Rene Genon - Simbolika Krsta

Biblioteka

ALEF

Urednik Branko Kukić 38. knjiga

Rene GENON Simbolika krsta

Preveo sa francuskog Miodrag Marković

ALEF Zaštitni znak Biblioteke je alhemijski simbol za Sublimaciju

UMETNIČKO DRUŠTVO GRADAC 1998

Rene Genon Simbolika krsta Naslov originala Rene Genon Le symbolisme de la Croix Oprema Mile Grozdanić Izdavač Umetničko društvo Gradac Čačak - Beograd Štampa Štamparija Zuhra Beograd, Vitanovačka 15

Simbolika krsta

II

Poštovanoj uspomeni na

Predgovor

AŠ-ŠEJHA ABD-AR-RAHMAN ELIŠ- AL-KEBIRA

al-alim al-malki al-magrebi kome dugujem prvu zamisao o ovoj knjizi Misr, al-Kahira, 1329-1349 H. (Egipat, Kairo, 1329-1349 po hidžri)

Na početku knjige Čoveki njegovo postanjeprema Verfanf/'nagovestili smo da bi to delo trebalo da bude početak jednog niza stxidija u kojima bismo, u zavisnosti od slučaja, mogli da neposredno izložimo određene aspekte istočnjačkih metafizičkih doktrina ili, pak, da te doktrine obradimo na način koji nam se čini najrazumljivijim i najkorisnijim, ostajući pri tom uvek u potpunosti verni njihovom duhu. Taj niz studija sada nastavljamo, pošto smo nakratko morali da ga prekinemo zbog drugih radova uslovIjenih nekim prigodnim razmatranjima, i u kojima smo se više pozabavili oblastima sporednih primena; ali, čak i tada, nikada i ni za trenutak nismo izgubili iz vida metafizička načela koja predstavljaju jediiii temelj svakog pravog tradicionalnog učenja. U Čoveku i njegovom postanju prema Vedantipokazali smo kako na biće kao što je čovek gleda tradicionalna cloktrina čisto metafizičkog reda, ograničavajući se pri tom, što je više moguće, na striktno izlaganje i tačnu interpretaciju same doktrine, i odstupajući od tog pravila samo da bismo naznačili, kada bi se za to ukazala prilika, podudarnost date doktrine sa drugim tradicionalnim formama. Mi, dakle, nikada nismo imali nameru da se zatvorimo samo u jednu određenu formu, što bi, uostalom, bilo izuzetno teško ako se ima na umu ono suštinsko jedinstvo koje se skriva iza raznolikosti više ili manje spoljašnjih formi, koje, uglavnom, nisu nlšta drugo do različita ruha jedne iste istine. Ako smo, uopšteno gledano, svoje centralno stanovište preuzeli od hinduističkih doktrina, iz razloga koje 1 smo već objasnili na drugom mestu , to ni u kom slučaju ne bi smelo da nas spreči da, kada se za tim ukaže potreba, pribegnemo načinima izražavanja koji pripadaju nekim clrugim tradicijama, naravno, pod uslovom da se radi o istinskim tradicijama, onima koje bismo mogli da nazovemo regularnim ili pravovernim, uzimajući te reči u značenju kojc smo definisali drugom prilikom2. Ovde ćemo poscbno pribeći takvom postupku, mnogo slobodnije nego u prethodnom delu, pošto se na ovom mestu nećemo posvctiti izlaganju nekog ogranka doktrine kakav postoji u određenoj civilizaciji, već objašnjenju jednog od onih sim1

J. F Colfs, L.i Filiationgćnealogique de toutes lesEcolesgothiques, Paris, liaudry, 1884. li>ln«luctiongćiirr.ilf:i l'i-nuii" (lcs • hindoues (Opšti nvod u 111); l.'lloinmc t-t son tlivc-

8/

bola koji su zajednički skoro svlm tradicijama, a što je, po nama, znak da su neposredno vezani za veliku primordijalnu Tradiciju. S tim u vezi, potrebno je da naglasimo jedno mesto od posebnog značaja za otklanjanje konfuzija koje su, nažalost, odveć česte u našoj epohi: mislimo na suštinsku razliku koja postoji između »sinteze« i »sinkretizma«. Sinkretizam se sastoji u prikupljanju više ili manje disparainih elemenata iz spoljašnjeg sveta, koji, gledano sa tog slanovišta, nikada ne mogu biti zaista objedinjeni; to je, svc u svemu, neka vrsta eklekticizma, sa svom fragmentarnošću i nepovezanošću koju on uvek podrazumeva. U njemu ima nečeg čisto spoljašnjeg i površnog; elementi prcuzcti sa svih strana i spojeni na tako veštački način uvck zadr/.avaju svojstvo pozajmica, nesposobnih da sc stvarnn uklopc u doktrinu iole dostojnu tog imena. Za razliku od toga, sinteza se suštastveno obavlja iznutra; limc žclimo da ka/cmo kako se ona upravo sastoji u sagledavanju slvari kn>z jedinstvo samog njihovog načela, uočavanju načina na koji oneiztognačelaproishodeiodnjcgazavisc, iu njihovom objedinjavanju ili, radije, spoznaji njihovogslvarnog jcdinstva, na temelju jedne u potpunosti unutrašnje vcze, svojstvene onome što je najdublje u njihovoj prirodi. Ako ovo primenimo na temu kojom se upravo bavimo, mogli bismo da kažemo kako će se sinkretizam ispoljiti svaki put kada se ograničimo na pozajmicu elemenata iz različitih tradicionalnih formi da bismo ih spolja nakalemili jedne na druge, zanemarujući da u suštini postoji samo jedna doktrina čije su te forme tek istobrojni raznoliki izrazi, istobrojna prilagođavanja posebnim duševnim stanjima, zavisnim od okolnosti koje su određene vremenom i mestom. U datom slučaju, iz takvog spoja ne može da proistekne ništa vredno; da se poslužimo jednim lako shvatljivim poređenjem, umesto organizovane celine dobićemo samo bezoblično mnoštvo neupotrebljivih krhotina, a sve zato jer im nedostaje ono što bi moglo da im podari celovitost analognu onoj koju poseduje živo biće ili neka skladna građevina; sinkretizmu je, upravo zbog njegove površnosti, svojstvena nemogućnost postizanja takvog jedinstva. Nasuprot tome, sinteza će se ostvariti ako se pođe od samog jedinstva, i ako se ono ni u jednom trenutku ne izgubi iz vida u mnoštvu svojih pojavnosti, što bi podrazumevalo da se, izvan i s one strane formi, dosegla spoznaja o prvotnoj istini koy ja se ovim zaogrće da bi se iskazala i uspostavila komunikaciju u meri mogućnosti. Otuda možemo da sc poslu/imo jcdnom ili drugom od ovih fornii, zavisno od korisii

91

koja će se time postići, na potpuno isti način kao što, u skladu sa okolnostima, pri prevođenju jedne misli možemo da koristimo razne jezike da bismo bili shvaćeni od različitih sagovornika kojima se obraćamo; to je, uostalom, ono što se u određenim tradicijama simbolički nazivalo »darom za jezike«. Moglo bi se reći da podudarnosti među svim tradicionalnim formama predstavljaju stvarne »sinonimnosti«; mi ih kao takve i sagledavamo, pa, kao što objašnjenje izvesnih stvari može da bude lakše na jednom jeziku nego na iiekom drugom, tako i jedna od ovih formi može bolje od drugih da odgovara izlaganju određenih istina i njihovom lakšem razumevanju. Zbog toga je savršeno legitimno da se, u svakom posebnom slučaju, upotrebi forma koja se čini najpodesnijom za ono što se namerava; nikakvu smetnju ne predstavlja ni prelazak iz jedne forme u drugu, pod uslovom da se zaista spoznaje njihova istoznačnost, a što je moguće jedino ukoliko se pođe od njihovog zajedničkog načela. Tako, u svemu tome nema ni traga nekom sinkretizmu; on, uostalom, i nije ništa drugo do »pro fano« stanovište, nespojivo sa samim pojrnom »svete nauke« na koju se ova istraživanja isključivo i odnose. Krst je, kao što smo rekli, simbol koji se u različitim formama susreće skoro svuda, i to od najdavnijih vremena; on je, dakle, daleko od toga da pripada upravo i isključivo hrišćaiistvu, kao što su neki u iskušenju da poveruju. Trebalo bi čak napomenuti da je hrišćanstvo, barem u svom spoljnom i opštepoznatom vidu, izgleda donekle smetnulo sa uma simboličku prirodu krsta, posmatrajući ga tek kao puko obeležje jedne istorijske činjenice; u stvarnosti se takva dva gledišta niukoliko ne isključuju, pa je čak ovo potonje u izvesnom smislu samo posledica prvog; ali ovaj način gledanja na stvari je u toj meri stran većini naših savremenika da se na njemu moramo za trenutak zadržati kako bismo izbegli moguće nesporazume. Zaista, odveć često se smatra kako bi prihvatanje simboličkog značenja moralo da podrazumeva odbacivanje doslovnog ili istorijskog /načenja. Takvo gledište proističe jedino iz nepoznavanja zakona podudarnosti koji je temelj čitave simbolike i na osnovu koga svaka stvar, suštastveno proishodeći iz jednog metafizičkog načela čiju realnost u potpunosti zadr/ava, prenosi ili iskazuje to načelo na svoj način i u skladu sa svojim redom postojanja, tako da se, iz reda u red, sve stvari povezuju i usaglašavaju da bi doprinele univerzalnoj i polpunoj harmoniji koja jc u mnoštvu pojavnosli slična culblcsku samog prvotnog jcdiuslva. Zbog loga sc /a /,akonr InfciiOmOg nivoa uvck nitr/.c s i n a l r a l i da SitnboliZUJU

107

realitete jednog superiornog reda koji je istovremeno njihovo načelo i njihov cilj; a ovom prilikom možemo i da se podsetimo, tim pre što ćemo za tako nešto ovde naći primera, na grešku savremenih »naturalističkih« tumačenja tradicionalnih antičkih doktrina, tumačenja koja naprosto okreću naglavce hijerarhiju odnosa između različitih nivoa realiteta. Tako, simboli ili mitovi nikada nisu imali za cilj, kao što to tvrdi jedna odveć rasprostranjena teorija našeg doba, da predstave kretanje zvezda; ali, tačno je da se u njima često mogu naći forme koje su time nadahnute i čija je svrha da putem analogije iskažu nešto sasvim drugo, pošto zakoni tog kretanja na fizički način izražavaju metafizička načela od kojih su zavisni. A ovo što smo rekli za astronomske fenomene može sa istim pravom da se kaže i za sve druge vrste prirodnih fenomena: ovi fenomeni, samim tim što proishode iz superiornih i transcendentnih načela, zalsta i jesu njihovi simboli; očigledno je da to ni na koji način ne ugrožava vlastiti realitet kojim ovi fcnomcni kao takvi raspolažu unutar nivoa postojanja komc pripadaju; naprotiv, upravo time se i daje osnov takvom realitctu, pošto bi, oslobođene zavisnosti od načcla, svc stvari bilc lek puko ništavilo. Sa istorijskim činjcnicama jc kao i sa svim ostalim: one se takođe neumitno saobražavaju zakonu podudarnosti o kome smo upravo govorili, i time na svoj način odražavaju superiorne realitete čiji su, u neku ruku, samo Ijudski izraz; dodaćemo još da je upravo u tome sav njihovznačaj, barem po našem mišljenju, koje se, prirodno, u potpunosti razlikuje od onoga koje zastupaju »profani« istoričari3. Ovaj bi simbolički karakter, premda svojstven svim istorijskim činjenicama, trebalo da bude posebno jasno izražen kod onih koje proishode iz nečega što bi bilo najuputnije nazvati »svetom istorijom«; a kao takvog ga prevashodno otkrivamo, na neobično snažan način, u svim okolnostima koje prate Hristov život. Ako se dobro shvatilo ono što smo do sada izložili, odmah će se uočiti kako u tome ne samo da nema osnova za negiranje realnosti ovih događaja i njihovo posmatranje kao najobičnijih »mitova«, već su, naprotiv, ovi događaji onakvi kakvi bi trebalo da budu i da drugačije nije ni moglo da bude; kako bi se, uostalom, karakter svetog mogao pridati nečemu što je lišeno ma kakvog transcendentnog značenja? Sledstveno tome, ako je Hristos umro na krstu, onda je to bilo, moglo bi se reći, zbog simboličke vrednosti koju krst kao takav poseduje i koju su mu oduvek priznavale sve tra' »Istorijska istina je pou/dana samo onda kacla proishodi i/. Načfla« (Zhuanf&i, );l XXV)

IV

dicije; zbog toga se, ne umanjujući ni u čemu njegovo istorijsko značenje, on može posmatrati kao nešto što samo proishodi iz te simboličke vrednosti. Druga posledica zakona podudarnosti je mnoštvo značenja ugrađenih u svaki simbol: i zaista, ma koja stvar može da se posmatra ne samo kao oličenje metafizičkih načela, već i realiteta svih onih nivoa koji su u odnosu na njen superiorni, premda još uvek uslovljeni, jer ti realiteti od kojih ona više ili manje zavisi, u odnosu na nju igraju ulogu »sekundarnih uzroka«; a posledica se uvek može uzeti kao simbol uzroka, ma o kom stupnju se radilo, jer je ona tek izraz nečega što je prirodi tog uzroka svojstveno. Ova mnogostruka i hijerarhijski uređena simbolička značeiija međusobno se uopšte ne isključuju, kao što ne isključuju ni doslovna značenja; ona su, naprotiv, u potpunosti uzajamno usaglašena pošto u stvarnosti iskazuju primenu istog načela na različitim nivoima; na taj način se dopunjuju i potkrepljuju, objedinjujući se u skladu potpune sinteze. 'lb je, uostalom, ono što simboliku čini mnogo manje skučenim i ograničenim načinom govora u odnosu na svakidašnji jezik i što je čini jedinom sposobnom za iskazivanje i prenošenje određenih istina. Time ona otvara zaista bezgranične mogućnosti razumevanja i upravo zbog toga ona zasniva inicijatski jezik u pravom značenju te reči, kao neophodno sredstvo prenošenja svih tradicionalnih učenja. Krst, kao i svaki simbol, ima, dakle, mnogostruka znaćcnja; ali, mi nemamo nameru da ih ovde sva izložimo u podjednakoj meri, pa ćemo neka od njih tek tu i tamo pomenuti. Ono što ćemo prvenstveno imati u vidu, u stvari je metafizičko značenje koje je, uostalom, prvo i najvažnijc od svih, pošto upravo i jeste prvotno značenje; sve ostalo su tek manje važni oblici primena, više ili manje sekundarnl; pa, ako i budemo razmatrali pojedine od tih primena, to će, u suštini, uvek biti zato da bismo ih povezali sa mciafizičkim porctkom, jer se tamo nalazi ono što ih, po našem mišljenju, čini ispravnim i legitimnim, u skladu sa shvatanjem koje je u savremenom svetu potpuno zaboravIjcno, a kakvo su zastupale »tradicionalne nauke«.

