Relja Novaković-I Sva Srbska Služaše Bogu Dagonu

РељаНоваковић

тжвса србска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки жАименујут се; от сера же Србље" податак је који чудно звучи, неуобичајено. У нашој историјској науци није о њему ништа поуздано утврђено, а готово да није ништа ни писано. Тек недавно је на горњи податак наших родослова скренуо пажњу Хајнрих Кунстман, а то исто је, независно од Кунстмана, и готово у исто време, учинио и писац ових редова, па се може рећи да је проучавање горње вести на самом почетку.1 Да је наведена родословна белешка занимљива јасно је већ на први поглед. Не знамо пример дасе у једној вести, релативно краткој, налазе овако набројани подаци. Док у историјској науци истраживачи још увек настоје да проникну у порекло Срба и у значење њиховог имена, у наведеној вести непознати састављач обавештава нас да Срби воде порекло од Сера, да су сви у неко прадавно време служили идолу Дагону, и да се, по том пстом Дагону, називају и Даки (Дачани). Пада одмах у очи да се уз историјски утврђене народе, Даке (Дачане) и Србе, јавља и прастаро божанство Дагон и сасвим непознати, тобожњи, родоначелник Срба-Сер. Ако бисмо покушали да горње податке сагледамо у неком временском оквиру, ако искључимо Сера као историјски сасвим непознатог, могли бисмо рећи да од идо ла Дагона, кога као божанство наука познаје и објашњава, до прве појаве Срба и Дачана, постоји временски распон од, можда, више хиљада година. Упадљиво је и то да се Срби помињу као обожаваоци једног прастарог семитског божанства, дакле блискоисточног. А, како има неких знакова, макар и крајње нејасних, да и за Сером треба трагати негде на истоку, то је, чини се, логично да закључимо да бисмо можда и неке Србе морали тражити тамо где се наслућује њихов неизвесни, наводни, родоначелник Сер и где је било широко распрострањено обожавање идола Дагона. Такав закључак, ма колико донет из невоље, коси се са свим што је у више-

1

Једанкраћиосвртнагорњуродословнубелешкуштампанјенедавноподнасловом: Р. Новаковић, Оп Ше ћШшНл шшзед воигсе оПпГогтаИоп оп 4ће ОПЈ>Ш оГШе ЗеЛв. Ва1сашса Розпатепз^а. Ас*а е! з^иЉа, IV, Рогпал 1989.

Реља Новаковић

Сл. 1: Првобитна станишта Словена према К. Јажджевском (Г. ВуогпЛ, Тће 81аув, Тћеи- Еагђг НиЉнуапд СигШг

вековној историјској литератури закључивано о пореклу Срба, о њиховим кретањима и доласку на Балканско полуострво. Прапостојбина Срба најчешће је тражена у Европи, углавном на простору од пограничног појаса између Азије и Европе на истоку до реке Лабе на западу. Ретко се ко усуђивао да за пореклом Срба трага и преко Кавказа, према Персији и Индији. Мада није нађен никакав неоспорни доказ о европској прапостојбини Срба, ипак се такво решење прихвата као највероватније. Срби су тако укључени у општу масу Словена о чијем се настанку, такође, не зна ништа поуздано. Ипак, кад је требало објаснити како су настале три велике групације Словена у Европи, источна, западна и јужна, на изглед најбоље решење нађено је у постојању једне првобитне заједничке постојбине Словенау Европи. Из ње су се Словени, незнано ни када ни зашто, раселили у три правца, те су тако настали Источни, Западни и Јужни Словени. Да неизвесност буде још већа, Срби су се после наведене сеобе нашли и међу Западним и међу Јужним Словенима То је, између осталог, изазвало и дуге и сложене спорове око сродности и разлика ове две истоимене групе Срба. Спорове и око питања да ли су западни Срби настали сеобом јужних Срба на север и запад, или су јужни Срби настали досељавањем северних и западних Срба на југ, на Балканско полуострво. Наравно, у тим расправама вр ло јак утицај је имала, а и сада има, струја чији су заступници уверени да су балкгнски Срби постали

И сва србска идолу служашг Дагону

као део оних Словена који су у своје време на Балканско полуострво стигли однекуд са простора северно од Црног мора, што ће рећи ни са северног, ни са западног, већ са источног правца Ко је иоле пажљиво пратио вековна доказивања порекла Словена, а међу њима и Срба, лако ће закључити да у свему што је постигнуто има још веома много неизвесности. И заиста, ништа се поуздано не зна ни о прапостојбини Срба нити о значењу њиховог имена, па ни о правцима којима су пристизали на просторе на којима данас живе, односно на којима наилазимо на име Срби. Постоје само бројна мишљења, многа од њих на изглед врло прихватљива, али, да поновимо, ни за једно не бисмо могли рећи да сасвим објашњава све што нас о давнашњим Србима интересује. Отуда, кад у једном домаћем рукопису наиђемо на податак у којем стоји да је "сва србска идолу служила Дагону", не треба нам замерити ако зажелимо да кренемо тим трагом очекујући да ћемо сазнати нешто ново, па макар и не стигли до коначног решен>а Горњи податак је заиста јединствен, чудан и на први поглед невероватан. Прво што нам пада на ум јесте да се запитамо: какве везе могу имати балкански Срби са неким идолом који је обожаван још у време асировавилонског царства, ако не и раније. Кад бисмо нешто поузданије знали о пореклу Срба уопште и о правцима њихових кретања од неизвесне прапостојбине до њихових садашњих балканских станишта, можда се не бисмо усудили ни да поменемо неку везу Срба са Дагоном, као што се нису усудили ни досадашњи истраживачи порекла Срба. Али, ако већ не знамо ништа поуздано о прапочецима Срба, зашто не бисмо покушали да сазнамо куда нас воде ови, досад, код нас, готово сасвим запостављени подаци. Можда смо сувише под утицајем схватања да су Словени, па међу њима и сви Срби, могли доћи на Балканско полуострво само са доњег Дунава или преко Паноније. Заборавља се да су одвајкада народи са истока продирали у Европу не само дуж северних обала Црног мора, већ и дуж јужних, малоазијских. Тим јужним путем продирали су у Европу и разни освајачи са којима су ишле и шаролике и бројне масе народа, покренуте још са јужних падина Кавказа или из Ирана и успутних малоазијских области. Уз то, ни Црно море није увек било негостољубиво. И преко њега се могло стићи до Тракије и суседних области. Ако се сложимо да нам досадашња проучавања порекла Словена, пре свега Срба, (било да су још од почетка припадали Словенима или су се "пословенили" много касније), нису далапотпуниодговор нанајбитнијапитања, онданамсечини да не може бити сувишан шгги штетан наш покушај да, идући трагом наведене вести о Србима као поклоницима идола Дагона, кренемо другим смером од онога на који смо навикли и од којег одустајемо можда само зато што сматрамс да су сви Срби придолазили на Балканско полуострво само са својих старих европских станишта.

