Rick Riordan - Poslednji Bog Olimpa

RIK RIORDAN

POSLEDNJI BOG OLIMPA S engleskog prevela: Tatjana Milosavljević 1

1. Odlazim na krstarenje s eksplozivom Sletanje Pegaza na haubu mojih kola označilo je početak kraja sveta. Sve dotad, bilo je to jedno super popodne. Tehnički posmatrano, nije trebalo da vozim zato što sam tek sledeće nedelje punio šesnaest godina, ali moja mama i moj očuh, Pol, odveli su mene i moju drugaricu Rejčel na privatni deo plaže na Saut Šoru, i Pol nam je tu dozvolio da se malo provozamo njegovim prijusom. Dakle, tačno znam šta ste sada pomislili: „Čoveče, to je baš neodgovorno s njegove strane, bla, bla, bla”, ali Pol me vrlo dobro poznaje. Video me je kako rasturam demone i iskačem iz škole u plamenu, tako da je po svoj prilici smatrao da nekoliko stotina metara za volanom i nije baš nešto najopasnije u šta sam se ikad upustio. U svakom slučaju, Rejčel i ja smo se vozili sami. Bio je vruć avgustovski dan. Rejčel je svoju crvenu kosu skupila u konjski rep, a preko kupaćeg kostima navukla je belu bluzu. Dotad sam je viđao samo u otrcanim pamučnim majicama i farmerkama isprskanim slikarskom bojom, ali sad mi je izgledala kao milion zlatnih drahmi. „Joj, zaustavi ovde!” rekla mi je. Parkirali smo na grebenu s kog je pucao pogled na Atlantik. More je oduvek bilo jedno od mojih omiljenih mesta, ali danas je bilo posebno lepo - svetlucavo zeleno i glatko kao staklo, kao da ga moj tata održava mirnim samo zbog nas. Uzgred, moj tata je Posejdon, tako da on to može. „Dakle.” Rejčel mi se osmehnula. „Što se tiče onog poziva.” „Uh... da.” Nastojao sam da zvučim oduševljeno. Hoću reći, pozvala me je da dođem na tri dana u njihovu porodičnu vikendicu na Sent Tomasu. Nisam dobijao mnogo takvih poziva. Predstava moje porodice o fensi odmoru nije išla dalje od vikenda u buđavom bungalovu na Long Ajlendu, s nekoliko iznajmljenih filmova i zalihom zamrznutih pica, dok su Rejčelini matorci bili voljni da me prošetaju do Karipskih ostrva. Uz to, stvarno mi je trebao odmor. Ovo leto mi je bilo najteže u životu. I sama pomisao da se barem na nekoliko dana sklonim od sveta bila je istinski primamljiva. Ipak, svaki dan se očekivao početak nekakve važne misije, tako da sam zapravo „dežurao”. Što je još gore, sledeće nedelje mi je rođendan. A u onom proročanstvu je stajalo da će se, kad navršim šesnaestu, desiti neke gadne stvari. „Persi”, rekla je, „znam da nije baš najbolji trenutak za to. Ali kod tebe nikad nije nabolji trenutak, zar ne?” Bila je u pravu. „Stvarno želim da idem”, kleo sam se. „Prosto...” „Rat.” 2

Potvrdno sam klimnuo. Nisam voleo da pričam o tome, ali Rejčel je znala. Za razliku od drugih smrtnika, mogla je da vidi kroz Maglu - magičnu koprenu koja obmanjuje ljudski vid. Videla je čudovišta. Upoznala je neke od polutana koji se bore protiv Titana i njihovih saveznika. Čak se našla tu i prošlog leta, kad je iseckani gospodar Kron ustao iz svog kovčega u strašnom novom obličju, i zaslužila moje večito poštovanje nabivši mu u oko plastičnu četku za kosu. Spustila je dlan na moju mišicu. „Prosto razmisli o tome, važi? Polazimo tek za dva dana. Moj tata...” Glas joj je zamro. „Gnjavi te?”, upitao sam. Rejčel je zgađeno odmahnula glavom. „Pokušava da bude ljubazan prema meni, što je još gore. Želi da me na jesen upiše na Žensku akademiju Klarion.” ,,U onu školu u koju je išla tvoja mama?” „To je glupavi ženski koledž za devojke iz visokog društva, i to čak u Nju Hempširu. Možeš li me uopšte zamisliti u ženskom koledžu?” Priznao sam da ta ideja zvuči prilično tupavo. Rejčel su zanimali urbani umetnički projekti, obezbeđivanje hrane za beskućnike, protestna okupljanja tipa „Spasimo ugrožene žutotrbe detliće” i tome slično. Nisam je nikad video da nosi haljinu. Bilo je teško zamisliti kako Rejčel uči da postane dama iz visokog društva. ,,I zato je pristao da me povede s vama na odmor?” „Da... ali, Persi, učinio bi mi ogromnu uslugu. Bilo bi toliko lepše kad bi išao s nama. Uz to, htela bih da razgovaramo o nečemu...” Naglo je zaćutala. „Htela bi da razgovaramo o nečemu?” upitao sam. „Misliš... toliko je ozbiljno da moramo da odemo na Sent Tomas da bismo razgovarali o tome?” Stisla je usne. „Čuj, zaboravi na to. Hajde da se pretvaramo da smo kao sav normalan svet. Krenuli smo da se provozamo, da posmatramo okean i lepo nam je ovako kad smo zajedno.” Bilo mi je jasno da je nešto muči, ali nabacila je hrabar osmeh na lice. Kosa joj je na suncu izgledala kao vatra. Ovog leta smo mnogo vremena provodili zajedno. Nisam planirao da bude baš tako, ali što je situacija u kampu postajala ozbiljnija, to sam češće osećao potrebu da pozovem Rejčel i odem negde, tek toliko da bih mogao da dišem. Morao sam da se podsetim da je svet smrtnika još uvek tu, daleko od svih čudovišta koja me koriste kao svoj lični džak za boksovanje. „Važi”, rekao sam. „Normalno popodne i dvoje normalnih ljudi.” Klimnula je glavom. ,,E, da... hipotetički, ako se dvoje ljudi dopadaju jedno drugom, šta mora da se desi da bi tupavi frajer poljubio devojku, ha?” „O...” Osećao sam se kao neka od Apolonovih svetih krava - usporen, priglup i crven kao cvekla. „Ahm...” Ne mogu da se pretvaram da nisam razmišljao o Rejčel. Bilo je toliko lakše družiti se s njom nego s... pa, s nekim drugim devojkama koje znam. Nisam morao 3

da se preznojavam, da pazim na svaku reč ili da vezujem mozak u čvor pokušavajući da dokučim šta misli. Rejčel nije mnogo krila. Otvoreno bi ti rekla šta ima. Nisam siguran šta bih uradio, ali bio sam toliko rasejan da sam ogromno crno obličje koje se spuštalo s neba primetio tek kad su se četiri kopita vrlo bučno prizemljila na haubu automobila u kojem smo se nalazili. Hej, gazda, rekao je glas u mojoj glavi. Dobra kolica! Pegaz Crni bio je moj stari drugar, stoga sam nastojao da ne pobesnim baš do kraja zbog kratera koje je upravo napravio na haubi, iako nisam bio baš uveren da će Pol Faran biti baš oduševljen. „Crni” uzdahnuo sam. „Šta to...” A onda sam video jahača na njegovim leđima i shvatio da moj dan upravo postaje mnogo komplikovaniji. ,,Š'a ima, Persi?” Čarls Bekendorf, starešina Hefestove kuće, naterao bi većinu čudovišta da plaču i traže mamu. Momak je razbacani Afroamerikanac s mišićima nabreklim od rada u kovačnici tokom leta. Dve godine je stariji od mene i jedan je od najboljih majstoraoružara u kampu. Napravio je neke stvarno genijalne mehaničke stvarčice. Mesec dana pre ovoga, podmetnuo je bombu od grčke vatre u toalet turističkog autobusa koji je prevozio grupu čudovišta s jednog kraja zemlje na drugi. Eksplozija je zbrisala s lica zemlje čitav odred Kronovih zloća čim je prva harpija pustila vodu. Bekendorf je bio u ratnoj opremi. Nosio je bronzani grudni oklop i ratni šlem, crne kamuflažne pantalone i mač o boku. Ranac s eksplozivnim napravama bio mu je prebačen preko ramena. „Vreme je?” upitao sam. Smrknuto je klimnuo glavom. Osetio sam knedlu u grlu. Znao sam da se ovo sprema. Planirali smo već nedeljama, ali napola sam se nadao da do toga ipak neće doći. Rejčel je pogledala u Bekendorfa. „Ćao.” „E, ćao. Ja sam Bekendorf. Ti si sigurno Rejčel. Persi mi je pričao... uh, to jest, spomenuo te je.” Podigla je obrvu. „Stvarno? To je dobro.” Okrznula je pogledom Crnog, koji je toptao kopitama po haubi prijusa. „Pa, pretpostavljam, momci, da sad morate da idete i spašavate svet.” „Otprilike”, saglasio se Bekendorf. Bespomoćno sam pogledao u Rejčel. „Hoćeš li da kažeš mojoj mami da...” „Reći ću joj. Sigurna sam da je već navikla. I objasniću Polu za haubu.” Zahvalno sam klimnuo glavom. Znao sam da je ovo verovatno poslednji put da mi je Pol pozajmio kola. „Srećno.” Rejčel me je poljubila pre no što sam uopšte stigao da reagujem. „Idi sada, polutane. Idi i ubij neko čudovište i za mene.” Poslednje što sam video bila je Rejčel koja sedi na saputničkom sedištu ulubljenih kola, posmatrajući prekrštenih ruku kako Crni kruži uspijnući se sve više 4

i odnosi Bekendorfa i mene nebu pod oblake. Pitao sam se o čemu je htela da razgovaramo i hoću li poživeti dovoljno dugo da saznam. „Dakle”, rekao je Bekendorf. „Pretpostavljam da ne želiš da pominjem Anabet ovaj dirljivi prizor.” „O, bogovi”, promrmljao sam. „Da se nisi usudio.” Bekendorf se tiho nasmejao dok smo zajedno jezdili iznad Atlantika. BU&CW Već se smrklo kad smo najzad ugledali cilj. Princeza Andromeda svetlela je na horizontu - ogroman turistički brod blistao je belom i žutom svetlošću. Iz daljine biste pomislili da pred sobom imate brod za uživanje, a ne glavni štab gospodara Titana. Ali, prišavši bliže, primetili biste džinovsku figuru na pramcu - tamnokosu devojku u grčkom hitonu, sputanu lancima, s izrazom užasa na licu, kao da oseća smrad svih čudovišta koja mora da nosi na brodu, koji je po njoj dobio ime. Želudac mi se vezao u čvor kad sam ponovo ugledao taj brod. Već je dvaput malo nedostajalo da ostavim glavu na Princezi Andromedi. Sad je plovila pravo ka Njujorku. „Znaš šta treba da radiš?”, viknuo je Bekendorf, nadglasavajući se s vetrom. Potvrdno sam klimnuo glavom. Vežbali smo na brodogradilištima Nju Džerzija, koristeći napuštene brodove kao mete. Znao sam da ćemo imati vrlo malo vremena. Međutim, znao sam i da nam je ovo najbolja šansa da okončamo Kronovu invaziju pre no što je i počela. „Crni”, rekao sam, „spusti nas na najnižu krmenu palubu.” Važi se, gazda, odvratio je. Čoveče, što mrzim da vidim ovaj brod. Pre tri godine, Crni je bio zatvoren na Princezi Andromedi, dok naposletku nije pobegao - pri čemu smo mu moji prijatelji i ja malko pomogli. Pretpostavljao sam da bi radije dozvolio da mu vežu mašne u grivu nego da se opet vrati tamo. „Nemoj da nas čekaš”, rekao sam mu. Ali, gazda... „Imaj poverenja”, dodao sam. „Izvući ćemo se i sami.” Crni je sklopio krila i ustremio se prema brodu poput mračne komete. Vetar mi je zviždao u ušima. Video sam čudovišta kako kruže gornjim palubama broda: žene zmije - dracene, paklene pse, džinove i čovekolike demonske foke poznate kao telkini - ali tolikom smo brzinom prozujali pored njih da niko nije digao uzbunu. Spuštali smo se niz krmu broda i Crni je raširio krila, da bi se potom lagano prizemljio na najnižu palubu. Sjahao sam, osećajući mučninu. Srećno, gazda, rekao je Crni. Ne daj da te pretvore u mleveno meso! S tim je moj stari drug odleteo u noć. Izvadio sam hemijsku iz džepa, skinuo poklopac i Rasparač je blesnuo u svojoj punoj veličini - metar dugačko sečivo od nebeske bronze plamsalo je usred sumraka. Bekendorf je izvukao parče papira iz džepa. Pomislio sam da je to mapa ili nešto slično. A onda sam shvatio da u ruci drži fotografiju. Zurio je u nju pri mutnoj svetlosti - nasmejan lik Silene Boregard, Afroditine kćeri. Počeli su da se zabavljaju prošlog leta, nakon što smo im mi ostali godinama govorili: „Zar vas dvoje ne

5

shvatate da se dopadate jedno drugom?” Čak i pored svih ovih opasnih misija, Bekendorf je ovog leta bio srećniji nego što sam ga ikad ranije video. „Vratićemo se u kamp”, obećao sam mu. Na sekund, ugledah zabrinutost u njegovim očima. Potom je nabacio svoj stari samouvereni osmeh. „Možeš da se kladiš u to”, rekao je. „Nego, hajde da raznesemo Krona u milion komadića.” BU&CW Bekendorf je išao prvi. Kretali smo se uzanim hodnikom koji je vodio prema službenom stepeništu, baš kao što smo uvežbavali, ali stali smo u pola koraka kad smo začuli glasove iznad nas. „Baš me briga šta kaže tvoj nos!” režao je poluljudski, polupseći glas - telkin. „Kad si poslednji put nanjušio polutana, ispostavilo se da je reč o sendviču s mesom!” ,,I ništa mu nije falilo!” zarežao je drugi glas. „Ali ovo sad je vonj polutana, kunem se. Na brodu su!” „Ali tvoj mozak nije!” Nastavili su da se prepiru, a Bekendorf je pokazao niz stepenice. Silazili smo što smo tiše mogli. Dva sprata niže, glasovi telkina počeli su da se gube. Naposletku smo stigli do metalnih vrata. Mašinsko odeljenje, oblikovao je usnama Bekendorf. Bilo je zaključano, ali Bekendorf je iz svog ranca izvukao klešta za gvožde, kojima je presekao rezu kao da je od sira. Unutra su žute turbine veličine silosa za žito brektale i brujale. Na suprotnom zidu nalazili su se merači pritiska i kompjuterski terminali. Jedan telkin je stajao pogrbljen nad kontrolnim pultom, toliko zadubljen u posao da nas nije ni primetio. Bio je visok malo više od metar i po, s glatkim crnim fokinim krznom i malim, kržljavim stopalima. Imao je glavu dobermana, ali su mu ruke s kandžama bile gotovo ljudske. Režao je i mrmljao kucajući nešto na tastaturi. Možda se dopisivao s prijateljima preko RužnaFaca.com Iskoračio sam napred i on se napeo, verovatno nanjušivši da nešto nije u redu. Skočio je u stranu, prema velikom crvenom tasteru za uzbunu, ali preprečio sam mu put. Zasiktao je i bacio se na mene, ali jedan zamah Rasparačem pretvorio ga je u prah. „Jednog smo sredili”, rekao je Bekendorf. „Još oko pet hiljada ostalih i gotovi smo.” Dobacio mi je teglu guste zelene tečnosti - grčke vatre, jedne od najopasnijih magičnih supstanci na svetu. Zatim mi je dobacio još jedno oruđe bez kog heroji polutani nigde ne idu - selotejp. „Pričvrsti teglu na na kontrolni pult”, rekao je. „Ja ću da udesim turbine.” Bacili smo se na posao. U prostoriji je bilo vruće i sparno, tako da nas je začas oblio znoj. Brod je tutnjao dalje. Kao Posejdonov sin, savršeno se dobro snalazim na moru. Ne pitajte me kako, ali tačno sam znao da se nalazimo na 40,19 stepeni severne 6

geografske širine i 71,9 stepeni zapadne geografske dužine, kao i da se krećemo brzinom od osamnaest čvorova na čas, što je značilo da će brod u zoru uploviti u njujoršku luku. Ovo nam je bila jedina šansa da ga zaustavimo. Taman sam pričvrstio i drugu teglu grčke vatre za kotrolni pult, kad sam začuo topot koraka na metalnom stepeništu - niz stepenice je silazilo toliko stvorenja da sam ih čuo i pored buke motora. Nimalo dobar znak. Pogledao sam u Bekendorfa. „Koliko nam vremena još treba?” „Previše.” Kucnuo je prstom svoj ručni sat, koji je ujedno bio i naš daljinski detonator. „Tek moram da spojim prijemnik i pripremim ciljeve. Još najmanje deset minuta.” Sudeći po zvuku koraka, imali smo još deset sekundi. „Odvući ću im pažnju”, rekao sam. „Naći ćemo se na dogovorenom mestu.” „Persi...” „Poželi mi sreću.” Izgledalo je kao da je spreman da se raspravlja. Cela zamisao je i bila u tome da uđemo i izađemo neprimećeni. Situacija je, međutim, nalagala da improvizujemo. „Srećno”, rekao je. Izjurio sam kroz vrata. BU&CW Niz stepenice je tabanalo pet ili šest telkina. Zasekao sam Rasparačem kroz njih pre no što su uspeli da zalaju. Nastavio sam da se penjem - pored jedinog preostalog telkina koji je bio toliko zabezeknut da je ispustio svoju torbicu s užinom. Ostavio sam ga u životu - delom zato što je torbica za užinu bila baš kul, a delom zato da bi digao uzbunu i, uz malo sreće, naveo svoje pajtaše da krenu za mnom umesto u mašinsko odeljenje. Istrčao sam na palubu šest i nastavio da trčim. Siguran sam da je zastrti hol, nekada davno, bio veoma raskošan, ali tokom tri godine otkako su čudovišta zauzela brod, zidne tapete, tepih i vrata apartmana bili su izgrebani kandžama i ubrljani ljigom, tako da su ličili na unutrašnjost zmajevog grla (da, nažalost, govorim iz ličnog iskustva). Kad sam prvi put bio na Princezi Andromedi, moj stari neprijatelj Luk držao je omađijane turiste na brodu kao pokriće. Bili su obavijeni Maglom kako ne bi shvatili da se nalaze na lađi prepunoj čudovišta. Sada, međutim, nije bilo ni traga ni glasa od turista. Mrzeo sam i da pomislim kako su završili, ali čisto sam sumnjao da su im dozvolili da se vrate kući sa svojim dobicima na bingu. Stigao sam do promenade i ukočio sam se u mestu. Veliki tržni centar zauzimao je ceo srednji deo broda. Nasred centralnog trga nalazila se fontana. A u fontani je čučala džinovska kraba. Kad kažem „džinovska”, ne mislim na kraljevske krabe sa Aljaske, koje u ribljim restoranima možete da jedete za 7,99 dolara dok vam se ne smuče. Kad kažem „džinovska”, mislim na to da je bila veća od fontane. Čudovište se dizalo tri metra iznad vode, imalo je plavozelene pege na oklopu i štipaljke duže od mog tela. Ako ste ikad videli krabina usta, sva penušava i odvratna s onim brkovima i zubima za kidanje, možete misliti kako tek izgledaju kad su velika kao bilbord. 7

Blistave crne oči razjareno su me posmatrale i video sam u njima inteligenciju - i mržnju. Činjenica da sam sin boga mora nije mi donosila nikakve poene kod gospođe Krabe. „FFFFfffffff”, zasiktala je, dok joj je morska pena kapala iz usta. Vonj koji se širio od nje podsećao je na kantu za otpatke punu ribljih štapića koja je cele nedelje stajala na suncu. Zaurlali su alarmi. Znao sam da ću se svakog časa naći u velikom društvu, i da moram da nastavim da se krećem. „Zdravo, krabice.” Lagano sam se pomerao ivicom trga. „Ja ću sad lepo da te zaobiđem, tako da...” Kraba se pomerila zapanjujućom brzinom. Iskočila je iz fontane i krenula pravo prema meni, škljocajući štipaljkama. Upao sam u prodavnicu poklona, sakrivši se između štendera s majicama. Krabina štipaljka razbila je staklene zidove u paramparčad i počela da rije po prostoriji. Ponovo sam istrčao napolje, teško dišući, ali se gospođa Kraba okrenula i pošla za mnom. „Tamo!”, dreknuo je glas s galerije iznad mene. „Uljez!” Ako mi je namera bila da im odvučem pažnju, uspeo sam, ali nisam želeo da se borim baš ovde. Jer, sateraju li me u središnji deo broda, završiću kao užina za krabu. Demonski ljuskar je sunuo ka meni. Zamahnuo sam Rasparačem, odsekavši čudovištu vrh štipaljke. Ono je siktalo i penilo, ali nije izgledalo da je naročito teško ranjeno. Pokušavao sam da se prisetim nečega iz starih priča, bilo čega što bi mi moglo pomoći u borbi s ovim akrepom. Anabet mi je jednom pričala o čudovišnoj krabi Herakle ju je, beše, zgnječio stopalom? To ovde nije moglo da upali. Ova kraba je bila malčice veća od donova mojih Ribok patika. A onda mi je sinula čudna pomisao. Prošlog Božića, mama i ja smo odveli Pola Farana u naš stari bungalov u Montauku, gde oduvek odlazimo. Pol me je poveo u lov na krabe i, kad je izvukao punu mrežu tih životinja, pokazao mi je pukotinu u njihovom oklopu, tačno na sredini ružnog stomaka. Jedino je bilo problematično dopreti do tog ružnog stomaka. Pogledao sam fontanu, a onda i mermerni pod, već klizav od mokrih krabinih nogu. Pružio sam ruku, usredsređujući se na vodu, i fontana je eksplodirala. Voda je praštala na sve strane, tri sprata uvis, kupajući galerije, liftove i izloge prodavnica. Kraba se nije ni osvrnula. Obožavala je vodu. Prilazila mi je idući postrance, škljocajući i sikćući, i ja sam, uz poklič, jurnuo prema njoj. Malo pre sudara, bacio sam se na pod, onako kako to čine igrači bejzbola, i potrbuške klizio po mokrom mermernom podu sve dok se nisam našao pravo ispod krabe. Izgledalo je kao da sam otklizao pod sedam tona teško oklopno vozilo. Bilo je dovoljno da kraba sedne pa da me spljeska, ali pre no što je shvatila šta se dešava, zario sam Rasparač pravo u pukotinu na njenom oklopu, pustio sam držak mača i odšuljao se dalje.

8

Čudovište je zadrhtalo, sikćući sve vreme. Oči su mu se istopile i nestale. Dok mu je utroba isparavala, boja oklopa se promenila u jarkocrvenu. Potom se prazan oklop uz glasan tresak složio na pod, u poveću gomilu. Nisam imao vremena da se divim svom delu. Jurnuo sam prema najbližim stepenicama, dok su svuda oko mene čudovišta i polutani izvikivali naređenja i opasivali oružje. Bio sam goloruk. Znao sam da će mi se Rasparač, pošto je magičan, pre ili kasnije pojaviti u džepu, ali zasad je bio zaglavljen negde ispod krabine olupine, a ja nisam imao vremena da ga tražim. U predvorju s liftovima na palubi osam, put su mi preprečile dve dracene, dogmizavši ispred mene. Od struka naviše, bile su žene sa zelenom krljuštastom kožom, žutim očima i račvastim jezikom. Od struka naniže, imale su dva zmijska trupa umesto nogu. Nosile su koplja i mreže s tegovima, a iz iskustva sam znao da umeju da ih koriste. „Ššššta je ovo?”, rekla je jedna. „Trofej za Krona! Nisam bio raspoložen da se igram potapanja brodova, ali preda mnom je stajalo postolje s maketom broda, ono, kao, nalazite se ovde. Zgrabio sam maketu sa stalka i bacio je prema prvoj draceni. Brod ju je udario pravo u lice i potonula je zajedno s njim. Preskočio sam je, dograbio koplje njene drugarice i zavrteo je u krug. Tresnula je u vrata lifta, dok sam ja nastavio da trčim prema prednjem delu broda. „Uhvatite ga!” vrisnula je. Prolomio se lavež demonskih pasa. Odnekud je doletela strela i, prozujavši mi pored lica, zarila se u oplatu od mahagonija na zidu stepeništa. Nisam mario - bilo je važno samo da odvučem čudovišta od mašinskog odeljenja i osiguram Bekendorfu još vremena. Dok sam trčao prema stepeništu, niz njega se sjurio klinac. Izgledao je kao da se maločas trgao iz sna. Oklop mu je bio tek napola navučen. Isukao je mač i dreknuo: „Za Krona!” ali zvučao je više uplašeno nego ljutito. Nije mogao imati više od dvanaest godina - otprilike isto onoliko koliko sam ja imao kad sam prvi put došao u Kamp polutana. Rastužila me je ova pomisao. Klincu su ispirali mozak -obučavali ga da mrzi bogove i sveti se zato što je rođen kao polu-Olimpljanin. Kron ga je iskorišćavao, a ipak, klinac je verovao da sam mu ja neprijatelj. Nije mi padalo na pamet da ga povredim. Nije mi bilo potrebno oružje da bih izašao na kraj s njim. Zakoračio sam u domet njegovog zamaha, zgrabio ga za zapešće tako da mu je mač ispao iz ruke. Zatim sam uradio nešto što nisam planirao. Verovatno je bilo glupo. Sasvim sigurno je ugrozilo našu misiju, ali nisam mogao da se suzdržim. „Ako želiš da poživiš”, rekao sam mu, „briši s ovog broda odmah. Prenesi to i ostalim polutanima.” Zatim sam ga gurnuo niza stepenice, tako da se skotrljao na donji sprat. Ja sam nastavio da se penjem. Ružne uspomene: hodnik je prolazio pored kafeterije. Anabet, moj polubrat Tajson i ja ušunjali smo se tuda pre tri godine, kad sam prvi put došao na ovaj brod. 9

Izbio sam na glavnu palubu. Levo od pramca, boja neba prelazila je iz ljubičaste u crnu. Bazen je svetlucao između dveju staklenih kula s mnoštvom galerija i bašti restorana. Ceo gornji deo broda delovao je sablasno pusto. Morao sam samo da pređem na drugu stranu. Potom bih mogao da se spustim stepenicama do helidroma - našeg dogovorenog mesta za sastanak u slučaju neplaniranih problema. Uz malo sreće, Bekendorf me već čeka tamo. Skočićemo u more. Moć koju imam nad vodom zaštitiće nas obojicu, a eksploziv ćemo aktivirati kad se nađemo petstotinjak metara daleko od broda. Prešao sam polovinu palube, kad me zvuk glasa naterao da zastanem u mestu. „Zakasnio si, Persi.” Na galeriji iznad mene stajao je Luk, s osmehom na licu koje je naruživao ožiljak. Na sebi je imao farmerke, belu majicu i japanke, kao da je običan, normalan student, ali njegove oči su rekle istinu. Bile su zlatne. „Već vas danima očekujemo.” U prvi mah je zvučao normalno, kao Luk. Ali onda mu se lice zgrčilo. Telom mu je prošao drhtaj, kao da je upravo popio nešto gadno. Glas mu je postao teži, drevan i moćan - glas Krona, gospodara Titana. Reči su mi strugale kičmu poput oštrice noža. „Dođi, pokloni mi se.” „Kako da neću”, promrsio sam. Lestrigonski džinovi poredali su se s obe strane bazena, kao da čekaju znak. Svaki je bio visok dva i po metra. Krasile su ih tetovirane mišice, kožni oklopi i okovane toljage. Na krovu iznad Luka pojavili su se polutani naoružani lukovima i strelama. S galerije preko puta skočila su dva paklena psa i zarežala na mene. U roku od nekoliko sekundi, bio sam opkoljen. Zamka: nije bilo šanse da tako brzo zauzmu položaje, osim ako nisu znali da dolazim. Pogledao sam naviše, u Luka, dok je u meni ključao gnev. Nisam znao je li Lukova svest uopšte još živa u tom telu. Možda i jeste, pošto mu se glas promenio... ili se to možda prosto Kron prilagođavao svom novom obličju. Rekao sam sebi da nije ni važno. Luk je bio kvaran i zao mnogo pre no što ga je zaposeo Kron. Javio se glas u mom umu: Jednom ću morati da se borim s njim. Zašto ne sad? Proročanstvo je govorilo da ću, pošto napunim šesnaest godina, morati da donesem odluku koja će spasti ili uništiti svet. Dotle je preostajalo još samo sedam dana. Zašto ne sad? Ako zaista posedujem moć, šta znači nedelju dana? Mogao bih okončati ovu pretnju ovde i sad, tako što ću srediti Krona. Hej, i ranije sam se borio s čudovištima i bogovima. Luk se osmehnuo, kao da mi je pročitao misli. Ne, on jeste Kron. Morao sam to da upamtim. „Priđi”, rekao je, „ako smeš.” Gomila čudovišta se razdvojila. Krenuo sam uz stepenice, dok mi je srce bubnjalo. Bio sam siguran da će mi neko zabosti nož u leđa, ali puštali su me da prođem. Opipao sam džep i ustanovio da mi je hemijska tu. Skinuo sam poklopac i Rasparač se izvio u mač. Kronu se u rukama pojavilo njegovo oružje - dva metra dugačka kosa, pola od nebeske bronze, pola od čelika smrtnika. Jedan pogled na tu stvar bio je dovoljan da 10

mi se kolena pretvore u pihtije. Međutim, pre no što sam stigao da se predomislim, jurišao sam. Vreme je usporilo. Mislim, doslovno je usporilo, zato što je Kron imao tu moć. Imao sam osećaj da se krećem kroz gusti sirup. Ruke su mi bile toliko teške d sam jedva uspevao da podignem mač. Kron se osmehnuo, vitlajući kosom i čekajući da se dovučem do sigurne smrti. Pokušavao sam da se oduprem njegovoj magiji. Usredsredio sam se na more oko broda - na izvor moje moći. S godinama sam naučio da bolje kanališem i kontrolišem tu moć, ali se u tom času ništa nije dešavalo. Napravio sam još jedan korak napred. Džinovi su se rugali. Dracene su se siktavo cerekale. Hej, okeane, preklinjao sam. Bilo bi dobro da se danas odazoveš. Odjednom sam osetio razoran bol u utrobi. Ceo brod se trgnuo u stranu, izbivši čudovištima tlo pod nogama. Stotinu pedeset hektolitara vode šiknulo je iz bazena, okupavši mene, Krona i sve ostale na palubi. Voda me je okrepila, razbivši vremensku čin, i ja sam jurnuo napred. Napao sam Krona, ali još uvek sam bio prespor. Napravio sam grešku, tako što sam ga gledao u lice - u lice Luka, koji mi je nekad bio prijatelj. Koliko god sam ga mrzeo, bilo mi je teško da ga ubijem. Kron, pak, nije nimalo oklevao. Zasekao je naniže svojom kosom. Odskočio sam unazad, a opako sečivo promašilo me je za dlaku, napravivši na palubi dubok zarez tačno između mojih stopala. Šutnuo sam Krona u grudi. Zateturao se unazad, ali bio je teži nego što bi Luk trebalo da bude. Kao da sam šutnuo frižider. Kron je ponovo zamahnuo kosom. Presreo sam je Rasparačem, ali udarac je bio toliko snažan da je moje sečivo moglo samo da ga skrene. Oštrica kose pocepala mi je rukav majice i ogrebla ruku. To nije trebalo da bude nikakva ozbiljna ozleda, ali cela ta strana tela mi je eksplodirala od bola. Prisetio sam se šta je morski demon jednom rekao o Kronovoj kosi: Pripazi se, budalo. Jedan dodir, i ta oštrica će ti rastaviti dušu od tela. Sad sam shvatao na šta je mislio. Nisam gubio samo krv. Osećao sam kako iz mene otiču moja snaga, volja i identitet. Zateturao sam se unazad, prebacio mač u levu ruku i očajnički nasrnuo. Moje sečivo je trebalo da prođe kroz njega, ali odbilo mu se od stomaka, kao da sam udario u mermer. Nisam mogao da verujem da je preživeo. Kron je prasnuo u smeh. „Ovo je jadno, Persi Džeksone. Luk kaže da mu nisi nikad bio dorastao u mačevanju.” Vid je počeo da mi se muti. Znao sam da nemam mnogo vremena. „Luk je parao glavom oblake”, rekao sam. „Ali barem je ta glava bila njegova.” „Šteta je da te ubijem već sad”, zamišljeno je rekao Kron, ,,pre no što moj konačni plan počne da se ostvaruje. Voleo bih da vidim užas u tvojim očima kad shvatiš kako ću uništiti Olimp.” „Nećeš nikad dovesti ovaj brod do Menhetna.” U ruci mi je damaralo. Pred očima su mi igrale crne tačkice. 11

„Otkud ti ta pomisao?” Kronove zlatne oči su svetlucale. Njegovo lice - Lukovo lice - ličilo je na masku, neprirodnu i osvetljenu otpozadi nekakvom opakom moći. „Možda računaš na svog prijatelja s eksplozivom?” Pogledao je naniže, prema bazenu, i doviknuo: „Nakamura!” Kroz gomilu se progurao tinejdžer u punom grčkom oklopu. Levo oko pokrivao mu je crni povez. Poznavao sam ga, naravno: Itan Nakamura, Nemezin sin. Prošlog leta, u Lavirintu, spasao sam ga od smrti, a mala bitanga mi se odužila tako što je vratila Krona u život. „Uspelo je, gospodaru”, javio se Itan. „Zatekli smo ga baš tamo gde ste i rekli.” Pljesnuo je rukama i napred su se dogegala dva džina, koja su vukla Čarlsa Bekendorfa. Malo je nedostajalo pa da mi srce stane. Bekendorf je imao natečeno oko i posekotine po licu i rukama. Oklop mu je nestao, a majica mu je bila sva u dronjcima. „Ne!”, uzviknuo sam. Bekendorfove oči su srele moje. Okrznuo je pogledom svoju ruku, kao da pokušava da mi nešto kaže. Njegov ručni sat. Još mu ga nisu skinuli, a sat je zapravo bio detonator. Je li moguće da je eksploziv i dalje na mestu? Da su ga čudovišta pronašla, svakako bi smesta demontirali paklene naprave. „Našli smo ga u utrobi broda”, rekao je jedan od džinova. „Pokušavao je da se uvuče u mašinsko odeljenje. Je l' možemo sad da ga pojedemo?” „Još samo malo.” Kron je namršteno pogledao Itana. „Siguran si da nije postavio eksploziv?” „Išao je prema mašinskom odeljenju, gospodaru.” „Kako znaš?” „Pa, ovaj...” Itan se nelagodno premeštao s noge na nogu. „Išao je u tom pravcu. I rekao nam je. Ranac mu je još uvek pun eksploziva.” Polako je počinjalo da mi sviće. Bekendorf ih je prešao. Kad je shvatio da će ga uhvatiti, okrenuo se, kako bi izgledalo da se kretao u suprotnom pravcu. Ubedio ih je da se još nije domogao mašinskog odeljenja. Sasvim je moguće da je grčka vatra još uvek tamo gde smo je postavili! Međutim, to nam nije bilo ni od kakve koristi ukoliko ne uspemo da pobegnemo s broda i aktiviramo je. Kron je oklevao. Progutaj priču, molio sam se. Ruka me sad već toliko bolela da sam se jedva držao. „Otvori taj ranac”, naredio je Kron. Jedan od džinova strgao je ranac s eksplozivom s Bekendorfovih ramena. Zavirio je unutra, promumlao nešto i okrenuo ga naopačke. Čudovišta su u panici uzmakla. Da su se u rancu uistinu nalazile tegle s grčkom vatrom, bili bismo razneseni. Međutim, iz njega je ispalo nekoliko konzervi kompota. Čuo sam kako Kron šumno diše u nastojanju da obuzda bes. „Jeste li, možda”, rekao je, „ulovili ovog polutana negde blizu brodske kuhinje?” Itan je pobledeo. „Ovaj...” 12

,,I jeste li, nekim slučajem, poslali nekog da zaista PRO-VERI MAŠINSKO ODELJENJE?” Itan se užasnuto zateturao unazad, a potom se okrenuo na peti i potrčao. Opsovao sam sebi u bradu. Imali smo svega nekoliko minuta pre no što demontiraju bombe. Ponovo sam uhvatio Bekendorfov pogled i nemo ga upitao, nadajući se da će razumeti: Koliko vremena imamo? Spojio je vrh palca i kažiprsta i napravio je krug. Nula. Aktiviranje nije moglo da se odloži. Ako uspe da pritisne taster na detonatoru, brod će istog trenutka eksplodirati. Nema šanse da se nađemo na sigurnoj udaljenosti pre no što ga upotrebimo. Ili će nas prvo čudovišta ubiti ili će demontirati eksploziv, ili će nas i ubiti i demontirati eksploziv. Kron se s iskrivljenim osmehom okrenuo prema meni. „Moram da se izvinim zbog nesposobnosti svojih pomoćnika, Persi Džeksone, mada nije ni bitno. Sad imamo tebe. Već nedeljama znamo da dolaziš.” Ispružio je ruku i protresao malu srebrnu narukvicu s priveskom u obliku kose simbola gospodara Titana. Rana na ruci umanjivala mi je sposobnost razmišljanja, ali promrmljao sam: „Komunikacijski uređaj... izdajnik u kampu.” Kron se zakikotao. „Ne možeš računati na prijatelje. Uvek će te izneveriti. Luk je na teži način naučio tu lekciju. A sad spusti mač i predaj se, ili će ti drugar umreti.” Progutao sam knedlu. Jedan od džinova je držao Bekendorfa za vrat. Nisam bio u stanju da ga spasem, a sve i kad bih pokušao, bio bih mrtav pre no što bih stigao do njega. Obojica bismo bili mrtvi. Bekendorf je usnama oblikovao reč: Beži. Odmahnuo sam glavom. Nisam mogao da ga ostavim. Drugi džin je još uvek preturao po konzervama kompota, što je značilo da je Bekendorfova leva ruka bila slobodna. Lagano ju je podizao - prema satu na svom desnom zapešću. NE!, poželeo sam da vrisnem. A onda se javila jedna od dracena koje su stajale pored bazena: „Ššššta on to radi? Ššššta mu je ono na zapešššću?” Bekendorf je stisnuo oči i prineo ruku svom ručnom satu. Nisam imao izbora. Hitnuo sam mač prema Kronu kao da bacam koplje. Odbio mu se od grudi ne povredivši ga, ali ga je svakako iznenadio. Progurao sam se kroz gomilu čudovišta i skočio s broda - prema trideset metara dalekoj vodi. Čuo sam tutnjavu duboko u utrobi broda. Odozgo su čudovišta urlala na mene. Pored uveta mi je proletelo koplje. Strela mi je probila butinu, ali jedva da sam imao vremena da primetim bol. Zaronio sam u more i poželeo da me struje odnesu daleko, što dalje - sto metara, dvesta metara. Čak i s te daljine, eksplozija je zatresla svet. Vrelina mi je prljila potiljak. Princeza Andromeda je eksplodirala, a ogromna zelena, plamena kugla dizala se u mračno nebo gutajući sve pred sobom.

13

Bekendorf, pomislio sam. A onda sam se onesvestio i počeo da tonem kao sidro prema morskom dnu.

14

2. Susret s ribolikim rođacima Snovi polutana su odvratni. Štos je u tome što to nikad nisu samo snovi. Obavezno su to vizije, znameni i kojekakve druge mitske stvari od kojih me zaboli mozak. Sanjao sam da se nalazim u mračnoj palati na vrhu planine. Na nesreću, prepoznao sam je: palata Titana na vrhu planine Otris, poznatija kao Tamelpaes, u Kaliforniji. Glavni paviljon otvarao se prema noćnom nebu, oivičen crnim grčkim stubovima i statuama Titana. Svetlost baklji poigravala je po crnom mermernom podu. Na sredini prostorije, oklopljeni džin mučio se pod težinom kovitlajućeg levkastog oblaka - Atlas, koji je pridržavao nebo. Još dva džinovska muškarca stajala su pored bronzanog mangala, proučavajući slike u plamenovima. „Dobra eksplozija”, rekao je jedan. Nosio je crni oklop posut srebrnim zakivcima, nalik na zvezdanu noći a lice mu je bilo pokriveno ratnim šlemom s uvijenim ovnujskim rogovima. „Nije važno”, rekao je drugi. Taj Titan je na sebi imao zlatnu odoru, i oči zlatne poput Kronovih. Celo telo mu je sijalo. Podsetio me je na Apolona, boga sunca, s tim što je Titanova svetlost bila oštrija, a izraz lica okrutniji. „Bogovi su odgovorili na izazov. Uskoro će biti uništeni.” Bilo je teško razabrati prizore u vatri: oluje, zgrade se ruše, smrtnici užasnuto vrište. „Ja odlazim na istok da rasporedim naše snage”, rekao je zlatni Titan. „Ti, Krije, ostaješ da čuvaš Otris.” Lik s ovnujskim rogovima je ovo dočekao gunđanjem. „Uvek mi dopadnu glupavi poslovi. Gospodar juga. Gospodar sazvežđa. A sad moram da dadiljam Atlasa dok ti ideš da se zabavljaš.” Ispod kovitlaca oblaka, Atlas je u agoniji zaurlao: „Pustite me, prokleti bili! Ja sam vaš najveći ratnik. Skinite mi teret da bih mogao da se borim!” „Ćuti!”, grmnuo je zlatni Titan. „Imao si svoju šansu, Atlase. Nisi je iskoristio. Kron želi da budeš tu gde jesi. Što se tebe tiče, Krije: vrši svoju dužnost.” „A ako ti zatreba još ratnika?”, upitao je Krij. „Naš verolomni bratanac u smokingu neće mnogo vredeti u borbi.” Zlatni Titan se nasmejao. „Za njega ne brini. Uz to, bogovi jedva izlaze na kraj i s našim prvim malim izazovom. Nemaju pojma koliko smo ih još pripremili. Pazi šta ti kažem, koliko za koji dan, Olimp će biti u ruševinama, a mi ćemo se opet sastati ovde, da bismo proslavili osvit Šestog doba!” Zlatni Titan pretvorio se u plamenove i iščezao.

15

„Pa normalno”, gunđao je Krij. „Njemu daju da se pretvori u vatru i zdimi. Meni daju da nosim glupave ovnujske rogove.” Prizor se promenio. Nalazio sam se izvan paviljona, krijući se u senci grčkog stuba. Pored mene je stajao dečak i prisluškivao razgovor Titana. Imao je svilenkastu crnu kosu, bledu kožu i crnu odeću - moj prijatelj Niko di Anđelo, Hadov sin. Smrknutog izraza lica, pogledao me je pravo u oči. „Shvataš li, Persi?”, prošaputao je. „Ponestaje ti vremena. Ne misliš valjda stvarno da ih možeš pobediti bez mog plana?” Njegove reči prožele su me jednakom hladnoćom kao dno okeana, a moji snovi su potonuli u crnilo. BU&CW „Persi?”, rekao je duboki glas. Osećaj u glavi bio je kao da je prošla kroz mikrotalasnu pećnicu, i to umotana u aluminijumsku foliju. Otvorio sam oči i nazreo veliko, tamno obličje koje se pojavilo iznad mene. „Bekendorfe?”, s nadom sam upitao. „Ne, bato.” Ponovo sam usredsredio pogled. Gledao sam u kiklopa - izobličeno lice, razbarušena smeđa kosa, jedno veliko i veoma zabrinuto smeđe oko. „Tajsone?” Lice mog brata razvuklo se u zubat osmeh. „Jupi! Mozak ti radi!” Nisam bio baš tako siguran u to. Bilo mi je hladno i činilo mi se kao da mi telo lebdi. Sopstveni glas mi je zvučao čudno. A Tajsona sam čuo, ali to je više ličilo na slušanje vibracija u unutrašnjosti moje lobanje, a ne na normalne zvukove. Uspravio sam se u sedeći položaj i poput paučine lagan pokrivač je odlebdeo s mene. Nalazio sam se na krevetu napravljenom od isprepletenih svilenkastih algi, u sobi čiji su zidovi bili obloženi abalon školjkama. Svetlost je dopirala od bisera veličine košarkaških lopti koji su lebdeli pod tavanicom. Nalazio sam se ispod vode Doduše, budući da sam Posejdonov sin, to mi nije nimalo smetalo. Sasvim normalno dišem pod vodom, a odeća mi se ukvasi samo ako to želim. Ipak, malčice sam se začudio kad je kroz prozor spavaće sobe uplivala ajkula-čekićara, osmotrila me i potom spokojno otplivala kroz prozor na suprotnom zidu. „Gde...” ,,U tatinoj palati”, rekao je Tajson. U nekim drugim okolnostima, bio bih oduševljen. Nisam nikad posetio Posejdonovo carstvo i godinama sam sanjao o tome. Međutim, bolela me je glava. Još uvek sam na sebi imao majicu nagorelu od eksplozije. Rane na ruci i nozi behu zarasle - meni je već i sam boravak u okeanu dovoljan da se to desi, pod uslovom da dovoljno dugo traje - ali još uvek sam se osećao kao da me je pregazio ceo fudbalski tim Lestrigonaca u kopačkama. „Otkad...” „Sinoć smo te našli”, rekao je Tajson, „dok si tonuo ka dnu.” „Princeza Andromeda?” „Raznesena”, potvrdio je Tajson. 16

„Bekendorf se nalazio na njoj. Jeste li našli...” Tajsonovo lice se smrklo. „Nema ni traga ni glasa od njega. Žao mi je, bato.” Zurio sam kroz prozor, u tamnoplavu vodu. Bekendorf je na jesen trebalo da ide na koledž. Imao je devojku, gomilu prijatelja, ceo život pred sobom. Nemoguće da je mrtav. Možda je uspeo da pobegne s broda kao i ja. Možda je skočio preko ograde... i šta? Za razliku od mene, ne bi preživeo pad u vodu s trideset metara visine. Ne bi uspeo da stigne na bezbednu udaljenost od eksplozije. U duši sam znao da je mrtav. Žrtvovao se da bi uništio Princezu Andromedu, a ja sam ga ostavio na cedilu. Pomislio sam na svoj san: Titani razgovaraju o eksploziji kao da uopšte nije važna, Niko di Anđelo me upozorava da neću nikad pobediti Krona ako ne primenim njegov plan -opasnu zamisao, koju sam više od godinu dana izbegavao. Sobu je potresla udaljena eksplozija. Napolju je blesnula zelena svetlost, osvetlivši celo more kao da je podne. „Šta je to bilo?”, upitao sam. Tajson je izgledao zabrinuto. „Objasniće ti tata. Dođi, on ubija čudovišta.” BU&CW Palata bi verovatno bila najlepše mesto koje sam ikad video, samo da se nije nalazila u procesu uništenja. Otplivali smo do kraja dugačkog hodnika i popeli se naviše na mlazu iz gejzira. Dok smo se dizali iznad krovova, dah mi je stao - ako je tako nešto moguće dok si pod vodom. Palata je bila velika kao grad na Olimpu, s prostranim unutrašnjim dvorištima, vrtovima i paviljonima oivičenim stubovima. Vrtove su krasile kolonije korala i svetleće morske biljke. Dvadeset do trideset građevina bilo je napravljeno od abalona, i u svojoj belini blistale su svim duginim bojama. Ribe i oktopodi ulazili su kroz prozore i potom ponovo isplivavali napolje. Staze su bile oivičene biserima koji su svetleli poput božićne rasvete. Najveće unutrašnje dvorište bilo je puno ratnika - tritona koji su od struka naniže imali riblji rep, a od struka naviše ljudsko telo, s tim što im je koža bila plava, što dotad nisam znao. Neki su negovali ranjenike. Neki su oštrili koplja i mačeve. Jedan je prošao pored nas, žurno plivajući. Oči su mu bile blistavozelene, poput onih stvarčica koje stavljaju u svetleće nalepnice, a zubi su bili kao oni kod bele ajkule. Takve stvari se ne pominju u Maloj sireni. Izvan glavnog unutrašnjeg dvorišta nalazila su se velika utvrđenja - kule, zidine i protivopsadna oružja - ali veći deo toga bio je porušen. Ono što je preostalo plamtelo je čudnom zelenom svetlošću koju sam dobro poznavao - bila je to grčka vatra, koja može da gori i pod vodom. Iza toga, morsko dno gubilo se u pomrčini. Video sam u daljini razjarene bitke udare energije, eksplozije, odbleske sudara vojski. Običnom čoveku bilo bi suviše mračno da bi išta video. Doduše, običnog čoveka smlavio bi pritisak vode, mada tek nakon što se prethodno smrzne od hladnoće. Čak i moje na toplotu osetljive oči nisu do kraja uspevale da razaznaju šta se događa.

17

Na samom kraju kompleksa palate, eksplodirao je hram s krovom od crvenih korala, šaljući naokolo vatru i krhotine koji su, kao na usporenom filmu, poleteli prema najudaljenijim vrtovima. Iz tame iznad nas pojavilo se ogromno obličje lignja, veća od svakog solitera. Okruživao ju je svetlucav oblak prašine - barem sam pomislio da je reč o prašini, sve dok nisam shvatio da je to jato tritona koji pokušavaju da napadnu čudovište. Lignja se spustila na palatu, mlatarajući pipcima, razbacujući čitave redove ratnika. A onda je s krova jedne od najviših građevina sunuo blistav luk plave svetlosti. Svetlost je pogodila džinovsku lignju i čudovište se, poput jestive boje, samo rastopilo u vodi. „Tata”, rekao je Tajson, pokazujući prema mestu s kog je stigla svetlost. „On je to uradio?” Odjednom sam osetio više optimizma. Moj tata poseduje neverovatne moći. On je bog mora. Može da izađe na kraj s ovim napadom, zar ne? Možda će dozvoliti da mu pomognem. „Jesi li se i ti borio?”, zadivljeno sam upitao Tajsona. „Voliš da razbijaš glave neprijatelja tom tvojom čuvenom kiklopskom snagom i tako to?” Tajson se nadurio i odmah sam shvatio da sam postavio pogrešno pitanje. „Ja... popravljam oružje”, promrmljao je. „Ajde. Idemo da nađemo tatu.” BU&CW Znam da će ovo možda zvučati otkačeno ljudima koji imaju, ono, normalne roditelje, ali ja sam svog oca video samo četiri puta u životu i nikad na više od nekoliko minuta. Grčki bogovi nisu od onih koji dolaze na košarkaške utakmice svoje dece. Ipak, verovao sam da mogu na prvi pogled prepoznati Posejdona. Pogrešio sam. Hram je imao prostran, ravan krov, uređen kao komandni centar. Mozaik na podu predstavljao je tačan plan teritorije palate i okolnog okeana, ali se taj mozaik pomerao. Kamene pločice raznih boja koje su predstavljale razne vojske i morska čudovišta, pomerale su se naokolo onako kako su snage menjale položaje. Građevine koje su se rušile u stvarnosti, rušile su se i na slici. Oko mozaika, mrgodno proučavajući bitku, stajala je čudna, šarolika grupa ratnika, ali nijedan od njih nije ličio na mog oca. Zagledao sam uokolo tražeći krupnog, preplanulog muškarca s crnom bradom, u bermudama i havajskoj košulji. Ovde nije bilo takvog. Jedan lik je bio triton s dva riblja repa. Koža mu je bila zelena, a oklop optočen biserima. Crna kosa bila mu je vezana u konjski rep i izgledao je mladoliko - mada je teško odrediti starost onih koji ne pripadaju ljudskom rodu. Nikad ne znaš imaju li hiljadui jednu ili tek tri godine. Pored njega, stajao je starac s dugom belom bradom i sedom kosom. Činilo se kao da mu je oklop pretežak. Imao je zelene oči i borice od smeha oko očiju, ali sad se nije smejao. Proučavao je mapu, oslanjajući se na dugačak metalni štap. S njegove desne strane nalazila se prelepa žena u zelenom oklopu, s talasastom crnom kosom i čudnim malim rogovima nalik na rakove štipaljke. Tu je bio i delfin - običan delfin, kao i svaki drugi, s tim što je ovaj napeto posmatrao mapu. „Delfine”, rekao je starac. „Pošalji Palemona i njegovu jedinicu ajkula na zapadno bojište. Moramo osujetiti one levijatane.” 18

Delfin je odgovorio coktavim glasom, ali u mislima sam ga razumeo: Razumem, gospodaru! Potom je žurno otplivao. Prestravljeno sam pogledao u Tajsona, a potom opet u starca. Nije delovalo moguće, ali... „Tata?”, upitao sam. Starac je podigao pogled. Prepoznao sam onu iskru u očima, ali njegovo lice... izgledalo je kao da je ostario četrdeset godina. „Zdravo, Persi.” „Šta... šta ti se dogodilo?” Tajson me je munuo laktom. Odmahivao je glavom tako energično da sam pomislio kako će mu otpasti, ali Posejdon nije delovao uvredeno. ,,U redu je, Tajsone”, rekao je. „Izvinjavam se zbog svog izgleda, Persi. Ovaj rat mi teško pada.” „Ali, ti si besmrtnik”, tiho sam rekao. „Možeš izgledati... kako god želiš.” „Moj izgled odražava stanje mog carstva”, odvratio je. ,,A to stanje je ovog časa prilično gadno, Persi. Da te upoznam s ostalima - bojim se da si se upravo mimoišao s mojim poručnikom Delfinom, bogom delfina. Ovo je moja, ovaj, supruga, Amfitrita. Draga moja...” Gospa u zelenom oklopu osmotrila me je ledenim pogledom, a onda prekrstila ruke na grudima i rekla: „Izvini me, gospodaru. Trebaju me u borbi.” Otplivala je. Osećao sam se prilično glupo, ali pretpostavljam da joj nisam mogao zameriti. Nisam nikad mnogo razmišljao o tome, ali moj otac je imao besmrtnu ženu. Sve njegove romanse sa smrtnicama, uključujući i onu s mojom majkom... pa, Amfitrita verovatno nije bila preterano oduševljena. Posejdon se u neprilici nakašljao. „Da, dakle... a ovo je moj sin, Triton. Ovaj, takođe moj sin.” „Tvoj sin i naslednik”, ispravio ga je zeleni lik. Njegova dva riblja repa šibala su napred-nazad. Osmehnuo mi se, ali bez imalo srdačnosti u očima. „Zdravo, Perseju Džeksone. Konačno si došao da nam pomogneš?” Ponašao se kao da sam lenj ili zadocneo. Ako se pod vodom može pocrveneti, onda sam verovatno bio crven kao cvekla. „Recite šta da radim”, kazao sam. Triton se osmehnuo kao da je ovo ljubak predlog - kao da sam malo zabavno kuče koje je zalajalo na njegovu naredbu ili tako nešto. Okrenuo se Posejdonu. „Pobrinuću se za liniju bojišta, oče. Ne brini. Ja te neću izneveriti.” Učtivo je klimnuo glavom u pravcu Tajsona. Zašto prema meni nije ispoljio ni toliko pristojnosti? Potom je strelovito otplivao. Posejdon je uzdahnuo. Podigao je štap, koji se istog časa pretvorio u njegovo uobičajeno oružje - ogroman trozubac. Vrhovi su svetleli plavom svetlošću, a voda oko njih ključala je od energije. „Izvini zbog ovoga”, rekao mi je.

19

Iznad nas se pojavila ogromna morska zmija i počela da se spušta, spiralno kružeći niz krov. Bila je blistavonarandžasta, s ustima dovoljno velikim da progutaju fiskulturnu salu, punim oštrih očnjaka. Jedva i podigavši pogled, Posejdon je uperio trozubac ka zveri i pogodio je plavom energijom. Buuuum! Čudovište se raprslo u milion zlatnih ribica, koje su prestravljeno otplivale odatle. „Moja porodica je zabrinuta”, nastavio je Posejdon kao da se ništa nije dogodilo. Bitka s Okeanom se ne odvija dobro.” Pokazao je prema rubu mozaika. Vrhom držalja trozupca, kucnuo je po slici tritona većeg od ostalih, s rogovima kao u bika. Taj se nalazio na dvokolicama koje su vukli jastozi i vitlao je živom zmijom umesto mača. „Okean”, rekao sam, pokušavajući da se prisetim. „Morski Titan?” Posejdon je potvrdno klimnuo. ,,U prvom ratu između bogova i Titana nije zauzeo ničiju stranu. Ali sad ga je Kron ubedio da uđe u rat. To... pa, to nije dobar znak. Okean ne bi pristao osim ako nije siguran da je izabrao pobedničku stranu.” „Izgleda glupo”, rekao sam, trudeći se da zvučim optimistično. „Hoću reći, ko se bori zmijom?” „Tatica ima da je veže u čvorove”, odlučno je rekao Tajson. Posejdon se osmehnuo, ali izgledao je iznureno. „Cenim tvoju veru u mene. U ratu smo skoro godinu dana. Snage su mi na izmaku. A Okean još uvek nalazi nove sile da ih pošalje na nas - morska čudovišta toliko stara da sam davno zaboravio na njih.” Čuo sam eksploziju u daljini. Nekih osamsto metara daleko, koralna planina se mrvila pod težinom dva džinovska stvorenja. Maglovito sam im razaznavao obličja. Jedan je bio jastog. Drugi je bio džinovsko biće nalik ljudskom, poput kiklopa, ali okruženo mnoštvom udova koji su mlatarali na sve strane. U prvi mah sam pomislio da na sebi ima gomilu džinovskih oktopoda. Ali potom sam shvatio da su mu to ruke - stotine mlatarajućih ruku uposlenih borbom. „Brijarej!”, rekao sam. Bilo mi je drago što ga vidim, ali izgledalo je kao da se bori za goli život. Bio je poslednji od svoje vrste - od vrste storukih, rođaka kiklopa. Prošlog leta smo ga spasli iz Kronovog zatvora i znao sam da je otišao da pritekne u pomoć Posejdonu, ali otad nisam ništa čuo o njemu. „Dobro se bori”, rekao je Posejdon. „Kamo sreće da imamo čitavu vojsku takvih, ali on je jedini.” Posmatrao sam kako je Brijarej razjareno zaurlao, a onda podigao jastoga koji se bacakao i otimao, i otkinuo mu klešta. Zatim ga je zavitlao s koralne planine i jastog je nestao u tami. Brijarej je otplivao za njim, a stotinu njegovih ruku vrtelo se poput propelera na motornom čamcu. „Persi, nemamo mnogo vremena”, rekao je moj tata. „Reci mi sve o tvojoj misiji. Jesi li video Krona?” Sve sam mu ispričao, mada sam se zagrcnuo rekavši mu za Bekendorfa. Pogledao sam dole u dvorište i video stotine ranjenih tritona smeštenih na 20

improvizovane ležaje. Video sam i nizove koralnih humki koje su po svoj prilici bile na brzinu iskopani grobovi. Shvatio sam da Bekendorf nije bio prva žrtva. Bio je samo jedan od stotina, možda i hiljada mrtvih. Osećao sam se razjareno i bespomoćno kao nikad u životu. Posejdon je pogladio svoju bradu. „Persi, Bekendorf je odabrao herojsku smrt. Ti ne snosiš nikakvu krivicu za takav ishod. Kronova vojska je sigurno u rasulu. Mnogo ih je uništeno.” „Ali, njega nismo ubili, zar ne?” Nisam ni usta zatvorio, a već sam znao da je to samo naivna nada. Možda smo mu razneli brod i slistili čudovišta, ali gospodara Titana izvesno neće biti lako ubiti. „Niste”, priznao je Posejdon. „Ali, obezbedili ste nam više vremena.” „Na onom brodu je bilo i polutana”, rekao sam, razmišljajući o klincu kog sam video na stepeništu. Nekako, dopustio sam sebi da se usredsredim na čudovišta i Krona. Ubedio sam sebe da je uništenje tog broda u redu, zato što su bili zli, plovili su da napadnu moj grad i, uz to, njih i ne možete ubiti za stalno. Čudovišta samo ispare da bi jednom ponovo dobila svoje obličje. Ali poluogovi... Posejdon mi je stavio ruku na rame. „Persi, na tom brodu je bilo samo nekoliko ratnika polutana i svi su oni odabrali da se bore na Kronovoj strani. Možda je neki od njih poslušao tvoje upozorenje i pobegao. A ako nije... sami su odabrali svoj put.” „Isprali su im mozak!”, rekao sam. ,,A sad su mrtvi, dok je Kron još uvek živ. I to bi trebalo da me uteši?” Ljutito sam gledao u mozaik - u male eksplozije na pločicama koje uništavaju čudovišta na pločicama. Na slici je sve to delovalo tako lako. Tajson mi prebaci ruku preko ramena. Da je iko drugi to pokušao, odgurnuo bih ga, ali Tajson je bio previše krupan i tvrdoglav. Grlio me je hteo ja to ili ne. „Nisi ti kriv, bato. Kron ne eksplodira dobro. Sledeći put ima da upotrebimo veliku močugu.” „Persi”, rekao je moj otac. „Bekendorfova žrtva nije bila uzaludna. Razbili ste invazione snage. Njujork će duže vreme biti bezbedan, što ostalim Olimpljanima omogućuje da se pozabave većom pretnjom.” „Većom pretnjom?” Pomislio sam na zlatnog Titana koga sam video u snu: Bogovi su odgovorili na izazov. Uskoro će biti uništeni. Preko lica mog oca prešla je senka. „Doživeo si dovoljno tuge za jedan dan. Pitaj Hirona kad se vratiš u kamp.” „Kad se vratim u kamp? Ali vi ste ovde u nevolji. Želim da pomognem!” „Ne možeš, Persi. Imaš drugi zadatak.” Nisam verovao svojim ušima. Pogledao sam u Tajsona tražeći podršku. Moj brat je grickao usnu. „Tatice... Persi može da se bori mačem. Dobar je.” „Znam”, blago je odvratio Posejdon. „Tata, mogu da pomognem”, rekao sam. „Znam da mogu. Nećeš još dugo izdržati ovde.”

21

Odnekud iza neprijateljskih linija, uvis je poletela plamena kugla. Pomislio sam da je će je Posejdon odbiti ili tako nešto, ali pala je u spoljni ugao dvorišta i eksplodirala, tako da su se tritoni razleteli naokolo tumbajući se. Posejdon se trgao kao da je uboden. „Vrati se u kamp”, navaljivao je. ,,I reci Hironu da je vreme.” „Za šta?” „Moraš čuti proročanstvo. I to celo.” Nisam morao ni da ga pitam koje proročanstvo. Godinama već slušam o „velikom proročanstvu”, ali niko mi nikad ne kaže sve. Znao sam samo da bih navodno trebalo da donesem odluku koja će biti presudna za sudbinu sveta - što, naravno, nije trebalo da me opterećuje. „Šta ako je ovo ta odluka?”, rekao sam. „Ostati ovde da se borim ili otići? Šta ako ja sad odem, a ti...” Nisam mogao reći umreš. Bogovi ne bi trebalo da umiru, ali viđao sam i to. A sve i ako ne umru, mogu biti svedeni na ništavilo, prognani i zatvoreni u dubinama Tartara kao što je bio Kron. „Persi, moraš da odeš”, navaljivao je Posejdon. „Ne znam šta ćeš naposletku odlučiti, ali tvoja borba je u onom svetu gore. Ako ništa drugo, moraš upozoriti svoje prijatelje u kampu. Kron zna vaše planove. Imate izdajnika. A mi ćemo ovde držati položaje. Nema nam druge.” Tajson mi je očajno stegao ruku. „Nedostajaćeš mi, bato!” Kao da je naš otac, gledajući nas, ostario još deset godina. „Tajsone, sine, i ti imaš posla. Trebaju te u kovačnici oružja.” Tajson se još više nadurio. „Sa'ću”, šmrcnuo je. Zagrlio me je tako jako da je malo nedostajalo da mi polomi rebra. „Čuvaj se, Persi! Ne daj da te čudovišta ubiju namrtvo!” Dao sam sve od sebe da samouvereno klimnem glavom, ali i to je bilo previše za tog krupajliju. Zajecao je i otplivao prema kovačnici oružja, u kojoj su njegovi rođaci popravljali koplja i mačeve. „Trebalo bi da mu dozvoliš da se bori”, rekao sam ocu. „Mrzi to što je zatvoren u kovačnicu. Zar ne vidiš?” Posejdonje odmahnuo glavom. „Dovoljno je teško to što tebe moram poslati u susret opasnosti. Tajson je suviše mlad. Moram da ga zaštitim.” „Trebalo bi da imaš poverenja u njega”, rekao sam, ,,a ne da ga štitiš.” Posejdonov pogled je planuo. Pomislio sam da sam otišao predaleko, ali onda je pogledao u mozaik i ramena su mu potonula. Na pločicama, onaj sirenac u dvokolicama s jastozima prilazio je sve bliže palati. „Okean se približava”, rekao je moj otac. „Moram izaći da se borim s njim.” Nikad se ranije nisam plašio za boga, ali nisam uviđao kako bi se moj tata mogao suočiti s ovim Titanom i pobediti. „Neću popustiti”, obećao je Posejdon. „Neću predati svoje carstvo. Samo mi reci, Persi, imaš li još uvek onaj rođendanski poklon koji sam ti dao prošlog leta?” 22

Potvrdno sam klimnuo glavom i izvukao svoju kampersku ogrlicu. Imala je po jednu perlu za svako leto koje sam proveo u Kampu polutana, ali od prošle godine sam na istoj uzici nosio i peščani dolar. Dobio sam ga od oca za petnaesti rođendan. Rekao mi je da ću znati kad da ga „potrošim”, ali dosad nisam shvatao na šta misli. Znao sam samo da ne može da se upotrebi u automatima za grickalice u školskoj kafeteriji. „Čas se primiče” rekao je. „Uz malo sreće, videćemo se sledeće nedelje, na tvoj rođendan, i proslavićemo ga kako dolikuje.” Osmehnuo se i načas sam u njegovim očima ugledao onu staru svetlost. A onda je more ispred nas potamnelo, kao da se njime valja mastiljava oluja. Prolomila se grmljavina, što bi trebalo da je nemoguće pod vodom. Približavalo se nešto ogromno i ledeno. Osetio sam talas straha kako se valja kroz vojsku ispod nas. „Moram uzeti svoje istinsko božansko obličje”, rekao je Posejdon. „Idi... i nek ti je sa srećom, sine moj.” Želeo sam da ga ohrabrim, da ga zagrlim ili tako nešto, ali bio sam dovoljno pametan da znam kako nije dobro da se i dalje zadržavam tu. Kad bog uzme svoje istinsko obličje, moć je tako velika da će svakog smrtnika koji ga tog časa posmatra smesta progutati ništavilo. „Zbogom, oče”, jedva sam izgovorio. Zatim sam se okrenuo i nemo zamolio okeanske struje da mi pomognu. Voda se oko mene uzburkala i poleteo sam prema površini brzinom od koje bi svaki normalan čovek prsnuo kao balon. Kad sam se osvrnuo, sve što sam mogao da vidim bili su zeleni i plavi odblesci borbe mog oca s Titanom, dok je sukob dveju vojski razdirao more.

23

3. Dopušteno mi je da vidim kako ću umreti Ako hoćete da budete popularni u Kampu polutana, nemojte se iz misije vraćati s lošim vestima. Vest o mom dolasku proširila se čim sam isplivao iz okeana. Naša plaža je na Nord Šoru, na Long Ajlendu, i začarana je, tako da je većina ljudi čak i ne vidi. Niko se ne može tek tako naći na njoj, osim ako nije polutan ili, eventualno, raznosač pice sa stvarno, stvarno lošim smislom za orijentaciju. (I toga je bilo - ali to je već druga priča.) Dakle, tog popodneva je na plaži stražario Konor Stol, iz Hermesove kuće. Ugledavši me, toliko se oduševio da je pao s drveta. Zatim je dunuo u školjku da bi obavestio logor i potrčao mi u susret da me pozdravi. Konor je imao iskrivljen osmeh, koji je sasvim odgovarao njegovom uvrnutom smislu za humor. Dobar je dečko, ali bilo bi dobro da stalno držite ruku na novčaniku ako je on u blizini i da mu nikad, ni pod kojim uslovima, ne dozvolite pristup peni za brijanje, osim ako ne želite da zateknete svoju vreću za spavanje punu iste. Ima kovrdžavu smeđu kosu i malčice je niži od svog brata Trevisa, što je ujedno i jedino po čemu uspevam da ih razlikujem. Obojica se u toj meri razlikuju od mog starog neprijatelja Luka, da je teško poverovati da su svi Hermesovi sinovi. „Persi!”, dreknuo je. „Šta se dogodilo? Gde je Bekendorf?” A onda je ugledao moj izraz lica i njegov osmeh je nestao. „O ne. Jadna Silena. Presveti Zevse, kad bude čula...” Zajedno samo se popeli preko peščanih dina. Nekoliko stotina metara dalje, nasmejan i oduševljen narod je već žurio prema nama. Persi se vratio, verovatno su mislili. Spasao je stvar! Možda donosi suvenire! Stao sam kod trpezarijskog paviljona i sačekao ih. Nije bilo svrhe da im trčim u susret da bih im saopštio kakav sam luzer. Zurio sam preko doline i pokušavao da se setim kako je Kamp polutana izgledao kad sam ga prvi put video. Sad mi se činilo kao da je to bilo pre nekoliko miliona godina. Od trpezarijskog paviljona videlo se praktično sve. Brda su okruživala dolinu. Na najvišem, Brdu polukrvnih, rasla je Talijina omorika, na čijim je granama visilo Zlatno runo, magijski štiteći kamp od neprijatelja. Zmaj čuvar, Pelej, bio je sada tako velik da sam ga čak odavde video - sklupčanog oko debla omorike, kako šalje uvis dimne signale dok hrče. S moje desne strane prostirala se šuma. S moje leve strane, svetlucalo je jezero, a zid za penjanje presijavao se od lave koja se slivala niz njega. Dvanaest kuća - po jedna za svakog boga s Olimpa - dizale su se na sredini terena, poređane u potkovicu. Južnije odatle ležala su polja jagoda, kovačnica oružja i četvorospratna

24

Velika kuća, sa svojim nebeskoplavim zidovima i vetrokazom u obliku bronzanog orla. U izvesnoj meri, kamp se nije promenio. Ali niste mogli videti rat zagledajući građevine ili polja. Rat ste mogli videti na licima polutana, satira i najada koji su pristizali. U kampu ih nije bilo onoliko mnogo kao pre četiri godine. Neki su otišli i nikad se nisu vratili. Neki su poginuli u borbi. Ostali - trudimo se da ih ne pominjemo prešli su na neprijateljsku stranu. Oni koji su se još uvek nalazili ovde bili su očvrsli u bitkama i iscrpljeni. U kampu je ovih dana bilo malo smeha. Čak ni Hermesovci nisu više često izvodili svoje manguparije. Teško je uživati u neslanim šalama kad imaš osećaj da ceo tvoj život i nije ništa drugo do jedna neslana šala. Prvi je do paviljona stigao Hiron, što mu nije teško palo budući da je od struka naniže bio beli pastuv. Brada mu je tokom leta porasla i podivljala. Na sebi je imao zelenu majicu s natpisom Vozim kentaura i luk prebačen preko ramena. „Persi”, rekao je. „Hvala bogovima. Ali gde je...” Anabet je trčala u stopu za njim i priznaću da mi je srce odtrčalo malu štafetnu trku u grudima kad sam je ugledao. Doduše, nije da se nešto trudila da izgleda dobro. U poslednje vreme imali smo toliko borbenih misija da je jedva i četkala svoju kovrdžavu plavu kosu, i nije ni vodila računa o tome šta ima na sebi - najčešće je to bila ista stara, narandžasta kamperska majica i farmerke, i povremeno njen bronzani oklop. Oči su joj bile olujnosive. Inače, nas dvoje uglavnom ne uspevamo da dođemo do kraja razgovora a da ne uhvatimo jedno drugo za gušu. Ipak, jedan pogled na nju bio je dovoljan da me pomete. Prošlog leta, pre no što se Luk pretvorio u Krona i sve otišlo nizbrdo, u nekoliko navrata sam pomislio da bismo možda... pa, eto, da bismo možda mogli prevazići fazu „hvatanja za gušu”. „Šta se desilo?” Zgrabila me je za ruku. „Je li Luk...” „Brod je odleteo u vazduh”, rekao sam. „A on nije uništen. Ne znam gde...” Kroz gomilu se progurala Silena Boregard. Kosa joj je bila neuredna i čak nije bila ni našminkana, što uopšte nije ličilo na nju. „Gde je Čarli?”, zahtevala je, osvrćući se naokolo kao da se on možda krije. Bespomoćno sam pogledao u Hirona. Stari kentaur je pročistio grlo. „Silena, dušo, hajde da popričamo o tome u Velikoj kući...” „Ne”, promrmljala je. „Ne. Ne.” Zaplakala je, a mi ostali smo samo stajali oko nje, suviše ošamućeni da bi progovorili. Toliko smo ljudi već izgubili ovog leta, ali ovo je bio vrhunac. Bez Bekendorfa, činilo se kao da je neko ukrao oslonac celom kampu. Naposletku je prišla Klarisa, iz Aresove kuće, i zagrlila Silenu. Bilo je to jedno krajnje neobično prijateljstvo - kći boga rata i kći boginje ljubavi - ali otkad je Silena prošlog leta dala Klarisi savet u vezi s njenim prvim momkom, Klarisa je sebe proglasila Sileninom telohraniteljkom.