137

/. Mnoštvenost stanja bića Bilo koje biće, radilo se o Ijudskom biću ili ma kom drugom, očigledno može da se postnatra sa više različitih stanovišta, mogli bismo čak da kažemo sa neograničenog broja stanovišta, koja nisu od jednakog značaja, ali su sva podjednako legitimna u svojim respektivnim oblastima, pod uslovom da nijedno od njih ne teži da iskorači izvan sopstvenih granica, a pogotovo da postane isključivo i završi u negaciji ostalih. Ukoliko je tačno da stvari tako stoje, i ako se, dakle, nijednom od tih stanovišta, pa čak i najsekundarnijem i najbeznačajnijem od njih, ne može poreći mesto koje mu pripada već samom činjenicom da odgovara nekoj od mogućnosti, s drage strane, ništa manje nije očigledno ni da se sa metafizičkog stanovišta, koje nas ovde jedino zanima, razmatranje jednog bića sa individualnog aspekta nužno pokazuje nedovoljnim, jer kada se kaže metafizika, misli se na univerzalno. Nijedna doktrina koja se ograničava na razmatranje individualnih bića ne bi, dakle, smela da zasluži naziv metaflzika, ma kakva inače bila njena važnost i vrednost u drugom pogledu; takva doktrina bi u svakom slučaju pre mogla da se nazove »fizikom«, u izvornom značenju te reči, pošto se zadržava isključivo u domenu »prirode«, odnosno pojavnosti, i još uz to ograničenje da sagledava samo formalnu pojavnost, ili čak, još specifičnije, jedno od stanja koja je sačinjavaju. Daleko od toga da u sebi bude neko relativno i dovršeno jedinstvo, kako bi to htcla većina zapadnih filozofa, a u svakom slučaju oni moderni, bez izuzetka, individua u stvarnosti predstavlja tek relativno i fragmentarno jedinstvo. 'lb nije neka zatvorena i samodovoljna celina, »zatvoreni sistem« poput Lajbnicove »monade«, a pojam »inciividualne supstance« shvaćen u tom smislu, kojem filozofi uglavnom pridaju tako veliki značaj, nema nikakvo metafizičko značenje: u suštini, on nije ništa drugo do logički pojam »subjekta«, pa, ako bez sumnje u tom svojstvu može da bude od velike koristi, on se ne može legitimno preneti van granica takvog stručnog stanovišta. Individua, čak i kada je sagledana u čitavom opsegu svojih sposobnosti, nije potpuno biće, već samo posebno stanje pojavnosti jednogbića, stanje koje je podređeno nekim osobenim iutvrđenimuslovima postojanja, i koje zauzima određeno mesto u beskrajnom nizu stanja celovitog bića. Tek je prisustvo forme među ovim uslovima postojanja ono što jedno stanje čini individualnim; podrazumeva se, uostalom, da ta forma ne moranužno dasezamisli kao prostorna, jer je ona takva jcdi

no u telesnom svetu, a prostor je upravo jedan od uslova koji ovaj tačno određuju4. Ovde bi trebalo da se, barem u kratkim crtama, podsetimo suštinske razlike između »sopstva« i »ja«, ili između »ličnosti« i »individualnosti«, o čemu smo na drugom mestu već dali sva potrebna objašnjenja5. »Sopstvo« je, kako smo rekli, transcendentno i permanentno načelo čije je pojavno biće, Ijudsko biće, na primer, samo privremena i uslovIjena modifikacija, modifikacija koja, uostalom, ni na koji način ne bi mogla da ugrozi samo načelo. Nepromenljivo po svojoj pravoj prirodi, ono razvija svoje mogućnosti kroz sve modalitete ostvarivanja, kojih ima neograničeno mnogo, i koji za celovito biće predstavljaju isto toliko različitih stanja, stanja od kojih svako raspolaže sopstvenim ograničavajućim i određujućim uslovima postojanja, a od kojih samo jedno čini deo ili, radije, posebno određenje onog bića koje jeste »ja« ili Ijudska individualnost. Istini za volju, ovaj razvoj se ukazuje takvim samo ako ga sagledavamo iz ugla pojavnosti, izvan koje sve neizostavno mora da bude jcdnovremeno u »večnoj sadasnjosti«; i upravo zato »permanentan aktualitet« »sopstva« nije time ugrožen. Tako je »sopstvo« načelo kojim postoje, svako na sopstvenom nivou koji bismo mogli da nazovemo stupnjem postojanja, sva stanja jednog bića (a njih bi trebalo shvatiti ne samo kao pojavna, individualna stanja poput Ijudskog ili, pak, nadindividualna, drugim rečima, formalna ili neformalna, već lakođe, premda reč »postojati« tada biva neprikladna, i ona nepojavna stanja koja sadrže sve mogućnosti koje, po svojoj prirodi, nisu sposobne ni za kakvu pojavnost, kao i same pojavne mogućnosti u prvotnom vidu), ali, samo to »sopstvo« je takvo tek sobom, nemajući i ne mogući da ima, u potpunom i nedeljivom jedinstvu svoje unutrašnje prirode, ikakvo načelo koje bi u odnosu na njega bilo spoljašnje. Prethodno smo pomenuli da reč »postojati« ne može da se u pravom smislu primeni na nepojavno, ili, kraće rečcno, prvotno stanje; i zaista, shvaćena u striktno etimološkom značenju (od latinskog ex-stare), ova reč označava biće zavisno od nekog načela izvan sebe, ili, drugim rečiina, ono što u samom sebi nema svoj dovoljan razlog, daklc, uslovljeno biće, koje je istovetno pojavnom biću6. Ka' Videti L'Homme etson devenirselon le Vedanta, gl. II iXIX ' Ibid., gl. II " < l i i i i l a prni/la/i cla, slrogo govorcći, svakiclašnji izra/ »poslojanjc- lioi;.i« p i v d . s i a v l j a jc-dnu bcsmislicu, h i l n cla pod Dogoin poclra/umcvanio l ' i c r , M I I S C iiajiVši'v i i'ini, i l i , .šlii j c - |n.s i'.nic, V r l i o v n i i Načclo kojc ji- ,s i n i c M i .mr U i i .1

157

dabudemo govorili o Postojanju, mi ćemo, dakle, pod njim podrazumevati univerzalnu pojavnost, sa svim stanjima ili stupnjevima koje ona sadrži, stupnjevima od kojih svaki podjednako može da se označi kao jedan »svet« i kojih ima neograničeno mnogo; ali, ovaj termin više neće pristajati stupnju čistog Bića, načelu čitave pojavnosti koji je sam nepojavan, a još manje nečemu što je s one strane samog Bića. Pre svega ostalog, mogli bismo da istaknemo kao nače10 da je Postojanje, uopšteno posmatrano u skladu sa određenjem koje smo mu dali, jedinstveno po svojoj unutrašnjoj prirodi, kao što je i Biće jedno u sebi, i to upravo iz razloga tog jedinstva, pošto univerzalno Postojanje nije ništa drugo do integralna pojavnost Bića, ili, da se preciznije izrazimo, ostvarenje, u pojavnom vidu, svih mogućnosti koje Biće prvotno obuhvata i sadrži u svom jedinstvu. S druge strane, ništa više od jedinstva Bića na kome je zasnovana, ta »jedinstvenost« Postojanja, ako nam se dozvo11 da ovde upotrebimo termin koji može zvučati kao neologizam7, ne isključuje mnoštvenost pojavnih vidova ili njome nije ugrožena, jer podjednako obuhvata sve te vidove već samim tim što su podjednako mogući, pri čemu ta mogućnost podrazumeva da bi svaki od njih trebalo da bude ostvaren pod uslovima koji su mu svojstveni. Otuda proizlazi da Postojanje, u svojoj »jedinstvenosti« obuhvata, kao što smo malopre naznačili, neograničeno mnoštvo stupnjeva koji odgovaraju svim vidovima univerzalne pojavnosti; a ta neograničena mnoštvenost stupnjeva Postojanja korelativno podrazumeva, za ma koje biće sagledano u njegovoj celovitosti, jednu sličnu neograničenu mnoštvenost mogućih stanja, od kojih bi svako trebalo da se ostvari na određenom stupnju Postojanja. Ova mnoštvenost stanja bića, koja predstavlja osnovnu metafizičku istinu, pokazuje se stvarnom već kada se ograničimo na razmatranje pojavnih stanja, kao što smo ovde učinili, i kao što bi trebalo da činimo kadgod se bude radilo isključivo o Postojanju; ona je, dakle, istinita a fortiori ako se u isti mah razmotre pojavna stanja i nepojavna stanja, čije zajedništvo čini celovito biće, sagledano tada, ne više samo na nivou Postojanja, pa makar ga uzeli u celini njegovog opsega, već na neograničenom nivou univerzalne Mogućnosti. Trebalo bi, naime, imati na umu da Postojanje sadrži samo mogućnosti pojavnog, pa i to uz ograničenje da 7

Ovaj termin nam omogućava da tačnije prevedemo istoznačan arapski izraz wahdatal-wuj&d. O distinkciji koju bi trebalo napraviti između »jedinstvcnosti« postojanja, »jcdinstva« Btća i »ne-dvojstva« Vrhovnog Naći-la, v u l i - l i /. 'lloiiiinc cl .viiii (li-i'i-iiir.icliiii / pripada redu individualnih postojanja.

///. Metafizicka simbolika krsta Većina tradicionalnih doktrina simbolizuje ostvarenje »Univerzalnog Čoveka« jednim znakom koji je svuda isti, pošto je, kao što smo rekli na početku, od onih koji se neposredno nadovezuju na Primordijalnu Tradiciju: to je znak krsta, koji veoma jasno predočava način putem kojeg je to ostvarenje postignuto potpunim objedinjavanjem svih stanja bića, harmonično i skladno svrstanih u hijerarhiju, integralnim prostiranjem u oba smera »širenja« i »uznošenja«21.1 zaista, to dvostruko prostiranje bića može da se, s jcdne strane, posmatra kao da se odvija horizontalno, što tc reći na određenom nivou ili stupnju datog postojanja, a sa druge strane, vertikalno, što će reći hijerarhijskim nadgornjavanjem svih stupnjeva. Na taj način, horizontalan I izvesnom smislu, ta dva negativna i pozitivna stanja »Univerzalnog 'cka« respektivno odgovaraju, u jeziku judeohrišćanske tradicije, stanju • prethodl »padu« i stanju koje sledi nakon »iskupljenja«; to su, dakle, lano sa ovog stanovišta, dva Adama o kojinia govorl sveti Pavle (Ko: ;mini;tposlanicaprva,Xy), što istovremeno ukazuje navezuizmeđu livcrzalnog Coveka« i Logosa (upor. Autorite spirituelle etpouvoir il'oicl/Duhovniautoritetisvetovna vlast, 2. izd., gl. VIII, str. 98.). )vi tcrmini su pozajmljeni iz jezika islamskog ezoterizma, koji Je po i p i i . i n j u i/.u/elno precizan. U zapadnom svetu simbol »Ružinog Krirnao jt' polpuno islo značcnjc, prr ncgo šlo jc modcrno ncrazunicr u s l o v i l d pojavu n u K i r . i l i ( i n l n o v . i l i l i ili llpnznih CURUČCnjft; /n.i-

da se napomene kako se ovde radi upravo o tim asrarrabbaniyama. ''' Slupanj predstavljen tačkom, koja odgovara JedinsCm, je stupanj čisiog Bića (IshwaraVi hinduističkoj doktrini). '" 11 vc/i sa ovim moglo bt se pozvati na učenje hinduističke doktrine o (inomc što se nalazi s one strane Bića, što će reći, o neuslovljenom stanju Almc (vidcli /. 'Homme etson devenirselon lc Vedanta, gl. XY 3.izd., gde sino navi-li ddgiivarajuća učcnja drugili Iraclicija). ""' Hlri- ji' |(>S uvi-k n r p o j a v n i i , ali |i- r i . n c l c i i i l . i v c p i i j a v n i i . s l i

287

297

rađa se skrivena 'tačka' iz koje sve proishodi. Zbog toga se u Sepherletsirahu kaže: 'Pre Jednog, šta bi mogao da brojiš?' Ili, drugim rečima: šta bi pre te tačke mogao da brojiš ili da shvatiš52? Pre te tačke nije bilo ničega izuzevAina, odnosno tajne čistog i neopipljivog etra, imenovanog na taj način (prostom negacijom) zbog njegove neshvatljivosti53. Shvatljivi početak postojanja krije se u tajni vrhovne 'tačke'54. A pošto je ta tačka 'početak' svih stvari, ona se naziva 'Misao' (Mahasheba)^'. Tajna tvoračke Misli odgovara skrivenoj 'tački'. Upravo u unutrašnjoj Palati može da se spozna tajna vezana za skrivenu 'tačku', pošto čist i neopipljiv etar uvek ostaje nedokučiv. 'Tačka' je etar učinjen opipljivim (putem 'koncentracije', koja je polazna tačka svakog razlikovanja) kroz tajnu unutrašnje Palate ili Svetog nad Svetima56. Sve je, bez izuzetka, prvo začeto u Misli57. Pa, ako bi neko rekao: 'Gledajte! Ima nečeg novog na svetu', ućutkajte ga, jer je to prethodno bilo začcto u Misli58. Iz skrivene 'tačke' izvire unutrašnja Sveta Palata (kroz linije koje iz ove tačke ishode ka šest smerova prostora). To je Sveti nad Svetima, pedeseta godina (aluzija na.Jubilej, koji označava povratak u primordijalno stanje)59, koja se takođe naziva Glasom što izvire iz Misli60. Sva bića i svi uzro-

ci nastaju, dakle, silom 'tačke' odozgo. To bi bilo ono što sc odnosi na tajne tri vrhovna Sefirota61«. Želeli smo da ovaj odlomak navedemo u celosti, uprkos njegovoj dužini, pošto je, nezavisno od značaja koji ima po sebi, u mnogo neposrednijoj vezi sa predmetom ove studije nego što bi to na prvi pogled moglo da se pretpostavi. Ovu simboliku smerova prostora imaćemo da primenimo u svemu onome što sledi, bilo sa »makrokosmičkog« stanovišta, kako smo činili do sada, bilo sa »mikrokosmičkog« stanovlšta. Trodimenzionalan krst obrazuje, geomeirijskim jezikom rečeno, jedan »koordinatni sistem« na koji inože da se svede celokupan prostor; a prostor će ovde simbolizovati skup svih mogućnosti, bilo pojedinačnog bića, bilo univerzalnog Postojanja. Ovaj sistem čine tri ose, jcdna vertikalna i dve horizontalne, koje predstavljaju tri upravna prečnika jedne neograničene sfere, i koje, čak i ne/avisno od svih astronomskih razloga, možemo da posmatramo kao da su usmerene ka šest stožernih tačaka: u navcdenom tekstu Klimenta Aleksandrijskog, gore i dole respektivno odgovaraju Zenitu i Nadiru, desno i levo Jugu i Scveru, napred i nazad Istoku i Zapadu; ovo bi moglo da se potvrdi podudarnošću iskaza koje nalazimo u gotovo svim tradicijama. Može se takođe reći da vertikalna osa predstavlja polarnu osu, odnosno nepomičnu liniju koja spaja dva pola i oko koje sve stvari rotiraju; to je, dakle, glavna osa, dok su dve horizontalne ose tek sekundarne i od nje /avisne. Jedna od ove dve horizontalne ose, Severozapadna osa, mogla bi isto tako da se nazove prekretničkom, a druga, Istočnozapadna osa, mogla bi da se nazove ravnodnevičkom osom, čime se uspostavlja veza sa astronomskim gledištem, usled određene podudarnosti koja postoj i između stožernih tačaka i faza godišnjeg ciklusa, podudarnosti čije bi nas detaljno objašnjenje odvelo predaleko i koje, uostalom, ovde nije od važnosti, ali će bez sumnje naći svoje mesto u nekoj drugoj studiji62.

52 Jedinica je, naime, prvi od svih brojeva; pre nje, dakle, nema ničega što bi moglo da bude brojano; a brojanje je ovde uzeto kao distinktivan simbol spoznaje. 53

To je metafizička Nulta Tačka, ili »Ne-Biće« u dalekoistočnoj tradiciji, simbolizovana »prazninom« (upor. Dao deji'ng, XI); na drugom mestu smo već objasnili zbog čega su izrazi u negativnoj formi jedini koji mogu da se primene na onu stranu Bića (L'Homme etson devenir selon le 54 Drugim rečima, u Biću, koje je načelo Postojanja, a koje je isto što i univerzalna pojavnost, kao što je i jedinica načelo i početaksvih brojeva. 55

Zbog toga što sve stvari moraju da budu začcte mišlju pre nego što će biti ostvarene u spoljašnjem svetu: ovo bi trebalo da se shvati preko analogije, prenošenjem Ijudskog poretka na kosmički poredak. 56

»Sveti nad Svetima« bio je predstavljen središnjim delom jerusalimskog Hrama, gde je bio Tabernakl (mishkaii) u kome se manifestovala Shekinah, odnosno, »božansko prisustvo«. 57

To je Reč kao božanski Um, koja je, prema izrazu što ga koristt hrišćanska teologija, »mesto mogućeg«. 58

To je »permanentna aktuelnost« svih stvari u »večnoj sadašnjostt«.