Реља Новаковић

Можда већ на почетку овог нашег приступа треба да се сетимо оног обавештења Географа Баварског из краја IX века н.е. по којем су сви Словени ПрОИЗИШЛИ ИЗ Срба ("2егшаш дио землв Булгаровт.) дошло до великих побуна. Оданде су се, каже писац, многи одвојили, дошли у нашу земљу и населили се у плодоносним и житородним низинама Кох! Поводом ових несумњиво интересантних описа, једно због помена Кавказа, а друго због назива племена која су наводно сишла у подножје (јужно) кавкаских гора и населила северне делове Јерменије, Н. Емин, преводилац Мозесове књиге са јерменског на руски, даје у напоменама нека занимљива објашњења. Он скреће пажњу да се у вези са горњом вешћу многи европски научници, међу њима иНојман (СеасМсћ1е Дег Аппеп. 1Лиег. 1836,589-5%), на основу поменаБЈУМгара и њиховог вође Вунда закључивали о историјском постојању Словена Бугара још у П веку пре н,е. Емин на то указује да су Булвкари, који се јављају у северној Јерменији завреме владеВахаршака (између 127 и 114 год. пре н.е.), вероватно у току неких немира, напустили своју отаџбину и насели ли се северно од Аракса. Они су, каже, првобитно живе ли далеко иза кавкаских планина, у приволшким крајевима, око Коме, у западним пределима уралске Угурије. Сматра се, додаје Емин, да су припадали финском племену, или, како каже Шафарик, "покољење Урало-чудском, чије су (Бугара) име много касније усвојили себи Словени у Мизији, баш као Гали име Франака". На ово Емин додаје да је Венелин истицао дијаметрално супротно мишљење од Шафариковог тврдећи да су приволшки Бугари били словенског порекла, Не желећи да се дубље упушта у проблем порекла ових Бугара (Булкара), Емин каже да оставља стручњацима да реше ово питање, а он са своје стране скреће пажњу на лична имена и називе којејејерменски историчар (Хоренски) помињемеђу тим дошљацима, а. то суВохендур^ Булкарв, Вундв или ВСНДБ (Венетв?) и најзад Ванандв - земља коју су населили ти досељеници Булкари. Емин још напомиње да би пажљиво истражи-

У међувремену, док се свестраније и продубљеније не проучи све ово о чему је досад било речи, погледаћемо шта се може у овом смислу прочитати у делу једног јерменског историчара из почетка средњег века, и колико његова запажања могу да буду од користи за проучавање Протословена или, како нам се чини, боље рећи Протосрба, Мозес из Хорене (Мозез Сћогепа*в1), кога неки називају "Оцем јерменске књижевности", сматран јеранијеписцемУвекан.е. имислилосе дајеумро 489. године, али се ипак процењује да у његовом делу постоје неки анахронизми који упућују на вероватноћу да је дело делимично дописивано и до IX века Ипак, оцењује се да у Историји Јерменије под

зз

Реља Новаковић

И сва србска идолу служаше Дагону

вање тих имена може бити колико-толико осветлило словенски свет, али додаје да је одмах обавезан да каже да се у тим именима не осећа пух јерменског језика (что ВЂ еггих именахЂ не слшпно духа Армлнского")25 Кад смо већ код горњих назива које помиње Хоренски биће можда корисно да се сетимо шта је Николајевић још 1861. године писао поводом речи Срб, Венд и слово. Он за њих каже: Три су старе речи у словенском језику, које осим свога етимологичког значења имају још једно од далеко веће важности. Оне су први исторички споменици народа данас званих Словена; јер све три биле су им, заједно или једна за другом, најстарија обштенародна имена".

Проучавајући корене горњих облика и њихов развој, Николајевић на једном месту каже: "Што се тиче трећега Венди (онај монограм представљаће четири главне варијанте овога имена: Енди, Енти, Венди, Венти; а влашка форма све старије и позније изговоре словенских јусова). Шафарик је сматрао и ову реч као страну словенском језику, а име само од туђина даване Словенима, Но гласовити слависта овде је заиста неправедно одузео Словенима једну од најдревнијих, најсветијих и безпорних њихових својина". Подробно приказујући на који начин су, по његовом мишљењу, настајали поједини облици, Николајевић даје овакво објашњење: "1пе11, Ап1е8, Еп«еа, УапуСрба,отворенојерекао да цар није знао историју народа о којем прича. "Нарочито кад се човек опомене оне измишљотине ", каже Милојевић, "што су се Срби тобож населили најпре у Маћедонији, основали, на граници Тесалије, град Србицу, па тада одма вратили се натраг, дошли до Дунава и ту молили грчког неког претора у дан. Београду?! да им се уступе те земље! Овде Милојевић, свакако с правом, примећује да није лако основати град за две-три недеље, а није ни могуће, па га напустити и ићи чак од Со луна до данашњегБеограда, "те ту бајаги молити за неке земље". Милојевић даље, опет с правом, поставља и друга питања, као, на пример, куда су се и одакле селили, додајући да "нити је било Београда, ни грчког каквогпретора овде, шта више није било нигрчке земље не само овде негониуМаћедонији, и Тракији, и свеје то билоАварско, агрчко баш ништа".39 Сасвим је могуће да је ово Порфирогенитово казивање о кретању Срба од Србице до Београда и Дунава, па онда о повратку натраг и насељавању у "садашњој Србији", царев покушај да три века касније објасни откуда Срби у Србици и у "садашњој Србији". Да тридесетих година УП века није могло ни бити речи о византијској власти у пограничном појасу према Сави и Дунаву, па ни стратега у Београду, бимолилидаимодобри повратакна југ, закључујемо

