Ricard III - Predavanja i Sekundarna Lit

Ričard III Beleške sa predavanja: Šekspirov efekat SAŽIMANJA ISTORIJE Mnoge događaje iz prethodnih godina Šekspir uvlači u ovu dramu: 1) Prvo, jedno od najupečatljivijih scena, najintenzivnijih scena je susret sa ledi Anom, a uspešan ishod tog monstruoznog konteksta njihove ljubavne priče je Šekspirov efekat sažimanja istorije. To se sve nije moglo zbiti na taj način – Ana nije mogla biti pored kovčega Henrija VI u toj priči zato što je njegova sahrana obavljena dve godine pre Ričardovog dolaska na presto. (U zbilji, Ana je pristala da se uda za Ričarda, tri godine nakon ovog ubistva.) 2) Drugo, kada je 1483, Ričard došao na presto, Margareta je već bila dve godine mrtva, a pre toga je dugo živela u Francuskoj. Margareta ima važnu ulogu i Šekspir je video da treba prenebregnuti činjenicu da ona u stvari nije bila tu i da je uvuče kao aktivnu učesnicu tih događaja. 3) Klarensovo zatočeništvo je trajalo godinama i on je ubijen pet godina pre smrti Edvarda IV Kako se vreme sažima? Savladavanje vremena kroz silazne tokove reminiscencije i uzlazne tokove anticipacije. Dovođenje u vezu onoga što je bilo sa onim što će biti – događaji iz građanskog rata sa onim što će se dogoditi. Vreme se savladava povezivanjem prošlosti sa budućnošću preko sadašnjosti. ((Efekat ovog sažimanja)): Kontrola nad događajima. Ričard III kao središnji agens deluje mnogo moćnije nego što je istorijski stvarno bilo. Izvučen je koncentrat, esencija događaja. Jedan lik je središnji agens. Šta onda znači svo ovo sažimanje → svi su ostali likovi povezani sa Ričardom. Stiče se utisak nečega do čega je Ričardu stalo – da on ima kontrolu nad događajima, da on čini da se dešavaju stvari. On sebe vidi kao nekoga ko pravi zaplete, ko organizuje sve to. Šekspir se ogrešio o realni istorijski tok događaja, ali je zato na taj način (u fikciji) Šekspir povećao njegove moći, da bi Ričard delovao mnogo spretnije, sposobnije nego što je to on u istoriji bio. Istorijski Ričard III nije bio tako monstruozan vladar. Kada se isključe samo ove tri stvari – sa Klarensom, Anom i Margaretom – već imamo ublaženu sliku. Ovde Šekspir kao da daje jednu esenciju događaja, koncentrat i pritom ih vezuje za Ričarda koji i sam ima nečeg strašno jakog. Time ga čini tako jakim. Šta je sve Šekspir time postigao? Dramatičnost, umetničko oblikovanje. Iv: postiže se stvaranje centralnog lika koji sve može da kontroliše i sažimanje vremena u kome se vide uzročno-posledične veze (?) Da li je ovo delo bliže Kidovom i Marlouovom dramaturškom modelu?