59

Videti Le Roi du Monde, gl. III; uočlćemo da je 50 = 72 + 1 . Reč kul, »sve«, u hebrejskom i arapskom ima brojčanu vrednost 50. Upor. takođe »pedesetvratnicaUma«. 6° To je još uvek Reč, all kao božanski Govor; ona je prvo Misao iznutra (odnosno, u Sebi), a zatim Govor spolja (što će reći, u odnosu na univerzalno Postojanje), budući da je Govor pojavnost Misli; a prva izgovorena reč je Ichi Aor (Fiat I.ux) u Postanju.

'

Navedeno u La Kabbale juive, 1.1, str. 405-406.

'- 11 skladu sa rečenim, mogla bi takođe da se navede aluzija koju sveti l'avle pravi na simboliku smerova ili dimenzija prostora, kada govori o ' M r i n i , dužini, visini i dubini Ijubavi Isusa Hrista« (Poslanica Efešanima, I I I , 18). Ovde su, umesto šest, jasno navedena četiri pojma: prva dva re• l M - k i i v n o odgovaraju dvema horizontalnim osama, pri čemu je svaka od u|ili uzctau celini; potonja dva odgovaraju dvema polovinama, gornjoj i ili iiijoj, vcrtlkalne ose. Razlogza ovu distinkciju u pogledu dveju polovin.i vci l i k a l n c ose, leži u tome što se one dovode u vezu sa dva različita t;iin,i, koji su u i/vcsnom smislu čak i suprotstavljeni; za razliku od toga, . I v c ( c lc horizontalnc osc dovodc sc n vczu sa jcdnim istim gunom, kao h ' < c sr vkli'li 11 narcdnoni poglavlju.

307

317

V Hinduistička teorija tri gune

če, on se odnosi na ovo potonje, budući da zauzima međupoložaj između superiornih stanja i inferiornih stanja, kao da je određen jednom tendencijom koja nije ni uzlazna ni silazna, već horizontalna; a, u datom slučaju, to stanje je »svet čoveka« (manava-loka), odnosno nivo ili stupanj koji u univerzalnom Postojanju zauzima individualno Ijudsko stanje. Sada bez teškoća može da se uoči veza koju sve ovo ima sa simbolikom krsta, bilo da se ta simbolika sagledava sa čisto metafizičkog ili sa kosmološkog stanovišta, i bilo da njena primena zadire u »makrokosmički« ili »mikrokosmički« poredak. U svakom od ovih slučajeva možemo da kažemo kako .ra/asodgovara ma kojoj horizontalnoj liniji ili, radije, ako posmatramo trodimenzionalni krst, skupu dveju linija koje određuju horizontalnu ravan; tamasodgovara donjem delu vertikalne linije, odnosno onom koji se nalazi ispod te horizontalne ravni, a samragornjem delu iste vertikalne linije, odnosno onom koji se nalazi iznad pomenute ravni, i koja na taj način deli na dve hemisfere, gornju i donju, onu neograničenu sferu o kojoj smo ranije govorili. U jednom tekstu iz Veda, prikazano je kako se tri gune pretapaju jedan u drugi, krećući se po uzlaznoj liniji: »Sve je bilo tamas (pri nastanku pojavnosti, posmatrane kao da proishodi iz primordijalne nediferenciranosti Prakriti). On jc (odnosno, Vrhovni Brahma) zapovedio da usledi promena, i tamas\« i| > i l > i . i / n j c krsi S dnij;c MIMIIC,

367

377

VII. Razrešenje suprotnosti

pomirljivih suprotnosti80. Dakle, ukoliko je tačno da suprotnost između dva pojma postoji u spoljnom vidu i poseduje relativan realitet na određenom nivou postojanja, ta suprotnost bi trebalo da kao takva iščezne i da se skladno razreši, sintezom ili integrisanjem, pri prelasku na superiorni nivo. Tvrditi da se to ne dešava, značilo bi uvesti neravnotežu čak i u sam prvotni poredak, premda, kao što smo ranije rekli, sve neravnoteže koje sačinjavaju elementi pojavnosti, posmatrani »distinktivno«, nužno doprinose opštoj ravnoteži, koju ništa ne može da naruši ili uništi. Pa i sam komplementarizam, koji je još uvek dvojstvo, mora da se u izvesnoj meri povuče pred jedinstvom, a njegova dva pojma uravnoteže i u neku ruku neutrališu, objedinjujući se sve dok se neraskidivo ne stope u primordijalnoj nediferenciranosti. Slika krsta ovde može da bude od pomoći da bi se shvatila razlika koja postoji između komplementarizma i suprotnosti: videli smo da vertikalu i horizontalu možemo cla zamislimo kao da predstavljaju dva komplementarna pojma; ali, očito je da se ne može reći kako postoji suprotnost između vertikalnog i horizontalnog smera. Ono što na istoj slici jasno predstavlja suprotnost, jesu protivni smerovi dveju polupravih koje polaze iz središta i koje predstavljaju dve polovine jedne iste ose, ma koja osa to bila; suprotnost, dakle, može podjednako da se otkrije, kako unutarvertikalnog, tako i unutar horizontalnog smera. Na laj način ćemo, u dvodimenzionalnom vertikalnom krstu, dobiti dva para suprotnih pojmova koji obrazuju četvorstvo; isti slučaj imaćemo kod horizontalnog krsta, čija jedna osa može da se posmatra kao relativno vertikalna, drugim rečima, kao da igra ulogu vertikalne ose u odnosu na clrugu, kao što smo objasnili na kraju prethodnog poglavIja. Ako se dve slike objedine u sliku trodimenzionalnog krsta, dobijamo tri para suprotnih pojmova, kao što smo prethodno videli u izlaganju o smerovima prostora i sto/.crnim tačkama. Trebalo bi imati na umu kako bi jednu od najopštije poznatih četvomih suprotnosti, onu elemenata i čulnih svojstava koja im odgovaraju, trebalo postaviti na liorizontalni krst. U tom slučaju, naime, radilo bi se isključivo o uspostavljanju telesnog sveta, koji je čitav smešten na istom stupnju Postojanja i predstavlja teknjegovveoina ograničen deo. Isto se dešava i kada posmatramo samo Octiri stožerne tačke, koje se tada javljaju kao strane ze-

U prethodnom poglavlju govorili smo o komplementarnostima, a ne o protivnostima; bitno je da ova dva pojma ne izjednačimo, kao što se ponekad neosnovano čini, i da komplementarizam ne shvatimo kao suprotnost. Izvesnoj konfuziji u tom pogledu može da doprinese okolnost da se ponekad iste stvari čine suprotnim ili komplementarnim, u zavisnosti od ugla posmatranja; u takvom slučaju, uvek se može reći da suprotnost odgovara inferiornijem ili površnijem uglu gledanja, dok komplementarizam, unutar koga je ova suprotnost na izvestan način izmirena i već razrešena, samim tim odgovara jednom uzvišenijem ili dubljem uglu gledanja, kao što smo objasnili na drugom mestu79. Prvotno jedinstvo u stvari zahteva da ne bude nepošto brojčana vrednost ovih slova respektivno iznosi 1 i 2, ona se podudara sa pitagorejskom aritmetičkom simbolikom, prema kojoj je »monada« muška, a »diada« ženska; ista usklađenost se, uostalom, može otkriti i u drugim tradicijama, na primer, u dalekoistočnoj tradiciji, gde je, u crtežu gua ili Fu Ksijevih »trigrama «yang, muško načelo, prikazano punom linijom, a yin, žensko načelo, prelomljenom linijom (ili, radije, prekinutom u sredini); ovi simboli, nazvani »dva određenja«, respektivno upućuju na pojmove jedinstva i dvojnosti; po sebi se razumc da bi, kao i u samom Pitagorejstvu, ovo trebalo shvatiti u sasvim drugačijem značenju od prostog sistema »brojanja« kakav je Lajbnic pretpostavio da je u tome otkrio (videti Orient et Occident, 2. izd. str. 64-70). Na jedan uopšten način, prema Yi jingu, neparni brojevi odgovaraju yangu, a parni brojevi yinu; čini se da pitagorejski pojam parnog i neparnog takođe može da se otkrije u onome što Platon naziva »istim« i »drugim«, a koji respektivno odgovaraju jedinstvu i dvojnosti, posmatranim isključivo u pojavnotn svetu. U kineskom računanju, krst predstavlja broj 10 (rimska brojka X je, uostalom, samo drugačije postavljen krst); u čemu bi moglo da se vidi upućivanje na odnos između dekade i četvorstva: 1 + 2 + 3 + 4 = 10, odnos koji je takode bio prikazan pitagorejskim Tetraktisom. I zaista, prema saglasnosti geometrijskih slika sa brojevima, krst prirodno predstavlja četvorstvo; tačnije, predstavljagaunjegovomdinamičkomvidu, dokgakvadrat predstavlja u statičkom vidu. Odnos izmedu ova dva aspekta iskazan je hermetičkim problemom »kvadrature kruga« ili, prema trodimenzionalnoj geometrijskoj simbolici, odnosom izmedu sfere i kocke, na koji smo već imali prillke da načinimo aluziju povodom slika »Zemaljskog Raja« i »Nebeskog Jerusalima« (Le Roi du Monde, gl. XI). Na kraju, napomenućemo još u vezi sa ovini kako u broju 10, dve brojke, 1 i 0, takođe respektivno odgovaraju aktivnom i pasivnom, predstavljenim kao centar i kružnica u jednoj drugoj simbolici, koja, uostalom, može da se poveže sa simbolikom krsta, ako se uoči da je centar trag vertikalne ose na horizontalnoj ravni, na kojoj bi onda trebalo zamisliti postavljenu kružnicu, koja će predstavljati ekspanziju u istoj ravni jednog od koncentričnih talasa u čijem smeru kretanja se ona i vrši; kružnica sa tačkom u sredini, slika dekade, istovremeno je i simbol cikličkog savršenstva, drugini rečima, potpunog ostvarenja mogućnosti koje su obuhvaćene jednim stanjem postojanja. 7

9 La crise du Mondemoderne (Kriza modernog sveta, gl. III, str. 43-44, 2. izd.)

'" l'ivina lomc, svaki »duali/am«, b i l o il.i ji- k-ološke prirodc, kao onaj 1 K n j i M pripi.sujr i n a n i l u - j i i i n . i , i l i f i l i i / n l ' s k r p i i r o d c , k a n Di'karlov, pivdn i i v c |io|;rcMin k i i u i c - | > i i | n

38/

397

maljskog sveta, simbolički predstavljene horizontalnom ravni, dok Zenit i Nadir, suprotstavljeni na vertikalnoj osi, odgovaraju usmerenju ka svetovima koji su, respektivno, superiorni i inferiorni u odnosu na taj zemaljski svet. Videli smo da isto važi i za dvostruku suprotnost ravnodnevice i prekretnice, što je takođe lako shvatljivo, pošto je vertikalna osa, ostajući fiksna i nepokretna dok sve stvari rotiraju oko nje, očigledno nezavisna od cikličnih promena, kojima na izvestan način upravlja samom svojom nepokretnošću, kao neka čulna predstava prvotne nepromenljivosti81. Ukoliko, pak, posmatramo samo horizontalni krst, vertikalna osa je na njemu predstavljena samom središnjom tačkom, koja je mesto gde se ona susreće sa horizontalnom ravni. Na taj način, svaka horizontalna ravan, simbolizujući ma koje stanje ili stupanj Postojanja, poseduje u toj tački koja bi mogla da se nazove njenim središtem (pošto je izrrorište koordinatnog sistema sa kojim se svaka tačka u ravni može dovesti u vezu) istu sliku nepromenljivosti. Ako se, na primer, ovo primeni na teoriju elemenata telesnog sveta, središte će odgovarati petom elementu, odnosno etru82, koji je u stvarnosti prvi od svih po redu nastanka, onaj iz kojeg svi ostali proishode naizmeničnim diferencijacijama, i koji u sebi objedinjuje sve suprotstavIjene kvalitete, svojstvene ostalim elementima, u jedno stanje nediferenciranosti i savršene harmonije, koja unutar svog reda odgovara prvotnoj nepojavnosti83. Središte krsta je, dakle, tačka u kojoj se izmiruju i razrešavaju sve suprotnosti; u toj tački se uspostavlja sinteza svih oprečnih pojmova, koji su, doduše, u distinktivnom vidu oprečni samo sa spoljašnjih i pojedinačnih spoznajnih stanovišta. Ova središnja tačka odgovara onome što islamski ezoterizam označava kao »božansko stanište«, a koje »objedinjuje razlike i protivrečnosti« (al-maqam al-ilahi, huwa maqam ijtima ad-djddefri)84; to je ono što da-

lekoistočna tradicija, sa svoje strane, naziva »NepromenIjivim Središtem« (zhong-yong), koje je mesto potpune ravnoteže, predstavljeno kao središte »kosmičkog točka«85, i koje je, istovremeno, tačka u kojoj se neposredno odražava »Aktivnost Neba«86. Ovo središte upravlja svim stvarima svojim »ne-delatnim delanjem« (weiwu wef), koje, premda nepojavno ili, radije, upravo time što je nepojavno, predstavlja u stvarnosti sveukupnost delanja, jer je svojstvo Načela iz koga proishode sva pojedinačna delanja; to je ono što Lao-ce izražava sledećim rečima: »Načelo je uvek ne-delatno, pa ipak je njime sve nastalo«87. Pravi mudrac je, po taoističkoj doktrini, onaj koji je dospeo do središnje tačke i koji u njoj počiva u neraskidivom jedinstvu sa Načelom, deleći sa njim njegovu nepromenIjivost i podražavajući njegovo »ne-delatno delanje«: »Onaj ko je postigao savršenu prazninu«, kaže dalje Lao Ce, »uporno se drži mirovanja. Vratiti se korenu (odnosno, Načelu, koje je u isti mah prvobitni uzrok i krajnja svrha svih bića)88, znači ući u stanje mirovanja«89. »Praznina« o kojoj je ovde reč je potpuna nevezanost u odnosu na sve pojaviie, prolazne i sporedne stvari90, nevezanost kojom biće izmiče promenama »toka formi«, smenjivanju stanja »života« i »smrti«, »sabiranja« i »rasipanja«91, krećući se od ruba »kosmičkog točka« ka njegovom središtu koje je i samo označeno kao »praznina (nepojavno) koja objedinjuje pa-

81

To je Aristotelov »nepokretni pokretač«, o kome smo na drugim mestima već imali prilike da damo brojne napomene. 82

To je »kvintesencija« (guinta essentia) alhemičara, koja se ponekad, u središtu krsta elemenata, predstavlja simbolom poput zvezde sa pet krakova ili cveta sa pet latica. Kaže se, takođe, kako etar poseduje »petostruku prirodu«; to bi se odnosilo na etar posmatran po sebi, kao načelo ostala četiri elementa. 8

' Ovo je razlog što je naziv etra podesan za primenu u prenosnom značenju koje smo ranije pomenuli; on se tada simbolički uzima kao naznaka samog prvotnog stanja. Do ovog »staništa« ill stupnja pravog ostvarenja bića stiže se putem al-fane, odnosno, »utrnućem« svoga »ja« povratkom u »primordijalno slanjc«; ovo »utrnuće« nije bez sličnosti, čak i u doslovnom značcnju rc'-

či koja ga opisuje, sa Nirvanom hinduističke tradicije. S one strane al-fane nalazi se još fana al-fanai, »utrnuće utrnuća«, koje na isti način odgovara Paranirvani(videti L'Homme etson devenirselon le Vedanta, gl. XIII, 3.izd.). U izvesnom smislu, prelaz iz jednog od ovih stupnjeva u drugi dovodi se u vezu sa poistovećenjem središta jednog stanja bića sa središtem celovitog bića, a u skladu sa onim što će kasnije biti objašnjeno. Videti LeRoi du Monde, gl. I i l V i L'esoterisme de Dante, 5. izd., gl. VIII, str. 65. r,/f

Konfučijanizam primenjuje »Nepromenljivo Središte« na društveni poredak, dok njegovo čisto metafizičko značenje izlaže taoizam. 87

Dao de/ing, XXXVII.