25

Klarisa je na sebi imala svoj krvavocrveni bojni oklop, a smeđa kosa bila joj je zadenuta pod bandana-maramu. Bila je krupna i razbacana kao ragbista, s večito namrštenim licem, ali se Sireni obratila blagim glasom. „Ajmo, curo”, rekla je. „Idemo do Velike kuće. Skuvaću ti malo vruće čokolade.” Svi su se okrenuli i udaljili u grupicama po dvoje-troje, idući prema kućama. Više niko nije bio srećan što me vidi. Niko nije želeo da sluša kako smo digli brod u vazduh. Ostali su samo Anabet i Hiron. Anabet je otrla suzu s obraza. „Drago mi je što bar ti nisi mrtav, Algoglavi.” „Hvala ti”, odvratio sam. „Meni takode.” Hiron mi je stavio ruku na rame. „Siguran sam da si učinio sve što si mogao, Persi. Reci nam, molim te, šta se dogodilo.” Nisam želeo da ponovo prolazim kroz to, ali ispričao sam im celu priču, uključujući i san o Titanima. Izostavio sam samo onu pojedinost o Niku. Niko me je, naime, naterao da obećam da neću nikom reći za njegov plan sve dok se ne odlučim da ga sprovedem, a taj plan je bio toliko zastrašujuć da mi uopšte nije smetalo da ga držim u tajnosti. Hiron je bludeo pogledom po dolini. „Moramo smesta sazvati ratni savet, da bismo prodiskutovali o tom izdajniku i još nekim stvarima.” „Posejdon je pomenuo još jednu pretnju”, rekao sam, „nešto još gore od Princeze Andromede. Mislio sam da je možda to onaj izazov koji je Titan pomenuo u mom snu.” Hiron i Anabet su se zgledali, kao da znaju nešto što ja ne znam. Išlo mi je na živce kad to rade. „Biće reči i o tome”, obećao je Hiron. „Još nešto.” Duboko sam uzdahnuo. „Kad sam razgovarao s ocem, rekao mi je da ti kažem da je vreme. Moram da znam celo proročanstvo.” Hiron se pokunjio, ali nije izgledao iznenađeno. „Pribojavao sam se ovog dana. Pa dobro. Anabet, pokazaćemo Persiju istinu - i to celu. Idemo na tavan.” BU&CW Pre ovoga, tri puta sam bio na tavanu Velike kuće, što je tri puta više nego što sam želeo da se nađem tamo. Merdevine su vodile od vrha stepeništa. Pitao sam se kako će se Hiron popeti tamo, pošto je napola konj i to, ali nije ni pokušao. „Znaš gde je”, rekao je Anabet. „Donesi dole, molim te.” Anabet je klimnula glavom. „Ajmo, Persi.” Napolju je sunce zalazilo, tako da je na tavanu bilo još mračnije i sablasnije nego inače. Posvuda su ležali trofeji starih heroja - ulubljeni štitovi, glave raznih čudovišta konzervisane u teglama, par čupavih kockica na bronzanoj ploči, na kojoj je pisalo: S Hrisaorove honde sivik ukrao Gas, Hermesov sin, 1988. Podigao sam zakrivljeni bronzani mač, zgužvan tako gadno da je ličio na slovo M. Na metalu se još uvek videle zelene mrlje, tragovi otrova kojim je bio premazan. 26

Datum na cedulji bio je od prošlog leta. Pisalo je: Sablja koja je pripadala Kampi, uništenoj u Bici za lavirint. „Sećaš se kako je Brijarej bacao one stene?”, upitao sam. Anabet se škrto osmehnula. ,,I kako je Grover izazvao paniku?” Pogledali smo se. Ja sam se setio drugog trenutka prošlog leta, pod Svetom Helenom, kad je Anabet verovala da ću poginuti i poljubila me. Pročistila je grlo i odvratila pogled. „Proročanstvo.” „Da.” Spustio sam sablju. „Proročanstvo.” Otišli smo do prozora. Na tronošcu je sedelo Proročište - sasušena ženska mumija u hipi haljini. S lobanje su joj visili pramenovi crne kose. S kožastog lica zurile su staklaste oči. Sam pogled na nju bio je dovoljan da me prođe jeza. Ranije si, ukoliko si hteo da napustiš kamp tokom leta, morao doći ovamo da bi dobio svoju potragu. Ovog leta su to pravilo zaobišli. Kamperi su stalno odlazili u borbene misije. Nemamo izbora ako hoćemo da pobedimo Krona. Ipak, i previše dobro sam se sećao čudne zelene magle -duše Proročišta - koja živi u mumiji. Sad je delovala beživotno, ali kad god bi izgovarala proročanstvo, kretala se. Katkad bi joj iz usta navrla para i stvarala čudne oblike. Jednom je čak sišla s tavana i u zombi stilu odšetala do šume da bi isporučila poruku. Nisam bio siguran šta će uraditi za „Veliko proročanstvo”. Napola sam očekivao da ustane i počne da stepuje ili tako nešto. Ali ona je samo sedela tamo kao da je mrtva - što je i bila. „Nikad nisam razumeo”, prošaputao sam. „Šta to?”, upitala je Anabet. „Zašto je posredi mumija.” „Persi, nije ona uvek bila mumija. Hiljadama godina je duh Proročišta živeo u prelepoj devojci. Duh prelazi s pokolenja na pokolenje. Hiron mi je rekao da je i ona pre pedeset godina bila takva.” Anabet je pokazala na mumiju. „Ali ona je bila poslednja.” „Šta se dogodilo?” Anabet je zaustila da nešto kaže, a onda je očigledno promenila mišljenje. „Hajde da obavimo ono zašto smo došli i da se čistimo odavde.” Nervozno sam pogledao u uvelo lice mumije. ,,I, šta sad?” Anabet je prišla mumiji i ispružila dlanove. „O Proročište, kucnuo je čas. Molim za Veliko proročanstvo.” Pripremio sam se, ali se mumija nije pomerala. Umesto toga, Anabet je prišla i otkačila jednu od njenih ogrlica. Ranije nisam obraćao veliku pažnju na njen nakit, računajući da je prosto bila hipi i da je volela perlice i takve stvari. Ali kad se Anabet okrenula prema meni, u rukama je držala kožnu kesu - sličnu indijanskoj vrećici s amajlijom, na pantljici upletenoj s perima. Otvorila je kesu i izvukla svitak pergamenta ne veći od svog malog prsta. „Nemoj da pričaš”, rekao sam. „Nemoj da pričaš da sam sve ove godine zapitkivao za glupavo proročanstvo, a ono je sve vreme bilo tu i visilo joj oko vrata?” 27

„Nije bio pravi čas”, odvratila je Anabet. „Veruj mi, Persi, pročitala sam ovo kad mi je bilo deset godina, i još uvek imam košmare o tome.” „Ma super”, rekao sam. „Je l' mogu sad ja da ga pročitam?” „Dole, na ratnom savetu”, odvratila je Anabet. „Ne ovde, ispred... znaš koga.” Pogledao sam u staklaste oči Proročišta i odlučio da ne zakeram. Uputili smo se dole, da bismo se pridružili ostalima. Tada to nisam znao, ali to je bio poslednji put da sam se popeo na taj tavan. BU&CW Starešine kuća stajale su okupljene oko stola za stoni tenis. Ne pitajte me zašto, ali soba za rekreaciju je bila pretvorena u nezvanični glavni štab kampa i služila je za održavanje ratnog saveta. Kad smo Anabet, Hiron i ja ušli unutra, više je ličilo na takmičenje u nadvikivanju nego na rati savet. Klarisa je još uvek bila u punoj bojnoj opremi. U remenu na leđima nosila je svoje električno koplje (drugo po redu, pošto sam ja slomio prvo. Nazivala ga je „Sakatilac”, ali su ga ostali, njoj iza leđa, svi odreda nazivali „Kljakavac”.) Pod miškom je nosila svoj šlem u obliku veprove glave, a za pojasom nož. Vikala je na Majklajua, novog starešinu Apolonove kuće, što je delovalo pomalo smešno budući da je bila glavu i po viša od njega. Majki je preuzeo starešinstvo u Apolonovoj kući nakon što je Li Flečer poginuo u borbi prošlog leta. Majki je bio visok metar i trideset sedam centimetara, ali je zbog svog stava delovao pola metra viši. Sa svojim šiljatim nosom i zbrčkanim licem podsećao me je na lasicu - da li zato što se toliko mrštio ili zato što je previše vremena provodio gledajući niz telo strele. „To je naš plen!”, vikao je, stojeći na prstima kako bi se mogao uneti Klarisi u lice. „Ako ti se ne sviđa, poljubiš me u tobolac!” Ljudi koji su stajali oko stola trudili su se da ne prasnu u smeh - braća Stol i Poluks iz Dionizijeve kuće, Kejti Gardner iz Demetrine. Čak se i na licu Džejka Mejsona, žurno postavljenog za novog starešinu Hefestovaca, pojavio bled osmeh. Samo Silena Boregard nije obraćala nikakvu pažnju na dešavanje oko sebe. Sedela je pored Klarise i praznog pogleda zurila u mrežicu za stoni tenis. Oči su joj bile crvene i natečene. Šolja vruće čokolade stajala je pred njom netaknuta. Izgledalo je nepravedno što mora da sedi tu. Nisam mogao da verujem da se Majki i Klarisa, stojeći joj iznad glave, svađaju oko nečega tako glupog kao što je plen nakon što je ona ostala bez Bekendorfa. „PREKINITE!” zaurlao sam. „Šta vam je?” Klarisa me je razjareno pogledala. „Reci Majklu da ne bude sebično đubre.” „O, pa to je kompliment, pošto dolazi iz tvojih usta”, rekao je Majki. „Ovde sam samo zato da bih podržala Silenu!”, uzviknula je Klarisa. „Inače bih već davno bila u svojoj kući.” „Ama, o čemu vi to?” hteo sam da znam. Poluks je pročistio grlo. „Klarisa već tri dana neće da govori ni sa kim od nas, sve dok ne resimo njeno, ovaj, pitanje.” „Tri divna dana”, čežnjivo je rekao Trevis Stol. „Kakvo pitanje?”, upitao sam. Klarisa se okrenula prema Hironu. „Ti si glavni, je l' tako? Hoće li moja kuća dobiti ono što želi ili neće?” 28

Hiron se premestio s kopita na kopito. „Draga moja, kao što sam već objasnio, Majki je u pravu. Apolonova kuća ima najviše prava. Uz to, sad imamo preča posla...” „Ma da”, obrecnula se Klarisa. „Uvek je nešto preče od potreba Aresovaca. Valjda bi trebalo samo da se pojavimo i borimo kad vam zatrebamo, i ne žalimo se ni na šta!” „Ne bi bilo loše”, promrmljao je Konor Stol. Klarisa je dograbila svoj nož. „Možda bi trebalo da pitam gospodina D...” „Kao što znaš”, prekinuo ju je Hiron, sad već pomalo ljutitim tonom, „naš direktor Dionizije zauzet je zbog rata. Ne smemo ga gnjaviti ovim.” „Tako”, rekla je Klarisa. ,,A starešine kuća? Hoće li iko od vas stati na moju stranu?” Više se niko nije osmehivao. Niko nije pogledao Klarisu u oči. „Nek vam bude.” Klarisa se okrenula prema Sileni. „Oprosti. Nisam imala nameru da potežem ovo sad kad si ti... u svakom slučaju, izvinjavam se. Tebi. Nikom drugom.” Silena kao da nije registrovala njene reči. Klarisa je bacila svoj nož na sto za stoni tenis. „Što se vas ostalih tiče, ovog puta ćete ratovati bez Aresovaca. Dok ne dobijem zadovoljštinu, niko iz moje kuće neće ni prstom mrdnuti da pomogne. Uživajte ginući.” Starešine kuća bile su previše ošamućene da bi išta rekle kad je Klarisa razjareno izletela iz sobe. Naposletku se oglasio Majki Ju: „Samo kad je najzad otišla.” „Šališ se?” pobunila se Kekti Gardner. „Ovo je prava katastrofa!” „Sigurno ne misli ozbiljno”, rekao je Trevis. „Zar ne?” Hiron je uzdahnuo. „Povređen joj je ponos. Ali smiriće se ona već.” Međutim, nije zvučao baš uvereno. Hteo sam da pitam šta je to, kog đavola, tako naljutilo Klarisu, ali pogledao sam u Anabet, a ona je usnama oblikovala reči: Reći ću ti posle. ,,A sad”, nastavio je Hiron, „ako dozvolite, starešine. Persi je doneo nešto što bi, mislim, trebalo da čujete. Persi - veliko proročanstvo.” Anabet mi je dodala pergament. Bio je suv i star na dodir, i jedva sam razvezao uzicu. Razmotao sam ga, trudeći se da ga ne pocepam, i počeo da čitam: „Polutan od najstarijih pasa božanskih...” „Ovaj, Persi?”, prekinula me je Anabet. „Ne pasa. Rasa.” ,,A, dobro”, rekao sam. Disleksija je jedno od obeležja polutana, ali ponekad je stvarno mrzim. Što sam nervozniji, sve lošije čitam. „Polutan od najstarijih rasa božanskih... napuniće šesnaest protiv izgleda svih...” Oklevao sam, piljeći u sledeći stih. Osećaj hladnoće krenuo mi je od prstiju, kao da je papir hladan kao led. „I videće kad san duboki zavlada svetom.

29

Dušu herojevu pokosiće sečivo prokleto.” Rasparač u mom džepu odjednom je nekako otežao. Prokleto sečivo? Hiron mi je jednom ispričao da je Rasparač mnogima doneo tugu. Je li moguće da bi me mogao ubiti vlastiti mač? I kako će to svetom zavladati duboki san, osim ako to ne znači smrt? „Persi”, podstakao me je Hiron. „Pročitaj ostatak.” Imao sam osećaj da su mi usta puna peska, ali izgovorio sam i poslednja dva stiha. „Odluka jedna će... okončaće mu život slavni. Olimp od pog... poglavice...” „Od pogibelji”, blago me je ispravila Anabet. „To znači 'od opasnosti'.” „Znam šta znači”, progundao sam. „Olimp od pogibelji da sačuva il' da ga sravni.” Svi su ćutali. Konačno je Konor Stol rekao: „Nije strašno i da bude ravan, ja l' da?” „Ne ravan”, rekla je Silena. „Sravnjen sa zemljom, uništen.” „Zbrisan”, dodala je Anabet. „Razoren. Pretvoren u ruševine.” „Kapiram.” Srce mi je bilo kao od olova. „Hvala.” Svi su gledali u mene - zabrinuto, sažaljivo ili, možda, pomalo uplašeno. Hiron je zatvorio oči kao da se moli. Ovako u konjskom obličju, gotovo je dodirivao glavom svetla u sobi za rekreaciju. „Sad ti je jasno, Persi, zašto smo smatrali da je najbolje da ti ne kažemo celo proročanstvo. Imao si dovoljno briga i bez...” ,,I bez saznanja da ću na kraju svakako poginuti?”, rekao sam. „Aha, kapiram.” Hiron me je tužno posmatrao. Covek je imao tri hiljade godina. Video je stotine heroja kako umiru. Možda mu se nije dopadalo, ali navikao je na to. Verovatno je znao da nema svrhe da pokušava da me teši. „Persi”, rekla je Anabet. „Znaš da su proročanstva uvek dvosmislena. Možda ovo nije smrt u doslovnom značenju.” „Ma da”, rekao sam. Odluka jedna okončate mu život. Možeš da tumačiš na milion načina, je l' da?” „Možda možemo to da sprečimo”, predložio je Džejk Mejson. „Dušu herojevu pokosite sečivo prokleto. Možda možemo pronaći to prokleto sečivo i uništiti ga. Zvuči kao Kronova kosa, zar ne?” Nisam razmišljao o tome, ali zapravo nije bilo važno je li prokleto sečivo Rasparač ili Kronova kosa. Kako god bilo, sumnjao sam da možemo sprečiti ostvarenje proročanstva. Sečivo je trebalo da mi pokosi dušu. Po pravilu, više sam voleo da mi duša ostane nepokošena. „Možda bi trebalo da pustimo Persija da malo razmisli o ovim stihovima”, rekao je Hiron. „Potrebno mu je malo vremena da...” „Ne.” Smotao sam pergament i gurnuo ga u džep. Ispunjavali su me prkos i bes, mada nisam bio siguran na koga sam besan. „Nije mi potrebno nimalo vremena. Ako ću poginuti, poginuću. Stvarno nema svrhe da se brinem oko toga, zar ne?” 30

Anabetine ruke su pomalo drhtale. Izbegavala je da me pogleda u oči. „Idemo dalje”, rekao sam. „Imamo i drugih problema. Imamo izdajnika.” Majki Ju se namrštio. „Izdajnika?” Ispričao sam im šta se dešavalo na Princezi Andromedi -kako je Kron znao da dolazimo i da mi je pokazao privezak u obliku srebrne kose pomoću kojeg je komunicirao s nekim u kampu. Silena se ponovo rasplakala i Anabet ju je zagrlila oko ramena. „Dakle”, s nelagodom je progovorio Konor Stol, „već godinama sumnjamo da imamo izdajnika, zar ne? Neko je stalno doturao Luku informacije - na primer, ono od pre dve godine, kad je saznao za lokaciju Zlatnog runa. To mora biti neko ko ga veoma dobro poznaje.” Možda podsvesno, pogledao je u Anabet. Poznavala je Luka bolje od ikog, dabome, ali Konor je žurno odvratio pogled. „Ovaj, hoću reći, to bi mogao biti bilo ko.” „Da.” Kejti Gardner je namršteno pogledala braću Stol. Nije ih marila još otkako su travnati krov Demetrine ukrasili čokoladnim uskršnjim zekama. „Recimo, neko od njegove braće.” Trevis i Konor su uglas počeli da se svađaju s njom. „Prekinite!” Silena je udarila šakom o sto tako jako da se ona čokolada prosula. „Čarli je mrtav, a vi... svađate se kao mala deca!” Spustila je glavu i zajecala. Vruća čokolada je curila sa stola za stoni tenis. Svi su izgledali postideno. ,,U pravu je”, konačno je rekao Poluks. „Međusobno optuživanje nam neće pomoći. Moramo dobro otvoriti oči i vrebati na srebrnu ogrlicu s priveskom u obliku kose. Ako Kronos ima takav, verovatno ga ima i njegov špijun.” Majki Ju je govorio tiho. „Moramo pronaći tog špijuna pre no što isplaniramo sledeću operaciju. Dizanje Princeze Andromede u vazduh neće zaustaviti Krona zauvek.” „Istina”, saglasio se Hiron. „Zapravo, sprema se novi napad.” Namrštio sam se. „Misliš na onu 'veću pretnju' koju je pominjao Posejdon?” On i Anabet su se zgledali, kao da kažu: Vreme je. Jesam li već rekao da mrzim kad to rade? „Persi”, rekao je Hiron, „nismo hteli da ti kažemo dok se ne vratiš u kamp. Moraš se jedno vreme odmoriti od svojih... smrtnih prijatelja.” Anabet je porumenela. Shvatio sam da zna kako sam provodio mnogo vremena s Rejčel i osetio sam se krivim. A onda sam se naljutio na sebe zato što sam se osetio krivim. Valjda smem da imam prijatelje i izvan kampa? Nismo se... „Reci mi šta je bilo”, rekao sam. Hiron je uzeo bronzani pehar sa stola s hranom. Pljusnuo je vodu na pekač na kojem smo obično topili sir za naćose. Digla se para, formirajući dugu pri neonskoj svetlosti. Hiron je izvukao zlatnu drahmu iz svoje kese, bacio je u izmaglicu i promrmljao: „O Irido, boginjo duge, pokaži nam pretnju.”

31

Izmaglica je zasvetlucala. Ugledao sam poznat prizor zadimljenog vulkana Sveta Helena. Dok sam gledao, obronak vulkana je eksplodirao. Pokuljali su plamen, pepeo i lava. Čuo se glas spikera: „...erupcija, još jača od prošlogodišnje, a geolozi upozoravaju da ova planina možda još nije rekla sve što ima.” Znao sam sve o prošlogodišnjoj erupciji. Lično sam je izazvao. Međutim, ova eksplozija bila je mnogo gora. Planina se raspala, urušila, a iz dima i lave, kao iz kanalizacionog otvora, dizalo se ogromno obličje. Nadao sam se da će Magla sprečiti ljude da ga razaznaju, zato što bi ono što sam video izazvalo paniku i nerede širom sveta. Džin je bio veći od ičega s čim sam se ikada sreo. Čak ni moje oči polutana nisu mogle da razaznaju njegovo obličje kroz pepeo i vatru, ali donekle je podsećao na čoveka i bio je tako ogroman da je mogao upotrebiti Krajslerov oblakoder kao palicu za bejzbol. Planina je podrhtavala uz stravičnu tutnjavu, kao da se čudovište smeje. „To je on”, rekao sam. „Tifon.” Najozbiljnije sam se nadao da će Hiron reći nešto povoljno, tipa Ne, to je naš ogromantni prijatelj Liroj! On će nam pomoći! Ipak, nisam bio te sreće. Hiron je prosto klimnuo glavom. „Najstrašnije čudovište od svih, najveća pretnja s kojom su se bogovi ikad suočili. Konačno je oslobođen iz utrobe planine. Međutim, ovo je prizor od pre dva dana. A evo šta se događa danas.” Hiron je mahnuo rukom i slika se promenila. Ugledao sam masu olujnih oblaka koji se valjaju preko prerija Srednjeg zapada. Praskale su munje. Nizovi uragana uništavali su sve pred sobom - usisavajući kuće i prikolice, razbacujući kola naokolo kao da su igračke. Monumentalne poplave, govorio je spiker. Pet saveznih država proglašeno je za područja pogođena prirodnom katastrofom, dok ova neverovatna oluja nastavlja da juri u pravcu istoka, i dalje uništavajući sve pred sohom. Kamera je potom zumirala levak uragana kako se spušta na neki grad na Srednjem zapadu. U oku uragana video sam džina - zapravo, nagoveštaje njegovog stvarnog obličja: čađava ruka, crna šaka s kandžama, velika kao gradski blok. Njegova razjarena rika širila se prerijom poput nuklearne eksplozije. Kroz oblake su strelovito proletala i druga, manja obličja, kružeći oko čudovišta. Video sam bleske svetlosti i shvatio da džin pokušava da ih spljeska. Začkiljio sam i učinilo mi se da sam ugledao zlatne dvokolice kako lete kroz crnilo. Zatim se neka ogromna ptica - čudovišna sova - ustremila na džina, napadajući ga. „Jesu li ono... bogovi?”, upitao sam. „Jesu, Persi”, odvratio je Hiron. „Već danima se bore s njim, pokušavajući da ga uspore. Međutim, Tifon i dalje napreduje - prema Njujorku. Prema Olimpu.” Sačekao sam da moj mozak primi ovu informaciju. „Koliko mu treba da stigne tamo?” „Ukoliko bogovi ne uspeju da ga zaustave? Pet dana, možda. Većina Olimpljana je tamo... izuzev tvog oca, koji ratuje na drugom frontu.” „Ali ko, onda, čuva Olimp?” Konor Stol je odmahnuo glavom. „Ako Tifon stigne do Njujorka, neće biti važno ko čuva Olimp.” 32

Setio sam se onoga što je Kron rekao na brodu: Voleo bih da vidim užas u tvojim očima kad shvatiš kako ću uništiti Olimp. Je li ovo ono o čemu je govorio: Tifonov napad? Užasavajuć jeste, još kako. Ali Kron nas je uvek varao, preusmeravajući nam pažnju. Ovo je izgledalo suviše očigledno za njega. A u mom snu, onaj zlatni Titan je pominjao više novih izazova, kao da je Tifon tek prvi. „To je varka”, rekao sam. „Moramo upozoriti bogove. Desiće se još nešto.” Hiron mi je dobacio turoban pogled. „Nešto još gore od Tifona? Nadam se da neće.” „Moramo da branimo Olimp”, bio sam uporan. „Kron je isplanirao drugi napad.” „Jeste”, podsetio me je Trevis Stol. „Ali si mu ti potopio brod.” Svi su me gledali. Želeli su da čuju neku dobru vest. Želeli su da veruju da sam im barem dao zračak nade. Okrznuo sam pogledom Anabet. Bilo mi je jasno da mislimo isto: Šta ako je Princeza Andromeda bila smicalica? Šta ako nam je Kron dozvolio da dignemo brod u vazduh, samo zato da bismo se opustili? Međutim, nisam nameravao da to izgovorim naglas pred Silenom. Njen dečko je položio život za uspeh te misije. „Možda si u pravu”, rekao sam, mada u to nisam ni najmanje verovao. Pokušao sam da zamislim šta može biti još gore. Bogovi su se nalazili na Srednjem zapadu i borili su se protiv ogromnog čudovišta koje ih umalo nije porazilo u prošlosti. Posejdon je bio pod opsadom i gubio je rat protiv Titana Okeana. Kron je i dalje bio tamo negde - živ. A Olimp je bio praktično nebranjen, polutani iz Kampa polutana bili su prepušteni sami sebi, a imali su i izdajnika u svojim redovima. E, da, prema drevnom proročanstvu, ja ginem pošto navršim šesnaest godina što će slučajno biti za pet dana, u isto vreme kad bi Tifon trebalo da se domogne Njujorka. Umalo da zaboravim na to. „Dakle”, rekao je Hiron, „mislim da je ovo sasvim dovoljno za jedno veče.” Mahnuo je rukom i para se razišla. Olujna bitka između Tifona i bogova je nestala. „Blago rečeno”, promrmljao sam. Zasedanje ratnog saveta je time bilo zaključeno.

33

34

4. Spaljujemo metalni pokrov Sanjao sam kako Rejčel Elizabet Der koristi moju sliku kao metu za pikado. Stajala je u svojoj sobi... Čekaj malo. Moram prvo da objasnim da Rejčel nema svoju sobu. Ona ima ceo poslednji sprat u ogromnoj porodičnoj kući, renoviranoj građevini od smeđeg peščara u starom delu Bruklina. Njena „soba” je jedno prostrano potkrovlje s industrijskim osvetljenjem i prozorima od poda do plafona. Otprilike dvaput je veće od stana moje mame. Iz njenog bojom pokrivenog stereo-uređaja treštao je neki alternativni rok. Koliko sam shvatio, jedino pravilo kog se Rejčel pridržavala u vezi s muzikom glasilo je da na njenom ajpodu ne smeju postojati dve pesme koje zvuče isto i da sve moraju biti čudne. Na sebi je imala kimono, a kosa joj je bila zamršena, kao da je tek ustala. Krevet joj je bio u neredu. Preko brojnih štafelaja bili su prebačeni čaršavi. Po podu su bili razbacani papirići od energetskih pločica i prljava odeća, ali kad imaš toliku sobu, ni nered ne izgleda tako strašno. Kroz prozor se video ceo noćni pejzaž Menhetna. Slika koju je napadala prikazivala me je kako stojim nad džinom Antejem. Rejčel ju je naslikala pre dva meseca. Izraz na mom licu na toj slici bio je divalj uznemirujuć, tako da je bilo teško reći jesam li pozitivac ili negativac, ali Rejčel je rekla da posle bitke izgledam baš tako. „Polutani”, mrmljala je Rejčel bacajući još jednu strelicu prema platnu. ,,I njihove glupave potrage.” Većina strelica se samo odbila, ali neke su ostale na platnu. Jedna mi je visila na licu poput štucovane bradice. Neko je zalupao na vrata njene sobe. „Rejčel!”, vikao je muški glas. „Pobogu, šta radiš u ovo doba? Isključi to...” Rejčel je dohvatila daljinski i isključila muziku. „Uđi!” Njen otac je ušao, mršteći se i trepćući zbog svetla. Imao je kosu boje rđe, malo tamniju od Rejčeline. Bila je sva zgnječena na jednoj strani, kao da je izgubio bitku s jastukom. Njegova pižama od plave svile imala je monogram ,,VD” izvezen na džepu. Ozbiljno, ko još nosi pižame s monogramom? „Šta se dešava?”, hteo je da zna. „Sad je tri izjutra.” „Nisam mogla da spavam”, rekla je Rejčel. Strelica se odbila od mog lica. Rejčel je sakrila ostale strelice iza leđa, ali gospodin Der je to primetio. „Dakle... iz ovoga naslućujem da tvoj drug ne ide s nama na Sent Tomas?” Gospodin Der me je tako zvao. Nikad Persi. Samo tvoj drug. Ili mladiću ukoliko mi se izravno obraćao, što je retko činio. Rejčel je nabrala obrve. „Ne znam.” 35

„Ujutru krećemo”, rekao je njen otac. „Ako se dosad nije odlučio...” „Verovatno neće ići”, žalosno je odvratila Rejčel. „Jesi li sada srećan?” Gospodin Der je stavio ruke na leđa. Premeravao je sobu koracima sa strogim izrazom na licu. Pretpostavio sam da se isto tako ponaša u konferencijskoj sali svoje građevinske kompanije i unosi nervozu među svoje službenike. „Da li još uvek ružno sanjaš?”, upitao je. ,,I dalje imaš glavobolje?” Rejčel je bacila strelice na pod. „Nije trebalo ni da ti pominjem to.” „Otac sam ti”, rekao je. „Zabrinut sam za tebe.” „Zabrinut si za porodični ugled”, promrmljala je Rejčel. Njen otac nije reagovao - možda zato što je i ranije čuo taj komentar ili, možda, zato što je to bilo tačno. „Mogli bismo pozvati doktora Arkrajta”, predložio je. „Pomogao ti je da preboliš smrt tvog hrčka.” „Imala sam šest godina”, odvratila je. „I ne, tata, ne treba mi psihoterapeut. Prosto...” Bespomoćno je odmahnula glavom. Njen otac je stao pored prozora. Zurio je u usnuli Njujork kao da ga je posedovao - što nije bilo tačno. Posedovao je samo jedan njegov deo. „Biće dobro za tebe da se malo skloniš odavde”, zaključio je. „Neke stvari su nezdravo uticale na tebe.” „Neću se upisati na Žensku akademiju Klarion”, rekla je Rejčel. ,,A moje društvo nije tvoj problem.” Gospodin Der se osmehnuo, ali to nije bio srdačan osmeh. Više je govorio, Jednog dana ćeš shvatiti koliko budalasto zvučiš. „Pokušaj malo da odspavaš”, nagovarao ju je. „Sutra uveče bićemo na plaži. Biće zabavno.” „Zabavno”, ponovila je Rejčel. „Strašno zabavno.” Njen otac je izašao iz sobe, ostavljajući otvorena vrata. Rejčel je zurila u moj portret. Zatim je prišla štafelaju pored njega, koji je bio pokriven čaršavom. „Nadam se da su ovo samo snovi”, rekla je. Otkrila je štafelaj. Na njemu se nalazila na brzinu nacrtana skica ugljem, ali Rejčel je bila dobar slikar. Slika je bez greške prikazivala Luka kao dečkića. Imao je oko devet godina, širok osmeh i lice bez ožiljka. Nisam imao pojma otkud je Rejčel znala kako je tada izgledao, ali portret je bio toliko dobar da sam imao osećaj da nije nagađala. Prema onome što sam znao o Lukovom životu (što nije bilo mnogo), slika ga je prikazivala neposredno pre no što je otkrio da je polutan i pobegao od kuće. Rejčel je zurila u portret. Zatim je otkrila sledeći štafelaj. Ta slika me je još više uznemirila. Prikazivala je Empajer stejt bilding oko koga na sve strane sevaju munje. Iz daljine se valjala mračna oluja, s ogromnom rukom koja se pružala iz oblaka. U podnožju Empajer stejt bildinga skupila se gomila... ali to nije bila uobičajena gomila turista i pešaka. Video sam duga i kratka koplja, stegove - obeležja vojske. 36

„Persi”, promrmljala je Rejčel kao da je znala da je posmatram. „Šta se dešava?” San je iščezao i poslednje čega se sećam bilo je kako priželjkujem da umem da odgovorim na Rejčelino pitanje. BU&CW Hteo sam da je pozovem sledećeg jutra, ali u kampu nismo imali telefone. Dioniziju i Hironu nisu bile potrebne telefonske žice. Kad bi im nešto zatrebalo, prosto bi pozvali Olimp preko Irida-poruke. A kad bi polutani koristili mobilne telefone, signali bi uznemirili sva čudovišta u prečniku od sto pedeset kilometara. Kao da im pred nosom palite bleštavu neonsku reklamu: Ovde sam! Molim vas da mi preuredite lice! Čak i u bezbednim granicama kampa, to izvesno nije bila ona vrsta oglašavanja koju smo želeli. Većina polutana (osim Anabet i još nekolicine) i ne poseduje mobilne telefone. A ja sasvim sigurno nisam mogao reći Anabet: „Hej, pozajmi mi svoj telefon da pozovem Rejčel!” Da bih je pozvao, morao bih izaći iz kampa i prepešačiti nekoliko kilometara do najbliže prodavnice. Sve i kad bi mi Hiron to dozvolio, Rejčel će, dok ja stignem tamo, već biti u avionu za Sent Tomas. Doručkovao sam, sam i depresivan, za Posejdonovim stolom. Pogled mi je stalno bežao ka pukotini u mermernom podu, gde je pre dve godine Niko proterao gomilu krvožednih skeleta u Podzemni svet. Ova uspomena mi baš i nije poboljšala apetit. BU&CW Posle doručka, Anabet i ja smo krenuli u inspekciju kuća. U stvari, bio je red na Anabet da vrši inspekciju. Moj prepodnevni zadatak bilo je pregledanje izveštaja za Hirona. Ali pošto nijedno od nas nije volelo da radi to što nam je zapalo, odlučili smo da poslove obavimo zajedno, da bi nam bilo podnošljivije. Počeli smo od Posejdonove kuće, čiji sam, u suštini, jedini stanar bio ja. Tog jutra sam namestio krevet (dobro, „kao” namestio sam ga) i ispravio Minotaurov rog na zidu, tako da sam sebi dao četvorku (najviša ocena je petica). Anabet je napravila grimasu. „Nešto si velikodušan.” Krajem svoje olovke podigla je s poda moj stari sportski šorts. Oteo sam joj ga. „Hej, ne gnjavi me. Ovog leta nemam Tajsona da rasklanja za mnom.” „Trojka, to je najviše što ćeš dobiti”, rekla je Anabet. Znao sam da nema svrhe da se bunim, stoga smo krenuli dalje. Usput sam pokušavao da preletim Hironovu gomilu izveštaja. Bile su to poruke od polutana, duhova prirode i satira iz cele zemlje, koji su izveštavali o najnovijim aktivnostima čudovišta. Kao takve, bile su prilično depresivne, a moj, deficitom pažnje i hiperaktivnošću pogođen mozak, nije voleo da se usredsređuje na depresivne stvari. Posvuda su besnele male bitke. Popunjavanje snaga u kampu bilo je na nuli. Zemljom se smucao veliki broj čudovišta, tako da su satiri imali teškoća da pronađu nove polutane i dovedu ih na Brdo polutana. O našoj drugarici Taliji, koja je

37

predvodila Artemidine lovce, mesecima se već nije ništa znalo, a ako je Artemida i znala šta im se dogodilo, nije podelila tu informaciju s nama. Posetili smo Afroditinu kuću, koja je, razume se, dobila čistu peticu. Kreveti su bili savršeno zategnuti. Odeća u njihovim vojničkim sanducima bila je složena po bojama. Na prozorskim daskama bujalo je cveće. Hteo sam da im damo ocenu manje zato što je cela kuća zaudarala na skup parfem, ali Anabet nije obraćala pažnju na mene. „Odlično kao i uvek, Silena”, rekla je Anabet. Silena je ravnodušno klimnula glavom. Zid iza njenog kreveta bio je ukrašen Bekendorfovim fotografijama. Sedela je na ležaju s bombonjerom u krilu i setio sam se da njen tata drži prodavnicu čokolade u Vilidžu, čime je i privukao Afroditinu pažnju. „Hoćeš bombonu?”, upitala je Silena. „Tata mi ih je poslao. Mislio je... mislio je da će me možda obradovati.” „Valjaju li išta?”, upitao sam. Odmahnula je glavom. „Imaju ukus kartona.” Nisam imao ništa protiv kartona, stoga sam probao jednu. Anabet nije htela. Obećali smo Sileni da ćemo se videti kasnije i nastavili smo obilazak. Dok smo prelazili preko središnjeg trga, zapodenula se borba između Aresovaca i Apolonovaca. Neki Apolonovci, naoružani zapaljivim bombama, leteli su iznad Aresove kuće u dvokolicama koje su vukla dva pegaza. Nisam ranije video te dvokolice, ali delovale su prilično moćno. Ubrzo je krov Aresove kuće goreo, a najade iz jezera su se stuštile da vodom ugase plamen. Na to su Aresovci prizvah kletvu i strele Apolonovih klinaca pretvorile su se u gumu. Iako su nastavljali da gađaju Aresovce, strele su se samo odbijale o njih. Pored nas su protrčala dva strelca, bežeći od razjarenog Aresovca koji je urlao u stihovima: „Mene ste prokleli? Ima da mi platite! / Govor bez rime smesta mi vratite!” Anabet je uzdahnula. „Ne opet. Prošli put kad je Apolon bacio kletvu na jednu kuću, prošla je čitava nedelja dok nisu prestali da redaju rime.” Stresao sam se. Apolon je bio bog poezije, isto kao i strelaca, i uživo sam ga slušao kako recituje. Gotovo da bih više voleo da me proburazi strela. „Zašto se sad svađaju?” upitao sam. Anabet nije obraćala pažnju na mene dok je piskarala nešto na svom inspekcijskom svitku. I jednoj i drugoj kući je dala keca ko vrata. Uhvatio sam sebe kako buljim u nju, što je bilo glupo, budući da sam je dosad milion puta video. Ovog leta je bila otprilike moje visine, što je bilo svojevrsno olakšanje. Ipak, delovala je mnogo zrelije. Bilo je to nekako zastrašujuće. Hoću reći, nema šta, oduvek je bila slatka, ali počinjala je da biva ozbiljno lepa. Naposletku je rekla: „One leteće dvokolice.” „Šta?” „Pitao si zašto se svađaju.” ,,A? A, da.” 38

„Zarobili su ih prošle nedelje u akciji u Filadelfiji. Neki od Lukovih polutana bili su tamo s tim letećim dvokolicama. Apolonovci su ih se domogli u bici, ali Aresovci su bili oni koji su predvodili akciju. I tako, otad ne prestaju se svađaju oko toga čije su dvokolice.” Zalegli smo kad su se dvokolice Majkla Jua ustremile na jednog Aresovca. Ovaj je pokušavao da ga ubode i ispsuje u stihovima. Pri tom je bio vrlo kreativan u rimovanju psovki. „Mi se ovde borimo za goli život”, rekao sam, ,,a oni se prepiru oko nekih glupavih dvokolica.” „Proći će ih”, odvratila je Anabet. „Klarisa će se već prizvati pameti.” Nisam bio tako siguran. Nekako mi to nije ličilo na Klarisu koju poznajem. Na brzinu sam pregledao još nekoliko izveštaja i obavili smo inspekciju još nekoliko kuća. Demetrina kuća je dobila četvorku. Hefestovci su dobili trojku, a verovatno je trebalo da dobiju još nižu ocenu, ali zbog Bekendorfove pogibije i to, bili smo malo popustljiviji prema njima. Hermesovci su dobili dvojku, što nije bilo nikakvo iznenađenje. Svi kamperi kojima se božanski roditelj nije znao dodeljivali su se Hermesovoj kući, a pošto su bogovi malčice zaboravni, u toj kući uvek ima previše stanara. Naposletku smo stigli do Atinine kuće, koja je bila uredna i čista kao i obično. Knjige na policama su bile ispravljene. Oklopi su bili ispolirani. Borbene mape i nacrti su visili na zidovima. Samo je Anabetin ležaj bio neuredan. Bio je prekriven papirima, a njen srebrni laptop je još uvek radio. „Vlakas”, promrsila je Anabet, otprilike nazvavši sebe idiotom na grčkom. Njen zamenik Malkolm je potisnuo osmeh. „Aha, ovaj... sve ostalo smo sredili. Nismo znali je li bezbedno da ti pomeramo beleške.” Ovo je verovatno bilo pametno. Anabet je imala bronzani nož koji joj je služio samo za čudovišta i one koji su joj dirali stvari. Malkolm mi se osmehnuo. „Sačekaćemo napolju dok ne završite inspekciju.” Atinini kamperi su u koloni izašli u dvorište dok je Anabet sređivala svoj ležaj. Nelagodno sam se premeštao s noge na nogu i pretvarao se da čitam izveštaje. Tehnički gledano, čak i za vreme inspekcije, bilo je protiv pravila kampa da dvoje kampera budu... ono, kao, sami u kući. To pravilo je često iskrsavalo kad su Silena i Bekendorf počeli da se zabavljaju. Da, znam šta neki od vas možda misle: Zar nisu svi polutani u rodu po božanskoj liniji, i kako onda mogu da se zabavljaju jedni s drugima? Štos je u tome da se božanska strana porodice u genetskom smislu ne računa, budući da bogovi nemaju DNK. Polutan ne bi nikad ni pomislio da se zabavlja s nekim ko ima istog božanskog roditelja. Recimo, dvoje iz Atinine kuće? Ni pod razno. Ali Afroditina kći i Hefestov sin? Oni nisu u rodu. Prema tome, to nije problem. U svakom slučaju, iz nekog čudnog razloga, razmišljao sam o tome dok sam posmatrao Anabet kako posluje. Zatvorila je laptop - onaj koji joj je prošlog leta poklonio pronalazač Dedal. 39

Pročistio sam grlo. „Pa... uspevaš li da nađeš neke dobre informacije na toj stvarčici?” ,,I previše”, odvratila je. „Dedal je imao tako mnogo ideja da bih mogla da provedem pedeset godina samo pokušavajući da ih sve provalim.” „Aha”, promrmljao sam. „To bi bilo zabavno.” Šuškala je svojim papirima - uglavnom su to bili nacrti građevina i gomila rukom ispisanih beleški. Znao sam da je želela da postane arhitekta jednog dana, ali na teži način sam naučio da je ne zapitkujem na čemu radi. Raspričala bi se o uglovima i nosećim uglovima dok mi oči ne pobele. „Znaš...” Zadenula je kosu iza uva, onako kako to uvek čini kad je nervozna. „Sve ovo s Bekendorfom i Silenom. Nekako te natera da se zamisliš. O tome... šta je važno u životu. O tome da možeš da izgubiš one koji su ti važni u životu.” Potvrdno sam klimnuo. Moj mozak je počeo da se hvata za nasumične sitnice, poput činjenice da ona još uvek nosi one srebrne minđuše s priveskom u obliku sove, koje je dobila od oca, onog neverovatno pametnog profesora vojne istorije iz San Franciska. „Hm, aha”, zamucao sam. „Ovaj... je'l sve kul s tvojima?” Okej, pitanje jeste bilo stvarno glupo, ali dajte, bio sam nervozan. Anabet je izgledala razočarano, ali je potvrdno klimnula. „Tata je hteo da me ovog leta vodi u Grčku”, čežnjivo je rekla. „Oduvek sam želela da vidim...” „Partenon”, setio sam se. S mukom se osmehnula. „Aha.” „Nema veze. Biće još leta, zar ne?” Nisam ni zatvorio usta, a shvatio sam koliko je ovo bio tupav komentar. Suočavao sam se s „okončanjem svog života slavnog”. Koliko za nedelju dana, Olimp bi mogao pasti. Ako se Doba bogova uistinu okonča, svet kakav znamo pretvoriće se u haos. Polutane će loviti do istrebljenja. Za nas više neće biti nikakvog leta. Anabet je zurila u svoj inspekcijski svitak. „Trojka”, promrmljala je, „zbog neurednosti starešine kuće. Hajde. Da završimo tvoje izveštaje i obavestimo Hirona.” „Dragi Grovere”, čitao sam naglas. „Sumu u okolini Toronta napao džinovski jazavac. Pokušao da uradim kako si predložio i prizovem Panovu moć. Nije pomoglo. Uništeno brojno drveće najada. Povlačimo se prema Otavi. Molim za savet. Gde se nalaziš? - Glison Hedž, zaštitnik.” Anabet je napravila grimasu. „Ti se baš uopšte nisi čuo s njim? Čak ni preko empatijske veze?” Potišteno sam odmahnuo glavom. Otkako je prošlog leta umro bog Pan, naš drug Grover se sve više udaljavao od nas. Savet starešina satira ponašao se prema njemu kao prema otpadniku, ali Grover je i dalje putovao sve do Istočne obale, trudeći se da raširi vest o Panu i ubedi duhove prirode da štite svoje deliće divljine. U kamp je navratio samo nekoliko puta, da bi se video sa svojom devojkom Klekom.

40

Poslednje što sam doznao bilo je da se nalazi u Central parku i organizuje drijade, ali već dva meseca ga niko nije ni video ni čuo. Pokušavali smo da mu pošaljemo Irida-poruke. Nisu doprle do njega. Imao sam empatijsku vezu s Groverom, pa sam se nadao da ću znati ako mu se desi nešto loše. Grover mi je jednom rekao da bi me, ako on umre, ta empatijska veza mogla ubiti. Međutim, nisam bio siguran da li je to tačno. Pitao sam se je li još uvek na Menhetnu. A onda sam pomislio na svoj san o Rejčelinoj skici - crni oblaci nad gradom, vojska okupljena oko Empajer stejt bildinga. „Anabet.” Zaustavio sam je pokraj igrališta. Bio sam svestan da tražim nevolju, ali nisam znao kome drugom da verujem. Uz to, savete sam oduvek tražio od Anabet. „Slušaj, sanjao sam, ovaj, Rejčel...” Sve sam joj ispričao, čak i za čudnu sliku Luka kao klinca. Nekoliko trenutaka nije govorila ništa. Potom je smotala svoj inspekcijski svitak tako čvrsto da ga je pokidala. „Šta hoćeš da kažem?” „Nisam siguran. Ti si najbolji strateg koga poznajem. Da si ti Kron i planiraš ovaj rat, šta bi sledeće uradila?” „Upotrebila bih Tifona da nama odvučem pažnju. A onda bih direktno napala Olimp, dok su bogovi na Zapadu.” „Baš kao na Rejčelinoj slici.” „Persi”, kruto je rekla, „Rejčel je obična smrtnica.” „Ali šta ako je njen san istinit? Oni drugi Titani - rekli su da će Olimp za nekoliko dana biti uništen. Rekli su da imaju mnogo drugih izazova u rukavu. I šta je s onom slikom Luka kao klinca...” „Pa, prosto ćemo morati da budemo spremni.” „Kako?”, upitao sam. „Pogledaj šta se dešava u kampu. Nismo u stanju ni da prestanemo da se svađamo između sebe. A meni bi još trebalo i da pokose dušu.” Bacila je svoj svitak. „Znala sam da nije trebalo da ti pokažemo proročanstvo.” U glasu joj se osećalo da je ljutita i povređena. „Samo te je uplašilo. A ti pobegneš čim se uplašiš nečega.” Buljio sam u nju, potpuno pometen. „Ja? Bežim?” Unela mi se u lice. „Da, ti. Ti si kukavica, Persi Džeksone!” Nosevi su nam se gotovo dodirivali. Oči su joj bile crvene i odjednom sam shvatio da, nazvavši me kukavicom, možda i nije govorila o proročanstvu. „Ako ti se ne dopadaju naši izgledi”, rekla je, „možda bi trebalo da odeš na onaj odmor s Rejčel.” „Anabet...” „Ako ti se ne dopada naše društvo.” „To nije fer!” Progurala se pored mene i besno otišla u pravcu polja jagoda. U prolazu je svom snagom udarila loptu koja je ljutito odletela nekud u daljinu. BU&CW Voleo bih da mogu reći kako je dan posle toga krenuo nabolje. Nije, naravno. 41

Tog popodneva okupili smo se oko logorske vatre da bismo spalili Bekendorfov pokrov i oprostili se s njim. Čak su i Aresovci i Apolonovci proglasili privremeno primirje da bi prisustvovali ceremoniji. Bekendorfov pokrov bio je napravljen od metalnih alki, poput verižnjače. Nije mi bilo jasno kako će to goreti, ali mora biti da su Mojre malo pripomogle. Metal se topio na vatri i pretvarao u zlatan dim koji se izvijao ka nebu. Logorska vatra je uvek odražavala raspoloženje kampera i tog dana je gorela crnim plamenom. Nadao sam se da će Bekendorfov duh završiti na Jelisejskim poljima. Možda će čak odabrati da bude ponovo rođen i pokušati da se u tri različita života domogne Jelisejskih polja, kako bi naposletku stigao do Ostrva blaženih. Ako je iko to zasluživao, Bekendorf svakako jeste. Anabet je otišla ne rekavši mi ni reč. Većina ostalih kampera vratila se svojim popodnevnim aktivnostima. Ja sam samo stajao tamo, piljeći u vatru koja se gasila. U blizini je sedela Silena i plakala, dok su Klarisa i njen dečko Kris Rodrigez pokušavali da je uteše. Naposletku sam skupio hrabrost da joj priđem. „Silena, primi moje saučešće.” Šmrcala je. Klarisa mi je dobacila besan pogled, ali ona uvek sve tako gleda. Kris me je jedva i pogledao. Bio je jedan od Lukovih ljudi dok ga Klarisa prošlog leta nije spasla iz Lavirinta i pretpostavljam da ga još uvek muči griža savesti zbog toga. Tiho sam se nakašljao. „Silena, znaj da je Bekendorf nosio tvoju sliku sa sobom. Pogledao ju je pre no što smo krenuli u bitku. Mnogo si mu značila. Učinila si ovu poslednju godinu najlepšom godinom u njegovom životu.” Silena je jecala. „Super si odradio ovo, Persi”, promrsila je Klarisa. „Ne, u redu je”, rekla je Silena. „Hvala... hvala ti, Persi. Trebalo bi da krenem.” „Hoćeš da idem s tobom?”, upitala je Klarisa. Silena je odmahnula glavom i otrčala. „Jača je nego što izgleda”, promrmljala je Klarisa, gotovo sebi u bradu. „Preživeće.” „Ti bi joj mogla pomoći u tome”, predložio sam. „Mogla bi ispoštovati uspomenu na Bekendorfa tako što ćeš se boriti uz nas.” Klarisa je posegnula za svojim nožem, ali on više nije bio na svom uobičajenom mestu. Bacila ga je na sto za stoni tenis u Velikoj kući. „To nije moj problem”, zarežala je. „Moja kuća ne dobija počast, ja se ne borim.” Primetio sam da ne govori u rimama. Možda nije bila u blizini kad je ostale Aresovce pogodila kletva, ili je možda znala način da je razbije. Naježivši se, upitao sam se nije li možda Klarisa Kronov špijun u kampu. Da li zato drži svoju kuću izvan borbi? Ipak, koliko god nisam simpatisao Klarisu, šijuniranje za Titane nije bilo u njenom fazonu. „U redu”, rekao sam joj. „Nisam hteo da potežem ovo, ali dužna si mi. Da nije bilo mene, i sad bi trunula u kiklopovoj pećini u Moru čudovišta.”

42

Stegla je vilicu. „Biraj bilo koju drugu uslugu, Persi. Ali ovo ne može. Aresovu kuću su već i previše vredali. I nemoj misliti kako ne znam šta mi pričaju iza leđa.” Samo istinu, poželeo sam da kažem. Ipak, ugrizao sam se za jezik. „I, šta - prosto ćeš dozvoliti da nas Kron razbije?”, upitao sam. „Ako vam je tako očajnički potrebna moja pomoć, reci Apolonovcima da nam daju dvokolice.” „Prava si beba.” Zaletela se na mene, ali se Kris isprečio između nas. „Čekajte malo, narode”, rekao je. „Znaš, Klarisa, on je možda u pravu.” Podrugljivo mu se osmehnula. „Nećeš valjda sad i ti!” Udaljila se teškim koracima, s Krisom za petama. „Hej, čekaj! Samo sam hteo da kažem... Klarisa, sačekaj!” Posmatrao sam kako se i poslednji plamičci Bekendorfove vatre viju ka popodnevnom nebu. Zatim sam se uputio prema mačevalačkoj areni. Bio mi je potreban odmor, a i želeo sam da vidim starog prijatelja.

43

5. Moj pas se zaleće u drvo Gospođa O'Liri me je ugledala pre nego što sa ja ugledao nju, što je bio prilično dobar trik ako se ima u vidu da je velika kao kamion za odnošenje smeća. Ušao sam u arenu, a u mene se zaleteo zid tame. „VUUUF!” Sledećeg trenutka ležao sam kao proštac, s džinovskom šapom na grudima, dok mi je ogroman hrapavi jezik oblizivao lice. „Joj!”, rekao sam. „Hej, curo. Drago mi je što te vidim. Joj!” Potrajalo je nekoliko minuta dok se gospođa O'Liri nije smirila i sišla s mene. Dotle sam, međutim, već bio natopljen psećom pljuvačkom. Htela je da se igra hvatanja, pa sam uzeo bronzani štit i bacio ga na drugi kraj arene. Uzgred, gospođa O'Liri je jedini prijateljski raspoložen demonski pas na svetu. Na neki način sam je nasledio kad je njen prethodni vlasnik umro. Živi u kampu, ali Bekendorf... dakle, dosad se Bekendorf starao o njoj dok ja nisam tu. On je izlio omiljenu bronzanu kost za žvakanje gospođe O'Liri. Iskovao je metalni smajlić s ukrštenim koskama za njenu ogrlicu. Bekendorf joj je bio drugi najbolji prijatelj. Ponovo sam se rastužio razmišljajući o tome, ali ipak sam bacio štit još nekoliko puta, zato što je gospođa O'Liri navaljivala. Ubrzo je počela da laje - zvuk malčice glasniji od artiljerijskog topa - kao da mora u šetnju. Ostali kamperi nisu smatrali da je zabavno kad bi obavila svoje potrebe u areni. To je, naime, više puta bilo uzrok nezgodnog proklizavanja i padova. Stoga sam otvorio kapije arene i ona se trčkarajući uputila pravo ka šumi. Trčao sam za njom, ne uzbuđujući se suviše zbog toga što odmiče napred. Ništa u šumi nije moglo ugroziti gospodu O'Liri. Čak su i zmajevi i džinovske škorpije bežali kad bi se približila. Kad sam je konačno sustigao, nije koristila nusprostorije. Nalazila se na poznatoj čistini na kojoj je Savet starešina satira jednom sudio Groveru. Mesto nije izgledalo baš dobro. Trava je požutela. Tri zelena trona ostala su bez ijednog lista. Ali, nije to bilo ono što me je iznenadilo. Nasred proplanka stajao je najčudniji trio koji sam ikad video: šumska nimfa Kleka, Niko di Anđelo i vrlo star i debeo satir. Jedino Niko nije bio prestravljen pojavom gospođe O'Liri. Izgledao je otprilike isto kao i u mom snu - pilotska jakna, crne farmerke i majica s printom u vidu razigranih skeleta, poput onih slika za Dan mrtvih. Na boku mu je visio mač od stigijskog gvožđa. Imao je samo dvanaest godina, premda je izgledao mnogo stariji i suviše tužan za te godine. Klimnuo mi je glavom u znak pozdrava, a potom je počešao gospođu O'Liri iza ušiju. Njuškala mu je noge, kao da je Niko nešto najzanimljivije na svetu posle goveđe rozbratne.

44

Budući da je Hadov sin, verovatno se kreće po svim mogućim mestima koja demonski psi vole. Stari satir nije delovao ni izbliza toliko srećno. „Hoće li neko... šta ovo stvorenje iz podzemnog sveta traži u mojoj šumi!” Mlatarao je rukama i poskakivao kao da je trava vrela. „Ti, Persi Džeksone! Je li ovo tvoja zver?” „Izvini, Leneju”, rekao sam. „Tako se zoveš, zar ne?” Satir je prevrnuo očima. Krzno mu je bilo mutnosivo, kao u zeca, a medu rogovima mu se nahvatala paučina. Njegov stomak učinio bi ga nepobedivim kolima za sudaranje. „Pa naravno da sam ja Lenej. Nemoj mi reći da si tako brzo zaboravio člana Saveta. A sad naredi toj zveri da ide!” „VUUUF!”, zadovoljno je rekla gospođa O'Liri. Stari satir je progutao knedlu. „Teraj je odavde! Kleko, neću da ti pomažem u ovim okolnostima!” Kleka se okrenula prema meni. Bila je lepa kako to već bivaju drijade, u svojoj prozračnoj ljubičastoj haljini i s vilinskim licem, ali oči su joj bile zelene od hlorofila koji je prolila plačući. „Persi”, šmrcala je. „Upravo sam se raspitivala o Groveru. Znam da mu se nešto dogodilo. Ne bi odsustvovao ovako dugo da nije u nevolji. Nadala sam se da Lenej...” „Rekao sam ti!”, pobunio se stari satir. „Bolje ti je bez tog izdajnika!” Kleka je ljutito udarila nogom o tlo. „On nije izdajnik! On je najhrabriji satir koji je ikad postojao i hoću da znam gde je!” „VUUUF!” Leneju su zaklecala kolena. „Ja... neću odgovarati ni na kakva pitanja dok mi ovaj demonski pas njuši rep!” Niko je izgledao kao da se svim silama trudi da ne prasne u smeh. „Ja ću prošetati kucu”, ponudio se. Zazviždao je i gospođa O'Liri je odskakutala za njim na suprotni kraj proplanka. Lenej je ozlojeđeno dunuo i otro grančice sa svoje košulje. „Dakle, kao što sam pokušavao da objasnim, mlada damo, tvoj dečko nam nije slao nikakve izveštaje, pošto smo izglasali da bude prognan.” „Pokušali ste to da izglasate”, ispravio sam ga. „Hiron i Dionizije su vas sprečili u tome.” „Ma! Oni su počasni članovi Saveta. Njihovi glasovi se ne važe.” „Reći ću Dioniziju šta si rekao.” Lenej je pobledeo. „Hteo sam samo reći da... Dakle, slušaj me sada, Džeksone. Ovo nije tvoja stvar.” „Grover mi je prijatelj”, rekao sam. ,,I nije vam lagao o Panovoj smrti. Svojim očima sam video. Vi ste prosto bili previše uplašeni da biste prihvatili istinu.” Lenejeve usne su drhtale. „Ne! Grover je lažov i daleko mu lepa kuća. Bolje nam je bez njega.” Pokazao sam prema uvenulim tronovima. „Ako vam već ide kao po loju, gde su ti prijatelji? Izgleda da se taj vaš Savet u poslednje vreme nije sastajao.” 45

„Maron i Silenus... ja... siguran sam da će se vratiti”, rekao je, ali jasno sam čuo paniku u njegovom glasu. „Samo su otišli da malo razmisle. Ovo je vrlo uznemirujuća godina.” „Tek će postati uznemirujuća”, obećao sam mu. „Grover nam je potreban, Leneju. Mora da postoji način da ga pronađeš uz pomoć svoje magije.” Oko starog satira počelo je da se trza. „Kad ti kažem, nisam ništa čuo. Možda je mrtav.” Kleka je progutala jecaj. „Nije”, odvratio sam. „Toliko osećam” „Empatijske veze”, prezrivo je rekao Lenej. „Vrlo nepouzdane.” „Zato se raspitaj”, bio sam uporan. „Pronađi ga. Na pomolu je rat. Grover je pripremao duhove prirode.” „Bez moje dozvole! I, uostalom, to nije naš rat.” Zgrabio sam ga za košulju, što stvarno ne liči na mene, ali glupavi matori jarac me je izluđivao. „Slušaj, Leneju. Kad Kron napadne, imaće čopore demonskih pasa. Uništavaće sve pred sobom - smrtnike, bogove, polutane. Šta misliš, da će satire ostaviti na miru? Ti si navodno vođa. Onda predvodi. Izađi iz te rupe u koju si se sakrio i vidi šta se dešava. Nađi Grovera i donesi Kleki neku vest. A sad polazi!” Nisam ga naročito jako gurnuo, ali nekako je imao težak gornji deo. Pao je na krznatu zadnjicu, a onda se s mukom osovio na papke i pobegao, dok mu je stomak podrhtavao. „Nikad nećemo prihvatiti Grovera! Umreće kao otpadnik!” Kad je nestao u žbunju, Kleka je obrisala oči. „Izvini, Persi. Nisam htela da te mešam u ovo. Lenej je ipak gospodar divljine. Nije dobro da ti bude neprijatelj.” „Nema frke”, rekao sam. „Imao sam i gorih neprijatelja od trbušastih satira.” Niko nam je prišao. „Dobar posao, Persi. Ako je suditi po tragu od kozjih brabonjaka, poprilično si ga uzdrmao.” Pribojavao sam se da znam zašto je Niko tu, ali trudio sam se da se osmehnem. „Dobrodošao. Navratio si da vidiš Kleku?” Pocrveneo je. „Ovaj, ne. To se desilo slučajno. Nekako sam... upao usred njihovog razgovora.” „Na smrt nas je prepao!”, rekla je Kleka. „Samo je ispao iz senke. Ali, Niko, ipak si ti Hadov sin i to. Jesi li siguran da nisi čuo ništa o Groveru?” Niko se premestio s noge na nogu. „Kleko, već sam pokušao da ti kažem... čak i da je umro, Grover bi se reinkarnirao u nešto drugo u prirodi. A ja mogu osetiti samo smrtnu dušu.” „Ali, ako ipak nešto čuješ?” preklinjala ga je, stavivši ruku na njegovu mišicu. „Bilo šta?” Nikovi obrazi postali su još crveniji. „Uh, nema da brineš. Držaču uši otvorene.” „Naći ćemo ga, Kleko”, obećao sam. „Grover je živ, u to sam siguran. Sigurno postoji neki jednostavan razlog što nam se ne javlja.”

46

Turobno je klimnula glavom. „Mrzim što ne mogu da napustim šumu. Ko zna gde je on, a ja ne mogu ništa drugo nego da ovde čekam. O, ako je taj blesavi jarac uspeo da se povredi...” Gospođa O'Liri je dotrčala nazad, odjednom grdno zainteresovana za Klekinu haljinu. Kleka je uzviknula. „A ne, nećeš! Persi, odoh ja - znaš kako ide s psima i drvećem!” Razišla se u zelenu izmaglicu. Gospođa O'Liri je delovala razočarano, ali je potom odskakutala, ako to uopšte može da se kaže za nju, ka drugom cilju, ostavljajući mene i Nika same. Niko je kucnuo mačem po tlu. Iz zemlje je izronila gomilica životinjskih koščica, koje su se potom sastavile u skeletnog poljskog miša i pobegle. „Bilo mi je žao kad sam saznao za Bekendorfa.” Osetio sam knedlu u guši. „Kako si...” „Razgovarao sam s njegovim duhom.” ,,A... da.” Nikad se nisam navikao na činjenicu da ovaj dvanaestogodišnji klinac provodi više vremena razgovarajući s mrtvima nego sa živima. „Je li ti nešto rekao?” „Ne krivi te ni za šta. Zna da prebacuješ sebi i rekao je da nema potrebe za tim.” „Hoće li pokušati s ponovnim rođenjem?” Niko je odmahnuo glavom. „Ostaje na Jelisejskim poljima. Reče da nekog čeka. Nisam siguran na šta je mislio, ali izgleda da se pomirio sa smrću.” Nije bilo naročito utešno, ali bilo je bar nešto. „Imao sam viziju tebe na planini Tam”, rekao sam Niku. „Je li to bilo...” „Stvarno? Da”, odvratio je. „Nije mi bila namera da špijuniram Titane, ali bio sam u blizini.” „Šta si tražio tamo?” Niko je namestio mač na boku. „Ma pratio neki trag u vezi sa... znaš već, u vezi s mojom porodicom.” Klimnuo sam glavom. Znao sam da mu je prošlost bolna tačka. Do pre dve godine, on i njegova sestra Bjanka bili su zaustavljeni u vremenu u palati zvanoj kazino „Lotos”. Proveli su tamo, valjda, sedamdeset godina. Naposletku ih je tajanstveni advokat spasao i upisao u internat, ali Niko se uopšte nije sećao života pre kazina. Nije znao baš ništa o svojoj majci. Nije znao ko je bio onaj advokat, zašto su bili zaustavljeni u vremenu niti zašto im je bilo dozvoljeno da odu. Kad je Bjanka nastradala i Niko ostao sam, postao je opsednut nalaženjem odgovora. ,,I, kako je prošlo?”, upitao sam. „Jesi li imao sreće?” „Ne”, promrmljao je. „Ali možda ću ubrzo imati trag.” „Koji to?” Niko je grickao usnu. „To sad nije bitno. Znaš zašto sam ovde.” Užas je počeo da mi puni grudi. Otkako je Niko letos izneo svoj plan za pobedu nad Kronom, stalno sam imao košmare o tome. Pojavljivao se povremeno i tražio da mu dam odgovor, ali ja sam to stalno odlagao. 47

„Ne znam, Niko”, odvratio sam. „Deluje prilično ekstremno.” „Tifon će ovde biti za koliko... nedelju dana? Većina ostalih Titana je, takode, slobodna i na Kronovoj je strani. Možda je vreme da razmislite o ekstremnim merama.” Osvrnuo sam se prema kampu. Čak i s ove udaljenosti, čuo sam Aresovce i Apolonovce kako se svađaju, izvikujući kletve i sipajući loše stihove. „Vojsci Titana nema ravne”, rekao je Niko. „To znaš. Sve se svodi na tebe i Luka. A postoji samo jedan način da ga pobediš.” Setio sam se borbe na Princezi Andromedi. Bio sam sateran uza zid. Bilo je dovoljno da mi Kron zaseče ruku pa da me umalo ubije, dok ja njega nisam ni ogrebao. Rasparač mu se odbio od kože. „Možemo ti dati istu takvu moć”, navaljivao je Niko. „Čuo si Veliko proročanstvo. Ako nećeš da ti prokleto sečivo pokosi dušu...” Pitao sam se kako je Niko čuo proročanstvo - verovatno od istog duha. „Ne možeš sprečiti ostvarenje proročanstva”, rekao sam. „Ali se možeš boriti protiv njega.” U Nikovim očima plamsala je čudna, gladna svetlost. „Možeš postati nepobediv.” „Možda bi trebalo da sačekamo. Da pokušamo da se borimo bez...” „Ne!” zarežao je Niko. „To mora biti sad!” Zurio sam u njega. Odavno ga već nisam video ovako usplahirenog. „Ovaj, siguran si da ti je dobro?” Duboko je uzdahnuo. „Persi, hoću samo da kažem... kad borba počne, nećemo moći da odemo tamo. Ovo nam je poslednja prilika. Izvini ako previše navaljujem, ali pre dve godine je moja sestra žrtvovala život da bi te zaštitila. Hoću da to poštuješ. Zato po svaku cenu ostani živ i porazi Krona.” Zamisao mi se nije dopadala. Ali onda sam se setio kako me je Anabet nazvala kukavicom i razbesneo sam se. Niko je bio u pravu. Ako Kron napadne Njujork, kamperi neće biti dostojni protivnici njegovim snagama. Morao sam učiniti nešto. Nikov način je bio opasan možda čak i smrtonosan. Ali možda mi da podstreka da se borim. ,,U redu”, odlučio sam. „Šta prvo radimo?” Njegov ledeni, sablastan osmeh naterao me je da zažalim što sam pristao. „Prvo ćemo morati da se vratimo Lukovim stopama. Moramo saznati više o njegovoj prošlosti, o njegovom detinjstvu.” Stresao sam pomislivši na Rejčelinu sliku iz svog sna -nasmejani devetogodišnji Luk. „Zašto to moramo znati?” „Objasniću ti kad stignemo tamo”, rekao je Niko. „Već sam pronašao njegovu majku. Živi u Konektikatu.” Buljio sam u njega. Nisam nikad mnogo razmišljao o Lukovom smrtnom roditelju. Upoznao sam njegovog oca, Hermesa, ali njegovu majku... „Luk je još kao mali pobegao od kuće”, rekao sam. „Mislio sam da mu mama nije živa.” 48

„O, živa je.” Način na koji je to rekao naterao me je da se upitam šta nije u redu s njom. Kakva to grozna osoba može biti? „Dobro...”, rekao sam. „Kako ćemo otići u Konektikat? Mogu da pozovem Crnog i...” „Ne.” Niko se namrštio. „Pegazi me ne vole, a osećanja su uzajamna. Ali nema ni potrebe za letenjem.” Zazviždao je i gospođa O'Liri je dogalopirala iz šume. „Tvoja prijateljica nam može pomoći.” Niko ju je potapšao po glavi. „Nisi nikad putovao kroz senke?” „Kroz senke?” Niko je šapnuo nešto gospodi O'Liri na uvo. Sagla je glavu, odjednom vrlo usredsređena. „Ukrcavaj se”, rekao mi je Niko. Nikad mi dotad nije palo na pamet da jašem psa, ali gospođa O'Liri je izvesno bila dovoljno velika. Popeo sam joj se na leđa i uhvatio se za ogrlicu. „Ovo će je mnogo zamoriti”, upozorio me je Niko, „zato se ne sme često raditi. I najbolje pali noću. Međutim, sve senke su deo iste supstance. Postoji samo jedna tama, a stvorenja Podzemnog sveta mogu je koristiti kao put ili kao vrata.” „Ne razumem”, rekao sam. „Ne”, odvratio je Niko. ,,I meni je dugo trebalo da shvatim. Ali gospođa O'Liri zna. Reci joj gde da ide. Reci joj da je odredište Vestport, kuća Mej Kastelan.” „Ti ne ideš sa mnom?” „Ne brini”, rekao je. „Naći ćemo se tamo.” Bio sam malo nervozan, ali sam se ipak nagnuo do uva gospođe O'Liri. „Okej, curo. Ovaj, možeš li da me odvedeš u Vestport, u Konektikatu? Do kuće Mej Kastelan?” Gospođa O'Liri je onjušila vazduh i zagledala se u šumsku tamu. Potom je skočila napred, pravo u hrastovo drvo. Tik pre no što ćemo udariti u njega, prešli smo u senke, hladne poput tamne strane meseca.

49

6. Zagoreli kolačići Ne preporučujem putovanje kroz senke ukoliko se bojite: a) mraka b) ledene jeze koja struji kičmom c) čudnih zvukova d) kretanja tako brzog da vam se čini da će vam se lice oguliti, Drugim rečima, bilo je fenomenalno. U prvi mah nisam video ni prst pred nosom. Samo sam osećao gospođu O'Liri i svoje šake zgrčene oko bronzanih alki njene ogrlice. Sledećeg trenutka su se senke stopile u novi prizor. Nalazili smo se na litici u šumama Konektikata. Ili je barem ličilo na Konektikat, onako kako sam ga se sećao iz onih malobrojnih boravaka tamo - mnogo drveća, niski kameni zidovi, velike kuće. S jedne strane litice, klisurom je tekao autoput. S druge strane bilo je nečije zadnje dvorište. Imanje je bilo veoma prostrano - više divljina nego travnjak. Kuća je bila bela dvospratnica u kolonijalnom stilu. Uprkos činjenici da se nalazila na brežuljku čija je druga strana gledala na autoput, izgledalo je kao da leži usred nedođije. Video sam osvetljen kuhinjski prozor. Pod krošnjom jabuke stajala je stara, zarđala ljuljaška. Nisam mogao ni zamisliti kako je to kad živiš u ovakvoj kući, s pravim dvorištem i sve ostalo. Celog života sam živeo u malom stanu ili školskom internatu. Ako je ovo bio Lukov dom, nije mi bilo jasno kako je ikad poželeo da ode. Gospođa O'Liri se zateturala. Prisetio sam se onoga što je Niko rekao o putovanju kroz senke, stoga sam joj skliznuo s leđa. Zevnula je, pokazavši zubato ždrelo koje bi prestravilo i tiranosaurusa, da bi se onda časak dva okretala u krug i potom sručila na zemlju tako teško da je tlo zadrhtalo. Niko se samo pojavio pored mene, kao da su se senke zacrnele i stvorile ga. Posrnuo je, ali sam ga uhvatio za lakat. „Dobro sam”, jedva je izgovorio, trljajući oči. „Kako to radiš?” „Stvar vežbe. Dešavalo se da naletim na zid. Ili da slučajno otputujem u Kinu.” Gospođa O'Liri je zahrkala. Da nije bilo zaglušne buke saobraćaja iza nas, siguran sam da bi probudila ceo kraj. „Hoćeš li i ti da odspavaš?”, upitao sam Nika. Odmahnuo je glavom. „Kad sam prvi put putovao kroz senke, prespavao sam nedelju dana. Sad budem samo malčice sanjiv, ali ipak ne mogu izdržati više od jednom ili dvaput za jednu noć. Gospođa O'Liri dugo neće moći ni da mrdne.” „Znači, proboravićemo izvesno vreme u Konektikatu.” Zurio sam u belu kuću u kolonijalnom stilu. „Šta sad?” 50

„Pozvonićemo na vrata”, rekao je Niko. Da sam ja Lukova majka, ne bih otvorio vrata dvojici nepoznatih dečaka u gluvo doba noći. Ali ja nimalo ne ličim na Lukovu majku. Znao sam to još pre no što smo stigli do ulaznih vrata. Staza je bila oivičena malim punjenim životinjama. Tu su bili minijaturni lavovi, svinje, zmajevi, hidre, pa čak i malecki Minotaur u maleckoj minotaurskoj peleni. Sudeći po njihovom žalosnom stanju, punjena stvorenja su veoma dugo stajala tu - u najmanju ruku otkako se proletos otopio sneg. Jednoj od hidri se između vratova probijala mladica drveta. Veranda je bila puna kineskih zvončića. Mesingane trake žuborile su poput vode i naterale me da shvatim da moram u toalet. Nije mi bilo jasno kako gospođa Kastelan podnosi tu silnu buku. Ulazna vrata su bila obojena u tirkiznoplavu. Prezime Kastelan bilo je ispisano na latinici, a ispod toga i na grčkom: Čuvar tvrdjave, što je bio doslovni prevod njezinog prezimena. Niko me je pogledao. „Spreman?” Jedva je i pokucao na vrata, a već su se širom otvorila. „Luk!”, presrećno je uzviknula stara žena. Delovala je kao neko ko uživa da gura prste u utikače za struju. Pramenovi sede kose su joj u štrčali s glave. Ružičasta kućna haljina bila joj je pokrivena oprljotinama i mrljama od pepela. Kad se osmehnula, lice joj je izgledalo neprirodno razvučeno, a visokonaponski blesak u njenim očima naveo me je da se upitam je li šlepa. „O, drago moje dete!” Zagrlila je Nika. Pokušavao sam da shvatim zašto je od Nika pomislila da je Luk (njih dvojica ni najmanje ne liče), ali potom se okrenula prema meni, osmehnula i rekla: „Luk!” Potpuno je zaboravila na Nika i stegla me u zagrljaj. Vonjala je na zagorele kolačiće. Bila je mršava kao strašilo, ali je to nije sprečilo da me zamalo smrvi. „Uđi!”, navaljivala je. „Spremila sam ti užinu!” Uvela nas je unutra. Dnevna soba je bila još čudnija od prednjeg dvorišta. Svaki centimetar prostora bio je ispunjen ogledalima i svećama. Gde god sam pogledao video sam vlastiti odraz. Iznad kamina, mali bronzani Hermes leteo je oko dugačke kazaljke sata s klatnom. Pokušavao sam da zamislim boga glasnika kako se zabljubljuje u ovu staricu, ali i sama pomisao bila mi je previše nastrana. A onda sam ugledao uramljenu fotografiju na polici iznad kamina i smrzao se. Bila je potpuno ista kao Rejčelin crtež - Luk sa svojih devet godina, s plavom kosom, širokim osmehom i dva nedostajuća zuba. Bez ožiljka na obrazu, izgledao je kao sasvim drugačija osoba - bezbrižna i srećna. Otkud je Rejčel znala za ovu fotografiju? „Ovuda, mili!” Gospođa Kastelan usmerila me je prema zadnjem delu kuće. „O, rekla sam ja njima da ćeš se vratiti. Znala sam!” Smestila nas je za kuhinjski sto. Na pultu su bile naslagane stotine - doslovno stotine plastičnih kutija sa sendvičima od kikiriki putera i džema. One na dnu su bile zelene i mutne, kao da već odavno stoje tu. Vonj me je podsetio na moj školski ormarić u šestom razredu - što nikako nije bilo dobro. 51

Na šporetu je stajala gomila plehova za kolače. Svaki je bio pun zagorelih kolačića. Iz sudopere se dizala planina praznih plastičnih bokala za sokove. Pored slavine, kao da čuva sav taj nered, sedela je punjena Meduza. Gospođa Kastelan je pevušila vadeći kikiriki puter i džem, i počela da pravi nov sendvič. U pećnici je nešto zagorevalo. Podozrevao sam da je nova tura kolačića na putu. Iznad sudopere, polepljene po celom prozoru, nalazile su se desetine sličica isečenih iz časopisa i novinskih reklama -slike Hermesa iz reklama za brzu dopremu cveća i sredstva za brzo čišćenje, slike Merkurove palice iz medicinskih oglasa. Srce mi se stislo. Želeo sam samo da izađem odatle, ali gospođa Kastelan mi se neprestano osmehivala dok je pravila sendvič, kao da se stara da ne zbrišem. Niko se nakašljao. „Ovaj, gospođo Kastelan?” „Mhm?” „Moramo vas upitati nešto o vašem sinu.” „O, da! Rekli su mi da se neće nikad vratiti. Ali ja sam znala da nije tako.” Nežno me je potapšala po obrazu, ostavljajući trag od kikiriki putera. „Kad ste ga poslednji put videli?”, upitao je Niko. Pogled joj je odlutao. „Bio je tako mali kad je otišao”, čežnjivo je rekla. „Išao je u treći razred. Bio je premlad da bi bežao od kuće! Rekao je da će se vratiti za užinu. Tako da sad čekam. On voli kikiriki puter i kolačiće i sokić. Samo što nije došao da užina...” A onda me je pogledala i osmehnula se. „Šta ja pričam, Luk, pa ti si tu! I tako si lep. Imaš očeve oči.” Okrenula se prema slikama Hermesa nad sudoperom. „Baš dobar čovek. Bogme jeste. Obilazi me, znaš.” Sat u drugoj sobi je nastavljao da kuca. Obrisao sam puter od kikirikija s lica i molećivo se zagledao u Nika. Kako bi bilo da sad lepo zapalimo odavde? „Gospođo”, rekao je Niko. „Šta se, uh... šta vam se desilo s očima?” Pogled joj je delovao nekako izlomljeno - kao da se napreže da se usredsredi na njega gledajući ga kroz kaleidoskop. „Ali, Luk, znaš priču. Desilo se baš pre no što ćeš se roditi, je li tako? Oduvek sam bila posebna, sposobna da vidim kroz... kakosezove.” „Magla?”, rekao sam. „Da, mili.” Ohrabrujuće je klimnula glavom. „1 ponudili su mi važan posao. Eto koliko sam bila posebna!” Okrznuo sam Nika pogledom, ali izgledalo je da je zbunjen koliko i ja. „Kakav posao?”, upitao sam. „Šta se dogodilo?” Gospođa Kastelan se namrštila. Nož joj je lebdeo nad hlebom za sendviče. „Teško meni, nije ispalo dobro, je l' da? Tvoj otac me je upozorio da ne pokušavam. Rekao je da je previše opasno. Ali morala sam. To je bila moja sudbina! A sad... Još uvek ne mogu da izbacim te prizore iz glave. Od njih je sve tako zbrkano. Hoćeš li kolačić?” 52

Izvukla je pleh iz pećnice i s treskom spustila na sto dvanaest grudvica ugljena s čokoladnim mrvicama. „Luk je bio tako dobar”, mrmljala je gospođa Kastelan. „Pokušao je da me zaštiti, znaš. Rekao je, ako ode, čudovišta mi neće pretiti. Ali ja sam mu rekla da čudovišta nisu nikakva pretnja! Po ceo dan sede napolju na stazi, ali nikad ne ulaze unutra.” Uzela je malu punjenu Meduzu s prozorske daske. „Je l' tako, gospođo Meduzo? Ne, nisu baš nikakva pretnja.” Presrećno me je pogledala. „Tako mi je drago što si došao kući. Znala sam da me se ne stidiš!” Promeškoljio sam se na stolici. Zamislio sam da sam Luk, kako sedim za ovim stolom sa svojim osam ili devet godina, i kako tek počinjem da shvatam da moja mama nije sasvim sama u glavi. „Gospođo Kastelan”, zaustio sam. „Mama”, ispravila me je. „Ovaj, da. Jeste li videli Luka otkako je otišao od kuće?” „Pa, dabome!” Nisam znao da li samo umišlja. Po svemu što sam video, kad god je poštar došao na vrata, ona je verovala da je to Luk. Ali Niko se s iščekivanjem uspravio na stolici. „Kad?” upitao je. „Kad vas je Luk poslednji put posetio?” „Čekaj, to je bilo... o bože...” Preko lica joj je preletela senka. „Prošli put je izgledao toliko drugačije. Ožiljak. Strašan ožiljak, i glas tako pun bola...” ,,A oči”, upitao sam, „jesu li bile zlatne?” „Zlatne?” Trepnula je. „Ne. Baš si blesav. Luk ima plave oči. Prelepe plave oči!” Znači, Luk je stvarno bio ovde, i to prošlog leta - pre nego što se pretvorio u Krona. „Gospođo Kastelan?” Niko je spustio dlan na ruku stare žene. „Ovo je veoma važno. Je li vam išta tražio?” Namrštila se, kao da se trudi da se priseti. „Moj - moj blagoslov. Zar nije cakano?” Nesigurno nas je pogledala. „Odlazio je na reku i rekao je da mu je potreban moj blagoslov. Dala sam mu ga. Naravno da jesam.” Niko me je pobedonosno pogledao. „Hvala vam gospođo. To su sve informacije koje su nam...” Gospođa Kastelan je jeknula. Presamitila se, a pleh za kolače joj je ispao iz ruke, bučno ateriravši na pod. Niko i ja smo skočili na noge. „Gospođo Kastelan?” rekao sam. „AHHHH.” Uspravila se. Uzmakao sam, zateturavši se, i umalo što nisam pao preko kuhinjskog stola, jer su joj oči... oči su joj plamtele zelenom svetlošću. „Moje dete”, govorila je promuklo, mnogo dubljim glasom. „Moram ga zaštititi! Hermese, pomozi! Ne moje dete! Ne njegova sudbina - ne!” Zgrabila je Nika za ramena i počela da ga drmusa, kao da bi da ga natera da shvati. „Ne njegova sudbina!” Niko je prigušeno kriknuo i odgurnuo je. Dohvatio je balčak svog mača. „Persi, moramo izaći...”

