Reciklaza-seminarski

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Seminarski rad Predmet: Tehnologija reciklaže Predmetni nastavnik: dr Dragan Temeljkovski Tema: Reciklaža stakla

Šef tima: Vesna Stojanović 104 Članovi: Maja Nikolić 124 Željko Mladenović 106 Emilijan Kocanović 110 Dejan Jordanov 105 Nenad Cvetković 102 Vitomir Petković 116 Nikola Stanković 100 Damijan Lepojević108

1

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu SADRŽAJ: 1.UVOD………………………………………………………………………………………..4 1.1. Šta je reciklaža…………………………………………………………................5 1.2.Proces reciklaže………………………………………………………………..…..6 1.3. Materijali za reciklažu……………………………………………………………..8 2. ANALIZA POSTOJEĆEG STANJA U UPRAVLJANJU OTPADOM U SRBIJI…….10 2.1. Opasni otpad………………………………………………………………….......11 2.2.Neopsani otpad…………………………………………………………….…..….12 2.3. Ambalažni otpad………………………………………………………….…..…..13 3.RECIKLAŽA STAKLA……………………………………………………………….…....15 3.1. Uvod………………………………………………………………………..……...15 3.2. Šta je staklo……………………………………………………………….…..…..16 3.3. Karakteristike stakla……………………………………………………….……..18 3.4. Tehnologija reciklaže stakla………………………………………………...…..20 3.5. Proces reciklaže stakla…………………………………………………….…....25 4. Koje su prepreke u razvoju reciklaže ambalažnog stakla……………………….…....27 5. Ambalaža — Obeležavanje i sistem identifikacije materijala……………...….……...29 5.1. Predmet i područje primene……………………………………………….…....29 6. Diskusija o zakonskim zahtevima……………………………………………..………..30 6.1.Opšte…...........................................................................................................30 6.2. Obeležavanje ambalaže……………………………………………….…….….30 6.3. Identifikacija ambalažnog materijala……………………………………….….32 6.4. Ostala obeležavanja………………………………………………………….…33 7. Kriterijumi za obeležavanje………………………………………………………….....34 7.1. Osnovni principi…………………………………………………………….......34 7.2. Mogućnosti harmonizacije……………………………………………….…...35

7.3. Primena obeležavanja………………………………………………………..35 7.4. Indetifikacija materijla …………………………………………………….....36 2

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

8. Ambalaža i reciklaža materijala — Kriterijumi za metode reciklaže……..…....37

9.

Predmet i područje primene………………………………………………….....39

10. Normativne reference…………………………………………………………....39 11. Ambalaža (packaging)……………………………………………………….......40 11.1. Reciklaža (recycling)……………………………………………………….40 11.2.Reciklaža tehnološkog škarta (feedstock recvcling)……………………..41 11.3 Osposobljavanje za ponovno korišćenje (reconditioning)………………..41 11.4 Proces reciklaže (recvcling process)…………………………………......42 12. Ambalaža — Stepen reciklaže — Definicija i metoda izračunavanja………....43 13.

Predmet i područje primene………………………………………………….....44

14. Normativne reference………………………………………………………..….44 15.

16.

Izračunavanje stepena reciklaže…………………………………………….…45 15.1

Područje primene………………………………………………………....45

15.2

Izračunavanje……………………………………………………………..45

15.3

Stepen reciklaže……………………………………………………….....46

Principi za izračunavanje stepena reciklaže……………………………...…..47 16.1

Opšte…………………………………………………………………...….47

16.2

Jednačina za stepen reciklaže………………………………………......48

17.ZAKLJUČAK…………………………………………………………………….........50 18. LITERATURA …………..……………………………………………………….......51

3

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

1. Uvod

1.1. Šta je reciklaža ?

Reciklaža je izdvajanje materijala iz otpada i njegovo ponovno korišćenje. Uključuje sakupljanje, izdvajanje, preradu i izradu novih proizvoda iz iskorištenih stvari ili materijala. Veoma je važno najpre odvojiti otpad prema vrstama otpadaka. Mnoge otpadne materije se mogu ponovo iskoristiti ako su odvojeno sakupljene. U reciklaži spada sve što može ponovo da se iskoristi, a da se ne baci. U Srbiji postoje retki centri Papir servisa gde možete da odnesete stari papir i u zamenu za njega da dobijete sitan novac. Takođe postoji mali broj centara za recikliažu stakla. Ipak, reciklaža se može upražnjavati u svakodnevnom životu, nezavisno od toga da li postoje centri za reciklažu. Npr. poklanjanje stvari koje se ne koriste je oblik reciklaže. To je mnogo bolje i korisnije nego da se sva ta odeća baci. Takođe, pravljenje komposta od organskih ostataka je još jedan dobar primer recikliranja. Bez uvođenja reciklaže u svakodnevni život nemoguće je zamisliti bilo kakav celovit sistem upravljanja otpadom. Na slici 1.1.1. je prikazana oznaka za reciklažu.

Slika 1.1.1. Oznaka za reciklažu

4

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Neke materije, poput stiropora, nisu biorazgradive i ne mogu se reciklirati ali se umesto njih mogu pronaći ekološke zamene. U Srbiji ekološka svest o sakupljanju papira, stakla i pet amblaže još uvek nije razvijena na dovoljnom nivou. U našoj zemlji se sakupi oko 35 kilograma, a u Bugarskoj ta količina iznosi 60 kilograma, u Rumuniji je 80, dok se najviše papira po glavi stanovnika sakupi u Sloveniji, od 170 do 200 kilograma, kažu u firmi „Arabesa“. Između ostalog i to je jedan od razloga zbog čega je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja u saradnji sa lokanim samoupravama pokrenulo prošle godine, a ove naslavilo, akciju “Očistimo Srbiju”, slika 1.1.2.

Slika 1.1.2. “Očistimo Srbiju”

5

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

1.2. Proces reciklaže

Proces reciklaže obuhvata: sakupljanje otpada, izdvajanje, preradiu I izradu novog proizvoda kao što je pomenuto iznad. Otpad nije samo smanjivati I izbegavati. Potrebno ga je razdvajati na mestu nastanka prema vrstama otpada, jer samoodvojeno sakiplajni otpad može se iskoristiti. Reciklaža je skup aktivnosti kojima se obezbeđuje ponovno korišćenje otpadnih materijala, slika 1.2.

