevi u kojima je ta verovatno}a nepoznata ili jo{ nije odre|ena. Verovatno}a je, dakle, kvantitativan pojam. No, posle Xevonsa, posle povezivawa problema indukcije i verovatno}e, postavilo se pitawe da li je termin "verovatno}a" zadrào i treba li da zadrì svoje pomenuto matemati~ko zna~ewe i u nau~nim i filozofskim razmatrawima o pouzdanosti znawa dobijenog indukcijom. Pojam verovatno}e u ovoj vrsti znawa uvodi se umesto pojma apsolutne ili deduktivne izvesnosti, s obzirom da se indukcijom ne moè do}i do znawa za koje bi se moglo tvrditi da je izvesno ili apsolutno istinito, ve} samo pribli`no istinito ili "verovatno". Tako se vremenom iskristalisalo mi{qewe da postoji razlika izme|u onoga pojma verovatno}e koji se javqa prilikom razmatrawa pouzdanosti znawa dobijenog pomo}u indukcije i onoga koji se javqa u kontekstu matemati~kih istraìvawa. Na ovu razliku prvi je ukazao J. fon Kris u svome Sistemu logike isti~u}i da se filozofska verovatno}a, za razliku od matemati~ke, ne moè numeri~ki izraàvati. Sli~ne ideje razra|ivao je docnije Xon Majnard Kejnz. Savremeniji teoreti~ari kako frekvencijalne, tako i logi~ke teorije verovatno}e ponovo izraàvaju uverewe o tome da je verovatno}u ‡ bar u na~elu ‡ uvek mogu}no izra~unati, zna~i, izraziti brojem, kvan16

Aristotle, Prior Analytics [ Prva analitika], Organon, 70a 4

243

titativno. Do takvog gledi{ta se do{lo i stoga {to su se u samoj matematici javili razli~iti pojmovi verovatno}e, od kojih je svaki, razume se, zadovoqavao aksiome apstraktnog ra~una verovatno}e. Jedan od najistaknutijih savremenih teoreti~ara verovatno}e Rudolf Karnap izneo je gledi{te da ne treba suprotstavqati razli~ite teorije verovatno}e, odnosno razli~ita zna~ewa pojma verovatno}e, s obzirom da ta razlika proisti~e iz ~iwenice da se pomo}u wih re{avaju razli~iti problemi. Prema tome, bez obzira na bitne razlike, osnovne teorije verovatno}e, frekvencijalna i logi~ka, ne moraju biti inkompatibilne, s obzirom da polaze od raznorodnih pojmova verovatno}e. Tako je Karnap poku{ao da {to potpunije razjasni logi~ku prirodu dva osnovna pojma verovatno}e, odre|uju}i najpre entitete na koje se svaki od ovih pojmova odnosi, a zatim logi~ka svojstva najprostijih re~enica u kojima se ovi pojmovi upotrebqavaju. Prvi pojam bi bio pojam logi~ke verovatno}e, verovatno}e kao stepena potvr|ivawa, tj. "p1", a drugi bi bio pojam frekvencijalne verovatno}e, verovatno}e kao relativne u~estalosti, tj. "p2" (od lat. probabilitas ‡ verovatno}a). Pojmovi "p1" i "p2", uzeti kao kvantitativni pojmovi, imaju odre|ene zajedni~ke karakteristike: (a) svaki od wih je, kako isti~e Karnap, funkcija dva argumenta; (b) wihove vrednosti su realni brojevi od 0 do 1. Razlike me|u wima su slede}e: (a) argumenti "p1" jesu re~enice; dva argumenta "p1" jesu: hipoteza (h) i svedo~anstvo (e). Elementarni iskaz o "p1", odnosno iskaz koji pridaje argumentima jedan poseban broj kao vrednosti "p1" odre|en je logi~ki, a ne fakti~ki ‡ logi~ki je istinit ili laàn, tj. do wega se dolazi logi~kom analizom. I, mada se oba argumenta, uzeta posebno, odnose na ~iwenice, iskaz o "p1" je nezavisan od ~iwenice i zavisi od odnosa ta dva iskaza. Tipi~an primer upotrebe termina "verovatno}a" u smislu "p1": "Svedo~anstvo (ili premisa): broj stanovnika îkaga jeste tri miliona; od toga dva miliona ima crnu kosu; b je stanovnik îkaga. Hipoteza (ili zakqu~ak): "p1" da b ima crnu kosu jeste 2/3." Ili, simboli~ki izraèno: "c (h, e) = 2/3", {to zna~i da je stepen potvr|enosti (c) hipoteze (h) na osnovu svedo~anstva (e) jednak 2/3. ‡ (b) Argumenti "p2" jesu svojstva, vrste ili klase doga|aja, odnosno stvari. Elementarni iskaz o "p2 " jeste fakti~ki ili empirijski. Wime se ne{to govori o ~iwenicama, pa se on, prema tome, zasniva na empirijskom postupku ‡ na posmatrawu ~iwenica. (Teoreme teorije verovatno}e, me|utim, logi~ki su istinite.) Tipi~an primer upotrebe "verovatno}e" u smislu "p2"jeste: "Verovatno}a padawa jedinice sa ovom kockom jeste 1/6". Drugim re~ima, "p2" specifi~nog svojstva (M) s obzirom na klasu referencije (R) jednaka je 1/6.

244

Najzna~ajniji rezultat opse`nih Karnapovih analiza ovih dveju osnovnih teorija verovatno}e predstavqa to da one ne samo {to nisu inkompatibilne, ve} su upravo komplementarne.

245

MAH I AVENARIJUS

Zanimqivo je razmotriti i metodolo{ka gledi{ta empiriokriticista, prirodwaka Maha i akademskog filozofa Avenarijusa. Ernst Mah (1838-1916) bavio se eksperimentalnom i teorijskom fizikom i eksperimentalnom psihologijom, a predavao je matematiku i fiziku u Be~u, Gracu i Pragu, da bi na kraju, opet u Be~u, predavao istoriju i teoriju induktivnih nauka. Objavio je ve}i broj kwiga sa zna~ajnim doprinosima mehanici, teoriji elektriciteta, akustici i termodinamici, kao i eksperimentalnoj psihologiji opaàwa, pre svega prostora i vremena. Samo u po~etku svoga filozofskog stvarala{tva, koje je ina~e uglavnom bilo usmereno na teorijskosaznajne probleme i neka pitawa metodologije prirodnih nauka, bio je pod uticajem Kanta, da bi vrlo brzo odbacio razlikovawe izme|u pojava i stvari po sebi, i vratio se delima Hjuma i fizi~ara-filozofa kao {to su bili Helmholc, Kirhof i Bolcman, izgra|uju}i gledi{te koje je docnije samo daqe razvijao i modifikovao. Ako bi trebalo navesti osnovne karakteristike toga gledi{ta o qudskom saznawu, ili uè o nauci, onda bi to bili: senzacionalizam, fenomenalizam, konvencionalizam, instrumentalizam, biologizam, ~vrst antimetafizi~ki stav i isticawe principa ekonomi~nosti mi{qewa. Izu~avaju}i nastanak nauke, s obzirom da se celog ìvota, pored nau~noistraìva~kog rada, interesovao za istoriju nauke, a pre svega prirodnih "induktivnih nauka", Mah je zakqu~io da nema nikakve o{tre granice izme|u prednau~nog ili svakodnevnog iskustva, koje je registrovano u teku}em jeziku svakida{wice i teorijskih konstrukcija moderne nauke. Nauka, smatra austrijski fizi~ar, predstavqa samo produètak te iste simboli~ke sistematizacije iskustva, kojom su se qudi spontano bavili tokom cele svoje istorije. Saznawe zapravo ~ini jedan deo prakti~ne qudske delatnosti, odnosno prilago|avawa organizma na celinu ìvotnih uslova, pa nema nikakvog razloga da mu se pripisuje bilo kakvo transcendentalno zna~ewe, odnosno da se pridaje bilo kakav zna~aj metafizi~kim elementima u saznawu.1 Sasvim je prirodno, na osnovu prethodnog izlagawa, {to Mah zastupa jedno evolucionisti~ko stanovi{te (koje nalazimo i danas npr. kod Popera) koje polazi od instinkta i zdravoga razuma: "Nau~na shvatawa 1

v. Mach, E., Erkenntnis und Irrtum, Leipzig, 1908, S. 164-182.

246

su neposredno povezana sa zdravorazumskim idejama, od kojih se uop{te ne mogu odvojiti".2 "... Stvarawe hipoteza u naukama samo je daqi razvoj instinktivne primitivne misli."3 Godine 1905, u svojoj kwizi Erkenntnis und Irrtum (p. V), Mah je pisao da nau~nik, ne pretenduju}i da bude filozof, ose}a jaku potrebu da zadovoqi jednu skoro nezaja`qivu radoznalost u pogledu porekla, strukture, razvoja i pojmovnih koraka svoje discipline. U Mahovim teorijskim izletima u wegovome delu Mehanika ispoqava se slede}e: nauka ima neverovatno bogatu istoriju. Wene ideje su pune ìvota. Weni pojmovi, zakoni i teorije u stalnom su kretawu i mewawu; oni se neprekidno revidiraju i podlo`ni su preformulisawu. Pojmovni proizvodi nauke, uvek nepotpuni, u svako odre|eno vreme poprimaju oblik koji odraàva istorijske okolnosti kao i smer pa`we posebnog istraìva~a ‡ ~as fizi~ara, ~as fiziologa, ~as psihologa. Mah je uvi|ao i priznavao da nau~nici normalno pridaju veliki zna~aj unutra{woj logici i doslednosti, maksimalnoj sveobuhvatnosti, jednostavnosti itd. Me|utim, kada se ispituju unutar odre|enog istorijskog konteksta, nau~ni pojmovi, zakoni i teorije ne ispoqavaju uredne logi~ke karakteristike koje bi trebalo da predstavqaju tradicionalne oznake nauke; pre bi se moglo re}i da preovla|uje jedan uticajan moment istorijske neo~ekivanosti. Tokom vremena, ono {to je (istorijski) slu~ajno postignuto preobra}a se u ono {to se filozofski argumentuje. Iz tih razloga, obaveza je nau~nika da uvi|a i da se suprotstavqa podmuklom postepenom procesu koji vodi tome da nau~ne konstrukcije po~iwu da se posmatraju kao filozofski nu`ne, a ne kao istorijski slu~ajne. Poznavawe unutra{wih suptilnosti ovoga kretawa od slu~ajnosti ka nu`nosti, misli Mah, moè da posluì kao polazi{te za razvijawe onih analiti~kih i metodolo{kih oru|a koja }e razjasniti i pro~istiti pojmovne [conceptual] komponente nauke. To je apel za kriti~ko, istorijsko i psiholo{ko izlagawe onoga {to predstavqa korene nauke i {to }e otkriti metafizi~ke nejasno}e, kao i jednostrana gledi{ta fizike (npr. mehanicisti~ko). Uspeh Mahovog filozofskog poduhvata, ako ga moèmo tako nazvati, po~iva na mogu}nosti kori{}ewa istorije nauke za rasvetqavawe specifi~nih problema na koje se moè primeniti Okamov brija~ da bi se otklonili metafizi~ki balast, kao i nasle|eni antropomorfizam i neodre|enosti. Sveobuhvatni ciq jeste otklawawe iz nauke (i filozofije) svih onih pojmovnih kategorija koje nemaju nikakvih analogija u iskustvu. Nau~ne entitete ne treba bez nu`de umnoàvati. Austrijski nau~nik insistira na tome da nijedno od svojstava prirode ne moè biti izgra|eno iskqu~ivo uz pomo} takozvanih samoo~evidnih pretpostavki. 2 3

The Science of Mechanics, p. 232. Ibid., p. 323.

247

Te pretpostavke moraju biti izvedene iz iskustva. U svakom slu~aju, moramo biti oprezni da ne svodimo nasilno sve aspekte nauke na a priori zami{qen mehani~ki ili bilo koji drugi model. Istorija nauke, kojom se Mah ina~e nije sistematski bavio, bila je zami{qena kao neophodni kriti~ki kamen za shvatawe zna~aja i razumevawe prirode same nauke. Osim toga, on se ustezao da raspravqa o nekom problemu ukoliko nije bio u stawu da ponudi istorijski komentar koji bi osvetlio neki aspekt toga problema. Sa ovog gledi{ta, koje je pod nesumwivim uticajem Darvina, {to je Mah ina~e priznavao, nauka u stvari predstavqa odre|eni na~in ~ovekovog biolo{kog pona{awa, wegove adekvatne reakcije u smislu stvarawa sredstva koje }e omogu}iti lak{u i ekonomi~niju komunikaciju. Evo {ta kaè Mah u svom delu Saznawe i zabluda (1905): "Ako razvoj nauke razmatramo zaista otvorena duha, do}i }emo do toga da weno poreklo poveèmo sa ~iwenicom da na{a najranija posmatrawa uvek pripadaju onim aspektima doga|aja koji su za nas od neposredne biolo{ke va`nosti, s tim {to se pro{irivawe interesa na one aspekte koji su od izvesnog biolo{kog interesa dopu{ta na docnijem stupwu razvoja."4 Iz ovakvog shvatawa nauke on neposredno izvodi svoju zamisao nau~nih zakona: "U svetlosti ovih razmatrawa mo`da }emo se sloìti da prirodni zakoni predstavqaju utvr|ivawe granica koje, na bazi svoga iskustva, postavqamo na{im o~ekivawima."5 Zakoni se, po Mahovom mi{qewu, uvek sastoje u odre|ivawu granica mogu}nostima, bez obzira da li ih uzimamo kao ograni~ewe na{em pona{awu, kao neizmenqivi kanal za tok doga|aja ili kao vodi~ za anticipirawe tih doga|aja. Sa druge strane, naravno, oni mogu doprineti duhovnoj rekonstrukciji posmatranih ~iwenica. Kod ovakve koncepcije prirodnih zakona, gde se oni na odre|en na~in svode na (subjektivna) pravila kojima se posmatra~ rukovodi u svojim o~ekivawima, postavqa se pitawe wihove vrednosti. Mahov odgovor je simptomati~no neodre|en: mada se stvarnost samo u ograni~enoj meri susre}e s na{im o~ekivawima, ona je ~esto dokazivala ta~nost na{ih zakona i iz dana u dan sve vi{e to ~ini. Na taj na~in nas austrijski nau~nik uverava da ne}emo pogre{iti ako usvojimo na~elo uniformnosti prirode, mada uvi|a nemogu}nost provere tako univerzalnog na~ela, pa ga stoga tuma~i kao ideal kojem se moèmo samo sve vi{e pribliàvati. Ukoliko na{a o~ekivawa i ne budu ispuwena, mi uvek moèmo da potraìmo jednoobraznosti druga~ije vrste od onih koje smo prvobitno anticipirali.6 4 5 6

Op. cit. Ibid. v. Ibid.

248

îwenice nisu obavezne da se vladaju prema na{im idejama, smatra Mah, ali se na{a o~ekivawa upravqaju prema wima, naro~ito prema koncepcijama onih ~iwenica iz kojih se sastoji na{e svedo~anstvo. Mahov senzacionalizam se ogleda u wegovom mi{qewu da nauka isto tako ne bi u stvari bila ni{ta drugo do pojmovna refleksija o ~iwenicama; weni elementi su sadràji svesti koji su nam dati preko senzacija (osetâ) i ona treba da nam objasni uzajamnu uslovqenost tih elemenata, da ih, rukovo|ena posmatrawem i eksperimentom, metodi~ki poveè. U svojoj kwizi Nauka mehanike, opisana u svom istorijsko-kriti~kom razvoju (1883) Mah izjavquje: "Ciq je nauke da zameni ili spase iskustva time {to }e u misli reprodukovati i nagove{tavati ~iwenice".7 Ili, na drugom mestu: "Sama nauka moè se uzeti kao prikupqawe instrumenata za sondirawe na{e slike nekog samo prakti~no o~iglednog podru~ja ~iwenica, ili za precizno odre|ivawe granica na{eg o~ekivawa od budu}nosti."8 Iz ovako dosledno instrumentalisti~kog i antimetafizi~kog stava proisti~e sasvim prirodno Mahov beskompromisni fenomenalizam: "U istraìvawu prirode mi se moramo baviti iskqu~ivo saznawem uzajamne povezanosti pojava. Ono {to sebi predstavqamo kao da stoji iza tih pojava (tj. na{a teorija kojom poku{avamo da objasnimo kako je do{lo do te veze i kakva je wena priroda), postoji samo u na{em razumu i za nas ima samo vrednost mnemotehni~kog sistema ili formule, ~iji se oblik, s obzirom na svoju proizvoqnost i irelevantnost, veoma lako mewa sa promenom polazne pozicije na{e kulture."9 Ovakvo ekstremno fenomenalisti~ko gledi{te toliko je strogo da u fizi~koj nauci, na primer, odbacuje ne samo takve metafizi~ke pretpostavke kao {to su apsolutni prostor, apsolutno vreme ili etar, ve} je isto tako u neskladu i sa uvo|ewem atoma i molekula. Zastupaju}i tezu da atomi i molekuli nemaju druge realnosti osim simboli~ke, Mah se, naravno, izlagao opasnostima èstoke kritike svojih kolega fizi~ara. Sli~an odnos imao je u psihologiji prema pojmu li~nosti, koja je, po wemu, samo simbol oko kojeg grupi{emo izvesne vrste kvaliteta i utoliko moè da nam bude koristan sa instrumentalisti~kog stanovi{ta. Pojam uzro~nosti u metafizi~kom smislu tako|e nam nije potreban. Stvarno dâti pojam uzro~nosti u qudskom saznawu svodi se, po Mahu, na opaàje koji se odnose na trajnost izvesnih pojava. 7 8

Mach, E., The Science of Mechanics, La Salle, Open Court, 1960, p. 577. Mach, E., Erkenntnis und Irrtum

9

Mach. E., History and Root of the Principle of Conservation of Energy, Chicago, Open Court, 1911, p. 49.

249

Kako je dobar deo nau~nih koncepcija vezivao za odre|eni stupaw kulturnog razvitka, be~ki fizi~ar je bio uveren u privremenost svake epohe nauke, u provizorni karakter svih tih tvrdwi i u wihove slu~ajne vrednosti. Vaqa napomenuti i to da je austrijski fizi~ar do ovakvih relativisti~kih pogleda do{ao polaze}i od izvesnih sasvim ispravnih uvi|awa, naime, od ube|ewa u to da uporno pridràvawe nasle|enih shema, kao i vera u nenaru{ivost bilo kakvih, nau~nih ili svakida{wih, mi{qewa, moè da bude samo {tetna. Preterani relativizam kod Maha poti~e, zna~i, iz wegovog radikalnog antidogmatizma. (Ovo je, naravno, samo obja{wewe nastanka, a ne i opravdawe wegovog gledi{ta.) Ina~e, Mah je drào da sve nauke govore o svetu i da u tom smislu moraju imati svoju genezu i svoj empirijski sadràj. Tako onda i geometrija, ukoliko je primenqiva na iskustvo, predstavqa iskustvenu nauku u istom smislu kao i mehanika ‡ opisuje u skra}enom, tj. u idealizovanom obliku prostorne veze me|u stvarima. Ukoliko se u matemati~koj nauci uop{te javqaju i neiskustveni sudovi, oni, po Mahu, nikako nisu sinteti~ki sudovi a priori, ve} su stavovi tautolo{kog karaktera koji se uop{te ne odnose na stvari, nego formuli{u takve propise {to olak{avaju primenu teorijski uop{tenih iskustvenih podataka na posebnije slu~ajeve. Svi na{i iskazi o svetu, ne samo pojedina~na posmatrawa, ve} i takozvani principi, teorije i zakoni ‡ svi podleù kontroli iskustva i zahvaquju}i mogu}nosti takve kontrole ispuwavaju one ìvotne funkcije koje od wih traì qudski rod. "Najkra}e izraèn zadatak nau~nog saznawa sastoji se u prilago|avawu misli na ~iwenice, kao i me|usobnom prilago|avawu misli", kaè Mah. Geneti~ki gledano, prime}uje on, nauka uvek operi{e izvesnim fondom predrasuda, tj. gotovih, iskustveno ustaqenih i registrovanih veza u pojmovnom sistemu. Operativna vrednost pojedina~nih elemenata toga sistema podleè neprestanoj kontroli u smislu ispitivawa da li se na{a o~ekivawa koja proizlaze iz toga pojmovnog sistema ispuwavaju ili ne. U tom pogledu onda opet nema bitne razlike izme|u obi~nog iskustva koje je dostupno svakom bi}u {to poseduje nervni sistem, i nau~no organizovanog eksperimenta. Pretpostavka o tome da bi qudski pojmovni sistem uop{te sadràvao ne{to vi{e od ~ulnih iskustava (senzacija) iz kojih je nastao, predstavqa obi~nu predrasudu; pojmovni sistem nauke tako|e se sastoji od ~ulnih iskustava, ali u boqe organizovanom poretku. Svoje gledi{te o tome da svi empirijski iskazi, ukqu~uju}i i one koji se javqaju u nau~nim teorijama, moraju da budu podlo`ni redukciji na iskaze o ~ulnom iskustvu, tj. na senzacije (osete), Mah je izloìo u svome delu Analiza senzacijâ (1886), ta~nije, svodivost nau~nih 250

iskaza na senzacije predstavqala je za Maha onu osnovu na kojoj se moè zasnovati i jedinstvo nau~ne metode. Naime, s obzirom da, recimo, fiziolo{ka psihologija i fizika imaju u osnovi isti predmet (senzacije), one onda imaju iste metode.10 Jasno je, naime, da svo|ewe principâ nauke na skra}ene opise senzacija ne moè u potpunosti da objasni ~iwenicu da ti principi sadrè, recimo, i proste matemati~ke odnose koji svojom jasno}om daleko prevazilaze neodre|ene veze izme|u velikog broja maglovitih pojmova koji se nalaze u opisu na{ih neposrednih senzacija. Sem toga, ako se principi nau~nih teorija svedu na takve opise, i jednostavno nazovu "ekonomi~nim opisima senzacija", onda se zapravo ~ini nepravda bitnoj ulozi razuma i rasu|ivawa u aktualnom otkrivawu ovih principa. [to se ti~e same ekonomi~ne prirode nau~nog saznawa, Mah je drào da je ona koliko o~evidna, toliko i nu`na, s obzirom da ~ovekov intelekt, sa svojim ograni~enim silama, poku{avaju}i da u sebi odslika bogatstvo ìvoga sveta ~iji je tek mali deo i za koji se nikad ne moè nadati da ga iscrpe, ima sve razloge da deluje ekonomi~no.11 U tome smislu onda posebno efikasan na~in za postizawe ekonomi~nosti u predstavqawu (reprezentovawu) jeste formulisawe obuhvatnih nau~nih teorija u kojima se empirijski zakoni dedukuju iz nekoliko op{tih na~ela. Najsavr{enija mentalna ekonomija je postignuta u onim naukama koje su dostigle najvi{i stepen formalnog razvoja. U jednome ogledu o "ekonomi~noj prirodi fizike" austrijski nau~nik se ovako izraàva: "Jezik, sa svojom pomo}nicom, pojmovnom misli, u~vr{}uju}i ono {to je su{tinsko, a odbacuju}i nesu{tinsko, izgra|uje svoje krute slike fluidnog sveta u vidu jednoga mozaika, `rtvuju}i ta~nost (egzaktnost) i vernost, ali uz u{tedu oru|a i rada."12 Geneti~ki posmatrano, smatra Mah, na{e prvo znawe nije ni{ta drugo do proizvod ekonomi~nosti samoodràwa. Iskustvo mnogih pojedinaca, prvobitno postignuto samostalno, komunikacijom je sakupqeno ujedno. Komunikacija znawa, kao i neophodnost koju svi ose}aju u smislu rukovawa svojom zalihom iskustva uz najmawi utro{ak misli, obavezuje nas da svoje znawe oblikujemo ekonomi~no. Ali, dodaje on, ovde dobijamo kqu~ koji nam omogu}ava da sa nauke skinemo svu wenu misteriju i sagledamo u ~emu je wena stvarna mo}. U pogledu specifi~nih rezultata, ona nam ne donosi ni{ta {to ne bismo mogli dosti}i tokom dovoqno dugog vremena i bez tih metoda. Ne postoji nikakav problem u

10 11 12

v. Mach, E., Popular Scientific Lectures, La Salle, Ill., The Open Court, 1943, pp. 210-211. v. Ibid., p. 188. v. Ibid., p. 192.