53

Gospođa Kastelan se odjednom srušila. Poleteo sam napred i uhvatio je tik pre no što je udarila o ivicu stola. Nekako sam uspeo da je smestim na stolicu. „Gospođo K?” upitao sam. Promrmljala je nešto nerazumljivo i odmahnula glavom. „O bože. Ja... ispustila sam kolače. Baš sam blesava.” Trepnula je i oči su joj ponovo postale normalne - ili, barem, onakve kakve su joj bile pre toga. Zeleni sjaj je nestao. „Jeste li dobro?”, upitao sam. „Pa naravno, mili. Dobro sam. Zašto pitaš?” Okrznuo sam pogledom Nika, koji je nemo prošaputao: Odlazimo. „Gospođo K, pričali ste nam nešto”, rekao sam. „Nešto o vašem sinu.” „Jesam li?”, sanjivo je odvratila. „Da, o njegovim plavim očima. Pričali smo o njegovim plavim očima. Lepo moje dete!” „Moramo da idemo”, užurbano je rekao Niko. „Reći ćemo Luku... ovaj, reći ćemo mu da ste ga pozdravili.” „Ali, ne možete otići!” Gospođa Kastelan se nesigurno osovila na noge, a ja sam uzmakao. Osećao sam se glupo zato što se plašim krhke starice, ali način na koji joj se glas pre nekoliko časaka izmenio, na koji je dograbila Nika... „Hermes će uskoro biti ovde”, obećala je. „Želeće da vidi svog sina!” „Drugi put”, rekao sam. „Hvala vam...” Pogledao sam zagorele kolačiće rasute po podu. „Hvala vam na svemu.” Pokušavala je da nas zaustavi, nudila nam sok, ali morao sam da izađem iz te kuće. Na verandi me je zgrabila za zapešće i malo je nedostajalo da iskočim iz kože. „Barem se čuvaj, Luk. Obećaj mi da ćeš ostati na sigurnom.” „Hoću... mama.” To joj je izmamilo osmeh. Pustila mi je ruku i, dok je zatvarala vrata za nama, čuo sam je kako se obraća svećama: „Jeste li čule? Ostaće na sigurnom. Rekla sam vam da hoće!” Kad su se vrata zatvorila, Niko i ja smo potrčali. Male punjene životinje na stazi kao da su nam se cerile dok smo prolazili pored njih. BU&CW U međuvremenu, gospođa O'Liri se, tamo na litici, sprijateljila s nekim. U krugu od kamenja pucketala je prijatna vatra. Pored gospođe O'Liri, prekrštenih nogu, sedela je devojčica od svojih osam godina, češkajući demonskog psa iza ušiju. Devojčica je imala mišje-smeđu kosu i jednostavnu smeđu haljinu. Glava joj je bila povezana maramom, tako da je ličila na dete iz porodice prvih doseljenika na Zapad - na duha iz Male kuće u preriji ili tako nečega. Stapom je džarala vatru koja je, činilo se, plamsala raskošnijim crvenilom od normalne vatre. „Zdravo”, rekla je.

54

Prvo što mi je palo na pamet bilo je: čudovište. Kad ste polutan i kad u šumi naiđete na ljupku malu devojčicu - to je obično pravi čas da isučete mač i napadnete. Uz to, od susreta s gospođom Kastelan živci su mi bili napeti kao strune. Niko se, međutim, poklonio pred devojčicom. „Još jednom vas pozdravljam, gospo.” Posmatrala me je, očima crvenim poput vatre. Zaključio sam da je najsigurnije da se i ja poklonim. „Sedi, Persi Džeksone”, rekla je. „Bi li večerao nešto?” Posle sedenja među onim plesnivim sendvičima s puterom od kikirikija i zagorelim kolačićima, baš i nisam imao apetita, ali devojčica je mahnula rukom i pored vatre se pojavila prava gozba. Bile su tu tacne s goveđim pečenjem, pečeni krompir, šargarepa dinstana na puteru, svež hleb i još koješta što odavno nisam jeo. Zakrčalo mi je u želucu. Bio je to onaj domaći ručak kakav bi ljudi trebalo redovno da imaju, ali nikad ne stižu da ga naprave. Devojčica je učinila da se pojavi i metar i po dug pseći keks za gospođu O'Liri, koja je zadovoljno počela da ga kida u froncle. Seo sam pored Nika. Uzeli smo tanjire i taman sam hteo da se bacim na jelo, ali onda sam se predomislio. Bacio sam malo svoje hrane u plamen, onako kako to radimo u kampu. „Za bogove”, rekao sam. Devojčica se osmehnula. „Hvala ti. Znaš, starajući se o vatri, dobijam deo svake prinesene žrtve.” „Sad vas prepoznajem”, rekao sam. „Kad sam tek stigao u kamp, sedeli ste pored vatre, tamo nasred trga.” ,,A ti nisi prestajao da pričaš”, žalostivo se prisetila. „Avaj, s većinom je tako. Niko je razgovarao sa mnom. Prvi posle mnogo godina. Svi nekud žure. Nema vremena za posete porodici.” „Vi ste Hestija”, rekao sam. „Boginja zemlje.” Potvrdno je klimnula. Okej... izgledala je kao osmogodišnjakinja. Nisam ništa pitao. Odavno sam naučio da bogovi mogu izgledati kako god žele. „Gospo” upitao je Niko, „zašto se ne borite protiv Tifona zajedno s ostalim Olimpljanima?” „Ne razumem se baš u borbu.” Njene crvene oči su svetlucale. Shvatio sam da to nije samo odraz vatre. Bile su ispunjene plamenom - ali ne onako kao Aresove. Hestijin pogled bio je srdačan i topao. „Uz to”, rekla je, „neko mora i da se stara o ognjištu dok su ostali bogovi odsutni.” „Znači, vi čuvate Olimp?” upitao sam. „'Čuvanje' je možda prejaka reč. Ali ako ti ikad zatreba da se ugreješ i pojedeš malo domaće hrane, uvek si dobrodošao. A sad jedi.” Začas sam počistio tanjir. Niko je isto tako brzo slistio sve sa svog. „Bilo je odlično”, rekao sam. „Hvala vam, Hestija.” Klimnula je glavom. „Poseta Mej Kastelan je prošla dobro?” 55

Načas sam umalo zaboravio na staru ženu s blistavim očima i manijačkim osmehom, na to da je u jednom trenutku odjednom izgledalo kao da je posednuta. „Šta, zapravo, nije u redu s njom?”, upitao sam. „Rođena je s darom”, odvratila je Hestija. „Mogla je da vidi kroz Maglu.” „Kao moja majka”, rekao sam. I kao Rejčel, istovremeno sam pomislio. „Ali kad su joj ono zasvetlele oči...” „Neki prokletstvo vida podnose bolje od ostalih”, tužno je rekla boginja. „Neko vreme je Mej Kastelan posedovala mnogo darova. Privukla je pažnju samog Hermesa. Dobili su divnog dečaka. Jedno kratko vreme, bila je srećna. Ali onda je otišla predaleko.” Setio sam se onoga što je rekla gospođa Kastelan: Ponudili su mi posao. Nije ispalo dobro. Pitao sam se posle kakvog to posla postaneš onakav. ,,U jednom trenutku je bila srećna”, upitao sam. ,,A onda se uspaničila zbog sudbine svog sina, kao da zna da se pretvorio u Krona. Šta se dogodilo što ju je... što ju je tako podelilo?” Boginjino lice se smračilo. „To je priča koju ne volim da pričam. Ali, Mej Kastelan je previše videla. Da bi razumeo svog neprijatelja Luka, moraš razumeti njegovu porodicu.” Pomislio sam na tužne sličice Hermesa zalepljene iznad sudopere Mej Kastelan. Pitao sam se je li gospođa Kastelan bila isto ovako luda i kad je Luk bio mali. Onaj napad s pozelenelim očima mogao je žestoko da prepadne devetogodišnjeg klinca. A ako ih Hermes nije nikad posećivao, ako je ostavio Luka samog s majkom sve te godine... „Nije ni čudo da je Luk pobegao”, rekao sam. „Mislim, nije bilo u redu što je tek tako ostavio majku, ali ipak - bio je samo dete. Hermes nije smeo da ga napusti.” Hestija je počešala gospođu O'Liri iza ušiju. Demonski pas je mahnuo repom i slučajno iščupao drvo iz korena. „Lako je suditi drugima”, upozorila je Hestija. „Ali, hoćeš li i ti krenuti Lukovim stopama? Težiti istim moćima?” Niko je spustio svoj tanjir. „Nemamo izbora, gospo. Persi jedino tako ima nekakvih izgleda.” „Mhm.” Hestija je otvorila šaku i vatra je buknula. Plamen je suknuo deset metara uvis. Vrelina me je udarila po licu. Zatim se vatra opet smanjila i postala normalna. „Nisu sve moći spektakularne.” Hestija me je pogledala. „Ponekad je moć da se odreknemo nečega ona kojom je najteže ovladati. Veruješ li mi?” „Aha”, odvratio sam. Šta god, samo da ne radi više ono s vatrom. Boginja se osmehnula. „Ti si valjan heroj, Persi Džeksone. Nisi previše ponosan. Dopada mi se to. Ali moraš još mnogo da naučiš. Kad su Dionizija učinili božanstvom, odrekla sam se svog prestola zbog njega. To je bio jedini način da se izbegne rat između bogova.” „To je napravilo neravnotežu u savetu”, prisetio sam se. „Odjednom je bilo sedam muških i pet ženskih božanstava.” 56

Hestija je slegla ramenima. „To je bilo najbolje rešenje, ne i savršeno. Sada se staram o ognjištu. Lagano tonem u pozadinu. Niko nikad neće pisati epove o Hestijinim delima. Mnogi polutani ne zastanu ni da porazgovaramo. Ali to nije važno. Ja održavam mir. Popustim kad je to neophodno. Možeš li ti to?” „Ne znam na šta mislite.” Proučavala me je. „Možda ne još. Ali uskoro hoćeš. Nastavljaš li potragu?” „Jeste li zato ovde - da me upozorite da ne idem?” Hestija je odmahnula glavom. „Ovde sam zato što sam ja sve što ti ostaje kad ništa drugo ne uspe, kad svi ostali moćni bogovi odu u rat. Ja sam dom. Ognjište. Ja sam poslednji Olimpljanin. Moraš me se setiti kad se nađeš suočen sa svojom konačnom odlukom.” Nije mi se dopao način na koji je rekla konačnom. Pogledao sam u Nika, a potom ponovo u Hestijine srdačne, blistave oči. „Moram nastaviti, gospo. Moram zaustaviti Luka - hoću reći, Krona.” Hestija je klimnula glavom. „Vrlo dobro. Ne mogu ti pomoći mnogo više od ovoga što sam ti rekla. Ali pošto si mi prineo žrtvu, mogu te vratiti na tvoje ognjište. Videćemo se opet, Persi Džeksone, na Olimpu.” Ton joj je bio zloslutan, kao da naš sledeći susret neće biti srećan. Boginja je mahnula rukom i sve je nestalo. BU&CW Odjednom sam se našao kod kuće. Niko i ja smo sedeli na kauču u stanu moje mame na Gornjem Ist sajdu. To je bilo dobro. Loše je bilo to što je ostatak dnevne sobe zauzimala gospođa O'Liri. Čuo sam prigušen uzvik iz spavaće sobe. Polov glas je rekao: „Ko je zagradio vrata ovim zidom od krzna?” „Persi?”, pozvala je moja mama. „Jesi li tu? Jesi li dobro?” „Tu sam!” doviknuo sam joj. „VUUF!” Gospođa O'Liri je pokušala da se okrene u krug ne bi li pronašla moju mamu, oborivši pri tom sve slike sa zidova. Jeste da je samo jednom dotad srela moju mamu (duga priča), ali obožava je. Potrajalo je nekoliko minuta, ali naposletku smo nekako resili problem. Nakon što smo uništili veći deo nameštaja u dnevnoj sobi i verovatno istinski naljutili komšiluk, izvukli smo moje roditelje iz spavaće sobe u kuhinju, gde smo svi posedali za sto. Gospođa O'Liri je još uvek zauzimala celu dnevnu sobu, ali je stavila glavu pred kuhinjska vrata kako bi mogla da nas vidi, što ju je veoma usrećilo. Moja mama joj je dobacila porodično pakovanje od pet kilograma mlevene govedine, koje joj je smesta nestalo u guši. Pol je nama ostalima sipao limunadu, dok sam ja pričao o našem odlasku u Konektikat. „Znači, istina je.” Pol je zurio u mene kao da me prvi put vidi. Na sebi je imao svoj beli bademantil, sada prekriven dlakama iz krzna demonskog psa, a kosa prošarana sedima štrčala mu je u svim pravcima. „Sve ove priče o čudovištima, i da si polutan... sve je istina.”

57

Potvrdno sam klimnuo. Jesenas sam objasnio Polu ko sam. Mama je potvrdila moju priču. Čini mi se, međutim, da nam sve dosad nije istinski poverovao. „Izvinjavam se zbog gospođe O'Liri”, rekao sam. „Mislim, što je uništila dnevnu sobu i to.” Pol se nasmejao kao da je oduševljen. „Šališ se? Ovo je fantastično! Hoću reći, kad sam video otiske kopita na prijusu, pomislio sam, možda. Ali ovo!” Potapšao je njušku gospođe O'Liri. Dnevna soba se zatresla - BUUM, BUUM, BUUM - što je moglo značiti samo dve stvari: ili su specijalci upali u stan, ili je gospođa O'Liri mahala repom. Nisam mogao suspregnuti osmeh. I pored toga što je bio ne samo moj profesor engleskog, nego i moj očuh, Pol je bio baš kul lik. „Hvala ti što se nisi uspaničio”, rekao sam. „O, jesam, još kako”, priznao je, razrogačenih očiju. „Prosto mislim da je ovo fantastično!” „Pa, sad”, nastavio sam, „možda nećeš biti toliko oduševljen kad čuješ šta se događa.” Rekao sam Polu i mami za Tifona, bogove i bitku koja će se izvesno zapodenuti. Zatim sam im izložio Nikov plan. Moja mama je ispreplela prste oko svoje čaše s limunadom. Nosila je svoj stari, plavi bademantil, a kosa joj je bila pokupljena u konjski rep. Odnedavno je pisala roman, što je već godinama želela da uradi, i bilo mi je jasno da je do sitnih sati radila na njemu, jer su joj podočnjaci bili tamniji nego inače. Iza nje, u žardinjeri na kuhinjskom prozoru, svetlela je srebrna mesečarka. Doneo sam je letos s ostrva nimfe Kalipso i sada, pod brižnom rukom moje majke, cvetala je kao luda. Njen miris me je uvek smirivao, ali i rastuživao, jer me je podsećao na izgubljene prijatelje. Moja mama je duboko uzdahnula, kao da razmišlja kako da mi kaže ne. „Persi, opasno je”, rekla je. „Čak i za tebe.” „Znam, mama. Mogao bih umreti. Niko je to već objasnio. Ali ako ne pokušamo...” „Svi ćemo umreti”, rekao je Niko. Nije ni takao svoju limunadu. „Gospođo Džekson, nemamo šanse protiv invazije. A invazija je izvesna.” „Invazija Njujorka?”, rekao je Pol. „Je li tako nešto uopšte moguće? Kako to da mi ne vidimo... čudovišta?” Izgovorio je tu reč kao da još uvek ne može poverovati da je stvarno. „Ne znam”, priznao sam. „Ne znam kako Kron može tek tako da umaršira na Menhetn, ali Magla je snažna. Tifon i ovog časa gazi preko cele zemlje, a smrtnici od njega misle da je olujni front.” „Gospođo Džekson”, rekao je Niko, „Persiju je potreban vaš blagoslov. Proces mora početi time. Nisam bio siguran sve dok nismo upoznali Lukovu mamu, ali sad sam sasvim uveren u to. Ovo je dosad samo dvaput izvedeno uspešno. Oba puta je majka morala dati svoj blagloslov. Mora biti spremna da dozvoli sinu da rizikuje.” 58

„Hoćete da blagoslovim ovo?” Odmahnula je glavom. „To je ludost, Persi, molim te...” „Mama, ne mogu ovo bez tebe.” ,,A ako preživiš ovaj... ovaj proces?” „Onda idem u rat”, odvratio sam. „Ja protiv Krona. I samo će jedan od nas preživeti.” Nisam joj rekao celo proročanstvo - izostavio sam ono o košenju duše i okončanju mog života. Nije morala da zna da sam najverovatnije svakako osuđen na propast. Smeo sam da se nadam samo da ću zaustaviti Krona i spasti ostatak sveta pre no što umrem. „Ti si moj sin”, nesrećno je rekla. „Ne mogu tek tako...” Bilo mi je jasno da moram više navaljivati ako hoću da pristane, ali nisam želeo. Setio sam se jadne gospođe Kastelan u njenoj kuhinji, kako čeka sina da se vrati kući. I shvatio sam koliko sam srećan. Moja mama je oduvek bila uz mene, oduvek je nastojala da učini situaciju što normalnijom za mene, uprkos bogovima i čudovištima i svemu ostalom. Pomirila se s mojim odlascima u pustolovine, ali sad sam tražio njen blagoslov da bih uradio nešto što će me verovatno stajati glave. Pogledao sam Pola pravo u oči, i smesta smo se razumeli. „Seli.” Poklopio je majčine dlanove svojim. „Ne mogu tvrditi da znam kroz šta ste ti i Persi prolazili sve ove godine. Ali čini mi se... čini mi se da Persi radi nešto plemenito. Voleo bih da sam ja imao toliko hrabrosti.” Osetio sam knedlu u guši. Nisam često dobijao takve komplimente. Moja mama je zurila u svoju limunadu. Izgledala je kao da se svim silama trudi da ne zaplače. Pomislio sam na ono što je rekla Hestija, koliko je teško odreći se nečega, i pretpostavio da moja mama to upravo otkriva. „Persi”, rekla je, „dajem ti svoj blagoslov.” Nisam se osećao nimalo drugačije. Nikakav magični blesak nije osvetlio kuhinju ili tome slično. Pogledao sam u Nika. Izgledao je zabrinutije nego ikad, ali je ipak klimnuo glavom. „Vreme je.” „Persi”, rekla je moja mama. „Samo još nešto. Ako... ako preživiš ovu borbu s Kronom, pošalji mi neki znak.” Potražila je po svojoj torbici i pružila mi svoj mobilni telefon. „Mama”, rekao sam, „znaš da polutani i telefoni...” „Znam”, odvratila je. „Ipak, za svaki slučaj. Ako ne budeš u situaciji da pozoveš... onda, možda, neki znak koji ću moći da vidim s bilo kog mesta na Menhetnu. Cisto da mi daš do znanja da si dobro.” „Kao Tezej”, rekao je Pol. „On je trebalo da podigne bela jedra kad se primakne Atini.” „Aha, s tim što je zaboravio”, promrmljao je Niko. „Pa se njegov otac u očajanju bacio s krova palate. Ako izuzmemo to, ideja je bila odlična.”

59

„ A zastava ili neko svetio, vatra?” rekla je moja mama. „S Olimpa - to jest, s Empajer stejt bildinga.” „Nešto plavo”, rekao sam. Godinama smo se već šalili s plavom hranom. Plavo je bila moja omiljena boja, pa je mama davala sve od sebe da mi udovolji. Moja rođendanska torta, uskršnja korpa, šećerne luše za Božić, uvek je sve moralo biti plavo. „Da”, saglasila se mama. „Čekaću plavi signal. A bacanje s krova palate ću gledati da izbegnem.” Zagrlila me je poslednji put, dok sam se ja trudio da se ne osećam kao da se zauvek opraštam od nje. Rukovao sam se s Polom. Potom smo Niko i ja prišli kuhinjskim vratima i pogledali gospođu O'Liri. „Izvini, curo”, rekao sam. „Ponovo putujemo kroz senke.” Zacvilela je i šapama pokrila njušku. „Kuda sad?”, upitao sam Nika. ,,U Los Anđeles?” „Nema potrebe,” odvratio je. „Postoji i bliži ulaz u Podzemni svet.”

60

7. Matematičarka mi nudi prevoz Izbili smo u Central park, severno od Jezera. Gospođa O'Liri delovala je prilično umorno dok je hramajući prilazila gomili velikog kamenja. Počela je da njuška naokolo i pomislio sam da se nije možda nameračila da označi teritoriju, ali Niko je rekao: ,,U redu je. Samo je namirisala put do kuće.” Namrštio sam se. „Kroz te stenčuge?” „Podzemni svet ima dva glavna ulaza”, rekao je Niko. „Onaj u El Eju znaš.” „Haronova skela.” Niko je potvrdno klimnuo. „Većina duša ide tim putem, ali postoji i jedan manji, koji je teže naći. Orfejeva vrata.” „Lik sa harfom.” „Lik sa lirom”, ispravio me je Niko. „Ali, da, taj. Upotrebio je muziku da bi omadijao zemlju i otvorio novi put u Podzemni svet. Sve tako pevajući domogao se Hadove palate a potom umalo da nije i pobegao s dušom svoje žene.” Sećao sam se priče. Orfej nije smeo da se osvrće dok je izvodio svoju ženu natrag u svet živih, ali naravno, ipak je to uradio. Bila je to jedna od onih tipičnih ,,i tako su umrli / čiča-miča i gotova priča” avantura, od koje je nama polutanima uvek bivalo nekako toplo oko srca. „Znači, ovo su Orfejeva vrata.” Trudio sam se da budem impresioniran, ali meni su i dalje ličila na hrpu kamenja. „Kako se otvaraju?” „Potrebna nam je muzika”, rekao je Niko. „Kako stojiš s pevanjem?” „Ja nikako. Je l' ne možeš, ono, prosto da im narediš da se otvore? Mislim, pošto si Hadov sin i to.” „Nije tako lako. Potrebna nam je muzika.” Bio sam prilično siguran da ću, pokušam li da pevam, izazvati samo odron kamenja i ništa drugo. „Imam bolju ideju.” Okrenuo sam se i pozvao: „GRO-VERE!” BU&CW Dugo smo čekali. Gospođa O'Liri se sklupčala i zadremala. Čuo sam cvrčke iz šume i hukanje sove. Duž zapadnoj kraja Central parka zujao je saobraćaj. S obližnje staze dopirao je topot kopita, možda od patrole konjičke policije. Bio sam siguran da bi jedva dočekali da zateknu dva balavca kako u jedan izjutra džonjaju u parku. „Ne valja”, rekao je naposletku Niko. Međutim, imao sam osećaj. Moja empatijska veza počela je istinski da pecka, prvi put posle nekoliko meseci, što je moglo značiti da se ogroman broj ljudi iznenada prebacio na Prirodni kanal ili da je Grover negde blizu. Zatvorio sam oči i usredsredio se. Grovere.

61

Znao sam da je tu negde u parku. Zašto ne mogu da mu osetim emocije? Dobijao sam samo jedva čujan šum negde u dnu lobanje. Grovere, pomislio sam, naprežući se još jače. Hmmhmmmm, reklo je nešto. U glavi mi je blesnula slika. Ugledao sam džinovski brest duboko u šumi, daleko od utabanih staza. Čvornovato kornje preplitalo se na tlu, praveći neku vrstu kreveta. U njemu je, prekrštenih ruku i zatvorenih očiju, ležao satir. U prvi mah nisam bio sasvim siguran je li to Grover. Bio je prekriven grančicama i lišćem, kao da već odavno spava tu. Korenje kao da se oblikovalo oko njega, lagano ga povlačeći u zemlju. Grovere, rekao sam. Probudi se. Unnnh - zzzzzz. E, brate, pokriven si zemljom. Budi se! Spava mi se, promrmljao je njegov um. KLOPA, predložio sam. PALAČINKE'. Iz cuga je otvorio oči. Bujica misli navrla mi je u glavu, kao da se uključilo na brzo preslušavanje. Slika se razišla i malo je nedostajalo da padnem. ,,Šta je bilo?”, upitao je Niko. „Ukačio sam se. On je... da. Dolazi ovamo.” Minut kasnije, drvo pored nas se zatreslo. Iz granja je ispao Grover, pravo na glavu. „Grovere!”, uzviknuo sam. „Vuuf!” Gospođa O'Liri je podigla pogled, pitajući se verovatno hoćemo li se igrati bacanja i hvatanja satira. „Blee-hee-hee!”, z able jao je Grover. „Čoveče, jesi li okej?” „O, dobro sam.” Protrljao je glavu. Rogovi su mu bili toliko porasli da su štrčali za ceo palac iznad njegove kovrdžave kose. „Nalazio sam se na drugom kraju parka. Drijadama je pala na pamet blistava ideja da me dodaju od drveta do drveta i tako dopreme ovamo. Jedino što ne kapiraju baš najbolje pojam visine.” Iscerio se i osovio na noge - u stvari, na papke. Od prošlog leta, Grover je prestao da se maskira u ljudsko biće. Više nije nosio kapu i lažna stopala. Nije čak nosio ni farmerke, tako da su se od struka naniže videle krznate kozje noge. Na majici uprljanoj zemljom i biljnim sokovima imao je sliku iz one knjige - Tamo gde je divljina. Bradica mu je delovala nekako punija, gotovo muška (ili jareća?), i bio je viši od mene. „Drago mi je što te vidim, matori”, rekao sam. „Sećaš se Nika.” Grover je klimnuo glavom na pozdrav Niku, da bi me potom stegao u snažan zagrljaj. Mirisao je kao tek ošišani travnjaci. „Peeeerrsi!”, zablejao je. „Nedostajao si mi! Nedostaje mi kamp. U divljini ne služe baš najbolje enčilade.” „Zabrinuo sam se”, rekao sam. „Gde si bio poslednja dva meseca?”

62

„Poslednja dva...” Groverov osmeh je izbledeo. „Poslednja dva meseca? O čemu ti to?” „Nisi se javljao”, rekao sam. „Kleka je zabrinuta. Slali smo ti Irida-poruke, ali...” „Stani malo.” Podigao je pogled prema zvezdama, kao da pokušava da izračuna gde se nalazi. „Koji je ovo mesec?” „Avgust.” Sva mu je boja nestala s lica. „Nemoguće. Sad je jun. Samo sam prilegao da malo dremnem i...” Zgrabio me je za ruke. „Sad se sećam! Onesvestio me je. Persi, moramo ga zaustaviti.” „Ček”, rekao sam. „Uspori. Reci mi šta se dogodilo.” Duboko je uzdahnuo. „Ja sam... šetao sam šumom gore kod Harlemskog ribnjaka. A onda sam osetio nekakvo podrhtavanje u tlu, kao da je blizu nešto vrlo moćno.” „Ti možeš da osetiš takve stvari?” upitao je Niko. Grover je potvrdno klimnuo. „Od Panove smrti, mogu da osetim sve što nije u redu u prirodi. Kao da su mi uši i oči oštrije kad se nalazim u divljini. U svakom slučaju, krenuo sam za mirisom. Parkom je šetao neki tip u dugačkom crnom kaputu, i uočio sam da ne baca senku. Sunčan dan, podne, a on ne baca senku. I nekako je treperio dok se kretao.” „Kao fatamorgana?”, upitao je Niko. „Da”, odvratio je Grover. ,,A kad god bi nekom prišao...” „Taj neko bi se onesvestio”, dopunio ga je Niko. ,,I samo bi se sklupčao i zaspao.” „Tako je! A onda, kad on odmakne dalje, ustali bi i pošli za svojim poslom, kao da se ništa nije dogodilo.” Buljio sam u Nika. „Ti poznaješ tog lika u crnom?” „Bojim se da ga poznajem”, odvratio je. „Grovere, šta se dalje događalo?” „Pratio sam ga. Stalno je gledao naviše u zgrade oko parka, kao da pravi nekakve procene ili tako nešto. Onda je pored njega naišla neka džogerka, samo se sklupčala na trotoaru i zahrkala. A on je nastavio dalje. Dotad sam već bio siguran da je čudovište ili, čak, nešto još gore. Pratio sam ga do ovog šumarka, do podnožja velikog bresta. Taman sam hteo da prizovem nekoliko drijada da mi pomognu da ga zarobim, kad...” Grover je progutao knedlu. „Persi, njegovo lice. Nisam mogao da mu razaberem lice zato što se stalno menjalo. Od samog pogleda na njega, prispavalo mi se. 'Šta to radiš?', rekao sam. Aon je odvratio: 'Samo razgledam. Uvek je potrebno izvideti bojno polje pre bitke.' Onda sam se ja napravio pametan i rekao: 'Ova šuma je pod mojom zaštitom. Ovde nećeš zapodevati nikakve bitke!' Na to se on nasmejao, rekavši: 'Imaš sreće, satirčiću, što snagu čuvam za glavni događaj. Tebi ću pokloniti samo kratku dremku. Lepo sanjaj.' E, to je poslednje čega se sećam.” Niko je šumno izdahnuo. „Grovere, upoznao si Morfeja, boga snova. Imaš sreće što si se uopšte probudio.”

63

„Dva meseca”, jadikovao je Grover. „Uspavao me je na dva meseca!” Trudio sam se da shvatim šta je to značilo. Sad je bilo jasno zašto sve ovo vreme nismo mogli da stupimo u kontakt s Groverom. „Zašto nimfe nisu pokušale da te probude?”, upitao sam. Grover je slegao ramenima. „Većina nimfi se slabo snalazi u računanju vremena. Za jedno drvo, dva meseca nisu ništa. Verovatno nisu ni pomislile da nešto nije u redu.” „Moramo da doznamo šta je Morfej radio u parku”, rekao sam. „Ne sviđa mi se taj 'glavni događaj' koji je pomenuo.” „On radi za Krona”, rekao je Niko. „To već znamo. Isto kao i mnogo drugih nižih božanstava. To samo dokazuje da se sprema invazija. Persi, moramo da pokrenemo svoj plan u dejstvo.” „Čekajte”, rekao je Grover. „Kakav plan?” Rekli smo mu, a Grover je na to počeo da cupka krzno na nozi. „Ne mislite valjda ozbiljno”, rekao je. „Ne opet u Podzemni svet.” „Čoveče, ne tražim od tebe da pođeš s nama”, umirivao sam ga. „Znam da si se tek probudio. Ali potrebno nam je malo muzike da otvori vrata. Možeš li ti to?” Grover je izvadio svoju trščanu frulu. „Pretpostavljam da mogu da probam. Znam nekoliko pesama od Nirvane koje mogu da rasturaju stene. Ali, Persi, jesi li siguran da želiš to da uradiš?” „Čoveče, kad te molim”, odvratio sam. „Mnogo bi mi značilo. Za dobra stara vremena?” Zacvileo je. „Koliko se sećam, u dobra stara vremena umalo da svi izginemo. Ali, dobro, zasviraću.” Prineo je frulu usnama i zasvirao piskavu, živahnu melodiju. Stene su zadrhtale. Još nekoliko taktova i rastvorile su se, otkrivajući trouglast otvor. Zavirio sam unutra. Stepenište se spuštalo u tamu. Vazduh je zaudarao na plesan i smrt, budeći ružne uspomene na moje prošlogodišnje putovanje kroz Lavirint, ali ovaj tunel je izgledao još opasnije. Vodio je pravo u Hadovo carstvo, a to je gotovo uvek bilo putovanje u jednom pravcu. Okrenuo sam se prema Groveru. „Hvala ti... valjda.” „Peeerrsi, hoće li Kron stvarno napasti?” „Voleo bih da ti mogu reći nešto bolje, ali da, napašće.” Pomislio sam da će Grover pojesti svoju frulu od nervoze, ali on se uspravio i otresao majicu. Nisam mogao a da ne pomislim koliko drugačije izgleda od debelog matorog Leneja. ,,U tom slučaju, moram okupiti duhove prirode. Možda možemo da pomognemo. Videću možemo li da pronađemo ovog Morfeja!” „Da, i bolje javi Kleki da si živ i zdrav.” Raširio je oči. „Kleka! Au, ima da me ubije!” Već se spremio da otrči, ali se potom žurno vratio i zagrlio me još jednom. „Čuvaj se tamo dole! I vrati se živ!” Kad je otišao, Niko i ja smo probudili gospođu O'Liri. 64

Nanjušivši tunel, oduševila se i smesta uputila niza stepenice. Prolaz je, međutim, bio prilično tesan i nadao sam se da se neće zaglaviti. Nisam mogao ni da zamislim kolika bi količina 'mister muskula' bila potrebna da odglavi demonskog psa zaglavljenog na polovini tunela koji vodi u Podzemni svet. „Spreman?”, upitao me je Niko. „Biće sve u redu. Ne sekiraj se.” Zvučalo je kao da pokušava da ubedi samog sebe. Podigao sam pogled ka zvezdama, pitajući se hoću li ih ikad više videti. Potom smo zaronili u pomrčinu. BU&CW Uzano, strmo i klizavo stepenište kao da nije imalo kraj. I bilo je mračno kao u rogu, ako se izuzme svetlost kojom je sijao moj mač. Pokušavao sam da hodam sporije, ali gospođa O'Liri je imala drugačiju zamisao. Trčala je ispred nas, srećno lajući. Zvuk njenog laveža odjekivao je tunelom poput topovskih pucnjeva, pa sam pretpostavljao da nećemo nikog uhvatiti na spavanju kad konačno stignemo do dna stepenica. Niko se vukao na začelju, što mi je delovalo čudno. „Dobro si?” upitao sam ga. „Aha.” Kakav mu se to izraz ocrtavao na licu - sumnja? „Samo napred”, rekao je. Nisam imao velikog izbora. Pratio sam gospođu O'Liri u dubinu. Posle još jednog sata, začula se tutnjava reke. Izbili smo u podnožje litice, na zaravan od crnog vulkanskog peska. S naše desne strane, reka Stiks navirala je iz stena i bučno tekla dalje praveći niz brzaka. S naše leve strane, daleko u pomrčini, gorele su vatre na bedemima Ereba, veličanstvenim crnim zidinama Hadovog kraljevstva. Zadrhtao sam. Prvi put sam bio ovde sa svojih dvanaest godina, i samo mi je činjenica da su Anabet i Grover pored mene davala hrabrosti da nastavim dalje. Bilo mi je jasno da mi Niko, što se hrabrosti tiče, neće biti od velike pomoći. I sam je delovao bledo i zabrinuto. Samo se gospođa O'Liri ponašala srećno. Trčkarala je obalom, a onda pokupila ljudsku kost i dotrčala natrag do mene. Spustila mi je kost pred noge i čekala da je bacim. „Ovaj, možda kasnije, curo.” Zurio sam u mračnu vodu, pokušavajući da skupim hrabrost. „Pa onda, Niko... kako ćemo?” „Prvo moramo da prođemo kroz kapiju”, rekao je. „Ali reka je ovde.” „Moram da uzmem nešto”, rekao je. ,,A ne možemo nego tuda.” Odmarširao je ne sačekavši me. Namrštio sam se. Niko mi nijednom nije pomenuo da ćemo morati da prođemo kroz kapiju. Ali sad kad smo se našli tu, nisam znao šta drugo da uradim. Oklevajući, pošao sam za njim niz obalu prema velikoj crnoj kapiji. Redovi mrtvih stajali su napolju čekajući da udu. Mora biti da su pogrebne službe imale pune ruke posla, jer je zastoj bio čak i na rampi s automatizovanom naplatom.

65

„Vuuf!” oglasila se gospođa O'Liri. Pre no što sam je mogao zaustaviti, otrčala je prema kontrolnom punktu. Iz pomrčine je izronio Kerber, Hadov pas-čuvar troglavi rotvajler toliko velik da je gospođa O'Liri pored njega izgledala kao minipudlica. Kerber je bio napola proziran, tako da ga je bilo teško primetiti sve dok ti se ne nađe dovoljno blizu da te ubije, ali ponašao se kao da ni najmanje ne mari za nas. Bio je prezauzet pozdravljanjem s gospođom O'Liri. „Gospođo O'Liri, fuj!”, uzviknuo sam. „Ne njuškaj - o, čoveče.” Niko se osmehnuo. Potom me je pogledao i opet se uozbiljio, kao da se prisetio nečega neprijatnog. „Ajmo. Neće nas gnjaviti na rampi. Sa mnom si.” Nije mi se dopalo, ali provukli smo se pored zloduha bezbednjaka i zašli na Polja Asfodela. Morao sam triput da zazviždim da bi gospođa O'Liri ostavila Kerbera na miru i potrčala za nama. Pešačili smo preko poljana crne trave posutih crnim topolama. Ako stvarno umrem za nekoliko dana, kao što je stajalo u proročanstvu, mogao bih zaglaviti ovde za večnost, ali trudio sam se da ne razmišljam o tome. Niko je gurao napred, vodeći nas sve bliže Hadovoj palati. „Hej”, rekao sam, „prošli smo kapiju. Kuda sad...” Gospođa O'Liri je zarežala. U visini se pojavila senka -nešto mračno, hladno, što je zaudaralo na smrt. Spuštalo se sve niže, da bi se naposletku spustilo na vrh jedne topole. Nažalost, prepoznao sam je. Imala je zbrčkano lice, odvratan plavi štrikani šeširić i zgužvanu plišanu haljinu. Pozadi su joj štrčala kožasta krila kao u šišmiša. Na nogama je imala oštre kandže, a u rukama s dugim mesinganim noktima držala je plameni bič i torbicu izvezenu kašmir-motivom. „Gospođa Dods”, rekao sam. Iskezila je očnjake. „Dobrodošao nazad, mileni.” Njene dve sestre - ostale furije - spustile su se iz visine i smestile se pored nje na granama topole. „Ti poznaješ Alekto?” upitao me je Niko. „Ako misliš na veštičaru u sredini, da”, odvratio sam. „Predavala mi je matematiku.” Klimnuo je glavom, kao da ga to nije nimalo iznenadilo. Potom je pogledao u furije i duboko uzdahnuo. „Učinio sam kako je otac tražio. Odvedite nas u palatu.” Napeo sam se. „Čekaj malo, Niko. Šta to sad...” „Bojim se da je ovo novi plan, Persi. Otac mi je obećao da će mi reći neke stvari o mojoj porodici, ali hoće da te vidi pre no što probamo ono s rekom. Izvini.” „Prešao si me?” Bio sam toliko besan da nisam mogao da razmišljam. Bacio sam se na njega, ali furije su bile brže. Njih dve su sletele i dohvatile me za nadlaktice. Mač mi je ispao iz ruke i, dok si dlanom o dlan, našao sam se dvadeset metara daleko od tla. „Ne otimaj se, mileni”, zakikotala mi se na uvo moja nekadašnja nastavnica. „Nikako ne bih volela da te ispustim.” 66

Gospođa O'Liri je besno zalajala i skočila, pokušavajući da me dohvati, ali nalazili smo se previsoko. „Reci gospodi O'Liri da bude mirna”, upozorio me je Niko. Lebdeo je pored mene u kandžama treće furije. „Ne želim da bude povredena, Persi. Moj otac nas čeka. Hoće samo da razgovara s tobom.” Priželjkivao sam da kažem gospodi O'Liri da napadne Nika, ali to ne bi imalo svrhe i, pri tom, Niko je bio u pravu u vezi s nečim: moj pas bi mogao biti povređen ako pokuša da zapodene borbu s furijama. Zaškrgutao sam zubima. „Gospođo O'Liri, lezi! U redu je, curo.” Zacvilela je i okretala se u krug, gledajući naviše prema meni. ,,U redu, izdajico”, zarežao sam na Nika. „Dobio si svoju nagradu. Vodi me u smrdljivu palatu.” BU&CW Alekto me je ispustila, nasred vrta palate, kao da sam džak repe. Vrt je bio lep, mada na sablastan način. Iz mermernih žardinjera raslo je belo drveće nalik na skelete. Zlatne biljke i drago kamenje bujali su u cvetnim lejama. Na balkonu s pogledom na Polja Asfodela nalazila su se dva prestola, jedan od kosti a drugi od srebra. Bilo bi sasvim prijatno provesti tu subotnje prepodne, da nije vonja sumpora i krikova izmučenih duša što dopiru iz daljine. Jedini izlaz čuvali su skeletni ratnici u dronjavim pustinjskim uniformama američke vojske, naoružani automatima M16. Treća furija spustila je Nika pored mene. Potom su se sve tri smestile na naslon skeletnog prestola. Odupro sam se porivu da zadavim Nika samo zbog toga što sam znao da bi me one sprečile u tome. Morao sam da sačekam drugu priliku za osvetu. Zurio sam u prazne prestole, čekajući da se nešto desi. Potom je vazduh zasvetlucao. Pojavila su se tri obličja - Had i Persefona na svojim prestolima i starija žena koja je stajala između njih. Izgledalo je kao da su usred rasprave. „... a lepo sam ti govorila da je propalica!” rekla je starija žena. „Mama!”, odvratila je Persefona. „Imamo goste!”, dreknuo je Had. „Molim vas!” Had, jedan od mojih najneomiljenijih bogova, zagladio je svoju crnu odoru, ispunjenu užasnutim licima prokletih. Imao je bledu kožu i plamteći pogled ludaka. „Persi Džeksone”, zadovoljno je rekao. „Najzad.” Kraljica Persefona me je radoznalo posmatrala. Video sam je jednom, zimi, ali sada, usred leta, izgledala je kao neka sasvim druga boginja. Imala je blistavu crnu kosu i tople smeđe oči. Haljina joj se presijavala u svim bojama. Cvetne šare na tkanini menjale su se i cvetale - ruže, lale, orlovi nokti. Žena koja je stajala između njih očigledno je bila Persefonina majka. Imala je istu kosu i oči, ali je izgledala starija i stroža. Haljina joj je bila zlatna, boje žitnog polja. U kosu joj je bila upletena slama, tako da me je podsećala na korpu od pruća. Pomislio sam da bi se našla u ozbiljnom čabru da neko, nekim slučajem, kresne šibicu pored nje. 67

„Hmmf”, frknula je starija žena. „Polutani. Samo su nam još oni nedostajali.” Niko se spustio na kolena. Poželeo sam da mi je tu mač, kako bih mu mogao otfikariti glupavu glavu. Nažalost, Rasparač je još uvek ležao negde na onoj poljani. „Oče”, rekao je Niko. „Učinio sam kako si tražio.” „Baš i nisi žurio”, progunđao je Had. „Tvoja sestra bi to bolje odradila.” Niko je oborio glavu. Da nisam bio tako ljut na malog gada, možda bih se čak i sažalio na njega. Ljutito sam pogledao u boga mrtvih. „Šta hoćeš, Hade?” „Da razgovaramo, dabome.” Bog je iskrivio usne u okrutan osmeh. „Zar ti Niko nije rekao?” „Znači, cela ova potraga je bila laž. Niko me je doveo ovamo da biste me ovde ubili.” „O, ne”, rekao je Had. „Bojim se da je Niko bio sasvim iskren u pogledu svoje želje da ti pomogne. Mali je iskren koliko i priglup. Jednostavno sam ga ubedio da malo skrenete s pravca tako što će te prvo dovesti ovamo.” „Oče”, oglasio se Niko. „Obećao si da Persi neće biti povređen. Rekao si, ako ga dovedem, ispričaćeš mi o mojoj prošlosti - o mojoj majci.” Kraljica Persefona je dramatično uzdahnula. „Da li biste, molim vas, bili tako dobri da tu ženu ne pominjete u mom prisustvu?” „Izvinjavam se, golubice moja”, rekao je Had. „Nešto sam morao da mu obećam.” Starija žena se značajno nakašljala. „Upozorila sam te, kćeri. Ova bitanga Had ništa ne valja. Mogla si se udati za boga lekara ili boga advokata, ali neeee. Morala si da pojedeš onaj nar.” „Mama...” ,,I zaglaviš u Podzemnom svetu!” „Mama, molim te...” ,,I sad je avgust, a jesi li došla kući kao što smo se dogovorili? Jesi li uopšte pomislila na svoju sirotu, usamljenu majku?” „DEMETRA!” dreknuo je Had. „Dosta je bilo. Ti si gošća u mojoj kući.” „O, ovo je kuća?”, rekla je ona. „Ti ovu rupu nazivaš kućom? Naterao si mi kćerku da živi u ovoj mračnoj, vlažnoj...” „Rekao sam ti”, odgovorio je Had, škrgućući zubima, „da tamo gore besni rat. Tebi i Persefoni je zasad bolje ovde, sa mnom.” „Izvinjavam se”, upleo sam se. „Ali ako ćeš me ubiti, da li bi bio tako dobar da uradiš to već jednom?” Sve troje bogova me je pogledalo. „Dakle, ovaj ima petlju”, primetila je Demetra. „Istina, ima je”, saglasio se Had. „Baš bih voleo da ga ubijem.” „Oče!”, rekao je Niko. „Obećao si!” „Mužiću, već smo razgovarali o tome”, zacvrkutala je Persefona. „Ne možeš ići naokolo i pretvarati u pepeo svakog heroja na kog naiđeš. Uz to, ovaj je hrabar. To mi se sviđa.”

68

Had je prevrnuo očima. „Sviđao se tebi i onaj Orfej, pa vidi kako je to ispalo. Pusti me da ga samo malčice ubijem.” „Oče, obećao si!”, rekao je Niko. „Rekao si da hoćeš samo da razgovaraš s njim. Rekao si, ako ga dovedem, sve ćeš mi objasniti.” Had ga je gledao popreko, gladeći nabore na svojoj odori. ,,I hoću. Tvoja majka šta da ti kažem? Bila je prava lepotica.” S nelagodom je pogledao u Persefonu. „Oprosti, dušo. Htedoh reći, za jednu smrtnicu, razume se. Zvala se Marija di Anđelo. Bila je iz Venecije, ali otac joj je bio diplomata u Vašingtonu. Tamo sam je i upoznao. Kad ste ti i tvoja sestra bili mali, nije bio dobar trenutak za Hadovu decu. Besneo je Drugi svetski rat. Nekolicina moje, ovaj, ostale dece, predvodila je stranu koja je gubila. Smatrao sam da je najbolje da vas sklonim od opasnosti.” ,,I zato si nas sakrio u kazino Lotos?” Had je slegao ramenima. „Niste starih. Niste bili svesni prolaska vremena. Čekao sam pravi čas da vas izvedem odatle.” „Ali šta je bilo s našom majkom? Zašto je se ne sećam?” „Nije važno”, prasnuo je Had. „Molim? Ali naravno da je važno. Uz to, imao si još dece - zašto smo samo mi bili sklonjeni? I ko je bio onaj advokat koji je došao po nas?” Had je škrgutao zubima. „Bolje bi ti bilo, dečko, da više slušaš i manje pričaš. Što se advokata tiče...” Had je pucnuo prstima. Na naslonu njegovog prestola, furija Alekto poče da se preobražava, sve dok naposletku nije izgledala kao sredovečan muškarac u prugastom odelu, s aktovkom u ruci. Izgledala je - izgledao je - čudno onako čučeči pored Hadovog ramena. „Ti!”, rekao je Niko. Furija se zakikotala. ,,I advokati i nastavnici mi odlično idu!” Niko se tresao. „Ali zašto si nas oslobodio iz kazina?” „Znaš ti zašto”, odvratio je Had. „Zato što se ovom idiotu od Posejdonovog sina ne sme dozvoliti da bude dete iz proročanstva!” Otkinuo sam rubin s najbliže biljke i bacio ga na Hada. Skliznuo je niz njegovu odoru i ne ogrebavši ga. „Trebalo bi da pomažeš Olimpu!”, rekao sam. „Svi ostali bogovi se bore s Tifonom, a ti samo sediš ovde...” ,,I čekam šta će biti”, dovršio je Had. „Tačno, tako je. A kad je poslednji put Olimp pomogao meni, polutane? Kad je poslednji put neko moje dete dočekano kao heroj? Ma! Što bih ja srljao i pomagao njima? Ostaću ovde, s netaknutim snagama.” „A kad Kron krene na tebe?” „Nek samo pokuša. Biće oslabljen. A ovaj moj sin, Niko...” Had ga je s neodobravanjem pogledao. „Pa dobro, sad i nije bogzna šta. Bilo bi bolje da je Bjanka preživela. Ali daj mu još četiri godine obuke. Toliko sigurno možemo da se držimo. Niko će napuniti šesnaest, kao što kaže proročanstvo, i onda će on doneti odluku koja će spasti svet. A ja ću biti kralj bogova.”

69

„Ti si lud”, rekao sam. „Kron će te pregaziti, odmah nakon što pretvori Olimp u prah i pepeo.” Had je raširio ruke. „Čuj, polutane, imaćeš prilike da saznaš. Zato što ćeš ovaj rat provesti čekajući ishod u mojoj tamnici.” „Ne!”, rekao je Niko. „Nismo se tako dogovorili, oče. I nisi mi sve rekao!” „Rekao sam ti sve što je potrebno da znaš”, odvratio je Had. „Što se našeg dogovora tiče, razgovarao sam s Džeksonom. Nisam ga povredio. Ti si saznao ono što si hteo da znaš. Ako si želeo bolju pogodbu, trebalo je da tražiš da se zakunem Stiksom. A sad odlazi u svoju sobu!” Mahnuo je rukom i Niko je iščezao. „Taj dečak mora više jesti”, progundala je Demetra. „Previše je mršav. Potrebno mu je više žitarica.” Persefona je prevrnula očima. „Dosta više s tim žitaricama, mama. Gospodaru Hade, jesi li siguran da ne možemo pustiti ovog malog heroja na slobodu? Strašno je hrabar.” „Ne, dušo. Poštedeo sam mu život. To je dovoljno.” Bio sam siguran da će se zauzeti za mene. Da će me hrabra, prelepa Persefona izvući iz ovog čabra. Ravnodušno je slegla ramenima. „Pa dobro. Šta ima za doručak? Umirem od gladi.” „Žitarice”, rekla je Demetra. „Mama!” Dve žene su nestale u kovitlacu cveća i žita. „Nemoj suviše prebacivati sebi, Persi Džeksone”, rekao je Had. „Moji duhovi me redovno obaveštavaju o Kronovim planovima. Uveravam te da nisi imao izgleda da ga blagovremeno zaustaviš. Do večeras će biti prekasno za tvoj dragi Olimp. Zamka će biti postavljena.” „Kakva zamka?” hteo sam da znam. „Ako znaš nešto o tome, učini nešto! Pusti barem da obavestim ostale bogove!” Had se osmehnuo. „Ne manjka ti hrabrosti, to ti priznajem. Lepo se provedi u mojoj tamnici. Navratićemo da te obidemo - tako, za jedno pedeset-šezdeset godina.”

70

8. Najgore kupanje u mom životu Mač mi se ponovo pojavio u džepu. Baš je pogodio trenutak. Sad sam mogao da napadam zidove do mile volje. Moja ćelija nije imala rešetaka, prozora, pa čak ni vrata. Skeletni stražari gurnuli su me pravo kroz zid, koji se za mnom ponovo stvrdnuo. Nisam bio siguran ni postoji li dovod vazduha. Po svoj prilici ne postoji. Hadova tamnica je bila namenjena mrtvima, a oni ne dišu. Prema tome, kakvih pedeset-šezdeset godina! Biću mrtav koliko za pedeset-šezdeset minuta. U međuvremenu, ako Had nije lagao, u Njujorku je krajem dana trebalo da bude postavljena nekakva velika zamka, a ja nisam mogao učiniti baš ništa u vezi s tim. Sedeo sam na hladnom kamenom podu, osećajući se jadno. Ne sećam se kad sam zadremao. Ali opet, u svetu smrtnika bilo je sigurno već sedam izjutra, a ja sam te noći preturio mnogo toga preko glave. Sanjao sam da se nalazim na verandi Rejčeline kuće na plaži na Sent Tomasu. Nad Karibima se dizalo sunce. Po moru su bile razbacane desetine šumovitih ostrva, dok su vodu sekla bela jedra. Miris slanog vazduha naterao me je da se upitam hoću li ikada više ugledati okean. Rejčelini roditelji sedeli su za baštenskim stolom, dok im je lični kuvar pripremao omlete. Gospodin Der bio je u belom lanenom odelu. Čitao je Volstrit džornal. Žena koja je sedela preko puta njega bila je verovatno gospođa Der, premda su jarkoružičasti nokti i korice Konde nast trevelera. Nije mi bilo jasno zašto na odmoru čita o godišnjeodmorskim destinacijama. Rejčel je stajala pored ograde verande i uzdisala. Bila je u bermudama i svojoj omiljenoj Van Gog majici. (Da, Rejčel je pokušavala da me podučava o slikarstvu, ali ne oduševljavajte se suviše. Upamtio sam ime tog lika samo zato što je odsekao sebi uvo.) Pitao sam se razmišlja li o meni i pomislio kako je baš bedak što nisam sad s njima na odmoru. Znam da sam ja to mislio. A onda se prizor promenio. Nalazio sam se u Sent Luisu, u centru grada, ispod spomenika u obliku duginog luka. Jednom sam već bio tamo. Staviše, jednom umalo da nisam poginuo tamo. Nad gradom je besnela oluja - bedem neprobojnog crnila s munjama što paraju nebo. Nekoliko blokova dalje vrzmali su se rojevi ambulantnih i vatrogasnih kola s trepćućim svetlima. Iz gomile ruševina, koje su bile sve što je ostalo od srušenog oblakodera, dizao se stub dima. Nedaleko od mene, jedna novinarka je vikala u mikrofon: „Gradske vlasti kažu da je do ovoga došlo zbog strukturalnog nedostatka građevine, Dene, premda, kako izgleda, niko ne zna ima li rušenje zgrade i neke veze s ovom olujom.” Vetar joj je nosio kosu. Temperatura je naglo opadala -valjda za čitavih pet stepeni za ono kratko vreme koje sam proveo tu. 71

„Srećom, zgrada je već bila iseljena zbog predstojećeg rušenja”, nastavila je. „Međutim, policija je evakuisala stanare okolnih zgrada iz straha da bi ovo neplanirano rušenje moglo izazvati...” Glas joj je zamro, jer se nebom razleglo zaglušno ječanje. Snažna munja pogodila je samo središte tame. Ceo grad se zatresao. Vazduh je sijao, a meni se naježila svaka dlačica na telu. Eksplozija je bila tako snažna da sam znao da ju je moglo proizvesti samo jedno: Zevsov gromoviti štap. Iako bi trebalo da je razneo svoju metu u prah, tamni oblak se samo zateturao unazad, a onda se iz njega pojavila čađava pesnica. Zdrobila je još jedan oblakoder, koji se srušio kao da je od lego kockica. Reporterka je vrisnula. Ljudi su bezglavo trčali ulicama. Trepćuća svetla na vozilima su bleskala. Ugledao sam na nebu srebrnu prugu - dvokolice s irvaskom zapregom, ali to nije bio Deda Mraz. Artemida se vozila posred oluje, odapinjući mesečinaste strele u srce pomrčine. Put joj je presekla plamena zlatna kometa možda njen brat, Apolon. Jedno je bilo jasno: Tifon je stigao do reke Misisipi. Nalazio se na pola puta preko Sjedinjenih Država, ostavljajući za sobom pustoš, a bogovi jedva da su ga usporavali. Nada mnom se nadnela planina tame. Stopalo veličine fudbalskog stadiona spremalo se da me prignječi, kad se začuo šištav glas: „Persi!” Još uvek obnevideo od sna, bacio sam se napred. Pre no što sam se sasvim probudio, prikovao sam Nika za pod tamnice, držeći mu svoj mač pod grlom. „Hoću... da... spasem”, gušio se. Bes me je brzo rasanio. „Ma nemoj? A zašto bih ti poverovao?” „Nemaš... izbora?” zagrcnuo se. Poželeo sam da je rekao nešto manje logično. Pustio sam ga Niko se sklupčao na podu, krkljajući i kašljući dok mu se grlo nije povratilo. Naposletku je ustao, oprezno odmeravajući moj mač. Njegovo sečivo bilo je u kanijama. Da je hteo da me ubije, pretpostavljam da me ne bi budio da mi to saopšti. Ipak, nisam mu verovao. „Moramo da izađemo odavde”, rekao je. „Zašto?”, rekao sam. „Tvoj matori hoće opet da razgovara sa mnom?” Trgao se. „Persi, kunem se rekom Stiks, nisam znao šta planira.” „Vrlo dobro znaš kakav ti je ćale!” „Prešao me je. Obećao je...” Niko je podigao ruke. „Vidi... ovog časa, najvažnije je da zbrišemo. Uspavaću stažare, ali to neće dugo potrajati.” Ponovo sam imao želju da ga zadavim. Nažalost, bio je u pravu. Nismo imali vremena za raspravu, a sam nisam mogao pobeći. Pokazao je prema zidu. Ceo jedan deo je nestao, otkrivajući hodnik. „Idemo.” Niko je krenuo prvi. Priželjkivao sam da imam Anabetinu nevidljivu kapu, ali, kako se ispostavilo, nije mi bila potrebna. Kad god bismo naišli na skeletnog stražara, Niko bi samo upro prstom prema njemu i svetleće oči bi se ugasile. Nažalost, što je češće to činio, Niko 72

je bivao sve umorniji. Prolazili smo lavirintom hodnika punih stažara. Kad smo se konačno domogli kuhinje po kojoj su poslovali skeletni kuvari i posluga, praktično sam nosio Nika. Uspeo je da uspava sve mrtvace, ali se pri tom i sam gotovo obeznanio. Izveo sam ga kroz ulaz za poslugu i odvukao u Polje Asfodela. Gotovo mi je laknulo, kad sam začuo ječanje bronzanih gongova visoko u zamku. „Alarmi”, sanjivo je promrmljao Niko. „Šta ćemo sad?” Zevnuo je, a potom se namrštio, kao da pokušava da se priseti. „Kako bi bilo da... potrčimo?” BU&CW Trčanje s poluzaspalim Hadovim detetom više je ličilo na trku u tri noge s krpenom lutkom u prirodnoj veličini. Teglio sam ga za sobom, sve vreme držeći mač pred sobom. Duhovi mrtvih su se sklanjali, kao da su se bojali da ih nebeska bronza ne opeče. Zvuk gongova se prostirao poljima. Ispred nas su se dizale zidine Ereba, ali što sam više hodao, delovale su sve udaljenije. Bio sam gotov da se srušim od iscrpljenosti, kad sam začuo dobro poznato „VUUUUF!” Gospođa O'Liri je dotrčala doslovno niotkud i kružila oko nas, spremna da se igra. „Dobra cura!” rekao sam. „Možeš li nas odneti do reke Stiks?” Reč „Stiks” ju je oduševila. Mora biti da je pomislila da sam rekao „keks”. Poskočila je nekoliko puta, pojurila svoj rep čisto da bi mu pokazala ko je glavni, a onda se smirila dovoljno da smestim Nika na njena leđa. Zatim sam i sam uzjahao, a ona je pojurila prema kapiji. Bez oklevanja je preskočila rampu na prolazu s automatizovanom naplatom, razbacavši stražare kao čunjeve i izazvavši uključivanje novih alarma. Kerber je zalajao, ali to je zvučalo više ushićeno nego ljutito, otprilike kao: Je l' mogu i ja da se igram? Srećom, nije pošao za nama, a gospođa O'Liri je neumorno trčala dalje. Nije se zaustavljala sve dok nismo dobrano odmakli uzvodno, a vatre Ereba nisu nestale u tmini. Niko je skliznuo s leđa gospođe O'Liri i skljokao se na crni pesak. Izvukao sam kockicu ambrozije - deo paketića božanske hrane za hitne slučajeve koji sam uvek nosio sa sobom. Bila je malo ugnječena, ali Niko ju je ipak sažvakao. „Uh”, promrmljao je. „Bolje.” „Tvoje moći te previše izmiruju”, primetio sam. Sanjivo je klimnuo glavom. „Velika moć... traži veliko spavanje. Probudi me kasnije.” „Čekni malo, zombirani.” Uhvatio sam ga pre no što se opet obeznanio. „Na reci smo. Moraš mi reći šta da radim.” Dao sam mu i svu preostalu ambroziju, što je bilo pomalo opasno. Ona je, naime, mogla izlečiti polutane, ali i spržiti nas u pepeo ako je pojedemo previše. 73

Srećom, izgledalo je da je izvela svoje čudo. Niko je nekoliko puta protresao glavom i potom s mukom ustao. „Moj otac će uskoro stići ovamo”, rekao je. „Trebalo bi da požurimo.” Rekom Stiks vrtložili su se kojekakvi čudni predmeti -pokvarene igračke, pocepane fakultetske diplome, uvenuli korsaži s maturske večeri - svi snovi koje su ljudi odbacili prelazeći iz života u smrt. Gledajući u crnu vodu, mogao sam nabrojati milion mesta gde bih radije plivao. „Znači... samo skočim unutra?” „Prvo se moraš pripremiti”, rekao je Niko, „ili će te reka uništiti. Sagoreće ti i telo i dušu.” „Zvuči baš zabavno”, promrsio sam. „Nije smešno”, upozorio me je Niko. „Postoji samo jedan način da ostaneš povezan sa svojim smrtnim životom. Moraš da...” Pogledao je iza mene i razrogačio oči. Okrenuo sam se i našao licem u lice s grčkim ratnikom. Pomislio sam načas od njega da je Ares, jer je ovaj lik izgledao isto kao bog rata visok i razbacan, s okrutnim, ožiljcima izbrazdanim licem i kratko ošišanom kosom. Na sebi je imao belu tuniku i bronzani oklop. Pod miškom je nosio ratni šlem s perjanicom. Oči su mu, međutim, bile ljudske -bledozelene poput plitkog mora - a iz levog lista na nozi, tik iznad gležnja, štrčala mu je krvava strela. Grčka imena mi nisu išla od ruke, ali čak sam i ja znao da pred sobom imam najvećeg ratnika svih vremena, koji je umro od rane na peti. „Ahilej”, izustio sam. Duh je potvrdno klimnuo. „Upozorio sam one pre tebe da ne kreću mojim putem. Sad upozoravam i tebe.” „Luk? Razgovarao si s Lukom?” „Ne radi to”, rekao je. „Učiniće te moćnim. Ali istovremeno će te učiniti slabim. Srčanošću u borbi nadmašivaćeš svakog smrtnika, ali tvoje slabosti, tvoje mane, takođe će ojačati.” „Misliš, imaću ranjivu petu?”, rekao sam. „Zar ne mogu, ono, obuti nešto drugo, a ne sandale? Mislim, bez uvrede i to.” Zagledao se u svoje krvavo stopalo. „Peta je samo moja fizička slabost, polubože. Moja mati Tetida držala me je za petu kad me je uronila u Stiks. U stvari, moja vlastita oholost mi je došla glave. Čuvaj se! Vrati se odakle si i došao!” Ozbiljno je mislio. Jasno se osećalo kajanje i čula se gorčina u njegovom glasu. Iskreno je pokušavao da me spase strašne sudbine. A opet, Luk je bio ovde, i nije se vratio odakle je došao, neobavljena posla. Zato je Luk mogao udomiti Kronov duh a da mu se telo ne raspadne. Ovako se pripremio, zbog toga ga je naizgled bilo i nemoguće ubiti. Okupao se u reci Stiks i dobio moći kakve je imao najveći smrtni heroj, Ahilej. Bio je nepobediv. „Moram”, rekao sam. ,,U suprotnom nemam nikakvih izgleda.” Ahilej je oborio glavu. „Bogovi su mi svedoci da sam pokušao. Heroju, ako već moraš to da učiniš, usredsredi se na svoju smrtnu tačku. Zamisli jedno mesto na svom telu koje će ostati ranjivo. To je mesto na kojem će tvoja duša povezivati tvoje 74

telo sa svetom. To će biti tvoja najveća slabost i, ujedno, tvoja najveća nada. Nijedan čovek ne može biti potpuno neranjiv. Izgubiš li iz vida ono što te čini smrtnim, reka Stiks će te sagoreti u pepeo. Prestaćeš da postojiš.” „Pretpostavljam da mi ne možeš reći koja je Lukova smrtna tačka?” Namrštio se. „Pripremi se, budalasti dečače. Preživeo ili ne, zapečatio si svoju sudbinu!” S tom prijaznom opaskom, nestao je. „Persi”, rekao je Niko, „možda je on u pravu.” „Ovo je bila tvoja ideja.” „Znam, ali sad, kad smo došli dovde...” „Samo me sačekaj na obali. Ako mi se išta desi... Pa ništa, možda će se Hadu ispuniti želja i naposletku ipak ti budeš dete iz proročanstva.” Nije izgledao kao da mu je drago zbog toga, ali nije me bilo briga. Pre no što sam imao vremena da se predomislim, usredsredio sam se na svoja krsta - na tačku nasuprot pupka. Bila je dobro zaštićena kad sam nosio oklop. Biće teško pogoditi je slučajno, a malo je neprijatelja koji će namerno gađati tamo. Nijedno mesto nije savršeno, ali ovo mi je delovalo kao pravo, a ujedno i kao mnogo dostojanstvenije od, recimo, miške ili tako nečega. BU&CW Zamislio sam nit - bandži nit koja me preko mojih krsta povezuje sa svetom. A onda sam zakoračio u reku. Zamislite da skočite u jamu punu ključale kiseline. I pomnožite onda taj bol sa pedeset. Još uvek nećete prići ni blizu onome što sam osetio kad sam zaplivao u Stiksu. Planirao sam da uđem lagano i hrabro, kao pravi heroj. Čim mi je voda dotakla noge, mišići su mi se pretvorili u pihtije i glavačke sam bućnuo u maticu. Potonuo sam. Prvi put u životu nisam mogao disati pod vodom. Konačno sam razumeo paniku izazvanu utapanjem. Svaki živac u telu mi je goreo. Raspadao sam se u vodi. Video sam lica - Rejčelino, Groverovo, Tajsonovo, mamino, ali nestajala su isto onako brzo kao što su se pojavljivala. „Persi”, rekla je mama. „Dajem ti svoj blagoslov.” „Čuvaj se, bato”, preklinjao me je Tajson. „Enčilade!” rekao je Grover. Nisam bio siguran otkud mu to, ali nije mnogo pomoglo. Gubio sam bitku. Bol je bio prejak. Ruke i noge topile su mi se u vodi, duša mi se rastavljala s telom. Nisam se mogao setiti ko sam. Bol od Kronove kose bio je ništavan u poređenju s ovim. Nit, začuo se poznati glas. Seti se svog konopca za spašavanje, tupadzijo! Odjednom sam osetio kako me nešto poteže za krsta. Matica me je vukla, ali više me nije nosila. Zamislio sam nit koja polazi iz mojih krsta i veže me za obalu. „Drži se, Algoglavi.” Bio je to Anabetin glas, sad već mnogo jasniji. „Nećeš mi tako lako pobeći.” Nit je ojačala. Sad sam i video Anabet - kako bosonoga stoji na doku na jezeru u kampu. Ispao sam iz kanua. To je to. Pružila je ruku da me izvuče, a ja sam se trudio da se ne 75

smejem. Na sebi je imala svoju narandžastu kampersku majicu i farmerke. Kosa joj je bila uvučena pod jenkijevsku kapu, što je bilo čudno, jer bi to trebalo da je čini nevidljivom. „Ponekad si pravi krelac.” Osmehivala se. „Hajde. Uhvati me za ruku.” Uspomene su navrle kao bujica - oštrije i živopisnije. Prestao sam da se raspadam. Znao sam da se zovem Persi Džekson. Posegao sam i uhvatio Anabetinu ruku. Odjednom sam izleteo iz reke. Srušio sam se na pesak, a Niko se iznenađeno zateturao unazad. „Jesi li okej?”, promucao je. „Tvoja koža. O, bogovi. Povređen si!” Ruke su mi bile jarkocrvene. Imao sam osećaj da mi se svaki delić tela peče na laganoj vatri. Osvrnuo sam se, tražeći pogledom Anabet, iako sam znao da zapravo nije tu. Ali, izgledalo je tako stvarno. „Dobro sam... valjda.” Boja kože vraćala se u normalu. Bol je jenjavao. Gospođa O'Liri mi je prišla i zabrinuto me onjušila. Izgleda da sam vrlo zanimljivo mirisao. „Osećaš li da si jači?” upitao je Niko. Pre no što sam imao vremena da ustanovim šta osećam, grmnuo je glas: „ENO IH!” Prema nama je marširala vojska mrtvih. Prednjačilo je stotinu skeletnih rimskih legionara sa štitovima i kopljima. Za njima je išlo isto toliko britanskih crvenih mundira s bajonetima na puškama. Usred tog mnoštva, Had je lično upravljao crnozlatnim dvokolicama u koje su bili upregnuti košmarni konji, čije su se oči i grive pušile od vatre. „Ovog puta mi nećeš pobeći, Persi Džeksone!”, zaurlao je. „Uništite ga!” „Oče, ne!”, uzviknuo je Niko, ali bilo je prekasno. Prvi red rimskih zombija uperio je koplja i krenuo prema nama. Gospođa O'Liri je zarežala i spremila se na skok. Možda me je to pokrenulo. Nisam hteo da povrede mog psa. Uz to, onaj siledžija Had me je sad već smorio. Ako ću već poginuti, onda ću radije poginuti boreći se. Uzviknuo sam, a reka Stiks je eksplodirala. Legionare je zasuo crni plimni talas. Koplja i štitovi su se razleteli na sve strane. Rimski zombiji su počeli da se raspadaju, iz bronzanih šlemova izvijao se dim. Crveni mundiri su spustili bajonete, ali nisam ih čekao. Jurišao sam. Bilo je to nešto najgluplje što sam ikad uradio. Stotine musketa je opalilo u mene - izbliza. I sve su promašile. Zaleteo sam se u njih i počeo da sečem Rasparačem. A oni su ubadali bajonetima. Sekli mačevima. Iznova punili puške i pucali. Ništa me nije ni okrznulo. Vitlao sam kroz njihove redove, sasecajući u prah jednog za drugim. Moj um je prešao na automatskog pilota: ubodi, eskiviraj, zaseci, odbij, otkotrljaj se. Rasparač više nije bio mač. Bio je luk čistog uništenja.

76

Razbio sam neprijateljske redove i naskočio na crne dvokolice. Had je podigao svoj štap. Prema meni je sunula munja mračne energije, ali odbio sam je svojim sečivom i zaleteo se u njega. Bog i ja skotrljali smo se s dvokolica. Već sledećeg trenutka, moje koleno je bilo pritisnuto na Hadove grudi. Jednom pesnicom sam stezao okovratnik njegove kraljevske odore, a vrh mog mača visio mu je tačno nad licem. Tišina. Vojska nije ni prstom mrdnula da odbrani svog gospodara. Osvrnuo sam se i shvatio zašto. Od njih nije ostalo ništa sem oružja na pesku i gomila zadimljenih, praznih uniformi. Sve sam ih uništio. Had je progutao knedlu. „Vidi, Džeksone, da ti kažem...” Bio je besmrtan. Ni slučajno ga nisam mogao ubiti, ali bogove je moguće raniti. Znao sam to iz prve ruke, a računao sam da mač na licu nije baš prijatan osećaj. „Pustiću te”, zarežao sam, „ali samo zato što sam lepo vaspitan. Međutim, ne pre no što mi kažeš sve što znaš o onoj zamci!” Had se istopio i pretvorio u ništavilo, ostavljajući me s praznom crnom odorom u ruci. Opsovao sam i skočio na noge, teško dišući. Sad kad je opasnost prošla, shvatio sam koliko sam umoran. Svaki mišić me je boleo. Spustio sam pogled ka svojoj odeći. Bila je isečena u froncle i sva izbušena mecima, ali ja sam bio dobro. Na meni nije bilo nijedne ogrebotine. Niko je otvorenih usta buljio u mene. „Samo si... mačem... samo si...” „Mislim da je štos sa rekom upalio” rekao sam. „Nemoj da pričaš”, sarkastično je rekao. „Misliš?” Gospođa O'Liri je srećno lajala i mahala repom. Trčkarala je naokolo, njušeći prazne uniforme i tražeći koske. Podigao sam Hadovu odoru. Još su se videla izmučena lica kako trepere na tkanini. Otišao sam do ruba vode. „Budite slobodni.” Bacio sam odoru u reku i posmatrao kako se udaljava vrtložeći se i raspadajući se u matici. „Vrati se ocu”, rekao sam Niku. „Kaži mu da mi duguje zato što sam ga pustio. Saznaj šta će se to desiti Olimpu i ubedi ga da nam pomogne.” Niko je buljio u mene. „Ja... ne smem. Sad me mrzi. To jest... mrzi me još više nego pre.” „Moraš”, rekao sam. ,,I ti mi duguješ.” Uši su mu se zajapurile. „Persi, izvinio sam ti se. Molim te... dozvoli da pođem s tobom. Želim da se borim.” „Više ćeš mi pomoći ako ostaneš ovde.” „Hoćeš da kažeš da mi više ne veruješ”, žalosno je rekao. Nisam odgovorio. Ni sam nisam znao šta sam hteo da kažem. Bio sam previše ošamućen onim što sam upravo izveo u bici da bih bio u stanju da razmišljam jasno. „Samo se vrati ocu”, rekao sam, trudeći se da ne zvučim previše oštro. „Obradi ga. Ti si jedini koji ga možda može naterati da sluša.” 77

„To je depresivna pomisao.” Niko je uzdahnuo. „U redu. Daću sve od sebe. Uz to, još uvek krije od mene nešto u vezi s mojom majkom. Možda ću saznati šta je to.” „Srećno. Gospođa O'Liri i ja moramo da idemo.” ,,A gde?”, upitao je Niko. Pogledao sam ka ulazu u pećinu i pomislio na dugo penjanje natrag do sveta živih. „Da započnemo ovaj rat. Vreme je da ja potražim Luka.”

78

9. Dve zmije mi spašavaju život Obožavam Njujork. Možete da izronite iz Podzemnog sveta nasred Central parka, da tu zaustavite taksi i uputite se Petom avenijom s džinovskim demonskim psom koji vam galopira za petama, a da vas pri tom niko dvaput ne pogleda. Naravno da je Magla bila od pomoći. Ljudi verovatno nisu ni videli gospođu O'Liri, ili su možda mislili da je to neki veliki, glasan i vrlo druželjubiv kamion. Rizikovao sam i upotrebio mamin mobilni telefon da bih po drugi put pozvao Anabet. Već sam je jednom pozvao iz tunela, ali dobio sam samo njenu govornu poštu. Imao sam iznenađujuće dobar prijem, s obzirom na to da sam se nalazio u mitološkom središtu sveta i tako to, ali nisam smeo ni da mislim kolika će biti stavka za roming na maminom telefonskom računu. Ovog puta se Anabet javila. „Hej”, rekao sam. „Jesi li dobila moju poruku?” „Persi, gde si ti? Tvoja poruka nije nam rekla skoro ništa! Razboleli smo se od brige!” „Kasnije ću ti sve ispričati” rekao sam, mada nisam imao pojma kako ću to izvesti. „A gde si ti?” „Krenuli smo, kao što si i tražio, skoro smo stigli do tunela u Kvinsu. Ali, Persi, šta planiraš? Kamp smo ostavili praktično bez odbrane, a nema šanse da bogovi...” „Veruj mi”, prekinuo sam je. „Vidimo se tamo.” Prekinuo sam vezu. Ruke su mi se tresle. Nisam bio siguran šta je posredi, zakasnela reakcija na brčkanje u Stiksu ili iščekivanje onoga što sam se spremao da uradim. Ako to ne upali, nikakva me neranjivost neće spasti da ne budem raznesen u komadiće. BU&CW Bilo je već kasno popodne kad me je taksi ostavio ispred Empajer stejt bildinga. Gospođa O'Liri je trčkarala gore-dole Petom avenijom, ližući fijakere i njuškajući kolica za hot dog. Izgleda da je niko nije primećivao, premda su ljudi naglo skretali i delovali zbunjeno kad bi im prišla. Zazviždao sam, prizivajući je k sebi, kad su uz ivičnjak stala tri bela kombija. Nosila su natpis Delfi - služba za isporuku jagoda, što je bilo ime pod kojim se krio Kamp polutana. Još nikad nisam video sva tri kombija odjednom na istom mestu, iako sam znao da otpremaju sveže voće u grad. Prvi kombi je vozio Argus, naš mnogooki šef bezbednosti. Za volanom druga dva sedele su harpije, koje u suštini nisu ništa drugo do demonski mešanci ljudskog bića i živine - s gadnom naravi. Koristimo ih uglavnom za čišćenje kampa, ali dobro su se snalazile i u saobraćaju u centru grada.

79

Vrata su kliznula u stranu, otvarajući se. Grupa kampera pokuljala je iz vozila, neki pomalo zelenkasti u licu od duge vožnje. Bilo mi je drago što ih je toliko došlo: Poluks, Silena Boregard, braća Stol, Majki Ju, Džejk Mejson, Kejti Gardner i Anabet, s većim delo braće i sestara iy njihovih kuća. Poslednji je iz kombija izašao Hiron. Njegova konjska polovina bila je spakovana u magična invalidska kolica, stoga je upotrebio platformu za hendikepirane. Aresovci nisu bili tu, ali nastojao sam da ne budem suviše ljut zbog toga. Klarisa je jedna bandoglava kretenka. Kraj priče. Prebrojao sam ih: sve u svemu, četrdesetoro kampera. Ne baš mnogo kad si u ratu, ali ipak najveća grupa polutana koju sam ikada video na okupu izvan kampa. Svi su delovali nervozno, ali sam ih potpuno razumeo. Po svoj prilici smo odašiljali toliku količinu polubožanske aure da je svako čudovište na severoistoku Sjedinjenih Država izvesno znalo gde se nalazimo. Dok sam ih gledao u oči - sve te kampere koje sam tolika leta poznavao dosadan glas u mom umu je prošaputao: Jedno od njih je izdajnik. Ali, nisam mogao da razmišljam o tome. To su bili moji prijatelji. I bili su mi potrebni. Potom sam se setio Kronovog opakog osmeha. Ne možeš računati na prijatelje. Uvek će te izneveriti. Anabet mi je prva prišla. Na sebi je imala crnu kamuflažnu uniformu, njen nož od nebeske bronze bio joj je pričvršćen za ruku, dok joj je torba za laptop visila o ramenu - bila je spremna da probode nekog ili da surfuje internetom, za šta god se prvo ukaže potreba. Namrštila se. „Šta je bilo?” „Šta šta je bilo?”, upitao sam. „Nekako me čudno gledaš.” Shvatio sam da razmišljam o onoj čudnoj viziji koju sam imao, kako me Anabet izvlači iz reke Stiks. „Ma, ovaj, ništa.” Okrenuo sam se prema ostalima. „Hvala vam što ste došli, narode. Hirone, na tvoj znak.” Moj stari mentor je odmahnuo glavom. „Došao sam da ti poželim sreču, dečko moj. Međutim, držim se svoje prakse da ne posećujem Olimp osim ukoliko nisam pozvan.” „Ali ti si naš vođa.” Osmehnuo se. „Ja sam vaš instruktor, vaš učitelj. To nije isto kao da sam vam vođa. Otići ću i okupiti sve saveznike koje uspem da nađem. Možda nije prekasno da ubedim svoju braću kentaure da pomognu. U međuvremenu, Persi, ti si pozvao kampere da dođu ovamo. Ti si voda.” Poželeo sam da se pobunim, ali svi su me s iščekivanjem posmatrali, čak i Anabet. Duboko sam uzdahnuo. „Okej, kao što sam rekao Anabet kad smo se čuli telefonom, večeras će se dogoditi nešto loše. Reč je o nekakvoj zamci. Moramo da isposlujemo da nas Zevs primi, i da ga ubedimo da brani grad. Upamtite, ne smemo prihvatiti negativan odgovor.”