6

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Slika 1.2. Proces reciklaže

Reciklaža se primenjuje sa tri osnovna principa tri slova R (RRR)

R-reduce-smanjiti R-reuse-ponovo koristiti R-recycle-reciklirati Iako milioni tona dragocenih metala leže u fiokama stolava potpuno beskorisno, ipak recikliranje elektronskog otpada dovodi do problema toksičnosti i zagađenosti supstanci koje nastaju procesa reciklaže. Više od 38 razlićitih hemijskih elemenata se može pojaviti proizvod procesa reciklaže elektronskog otpada, od koji neki mogu biti zaista štetni za životnu okolinu i oni se moraju uništiti u posebnim prostrojenjima, se jer ne postoji mogućnost njihovog iskorišćenja na bolji način. Danas je posao reciklažnog elektronskog otpada u svim oblastima razvijenog sveta veoma rasprostranjen i brzo se razvija. 7

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Reciklažom se postižu sledeći ciljevi:

• •

• •

Štednja sirovih resursa (svi materijali potiču iz prirode I ima ih u ograničenim količinama) Štenja energije (nema trošenja energije u primarnim procesima, kao ni u transport koji te procese prati, dobija se dodatna energija sagorevanjem materijala koji se ne recikliraju) Zaštita životne sredine (otpadni materijali degradiraju životni ambijent, pa se reciklažom štiti životna sredina) Otvaranje novih radnih mesta(procesi u reciklaži materijala podrazumevaju ulaganje znanja i rada, što stvara potrebu za radnim mestima).

1.3. Materijali za reciklažu

U pogledu mogućnosti ponovnog iskorišćenja, materijali mogubiti: • Reciklabilni (mogu se iskoristiti ponovnim vraćanjem u process proizvodnje) • Nereciklabilni (ne mogu se vratiti u process I koriste se za dobijanje energije-spaljivanjem ili se na ekološki bezbedan način skladišta) • Opasni-hazardni (materijali koji su štetni za čoveka I njegovo okruženje) • Bezopasni (materijali koji nisu štetni za čoveka njegovo okruženje).

8

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu U našoj okolini svakodnevno nastaju velike količine otpada koji bi mogao biti recikliran.

Šta sve može da se reciklira: • • • • • • • • •

Staklo Papir Karton Aluminijum Gvožđe Tekstil Plastika Keramika Električni aparatii komponente

Da li ste znali da je potrebno 60 dana da se jedna pravilno odložena limenka,reciklira i ponovo pojavi u rafovima prodavnice. Reciklažom jedne limenkeuštedi se dovoljno energije uz pomoć koje bi TV mogao da radi i do 3 sata.

Dobro je da znate da :

- je jednoj plastičnoj flaši ili kesi potrebno 500 godina da se razgradi - staklo može da se reciklira 100 % i da se neograničeno puta iznova koristi - količina energije koja može da se dobije iz godišnjeg sadržaja jedne kante za smeće može da omogući da televizor bude upaljen 5,000 sati. 9

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

2. ANALIZA POSTOJEĆEG STANJA U UPRAVLJANJU OTPADOM U SRBIJI

10

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu U lokalnim samoupravama Republike Srbije ne postoje pouzdani i potpuni podaci o količini generisanja komunalnog otpada. Količine komunalnog otpada na godišnjem nivou su proračunate na osnovu merenja otpada u referentnim lokalnim samoupravama. U proseku, stanovnik Republike Srbije generiše 0,87 kg komunalnog otpada/dan (318 kg/godišnje). Ako se usvoji broj stanovnika prema popisu iz 2002. godine koji iznosi 7.443.183 dolazi se do podatka da se u Srbiji generiše oko 2.374.374 tona otpada godišnje. Prema morfološkom sastavu otpada, organski otpad (baštenski otpad i ostali biorazgradivi otpad) zauzima gotovo 50% u masi komunalnog otpada, pri čemu je ostali biorazgradivi otpad sa 37,62% oko tri puta zastupljeniji od baštenskog otpada. Ukupni otpad od plastike čini ukupno 12,73%, dok ukupna količina kartona iznosi 8,23%, zatim slede staklo (5,44%), papir (5,34%), tekstil (5,25%), pelene za jednokratnu upotrebu (3,65%) i metal (1,38%). U Republici Srbiji ne postoji sistemski organizovano odvojeno sakupljanje, sortiranje i reciklaža otpada. Postojeći stepen reciklaže, odnosno iskorišćenja otpada je nedovoljan. Mada je primarna reciklaža u Srbiji propisana zakonom i predviđa odvajanje papira, stakla i metala u posebno označene kontejnere, reciklaža ne funkcioniše u praksi. Izuzetak čini jedno postrojenje za separaciju reciklabilnog otpada, centri za odvojeno sakupljanje otpada na drugoj lokaciji i dr.

2.1. Opasan otpad

Opasan otpad jeste svaki otpad koji po svom poreklu, sastavu ili koncentarciji opasnih materija može da prouzrokuje opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika utvrđenih posebnim propisima, uključujući i ambalažu u koju je opasan otpad bio ili jeste upakovan. Ne postoje pouzdani podaci o količini opasnog otpada koji stvara industrija. Iako postoji zakonska obaveza dostavljanja podataka o otpadu, još uvek ne 11

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu postoji odziv svih zagađivača. Zbog smanjene aktivnosti industrije, pretpostavlja se da nastajanje industrijskog opasnog otpada stagnira. Postoje, međutim, i zaostale količine nasleđene zbog nedostatka brige o otpadu u prethodnom periodu. Neproporcionalno je visok stepen nastajanja industrijskog otpada po jedinici proizvoda, neracionalno je korišćenje sirovina i niska je energetska efikasnost industrije. Iz zvaničnih podataka proizilazi da je 2007. godine proizvedeno 31.244 t opasnog otpada, a 2008. godine 54.022 t. U Republici Srbiji ne postoji ni jedna lokacija za odlaganje opasnog otpada. Generalno, ne postoje ni ovlašćena postrojenja, odnosno operateri koji poseduju dozvolu od nadležnog organa, za termički i fizičko – hemijski tretman opasnog otpada. U takvim okolnostima, proizvođači opasnog otpada vrše privremeno skladištenje opasnog otpada na sopstvenim lokacijama u privremenim skladištima, iako u nekima od njih otpad stoji i više od 20 godina. Uvoz opasnog otpada je zabranjen. Najčešće se izvoze PCB, farmaceutski otpad, otpad od boja i lakova, ulja i uljne emulzije, otpad iz hemijske industrije, šljaka, kao i specifične vrste opasnog otpada, karakteristične za pojedine tehnološke procese.

2.2. Neopasni otpad

Podaci o količinama neopasnog otpada su, takođe, nedovoljno precizni.Količina otpada koju proizvode privredni subjekti koji podležu plaćanju naknade za proizvedeni i odloženi neopasni industrijski otpad (podaci Fonda) je 2007. godine iznosila 598.160 t neopasnog industrijskog otpada. Na osnovu ostalih podataka, procenjuje se da je realna količina do 700.000 t/god. Po grupama delatnosti, najveće količine otpada su iz prerađivačke industrije, znatne su količine otpada iz poljoprivrede, eksploatacije mineralnih sirovina i iz građevinarstva. Radi ponovne upotrebe i reciklaže, neopasni otpad se uvozi, a u zavisnosti od tražnje na tržištu i izvozi. Najčešće su se izvozili otpadni metali, a posebno otpad od gvožđa i čelika. I kod otpada od aluminijuma i bakra i legura bakra prisutan je 12

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu uočeni trend. Uvoz otpada i ostataka je uglavnom ravnomerno raspodeljen po svim vrstama. Prekogranično kretanje otpada i ostataka od papira i kartona (uvoz – izvoz) je uravnoteženo, a zabrinjava povećani udeo uvoza u odnosu na izvoz otpada i ostataka od plastike, kao i celih otpadnih guma.