13 14

v. Ibid., p. 198. v. Ibid., p. 208.

251

celoj matematici koji ne bi mogao da bude re{en neposrednim brojawem.13 No, kada je u pitawu ekonomi~ni shematizam nauke, Mah prime}uje i to da u wemu samom leì istovremeno i wegova snaga i wegova slabost. Naime, slabost je u tome {to se u takvom shematizmu ~iwenice predstavqene uz `rtvovawe potpunosti i nikada nisu date sa precizno{}u ve}om od one koja odgovara potrebama datog trenutka. Nepodudarnost izme|u misli i iskustva postoja}e, dakle, sve dotle dok ta dva procesa budu tekla naporedno; ali, ta }e se nepodudarnost vremenom smawivati.14 Ovaj princip ekonomi~nosti potpuno je u skladu sa Mahovim instrumentalizmom, pa je tako ne samo izbegnut, ve} i uklowen svaki govor o istinitosti qudskoga saznawa, onakav kakav je ina~e vezan za ~itavu tradiciju evropske kulture. Mah se obi~no uzima kao prete~a savremenog pozitivizma. Me|utim, bar kad su u pitawu wegova shvatawa u oblasti metodologije, to nije ta~no, ili je samo delimi~no ta~no. U stvari, Mahov metodolo{ki program, kao i program pozitivista uop{te, iskqu~ivao je ona pitawa koja se ti~u egzistencijalnog statusa stvarnosti. To je postizano tako {to se pretpostavqalo da iskustvo u obliku senzacija predstavqa jedinu kategoriju koja ima epistemolo{ki zna~aj. To se najboqe moè videti po wegovim gledi{tima o nau~nom eksperimentu. Ta gledi{ta su u potpunom saglasju sa wegovom epistemologijom i po~ivaju na Mahovom verovawu u fundamentalnu i konstitucionalnu jedinstvenost kada je re~ o metodi postizawa vaqanog znawa na svim podru~jima qudske delatnosti [endeavor], tj. putem neposrednog iskustva i teorijskog promi{qawa o iskustvu. Pri tom, ne treba shvatiti da ovo jedinstvo poni{tava nezavisni status razli~itih nau~nih disciplina. Eksperimentator bi trebalo da veliki deo svoga "vremena za eksperimentisawe" provede u razmi{qawu o najpogodnijem na~inu da se prirodi postavi pitawe (misaoni eksperiment). Mah se pita da li je istinski nau~nik onaj eksperimentator koji operi{e ~iwenicama ili onaj teoreti~ar koji operi{e pojmovima. Nau~nik moè i mora da bude oboje! 15 U svojoj Mehanici, na primer, on kaè da eksperimenti mogu biti "iskrivqeni opre~nim okolnostima" (p. 26), da se oni "uvek razlikuju" od "preciznih statisti~kih proporcija" (p. 30), da "izgledaju sumwivi" (p. 26). O misaonom eksperimentu, me|utim, Mah ima sasvim druga~ije mi{qewe: argumenti na osnovu principa, smatra on, "imaju ve}u vre-

15

v. Erkenntnis und Irrtum, pp. 183-200.

252

dnost" (p. 30.) i mi ih "prihvatamo bez protivre~ewa" (p. 26). Sami principi mogu se proveravati eksperimentima, ali, upozorava Mah, "takva provera nije neophodna kada je uspeh o~igledan... mi jednostavno ostajemo na misaonom eksperimentu" (p. 29). I}i ovim putem "nije pogre{no. Ako bi to bilo pogre{no, onda bismo svi gre{ili. [tavi{e, sigurno je da samo najja~i instinkt, kombinovan sa najja~om mo}i poimawa ~ini jednu li~nost velikim nau~nikom." (p. 27.) I zaista, "moèmo re}i da su najva`nija i najkrupnija pro{irivawa domena nauke u~iwena na ovaj na~in. Ovaj postupak koji praktikuju veliki nau~nici, dovo|ewa u sklad posebnih ideja sa op{tom skicom nekog podru~ja pojava, ovo neprekidno uzimawe u obzir celine kada se razmatraju pojedina~ni efekti, moè se nazivati istinski filozofskim postupkom." (p. 29.) "U skladu je sa ekonomijom misli i estetikom nauke, ako se neposredno prihvati neki princip ... kao kqu~ za razumevawe svih ~iwenica nekoga domena, i ako se u duhu uvidi kako on proìma sve ~iwenice ‡ a ne kad se smatra neophodnim da se princip dokazuje na skrpqen na~in, kori{}ewem stavova koji su nam slu~ajno poznati kao fundamentalni..." (p. 72.) Veoma je karakteristi~no i ono {to Mah kaè o ulozi indukcije u nauci, jer je to na neuporedivo vi{em nivou od onoga {to moèmo na}i kod savremenih, logi~kih pozitivista. "Zaista je ~udno", pi{e on, "da ve}ina nau~nika smatra indukciju glavnim oru|em istraìvawa, kao da prirodne nauke nemaju drugoga posla nego da ure|uju o~igledne pojedina~ne ~iwenice neposredno u klase. Va`nost ove aktivnosti se ne pori~e, ali ona ne iscrpquje ono {to je zadatak nau~nika; nau~nik pre svega mora da na|e relevantne karakteristike i wihovu vezu, {to je mnogo teè od klasifikovawa onoga {to je ve} poznato. Prema tome," zakqu~uje Mah, "nema opravdawa nazivati prirodne nauke induktivnim naukama."16 "Psiholo{ka operacija pomo}u koje sti~emo novi uvid i koja se ~esto, mada sasvim neumesno, naziva indukcijom, nije jednostavan proces ‡ veoma je sloèn. To nije logi~ki proces, mada se logi~ki procesi mogu umetati kao posredni~ke i pomo}ne karike. Apstrakcija i imaginacija igraju glavnu ulogu u otkri}u novog znawa. îwenica da nam metoda u tim stvarima moè vrlo malo biti od pomo}i, obja{wava izvestan veo misterije koji, prema Hjuelu, karakteri{e induktivne nalaze. Nau~nik traga za rasvetqavaju}om idejom. U po~etku on ne zna ni ideju ni na~in na koji moè da je na|e. Ali, kada se sami otkriju ciq i put prema ideji, nau~nik je u prvi mah tako iznena|en onim {to je prona{ao, kao neko ko je, po{to je prethodno bio izgubqen u {umi, iznenada napu{taju}i gustinu, stekao {irok pogled i video sve kako jasno 16

Saznawe i zabluda (cit. delo), Lajpcig, 1917, str. 312.

253

leì pred wim. Metoda moè da uspostavi red i da poboq{a rezultate, ali tek onda kada je glavna stvar otkrivena."17 Pronalaèwe principa ukqu~uje posmatrawe naporedo sa onim sastojcima koje nau~nik "dodaje sâm, koriste}i sopstveno skladi{te ideja. Tako je Keplerova probna pretpostavka elipti~nosti putawe Marsa wegova sopstvena konstrukcija... Priroda i kvalitet tih dodatnih sastojaka zavise od samog nau~nika, lika nauke wegovog vremena, kao i mere u kojoj je on zadovoqan prostim iskazom o ~iwenici."18 No, treba malo preciznije razjasniti {ta to austrijski nau~nik podrazumeva pod terminom "princip", ne ra~unaju}i to {to je o~igledno re~ o iskazu koji je suprotstavqen iskazu neposrednog iskustva. On sâm to nigde ne razja{wava, ali na osnovu toga kako ga upotrebqava, mogao bi se odrediti kao "najop{tija teorijska pretpostavka", a u nekim slu~ajevima jednostavno kao "op{ta teorija". To se mo`da najboqe moè zakqu~iti iz onih pasusa gde Mah govori o dva puta u dostizawu tih principa. Naime, Mah smatra da nau~nik, poku{avaju}i da na|e red u svetu, traga za "principima" i nalazi ih ili na jedan "nespretan", "skrpqen" i "neizvestan" na~in, uzimaju}i u obzir eksperimente, ili instinktivno, uz pomo} smelih misaonih eksperimenata i iz wih izvedenih generalizacija. Principi defini{u jedan stil mi{qewa i pozivaju nas da "skiciramo" ili "idealizujemo" nama poznate ~iwenice u tome stilu... To je jedan istinski stvarala~ki poduhvat koji povezuje ~iwenice i ideje mewaju}i i preizgra|uju}i i jedne i druge. Postignuti rezultati nisu jedinstveni. Razli~iti principi, sugeri{u}i razli~ite metode apstrakcije, ideali{u ili "skiciraju" ~iwenice u razli~itim, ~ak i suprotnim pravcima, nagla{avaju}i "~as ovaj, ~as neki drugi aspekt pojava".19 ... Idealizacije koje nastaju iz razli~itih oblasti, ili iz razli~itih principa u istome domenu, ponekad se sukobqavaju i dovode do paradoksâ... Takvi paradoksi su "najsna`nija pokreta~ka sila" istraìvawa.20 "Ne moèmo nikada re}i da je taj proces u potpunosti uspeo i da je priveden kraju",21 pa stoga nikada ne moèmo re}i da je neka ~iwenica ‡ bilo koja ~iwenica ‡ bila u potpunosti i iscrpno opisana. Antiinduktivisti~ka i antipozitivisti~ka orijentacija jasno dolazi do izraàja i kada je re~ o ulozi "posmatra~ke faze" ili "iskustvenih iskaza", tj. o odnosu teorije i posmatrawa kod austrijskog nau~nika. "Prvi stupaw", smatra Mah, "ne samo da ne postoji, ve} on i ne moè da postoji kao neka polazna ta~ka saznawa." Obja{wavaju}i 17 18 19 20 21

Isto, str. 318-319. Isto, str. 316. The Science of Mechanics, p. 73. Ibid., p. 176. Ibid., p. 73.

254

razloge za to, on pi{e: "Sámo iskustvo, bez misli koja ga prati, uvek bi nam bilo strano"22 ‡ dakle, onaj ko se suo~ava sa ~ulnim iskustvom bez misli ostaje dezorijentisan i nije u stawu da obavi najjednostavniji zadatak. "Imaginacija se hvata ve} za pojedina~no posmatrawe, mewaju}i ga i dodaju}i mu";23 a to je nu`no po{to "razumevawu prirode mora da prethodi weno hvatawe u imaginaciji, tako da na{i pojmovi [concepts] mogu da imaju ìv i intuitivan sadràj":24 pojmovi tako|e ne mogu biti "~isti", oni se moraju "preliti" opaènim predmetima [percepts] pre nego {to se mogu upotrebiti za sre|ivawe bilo ~ega. Niti pojmovi, niti senzacije ne mogu najpre postojati izdvojeno, pa da se tek onda kombinuju i kombinovawem oblikuju znawe ‡ "posmatrawe i teorija, isto tako, ne mogu o{tro da se razdvoje"25 i tako "ta dva procesa, prilago|avawa na{ih ideja ~iwenicama i uzajamno prilago|avawe na{ih ideja ne mogu se o{tro razdvojiti..."26 S obzirom na ~iwenicu da Mah pridaje veliki zna~aj ulozi instinkta, pa ~ak smatra da su najve}i nau~nici oni koji "kombinuju najja~i instinkt sa najve}om pojmovnom mo}i", potrebno je malo razjasniti i taj pojam "instinkta". Sâm Mah postavqa pitawe "kako nastaju ti instinktivni delovi znawa... {ta je u wima sadràno?" ili "{ta je izvor wihovog ve}eg autoriteta?"27 ‡ ve}eg od onoga koji imaju eksperimentalni rezultati. Odgovor na ovo posledwe pitawe je jednostavan: instinkt koji pokre}e nauke pojavquje se kao nezavisan od na{ih akcija i verovawa, dok svaki eksperiment koji izvodimo zavisi od pretpostavki koje smo sami formirali i za koje se stoga zna da izraàvaju na{a (subjektivna) o~ekivawa. Na pitawe koliko je taj autoritet vredan poverewa, odgovara se razmi{qawem o obliku tog autoriteta: instinktivno znawe "uglavnom je negativno, ono nam ne govori {ta mora da se dogodi, ve} nam pre govori o onome {to ne moè da se dogodi".28 Wegov sadràj postaje jasan iz ~iwenice da zabraweni doga|aji "o{tro protivre~e nejasnoj masi iskustava u kojima ne mogu da se razlikuju pojedina~ni doga|aji"29 ‡ Oni protivre~e o~ekivawima neke osobe ili neke grupe osoba na izvesnom stupwu prilago|avawa svetu. Taj sadràj poseduje autoritet zato {to instinktivno znawe, mada dosta neodre|eno, kada se uporedi sa detaqnim eksperimentalnim rezultatima, "po~iva na jednoj {irokoj osnovi".30 ‡ Iz tih razloga austrijski nau~nik upozorava da svaki pravac mi{qewa koji nas udaquje od instinkta gubi kon22 23 24 25 26

Ibid., p. 465. Ibid., p. 105. Ibid., p. 107. Ibid., p. 165. Ibid., p. 70.

27 28 29 30

Ibid., pp. 26-27. Ibid., pp. 27f. Ibid., p. 28. Ibid., p. 93.

255

takt sa realno{}u i dovodi do "nestvarnih preterivawa i neuspe{nih nakaznih specijalnih teorija."31 Za Maha je jo{ karakteristi~no to da on zapravo nije imao nikakvih pretenzija da bude filozof. On sâm pi{e slede}e: "Nemam pretenzija na titulu filozofa. Ja samo poku{avam da u fizici do|em do jednog takvog gledi{ta koje ne}e morati da bude promeweno ~im se pogleda u oblast neke druge nauke, s obzirom da u krajwoj liniji sve nauke moraju ~initi jednu celinu."32 ‡ Sa druge strane, razume se, i ona specifi~na pitawa koja je Mah postavqao o nauci, bila su u su{tini filozofske prirode. Ili, na drugom mestu: "Ne postoji nikakva mahisti~ka filozofija. U najboqem slu~aju postoji nau~na metodologija i psihologija saznavawa; i poput svih nau~nih teorija, to su privremeni i nesavr{eni napori. Ja nisam odgovoran za onu filozofiju koja moè da bude izgra|ena iz moje nau~ne metodologije i psihologije saznawa uz pomo} spoqa unetih sastojaka..."33 Mah je zapravo hteo da se bavi (takvu je katedru na kraju i dobio, u Be~u, po{to je 35 godina predavao fiziku) "istorijom i teorijom induktivnih nauka", {to bi u stvari bila teorija saznawa koja bi bila privla~na za sve nau~nike (a ne samo za fizi~are). Nekoliko re~i o Mahovom shvatawu hipoteza i wihovog odnosa prema ~iwenicama. ‡ Stvarne, fiksirane, izolovane ~iwenice postoje samo unutar na{ih duhova da bi se upotrebile kao upori{ne ta~ke za izgradwu hipoteza. Promi{qawe o ovim takozvanim ~iwenicama i analiza wihovih uslovqenosti, sastavnih delova i posledica defini{e odre|ene hipoteze i uslove pod kojima se one mogu primeniti. Hipoteze su heuristi~ka oru|a koja ukazuju na one mogu}ne na~ine proveravawa na{ih manevara unutar nauke; ali, jo{ je va`nije to {to nas usmeravaju prema drugim shemama eksperimentisawa. ‡ Vrednosti koje proizlaze iz formulisawa hipoteza (kao heuristi~kih oru|a) trojake su: (1) one ponekad otkrivaju korespondencije u koje se sumwalo ili koje su predvi|ene; (2) one ~e{}e prosto opovrgavaju te korespondencije; (3) one naj~e{}e ukazuju na ne{to o nekom problemu koji je razli~it od onoga koji smo po~eli da istraùjemo. U pogledu uslova onog nepoznatog, mi nismo u stawu dovoqno jasno da formuli{emo ideje u vezi sa na{im nau~nim ciqevima. Tako mi pronalazimo privremene uslove, koji se dadu zamisliti, ili koji su nam bliski, s obzirom na na{e prethodno iskustvo. Prilikom proveravawa onih na{ih shema koje smo pretpostavili mi naj~e{}e otkrivamo ne{to o prilaèwu tome problemu sa jedne druge ta~ke gledi{ta koja nam do tad nije bila bliska. 31 32 33

Ibid., pp. 29f. The Analysis of Sensations, New York, Dover Publications, 1959, p. 30. Erkenntnis und Irrtum (1905), S. VII

256

[tavi{e, otkrivamo da ne mogu svi na{i formulisani nau~ni problemi biti re{eni, po{to se moè ispostaviti da uop{te i nisu problemi. Oni mogu nastati iz toga {to su postavqeni na besmislen na~in. I tako se ispostavqa da eksperimentalno istraìvawe (tj. ono u kojem imamo eksperimentisawe sa pojmovima ili ~iwenicama) ne vodi nikakvom novom znawu, ve} novom na~inu dostizawa novoga znawa.34 Nau~ne tvorevine, zakoni i teorije, nikada ne gube svoj provizorni status, smatra Mah. Da li bi to onda trebalo da se odnosi i na wegova epistemolo{ka shvatawa? Ako sada pogledamo u celini ove osnovne aspekte Mahovih gledi{ta, onda je mogu}no odmah primetiti da je on uglavnom zastupao ekstremne pozicije, kako u svom antimetafizi~kom stavu (negiraju}i postojawe prostora, vremena, uzro~nosti, atoma ili molekula), tako i u svom fenomenalizmu, instrumentalizmu ili senzacionalizmu. Stoga nije nimalo ~udno {to su wegove ideje doìvele o{tru kritiku od strane mnogih filozofa i sa razli~itih stanovi{ta. Jedna od osnovnih zamerki sastojala se u tome da je neopravdana pretenzija Maha, kao i drugih empiriokriticista, da teoriju saznawa zasnuju bez filozofskih premisa na nekriti~kom prihvatawu rezultata empirijskog znawa; iz samog empirijskog znawa, wegovim sopstvenim sredstvima, ne moè se konstituisati nikakav epistemolo{ki smisao toga znawa. Sem toga, veru u postojawe apsolutno prvobitnih elemenata iskustva, neutralnih sa stanovi{ta dihotomije "psihi~nosti" i "fizi~nosti", ve}ina kriti~ara je smatrala praznom i neargumentovanom pretpostavkom. Ruske sledbenike ovoga pravca, me|u kojima je najistaknutije ime predstavqao A. A. Bogdanov, kritikovao je Lewin u kwizi Materijalizam i empiriokriticizam (1909). *

*

*

Ali, svakako bi trebalo re}i ne{to i o drugome, pored Maha, najistaknutijem predstavniku empiriokriticizma, Rihardu Avenarijusu (1843-1896). Za razliku od Maha, koji je bio prirodwak, Avenarijus je bio filozof koji se posvetio akademskoj karijeri. Od 1877. godine do kraja ìvota predavao je u Cirihu. Zajedno sa Vuntom i Hajneom pokrenuo je ~asopis "Tromese~nik za nau~nu filozofiju", u kojem su sara|ivali predstavnici ovog filozofskog usmerewa i wima bliski filozofi. Poput Maha, Avenarijus je teìo da metafiziku i metafizi~ke pojmove, kao i druge misaone predrasude elimini{e iz svoje "nau~ne filozofije", ali je to poku{ao da u~ini pre svega sprovo|ewem krupnih terminolo{kih reformi, odnosno uvo|ewem velikog broja neolo34

v. Ibid., S. 232-250.