80

Zamolio sam Argusa da pripazi na gospođu O'Liri, zbog čega nijedno od njih nije izgledalo srećno. Hiron i ja smo se rukovali. „Sve će biti dobro, Persi. Samo imaj na umu svoje jake strane i čuvaj se svojih slabosti.” Zvučalo je sablasno slično onome što mi je rekao Ahilej. Ali onda sam se prisetio da je Hiron bio Ahilejev učitelj. To me nije baš ohrabrilo, ali klimnuo sam glavom i pokušao da mu uputim samouveren osmeh. „Polazimo”, rekao sam kamperima. BU&CW Na recepciji je sedeo bezbednjak, čitajući veliku crnu knjigu s cvetom na koricama. Kad smo ušli u predvorje, zveckajući oružjem i oklopima, podigao je pogled. „Još jedna ekskurzija? Samo što nismo zatvorili.” „Ne”, odvratio sam. „Idemo na šeststoti sprat.” Odmerio nas je. Oči su mu bile bledoplave i bio je ćelav kao kvaka. Nisam mogao da odredim je li ljudsko biće ili ne, ali izgledalo je kao da vidi naše oružje, pa sam pretpostavio da ga Magla ne može zavarati. „Ne postoji šeststoti sprat, dečko.” Izgovorio je to kao napamet naučenu rečenicu u koju ni slučajno ne veruje. „Odlazite.” Nagnuo sam se preko stola. „Četrdeset polutana privlači strašno mnogo čudovišta. Zar stvarno hoćeš da dreždimo ovde na recepciji?” Razmislio je o tome. Zatim je pritisnuo taster i sigurnosna vrata su se otvorila. „Ali budite brzi.” ,,I veruj mi, ne želiš da prolazimo kroz detektore metala”, dodao sam. „Ovaj, ne”, složio se. „Desni lift. Pretpostavljam da znate put.” Dobacio sam mu zlatnu drahmu i promarširali smo pored njega. Zaključili smo da ćemo morati da se podelimo u dve grupe da bismo se svi smestili u lift. Ja sam otišao s prvom. Od moje prethodne posete, muzika u liftu se promenila - sad su puštali onu staru disko stvar, Stayin' Alive. Kroz misli mi je proletela strašna slika Apolona u zvoncarama i slinavoj svilenoj košulji. Bilo mi je milo kad su vrata lifta konačno zazvonila i otvorila se. Pred nama se pružala staza od lebdećeg kamenja, vodeći kroz oblake do Olimpa koji je lebdeo dve hiljade metara iznad Menhetna. Nekoliko puta sam bio na Olimpu, ali još uvek mi je oduzimao dah. Vile su blistale zlatom i belinom naspram obronaka planine. Na terasama su bujali vrtovi. Iz mangala koji su oivičavali vijugave ulice izvijao se mirisan dim. A na samom snegom pokrivenom vrhu dizala se palata bogova. Izgledala je isto onako veličanstveno kao i uvek, ali nešto je delovalo pogrešno. Tada sam shvatio da je planinu prekrila tišina -nije bilo muzike, glasova, smeha. Anabet me je pažljivo posmatrala. „Izgledaš... drugačije”, zaključila je. „Gde si zapravo bio?” Vrata lifta su se ponovo otvorila i pridružila nam se i druga grupa kampera. „Reći ću ti kasnije”, odvratio sam. „Idemo sad.” 81

Prešli smo preko nebeskog mosta i našli se na ulicama Olimpa. Dućani su bili zatvoreni. Parkovi su bili prazni. Dve muze su sedele na klupi i prebirale po strunama gorućih lira, ali kao da se nisu srcem unosile u to. Usamljeni kiklop čistio je ulicu iščupanim hrastovim drvetom. Neki niži bog spazio nas je s balkona i utrčao unutra, zatvorivši žaluzine. Prošli smo ispod velikog mermernog luka ukrašenog statuama Zevsa i Here. Anabet je napravila grimasu u pravcu kraljice bogova. „Mrzim je”, promrsila je. „Je li te proklela ili tako nešto?” upitao sam. Anabet je lani stala Heri na žulj, da tako kažem, ali otad baš i nije govorila o tome. „Dosad su to bile samo sitnice”, odvratila je. „Njena sveta životinja je krava, je l' tako?” „Tako je.” „E, vidiš, šalje krave na mene.” Trudio sam se da se ne osmehnem. „Krave? U San Francisku?” „O da. Obično ih ne vidim, ali posvuda mi ostavljaju poklončiće - u našem dvorištu, na trotoaru, po školskim hodnicima. Moram da pazim gde stajem.” „Pogledajte!”, uzviknuo je Poluks. „Šta je ono?” Svi smo se ukočili u mestu. Plava svetla jurila su preko večernjeg neba prema Olimpu poput sićušnih kometa. Izgledalo je kao da dolaze sa svih strana. Hitajući pravo ka planini. Približivši se, samo bi sagorela uz slabašno praštanje. Posmatrali smo ih nekoliko minuta i, premda nije izgledalo da nanose bilo kakvu štetu, pojava je ipak bila čudna. „Kao infracrveni nišani”, promrmljao je Majki Ju. „Nišane nas.” „Hajde da uđemo u palatu”, rekao sam. U predvorju bogova nije bilo nijednog stražara. Zlatno-srebrne vratnice bile su širom otvorene. Naši koraci su odjekivali kad smo ušli u prestonu dvoranu. „Dvorana”, naravno, nije bila prava reč za to. Mesto je bilo veliko kao Medison skver garden. Visoko nad našim glavama, na plavoj tavanici svetlucala su sazvežđa. Dvanaest džinovskih prestola bilo je poredano oko ognjišta u obliku slova U. U jednom uglu, u vazduhu je lebdela vodena kugla velika kao kuća, u kojoj je plivao moj stari drugar Ofiotaurus - pola goveče, pola zmija. „Muuu!”, srećno se oglasio, skrenuvši ka nama. Morao sam da se osmehnem, uprkos svim ozbiljnim dešavanjima oko nas. Pre dve godine, proveli smo dosta vremena spasavajući Ofiotaurusa od Titana i postao mi je nekako drag. Izgleda da sam se i ja njemu dopao, i pored toga što sam iz nekog razloga mislio da je žensko i nadenuo mu ime Besi. „Hej, čoveče”, rekao sam. „Jesu li dobri prema tebi?” „Muuu”, potvrdio je Besi. Uputili smo se prema prestolima i u tom trenutku se začuo ženski glas. „Još jednom te pozdravljam, Persi Džeksone. Ti i tvoji prijatelji ste dobrodošli.” Pored ognjišta je stajala Hestija, džarajući vatru štapom. Nosila je onu istu jednostavnu smeđu haljinu, ali sad je bila odrasla žena. 82

Poklonio sam se. „Gospo.” Moji prijatelji su sledili moj primer. Hestija me je gledala svojim sjajnim, crvenim očima. „Vidim da si se pridržavao svog plana. Nosiš Ahilejevo prokletstvo.” Ostali kamperi počeli su da se sašaptavaju: Šta je to rekla? Što pominje Ahileja? „Moraš biti pažljiv”, upozorila me je Hestija. „Mnogo si dobio na svom putu. Ali još uvek si slep za najvažniju istinu. Možda bi ti valjao mali nagoveštaj.” Anabet me je munula laktom. „Ovaj... o čemu ona to priča?” Zurio sam u Hestijine oči i u umu mi se odjednom pojavila slika: video sam mračnu uličicu između skladišta od crvene opeke. Na tabli iznad jednih vrata je pisalo: Ričmondska železara. U senkama je čučalo dvoje polutana - dečak od oko četrnaest i devojčica od dvanaestak godina. Iznenađeno sam ustanovio da je dečak Luk. Devojčica je bila Talija, Zevsova kći. Pred sobom sam imao prizor iz vremena kad su bili u bekstvu, pre no što ih je Grover pronašao. Luk je nosio bronzani nož. Talija je imala koplje i strašni štit, Egidu. Oboje su delovali izgladnelo i mršavo, s pogledom kao u divlje životinje, kao da su navikli da ih napadaju. „Jesi li siguran?”, pitala je Talija. Luk je potvrdno klimnuo. „Ovde dole nečega ima. Osećam to.” Iz uličice je odjeknula tutnjava, kao da neko udara u metalnu ploču. Polutani su se šunjali, prilazeći sve bliže. Na tovarnoj platformi bile su naslagane palete. Talija i Luk su im prilazili s isukanim oružjem. Zavesa od talasastog lima je podrhtavala, kao da ima nečega iza nje. Talija je okrznula Luka pogledom. Nemo je odbrojavao: jedan, dva, tri! Prosekao je lim, a na njega je poletela mala devojčica s čekićem u ruci. „Opa!”, rekao je Luk. Devojčica je imala zamršenu plavu kosu i flanelsku pižamu. Nije mogla imati više od sedam godina, ali da Luk nije bio tako brz prosula bi mu mozak. Dohvatio ju je za zapešće i čekić je pao na cement. Devojčica se otimala i šutirala ga. „Neću više čudovišta! Odlazi!” ,,U redu je!” Luk se borio da je obuzda. „Talija, sklopi taj štit. Plašiš je.” Talija je kucnula po Egidi i štit se skupio u srebrnu narukvicu. „Hej, u redu je”, rekla je. „Nećemo ti ništa. Ja sam Talija. Ovo je Luk.” „Čudovišta!” „Nismo”, svečano se zakleo Luk. „Ali znamo sve o njima. I mi se borimo protiv njih.” Devojčica je polako prestala da se otima. Proučavala je Luka i Taliju krupnim, inteligentnim sivim očima. „Vi ste kao ja?”, sumnjičavo je upitala. 83

„Aha”, odvratio je Luk. „Mi smo... pa, teško je objasniti, ali mi smo borci protiv čudovišta. Gde ti je porodica?” „Moja porodica me ne voli”, rekla je devojčica. „Ne žele me. Zato sam pobegla.” Talija i Luk su se zgledali. Bilo je jasno da su oboje vrlo dobro znali o čemu ona govori. „Kako se zoveš, malena?”, upitala je Talija. „Anabet.” Luk se osmehnuo. „Lepo ime. Da ti kažem nešto, Anabet - prilično si opasna. Dobro bi nam došao borac poput tebe.” Anabet je raširila oči. „Stvarno?” „Da.” Luk je okrenuo svoj nož i pružio joj dršku. „Da li bi volela da imaš pravo oružje za ubijanje čudovišta? Ovo je nebeska bronza. Mnogo je bolja od čekića.” Možda davanje noža sedmogodišnjem detetu u većini slučajeva nije dobra zamisao, ali kad ste polutan, uobičajena pravila nekako odleću pravo kroz prozor. Anabet je zgrabila dršku. „Noževi su samo za najhrabrije i najbrže borce”, objašnjavao je Luk. „Oni nemaju domet ili snagu mača, ali lako ih je sakriti i umeju da pronađu slabu tačku u oklopu neprijatelja. Ratnik mora biti pametan da bi znao da koristi nož. A ja imam osećaj da si ti prilično pametna.” Anabet je s obožavanjem zurila u njega. „Jesam!” Talija se široko osmehnula. „Bolje da krenemo, Anabet. Imamo sigurnu kuću na reci Džejms. Nabavićemo ti nešto odeće i hrane.” „Nećete... nećete me vratiti mojoj porodici?”, rekla je. „Obećavate?” Luk joj je stavio ruku na rame. „Odsad pripadaš našoj porodici. A ja obećavam da neću dozvoliti da te išta povredi. I neću te izneveriti kao što su naše porodice izneverile nas. Je l' važi?” „Važi!”, srećno je rekla Anabet. „Idemo”, rekla je Talija. „Ne smemo se zadržavati ovde!” Prizor se promenio. Troje polutana trčalo je kroz šumu. To se sigurno dešavalo nekoliko dana, možda čak i nekoliko nedelja kasnije. Svi su delovali iznureno, kao da su preko glave preturili dosta bitaka. Anabet je na sebi imala drugu odeću farmerke i preveliku vojničku vindjaknu. „Još samo malo!” obećao je Luk. Anabet se saplela i on ju je uzeo za ruku. Talija je štitila odstupnicu, vitlajući štitom kao da tera ono što ih progoni, šta god to bilo. Hramala je na levu nogu. Domogli su se grebena i pogledali na drugu stranu brežuljka, ka beloj kući u kolonijalnom stilu - kući Mej Kastelan. ,,U redu”, rekao je Luk, teško dišući. „Samo ću se ušunjati unutra i uzeti nešto hrane i lekova. Sačekajte me ovde.” „Luk, jesi li siguran?” upitala je Talija. „Zarekao si se da se nećeš nikad vratiti ovamo. Ako te ona uhvati...” „Nemamo izbora!”, zarežao je. „Najbliža sigurna kuća je spaljena. I moramo se pobrinuti za tu tvoju ranu na nozi.” 84

„Je l' ovo tvoja kuća?”, zadivljeno je upitala Anabet. „To je bila moja kuća”, promrsio je Luk. „Veruj mi, da nam ne gori pod nogama...” ,,A je l' tvoja mama stvarno grozna?”, nastavila je da zapitkuje Anabet. „Je l' smemo da je vidimo?” „Ne!” prasnuo je Luk. Anabet je ućutala i odmakla se od njega, kao da ju je njegov gnev iznenadio. ,Ja... izvini” rekao joj je. „Samo me sačekajte ovde. Obećavam da će sve biti u redu. Ništa vam se neće desiti. Vratiću se...” Blistava, zlatna svetlost osvetlila je šumu. Polutani su se trgli i prolomio se muški glas: „Nije trebalo da dolaziš kući.” BU&CW Vizija se ugasila. Kolena su mi zaklecala, ali me je Anabet uhvatila. „Persi! Šta se dogodilo?” „Jesi li... jesi li i ti videla?”, upitao sam. „Šta to?” Pogledao sam u Hestiju, ali boginjino lice je bilo bezizražajno. Prisetio sam se onoga što mi je rekla u šumi: Da bi razumeo svog neprijatelja Luka, moraš razumeti njegovu porodicu. Ali, zašto mi je pokazala sve ono? „Koliko sam bio u nesvesti?” promrmljao sam. Anabet je nabrala obrve. „Persi, uopšte nisi bio u nesvesti. Samo si na sekund pogledao u Hestiju i počeo da padaš.” Osećao sam da me svi gledaju. Nisam mogao da priuštim sebi nikakav znak slabosti. Šta god da je značila ona vizija, morao sam ostati usredsreden na našu misiju. „Ovaj, gospo Hestija”, rekao sam, „došli smo zbog nečega veoma važnog. Moramo da vidimo...” „Znamo mi šta morate”, rekao je muški glas. Zadrhtao sam, jer je to bio onaj isti glas koji sam čuo u viziji. Bog je zatreperio i stvorio se pored Hestije. Izgledao je kao dvadesetpetogodišnjak, s otmeno prosedom kovrdžavom crnom kosom i vilinskim crtama lica. Nosio je pilotski kombinezon, s malenim ptičjim krilima koja su mu lepršala na šlemu i crnim kožnim čizmama. Pod rukom je nosio dugačak štap oko kog su se uvijale dve žive zmije. „Ostaviću vas sada”, rekla je Hestija. Naklonila se pilotu i nestala u oblačku dima. Shvatio sam zašto je tako žurila da ode. Hermes, bog glasnika, nije delovao zadovoljno. „Zdravo, Persi.” Čelo mu je bilo natušteno, kao da je ljut na mene, i pitao sam se da li nekako zna za viziju koju sam upravo imao. Hteo sam da ga pitam zašto je te noći bio u kući Mej Kastelan i šta se desilo nakon što je uhvatio Luka. Setio sam se svog prvog susreta s Lukom u Kampu polutana. Upitao sam ga je li ikad video oca, a

85

on me je pogledao s gorčinom u očima i rekao: Jednom. Ali, po izrazu Hermesovog lica bilo mi je jasno da ovo nije dobar trenutak za to. Nespretno sam se poklonio. „Gospodaru Hermese.” Ma da, oglasila se u mom umu jedna od zmija. Nas nemoj ni da pozdravljaš. Mi smo obični gmizavci. Džordže, prekorila ju je druga zmija. Budi pristojan. „Zdravo, Džordže”, rekao sam. „Kako si, Marta?” Jesi li nam doneo pacova?, upitao je Džordž. Džordže, prekini s tim, rekla je Marta. Vidiš da je zauzet! Prezauzet za pacove?, rekao je Džordž. Baš tužno. Zaključio sam da je bolje da ne ulazim u raspravu s Džordžom. „Ovaj, Hermese”, rekao sam. „Moramo da razgovaramo sa Zevsom. Važno je.” Hermesove oči bile su hladne kao čelik. „Ja sam njegov glasnik. Mogu li mu preneti poruku?” Polutani iza mene su se nelagodno premeštali s noge na nogu. Nije se sve odvijalo po planu. Možda, ako bih pokušao da razgovaram s Hermesom u četiri oka... „Narode”, rekao sam im. „Što ne obidete grad? Proverite odbranu. Vidite ko je ostao na Olimpu. Za pola sata nalazite se sa mnom i Anabet ovde, na ovom istom mestu.” Silena se namrštila. „Ali...” „Dobra ideja”, rekla je Anabet. „Konore i Trevise, vas dvojica predvodite.” Stolovima se, izgleda, dopalo to što im je dodeljena tako velika odgovornost, i to još pred njihovim ocem. Obično nisu predvodili ništa osim pohoda u kradu toalet papira. „Razumemo!”, rekao je Trevis. Izveli su ostale iz prestone dvorane, ostavljajući Anabet i mene s Hermesom. „Gospodaru”, rekla je Anabet. „Kron će napasti Njujork. Sigurno ste to već podozrevali. Moja majka je to sigurno predvidela.” „Tvoja majka”, progunđao je Hermes. Počešao je leđa svojim kaducejem, a Džordž i Marta su zastenjali, Joj, joj, joj. „Ne vuci me za jezik pominjući svoju majku, mlada damo. Zbog nje sam ovde. Zevs nije hteo da iko od nas napušta liniju fronta. Ali tvoja majka nije prestajala da ga gnjavi: 'To je zamka, to je diverzija, bla, bla, bla.' I sama je htela da se vrati, ali Zevs nije dozvolio da ga najbolji strateg napusti usred bitke s Tifonom. I onda je, normalno, poslao mene da razgovaram s vama.” „Ali to jeste zamka!”, navaljivala je Anabet. „Zar je Zevs slep?” Nebom se prolomila grmljavina. „Na tvom mestu bih pripazio šta pričam, devojko”, upozorio ju je Hermes. „Zevs nije slep, a nije ni gluv. Nije ostavio Olimp sasvim bez odbrane.” „Ali ona plava svetla...” „Da, da. Video sam ih. Neka nepodopština one dosadne boginje magije, Hekate, u to mogu da se kladima, ali možda ste primetili da ne prave nikakvu štetu. Olimp ima snažne odbojnike za čini. Pored toga, Eol, kralj vetrova, poslao je svoje 86

najmoćnije miljenike da brane citadelu. Olimpu iz vazduha ne može prići niko osim bogova. Svako drugi bi bio oboren.” Podigao sam ruku. „Ovaj... a šta je s onim materijalizovanjem i teleportovanjem koje vi umete da izvodite?” „To je takode jedan vid putovanja kroz vazduh, Džeksone. Vrlo brz, tačno, ali bogovi vetra su još brži. Ne - ako Kron hoće Olimp, moraće da promaršira kroz ceo grad sa svojom vojskom i dođe liftom! Možete li da ga zamislite kako to radi?” Tako kako je Hermes to rekao, zvučalo je izvan svake pameti - horde čudovišta kako se penju liftovima u grupama po dvadeset, slušajući Stay in' Alive. Ipak, nije mi se dopalo. „Možda bi neki od vas ipak mogli da se vrate ovamo”, predložio sam. Hermes je nestrpljivo odmahnuo glavom. „Persi Džeksone, ne shvataš. Tifon je naš najveći neprijatelj.” „Ja sam mislio da je to Kron.” Oči boga su zasijale. „Ne, Persi. U stara vremena, Tifon je umalo zbacio Olimp. On je Ehidnin muž...” „Upoznao sam je svojevremeno u Sent Luisu”, promrmljao sam. „Nimalo prijazna.” „... i otac svih čudovišta. Ne smemo nikad zaboraviti koliko je blizu bio da nas sve uništi - kako nas je ponizio! U stara vremena smo bili moćniji. Sad ne možemo da očekujemo nikakvu pomoć od Posejdona, jer on vodi sopstveni rat. Had sedi u svom carstvu i ne radi ništa, a Demetra i Persefona slede njegov primer. Biće nam potrebna sva naša preostala moć da bismo se suprotstavili olujnom džinu. Ne smemo podeliti snage, niti čekati da stigne do Njujorka. S njim se moramo izboriti sad. I dobro nam ide.” „Dobro vam ide?”, rekao sam. „Skoro je potpuno razorio Sent Luis.” „Jeste”, priznao je Hermes. „Ali je zato razorio samo polovinu Kentakija. Usporava. Gubi snagu.” Nisam želeo da ulazim u raspravu, ali zvučalo je kao da Hermes više pokušava da ubedi samog sebe u ono što priča nego nas. Ofiotaurus u uglu je žalostivo mukao. „Molim vas, Hermese”, rekla je Anabet. „Rekli ste da je moja majka htela da dođe. A je li nam poslala neku poruku?” „Poruke”, promrmljao je. „'Biće to super posao', rekoše mi. 'Ne radi se mnogo. Gomile obožavalaca.' Hmf. Nikoga nije briga šta ja imam da kažem. Uvek se sve vrti oko nečijih tuđih poruka.” Glodari, glasno je razmišljao Džordž. Ja sam za glodare. Pssst, grdila ga je Marta. Nas je briga šta Hermes ima da kaže. Zar ne, Džordže? Kako da ne. A možemo li sad da se vratimo u bitku? Hoću opet da budem laser. To je baš zabavno. „Tišina, vas dvoje”, progundao je Hermes.

87

Bog je pogledao u Anabet, koja je upravo počela da izvodi svoju poznatu tačku „krupne, molećive sive oči”. „Nego”, rekao je Hermes. „Tvoja majka je rekla da te upozorim da ste sami u ovome. Morate odbraniti Menhetn bez pomoći bogova. Kao da to nisam znao. Ne znam samo zašto li joj plaćaju da bude boginja mudrosti.” „Još nešto?” upitala je Anabet. „Rekla je da bi trebalo da isprobaš plan broj dvadeset tri. Rekla je da ćeš znati šta to znači.” Anabetino lice je pobledelo. Očigledno, znala je šta to znači i nije joj se dopadalo. „Nastavite.” „Još samo nešto.” Hermes je pogledao u mene. „Rekla je da Persiju prenesem: 'Seti se reka.' I, ovaj... nešto u smislu da se držiš podalje od njene kćerke.” Nisam bio siguran čije se lice više zajapurilo: Anabetino ili moje. „Hvala vam, Hermese”, rekla je Anabet. „Ja sam... htela sam da vam kažem... žao mi je zbog Luka.” Izraz na licu boga je otvrdnuo, kao da se pretvorio u mermer. „To nije trebalo da potežeš.” Anabet je nervozno uzmakla. „Oprostite?” „OPROSTITE nije dovoljno!” Džordž i Marta su se omotali oko kaduceja, koji je zatreperio i pretvorio se u nešto što je sumnjivo podsećalo na električnu palicu za stoku. „Trebalo je da ga spaseš kad si imala priliku”, zarežao je Hermes na Anabet. „Ti si jedina koja je to mogla.” Pokušao sam da stanem između njih. „O čemu govorite? Anabet nije...” „Nemoj da je braniš, Džeksone!” Hermes je uperio električnu palicu prema meni. „Zna ona vrlo dobro o čemu govorim.” „Možda bi trebalo da krivite sebe?” Trebalo je da držim jezik za zubima, ali mislio sam samo na to kako da mu skrenem pažnju s Anabet. Sve ovo vreme uopšte nije bio ljut na mene. Bio je ljut na nju. „Možda bi sve bilo u redu da niste napustili Luka i njegovu mamu!” Hermes je podigao palicu. Počeo je da raste, sve dok nije postao tri metra visok. To je to, pomislio sam. Međutim, dok se spremao da napadne, Džordž i Marta su se približili i šapnuli mu nešto na uvo. Hermes je stegao zube. Spustio je palicu i ponovo je pretvorio u glasnički štap. „Persi Džeksone”, rekao je, „moram te poštedeti, pošto si preuzeo Ahilejevo prokletstvo. Sad si u rukama Mojri. Ali da se nikad više nisi usudio da tako razgovaraš sa mnom. Pojma ti nemaš koliko sam toga žrtvovao, koliko sam...” Glas mu se slomio i opet se smanjio na ljudsku veličinu. „Moj sin, moj ponos i dika... moja jadna Mej...” Zvučao je tako skrhano da nisam znao šta da kažem. U jednom trenutku je bio spreman da nas pretvori u paru. Sad je izgledao kao da mu je potreban zagrljaj. 88

„Gospodaru Hermese”, rekao sam. „Oprostite, ali moram da znam. Šta se dogodilo s Mej? Rekla je nešto o Lukovoj sudbini, a oči su joj...” Hermes mi je dobacio ljutit pogled i glas mi je posustao. Mada, izraz na njegovom licu zapravo i nije bio bes. Bio je to bol - dubok, nepojmljivi bol. „Ostavljam vas sada”, kruto je rekao. „Moram da se vratim u rat.” Počeo je da sija. Okrenuo sam se i pobrinuo sam se da i Anabet uradi isto, jer je još uvek bila ukočena od šoka. Srećno, Persi, prošaputala je zmija Marta. Hermes je blesnuo svetlošću supernove. I iščezao. Anabet je sedela u podnožju majčinog prestola i plakala. Želeo sam da je utešim, ali nisam znao kako. „Anabet”, rekao sam, „nisi ti kriva. Nisam nikad video Hermesa da se ovako ponaša. Valjda - ne znam - verovatno ga muči griza savesti zbog Luka. Traži na koga će da svali krivicu. Ne znam zašto se tako istresao na tebi. Ti nisi uradila ništa čime bi to zaslužila.” Anabet je obrisala oči. Buljila je u ognjište kao da je to njena vlastita pogrebna lomača. Nelagodno sam se premestio s noge na nogu. „Ovaj, nisi, je l' tako?” Nije odgovarala. Za ruku joj je remenjem bio pričvršćen nož od nebeske bronze onaj isti nož koji sam video u Hestijinoj viziji. Sve ove godine, nisam shvatao da je to poklon od Luka. Mnogo puta sam je pitao zašto se radije bori nožem nego mačem i nikad mi nije odgovorila. Sad sam znao. „Persi”, rekla je. „Šta si ono hteo da kažeš o Lukovoj majci? Jesi li je upoznao?” S oklevanjem sam klimnuo glavom. „Niko i ja smo otišli kod nje. Malo je... drugačija.” Opisao sam joj Mej Kastelan i onaj čudan trenutak kad su joj oči zasijale dok je govorila o sudbini svog sina. Anabet se namrštila. „To nema logike. Ali zašto ste otišli...” Razrogačila je oči. „Hermes reče da si preuzeo Ahilejevo prokletstvo. I Hestija je rekla to isto. Jesi li... jesi li se okupao u Stiksu?” „Ne menjaj temu.” „Persi! Jesi li ili nisi?” „Ovaj... možda malčice.” Rekao sam joj za Hada i Nika, i kako sam porazio čitavu vojsku mrtvaka. Izostavio sam viziju u kojoj me ona vadi iz reke. Još uvek nisam potpuno shvatao taj deo i bivalo mi je neprijatno čim pomislim na to. S nevericom je odmahnula glavom. „Imaš li ti ikakvu predstavu koliko je to bilo opasno?” „Nisam imao izbora” odvratio sam. „Samo se tako mogu suprotstaviti Luku.” „Misliš... di immortales, pa naravno! Zato Luk nije umro. Otišao je na Stiks i... O ne, Luk. Gde ti je bila pamet?” Buljila je u mene kao da sam upravo pao s Marsa. „Šta je bilo?” „Ništa”, promrsio sam. Pitao sam se na šta je Hermes mislio kad je rekao da Anabet nije spasla Luka kad je imala prilike. Očigledno mi je nešto prećutkivala. Ali 89

tog časa nisam bio raspoložen da je išta pitam. Poslednje što sam želeo da čujem bilo je još pojedinosti iz njene prošlosti s Lukom. „Stvar je u tome da nije umro u Stiksu”, rekao sam. „A nisam ni ja. I sad se moram suočiti s njim. Moramo odbraniti Olimp.” Anabet mi je još uvek proučavala lice, kao da pokušava da uoči neke razlike posle mog plivanja u Stiksu. „Pretpostavljam da si u pravu. Moja mama je pomenula...” „Plan broj dvadeset tri.” Pretražila je ranac i izvukla Dedalov laptop. Kad ga je uključila, na poklopcu je zablistalo plavo slovo delta. Otvorila je nekoliko fajlova i počela da čita. „Našla sam”, rekla je potom. „Bogovi, predstoji nam mnogo posla.” „Neki od Dedalovih izuma?” „Mnogo je njegovih izuma... i to opasnih. Moja majka sigurno smatra da je situacija vrlo loša, čim želi da upotrebim ovaj plan.” Pogledala me je. „A šta je s onom porukom tebi: 'seti se reka'? Šta je to značilo?” Odmahnuo sam glavom. Kao i obično, nisam imao pojma šta mi govore bogovi. Kojih je to reka trebalo da se setim? Stiksa? Misisipija? U taj mah su u prestonu dvoranu utrčala braća Stol. „Ovo morate da vidite”, rekao je Konor. „Odmah.” BU&CW Ona leteća plava svetla na nebu su nestala, tako da u prvi čas nisam shvatio u čemu je problem. Ostali kamperi nalazili su se u malom parku na obodu planine. Stajali su pored ograde i gledali naniže prema Menhetnu. Pored ograde su bili postavljeni oni turistički dvogledi, u koje si mogao ubaciti zlatnu drahmu i posmatrati grad. Kamperi su ih tog časa sve koristili. Pogledao sam prema gradu. Odatle se videlo skoro sve -reke Ist river i Hadson kako oblikuju Menhetn, mreža ulica, svetla oblakodera, zatamnjena oblast Central parka na severu. Sve je izgledalo normalno, ali nešto nije bilo u redu. Osetio sam to u kostima još pre no što sam shvatio o čemu je reč. „Ja... ne čujem ništa”, rekla je Anabet. U tome je i bio problem. Čak i s ove visine, trebalo je da čujemo buku grada - milione ljudi koji zuje naokolo, hiljade automobila i mašina -vreva ogromne metropole. Ne razmišljate o tome kad živite u Njujorku, ali buka je uvek tu. Nad Njujork se nikad ne spušta tišina, čak ni u gluvo doba noći. Ali sad se spustila. Osećao sam se kao da mi je najbolji prijatelj upravo umro pred očima. „Šta su uradili?” Glas mi je zvučao kruto i gnevno. „Šta su to uradili mom gradu?” Odgurnuo sam Majkla Jua od jednog dvogleda i pogledao.

90

Saobraćaj je stao. Pešaci su ležali na trotoarima, sklupčani pred haustorima i ulazima. Nije bilo tragova nasilja, olupina, ničega sličnog. Bilo je kao da su Njujorčani prosto odlučili da sve obustave i popadaju u nesvest. „Jesu li mrtvi?”, preneraženo je upitala Silena. Imao sam osećaj da mi je led okovao želudac. U ušima mi je zazvonio stih iz proročanstva: Videće kad san duboki zavlada svetom. Setio sam se Groverove priče kako je u Centralnom parku sreo boga Morfeja. Imaš sreće što snagu čuvam za glavni događaj. „Nisu mrtvi”, rekao sam. „Morfej je uspavao ceo Menhetn. Invazija je počela.”

91

10. Kupujem nekoliko novih prijatelja Samo je gospođa O'Liri bila srećna zbog usnulog grada. Zatekli smo je kako se prežderava nad prevrnutim kolicima za hot dog, dok je njihov vlasnik ležao sklupčan na trotoaru i sisao palac. Argus nas je čekao, dobro otvorivši svojih stotinak očiju. Nije ništa rekao. Nikad i ne govori. Valjda je to zato što navodno ima oko i na jeziku. Ali po izrazu na njegovom licu bilo je jasno da je prestravljen. Saopštio sam mu šta smo saznali na Olimpu i da nam bogovi neće priteći u pomoć. Argus je zgađeno prevrnuo očima, što je izgledao prilično psihodelično budući da mu se celo telo uzvrtložilo. „Ti se bolje vrati u kamp”, rekao sam mu. „Branite ga što najbolje možete.” Pokazao je prema meni i upitno podigao obrve. „Ja ostajem”, odvratio sam. Argus je klimnuo glavom, kao da je zadovoljan odgovorom. Potom je pogledao u Anabet i prstom opisao krug u vazduhu. „Da”, saglasila se ona. „Vreme je.” „Za šta?”, upitao sam. Argus je potražio po stražnjem delu kombija. Izvukao je bronzani štit i dodao ga Anabet. Delovao je standardno - ista vrsta okruglog štita kakav smo koristili za „osvoji zastavu”. Međutim, kad ga je Anabet spustila na tlo, odraz na uglačanom metalu se promenio, i umesto neba i zgrada ugledali smo Kip slobode - koji se ni slučajno nije nalazio u blizini. „Opa”, rekao sam. „Video štit.” „Jedna od Dedalovih ideja”, rekla je Anabet. „Zamolila sam Bekendorfa da mi ga napravi pre no što je...” Okrznula je pogledom Silenu. „Ovaj, u svakom slučaju, štit prelama sunčevu svetlost i mesečinu s bilo kog mesta u svetu, da bi obrazovao odraz. Možeš videti doslovno bilo koji cilj pod suncem ili mesecom, pod uslovom da ga dodiruje prirodna svetlost. Pogledaj.” Okupili smo se oko Anabet dok se koncentrisala. Slika se prvih nekoliko časaka zumirala i obrtala, pa sam dobio morsku bolest samo gledajući u nju. Nalazili smo se u Zoološkom vrtu u Central parku, da bismo potom projurili Istočnom šezdesetom ulicom, pored Blumingdejla, i skrenuli u Treću aveniju. „Ček”, rekao je Konor Stol. „Premotaj unazad. Zumiraj ovo ovde.” „Šta to?”, nervozno je upitala Anabet. „Video si napadače?” „Ma ne, ovo ovde - Dilanov butik slatkiša.” Konor se iscerio i pogledao u brata. „Dečko, otvoreno je. I svi spavaju. Misliš li isto što i ja?”

92

„Konore!” prekorila ga je Kejti Gardner. Zvučala je kao njena majka Demetra. „Ovo je ozbiljno. Nećeš valjda sad, usred rata, da odeš i poharaš prodavnicu slatkiša!” „Izvini”, promrmljao je Konor, ali nije zvučao naročito postideno. Anabet je prošla rukom iznad štita i pojavio se drugi prizor: Ruzveltov autoput na Ist sajdu i Lajthaus park na drugoj strani reke. „Ovako ćemo videti šta se dešava na drugom kraju grada”, rekla je. „Hvala ti, Arguse. Nadam se da ćemo se videti u kampu... jednog dana.” Promumlao je nešto. Dobacio mi je pogled koji je očigledno značio: želim ti sreću, biće ti potrebna, i onda je seo u kombi. On i harpije za volanom druga dva kombija žurno su se odvezli odatle, provlačeći se između nepomičnih kola kojih su ulice bile pune. Zazviždao sam gospodi O'Liri i dotrčala je do mene. „Hej, curo”, rekao sam joj. „Sećaš li se Grovera? Onog satira kog smo videli u parku?” „VUUF!” Ponadao sam se da to znači: Naravno da se sedam!, a ne: Ima li još viršli? „Nađi ga”, rekao sam. „Vidi je li još uvek budan. Trebaće nam njegova pomoć. Jesi li razumela? Nađi Grovera!” Gospođa O'Liri mi je dala veliku vlažnu pusu, koja mi se baš i nije činila neophodnom. Potom je odjurila prema severu. Poluks je čučnuo pored usnulog policajca. „Ne kapiram. Zašto nismo i mi zaspali? Zašto samo smrtnici?” „Magija je bačena na veliki prostor”, rekla je Silena Boregard. „Što je taj prostor veći, lakše je odupreti se činima. Ako želiš da uspavaš milione smrtnika, bacićeš vrlo tanak veo magije. Mnogo je teže uspavati polutane.” Zurio sam u nju. „Kad si naučila sve to o magiji?” Silena je porumenela. „Ne provodim baš sve vreme razmišljajući šta da obučem.” „Persi”, pozvala me je Anabet. Još uvek je gledala u štit. „Bolje pogledaj ovo.” Slika na bronzi prikazivala je Longajlendski zaliv, nedaleko od aerodroma La Gvardija. Mračnom površinom vode, flota od desetak glisera klizila je velikom brzinom prema Menhetnu. Na krmi vodećeg glisera, na noćnom vetru lepršao je ljubičasti steg s crnom kosom na sredini. Nikad ga ranije nisam video, ali nije bilo teško pogoditi da je to Kronova ratna zastava. „Pretraži ostrvo”, rekao sam. „Brzo.” Anabet je prebacila sliku na luku. Trajekt sa Stejten ajlenda sekao je talase u blizini ostrva Elis. Paluba je vrvela od dracena i demonskih pasa. Ispred broda je plivalo jato morskih sisara. U prvi mah sam pomislio da su delfini. A onda sam ugledao lica nalik na pseća i pripasane mačeve, shvatajući da su to telkini - morski demoni. 93

Prizor se ponovo promenio - obala Džerzija, kod samog ulaza u Linkolnov tunel. Stotine odabranih čudovišta marširalo je pored kolona zaustavljenih automobila džinovi s toljagama, odmetnuti kiklopi, nekoliko zmajeva što rigaju vatru i, koliko da nam natrljaju nos, šerman tenk iz Drugog svetskog rata, gurajući vozila u stranu dok je tutnjeći ulazio u tunel. „Šta se dešava sa smrtnicima izvan Menhetna?”, rekao sam. „Je li cela država zaspala?” Anabet se namrštila. „Mislim da nije, mada je čudno. Koliko vidim na ovim slikama, Menhetn spava kao zaklan. A onda imamo krug prečnika osamdeset kilometara oko ostrva u kojem vreme protiče veoma, veoma sporo. Što si bliži Menhetnu, to je sporije.” Pokazala mi je još jedan prizor - autoput u Nju Džerziju. Bila je subota uveče, pa gužva u saobraćaju nije bila ni izdaleka onako velika kao radnim danom. Vozači su izgledali kao da su budni, ali su kola milela valjda kilometar na sat. Ptice su letele kao na usporenom filmu. „Kron”, rekao sam. „Usporava vreme.” „Možda mu i Hekata pomaže”, rekla je Kejti Gardner. „Pogledaj kako se sva vozila klone isključenja prema Menhetnu, kao da dobijaju podsvesnu poruku da skrenu u drugom pravcu.” „Ne znam.” Anabet je zvučala istinski frustrirano. Mrzi kad nešto ne zna. „Ali nekako su okružili Menhetn slojevima magije. Spoljni svet možda i ne shvata da nešto nije u redu. Svi smrtnici koji naiđu u pravcu Menhetna usporiće toliko da neće ni znati šta se događa.” „Kao muve u ćilibaru”, promrmljao je Džejk Mejson. Anabet je potvrdno klimnula. ,,I ne bi trebalo da očekujemo ikakvu pomoć.” Okrenuo sam se prema svojim drugovima. Izgledali su ošamućeno i uplašeno, ali nisam im mogao zameriti. Štit nam je pokazao najmanje tri stotine neprijatelja kako idu prema nama. A nas je bilo četrdeset. I bili smo sami. ,,U redu”, rekao sam. „Nećemo im prepustiti Menhetn.” Silena je namestila svoj oklop. „Ovaj, Persi, Menhetn je ogroman.” „Ali im ga nećemo prepustiti”, rekao sam. „Ne smemo.” „On je u pravu”, rekla je Anabet. „Bogovi vetra trebalo bi da budu u stanju da odbiju sve napade Kronovih sila na Olimp iz vazduha, tako da će on pokušati da napadne kopnenim putem. Moramo mu preseći pristup do ostrva.” „Imaju brodove”, istakao je Majki Ju. Žmarci su mi prošli kičmom. Iznenada sam se setio Atininog saveta: seti se reka. „Ja ću se pobrinuti za njih”, rekao sam. Majki se namrštio. „Kako?” „Prepusti to meni”, odvratio sam. „Moramo čuvati mostove i tunele. Pretpostavimo da će pokušati da napadnu južni deo ili centar. To bi bio najkraći put do Empajer stejt bildinga. Majkle, vodi svoje Apolonovce na Vilijamsburški most. 94

Kejti, Demetrina kuća nek zauzme položaje u Tunelu bruklinske baterije. Napunite ga trnovim žbunjem i otrovnim bršljanom. Radite šta god znate - samo im ne dajte da prođu! Konore - povedi polovinu Hermesovaca i zauzmite položaje na Menhetnskom mostu. Trevise, ti povedi drugu polovinu i štiti Bruklinški most. I nemoj da biste mi usput stajali da kradete!” „Iiiihhh!” prigovorili su svi Hermesovci u jedan glas. „Silena, povedi Afroditinu ekipu u Kvins midtaun tunel.” „O bogovi”, rekla je jedna od njenih sestara. „Peta avenija nam je baš usput! Mogle bismo da se snabdemo modnim dodacima, a čudovišta, inače, ne mogu da podnesu miris Živanšija.” „Bez zastajkivanja”, rekao sam. „Mada, dobro... može parfem, ako mislite da će upaliti.” Šest Afroditinih devojaka me je oduševljeno poljubilo u obraz. „Dobro, dosta već jednom!” Zatvorio sam oči, trudeći se da se setim jesam li nešto zaboravio. „Holandov tunel. Džejk - povedi Hefestovce tamo. Upotrebite grčku vatru, postavite zamke. Sve što imate.” Iscerio se. „Drage volje. Imamo da izravnamo račun s njima. Za Bekendorfa!” Cela njegova kuća zaurlala je, odobravajući. „Most u Pedeset devetoj ulici”, rekao sam. „Klarisa...” Zaćutao sam. Klarisa nije bila tu. Svi Aresovci, prokleti bili, ostali su u kampu. „To ćemo mi preuzeti”, umešala se Anabet, spasivši me od neprijatnog ćutanja. Okrenula se svojoj braći i sestrama. „Malkolme, povedi naše i usput aktiviraj plan broj dvadeset tri, onako kako sam ti pokazala. Zadržite položaj po svaku cenu.” „Ne brigaj.” „Ja idem s Persijem”, rekla je. „Posle ćemo vam se pridružiti - ili ćemo otići tamo gde budemo potrebni.” Neko iz pozadine je dobacio: ,,I nema nikakvih usputnih skretanja, vas dvoje.” Bilo ih je koji su se zakikotali na ovo, ali odlučio sam da ne komentarišem. „U redu”, rekao sam. „Čućemo se mobilnim telefonima.” „Ali nemamo mobilne telefone”, pobunila se Silena. Pružio sam ruku, uzeo „blekberi” od neke zaspale žene i dobacio ga Sileni. „Sad imate. Svi znate Anabetin broj, je l' tako? Ako vam zatrebamo, pokupite usput neki telefon i pozovite nas. Upotrebite ga samo jednom i onda bacite, a ukoliko vam ponovo zatreba, pokupite neki drugi. Tako će vas čudovišta teže locirati.” Svi su se iscerili, kao da im se ideja dopala. Trevis je pročistio grlo. „Uh, ako nađemo neki onako baš dobar telefončić...” „Ne, ne možete ga zadržati”, rekao sam. „Daj, čoveče.” „Čekaj, Persi”, javio se Džejk Mejson. „Zaboravio si na Linkolnov tunel.” Progutao sam psovku. Bio je u pravu. Onaj šerman i stotinu čudovišta upravo su marširali kroz taj tunel, a ja sam rasporedio naše snage svuda samo ne tu. 95

S druge strane ulice začuo se devojački glas: ,,A da ga prepustite nama?” U životu se nisam toliko obradovao nečijem glasu. Preko Pete avenije prelazila je grupa od trideset mladih devojaka. Sve su nosile bele majice, srebrnaste kamuflažne pantalone i vojničke čizme. Sve su imale mač o boku, tobolac na leđima i luk u pripravnosti. Pratio ih je čopor sivih vukova, a mnoge devojke su držale lovačkog sokola na ruci. Predvodnica je imala tršavu crnu kosu i crnu kožnu jaknu. Na glavi je nosila srebrni obruč, nalik na kraljevsku dijademu, koji se nije najbolje slagao ni s njenim minđušama u obliku mrtvačke glave ni s majicom na kojoj je blistao natpis Smrt barbikama iznad slike Barbi lutke sa strelom u glavi. „Talija!”, uzviknula je Anabet. Zevsova kći se široko osmehnula. „Artemidini lovci javljaju se na dužnost.” BU&CW Usledilo je grljenje i pozdravljanje - ili je barem Talija bila druželjubiva. Ostale devojke iz njenog odreda nisu volele da budu u blizini kampera, pogotovo dečaka, ali barem nisu upucale nikog od nas, što je, prema shvatanju većine njih, bio dovoljno srdačan pozdrav. „Gde si bila prošle godine?”, upitao sam Taliju. „Vidim, imaš skoro dvaput više lovaca!” Nasmejala se. „Duga, duga priča. Kladim se da su moje pustolovine bile dvaput opasnije od tvojih, Džeksone.” „Čista laž”, rekao sam. „Videćemo”, obećala je. „Kad se ovo završi, ti, Anabet i ja: čizburgeri i krompirići u onom hotelu u Zapadnoj pedeset šestoj.” „Le Parker Meridijen”, rekao sam. „Važi se. I, Talija - hvala ti.” Slegla je ramenima. „Ona čudovišta neće znati šta ih je snašlo. Lovci, pokret!” Udarila je po srebrnoj narukvici, a štit zvani Egida izvio se u spiralu i protegao u svoj svojoj veličini. Zlatna glava Meduze u sredini bila je tako strašna da su kamperi ustuknuli. Devojke-lovci otišle su niz Aveniju, praćene svojim vucima i sokolovima, a ja sam imao osećaj da će Linkolnov tunel zasad biti siguran. „Hvala bogovima”, rekla je Anabet. „Ali ako ne preprečimo reku da oni čamci ne mogu da prođu, čuvanje mostova i tunela neće imati svrhe.” ,,U pravu si”, složio sam se. Pogledao sam kampere, sve odreda ozbiljne i odlučne. Trudio sam se da se ne osećam kao da je ovo poslednji put da ih vidim ovako na okupu. „Vi ste najveći heroji ovog milenijuma”, rekao sam im. „Nije važno koliko vas čudovišta napada. Borite se hrabro, i pobedićemo.” Podigao sam Rasparač i uzviknuo: „ZA OLIMP!” Otpozdravili su u znak odgovora, i četrdeset glasova se odbilo o zgrade u centru Menhetna. Uzvik je načas zazvučao hrabro, ali je brzo zamro sred ćutanja deset miliona usnulih Njujorčana. BU&CW 96

Anabet i ja smo mogli da biramo kola po želji, ali sva su bila zaglavljena u beksrajnim kolonama. Nijedan motor nije radio, što je bilo čudno. Izgledalo je da su vozači imali vremena da ih isključe pre no što su postali suviše pospani. Bilo je očigledno da je većina pokušala da parkira uz ivičnjak kad su osetili da ih napušta svest, ali ulice su i pored toga bile previše zakrčene za vožnju. Naposletku smo pronašli obeznanjenog kurira naslonjenog na zid od opeke, koji je još uvek sedeo na svojoj crvenoj vespi. Svukli smo ga sa skutera i polegli na trotoar. „Izvini, momak”, rekao sam. Uz malo sreće, moći ću da mu vratim skuter. A ako ne uspem, teško da će to biti mnogo važno, jer će grad da bude uništen. Ja sam vozio, a Anabet je sedela iza mene, držeći se za moj struk. Krivudali smo Brodvejom, dok je brujanje motora razbijalo sablasnu tišinu. Osim toga, čula se tu i tamo zvonjava mobilnih telefona - kao da aparati sami sebe pozivaju, kao da se Njujork pretvorio u džinovski elektronski kavez za ptice. Sporo smo napredovali. S vremena na vreme bismo naišli na pešake zaspale ispred automobila, pa smo ih za svaki slučaj pomerali. Jednom smo stali da bismo ugasili kolica prodavca pereca koja su se zapalila. Nekoliko minuta kasnije, morali smo da spasemo dečija kolica koja su krenula nizbrdo niz ulicu. Ispostavilo se da u njima nema bebe - samo nečija usnula pudlica. Pa ti sad vidi. Bezbedno smo ih parkirali u haustor i nastavili dalje. Prolazili smo pored parka na trgu Medison kad je Anabet rekla: „Stani.” Stao sam nasred Istočne dvadeset treće ulice. Anabet je skočila sa skutera i potrčala prema parku. Kad sam je sustigao, zurila je u bronzanu statuu na postolju od crvenog mermera. Verovatno sam milion puta prošao pored nje, ali nisam je nikad zagledao. Lik je sedeo na stolici, s nogom preko noge. Na sebi je imao staromodno odelo u stilu Abrahama Linkolna - s leptir-mašnom, dugački peševi na kaputu, sve po redu. Ispod stolice bila je naslagana gomila bronzanih knjiga. U jednoj ruci je držao pero za pisanje, a u drugoj veliki metalni list papira. ,,A zašto nam je sad bitan...” Začkiljio sam, pokušavajući da pročitam ime na postolju. „Vilijam H. Stjuard?” „Sjuard”, ispravila me je Anabet. „Bio je guverner Njujorka. Niži polutan Hebin sin, čini mi se. Ali to nije važno. Stvar je u statui.” Popela se na klupu i pregledala osnovu statue. „Nemoj mi reći da je to robot?”, upitao sam. Anabet se osmehnula. „Kako se ispostavilo, većina statua u gradu su upravo roboti. Dedal ih je postavio ovde za slučaj da mu zatreba vojska.” „Da bi napao Olimp ili da bi ga branio?” Anabet je slegla ramenima. „Jedno ili drugo. Plan broj dvadeset tri se sastojao u tome. Bilo je dovoljno da aktivira jednu statuu, a ona bi počela da aktivira svoju sabraću po ćelom gradu, sve dok se ne okupi cela vojska. Mada je to opasno. Znaš kako su roboti nepredvidljivi.”

97

„Aha”, odvratio sam. Imali smo dosta loših iskustava s njima. „Ozbiljno si naumila da ih aktiviraš?” „Imam Dedalove beleške”, rekla je. „Mislim da mogu... Aha, ovako.” Pritisla je vrh Sjuardove čizme i statua je ustala, s perom i papirom na gotovs. „Šta će ovaj da radi?” promrmljao sam. „Da vodi zapisnik?” „Psst”, ućutkala me je Anabet. „Zdravo, Vilijame.” „Bile”, predložio sam. „Bile... joj, daj ućuti”, rekla mi je Anabet. Statua je nakrivila glavu, gledajući nas bezizražajnim, metalnim očima. Anabet je pročistila grlo. „Zdravo, ovaj, guvernernu Sjuarde. Zapovedna sekvenca: Dedal dvadeset tri. Brani Menhetn. Započni aktivaciju.” Sjuard je skočio sa svog postolja. Doskok je bio tako težak da je trotoar prsnuo pod njegovim cipelama. Zatim je uz zveket otkoračao prema istoku. „Verovatno ide da probudi Konfučija”, pretpostavila je Anabet. „Koga?”, rekao sam. „Takode statua, na Divižnu. Štos je u tome da će nastaviti da bude jedni druge dokle god ne budu svi aktivirani.” ,,A onda?” „Onda će, nadajmo se, braniti Menhetn.” „Je l' znaju da mi nismo neprijatelj?” „Mislim da znaju.” „Utešno.” Pomislio sam na sve one bronzane statue po parkovima, trgovima i građevinama Njujorka. Mora da ih je na stotine, možda i na hiljade. Uto je se na noćnom nebu rasprsla kugla zelene svetlosti - grčka vatra, negde nad Ist riverom. „Moramo da požurimo”, rekao sam. Potrčali smo prema vespi. Parkirali smo ispred Parka bruklinske baterije, na donjem vrhu Menhetna, tamo gde se Ist river i Hadson spajaju i ulivaju u Zaliv. „Sačekaj ovde”, rekao sam Anabet. „Persi, ne bi trebalo da ideš sam.” „Pa dobro, ako možeš da dišeš pod vodom...” Uzdahnula je. „Ponekad mi tako ideš na živce.” „Na primer, onda kad sam u pravu? Biću dobro, ne sekiraj se. Nosim Ahilejeveo prokletstvo. Nepobediv sam i tako to.” Anabet nije delovala ubedeno. „Ipak se pričuvaj. Ne želim da ti se nešto desi. Hoću reći - zato što si nam potreban u borbi.” Iscerio sam se. „Vraćam se dok trepneš.” Spustio sam se niz obalu i ušao u vodu. Mali savet za vas koji niste potomci boga mora - ni za živu glavu nemojte pokušavati da plivate u njujorškoj luci. Možda nije prljava kao u vreme kad je moja mama bila mlada, ali ta voda je i dalje takva da vam od nje može izrasti treće oko ili možete imati decu mutante kad porastete.

98

Zaronio sam u mutljag i spustio se do dna. Pokušavao sam da nađem mesto na kom struje dveju reka deluju ujednačeno - tačku na kojoj se spajaju formirajući zaliv. Smatrao sam da im odatle mogu najbolje privući pažnju. „Hej!”, uzviknuo sam, svojim najboljim podvodnim glasom. Zvuk se razlegao kroz pomrčinu. „Čuo sam da ste toliko zagađeni da vas je blam da se pokažete. Je l' to istina?” Hladna struja potekla je zalivom, dižući oblake smeća i mulja. „Čuo sam i da je Ist river otrovniji”, nastavio sam, „ali da Hadson gore smrdi. Ili beše obrnuto?” Voda je zatreperila. Nešto moćno i ljutito me je sada posmatralo. Osećao sam prisustvo... ili, tačnije, dva prisustva. Pribojavao sam se da sam preterao s uvredama. Šta ako me samo raznesu, ne pokazujući se? Ali ovo su bili njujorški rečni bogovi. Računao sam da će im prvi poriv biti da mi se unesu u lice. I, dabome, preda mnom su se pojavila dva džinovska obličja. U prvi mah, bili su samo mrki stubovi mulja, gušći od vode oko njih. Potom su im izrasle noge, ruke i namrštena lica. Stvorenje na levoj strani je uznemirujuće podsećalo na telkina. Lice mu je bilo kao u vuka, dok je telo pomalo podsećalo na foku - crno i glatko, s perajama umesto dlanova i stopala. Oči su mu bile radijacijski zelene. Lik na desnoj strani imao je više ljudskih crta. Na sebi je imao neke dronjke i morsku travu, s kaputom od verižnjače napravljene od plastičnih zatvarača za boce i najlonskih omotača šestopaka. Lice mu je bilo umrljano algama, a brada zapuštena. Duboke plave oči plamtele su gnevom. Fokac, koji je, mora biti, bio bog Ist rivera, rekao je: „Je l', klinac, je l' ti to pokušavaš da se samoubiješ? Ili si prosto gluplji od proseka?” Bradati duh Hadsona se podsmehnuo. „Ti si stručnjak za glupost, Iste.” „Pripazi se, Hadsone”, zarežao je Ist. ,,Drž' se svoje strane ostrva i gledaj svoja posla.” „Inače? Istrešćeš u mene još jedan tovar đubreta?” Plutali su jedan prema drugom, spremni da se pobiju. „Čekajte!”, uzviknuo sam. „Imamo veći problem.” „Klinac je u pravu”, zarežao je Ist. „Hajde da obojica ubijemo njega, pa da se onda borimo.” „Zvuči dobro”, rekao je Hadson. Pre no što sam mogao da se pobunim, hiljade otpadaka podigle su se s dna i poletele sa svih strana pravo ka meni -komadi stakla, kamenje, limenke, gume. Međutim, očekivao sam to. Voda ispred mene zgnusnula se u štit. Otpaci su se odbili od njega ne pozledivši me. Probio se samo jedan komad - veliki komad stakla koji me je pogodio u grudi i verovatno bi me i ubio, ali se razbio udarivši mi u kožu. Dva rečna boga su buljila u mene. „Posejdonov sin?”, upitao je Ist. Potvrdno sam klimnuo. 99

,,I brčkao si se u Stiksu?”, upitao je Hadson. „Aha.” Obojica su ispustila uzvike gađenja. „Ma super”, rekao je Ist. ,,I kako sad da ga ubijemo?” „Mogli bismo da ga spržimo strujom”, naglas je razmišljao Hadson. „Kad bih mogao da nađem par produžnih kablova...” „Ama, slušajte me!” rekao sam. „Kronova vojska nadire na Menhetn!” „Misliš da mi to ne znamo?”, upitao je Ist. „Ovog časa osećam njegove čamce. Skoro da su prešli na drugu stranu.” „Aha”, saglasio se Hadson. ,,I preko mene prelaze neka odvratna čudovišta.” „Pa zaustavite ih”, rekao sam. „Podavite ih. Potopite im čamce.” „A što bismo to radili?”, progunđao je Hadson. „Napašće Olimp, jaka stvar. Što bi nama to smetalo?” „Zato što bih vam platio.” Izvadio sam peščani dolar koji mi je otac poklonio za rođendan. Rečni bogovi su raširili oči. „Moj je!”, rekao je Ist. „Daj ga 'vamo, klinac, i obećavam ti da nijedna Kronova bitanga neće preći preko Ista.” „Ništa od toga”, rekao je Hadson. „Taj peščani dolar je moj, osim ako nećeš da pustim sve te brodove da predu preko Hadsona.” „Napravićemo kompromis.” Prelomio sam peščani dolar napola. Iz njega se izlio talas čiste vode, koja kao da je počela da uništava otklanja zagađenje i otpatke nakupljene u zalivu. „Dobićete svaki po pola”, rekao sam. „Zauzvrat, zadržaćete sve Kronove snage daleko od Menhetna.” „O, čoveče”, zacvileo je Hadson, posegnuvši za peščanim dolarom. „Tako dugo nisam bio čist.” „Moć Posejdona”, promrmljao je Ist river. „Jeste da je dripac, ali zna kako da očisti vodu.” Zgledali su se, a potom uglas rekli: „Dogovoreno.” Dao sam im obojici po polovinu peščanog dolara, koje su s puno poštovanja držali u rukama. „Ovaj, napadači?”, podsetio sam ih. Ist je mahnuo rukom. „Upravo su potopljeni.” Hadson je pucnuo prstima. „Gomila demonskih pasa upravo je završila pod vodom.” „Hvala vam”, rekao sam. „Ostanite čisti.” Dok sam se dizao prema površini, Ist mi je doviknuo: „Hej, klinac, navrati kad god imaš neki peščani dolar viška. Ukoliko budeš živ, to jest.” „Ahilejevo prokletstvo”, prezrivo je frknuo Hadson. „Uvek misle da će ih to spasti, zar ne?”

100

„Kad bi samo znao” saglasio se Ist. Obojica su prasnuli u smeh, iščezavajući u svojim dubinama. BU&CW Napolju, na obali, Anabet je razgovarala mobilnim telefonom, ali je prekinula vezu kad me je ugledala. Delovala je vrlo potreseno. „Upalilo je”, rekao sam joj. „Reke su bezbedne.” „Dobro je”, odvratila je. „Zato što imamo drugih problema. Maločas se javio Majki Ju. Još jedna vojska maršira preko Vilijamsburškog mosta. Apolonovcima je potrebna pomoć. I, Persi, čudovište koje je ih predvodi... to je Minotaur.”

101

11. Razbijamo most Srećom, Crni je bio dežuran. Zazviždao sam što sam bolje umeo, kao da pokušavam da zaustavim taksi i, posle samo nekoliko minuta, s neba su počela da se spuštaju dva tamna obličja. U prvi mah su ličili na sokolove, ali kad su se spustili još niže, razaznao sam duge galopirajuće noge pegaza. 'De si, gazda. Crni se prizemljio laganim kasom, a njegov drugar Pitoljub ga je u stopu pratio. Čoveče, mislio sam da će oni bogovi vetra da nas oduvaju pravo u Pensilvaniju, dok im nismo objasnili da smo s vama! „Hvala što ste došli”, rekao sam mu. „Nego, zašto pegazi galopiraju dok lete?” Crni je zanjištao. A što ljudi mašu rukama dok 'odaju? Otkud znam, gazda. Prosto je tako. 'De ćemo? „Moramo da stignemo do Vilijamsburškog mosta”, odvratio sam. Crni je pognuo glavu. Da znaš da morate, gazda. Preleteli smo ga dolazeći 'vamo i uopšte nije izgledalo dobro. Deder, naskoči! Dok smo leteli prema mostu, utroba mi se vezala u čvor. Minotaur je bio jedno od prvih čudovišta koje sam porazio. Pre četiri godine, na Brdu polutana, umalo što mi nije ubio majku. Još sam imao košmare o tome. Nadao sam se da će ostati mrtav nekoliko vekova, ali trebalo je da znam da nisam te sreće. Bitku smo ugledali još pre no što smo prišli dovoljno blizu da bismo razaznali lica boraca. Ponoć je davno prošla, ali most se kupao u svetlosti. Kola su gorela. Vatreni lukovi sevali su u oba pravca dok su zapaljene strele i koplja sekli vazduh. Spustili smo se niže i shvatio sam da se Apolonovci povlače. Zauzimali su položaje iza automobila i odatle nišanili nadolazeću vojsku, odapinjući eksplozivne strele, dižući plamene barikade, izvlačeći usnule vozače iz automobila i sklanjajući ih iz opasne zone. Međutim, neprijatelj je i dalje napredovao. Napred je išla čitava falanga dracena, spojenih štitova i isturenih kopalja. Poneka strela našla bi put do njihovog zmijastog trupa ili vrata, ili do pukotine u oklopu, i zlosrećna žena-zmija bi isparila, ali većina strela Apolonovaca odbijala se od zida štitova ne nanoseći nikakvu štetu. Za dracenama je marširalo oko stotinu drugih čudovišta. Demonski psi su povremeno istrčavali napred. Većina je bivala uništena strelama, ali jedan se dokopao Apolonovog kampera i odvukao ga. Nisam video šta mu se potom dogodilo. Nisam želeo da znam. „Tamo!”, uzviknula je Anabet s leđa svog pegaza. Naravno, usred nadiruće legije nalazio se Matori glavonja lično.

102

Kad sam poslednji put video Minotaura, na sebi nije imao ništa sem donjih gaća. Ne znam zašto. Možda su ga izbacili iz kreveta da bi otišao u poteru za mnom. Ovog puta, bio je spreman za bitku. Od struka naniže, nosio je standardnu grčku borbenu opremu - kecelju sličnu škotskoj suknji, od kože i metalnih pločica, bronzane štitnike za noge i čvrsto vezane kožne sandale. Gornji deo tela bio mu je bikovski - krzno, koža i mišići, a sve to penjalo se do glave toliko velike da je već sama težina rogova trebalo da bude dovoljna da mu izbije tlo pod nogama. Izgledao je krupniji nego kad sam ga poslednji put video - i visok najmanje tri metra. Na leđima je nosio dvoglavu sekiru, ali bio je suviše nestrpljiv da je upotrebi. Čim me je video kako kružim iznad njega (ili me nanjušio, što je verovatnije, pošto je loše video), arlauknuo je i podigao belu limuzinu. „Crni, poniri!”, dreknuo sam. Šta?, upitao je pegaz. Ma nema šanse da može... zobi mu i sena! Nalazili smo se najmanje trideset metara visoko, ali limuzina je svejedno letela prema nama, obrćući se poput dve tone teškog bumeranga. Anabet i Pitoljub su mahnito zavrnuli ulevo, dok je Crni skupio krila i sunovratio se naniže. Limuzina mi je preletela iznad glave, promašivši me za možda tri prsta. Zbrisala je sajle koje pridržavaju konstrukciju mosta i pala prema Ist riveru. Čudovišta su se rugala i dobacivala, a Minotaur je podigao i druga kola. „Spusti nas iza linija Apolonovaca”, rekao sam Crnom. ,,I smesti se negde gde me možeš čuti kad te pozovem, ali dovoljno daleko od opasnosti.” Nisam protivan, gazda! Crni je sleteo iza prevrnutog školskog autobusa, gde se krilo dvoje kampera. Anabet i ja smo sjahali čim su kopita naših pegaza dotakla trotoar. Crni i Pitoljub su se odmah ponovo vinuli u noćno nebo. Pritrčao nam je Majki Ju. Bio je sasvim sigurno najniži komandos kog sam ikad video. Imao je previjenu posekotinu na mišici. Lasičje lice bilo mu je čađavo, a tobolac gotovo prazan, ali osmehivao se kao da se fenomenalno provodi. „Drago mi je što ste navratili”, rekao je. „Gde je ostatak pojačanja?” „Zasad smo to mi”, odvratio sam. „U tom slučaju, mrtvi smo”, rekao je. „Još uvek imate one leteće dvokolice?”, upitala je Anabet. „Ma jok”, odvratio je Majki. „Ostavili smo ih u kampu. Rekao sam Klarisi nek ih uzme. Briga me, znaš. Više nisu vredne svađe. Ali rekla je da je prekasno. Ta uvreda za njenu čast bila je kap koja je prelila čašu ili tako nekakva glupost.” „Barem si pokušao”, rekao sam. Majki je slegao ramenima. „Pa, sad, nije da joj nisam svašta rekao kad je potvrdila da ipak neće da se bori. Ne verujem da je to bilo od pomoći. Dolaze rugobe!” Izvukao je strelu i odapeo je prema neprijatelju. Leteći, strela je proizvodila vrišteći zvuk. Kad je pogodila cilj, ispustila je prasak sličan povlačenju strune na električnoj gitari puštenom kroz najjače zvučnike na svetu. Najbliža kola su 103

eksplodirala. Čudovišta su ispustila oružje i pokrila bolne uši. Neka su pobegla. Ostala su se raspala na licu mesta. „To mi je bila poslednja sonična strela”, rekao je Majki. „Poklon od ćaleta?” upitao sam. „Boga muzike?” Majki se mangupski osmehnuo. „Glasna muzika ume da bude nezdrava. Nažalost, ne ubija uvek.” Naravno, čudovišta su se pregrupisala, oporavljajući se od napada. „Moramo se povući!”, povikao je Majki. „Rekao sam Kajli i Ostinu da postave zamke dalje niz most.” „Ne”, odgvorio sam. „Dovedi svoje ljude na ovaj položaj i čekajte moj znak. Oteraćemo neprijatelja nazad u Bruklin.” Majki je prasnuo u smeh. „Kako planiraš to da izvedeš?” Isukao sam mač. „Persi”, rekla je Anabet, „pusti me da idem s tobom.” „Previše je opasno”, odvratio sam. „Uz to, moraš pomoći Majklu da drži liniju odbrane. Ja ću odvući pažnju čudovištima. Grupišite se ovde. Obavezno sklonite usnule smrtnike. Onda možete početi da skidate čudovišta dok ih ja držim usredsređene na mene. Ako iko to može, vi možete.” Majki je šmrknuo. „Baš ti hvala.” Nisam skidao oči s Anabet. Klimnula je glavom,oklevajući. ,,U redu. Idi sad.” Pre no što me je izdala hrabrost, dodao sam: „Zar neću dobiti poljubac za sreću? To mu dođe neka vrsta tradicije, je l' tako?” Verovao sam da će me odalamiti. Umesto toga, isukala je nož i zagledala se u vojsku koja je marširala prema nama. „Vrati se u jednom komadu, Algoglavi. Onda ćemo videti.” Računajući da je to najbolje što mogu dobiti, zaobišao sam školski autobus i krenuo. Išao sam mostom, ne krijući se, pravo prema neprijatelju. Kad me je ugledao, u Minotaurovim očima blesnula je mržnja. Arlauknuo je bilo je to nešto između uzvika, mukanja i veoma glasnog podrigivanja. „Hej, Goveče”, doviknuo sam mu na to. „Pa zar te nisam već jednom ubio?” Odalamio je pesnicom po haubi leksusa, koja se zgužvala kao da je od aluminijumske folije. Nekoliko dracena bacilo je zapaljena koplja u mom pravcu. Skrenuo sam ih jednim udarcem. Demonski pas je sunuo prema meni i eskivirao sam ga. Mogao sam ga dohvatiti mačem, ali oklevao sam. Ovo nije gospođa O'Liri, podsetio sam sebe. Ovo je divlje, neobuzdano čudovište. Ubiće i mene i moje drugove. Ponovo me je napao. Ovog puta, opisao sam smrtonosan luk Rasparačem. Demonski pas se raspao u prah i krzno.

104

Još je čudovišta krenulo na mene - zmije, džinovi i telkini - ali je Minotaur riknuo na njih i povukli su se. „Jedan na jednog?”, doviknuo sam mu. „Kao u dobra, stara vremena?” Minotaurove nozdrve su zatreperile. Najozbiljnije bi morao nositi pakovanje mirišljavih papirnih maramica u džepu oklopa, jer je taj nos bio vlažan, crven i skroz odvratan. Otkačio je sekiru i zamahnuo njome. Bila je lepa na grub, iseckaću-te-na-rezance način. Njene dve identične oštrice bile su oblikovane kao omega - Ω -zadnje slovo grčkog alfabeta. Možda zato da bi sekira bila poslednje što će njegove žrtve ikad videti. Držalja je bila otprilike iste visine kao i Minotaur, od bronze omotane kožom. Za dno obe oštrice bilo je vezano mnoštvo ogrlica od perli. Shvatio sam da su to perle iz Kampa polutana - ogrlice uzete od poraženih polutana. Bio sam toliko besan da sam verovao da mi oči plamte isto kao Minotaurove. Podigao sam mač. Armija čudovišta navijala je za Minotaura, ali je zvuk zamro kad sam izbegao njegov prvi zamah i precvikao mu sekiru napola, tačno po sredini. „Muu?”, progundao je. „HAAA!” Strelovito sam se okrenuo i šutnuo ga u njušku. Zateturao se unazad, pokušavajući da povrati ravnotežu, a potom spustio glavu i krenuo da juriša. Nije imao šanse. Moj mač je sevnuo - odsekavši mu prvo jedan, a potom i drugi rog. Pokušao je da me dohvati, ali otkotrljao sam se, pokupivši usput polovinu njegove slomljene sekire. Ostala čudovišta su se povukla, preneraženo ćuteći, i napravila krug oko nas. Minotaur je razjareno zaurlao. Nikad i nije bio mnogo pametan, ali sad ga je bes učinio nesmotrenim. Zaleteo se prema meni, a ja sam jurnuo prema ogradi mosta, probivši se kroz liniju dracena. Mora biti da je Minotaur nanjušio pobedu. Poverovao je kako pokušavam da pobegnem. Njegove sluge su klicale. Pored ograde mosta sam se okrenuo i zaglavio sekiru u nju, da bi dočekala njegov juriš. Minotaur nije čak ni usporio. Začulo se pucanje. Iznenađeno je pogledao naniže, u držalju sekire koja mu je virila iz oklopa na grudima. „Hvala što si se igrao sa mnom”, rekao sam mu. Podigao sam mu noge i prebacio ga preko ograde. Raspadao se još u padu, pretvarajući se u prašinu, dok se njegova suština vraćala u Tartar. Okrenuo sam se prema njegovoj vojsci. Sad ih je bilo otprilike stotinu devedeset devet na jednog. Postupio sam sasvim normalno. Jurišao sam. Pitaćete se kako funkcioniše ova „nepobedivost” - da li magijski izbegavam svako oružje ili me oružja sustižu, ali me ne povređuju. Najiskrenije, ne sećam se. Znam samo kako nisam imao nameru da dozvolim da se ova čudovišta gnjezde u mom rodnom gradu. Prosecao sam oklope kao da su od papira. Žene-zmije su eksplodirale. Demonski psi su se pretvarali u senke. Sekao sam, ubadao, kovitlao se, a moguće je i da sam se jednom ili dvaput nasmejao - ludačkim smehom koji me je prestravio isto koliko i moje neprijatelje. Bio sam svestan da Apolonovci iza mene odapinju strele, 105

osujećujući svaki pokušaj neprijatelja da grupiše napad. Naposletku su se čudovišta okrenula i pobegla - preživelo je njih dvadesetak od dve stotine koliko ih je bilo. Pošao sam za njima, a Apolonovci su me u stopu pratili. „To!”, uzviknuo je Majki Ju. „O tome ja pričam!” Oterali smo ih nazad prema bruklinskoj strani. Nebo na istoku je rudelo. Videle su se naplatne rampe na početku mosta. „Persi!” uzviknula je Anabet. „Već si ih potukao do nogu. Povuci se! Previše smo razvukli redove!” Deo mene znao je da ona u pravu, ali tako mi je dobro išlo. Hteo sam da uništim sva čudovišta, do poslednjeg. A onda sam ugledao gomilu na početku mosta. Čudovišta koja su se povlačila potrčala su pravo ka svom pojačanju. Bila je to mala grupa, trideset do četrdeset polutana u borbenim oklopima, na leđima skeletnih konja. Jedan od njih je nosio ljubičasti steg sa simbolom kose. Konjanik na čelu dokaskao je ispred ostalih. Skinuo je šlem i prepoznao sam Krona glavom i bradom, s onim očima poput rastopljenog zlata. Anabet i Apolonove kampere napustila je odvažnost. Čudovišta koja smo gonili stigla su do Titanove linije i pomešala se s novim snagama. Kron je gledao prema nama. Nalazio se skoro pola kilometra daleko, ali kunem se da sam mu video osmeh na licu. „A sad”, rekao sam, „stajemo.” Ljudi gospodara Titana isukali su mačeve i jurišali. Kopita njihovih skeletnih konja grmela su na asfaltu. Naše lukonoše odapele su plotun strela, oborivši nekoliko neprijatelja, ali ovi su samo jahali dalje. „Povlačenje!” rekao sam svojim drugovima. „Ja ću ih zadržati!” Stigli su do mene u roku od nekoliko sekundi. Majki i njegovi strelci pokušali su da se povuku, ali Anabet je ostala pored mene, boreći se nožem i štitom-ogledalom dok smo se lagano povlačili na svoju stranu mosta. Kronova konjica kružila je oko nas, zamahujući mačevima i dobacujući uvrede. Titan je, pak, prilazio bez žurbe, kao da ima sve vreme ovog sveta. A pošto je gospodar vremena, pretpostavljam da ga je i imao. Trudio sam se da njegove ljude samo ranjavam, ne ubijajući ih. To me je usporavalo, ali sad se nisam borio s čudovištima. Ovo su bili polutani koji su potpali pod Kronove čini. Nisam im video lica pod ratnim šlemovima, ali neki od njih su mi verovatno svojevremeno bili prijatelji. Zasecao sam noge njihovih skeletnih konja i demonske životinje su se raspadale. Nakon što se nekoliko polutana našlo na tlu, ostali su računali da je bolje da sjašu i bore se sa mnom kao pešaci. Anabet i ja smo stajali leđa uz leđa. Nada mnom je preletelo tamno obličje i usudio sam se da načas podignem pogled. Crni i Pitoljub su naletali na neprijatelje, udarajući ih kopitima u šlemove i potom bežeći uvis, poput veoma velikih golubovakamikaza.