2.3. Ambalažni otpad

Ambalažni otpad jeste svaka ambalaža ili ambalažni materijal koji ne može da se iskoristi u prvobitne svrhe, izuzev ostataka nastalih u procesu proizvodnje. Količina ambalažnog otpada u Republici Srbiji se ne meri i evidencija se ne vrši na sistematski način. Takođe nedostaje sistem upravljanja ambalažnim otpadom, čija količina se stalno povećava zbog rasta udela nepovratne ambalaže, posebno PET ambalaže i limenki.

Procenjene količine ambalažnog otpada:

Vrsta otpada i količina, •

Staklena ambalaža:

t/god. 90.000 13

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu • • • • •

Plastična ambalaža: Papir/karton: Kompozitna ambalaža: Aluminijumska ambalaža: Ambalaža od gvožđa:

88.000 115.000 17.300 5.200 19.000

UKUPNO: 334.500

Sakupljanje ambalažnog otpada se odvija kroz delatnost pre svega određenog broja privatnih privrednih subjekata. Pojedina javna komunalna preduzeća (Beograd, Novi Sad, Sombor, Kruševac, Smederevo i dr.) su registrovana za delatnost reciklaže, između ostalog i ambalažnog otpada, pretežno plastike, papira i metala.

Postupci, uređaji i tehnologije za preradu pojedinih vrsta ambalažnog otpada su isti ili slični postupcima, uređajima i tehnologijama za preradu primarnih mineralnih sirovina. U nastavku je dat pregled postupaka:

• • • • • •

Usitnjavanje sirovina: čeljusne i udarne drobilice (staklo), valjkaste drobilice sa sekačima (plastika i aluminijum) Klasiranje sirovina: vibrosita (staklo, papir, aluminijum, gvožđe), hidrocikloni (papir) Optička separacija: (staklo, plastika, mešan otpad) Gravitacijska koncentracija: (plastika) Flotacijska koncentracija: (plastika, papir) Magnetna separacija: (papir, staklo, plastika, gvožđe)

14

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

3. Reciklaža stakla

3.1. Uvodni deo reciklaža stakla

Staklo je u velikoj meri prisutno u domaćinstvu i industriji. Koristi se za pakovanje mnogih prehrambenih proizvoda kao i za izradu sijalica, prozora, ogledala, posuđa itd. Reciklaza stakla je proces uzimanja starih porizvoda od stakla i pretvaranje u nove proizvode za višekratnu upotrebu.

15

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu Za reciklažu starog stakla koristi se 40% manje energije nego što je potrebno za proizvodnju novog. Novo staklo se pravi tako što se pesak sa dodatkom sode i kreča, topi na vrlo visokim temperaturama. U tom procesu se troši dosta energije, a u vazduh se ispušta velika količina štetnih gasova. Ali zato reciklažom jedne tone stakla možemo sačuvati skoro devet litara mazuta koji bi inače bio spaljen za izradu proizvoda od novog stakla. Nisu sve vrste stakla proizvedene istim procesom, zato sijalice, neko posuđe i staklene prozori ne mogu da se recikliraju. U glavne proizvode od recikliranog stakla spadaju ambalaža za piće i tegle za hranu. Svo staklo dolazi u jednoj od tri različite boje: providna, zelena i braon. Uvek treba sortirati svoje staklene proizvode po boji. I potražite "G" logo na proizvodu, što znači da je proizvod napravljen od recikliranog stakla i može biti ponovo recikliran. Staklo može da se reciklira bezbroj puta a da ne izgubi svoj kvalitet ili kvantitet. Prikazano je na slici 3.1.

Slika 3.1. Reciklirano staklo

3.2. Šta je staklo ?

Staklo je materijal koji se koristi u svakodnevnom životu kroz razne proizvode: flaše, čaše, tegle, prozore, ogledala. Ono može da bude u različitim bojama koje mu se dodaju pri proizvodnji. Pravi se tako što se pesak, sa dodatkom još nekih materija, topi na vrlo visokim temperaturama. U tom procesu se troši dosta energije, a u vazduh se ispušta velika količina štetnih gasova. Ukoliko bismo reciklirali staklo, mnogo manje bi se uništavala korita reka iz kojih se vadi pesak za staklo, smanjili bismo zagađivanje vazduha i potrošnju energije. Reciklažom jedne flaše, uštedi se dovoljno energije da jedna sijalica od 100W (vati) može da svetli četiri puna sata. Ako se u svetu baci prema nekim podacima 28 milijardi flaša i tegli godišnje u 16

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu proseku, zamislite koliko bismo električne enrgije uspeli da uštedimo. Prednost stakla je u tome što ga je moguće beskrajno reciklirati.

Slika 3.2.1. Reciklirano staklo

U poređenju sa proizvodnjom novih količina stakla, reciklažom stakla se štedi energija i smanjuje se zagađenje. Proizvodnjom novog stakla se repromaterijali zagrevaju na 1400 stepeni celzijusa, a tokom reciklaže se staklo lomi na manje parčiće koji se tope pri manjim temperaturama.

Slika 3.2.2. Staklo za reciklažu

17

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu Reciklažom se smanjuje potrošnja energije za 40%, zagađenje vazduha 20% i korišćenje vode za 50%. Sa svakom tonom stakla koja se reciklira, štedi se više od tone repromaterijala koji su potrebni da se proizvode novo staklo. Staklo koje se reciklira zavisi od države do države, ali uglavno se svodi na recikliranje providnog, zelenog i braon stakla, uključujući i staklene tegle. Nije moguće reciklirati ogledala, neprovidno staklo ili keramiku, što se može videti na slici 3.2.3.

Slika 3.2.3. Svođenje na recikliranje providnog, zelenog i braon stakla

3.3. Karakteristike stakla

Dakle, staklo je prozirni, amorfni, čvrsti i hemijski postojan materijal.

Sastav stakla: • Kvarcni pesak (oko 56%) • Soda (oko 12%) 18

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu • Kalcijum karbonat –CaC3 (oko 12%) • Smola (oko 4%) • Dodaci za dekolorizaciju (sulfid gvožđa za braon boju, a jedinjenja hroma za zelenu).

Od svih ovih elemenata, soda najviše zagađuje životnu okolinu i to svojom proizvodnjom. 1t sode sadži oko 950 kg N aCI (natrijum hlorid), koji značajno povećava koncentraciju soli u vodama i zemljištu. Od ukupne količine NaCI, koja se troši za proizvodnju sode, 26% se troši zbog proizvodnje stakla.