257

gizama i jezi~kih komplikacija, {to je dovelo do toga da su ga i profesionalni filozofi malo ~itali, a ponekad i do nepremostivih te{ko}a u pogledu ispravnog tuma~ewa wegove filozofije. No, za razliku od Maha, Avenarijus nije bio sklon da unosi ve}i stepen relativizma u svoje shvatawe nauke, pa onda nije u svoju zamisao nau~ne filozofije, koja se, kako on smatra, ne razlikuje od drugih nauka po svom logi~kom odnosu prema iskustvu (filozofija je tako|e empirijska), ve} po zadacima koji po svojoj op{tosti nadma{uju mogu}nosti pojedina~nih nau~nih disciplina. Zadaci nau~ne filozofije bili bi da analizira i konstrui{e najvi{e pojmove koji sinteti{u sve nauke, pa tako omogu}uju i izgradwu jedinstvenog nau~nog pogleda na svet. U tom smislu, onda, koliko je filozofija potrebna naukama, toliko su i nauke neophodne woj. Avenarijusova kritika iskustva polazi od zamisli saznawa kao biolo{ke ~iwenice povezane sa prisutno{}u celog nervnog sistema, kao posebnog dela tela. Iskustvo, me|utim, nije identi~no sa sadràjem oseta; ono, naime, uvek obuhvata tragove prethodnih oseta koji deluju na sadràj aktuelnih oseta. Sem toga, ni posmatrawe se ne moè poistovetiti sa osetima, s obzirom da se kod posmatrawa uvek javqa i odre|eni izbor koji nam omogu}uje organizovawe predmeta posmatrawa od onih elemenata koji najlak{e izazivaju saznajni ~in, posebno onih koji su ponovqivi. Prema tome, saznawe operi{e organizovanim sistemima oseta, kroz koje se ispoqavaju pojmovi u svom najrudimentarnijem obliku. U tom smislu, nema puta da se izi|e izvan sfere iskustva, a ukida se dualizam fizi~kog i psihi~kog sveta. Po Avenarijusu, psihi~nost ne predstavqa ni funkciju ni stawe mozga, ve} je i sama prosto izvestan na~in opisa iskustva. Najzad, pisac Kritike ~istog iskustva uklawa dvojnost subjekta i objekta, svode}i oba na iskustvo shva}eno kao nekakvu prvobitnu kategoriju. Ovakva wegova teorija saznawa, sa "iskustvom" kao polaznom kategorijom ‡ za koju se pretenduje da je metafizi~ki i epistemolo{ki neutralna, da prevladava dualisti~ke ideje ‡ doìvela je isto tako brojne i o{tre kritike. S pravom se ukazivalo na to da je u wegovom u~ewu nemogu}e sna}i se bez realisti~kog ili psiholo{kog tuma~ewa i da zapravo i sâm Avenarijus u raznim svojim tekstovima nesvesno podme}e ~as jednu ~as drugu. U stvari jasno je da je wegova kritika iskustva imala za ciq iskqu~ivo razarawe kako metafizi~kih, tako i epistemolo{kih problema; wegova sopstvena filozofija, naravno, ne bi bila ni teorija bi}a ni teorija saznawa, ve} samo analiza efektivno postignutih rezultata nauke, sa ciqem wihovog sintetizovawa u najop{tijim kategorijama. Neki autori su primetili (npr. Kolakovski 258

u Filozofiji pozitivizma) da je ~itav taj Avenarijusov napor usmeren na uklawawe metafizi~kih predrasuda i otvarawe slobodnog prostora za {irewe pragmati~ki orijentisane nauke. No, ako ostavimo po strani pojam iskustva, koji je kod Avenarijusa nesumwivo ostao prili~no nejasan, sredi{wi metodolo{ki pojam predstavqa svakako princip ekonomije. Ovaj princip, za nema~kog empiriokriticistu, nije nikakav op{tefizi~ki zakon niti zakon bez kojeg ne bi bilo uspe{nog mi{qewa, ve} prosto na~in pona{awa na{eg centralnog nervnog sistema, koji onda moè da objasni stvarni tok nau~nog mi{qewa, istorije nauke i istorije qudskog saznawa uop{te. Prema tome, nau~ni pojmovi, zakoni i hipoteze ili teorije ‡ nisu ni{ta drugo do skra}enice koje nam u{te|uju intelektualni napor, omogu}uju lak{e pam}ewe i preno{ewe iskustva. Pravi i jedini zadatak nauke bio bi, dakle, u tome da qudima u{tedi wihovo sopstveno iskustvo, stavqaju}i im na raspolagawe su{tinu tu|ih iskustava, odnosno, ekonomi~no sre|eno iskustvo, i to pre svega ono iskustvo koje je za ~oveka biolo{ki va`no. Iz ovoga aspekta posmatrano, metafizi~ka problematika jednostavno nadma{uje sve one stvarne potrebe organizma koji saznaje, pa je onda sasvim razumqivo i to {to se nauka tokom svoje istorije postepeno osloba|a onih elemenata koji nisu sadràni u ~vrstom iskustvu, odnosno koji su suvi{ni u efikasnom objediwavawu ~iwenica (razli~iti metafizi~ki, vrednosni i antropomorfni pojmovi). S obzirom, dakle, na na{u intelektualnu delatnost u naj{irem smislu, u kojoj celinu iskustvenog sadràja neprestano podme}emo pod izvestan kompleks ve} gotovih pojmova, princip ekonomije bi se mogao, po Avenarijusu, formulisati ovako: kada se u iskustvu javqaju neki novi elementi, svest se tokom wihove asimilacije mewa, ali je ta izmena najmawa koja je u datoj situaciji mogu}na. Prema tome, vrednost pojedinih, boqe re}i, svih nau~nih pojmova, procewuje se sa aspekta principa ekonomije ili na~ela operativne upotrebqivosti, a ne sa stanovi{ta wihove objektivne istinitosti, {to je u najmawu ruku sasvim jednostrana pozicija. Sem toga, princip ekonomije nam ne omogu}ava da wega samog predstavimo kao istinitu tvrdwu u tradicionalnom smislu, pa se onda postavqa pitawe nismo li du`ni da ga odbacimo kao i druga metafizi~ka principa. U svakom slu~aju, s obzirom da se kod Avenarijusa princip ekonomije i pojam ~istog iskustva uzajamno pretpostavqaju (ovaj drugi dobijamo upravo onda kada se posluìmo principom ekonomije, a taj princip moèmo formulisati samo ako raspolaèmo pojmom ~istog iskustva, gde je ~isto iskustvo isto {to i trajni sistem odnosa) ‡ onda nam se kao osnovni problem wegove filozofije postavqa pitawe: smemo li 259

dopustiti da nam se kriterijumi vrednovawa saznawa opravdavaju preko modela saznawa u ~ijoj su izgradwi upotrebqeni upravo ti isti kriterijumi?

260

PERS

Sada je na redu razmatrawe metodolo{kih gledi{ta jednog od najve}ih ameri~kih filozofa ârlsa Sandersa Persa (1839-1914). Za ìvota nije bio afirmisan (nikad nije imao stalno univerzitetsko mesto, a najve}i deo radnog veka proveo je u jednoj geodetskoj ustanovi) i malo je tekstova objavio, i pored toga {to je bio plodan pisac. Tek sedamnaest godina posle Persove smrti po~elo je objavqivawe wegovih Sabranih spisa (osam velikih tomova, 1931-1958), koji su pobudili izuzetno interesovawe i pokazali da je ovaj filozof ostavio dubok i originalan trag u mnogim podru~jima filozofije (logika, metodologija, teorija verovatno}e, teorija saznawa).* Najpoznatiji je, naravno, kao osniva~ pragmatizma. Pod tim terminom, koji je sâm uveo, Pers je u osnovi podrazumevao nau~nu metodu koja omogu}uje da se na~ini razlika izme|u vaqano i lo{e postavqenih pitawa, izme|u vrednih i jalovih odgovora, odnosno izme|u stvarnih i verbalnih sporova. "Ovo u~ewe }e posluìti da pokaè kako je skoro svaki stav ontolo{ke metafizike ili besmisleno brbqawe ‡ jedna re~ se defini{e drugim re~ima, a ove opet drugim, tako da se nikad ne dolazi do bilo kakvog realnog pojma ‡ ili je potpuni apsurd. Ono {to }e od filozofije ostati, kada se ovo sme}e po~isti, bi}e jedan niz problema koje je mogu}no ispitivati opaàjnim metodama istinskih nauka... U ovom smislu, pragmatizam je ne{to sasvim blisko pozitivizmu."1 Persova ~uvena "pragmati~ka maksima" glasi: "Predmet na{e predstave (ideje) postaje jasan ako razmotrimo kakve posledice u prakti~nom smislu on moè da ima". Kao osniva~a pragmatizma predstavio ga je i {iroko poznati, mada ne tako studiozan teoreti~ar pragmatizma Vilijem Xejms, ~iji je, me|utim, osnovni ciq bio da upotrebi pragmati~ku metodu kako bi razjasnio i opravdao na{a osnovna moralna i religiozna uverewa. Pers je, razumqivo, protestovao, po{to nije verovao da su moralne i religiozne ideje takve da bi se mogle u~initi jasnim. Razlike izme|u wih dvojice su velike. Pragmatisti~ki psiholog smatra da su na{e uverewe, *

〈Izbor iz ovih radova nedavno je preveden i na srpski pod naslovom Izabrani spisi,

O pragmatizmu i pragmaticizmu, Beograd, BIGZ, 1993, 312 str.〉 1

Pers, ^. S., "[ta je to pragmatizam", u: Pragmatizam, Beograd, Grafos, 1984, str. 54-78.

261

gledawe ili teorija istiniti utoliko ukoliko "rade", {to je za Persa neprihvatqivo, s obzirom da pragmatisti~kom metodom treba dosti}i vi{i oblik istine. Xejms je imao jake predrasude u korist svega konkretnog i posebnog, dok je osniva~ pragmatizma isticao da je potcewivawe apstraktnog i op{teg pogubno po nauku. Najzad, pragmatisti~ka metoda je za prvog bila nu`no povezana sa izvesnim metafizi~kim gledi{tem, koje je nazivao "radikalni empirizam", dok po drugome, ne moèmo nekom logi~kom u~ewu pridati ve}i zna~aj na osnovu toga {to ukqu~uje odre|ene metafizi~ke afinitete, po{to pragmatizmu oni uop{te i nisu potrebni. Po shvatawima Persa, qudsko mi{qewe na svim podru~jima ~ovekova istraìvawa podleè istim temeqnim pravilima; prema tome, osnovni metodski fond je zajedni~ki za sve nauke, pa i za filozofiju. Ameri~ki mislilac je, naime, smatrao da me|u ta osnovna pravila spadaju jasnost, kriti~nost, pravilnost i objektivnost, i to da se ona mogu primeniti ne samo na nauke, ve} i na filozofiju, ukoliko se ona odrekne oslawawa na re~i koje ni{ta ne zna~e ili na pitawa koja su lo{e formulisana. Uloga qudskog mi{qewa, me|utim, jeste da stvara odre|ena ube|ewa (ili uverewa) koja imaju dvostruku funkciju: s jedne strane, ona umiruju sumwe, a sa druge, uspostavqaju odre|eno pravilo pona{awa. Zna~ewe svakog suda, smatra Pers, zasniva se na tome {to poja~ava odre|eno prakti~no pravilo. Drugim re~ima, smisao svakoga iskaza koji prihvatamo sadràn je u na{im prakti~nim pona{awima ili u na{oj spremnosti na takva pona{awa. Ukoliko usvajawe nekog iskaza ne bi ni na koji na~in uticalo na na{a o~ekivawa i na na{u aktivnost, takav iskaz ne bi imao za nas nikakvo zna~ewe. Ukazivawe da svaki iskaz ima i taj aspekt i da je on bitan za procewivawe wegovog zna~ewa predstavqa ne{to drugo od procewivawa vrednosti (ili istinitosti) sveg saznawa iskqu~ivo na osnovu wegove prakti~ne upotrebqivosti! [tavi{e, tek kada istraìmo prakti~ne posledice koje tvr|ewe nekog iskaza povla~i za sobom, mi moèmo da odredimo pravo zna~ewe jednoga iskaza. Prema tome, za Persa mogu}nost prakti~ne primene nekog iskaza u stvari predstavqa kriterijum razlikovawa stvarnog od verbalnog, kriterijum razlikovawa smisaonih od besmislenih iskaza. Persovo shvatawe istine ~esto se tuma~i tako kao da pragmatizam jednostavno svodi istinu na prakti~nu korisnost. Mo`da u nekim docnijim varijantama ima i nekih takvih formulacija, ali ne i kod osniva~a ovog usmerewa, koji nije odustao od tradicionalne korespondencijalne teorije istine, ve} ju je samo na svoj na~in modifikovao. On je definisao istinu kao vezu adekvatnosti izme|u iskaza (sudova) i stvari, ali je uveo prakti~nu efikasnost kao kriterijum otkrivawa (prepoznavawa) iskazâ sa zna~ewem. Mada je Pers, po svemu sude}i, najva`nije doprinose u~inio na podru~ju logike, wegova metodolo{ka gledi{ta su tako|e privukla veliku 262

pa`wu savremenih filozofa nauke. Pri tome treba imati na umu da ameri~ki filozof svoje napore na ovome podru~ju koje nas interesuje nije usmerio niti na sveobuhvatno razvijawe koncepcije nauke, niti na sistematsku razradu metoda nau~nog istraìvawa, ve} na logi~ku i filozofsku analizu onih pojmova za koje je smatrao da su temeqni za filozofsko razumevawe nau~ne metode i wenih rezultata. Zadrà}emo se na wegovom razja{wavawu nekoliko osnovnih pojmova iz oblasti metodologije. Po~e}emo od pojma indukcije. Mada je Pers, razra|uju}i svoju misao, razlikovao nekoliko vrsta indukcije, osnovno zna~ewe u kojem je on upotrebqavao ovaj termin jeste u smislu inverzije u odnosu na statisti~ku dedukciju ‡ to je kvantitativna indukcija. Da vidimo najpre koja vrsta zakqu~ivawa je statisti~ka dedukcija, odnosno, kakav je oblik takvoga zakqu~ka: 10 odsto M su P. S je brôjan, nasumi~no uzet skup iz M. Prema tome, verovatno i pribli`no 10 odsto S su P. Pers pi{e: "... Princip je statisti~ke dedukcije da su ove dve proporcije ‡ one o procentu P me|u M i one o procentu P me|u S ‡ verovatno i pribli`no jednake. Ako, dakle, ovaj princip opravdava da izvedemo vrednost druge proporcije kada nam je poznata vrednost prve, onda on isto tako opravdava izvo|ewe vrednosti prve proporcije iz druge, ukoliko je prva nepoznata a druga je bila empirijski uo~ena."2 Prema tome, taj drugi zakqu~ak, obratan u odnosu na statisti~ku dedukciju, jeste induktivan i ima slede}i oblik: S je brojan, nasumi~no uzet skup iz M. Za 10 odsto S je na|eno da su P. Dakle, verovatno i pribli`no 10 odsto M su P. Ukoliko bi umesto delimi~ne vrednosti, kao {to je "10 odsto", stajalo "svi" ili "nijedan", zakqu~ak bi predstavqao indukciju prostim nabrajawem, poznatu pod nazivom "nesavr{ena". U svojim docnijim radovima Pers je razlikovao tri vrste indukcije: grubu, kvantitativnu i kvalitativnu. ‡ Gruba indukcija, najslabija vrsta indukcije, u su{tini je Bekonova "inductio quae procedit per enumerationem simplicem", mada je ova fraza ne defini{e ta~no. Naime, kako prime}uje Pers, da bi se do{lo do univerzalne generalizacije tipa 2

Peirce, C. S., Collected Papers, vol. II, ed. by Ch. Hartshorne and P. Weiss, Cambridge, Harvard University Press, 1932, par. 702

263

"Svi labudovi su beli", ili "Svi Nemci piju pivo", ne poku{ava se nikakvo doslovno nabrajawe, a ukoliko je nekad takvo nabrajawe i dato, ne ono, ve} odsustvo suprotnih slu~ajeva predstavqa}e oslonac za onoga ko rasu|uje. ‡ Kvantitativna indukcija je inverzija statisti~ke dedukcije, takav argument koji iz posmatrane raspodele izvesnih svojstava u uzorku prelazi na hipoteti~ki zakqu~ak o relativnoj raspodeli tih svojstava u ve}oj populaciji; ova vrsta indukcije "pretpostavqa da se vrednost proporcije o tome koliko ima P me|u S u datome uzorku, verovatno pribliàva, u okviru izvesne granice aproksimacije, vrednosti realne verovatno}e koja je u pitawu". ‡ Najzad, kvalitativna indukcija je sinonimna sa abdukcijom ili hipotezom, o kojoj }emo posebno govoriti docnije.3 Pers tako|e prime}uje ‡ bez obzira o kojoj je od ove tri vrste indukcije re~ ‡ da im je logi~ka struktura ista: zakqu~ivawe sa uzorka na ~itavo mno{tvo iz kojeg je uzorak uzet. Ovako rasu|uju}i, ameri~ki filozof zakqu~uje da }e nam sve vrste indukcije dati rezultate dostojne poverewa samo ako je uzorak na osnovu kojeg se zakqu~uje na neposmatrano izabran nepristrasno. Ovaj nepristrastan izbor podrazumeva da uzorak treba da bude "izvu~en nasumi~no i nezavisno od ~itavog mno{tva iz kojeg se izvla~i". To zna~i da uzorak mora biti uzet u skladu sa propisom ili metodom koja bi, "ako bi se primewivala neograni~eni broj puta, na kraju dovela do izvla~ewa bilo kojeg skupa slu~ajeva isto toliko ~esto kao i bilo kojeg drugog skupa sa istim brojem ~lanova". Da bi se obezbedila potpuna nepristrasnost, u onim slu~ajevima gde postoji mogu}nost da se na{a voqa uplete uprkos nama samima, Pers sugeri{e da se brojevima obeleè svi predmeti u datome mno{tvu, a da se onda ti brojevi izvuku pomo}u ruleta ili nekog drugog sli~nog instrumenta.4 Kada je re~ o problemu opravdavawa indukcije, Pers se kriti~ki odnosio kako prema opravdavawu koje se zasnivalo na klasi~noj teoriji verovatno}e, tako i prema onom koje se pozivalo na princip uniformnosti prirode. Nasuprot klasi~nim teoreti~arima verovatno}e, on nije izjedna~avao jednake (apriorne) verovatno}e raznih srazmera (u koje mogu do}i povoqni u odnosu na sve mogu}ne slu~ajeve, ili, izraèno jezikom frekvencijalne teorije, jednake verovatno}e svih u~estanosti pre empirijskog svedo~anstva, sa jednakim verovatno}ama raznih ustrojstava vasione. "Jedno je", pi{e on, "pretpostaviti da su sve u~estanosti podjednako verovatne, a sasvim je drugo pretpostaviti da su sva ustrojstva vasione podjednako verovatna." I stvarno, druga pretpostavka je mnogo boqa od prve s obzirom da bar nije nekonzistentna; ali, sigurno je da ni ona ne}e re{iti problem indukcije, ve} }e, naprotiv, 3 4

v. Ibid., vol. II, pars. 756-758. v. Ibid., pars. 725 and 696.

264

onemogu}iti taj oblik zakqu~ivawa! To je sasvim razumqivo, jer mogu}nosti indukcije prestaje ~im se pretpostavi da je svako ustrojstvo vasione jednako verovatno kao i svako drugo; naime ako se prihvati takva pretpostavka, kako prime}uje za~etnik pragmatizma, "javqawe ili nejavqawe nekog doga|aja u pro{losti ni na koji na~in ne uti~e na verovatno}u wegovog pojavqivawa u budu}nosti".5 [to se ti~e Milovog re{ewa opravdavawa indukcije uvo|ewem na~ela uniformnosti prirode, Pers utvr|uje da ono u osnovi ponavqa Vejtlijevu [Whateley] teoriju iz 1826. godine, i odbacuje ga iz nekoliko razloga. (1) Ako Mil ho}e da kaè da je priroda potpuno jednoobrazna, tada je takva wegova pretpostavka ~iweni~ki pogre{na, s obzirom da "za svaku poznatu (konkretno uo~enu) uniformnost, ne bi bilo nikakvih te{ko}a da se ukaè na hiqade neuniformnosti". (2) Milov napor da deduktivno opravda indukciju (stavqaju}i princip uniformnosti prirode kao veliku premisu silogizma, koja je jednaka za sve indukcije) poni{tava razliku izme|u indukcije i dedukcije, mada je jasno da postoji razlika izme|u eksplikativnog (deduktivnog) i pro{iruju}eg (induktivnog) zakqu~ivawa. (3) Za razliku od dokaza ili demonstracije, indukcija ne po~iva samo na posmatranim ~iwenicama, ve} isto tako na na~inu na koji su ~iwenice prikupqane; i (4) princip uniformnosti prirode, koji bi trebalo da igra ulogu velike premise, toliko je neodre|en da taj silogizam ukqu~uje gre{ku nerazdeqenosti sredweg termina.6 Sâm Persov poku{aj opravdavawa indukcije odnosi se na ono {to je smatrao wenim glavnim oblikom, na kvantitativnu indukciju, na indukciju kao inverziju vaqane statisti~ke dedukcije. "Ova dva oblika zakqu~ivawa, statisti~ka dedukcija i indukcija," kaè osniva~ pragmatizma, "o~ito zavise od iste osnovne jednakosti srazmera (odnosa), tako da je wihova vaqanost ista." Pa ipak, on uo~ava i razlike, tj. da je u ova dva oblika zakqu~ivawa priroda verovatno}e razli~ita. Kada je re~ o statisti~koj dedukciji, onda verovatno}a, bez obzira na to {to ne mora svako izvla~ewe da bude u skladu sa predvi|enom srazmerom, zna~i da }e ipak, ako dovoqno dugo nastavimo izvla~ewe, na{e predvi|awe u pogledu srazmere na kraju biti opravdano. U slu~aju indukcije, me|utim, verovatno}a zna~i to da, mada ~itavo mno{tvo ne mora da bude u skladu sa srazmerom u datom uzorku, ipak ako izvu~emo nove uzorke, srazmera u wima }e se razlikovati od one u prvome uzorku i korigova}e je, dok se na kraju ne pribliìmo, tj. ne otkrijemo onu srazmeru koja stvarno preovla|uje u celokupnom mno{tvu. Prema tome, ukoliko su na{e procedure uzimawa uzorka fer i ako je trajawe procesa dovoq5 6

v. Ibid., pars. 745-746. v. Ibid., pars. 100 and 766.

265

no dugo, procene ~ijem nas postavqawu vodi kvantitativna indukcija, vremenom }e se sve vi{e pribliàvati istinskoj vrednosti (sve to, naravno, pod pretpostavkom da niz koji je u pitawu ima grani~nu vrednost).7 I mada je Pers zakqu~io da "istinska garancija vaqanosti indukcije jeste u tome {to je tu metoda postizawa zakqu~aka koja }e, ukoliko se u woj dovoqno dugo istraje, sigurno ispraviti svaku gre{ku koja se ti~e budu}eg iskustva, do koje nas ina~e moè privremeno odvesti,"8 on ipak priznaje da je vaqanost koju je traìo za ona zakqu~ivawa koja poti~u iz procesa uzimawa uzoraka provizorna i iskustvena.9 Persovoj tezi o samoispravqawu, kojom je poku{ao da opravda vaqanost indukcije, mogu se kao takvoj staviti brojne kriti~ke primedbe. Pre svega, sâm proces uzimawa uzorka, ukoliko, kako to zahteva osniva~ pragmatizma, treba da bude zaista fer (tj. nasumi~an), nije nezavisan od pretpostavke o jednakoj antecedentnoj (prethodnoj) verovatno}i. A da li }e ta pretpostavka biti opravdana ili ne, zavisi od stvarne transformacije date klase u (neku) drugu pomo}u nekog takvog sredstva kao {to je obeleàvawe brojevima koji }e onda biti izvu~eni pomo}u ruleta; to pretvarawe, naravno, u mnogo slu~ajeva je neprakti~no ili u najboqem slu~aju nesavr{eno. Treba tako|e imati u vidu da pretpostavka jednake prethodne verovatno}e u jednom nasumi~nom izvla~ewu razli~itih objekata iz nekoga mno{tva, ima ta~no isto krajwe zna~ewe kao i ona uobi~ajena pretpostavka o "uniformnosti prirode". Obe se, naime, svode na tvrdwu da je karakter ve} posmatranog, pod odre|enim uslovima, mawe-vi{e pouzdano svedo~anstvo o prirodi nekoga podru~ja onoga {to jo{ nije posmatrano. Osim toga, pretpostavqaju}i da nas uzimawe uzoraka osposobqava da donosimo zakqu~ke o budu}em iskustvu, onda, ukoliko se to iskustvo, kada, nastupi, ne slaè sa na{im zakqu~kom, ameri~ki pragmati~ar ga odmah gleda tako da ~ini deo pro{irenih ispravqenih podataka uzimawa uzoraka, po{to induktivna metoda "mora da se koristi svakom vrstom iskustva; a na{ zakqu~ak, koji je bio samo provizoran, najzad ispravqa sâm sebe".10 Na àlost, po mi{qewu Edvarda Madena, ovo Persovo "najzad" moè jedino da zna~i: kada je potreba za bilo kakvim zakqu~kom prestala, po{to ni{ta vi{e nije ostalo da se zakqu~i. To }e re}i: {to smo sigurniji u ta~nost na{e srazmere verovatno}e, {to smo je ve}im brojem uzoraka ispravqali, to nam je ona mawe potrebna, s obzirom da je na{e ispitivawe date klase potpuno ili skoro potpuno iscrpeno. 7

v. Ibid., par. 703.

8

Ibid., par. 769

9

v. Ibid., vol. VI, par. 40.

10

v. Ibid., vol. VI, par. 41.