39

Милојевић, П, Београд, 1972,41

65

И сва србска идолу служаше Дагону

у којем се Византија налазила све до после 626. године, после опсадеЦариграда. О приликама у ВгоантиЈИ почетком УП века и мало касније говори и Георгије Острогорски. Он напомиње да је византијска власт на Балкану тада била сломљена и да су Словени преплавили не само подунавсхе провинције већ скоро и целу Маћедонију, "а Тракија је оиусгошена до испред самих зидина престонице". Острогорски мало даље, у вези са реорганизацијом управв у Византији, са увођењем тематског уређења, каже: "На Балкану тематско уређење се још није могло увести, што показује још једном да је византијска власт била паралисана словенским надирањем у читавом пределуБалканскогполуострваТекзнатнодоцније,исамопостепено, Византији је успело да успостави своју управу, а према томе и да уведе тематску организацију, у извесним покрајинама Балканског полуострва, пресвегаприморским". Из овогапроизилази дазавремеИраклијеве владе није постојао стратег ни у Београду, па Срби, приликом наводног преласка Дунава и жеље да се врате натраг на југ, нису ни имали потребу, нити су могли, да моле неког византијског заповедника за дозволу за повратак на југ. Ако се заиста може доказати да тридесетих година УП века Византинци нису могли имати свога заповедника у Београду, и уопште у том појасу, онда јако сумњива постаје читава Порфирогенитова прича о Србици и о кретањима Срба преко Дунава "у евоје земље", као и о њиховом повратку и насељавању у "садашњој Србици", и то све тобож по Ираклијевом одобрењу. Та сумња би могла бити још израженија ако би се доказало да је долазак Срба и Хрвата на Балканско полуострво уследио пошто су "Оба непријатеља, која су претила опстанку Византијског царства, била поражена". Острогорски сматра да се тек тада, значи после слома Авара и Персијанаца под Цариградом 626. године, "одиграла и сеоба Срба и Хрвата, детаљно описана у познатом извештају Константина Порфирогенита.. Хрвати и Срби напустили су своје постојбине иза Карпата и, уз пристанак цара Ираклија, појавили су се на Балкану".40 Међутим, ако би заиста било тачно да су Срби дошли на Балканско полуострво тек после 626. године, онда је заиста тешко поверовати да су до краја Ираклијеве владе (641), дакле у току само петнаестак година, дошли на Балкан, населили (или основали) Србицу недалеко од Солуна, живели тамо неко време, па се предомислили и уз дозволу стратега из Београда поново прешли Дунав, идући сад на југ, те са дозволом цара Ираклија населили "садашњу Србију" и све друге наведене области. Царево казивање звучи заиста невероватно. Малоазијме теме УП-К века (Г. Острогорски, Историја Византије, Београд, 1969. године Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1969,110,114,119 (даље: Острогорски) 66

67

Реља Новаковић

И сва србска идо лу служаше Дагону

У овакву Порфирогенитову причу, поред М. С. Милојевића, посумњао је, у своје време, још један омаловажени српски историчар, Константин Николајевић: "Што нам Порфирогенит друкчије прича: да су ови Србљи, и под овим вођом, после Хрвата такође долазили као прибеглице к цару Ираклију, и најпре у Солунску тему, после одатле враћали к старој постојбини, у путу пресећали се, и на послетку по овимземљамазасели, крштењејошза цараИраклијапримили, ивизантијски поданици остали, - то све зацело може увек само његова прича остати". Имајући у виду сва ова запажања можда се заиста треба запитати: шта је Порфирогенит средином X века замишљао под "садашњом Србијом"? Није ли тај појам захватао и много шири простор од оног на који смо навикли да мислимо имајући у виду према истоку само Рашку и суседне области према Јужној и Великој Морави? Можда заборављамо да се од Порфирогенитовог времена, од средине X века, до друге