1

LIK RIČARDA III Demonska strana lika Ričarda III Ovo je demonska, monstruozna drama. Makijaveli1 i Porok (iz srednjovekovnih misterija / moraliteta) sjedinjeni su u liku Ričarda III. On je inteligentan, duhovit, ciničan, vešt retoričar. To je jedna od veština Šekspirovih – ne samo da prepozna sukob, da prepozna dramsko jezgro, već i da od tih likova napravi harizmatske pojave. Ričard ima izvesnu privlačnost. On je oličenje Poroka, zavodljiv je. Pametan je, inteligentan, najduhovitiji od svih likova. Sam se direktno obraća publici i sa njom uspostavlja ličan, konspirativan odnos. Ovim Ričard pridobija publiku – mi znamo stvari koje drugi likovi ne znaju! Na istoj smo strani – intelektualno samo nadmoćni jer imamo iste informacije, informacije koje drugi likovi nemaju, i time privilegovan položaj. (Mi kao publika znamo više nego većina učesnika u radnji.) Ovo dolazi iz tradicije Poroka – on zavodi publiku, hoće da uspostavi direktan odnos sa njom. Ričard na jedan način priča sa gledaocima (otvoreno), a na drugi sa likovima drame. Odlučio je da bude zlikovac (kad već ne može, zbog svoje fizičke nakaznosti, da bude ljubavnik) – još jedna odlika njegovog karaktera. On je neko ko smišlja intrigu, kome je stalo da stvar bude komplikovana. Međutim, on to sve čini rečima, nikada nikog ne ubija kao što to Makbet čini, nema taj neposrednu odgovornost za zločin, nije izvršilac zločina. Stalo mu je da znamo kolika je njegova inteligencija i da upravo zahvaljujući njoj postiže ono što želi. On lucidno vidi situaciju oko sebe. Neko od kritičara kaže da ubijaju njegove reči, a ne noževi (up. Hamleta). Nikad ne drži nož u ruci, za razliku od Magbeta. On računa na tuđu naivnost, lakovernost. Ceo uvodni monolog je bitan jer se tu Ričard sam objasnio. Ričard kao retor Ričardovi retorički govori imaju magiju poezije.2 Ovo je karakteristično za ranog Šekspira – poetičnost, retorički govori koji imaju magiju poezije pokazuju Ričardovu jezičku veštinu, njegovu superiornu elokvenciju: - Vrlo često Šekspirovi junaci proizvode igre rečima (Hamlet kad prvi put progovori). Ričard kaže: «Sunce Jorka»; Sun of Jork – sun može da znači Sunce, ali i sin.... Sunce = sin → jednako se izgovaraju na engleskom. Sunce je i amblem porodice Jorka. - retoričke dosetke koje čine da nas jezik uvlači kao nekom magijom u priču. - u prvom monologu (kojim počinje drama) je prisutan niz aliteracija; Ričard govori na taj način da jezikom proizvodi muziku koja privlači. (Zvučna čarolija!) Melodijom jezika nas privlači, hoće nas na svojoj strani. 1 2

Lik Ričarda je makijavelistički u smislu koji ovom pojmu daje elizabetanski kontekst. Prvi put u istoriji drame se za glavnog junaka vezuje osobena dikcija!

2

-

-

-

ima i slikovnih paralelizama. To su leto i zima, suprotnosti koje su date u po dva stiha – antiteze. Oblaci – gore i okean – dole. Pobedni venci i slupano oružje, ide distih za distihom sa ovim suprotnostima. Ima mišljenje koje proizlazi iz tih slika. Uzbune strašne i veseli skupovi, namršteno – vedro... Sumoran i okrutan prizor bojnog polja i ratnika koji po njemu vitla, a sa druge strane on u ložnici skakuće po sladostrasnoj muzici laute. Slike – antiteze u po dva stiha (zima – leto; oblaci – okean; pobedni venci – slupano oruđe... (Ričard je jezički vešt, inteligentan, duhovit i lucidno posmatra svet oko sebe. Primetio je sve ove suprotnosti koje su se desile pri prelazu iz stanja rata u stanje mira.) Ko je Dž? Džordž! Ipak, koristi ambivalenciju jezika.3 (Proročanstva počivaju na ambivalenciji jezika, baš kao i politička komunikacija.4) Stavljanje akcenta na moć reči – arhajska moć reči u Ričardu III (prokletstva). Ono što je genijalno kod Šekspira je moć ambivalencije reči. Iz toga izvlači i pojedinačne igre rečima, ali je to u temelju čitavih njegovih drama. U većini drama postoji bazična neodređenost koja omogućuje brojne interpretacije, različita tumačenja. (Bazična neodređenost Šekspirovih drama.) Ričard govori istinu onim Dž. Jer može biti i Gloster, tj on. Polisemija / mnogoznačnost... → «Jednoj reči dajem smisla dva» – na ovome počiva Ričardova manipulacija drugim ljudima. (Proročanstvo kaže da će Edvardovu decu ubiti čovek čije ime počinje slovom Dž. Ričard navodi Edvarda da posumnja u Džordža (Klarensa). Međutim, slovom Dž počinje i Gloster!) Ironija takođe funkcioniše na ambivalenciji reči – smisao zavisi od konteksta.5