106

Gotovo smo stigli do sredine mosta, kad se desilo nešto čudno. Osetio sam jezu kako mi prolazi kičmom - kao u onoj staroj izreci o tome da ti je neko prešao preko groba. Anabet je bolno kriknula iza mene. „Anabet!” Okrenuo sam se taman na vreme da je vidim kako pada, držeći se za mišicu. Iznad nje je stajao polutan s krvavim nožem. U trenu sam shvatio šta se dogodilo. Hteo je da me ubode. Sudeći prema položaju njegovog sečiva, dohvatio bi me - pukim slučajem, možda - pravo u krsta, moju jedinu slabu tačku. Anabet je svojim telom preprečila put nožu. Ali zašto? Nije znala za moju slabu tačku. Niko nije znao za nju. Pogledao sam neprijateljskog polutana pravo u oči. Ispod šlema se video povez na jednom oku: Itan Nakamura, Nemezin sin. Nekako je preživeo eksploziju na Princezi Andromedi. Odalamio sam ga balčakom mača po licu, tako snažno da sam mu ulubio šlem. „Dalje od nje!” Zasekao sam mačem u širokom luku, oteravši ostale polutane od Anabet. „Da je niko nije ni takao!” „Zanimljivo”, rekao je Kron. Nadnosio se nada mnom na svom skeletnom konju, držeći kosu u ruci. Suženim pogledom je posmatrao prizor, kao da je osećao kako sam se maločas našao nadomak smrti - onako kako vuk namiriše strah . „Hrabro si se borio, Persi Džeksone”, rekao je. „Ali kucnuo je čas da se predaš ili devojka umire.” „Nemoj, Persi”, zakrljala je Anabet. Majica joj je bila natopljena krvlju. Morao sam je izvući odavde. „Crni!”, uzviknuo sam. Pegaz se brzinom svetlosti spustio do nas i zabio zube u Anabetin oklop. Neprijatelj se nije ni snašao, a Crni ju je već nosio preko reke. Kron je zarežao. „Jednog dana, uskoro, počastiću sebe supom od pegaza. Ali, u međuvremenu...” Sjahao je, a sečivo njegove kose je blistalo na svetlosti zore. „Zadovoljiću se još jednim mrtvim polutanom.” Njegovom prvom udarcu parirao sam Rasparačem. Snaga tog udarca potresla je čitav most, ali nisam uzmakao. Kronov osmeh više nije bio onako samouveren. Izbio sam mu tlo pod nogama. Kosa mu je ispala iz ruke i poskakujući otklizala niz asfalt. Sunuo sam mačem naniže prema njemu, ali on se otkotrljao u stranu i uspeo je da povrati ravnotežu. Kosa mu je doletela natrag u ruke. „Znači...” Pažljivo me je posmatrao, delujući pomalo iznervirano. „Imao si petlje da odeš na Stiks. Luka sam morao dobro da pritisnem da bih ga ubedio. Da sam barem uzeo tebe za domaćina... ali dobro, nije važno. I dalje sam moćniji. Ja sam TITAN.” Udario je po mostu vrhom držalja kose i talas čiste sile odbacio me je unazad. Automobili su se zanosili. Polutani - čak i Lukovi ljudi - oduvani su do ograde mosta. Čelične sajle su šibale naokolo kao bičevi, a ja sam otklizao na pola puta natrag prema Menhetnu. 107

Nesigurno sam se osovio na noge. Preostali Apolonovi kamperi su se domogli druge strane mosta - osim Majkla Jua, koji je sedeo na jednoj od nosećih sajli nekoliko metara od mene, upravo nišaneći svojom poslednjom strelom. „Majkle, beži!” vrisnuo sam. „Persi, most!”, doviknuo mi je. „Već je oslabljen!” U prvi mah ga nisam razumeo. Zatim sam pogledao dole i ugledao pukotine u asfaltu. Delovi druma su bili napola istopljeni od grčke vatre. Eksplozivne strele i maločašnji Kronov udar znatno su oštetili most. „Slomi ga!” viknuo je Majki. „Upotrebi svoje moći!” Bila je to očajnička zamisao - nije bilo šanse da uspe - ali zario sam Rasparač u most. Magično sečivo je do balčaka potonulo u asfalt. Iz pukotine je šiknula slana voda, kao da sam pogodio u gejzir. Izvukao sam sečivo, a pukotina se širila. Most je zadrhtao i počeo da se osipa. Komadi veliki kao kuće obrušavali su se u Ist river. Kronovi polutani su panično vikali i počeli navrat-nanos da se povlače. Neki su i pali. U roku od nekoliko sekundi, na Vilijamsburškom mostu se između Krona i mene obrazovala pukotina široka više od petnaest metara. Vibracije su se smirile. Kronovi ljudi su pažljivo prišli rubu i pogledali u četrdeset metara duboku provaliju prema reci. Ipak, nisam se osećao bezbedno. Sajle su još uvek držale. Mogli su i preko njih preći ako skupe dovoljno hrabrosti. Ili je možda Kron mogao nekakvom magijom premostiti jaz. Gospodar Titana je proučavao problem. Osvrnuo se prema izlazećem suncu, a potom se osmehnuo s druge strane ponora. Podigao je kosu u podrugljivom pozdravu. „Do večeras, Džeksone.” Uzjahao je, okrenuo se i praćen svojim ratnicima odgalopirao je prema Bruklinu. Okrenuo sam se da zahvalim Majklu, ali reči su mi zastale u grlu. Luk je ležao na asfaltu, pet ili šest metara daleko od mene. Njegovog vlasnika nije bilo na vidiku. „Ne!” Grozničavo sam pretraživao svoju stranu mosta. Zagledao sam se dole u reku. Ništa. Zaurlao sam od nemoći i besa. Zvuk se beskrajno orio u tišini jutra. Baš kad sam hteo da zazviždim Crnom, da mi pomogne u potrazi, mamin telefon je zazvonio. Na displeju je pisalo da imam poziv od Finkelstina i ortaka - što je najverovatnije značilo da neko od polutana poziva s pozajmljenog telefona. Podigao sam slušalicu, nadajući se dobrim vestima. Naravno, uzalud. „Persi?” Silena Boregard je zvučala uplakano. ,,U Plazi smo. Bilo bi dobro da odmah dođeš i dovedeš vidara Apolonovaca sa sobom. Reč je o... o Anabet.”

108

12. Rejčel pravi loš dogovor Uzeo sam Vila Solasa iz Apolonove kuće, a njegovoj braći i sestrama sam rekao da nastave da traže Majkla Jua. Pozajmili smo jamahu FZ1 od jednog usnulog bajkera i odvezli smo se do hotela Plaza brzinom od koje bi moju mamu udario infarkt. Nikada ranije nisam vozio motor, ali nije bilo ništa teže od jahanja na pegazu. Usput sam primetio gomilu praznih postolja na kojima su se ranije nalazile statue. Činilo se da je plan dvadeset tri upalio. Doduše, nisam znao je li to dobro ili loše. Trebalo nam je samo pet minuta da stignemo do Plaze - starinskog hotela od belog kamena sa zabatima i plavim krovom, na jugoistočnom uglu Central parka. U taktičkom smislu, Plaza nije bila baš najpogodnije mesto za štab. Nije bila najviša zgrada u gradu niti se nalazila u samom centru. Međutim, bila je sagrađena u klasičnom stilu i tokom godina je privlukla mnogo poznatih polutana, kao što su Bitlsi i Alfred Hičkok, tako da sam računao da smo u dobrom društvu. Popeo sam jamahu na ivičnjak i skrenuo, zaustavivši se kod fontane ispred hotela. Vil i ja smo sišli s motora. Oglasila se statua s vrha fontane: „O, baš lepo. Pretpostavljam da hoćete da čuvam i vaš motor!” Bila je od bronze, u prirodnoj veličini, i stajala je na sredini granitnog bazena. Imala je samo bronzani čaršav prebačen preko bedara i držala je korpu punu metalnog voća. Nikad je ranije nisam nešto zagledao. Ali opet, nikad mi se ranije nije obratila. „Ti bi trebalo da si Demetra?” upitao sam. Iznad glave mi je proletela bronzana jabuka. „Svi misle da sam Demetra!” jadikovala je. „Ja sam Pompona, rimska boginja izobilja, ali šta tebe briga! Nikog nije briga za niže bogove. Da vam je stalo do nižih bogova, sad ne biste gubili ovaj rat! Triput ura za Mofeja i Hekatu, ako se ja nešto pitam!” „Pripazi na motor”, rekao sam joj. Pompona je opsovala na latinskom i nastavila da gada Vila i mene voćem dok smo trkom odlazili do hotela. BU&CW Nisam nikad bio u Plazi. Predvorje je bilo impresivno, puno kristalnih lustera i obeznanjenih bogataša, ali nisam obraćao mnogo pažnje na njih. Dve devojke-lovci rekle su nam kako da dođemo do liftova i mi smo se popeli do apartmana u potkrovlju.

109

Polutani su potpuno okupirali najviše spratove. Kamperi i Lovci su spavali na sofama, prali se u kupatilima, cepali svilene draperije da bi previli rane i služili se grickalicama i sokovima iz minibarova. Dva siva vuka pila su vodu iz toaleta. Laknulo mi je kad sam video da je tako mnogo mojih drugova preživelo noć, ali svi su izgledali iznureno. „Persi!” Džejk Mejson me je potapšao po ramenu. ,,Dobijamo izveštaje...” „Kasnije”, rekao sam. „Gde je Anabet?” „Na terasi. Živa je, druže, ali...” Progurao sam se pored njega. U drugačijoj situaciji, pogled koji je pucao s terase sigurno bi me zadivio. Gledala je pravo na Central park. Jutro je bilo vedro i sunčano - savršeno za izlet ili šetnju u prirodi, ili za bilo šta drugo osim borbe s čudovištima. Anabet je ležala na otvorenom kauču. Lice joj je bilo bledo i orošeno znojem. Iako pokrivena čaršavima, drhtala je. Silena Boregard joj je brisala čelo vlažnom krpom. Vil i ja smo se progurali kroz gomilu Atinine dece. Kad je odmotao Anabetine zavoje da bi pregledao ranu, malo je nedostajalo da se onesvestim. Krvarenje je prestalo, ali je posekotina izgledala duboka. Okolna koža imala je groznu zelenu nijansu. „Anabet...” Zagrcnuo sam se. Primila je taj ubod nožem umesto mene. Kako sam smeo da dozvolim da se to desi? „Otrov na bodežu”, promrmljala je. „Glupo od mene, ha?” Vil Solas je odahnuo od olakšanja. „Nije tako strašno, znaš, Anabet. Još nekoliko minuta i imali bismo problem, ali otrov još nije otišao dalje od ramena. Samo lezi i miruj. Nek mi neko doda malo nektara.” Zgrabio sam čuturicu. Vil je isprao ranu božanskim napitkom, dok sam ja držao Anabet za ruku. „Ajoj”, rekla je. „Joj, joj!” Stezala mi je prste tako snažno da su poplaveli, ali je ostala mirna kao što je Vil tražio. Silena ju je tiho hrabrila. Vil je naneo na ranu malo srebrne paste i pevušeći izgovorio nešto na starogrčkom - himnu Apolonu. Zatim je previo ranu čistim zavojem i ustao drhteći. Isceljivanje mu je po svoj prilici uzelo mnogo energije. Bio je bled skoro koliko i Anabet. „Trebalo bi da bude dovoljno”, rekao je. „Ipak, trebaće nam i nešto smrtničkih zaliha.” Dohvatio je list papira sa zaglavljem hotela, napisao nekoliko reči na njemu i dodao ga jednom od Atininih kampera. „Ima jedna Dvejn Rid apoteka na Petoj. U normalnim okolnostima, ne bih ni pomislio da ukradem...” „Ja bih”, dobrovoljno se javio Trevis. Vil ga je ljutito pogledao. „Ostavi im nešto novca ili koju drahmu, svejedno, ali nužda nalaže ovako. Imam osećaj da ćemo morati da lečimo još mnogo ranjenika.”

110

Na ovo niko nije imao šta da doda. Teško da smo imali ijednog polutana koji već nije bio ranjen... osim mene. „Ajmo, narode”, rekao je Trevis Stol. „Dajte Anabet malo prostora. Moramo da opljačkamo... to jest, da trknemo do apoteke.” Polutani su ušli unutra, vukući noge. Džejk Mejson me je u odlasku uhvatio za rame. „Razgovaraćemo kasnije, ali sve je pod kontrolom. Koristim Anabetin štit da bih držao sve na oku. Neprijatelj se u zoru povukao. Nisam siguran zašto, pa sam postavio osmatrače na svakom mostu i tunelu.” „Hvala ti, druže”, rekao sam. Klimnuo je glavom. „Ne moraš da žuriš.” Zatvorio je za sobom vrata terase - ostavljajući Silenu, Anabet i mene same. Silena je pritisla hladnu krpu na Anabetino čelo. „Za sve sam ja kriva.” „Nisi”, slabašno je rekla Anabet. „Otkud bi ti mogla biti kriva za ovo?” „Nisam nikad bila od koristi u kampu”, promrmljala je ova. „Ne kao ti ili Persi. Da sam bolji borac...” Usta su joj drhtala. Od Bekendorfove smrti bilo joj je sve gore i gore, i svaki put kad bih je pogledao ponovo bih se razbesneo zbog njegove pogibije. Njen izraz lica podsetio me je na staklo - kao da bi se svakog trenutka mogla slomiti. Zakleo sam se sebi da, ako ikad pronađem izdajnika zbog koga je njen momak platio životom, daću ga gospođi O'Liri kao igračku za oštrenje zuba. „Ti si odličan kamper”, rekao sam Sileni. „Nema boljeg jahača pegaza od tebe. I dobro se slažeš s ljudima. Veruj mi, onaj ko može da se sprijatelji s Klarisom sasvim sigurno poseduje talenat.” Buljila je u mene kao da sam joj upravo dao ideju. „To je to! Aresovci su nam preko potrebni ovde. Mogu da popričam s Klarisom. Znam kako da je ubedim da nam pomogne.” „Čekaj malo, Silena. Sve i da uspeš da izađeš s Menhetna, Klarisa je vrlo tvrdoglava. Kad se ona naljuti...” „Molim te”, rekla je Silena. „Mogu uzeti pegaza. Znam kako da se domognem kampa. Pusti me da pokušam.” Zgledao sam se s Anabet. Jedva primetno je klimnula glavom. Zamisao mi se nije dopadala. Nisam verovao da Silena ima šanse da ubedi Klarisu da se bori. S druge strane, Silena je bila toliko rastrojena da je naposletku mogla samo da nastrada u borbi. Možda će, ako je pošaljem natrag u kamp, uspeti da se usredsredi na nešto drugo. ,,U redu”, rekao sam joj. „Mislim da ti, svakako, imaš najviše prava da pokušaš.” Silena me je žustro zagrlila. Zatim se u neprilici povukla, okrznuvši pogledom Anabet. „Ovaj... izvinjavam se. Hvala ti, Persi! Neću te izneveriti!” Kad je otišla, klekao sam pored Anabet i opipao joj čelo. Još uvek je gorela. „Sladak si kad si zabrinut”, promrmljala je. „Obrve ti se nekako nagužvaju i sastave.”

111

„Nema ti umiranja dokle god ti dugujem uslugu”, rekao sam. „Zašto si se podmetnula pod onaj nož?” „Ti bi to isto učinio za mene.” To je bilo tačno. Pretpostavljam da smo to oboje znali. Ipak, osećao sam se kao da me hladna metalna šipka ubada u srce. „Kako si znala?” „Šta to?” Osvrnuo sam se naokolo, proveravajući jesmo li sami. Zatim sam se nagnuo i prošaputao: „Za moje ranjivo mesto. Da nisi primila onaj nož umesto mene, sad bih bio mrtav.” Pogled joj je postao dalek. Dah joj je mirisao na grožđe, možda zbog nektara. „Ne znam, Persi. Prosto sam imala oseća da si u opasnosti. Gde je to mesto?” Nije trebalo da ga ikome kažem. Ali ovo je Anabet. Ako njoj ne mogu verovati, ne mogu verovati nikome. „Pozadi na krstima.” Podigla je ruku. „Gde? Ovde?” Spustila je dlan na moju kičmu i osetio sam peckanje na koži. Pomerio sam joj prste do tačke koja me je vezivala za moj smrtni život. Činilo mi se da mi hiljade volti elektriciteta pucketaju telom. „Spasla si me”, rekao sam. „Hvala ti.” Sklonila je ruku, ali ja je i dalje nisam ispuštao iz svoje. „Znači, dužan si mi”, slabašno je rekla. „Šta je još novo?” Posmatrali smo kako se sunce diže nad gradom. Na ulicama je dosad već trebalo da vlada opšta gužva, ali nisu se čule sirene automobila, gomile prolaznika se nisu kretale trotoarima. Iz daljine je dopirala jeka automobilskog alarma. Negde iznad Harlema, u nebo se izvijala perjanica od crnog dima. Pitao sam se koliko li je pećnica ostalo uključeno kad je Morfejeva čin počela da deluje, koliko je ljudi zaspalo usred pripremanja večere. Vrlo brzo će izbiti još požara. Svi u Njujorku su bili u opasnosti - i svi ti životi su zavisili od nas. „Pitao si me zašto je Hermes ljut na mene”, rekla je Anabet. „Hej, moraš da se odmaraš...” „Ne, hoću da ti kažem. To me već neko vreme muči.” Pomerila je rame i trgla se. „Luk je prošle godine došao u San Francisko da me vidi.” „Lično?” Osećao sam se kao da me je upravo udarila čekićem. „Došao je kod tebe kući?” „To je bilo pre no što smo sišli u Lavirint, pre...” Glas joj je zamro, ali znao sam šta je htela da kaže: pre no što se pretvorio u Krona. „Došao je s belom zastavom. Rekao je da od mene traži samo pet minuta razgovora. Izgledao je uplašeno, Persi. Rekao mi je da Kron namerava da ga iskoristi da bi zavladao svetom. Rekao je kako želi da pobegne, kao u stara vremena. I hteo je da pođem s njim.” „Ali nisi mu verovala.”

112

„Naravno da nisam. Mislila sam da je u pitanju još jedan trik. Uz to... pa, mnogo se toga promenilo od starih vremena. Rekla sam Luku da nema šanse. Naljutio se. Rekao je... rekao je da možemo slobodno odmah da se borimo, zato što drugu priliku neću imati.” Čelo joj se ponovo orosilo znojem. Razgovor joj je oduzimao mnogo snage. „U redu je”, rekao sam. „Probaj sad malo da se odmoriš.” „Persi, ne razumeš. Hermes je bio u pravu. Da sam otišla s njim, možda sam, ipak, mogla da ga nateram da se predomisli. Ili... imala sam nož. Luk je bio nenaoružan. Mogla sam da ga...” „Ubiješ?”, upitao sam. „Znaš i sama da to ne bi bilo u redu.” Čvrsto je zatvorila oči. „Luk je rekao da će ga Kron upotrebiti kao sredstvo za postizanje svog cilja. To su bile njegove reči. Kron će upotrebiti Luka i postati još moćniji.” „To je već uradio”, primetio sam. „Zaposeo je Lukovo telo.” „Ali šta ako je Lukovo telo samo prelazna faza? Šta ako Kron planira da postane još moćniji? A mogla sam ga sprečiti. Rat je moja krivica.” Njena priča me je navela da se osetim kao da sam opet u Stiksu, i kao da se lagano se raspadam. Setio sam se prošlog leta, kad je bog s dva lica, Janus, upozorio Anabet da će morati da donese važnu odluku - a to je bilo nakon što je videla Luka. Pan joj je takode nešto rekao: Odigraćeš veliku ulogu, mada možda ne onu koju si zamišljala. Želeo sam da je pitam o onoj viziji koju mi je Hestija pokazala, o njenim prvim danima s Lukom i Talijom. Znao sam da sve to ima neke veze s mojim proročanstvom, ali nisam shvatao kakve. Pre nego što sam skupio hrabrost da je bilo šta pitam otvorila su se vrata terase. Izašao je Konor Stol. „Persi.” Okrznuo je pogledom Anabet, kao da pred njom ne želi da kaže ništa loše, i bilo mi je jasno da ne donosi dobre vesti. „Gospođa O'Liri se maločas vratila s Groverom. Mislim da bi trebalo da razgovaraš s njim.” BU&CW Grover je upravo užinao u dnevnoj sobi. Bio je obučen za bitku. Na njemu je bila oklopljena majica napravljena od kore drveta i elastičnih žičica. Naoružao se svojom drvenom batinom i trščanom frulom koju je okačio o opasač. Demetrovci su doneli sve što su pronašli u hotelskoj kuhinji - od pice do sladoleda s ananasom. Nažalost, Grover je jeo nameštaj. Već je sažvakao tapacirung raskošne fotelje, i sad je glodao naslon za ruku. „Dečko,” rekao sam, „samo smo pozajmili ovo mesto.” „Bleee-hee-hee!” Imao je tapacirung po celom licu. „Izvini, Persi. Prosto... nameštaj u stilu Luja Šesnaestog. Prava poslastica. Uz to, moram da žvaknem neki nameštaj kad se...” „Kad se iznerviraš”, dopunio sam ga. „Da, znam. Pa, šta je novo?”

113

Zatoptao je papcima. „Čuo sam za Anabet. Je li...?” „Biće sve u redu. Odmara se.” Grover je duboko uzdahnuo. „To je dobro. Mobilisao sam većinu duhova prirode u gradu - mislim bar one koji hoće da me slušaju.” Protrljao je čelo. „Nisam imao predstavu da žirevi mogu toliko da zabole. U svakom slučaju, pomažemo vam koliko god možemo.” Ispričao mi je za okršaje u kojima su učestvovali. Pokrivali su uglavnom severni deo ostrva, gde nismo imali mnogo polutana. Demonski psi su se pojavljivali na svim mogućim mestima, putujući kroz senke unutar naših linija, a drijade i satiri su ih rasterivali. U Harlemu se pojavio mladi zmaj i tuce šumskih nimfi je poginulo pre no što su konačno porazili čudovište. Dok je Grover pričao, u sobu je ušla Talija sa svojim adutantkinjama. Klimnula mi je glavom u prolazu, s ozbiljnim lica, otišla napolje da vidi kako je Anabet, a onda se vratila unutra. Slušala je dok je Grover završavao svoj izveštaj - pojedinosti su bivale sve gore i gore. „Izgubili smo dvadeset satira protiv nekih džinova gore kod Fort Vašingtona”, govorio je drhtavim glasom. „Skoro polovinu moje braće. Rečni duhovi su naposletku udavili džinove, ali...” Talija je stavila luk na rame. „Persi, Kronove snage se još uvek okupljaju na svim mostovima i u svim tunelima. A Kron nije jedini Titan. Jedna od mojih devojaka opazila je ogromnog muškarca u zlatnom oklopu kako okuplja vojsku na obali okeana u Nju Džerziju. Nisam sigurna ko je on, ali moć koja iz njega zrači svojstvena je samo Titanima i bogovima.” Setio sam se zlatnog Titana iz svog sna - onog na Otrisu, koji se pretvorio u plamen. „Super” rekao sam. „Ima li dobrih vesti?” Slegla je ramenima. „Odsekli smo sve tunele podzemne železnice koji vode na Menhetn. Moji najbolji traperi su se pobrinuli za to. Takode, izgleda da neprijatelj čeka da se smrkne pa da napadne. Mislim da je Luku...” Zastala je, pa nastavila: „... hoću reći, Kronu, potrebno neko vreme da bi se regenerisao posle svake bitke. Još uvek se nije navikao na novo obličje. A usporavanje vremena u okolini grada oduzima mu mnogo snage.” Grover je potvrdno klimnuo. „Većina njegovih snaga poseduje nešto od svojin moći i toku dana. Ali eto njih opet čim se smrkne.” Trudio sam se da razmišljam logično. „Okej. Ima li vesti od bogova?” Talija je odmahnula glavom. „Znam da bi gospodarica Artemida bila tu da može. Atina takođe. Ali, Zevs im je naredio da ostanu pored njega. Poslednje što sam čula jeste da je Tifon uništio dolinu Ohaja. Do podneva bi trebalo da stigne do Apalačkih planina.” „Znači, u najboljem slučaju”, rekao sam, „imamo još dva dana dok se ne pojavi ovde.” Džejk Mejson je pročistio grlo. Stajao je tu ne progovarajući, i gotovo sam i zaboravio da je u sobi. 114

„Persi, još nešto”, rekao je. „Kronos se danas pojavio na Vilijamsburškom mostu kao da je znao da ćeš biti tamo. I koncentrisao je svoje snage na naše najslabije tačke. Čim smo se rasporedili, promenio je taktiku. Jedva se i obazirao na Linkolnov tunel, gde su Artemidini lovci bili jaki. Udario je na najslabije tačke, kao da je znao.” „Kao da je dobio informaciju iznutra”, rekao sam. „Od svog špijuna.” „Kakvog sad špijuna?” upitala je Talija. Ispričao sam joj o srebrnom privesku koji je pokazao Kron, o komunikacijskom uređaju s izdajnikom. „Ne valja”, rekla je. „Ništa ne valja.” „To bi mogao biti bilo ko”, rekao je Džejk. „Svi smo stajali tamo kad je Persi izdao naređenja.” „Ali, šta možemo da uradimo?”, upitao je Grover. „Da pretražujemo jednog po jednog polutana dok ne nađemo privezak u obliku kose?” Svi su me gledali, čekajući odluku. Nisam mogao da pokažem koliko me je uhvatila panika, koju sam osećao, i pored toga što je situacija izgledala beznadežno. „Nastavićemo da se borimo” rekao sam. „Ne možemo da se bavimo samo tim špijunom. Počnemo li da sumnjamo jedni u druge, izludećemo. Sinoć ste bili fenomenalni, narode. Ne bih mogao poželeti hrabriju vojsku. Hajde da sad odredimo smenu straža. Odmorite se dok možete. Čeka nas duga noć.” Polutani su se mrmljajući saglasili s tim, a onda su otišli svako svojim putem, da odspavaju, jedu ili da poprave svoje oružje. „Ti takode, Persi”, rekla je Talija. „Mi ćemo držati situaciju na oku. Idi prilezi. Noćas si nam potreban odmoran.” Nisam se previše bunio. Pronašao sam najbližu slobodnu sobu i srušio se na krevet s baldahinom. Mislio sam da mi je nivo adrenalina previsok da bih zaspao, ali oči su mi se sklopile gotovo čim sam spustio glavu na jastuk. BU&CW U snu sam video Nika di Anđela, samog u Hadovim vrtovima. Upravo je iskopao rupu u jednoj od Persefoninih leja i pretpostavljao sam da kraljici neće biti baš milo zbog toga. Sasuo je pehar vina u rupu i počeo da baje. „Nek mrtvi opet okuse. Nek ustanu i prihvate ovu žrtvu. Marija di Anđelo, pokaži se!” Pojavio se beli dim, zgušnjavajući se. Obrazovala se ljudska figura, ali to nije bila Nikova majka. Bila je to tamnokosa devojčica tamne kose i maslinastog tena, u srebrnastoj odeći Artemidinog lovca. „Bjanka”, rekao je Niko. „Ali...” Nemoj prizivati našu majku, Niko, upozorila ga je. Ona je jedini duh kog ti je zabranjeno da vidiš. „Zašto?” hteo je da zna. „Šta to naš otac skriva?” Bol, rekla je Bjanka. Mržnju. Kletvu koja seže unazad, sve do Velikog proročanstva. „Kako to misliš?”, rekao je Niko. „Moram da znam!”

115

Ta spoznaja bi te samo povredila. Pamti ono što ti govorim: biti zlopamtilo je kobna mana za Hadovu decu. „Znam to” rekao je Niko. „Ali, Bjanka, ja više nisam onaj koji sam bio. Ne pokušavaj da me zaštitiš!” Brate, ne razumeš... Niko je mahnuo rukom kroz izmaglicu i Bjankina slika je nestala. „Marija di Anđelo”, opet je rekao. „Pričaj sa mnom.” Obrazovala se drugačija slika. Ceo prizor, a ne jedan duh. U izmaglici sam video Nika i Bjanku kao malu decu, kako se igraju u predvorju elegantnog hotela, jureći jedno drugo oko mermernih stubova. Na sofi nedaleko od njih sedela je žena. Imala je crnu haljinu, rukavice i crni šeširić s velom, poput filmskih zvezda iz 1940-ih. Imala je Bjankin osmeh i Nikove oči. U fotelji pored nje je sedeo krupan, uglađen muškarac u crnom, prugastom odelu. Prenerazio sam se kada sam shvatio da je to Had. Naginjao se prema ženi, gestikulirajući dok je govorio, kao da je veoma uzbuđen. „Molim te, mila”, rekao je. „Moraš doći u Podzemni svet. Briga me šta misli Persefona! Tamo mogu da ti osiguram bezbednost.” „Ne, ljubavi moja.” Imala je italijanski naglasak. „Da dižem našu decu u zemlji mrtvih? Neću to.” „Marija, slušaj me. Rat u Evropi je okrenuo ostale bogove protiv mene. Izrečeno je proročanstvo. Moja deca više nisu bezbedna. Posejdon i Zevs primorali su me na sporazum. Nijedan od nas ne sme nikad više začinjati decu polutane.” „Ali ti već imaš Nika i Bjanku. Svakako da...” „Ne! Proročanstvo upozorava na dete koje navršava šesnaest godina. Zevs je naredio da deca koju već imam moraju biti predata Kampu polutana na odgovarajuću obuku, ali ja dobro znam šta taj ima na umu. U najboljem slučaju, biće pod prismotrom, zatvoreni, okrenuti protiv sopstvenog oca. Pri tom, još je verovatnije da će Zevs hteti da se osigura. Neće dopustiti da se moja deca približe šesnaestom rođendanu. Naći će načina da ih uništi, a to neću da rizikuje!” „Certamente”, rekla je Marija. „Ostaćemo zajedno. Zevs je un imbecille.” Nisam mogao da se ne divim njenoj hrabrosti, ali Had je bacio nervozan pogled prema tavanici. „Marija, kad te molim. Rekao sam ti, rok koji mi je Zevs dao da predam decu istekao je prošle nedelje. Njegov gnev će biti strašan, a ja ne mogu doveka da te skrivami. Dokle god si s decom, i ti si u opasnosti.” Marija se osmehnula, i naježio sam se koliko je podsećala na svoju kćerku. „Ti si bog, ljubavi moja. Zaštitićeš nas. Ali neću odvesti Nika i Bjanku u Podzemni svet.” Had je kršio prste. „Onda... postoji i druga mogućnost. Znam jedno mesto u pustinji gde vreme stoji. Mogao bih tamo da pošaljem decu, nakratko, zbog njihove vlastite bezbednosti, a ti i ja onda ne bismo morali a se razdvajamo. Sagradiću ti zlatnu palatu na obali Stiksa.”

116

Marija di Anđelo se nežno nasmejala. „Tako si dobar, ljubavi moja. Tako velikodušan. Kad bi te ostali bogovi videli ovako kako te ja vidim, ne bi te se toliko bojali. Ali Niku i Bjanki je potrebna majka. Uz to, oni su samo deca. Bogovi ih sigurno ne bi povredili.” „Ne znaš ti moju porodicu”, mračno je rekao Had. „Molim te, Marija, ne bih podneo da te izgubim.” Prstima mu je dodirnula usne. „Nečeš me izgubiti. Sačekaj da odem po torbicu. Pripazi decu.” Poljubila je gospodara mrtvih i ustala sa sofe. Had ju je posmatrao kako se penje uza stepenice i kao da mu je svaki njen korak nanosio bol. Trenutak kasnije, postao je napet. Deca su prestala da se igraju, kao da su i ona nešto naslutila. „Ne!” rekao je Had. Međutim, čak su i njegove božanske moći bile prespore. Stigao je samo da podigne zid od crne energije oko dece, a onda je hotel eksplodirao. Udar je bio tako silovit da se prizor u izmaglici razišao. Kad se ponovo stvorio, video sam Hada kako kleči u ruševinama, ljuljajući u naručju izlomljeno telo Marije di Anđelo. Svuda oko njega je još uvek gorela vatra izazvana eksplozijom. Na nebu je sevnula munja i prolomila se grmljavina. Mali Niko i Bjanka su gledali u svoju majku, ne razumevajući šta se dogodilo, iza njih pojavila furija Alekto, sikćući i mašući kožastim krilima. Izgledalo je da je deca ne primećuju. „Zevse!” Had je pretio pesnicom u pravcu neba. „Smrviću te zbog ovoga! A nju ću vratiti u život!” „Gospodaru, ne smete”, upozorila ga je Alekto. „Ako ijedan besmrtnik mora poštovati zakone smrti, to ste vi.” Had je tinjao od besa. Pomislio sam da će pokazati svoje pravo obličje i spržiti sopstvenu decu, ali izgleda da je u poslednjem trenutku povratio kontrolu nad sobom. „Vodi ih”, rekao je furiji, progutavši jecaj. „Operi im sećanja u Letu, da ništa ne ostane, i odvedi ih u hotel Lotus. Zevs ih tamo neće dirati.” „Biće kako želiš, gospodaru”, rekla je Alekto. ,,A ženino telo?” „Nosi i nju”, s gorčinom je odvratio. „Postaraj se da bude sahranjena u skladu s drevnim običajima.” Alekto, deca i Marijino telo iščezli su u senkama, ostavivši Hada samog u ruševinama. „Upozorila sam te”, začuo se novi glas. Had se okrenuo. Pored zadimljenih ostataka sofe stajala je devojčica u šarenoj haljini. Imala je kratku crnu kosu i tužne oči. Nije joj moglo biti više od dvanaest godina. Nisam je poznavao, ali delovala mi je čudno poznato. „Usuđuješ se da dođeš ovamo?” zarežao je Had. „Trebalo bi da te raznesem u prah!” 117

„Ne možeš”, rekla je devojčica. „Štiti me moć Delfa.” Prožet ledenom jezom, shvatio sam da gledam u Proročište, dok je još bila živa i mlada. Na neki način, bila mi je još sablasnija ovako nego sad, kao mumija. „Ubila si ženu koju sam voleo!”, zaurlao je Had. „Tvoje proročanstvo nas je dovelo dovde!” Nadneo se nad devojčicu, ali ona nije ustuknula. „Zevs je naredio eksploziju da bi uništio decu”, rekla je, „zato što si se usprotivio njegovoj volji. Ja nemam ništa s tim. I odavno sam te upozorila da ih skloniš na sigurno.” „Nisam mogao! Marija mi nije dala! Uz to, oni nisu ništa skrivili.” „Bez obzira na sve, oni su tvoja deca, i kao takvi su opasni. Čak i ako ih skloniš u hotel Lotus, time samo odlažeš problem. Niko i Bjanka se više nikad neće pridružiti svetu, da ne bi slučajno napunili šesnaest godina.” „Zbog tvog takozvanog Velikog proročanstva. I još si me primorala da se zakunem da više neću imati dece. Ništa mi nisi ostavila!” „Ja vidim budućnost”, rekla je devojčica. „Ne mogu je menjati.” U očima boga planula je crna vatra i znao sam da se sprema nešto gadno. Želeo sam da doviknem devojčici da se sakrije negde ili da pobegne. ,,U tom slučaju, Proročište, počuj Hadove reči”, zarežao je. „Možda ne mogu vratiti Mariju u život. I ne mogu ti doneti prevremenu smrt. Ali pošto i dalje imaš smrtnu dušu, mogu te prokleti.” Devojčica je razrogačila oči. „Ne bi se...” „Kunem se”, rekao je Had, „sve dok su moja deca otpadnici, sve dok se mučim proklet tvojim Velikim proročanstvom, Delfsko proročište neće više nikad moći da se nastani u smrtnom telu. Nećeš nikad počivati u miru. Niko neće zauzeti tvoje mesto. Telo će ti svenuti i umreti, ali duh Proročišta će ostati zarobljen u njemu. Izgovaraćeš svoja gorka proročanstva sve dok se ne pretvoriš u prah i ništavilo. Proročište će umreti s tobom!” Devojčica je kriknula i prizor u izmaglici se raspao. U Persefoninom vrtu, Niko je pao na kolena, pobledeo od šoka. Pred njim je stajao stvarni Had, visok u svojoj crnoj odori, namršteno gledajući sina. „Je li, ti”, upitao je Nika, „šta to radiš?” Snove mi je ispunila crna eksplozija. Zatim se prizor promenio. Rejčel Elizabet Der je šetala belom peščanom plažom. Bila je u kupaćem kostimu, a majica joj je bila vezana oko struka. Ramena i lice su joj izgoreli od sunca. Klekla je i počela da piše prstima po vlažnom pesku. Pokušao sam da razaznam slova. Pomislio sam kako mi se disleksija pogoršala, ali onda sam shvatio da ona piše na starogrčkom. To je bilo nemoguće. San je sigurno bio lažan. Napisavši nekoliko reči, Rejčel je promrmljala: „Šta je ovo, pobogu?” Umem da čitam grčki, ali stigao sam da odgonetnem samo jednu reč pre no što je more spralo slova: Persej. Moje ime: Persej. 118

Rejčel je naglo ustala i odmakla se od talasa. „O bogovi”, izustila je. „Eto šta to znači.” Okrenula se i potrčala, razbacujući nogama pesak dok je jurila natrag u svoju porodičnu vilu. Bučno je potrčala uz stepenice koje su vodile na verandu, teško dišući. Njen otac je podigao pogled s Volstrit džornala. „Tata.” Rejčel mu je odlučno prišla. „Moramo da se vratimo.” Usta njenog oca su se trzala, kao da pokušava da se priseti kako se osmehuje. „Da se vratimo? Ali tek smo došli ovamo.” ,,U Njujorku ima nekih problema. Persi je u opasnosti.” „Javio ti se?” „Ne... ne baš. Ali znam. Imam osećaj.” Gospodin Der je presavio novine. „Tvoja majka i ja smo jedva čekali ovaj odmor.” „Ne, niste! Oboje mrzite plažu! Samo što ste previše tvrdoglavi da to i priznate.” „Slušaj, Rejčel...” „Kažem ti da u Njujorku nešto nije u redu! Ceo grad... ne znam šta se tačno dešava, ali napadnut je.” Njen otac je uzdahnuo. „Verujem da bi tako nešto bilo u vestima.” „Ne”, bila je uporna Rejčel. „Nije to ta vrsta napadaje li te iko zvao otkako smo stigli ovde?” Njen otac se namrštio. „Nije... ali vikend je, i to usred leta.” „Tebe uvek zovu”, rekla je Rejčel. „Moraš priznati da je ovo čudno.” Oklevao je. „Ne možemo tek tako da odemo. Potrošili smo mnogo para.” „Slušaj”, rekla je Rejčel. „Tatice... potrebna sam Persiju. Moram da mu prenesem poruku. Radi se o životu ili smrti.” „Kakvu sad poruku? O čemu ti,dete, uopšte govoriš?” „Ne mogu da ti kažem.” „Onda ne možeš da ideš.” Rejčel je zatvorila oči, kao da prikuplja hrabrost. „Tata... pusti me da idem i nagodiću se s tobom.” Gospodin Der se uspravio u stolici. To je već bio jezik koji je on dobro razumeo. „Slušam te.” „Ženska akademija Klarion. Ja... otići ću tamo na jesen. Neću čak ni prigovarati. Ali moraš me smesta vratiti u Njujork.” Dugo je ćutao. Potom je izvukao telefon i pozvao jedan broj. „Daglase? Pripremi avion. Polazimo za Njujork. Da... odmah.” Rejčel mu je obavila ruke oko vrata, a njen otac je delovao iznenađeno, kao da ga nikada ranije nije zagrlila. „Odužiću ti se za ovo, tata!” Osmehnuo se, ali je i dalje imao hladan izraz lica. Posmatrao ju je kao da ne vidi svoju kćerku - već onu mladu damu koju je video nakon što Akademija Klarion završi s njom. 119

„Da, Rejčel”, složio se. „Sasvim sigurno hoćeš.” Prizor je izbledeo. „Rejčel, nemoj!” promumlao sam kroz san. Još uvek sam se prevrtao po krevetu kad me je Talija prodrmala i probudila. „Persi”, rekla je. „Hajde. Uskoro će veče. Imamo posetioce.” Seo sam, potpuno dezorijentisan. Krevet je bio previše udoban, a nikad nisam voleo da spavam usred dana. „Posetioce?”, upitao sam. Talija je smrknuto klimnula glavom. „Titan, s belom zastavom, traži da te vidi. Ima poruku od Krona.”

120

13. Titan mi donosi poklon Bela zastava se videla skoro kilometar daleko. Bila je velika kao fudbalsko igralište, a nosio ju je deset metara visok džin s plavom kožom i ledenobelom kosom. „Hiperborejac”, rekla je Talija. „Džinovi sa severa. Njihovo stajanje na Kronovu stranu nije dobar znak. Obično su miroljubivi.” „Već si se srela s njima?” upitao sam. „Mhm. Postoji jedna velika kolonija u Alberti. Ne preporučujem ti da pokušaš se grudvaš s njima.” Kad se džin približio, video sam da za njim idu tri izaslanika ljudske veličine polutan u oklopu, ženski demon empusa u crnoj haljini, s plamenom umesto kose, i visoki muškarac u smokingu. Empusa je držala tipa u smokingu ispod ruke, i izgledali su kao normalan par koji je krenuo u neko od brodvejskih pozorišta ili tako negde - s izuzetkom njene goruće kose i očnjaka. Grupa je bez žurbe išla prema Hekšerovom igralištu u Central parku. Ljuljaške i sportski tereni bili su prazni. Jedini zvuk je dopirao od fontane na Ampajer roku. Pogledao sam u Grovera. „Lik u smoku je Titan?” Nervozno je klimnuo glavom. „Izgleda kao mađioničar. Ne volim mađioničare. Obično imaju zečeve.” Buljio sam u njega. „Bojiš se zečeva?” „Bleheee-hee-heee! Zečevi su prave siledžije. Stalno otimaju celer bespomočnim satirima!” Talija se nakašljala. „Šta je sad bilo?”, upitao je Grover. „Na tvojoj zecofobiji moraćemo da poradimo malo kasnije”, rekao sam. „Stigli su.” Muškarac u smokingu je zakoračio napred. Bio je visok, viši od prosečnog čoveka - oko dva metra i petnaest centimetara. Crna kosa bila mu je vezana u konjski rep. Okrugle tamne naočari skrivale su mu oči, ali ono što mi je zaista privuklo pažnju bila je koža na njegovom licu. Sva u ogrebotinama, kao da ga je napala neka mala životinja s kandžama - recimo, neki mnogo, mnogo ljut hrčak. „Persi Džeksone”, rekao je svilenkastim glasom. „Počastvovan sam.” Njegova devojka empusa je zasiktala na mene. Verovatno je čula kako sam letos udesio dve njene posestrime. „Dušo”, obratio joj se Lik u smoku. „Što se lepo ne smestiš tamo?” Pustila mu je ruku i odlebdela do jedne od klupa u parku. Okrznuo sam pogledom naoružanog polutana iza Tipa u smoku. Nisam ga izdaleka prepoznao u novom šlemu, ali bio je to moj podli stari poznanik Itan 121

Nakamura. Posle okršaja koji smo imali na Vilijamsburškom mostu, nos mu je ličio na zgnječeni paradajz. Osetio sam se malo bolje videći ga u takvom izdanju. „Hej, Itane”, rekao sam. „Baš dobro izgledaš.” Besno me je pogledao. „Da se vratimo poslu.” Tip u smoku je pružio ruku. „Ja sam Prometej.” Bio sam previše iznenađen da bih se rukovao s njim. „Onaj što je maznuo vatru? Onaj što su ga prikovali za stenu i puštali lešinare na njega?” Prometej se trgao i dodirnuo ogrebotine na svom licu. „Molim te, ne pominji mi lešinare. Ali, da, ukrao sam vatru od bogova i dao je tvojim precima. Zauzvrat, uvek milosrdni Zevs je naredio da me prikuju za stenu i da me muče dok je sveta i veka.” „Ali...” „Kako sam se oslobodio? To je učinio Herakle, pre mnogo eona. Zbog toga sam, znaš, slab prema herojima. Neki od vas umeju da budu vrlo civilizovani.” „Za razliku od društva u kom se krećeš”, primetio sam. Gledao sam u Itana, ali je Prometej očigledno pomislio da govorim o empusi. „O, nisu demoni baš tako loši”, rekao je. „Štos je prosto u tome da vodiš računa da se dobro hrane. A sad, Persi Džeksone, da pregovaramo.” Pokazao je rukom prema izletničkom stolu i posedali smo. Talija i Grover su stajali iza mojih leđa. Plavi džin je prislonio belu zastavu na drvo i rasejano počeo da se igra na dečijem igralištu. Stao je na penjalicu i zdrobio ju je, ali kao da se nije naljutio zbog toga. Samo se namrštio i izustio: „O-o.” Zatim je zakoračio u fontanu, od čega se betonski bazenčić prelomio nadvoje. „O-o.” Voda se smrzla tamo gde ju je dodirnula njegova noga. S opasača mu je visila gomila punjenih životinja - onih vrlo velikih, kakve dobijete kao nagrade na vašaru. Podsetio me je na Tajsona i rastužila me je pomisao da moram da se borim s njim. Prometej se okrenuo prema meni i prepleo prste na rukama. Delovao je iskreno, ljubazno i mudro. „Persi, vaš položaj je klimav. Znaš da ne možete zaustaviti još jedan napad.” „Videćemo.” Prometej je delovao kao da mu je nelagodno, kao da mu je stvarno stalo šta će biti sa mnom. „Persi, ja sam Titan koji razmišlja unapred. Znam šta će se desiti.” ,,I ujedno Titan sklon davanju lukavih saveta”, umešao se Grover. ,,S naglaskom na lukavih.” Prometej je slegao ramenima. „Tačno, satiru. Ali podržavao sam bogove u prethodnom ratu. Rekao sam Kronu: 'Nisi dovoljno jak. Izgubićeš.' I bio sam u pravu. Vidiš, dakle, da umem da odaberem pobedničku stranu. Ovog puta sam uz Krona.” „Zato što te je Zevs prikovao za stenu”, nagađao sam. „Delimično, da. Ne poričem da želim osvetu. Ali to nije jedini razlog što podržavam Krona. Ujedno je to i najmudriji izbor. Ovde sam zato što sam pomislio da ćeš možda poslušati razum.” 122

Prstom je nacrtao mapu na stolu. Gde god je dodirnuo površinu stola, pojavljivale su se zlatne linije, presijavajući se na betonu. „Ovo je Menhetn. Naše snage su ovde, tamo, i onde. Znamo koliko vas ima. Odnos snaga je dvadeset prema jedan.” „Imate vrednog špijuna”, rekao sam. Prometej se osmehnuo kao da se izvinjava. „U svakom slučaju, naše snage rastu iz dana u dan. Kron će večeras napasti. Bićete pregaženi. Borite se hrabro, to je istina, ali jednostavno ne možete da držite ceo Menhetn. Bićete primorani da se povučete do Empajer stejt bildinga. Video sam to. Tako će biti.” Pomislio sam na sliku koju je Rejčel nacrtala u mom snu - na vojsku u podnožju Empajer stejt bildinga. Setio sam se reči devojčice Proročišta u svom snu: Ja vidim budućnost. Ne mogu je menjati. Prometej je govorio s takvim sigurnošću da je bilo teško ne poverovati mu. „Neću dozvoliti da tako bude”, rekao sam. Prometej je otresao nevidljivu trunčicu s revera svog smokinga. „Shvati, Persi. Vi ovde iznova vodite Trojanski rat. Obrasci se kroz istoriju ponavljaju. Pojavljuju se iznova, baš kao čudovišta. Velika opsada. Dve vojske. Jedina razlika je u tome što se ovog puta branite. Vi ste Troja. A ti znaš, zar ne, kako su prošli Trojanci?” „Znači, nameravate da ugurate drvenog konja u lift u Empajer stejt bildingu?”, upitao sam. „Srećno vam bilo.” Prometej se osmehnuo. „Troja je bila potpuno uništena, Persi. Ne želiš da se to desi i vama. Odstupite i poštedećemo Njujork. Oprostićemo tvojim ljudima. Što se tebe tiče, lično ću se postarati da ti ne zafali ni dlaka s glave. Neka Kron zauzme Olimp. Koga je briga? Tifon će svakako uništiti bogove.” „Aha”, dočekao sam. ,,A ja bi trebalo da poverujem da će Kron poštedeti grad?” „On želi samo Olimp”, bio je uporan Prometej. „Moć bogova vezana je za njihova sedišta moći. Video si šta se dogodilo s Posejdonom pošto je napadnuta njegova podmorska palata.” Trgao sam se, prisećajući se kako je moj otac izgledao. Bio je star i oronuo. „Da”, žalostivo je nastavio Prometej. „Znam da ti je to teško palo. Kad Kron uništi Olimp, bogovi će početi da slabe. Oslabiće toliko da će nam biti lako da ih porazimo. Kron će to radije obaviti dok Tifon drži Olimpljane zauzete na na zapadu. Mnogo je lakše. Manje izgubljenih života. Ali ne zanosi se svojim moćima, najviše što možeš jeste da nas usporiš. Tifon prekosutra stiže do Njujorka i nećete imati nikakvih šansi. Bogovi i Olimp će ipak biti uništeni, ali uz mnogo više kolateralne štete. Što je mnogo, mnogo gora opcija za tebe i tvoj grad. Kako god okreneš, vladaće Titani.” Talija je udarila pesnicom o sto. „Ja služim Artemidi. Lovci će se boriti do poslednjeg daha. Persi, ne razmišljaš valjda da poslušaš ovu ljigu?” Pomislio sam da će je Prometej razneti, ali on se samo osmehnuo. „Tvoja hrabrost služi ti na čast, Talija Grejs.” Talija se ukrutila. „To je prezime moje majke. Ne koristim ga.”

123

„Kako hoćeš”, neusiljeno je odvratio Prometej, ali bilo mi je jasno da ju je takao u živac. Nikada ranije nisam čuo Talijino prezime. Nekako je doprinosilo da izgleda gotovo normalno. Manje tajanstveno i moćno. „U svakom slučaju”, nastavio je Titan, „ne moramo biti neprijatelji. Ja sam oduvek pomagao čovečanstvu.” „Sve je to samo hrpa Minotaurove balege”, rekla je Talija. „Kad je čovečanstvo prinelo prvu žrtvu bogovima, prevario si ih da bi dobio najbolji deo. Dao si nam vatru zato da bi iznervirao bogove, a ne zato što ti je bilo stalo do nas.” Prometej je odmahnuo glavom. „Ne razumeš. Pomogao sam u oblikovanju vaše ljudske prirode.” U rukama mu se pojavila koprcava grudva gline. Oblikovao ju je u malu lutku s rukama i nogama. Glineni čovečuljak nije imao oči, ali je pipajući koračao po stolu, spotičući se preko Prometejevih prstiju. „Šapućem čoveku na uvo otkako ste počeli da postojite. Predstavljam vašu radoznalost, vašu težnju za istraživanjem, vašu domišljatost. Pomozi mi da vas spasem, Persi. Učini to i daču čovečanstvu novi poklon - novo otkrovenje koje će vas odvesti jednako daleko kao svojevremeno vatra. Ne možete ostvariti takav napredak pod vlašću bogova. Oni to nikad ne bi dozvolili. Ali za vas, ljude, bi ovo moglo biti novo zlatno doba. Ili...” Stisnuo je pesnicu i zgnječio glinenog čovečuljka u palačinku. „O-o”, zabrundao je plavi džin. Preko na klupi, empusa je ogolela očnjake u osmeh. „Persi, ti znaš da Titani i njihovo potomstvo nisu uvek rđavi”, rekao je Prometej. „Upoznao si Kalipso.” Lice mi se oblilo vrelinom. „To je nešto drugo.” „Kako to? Umnogome poput mene, nije ništa skrivila, a ipak su je zauvek prognali, samo zato što je Atlasova kćerka. Mi vam nismo neprijatelji. Ne dozvoli da se desi najgore”, preklinjao je. „Nudimo vam mir.” Pogledao sam u Itana Nakamuru. „Mora biti da se užasavaš od ove Prometejeve ponude?” „Ne znam na šta misliš.” „Ako prihvatimo pogodbu, nećeš dobiti svoju osvetu. Nećeš imati prilike da nas pobiješ. Zar nije to ono što želiš?” Njegovo zdravo oko je blesnulo. „Sve što ja želim, Džeksone, jeste poštovanje. Bogovi mi ga nikad nisu pružili. Hteli ste da dođem u vaš bezvezni kamp, da me tamo strpaju u Hermesovu kuću zato što nisam važan? Zato što nisam čak ni priznat?” Zvučao je baš kao Luk kad je pre četiri godine pokušao da me ubije tamo u šumi. Od same pomisli na to, ruka me je zabolela na mestu gde me je ujeo škorpion. „Tvoja majka je boginja osvete”, rekao sam Itanu. „Trebalo bi da to poštujemo?” „Nemeza predstavlja ravnotežu! Kad ljudi imaju previše sreće, ona ih sruši s pijedestala.” ,,I zato ti je uzela oko?”

124

„To je bila cena”, zarežao je. „Zauzvrat se zaklela da ću jednog dana ja promeniti ravnotežu moći. Doneću poštovanje nižim božanstvima. Oko je mala cena za tako nešto.” „Divna majka.” „Ali barem drži reč, za razliku od Olimpljana. Uvek plaća svoje dugove - dobrim ili zlom.” „Aha”, odvratio sam. „Tako sam ja tebi spasao život, a ti si mi uzvratio oživevši Krona. Fer igra, nema šta.” Itan je ščepao balčak svog mača, ali ga je Prometej zaustavio. „De, de”, rekao je Titan. „Mi smo u diplomatskoj misiji.” Prometej me je posmatrao, proučavajući me, kao da pokušava da razume moj bes. Potom je klimnuo glavom, kao da je upravo odabrao misao iz mog mozga. „Muči te ono što se desilo Luku”, zaključio je. „Hestija ti nije pokazala celu priču. Možda, kad bi razumeo...” Titan je pružio ruku. Talija je viknula, upozoravajući me, ali pre no što sam imao vremena da reagujem, Prometejev kažiprst mi je dotakao čelo. BU&CW Odjednom sam se opet nalazio u dnevnoj sobi Mej Kastelan. Na polici iznad kamina su treperile sveće, a njihova svetlost se odbijala od ogledala na zidovima. Kroz vrata koja su vodila u kuhinju video sam Taliju kako sedi za stolom, dok joj gospođa Kastelan previja povređenu nogu. Sedmogodišnja Anabet je sedela pored nje, igrajući se punjenom Meduzom. Hermes i Luk su stajali u dnevnoj sobi, jedan naspram drugog. Lice boga izgledalo je tečno pri svetlosti sveća, kao da ne može da se odluči koje obličje da poprimi. Na sebi je imao mornarskoplavu trenerku i krilate „ribok” patike. „Otkud to da si se baš sad pojavio?” hteo je da zna Luk. Ramena su mu bila napeta kao da očekuje borbu. „Sve ove godine sam te dozivao, molio sam se da se pojaviš, i ništa. Ostavio si me s njom.” Pokazao je u pravcu kuhinje, kao da ne može da podnese da pogleda u svoju majku, a kamoli da joj izgovori ime. „Nemoj je omalovažavati, Luk”, opomenuo ga je Hermes. „Tvoja majka ti je pružila najviše što je mogla. Što se mene tiče, nisam smeo da se mešam u tvoj život. Deca bogova moraju sama da nađu svoj put.” „Znači, sve je bilo za moje dobro. Odrastanje na ulicama, to što sam bip prepušten samom sebi, borbe s čudovištima.” „Ti si moj sin”, rekao je Hermes. „Znao sam da si sposoban za to. Kad sam bio beba, ispuzao sam iz kolevke i krenuo prema...” „Ja nisam bog! Barem si jednom mogao nešto da kažeš. Mogao si da pritekneš u pomoć kad...” Nesigurno je uzdahnuo, utišavši se kako ga niko u kuhinji ne bi čuo. „... kad ona dobije jedan od onih svojih napada, kad me drmusa i priča sulude priče o mojoj sudbini. Onda kad sam se sakrivao u orman da me ne bi pronašla onim... onim

125

plamtećim očima. Je li te uopšte bilo briga što se bojim? Jesi li uopšte znao kad sam pobegao?” Gospođa Kastelan je tamo u kuhinji neumorno ćeretala, sipajući sok Taliji i Anabet dok im je pričala o Luku kao bebi. Talija je nervozno trljala povređenu nogu. Anabet je bacala poglede u dnevnu sobu i podigla zagoreli kolačić tako da Luk može da ga vidi. Potom je nemo prošaputala: Je l' možemo sad da idemo? „Luk, veoma mi je stalo do tebe”, polako je rekao Hermes, „ali bogovi ne smeju da se mešaju u posla smrtnika. To je jedan od naših Drevnih zakona. Pogotovo zato što tvoja sudbina...” Glas mu je zamro. Zagledao se u sveće, kao da se priseća nečega neprijatnog. „Šta?” upitao je Luk. „Šta je s mojom sudbinom?” „Nije trebalo da se vraćaš”, promrmljao je Hermes. „Samo ste se oboje potresli. Međutim, jasno mi je da si već sad prestar da budeš u bekstvu i bez ičije pomoći. Razgovaraću s Hironom tamo u Kampu polutana i zamoliću ga da pošalje satira po tebe.” „Sasvim nam dobro ide i bez tvoje pomoći”, odbrusio je Luk. „Nego, šta si ono rekao o mojoj sudbini?” Krila na Hermesovim patikama su nespokojno lepršala. Posmatrao je svog sina kao da želi da mu upamti lice, a mene je odjednom oblila nekakva hladnoća. Shvatio sam da je Hermes znao o čemu govori Mej Kastelan. Nisam bio siguran otkud ja to znam, ali izraz na Hermesovom licu uverio me je da je tako. Hermes je shvatio šta će se jednog dana dogoditi s Lukom i da će ovaj postati zao. „Sine moj”, rekao je, „ja sam bog putnika, bog drumova. Ako išta znam, znam da moraš ići svojim putem, pa makar mi se srce cepalo zbog toga.” „Ti mene ne voliš.” „Kunem ti se da... da te volim. Idi u kamp. Pobrinuću se da ti brzo dodele potragu. Možda možeš poraziti hidru ili ukrasti jabuke od Hesperida. Dobićeš priliku da postaneš veliki heroj pre...” „Pre čega?” Lukov glas je sad podrhtavao. „Šta je to videla moja majka što ju je učinilo ovakvom? Šta će mi se dogoditi? Ako me voliš, reci mi.” Hermesovo lice se zateglo. „Ne mogu.” „Znači da ti nije stalo do mene!”, uzviknuo je Luk. Razgovor u kuhinji je naglo zamro. „Luk?”, javila se Mej Kastelan. „Jesi li to ti? Je li moj dečak dobro?” Luk se okrenuo, ne bi li sakrio lice, ali video sam mu suze u očima. „Dobro sam. Imam novu porodicu. Nije mi potrebno nijedno od vas.” „Ja sam ti otac”, navaljivao je Hermes. „Otac bi trebalo da bude pored svog deteta. A ja tebe nikad nisam ni video. Talija, Anabet, pokret! Odlazimo!” „Sine, ne idi!” viknula je za njim Mej Kastelan. „Spremila sam ti užinu!” Luk je izleteo napolje iz kuće, dok su se Talija i Anabet mučile da ga sustignu. Mej Kastelan je pokušala da krene za njim, ali ju je Hermes zadržao. 126

Kad su se mrežasta vrata zalupila, Mej je pala u Hermesovo naručje i počeka da se trese. Otvorila je oči - koje su sijale zelenilom - i očajnički stegla Hermesa za ramena. Moj sin, šištala je suvim glasom. Opasnost. Strašna sudbina! „Znam, ljubavi moja”, tužno je rekao Hermes. „Veruj mi, znam.” BU&CW Slika se izgubila. Prometej je sklonio ruku s mog čela. „Persi?” upitala je Talija. „Šta je... šta je bilo?” Shvatio sam da sam mokar od znoja. Prometej je saosećajno klimnuo. „Zapanjujuće, zar ne? Bogovi znaju šta će biti, a ipak ne čine ništa, čak ni za vlastitu decu. Koliko im je trebalo da ti saopšte tvoje proročanstvo, Persi Džeksone? Zar ne misliš da tvoj otac ne zna šta će biti s tobom?” Bio sam previše ošamućen da bih mu odgovorio. „Peerrsi”, upozorio me je Grover, „on se poigrava s tvojim umom. Pokušava da te naljuti.” Grover može da čita emocije, tako da je verovatno znao da Prometej uspeva u tome. „Da li stvarno zameraš svom prijatelju Luku?”, upitao me je Titan. ,,I šta je s tobom, Persi? Hoćeš li dozvoliti da ti sudbina kroji kapu? Kron ti nudi mnogo bolju pogodbu.” Stisnuo sam pesnice. Koliko god sam mrzeo ono što mi je Prometej pokazao, Krona sam mrzeo još više. „Ja ću tebi ponuditi pogodbu. Reci Kronu da opozove napad, napusti telo Luka Kastelana i vrati se u jame Tartara. Tada možda neću morati da ga uništim.” Empusa je zarežala, a kosa joj je liznula novim plamenovima. Prometej je, međutim, samo uzdahnuo. „Ako se predomisliš”, rekao je, „imam poklon za tebe.” Na stolu se pojavila grčka vaza. Bila je visoka nešto manje od jednog metra i široka tridesetak centimetara, gleđosana crno-belim geometrijskim šarama. Keramički poklopac je bio pričvršćen kožnom uzicom. Grover je zacvileo ugledavši je. Talija je jeknula. „Nije valjda...” „Jeste”, rekao je Prometej. „Prepoznaješ je.” Osetio sam čudan strah gledajući posudu, ali nisam imao pojma zašto. „Pripadala je mojoj snaji”, objašnjavao je Prometej. „Pandori.” Osetio sam knedlu u guši. „Onoj Pandori što je imala kutiju?” Prometej je odmahnuo glavom. „Ne znam ko je započeo tu priču s kutijom. To nikad nije bila kutija. To je bio pitos, sud za čuvanje namirnica. Pretpostavljam da Pandorin pitos nema isti prizvuk, ali pustimo sad to. Da, otvorila je ovu posudu, punu demona koji sad proganjaju čovečanstvo - strah, smrt, glad, bolest.” „Ne zaboravi mene”, prela je empusa. 127

„Naravno”, složio se Prometej. „Prva empusa je takođe bila zarobljena u ovoj posudi, a Pandora ju je oslobodila. Ali, šta je meni zanimljivo u toj priči - uvek okrive Pandoru. Kažnjena je zato što je bila radoznala. Bogovi žele da veruješ da je to nauk: ljudi ne bi trebalo da istražuju. Ne bi trebalo da postavljaju pitanja. Trebalo bi da rade kako im se kaže. Istina glasi, Persi, da je ova posuda bila zamka koju su osmislili Zevs i ostali bogovi. Bila je to osveta meni i celoj mojoj porodici - mom jadnom, prostodušnom bratu Epimeteju i njegovoj ženi Pandori. Bogovi su znali da će ona otvoriti posudu. Bili su spremni da zajedno s nama kazne i čitav ljudski rod.” Pomislio sam na svoj san o Hadu i Mariji di Anđelo. Zevs je razorio ceo hotel da bi uklonio dvoje malih polutana - sve samo da bi sačuvao vlastitu kožu, jer se bojao proročanstva. Ubio je nedužnu ženu i po svoj prilici zbog toga nije ništa lošije spavao. Had nije bio ništa bolji od njega. Kako nije bio dovoljno moćan da bi se osvetio izravno Zevsu, prokleo je Proročište, osudivši devojčicu na užasnu sudbinu. A Hermes... zašto je napustio Luka? Zašto ga nije makar upozorio ili pokušao bolje da ga vaspita, tako da ovaj ne postane zao? Možda se Prometej stvarno poigravao s mojim umom. Ali, šta ako je upravu?, pitao se deo mene. Po čemu su to bogovi bolji od Titana? Prometej je kucnuo po poklopcu Pandorine posude. „Kad je Pandora otvorila posudu, u njoj je preostao samo jedan duh.” „Nada”, rekao sam. Izgledao je zadovoljno. „Vrlo dobro, Persi. Elpida, duh nade, nije htela da napusti čovečanstvo. Nada ne odlazi ukoliko joj nije dozvoljeno. Samo je čovekovo dete može osloboditi.” Titan je gurnuo posudu preko stola. „Poklanjam ti ovo da bi te podsećalo na to kakvi su bogovi”, rekao je. „Ako hoćeš, zadrži Elpidu. Ako zaključiš da si video dovoljno razaranja, dovoljno uzaludne patnje, tada otvori posudu. Pusti Elpidu da ode. Odreci se nade i znaću da si se predao. Obećavam da će Kron biti blag. Poštedeće preživele.” Dok sam zurio u posudu, obuzeo me je vrlo rđav osećaj. Pomislio sam da je Pandora verovatmo patila od hiperaktivnog poremećaja, kao i ja. Nikad nisam bio u stanju da ostavim nešto na miru. Nisam voleo iskušenja. Šta ako je ovo predmet moje sudbonosne odluke? Možda se celo proročanstvo svodi na to hoću li ostaviti posudu zatvorenu ili ću je otvoriti. „Ne želim je”, zarežao sam. „Prekasno”, odvratio je Prometej. „Poklon ti je dat. Ne može biti uzet nazad.” Ustao je. Empusa je prišla i uhvatila ga ispod ruke. „Morejne!”, pozvao je Prometej plavog džina. „Idemo. Uzmi zastavu.” „O-o” oglasio se džin. „Vidimo se uskoro, Persi Džeksone”, obećao je Prometej. ,,U svakom slučaju.” Itan Nakamura dobacio mi je još jedan pogled pun mržnje. Potom su se emisari okrenuli i odšetali stazom kroz Central park, kao da su pošli u najnormalniju nedeljnu šetnju.

128

14. Svinje lete, zar ne Kad smo se vratili u Plazu, Talija me je povukla u stranu. „Šta ti je ono Prometej pokazao?” Oklevajući, ispričao sam joj o svojoj viziji kuće Mej Kastelan. Talija je trljala butinu, kao da se setila stare rane. „Bila je to gadna noć”, priznala je. „Anabet je bila vrlo mala i mislim da nije ni shvatala šta vidi. Znala je samo da se Luk uznemirio.” Pogledao sam kroz prozor prema Central parku. Na severu su još uvek plamsali mali požari, ali je grad delovao neprirodno mirno. „Znaš li šta se dogodilo Mej Kastelan? Mislim na...” „Znam na šta misliš”, odvratila je Talija. „Nisam imala prilike da je vidim kad ima, hm, epizodu, ali Luk mi je pričao o plamtećim očima i čudnim stvarima koje je govorila. Naterao me je da obećam da neću nikome reći za to. Čime je to prouzrokovano - nemam pojma. Ako je Luk i znao, nije mi nikad rekao.” „Hermes zna”, rekao sam joj. „Nešto je prouzrokovalo da Mej vidi delove Lukove budućnosti, a Hermes je shvatio šta će se dogoditi - da će se Luk pretvoriti u Krona.” Talija se namrštila. „Ne možeš biti siguran u to. Imaj na umu, Persi, da je Prometej manipulisao onim što vidiš, prikazujući ti ono što se dogodilo u najgorem mogućem svetlu. Hermes jeste voleo Luka. Bilo je dovoljno da vidim njegovo lice pa da to shvatim. A one noći je bio tamo zato što je svraćao da obiđe Mej, vodio je računa o njoj. Nije on baš tako loš.” „Ali ipak nije u redu”, navaljivao sam. „Luk je bio samo dete. Hermes mu nikad nije pomogao, čak nije ni pokušao da ga spreči da pobegne.” Talija je okačila luk na rame. Ponovo sam primetio koliko sad izgleda jače kad je prestala da stari. Skoro da se mogao videti srebrni sjaj oko nje - Artemidin blagoslov. „Persi”, rekla je, „ne smeš da sažaljevaš Luka. Svi mi moramo da se izborimo s problemima. Svi polutani to moraju. Naši roditelji, uglavnom, nisu pored nas. Ali Luk je doneo neke pogrešne odluke. Niko ga nije prisilio na to. Staviše...” Pogledala je niz hodnik da bi se uverila da nema nikog. „Zabrinuta sam zbog Anabet. Bude li morala da se suoči s Lukom u bici, ne znam hoće li biti kadra. Oduvek je bila slaba na njega.” Krv mi je navrla u lice. „Biće kadra.” „Ne znam. Posle one noći, nakon što smo otišli iz kuće njegove majke, Luk više nikad nije bio isti. Postao je nesmotren i ćudljiv, kao da mora nešto da dokaže. Dok nas Grover nije najzad našao i pokušao da nas odvede u kamp... dakle, imali smo tako puno nevolja zato što Luk nije hteo da pazi. Zapodevao je borbu sa svakim čudovištem na koje bismo naišli. Anabet to nije doživljavala kao problem. Luk je bio

129

njen junak. Shvatala je samo da su ga roditelji učinili tužnim i uvek ga je branila. I sad ga brani. Kažem samo... Nemoj pasti u istu zamku. Luk je sebe dao Kronu. Ne možemo priuštiti sebi da budemo osetljivi prema njemu.” Gledao sam u požare u Harlemu, pitajući se koliko je usnulih smrtnika ovog časa u opasnosti zato što je Luk doneo neke pogrešne odluke. „U pravu si”, rekao sam. Talija me je potapšala po ramenu. „Odoh da obiđem svoje Lovce i da onda malo odspavam pre no što padne noć. Ni tebi ne bi škodilo da dremneš.” „Poslednje što mi je potrebno jeste još snova.” „Znam, veruj mi.” Njeno smrknuto lice navelo me je da se upitam šta ona sanja. Svi polutani imaju taj problem: što je situacija opasnija, snovi postaju gori i češći. „Ali, Persi, ko zna kad će se ukazati sledeća prilika da se odmoriš. Ovo će biti duga noć - nama možda i poslednja.” Nije mi se dopadalo, ali znao sam da ima pravo. Umorno sam klimnuo glavom i pružio joj Pandorinu posudu. „Učini mi uslugu. Zaključaj ovo u hotelski sef, hoćeš li? Mislim da sam alergičan na pitos.” Talija se osmehnula. „Važi.” Pronašao sam najbliži krevet i zaspao kao top. Međutim, naravno, spavanje je donelo samo nove košmare. BU&CW Video sam očevu podmorsku palatu. Neprijateljska vojska je prišla na samo nekoliko stotina metara od palate. Zidovi tvrđave su bili potpuno uništeni. Hram koji je moj otac koristio kao štab goreo je od grčke vatre. Zumirao sam kovačnicu oružja, gde su moj brat i ostali kiklopi upravo imali pauzu za ručak, jedući puter od kikirikija iz ogromnih tegli (i ne pitajte me kakav ukus ima pod vodom, jer ne želim da znam). Dok sam ih posmatrao, spoljni zid kovačnice je eksplodirao. Unutra je uteturao ratnik-kiklop, srušivši se na sto za kojim su jeli. Tajson je klekao da mu pomogne, ali bilo je prekasno. Kiklop se raspao, pretvorivši se u morski mulj. Neprijateljski džinovi napredovali su prema otvoru u zidu, i Tajson je uzeo toljagu palog ratnika. Uzviknuo je nešto svojim drugovima kovačima - verovatno „Za Posejdona!” - ali potpuno nerazgovetno, jer su se videla samo puna usta putera od kikirikija. Njegova bratija je dograbila čekiće i dleta, zaurlala „KIKIRIKI PUTER!” i jurnula za Tajsonom u bitku. Potom se prizor promenio. Bio sam s Itanom Nakamurom u neprijateljskom logoru. Ono što sam video nateralo me je da zadrhtim, delom zato što je vojska bila ogromna, a delom zato što sam prepoznao to mesto. Bili smo u šumama Nju Džerzija, na trošnom drumu oivičenom propalim firmama i pocepanim bilbordima. Polusrušena ograda okruživala je prostrano dvorište puno cementnih statua. Tabla nad skladištem bila je teško čitljiva, budući da je bila ispisana kitnjastim crvenim slovima, ali znao sam šta piše: Prodavnica baštenskih patuljaka tetke Em.

130

Godinama nisam pomislio na to mesto. Očigledno je bilo napušteno. Statue su bile polomljene i išarane grafitima. Cementni satir - Groverov čika Ferdinand - ostao je bez ruke. Deo krova na skladištu se urušio. Na velikoj žutoj tabli na vratima pisalo je: osuđeni. Imanje su okruživale stotine šatora i vatri. Uglavnom sam video čudovišta, ali bilo je i ljudskih plaćenika u borbenoj opremi, kao i polutana u oklopima. Iznad prodavnice se viorio ljubičasto-crni steg koji su čuvala dva ogromna plava Hiperborejca. Itan je čučao pored najbliže vatre. S njim su sedela još dva polutana i oštrila oružje. Uto su se vrata skladišta otvorila i izašao je Prometej. „Nakamura”, pozvao je. „Gospodar hoće da priča s tobom.” Itan je oprezno ustao. „Nešto nije u redu?” Prometej se osmehnuo. „To ćeš morati njega da pitaš.” Jedan od polutana se zacerekao. „Bilo je lepo poznavati te.” Itan je popravio opasač i uputio se u skladište. Osim rupe na krovu, sve je bilo isto kao što sam pamtio. Statue užasnutih ljudi stajale su ovekovečene u nemom kriku. Izletnički stolovi koji su stajali blizu snekbara bili su pomereni u stranu. Između aparata za sokove i grejača pereca stajao je zlatni presto. Kronos je sedeo na njemu poluopružen, sa kosom na krilu. Na sebi je imao farmerke i majicu, a tako zamišljen izgledao je gotovo ljudski - kao mlada verzija Luka, ona koju sam u viziji video kako preklinje Hermesa da mu otkrije njegovu sudbinu. A onda je Luk ugledao Itana i lice mu se iskrivilo u sasvim neljudski osmeh. Zlatne oči su mu tinjale. „Dakle, Nakamura. Šta misliš o diplomatskoj misiji?” Itan je oklevao. „Siguran sam da će gospodar Prometej umeti bolje da kaže...” „Ali ja pitam tebe.” Itanovo zdravo oko strelovito se pomerilo levo-desno, posmatrajući stražare koji su okruživali Krona. „Ja... ne mislim da će se Džekson predati. Ikad.” Kron je klimnuo glavom. „Imaš li još nešto da mi kažeš?” ,,N-ne, gospodaru.” „Izgledaš nervozno, Itane.” „Ne, gospodaru. Prosto... čuo sam da je ovo bila jazbina...” „Meduze? Istina, bila je. Divno mesto, zar ne? Nažalost, Meduza se još nije oporavila otkako ju je Džekson ubio, tako da ne moraš da brineš da ćeš postati deo njene zbirke. Uz to, u ovoj prostoriji trenutno ima mnogo opasnijih sila.” Kron je pogledao preko u lestrigonskog džina koji je bučno mljackao jedući pomfrit. Mahnuo je rukom i džin se ukočio. Jedan krompirić ostao je u vazduhu, na pola puta između njegove ruke i usta. „Zašto ih pretvarati u kamen”, upitao je Kron, „kad možeš da zaustaviš vreme?” Njegove zlatne oči prodorno su posmatrale Itanovo lice. ,,A sad mi reci još nešto. Šta se sinoć dogodilo na Vilijamsburškom mostu?” Itan je drhtao. Čelo mu se orosilo graškama znoja. „Ja... ne znam, gospodaru.”

131

„Da, znaš.” Kron je ustao s prestola. „Kad si napao Džeksona, nešto se dogodilo. Nešto nije bilo sasvim normalno. Devojka, Anabet, skočila je između vas.” „Htela je da ga spase.” „Ali on je neranjiv”, tiho je rekao Kron. ,,U to si se i sam uverio.” „Ne umem da objasnim. Možda je zaboravila.” „Zaboravila”, ponovio je Kron. „Jeste, sigurno je to posredi. Teško meni, zaboravila sam da mi je drug neranjiv i primila sam nož umesto njega. Ups. Reci mi, Itane, gde si ciljao kad si usmerio sečivo prema Džeksonu?” Itan se namrštio. Sklopio je ruke kao da drži nož i imitirao nasrtaj. „Nisam siguran, gospodaru. Desilo se tako brzo. Nisam ciljao ni u jedno određeno mesto.” Kronovi prsti su kuckali po držalji kose. „Shvatam”, rekao je ledenim glasom. „Ako ti se pamćenje popravi, očekujem...” Gospodar Titana se odjednom trgao. Džin u uglu se otkočio, a krompirić mu je upao u usta. Kron se zateturao unazad i svom težinom spustio na presto. „Gospodaru?” Itan je krenuo prema njemu. „Ja...” Glas je bio slab, ali u jednom trenutku je pripadao Luku. Zatim je izraz na Kronovom licu otvrdnuo. Podigao je ruku i lagano savio prste, kao da ih prisiljava da ga slušaju. „Sve je u redu”, rekao je, a glas mu je opet bio čvrst i hladan. „Manja nelagodnost.” Itan je ovlažio usne. „Još uvek vam se odupire, zar ne? Luk...” „Besmislica”, obrecnuo se Kron. „Ponovi tu laž i odseći ću ti jezik. Mladićeva duša je poražena. Prosto se prilagođavam ograničenjima ovog obličja. Ono traži odmor. Tačno je da me to nervira, ali ipak nije ništa više od privremene nezgode.” „Kako... kako vi kažete, gospodaru.” „Ti!” Kron je kosom pokazao prema draceni u zelenom oklopu i sa zelenom krunom na glavi. „Kraljica Ses, zar ne?” „Da, gossspodaru.” „Da li je naše malo iznenađenje spremno?” Dracenska kraljica je iskesila očnjake. „O, jessste, gossspodaru. Sssasssvim.” „Odlično”, rekao je Kron. „Kaži mom bratu Hiperionu da premesti glavninu naših snaga južno u Central park. Polutani će biti u takvom rasulu da neće biti kadri da se brane. Idi sad, Itane. Radi na unapređenju svog pamćenja. Razgovaraćemo ponovo nakon što zauzmem Menhetn.” Itan se poklonio, a moji snovi su se još jedan, poslednji put promenili. Video sam Veliku kuću u Kampu, ali u nekom drugom vremenu. Bila je okrečena crveno umesto plavo. Kamperi koji su igrali odbojku imali su frizure u stilu devedesetih, što je verovatno pomagalo u rasterivanju čudovišta. Hiron je stajao pred verandom, razgovarajući s Hermesom i ženom koja je držala bebu u naručju. Njegova kosa je bila kraća i tamnija. Hermes je bio u svojoj uobičajenoj trenerci i dubokim krilatim patikama. Žena je bila visoka i lepa. Imala je plavu kosu, blistave oči i prijazan osmeh. Beba u njenom naručju vrpoljila se u svom 132

plavom ćebencetu, kao da je Kamp polutana poslednje mesto na kom bi želela da bude. „Počašćeni smo vašim dolaskom”, rekao je Hiron ženi, premda je zvučao nervozno. „Mnogo je vremena prošlo otkako je nekom smrtniku dozvoljen ulazak u kamp.” „Ne hrabri je”, progunđao je Hermes. „Mej, ne smeš to da uradiš.” Preneraženo sam shvatio da gledam u Mej Kastelan. Nije nimalo ličila na staricu koju sam upoznao. Izgledala je puna života - kao osoba koja svojim osmehom može da doprinese da svima oko nje bude lepo. „Daj, ne brini toliko”, rekla je Mej, ljuljajući bebu. „Proročište vam je potrebno, zar ne? Staro je umrlo... kad, pre dvadeset godina?” ,,I više”, turobno je odvratio Hiron. Hermes je u očajanju podigao ruke. „Nisam ti to rekao zato da bi konkurisala. Hirone, reci joj da je opasno.” „Jeste”, upozorio ju je Hiron. „Godinama nisam nikom dozvolio da pokuša. Ne znamo šta se tačno dogodilo. Izgleda da su ljudska bića izgubila sposobnost da budu domaćini Proročišta.” „Sve smo to već pretresli”, rekla je Mej. „I znam da ja to mogu. Hermese, ovo je moja prilika da učinim nešto dobro. S razlogom mi je dat dar vidovitosti.” Poželeo sam da viknem Mej Kastelan da ućuti. Znao sam šta će se dogoditi. Konačno sam shvatio na koji način joj je uništen život. Međutim, nisam mogao ni da se pomerim ni da progovorim. Hermes je pre izgledao povredeno nego zabrinuto. „Ako postaneš Proročište, ne smeš se udavati”, prigovarao je. „Više nećeš smeti ni sa mnom da se viđaš.” Mej ga je uzela za ruku. „Svakako te ne mogu imati zauvek, zar ne? Ti ćeš uskoro krenuti dalje. Besmrtan si.” Zaustio je da se pobuni, ali stavila mu je ruku na grudi. „Znaš da je tako! Nemoj pokušavati da mi poštediš osećanja. Uz to, imamo divno dete. Luka mogu podizati i kao Proročište, zar ne?” Hiron se nakašljao. „Da, ali, da budem sasvim iskren, ne znam kako će to uticati na duh Proročišta. Žena koja je već donela dete na svet - koliko znam, ovo će biti prvi put. Ako se duh ne primi...” „Hoće”, bila je uporna Mej. Ne, hteo sam da viknem. Neće. Mej Kastelan je poljubila svoju bebu i dodala je Hermesu. „Brzo se vraćam.” Uputivši mu još jedan samouveren osmeh, popela se uz stepenice. Hiron i Hermes su ćutke premeravali dvorište koracima. Beba se vrpoljila. A onda je blesak zelene svetlosti osvetlio prozore na kući. Kamperi su prestali da igraju odbojku, zagledavši se u pravcu tavana. Preko polja jagoda dunuo je hladan vetar. Mora biti da ga je i Hermes osetio. „Ne! NE!”, uzviknuo je.