ловиие ХП века, до Немањиног времена, односно до појаве наших Јомаћих извора, много тога гоменило? ОдХдодрутеполовинеХПвека,ВизантијајеуспеладареорганизуЈе и учврсти своју власт особито на основном правцу који је водио у доње Посавље и у Подунавље, пре свега према Браничеву и Београду. Јака византијска власг у тим северним пограничним деловима могла је у току два века у приличној мери да пригуши значај који су та подручја имала у првим деценијама, па и у првим вековима по доласку Словена. у првом реду, како мислимо, Срба. Док су се друге области насељене Србимау току та два века развијале у другим околностима и због својих односа са Вгоантијом бивале помињане у изворима и тако очувале и своје име и име земље коју су насељавали, дотле су околности у централном делу, особито на правцу Вардар - Јужна Морава - Велика Морава, све до Саве и Дунава, биле сасвим другачије. Словенско становништво у тим пограничним областима било је у току ових векова без историје, па је остало готово и безимено. Можда смо због тога остали веома дуго у неизвесности о становништву које је те крајеве населило. Порфирогенитова прича о кретању Срба преко Дунава у "своје земље" и о поновном преласку реке на њену десну страну, подстакла нас је на помисао да се тада један део Срба и задржао у том пограничном појасу, у Подунављу, а можда и у доњем Посављу. Може бити данатакву помисао не бисмо дошли да нисмо, због"дачких Срба", мало пажљивије размотрили шта о том пограничном појасу, и уопште о том североисточном делу данашње Србије, пишу други византијски писци и неки западни хроничари. Погледајмо, зато, шта нам о овим крајевима казује византијски писацКекавмен, закогасесматрадајесвоједело "Стратегикон"написао између 1075. и 1078. године. Он на једном месту казује:"... Дачани иБеси... обитавали сураније близурекеДунаваиСава коју сада зовемо реком Савом где управо живе Срби, на природно утврђеним и тешко приступачним крајевима". За Кекавмена приређивач каже да је био добар познавалац византијске провинције, али сматра да је Кекавмен на поменутом месту погреп&го што је Србе везао за простор близу Дунава и Саве, јер мисли да је требало да помене Дукљу "у којој су према Кекавменовом знању становали Срби".42 Додуше, овај Кекавменов податак је заистамало чудан. Истина, стара Дакија се једно време према западу пружала до Тисе и била уистину подунавска земља, али су се Беси, према оном што се о њима зна, налазили углавном око анине Хемуса (Балкана), јужно, па би овде са Дачанима ишли само чосле препуштања оностране Дакије Готима, односно у време посто-

41

Константин Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих седам векова србске историје. Србски летопис за годину 1866, година ХЦ књига Ш, у Новом Саду 1867, 235. Док ми настојимо да некако укажемо на могућност да су једни Срби стигли у Европу, на Балканско полуострво, са истока, од Кавказа и можда из Ирана, преко Јерменије и Мале Азије, дотле из неких византијских извора сазнајемо као поуздано да се неки Срби помињу у VII веку у Малој Азији, али, наводно, као присилни пресељеници са Балканског полуострва. Наиме, како је већ познато, цар Констанс П (641-668), ратујући против македонских Склавинија, један део побеђених С ловена преселио је у Малу Азију. Да су у овом случају били у питању Срби закључује се по називу града Гордосервона (Гордосерба) у Битинији, "који је своје име свакако добио по Србима пресељеним у Малу Азију". За епископију овог града каже се да се помиње "већ од сабора" Јустинијана П 680...", а наводи се и назив зегуосћопа, "вероватно насеље заробљених Срба које је Јован П (1118-1143) као стратиоте преселио у околину Никомедије око 1130". Занимљиво је да се превођење Словена у Малу Азију 688-9. везује за прелаз код Абидоса, после чега су насељени у опсикијској области. Упадљиво је да се епископија града Гордосерба налазила у никејској митрополији, а да ни Абидос ни опсикијска област нису далеко од тројанске реке Ксантос (Ксамандер) коју још много пре доласка Срба на Балканско полуострво називају и Србицом. Све је то јако карактеристично, па се морамо питати који су то Срби већ у другој половини УП века пресељени са Балканског полуострва у Малу Азију и откуда да се баш тако поклопе простори ових Срба са простором на којем наслућујемо Србе још пре н.е. Посебну пажњу привлачи чињеница да се Гордосервон (Гордосерба) у Малој Азији помиње као град већ 680, а Срби су се, како се мисли, коначно населилинаБалканскомполуострву тек око 641. године. Посебно јетешко снаћи се са податком да је већ Констанс П преселио неке Словене у Малу Азију и да се баш за те Словене везује и назив града Гордосервона (Гордосерба), а затим и област (насеље) Сервохорија, што ће рећи да су у питању Срби. Како онда све то довести у везу с Порфирогенитовим податком да су још за Ираклијеве владе (до 641) Срби из солунске Србице пошли на север преко Дунава. Није ли у најмању руку чудно да су једни Срби из околине Солуна пуштени да иду одатле, а други Ср би већ за време с ледећег владара морали да иду у Малу Азију, и то, рекли бисмо, са истог подручја. У сваком случају вредело би подробније истражити шта се у стваридешавалосаСрбиманегдесрединомУПвеканајугуБалканскогполуострва. 68

42

ВизантијскиизвориШ, Београд 1966,217

69

И сва србска идолу служаше Дагону

Реља Новаковић

.

јања Приобалне Дакије (Вааа Шрепви) и Средоземне Дакије фааа МесШеггапеа). Дакле, тамо где сураније живели Дачани и Беси, Кекавмен седамдесетих годинаХ! века налази Србе. Управо, он нам тврди да су Србиуњегово време тамо живели, што би морало да значи да су се ту налазили и раније, у X веку сигурно, а како не знамо да је гомеђу УЦ

опопа и врипремио устанак, који је, гако се мисли, почео у северним »маЛа> се, да поновимо, тумачи да Је Дељан и пошао из Угарске Ј^моЈао побећи у случају неуспеха. И неки други сматрају да је „»гаенуо из северних рејона, како му нико не би остао гоа леђа Х^^енмгоедованлу правцу југа, премаНишу иСкопљу". Сад, ако о па је Кегавмен учествовао у угушењу Дељановог устанка претаостављамо да језнао, несамо одакле је Дељан кренуо у борбу против

МОЕ51А ШР.