Ričardov odnos prema svetu Imali smo niz malih kontrasta, ali pravi veliki kontrast tek dolazi: «Ali ja...» nakon što je izneo stanje u državi, on prelazi na sebe. Ovde se on otvara i priča o sebi... Slika njegov odnos prema svetu – kao antiteza ostatku sveta. Želi da bude podstrekač, intrigant. (Glavni kontrast – Ali ja... To je njegov odnos prema svetu – on predstavlja antitezu ostatku sveta. On je protiv celog sveta...) On je hendikepiran, neprivlačan je, ima grbu... On je osujećen i ozlojeđen, ljut na prirodu – prirodu optužuje za svoje nedostatke. Opet imamo suprotnost između Sunca i senke. On sebe vezuje za senku, za nekoga ko proizvodi senku, ko se nalazi u senci; on se pojavljuje kao biće senke. On je, pored toga, delatan. Preduzima akciju za koju se odlučio. (Čovek kao delatno biće.) On je neka vrsta dramaturga: instrumentalizuje druge ljude; sve dolazi iz njegovog mozga. On je istovremeno i glumac i dramaturg. Ambivalencija je kasnije premeštena iz jezika u sliku – Gloster između dva duhovnika... Političari koriste ambivalenciju jezika... 5 Primer dramske ironije u drami: ono što Ana govori o ričardovoj budućoj ženi – ona ne vidi da će ona sama biti ta... 3 4

3

(N. Koljević: Glosterov fizički izgled se čini kao njegova definicija. Ali, akcijom on negira i prevazilazi svoju definiciju – ona obelodanjuje da nema toga šta Ričard ne može i na šta nije spreman. Nema te životne uloge koju on ne bi bio u stanju da igra, samo ako je neophodna da bi uspešno delovao. Nasuprot njemu Ana, na primer, kaže da mu «želi smrt», ali to su samo blede, beskrvne reči... Efikasnost Ričardove zločinačke akcije u sebi nosi ogromnu životnu energiju i, otuda, izvesnu «negativnu» veličinu. Jer njegova akcija se proširuje na ceo dramski svet koji počinje da postoji u njenoj funkciji. Ipak, u Ričardovoj akciji nema prave veličine zato što ona nema smisla, odnosno magbetovskog ukusa besmisla. Značenje njegove akcije se svodi na početna ishodišta: zavist, zajedljivu uvređenost itd. Otuda su Ričardovi zločini, poput Jagovih spletki, više reakcija nego akcija, više osveta za bednu sudbinu nego akcija usmerena ka nekom ljudski značajnom cilju. ...) Ričard kao satiričar U razgovaru sa Klarensom Ričard nam otkriva stanje stvari na dvoru: Šorova žena – ljubavnica Edvarda IV, a potom i Hejstingsa. On je satiričar ostatka sveta koji vidi – zakačio je Edvarda, g-đu Šor, nepravde na dvoru... Ričard kao reditelj On režira odnose, događaje tako da njemu idu na ruku... Možemo ga videti i kao neku vrstu dramaturga: svako ubistvo planira, ima koncept u glavi kako će to izvršiti... Ričard kao glumac Ričard vešto igra zaljubljenog čoveka, dobroćudnog strica, skrušenog vernika ili prostodušnog i nedužnog čoveka: “Nikad jezik moj laskavu, slatku ne nauči reč.” & Ričardova glumačka sposobnost je toliko naglašena da se skoro sve njegove pojave mogu smatrati malim unutrašnjim dramama. Među zanimljivije od tih “drama u drami”, koje Ričard i smišlja, i režira i glumi, spadaju udvaranje ledi Ani, pad Hejstingsa (III čin), pojava sa Bakingemom u zarđalom oklopu i odbijanje krune. Ričardova uloga hora On se uvek pojavljuje kao neka vrsta hora sam za sebe, komentariše svoje činove. Posle razgovora sa Anom, Klarensom... (Pojavljuje se kao hor za sopstvene činove. Odaje nam način na koji dela. Računa na tuđu naivnost, lakovernost.) Ričard cinično otkriva sopstvene mehanizme (publici) – Izgledam svetac kad sam đavo sušti. Ričardova bezbrojna sopstva - Noć pred bitku, posle sna, Ričard razgovara sa savešću, deli se bar na dva glasa. 4

-

-

Postoji deo njegovog 'ja' kojeg se može plašiti. Potreba za samoafirmacijom. Protivrečnosti počinju ubrzano da se pojavljuju. Međutim, toliko se zakovitlalo to samooptuživanje i samopotvrđivanje, da se čini da ima hiljadu glasova! Šizoidni, polifoni monolog na kraju. Potpuno se pocepao u sve te glasove. (Njegovo sopstvo se deli u bezbrojna sopstva.) Mesto gde se može reći da je Ričard III i tragedija. Prvi put vidimo njegov unutrašnji svet. Sukob u njemu provocira i naše unutrašnje biće. Psihomahija – borba u duši, unutrašnje cepanje u Ričardovoj duši...