Osobine stakla: 1. Specifična masa (gustina): 2,5 [kg/m3] 2. Modul elastičnosti: 0,07 [N/m2] 3. Zatezna čvrstoća: 30 [N/mm2] 4. Koeficijent toplotnog širenja: 9x10-6 5. Optička svojistva stakla: propuštanje, refleksija i apsorcija

Vrsta stakla: 19

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu • • • • • •

Ambalažno staklo Ravno prozorno staklo Armirano staklo Kaljeno staklo Lamirano staklo Vlaknasto staklo

3.4. Tehnologija reciklaže stakla

Prerada otpadnog reciklirajućeg stakla ima za posledicu: -smanjenje potreba za osnovnim sirovinama, štenja prirodnih izvora ovih sirovina(kvarcni pesak i druge sirovine, smanjenje uništavanja životne sredine njihovom eksploatacijom, -smanjenje potrebe za energijom zavisno od vrste agregata za topljenje, i vrste stakla između 2 i 4% za dodavanje staklenog krša od 10% u staklarskoj osnovi, 20

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu -povećanje produktivnosti agregata za topljenje od oko 5% pri korišćenju 10% krša, ili čak i do 80% (osnova čini 30%) -rasterećenje skladišta čvrstog otpada, - poboljšanje stanja životne sredine. Prikazano je na slici 3.4.1.

Slika 3.4.1. Prerada otpadnog stakla

Osnovne faze tehnološkog procesa reciklaže stakla su: • • •

Separacija, Drobljenje i Ponovno korišćenje

Ukoliko stakleni otpad nije dovežen razdvojen od stalog otpada, process reciklaže stakla počinje njegovim odvajanje od ostalog otpada. Ova separacija može se vršiti ručno, ili pomoću specijalizovanih uređaja. Pri ručnoj separaciji, otpad se dovozi na pokretnu traku, pored koje stoje radnici zaduženi za odvajanje stakla od ostalog otpada. Nakon izdvajanja stakla od ostalog otpada, sledi razvrstavanje po boji na: • •

Belo (prozirno) staklo, Braon staklo i 21

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu •

Zeleno staklo

Pri automatizovanoj separaciji se koristi uređaji raznih izvedbi. Za odvajanje magnetičnih metala od stakla se koristi magnetne separatore, što je prikazano na slici 3.4.2.

Slika 3.4.2. Šema magnetskih separatora

-Separator MAG 4200 Tok staklenog krša se dovodi na strum ravan, nagnutu pod 45 o, ispod koje je smeštena visokofrekventna detekciona cev. Ova cev, pošto prepozna i najmanju česticu metala, šalje informaciju sistema za izduvavanje, koji oduva uočenu metalnu nečistoću, gde je prikazano na slici 3.4.3.

22

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Slika 3.4.3. Separator MAG 4200, 1-Transprotni žleb; 2-Strma ravan; 3Tetekciona cev; 4-Sistem za izduvavanje; 5-Metalne nečistoće ; 6-Čista krhotina.

-Separator LAG 7200

Ovaj separator funkcioniše slično kao separator MAG 4200. Dovedeni tok staklenog krša se dovodi na strum ravan, pa preko nje dolazi u detecioni system. Ovaj separator je opremljen laserskom kamerom, koja prosvetljuje krš i na osnovu propusnosti prepoznaje da li se radi o staklu ili o keramici, kamenu, ili porcelanu (KKP). Ove nečistoće se odstranjuju sistemom za izduvavanje.Nakon ostranjivanja svih sitnih nečistoća iz toka staklenog krša, potrebno je razvrstati krš i po boji.

U tabeli 3.4.1. i 3.4.2 je dat pregled maksimalno dozvoljenih količina nečistoća u kršu i pregled dozvoljene količine nepoželjnih boja.

23

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Vrsta nečistoća

Dozvoljena količina nečistoća g/100kg

Nemagnetični metali

Max. 2,0 g

Magnetični metali

Max. 0,5 g

Neorganski materijali

Max. 2,0 g

Blistavi materijali

0

Organske materije

Max. 50 g

Frakcije ispod 2 mm

Max. 10%

Frakcije 2-8 mm

Max. 50 %

Max. Veličina krša

50 mm

Tabela 3.4.1. Pregled maksimalno dozvoljenih količina nečistoća u kršu.

Maksimalna količina nepoželjnih boja U belom staklu

Braon

Zeleno

belo

0,05 %

0,1 %

-

U braon staklu

-

5,0 %

5,0 %

U zelenom staklu

5,0 %

-

5,0 %

Tabela 3.4.2. Pregled dozvoljene količine nepoželjnih boja

Nakon odvajanja stakla od ostalog otpada I njegovog razvrstavanja po boji, sledi njegovo drobljenje. Drobljenje se vrši u rotacionim (sa valjcima), ili drobilicom sa čekićima.

24

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu Da bi stakleni krš mogao uspešno da se koristi u ponovnoj proizvodnji, neophodno je da bude zadovoljavajuće veličine. Za ovu separaciju se mogu koristiti specijalni separatori, koji su prikazani na slici 3.4.4. i 3.4.5.

Slika 3.4.4. Centrifugalni separator

Slika 3.4.5. Vibrirajući separator

Stakleni krš, koji je odbačen zbog nezadovoljavajuće veličine se ponovo vraća u drobilicu.

3.5. Proces reciklaže stakla 25

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Proces recikliranja stakla je proces pretvaranja odbačenog stakla u korisni proizvod. Zavisno o konačnoj upotrebi, ovo često uključuje razdvajanje stakla prema boji. Staklo dolazi u različitim bojama, ali tri najčešće su: prozirno, zeleno, smeđe. Staklo čini veliki deo kućnog i industrijskog otpada prema svojoj težini i gustoći. Stakleni otpad u gradskom otpadu se sastoji od staklenih boca, staklene robe i posuđa, žarulja i drugih stvari. Reciklaža stakla troši manje energije nego njegova proizvodnja od peska i sode. Svaka tona stakla iskorištena za proizvodnju novog stakla sačuva oko 315 kg ispuštanog ugljen dioksida. Ponovno korišćenje staklenih posuda je poželjnija od recikliranja, prema hijerarhiji smanjenja otpada. Boce koje se mogu ponovno puniti se koriste u mnogim Evropskim zemljama i SAD-u. U Danskoj je 98% boca ponovno iskoristivo, a 98% od njih se vrate od strane potrošača. Ovakvi sastavi su poduprti zakonima o plaćanju kaucije na boce i drugim regulativama. Mesta za sakuplanje stakla često se nalazi u blizini trgovačkih centara ili u lokalnim odlagalištima i skupljalištima otpada. Većina kontejnera za odlaganje stakla ima odvojene delove za providno, zeleno i smeđe staklo. Razlog tome je što različite boje stakla često imaju različite hemijske sastave. Vatrostalno staklo se ne bi trebalo odlagati u kontejnere jer i najmanji delić takvog stakla će promeniti viskoznost tekućine u peći za topljenje stakla.