Reč Dao, doslovno »Put«, koja označava Načelo, predstavljena je ideogramom koji objedinjuje znakove za glavu i stopala, što odgovara siml«ilu alfei omegeu zapadnim tradicijama. 89

Dao dejing, XVI

'"' Ova nevezanost je identična al-fani; mogll bismo takođe da se pozovcmo na učenje Bhagavad-Gite o ravnodušnosti prema plodovima delanja, ravnodušnosti kojom biće izmiče beskrajnom lancu posledica tog (lulanja: to je »delanje lišeno želje« (nishkSmakarma), dokje »delanjesa /cljom« (sakama kaima) delanje vršeno u cilju sticanja njegovih plodova. '" A r i s l i i l d , 11 s l i č i u n n /načcnju, korisli reči »stvaranje« i »raspadanjc«.

407

oke i od njih čini točak«92. »Mir u praznini«, kaže Li Ce, »je neobjašnjivo stanje; ono se ne daje niti uzima; dogodi se da se u njemu nađemo«93. Ovaj »mir u praznini« je »Veliki Mir« islamskog ezoterizma94, koji se na arapskom naziva as-sakma, imenom koje ga izjednačava sa hebrejskom Shekinah, što će reći, sa »božanskim prisustvom« u središtu bića, koje je simbolički predstavljeno srcem u svim tradicijama95; a to »božansko prisustvo« je već uslovljeno jedinstvom sa Načelora, koje može da se ostvari jedino u samom središtu bića. »Onome ko obitava u nepojavnom pojavljuju se sva bića... Sjedinjen sa načelom, on je, kroz njega, sjedinjen sa svim bićima. Sjedinjen sa Načelom, on sve spoznaje u superlornom i opštem značenju, i ne služi se vise svojim različitim čulima da bi spoznao ono što je sitno i pojedinačno. Pravo značenje stvari je nevidljivo, neopipljivo, neobjašnjivo i neodredivo. Jedino duh koji je postigao stanje savršene jednostavnosti može da ga dosegne u dubokoj kontemplaciji«96. 92

Dao dejing, XI. Najjednostavnija slika točka je kružnica koja je krstom podeljena na četiri jednaka dela; osim ovog točka sa četiri paoke, forme koje su najzastupljenije u slmbolici svih naroda su točkovi sa šest i osam paoka; prirodno. svaki od ovih brojeva pridodaje opštem značenju točka neku posebnu odliku. Osmougaona slika osam gua ili »trigrama« Fu Ksija, koji je jedan od osnovnih simbola dalekoistočne tradicije, odgovara u izvesnom smislu točku sa osam paoka, kao i lotosu sa osam latica. U drevnim tradicijama Srednje Amerike, sinibol sveta je uvek predstavljen kružnicom u koju je upisan krst. 93 Lie Zi, gl. I. Tekstove Li Cea i Čuang Cea navodimo prema prevodu R.P Leona Vlgera. 9

To je, takođe, Paxprofunda u rozenkrojcerskoj tradiciji.

95

Videti L'Homme etson devenir selon le Vedanta, gt. XIII, 3. izd., i Le Roi du Monde, gl. III. Rečeno je da Alah »spušta Mir u srca vernih« (huwa allezianzala as-sakina fiqulub al-muminiri); a hebrejska Kabala govori potpuno istu stvar: v>Shekinah nosi to ime«, kaže hebrejista Luis Kapel, »zato što obitava (shakari) u srcu vernih, a to obitavanje je bilo simbolički predstavljeno TabernakLom (mishkari) u kome se smatralo da prebiva Bog« (Critica sacra, str. 311, amsterdamsko izdanje, 1689; naveo M.P. Vilio, La Kabbale juive, 1.1, str. 493). Jedva da je potrebno naglasiti kako se »spuštanje« »Mira« u srca vernih odigrava po vertikalno) osi: to je manifestacija »Aktivnosti Neba«. Videti takođc, s druge strane, učenjc hinduističke doktrine o obitavanju Brahme, simbolizovanog etrom, unutar srca, odnosno, u životnom središtu Ijudskog bića (L'Homme etson devenirselonle Vedanta, gl. III). 9

Lie Zi, gl. IV Na ovom primeru se može sagledati sva razlika koja po stoji izmedu transcendentne spoznaje jednog mudraca i običnog ili »profanog« znanja; aluzije na »jednostavnost«, koja je izraz objedinjavanja svih moći jednog bića i na koju se gleda kao na naznaku »primordijalnog stanja«, česte su u taoizmu. Na isti način, u hinduističkoj doktrini, stanje »detinjstva« (baJya), shvaćeno u duhovnom smislu, smatra se preduslovom za sticanje prave spoznajc (vidfti /. 'llommc cl .«>« dcvcnimclon lc

Postavljen u središtu »kosmičkog točka«, pravi mudrac ga neprimetno pokreće97 samim svojim prisustvom, ne sudelujući u njegovom kretanju i ne poklanjajući pažnju vršenju ma koje delatnosti: »Savršenstvo se ispoljava kroz ravnodušnost (nevezanost) višeg čoveka, koji pušta kosmički točak da se nesmetano okreće«98. Ta potpuna nevezanost čini ga gospodarem svih stvari, jer, budući da je prevazišao sve suprotnosti vezane za mnoštvo, ne može ničirn više da bude ugrožen: »On je postigao savršenu smirenost; život i smrt su mu podjednako nevažni, i propast vaseljene (pojavnog) ne bi u njemu izazvala nikakvu uzrujanost". Dugotrajnim preispitivanjem, on je stigao do nepromenljive istine, do spoznaje jedinog univerzalnog Načela. On pušta sva bića da žive u skladu sa svojom sudbinom, a sam se zadržava u nepomičnom središtu svih sudbina.100 Spoljni znak ovog unutrašnjeg stanja je nepokolebljivost. Ali, ne ona kakvu srećemo kod junaka koji, /eljan slave, sam juriša na armiju spremnu za bitku, već nepokolebljivost duha koji, superioran u odnosu na nebo, /emlju i sva bića101, nastanjuje jedno telo do kojeg mu niVčdanta, gl. XXIII, 3. izd.). U vezi sa ovim, mogli bismo da se prisetimo sličnih reči koje se nalaze u Jevandelju: »Koji ne primi carstva Božijega kao dijete, neće ući u njega« (Luka, XVIII, 17); »Što si ovo sakrio od premudrijeh i razumnijeh a kazao si prostima« (Matej, XI, 25; Luka, X, 21). Središnje mesto kojim se ostvaruje veza sa superiornim ili »nebeskim« stanjima su »uska vrata« jevanđelske simbolike; »bogati« koji kroz njih ne mogu da prođu su bića vezana za rnnoštvo i, stoga, nesposobna da se Izdignu od distinktivne do objedinjene spoznaje. »Siromaštvo duha«, kojc predstavlja nevezanost za pojavno, ovde se javlja kao drugi simbol, isto/načan »detinjstvu«: »Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko« (Matej,V,y). Ovo »siromaštvo« (naarapskom al-faqf), imapodjcdnako značajnu ulogu u islamskom ezoterizmu; pored već rečenog, imo podrazumeva i potpunu zavisnost bića, u svemu što jeste, od Načela »izvan kojeg nema ničega, apsolutno ničega što bi postojalo« (MuhyiddTn IbnArabi, RisSlat aI-Ahadiya). 97

Ista misao je iskazana i u hinduističkoj tradiciji, izrazom Chakravarti, koji doslovno znači »onaj koji okreće točak« (videti Le Roi du Monde, gl. II, i /'ćsotensme deDante, 5. izd., str. 58).

98

ZhuangZi, gl. I. Upor. Le Roi du Monde, gl. IX, str. 80.

99

Uprkos prividnoj sličnosti nekih izraza, ova »smirenost« se u potpuIK sii razlikuje od stoičke, koja je bila isključivo »moralne« prirode, 1 za iu sc, uostalom, čini da nikada nije predstavljala više od obične teorij/.amisli. ' l'renia Ceng Cuovom tradicionalnom komentaru Vijinga, »reč 'sudi.i' označava pravi razlog postojanja stvari«; »središte svih sudbina« je, lilc-, Načelo, utoliko što sva bića nalaze u njemu svoj dovoljan razlog. 1 Načclo ili »Srcdištc« prclhodi, nainu', svakoj distinkciji, ubrajajući lu IHI i/incdu »Ncba« (7;;«i) i »/.rinlje« (IV), koja pivdMavlja prvii dvojnost, diu'i da MI ova dva pojin.i r r s p f k l K ' i u t i.slo/.iurna /'i//i;.v/)/i Vt'.ikt'ili

42/

437

je stalo , nimalo ne mari za utisak koji ostavlja na Ijude oko sebe, i jednom opštom spoznajom sve stvari sagledava u njihovom postojanom jedinstvu103. Takav, potpuno nezavisan duh, gospodar je svih Ijudi; ako bi zaželeo da ih pozove na okup, narečenog dana svi bi dotrčali; ali, on ne želi da mu se služi«104. U središnjoj tački prevaziđene su sve distinkcije koje su svojstvene spoljašnjim stanovištima; sve suprotnosti su iščezle i razrešene u potpunom uravnoteženju. »U primordijalnom stanju, ove suprotnosti nisu postojale. Sve su one proistekle iz raznolikosti bića (koja je nerazdvojna od pojavnosti i prolazna poput nje), i iz njihovih dodira, prouzrokovanih univerzalnim kružnim kretanjem105. One bi nestale kada bi nestalo raznolikosti i kretanja. One istog časa prestaju da utiču na biće koje je svoje posebno ja i svoje pojedinačno kretanje svelo na minimum106. Takvo biće više ne dolazi u sukobe ni sa jednim bićem, jer je utvrđeno u beskonačnom i poništeno u neograničenom107. Ono je prispelo i zadržava se na polaznoj tački prcobražaja, na neutralnoj tački gde nema sukoba. Usredsređivanjem svoje prirode, napajanjem svog životnog duha, prikupljanjem svih svojih moći, ono se ujedinilo sa Načelom svih nastajanja. Budući da mu je priroda celovita (sintetički ostvarena u prvotnom jedinstvu), i budući da mu je životni duh netaknut, nijedno biće ne bi moglo da mu naškodi«108.

Ova središnja i primordijalna tačka istovetna je »Svetoj Palati'« hebrejske Kabale; ona, kao takva, nije nigde smeštena, jei je potpuno nezavisna od prostora, koji je samo posledica njenog širenja ili njenog neograničenog razvoja u svim smerovima, i koji, samim tim, u potpunosti iz nje prpishodi: »Prenesimo se u mislima izvan ovog sveta dimenzija i prostornih ograničenja, i više neće biti razloga da se Načelo ma gde smesti«109. Ali, budući da je prostor dat, primordijalna tačka, ostajući sve vreme suštastveno »nelokalizovana« (jer kao takva ne može ma čime da bude ugrožena ili izmenjena), čini od sebe središte tog prostora (odnosno, u prenosnom značenju, središte čitave univerzalne pojavnosti), onako kako smo već pokazali; upravo od nje polazi šest smerova koji, suprotstavljajući se dva po dva, preslikavaju sve suprotnosti, a upravo njoj se i vraćaju, putem naizmeničnog širenja i zgušnjavanja koji, kao što je ranije rečeno, predstavljaju dve komplementarne faze svake pojavnosti. Ova druga faza, povratno kretanje ka početku, pokazuje put koji mudar čovek sledi da bi ostvario jedinstvo sa Načelom: »usredsređivanje njegove prirode« i »prikupljanje svih njegovih moći«, u tekstu koji smo malopre naveli, veoma jasno na to ukazuju; a »jednostavnost«, o kojo; je već bilo reči, odgovara jedinstvu »lišenom dimenzija« primordijalne tačke. »Čovek koji je sasvim prostodušan pokorava svojom prostodušnošću sva bića« tako da mu se ništa ne suprotstavlja u šest oblasti prostora, ništa prema njemu nije neprijateljsko, a vatra i voda ga ne mogu povrediti«110.1 doista, on se drži središta, iz kojeg zračenjem nastaje šest smerova i kojem se oni povratnim kretanjem vraćaju, da bi se dva po dva poništili, tako da u toj jednoj tački u potpunosti iščezava njihova Irostruka suprotstavljenost, a ništa što iz nje proishodi ili u njoj nalazi mesto ne može da dosegne biće koje počiva u nepromenljivom jedinstvu. Budući da se ovo biće ničemu ne suprotstavlja, ništa ne bi moglo ni njemu da se suprotstavi, jer je suprotstavljanje nužno recipročan odnos koji /ahteva prisustvo dva pojma, i koji je, prema tome, nespojiv sa prvotnim jedinstvom; a neprijateljstvo, koje je samo produžetak ili spoljašnja manifestacija suprotstavljanja, ne može da postoji prema biću koje je izvan i s one strane svakc suprotnosti. Vatra i voda, koje su oličenje suprotnosti u »prirodnom svetu«, ne mogu da mu naškode jer, pravo govoreći, one za njega više ne postoje kao protivnosti, bu-

102

Takvo stanje se naziva jivan-mukta (videti L'Homme etson devenir selon le Vedanta, gl. XXIII, 3. izd.). ' Upor. stanje Pfa/'ne\i hinduističkoj doktrini (ibid., gl. XIV). ZhuangZi, gl. V Nezavisnost onoga koji je, oslobođen svih prolaznih stvari, dospeo do spoznaje večne istine, potvrđuje se i u Jevanđelju: »I poznaćete istinu, iistina ćevas izbaviti« (Jovan,Vill, 32); dokbi, s druge strane, prethodna misao mogla da se uporedi i sa ovim jevandelskim rečima: »Nego ištite carstva Božijega. i ovo će vam se sve dodati« (Matej, VII, 33; Luka, XII, 31). Ovde bi trebalo da se prisetimo bliske veze koja postoji između pojma pravde i pojmova ravnoteže i harmonije; a na drugom mestu smo takođe ukazali na odnos podudarnosti između pojmova pravde i mira (Le RoiduMonde, gl. I iVI; Autoritespirituelle etpouvoirtemporel, gl. VIII). Drugim rečima, rotiranjem »kosmičkog točka« oko svoje ose. 10" Ovo redukovanje »posebnog ja«, koje konačno iščezava resorbujući se u jednoj tački, isto je što i »praznina« o kojoj smo ranije govorili; ono je, takođe, al-iana islamskog ezoterizma. Očito je, uostalom, a u skladu sa simbolikom točka, da je kretanje tim više redukovano što je ovo biće bliže središtu. 07

Prvi od ova dva izraza odnosi se na »ličnost«, a drugi na »individualnost«. ZhuangZi, gl. XIX. Poslednja rečenica se takode odnosi i na svojstva »primordijalnog stanja«: to je ono što judeohrišćanska tradicija naziva čovekovom bcsmrtnošću pre »pada«, besmrtnošću koju iznova zadobija onaj koji sc, vrativ.ši sc \\ »Srcclište Svcla«, hrani sa »Drvcla Žlvola«.