POLITIČKA TEORIJA OVE DRAME Politička teorija: - Izopačeno tumačenje Makijavelija (naročito u elizabetinskoj tradiciji). Makijaveli je, zapravo, pokazao da se politika ne može gledati samo providencijalno. - Epistemološki momenat – mogućnost drugačijeg mišljenja (?) Makijavelizam Ričarda III vs Makijaveli - Makijaveliju je stalo do opšteg dobra - Poremećena je slika sveta, Bog izostaje (up. Dekameron) - Tranzicija – prelazak iz srednjeg veka u novo doba - Dinamika udruživanja kada se nazire zajednički neprijatelj. Nestabilnost sveta - Nema ni jedne stabilne pozicije u drami. Nema nevinih. - Hrišćanski moral vs real-politika! - Svaka se pozicija u drami pojavljuje iz perspektive drugih! Tako dobijamo kompleksnu sliku – dramska ironija. - Svet nije stabilan!!! Nema čvrstih vrednosti!! Svaka se pozicija pretvara u svoju suprotnost. Falsifikovanje istorije - Pisar – demistifikacija, doziranje informacije. Poenta je u tome kako je poruka sastavljena – dobro osmišljena informacija. Istina se smisli unapred, pa se prepisuje, pa se plasira, a za to vreme dešava se nešto sasvim drugo. (Pisar svedoči o tome kako se neki nečist politički čin mora objasniti – manipulacija...) - Mogućnost da se vidi vs strah od ukazivanja na to. - Scena sa pisarem je bitna jer ovde Šekspri odslikava metode komunikacije... Kako se u politici komunicira? U politici je bitna RETORIKA. PARADOKS DRAME – kada dođe do vrhunca moći, Ričard govori o opadanju životnih snaga. On gubi svoje kvalitete kad stupi na presto...

5

LIK MARGARETE - kao hor Erinija, kune i njene se kletve ostvaruju. - Ona predstavlja glas prošlosti, spaja prethodni tok Rata ruža. Zato je Šekspiru potrebna. - Ona je žena političar. Ima iza sebe iskustvo slično Ričardovom (nedolazak na vlast - ?). Ima i potencijal – inteligenciju, retoriku... Jedino ona nije zavedena, jedino je ona uverljiv oponent Ričardu. - Politička upotreba arhaičnih formi (kletve, tumačenje sna...). Arhetipsko i mitsko u Margaritinim inkantacijama (=omađijavanje, opčinjavanje) – visoki registar. - Ričard preusmerava njenu kletvu – promena registra – spuštanje visokog tona njenih proročanstava na svakodnevni nivo (Reci, šta ima...). KLARENSOV SAN - Klarens se individualizuje. Ričard ne pomera figure, već u smrt šalje žive ljude. Slike smrti, ples smrti – izjednačavanje u smrti (čest motiv). Topos – ono što predstavlja vrednost u životu (grumenje zlata), apsolutno je bezvredno u smrti. (Smrt relativizuje vrednosti u životu!) Memento mori. Rugati se životu kroz opis smrti (up. Vijon). - Momenat poruge, podsmeha. Jukstapozicioniranje... (?) - Toliko produbljena slika – fantazija za sebe. - Odraz Edvardove i Klarensove smrti ((dve perspektive)): 1. u porodici 2. na ulici UBICE Ubice govore u prozi. (Ovde Šekspir prvi put koristi prozu, prozni izraz.) Data je njihova socijalna karakterizacija. Traktat o savesti – jači je u prozi. Igra moći. Makijaveli – u krajnjoj liniji, čovek je čoveku vuk. EDVARD V – princ od Velsa - Mali vojvoda od Jorka (kraj II čina) sličan je Ričardu. - Edvard V – autentično se pita o istoriji. Kako se istorija prenosi? Odnos zapisa i legende? Koliko je sam istoriografski tekst u stvari interpretacija? - Nema skepse u odnosu prema istoriji, ali je on dovoljno sposoban da postavi pitanje. Neizvesnost saznavanja prave istine. - Ričard (ironično preti): 1. Rano mudrim vele da je kratak vek. 2. Slava dugo živi i kad nije zapisana. 3. Ja kao Porok u obliku krivde na pozornici dajem smisla dva istoj reči. - Princ ima vrlo jasno definisane političke ambicije. Mladi Jork je dostojan retorički oponent. LIK RIČMONDA Nije ((psihološki)) ubedljiv! Budući kralj Henri VII se pojavljuje tek u drugoj sceni poslednjeg čina. On se, prema tome, ne može smatrati pravim Ričardovim protivnikom. 6