266

U bliskoj vezi sa samoispravqaju}om tezom nalazi se i jedan drugi pravac Persovog opravdavawa indukcije, koji se ponekad naziva predvi|a~ko opravdavawe. Prema ovome argumentu, induktivna procedura se predvi|a~ki pokazala pouzdanom, pa onda i samoopravdavaju}om. Ameri~ki filozof nije priznavao cirkularnost ovoga argumenta, mada u nastavku o~igledno induktivno opravdava indukciju kada kaè: "Kako sve na{e znawe poti~e iz sinteti~kog zakqu~ivawa, moramo isto tako zakqu~iti da se sva qudska izvesnost sastoji jedino u na{em znawu da su procesi kojima je izvedeno na{e znawe takvi da su obi~no morali voditi istinitim zakqu~cima."11 Metodolo{ki je svakako najzanimqivije i najoriginalnije ono {to je pragmati~ki filozof u jednom trenutku odredio kao kvalitativnu indukciju, a {to je docnije nazivao abdukcijom ili hipotezom, koja predstavqa poseban tip zakqu~ivawa, mada zajedno sa indukcijom pripada sinteti~kom zakqu~ivawu. Evo kako Pers pravi razliku izme|u indukcije i hipoteze: "Indukcija je onaj proces u kojem uop{tavamo iz jednoga broja slu~ajeva gde je ne{to istinito i zakqu~ujemo da je ista stvar istinita za celu klasu. Ili, u kojem nalazimo da je izvesna stvar istinita za izvesnu proporciju slu~ajeva (deo slu~ajeva) i zakqu~ujemo da je istinita za istu tu proporciju (deo) cele klase... Indukcijom (onda) dolazimo do zakqu~ka da su ~iwenice sli~ne posmatranim ~iwenicama istinite u neispitanim slu~ajevima. Pomo}u hipoteze (me|utim) dolazimo do zakqu~ka o postojawu ~iwenice koja se potpuno razlikuje od svega onoga {to smo posmatrali, a iz koje bi, prema zakonima koje poznajemo, nu`no proizlazilo ne{to {to se posmatra... Velika razlika izme|u indukcije i hipoteze jeste u tome {to prva zakqu~uje postojawe onakvih pojava kakve smo ve} posmatrali u sli~nim slu~ajevima, dok hipoteza pretpostavqa ne{to {to je druga~ije vrste od onoga {to smo neposredno posmatrali, a ~esto i ne{to {to bi bilo nemogu}no da posmatramo neposredno."12 Pers navodi mnogobrojne primere hipoteza koje ukqu~uju entitete koji se ne mogu posmatrati, po~ev{i od atomske teorije, u kojoj entiteti "u principu nisu podlo`ni posmatrawu", do raznih istorijskih obja{wewa u kojima entiteti "samo prakti~no ili fizi~ki nisu podlo`ni posmatrawu". "Bezbrojni dokumenti i spomenici se odnose na osvaja~a koji se zvao Napoleon Bonaparta. Premda toga ~oveka nismo videli, ono {to jesmo videli, tj. sve te dokumente i spomenike, ne moèmo da objasnimo ukoliko ne pretpostavimo da je on stvarno postojao. Ponovo hipoteza."13 11 12 13

Ibid., vol. II, par. 693 Ibid., vol. II, pars. 624, 636 and 640 Ibid., II, par. 625

267

Ako deduktivni model kao jedini tip analiti~kog zakqu~ivawa predstavimo na slede}i na~in:

Pravilo: Svi qudi su smrtni. Slu~aj: Enoh je bio ~ovek. Rezultat: Enoh je bio smrtan; onda Pers svoja dva tipa sinteti~kog zakqu~ivawa (indukciju i hipotezu) karakteri{e na slede}i na~in: indukcija ide od slu~aja i rezultata prema pravilu, dok hipoteza ide od pravila i rezultata prema slu~aju. Druga~ije re~eno, proces indukcije bi trebalo da nas vodi otkrivawu zakona, dok bi proces hipoteze trebalo da nas vodi otkrivawu uzroka (doga|awa odre|enog slu~aja).14 Ili, jo{ preciznije: "Velika razlika izme|u indukcije i hipoteze jeste u tome {to indukcija zakqu~uje postojawe takvih pojava kakve smo posmatrali u sli~nim slu~ajevima, dok hipoteza pretpostavqa ne{to {to je razli~ite vrste od onoga {to smo neposredno posmatrali, a ~esto i ne{to {to ne bismo mogli neposredno da opaàmo."15 Mada je, dakle, pravio jasnu razliku izme|u ove tri vrste zakqu~ivawa, Pers je bio svestan da se oni u konkretnoj nau~noj praksi uvek prepli}u, da su veoma blisko povezani. U svakom slu~aju, hipoteza bi za wega bila jedini izvor pravoga sinteti~kog znawa, dok bi indukcija predstavqala postupak koji traì proveravawa, s tim {to koristi deduktivno razra|ivawe hipoteze. Pri tom je za osniva~a pragmatizma jasno da i onda kada se ostvare sve posledice koje su dedukovane, hipoteza o kojoj je re~ ostaje samo verovatno istinita. Posebno su bliske, naravno, indukcija i hipoteza, iako je indukcija mnogo ja~a vrsta zakqu~ivawa negoli hipoteza. U stvari, kako Pers ukazuje, to zakqu~ivawe }e u}i u prirodu onoga zakqu~ivawa koje nazivamo hipotezom. [tavi{e, ukoliko se indukcija previ{e rastegne, ne}emo mo}i da joj poklonimo mnogo vere ako ne utvrdimo da takvo pro{irivawe obja{wava neku ~iwenicu koju moèmo da posmatramo. Tu zna~i, imamo posla s nekom vrstom me{avine indukcije i hipoteze koje jedna drugu podràvaju, a ba{ toj vrsti pripada, po mi{qewu ameri~kog filozofa, ve}ina teorija fizike.16 Va`no je, me|utim, podvu}i da Pers smatra sasvim pogre{nim ono gledi{te koje uzima hipoteze ili hipoteti~ko zakqu~ivawe kao neko privremeno sredstvo koje bi tokom razvoja nauke trebalo zameniti indukcijom; naprotiv, vrednost i zna~aj pravqewa razlike izme|u indukcije i hipoteze je vi{estruka: (1) stoga {to je tu re~ o zakqu~ivawima razli~ite snage; (2) zato {to nije mogu}no da induktivnim putem do|e14 15 16

v. Ibid., II, par. 712. Ibid., II, par. 640 v. Ibid., par. 640.

268

mo do onoga zakqu~ka (konkluzije) koji nam daje hipoteza; (3) jer indukcija predstavqa onu logi~ku formulu koja izraàva fiziolo{ki proces formirawa navike, dok hipoteza ima tu ulogu da sloènu zamr{enost predikata koji se pripisuju jednom subjektu, zameni jednim jedinim pojmom; (4) zbog toga {to to razlikovawe (izme|u indukcije i hipoteze) vodi veoma prihvatqivoj klasifikaciji kako prirodnih nauka, tako i duhova koji se tim naukama bave: imamo pre svega klasifikatorske nauke koje su ~isto induktivne (sistematska botanika i zoologija, mineralogija i hemija); zatim, postoje nauke teorije, koje su prete`no deduktivne (astronomija, ~ista fizika itd.) i, najzad, nauke hipoteze (geologija, biologija itd).17 Ili, druga~ije re~eno, pred nauku se postavqaju tri razli~ita zadatka ‡ (a) otkrivawe zakona, {to se postiè indukcijom, (b) otkrivawe uzroka, {to se postiè hipotezom, i (v) predvi|awe posledica, {to se postiè dedukcijom.18 Najzad, kod Persa nalazimo i sistematska razmatrawa o kriterijumima koje bi trebalo da zadovoqi jedna dobra hipoteza. Svi ti kriterijumi nisu posebno originalni, ali je veoma interesantno navesti ih u celini: (1) Hipoteza mora biti takva da je podlo`na eksperimentalnom proveravawu, odnosno takva da nosi u sebi brojne deduktivno izvodqive posledice koje se mogu proveriti posmatrawem. (2) Hipoteza mora biti takva da obja{wava one ~iwenice koje nas iznena|uju i koje bi svojim istraìvawem trebalo da racionalizujemo. (3) Hipoteza koja }e se najvi{e preporu~iti istraìvawu ne}e biti ona koja se najboqe slaè sa na{im prethodnim znawem i za koju znamo da }emo je lako proveriti, ve} ona koja }e se spremno prepustiti pobijawu ukoliko je pogre{na, koja se moè temeqitije proveravati stoga {to je informativnija, {to moè da predvi|a. I na kraju, kod ameri~kog filozofa se javqa jo{ jedan kriterijum: (4) hipoteza bi trebalo da bude {to jednostavnija. Va`nost ovoga posledweg kriterijuma zasniva se, za Persa, na razlozima ekonomi~nosti, koji, opet, poti~u iz dvostrukih izvora: s jedne strane iz ~iwenice {to istinska hipoteza predstavqa samo jednu od bezbroj mogu}nih pogre{nih, a sa druge iz ~iwenice da nau~no eksperimentisawe, koje je neophodno za proveravawe nau~nih hipoteza, zahteva ogromne izdatke novca, vremena, energije i mi{qewa. [to se ti~e samoga na~ina na koji treba ostvariti jednostavnost, odnosno smisla u kojem je treba posti}i, zanimqivo je da Pers nema u vidu, recimo, najmawi broj promenqivih, ve} vi{e neku vrstu psiholo{ke jednostavnosti ‡ onoga {to je lak{e i prirodnije za na{u imaginaciju, odnosno onoga {to nam sugeri{e na{ instinkt.19 17 18 19

v. Ibid., II, pars. 624-644. v. Ibid., II, par. 713 v. Ibid., vol. VII, par. 220; I, 120 and V, 598.

269

Ovakvo Persovo gledi{te o jednostavnosti poti~e iz wegove uverenosti da uspeh koji je ~ove~anstvo postiglo na podru~ju nau~nog saznawa nije nimalo "slu~ajan", po{to je te{ko zamisliti da bi za relativno kratko vreme koje je ~ovek imao za prou~avawe prirode, bilo mogu}no otkriti tako mnogo istinskih teorija koliko je otkriveno. On se pita kako nau~nik uop{te uspeva da do|e do istinite teorije, pa kaè: "Ne moète re}i da se to doga|a slu~ajno, po{to broj mogu}nih teorija, ako nije striktno beskona~an, sigurno prelazi bilion...; stoga su {anse da ~oveku padne na pamet makar jedna jedina istinita teorija tokom 20-30 000 godina otkako se qudska vrsta izdvojila kao misle}a ìvotiwa, neodoqivo male... Ako pa`qivo i bez predrasude razmotrite sve okolnosti najstarije istorije nauke kao i sve druge ~iwenice koje se odnose na ovo pitawe... sasvim sam siguran kako }ete morati da priznate da je ~ovekov duh tako prirodno prilago|en da moè da stvara neke vrste ta~nih teorija... Ali, ukoliko je to tako, mora biti da dobro rasu|ujemo ako kaèmo da je neka data hipoteza kao hipoteza dobra zato {to je prirodna, ili ona koju qudski duh spremno prihvata."20 Ovde, razume se, ima sigurno dosta spornih i neodre|enih mesta, pre svega stoga {to istorija nauke tako|e pokazuje da je qudski duh isto tako prirodno i spremno prihvatao i pogre{ne teorije, pa "prirodnost" (koja je ionako, kao psiholo{ka kategorija, veoma neodre|ena) ne moè s punim zna~ewem da se koristi kao karakteristika dobre nau~ne hipoteze. Ukazivawe, me|utim, na nedovoqnost argumenta slu~aja, sasvim slu~ajnog nastanka nau~nog saznawa, svakako je sasvim umesno. [to se ti~e teorije verovatno}e, Pers je imao mnogo kriti~kih primedbi o raznim neadekvatnostima klasi~nog, subjektivnog ili konceptualisti~kog prilaza, razra|uju}i frekvencijalnu teoriju verovatno}e. Me|utim, kako prosu|ivawe frekvencijalne teorije verovatno}e uvek ukqu~uje numeri~ku vrednost, ili mu se ona moè pridati, on smatra da je sasvim neopravdano govoriti o verovatno}i nau~nih zakona i teorija: "Besmislica je", pi{e on, "govoriti o verovatno}i nekog zakona, kao da univerzume moèmo da izvla~imo iz neke vre}e i pronalazimo u koliko wih na{ zakon vaì."21 Sâm Pers je, razume se, kao i svi drugi, govorio (u ne-frekvencijalnom smislu) o verovatnoj istinitosti neke hipoteze kao i o relativnim verovatno}ama hipoteze, isto hipoteze u razli~ita vremena, ili razli~itih hipoteza u jedno isto vreme. Najzad, imaju}i u vidu da on govori o tome da su hipoteze "istinite u onoj meri u kojoj su wihova predvi|awa verifikovana", u tome smislu onda povoqna svedo~anstva uve}avaju verovatno}u teorije, dok je nepovoqna smawuju. 20 21

Ibid., vol.. V, pars. 591 and 592 v. Ibid., vol. II, pars. 657 and 780.

270

Nekoliko re~i komentara jo{ i o tezi samoispravqawa nau~nih rezultata iz jednog drugog aspekta (shvatawa napretka nauke). Pre svega, ova teza se ne javqa prvi put sa Persom; wu nalazimo znatno ranije, kod Hartlija i Lesaà, a ona je zamenila raniji stav o neposrednoj, izvesnoj istini induktivnog zakqu~ivawa. Gledi{te o napretku nauke u smislu otkrivawa novih istina zameweno je gledi{tem da se progres odvija ispravqawem starih poluistina. U razvijawu ovog drugog stanovi{ta, osniva~ pragmatizma neosporno zauzima zna~ajno mesto, samim tim {to je prvi poku{ao preciznije da ukaè na na~in odvijawa ovoga procesa. ‡ U tom smislu, on je sebi postavio zadatak da pokaè kako je ~itavo nau~no istraìvawe, odnosno, da su sve metode nauke po svojoj prirodi autokorektivne. "Ovo izvanredno samoispravqaju}e svojstvo razuma," pi{e on, "pripada svakoj vrsti nauke ... i svaka oblast nauke pokazuje vitalnu snagu samoispravqawa."22 Ali, Pers u stvari nije uspeo da na|e op{te re{ewe toga problema. Kao {to smo ve} videli, on se ograni~io da to pokaè za induktivnu metodu, posebno za wegovu kvantitativnu indukciju, tj. za onu metodu koju ina~e li~no nije smatrao najzna~ajnijom. Za metodu hipoteze to nije mogao da pokaè, po{to ta metoda (H‡R‡H'), posle odbacivawa prve hipoteze, ne specifikuje nikakvu tehniku dolaèwa do druge, alternativne H', koja bi trebalo da bude blià istini od pobijene H. Prema tome, dok se kvantitativna indukcija "uvek postepeno pribliàva istini... kvalitativna indukcija nije tako elasti~na... "23 Ne èle}i, me|utim, da prizna da nije postigao svoj prvobitno postavqeni ciq, ameri~ki pragmatist se pona{a kao da oni argumenti koje je izneo u prilog samokoriguju}e prirode kvantitativne indukcije (kojima je sâm bio zadovoqan) dokazuju istovremeno da su i druge vrste indukcije tako|e samoispravqaju}e. Ne nalaze}i dovoqno racionalnog opravdawa za to da je ~itava nauka autokorektivna, ina~e ~vrsto racionalisti~ki usmereni Pers vra}a se na Galilejevu prirodnu svetlost, na instinktivnu veru u sposobnost na{ega razuma da ta~no pogodi istinitu hipotezu, odnosno na to da kao samokorektivan ne posmatra vi{e toliko proces zamewivawa jedne teze drugom, ve} taj atribut pridaje pre procesu pripisivawa verovatno}a (sve ve}ih verovatno}a) hipotezama.

22 23

Ibid., vol. V, pars. 579 and 582 Ibid., II, par. 771

271

POENKARE

Znameniti francuski matemati~ar i teorijski fizi~ar Anri @il Poenkare (1854-1912) dao je izuzetno zna~ajne doprinose ~istoj matematici i nebeskoj mehanici, a u svome ~lanku o dinamici elektrona (1906) nagovestio je neke od rezultata Ajn{tajnove specijalne teorije relativiteta. Francuski fizi~ar je, me|utim, posebnu pa`wu posve}ivao metodolo{kim pitawima nauke, kao i pitawima psihologije matemati~kog otkri}a. Iz oblasti filozofije prirodnih nauka i dan-danas se pre{tampavaju tri wegove ~uvene kwige: Nauka i hipoteza (1902), Vrednost nauke (1905) i Nauka i metoda (1909). [Posmrtno su objavqene wegove Posledwe misli (1913).] Poenkare, u celini uzev, zastupa jedno optimisti~ko shvatawe nauke. Po wemu, nauka nam omogu}uje da do|emo do istine i pored izvesnog konvencionalnog elementa u na{im teorijama, i otkriva nam ‡ ispod povr{ine promenqivih pojava ‡ lepotu i harmoniju sveta, zasnovanu na wegovoj zakonomernosti. Najdubqi nivo znawa postiè se putem matematike: samo zahvaquju}i matematici nau~nik dostiè "harmoniju izraènu u obliku matemati~kih zakona".1 Tako je nauka, pored toga {to je misaoni poduhvat rukovo|en idealom istine, tako|e i delatnost motivisana tragawem za lepotom,2 pa, najzad, ima i svoj instrumentalni ili pragmati~ki aspekt (pragmati~ki aspekt se posebno ogleda ba{ u tome {to, za razliku od drugih instrumentalista, kao {to je, recimo, Diem, Poenkare drì da neke teorijske entitete treba uzimati kao konvencionalne fikcije, a druge kao potvr|ene realitete). Poenkare uvi|a da se problem instrumentalisti~kog stanovi{ta sastoji u tome {to nauku pretvara u ve{ta~ki proizvod koji nam ni{ta ne govori o svetu. On insistira da nau~na teorija jeste (ili moè biti) istinita. S obzirom da se Poenkare, uz Diema i Le Roaa [Le Roy], po pravilu pomiwe kao najzna~ajniji predstavnik konvencionalizma, moramo izneti ukratko osnovne karakteristike ovoga metodolo{kog pravca, odnosno konvencionalisti~kog poimawa nauke, uprkos sasvim opravdanim gledi{tima koja ukazuju da bi za shvatawa ovog prvog trebalo na}i neki prikladniji naziv, a ne "konvencionalizam" (kritikuju}i Poenka1 2

v. Nauka i metoda 〈Science et méthode〉. v. The Value of Science, New York, Science Press, 1907, pp. 8. and 75.

272

rea, Ba{lar je to stanovi{te nazvao "komodizam"). Naime, ovaj prvi, kako ga je poimao Poenkare, bio je jedno umereno stanovi{te koje, ne prihvataju}i relativizam, nagla{ava stvarala~ku ulogu nau~nika. Konvencionalizam se na taj na~in suprotstavqa empirizmu, prihvataju}i naj~e{}e empirizam u odre|enom smislu kada je re~ o stvarnoj genezi znawa, on ga odbacuje kada je u pitawu dokazivawe istinitosti nau~nih stavova pozivawem na empirijske podatke. Naime, kako isti~u konvencionalisti, iskustveni podaci nisu takvog karaktera da jednozna~no odre|uju hipotezu; naprotiv, na osnovu istih iskustvenih podataka mogu}no je sasvim legitimno formirati vi{e razli~itih obja{wavala~kih hipoteza. Naravno, iz ovoga ina~e ta~nog zapaàwa konvencionalisti neopravdano izvla~e zakqu~ak da prilikom na{ega izbora izme|u konkurentskih hipoteza koje obja{wavaju jedan dati skup ~iwenica i kod prihvatawa odre|ene hipoteze, empirijske okolnosti ne igraju nikakvu ili nikakvu bitnu ulogu. U tom smislu onda, ~itava na{a nau~na slika sveta dobija ~isto konvencionalni karakter. Druga osnovna karakteristika konvencionalizma odnosi se na kritiku pojma "~iwenice" u kontekstu potvr|ivawa "nau~nog zakona". Konvencionalizam (ali ne samo on) negira postojawe ~istog iskustva, odnosno, ne priznaje nikakve ~iste, izolovane ~iwenice koje ne bi u sebi ve} sadràvale teorijske pretpostavke. Prema tome, nau~ni zakoni se ne mogu potvr|ivati nekim ~iwenicama koje bi poticale neposredno iz prirode. Ono iskustvo pomo}u kojeg mi vr{imo potvr|ivawe odre|enih zakona, postavqa ve} neke (druge) gotove zakone, prihva}ene teorije koje su sadràne u opisu na{ih ~iwenica. Ali, samo konvencionalizam izvodi zakqu~ak da bi to zna~ilo kako nema jednosmernog potvr|ivawa, koje bi polazilo od nekih prvobitnih ~iwenica, osnovnih iskaza i sli~no, ve} da moèmo posti}i jedino cikli~no potvr|ivawe. Tako, na primer, da bismo proverili ispravnost na{e hipoteze da se odre|ena tela pod uticajem toplote ravnomerno {ire, nama je potreban termometar; ta sprava, me|utim, ve} unapred predstavqa u sebi tu ravnomernost {irewa pod uticajem toplote. Ova cikli~nost, razume se, ne mora biti neposredna kao u ovome primeru, po{to mi pomo}u termometra proveravamo i druge hipoteze, recimo, da voda prelazi u paru na 100oC, kao {to i upotrebom razli~itih drugih sprava (koje podrazumevaju prihvatawe nekih drugih nau~nih zakona) proveravamo hipoteze koje se odnose na neke tre}e zakone. Iz ove druge karakteristike proizlazi i jedna posebnija ‡ da je u nau~nom istraìvawu nemogu}no ostvariti situaciju krucijalnog eksperimenta, u kojoj se neopozivo obara jedna hipoteza u korist druge, {to je posebno isticao Pjer Diem. No, i Poenkare ukazuje na elemente konvencionalizma kada je u pitawu pobijawe nau~nih hipoteza u tome smislu {to se po wegovom mi{qewu hipoteze mogu uvek spasavati prihvatawem naknadnih hipoteza koje }e objasniti opovrgavaju}a iskustva. 273

U svakom slu~aju, Poenkare ‡ za razliku od svog u~enika Le Roaa ‡ ne zastupa radikalni konvencionalizam, po{to (a) ne pridaje nauci samo pragmati~ku vrednost, ve} i saznajnu, (b) ne smatra da je odluka koja se ti~e prihvatawa konvencija potpuno proizvoqna (podru~je iskaza koji su konvencionalne prirode strogo je ograni~eno, uglavnom na geometrijske aksiome). U tom smislu, Poenkare je kritikovao Le Roaov iracionalizam kao nedosledan i samoponi{tavaju}i; jer, kada ovaj, po{to je prikupio vi{e argumenata, recimo, zakqu~uje da akcija ima ve}u vrednost od rasu|ivawa, on je do toga zakqu~ka do{ao putem rasu|ivawa. To zna~i, smatra Poenkare, da nema filozofirawa bez razuma, odnosno da je "jedna istinski antiintelektualna filozofija nemogu}na".3 Sem toga, nau~na pravila su uspe{na, i to odre|uje wihov zna~aj i va`nost. Stoga ona ne mogu biti slu~ajna, kakva su, recimo, pravila igre sa kockom trik-trak. Uostalom, ako nauka ima saznajnu vrednost, tj. ukoliko nas upoznaje sa objektivnim osobinama stvarnosti, wena su{tina zavisi od ~inilaca na koje nau~nici nemaju uticaja. îwenica da se nau~ni iskazi mogu intersubjektivno proveriti i da se oko wih postiè op{ta saglasnost, dokazuje, prema francuskom nau~niku, da veze koje se otkrivaju u nauci nisu slu~ajne. I, mada se konvencije koje leè u osnovi ~iwenica i teorija mewaju, konvencije i promene u konvencijama ipak nisu proizvoqne i iracionalne. Naprotiv, iako one nisu jedinstveno nametnute strukturom na{ega duha ‡ suprotno uverewu racionalista ‡ niti iskustvom ‡ suprotno empiristi~kom verovawu ‡ u wihovom izboru mi se rukovodimo iskustvom i drugim racionalnim razlozima, kao {to su preciznost, tj. umawewe neodre|enosti i pojednostavquju}i efekat koji imaju na re{ewe problemâ. S obzirom na prvu tvrdwu konvencionalizma, tj. da mi nismo u stawu da (jedino) pomo}u iskustva prosu|ujemo o tome koja je od vi{e mogu}ih hipoteza ona prava (samim tim {to se sve te hipoteze kre}u unutar onoga iskustva koje nam je efektivno dato), moramo izmeniti druge kriterijume izbora izme|u hipoteza. Poenkare u tom smislu govori o jednostavnosti, pravilnosti i estetskom skladu. Osnovna je, naravno, jednostavnost, koju on poima u smislu jednostavnosti same osnove, tj. prirode. Niko ne moè biti siguran u stvarno postojawe takve jednostavnosti, ali ‡ kako prime}uje francuski fizi~ar ‡ i oni koji ne veruju u to ~esto su prinu|eni da postupaju kao da veruju. On je ube|en da se ovakva jednostavnost ne moè (potpuno) odbaciti ukoliko ne èlimo da onemogu}imo svaku nauku. Masa Jupitera, na primer, kaè Poenkare, moè biti izvedena ili iz kretawa wegovih satelita, ili iz poreme}aja velikih planeta, ili iz poreme}aja malih planeta. Ukoliko uzmemo sredwa odre|ewa koja smo dobili pomo}u ove tri metode, nalazimo tri broja koja su blizu jedan drugome, mada nisu sasvim istovetna. Ovaj bi ishod mogao da se 3

v. Vrednost nauke.