133

Stavio je bebu Hironu u ruke i potrčao prema verandi. Pre no što je stigao do vrata, mir sunčanog popodneva razbio je užasnuti krik Mej Kastelan. BU&CW Uspravio sam se tako naglo da sam udario glavom o nečiji štit. „Jaoj!” „Izvini, Persi.” Nada mnom se nadnela Anabet. „Taman sam htela da te probudim.” Protrljao sam glavu, pokušavajući da rasteram uznemirujuće vizije. Odjednom mi je mnogo toga bilo jasno: Mej Kastelan je pokušala da postane Proročište. Nije znala za Hadovo prokletstvo, koje je branilo duhu Delfa da prede u novog domaćina. Hiron i Hermes takode nisu znali za to. Nisu shvatali da će pokušaj da preuzme taj posao oterati Mej u ludilo, da će imati napade tokom kojih će joj oči isijavati zelenu svetlost i da će joj se javljati razbijene slike budućnosti njenog deteta. „Persi?”, upitala je Anabet. „Šta ti je?” „Ništa”, slagao sam. „Šta... šta ćeš ti u oklopu? Trebalo bi da se odmaraš.” „O, ali dobro mi je”, odvratila je, iako je još uvek bila bleda. Gotovo da uopšte nije mogla da pokreće desnu ruku. „Nektar i ambrozija su me podigli na noge.” „Kako da ne. Da ne misliš još i da izađeš napolje da se boriš.” Pružila mi je zdravu ruku i pomogla mi da ustanem. U glavi mi je bubnjalo. Napolju je nebo bilo ljubičasto i crveno. „Biće ti potreban svaki borac kog imaš” rekla je. „Upravo sam pogledala u svoj štit. Jedna vojska...” „Kreće se ka južnom delu Central parka”, rekao sam. „Da, znam.” Ispričao sam joj deo svojih snova. Izostavio sam viziju o Mej Kastelan, zato što je bila suviše potresna. Izostavio sam i Itanovo nagađanje da se Luk bori protiv Krona u svom telu. Nisam želeo da podstičem Anabetine nade. „Misliš li da Itan sumnja nešto u vezi s tvojim ranjivim mestom?”, upitala je. „Ne znam”, priznao sam. „Nije rekao Kronu ništa, ali ako skapira...” „Ne smemo mu dozvoliti.” „Sledeći put ću ga odalamiti po glavi malo žešće”, predložio sam. „Imaš li predstavu o kakvom je iznenađenju govorio Kron?” Odmahnula je glavom. „Na štitu nisam videla ništa, ali ne volim iznenađenja.” „Ni ja.” „Dakle”, rekla je, „hoćeš li sad da se raspravljaš zbog toga što idem s tobom?” „Jok. Samo bi me prebila.” Uspela je da se nasmeje, što je bilo dobro čuti. Uzeo sam mač i izašli smo da okupimo trupe. Talija i starešine kuća čekali su nas kod veštačkog jezera. Gradska svetla su se polako palila. Bio je sumrak. Pretpostavljam da se svetla aktiviraju automatskim tajmerima. Duž obale jezera sijale su ulične svetiljke, usled čega su voda i drveće izgledali još sablasnije.

134

„Dolaze” potvrdila je Talija, pokazujući srebrnom strelom prema sever u. „Jedna moja izvidnica upravo je javila da su prešli reku Harlem. Nema šanse da ih zadržimo. Ta vojska...” Slegla je ramenima. „Ogromna je.” „Zadržaćemo ih u parku”, rekao sam. „Grovere, jeste li spremni?” Potvrdno je klimnuo. „Najspremniji što možemo biti. Ako ih moji duhovi prirode mogu igde zaustaviti, onda je to ovde.” „Hoćemo, zaustavićemo ih!”, začuo se drugi glas. Kroz gomilu se progurao stari, debeli satir, spotakavši se usput o vlastito koplje. Na sebi je imao oklop od kore drveta koji mu je dopirao samo do polovine okruglog stomaka. „Leneje?”, rekao sam. „Nemoj toliko da se iznenađuješ”, dunuo je. „Ja sam starešina Saveta, i rekao si mi, zar ne, da pronađem Grovera. E, pa, pronašao sam ga, i neću dozvoliti da običan otpadnik predvodi satire bez moje pomoći!” Iza Lenejevih leđa, Grover se pretvarao da će povratiti, ali se matori satir osmehivao kao da je spasao situaciju. „Ne bojte se! Pokazaćemo mi tim Titanima!” Nisam znao da li da se nasmejem ili da pobesnim, ali nekako sam uspeo da ostanem ozbiljan. „Ovaj... aha. Grovere - nećete biti sami. Anabet i ostali iz Atinine kuće imaće ovde svoje uporište. A ja i... Talija?” Potapšala me je po ramenu. „Ne moraš više ništa da kažeš. Lovci su spremni.” Pogledao sam u ostale starešine. „Vi ostali imate podjednako važne zadatke. Morate da čuvate ostale ulaze na Menhetn. Znate koliko je Kron lukav. Nada se da će nam odvući pažnju ovom velikom vojskom, a da će se za to vreme ubaciti sa svežim snagama na neko drugo mesto. Na nama je da se postaramo da ne dođe do toga. Je li svaka kuća odabrala most ili tunel?” Starešine kuća su potvrdno klimnule. „Onda, na izvršenje”, rekao sam. „Srećan lov, narode!” BU&CW Vojsku smo čuli i pre no što smo je videli. Buka je podsećala na baražnu artiljersijsku paljbu udruženu s prepunim fudbalskim stadionom - otprilike kao da svi navijači Patriota u Novoj Engleskoj jurišaju na nas naoružani bazukama. Na severnom kraju jezera, neprijateljska prethodnica se probila kroz šumu ratnik u zlatnom oklopu predvodio je bataljon lestrigonskih džinova s ogromnim bronzanim sekirama. Za njima su nadirale stotine drugih čudovišta. „Na položaje!”, uzviknula je Anabet. Njena braća i sestre odmah su je poslušali. Zamisao je bila da navedemo neprijateljske snage da se podele kad naiđu na jezero. Da bi došli do nas, morali su ići pešačkim stazama, što je značilo da će marširati u uzanim kolonama duž obala. U prvi mah se činilo da je plan upalio. Neprijatelj se podelio i nadirao je prema nama. Kad su bili na pola puta, dejstvovala je naša odbrana. Na stazi za džogiranje počela je da prašti grčka vatra, pretvorivši dobar broj čudovišta u pepeo na licu

135

mesta. Ostali su trčali naokolo mlatarajući rukama, obuhvaćeni zelenim plamenom. Atinini kamperi su bacali kuke na najveće džinove i obarali ih na zemlju. U šumi, udesno od jezera, Artemidini lovci poslali su plotun srebrnih strela ka neprijateljskim redovima, uništivši dvadeset ili trideset dracena, ali za ovima su nadirale nove. S neba se spustila munja i spržila u pepeo jednog lestrigonskog džina, i znao sam da mora biti da Talija izvodi svoju tačku „Zevsova kćerka”. Grover je podigao frulu i zasvirao živahnu melodiju. Iz šume se začula tutnjava kad su duhovi prirode počeli da naviru iz svakog drveta, stene i žbuna. Drijade i satiri podigli su svoje batine i jurišali. Drveće se obavijalo oko čudovišta, daveći ih. Oko nogu neprijateljskih strelaca omotavala se podivljala trava. Kamenje se samo od sebe dizalo s tla i pogađalo dracene u lice. Neprijatelj je napredovao sporo ali nezadrživo. Džinovi su čupali drveće iz korena i najade su umirale zajedno sa svojim izvorom života. Demonski psi su napadali sive vukove, bacajući ih u stranu. Neprijateljski strelci uzvratili su paljbom i jedna od Artemidinih devojaka pala je visoko iz krošnje drveta. „Persi!” Anabet me je zgrabila za mišicu i pokazala prema jezeru. Titan u zlatnom oklopu nije čekao da ga njegove trupe zaobiđu. Jurišao je pravo prema nama, trčeći pravo preko površine jezera. Bomba od grčke vatre eksplodirala je tik iznad njega, ali on je samo podigao dlan i usisao plamen iz vazduha. „Hiperion”, sa strahopoštovanjem je rekla Anabet. „Gospodar svetlosti. Titan istoka.” „Gadan tip?”, nagađao sam. „Pored Atlasa, najveći ratnik među Titanima. U stara vremena, četiri Titana vladala su na četiri kraa sveta. Hiperion je bio istok - najmoćniji. On je otac Heliosa, prvog boga sunca.” „Ima propisno da ga preznojim”, obećao sam. „Persi, čak ni ti ne možeš...” „Anabet, molim te, samo održi naše snage na okupu.” S razlogom smo zauzeli položaje kod jezera. Usredsredio sam se na vodu i osetio kako kroz mene struji moć. Jurio sam prema Hiperionu, trčeći površinom vode. Jeste, ortak. Ovo može da bude i igra za dvojicu. Kad se razdaljina između nas smanjila na nekih petšest metara, Hiperion je podigao svoj mač. Oči su mu bile baš onakve kao u mom snu - zlatne kao Kronove ali sjajnije, poput minijaturnih sunaca. „Derište boga mora”, zamišljeno je rekao. „Ti beše onaj što je ponovo zarobio Atlasa pod nebom?” „Nije bilo teško”, odvratio sam. „Vama Titanima retko kad zasvetli lampica.” Hiperion je zarežao. „Ti bi da ti svetli, je li?” Telo mu se pretvorilo u stub svetlosti i vreline. Odvratio sam pogled, ali ipak me je zaslepilo. 136

Instinktivno sam podigao Rasparač - u dobar čas. Njegovo sečivo je svom silinom udarilo o moje. Od snage udarca, na površini jezera stvorio se kružni plimni talas visok tri metra. Oči su me i dalje pekle. Morao sam nekako da mu isključim svetio. Usredsredio sam se na plimni talas i primorao ga da obrne smer. Tik pre udara, naskočio sam na vodeni mlaz. „AHHHHH!” Talas je udario u Hiperiona i on je potonuo, a njegova svetlost se ugasila. Spustio sam se na površinu jezera baš kad se Hiperion s mukom uspravljao. Sa zlatnog oklopa slivala mu se voda. Oči mu više nisu plamsale, ali mu je pogled i dalje bio ubilački. „Gorećeš, Džeksone!” zaurlao je. Ponovo smo ukrstili sečiva i vazduh se ispunio ozonom. Bitka oko nas nije prestajala da besni. Na desnom krilu, Anabet je predvodila svoju braću i sestre u napad. Na levom krilu, Grover i njegovi duhovi prirode su se pregrupisavali, upetljavajući neprijatelje u žbunje i korov. „Dosta je bilo igre”, rekao mi je Hiperion. „Borićemo se na suvom.” Taman sam hteo da kažem nešto pametno, recimo, „ne”, kad je Titan uzviknuo. Zid sile sručio se na mene iz vazduha - isti trik kao onaj koji je Kron izveo na mostu. Otplovio sam nekih trista metara unazad i tresnuo o zemlju. Da nije bilo moje novostečene neranjivosti, nijedna koščica mi ne bi ostala cela. Osovio sam se na noge, gunđajući: „Vi Titani mi stvarno idete na živce s ovim.” Hiperion mi se približavao zaslepljujućom brzinom. Usredsredio sam se na vodu, crpeći iz nje snagu. Napao me je. Bio je moćan i brz, ali kao da nikako nije uspevao da me dokači. Iz tla oko njegovih nogu stalno su lizali novi plamenovi, ali ja sam ih isto tako brzo gasio. „Prekini!”, zaurlao je Titan. „Zaustavi taj vetar!” Nisam bio siguran na šta misli. Bio sam prezauzet borbom. Hiperion je posrnuo, kao da ga je nešto odgurnulo. Voda mu je isprskala lice, oprljivši mu oči. Vetar se pojačao i Hiperion se zateturao unazad. „Persi!” zadivljeno mi je doviknuo Grover. „Kako to izvodiš?” Kako izvodim šta?, pomislio sam. A onda sam pogledao dole i shvatio sam da stojim nasred svog ličnog uragana. Oko mene su se kovitlali oblaci vodene pare, vetrovi tako snažni da su svojim naletima gotovo oborili Hiperiona i naterali travu u prečniku od dvadeset metara da polegne uz tlo. Neprijateljski ratnici gađali su me kopljima, ali oluja ih je samo bacala uokolo. „Super”, promrmljao sam. „Ali rokaj malo jače!” Oko mene su sevnule munje. Oblaci su se zacrneli, a vrtlozi kiše su se ubrzali. Približio sam se Hiperionu i oborio ga jednim udarcem. „Persi!” ponovo je uzviknuo Grover. „Daj ga ovamo!” 137

Sekao sam i ubadao, puštajući refleksima na volju. Hiperion je jedva uspevao da se odbrani. Sve vreme je pokušavao da natera oči da mu planu, ali uragan mu je ugasio vatru. Međutim, nisam imao snage da održavam ovu oluju do u beskraj. Osećao sam da moje moći slabe. Poslednjom snagom, odbacio sam Hiperiona preko polja, pravo tamo gde ga je čekao Grover. „Niko se neće poigravati sa mnom!”, riknuo je Hiperion. Nekako je uspeo da ustane, ali Grover je prineo frulu usnama i zasvirao. Lenej mu se pridružio. Svi satiri u šumarku svirali su zajedno s njima - sablasnu melodiju koja je podsećala na potok koji teče preko kamenja. Tlo pod Hiperionovim nogama je eksplodiralo. Cvornovato korenje mu se obavilo oko nogu. „Šta je ovo?”, pobunio se. Pokušao je da otrese korenje sa sebe, ali još uvek je bio slab. Korenje je sve više debljalo, sve dok naposletku nije izgledalo kao da Titan ima drvene čizme na nogama. „Prekinite!” uzviknuo je. „Vaša šumska magija nije dorasla jednom Titanu!” Međutim, što se više otimao, korenje je sve brže raslo. Obavijalo mu se oko tela, pretvarajući se u koru. Njegov zlatni oklop stopio se s drvetom, postajući deo velikog debla. Muzika se nastavljala. Hiperionove snage su preneraženo ustuknule dok je šuma gutala njihovog vođu. Ispružio je ruke i one su postale grane, iz kojih su počele da izrastaju manje grančice, na kojima je potom izbilo lišće. Drvo je raslo, postajući sve više i sve šire, da bi se, naposletku, samo Titanovo lice još videlo na sredini debla. „Ne smete me zatvoriti ovde!”, urlao je. „Ja sam Hiperion! Ja sam...” Kora drveta sklopila mu se preko lica. Grover je sklonio frulu s usana. „Ti si veoma lep javor.” Neki od satira su se onesvestili od iscrpljenosti, ali zaista su obavili dobar posao. Gospodar Titana bio je potpuno zatvoren u ogromnom javoru. Deblo je imalo prečnik od najmanje šest metara, s krošnjom visokom kao i sve ostale krošnje u parku. Drvo je moglo vekovima da ostane tu. Titanova vojska je počela da se povlači. Atinini kamperi propratili su to klicanjem, ali naša pobeda je bila kratkog daha. Zato što je Kron tek tad pustio svoje iznenađenje. BU&CW „SKVIIII!” Gornji Menhetn se orio od skičanja. Polutani i čudovišta ukočili su se od užasa. Grover me je uspaničeno pogledao. „Zašto to zvuči kao... nemoguće!” Znao sam na šta je pomislio. Pre dve godine dobili smo „poklon” od Pana ogromnog divljeg vepra koji nas je preneo preko Jugozapada (nakon što je pokušao da nas ubije). Taj vepar skičao veoma slično, ali ovo što smo sad čuli bilo je nekako piskavije, vrištavije, gotovo kao... kao da vepar ima besnu devojku.

138

„SKVIIII!” Nad jezerom je letelo ogromno ružičasto stvorenje - nalik na košmarni helijumski balon s krilima. „Svinja!”, uzviknula je Anabet. „Svi u zaklon!” Kad je krilata gospođa svinja počela da ponire, polutani se razbežaše kud koji. Krila su joj bila ružičasta kao u flaminga i divno su joj se slagala s tenom; ipak, kad je udarila papcima o zemlju, za dlaku promašivši jednog Anabetinog brata, bilo je teško smatrati je „ljupkom”. Svinja je gazila sve pred sobom i počupala pola jutra drveća, a kad je podrignula, ispustila je oblak smrdljivog gasa. Zatim je opet uzletela i počela da kruži, pripremajući se za novi napad. „Nemoj mi reći da je i ovo čudo iz grčke mitologije”, prigovarao sam. „Bojim se da jeste”, rekla je Anabet. „Klazmonijska svinja. Nekada davno terorisala je grčke gradove.” „Da pogodim”, rekao sam. „Herakle ju je pobedio.” „Jok”, odvratila je Anabet. „Koliko znam, nijedan je heroj nikad nije pobedio.” „Divno”, promrmljao sam. Titanova vojska se oporavljala od šoka. Pretpostavljam da su shvatili da im svinja nije neprijatelj. Imali smo samo nekoliko sekundi pre no što se priberu i budu spremni za borbu, a naše snage su još uvek bile u panici. Groverovi duhovi prirode jauknuli bi i stopili se s drvećem svaki put kad bi svinja podrignula. „Ta prasica mora da nestane.” Dograbio sam kuku od jednog Anabetinog brata. „Ja ću se pobrinuti za nju. Vi zadržavajte ostale. Potisnite ih!” „Ali, Persi”, rekao je Grover, „šta ako ne možemo?” Bilo mi je jasno da je veoma umoran. Magija ga je stvarno iscedila. Anabet, takođe, nije izgledala ništa bolje pošto se borila sve s povredom na ramenu. Nisam znao kako se Lovci drže, ali desno krilo neprijateljske vojske nalazilo se sada između njih i nas. Nisam želeo da ostavim svoje drugove u tako teškoj situaciji, ali svinja je ovog časa bila najveća pretnja. Uništila bi sve - zgrade, drveće, usnule smrtnike. Morao sam je zaustaviti. „Ako budete morali da se povučete, povucite se”, odvratio sam. „Ali pokušajte barem da ih usporite. Vraćam se čim obavim ovo.” Pre no što sam stigao da se predomislim, zavitlao sam kuku kao kauboj kad zavitla laso. Kad se svinja spustila da bi opet napala, zabacio sam ga svom snagom. Kuka se omotala oko osnove krila leteće svinje, koja je na to besno zaskičala i promenila pravac, povukavši konopac i mene zajedno s njim. BU&CW Ako idete od Central parka prema centru grada, savetujem vam da se prevezete podzemnom železnicom. Jeste da su leteće svinje brže, ali su i mnogo opasnije.

139

Svinja je proletela pored hotela Plaza, pravo u kanjon Pete avenije. Moj brilijantni plan bio je da se uspužem uz konopac i popnem svinji na leđa. Na nesreću, bio sam prezauzet ljuljajući se levo-desno u nastojanju da izbegnem bandere i zidove zgrada. Pri tom sam nešto i naučio: penjanje uz konopac u gimnastičkoj sali je jedno. Penjanje uz konopac prikačen za svinju koja leti brzinom od sto pedeset kilometara na sat - to je nešto sasvim drugo. Krivudali smo duž nekoliko blokova i potom nastavili južno prema Park aveniji. Gazda! Hej, gazda! Krajičkom oka, ugledao sam Crnog kako jezdi pored nas, strelovito menjajući pravac da bi izbegao svinjska krila. „Pazi!”, rekao sam mu. Naskoči, zarzao je Crni. Uhvatiću te... verovatno. Nije zvučalo baš ohrabrujuće. Tik pred nama ležala je stanica Grand Central. Iznad glavnog ulaza stajala je džinovska statua Hermesa koja se, pretpostavljam, nije aktivirala zato što se nalazila tako visoko. Leteo sam pravo prema njoj, brzinom više nego dovoljnom da spljeskavaš polutana o statuu. „Budi spreman!”, rekao sam Crnom. „Imam ideju.” Uf, ne volim tvoje ideje. Zaljuljao sam se u stranu što sam jače mogao. Umesto da udarim u statuu Hermesa, prozujao sam oko nje, obavijajući joj konopac ispod ruku. Računao sam da će to biti dovoljno da sputa prasicu, ali potcenio sam momenat sile, koji proizvodi svinja od trideset tona u brzom letu. Pustio sam uže upravo u trenutku kad je svinja iščupala statuu s postolja. Hermes je otišao da se provoza, zauzevši moje mesto, a ja sam padao prema ulici. U tom deliću sekunde, setio sam se vremena kad je moja mama radila u prodavnici slatkiša na stanici Grand Central. Pomislio sam da bi bilo stvarno loše da završim kao masna fleka na trotoaru. Zatim je ispod mene proletela senka - i našao sam se na leđima Crnog. Spuštanje, doduše, nije bilo baš najudobnije. Kad sam uzviknuo: „JAO!” glas mi je bio za oktavu viši nego inače. Izvinjavaj, gazda, promrmljao je Crni. „Nema problema”, propištao sam. „Prati onu prasicu!” Ona je skrenula desno na uglu Istočne četrdeset druge ulice i krenula natrag prema Petoj aveniji. Dok smo leteli iznad krovova, video sam požare tu i tamo po gradu. Izgledalo je da mojim drugovima nije nimalo lako. Kron je napadao na više frontova. Međutim, tog trenutka sam imao sopstvenih problema. Hermesova statua je još uvek visila na onom konopcu, udarajući o zgrade i vrteći se oko svoje ose. Potom je svinja preletela preko jedne poslovne zgrade i Hermes je udario u vodeni toranj na krovu, tako da je na sve strane bilo drveta i vode. A onda mi je sinula ideja. „Pridi bliže”, rekao sam Crnom. Zarzao je, protestujući. „Samo na domet glasa”, objasnio sam mu. „Moram da popričam sa statuom.” 140

E, sad sam siguran da si odlepio, gazda, rekao je Crni, ali me je ipak poslušao. Kad smo prišli dovoljno blizu da se lice statue jasno vidi, viknuo sam: „Zdravo, Hermese! Komandna sekvenca: Dedal dvadeset tri. Ubij leteće svinje! Započni aktivaciju!” Statua je smesta pomerila noge. Činilo se kao da se zbunila shvativši da se više ne nalazi iznad stanice Grand Central. Umesto toga, letela je nebom zakačena za konopac koji je vukla ogromna, krilata krmača. Časak kasnije, proletela je kroz zid na zgradi od opeke, što ju je, mislim, malčice naljutilo. Odmahnula je glavom i počela da se uspinje uz konopac. Bacio sam pogled dole prema ulici. Prilazili smo javnoj biblioteci, s velikim mermernim lavovima pored stepenica. Sinula mi je čudna pomisao - može li biti da su i kamene statue, takođe, roboti? Jeste zvučalo pomalo nategnuto, ali... „Brže!”, rekao sam Crnom. „Prestigni prasicu. Rugaj joj se! Ovaj, gazda... „Veruj mi”, rekao sam. „Uspeću... verovatno.” Ma da. Rugaj se konju. Crni je sunuo napred. Umeo je da leti prokleto brzo kad je hteo. Prestigao je svinju, kojoj se metalni Hermes u međuvremenu popeo na leđa. Mirišeš kao šunkica!, zarzao je Crni. Ritnuo je zadnjim kopitima svinju u njušku i potom se sunovratio naniže. Svinja je razjareno urliknula i krenula za njim. Strmoglavili smo se pravo prema stepenicama na ulazu u biblioteku. Crni je usporio taman toliko da mogu da sjašem, a potom je nastavio da leti prema ulaznim vratima. Povikao sam: „Lavovi! Komandna sekvenca: Dedal dvadeset tri. Ubij leteće svinje! Započni aktivaciju!” Lavovi su ustali i pogledali me. Verovatno su mislili da ih zafrkavam. Ali onda se zaorilo: „SKVIII!” Ogromna, čudovišna ružičasta prasica prizemljila se uz tup udar, razbivši trotoar. Lavovi su buljili u nju, ne verujući svojoj sreći, i onda su skočili. U isto vreme, ulubljena i izudarana statua Hermesa popela se svinji na glavu i počela nemilosrdno da je bije kaducejem. Oni lavovi imali su baš gadne kandže. Isukao sam Rasparač, ali nisam imao mnogo posla. Svinja se raspala pred mojim očima. Skoro da mi je bilo žao beštije. Nadao sam se da će dole u Tartaru imati prilike da upozna vepra svojih snova. Kad se čudovište sasvim pretvorilo u prašinu, lavovi i statua Hermesa zbunjeno su se osvrtali naokolo. „Sad možete da branite Menhetn”, rekao sam im, ali kao da me nisu čuli. Odjurili su niz Park aveniju i pretpostavio sam da će tragati za letećim svinjama sve dok ih neko ne deaktivira. Hej, gazda, rekao je Crni. Je l' može pauza za krofne? Obrisao sam znoj sa čela. „Voleo bih da može, momčino, ali bitka još uvek traje.” Staviše, čulo se kako se približava. Mojim drugovima bila je potrebna pomoć. Skočio sam Crnom na leđa i odleteli smo prema severu, odakle su dopirale eksplozije. 141

142

15. Hiron pravi žurku U trgovačkom delu Menhetna besneo je pravi pravcati rat. Posvuda su se vodili okršaji. Džin je čupao drveće u parku Brajant, dok su ga drijade gađale orasima i lešnicima. Ispred Valdorf Astorije, bronzana statua Bendžamina Frenklina udarala je demonskog psa smotanim novinama. Nasred Rokfelerovog centra, troje Hefestovaca odolevalo je dracenama. Bio sam u iskušenju da stanem i priteknem im u pomoć, ali po dimu i buci bilo mi je jasno da se glavna akcija premestila južnije. Naše odbrambene linije su popuštale. Neprijatelj se približavao Empajer stejt bildingu. Na brzinu smo pregledali okolinu. Lovci su branili prilaz na Trideset sedmoj, samo dva bloka severno od Olimpa. Istočno, na Park aveniji, Džejk Mejson i još nekolicina Hefestovaca predvodili su vojsku statua protiv neprijatelja. Zapadno odatle, Demetrini kamperi i Groverovi duhovi prirode pretvorili su Šestu aveniju u džunglu koja je zaprečila prolaz eskadronu Kronovih polutana. Na jugu je zasad sve bilo čisto, ali neprijateljski bokovi su se lagano primicali. Još nekoliko minuta, i bićemo potpuno opkoljeni. „Moramo se spustiti tamo gde smo najpotrebniji”, promrmljao sam. To je svugde, gazda. U jugoistočnom uglu bojnog polja, Trideset treća ulica, kod ulaza u tunel na Park aveniji, spazio sam poznati steg sa srebrnom sovom. Anabet i njena dva brata zadržavala su hiperborejskog džina. „Tamo!”, rekao sam Crnom. Sunovratio se prema bici. Skočio sam s leđa pegaza i našao se na džinovoj glavi. Kad je podigao pogled, skliznuo sam mu niz lice, razbivši mu usput nos štitom. „ROARRR!” Džin se zateturao unazad, dok mu je plava krv curila iz nozdrva. Na trotoar sam sišao trčeći. Hiperborejac je izdahnuo oblak bele izmaglice i temperatura je opala. Mesto na koje sam maločas sišao bilo je pokriveno ledenom korom, a mene je mraz pokrio kao sitan šećer krofnu. „Hej, rugobo!”, uzviknula je Anabet. Nadao sam se da se obraća džinu, a ne meni. Plavojko je arlauknuo i okrenuo se prema njoj, izloživši nezaštićen stražnji deo nogu. Jurnuo sam i ubo ga otpozadi u koleno. „AAAAH!” Hiperborejac je pokleknuo. Čekao sam da se okrene, ali on se smrzao. Mislim, doslovno, pretvorio se u santu leda. Od mesta uboda počele su da se šire pukotine. Postajale su sve duže i šire, dok se džin naposletku nije srušio u hrpu plavih krhotina. „Hvala.” Anabet se bolno trgla, pokušavajući da dođe do daha. „Svinja?” „Pretvorena u krmenadle”, odvratio sam. 143

„Odlično.” Istezala je rame. Rana ju je očigledno još uvek mučila, ali kad je videla izraz na mom licu, prevrnula je očima. „Dobro sam, Persi. Idemo! Ostala je još gomila neprijatelja.” BU&CW Bila je u pravu. Sledećih sat vremena prošlo je kao u magnovenju. Borio sam se kao nikada dotad - upadajući u legije dracena, ubijajući desetine telkina jednim udarcem, uništavajući empuse i izbacujući iz stroja neprijateljske polutane. Ali bez obzira na to koliko njih bi porazio, stalno su nadirali novi. Anabet i ja smo jurili od bloka do bloka, pokušavajući da učvrstimo našu odbranu. Previše naših drugova ležalo je ranjeno na ulicama. Previše njih je nestalo. Kako je noć odmicala i mesec se uzdizao na nebu, povlačili smo se stopu po stopu, sve dok se, naposletku, nismo našli svega jedan blok ulica daleko od Empajer stejt bildinga. U jednom trenutku, Grover je bio pored mene, udarajući svojom toljagom po glavama žena-zmija. Potom je nestao u gomili, a uz mene se našla Talija, rasterujući čudovišta svojim magičnim štitom. Odnekud je izronila i gospođa O'Liri, zgrabila čeljustima lestrigonskog džina i bacila ga uvis kao frizbi. Anabet se uz pomoć svoje nevidljive kape ušunjala iza neprijateljskih linija. Kad god bi se čudovište raspalo bez ikakvog vidljivog razloga, s iznenađenim izrazom na licu, znao sam da je to Anabetino delo. Ali, sve to ipak nije bilo dovoljno. „Zbijte redove!”, vikala je Kejti Gardner, negde s moje leve strane. Problem je bio u tome što nas je bilo previše malo da bismo se zbijali. Ulaz koji je vodio na Olimp bio je pet-šest metara iza mojih leđa. Čuvao ga je obruč od hrabrih polutana, Lovaca i duhova prirode. Sekao sam na sve strane, uništavajući sve što bi mi se našlo na putu, ali čak sam i ja počinjao da se umaram i nisam mogao biti svugde istovremeno. Iza neprijateljskih trupa, nekoliko blokova prema istoku, zasijala je jarka svetlost. Pomislio sam da izlazi sunce. Potom sam shvatio da to prema nama ide Kron, vozeći se na zlatnim dvokolicama. Tuce Lestrigonaca išlo je ispred njega noseći baklje. Dva Hiperborejca nosila su njegove crno-ljubičaste stegove. Gospodar Titana je delovao sveže i odmorno, njegove moći su bile u punoj snazi. Kretao se bez žurbe, puštajući me da se iznurim. Pored mene se pojavila Anabet. „Moramo da se povučemo sve do ulaza. I da ga zadržimo po svaku cenu!” Bila je u pravu. Taman sam hteo da naredim povlačenje, kad sam začuo zvuk lovačkog roga. Probio se kroz buku bitke kao protivpožarni alarm. Odgovorio mu je hor rogova posvuda oko nas, odbijajući se od zgrada Menhetna. Pogledao sam u Taliju, ali ona se samo namrštila. „Ovo nisu moji Lovci”, uveravala me je. „Sve smo tu.” „Pa ko je onda?” Rogovi su postali glasniji. Nisam mogao da odredim odakle se čuju, zbog odjeka, ali zvučalo je kao da dolazi čitava vojska. 144

Pribojavao sam se da bi to mogle biti nove neprijateljske snage, ali Kronove jedinice izgledale su zbunjene koliko i mi. Džinovi su spustili batine. Dracene su siktale. Čak je i Kronova garda delovala zabrinuto. A onda, s naše leve strane, stotinu čudovišta je uglas uzviknulo. Celo Kronovo severno krilo sunulo je napred. Pomislio sam da smo gotovi, ali nisu nas napali. Protrčali su pravo pored nas i pomešali se sa svojim južnim saveznicima. Kroz noć se prolomio novi hor rogova. Vazduh je treperio. Kao u magnovenju, čitava konjica se pojavila pred nama kao da je tog trenutka ispala iz brzine svetlosti. „To, sine!”, vrisnuo je neko. „ŽURKA!” Kiša strela preletela je iznad naših glava i sručila se na neprijatelja, pretvarajući u paru stotine demona. Međutim, to nisu bile obične strele. Zviždale su u letu. Neke su imale malene propelere. Neke su, pak, imale boksersku rukavicu umesto šiljka. „Kentauri!”, povikala je Anabet. Vojska Ljubitelja žurki eksplodirala je među nama u vatrometu boja - ručno bojene hipi košulje, afro-perike u bojama duge, ogromne naočari za sunce i lica premazana ratničkim bojama. Neki su imali slogane ispisane na sapima, kao Konji su zakon ili Kron je gmaz. Stotine njih su ispunile blok. Moj mozak nije uspevao da obradi sve što sam video, ali jedno sam znao - da sam neprijatelj, dao bih se u bekstvo. „Persi!” viknuo je Hiron preko mora divljih kentaura. Od struka naviše bio je u oklopu, s lukom u ruci, i zadovoljno se cerio. „Izvini što kasnimo!” „DEČKONJO!”, viknuo je drugi kentaur. „Posle pričamo. SAD KOKAMO ČUDOVIŠTA!” Repetirao je pištolj za peintbol s duplim burencetom i obojio neprijateljskog demonskog psa u jarkoružičasto. Mora biti da je boja bila izmešana s prahom nebeske bronze ili tako nečim, jer je čudovište, čim se razlila po njemu, zakevtalo i raspalo se, ostavivši za sobom samo ružičasto-crnu baru. „LJUBITELJI ŽURKI!” dreknuo je kentaur. „JUŽNO-FLORIDSKA PODRUŽNICA!” Odnekud s drugog kraja bojnog polja, neko je odvratio otegnutim, nazalnim glasom: „CENTRALNOTEKSAŠKA PODRUŽNICA!” „HAVAJI ROKAJU!”, prodrao se treći. Bilo je to nešto najlepše što sam ikad video. Kompletna Titanova vojska se okrenula i nagnula u bekstvo, potisnuta poplavom kugli s bojom, strela, mačeva i bejzbol palica od sunderaste gume. Kentauri su gazili sve pred sobom. „Prestanite da bežite, budale!”, urlao je Kron. „Stanite i AKKK!” Ovo poslednje rekao je zato što se uspaničeni hiperborejski džin zateturao unazad i seo na njega. Gospodar Titana nestao je pod džinovskom plavom zadnjicom. Potisnuli smo ih nekoliko blokova daleko, a onda je Hiron uzviknuo. „STOJ! STOJ, obećali ste!” Nije bilo lako, ali na kraju se naređenje prenelo kroz redove kentaura i počeli su da se povlače, puštajući neprijatelje da pobegnu.

145

„Hiron je pametan”, rekla je Anabet, otirući znoj s lica. „Kad bismo krenuli za njima, previše bismo se rapršili. Moramo da se pregrupišemo.” „Ali neprijatelj...” „Nije poražen”, saglasila se. „Ali, sviće. Barem smo dobili u vremenu.” Nije mi bilo drago što odustajemo, ali sam znao da je u pravu. Posmatrao sam kako i poslednji telkini trkom odlaze prema Ist riveru. Zatim sam se s oklevanjem okrenuo i uputio prema Empajer stejt bildingu. BU&CW Osigurali smo oblast od dva bloka, s komandnim šatorom u Empajer stejt bildingu. Hiron nas je obavestio da su Ljubitelji žurki poslali podružnice iz skoro svih država Unije - četrdeset iz Kalifornije, dve sa Rod ajlenda, trideset iz Ilinoja. Oko pet stotina njih odgovorilo je na njegov poziv, ali čak i s toliko njih nismo mogli braniti više od nekoliko blokova. „Dečkonjo”, rekao je kentaur po imenu Lari. Na majici mu je stajao natpis VELIKI POGLAVICA FRAJER NAD FRAJERIMA, podružnica Novi Meksiko. „Proveo sam se bolje nego na našem poslednjem kongresu u Las Vegasu!” „Aha”, rekao je Oven iz Južne Dakote. Nosio je crnu kožnu jaknu i stari šlem iz Drugog svetskog rata. „Rasturili smo ih!” Hiron je potapšao Ovena po leđima. „Bili ste odlični, prijatelji, ali nemojte postati nepažljivi. Ne smete nikad potceniti Krona. A sad, što ne odete do restorana u Zapadnoj trideset trećoj i ne doručujete nešto? Čujem da je Delaverska podružnica pronašla zalihu korenovog piva.” „Korenovo pivo!”, uzviknuli su. Malo je nedostajalo da pregaze jedni druge dok su galopom odlazili od nas. Hiron se osmehnuo. Anabet ga je čvrsto zagrlila, a gospođa O'Liri ga je liznula po licu. „Fuj”, progunđao je. „Dosta s tim, psu. Da, i ja sam srećan što vidim tebe.” „Hvala ti, Hirone”, rekao sam. „Ovo je bio spas u zadnji čas.” Slegao je ramenima. „Žao mi je samo što nam je trebalo ovako dugo. Kao što znaš, kentauri brzo putuju. Možemo da smanjimo udaljenost savijajući je. Ali, i pored toga, okupiti kentaure nije bio nimalo lak zadatak. Ljubitelji žurki nisu baš organizovano društvo.” „Kako ste prošli kroz magijsku odbranu grada?”, upitala je Anabet. „Jeste nas malo usporila”, priznao je Hiron, „ali mislim da je namenjena pre svega da bi zadržala smrtnike van grada. Kron ne želi da bedni smrtnici ometu njegovu veličanstvenu pobedu.” „Možda će i druga pojačanja uspeti da se probiju”, s nadom sam rekao. Hiron se pogladi po bradi. „Možda, premda je malo vremena. Čim se pregrupiše, Kron će ponovo napasti. A bez elementa iznenađenja s naše strane...” Shvatio sam šta hoće da kaže. Kron nije bio potučen. Ni izdaleka. Napola sam se nadao da ga je onaj Hiperborejac zgnječio svojom džinovskom zadnjicom, ali dobro sam znao da to ne može biti. Vratiće se, najkasnije večeras. 146

,,A Tifon?”, upitao sam. Hironovo lice se natuštilo. „Bogovi su sve umorniji. Dionizije je juče onesposobljen. Tifon mu je razbio dvokolice i bog vina je pao negde u Apalačke planine. Otad ga niko nije video. Hefest je takođe izbačen iz stroja. Dobio je tako gadan udarac da je u padu stvorio novo jezero u Zapadnoj Virdžiniji. Ozdraviće, ali ne dovoljno brzo da pomogne. Ostali se i dalje bore. Uspeli su da uspore Tifonovo kretanje. Međutim, čudovište se ne može zaustaviti. U Njujork će stići sutra, otprilike u ovo doba. A kad ono i Kron udruže snage...” „Kakvi su, onda, naši izgledi?” rekao sam. „Ne možemo izdržati još jedan dan.” „Moraćemo”, umešala se Talija. „Pobrinuću se da se oko perimetra postavi još zamki.” Izgledala je iscrpljeno. Jakna joj je bila umrljana prljavštinom i prašinom od ubijenih čudovišta, ali uspela je nekako da ustane i otetura se. „Pomoći ću joj”, odlučio je Hiron. „A trebalo bi i da se postaram da moja sabraća ne preteraju baš previše s korenovim pivom.” Pomislio sam da ova briga o preterivanju, otprilike najtačnije opisuje Ljubitelje žurki, ali Hiron je otkaskao, ostavljajući Anabet i mene same. Ona je čistila ljigu čudovišta s oštrice svog noža. Stotinama puta sam je video da to radi, ali nikad nisam razmišljao zašto joj je toliko stalo do tog oružja. „Barem je tvoja mama okej”, rekao sam. „Ako se za borbu s Tifonom može reći da je okej.” Pogledala me je pravo u oči. „Persi, čak i uz pomoć kentaura, mislim da smo...” „Znam.” Morio me je loš osećaj da nam je ovo možda poslednja prilika da porazgovaramo i činilo mi se da postoji milion stvari koje joj još nisam rekao. „Slušaj, video sam... neke vizije koje mi je Hestija pokazala.” „Misliš, o Luku?” Možda je to bila samo najočiglednija pretpostavka, ali stekao sam osećaj da Anabet zna šta prećutkujem. Možda je i ona sanjala nešto. „Aha”, rekao sam. „O tebi, Taliji i Luku. Kad ste se tek sreli. I kad si upoznala Hermesa.” Anabet je vratila nož u kanije. „Luk je obećao da neće dozvoliti da me iko i išta povredi. Rekao je... rekao je da ćemo biti kao porodica, i da ćemo biti bolji od njegove vlastite porodice.” Njene oči su me podsetile na onu sedmogodišnju curicu iz mračne uličice ljutitu, uplašenu, s očajničkom potrebom za prijateljem. „Talija je već pričala sa mnom”, rekao sam. „Pribojava se da...” „Da nisam kadra da se suočim s Lukom”, bolno je rekla. Potvrdno sam klimnuo. „Međutim, postoji još nešto što bi trebalo da znaš. Izgleda da Itan Nakamura misli da je Luk još uvek živ u svom telu, i da se čak bori s Kronom ne bi li povratio kontrolu.” Iako je pokušala da to sakrije, skoro da sam mogao da vidim kako njen um razrađuje mogućnosti, kako možda čak počinje da se nada. 147

„Nisam hteo da ti kažem”, priznao sam. Podigla je pogled prema Empajer stejt bildingu. „Persi, tako dugo sam imala osećaj da se sve stalno menja. Nisam imala nikog na koga bih se oslonila.” Klimnuo sam glavom. To je bilo nešto što je većina polutana dobro razumela. „Pobegla sam kad mi je bilo sedam godina”, rekla je. „Potom sam, bežeći s Lukom i Talijom, poverovala kako sam pronašla porodicu, ali ona se gotovo odmah raspala. Šta pokušavam da kažem... mrzim kad me ljudi iznevere, kad je nešto privremeno. Mislim da baš zato želim da budem arhitekta.” „Da bi sagradila nešto trajno”, rekao sam. „Spomenik koji će trajati hiljadu godina.” Netremice me je gledala. „Pretpostavljam da i to zvuči kao moja kobna mana.” Pre nekoliko godina, na Moru čudovišta, Anabet mi je rekla da je njena najveća mana njen ponos - to što misli da može sve da popravi. Čak sam načas video i njenu najveću želju, koju joj je pokazala magija Sirena. Anabet je zamislila svoju majku i oca zajedno, kako stoje ispred nanovo izgrađenog Menhetna koji je dizajnirala Anabet. I Luk je bio tu - ponovo dobar, izražavao joj je dobrodošlicu. „Pretpostavljam da znam kako ti je”, rekao sam. „Ali Talija je u pravu. Luk te je već toliko puta izdao. Postao je zao još pre Krona. Ne želim da te ponovo povredi.” Anabet je stisla usne. Bilo mi je jasno da se trudi da se ne naljuti. „Shvatićeš ako nastavim da se nadam da postoji šansa da grešiš.” Pogledao sam u stranu. Verovao sam da sam dao sve od sebe, ali od toga mi nije bilo nimalo bolje. Na drugoj strani ulice, Apolonovci su već obrazovali poljsku bolnicu u kojoj su brinuli o ranjenicima - o desetinama kampera i skoro isto toliko mnogo Lovaca. Posmatrao sam vidare kako posluju i razmišljao sam o našim mršavim izgledima da odbranimo Olimp... I, najednom: više nisam bio tamo. Stajao sam u duguljastom, musavom baru s crnim zidovima, s neonskom rasvetom i gomilom odraslih u jeku žurke. Natpis iznad šanka glasio je: SREĆAN ROĐENDAN, BOBI ERLE. Iz zvučnika je treštala kantri muzika. Bar je bio pun grmalja u farmerkama i radnim majicama. Konobarice su raznosile poslužavnike s pićima, dovikujući se. Ukratko, mama me ne bi pustila ni da privirim na ovakvo mesto. Nalazio sam se sasvim pozadi, pored toaleta (koji nisu baš prijatno mirisali) i dva prastara aparata s video igrama. „O, dobro je, tu si”, rekao je muškarac koji je igrao Pakmena. ,Ja ću dijet-kolu.” Bio je to zdepast lik u havajskoj košulji s leopard-printom, ljubičastim bermudama, crvenim patikama i crnim čarapama, što mu baš i nije pomagalo da se utopi u okolinu. Nos mu je bilo crven i sjajan. Oko kovrdžave, crne kose imao je zavoj, kao da se oporavlja od potresa mozga. Trepnuo sam. „Gospodine D?” Uzdahnuo je, ne skidajući oči s igrice. „Stvarno, Piteru Džonsone, kad ćeš već jednom biti u stanju da me prepoznaš čim me ugledaš?” 148

„Onda kad i vi budete u stanju da se setite kako se zovem”, promrmljao sam. „Gde smo?” „Vidiš valjda, na rođendanskoj žurci Bobija Erla”, odvratio je Dionizije. ,,U nekom lepom američkom selu.” „Mislio sam da vas je Tifon skinuo s neba. Rekli su da ste se prinudno spustili.” „Tvoja zabrinutost je dirljiva. Jesam se prinudno spustio. Vrlo bolno. Štaviše, deo mene je još uvek zakopan ispod dvadeset metara šuta u napuštenom rudniku. Proteći će nekoliko sati dok ne smognem dovoljno snage da se zalečim. Ali, u međuvremenu, deo moje svesti je ovde.” „U baru, igrajući Pakmena.” „Žurka je”, rekao je Dionizije. „Siguran sam da si čuo za to. Gde god je žurka, traži se moje prisustvo. Zbog toga mogu da postojim na mnogo mesta odjednom. Jedini problem mi je bio da nađem žurku. Ne znam jesi li svestan koliko je situacija ozbiljna izvan tvog bezbednog malog mehura Njujorka...” „Bezbedan mali mehur?” „... ali, veruj mi, smrtnici ovde u unutrašnjosti su u panici. Tifon ih je prestravio. Samo malobrojni prave žurke. Očigledno su Bobi Erl i njegovi prijatelji, živi bili, malčice sporokopčajući. Još uvek ne shvataju da je u toku kraj sveta.” „Znači... ja zapravo nisam ovde?” „Ne. Za koji čas, vratiću te u tvoj normalan beznačajni život i biće kao da se ništa nije dogodilo. „A zašto ste me doveli ovamo?” Dionizije je prezrivo frknuo. „Nije da sam pikirao baš tebe. Poslužio bi bilo koji od vas tupoglavih heroja. Ona mala, Anita...” „Anabet.” „Stvar je u tome”, nastavio je, „da sam te doveo na ovu žurku da bih vas upozorio. U opasnosti smo.” „Au”, rekao sam, „da mi ne rekoste, ne bih znao. Hvala vam.” Besno me je pogledao i momentalno zaboravio na igricu. Pakmena je progutao crveni duh. „Erre es korakas, Blinki!”, opsovao je Dionizije. „Tvoja duša biće moja!” „Ovaj, to je samo lik iz video igrice”, rekao sam. „To nije opravdanje! A ti mi upropašćuješ partiju, Džorgensone!” „Džekson.” „Vrlo važno! A sad slušaj, situacija je ozbiljnija nego što misliš. Ako Olimp padne, ne samo da će bogovi sasvim oslabiti nego će i sve ostalo povezano s našim zaveštanjem takođe početi da se raspliće. Ono osnovno tkanje vaše bedne male civilizacije...” Igra je odsvirala melodiju i gospodin D je prešao na nivo 254. „Ha!” uzviknuo je. „Eto vam, bezobrazni zlodusi!” „Ovaj, tkanje civilizacije...” podsetio sam ga.

149

„Da, da. Celo vaše društvo će se raspasti. Možda ne odmah, ali pamti šta ti kažem, haos Titana značiće kraj zapadne civilizacije. Umetnost, zakoni, probanje vina, muzika, video igrice, svilene košulje, slike na crnom baršunu - nestaće sve ono što život čini vrednim življenja!” „Pa što onda bogovi ne požure da nam priteknu u pomoć?”, upitao sam. „Trebalo bi da udružimo snage na Olimpu. Batalite Tifona.” Nestrpljivo je pucnuo prstima. „Zaboravio si na moju dijet-kolu.” „Bogova mi, ala ste dosadni.” Privukao sam pažnju konobarice i poručio glupi napitak. Stavio sam ga na račun Bobija Erla. Gospodin D otpio je pozamašan, dugačak gutljaj, sve vreme ne skidajući oči s igrice. „Stvar je u tome, Pjer...” „Persi.” „... da ostali bogovi ne bi to nikad priznali, ali nama su ljudska bića zapravo potrebna da spasemo Olimp. Vidiš, vi ste manifestacije vaše kulture. Ako vama nije dovoljno stalo da spasete Olimp...” „Kao što se Pan”, rekao sam, „oslanjao na satire da spasu divljinu.” „Da, baš tako. Razume se, poreći ću da sam ti ovo ikad rekao, ali bogovima su heroji potrebni. Oduvek su bili. U suprotnom, ne bismo trpeli u svojoj blizini vas dosadnu malu derištad.” „Osećam se tako željeno. Hvala.” „Iskoristi ono čemu sam te naučio u kampu.” ,,A šta to?” „Znaš ti dobro. Sve one herojske tehnike i... Ne!” Gospodin D je udario po konzoli. „Na pari i ejki! Poslednji nivo!” Pogledao me je, a u očima mu je zatreperila ljubičasta vatra. „Koliko se sećam, jednom sam predskazao da ćeš ispasti sebičan kao i svi ostali heroji. Dakle, ovo ti je prilika da dokažeš da sam pogrešio.” „Aha, strašno mi je stalo da budete ponosni na mene.” „Moraš spasti Olimp, Pedro! Prepusti Tifona Olimpljanima i spasi naša sedišta moći. To se mora učiniti!” „Super. Drago mi je što smo proćaskali. A sad, ako nemate ništa protiv, moji drugovi će se pitati...” „Ima još nešto”, upozorio me je gospodin D. „Kron još uvek nije dosegao punu moć. Telo smrtnika je samo privremena mera.” „Tako smo nekako i mislili.” ,,A jeste li mislili da će Kron, koliko za jedan dan, sagoreti ono smrtno telo i poprimiti istinsko obličje kralja Titana?” „Što bi značilo da...” Dionizije je ubacio još jedan novčić od četvrt dolara. „Znaš šta znači istinsko obličje bogova.” „Aha. Ne možeš pogledati u njih a da ne izgoriš.” „Kron će biti još deset puta moćniji. Samo njegovo prisustvo pretvoriće te u pepeo. A kad dosegne to, daće snagu i ostalim Titanima. Sad su slabi, u poredenju s

150

onim kakvi će uskoro postati ukoliko ih ne zaustavite. Svet će propasti, bogovi će umreti, a ja nikad neću ostaviti savršen rezultat na ovoj glupoj mašini.” Možda je trebalo da se prestravim, ali, da budem iskren, već sam bio onoliko uplašen koliko uopšte mogu biti. „Mogu li sada da idem?”, upitao sam. „Još samo nešto. Moj sin Poluks. Je li živ?” Trepnuo sam. „Bio je, poslednji put kad sam ga video.” „Cenio bih ako uspeš da izvedeš da tako i ostane. Prošle godine sam već izgubio njegovog brata Kastora...” „Sećam se.” Buljio sam u njega, čekajući da mi se pomisao da je Dionizije možda brižan otac nekako primi u glavi. Pitam se koliko drugih Olimpljana ovog časa razmišlja o svojoj polubožanskoj deci. „Daću sve od sebe.” „Daćeš sve od sebe”, promrmljao je Dionizije. „Baš utešno. Idi sad. Čekaju te neka gadna iznenađenja, a ja moram da sredim Blinkija!” „Gadna iznenađenja?” Mahnuo je rukom i bar je iščezao. BU&CW Opet sam bio na Petoj aveniji. Anabet se u međuvremenu nije ni pomerila. Ničim nije pokazala da je primetila da sam odlazio ili tako nešto. Uhvatila me je kako zurim u nju i namrštila se. „Šta je bilo?” „Ovaj, ništa.” Zagledao sam se niz aveniju, pitajući se na šta je mislio gospodin D kad je pomenuo gadna iznenađenja. Zar može da bude i gore od ovoga? Pogled mi je zastao na izudaranim plavim kolima. Hauba je bila gadno ulubljena, kao da ju je neko čekićao ne bi li izdubio nekoliko velikih kratera. Naježio sam se. Zašto mi ta kola deluju toliko poznato? A onda sam shvatio da je to prijus. Polov prijus. Jurnuo sam niz ulicu. „Persi!”, viknula je Anabet. „Kuda ćeš?” Pol je spavao na vozačkom sedištu. Moja mama je hrkala pored njega. Imao sam osećaj da mi se mozak pretvorio u kašu. Kako ih nisam pre ugledao? Više od jednog dana čuče ovde, oko njih besni bitka, a ja ih nisam ni primetio. „Oni... mora da su videli ona plava svetla na nebu.” Pokušavao sam da otvorim vrata, ali bila su zaključana. „Moram ih izvući odavde.” „Persi”, rekla je Anabet blagim glasom. „Ne mogu ih ostaviti ovde!” Sopstveni glas zvučao mi je pomalo ludački. Udario sam pesnicom po vetrobranskom staklu. „Moram da ih sklonim. Moram da...” „Persi, prosto... sačekaj časak.” Anabet je mahnula Hironu, koji je nedaleko niz ulicu razgovarao s nekim kentaurima. „Možemo odgurati kola u sporednu ulicu, važi? Biće oni dobro, ne brini.”

151

Ruke su mi drhtale. Nakon svega što sam tokom proteklih nekoliko dana preturio preko glave, osećao sam se tako glupo i slabašno, ali prizor mojih roditelja doveo me je do tačke pucanja. Hiron je dogalopirao do nas. „Šta je... O, teško meni. Shvatam.” „Krenuli su da me pronađu”, rekao sam. „Mora biti da je mama naslutila da nešto nije u redu.” „Najverovatnije”, složio se Hiron. „Ali, Persi, oni će biti dobro. Najbolje što možemo učiniti za njih jeste da ostanemo usredsređeni na svoj zadatak.” A onda sam spazio nešto na zadnjem sedištu prijusa i srce mi je za trenutak stalo. Iza moje majke, vezana pojasom, nalazila se crno-bela grčka posuda visoka oko jedan metar. Poklopac joj je bio pričvršćen kožnom uzicom. „Ma nema šeme”, promrmljao sam. Anabet je pritisla dlan na prozor. „Nemoguće! Mislila sam da si je ostavio u Plazi.” „Zaključanu u sefu”, potvrdio sam. Ugledavši posudu, Hiron je razrogačio oči. „Nije valjda to... „Pandorina posuda.” Ispričao sam mu o svom susretu s Prometejem. „U tom slučaju, posuda je tvoja”, turobno je rekao Hiron. „Pratiće te i iskušavati da je otvoriš, bez obzira na to gde je ostaviš. Pojaviće se onda kad si najslabiji.” Kao sad, pomislio sam. Dok gledam u svoje bespomoćne roditelje. Zamislio sam Prometeja kako se osmehuje, tako nestrpljiv da pomogne nama smrtnicima. Odreci se nade i znaću da si se predao. Obećavam da će Kron biti blag. Mojim venama je pokuljao bes. Isukao sam Rasparač i prosekao prozor s vozačeve strane kao da je od najlona. „Ubacićemo kola u ler”, rekao sam. „Izguraćemo ih s puta. I odneti tu glupu posudu na Olimp.” Hiron je klimnuo glavom. „Dobar plan. Ali, Persi...” Šta god da je hteo da kaže, glas mu je zamro. Iz daljine je doprlo glasno, ritmično bubnjanje neke mehaničke naprave - zvuk elise helikoptera. Uobičajenim ponedeljkom ujutru to i ne bilo ništa posebno, ali posle dva dana tišine, smrtnički helikopter bio je nešto najčudnije što sam ikad čuo. Nekoliko blokova na istok, vojska čudovišta je urlala i rugala se kad se helikopter pojavio na vidiku. Bila je to civilna letelica tamnocrvene boje, s jarkozelenim logom ,,KD” na boku. Reči ispod loga bile su previše sitne da bi se pročitale, ali znao sam šta piše: Korporacija Der. Grlo mi se steglo. Pogledao sam u Anabet i bilo mi je jasno da je i ona prepoznala logo. Lice joj je bio crveno poput tog helikoptera. „Šta će ona ovde?” htela je da zna. „Kako se probila kroz barijeru?” „Ko to?” Hiron je delovao zbunjeno. „Koji bi smrtnik bio tako bezuman da...” Helikopter je iznenada počeo da pada prema tlu. „Morfejeva čin!”, rekao je Hiron. „Nesmotreni smrtni pilot je zaspao.”

152

Užasnuto sam posmatrao kako helikopter, izvrnut postrance, pada prema nizu poslovnih zgrada. Čak i ako nigde ne udari, bogovi vazduha će ga verovatno jednim udarcem skloniti s neba zato što se približio Empajer stejt bildingu. Bio sam u toj meri paralisan da nisam mogao ni da se pomerim, ali Anabet je zazviždala i odnekud se stvorio pegaz Gvido. Neko je tražio zgodnog konja?, upitao je. „Ajde, Persi”, zarežala je Anabet. „Moramo da spasemo tvoju drugaricu.”

153

16. Lopov nam pritiče u pomoć Reći ću vam šta nije nimalo zabavno. Jahanje na pegazu prema helikopteru u slobodnom padu. Da je Gvido bio manje spretan letač, elisa bi napravila konfete od nas. Čuo sam Rejčel kako vrišti u kabini. Ona iz nekog razloga nije zaspala, ali video sam pilota presamićenog preko komandne table, kako se cima napred-nazad dok letelica poskakuje prema bočnom zidu poslovne zgrade. „Predlozi?”, upitao sam Anabet. „Moraćeš da preuzmeš Gvida i da se skloniš”, rekla je. „Aha, a šta ćeš ti da radiš?” Odgovorila je sa: „Ija!” A Gvido je na to počeo da ponire. „Zaleži!” uzviknula je Anabet. Prošli smo tako blizu rotora da sam osetio kako mi silovito okretanje elise razbarušuje kosu. Prozujali smo pored boka helikoptera, a Anabet je dograbila kvaku na vratima. U tom trenutku su stvari pošle naopako. Gvidovo krilo udarilo je o helikopter. Pegaz je počeo da pada, sa mnom na leđima, ostavljajući Anabet da visi držeći se za bok letelice. Bio sam toliko užasnut da nisam mogao ni da razmišljam, ali dok se Gvido spiralno spuštao video sam kako Rejčel uvlači Anabet u kabinu. „Izdrži!” viknuo sam Gvidu. Moje krilo, jeknuo je. Slomljeno je. „Možeš ti to!” Očajnički sam pokušavao da se setim onoga što nam je Silena govorila na časovima jahanja pegaza. „Samo opusti to krilo. Drži ga opruženog i pusti da te nosi vazdušna struja.” Padali smo kao kamen - pravo prema trotoaru stotinu metara niže. U poslednjem trenutku, Gvido je opružio krila. Video sam lica kentaura koji su nas gledali otvorenih usta. Prestali smo da poniremo, lagano smo preleteli preostalih dvadesetak metara i skotrljali se na trotoar - pegaz preko polutana. Jaoj!, kukao je Gvido. Moje noge. Moja glava. Moja krila. Hiron je dogalopirao sa svojom medicinskom torbom i smesta počeo da radi na pegazu. Ustao sam. Kad sam podigao pogled, srce mi se popelo u grlo. Helikopter je bio na samo nekoliko sekundi od trenutka sudara sa zidom zgrade. A onda se letelica nekim čudom ispravila. Napravila je piruetu i ostala da lebdi. Vrlo polako, počela je da se penje.

154

Činilo se da traje večno, ali naposletku se helikopter uz tup udar prizemljio nasred Pete avenije. Pogledao sam kroz vetrobransko staklo i nisam mogao da poverujem svojim očima. Za upravljačem je sedela Anabet. BU&CW Jurnuo sam napred čim je elisa prestala da se okreće. Rejčel je otvorila vrata i izvukla pilota iz kabine. Još uvek je bila obučena kao da je na odmoru, u sorts za plažu, majicu i sandale. Kosa joj je bila zamršena, a lice zeleno od vožnje helikopterom koji pada. Anabet je izašla poslednja. Zadivljeno sam je pogledao. „Nisam znao da umeš da upravljaš helikopterom.” „Nisam ni ja”, odvratila je. „Ali moj tata je lud za letenjem. Uz to, Dedal je ostavio dosta beleški o letećim mašinama. Prosto sam pokušala da pogodim kako se vozi ona mašinerija.” „Spasla si mi život”, rekla je Rejčel. Anabet je istegla povređeno rame. „Aha, ali... hajde da nam to ne prede u naviku. I šta ti uopšte tražiš ovde, Derova? Nisi znala gde da ubiješ dan pa si rešila da uletiš u ratnu zonu?” „Ja...” Rejčel me je pogledala. „Morala sam da dođem. Znala sam da je Persi u nevolji.” „To si pogodila”, progunđala je Anabet. „Ako biste me sad izvinili, moram da se postaram za neke ranjene drugove. Milo mi je što si našla vremena da navratiš, Rejčel.” „Anabet...”, viknuo sam za njom. Besno je odjurila. Rejčel je umorno sela na ivičnjak i spustila glavu na ruke. „Izvini, Persi. Nisam htela da... Uvek napravim zbrku.” Bilo je nekako teško raspravljati se s njom, premda sam bio srećan što je živa i zdrava. Pogledao sam u pravcu u kom je otišla Anabet, ali ona je već nestala u gomili. Nisam mogao da verujem šta je upravo uradila - spasla je život Rejčel, prizemljila helikopter i otišla kao da to nije ništa posebno. „U redu je” rekao sam Rejčel, iako su moje reči zvučale šuplje. „Reci, koju si poruku htela da mi preneseš?” Namrštila se. „Otkud znaš za to?” „Sanjao sam.” Nije izgledala iznenađeno. Zagladila je nogavice svog šortsa. Bile su pokrivene crtežima, što nije ništa neobično za nju, ali ove simbole sam prepoznavao: grčka slova, slike s kamperskih perli, skice čudovišta i lica bogova. Nije mi bilo jasno otkud Rejčel zna za neke od tih stvari. Nije nikad bila na Olimpu ili u Kampu polutana. „I ja vidim stvari”, promrmljala je. „Hoću reći, ne samo kroz Maglu. Ovo je drugačije. Crtam slike, zapisujem reči...” „Na starogrčkom”, rekao sam. „Znaš li šta znače?” „O tome sam i htela da pričamo. Nadala sam se... pa eto, nadala sam se, ako podeš s nama na odmor, da mi možeš pomoći da shvatim šta se događa sa mnom.”

155

Molećivo me je pogledala. Lice joj je izgorelo od sunca i nos joj se ljuštio. Nikako nisam uspevao da se oporavim od šoka zbog njenog dolaska ovamo. Primorala je svoju porodicu da prekine odmor, pristala je da se upiše u školu koju mrzi i doletela je helikopterom pravo na poprište bitke s čudovištima samo da bi me videla. Na svoj način, bila je hrabra koliko i Anabet. Međutim, plašile su me ove vizije koje je imala. Možda je to nešto što se dešava svim smrtnicima koji mogu da vide kroz Maglu. Međutim, moja mama nije nikad pominjala tako nešto. Prisetio sam se i Hestijinih reči o Lukovoj majci: Mej Kastelan je otišla predaleko. Pokušala je da vidi previše. „Rejčel”, rekao sam, „Voleo bih da znam. Možda bismo mogli da priupitamo Hirona...” Trgla se, kao da ju je udarila struja. „Persi, nešto će se desiti. Varka koja će se završiti smrću.” „Kako to misliš? Čijom smrću?” „Ne znam.” Nervozno se osvrnula naokolo. „Zar ti to ne osećaš?” „Je li to poruka koju si želela da mi preneseš?” „Ne.” Oklevala je. „Izvini. Zvuči besmisleno, ali ta misao mi se upravo javila. Ona porukakoju sam napisala na pesku bila je nešto drugo. U njoj se javljalo i tvoje ime.” „Persej”, setio sam se. „Na grčkom.” Rejčel je potvrdno klimnula. „Ne znam šta je značila. Ali znam da je važna. Moraš je čuti. Glasi: Perseju, ti nisi taj heroj.” Buljio sam u nju kao da me je upravo ošamarila. „Prešla si hiljade kilometara da bi mi rekla da ja nisam taj heroj?” „Važno je”, bila je uporna. „Uticaće na tvoje postupke.” „Nisam heroj iz proročanstva?”, upitao sam. „Nisam heroj koji će poraziti Krona? Šta hoćeš da kažeš?” „Ja... izvini, Persi. To je sve što znam. Morala sam ti reći, jer...” „Dakle!” Hiron je dokaskao do nas. „Vi ste sigurno gospođica Der.” Poželeo sam da mu viknem da ode, ali razume se, nisam smeo. Pokušavao sam da obuzdam emocije. Osećao sam se kao stojim usred još jednog ličnog uragana koji urla oko mene. „Hirone - Rejčel Der”, rekao sam. „Rejčel - ovo je Hiron, moj učitelj.” „Zdravo”, sumorno je rekla Rejčel. Nije delovala nimalo iznenađena zbog toga što je Hiron kentaur. „Vi ne spavate, gospođice Der”, primetio je. ,,A opet, smrtnica ste?” „Smrtnica”, saglasila se, kao da je to vrlo depresivna pomisao. „Pilot je zaspao čim smo prešli reku. Ne znam zašto ja nisam. Znala sam samo da moram da dođem ovamo, da bih upozorila Persija.” „Da biste upozorili Persija?” „Ona vidi stvari”, rekao sam. „Zapisuje reči i pravi crteže.” Hiron je podigao obrvu. „Ma nemojte? Ispričajte mi.” Ispričala mu je isto što i meni.

156

Hiron je pogladio svoju bradu. „Gospođice Der... možda bi trebalo da porazgovaramo.” „Hirone”, naglo sam rekao. Odjednom mi se pred očima pojavila strašna slika Kampa polutana iz 1990-ih i krika Mej Kastelan koji dopire s tavana. „Ti ćeš... pomoći ćeš Rejčel, zar ne? Mislim, upozorićeš je da mora da bude pažljiva s tim. Da ne ide predaleko.” Rep mu se trzao, kao i uvek kad je uznemiren. „Hoću, Persi. Daću sve od sebe da shvatim šta se dešava i da posavetujem gospođicu Der, ali to može potrajati. U međuvremenu, trebalo bi da se odmoriš. Kola tvojih roditelja prebacili smo na sigurno. Neprijatelj zasad miruje. Prostrli smo ležaje u Empajer stejt bildingu. Odspavaj malo.” „Svi mi govore da odspavam”, progunđao sam. „Ne spava mi se.” Hiron je nekako uspeo da se osmehne. „Jesi li pogledao u ogledalo u poslednje vreme, Persi?” Pogledao sam naniže ka svojoj odeći, koja je bila oprljena, izgorela, isečena i pocepana posle noći pune bitaka. „Ličim na smrt”, priznao sam. „Ali, misliš li da mogu da spavam posle ovoga što se upravo dogodilo?” „Možda si neranjiv u bici”, prekorno je rekao Hiron, „ali tvoje telo se od toga samo brže umara. Sećam se Ahileja. Kad god se nije borio, momak je spavao. Odremao bi, valjda, i po dvadeset puta na dan. Potreban ti je odmor, Persi. Možda si nam ti jedina nada.” Poželeo sam da prigovorim, da kažem kako nisam ja njihova jedina nada. Ako je verovati Rejčel, nisam čak ni heroj koji im je potreban. Međutim, Hironov pogled je jasno govorio da neće prihvatiti negativan odgovor. „Naravno”, progunđao sam. „Razgovarajte vi.” Teškim koracima sam se uputio prema Empajer stejt bildingu. Kad sam se osvrnuo, Rejčel i Hiron su šetali zajedno, zadubljeni u ozbiljan razgovor, kao da se dogovaraju o pojedinostima sahrane. Pronašao sam u predvorju jedan prazan ležaj i sručio se na njega, siguran da neću uspeti da zaspim. Sekund kasnije, oči su mi se zatvorile. BU&CW U snu sam se opet našao u Hadovim vrtovima. Gospodar mrtvih koračao je gore-dole, poklopivši dlanovima uši, dok ga je Niko u stopu pratio, mašući rukama. „Moraš!”, navaljivao je Niko. Demetra i Persefona sedele su iza njih za postavljenim doručkom. Obe boginje su izgledale kao da se dosađuju. Demetra je sipala naseckano žito u četiri ogromne činije. Persefona je magijom menjala boju cvetnog aranžmana na stolu, pretvorivši crveno cveće u žuto, pa potom u tufnasto. „Ne moram ja ništa!” Hadove oči su plamtele. „Ja sam bog!” „Oče”, rekao je Niko, „ako Olimp padne, bezbednost tvoje palate neće značiti više ništa. I ti ćeš oslabiti i umreti.” „Ja nisam Olimpljanin!” zarežao je. „Moja porodica je to vrlo jasno rekla.” ,,E, pa, jesi”, odvratio je Niko. „Dopadalo ti se to ili ne.” 157

„Video si šta su uradili tvojoj majci”, rekao je Had. „Zevs ju je ubio. A ti od mene tražiš da im pomognem? Zaslužuju sve što ih je snašlo!” Persefona je uzdahnula. Dobovala je prstima po stolu, rasejano pretvarajući srebrninu u ruže. „Možemo li, molim vas, da ne pominjemo tu ženu?” „Znaš li šta bi pomoglo tom malom?”, zamišljeno je rekla Demetra. „Zemljoradnja.” Persefona je prevrnula očima. „Mama...” „Šest meseci za plugom. Ništa ne izgrađuje karakter kao to.” Niko je stao pred oca, primoravajući Hada da ga pogleda. „Moja majka je znala šta je porodica. Zato i nije htela da se razdvoji od nas. Ne možeš tek tako napustiti porodicu samo zato što su uradili nešto strašno. I ti si njima radio strašne stvari.” „Marija je umrla!”, podsetio ga je Had. „Ne možeš se tek tako odvojiti od ostalih bogova!” „Već hiljadama godina mi to sasvim dobro ide.” „A da li se zbog toga išta bolje osećaš?”, ljutito je upitao Niko. „Je li ti to što si prokleo Proročište išta pomoglo? Kobna je mana biti zlopamtilo. Bjanka me je upozorila na to i bila je u pravu.” „Za polutane jeste! Ja sam besmrtnik, svemoćan sam! Neću pomoći ostalim bogovima pa makar me na kolenima preklinjali, makar Persi Džekson došao da me moli...” „Ti si otpadnik, isto kao i ja!”, uzviknuo je Niko. „Prekini da se duriš zbog toga i barem jednom uradi nešto korisno. Samo tako će te poštovati!” Na Hadovom dlanu je planula crna vatra. „Hajde”, rekao je Niko. „Raznesi me. To je baš ono što bi ostali bogovi i očekivali od tebe. Dokaži da su u pravu.” „Da, molim te”, prigovorila je Demetra. „Ućutkaj ga.” Persefona je uzdahnula. „Joj, ne znam. Radije bih se borila u ovom ratu nego da pojedem još jednu činiju žitarica. Ovo je dosadno.” Had je zaurlao od besa. Njegova plamena kugla pogodila je srebrno drvo pored Nika, pretvorivši ga u baru rastopljenog metala. A moj san se promenio. Stajao sam preko puta zgrade Ujedinjenih nacija, oko kilometar i po severoistočno od Empajer stejt bildinga. Logor Titanove vojske prostirao se oko celog kompleksa UN. Na jarbolima za zastave visili su stravični trofeji - šlemovi i delovi oklopa potučenih kampera. Duž cele Prve avenije, džinovi su oštrih sekire, a telkini popravljali oklope u improvizovanim kovačnicama. Sam Kron nervozno je premeravao trg koracima, mašući kosom, pa su se dracene, njegove telohraniteljke, držale na sigurnoj udaljenosti. Itan Nakamura i Prometej stajali su nedaleko od njega, tik izvan dometa sečiva. Itan je petljao nešto oko remena na štitu, ali je Prometej u svom smokingu izgledao smireno i pribrano kao i uvek.

158

„Mrzim ovo mesto”, režao je Kron. „Ujedinjene nacije. Kao da bi se čovečanstvo ikad moglo ujediniti. Kad uništimo Olimp, podsetite me da srušim ovu zgradu.” „Da, gospodaru.” Prometej se osmehivao, kao da ga zabavlja gospodareva jarost. „ A hoćemo li srušiti i staje u Centralnom parku? Znam koliko vas nerviraju konji.” „Ne rugaj mi se, Prometeju! Oni prokleti kentauri će zažaliti što su se umešali. Pobacaću ih demonskim psima, i to prvo onog mog sina - onog slabića Hirona.” Prometej je slegao ramenima. „Taj slabić je svojim strelama uništio celu legiju telkina.” Kron je zamahnuo kosom i presekao napola jedan jarbol za zastavu. Nacionalne boje Brazila prevrnule su se na vojsku, prignječivši jednu dracenu. „Uništićemo ih!”, zaurlao je Kron. „Kucnuo je čas da pustimo drakona na njih. Nakamura - to je tvoj zadatak.” ,,D-da, gospodaru. O zalasku sunca?” „Ne”, odvratio je Kron. „Smesta. Branioci Olimpa su teško ranjeni. Neće očekivati tako brz napad. Uz to, znamo da ovog drakona ne mogu pobediti.” Itan je delovao zbunjeno. „Gospodaru?” „Nije važno, Nakamura. Samo učini kako sam ti rekao. Hoću da Olimp bude u ruševinama kad Tifon stigne do Njujorka. Slomićemo bogove do kraja!” „Ali, gospodaru”, rekao je Itan. „Vaše obnavljanje.” Kron je upro prstom u Itana i polutan se ukočio. „Da li ti ja izgledam”, zasiktao je Kron, „kao da mi je potrebno obnavljanje?” Itan nije odgovorio. Tako nešto je prilično teško kad ste zamrznuti u vremenu. Kron je pucnuo prstima i Itan se srušio. „Uskoro”, zarežao je Titan, „ovo obličje mi neće ni biti potrebno. Neću mirovati sad kad je pobeda tako blizu. A sad idi!” Itan je žurno otišao. „To je opasno, gospodaru”, upozorio je Prometej. „Nemojte prenagliti.” „Prenagliti? Nakon što sam tri hiljade godina trunuo u dubinama Tartara, ti me opominješ da ne prenaglim? Iseckaću Persija Džeksona na hiljadu komadića.” „Triput ste se borili s njim”, istakao je Prometej. ,,A opet, oduvek ste tvrdili da je borba s običnim smrtnikom nedostojna jednog Titana. Pitam se da li možda vaš smrtni domaćin utiče na vas, oslabljujući vam rasuđivanje.” Kron je upravio svoje zlatne oči prema drugom Titanu. „Kažeš da sam slab?” „Ne, gospodaru. Samo sam hteo da...” „Je li tvoja odanost podeljena?”, upitao je Kron. „Možda ti nedostaju stari prijatelji, bogovi. Da li bi voleo da im se pridružiš?” Prometej je pobledeo. „Pogrešno sam se izrazio, gospodaru. Vaša naređenja će biti izvršena.” Okrenuo se prema trupama i viknuo: „PRIPREMI SE ZA BORBU!” Vojska se uskomešala.