09

Ibid., gl. XXII

"" /.«•//. )•!. II

44/

457

dući da su se, uravnotežujući i poništavajući jedna drugu sjedinjenjem svojih prividno suprotstavljenih, ali stvarno komplementarnih svojstava111, povratile u nediferenciranost primordijalnog etra. Za onoga ko se drži središta, sve je objedinjeno, jer on sve sagledava kroz jedinstvo Načela; sva posebna (ili, ako hoćemo,»partikularistička«) i analitička gledišta koja se zasnivaju samo na sporednim distinkcijama, i iz kojih proishode sve nepodudarnosti individualnih stavova, za njega su iščezla, apsorbovana u potpunoj sintezi transcendentne spoznaje, koja odgovara jednoj i nepromenljivoj istini. »Njegovo stajalište je tačka sa koje su, ovo ili ono, da ili ne, još uvek neraspoznatljivi. Ta tačka je stožer pravila; to je nepomično središte jedne kružnice po čijem rubu kolaju sve prolaznosti, distinkcije i individualnosti; odakle se vidi jedino beskraj, koji nije ni ovo ni ono, ni da ni ne. Sagledati sve u primordijalnom, još nediferenciranom jedinstvu, ili sa takve razdaljine sa koje se sve utapa u jedno, eto u čemu se sastoji pravo razumevanje«112. »Stožer pravila« je ono što skoro sve tradicije nazivaju »Polom«113, odnosno, kao što smo već objasnili, flksnom tačkom oko koje se vrše svi obrtaji sveta, u skladu sa pravilom ili zakonom koji upravlja svakom pojavnošću, a koji je sam tek neposredno zračenje iz središta, odnosno, izraz »Nebeske Volje« u kosmičkom poretku114.

WII. Rat i mir

11 Vatra i voda, koje više ne sagledavamo sa stanovišta suprotnosti, već komplementarnosti, jedan su od načina iskazivanja dvaju načcla, aktivnog i pasivnog, na nivou telesne ili čulne pojavnosti; razmatranja vezana za ovakvo gledište naročito su razvijena u hermetizmu. 112

ZhuangZi, gl. II.

* Ovu simboliku smo posebno obradili u Le Roi du Monde. U dalekoistočnoj tradLciji se za »Veliko Jedinstvo« (Daiyi) smatra da počiva na zvezdi Severnjači, koja se zove Tianj'i, što doslovno znači »stvorena od neba«. »Ispravnost« (De), čije ime priziva sliku prave linije, a još posebnije, linije koja čini »Osovinu Sveta«, prema učenju Lao Cea, jeste ono što bi moglo da se nazove »odredenjem« »Puta« (Dao) u odnosu na neko biće ili odredeno stanje postojanja: to je pravac koji bi ovo biće imalo da sledi kako bi njegovo postojanje bilo u skladu sa »Putem« ili, drugim rečima, usaglašeno sa Načelom (pravac je ovde shvaćen u uzlaznom smeru, dok se istim pravcem, ali u silaznom smeru, ispoljava »Aktivnost Neba«). Ovo bi moglo da se uporedi sa napomenom koju smo dali na drugom mestu (Le Roi du Monde, gl. VIII) povodom orijentacije pri obredima, o čcmu ći' kasnijc b i t i još rcri.

Ono što je rečeno o »miru« koji počiva u središnjoj tački, navodi nas, ma koliko to ličilo na digresiju, da progovorimo ponešto i o jednoj drugoj simbolici, simbolici rata, na koju smo drugde već načinili neke aluzije115. Ova simbolika naročito je prlsutna u Bhagavad-Giti'. radnju ove knjige čini prikaz bitke, dat na jedan veoma uopšten način, u obliku koji je prilagođen prirodi i funkciji Kshatriya, kojima je posebno i namenjena116. Bojno polje (kshetra) je oblast delovanja, unutar koje pojedinac razvija svoje mogućnosti, a koja je u geometrijskoj simbolici predstavljena horizontalnom ravni; ovde se radi o Ijudskom stanju, ali, ista slika bi mogla da se primeni i na ma koje drugo pojav110 stanje koje je na sličan način podređeno, ako ne delovanju u užem smislu reči, onda barem promeni i mnoštvenosti. Ovu koncepciju ne nalazimo samo u hinduističkoj, već i u islamskoj doktrini, jer upravo takvo je stvarno značenje »svetog rata« (Jihad); društvena i spoljašnja primena ovog pojma je od drugostepenog značaja, što se dobro vidi po tome da on određuje samo »mali sveti rat« (al-jihad al-asgaf), dok je »veliki sveti rat« (al-jihad'al-akbaf) isključivo unutrašnje i duhovne prirode117. Moglo bi se reći da se suštinsko opravdanje rata, ma u kom vidu i opsegu ga posmatrali, sastoji u okončanju nereda i uspostavljanju reda; to je, drugim rečitna, objedinjavanje mnogostrukosti, sredstvima koja pripadaju svetu same te mnogostrukosti; tek po tom osnovu, i samo po tom osnovu, rat bi mogao da se smatra legitimnim. S druge strane, nered je, u izvesnom smislu, svojstven svakoj pojavno' Le Roi du Monde, gl. X; Autorite spirituelle etpouvoir temporel, gl. III i VIII. Krišna i Ardžuna, koji oličavaju »sopstvo« i »ja«, ilt »ličnost« i »individualnost«, neuslovljenu Attnu ijivatmu, voze se na istim bornim kolima, koja su »vozilo« bića posmatranog u njegovom pojavnom stanju; pa, dok se Ardžuna bori, Krišna upravlja kolima ne boreći se, odnosno ne uzimajući sam učešća u akciji. Neki dnagi simboli sa istini značenjem mogu se naći u više tekstova Upanišada: »dve ptice koje obitavaju na istom drvetu« (Mundaka Upanishad, 3. Mundaka, 1. Khanda, shruti 1; ShwetasInvatara Upanishad, 4. Adhyaya, shruti 6), kao i »dvojica što su ušli u pei'inu« (Katha Upanishad, 1. Adhyaya, 3- Valll, shruti 1); »pećina« ovde nijc ništa drugo do šupljina srca, koja upravo predstavlja mesto sjedinjenja individualnog sa Univerzalnim, ili »ja« sa »sopstvom« (videti L'Homme cl son devenirselon Je Vedanta, gl. III). Al-Hallaj govori u istom smislu: »Mi smo dva duha spojena u istom Lelu« (nahnu ruhanihalalna hadana). Ovo sc zasniva na l'rorokovoj i / j ; i v i (h.iditu) koju jc dao po povratku s.i jcdiuig ralnoKpohodil » V r . n i l i MIIH M- i/ iniilon svciDg rala u v r l i k i svcn i . n > i (i.i/.in.i niin .il iili.iil .il .i.\fi.n il.i .I//I/I.»/.//. ikh.n).

467

477

sti gledanoj po sebi, jer je pojavnost lišena svog načela, dakle, posmatrana kao neobjedinjena mnoštvenost, samo beskrajan niz narušavanja ravnoteže. Rat, viđen na način koji smo upravo izložili, a ne sveden na isključivo Ijudsko značenje, predstavlja, dakle, kosmički proces reintegracije pojavnosti u prvotno jedinstvo; i upravo zato se, gledano sa strane same pojavnosti, ova reintegracija prikazuje kao uništenje, što se jasno vidi po određenim aspektima simbolike SJu'veu hinduističkoj doktrini. Kada se kaže kako i sam rat takođe predstavlja nered, to je u izvesnom smislu tačno, a i neizbežno je da takavbude, samim tim što se odigrava u svetu pojavnosti i mnoštvenosti; ali, to je nered koji ima za cilj da izravna jedan drugi nered, a prema učenju dalekoistočne tradicije na koje smo prethodno ukazali, upravo zbir svih nereda, ili svih neravnoteža, daje potpuni red. Red se, prema tome, javlja tek pošto se izdignemo iznad mnoštvenosti, i pošto prestanemo da svaku stvar posmatramo izdvojeno i »razgovetno«, kako bismo sve stvari sagledali u jedinstvu. Takvo gledište bi odgovaralo stvarnosti, pošto mnoštvenost, lišena jedinstvenog načela, postoji tek prividno; ali, taj privid, zajedno sa neredom koji mu je svojstven, postojaće za svako biće sve dok ne bude uspelo da, na sasvim stvaran način (a ne tek u vidu puke teorijske zamisli), dođe do spoznaje o »jedinstvenosti postojanja« (wahdatal-wujuđ) u svim oblicima i na svim stupnjevima univerzalne pojavnosti. Prema onome što smo upravo rekli, sam cilj rata jeste uspostavljanje mlra, jer mir, čak i u svom svakidašnjem značenju, nije u suštini ništa drugo do red, ravnoteža ili harmonija, pri čemu ova tri, skoro istoznačna pojma, ukazuju, sa donekle različitih aspekata, na odraz jedinstva u samoj mnoštvenosti, kada se ova jednom svede na svoje načelo. I zaista, mnoštvenost tada ne biva stvarno poništena, već »transformisana«; a kada se sve stvari privedu jedinstvu, onda se i to jedinstvo javlja u svim stvarima koje, daleko od toga da su prestale da postoje, time, naprotiv, zadobijaju pravu punoću stvarnosti. Na taj način se dva komplementarna gledišta »jedinstva u mnoštvu i mnoštva u jedinstvu« (al-wahdat fial-kusrat wa al-kusrat Sal-wahdat) neraskidivo objedinjuju u središnjoj tački čitave pojavnosti, koja je »božansko mesto« ili »božansko stanište« (al-maqam al-ilahi), o kojem je ranije bilo govora. Za onoga ko je dospeo do ove tačke, kao što smo već rekli, nema više suprotnosti, pa samim tim ni nereda. To je upravo mesto reda, ravnotežc, harmonije ili mira, dok je izvan tog mesta, i za onoga ko mu samo teži, a da još nijc stigao do njega, stanjc rala ona-

kvo kakvim smo ga opisali, pošto suprotnosti, na kojima nered počiva, još nisu definitivno prevaziđene. Čak i u svom spoljašnjem i društvenom značenju, legitiman rat, usmeren protiv onih koji narušavaju red, a u cilju da se oni tom redu privedu, suštastveno predstavlja vršenje »pravde«, što će reći da, sve u svemu, ima jednu uravno težujuću ulogu118, ma kakvima se činili sekundarni i prolazni spoljašnji uslovi; u svakom slučaju, radi se tek o »malom svetom ratu«, koji je samo metafora onog drugog »velikog svetog rata«. Na ovom mestu bi moglo da se primeni ono što smo u više navrata, kao i na samom početku ove studije, rekli o simboličkoj vrednosti istorijskih činjenica, koje mogu da se posmatraju kao da, na sebi svojstven način, odražavaju realitete jednog superiornog poretka. »Veliki sveti rat« je borba čoveka protiv neprijatelja koje nosi u samom sebi, odnosno, protiv svih elemenata koji su, u njemu, suprotstavljeni redu i jedinstvu. Ne radi se, naravno, o tome da bi trebalo uništiti ove elemente koji, kao i sve što postoji, takođe imaju razlog postojanja i svoje mesto unutar celine; pre bi se radilo, kao što smo već napomenuli, o njihovom »transformisanju« putem privođenja jedinstvu, njihovom resorbovanju unutar njega, da tako kažemo. Covek bi, pre svega i neprestano, trebalo da teži ostvarenju jedinstva u samom sebi, u svemu onome što ga sačinjava, i u odnosu na sve modalitete svoje Ijudske pojavnosti: jedinstvu misli, jedinstvu delanja, i takođe, onome što je možda najteže, jedinstvu misli i delanja. Važno je, uostalom, da napomenemo, kako je u pogledu svega što se delanja tiče, najvažnija namera (w'yya), jer jedino ona u potpunosti zavisi od samog čoveka, budući da na nju ne utiču niti je menjaju spoljašnji uslovi, što je uvek slučaj sa posledicama delanja. Jedinstvo u nameri i neprestana težnja ka postojanom i ne119 promenljivom središtu simbolički su predstavljeni obrednom orijentacijom (qibla), gde se zemaljska duhovna sreclišta javljaju kao vidljive slike pravog i jedinog središta čilave pojavnosti, koja se, inače, kao što smo već objasnili, neposredno odražava u svim svetovima, u središnjoj tački svakoga od njih, kao i u svim bićima kod kojih se ta središnja I ačka figurativno označava srcem, zbog njene stvarne podudarnosti sa ulogom koju ovo ima u telesnom organizmu. Za onoga ko je u celosti uspeo da ostvari jedinstvo u sebi, ukinuvši time sve suprotnosti, samim tim je ukinuto i sianje rata, pošto je preostao samo potpuni red, gledano i ni V k k - l i 1

/.(• Koi (Itl Mimth; K l. VI, slr.

' \ n l i - n o n o . š l i i MIIO n.i < l i i i j ' . i n i i n i i M i i i i . i | > < n i i i - 1 1 1 1 1 1 i i » p r . i v n j nanuTi« i . - i l i i h m i v n l j i . . < / < • / < ! < 1/1; l / i . i / , / . .-.I I I I I V I I I ) .

487

497

sa jednog sveobuhvatnog stanovišta koje je s one strane svih pojedinačnih stanovišta. Takvom biću, kao što je prethodno rečeno, ništa više ne može da naškodi, jer za njega više nema neprijatelja, ni u njemu ni izvan njega; jedinstvo, ostvareno iznutra, ostvareno je jednovremeno i spolja ili, radije, više ne postoji ni ono što bi bilo spolja ni ono što bi bilo unutra, budući da je i to samo jedna od onih suprotnosti koje su za njega sada prevaziđene120. Konačno utvrđen u središtu svih stvari, on je »sam sebi zakon«121, pošto je njegovavolja jedno sa univerzalnom Voljom (»Voljom Neba« u dalekoistočnoj tradiciji, koja se stvarno manifestuje u istoj tački gde takvo biće i obitava); on je postigao »Veliki Mir«, koji je u suštini, kao što smo rekli, »božansko prisustvo« (as-salđna, imanentnost Božanskog u toj tački koja je »Središte Sveta«). Budući da je svojim objedinjavanjem izjednačen sa samim prvotnim jedinstvom, on sagledava jedinstvo u svim stvarima i sve stvari u jedinstvu, kroz potpunu jednovremenost »večne sadašnjosti«.