274

protuma~i i tako {to bi se pretpostavilo da gravitaciona konstanta u ova tri slu~aja nije ista; tako bi se mnogo boqe predstavila obavqena posmatrawa. Za{to mi onda odbacujemo ovu interpretaciju? ‡ pita se francuski nau~nik i odgovara: ne stoga {to bi bila apsurdna, ve} stoga {to je nepotrebno sloèna.4 Ili, recimo, slu~aj Ptolemajeve i Kopernikove teorije: sámo fizi~ko iskustvo ne bi nas primoravalo da pretpostavimo Kopernika Ptolemaju! Ono {to je ve}inu astronoma ipak navelo da to u~ine jeste jednostavnost Kopernikove teorije, u tom smislu {to je u stawu da objasni jedan broj ~iwenica koje prethodna teorija nije povezivala (recimo, prividno kretawe zvezda, malu spqo{tenost Zemqe, kretawe klatna). Iz ovih razmatrawa Poenkare zakqu~uje da postizawe op{tosti, otkrivawe jednostavnih zakona koji }e se odnositi na {to ve}i broj razli~itih ~iwenica, predstavqa osnovni ciq nauke. Da bi to postigao, ~ovek koristi na~ela ure|ivawa koja su u znatnoj meri opet konvencionalne prirode, a ne poti~u niti iz prirode stvari, niti iz zakona mi{qewa. Druga~ije re~eno, nauka je pre svega klasifikacija, na~in da se poveù ~iwenice koje spoqa{wi izgled razdvaja i pored toga {to su povezane nekom prirodnom i skrivenom srodno{}u.5 Va`no je napomenuti i to da Poenkareov konvencionalizam bitno razlikuje od Le Roaovog i po tome {to odbija mogu}ne skepti~ke konsekvencije, (nominalizam, antiintelektualizam, odbacivawe tragawa za istinom, s obzirom da na{ intelekt deformi{e sve ono ~ega se dotakne); pa ~ak insistira na tome da je uvo|ewe konvencija u fizi~ku teoriju opravdano samo onda ako se pokaè kao plodno u daqem istraìvawu.6 Drugim re~ima, vaqa podvu}i da je Poenkareov konvencionalizam potekao i da se odnosi pre svega na aksiome geometrije, za koje Poenkare tvrdi da nisu o~igledne istine, ve} prikrivene definicije ili konvencije. Francuski nau~nik je, naravno, bio daleko od toga da smatra da bi sve principe nauke trebalo uzimati kao konvencije. Naime, kako svaki zakqu~ak pretpostavqa premise, one moraju biti ili samoo~igledne, ili se sa svoje strane zasnivati na drugim iskazima; no, kako se u ovome zasnivawu ne moè i}i u beskona~nost, svaka deduktivna nauka, posebno geometrija, mora da po~iva na jednom broju nedokazivih aksioma. No, u geometriji treba razlikovati aksiome koje se ne ti~u neposredno geometrije, ve} analize ("stvari koje su jednake jednoj istoj stvari jednake su i me|u sobom"), i one koje su neposredno geometrijske (kod Euklida: (1) samo se jedna linija moè povu}i izme|u 4

v. Poincaré, H., Science and Hypothesis, New York, Dover Publications, 1952, pp. 145-146. 〈Ova kwiga je prevedena i na srpski [uz izvestan broj leksi~kih kroatizama] pod nazivom Znanost i hipoteza, Agram, Globus, 1989.〉 5 6

v. Poincaré, H., The Value of Science, New York, Dover Publications, 1958, p. 138. v. Ibid., p. 110.

275

dve ta~ke; (2) prava linija je najkra}e rastojawe izme|u dve ta~ke; (3) kroz jednu ta~ku moè se provu}i samo jedna linija paralelna datoj pravoj liniji). Neke od ovih aksioma se mogu dedukovati iz drugih, ali ne i ova tre}a, poznata kao (peti) Euklidov postulat. Posle silnih napora, Loba~evski i Boqaj su pokazali da je taj postulat nemogu}no dokazati; tako su onda nastale neeuklidske geometrije, u kojima figuri{u druga~ije aksiome. No, kakva je onda prava priroda ovih geometrijskih aksioma? Da je re~ o Kantovim sinteti~kim apriornim intuicijama, one bi nam se nametale tako sna`no da ne bismo mogli zamisliti ni{ta suprotno, pa ne bi bilo ni neeuklidskih geometrija. Nisu u pitawu ni eksperimentalne istine, po{to mi eksperimenti{emo i moèmo da eksperimenti{emo samo sa materijalnim predmetima; uostalom, kada bi geometrija bila eksperimentalna nauka (ako se metri~ka geometrija vidi kao prou~avawe ~vrstih tela), ona ne bi bila egzaktna nauka, ve} bi bila podlo`na neprestanim revizijama. Geometrijske aksiome, prema tome, nisu ni sinteti~ke a priori intuicije niti eksperimentalne ~iwenice, one su konvencije. Na{ izbor, me|utim, izme|u svih zamislivih konvencija usmeravan je eksperimentalnim ~iwenicama, ali ostaje slobodan i ograni~en samo nu`no{}u izbegavawa protivre~nosti. Drugim re~ima, aksiome geometrije samo su preru{ene definicije, a pitawe o istinitosti geometrije nema nikakvo zna~ewe; jer, to bi bilo isto kao kada bismo pitali da li je metri~ki sistem istinit, a sistem starih mera pogre{an. Jedna geometrija ne moè biti istinitija od druge; moè biti samo pogodnija, pa se moè re}i da }e Euklidova geometrija ostati najpogodnija (za svakodnevne potrebe) ‡ zato {to je najjednostavnija i {to se dovoqno slaè sa svojstvima prirodnih ~vrstih tela koja moèmo da upore|ujemo i merimo pomo}u na{ih ~ula.7 Zna~i, mada geometrijske hipoteze nisu eksperimentalne ~iwenice, na{ izbor tih hipoteza rukovodi se posmatrawima izvesnih fizi~kih pojava. Sa geometrije ideju konvencionalnosti Poenkare je onda preneo na svoju analizu merewa vremena kao i na neke principe fizike, kao {to su zakoni kretawa, principi konzervacije, ili princip relativnosti. Razvijaju}i svoju zamisao o objektivnosti nauke i wenoj nu`noj objektivnoj vrednosti, francuski fizi~ar govori da za objektivnost sveta u kojem ìvimo garantuje ~iwenica da je on zajedni~ki nama i drugim misle}im bi}ima. Ali, to {to je zajedni~ko mora biti prenosivo s jednog na drugo misle}e bi}e; stoga, smatra Poenkare, to ne mogu biti senzacije, po{to su one ~ist kvalitet, a kvalitet je neprenosiv, on je zauvek nepristupa~an; to mogu biti samo odnosi me|u senzacijama, koji se prenose putem komunikacije misli i u tom smislu su shvatqivi. 7

v. Science and Hypothesis, pp. 35-36. and 48-50.

276

Dakle, ono {to je objektivno li{eno je svakog kvaliteta i predstavqa ~isti odnos, mada francuski nau~nik ne ide tako daleko da bi tvrdio kako se objektivnost svodi na ~isti kvantitet. Jedan potpuno neure|eni agregat ne moè imati objektivnu vrednost, jer bi ona bila neshvatqiva, ali wu ne moè imati ni dobro ure|en skup ukoliko ne odgovara senzacijama koje smo stvarno iskusili. Ovaj posledwi uslov (koji je, razume se, daleko od konvencionalizma), prime}uje Poenkare, ne bi zapravo ni trebalo pomiwati da se u posledwe vreme ne iznosi i takvo gledi{te da fizika nije eksperimentalna nauka. Nauka je, naravno, ponavqa on, pre svega klasifikacija, na~in dovo|ewa u vezu ~iwenica koje su pojavno razdvojene iako su me|usobno povezane nekom prirodnom a skrivenom sli~no{}u. Drugim re~ima, nauka je sistem odnosa u kojima se jedino i moè traìti objektivnost, s obzirom da bi je bilo uzaludno traìti u bi}ima uzetim izolovano jedno od drugog. Prema tome, zakqu~uje ~uveni matemati~ar, objektivna vrednost nauke ne sastoji se u tome {to bi nam nauka pruàla saznawe o istinskoj prirodi stvari, ve} {to nam pruà saznawe o istinskim odnosima me|u stvarima.8 U ovakvoj koncepciji nauke, me|utim, nesumwivo konvencionalisti~ki obojenoj, postavqa se pitawe da li }e oni odnosi ili sjediwavawa koje nam je donela dana{wa nauka biti potvr|eni naukom sutra{wice. Ovo pitawe Poenkare smatra ~iweni~kim, a nauka je ìvela ve} dovoqno dugo da bismo mogli odgovoriti pitaju}i wenu istoriju da li zdawa koja podiè odolevaju proveri vremena, ili su samo efemerne konstrukcije. "Na prvi pogled," prime}uje on, "~ini nam se da teorije ne traju duè od dana i da se gomilaju kao ru{evina preko ru{evine. Teorije se danas ra|aju, sutra se nalaze u modi, dan docnije ve} su klasika, ~etvrtog dana su zastarele, a petog dana zaboravqene. Ali, ako pa`qivije pogledamo stvari, vidimo da ono {to umire, jesu one teorije, s pravom tako nazvane, koje pretenduju da nas u~e tome {ta su stvari. Ali u wima ima ne{to {to obi~no preìvqava. Ako nas je neka od wih pou~ila nekom istinskom odnosu, onda je taj odnos definitivno nau~en i moèmo ga ponovo na}i, u novome vidu, u drugim teorijama koje }e vladati jedna za drugom namesto one stare."9 Poenkare navodi primer: teorija talasnog kretawa etra u~ila nas je da svetlost predstavqa kretawe; danas [tj. u vreme Poenkarea] u modi je elektromagnetska teorija, koja nas u~i da svetlost predstavqa strujawe. Mi ne uzimamo u obzir mogu}nost pomirewa ovih teorija, tako {to bismo rekli da je svetlost strujawe, a da to strujawe predstavqa 8 9

v. Ibid., pp. 136-139. Ibid., p. 140.

277

kretawe. Kako je u svakom slu~aju verovatno da ovo novo kretawe ne bi bilo identi~no sa onim koje su predstavqali zastupnici stare teorije, moèmo smatrati da smo u pravu {to tako ~inimo i {to kaèmo da je stara teorija odba~ena. Pa ipak, ne{to od we je ostalo, po{to izme|u ovih hipoteti~kih strujawa koja je pretpostavqao Maksvel postoje isti odnosi kao i izme|u hipoteti~kih kretawa koja je pretpostavqao Fresnel. Prema tome, postoji ne{to {to ostaje zadràno i to ne{to je ono bitno. To nam obja{wava tako|e kako su fizi~ari bez ikakvih problema pre{li sa Fresnelovog jezika na Maksvelov. Ovo je u najuòj vezi sa pitawem napretka u nauci, o ~emu Poenkare pi{e: "Napredak nauke se ne moè porediti sa mewawem nekog grada, gde se stare zgrade nemilosrdno ru{e kako bi stvorile mesta za nove, ve} sa neprekidnom evolucijom zoolo{kih vrsta, koje se razvijaju postepeno da bi na kraju za obi~no posmatrawe postale neprepoznatqive, ali gde oko stru~waka moè uvek da na|e tragove rada prethodnih stole}a".10 A u Nauci i hipotezi Poenkare tvrdi da i pored toga {to su fizi~ke teorije doìvele ~este transformacije, neke su crte ipak ostale invarijantne: ili neke od posmatra~kih posledica ili formalna struktura teorije izraèna u diferencijalnim jedna~inama. Brzo i radikalno se mewaju samo metafore koje nau~nici koriste, kao {to su razli~iti modeli atoma, ili talasne odnosno korpuskularne slike svetlosti, itd. Ove metafore, mada veoma va`ne za razvoj nauke, ne izraàvaju znawe, jer mi moèmo znati jedino odnose izme|u tela podlo`nih posmatrawu, ili one odnose izme|u stvari koje se ne mogu posmatrati koji [odnosi] imaju efekte podlo`ne posmatrawu; stvarnost se moè znati samo do posmatra~ke ekvivalentnosti i do izomorfizma teorijskih principa suparni~kih teorija.11 Poenkarovo shvatawe nauke ne predstavqa o~igledno nikakav strogi konvencionalizam, ne samo zato {to bi prema wemu nauka bila objektivna, {to bi nas nauka, kako on kaè, u~ila istinskim odnosima me|u stvarima, ve} i stoga {to francuski metodolog isti~e zna~ajnu ulogu eksperimenta prilikom prihvatawa ili odbacivawa prirodnonau~nih teorija ili hipoteza; ovde ne}emo zasad ulaziti u problem cikli~ne verifikacije, koji je vi{e vezan za Diema, odnosno za pitawe mogu}nosti postojawa krucijalnog eksperimenta. Empirijsko svedo~anstvo, kada se potvrdi vi{e miliona puta, vodi tome da neki zakon uzdièmo na rang principa, dok neslagawe sa eksperimentom moè voditi odbacivawu tog zakona. 10 11

The Value of Science, p. 14. v. Ibid., Ch. X.

278

"[ta je onda dobar eksperiment?", pita se Poenkare i odgovara: "To je onaj koji nas u~i ne~emu vi{e od izolovane ~iwenice. To je onaj koji nas osposobqava da predvi|amo i da uop{tavamo. Bez generalizacije nema predvi|awa."12 I daqe, vrlo umesno prime}uje: "êsto se govori o tome da bi eksperimente trebalo vr{iti bez unapred zami{qenih ideja. To je nemogu}no. Ne samo da bi to u~inilo svaki eksperiment uzaludnim, ve} i kada bismo hteli tako da u~inimo, ne bismo mogli. Svaki ~ovek ima svoje sopstveno poimawe sveta, koje se ne moè tako lako gurnuti u stranu. Mi moramo, recimo, koristiti jezik, a na{ jezik je nu`no impregniran unapred stvorenim idejama. Samo {to su to nesvesne, unapred zami{qene ideje koje su hiqadu puta opasnije od drugih..."13 Pa ipak, svi eksperimentalni zakoni mogu da se pobiju iskustvom, s obzirom na to da ma koji niz ~iwenica moè da se uop{ti na beskrajno veliki broj na~ina. îsto poperovski, francuski metodolog napomiwe: "Tako, kada je neko pravilo uspostavqeno, moramo najpre da tragamo za takvim slu~ajevima u kojima to pravilo ima najboqe {anse da se otkrije kao pogre{no."14 S ovim gledi{tem najuè je povezano i Poenkarovo shvatawe uloge hipoteza u nauci. "Svaka generalizacija", kaè on, "jeste hipoteza." Hipoteza, dakle igra nu`nu ulogu koju niko nikada nije osporavao. Jedino {to bi trebalo da [hipoteza] uvek {to je mogu}e pre bude podvrgnuta verifikaciji (odnosno proveravawu). Sámo se po sebi razume da hipotezu, ukoliko ne moè da izdrì proveru, bez oklevawa treba odbaciti. Tako se, stvarno, uglavnom i ~ini; mada ponekad sa izvesnom srdito{}u. Ova srditost, me|utim, nije opravdana. Onaj fizi~ar koji je upravo napustio jednu od svojih hipoteza trebalo bi u stvari da se raduje {to je do{ao do neo~ekivane prilike da u~ini otkri}e. Wegova hipoteza, naime, nipo{to nije bila olako usvojena. Ona je uzela u obzir sve poznate ~inioce koji su mogli da imaju udela u odre|enim pojavama. Ako ipak nije verifikovana, zna~i da u toj hipotezi ima ne~ega neo~ekivanog i neuobi~ajenog, stoga {to smo na ivici pronalaèwa ne~eg nepoznatog i novog. Da li je onda tako odba~ena hipoteza bila neplodna? Daleko od toga. Mogu}no je ~ak re}i da je ona u~inila ve}u uslugu od istinite hipoteze. Ne samo {to je pruìla priliku za izvo|ewe odlu~uju}eg eksperimenta, ve}, da je taj eksperiment bio u~iwen slu~ajno, bez te hipoteze, ne bi mogao da bude izveden nikakav zakqu~ak; ni{ta neuobi~ajeno ne bi bilo prime}eno..."15 12 13 14 15

Poincaré, H., Science and Hypothesis, New York, Dover Publications, 1952, p. 142. Ibid., p. 143. Science and Method, p. 20. Ibid., pp. 150-151.

279

No, prilikom upotrebe hipoteza treba biti oprezan; podvrgavawe eksperimentu, smatra Poenkare, ne re{ava sve probleme u vezi sa upotrebom hipoteze. Kao {to smo ranije ve} rekli, najopasnije su one pre}utne i nesvesne hipoteze, i to zato {to se wih najteè osloba|amo. Matemati~ka fizika nam po mi{qewu francuskog nau~nika, moè pomo}i da precizno formuli{emo na{e nau~ne hipoteze. No, isto tako je va`no imati u vidu da hipoteze ne treba neograni~eno umnoàvati. Naime, ukoliko izgradimo teoriju koja se zasniva na vi{estrukim hipotezama, pa je eksperiment osudi (odbaci), onda je nemogu}no re}i koju od tih premisa bismo morali da odbacimo. Ili obratno, ako eksperiment uspe, da li treba da pretpostavimo da je jednim potezom verifikovao sve te hipoteze?16 U svakom slu~aju, jasno je da Poenkare istupa protiv konvencionalisti~ke strategije, ~ija je osnovna svrha da neku teoriju stavi van doma{aja eksperimenta. On jasno shvata da takvi postupci, iako su uvek mogu}ni, osuje}uju plodnost nekog zakona; one uni{tavaju predvi|a~ku mo} neke teorije time {to joj ne dopu{taju da zabrani bilo koje stawe stvari. Poenkare, ina~e, razlikuje tri vrste hipoteza: (1) one (op{te hipoteze) koje su sasvim prirodne i nu`ne, i koje onda ~ine neku vrstu zajedni~ke osnove svih teorija matemati~ke fizike; kao primere za ovakve hipoteze on navodi ‡ da je uticaj veoma udaqenih tela zanemarqiv, da se mali pokreti pokoravaju linearnom zakonu, ili da je posledica stalna funkcija svoga uzroka ‡ isti~u}i da se ova vrsta hipoteza posledwa napu{ta; (2) one hipoteze koje odre|uje kao indiferentne ‡ to su prve, provizorne hipoteze, s kojima se po~iwe da bi se moglo eksperimentisati, a za koje ishod eksperimenta nije bitan; kao primer Poenkare navodi uvo|ewe u opti~ku teoriju dvaju vektora, jednog koji uzimamo kao brzinu, a drugog kao vrtlog ‡ pri tom bismo do{li do istih zakqu~aka ako pretpostavimo obratno, da je prvi vektor vrtlog, a drugi brzina; eksperiment tako|e o tome ne odlu~uje, ve} jedino potvr|uje da je tu re~ o vektoru; ovakve hipoteze su korisne bilo kao manevar za ra~unawe, ili da bi putem konkretnih slika pomogle na{e razumevawe, da bi, kako se to kaè, u~vrstile na{e ideje; zato te hipoteze ne moraju da se odbacuju; i (3) one hipoteze koje predstavqaju prave generalizacije i koje moraju da budu potvr|ene ili pobijene eksperimentom; bilo da su potvr|ene ili odba~ene, one }e uvek biti plodne, naravno, pod uslovom da ih ne bude previ{e.17 Rasprava oko istinitosti nau~nih teorija usredsre|uje se na ovu vrstu hipoteza koja se mora potvr|ivati ili pobijati eksperimentom. 16 17

v. Ibid., pp. 151-152. v. Ibid., pp. 152-153.