159

Odnekud iza zgrade UN, razjarena rika potresla je grad -zvuk buđenja drakona. Buka je bila tako strašna da me je probudila, i shvatio sam da je čujem i s udaljenosti od kilometra i po. Pored mene je stajao Grover, izgledajući nervozno. „Šta je to bilo?” „Dolaze”, rekao sam mu. ,,I u nevolji smo.” Hefestovcima je ponestalo grčke vatre. Apolonovci i Artemidini Lovci skupljali su već ispaljene strele. Većina se u toj meri nagutala ambrozije i nektara da se više nismo usuđivali da ih uzimamo. Imali smo šesnaest kampera, petnaest Lovaca i šest satira sposobnih za borbu. Ostali su se sklonili na Olimp. Ljubitelji žurki su pokušavali da obrazuju redove, ali su se teturali i kikotali, i svi su vonjali na korenovo pivo. Teksašani su se zaletali glavama u svoje rođake iz Kolorada. Misurijska podružnica raspravljala se s onom iz Ilinoja. Sve je govorilo da će se naposletku potući međusobno umesto s neprijateljem. Dokaskao je Hiron, s Rejčel na leđima. To mi je, na neki način zasmetalo jer je Hiron retko dozvoljavao da mu se iko popne na leđa, a kamoli smrtnik. „Tvoja drugarica ima određenih korisnih spoznaja, Persi”, rekao je. Rejčel je porumenela. „Samo ponešto što sam videla u glavi. „Drakon”, rekao je Hiron. „Lidijski drakon, da budem precizan. Od najstarije i najopasnije vrste.” Buljio sam u nju. „Otkud si znala?” „Nisam sigurna”, priznala je. „Ali ovog drakona snaći će posebna sudbina. Nastradaće od ruke Aresovog deteta.” Anabet je prekrstila ruke na grudima. „Kako ti to uopšte znaš? „Prosto sam videla. Ne umem da objasnim.” „Dakle, nadajmo se da grešiš”, rekao sam. „Zato što smo trenutno malo kratki s Aresovom decom...” Nešto strašno mi je palo na pamet i opsovao sam na starogrčkom. „Šta je bilo?”, upitala je Anabet. „Špijun”, odvratio sam. „'Znamo da ovog drakona ne mogu pobediti', rekao je Kron. Špijun ga o svemu obaveštava. Kron zna da Aresovci nisu s nama. Namerno je odabrao čudovište koje ne možemo ubiti.” Talija se namrštila. „Ako se ikad dokopam tog špijuna, taj će da zažali što se rodio. Možda bismo mogli da pošaljemo još jednog glasnika u kamp...” „Već sam to uradio”, rekao je Hiron. „Crni je već krenuo tamo. Ali ako Silena ne uspe da ubedi Klarisu, sumnjam da će Crni moći da...” Urlik je potresao tlo. Zvučalo je kao da dopire iz velike blizine. „Rejčel”, rekao sam, „beži u zgradu.” „Hoću da ostanem ovde.” Senka je zaklonila sunce. Na drugoj strani ulice, drakon se gamižući spuštao niz jedan oblakoder. Urliknuo je, na šta je hiljadu prozora samo prsio. „Kad bolje razmislim”, rekla je Rejčel slabašnim glasom, „odoh ja unutra.” BU&CW 160

Dozvolite da objasnim: postoje zmajevi, i postoje drakoni. Drakoni su nekoliko milenijuma stariji od zmajeva, i mnogo veći od njih. Izgledaju kao džinovske zmije. Većinom nemaju krila. I većinom ne rigaju vatru (mada ima i takvih). Svi su otrovni. I svi su neizmerno snažni, s krljuštima tvrdim od titanijuma. Njihove oči vas mogu paralisati - ne u smislu da vas pretvore u kamen, kao Meduzine, već tako što ćete pomisliti „o bogovi, ova zmijurina će me pojesti”, što je podjednako loše. U kampu nas uče kako da se borimo s drakonima, ali ne postoji način da se pripremite za susret s više od šezdeset metara dugačkom zmijurinom, debelom kao autobus, koja gamiže niz zid zgrade, ima žute oči velike kao reflektori, i usta puna zuba oštrih kao žilet i dovoljno velikih da pojede slona. Gotovo da sam s čežnjom pomislio na leteću svinju. U međuvremenu, neprijateljska vojska napredovala je Petom avenijom. Dali smo sve od sebe da izguramo automobile s puta, kako bi smrtnici bili bezbedni, ali time smo ujedno olakšali prolaz neprijatelju. Ljubitelji žurki su nervozno mahali repovima. Hiron je galopirao kroz njihove redove, hrabreći ih povicima da budu hrabri i misle na pobedu i korenovo pivo, ali, po meni, bilo je pitanje trenutka kad će se uspaničiti i pobeći. „Ja ću napasti drakona.” Moj glas je ličio na stidljivo cviljenje. Potom sam se glasnije proderao: „JA ĆU NAPASTI DRAKONA! Vi ostali ne dozvolite vojsci da prođe!” Anabet je stajala pored mene. Navukla je šlem nisko na lice, ali video sam da su joj oči crvene. „Hoćeš li mi pomoći?”, upitao sam je. „To je ono što ja radim”, nesrećno je odvratila. „Pomažem prijateljima.” Osećao sam se kao totalni kreten. Ceznuo sam da je odvedem u stranu i objasnim joj da nisam hteo da Rejčel dođe ovamo, da to nije bila moja ideja, ali nismo imali vremena za to. „Postani nevidljiva”, rekao sam. „Potraži mu slabe tačke na oklopu, a ja ću da mu zaokupim. Ali čuvaj se, molim te.” Zazviždao sam. „Gospođo O'Liri, ovamo!” „VUUUF!” Moj demonski pas preskočio je celu kolonu kentaura i poklonio mi poljubac koji je sumnjivo mirisao na peperoni picu. Isukao sam mač i nas dvoje smo jurnuli na čudovište. BU&CW Drakon se nalazio tri sprata iznad nas, gamižući naniže i istovremeno odmeravajući naše snage. Kad god bi pogledao, kentauri bi se ukočili od straha. Uto je neprijateljska vojska sa severa udarila na Ljubitelje žurki i naši redovi su se razbili. Drakon je sunuo, progutavši tri kalifornijska kentaura u jednom zalogaju pre no što sam uopšte uspeo da mu priđem. Gospođa O'Liri se bacila na njega - smrtonosna crna senka sa zubima i kandžama. Demonski pas koji napada je inače zaista zastrašujuć prizor, ali gospođa O'Liri je pored drakona izgledala kao jedna od onih igračaka s kojima deca spavaju. 161

Njene kandže su zagreble drakonove krljušti ne ozledivši ga. Dohvatila je čudovište zubima za gušu, ali nije uspela ni da ga ogrebe. Njena težina, međutim, bila je dovoljna da svuče drakona sa zgrade. Nespretno je zamlatarao telom i pao na trotoar - demonski pas i zmijurina su se uvijali i koprcali. Drakon je pokušavao da ujede gospođu O'Liri, ali ona se nalazila blizu njegovih usta. Otrov je prskao na sve strane, istopivši u prašinu kentaure i popriličan broj čudovišta. Gospođa O'Liri uvijala se oko zmijine glave, grebući i ujedajući je. „JAAAA!” Zario sam Rasparač duboko u levo oko čudovišta. Reflektor se ugasio. Drakon je zasiktao i podigao gornji deo tela da bi me napao, ali sam se ja otkotrljao u stranu. Odgrizao je parče trotoara veličine bazena. Potom je okrenuo zdravo oko prema meni, a ja sam se usredsredio na njegove zube, da se ne bih paralisao. Gospođa O'Liri davala je sve od sebe da mu odvuče pažnju. Skočila je zmiji na glavu i grebala i režala kao neka pobesnela crna perika. Ostatak bitke nije proticao dobro. Kentauri su se uspaničili pred naletom džinova i demona. Iz mora borbe izranjala je povremeno poneka kamperska narandžasta majica, ali bi brzo nestala. Fijukale su strele. Vatra je u talasima eksplodirala nad obe vojske, ali akcija se s ulice prenosila na ulaz u Empajer stejt bilding. Potiskivali su nas. Odjednom se na drakonovim leđima stvorila Anabet. Nevidljiva kapa spala joj je s glave dok je zabadala svoj bronzani nož u prostor između krljušti. Drakon je urliknuo. Uvio se u oprugu, zbacivši Anabet s leđa. Stigao sam do nje upravo u trenutku kad je dotakla tlo. Odvukao sam je u stranu dok se zmija valjala i srušila banderu upravo na mestu gde se Anabet maločas nalazila. „Hvala ti”, rekla je. „Rekao sam ti da budeš pažljiva!” „Pa jesi, ali... ZALEŽI!” Bio je njen red da spase mene. Povukla me je na tlo, a zubi čudovišta škljocnuli su iznad moje glave. Da bi mu privukla pažnju, gospođa O'Liri se celim telom bacila drakonu u lice, a nas dvoje smo se otkotrljali u stranu. U međuvremenu, naši saveznici su se povukli do samih vrata Empajer stejt bildinga, opkoljeni celom neprijateljskom vojskom. Ponestalo nam je mogućnosti. Niko nam nije dolazio u pomoć. Anabet i ja morali smo da se povučemo pre no što nam preseku prilaz Olimpu. A onda se iz pravca juga začula tutnjava. To nije bio zvuk koji ćete često čuti u Njujorku, ali smesta sam ga prepoznao: točkovi dvokolica. „ARES!” uzviknuo je devojački glas. U bitku je jurišalo dvanaest bornih kola. Na svakima se vio crveni steg sa veprovom glavom. Vukli su ih skeletni konji s plamenim grivama. Ukupno trideset odmornih ratnika, u blistavim oklopima i s očima punim mržnje, poravnali su koplja kao jedan - čineći bodljikavi zid smrti. „Aresova deca!” zapanjeno je uzviknula Anabet. „Otkud je Rejčel znala?” 162

Nisam umeo da joj odgovorim. Međutim, juriš je predvodila devojka u poznatom crvenom oklopu, čije je lice pokrivao šlem u obliku veprove glave. Držala je visoko podignuto koplje koje je pucketalo od elektriciteta. Klarisa nam je lično pritekla u pomoć. Dok je polovina njenih vozara jurila prema vojsci čudovišta, Klarisa je povela ostalih šest kola pravo na drakona. Zmijurina se propela i uspela da zbaci gspođu O'Liri. Moja sirota ljubimica je bolno zakevtala udarivši o zgradu. Potrčao sam da joj pomognem, ali se zmija već ustremila na novu pretnju. Čak i sa samo jednim zdravim okom, njen jarostan pogled bio je dovoljan da parališe dva vozara. Skrenuli su i udarili o niz automobila. Preostale četiri dvokolice nastavile su juriš. Čudovište je napalo, iskesivši očnjake, i dobilo puna usta kopalja od nebeske bronze. „IIISSSSS!” vrisnulo je, što je verovatno značilo IJAOO-OJ! na jeziku drakona. „Aresovci, za mnom!”, uzviknula je Klarisa. Glas joj je zvučao piskavije nego inače, ali pretpostavljam da to nije bilo iznenađujuće s obzirom na to protiv koga se borila. Na drugoj strani ulice, dolazak šest dvokolica ulio je Ljubiteljima žurki novu nadu. Okupili su se kod vrata Empajer stejt bildinga i momentalno bacili neprijateljsku vojsku u zabunu. U međuvremenu, Klarisine dvokolice su kružile oko drakona. Koplja su se lomila o kožu čudovišta. Skeletni konji rigali su vatru i rzali. Još dvoje dvokolica se prevrnulo, ali ratnici su prosto skočili na noge, isukali mačeve i dali se na posao. Neumorno su zasecali u pukotine medu krljuštima strašnog stvorenja. Eskivirali su otrov koji je prštao na sve strane, kao da su se celog života obučavali baš za to - što je, razume se, i bio slučaj. Niko ne može reći da Aresovci nisu bili hrabri. Klarisa je predvodila napad, zabijajući koplje u zmajevo lice, pokušavajući da mu izbaci iz stroja i drugo oko. Međutim, dok sam posmatrao, stvari su počele da kreću nizbrdo. Drakon je u jednom zalogaju progutao jednog od Aresovaca. Odbacio je u stranu drugog i poprskao otrovom trećeg, koji je počeo panično da se povlači dok mu se oklop topio. „Moramo im pomoći”, rekla je Anabet. Bila je u pravu. Samo sam stajao, nepomičan od zaprepašćenja. Gospođa O'Liri je pokušala da ustane, ali je ponovo bolno zakevtala. Jedna šapa joj je krvarila. „Mirna, curo”, rekao sam joj. „Već si dovoljno učinila.” Anabet i ja smo skočili čudovištu na leđa i potrčali ka glavi, pokušavajući da mu odvučemo pažnju od Klarise. Njena braća i sestre bacali su koplja, od kojih se većina slomila, ali neka su se zabila čudovištu među zube. Škljocalo je čeljustima sve dok mu se usta nisu pretvorila u masu zelene krvi, penastog žutog otrova i oružja zdrobljenog u iverje. „Uspećeš!”, doviknuo sam Klarisi. „Predodređeno je da ga ubije Aresovo dete!” Kroz ratni šlem videle su joj se samo oči - ali bilo mi je jasno da nešto nije u redu. Njene plave oči bile su pune straha. Klarisa nikad nije izgledala tako. I nije imala plave oči.

163

„ZA ARESA!” uzviknula je, onim čudno piskavim glasom. Uperila je koplje i jurišala na drakona. „Ne”, promrmljao sam. „ČEKAJ!” Međutim, čudovište je pogledalo naniže prema njoj - gotovo prezrivo - i pljunulo joj otrov pravo u lice. Vrisnula je i pala. „Klarisa!” Anabet je skočila s leđa čudovišta i otrčala da joj pomogne, dok su ostali Aresovci pokušavali da odbrane svoju palu starešinu. Ja sam zario Rasparač među krljušti čudovišta i uspeo da mu skrenem pažnju na sebe. Zbacilo me je, ali dočekao sam se na noge. „AJDE, glupavi crve! Pogledaj me!” Nekoliko narednih minuta, sve što sam video bili su zubi. Povlačio sam se i izbegavao otrov, ali nisam uspevao da ranim to čudo. Krajičkom oka sam ugledao leteće dvokolice kako sleću na Petu aveniju. Potom je neko trkom krenuo prema nama. Devojčki glas, drhtav od tuge, vikao je: „NE! ZAŠTO, prokleta bila?” Usudio sam se da bacim pogled na tu stranu, ali ono što sam video nije imalo smisla. Klarisa je ležala na tlu, tamo gde je pala. Oklop joj se pušio od otrova. Anabet i Aresovi kamperi su pokušavali da joj skinu šlem. Pored njih, lica umrljanog suzama, klečala je devojka u kamperskoj odeći. Bila je to... Klarisa. Zavrtelo mi se u glavi. Zašto nisam ranije primetio? Devojka u Klarisinom oklopu bila je mnogo mršavija i ne tako visoka kao ona. Ali, zašto bi se neko pretvarao da je Klarisa? Bio sam toliko ošamućen da me je drakon umalo pregrizao na pola. Eskivirao sam ga i beštija je tresnula glavom u zid od opeke. „ZAŠTO?” uporno je pitala prava Klarisa, držeći drugu devojku u naručju dok su se kamperi mučili da joj skinu šlem nagrizen otrovom. Kris Rodrigez je takode dotrčao od letećih dvokolica. Mora biti da su se on i Klarisa dovezli na njima iz kampa, došavši za Aresovim kamperima koji su greškom sledili drugu devojku, uvereni da idu za Klarisom. Ipak, i dalje nije imalo smisla. Drakon je oslobodio glavu iz rupe u zidu i razjareno urliknuo. „Pazi!” opomenuo me je Kris. Ali, umesto da krene prema meni, drakon se kao struja okrenuo prema zvuku Krisovog glasa. Iskesio je očnjake prema grupi polutana. Prava Klarisa podigla je pogled prema Drakonu. Lice joj se ispunilo bezmernom mržnjom. Samo sam jednom u životu video takav pogled. Imao ga je njen otac Ares kad sam se borio s njim u dvoboju. „ŽELIŠ DA UMREŠ?”, vrisnula je Klarisa na drakona. „E, PA, DOĐI DA TI ISPUNIM ŽELJU!” Dohvatila je koplje pale devojke. Jurnula je na drakona, bez oklopa i bez štita. Pokušao sam da je stignem da bih joj pomogao, ali Klarisa je bila brža. Odskočila je u stranu kad je čudovište napalo i pretvorilo tlo ispred nje u prah. Potom je skočila stvorenju na glavu. Kad se propelo, zarila mu je električno koplje u zdravo oko tako silovito da se prelomilo, oslobađajući sav svoj magični naboj. 164

Elektricitet je varničio oko glave odvratnog stvora, potresajući mu istovremeno celo telo. Klarisa je skočila dole, otkotrljavši se nepovređena na trotoar dok je iz drakonovih usta kuljao dim. Drakonovo tkivo se raspadalo i urušavalo u šupalj krljuštasti tunel njegovog oklopa. Mi ostali smo zadivljeno posmatrali Klarisu. Nisam nikad video da neko ubije tako ogromno čudovište potpuno sam, bez ičije pomoći. Ali, Klarisa kao da nije marila. Trkom se vratila do devojke koja je ukrala njen oklop. Konačno je Anabet uspela da ukloni šlem s devojčine glave. Okupili smo se oko nje - Aresovci, Kris, Klarisa, Anabet i ja. Duž Pete avenije je još uvek besnela bitka, ali tog časa nije postojalo ništa osim našeg malog kruga i pale devojke. Njeno nekad prelepo lice imalo je gadne opekotine od otrova. Bilo mi je jasno da nema tog nektara i ambrozije koji bi je spasli. Nešto će se desiti. Rejčeline reči odzvanjale su mi u glavi. Varka koja će se završiti smrću. Sad sam znao o čemu je govorila, i poznavao sam heroja koji je poveo Aresovce u bitku. Gledao sam u umiruće lice Silene Boregard.

165

17. Sedim na vrućoj stolici „Gde ti je bila pamet?” Klarisa je ljuljala Sileninu glavu u svom krilu. Silena je pokušavala da proguta pljuvačku, ali usne su joj bile suve i ispucale. „Nisi htela... da slušaš. Tvoja kuća ne bi... sledila nikog sem tebe.” „Zato si, znači, ukrala moj oklop”, s nevericom je rekla Klarisa. „Sačekala si da Kris i ja odemo u patrolu; ukrala si moj oklop i pretvarala se da si ja.” Ljutito je pogledala svoju braću i sestre. ,,I NIKO od vas nije ništa primetio?” Aresovci su se odjednom grdno zainteresovali za svoje vojničke čizme. „Ne zameri im”, rekla je Silena. „Hteli su da... da veruju da si to ti.” „Glupava Afroditina kćeri”, jecala je Klarisa. „Napala si drakona? Ali zašto?” „Ja... za sve kriva”, rekla je Silena, dok joj niz lice curila suza. „Drakon, Carlijeva smrt... kamp u opasnosti...” „Ćuti!”, rekla je Klarisa. „To nije tačno.” Silena je otvorila šaku. Na dlanu joj je ležala srebrna narukvica s priveskom u obliku male kose - Kronovim znakom. Ledena ruka stegla mi je srce. “Ti si bila njegov špijun.” Silena je pokušala da klimne glavom. „Pre... pre nego što sam zavolela Čarlija, Luk je bio dobar prema meni. Bio je tako... šarmantan. Kasnije, htela sam da prestanem da mu pomažem, ali pretio je da će me odati. Obećao... obećao je da ću tako spasti živote. Manje ljudi će biti povređeno. Rekao mi je da neće povrediti... Čarlija. Slagao me je.” Sreo sam Anabetin pogled. Lice joj je bilo belo kao kreda. Izgledala je kao neko kome su upravo izbili tlo pod nogama. Iza nas je besnela bitka. Klarisa je namršteno pogledala svoju braću i sestre. „Idite i pomozite kentaurima. Zaštitite ulaz. ODLAZITE!” Otrčali su da se uključe u bitku. Silena je uzdahnula, bolno, teško. „Oprostite mi.” „Ne, ne umireš”, bila je uporna Klarisa. „Čarli...” Silenine oči bile su milion kilometara daleko. „Videću Čarlija...” Više nije progovorila. Klarisa ju je držala u naručju i ridala. Kris joj je spustio ruku na rame. Naposletku je Anabet sklopila Sileni oči. „Čeka nas bitka.” Anabetin glas bio je krhak. „Dala je život da bi nam pomogla. To moramo poštovati.” Klarisa je šmrcnula i obrisala nos. „Bila je heroj, shvataš li? Heroj!”

166

Potvrdno sam klimnuo. „Ajmo, Klarisa.” Uzela je mač jednog od svoje poginule braće. „Kron ima da plati za ovo.” Voleo bih da mogu reći da sam ja oterao neprijatelja od Empajer stejt bildinga. Istina, međutim, glasi da je to uradila Klarisa. Čak i bez svog oklopa i koplja, bila je pravi demon. Uletela je na dvokolicama u redove Titanove vojske i gazila sve pred sobom. Prizor je bio toliko nadahnjujuć da su čak i uspaničeni kentauri počeli da dolaze sebi. Artemidini lovci skupljali su strele od palih i odapinjali na neprijatelja jedan plotun za drugim. Aresovci su sekli i ubadali, što je njihova omiljena razonoda. Čudovišta su se povlačila prema Trideset petoj ulici. Klarisa se odvezla do drakonovog trupla i provukla konopac s kukom kroz njegove očne duplje. Obola je konje i jurnula, vukući drakona za sobom kao papirnog zmaja za kinesku novu godinu. Jurišala je na neprijatelja, izvikujući uvrede i izazivala ih da joj stanu na put. Dok se vozila, shvatio sam da doslovno sija. Oko nje je treperila aura od crvene vatre. „Aresov blagoslov”, rekla je Talija. „Još ga nikad nisam ni na kome videla.” Načas je Klarisa bila nepobediva kao i ja. Neprijatelji su je gađali kopljima i strelama, ali ništa je nije pogodilo. „JA SAM KLARISA, UBICA DRAKONA!”, vikala je. „Ima SVE da vas pobijem? Gde je Kron? Nek se pokaže! Je li on kukavica?” „Klarisa!”, uzviknuo sam. „Prestani! Povuci se!” „Šta je bilo, gospodaru Titana?”, vikala je. „NAVALI AKO SMEŠ!” Od neprijatelja nije dolazio nikakav odgovor. Polako su počeli da se sklanjaju iza zida štitova koji su podigle dracene, dok je Klarisa kružila Petom avenijom i čikala ih da joj stanu na put. Šezdeset metara dugo truplo drakona šuplje je odzvanjalo grebući o asfalt, kao da struže hiljadu noževa. U međuvremenu, pobrinuli smo se za ranjenike, unevši ih u predvorje. Još dugo nakon što se neprijatelj izgubio s vidika, Klarisa se vozila avenijom sa svojim strašnim trofejom, zahtevajući da joj Kron izađe na megdan. „Ja ću pripaziti na nju”, rekao je Kris. „Naposletku će se umoriti. Pobrinuću se da uđe unutra.” „Šta je s kampom?”, upitao sam. „Je li iko ostao tamo?” Kris je odmahnuo glavom. „Samo Argus i duhovi prirode. Zmaj Pelej i dalje čuva drvo.” „Neće moći dugo da odolevaju”, rekao sam. „Ali ipak mi je drago što ste došli.” Kris je tužno klimnuo glavom. „Žao mi je što nam je toliko trebalo. Pokušavao sam da urazumim Klarisu. Rekao sam joj da nema svrhe braniti kamp ako vi ovde izginete. Svi naši prijatelji su ovde. Tako mi je žao što je čudovište ubilo Silenu...” „Moji Lovci će vam pomoći u čuvanju straže”, rekla je Talija. „Anabet, Persi, trebalo bi da odete na Olimp. Imam osećaj da ste potrebni tamo - da biste organizovali poslednju liniju odbrane.” BU&CW 167

Vratar je nestao iz predvorja. Otvorena knjiga ostala je odložena na pultu, a njegova stolica je bila prazna. Ostatak predvorja, međutim, bio je krcat ranjenim kamperima, Lovcima i satirima. Konor i Trevis Stol našli su se s nama kod liftova. „Je li tačno?”, upitao je Konor. „Ono za Silenu?” Potvrdno sam klimnuo. „Umrla je kao heroj.” Trevis se nelagodno premestio s noge na nogu. „Ovaj, čuo sam i da...” „To je sve”, nisam popuštao. „Kraj priče.” ,,U redu”, promumlao je Trevis. „Nego, čuj, računamo da će Titanova vojska imati problema da se popne liftom. Moraće da se penju u grupama. A džinovi neće moći ni da uđu u kabinu.” „To nam je najveća prednost”, rekao sam. „Postoji li način da onesposobimo lift?” „Magičan je”, odvratio je Trevis. „Obično je potrebna kartica, ali vratar je nestao. To znači da nam se odbrana osipa. Sad svako može da uđe u lift i krene gore.” ,,U tom slučaju, moraćemo da ih držimo podalje od vrata”, rekao sam. „Zadržaćemo ih u predvorju.” „Potrebna su nam pojačanja”, rekao je Trevis. „Ovi će nastaviti da nadiru. Na kraju će nas pregaziti.” „Ne dobijamo pojačanja”, prigovarao je Konor. Pogledao sam napolje, u gospođu O'Liri koja je disala u staklena vrata i mrljala ih pljuvačkom. „Možda to i nije baš tako”, rekao sam. Izašao sam i stavio dlan na njušku gospođe O'Liri. Hiron joj je previo šapu, ali još uvek je hramala. Krzno joj je bilo umrljano blatom, lišćem, parčadima pice i sasušenom krvlju čudovišta. „Hej, curo.” Trudio sam se da zvučim optimistično. „Znam da si umorna, ali moram da te zamolim za još jednu veliku uslugu.” Naslonio sam se na nju i šapnuo joj na uvo. BU&CW Nakon što je gospođa O'Liri krenula na put kroz senke, pridružio sam se Anabet u predvorju. Na putu do lifta, spazili smo Grovera koji je klečao pored debelog, ranjenog satira. „Lenej!” uzviknuo sam. Stari satir je izgledao strašno. Iz stomaka mu je štrčalo slomljeno koplje, a krznate jareće noge bile su iskrenute pod bolnim uglom. Pokušavao je da usredsredi pogled, ali mislim da nas nije video. „Grovere?”, promrmljao je. „Ovde sam, Leneju.” Grover je treptanjem pokušao da odagna suze, uprkos svim ružnim stvarima koje je Lenej govorio o njemu. „Jesmo li... jesmo li pobedili?” „Ovaj... jesmo”, slagao ga je. „Zahvaljujući tebi, Leneju. Oterali smo neprijatelja.” 168

„Reko sam ti”, promumlao je stari satir. „Pravi vođa. Pravi...” Zatvorio je oči, da ih više nikad ne otvori. Grover je progutao knedlu. Spustio je ruku na Lenejevo čelo i izgovorio drevni blagoslov. Telo starog satira se istopilo, i sve što je od njega ostalo bila je majušna mladica na hrpi sveže zemlje. „Lovor”, s divljenjem je izustio Grover. „O, taj srećni matori jarac.” Uzeo je mladicu u ruke. „Ja... trebalo bi da ga posadim. Na Olimpu, u vrtovima.” „Baš idemo tamo”, rekao sam. „Hajde s nama. U liftu je svirala lagana muzika. Setio sam se svog prvog dolaska na Olimp, kad mi je bilo dvanaest godina. Anabet i Grover tada nisu bili sa mnom. Bilo mi je drago što su sada tu. Imao sam osećaj da je ovo možda naša poslednja zajednička pustolovina. „Persi” tiho je rekla Anabet. „Bio si u pravu što se tiče Luka.” Prvi put je progovorila od smrti Silene Boregard. Netremice je gledala u kontrolnu tablu lifta dok su se na njoj iskakali magični brojevi - 400, 450, 500. Grover i ja smo se zgledali. „Anabet”, rekao sam. „Žao mi je...” „Pokušavao si da mi kažeš.” Glas joj je bio drhtav. „Luk nije dobar. Nisam verovala u to sve dok... sve dok nisam čula kako je iskoristio Silenu. Sada znam. Nadam se da si srećan.” „To me ne čini srećnim.” Naslonila je glavu na zid lifta i izbegavala moj pogled. Grover je pažljivo držao lovorovu mladicu. „Dakle... baš je dobro što smo opet zajedno. Rasprave. Pogibija za vratom. Premiranje od straha. O, vidi. Evo ga naš sprat.” Vrata su kratko zvrcnula i izašli smo na vazdušni prilaz. Depresivno inače nije reč kojom biste opisali Olimp, ali sad je izgledao baš tako. Nije bilo vatri u mangalima. Prozori su bili mračni. Ulice su bile puste, a vrata zamandaljena. Života je bilo samo u parkovima, koji su bili iskorišćeni za poljske bolnice. Vil Solas i ostali Apolonovci rastrčali su se naokolo, starajući se o ranjenicima. Najade i drijade su se trudile da im pomognu, tako što su magijskim pesmama prirode podsticale zarastanje rana i izvlačenje otrova. Dok je Grover sadio mladicu lovora, Anabet i ja smo obišli ranjenike, ne bismo li ih malo razvedrili. Prošao sam pored satira sa slomljenom nogom, polutana umotanog u zavoje od glave do pete i tela pokrivenog zlatnim pokrovom Apolonove kuće. Nisam znao ko leži ispod pokrova. I nisam želeo da saznam. Srce mi je bilo kao od olova, ali pokušali smo da im kažemo nešto pozitivno. „Začas ćeš opet biti na nogama i boriti se protiv Titana!”, rekao sam jednom kamperu. „Odlično izgledaš”, kazala je Anabet drugom. „Lenej se pretvorio u žbun!”, rekao je Grover satiru koji je ječao. 169

Dionizijevog sina Poluksa zatekao sam naslonjenog na drvo. Osim slomljene ruke, bio je dobro. „Mogu da se borim drugom rukom”, rekao je, škrgućući zubima. „Ne”, odvratio sam. „Dovoljno si učinio. Hoću da ostaneš ovde i pomažeš ranjenicima.” „Ali...” „Obećaj mi da ćeš ostati na sigurnom”, rekao sam. „Važi? Učini mi uslugu.” Nesigurno se namrštio. Nije da smo bili najbolji prijatelji ili tako nešto, ali nisam nameravao da mu kažem kako je to bio zahtev njegovog oca. Bilo bi mu neprijatno. Naposletku mi je obećao, a kad je ponovo seo, bilo mi je jasno da mu je na neki način laknulo. Anabet, Grover i ja smo nastavili dalje prema palati. Tamo će se uputiti i Kron. Čim se domogne lifta - a nisam sumnjao da hoće, ovako ili onako - uništiće prestonu dvoranu, središte moći bogova. Bronzana vrata su se uz škripu otvorila. Naši koraci odjekivali su na mermernom podu. Na tavanici velikog hola hladno su treperila sazvežđa. Ognjište je sad jedva primetno tinjalo. Hestija je drhtala pogrbljena pored njega, ponovo u obličju devojčice u smeđoj haljini. Ofiotaurus je tužno plivao u svojoj vodenoj kugli. Videći me, ispustio je malodušno muuu. Prestoli su pri svetlosti vatre bacali zlokobne senke, nalik na dlanove koji grčevito pokušavaju da uhvate nešto. U podnožju Zevsovog trona, gledajući uvis prema zvezdama, stajala je Rejčel Elizabet Der. U rukama je držala grčku keramičku vazu. „Rejčel?”, rekao sam. „Ovaj, šta ćeš ti ovde?” Usredsredila se na mene, kao da se budi iz sna. „Pronašla sam je. Ovo je Pandorina posuda, zar ne?” Oči su joj bile sjajnije nego inače i kroz glavu mi je proletela loša uspomena na plesnive sendviče i zagorele kolačiće. „Molim te, spusti posudu”, rekao sam. „Vidi se Nada unutra.” Rejčel je prešla prstima preko šara. „Tako je krhka.” „Rejčel.” Kao da ju je moj glas vratio u stvarnost. Pružila mi je posudu, a ja sam je uzeo. Glina je bila hladna kao led. „Grovere”, prmrmljala je Anabet. „Hajde da pretražimo palatu. Možda nađemo nešto zaostale grčke vatre ili Hefestovih zamki.” „Ali...” Anabet ga je munula laktom. „Dobro!”, jauknuo je. „Obožavam zamke!” Odvukla ga je iz prestone dvorane. Tamo pored vatre, Hestija se umotala u svoju odoru, ljuljajući se napred-nazad. „Dođi”, rekao sam Rejčel. „Hoću da upoznaš nekog.” Seli smo pored boginje. „Gospo Hestija”, rekao sam. „Zdravo, Persi Džeksone”, promrmljala je boginja. „Sve je hladnije. I sve mi je teže da održavam vatru.” 170

„Znam”, odvratio sam. „Titani su blizu.” Hestija se usredsredila na Rejčel. „Zdravo, mila. Konačno si došla na naše ognjište.” Rejčel je trepnula. „Očekivali ste me?” Hestija je ispružila ruke i žeravica je zasijala. Video sam slike u vatri: moja mama, Pol i ja večeramo za kuhinjskim stolom za Dan zahvalnosti; moji prijatelji i ja sedimo oko logorske vatre u Kampu polutana, pevamo i pečemo slezove kolačiće; Rejčel i ja se vozimo plažom u Polovom prijusu. Nisam znao je li i Rejčel videla te iste slike, ali iz njenih ramena je nestalo napetosti. Kao da se njome raširila toplina vatre. „Da bi zatražila svoje mesto pored ognjišta”, rekla joj je Hestija, „moraš se osloboditi svega što te ometa. Samo tako možeš preživeti.” Rejčel je potvrdno klimnula. „Ja... razumem.” „Čekaj”, rekao sam. „O čemu ona to govori?” Rejčel je drhtavo uzdahnula. „Persi, kad sam došla ovamo... mislila sam da dolazim zbog tebe. Ali nisam. Ti i ja...” Odmahnula je glavom. „Sačekaj malo. Sad te ja ometam? Je li to zato što „nisam taj heroj” ili šta već?” „Nisam sigurna da umem to izraziti recima”, odvratila je. „Privukao si me zato... zato što si otvorio vrata do svega ovoga.” Pokazala je na prestonu dvoranu. „Morala sam da shvatim svoj istinski vid. Ali, ti i ja - to nije deo toga. Naše sudbine nisu povezane. Mislim da si, duboko u sebi, to oduvek znao.” Zurio sam u nju. Možda i nisam najpametniji na svetu kad su devojke u pitanju, ali bio sam prilično siguran da me je Rejčel upravo otkačila, što je bilo prilično bez veze s obzirom na to da nismo nikad ni bili par. „Znači... šta”, rekao sam. „'Hvala što si me doveo na Olimp. Vidimo se'? To hoćeš da kažeš?” Rejčel je zurila u vatru. „Persi Džeksone”, oglasila se Hestija. „Rejčel ti je rekla sve što može. Njen trenutak dolazi, ali čas tvoje odluke se primiče se još brže. Jesi li spreman?” Poželeo sam da prigovorim, da kažem da nisam ni blizu da budem spreman. Pogledao sam prema Pandorinoj posudi i prvi put sam osetio želju da je otvorim. Nada mi je sada delovala prilično beskorisno. Toliko je mojih drugova bilo mrtvo. Rejčel se udaljavala od mene. Anabet je bila besna na mene. Moji roditelji su spavali tamo negde dole na ulici, a zgrada je bila opkoljena čudovištima. Olimp je bio na rubu propasti, a ja sam video toliko okrutnih stvari koje su bogovi uradili: Zevsa kako ubija Mariju di Anđelo, Hada kako proklinje poslednje Proročište, Hermesa kako okreće leđa Luku iako zna da će mu sin postati zao. Predaj se, šapnuo mi je na uvo Prometejev glas. U suprotnom će tvoj dom biti uništen. Tvoj dragi kamp će goreti. A onda sam pogledao u Hestiju. Njene crvene oči su plamtele toplinom. Setio sam se slika koje sam video u njenom ognjištu - prijatelja i porodice, svih koje volim.

171

Setio sam se i nečega što je rekao Kris Rodrigez: Nema svrhe braniti kamp ako vi ovde izginete. Svi naši prijatelji su ovde. I onoga što je rekao Niko, suprotstavljajući se svom ocu Hadu: Ako Olimp padne, bezbednost tvoje palate neće značiti više ništa. Začuo sam korake. Anabet i Grover su se vratili u prestonu dvoranu i stali kad su nas ugledali. Verovatno sam imao prilično čudan izraz na licu. „Persi?” Anabet više nije zvučala ljutito - samo zabrinuto. „Zar ne bi, ovaj, trebalo da krenemo?” Odjednom sam imao osećaj da je neko ubrizgao čelik u mene. Shvatio sam šta mi je činiti. Pogledao sam u Rejčel. „Nećeš napraviti nikakvu glupost, zar ne? Hoću da kažem... razgovarala si s Hironom, je l' tako?” S mukom se osmehnula. „Brineš da ja ne napravim neku glupost?” „Zapravo sam hteo da kažem - hoćeš li biti dobro?” „Ne znam”, priznala je. „Mislim da zavisi od toga hoćeš li spasti svet, heroju.” Uzeo sam Pandorinu posudu. Duh Nade lepršao je u njoj, pokušavajući da zagreje hladne zemljane zidove. „Hestija,” rekao sam, „prinosim vam ovo na žrtvu.” Boginja je nagnula glavu u stranu. „Ja sam najniža od bogova. Zašto bi meni poverio ovo?” „Vi ste poslednji Olimpljanin”, odvratio sam. „I onaj najvažniji.” ,,A zašto, Persi Džeksone?” „Zato što Nada najduže živi na kućnom ognjištu”, rekao sam. „Čuvajte je umesto mene i više nikad neću doći u iskušenje da je se odreknem.” Boginja se osmehnula. Uzela je posudu, a ona je počela da svetli. Vatra na ognjištu počela je da gori malo sjajnijim plamenom. „Dobro učinjeno, Persi Džeksone”, rekla je. „Bogovi te blagoslovili.” „I to ćemo uskoro saznati.” Pogledao sam u Anabet i Grovera. „Ajmo, narode.” Odmarširao sam do prestola svog oca. BU&CW Posejdonov presto sa nalazio odmah pored Zevsovog, ali nije bio ni izbliza tako grandiozan. Sedište od crne kože bilo je pričvršćeno za rotirajuće postolje, s dva gvozdena prstena sa strane. U suštini, izgledao je kao stolica za pecanje na ribarskom brodiću, onakva u kakvoj sedite kad odete da pecate ajkule, sabljarke ili morska čudovišta. Bogovi su u svom prirodnom stanju visoki oko šest metara, tako da sam, visoko podignutih ruku, jedva dohvatio rub sedišta. „Pomozite mi da se popnem”, rekao sam Anabet i Groveru. „Jesi li ti lud?”, upitala je Anabet. „Verovatno”, priznao sam. „Persi”, rekao je Grover, „bogovi stvarno ne vole kad im neko sedne na presto. Mislim, u toj meri da dotičnog smesta pretvore u hrpicu pepela.” 172

„Moram nekako da mu skrenem pažnju”, rekao sam. „Ovo je jedini način.” Sa zebnjom su se zgledali. „Pa”, rekla je Anabet, „ovo će mu sigurno skrenuti pažnju.” Prepleli su ruke da bi napravili „lopovske” i podigli me na presto. S nogama što vise tako daleko od poda, osećao sam se kao malo dete. Osvrnuo sam se naokolo i pogledao ostale sumorne, prazne prestole, i zamislio kako bi bilo sedeti u Olimpskom veću - toliko moći, ali toliko nesloge, uvek jedanaest ostalih bogova pokušavaju da isposluju da bude po njihovom. Bilo bi lako postati paranoičan i gledati samo sopstvene interese, pogotovo na Posejdonovom mestu. Sedeći na njegovom prestolu, osećao sam se kao da imam celo more pod svojom vlašću bezbrojne kubne kilometre okeana koji ključa od snage i tajanstvenosti. Zašto bi Posejdon ikog slušao? Zašto ne bi bio najveći od njih dvanaest? A onda sam odmahnuo glavom. Usredsredi se. Tron je zatutnjao. U um mi se zabio talas besa olujne jačine: KO SE USUĐUJE... Glas je naglo zaćutao. Bes se povukao, što je bilo dobro, jer su mi i ove tri reči umalo raznele um na komadiće. Persi. Očev glas je još uvek bio besan, ali pribraniji. Šta, ako smem da pitam, tražiš na mom prestolu? „Oprosti, oče”, rekao sam. „Morao sam nekako da ti privučeni pažnju.” To što si uradio je vrlo opasno. Čak i za tebe. Da nisam slučajno pogledao pre no što udarim, ti bi sad bio barica morske vode. „Oprosti”, ponovio sam. „Slušaj, ovde je situacija vrlo teška.” Rekao sam mu šta se dešava. A onda sam mu izložio svoj plan. Dugo je ćutao. Persi, tražiš od mene nemoguće. Moja palata... „Tata, Kron je namerno poslao tu vojsku na tebe. Hoće da te odvoji od ostalih bogova, jer zna da bi ti mogao preokrenuti tok bitke da si ovde.” Kako god bilo, napao je moj dom. „Upravo sedim u tvom domu”, rekao sam. „Na Olimpu.” Pod se zatresao. Talas ljutnje preplavio mi je misli. Pomislio sam da sam otišao predaleko, ali onda se drhtanje ublažilo. U pozadini svoje psihičke veze čuo sam podvodne eksplozije i zvuke bojnih pokliča - urlanje kiklopa, viku tritona. „Je li Tajson dobro?”, upitao sam. Kao da je ovo pitanje iznenadilo mog oca. Dobro je. Ide mu bolje nego što sam očekivao. Premda je „kikiriki puter”prilično čudan bojni poklič. „Pustio si ga da se bori?” Prestani da menjaš temu! Shvataš li šta tražiš od mene? Moja palata će biti uništena. „Ali će zato možda Olimp biti spasen.” Imaš li ti predstavu koliko sam dugo radio na renoviranju ove palate? Samo za rekreacijsku dvoranu trebalo mi je šest stotina godina. 173

„Tata...” U redu! Biće kako kažeš. Ali, sine moj, moli se da to upali. „Pa molim se. Upravo razgovaram s tobom, zar ne?” O... pa da. Imaš pravo. Amfitrita - doleće! Zvuk snažne eksplozije prekinuo nam je vezu. Skliznuo sam s prestola. Grover me je nervozno posmatrao. „Jesi li dobro? Nekako si ubledeo i... počeo si da se dimiš.” „Nisam!” Ali onda sam pogledao svoje ruke. S rukava mi se izvijao dim. Dlačice na rukama bile su mi oprljene. „Da si još samo malo sedeo tamo”, rekla je Anabet, „spontano bi sagoreo. Nadam se da se razgovor isplatio?” Muu, rekao je Ofiotaurus u svojoj vodenoj kugli. „Saznaćemo uskoro”, odvratio sam. Uto su se vrata prestone dvorane širom otvorila i umarširala je Talija. Luk joj je bio prelomljen napola, a tobolac prazan. „Morate da sidete”, rekla nam je. „Neprijatelj napreduje. Kron lično predvodi trupe.”

174

18. Moji roditelji stupaju u akciju Kad smo izašli na ulicu, bilo je prekasno. Kamperi i Lovci ležali su naokolo svi u ranama. Klarisa je, verovatno, izgubila bitku s hiperborejskim džinom, jer su ona i njene dvokolice bili zamrznuti u ogromnu kocku leđa. Kentaura nije bilo nigde na vidiku. Ili su se uspaničili i pobegli, ili su se raspali. Titanova vojska opkolila je zgradu, stojeći možda pet-šest metara daleko od ulaza. Predvodila ih je Kronova prethodnica - Itan Nakamura, dracenska kraljica u svom zelenom oklopu i dva Hiperborejca. Nigde nisam video Prometeja. Taj ljigavac se verovatno krio u njihovom štabu. Sam Kron, međutim, stajao je na čeku svojih snaga, s kosom u ruci. Put mu je preprečavao samo... „Hiron”, rekla je Anabet, drhtavim glasom. Ako nas je i čuo, Hiron nam to ničim nije dao do znanja. Luk mu je bio napet, a strela naciljana pravo u Kronovo lice. Čim me je Kron video, zlatne oči su mu planule. Svi mišići u telu kao da su mi se ukočili. Potom je Titan preusmerio pažnju na Hirona. „Skloni se, sinčiću.” Bilo je sasvim dovoljno čuti Luka kako Hirona naziva sinom, ali Kron je pri tom izgovorio to tako prezrivo, kao da je sin najružnija reč koje je mogao da se seti. „Bojim se da neću.” Hironov glas bio je miran i hladan kao čelik, kao i uvek kad je istinski besan. Pokušao sam da se pomerim, ali imao sam osećaj da su mi stopala od betona. Anabet, Grover i Talija su se takode naprezali, kao da su i oni sputani. „Hirone”, rekla je Anabet. „Pazi!” Dracenska kraljica je izgubila strpljenje i jurišala. Hironova strela joj se zarila medu oči i ona se na licu mesta pretvorila u prah, a njen prazan oklop se uz zveket sručio na asfalt. Hiron je posegao za novom strelom, ali tobolac mu je bio prazan. Bacio je luk i isukao mač. Znao sam da ne voli borbu mačem. To nije bilo njegovo oružje. Kronos se nasmejao. Prišao je korak bliže i Hironova konjska polovina počela je nervozno da poigrava u mestu. Rep mu je palacao levo-desno. „Ti si učitelj”, podrugljivo je rekao Kron. ,,A ne heroj.” „Luk je bio heroj”, odvratio je Hiron. „I bio je dobar, dok ga ti nisi pokvario.” „BUDALO!” Kronov glas potresao je grad. „Napunio si mu glavu praznim obećanjima. Rekao si da je bogovima stalo do mene!” „Mene”, ponovio je Hiron. „Rekao si mene.”

175

Kron je izgledao zbunjeno i Hiron je u tom trenutku napao. Bio je to dobar manevar - finta praćena nasrtajem ka licu. Ni sam ne bih to izveo bolje, ali Kron je bio brz. Posedovao je svu Lukovu borilačku veštinu, koja je bila izuzetna. Odbio je Hironovo sečivo u stranu i uzviknuo: „ODBIJ!” Između Titana i kentaura prasnula je zaslepljujuća bela svetlost. Odbacila je Hirona u zid zgrade, takvom silinom da se zid srušio i pao na njega. „Ne!”, zaplakala je Anabet. Zamrzavajuća čin se razbila. Potrčali smo prema svom učitelju, ali nismo mogli da ga vidimo. Talija i ja smo bespomoćno razbacivali opeke dok su Titanovu vojsku potresali talasi odvratnog smeha. „TI!” Anabet se okrenula prema Luku. „Kad samo pomislim... da sam verovala...” Isukala je nož. „Anabet, nemoj.” Pokušao sam da je uhvatim za ruku, ali nije se dala. Napala je Krona i njegovog samozadovoljnog osmeha je nestalo. Možda se neki deo Luka prisetio da mu je ova devojka nekad bila draga, da se starao o njoj kad je bila mala. Zarila mu je nož između naramenica oklopa, pravo u ključnu kost. Sečivo je trebalo da mu potone u grudi. Umesto toga, odskočilo je. Anabet se presamitila, priljubivši ruku na stomak. Trzaj je mogao biti dovoljan da joj iščaši povređeno rame. Svom snagom sam je povukao unazad kad je Kron zamahnuo kosom, zasekavši vazduh na mestu gde se maločas nalazila. Otimala se i vrištala: „MRZIM TE!” Nisam bio siguran kome govori - meni, Luku ili Kronu. Suze su joj ostavljale tragove u prašini skorenoj na licu. „Moram se boriti s njim”, rekao sam joj. „Ovo je i moja borba, Persi!” Kron je prasnuo u smeh. „Kakav žar. Jasno mi je zašto je Luk hteo da te poštedi. Nažalost, to neće biti moguće.” Podigao je kosu. Pripremio sam se na odbranu, ali pre no što je Kron stigao da nasrne na mene, odnekud iza Titanove vojske zaorilo se pseće zavijanje. „Auuuuuuu!” Iako sam se možda previše nadao, pozvao sam: „Gospodo O'Liri?” Neprijateljske snage su se uskomešale. Zatim se dogodilo nešto krajnje čudno. Počeli su da se razdvajaju, praveći prolaz kroz ulicu kao da ih neko otpozadi primorava na to. Ubrzo se na Petoj aveniji pojavio slobodan koridor. Sasvim na kraju bloka, videli su se moj džinovski crni pas i mala prilika u crnom oklopu. „Niko?” doviknuo sam. „RRAUFF!” Gospođa O'Liri se zatrčala prema meni, ne obraćajući pažnju na čudovišta koja su s obe strane režala na nju. Niko je koračao napred. Neprijateljska vojska padala je pred njim kao da je isijavao samu smrt - što je, razume se, i bio slučaj.

176

Osmehnuo se kroz štitnik svog šlema u obliku lobanje. „Dobio sam tvoju poruku. Nisam valjda zakasnio na žurku?” „Hadov sin.” Kron je pljunuo na zemlju. „Toliko voliš smrt da želiš da je iskusiš?” „Tvoja smrt”, rekao je Niko, „biće divno iskustvo za mene.” „Ja sam besmrtan, budalo! Pobegao sam iz Tartara. Ti ovde nemaš šta da tražiš, niti imaš šanse da preživiš.” Niko je isukao mač - metar dugačko i vrlo opako sečivo od stigijskog gvožđa, crno kao noćna mora. „Ne bih rekao.” Tlo je zatutnjalo. Pukotine su se pojavile na ulici, na trotoarima, na zidovima grada. Skeletne ruke su pipale kroz vazduh dok su se mrtvi kopajući probijali u svet živih. Bilo ih je na hiljade i, dok su izranjali, Titanova čudovišta su se uznervozila i počela da se povlače. „NE ODSTUPAJTE!”, zahtevao je Kron. „Mrtvi nam nisu dorasli.” Nebo se zacrnelo i zahladnelo je. Senke su se zgusnule. Prolomio se oštar zvuk bojnog roga i, dok su mrtvi vojnici obrazovali redove sa svojim puškama, mačevima i kopljima, Petom avenijom zatutnjale su ogromne dvokolice. Zaustavile su se pored Nika. Konji su bili žive senke, napravljeni od pomrčine. Kočija je bila optočena opsidijanom i zlatom, ukrašena prizorima bolne smrti. Uzde je držao glavom Had, gospodar mrtvih, a iza njega su se vozile Demetra i Persefona. Had je nosio crni oklop i plašt boje sveže krvi. Na bledoj glavi je imao šlem tame: krunu koja je zračila čistim užasom. Menjala je oblik pred mojim očima - od zmajeve glave preko kruga od crnih plamenova do venca od ljudskih kostiju. Ali nije to bilo ono najstrašnije. Šlem je posegao u moj um i pokrenuo moje najgore noćne more, moje najskrivenije strahove. Želeo sam da otpuzim u rupu i sakrijem se, a bilo mi je jasno da se i neprijateljska vojska oseća isto btako. Samo su Kronova moć i autoritet sprečavali njegove trupe da podbruse pete i pobegnu. Had se ledeno osmehnuo. „Zdravo, oče. Izgledaš... mlađano.” „Hade”, zarežao je Kron. „Nadam se da ste ti i gospe došli da se zakunete na odanost.” „Bojim se da nismo.” Had je uzdahnuo. „Sin me je uverio da bi možda trebalo da odredim prioritete na spisku svojih neprijatelja.” Dobacio mi je nimalo blagonaklon pogled. „Koliko god ne marim za određene polutanske skorojeviće, ne bi valjalo da Olimp propadne. Nedostajale bi mi zađevice s braćom i sestrama. A ako postoji išta oko čega smo svi saglasni - to je da si ti bio GROZAN otac.” „Istina živa” promrmljala je Demetra. „Uopšte nije umeo da ceni poljoprivredu.” „Mama!” pobunila se Persefona. Had je isukao mač, dvoseklo stigijsko sečivo gravirano srebrom. ,,A sad, bori se! Jer od danas će se Had i njegova loza nazivati spasiocima Olimpa!” „Stvarno nemam vremena za ovo”, zarežao je Kron. Udario je kosom o tlo. Pukotina se raširila u oba pravca, okružujući Empajer stejt bilding. Zid sile zatreperio je duž njenih rubova, razdvajajući Kronovu prethodnicu, moje prijatelje i mene od glavnine obe vojske. 177

„Šta to radi?”, promrmljao sam. „Hoće da nas zarobi ovde”, odvratila je Talija. „Ruši magijske barijere oko Menhetna - odsecajući samo zgradu i nas.” Naravno, s druge strane barijere, kola su zaturirala u život. Pešaci su se probudili i s nerazumevanjem zabuljili u čudovišta i zombije oko sebe. Ne znam šta su videli kroz Maglu, ali siguran sam da je bilo vrlo zastrašujuće. Vrata na kolima su se otvarala. A na kraju bloka, Pol Faran i moja mama su izašli iz prijusa „Ne”, izustio sam. „Nemojte...” Moja mama vidi kroz Maglu. Po izrazu na njenom licu shvatio sam da joj je potpuno jasno koliko je situacija ozbiljna. Nadao sam se da će biti dovoljno razumni da pobegnu. Ali ona me je pogledala pravo u oči, dobacila nešto Polu i onda su oboje potrčali pravo prema nama. Nisam smeo da viknem. Poslednje što sam želeo bilo je da skrenem Kronovu pažnju na nju. Srećom, pažnju mu je odvukao Had. Jurišao je na zid sile, ali su njegove dvokolice udarile u njega i prevrnule se. Osovio se na noge, psujući, i pogodio zid nabojem crne energije. Barijera je izdržala. ,,U NAPAD!”, zaurlao je. Vojska mrtvih sudarila se s Titanovim čudovištima. Petom avenijom zavladao je potpuni haos. Smrtnici su vrištali i panično bežali u zaklon. Demetra je mahnula rukom i cela kolona džinova pretvorila se u žitno polje. Persefona je pretvorila koplja dracena u cveće. Niko je sekući mačem prtio sebi put kroz neprijateljske redove, dajući sve od sebe da zaštiti pešake. Moji roditelji su trčali prema meni, izbegavajući čudovišta i zombije, ali nisam mogao učiniti ništa da im pomognem. „Nakamura”, povikao je Kron. „Za mnom. Džinovi - pobrinite se za njih.” Pokazao je na moje prijatelje i mene. Zatim je ušao u predvorje. Na trenutak sam bio ošamućen. Očekivao sam borbu, ali Kron uopšte nije obratio pažnju na mene, kao da nisam vredan gnjavaže. To me je naljutilo. Prvi Hiperborejac mlatnuo me je svojom toljagom. Otkotrljao sam se između njegovih nogu i zario mu Rasparač u južni deo leđa. Raspao se u hrpu ledene srče. Drugi džin dunuo je mraz u Anabet, koja je i bez toga jedva stajala na nogama, ali Grover ju je sklonio u stranu, dok se Talija dala na posao. Poput gazele je ustrčala uz džinova leđa, zarežala svojim lovačkim noževima preko njegovog čudovišnog plavog vrata, i napravila najveću bezglavu ledenu skulpturu na svetu. Pogledao sam na drugu stranu magijske barijere. Niko se mačem probijao prema mojoj mami i Polu, ali oni nisu čekali ničiju pomoć. Pol je dograbio mač jednog palog heroja i vrlo uspešno zaokupio jednu dracenu. Ubo ju je u stomak i ona se raspala. „Pole?” preneraženo sam rekao. Okrenuo se prema meni i široko osmehnuo. „Nadam se da je to što sam upravo ubio bilo čudovište. Bio sam šekspirijanski glumac za vreme studija, pa sam malo učio mačevanje!”

178

Zbog toga mi je postao još draži, ali onda se lestrigonski džin zaleteo prema mojoj mami. Ona je upravo tražila nešto po napuštenim policijskim kolima - možda je pokušavala da uključi radio i pozove pomoć - i bila je okrenuta leđima. „Mama!”, zaurlao sam. Okrenula se na peti, u trenutku kad je čudovište bilo praktično na korak od nje. Pomislio sam da u rukama drži kišobran, sve dok nije repetirala sačmaricu i opalila, odbacivši džina pet metara unazad, pravo na Nikov mač. „Ta ti je dobra”, rekao je Pol. „Kad si naučila da koristiš sačmaricu?” hteo sam da znam. Mama je oduvala pramen kose s lica. „Pre dvadesetak sekundi. Persi, bićemo dobro, ne brini. Idi!” „Da”, složio se Niko. „Mi ćemo se pobrinuti za vojsku. Ti moraš da središ Krona!” „Ajmo, Algoglavi!”, rekla je Anabet. Klimnuo sam glavom. Zatim sam pogledao gomilu šuta uz zid zgrade. Srce mi se zgrčilo. Zaboravio sam na Hirona. Kako sam mogao? „Gospođo O'Liri”, rekao sam. „Molim te - Hiron je tamo, ispod onoga. Ako ga iko može otkopati, to si ti. Pronađi ga! Pomozi mu!” Nisam siguran koliko me je razumela, ali sjurila se do hrpe i počela da kopa. Anabet, Talija, Grover i ja otrčali smo prema liftovima što smo brže mogli.

179

19. Rušimo večni grad Most prema Olimpu se raspadao. Izašli smo iz lifta na belu mermernu stazu koja je počela da nam puca pod nogama. „Skačite!”, viknuo je Grover, što je njemu bilo lako budući da je jednim delom divokoza. Skočio je na sledeću kamenu ploču, dok su se naše ploče gadno nakrivile. „Bogovi, što mrzim visinu!”, uzviknula je Talija kad smo i nas dvoje skočili. Međutim, Anabet nije bila u stanju da skače. Posrnula je i vrisnula: „Persi!” Uhvatio sam je baš kad se ploča pod njom urušila, pretvorivši se u prah. Za trenutak sam pomislio da će nas oboje povući u dubinu. Noge su joj landarale u prazno. Ruka je počela da joj klizi i naposletku sam je držao samo za prste. A onda su me Grover i Talija dograbili za noge i pronašao sam dodatnu snagu. Nisam nameravao da dozvolim da Anabet padne. Izvukao sam je i nekoliko časaka smo drhteći ležali na stazi. Nisam shvatao da smo se zagrlili sve dok se ona odjednom nije ukočila. „Ovaj, hvala”, promrmljala je. Hteo sam da kažem nema na čemu, ali uspeo sam da izustim samo „Uh”. „Nema zastajkivanja!” Grover me je povukao za rame. Pustili smo jedno drugo iz zagrljaja i potrčali preko nebeskog mosta, a ploče su nastavljale da se raspadaju i padaju u ponor. Stigli smo do ruba planine upravo u trenutku kad se urušio i poslednji deo staze. Anabet se osvrnula prema liftovima, koji su sad bili sasvim izvan našeg dohvata - glatka metalna vrata visila su u prostoru, nepričvršćena ni za šta, šest stotina spratova iznad Menhetna. „Nasukali smo se”, rekla je. ,,I to na pusto ostrvo.” ,,Ble-he-he!”, rekao je Grover. „Veza između Olimpa i Amerike se raspada. Ako sasvim nestane...” „Bogovi ovog puta neće moći da se presele u drugu zemlju”, rekla je Talija. „Ovo će biti kraj Olimpa. Konačni kraj.” Trčali smo ulicama. Kuće su gorele. Statue su bile sasečene, a drveće u parkovima razneseno u iverje. Izgledalo je kao da neko napao grad džinovskom mašinicom za potkresivanje žive ograde. „Kronova kosa”, rekao sam. Pratili smo zavojitu stazu koja je vodila prema palati bogova. Nisam se sećao da je toliko duga. Možda je Kron usporavao vreme ili me je prosto strah činio sporijim. Ceo vrh planine bio je u ruševinama - mnoge divne kuće i vrtovi više nisu postojali.

180

Nekoliko nižih bogova i duhova prirode pokušalo je da zaustavi Krona. Ono što je ostalo od njih bilo je razbacano po putu - razbijeni oklopi, pocepana odeća, polomljeni mačevi i koplja. Negde ispred nas, Kronov glas je urlao: „Ciglu po ciglu! Tako sam obećao i tako će biti. Rušite ga CIGLU PO CIGLU!” Beli mermerni hram sa zlatnom kupolom odjednom je eksplodirao. Kupola je poletela uvis kao poklopac s čajnika i rasprsnula se na milion komada, zasuvši grad pljuskom kamenog otpada. „To je bio Artemidin hram”, progundala je Talija. „Platiće mi za ovo.” Protrčavali smo ispod mermernog slavoluka s ogromnim statuama Zevsa i Here, kad je cela planina počela da ječi, ljuljajući se kao brod u oluji. „Pazite!” jauknuo je Grover. Slavoluk se srušio. Podigao sam pogled taman na vreme da vidim kako se na nas ruši namrštena, dvadeset tona teška Hera. Spljeskala bi Anabet i mene, ali Talija nas je otpozadi gurnula i pali smo tik izvan opasnosti. „Talija!”, uzviknuo je Grover. Kad se prašina slegla, a planina prestala da se ljulja, ustanovili smo da je još uvek živa, ali da su joj noge priklještene pod statuom. Očajnički smo pokušavali da je pomerimo, ali to je bio posao za nekoliko kiklopa. Kad smo probali da izvučemo Taliju ne pomerajući statuu, uzviknula je od bola. „Preživela sam tolike bitke”, režala je, „a potukao me je glupavi komad kamena!” „To je Hera”, besno je rekla Anabet. „Vrebala me je cele godine. Da nas nisi odgurnula, njena statua bi me ubila.” Talija je napravila grimasu. „Nemojte sad da stojite tu! Biću ja dobro. Odlazite!” Nismo hteli da je ostavimo, ali čuo sam Krona kako se smeje dok se približava holu bogova. Još neke građevine su eksplodirale. „Vratićemo se” obećao sam. „Ne brinite, ja ne idem nigde”, progunđala je Talija. Na padini planine, odmah pored dveri palate, uvis je poletela vatrena lopta. „Moramo da potrčimo”, rekao sam. „Pretpostavljam da ne misliš što dalje odavde,” s nadom je promrmljao Grover. Trkom sam se uputio prema palati, a Anabet me je u stopu pratila. „Toga sam se i bojao”, uzdahnuo je Grover i požurio za nama topćući papcima. BU&CW Dveri palate bile su dovoljno velike da propuste luksuzni turistički brod, ali su vratnice sad bile iščupane iz šarki i zgužvane kao da su od papira. Da bismo ušli, morali smo da se ispentramo preko ogromne gomile razbijenog kamena i izuvijanog metala. Kron je stajao nasred prestone dvorane, raširenih ruku, zureći u zvezdanu tavanicu kao da pokušava sve da upije pogledom. Njegov smeh orio se još jače nego nekad iz jama Tartara. 181

„Najzad!”, urlao je. „Olimpsko veće - tako ponosno i moćno. Koji presto da uništim prvi?” Itan Nakamura stajao je sa strane, nastojeći da se ne nađe na putu gospodarevoj kosi. Ognjište je bilo gotovo ugašeno, samo je nekoliko žiški tinjalo duboko pod pepelom. Hestija nije bila tu, isto kao ni Rejčel. Nadao sam se da je dobro, ali nagledao sam se tolikog razaranja da sam se plašio i da mislim o tome. Ofiotaurus je plivao u svojoj vodenoj kugli na drugom kraju prostorije, mudro ćuteći, ali znao sam da neće proći dugo dok ga Kron ne primeti. Anabet, Grover i ja iskoračili smo na svetlost baklji. Itan nas je prvi video. „Gospodaru”, upozorio ga je. Kron se okrenuo i Lukovo lice se osmehnulo. S izuzetkom zlatnih očiju, izgledao je isto kao pre četiri godine kad mi je poželeo dobrodošlicu u Hermesovoj kući. Anabet je prigušeno, bolno zastenjala, kao da ju je neko iznenada udario u stomak. ,,A da uništim prvo tebe, Džeksone?”, upitao je Kron. „Je li to odluka koju ćeš doneti - da se boriš sa mnom i pogineš, umesto da pogneš glavu i pokoriš mi se? Proročanstva se nikad ne završavaju dobro, znaš.” „Luk bi se borio mačem”, rekao sam. „Ali pretpostavljam da ne poseduješ njegovu veštinu.” Kron se podrugljivo iscerio. Njegova kosa počela je da menja oblik, sve dok naposletku u rukama nije držao Lukovo staro oružje - mač Zlobnik, s oštricom kojoj je jedna polovina bila od čelika, a druga od nebeske bronze. Anabet je šumno uzdahnula, kao da joj je upravo sinula ideja. „Persi, sečivo!” Isukala je svoj nož. „Dušu herojevu pokosiće, sečivo prokleto” Nisam shvatao zašto me baš sad podseća na to proročanstvo. Nije baš moglo da mi podigne moral, ali nisam stigao ništa da joj kažem, jer je Kron podigao mač. „Čekaj!”, uzviknula je Anabet. Kron je navalio na mene kao uragan. Moji instinkti su preuzeli vođstvo. Eskivirao sam, zamahivao i kotrljao se, ali činilo se kao da se borim sa stotinu mačevalaca. Itan je pokušao da mi se prišunja iza leđa, ali mu je Anabet preprečila put. Počeli su da se bore, ali nisam mogao da pratim kako joj ide. Bio sam maglovito svestan da je Grover zasvirao na svojoj Panovoj fruli. Zvuk me je ispunio toplinom i hrabrošću - mislima o suncu, plavom nebu i mirnoj livadi, negde daleko od rata. Kron me je saterao uz Hefestov presto - ogroman mehanički naslonjač poput onih za gledanje televizije, s puno bronzanih i srebrnih točkica. Kron je zamahnuo mačem, a ja sam uspeo da skočim gore na sedište. Tajni mehanizmi u prestolu smesta su zabrujali. Odbrambeni mod, začuo se robotski glas. Odbrambeni mod. To nije valjalo. Skočio sam preko Kronove glave dok je presto ispaljivao električne pipke u svim pravcima. Jedan je pogodio Krona u lice, prošavši mu potom kroz celo telo i izbivši kroz vrh mača. ,,AHH!” Pao je na kolena i ispustio Zlobnik. Anabet je uvidela svoju šansu. Sutnula je Itana i sklonila ga s puta, i pojurila ka Kronu. „Luk, slušaj me!” 182

Poželeo sam da se izvičem na nju, da joj kažem da je luda jer pokušava urazumi Krona, ali nije bilo vremena. Kron je mahnuo rukom. Anabet je poletela nauznak, udarila u presto svoje majke i skljokala se na pod. „Anabet!”, vrisnuo sam. Itan Nakamura se osovio na noge i stao između mene i Anabet. Nisam se mogao boriti s njim, a da pri tom ne okrenem leđa Kronu. Groverova melodija je postala nametljivija. Krenuo je prema Anabet, ali nije mogao hodati brže ako je hteo da ne prekida muziku. Iz poda prestone dvorane rasla je trava. Kroz pukotine u mermeru provlačilo se tanko korenje. Kron se pridigao na jedno koleno. Kosa na glavi mu se pušila, a lice mu je bilo prekriveno opekotinama od struje. Posegnuo je za mačem, ali ovog puta mu nije doleteo u ruke. „Nakamura!” jeknuo je. „Vreme je da se dokažeš. Ti znaš koja je Džeksonova tajna slabost. Ubij ga i bezmerno ću te nagraditi.” Itanov pogled spustio se ka sredini mog tela i bio sam siguran da zna gde je moja slaba tačka. A sve i ako ne uspe sam da me ubije, bilo je dovoljno da kaže Kronu. Kako god bilo, nisam se mogao zauvek braniti. „Osvrni se naokolo, Itane”, rekao sam. „Kraj sveta. Je li to nagrada kakvu priželjkuješ? Zar zaista želiš da sve bude uništeno - i dobro i loše? Sve?” Grover je u međuvremenu gotovo stigao do Anabet. Trava na podu je postajala sve gušća. Korenje je bilo skoro trideset centimetara dugo i podsećalo je na brkove. „Ovde nema trona za Nemezis”, promrmljao je Itan. „Nema trona za moju majku.” „Tačno!” Kron je pokušao da ustane, ali je posrnuo. Iznad levog uva, deo plave kose još uvek mu se pušio. „Saseci ih! Zaslužili su da pate.” „Rekao si da je tvoja majka boginja ravnoteže”, podsetio sam ga. „Niži bogovi zaslužuju bolje, Itane, ali potpuno uništenje nije ravnoteža. Kron ne gradi. Taj samo razara.” Itan je pogledao ka Hefestovom tronu, koji je cvrčao. Groverova muzika nije prestajala i Itan se njihao u njenom taktu, kao da ga je melodija ispunjavala nostalgijom - željom da vidi lep dan, da bude bilo gde samo ne tu. Njegovo zdravo oko je trepnulo. A onda je jurišao - ali ne na mene. Dok je Kron još uvek bio nakolenima, Itan je spustio mač na vrat gospodara Titana. Trebalo je da ga ubije na mestu, ali sečivo se razbilo. Itan je pao nauznak, držeći se za stomak. Krhotina njegovog vlastitog sečiva je rikošetirala i probila mu oklop. Kron je nesigurno ustao, nadnoseći se nad svojim slugom. „Izdaja”, zarežao je. Groverova muzika je i dalje svirala, a trava je obrastala Itanovo telo. On je zurio u mene, lica zategnutog od bola. „Zaslužuju bolje”, s mukom je rekao. „Kad bi barem... imali prestole...”

183

Kron je udario nogom i pod oko Itana je pukao. Nemezin sin je propao kroz pukotinu koja je vodila pravo u srce planine - i u vazduh. „Toliko što se njega tiče.” Kron je podigao svoj mač. ,,A sad ću se obračunati i s vama ostalima.” BU&CW Mislio sam samo na to kako da ga zadržim što dalje od Anabet. Grover je sad bio pored nje. Prestao je da svira i hranio ju je ambrozijom. Korenje se na svakom koraku obavijalo oko Kronovih nogu, ali Grover je prerano prestao sa svojom magijom. Korenje nije bilo dovoljno debelo i snažno da bi za gospodara Titana predstavljalo više od dosadne smetnje. Borili smo se preko ognjišta, razbacujući žeravicu i varnice. Kron je zasekao naslon za ruku na Aresovom prestolu, što meni nije smetalo, ali me je potom saterao do prestola mog oca. „O, da”, rekao je. „Ovaj će biti odlično drvo za potpalu na mom novom ognjištu!” Naša sečiva sudarila su se uz pljusak varnica. Bio je snažniji od mene, ali na trenutak sam u rukama osetio moć okeana. Potisnuo sam ga i ponovo napao dokačivši Rasparačem njegov grudni oklop tako silovito da sam prosekao nebesku bronzu. Ponovo je udario nogom o pod i vreme je usporilo. Pokušao sam da ga napadnem, ali kretao sam se brzinom glečera. Kron se bez žurbe povukao, hvatajući dah. Ispitivao je zasek na svom oklopu dok sam se ja, nemo ga proklinjući, mučio da napravim barem korak napred. Mogao je uzeti onoliko tajmauta koliko je hteo. Da je hteo, mogao je da me zamrzne u mestu. Mogao sam se nadati samo da će ga napor iscrpeti. Kad bih nekako uspeo da ga iznurim... „Prekasno je, Persi Džeksone”, rekao je. „Pogledaj.” Pokazao je prema ognjištu i ugljevlje je zasijalo. Iz vatre se izvio oblak belog dima, obrazujući slike kao u Irida-poruci. Video sam Nika i svoje roditelje dole na Petoj aveniji kako, opkoljeni neprijateljima, biju beznadnu bitku. U pozadini se video Had kako se bori sa svojih dvokolica, prizivajući iz tla jedan talas zombija za drugim, ali snage Titanove vojske izgledale su isto tako beskrajne. U međuvremenu, Menhetn je bio uništen. Naokolo su trčali prestravljeni smrtnici, sada potpuno budni. Kola su se zanosila i sudarala. Prizor se promenio i ugledao sam nešto što me je još više užasnulo. Stub uragana približavao se reci Hadson, brišući velikom brzinom preko obale Džerzija. Oko njega su kružile dvokolice, boreći se sa stvorenjem u oblaku. Bogovi su napadali. Munje su sevale. Zlatne i srebrne strele uletale su u oblak poput krstarećih raketa i eksplodirale. Oblak se lagano razišao i prvi put sam jasno video Tifona. Znao sam da tu sliku neću moći da isteram iz glave dokle god sam živ (što možda i neće biti naročito dugo). Tifonova glava se neprestano menjala. Svakog trenutka bio je drugačije čudovište, svejedno strašnije od drugog. Prizor njegovog lica oterao bi me u ludilo, stoga sam se usredsredio na njegovo telo, što nije bilo 184

mnogo bolje. Imao je neke sličnosti s čovekom, ali me je njegova koža podsetila na sendvič zaostao u školskom ormariću od prošle godine. Imao je zelene pege, s čirevima veličine zgrade i pocrnelim flekama usled eona provedenih pod vulkanom. Ruke su mu bile ljudske, ali s kandžama poput orlovskih. Noge su mu bile krljuštaste i više su ličile na noge gmizavca. „Olimpljani se bore do poslednjeg daha”, nasmejao se Kron. „Baš dirljivo.” Zevs je poslao munju sa svojih dvokolica. Prasak je osvetlio svet. Osetio sam potres čak i ovde na Olimpu, ali kad se prašina razišla, Tifon je još uvek bio na nogama. Teturao je malo, sa zadimljenim kraterom na nakaznoj glavi, ali je samo razjareno arlauknuo i nastavio dalje. Ukočenost u mojim udovima je počela da popušta, ali Kron kao da to nije primećivao. Usmerio je svu pažnju na bitku i svoju konačnu pobedu. Kad bih izdržao još samo nekoliko sekundi, i kad bi moj tata održao reč... Tifon je zagazio u reku Hadson, koja mu je jedva pokrila gležnjeve. Sad, pomislio sam, preklinjući prizor u dimu. Molim te, mora da se desi sad. Iz dimljive slike odjeknuo je zov roga od morskog puža, zvučeći poput čuda. Zov okeana. Posejdonov zov. Svuda oko Tifona, reka Hadson je prosto proključala, valjajući petnaestak metara visoke talase. Iz vode su izronile nove dvokolice - vukli su ih ogromni morski konjici koji su se kroz vazduh kretali podjednako lako kao i kroz vodu. Blistajući plavom aurom moći moj otac je provozao prkosan krug oko nogu čudovišta. Posejdon više nije bio starac. Ponovo je ličio na sebe - preplanuo i snažan, s crnom bradom. Kad je zamahnuo svojim trozupcem, reka je obrazovala levkasti oblak oko čudovišta. „Ne!”, zaurlao je Kron, nakon što je jedan čas ošamućeno ćutao.„NE!” „SAD, BRAĆO MOJA!” Posejdon je viknuo tako glasno da nisam bio siguran da li ga čujem iz slike u dimu ili s drugog kraja grada. „BORIMO SE ZA OLIMP!” Iz reke su se pojavili ratnici, sekući talase na leđima ogromnih ajlkula, zmajeva i morskih konjica. Bila je to legija kiklopa, na čijem se čelu nalazio... „Tajsone!” viknuo sam. Znao sam da me ne može čuti, ali sam ga zadivljeno posmatrao. Beše magijski narastao, visok sigurno deset metara, krupan koliko i svaki od njegovih starijih rođaka, i prvi put je nosio puni borbeni oklop. Za njim je jahao Brijarej, storuki. Svi kiklopi držali su crne gvozdene lance velike dužine -dovoljno duge i jake da usidre razarač - s kukama na kraju. Zavitlali su ih kao laso i počeli da sputavaju Tifona, zabacujući lance oko nogu i ruku groznog stvorenja, koristeći talase da bi kružili oko njega, uvezujući ga sve više. Tifon je pokušavao da ih otrese, urlao je i trzao lance, svukavši nekoliko kiklopa s leđa njihovih životinja, ali lanaca je bilo previše. Uz to, i sama težina kiklopskog bataljona počela je da povlači Tifona u vodu. Posejdon je hitnuo trozubac i zario ga čudovištu u grlo. Iz rane je šiknula zlatna krv, besmrtnički ihor, tvoreći slap viši od oblakodera. Trozubac je odleteo natrag u Posejdonovu ruku.