»zemaljskog Raja«, koji upravo predstavlja središte našeg sveta, kao što smo već objasnili drugom prilikom123. Premda nemamo nameru da se na ovora mestu upuštamo u čitavu problematiku vezanu za simbolizam drveta, a koja bi zahtevala jednu posebnu studiju, ipak nam se čini da ovom prilikom ne bi bilo suvišno da razjasnimo neka pitanja. U zemaljskom Raju nije postojalo samo »Drvo Života«; postojalo je još jedno, koje je odigralo ne manje značajnu, pa čak i čuveniju ulogu: to je »Drvo Poznanja dobra i zla«124. Veze koje postoje između ova dva drveta su veoma tajanstvene: neposredno pošto je naznačeno da se »Drvo Života« nalazi »u sredini vrta«, biblijski tekst pominje »Drvo Poziranja dobra i zla«125; malo kasnije, rečeno je da se ono takođe nalazi »u sredini vrta«126; i konačno je Adam, pošto je pojeo plod sa »Drveta Poznanja«, trebalo samo da »ispruži ruku« kako bi dohvatio i plod sa »Drveta Života«127. U drugom od ova tri navoda, Božija zabrana se čak isključivo odnosi na »drvo koje je u sredini vrta«, i za koje nije dato nijedno drugo određenje; ali, pozivajući se na navod u kojem je ta zabrana već bila izrečena128, postaje jasno da se u ovom slučaju radi o »Drvetu Poznanja dobra i zla«. Veza uspostavljena blizinom ova dva drveta, bez sumnje je razlog njihove tesne povezanosti u simbolici, u toj meri da izvesno alegorijsko drveće poseduje obeležja koja istovremeno upućuju na oba drveta; ali, preostaje još da se objasni u čemu se taveza stvarno sastoji. Priroda »Drveta Poznanja dobra i zla« mogla bi se, kao što mu i samo ime kazuje, opisati dvojstvom, jer se u njegovom određenju susrećemo sa dva pojma koji nisu čak ni komplementarni, već zaista suprotstavljeni, i za koje se ukratko može reći da im čitav smisao počiva na toj suprotslavljenosti, jer, kada se ova jednom prevaziđe, više ne bi inoglo da se govori ni o dobru ni o zlu. Isto, pak, ne bi moglo da se primeni i na »Drvo Života«, čija uloga »Osovine Sveta«, naprotiv, suštastveno upućuje na jedinstvo. Preraa lome, kada na nekom alegorijskom drvetu otkrijemo sliku dvojstva, čini se da bi u njoj trebalo videti aluziju na »Dr-

IX. Središnje drvo Jedan drugi aspekt simbolike krsta izjednačava ga sa onim što su različite tradicije nazivale »Drvetom Života« ili nekim drugim istoznačnim terminom; videli smo na drugom mestu kako je to drvo jedan od brojnih simbola za »Osovinu Sveta«122. Ovde ćemo, dakle, u prvom redu razmotriti vertikalnu liniju krsta, koja je slika te ose: ona čini stablo drveta, dokmu horizontalna linija (ili dve horizontalne linije, u slučaju trodimenzionalnog krsta) obrazuje grane. Ovo drvo se uzdiže u središtu sveta ili, radije, u središtu jednog sveta, odnosno, područja unutar koga se odvija jedno stanje postojanja, poput Ijudskog stanja, koje se najčešće i podrazumeva u datom slučaju. Kada je reč o biblijskoj simbolici, onda je to »Drvo Života«, postavljeno u sredini 120 Takav je, prema hinduističkoj tradiciji, pogled trećeg Šivinog oka, koje simbolizuje »osećaj večnosti«, a čije stvarno posedovanje se suštinski podrazumeva pri ostvarenju »primordijalnog stanja« (videti L 'Homme et son devenir se/on le Vedanta, gl. XX, 3. izd., i Le Roi du Monde, gl. V i VII). 121

Ovaj izraz je preuzet iz islamskog ezoterizma; u istom smislu, hinduistička doktrina govori o biću koje je dospelo u to stanje kao swechchha.ch3rl, odnosno »povinujući se sopstvenoj volji«. 122

Le Roi du Monde, gl. II, str. 20; o »Drvetu Sveta« i njegovim različitim formama videti takode L 'Homme et son devenir sclon lc Včdnta, gl. VIII. U islamskom c/otcrizmu postoji jedan spis MuhyiddTna Ibn A r a b i j a pod na/ivi>m Drvo .Svctn (Sh.ii.ir.il ;il-k;i\vn).

' ^ Le Roi du Monde, gl. V i DC; Autorite spirituelle etpouvoir temporel,

gl.vivm.

2/i O simbolici biljaka, vezano za »zemaljski Raj«, videti L 'esoterisme de l>;mte, gl. VIII, str. 66-69. 125

Postanje, II, 9.

12(1

Ihid., III, 3.

127

//?/nu\'i>ii Ifiii/tnK-l (,',! V I I I , .11 r 1(11-102.

7 Ova reč je istovetna latinskom sutura, pri čemu se isti koren reči, u značenju »plesti«, može naći u oba jezika. U najmanju ruku je zanlmljivo ustanovitt da je arapska reč suraft), koja označava poglavlja Kur'ana, sastavljena od potpuno istih elemenata kao i sanskritska sutra; ova reč, inače, ima značenje blisko »redu« ili »nizu«, a načtn njenog nastanka je nepoznat.

667

677

nastala »ne-delatnim« delovanjem prvoga na drugo. Ali, s druge strane, Shruti}e izjednačena sa neposrednom svetlošću, koja se predstavlja u vidu sunca, a Smrtisa reflektovanom svetlošću178, koja se predstavlja u vidu meseca; istovremeno, sunce i mesec, u skoro svim tradicijama takođe respektivno simbolizuju muško i žensko načelo univerzalne pojavnosti. Simbolika tkanja ne primenjuje se samo na drevne spise; ona se takođe koristi da bi predstavila svet ili, tačnije, skup svih svetova, odnosno, neograničenog mnoštva stanja ili stupnjeva koji sačinjavaju univerzalno Postojanje. Tako se u Upanišadama Vrhovni Brahma naziva »onim na čemu su, u vidu osnove i pređe, istkanl svetovi«, ili drugim sličnim izrazima179. Naravno, osnova i pređa imaju i ovde ista respektivna značenja koja smo već definisali. S druge strane, prema taoističkoj doktrini, sva bića su podložna iieprestanom smenjivanju dvaju stanja, života i smrti (sažimanju i rasipanju, menama yanga i 77/73)18°; a komentatori to smenjivanje nazivaju »hodom čunka na kosmičkom razboju za tkanje«181. Između ove dve primene iste simbolike se utoliko pre može uspostaviti veza što se i samaVaseljena, u pojedinim tradicijama, simbolički predstavlja knjigom: ovim povodom ćemo se samo prisetiti Liber MIMĆ//Rozenkrojcera, kao i poznatog simbola apokaliptičke Liber Vtiae182. Sa ove

tačke gledišta, niti osnove kojima su povezane odgovarajuće tačke svih stanja, čine svetu Knjigu u pravom smislu reči, koja je prototip (ili, pre, arhetip) svih drevnih pisama, i čiji su ona samo iskaz na Ijudskom jeziku183. Niti pređe, od kojih svaka predstavlja tok događaja u određenom stanju, čine njen komentar, u tom smislu što nude različite načine primene u odnosu na odgovarajuća stanja. Svi događaji, sagledani kroz jednovremenost »neprolaznog«, takođe su zapisani u ovoj knjizi gde svako, da tako kažemo, predstavIja jedno slovo, koje se, opet, može izjednačiti sa tačkom na tkanju. Na temu ove simbolike knjige navešćemo i sažeti prikaz učenja Muhyiddtna Ibn Arabija: »Vaseljena je ogromna knjiga; slova te knjige su, u načelu, sva ispisana istim mastilom i prepisana za večnim Stolom pomoću božanskog pera; sva su prepisana istovremeno i ne mogu se razdvojiti; zbog toga su osnovni božanski fenomeni skriveni u 'tajni nad tajnama' dobili naziv 'transcendentnih slova'. Aista ta transcendentna slova, što će reći, sva stvorenja, nakon što su bila virtuelno sažeta u božanskom sveznanju, spustila su se božanskim dahom u niže regije, da bi sačinila i obrazovala pojavnu Vaseljenu«184. Još jedna forma simbolike tkanja, koja se takođe susreće u hinduističkoj tradiciji, jeste slika pauka koji plete svoju mrežu, slika koja je utoliko verodostojnija što pauk tu mrežu pravi od materije sopstvenog bića185. Usled kružnog oblika mreže, koji je, inače, slika ravni kosmogonijskog sferoida, odnosno nezatvorene sfere na koju smo već aludirali, osnova je ovde predstavljena nitima koje zrače iz središta, a pređa nitima raspoređenim u koncentrične kružnice186. Da bismo se odavde vratili uobičajenoj slicl tkanja, dovoljno jc da središte posmatramo kao da je beskonačno udaljeno, tako da poluprečnici postaju paralelni, prateći vertikalan pravac, dok koncentrične kružnice postaju prave upravne na te poluprečnike, drugim rečima, horizontalne. Kao zaključak, moglo bi da se kaže da osnovu predstavIjaju ona načela koja međusobno povezuju sve svetove ili sva stanja, pri čemu svaka od njenih niti vezuje odgovarajuće tačke u tim različitim stanjima, a da su pređa oni sku-

178

Ovde je poželjno uočiti dvostruko značenje reči »refleksija«.

179

Mundaka Upanishad, 2. Mundaka, 2. Khanda, šruti 5; Brihad-Aranyaka Upanishad, 3. Adhyaya, 8. Brahmana, šruti 718. Budistički monah Kumarajrea preveo je na kineski jezik jedno sanskritsko delo po imenu Brahmina mreža (Fan wengjing), u kojem se kaže da su svi svetovi raspoređeni kao očice na mreži. 180

Daodejing,KVl.

181

Chang Hungyang ovo smenjivanje takode poredi sa disanjem, pri čemu aktivan udah odgovara životu, a pasivan izdah odgovara smrti, budući da je kraj jednog početak drugog. Istt komentator se, kao načinom za poređenje, služi mesečevim menama, gde pun mesec predstavlja život, a mlad mesec smrt, uz dva prelazna perloda uspona 1 opadanja. Ono što je ovde rečeno za disanje trebalo bl dovesti u vezu sa fazama postojanja jednog bića upoređenog sa samom osobom koja diše; s druge strane, u univerzalnom poretku, izdah odgovara nastanku pojavnosti, a udah povratku u nepojavno, kao što je ranije rečeno; zavisno od toga da H se stva. ri sagledavaju u odnosu na pojavnost ili u odnosu na Načelo, nc bi ircbalo zaboravlti da se analogija primeni i u »obratnom smeru«. 182

Prethodno smo pomenuli da se na nekim slikama, knjiga zapečaćcna sa sedam pečata, na kojoj leži jagnje, nalazi, kao 1 »Drvo Života«, na zajedničkom izvoru četiri rajske reke, i tom prilikom smo načinili alu/iju na vezu između simbolike drveta i knjige: listovi drvcta i slova l/ k n j i genasllčannačinprcdstavljajusvabićaVascIji.-iH' (»dc.-sc.-l l i i l j a d a hii-a« u dalekoUtoinoj iradidji).

^ Ovo izričito povrđuju Vede i Kur'an; pojani »večnog Jevandelja« takodc pokazuje da ovakva koncepcija nije u potpunosti strana hrišćanstvu. ' Al-futuhat al-mekkiya. Ovde bi moglo da se načini poređenje sa uloK»m koju slova imaju i u kosmogonljskoj doktrini Sepher letsiraha. HS

25. Wl

Komentar Shankar3charye na Brahma-Sutre, 2. Adhyaya, 1. Pada, sutra

ISiukkoji sc nalaziu.sredi.šlu svojc mrcžc podsećanaslikusuncaokružen i p H s v o j i i n /rai'iina; lakn "ii niii/r da .sc smalra predstavoffl »Siva Svcla«.

68/

697

povi događaja koji se odigravaju u svakom od svetova, tako da je svaka nit te pređe, kao što smo već rekli, tok događaja u nekom određenom svetu. Sa drugog stanovišta, moglo bi opet da se kaže da su pojavnost nekog bića u određenom stanju postojanja, kao i bilo koji događaj, definisani susretom jedne niti osnove sa jednom niti pređe. Svaka nit osnove je tada jedno biće sagledano u svojoj suštastvenoj prirodi koja, kao neposredna projekcija prvotnog »Sopstva«, ostvaruje vezu između svih stanja, održavajući pri tom sopstveno jedinstvo unutar njihove neograničene mnogostrukosti. U tom smislu, ona nit pređe koju ta nit osnove susreće u određenoj tački odgovara jednom deflnisanom stanju postojanja, a njihovo ukrštanje odreduje odnos tog bića, što se njegove pojavnosti u datom stanju tiče, prema kosmičkom okruženju u kome se u tom vidu nalazi. Individualna priroda jednog Ijudskog bića, na primer, biće rezultanta susreta tih dveju niti; drugim rečima, uvek će biti poželjno da se razdvoje dve vrste elemenata koji bi mogli da se dovedu u respektivnu vezu sa vertikalnim i horizontalnim smerom: prvi izražavaju ono što je svojstveno posmatranom biću, dok drugi proishode iz uslova okruženja. Pomenimo još da se niti koje čine »tkanje sveta«, u jednoj drugoj, istoznačnoj simbolici, nazivaju »Šivinom kosom«187. Moglo bi da se kaže kako su to, u neku ruku, »linije sila« pojavne Vaseljene, i kako su smerovi prostora njihova predstava u telesnom redu. Lako može da se uoči koliko različitih primena mogu naći sva ova razmatranja; ali, mi smo ovde samo želeli da ukažemo na suštastveno značenje simbolike tkanja koja je, kako se čini, na Zapadu veoma slabo poznata188.

XV. Model kontinuiteta različitih modaliteta istog stanja bića Pošto razmatramo jedno stanje bića koje je na opisanom »mikrokosmičkom« modelu predstavljeno horizontalnom ravni, sada nam još preostaje da na nešto određeniji način izložimo čemu odgovara središte te ravni, kao i vertikalna osa koja kroz to središte prolazi. Ali, da bismo u tome uspeli, biće neophodno da se opet poslužimo jednim geometrijskim modelom, malo drugačijim od prethodnog, na kome ćemo prikazati ne samo podudarnosti ili usaglašenosti, kao što smo do sada činili, već i uzajamni kontinuitet svih modaliteta svakog stanja bića, kao i svih stanja među sobom, pri ustrojstvu jednog celovitog bića. Razume se da ćemo usled toga biti primorani da u našu sliku unesemo neke izmene koje odgovaraju onome što, u analitičkoj geometriji, predstavlja prelaz sa sistema pravolinijskih koordinata na sistem polarnlh koordinata. Naime, umesto da različite modalitete istog stanja predstavimo paralelnim pravama, kao što smo ranije činili, možemo da ih predstavimo koncentričnim kružnicama upisanim u istoj horizontalnoj ravni, sa zajedničkim centrom u samom središtu te ravni, što će reći, a u skladu sa onim što smo ranije objasnili, u tački njenog susreta sa vertikalnom osom. Na taj način, jasno se vidi da je svaki modalitet konačan i ograničen, pošto je prikazan kružnicom koja je zatvorena kriva ili, u najmanju ruku, linija čije su nam krajnje 189 tačke poznate i gotovo zadate ; dok, s druge strane, ta kružnica sadrži neograničeno mnoštvo tačaka190, koje predstavljaju neograničeno mnoštvo sekundarnih promena unutar posmatranog modaliteta, pa ma kakav on bio191. 89

187 188

Na ovo smo već ukazali kada smo govorili o smerovima prostora.

Ipak, na tragove simbolike slične vrste nailazimo u grčko-latinskoj antici, a naročito u mitu o Mojrama, ali, čini se da se ovaj odnosi samo na niti pređe, pa se njegova »zlokobna« priroda može objasniti odsustvom pojma osnove, odnosno činjenicom da se biće posmatra samo u svom indivtdualnom stanju, lišeno svesnog posredovanja (za datu osobu) njenog ličnog transcendentnog načela. Ovakvo tumačenje je, inače, opravdano načinom na koji Platon posmatra vertikalnu osu u mitu o Jermeninu Eru (Država, knjigaX): doista, prema njemu, svetlosna osovina svcia je »vreteno NužnostL«; to je osovina od dijamanata, okružena sa više koncentričnih okvira, raznih veličina i boja, koje odgovaraju različitim planctarnim sferania; Mojra Klota je obrće desnom rukom, dakle s desna nalevo, što je takođe uobičajen i najpravilniji smer rotacije swastike. Povodom ove »osovine od dijamanata« napomenimo kako jc tibclanski siinbol vajre, čije ime istovremeno označava »grt)in« i »tlijanianl«, lakiidc pc>vezano sa »Osovinom Svcia«.