280

Poenkare kaè da su ove "prave generalizacije" "uvek plodne", s obzirom da inspiri{u eksperiment i sjediwuju na{e teorije. I, mada on odbacuje induktivne metode u nauci, "prave generalizacije" su u osnovi induktivna uop{tavawa motivisana drugim vrstama hipoteza i zahtevom jednostavnosti. U svakom slu~aju, kada je re~ o "pravim generalizacijama" u fizici, ~uveni fizi~ar je dosledni realista (za razliku od aksioma geometrije, gde je dosledni konvencionalista; stavovi geometrije nisu ni istiniti ni la`ni). Neki su tu, o~igledno preteruju}i, videli ispoqavawe odre|ene protivre~nosti, a ne prosto postojawe dveju tendencija, pri ~emu se slobodno moè re}i da je francuski nau~nik u osnovi realista, a da wegov konvencionalizam, kada se temeqno analizira, predstavqa zapravo jedan oblik rasu|ivawa putem "petitio principii". Drugim re~ima, kao {to prime}uje Zahar, wegov konvencionalizam je prihvatqiv za svakog tolerantnog realistu.18 Poenkare, ina~e, nije sklon da smatra kako se do hipoteza dolazi pomo}u induktivne metode, ili da je ta metoda, koja se ina~e normalno vezuje za fizi~ke nauke, neka pouzdana metoda. On, naime, kaè da nas indukcija navodi da o~ekujemo ponovno javqawe neke pojave onda kada se ponove okolnosti koje su je izazvale. Kada bi sve te okolnosti mogle istovremeno biti reprodukovane, tada bismo bez bojazni mogli da primenimo to na~elo; to se, me|utim, nikad ne doga|a; uvek }e nedostajati neke od ovih okolnosti. Moèmo li biti sigurni u to da su one neva`ne? O~igledno ne, ve} to moèmo tvrditi samo sa odre|enim stepenom verovatno}e. Prema tome, francuski metodolog drì da induktivno zakqu~ivawe zahteva, u mawoj ili ve}oj meri svesnu primenu ra~una verovatno}e. [to se ti~e same te primene, ona se zasniva na nekoj mawe-vi{e proizvoqnoj konvenciji do koje dolazimo samo putem principa dovoqnog razloga,19 koji je i sâm neodre|en i vrlo elasti~an, i koji se naj~e{}e sre}e u obliku uverewa u kontinuitet; to verovawe, naravno, te{ko bi bilo opravdati apodikti~kim rasu|ivawem, ali bi bez wega ~itava nauka bila nemogu}a.20 U svakom slu~aju, dakle, Poenkareova filozofija nauke daleko je sloènija i znatno mawe doktrinarna nego {to su pretpostavqali logi~ki pozitivisti kada su ga videli kao svoga prethodnika.21 18

v. Zahar, E., "Paradoxes in Poincaré's Philosophy", [izvesna francuska publikacija], p. 116.

19

Za sve {to se zami{qa i za sve {to postoji mora biti dovoqno razloga za{to je to tako, a ne druga~ije, iako nam ti razlozi naj~e{}e ne mogu nikako biti poznati. Ina~e, svaki sud se obrazlaè drugim sudom, do onih stavova koji predstavqaju samoo~evidne ili aksiomatske istine.

20

v. Science and Method, pp. XXVI-XXVII and 210.

21

v. Stump, D., "Henry Poincaré's Philosophy of Science", Studies in the History and Philosophy of Science, vol. 20, No. 3, 1989, p. 363.

281

DIEM

Drugi isto tako zna~ajan predstavnik konvencionalizma, istaknuti metodolog nauke bio je francuski fizi~ar Pjer Moris Diem [Pierre Maurice Duhem] (1861-1916). Diem je bio profesor fizike prvo na Univerzitetu u Lilu, a zatim sve do svoje smrti na Univerzitetu u Bordou. Kao fizi~ar dao je originalne doprinose termodinamici i mehanici te~nosti. Ali, pored filozofije nauke, iz koje }emo rezimirati neke osnovne teze, Diem je, sli~no Hjuelu, pokazao izuzetno interesovawe za istoriju nauke, drè}i da filozofija nauke mora biti saglasna sa istorijom nauke. Jedna od osnovnih teza Diemovog istorijskog dela, koja je donosila druga~ije vi|ewe stvari, bila je da "nau~na revolucija" XVI i XVII veka nalazi svoje va`ne korene u sredwovekovnoj fizici Buridana, Orezma i drugih. Wegova najzna~ajnija dela iz ove oblasti bila su Ogledi o Leonardu da Vin~iju, tri kwige (Pariz, 1906), i Sistem sveta, deset tomova, od kojih je pet izi{lo za ìvota Diemovog (Pariz, 1913-1958). Najva`nije delo sa podru~ja filozofije, odnosno metodologije nauke jeste svakako wegova kwiga Ciq i struktura fizi~ke teorije [La théorie physique: son objet et sa structure] (1906). Kombinuju}i Poenkareov matemati~ki konvencionalizam i Mahov fenomenalisti~ki pozitivizam, Diem nije prihvatao radikalne pozitivisti~ke zakqu~ke u pogledu fizi~kih teorija, odnosno, mada je razgrani~avao fiziku od filozofije, nije zauzimao negativni odnos prema klasi~noj metafizici uop{te. Izme|u dva gledi{ta o fizi~koj teoriji: (1) da je ciq fizi~ke teorije da pruì (istinito) obja{wewe grupe zakona do kojih se do{lo putem eksperimenta (realisti~ko-induktivisti~ko), i (2) da je ciq fizi~ke teorije da kroz apstraktan (matemati~ki) sistem objedini (predstavi) {to jednostavnije, potpunije i ta~nije celu grupu eksperimentalnih zakona (aksiomatsko-deduktivisti~ko) ‡ Diem se opredequje za ovo drugo. Naime, po mi{qewu francuskog fizi~ara, pod obja{wavawem neke pojave naj~e{}e se podrazumeva ‡ razume se, neopravdano ‡ opisivawe one stvarnosti koja leì u osnovi pojave, {to name}e pitawe da li postoji materijalna stvarnost koja je razli~ita od ~ulnih po282

java i kakva je onda wena priroda. Takvim pitawima, me|utim, ulazi se u oblast metafizike, a teorijska fizika, umesto da bude nezavisna nauka, podre|uje se metafizici; {tavi{e, vrednost jedne fizi~ke teorije postaje zavisna od metafizi~kog sistema koji konkretni nau~nik usvaja. Diem, naravno, èli da izbegne takvu situaciju. Sa druge strane, on prime}uje da nikakva metafizika ne daje ta~na i dovoqno precizna uputstva koja bi omogu}avala da se onda iz takvog sistema izvedu svi elementi jedne fizi~ke teorije. Obja{wavaju}i detaqnije svoju koncepciju fizi~ke teorije, Diem razlikuje ~etiri sukcesivne operacije pomo}u kojih se takva teorija stvara: 1. Definisawe i merewe fizi~kih veli~ina: me|u fizi~kim svojstvima koja treba da pretpostavimo, najpre biramo ona koja smatramo jednostavnim (~ijim kombinovawem nastaju druga svojstva), da bismo ih odgovaraju}im metodama merewa povezali sa izvesnim matemati~kim simbolima. Ovi matemati~ki simboli, naravno, nemaju nikakve veze unutra{we prirode sa svojstvima koja predstavqaju, pa je to odnos znaka i ozna~ene stvari. 2. Stvarawe i izbor hipoteza: zatim te brojeve i veli~ine povezujemo u mali broj stavova koji }e posluìti kao princip na{ih dedukcija. Ovi principi se mogu nazvati "hipotezama" (u etimolo{kom smislu te re~i), ali oni ni na koji na~in ne pretenduju na to da izraàvaju stvarne veze me|u realnim svojstvima stvari. Ove se hipoteze, zna~i, mogu formulisati na proizvoqan na~in. Jedina prepreka koja ograni~ava ovu proizvoqnost jeste logi~ka protivre~nost bilo me|u terminima jednog principa, ili me|u razli~itim principima jedne te iste teorije. 3. Matemati~ko razvijawe hipoteza: posle toga, razli~ite hipoteze jedne teorije kombinujemo matemati~kim i logi~kim sredstvima. Zahtevi matemati~ke logike su jedini koje teorija treba da zadovoqi, a ne ono {to se ina~e ~esto ~uje ‡ da te hipoteze treba da izraàvaju stvarne veze me|u fizi~kim realitetima. Prema tome, ni operacije koje se obavqaju (logi~ke operacije) ne moraju odgovarati stvarnim fizi~kim transformacijama. 4. Pore|ewe teorije sa eksperimentom: Najzad, izvodimo posledice iz tih hipoteza i prevodimo ih u iskaze o fizi~kim svojstvima stvari, pri ~emu metode definisawa i merewa ovih svojstava sluè kao re~nik koji dopu{ta mogu}nost takvog prevo|ewa. Porede}i dobijene iskaze sa rezultatima eksperimenta koje teorija treba da predstavi, mogu}no je prosuditi da li je teorija dobra ili nije, treba li je modifikovati ili odbaciti. Prema tome, re}i }emo da je istinita ona teorija koja na zadovoqavaju}i na~in predstavi grupu eksperimentalnih zakona. Treba ovde, me|utim, odmah napomenuti da Diem ne smatra kako se istini283

tost hipoteza moè dokazati eksperimentom (to je na~elno nemogu}e). Eksperimentom se zapravo potvr|uje operacionalni sklad hipoteze sa iskustvom. Dokazivawe istinitosti je nemogu}no, stoga {to je iskustvena provera neiscrpna ‡ trebalo bi dokazati da su sve suparni~ke hipoteze (i one jo{ nesmi{qene) pogre{ne, kao i to da samo odre|ena hipoteza i nijedna druga, opisuje pojavu na jedini mogu}ni na~in, a to je u principu nemogu}no. Nau~ni teorijski stavovi ne mogu se dokazivati, ve} se u wih moè iskqu~ivo, s mawe ili vi{e pouzdawa, verovati. Za samu nauku i nije od zna~aja {ta princip, tj. hipoteza intrinsi~no zna~i, ve} da li je u saglasnosti sa iskustvom. Pogre{na teorija, u tome slu~aju, nije neki poku{aj obja{wewa zasnovan na pretpostavkama koje su suprotne stvarnosti, ve} jednostavno grupa stavova koji se ne slaù sa eksperimentalnim zakonima. Slagawe sa eksperimentom, zakqu~uje francuski metodolog, jedini je kriterijum istinitosti jedne fizi~ke teorije.1 Korist od nau~ne teorije leì pre svega u tome {to omogu}ava ekonomi~no predstavqawe (tj. objediwavawe) eksperimentalnih zakona; zatim u klasifikaciji ovih zakona, {to nam omogu}uje pogodnu i sigurnu upotrebu na{ega znawa; najzad, red sobom donosi i estetske kvalitete. Najvi{a provera jedne teorije, provera usmerena na to da ispita je li klasifikacija koju nam ona pruà prirodna, leì u tome da nam ta teorija unapred ukaè na one stvari koje }e samo budu}nost otkriti; a kada eksperiment potvrdi predvi|awa dobijena iz teorije, mi se u~vr{}ujemo u svome uverewu da oni odnosi koje smo na{im razumom uspostavili me|u apstraktnim pojmovima istinski odgovaraju odnosima me|u stvarima. Tako teorija nagove{tava nove eksperimentalne zakone i dovodi do wihovog otkrivawa.2 Rezimiraju}i osnovne karakteristike fizi~ke teorije, Diem kaè: "Prema tome, fizi~ka teorija }e biti sistem logi~ki povezanih stavova, a ne neki nekoherentan niz mehani~kih ili algebarskih modela. Ovaj sistem ne}e za svoj predmet imati pruàwe obja{wewa, ve} predstavqawe i prirodnu klasifikaciju eksperimentalnih zakona uzetih u celosti.3 Ciq je teorije, po francuskom metodologu, "prirodna klasifikacija". Tako teorija prestaje da bude samo sredstvo ili oru|e utvr|eno pravilnostima kategorijalnog aparata saznajnog subjekta, ve} postaje teza o bitnim pravilnostima pojavnog sistema. ‡ I tako, dok je Diema 1

v. Duhem, P., The Aim and Structure of Physical Theory, New York, Atheneum, 1962, pp. 7-16. and 19-21.

2 3

v. Ibid., pp. 21-30. Ibid., p. 107.

284

pitawe o tome kako teorija nastaje vodilo u instrumentalizam, pitawe {ta je wen ciq privla~ilo ga je realizmu. Francuski nau~nik tako|e zapaà: "Oni simboli~ki termini koje povezuje neki zakon fizike (za razliku od zdravorazumskih zakonitosti, kod kojih nema takvih termina) nisu takve apstrakcije koje spontano izrastaju iz konkretne stvarnosti; re~ je o apstrakcijama proizvedenim laganim, sloènim i svesnim radom, tj. vekovnom delatno{}u kojom su se razvijale fizi~ke teorije. Ako se nismo bavili tim poslom, ili ako ne poznajemo fizi~ke teorije, ne moèmo ni razumeti zakon niti ga primeniti." [tavi{e, Diem ukazuje na to da "(U) zavisnosti od toga da li usvajamo jednu ili drugu teoriju, same re~i koje se javqaju u jednom fizi~kom zakonu mewaju svoje zna~ewe, tako da jedan fizi~ar koji priznaje izvesnu teoriju, moè prihvatiti taj zakon, dok ga drugi fizi~ar koji priznaje drugu teoriju moè odbaciti".4 Kao primer Diem uzima fizi~ki zakon: "Svi gasovi se zgu{wavaju i {ire na isti na~in". Prvi fizi~ar koji zastupa teoriju da jodna para predstavqa pojedina~ni gas iz gorweg zakona izvodi posledice da je gustina jodne pare u odnosu na vazduh konstantna. Eksperiment, me|utim, pokazuje da se ova gustina mewa sa promenom temperature i pritiska, pa je na{ fizi~ar prinu|en da zakqu~i da jodna para ne podleè gorwem zakonu. Drugi fizi~ar }e smatrati da jodna para nije pojedina~ni gas, ve} sme{a dva gasa koji su polimeri jedan u odnosu na drugoga, i mogu da se pretvore jedan u drugi. U ovom slu~aju, gorwi zakon ne zahteva da gustina jodne pare u odnosu na vazduh bude konstantna, ve} moè da varira sa temperaturom i pritiskom u skladu sa formulom koju je postavio X. V. Gibs. Za ovoga fizi~ara, zna~i, jodna para ne predstavqa izuzetak u odnosu na gore navedeni zakon. Na{e znawe o zakonima fizi~kih pojava napreduje preko dva nivoa. Prvi nivo (nivo podataka) sastoji se u razmatrawu odnosa pojava, bilo onih koji se javqaju u svakodnevnom toku prirode, bilo onih koji su ve{ta~ki proizvedeni u eksperimentalnim istraìvawima. Ti posmatrani odnosi izraàvaju se u stavovima koji se nazivaju "formalni zakoni". Drugi nivo (teorijski nivo) sastoji se u svo|ewu formalnih zakona beskona~ne klase pojava na oblik nau~ne teorije. To zna~i da se otkriva najjednostavniji sistem principa iz kojeg svi formalni zakoni mogu da se dedukuju kao posledice. Takav sistem principa sa svojim metodolo{ki dedukovanim posledicama zove se teorija. Isto tako, za razliku od zdravorazumske zakonitosti (kao {to je, recimo, iskaz da se sunce u Parizu uvek ra|a na istoku, prelazi svoj put preko neba, da bi za{lo na zapadu), kod koje se ‡ s obzirom da je to obi~an op{ti sud ‡ moè pitati za istinitost i dobiti odgovor "da" ili 4

Ibid., p. 167.

285

"ne"; zakoni fizike kao zrele nauke, izraèni u obliku matemati~kih stavova, redovno su simboli~kog karaktera, a za simbol se ne moè u pravom smislu re}i ni da je istinit, ni da je laàn. Za simbol se pre moè re}i kako je vi{e ili mawe dobro izabran da ozna~i onu realnost koju predstavqa, odnosno da slika tu stvarnost na vi{e ili mawe iscrpan na~in.5 U kome smislu se onda moè, odnosno, ne moè govoriti o istinitosti ili o la`nosti fizi~kih zakona? U odgovoru na ovakvo pitawe Diem ukazuje na to da eksperimentalna metoda, ako se primewuje u fizici, "ne dovodi do toga da neka data ~iwenica odgovara samo jednom simboli~kom sudu, a stepen simboli~ke neodre|enosti predstavqa stepen aproksimacije odre|enog eksperimenta. Mi, naime, moèmo da napravimo bezbroj razli~itih formula ili raznolikih fizi~kih zakona koji }e odgovarati jednoj te istoj grupi ~iwenica. A da bi ti zakoni bili prihva}eni, svakoj od ~iwenica bi trebalo da odgovara ne neki odre|eni simbol te ~iwenice, ve} neki od (bezbroj) simbola koji mogu da je predstavqaju. To francuski metodolog podrazumeva kada kaè da su zakoni fizike samo pribli`no ta~ni (aproksimativni). Nau~nik }e opet birati izme|u razli~itih formula, ali ne s obzirom na wihovu istinitost, ve}, na primer, s obzirom na wihovu jednostavnost, mada je to samo jedan od prvih i najprimitivnijih kriterijuma. Kao savremeniji kriterijum Diem uzima to {to }e fizi~ar posebno pretpostavqati jedan zakon drugome ukoliko prvi sledi iz onih teorija koje on dopu{ta; tako, na primer, fizi~ar }e se obratiti teoriji univerzalnog privla~ewa kada treba da odlu~i o tome koje bi formule trebalo pre da prihvati izme|u svih onih koje mogu da predstavqaju kretawe Sunca.6 Ovakvo gledi{te, razume se, ima za posledicu to da je fizi~ki zakon provizornog (ili privremenog) karaktera, odnosno, da ga jedna osoba moè prihvatiti, a druga odbaciti. Ne protivre~i li to onda samome pojmu zakona? Protivre~i zdravorazumskom shvatawu zakonitosti, ali ne i onim zakonima koje fizika formuli{e u matemati~kom obliku. Naravno, pod provizorno{}u ili privremeno{}u zakona ne podrazumeva se to da je neki zakon istinit samo za neko odre|eno vreme, a da posle toga postaje laàn. Zakon je privremen stoga {to one ~iwenice na koje se primewuje predstavqa s takvom pribli`no{}u koju fizi~ari danas smatraju dovoqnom, mada po pravilu jednog dana vi{e ne}e biti wome zadovoqni. "Takav zakon je uvek relativan" ‡ kaè Diem ‡ "ali ne zato {to je istinit za jednog, a laàn za drugog fizi~ara, ve} za5 6

v. Ibid., p. 168. v. Ibid., pp. 169. and 171.

286

to {to je aproksimacija koju ukqu~uje dovoqna za onu upotrebu za koju èli da ga koristi prvi fizi~ar, ali ne i za onu koju ima na umu drugi."7 Stepen pribli`nosti se mewa sa usavr{avawem instrumenata i sa precizno{}u eksperimenata. Kako se eksperimentalna metoda postepeno usavr{ava, tako mi smawujemo onu neodre|enost apstraktnog simbola koju smo pomo}u fizi~kog eksperimenta doveli u vezu sa izvesnom konkretnom ~iwenicom. Mnogi simboli~ki sudovi za koje se jednom smatralo da adekvatno predstavqaju odre|enu ~iwenicu, u nekom drugom trenutku vi{e ne}e biti smatrani zadovoqavaju}im, usled toga {to ne ozna~avaju datu ~iwenicu sa dovoqnom precizno{}u.8 Ali, fizi~ki zakon je privremen ne samo zbog toga {to je aproksimativan, ve} i zato {to je izraèn simboli~ki: stalno se doga|a da izvesni simboli koji su nekim zakonom dovedeni u vezu vi{e nisu u stawu da na zadovoqavaju}i na~in predstavqaju stvarnost. Tako, na primer, prou~avaju}i pona{awe gasa, fizi~ari su do{li do simboli~ke formule koja povezuje tri elementa: gustinu, temperaturu i pritisak. Da li su oni taj zakon smatrali definitivnim? Diem smatra da nisu, jer, kada su isti gas posmatrali pod dejstvom naelektrisanog kondenzatora, prvobitno formulisani zakon vi{e nije odgovarao, i to stoga {to je prvobitni shematizam nesumwivo bio previ{e jednostavan i nedovoqno potpun da bi mogao predstaviti ona svojstva stvarnoga gasa {to su se ispoqila u novim okolnostima u kojima se na{ao. U toj situaciji, nau~nik teì da izgradi novi, potpuniji shematizam u kojem do tad vaè}i zakon po pravilu postaje poseban slu~aj. Da li se novi zakon smatra kona~nim? Nikako ne! U elektromagnetnom poqu dolazi do novih nepodudarnosti u odnosu na novoformulisani zakon, itd.9 "Nau~ni zakoni zasnovani na eksperimentima u fizici", zapaà francuski metodolog, "predstavqaju simboli~ke relacije ~ije }e zna~ewe ostati nerazumqivo svima onima koji ne poznaju fizi~ke teorije..." Sem toga, prime}uje Diem, "problem vaqanosti zakona fizike postavqa se na sasvim druga~iji na~in, beskrajno sloèniji i delikatniji negoli problem izvesnosti zakona razuma... (Pri tom tu nije re~ ni o kakvom inferiornom znawu...) Zakon fizike poseduje mawe neposrednu izvesnost koju je mnogo teè proceniti negoli zakon zdravoga razuma, 7 8 9

Ibid., p. 172. v. Ibid., p. 172. v. Ibid., pp. 174-175.

287

ali on nadma{uje ovaj posledwi ta~nom i iscrpnom precizno{}u svojih predvi|awa."10 Od posebnog metodolo{kog zna~aja su Diemova gledi{ta u vezi sa problemom krucijalnog eksperimenta u nauci. Ovaj problem se samome francuskom fizi~aru nametao kao izuzetno zna~ajan stoga {to je on odbacivao mogu}nost nezavisnog dokazivawa (ta~nosti) odre|ene hipoteze iz posmatrawa, tj. putem indukcije i generalizacije. Kao {to smo ve} videli, on je smatrao da posmatra~ki iskazi moraju da se prevedu u odre|ene simboli~ke oblike kako bi mogli biti upotrebqeni za izgradwu teorije. Ovim prevo|ewem se zapravo teorijski tuma~e posmatra~ki iskazi i tako se u stvari i dolazi do nau~nih teorija. "Nijedan eksperimentalni zakon ne moè koristiti teoreti~aru pre nego {to ga podvrgne interpretativnom pretvarawu u simboli~ki zakon; a ova interpretacija podrazumeva prihvatawe celog jednog skupa teorija".11 Po{to je odbacivao induktivizam, u smislu mogu}nosti pozitivnog potvr|ivawa nau~nih teorija, odnosno dostizawa wihove izvesnosti, Diem je morao posebnu pa`wu da posveti falsifikacionisti~kom putu odlu~ivawa o teorijama, odnosno metodi krucijalnog eksperimenta (gde posmatra~ke posledice tj. rezultati eksperimenta mogu da protivre~e odre|enoj hipotezi), {to se, naravno, moè protuma~iti i induktivisti~ki i antiinduktivisti~ki, ali ova metoda u osnovi predstavqa sjediwavawe ova dva pristupa. On tu vrstu dokaza koju odbacuje vrlo precizno opisuje na slede}i na~in: "Nabrojte sve hipoteze koje mogu da objasne odre|enu grupu pojava; tada putem eksperimentalne protivre~nosti uklonite sve izuzev jedne; ova posledwa ne}e vi{e biti hipoteza, ve} }e postati izvesnost".12 Diem se odlu~no suprotstavqa ovakvoj metodi dokazivawa nau~nih teorija (zapravo wihovom posrednom izvo|ewu iz iskustva), i to s obzirom na dva osnovna momenta: naime, postavqa se pitawe da li postoji mogu}nost formulisawa svih zamislivih alternativnih hipoteza koje obja{wavaju odre|enu pojavu ‡ {to je ve} na prvi pogled uslov koji je te{ko ispuniti. Posebnu pa`wu, me|utim, francuski metodolog poklawa argumentima protiv drugog osnovnog uslova opstanka metode krucijalnog eksperimenta, protiv mogu}nosti opovrgavawa izolovane nau~ne hipoteze pomo}u rezultata posmatrawa relevantnog eksperimenta. Kao primer koji pokazuje nemogu}nost ispuwavawa prvog od ovih uslova Diem uzima poznati Fukoov eksperiment kojim je ovaj nau~nik 10 11 12

Ibid., p. 178. Ibid., p. 199. Ibid., p. 188.