Ričmond nije toliko važan po svojoj samostalnoj ulozi u radnju koliko po višim silama koje stoje uz njega i po onome što njegova pojava i pobeda znače u nadličnom – političkom i opštemoralnom smislu. On je ruka Božja, koja kažnjava zlo i donosi spasenje. ***

Nikola Milošević o negativnom junaku Kako autor čini privlačnim jednog negativnog heroja? Uporedo sa isticanjem jednog negativnog književnog junaka, autor strukturalno omalovažava lik žrtve. Favorizujući na taj način negativnog junaka, autor pomaže čitaocu da uoči onaj “deo” istine koji u sebi nosi tragedija realnog prestupnika, a koji u stvarnosti nismo sposobni da vidimo jer nas u tome sprečavaju psihološki mehanizmi samoodbrane. Tako pisac literarnim predimenzioniranjem pomaže bolje sagledavanje nekih istina, čineći nas istovremeno slepim za neke druge istine čija je vrednost u najmanju ruku isto toliko neosporna ((reč je o istinama žrtve?)). Ovo neminovno vodi do blokiranja čitaočevog pristupa nekim drugim istinama što sa sobom nosi jednu neospornu jednostrasnost i pristrasnost. U tome je tragičnost gnoseološkog vida književnog stvaralaštva. Ističući humane dimenzije negativnog heroja, pisac nema za cilj da čitaoca ispuni razumevanjem čak i za ono što je u moralnom pogledu sumnjivo i problematično. Naprotiv, favorizovanje književnog junaka samo je sredstvo za izazivanje jednog tragičnog, “destruktivnog” efekta. Pisac nas pridobija za svog negativnog heroja da bismo bolnije doživeli uzaludnost i bezizlaznost egzistencije tog heroja kao takvog. Ričard III i Raskoljnikov propadaju i stradaju uzaludno i bez smisla. Ovo i jeste krajnja “svrha” isticanja humanih dimenzija negativnih likova. Samo ovakvih isticanjem čitalac se može u toj meri vezati za te likove da ga njihova propast i uzaludnost njihove egzistencije tragično dirnu. Efekat na čitaoca je zato destruktivan: on uviđa da ono na šta je usredsredio svu svoju pažnju i sve svoje interesovanje propada u nepovrat, bez ikakve logike i smisla. Tako pisac, isticanjem humane dimenzije negativnog junaka, postiže isti onaj pesimistički efekat kao i kad strukturalno favorizuje jednog pozitivnog heroja da bi nas zatim suočio sa prizorom njegovog tragičnog propadanja. Razlika je jedino u tome što autor, izazivajući svoj pesimistički efekat putem strukturalnog isticanja negativnog heroja, obezbeđuje istovremeno sebi izvesno pokriće, izvestan alibi. Propast negativnog heroja može se tumačiti i kao nešto što ima svoje moralno opravdanje. Na taj način mnogi autori obezbeđuju svojim antipedagoškim i destruktivnim tendencijama pravo građanstva pred određenim moralnim i pravnim zahtevima zajednice. Autor Ričarda III ne postavlja sebi za krajnji cilj da u nama pobudi razumevanje za jednog negativnog junaka, što bi, samo po sebi, imalo izvesno humanističko i moralističko opravdanje. Njegov krajnji cilj je da pomoću ovog razumevanja izazove jedan doživljaj uzaludnosti i propadanja. Tu se krije nešto morbidno i razorno…

7

Romantičarsku, lirsku, pa u tom smislu humanu crtu Šekspira ili Dostojevskog treba tražiti u polaznoj tački ovih, po svojim rezultatima destruktivnih i antipedagoških težnji njihovih dela. Tendencije ovih pisaca obično izviru iz jednog povređenog i u neadekvatnom pravcu usmerenog lirskog humanizma. Paradoks negativnog književnog junaka čini nas skeptičnim prema aksiološkom idealizmu, kako formalističkog, tako moralističkog, odnosno humanističkog tipa. Ovaj paradoks potvrđuje da se u strukturi književnog dela često nalazi tragična nemogućnost istovremenog, sintetičkog obuhvatanja različitih vrednosti. I za građenje književnog dela potrebna je, izgleda, neka “aksiološka” žrtva, kao što je prema jednom predanju bilo potrebno žrtvovati jedno ljudsko biće da bi se mogao sagraditi most. Razmišljanje o paradoksu negativnog junaka pokazuje da se “čisto” i “nečisto” ne mogu razdvojiti sa geometrijskom preciznošću. Jer, ispod mnoge književne građevine krije se često jedna aksiološki neprihvatljiva konstrukcija; krije se, govoreći figurativnim jezikom predanja, nečija žrtva i nečiji leš.