! т н кА с I А •-XI

Приобална и Средоземна Дакија

и X века било досељавања Словена на Балканско полуосгрво осим до ласка Ободрита иЉутића саБалтичког мора, са којима су могли доћи и делови полапских и повисланских Срба, то би Кекавменови Срби уз Саву и Дунав могли бити или они Срби који су се ту нашли још у УП веку или неки Срби који су ту били још од раније, а који нису морали доћи ни са севера ни са запада. Разуме се да не можемо одбацити ни могућност да су се ту задржали и делови полапских и повисланских Срба. У сваком случају Кекавменов податак је драгоцен. Звучало би невероватно да се Кекавмен толико преварио па да место Дукље, односно Дукљана, наведе далеке Дачане и Бесе. Размишљајући шта би све могло бити пада нам на ум и чињеница да је Кекавмен, како се сматра, учествовао у угушивању устанка Петра Дељана (Одељана). За Петра Дељана се пак каже да је пред устанак живео у Угарској, да је обилазио Београд и до лину Велике Мораве да би, наводно, испитао распо ложење 70

Положај Беса (Ф. Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба) Византије, већ и ко су на северу, одакле је пошао, били његове присталице. Кад Кекавмен помиње Србе уз Саву и Дунав није искључено да је за њих чуо баш у вези са Дељановим устанком, мада је логично да један образовани Византинац зна где је који народ живео, поготову ако је реч о пограничним областима. Што он уз Србе истиче да су тураније обитавали Дачани и Беси нама се чини да то само још више потврђује Кекавменово познавање стања у десном Подунављу, мада је на први поглед мало чудно што је поменуо баш трачке Бесе. Кад и даље размишљамо никако не можемо да поверујемо да је Кекавмен, коме се приписује добро познавање провинција, могао толико да побрга географске појмове и изгуби оријентацију, па за Србе негде сасвим на југу, у Приморју, да каже да живе блгоу Саве и Дунава. Што се тиче природно утврђених и неприступачних места ваља имати у виду да су У његово време густом шумом обрасла брда и планине, уз недостатак добрих путева, стварали код путника утисак тешке проходности. Уосталом, зна се да се у раније време, па чак и до ХК века, у овом погледу доста претеривало. Уз то, ако је Дељан већ у почетку имао уз себе и

И сва србска идолу служаше Дагону

РељаНоваковић

Бугаре, који су још у IX веку били покорили словенско становништво западно од Тимока, могли бисмо помислити да је Кекавмен имао можда у виду и дунавску обалу источно од Великог Градишта и Голупца од којих већ почињу брдовити и шумовити огранци Карпата Осим тога, он Србе помиње и на подручју некадашњих Беса око којег су такође могла постојати "утврђена и неприступачна места" Зато нам се чини да Кекавменов податак о Србима недалеко од Саве и Дунава средином XI века не би требало без ваљаних доказа одбацити. Уз то не треба изгубити из вида да он наранијим положајима Дачана и Беса помиње само Србе, а не и Бугаре, што може да знапидајеимаоувидупре свега основну етничкугрупацију, а неБугаре као приврсмене освајаче који су ту били заступљени само преко својих управних и војних старешина. Узово бисмореклијошитодасу намБесиврловажанаргуменат при опредељењу за положај Срба уз Саву и Дунав средином XI века. Коме би пало на ум да уз давно изумр ле или пословењене Бесе у масиву планине Балкана помиње Србе и да притом мисли на Србе на домаку Јадранског мора! Зато нам се чини да је сасвим могућно да су у Подунављу, а можда и у доњем Посављу, у XI веку заиста постојали неки Срби као доста распрострањена. етничка групација. Ако се ту нису зауставили они Срби који су из Сервије пошли на север преко Дунава, па се предомислили и кренули натраг на југ, могли су се ту населити неки други Срби чије би порекло тек требало утврђивати. У сваком случају, верујемо да Кекавмен није погрешио кад је забележио да се уз Саву и Дунав, тамо где су некада живели Дачани и Беси, сада налазе Срби. Да само подсетимо да је још Гебхарди однекуд сазнао да у околини бугарског града Софије постоји "једна мала српска насеобина". Наравно, то што је та мала српска насеобина била недалеко од некадашњег подручја Беса не мора да значи да су ти Срби ту још од оних Кекавменових Срба из XI века, али је упадљиво да се тадва податка у територијалном погледу готово сасвим поклапају. Ипак, тек би требало видети откуда ти Гебхардијеви Срби у близини Софије, уколико то није већ негде објашњено. Кад овде спомињемо Бесе, да се подсетимо којим је поводом о овоме трачком народу неколико напомена дао СимеонКончар у свом чланку "Готи и њихов владика Улфила" (Бранково Коло XVI, Сремски Карловци 1910, 154-155). Штампајући овај чланак Уредништво је дало ову кратку напомену: "Иако се овај чланак својом садржином разилази с учењем модерне историје, ипак држимо, да оно, што се у њему расправља, може бити близу истини, јер је писано по првим изворима, а не ослања се на немачке историчареГ.

поводом Кончар помиње Бесе: "Стари писци називаху ачане, што живљаху наБалкану. Картографи мећу их на рипу. Са Хијероним (рођен после 340 у Стридону, умро 30. I Јерусалиму) свједочи да су Беси имали литургију на своме септ ооћеноме језику.Којисуто народиималиу Јерусалиму своје калуђере, кгоке нам живот св. Теодосија (+529). Тамо се каже да је он калуђере у 5 салимској даври раздијелио по народима на три литургијска одијељења на: грчки, јерменс!си и бесијски (Швпе, ра1г. егаесае 1.114,п.461). Кад су Беси као трачки народ пребивали на Балкану и били сусједи Гетима, лако је појмити да су и буквицу и литургију добили од њих као од својих сународника, и да је и буквица и литургија Улфилина". Знајући да ниједан историјски извор не каже да је бесијска литургија истоветна са древном литургијом словенском, Кончар се ипак определио за мишљење "да је то литургија онога народа који су у старо доба називани Бесима, а у VI стољ. прозвани Словенима са осталим сународницима". Споменувши даље Асеманово јеванђеље, нађено у Х\ГШ веку у Јерусалиму, где је било бесијских калуђера, па псалтир и требник, пронађене на Синајској Гори, Кончар додаје: "Све Аријеве књиге спадају међу најстарије споменике глаголске литературе, а писане су, по суду издавача, у Бугарској (I Вгог, Сг11се, в*г. 47-49), дакле у отаџбини исконских Беса, тј. писане су истим језиком, којим су говорили словенски Беси".44 Кад читамо наведене напомене о Бесима пада нам на ум да се питамо: који је то словенски народ боравио у Тракији још пре VI века ако је тачно да су Беси у том веку већ сматрани Словенима? Смемо ли све то да доведемо у везу са Кекавменовим поменом Дачана, Беса и Срба? Ипак, да би нам неке појединости око досељавања Словена на Балканско полуострво, па и Срба, биле јасније, надамо се да ће бити од користи да иаведемо и једно мишљење које је наших дана изнео Јаков Бачић. Он, тако, на једном месту каже да већина научника сматра да је налуштена Дакија (Онострана) прва позната Славија из које су Словени пошли у освајање Балканског полуострва На другом месту износи своје убеђење да Словени и Анти, који су живели дуж Дунава, нису ниод кудадошливеЛда сутуувекживели. Њихову бројну присутност, иже, потврђују и извори на почетку VI века наше ере. Говорећи даље о томе да се етноним Анти, после 601. године, не помиње више, Бачић продужава овако: "Кад је светлост после два века почела да обасјава овај 44