Ovo ograničenje iskaza Je nužno da rečeno ne bi protivrečilo, makar i samo prividno, onome što sledi. TO Važno je uočiti da ne kažemo neograničen broj, već neograničeno mnoštvo, pošto je moguće da neograničenost o kojoj je reč premaši sve brojeve, pa makar i sam niz brojeva bio neograničen, ali u jednom diskonlinuitetu, doksu tačke na liniji to u kontinuitetu. Pojam »mnoštvo« je širi i obuhvatniji od »brojčanog mnoštva«, pa može da se primeni čak i izvan < >blasti kvantiteta, čiji je broj samo specifičan obllk; to su dobro shvatili sholasiički filozofi, koji su taj pojam »mnoštva« premestili u red »transcendcnata«, odnosno univerzalnih svojstava Bića, gde se on nalazi u istom analognom odnosu prema brojčanom mnoštvu kao i pojam metafizičkog k'dinstva prema aritmetlčkoj ili kvantitativnoj jedinici. Trebalo bi imati na umu da je upravo o ovoj »transcendentalnoj« mnoštvenosti reč kada govorimo o mnogostrukim stanjima bića, budući da je kvantitet tek je.l.in poseban uslov koji može da se primeni samo na neka od ovih stanja.

Hudući da jc d u / i n a kni/.niir u l o l i k i i vcra u k n l i k o jr k r u / n i c a u d a l j r l l i j a gu da se svedu na predikatnu formu, pošto odnos koji ,sc ovoni iska/ujiima fundamentalniji značaj od svih oslalih.

205

Videti šta smo o trojstvu SacfichJdanandena.pisa.li ML'Homme etson devenirselon le Vedanta, gl. XIX 3- izd.

Uislamskom ezoterizmu takode nalazimo slične izraze: »Alah je svet stvorio iz Sebe, Sobom i u Sebi«, ili: »Poslao je Svoju poruku od Sebe, Sebi, Sobom«. Ova dva izraza su, uostalom, istoznačna, jer je »božanska poruka« u stvari »Knjiga Sveta«, arhetip svih svetih Knjiga, a »transcendentna« slova od kojih se ova Knjiga sastoji su sva stvorenja, kao što je prethodno već objašnjeno. Otuda takođe proizlazi da je »nauka slova« (iltn al-liurujf), shvaćena u svom superiornom značenju, spoznaja svih stvari, kroz samo Načelo, kao večnih suština; u značenju koje bi se moglo nazvati uobičajenim, to bi bila kosmogonija; i konačno, u svom inferiornom značenju, to bi bilo poznavanje svojstava imena i brojeva, u meri u kojoj izražavaju prirodu svakog bića, poznavanje koje bi omogućavalo da se putem njih, a na temelju te podudarnosti, »magijskl« deluje na sama bića. 37

U pojedinim školama islamskog ezoterizma »Gorući grm«, nosilac božanske pojavnosti, shvata se kao simbol onog privida individualnog koji preostaje nakon što je biće doseglo »Vrhovnu Istovetnost«, što odgovara slučaju jivan-mukteu hinduističkoj doktrini (videti L'Homme et son devenirselon le Vedanta, gl. XXIII, 3. izd.): to je srce koje blista od svetlosti SheJdne, zbog ostvarenog prisustva »Vrhovnog Sopstva« u sreclištu Ijudske individualnosti. 208

Izlazak, III, 14.

19

Eheieh ovde, u stvari, ne bi trebalo posmatrati kao glagol, već kao imc, što se vidi iz produžctka teksta, u kome se Mojsiju nalažc da saopMi narodu: »Elii'ich IIK- j/). Ovde unutar Savršenstva otkrivamo analogiju, samo još univerzalniju, sa onim što smo u Biću označili kao »esenciju« i »supstanciju«237. U svakom slučaju, ma kakvo bilo načelo kojim se određuju, trebalo bi imati na umu da Qian i Kun metafizički postoje jedino sa našeg stanovišta pojavnih bića, isto onako kao što se Biće ne polarizuje u sebi da bi se odredilo kao »esencija« i »supstancija«, već je takvo samo u odnosu na nas, i u meri u kojoj ga sagledavamo sa stanovištauniverzalne pojavnosti čije je načelo i kome i sami pripadamo. Ako se vratimo našem geometrijskom modelu, videćemo da je vertikalna osa određena kao izraz »Volje Neba« u razvoju bića, čime se istovremeno određuje pravac horizontalnih ravni koje predstavljaju različita stanja, kao i njihova horizontalna i vertikalna usaglašenost, i time uspostavlja njihovahijerarhija. Usled ove usaglašenosti, granične tačke tih stanja određene su kao krajnje tačke pojedinih modaliteta; vertikalna ravan koja ih obuhvata je jedna od koordinatnih ravni, kao i ona koja je na nju upravna u pravcu ose. Ove dve vertikalne ravni upisuju na svakoj od horizontalnih ravni jedan dvodimenzionalan krst čiji se centar nalazi u »Nepromenljivom Središtu«. Preostao je, dakle, još samo jedan neodređen element: to je položaj posebne horizontalne ravni koja će predstavljati treću ko^ViđetiopetL'HommeetsondevEnirselonle Včdanta, gl. IV U Fu K.sijevitn guaima, Qian]e prikazan sa tri pune linije, a A"u/?sa tri prckinuulinije; aveć smo vldeli da je puna linija simbol j7/nn,';/ili a k t i v n o n muVla, dok je preklmila linlja simbol )in;i ili pasivnon naivla.

ordinatnu ravan. Toj ravni, u celovitom biću, odgovara izvesno stanje čije će određenje omogućiti da se iscrta simbolički trodimenzionalni krst, odnosno da se postigne potpuno ostvarenje bića. Pre nego što nastavimo dalje, trebalo bi da damo sledeću važnu napomenu: vertikalno rastojanje koje razdvaja krajnje tačke ma kog evolucionog ciklusa je konstantno, što bi, čini se, značilo da, ma koji ciklus posmatrali, »privlačna sila Božanskog« uvek deluje istim intenzitetom; a tako zaista i jeste ako se primeni na Beskraj: to je ono što iskazuje zakon univerzalne harmonije, kojl zahteva neki vid matematičkog reciprociteta među svim varijacijama. Tačno je, međutim, da prividno ne bi moralo tako i da bude, ako bismo zauzeli jedno posebno stajalište, i ako bismo posmatrali samo tok jednog određenog ciklusa koji bismo želeli da u datom kontekstu uporedimo sa drugima; tada bismo, za tačno određeni položaj u koji bismo se postavili (pod pretpostavkom da se zaista može govoriti o nekom postavljanju, što je, u svakom slučaju, strano jednom čisto metafizičkom gledištu), morali da procenimo veličinu koraka na navoju; ali »mi ne znamo pravu veličinu tog geometrijskog elementa, zato što ne posedujemo aktualnu svest o cikličnim stanjima kroz koja prolazimo i pošto, dakle, ne možemo da odredimo metaflzičku visinu koja nas 238 danas deli od onoga iz čega dolazimo« . Tako ne raspolažemo nikakvim neposrednim načinom da procenimo meru delovanja »Volje Neba«; »spoznaćemo je samo putem analogije (na temelju zakona harmonije) ako, u našem trenutnom stanju, i sa svešću o prethodnom stanju, budemo 239 mogli da procenimo pridodatu metafizičku vrednost i da, u skladu sa tim, izmerimo silu uspona. Ne kažemo da je tako nešto nemoguće, pošto je lako shvatljivo; ali to ni240 je u opsegu mogućnosti sadašnjeg Ijudskog roda« . 23

^ Mađoji, La Voie Metaphysique, str. 96 (fusnota).

*° Razume se da bi pojam »vrednosti«, koji je ovde opravdan primenom matematičke simbolike. trebalo shvatiti u isključivo analognom smislu; isto, uostalom, važi i za rcč »sila«. kao i za svc druge kojima se dočaravaju slike preuzete iz čulnog sveta. 2 Ibid., str. 69. U poslednjem navodu uneli smo neke izmene, ne menjajući mu pri toni smisao, da bismo primenili na svako biće ono što je bilo rečeno za Vaseljenu u celini. »Čovek ne može da učini ništa za sopstveni život, pošto mu zakon koji upravlja životom i smrću, njegovim sopstvenim promenama, izmiče; šta bi tek onda mogao da zna o zakonu koji upravlja vclikim kosmičkim promenama, univerzalnim razvojem?« (Zhu.tngZi, gl. XXV). U h i n d u i s l i č k o j ( r a d i d j i , l'iirincka/uju kako se ne moi;u i/iiu-rili p i v l h o i l n r i i i a k n a i l n c K.ilpc, o d i K i M K i i'iklnsi k i p j i M- I K | I K I S C na clruKi' slupnji'vc i i n i v c r / , i l n i > K l ' i i s K i | - i n | - i

94/

Pomenimo uzgred, samo zato da bismo ukazali, kao što činimo svaki put kada za to imamo priliku, na podudarnost koja postoji među svim tradicijama, kako bi, prema onom što smo izložili o značenju vertikalne ose, moglo da se da jedno metafizičko tumačenje poznatih reči iz Jevanđelja, prema kojima Reč (ili »Volja Neba« u delovanju) predstavlja (u odnosu na nas) »Put, Istinu i Život«241. Ako se na trenutak vratimo našem početnom »mikrokosmičkom« modelu, i ako razmotrimo njegove tri koordinatne ose, »Put« (određen u odnosu na posmatrano biće) će biti, kao i ovde, predstavljen vertikalnom osom; od dve horizontalne ose, jedna će tada predstavljati »Istinu«, a druga »Život«. Dokse »Put« vezuje za »Univerzalnog Čoveka«, sa kojim se poistovećuje »Sopstvo«, »Istina« se ovde vezuje za intelektualnog čoveka, a »Život« za telesnog čoveka (premda su kod ovog poslednjeg pojma moguća i izvesna odstupanja)242; od ova dva poslednja pojma, koji pripadaju oblasti istog posebnog stanja, odnosno istom stupnju univerzalnog Postojanja, prvi bi ovde trebalo izjednačiti sa celokupnom individualnošću, čiji je ovaj drugi samo modalitet. »Život« će, dakle, biti predstavljen osom paralelnom u odnosu na pravac razvoja svakog modaliteta, a »Istina« osom koja objedinjuje sve modalitete, prolazeći kroz njih upravno u odnosu na isti pravac (osom koja, premda je takođe horizontalna, može da se posmatra kao relativno vertikalna u odnosu na drugu, u skladu sa onim što smo ranije rekli). Ovim se, inače, pretpostavlja kako je crtež trodimenzionalnog krsta povezan sa zemaljskom individualnošću čoveka, jer smo ovde jedino u odnosu na nju posmatrali »Život«, pa čak i »Istinu«; ova slika prikazuje delovanje Reči pri ostvarenju celovitog bića i njegovom poistovećenju sa »Univerzalnim Covekom«.

XXIV. Nebeski Zrak i njegova ravan odraza Ako razmotrimo preklapanje horizontalnih ravni koje predstavljaju sva stanja bića, možemo još da kažemo kako, u odnosu na njih, posmatranih izdvojeno ili u celini, ver2

Da bismo izbegli svaki mogući nesporazum, a imajući u vidu zabune do kojih često dolazi na modernom Zapadu, stalo nam je da jasno naznačimo kako se ovde radi isključivo o metafizičkom, a ni u kom slučaju o religioznom tumačenju; iznieđu ova dva gledišta leži ista ona razlika koja, u islamu, postoji izmedu haqiqa (metaflzičkog i ezoteričnog) i shariya (društvenog i egzoteričnog).

957

tikalna osa, koja ih sve međusobno povezuje u središtu celovitog bića, simbolizuje ono što su različite tradicije nazivale »Nebeskim Zrakom« ili »Božanskim Zrakom«: to je načelo koje hinduistička doktrina označava imenima Buddhii Mahat24*, »koje čini superiorni neotelovljeni element u čoveku, služeći mu kao vodič kroz faze univerzalnog razvoja«244. Univerzalan ciklus, predstavljen celinom naše sllke, i »čija Ijudskost (u indMdualnom i 'vrsnom' značenju) čini samo jednu fazu, raspolaže sopstvenim kretanjem245, nezavisnim od naše Ijudskosti, od svih Ijudskosti, i od svih ravni (koje predstavljaju sve stupnjeve Postojanja), čiji neograničen zbir (ili 'Univerzalnog Čoveka'), on obrazuje246. To sopstveno kretanje, koje proishodi iz suštastvene veze 'Nebeskog Zraka' sa svojim izvorištem, neodoljivo ga usmerava ka svom Kraju (Savršenstvu), koji je istovetan njegovom Početku, usmeravajućoj sili koja je uzlazna i božanski blagotvorna (odnosno, harmonična)«247, i kojanije ništa drugo do ona »privlačna sila Božanstva« o kojoj je bilo reči u prethodnom poglavlju. Morali bismo da naglasimo kako je »kretanje« univerzalnog ciklusa nužno nezavisno od ma koje individualne volje, pojedinačne ili kolektivne, koja može da deluje jedino unutar svoje posebne oblasti, ne oslobađajući se nikada determinisanih uslova postojanja kojima je ta oblast podređena. »Čovek, kao (individualan) čovek, ne bi mogao da raspolaže ničim boljim i većim od svoje Ijudske sudbine, čiji individualni tok je, uostalom, u stanju da okonča. Ali, to prolazno biće, obdareno prolaznim vrlinama i sposobnostima, ne bi moglo da se kreće, ni da se zaustavi, niti da samo na sebe deluje izvan specifične prolazne ravni na kojoj je privremeno smešteno i gde svoje sposobnosti ispoljava. Bilo bi nerazumno pretpostaviti da bi ono moglo da izmeni, ili a /ort/'ar/zaustavi večni tok univerzalnog ciklusa«248. Osim toga, neograničeno širenje individualnih mogućnosti, sagledano u punom opsegu, ništa na ovome ne menja, pošto to širenje, prirodno, ne bi moglo 243

Videti L 'Homme etson devenirselon le Vedanta, gl. VII, kao i gl. XXI, 3. izd., povodom simbolike »sunčevog zraka« (sushumna). Simon iTeofan (Simon etTheophane), LesEnseignementssecretsdc la Gnose, str. 10. 245 Reč »kretanje« je i u ovom slučaju isključivo analogan izraz, poStii jr univerzalni ciklus, u svojoj celini, očigledno nezavisan od vrcmcn.sklli I prostornih uslova, kao i od ma kojih drugih posebnih uslm.i

Ovaj »neograničen zbir« je, pravo govoreći, jedan i

242

Ova tri aspekta čoveka (od kojih su, pravo govoreći, »Ijudska« samo poslednja dva) u hebrejskoj tradiciji se respektlvno označavaju pojmovima Adam, Aish, Enosh.

247

Ibid. str. 50.

248

Ibid, str. 50.

977

967

da ga oslobodi svih ograničavajućih uslova koji su svojstveni stanju bića kome ono, kao individua, pripada249. »Nebeski Zrak« prolazi kroz sva stanja bića, obeležavajući svojim tragom, kao što smo već rekli, centralnu tačku svakoga od njih na odgovarajućoj horizontalnoj ravni, a mesto svih tih centralnih tački je »Nepromenljivo Središte«. Ali, ovo delovanje »Nebeskog Zraka« imaće učinka samo ako svojim odrazom na jednoj od ovih ravni bude proizvelo vibraciju koja će, šireći se i pojačavajući se celinom bića, obasjati njegovhaos, kosmički ili Ijudski. Kažemo: kosmički ili Ijudski, zato što ovo podjednako može da se primeni na »makrokosmos« kao i na »mikrokosmos«; u oba slučaja, skup mogućnosti bića zaista obrazuje samo »bezobličan i prazan« haos250, u kojem je sve samo tama, do trenutka kada se dogodi ovo obasjanje koje će mu podariti skladno ustrojstvo prelaskom iz delotvornosti na delanje251. Ovo isto obasjanje u potpunosti odgovara pretapanju tri gune jednog u drugi, kako smo prethodno opisali na osnovu jednog teksta iz Veda: ako razmotrimo dve faze tog pretapanja, videćemo da se učinak prvog od njih, ostvaren u inferiornim stanjima bića, vrši u samoj ravni odraza, dok drugi zadaje odraženoj vibraciji uzlazni smer, koji je prenosi kroz čitavu hijerarhiju superiornih stanja bića. Ravan odraza, čije je središte, ili tačka upada »Nebeskog Zraka«, polazna tačka ove neograničene vibracije, biće tada središnja ravan u celini stanja bića, odnosno horizontalna koordinatna ravan našeg geometrijskog modela, a njeno središte će zaista biti središte celovitogbića. Ova središnja ravan, na kojoj su iscrtani horizontalni kraci trodimenzionalnog krsta, u odnosu na»Nebeski Zrak« koji joj predstavlja vertikalan krak, igra ulogu analognu »pasivnom savršenstvu« u odnosu na »aktivno savršenstvo«, ili, pak, »supstancije« u odnosu na »esenciju«, ili Prakritiu odnosu na Purushu: njome se uvek simbolizuje »Zemlja« u odnosu prema »Nebu«, i to je ono što sve kosmogonijske tradicije zajednički 252 predstavljaju kao »površinu Voda« . Moglo bi još da se kaže kako je to ravan razdvajanja »donjih Voda« i »gornjih ° Ovo naročtto važi za »besmrtnost«, shvaćenu na zapadnjački način, odnosno, zamišljenu kao produžetak Ijudskog individualnog stanja kroz »večnost« ilivremensku neogranlčenost (videti L'Homtne etson devenir selon /e Vedanta, gl. XVIII, 3. izd.). 250 To je doslovan prevod hebrejskog izraza tohu va-bohu, koji Fabr d'Olive (Fabre d'Olivet, La Langue hebraigue restituće) tumači kao »prula/ni potenctjal bića u potencijalnosti bića« 251

Upor. Postanje, 1,2-3.