288

1851. godine, pomo}u svoje originalne metode rotiraju}eg ogledala, utvrdio da je brzina prostirawa svetlosti u vodi mawa od brzine prostirawa svetlosti u vazduhu. Me|u nau~nicima toga vremena, naime, smatralo se da je ovaj eksperiment kona~no razre{io sukob izme|u dve tada vladaju}e rivalske hipoteze o prirodi svetlosti: Wutnove korpuskularne i Hajgensove talasne teorije. Naime, rezultati Fukoovog eksperimenta su bili potpuno u skladu sa talasnom teorijom, a protivre~ili su posledicama koje su proizlazile iz korpuskularne teorije svetlosti. Tako je Dominik Frensis Arago, s kojim Diem i polemi{e, smatrao da je ovaj eksperiment kona~no opovrgao korpuskularnu teoriju svetlosti i dokazao talasnu. Francuski fizi~ar, me|utim, prime}uje pre svega da teorijski nema dovoqno osnova da se smatra kako korpuskularna i talasna teorija svetlosti predstavqaju toliko o{tru dilemu kakvu nalazimo, recimo, u geometriji. Naime, na osnovu ~ega bi se moglo tvrditi da svetlost mora biti ili korpuskularne ili talasne, a da ne moè biti i neke tre}e prirode. Da je Diem ovde bio u pravu, pokazalo se ubrzo posle izlaska iz {tampe wegove kwige Ciq i struktura fizi~ke teorije, po{to je Ajn{tajn formulisao i tre}u teoriju koja prirodu svetlosti obja{wava kao emisiju fotona (kvanti svetlosti), koji, kao i sve druge mikro~estice, poseduju i korpuskularne i talasne osobine. U svakom slu~aju, francuski nau~nik je smatrao i tvrdio da postoji neodre|en broj mogu}nih obja{wewa izvesne pojave, tako da ih nikada nije izvodqivo formulisati kao kona~an skup. [to se ti~e drugoga uslova, Diem je isticao to da stav "Svetlost se kre}e brè u vodi negoli u vazduhu." nije posredna posledica same korpuskularne teorije svetlosti. Po wegovom shvatawu, taj stav je posledica celokupnog sistema Wutn‡Laplasove optike, koji, pored emisione teorije, sadrì veliki skup drugih fizi~kih pretpostavki i hipoteza. Iz tih razloga Fukoov eksperiment moè jedino da nam ukaè na to da neka od tih pretpostavki i hipoteza nije ispravna, ali ne moè da nam kaè koja. Naime, zastupnik korpuskularne teorije svetlosti ne mora da napusti tu teoriju, ve} moè da izvr{i korekciju neke druge pretpostavke u okviru Wutn‡Laplasovog sistema, te tako spase teoriju i ~itav sistem dovede u sklad sa rezultatom eksperimenta. Uop{tavaju}i ovaj argument, Diem je drào da kao {to nije mogu}no kona~no potvr|ivawe, tako isto nije mogu}no ni kona~no opovrgavawe nau~nih teorija. On je ukazivao da navodno pobijawe jedne hipoteze (H) putem posmatrawa (¬O) polazi od pretpostavke da se nau~no istraìvawe odvija u skladu sa prostom shemom H → O. Ako bi to bilo slu~aj, onda bi opovrgavawe moglo da se predstavi argumentom modus (tollendo) tollens, koji ima slede}i oblik: ([H → O] . ¬O) → ¬H. Po mi{qewu Diema, me|utim, struktura argumenta u nauci skoro nikad nije takva. Svako predvi|awe nau~nika, naime, zasniva se ne na jednoj jedi289

noj hipotezi, ve} na vi{e, ~esto pre}utnih pretpostavki i pravila zakqu~ivawa. S obzirom da opovrgnuto predvi|awe, O, predstavqa posledicu konjunkcije vi{e hipoteza [tj. (H1 + H2 + ...+ Hn) → O], mi nemamo prava da izdvajamo jednu od wih kao pogre{nu. Imamo prava da zakqu~imo jedino da je prethode}a konjunkcija (H1 + H2 + ... + Hn) pogre{na. Daqe od toga ne smemo i}i, pa prema tome, moramo da zakqu~imo da su izolovane hipoteze imune od opovrgavawa. Prema tome, za Diema je opovrgavawe pojedina~nih hipoteza isto toliko nemogu}no koliko i wihovo potvr|ivawe. Svaki eksperiment ukqu~uje {irok krug teorijskih pretpostavki, koje postaju pre}utne premise zakqu~ka {to ide od hipoteze prema doga|aju. Sámo zna~ewe termina koji se javqaju u jednoj hipotezi zavisi od wihove upotrebe u drugim hipotezama, a teorijski iskaz se ne moè razumeti izvan konteksta one konceptualne mreè ~ije je on vlakno. Dakle, odre|ena semanti~ka povezanost hipoteza tako|e spre~ava svaki poku{aj wihovog izolovanog opovrgavawa. Iz ove argumentacije Diem, naravno, izvodi potpuno konvencionalisti~ki zakqu~ak: "Tokom svoga razvoja, fizi~ka teorija moè da bira svaku stazu koja joj se dopadne, pod uslovom da izbegne bilo kakve logi~ke protivre~nosti; posebno ona ne mora uzimati u obzir eksperimentalne ~iwenice. ‡ To nije slu~aj onda kada je teorija ve} postigla svoj potpuni razvoj... ‡ (Tada) upore|ivawe zakqu~aka teorije sa rezultatima eksperimenta postaje neizbe`no... Ali ... ovo se odnosi iskqu~ivo na zakqu~ke jedne teorije; postulati od kojih se polazi u toj teoriji, kao i me|ukoraci kojima stièmo od postulata do zakqu~ka ne moraju da budu podvrgnuti ovom proveravawu."13 Ovde je potpuno jasna konvencionalisti~ka, odnosno antiempiristi~ka pozicija tokom ~itavog razvojnog perioda jedne teorije, koji, naravno, moè biti i veoma dug. Nekoliko momenata, me|utim, ostaje krajwe nejasno: (a) kada se za neku teoriju (re~ je, naravno, uvek o fizi~koj teoriji, kojoj je Diem i posvetio ~itavu svoju kwigu) moè re}i da je postigla svoj potpuni razvoj; (b) da li se uop{te, i u kojoj meri, jedna teorija dâ svesti na svoje zakqu~ke, odnosno, mogu li se zakqu~ci izdvojiti od ostalih sastavnih delova jedne teorije, kakav je, recimo, i sámo weno teorijsko razvijawe; (v) kako se moè ispitivati fizi~ka adekvatnost jedne potpuno razvijene teorije i utvrditi wena la`nost, ako se ima u vidu argumentacija protiv mogu}nosti kona~nog opovrgavawa; (g) zbog ~ega bi teorija u razvoju bila u privilegovanom poloàju kada je re~ o uticaju empirijskog svedo~anstva oli~enog u eksperimentalnim ~iwenicama; nije li logi~nije da te ~iwenice uti~u na is13

Ibid., p. 206.

290

pravqawe jedne teorije tokom samoga wenog razvoja; (d) mogu li se i u kojoj meri postulati jedne teorije (a jo{ vi{e me|ukoraci) poistovetiti sa samom teorijom i za{to za wih nije relevantna nikakva eksperimentalna provera? Najve}i deo ovih dilema moè se u izvesnom smislu razre{iti ako se pretpostavi ‡ na {ta i ukazuju neka nedore~ena mesta u Diemovoj kwizi ‡ da potpuno razvijena teorija predstavqa celinu ili ukupnost fizi~ke teorije kao takve, kojoj se suprotstavqa celina, odnosno ukupnost eksperimentalnih ~iwenica, mada ostaje nejasno na kojem stupwu razvoja se to moè dogoditi i {ta nam je ~initi ako nam ta celina fizi~ke teorije izgleda je pogre{na, tj. ako nam se za ~itav sistem teorijskog predstavqawa ~ini da je u neskladu sa integralnim sistemom posmatranih podataka. U svakom slu~aju, naivno je verovati da se jedna teorija napu{ta (samo) na osnovu neslagawa sa iskustvom, jer se nikada nijedna teorija ne}e napustiti ako je ne zameni neka druga. Najzad, bez obzira na to {to je izri~ito tvrdio da teorija tokom svog razvoja ne mora uzimati u obzir nikakve eksperimentalne ~iwenice, Diem govori o tome da fizi~ar, kada se sukobi sa eksperimentalnom protivre~no{}u (koja ne poga|a pojedina~nu izolovanu hipotezu, ve} grupu hipoteza) moè poku{ati da na|e slabu ta~ku koja naru{ava ~itav sistem. U ovim poku{ajima, me|utim, po wegovom mi{qewu, fizi~aru ne}e toliko pomo}i logika koliko wegovo pravo ose}awe (razumevawe) stvari. No, na{e izlagawe metodolo{kih gledi{ta Diema zavr{i}emo posledwim pitawem koje ovaj autor razmatra u svojoj poznatoj kwizi Ciq i struktura fizi~ke teorije; re~ je o tome ima li takvih uslova koji se logi~ki name}u prilikom izbora onih hipoteza koje }e posluìti kao osnova na{e fizi~ke teorije. Diem smatra da postoje tri takva uslova: (1) Hipoteza ne sme da bude samoprotivre~an stav (s obzirom da fizi~ar nema namere da govori besmislice). (2) Razli~ite hipoteze na koje }e se fizika oslawati ne smeju da budu protivre~ne me|u sobom. Fizi~ka teorija, zaista, ne treba da se razlaè na masu nesaglasnih i neuporedivih modela; wen je ciq da qubomorno o~uva logi~ko jedinstvo, po{to nam intuicija koju nismo u stawu da opravdamo, ali prema kojoj ne moèmo da budemo slepi, pokazuje kako }e se teorija samo pod ovim uslovom kretati prema svome idealnom obliku, tj. u smeru prirodne klasifikacije. (3) Hipoteze treba birati na takav na~in da iz wih uzetih u celini matemati~ka dedukcija moè da izvede posledice koje }e sa dovoqnim stepenom aproksimacije predstavqati ukupnost eksperimentalnih zakona. U stvari, prvi ciq fizi~ke teorije i jeste shemati~no predsta291

vqawe, pomo}u matemati~kih simbola, onih zakona koje eksperimentalno uslovqava.14 Ako se izuzmu ova tri uslova koje mora da po{tuje, fizi~ar u svakom drugom pogledu ima potpunu slobodu u postavqawu hipoteza, odnosno temeqa sistema koji gradi. U ovome procesu vidqivo je evolutivno napredovawe, tj. usavr{avawe fizi~ke teorije, koje se obavqa pod razli~itim unutra{wim i spoqa{wim uticajima. Teorija je kao klica {to tokom svoje istorije doìvqava mnogobrojne preobraàje (koji su plod "sasvim slobodnog" razvoja misli).15 U svakom slu~aju, napred pomenuti ~isto logi~ki uslovi nisu jedini odgovorni za izbor jedne od dve ili vi{e suparni~kih hipoteza, odnosno za izbor jednog od dva razli~ita teorijska sistema. Nisu mawe va`ni ni razlozi "dobrog ose}aja" ili zdravog razuma [bon sens]. Ti razlozi, naravno, nisu istog stepena jasno}e i o~iglednosti kao oni racionalni, ali zato kad zasvetle u umu, nisu ni{ta mawe obavezuju}e snage od onih pravih. ‡ Tako, na primer, te{ko je poverovati da ona teorija koja je dostigla maksimum obuhvatnosti i najvi{i stepen jasnosti i jednostavnosti, ne odgovara stvarnim afinitetima stvari. Radi ilustrovawa ovakvog svog shvatawa Diem se upu{ta u vrlo detaqno izlagawe istorijskog razvoja hipoteze univerzalnog privla~ewa od prvih wenih za~etaka kod Grka, preko sredwovekovnih fizi~ara, filozofa i astrologa, do gledi{ta modernih nau~nika. Razumqivo, ne treba se pribojavati da }e fizi~ari biti zbuweni preteranom slobodom, ili odsustvom uputstva za iznalaèwe i razvoj hipoteza, s obzirom da skoro niko ne dolazi do neke potpuno nove ideje, ve} razmi{qa i razvija onu misao koja se usadila u wega bez wegove svesne odluke. U stvari, Diem pravi jasnu razliku izme|u nastajawa i razvijawa neke teorije. Naime, za~etak teorije, odnosno prvobitne ideje, jeste iznenadni ~in osve{}ivawa,16 ali teorija u svome zavr{nom obliku kao prihva}ena hipoteza jeste rezultat mukotrpnog i istan~anog rada, ~ak mnogih pokolewa nau~nika. Sve u svemu, Diemova gledi{ta predstavqaju jedno ne uvek potpuno koherentno ili dosledno razvijawe konvencionalisti~ke pozicije, ve} sadrè i mnoge teze koje jednostavno poti~u iz wegovog veoma {irokog i dubokog poznavawa istorije nauke, a pre svega fizike.

14 15

v. Ibid., p. 220. Ibid. pp. 220-222.

16

"Ideja mi je pala na pamet" ‡ to nam kaè da ideja dolazi odnekud i pada ~oveku na um; dakle, ne stvara je on sâm i "manuelno".

292

MEJERSON

Dok je Diemov prilaz teorijskosaznajnim i metodolo{kim problemima nauke, ne gube}i ni za trenutak iz vida wegovu originalnost (o{tro razlikovawe teorija i eksperimentalnih zakona; insistirawe na matemati~kom obliku fizi~kih teorija; odbacivawe krucijalnog eksperimenta), u odre|enim ta~kama bio mahisti~ki (odbacivawe, recimo, gledi{ta da fizi~ka teorija predstavqa neko "obja{wewe" pojava ‡ ona samo {to jednostavnije i {to ta~nije reprezentuje grupu eksperimentalnih zakona), kod Emila Mejersona nailazimo na potpuno raskidawe i beskompromisno protivqewe Mahovim stavovima. Nasuprot Mahu i konvencionalistima, on razvija jednu u osnovi realisti~ku teoriju nauke. Emil Mejerson (1859-1933) je ro|en u Lublinu, koji se tada nalazio u ruskome delu Poqske. Studirao je hemiju u Drezdenu, Lajpcigu i Berlinu, a usavr{avao se u Getingenu i Hajdelbergu, da bi 1882. oti{ao u Francusku, gde je najpre radio kao hemi~ar do 1898. godine, a zatim je prihvatio administrativni poloàj u Parizu, na kojem je ostao do 1923. godine. Dela iz oblasti filozofije nauke po~eo je dockan da pi{e i objavquje, kriti~ki razvijaju}i ideje Poenkarea, Bergsona i Bren{viga ( Identitet i realnost, 1908; O obja{wewu u naukama , 1921).1 Da bismo boqe razumeli doprinos Mejersona, ovde }emo ukratko izneti Bergsonovu i Bren{vigovu [Léon Brunschvicg] koncepciju nauke. Suprotstavqaju}i se Kontovom pozitivizmu i tradicionalnom francuskom racionalizmu, Bergson izgra|uje jedno osobeno pragmati~ko-biolo{ko shvatawe nauke, koje sasvim odvaja od svoje spekulativno-empirijske teorije filozofskog saznawa. Kao bitan zadatak nauke Bergson isti~e kako ona treba da pove}a na{ uticaj na stvari. "Nauka moè biti spekulativna u svome obliku, nezainteresovana u svojim neposrednim ciqevima: drugim re~ima, moèmo joj davati na veresiju koliko god ho}e, rok pla}awa moè biti 1

O gledi{tima Bergsona i Bren{viga ne}emo posebno govoriti, bilo stoga {to nisu detaqnije ulazili u ~isto metodolo{ku problematiku (Bergson), ili zato {to wihova gledi{ta nisu imala {ireg uticaja na savremenu metodologiju (Bren{vig).

293

produàvan koliko god èli, (pa ipak) na{ trud kona~no ‡ jednog dana treba da bude pla}en. Uglavnom, nauka uvek smera na prakti~nu korist."2 Nauka, me|utim, nije pragmati~na, prema Bergsonu, zato {to bi se odricala spekulativnih ciqeva, ili zato {to bi odustala od metafizi~kog ciqa da opi{e ono {to po sebi jeste. I nauka i tradicionalna metafizika, koja leì u osnovi nauke, proizlaze iz jednog istog biolo{kog korena, i zasnivaju se na jednoj istoj qudskoj sposobnosti koju Bergson naziva "intelekt". No, granice "intelekta" koji deluje u nau~noistraìva~koj oblasti, odnosno granice intelektualnog saznawa kod wega su postavqene dosta usko (izvan toga bi nastajao nekonceptualni model, zasnovan na "intuiciji"), {to je nai{lo na ozbiqne kritike. Kritikovano je tako|e i merilo biolo{ke korisnosti kao osnovni kriterijum nauke ukazivawe na to da je takvo tuma~ewe u najmawu ruku istorijski neadekvatno. Bren{vig je odbacivao tradicionalno-materijalisti~ko i realisti~ko stanovi{te, {to ga je onda vodilo razilaèwu sa uobi~ajenim pretpostavkama ontologije zdravog razuma. wegova je teza da saznajni subjekt (nauka) i saznajni objekt (svet) padaju ujedno: saznato je postoje}e, a postoje}e je saznato. Suma bi}a je jednaka zbiru nau~nog znawa: s one strane nau~nog znawa nema ni~ega; svako tvr|ewe o tome da ima ne~ega opet spada u nauku, {to potvr|uje da se ne moè izi}i izvan nauke. Po Bren{vigu nauka ne teì da otkrije stvari onakve kakve jesu, ve} sama stvara relacije, uspostavqa odnose izme|u na{ih misli i na{ih iskustava. Ali, u ovu inventivnu igru razuma, na poseban na~in ipak se ukqu~uje "iskustvo". U tom smislu, za wega je karakteristi~na jedna metafori~na definicija nauke: "Nauka je dijalog razuma i iskustva". Uloga razuma je, naravno, centralna, a iskustvo je qudsko iskustvo, kao {to je, uostalom, i razum qudski razum. No, i pod pretpostavkom da je to tako, ne vidi se kako Bren{vig moè da pori~e da qudski razum, u kombinaciji sa qudskim iskustvom ({to svakako ~ini qudsku nauku) ‡ govori ~oveku o ne~emu {to nije nauka i {to nije qudsko. Ogra|uju}i se i od Bergsona i Bren{viga, vi{e od drugoga nego od prvog, Mejerson je izgradio svoje realisti~ko stanovi{te. Naslov prvog wegovog zna~ajnog dela Identitet i realnost sugeri{e dve osnovne teme wegovog rada. Nasuprot pozitivistima, koji su poku{avali da zasnuju nauku na poretku senzacija, ili pragmatistima, ~iji je glavni ciq bio ovladavawe stvarima, Mejerson je drào da je zadatak nauke da pro2

Bergson, A., Stvarala~ka evolucija, Beograd, "Kosmos", 1932, str. 303. 〈Novo izdawe ovo kwige objavila je Izdava~ka kwiàrnica Zorana Stojanovi}a, Sremski Karlovci i Novi Sad, 1991. godine.〉

294

dre u stvari, odnosno, da osnovni pokreta~ nau~nog istraìvawa predstavqa ontolo{ki podsticaj, ili poku{aj da se otkrije ili razume ono {to "stvarno jeste", i to tako {to }e se stvari objasniti svo|ewem doga|aja na wihove uzroke, a pojava na wihove noumenalne3 uzro~ne korelate. Da je nauka uvek teìla da otkrije ono {to je s one strane ~ulnih pojava, o tome svedo~i cela wena istorija: od razvoja atomske teorije, preko Ptolemajevog i Kopernikovog sistema i Wutnove nebeske mehanike, do Ajn{tajnove teorije relativiteta. Drugo, nasuprot gledi{tu da se nauka ograni~ava na otkrivawe stalnih veza, Mejerson dokazuje da nauka traga za "identitetima", za onim {to je identi~no u mno{tvu razli~itog; prema wemu, sva obja{wewa, bilo nau~na ili zdravorazumska, poti~u iz jedne osnovne te`we qudskog duha, te`we da pori~e raznolikost i promenu; ili da tvrdi postojawe konstanti iza prolaznih pojava; ili da objasni mno{tvo pomo}u Jednoga; ili da proticawe onoga {to Postaje podvede pod nepromenqivost Bi}a; nauka zapravo pokazuje da ono {to se naizgled javqa kao proces stvarawa i razarawa, u stvari nije ni{ta drugo do ponovno pode{avawe unutar supstancije koja zadràva svoj identitet uprkos o~evidnim promenama i mnogostrukosti. U ovome smislu zakoni konzervacije (odràwa materije i energije) predstavqaju tipi~an proizvod nau~nog istraìvawa. Ukoliko bi, me|utim, nauka u ovome drugom smislu bila potpuno uspe{na, tada bi se ona svela zapravo na skup tautologija, a to se onda, sasvim paradoksalno, izbegava na taj na~in {to se zastupa teza da nauka ne moè u potpunosti da prevazi|e onaj "iracionalni ostatak", odnosno razlike koje ne uspeva da podvede pod identi~nost. U svakom slu~aju, Mejersonovim jezikom re~eno, broj primitivnih pojmova je mera raznolikosti. Ve} ovde se moè zapaziti bliskost izme|u wegovog principa identiteta, s jedne, i Ajn{tajnovog principa jedinstva, koji je bio u osnovi heuristike teorija jedinstvenog poqa, sa druge strane. Napredovawe nauke Mejerson je video kao borbu izme|u duha, koji poku{ava da nametne identitet, i raznolike stvarnosti, koja se tome odupire. Na~elo identiteta primewuje se na dva razli~ita nivoa: (a) na nivou drugoga reda, tj. na planu zakona i (b) na nivou prvoga reda, odnosno na planu stvarî. Iz toga proizlazi ono {to Mejerson naziva legalnim (zakonolikim) obja{wewima, odnosno uzro~nim obja{wewima. Legalnost zna~i da se isti zakon primewuje bez obzira na mesto i vreme, tj. da je oblik odre|enog zakona i neprostoran i bezvremen. Trajnost izvesnog zakona omogu}uje nam da predvi|amo, {to zna~i da ima visoku vrednost u procesu preìvqavawa (odràwa). 3

Noumen [noÚmenon] ‡ realitet koji stoji iza pojava i nije podloàn ~ulnom, ve} samo razumskom saznavawu.