43

ВапЛ, На11е, 1793, 285-286

72

НаовајзанимљивичланакскренуомијепажњуВлад.Јанковић,темуовимсрдачно захваљујем.

73

део Европе (дунавску и балканску Антију), Анти више нису тамо били; њихово место у етнонимији Трајанове и Аурелијанове Дакије заузели су Тимочани, Преденеценти, Морављани (Могауишл), Словени и Срби (81ауз, апу Србију" још и Захумље, Травунију и Паганију? Ако су Захумљани пореклом са Висле, а Пагани (Неретљани) по нечему особенагрупаСрба, нису ли мождаиТравуњанипо нечему различити од других Срба који су били окупљени у "садашњој Србији"? Ипак, мада је све ово, како нам се чини, интересантно, у неизвесности смо посебно због паганства Срба у Неретљанској области. Зашто су баш они названи Паганима, а не и суседни

107

Реља Новаковић

српскимрукописима.ЗарнијепривлачанподатаккојимсеЛициније назива Србином, а Дакија Дагонијом? У крајњој оскудици нашег знања о пореклу Срба, о правцима њиховог кретања, о језику и религији, о обичајима и другим особеностима, наведени подаци не би смели да се запостављају. Они морају бити привлачни из више разлога. Ако се и чини да ти подаци немају снагу правих и јасних аргумената, рекли бисмо да су у овом случају довољне и индиције да привуку пажњу. А индиције су, рекли бисмо, неоспорне. Не може се оправдати ни чињеница што је запостављена и свака жеља да се макар утврди шта је у поменутим белешкама изворни домаћи податак, а шта је преузето из других извора, када и из којих разлога. Од такве анализе умногоме је зависна и наша оцена веродостојности података у целини или макар делимично. Никако ие може бити свеједно да ли је, на пример, Лицинија прогласио Србином неки српски писац родослова или је тај податак преузет из неког римског или грчког (византијског) рукописа. Није ли Лициније назван Србином зато што су у једној од његових области, пре свега подунавској, главну масу становника сачињавали Срби? Помене Дагона, Дакије, Дагони(је), уз које стоји "сва србсха идолу служаше Дагону", требало је посебно проучити, јер, мада на изгледзвуче чудно, напрвипогледневероватно, чињеницаједа сусе нашлиу старијим домаћим литерарно-историјским списима, па им јејошдавно требало одредити место које имприпада. У том случају можда не бисмо још увек лутали питајући се откуда такви подаци у домаћим списима и каква им је историјска вредност? Ако смо у праву са аиализом и закључком у вези са подацима о Немањином тобожњем сродству са Лицинијем, такву би анализу, само још подробнију, ваљало урадити и са вешћу о Дагону, Дакији, Дагонији, "свој србској" и о Серу. Питање је свакако доста сложено али верујемо да није нерешиво. Нас су досадашња, макар и недовољно продубљена, испитивања навела на закључак да има доста индиција за претпоставку да су сенекиделови српске етничкегрупеналазилиитамогдеихобичноне тражимо, или то не чинимо довољно упорно. Ако нас јасни помени Срба у XI и ХП веку у доњем Поморављу и Подунављу наводе на закључак да су се тамо могли налазити и раније, можда не сви из исте групације, али са именом Срби, онда смелије помшшвамо и на могућност да је тамо могло бити Срба и кад је тим подручјем владао Лициније. Ако Лицинија нису Срби назвали Србином, онда је утолико већа вероватноћа да је на том простору било Срба и у IV веку, ако не и још раније. Зато, због свега што је у овој књизи речено, додали бисмо да ни Кунстманове "дачке Србе" не би требало отписати пре него што темељно истражимо сваки од поменутих података засебно и у међусобној повезаности. Тек се свестраном анализом може утврдити да ли смо више погрешили што смо у овом случају до сада запостављали домаће 108