' Vldetl l.'lliiniiin-fl MIII ilfi-fin'i'.VC/IKI /lt.u in.i i s.uislu i l

98/

997

što će reći, izraz ili manifestaciju »Volje Neba«, za ciklus koji odgovara horizontalnoj ravni u kojoj se ovo kružno kretanje ostvaruje, a, u skladu sa onim što smo rekli, njegov uticaj se meri, ili bi se merio kada bismo to bili u stanju, korakom evolucionog navoja na vertikalnoj osi258. Tako se ostvarenje mogućnosti bića odvija putem jednog delanja koje je uvek unutrašnje, pošto se vrši iz središta svake ravni; ali, uostalom, sa metafizičkog stanovišta, ne bi ni moglo da postoji spoljašnje delovanje koje bi se vršilo na celovitom biću, jer je takvo delovanje mogućno samo sa relativnog i specifičnog stanovišta kakvo je individualno259. Samo ovo ostvarenje predstavljeno je u različitim simbolizmima kao rascvetavanje, na površini »Voda«, jednog cveta koji je, najčešće, lotos u istočnim tradicijama, i ruža ili krin u zapadnim tradicijama260; ali, mi ne nameravamo da ovde detaljno izlažemo te različite simboličke prikaze, koji u određenoj meri mogu da variraju i da se menjaju usled brojnih prilagođavanja, ali koji, u suštini, uvek i

svuda proishode iz istog načela, uz izvesna sekundarna odstupanja koja se uglavnom odnose na brojeve261. U svakom slučaju, rascvetavanje o kojem je reč moglo bi u početku da se posmatra u središnjoj ravni, odnosno u horizontalnoj ravni odraza »Nebeskog Zraka«, kao integrisanje odgovarajućeg stanja bića; ali, ono će se širiti i izvan ove ravni, na celokupnost svih stanja, prateći u svim smerovima od središnje tačke, neograničen razvoj onog univerzalnog sfernog vrtloga o kojera smo prethodno govorili262.

skog naziva za Pol, Dhruva, respektivno izvedenih iz korena dhri'i dhru, koji imaju isto značenje i suštinski iskazuju ideju postojanosti (Le Roi du Monde, gt. II). 258 »Ako sada (\mutar pojavnosti) upotrebljavamo reč 'Načelo', taj pojam više ne označava usamljeno Biće, onakvo kakvo je prvobitno bilo; on označava Biće koje postoji u svim bićima, kao univerzalno pravilo koje upravlja kosmičkim razvojem. Priroda Načela i priroda Bića su neshvatljive i neizrecive. Jedino ono što je ograničeno može da se shvati (u individualnom Ijudskom obličju) i da se izrazi. Za Načelo koje deluje kao pol, kao osovina sveukupnosti bića, reći ćemo samo da je pol i da je osovina sveukupnog razvoja, ne pokušavajući da ga objasnimo« (ZhuangZi, gl. XXV). Zbog toga je »imenovant« Dao, koji je »Majka deset hiljada bića« (Dao dejing, gl. I) »Veliko Jedinstvo« (Daiyf), simbolički smešteno, kao što smo ranije videli, na zvezdu Severnjaču: »Ako bi trebalo dati neko ime Daou (premda se on ne može imenovati), nazvali bismo ga (približnim izrazom) 'Veliko Jedinstvo'... Deset hiljada bića nastalo je kroz Daiyi, i bilo izmenjeno delovanjem yina i yanga.« Na Zapadu, u drevnom »operativnom Slobodnom zidarstvu«, jedan visak, kao siiku vertikalne ose, bio je obešen u tački koja simbolizuje nebeski pol. To je takođe i tačka ravnoteže na »terazijama« o kojoj govore različite tradicije (videti Le Roidu Monde, gl. X); što pokazuje kako »ništa« (Ain) u hebrejskoj Kabali odgovara »ne-delanju« (wu wet) u dalekoistočnoj tradiciji.

XXV. Drvo i zmija Ukoliko se sada ponovo vratimo simbolu zmije obmotane oko drveta, o kojem smo ponešto već rekli, ustanovićemo da je ova slika istovetna putanji navoja oko vertikalnog valjka, na geometrijskom modelu koji smo razmatrali. Budući da drvo simbollzuje »Osovinu Sveta«, kako smo već rekli, zmija će, dakle, predstavljati sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti263; i zaista, kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije264. Pošto ovo kretanje može da se posmatra kao da se odvija u dva protivna smera, bilo u uzlaznom smeru, ka višim stanjima, bilo u silaznom smeru, ka nižim stanjima, time se, sami po sebi, objašnjavaju i dva suprotstavljena aspekta simbolike zmije, od kojih je jedan 265 povoljan, a drugi zlokoban . 261

Prethodno smo videli kako se broj paoka na točku menja zavisno od okolnosti; isto važi i za broj latica amblematskih cvetova. Lotos najčešće ima osam latica; na zapadnjačkim prikazima uglavnom srećemo brojeve 5 i 6, koji se respektivno odnose na »mlkrokosmos« i »makrokosmos«. 2 2 " O ulozi »Božanskog Zraka« pri ostvarenju bića 1 prelasku u superiorna stanja, videti takođe L'esoterisme deDante, gl. VIII. 2 °* Izmedu ove slike i uroborosa, odnosno zmije koja proždire vlastiti rep. postoji isti odnos kao izmedu čitavog navoja i kružne slike yin-yanga, kod koje je jedna od zavojnica izdvojena i zamišljena kao ravna; urobomspredsta.vlja neogranićenost jednog izdvojeno posmatranog ciklusa, neograničenostkoja, za Ijudsko stanje, ausled postojanja vremenske uslovljenosti, poprima vid »večnosti«.

"° Imaćemo još prilike da se vratimo na distinkciju »unutrašnjeg« i »spoljašnjeg«, koja je takođe simbolička, kao što je to ovde i svako drugo odredenje mesta; ipak, stalo nam je da naglasimo kako nemogućnost spoljašnjeg delovanja može da se odnosi samo na celovito biće, a ne i na indivtdualno biće, i kako se time isključuje sličnost, koju bismo možda bili u iskušenju da otkrijemo, sa prividno analognom tvrdnjom, ali lišenom metaflzičkog značenja, kakvu Lajbnicov »monizam« pretpostavlja u pogledu »individualnih supstanci«.

2 Ovakva simbolika se naročito susreće u gnostičkoj Pistis Sophkt, gde je telo zmije podeljeno prema sazvežđima Zodijaka i njihovim znacima, što nas opet vraća na sliku urobomsa, jer pod ovim uslovima, možc biti reči samo o prelaženju jednog jedinog ciklusa kroz različite modalilt'lc istog stanja; u tom slučaju, naime, posmatrana seoba bića dgrank'ava Mna produženja indivldualnog Ijudskog stanja.

260 f^a cJrugom mestu smo skrenult pažnju na odnos koji postoji između ova dva simbolička cveta i točka koji se smatra simbolom pojavnog sveta (Le Roi du Monde, gl. II).

' Ponekad se simbol udvostručava d a b i niogao da odgovnii i l c d n i i i n i drugom aspektu, i tada dobijamo dvc / n i i j c uviji-m- \\ M i p m i n l n i MIIIrovimaoko iste osovine, kao u slici Idduceja, Ekvivalent ovome ic muti

1017

1007

Zmiju zatičemo obmotanu, ne samo oko drveta, već i oko mnogih drugih simbola za »Osovinu Sveta«266, a naročito oko planine, što otkrivamo u hinduističkoj tradiciji, u simbolici »mlaćenja mora«267. Tu je zmija Shesha ili Ananta, koja predstavlja neograničenost univerzalnog Postojanja, obmotana oko Meru, kao »polarne planine«268, dok je u suprotnim smerovima vuku Deve i Asure, koji respektivno odgovaraju višim i nižim stanjima u odnosu na Ijudsko stanje. Time dobijamo dva aspekta, povoljni i zlokobni, u zavisnosti od toga da li zmiju posmatramo iz ugla Deva. ili iz ugla Asura26>). S druge strane, ako njihovo značenje protumačimo terminima »dobra« i »zla«, dobićemo očitxi podudarnost sa dvema suprotnim stranama »Drveta Poznanja« i drugim sličnim simbolima o kojima smo ranije govorili270. naći u izvesnim oblicima brahmanskog štapa (Brahma-danda), gde se dvostruko uvijene linije dovode u respektivnu vezu sa dva smera rotacije swastike. Ova simbolika ima mnogostruku primenu, u koju na ovom mestu nemamo mogućnosti da se upuštamo; jedna od najvažnijih je ona koja se odnosi na prefinjena strujanja unutar Ijudskog bića (videti L 'Honjmeet son devenie selon le Vedanta, gl. XX, 3 • izd.); analogija između »mikrokosmosa« i »makrokosmosa« važi, uostalom, i za ovaj poseban slučaj. Najčešće je zatlčemo obmotanu oko omphalosa, kao i na nekim prlkazima »Jajeta Sveta« (videti Le Roi du Monde, gl. IX); u vezi s ovim, ukazali smo na vezu koja, uopšteno gledano, postoji izmedu simbola drveta, kamena, jajeta i zmije; to bi moglo da navede na neka zanimljiva razmišljanja, ali bi nas ona odvela predaleko od teme. Taj simbollčki opis se nalazi u R3mayani. 268

Vldetl Le Roi du Monde, gl. K, str. 73-74. ® ova dva aspeku takođe mogu da se dovedu u vezu sa dva suprotna značenja koja ima sama reč Asura, u zavisnosti od načina na koji je raščlanjujemo: asu-ra, »koji daje život«; a-sura. »ne-svetlosni«. Jedino ovim potonjim značenjem Asuresc suprotstavljaju Devama, čije ime označava svetlost nebesklh sfera; za razliku od toga, svojim drugim značenjem oni su u stvarnosti poistovećenl (otuda i primena tog naziva Asura, u nekim vedskim tekstovima, na Mitru i Varunii); trebalo bi obratiti posebnu pažnjuna to dvostruko značenje, da bi se razrešile neke prividne protivrećnosti koje ono može da uslovi. Ako se na niz ciklusa primeni simbolika vremenske sukcesije, bez imalo muke će se shvatiti zbog čega je rečeno da Asure prethode Devama. U najmanju ruku je zanimljivo uočiti kako, u simbolici hebrejskog Postanja, stvaranje biljnog sveta pre stvaranja zvezda l »vidjela« može da se dovede u vezu sa tom prethodnošću; 1 zaista, prema hinduističkoj tradlciji, biljni svet proishodi iz prirode Asura, odnosno iz stanja koja su niža u odnosu na Ijudsko stanje, dok nebeska tela prirodno predstavljaju Deve, odnosno viša stanja. Dodajmo takođe, u vezi sa ovim, kako je razvoj »biljnog sveta« u Edenu razvoj klica koje potiču iz prethodnog ciklusa, što opet odgovara istoj simboUct.

2

27

" U vremenskoj simbolici takođe otkrivamo analogiju sa dva/anusova lika, utoliko što se za jedan od njih smatra da je okrenutka budućnosti, a drugi ka prošlosti. Možda ćemo jednom, u nekoj drugoj studiji, moći da na određcniji način ncgo što smo do sada činili, uka/emo na dublju ve/.u koja posloji MH-itu svini ovim siinl>olima ra/ličilili Iradidonalnih fonni.

Bilo bi poželjno da sagledamo još jedan aspekt u kojem se zmija, unutar svoje opšte simbolike, javlja, ako ne kao zlokobna (što bi nužno pretpostavljalo prisustvo povoljnog korelativa, budući da se »dobro« i »zlo«, kao dva pojma svake dvojnosti, ne mogu shvatiti jedno bez drugog), onda barem kao opasna, u meri u kojoj oličava vezanost bića za neograničeni niz ciklusa pojavnosti271. Ovaj aspekt naročito odgovara ulozi zmije (ili zmaja, koji je tada njen ekvivalent) kao čuvara određenih simbola besmrtnosti kojima brani prilaz: tako je nalazimo obmotanu oko drveta sa zlatnim jabukama u vrtu Hesperida, ili oko bukve iz Kolhidske šume, sa koje visi »zlatno runo«; očigledno je da ova drveta nisu ništa drugo do različite forme »Drveta Života« i da, sledstveno tome, takođe predstavljaju »Osovinu Sveta«272. Da bi se biće u potpunosti ostvarilo potrebno je da izmakne tom cikličnom sledu i sa obima dosegne središte, odnosno tačku gde osa susreće ravan koja predstavlja stanje u kojem se to biće trenutno nalazi; budući da je samim tim postignuto i integrisanje tog stanja, potpuno ostvarenje će se zatim sprovesti iz date ravni osnove, u pravcu vertikalne ose. Trebalo bi imati u vidu da, premda, kao što smo već rekli, između svih stanja posmatranih u njihovom cikličnom toku postoji kontinuitet, dosegnuće središta suštinski pretpostavlja diskontinuitet u razvoju bića. U tom pogledu, ovo dosegnuće bi moglo da se uporedi sa onim što bi, sa matematičkog stanovišta, bilo »dosegnuće granične vrednosti« jednog neograničenog niza sa kontinuiranom varijacijom. I zaista, budući da je granica, po deflniciji, određena vrednost, ona, kao takva, ne može da se dosegne tokom te kontinuirane varijacije, čak i ako se ova produži u beskraj. Budući da nije podređena datoj varijaciji, ona ne pripada nizu čiji je završetak, pa bi moralo da se izađe iz tog niza da bi se ona dosegla. Na isti način je potrebno da se izađe iz neograničenog niza pojavnih stanja i njihovih pro271

To je budistička samsara, beskrajno obrtanje »točka života«, koga biće mora da se oslobodi da bi doseglo Nirvanu. Vezanost za mnoštvenost je, u izvesnom smislu, i biblijsko »iskušenje«, koje udaljava biće od izvornog središnjeg jedinstva i sprečava ga da dosegne plod sa »Drveta Živo ta«, aupravo tinie je biće potčinjeno smenjivanju cikltčnih promena, odnosno radanju 1 smrtl. 27

Po srodnosti unutrašnje sadržine, trebalo bi još da pomenemo siniboličke legende koje, u brojnim tradicijama, prikazuju zmiju ili zmaja kao aivare »skrivenih blaga«; onisu povezani sa drugim, izuzetno značajnim ^irnbolima, poput »crnogkamena« i »podzemnc vatrc« (vidcli /.