Staklo je gotovo idealan material za recikliranje, jer se može gotovo beskonačno puta reciklirati i ponovo koristiti. Korišćenje recikliranog stakla za proizvodnju novih staklenih posuda pridonosi štednji energije, pomaže u proizvodnji

26

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu opeka i keramika, pridonosi očuvanju sirovina, i smanjuje količinu otpada odloženog na odlagališta otpada.

Slika 3.5.1. Količina odloženog otpada

Osim za proizvdnju staklenih posuda, recikliranje stkla se koristi u drugim proizvodnjama:

• • • •

Staklo u proizvodnji keramičke sanitarije Staklo u sportskim stazama ili sličnim proizvodima, ili pesak za golf bunkere Staklo za filtriranje vode Staklo kao sredstvo za brušenje

27

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu 4. Koje su prepreke u razvoju reciklaže ambalažnog stakla ?

Nije nepoznanica da se u našoj zemlji uvozi lišće, šibice, led za ćevape, krompir, pasulj, beli luk i dr. Tom spisku se pridružuju sirovine za reciklažnu industriju. Nekom je čudno, a nekom smešno, da uvozimo i staro staklo, ali to je činjenica koja zabrinjava Srpsku fabriku za reciklažu iz Aleksinca. Jedina firma u Srbiji i u regionu, koja se bavi reciklažom staklenog ambalažnog otpada, godišnje uveze 1.000-3.000 otpadnog stakla za reciklažu. Iako i iz regiona nabavlja sirovine za reciklažu, Srpska fabrika za reciklažu stakla ne radi punim kapacitetom – godišnje prerađuje oko 13.000 tona u pogonu u Grejaču. Krajnji proizvod je kulet, reciklirano staklo, koje iz ovog pogona odlazi u izvoz u količini 10.000 tona na godišnjem nivou. Kapacitet naše fabrike je 30.000 tona, a kako nemamo dovoljno sirovina prinuđeni smo da uvozimo otpadno ambalažno staklo. Ukupne količine stakla koje se sakupe u toku jedne godine se kreću od 8.000 do 10.000 tona. U strukturi tog stakla industrija učestvuje sa oko 60%, sakupljači oko 30% a javno komunalna preduzeća 10% Na slici 4.1. su prikazani savremeni kontejneri za sakupljanje i selektovanje staklene ambalaže prema boji stakla

Slika 4.1. savremeni kontejneri za sakupljanje i selektovanje staklene ambalaže prema boji stakla

Glavne prednosti recikliranja stakla su:

28

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

•

smanjenje energije potrebne za izradu novog stakla. Ušteda energije zbog korištenja starog stakla je 25%, reciklažom 1 tone stakla uštedi se 30 tona nafte

•

reciklaža starog stakla je bolja zbog minimalnog zagađenja zraka,

•

smanjuju se kapaciteti potrebani za krajnje odlaganje (Voditi računa o tome da je recikliranje samo druga najbolja mogućnost, a najbolje ekološko rješenje je korištenje povratnih flaša).

•

Ako koristimo stare flaše, pri proizvodnji 1kg stakla biće nam potrebno manje: 20 l vode, 1.5 kg sirovina, 1.4 KWh energije i emisija gasova za 25% biće manja.

•

Mere •

•

•

funkcionisanje po uzoru pretpostavlja odvojeno sakupljanje flaša u gradu, na javnim mjestima, u kontejnerima koji su predviđeni za flaše, na centralnim mjestima u gradu, pospješenje odvojenog sakupljanja kroz razgovor sa velikim potrošačima (gostionicama, sportskim centrima itd.), kontrola sakupljanja neoštećenih 0,7l flaša u trgovinama gdje se prodaju ili na mjestima gdje se sakuplja staklo. Npr. vinske flaše se mogu sakupljaju odvojeno od ostalih.

29

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

5. Ambalaža — Obeležavanje i sistem identifikacije materijala

Namena specifičnog obeležavanja ambalaže i identifikacije materijala jeste da se informacije prenose subjektima u ambalažnom lancu (počevši od proizvođača sirovina, preko proizvođača ambalaže, punioca/pakera, do trgovaca na malo), krajnjim korisnicima (uključujući potrošače) upakovanih proizvoda i svima iz industrije upravljanja otpadom koji se bave ambalažnim otpadom. U obzir su uzeti i predlog direktive čija je tema obeležavanje (videti bibliografiju) i odluka koja se odnosi na sistem identifikacije koji podržavaju Direktivu 94/62/EC. Cilj ovog izveštaja je da se razmotre prateća dokumenta koja se zahtevaju na osnovu člana 8 Direktive (94/62/EC) i da se prouči njihova povezanost sa zahtevima iz člana 10 radi izrade evropskih standarda koji se odnose na "kriterijume za obeležavanje ambalaže". Ova studija je bazirana na višegodišnjem radu u TC 261, a naročito u njenoj radnoj grupi SC 4/WG 1, i ona je objedinila sve različite stavove (videti bibliografiju).

5.1.

Predmet i područje primene

Ovaj CEN izveštaj se bavi obeležavanjem ambalaže i identifikacijom ambalažnog materijala, onako kako je to opisano u članu 8 Direktive 94/62/EC o ambalaži i ambalažnom otpadu, kao i u pratećoj odluci i predlogu Direktive za obeležavanje i predstavlja preporuke koje su zasnovane na članu 10 Direktive 94/62/EC.

30

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

6. Diskusija o zakonskim zahtevima

6.1. Opšte

Član 8 Direktive 94/62/EC ukazuje na razlike između termina "obeležavanje ambalaže" i "identifikacija prirode upotrebljenog ambalažnog materijala". Ovaj deo izveštaja razmatra pitanja koja se odnose na termine iz postojećeg zakonodavstva.

6.2. Obeležavanje ambalaže

Predlog Direktive o obeležavanju ne sadrži zahtev za CE-znak koji ukazuje da ambalaža plasirana na tržište ispunjava bitne zahteve Direktive 94/62/EC. Razlozi za ovo su u potpunosti potvrđeni. Obrazlažući zašto se ne zahteva CE-znak, Evropska komisija je predložila da nije neophodno obeležavanje koje se odnosi na bitne zahteve. Međutim, odlučeno je da se ujedine dva aspekta osnovnih zahteva: "Ponovno upotrebljiva ambalaža" i "Ambalaža pogodna za reciklažu", na osnovu iskaza u Direktivi "sve dok postoji naučni i tehnički napredak.... ponovna upotreba i reciklaža treba da se smatraju poželjnim u smislu uticaja na životnu sredinu".