изворе или смо више погрешили што смо им на овом месту посветили оволику пажњу и на овај начин. Да има основе за веровање да су неки преци каснијих Словена дошли у Европу из Мале Азије као да, уз све што је досад речено, потврђује и казивање непознатог хроничара "Повести времених лет". Хроничар ту бележи да су се после пропасти Вавилонске куле народи поделили и то тако што су они које су водили Симови синови населили источне земље, Хамови јужне, Јафетови западне и северне. После ове белешке хроничар продужава казивање овим речима: "После много времена сместили су се Словени на Дунаву, где су сада Угарска земља и Бугарска. И од тих Словена разиђоше се по земљи и добише називе по местима где су се населили. Они који су се населили на Морави прозваше се морава (Моравци), а други су добили име Чеси. А и ово су ти Словени: Хрвати бели и Срби и Хорутани ("А се ти же Словћни: Хровате б*лии и Серебв и Хорутане.") После овога хроничар прича како су на ове подунавске Словене наишли Волхи ("Волхомв бо нашедшем на Словени на дунаИскил..."), како су се ту населили и вршили насиља, те су ови Словени отишли на Вислу и прозвали се Љахи (Ллхове), а од тих Љаха настали су (прозвали су се) Пољани, Љахи Лутичи (Ллхове друзии Лутичи), други Мазовљани (ини Мазовшане), други Поморјани (ини Поморлне). Дакле, у "Повестивременихлет" сачувана је нека давнашња традиција једино о насељавању Словена на Дунав, и то, рекло би се, однекуд са истока, па је тек са Дунава, а не са неке друге стране, дошло до сеобе Словена према северу, северозападу и североистоКу. О сукобу Волха са тим подунавским Словенима постоје разна тумачења, па помишљамо да би овде, можда, могло бити речи о Власима, односно Дачанима, те би, може бити, отуда и настало неко мутно сећање на Децебала и Лицинија као на српске владаре. Да не заборавимо да је у "Повести времених лет" сачувана традиција о Хрватима и Србима као о веома раним становницимаПодунавља (бугарског и угарског), што се поклапа са подручјем Дакије која се у раној фази пружала према западу све до Тисе. Кад на ово указујемо сетимо се да је недавно Бачић закључио да су Словени на Дунаву одувек становали. У сваком случају то се доста поклапа са податком из "Повести времених лет" о врло раиом боравку Белих Хрвата и Срба у бугарском и угарском Подунављу, па бисмо рекли да ове податке не бисмо смели оценити као безвредне забелешке неког давнашњег безименог хроничара. Да не заборавимо и то да се "Повест времених лет" јавља почетком ХП века, али да обухвата и догађаје из дубоке старине. Сетимо се само у којим се све другим случајевима помињу Срби у дачком Подунављу преХЛ века или у којим се барем назире њихово присуство на том подручју.

109

Реља Новаковић

И сва србска идолу служаше дагону

Кад већ помињемо податак о Србима у "Повести времених лет" добро би било да се неком приликом упореди податак о Србима у том извору са податком о Србима (Зервијанима) у спису Географа Баварског (IX в). Да се подсетимо: Географ Баварски тврди да су Зервијани (Срби) тако (толико) моћни (бројни) да су од њих, како се тврди, настали сви други Словени. У том смислу ваља особито пратити излагање непознатог руског хроничара кад говори о насељавању Хрвата, Срба и Хорутанаца у Подунављу, а затим о њиховом расељавању, односно насељавању оних европских пространстава на којима се после тога јављају називи других словенских племена. Нама се већ сада чини да вести у ова два рукописа потичу из неког заједничког извора у којем је забележена нека прадавна традиција о Подунављу као најстаријем подручју које су населили Срби долазећи, по свему судећи, са истока, преко Мале Азије. Занимљиво је да се на другом месту тумачи да је и Антенор довео Хенете (Венете) из Пафлагоније и у Италији основао град Падову. Кад све ово читамо постајемо још уверенији да Псеудо-Цезаријев податак о Склавинима и Фисонцима као Подунавцима треба још пажљивије проучити, јер је заиста упадљиво да и руски хроничар према неком старом сећању зна да су Срби (по доласку у Европу) населили најпре бугарско и угарско Подунавље. Рекли бисмо већ сада да се вести из та два различита извора географски готово сасвим подударају. У вези са свим овим подсетимо се још да је део источних Карпата на једној карти означен као беггогшп топ1ев (Теггае Наето аих је и Еа, који је у тројству богова на тлу Месопотамије, уз бога неба Ану и бога земље Ен лила, сматран за мудрог бога воде и знања. Он је, као бог пучине, приказиван са рибљим репом или рибом на леђима Њега, иначе, као што смо видели, Халдејац Бероз означава као персонификацију Оана (Оаппез), пониклогиз Персијског залива. На једном сумерском печату бог Еа је приказан како седи на престолу и држи у рукама посуду. Из посуде теку два млаза воде из којихизлази мала фигура бога Тамуза, којије сматран богомводе и називан "истинским сином водене дубине". Авдијев овде додаје да се тај стари култ воде раширио и у Акаду: "У Ешнуни су као божанство воде поштовани "бог Ниназу (који познаје 74 воду) и богритуалногпрања по имену Тишпак".

«'!'

Градови и државе доњег Еуфрата и Тигра

74

Закључујући овај зшимљиви прилог, Славенка Павловић-Ерцеговић с правом указује да бисмо даљим истраживањима насеља одговарајућих некропола могли "добити потпуну и цјеловиту слику о обичајима и начину живота старосрпског становништва у средњем вијеку" (150).Врло корисна запажања о крајевима о којима је овде реч изнео је и Душан Масловарић у својим радовима Земљорадња у Неготинској Крајини и Виноградарство у Неготинској Крајини, као и у књизи ТрадиционалназемљорадњауопштиниБорипромененасталеразвојемрударства, ГЕМ 31-32,38, Београд, 1969,1975. Уз све ове радове дата је и опширна литература. Авдијев, 63-64. в.и. Древн-вИшие народм, 3. А. РагозиноИ, С. ПетербурГБ, 1903, 94. Кад се Дагон већ помиње у једном нашем извору и кад оцењујемо да и даље треба истраживати разлоге због којих се његово име јавља уз помен Срба да додамо јошитодасеизбогнаведенихобичајауХомољскомсрезуиусуседномПодунављу ваља позабавити Дагоном, поготово што се сматра дасео његовом култу врло мало зна (Ешус1оре(Иа ВгИапшса, 6 (1947). Ако има основе што се Дагон помиње уз Дакију (Дагонију), Дачане и Србе ("дачки" Срби?), није немогуће да облици просипања воде, сахрањивања под прагом и неки други видови нису ништа друго до остаципрастарогкултапримењиваногприликомобраћањаверника своме богу Дагону. У сваком случају чини нам се да је то један траг који заслужује пажњу. Због још увек велике неизвесности око Дагона и уопште око могућег утицаја малоазијског простора на нека збивања у Подунављу, али и због извесног наслућивања да су неки утицаји са тог простора могли ипак постојати, чини се да би ради даљег проучавања проблема, у овој књизи на овај или онај начин само јаче или слабије наглашених, убудуће вредело свестраније и темељније проучити и нека збивања забележена у једном периоду развоја хетске државе. Говорећи о становницимакоји су у дубокој старини настањивали висораванМале Азије, каже се да се они у науци називају Протохетима и узима се да су они, и по језику њима блиски Палајци, "сродни са осталим најстаријим племенима Предње Азије, које модерни истраживачи називају "азиским", учвршћујући у ту групу Хурите (Харијце)..., Субарејце..., и Урарте, који су у давнини становали на територији Јерменије; по свој прилици, та су племена делимично сродна с јафетским племенима Кавказа, те се стога могу уврстити у најстарију групу с