Jan Kot – Kraljevi

Veliki mehanizam kao poredak istorije / sveta (?) − Feudalna istorija je kod Šekspira «veliko stepenište po kojem neprekidno stupa povorka kraljeva». (N. Koljević: A to stepenište je, očigledno, klizavije nego što sugeriše Kotova metafora. Oni koji su se okliznuli na tim stepenicama «Velikog Mehanizma» zaustaviće se tek na dnu. A ka vrhu će, istovremeno, krenuti novi moćnici, pažljivo birajući tačke oslonca.) − Piter Hol pokazao je za dva dana šest Šekspirovih kraljevskih tragedija po njihovom hronološkom redu, nigde ne menjajući dekor velikih stepenica s prestolom na njihovom vrhu. Na isti presto sedali su jedan za drugim Šekspirovi Ričardi i Henrici6 i stavljali na glavu istu krunu. − U istorijskim dramama Šekspir prikazuje istoriju borbe za englesku krunu od kraja 14. do poslednjih godina 15. veka. Preko sto godina duga epopeja podeljena na velika poglavlja vladavine. Ali, kada ta poglavlja čitamo u nizu imamo utisak da istorija stoji u mestu. Obnažuje se matrica, shema... .... Zatvoren krug... Poslednji čin jedne tragedije istovremeno će biti prvi čin nove tragedije. U tom začaranom krugu počinjemo da mešamo lica vladara i uzurpatora. Čak i imena imaju ista. Uvek je to Ričard, Edvard ili Henri. Imaju iste titule – vojvoda, lord,... Ali, drama koja se među njima odigrava uvek je ista. Dramatizacija istorije − Iza individualnih crta, sve se više izdvaja slika same istorije (matrica) − Na čemu se zasniva Šekspirova dramatizacija istorije? 6

Henriji su Lankastrovci, Ričardi iz kuće Jork.

8

Pre svega, na velikom sažimanju, na velikom zgušnjavanju. Čitave godine Šekspir pretvara u mesece, mesece u dane, u jednu veliku scenu, u tri četiri replike u koje je utisnuto sve meso istorije. − Tim zgušnjavanjem i otkrivanjem sheme – otkrivamo mehanizam vlasti, straha, strasti – otkrivamo sistem za koji Kot kaže da je nadistinit: Ne postoje dobri i zli kraljevi, kraljevi su samo kraljevi. Postoji samo situacija kralja i sistem. Nema u njoj slobode izbora. − Šekspirova genijalnost je očišćenje istorije od živopisnosti, od anegdote, gotovo od fabule. To je istorija bez praznih mesta. To je stvarni svet, svet u kome živimo. − Istorija je u pozorištu najčešće samo veliki dekor. Međutim, Šekspirov istorizam nije ni podloga, ni dekor, ni velika scenarija. Ona je sama junak tragedije. Dva osnovna tipa istorijskog tragizma: 1. Hegel – tragična scena istorije je cena napretka koju čovečanstvo mora da plati. Takva istorija ima smisao, zadatke, težnje. Ona ispunjava svoje objektivne zadatke; razumna je ili bar može da se razume. 2. Istorija nema smisla i stoji u mestu ili stalno ponavlja svoj okrutni ciklus. Krtica rije zemlju, ali nikad neće izaći na njenu površinu. Rađaju se stalno nova pokolenja krtica, riju zemlju u svim pravcima, i zemlja ih stalno zasipa.... Ali, odjednom je krtica shvatila da je samo krtica, da zemlja, nebo i zvezde nisu za nju stvoreni. Pati, oseća i misli, ali njene patnje, osećanja i misli ne mogu da izmene njenu krtičju sudbinu. I tada će krtica postati svesna da je tragična krtica. Uloga boga/ makijavelizam − Kod Šekspira nema bogova. Postoje samo vladaoci, od kojih je svaki redom dželat i žrtva, i postoje živi preplašeni ljudi. Njegova tragedija nije antička drama moralnih stavova u liku besmrtnih bogova, nema u njoj fatuma koji unapred rešava o sudbini junaka. Veličina Šekspirovog realizma jeste u sagledavanju stepena u kome su ljudi angažovani u istoriji. (Jedni je stvaraju i padaju kao njene žrtve. Drugima se čini da je stvaraju i takođe padaju kao njene žrtve. Treći ne stvaraju istoriju, ali takođe padaju kao njene žrtve. Prvi su kraljevi, drugi kraljevi doušnici i izvršioci njegovih naređenja, zupčanici Velikog Mehanizma; treći su građani.) − Videćemo dramatizovano poglavlje Makijavelijevog Vladaoca, veliku scenu državnog udara. Ali tu scenu odigravaju živi ljudi. Ovde je, oslobođena svake mitologije, grubo ocrtana čista slika političke prakse. − Ričard III upoređuje sebe sa Makijavelijem. On je stvarni Vladalac. U svakom slučaju on je vladalac koji je pročitao Vladaoca. Politika je za njega čista praksa, umetnost čiji je cilj vladanje. Amoralna kao umetnost građenja mostova ili lekcija mačevanja.