31

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Međutim, ovaj 8. član u Direktivi 94/62/EC nastavlja se izjavom: "potrebno je da se procena životnog ciklusa završi što pre da bi se utvrdila jasna hijerarhija između ambalaže pogodne za ponovnu upotrebu, one pogodne za reciklažu i one za ponovno iskorišćenje". TC 261 ukazuje da dostupne naučne studije pokazuju da ne postoji jasna hijerarhija između ambalaže pogodne za ponovnu upotrebu, one pogodne za reciklažu i one za ponovno iskorišćenje ambalaže, osim u vrlo specifičnim lokalnim uslovima. Osim toga, stavljanje prioriteta na pogodnost ambalaže za ponovnu upotrebu i reciklažu kao i direktna povezanost ovih aspekata sa znakom koji se odnosi na osnovne zahteve, izgleda nelogično. Ovaj tekst uzima u obzir samo dva osnovna zahteva; ambalaža plasirana na tržište mora da bude usaglašena sa osnovnim zahtevima koji su definisani Direktivom 94/62/EC u Prilogu II. Posledica ove odluke bila bi nepostojanje znaka na pojedinoj ambalaži, npr. na ambalaži pogodnoj za ponovno iskorišćenje kao energent, što može značiti da takva ambalaža nije ispunila osnovne zahteve Direktive 94/62/EC, uključujući i njen Prilog II. Osim toga, simboli koji su izabrani da predstave ova dva aspekta novi su i mogu da budu neprepoznatljivi potrošaču i stoga ne bi bili od pomoći u postizanju ciljeva Direktive 94/62/EC. Čak i u slučaju rasprostranjenog širenja informacija direktno do potrošača, TC 261 ukazuje na to da je potreban dug vremenski period pre nego što potrošači budu spremni da prepoznaju simbole i da razumeju njihovo tačno značenje. Čini se da bi ovo zbunilo potrošače i da ne bi pravili razliku između obeležavanja ambalaže i identifikacije materijala. Novim obeležavanjem se ne bi izbegle ove nejasnoće.

32

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu 6.3. Identifikacija ambalažnog materijala

Odlukom Komisije određeni su brojevi i skraćenice za ambalažni materijal. Izuzimajući one koji se odnose na plastiku, ovi brojevi i skraćenice nisu bili ranije u upotrebi i rasprostranjenost njihove upotrebe ili njihovu razumljivost krajnjim potrošačima teško je predvideti. Specifični sektori u ambalažnoj industriji već su razvili slične sisteme identifikacije materijala, uključujući simbole koji imaju rasprostranjenu prepoznatljivost. U prethodnom radu CEN je predložio da se nastavi sa upotrebom tih simbola, a CEN bi nastavio da štiti njihovu upotrebu u svrhu identifikacije materijala, uporedo sa sistemom koji je dat u Odluci (videti bibliografiju).

33

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu 6.4. Ostala obeležavanja

•

Sadržaj recikliranog materijala

U uvodnom objašnjenju predloga Direktive o obeležavanju (bibliografija) dati su razlozi zbog kojih nije uspostavljeno obeležavanje sadržaja recikliranog materijala. Ova odluka je u potpunosti preuzeta i CEN Izveštaj CR 13504 (bibliografija) naglašava zašto označavanje sadržaja recikliranog materijala nije primenjivo u smislu zaštite životne sredine i zašto može dovesti potrošače u zabunu.

•

ISO označavanje u zaštiti životne sredine

"Mobijus petlja" ("Mobius Loop") jedan je od simbola koji je široko prepoznatljiv potrošačima i značajan je u oblasti zaštite životne sredine. Razlozi zbog kojih Komisija nije izabrala da koristi već postojeće simbole u uvodnom objašnjenju predloga za obeležavanje. Rad na standardizaciji u ISO (TC 207/SC 3, Obeležavanje u životnoj sredini) u ovoj oblasti je sada kompletiran publikacijom ISO 14021, što čini Mobijusovu petlju dostupnu za javnu upotrebu kao simbol za proizvod, ambalažu, ili za komponentu koja može da se reciklira. Ovaj standard takođe čini Mobijusovu petlju pogodnom za simbol za sadržaj recikliranog materijala zajedno sa procentom, ali, kako je to objašnjeno u 2.4, on se ne smatra korisnim prilikom obeležavanja ambalaže. ISO 14021 takođe sadrži iskaz (3.1.9, napomena 1) da simbol za identifikaciju materijala nije tvrdnja o zaštiti životne sredine.

34

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu 7.

Kriterijumi za obeležavanje

7.1. Osnovni principi

Predloženo je da se upotrebljavaju simboli kako bi se pokazala usaglašenost sa različitim zahtevima iz Priloga II Direktive 94/62/EC, uključujući ponovno iskorišćenje kao energenta i kompostiranje. Međutim, prikazivanje usaglašenosti sa osnovnim zahtevima Direktive 94/62/EC ne odnosi se samo na ponovnu upotrebu i ponovno iskorišćenje, pošto mogu da budu uključene i neke druge strategije kao što su sprečavanje nastajanja otpada smanjenom upotrebom sirovina. Davanjem različitih mogućnosti na osnovu kojih će se prikazati usaglašenost sa osnovnim zahtevima i postojanje raznovrsnih strategija upotrebe i ponovne upotrebe u zemljama članicama Evropske unije, dovelo je do toga da strategija jedinstvenog obeležavanja pruža malo korisnih informacija krajnjem korisniku i uopšteno dovodi do zabune.U trenutku kada je ambalaža proizvedena i upakovana ili napunjena proizvodom ne može se odrediti njeno krajnje odredište, niti pogodna opcija za ponovno iskorišćenje te ambalaže. Obeležavanje u okviru pojedine strategije ne znači da će ta strategija biti izvodljiva u praksi. Jedino je moguće da na krajnjim odredištima ambalaže lokalna infrastruktura za upravljanje otpadom odredi strategiju ponovnog iskorišćenja. Čak i u ovoj fazi ovaj način obeležavanja ne može biti od koristi sve dok se ne primeni u industriji koja se bavi upravljanjem otpadom, kao pomoć prilikom razvrstavanja ambalaže. Ambalaža već može da nosi mnoge oznake koje se većim delom odnose na proizvod koji se u njoj nalazi i obično su one propisane zakonom. Uvođenje dodatnih oznaka, pored onih koje su u upotrebi, može dovesti do zbunjivanja potrošača. Prilog A pokazuje simbole koji su dati u "Predlogu za obeležavanje" (videti bibliografiju) kao dodatak svim ostalim oznakama koje se zahtevaju. Kod ovog pristupa, zbunjenost potrošača je neminovna.

35

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

7.2. Mogućnosti harmonizacije

U 3.1 je ustanovljeno da u harmonizovanom sistemu širom zemalja članica ne postoji mogućnost obeležavanja ambalaže koje se odnosi na bitne zahteve, kao što je to predviđeno Predlogom Direktive za obeležavanje (bibliografija). Standardizacija ima za cilj harmonizaciju. Zato je zaključak da nema potrebe za simbolima vezanim za specifični aspekt osnovnih zahteva i tako nema ni potrebe za CEN standardima koji su u vezi sa ovim aspektom obeležavanja.

7.3. Primena obeležavanja

Stav 3 člana 8 Direktive 94/62/EC sadrži zahtev da obeležavanje "mora biti dovoljno trajno, čak i kada se ambalaža otvori". Razmatrano je da li treba napisati CEN standarde koji će da razrade ove zahteve, uzimajući u obzir, npr. veličinu, boju i položaj bilo kog zahtevanog znaka za obeležavanje. Ponovnom revizijom zahteva koji se odnose na obavezno označavanje proizvoda zaključeno je da nije potrebna dalja razrada zahteva datih u stavu 3.