295

Mejerson smatra da je svakoj ìvotiwskoj vrsti neophodna ova sposobnost anticipirawa ~iwenica. Prema tome, on nam pruà evolucionisti~ki razlog za apriorni karakter principa identiteta kada se primeni na zakone. Ovo na~elo je apriorno u tom smislu {to je uro|eno u onoj vrsti kojoj je potrebno za weno odràwe. Me|utim, qudski duh traga i za uzro~nim obja{wewima kao onim pod kojima su odre|ene supstancije ili stvari konzervirane u smislu da ukupni kvantitet tih supstancija ostaje nepromenqiv kroz vreme. Zakoni konzervacije tako poti~u iz na~ela identiteta kao negacije raznovrsnosti stvari u vremenu. Postulirawe supstancija koje traju u vremenu omogu}uje nam, me|utim, da pratimo stvari, pa tako i da predvi|amo one senzacije (osete) koje }e te stvari uzrokovati u nama (recimo, drvo ‡ kada se okrenemo od wega i opet ka wemu); to zna~i da i ova verzija principa identiteta ima vrednost u procesu odràwa. Prema tome, nije jedini ciq nauke akcija, niti je nauka vo|ena iskqu~ivo èqom za ekonomi~no{}u te akcije, ve} on isto tako ho}e da nam pomogne da razumemo svet onakav kakav jeste. Na~elo ekonomi~nosti se ispoqava u te`wi ka jednostavnosti postignutog saznawa, odnosno ka wegovom sabirawu formulisawem sve op{tijih zakona i teorija. No, smatra Mejerson, ne bi bilo ispravno re}i da sa napretkom nauke na{e poimawe stvarne pojave postaje sve jednostavnije. Naime, ukoliko nauka ~esto otkriva jednostavno ispod sloènog, u drugim slu~ajevima otkriva sloèno ispod onoga {to se ~ini jednostavnim.4 Razumevawe, saznavawe i obja{wavawe su za Mejersona sinonimni pojmovi. Saznavawe, razumevawe i obja{wavawe je mogu}no vr{iti samo rasu|ivawem, a nau~no rasu|ivawe, kako smo videli, u osnovi je "identifikovawe". Stoga princip identiteta zauzima sredi{we mesto i u teoriji nau~nog obja{wewa. Prvi korak nau~nog saznawa, po francuskom filozofu, ne bi bio opisivawe mno{tva razli~itih stvari, ve} tragawe za onim {to je istovetno u tome mno{tvu razli~itog, te`wa da se mno{tvo razli~itih pojava svede na najmawi broj su{tinskih entiteta. Ono {to je vezano za obi~no opaàwe neprestano se mewa, nastaje i propada, a ono {to ~ini sadràj nau~nog saznawa trebalo bi uvek da ostane identi~no sebi. Ako se otkrije da je promenqivo ne{to za {ta se verovalo da je nepromenqivo, onda se do toga otkri}a dolazi na taj na~in {to se pronalazi ne{to jo{ fundamentalnije. Tako se, na primer, u atomskoj teoriji od atoma kao ve~nog, sa sobom identi~nog i nesvodqivog bi}a do{lo do subatomskih nesvodqivih bi}a. Mejerson je smatrao da nau~no obja{wewe nu`no ukqu~uje i postulirawe odre|enog kvalitativnog identiteta uzroka i posledice. 4

v. Meyerson, E., Identity and Reality, London, 1930, p. 412.

296

Naime, fizi~ke posledice bi mogle poticati samo od fizi~kih uzroka; tako bi se nau~na uzro~nost razlikovala od teolo{kog ili voluntaristi~kog kauzaliteta. Time se iskqu~uje mogu}nost stvarawa sveta re~ju ili voqom boìjom. Nije iskqu~eno, naravno da ima izuzetaka od ovoga pravila, ali bi ti izuzeci, po wemu, za nauku bili neshvatqivi, bili bi "iracionalni" sve dok joj ne po|e za rukom da uspostavi identitet ili bar proporcionalnost izme|u takvih efekata i wihovih do tad nepoznatih uzroka. Te`wa za obja{wewem u nauci jednaka je te`wi svo|ewa na racionalno, s tim {to je nauka svesna granica koje stvarnost name}e wenim naporima, tako da sama dolazi do "iracionalnog" do onoga {to se postavqa kao prepreka posledwoj redukciji na ~isto racionalne tvorevine.5 ‡ Ovo "iracionalno" prema Mejersonovoj teoriji ne treba shvatiti kao neku prirodno datu stati~nu granicu kojoj se nau~no obja{wewe aproksimativno primi~e. Sasvim je mogu}no da nauka tokom svoga razvoja neke "iracionalije" pretvara u "racionalije". U tome se, izme|u ostalog, i sastoji napredak nauke, ali istovremeno treba imati u vidu da svako takvo preoblikovawe stvara nove, do tad nepoznate "racionalije".6 Ovakvo Mejersonovo gledi{te vodi uvi|awu nu`nosti jednog dosta fleksibilnog i realisti~kog stava nauke. Pojavqivawe "iracionalija" svedo~i tako|e o Mejersonovoj "sinteti~koj" koncepciji kauzaliteta: posledica uvek sadrì ne{to {to uzrok nije sadrào. Najpotpunije obja{wewe dobili bismo ako bismo uzrok i efekat poistovetili bez ostatka; ali obja{wewe u tom slu~aju ne bi bilo zanimqivo, po{to bismo isto obja{wavali istim. Ako dozovemo u pomo} pojam "iracionalnog", onda obja{wewe postaje zanimqivije, ali i nepotpunije. U vezi s tim, Branko Pavlovi} umesno postavqa pitawe: smemo li onda pretpostaviti da uve}awe "iracionalnog", tj. onog neobja{wivog ostatka, ~ini na{e obja{wewe, tj. ono {to smo uspeli da identifikujemo, zanimqivijim i vrednijim?7 Kada je re~ o Mejersonovom shvatawu nau~nog obja{wewa, onda Pavlovi} tako|e dobro prime}uje: "Ako moramo pribegavati pretpostavci 'iracionalnog' da bismo ne samo dokazali mogu}nost strogog kauzalnog obja{wewa, nego i da bismo izbegli zakqu~ak da najstroìje mogu}no nau~no obja{wewe u stvari ni{ta ne obja{wava, tada mejersonovsko obja{wewe ne moè biti ciq nauke."8 5 6

v. Meyerson, E., De l'explication dans les sciences, Paris, Payot, 1927, p. 181. v. Ibid., p. 119.

7

v. Pavlovi}, B., Rasprava o filozofskim osnovama nauka, Beograd, Nolit, 1973, str. 201. 〈drugo izdawe: Plato, Beograd, 2005.〉

8

Cit. delo, str. 202.

297

Mejerson je definiciju zakona kao ~isto empirijskog odnosa redosleda i stalnosti pojava s pravom odbacivao, zato {to je usmerena antiteorijski i pogre{na kako istorijski, tako i ~iweni~ki. "Zakon, kako ga nauka stvarno razumeva," pi{e on, "jeste idealna konstrukcija i jedna slika [image] ure|enosti prirode, preoblikovana razumom; prema tome, zakon ne moè da izrazi stvarnost neposredno, niti da joj bude istinski adekvatan. Zakon nije postojao pre nego {to smo ga formulisali i vi{e ne}e postojati kada ga budemo uklopili u neki {iri zakon."9 Karakteristi~no je Mejersonovo razlikovawe izme|u "empirijskih zakona" i "kauzalnih (uzro~nih) zakona". Empirijski zakon odre|uje kako se sistem mewa sa modifikovawem odgovaraju}ih uslova. Zakoni ove vrste nam omogu}uju da predvi|amo ishod prirodnih procesa i da postignemo da ti procesi posluè na{im ciqevima. Nasuprot tome, uzro~ni zakon predstavqa primenu Zakona identiteta na postojawe predmeta u vremenu; on postavqa kao uslov da postoji ne{to {to ostaje isto kroz promene (poput atomâ u hemijskoj reakciji). Francuski filozof je isticao da, dok znawe empirijskih zakona zadovoqava na{ zahtev za predvi|awem, samo znawe uzro~nih zakona moè da zadovoqi na{u èqu za razumevawem. O svom shvatawu hipoteza Mejerson kaè: "Ako se izloè bez hipoteza, eksperimentalni rezultati nam izgledaju kao ne{to kona~no, dovr{eno, a da nismo videli put kojim smo do wih do{li, niti put kojim moèmo krenuti daqe; jer nauka nije bekonovska, i sâm eksperiment, bez pomo}i hipoteze, ne moè nas daleko odvesti. Zato bi i slika nauke, ili dela nauke, koja nam se nudi, bila u izvesnom smislu stati~na. Me|utim, u samoj stvari nauka je u neprekidnom toku, ona je dinami~na."10 Mejerson, {tavi{e, nagla{ava da nau~nik, prilikom stvarawa hipoteza, ne treba previ{e da se pla{i ni krajwih protivre~nosti. Saglasnost izme|u uzro~ne slike i pojave, izme|u misli i prirode, ne moè biti potpuna; ali, postoji stvarna i duboka analogija. Svaka, recimo, mehani~ka teorija nekoga niza pojava predstavqa ogroman nau~ni napredak; ona }e sigurno voditi otkri}ima, po{to na neki na~in poku{ava da otkrije su{tinu tih pojava. Kao primer koji ilustruje ispravnost ovakvog gledi{ta Mejerson navodi slu~aj Fresnelove teorije: ma koliko savr{ena bila ta teorija, sigurno bi bilo pogre{no da se tvr|ewe o postojawu svetloprenosnog etra obdarenog (nama poznatim) protivre~nim svojstvima uzima doslovno. Ali, izvesno je da je postojala 9

Meyerson, E., Identity and Reality, p. 413.

10

Ibid., p. 406.

298

sli~nost, ~ak istovetnost svojstava izme|u svetlosti i na~ina prostornog kretawa koje se zove talasno kretawe, pa je to ostalo i kada su Fresnelove koncepcije ustupile mesto Maksvelovim. S obzirom da ovi talasi nisu mogli da budu zami{qeni bez nekoga medijuma, bilo je mudro prihvatiti svetloprenosni etar uprkos svojstvima koja nisu mogla da budu dovedena u sklad.11 Stoga, zakqu~uje francuski kriti~ar pozitivizma, moramo se pomiriti sa onim protivre~nostima koje poti~u od ograni~enosti na{ega razuma. Naravno, treba poku{ati da se one svedu na najmawu meru i veliki korak napred bio bi na~iwen kada se usaglase teorije dvaju razli~itih delova nauke. Sa druge strane, nikakva teorija, ma koliko bila savr{ena, ne moè da bude do kraja logi~na i razumqiva.12 Izjedna~uju}i na odre|eni na~in intelektualizam i mehanicizam, Mejerson je ukazivao da redukovawe na mehanicizam i atomizam ne treba shvatiti toliko kao ciq koliko kao sredstvo, kao pravilo koje vodi napretku nauke. Svo|ewe na mehanizam ne treba shvatiti, upozorava francuski filozof, u smislu logi~ki koherentne hipoteze koja bi bila bez protivre~nosti. S obzirom da su sve mehani~ke hipoteze koje nauka stvara u sebi protivre~ne, tj. u osnovi apsurdne, ona ostaje uvek beskrajno udaqena od one logi~ke koncepcije prema kojoj izgleda da je usmerena.13 Bez obzira na neka ta~na zapaàwa, izgleda da Mejersonova gledi{ta u celini mimoilaze osnovne pravce savremene metodolo{ke misli, pa je danas ceweniji kao istori~ar negoli kao filozof nauke. To je i osnovna razlika izme|u Mejersona, s jedne strane, i Poenkarea i Diema, sa druge.

11

Polarizacija svetlosti nije se mogla objasniti ako su svetlosni talasi longitudinalni. Ako su, me|utim, transverzalni, onda etar mora biti ‡ da bi se svetlost prostirala tako velikom brzinom kao {to je to slu~aj ‡ istovremeno ~vr{}i od ~elika i tako niske gustine koja se pribliàva nuli.

12 13

v. Ibid., p. 407. v. Ibid., p. 411.

299

HERC

S obzirom da smo ovim pregledom glavnih etapa u razvoju metodolo{ke misli za{li u prve decenije ovoga veka, izloì}emo jo{ samo gledi{ta Hajnriha Herca i Karla Pirsona. Shvatawa jo{ nekoliko mogu}nih kandidata za ovaj pregled (Ernst Kasirer, ârli Brod, Bertrand Rasl, Alfred Vajthed, Norman Kembel i Moric [lik) ne}e biti posebno obra|ivana zato {to su neposredno ukqu~ena u najve}i deo najsavremenijih metodolo{kih razmatrawa, po~ev{i od rasprava, ~lanaka i monografija o pojedina~nim problemima, pa do pregleda metodolo{ke problematike i uxbeni~kih tekstova. Hajnrih Rudolf Herc [Heinrich Rudolph Hertz] (1857-1894) studirao je prvo za inèwera, a zatim se preorijentisao na fiziku, koju je u~io u Berlinu kod Kirhofa i fon Helmholca. Predavao je u Kilu, Karlsrueu i u Bonu. Posle jedne neuspele operacije morao je da napusti svoja eksperimentalna istraìvawa elektromagnetskih pojava i stvarawa, preno{ewa i prijema radio-talasa, posve}uju}i se do kraja svoga kratkog ìvota izu~avawu osnovnih pojmova i principa fizike. Tada je napisao i svoje najpoznatije delo Principi mehanike (1894), u ~ijem su uvodu izloène i neke wegove najzna~ajnije ideje iz oblasti filozofije nauke. Jedan od osnovnih zadataka koje je Herc sebi postavio u ovome svom naj~uvenijem delu, bio je da napravi {to jasniju razliku izme|u apriornôg i onoga {to je empirijsko u mehanici, ~ine}i to na takav na~in koji je uticao na Vitgen{tajna i savremene logi~ke pozitiviste. îsta apriorna mehanika sastoji se od "likova" ili "koncepata" koje treba strogo dvojiti od samih ~iwenica. Ovi likovi se, naravno, ne uzimaju kao proste kopije ili odrazi eksperimentalnih ~iwenica; oni se moraju slagati sa ~iwenicama, ali tu nije re~ o onome slagawu koje se javqa izme|u slike i objekta koji ta slika predstavqa. Od ovih "likova" imamo prava da traìmo to da nam omogu}e da pravimo neophodna predvi|awa. Stoga veliki broj "likova" moè da zadovoqi, ako ih prosu|ujemo sa gledi{ta wihove empirijske primenqivosti. Kako }e se onda fizi~ari opredeqivati za jedan pre negoli za neki drugi "lik"? Herc postavqa kriterijume na osnovu kojih je mogu}no od300

mah odbaciti neke "likove" ili modele kao nepogodne: (1) logi~ka dopustivost ‡ modeli moraju da budu konzistentni sa zakonima na{eg mi{qewa; (2) korektnost ‡ odnosi me|u modelima ne smeju da budu u sukobu sa odnosima me|u stvarima; (3) jednostavnost i odre|enost ‡ modeli treba da sadrè najmawi mogu}ni broj povr{nih ili praznih odnosa. U svakom slu~aju, svaki model koji izgradimo mora sadràvati i neke karakteristike koje nisu bitne za onaj posao koji treba da obavimo. Model je, naravno, utoliko boqi ukoliko ima mawe tih irelevantnih elemenata. Trebalo bi, najzad, napomenuti, u vezi sa Hercovim shvatawem apriornih sastavnih delova nau~nog saznawa, da je tu re~ o jednom savremenom, a ne kantovskom shvatawu apriornosti; naime, ti apriorni delovi na{eg nau~nog saznawa, po nema~kom nau~niku, ne predstavqaju ni{ta drugo do skup modela koje izgra|ujemo da bismo efikasnije izi{li na kraj sa iskustvom, a ne bi ih nikako trebalo shvatiti kao "nu`nost razuma".

301

PIRSON

Karl Pirson (1857-1936) {kolovao se u Londonu, a po~eo da predaje u Kembrixu. Wegova osnovna podru~ja interesovawa bila su: ~ista i primewena matematika, mehanika i teorija elektriciteta. Docnije je i{ao u Hajdelberg i Berlin da studira pravo, fiziku i filozofiju, i neko vreme se bavio advokaturom pre nego {to je dobio katedru za primewenu matematiku i mehaniku na Univerzitetskom kolexu u Londonu, gde je predavao do povla~ewa u penziju (posledwih godina eugeniku). O~igledno je, dakle, da je imao veoma {iroko poqe interesovawa, a bio je i veoma plodan pisac. Objavio je na stotine studija iz oblasti matematike, mehanike, statistike, biologije, problema nasle|ivawa i evolucije, filozofije, teologije i socijalne politike. Najva`nije i najuticajnije Pirsonovo delo iz oblasti filozofije, i ujedno i filozofije nauke jeste Gramatika nauke (1892). Na po~etku ovoga svoga dela britanski nau~nik odre|uje kao osnovni ciq nauke da utvrdi istinu u svim mogu}nim oblastima znawa. Taj ciq se, razume se dâ posti}i jedino primenom nau~ne metode koja se sastoji u pa`qivom i ta~nom klasifikovawu ~iwenica i posmatrawu wihovih korelacija i nizawa, u otkrivawu nau~nih zakona uz pomo} stvarala~ke imaginacije, i najzad, u o{troj samokriti~nosti, ~iji krajwi kriterijum predstavqa jednaka vaqanost uvi|awa obznawenih svim normalno izgra|enim qudskim duhovima. Op{ta teorijskosaznajna gledi{ta ne predstavqaju jaku stranu ove kwige. U pitawu je jedan dosta radikalan oblik empirizma zasnovanog na senzacijama (srodan gledi{tima Ernsta Maha). Ali, istovremeno, u woj se mogu na}i mnoge teze koje }e se docnije pojaviti u logi~kopozitivisti~koj literaturi. Autor poznatog statisti~kog testa insistira pre svega na jedinstvu i sveobuhvatnosti nauka. "îtav prostor pojava", pi{e on, "duhovni i fizi~ki ‡ ~itava vasiona ‡ weno je poqe." Svako ograni~avawe podru~ja nauke je neprihvatqivo, po{to ni{ta ne leì van doma{aja nauke. Polaze}i od ovakvog shvatawa nauke, Pirson odlu~no odbacuje tezu da religija ili metafizika mogu da nam pruè nekakvo nadnau~no znawe. 302

Sama ~iwenica da svaki metafizi~ar ima svoj sopstveni sistem, smatra engleski nau~nik, dovoqno svedo~i o tome da metafizika nema da ponudi nikakav doprinos qudskom saznawu. Pobornik metafizike je neka vrsta pesnika, ali opasnog, zato {to pretenduje da uzme u~e{}a u racionalnoj diskusiji. Ukaza}emo ukratko jo{ samo na Pirsonovo shvatawe nau~nog zakona. Nau~ni zakon ~uveni statisti~ar poima kao kratak opis, u duhovnom, skra}enom pismu, naj{ireg mogu}nog podru~ja nizova na{ih neposrednih ~ulnih utisaka. ‡ Porede}i gra|anski zakon sa nau~nim, on kaè: "Gra|anski zakon ukqu~uje nare|ewe i du`nost; nau~ni zakon predstavqa opisivawe, a ne propisivawe. Gra|anski zakon vaì samo za posebnu zajednicu u posebno vreme; nau~ni zakon vaì za sva normalna qudska bi}a i ne mewa se sve do tad dok se wihove opaàjne snage nalaze na istome stupwu razvoja."1

1

Pearson, K., The Grammar of Science, London, 1900, p. 87.

303

LITERATURA

U prvom odeqku je navedeno nekoliko op{tih pregleda istorije metodologije, dok se u drugom nalaze neki radovi koje profesor Novakovi} nije stigao da ukqu~i u svoja predavawa. [iri izbor literature iz istorije metodologije moè se na}i u legatu prof. Novakovi}a u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Blake, R., C. Ducasse and E. Madden, Theories of Scientific Method, The Renaissance through the Nineteenth Century, Seattle, University of Washington Press, 1966. Dijksterhuis, E. J., The Mechanization of the World Picture, Oxford, 1961. Forbes, J. R. and E. J. Dijksterhuis, A History of Science and Technology, London, Penguin Books, 1963, I-II Kockelmans, J. J. (Ed.), Philosophy of Science, The Historical Background, New York, The Free Press, 1968. Losee, J., A Historical Introduction to the Philosophy of Science, Oxford, University Press, 1972. Oldroyd, D., The Arch of Knowledge, London, Methuen, 1986. *

* *

Leibniz, Gottfried Wilhelm, "On the Elements of Natural Science: An Introduction on the Value and Method of Natural Science", in Philosophical Papers and Letters, vol. I, ed. by L. E. Loemker, Chicago, 1956, pp. 431-447. McMullin, Ernan, "The Conception of Science in Galileo's Work", New Perspectives on Galileo, ed. by R. E. Butts and J. C. Pitt, Dordrecht, Reidel, 1978. (i: Galileo, The Two New Sciences, pp. 84-85. and 254-255.) Ani~in, Boìdar i Dragomir Davidovi}, "Kako prevoditi, pa mo`da i prevesti Wutnove re~i 'Hypotheses non fingo', Kwièvne novine, god. XXXIX, br. 746, 15. 1. 1988. Ru|er Josip Bo{kovi}: Filozofija i znanost, temat u: Filozofska istraìvawa, Zagreb, god. 9, sv. 5-6 (32-33), 1989, str. 1459-1638. Jak{i}, Mirko, Fizika i filozofija Hermana Helmholca, Ni{, Prosveta, 1990. 304

SADR@AJ

BELE[KA PRIRE\IVAÂ Bele{ka uz drugo izdawe

I DEO: UVOD U OP[TU METODOLOGIJU NAUKE POJAM METODOLOGIJE FILOZOFIJA NAUKE NAUKA I FILOZOFIJA POJAM NAUKE NAUKA I ZDRAVORAZUMSKA SHVATAWA NAU^NI PROBLEMI I PREDMET NAUKE RAZLIKE IZME\U PRIRODNIH I DRU[TVENIH NAUKA I JEDINSTVO NAU^NE METODE REDUKCIONIZAM

II DEO: ISTORIJA METODOLO[KE MISLI UVOD ANTI^KA MISAO PLATON ARISTOTELOVO SHVATAWE NAULNOG ZNAWA SUKOB EMPIRISTÂ I DOGMATIÂRÂ U GR^KOJ FILOZOFIJI GR^KI ATOMISTI SREDWOVEKOVNA METODOLO[KA MISAO GALILEJ BEKON DEKART SLEDBENICI BEKONA I DEKARTA 305

ENGLESKI EMPIRISTI LAJBNIC BARKLI HJUM RU\ER BO[KOVI] KANT HER[EL HJUEL MIL KONT KLOD BERNAR HELMHOLC STALO XEVONS MAH AVENARIJUM PERS POENKARE DIEM MEJERSON HERC PIRSON Literatura

306

dr Stani{a M. Novakovi}

Uvod u op{tu metodologiju i istorija metodolo{ke misli, drugo, dopuweno izdawe Izdava~ Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, îka-Qubina 18-20, Beograd

Slog i korektura Aleksandar Gordi}

[tampa Slava, Beograd [tampawe zavr{eno u oktobru 2005.

Tira` 300 primeraka Kwiga se moè naru~iti na adresu: Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, îka-Qubina 18-20

CIP ‡ Katalogizacija u publikaciji 001.8 167/168 NOVAKOVI], Stani{a Uvod u op{tu metodologiju i istorija metodolo{ke misli / Stani{a Novakovi}. ‡ Beograd : Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, 2005 (Beograd: Slava). ‡ 320 str ; 24 cm Drugo, dopuweno izdawe (prvo izdawe: Filozofski fakultet [Edicija Uxbenici, kw. 2], Beograd, 1994). ‡ Tira` 300. ‡ Napomene uz tekst. ‡ Bibliografija: str. 302-318. ISBN 86-80269-14-0 1. Gl. stv. nasl. 001.8 1:001 Novakovi}, Stani{a (1930-1992) a) Metodologija nauke b) Gnoseologija v) Filozofija nauke ID = 31131148

307

S. Novaković - Uvod u Opštu Metodologiju i Istorija Metodološke Misli

Short Description

Description

Comments

We need your help!