185

Ostali bogovi napali su obnovljenom snagom. Ares je prišao sasvim blizu i zario mač Tifonu u nos. Artemida je odapela tuce srebrnih strela čudovištu u oko. Apolon je ispalio čitav plotun plamenih strela i zapalio omotač oko bedara čudovišta. A Zevs nije prestajao da bombarduje džina munjama dok se voda podizala, obavijajući Tifona poput čaure, sve dok ovaj nije potonuo pod težinom lanaca. Tifon je zaurlao u agoniji, bacakajući se takvom silinom da su talasi preplavili obalu Džerzija, natopivši vodom petospratnice i prelivši se preko Vašingtonovog mosta - ali ipak je potonuo kad je moj tata otvorio poseban tunel za njega na dnu reke - beskrajan vodeni tobogan koji će ga odneti pravo u Tartar. Džinova glava nestala je u ključalom vrtlogu i više se nije pojavila. ,,BAH!”, vrisnuo je Kron. Zasekao je mačem kroz dim, razderavši sliku u froncle. „Dolaze ovamo”, rekao sam. „Gotov si.” „Nisam još ni počeo.” Kretao se zaslepljujućom brzinom. Grover - taj nesmotren, hrabar satir - pokušao je da me zaštiti, ali Kron ga je odbacio kao da je krpena lutka. Koraknuo sam u stranu i zasekao mačem ispod Kronovog garda. Bio je to dobar trik. Na nesreću, dobro poznat Luku. Parirao je i razoružao me upotrebivši jedan od prvih poteza kojima me je ikad naučio. Moj mač je odskakutao po podu i pao pravo u razjapljenu pukotinu. „STANI!” Anabet se pojavila kao da je pala s neba. Kron se okrenuo na peti da bi se suočio s njom i smesta je zasekao Zlobnikom, ali Anabet je nekako dočekala sečivo drškom svog noža. Bio je to potez koji uspeva samo najbržim i najveštijim borcima nožem. Ne pitajte me kako je smogla snage, ali prišla je bliže da bi imala bolje uporište, sečiva su im se ukrstila, i za trenutak je stajala licem u lice s gospodarem Titana, ne dozvoljavajući mu da pokrene ruku. „Luk”, rekla je, škrgućući zubima, „sada razumem. Moraš da mi veruješ.” Kron je razjareno zaurlao. „Luk Kastelan je mrtav! Njegovo telo će sagoreti kad poprimim svoje pravo obličje!” Pokušao sam da se pomerim, ali telo mi je opet bilo ukočeno. Kako je Anabet, izubijana i napola mrtva od iscrpljenosti, smogla snage da se uhvati u koštac s Titanom poput Krona? Kron je nasrnuo, pokušavajući da oslobodi svoje sečivo, ali držala ga je u klinču, ruke su joj drhtale dok je gurala mač naniže prema njegovom vratu. „Tvoja majka”, s naporom je izgovorila. „Videla je tvoju sudbinu.” „Služiti Kronu!”, urliknuo je Titan. „To je moja sudbina.” „Ne!”, nije se dala Anabet. Oči su joj bile pune suza, ali nisam znao da li od tuge ili od bola. „To nije kraj, Luk. Proročanstvo - videla je šta ćeš uraditi. Odnosi se na tebe.” „Uništiću te, dete!”, zaurlao je Kron. „Nećeš”, rekla je Anabet. „Obećao si. Čak i sad ne dozvoljavaš Kronu da me povredi.” „LAŽI!” Kron je opet nasrnuo i Anabet je ovog puta izgubila ravnotežu. Slobodnom rukom ju je udario preko lica i ona je pala nauznak. 186

Prizvao sam svu svoju volju. Uspeo sam da ustanem, ali imao sam osećaj da ponovo nosim nebo na plećima. Kron se nadneo nad Anabet, podigavši mač. Tanak mlaz krvi tekao joj je iz ugla usana. S mukom je rekla: „Porodica, Luk. Obećao si.” Uspeo sam da zakoračimm, mada je bolelo. Grover je opet bio na nogama, tamo pored Herinog prestola, ali izgledalo je da se i on otežano kreće. Pre no što je ijedan od nas uspeo da se makar i malo približi Anabet, Kron se zateturao. Zurio je u nož u Anabetinoj ruci, u krv na njenom licu. „Obećanje.” Zatim je udahnuo kao riba na suvom. „Anabet...” Ali taj glas nije bio Titanov. Bio je Lukov. Posrnuo je napred kao da ne može da kontroliše sopstveno telo. „Krvariš...” „Moj nož.” Anabet je pokušala da podigne svoj bodež, ali ispao joj je iz ruke, čiji je gornji deo bio savijen pod čudnim uglom. Dobacila mi je preklinjuć pogled. „Persi, molim te...” Ponovo sam mogao da se pomeram. Sunuo sam napred i dohvatio njen nož. Izbio sam Zlobnik Luku iz ruke, i mač se sam vratio u kanije. Luk je jedva i obratio pažnju na mene. Koraknuo je prema Anabet, ali sam se ja postavio između njih. „Da je nisi ni takao”, rekao sam. Bes mu je iskrivio lice. Kronov glas je zarežao: „Džeksone...” Ne znam jesam li umišljao ili mu je celo telo tinjalo, pretvarajući se u zlato? Ponovo je uzdahnuo, boreći se za vazduh. Lukov glas: „Preobražava se. Pomozi. On... skoro je spreman. Moje telo mu više neće biti potrebno. Molim te...” „NE!” arlauknuo je Kron. Osvrnuo se tražeći svoj mač, ali on je ležao na ognjištu, usijan među ugljevljem. Posrćući, krenuo je prema njemu. Pokušao sam da ga zaustavim, ali odgurnuo me je takvom snagom da sam poleteo i prizemljio se pored Anabet, udarivši glavom o podnožje Atininog prestola. „Nož, Persi”, promrmljala je Anabet. Dah joj je bio plitak. „Heroj... prokleto sečivo...” Kad mi se vid opet usredsredio, ugledao sam Krona kako uzima svoj mač. Ali onda je zaurlao od bola i ispustio ga. Dlanovi su mu bili opečeni i pušili su se. Vatra na ognjištu je plamsala grimiznom vrelinom, kao da se kosa nikako ne slaže s njom. Ugledao sam Hestijin lik kako je zatreperio u pepelu, kako se pun neodobravanja mršti na Krona. Luk se okrenuo i srušio, grčeći opečene šake. „Persi, molim te...” S mukom sam se osovio na noge. S nožem u ruci, pošao sam prema njemu. Valja da ga ubijem. To je bio plan. Izgleda da je Luk znao o čemu razmišljam. Ovlažio je usne. „Ne možeš... ne možeš sam. On će nadjačati moju kontrolu. Braniče se. Samo moja ruka. Znam gde. Mogu... mogu da ga kontrolišem.” 187

Sad je definitivno tinjao, a koža je počela da mu se puši. Podigao sam nož s namerom da ga sjurim u njega. A onda sam pogledao u Anabet, koju je Grover sada držao u naručju u pokušaju da je zakloni. I konačno sam shvatio šta je pokušavala da mi kaže. Ti nisi taj heroj, rekla je Rejčel. To će uticati na tvoje postupke. „Molim te,” stenjao je Luk. „Nema više vremena.” Ako Kron poprimi svoje pravo obličje, više ga niko i ništa neće zaustaviti. Pored njega će Tifon izgledati kao školski siledžija. U glavi mi je odzvanjao stih iz velikog proročanstva: Dušu herojevu pokosiće sečivo prokleto. Ceo moj svet okrenuo se naglavce, i pružio sam Luku nož. Grover je prestrašeno zablejao. „Persi? Jesi li... ovaj...” Poludeo. Sišao s uma. Odlepio. Verovatno. Međutim, posmatrao sam kako Luk hvata dršku. Stajao sam pred njim - bez ikakve odbrane. Otkačio je bočne remene svog oklopa, ogolevši delić kože tik pod levom miškom, mesto koje bi bilo vrlo teško pogoditi. Uz dosta muke, ubo je sam sebe. Nije to bila duboka posekotina, ali Luk je jauknuo. Oči su mu tinjale poput lave. Prestona dvorana je zadrhtala i ja sam pao. Aura energije okružila je Luka, blešteći sve jače. Zatvorio sam oči i osetio kako mi sila ravna nuklearnoj eksploziji prži kožu i ranjava usne. Potom se na sve spustila duga tišina. Kad sam otvorio oči, video sam Luka kako leži pored ognjišta. Na podu oko njega nalazio se crni krug pepela. Kronova kosa se istopila i tečan metal je curio u ugljevlje na ognjištu, koje se sad žarilo poput kovačke peći. Lukova leva strana bila je krvava. Oči su mu bile širom otvorene - plave oči, onakve kakva su nekad bile. Krkljao je. „Valjano... sečivo”, s naporom je rekao. Kleknuo sam pored njega. Anabet je uz Groverovu pomoć došepesala do nas. I njoj i meni su oči bile suzne. Luk se zagledao u Anabet. „Znala si. Umalo sam te ubio, ali znala si...” „Psst.” Glas joj je drhtao. „Bio si heroj na kraju, Luk. Otići ćeš na Jelisejska polja.” Slabašno je odmahnuo glavom. „Nešto mislim... ponovno rođenje. Da probam triput. Ostrva blaženih.” Anabet je šmrcnula. „Uvek si tražio previše od sebe.” Podigao je opečenu ruku i Anabet mu dotače vrhove prstiju. „Jesi li...” Zakašljao se i sjajno crvenilo obojilo mu je usne. „Jesi li me volela?” Anabet je obrisala suze. „Postojalo je vreme kad sam mislila... dakle, mislila sam...” Pogledala me je, kao da upija činjenicu da sam još uvek tu. A ja sam shvatio da radim to isto. Svet oko nas se rušio, a meni je jedino bilo važno da je ona živa. „Bio si mi kao brat, Luk”, nežno je rekla. „Ali nisam te volela.” 188

Klimnuo je glavom, kao da je očekivao takav odgovor. Trgao se od bola. „Možemo da donesemo ambroziju”, rekao je Grover. „Možemo...” „Grovere”, protisnuo je Luk. „Ti si najhrabriji satir koga sam ikad upoznao. Ali, ne. Nema tog leka...” Zgrabio me je za rukav i njegova vrela koža zapekla me je kao vatra. „Itan. Ja. Svi nepriznati. Ne daj... ne daj da se to više dešava.” Oči su mu bile ljutite, i u isto vreme preklinjuće. „Neću”, rekao sam. „Obećavam.” Luk je klimnuo glavom i njegov stisak je popustio. Bogovi su stigli nekoliko minuta kasnije, u punoj ratnoj opremi, ututnjavši u prestonu dvoranu i očekujući još jednu bitku. Međutim, zatekli su Anabet, Grovera i mene kako pri mutnoj svetlosti ognjišta stojimo nad slomljenim telom polutana. „Persi”, obratio mi se otac, glasom punim poštovanja. „Šta je... šta je ovo?” Okrenuo sam se i suočio s Olimpljanima. „Potreban nam je pokrov”, objavio sam, napuklim glasom. „Pokrov za Hermesovog sina.”

189

20. Dobijamo basnoslovne nagrade Mojre su preuzele Lukovo telo. Godinama nisam video te starice, još odonda kad sam ih kao dvanaestogodišnjak ugledao kako presecaju nit života pored drumske tezge s voćem. Uplašio sam ih se onda, plašio sam ih se i sad - tri sablasne babe s torbama punim vunice i štrikaćih igala. Jedna od njih me je pogledala i, premda nije rekla ništa, doslovno ceo moj život mi je bljesnuo pred očima. Odjednom sam imao dvadeset godina. Potom sam bio sredovečan čovek. I onda sam ostario i svenuo. Snaga me je napustila i video sam svoj nadgrobni spomenik i otvorenu raku, kovčeg koji spuštaju u zemlju. Sve to dogodilo se za manje od jednog sekunda. Učinjeno je, rekla je. Mojra je podigla klupko plave vunice - i znao sam da je to ista ona koju sam video pre četiri godine, nit života koju sam video kako presecaju. Pomislio sam tada da je to moj život. A sad sam shvatio da je bio Lukov. Pokazale su mi život koji se mora žrtvovati da bi se greške ispravile. Uzele su Lukovo telo, umotano u belo-zeleni pokrov, i krenule da ga odnesu iz prestone dvorane. „Čekajte”, rekao je Hermes. Bog glasnik imao je na sebi belu grčku togu, sandale i šlem. Krila na šlemu lepetala su dok je hodao. Zmije Džordž i Marta bile su omotane oko kaduceja, mrmljajući, Luk, jadni Luk. Pomislio sam na Mej Kastelan, samu u njenoj kuhinji, kako peče kolače i pravi sendviče za sina koji se nikad neće vratiti kući. Hermes je otkrio Lukovo lice i poljubio sina u čelo. Promrmljao je nekoliko reči na starogrčkom - poslednji blagoslov. „Zbogom”, šapnuo je. Zatim je klimnuo glavom i dozvolio Mojrama da odnesu telo njegovog sina. Kad su otišle, pomislio sam na Veliko proročanstvo. Stihovi su sada imali smisla. Dušu herojevu pokosiće, sečivo prokleto. Heroj je bio Luk. Prokleto sečivo bio je nož koji je nekada davno dao Anabet - prokleto zato što je Luk pogazio obećanje i izdao prijatelje. Odluka jedna okončaće mu život slavni. Moja odluka - da mu dam nož i da imam vere, kao što ju je imala Anabet, da je još uvek kadar da ispravi svoje greške. Olimp od pogibelji da sačuva il' da ga sravni. Žrtvujući sebe, spasao je Olimp. Rejčel je bila u pravu. Na kraju, heroj nisam bio ja, nego Luk. Shvatio sam još nešto: kad je Luk ušao u reku Stiks, morao je da se usredsredi na nešto važno što će ga povezivati s njegovim smrtnim životom. U suprotnom bi se 190

stopio s rekom. Ja sam video Anabet i imao sam osećaj da ju je video i on. Zamislio je onaj prizor koji mi je pokazala Hestija -sebe u dobrim starim vremenima, s Talijom i Anabet, kad je obećao da će biti porodica. Kad je ranio Anabet u borbi, doživeo je šok koji ga je naterao da se seti tog obećanja. To je omogućilo njegovoj smrtnoj svesti da ponovo preuzme kontrolu i porazi Krona. Njegova slaba tačka - njegova Ahilova peta - sve nas je spasla. Osetio sam da Anabet, koja je stajala pored mene, klecaju kolena. Uhvatio sam je, ali ona je uzviknula od bola i shvatio sam da sam je zgrabio za slomljenu ruku. „O, bogovi”, rekao sam. „Izvini, Anabet.” ,,U redu je”, rekla je i onesvestila mi se u naručju. „Potrebna joj je pomoć!”, uzviknuo sam. „Ja ću.” istupio je Apolon. Njegov plameni oklop je bio tako bleštav da je bilo teško gledati u njega, a odgovarajuće ,,rej-banke” i savršen osmeh doprinosili su da izgleda kao maneken, koji reklamira borbenu opremu. „Bog medicine, vama na usluzi.” Prešao je rukom preko Anabetinog lica i izgovorio čin. Modrice su istog časa izbledele. Posekotine i ožiljci su nestali. Ruka joj se ispravila, a ona je uzdahnula u snu. Apolon se široko osmehnuo. „Za koji minut, biće zdrava kao dren. Taman da ja komponujem pesmu o našoj pobedi: Apolon i njegovi prijatelji spašavaju Olimp.' Dobro, eh?” „Hvala, Apolone”, rekao sam. „Ja, ovaj, pustiću vas da se bavite poezijom.” Sledećih nekoliko časova protekli su kao u magnovenju. Setio sam se obećanja datog majci. Zevs nije ni trepnuo kad sam mu izneo svoj čudni zahtev. Pucnuo je prstima i obavestio me da je vrh Empajer stejt bildinga sada osvetljen plavom svetlošću. Ostali smrtnici će se možda pitati šta to znači, ali moja mama će znati: živ sam. Olimp je spasen. Bogovi su se dali na popravak prestone dvorane, što je proteklo iznenađujuće brzo sa dvanaest supermoćnih bića na delu. Grover i ja smo se pobrinuli za ranjenike, a nakon što je nebeski most ponovo obrazovan, pozdravili smo svoje preživele prijatelje. Kiklopi su izvukli Taliju ispod srušene statue. Hodala je na štakama, ali što se svega ostalog tiče, bila je dobro. Konor i Trevis Stol izvukli su se samo s manjim povredama. Zakleli su mi se da nisu mnogo opljačkali grad. Rekli su mi i da su mi roditelji dobro, premda im nije bilo dozvoljeno da dođu na Olimp. Gospođa O'Liri otkopala je Hirona ispod gomile šuta i odnela ga u kamp. Stolovi su bili zabrinuti za starog kentaura, ali barem je bio živ. Kejti Gardner izvestila je da je videla Rejčel Elizabet Der kako istrčava iz Empajer stejt bildinga na kraju bitke. Nije izgledalo da je povređena, ali niko nije znao kuda je otišla, što me je takođe zabrinulo. Nika di Anđela dočekali su na Olimpu kao heroja. Njegov otac je bio uz njega, uprkos činjenici da je Hadu dolazak na Olimp bio dozvoljen samo o zimskom solsticiju. Bog mrtvih delovao je preneraženo kad su njegovi rođaci počeli da ga tapšu po leđima. Sumnjam da je ikad ranije doživeo tako oduševljenu dobrodošlicu.

191

U dvoranu je umarširala i Klarisa, još uvek drhtureći usled vremena provedenog u bloku leda, a Ares je zaurlao: „To je moja ćera!” Bog rata joj je razbarušio kosu i tapšao je po leđima, nazivajući je najboljim ratnikom koga je ikad video. „Ono ubijanje drakona? TAKO se to radi!” Ona je, pak, izgledala kao da je sve to previše za nju. Samo je klimala glavom i treptala, kao da se boji da će svakog trenutka početi da je bije, ali je naposletku počela da se smeška. Hera i Hefest su prošli pored mene i, premda je Hefest bio malo ljut zbog toga što sam mu onako skočio na presto, smatrao je da sam obavio „stvarno odličan posao, uglavnom”. Hera je prezrivo frknula. „Pa, pretpostavljam da sad ipak neću uništiti tebe i onu malu.” „Anabet je spasla Olimp”, rekao sam joj. „Ubedila je Luka da zaustavi Krona.” „Hmm”, rekla je Hera. Okrenula se na peti i odmarširala, ali računao sam da su nam životi bezbedni, barem neko vreme. Dionizije je još uvek imao zavoj na glavi. Odmerio me je od glave do pete i rekao: „Pa, Persi Džeksone, vidim da je Poluks izvukao živu glavu, stoga pretpostavljam da nisi sasvim nesposoban. Verovatno zahvaljujući obuci koju si od mene dobio.” „Ovaj, da, gospodine”, odvratio sam. Gospodin D je klimnuo glavom. ,,A zahvaljujući mojoj hrabrosti, Zevs mi je skratio uslovnu kaznu u onom nesrećnom kampu. Sad moram da odradim samo pedeset godina umesto sto.” „Pedeset, ha?” Pomislio sam da ću morati da trpim Dionizija sve dok ne ostarim, pod uslovom da poživim toliko dugo. „Ne oduševljavaj se previše, Džeksone”, rekao je, a ja sam tog časa shvatio da me zove po imenu. ,,I dalje planiram da ti zagorčavam život.” Nisam mogao suspregnuti osmeh. „Normalno.” „Koliko da se razumemo.” Okrenuo se i počeo da popravlja svoj vatrom oprljen presto od vinove loze. Pored mene je stajao Grover. S vremena na vreme bi mu potekle suze. „Tako mnogo mrtvih duhova prirode, Persi. Tako mnogo.” Prebacio sam mu ruku preko ramena i dao mu krpu da izduva nos. „Odlično si odradio ovo, matori. Oporavićemo se od ovoga, videćeš. Zasadićemo novo drveće. Uredićemo parkove. Tvoji prijatelji reinkarniraće se u boljem svetu.” Potišteno je šmrcao. „Valj-valjda. Ali i pre mi je bilo dovoljno teško da ih okupim. I dalje sam otpadnik. Jedva sam uspevao ponekog da nateram da me sasluša u vezi s Panom. A hoće li posle svega što se dogodilo uopšte hteti da me saslušaju? Poveo sam ih u smrt.” „Slušaće te”, obećao sam. „Zato što ti je stalo do njih. Stalo ti je do sveta divljine više nego ikome.”

192

Pokušao je da se osmehne. „Hvala ti, Persi. Nadam se... nadam se da znaš da sam istinski ponosan što sam ti prijatelj.” Potapšao sam ga po ruci. „Luk je bio u pravu što se jednog tiče, matori. Ti si zaista najhrabriji satir kog sam ikad upoznao.” Porumeneo je, ali pre no što je stigao nešto da kaže, oglasili su se rogovi od morskog puža. U prestonu dvoranu umarširala je Posejdonova vojska. „Persi!” povikao je Tajson. Zaleteo se prema meni raširenih ruku. Srećom, u međuvremenu se vratio u normalnu veličinu, tako da je zagrljaj ličio na sudar s traktorom, a ne sa celim voznim parkom na imanju. „Nisi mrtav!”, rekao je. „Aha!” saglasio sam se. „Neverovatno, ha?” Pljesnuo je rukama i srećno se nasmejao. ,,I ja isto nisam mrtav. Jeee! Okovali smo Tifona u lance. Bilo je mnogo zabavno!” Iza njega, pedeset oklopljenih kiklopa smejali su se, klimali glavama i bacali petaka jedni drugima. „Tajson nas je predvodio”, grmnuo je jedan. „On je hrabar!” „Najhrabriji od svih kiklopa!”, zaurlao je drugi. Tajson se zajapurio. „Ma, sitnica.” „Video sam te!”, rekao sam . „Bio si neverovatan!” Pomislio sam da će se jadni Grover onesvestiti. Smrtno se bojao kiklopa. Međutim, stisnuo je petlju i rekao: „Da. Ovaj... triput ura za Tajsona!” „URRRRRAAAA!”, grmnuli su kiklopi. „Molim vas, nemojte me pojesti”, promrmljao je Grover, ali mislim da ga nije čuo niko sem mene. Rogovi od morskih puževa su se oglasili još jednom. Kiklopi su napravili prolaz i u prestonu dvoranu je ušao moj otac u svom borbenom oklopu, s blistavim trozupcem u rukama. „Tajsone!” grmnuo je. „Bio si odličan, sine moj. A ti, Persi...” Lice mu je postalo strogo. Pripretio mi je prstom i načas sam pomislio da će me spržiti. „Opraštam ti čak i što si sedeo na mom prestolu. Spasao si Olimp!” Raširio je ruke i stegao me u zagrljaj. A ja sam shvatio, pomalo u neprilici, da nikad dotad nisam zagrlio oca. Bio je topao - kao običan čovek, i mirisao je na slani pesak na plaži i svež morski vazduh. Kad se odmakao, nežno mi se osmehnuo. Osećao sam se tako divno da sam, priznajem, malo i zasuzio. Pretpostavljam da sve dotle nisam dozvolio sebi da shvatim koliko sam se plašio proteklih nekoliko dana. „Tata...” „Pssst”, rekao je. „Nijedan heroj nije iznad straha, Persi. A ti si se izdigao iznad svih ostalih heroja. Čak ni Herakle...” „POSEJDONE!”, zaurlao je glas. Zevs je seo na svoj presto. Ljutito je gledao na drugi kraj prostorije, u mog tatu, dok su ostali bogovi zauzimali svoja mesta. Čak je i Had bio prisutan, sedeći na

193

jednostavnoj kamenoj stolici za goste podno ognjišta. Niko je prekrštenih nogu sedeo na podu pored očevih nogu. „Dakle, Posejdone?” progunđao je Zevs. „Jesi li se previše uzoholio da bi nam se priključio, brate?” Mislio sam da će se Posejdon naljutiti, ali on me je samo pogledao i namignuo mi. „Biće mi čast da vam se priključim, gospodaru Zevse.” Pretpostavljam da se čuda ipak događaju. Posejdon je odšetao do svog pecaroškog sedišta i Olimpsko veće je zasedalo. BU&CW Dok je Zevs govorio - nadugačko i naširoko, o hrabrosti bogova i tako dalje Anabet je ustala i stala pored mene. Izgledala je prilično dobro za nekog ko se nedavno obeznanio. „Jesam li mnogo propustila?”, prošaputala je. „Zasad niko ne planira da nas ubije”, odvratio sam, takođe šapatom. „Prvi put danas.” Bio sam gotov da prasnem u smeh, ali me je Grover munuo laktom budući da nas je Hera mrko gledala. „Što se tiče moje braće”, govorio je Zevs, „zahvalni smo...” Pročistio je grlo, kao da mu je teško da prevali te reči preko usana. „... ahem, zahvalni smo Hadu na pomoći.” Gospodar mrtvih je lako naklonio glavu. Imao je samozadovoljan izraz na licu, ali smatrao sam da je zaslužio to pravo. Potapšao je svog sina Nika po ramenu, a Niko je izgledao sretniji nego ikad. ,,I, naravno” nastavio je Zevs, mada je izgledao kao da mu se gaće puše, „moramo... ovaj... zahvaliti Posejdonu.” „Izvini, brate, nisam dobro čuo”, rekao je Posejdon. „Šta si rekao?” „Moramo zahvaliti Posejdonu,” zarežao je Zevs. „Bez koga bi... bilo teško...” „Teško?”, nedužno je upitao Posejdon. „Nemoguće”, ispravio se Zevs. „Nemoguće poraziti Tifona.” Bogovi su zažamorili, slažući se s njim, i udarali oružjem o pod u znak odobravanja. „Preostaje nam još”, rekao je Zevs, „da zahvalimo našim mladim polubožanskim herojima koji su tako valjano odbranili Olimp - iako je moj presto na nekoliko mesta ulubljen.” Prvo je pozvao Taliju, budući da mu je ona kćerka, i obećao da će joj pomoći da popuni redove svojih Lovaca. Artemida se osmehnula. „Svaka čast, zamenice moja. Učinila si me ponosnom, mene i sve one Lovce pale u mojoj službi, koje nećemo nikad zaboraviti. Sigurna sam da će stići na Jelisejska polja.” Rečito je pogledala u Hada. Slegao je ramenima. „Valjda hoće.”

194

Artemida ga je i dalje gledala. „Dobro, de”, progundao je Had. „Postaraću se da njihove molbe zaobidu redovan proces.” Talija je blistala od ponosa. „Hvala vam, gospodarice.” Poklonila se bogovima, čak i Hadu, i potom odšepesala preko i stala pored Artemide. „Tajson, Posejdonov sin!” pozvao je Zevs. Tajson je delovao nervozno, ali je otišao i stao pred bogove. „Ovaj ne propušta obroke, zar ne?” promrmljao je Zevs, odmerivši ga. „Tajsone, zbog hrabrosti pokazane u ratu, i zato što si predvodio kiklope, imenujem te generalom vojske Olimpa. Odsad ćeš komandovati svojoj braći u ratu kad god zatrebate bogovima. I dobićeš novo... ovaj... kakvo bi oružje voleo? Mač? Sekiru?” „Motku!”, rekao je Tajson, pokazujući svoju slomljenu toljagu. „Pa dobro”, odvratio je Zevs. „Poklonićemo ti novu, ovaj, motku. Najbolju koja se može naći.” „Uraa!”, uzviknuo je Tajson, a svi ostali kiklopi su ga dočekali klicanjem i tapšali po leđima kad im se pridružio. „Grover Andervud, satir!” pozvao je Dionizije. Grover je nervozno istupio. „Uf, prestani da žvaćeš majicu”, prekorio ga je Dionizije. „Neću te razneti, časna reč. Za tvoju hrabrost i podnesene žrtve, bla bla bla, i budući da nažalost imamo upražnjeno mesto, bogovi su našli za shodno da te imenuju članom Saveta starešina satira.” Glover se onesvestio na licu mesta. „O, divno”, uzdahnuo je Dionizije, dok je nekoliko najada pritrčalo da pomogne Groveru. „Dakle, kad dođe sebi, neka ga neko obavesti da više nije otpadnik, te da ga svi satiri, najade i ostali duhovi prirode imaju odsad tretirati kao gospodara divljine, sa svim pravima, povlasticama i počastima, bla bla bla. A sad, molim vas, nosite ga odavde dok se nije probudio i počeo da bulazni.” „JEEEELOOOO”, ječao je Grover dok su ga duhovi prirode odnosili odatle. Računao sam da će biti dobro. Probudiće se kao gospodar divljine, s gomilom lepih najada koje se staraju o njemu. Život može da bude i gori. Atina je pozvala: „Anabet Cejs, moja kći.” Anabet mi je stisla ruku, a potom istupila i klekla majci pred noge. Atina se osmehnula. „Ti si, kćeri moja, nadmašila sva očekivanja. Upotrebila si svoju domišljatost, svoju snagu i svoju hrabrost da bi odbranila ovaj grad i naše sedište moći. Primetili smo da je Olimp... pa, razrušen. Gospodar Titana je naneo veliku štetu, koja će morati da se popravi. Mogli bismo upotrebiti magiju, naravno, i učiniti da Olimp bude isti kao pre. Ali bogovi smatraju da bi mogao biti i bolji. Shvatićemo ovo kao šansu. A ti ćeš, kćeri moja, osmisliti ta poboljšanja.” Anabet je podigla pogled, preneražena. ,,G-gospo?”

195

Atina se suvo osmehnula. „Ti jesi arhitekta, zar ne? Proučavala si tehnike velikog Dedala. Ko bi bolje od tebe mogao iznova osmisliti Olimp i učiniti ga spomenikom koji će potrajati još jedan eon?” „Hoćete da kažete... da mogu da napravim planove kakve želim?” „Kakve ti srce ište”, rekla je boginja. „Napravi nam grad da traje vekovima.” „Pod uslovom da u njemu ima mnogo mojih statua”, dodao je Apolon. ,,I mojih”, saglasila se Afrodita. „Hej, mojih takođe!”, rekao je Ares. „Onako, velikih statua s ogromnim, opakim mačevima i...” ,,U redu!” prekinula ga je Atina. „Shvatila je. Ustani, kćeri moja - zvanična graditeljko Olimpa.” Anabet je ustala u transu i vratila se natrag do mene. „Svaka čast”, rekao sam joj, osmehnuvši se. Jednom je i ona ostala bez teksta. „Ja... moram početi da planiram... koliko crtaćeg papira i, ovaj, olovaka...” „PERSI DŽEKSON!” objavio je Posejdon. Moje ime odjeknulo je dvoranom. Razgovor je zamro. U prostoriji se nije čulo ništa osim pucketanja vatre. Sve oči su počivale na meni - oči svih bogova, polutana, kiklopa, duhova prirode. Izašao sam na sredinu prestone dvorane. Hestija mi se ohrabrujuće osmehnula. Opet je imala obličje devojčice, i izgledala je srećno i zadovoljno zbog toga što opet sedi pored svoje vatre. Njen osmeh ulio mi je hrabrost da nastavim da hodam. Prvo sam se poklonio Zevsu. Zatim sam kleknuo ocu pred noge. „Ustani, sine moj”, rekao je Posejdon. Nespokojno sam ustao. „Veliki heroj mora biti nagrađen”, rekao je Posejdon. „Ima li ovde ikog ko će poreći zasluge mog sina?” Čekao sam da neko nešto kaže. Bogovi se još nikad nisu saglasili ni oko čega, i mnogima od njih i dalje nisam simpatičan, ali niko se nije pobunio. „Veće je saglasno”, rekao je Zevs. „Persi Džeksone, sleduje ti poklon od bogova.” Oklevao sam. „Koji god zatražim?” Zevs je ozbiljno klimnuo glavom. „Znam šta ćeš tražiti. Najveći poklon od svih. Da, ako ga želiš, tvoj je. Bogovi već vekovima nisu dali taj poklon nekom smrtnom heroju, ali, Perseju Džeksone - ako želiš, postaćeš bog. Besmrtan. Neumirući. Bićeš zamenik svog oca za večita vremena.” Buljio sam u njega, potpuno ošamućen. „Ovaj... bog?” Zevs je prevrnuo očima. „Malo priglup bog, kako izgleda. Ali, da. Jednoglasnom odlukom Veća, mogu te učiniti besmrtnim. A onda ću morati doveka da te trpim.” „Hmm”, zamišljeno se oglasio Ares. „To znači da mogu da ga zgromim kad god hoću, a on će se stalno vraćati po još. Sviđa mi se to.” „Ja se takode slažem”, rekla je Atina, premda je gledala u Anabet. 196

Osvrnuo sam se. Anabet je nastojala da izbegne moj pogled. Lice joj je bilo bledo. Setio sam se vremena od pre dve godine, kad sam mislio da će se zavetovati Artemidi i postati Lovac. Verovao sam da ću je izgubiti i bio sam na rubu napada panike. Ona je sada izgledala otprilike isto tako. Pomislio sam na Mojre i na život koji mi je proleteo pred očima. Mogao bih izbeći sve to. Nema starenja, smrti, nema tela u grobu. Mogao bih zauvek ostati tinejdžer, u odličnoj formi, snažan i besmrtan, u službi svog oca. Mogao bih imati moć i večni život. Ko bi mogao da odbije tako nešto? A onda sam pogledao u Anabet. Pomislio sam na svoje drugove iz kampa Čarlsa Bekendorfa, Majkla Jua, Silenu Boregard, na tolike druge kojih više nema. Pomislio sam na Itana Nakamuru i Luka. I znao sam šta mi je činiti. „Neću”, rekao sam. Veće je ćutalo. Bogovi su se namršteno zgledali, verujući da nisu dobro čuli. „Nećeš?” rekao je Zevs. „Ti... odbijaš naš velikodušni poklon?” Glas mu je imao vrlo opasan prizvuk, kao oluja koja se sprema da zatutnji. „Počastvovan sam i sve to” rekao sam. „Nemojte pogrešno da me razumete. Prosto... veliki deo života je tek preda mnom. Ne bih voleo da dosegnem vrhunac u drugom razredu gimnazije.” Bogovi su me ljutito posmatrali, ali Anabet je držala ruku na ustima. Oči su joj blistale. I to je, nekako, nadoknađivalo sve. „Ipak, želim poklon”, rekao sam. „Obećavate li da ćete mi ispuniti želju?” Zevs je malo razmislio. „Ako je u našoj moći.” „Jeste”, odvratio sam. „ A nije čak ni teško. Međutim, morate mi se zakleti rekom Stiks.” „Šta?”, dreknuo je Dionizije. „Ne veruješ nam?” „Neko mi je jednom rekao”, objasnio sam, pogledavši u Hada, „da uvek moram tražiti da se svečano zakunete.” Had je slegao ramenima. „Kriv sam.” ,,E pa dobro, onda!”, zarežao je Zevs. ,,U ime Veća, kunemo se rekom Stiks da ćemo ti ispuniti svaki razuman zahtev, pod uslovom da je to u našoj moći.” Ostali bogovi su promrmljali da se slažu s tim. Prolomila se grmljavina, zatresavši dvoranu. Pogodba je bila sklopljena. „Želim da odsad dolično priznajete decu bogova”, rekao sam. „Svu decu... svih bogova.” Olimpljani su se s nelagodom promeškoljili na svojim prestolima. „Persi”, rekao je moj otac, „šta tačno hoćeš da kažeš?” „Kron ne bi ustao da nije bilo mnogo polutana koji su osećali da su ih roditelji odbacili”, rekao sam. „Osećali su gnev, ozlojeđenost i nedostatak ljubavi, i to s opravdanjem.”

197

Zevsove kraljevske nozdrve su podrhtavale od besa. „Usuđuješ se da optužiš...” „Nema više nedodeljene dece”, rekao sam. „Hoću da obećate da ćete priznati svako svoje dete - svako svoje polubožansko dete - i to najkasnije do njegovog trinaestog rođendana. Neće biti prepušteni sami sebi, na milost i nemilost čudovištima u spoljnom svetu. Hoću da ih priznate i da ih dovedete u kamp, kako bi mogli dobiti odgovarajuću obuku i preživeti.” „Čekaj malo”, rekao je Apolon, ali ja se nisam dao ućutkati. ,,A niži bogovi”, rekao sam, „Nemeza, Hekata, Morfej, Janus, Heba - svi zaslužuju opšte pomilovanje i mesto u Kampu polutana. Njihova deca ne smeju ostati zanemarena. Kalipso i ostala miroljubiva deca Titana bi takode trebalo da budu pomilovana. A Had...” „Je l' ti to mene nazivaš nižim bogom?”, arlauknuo je Had. „Ne, gospodaru”, žurno sam rekao. „Ali ni vaša deca ne bi trebalo da budu izostavljena. Trebalo bi da imaju svoju kuću u kampu. Niko je to dokazao. Više nijedan polutan neće biti strpan u Hermesovu kuću, ostavljen da se pita čiji je. Deca svih bogova imaće svoje kuće. I dosta više s tim paktom Velike trojke. Ionako nije funkcionisao. Morate da prestanete da pokušavate da se otarasite moćnih polutana. Umesto toga, obučavaćemo ih i prihvatati. Sva deca bogova biće dobrodošla i tretirana s poštovanjem. Eto, to je moja želja.” Zevs je šmrknuo. „Samo to?” „Persi”, rekao je Posejdon, „previše tražiš. Previše se usuđuješ.” „Držim vas za reč”, rekao sam. „Sve vas.” Uzvratili su mi ledenim pogledima. Začudo, Atina je bila ta koja je progovorila: „Mladić je u pravu. Nismo mudro postupili ignorišući svoju decu. To se pokazalo kao strategijska slabost u ovom ratu i gotovo prouzrokovalo našu propast. Persi Džeksone - imala sam svojih sumnji u vezi s tobom, ali možda...” Okrznula je pogledom Anabet, a potom nastavila kao da su joj reči kisele u ustima: „Možda nisam bila u pravu. Glasam da prihvatimo plan ovog mladića.” „Hmf”, rekao je Zevs. „Sad nam i dete naređuje šta da radimo. Ali, valjda...” „Ko je za?”, upitao je Hermes. Svi bogovi su podigli ruke. „Ovaj, hvala”, rekao sam. Okrenuo sam se, ali pre no što sam napravio prvi korak, Posejdon je viknuo: „Počasna straža!” Smesta su istupili kiklopi i napravili špalir od prestola do vrata - kroz koji je trebalo da prođem. Salutirali su. „Podravimo svi Persija Džeksona”, rekao je Tajson. „Heroja Olimpa... i mog starijeg batu!”

198

21 Crni je otet Anabet i ja smo već krenuli, kad sam opazio Hermesa u bočnom dvorištu palate. Bio je zagledan u Irida-poruku u vodenoj izmaglici fontane. Pogledao sam u Anabet. „Nađemo se kod liftova.” „Siguran si?” Zagledala mi se u lice. „Jesi, siguran si.” Hermes kao da nije primetio da prilazim. Slike u Irida-poruci smenjivale su se takvom brzinom da nisam uspevao da ih pohvatam. Proletale su smrtničke emisije vesti iz celog sveta - prizori Tifonovog razaranja, ruševine zaostale na Menhetnu posle naših bitaka, predsednikova konferencija za štampu, gradonačelnik Njujorka, nekoliko vojnih vozila u Aveniji dveju Amerika. „Neverovatno”, promrmljao je Hermes. Okrenuo se prema meni. „Tri hiljade godina, ali nikad neću moći da pojmim moć Magle... i neznanje smrtnika.” „Hvala, valjda.” „O, ne, ne to. Mada pretpostavljam da bi trebalo da se čudim, s obzirom na to da si odbio besmrtnost.” „To je bila ispravna odluka.” Hermes me je radoznalo pogledao, a onda je ponovo usmerio pažnju na Iridaporuke. „Pogledaj ih samo. Već su odlučili da je Tifon bio nesvakidašnji lanac oluja. Kamo sreće. Još nisu shvatili kako su sve statue na Donjem Menhetnu skinute sa svojih postolja i iseckane na komade. Stalno pokazuju snimak Suzan B. Entoni kako davi Frederika Daglasa. Ali verujem da će čak ispovrteti neko logično objašnjenje i za to. ,,U kakvom stanju je grad?” Hermes je slegao ramenima. „Začudo, i nije u toliko lošem stamku koliko se moglo očekivati. Smrtnici su uznemireni. Ali ovo je Njujork. Nisam nikad video otpornija ljudska bića. Pretpostavljam da će se za koju nedelju vratiti u normalu i, naravno, pomoći ću im u tome.” „Vi?” „Ja sam glasnik bogova. Moj zadatak je da pratim šta pričaju smrtnici i, ako je potrebno, da im pomognem da shvate šta se desilo. Ohrabriću ih. Veruj mi, pripisaće ovo izuzetno snažnom zemljotresu ili eksplozijama na suncu. Sve su opcije u igri osim istine.” Zvučao je ogorčeno. Džordž i Marta bili su omotani oko kaduceja, ali su ćutali, što me je navelo da pomislim da je Hermes stvarno, stvarno ljut. I verovatno je trebalo da ćutim, ali sam ipak rekao: „Dugujem vam izvinjenje.” Oprezno me je pogledao. ,,A zbog čega?” „Mislio sam da ste loš otac”, priznao sam. „Mislio sam da ste napustili Luka zato što ste znali njegovu budućnost i da niste učinili ništa da to sprečite.” 199

„Jesam znao njegovu budućnost”, tužno je rekao Hermes. „Ali znali ste i više od onog ružnog dela - da će postati zao. Shvatili ste šta će na kraju uraditi. Znali ste da će doneti ispravnu odluku. Ali niste mu smeli to i reći, zar ne?” Hermes je zurio u fontanu. „Niko ne sme da se meša u sudbinu, Persi, čak ni bog. Da sam ga upozorio šta mu se sprema ili da sam pokušao da utičem na njegove odluke, samo bih pogoršao stvar. To što sam ćutao, što sam ga se klonio... Bilo je to nešto najteže što sam ikad uradio.” „Morali ste ga pustiti da nađe sopstveni put”, rekao sam, ,,i da odigra svoju ulogu u spasavanju Olimpa.” Hermes je uzdahnuo. „Nije trebalo da se naljutim na Anabet. Kad ju je Luk posetio u San Francisku... dakle, znala je da će morati da odigra svoju ulogu. Toliko sam predvideo. Ali mislio sam da možda ona može uraditi ono što ja nisam smeo, i spasti ga. Kad je odbila da pode s njim, jedva sam uspeo da suzdržim svoj bes. Trebalo je da budem razboritiji. Stvarno sam bio ljut na samog sebe zbog toga.” „Anabet ga je na kraju ipak spasla”, rekao sam. „Luk je umro kao heroj. Žrtvovao se da bi ubio Krona.” „Hvala ti na tim rečima, Persi. Ali Kron nije mrtav. Ne možeš ubiti Titana.” „Ali onda...” „Ne znam”, progunđao je Hermes. „Niko od nas ne zna. Raznesen u prah. Oduvao ga vetar. Uz malo sreće, razvejan je tako tanko da više nikad neće uspeti da oformi svest, a kamoli telo. Ali svejedno, nemoj grešiti misleći da je mrtav, Persi.” Moj želudac je izveo mučan salto. „Šta je s ostalim Titanima?” „Kriju se”, odvratio je Hermes. „Prometej je poslao Zevsu poruku s gomilom izgovora za svoju podršku Kronu. 'Samo sam pokušavao da umanjim štetu', bla bla. Ako je imalo pametan, nekoliko vekova neće dizati glavu. Krij je pobegao, a Otris je u ruševinama. Okean se vratio u dubine kad je postalo očigledno da je Kron poražen. A moj sin Luk je mrtav. Umro je verujući da mi nije stalo do njega. Neću nikad oprostiti sebi.” Hermes je mahnuo kaducejem kroz izmaglicu. Irida-slika je nestala. „Jednom davno”, rekao sam, „kazali ste mi da vam kao bogu najteže pada to što ne možete pomoći svojoj deci. Kazali ste i da se ne možete odreći svoje porodice, bez obzira na to što vas stalno dovode u iskušenje.” ,,I sad ti je jasno da sam licemer?” „Ne, nego da ste u pravu. Luk vas je voleo. Na kraju je ostvario svoju sudbinu. Mislim da je shvatio zašto mu niste smeli pomoći. Setio se šta je važno.” „Prekasno za njega i mene.” „Imate i druge dece. Odajte počast Luku tako što ćete ih priznati. Svi bogovi mogu to da učine.” Hermes je obesio ramena. „Pokušaće, Persi. O, svi mi ćemo se truditi da održimo obećanje. I možda će izvesno vreme stvari ići nabolje. Ali mi bogovi nismo nikad umeli da se držimo zakletvi. Pa i ti si rođen zbog prekršenog obećanja, zar ne? Napoletku ćemo postati zaboravni. Uvek je tako.” 200

„Možete se promeniti.” Hermes se nasmejao. „Ti misliš da bogovi, posle tri hiljade godina, mogu promeniti svoju prirodu?” „Aha”, odvratio sam. „Mislim.” Kao da se Hermes iznenadio. „Misliš... da me je Luk zaista voleo? Posle svega?” „Siguran sam u to.” Zurio je u fontanu. „Daću ti spisak svoje dece. Postoji jedan dečak u Viskonsinu. Dve curire u Los Anđelesu. Još nekolicina drugih. Hoćeš li se postarati da dođu u kamp?” „Obećavam”, odvratio sam. ,,I neću zaboraviti to obećanje.” Džordž i Marta su se uvijali oko kaduceja. Znam da zmije ne mogu da se osmehnu, ali ove kao da su pokušavale. „Persi Džeksone”, rekao je Hermes, „još ćeš nas možda ponešto i naučiti.” BU&CW Još jedan bog me je čekao na putu, koji je vodio s Olimpa. Atina je stajala nasred druma, s rukama skrštenim na grudima i izrazom na licu koji me je naterao da pomislim da sam nadrljao. Presvukla se i sad je na sebi imala farmerke i belu bluzu umesto oklopa, ali nije izgledala ništa manje ratnički raspoložena. Njene sive oči su plamtele. „Znači, Persi”, rekla je, „ostaješ smrtan.” „Ovaj, da, gospođo.” „Volela bih da znam tvoje razloge.” „Želim da budem običan čovek. Želim da odrastem. Da završim gimnaziju kao sav normalan svet.” ,,A moja kćerka?” „Nisam je mogao ostaviti”, priznao sam, suvog grla. „Ni Grovera,” žurno sam dodao. „Ni...” „Poštedi me.” Atina mi je prišla sasvim blizu i osetio sam kako me koža pecka od njene aure moći. „Jednom sam te već upozorila, Persi Džeksone, da si kadar da uništiš svet da bi spasao prijatelja. Možda sam pogrešila. Izgleda da si spasao i prijatelje i svet. Ali dobro razmisli kako ćeš dalje. Poklonila sam ti poverenje. Nemoj zabrljati.” Koliko da bi pokazala o čemu govori, iščezla je u stubu plamena, osmudivši mi prednji deo majice. BU&CW Anabet me je čekala kod lifta. „Zašto vonjaš na dim?” „Duga priča”, rekao sam. Zajedno smo se ušli u lift i krenuli naniže. Nijedno od nas nije progovaralo. Muzika je bila grozna - Nil Dajmond ili tako nešto. Trebalo je da i to tražim od bogova kao deo svog poklona - bolju muziku u liftu. Kad smo sišli u predvorje, zatekao sam mamu i Pola kako se raspravljaju s ćelavim bezbednjakom koji je ponovo sedeo na svom radnom mestu. „Ama, kad vam kažem”, vikala je moja mama, „moramo gore! Moj sin...” Potom me je ugledala i razrogačila oči. „Persi!” 201

Izbila mi je vazduh kad me je zagrlila. „Videli smo plavu svetlost”, rekla je. „Ali ti nikako nisi silazio. A prošli su sati otkako si otišao gore!” „Postala je malčice nervozna”, suvo je rekao Pol. „Dobro sam”, uveravao sam mamu dok je grlila Anabet. „Sad je sve u redu.” „Gospodine Faran”, rekla je Anabet, „ono je bila jedna opaka mačevalačka partija.” Pol je slegao ramenima. „Izgledalo je da treba to da uradim. Ali, Persi, je li stvarno... mislim, ova priča o šeststotom spratu?” „Olimp”, rekao sam. „Da.” Pol je sa sanjivim izrazom na licu pogledao u tavanicu. „Voleo bih to da vidim.” „Pole,” prekorno je rekla moja mama. „To nije za smrtnike. U svakom slučaju, važno je samo da smo živi i zdravi. Svi mi.” Taman sam hteo da se opustim. Sve se doimalo savršeno. Anabet i ja smo bili dobro. Mama i Pol su ostali živi. Olimp je spasen. Međutim, život polutana nikad nije lak. Tog časa je s ulice utrčao Niko i na licu sam mu pročitao da nešto nije u redu. „Rejčel”, izustio je. „Naleteo sam na nju u Trideset drugoj.” Anabet se namrštila. „Šta je sad uradila?” „Problem je u tome gde se uputila”, odvratio je Niko. „Rekao sam joj da će umreti ako pokuša, ali bila je uporna. Prosto je uzela Crnog i...” „Uzela je mog pegaza?” s nevericom sam upitao. Niko je potvrdno klimnuo. „Uputila se na Brdo polutana. Rekla je da mora da uđe u kamp.”

202

22. Dobijam nogu Niko ne sme ukrasti mog pegaza. Čak ni Rejčel. Nisam bio siguran da li sam više ljut na nju ili zabrinut zbog nje. „Gde joj je bila pamet?” rekla je Anabet dok smo trčali prema reci. Na nesreću, prilično pouzdano sam nagađao o čemu je reč, što me je samo ispunilo ogromnim strahom. Saobraćaj je bio užasan. Svi su bili na ulicama, s nevericom buljeći u ruševine u ratnoj zoni. Na svakom uglu su zavijale policijske sirene. Nije bilo šanse da uhvatimo taksi, a pegazi su odleteli. Zadovoljio bih se i Ljubiteljima žurki, ali oni su odavno nestali, zajedno s većim delom zaliha korenovog piva iz centra grada. Trčali smo, gurajući se kroz gomile ošamućenih smrtnika. „Nema šanse da prođe kroz odbrambenu barijeru”, rekla je Anabet. „Pelej će je pojesti.” O tome nisam razmišljao. Magla neće zavarati Rejčel onako kako zavarava većinu ostalih ljudi. Uspeće da nade kamp, bez problema, ali nadao sam se da će je magijske barijere prosto zadržati s druge strane, poput polja sile. Nije mi palo na pamet da bi je Pelej mogao napasti. „Moramo požuriti.” Pogledao sam u Nika. „Pretpostavljam da ne možeš da prizoveš tri skeletna konja.” Sištavo je disao. „Premoren... ne bih mogao prizvati ni pseću kost.” Naposletku smo se uspentrali preko nasipa i spustili na obalu, a ja sam ispustio dugačak zvižduk. Nije mi bilo nimalo drago što to radim. I pored srebrnog dolara, koji sam dao Ist riveru za magijsko čišćenje, voda je ovde bila poprilično zagađena. Nisam želeo da se neka morska životinja razboli, ali došle su na moj poziv. Na sivoj vodi su se pojavile tri penušave brazde i na površinu je izbilo jato morskih konjica. Nezadovoljno su zarzali, otresajući rečni mulj s bogatih griva. Bila su to divna stvorenja, s višebojnim ribljim repom i glavom i prednjim nogama belih pastuva. Morski konjic, koji ih je predvodio, bio je mnogo veći od ostalih - mogao je bez problema poneti i kiklopa. „Sarenko!”, doviknuo sam mu. „Kako si, druže?” Zanjištao je, prigovarajući. „Da, izvini”, odvratio sam. „Ali stvar je hitna. Moramo da stignemo u kamp.” Frknuo je. „Tajson?”, rekao sam. „Tajson je odlično! Baš mi je žao što nije ovde. Ali on je sad važan general u kiklopskoj vojsci.” „NJIIHIIHII!” „Aha, siguran sam da će ti i dalje donositi jabuke. A sad, što se tiče prevoza...” Anabet, Niko i ja smo za tren oka hitali Ist riverom brže od vodenih skutera. Projurili smo ispod mosta na prevlaci Trog i uputili se prema Long ajlendu. 203

BU&CW Jedva sam dočekao da se domognemo plaže u kampu. Zahvalili smo konjicima i izašli na obalu, gde smo zatekli Argusa kako nas čeka. Stajao je na pesku, a svih njegovih stotinu očiju zabrinuto nas je posmatralo. „Je li ona ovde?” upitao sam. Turobno je klimnuo glavom. „Je li sve u redu?” upitala je Anabet. Odmahnuo je glavom. Pošli smo za njim. Povratak u kamp delovao je nestvarno, jer je sve izgledalo tako mirno - bez zgrada u plamenu i ranjenih boraca. Kuće su blistale na suncu, a rosa u poljima je svetlucala. Međutim, kamp je bio takoreći pust. Gore kod Velike kuće, nešto očigledno nije bilo u redu. Zelena svetlost je isijavala kroz sve prozore, baš kao što sam video u onom snu o Mej Kastelan. Dvorištem se kovitlala magla - i to od one magične vrste. Hiron je ležao na konjskim nosilima pored igrališta za odbojku, okružen nekolicinom satira. Crni je nervozno kaskao po travi. Nisam ja kriv, gazda!, zakukao je čim me je ugledao. Ona šašava devojka me je naterala! U podnožju stepenica, koje su vodile na trem, stajala je Rejčel Elizabet Der. Ruke su joj bile podignute, kao da čeka da joj neko iz kuće dobaci loptu. „Šta to radi?”, ljutito je upitala Anabet. „Kako je prošla kroz magijske barijere?” „Doletela je”, rekao je jedan od satira, dobacivši Crnom optužujući pogled. „Prošla je pored zmaja, pravo kroz magijsku barijeru.” „Rejčel!”, pozvao sam je, ali su me satiri zaustavili kad sam pokušao da joj se približim. „Persi, nemoj”, upozorio me je Hiron. Trgao se kad je pokušao da se pomeri. Leva ruka mu je bila u povesci, dve zadnje noge u udlagama, a glava u zavojima. „Ne smeš je prekidati.” „Mislio sam da si joj objasnio kako stvari stoje!” „Jesam. I pozvao sam je da dođe ovamo.” S nevericom sam se zagledao u njega. „Rekao si da više nikom nećeš dozvoliti da pokuša! Rekao si...” „Znam šta sam rekao, Persi. Ali pogrešio sam. Rejčel je imala viziju o Hadovoj kletvi. I veruje da je sad možda skinuta. Ubedila me je da joj pružim šansu.” ,,A šta ako kletva nije skinuta? Ako Had još nije stigao to da uradi, izgubiće razum!” Magla se vrtložila oko Rejčel, koja je drhtala kao da je u šoku. „Hej!”, uzviknuo sam. „Prestani!” Ne obraćajući pažnju na satire, potrčao sam prema njoj. Kad sam se našao na oko tri metra od nje, nešto me je udarilo, poput nevidljive lopte za plažu. Poleteo sam nauznak i prizemljio sam se u travu.

204

Rejčel je otvorila oči i okrenula se. Izgledala je kao mesečar - kao da me vidi, ali samo u snu. „Sve je u redu.” Kao da je njen glas dopirao iz velike daljine. „Zbog ovoga sam i došla.” „To će te uništiti!” Odmahnula je glavom. „Pripadam ovde, Persi. Konačno shvatam i zašto.” Previše je ličilo na ono što je rekla Mej Kastelan. Morao sam je zaustaviti, ali nisam mogao da ustanem sa zemlje. Kuća je tutnjala. Vrata su se otvarala i zatvarala, a iz unutrašnjosti je kuljala zelena svetlost. Prepoznao sam topli, ustajali vonj zmija. Magla se izvila u stotinu dimnih zmija koje su gmizale uz stubove trema, uvijajući se oko kuće. A onda se na vratima pojavilo Proročište. Sparušena mumija u šarenoj haljini kretala se vukući noge. Izgledala je još gore nego inače, što govori samo za sebe. Kosa joj je otpadala u čupama. Koža, nalik na pergament, pucala je poput sedišta u starom autobusu. Njene staklaste oči su bezizražajno buljile u daljinu, ali obuzela me je jeza kad se uputila pravo prema Rejčel. Rejčel je raširila ruke. Nije izgledala uplašeno. „Predugo si čekala”, rekla je. „Ali sad sam tu.” Sunce je zableštalo. Iznad trema, lebdeći u vazduhu, pojavio se muškarac plavušan u beloj togi, s naočarima za sunce i samouverenim osmehom. „Apolon”, izustio sam. Namignuo mi je, i podigao prst do usana. „Rejčel Elizabet Der”, rekao je. „Poseduješ dar proricanja. Ali taj dar je istovremeno i prokletstvo. Jesi li sigurna da je ovo ono što želiš?” Rejčel je potvrdno klimnula. „To je moja sudbina.” „Prihvataš li rizike?” „Prihvatam.” ,,U tom slučaju, nastavi”, rekao je bog. Rejčel je zatvorila oči. „Prihvatam ovu ulogu. Zavetujem se Apolonu, bogu proročišta. Otvaram oči prema budućnosti i primam prošlost. Prihvatam duh Delfa, glas bogova, koji izgovara zagonetke, glas bogova koji vidi sudbinu.” Nisam znao odakle joj ove reči, ali prosto su isticale iz nje dok se Magla zgušnjavala. Iz mumijinih usta izvio se zeleni stub dima, poput ogromnog pitona, i odgamizao niz stepenice, nežno se obavijajući oko Rejčelinih stopala. Mumija proročišta se osipala, iščezavajući sve dok naposletku od nje nije ostalo ništa osim hrpice prašine u staroj, ručno bojenoj haljini. Magla je obavila Rejčel kao stub. Na trenutak je uopšte nisam video. A onda se dim razišao. Rejčel se srušila i sklupčala u fetalni položaj. Anabet, Niko i ja potrčali smo prema njoj, ali je Apolon rekao: „Stanite! Ovo je najosetljiviji deo.” „Šta se događa?”, hteo sam da znam. „Kako to mislite?”

205

Apolon je zabrinuto posmatrao Rejčel. „Duh će se primiti, ili se neće primiti.” ,,A ako se ne primi?”, upitala je Anabet. „Pet slogova”, rekao je Apolon, prebrojavajući ih prstima. „Neće valjati.” Uprkos Apolonovom upozorenju, stuštio sam se do Rejčel i spustio sam se na kolena pored nje. Nestao je vonj tavana. Magla je potonula u tlo, a zelena svetlost je bledela. Rejčel je, međutim, još uvek bila bleda. Jedva je disala. A onda su joj kapci zatreperili i otvorili se. S mukom je usredsredila pogled na mene. „Persi?” „Jesi li dobro?” Pokušala je da sedne. „Ijaoj!” Pritisnula je dlanovima slepoočnice. „Rejčel”, rekao je Niko, „tvoja životna aura je skoro sasvim nestala. Video sam kako umireš.”„Dobro sam”, promrmljala je. „Molim te, pomozi mi da ustanem. Vizije... malo su dezorijentišuće.” „Sigurna si da ti je dobro?”, upitao sam. S trema je dolebdeo Apolon. „Dame i gospodo, predstavljam vam novo Delfsko proročište.” „Šalite se”, rekla je Anabet. Rejčel je sročila slabašan osmeh. ,,I meni je sve ovo malo iznenađujuće, ali to je moja sudbina. Videla sam je još dok sam bila u Njujorku. Znam zašto sam rođena s istinskim darom. Bilo je predodređeno da postanem Proročište.” Trepnuo sam. „Hoćeš reći, sad možeš da mi kažeš budućnost?” „Ne uvek”, odvratila je. „Ali tu su vizije, slike, reči u mom umu. Kad mi neko postavi pitanje, ja... o ne...” „Počinje”, objavio je Apolon. Rejčel se presamitila, kao da ju je neko udario. Zatim se naglo ispravila, a oči su joj zablistale zmijski zeleno. Kad je progovorila, glas joj je zvučao trostruko, kao da tri Rejčel govore u isto vreme: „Sedmoro polutana pozivu će se odazvati, Pred olujom ili vatrom svet mora pasti. Do poslednjeg daha obećanje će održati, A neprijatelji oružje nose do Vrata smrti.” Rekavši poslednju reč, Rejčel se srušila. Niko i ja smo je uhvatili i pomogli joj do trema. Koža joj je bila vrela od groznice. „Dobro sam”, rekla je, dok joj se glas lagano vraćao u normalu. „Šta je to bilo?”,upitao sam. Odmahnula je glavom, zbunjena. „Šta to?” „Verujem”, rekao je Apolon, „da smo upravo čuli novo Veliko proročanstvo.” „Šta ono znači?” hteo sam da znam. Rejčel se namrštila. „Ne sećam se ni šta sam rekla.” „Ne” zamišljeno je rekao Apolon. „Duh će samo povremeno govoriti kroz tebe. Preostalo vreme, naša Rejčel biće onakva kakva je oduvek bila. Nema svrhe da je ispitujemo, i pored toga što je upravo izrekla novo veliko predskazanje budućnosti sveta.” „Molim?” rekao sam. „Ali...”

206

„Persi”, rekao je Apolon, „na tvom mestu se ne bih toliko brinuo. Trebalo je skoro sedamdeset godina da se ispuni poslednje Veliko proročanstvo, ono vezano za tebe. Ovo se možda neće ni ispuniti za tvog života.” Pomislio sam na stihove koje je Rejčel izgovorila onim sablasnim glasom - o oluji i vatri i vratima smrti. „Možda”, odvratio sam, „ali uopšte nije zvučalo dobro.” „Nije”, vedro se složio Apolon. „Sasvim sigurno nije. O, biće ona divno Proročište!” BU&CW Bilo je teško promeniti temu, ali Apolon je navaljivao da Rejčel ode da se odmori, a ona je stvarno delovala prilično smušeno. „Izvini, Persi”, rekla je. „Tamo na Olimpu ti nisam sve objasnia, ali poziv me je uplašio. Mislila sam da nećeš razumeti.” „Još uvek ne razumem”, priznao sam. „Ali srećan sam zbog tebe, valjda.” Rejčel se osmehnula. „Srećan verovatno nije prava reč. Gledanje u budućnost neće biti lako, ali to je moja sudbina. Nadam se samo da moja porodica...” Nije završila misao. ,,I dalje nameravaš da se upišeš na Akademiju Klarion?”, upitao sam. „Obećala sam ocu. Pretpostavljam da ću nastojati da tokom školske godine budem kao i ostale normalne devojke, ali...” „Ali sad moraš da odspavaš”, prekorio ju je Apolon. ,,Hirone, mislim da tavan nije dolično mesto za naše novo Proročište, a ti?” „Ne, uistinu nije.” Hiron je izgledao malo bolje sad kad je Apolon primenio na njemu malo svoje lekovite magije. „Neka zasad koristi gostinjsku sobu u Velikoj kući, dok se ne budemo više pozabavili time.” „Nešto razmišljam o pećini u brdima”, zamišljeno je rekao Apolon. ,,S bakljama i teškom ljubičastom zavesom na ulazu... onako baš tajanstveno. A unutra, ultramoderno dekorisana gajba sa sobom za rekreaciju i jednim od onih kućnih bioskopa.” Hiron se glasno nakašljao. „Šta je bilo?”, hteo je da zna Apolon. Rejčel me je poljubila u obraz. „Zbogom, Persi”, prošaputala je. ,,I ne moram da vidim budućnost da bih ti rekla šta sada treba da uradiš, zar ne?” Njene oči bile su prodornije nego ikad. Zajapurio sam se. „Ne moraš.” „Odlično”, rekla je. A onda se okrenula i otišla za Apolonom u Veliku kuću. BU&CW Ostatak dana bio je neobičan koliko i njegov početak. Kamperi su iz Njujorka pristizali kolima, pegazima i dvokolicama. Ranjenici su zbrinuti. Za mrtve su održani dolični pogrebni obredi pored logorske vatre.

207

Silenin pokrov bio je jarkoružičast, ali s izvezenim električnim kopljem. I Aresova i Afroditina kuća su je smatrale herojem, i zajedno su zapalili pokrov. Niko nije pominjao reč špijun. Tajna se pretvorila u pepeo dok se u vazduh izvijao dim s mirisom skupog parfema. Čak je i Itan Nakamura dobio pokrov - crnu svilu, sa simbolom u vidu ukrštenih mačeva ispod terazija. Dok je njegov pokrov nestajao u plamenu, ponadao sam se da Itan zna da je na kraju nešto značio. Dao je mnogo više od oka, ali će niži bogovi najzad dobiti poštovanje koje zaslužuju. Večera u paviljonu protekla je tiho. Jedini lep trenutak bio je kad je nimfa Kleka vrisnula „Grovere!” i u trku se bacila svom dečku u zagrljaj, na šta su svi počeli da kliču. Potom su njih dvoje otišli na plažu, u šetnju po mesečini, i bio sam srećan zbog njih, premda me je prizor podsetio na Silenu i Bekendorfa, što me je rastužilo. Gospođa O'Liri je srećno jurcala naokolo, jedući ostatke s tanjira na stolovima. Niko je sedeo za glavnim stolom sa Hironom i gospodinom D, i niko nije smatrao da je to neumesno. Svi su ga tapšali po leđima, čestitajući mu na valjanoj borbi. Čak su i Aresovci, izgleda, smatrali da je Niko kul. Hej, pojaviš se s vojskom nemrtvih ratnika da spaseš situaciju i odjednom si svima najbolji drug. Trpezarija se polako praznila. Neki su otišli do logorske vatre, da malo zapevaju. Ostali su otišli na spavanje. Sedeo sam sam za Posejdonovim stolom i posmatrao mesec nad Longlajlendskim zalivom. Video sam Grovera i Kleku na plaži, kako se drže za ruke i razgovaraju. Posvuda se osećao spokoj. „Hej.” Anabet je sela pored mene na klupu. „Srećan rođendan.” U rukama je držala ogroman, ne baš najbolje dekorisan kolač s plavim prelivom. Zurio sam u nju. „Šta reče?” „Danas je osamnaesti avgust”, rekla je. „Tvoj rođendan, je l' tako?” Prenerazio sam se. Nisam se ni setio, ali imala je pravo, tog jutra napunio sam šesnaest godina - tog istog jutra kad sam odlučio da dam Luku nož. Proročanstvo se ispunilo na vreme, a ja nisam ni pomislio na to da mi je danas rođendan. „Poželi nešto”, rekla je. „Jesi li ga sama umesila?”, upitao sam. „Tajson je pripomogao.” „Sad mi je jasno zašto liči na čokoladnu ciglu”, rekao sam. ,,S dodatkom plavog cementa.” Anabet je prasnula u smeh. Razmislio sam načas, a onda sam dunuo u svećicu. Presekli smo kolač napola i podelili ga, jedući prstima. Anabet je sedela pored mene i posmatrali smo okean. Cvrčci i čudovišta čuli su se iz šume, ali inače je bilo tiho. „Spasao si svet”, rekla je. „Mi smo ga spasli.” ,,A Rejčel je novo Proročište, što znači da se u dogledno vreme neće zabavljati ni sa kim.”

208

„Ne zvučiš razočarano”, primetio sam. Anabet je slegla ramenima. „Šta ja marim.” „O-ho.” Podigla je obrvu. „Imaš nešto da mi kažeš, Algoglavi?” „Verovatno ćeš mi isprašiti tur.” „Sto posto ću ti isprašiti tur.” Otresao sam mrvice kolača s ruku. „Kad sam bio u Stiksu i postajao neranjiv... Niko je rekao da se moram usredsrediti na nešto što će me povezivati sa svetom, što će me terati da poželim da ostanem smrtan.” Anabet je gledala ka obzorju. „Da?” „I onda gore na Olimpu”, rekao sam. „Kad su hteli da me učine bogom i to, ja sam razmišljao samo...” „O, čeznuo si da postaneš bog.” „Pa dobro, možda malčice. Ali nisam, zato što sam pomislio - ne želim da sve ostane isto celu večnost, zato što sve uvek može da bude još bolje. I mislio sam na...” Grlo mi je bilo potpuno suvo. „Na neku konkretnu osobu?”, nežno je upitala Anabet. Pogledao sam je i shvatio da se muči da se ne osmehne. „Smeješ mi se”, prigovorio sam. „Nije tačno!” „Uopšte mi ne olakšavaš ovo.” Potom se stvarno nasmejala i obavila mi ruke oko vrata. „Nikad, ali nikad ti neću olakšavati, Algoglavi. Navikni se na to.” Kad me je poljubila, imao sam osećaj da mi se mozak topi i cedi niz telo. Mogli smo ostati tako do kraja sveta, da glas iza nas nije zarežao: „Dakle, bilo je krajnje vreme!” Odjednom se paviljon ispunio bakljama i kamperima. Klarisa je bila na čelu kad su se kamperi, koji su prisluškivali, sjurili do nas i podigli nas na ramena. „Dajte, ljudi!”, pobunio sam se. „Zar ne možemo da imamo nimalo privatnosti?” „Zaljubljene ptičice moraju malo da se rashlade!”, veselo je rekla Klarisa. „Pravac jezero!”, uzviknuo je Konor Stol. Kličući na sav glas, odneli su nas nizbrdo, sve vreme držeći nas dovoljno blizu da možemo da se držimo za ruke. Anabet se smejala, a i ja nisam mogao da se ne smejem, premda mi je lice bilo crveno kao cvekla. Držali smo se za ruke sve do trenutka kad su nas bacili u vodu. Međutim, ipak sam se ja poslednji smejao. Napravio sam veliki vazdušni mehur na dnu jezera. Naši drugovi su čekali da isplivamo, ali, hej - kad si Posejdonov sin, ne moraš da žuriš. Bio je to otprilike najbolji podvodni poljubac svih vremena.

209

23. Opraštamo se, na neki način Tog leta je obuka trajala duže. Produžila se dve nedelje, do samog početka nove školske godine, i moram priznati da su to bile dve najbolje nedelje u mom životu. Naravno, Anabet bi me zadavila da sad kažem nešto drugo, ali dešavale su se i druge lepe stvari. Grover je preuzeo satire tragače i razaslao ih širom sveta da nadu nepriznate polutane. Zasad su bogovi održali obećanje. Novi polutani iskrsavali su posvuda - ne samo u Americi, nego i u mnogim drugim zemljama. „Jedva stižemo”, priznao je Grover jednog popodneva dok smo se odmarali na jezeru. „Moraćemo da tražimo veći budžet za putovanja, a meni bi dobro došlo još stotinak satira.” „Da, ali satiri koje imaš veoma vredno rade”, rekao sam. „Mislim da te se boje.” Grover je porumeneo. „Gluposti. Šta ima da me se boje?” „Ti si gospodar divljine, dečko. Koga je odabrao lično Pan. Član Saveta...” „Ućuti!” pobunio se Grover. „Isti si kao Kleka. Mislim da bi htela da se kandidujem na sledećim predsedničkim izborima.” Žvakao je limenku dok smo gledali na drugu stranu jezera, u niz novih kuća u izgradnji. Dosadašnje slovo U postaće pravougaonik, a polutani su se zaista s uživanjem bacili na ovaj zadatak. Niko je doveo neke nemrtve graditelje da rade na Hadovoj kući. Iako je još uvek bio jedini stanar u njoj, videlo se da će izgledati baš kul - zidovi od čistog opsidijana i baklje koje dvadeset četiri časa plamsaju zelenim plamenom. Pored nje su se nalazile kuće Iride, Nemeze, Hekate i još nekih koje nisam prepoznavao. Svakog dana su proširivali plan novim kućama. Išlo je tako dobro da su Anabet i Hiron pomišljali da dodaju čitavo novo krilo kuća kako bi svi imali dovoljno prostora. U Hermesovoj kući je sad vladala mnogo manja gužva, zato što su mnoga nepriznata deca dobila znak od svojih božanskih roditelja. To se sad dešavalo skoro svake večeri, i svako veče je još polutana umorno prelazilo granicu imanja sa svojim vodičima satirima, obično pošto bi izbegli neka grozna čudovišta koja su ih usput progonila, ali gotovo svi su uspeli da se probiju. „Idućeg leta će biti mnogo drugačije”, rekao sam. „Hiron očekuje da ćemo imati dvostruko više kampera.” „Aha”, složio se Grover, „ali biće ovo isto staro mesto.” Zadovoljno je uzdahnuo. Posmatrao sam kako Tajson komanduje grupom kiklopa-graditelja. Dizali su velike kamene blokove za Hekatinu kuću i znao sam da je to pipav posao. Svaki kamen je bio izgraviran magijskim zapisima i, da ga slučajno ispuste, eksplodirao bi ili pretvorio u drveće sve one koji se nalaze u prečniku od jednog kilometra. Pomislio sam da se to ne bi dopalo nikom osim Groveru. 210

„Mnogo ću putovati” upozorio me je Grover, „zbog zaštite prirode i nalaženja polutana. Možda se nećemo mnogo viđati.” „To neće ništa promeniti”, rekao sam. ,,I dalje si moj najbolji drug.” Iscerio se. „Osim Anabet.” „To je nešto drugo.” „Aha”, saglasio se. „Sasvim sigurno jeste.” BU&CW Kasno popodne, dok sam poslednji put šetao plažom pre odlaska, začuo sam poznati glas: „Idealan dan za pecanje.” Moj tata, Posejdon, stajao je u vodi do kolena, u svojim uobičajenim bermudama, staroj kapi i diskretno ružičasto-zelenoj havajskoj košulji. U rukama je imao štap za pecanje na debelom moru i, kad ga je zabacio, najlon je poleteo negde na polovinu Longajlendskog zaliva. „Zdravo, tata”, rekao sam. „Šta te dovodi ovamo?” Namignuo je. „Na Olimpu nije bilo prilike za razgovor u četiri oka. Hteo sam da ti zahvalim.” „Ti meni? Ti si pritekao u pomoć.” „Jesam, i za to vreme su mi razorili palatu, ali, znaš šta - palate se mogu obnoviti. Dobio sam mnogo pismenih zahvalnica od ostalih bogova - čak je i Ares napisao jednu, mada mislim da ga je Hera naterala na to. Sve to me silno raduje. Stoga, hvala ti. Pretpostavljam da čak i bogovi mogu tu i tamo naučiti ponešto novo.” Zaliv je proključao. Na kraju tatinog najlona, iz vode je izletela ogromna zelena morska zmija. Bacakala se i otimala, ali Posejdon je samo uzdahnuo. Držeći štap jednom rukom, drugom je izvukao nož i presekao najlon. Čudovište je nestalo ispod površine. „Nije dovoljno velika za jelo”, prigovorio je. „Moram da puštam male ili će se lovočuvari okomiti na mene.” „Male?” Iscerio se. „Uzgred, dobro vam ide ta gradnja novih kuća. Pretpostavljam da to znači kako sad mogu da priznam sve svoje kćeri i sinove, i da ti idućeg leta pošaljem još braće i sestara.” „Ha, ha.” Posejdon je namotao prazan najlon. Premestio sam se s noge na nogu. „Ovaj, šalio si se, je l' da?” Posejdon mi je namignuo, kao i uvek kad se šali, ali i dalje nisam bio siguran je li govorio ozbiljno ili ne. „Videćemo se uskoro, Persi. I upamti - moraš znati koje su ribe dovoljno velike da smeš da ih pecaš, važi?” Rekavši to, nestao je na morskom povetarcu, ostavljajući štap za pecanje da leži u pesku. BU&CW To veče je bilo poslednje u kampu - ceremonija perli. Ove godine dizajnirali su ih Hefestovci. Na perlama je bila slika Empajer stejt bildinga, a oko nje, ugravirana 211

sićušnim grčkim slovima, imena svih heroja koji su pali braneći Olimp. Bilo je previše imena, ali bio sam ponosan što nosim tu perlu. Stavio sam je na svoju kampersku ogrlicu - sad su na njoj bile četiri perle. Osećao sam se kao stara kuka. Setio sam se prve logorske vatre kojoj sam prisustvovao, kad mi je bilo svega dvanaest godina, i kako sam se još tada osećao kao kod kuće. Barem se to nije promenilo. „Nemojte nikad zaboraviti ovo leto!”, rekao nam je Hiron. Povrede su mu zacelile izuzetno dobro, ali ipak je malo hramao kaskajući ispred vatre. „Ovog leta smo otkrili hrabrost, prijateljstvo i srčanost. Sačuvali smo čast kampa.” Osmehnuo mi se i svi su počeli da kliču. Pogledavši vatru, ugledao sam malu devojčicu u smeđoj haljini kako džara plamenove. Namignula mi je svojim sjajnim crvenim očima. Izgleda da je niko drugi nije primećivao, ali shvatio sam da je možda njoj tako draže. ,,A sad,” rekao je Hiron, „odlazite ranije na spavanje! Imajte na umu da kuće morate isprazniti sutra do podneva, osim ako niste ranije dogovorili da ostanete kod nas cele godine. Harpije čistačice poješće one koji zaostanu, a ja nikako ne bih voleo da se ovo leto tako završi!” Sledećeg jutra smo Anabet i ja stajali na vrhu Brda polutana. Posmatrali smo autobuse i kombije kako odlaze, odvozeći većinu kampera natrag u stvarni svet. Nekoliko starih kuka i nekolicina pridošlica ostalo je u kampu, ali ja sam se vraćao u Gimnaziju Gud, u drugi razred - prvi put u životu sam išao u istu školu drugu godinu zaredom. „Zbogom”, rekla nam je Rejčel dok je stavljala ranac na leđa. Izgledala je prilično nervozno, ali održala je obećanje dato ocu i upisala se na Akademiju Klarion u Novom Hempširu. Tek sledećeg leta dobićemo svoje Proročište natrag. „Bićeš dobro, ništa ne brini.” Anabet ju je zagrlila. Čudno, izgledalo je da se ona i Rejčel ovih dana lepo slažu. Rejčel se ugrizla za usnu. „Nadam se da si u pravu. Malo sam zabrinuta. Šta ako neko upita šta će biti na sledećem testu iz matematike, a ja počnem da deklamujem proročanstvo nasred časa geometrije? Pitagorina teorema biće zadatak drugi... Bogovi, ala će to da bude blam.” Anabet je prasnula u smeh i, na moje olakšanje, izmamila je osmeh i od Rejčel. „Dakle”, rekla je Rejčel, „vas dvoje budite dobri jedno prema drugom.” Ko će ga znati zašto, ali pogledala je u mene, kao da sam nekakav smutljivac. Pre no što sam stigao da se pobunim, poželela nam je sreću i otrčala dole do kola koja su je čekala. Anabet je, hvala nebesima, ostajala u Njujorku. Roditelji su joj dozvolili da se upiše u internat u gradu, kako bi bila blizu Olimpa i nadgledala radove na obnovi. ,,I blizu mene?”, upitao sam. „Znači, neko je umislio da je mnogo važan.” Ipak, ispreplela je prste s mojima. Setio sam se onoga što mi je rekla u Njujorku, o izgradnji nečega trajnog, i pomislio sam da smo - možda - dobro započeli. Zmaj čuvar, Pelej, sklupčao se zadovoljno oko drveta na kom je visilo Zlatno runo i zahrkao, izduvavajući paru sa svakim dahom. 212

„Razmišljaš o Rejčelinom proročanstvu?”, upitao sam Anabet. Namrštila se. „Otkud znaš?” „Tako što te poznajem.” Munula me je ramenom. „Okej, razmišljam. Sedmoro polutana pozivu će se odazvati. Pitam se ko će oni biti. Sledećeg leta imaćemo mnogo novih lica.” „Aha”, saglasio sam se. ,,I šta li znači ono o svetu koji pada u oluji ili vatri.” Stisla je usne. ,,I neprijatelji pred Vratim smrti. Ne znam, Persi, ali to mi se ništa ne dopada. Mislila sam... pa eto, mislila sam da ćemo, za promenu, imati malo mira.” „Ne bi to bio Kamp polutana kad bi bilo mirno”, rekao sam. „Valjda si u pravu... ili se možda proročanstvo neće ispuniti još godinama.” „Možda će to biti problem nekog drugog pokolenja polutana”, složio sam se. „Što bi značilo da mi možemo da se zavalimo i uživamo u životu.” Klimnula je glavom, mada je i dalje delovala nespokojno. Nisam joj zamerao, ali bilo mi je teško da se mnogo brinem po ovako lepom danu, s Anabet pored sebe, znajući da se zapravo ne opraštamo. Imali smo mnogo vremena pred sobom. „Da se trkamo do druma?” rekao sam. „Ostaviću te u prašini.” Sjurila se niz Brdo polutana, a ja sam potrčao za njom. Prvi put se nisam osvrtao za sobom.

Scan: avada kedavra Obrada: exponto

213