36

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

7.4. Identifikacija materijala

Problematika koja se razmatra u 3.1 i tački 2 odnosi se na specifične aspekte usaglašavanja i na lokalne radne uslove i strategije. Međutim, problematika identifikacije materijala je globalna s obzirom na to daje priroda materijala nezavisna od njihove pojedinačne upotrebe. Ovaj izveštaj propagira nastavljanje korišćenja već prihvaćenih grafičkih simbola za identifikaciju materijala, istovremeno sa onima iz Odluke Komisije (videti bibliografiju), ako je to moguće. Relevantni simboli su prikazani u Prilogu A. Treba istaći da ovi grafički simboli nisu primenljivi za procenu pogodnosti ambalaže za reciklažu/ponovno iskorišćenje i oni samo grafički predstavljaju vrstu materijala. Međutim, zbog njihove široke primene oni zaista uopšteno omogućavaju prethodno razvrstavanje ili razvrstavanje materijala pre procesa reciklaže, ukoliko je on moguć. Prilog A prikazuje izgled simbola za obeležavanje onako kako je to predloženo u ovom izveštaju.

37

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

8. Ambalaža i reciklaža materijala — Kriterijumi za metode reciklaže

Direktiva 94/62/EC o ambalaži i ambalažnom otpadu definiše zahteve za izradu i sastav ambalaže. EN 13427 određuje okvir unutar kojeg se mogu zajedno koristiti ovaj i drugi standardi radi potvrde iskaza o tome daje ambalaža koja se plasira na tržište usaglašena sa bitnim zahtevima iz Direktive, onako kako je to zahtevano u Direktivi. U ovom standardu postavljene su faze kroz koje prolazi ambalaža od sirovine do ponovnog iskorišćenja upotrebljene ambalaže na kraju njene upotrebe. U njemu su opširnije opisani ovi zahtevi opisivanjem procesa reciklaže različitih materijala koji se koriste za ambalažu i njegova osnovna namena je da pruži praktično uputstvo. Na procese reciklaže koji se koriste za ponovno iskorišćenje upotrebljene ambalaže (koja se često sastoji od više od jednog materijala), kao i za druge namene, utiču tri glavna aspekta:

- materijal od koga je izrađen proizvod, - izvor upotrebljene ambalaže i - nameravana primena recikliranog materijala.

38

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Razmatranje svih ovih aspekata je neophodno da bi se optimizovala tehnička, ekonomska i ekološka efikasnost operacija ponovnog iskorišćenja. U ovom standardu opisuju se operacije reciklaže za glavne vrste materijala i njihov položaj u celokupnom ciklusu proizvodnje, korišćenja i ponovnog iskorišćenja materijala.

Reciklažu materijala upotrebljene ambalaže treba posmatrati unutar celokupnog životnog ciklusa proizvoda i ambalaže. Namena ambalaže je smeštanje, zaštita, distribucija i predstavljanje proizvoda, uključujući i davanje uputstva za njegovu upotrebu. Glavna uloga je sprečavanje oštećenja/rasturanja proizvoda koji se nalazi u ambalaži.

39

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

9. Predmet i područje primene

Ovaj evropski standard definiše kriterijume za procese reciklaže i opisuje osnovne postojeće procese reciklaže materijala i njihove međusobne odnose. I ambalaža i tehnologije ponovnog iskorišćenja stalno se i brzo razvijaju. Ovaj standard opisuje sadašnji nivo znanja i, shodno tome, podložan je izmenama usled novih dostignuća.

10. Normativne reference

U ovaj evropski standard ugrađene su, putem pozivanja na datirane i nedatirane reference, odredbe iz drugih. Ove normativne reference ciitirane su na odgovarajućim mestima u tekstu, a spisak publikacija dat je ovde. Kada se navode datirane reference, naknadne izmene ili revizije bilo koje od ovih publikacija primenjuju se na ovaj evropski standard samo ako su u njega uključene putem izmene ili revizije. Kada se navode nedatirane reference, primenjuje se najnovije izdanje publikacije na koju se poziva (uključujući i izmene).

40

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

11. Ambalaža (packaging)

Svi proizvodi, napravljeni od materijala bilo koje prirode, koji se koriste za smeštanje, zaštitu, rukovanje, isporuku ili predstavljanje roba, od sirovina do prerađene robe, od proizvođača do korisnika ili potrošača "Nepovratni" predmeti koji se koriste u iste svrhe moraju se smatrati ambalažom.

11.1. Reciklaža (recycling)

Ponovna prerada otpadnih materijala u okviru proizvodnog procesa, za prvobitnu namenu ili ostale namene, uključujući organsku reciklažu, a isključujući iskorišćenje energije

41

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

11.2. Reciklaža tehnološkog škarta (feedstock recvcling)

Vrsta reciklaže kojom se organski materijali prerađuju u proizvode niske molekulske mase koji se ponovno upotrebljavaju za proizvodnju ostalih materijala ili se koriste u ostalim hemijskim/proizvodnim procesima.

11.3. Osposobljavanje za ponovno korišćenje (reconditioning)

Operacije potrebne da bi se ponovno upotrebljiva ambalaža vratila u funkcionalno stanje, sa istim onim osnovnim specifikacijama koje ima originalna ambalaža

42

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

11.4. Proces reciklaže (recvcling process)

Proces koji pretvara sakupljenu i razvrstanu upotrebljenu ambalažu i njen škart, u nekim slučajevima zajedno sa drugim materijalima, u sekundarne sirovine ili proizvode

43

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

12. Ambalaža — Stepen reciklaže — Definicija i metoda izračunavanja

Ovaj evropski standard razmatra metodologiju izračunavanja stepena reciklaže ambalaže i ambalažnog otpada. Standard su pripremili eksperti Radne grupe CEN/TC 261/SC4AVG3, Ponovno iskorištenje materijala. Reciklažu materijala upotrebljene ambalaže treba posmatrati unutar ukupnog životnog ciklusa proizvoda i ambalaže. Svrha upotrebe ambalaže jeste smeštanje, zaštita, distribucija i predstavljanje proizvoda, uključujući uputstva za njihovo korišćenje. Osnovna uloga je sprečavanje oštećenja/gubitka proizvoda smeštenog u ambalaži. Uzimajući u obzir funkciju ambalaže, od ambalažnog otpada se zahteva da bude pogodan za ponovno iskorišćenje kroz najmanje jednu opciju u upravljanju otpadom, onako kako je to prikazano u EN 13427. Jedna od ovih opcija je reciklaža materijala. Radna grupa WG 3 je pripremila EN 13437 koji definiše proces reciklaže ambalaže u obliku dijagrama toka. U ovom evropskom standardu se koristi opšti oblik dijagrama toka, da bi se mogao iz njega načiniti predlog za konkretan dijagram toka. Ovaj predlog se svakako pravi u kontekstu Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu 94/62/EC. Prilog A prikazuje na koji način se osnovni principi mogu koristiti u mnogo opšijem kontekstu.