118

Разумљиво је што се мисли да су појаве култа воде и природе уопште настајале у срединама где су водене стихије (у овом случају Еуфрат и Тигар и њихове притоке) у најраније време изгледале људима несав ладиве и што су их приписивали невидљивим силама. Време-

јафетским племенима". Наводећи даље да се у П миленијуму пре н.е. појављују и нека друга племена, различита од племена "азиске групе", писац истиче да су се та племена "појавила после једне крупне миграције народа", па онда продужава овако: "Док су стара племена протохетске групе сродна по свом језику са Хуритима и Субарејцима, дотле су сроднији Хети-Несити и по језику »има блиски Лувијци говорили језиком који је веома близак језицит народа пкозване индоевропске групе. Чигав низречиутоме познохетском језикупоказује блиске аналогијесаречима изгрчког, латнског, староиндијског и сгарословенског јсзика. Такве су хетске 1 8 заменице ч " . ч^* и латинске ^шв, ^ше! (ко, шта); хетско и^ и грчко еуо(&), хстска именица Ипнпап*, која је веома блиска грчкој хеимон... и руској "зима"... Хетска су племена у културноисторијском погледу била најтешње везана за племена Егејског мораиза најстарије урођеничко становииштво северногдела Предње Азије (Хурит). О томе сведоче споменици уметности, архитектуре, материјалие културе-гробнице и предмети свакодневног живота, где су се хетска племена особито тесно додиривала са Егејцима и Хуритима". (Авдијев, 183-184). Кад ово читамо присећамо се и онога што Хоренски казује о најезди племена са Кавказа на Јерменију, а сигурно да би неке појединости из наведене белешке Карловачког родослова можда биле јасније кад би у недостатку писаних извора стручњаци већу пажњу обратили језичким основама, можда баш у смислу како је то у своје време радио М. Будимир указујући на утицаје који су са анадолског простора продирали на Балканско полуострво. 119

Реља Новаковић

ном се јавила мисао да ће те невидљиве силе у виду богова помоћи људима да укроте водене стихије и претворе воду у благодет природе. Можда није без разлога што су култни обичаји просипањаводе забележени баш у Хомољском срезуиу близини Дунава. ишто се мислида потичу из дубоке паганске старине. Ако имамо у виду чињеницу да се култни обреди и обичаји одржавају веома дуго, мада се у току многих векова донекле и мењају под утицајима бројних околности које делују на живот мање или веће етничке скупине, било у току кретања или у току дугог живљења у срединама различитог порекла, а пажљиво пратимо поједине елементе везане за култне обреде међу Србима у хомољском крају и у Подунављу уопштс, пада намна умда. би сенеке појединости тих обреда могле довести у везу и са поменом идола Дагона. Додуше, у овом досадашњем осврту нисмо ни код кога наишли на ту помисао, али нас ипак обичај сахрањивања испод прага неодољиво подсећа на старозаветну легенду везану за идола Дагона. Ево због чега. У Светом Писму, књига о Судијама, у глави 10. пише: "И кнезови филистејски скупише се да принесу велику хсртву Дагону богу својему, и да се провеселе; па рекоше: предаде нам Бог наш у руке Самсона непријатеља нашега." А у Првој књизи Самуиловој, која се зове и Прва књига о Царевима, у глави 5, о Дагону је записано: 1. "А Филистејци узеше ковчег Божји, и однесоше га из Евен-Езера у Азот. 2. И узевши Филистеји ковчег Божји унесоше га у дом Дагонов, и намјестише га до Дагона 3. А сјутрадан кад усташе Азоћани рано, а то Дагон лежаше на земљи пред ковчегом и они узеше Дагона и сместише га опет на његово мјесто. 4. А кад сјутрадан рано усташе, гле, опет Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом Господњим, а главаДагонуи објеруке одсјечене бијахуна прзгу, само труп Дагонов бјеше остао. (подвукао Р.Н.) 5. За то свештеници Дагонови и који год улазе у дом Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту до данас. (подвукао Р.Н.) 6. Тада отежа рука Господња Азоћанима, и мораше их и удараше шуљевима у Азоту и међама њиховим. 7. А кад Азоћани видјеше шта је, рекоше: да не стоји код нас ковчег Бога Израиљева; јер је рука његова тешка над нама и над Дагоном богом нашим..." Штета је што истраживачи стародревних култова и обичаја сахрањивања под прагом нису узели у обзир и наведену белешку наших родослова о идолу Дагону. Можда би у вести "И сва србска идолу служаше Дагону" нашли потврду својих претпоставки о пореклу и старости сахрањивања у кући, подпрагом. Упадљива је подударност 120

И сва србска идолу служаше Дагону

између обичаја сахрањивања "под прагом" у североисточној Србији и вести да је "сва србска идолу служила Дагону". Смемо ли на основу ове подударности да кажемо да су у праву они истраживачи који за обичај

ВуНс Вегу^из,

$