9

Premeštanje tragičnosti u svakodnevicu. − Postoje kod Šekspira ti kratki trenuci kad odjednom tragediju smešta u svakodnevnost, kad junaci pre smrtonosne bitke ili posle sklapanja zavere od koje će zavisiti sudbina kraljevine idu na večeru ili u ložnicu. Samo su ljudi. Kao Homerovi junaci jedu, spavaju i prevrću se na neudobnom ležaju. − U sceni u kojoj glasnik dolazi Hastingsu Šekspir daje tačan sat zbivanja: četiri ujutru. Zašto? To je sat između noći i zore, sat u kome su tamo gore pale odluke, u kome se već dogodilo što je moralo da se dogodi, ali to je vreme kad je još moguć spas, vreme kad se još može izići iz kuće. Poslednji sat izbora... Lorda Hastingsa opominju prijatelji, ali on se ne odlučuje za bekstvo. Sumnja; savest U ovoj tragediji samo jedna ličnost preživljava kratak trenutak sumnje i ima skrupula. To je plaćeni ubica, jedan od dvojice koju je poslao Ričard da ubiju vojvodu od Klarensa u zatvoru Taueru. Drugi ubica se plaši toga da će biti proklet što ga je ubio. Ovoga se plaši samo onaj čiji je prirodni poziv ubijanje za novac. On se ne plaši narušavanja državnih zakona ni društvenog poretka: zna on dobro da u njemu zauzima određeno mesto, opšte tolerisano i neophodno; ima ovlašćenje od samog kralja. Plaćeni ubica plaši se Strašnog suda, prokletstva i odlaska u pakao. U celoj tragediji on je jedini religiozan čovek. Javlja se u njemu glas savesti, ali istovremeno mu je jasno da se savest ne može pomiriti sa zakonima i poretkom sveta u kome živi; da je ona nešto suvišno, smešno, što samo smeta: «Ona je opasna stvar – čini nas kukavicama...» Poredak sveta − Samo dva lica u tragediji razmišljaju o poretku ovog sveta: kralj Ričard III i plaćeni ubica. (Onaj koji se nalazi na vrhu feudalne hijerarhije i onaj koji se nalazi pri samom njenom dnu.) Ričard III nema ni skrupula, ni sumnja; plaćeni ubica preživljuje kratak trenutak dvoumljenja. Ali, obojica jasno vide isti Veliki Mehanizma, sa samog vrha i sa samog dna. Obojica nemaju nikakvih iluzija, jer samo njih dvojica mogu sebi to da dozvole; primaju svet onakav kakav stvarno jeste. U poretku istorije oba su samo zupčanici Velikog Mehanizma. (Štaviše, kralj i plaćeni ubica reprezentuju poredak toga sveta u čistom stanju.) Iz perspektive groblja i vešala oba su samo ljudi. (Ova istovetnost je podcrtana poređenjem jednog od ubica sa kraljevim bratom – kada Klarens pita ko su oni, prvi ubica kaže: «Pa čovek, kao što ste i vi».) − Ne postoji tragizam istorije bez svesti. Tragedija počinje od trenutka u kome kralj sagleda delovanje Velikog Mehanizma.