44

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

13. Predmet i područje primene

Ovim evropskim standardom se postavlja metodologija izračunavanja stepena reciklaže ambalaže i ambalažnog materijala. Prilikom upravljanja operacijama unutar lanca isporuke ambalaže, primenjuju se i drugačiji odnosi reciklaže. Dijagram toka koji se koristi u metodologiji postavljenoj u ovom evropskom standardu može se koristiti za procenu ovih drugačjih odnosa, a primeri su dati ovde.

14. Normativne reference

U ovaj evropski standard ugrađene su, putem pozivanja na datirane i nedatirane reference, odredbe iz drugih. Ove normativne reference ciitirane su na odgovarajućim mestima u tekstu, a spisak publikacija dat je ovde. Kada se navode datirane reference, naknadne izmene ili revizije bilo koje od ovih publikacija primenjuju se na ovaj evropski standard samo ako su u njega uključene putem izmene ili revizije. Kada se navode nedatirane reference, primenjuje se najnovije izdanje publikacije na koju se poziva (uključujući i izmene).

45

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu 15. Izračunavanje stepena reciklaže

15.1.

Područje primene

Metoda izračunavanja mora da se primeni za svaku grupu ili podgrupu ambalaže i ambalažnih materijala za koje se podaci mogu dati u obliku dijagrama toka. Može se zaključiti da su dijagrami toka za osnovne grupacije materijala, npr. aluminijum, staklo, papir i karton, plastiku, čelik (platirani i/ili sa prevlakom) i drvo.

15.2. Izračunavanje

Odnos iz kojeg se izračunava stepen reciklaže upotrebljene ambalaže dat je u jednačini:

U Prilogu A prikazano je kako se koristi dijagram toka za izračunavanje drugačijih stepena i odnosa reciklaže koji se često koriste u analizi proizvodnje ambalaže.

46

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

15.3. Stepen reciklaže

Stepen reciklaže mora da se definiše unutar utvrđenih geografskih granica (napomena 1) i, osim ukoliko nije drugačije utvrđeno u zakonodavstvu, mora da obuhvati upotrebljenu ambalažu koja se izvozi da bi se reciklirala (za pravila upotrebe ulaznih tokova videti 4.3.2), a izuzme uvezeni ambalažni otpad koji se reciklira u zemlji članici. Imenilac mora da bude ukupna utrošena ambalaža na tržištu.U skladu sa direktivom, ove granice su ustvari granice zemalja članica.Tretman tokova materijala preko granica može da bude određen posebnom odlukom Evropske komisije

47

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

16. Principi za izračunavanje stepena reciklaže

16.1. Opšte Opšti dijagram toka za proces reciklaže dat je u ovom standardu na slici 1 i objašnjenje na onaj način na koji je prikazan u ovom poglavlju. Pozivajući se na princip dat u 4.3.2. brojilac i imenilac u odnosu su iz ulaznih tokova odgovarajućih procesa. Brojilac: količina upotrebljene ambalaže koja je sakupljena i isporučena za reciklažu (videti napomenu 1), Imenilac: količina ambalaže plasirane na tržište koja je upotrebljena prvi put.

48

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu 16.2. Jednačina za stepen reciklaže

Pozivajući se na sliku 1, odnos iz kojeg se izračunava stepen reciklaže upotrebljene ambalaže je:

Postavljena ova jednačina za izračunavanje stepena reciklaže, pri čemu su oznake promenjivih vrednosti ujednačim sledeće: - količina jednokratne ambalaže plasirane na tržište,

- količina ponovno upotrebljive ambalaže plasirane na tržište i upotrebljene prvi put, -

materijal

za

organsku

reciklažu

(kompostiranje

ili

biometanizacija),

- materijal za reciklažu materijala, - onaj deo upotrebljene ambalaže koji nije raspoloživ za reciklažu zbog ostalih

49

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

Slika 16.2.1. Izračunavanje stepena reciklaze na osnovu mernih tačaka u tokovima ambalažnog materijala. ( Šrafirani delovi su pokazatelj lokacije na kojoj se mere tokovi.)

50

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

17. Zaključak

Ovaj izveštaj predlaže da sistem identifikacije materijala nastavi da koristi opštepoznate simbole za specifične materijale, istovremeno sa dobrovoljnim sistemom obeležavanja koji je opisan u Odluci (bibliografija).Ovim izveštajem se zaključuje da nisu potrebni CEN standardi za obeležavanje ambalaže s obzirom na bitne zahteve iz Direktive. Stakleni krš je važna komponenta staklarske osnove, u kojoj ne samo da može da zamene primarne sirovine do 1/3 mase sastava, već deluje povoljno na process i ekonomiku topljenja i na kvalitet proizvoda.Svaki procenat krša dodat u osnovu, štedi oko 0,3% potrebne energije.Drugi važan faktor dodavanja krša u staklarsku osnovu je taj, što pri njihovom odsustvu temperature u peći treba povećati za čak 400 oC, što se negativno održava na njen životni vek. Teoriski, staklo se može reciklirati do bezkonačnosti. Nasuprot drugim ambalažama materijalima ima tu prednost što pre ponovnog korišćenja nemora da bude predviđeno za različitu namenu od prvobitne

51

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

18.

LITERATURA

1. Milan Trumić, Nadežda Ćalić, Ljubiša Andrić, Miroslav Ignjatović, Reciklažne tehnologije i održivi razvoj, XIX Simpozijum o pripremi mineralnih sirovina, Topola, Oplenac, Srbija, (2004), pp. 257-265. 2. http://sr.wikipedia.org/sr/Recikliranje 3. http://www.ereciklaza.com/sta-je-reciklaza.htm 4. http://www.it-recycling.biz/delatnost-reciklaznog-centra/reciklazaelektronskog-otpada/sta-recikliramo.aspx 5. http://www.fmz.edu.rs/pages/05_arhiva/download/2011/trumic_trumic.p df 6. http://treehouse-serbia.org/joomla/index.php/reciklaza/reciklaza-stakla 7. http://adr.rs/reciklaza-2/staklo/ 8. http://www.ekologija.com.hr/recikliranje-stakla 9. http://www.tehnologijahrane.com/iz-novina/koje-su-prepreke-u-razvojureciklaze-ambalaznog-stakla 10. http://www.slideshare.net/SuzanaBudisalic/izzs-reciklazastaklashtampa 11. Directive 94/62/EC of the European Parliament and the Council on Packaging Waste — December 1994. 12.Proposal for European Parliament and Council Directive on marking of packaging andon the establishment of a conformitv assessment procedure for packaging — November 1996. 13. Commission Decision establishing the identification svstem for packaging material pursuant to European Parliament and Council directive 94/62/EC on Packaging and Packaging Waste — Januar 1977. 14. CEN Report CR 13504, Packaging — Material Recovery — Criteriafor minimum content ofrecycled material

52