10

Delovanje Velikog Mehanizma − ...Najpre će istorija načiniti od njih ((ljudi)) krpe, a zatim će im odrubiti glave. (Ideja Velikog Mehanizma podrazumeva ljude kao bezlične – oni su samo točkići mehanizma istorije.) − Ljudi su glina s kojom se može činiti šta se hoće. Ceo svet je ogromni komad gline koji se može zgnječiti u rukama. (Vladalac je stvarao istoriju; ceo svet je za njega bio komad gline koju je mesio svojim rukama. Zatim i on sam postaje komad gline koju neko drugi mesi.) − Šekspirovi junaci žive u svetu koji podrhtava, našem svetu. Sve su ljudske vrednosti krhke, i svet je jači od čoveka. − Zločin je nekažnjiv, lepota je izabrala ružnoću, ljudska sudbina je glina koju je moguće mesiti u rukama. Nema Boga, ni zakona. − Okrutan je poredak istorije, grozan je poredak prirode, strašne su strasi koje se legu u ljudskom srcu. Harmonija je samo kratak i prolazan trenutak tišine. Lika Ričarda III − Ričard III je ljudsko lice Velikog mehanizma. Ono je strašno u svojoj ružnoći i groznom keženju. Ali je fascinantno. − Što se više penje uz velike stepenice, on se sve više smanjuje. Kao da ga Veliki Mehanizam obuhvata i guta. Polako postaje samo jedan od njegovih točkova. Prestao je da bude dželat, postao je žrtva. Zapao je u zupčanik. − ‚‚Konja! Konja! Kraljevstvo za konja!“ Lik Ane Šekspir sve svodi na elementarne sile: mržnju i požudu. Ledi Ana mrzi Ričarda, ali nako scene udvaranja, nakon što mu pljune u lice, njena odbrana pada. Ledi Ana se ne daje Ričardu iz straha. Ona ide za njim da bi stigla do dna. Da bi samoj sebi dokazala da su svi zakoni sveta prestali da postoje. Jer kad je sve izgubljeno, ostaje samo sećanje koje takođe treba ubiti. Treba ubiti sebe ili ubiti u sebi poslednji ostatak stida. Z. B: Jan Kot smatra da se Ana daje Ričardu iz samodestruktivnosti, ali ne one (samodestruktivnosti) koja je posledica savesti, nego se ona iz praznine (svet ispražnjen od vrednosti) i očaja daje Ričardu. Ona je na kraju dospela u svet u kome ne postoje vrednosti. To je ispražnjen svet. Ovo je egzistencijalno važan momenat – Ana sada sve gubi. Prisutan je i erotski momenat – Ričard je retorički erotičan, i ona je opčinjena. Poređenje Kornejeveg i Šekspirovog sveta Pola veka kasnije Kornej je napisao Sida, tragediju u kojoj pred ženu takođe staje čovek koji je ubio njenog oca. Otac Himenin je uvredio Rodrigovog oca i Rodrigo se osvetio za očevu sramotu. Sada Himena mora da osveti oca i traži Rodrigovu glavu. Kroz celu tragediju ljubav i dužnost vode međusobni dijalog u glatkim aleksandrincima, čiji gvozdeni ritam ni 11

za jedan trenutak neće biti prelomljen. Kornejev svet takođe je okrutan, ali nije narušen ni njegov moralni poredak, ni njegov intelektualni poredak. Ostali su u njemu čast, ljubav i zakon. U Šekspirovim kraljevskim tragedijama postoji samo mržnja, požuda i nasilje, postoji samo Veliki Mehanizam, koji dželata pretvara u žrtvu i žrtvu u dželata. Kornejevi junaci su dostojni sebe i sigurni u sebe. Nemaju sumnja, ni za trenutak im strast ne iskrivljuje usne. Žive u svetu koji ni za trenutak nije zadrhtao. I možda nam zato izgledaju kao ljudi sa druge planete. Pred očima gledalaca nadmeću se u plemenitosti, ali to ih tako malo staje i u duši ih ne menja. Kornejevi junaci su jači od sveta i nema mraka u dnu njihovih duša. Ali od kao statua hladne Himene ljudskija je ledi Ana koja pljuje u lice ubici svog muža a posle ide sa njim u postelju. Kod Šekspira su sve ljudske vrednosti krhke i svet je jači od čoveka.

12